Niste konektovani. Konektujte se i registrujte se

Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole  Poruka [Strana 2 od 2]

Margita

avatar
Administrator
Administrator
First topic message reminder :


Naratorka u romanu Eva Hačadurijan, majka maloletnog serijskog ubice, u
nizu ispovednih pisama voljenom mužu Frenklinu piše o sebi, o njihovoj
ljubavi, braku, o njihovom sinu Kevinu i o svemu što ju je razdiralo pre
nego što će ih zadesiti tragedija, a neverovatna priča je spor,
uzbudljiv silazak u pakao, koliko potresan, toliko i fascinantan.

"Ovo
je potresan, psihološki dubok, ponekad čak i crnohumorni roman sa
dubokim, promišljenim zaključkom, pripovest o opasnoj razlici između
onoga što osećamo i onoga što smo zapravo spremni da priznamo", napisao
je američki kritičar za "Booklist".



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
l8. FEBRUAR 2001.
Dragi Frenkline,
Znaš, upravo razmišljam o tome kako bih možda i uspela sve da
podnesem - četvrtak, suđenja, čak i našu rastavljenost - samo da
sam mogla da zadržim Siliju. Međutim (a ovo će te možda iznenaditi),
volim da je zamišljam sa tobom, da vas zamišljam zajedno.
Drago mi je ako se napokon bolje upoznajete. Bio si joj dobar
otac - ne želim da te kritikujem - ali si uvek toliko pazio da ne
zapostaviš Kevina da si možda preterao u tom dokazivanju kako
si i dalje na njegovoj strani. Držao si je pomalo na odstojanju. A
kako je rasla, postala je prava lepotica, je l' da? Na onaj snebivljiv,
stidljiv način, s onom lepom zlaćanom kosom što joj je večito
lepršala oko lica. Čini mi se da te je vređalo što su je ljudi smatrali
sasvim čarobnom, dok su s Kevinom uvek bili na oprezu i tako
preterano srdačni ili izveštačeni, a nekad bi čak i vidno odahnuli
kad bismo došli kod njih ne povevši ga sa sobom. To nije bilo fer,
smatrao si ti. Pretpostavljam da nije, gledano iz onog tvog velikog,
univerzalnog ugla.
Možda sam previše lako volela Siliju. Možda je ona, po mom
poimanju, bila svojevrsno varanje, jer sam čitavog svog života
težila da prevazilazim teškoće, savladavam strahove. Siliju je bilo
lako voleti. Ne znam nikog ko je nije smatrao preslatkom, mada
se pitam je li ostajala kome u sećanju. Malo je ko od suseda voleo
Kevina, mada su bili i suviše kulturni da to otvoreno kažu, ali su
2 6 0 LAJONEL ŠRAJVER
ga dobro pamtili. I moja i tvoja porodica zauzimale su odbojan
stav prema njemu. Tvoja sestra Valeri uvek bi se unervozila ako
bi Kevin ostao sam, bez nadzora, ma gde u njenoj kući uređenoj
s velikom pažnjom, i stalno bi našem sinu odnosila sendviče koje
nije tražio samo da bi videla šta radi; kad god bi on uzeo činijicu s
bombonama ili se poigravao s kićankama na vrpci zavese, ona bi
skočila i uzela mu to iz ruku. Još mnogo pre nego što su Kevinove
mane postale udarna vest, kad god bi se moj brat Džajls raspitivao
o našem sinu, činilo se da pokušava da izvuče gadne pričice koje bi
potvrdile njegove potajne slutnje. Kevin nije bio lako dopadljiv, a
još teže je bilo voleti ga, ali u tom smislu trebalo je da je savršeno
skrojen za ljude poput njegove majke. Kevina je bilo teško zavoleti
isto kao što je bilo teško hraniti se dobro u Moskvi, naći jeftin smeštaj
u Londonu ili locirati servis za pranje rublja u Bangkoku. Ali
ja sam se vratila u Sjedinjene Države, smekšala sam. Kao što bih
se nekad povela praktičnim razlozima pa poručila kari i naan* uz
prilog na kućnu dostavu umesto da sama satima dinstam piletinu
sa kurkumom, odabrala sam lakši način, komociju poslušnog deteta
spremnog za upotrebu, umesto da na laganoj vatri smekšavam
žilava vlakna tvrdog klinca. Gotovo celog svog života nosila sam
se s izazovima. Bila sam umorna i, u poslednje vreme, mlitava; u
mentalnom smislu, ispala sam iz forme.
Ali sasvim je prirodno da bujica emocija krene linijom manjeg
otpora. Na moje ogromno iznenađenje, kad bih stavila Siliju u krevetac,
ona bi zaspala; izgleda da smo zaista odgajali „otirač". Dok
je Kevin vrištao namiren u svakom smislu, Silija bi se pomirila sa
svim mogućim materijalnim lišavanjima samo zakmečavši ili promeškoljivši
se, i satima bi se kiselila u mokrim pelenama dok se
ja ne bih setila da je presvučem. Nikad nije plakala što je gladna,
a uvek bi uzela da sisa, pa sam morala da je hranim po određenoj
satnici. Mislim da sam bila prva majka u istoriji koja je očajavala
što joj dete nedovoljno plače.
Kevinova neutešnost u detinjstvu prerasla je u sveopštu dosadu;
Silija je bila opčinjena najmanjom tričarijom. Oduševljavajući se
* Naan - vrsta indijskog hleba. (Prim. prev.)
Moramo da razgovaramo o Kevinu 2 6 1
jednako parčetom šarenog papirnog ubrusa kao i skupom sedefnom
vrteškicom iznad kolevke, ispoljavala je neselektivnu fascinaciju
taktilnim svetom koja bi tvoje gazde s Avenije Medison dovela
do ludila. Ironično za devojčicu kojoj je lako udovoljiti, ali kasnije
će mi biti teško da joj kupim poklon jer je bila toliko zaljubljena
u igračke koje je imala. Kako je rasla, tako se snažno vezivala za
otrcane punjene životinje da bi joj nove plišane, neolinjale igračke
izazivale pometnju - kao da se, poput svog oca, plašila da uveća
svoju malenu porodicu jer će to ugroziti prethodne, drevnije veze.
Novije životinje dobijale bi poljubac za laku noć tek kad bi se
dokazale time što bi ostale bez uha ili stupile u grešni, smrtni svet
krštene mrljom od pasiranih prokula. Kad je progovorila, poverila
mi je kako pomno vodi računa o tome da se svakog dana poigra
sa svakim članom svoje menažerije kako nijedan ne bi bio zapostavljen
ili ljubomoran. Njene omiljene, najžešće čuvane igračke
bile su one (Kevinovom zaslugom) polomljene.
Moguće je da je ona za tebe bila prevelika princezica, a ona
njena devojačka smernost i krhkost bile su strane čak i meni.
Možda bi više voleo bučnu, neustrašivu muškaraču kojom bi se
dičio što se uspinje na najviše vrhove penjalice, obara ruke dečacima
i gostima izjavljuje kako želi da postane astronaut - živu vragolanku
koja šeta po kući u kaubojskim pantalonama umrljanim
motornim uljem. Možda bih i ja uživala u takvoj devojčici, ali naša
je ćerka bila drugačija.
Silija je, umesto toga, volela da se odeva u haljinice s čipkom
i stavlja ruž, koji sam ja retko nosila. Ali njena ženstvenost nije
bila ograničena samo na očaranost nakitom na mom toaletnom
stolu i geganje u mojim cipelama s visokom potpeticom. Ona
se ispoljavala u jednoj opštoj krhkosti, zavisnosti i lakovernosti.
Imala je toliko lepih osobina, ali nije bila srčana. Plašila se svega i
svačega - ne samo mraka već i usisivača, podruma i odvoda. Željna
da udovolji, počela je da ide na nošu s nepune dve godine, ali
u vrtiću se i dalje užasavala da sama ode u kupatilo. Jednom me je
posmatrala kako otvaram i bacam čašu ubuđalog jogurta i posle
toga nedeljama nije htela da priđe frižideru niti da takne išta što
podseća na jogurt, poput pudinga od vanile pa čak i bele tempere.
2 6 2 LAJONEL ŠRAJVER
Kao i mnoga deca, i ona je bila veoma osetljiva na teksturu; podnosila
je blato, ali se grozila „suvogpraha", izgovoreno kao jedna
reč: sitne rastresite zemlje, prašine na linoleumu, pa čak i običnog
brašna. Kad sam je prvi put učila da razvuče testo za kolač, stala
je prestravljena nasred kuhinje, brašnjave ruke raširenih prstiju
sasvim je odmakla od sebe, i iskolačila oči. Silija je oduvek nemo
izražavala strah.
Što se tiče hrane, bilo mi je potrebno mnogo vremena da uočim
kod nje, kako se ispostavilo, užasno gađenje. Ne želeći da ispadne
probirljiva, terala bi sebe da proguta sve što joj je posluženo
ukoliko ne bih opazila povijena ramena i prigušene grcaje. Gadila
se svega što ima „grudvice" (tapioke, crni hleb s grožđicama),
što je „ljigavo" (bamnje, paradajz, sosovi zgusnuti kukuruznim
skrobom), ili što ima „koricu" (gumasta podloga želea, stegnuta
braon pokorica na vrućoj čokoladi, čak i neoljuštena breskva).
Dok je meni bilo drago što imam dete koje ima bar nekakav ukus
- Kevinu sam mogla da spravljam jela i od obojenog voska - ona
bi drhtala pred tim namirnicama, prebledela bi i preznojila se
kao da se ta hrana sprema da pojede nju. Za Siliju, čitavo je njeno
okruženje bilo živo i svaka gromuljica tapioke imala je gustu,
mučnu dušicu.
Znam da je bilo iritirajuće što smo uvek morali da pazimo i
ostavljamo upaljeno svetlo u hodniku ili da ustajemo usred noći
da bismo je odveli do WC-a. Ne jednom si me optužio kako je
tetošim, jer povlađivati strahu znači hraniti ga. Ali šta sam pa drugo
mogla da učinim kad sam u tri ujutru zatekla četvorogodišnju
devojčicu kako drhti u hodniku, smrznutu u spavaćici i stisnutih
nogu, sem da je molim da uvek, uvek probudi jedno od nas kad joj
se piški? Osim toga, Silija se toliko toga plašila da je vrlo moguće
da je, na svoj način, bila hrabra. Kakvih li se sve groznih materija
i mračnih hodnika užasavala i sama tiho svladavala strah?
Ali povukla sam crtu kad si sav očajan kazao kako je Silija ,,pekmez".
To je baš ružna reč, zar ne, da se med srca opiše kao lepljiva,
dosadna tvar koja se ne da skinuti. I ne samo što je „pekmez"
zloban naziv za ono najdragocenije na svetu nego podrazumeva
i neprihvatljivo, neprestano traženje pažnje, potvrde i uzvratne
Moramo da razgovaramo o Kevinu
odanosti. Ali Silija od nas nije zahtevala ništa. Nije nam dodijavala
da dođemo u njenu sobu i vidimo šta je napravila, niti nas je
gnjavila i vukla za rukav kad smo hteli da čitamo. Kad god bih je
spontano zagrlila, ona bi mi uzvratila sa zahvalnošću i žestinom
koja je implicirala nedostojnost. Kad sam se vratila na posao u ŠIK,
nikada se nije žalila što me nema, mada bi joj lice prebledelo od
tuge kad bih je odvela u predškolsko, a ozarilo bi se kao suncem
obasjano kad bih se vratila kući.
Silija nije bila pekmez. Samo je bila puna ljubavi. Ponekad bi me
zaista zagrlila oko noge u kuhinji, prilepila obraz uz moje koleno
i oduševljeno uzviknula: ,,Ti si moja drugarica!" Ipak, ma koliko
teško primio njeno rođenje, nikad nisi bio takav bezdušnik da bi
takve izlive doživljavao ikako drugačije do kao dirljive. Zaista,
činilo se da ju je potvrda da smo joj drugari ushićivala daleko više
od uopštenih, prilično apstraktnih izjava roditeljske ljubavi. Iako
znam da si Kevina smatrao neizmerno pametnijim od nje, Kevin
je na ovaj svet došao sasvim zbunjen time čemu služi život i šta će
sa njim, a Silija je došla nepokolebljivo sigurna u to šta želi i šta
život čini vrednim življenja: onaj lepak koji se ne da skinuti. To
svakako predstavlja izvesnu inteligenciju.
Dobro, nije baš bila neki đak. Ali to je stoga što se previše trudila.
Sva bi se spetljala u želji da uradi sve kako valja, pod pritiskom
da će razočarati roditelje i učitelje, pa ne bi uspela da se posveti
samom zadatku. Bar se nije s prezirom odnosila prema svemu
čemu su se trudili da je nauče.
Pokušavala sam da joj utuvim u glavu: upamti samo da je
Talahasi glavni grad Floride i tačka. Kao veliki poklonik misterija
poput svoje imenjakinje, Silija nije mogla da shvati da je to tako
jednostavno, da nema nekog čarobnog trika i sumnjala je u sebe,
pa kad bi radila kontrolni zadatak iz glavnih gradova, odmah bi
posumnjala u Talahasi baš zato što joj je pao na pamet. Kevin nije
imao nikakvih poteškoća s misterijama. On je čitavom svetu pripisao
istu užasavajuću običnost, i nikada nije bilo pitanje može li da
nauči nešto, već da li da se uopšte trudi. Zbog svoje vere, snažne
kad su u pitanju drugi koliko slabe kad se radilo o njoj, Silija je
smatrala da je niko nikad ne bi terao da uči nešto očito beskorisno.
2 6 3
2 6 4 LAJONEL ŠRAJVER
Kevin je, zbog svog cinizma, jednako čvrsto verovao da će mu zli,
sadistični pedagozi baciti samo plevu.
Neću da kažem kako Silija nije umela i mene da dovede do
očajanja. Kao i Kevina, i nju je bilo nemoguće kazniti, mada je
retko kada bilo razloga kažnjavati je osim za nešto što, kako bi
se ispostavilo, zapravo nije ona uradila. Ipak, i najmanji prekor
toliko je primala srcu pa je svaka grdnja bila isto što i ubiti muvu
maljem. Na najmanji nagoveštaj da nas je razočarala postala bi
neutešna i počela da sipa izvinjenja čak i pre nego što bi saznala za
šta je zapravo krivimo. Jedna jedina oštra reč sasvim bi je porazila,
i priznajem da bi mi bilo lakše da sam bar s vremena na vreme
mogla da zarežim „Silija, rekla sam ti da postaviš sto!" (retko je
bila neposlušna, samo je bila rasejana), a da moja ćerka ne isplače
silnu bujicu pokajničkih suza.
Ali ja sam prvenstveno očajavala zbog nečeg drugog. Mudro
primenjen, strah je korisno oruđe u samozaštiti. Iako je bilo malo
verovatno da će odvod skočiti i ujesti je, Silija je bila toliko ispunjena
užasom da ga je preostajalo i više nego dovoljno za prave
opasnosti. Ali postojalo je nešto u našoj kući čega bi s pravom
trebalo da se plaši, a ona ga je obožavala.
Po ovom pitanju ne dopuštam prigovore i nameravam bezočno
da iskoristim to što je ovo moja pripovest, te ti ne preostaje ništa
drugo do da prihvatiš moju tačku gledišta. Ne pravim se da znam
sve šta se zbilo jer ne verujem da ćemo niti ti niti ja ikada saznati
punu istinu o tome. S nemirom se prisećam sopstvenog detinjstva
u Aveniji Enderbi, gde je savez mog brata i mene bio daleko
nepredvidljiviji. Džajls i ja smo vodili svoje živote većinom van
majčinog opažaja. Jedno od nas ponekad bi otrčalo do nje da se
požali (a ovo drugo bi se na to mrštilo kao na izdajstvo), ali naše
šurovanje, svađe i međusobna mučenja većinom su se odvijali ako
ne daleko od majčinih očiju, a ono šifrovano, u potaji. Toliko sam
bila uronjena u svet mališana da su moje uspomene pre recimo
dvanaeste godine pretežno nenastanjene odraslima. Možda to nije
bio slučaj s tobom i Valeri jer se niste mnogo voleli. Ali mnoga
braća i sestre, ako ne i svi, dele tajni univerzum ispunjen dobroMoramo
da razgovaramo o Kevinu
činstvima, osvetama, pomirenjima i upotrebama i zloupotrebama
moći o kojima njihovi roditelji ne znaju gotovo ništa.
Ipak, nisam bila slepa, a merilo roditeljske neupućenosti samo
je nezainteresovanost. Ako bih ušla u sobu za igranje i zatekla svoju
ćerku zgrčenu na boku, nogu sapetih dokolenicama, ruku na leđima
vezanih mašnom za kosu, i usta zalepljenih trakom, a mog sina
nigde na vidiku, iz njenog grcavog objašnjenja i sama sam mogla
da zaključim šta zapravo znači „igrati se kidnapovanja". Možda
nisam bila upućena u masonske lozinke tajne sekte moje dece, ali
dovoljno sam dobro poznavala svoju ćerku da sa sigurnošću znam
kako, iako je ona tvrdila suprotno, nikad ne bi držala glavu omiljenog
joj plastičnog konjića nad plamenom šporeta. A ako je i bila
uznemirujuće pokorna da silom guta hranu koju nisam znala da
ne podnosi, ipak nije bila potpuni mazohista. I stoga, kad sam je
zatekla za trpezarijskim stolom, vezanu u stolici za hranjenje i svu
ubljuvanu, mogla sam logično da pretpostavim kako činija pred
njom puna majoneza, džema od jagoda, tajlandskog kari sosa,
vazelina i gromuljica od sredine hleba nije spravljena po njenom
ličnom receptu.
Ti bi, naravno, tvrdio - što tada i jesi - kako stariji brat ili
sestra po običaju kinje onog mlađeg, pa je Kevinovo zlobno maltretiranje
ostajalo u granicama savršeno normalnog. Mogao bi
mi sada prigovoriti kako se ti postupci tipične dečje okrutnosti
mogu shvatiti kao zloslutni tek sagledani iz današnje perspektive.
U međuvremenu, milioni dece preživljavaju u porodicama gde
ih silno gnjave i maltretiraju, i često iz toga izvuku veliki nauk o
darvinovskoj hijerarhiji s kojom će se susretati kad odrastu. Mnogi
od tih nekadašnjih tirana stasavaju u pažljive muževe koji pamte
godišnjice, dok njihove negdašnje žrtve izrastaju u samouverene
mlade žene s uspešnim karijerama i agresivnim stavovima o pravu
žene na izbor. Ipak, današnja pozicija daje mi dovoljno privilegija
i imam tu povlasticu da se osvrnem unazad, Frenkline, ako se to
može nazvati povlasticom.
Dok sam se prošlog vikenda vozila za Četam, razmišljala sam
kako bih mogla da naučim nešto i iz primera hrišćanskog praštanja
naše stidljive, krhke ćerke. Ali Silijina začuđujuća nemoć
2 6 5
2 6 6 LAJONEL ŠRAJVER
da se naljuti još od malih nogu govori, čini se, da je sposobnost
praštanja zapravo dar temperamenta, a ne trik prevejanog lisca.
Uostalom, što se mene tiče, nisam sigurna šta tačno podrazumeva
„opraštanje" Kevinu. Svakako ne znači da treba tobože da gurnem
četvrtak pod tepih ili da prestanem da ga krivim, što ne može biti
za njegovo opšte moralno dobro. Ne mogu ni da zamislim kako to
treba da prevaziđem, da ga iz zaleta pređem kao kameni zidić; ako
ćemo četvrtak nazvati nekakvom preprekom, onda je to bodljikava
žica, koju nisam preskočila, već sam kroz nju proletela i našla se sva
odrana na drugoj strani nečega, ali samo u temporalnom smislu.
Ne mogu da se pravim kako to nije uradio, ne mogu se pretvarati
da ne želim da nije, i ako i jesam napustila onaj srećni paralelni
svet za koji se moji beli sadrugovi u čekaonici u Klavreku grčevito
drže, odricanje od mog ličnog ,,šta bi bilo kad bi bilo" potiče pre
od siromašne mašte nego od zdravog pomirenja s tim šta je bilo,
bilo je. Iskreno, kad je Kerol Rivs zvanično na CNN-u „oprostila"
Kevinu što joj je ubio sina Džefrija, koji je već tad toliko briljirao na
klasičnoj gitari da su ga pozvali na Džulijard, nisam imala pojma
o čemu ona to priča. Je li ona to u svojoj glavi podigla ogradu oko
Kevina sa saznanjem da tamo samo bes obitava? Pretpostavila sam
da ga je, u najboljem slučaju, uspešno depersonalizovala, shvatila
ga kao tragičnu prirodnu nepogodu koja se obrušila na njenu porodicu
poput uragana ili je poput zemljotresa otvorila grotlo usred
njihove dnevne sobe, i zaključila kako nema nikakve koristi od
proklinjanja vremenskih prilika ili pomeranja tektonskih ploča. A
opet, nikad nema vajde od proklinjanja u bilo kojim okolnostima,
pa to opet većinu ne sprečava da to čini.
Dakle, Silija. Sasvim mi je nezamislivo da je Silija s uspehom
ogradila ili svela na provalu oblaka onaj dan kad je Kevin, vešto
poput budućeg entomologa, povadio larve gubara iz našeg belog
hrasta u dvorištu i ostavio ih da se izlegu u njenom rancu. Nedugo
potom, Silija je na času izvadila iz ranca bukvar sav prekriven šarenim
gusenicama - onim koje je Kevin na tremu gnječio u zelenu
sluz - a one joj se razmilele po šaci i ukrućenoj ruci. Na nesreću,
Silija nije bila od onih što vrište, mada bi joj tako možda brže
pritekli u pomoć. Pretpostavljam da se samo ukočila - zadihana,
Moramo da razgovaramo o Kevinu
nozdrve raširene, zenice široke kao šolje - dok je njena učiteljica
na tabli objašnjavala kako se piše bombona. Devojčice iz susednih
klupa napokon su zavrištale i zavladao je opšti metež.
Međutim, ma koliko sveže bile uspomene na te gusenice, nisu
se probudile dve nedelje kasnije kad joj je Kevin ponudio da je
nosi na leđima dok se pentra uz hrast, i ona mu se obesila oko
vrata. Nema sumnje da se iznenadila kad ju je naterao da se sva
uzdrhtala popne na granu, nakon čega se on mirno spustio na tlo.
Zapravo, kad je zapištala „Keuine? Keuine, ne mogu da sidzem!",
sigurno je iskreno verovala da će se, pošto ju je ostavio šest metara
iznad zemlje i odšetao u kuću po sendvič, vratiti i pomoći joj
da se spusti s drveta. Je li to praštanje? Poput Čarlija Brauna, koji
se po ko zna koji put zaleće da šutne Lusinu loptu, ma koliko joj
Kevin punjenih životinja rasporio i dvoraca od lego kocki razrušio,
Silija nikad nije izgubila veru da je njen veliki bata negde duboko
u sebi dobar.
Nazovi to nevinošću ili naivnošću, ali Silija je počinila grešku
koju čine svi dobra srca: pretpostavila je da su svi kao ona. Suprotni
dokazi nisu se mogli nigde smestiti, poput knjige o teoriji haosa u
biblioteci koja nema odeljak za fiziku. U isto vreme, nikada ništa
nije pričala, a bez svedočenja često je bilo nemoguće pripisati Kevinu
njene nezgode. Shodno tome, od časa kad mu se sestra rodila,
Kevin Hačadurjan se, barem figurativno, izvukao sa ubistvom.
Priznajem da se, dok je Silija bila mala, Kevin udaljio od mene,
odskočivši dva konjska unazad kao u igri „Саге, care, gospodare".
Mala deca traže pažnju, a on je u međuvremenu silom uspostavio
nezavisnost. A i ti si bio tako dobar i vodio ga u slobodno vreme
na utakmice i u muzeje da sam ga i ja možda prepustila. Time si
me zadužio, pa mi je sad još nezgodnije da iznesem ono što je,
udaljeno ta dva ogromna koraka, postalo još uočljivije.
Frenkline, naš se sin razvijao u ličnost ekvivalentnu crno-belom
kolačiću. To je počelo još u vrtiću, ako ne i pre, ali bivalo je sve gore
i gore. Nažalost, to kakav je ko uvek je obojeno našim prisustvom,
te nam je saznanje o drugima ograničeno i stoga nam je toliko
2 6 7
2 6 8 LAJONEL ŠRAJVER
dragoceno kad nekog nama dragog slučajno izdaleka ugledamo
samo kako hoda ulicom. I zato ćeš morati da mi veruješ na reč - a
znam da nećeš - da je Kevin, kad ti nisi bio kod kuće, bio mrzovoljan,
tajanstven i sarkastičan. I to ne samo ponekad, kad mu je
loš dan. Njemu je svaki dan bio loš. Ta njegova povučena, ohola,
neprijemčiva persona činila se stvarnom. Možda ona nije bila jedina
stvarna, ali nije odavala utisak ni da je sasvim patvorena.
Za razliku od - Frenkline, užasno se osećam što ću ovo reći,
kao da ti otimam nešto što ti je dragoceno - Kevinovog ponašanja
s tobom. Kad bi ti ušao, lice bi mu se promenilo. Podigao bi obrve,
nakrivio glavu, i navukao bi širok osmeh stisnutih usta, usana prilepljenih
za gornje desni. Čitavo njegovo lice poprimilo bi sleđeni
izraz iznenađenosti i sreće što se viđa na onim oveštalim starletama
koje su uradile premnogo plastičnih operacija. Zdravo, tata!, povikao
bi on. Kako je bilo danas na poslu, tata? Jesi li slikao nešto baš
super? Opet neke krave, tata? Ili livade ili ogromne zgrade ili kuće
nekih užasnih bogataša? Ti bi zdušno i sa žarom stao da opisuješ
delove puta koje si slikao, a on bi se oduševio: Bože, tata, pa to
je super! Još jedna reklama za kola! Ima svima u školi da kažem
kako moj tata snima fotografije za oldsmobil! Jedne večeri doneo
si novi broj časopisa Atlantik mantli i s ponosom otvorio reklamu
za kolgejt na kojoj je bilo baš naše veliko kupatilo od ružičastog
mramora. Jeee, tata!, uzviknuo je Kevin. Jesmo li mi sada poznati
pošto je naše kupatilo u reklami za zubnu pastu? „Samo malčice",
kazao si ti, a ja sam, sećam se, kunem ti se, šaljivo dobacila: ,,Da bi
bio stvarno poznat u ovoj zemlji, moraš da ubiješ nekog."
Oh, ti nikako nisi bio jedini naivac; Kevin je godinama mazao
oči učiteljima. Zahvaljujući tebi još imam hrpu njegovih školskih
sastava. Kako si iz hobija proučavao američku istoriju, bio si hroničar
naše porodice, fotograf, sastavljač spomenara, dok sam ja pre
sklona tome da samo iskustvo smatram suvenirom. I stoga nisam
posve sigurna šta me je spopalo da od svih onih stepera i seckalica
za jaja, koje sam sve ostavila kad sam se preselila, sačuvam baš
fascikle sa Kevinovim sastavima.
Jesam li ih sačuvala zbog tvojih sitnih iskošenih slova Prvi
razred? Verujem da bar taj put nisam. Proživela sam dva mučna
Moramo da razgovaramo o Kevinu
suđenja, ako se ono što im je prethodilo ne bi moglo nazvati trećim,
i naučila sam da razmišljam u okvirima dokaza. Pa toliko sam
se navikla na to da vlasništvo nad sopstvenim životom ustupam
drugima - novinarima, sudijama, kreatorima veb-sajtova, roditeljima
ubijene dece i samom Kevinu - da se čak i sad ustručavam
da zgužvam ili umrljam sinovljeve eseje kako to ne bi predstavljalo
kažnjivo menjanje dokaza.
U svakom slučaju, nedelja je po podne i silim se da pročitam
poneki. (Shvataš li ti da bih mogla da ih prodam? I to ne za male
pare. Čini se da su to baš one sitnice koje se preko Ibeja* prodaju
za hiljade dolara uz osrednje pejzaže Adolfa Hitlera.) Njihova nevina
fizička manifestacija razoružavajuća je: debela, bezlična slova,
trošan požuteli papir. Baš prozaično, pomislila sam isprva; neću
saznati ništa sem toga da je, kao pravi dobar dečko, radio svoje
domaće zadatke. Ali kako sam počela da ih čitam, sve su me više
mamili, vukla me je ona nervozna fascinacija koja čoveka navodi
da čačka i cedi nabubreli čir ili kopa uraslu dlaku.
Došla sam do zaključka da je Kevin radije zavitlavao svoje profesore
jezivim nedostatkom emocija nego onom „ја sam dobar
dečko" razdraganošću, u stilu serije Porodica Partridž, kojom te je
dočekivao kad si se vraćao s posla. Kevin se u sastavima preterano
drži zadatog, do poslednjeg slova; ne dodaje ništa, a ako su slabo
ocenjeni, to je obično stoga što su šturi. Ništa im ne fali. Iznesene
činjenice su tačne. Nema pravopisnih grešaka. Ono malo puta kad
su učitelji pribeležili neki uopšteni komentar kako bi trebalo da
ima „ličniji pristup materiji", nisu uspeli da odrede šta konkretno
nedostaje njegovim sastavima:
Abraham Linkoln bio je predsednik. Abraham Linkoln imao je
bradu. Abraham Linkoln oslobodio je afroameričke robove. U
školi čitavih mesec dana učimo o čuvenim afroameričkim Amerikancima.
Ima mnogo čuvenih afroameričkih Amerikanaca.
Prošle godine, tokom meseca afroameričke istorije, učili smo o
tim istim afroameričkim Amerikancima. Sledeće godine, tokom
* Ibej (еВау) - aukcijski internet sajt. (Prim. prev.)
269
2 7 0 LAJONEL ŠRAJVER
meseca afroameričke istorije, učićemo o tim istim afroameričkim
Amerikancima. Abraham Linkoln je ubijen.
Ne zameri što bar jednom stajem na Kevinovu stranu - tokom
cele osnovne škole njegovi učitelji i ti smatrali ste kako su mu organizacione
sposobnosti slabe i da mu treba pomoći, ali ja sam ustanovila
da su one zapravo briljantne. Od prvog razreda pa nadalje,
ti sastavi otkrivaju jedno intuitivno razumevanje proizvoljnosti,
otupljujuće moći ponavljanja, i apsurdističke mogućnosti non
sequitura* Dalje, njegove robotske izjavne rečenice ne ukazuju
na neuspešno ovladavanje finesama književnog stila; one jesu
njegov književni stil, rafiniran i satiričan kakav nalazimo kod H.
L. Menkena.** Suprotno zabrinutim izjavama njegovih učitelja na
roditeljskim sastancima kako Kevin „čini se, ne unosi srce u svoje
radove", Kevin jeste unosio srce u rad, i srce i dušu. Pogledaj ovo
ostvarenje iz četvrtog razreda na temu „Моја mama":
Moja mama nekud ide. Moja mama spava u drugom krevetu.
Moja mama jede drugu hranu. Moja mama se vraća kući. Moja
mama spava kod kuće. Moja mama jede kod kuće.
Moja mama govori drugima da nekud idu. Drugi ljudi spavaju
u drugom krevetu. Drugi ljudi jedu drugu hranu. Drugi ljudi se
vraćaju kući. Drugi ljudi spavaju kod kuće. Drugi ljudi jedu kod
kuće. Moja mama je bogata.
Znam šta misliš, ili bar znam šta si mislio tada - da je Kevinov
nabusit, povučen stav prema meni bio poza, a da je sa tobom
mogao da se opusti i bude čio i živahan kakav i jeste. Da ona usiljenost
kojom su prožeti njegovi pisani sastavi otkriva uobičajeni jaz
između misli i umeća izražavanja. Rado ću dopustiti da su njegova
neprobojnost i snishodljivost prema meni bile lažne, iako je ono
* Izraz non sequitur doslovno znači „nе sledi" - u pitanju je logička zabluda
kad se neispravno izvodi zaključak koji ne sledi iz datih premisa. (Prim.
prev.)
** Henri Luis Menken (1880-1956) - američki novinar poznat po izuzetno
satiričnom stilu i snažnoj kritici društva. Smatra se jednim od najuticajnijih
američkih pisaca s početka XX veka. (Prim. prev.)
Moramo da razgovaramo o Kevinu
umeće da sačeka pravi trenutak, koje je datiralo još od onda kad
sam mu oduzela pištolj na vodu, bilo pravo. Ali ni onaj dobri tatin
sin niti onaj ozbiljni mehanički učenik nisu bili ništa manje lažni.
Kevin je bio kao igra šibicama u kojoj su sve tri kutije prazne.
Baš sam pogledala šta sam napisala do sada i uvidela kako sam
užasno sažeto predstavila punih sedam godina našeg zajedničkog
života; i još, da sam najšturija bila pišući o Siliji. Stidim se toga,
zaista se stidim, ali dok odlično pamtim kako smo proveli svaki
Silijin rođendan u tom periodu, moje uspomene na Kevina od
njegove osme do četrnaeste godine kao da blede.
Oh, nekoliko sitnica se izdvaja, naročito moj katastrofalni pokušaj
da prenesem entuzijazam iz svog profesionalnog života u privatni
tako što sam tebe i trinaestogodišnjeg Kevina (sećaš se da je
Silija bila premala, pa smo je ostavili kod moje majke) povela u
Vijetnam. Namerno sam odabrala Vijetnam, jer je to zemlja koja
svakom Amerikancu, bar naše generacije, neizbežno znači nešto,
te tako ne izaziva u nama ono otuđeno osećanje da je to „nеко
tamo, koga briga mesto" koje u nama bude sve strane zemlje kad
ih prvi put posetimo, a kome bi Kevin prirodno podlegao. Povrh
toga, Vijetnam se tek nedavno otvorio za turiste, pa ni zbog sebe
nisam mogla da propustim tu priliku. Ali priznajem da će se taj
osećaj povezanosti, pokajničke bliskosti sa pirinčanim poljima i
smežuranim staricama s kupastim slamenim šeširima, odnositi
uglavnom na tebe i mene. Ja sam sa dvadeset i nekom marširala
na Vašington, a ti si doslovce preklinjao regrutnu komisiju, mada
uzaludno, da te ne odbije zbog ravnih tabana; kad smo se upoznali,
Sajgon je tri godine pre toga pao, i mi smo se žučno i burno svađali
oko rata. Kevin nije osećao takvu povezanost, pa sam ga, suprotno
svojim namerama, zaista odvukla na „nеко tamo, koga briga
mesto". Ipak, nikad neću zaboraviti onaj bolni sram kad se naš sin
- ako ništa drugo, brzo je učio - provlačio kroz more motora u
Hanoju govoreći „žutaćima" da mu se uklone s puta.
Međutim, jedna druga uspomena živo se, ejdetski, uzdiže iznad
nejasnih slika, i to nije, Frenkline, još jedan zloban, klevetnički
primer toga kako je naš sin od rođenja bio bezdušan.
2 7 1
2 7 2 LAJONEL ŠRAJVER
Govorim o one dve nedelje kad se razboleo. Bilo mu je deset
godina. Doktor Goldblat bio se uplašio da je u pitanju meningitis,
mada je stravično bolno vađenje koštane srži pokazalo da nije.
Uprkos slabom apetitu Kevin je bio, uopšte uzev, zdrav dečak i to
je bio jedini put da je naš sin toliko dugo bolovao.
Kad je počeo da poboljeva, primetila sam da više ne diže prezrivo
nos na moju kuhinju; pogledao bi u svoj tanjir i klonuo kao da je
poražen. U stvari, kako je bio navikao - poput njegove majke - da
se opire sopstvenim nagonima koliko i spoljnim uticajima, silio bi
se da proguta bar jednu moju sarmicu s jagnjetinom pre nego što
bi odustao. Nije vrebao iz prikrajka niti je besno oficirski marširao
hodnicima, već je počeo da se vuče i oslanja o nameštaj. Kruta
maska na njegovom licu omlitavila je i izgubio mu se onaj krivi
zlobni osmeh. Na kraju sam ga zatekla bespomoćno sklupčanog
na mastilom umrljanom jermenskom tepihu u mojoj radnoj sobi,
i zaprepastila sam se što se nije opirao kad sam mu pomogla da
ustane i odnela ga do kreveta. Frenkline, zagrlio me je oko vrata.
Kad sam ga unela u sobu, pustio me je da ga svučem, a kad
sam ga upitala koju pidžamu želi da obuče, nije prevrnuo očima
i kazao Baš me briga, već se na trenutak zamislio pa prošaputao
utanjenim glasom: „Onu s kosmonautom. Sviđa mi se majmun
u raketi." Tada sam prvi put čula kako mu se dopada nešto od
njegove garderobe, a kada sam otkrila da je baš ta pidžama u korpi
za prljav veš, nasekirala sam se, protresla je, brzo mu je odnela i
obećala da ću je sutradan oprati, pa će biti čista i lepa. Očekivala
sam „Ne muči se", ali sam dobila - i to prvi put - „Hvala". Kad
sam ga stavila u krevet, on se zadovoljno ušuškao i navukao ćebe
do brade, a kad sam mu gurnula toplomer među porumenele
usne - lice mu se jarko zacrvenelo od temperature - povlačio je
staklenu cevčicu ritmično i nežno stežući mišiće kao da je, sa deset
godina, napokon naučio da sisa. Temperatura mu je bila previsoka
za dete - trideset osam sa pet - a dok sam mu gladila čelo vlažnom
krpom, ječao je.
Ne umem reći pokazujemo li, kad smo bolesni, naše pravo lice
ili ne. Ali te dve neverovatne nedelje bile su mi pravo otkrovenje.
Kad bih sela na ivicu njegovog kreveta, Kevin bi ugnezdio glavu
Moramo da razgovaramo o Kevinu
uz moju butinu; kad sam se uverila da neću preterati, privukla sam
mu glavu na krilo, a on se uhvatio za moj džemper. Nekoliko puta
je povratio ne stigavši do kupatila; a kad bih to počistila i kazala
mu da se ne brine, nije ispoljavao ono mirno samozadovoljstvo iz
faze dok sam mu presvlačila pelene, već bi progrcao izvinjenje sav
posramljen, kako se činilo, iako sam mu govorila da nema čega da
se stidi. Znam da se svi na ovaj ili onaj način preobrazimo kad se
razbolimo, ali Kevin nije bio tek kenjkav ili malaksao, već sasvim
drugo dete. I tako sam zapravo uvidela koliko mu je inače energije i
upornosti potrebno da stvara onog drugog dečaka (ili dečake). Čak
si i ti bio priznao kako je Kevin „pomalo netrpeljiv" prema sestri,
ali kad je naša dvogodišnja devojčica na prstima ušla u njegovu
sobu, dopustio joj je da ga miluje po glavi vlažnim ručicama. Kad
mu je ponudila crteže sa željama za brz oporavak, nije ih odbacio
kao glupe niti je iskoristio to što mu je loše pa da joj s pravom kaže
da ga ostavi na miru, već se napregao i slabašno joj rekao: „То je
baš lep crtež, Sili. Nacrtaj mi još jedan." Verovala sam da se njegov
dominantni emocionalni ton, tako izražen od rođenja, ne može
promeniti. Nazvali mi to besom ili ogorčenošću, u pitanju su bile
samo nijanse. Ali na sopstveno zaprepašćenje, otkrila sam da se
ispod naslaga gneva krije i sloj očaja. Nije bio ljut. Bio je tužan.
I još nešto me je zapanjilo - njegova neobična averzija prema
tebi. Možda se ne sećaš, pošto si se, nakon što te je jednom-dvaput
odbio - tako što bi, kad bi ti ušao, zakukao kako mu se spava, ili
umorno, bez reči, spustio na pod tvoj poklon, retke, tražene stripove
- ti uvredio i povukao. Možda je osećao kako ne može da
prizove onu Jeee, tata razdraganost kao kad subotom po podne
bacate frizbi, ali u tom slučaju on je očigledno smatrao kako je taj
Jupi! modus obavezan s njegovim ocem. Tešila sam te kako deca
uvek traže majku kad su bolesna, ali ti si ipak i dalje bio ljubomoran.
Kevin je kršio pravilo, narušavao ravnotežu. Silija je bila moja,
a on tvoj. Ti i Kevin bili ste bliski, on ti se poveravao, i oslanjao se
na tebe kad zapadne u nevolju. Ali verujem da je baš to razlog što
je uzmicao od tebe - ono tvoje navaljivanje, pritiskanje, nagovaranje,
prisnost dobrog tatice. Bilo je to previše za njega. Nije imao
snage - ne da ti uzvrati prisnošću koju si od njega tražio, već da
2 7 3
2 7 4 LAJONEL ŠRAJVER
joj se odupre. Kevin je za tebe izmislio sebe i u tom izmaštavanju,
baš s njegove raskošnosti, sigurno se krila snažna i bolna želja da
ti ugodi. A pomisliš li ikad koliko je morao biti razočaran kad si
privid uzeo za stvarnost?
Druga lažna predstava koju više nije mogao da održava bila
je bezvoljnost - premda bi se moglo pomisliti kako čovek prirodno
zapadne u apatiju kad je bolestan. Umesto toga, počela su da
iskrsavaju ostrvca stidljive želje poput humki suncem ogrejanog
kopna što s osekom izviru iz hladnoga mora. Kad je prestao da
povraća, pitala sam ga šta bi želeo da pojede, a on je priznao da
mu se sviđa moja čorba od rakova, i otišao čak dotle da kaže kako
više voli kad je zakuvam s mlekom nego sa sokom od paradajza.
Zatražio je čak i parče prepečenog kataha, dok se prethodno iz
petnih žila trudio da omalovaži sve što je jermensko. Priznao je da
mu je draga jedna od Silijinih olinjalih punjenih igračaka (gorila),
koju je ona svečano položila na njegov jastuk kao da je njenom
skromnom primatu ukazana retka počast - a tako i jeste bilo.
Kad sam ga pitala šta hoće da mu čitam tokom dugih popodneva
- naravno, odsustvovala sam s posla - malo se zbunio, ali čini mi
se samo zato što ranije, bilo da smo mu ti ili ja čitali priče, nije
hteo da ih sluša. I tako sam samo po osećaju - verovala sam da se
takva priča dopada dečacima - odabrala Robina Huda i njegovu
veselu družinu.
Oduševio se. Molio me je da mu čitam Robina Huda toliko
puta da je sigurno čitave odlomke naučio napamet. Ni dan-danas
ne znam da li mu se ta priča toliko svidela jer sam mu je čitala
u hemijski savršenom trenutku - kad je bio dovoljno snažan da
može da je prati, ali još preslab da stvara auru ravnodušnosti - a
možda mu je nešto u prirodi same priče raspalilo maštu. Poput
mnoge dece gurnute u siloviti napredak civilizacije kad se već poodavno
zahuktao, možda je i Kevin pronašao spokoj u rekvizitima
sveta u čiji mehanizam može da pronikne; kočije, lukovi i strele
lako su dokučivi desetogodišnjem dečaku. Možda mu se dopalo
što Robin Hud krade od bogatih i daje siromašnima jer je imao
intuitivno razumevanje za antiheroje. (Ili je samo, kako si se ti tad
podrugnuo, bio budući „oporezuj i troši" demokrata.)
Moramo da razgovaramo o Kevinu
Kao što ću večno pamtiti te dve nedelje, jednako je neizbrisivo i
ono jutro kad se oporavio dovoljno da se digne iz postelje, saopštio
mi kako će se sam obući i zamolio me da izađem iz sobe. Učinila
sam mu po volji trudeći se da skrijem razočaranje, a kad sam se
kasnije vratila da ga pitam šta želi za ručak, možda opet čorbu od
rakova, ozlojeđeno je trgnuo glavom. „Šta god", kazao je, što je
slogan njegove generacije. Topli sendvič sa sirom? „Boli me uvo",
kazao je, što je izraz koji me je, ma šta ljudi pričali kako deca danas
brzo rastu, još čudio od jednog desetogodišnjaka. Povukla sam se,
mada sam prethodno primetila da su mu usne ponovo nakrivljene.
Kazala sam sebi kako treba da se radujem; bolji je. Bolji? E pa,
ne prema meni.
Ipak, nije goreo od temperature visoke toliko da sažeže i u prah
pretvori seme sićušnog interesovanja koje je proklijalo. Naredne
nedelje uhvatila sam ga kako sam čita Robina Huda. Kasnije sam
ti pomogla da mu kupiš prvi luk i strele u prodavnici sportske
opreme u tržnom centru i napraviš strelište na vrhu našeg nagnutog
dvorišta, moleći se pri tom sve vreme da ovaj procvat zanosa
našeg prvenca potraje do završetka ovog poduhvata. Zdušno sam
navijala za to.
Eva



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
24. FEBRUAR 2 0 0 1 .
Dragi Frenkline,
Kad sam danas videla Kevina, levi obraz bio mu je modar, donja
usna natekla; po zglobovima prstiju skorela krv. Upitala sam ga
je li dobro, a on mi je kazao da se posekao dok se brijao. Možda,
kad si u zatvoru, i najbednije opaske prolaze kao šaljive. To što
mi je uskratio uvid u svoja posla u zatvoru pružilo mu je opipljivo
zadovoljstvo, a ko sam ja da mu kvarim ionako malobrojne užitke?
Nisam dalje navaljivala. Kasnije sam mogla da se požalim zatvorskoj
upravi kako nisu uspeli da zaštite našeg sina, ali s obzirom
na to šta je Kevin učinio svojim vršnjacima, prigovaranje na par
ogrebotina zauzvrat činilo mi se gore od džangrizavosti.
Preskočila sam dalja uvodna pitanja. Sve manje se trudim da ga
opustim kad mu dođem u posetu, kad on sve svoje napore ulaže
isključivo u to da me uznemiri.
„Muči me nešto", kazala sam odmah. „Gotovo da bih i mogla
da razumem da neko sasvim poludi i stane da kali bes na svakome
ko mu se nađe na putu. Poput onog mirnog, povučenog Havajca
pre godinu-dve, koji je samo pukao..."
„Вајrоn Jusugi", uputi me Kevin. „Uzgajao je ribu."
„Beše sedmoro kolega?"
Kevin pljesnu rukama posprdno aplaudirajući. „Dve hiljade
riba. I bilo je to u Kseroksu. Radio je kao mehaničar za fotokopir-
-aparate. Glok kalibra devet milimetara."
Moramo da razgovaramo o Kevinu 2 7 7
„Baš mi je drago", kazala sam ja, ,,što te je ovo iskustvo učinilo
takvim ekspertom."
„Živeo je kao bubreg u loju", ubacio je Kevin. „А to je ćorsokak."
„Hoću da kažem, Ujugi..."
„Ju-SU-gi", ispravi me Kevin.
„Njemu očigledno nije bilo važno koje su kolege u pitanju..."
„Tip je bio član Havajskog udruženja uzgajivača šarana. Možda
je mislio da to znači da može da zakera."*
Kevin se razmetao; sačekala sam da se uverim da je završio
svoj mali recital.
„Ali tvoj skup u fiskulturnoj sali", nastavila sam ja, „bio je samo
za pozvane."
„Nisu sve moje kolege ubijale nasumice. Eto ti Majkl Mekdermot,
prošlog decembra u Vejkfildu u Masačusetsu. Edžvoter tehnolodži,
kalašnjikov kalibra 18,5 milimetara. Izabrane mete. Računovođe.
Svako ko je imao veze s odbijanjem dve hiljade dolara od
njegove plate..."
„Kevine, ne želim da pričam o Majklu Mekdermotu..."
„Bio je debeo."
„...niti o Eriku Harisu i Dilanu Kleboldu..."
„Moroni. Kaljaju ugled masovnih ubica."
Rekla sam ti, Frenkline, opsednut je tim kolumbajnskim klincima
koji su ga bacili u zasenak sa šest žrtava više posle samo
dvanaest dana; ubeđena sam da sam ih pomenula samo da bih
ga razjarila.
„Haris i Klebold bili su bar toliko uviđavni da uštede hrpu
para poreskim obveznicima i odmah siđu sa scene", hladno sam
primetila.
„Bednici su samo hteli da naduvaju broj žrtava."
„А što ti nisi?"
Ovo ga, izgleda, nije povredilo. „Što bih svima olakšao?"
„Svima poput mene."
„Uključujući i tebe", blago je rekao. „Naravno."
* Igra reči. Carp na engleskom znači i šaran i zakerati. (Prim. prev.)
2 7 8 LAJONEL ŠRAJVER
„Ali zašto baš Dejna Roko, a ne neki drugi profesor? Zašto baš
ona deca? Šta ih je to činilo posebnim?"
„Uh, sad", rekao je Kevin. „Nisu mi se sviđali."
„Tebi se niko ne sviđa", naglasila sam. „Šta je, jesu li te tukli u
kikbolu? Ili samo ne voliš četvrtak?"
U kontekstu Kevinove nove specijalnosti, moje posredno upućivanje
na Brendu Spenser spadalo je u klasičnu aluziju. Brenda
je ubila dvoje odraslih i ranila devetoro učenika u gimnaziji u
San Karlosu u Kaliforniji samo zato što, kako se kasnije zvao i hit
Bumtaun retsa, „nije volela ponedeljak".* Ova šesnaestogodišnjakinja
bila je ispred svog vremena jer se njeno inspirativno zverstvo
odigralo još davne hiljadu devetsto sedamdeset devete godine.
Priznavanjem njegovog šiparačkog panteona zaradila sam ono
što bi se kod druge dece nazvalo osmehom.
„Skraćivanje liste", kazala sam ja, „mora da je bio poprilično
velik poduhvat."
„Ogroman!", složio se on srdačno. „Na početku je bilo nekih
pedeset-šezdeset ozbiljnih kandidata. Ambiciozno", kazao je, pa
zavrteo glavom, „ali nepraktično."
„Dobro, imamo još četrdeset pet minuta", rekla sam. „Zašto
Deni Korbit?"
„Majmun!", uzviknu on kao da je u cirkusu.
„Sećaš se imena majstora za fotokopir-aparate sa Havaja, a nisi
sasvim siguran kako se zovu oni koje si pobio."
„Jusugi je bar nešto uradio. Korbit je, ako se dobro sećam, samo
sedeo uza zid izbečenih očiju i čekao da reditelj postavi scenu."
„То i hoću da kažem - Deni je bio majmun. Pa šta?"
„Jesi li gledala tog debila kako igra Stenlija u Tramvaju zvanom
želja? Pa ja bih bolje izveo južnjački naglasak i to pod vodom."
„А šta ti izvodiš? Mrzovoljnika? Razmetljivca? Od koga si to
video? Od Breda Pita? Znaš, i sam si malo poprimio južnjački
naglasak. A ni tvoj nije baš najbolji."
Ostali zatvorenici mahom su crnci, i pod njihovim uticajem
izgovor je počeo da mu se menja. Oduvek se izražavao neobično
* U pitanju je poznata pesma I Don't Like Mondays. (Prim. prev.)
Moramo da razgovaramo o Kevinu 2 7 9
sporo, s mukom, kao da mora kleštima da izvlači reči iz usta, pa
mu se otegnuti govor urbanog geta, ekonomičan zbog ispuštanja
suglasnika i glagola, prirodno, lako primio. Bila sam ipak zadovoljna
sobom; uspela sam, izgleda, da ga iznerviram.
„Ne igram ja nikakvu ulogu. Ja sam uloga", kazao je vatreno.
„Bred Pit treba da igra mene."
(Dakle, čuo je; Miramaks već snima film o njemu.)
„Ne budi smešan", kazala sam. „Bred Pit je suviše mator da
glumi nekog tamo srednjoškolca ništariju. A čak i da je u pravom
dobu, nema te publike koja će poverovati da bi jedan tako namazan
momak uradio nešto tako imbecilno. Znaš, pročitala sam negde da
imaju muke da pronađu glavnog glumca. Niko u celom Holivudu
neće da se prihvati te usrane ulogice."
„Samo da nije Leonardo Dikaprio", promrmljao je Kevin. „Оn
je kreten."
„Da se vratimo ozbiljnim stvarima." Naslonila sam se na naslon
stolice. „А što ti je smetao Zigi Rendolf? Teško da si njega, kao
Denija, mogao da optužiš da ne zadovoljava tvoje uzvišene umetničke
kriterijume. Pričalo se da mu se smeši profesionalna karijera
u baletu."
„Njegovom dupetu se smešila profesionalna karijera", reče
Kevin.
„Naišao je na sveopšte odobravanje kad je održao onaj govor
na skupu i objasnio kako je homoseksualac i da se time diči. Nisi
to mogao da podneseš, je li? Svi su učenici zaklicali njegovoj hrabrosti."
„Šta kažeš na to?", zamislio se Kevin. „Burne ovacije što ga
primaš u bulju."
„Ali nikako ne mogu da shvatim zašto baš Grir Ulanov", kazala
sam. „Оnа čupava devojčica isturenih zuba."
„Zubata", ispravi me on. „Konjskih zuba."
„Obično si imao pik na lepotice."
„Ма sve samo da začepi više o onoj njenoj 'velikoj zaveri
desnice'."
„Ah, to je bila ona", ukopčala sam. „Peticija." (Ne znam sećaš
li se, ali nakon opoziva Klintona, gimnazijom Gledston počela je
da kruži ogorčena peticija kongresmenima.)
2 8 0 LAJONEL ŠRAJVER
„Priznaj, mamice, stvarno je jadno zagrejati se za predsednika."
„Ја mislim", odvažila sam se da kažem, „каkо ti mrziš svakog
ko je zagrejan za bilo šta."
„Imaš još koju teoriju? Jer ja mislim", uzvrati on, ,,da treba da
živiš svoj život."
„Ја sam imala svoj život. Ti si mi ga oduzeo."
Pogledali smo se pravo u oči. „Sad si ti moj život", dodala sam.
„Оnо što je ostalo od njega."
„То je baš jadno", reče on.
„Ра zar nisi baš to i hteo? Samo ti i ja, da se konačno dobro
upoznamo."
„Imaš još teorija? Ala sam fascinantan."
„Soveto Vošington." Imala sam da pređem dugi spisak i morala
sam da teram dalje. „Pročitala sam da će ipak prohodati. Jesi li
razočaran?"
„Šta to mene briga?"
„Što si uopšte mario za njega? Toliko čak da si pokušao da ga
ubiješ."
„Nisam ja pokušao da ga ubijem", nepokolebljivo će Kevin.
„Oh, jasno mi je. Ostavio si ga s probušenim butinama, i to baš
namerno. Ne daj bože da je savršeni psihopata promašio."
Kevin podiže ruke. „Ček', ček'! Grešio sam! Poslednje što sam
želeo bilo je da pustim onog bednog zaluđenika za filmove da se
izvuče tek tako."
„Džošuu Lukronskog", prisetila sam se, mada smo sad malo
požurili. „Jesi li čuo da je tvoj drugar Džošua pozvan da radi na
Miramaksovom filmu kao stručni konsultant pri izradi scenarija?
Žele da se drže istorijskih činjenica. Za jednog 'zaluđenika filmovima'
to je ostvarenje sna."
Kevin suzi oči. Ne voli kad sporedni likovi zarađuju na njegovoj
slavi. Bio je jednako ogorčen kad je Leonard Pju postavio veb-stranicu
najbolji_drug_KK-a.com, koju je posetilo na hiljade ljudi,
gde se, kako se tvrdi, mogu otkriti najmračnije tajne našeg sina
po ceni jednog klika. Najbolji drug malo sutra!, zarežao je Kevin
kad se pojavio taj sajt. Leni je pre bio hrčak.
Moramo da razgovaramo o Kevinu
„Možda će te ovo obradovati", dodala sam kiselo, „Sovetova
košarkaška karijera nije više slem-dank."
„Aha, e pa vidiš, to me stvarno raduje. Ovom svetu samo fali
još jedan crnja koji pika basket u NBA ligi. Kakav kliše."
„Kliše, kažeš! A još jedan masakr u školi?"
Kevin je čistio nokte. „Ја to vidim kao tradiciju."
,,U medijima se nagađalo da si napao Soveta jer je crnac."
„Vrlo mudro", frknu Kevin. „U sali je bilo zaključano devetoro
klinaca. Samo je jedan bio od crnačke sorte i, opa, to je odmah
'zločin iz mržnje'."
„О, nego šta nego da je zločin iz mržnje", tiho sam rekla.
Kevin se slabašno nasmeši. „Skroz."
„Isto kažu i za Migela Espinozu. Da si se namerio na njega zato
što je Latinoamerikanac."
„Brzi Gonzales? Da sam izostavio neku obojenu zajednicu,
optužili bi me za rasnu diskriminaciju."
„Ali pravi je razlog taj što je bio blistav učenik, je li tako? Preskočio
je jedan razred. Postizao vrtoglave uspehe na državnim
takmičenjima."
„Kad god razgovara s tobom, ispada da samo pokušava da ubaci
nekako 'ešelon' u rečenicu."
„Ali ti znaš šta znači 'ešelon'. Znaš svakojake teške reči. Zato si i
smatrao da je baš super napisati čitav sastav troslovnim rečima."
„Dobro. Znaš, nisam ja bio ljubomoran. A ti, ako sam dobro
skapirao ovo dooosadno ispitivanje, baš to hoćeš da kažeš."
Zastala sam za trenutak; znaš, Kevinu stvarno jeste bilo dosadno.
Autori dokumentarnih filmova poput Džeka Marlina, kriminolozi
što su nažvrljali bestselere, direktori i profesori i sveštenici koje
su intervjuisali na vestima, tvoji roditelji, Telma Korbit, Loreta
Grinlif - svi ti ljudi lome glavu oko toga zašto je K. K. to uradio,
uz značajan izuzetak našeg sina. Bila je to samo još jedna tema
koja Kevina jednostavno nije interesovala: on sam.
„Radnik u kantini", potegla sam. „Оn se ne uklapa u šemu."
(Oduvek me je bilo sramota što ne mogu da mu upamtim ime.)
„Оn nije bio na spisku, je li tako?"
„Kolateralna šteta", pospano reče Kevin.
2 8 1
2 8 2 LAJONEL ŠRAJVER
„I još nešto", rekoh, rešena da kažem nešto na šta će živnuti.
„Znam tvoju tajnu u vezi sa Lorom Vulford. Bila je lepa, zar ne?"
„Poštedeo sam je muka", promrmljao je Kevin. „Ionako bi se
sama ubila na prvi nagoveštaj bora."
„Vrlo, vrlo lepa."
„Aha. Kladim se da joj se ogledalo izlizalo."
„А ti si se zaljubio u nju."
Ako sam i imala neke sumnje, Kevinov usiljeni grohot sve ih
je smesta raspršio. Ne čini to često, ali tad me je dirnuo u srce,
samo malčice. Tinejdžeri su tako providni. „Dozvoli da imam bolji
ukus", podrugnuo se on. „Та je barbika bila sva nakićena."
„Bilo te je stid, je l' da?", navaljivala sam. „Кrејоn, Kelvin Klajn,
moderna frizura. Najlonke i šarene cipelice na štiklu. To nije hladan,
mizantropski stil K. K.-a."
„Ра nije više bila takva riba kad sam završio s njom."
„То je najstarija priča na svetu", provocirala sam ga. „Nakon što
je mračno priznao drugovima da 'ako ja ne mogu da je imam, niko
neće...', Čarli Šmokljan otvorio je vatru... Je li onaj bedni pokolj
to trebalo da sakrije? Još jedan bubuljičavi tinejdžer zaljubljen u
nedostižnu kraljicu mature zapada u ludilo?"
„Samo ti sanjaj", kazao je Kevin. „Ako hoćeš da pretvoriš to u
ljubavnu lakrdiju, to je tvoja bedna mašta, a ne moja."
„Luk Vudhem bio je nesrećno zaljubljen, je li tako? Iz Perla?
Znaš, onaj 'cmizdravac'."
„Оn je samo tri puta izašao s Kristi Menefi, a i raskinuli su
godinu dana pre toga!"
„Lora te je odbila, je li tako?"
„Nisam prišao ni na kilometar od te pičketine. A što se tiče tog
jebenog debelog Vudhema, znaš li da je majka išla s njim na svaki
sastanak? Nije ni čudo što ju je rasporio kasapskim nožem."
„Šta se desilo? Jesi li na kraju toliko poludeo da si je za vreme
odmora pribio uz ormarić? Je li te ošamarila? Nasmejala ti se u
lice?"
„Ako želiš sebi da pričaš tu priču", kazao je on češući se po
golom stomaku, „ја ti tu ne mogu ništa."
Moramo da razgovaramo o Kevinu 2 8 3
„Da je pričam i drugima. Nedavno me je zvao neki novinar
što snima dokumentarni film. Izgara od želje da čuje 'moju verziju'.
Možda bi trebalo da mu se javim. Mogla bih da mu objasnim
kako se tu sve vreme radilo zapravo o neuzvraćenoj ljubavi. Moj
sin se do ušiju zaljubio u jednu zanosnu lepoticu koja ga nije fermala
ni pet posto. Na kraju krajeva, kako je Lora ubijena? Kevin
je možda napravio klanicu od ostale dece, ali nju je pogodio pravo
u srce, naš mali Kupidon iz gimnazije Gledston. A svi oni ostali
ubogi nesrećnici bili su samo kamuflaža, samo - kako on to beše
nazvao? - kolateralna šteta."
Kevin se nagnuo napred i poverljivo prošaputao: „Је li te uopšte
bilo briga koje mi se devojčice sviđaju, a koje ne pre nego što
sam koknuo nekoliko? Je li te uopšte bilo briga šta se krije u mojoj
glavi dok to nije izašlo napolje?"
Plašim se da sam tog trenutka malo pukla. „Hoćeš da te sažaljevam?",
rekla sam tako da je odjeknulo; onaj čuvar pun mladeža
pogledao je ka nama. „Е pa, najpre ću žaliti Telmu Korbit i Meri
Vulford. Porodice Ferguson i Rendolf, Ulanov i Espinoza. Srce
će mi prepući zbog profesorke koja se polomila da uđe u tu tvoju
pametnu glavicu, zbog košarkaša koji jedva hoda, pa čak i zbog
radnika u kantini koga nikad nisam ni videla, a onda ćemo videti je
li ostalo imalo žaljenja za tebe. Možda nešto i preostane, ali ti zaslužuješ
samo mrvice s mog stola, i imaćeš sreće ako i njih dobiješ."
„Njanja njanja njanja njanja nja."
A onda se nasmejao. Oh, Frenkline! On je tako srećan kad god
prasnem na njega.
Priznajem, danas sam pokušala da ga razljutim. Htela sam da
uvidi da je jadan, ne teška, mračna, nedokučiva zagonetka „našeg
savremenog društva" već predmet sprdnje, potučen sopstvenom
glupošću. Jer, kad god se Kevin predstavi kao otelovljenje zla, još
malo poraste. Svaka pogrda upućena na njegov račun - nihilistički,
lišeno ikakvog morala, izopačeno, degenerisano ili iskvareno
- popunjava njegovo žgoljavo telo bolje nego što su to moji sendviči
sa sirom ikad činili. Nije ni čudo što se raskrupnjao. Doručkuje
2 8 4 LAJONEL ŠRAJVER
žestoke osude celog sveta. E pa, ne želim da sebe doživljava kao
nedokučivog, kao veliku, snažnu alegoriju sukoba generacija; neću
mu dopustiti da svoj bedni, kukavni, ništavni, plagijatorski čin skrije
pod otmenim plaštom „današnje omladine bez kormila". Želim
da se oseća kao tek još jedan u nizu, jadni, sićušni, dobro znani,
najobičniji tupavi klinac. Želim da vidi sebe kao maloumnog, balavog
i nevažnog. A najmanje od svega želim da mu otkrijem koliko
vremena u toku dana, i to svakoga dana, provodim pokušavajući
da proniknem u to šta se zbiva u njegovoj glavi.
Moje provokacije o zagrejanosti za Loru bile su puko nagađanje.
Iako je i najmanji nagoveštaj da je njegovo grandiozno zverstvo
proisteklo iz bedne nesrećne ljubavi svakako bio uvredljiv,
iskreno rečeno nisam sigurna je li Kevinova zaljubljenost u Loru
imala ikakve veze s četvrtkom. Koliko ja znam, možda je samo
hteo da je impresionira.
Ali ja sam proučila njegove žrtve, zanimalo njega ili ne da sam
analizira listu. Na prvi pogled to je raznorodna grupa, šarolika
toliko kao da su im imena izvučena iz šešira: košarkaš, studiozni
Latinoamerikanac, ljubitelj filmova, klasični gitarista, osećajni
glumac, kompjuterski haker, gej baletan, neugledna politička aktivistkinja,
uobražena mlađahna lepotica, honorarni radnik u kantini
i posvećena profesorka engleskog. Isečak života; proizvoljna
skupina jedanaest osoba nasumično odabrana od pedesetak ljudi
koje naš sin eto nije voleo.
Ali Kevinova nenaklonost nije jedino što su ove žrtve imale
zajedničko. Dobro, odbacićemo radnika u kantini, očito se greškom
tu našao; Kevin ima metodičan um i pre bi odabrao lepu,
okruglu grupu od desetoro. Sem toga svako od njih je voleo nešto.
Nebitno je li ta strast bila praćena uspehom ili ne; ma šta njegovi
roditelji tvrdili, verujem da Soveto Vošington nije imao nikakve
šanse da postane profesionalac; Deni je bio (oprosti, Telma) užasan
glumac, a to što je Grir Ulanov skupljala potpise za peticiju
njujorškim kongresmenima koji će svejedno glasati za Klintona
bilo je traćenje vremena. Ovo sad niko ne želi da prizna, ali opsesija
Džošue Lukronskog filmovima iritirala je mnoge učenike, a
ne samo našeg sina; neprekidno je citirao čitave delove dijaloga
Moramo da razgovaramo o Kevinu
iz filmova Kventina Tarantina i priređivao dosadna takmičenja za
ručkom, kad ostale za stolom više zanima da ugovaraju trampu
sendviča s mesom za parče komisbrota, ko ume da navede deset
filmova Roberta de Nira po hronološkom redu. Bilo kako bilo, Džošua
jeste voleo filmove, a čak ni njegovo nesnosno dosađivanje nije
sprečilo Kevina da mu zavidi na samoj opčinjenosti. Nevažno je
bilo čime je ko opčinjen. Soveto Vošington voleo je sport i snevao
o tome, pa makar to bila i iluzija, da će zaigrati u Niksima. Migel
Espinoza - učenje (u najmanju ruku Harvard). Džef Rivs Georga
Filipa Telemana. Deni Korbit Tenesija Vilijemsa. Miš Ferguson
procesor Pentium III. Zigi Rendolf Priču sa zapadne strane, a da
ne pominjem muškarce. Lora Vulford volela je sebe. A Dejna Roko
- počinila je najteži, neoprostivi greh - volela je Kevina.
Uviđam da Kevin tu svoju averziju ne doživljava kao zavist. Za
njega su svih deset žrtava bile krajnje smešne. Svi su se uzbuđivali
zbog sitnica, a njihovi zanosi bili su jadni. Ali, kao ni moje tapete
od mapa, nepronične strasti nikad nisu navodile Kevina na smeh.
Još od ranog detinjstva budile su u njemu bes.
Svakako, većina dece voli nešto da kvari. Lakše je uništiti stvar
negoli je napraviti; ma koliko pripreme za četvrtak bile zahtevne,
neuporedivo teže bi bilo sprijateljiti se s onom decom. Razaranje
je, prema tome, svojevrsna lenjost, ali ipak pruža zadovoljstvo
delanja: uništavam, dakle, postojim. Povrh toga, za većinu ljudi
stvaranje je gusto, koncentrisano, zbijeno, dok vandalizam nudi
oslobođenje; moraš biti pravi umetnik da bi nesputanosti dao pozitivan
vid. A ima i posesivnosti u destrukciji, svojevrsne bliskosti;
prisvajanja. Kevin je na taj način privio Denija Korbita i Loru Vulford
na grudi, sasvim upio njihova srca i hobije. Razaranje može
biti motivisano ničim drugim do pukom gramzivošću, nekakvom
naopakom, izopačenom pohlepom.
Gledala sam Kevina kako, gotovo celog svog života, lišava ljude
njihovih zadovoljstava. Ne mogu da izbrojim koliko sam puta upotrebila
reč omiljeno u svojim uzavrelim materinskim grdnjama
- crvene kaljače pune kolača od užine u vrtiću bile su Džejsonova
omiljena obuća. Kevin je lako mogao načuti kako mi je onaj beli kaftan
koji je isprskao sokom od crnog grožđa omiljena duga haljina.
2 8 5
2 8 6 LAJONEL ŠRAJVER
A kad smo kod toga, svaki od onih tinejdžera pokretnih meta u
fiskulturnoj sali bio je omiljeni učenik nekog profesora.
Čini se da je naročito prezirao ona zadovoljstva koja se mogu
okarakterisati jedino kao nevina. Neizostavno bi jurnuo ka svakome
ko bi zastao da snimi fotografiju i namerno bi prošao ispred
objektiva. Počela sam da se užasavam naših obilazaka nacionalnih
spomenika, ako ni zbog čega drugog a ono zbog Japanaca i
njihovih silnih propalih filmova. Pa diljem sveta rasejano je na
desetine dragocenih fotografija, mutnih slika ozloglašenog K.K.
iz profila.
Ima još bezbroj ilustracija za ovo; samo ću jednu podrobno
opisati.
Nedugo posle Kevinovog četrnaestog rođendana, na roditeljskom
sastanku u školi zamolili su me da budem nadzornik na igranci
osmaka. Sećam se da me je malo iznenadilo što Kevin uopšte
namerava da ide na igranku pošto je uglavnom bojkotovao većinu
organizovanih školskih aktivnosti. (Kad sad razmišljam o tome,
možda ga je primamila Lora, čija je blistava haljinica što joj je
jedva prekrivala zadnjicu sigurno koštala Meri na stotine dolara.)
Ova žurka za kraj godine bila je kruna školskih društvenih događanja
i većina njegovih drugara sigurno je još od šestog razreda
željno iščekivala taj obred inicijacije dostupan isključivo osmacima.
Zamisao je bila da se toj deci pokaže kako je to biti pravi tinejdžer
i dopustiti im da se šepure kao kraljevi pre nego što pređu u
susednu zgradu gimnazije, gde će biti pogubljeni pioni prvaci, na
samom dnu lestvice.
Uglavnom, pristala sam, mada se nisam naročito radovala
tome što ću deci oduzimati flaše likera; čuvala sam uspomenu
na to kako sam sama krišom potezala iz čuturice iza zavese u sali
gimnazije Vilijem Horlik u Rasinu. Nikad nisam žudela da mi
zapadne uloga Zlice od Opaka i pitala sam se mogu li zažmuriti
na jedno oko ako su deca diskretna i ako se ne ponapijaju toliko
da počnu da povraćaju.
Moramo da razgovaramo o Kevinu 2 8 7
Naravno, bila sam naivna, i likeri su najmanje brinuli školsku
upravu; na pripremnom sastanku nedelju dana pred igranku, najpre
su podučili nadzornike kako da prepoznaju bočice s krekom.
A što je još ozbiljnije, uprava je još očajavala zbog dve nacionalne
tragedije s početka školske godine. Deca koja završavaju osmi razred
možda imaju samo četrnaest godina, ali Tronilu Mangamu bilo
je samo trinaest kad je tog januara, u Vest Palm Biču, ubio druga
iz razreda naočigled cele škole jer mu je dečak dugovao četrdeset
dolara. Samo tri nedelje kasnije u Betelu na Aljasci (sramota me je,
Frenkline, ali pamtim sve ovo jer kad razgovor u Klavreku zamre,
Kevin se često vraća pripovedanju svojih omiljenih priča za laku
noć) Evan Remzi uzeo je iz kuće pušku kalibra 18,5 milimetara,
ubio popularnog školskog sportistu u klupi, raspucao se po celoj
školi, a onda smišljeno progonio i razneo direktora gimnazije - u
moje vreme, učili smo kako se piše reč direktor pomoću lako pamtljive
pesmice „Direktora škole svi vole".
Naravno, statistički gledano, u zemlji koja ima pedeset miliona
učenika, broj ubistava bio je zanemarljiv, i sećam se da sam posle
tog sastanka došla kući i požalila ti se kako uprava škole preteruje.
Kukali su kako im nije ostalo dovoljno novca u budžetu da kupe
detektore metala i obučavali čitav kadar nadzornika kako da pretresaju
svako dete na ulazu. I dopustila sam sebi malo liberalne
ogorčenosti (to ti je uvek bilo odvratno).
„Ра da, crna deca i latino deca godinama se ubijaju u rupama
od gimnazija u Detroitu", izjavila sam ja za kasnom večerom te
noći, ,,i to se sve onako uzgred pominje. Par bele dece, iz srednjeg
staleža, zaštićene dece iz predgrađa, sa zasebnim telefonskim linijama
i televizorima u sobi, poludi i to je odmah vanredno stanje
u zemlji. Pored toga, Frenkline, trebalo je samo da vidiš one roditelje
i profesore kako gutaju tu priču." Moj punjeni pileći file već
se ohladio. „Nigde nisi video toliko naduvenosti, a kad sam se ja
jednom nešto našalila, svi su se okrenuli ka meni s onim to nije
smešno izrazima lica, poput obezbeđenja na aerodromu kad iz fazona
pomeneš bombu. Svima im se dopada pomisao na to da su u
prvoj liniji, da rade nešto uuu opasno, a ne da nadgledaju školsku
igranku, zaboga, da su u centru pažnje javnosti, pa da i oni uzmu
2 8 8 LAJONEL ŠRAJVER
učešće u uobičajenoj politici histerije. Kunem se da su u neku
ruku svi bili ljubomorni, jer Mozes Lejk je imao pokolj u školi, i
Palm Bič i Betel su ga imali, a šta fali Gledstonu, što i mi ne bismo
imali jedan? Kao da su svi, s potajnim nadama, mislili kako bi bilo
baš sjajno kad bi se igranka osmaka pretvorila u opšti krkljanac,
samo da Džunior ili Bejbi Džejn prođu bez ijedne ogrebotine, pa
da svi dospemo na televiziju pre nego što cela ta neukusna tačka
postane passe..."
Sad se pomalo gadim sama sebe, ali plašim se da jesam izbrbljala
sve to, i da, Kevin je verovatno slušao. Ali sumnjam da je u
Sjedinjenim Državama bilo kuće u kojoj se nije pričalo o tim pucnjavama,
na ovaj ili onaj način. Ma koliko ja osuđivala „politiku
histerije", ona je pogađala u živac.
Uverena sam da mi se ova igranka tako snažno urezala u pamćenje
samo zbog mesta na kome je održana. Na kraju krajeva, to je
beznačajna uspomena; bili oni roditelji razočarani ili ne, događaj
je protekao glatko, i samo jedna učenica pamti verovatno to veče
kao propalo, ali ne znam joj ime.
U sali. Bilo je to u fiskulturnoj sali.
Kako su osnovna i srednja škola sagrađene na istom zemljištu,
često su delile objekte. A bili su to fini objekti, i ova te je dobra
škola delom i privukla da nam kupiš kuću u blizini. Pošto je, na
tvoje očajanje, Kevin izbegavao sportove u školi, nikad nismo
odlazili na školske košarkaške utakmice, pa je onaj vajni posao
bebisiterke moje jedino iskustvo unutar tog prostora. Bila je to
zasebna građevina, vrlo prostrana, viša od dvospratnice, prvoklasna
i skupocena - mislim da su mogli čak da je pretvore u ledenu
dvoranu. (Baš šteta što je Najački školski odbor odlučio, prema
poslednjem što sam pročitala, da je sruši; učenici, izgleda, izbegavaju
časove fizičkog tvrdeći da je sala ukleta.) Te večeri arena je
bila izvanredno akustična eho-komora za di-džeja. Uklonili su svu
sportsku opremu i okačili disko-kuglu, a to što sam ja očekivala
balone i zastavice očigledno je zaostatak još od moje prve igranke
iz hiljadu devetsto šezdeset prve gde se igrao tvist.
Možda sam bila loša majka - ćuti, tako je - ali nisam bila baš
toliko jadna da se motam oko sina na njegovoj školskoj igranci. I
Moramo da razgovaramo o Kevinu 2 8 9
zato sam se smestila na drugi kraj sale, odakle mi se pružao odličan
pogled na Kevina, pognutog u stranu i oslonjenog na betonski
zid. Bila sam znatiželjna; retko sam ga viđala u njegovom širem
društvenom miljeu. Jedini učenik kraj njega bio je neumorni Leonard
Pju, s onim lasičjim he-he licem, što je sa sto metara odisao
onim ljigavim ulizištvom, podrugljivim udvorištvom koje mi je
oduvek bilo u skladu s njegovim blagim vonjem na bajatu ribu.
Leni je nedavno bio probušio nos i deo oko minduše se inficirao
- jedna mu je nozdrva bila jarkocrvena i upola veća od druge; sloj
antibiotske kreme presijavao se na svetlu. Nešto u tom klincu uvek
me je podsećalo na smeđe mrlje na gaćama.
Kevin je nedavno bio osmislio svoj stil odevanja premale odeće,
koji je (tipično) Leni kopirao. Crne farmerke koje je nosio Kevinu
su bile taman kad je imao jedanaest godina. Nogavice su dosezale
polovinu lista, pa su mu crne dlake štrčale po golenjačama; nije
mogao do kraja da zakopča rajsferšlus, a šav mu se usecao u prepone
i lepo mu isticao opremu. Lenijeve oker pantalone bile bi
jednako odvratne sve i da su mu bile taman. Obojica su nosila
tesne bele majice Fruit of the loom, po običaju prekratke, pa im
se video stomak.
Možda sam to samo umislila, ali kad god bi drugi učenici prošli
kraj njih, činilo se kao da zaobilaze ovu dvojicu u širokom luku.
Mogla sam se uplašiti da našeg sina deca, izgleda, izbegavaju - i
zaista i jesam, mada se đaci nisu podsmevali Kevinu kao da je
izgnanik iz društva. Baš naprotiv, ako bi se i smejali, smeh bi im
zamro. U stvari, kad bi prolazili pokraj tog para, učenici bi sasvim
zaćutali i nastavljali bi razgovor tek kad bi odmakli dovoljno da ih
ne mogu čuti. Devojčice su koračale neprirodno uspravno, kao da
zadržavaju dah. Umesto da iskosa zure u duo u pretesnoj odeći,
čak su i ragbisti gledali pravo pred sebe i krišom i nervozno bacali
pogled na Kevina i njegovog hrčka tek kad bi dobrano odmakli. U
međuvremenu, osmaci su se klonili podijuma za igru i načičkali
su se uza zidove sale, ali prostor oko našeg sina i njegovog pajtaša,
bar tri metra s obe strane, ostao je pust. Niko iz razreda nije im
se nasmešio, klimnuo glavom niti im uputio ono nevino Gde ste,
ljudi?, kao da nisu želeli da se izlože opasnosti - od čega to?
2 9 0 LAJONEL ŠRAJVER
Pretpostavljala sam bila da ću se zbog muzike osećati staro
- zbog grupa za koje nikad nisam čula, čija će lepota gruvanja
izmicati matorima. Ali kad su odvrnuli muziku, iznenadila sam se
kad sam, među svevremenim tinejdžerskim grupicama, prepoznala
i neke „umetnike", kako smo ih nekad visokoparno nazivali, uz
koje smo ti i ja đipali kad nam je bilo dvadeset: Stonsi, Kridensi,
Hu, Hendriks, Dženis Džoplin, Bend; Pink Flojd, Frenkline! Kako
nisam znala šta bih sa sobom, a sladunjavi crveni punč (koji je
vapio za dozom votke) nije me nimalo privlačio, stala sam da razmišljam
da li to što Kevinovi vršnjaci i dalje đuskaju uz Krozbija,
Stilse, Neša i Janga, Grejtful ded, pa čak i Bitlse, čini naše doba
izuzetnim, ili njihovo siromašnim. A kad su pustili Stairway To
Heaven - tu staru, izanđalu stvar! - morala sam da suspregnem
osmeh.
Nisam ni pomišljala da će Kevin igrati; to bi bilo glupo; taj se
dečak, u nekim stvarima, nimalo nije izmenio od svoje četvrte
godine. To što su se ostali ustezali da izađu na podijum bilo je
tek forme radi; i mi smo bili isti, niko nije hteo da bude prvi, da
skrene preteranu i neizbežno nimalo prijatnu pažnju na sebe. U
moje vreme, mi smo beskonačno zadirkivali jedni druge, hrabrili
se alkoholom iza zavese i konačno se zajedno odlepili od zida tek
kad bi naš „sigurnost je u brojnosti" kvorum brojao barem desetoro.
I zato sam bila impresionirana kad je na podijum usred sale,
po kome su se vrteli samo krugovi svetlosti s disko-kugle, izašla
jedna jedina devojčica. A nije stala ni u zamračeni ugao, već na
samu sredinu.
Devojčica je imala bledu, providnu kožu i ne samo plavu kosu
već i bele obrve i trepavice, a njihova nejasna definisanost davala
je njenom licu ispijen izgled. A i brada joj je bila manjkava - mala
i špicasta - i uglavnom zbog te ne baš klasične crte nikad je neće
smatrati lepom (kakva nas sitnica može naružiti). Drugi problem
bila je njena odeća. Većina devojčica na igranci igrala je na sigurno
i obukla farmerke, a ono malo haljina koje sam opazila bile su ili od
crne kože ili sjajne, sa šljokicama i prekrasne, poput one Lore Vulford.
Ali ova četrnaestogodišnjakinja - nazovimo je Alisa - nosila
je haljinu dugu gotovo do kolena i sa mašnom oko struka uvezaMoramo
da razgovaramo o Kevinu
nom pozadi. Bila je bež boje i karirana, sa pufnastim rukavima.
Kosu je vezala mašnom, a obula je lakovane cipele. Očigledno ju je
obukla majka sa žalosnom univerzalnom predstavom šta devojčica
treba da obuče za „igranku", bez obzira na to koja je godina.
Čak sam i ja smesta uvidela da Alisa nije kul - reč čije neverovatno
prenošenje s jedne generacije na drugu svedoči o svevremenosti
tog pojma. Menja se ono šta je kul; ali nepromenljivo je da je
nešto kul, a nešto ne. Uglavnom, kad smo mi bili mladi, prosečan
bezveznjaković porastao bi malčice u našim očima ako bi se pravio
da umire od stida i da se kaje zureći u svoje cipele. Ali plašim
se da ovo nesrećno, bezbrado siroče nije imalo dovoljno socijalne
inteligencije da žali zbog svojih pufnastih rukava, karirane balske
haljine uvezane mašnom. Kad joj je majka donela haljinu, ona se
bez sumnje bacila ženi oko vrata s moronskom zahvalnošću.
Baš ju je pesma Stairway To Heaven podstakla da se pokaže. Ma
koliko mi nosili u srcu tu staru, prepoznatljivu pesmu Led cepelina,
ona je užasno spora i ja se ne sećam da je iko uz nju igrao. Ali
ni to nije sprečilo Alisu. Raširila je ruke i počela sklopljenih očiju
da se vrti u sve širem krugu. Očigledno se potpuno zanela i nije
znala da su joj se, pri tom živom okretanju, videle gaćice. A kad
je upala u trans uz rifove bas gitare, pokreti su joj izgubili svaku
sličnost s igranjem uz rok muziku i počeli da variraju između laičkog
baleta i derviškog plesa.
Možda sad zvučim zlobno, ali tad sam zaista bila očarana. Naša
mala zamena Isidore Dankan bila je tako nesputana, tako ushićena!
Možda sam joj čak pomalo i zavidela. S čežnjom sam se prisetila
kako sam onda, kad sam bila trudna s Kevinom, skakutala po
našem stanu na Trajbeki uz Toking hedse, i rastužila se što to više
ne radim. Iako je bila punih osam godina starija od Silije, nešto me
je u toj devojčici, dok se vrtela i letela s kraja na kraj sale, podsetilo
na našu ćerku. Malo je verovatno da je bila egzibicionista i čini mi
se da je izašla na podijum samo zato što je to bila jedna od njenih
omiljenih pesama - opet ta reč - i zato što je, kako je podijum bio
prazan, mogla nesmetano da leti po njemu u transu. Verovatno
se uz istu pesmu gubila u svojoj dnevnoj sobi i nije videla razlog
zašto ne bi isto tako razdragano igrala bez obzira na to što joj se
dvesta zlobnih tinejdžera podmuklo ceri iz prikrajka.
2 9 1
2 9 2 LAJONEL ŠRAJVER
Premda se uvek čini da se nikad neće završiti, Stairway To
Heaven bližila se kraju; mogao je da sačeka još dva minuta, ali ne.
Obuzeo me je nekakav strah kad se Kevin mlitavo odlepio od zida,
uputio se pravo ka Alisi i krenuo za njom poput navođene rakete
koja se ustremila ka projektilu zemlja-zemlja. Onda je stao, tačno
ispod disko-kugle, jer je dobro procenio da će se Alisa sa sledećom
piruetom naći tačno levim uhom kraj njegovih usana. Evo ga. Kontakt.
Nagnuo se ka njoj, vrlo blago, i počeo da šapuće.
Neću se praviti da znam šta joj je rekao. Ali ta slika prožima
sve moje potonje mentalne rekonstrukcije četvrtka. Alisa se sledila.
Lice joj obli stid kojeg do maločas tako uočljivo nije bilo. Unezvereno
je gledala levo-desno, bezuspešno tražeći neki kutak koji
će joj pružiti zaklon. Odjednom sasvim svesna publike, činilo se
da uviđa šta od nje zahteva ova ludost koju je započela; pesma se
još nije završila, ali ona je morala da održi privid i cupka uz još
koju notu. Narednih četrdesetak sekundi bacala se napred-nazad
u makabričnom, usporenom plesu smrti, poput Fej Danavej na
kraju Boni i Klajda.
Kad je di-džej vešto prešao na White Rabbit Džeferson Erplejna,
ona je dohvatila svoju kariranu haljinu i gurnula je među
noge. Dok je posrtala ka najmračnijem uglu, Alisa je čvrsto pribila
laktove uz telo, a šake su se borile da se sakriju jedna pod drugu.
Naslutila sam da je, na neki mučan način, ona upravo sazrela u
toku prethodnog minuta. Sad je znala da joj je haljina kretenska,
da joj je brada mala. I da ju je majka izdala. I da nije kul; da nikad
neće biti lepa. A pre svega, naučila je da više nikad, nikad u životu
ne izlazi na prazan podijum - pre da više uopšte ne zaigra na
podijumu.
Nisam bila tamo u četvrtak. Ali dve godine pre toga bila sam,
u toj istoj sali, svedok preteče četvrtka, kad je ubijena jedna osmakinja
osnovne škole u Gledstonu.
Eva



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
2. MART 2 0 0 1 .
Dragi Frenkline,
Danas mi je pred krај radnog vremena prišao kolega Riki i njegova
ponuda bila je najdalje što je otišao u priznavanju nepomenice:
pozvao me je u svoju crkvu. Bilo me je stid i zahvalila sam mu, ali
sam neodređeno kazala: „Ра ne bih baš." Nije se manuo toga, već
me je upitao zašto. Šta je trebalo da mu kažem: „Јеr mislim da su
to gluposti?" Uvek sam pomalo snishodljiva prema religioznim
ljudima, a i oni su prema meni. I zato sam rekla kako bih volela
da mogu, da mogu da verujem, i ponekad se iz petnih žila trudim
da poverujem, ali ništa što mi se dogodilo u prethodne dve godine
ne ukazuje na to da bilo koje biće s imalo dobrote bdi nada mnom.
Rikijev odgovor Čudni su putevi Gospodnji nije baš impresionirao
ni mene ni njega. Čudni, rekoh. Čudni, nego šta.
Često se prisećam tvojih reči izgovorenih u Riversajd parku
pre nego što smo postali roditelji: „Dete bi bar dalo odgovor na
važno pitanje." Uznemirilo me je tad to što ti život tako uporno
postavlja to važno pitanje. Naš život bez dece svakako je imao i
svojih nedostataka, ali sećam se da sam u tom istom razgovoru
izjavila kako smo možda „previše srećni", što je izrazito prijatniji
višak od prezasićenosti mučnom prazninom. Možda sam površna,
ali ti si meni bio dovoljan. Volela sam da ti posmatram lice
pred carinom posle onih dugih putovanja koja su tebi mnogo teže
padala nego meni, i da sutradan ujutru spavam do kasno u toploj,
2 9 4 LAJONEL ŠRAJVER
grudnoj čauri. Bilo mi je dovoljno. Ali naša dvojina tebi, izgleda,
nije bila dovoljna. I mada te je to činilo duhovno naprednijim od
mene, ipak mi je vređalo osećanja.
Međutim, ako život nema smisla bez dece, može li ga imati
sa njima? Odgovoriti na jedan život drugim znači jednostavno
prebaciti breme svrhe na naredni naraštaj; ovo prenošenje samo
je kukavičko i potencijalno beskrajno odlaganje. Odgovor tvoje
dece verovatno će takođe biti rađanje, kako bi time zavarali sebe i
utrapili sopstvenu besmislenost svojim potomcima.
Pokrenula sam ovu temu jer verujem da ti jesi od Kevina očekivao
da ti pruži odgovor na važno pitanje, i da je on još od malih
nogu mogao da oseti to tvoje bizarno očekivanje. Kako? U sitnicama.
U agresivnoj srdačnosti u tvome glasu pod kojom se krio stidljivi
očaj. U silini tvog zagrljaja, koji ga je možda gušio. U odlučnosti
kojom si svakog vikenda završavao sve svoje poslove kako bi mu se
stavio na raspolaganje, jer ja mislim da deca žele da su im roditelji
zauzeti; ne žele da ti ispunjavaju vreme svojim sitnim potrebama.
Deca žele sa sigurnošću da znaju kako ima i drugih stvari, važnih
stvari; važnijih povremeno čak i od njih samih.
Ne mislim da decu treba zanemarivati. Ali Kevin je bio tek dečačić,
a trebalo je sam da odgovori na važno pitanje o koje je zapeo
njegov odrasli otac. Pretežak je to teret za tek rođene! A što je još
gore, kod dece, kao i kod odraslih, religiozni apetiti, jedino to tako
mogu nazvati, drastično se razlikuju. Silija je bila više nalik meni:
zagrljaj, bojica i kolačić i ona je bila sita. Premda se činilo da Kevin
ne želi gotovo ništa, sad uviđam da je bio duhovno izgladneo.
Oboje smo se odrekli vere pa je bilo sasvim razumljivo da
nećemo odgajati decu ni kao jermenske pravoslavce niti kao prezviterijance.
Iako ću nerado ustvrditi kako je današnjoj omladini
potrebno samo da prilegnu na Stari zavet, sinulo mi je da Kevin,
našom zaslugom, možda nikada nije video unutrašnjost crkve.
Činjenica da smo nas dvoje odgajani uz nešto što smo mogli da
napustimo daje nam prednost, jer mi smo znali šta je iza nas i
šta mi to nismo. I zato se pitam da li bi bilo bolje za Kevina da
smo ga zasuli hrpom bogougodnih koještarija koje je mogao da
nam izbljuje u lice - one fantastične bajke o bezgrešnom začeću
Moramo da razgovaramo o Kevinu 2 9 5
i zapovestima na gori koje deca stvarno ne mogu da svare. Sad
sam nerealna; sumnjam da bismo mogli da se pretvaramo da smo
religiozni zarad naše dece, a i ona bi znala da se foliramo. Ipak,
odreći se očiglednog smeća poput turističkih vodiča i reklama za
oldsmobil sigurno ne pruža nimalo zadovoljstva.
Kevinovi profesori, uz izuzetak Dejne Roko, nisu uočili tu njegovu
glad, već su više voleli da naše slabo đače okvalifikuju kao
još jednu žrtvu pomodnog poremećaja nedostatka pažnje. Bili su
rešeni da mu pronađu kakvu mehaničku falinku, jer se pokvarene
mašine mogu popraviti. Lakše je bilo baviti se pasivnom nesposobnošću
nego suočiti se sa mnogo strašnijim problemom furiozne,
naelektrisane nezainteresovanosti. Kevinova sposobnost koncentracije
očigledno je izuzetna - pogledaj samo njegove detaljne
pripreme za četvrtak ili njegovo sadašnje besprekorno poznavanje
liste slavnih zlikovaca, koje ide čak do broja Jusugijevih ribica. Ostavljao
je nedovršene zadatke ne zato što nije mogao da ih dovrši,
već baš zato što jeste.
Ta njegova proždrljivost možda može donekle objasniti njegovu
okrutnost, što je, između ostalog, verovatno nevešt pokušaj
da se sudeluje u nečemu. Kako nikad nije video smisla ni u čemu,
sigurno se osećao tako okrutno izostavljeno. Spajs gerls su glupe,
soni plejstejšn je glup, Titanik je glup, obilaženje prodavnica je glupo,
a možemo li reći da nije tako? Isto tako, fotografisanje crkava
je glupo i igranje uz Stairway To Heaven u poznim devedesetim
je glupo. Kako se Kevin bližio šesnaestoj godini, ova njegova uverenja
bivala su sve čvršća.
Frenkline, on nije želeo obavezu da odgovori na tvoje važno
pitanje. On je tražio odgovor od tebe. Uzvišeno dangubljenje koje
se nazivalo ispunjenim životom Kevinu se još od kolevke činilo
tako isprazno da su njegove reči od prošle subote kako je Lori
Vulford učinio „uslugu" bile možda i iskrene.
Ali ja, ja sam površna. Čak i kad su putovanja izgubila svoju
draž, ja bih verovatno i dalje mogla da isprobavam onu istu stranu
hranu i onu istu stranu klimu do kraja života sve dok mogu da ti se
na aerodromu Kenedi, po povratku kući, bacim u zagrljaj. Nisam
želela ništa više od toga. Kevin mi je, zapravo, postavio važno
2 9 6 LAJONEL ŠRAJVER
pitanje. Pre nego što se rodio, bila sam previše zauzeta vođenjem
uspešne firme i sjajnim brakom da bih se pitala kuda sve to vodi.
Tek kad sam počela da provodim beskrajne dane u odvratnoj kući
uz dete koje se dosađuje, zapitala sam se koja je svrha toga.
A posle četvrtka? Ukrao mi je lak odgovor, moje zavaravanje,
moje površno objašnjenje čemu život uopšte.
Stigli smo dotle kad je Kevinu bilo četrnaest godina i već me hvata
strah. Možda sam se ovoliko zadržala na njegovom detinjstvu
kako bih izbegla da prepričavam one skorašnje nemile događaje
koji su nas tako mučno okrenuli jedno protiv drugog. Oboje se, bez
sumnje, užasavamo vraćanja na one događaje čija je jedina dobra
strana ta što su prošli. Ali oni ipak nisu prošli. Ne i za mene.
Hiljadu devetsto devedeset sedme, kad je Kevin bio prvi razred
gimnazije, u prvom polugodištu zbile su se još dve pucnjave u
školi: u Perlu u Misisipiju i u Paduki u Kentakiju, oba mala mesta
za koja nikad nisam čula, i oba danas zanavek zabeležena u američkim
rečnicima kao sinonimi za tinejdžerska masovna ubistva.
Činjenica da je Luk Vudhem iz Perla ne samo upucao desetoro
dece, a troje smrtno ranio, već da je ubio i majku - zadao joj je
sedam udaraca nožem i još joj smrskao vilicu metalnom palicom
za bejzbol - možda me je naterala da se malo zamislim. (I zaista,
kad su počeli da pristižu prvi izveštaji o tome, primetila sam: „Gle,
vezu samo o tome kako je pobio onu decu. A onda, oh, uzgred,
ubio je i majku. Uzgred? Očigledno je da sve to ima veze s majkom."
Ovo je bila izjava koja će se kasnije pravnim rečnikom okvalifikovati
kao štetna.) Ipak, nisam toliko pretenciozna da pripišem
sebi kako su me tad tištale duboke, lične, crne slutnje, kao da sam
sve te tragedije sa vesti doživljavala kao neumitno odbrojavanje do
naše porodične nesreće. Uopšte nije tako. Poput svih ostalih vesti,
ni te se nisu nikako ticale mene. Ipak, dopadalo se to meni ili ne,
ja sam se iz buntovnika i svetskog putnika preobrazila u običnu
belu, imućnu majku iz predgrađa i nisu mogli da me ne uznemire
smrtonosni izlivi ludila poletaraca od moje sorte. Gangsterska
Moramo da razgovaramo o Kevinu
ubijanja u Detroitu ili Los Anđelesu zbivala su se na nekoj drugoj
planeti; Perl i Paduka desili su se na mojoj.
Jesam osećala dubok prezir prema tim dečacima koji nisu hteli
da prihvate poneku nevernu devojku, druga iz škole koji ih maltretira,
ili dozu gnjavljenja od zaposlenog samohranog roditelja
- koji nisu hteli da odsluže svoju jadnu robiju u jadnim državnim
školama kao svi mi ostali - a da neizbežno ne urežu svoje bedne
problemčiće u živote drugih porodica. Ista je ta sitna sujeta navodila
za dlaku razumnije vršnjake ovih dečaka da nažvrljaju njihova
užasna, nevažna imena po nacionalnim spomenicima. A tek samosažaljenje!
Onaj ćoravi stvor od Vudhema navodno je poslao poruku
jednom svom drugu pre nego što je počeo da mahnita s očevom
lovačkom puškom: „Celog života mi se podsmevaju. Uvek su me
tukli, mrzeli. Možete li me, društvo, kriviti za ovo što sam učinio?"
A ja sam pomislila: Nego šta, govno jedno malo! Nego šta!
Majkl Karnil iz Paduke bio je sličan tip - debeo, maltretiran,
ogrezao u svojoj jadnoj patnji kao da se valja u bari. Ali pre toga
nikad nije imao problema s disciplinom; najgore u čemu su ga
dotad uhvatili bilo je gledanje kanala Plejboj. Karnil se istakao time
što je otvorio vatru, zamisli samo, na grupu koja se molila. Uspeo je
da ubije troje učenika i rani petoro, ali sudeći prema komemoraciji
u duhu okretanja drugog obraza i milosrdnih banera po prozorima
učionice - na jednom su se, uokvirene srcem, nalazile fotografije
ne samo svih žrtava već i samog Karnila - vernici koji su povratili
svoju veru uzvratili su mu praštanjem do smrti.
One oktobarske večeri kada je objavljena vest o događajima u
Perlu, prasnula sam dok smo gledali Vesti sa Džimom Lererom.
„Gospode, neki ga klinac nazove pederom ili ga gurne u hodniku,
a on će odjednom: Jao, jao, raspaliću po školi, pući ću pod ovolikim
užasnim pritiskom! Otkad su to američka deca tako slaba?"
„Aha, da se čovek stvarno zapita", složio si se ti, ,,šta bi s onim
odlaženjem napolje da se pobiju?"
„Ра isprljaće ručice." Obratila sam se našem sinu dok se vukao
ka kuhinji; prisluškivao je, a to je po pravilu više voleo nego da
učestvuje u porodičnim razgovorima. „Kevine, zar dečaci u tvojoj
2 9 7
2 9 8 LAJONEL ŠRAJVER
školi ne izglađuju više nesporazume na staromodan način, pesnicama?"
Kevin stade i pogleda me; uvek je morao da izvaga vredi li
odgovoriti na ono što sam ga upitala. „Odabir oružja", odgovorio
je napokon, „pola je dobijene bitke."
„Šta ti to znači?"
„Vudhem je slabić, mlitav, nepopularan. Male su mu šanse
u tuči. Debeljko je imao mnogo bolje izglede s kalibrom trideset
milimetara. Mudra odluka."
„Ра baš i nije mnogo mudra", vatreno sam rekla. „Šesnaest mu
je godina. A to je u većini država granica da mu se sudi kao odraslom.
Ostaviće kosti u zatvoru." (I zaista, Luk Vudhem biće osuđen
na tri doživotne kazne i još sto četrdeset godina pride.)
„Ра?", upita Kevin hladno se smešeći. ,,S njegovim životom
ionako je svršeno. Više se on za to vreme zabavio nego što će većina
nas za ceo život. Blago njemu."
„O'ladi, Evo", umešao si se ti kad sam ja zapenila. „Sin te zavitlava."
Celog Kevinovog života i njegovi problemi prolazili su uglavnom
neopaženo. Bio je pametan, ali je mrzeo školu; imao je malo drugova,
a jedini koga smo znali bio je ljigavac; bilo je mnogih nejasnih
incidenata, od Violete do one nazovimo je Alisa, koji su aktivirali
alarm, ali čiju sam frekvenciju izgleda samo ja mogla čuti. Ipak,
karakter se ispoljava s izuzetnom jednoobraznošću, bilo to na bojnom
polju ili u supermarketu. Za mene, sve u vezi s Kevinom bilo
je u saglasju. Da moje teorije o njegovoj egzistencijalnoj predodređenosti
ne bi zvučale suviše visokoparno, hajde da to vezivno tkivo
svedemo na jednu reč: zloba. Shodno tome, kad su se one noći,
u decembru hiljadu devetsto devedeset sedme godine, na našim
vratima pojavila dva policajca iz Orindžtauna, sa Kevinom i gnusnim
Leonardom Pjuom, ti si bio šokiran, a ja sam tu policijsku
posetu smatrala zakasnelom.
„Izvolite, kako mogu da vam pomognem, gospodo?", čula
sam te.
Moramo da razgovaramo o Kevinu
„Gospodin Hadurijan?"
„Plasket", ispravio si ga ti, a nije bilo prvi put da nekog koriguješ.
„Аli jeste, ja sam Kevinov otac."
Kako sam pomagala Siliji da uradi domaći zadatak, došunjala
sam se i stala iza tebe u hodniku, ustreptala od voajerskog uzbuđenja.
„Dobili smo prijavu od jednog vozača, i plašim se da smo vašeg
sina i ovog njegovog druga zatekli tamo, na onom pešačkom nadvožnjaku
iznad puta 9V, znate? Morali smo da ih hvatamo, ali bilo
je sasvim očigledno da su oni bacali kamenje na put."
„Na kola?", upitao si ti. „Ili samo na prazan put?"
„Šta je zanimljivo u bacanju kamenja na prazan put?", odbrusi
drugi policajac.
„Tata, bacali smo samo vodene balone!", povika Kevin iza policajca.
Znam da mu je glas mutirao, ali kad god bi se obraćao tebi,
Frenkline, skočio bi za oktavu.
„Nije nas onaj vozač zvao zbog vodenih balona", reče drugi,
zdepastiji policajac, koji je zvučao ljuće. „Već zbog kamenja. A
pregledali smo i autoput s obe strane nadvožnjaka - komadi cigle
svuda pobacani."
Uplašeno sam se progurala napred. „Је li neko povređen?"
„Hvala bogu, nisu pogodili nijedna kola", reče prvi policajac.
„Što je vrlo, vrlo srećna okolnost za ove momke."
„Kakva je to srećna okolnost", balavio je Leni, „kad te uhvati
murija?"
„Samo ti izazivaj, mali", reče onaj prgaviji policajac. „Rone, ja
ipak mislim da bi trebalo da ih..."
„Slušajte, gospodine Plastik", upade prvi policajac. „Proverili
smo vašeg sina u bazi podataka i nema krivični dosije. Koliko ja
vidim, on je iz dobre porodice." (Dobra, naravno, znači bogata.) „I
zato ćemo ovog mladića pustiti samo uz opomenu. Ali mi ovakve
stvari ozbiljno shvatamo..."
,,Do đavola!", preseče ga drugi policajac. „Рге par godina, neki
kreten je bacio novčić na ženu koja je vozila sto dvadeset na sat. Razbio
je vetrobran u paramparčad i zario se pravo ženi u glavu!"
2 9 9
3 0 0 LAJONEL ŠRAJVER
Ron uputi partneru molećiv pogled da što pre odu u restoran.
„Nadam se da ćete dobro izribati ovog momka."
„Nego šta!", rekoh ja.
„Verujem da nije imao pojma koliko je to opasno", rekao si ti.
„Aha", kiselo reče policajac broj dva. „Baš je to i čar bacanja
cigala s pasarele. Čini se sasvim bezopasno."
„Zahvaljujem vam na blagosti, gospodine", izdeklamovao je
Kevin onom prvom. „Sigurno sam izvukao nauk, gospodine. Neće
se više nikad ponoviti, gospodine."
Izgleda da ove policajce često zasipaju ovim gospodine; nisu
bili impresionirani. ,,Ni blagost se neće više nikada ponoviti, druškane",
reče drugi policajac. „То je tek sigurno."
Kevin se okrenu ka žestokom policajcu. Pogledi im se sretoše,
a Kevinu blesnuše oči; izgleda da su se sporazumeli. Iako ga je prvi
put u životu (koliko ja znam) privela policija, nije se uznemirio. „I
hvala vam što ste me dovezli kući. Oduvek sam želeo da se vozim
u policijskim kolima, gospodine."
„Nema na čemu", vedro mu je odgovorio policajac. „Ali kladim
se da ti ovo nije poslednji krug u marici, druškane."
Nakon što smo im se oboje servilno zahvalili, policajci su krenuli,
a kad su sišli s trema, čula sam Lenija kako gunđa: „Znate,
momci, malo je falilo da vam zbrišemo, mislim, uopšte niste u
formi...!"
Bio si tako smiren i uljudan za vreme ovog razgovora da sam
se, kad si se okrenuo, iznenadila videvši da ti je lice pomodrelo
od besa. Uhvatio si našeg sina za mišicu i zaurlao: „Mogli ste da
izazovete lančani sudar, jebenu katastrofu!"
Preplavljena morbidnim zadovoljstvom, sklonila sam se i pustila
te da ti to rešiš. Opa, psovka! Priznajem, da je neka od onih cigala
zaista nekome slomila vetrobran, ovu sitnu zluradost svakako bi
zamenio teški jad, s kojim ću se kasnije tako dobro upoznati. Ali
pošteđena bede, mogla sam slobodno da utonem u misli uz dečju
pesmicu iz parka Sad si gotov!. Jer, bila sam toliko ogorčena!
Beskonačni niz nezgoda koje su pratile Kevina, što se tebe tiče,
nikada nije imao veze s njim. Konačno je drugi potkazivač, a ne
Moramo da razgovaramo o Kevinu 3 0 1
ja - i to policija, kojoj je gospodin Regan republikanac morao da
veruje - uhvatio naše proganjano nevinašce na delu i rešila sam
da uživam u tome. Povrh toga, bilo mi je drago što ćeš i ti iskusiti
onu bizarnu bespomoćnost kad si navodno svemoćni roditelj, a
sasvim si u nedoumici koju kaznu da odrediš detetu kojom ćeš
ga iole zaplašiti. Želela sam da sam uvidiš uzaludnost slanja četrnaestogodišnjeg
dečaka „u sobu", otrcanost i banalnost „zabrane
izlaska" kad on ionako nije želeo nikud da ide, i osetiš užas kad
shvatiš da ćeš, ako on ipak krene na strelište uprkos tvojoj zabrani
da radi jedinu stvar koja mu je, izgleda, pružala zadovoljstvo,
morati da odlučiš hoćeš li ga fizički sprečiti oborivši ga na zemlju.
Dobro došao u moj život, Frenkline, pomislila sam. Uživaj!
Silija te nikad nije videla da grubo postupaš s njenim bratom i
počela je da plače. Poterala sam je iz predvorja da se vrati za trpezarijski
sto, svom domaćem zadatku, umirujući je rečima da su nam
policajci prijatelji i da su samo hteli da se uvere kako smo dobro, a
ti si svog sina stoika odvukao niz hodnik u njegovu sobu.
Onako uzrujanoj, bilo mi je teško da se usredsredim dok sam
nagovarala Siliju da nastavi s učenjem o domaćim životinjama.
Vika iznenađujuće brzo utihnu; kad bi se naljutio na mene, nikako
ne bi tako brzo splasnuo. Verovatno si se prebacio na onu mračnu
razočaranost koja je za većinu dece mnogo gora od izliva besa,
mada, ja sam do besvesti isprobavala strogu ozbiljnost na našem
prvencu i bilo mi je drago što ćeš se ponovo osetiti bespomoćno.
Jedva sam se suzdržavala da se ne odšunjam niz hodnik i prisluškujem
pred vratima.
Kad si konačno izašao iz Kevinove sobe, zatvorio si za sobom
vrata sa svešteničkom ozbiljnošću, a kad si ušao u trpezariju, lice
ti je bilo neobično blaženo. Pretpostavila sam da si se pročistio
izbacivši iz sebe sav onaj stid i gađenje, a kad si mi dao znak da
pređemo u kuhinju, pomislila sam kako ćeš mi objasniti koju si mu
kaznu odredio pa da možemo zajedno da je sprovedemo. Ponadala
sam se da si smislio neku novu, lako primenljivu kaznu koja će
pogoditi našeg sina tamo gde ga boli - mada nikad nisam pronašla
to mesto. Sumnjala sam u to da se sad kaje zbog bacanja cigala,
3 0 2 LAJONEL ŠRAJVER
ali možda si ti uspeo da ga ubediš kako je otvorena maloletnička
delinkvencija taktička greška.
„Slušaj", prošaputao si ti, „cela ta budalaština bila je Lenijeva
ideja, a Kevin je pristao samo zato što je Leni u početku pominjao
jedino vodene balone. Mislio je da će baloni samo prsnuti - a znaš
da klinci misle kako je to smešno. Kazao sam mu da je pucanje čak
i malog balona moglo da uplaši vozača i dovede ga u opasnost, i
on kaže da sad i on to uviđa."
„А šta je", pitala sam ja, ,,šta je... sa... ciglama?"
„Ра, nestalo im je balona. Kevin kaže da je, pre nego što se i
okrenuo, Leni bacio kamen - a možda je to bilo parče cigle - na
kola koja su nailazila. Kaže da je istog časa kazao Leniju da to ne
radi jer bi neko mogao da nastrada."
„Aha", rekoh kruto. „То baš liči na Kevina."
„Pretpostavljam da je Leni stigao da baci još koje parče cigle na
put pre nego što je Kevin uspeo da ga pritisne da prestane. Verovatno
je tada neko preko mobilnog pozvao policiju. Očigledno su
još bili tamo, znaš, gluvarili, kad se policija zaustavila na bankini.
To je stvarno bilo super glupo - i on to priznaje - ali za klinca
koji nikad pre nije imao problema s policijom, ona treptava plava
svetla sigurno su strašna, i ne razmišljajući..."
„Kevin je, kako ti stalno govoriš, vrlo pametan dečko." Sve što
je silazilo s mojih usana bilo je teško i nerazgovetno. „Slutim da
je još kako razmišljao."
„Mama...?"
„Mila", rekla sam, ,,idi radi domaći, važi? Tata priča mami baš
dobru priču i mama jedva čeka da čuje kraj."
„Uglavnom", nastavio si ti, „oni su se nadali u beg. Nisu daleko
odmakli jer je Kevin uvideo da je suludo bežati, pa je uhvatio Lenija
za jaknu da ga zaustavi. A pazi sad ovo: čini se da naš drugar Leni
Pju već ima otvoreni dosije - zbog one stare fore sipanja šećera
u rezervoar ili nešto slično. Rečeno mu je da će pokrenuti tužbu
protiv njega budu li ga uhvatili u još nečemu. Kev je mislio kako
je verovatno da će njega pustiti samo uz opomenu jer mu je dosije
čist. I zato je kazao policajcima da je on kolovođa i da je samo on
Moramo da razgovaramo o Kevinu 3 0 3
bacao kamenje. Moram priznati, kad sam o svemu razmislio, baš
me je bilo sramota što sam ga onako napao."
Pogledala sam te zapanjeno i zadivljeno. „Jesi li mu se izvinio?"
„Naravno." Slegao si ramenima. „Svaki roditelj treba da prizna
kad pogreši."
Napipala sam put do stolice za kuhinjskim stolom; morala sam
da sednem. Nasuo si sebi čašu soka od jabuke, i ponudio i meni,
ali ja sam odbila (šta ti se desilo kad nisi opazio da mi je potrebno
žestoko piće?). I ti si privukao stolicu i prisno se nagnuo ka meni
kao da će nas ovaj nesporazum učiniti još bližom, brižljivijom,
„sećaš li se one budalaštine na pasareli" porodicom.
„Kažem ti", rekao si i otpio gutljaj soka, „vodili smo sjajan
razgovor, znaš, o tome kako je odanost komplikovana. Kad treba
ostati uz druga, gde treba povući liniju kad rade nešto što, po
tvom mišljenju, prelazi granicu dozvoljenog, koliko treba da se
žrtvuješ za drugara. Upozorio sam ga da je mogao da se prevari
preuzevši krivicu na sebe. Mogli su da ga uhapse. Divim se njegovom
postupku, ali kazao sam mu da nisam baš siguran je li Leni
Pju vredan toga."
„Čoveče", rekoh, „bez pardona."
Trgao si glavom. „Је li to bio sarkazam?"
Dobro, sama ću natočiti sebi čašu vina da mi ne bi pružao
prvu pomoć. Sela sam natrag na stolicu i ispila pola čaše u dva
gutljaja. „То je baš iscrpna priča, pa bih te molila da mi razjasniš
par detalja."
„Hajde."
„Leni", počela sam, „Leni je gnjida. Leni je zapravo prilično
glup. Dugo mi je trebalo da shvatim šta ga je privuklo Leniju. Kevina,
mislim. A onda sam ukapirala: baš to ga je privuklo, to što je
Leni glupa, pokorna, ponizna gnjida."
„Stani malo, ni ja ga baš ne volim, ali ponizan...?"
„Jesam li ti pričala da sam ih jednom uhvatila iza kuće, a Leni
je bio spuštenih gaća?"
„Evo, treba da znaš nešto o dečacima u pubertetu. Možda je
tebi to neprijatno, ali oni ponekad eksperimentišu..."
„Kevin nije bio spuštenih gaća. Bio je skroz obučen."
3 0 4 LAJONEL ŠRAJVER
„Šta sad to treba da znači?"
„То da mu Leni nije drugar, Frenkline! Leni mu je rob! Leni
radi sve što mu Kevin kaže, što sramotnije to bolje! I stoga mi je i
sama pomisao da taj bedni, podrugljivi, kukavni čankolizac dođe
na bilo kakvu ideju - a kamoli da bude 'kolovođa' kakve gadne,
opasne nepodopštine - e pa to je sasvim apsurdno!"
„Budi malo tiša. I ne treba ti još jedna čaša vina."
„Sasvim si u pravu. Treba mi zapravo flaša džina, ali moraće
da mi posluži i merlo."
„Vidi, možda i jeste doneo sumnjivu odluku, i nas dvojica smo
razgovarali o tome. Ali ipak, trebalo je imati petlje i preuzeti krivicu,
i ja sam boga mu baš ponosan..."
„Cigle", upala sam ti u reč. „Cigle su teške, velike. Radnici ih ne
ostavljaju po pešačkim nadvožnjacima. Kako su se našle tamo?"
„Parče cigle. Rekao sam parče."
,,Da." Ramena mi utonuše. „Sigurna sam da je to i Kevin
rekao."
„Оn je naš sin, Evo. To znači da bi trebalo da imamo bar malo
poverenja u njega."
„Ali policajci su rekli..." Nisam dovršila misao jer sam izgubila
želju da nastavim s ovim. Osećala sam se kao neki uporni advokat
koji zna da je već izgubio naklonost porote, ali koji ipak mora da
obavi svoj posao.
„Većina roditelja se upinje", kazao si ti, ,,da razume svoju decu,
a ne da traži manu i najmanjoj..."
„Ја se i trudim da ga razumem." Moja žestina sigurno je odjeknula.
Silija je, iza pregrade, ponovo zakukala. „Volela bih da se i
ti trudiš!"
„Таkо je, idi i pobrini se za Siliju", promrmljao si ti kad sam
ustala od stola. „Idi obriši Siliji suze, i pomazi je po lepoj zlatnoj
kosici, i uradi domaći umesto nje, jer ne daj bože da Silija nauči
sama da uradi neki bedni zadatak. Policija je upravo uhvatila našeg
sina zbog nečeg što nije uradio i on se silno potresao, ali šta sad,
moramo dati Siliji mleko i kolače."
„Таkо je", uzvratila sam. „Јеr jedno naše dete upravo uči kako
se pišu imena domaćih životinja, a drugo ciglama gađa farove
automobila. I vreme je da uvidiš razliku."
Moramo da razgovaramo o Kevinu 3 0 5
To me је veče stvarno razbesnelo, i sutradan na poslu straćila sam
ceo dan gunđajući sebi u bradu kako sam se udala zapravu budalu.
Izvini. A i ovo je bilo grozno od mene, ali nisam ti rekla na šta
sam naletela to popodne. Možda me je samo bilo stid, a možda
sam bila i previše ponosna.
Van, sebe od besa i iznervirana što ništa ne radim, iskoristila
sam direktorsku povlasticu i otišla ranije s posla. Kad sam stigla
kući i otpravila Silijinog bebisitera Roberta, začula sam glasove
iz hodnika. Izgleda da ona glupa, pokorna, ponizna gnjida nije
bila čak ni toliko pametna da se izgubi na par dana nakon što se
pojavio na našim vratima s policijom, jer sam prepoznala ono
nazalno, gunđavo cviljenje koje je dopiralo iz Kevinove košmarno
uredne sobe. Vrata su, začudo, bila odškrinuta; mada, trebalo je da
se vratim kući tek kroz dva sata. Kad sam se uputila ka kupatilu,
nisam baš prisluškivala, ali - oh, ma jesam prisluškivala. Ali još
sinoć sam želela da stanem kraj tih vrata i prisluškujem i ta želja
nije splasla.
„Неј, jesi video kako je onom pajkanu ispalo debelo dupe iz
pantalona?" Leni se prisećao. „Spale mu gaće, pa mu seva guzica!
Da se taj tip usrao dok je trčao, kladim se da bi mu govno prešlo
preko kaiša!"
Kevinu to, izgleda, nije bilo smešno. „Aha", rekao je. „Е pa,
imaš sreće što sam skinuo gospodina Plastika s grbače. Ali trebalo
je da prisustvuješ sceni ovde, Pju. Kao iz Dosonovog sveta! Smučilo
mi se, jebote! Mislio sam da ću briznuti u plač pre reklamnog
bloka našeg sponzora."
„Неј, kapiram te! Mislim, ono s murijom, druže, bio si tako
dobar, druže. Mislio sam da će onaj debeli kreten da te odvede u
neki sobičak i odvali od batina, jer si ga, mislim, vozao do ludila,
jebote! Gospodine, moram oštro da protestujem, gospodine, to sam
bijo ja..."
•„ «Т о sam bio ja, nepismeni kretenu. I upamti, tupane, duguješ
mi".
„Nego, brate. Mnogo ti dugujem. Uzeo si sve na sebe kao prava
junačina, kao... kao da si Isus!"
3 0 6 LAJONEL ŠRAJVER
„Drugar, ne šalim se. Ovo će te skupo koštati", kazao je Kevin.
„Zato što bi tvoja bedna fora mogla ozbiljno da mi naruši reputaciju.
Ja imam visoke kriterijume. Svi to znaju. Ovog sam ti puta
spasao kožu, ali ne očekuj nastavak tipa 'Spasavanje kože II'. Neću
da me dovode u vezu s takvim sranjima. Bacanje cigala s nadvožnjaka.
Jebote, čoveče, to je tako otrcano. Nema nimalo stila,
otrcano je jebote."
Eva



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
3. MART 2 0 0 1 .
Dragi Frenkline,
Skopčao si: bilo me je sramota što sam ga lažno optužila i to je
stvarni razlog što sam onomad pozvala Kevina da provedemo dan
zajedno, samo nas dvoje. Tebi je to bila čudna ideja, a kad si onako
zdušno preporučio kako bi to trebalo češće da radimo, znala
sam da ti se nije dopala - naročito kad si zajedljivo ubacio kako
bi bilo bolje da se klonimo pešačkih nadvožnjaka. „Јеr bi Kevin,
znaš, mogao dobiti neobuzdani nagon da sruči čitav kamion cigala
na put."
Pribojavala sam se kako da ga pozovem, ali sam se naterala
misleći da nema svrhe kukati kako tvoj tinejdžer nikad ne razgovara
s tobom ako ti nikad ne razgovaraš sa njim. A i razmišljala sam
kako mi se ono putovanje u Vijetnam prošlog leta obilo o glavu
jer je bilo previše, pune tri nedelje porodičnog druženja kad sa trinaest
godina nijedno dete ne želi da ga iko vidi s roditeljima, pa
čak ni komunisti. Svakako je lakše podneti jedan dan. Osim toga,
silom sam mu naturila svoju želju za putovanjima, umesto da sam
se potrudila da radim ono što on voli - šta god to bilo.
Zbog te nervoze kako da ga pitam osećala sam se kao neka
stidljiva šiparica koja se sprema da pozove našeg sina na rok koncert.
Kad sam ga konačno saletela u kuhinji - saletela zapravo
sebe - prepustila sam se osećaju i rekla: „Uzgred, htela bih da te
pozovem da izađemo."
3 0 8 LAJONEL ŠRAJVER
Kevin je bio podozriv. „Što?"
„Ра eto, da radimo nešto zajedno. Iz zabave."
„А šta to?"
Upravo me je zbog ovog hvatala nervoza. Pokušaj da se smisli
nešto „zabavno" što bi se radilo s našim sinom bilo je isto što i planiranje
sjajnog putovanja s kamenom ljubimcem.* Mrzeo je sport, a
filmovi ga većinom nisu zanimali; hrana je bila bezvezna, a priroda
dosadna, tek agens vrućine, hladnoće ili muva. I zato sam samo
slegnula ramenima. „Možemo da kupujemo božićne poklone. Ili
da te odvedem na večeru?" A onda sam povukla keca iz rukava,
i igrala na Kevinovu besmislenu, najjaču kartu. „А možemo i da
odigramo koju partiju mini golfa."
Izvio je onaj kiseli osmeh, a ja sam obezbedila sebi društvo za
subotu. Mislila sam se šta da obučem.
U zameni nalik na Kraljevića i prosjaka, ja ću preuzeti ulogu Kevinovog
brižnog, zainteresovanog roditelja, a ti ćeš tog dana biti
Silijin staratelj. „Gospode", blago si se našalio, „moraću da smislim
šta da radim a da je ne prestravim. A to onda znači da usisavanje
otpada."
Ne bi baš bila istina reći da sam iskreno žudela za time da provedem
čitavo poslepodne i veče sa svojim mrzovoljnim četrnaestogodišnjim
sinom, ali silno sam želela da to poželim - ako to ima
smisla. Znajući kako se vreme razvlači oko tog momka, isplanirala
sam taj dan: mini golf, kupovina u Glavnoj ulici u Najaku, a onda ću
ga počastiti lepom večerom u restoranu. Činjenica da nije mario za
božićne poklone niti za skupe večere nije bila razlog da ne nauči da
ljudi to jednostavno rade. A što se tiče naše sportske avanture, niko
živ ne mari za mini golf, pa se baš zbog toga ideja činila zgodnom.
Kevin se u predvorju javio na dužnost s izrazom sumorne
trpeljivosti na licu, nalik na osuđenika koga odvlače na odsluženje
* Polovinom sedamdesetih godina prošlog veka Amerikanac Geri Dal došao
je na ideju da prodaje kamenje kao kućne ljubimce i za kratko vreme
postao milioner. (Prim. prev.)
Moramo da razgovaramo o Kevinu 3 0 9
kazne (mada će mu u tim okolnostima, nepune dve godine kasnije,
lice biti hladno i drčno). Njegova smešna polo majica dečje veličine
bila je jarkonarandžaste boje poput zatvorskih odela - a ta mu
boja baš i ne pristaje, u šta ću kasnije imati mnogo prilika da se
uverim - i pošto mu je povlačila ramena unazad, izgledalo je kao
da je vezan lisicama. A njegove nisko spuštene kaki pantalone iz
sedmog razreda bile su preteča novih modnih trendova: kako su
sezale do polovine listova, nagoveštavale su renesansu tričetvrt
pantalonica.
Ušli smo o moj novi auto, metalik žutu folksvagen lunu. „Znaš,
u moje vreme", čavrljala sam ja, ,,ove Folksvagenove bube videle su
se posvuda. Uglavnom krntije u stanju raspada, pune siromašnih
hipika što duvaju travu dok s malih kasetofona trešte Tri dog najt.
Mislim da je buba tad koštala nekih dve i po hiljade dolara. Ovaj
prerađeni model deset puta je skuplji; i dalje u njega staju samo
dvoje odraslih i mačka, ali to je sad luksuzan automobil. Ne znam
šta je to - je li ironija ili smejurija."
Tajac. Napokon, s teškom mukom: „То znači da ćeš potrošiti
dvadeset pet somića da bi se zavaravao kako ti je još devetnaest, a
opet nećeš imati prtljažnik."
,,Da, mislim da su i meni dojadile sve te retro bejbi-bum stvari",
rekla sam. „Nove filmske verzije Kremenka i Kamenka i Porodice
Bredi. Ali zaljubila sam se u dizajn ovih kola čim sam ih ugledala.
Luna nije kopija originala, ona podseća na njega. A i stara buba
se vukla. Luna je i dalje mala prepreka na putu, ali je neobično
lep auto."
„Aha", reče Kevin. „Već si to ispričala."
Pocrvenela sam. Istina je. Jesam.
Zaustavila sam se ispred onog popularnog malog terena koji
se zvao 9V golf i tek tada primetila da Kevin nije poneo jaknu. A
bilo je prohladno i oblačno. „Zašto nisi obukao jaknu?", prasnula
sam. „Tebi baš mora da bude neprijatno, je li?"
„Neprijatno?", reče on. ,,S rođenom majkom?"
Zalupila sam vratima ali, uz onu nemačku tehnologiju, začulo
se samo prigušeno tup.
3 1 0 LAJONEL ŠRAJVER
Ko zna gde mi je bila pamet. Kako je mini golf u suštini bio
smešan, možda sam se nadala da će nam razvedriti popodne dajući
mu notu hirovitosti. A možda sam se ponadala da ću postići
nekakvu emocionalnu inverziju u smislu da će ono što meni ne
predstavlja ništa možda ipak značiti nešto Kevinu, kako mu već
nije bilo stalo ni do čega što je za mene imalo neku vrednost. Bilo
kako bilo, sasvim sam pogrešila. Platili smo ulaznice i otišli do prve
rupe - kada iz koje džiklja suvi korov, a čuva je gipsana žirafa što
liči na ponija zavrnutog vrata. U stvari, sve figure na terenu bile
su kičaste i smandrljane i davale mu izgled „koga boli uvo", kako
bi to Kevin rekao. Posetioci terena 9V bili su bučni i neumorno
su pristizali, a Kevinu su se ruke u međuvremenu sasvim naježile.
Smrzavao se, ali ja sam ga ipak terala da nastavi jer je ova sumanuta
ideja da „izađemo" zajedno bila moja i ima, majku mu, da
se zabavimo.
Prirodno, svako može da probaci lopticu za golf kroz stilizovane
nogare one kade pošto su bile metar razmaknute. Ali kako su
rupe postajale teže - ispod rakete, preko do svetionika, niz viseći
most, oko bućkalica za mleko, kroz vrata makete zgrade vatrogasne
postaje Sparkhil Palisejds - Kevin se manuo namerne neveštosti
kao kad je u dvorištu bacao frizbi postrance i pokazao izuzetnu
koordinaciju vida i pokreta koju nam je njegov instruktor streličarstva
ne jednom pomenuo. Ali baš je ta činjenica nekako sve samo
još više obesmišljavala i nehotice sam se prisetila naše prve „igre"
kad mu je bilo dve godine, kad mi je tačno tri puta vratio loptu
kotrljajući je po podu. Što se mene tiče, čista besmislenost ove
igre postala je toliko očita da sam izgubila interesovanje i počela
da promašujem rupe. Nismo progovarali ni reči te nam nije dugo
trebalo da pređemo ceo teren, makar vremenski; neprestano sam
gledala na sat. Dakle, ovako je to biti Kevin, razmišljala sam ja.
Minuti se otežu u večnost: tako je to biti Kevin sve vreme.
Kod poslednje rupe Kevin zauze pozu gizdavog džentlmena
sa štapom u ruci; i dalje nije progovarao, ali mu je lice poprimilo
izraz I šta sad?, kao da hoće da kaže evo, uradio sam šta si htela i
nadam se da si sad zadovoljna.
„Е pa", smrknuto rekoh, ,,ti si pobedio."
Moramo da razgovaramo o Kevinu
Insistirala sam da odemo kući po jaknu, mada me je bilo sramota
što se tako brzo vraćam - ti si se začudio - a odlaženje iz
Najaka u Gledston, pa ponovo u Najak u kupovinu tek je bilo
glupo. Međutim, činilo se da je Kevin sad zadovoljniji pošto mi
je pokvario jedinu zabavnu, otkačenu ideju za to naše popodne
- pretvorio je u mehaničku, jezivu farsu. Kad smo se parkirali
(skroz na kraju Brodveja, jer je gužva u saobraćaju, kao i uvek
sredinom decembra, bila jeziva, pa smo imali sreće što smo uopšte
našli mesto za parkiranje), Kevin je, na moje zaprepašćenje,
izrekao jednu misao.
,,Ne razumem zašto slavite Božić kad niste hristijani." Izgovorio
je tu reč otežući ono hrist da naglasi Isusov udeo.
„Ра", rekla sam ja, „istina je da tvoj otac i ja ne verujemo u to da
je neki mladić, pun sjajnih izreka, pre dve hiljade godina, bio božji
sin. Ali lepo je imati praznike, zar ne? Nešto što jedan deo godine
čini posebnim, čemu se radujemo. Studirajući antropologiju na
Grin Beju, naučila sam da je važno poštovati društvene rituale."
,,Da, ako nisu potpuno besmisleni", nehajno će Kevin.
„Misliš da smo licemerni."
„То si ti rekla, a ne ja." Prozujao je pokraj poslastičarnice i
skrenuo u Glavnu ulicu. Za njim su se okretale neke starije gimnazijalke
koje su dangubile ispred prodavnice bubnjeva Long Ajlend
preko puta. Iskreno rečeno, ne verujem da im je pažnju privukao
njegov mračan jermenski izgled koliko lenja elegancija njegovih
pokreta u takvom neskladu s njegovom smešnom odećom: kretao
se glatko i ujednačeno kao da se vozi na točkićima. A opet, ni lepe
ogoljene karlične kosti nisu škodile.
„Dakle", Kevin je sumirao probijajući se između pešaka, „hoćeš
da zadržiš poklone i jak liker od jaja, a odbaciš molitve i dosadne
božićne mise. Da iskoristiš dobre stvari, a da ne moraš da ih platiš
sranjima."
„Moglo bi se tako reći", oprezno sam se složila. ,,U neku ruku,
celog života se trudim da to činim."
„Dobro, sve dok možeš da se izvučeš sa tim", reče on tajanstveno.
„Nisam siguran da je to uvek moguće." I manu se te priče.
3 1 1
3 1 2 LAJONEL ŠRAJVER
Razgovor je ponovo utihnuo, pa kad me je jedan umalo oborio,
naglas sam razmišljala kako bismo možda mogli Siliji da kupimo
onaj supertanki aluminijumski trotinet koji je prekonoć postao
vrlo popularan.
Kevin reče: „Znaš, da si pre par godina dao detetu debilni trotinet
za Božić, oči bi iskukalo."
Ugrabila sam tu priliku da se složim s njim. ,,U pravu si, to je
jedna od stvari koje ne valjaju u ovoj zemlji, ljudi su tako pomodni.
Isto je bilo s rolerima, je l' da? Preko noći, obavezan detalj. Ipak..."
Ugrizla sam se za usnu videvši još jednog dečaka koji je proleteo
kraj nas na uskom srebrnom trotinetu. ,,Ne bih volela da se Silija
oseća inferiorno."
„Mamice, daj, ozbiljno. Silija bi se usrala od straha. Morala bi
da je držiš za ručicu kud god da se makne ili bi morala da nosiš i nju
i trotinet i ostalo. Jesi li spremna za to? Jer, na mene ne računaj."
U redu. Nismo kupili trotinet.
U stvari, nismo kupili ništa. Bilo mi je toliko nelagodno kraj
Kevina da mi se činilo kako me sve što pomislim da kupim umanjuje.
Posmatrala sam šalove i kape njegovim očima i odjednom
su mi se činili glupi ili izlišni. Imali smo šalove. Imali smo kape.
Šta će nam?
Iako mi je bilo žao što gubim parking mesto, bilo mi je i drago
što bar jednom imam priliku da se ponašam kao prava majka, pa
sam strogo kazala kako ćemo sad kući da se presvučemo za večeru
u odeću odgovarajuće veličine - mada mi je njegov nehajni odgovor
„Каkо ti kažeš" pre ukazao na ograničenost mog autoriteta
nego na njegovu snagu. Kad smo, idući ka kolima, ponovo prošli
kraj poslastičarnice, jedna korpulentna žena sedela je sama za stolom
kraj prozora, a njen čokoladni kup bio je raskošan u onom
američkom stilu na kojem nam Evropljani zavide, ali ga istovremeno
i omalovažavaju.
„Kad god vidim debele ljude, oni jedu", razmišljala sam naglas
kako me žena nije mogla čuti. „Pusti ti te priče, te žlezde, te geni,
te spor metabolizam. To je od jela. Debeli su jer se loše hrane, jedu
mnogo i sve vreme."
Moramo da razgovaramo o Kevinu 3 1 3
Po običaju, bez odgovora. Čak ni istina ili bar aha. Napokon,
u sledećoj ulici: „Znaš, baš umeš da budeš okrutna."
Iznenadila sam se i stala. „Gle ko mi kaže!"
„Ра da. Pitam se na koga li sam."
Dok smo se tad vozili kući, kad god bih smislila nešto da kažem
- o drčnim vozačima terenaca (ili, kako sam se našalila, teretnjaka),
o drečećim božićnim svetlima u Najaku - shvatila bih da je to
potcenjivački i progutala reči. Očigledno je da sam od onih koji,
držeći se one maksime ako ne umeš da kažeš nešto lepo, i neće ništa
reći. Naše mučno ćutanje u luni dalo mi je nagoveštaj onih dugih
perioda mrtve tišine koji će nastajati u Klavreku.
Kad smo stigli kući, ti i Silija čitavo popodne ste pravili ukrase
za jelku, a pomogao si joj i da uplete ukrasne tračice u kosu. Bio
si u kuhinji i stavljao smrznute riblje krokete na tacnu kad sam ja
uletela iz spavaće sobe i zamolila te da mi zakopčaš dugme na pink
svilenoj haljini. „Ора!", uzviknuo si ti. „Baš i ne ličiš na majku."
„Htela bih da ovo bude posebno veče", kazala sam. „Mislila
sam da ti se sviđa ova haljina."
„Sviđa mi se, ali...", mrmljao si zakopčavajući dugme. „Тај
razrez na butini prilično je dubok. Biće mu neprijatno."
„Nekome očigledno jeste neprijatno."
Otišla sam da nađem neke minđuše i prsnem malo opijuma, a
onda sam se vratila u kuhinju i zatekla Kevina, koji prvi put u životu
nije doslovce ispunio ono što sam mu rekla - pribojavala sam
se da ću ga ugledati u kostimu zeca odgovarajuće veličine. Stajao
je za sudoperom leđima okrenut meni, ali čak i tako mogla sam
videti da mu lepe crne pantalone od viskoze nežno prianjaju na
uske kukove i padaju do cipela od kordovana i čak malo prelaze
preko njih. Belu košulju nisam mu ja kupila; imala je duge rukave
i lepo je padala, možda je bila deo opreme za mačevanje.
Bila sam dirnuta, zaista jesam, i taman sam htela da povičem
kako je zgodan kad ne nosi onu odeću skrojenu za desetogodišnju
decu kad se okrenuo ka meni. U rukama je imao čitavo hladno,
pečeno pile. Ili je bar bilo celo dok mu on nije otkinuo prsa i batak,
koji je još glodao.
3 1 4 LAJONEL ŠRAJVER
Verovatno sam prebledela. „Upravo te vodim na večeru. Zašto
si pojeo skoro celo pečeno pile pred sam polazak?"
Kevin bridom dlana obrisa masnoću s ugla usana loše prikrivajući
pakosni smešak. „Bio sam gladan." Izjava toliko retka da je
morala biti laž. „Znaš ono - momci u razvoju?"
„Smesta to ostavi i idi po kaput."
I naravno, kad smo seli u restoran Hadson haus, naš dečko u
razvoju dovoljno se razvio tog dana, pa je priznao da je izgubio
apetit. Mogla sam da prezalogajim nešto sa svojim sinom samo
u doslovnom smislu te reči jer nije hteo da naruči jelo, pa čak ni
predjelo, već je čupkao lepinjice od kiselog testa iz korpe. I mada
ih je iscepkao u najsitnije komadiće, mislim da ih nije ni okusio.
Ja sam iz inata poručila mešanu zelenu salatu od rukole i endivije,
golubija prsa za predjelo, lososa i butelju sovinjon blana koju
ću, slutila sam, iskapiti.
„I", počela sam ja boreći se s nelagodom dok sam grickala zeleniš
pod Kevinovim asketskim pogledom; bili smo u restoranu;
zašto bih se izvinjavala što jedem? „Каkо ide škola?"
„Ide", rekao je. ,,Ne možeš tražiti više od toga."
„Mogu da pitam za još koji detalj."
„Hoćeš li moj raspored časova?"
„Neću." Nikako nisam želela da se iznerviram. „Recimo, koji
ti je omiljeni predmet ove godine?" Prekasno sam se setila da se
reč omiljeno odnosi isključivo na tuđa zadovoljstva koja je voleo
da kvari.
„Hoćeš da kažeš da mi se neki sviđa?"
„Ра", mučila sam se jer nisam mogla da nabodem na viljušku
malo rukole, tek toliko da mi ne umrlja bradu prelivom od senfa
i meda. „Imaš li želju da upišeš neku sekciju?"
Pogledao me je s istom onom nevericom kojom će kasnije dočekivati
moja pitanja o jelovniku u kantini u Klavreku. Možda sam
imala sreće što me nije udostojio odgovora na ovo pitanje.
„А šta je s tvojim, mmm, profesorima? Je li neki od njih, znaš,
naročito...?"
„А koje grupe voliš da slušaš?", kazao je ozbiljno. „Posle možeš
da zapitkuješ ložim li se na neku slatku pičkicu iz prvog reda.
Moramo da razgovaramo o Kevinu
Tako možeš da pređeš na ono kako je sve to, naravno, do mene,
ali možda bi, pre nego što povalim ribu u hodniku, trebalo da
sačekam dok ne budem spreman. Negde oko deserta možeš da me
pitaš za drooogu. I to oprezno, da me ne preplašiš pa da počnem
da ti pričam bajke, pa ćeš reći kako si i ti eksperimentisala, ali to
ne znači da i ja treba da eksperimentišem. Na kraju ćeš se, kad
iscevčiš celu flašu, sva rastopiti i reći kako je sjajno to što zajedno
provodimo vreme, a onda možeš da se mrdneš sa stolice i obgrliš
me oko ramena i blago me stisneš."
„Dobro, dobro, podrugljivče." Ostavila sam salatu. „О čemu
bi ti da pričamo?"
„Ovo je bila tvoja ideja. Nisam ni rekao da hoću da pričam o
bilo čemu."
Sporečkali smo se kad mi je stiglo predjelo od golubijih prsa i
sosa od crvenih ribizli, pa sam uzela da sečem meso. Kevin je umeo
da pretvori zadovoljstvo u muku. A što se tiče preokreta koji je
napravio posle tri-četiri minuta ćutanja, mogu samo da pretpostavim
da se sažalio na mene. Kasnije, u Klavreku, više nikad neće
biti onaj koji će prvi trepnuti, ali na kraju krajeva, tad u restoranu
bilo mu je samo četrnaest godina.
„Dobro, evo imam temu", lukavo je predložio i uzeo crvenu
bojicu iz čaše, poklon od restorana, koje su postale sveprisutne
kao i trotineti. „Stalno se žališ na ovu zemlju i volela bi da si u
Maleziji ili negde drugo. Šta ti smeta u njoj? Stvarno. Američki
materijalizam"
Isto kao i Kevin kad sam mu predložila da izađemo, i ja sam
slutila da se u ovome krije neka zamka, ali predstojali su mi još
glavno jelo i čitava butelja vina i nisam želela da to vreme provedem
crtkajući iks-oks po papirnom stolnjaku. ,,Ne, mislim da se
ne radi o tome", iskreno sam odgovorila. ,,Na kraju krajeva, kako
bi tvoj deda rekao..."
„Sve je u materijalu. Pa šta te muči?"
Na ovo ćeš sigurno zanemeti od čuda, ali tog časa nisam mogla
da se setim ničega što ne valja u Sjedinjenim Državama. Često se
ovako zablokiram kad me neki neznanac u avionu, kad spustim
knjigu, razgovora radi upita koje mi se još knjige dopadaju: meni
3 1 5
3 1 6 LAJONEL ŠRAJVER
potpuno stane mozak, pa taj do mene verovatno zaključi kako je
džepno izdanje koje sam gurnula u pregradu za novine verovatno
prvi roman koji sam u životu pročitala. Moj nepoverljivi stav prema
Sjedinjenim Državama bio mi je tako dragocen - iako sam,
zahvaljujuči tebi, naučila nerado da priznam svojoj zemlji makar
toliko da je živahno, spontano mesto koje, uprkos površinskom
sloju komfora, nedri impresivno obilje potpunih ludaka. Kako
odjednom nisam umela da navedem ni jednu jedinu stvar u vezi
sa ovom zemljom koja me je izluđivala, osetila sam na tren kako
mi beži tlo pod nogama i uplašila se da sam se možda distancirala
od Amerike ne iz sofisticiranog kosmopolitizma, već iz sitnih
predrasuda.
Međutim, u avionu se ipak na kraju prisetim da obožavam Čaj
u Sahari Pola Boulsa. Potom se prisetim Okuke reke V. S. Najpola,
što me uvek podseti na božanstveni roman Pola Terua Razigrane
devojke, i eto me, ponovo sam među načitanima.
„Ružno je", rekoh.
„Šta to? Zlatna žitna polja?"*
„Оnа brza hrana. Sva ona plastika. I raširila se po celoj zemlji
kao plamenjača."
„Rekla si da ti se sviđa Krajslerova zgrada."
„Stara je. A moderna američka arhitektura većinom je grozna."
„Dakle, ova zemlja je rupa. Zašto je negde drugde bolje?"
,,Ti gotovo da nigde nisi ni bio."
„Vijetnam je sranje. Ono jezeru u Hanoju smrdi."
„Ali zar ti ljudi nisu bili predivni? Makar samo fizički?"
„Odvela si me u Aziju zbog žutih riba? Mogao sam i da rezervišem
jedan od onih paket aranžmana preko interneta."
„Zabavno ti je?", upitala sam suvo.
„Bilo mi je i zabavnije." Ubacio je kuglicu hleba u korpu. „Uostalom.
Meni su tamo svi tipovi ličili na ženske."
„Ali mislila sam da je baš zanimljivo, novo, kraj onog jezera",
bila sam uporna, „iako zaista smrdi - kako Vijetnamci plaćaju koji
* Stih iz američke rodoljubive pesme. (Prim. prev.)
Moramo da razgovaramo o Kevinu 3 1 7
dong onima s kućnim vagama da se izmere u nadi da su dobili koji
kilogram. To je biološki zdravo."
„Stavi te kosooke neko vreme kraj bačvetine pune pomfrita,
pa će se natoviti i biti širi nego duži, baš poput pacova u Nju Džerziju.
Misliš da su samo Amerikanci alavi? Ne pazim baš na času
evropske istorije, ali ne bih baš rekao."
Kad su mi poslužili lososa, koji mi se više i nije jeo, zadobovala
sam prstima po stolu. U onoj blistavobeloj košulji s balon rukavima,
podignutom kragnom i V izrezom otvorenim do prsa, a u
pozadini mu preko celog zida slika mora, Kevin je mogao proći
kao Erol Flin u Krvavom kapetanu.
„Naglasak", rekla sam. „Odvratan mi je."
„То je i tvoj naglasak", reče on. „Iako ti kažeš televizija."
„Tebi je to pretenciozno."
„А tebi nije?"
Nasmejala sam se, nakratko. „Dobro, jeste, pretenciozno je."
Nešto je popuštalo, pa sam pomislila, čoveče, možda ovaj „izlazak"
ipak nije bio tako loša ideja. Možda ćemo nešto i postići.
Počela sam iskreno da se unosim u razgovor. „Slušaj, znaš šta
stvarno ne podnosim u ovoj zemlji? Neprihvatanje odgovornosti.
Za sve što ne valja u životu nekog Amerikanca kriv je neko drugi.
Svi oni pušači koji zgrću gomile para od odštete duvanskih kompanija,
a za opasnosti pušenja zna se, koliko, četrdesetgodina. Ne
možeš da ostaviš cigare? Svali to na Filip Moris. Uskoro će i debeli
početi da tuže lance brze hrane jer su pojeli previše hamburgera!"
Zastala sam, uhvativši sebe da se ponavljam. „Shvatam da si sve
ovo već čuo."
Kevin me je zavitlavao, naravno, vozao me. Imao je isti onaj
koncentrisani, zločesti izraz lica koji sam nedavno videla na jednom
dečaku što je daljinskim upravljačem naveo sportski autić
da sleti sa stene u Talman parku. „Раr puta", reče on susprežući
osmeh.
„Nordijsko hodanje", rekla sam.
„Šta s tim?"
„То me dovodi do ludila." Naravno, i ovo je već čuo. Ali ovo
sledeće nije, jer sam tek tad do kraja formulisala misao. „Ovdašnji
3 1 8 LAJONEL ŠRAJVER
ljudi ne mogu prosto da odu u šetnju, već moraju da prate nekakav
program. I znaš, možda je baš to srž svega, to me muči. Sve
one neopipljive životne stvari, divne ali sasvim neuhvatljive koje
daju smisao životu - Amerikanci, čini se, veruju da se sve to može
dobiti pristupanjem nekoj grupi ili pretplatom na nešto, ili držanjem
neke posebne dijete ili podvrgavanjem aroma-terapiji. Ne
radi se samo o tome što Amerikanci smatraju da mogu sve da
kupe; oni veruju da proizvod mora da radi ako pratiš instrukcije
na etiketi. A ako proizvod ipak ne radi, pa su oni nesrećni iako im
je pravo na sreću zagarantovano Ustavom, onda tuže jedni druge
do besvesti."
„Šta ti je to neopipljivo?", pitao je Kevin.
„Šta god, kako bi tvoji drugari rekli. Ljubav, radost, spoznaja."
(Kevinu je ovo bilo isto kao da mu pričam o malim zelenim ljudima
na Mesecu.) „Ali to se ne može poručiti preko interneta niti
se naučiti na tečajevima Nove škole niti potražiti u priručnicima
za upotrebu. Nije to lako... a možda i jeste... nije tako lako truditi
se, pratiti uputstva, sputava te... Ne znam."
Kevin je besno žvrljao bojicom po stolnjaku. „Još nešto?"
„Naravno da ima još nešto", rekla sam, poneta onim istim
impulsom koji mi se javi za vreme ćaskanja u avionu kad konačno
uđem u biblioteku u mojoj glavi pa se setim i Gospode Bovari i
Neslavnog Džuda i Puta do Indije* „Amerikanci su debeli, nemušti
i neuki. Zahtevni su, razmaženi i arogantni. Samozadovoljni
su i smatraju se nadmoćnima zbog svoje dragocene demokratije,
i nadmeni su prema drugim narodima jer smatraju da su samo oni
uvideli pravu stvar - nema veze što polovina odrasle populacije
uopšte ne glasa. A i razmetljivi su. Verovao ili ne, ali u Evropi nije
prihvatljivo smesta naturiti novim poznanicima da si studirao na
Harvardu i da imaš veliku kuću i koliko košta, i koje ti sve poznate
ličnosti dolaze na večere. A Amerikanci ne shvataju još ni to da
se smatra sirovim reći na koktel-zabavi nekome koga znaš samo
pet minuta kako uživaš u analnom seksu - pošto se ovde pojam
privatnosti sasvim izgubio. To je zato što su Amerikanci beskrajno
* Romani Gistava Flobera, Tomasa Hardija i E. M. Forstera. (Prim. prev.)
Moramo da razgovaramo o Kevinu 3 1 9
poverljivi, naivni toliko da se to graniči s glupošću. A najgore od
svega, nemaju pojma da ostatak sveta ne može da ih smisli."
Govorila sam preglasno za jedan tako mali restoran i iznosila
vrlo oštre stavove, ali bila sam neobično ushićena. Bio je to prvi
put da stvarno razgovaram sa svojim sinom, i ponadala sam se da
smo prešli Rubikon. Konačno sam mogla da mu poverim ono u šta
sam iskreno, duboko verovala, a ne samo da mu popujem - molim
te, nemoj da bereš nagradivane ruže Korlijevih. Priznajem, započela
sam detinjasto nespretno, pitajući Kako je u školi, a on je bio
taj koji je vešto vodio naš razgovor poput odraslog, navodio svog
sagovornika. Ali ja sam baš zato bila ponosna na njega. I baš sam
smišljala da mu kažem nešto u tom stilu kad je Kevin, koji je do
tada usredsređeno žvrljao onom bojicom po stolnjaku, završio
šta god da je crtao, podigao pogled, a onda pokazao glavom ka
škrabotini.
„Ора!", uzviknu on. „То je sva sila prideva."
Poremećaj nedostatka pažnje malo sutra! Kevin je bio dobar
đak kad bi se potrudio, a nije žvrljao: beležio je.
„Da vidimo", rekao je i počeo crvenom bojicom da štiklira
stavke s popisa. „Razmaženi. Ti si bogata. Nisam baš siguran šta
ti misliš da ti nedostaje, ali kladim se da i to možeš sebi priuštiti.
Arogantni. Sasvim prikladan opis tog tvog govora; da sam na
tvom mestu, ne bih poručio desert jer kladim se da će ti konobar
pljunuti šlajmaru u preliv od malina. Nemušti? Da vidimo..."
Pretraživao je po stolnjaku, pa naglas pročitao: „Nije to iako... a
možda i jeste... Ne znam. Ja, lično, ne bih rekao da je ovo Šekspir.
A još, imam osećaj kao da sedim preko puta gospođe koja pljuje
po realiti televiziji, a nikad nije odgledala ni jednu jedinu emisiju.
A to je - jedna od tvojih omiljenih reči, mamice - neuko. Sledeće:
razmetljivi. Šta je ovo ti glupi moroni sisaju karu, a ja sam toliko
bolja od njih do razmetanje? Kao neko ko misli da je samo on
uvideo pravu stvar, a niko drugi nije. Naivni... nemaju pojma da
ostali ne mogu da ih smisle." Podvukao je ovu stavku, a onda me
pogledao pravo u oči s otvorenim prezirom. „Ра, koliko ja vidim,
jedino po čemu se razlikuješ od ostalih glupih Amerikanaca, inače
biste ličili kao jaje jajetu, jeste to što ti nisi debela. I samo zato što
3 2 0 LAJONEL ŠRAJVER
si mršava, ponašaš se samozadovoljno, nadmeno i nadmoćno. Ja
bih, čini mi se, više voleo da mi je majka debela krava koja bar ne
misli da je bolja od svih ostalih u ovoj jebenoj zemlji."
Platila sam račun. Nećemo više imati sastanke sve do Klavreka.
Odgovorena od toga da kupim Siliji trotinet za Božić, silno sam
se namučila da joj pronadem „kratkouhu slonovsku rovku" ili skočirovku.
Kad smo otišli u zoološki vrt u Bronksu da pogledamo
izložbu sitnih sisara, Siliju je potpuno opčinio ovaj neobični mališa
koji je izgledao kao slon ukršten s kengurom, koji se nekoliko
generacija ukrštao s miševima. Uvoz je verovatno bio zabranjen
- ako mu i nije pretilo izumiranje, u zoološkom vrtu ovo sićušno
biće iz južne Afrike okarakterisali su kao „ugroženu vrstu zbog
gubitka staništa" - a to mi nimalo nije pomagalo. Trebalo mi je
dugo vremena da ga pronađem, a ti si sve više gubio strpljenje.
Na kraju smo se dogovorili. Ti ćeš mi gledati kroz prste dok na
internetu tražim radnju specijalizovanu za prodaju „neobičnih"
životinja, a ja ću tebi progledati kroz prste kad kupiš Kevinu onaj
samostrel.
Nisam ti rekla koliko me je koštao Silijin poklon, a mislim da
neću ni sada. Dovoljno je reći da je ponekad zaista bilo lepo biti
bogat. Kratkouha slonovska rovka - loše su joj nadenuli ime; niti
slon niti rovka, oblih, istaknutih ušiju, užasno neproporcionalnih
- bila je bez izuzetka najbolji poklon koji sam joj ikad darovala.
Silija bi se oduševila i kesicom voćnih gumenih bombona, ali čak
je i naša krotka ćerka pokazala silno ushićenje, a kad je odvila
veliki stakleni terarijum, oči su joj iskočile. Potom mi je poletela
u zagrljaj s pravom bujicom zahvaljivanja. Za vreme božićne večere
neprestano je ustajala od stola da proveri je li dovoljno toplo u
terarijumu ili da nahrani rovku svežim brusnicama. Odmah sam
se zabrinula. Životinje baš i ne cvetaju kad promene klimu, i verovatno
je bilo nepromišljeno pokloniti tako lako propadljivo biće
onako osetljivom detetu.
A opet, možda sam „Šmrcka", kako ga je Silija nazvala, kupila
koliko za nju toliko i za sebe, makar zato što me je to nežno, krupMoramo
da razgovaramo o Kevinu
nooko stvorenje svojom ranjivošću veoma podsećalo na samu Siliju.
Dugog, paperjastog krzna nalik na mekanu kosicu naše ćerke,
ova plišana loptica od sto grama izgledala je kao da će je jedan jači
nalet vetra razvejati poput maslačka. Oslonjen na nožice koje su
se sužavale u tanane štapiće, Šmrcko je, kad bi se uspravio, delovao
nestabilno. Svojom prepoznatljivom njuškicom, surlastom i
savitljivom, rio je po dnu terarijuma posutog zemljom, što je bilo
i smešno i dirljivo u isti mah. Životinjica nije trčala, već je skakutala,
a đipanje unutar granica njenog zatvorenog sveta odisalo je
veselim optimizmom „iskoristi sve što možeš" sa kojim će se Silija
ubrzo suočiti pred sopstvenim ograničenjima. Iako skočirovke nisu
isključivi biljojedi - hrane se još i crvima i insektima - one krupne
smeđe oči davale su Šmrcku začuđen, uplašen izgled, pa je ličio na
sve sem na lovca. Šmrcko je, kao i Silija, po prirodi bio plen.
Uvidevši da ne sme previše da gnjavi Šmrcka, Silija bi gurnula
nervozni prstić kroz vratanca i ovlaš ga pomazila po mrkom
krznu. Kad bi joj došle drugarice da se igraju, zatvorila bi vrata
svoje sobe, a njih bi namamila izdržljivijim igračkama. Možda to
znači dauči kakvi suljudi, molilasam se ja. (Silija je bila omiljena
delom i stoga što nije pravila razliku među decom, i dovodila je
čak i one koje su ostala deca prezirala - kao ono razmaženo, bučno
stvorenje Tiju, čija se majka drznula da me tiho posavetuje kako bi
„stvarno bilo bolje da Tiju puštaju da pobeđuje u igrama". Silija je
to shvatila, a da joj to niko nije rekao, pa me je, nakon što je njena
napadna drugarica otišla, zamišljeno upitala: „Је li u redu varati
da izgubiš?") Posmatrajući našu ćerku kako štiti Šmrcka, tražila
sam neku čvrstinu, rešenost u njenom izrazu koja bi mi ukazala
na klicu sposobnosti da brani i sebe.
Iako nerado, prihvatila sam i mogućnost da Silija, premda prelepa
u mojim očima, pleni na način koji će drugi možda prevideti.
Bilo joj je tek šest godina, ali ja sam se već pribojavala da nikada
neće biti lepotica - da neće umeti da se nosi s toliko autoriteta.
imala je tvoja usta, prevelika za malenu glavu; usne su joj bile
tanke i beskrvne. Njen drhtavi izgled navodio je na pažljivost u
ophođenju prema njoj koja je bila zamorna. Onoj je kosi, tako svilenkastoj
i tananoj, bilo suđeno da bude retka, a njenoj zlatastoj
3 2 1
3 2 2 LAJONEL ŠRAJVER
boji da pređe u besjajnu plavu kad se zadevojči. Uostalom, nije li
prava lepota malčice zagonetna? A Silija je bila previše bezazlena
da bi odisala tajanstvenošću. Imala je pristupačno lice, a ima nečeg
implicitno neinteresantnog u izgledu osobe koja će ti reći šta god
te zanima. Ta već sam to videla: izrašće u onog devojčurka što se
nesrećno zaljubljuje u predsednika učeničkog veća koji ne zna ni
da ona postoji. Silija će se lako predati. Kasnije će se - premlada za
to - preseliti kod nekog starijeg tipa koji će koristiti njenu dobrodušnost,
i ostaviti je zbog prsatije žene koja ume da se dotera. Ali
ona će bar uvek dolaziti kod nas za Božić i, ukoliko joj bude dato,
biće daleko bolja majka no što sam to ja ikad bila.
Kevin je zazirao od Šmrcka, i samo njegovo ime bilo je uvreda
za jednog tinejdžera. Ali vrlo je rado hvatao pauke i cvrčke i ubacivao
žive zalogaje u terarijum - uobičajena dečačka posla, i savršen
zadatak za njega pošto je Silija bila suviše gadljiva. Ali je zato
hladno, bezosećajno začikavanje bilo nemilosrdno. Sigurno nisi
zaboravio kad sam one večeri pripremila prepelice, a on ubedio
Siliju kako je mršavo meso na njenom tanjiru „znaš ti ko".
Znam, znam, Šmrcko je bio samo kućni ljubimac, i to skup ljubimac,
i nesrećan kraj bio je neumitan. Trebalo je da razmislim o
tome pre nego što sam joj poklonila životinjicu, mada, svakako,
izbegavanje vezivanja zbog straha od gubitka isto je što i izbegavanje
života. Bila sam se nadala da će duže opstati, ali i da jeste, Silija
ništa lakše ne bi podnela kad se nesreća zbila.
Te februarske noći hiljadu devetsto devedeset osme godine
Silija je jedini put što ja pamtim nešto tajila. Neprestano je jurcala
po kući, puzala po podu, podizala prekrivač s kauča, zavirivala
pod sofu, ali kad sam je upitala šta to traži, ona je procvrkutala
„Ništa!". Već je prošlo vreme za spavanje, a ona se i dalje motala
tamo-amo na sve četiri ne želeći da objasni kakvu to igru igra, ali
moleći me da je pustim još malo. Uopšte nije ličilo na nju da bude
tako neposlušna.
„Каkо je Šmrcko?", upitala sam je ja, hoteći da joj odvučem
pažnju kad sam upalila svetlo.
Telo joj se ukrutilo i nije ni pogledala u terarijum kad sam se
bacila na njen krevet. Posle minut-dva, prošaputala je: „Dobro je."
Moramo da razgovaramo o Kevinu
,,Ne vidim ga odavde", rekla sam. „Sakrio se?"
„Sakrio se", kazala je ona još tanjim glasom.
„Hajde, nađi mi ga."
„Sakrio se", ponovila je i dalje ne gledajući u terarijum.
Skočirovka je zaista povremeno spavala u ćošku ili ispod grančice,
ali kad sam sama pretražila terarijum, nisam ugledala nikakvu
ćubu. „Nisi valjda pustila Kevina da se igra sa Šmrckom, je li?",
upitala sam je oštro, istim glasom kao da sam pitala: Nisi valjda
stavila Šmrcka u blender, je li?
„Ја sam kriva!", ciknu ona i zajeca. „Mm-mislila sam da sam
zat-tvorila vrata, ali izgleda nnn-nisam! Jer bila su otvorena kad
sam ušla posle večere, a njega nije bilo! Svuda sam ga tražila!" Mir,
mir, naći ćemo ga, tešila sam je ja, ali nisam mogla da je smirim.
„Glupa sam! Kevin kaže da jesam i jeste tako! Glupa sam. Glupa,
glupa, glupa!" Tako se snažno udarila pesnicom po slepoočnici da
sam morala da je uhvatim za ruku.
Nadala sam se da će njen napad plača prestati sam od sebe, ali
patnja te devojčice bila je neverovatno silna i nepopustljiva, a snaga
njenog samoprezira dovodila me je u iskušenje da joj dajem lažna
obećanja. Uveravala sam je da Šmrcko nije mogao daleko odmaći
i da će se do jutra sigurno vratiti u svoju ugodnu kućicu. Hvatajući
se za moju perfidnu slamku, Silija se stresla i mirno legla.
Mislim da nismo odustali pre tri ujutru - i hvala ti još jednom
na pomoći. Sutradan te je čekalo još jedno traženje lokacija i oboje
ćemo biti neispavani. Ne znam ima li rupe u koju nismo zavirili; ti
si pomerio mašinu za sušenje veša, ja sam prekopavala po đubretu.
Mrmljajući dobrodušno: „Gde li je taj mali bezobraznik?", povadio
si sve knjige iz nižih polica, a ja sam skupila snage da pogledam
ima li dlaka u mašini za mlevenje otpadaka.
,,Ne želim samo još više da pogoršavam stvari s onim Jesam li
ti rekao", kazao si kad smo se oboje prašnjave kose sručili na sofu
u dnevnoj sobi. „I mislio sam da je baš slatka. Ali to je retka, osetljiva
životinja, a Silija je tek prvi razred."
„Аli ona je bila tako savesna! Nikad nije ostao bez vode, pazila je
da se ne prejeda. A onda je, tek tako, ostavila otvorena vratanca?"
„Evo, ona je rasejana."
3 2 3
3 2 4 LAJONEL ŠRAJVER
„Istina. Pa mogla bih da poručim drugog..."
„Batali. Dosta je jedna lekcija o smrtnosti godišnje."
„Misliš da je možda izašao napolje?"
„U tom slučaju već se smrznuo", kazao si kroz smeh.
„Baš ti hvala."
„Ра bolje nego da su ga psi..."
Ovu sam priču sutradan smislila za Siliju: da je Šmrcko izašao
napolje da se igra i da mu je tamo mnogo lepše jer je na svežem
vazduhu i ima puno drugara životinjica. Hej, a što to ne bih preokrenula
u svoju korist? Silija bi u sve poverovala.
Da je bilo drugačije, verujem da bih pamtila koliko je naša ćerka
naredne nedelje bila potištena i utučena, a ne najobičnije kućne
poslove. Ali pod ovakvim okolnostima imam dobar razlog da se
sećam kako se tog vikenda lavabo u dečjem kupatilu zapušio. Dženis
će doći tek u ponedeljak, a ja nisam zazirala od povremenog
održavanja kuće. I zato sam se bacila na otčepljivanje: rastvorila
sam malo kiseline u šolji hladne vode, sipala je u odvod i pustila
da odstoji, prema uputstvu. A onda sam sklonila kiselinu. Zar si
zaista mislio da ću posle ovoliko vremena promeniti priču? Sklonila
sam je.
Eva



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
8. MART 2 0 0 1 .
Dragi Frenkline,
Gospode, ponovo se desilo! Trebalo je da znam kad su u ponedeljak
po podne sve kolege najednom počele da me izbegavaju.
Uobičajena stvar. U predgrađu San Dijega, petnaestogodišnji
Čarls „Endi" Vilijems - žgoljav beli klinac skromnog izgleda, tankih
usana i guste čupave kose nalik na izgaženi tepih - doneo je u
rancu 5,56-milimetarski pištolj u gimnaziju Santana. Sakrio se u
muškom WC-u, gde je usmrtio dvoje, a onda je krenuo hodnikom
i pucao na sve što se kreće. Dvoje učenika je ubijeno, trinaestoro
ranjeno. Kad se ponovo povukao u toalet, policija ga je zatekla
šćućurenog na podu, pištolja prislonjenog uz glavu. Nesuvislo je
cvileo: „То sam samo ja." Dečak je uhapšen bez opiranja. Sad već
gotovo da ne treba ni reći kako je upravo bio raskinuo s devojčicom
- kojoj je bilo dvanaest godina.
Na večernjim vestima u ponedeljak neki od učenika te škole opisali
su ubicu kao klinca kog su, po običaju, „maltretirali", prozivali
kao „nakazu, čudaka i gubitnika". A začudo, velika grupa učenika
tvrdila je kako je Endi imao puno drugova, da ga nisu nešto naročito
zadirkivali, i da se nikako ne može nazvati nepopularnim, već
naprotiv „vrlo omiljenim". Ovi potonji opisi sigurno su zbunili
naše gledaoce jer su iz večerašnjih vesti, kad se Džim Lerer vratio
na ovu priču ponovo istražujući zašto, zašto, zašto, svi opisi u stilu
„vrlo omiljen" bili izbrisani. Ako Endi Vilijems nije „maltretiran",
3 2 6 LAJONEL ŠRAJVER
onda ne podržava danas popularnu interpretaciju ovih tragičnih
događaja - „osveta paćenika" - iz kojih valja da izvučemo nauk ne
da treba pooštriti kontrolu prodaje oružja, već da moramo povesti
računa o patnjama maloletnih izopštenika.
Shodno tome, dok je „Endi" Vilijems postao poznat gotovo koliko
i njegov imenjak iz sveta muzike, sumnjam da bi ikoji gledalac
u zemlji mogao navesti ime bar jednog od dvoje učenika koje je
ovaj ubio - tinejdžera koji nisu učinili ništa loše osim što su pošli
u WC onog jutra kad su njihovi školski drugari s više sreće rešili
da stisnu bešiku do kraja časa geometrije: Brajan Zukor i Rendi
Gordon. Ispunjavajući svoju građansku dužnost, tako ja to vidim,
upamtila sam njihova imena.
Čitavog života slušam aluzije raznih roditelja na stravične dogadaje
u kojima se nešto desilo njihovoj deci: krštenje s potpunim
uranjanjem sa šerpom punom uzavrelog ćurećeg ragua ili vraćanje
neposlušne mačke kroz otvoreni prozor na trećem spratu. Pre hiljadu
devetsto devedeset osme površno sam pretpostavljala da znam
o čemu pričaju - ili o čemu ne žele da pričaju, jer su takve priče
često zaštićene privatnom ogradom, i pristup je, kao na intenzivnoj
nezi, dozvoljen samo najužim članovima porodice. Oduvek
sam poštovala te ograde. Sve tuđe lične tragedije ekskluzivne su, i
meni je bilo drago zbog tog znaka Zabranjen pristup iza koga bih
mogla skriti potajno, uvredljivo olakšanje što su moji voljeni živi i
zdravi. Ipak, verovala sam kako otprilike znam šta se krije s druge
strane. Bila to ćerka ili deda, bol je bol. E pa, izvinjavam se zbog
svoje arogancije. Nisam imala predstavu kako je to.
Kad si roditelj, ma koja nezgoda da se zbila, koliko god daleko
da si tad bio i naizgled nemoćan da je sprečiš, svaku dečju nesreću
smatraš svojom greškom. Ti si sve što to dete ima i njegovo
ubeđenje da ćeš ga zaštititi prenosno je. I zato, Frenkline, ukoliko
očekuješ da ću ja sad ponovo poreći krivicu, varaš se, baš naprotiv.
Sve u svemu, i dalje to smatram svojom greškom, a i tada sam,
uopšte uzev, verovala da sam kriva ja.
Moramo da razgovaramo o Kevinu 3 2 7
Poželim, ako ništa drugo, da sam bar ostala pri svome u vezi sa
čuvanjem dece. Unajmili smo Roberta, onog studenta seizmologije
na Institutu Lamont-Doerti za osmatranje tla, da dovodi Siliju
iz škole i ostane s njom dok jedno od nas ne dođe kući, i trebalo
je da to pravilo i ostane. Uprkos svemu uspeli smo da zadržimo
Roberta - mada je i on pretio da će dati otkaz - kad smo ga uverili
da će se starati samo o Siliji, kako je Kevin već dovoljno odrastao
da vodi računa o sebi. Ali ti si se tad sav zapalio za odgovornost.
Kevin je imao četrnaest godina, koliko i mnogi bebisiteri u našem
kraju. Ako želimo da Kevin bude dostojan poverenja, moramo mu
ga i ukazati. Naravno, zvučalo je dobro. I zato si Robertu kazao
kako može da ide kući kad se Kevin vrati iz škole jer mu je rečeno
da će odsad on paziti na Siliju. To je rešilo problem koji je često
iskrsavao - ti bi se zaglavio u saobraćaju, a ja bih ostala duže na
poslu, pa bi Robert sav besan (ma koliko mu to dobro plaćeno
bilo) morao da ostane na Palisejds Parejdu, a na Lamontu su ga
čekala istraživanja koja je vršio.
Kad god pokušam da se prisetim tog ponedeljka, um mi ustukne
kao kad se sagneš da izbegneš udarac one lopte okačene o stub.
Ali uspomene, nošene centrifugom, tad zaviju s druge strane, pa
me, kad se uspravim, udare u glavu.
I tad sam malo duže ostala na poslu. Zbog novog dogovora s
Robertom, nije me više toliko grizla savest kad bih radila koji sat
duže. ŠIK-ova nadmoć u sektoru jeftinih putovanja počela je da
opada. Sad smo imali mnogo veću konkurenciju nego kad sam
započela posao - Lonli planet i Raf gajd brzo su napredovali; u
međuvremenu, kako je odjednom cela zemlja plivala u parama
zbog skoka akcija na berzi, opala je potražnja za budzašto putovanjima
za koja smo se mi specijalizovali. Uprkos ozbiljnim prigovorima,
razrađivala sam ideju za potpuno novu seriju - Štap i
kanap za bejbi-bumere - čija će ciljna grupa biti ljudi koji su se
tek obogatili od interneta, verovatno predebeli, što se s čežnjom
prisećaju svojih neisplaniranih putovanja šezdesetih godina po
Evropi s pohabanim primerkom ŠIK-a, uvereni da su još studenti,
ako ne stvarno, a ono bar duhom, naviknuti na kaberne od trideset
dolara ali, iz taštine, još avanturističkog duha, a to će reći željni
3 2 8 LAJONEL ŠRAJVER
komfora sve dok to nije ono što je nekad bilo, i svakako užasnuti
mogućnošću da pribegnu dosadnom Blu gajdu poput svojih roditelja
- a tad mi je zazvonio telefon.
Kazao si mi da pažljivo vozim. Rekao si da je ona već u bolnici
i da ja sad više ništa ne mogu učiniti. Kazao si da joj život nije
ugrožen. Ponovio si to ne jednom. I sve je to bila istina. A onda
si kazao da će sve biti „u redu", što nije bila istina, mada većina
glasnika s lošim vestima ne može, izgleda, da se odupre nagonu
da uputi ovakve neosnovane utešne reči.
Nisam imala kud do da vozim pažljivo jer se saobraćaj preko
mosta Džordž Vašington jedva odvijao. Kad sam konačno ugledala
tvoje utučeno lice u čekaonici, shvatila sam da je ipak voliš, pa sam
grdila sebe kako sam ikad mogla u to da posumnjam. Kevin nije
bio s tobom, i to srećom, jer bih mu inače, ko zna, iskopala oči.
Tvoj mi zagrljaj nikad pre nije pružio tako malo utehe. Grlila
sam te sve jače i jače da iscedim nešto iz toga, kao kad stiskaš praznu
tubu kreme za ruke dok ne zašišti.
Već je na operaciji, objasnio si mi ti. Dok sam ja bila na putu
za bolnicu, ti si odbacio Kevina kući jer se ionako nije imalo šta
drugo sem da se čeka, a nije bilo smisla samo mu još više otežavati.
Ali ja sam se pitala nisi li ga odvukao iz čekaonice kako bi ga
zaštitio od mene.
Sedeli smo u istim onim morskozelenim metalnim stolicama u
kojima sam preživljavala agoniju šta li će Kevin kazati doktorima
kako je slomio ruku. Možda je, nagađala sam sva ojadena, osam
godina čekao pravi trenutak. Kazala sam: ,,Ne shvatam šta se dogodilo."
Smireno sam govorila. Nisam vikala.
Ti si rekao: „Mislio sam da sam ti ispričao. Preko telefona."
„Ali to nema nikakvog smisla." Moj ton nikako nije bio svadljiv,
samo zbunjen. „Zašto bi ona... što bi ona to dirala?"
„Deca." Slegnuo si ramenima. „Igrala se, valjda."
„Ali", rekoh, „опа, ah..." Malo-malo mozak bi mi stao. Morala
sam iznova da rekonstruišem šta sam želela da kažem, da ponavljam
razgovor u sebi, gde smo stali, šta je sledeće... Da. Kupatilo.
„Оnа sad sama odlazi u kupatilo", nastavila sam, „ali ne voli
da boravi tamo. Nikad i nije. Ne bi se tamo igrala." Nagoveštaj
Moramo da razgovaramo o Kevinu 3 2 9
upornosti u mom glasu sigurno je bio opasan; nećemo prilaziti
ivici. Silija je još na operacionom stolu. Nećemo se svađati, a ti
ćeš me držati za ruku.
Činilo se da su prošli sati pre nego što je hirurg izašao. Zvao
si kuću s mobilnog telefona, dvaput, i to da te ja ne čujem, kao
da hoćeš da me poštediš nečega; kupio si mi kafu iz aparata kraj
zida, a sad se preko nje navukla namreškana skrama. Kad nas je
sestra pokazala hirurgu, iznenada sam shvatila zbog čega neki ljudi
obožavaju svoje lekare i zašto su doktori skloni tome da sebe doživljavaju
kao boga. Ali čim sam mu ugledala lice, videla sam da se
baš i ne oseća božanski.
„Žao mi je", kazao je. „Pokušali smo sve, ali bilo je previše oštećenja.
Nažalost nismo uspeli da joj spasemo oko."
Kazali su nam da je bolje da pođemo kući. Silija je bila pod jakim
sedativima, i ostaće tako još neko vreme. Ne dovoljno dugo, pomislila
sam. I tako smo se oteturali iz čekaonice. Pa, tupo si kazao,
makar je rekao da će joj s drugim okom verovatno sve biti u redu.
A ja do tog jutra nisam pridavala značaj činjenici da naša ćerka
ima dva oka.
Na parkingu je bilo hladno; izletela sam iz kancelarije i zaboravila
kaput. Vraćali smo se kući svako svojim kolima i od toga me je
obuzela još veća jeza. Osetila sam da smo na nekakvom raskršću i
budemo li pošli u zasebnim automobilskim svetovima, pribojavala
sam se da ćemo se naći na istom mestu samo u onom najbanalnijem,
geografskom smislu. Mora da si i ti osetio tu potrebu da se
uveriš kako smo, kao što je to moje osoblje počelo odnedavno da
govori pet puta dnevno, na istoj strani, jer si me pozvao u svoj džip
na par minuta, da se ugrejemo i porazgovaramo.
Nedostajao mi je tvoj stari bebiplavi kamionet koji sam povezivala
s našim zabavljanjem i jurcanjem po autoputevima sa spuštenim
prozorima dok muzika trešti, kao u pesmi Brusa Springstina.
A i taj je kamionet više ličio na tebe, bar na onog starog tebe:
klasičan, jednostavan, iskren. Nevin čak. Edvard Hoper nikad ne
bi naslikao onaj masivni džip kojim si ga zamenio. Neprirodno
3 3 0 LAJONEL ŠRAJVER
uzdignuta iznad širokih, prevelikih točkova, karoserija je imala
zaobljene, ispupčene konture čamca na naduvavanje. Preteći
blatobrani i naduto držanje podsećali su me na one uboge male
guštere čije je jedino oružje šepurenje, a prenaglašena, iskarikirana
muževnost džipa navodila me je, u bolja vremena, da se našalim:
„Frenkline, ako pogledaš ispod šasije, kladim se da ćeš pronaći
malenog đoku." Bar si se tome smejao.
Grejanje je bilo dobro, i suviše dobro čak, jer je u kolima postalo
zagušljivo posle samo par minuta provedenih u njima. Unutrašnjost
je bila veća od starog forda, ali u tvom se bebiplavom
kamionetu nikad nisam osećala onako klaustrofobično kao tad
iako nas je bilo samo dvoje.
Naposletku si zabacio glavu na postavljeni naslon i zagledao se
u krov. ,,Ne mogu da verujem da si ostavila kiselinu na dohvatu."
Preneražena, nisam ti odgovorila.
„Mislio sam da ti ovo ne kažem", nastavio si. „Ali da sam prećutao,
gutao bih i gutao nedeljama, a to mi se učinilo još gore."
Oblizala sam usne. Obuzela me je drhtavica. „Nisam je ostavila
na dohvatu."
Oborio si glavu i uzdahnuo. „Evo, ne teraj me da radim ovo.
Ti si u subotu koristila kiselinu. Sećam se jer si pričala kako odvod
u dečjem kupatilu neobično smrdi i slično, a onda si nas, kasnije
tog popodneva, upozorila da ne puštamo vodu u tom lavabou
narednih sat vremena jer si sipala u njega tečnost za pročišćavanje
cevi."
„Sklonila sam je", rekla sam. „Vratila sam je u onaj visoki ormarić
s bravicom koji Silija ne može da dohvati čak i kad se popne
na stolicu!"
„Ра kako se onda našla van njegal"
„То je dobro pitanje", rekla sam ledeno.
„Slušaj, znam da si obično vrlo pažljiva s nagrizajućim sredstvima
i da to sranje automatski zaključavaš. Ali čovek nije mašina..."
„Frenkline, sećam se da sam vratila bocu na mesto."
„А sećaš li se da si jutros obula cipele, sećaš li se da si zatvorila
vrata za sobom kad si izašla iz kuće? Koliko smo puta ušli u kola,
Moramo da razgovaramo o Kevinu
pa se vraćali u kuću da proverimo je li ringla ugašena? A gašenje
ringle već nam je prešlo u naviku?"
„Аli ringla nikad nije upaljena, je li? To je gotovo životno pravilo,
kao neki aforizam iz kolačića sudbine: Ringla je uvek ugašena."
„А reći ću ti kad nije, Evo: onaj jedan jedini put kad se ne potrudiš
da proveriš. I tad jebena kuća izgori."
„Zašto vodimo ovaj glupi razgovor, a ćerka nam je u bolnici?"
„Hoću da priznaš. Ne kažem da ti neću oprostiti. Znam da se
sigurno užasno osećaš. Ali da bismo ovo prevazišli, moramo se
suočiti..."
„Dženis je jutros došla, možda ju je ona izvadila." Iskreno govoreći,
ni za trenutak nisam pomislila da je Dženis bila tako nemarna,
ali očajnički sam želela da odagnam sliku koja mi se formirala u
glavi kad sam se dosetila verovatnijeg krivca.
„Dženis nije bila potrebna tečnost za čišćenje cevi. Nijedan
odvod nije bio zapušen."
„Dobro", rekla sam i skupila hrabrost: „Onda pitaj Kevina kako
je ta boca dospela napolje."
„Znao sam da ćemo do toga doći. Najpre, oh, kakva misterija,
onda je kućna pomoćnica kriva, i ko još ostaje? I gle čuda! Eva,
koja nikad ni u čemu ne greši, upire prst u rođenog sina!"
„Trebalo je da vodi računa o njoj. Ti si rekao da je dovoljno
odrastao..."
„Jeste, to se desilo dok ju je on pazio. Ali Silija je bila u kupatilu,
on kaže da su vrata bila zatvorena, a mi stvarno nismo učili našeg
četrnaestogodišnjeg sina da upada sestri u WC."
„Frenkline, nešto nije u redu s tom pričom. Pustimo sad otkud
boca van ormarića, važi? Zaboravi sad na to. Ali zašto bi Silija sipala
tečnost za čišćenje cevi u oko?"
„Nemam pojma! Možda zato što deca nisu samo glupa, već
su i maštovita, a ta je kombinacija ubitačna! Zašto bismo inače
ta sranja držali pod ključem? Bitno je da je Kevin postupio tačno
kako je trebalo. Kaže da je dotrčao do kupatila kad je ona zavrištala,
a kad je video šta se desilo, polio joj je lice vodom i isprao oko
koliko je mogao, a tek je onda pozvao hitnu pomoć, i to pre nego
3 3 1
3 3 2 LAJONEL ŠRAJVER
što je pozvao mene na mobilni - tačno je tako i trebalo, redosled
je bio sasvim ispravan, bio je sjajan."
„Nije pozvao mene", kazala sam.
„Baš se pitam zašto", rekao si.
„Oštećenje...", duboko sam udahnula. „Gadno je, je li? Mora
da je bilo baš, baš gadno..." Zaplakala sam, ali sam se naterala da
prestanem jer sam morala ovo da kažem. „Аkо je izgubila oko, a
hirurzi su danas mnogo bolji u tome nego pre, onda je... Onda je
bilo strašno. Za to treba, ah... Za to treba vremena." Ponovo sam
zaćutala slušajući šum ventilatora. Vazduh je postao suv, pljuvačka
mi se lepila. „Treba vremena da ta tečnost deluje. Zato i piše na
etiketi da - da ga pustiš da odstoji."
Nehotice sam vrhovima prstiju pritisla oči, prekrivajući tanane
kapke, štiteći jabučice dok su se glatko, nežno kretale.
„Šta to hoćeš da kažeš? Jer dovoljno je grozno što si ga optužila
za nemar..."
„Doktori su rekli da će joj ostati ožiljci! Da joj je lice preko cele
te strane sprženo! Vremena, za to treba vremena! Možda je i jeste
umio, samo kad? Kad je završio?"
Ščepao si me za obe ruke, podigao mi ih uz glavu i pogledao
me pravo u oči. „Kad je završio šta? Domaći zadatak? Vežbanje
gađanja?"
„Kad je završio", prostenjala sam ja, „sa Silijom."
„Da to nikad više nisi rekla! Nikome! Čak ni meni!"
„Razmisli malo!" Otrgla sam ruke i oslobodila se. „Silija da
polije sebe kiselinom? Silija se plaši svega! I šest joj je godina, a ne
dve. Znam da misliš kako nije mnogo pametna, ali nije ni zaostala!
Zna da ne sme da pipa ringlu i ne guta varikinu. S druge strane,
Kevin može da dohvati ormarić i Kevin može i u snu da otvori onu
bravicu. Nije on njen spasitelj. On joj je to uradio! Oh, Frenkline,
on je to uradio..."
„Sram te bilo, sram te bilo!", vikao si mi u leđa jer sam se ja
sklupčala uz vrata. „Praviš od sina đavola jer ne možeš da priznaš
sopstveni neoprez. To nije kukavički. To je bolesno. Napadaš tu
na sve strane, iznosiš apsurdne optužbe i, kao i obično, nemaš
dokaza. Onaj doktor - je li rekao nešto da se Kevinova priča ne
Moramo da razgovaramo o Kevinu 3 3 3
poklapa s njenim ozledama? Ne. Ne, nije. Samo njegova majka
može da primeti prikrivanje nekog neizrecivog zlodela jer je ona
ekspert za medicinu, i pravi stručnjak za korozivne hemikalije jer
povremeno čisti kuću!"
Kao i uvek, nisi mogao da vičeš na mene dok plačem. „Slušaj",
blago si rekao, „nе znaš šta pričaš jer si nasekirana. Nisi pri sebi.
Teško je, a biće još teže jer ćeš morati to da gledaš. Ona će biti u
bolovima, i izgledaće jezivo neko vreme. Biće ti lakše jedino ako
priznaš svoj udeo u ovome. Silija - čak i Silija - priznaje da je ono
sa skočirovkom njena greška. Ostavila je vratanca otvorena! A i
to je ono što čoveka boli. Ne samo to što se dogodilo nešto tužno
već da do tog ne bi došlo da je postupio drugačije. Ona je preuzela
odgovornost, a samo šest joj je godina! Što ti to ne učiniš?"
„Volela bih da mogu da preuzmem odgovornost", prošaputala
sam ja zamaglivši prozor. „Rekla bih: 'Oh, dođe mi da se ubijem što
sam ostavila kiselinu da Silija može da je dohvati!' Zar ne vidiš koliko
bi mi tako lakše bilo? Što bih se ovoliko nasekirala da je to moja greška,
samo moja greška? U tom slučaju, ne bih se plašila. Frenkline,
ovo je ozbiljno, to više nije samo mala devojčica koja je raščešala
ekcem. Ne znam zašto je takav, ali on je užasan, i mrzi je..."
„Dosta!" Tvoja izjava bila je liturgijski konačna, duboka i prodorna
poput rezonantnog amin u molitvi. „Znaš da obično ne
namećem svoje. Ali Kevin je proživeo nezamislivu traumu. Sestra
mu više nikad neće biti ona ista. Ostao je priseban u nevolji i želim
da se time ponosi. Ipak, on ju je tad čuvao, i neizbežno će ga mučiti
da je on kriv za sve. I zato ćeš mi obećati, ovog časa, da ćeš učiniti
sve što je u tvojoj moći da ga uveriš da nije."
Povukla sam ručku na vratima i odškrinula ih nekoliko centimetara.
Pomislila sam: moram da izađem odavde, moram da
pobegnem.
„Nemoj da ideš, nemoj još", kazao si i uhvatio me za ruku.
„Hoću da mi obećaš."
„Da ti obećam da ću držati jezik za zubima ili da ću poverovati
u njegovu neuverljivu priču? U još jednu, mogla bih dodati."
,,Ne mogu te naterati da veruješ svom sinu. Mada sam se, majku
mu, i te kako trudio."
3 3 4 LAJONEL ŠRAJVER
U jednome si imao pravo: nisam imala nikakve dokaze. Samo
Silijino lice. Nisam li bila u pravu? Nikad neće biti lepa, je l'
tako?
Izašla sam iz džipa i pogledala te kroz otvoren prozor. Hladan
vetar nosio mi je kosu. Stajala sam mirno, a sve me je to podsećalo
na ona krhka ratna primirja koja, nasred opustošenih bojnih polja,
sklapaju nepoverljivi generali.
„Dobro", rekla sam. „Neka to bude nesrećan slučaj. Možeš mu
još i reći: 'Tvoja je majka nažalost zaboravila u subotu da skloni
tečnost za pročišćavanje cevi.' Na kraju krajeva, znao je da sam
otpušavala odvod. Ali ti ćeš zauzvrat obećati nešto meni: da više
nikad nećemo ostaviti Kevina nasamo sa Silijom. Ma ni na pet
minuta."
„Dobro. Kladim se da Kevin sad ionako nije više tako rad da
izigrava dadilju."
Rekla sam ti da ćemo se videti kod kuće; uljudan pozdrav predstavljao
mi je napor.
„Evo!", doviknuo si za mnom i ja sam se okrenula. „Znaš da i
nisam neki poklonik psihijatara, ali možda bi trebalo da porazgovaraš
s nekim. Mislim da ti je potrebna pomoć. Ne optužujem te.
Samo - u jednom si imala,pravo. Ovo zaista postaje ozbiljno. A
plašim se da je izvan mojih moći."
I jeste bilo.
Narednih nekoliko nedelja kuća je bila jezivo mirna dok se Silija
još oporavljala u bolnici. Ti i ja slabo smo razgovarali. Pitala bih
te šta hoćeš za večeru, ti bi kazao da ti je svejedno. Što se tiče Silije,
uglavnom smo govorili o organizaciji - kad će ko od nas ići u
posetu. Iako se jeste činilo praktičnije da odlazimo zasebno kako
bi tokom većeg dela dana imala društvo, istina je bila da ni ti ni ja
nismo izgarali od želje da ponovo delimo tvoj pregrejani džip. Kod
kuće bismo razgovarali o Silijinom zdravstvenom stanju, a vesti
su bile zabrinjavajuće - infekcija koja se javila nakon enukleacije
- lekcija iz rečnika koju bih radije preskočila - još je više oštetila
optički nerv, pa je to onemogućilo transplantaciju. Činjenicama
Moramo da razgovaramo o Kevinu
smo premošćivali konverzacioni jaz. Tražeći oftalmologa za njeno
dalje lečenje, uhvatila sam se za doktora Krikora Sahatdžijana na
Aper Ist Sajdu. Jermeni se brinu jedni o drugima, uveravala sam
te ja. On će nam posvetiti naročitu pažnju. „Isto bi i doktor Kevorkjan",
progundao si ti, a odlično si znao da je kralj eutanazije jedini
Jermenin kog moja konzervativna zajednica nerado prihvata. Ipak,
bila sam ti zahvalna zbog odgovora što se gotovo mogao nazvati
pošalicom, kojih je vidno ponestajalo.
Sećam se da sam se primerno vladala, nisam podizala glas,
nisam se bunila kad ne bi ni okusio jelo, a ja se silno namučila
da ga spremim. A dok sam kuvala, trudila sam se da ne dižem
preveliku buku i prigušivala sam zveket oborene šerpe. Progutala
sam mnogo reči divljenja u vezi sa Silijinim izvanredno dobrim
raspoloženjem u bolnici u Najaku jer su mi se učinile nepriličnim,
kao da je njena neverovatna dobroćudnost uvreda za one obične
smrtnike koji s razlogom jauču od bolova i postaju prgavi za vreme
oporavka. U našoj kući, kad god bih pohvalila Siliju, to se smatralo
nekakvim mojim hvalisanjem. Za sve to vreme ja sam se, po dogovoru,
trudila da se ponašam normalno, pa sad i to, uz trud da se
zabavljam i trud da budem dobra majka, možemo staviti na naš
spisak planova koji su neosporno osuđeni na propast.
Ona tvoja opaska na moj račun, da mi je „potrebna pomoć",
veoma me je uznemirila. Toliko sam puta premotala u glavi sećanje
na to kako sklanjam kiselinu u ormarić da se traka izlizala, pa
nisam više mogla da se oslonim na nju. Ponovo bih razmišljala
o svojim sumnjama i ponekad nisu... pa, ništa mi više nije bilo
sasvim jasno. Jesam li sklonila kiselinu? Je li ozleda bila suviše teška
da bi se uklopila u Kevinovu priču? Jesam li imala i najmanji čvrst
dokaz koji bi se održao na sudu? Nisam želela da „porazgovaram
sa nekim", ali dala bih sve na svetu da sam mogla da razgovaram
s tobom.
Prošlo je tek nekoliko dana od nezgode kad si sazvao okrugli
sto. Upravo smo završili s večerom, slobodno rečeno; Kevin je
progutao svoje jelo pravo sa šporeta. Da ti udovolji, seo je za trpezarijski
sto i zauzeo onu svoju pognutu, naherenu, pokajničku
pozu. Kako sam i ja nevoljno došla na ovaj skup, i sama sam se
3 3 5
3 3 6 LAJONEL ŠRAJVER
osećala kao dete, ponovo primorana kao devetogodišnjakinja da
se izvinim gospodinu Vintergrinu što sam ukrala opale orahe
iz njegovog dvorišta. Krišom sam pogledala u Kevina i poželela
da kažem: Skini taj zlobni osmeh s lica, ovo nije šala; sestra ti je
u bolnici. Htela sam da kažem: Idi obuci neku majicu koja ti nije
pet brojeva manja; samo kad te vidim u toj odeći, sve me zasvrbi.
Ali nisam mogla. Po običajima naše porodice ti obični roditeljski
prekori bili su nedopustivi, bar meni.
„Keve, u slučaju da si se unervozio", počeo si ti (mada meni
nije izgledao nervozno), „ovo nije inkvizicija. Mi zapravo želimo
da ti kažemo koliko si nas zadivio svojim brzim razmišljanjem. Ko
zna, da nisi odmah pozvao hitnu pomoć, možda bi bilo još gore."
(Kako?, pomislila sam. Mada, pretpostavljam i da je mogla da se
okupa u kiselini.) „А i majka želi nešto da ti kaže."
„Htela sam da ti zahvalim", počela sam izbegavajući Kevinov
pogled, „što si odveo sestru u bolnicu."
„Kaži mu ono što si meni rekla", podsećao si me ti. „Sećaš se,
kazala si kako se brineš da se on, znaš, oseća možda..."
Ovo je bilo lako. Pogledala sam Kevina pravo u oči. „Mislila
sam da se verovatno osećaš krivim."
I ne trgnuvši se, on mi je uzvratio pogled, i ja se suočih sa sopstvenim
širokim nosem, sopstvenom uskom vilicom, sopstvenim
isturenim čelom i tamnim tenom. Gledala sam u ogledalo, a opet
nisam imala pojma šta moj odraz misli. „А što?"
„Zato što je trebalo da je pazišl"
„Ali htela si da ga podsetiš", kazao si ti, „kako mi nikad nismo
očekivali od njega da pazi na nju svakog časa, a nezgode se događaju,
tako da to nije bila njegova greška. To si mi rekla. Znaš. U
džipu."
Bilo je isto kao kad sam se izvinjavala gospodinu Vintergrinu.
Tad, sa devet godina, poželela sam da kažem: Orasi su ionako bili
ili crvljivi ili truli, džukelo matora, ali umesto toga obećala sam da
ću pobrati punu korpu bednih mu oraha i još mu ih i očistiti.
„Ne želimo da kriviš sebe." Moj ton bio je isti kao Kevinov kad
je razgovarao s policajcima - da, gospodine, tako je, gospodine. „Ја
sam kriva. Nisam smela da ostavim kiselinu van ormarića."
Moramo da razgovaramo o Kevinu 337
Kevin slegnu ramenima. „Nisam ni rekao da krivim sebe."
Ustao je. „Mogu li da idem?"
„Samo još nešto", kazao si ti. „Siliji će biti potrebna tvoja
pomoć."
„Što?", pitao je polazeći ka kuhinji. „Samo jedno oko, je li tako?
Ne trebaju joj pas-vodič niti beli štap."
„Таkо je", rekla sam. „Na njenu sreću."
„Biće joj potrebna tvoja podrška", kazao si ti. „Moraće da nosi
povez..."
„Kul!", reče on. Vratio se s kesicom ličija iz frižidera.* Bio je
februar. Tad im je sezona.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
„Kasnije će joj staviti stakleno oko", kazao si, ,,ali mi bismo
voleli da se zauzmeš za nju ako je komšijska deca budu zadirkivala..."
„А kako to?", upitao je on pažljivo svlačeći hrapavu kominu
boje lososa, pa otkrio ružičastobelo jezgro. „Silija ne izgleda kao
debil?" Kad je oljuštio belo prozirno jezgro, prineo ga je usnama,
usisao pa izbacio.
„Ра, kako god ti..."
„Daj, tata!" Brižljivo je rastvorio plod odvojivši klizavo jezgro
od glatke koštice. „Mislim da si malo zaboravio kako je to kad si
klinac." Ubacio je krišku u usta. „Sili će jednostavno morati to da
proguta."
Osećala sam da u sebi sav sijaš. Evo tvog tinejdžera kako izigrava
ovde arhetipsku tinejdžersku žilavost, iza koje se kriju zbrkana,
konfliktna osećanja zbog sestrine tragične nezgode. Bila je
to gluma, Frenkline, zašećerena okrutnost za tvoju upotrebu. Bio
je on i zbunjen i konfliktan, ali kad bi mu se zagledao u zenice,
bile su guste i lepljive kao katran. Taj njegov tinejdžerski bes nije
bio sladak.
„Неј, gospodine Plastik", ponudio te je Kevin, „hoćeš malo?"
Odbio si.
„Nisam znala da voliš liči", rekla sam kruto kad je počeo da
guli i drugi.
* Liči - tropsko voće oblikom nalik trešnji, ali mu je jezgro sasvim belo i
okruglo. (Prim. prev.)
3 3 8 LAJONEL ŠRAJVER
,,Eh, pa da", reče on oljuštivši plod, pa poče kažiprstom da
rola jezgrastu lopticu po stolu. Imala je avetinjsku, mlečnu boju
katarakte.
„Mislim, to je vrlo neobično voće", rekla sam razdraženo.
On sekutićima zagrize voćku. „Ра da, kako se to beše kaže?"
Mljackao je. „Моrа čovek da se navikne na njih."
Očigledno je nameravao da pojede celu kesicu. Izjurila sam iz
trpezarije, a on se nasmejao.
Onih dana kad sam išla Siliji u posetu u rano popodne, radila sam
kod kuće. Kevin bi se često dovezao školskim autobusom u isto
vreme kad bih se ja vraćala iz bolnice. Prvi put kad sam se provezla
kraj njega dok se tromo vukao Palisejds Parejdom, zaustavila
sam lunu i ponudila mu da ga povezem uz strmi uspon. Čovek bi
pomislio kako je sasvim obično biti s rođenim sinom u kolima,
naročito na dva minuta. Ali Kevin i ja retko smo se nalazili u tako
zagušljivoj blizini i sećam se da sam do vrha brbljala sve šta mi je
palo na pamet. Duž ulice se načičkalo još nekoliko kola koja su
čekala da spasu decu kako ne bi morala čak tri metra da pređu na
sopstveni pogon, i ja sam se osvrnula na to kako je ama baš svaki
od tih automobila teretnjak. Otelo mi se iz usta pre nego što sam
se prisetila da Kevin mrzi taj moj šaljivi pogrešni naziv za terence
- samo još jedan od kobajagi gafova da podupre mit kako ja
zapravo ne živim ovde.
„Znaš, ta kola su metafora za čitavu ovu zemlju", nastavila sam
ja. Već mi je skrenuta pažnja da ovakve priče izluđuju mog sina,
ali možda sam baš zato želela da nastavim, kao što ću kasnije pominjati
Dilana Klebolda i Erika Harisa tek da ga isprovociram. ,,Na
putu su viši i moćniji od drugih, a imaju više sile nego što ljudi
znaju šta će s njom. A čak i njihov profil - uvek me podsećaju na
one debele kupce što se gegaju po tržnim centrima u podsečenim
bermudama i ogromnim postavljenim patikama i žderu pužiće s
cimetom."
„Aha, a jesi li se ikad vozila u njima?" (Priznala sam da nisam.)
„Ра otkud onda znaš?"
Moramo da razgovaramo o Kevinu
„Znam da zauzimaju previše mesta na putu, da gutaju benzin,
da se lako prevrću..."
„Šta te briga ako se prevrću? Ionako mrziš te ljude."
„Ne mrzim..."
„Teretnjak!" Odmahujući glavom, on zalupi vrata folksvagena
za sobom. Sledeći put kad sam mu ponudila da ga odvezem do
gore samo je odmahnuo rukom.
Bilo je čak i nečeg neobično nepodnošljivog u tih nekoliko
sati koliko smo on i ja delili kuću pre nego što bi tvoj džip uplovio
u garažu. Čovek bi pomislio da će to biti sasvim lako u onom
prostranstvu tikovine, ali ma gde se mi smestili, uvek bih osećala
njegovo prisustvo, a i on je, verujem, osećao moje. Kako nije bilo
tampon-zone - tebe i Silije - to što smo nas dvoje sami u istoj kući
stvaralo mi je osećaj - reč ogoljenost prva mi pada na pamet. Jedva
da smo razgovarali. Ako bi pošao u svoju sobu, nisam ga pitala
za domaći; ako bi navratio Leni, nisam pitala šta rade; a ako bi
Kevin izašao napolje, nisam ga pitala kud ide. Kazala sam sebi da
roditelj treba da poštuje dečju privatnost, ali sam isto tako znala
da sam kukavica.
Ovaj osećaj ogoljenosti potpomognut je i stvarnom nagotom.
Znam da četrnaestogodišnjim dečacima divljaju hormoni, i ostalo.
Znam da je masturbacija normalno, neophodno smanjivanje
tenzije, da je bezazlena i prijatna razonoda koju ne treba osuditi
kao porok. Ali isto tako mislila sam da je za tinejdžere - budimo
ozbiljni, za svakoga - ova zabava tajna. Svi mi to radimo (bar jesam
nekad - jesam, Frenkline, povremeno; a šta si ti mislio?), svi mi
znamo da svi to radimo, ali nije uobičajeno reći: „Dušo, pripazi da
ne zagori sos za špagete, idem malo da masturbiram."
To se moralo desiti više nego jednom da bih ja to uopšte pomenula,
jer sam, nakon naše žučne svađe na parkingu, potrošila svoju
kvotu tužakanja za nekoliko meseci.
„Ostavlja vrata kupatila otvorena", s ustezanjem sam saopštila
kasno jedne noći u našoj spavaćoj sobi, a ti si istog časa počeo
žustro da čistiš dlačice iz aparata za brijanje. „А kupatilo se vidi
iz hodnika."
„Zaboravlja da zatvori vrata", odsekao si.
3 3 9
3 4 0 LAJONEL ŠRAJVER
„Ne zaboravlja on. Čeka dok ne odem u kuhinju da skuvam
kafu kako bih ga videla na povratku u radnu sobu. To je sasvim
namerno. I tako je, ah... vrlo je glasan."
„U njegovim godinama ja sam sigurno drkao triput na dan."
„Pred majkom?"
„Iza ugla, iza vrata. Mislio sam da to dobro krijem, ali ona je
sigurno znala."
„Iza vrata", primetila sam. „Iza vrata. To je važno." Bože, taj je
aparat za brijanje noćas baš zapušen dlakama. „То što zna da ga
vidim - mislim da ga to uzbuđuje."
„Ра, ma koliko se mi trudili da se prema tome zdravo odnosimo,
svako je malo uvrnut u tom polju."
„Ti, uh, ne shvataš. Znam da on to radi. Ne predstavlja mi problem
što to radi, ali bih radije da budem izostavljena iz toga. To je
neprilično." Ta je reč u to doba dobila na težini. Mesec dana pre
toga izbio je skandal s Monikom Levinski, a predsednik Klinton
će kasnije prekriti maramicom detalje okarakterisavši njihovu
vezu nepriličnom.
„Ра što mu ne kažeš nešto?" Dodijalo ti je, valjda, posredovanje.
„А šta bi bilo da Silija masturbira pred tobom? Da li bi ti razgovarao
sa njom ili bi više voleo da ja to učinim?"
„Ра šta hoćeš da mu kažem?", upitao si me umorno.
„Da mi izaziva nelagodu."
„Gle čuda!"
Bacila sam se na krevet i uzela knjigu koju neću moći da čitam.
„Reci mu samo da zatvara prokleta vrata."
Džabe sam se trudila. Jeste, saopštio si mi da si uradio kako
sam ti rekla. Zamislila sam te kako zaviruješ u njegovu sobu i
govoriš nešto šaljivo i saučesnički u stilu „Družiš se malo s desankom?",
zastareli izraz koji verovatno nije razumeo, i kladim se da
si potom dobacio, krajnje neobavezno: „Upamti samo da je to
privatna stvar, važi, drugar?" i poželeo mu laku noć. Ali čak i da
si umesto toga vodio s njim dug, otvoren, ozbiljan razgovor, ipak
si mu dao do znanja da me je to uznemirilo, a sa Kevinom je to
uvek greška.
Moramo da razgovaramo o Kevinu 3 4 1
I tako, sutradan po podne, samo dan nakon vašeg „razgovora",
krenem u radnu sobu noseći šolju kafe i začujem odajuće
stenjanje u hodniku. Molim se bogu da je shvatio poruku i da će
se između mene i narasle muškosti mog sina naći bar tanana ali
dragocena drvena barijera. Pomislim: osim plakara, u čitavoj prokletoj
kući ima još samo četvora-petora vrata, i stvarno bi trebalo
da ih koristimo za sve pare. Ali kako priđem korak ili dva, jačina
zvuka ne govori u prilog najminimalnijem pokušaju da se zadrži
pristojnost.
Pritiskam vruću šolju kafe između očiju da ublažim glavobolju
koja mi se odmah javlja. Devetnaest godina sam u braku i znam
kako muškarci funkcionišu i da nema razloga plašiti se čuvene batine.
Ali izložena upornom stenjanju, ponovo mi je deset godina,
zaključana majka poslala me je ponovo po nekom poslu na drugi
kraj grada, pa moram da presečem kroz park, oči mi istrenirane
da gledaju pravo dok se stariji dečaci otvorenih šliceva kikoću u
žbunju. Osećam se uhođeno u sopstvenoj kući, nervozno, progonjeno
i ismejano, i neću se ustezati da ti kažem da sam popizdela
zbog toga.
I zato se odvažujem, kao onda kad sam se kao mala vraćala
kući, suzdržavajući se da ne potrčim kako me ne bi pojurili. Ne
hodam na prstima već marširam, potpeticama lupam po parketu,
cak-cak. Stižem do dečjeg kupatila, vrata su širom otvorena, a tamo
naš prvenac u svoj svojoj pubertetskoj divoti, sve do upaljenih
bubuljica što su mu buknule po zadnjici. Raširenih nogu, izvijenih
leđa, stajao je uz šolju okrenut tako da mogu da vidim njegov
ručni rad - crven i blistav od vazelina, kako sam najpre pomislila,
ali srebrni omot na podu ukazuje da je to moj neslani puter - a
tako saznajem i to da su mom sinu porasle guste, neobično ravne
stidne dlake. Premda većina muškaraca vrši ovu aktivnost zatvorenih
očiju, Kevin je svoje napola otvorio kako bi bolje majci uputio
pakosni, sneni pogled preko ramena. Ja zauzvrat gledam pravo u
njegovu kitu - a to je bez sumnje trebalo da uradim i u parku a
ne da skrećem pogled, jer je taj visuljak tako neimpresivan kad se
direktno suočiš s njime da se zapitaš oko čega li se diže onolika
frka. Pružam ruku i zatvaram vrata iz sve snage.
3 4 2 LAJONEL ŠRAJVER
Hodnikom odzvanja hladni kikot. Odjurim u kuhinju. Prolila
sam kafu po suknji.
I tako. Znam da si se sigurno upitao zašto jednostavno nisam
otišla. Ništa me nije sprečavalo da uzmem Siliju dok je imala još
jedno oko i pobegnem nazad na Trajbeku. Mogla sam te ostaviti
u onoj ogavnoj kući sa sinom - baš savršen spoj. Na kraju krajeva,
sav je novac bio moj.
Nisam sigurna hoćeš li mi poverovati, ali nikada mi nije palo
na pamet da odem. Možda sam dovoljno dugo bila u tvojoj orbiti
da poprimim od tebe žestoko uverenje kako srećna porodica ne
može biti samo mit, a ako i jeste, da je bolje umreti pokušavajući
da se dosegne cilj, iako nedostižan, nego duriti se, pasivno,
cinično, rezignirano očajavati što pakao tvore ljudi koji su ti u
srodstvu. Mrzela sam pomisao na poraz; ako sam uopšte rodivši
dete podigla rukavicu koju sam sama sebi bacila, onda je još veći
izazov predstavljalo svakodnevno podnošenje Kevina. A možda
je postojala i praktična strana moje istrajnosti. Kevin će uskoro
napuniti petnaestu. Nikad nije pominjao fakultet - uopšte nikad
nije pričao o svojoj budućnosti; a kako nikad nije izrazio ni najmanje
interesovanja ni za kakav zanat ili zanimanje, možda se, šta ja
znam, i dalje držao zaveta datog kad mu je bilo pet godina da će
spasti na socijalnu pomoć. Ali teoretski, naš će sin napustiti kuću
za otprilike tri godine. Posle toga ostaćemo samo ti, ja i Silija, a
onda ćemo videti onu tvoju srećnu porodicu. Te tri godine uskoro
će se navršiti, ali tada nisam mogla ni slutiti da će to biti najduže
godine u mom životu. Konačno, iako će ti se ovo možda učiniti
plitko, volela sam te. Volela sam te, Frenkline. I još te volim.
Međutim, zaista se jesam osećala kao pod opsadom. Ćerka mi
je poluslepa, muž sumnja u moju zdravu pamet, a sin mi maše
namazanim udom ispred nosa. Potpirujući osećaj da sam napadnuta
sa svih strana, Meri Vulford odabrala je baš taj trenutak da
nam sva ogorčena prvi put dođe u posetu - a i poslednji, jer ćemo
se sledeći put sresti u sudnici.
Moramo da razgovaramo o Kevinu
Tad je još bila vita ko jela, i kose gar crne do korena pa nisam ni
pomislila da je farbana; podigla ju je u strogu punđu. Čaki za ovu
komšijsku posetu doterala se tip-top - obukla je Šanelov kostim,
a nenametljiv broš optočen draguljima dostojanstveno je blistao
s revera. Ko bi pomislio da će se nepune tri godine kasnije ista ta
žena vući po supermarketu u izbledeloj, izgužvanoj odeći i lomiti
sveža jaja u tuđim kolicima?
Kratko se predstavila i, premda je bilo hladno, odbila je moj
poziv da uđe. „Моја kći Lora prelepa je devojčica", kazala je ona.
„Prirodno je da majka to misli, ali verujem da i ostali uviđaju
njenu privlačnost. Uz dva važna izuzetka: same Lore i onog vašeg
mladića."
Poželela sam da uverim ženu kako moj nabusiti sin po pravilu
ne vidi privlačnost ni u kome, ali sam osetila da smo još kod
uvoda. Ovo zvuči grubo, s obzirom na to da će kroz nešto više od
godinu dana moj sin ubiti toj ženi ćerku, ali plašim se da mi se
Meri Vulford na prvi pogled nimalo nije dopala. Pokreti su joj bili
nervozni, oči unezvereno šarale kao da kolutaju od nekog stalnog
unutrašnjeg nemira. Ipak, pojedini ljudi tetoše svoje muke kao što
bi drugi razmazili male pedigrirane pse hraneći ih paštetom. Meri
mi se učinila baš od te sorte koju ja za sebe nazivam tražim nevolju
- a oduvek sam smatrala da je to traćenje detektivskih sposobnosti
pošto te, po mome iskustvu, prave nevolje većinom same snađu.
„Poslednjih godinu i nešto dana", nastavila je Meri, „Lora pati
od poremećaja u ishrani iz zablude da je debela. Uverena sam da
ste čitali o tome. Preskače obroke, baca doručak u đubre i laže
kako je jela kod drugarica. Zloupotrebljava laksative, pilule za
mršavljenje - dovoljno je reći da je sve to vrlo zastrašujuće. Prošlog
septembra bila je toliko slaba da je smeštena u bolnicu i prikačena
na infuziju, koju bi pokidala da nije bila pod dvadesetčetvoročasovnim
nadzorom. Je li vam jasno o čemu pričam?"
Promrmljala sam nešto polusažaljivo. Obično sam sa saosećanjem
slušala takve priče, ali tada nisam mogla a da ne pomislim
kako je i moja ćerka u bolnici, i to ne zato - u to sam bila uverena
do srži - što je sama sebi uradila nešto glupo. Uostalom, čula sam i
3 4 3
3 4 4 LAJONEL ŠRAJVER
previše priča u stilu Karen Karpenter* na roditeljskim sastancima
u gimnaziji Gledston, i te su priče često poprimale vid hvalisanja.
Za prestižnom dijagnozom anoreksije žudele su ne samo učenice
već i njihove majke, koje bi se takmičile čija ćerka manje jede.
Nikakvo čudo što su sirote devojke sluđene.
„Polako napredujemo", nastavila je Meri. „Poslednjih nekoliko
meseci počela je da jede svoje skromne porcije za porodičnim ručkom,
kome je prinuđena da prisustvuje. Konačno je malo dobila
na težini - što je vaš sin Kevin tako rado primetio."
Uzdahnula sam. U poređenju s našom gošćom sigurno sam
izgledala ispijeno. Ali, nisam izgledala iznenađeno, i to što nisam
vrisnula „Oh, blagi bože, šta je to moj sin učinio?" čini se da ju je
razjarilo.
„Sinoć sam uhvatila svoju prelepu kćer kako povraća večeru!
Naterala sam je još i da mi prizna kako već nedelju dana tera sebe
na povraćanje. A zašto? Zato što joj neki dečko u školi stalno govori
kako je debela! Nema ni četrdeset pet kila, a kinje je da je prasica!
Sad, nisam joj lako izvukla njegovo ime i preklinjala me je večeras
da ne dolazim ovamo. Ali ja, lično, verujem da je vreme da mi,
roditelji, počnemo da prihvatamo odgovornost za destruktivno
ponašanje naše dece. Moj muž i ja činimo sve što je u našoj moći
da sprečimo Loru da škodi sebi. I zato vas molim da vaš muž i vi
sprečite svog sina da joj naudi!"
Glava mi je skakutala poput onih kučića što promole glavu
kroz prozor kola. „К-kako?", otezala sam. Moguće je da je pomislila
da sam pijana.
„Baš me briga kako...!"
„Hoćete li da razgovaramo s njim?" Morala sam da stisnem
uglove usana kako se ne bi iskrivili u ciničan smešak koji tako
podseća na Kevinov.
„Nego šta!"
* Karen Karpenter - američka pevačica koja je sa bratom osnovala poznati
duo The Carpenters. Upamćena je i kao prva slavna ličnost koja je, 1983,
umrla od anoreksije. (Prim. prev.)
Moramo da razgovaramo o Kevinu
,,Da mu kažemo kako mora da vodi računa o tuđim osećanjima
i upamti zlatno pravilo?" Naslonila sam se na dovratak s gotovo
podmuklim osmehom na licu i Meri uplašeno ustuknu. „Ili bi
možda moj muž mogao da popriča s njim kao muškarac s muškarcem
i objasni našem sinu kako pravi muškarac nije okrutan i nasilan,
već nežan i saosećajan?"
Morala sam da zaćutim na trenutak kako ne bih prasnula u
smeh. Odjednom sam te zamislila kako veselo utrčavaš u kuhinju
da mi prijaviš: Pa, dušo, sve je to bio samo veliki nesporazum! Kevin
kaže da je sirota Lora Vulford, gola kost i koža, jednostavno pogrešno
čula! Nije on njoj kazao da je „prase" već da je oči „krase". I nije
rekao daje „debela", već da je ispričala vic „do bola"! Izgleda da mi
se ipak oteo smešak jer je Meri pomodrela i prasnula: ,,Ni za živu
glavu ne mogu da shvatim što je vama ovo smešno!"
„Gospođo Vulford, imate li vi sinove?"
„Lora nam je jedinica", odgovorila je sva ozbiljna.
„Onda ću vas podsetiti na onu staru dečju pesmicu od čega su
zapravo sazdani dečačići. Uistinu bih želela da vam pomognem,
ali šta stvarno tu mogu? Budemo li Frenklin i ja išta rekli Kevinu,
vaša će Lora u školi samo još gore proći. Možda je bolje da naučite
ćerku - kako to ono klinci kažu? - da to proguta."
Ovaj trenutak lucidnosti kasnije će mi presesti, mada zaista
nisam mogla znati da će Meri Vulford, dve godine potom, pomenuti
ovaj moj bezdušni savet svedočeći na sudu - uz malo jetkog
doterivanja pride.
„Ра baš vam hvala!"
Posmatrajući Meri kako besno gunđa odlazeći niz kamenu
stazu, razmišljala sam o tome kako me ti, Kevinovi profesori, a
sad i ova Meri Vulford stalno napadate kako kao majka moram
da preuzmem odgovornost. Pošteno. Ali ako sam bila tako silno
odgovorna, zašto sam se onda i dalje osećala tako bespomoćno?
Silija je izašla iz bolnice početkom marta. Kevin joj nijednom nije
otišao u posetu; oprezna, nisam ga ni podsticala. Ti bi ga ponekad
pozvao da pođe s tobom, ali ne bi navaljivao imajući u vidu traumu
3 4 5
3 4 6 LAJONEL ŠRAJVER
koju je doživeo. Znaš, on nikad nije čak ni pitao kako joj je. Da ga
je neko slušao, ne bi ni pomislio da ima sestru.
Ja sam samo neznatno uspela da se priviknem na njen novi
izgled. Iako su počele da zaceljuju, opekotine raštrkane duž obraza
i preko slepoočnice još su bile krastave, pa sam je preklinjala
da ih ne čačka kako ne bi napravila još gore ožiljke. Stvarno me je
poslušala i ja sam se prisetila Violete. Dotad neupućena u monokularnu
modu, očekivala sam da će povez preko oka biti crn, pa bih
onda, prisetivši se Širli Templ kako peva The Good Ship Lollipop,
jad blažila zamišljajući je kao malog plavog gusara. Mislim da bih
više volela da je bio crn, jer bih možda otrčala da joj kupim trorogi
šešir u bednom pokušaju da ovaj makabričan košmar preokrenem
u igru otkačenog oblačenja kako bih joj skrenula misli.
Umesto toga, onaj samolepljivi flaster boje mesa učinio joj
je levu stranu praznom. Otok je poništio sve druge crte, poput
jagodice, koje su joj licu davale definiciju. Kao da joj lice nije više
bilo trodimenzionalno već pre kao razglednica - s jedne strane
slika, a s druge čist, beo papir. Ugledala bih joj desni profil, i za
trenutak moje veselo luče bilo je ono isto; ako bih ugledala levi,
bila je zbrisana.
Ta ,,sad me vidiš, sad me ne vidiš" karakteristika njenog lica
ilustrovala je moju novostečenu bolnu spoznaju da su deca kvarljiva
roba. Nisam ja njoj nikad poklanjala premalo pažnje, ali kad
se vratila kući, gotovo da sam sasvim digla ruke od pokušaja da
prikrijem koje mi je dete draže. Ona više nije htela da se makne
od mene, a ja sam je puštala da me kao senka tiho prati po kući
i ide sa mnom kad bih imala da obavim neka posla. Sigurna sam
da si bio u pravu kad si kazao kako ne bi trebalo da je puštamo
da izostaje više iz škole i da je bolje da se što pre navikne na svoj
nedostatak u javnosti, ali ja sam ipak uzela odmor i ostala s njom
kod kuće još dve nedelje. Ona je u međuvremenu zaboravila neke
veštine koje je savladala, da vezuje pertle na patikama na primer,
pa sam ponovo morala da joj ih vezujem i počnem da je učim od
početka.
Budno sam motrila na nju kad bi Kevin bio u blizini. Priznajem
da nije pokazivala da ga se plaši. A on je odmah nastavio da
Moramo da razgovaramo o Kevinu
joj izdaje gomilu mrzovoljnih zapovesti; još otkako je dovoljno
porasla da može da otrči i donese nešto, on ju je tretirao kao kućnog
ljubimca s ograničenim znanjem trikova. Ali čak i kad bi mu
ispunjavala neke sitne, bezazlene zahteve, donosila keks, recimo,
ili dodavala daljinski upravljač, činilo mi se da na njegovoj sestri
opažam trenutačno oklevanje, neprimetnu ukočenost, kao da
teško guta. I mada ga je pre moljakala da mu nosi tobolac i bila
počastvovana da mu vadi strele iz mete iza kuće, prvi put kad joj je
Kevin nehajno predložio da se ponovo lati svojih dužnosti, lupila
sam šakom o sto: znala sam da je oprezan, ali Siliji je ostalo samo
jedno oko i neće više prilaziti tom strelištu. Pretpostavljala sam da
će Silija zakukati. Uvek je očajnički želela da mu se nađe pri ruci
i volela je da gleda brata kako poput Hijavate zateže tetivu luka i
nepogrešivo pogađa u centar mete. Ali ona mi je uputila pogled
pun zahvalnosti, a čelo joj se orosilo znojem.
Iznenadila sam se kad ju je pozvao napolje da igraju frizbi - on
da se igra sa sestrom? To je novost - pa čak bila i blago impresionirana.
I zato samo joj rekla da slobodno može da ide, samo mora
da stavi zaštitne naočari; sad sam se već histerično odnosila prema
njenom zdravom oku. Ali kad sam posle par minuta pogledala
kroz prozor, Kevin se igrao sa svojom sestrom, ali samo u onom
smislu kako se neko igra samim frizbijem. Silija je i dalje imala loš
osećaj za dubinu prostora, pa je pokušavala da uhvati frizbi pre
nego što bi stigao do nje, promašivala ga, a onda bi je on udario
u grudi. Baš smešno.
Naravno, u početku mi je najteže padalo da se staram o rupi
u Silijinoj glavi koju je često trebalo čistiti šamponom za bebe i
navlaženim štapićem za uši. Iako nas je doktor Sahatdžijan uveravao
da će sekrecija prestati kad se namesti proteza i rana sasvim
zaceli, šupljina je u početku neprekidno lučila onaj žućkasti sekret,
a ponekad sam čak morala ujutru da joj stavim mokru maramicu
preko oka jer bi joj se kapak u toku noći skorio i slepio. Sam
kapak je utonuo - sulkus, kako je to njen oftalmolog nazivao - a
još je i natekao, naročito stoga što je bio oštećen kiselinom, pa su
morali delimično da ga rekonstruišu malenim parčetom kože uzetim
s unutrašnje strane Silijine butine. (Uvećavanje očnih kapaka
3 4 7
3 4 8 LAJONEL ŠRAJVER
očigledno je postalo prava umetnost jer u Japanu vlada velika
potražnja za angliziranjem orijentalnih obeležja, što sam u neka
bolja vremena smatrala stravičnim svedočanstvom moći zapadnog
marketinga.) Zbog otoka i blagih modrica ličila je na onu zlostavljanu
decu s postera koji podstiču ljude da prijavljuju komšije policiji.
Jednog kapka ulegnutog, a drugog oka otvorenog, činilo se da mi
upadljivo namiguje kao da delimo nekakvu groznu tajnu.
Kazala sam doktoru Sahatdžijanu kako nisam sigurna hoću li
moći svakodnevno da joj čistim tu šupljinu, a on me je uveravao
da ću se navići. Ispostavilo se na kraju da je imao pravo, ali prvi
put kad sam joj palcem podigla kapak, spopala me je mučnina.
Nije bilo toliko mučno kao što sam očekivala da će biti, ali je bilo
potresno na jednom dubljem nivou. Tu nije bilo nikog. To mi je
prizvalo u sećanje one Modiljanijeve likove bademastih očiju bez
zenica, što im je davalo izvesnu hipnotičku blagost i spokojnost,
ali i izraz tuge, pa čak i notu gluposti. Šupljina je na ivici bila ružičasta
i srećom crna u dnu, ali kad bih stavila Siliju pod svetlo da
joj sipam antibiotske kapi, ugledala bih onaj plastični umetak koji
je sprečavao duplju da upadne. Kao da sam gledala u lutku.
Znam da si prezirao to što toliko obigravam oko nje, i da te je
zbog tog prezira grizla savest. Kako bi se iskupio, bio si neprestano
nežan prema Siliji, uzimao je na krilo, čitao joj priče. Ja, ja sam
odlično prepoznala primesu sračunatosti u tim tvojim naporima
- dakle, ovako izgleda truditi se da budeš dobar otac - ali sumnjam
da je Kevinu to ikako drugačije izgledalo do onako kako se na
površini činilo. Sestricina povreda očigledno joj je donela samo
još više tetošenja - više Dušice, hoćeš li još jedno ćebence?, više Želiš
li još jedno parče kolača?, više Frenkline, što ne bismo pustili Siliju
još malo, ovo je emisija o životinjama. Pregledajući tabele u dnevnoj
sobi dok je Silija spavala u prevoju tvoje ruke, a Kevin zurio
u „Baba mi je rodila dete mog dečka" epizodu Džerija Springera,
pomislila sam: Nije li nam se plančić obio o glavu?
U slučaju da se pitaš, nisam neprestano spopadala Siliju da mi
ispriča pojedinosti događaja u kupatilu onog popodneva. Ustezala
sam se da razgovaram o tome isto koliko i ona; nijedna od nas
nije imala želju ponovo da proživljava taj dan. Ipak iz osećanja
Moramo da razgovaramo o Kevinu 3 4 9
roditeljske dužnosti - nisam želela da pomisli kako je to tabu
tema u slučaju da se raspitivanje pokaže kao terapeutsko - upitala
sam je samo jednom, uzgredno: „Onda kad si se povredila, šta
se dogodilo?"
„Kevin..." Počešala je kapak nadlanicom; svrbelo ju je, ali kako
ne bi pomerila uložak, naučila je da se trlja odozgo nadole, ka nosu.
„Nešto mi je upalo u oko. Kevin mi je pomogao da ga isperem."
To je sve što je ikad rekla.
Eva



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
11. MART 2 0 0 1 .
Dragi Frenkline,
Čini se da je ono s Endijem Vilijemsom pokrenulo seriju plagijatorskih
zločina. Ali opet, svi su oni plagijatori, slažeš li se sa
mnom?
U proleće te hiljadu devetsto devedeset osme godine bile su
još četiri pucnjave u školi. Živo se sećam kad je objavljena vest o
prvoj jer je baš tog dana doktor Sahatdžijan uradio crteže Silijine
proteze i napravio otisak njene očne duplje. Silija je bila opčinjena
dok je rukom pažljivo crtao dužicu njenog zdravog oka; iznenadila
sam se što se kompjuterski ne skenira, već se i dalje slika finim
četkicama i vodenim bojama. Slikanje dužice očigledno je prava
umetnost jer je svako oko jedinstveno poput otiska prsta, i čak i
beonjače naših očiju imaju osobenu boju, a njihovi sitni crveni
kapilari jedinstveno su povesmo. Bio je to svakako jedini deo ovog
procesa koji se mogao nazvati fascinantnim.
Što se tiče pravljenja kalupa, doktor nas je uveravao kako to nije
bolno, mada će Silija možda osetiti „nelagodu", što je tako drag
izraz medicinskoj struci, očito sinonim za agoniju koju sami ne
preživljavaju. Iako je punjenje njene očne duplje belim kitom bilo
neosporno neprijatno, Silija je samo jauknula; uopšte nije zaplakala.
Silijina hrabrost bila je neobično neproporcionalna. Bila je
pravi mali stoik kad je izgubila oko. Ali još je vrištala iz sveg glasa
ako bi ugledala buđ na zavesi nad kadom.
Moramo da razgovaramo o Kevinu
Dok je asistent nameštao Siliji uložak i stavljao joj novi flaster
preko oka, ja sam dokono upitala Krikora Sahatdžijana šta ga je
privuklo ovoj profesiji. Ispričao mi je da je kao dečak od dvanaest
godina presekao preko komšijskog dvorišta, preskočio ogradu od
bodljikave žice, okliznuo se, a vrh metalne bodlje u obliku strele...
Prepuštajući ostalo mojoj mašti, kazao je: „Toliko me je opčinio
postupak pravljenja moje proteze da sam ustanovio da sam pronašao
svoj poziv." Ja u neverici ponovo pogledah u njegove tople
smeđe oči koje su me podsećale na Omara Šarifa. „Iznenađeni ste",
kazao je srdačno. „Nisam primetila", priznala sam. „Videćete da
to nije neuobičajeno", rekao je. „Kad joj budemo stavili protezu,
većina ljudi neće primetiti da Silija ima samo jedno oko. A postoje
i načini da se to prikrije - okrećete glavu umesto očiju da pogledate
u nekog. Naučiću je kad bude bila spremna." Bila sam mu
zahvalna. Njena enukleacija prvi se put nije činila kao smak sveta,
a zapitala sam se još i mogu li osobenost koju ovaj hendikep nosi i
snaga koju će smoći pomoći Siliji da prihvati i upozna sebe.
Kad smo se Silija i ja vratile s Aper Ist Sajda, ti si već bio došao
kući. Ti i Kevin smestili ste se u dnevnoj sobi i gledali uzastopne
reprize epizoda serije Srećni dani. Dobacila sam s vrata: ,,Ah, pedesete
kakve nikad nisu postojale. Sve čekam da neko Ronu Hauardu
ispriča o Sputnjiku, mekartizmu* i trci u naoružavanju." Skrušeno
sam dodala: „Vidim da se vas dvojica zbližavate."
U to vreme neštedimice sam teškom ironijom zasipala pomodne
američke izraze, kao da ih diram gumenim rukavicama. Na
sličan način objasnila sam Kevinovoj profesorki engleskog kako je
pogrešna upotreba reči doslovce „jedna od mojih stvari" i upadljivo
joj namignula, što je sigurno samo još više zbunilo ženu. Oduvek
sam američku kulturu smatrala sportom za publiku o kome
mogu da donosim sud s visokih tribina svog internacionalizma.
Ali ovih dana i ja se priključujem oponašanju reklame za pivo kad
moje kolege u putničkoj agenciji uglas poviču Vazaaaap?, glagol
* Termin prvobitno skovan u znak osude postupaka senatora Džozefa
Mekartija, vođe antikomunistićke kampanje u SAD početkom pedesetih
godina. (Prim. prev.)
351
3 5 2 LAJONEL ŠRAJVER
kontaktirati upotrebljavam kao prelazni i izostavljam cepidlačke
znake navoda. Čovek ne poštuje pravu kulturu, već je otelovljuje.
Ja živim ovde. A u šta ću se još kako uskoro uveriti - nema klauzule
o izuzimanju.
Naš sin, međutim, mogao je sve ovo i još više pročitati iz prezirnog
načina na koji sam izgovorila Zbližavate se. „Ima li nešto,
ili neko", upitao je on gledajući me u oči, „od koga ne misliš da
si bolja?"
„Bila sam iskrena kad sam ti pričala o tome šta mi smeta u ovoj
zemlji", kruto sam rekla ne ostavljajući nimalo sumnje u to da sam
se gorko kajala zbog te iskrenosti, i aludirajući možda jedini put na
našu katastrofalnu večeru u Hadson hausu. „Ali ne znam odakle
ti ideja da se smatram 'boljom'."
„Jesi li primetila da nikad ne kažeš mi kad govoriš o Amerikancima?",
upitao je on. „То su uvek oni. Kao da govoriš o Kinezima,
ili nekom drugom."
„Najveći deo svog zrelog doba provela sam vam zemlje, i verovatno
sam..."
,,Da, da, da." Kevin je odvratio pogled i nastavio da zuri u
ekran. „Samo sam hteo da znam po čemu si ti tako posebna."
„Evo, sedi i pridruži se zabavi!", kazao si ti. „Ovo je ona epizoda
kad Riči mora da ode na sastanak naslepo sa šefovom ćerkom,
pa kaže Potsiju..."
„Što će reći, gledao si je dvadeset puta", kobajagi sam te grdila
s puno topline, zahvalna što si mi pritekao u pomoć. „Koliko su
epizoda serije pustili do sada? Tri? Četiri?"
„Ovo je prva! Biće još pet!"
„Frenkline, pre nego što zaboravim, ubedila sam doktora Sahatdžijana
da stavi stakleno." Mazeći Siliju po mekoj plavoj kosici dok
mi se držala za nogu, uzdržala sam se da ne kažem šta to stakleno.
Ranije tog popodneva palo mi je u udeo da razvejem našoj ćerki
lažne nade i objasnim joj kako neće videti na novo oko.
„Е-vo!", pevušio si ti, neraspoložen za svađu, ,,poli-mer je savr-
-šen-stvo."
„Isto je i ovaj nemački kriolit."
„Ма-nје in-fek-cija, te-že se lo-mi..."
Moramo da razgovaramo o Kevinu
„Polimer je samo fin naziv za plastiku. Mrzim plastiku." Zaključila
sam raspravu: „Sve je u materijalu."
„Gle ovo!", pokazao si Kevinu. „Riči se izvukao i nije otišao, a
ispostavlja se da je ona lepotica."
Nisam htela da ti ukakam zabavu, ali misija sa koje sam se
upravo vratila bila je vrlo sumorna i nisam mogla odmah da svarim
tvoju vizuelnu brzu hranu. „Frenkline, sad će sedam. Možeš
li, molim te, da pustiš vesti?"
„Do-sad-no!", povikao si.
„Ne, u poslednje vreme nisu." Lascivni detalji Monika-gejta
razotkrivani su bolno sporo. „Odnedavno nisu za malu decu. Kevine?"
Okrenula sam se uljudno ka našem sinu. „Da li bi ti baš mnogo
smetalo da pustimo vesti nakon što se ova epizoda završi?"
Kevin se izvalio u fotelji na izvlačenje, očiju na pola koplja.
„Šta god."
Ti si pevao uz prepoznatljivu odjavnu špicu: Ponedeljak, utorak,
srećni dani...!, a ja sam klekla da izvadim beli kit iz Silijine
kose. U pravi čas sam pustila Dejvida Lerera. Bila je to udarna vest.
Naš će predsednik bar jednom morati da zakopča šlic i napravi
mesta dvojici neprijatnih dečaka iz svoje rodne države, od kojih je
starijem bilo svih trinaest, a mlađem tek jedanaest godina.
Zaječala sam i bacila se na kožnu sofu. „Nije valjda ponovo!"
Ispred osnovne škole Vestsajd u Džonsborou u Arkanzasu,
Mičel Džonson i Endru Golden čekali su u zasedi skriveni u žbunju,
obučeni u kamuflažnu uniformu, nakon što su aktivirali požarni
alarm u školi. Dok su profesori i đaci uzbuđeno istrčavali iz
zgrade, njih dvojica otvorili su vatru iz rugera kalibra jedanaest
milimetara i lovačke puške kalibra 7,82 milimetra, i ubili četiri
devojčice i jednog profesora, a ranili još jedanaestoro đaka. I sam
ranjen, iako samo zbog razočaranja u ljubav, stariji dečak navodno
je dan ranije upozorio jednog druga u stilu filmskih siledžija:
„Idem malo da ubijam", dok se mali Endru Golden zakleo drugaru
kako namerava da pobije ,,sve devojčice koje su ga ikad ostavile".
Samo je jedan dečak povređen, preostalih petnaest žrtava bile su
ženskog pola.
„Jebem ti idiote!", zarežala sam.
3 5 3
3 5 4 LAJONEL ŠRAJVER
„Неј, Evo!", negodovao si. „Pazi šta pričaš!"
„Opet jadikovanje nad sopstvenom sudbinom!", rekla sam.
,,Oh, ne, devojčica me više ne voli, sad ću da ubijem petoro!"
„ A šta je s onim jermenskim sranjem?", upitao je Kevin i uputio
mi ledeni pogled. ,,Oh, ne, mislim, pre milion godina Turci su bili
velike zloće, a sad nikog nije briga! A to nije samosažaljenje?"
„Stvarno ne možeš porediti genocid s dobijanjem korpe!",
prasnula sam.
„Njanja njanja njanja nja NJANJA NJANJA nja nja njanja nja
nja nja nja!", Kevin se sprdao u pola glasa. „Daj, o'ladi!"
„... A ono što hoće da pobije sve devojčice koje su ga ikad ostavile?",
izrugivala sam se.
„Hoćeš li da zavežeš?", kazao je Kevin.
„Kevine!", ukorio si ga.
„Ра, ja pokušavam da slušam ovo, a ona je htela da gleda vesti."
Kevin je često govorio o majci kao što sam ja govorila o Amerikancima.
Oboje smo preferirali treće lice.
„Ali tom derištu je tek jedanaest godina!" I ja sam mrzela kad
neko priča za vreme vesti, ali nisam mogla da se obuzdam. „Koliko
je devojčica mogao imati?"
„U proseku?", reče naš lokalni ekspert. „Dvadesetak."
„А", pitala sam, „koliko si ih ti imao?"
„Nije-dnu." Kevin se sad toliko srozao u fotelji da je gotovo
ležao nauznak, a odgovorio je oštrim škripavim glasom kakvim
će uskoro početi sve vreme da govori. „Kresni i šutni."
„Ора, Kazanova!", kazao si ti. „Evo šta dobiješ kad dete sa
sedam godina uputiš u tajne života."
„Mamice, a ko su Kresa i Šuta? Jesu li oni kao Miki i Šilja?"
„Silija, dušo", obratila sam se našoj šestogodišnjoj ćerki, sa
čijim seksualnim vaspitanjem nismo morali žuriti, „а što ne odeš u
svoju sobu da se igraš? Gledamo vesti, a to tebi nije zanimljivo."
„Dvadeset sedam metaka, šesnaest pogodaka", računao je
Kevin s divljenjem. „I još pokretne mete. Znaš, to je za klince
pristojan procenat."
„Ne, hoću da ostanem s tobom!", kazala je Silija. ,,Ti si moja
drugarica!"
Moramo da razgovaramo o Kevinu 3 5 5
„Аli Silija, ja bih htela jedan crtež. Nisi mi ništa nacrtala ceo
dan!"
„Dooobro." Ostala je kraj mene i vukla suknju.
„Dobro onda, prvo me zagrli." Privukla sam je sebi, a ona me
je zagrlila. Nisam znala da šestogodišnjaci mogu tako snažno da
stisnu i bilo je bolno odvajati joj prste od moje odeće kad nije htela
da me pusti. Kad se odvukla iz sobe zastavši kod zasvođenog prolaza
da mahne skupljenom ručicom, uhvatila sam te kako gledaš
u Kevina i prevrćeš očima.
U međuvremenu, novinar na vestima intervjuisao je dedu
Endrua Goldena, od koga su deca ukrala nešto od svoje zalihe
oružja, uključujući tu i tri velikokalibarske puške, četiri pištolja i
skrivenu municiju. „То je užasna tragedija", govorio je on drhtavo.
„Izgubljeni smo. Oni su izgubljeni. Svima su životi uništeni."
„Nego šta", rekla sam. „Mislim, a šta je drugo moglo da se desi
sem da ih uhapse, okuju i zatvore doveka? Šta su pa mislili?"
„Nisu mislili", kazao si ti.
„Šališ se?", upao je Kevin. „Ovako nešto zahteva planiranje.
Naravno da su razmišljali. Verovatno nikad u svom bednom životu
nisu toliko napregli mozak." Otkako se prvi zbio, Kevin je znao
sve o ovim incidentima, i kad god bi se poveo razgovor na tu temu,
zauzeo bi autoritativan stav koji mi je išao na nerve.
„Nisu razmišljali o tome šta ih čeka", kazala sam. „Možda jesu
promislili svoj glupi napad, ali ne i narednih pet minuta, a kamoli
narednih pedeset godina."
,,Ne bih se kladio u to", reče Kevin uzevši pregršt naćo tortilja
čipsa s onim sirom što svetli u mraku. „Nisi slušala, kao po običaju,
jer je Silijica morala cmok-cmok da se izljubi i izgrli. Oni imaju
manje od četrnaest godina. Prema zakonu u Arkanzasu, Betmen
i Robin vratiće se u svoj betmobil do svoje osamnaeste."
„Ра to je nečuveno!"
„А i dosijei će im biti zapečaćeni. Kladim se da se svi u Džonsborou
tome neizmerno raduju."
„Аli ne misliš valjda stvarno da su prethodno posetili pravnu
biblioteku i iščitali zakonike?"
3 5 6 LAJONEL ŠRAJVER
„Hm", zamumlao je Kevin neodređeno. „Otkud znaš? Uostalom,
možda je glupo razmišljati sve vreme o budućnosti. Odlaži
sadašnjost dovoljno dugo i budućnost ti nikad i neće doći, znaš
šta hoću da kažem?"
„Oni su s razlogom uveli blaže kazne za maloletnike", kazao si
ti. „Та deca nisu imala pojma šta rade."
„Ма nije valjda!", reče Kevin zajedljivo. (Ako je našeg sina
vređalo to što ismevam tinejdžerski gnev, možda mu je još veću
uvredu predstavljalo tvoje saosećanje.)
„Nijedan jedanaestogodišnjak ne poima zapravo smrt", kazao
si. „Nemaju zapravo ni pravu predstavu o drugim ljudima - da
osećaju bol, pa čak i da postoje. A i pojam sopstvene budućnosti
im je apstraktan. Stoga im je utoliko lakše da je odbace."
„А možda im je budućnost i suviše stvarna", reče Kevin.
„Možda je u tome problem."
„Ма daj, Keve", kazao si. „Sva deca koja su učestvovala u tim
pucnjavama potiču iz srednjeg staleža, a ne s društvenog dna. Te
momke je čekao život s hipotekom i kolima i poslom u menadžmentu,
i godišnjim odmorima na Baliju i slično."
„Da", zaprede Kevin. „Baš to ti kažem."
„Znate šta?", kazala sam. „Koga uopšte briga? Koga briga je li
njima ubijanje ljudi stvarno ili ne i koga briga za njihove bolne
raskide s devojčicama kojima još ni sise nisu porasle? Koga briga?
Problem je oružje. Da oružje ne leži po kućama tih ljudi poput
držaka za metle, ništa se od ovog..."
„О ne, evo je opet!", rekao si.
„Jesi li čuo Džima Lerera kad je rekao da u Arkanzasu uopšte
nije nelegalno da maloletnici poseduju vatreno oružje?"
„Ukrali su ga..."
„Ра bilo im je pod nosem. A oba dečaka posedovala su i sopstveno
oružje. To je apsurdno. Da nije bilo oružja, ta dva idiota otišla
bi da šutiraju mačke ili da išamaraju svoje bivše devojčice - što je
tvoja ideja rešavanja nesuglasica. Krvav nos; svi idu kući. Mislim,
te su pucnjave toliko besmislene da bi čovek bio srećan da izvuče
iz njih i brabonjak nauka."
Moramo da razgovaramo o Kevinu
„Dobro, razumeo bih kontrolu automatskog oružja", kazao si
ti onim propovednim tonom koji je za mene bio prokletstvo roditeljstva.
„Ali puške i pištolji ostaju. Oni igraju važnu ulogu u ovoj
zemlji, gađanje, lov, da i ne pominjemo samoodbranu..." Ućutao
si jer sam ja očigledno prestala da te slušam.
„Odgovor, ako ga uopšte ima, leži u roditeljima", nastavio si ti
šetkajući se po sobi i nadvikujući se s televizorom, a s ekrana nas
je ponovo gledala Monika Levinski s onom njenom debelom ucveljenom
facom. „Mogu se kladiti u zadnju paru da ta deca nemaju
kome da se obrate. Nemaju nikoga kome mogu da otvore dušu,
kome mogu verovati. A kad voliš svoju decu i kad si uz njih, vodiš
ih na izlete, u obilaženje muzeja, recimo, i bojnih polja, nalaziš
vremena za njih, imaš poverenja u njih i interesuješ se za njihovo
mišljenje? E onda se takvi ludački izlivi gneva ne dešavaju. A ako
ne veruješ meni, pitaj Kevina."
Ali Kevin prvi put nije krio podsmeh. „Da, tatice! Stvarno mi
mnogo znači što mamici i tebi mogu da kažem sve, naročito što
sam pod takvim pritiskom okoline i ostalim sranjima! Ti me uvek
pitaš koje video-igrice volim da igram ili šta imam za domaći, a ja
znam da uvek mogu da ti se obratim u teškim trenucima!"
„Е pa, druškane, da nemaš kome da se obratiš", progunđao si
ti, „nе bi mislio da je to tako vraški smešno."
Silija je upravo dopuzala do ulaza u dnevnu sobu i tu je stajala
i mahala listom hartije. Morala sam da joj dam znak da uđe. Uvek
se činila nezaštićeno, ali ova njena ropska krotkost u stilu Dikensovog
Tima Krečita bila je nova, i nadala sam se da je to samo faza.
Nakon što sam joj učvrstila flaster preko oka, uzela sam je u krilo
da se divim njenom crtežu. Bilo je obeshrabrujuće. Beli mantil
doktora Sahatdžijana bio je toliko velik da mu glava nije stala na
hartiju; Silijin autoportret sezao je samo do oftalmologovih kolena.
Premda su njeni crteži uvek bili veseli, spretni i brižljivo izrađeni,
tamo gde je trebalo da joj bude levo oko, nažvrljala je bezobličnu
šaru koja je narušavala izgled obraza.
Ti si u međuvremenu pitao: „Ozbiljno, Keve. Čini li ti se da je
neki od tvojih školskih drugova nestabilan? Pominje li iko oružje
ili igra nasilne video-igrice ili voli filmove s nasiljem? Šta misliš,
3 5 7
3 5 8 LAJONEL ŠRAJVER
može li se ovako nešto desiti i u tvojoj školi? Imate li bar neke
savetnike, profesionalce kojima deca mogu da se obrate ako su
nesrećna?"
Ti si verovatno želeo da čuješ odgovore na ova pitanja, ali zbog
žara brižnog tatice s kojim su postavljena, učinilo se da su retorska.
Kevin te je odmerio pre nego što je odgovorio. Deca imaju
odličan radar da uoče razliku između odrasle osobe koja je zaista
zainteresovana i one koja bi da tako deluje. Svaki put kad bih
ispred obdaništa čučnula pred Kevina i pitala ga šta je tog dana
radio - tačno je osećao da me to ne zanima iako mu je bilo svega
pet godina.
„Tata, sva su deca u mojoj školi nestabilna", kazao je. „Igraju
jedino nasilne video-igrice i gledaju isključivo filmove s nasiljem.
Kod savetnika odlaziš tek da bi izostao s časa, a pričaš mu samo
budalaštine. Još nešto?"
„Izvini, Frenkline", rekla sam ja, podigla Siliju i smestila je kraj
sebe, ,,ali ja stvarno ne vidim kako će par prijateljskih razgovora
zaustaviti nešto što je očigledno postalo nekakva moda. Širi se
poput Teletabisa, samo sad za tinejdžere nije više neophodno imati
gumenu lutku s televizorom u stomaku, već raspaliti po školi.
Ovogodišnji neizbežni modni detalji: mobilni s maskom Ratova
zvezda i poluautomatski pištolj s motivima Kralja lavova. Oh, da,
i propratna žalopojka kako te maltretiraju ili kako te je šutnula
neka lepojka."
„Imaj malo saosećanja", kazao si. „То su poremećeni momci.
Potrebna im je pomoć."
,,Oni su još i podražavaoci. Misliš li da nisu čuli za Mozes Lejk i
Vest Palm Bič? Za Betel, Perl i Paduku? Deca čuju svašta na TV-u,
slušaju šta im roditelji pričaju. Pazi šta ti kažem, svaki oružani izliv
besa koji se desi povećava verovatnoću da će ih biti još. Cela ova
zemlja je izgubljena, svi kopiraju jedni druge, i svi žele da postanu
slavni. Dugoročno gledano, jedina nam je nada da ove pucnjave
postanu toliko uobičajene da nisu više nikakva novost. Desetoro
dece ubijeno u nekoj osnovnoj školi u Demojnu, a o tome se piše
na šestoj strani. Svaki trend naposletku prestaje da bude kul i, posle
nekog vremena, bogu hvala, moderni trinaestogodišnjaci neće više
Moramo da razgovaramo o Kevinu
želeti da budu viđeni na drugom času s minobacačem. Do tada,
Kevine, ja bih budno pazila na sve školske drugove u kamuflažnoj
odeći koji počnu da se samosažaljevaju."
Dok rekonstruišem ovu svoju tiradu, moram da primetim i
njenu implicitnu pouku: ako će već pucnjave u školi neizbežno
postati otrcane, ambiciozni adolescenti željni naslovnih stranica
treba da izvedu svoje pokušaje dok je prođa još dobra.
Posle samo nešto više od mesec dana, u Edinborou u Pensilvaniji,
četrnaestogodišnji Endru Vurst jednog je dana obećao da će proslavu
male mature učiniti „nezaboravnom" i zaista je to sutradan
i učinio. U bašti restorana Kod Nika, u deset sati uveče, dok je
dvesta četrdeset učenika igralo uz pesmu Му Heart Will Go On iz
filma Titanik, Vurst je iz očevog pištolja kalibra 6,35 milimetara
ubio četrdesetosmogodišnjeg profesora, ustrelivši ga u glavu. U
sali je ispalio još nekoliko hitaca, ranivši dva dečaka i okrznuvši
jednu profesorku. Dok je bežao preko bašte, uhvatio ga je vlasnik
restorana, koji je, naoružan puškom, uspeo da ubedi begunca da
se povuče pred jačom oružanom silom. Kako su to novinari rado
primetili, da bi dali priči željenu notu sprdnje, lajtmotiv igranke
bio je „Proveo sam se kao nikad u životu".
Svaki od ovih incidenata razlikovao se po bednim poukama
koje su se iz njih mogle iscediti. Vurstov nadimak bio je Satana,
što je burno odjeknulo pošto je Luk Vudhem bio povezan s nekim
satanističkim kultom. Vurst je bio obožavalac androginog hevimetalca
po imenu Merilin Menson, ružno našminkanog čoveka
koji se bacakao po bini, pa su ovog pevača koji je samo pokušavao
pošteno da zaradi na rđavom ukusu tinejdžera osuđivali u medijima
zbog lošeg uticaja koji širi. Ja sam se, lično, postidela što sam
se onoliko podsmevala merama predostrožnosti preduzetim prošle
godine na Kevinovoj školskoj igranci. A što se tiče Vurstovog
motiva, zvučao je nebulozno. „Mrzeo je svoj život", kazao je jedan
njegov drug. „Mrzeo je ceo svet. Mrzeo je školu. Činilo ga je srećnim
jedino kad bi devojčica koja mu se dopadala pričala s njim"
- a takvi su razgovori, zaključak nam se sam nameće, bili retki.
3 5 9
3 6 0 LAJONEL ŠRAJVER
Možda su pucnjave u školi već bile postale passe jer se priča o
osamnaestogodišnjem Džejkobu Dejvisu iz Fejetvila u Tenesiju
sredinom maja gotovo izgubila u masi. Dejvis je dobio stipendiju
koledža i nikad nije zapadao u nevolje. Jedan je njegov drug kasnije
kazao novinarima: „Оn gotovo da nije ni progovarao. Ali izgleda
da su baš takvi najopasniji - ti mirni." Tri dana pred maturu Dejvis
je ispred škole prišao drugom maturantu koji se zabavljao s njegovom
bivšom devojkom i ispalio u njega tri hica iz puške kalibra
5,59 milimetara. Raskid mu je izgleda teško pao.
Možda sam netolerantna prema tinejdžerskim melodramama
o slomljenim srcima, ali Dejvis je za jednog ubicu bio pravi
džentlmen. U kolima je ostavio poruku u kojoj je uveravao roditelje
i bivšu devojku koliko ih voli. Kad je počinio zločin, položio
je pušku, seo kraj nje i uhvatio se za glavu. Ostao je tako sve dok
policija nije došla, a novine su u to vreme izveštavale kako se
„mirno predao". Ovog sam puta, netipično, bila dirnuta. Bilo mi
je jasno: Dejvis je znao da je napravio glupost, a učinio je to iako
je i pre toga znao da je to glupo. Kako te dve činjenice mogu istovremeno
biti tačne predstavljaće mu veliku ljudsku zagonetku do
kraja života među četiri zida.
U međuvremenu, u Springfildu u Oregonu, mladi Kiplend Kinkel
savladao je lekciju da ubistvo jednog jedinog školskog druga
nije više siguran put do besmrtnosti. Samo tri dana nakon što je
Džejkob Dejvis slomio srca svojih voljenih roditelja, ovaj žgoljavi
petnaestogodišnjak s licem kao u lasice povećao je ulog. Oko osam
sati ujutru, kad su njegovi drugari iz gimnazije Terston završavali
s doručkom, Kinkel je mirno ušetao u školsku kantinu noseći pod
mantilom pištolj i poluautomatsku pušku kalibra 5,59 milimetara
i devetmilimetarski glok. Upotrebivši prvo najefikasnije oružje,
zapucao je po kantini iz puške porazbijavši prozore i nagnavši
đake u beg da potraže zaklon. U kantini je pogođeno devetnaestoro
učenika, ali su preživeli, a još ih je četiri ranjeno u paničnom
pokušaju da izađu iz zgrade. Jedan učenik ubijen je na licu mesta,
drugi će preminuti u bolnici, a i treći bi stradao da Kiplendova
poluatomatska puška nije ostala bez municije. Kad ju je prislonio
uz dečakovu slepoočnicu, puška je zaštektala: klik klik klik.
Moramo da razgovaramo o Kevinu 3 6 1
Dok je Kinkel brzo pokušavao da ubaci drugi šaržer, šesnaestogodišnji
Džejk Rajker, član školskog rvačkog tima, pogođen
u grudi - bacio se na ubicu. Kinkel je izvadio pištolj iz mantila.
Rajker je ščepao pištolj i otrgao mu ga primivši još jedan metak u
šaku. Rajkerov mlađi brat skočio je na ubicu i pomogao bratu da
ga obore na zemlju. Kad su se i drugi đaci bacili na njega, Kinkel
je povikao: „Ubijte me! Ubijte me odmah!" U takvim okolnostima,
prilično sam iznenađena što nisu.
Oh, uzgred. Kad je priveden, Kinkel je posavetovao policiju
da odu na njegovu kućnu adresu - do prelepe kuće na sprat u
imućnom kraju prepunom visokih jela i rododendrona - gde su
pronađena tela sredovečnog muškarca i žene ustreljenih iz vatrenog
oružja. Najmanje dan-dva u štampi se silno nagađalo ko bi to
dvoje mogli zapravo biti, dok Kinkelova baba nije identifikovala
tela. Pomalo me zbunjuje šta je policija mislila ko još, osim Kinkelovih
roditelja, živi u njihovoj kući.
Sad, što se tiče priča, ova je bogata, pouka joj je divno jasna.
Mali Kiplend pokazao je obilje „upozoravajućih znakova" koji
nisu bili uzeti dovoljno ozbiljno. U osnovnoj školi za njega je
izglasano ,,da će najverovatnije izazvati Treći svetski rat". Malo
pre pucnjave pred razredom je održao predavanje o tome kako
napraviti bombu. I uopšte, bio je sklon tome da izražava nasilne
ideje čak i u sasvim bezazlenim školskim zadacima. „Аkо je zadatak
bio napisati sastav o tome šta bi radio u bašti", pričao je jedan
učenik, „Kiplend bi napisao kako bi pokosio baštovane." Iako su,
jezive li koincidencije, i inicijali Kipa Kinkela bili K.K., bio je toliko
omražen među decom da nisu hteli, čak ni posle njegove izvedbe
u kantini, da mu nadenu nikakav nadimak. A što je najstrašnije
od svega, samo dan pre pucnjave uhapšen je zbog posedovanja
ukradenog oružja, ali su ga pustili uz roditeljski nadzor. I tako se
pronela vest: opasni đaci se odaju. Mogu se uočiti, dakle, mogu
se sprečiti.
Uprava Kevinove gimnazije postupala je u skladu sa tim gotovo
cele te školske godine, mada je svaka vest o novoj pucnjavi povećavala
stepen paranoje. U gimnaziji Gledston zavladala je vojnička
atmosfera, opsadno stanje, s tim što je mekartijevska pretpostavka
glasila da je neprijatelj m e u nama.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
Profesori su dobili popis devijantnih
ponašanja na koja je trebalo obratiti pažnju, a na đačkoj
skupštini učenicima je rečeno da i najneozbiljnije pretnje prijavljuju
upravi, čak i ako se čine šaljive. Sastavi su pročešljavani ne
bi li se otkrilo nezdravo interesovanje za Hitlera i nacizam, pa su
stoga predavanja o evropskoj istoriji dvadesetog veka postala vrlo
problematična. Isto tako bili su hipersenzitivni na satanizam, pa su
Roberta Belamija, učenika četvrte godine zvanog „Bobi Belzebub",
odvukli pred direktora da objasni - i promeni - svoj nadimak.
Vladao je mučni literalizam, pa kad je jedna plaha učenica druge
godine doviknula svojoj saigračici iz odbojkaškog tima „Ubiću
te!" jer ova nije uhvatila loptu, ubacili su je u kancelariju školskog
savetnika i odstranili iz škole do kraja nedelje. A opet, nije bilo
sigurnog utočišta ni u metaforičnom svetu. Kad je jedan posvećeni
baptista iz Kevinovog razreda napisao pesmu na času engleskog
„Srce mi je metak, a Gospod strelac", profesorka je otišla pravo kod
direktora i odbila da drži predavanja dok dečaka ne prebace u drugi
razred. Čak je i Silijina osnovna škola postala smrtno ozbiljna:
jedan prvak iz njenog razreda izbačen je na tri dana jer je uperio
pileći batak u učitelja i povikao: „Bam bam bam!"
Isto je bilo širom cele zemlje, sudeći po sramnim uokvirenim
člancima u Njujork tajmsu. U Harisburgu u Pensilvaniji jednu
četrnaestogodišnju devojčicu pretresli su do gole kože - do gole
kože, Frenkline - i suspendovali kada je na diskusiji o pucnjavama
u školi kazala kako razume da klinci koje stalno maltretiraju
mogu na kraju da puknu. U Pončatuli u Luizijani jedan dvanaestogodišnji
dečak zadržan je u pritvoru za maloletnike čitave
dve nedelje jer je njegovo upozorenje petacima u kantini da će ih
„srediti" ako za njega ne ostane dovoljno krompira shvaćeno kao
„teroristička pretnja". Na veb-sajtu Bafiubicavampira.com jedan
učenik iz Indijane izneo je teoriju da njegovi profesori obožavaju
satanu, što sigurno svakom gimnazijalcu povremeno pada na
pamet; nezadovoljni što je učenik samo suspendovan, njegovi profesori
pokrenuli su sudsku parnicu protiv dečaka i njegove majke,
zbog klevete i nanošenja duševnog bola. Jedan trinaestogodišnjak
suspendovan je na dve nedelje jer je, kad je sa školom posetio
Moramo da razgovaramo o Kevinu 3 6 3
Atomski muzej u Albukerkiju, doviknuo: „Hoće li nas naučiti
da napravimo bombu?", a jednog drugog dečaka upravnik škole
priveo je na saslušanje samo zato što je poneo udžbenik iz hemije.
Po celoj zemlji decu su izbacivali iz škole ako bi nosila mantil
poput Kiplenda Kinkela ili samo ako bi se oblačila u crno. A moj
favorit je suspendovanje jednog devetogodišnjeg deteta koje je, na
predavanju o raznovrsnosti u azijskoj kulturi, napisalo poruku iz
kolačića sudbine: „Umrećeš časnom smrću."
Iako Kevinu obično nismo mogli da izvučemo ni reč iz usta o
zbivanjima u školi, sada nam je naveliko prepričavao sočne detalje
ove sve veće histerije. Te su reportaže imale željeni efekat: ti si se
još više uplašio za njega, a ja sam se još više plašila njega. Njemu
se baš dopadalo to što se čini opasan, ali je mere predostrožnosti
u školi očito smatrao farsom. „Аkо ovako nastave", primetio je
jednom, i to vrlo mudro, „samo će deci dati razne ideje."
Bilo je to jedne večeri pred maturu - raskid s detinjstvom koji
maturanti uvek doživljavaju kao svojevrsnu apokalipsu, zbog čega
se uprava škole uzvrpoljila čak i bez pomoći Kipa Kinkela. Nakon
svoje uobičajene večere - zverskog proždiranja ispred otvorenog
frižidera - Kevin se ponovo izvalio u fotelju na rasklapanje u dnevnoj
sobi i ispričao nam najnoviji nastavak: svi učenici proveli su
četiri školska časa zaključani u učionicama dok je policija pretresala
svaki ormarić i obilazila hodnike s psima tragačima.
„Šta li su tražili? Drogu?", pitala sam.
Kevin nehajno reče: „Ili pesmice."
„То su one Džonsboro-Springfild besmislice", kazao si ti. ,,Očigledno
su tražili oružje."
„Znate šta me stvarno, izvinite na izrazu, kolje?", rekao je Kevin
rastežući se i izbacujući reči poput kolutova dima. „То što su svim
profesorima poslali dopis o izvršenju pretresa. Ona kretenka od
profesorke drame, ona Pagorski, ostavila ga je na svom stolu i
Leni ga je video. Bio sam impresioniran; nisam znao da ume da
čita. Uglavnom, vest se pročula. Cela je škola znala šta se sprema.
Klinac s kalašnjikovim u pretincu imao je vremena na pretek da
porazmisli o svom bednom skrovištu i nađe bolje."
3 6 4 LAJONEL ŠRAJVER
Upitala sam ga: „Kevine, zar se nijedan od tvojih drugara nije
usprotivio?"
„Jeste par devojčica, posle nekog vremena", rekao je nehajno.
„Vidiš, niko nije mogao da šora. U stvari", Kevin se šištavo zakikotao,
„оnа konjasta Grir Ulanov upišala se u gaće."
„Је li se desilo nešto što je uznemirilo upravu? Ili je bilo ono,
oh, sreda je, što se ne bismo poigrali s psima tragačima?"
„Verovatno anonimna dojava. Uveli su specijalnu telefonsku
liniju da možemo da cinkarimo drugove. Za četvrt dolara mogu
da izbegnem čas ekologije kad god poželim."
„А čija to anonimna dojava?", pitala sam.
„Неј! Ako bih ti rekao ko je to, onda više ne bi bio anoniman,
zar ne?
„I posle tolikog truda, jesu li uopšte pronašli nešto?"
„Naravno da jesu", zaprede Kevin. „Hrpetinu knjiga što nisu na
vreme vraćene u biblioteku. Bajati pomfrit koji se usmrdeo. Jednu
baš sočnu, bezobraznu pesmicu, koja ih je neko vreme mučila dok
se nije ispostavilo da je to grupa Big blek: Ovo je Jordan, radimo
šta hoćemo... Oh da, i još nešto. Listu."
„Kakvu listu?"
„Тор-listu. Ne onu 'Moje omiljene pesme', već listu za odstrel.
Znaš, onu na čijem vrhu ogromnim slovima piše: SVI ONI ZASLUŽUJU
DA UMRU."
„Gospode!" Uspravio si se. „U današnje vreme to nimalo nije
smešno."
„Neeee, njima to uopšte nije bilo smešno."
„Nadam se da će tom klincu očitati dobru bukvicu", kazao si ti.
„Oh, mislim da mu neće samo očitati bukvicu."
„Ра ko je to bio?", upitala sam. „Gde su to pronašli?"
„U njegovom pretincu. A ovo je najsmešnije od svega. Poslednji
na koga bi pomislila. Brzi Gonzales."
„Kevine", oštro si rekao. „Upozorio sam te na takav rečnik."
„Pardon, hteo sam da kažem senjor Espinoza. Ma sigurno je
prepun etničkog animoziteta i neizraženog ogorčenja u ime svog
Latino naroda."
Moramo da razgovaramo o Kevinu 3 6 5
„Čekaj malo", rekla sam. „Nije li on prošle godine dobio neku
veliku nagradu škole?"
„Ne sećam se toga", kazao je Kevin razdragano. „Ali one tri
nedelje suspenzije gadno će mu ukaljati dosije. Nije li to šteta?
Čoveče, a misliš da poznaješ nekog."
„Ако su svi znali za taj pretres", pitala sam, ,,što taj mali Espi -
noza nije prethodno uklonio jedan tako inkriminišući spisak iz
svog ormarića?"
„Otkud znam?", rekao je Kevin. „Amater je valjda."
Lupkala sam prstima po stočiću. „Ti pretinci. Kad sam ja išla
u školu, imali su proreze na vrhu. Otvore za ventilaciju. Imaju li
ih vaši?"
„Naravno", kazao je odlazeći u svoju sobu. „Da pomfrit može
duže da stoji."
Suspendovali su budućeg đaka generacije; Grir Ulanov se zbog
njih upišala u gaće. Kažnjavali su pesnike, sportiste vrele krvi, morbidno
obučene. Svako s blesavim nadimkom ili s ne baš bogatim
društvenim životom, što bi učenika moglo obeležiti kao „izgnanika",
bio je sumnjiv. Koliko sam ja videla, bio je to rat protiv
čudaka.
Ali ja sam se identifikovala sa čudacima. Kad sam ja bila u tom
uzrastu, imala sam snažne, olujne jermenske crte lica, te nisam
smatrana lepom. Ime mi je bilo čudno. Brat mi je bio tih, turoban
bezveznjak koji mi, kao prethodnik, nije doneo nikakve poene u
društvu. Imala sam majku koja se zatvorila u kuću i nikud me nije
odvozila niti ispunjavala svoje obaveze u školi, mada je njeno uporno
izmišljanje raznih opravdanja bilo vrlo simpatično; i bila sam
sanjalica koja je neprekidno maštala o tome da pobegne ne samo
iz Rasina već i iz Sjedinjenih Država uopšte. Sanjalice ne čuvaju
leđa. Da sam hiljadu devetsto devedeset osme godine pohađala
gimnaziju Gledston, sigurno bih za čas engleskog napisala kakvu
šokantnu fantaziju kako bih svoju jadnu porodicu rešila bede
digavši u vazduh sarkofag u Ulici Enderbi broj 112, ili bi gnusni
detalji kojima bih opisala genocid Jermena, u sastavu za čas građanskih
dužnosti o „različitosti", otkrili moju nezdravu fascinaciju
nasiljem. Ili bih se možda nesmotreno sažalila na sirotog Džejkoba
3 6 6 LAJONEL ŠRAJVER
Dejvisa, koji sedi kraj puške i drži se za glavu, ili bih netaktično
opisala test iz latinskog kao ubistven - uglavnom, iz ovog ili onog
razloga, izbacili bi me glavačke.
Ali Kevin. Kevin nije bio čudan. Bar ne primetno. Jeste, šetkao
se u onoj premalenoj odeći, ali nije se oblačio u crno i nije se šunjao
u mantilu; „premala odeća" nije bila na zvaničnoj, umnoženoj
listi „znakova upozorenja". Ocene su mu bile sve same četvorke i
to nikome nije bilo čudno sem meni. Mislila sam, on je pametan
klinac, a ocene se poklanjaju naveliko, pa dobio bi peticu makar
slučajno. Ali ne, Kevin je svu svoju inteligenciju koristio za to da
se nikako ne ističe. A mislim i da je preterivao. To će reći, sastavi
su mu bili tako dosadni i beživotni, monotoni toliko da su bili na
samoj granici poremećenosti. Čovek bi pomislio da će neko primetiti
kako su te isprekidane, obesmišljene rečenice („Pol Rivir jahao
je konja. Kazao je da Britanci dolaze. Kazao je: 'Britanci dolaze.
Britanci dolaze.'") čisto zajebavanje profesora. Ali iskušao je sreću
tek kad je za čas crnačke istorije sastavio rad u kome su više puta
ponovljene reči crnčiti, ocrnjen, Niger i Nigerija.
U društvenom smislu, Kevin se kamuflirao s taman toliko
„drugova" da ne izgleda kao opasni samotnjak. To su sve bili
mediokriteti - izuzetni mediokriteti, ako tako nešto postoji - ili
pravi kreteni poput Lenija Pjua. Svi su oni imali isti minimalistički
pristup obrazovanju i klonili se nevolja. Možda i jesu vodili tajni
život iza tog vela teleće poslušnosti, ali jedino što u Kevinovoj
gimnaziji nije palilo crvene lampice bila je sumnjiva bezličnost.
Maska je bila savršena.
Je li se Kevin drogirao? Nikada nisam sa sigurnošću znala. Ti si
se silno mučio sa koje strane da priđeš toj temi. Da li da zauzmeš
moralistički stav i osudiš sve tablete kao siguran put u ludilo i propast,
ili da izigravaš rehabilitovanog đavolana i razmećeš se dugom
listom opojnih droga koje si nekad gutao kao slatkiše dok na teži
način nisi naučio da se od njih kvare zubi. (Istina - da nismo baš
praznili ormariće s lekovima, ali da smo oboje isprobavali raznorazne
lake droge, i to ne samo šezdesetih već sve do godinu dana pre
njegovog rođenja; da lepši život uz hemikalije nije odveo ni tebe
ni mene u ludnicu, pa čak ni u hitnu pomoć; i da su vesele karneMoramo
da razgovaramo o Kevinu
valske vožnje u luna-parku u glavi pre izvor čežnje nego kajanja
- istina je bila neprihvatljiva.) Svaka staza ima svoje zamke. Prva
te predstavlja kao izlapelog fosila koji nema pojma o čemu priča;
druga je smrdela na licemerje. Sećam se da si konačno krenuo
nekim srednjim putem i priznao mu da si duvao, kazao mu, da
ostaneš dosledan, kako je u redu ako želi da „proba", ali da pazi
da ga ne uhvate i da nikako, nikako nikome ne govori ništa drugo
do da strogo osuđuje upotrebu bilo kojih narkotika. Ja, ja sam se
ugrizla za usnu. Potajno sam verovala kako bi za tog dečaka možda
najbolje bilo kad bi gutnuo koju tabletu ekstazija.
A što se tiče seksa, tačnost one izjave „Kresni i šutni" i dalje je
pod znakom pitanja. Kad sam tvrdila da bolje „poznajem" Kevina
nego ti, time sam zapravo htela da kažem kako znam da je nedokučiv.
Znam da ga ne poznajem. Moguće je da je još nevin. Samo
sam u jedno sigurna, a to je: ako ga i jeste upražnjavao, seks mu
je bio grozan - kratko trpanje, i to s odećom na sebi. (Koliko ja
znam, možda je vršio i protivprirodni blud nad Lenijem Pjuom.
To je tako užasno lako zamisliti.) Otuda je Kevin možda i poslušao
tvoje strogo upozorenje da uvek koristi kondom kad bude osetio
da je spreman za seks, makar samo stoga što je ljigava gumica ispunjena
mlečnom spermom činila njegove isprazne odnose samo
još slađe prljavim. Ako je neko slep za lepotu, verujem da to ne
podrazumeva nužno i da je slep za rugobu, prema kojoj je Kevin
odavno razvio sklonost. Očigledno da postoji onoliko tananih
nijansi odvratnog koliko i prekrasnog, te dakle um, iako bolestan,
ipak ne gubi izvesnu rafiniranost.
Pred kraj Kevinovog prvog razreda gimnazije zbio se još jedan
događaj kojim nisam htela da te opterećujem, ali sada ću ga uzgred
pomenuti tek da zaokružim priču.
Sigurna sam da ćeš se setiti kako su početkom juna svi kompjuteri
u ŠIK-u bili zaraženi virusom. Naše tehničko osoblje pronašlo
ga je u jednom imejlu vešto naslovljenom: „PAŽNJA! Internetom
kruži novi razorni virus." Tad se niko više nije mučio s onim jadnim
malim flopi-diskovima niti sa štampanim kopijama, pa kako
3 6 7
3 6 8 LAJONEL ŠRAJVER
nam je virus zarazio i disk s rezervnom kopijom, ishod je bio katastrofalan.
Dokument za dokumentom, ili je pristup bio odbijen,
ili nije postojao, ili su se na monitoru pojavljivale samo kockice,
šare i tilde. Izlazak četiri različita izdanja bio je odložen za najmanje
šest meseci, te su stoga i naše najvernije knjižare, uključujući
i lance prodavnica, poručile ogroman broj primeraka Lonliplaneta
i Rafgajda, pošto Štap i kanap nije mogao da zadovolji velike
potrebe letnjeg tržišta za ažuriranim katalozima. (A nismo stekli
ni mnogo prijatelja kad se virus razaslao na sve imejl adrese iz
našeg poslovnog adresara.) Nikada nismo u potpunosti povratili
tržište koje smo te sezone izgubili, pa činjenica da sam dvehiljadite
godine bila primorana da prodam kompaniju po upola nižoj ceni
od prave vrednosti donekle ima veze sa tom zarazom. Što se mene
lično tiče, znatno je doprinela opštem osećanju opsednutosti koje
je vladalo tom hiljadu devetsto devedeset osmom.
Nisam ti ispričala o izvoru zaraze samo od sramote. Nije uopšte
trebalo da njuškam, kazao bi mi ti. Trebalo je da se pridržavam
pravila iz svih priručnika o roditeljstvu i poštujem nepovredivost
dečje sobe. Ako sam pretrpela kobne posledice, sama sam sebi iskopala
jamu. To je prastari i omiljeni štos svih lažljivaca širom sveta:
kad matorci otkriju nešto inkriminišuće zabijajući nos tamo gde
ne bi smeli, ti se odmah okomiš na samo njuškanje da ih odvratiš
od onog što su pronašli.
Ni sama ne znam šta me je navelo da ulazim tamo. Nisam otišla
na posao kako bih odvela Siliju na pregled kod oftalmologa, da
vidimo kako se navikava na protezu. U Kevinovoj sobi nije bilo
ničeg što bi pobudilo znatiželju, mada me je možda upravo ta
osobina - njena zagonetna praznina - toliko i privlačila. Kad sam
odškrinula vrata, javio mi se snažan osećaj da ne treba da ulazim.
Kevin je bio u školi, ti si radio, a Silija se udubila u domaći za koji
je trebalo deset minuta, pa će ga dakle raditi dva sata, te su izgledi
da budem uhvaćena bili mali. Ipak, zastao mi je dah, a srce mi je
divlje tuklo. Ovo je smešno, kazala sam sebi. U rođenoj sam kući,
a ako me neko ipak zatekne, što je malo verovatno, mogu reći da
proveravam ima li prljavih čaša i tanjira.
Moramo da razgovaramo o Kevinu
U toj sobi, malo sutra. Bila je besprekorno čista. Kevin je bio
takav čistunac da si ga zavitlavao kako je „picajzla". Krevet je bio
vojnički uredno namešten. Nudili smo mu posteljinu s trkačkim
automobilima ili s lagumima i zmajevima,* ali on je bio izričit da
voli samo čistu bež. Zidovi su bili goli. Nije bilo postera grupa
Oejzis ili Spajs gerls, niti iskeženog Merilina Mensona. Police su
uglavnom bile prazne: par udžbenika, primerak Robina Huda;
one silne knjige koje smo mu poklanjali za Božić i rođendan jednostavno
su nestale. Imao je svoj televizor i stereo-uređaj. Ali
jedina „muzika" koju sam ga ikad čula da pušta bio je neki CD u
stilu Filipa Glasa s nizom stavova kompjuterski generisanih prema
zadatoj matematičkoj funkciji. Nije imala nikakvu formu niti
varijacije, već je bila nalik belom šumu, koji je takođe puštao na
TV-u, kad nije gledao Meteorološki kanal. Isto tako, kompakt-
-diskovi koje smo mu poklonili pokušavajući da proniknemo u to
šta „voli" nisu se nigde mogli videti. Iako si ti mogao da mu nabaviš
prelepe skrinsejvere delfina što skaču ili svemirskih brodova
u letu, skrinsejver na njegovom kompjuteru bile su samo tačkice
što su se nasumično pojavljivale.
Je li ovako i u njegovoj glavi? Ili je i soba bila svojevrstan skrinsejver?
Dodaj samo još neki morski pejzaž iznad kreveta, i bila
je to prava prazna soba u Kvoliti inu. Nijedne fotografije kraj
uzglavlja, nijednog suvenira na stočiću - površine su bile glatke
i prazne. Koliko bih više volela da sam ušla u svinjac u kome
trešti hevi-metal, s odvratnim duplericama Plejboja, smrdljiv od
štrokavih trenerki i ubuđalih sendviča s tunjevinom od pre godinu
dana. Takvu sam zabranjenu tinejdžersku jazbinu shvatala,
gde bih pronašla bezazlene, razumljive tajne poput načete kutije
dureksa među čarapama ili kesicu kanabisa gurnutu u smrdljivu
patiku. Suprotno tome, tajna ove sobe bila je to što neću pronaći,
recimo, neki trag mog sina. Osvrćući se po njoj, uznemireno sam
pomislila: On može biti bilo ko.
Ali što se tiče privida da nema ničeg skrivenog, e na to nisam
padala. I zato, kad sam opazila gomilu flopi-diskova na polici
* U pitanju je video-igrica Lagumi i zmajevi. (Prim. prev.)
369
3 7 0 LAJONEL ŠRAJVER
iznad kompjutera, pročačkala sam po njima. Naslovi, ispisani
onim beskarakternim savršenim slovima, ništa mi nisu govorili:
„Nostradamus", „Volim te", ,,D4-X". Osetila sam se zločesto, uzela
sam jedan flopi, vratila ostale tamo gde sam ih našla i išunjala
se iz sobe.
Otišla sam u radnu sobu i ubacila ga u svoj kompjuter. Nisam
prepoznala oznake datoteke na A disku, ali to nisu bili obični
dokumenti za obradu teksta, što me je razočaralo. U nadi da ću
pronaći kakav dnevnik ili tajne beleške, manje me je zanimalo
da saznam tačan sadržaj njegovih najdubljih misli, koliko da se
uverim da ih uopšte ima. Nisam htela tako lako da se predam,
pa sam ušla u Explorer i otvorila jedan dokument; na ekranu se
začudo pojavi Microsoft Outlook Express, a u tom trenutku Silija
je doviknula iz trpezarije da joj je potrebna pomoć. Otišla sam na
petnaestak minuta.
Kad sam se vratila, monitor je bio prazan. Kompjuter se ugasio,
što nikad nije radio bez komande. Zbunjena, ponovo sam ga
upalila, ali ništa se nije pojavilo sem poruke o grešci, čak ni kada
sam izvadila disketu iz kompjutera.
Ti si mnogo napredniji od mene. Sutradan sam odnela kompjuter
na posao kako bi moje tehničko osoblje ustanovilo o čemu se
radi, ali kad sam stigla, cela se kancelarija uzvrtela. Nije baš nastao
metež, pre je vladala atmosfera kao na žurci na kojoj je ponestalo
pića. Urednici su dokono ćaskali oko stolova. Niko nije radio. Nije
ni mogao. Ni jedan jedini terminal nije funkcionisao. Kasnije mi
je gotovo laknulo kad me je Džordž obavestio da mi je hard disk
toliko oštećen da je bolje da kupim nov kompjuter. Kako je zarazni
predmet uništen, možda niko nikad neće saznati da je virus
razaslao baš sam generalni direktor ŠIK-a.
Besna na Kevina što drži moderni ekvivalent škorpije za kućnog
ljubimca, nekoliko dana zadržala sam disketu kao dokaz,
umesto da je diskretno gurnem natrag na policu. Ali kad sam
se izduvala, morala sam priznati da mi nije Kevin lično izbrisao
podatke firme i da sam sama bila kriva za taj debakl. I tako sam
jedne večeri pokucala na njegova vrata, dobila dozvolu da uđem, i
Moramo da razgovaramo o Kevinu 3 7 1
zatvorila ih za sobom. Sedeo je za stolom. Skrinsejver je svetlucao
na onaj nasumični način, tačka tamo, tačka vamo.
„Htela sam nešto da te pitam", rekla sam i lupnula po flopiju.
„Šta je ovo?"
„Virus", rekao je vedro. „Nisi ga valjda učitala, je li?"
„Naravno da nisam", požurila sam da kažem, i otkrila da je laganje
deteta gotovo isto kao i laganje roditelja; obrazi su mi goreli kao
i onda kad sam, nakon što sam izgubila nevinost sa sedamnaest,
uveravala majku da sam prespavala kod drugarice za koju nikad
nije čula. Moja majka nije bila luda. A nije ni Kevin. „Mislim",
ispravila sam se žalosno, „jesam samo jednom."
„Taman dovoljno."
Oboje smo znali da bi bilo smešno da sam uletela u sobu i optužila
ga za industrijsku sabotažu nakon što sam krišom ušla u njegovu
sobu i ukrala disketu kojom sam posle uništila svoj kompjuter
i paralisala čitavu firmu. I zato je razgovor nastavljen mirno.
„Šta će ti to?", pitala sam učtivo.
„Imam čitavu zbirku."
„Nije li čudno skupljati viruse?"
„Ne volim markice."
I tad mi se ukazala slika šta bi tebi Kevin kazao da si mu ti upao
u sobu rešen da saznaš zašto kog đavola drži gomilu kompjuterskih
virusa iznad stola: Pa, pošto smo pogledali Kad jaganjci utihnu,
ustanovio sam da želim da budem agent FBI-ja! A ti znaš da oni
imaju čitave operativne grupe koje, ono, jure hakere što šire grozne
kompjuterske viruse? I zato ih proučavam i ostalo, jer sam pročitao
da je to stvarno veliki problem za novu ekonomiju i globalizaciju,
pa čak i za odbranu naše zemije...! To što je Kevin preskočio takvu
predstavu - skuplja kompjuterske viruse i tačka. Pa šta? - neobično
mi je polaskalo.
Onda sam ga stidljivo upitala: „I, koliko ih imaš?"
„Dvadeset i tri."
„Је li ih... teško naći?"
Pogledao me je izazivački, s onim starim osećanjem neodlučnosti,
ali iz nekog ćefa rešio je da okuša da razgovara s majkom.
„Teško ih je žive uhvatiti", kazao je. „Beže, grizu. Moraš da znaš
3 7 2 LAJONEL ŠRAJVER
kako da postupaš s njima. Znaš, kao doktor. Onaj što proučava
bolesti u laboratoriji, ali ne želi sam da se razboli."
„Hoćeš da kažeš kako moraš da paziš da ne zaraziš sopstvenu
mašinu?"
„Aha. Miš Ferguson mi pokazuje cake."
„Kad ih već skupljaš, možda možeš da mi objasniš zašto ih
uopšte ljudi prave? Ne razumem. Ništa time ne postižu. U čemu
je draž?"
,,Ne kapiram", kazao je, „kаkо ti nije jasno."
„Razumem da upadneš u AT&T pa da dobiješ besplatne telefonske
razgovore, ili da ukradeš zaštićenu kreditnu karticu i napraviš
računčinu u Gepu. Ali ovaj kompjuterski kriminal nikome ne
donosi koristi. U čemu je smisao?"
„Ра baš to je smisao."
„I dalje ne kapiram", kazala sam.
„Virusi, oni su ti, znaš, nekako elegantni. Gotovo čisti. Kao
neki... dobrotvorni rad, znaš? Nesebični su."
„Ali to ti je isto kao da si napravio virus side."
„Možda neki i jeste", kazao je prijatnim glasom. „Јеr inače šta?
Kuckaš po tastaturi, pa odeš kući, tu ti je frižider, onda ti drugi
kompjuter ispljune platu, pa spavaš, pa opet unosiš neka sranja u
svoj kompjuter... Kao da si mrtav."
„Ра to je... Gotovo da, šta, znaš da si živ? Da pokažeš drugima
da ne upravljaju tobom. Da dokažeš da možeš da učiniš nešto, pa
makar te i uhapsili?"
„Aha, tako nekako", reče on zadivljeno. U njegovim očima
prevazišla sam samu sebe.
,,Ah!", rekla sam i vratila mu disketu. „Е pa, hvala ti na objašnjenju."
Kad sam se okrenula da odem, on mi je dobacio: „Kompjuter
ti je sjeban, je li?"
„Jeste, sjeban je", rekla sam ožalošćeno. „Valjda sam to i zaslužila."
„Znaš, ako ima neko koga ne voliš", ponudi se on, „а imaš njegovu
imejl adresu, samo mi javi."
Moramo da razgovaramo o Kevinu
Nasmejala sam se. „Važi, hoću sigurno. Mada, nekih dana, lista
ljudi koje ne volim poprilično je duga."
„Bolje ih upozori da imaš prijatelje na niskim položajima",
kazao je.
Ovo je, dakle, zbližavanje!, iščuđavala sam se ja i zatvorila
vrata.
Eva



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
l6. MART 2001.
Dragi Frenkline,
Petak je veče i, kao i obično, pripremam se za sutrašnji odlazak
u Četam. Halogene sijalice opet trepere, podrhtavaju poput moje
stoičke odlučnosti da budem dobar vojnik i proživim ono što mi
je ostalo od života u ime neke bezimene dužnosti. Sedim ovde već
više od sat vremena i pitam se šta me tera da ti pišem, tačnije, šta
ja zapravo želim od tebe. Podrazumeva se valjda da želim da mi
se vratiš. Obim ove korespondencije - mada, ovo je pre respondiranje,
zar ne? - to neoborivo potvrđuje. Ali šta još? Tražim li tvoj
oproštaj? A ako ga tražim, šta zapravo želim da mi oprostiš?
Posle svega silno me je uznemirila plima netraženih oproštaja
koja je zapljusnula olupinu naše porodice nakon četvrtka. Uz
pisma u kojima mu obećavaju da će mu prosuti mozak ili rađati
decu, Kevin je primio i gomilu pisama u kojima mu nude da podele
s njim bol, ili se izvinjavaju što društvo nije prepoznalo njegove
duševne patnje, ili mu daju opštu moralnu amnestiju za ono za
šta se još nije pokajao. Njemu je to bilo zabavno, pa mi je u sobi
za posete čitao odabrane pasuse.
Oprostiti onima što se ne kaju svakako je travestija praštanja,
a ovo govorim i u svoje ime. I ja sam isto dobila poplavu pisama
(moja imejl i kućna adresa objavljene su, bez mog pristanka, na sajtovima
partnersprayer.org i beliefnet.com;* izgleda da se u svako
* Postojeći sajtovi posvećeni spiritualnosti i religiji. (Prim. prev.)
Moramo da razgovaramo o Kevinu 3 7 5
doba na hiljade Amerikanaca moli za spas moje duše); u mnogima
se prizivao bog, u koga sam verovala manje nego ikada, a prizvuk
likovanja odavao je da je otvorena samilost postala religiozna verzija
vožnje upadljivih kola. Nasuprot tome, uporna nesposobnost
mog brata Džajlsa da nam oprosti što je naš zabludeli sin skrenuo
neželjenu pažnju na svoju porodicu jeste pizma koju cenim,
makar s njene iskrenosti. I stoga sam se ozbiljno premišljala da
ta pisma označim sa „Vratiti pošiljaocu", kao one džepne britve i
komplete noževa koje nisam poručila. Prvih meseci, dok sam se
još gušila od bola, više sam želela da dišem slobodno kao parija
nego da me guše okovi hrišćanskog milosrđa. A osvetoljubivost
pretećih pisama bila je crvena kao meso i sirova, dok je blagost
pisama podrške bila pastelna i prerađena poput kašica za bebe;
nakon što bih pročitala nekoliko tih samilosnih stranica, osećala
sam se kao da sam se upravo iskobeljala iz bureta punog skašane
bundeve. Želela sam da prodrmam te ljude i povičem: Opraštate
nam! Znate li vi šta je on uradio?
Ali kad sad razmišljam o tome, možda me najviše od svega
iritira to što se ti silni glupavi oprosti, koji su odnedavno u modi,
tako selektivno daju. Loši karakteri uobičajenog tipa - seksisti, oni
puni predrasuda ili fetišisti što skupljaju gaćice - nepoželjni su.
Ubica K.K. žanje snopove samilosnih dopisnih prijatelja; smušena
profesorka drame koja je očajnički želela da se dopadne prokazana
je do kraja života. Iz ovoga bi mogao ispravno da zaključiš kako
mene ne muči toliko hirovitost sažaljenja svih Amerikanaca koliko
tvoja. Dao si sve od sebe da nađeš opravdanje za ubice poput Luka
Vudhema iz Perla i malog Mičela i Endrua iz Džonsboroa. Pa kako
onda nisi imao nimalo razumevanja za Viki Pagorski?
Kad je Kevin hiljadu devetsto devedeset osme pošao u drugi razred
gimnazije, celo prvo polugodište proteklo je u znaku onog
skandala. Glasine su nedeljama kolale, ali mi nismo bili u toku, i
prvi put smo za to čuli tek kad je uprava škole poslala ono pismo
svim učenicima gospođice Pagorski. Iznenadila sam se što je Kevin
uopšte odabrao časove drame. U to vreme obično je izbegavao
3 7 6 LAJONEL ŠRAJVER
svetla pozornice kako mu pod budnom pažnjom ne bi spala maska
„običnog klinca". S druge strane, kao što mi je to njegova soba
nagoveštavala, mogao je biti bilo ko, pa ga je otud gluma mogla
godinama zanimati.
„Frenkline, trebalo bi da vidiš ovo", kazala sam ti jedne novembarske
večeri dok si čitao Tajms i gunđao kako je Klinton „lažljivo
govno". Pružila sam ti pismo. ,,Ne znam kako ovo da shvatim."
Dok si nameštao naočari za čitanje, imala sam onaj potresni
trenutak otkrovenja kad sam uvidela da ti je kosa sad iz plave
definitivno prešla u sedu. „Meni se čini", ustanovio si ti, ,,da ova
dama voli mlado meso."
„Ра, to se da zaključiti", rekla sam. „Ali ako ju je neko optužio, u
ovom je pismu nimalo ne brane. Ukoliko su vam sin ili kći prijavili
bilo kakvo nepravilno ili nedolično ponašanje... Molim vas, razgovarajte
s vašim detetom... Oni samo iskopavaju još prljavština!"
„Moraju da se zaštite. KEVE! Dođi u dnevnu sobu na trenutak!"
Kevin je došetao kroz trpezariju u golubijesivoj trenerci, s elastičnim
ranflama podignutim do kolena.
„Kevine, ovo je malo škakljivo", kazao si, ,,i ništa nisi skrivio.
Ama baš ništa. Nego, ona tvoja profesorka drame, gospođica Pagorski,
sviđa li ti se ona?"
Kevin se navalio na zid. „Ра, mislim, nije loša. Malo je..."
„Malo je kakva?"
Kevin je stao upadljivo da šara očima na sve strane. „Uvrnuta."
„Каkо uvrnuta?", pitala sam.
Zurio je u razvezane pertle na patikama, pa se zagledao kroz
trepavice. „Ра ono, oblači se čudno i ostalo. Ne kao profesorka.
Uske farmerke, a i košulja joj je ponekad..." Izvio se, pa stopalom
počešao skočni zglob. „Ра, gornja dugmad nije... Vidite, ona se sva
uzbudi kad režira neku scenu, a onda... malo me je sramota."
„Nosi li brushalter?", pitao si otvoreno.
Kevin je okrenuo glavu u stranu susprežući osmeh. „Ра ne
uvek."
„Dakle, oblači se ležerno, a ponekad i - provokativno", kazala
sam. „Još nešto?"
Moramo da razgovaramo o Kevinu
„Ра, stvarno nije ništa strašno, ali često govori ružne reči, znate?
Mislim, u redu je to, ali kao profesorka i ostalo... pa, već sam
rekao, uvrnuta je."
„Ružne poput prokletstvo i do đavola?", navaljivao si ti. „Ili
još ružnije?"
Kevin bespomoćno slegnu ramenima. „Ра da, kao - izvini,
mamice..."
„Ма daj, Kevine", rekla sam nestrpljivo. Njegova nelagoda bila
je preterana. „Velika sam."
„Ра kao jeben", kazao je gledajući me u oči. „Kaže kao: To je
jebeno dobra gluma, ili navodi nekog momka rečima: Gledaj u
nju kao da stvarno želiš da je pojebeš, da je jebeš dok ne zaskiči k'o
prase."
„То je malo opičeno, Evo", rekao si ti podignutih obrva.
„А kako izgleda?", upitala sam.
„Ima velike, uh", pokazao je rukama dinje, ,,i stvarno široko",
ovog puta nije mogao da sakrije osmeh, „mislim, ogromno dupe.
Stara je i ostalo. Matora babetina u suštini."
„Је li dobra kao profesor?", pitala sam.
„Ра baš se prima."
„Каkо se prima?", pitao si ti.
„Stalno pokušava da nas nagovori da ostanemo posle škole i
vežbamo s njom svoje scene. Većina profesora jedva čeka da ode
kući, znate. Ali ne i Viki Pagorski. Nikad joj nije dosta."
„Neki su profesori", kazala sam oštro, „strastveno posvećeni
svom poslu."
„Е to je ona", rekao je Kevin. „Baš, baš strastvena."
„Čini se da je malo boem", kazao si, ,,ili malo opičena. To je u
redu. Ali druge stvari nisu u redu. I zato moramo da znamo. Je li
te ikad dodirivala? Onako koketno? Ili - ispod pojasa? Bilo kako
da ti je bilo neprijatno?"
Sad se već preterano vrpoljio i češkao goli stomak kao da ga baš
i ne svrbi. „Ра zavisi valjda šta smatraš pod neprijatno."
Uplašio si se. „Sine, ovde smo samo mi. Ali ovo je vrlo važno,
razumeš? Moramo da znamo je li se išta dogodilo."
3 7 7
3 7 8 LAJONEL ŠRAJVER
„Slušaj", kazao je snebivljivo. „Mamice, ne ljuti se, ali imaš li
nešto protiv? Radije bih pričao nasamo s tatom."
Iskreno, imala sam štošta protiv. Ako će se od mene tražiti da
poverujem u tu priču, onda sam želela lično da je čujem. Ali nije
mi preostalo ništa drugo sem da odem u kuhinju i nerviram se.
Posle petnaest minuta kipteo si od besa. Natočila sam ti čašu
vina, ali nisi mogao da se skrasiš. „Znaš šta, Evo, ta je žena prevršila
svaku meru", mrmljao si ti besno i uputio me u stvar.
„Hoćeš li prijaviti to?"
„Nego šta nego da hoću! Tu profesorku treba otpustiti. Ma
đavola, treba je uhapsiti. On je maloletan."
„Da li... hoćeš li da odemo zajedno?" Htela sam zapravo da
pitam Da li mu veruješ?, ali što da se mučim?
Prepustila sam tebi da podneseš prijavu, a ja sam se ponudila da
odem u rutinsku posetu kod Dejne Roko, Kevinove profesorke
engleskog.
Izletevši iz učionice gospođe Roko u četiri po podne, Meri Vulford
jedva je klimnula glavom kad je u hodniku prošla kraj mene;
ćerka joj nije bila najblistaviji učenik, i činilo se da je ozlojeđena,
ako to zapravo nije bilo njeno permanentno stanje. Kad sam ušla,
gospođa Roko imala je izraz lica kao da je upravo duboko udahnula,
kao da crpe s unutrašnjih izvora. Ali brzo se pribrala i toplo
rukovala sa mnom.
„Baš se radujem što vas vidim", kazala je, pre odsečno nego
topeći se od miline. „Vaš mi je sin prava zagonetka, te sam se
nadala da ćete mi vi pomoći da je odgonetnem."
„Plašim se da se ja oslanjam na profesore da oni meni razreše
misteriju", rekla sam s bledim osmehom i zauzela vrelu stolicu
kraj njenog stola.
„Mada ja sumnjam u to da su vas prosvetlili."
„Kevin radi domaće zadatke. Ne izostaje s časova. Ne donosi,
koliko ja znam, noževe u školu. To je sve što zanima njegove profesore."
Moramo da razgovaramo o Kevinu
„Nažalost, većina profesora ovde ima gotovo po stotinu đaka..."
„Izvinjavam se, nisam želela da kritikujem. Toliko ste rastrzani
na sve strane da sam iznenađena što ste mu uopšte upamtili ime."
„Oh, zapazila sam ja Kevina odmah..." Činilo se da hoće još
nešto da kaže, ali je zaćutala. Spustila je olovku na donju usnu.
Bila je to vitka, privlačna žena zašla u četrdesete, sa strogim crtama
lica koje bi ponekad izgledalo neumoljivo i blago stisnutim
usnama. Ipak, ako je i odisala suzdržanošću, činilo se da njena
rezervisanost nije bila urođena, već stečena, možda nakon nekog
skupog suđenja i greške.
U to vreme nije bilo lako biti profesor, ako je ikada i bilo. Pritisnute
od države da pooštre kriterijume, a od roditelja da povećaju
ocene, neprekidno pod lupom za i najmanji nagoveštaj etničke
netrpeljivosti ili seksualne nepodobnosti, rastrzane između sve
većeg broja standardizovanih testova koji zahtevaju bubanje i
učeničkih vapaja za kreativnim izražavanjem, profesore su krivili
za sve što bi pošlo naopako s decom i obraćali im se za spas. Ova
dvojna uloga žrtvenog jarca i spasitelja bila je zaista mesijanska
ali, čak i u šekelima iz hiljadu devetsto devedeset osme, Isus je
verovatno bio bolje plaćen.
„Која je njegova caka?", nastavila je gospođa Roko lupkajući
olovkom po stolu.
„Molim?"
„Šta vi mislite, šta taj dečko smera? On to pokušava da sakrije,
ali vidim da je pametan. A i nemilosrdan je društveni satiričar. Je
li oduvek pisao ovakve posprdne tekstove ili su ove hladne parodije
nešto novo?"
„Još od malih nogu ima izuzetan smisao za apsurdno."
„Ovi eseji od troslovnih reči predstavljaju pravi podvig. Recite
mi, postoji li išta što njemu nije smešno?"
„Streličarstvo", rekla sam snuždeno. „Nemam pojma kako mu
to ne dosadi."
„Šta mislite, šta mu se u tome dopada?"
Namrštila sam se. „Nešto u vezi sa strelom - usredsređenost
- usmerenost i osećaj za pravac. Možda joj zavidi na tome. Dok
3 7 9
3 8 0 LAJONEL ŠRAJVER
vežba gađanje, ima u Kevinu nekog žara. Inače se čini sasvim
besciljan."
„Gospođo Hačadurjan, ne želim da vas dovodim u nezgodnu
situaciju. Ali je li se u vašoj porodici dogodilo nešto što bi trebalo
da znam? Nadala sam se da ćete moći da mi objasnite zašto je vaš
sin toliko pun gneva."
„То je čudno. Većina profesora opisuje Kevina kao mirnog,
letargičnog čak."
„То je samo fasada", rekla je uvereno.
„Ја bih rekla da je pomalo buntovan..."
„А buni se tako što radi sve što treba da radi. To je vrlo domišljato.
Ali kad mu pogledam u oči, on je pun besa. Zašto?"
„Ра, nije bio baš presrećan kad mu se rodila sestra... ali to je
bilo pre više od sedam godina, a on nije bio mnogo srećan ni pre
njenog rođenja." Glas mi je postao turoban. ,,Mi smo prilično
dobrostojeći - znate, imamo veliku kuću..." Ubacila sam i notu
postiđenosti. „Trudimo se da ga ne razmazimo, ali ništa mu ne
nedostaje. Otac ga obožava čak i... previše. Sestra mu jeste doživela...
nezgodu prošle zime u koju je i Kevin bio... umešan, ali nije se
činilo da se previše potresao. Zapravo, nije se uopšte potresao. Sem
toga, ne mogu vam reći da je proživeo bilo kakvu užasnu traumu
ili da u nečemu oskudeva. Vodimo dobar život, zar ne?"
„Možda je baš zbog toga ljut."
„Каkо izobilje može da ga ljuti?"
„Možda je besan jer od toga bolje ne može. Imate veliku kuću.
Pohađa dobru školu. Mislim da je današnjoj deci vrlo teško, na
određeni način. Upravo prosperitet zemlje postao je teret, ćorsokak.
Sve funkcioniše, je li tako? Ukoliko ste belac iz srednjeg staleža.
I stoga se mladim ljudima sigurno često čini da nisu potrebni.
Na određeni način kao da se nema šta više uraditi."
„Osim da se sve razruši."
„Таkо je. A i kroz istoriju vidite iste cikluse. Nisu to samo deca."
„Znate, pokušavala sam deci da pričam o teškoćama života u
zemljama kao što su Bangladeš ili Sijera Leone. Ali to nisu njihove
muke, a ja stvarno ne mogu svake večeri da ih ušuškavam u krevet
s ekserima kako bi naučili da cene čudo komfora."
Moramo da razgovaramo o Kevinu 3 8 1
„Kazali ste mi kako vaš muž 'obožava' Kevina. A kako se vi
slažete s njim?"
Skrstila sam ruke. „Оn je u pubertetu."
Mudro je skrenula s teme. „Vaš sin je sve sem beznadežan slučaj.
To sam zapravo želela da vam kažem. Ima izuzetno britak um.
Neki njegovi sastavi - jeste li pročitali onaj o terencima? Zaslužio
je nagradu Svift! Primetila sam da mi postavlja teška pitanja samo
da bi me uhvatio u neznanju - da bi me ponizio pred razredom.
On, zapravo, unapred zna odgovor. Ali ja pristajem na tu igru.
Prozovem ga, on me pita šta znači iogomahija. Ja rado priznam
da ne znam, kad ono, on naučio novu reč - jer, morao je najpre
da je potraži u rečniku kako bi mi postavio to pitanje. Tako se mi
igramo. On s prezrenjem odbija da uči regularnim putevima. Ali
ako mu priđete na mala vrata, vaš momak zablista."
Bila sam ljubomorna. „Kad ja zakucam na vrata, obično je
zaključano."
„Ne očajavajte, molim vas. Pretpostavljam da je Kevin i sa
vama, baš kao i u školi, neprijemčiv i sarkastičan. Kao što ste sami
rekli, u pubertetu je. Ali on takođe gladno guta informacije, makar
stoga da ga niko ne bi pretekao."
Pogledala sam na sat; prekoračila sam vreme. „Ovi školski
masakri", rekla sam uzgredno uzevši tašnu. „Brinete li se da se
tako nešto može i ovde dogoditi?"
„Naravno da bi se moglo i ovde dogoditi. U dovoljno velikoj
grupi ljudi, bilo kojeg uzrasta, nekom će sigurno faliti daska u
glavi. Ali iskreno, to što pesme nasilnog sadržaja odnosim kod
direktora samo ljuti moje đake. Zapravo, trebalo bi da ih ljuti. I
to mnogo više, čak. Mnogo đaka prihvata svu ovu cenzuru i ono
pretresanje ormarića..."
„Flagrantno nezakonito", primetila sam.
„...flagrantno nezakonito pretresanje ormarića." Klimnula
je glavom. „Ра, mnoga deca prihvataju sve to krotko kao ovčice.
Rečeno im je da je to 'zarad njihove bezbednosti' i oni to većinom
- gutaju. Kad sam ja bila njihovih godina, mi smo organizovali mirne
demonstracije i marširali s plakatima..." Ponovo se zaustavila.
„Ја smatram kako je dobro da svoju agresiju pretoče na papir. To je
3 8 2 LAJONEL ŠRAJVER
bezazlen ventil. Ali ovo je postao stav manjine. Makar su ti užasni
đogađaji još prilično retki. Ja se ne bih sekirala zbog toga."
„А, hm...", ustala sam, „оnе glasine o Viki Pagorski. Mislite
li da tu nečeg ima?"
Oči Dejne Roko se smračiše. „Mislim da to još nije ustanovljeno."
„Mislim, između nas. Je li to moguće? Uz pretpostavku da je
poznajete."
„Viki mi je prijateljica, te tako nisam nepristrasna..." Ponovo
je pritisla onu olovku na bradu. „Ovo je mučan period za nju."
To je sve što je rekla.
Gospođa Roko otpratila me je do vrata. „Prenesite Kevinu
poruku od mene", rekla je s osmehom. „Recite mu da sam ga
prozrela."
Često sam i sama gajila takvo uverenje, ali ga nikad ne bih iskazala
tako veselim glasom.
Rad da izbegne parnicu, Najački školski odbor zakazao je u gimnaziji
Gledston zatvoreno saslušanje pred disciplinskom komisijom
na koje su bili pozvani samo roditelji četiri učenika Viki Pagorski.
Kako bi bio što neformalniji, sastanak je održan u učionici. Prostorija
je ipak bila puna naboja, kao da je neka specijalna prilika, a preostale
tri majke su se doterale. (Uvidela sam da sam, pod uticajem
klasnih predrasuda, stvorila sasvim pogrešnu sliku o roditeljima
Lenija Pjua, koje do tada nismo upoznali, kad sam uzalud pogledom
po učionici tražila ugojene ološe u drečavoj sintetici što žive
u prikolici. Kasnije sam opazila da mu je otac tip bankara u odelu
na sitne pruge, a majka zgodna riđokosa inteligentnog lica u neupadljivoj
odeći koja je očigledno bila firmirana, jer se nigde nisu
videli dugmići. Eto, svako od nas nosi svoj krst.) Školski odbor i
onaj gojazni direktor Donald Bivons zauzeli su stolice na sklapanje
postavljene uza zid, i svi su se važno mrštili, a nas su roditelje nabili
kao decu u školske klupe. Napred, uz katedru, bile su postavljene
još četiri stolice na sklapanje, a tu su sedela dva nervozna dečaka
koje nisam znala, uz Kevina i Lenija Pjua, koji se stalno saginjao ka
Moramo da razgovaramo o Kevinu
Kevinu i šaputao zaklanjajući rukom usta. S druge strane katedre
sedela je, pretpostavljam, Viki Pagorski.
Toliko o tinejdžerskom umeću opisivanja. Teško da je bila
babetina; sumnjam da je čak napunila i tridesetu. Njene grudi
nikad ne bih opisala kao velike, niti dupe kao debelo jer je imala
lepu zaobljenu figuru žene koja za doručak jede žitarice. Privlačna?
Teško je reći. S onim prćastim nosem i pegicama izgledala je
izgubljeno i nevino poput devojčice, što neki muškarci vole. Mrki
komplet je obukla naročito za ovu priliku; prijateljica Dejna Roko
sigurno ju je posavetovala da ne obuče uske farmerke i bluzu s
dubokim dekolteom. Ali prava je šteta što nije uradila nešto s
gustom, kovrdžavom kosom; štrčala je s njene glave na sve strane
i nagoveštavala unezverenost i duševno rastrojstvo. A i naočari
su joj bile loše odabrane: zbog prevelikog rama okruglih stakala
izgledala je buljavo, te ostavljala utisak neme zapanjenosti. Dok je
kršila ruke u krilu, sedeći čvrsto stisnutih kolena u ravnoj vunenoj
suknji, podsetila me je na onu „nazovimo je Alisu" sa one igranke
za osmake, odmah pošto joj je Kevin nešto šapnuo, bolje da ne
znam šta to.
Kada je Alen Striklend, predsednik školskog odbora, zamolio
mali skup za tišinu, u prostoriji je već vladao neprijatan tajac.
Striklend je rekao kako se školski odbor nada da će se ove optužbe
razjasniti, bilo kako bilo, i da se problem neće preneti u sud.
Kazao je kako odbor vrlo ozbiljno shvata ovakve stvari i nastavio
da brblja o podučavanju i poverenju. Naglasio je kako želi da sve
što ove večeri bude rečeno ostane među ova četiri zida dok odbor
ne odluči da li će i kakve mere preduzeti; stenograf je pravio zapisnik
samo za internu upotrebu. Pobijajući retoriku neformalnog
ćaskanja, objasnio je kako je gospođica Pagorski odbila da pozove
svog advokata da i on prisustvuje saslušanju. Potom je zamolio
Kevina da sedne u stolicu ispred katedre i da svojim rečima ispriča
šta se to dogodilo onog oktobarskog popodneva u kabinetu
gospođice Pagorski.
I Kevin je uvideo važnost kostimiranja i prvi put obukao obične
pantalone i košulju odgovarajuće veličine. Kao po komandi,
počeo je da vrda, vrpolji se i obara oči, što je vežbao onog dana u
3 8 3
3 8 4 LAJONEL ŠRAJVER
dnevnoj sobi naslonjen na zid. „Mislite, ono kao kad mi je rekla
da ostanem posle časova, je l da?"
„Nikad mu nisam kazala da ostane posle časova", izlanu Viki
Pagorski. Glas joj je bio drhtav ali iznenađujuće snažan.
„Imaćete i vi priliku, gospođice Pagorski", reče Striklend. „Sad
ćemo najpre saslušati Kevinovu verziju događaja, u redu?" Očigledno
je želeo da ovo saslušanje protekne mirno i civilizovano, a ja
sam pomislila Nek ti je sa srećom.
,,Ne znam", kazao je Kevin, pognuo se i stao da vrti glavom.
„Postalo je malo intimno, znate? Nisam hteo ništa da kažem i
slično, ali onda je moj tata počeo da se raspituje i ja sam mu, kao,
ispričao."
„А šta si mu to ispričao?", blago ga je upitao Striklend.
„Znate - ono što sam već ispričao i gospodinu Bivonsu." Kevin
je zabio ruke između butina i zurio u pod.
„Kevine, shvatam da ti je ovo vrlo teško, ali moraćeš da nam
ispričaš pojedinosti. Ovde se radi o karijeri tvoje profesorke."
Kevin je pogledao u tebe. „Tata, je l' moram?"
„Nažalost moraš, Keve", kazao si.
„Ра, gospođica Pagorski uvek je bila fina prema meni, gospodine
Striklende. Baš fina. Stalno me je pitala treba li da mi pomogne
da izaberem scenu, ili hoću li da ona čita drugu ulogu kako bih
upamtio svoju... A ja nikad nisam mislio da sam nešto naročito
dobar, ali ona mi je kazala kako sam odličan glumac i da obožava
moje 'dramatično lice' i moje 'čvrsto telo' i da ću s takvim izgledom
sigurno dospeti na film. Nisam baš siguran u to. Ipak, stvarno ne
bih hteo da joj pričinim nevolje."
„Ostavi to nama, Kevine, i samo nam ispričaj šta se dogodilo."
„Vidite, nekoliko puta me je pitala mogu li da ostanem posle
časova kako bi vežbala sa mnom ulogu, ali ja sam uvek govorio
da ne mogu. U stvari, uglavnom sam mogao. Mislim, nisam imao
neke obaveze i slično, ali jednostavno nisam... to mi je bilo neobično.
Ne znam zašto, ali stvarno mi je bilo malo čudno kad bi
me privukla katedri posle časa i, kao, skidala mi sitne dlačice s
košulje kojih mislim da nije ni bilo. Ili kad bi me uhvatila za kaiš
i gurnula ga u gajku."
Moramo da razgovaramo o Kevinu
„Otkad to Kevin nosi kaiš?", prošaputala sam. Tiho si me
ućutkao.
„...ali tog dana baš je bila uporna, kao da moram da ostanem,
kao da je to neka školska obaveza ili slično. Nisam hteo da idem
- kazao sam vam, ne znam tačno zašto, ali jednostavno nisam - ali
činilo mi se da tad nemam drugog izbora."
Kevin je gotovo sve vreme piljio u pod, ali bi povremeno pogledao
u Striklenda, a ovaj bi mu klimnuo glavom hrabreći ga.
„I tako sam čekao skoro do četiri sata, jer mi je rekla da mora
da obavi nešto nakon poslednjeg časa, a tad već gotovo da više
nikog nije bilo u školi. Ušao sam u njen kabinet i pomislio kako
je malo čudno što se presvukla posle časova. Mislim, samo bluzu,
ali sad je imala onu rastegljivu majicu s dubokim izrezom koja joj
se toliko pripila da su joj se videle... znate."
„Šta to?"
„Ра... bradavice", kazao je Kevin. „Pitao sam je: 'Hoćete li da
pređem svoj monolog?', a ona je ustala i zatvorila vrata. I zaključala
ih. Kazala je: 'Ne bismo da nas ometaju, je li tako?' Rekao sam
joj kako bi mi zapravo prijao svež vazduh. Onda sam je pitao da li
da počnem od početka, a ona je rekla: 'Najpre moramo da poradimo
malo na tvom držanju.' Kazala je kako moram da naučim da
govorim iz dijafragme, odavde, i stavila mi ruku na grudi i nije je
sklanjala. Onda je još kazala kako moram da stojim sasvim uspravno,
pa mi je položila drugu ruku na krsta i pritisla me i nekako
milovala. A ja sam već stajao pravo. Sećam se, kao da mi je zastao
dah. Pošto sam bio nervozan. A onda sam počeo svoj monolog
iz Equusa* - ja sam u stvari želeo da igram Šekspira, znate? Ono
biti il' ne biti. Mislio sam da je to baš kul."
„Polako, sinko. Šta se potom desilo?"
„Mislim da me je prekinula posle samo dve-tri rečenice. Kazala
je: 'Moraš imati na umu da se u ovoj drami radi o seksu' Kazala
je: 'Kad on oslepi one konje, to je erotski čin' A onda me je pitala
jesam li ikad izbliza video konja, velikog konja, ne one uštrojene,
* Poznata drama Pitera Šefera, autora čuvenog Amadeusa. (Prim. prev.)
385
3 8 6 LAJONEL ŠRAJVER
već pastuve, i jesam li primetio koliki im je - izvinite, hoćete li da
ponovim šta je stvarno rekla ili da samo, znate, prepričam?"
„Bilo bi bolje da nam, po svom sećanju, ponoviš tačno šta je
kazala."
„Dobro, sami ste tražili." Kevin je duboko udahnuo. „Htela je
da zna jesam li ikad video konjski kurac. Koliki je. A ja se sve to
vreme osećam nekako - čudno. Onako, nemirno. A onda je spustila
ruku na moj, uh... šlic... na farmerkama. A meni je bilo baš
neprijatno, jer mi se od sve te priče... malo sam se uzbudio."
„Hoćeš da kažeš imao si erekciju?", strogo je upitao Striklend.
„Slušajte, je l' moram da nastavim?", molećivo će Kevin.
„Bilo bi dobro da nam završiš priču ako možeš."
Kevin je pogledao u plafon, skrstio noge i stisnuo ih, i stao
nervozno, u nepravilnom ritmu, da udara vrhom jedne patike o
drugu. „Onda sam rekao: 'Gospođice Pagorski, možda je bolje
da neki drugi put provežbamo ovu scenu jer moram uskoro da
krenem.' Nisam znao da li da joj kažem nešto za ruku, pa sam
samo neprestano govorio kako bih hteo da prekinem i kako bi već
trebalo da krenem. Jer, meni se to nije činilo u redu, i, znate, meni
se ona dopada, ali ne na taj način. Mogla bi da mi bude majka ili
slično."



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
,,Da razjasnimo nešto", kazao je Striklend. „Pravno gledano,
ovo je nebitno jer si maloletan. Ali osim toga što ti je samo petnaest
godina, to je bilo nepoželjno udvaranje, je li tako?"
„Ра da. Ružna je."
Viki Pagorski se trgnu. Bio je to kratak, mlitav trzaj, kao kad iz
velikokalibarskog pištolja pucaš u već mrtvu sitnu životinju.
„I, je li prestala?", pitao ga je Strildend.
„Nije, gospodine. Počela je da me trlja gore-dole preko farmerki
sve vreme govoreći 'Bože'... Govoreći, gospodine Striklende,
stvarno se izvinjavam, ali rekli ste mi... Govorila je da, kad god
vidi konjski kurac, 'poželi da ga sisa'. I ja sam tad..."
„Ejakulirao."
Kevin je pognuo glavu i zagledao se u krilo. ,,Da. Bilo je baš gadno.
Samo sam istrčao. Posle toga pobegao sam s nekoliko njenih
časova, ali onda sam ponovo počeo da dolazim i pravio se kao da
se ništa nije desilo jer nisam hteo da kvarim prosek."
Moramo da razgovaramo o Kevinu 3 8 7
„А kako?", promumlala sam sebi u bradu. „Time što ćeš dobiti
još jednu četvorku?" Prostrelio si me pogledom.
„Znam da ti ovo nije bilo nimalo lako, Kevine, i želimo da ti
zahvalimo što si bio tako predusretljiv. Možeš se vratiti na svoje
mesto."
„Mogu li da sednem sa svojim roditeljima?", pitao je preklinjućim
glasom.
„Bolje zasad sedi uz ostale dečake jer ćemo možda morati da ti
postavimo još neko pitanje. Siguran sam da su tvoji roditelji vrlo
ponosni na tebe."
Kevin se odvukao do mesta na kom je prethodno sedeo, pomalo
zgrčen od srama - lep potez. Za to vreme u učionici se nije čila ni
muva, a roditelji su se zgledali i odmahivali glavom. Bilo je to bravurozno
izvođenje. Neću se praviti da nisam bila impresionirana.
Ali onda sam pogledala u Viki Pagorski. Na početku Kevinovog
svedočenja povremeno bi prigušeno jeknula ili zinula od čuda.
Ali na kraju su izostali svi ti dramski efekti, a ona je decu učila
glumi. Tako se srozala u onoj stolici, kao da nema kostiju, da sam
se uplašila da će pasti, a kovrdže su joj se rasule po vazduhu kao
da joj se cela glava rastače.
Striklend se okrenuo ka stolici profesorke drame, ali je zadržao
distancu. „Vi, gospođice Pagorski, tvrdite da se ovaj događaj
nije zbio?"
„Таkо..." Morala je da se nakašlje. „Таkо je."
„Imate li ikakvu predstavu o tome zašto bi Kevin ispričao ovakvu
priču ako to nije istina?"
,,Ne, nemam. Ne razumem. Deca iz Kevinove grupe neobično
su talentovana i verovala sam da se svi baš dobro zabavljamo.
Posvetila sam mu puno individualne pažnje..."
„Njemu, izgleda, baš ta individualna pažnja i smeta."
„Ја svim svojim učenicima posvećujem individualnu pažnju!"
,,Oh, gospođice Pagorski, nadajmo se da nije tako", sažaljivo je
kazao Striklend. Nevelika publika se zakikotala. „Dakle, vi tvrdite
da niste kazali Kevinu da ostane posle časova?"
„Ne njemu posebno. Kazala sam celom razredu da ću im staviti
kabinet na raspolaganje ukoliko žele posle škole da vežbaju
svoje scene."
3 8 8 LAJONEL ŠRAJVER
„Dakle, ipak jeste pozvali Kevina da ostane posle časova." Viki
Pagorski je zapenila, ali Striklend je nastavio: „Jeste li se ikada divili
Kevinovom izgledu?"
„Da, moguće je da sam pomenula kako ima upečatljive crte lica.
Trudim se da svojim učenicima ulijem samopouzdanje..."
„А ono da treba da 'govori iz dijafragme'. Jeste li mu to rekli?"
„Ра, jesam..."
„А jeste li mu spustili ruku na grudi da mu pokažete gde je
dijafragma?"
„Možda, ali nikada ga nisam dodirnula na..."
„Ili na krsta, da mu 'ispravite' držanje?"
„Verovatno. On je često pogrbljen, i to mu kvari..."
„А šta je s odlomkom iz Equusa! Je li Kevin sam odabrao taj
deo?"
„Ја sam mu ga preporučila."
„А što ne nešto iz Našeg grada* ili od Nila Sajmona, nešto
manje pikantno?"
„Pokušavam da pronađem drame u kojima se učenici mogu
pronaći, koje obrađuju njima važne probleme..."
„Као što je seks."
„Ра, da, između ostalog, naravno..." Već se sva usplahirila.
„Jeste li im temu ove drame opisali kao 'erotičnu'?"
„Možda, verovatno, jesam! Pomislila sam da će se drama o seksualnosti
adolescenata i njihovoj konfuziji u vezi sa tim prirodno
dopasti..."
„Gospođice Pagorski, jeste li vi zainteresovani za seksualnost
adolescenata?"
„А ko nije?", uzviknula je. Neko je trebalo sirotoj ženi da da
lopatu, toliko se upirala da sama sebi iskopa grob. „Ali u Equusu
nema vrelih i eksplicitnih scena. On je sav u simbolici..."
„Simbolici koju ste vi bili radi da im objasnite. A jeste li pričali
Kevinu o konjima?"
„Naravno, drama..."
„Jeste li govorili o pastuvima, gospođice Pagorski?"
* Drama Torntona Vajldera. (Prim. prev.)
Moramo da razgovaramo o Kevinu 3 8 9
„Ра, raspravljali smo o tome šta ih čini uobičajenim simbolom
virilnosti..."
„А šta ih to čini 'virilnim'?"
„Ра, mišićavi su i predivni i moćni, glatki..."
„Baš kao tinejdžeri", sardonično je primetio Striklend. „Jeste li
im ikad skrenuli pažnju na konjski penis? Na njegovu veličinu?"
„Možda. Može li se to ignorisati? Ali nikad nisam kazala..."
„Neki ljudi to očigledno ne mogu ignorisati."
„Ne razumete! To su mladi ljudi i sve im lako dosadi. Moram
da učinim nešto da ih uzbudim!"
Striklend je dopustio da to odjekne. „Е pa", kazao je, „čini se
da vam je to ovde pošlo za rukom."
Avetinjski bleda Viki Pagorski okrenula se ka našem sinu: „Šta
sam ti ja uradila?"
„Baš to i pokušavamo da utvrdimo", umešao se Striklend. „Аli
moramo da saslušamo i druga svedočenja, a vi ćete imati priliku
da odgovorite. Leonard Pju?"
Leni je nešto došapnuo Kevinu pre nego što se došetao do stolice
u sredini. Bilo je samo pitanje trenutka kad će neki od dečaka
početi da se grči u agoniji jer je Slatka Pagorski poslala na njega
zloduhe.
„Leonarde, i ti si se susreo s profesorkom drame posle časova?"
„Aha, bila je baš željna da porazgovaramo", kazao je Leni s osmehom
kao da kenja. Rupa minđuše u nosu ponovo mu se inficirala,
te mu je leva nozdrva bila crvena i naduta. Nedavno se ošišao. Imao
je neonacistički kratku frizuru, a s jedne strane obrijao je slovo Z.
Kad sam ga pitala šta znači to Z, odgovorio mi je: „Šta god", na šta
sam prosto morala da mu ukažem da to počinje na Š.
„Hoćeš li da nam ispričaš šta se dogodilo?"
„Ра baš kao što je Kevin rekao. Mislio sam da ćemo samo da
vežbamo i ostala sranja. I uđem ja tako u kabinet, a ona zatvori
vrata. Nosi neku baš kratku suknjicu, znate, ono, skoro da joj se
vidi guzica." Leni se nakreveljio.
„I jeste li vežbali ulogu za čas?", upitao je Striklend, mada se
to navođenje ispostavilo kao sasvim bespotrebno. Štaviše, detalji
su bili Lenijeva jača strana.
3 9 0 LAJONEL ŠRAJVER
„Vežbali smo, nego šta!", kazao je Leni. „Kazala mi je: 'Dok
sedim za katedrom, gledam te tamo u zadnjoj klupi. I nekih dana
toliko ovlažim da moram da drkam na času!'"
Striklend se malo uznemirio. „Је li gospođica Pagorski učinila
išta što se tebi učinilo neprilično?"
„Ра onda ona, kao, sedne na ivicu stola. I raskreči noge. I ja ti
priđem stolu i vidim da ne nosi gaćice. Znate ono, pica joj širom
otvorena. Sva crvena i dlakava i ono kao, znate, sva curi..."
„Leonarde, držimo se činjenica..." Striklend je masirao čelo.
Za to vreme tip u prugastom odelu popuštao je kravatu; riđokosa
je zarila lice u ruke.
„I ona mi kaže: 'Hoćeš malo? Jer gledam tu budžu u tvojim
pantalonama i ne mogu da maknem ruke s pičke...'"
„Pazi, molim te, kako se izražavaš!", kazao je Striklend očajnički
mašući stenografu da briše.
,,...'pa ako me odmah ne pojebeš, moraću da zabijem ovu
gumicu u rupu i sama se izdrkam!'"
„Leonarde, dosta je...!"
„Devojčice su se ovde dosta stisle, pa nisam hteo da propustim
pičku za džabe. I zato sam je pojebao, baš na stolu, a da ste je samo
čuli kako me moli da mi ga popuši..."
„Leonarde, smesta odlazi na mesto!"
Pa, nije li to bilo čudno? Leni se odgegao do svoje stolice, a
Striklend je objavio kako je odbor dovoljno čuo za jedno veče i
zahvalio svima što su došli. Ponovo nas je upozorio da ne smemo
da širimo glasine dok se ne donese odluka. Bićemo obavešteni o
svim merama koje budu preduzete u ovom slučaju.
Nakon što smo nas troje u tišini ušli u tvoj džip, ti si se konačno
obratio Kevinu: „Znaš, ispao si lažov kraj onog tvog drugara."
„Моrоn", progunđao je Kevin. „Nije uopšte trebalo da mu pričam
šta se desilo s Viki Pagorski. Kopira me u svemu. Ali valjda
sam morao nekome da se poverim."
„Zašto nisi odmah došao nama?", pitao si ga.
Moramo da razgovaramo o Kevinu
„Bilo je odvratno!", kazao je šćućurivši se na zadnjem sedištu.
„Sve ono tamo bilo je tako ponižavajuće! Što sam uopšte ikome
kazao! Nije trebalo da me nateraš na to."
„Baš naprotiv." Okrenuo si se ka zadnjem sedištu. „Kevine,
ako imaš profesora koji je prekoračio granicu, hoću da znam za
to i želim da i škola za to sazna. Nemaš čega da se stidiš. Jedino
možda odabira prijatelja. Leni, izgleda, voli da izmišlja. Ne bi bilo
loše da se malo skloniš od njega, drugar."
,,Da", kazao je Kevin. ,,U Kinu recimo."
Mislim da u povratku nisam progovorila niti jednu reč. Kad
smo stigli kući, prepustila sam tebi da zahvališ Robertu što je Siliju,
nekim čudom, uspeo da stavi u krevet, a da majka nije morala
četrdeset pet minuta da je ušuškava. Ustezala sam se da i najmanje
otvorim usta kao što bi se neko ustručavao da probuši ma i najsitniju
rupicu u naduvanom balonu.
„Keve, hoćeš krekere?", ponudio si ga kad je Robert otišao.
„Rudnik soli, čoveče!"
„Ма jok. Idem u sobu. I izaći ću tek kad budem smeo da se pojavim
u javnosti. Za jedno pedeset godina." Otišao je sav pokisao.
Za razliku od fingirane melanholije iz nedelja koje će uslediti, sad
je izgledao iskreno utučeno. Činilo se kao da ga izjeda uporno osećanje
nepravde kakvo bi mučilo tenisera koji se junački pokazao u
igri parova, ali mu je partner zabrljao, pa su izgubili meč.
Stao si da rasklanjaš preostalo posuđe i stavljaš ga u mašinu za
pranje. Činilo mi se da svaka kašičica stvara neverovatnu buku.
„Jesi li za čašu vina?"
Odmahnula sam glavom. Začuđeno si me pogledao. Uvek
bih popila čašu-dve pred spavanje, a ovo je bilo stresno veče. Ali
vino bi mi se na jeziku pretvorilo u sirće. I još nisam smela da
zinem. Znala sam da smo već bili ovde. Međutim, napokon sam
uvidela da ne možemo više dolaziti na ovo isto mesto - ili bolje,
na ista mesta; zapravo, da ne možemo beskonačno nastanjivati
paralelne univerzume toliko oprečnog karaktera a da se na kraju
ne naselimo na različitim mestima u onom najrealnijem, doslovnom
smislu.
3 9 1
3 9 2 LAJONEL ŠRAJVER
Samo je toliko trebalo, da odbijem čašu vina, što si ti protumačio
kao neprijateljski čin. Suprotno našim ulogama - ja sam bila
alkos u porodici - uzeo si pivo.
„Nije bilo baš preporučljivo", počeo si nakon što si prkosno
potegao, „izviniti se onoj Viki Pagorski nakon saslušanja. To bi
moglo pomoći njenoj odbrani ako ovo dospe na sud."
„Neće dospeti na sud", rekla sam. „Nećemo pokrenuti tužbu."
„Ра, i ja bih više voleo da ne izlažemo Kevina tome. Ali ako
školski odbor dopusti onoj perverznjakinji da i dalje predaje..."
,,Ne može više ovako."
Čak ni ja nisam bila sasvim sigurna šta sam tačno mislila, ali
sam to snažno osećala. Čekao si da razjasnim.
„Otišlo je predaleko", kazala sam.
„Evo, šta je otišlo predaleko? Pređi na stvar."
Oblizala sam usne. „Nekada se to uglavnom odnosilo na nas.
Moje mape po zidu. Potom su to bile neke sitnice - ekcem. Sad su
već krupne stvari - Silijino oko, karijera njegove profesorke. Ne
mogu više da se pravim da ne vidim. Čak ni zarad tebe."
„Аkо je karijera one gospođice pod znakom pitanja, sama je
za to kriva."
„Trebalo bi, verujem, da razmislimo o tome da ga pošaljemo u
internat. U neku strogu, starinsku školu. Možda čak, mislila sam
da ovo nikada neću reći, i na vojnu akademiju."
„Ора! Našeg sina seksualno zlostavljaju, a tvoj odgovor na to
jeste da ga proteraš u vojnički logor? Gospode, da neki kreten
zlostavlja Siliju, ti bi već bila u policijskoj stanici i popunjavala formulare!
Pozvala bi Njujork tajms i deset grupa za potporu, i kakva
škola u Anapolisu - ne bi je više pustila sa svog krila!"
„То je stoga što bi, kad bi nam Silija rekla da je neko maltretira,
situacija bila znatno ozbiljnija nego što bi je ona predstavila. Silija
će pre dopustiti da je neki matori ludak godinama čačka jer ne bi
želela da finog čiku dovede u nepriliku."
„Znam ja šta stoji iza ovog: tipični dvostruki aršini. Devojčicu
neko pipka i to je uh, strahota, zatvorite ludaka. Ali žena skroz
ispipa dečaka i to je super, mali je srećković, konačno se osladio,
kladim se da je uživao! E pa, samo zato što dečak odgovori - i to
Moramo da razgovaramo o Kevinu
samo zbog fizičkog refleksa - ne znači da to nije degradirajuće,
ponižavajuće silovanje!"
„Možda sam", kazala sam stavivši strpljivo prst na čelo, ,,u
profesionalnom smislu imala sreće, ali nikad nisam smatrala sebe
nešto posebno pametnom. Kevin je od nekog nasledio inteligenciju.
Dakle, morao si makar pomisliti na mogućnost da je sve ovo
samo sadističko smeštanje."
„Samo zato što se Leni Pju upleo u predstavu i nalagao..."
„Leni se nije 'upleo'; on samo nije naučio ulogu. Lenj je, a
gluma mu očito loše ide. Ali očigledno je da je Kevin podgovorio
ostale dečake."
„Sranje!"
„Nije morao da je nazove 'ružnom'." Stresla sam se prisetivši
se toga. „То je bilo samo dodavanje soli na ranu."
„Neka nam nimfomanka zavede sina, a ti se brineš jedino za..."
„Napravio je jednu grešku, jesi li primetio? Kazao je da je
zaključala vrata. A potom je izjavio kako je 'istrčao' nakon što
ga je obrlatila. Znaš, ona se vrata uopšte ne zaključavaju iznutra.
Proverila sam."
„Јака stvar što nije bukvalno zaključala vrata. On se nesumnjivo
osećao kao u zamci. I još nešto, zašto bi pobogu Kevin izmislio
takvu priču?"
,,Ne znam." Slegnula sam ramenima. „Ali svakako dolikuje."
„Kome?"
„Zlom i opasnom dečaku."
Ledeno si me pogledao. „Znaš, ne mogu da ukapiram da li
želiš da povrediš mene ili njega ili je ovo nekakvo uvrnuto samomučenje."
„Večerašnja inkvizicija bila je više nego mučna. Možemo da
eliminišemo samomučenje."
„Veštice su mitska bića. Pedofili su još kako stvarni. I sam
pogled na onu ludaču govori ti da je nestabilna."
„Оnа je takav tip", rekla sam. „Želi da je deca vole. Udvara im
se tako što krši pravila, što odabira pikantne drame i govori jebeno
na času. Možda joj se dopada čak i ideja da deca malo očijukaju s
njom, ali ne po ovu cenu. A nije zabranjeno biti jadan."
3 9 3
3 9 4 LAJONEL ŠRAJVER
„Оn nije, poput Lenija Pjua, kazao kako se raskrečila i preklinjala
ga, je li tako? Ne, ona se malo zanela i prekoračila dozvoljenu
granicu. Nije čak ni pantalone skinuo. Lepo sam mogao sve da
zamislim. To me je baš i ubedilo. Nije mogao izmisliti ono preko
farmerki."
„Zanimljivo", kazala sam. „А ja sam baš po tome znala da laže."
,,Ne shvatam."
„Рrеко farmerki. To je sračunata autentičnost. Verodostojnost
je bila vešto izvedena."
,,Da razjasnimo nešto. Ti ne veruješ u njegovu priču zato što
je i suviše uverljiva?"
„Таkо je", mirno sam se složila. „Оn je pakostan i pokvaren,
ali njegova profesorka engleskog ima pravo - ima izuzetno bridak
um."
„Је li izgledao kao da želi da svedoči?"
„Naravno da nije. On je genijalac."
I tad se desilo. Kad si se sručio u stolicu spram mene, nije kod
tebe došlo do pada sistema samo zato što sam ja bila sasvim ubeđena
u to da je Kevin prevejani zlikovac, a ti me nisi mogao razuveriti,
kao ni ja tebe da je on zapravo neshvaćeno nevinašce. Radilo
se o nečemu mnogo gorem, krupnijem. Lice ti se opustilo kao što
će se, kako ću nedugo potom videti, oklembesiti i tvom ocu dok se
bude uspinjao uz podrumske stepenice - kao da su ti sve crte lica
bile veštački podignute čiodama koje su odjednom otpale. Ma u
tom trenutku ti i tvoj otac kao da ste bili istih godina.
Frenkline, dotad nisam uviđala koliko si energije ulagao u to
da održiš privid da smo suštinski srećna porodica kojoj sitni, prolazni
problemi samo začinjavaju život. Možda u svakoj porodici
postoji jedan član kome je dodeljen zadatak da proizvodi tu lepu
ambalažu. U svakom slučaju, ti si se naglo povukao s tog mesta.
Na ovaj ili onaj način, dolazili smo do ovog razgovora bezbroj
puta do sada, iz one lojalnosti i navike iz koje drugi parovi svakog
leta odlaze u isto odmaralište. Ali u jednom trenutku ti se parovi
svakako moraju osvrnuti po bolno poznatom bungalovu i priznati
jedno drugome: Sledeće godine moramo otići negde drugde.
Moramo da razgovaramo o Kevinu 3 9 5
Pritisnuo si oči. „Mislio sam da ćemo opstati dok deca ne napuste
kuću." Glas ti je bio sumoran. „Verovao sam čak, ako dotle
uspemo, možda... Ali dotle ima još deset godina, a to je previše
dana. Mogu ja da podnesem godine, Evo, ali ne mogu dane."
Nikada toliko silno i svesno nisam poželela da nisam ni rodila
našeg sina. Tog trenutka možda bih se čak i Silije odrekla - pedesetogodišnja
bezdetna žena ne bi ni znala za čime bi imala da žali. Još
od rane mladosti samo sam jedno želela, sem da odem iz Rasina,
a to je dobar čovek koji me voli i koji će mi ostati veran. Sve drugo
bilo je ekstra, bonus, poput besplatnih milja za verne putnike.
Mogla sam živeti bez dece. Nisam mogla živeti bez tebe.
Ali moraću. Stvorila sam sama drugu ženu, koja je zapravo bila
dečak. Viđala sam ova bračna neverstva u drugim porodicama i
čudno je da ga nisam opazila u svojoj. Brajan i Luiza razišli su
se još pre deset godina (ona silna blagotvornost bila je, izgleda, i
njemu suviše obična; na proslavi petnaestogodišnjice braka tegla
mariniranih oraha razbila se o pod, pa su ga uhvatili kako tuca
ljubavnicu u ostavi), a Brajan se, naravno, daleko više nasekirao
što će se razdvojiti od one dve plave curice nego što će ostaviti
Luizu. Voleti i ženu i decu ne bi trebalo da predstavlja nikakvu
poteškoću, ali pojedini muškarci biraju; poput dobrih investitora
što smanjuju rizik, a povećavaju dobit, oni povlače sve što su nekad
investirali u ženu i ulažu to u decu. Zbog čega to? Jesu li deca bezbednija
jer si im potreban? Jer nikad ne možeš postati bivši otac,
a ja ti mogu postati bivša žena? Nikada mi nisi u potpunosti verovao,
Frenkline. Suviše sam često putovala u razvojnom periodu,
a ti zapravo nikad nisi razmišljao o tome da sam uvek kupovala
povratnu kartu.
„Šta hoćeš da uradimo?", pitala sam. Bila sam rastresena.
,,Da izdržimo do kraja školske godine, ako možemo. Pa da se
preko leta dogovorimo."
„Ваr se nećemo mučiti oko starateljstva, je li tako?", dodao si
gorko. „А zar to ne govori sve?"
U to vreme nismo, naravno, mogli znati da ćeš zadržati i Siliju.
„Је li...?" Nisam želela da zvučim jadno. „Odlučio si."
3 9 6 LAJONEL ŠRAJVER
„Evo, nema više šta da se odlučuje", kazao si umorno. „Sve se
već dogodilo."
Da sam zamišljala ovakvu scenu - a nisam, jer zamišljati takve
stvari znači prizivati ih - videla bih sebe kako cele noći bdim uz
flašu i izjedam se misleći šta je pošlo naopako. Ali naslutila sam
da ćemo, baš naprotiv, rano leći. Kao i sa tosterima ili supermini
automobilima, čovek čačka po mehanizmu braka samo sa željom
da ga ponovo pokrene; nema smisla čeprkati i tražiti gde su se žice
pokidale ako ćeš napravu baciti. Povrh toga, premda bih očekivala
da ću plakati, shvatila sam da sam sva usahla; u kući je bilo pretoplo,
nozdrve su me pekle i slepile su mi se, a usne su mi ispucale.
Imao si pravo, već se dogodilo i može biti da sam već deceniju u
žalosti za našim brakom. Tada sam shvatila kako se supružnici
onih koji su odavno posenilili osećaju kad, nakon upornih, mučnih
poseta staračkom domu, ono što je praktično mrtvo podlegne
pravoj smrti. Poslednji drhtaj bola, trepet grešnog olakšanja. Prvi
put otkako pamtim, bila sam opuštena. Ramena su mi se spustila
za dobrih pet centimetara. Sela sam na stolicu. Zasela sam. Možda
nikad pre nisam sedela tako potpuno. I samo sam tako sedela.
Stoga mi je krajnji napor predstavljalo da otvorim oči i okrenem
glavu kad je tanana kretnja u hodniku narušila savršenu
nepomičnost našeg ugaslog života. Kevin je namerno iskoračio na
svetlost. Samo jedan pogled potvrdio mi je da je prisluškivao. Izgledao
je drugačije. Bez obzira na ona gnusna popodneva kad su vrata
kupatila bila otvorena, prvi put sam ga posle mnogo godina videla
golog. Oh, još je na sebi imao onu odeću odgovarajuće veličine sa
saslušanja. Ali nije više bio iskošen; stajao je pravo. S usana mu je
spao i onaj sarkastični kez; lice mu je bilo mirno. Pomislila sam,
zaista je „upečatljiv", kako to njegova profesorka drame navodno
reče. Izgledao je starije. Ali najviše su me iznenadile njegove oči.
Obično su bile prevučene magličastim filmom poput neoprane
jabuke - mrtve i neusredsređene, blazirane i ratoborne, bile su
mi neprobojne. Naravno, ponekad bi vragolasto zasijale, poput
zatvorenih metalnih vrata furune - usijana ivica katkad bi zatinjala
i liznuo bi pokoji plamičak. Ali kad je Kevin stupio u kuhinju,
vrata peći širom su se otvorila i razotkrila oganj.
Moramo da razgovaramo o Kevinu 3 9 7
„Moram da popijem vode", izjavio je sikćući iako nije izgovorio
nijedno S, i odšetao do sudopere.
„Keve", rekao si ti, „nе primaj srcu sve ono što si možda načuo.
Čovek lako može pogrešno da shvati ako čuje nešto van konteksta."
„Каkо ne bih znao kontekst?" Otpio je samo jedan gutljaj iz
čaše. „Ра ja sam kontekst." Spustio je čašu na pult, i otišao.
Uverena sam u to: tog trenutka, posle te gorke pilule, tad je
odlučio.
Nedelju dana kasnije dobili smo još jedno pismo od školskog
odbora. Viki Pagorski bila je udaljena s nastave čim su iznete prve
optužbe, a sada će je za stalno prebaciti na administrativne poslove
i nikad joj više neće biti dopušten direktan nadzor učenika. Međutim,
u nedostatku drugih dokaza sem izjava dečaka, njihova reč
protiv njene, neće biti otpuštena. Oboje smo smatrali da je takva
odluka kukavička, premda iz različitih razloga. Ja sam verovala da
ili je kriva ili nije i da nema opravdanja da se ukloni nedužna osobu
s posla koji očigledno obožava. Ti si bio sablažnjen što je neće
otpustiti i što ostali roditelji nisu nameravali da je tuže.
Nakon što se po kući vukao upadljivo koliko je to moguće za
takvo suštinski nenametljivo ponašanje, Kevin ti se poverio kako je
zapao u depresiju. Kazao si da razumeš i zašto. Školski odbor samo
je lupio packe profesorki i Kevin se, preneražen tom nepravdom,
osećao poniženo, te je sasvim prirodno bio depresivan. Jednako
te je sekiralo i to da je možda naslutio da ćemo se uskoro razvesti,
što mi nismo želeli da objavimo sve dok ne budemo morali.
Hteo je da počne da uzima prozak. Na osnovu slučajnog uzorka
rekla bih da je dobra polovina đaka njegove škole na ovom ili
onom antidepresivu, mada je Kevin tražio baš prozak. Oduvek sam
bila podozriva prema prepisanim medikamentima, a i brinulo me
je otupljujuće dejstvo tog leka; zgražavala sam se i same pomisli
na to da mi sin bude još ravnodušniji prema svetu. Ali kako sam
u to vreme retko napuštala Sjedinjene Države, i sama sam poprimila
shvatanje da će u zemlji koja ima više novca, šire slobode,
veće kuće, jače škole, bolju zdravstvenu negu i više neograničenih
3 9 8 LAJONEL ŠRAJVER
mogućnosti, sva sila njenih građana skrenuti, prirodno, s uma od
tuge. I zato sam se složila, a psihijatar koga smo pronašli rado nam
je dao pregršt lekova kao što je naš zubar delio besplatne lizalice.
Većina se dece užasava pomisli da će im se roditelji razvesti, i ne
poričem da je Kevina izbezumio razgovor koji je načuo iz hodnika.
Ja sam, ipak, bila zbunjena. Taj je dečak petnaest godina pokušavao
da nas razdvoji. Zašto onda nije bio zadovoljan? I ako sam ja zaista
tako užasna, zar mu nije drago što će se otarasiti grozne majke?
Kad se sad osvrnem na to, mogu samo da pretpostavim kako je
dovoljno loše bilo živeti sa hladnom, podozrivom, ogorčenom,
kritičnom i rezervisanom ženom. Samo se jedna mogućnost mogla
činiti gorom od toga, a to je život sa tobom, Frenkline. Zaglaviti
s tatom.
Zaglaviti s tupavim tatom.
Eva



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
25. MART 2001.
Dragi Frenkline,
Moram nešto da ti priznam. Eto koliko sam te nekad gnjavila zbog
toga, a sada sam, nažalost, i sama postala zavisna od televizije. U
stvari, kad već sve otkrivam: jedne večeri prošlog meseca TV se,
usred Frejžera, samo ugasio, a ja sam, na svoju sramotu, htela
da presvisnem od muke - lupala sam po njemu, uključivala ga i
isključivala, vrtela dugmiće. Odavno sam prestala svakodnevno
da plačem zbog četvrtka, ali prohisterišem kad ne mogu da vidim
kako će Najls primiti vest da se Dafni udaje za Donija.
Uglavnom, večeras sam, nakon uobičajenih pilećih prsa (malo
prepečenih), počela da menjam kanale kad je ekran najednom
ispunilo lice našeg sina. Pomislio bi da sam se dosad već navikla
na to, ali nisam. A ovo nije bila ona školska fotografija iz prvog
razreda gimnazije koju su sve novine objavile - stara, crno-bela,
s onim njegovim kiselim smeškom - već Kevinovo snažno lice
sa sedamnaest godina. Prepoznala sam novinarev glas. Bio je to
dokumentarac Džeka Marlina.
Marlin je odbacio onaj naslov dosadnih trilera „Vannastavne
aktivnosti" i odabrao snažniji „Zlikovac", što me je podsetilo na
tebe. Završiću s onim zlikovcem za par sati, kazao bi ti za neki lak
posao. Upotrebljavao si taj izraz za gotovo sve sem za našeg sina.
Ali zato ga je Džek Marlin vrlo rado primenio na njega. Vidiš,
u glavnoj ulozi bio je Kevin. Marlin je svakako dobio dozvolu
4 0 0 LAJONEL ŠRAJVER
Klavreka jer je to bio ekskluzivni intervju s K.K.-om glavom i
bradom, praćen snimcima događaja posle tragedije - hrpe cveća
ispred fiskulturne sale, komemoracija, gradski skupovi Nikad
više. Potresena, umalo nisam ugasila TV. Ali nakon minut-dva,
bila sam kao prikovana. U stvari, Kevinovo ponašanje toliko mi je
privuklo pažnju da sam jedva pratila šta priča. Intervjuisali su ga u
ćeliji - koja je poput njegove sobe bila strogo uredna, neukrašena
posterima ili nekakvim drangulijama. Dok se ljuljao na odignutoj
stolici prebacivši ruku preko naslona, bio je baš u svom elementu.
Izgledao je nekako još krupnije, pun sebe, pucao je iz premale
trenerke, a ja ga nikada nisam videla tako živahnog i opuštenog.
Baškario se pred kamerom kao u solarijumu.
Marlin nije bio u kadru, a pitanja je postavljao učtivo, gotovo
blago, kao da nije hteo da poplaši Kevina. Kad sam se uključila
u program, Marlin je oprezno pitao Kevina da li i dalje ostaje pri
tvrdnji da je jedan od onih izuzetno retkih korisnika prozaka koji
na njega burno reaguje i na koga taj lek ima suprotno dejstvo.
Kevin je već sa šest godina naučio koliko je važno držati se svoje
priče. „Ра, definitivno sam počeo malo čudno da se osećam."
„Ali prema Medicinskom žurnalu Nove Engleske i Lensetu,
kauzalna veza između prozaka i homicidalne psihoze puka je spekulacija.
Misliš li da će dalja istraživanja...?"
„Неј!" Kevin je podigao ruku. „Nisam ja doktor. Tu je odbranu
smislio moj advokat, a on je radio svoj posao. Kazao sam da se
osećam malo čudno. Ali ja ne tražim nikakva opravdanja. Ne krivim
ja neki tamo satanistički kult niti usranu devojku niti nekog
ogromnog gadnog siledžiju koji me je nazvao pederom. Ono što
stvarno ne mogu da podnesem u ovoj zemlji jeste neprihvatanje
odgovornosti. Za sve što Amerikanci urade, a to ne ispadne baš
najbolje, kriv je neko drugi. Ja, ja stojim iza onoga što sam uradio.
To je bila samo moja ideja i ničija više."
„А šta je s onim slučajem seksualnog zlostavljanja? Je li te to
možda trajno povredilo?"
„Naravno da me je poremetilo. Ali boga mu", dodao je Kevin
zagonetno se smeškajući, ,,to nije ništa spram onoga što se ovde
dešava." (Ubacili su deo intervjua sa Viki Pagorski, čije je poricanje
Moramo da razgovaramo o Kevinu
bilo apoplektično od preteranog „oštro protestujem". Naravno,
preslabo ogorčenje jednako bi je inkriminisalo, te je gubila i onako
i ovako. I stvarno bi trebalo da uradi nešto s onom kosom.)
„Kevine, možemo li da popričamo malo o tvojim roditeljima?",
nastavio je Marlin.
Ruke iza glave. „Pitaj."
„Tvoj otac... jeste li se slagali ili ste se svađali?"
„Gospodin Plastik?", frknuo je Kevin. „Bio bih srećan da smo
se svađali. Ne, sve je bilo ono hopa-cupa veselo, hot-dog i trt-mrt.
Pravi lažnjak, znaš? Ono kao Hajdemo u Prirodnjački muzej, Keve!
Imaju stvarno strava stene! Živeo je u onom svetu Male lige, zaglavio
se u pedesetim godinama. Čujem ono Vooooolim te, drugar, a
ja ga pogledam kao Kome ti to pričaš, čoveče? Šta to znači, tatica te
'voli', a (bip!) nema pojma ko si ti? Šta on onda voli? Nekog klinca
iz Srećnih dana, a ne mene."
„А šta ti je s majkom?"
„Šta s njom?", brecnuo se Kevin, mada je sve dotle bio prijatan,
srdačan.
„Ра, protiv nje je bila pokrenuta ona građanska parnica za
roditeljsku nebrigu..."
„Čista prevara", kategorički je rekao Kevin. „Puki oportunizam,
iskreno. Isto kultura obeštećenja. Uskoro će matorci početi
da tuže vladu što stare, a klinci će podizati parnice protiv mamica
jer su ispali ružni. Moj je stav: život je sranje; bedak. A u stvari
advokati su znali da mamica ima dubok džep, a ona kravetina
Vulford ne ume muški da podnese loše vesti."
Kamera se baš tada okrenula za devedeset stepeni i zumirala
jedini ukras koji sam videla u prostoriji, zalepljen iznad kreveta.
Sva izbrazdana od presavijanja da stane u džep ili novčanik, bila je
to moja fotografija. Gospode bože, bio je to onaj portret sa brodića
u Amsterdamu koji je nestao kad se Silija rodila. Bila sam ubeđena
da ga je iscepao u komade.
„Аli, bilo da ti je majka zvanično nemarna ili ne", nastavio je
Marlin, „možda ti je posvećivala premalo pažnje... ?"
,,Oh, ostavi se moje majke!" Taj oštri, preteći glas bio mi je stran,
ali sigurno je bio koristan u zatvoru. „Ovdašnji psihijatri po ceo
4 0 1
4 0 2 LAJONEL ŠRAJVER
dan pokušavaju da me nateraju da blatim ženu, i već mi je dosta
toga, ako baš hoćeš da znaš."
Marlin se presabrao. ,,Da li bi onda opisao vaš odnos kao blizak?"
„Оnа je proputovala ceo svet, znaš li to? Nema te zemlje u kojoj
nije kupila majicu. Osnovala je svoju firmu. Uđi u bilo koju knjižaru
ovde i videćeš njena izdanja. Znaš ono, Smrdljivim stranim
rupama pomoću štapa i kanapa? Nekad sam umeo da ušetam u
Barns i Nobl u tržnom centru samo da bih gledao sve te knjige.
Super su."
„Dakle, ne misliš da je ona i na koji način..."
„Slušaj, umeo sam da budem stoka, razumeš? A i ona je umela
da bude stoka, znači kvit smo. Ostalo je lična stvar, u redu? Postoji
li u ovoj zemlji nešto lično ili treba da ti kažem koje su mi boje
gaće? Sledeće pitanje."
„Izgleda da je preostalo samo još jedno pitanje, Kevine - ono
najvažnije. Zašto si to uradio?"
Videla sam da se Kevin spremao za ovo. Ubacio je dramsku
pauzu, a potom iz sve snage spustio plastičnu stolicu na pod.
Nalaktio se na kolena, okrenuo od Marlina i progovorio direktno
u kameru.
„Evo, ovako. Probudiš se, gledaš TV, onda uđeš u auto i slušaš
radio. Odeš na svoj poslić ili u svoju školicu, ali ništa o tome nećeš
čuti na vestima u osam sati, a znaš zašto? Jer se ništa zapravo ne
događa. Čitaš novine ili, ako si u tom fazonu, čitaš knjigu, što je
isto što i gledanje TV-a, samo još dosadnije. Gledaš TV cele noći,
ili možda izađeš da pogledaš film, a možda će te neko pozvati telefonom,
pa ćeš prijateljima ispričati šta si gledao. A znaš šta još,
postalo je tako strašno da sam počeo da primećujem - ljudi na
TV-u? U TV-u? Više od polovinu vremena provode gledajući TV.
Ili ako je na filmu neki zaljubljeni par. Šta oni rade sem što odlaze
u bioskop? Svi ti ljudi, Marline", obratio se novinaru klimnuvši
mu glavom, „šta oni to gledaju?"
Nastala je neprijatna tišina, i Marlin se ubacio: „Reci nam ti,
Kevine."
„Ljude kao što sam ja." Zavalio se na stolicu i skrstio ruke.
Moramo da razgovaramo o Kevinu
Marlin je sigurno bio presrećan zbog ovakvog snimka i nije
hteo da dopusti da se šou sad prekine. Kevin se raspričao, a izgledalo
je da je tek počeo. „Ali ljudi ne gledaju samo ubice, Kevine",
podbadao ga je Marlin.
„Ма nеmој", kazao je Kevin. „Žele da vide da se nešto dešava, a
ja sam to proučio: događaji su, po definiciji, uglavnom nešto loše.
Kako ja gledam na to, svet je podeljen na gledaoce i na gledane, a
publike je sve više i više, a događanja sve manje i manje. Ljudi koji
zapravo nešto rade ugrožena su vrsta, majku mu!"
„Baš naprotiv, Kevine", primetio je Marlin žalosno. „Previše
mladih ljudi poput tebe počinilo je višestruka ubistva u poslednjih
nekoliko godina."
„Srećom po tebe! Mi smo ti potrebni! Šta bi ti radio bez mene,
snimao dokumentarac o sušenju farbe? Šta rade svi oni ljudi",
pokazao je ka kameri, „nego gledaju mene? Zar ne misliš da bi do
sada već promenili kanal da sam samo dobio peticu iz geometrije?
Krvopije! Ja prljam ruke umesto njih!"
„Ali razlog što ti uopšte postavljam ova pitanja", rekao je Marlin
smirujućim glasom, „jeste da saznamo kako da sprečimo da
se Kolumbajn ponovi."
Na pomen Kolumbajna Kevinovo lice se smračilo. „Hoću da se
zna da ona dva bednika nisu bili profesionalci. Bombe su im bile
ćorci, a poubijali su sve same bezveznjake. Bez ikakvih kriterijuma.
Moja je grupa bila odabrana. Video-trake koje su ti moroni ostavili
prava su blamaža. Kopirali su me, a čitava njihova operacija
očigledno je bila smišljena samo da nadmaši Gledston..."
Marlin je mirno pokušao da ubaci nešto poput: „Policija zapravo
tvrdi da su Klebold i Haris planirali napad najmanje godinu
dana", ali Kevin je terao dalje.
„Ništa, ni jedna jedina stvar nije se odvijala po planu. Bio je to
stoprocentni promašaj od početka do kraja. Nije ni čudo što su se
ti jadni kreteni roknuli - a po meni je to kukavički. Suočavanje s
posledicama ide u paketu. A najgore od svega, bili su beznadežni
debili. Čitao sam odlomke Kleboldovog kukavnog, balavog dnevnika.
Znaš kome je tikvan hteo da se osveti? Ljudima koji misle
da umeju da predvide vremensku prognozu. Nemam pojma šta su
4 0 3
4 0 4 LAJONEL ŠRAJVER
uopšte hteli da dokažu. O, a pazi ovo - ta su dva paćenika prvobitno
planirala da na kraju važnog dana otmu avion i zabiju ga u
Svetski trgovinski centar. Ma daj!"
,,Ti si, hm, rekao kako su tvoje žrtve bile 'odabrane'", kazao
je Marlin, koji se sigurno pitao: Šta je sad pa ovo? „Zašto baš ti
učenici?"
„То su, eto, bili ljudi koji su mi išli na živce. Mislim, da ti planiraš
ovako veliku operaciju, zar ne bi i ti udario na lutkice i pedere
i nakaze koje ne možeš da smisliš? Meni se čini da je to najbolja
stvar kad već padaš. Ti i ovaj tvoj kamerman hranite se od mojih
postignuća, i dobijate dobru platu i ime u odjavnoj špici. A ja, ja
moram da ležim. Moram bar nešto da izvučem iz tog."
„Kevine, imam još jedno pitanje, mada se plašim da si već odgovorio
na njega", reče Marlin tragičnim glasom. „Kaješ li se imalo?
Znajući kako ti je sad, kad bi mogao da se vratiš u osmi april hiljadu
devetsto devedeset devete, da li bi opet pobio one ljude?"
„Samo bih jedno izmenio. Pogodio bih pravo među oči onog
debila Lukronskog, koji od tada zarađuje grdnu lovu od svog užasnog
iskustva. Čitao sam da će da glumi u onom Miramaksovom
filmu! A žao mi postave. Citiraće im Uživimo se u lik iz Petparačkih
priča i imitiraće Harvija Kajtela, a kladim se da to sranje brzo
zastareva u Holivudu. A kad smo već kod toga, hoću da se žalim
kako Miramaks i svi ostali treba da mi plate nekakvu nadoknadu.
Kradu mi priču, a ja sam se namučio oko nje. Mislim da nije legalno
maznuti je za džabe."
„Ali u ovoj državi nije zakonito da kriminalci zarađuju na..."
Kevin se ponovo okrenuo ka kameri. „Моја je priča jedino što
mi je preostalo i zato se osećam pokradeno. Ali čak i samo priča
opet je mnogo više nego što većina ljudi poseduje. Svi vi tamo što
me gledate, slušate šta pričam jer ja imam nešto što vi nemate:
Imam radnju. I to mukom stečenu. A to svi vi želite i zato me
muzete. Hoćete moju radnju. Hej, znam ja dobro kako se vi osećate
jer sam se i sam tako osećao. Televizija, video-igrice, filmovi i
monitori... Osmog aprila hiljadu devetsto devedeset devete ja sam
uskočio u ekran. Postao sam gledan. Tada sam spoznao smisao
svog života. Predstavljam dobru priču. Možda je bila malo krvava,
Moramo da razgovaramo o Kevinu
ali priznajte, uživali ste. Naslađivali ste se njom. Majku mu, trebalo
bi da sam na platnom spisku države! Da nema ljudi kao što sam
ja, čitava bi se zemlja bacila s mosta jer na TV-u možete videti
jedino neku domaćicu koja osvaja šezdeset četiri hiljade dolara
na kvizu Želite li da postanete milioner? jer se setila kako se zove
predsednikov pas."
Ugasila sam televizor. Nisam više mogla da podnesem. Predosećala
sam da će uslediti još jedan intervju s Telmom Korbit i da
će sigurno tražiti donacije za fondaciju „Ljubav ambicioznoj deci"
koju je osnovala u Denijevu čast, a kojoj sam već priložila više no
što sam mogla sebi da priuštim.
Sasvim je očigledno da je ova Kevinova bezobrazna teza o pasivnom
posmatranju modernog življenja pre dve godine bila tek u
povoju. U Klavreku, on ima vremena na pretek, i sklepao je taj
uzvišeni motiv isto kao što stariji zatvorenici proizvode personalizovane
registarske tablice. Ipak, moram nerado priznati da je ova
njegova post hoc egzegeza sadržala i trun istine. Da NBC neumorno
prikazuje čitave serijale dokumentarnih filmova o ponašanju
severnih morskih vidri u vreme parenja, broj gledalaca znatno bi
se umanjio. Slušajući Kevinovu tiradu, i nehotice me je zapanjilo
koliki se ogroman broj pripadnika naše vrste hrani od izopačenosti
šačice zločinaca, ako ne da zarađuju na njima za život, a ono
da se razonode. I nisu to samo novinari. Tu su i naučnoistraživačke
ustanove koje stvaraju hrpu radova o pravu malog nemirnog
Istočnog Timora na suverenost. Univerzitetske katedre za studije
sukoba izdaju bezbroj doktorskih disertacija na temu terorista Ete,
kojih nema ni punu stotinu. Producentske kuće zgrću milione na
dramatizacijama pokolja serijskih ubica. I razmisli malo: sudstvo,
policija, Nacionalna garda - koliki zapravo državni aparat radi na
kontrolisanju jednog procenta neobuzdanih? Pošto su izgradnja
zatvora i obezbeđenje najveće industrije u Sjedinjenim Državama,
naprasno opštenarodno civilizovanje moglo bi dovesti do recesije.
Kako sam ja lično žudela za tim da okrenem novi list, je li zaista
nemoguće reći da nam je K.K. potreban? Iza svoje plačne maske
Džek Marlin zvučao je zahvalno. Nije njega zanimalo ponašanje
severnih morskih vidri u vreme parenja, i bio je zahvalan.
4 0 5
4 0 6 LAJONEL ŠRAJVER
Inače, Frenkline, veoma me zbunjuje moja reakcija na taj intervju.
Uobičajeni užas pomešan s nečim nalik na - ponos. Bio je lucidan,
samouveren, fascinantan. Dirnula me je ona fotografija iznad
njegovog kreveta i nemalo sam potresena što je ipak nije uništio
(ja, izgleda, uvek polazim od najgoreg). Prepoznavši u njegovom
solilokvijumu deliće iz sopstvenih tirada za stolom, nisam samo
posramljena već i polaskana. I zapanjena sam tim da je ikad ulazio
u Barns i Nobl da razgleda mojih ruku delo, za koje u sastavu Moja
mama nije pokazano mnogo poštovanja.
Ali užasnuta sam njegovim grubim rečima za tebe, i nadam se
da ih ne primaš srcu. Toliko si se trudio da budeš pažljiv, nežan
otac. Ipak, upozoravala sam te da su deca neobično osetljiva na
prevare, pa je onda sasvim logično da prezire upravo tvoj trud. I
možeš razumeti zašto ima potrebu da sebe predstavi kao žrtvu baš
u odnosu na tebe.
Merini advokati nadugačko su me ispitivali o „znacima upozorenja"
koje je trebalo da uvidim na vreme i tako sprečim tragediju, ali
ja verujem da bi mnogim majkama bilo teško da opaze one jasne
signale. Jesam se zapitala šta će mu pet kriptonit lanaca s katancem
kad nam ih je Fedeks isporučio na kuću, pošto je Kevin već
imao zaštitni lanac, kao i bicikl koji nikad nije vozio. Ipak, njegovo
je objašnjenje bilo sasvim uverljivo: našao je na internetu sjajnu
ponudu i nameravao je da te lance, čija je maloprodajna cena bila
oko sto dolara po komadu, proda u školi i zaradi. Ako i nije nikad
pre toga ispoljio preduzetnički duh, ta je aberacija upadljiva tek
sad kad znamo čemu su lanci poslužili. Kako se dokopao memoranduma
škole, stvarno nemam pojma, i nikad ih nisam videla. I
mada je u toku nekoliko meseci nagomilao velike zalihe strela za
samostrel, nijednom nije poručio više od šest odjednom. Stalno
je naručivao strele i te zalihe koje je čuvao napolju, u šupi, nisu
mi pobudile sumnju.
Jedino što sam primetila to je da se, krajem decembra i prvih
meseci hiljadu devetsto devedeset devete, Kevinovo Jeee, tata!
ponašanje sada proširilo i na Jeee, mamice. Stvarno ne znam kako
Moramo da razgovaramo o Kevinu
to trpiš. Čoveče, je l' mi to za večeru imamo neko sjajno jermensko
jelo? Super! Baš želim da saznam nešto više o svom etničkom nasleđu!
Većina dečaka u školi obični su beli Amerikanci iz srednjeg
staleža i super su ljubomorni što sam ja pripadnik prave pravcate
ugnjetavane manjine! Ako je i imao ikakav ukus što se hrane tiče,
mrzeo je jermensku kuhinju i to me je neiskreno ćeretanje vređalo.
Do tada je Kevinovo ponašanje prema meni bilo neukrašeno poput
njegove sobe - strogo, beživotno, ponekad grubo i zajedljivo, ali
nekamuflirano (ili sam bar ja tako mislila). I to mi se sviđalo. Iznenadila
sam se kad sam otkrila da moj sin može biti još udaljeniji.
Na kraju sam zaključila da je do tog njegovog preobražaja došlo
jer je načuo onaj naš razgovor u kuhinji - koji ni ti ni ja nikada
više nismo pomenuli, pa čak ni nasamo. Naš potencijalni razvod
pomolio se poput ogromnog smrdljivog slona u dnevnoj sobi, koji
bi povremeno zatrubio ili ostavljao ogromne hrpe balege o koje
smo se saplitali.
Ipak, za divno čudo, brak nam je cvetao kao da smo ponovo
na medenom mesecu, sećaš li se? Proslavili smo taj Božić s neuporedivom
toplinom. Ti si mi pronašao Black Dogs of Fate Pitera
Balakjana, i to s autogramom, kao i Passage to Ararat Majkla Džeja
Arlena, klasično jermensko delo. Ja sam tebi zauzvrat poklonila
Ameriku Alistera Kuka i biografiju Ronalda Regana. Ako smo
zbijali šale jedno s drugim, zadirkivanje je bilo blago. Udovoljili
smo Kevinu i kupili mu groteskno malu sportsku odeću, a Silija
je, tipično za nju, bila jednako opčinjena zaštitnom folijom u koju
je bila uvijena starinska lutka sa staklenim očima koliko i samim
poklonom. Vodili smo ljubav češće nego godinama pre toga pod
prećutnim izgovorom „zarad starih vremena".
Nisam bila sigurna da li se ti to predomišljaš u vezi sa razvodom
na leto, ili te samo griža savesti i bol navode da iskoristiš najbolje
što možeš ono što će se neminovno svršiti. U svakom slučaju, ima
nečeg umirujućeg u tome kad dotakneš dno. Ako ćemo se razvesti,
ništa nam se gore od toga više ne može desiti.
Bar smo mi tako mislili.
Eva



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
5. APRIL 2001.
Dragi Frenkline,
Znam da će ti ovo neizbežno biti osetljiva tema. Ali kunem ti se,
da mu nisi poklonio onaj samostrel za Božić, bili bi to dugi luk,
ili otrovne strele. Što se toga tiče, Kevin je bio dovoljno snalažljiv
da se okoristi Drugim amandmanom* i dokopao bi se konvencionalnijeg
arsenala poput pištolja ili lovačkih pušaka, koji njegove
kolege modernijih shvatanja preferiraju. Iskreno, tradicionalno
korišćeno oružje u pucnjavama u školi ne bi povećalo samo preciznost
već i verovatnoću da će nadmašiti konkurenciju po broju
žrtava - što mu je očigledno bila jedna od glavnih ambicija pošto
je, dok se dvanaest dana kasnije nisu pojavili oni skorojevići, bio
na vrhu tabele. A budi siguran da je naveliko razmišljao o tom
pitanju. Sam je još sa četrnaest godina rekao: „Odabir oružja pola
je dobijene bitke." Izbor arhaičnog oružja naoko je, reklo bi se,
čudan. Hendikepirao ga je, ili će se bar tako učiniti.
Moguće je da mu se to i dopalo. Možda sam mu prenela sopstvenu
sklonost da odgovaram izazovima, isti onaj nagon zbog
kojeg sam uopšte i zatrudnela. I premda je možda uživao u tome
da majci, koja je zamišljala da je tako „posebna", prilepi uvredu
ili kliše - sviđalo se to njoj ili ne, gospođa Svetski putnik postaće
obična majka serijske proizvodnje od one kičaste američke sorte, a
* Drugim amandmanom Ustava SAD građanima je zagarantovano pravo
posedovanja vatrenog oružja. (Prim. prev.)
Moramo da razgovaramo o Kevinu 4 0 9
znao je i koliko me je mučilo što moju šik lunu sad vozi svaki peti
stanovnik na severoistoku zemlje - ipak mu se dopadala ideja da
se istakne. Pošto u Klavreku još od Kolumbajna gunđa kako „svaki
idiot ume da puca iz puške", morao je uvideti da će se, budući da
je „klinac sa samostrelom", njegov sitni nestašluk urezati u pamćenje
ljudi. I zaista, do proleća hiljadu devetsto devedeset devete
konkurencija je postala prevelika, te su nekad neizbrisivo urezana
imena Luka Vudhema i Majkla Karnila već počela da blede.
Povrh toga, Kevin se svakako i razmetao. Možda je Džef Rivs
opasno svirao rifove na gitari, Soveto Vošington nepogrešivo
pogađao slobodna bacanja, a Lora Vulford navodila čitav fudbalski
tim da joj zuri u mršavu zadnjicu dok je vrckala hodnikom, ali
Kevin Hačadurjan mogao je s pedeset metara da pogodi strelom
jabuku - ili uho.
Ubeđena sam ipak da je njegov glavni motiv bio ideološki.
Ne ona „imam radnju" glupost koju je prosuo Džeku Marlinu. Ja
zapravo imam na umu onu „čistotu" kojoj se divio kod kompjuterskih
virusa. Kako je opazio potrebu društva da izvlači neke univerzalne,
pronicljive pouke iz svakog bezumnog ubilačkog pohoda,
sigurno je podrobno analizirao buduće posledice sopstvenog.
Otac ga je, u svakom slučaju, stalno vukao u neke pretrpane
indijanske muzeje ili na dosadna bojišta iz Američkog rata za nezavisnost,
pa će svako ko pokuša da ga predstavi kao žrtvu zanemarenosti
egoističnog bračnog para obuzetog karijerama imati težak
posao, a ma šta da je Kevin naslutio, mi se nismo razveli: tu nema
kopiranja. Nije bio član nikakve satanističke sekte; većina njegovih
drugova nije odlazila ni u crkvu, te je bilo malo verovatno da
će bezbožnost biti tema priče s poukom. Nisu ga kinjili - imao je
svoje neprijatne drugare, a ostali vršnjaci trudili su se na sve načine
da ga ostave na miru - tako da se ona priča „siroti proganjani
neprilagođenik, moramo učiniti nešto da sprečimo maltretiranje
po školama" ne bi održala. Za razliku od onih koje je duboko
prezirao, što su patili od mentalne inkontinencije i slali zlokobne
poruke po razredu i drugovima u poverenju iznosili neumerene
pretnje i obećanja, Kevin je držao jezik za zubima; nije na internetu
postavio homicidni veb-sajt niti je u sastavima pisao kako
4 1 0 LAJONEL ŠRAJVER
će razneti školu, i čak bi i najmaštovitiji društveni komentator s
teškom mukom uspeo da satiru o terencima predstavi kao jedan
od onih nepogrešivih „upozoravajućih znakova" koji sad treba
da navedu budne roditelje i profesore da anonimno pozovu specijalnu
telefonsku liniju. Ali najbolje od svega, ako ceo svoj podvig
bude izveo običnim samostrelom, njegova majka i ostali njeni
maloumni drugari liberali neće moći njime da paradiraju ispred
Kongresa kao još jednim primerom za oštriju kontrolu oružja.
Ukratko, svojim izborom oružja hteo je da se postara koliko je to
u njegovoj moći da četvrtak nema ama baš nikakvo značenje.
Kad sam osmog aprila hiljadu devetsto devedeset devete ustala po
običaju u pola sedam ujutru, još nisam bila prisiljena da taj dan u
nedelji pišem kurzivom. Obukla sam košulju koju sam retko nosila;
sagnuo si se ka meni dok sam se zakopčavala pred ogledalom i
rekao kako mi ružičasto lepo stoji, sviđalo se to meni ili ne, i poljubio
me u slepoočnicu. Tih dana tvoja i najmanja pažnja bila mi je
od ogromnog značaja, te sam porumenela od zadovoljstva. Ponovo
sam se ponadala da se možda premišljaš o razvodu, mada nisam
smela otvoreno da te pitam kako ne bih razvejala iluziju. Skuvala
sam kafu, a potom probudila Siliju, pomogla joj da opere i stavi
protezu. Još je imala muke sa sekrecijom i brisanje žute pokorice
sa stakla, njenih trepavica i suznih kanala trajalo je dobrih deset
minuta. Iako je neverovatno na šta se sve čovek navikne, ipak bi
mi laknulo kad bih stavila stakleno oko na mesto, namestila onaj
plavi vodnjikavi pogled.
Osim činjenice da je Kevin ustao a da nismo morali tri puta
da ga izvlačimo iz kreveta, dan je počeo sasvim uobičajeno. Kao
i uvek, divila sam se tvom apetitu, koji je odnedavno ponovo
porastao; možda si bio poslednji tipični Amerikanac koji je i dalje
redovno doručkovao dva jaja, slaninu, kobasicu i prepečen hleb.
Ja ujutru nisam mogla ništa sem kafe, ali sam volela cvrčanje
dimljene svinjetine, miris hleba što se peče i uopšte tu atmosferu
radovanja danu pred tobom koju je taj ritual stvarao. Samo oduMoramo
da razgovaramo o Kevinu
ševljenje s kojim si pripremao tu gozbu pročišćavalo ti je arterije
od njenih štetnih posledica.
„Vidi ti njega!", uzviknula sam kad se Kevin pojavio. Spremala
sam Siliji prženice i pazila da se sasvim isprže kako joj nedopečena
jaja ne bi ličila na šlajm. „Šta bi? Zar ti je sva minijaturna odeća
na pranju?"
„Ponekad se probudiš", rekao je on upasujući onu lepršavu
belu košulju za mačevanje u one široke crne pantalone od viskoze
koje je nosio u restoranu Hadson haus, ,,i imaš osećaj da je nekakva
posebna prilika."
Na naše oči pakovao je u ranac onih pet kriptonit lanaca s katancem.
Pretpostavila sam da je u školi pronašao kupce.
„Kevin je baš lep", stidljivo je rekla Silija.
„Aha, brat ti je pravi srcolomac", kazala sam. A zar neće biti?
Obilato sam posula prženice šećerom u prahu, sagnula se do
Silijine meke plave kosice i promrmljala: „Nemoj da mi odugovlačiš,
nećeš ponovo da zakasniš u školu. Treba da ih pojedeš, a ne
da se družiš s njima."
Zatakla sam joj kosu iza uha i poljubila je u teme, a Kevin me
je, stavljajući lanac u torbu, pogledao dok sam to činila. Iako je u
kuhinju ušao nesvakidašnje živahno, oči su mu sada bile mrtve.
„Неј, Keve!", povikao si ti. „Jesam li ti pokazao kako radi ovaj
fotoaparat? Umeće fotografisanja nikome još nije naškodilo; meni
se svakako isplatilo. Dođi ovamo, ima vremena. Ne znam šta te
je spopalo, ali imaš još čitavih četrdeset pet minuta do škole."
Sklonio si mastan tanjir od sebe i otvorio torbu s fotoaparatom
kraj nogu.
Kevin je nerado dolepršao do tebe. Činilo se da tog jutra nije
bio raspoložen za ono Jeee, tata. Dok si mu ti pokazivao osvetljavanje
i pozicije blende, scena mi se učinila poznato. Tvoj je otac
uvek na čudan način pokazivao bliskost tako što bi naširoko i nadugačko
objašnjavao kako neki aparat radi. Ti nisi delio Herbertovo
uverenje da rasklopiti mehanizam univerzuma znači razotkriti
njegove misterije, ali jesi od njega nasledio sklonost da pribegavaš
mehanici kao emotivnoj potpori.
4 1 1
4 1 2 LAJONEL ŠRAJVER
„Sad se setih", kazao si ti usred objašnjavanja. „Hteo bih uskoro
da ispucam jedan film dok treniraš na strelištu. Da sačuvam taj
čelični pogled i mirnu ruku za buduće naraštaje, šta kažeš na to?
Možemo da napravimo čitav poster za predsoblje: Hrabro Srce
Palisejdsa!"
Verovatno je bila greška što si ga potapšao po ramenu; trgnuo
se. I na delić sekunde uvidela sam koliko malo znamo šta se stvarno
dešava u Kevinovoj glavi, jer mu je maska na trenutak spala,
a lice mu se zgrušalo od - pa, od gađenja, bojim se. Sigurno je
imao štošta na pameti čim je dozvolio, makar i nakratko, da mu
se mehanizam nazre.
„Da, tata", rekao je s mukom. „То bi bilo... super."
A ja sam baš tog jutra rešila da na tu porodičnu scenu gledam
blagonaklono. Svi tinejdžeri mrze svoje roditelje, pomislila sam,
a u antipatiji, ako možeš da je podneseš, ima nečeg dragocenog.
Sunce je obasjavalo Silijinu zlaćanu kosu dok je seckala prženice
na smešno male komadiće, ti si se raspričao o opasnostima pozadinskog
svetla, Kevin je nestrpljivo poigravao, a mene je toliko
ushitio taj prizor u stilu Normana Rokvela da sam poželela da
ostanem dok deca ne pođu u školu, pa čak možda i da odbacim
Siliju do škole umesto da to prepustim tebi. Eh da sam podlegla
iskušenju! Ali deci je potrebna rutina, pomislila sam, a ako ne
izbegnem jutarnji špic, skupo ću to platiti na mostu.
„Zaveži!", odjednom se Kevin razdrao na tebe. „Dosta! Zaveži!"
Sve troje smo pogledali u Kevina začuđeni ovim neisprovociranim
bezobrazlukom.
„Baš me briga kako radi fotoaparat", nastavio je jednolično.
„Ne želim da tragam za lokacijama za reklame nekih usranih proizvoda.
Ne interesuje me. Ne zanimaju me bejzbol niti utemeljivači
ni presudne bitke niti Građanski rat. Mrzim muzeje i nacionalne
spomenike i piknike. Ne želim u slobodno vreme da učim napamet
Deklaraciju nezavisnosti niti da čitam De Tokvila. Ne podnosim
reprize filma Tora, tora tora!* ni dokumentarce o Dvajtu Ajzen-
* Američko-japanski film iz 1970. godine o napadu Japanaca na Perl Harbor.
(Prim. prev.)
Moramo da razgovaramo o Kevinu 413
haueru. Ne želim više da igram monopol niti frizbi u dvorištu s
balavim, prestravljenim, jednookim kepecom. Boli me kurac za
skupljanje markica ili retkih novčića i presovanje jesenjeg lišća
živih boja u enciklopedijama. I popeli su mi se navrh glave oni
iskreni razgovori oca i sina o mojim životnim problemima koji se
tebe uopšte ne tiču."
Bio si preneražen. Pogledi su nam se sreli, i ja sam samo značajno
odmahnula glavom. Nije bilo nalik na mene da savetujem
suzdržanost. Ali u doba moje majke ekspres-lonac bio je veoma
popularan. Posle jednog sad već legendarnog incidenta u mojoj
porodici kad smo morali metlom da stružemo madag* s plafona,
još kao mala naučila sam kako nema ničeg goreg nego da otvoriš
lonac dok onaj pištavi okrugli ventil ispušta paru.
„Dobro", kruto si rekao. „Bio si jasan."
Naglo kako je i planuo, Kevin je tako i splasnuo i ponovo postao
ravnodušni, nemaštoviti gimnazijalac koji se sprema za još jedan
dosadan dan u školi. Videla sam da se ne obazire na to što ti je
povredio osećanja, jer ga valjda ni to, između ostalog, nije interesovalo.
Dobrih pet minuta niko nije progovarao, a potom smo postepeno
povratili privid da je to sasvim obično jutro ne pominjući
Kevinov ispad, baš kao što se učtivi ljudi prave da ne primećuju
kad neko prdne iz sve snage. Ipak, smrad se zadržao, mada je pre
podsećao na kordit nego na stomačne gasove.
Iako sam sad već bila u žurbi, morala sam dvaput da se oprostim
od Silije. Sagla sam se i pomilovala je po kosi, uklonila joj
i poslednji krmelj s trepavica, podsetila je koje udžbenike mora
tog dana da ponese u školu, a potom je dugo grlila. Ali kad sam
krenula po svoje stvari, videla sam da još stoji tamo gde sam je
ostavila, sva snuždena i ukrućenih ruku, raširenih kao da su uprljane
suvim prahom. Stoga sam je uhvatila pod pazuhe i uzela u
naručje, mada je sad već imala gotovo osam godina i bilo mi je
teško za kičmu da je nosim. Obavila mi je noge oko struka, zarila
glavu u moj vrat i rekla: „Nedostajaćeš mi!" Kazala sam joj da će i
ona meni nedostajati, mada ni slutila nisam koliko.
* Jermenski jagnjeći ili goveđi gulaš. (Prim. prev.)
4 1 4 LAJONEL ŠRAJVER
Možda te je nasekirala Kevinova neopravdana haranga, pa si
tražio mirnu luku, ali na rastanku me nisi poljubio onako ovlaš u
obraz, već vrelo, francuski. (Hvala ti, Frenkline. Taj sam trenutak
proživela toliko puta da su mi se memorijske ćelije sad već sigurno
izlizale i raspale poput teksas platna omiljenih farmerki.) Samo
jedan pogled na Kevinovo lice razrešio je moje ranije nedoumice
vole li deca da vide kako im se roditelji ljube. Ne vole.
„Kevine, danas beše imaš individualni trening u fiskulturnoj
sali, je li?", podsetila sam ga želeći da učvrstim normalne odnose
dok sam žurno oblačila lagani mantil. „Ne zaboravi da poneseš
opremu."
„Budi sigurna da neću."
„I još nešto, trebalo bi da odlučiš kako želiš da proslaviš rođendan",
rekla sam. „Ostalo je još samo tri dana do njega, a šesnaesta
godina je svojevrsna prekretnica, prelomna tačka, slažeš li se?"
„U neku ruku", odgovorio je neodređeno. „Jesi li primetila koliko
različito značenje imaju prelomna tačka i tačka loma?"
„Šta kažeš na nedelju?"
„Možda ću biti sprečen."
Iznerviralo me je to što nikad čoveku ne da da bude fin prema
njemu, ali morala sam da pođem. Odnedavno sam prestala da
ljubim Kevina - tinejdžeri to ne vole - pa sam mu samo nadlanicom
okrznula čelo, začudo vlažno i hladno. „Nešto si mi znojav.
Je l' ti dobro?"
„Nikad bolje", kazao je Kevin. Već sam pošla ka vratima kad mi
je doviknuo: „Sigurno nećeš još jednom da se oprostiš od Sili?"
„Baš smešno", dobacila sam preko ramena i zatvorila vrata.
Mislila sam da se samo zeza sa mnom. Kad sad razmislim o tome,
dao mi je vrlo mudar savet koji je trebalo da poslušam.
Nemam predstavu kako je to probuditi se s tako čvrstom rešenošću.
Kad god pokušam da zamislim, vidim sebe kako se okrećem
na drugu stranu mrmljajući: Kad malo bolje razmislim, baš me
mrzi ili bar: Ko ga šiša, sutra ću. A onda opet sutra, pa sutra, u
nedogled. Izvesno je da su užasi koje često nazivamo „nezamisliMoramo
da razgovaramo o Kevinu
vim" zapravo sasvim zamislivi i da bezbroj dece sigurno mašta o
tome kako će se osvetiti za hiljade prirodnih udaraca na koje su
svi šesnaestogodišnjaci osuđeni. Nisu vizije niti polovični planovi
ono po čemu se naš sin izdvaja, već njegova zaprepašćujuća sposobnost
da pređe s misli na delo.
Dugo sam mozgala o tome i o sopstvenom životu i uspela da
pronađem samo jednu sličnost, mada vrlo daleku: sva ona putovanja
na koja, kad je trebalo, zaista nisam želela da odem. Olakšavala
sam sebi tako što bih naizgled ogromni put razbila na najmanje
sastavne delove. Umesto da se nateram i provedem dva meseca u
Maroku prepunom kradljivaca, ja bih nagnala sebe da podignem
slušalicu. To je baš lako. A kad bi na vezi bila službenica, morala
bih nešto da kažem, pa bih rezervisala kartu, oslanjajući se na srećom
teorijsku prirodu reda letenja, zakazujući tako dalek datum
da mi se činilo kao da nikad neće doći. Gle, karta stiže poštom:
plan prelazi u akciju. Prisilila bih se da kupim knjige o severnoj
Africi, a kasnije bih primorala sebe da se spakujem. Izazovi, ovako
rasparčani, bili su savladivi. A onda bi, nakon što bih se naterala
da uđem u taksi pa u avion, bilo prekasno da odustanem. Velika
dela sastoje se zapravo od niza malih i Kevin je to sigurno dokonao:
kupio je kriptonit lance, ukrao memorandume, ubacio lance,
jedan po jedan, u ranac. Postaraj se za sastavne delove i njihova
celina stvoriće se kao čarolijom.
Što se mene tiče, ja sam tog četvrtka - još samo običnog četvrtka
- imala pune ruke posla; žurili smo da izdanje na vreme predamo
u štampu. Ali kad bi mi se ukazao koji slobodan trenutak,
ipak sam razmišljala o Kevinovom nesvakidašnjem izgredu tog
jutra. Tirada mu je bila upadljivo lišena onih kao, mislim, ono i
valjda kojima su njegove osrednje imitacije običnog tinejdžera
obično bile zasute. Nije se pognuo i nakosio, već ispravio, i govorio
je normalno, a ne krajičkom usana. Svakako da me je potreslo
to što je onako bezobzirno uvredio oca, ali mladić koji je izrekao
te neuvijene, surove reči veoma se razlikovao od dečaka sa kojim
sam svakodnevno živela. Ponadala sam se da ćemo se ovaj tuđi sin
i ja ponovo sresti, naročito kad bude u prijatnijem raspoloženju
- neizgledan susret, ali ja mu se i dan-danas radujem.
4 1 5
4 1 6 LAJONEL ŠRAJVER
Negde oko šest i petnaest po podne ispred moje kancelarije
nastala je gužva, nekakvo potajno domunđavanje među radnicima
koje sam protumačila kao prijateljsko ćaskanje posle radnog
vremena. Taman sam se spremala da nastavim sama da radim do
kasno u noć kad je Rouz, koju su očigledno izabrali za predstavnicu,
snebivljivo pokucala na moja vrata. „Evo", rekla je ozbiljno.
„Tvoj sin ide u gimnaziju Gledston, je li tako?"
Već je bilo objavljeno na internetu.
Detalji su bili nepotpuni: „Strahuje se da u gimnaziji Gledston
ima žrtava." Nije bilo jasno koliko je učenika pogođeno niti koji
su to. Počinilac je bio nepoznat. U stvari, vest je bila očajno kratka.
„Obezbeđenje" je zateklo „klanicu" u fiskulturnoj sali škole,
a policija sad „pokušava da se probije u nju". Znam da sam bila
izbezumljena, ali meni to nije imalo ama baš nikakvog smisla.
Istog časa pozvala sam te na mobilni i počela da psujem što je
isključen; često si to radio uživajući u neometanoj samoći u svom
džipu dok krstariš Nju Džerzijem tražeći krave podesne boje. Jasno
mi je da nisi hteo da razgovaraš s predstavnikom Krafta niti s nadzornicima
s Avenije Medison, ali mogao si da se setiš i uključiš ga
zbog mene. Šta će ti onda uopšte ta prokleta stvar? Nervirala sam
se. Zvala sam kuću, ali javila se telefonska sekretarica; bilo je prelepo
proletnje veče i Robert je sigurno izašao sa Silijom u dvorište da
se igraju. Zbog toga što se ni Kevin nije javljao na telefon zaboleo
me je želudac, ali grozničavo sam pomislila kako je sigurno nekud
odskitao s Lenijem Pjuom, sa kojim se neobjašnjivo pomirio posle
saslušanja zbog Viki Pagorski. Možda trgovina ropski pokornim
pristalicama nije toliko živa, pa se ne može baš lako naći zamena
poniznom drugaru.
Zgrabila sam mantil rešena da odem pravo u školu. Dok sam
odlazila, osoblje me je već posmatralo sa strahopoštovanjem koje
se ukazuje onima što imaju i najpovršniju vezu s vestima na naslovnoj
stranici sajta Amerika onlajn.
I dok sad pratimo kako jurim u garažu po svoju lunu, jurcam
kroz centar samo da bi se zaglavila na autoputu Vest sajd, da nešto
razjasnimo. Zaista jesam mislila da je Kevin u kolevci vrištao iz
čistog, bezrazložnog besa. Čvrsto verujem da je znao da će povrediMoramo
da razgovaramo o Kevinu
ti onu konobaricu kad se podsmehnuo njenom „ukakanom licu", i
da mi je upropastio mape na zidu radne sobe iz sračunate pakosti,
a ne iz zabludele kreativnosti. Još sam ubeđena da je sistematski
naveo Violetu da odere sloj kože s gotovo celog tela i da je tražio
pelene do šeste godine ne zato što je bio istraumiran, zbunjen ili
spor u razvoju, već stoga što je neprestano bio na ratnoj nozi s
majkom. Smatrala sam da je lutke i slikovnice koje sam mu brižljivo
pravila uništio jer su mu više vredeli kao simboli njegove
„evo ti ga na" nezahvalnosti nego kao sentimentalne igračke, i
bila sam ubeđena da je namerno potajno naučio da računa i čita
kako bi mi uskratio da se osećam korisno kao roditelj. Moja uverenost
da je on odvrnuo leptir-spojnicu na biciklu Trenta Korlija
nepokolebljiva je. Nisam gajila iluzije da su larve gubara same
upale u Silijin ruksak niti da se ona sama popela šest metara uz
beli hrast i zapela na grani; verujem da nije bila njena zamisao da
smeša ručak od tajlandskog kari sosa i vazelina, kao ni da se igra
„kidnapovanja" i „Viljema Tela". Bila sam sasvim ubeđena da se
Kevin, šta god da je šaputao na uho nazovimo je Alisi, nije divio
njenoj haljini; i ma kako da je ona kiselina dospela Siliji u levo oko,
stoprocentno sam sigurna da je Kevin u tome igrao još nekakvu
ulogu sem one plemenitog spasitelja. Njegovo drkanje kod kuće
kraj širom otvorenih vrata smatrala sam razvratnim seksualnim
zlostavljanjem majke, a ne neobuzdanim divljanjem tinejdžerskih
hormona. Ako i jesam rekla Meri da Lora proguta čikanje, bilo mi
je sasvim verovatno da je naš sin kazao njenoj krhkoj, neuhranjenoj
ćerki da je debela. Meni nije bila misterija kako se ona lista
za odstrel našla u pretincu Migela Espinoze, i mada sam preuzela
punu odgovornost što sam zarazila sve kompjutere u firmi, za
mene je hobi skupljanja kompjuterskih virusa bio ništa drugo do
poremećen i izopačen. Čvrsto sam ostala pri stavu da je montirano
saslušanje Viki Pagorski bilo majstorija Kevina Hačadurjana
lično. Priznajem, pogrešila sam misleći da nam je sin odgovoran
za bacanje parčića cigle na automobile na autoputu, i do pre deset
dana onu dragu mi fotografiju iz Amsterdama što je nestala otpisala
sam kao još jednu žrtvu nenadmašne zlobe svog sina. Dakle
jesam, kao što sam rekla, uvek polazila od najgoreg. Ali čak i moj
4 1 7
4 1 8 LAJONEL ŠRAJVER
neprirodni materinski cinizam ima svoje granice. Kad mi je Rouz
kazala da je došlo do divljačkog napada u Kevinovoj gimnaziji i
da se strahuje da ima mrtvih učenika, zabrinula sam se za njega.
Ni na tren nisam pomišljala da je počinilac naš sin.
Svedočenja očevidaca, a naročito ona data neposredno po odigravanju
događaja, notorno su oprečna. Na licu mesta vladaju dezinformacije.
Red se uvede u haos tek pošto se sve okonča. Otuda
sada, uz samo dva-tri udara po tastaturi, mogu na internetu da
pristupim brojnim verzijama u kojima su aktivnosti našeg sina
tog dana prikazane po hronološkom redosledu. Malo mi je delića
ove priče bilo dostupno kad sam kolima uletela na parking škole
slušajući radio, ali preda mnom su se pružale godine kontemplacije
i refleksije u kojima ću natenane, iz hobija, moći da sklapam
ovu slagalicu, baš kao što će i sam Kevin još godinama imati na
raspolaganju loše opremljenu stolarsku radionicu u kojoj će moći
da teše, šmirgla i glača svoje opravdanje.
Škole obično ne smatraju svoje memorandume ključevima carstva
nebeskog i sumnjam da ih drže pod katancem. Na koji god
način došao do njih, Kevin je dovoljno pazio na časovima engleskog
kod Dejne Roko da shvati kako forma diktira ton. Kao što u
školskim sastavima ne koristiš moderni žargon, tako se ni pišući
na školskom memorandumu ne upuštaš u nihilističke igrarije s
troslovnim rečima. Otuda zvanični dopis upućen, naprimer, Grir
Ulanov - poslat na vreme, s obzirom na tromu najačku poštansku
službu - odiše sluhom za autentičnost, koju je Kevin pokazao izigravajući
Rona Hauarda pred tobom i stidljivu, uzrujanu žrtvu
pred Alanom Striklendom:
Draga Grir
Nastavno osoblje gimnazije Gledston ponosi se svim svojim učenicima
jer svaki od vas svojim izuzetnim talentima daje doprinos
društvu. Ipak, pojedini učenici neizbežno privlače našu pažnju
ističući se u umetnosti ili imajući ogroman udeo u kreiranju dinamičnog
obrazovnog ambijenta. Zadovoljstvo nam je da, na kraju
školske godine, nagradimo takve izvanredno zaslužne đake.
Moramo da razgovaramo o Kevinu
Posle konsultacija s profesorima i drugim osobljem, sastavio
sam listu od devet primernih đaka koji najviše zavređuju našu
nagradu Blistave mlade nade. S velikim zadovoljstvom obaveštavam
te da si i ti među tih devetoro, istakavši se izuzetnim doprinosima
u politici i podizanju nivoa građanske svesti
Kao sledeći korak u ostvarivanju naše zamisli, pozivamo sve
dobitnike nagrade Blistave mlade nade da se u četvrtak, osmoga
aprila, u 15.30, okupe u fiskulturnoj sali. Nadamo se da ćete početi
s pripremom programa za prigodni skup početkom juna na
kojem će ove nagrade biti dodeljene. Poželjna je demonstracija
vaših čudesnih talenata. Oni od vas koji se bave umetnošću lako
će iskazati svoje umeće; ostali koji su više talentovani za nauku
moraće da upotrebe maštu i smisle na koji će način najbolje pokazati
svoja dostignuća.
Iako smo izbor načinili isključivo na osnovu zasluga, nastojali
smo da ova grupa bude sastavljena od pripadnika oba pola, različitih
rasa, nacionalnosti, veroispovesti i seksualnog opredeljenja
kako bi dobitnici nagrade zgodno oslikali raznovrsnost našeg
društva.
I na kraju, sve vas ljubazno molim da ne govorite nikome kako
ste odabrani za ovu nagradu. Budem li čuo da se neko hvališe,
uprava će možda biti prisiljena da se predomisli u vezi s vašom
kandidaturom. Zaista bismo voleli kad bismo mogli svakog učenika
da nagradimo zbog njegove jedinstvene ličnosti, i veoma
je važno da ne izazivate nepotrebnu ljubomoru pre nego što se
objavi ko su dobitnici nagrade.
Moje srdačne čestitke.
Iskreno,
Donald Bivons
direktor
Identične dopise, prikladno popunjene, dobilo je još osmoro
učenika. Deni Korbit pohvaljen je za glumu, Džef Rivs za sviranje
klasične gitare, Lora Vulford za „vođenje računa o sebi", Brajan
Miš Ferguson za poznavanje informatike, Zigi Rendolf ne samo
za balet već i za „promovisanje tolerancije i prava na različitost",
Migel Espinoza za uspeh u školi i „bogat rečnik", Soveto Vošington
za sport, Džošua Lukronski za „poznavanje kinematografije" i što
- zameram ovde Kevinu što nije uspeo da se obuzda, mada većina
4 1 9
4 2 0 LAJONEL ŠRAJVER
ljudi nije sklona da laskanje prima s podozrenjem - „zna napamet
svaki scenario Kventina Tarantina". Dejni Roko upućeno je nešto
drugačije pismo, u kojem se moli da predvodi skup u četvrtak, ali
i obaveštava da je izabrana za najomiljenijeg profesora, te se, kako
su i svi ostali profesori omiljeni, i od nje traži da ne razglašava kako
je dobila nagradu.
Zamka je bila dobro postavljena, ali je lako mogla zakazati. Dejna
Roko mogla je pomenuti skup Bivonsu, koji bi tvrdio da o tom
ništa ne zna i čitava bi se stvar mogla razotkriti. Može li se zaista
za Kevina reći kako je imao sreće? Nije ništa pominjala.
Sedmog aprila uveče Kevin je navio budilnik pola sata ranije
nego obično i za sutradan spremio komotnu odeću koja mu neće
sputavati pokrete. Odabrao je onu belu košulju s lepršavim rukavima
kao za mačevanje u kojoj dobro izgleda na slikama. Ja bih
se, lično, cele te noći u mukama prevrtala po krevetu, ali s druge
strane ja nikad ne bih ni smislila takav groteskni poduhvat, te stoga
mogu pretpostaviti samo ovo: ako Kevin i nije oka sklopio, onda
je to bilo zbog uzbuđenja.
Narednog jutra Kevin je u školski autobus ušao s velikim teretom
- samo oni katanci za bicikl težili su tri kilograma svaki - ali
on je još na početku polugodišta udesio te individualne streličarske
treninge jer se, kako je interesovanje za tu nepopularnu rekreaciju
bilo slabo, pravi čas nije mogao organizovati. Ostalim đacima
postalo je sasvim uobičajeno da ga vide kako tegli neophodnu
opremu u školu. Niko nije bio dovoljno upućen u finese tog tupavog
sporta pa da ga uznemiri to što Kevin ne vuče, po običaju, luk
ili dugi luk, već samostrel; uprava se kasnije polomila poričući da
mu je ikada bilo dopušteno da unese samostrel u školu. Iako je
posedovao znatan broj strela - morao je da ih nosi u sportskoj
torbi - niko se na to nije osvrnuo. Školski drugovi izbegavali su
Kevina i u osmom razredu, ali u drugoj godini gimnazije zaobilazili
su ga u još širem luku.
Nakon što je, kao i obično, odneo streličarski pribor u ostavu
za opremu u fiskulturnoj sali, otišao je na nastavu. Na času engleskog
upitao je Dejnu Roko šta znači reč malevolencija, a ona se
ozarila.
Moramo da razgovaramo o Kevinu
Njegov individualni trening bio je zakazan za poslednji čas tog
dana, a kako je njegov entuzijazam sa sigurnošću ustanovljen, profesori
fizičkog nisu više dolazili da ga obilaze dok ispaljuje strele u
metu od iverice. Stoga je Kevin imao dovoljno vremena da iz fiskulturne
sale ukloni svu opremu i sprave poput vreća za udaranje,
kozlića ili teških strunjača. Pokretne tribine već su, baš zgodno, bile
podignute, a da bi se postarao da tako i ostane, Kevin je pričvrstio
male katance sa šifrom na spoju dvaju metalnih podupirača s obe
strane, te se više nisu mogle spustiti. Kad je završio, u fiskulturnoj
sali nije ostalo više ništa sem šest plavih strunjača - onih tankih,
za trbušnjake - poređanih veselo ukrug na sredini. Sportska hala
samostalna je građevina i udaljena je dobra tri minuta hoda od glavne
zgrade. U centralnu fiskulturnu salu vodi pet ulaza - iz muške
i ženske svlačionice, i ostave za opremu, kao i onaj iz predvorja;
vrata na spratu vode u nišu iz koje se pružao pogled na salu, gde su
bile smeštene sprave za aerobne i kondicione vežbe. Ipak, nijedna
od tih vrata nisu vodila van zgrade. Sala je bila neobično visoka,
čitava dva sprata, a prozori su bili postavljeni samo na vrhu; nije
se moglo spolja gledati unutra. Za to poslepodne nije bio zakazan
nijedan sportski događaj.
Zvono se oglasilo u tri sata, a već oko tri i petnaest utihnuo je
udaljeni žagor dece koja su odlazila kući. Sama sala bila je pusta,
mada je Kevin sigurno sa strepnjom koračao kad se ušunjao u
mušku svlačionicu i svukao prvi kriptonit lanac s ramena. On je
metodična osoba i u najobičnijim okolnostima, pa možemo biti
sigurni da je privezao odgovarajući ključ za svaki katanac presvučen
jarkožutom plastičnom folijom. Obavio je teški lanac oko
kvaka duplih vrata i čvrsto ga zategao. Svukao je s lanca zaštitni
crni najlon, zakačio sunčanožuti katanac za srednju alku, zatvorio
ga i zaključao, izvukao okrugli ključ iz brave i gurnuo ga u džep.
Usuđujem se da kažem kako je proverio vrata, koja bi se sada samo
malčice odškrinula i zakočila. Ponovio je taj postupak i u ženskoj
svlačionici, potom na vratima koja su vodila u ostavu za opremu
i kroz njena stražnja vrata otišao u teretanu.
Sada znam da su ti katanci bili pravo remek-delo u zaštiti bicikala.
Onaj deo u obliku slova U na malenom, snažnom katancu
4 2 1
4 2 2 LAJONEL ŠRAJVER
dug je samo pet centimetara, te potencijalni lopov nema oslonac
za polugu. Sam lanac iskovan je i spojen u fabrici; karike su centimetar
debele. Kriptonit lanci poznati su po svojoj otpornosti na
toplotu, pošto se zna da profesionalni kradljivci bicikala koriste
letlampe, a kompanija je toliko sigurna u svoju tehnologiju da
garantuje pun povraćaj novca po prodajnoj ceni ukoliko vam
ukradu bicikl. Za razliku od garancija mnogih konkurentskih
kompanija, njihova važi čak i u Njujorku.
Mada je tvrdio da ga tvoj posao, Frenkline, ne zanima, Kevin
je upravo tad pokrenuo najveću reklamnu kampanju koju je Kriptonit
ikad imao.
Oko tri i dvadeset, na glavni ulaz iz predvorja, koji je ostao
nezaključan, počeli su da pristižu prvi dobitnici nagrade Blistave
mlade nade, kikoćući se veselo i samozadovoljno.
„Lična higijena, majko moja!", uzviknuo je Soveto.
„Неј, mi smo blistave mlade nade", kazala je Lora zabacujući
svilenkastu smeđu kosu. „Zar nećemo dobiti stolice?"
Miš je otišao do ostave za opremu da pronađe koju stolicu na
rasklapanje, ali kad se vratio i obavestio ih da je sala za danas već
zaključana, Grir je kazala: „Ра ne znam, ovako je nekako prijatnije.
Možemo da sedimo u turskom sedu, kao oko logorske vatre."
„Mooolim?", kazala je Lora, koja se obukla - oskudno. „U
turskom sedu u ovoj suknji? Pa to je Versaće, pobogu! Neću da je
usmrdim znojem trbušnjaka."
„Неј, curo", Soveto je glavom pokazao na njeno vretenasto telo.
„Ti ćeš jedino tako i da osetiš znoj trbušnjaka."
Kevin je iz niše mogao da čuje svoje laureate, iz onog udubljenja
na gornjoj etaži; sve dok je stajao u dnu, uza zid, nisu ga odozdo
mogli videti. Tri bicikla, pokretnu stazu i spravu za veslanje već
je bio odvukao od zaštitne ograde niše. Izvađene iz torbe, njegove
zalihe strela, njih stotinak, štrčale su iz dve kofe.
Primamljen veličanstvenim odjekom, Deni je iz sveg glasa
poneseno otpevao nekoliko stihovapesme Don't Drink the Water,
a Zigi, kome je prešlo u naviku da vrcka po školi u trikou i helankama
kako bi pokazivao svoje listove, nije odoleo a da se ne pojavi u,
kako je to Kevin kasnije nazvao, „velikom pederskom stilu", pa je
Moramo da razgovaramo o Kevinu
celom dužinom sale izveo seriju pirueta na vrhovima prstiju i završio
sa grand jete* Ali Lora, koja je očigledno smatrala da nije kul
merkati pedere, nije skidala oči s Džefa Rivsa - lepog plavookog
dečaka s dugim plavim konjskim repom u koga je bilo zaljubljeno
desetak devojčica iako je bio povučen i smrtno ozbiljan. Među obožavateljkama
kojima je za Džefom išla voda na usta bila je i Lora
Vulford, po rečima jedne njene drugarice u intervjuu za NBC, što,
pre nego njegova virtuoznost na gitari s dvanaest žica, objašnjava
zašto je i on proglašen blistavom mladom nadom.
Migel, koji je sigurno sebi govorio kako ga ne vole jer je pametan
ili jer je Latinoamerikanac - sve samo ne što je malo debeljuškast
- smesta se bacio na plavu strunjaču i ozbiljno, stuštenih
obrva, zabio nos u pohabanu knjigu Alana Bluma Sumrak američkog
uma. Kraj njega je sedela Grir i, počinivši grešku zajedničku
svim odbačenicima sveta misleći da se škartirani međusobno vole,
zdušno pokušavala da ga uvuče u razgovor o intervenciji NATO-a
na Kosovu.
Dejna Roko stigla je u tri i trideset pet. „Hajdemo, društvo!",
pozvala ih je. „Zigi, to je baš dramatično, ali ovo nije čas baleta.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
Možemo
li da pređemo na posao? Ovo je lepa prilika, ali za mene ipak
prekovremeni rad, a htela bih da stignem kući pre Letermana."**
U tom trenutku stigao je i radnik u kantini noseći tacnu sa
sendvičima u foliji. „Gde da vam spustim ovo, gospođo?", pitao
je Dejnu Roko. „Gospodin Bivons nam je naložio da vam obezbedimo
okrepljenje."
„Baš je to pažljivo od Dona!", uzviknula je ona.
Pa, neko zaista jeste bio pažljiv. I moram reći, sendviči su bili
lep potez, ukrasni detalj autentičnog školskog skupa. Ali Kevin je
možda malo presolio, pa će taj gest platiti kolateralnom štetom.
„Gospođo, završila mi se smena. Je l' bi mogao malo da pikam
basket? Biću tamo, skroz na drugom kraju, neću vam smetati. U
mom kraju nema koševa. Bio bih vam zahvalan."
* Grand jete (franc.) - veliki skok u baletu. (Prim. prev.)
** Poznata televizijska emisija Kasni šou Dejvida Letermana koja se prikazuje
pola sata pre ponoći. (Prim. prev.)
423
4 2 4 LAJONEL ŠRAJVER
Dejna Roko sigurno je oklevala - buka će ih ometati - ali radnik
u kantini bio je crnac.
Kevin se svakako pojeo od muke što je ostavio onu loptu u
ćošku, ali sad su ga, u dvadeset do četiri, još više mučili izostanci.
Samo se devet od deset zvanica na zabavu javilo na dužnost,
kao i jedan padobranac. Ova operacija nije bila organizovana za
zadocnele goste, i dok je sastanak bio u toku, sigurno je grozničavo
smišljao plan za vanredne situacije u koji bi uključio i neblagovremeno
pojavljivanje Džošue Lukronskog.
„Uh, ooodvratno!", kazala je Lora i poslala tacnu dalje. „Pržena
ćuretina. Sasvim nepotrebne kalorije."
„Deco", počela je Dejna Roko, „nајрrе želim svima da vam
čestitam što ste odabrani za ovu specijalnu nagradu..."
„Dooo-bro!" Vrata u predvorju širom se otvoriše. „Uživimo
se u lik!"
Kevin se nikad nije toliko obradovao što vidi savršeno iritantnog
Džošuu Lukronskog. Krug se raširio kako bi se napravilo
mesta za Džoša, a za to vreme Kevin se iskrao iz niše i spustio niz
stepenice sa još jednim kriptonit lancem. Mada je bio tih koliko je
mogao, lanac je svejedno zvecnuo, pa mu je možda ipak bilo drago
što radnik u kantini lupa loptom. Kad se vratio u nišu, vezao je
poslednji lanac oko unutrašnjih ručki duplih vrata.
Voila! Prosto ko pasulj.
Da li se premišljao ili se naprosto naslađivao? Sastanak je trajao
još pet minuta pre nego što je Kevin nečujno prišao ogradi
sa spremljenim samostrelom. Mada se sad mogao videti odozdo,
družina je bila previše zaokupljena planiranjem kako će primiti
nagrade da bi dizala pogled.
„Mogla bih da održim govor", predloži Grir. „Recimo, kako bi
trebalo ukinuti poziciju specijalnog tužioca. Zato što mislim da je
Kenet Star oličenje zla!"*
„А šta kažeš na nešto manje razdorno?", predloži joj Dejna
Roko. ,,Ne želiš valjda da se zameriš republikancima?"
* Kenet Star - nezavisni specijalni istražitelj koji je vodio istragu protiv Bila
Klintona i nakon čijeg je svedočenja pokrenut postupak za opoziv predsednika.
(Prim. prev.)
Moramo da razgovaramo o Kevinu 4 2 5
„Nego šta!"
Blag, kratak fijuk. Kao što postoji neznatan razmak između
sevanja munje i praska groma, tako je načas zavladala neprobojna
tišina između fijuka strele što je probila Versaće bluzu Lore Vulford
i trenutka kada su ostali đaci zavrištali.
„О, bože!"
„Odakle je došla!"
„Krv iz nje LIPTI!"
Fiju-tup. Kako još nije uspeo da se podigne, Migel je dobio
strelu u stomak. Fiju-tup. Džefu se zarila između lopatica kad se
nagao ka Lori Vulford. Mogu samo da zaključim kako je, svih onih
sati koje je proveo vežbajući u dvorištu, mali crni centar mete u
sredini onolikih koncentričnih krugova bio u Kevinovim mislima
savršeni krug na Versaće viskozi. Pogođena pravo u srce, Lora je
bila mrtva.
„Еnо ga tamo!", pokazao je Deni.
„Deco, izlazite! Bežite!", naredila je Dejna Roko, mada nije
morala. Ostala nepovređena deca već su u stampedu jurila ka
glavnom izlazu, gde su davala potpuno novi smisao izrazu panične
šine* Međutim, s obzirom na položaj niše, nije postojao nijedan
kvadratni centimetar sale do kog se nije moglo dobaciti s njene
ograde, što će svi oni uskoro otkriti.
,,Oh, sranje! Trebalo je da znam!", povikao je Džošua podigavši
pogled dok je tresao vrata ostave za opremu koja je Miš već pokušao
da otvori. „То je Hačadurjan."
Fiju-tup. Džef Rivs je, dok mu je strela zarivena u leđa podrhtavala,
udarao po ulaznim vratima i dozivao u pomoć kad mu se
druga zabila u potiljak. Miš je otrčao do izlaza u muškoj svlačionici,
gde su vrata malo popustila pa se zakočila, i dobio strelu u tur;
nije ga ubila, ali dok je hramao ka poslednjem izlazu u ženskoj
svlačionici, svakako je počeo da uviđa kako ima i više nego dovolj -
no vremena da primi strelu koja to hoće.
I Dejna Roko stigla je do ženske svlačionice u isto vreme, noseći
Lorino telo u naručju - uzaludan ali junački čin, koji je naročito
* Mehanizam za otvaranje vrata u slučaju opasnosti. (Prim. prev.)
4 2 6 LAJONEL ŠRAJVER
istaknut na komemoraciji. Miš pogleda Dejnu Roko u oči i odmahnu
glavom. Dok su njegovi drugari vrišteći kružili od vrata do vrata,
uskovitlani kao testo u mikseru, Miš je povikao nadjačavši ciku:
„Vrata su zaključana! Sva su vrata zaključana! Nađite zaklon!"
Iza čegal
Radnik u kantini, slabije upoznat s procedurom u slučaju pucnjave
u školi od đaka, koji su pohađali razne pripremne seminare
te se odmah uživeli u lik - išao je prilepljen uza zid kao da opipava
i traži one tajne prolaze iz krimića, krećući se sporo kako ne bi
privlačio pažnju. Uzaludno pipajući po betonu, sklupčao se kao
fetus postavivši loptu između glave i strelca. Kevin se bez sumnje
iznervirao što je dopustio da bilo kakva prepreka, ma kako mala,
ostane u sali, pa je neefikasna zaštita samo privukla paljbu. Fiju-
-tup. Lopta je probodena.
„Kevine!", povikala je njegova profesorka engleskog i telom
zaklonila Miša, sateravši ga u najdalji ćošak. „Molim te prestani!
Molim te, molim te prestani!"
„Malevolencija", razgovetno je siknuo Kevin odozgo; Džošua
je kasnije kazao kako je čudno da se ta relativno tiho izgovorena
reč uz svu graju ipak čula. Bilo je to jedino što je Kevin tokom
celog događaja rekao. Potom je fiksirao pogledom svog najvernijeg
saveznika među profesorima gimnazije Gledston i zabio joj strelu
pravo među oči.
Kad je pala, Miš je ostao nezaklonjen u ćošku, i mada je čučnuo
i sakrio se iza njenog tela, ipak je primio još jednu strelu, koja mu
je probila plućno krilo. To će ga naučiti da ne otkriva tajne kompjuterskih
virusa običnim sajber-diletantima koje zapravo mnogo
više zanima streličarstvo.
Ali Miš se, po Džošuinom mišljenju, dobro dosetio; Lukronski
je pre toga zgrnuo sve tanke plave strunjače i pokušao da napravi
nekakav zaklon, ali to nije bilo ni približno uspešno kao u filmovima
i već su mu dve strele prozujale na samo nekoliko centimetara
od glave. Dok je Kevin vredno kidao snažne butine Soveta Vošingtona,
Džošua je odjurio u Mišov ugao i tu sklepao sebi nekakav
zaklon od plave sunđeraste gume, tela Dejne Roko, Lore Vulford
i Miša Fergusona, koji je polusvestan ječao. Iz tog je zagušljivog
Moramo da razgovaramo o Kevinu 427
šatora posmatrao rasplet vireći ispod Lorinog pazuha, dok su Mišu
na usta izbijali mehurovi. Bilo mu je vruće, a vazduh je bio zasićen
oštrim smradom znoja od straha i još jednim, strašnijim, mučno
sladunjavim mirisom.
Odustavši od potrage za bezbednim utočištem, Grir Ulanov
je otišla pravo do zida pod ogradom niše i stala šest metara ispod
zlog im Kupidona. Konačno je pronašla ogavnijeg crnog đavola
od Keneta Stara.
„Mrzim te, glupa debilčino!", vrištala je. „Dabogda te spržili na
stolici! Dabogda te napunili otrovom, a ja da gledam kako umireš!"
Bilo je to brzo preobraćanje. Samo mesec dana ranije napisala je
sastav u kome je žestoko osudila smrtnu kaznu.
Kevin se nagnuo preko ograde i ispalio strelu pravo nadole,
pogodivši Grir u stopalo. Zabila se u drveni parket i prikovala je
u mestu. Grir se, sva prebledela, mučila da iščupa strelu iz poda,
a on joj je tad prikovao i drugo stopalo. Mogao je slobodno malo
da se zabavi. Ostalo mu je bar još pedeset-šezdeset strela.
Za to vreme ostala ranjena deca dovukla su se do onog najdaljeg
ugla i tamo popadala kao vudu lutkice prepune igala. Većina
ih se zgurila na podu trudeći se da budu što manje mete. Ali Zigi
Rendolf, još neozleđen, otkoračao je do same sredine sale i stao
ispršenih grudi, skupljenih peta i skvrčenih prstiju. Crnomanjast i
lepog lica, bio je to naočit momak koji je plenio svojom pojavom,
mada otrcano feminiziranih manira. Nikad nisam znala jesu li
ženskasti pokreti homoseksualaca urođeni ili izvežbani.
„Hačadurjane!" Zigijev glas odjeknuo je kroz jauke. „Slušaj
me! Ne moraš ovo da radiš. Mnogi će biti dobro samo ako odmah
pozovemo hitnu pomoć!"
Na ovom mestu valja ubaciti podsećanje da je, nakon što je
Majkl Karnil, hiljadu devetsto devedeset sedme u Paduki u Kentakiju,
pucao na onu grupu što se molila, jedan pobožni maturant
gimnazije Hit, propovednikov sin knjiškog imena Ben Strong,* slavljen
diljem cele zemlje što je blago prišao ubici i nagovarao ga da
spusti oružje, izlažući se pri tom smrtnoj opasnosti. Prema legendi,
* Strong na engleskom znači snažan, jak. (Prim. prev.)
4 2 8 LAJONEL ŠRAJVER
Karnil je na to bacio pištolj i srušio se. Kako je čitava nacija bila
gladna junaka u događajima koji su inače postali nepopravljiva
svetska bruka, ova je priča bila opštepoznata. O Strongu se pisalo u
časopisu Tajm, a gostovao je i kod Larija Kinga. Možda je Zigi bio
upoznat s tom parabolom te mu je to ulilo hrabrosti da se obrati
napadaču, a nečuveno divljenje koje je izazvalo njegovo priznanje
da je homoseksualac, na jednom školskom skupu tog polugodišta,
sigurno mu je samo osnažilo veru u ubedljivu moć reči.
„Znam da si sigurno zbog nečeg vrlo potresen, u redu?", nastavio
je Zigi. Većina Kevinovih žrtava još nije bila mrtva, a neko ga
je već sažaljevao. „Siguran sam da silno patiš! Ali ovo nije način
da..."
Na nesreću po Zigija apokrifna priroda strogih, hipnotišućih
reči Bena Stronga Majkle, spusti pištolj! otkriće se tek u proleće
dvehiljadite godine, na suđenju na prvostepenom sudu, po žalbi
koju su roditelji žrtava podneli protiv više od pedeset strana - uključujući
i roditelje, profesore, školske zvaničnike, druge tinejdžere,
komšije, autore video-igara Doom i Quake, i producenata filma
Dnevnik jednog košarkaša. Strong je pod zakletvom priznao da su
mediji ulepšali njegov prvobitno zbrkan prikaz događaja dat direktoru,
a priča se potom otela kontroli. Uhvaćen u laži, od tada je sav
jadan. Kad je naš heroj prišao Majklu Karnilu, ovaj je zapravo već
prestao da puca i pao na tlo, i njegova predaja nije imala nikakve
veze s rečitom molbom Bena Stronga, koji je prkosio smrti. „Jednostavno
je završio", svedočio je Strong, ,,i bacio pištolj."
Fiju-tup. Zigi se zateturao unazad.
Nadam se da ti ovaj hronološki redosled događaja nisam ispričala
toliko smireno i hladno da se čini da sam neosećajna. Radi
se samo o tome da su činjenice veće, snažnije i bleštavije od bilo
čije sitne patnje. Ja samo prepričavam sled događaja koji je uspostavio
Njuzvik.
Ponavljajući njihovu priču, ja se, međutim, ne pravim kako
imam odličan uvid u Kevinovo stanje svesti, što je jedina strana
zemlja u koju se neizmerno ustežem da kročim. Džošuini i Sovetovi
opisi izraza lica našeg sina gore u niši ne podudaraju se sa
izveštajima o sličnim događajima. Ona kolumbajnska deca, na
Moramo da razgovaramo o Kevinu
primer, bila su manična, zacakljenih očiju i ludačkog smeška.
Kevin je, nasuprot njima, opisan kao „usredsređen" i „bezizrazan".
Ali opet, on je uvek tako izgledao na strelištu, i to samo na strelištu,
kad malo bolje razmislim - kao da je postajao strela i u tom
otelotvorenju pronalazio svrsishodnost koja je toliko upečatljivo
nedostajala njegovoj svakodnevnoj flegmatičnoj ličnosti.
Ipak, razmišljala sam o tome kako za većinu nas postoji čvrsta,
neprobojna barijera između najmaštovitije smišljanih strahota i
njihovog izvršenja u stvarnosti. To je isti onaj metalni zid koji se
podiže između noža i mog ručnog zgloba čak i onda kad sam najočajnija.
Pa kako je onda Kevin mogao da podigne onaj samostrel,
uperi ga Lori u grudi, a potom stvarno, odistinski, u vremenu i
prostoru, odapne strelu? Mogu samo da pretpostavim kako je
otkrio ono što ja ne želim nikad da spoznam - da barijere nema.
Da se, poput mojih putovanja u inostranstvo ili one apsurdne
ideje kupovine lanaca za bicikl i slanja pozivnica na školskim
memorandumima, i samo povlačenje okidača može razbiti na
niz jednostavnih sastavnih delova. Povlačenje okidača samostrela
ili pištolja nije možda ništa čudesnije od uzimanja čaše vode. Plašim
se da prelazak u „nezamislivo" nije, izgleda, ništa veći atletski
podvig od prekoračivanja praga neke obične prostorije; a u tome
je, ako hoćeš, trik. Tajna. A kao i uvek, tajna je da tajne nema. Svakako
mu je došlo da se nasmeje, mada to nije u njegovom stilu;
oni kolumbajnski klinci jesu se smejali. A kad uvidiš da te zapravo
ništa ne sprečava - da je barijera, naizgled tako neprobojna, samo
u tvojoj glavi - sigurno je moguće prelaziti tamo-amo preko tog
praga, iznova i iznova, pucanj za pucnjem, kao da je neki bezopasan
nikogović povukao crtu preko tepiha koju ne smeš preći,
a ti je drsko preskočiš, pa se vratiš i ponovo skočiš preko nje u
podrugljivom plesu.
Kad sam to rekla, najviše me izjeda ovaj poslednji deo. Nemam
metaforu kojom bih nam ga približila.
Ako ti se čini neverovatno da se niko nije odazvao na vapaje u
pomoć, fiskulturna sala je izolovana, a deca koja su se zadržala u
školi kasnije su priznala da su čula vriske i povike, ali su, sasvim
razumljivo, pretpostavila da se tamo održava neki uzbudljiv ili
4 2 9
4 3 0 LAJONEL ŠRAJVER
žestok sportski događaj. Nije bilo indikativnog praska puščane
paljbe. A najočiglednije objašnjenje za to što se niko nije uspaničio
jeste to što je pokolj, iako treba vremena da se ispriča, trajao najviše
deset minuta. Ali, ako Kevin i jeste zapao u nekakvo izmenjeno
stanje svesti, ono je potrajalo mnogo duže od deset minuta.
Soveto se onesvestio, što ga je verovatno spaslo. Džošua je ostao
nepomičan, njegova mesnata tvrđava tresla se od sistematske kiše
strela, a nekoliko njih dokrajčiće Miša Fergusona. Krici u pomoć
ili bolni vapaji onih dalje niza zid ućutkani su dodatnim pogocima.
Nije se žurio, Frenkline - ispraznio je oba vedra, gađao sve
dok se onaj niz mlitavih žrtava nije nakostrešio poput porodice
bodljikavih prasića. Ali užasniji od ovog bednog streličarskog
treninga - njegove se žrtve nisu više mogle smatrati pokretnim
metama - bio je njegov kraj. Iznenađujuće je teško ubiti nekoga
iz samostrela. Kevin je to znao. I zato je čekao. Kad je u dvadeset
do šest radnik obezbeđenja konačno došetao da zaključa salu,
prepao se kad je ugledao kriptonit lance, pa provirio kroz prorez
između vrata i ugledao krv, Kevin je čekao. Kad je policija došla
s onim ogromnim ali beskorisnim kleštima za sečenje (koja su
samo ulubila lanac), te su na kraju morali da nabave električnu
testeru za metal koja je pištala i rasipala varnice - a za sve to je
trebalo vremena - Kevin je podigao noge na ogradu niše i čekao.
Zaista, taj otegnuti interludij između poslednje strele koju je ispalio
i trenutka kada je specijalni tim konačno, u pet do sedam, uleteo
kroz vrata predvorja bilo je ono neispunjeno vreme u kome
bi mu, kao što sam mu kazala kad mu je bilo šest godina, dobro
došla knjiga.
Lora Vulfrod i Dejna Roko umrle su od ozleda koje su im
nanele strele. Zigi, Miš, Deni, Grir, Džef, Migel i radnik u kantini
iskrvarili su na smrt, kap po kap.
(6. april 2001. - nastavak)
Kad sam izletela iz kola, parking je već bio krcat policijskim kolima
i kolima hitne pomoći. Lepršava žuta traka označavala je njeMoramo
da razgovaramo o Kevinu
gove granice. Tek je počelo da se smrkava, i brižni lekari bili su
osvetljeni jezivom mešavinom crvene i plave svetlosti. Nosila za
nosilima iznošena su na parking - bila sam prestravljena; činilo
se da im nema kraja. A ipak, čak i u svem tom pandemonijumu,
jedno će lice blesnuti jače od signalnih svetala na kolima, i oči će
mi u trenu prepoznati Kevina. Bila je to klasična usporena reakcija.
Iako možda i jesam imala problema s našim sinom, ipak mi je
laknulo što je živ. Ali uskraćen mi je luksuz uživanja u zdravim
materinskim instinktima. Na prvi pogled bilo je očigledno da
ne ide sam stazom što je vodila do sale već da ga policajci drže i
odvode, a jedini razlog što je držao ruke na leđima, a ne mlatarao
njima dok se po običaju onako drsko vukao, bio je taj što nije
imao drugog izbora.
Zavrtelo mi se u glavi. Na trenutak svetla na parkingu razletela
su se u besmislene mrlje poput paslika iza kapaka kad protrljaš
oči.
„Gospođo, moraćete, molim vas, da napustite ovaj prostor..."
Bio je to jedan od policajaca koji se pojavio na našim vratima
posle incidenta na nadvožnjaku, onaj krupniji, ciničniji. Izgleda
da se susreću sa svom silom razrogačenih roditelja čija posrnula
mila dečica potiču iz „dobre porodice" pošto me, čini mi se, nije
prepoznao.
„Ne razumete", rekla sam i dodala, izričući najtežu potvrdu
vernosti u životu, „to mi je sin."
Lice mu se smrklo. Na taj ću se izraz navići; na taj i na onaj sažaljivi
„sirota dušice, ne znam šta da ti kažem" koji je još gori. Ali tad
još nisam bila oguglala na to, pa kad sam ga upitala šta se desilo, po
mračnom pogledu u njegovim očima već mi je bilo jasno da sam
indirektno odgovorna za nešto veoma loše, šta god to bilo.
„Ima žrtava, gospođo", samo je toliko bio raspoložen da mi
kaže. „Najbolje je da dođete u stanicu milicije. Najbolje da idete
putem 59 do puta 303, i izađete na Orindžberg roud. Ulaz je iz
gradske većnice. Ukoliko niste već išli tamo."
„Mogu li... da razgovaram s njim?"
„Moraćete, gospođo, da se obratite onom policajcu tamo.
Onom s kapom." Brzo se udaljio.
4 3 1
4 3 2 LAJONEL ŠRAJVER
Dok sam se probijala do policijskih kola na čije je zadnje sedište
jedan policajac ubacio Kevina gurajući mu glavu, morala sam
čitavom nizu policajaca da objašnjavam ko sam, što je počelo da
me zamara. Konačno sam razumela onu novozavetnu priču o svetom
Petru i zašto je bio primoran da triput porekne povezanost s
nekim tamo društvenim parijom koga je napala rulja željna linča.
Možda sam ja bila u većem iskušenju od Petra da se odreknem,
jer ovaj dečak, kako god sebe nazivao, nije bio mesija.
Napokon sam se probila do marice čiji se sveobuhvatni natpis
sa strane „U saradnji sa zajednicom" nije izgleda više odnosio
na mene. Zurila sam u prozor, ali kroz staklo se nije videlo ništa
od treperavog odraza svetala. I zato sam skupila ruke i prinela ih
oknu. Nije plakao niti je pognuo glavu. Okrenuo se ka prozoru.
Bez zazora me je pogledao u oči.
Poželela sam da vrisnem Šta si to uradio?, ali to banalno pitanje
bilo bi egoistično retorsko, ismevanje roditeljskog odricanja.
Ubrzo ću saznati sve detalje. A znala sam da razgovor s njim može
biti samo apsurdan i nikakav više.
I tako smo nemo zurili jedno u drugo. Kevinovo lice odavalo
je smirenost. Na njemu su se još videli tragovi rešenosti, ali ta je
odlučnost već polako prelazila u tiho, sujetno zadovoljstvo dobro
obavljenim poslom. Oči su mu bile neobično bistre - neuznemirene,
gotovo spokojne - i prepoznala sam onu jasnoću pogleda
od jutros, mada mi se sad činilo da je od tog doručka prošlo deset
godina. Bio je to onaj isti tuđi sin koji je zbacio onu otrcanu masku,
ono vučenje nogu i mislim i valjda, i pretvorio se u uspravnog i
lucidnog čoveka s misijom.
Bio je zadovoljan sobom, videla sam to. I to je sve što je trebalo
da znam.
Ipak, kad danas zamišljam njegovo lice kroz taj prozor, sećam
se još nečega. Ispitivao me je pogledom. Tražio je nešto na mom
licu. Pomno je i uporno tragao, a onda se malo odmakao na sedištu.
Šta god da je to tražio, nije pronašao, a i to mu je, čini se, pričinilo
nekakvo zadovoljstvo. Nije se osmehnuo. Ali kao da jeste.
Moramo da razgovaramo o Kevinu
Dok sam se vozila ka policijskoj stanici u Orindžtaunu, plašim
se, Frenkline, da sam se naljutila na tebe. Nije bilo pošteno, ali
mobilni ti je i dalje bio isključen, a ti znaš kako se čovek usredsredi
na te male, logističke stvari da skrene sebi misli. Tad još nisam
mogla da se naljutim na Kevina, a i činilo mi se bezbednije da
iskalim svoj bes na tebi pošto nisi uradio ništa loše. Pritiskajući
besomučno dugme za ponovno pozivanje, psovala sam iz sveg
glasa za volanom. „Gde si ti? Pa već je pola osam! Uključi jebeni
telefon! Za ime božje, što si od svih dana baš večeras rešio da radiš
do kasno? Zar nisi čuo vesti?" Ali ti u džipu nisi slušao radio; više
si voleo da pustiš CD Brusa Springstina ili Čarlija Parkera. „Frenkline,
stoko jedna!", povikala sam, a još su me pekle vrele suze besa.
„Каkо možeš da me pustiš da sama kroz ovo prolazim?"
Najpre sam prošla pored gradske većnice jer ta sjajna, prilično
kičasta zeleno-bela zgrada spolja liči na neki restoran ili fitnes
centar samo za članove. Osim nespretno iskovanog bronzanog
friza, spomen-ploče u čast četvorice policajaca koji su poginuli
na dužnosti, i ogromni foaje belih zidova i bezbojnog linoleuma
ličio je na mesto gde očekuješ da vidiš strelice što te vode ka bazenu.
Ali samo prijemno odeljenje bilo je užasavajuće skučeno,
klaustrofobično, manje čak od onog odeljenja za hitne slučajeve
bolnice u Najaku.
Nije mi dat nikakav prioritet, mada me je službenica kroz
prozor šaltera hladno obavestila kako mogu da budem uz svog
„maloletnog prestupnika" - izraz koji je zazvučao nedolično blago
- dok se sastavlja zapisnik. Uspaničila sam se i zavapila: „Moram
li?", a ona mi je rekla: „Каkо želite." Pokazala mi je na jednu jedinu
crnu sofu od skaja, gde sam potpuno zanemarena sedela dok su
policajci jurcali tamo-amo. Osećala sam se i umešano i sporedno
u isti mah. Nisam želela tu da budem. Ako ti ovo zvuči kao grozno
ublažena izjava, hoću zapravo da kažem kako mi se rodilo jedno
novo osećanje, želja da ne budem nigde. Prosto rečeno, želela sam
da me nema.
Jedno kratko vreme na drugom kraju lepljive crne sofe od
skaja sedeo je neki dečak za koga sad znam da je Džošua Lukronski.
Čak i da sam poznavala tog učenika, sumnjam da bih ga tad
4 3 3
4 3 4 LAJONEL ŠRAJVER
prepoznala. Sitan dečko, ali koji tad uopšte nije ličio na tinejdžera
već na dete Silijinih godina, jer na njemu nije bilo ni traga od
onog mudrijaškog šepurenja po kome je očigledno bio poznat u
školi. Ramena su mu bila povijena, kratka crna kosa razbarušena.
Ruke je zario u krilo, a članke izvio pod neprirodno oštrim uglom
poput dece u uznapredovalom stadijumu mišićne distrofije. Sedeo
je potpuno nepomično. Činilo se da čak i ne trepće. Dodeljen mu
je čuvar, kog ja nisam zavređivala - i već mi se rodio onaj osećaj
da sam zaražena, kužna, u karantinu. Dečko nije reagovao kad je
uniformisani policajac kraj njega pokušao da ga zainteresuje za
vitrinu s izloženim modelima policijskih kola. Bila je to zaista prelepa
zbirka, sva od metala, a neka su kola bila veoma stara - kombiji,
prikolice, motocikli, fordovi iz 1949. iz Floride, Filadelfije,
Los Anđelesa. Policajac mu je s očinskom nežnošću objašnjavao
kako su jedna kola vrlo retka, iz vremena kad su njujorške marice
bile zeleno-bele - pre njujorških plavaca. Džošua je prazno gledao
pravo preda se. Ako je uopšte bio svestan da sam kraj njega,
nije, izgleda, znao ko sam, a ja zaista nisam imala namere da mu
se predstavljam. Pitala sam se zašto taj dečko nije, poput ostalih,
odveden u bolnicu. Nije se moglo sa sigurnošću znati da krv što
mu je natopila odeću nije njegova.
Posle nekoliko minuta jedna krupna, punačka žena uletela je
na vrata prijemnog odeljenja, ustremila se na Džošuu i u jednom
pokretu podigla ga u naručje. „Džošua!", vrisnula je. U prvom trenutku
stajao je mlitavo u njenom zagrljaju, ali potom joj je polako
obavio one distrofirane ruke oko ramena. Rukavi su mu ostavili
crvene mrlje po njenom bež kišnom mantilu. Zario je maleno lice
u njen široki vrat. U isti mah bila sam i dirnuta i ljubomorna. Meni
je takav susret bio uskraćen. Koliko te volim! Kako mi je drago što
si dobro! A meni, meni više nije bilo toliko drago što nam je sin
dobro. Otkad sam ga ugledala kroz prozor policijskih kola, mučilo
me je baš to što mu je očigledno dobro.
Njih troje odbauljaše kroz neka vrata. Službenica za šalterom
nije obraćala pažnju na mene. Ne znajući šta ću sa sobom, verovatno
da sam bila zahvalna zbog onog zadačića s mobilnim, koji sam
prebirala kao brojanicu; zanimala sam se okretanjem tvog broja.
Moramo da razgovaramo o Kevinu 4 3 5
Tek da unesem raznovrsnost, neko vreme sam pozivala naš kućni
broj, ali neprestano mi se javljala telefonska sekretarica, i ja bih
prekinula vezu usred one krute poruke jer sam mrzela svoj glas.
Već sam ostavila tri-četiri poruke, prvu smireno, poslednju kroz
jecaje - baš divna traka da te dočeka kad se vratiš kući. Robert je,
videvši da oboje kasnimo, sigurno poveo Siliju u Mekdonalds; obožavala
je njihovu pitu s jabukama. Zašto me on nije zvao? Imao
je broj mog mobilnog! Zar nije bar Robert čuo vesti? Oh, znam, u
Mekdonaldsu puštaju samo ambijentalnu muziku, a malo je verovatno
da je u kolima pustio radio pošto je vožnja vrlo kratka. Ali
zar ne bi to neko pomenuo dok su čekali u redu? Zar iko u oblasti
Roklend priča sad o nečemu drugom?
Kad su me dva policajca odvela u onu malu golu sobu, ja sam
već bila toliko rastrojena da sam bila sve samo ne ljubazna. A
verovatno sam zvučala i kao glupača. Nije mi bilo jasno zašto bih
zvala svog advokata kad izgleda uopšte nije bilo sumnje u to da
je Kevin počinilac. A bio je to prvi put da je iko našao za shodno
da njegovoj majci, makar u najkraćim crtama, objasni šta je to
počinio. Približan broj žrtava koji mi je jedan policajac hladno
saopštio kasnije se ispostavio kao preuveličan, ali dotle nisam
imala razloga da saznam kako je broj žrtava zverstva gotovo uvek
naduvan kad se prvi put objavi. Uostalom, ima li uopšte razlike u
tome roditi sina koji je ubio samo devetoro ljudi, a ne trinaestoro?
A i njihova su mi pitanja zvučala skaredno nebitna - kakav je đak
Kevin, kakav je bio tog jutra.
„Bio je malo osoran prema ocu! Inače, ništa posebno! Šta je
trebalo da radim? Da zovem policiju što mi je sin bezobrazan
prema ocu?"
„Polako, smirite se, gospođo Kačurijan..."
„Hačadurjan!", naglasila sam. „Možete li, molim vas, da mi
upamtite prezime?"
Oh, hoće!
„Dobro, gospodo Kadurijan. Odakle vašem sinu samostrel?"
„Dobio ga je za Božić! Oh, lepo sam rekla Frenklinu da je to
greška. Rekla sam mu. Mogu li, molim vas, ponovo da pozovem
muža?"
4 3 6 LAJONEL ŠRAJVER
Dopustili su mi da te pozovem, i posle još jednog bezuspešnog
pokušaja, klonula sam. „Izvinite, izvinite. Nisam htela da budem
gruba prema vama, briga me za prezime, mrzim ga. Ne želim nikad
više da ga čujem. Izvinite, molim vas..."
„Gospođo Hadarijan..." Jedan me je policajac snebivljivo
potapšao po ramenu. „Možda je bolje da vam drugi put uzmemo
izjavu."
„Neka, nego imam kod kuće ćerku, malu, Siliju, možete li...?"
„Razumem. Nego, plašim se da će Kevin morati da ostane u
pritvoru. Želite li da razgovarate sa sinom?"
Zamislivši onaj samozadovoljni, neumoljivi izraz spokoja koji
sam videla kroz prozor policijskih kola, stresla sam se i zarila lice
u ruke. ,,Ne, molim vas, ne", vapila sam osećajući se kao najgora
kukavica. Sigurno sam zvučala kao Silija dok slabašno preklinje da
je ne teram da se kupa kad iz odvoda kade još vreba ona mračna,
lepljiva strahota. „Molim vas, ne terajte me. Nemojte, molim vas.
Ne mogu da se suočim s njim."
„Onda je možda zasad najbolje da odete kući."
Tupo sam zurila u njega. Toliko me je bilo sramota da sam
iskreno verovala da će me zadržati u zatvoru.
Samo da bi prekinuo neprijatnu tišinu dok sam tako piljila u
njega, blago je dodao: „Kad dobijemo nalog, moraćemo da vam pretresemo
kuću. To će najverovatnije biti sutra. Ali ne brinite se, naši
su policajci vrlo obzirni. Nećemo vam preturiti kuću naopačke."
„Ма možete i da je spalite što se mene tiče", rekla sam. „Mrzim
tu kuću. Uvek sam je mrzela..."
Dva se policajca pogledaše: histerična je. A potom su me izveli
odatle.
Puštena - u šta nisam mogla da verujem - na parkingu sam
ojađeno prozujala pored svojih kola i nisam ih isprva prepoznala;
sve što je pripadalo mom sad već nekadašnjem životu bilo mi
je strano. A bila sam i zapanjena. Kako su mogli tek tako da me
puste? Sigurno sam već i tad, na samom početku, osetila snažnu
potrebu da budem pozvana na odgovornost, da položim račun.
Moramo da razgovaramo o Kevinu 4 3 7
Morala sam da se obuzdam i ne počnem da udaram po vratima
stanice i preklinjem službenicu na recepciji da me pusti da prespavam
u zatvoru. Tamo mi je svakako i bilo mesto. Bila sam ubeđena
da jedini ležaj na kome bih te noći mogla mirno da spavam jeste
jeftini, neravni dušek s grubim zatvorskim čaršavom, a jedina uspavanka
koja bi uopšte mogla da me uspava škripa kožnih cipela po
betonu i daleko zveckanje ključeva.
Ipak, kad sam konačno uspela da pronađem kola, postala sam
čudno smirena. Staložena. Sabrana. Poput Kevina. Ključevi. Farovi.
Pojas. Brisači povremeno, jer se skupljala fina izmaglica. Mozak
mi se ispraznio. Prestala sam da pričam sama sa sobom. Vozila sam
kući veoma polako, kočeći na žuto i zaustavljajući se, po propisu,
na raskrsnici iako nije bilo saobraćaja. A kad sam skrenula na naš
dugi prilaz i primetila da nijedno svetlo nije upaljeno, nisam razmišljala
o tome. Nisam htela.
Parkirala sam se. Tvoj džip bio je u garaži. Kretala sam se veoma
sporo. Isključila sam brisače i farove. Zaključala auto. Stavila
ključeve u onu tašnu iz Egipta. Pre nego što sam ušla u kuću,
zastala sam da razmislim o nekoj uobičajenoj sitnici za koju sam
morala da se pobrinem. Sklonila sam list s vetrobrana, podigla tvoj
konopac za preskakanje s poda garaže i obesila ga o kuku.
Kad sam upalila svetlo u kuhinji, pomislila sam kako uopšte ne
liči na tebe da ostaviš sve ono masno posuđe od doručka. Tiganj u
kome si pržio kobasice stajao je uspravno u sudoperi, ali ne i onaj
od prženica, a gotovo svi tanjiri i čaše još su bili na pultu. Tajms
raširen po stolu iako si svakog jutra, opsednut pedantnošću, odnosio
novine na hrpu u garaži. Kad sam upalila drugo svetlo, jednim
pogledom sam videla da nikog nema ni u trpezariji, ni u dnevnoj
niti u salonu; to ti je prednost kuće bez vrata. Ipak sam prošla kroz
svaku prostoriju. Polako.
„Frenkline!", viknula sam. „Silija!" Nervirao me je zvuk mog
glasa, bio je tako sitan i slab. A niko mi se nije odazvao.
Dok sam prolazila hodnikom, zastala sam kraj Silijine sobe
i morala da se nateram da uđem. Bila je mračna. Krevet joj je
bio prazan. Isto i u našoj spavaćoj sobi, u kupatilima, na tremu.
Ništa. Nigde nikog. Gde si? Jesi li otišao da me tražiš? Imala sam
4 3 8 LAJONEL ŠRAJVER
mobilni. Znao si broj. I zašto nisi krenuo džipom? Je li ovo neka
igra? Sakrio si se u plakar sa Silijom i kikotao. I to si baš ove noći
našao da se igraš?
Kuća je bila pusta. Osetila sam jak, iskonski poriv da pozovem
majku.
Dvaput sam obišla celu kuću. Iako sam već jednom pregledala
sve sobe, drugi put me je obuzela samo još veća strepnja. Imala
sam osećaj kao da je neko u kući, neko nepoznat, provalnik, i da mi
stalno izmiče pogledu, vreba me iza leđa, krije se iza ormarića, drži
mesarski nož. Konačno sam se sva uzdrhtala vratila u kuhinju.
Prethodni vlasnici sigurno su postavili one reflektore iza kuće
računajući na raskošne baštenske zabave. Mi nismo voleli baštenske
zabave i retko smo koristili te reflektore, ali sam znala gde se
pale: levo od ostave, kraj kliznih staklenih vrata što su vodila u
dvorište na uzbrdici. Tu sam nekad stajala čežnjivo gledajući kako
igraš s Kevinom bejzbol i osećajući se isključeno. I tog trenutka
osećala sam se slično - odbačeno. Kao da se održavala neka porodična
proslava od velike sentimentalne važnosti, a od svih jedino
ja nisam pozvana. Mora da sam bar pola minuta držala ruku na
tom prekidaču pre nego što sam upalila svetlo. Kad bih sad morala
sve ponovo, sačekala bih još koji trenutak. Debelo bih platila za
svaki sekund svog života bez tog prizora u njemu.
Svetlost je obasjala strelište na vrhu uzvišice. Ubrzo ću uvideti
ironiju u Kevinovom telefonskom pozivu Robertu za vreme ručka,
kad mu je navodno rekao da ne mora da ide po Siliju u školu jer joj
„nije dobro". Silija je bila prislonjena uz metu - stajala je u stavu
mirno, nepomično i s puno poverenja, kao da željno iščekuje da
se igra Viljema Tela.
Kad sam cimnula vrata i poletela uz uzvišicu, moja je žurba
bila iracionalna. Silija neće nikud. Pet strela pribilo joj je telo za
metu poput čioda kojima je njen izrezani autoportret priboden za
školski pano. Dok sam joj se spotičući približavala i dozivala je,
namigivala mi je groteskno, glave oborene u stranu. Sećam se da
sam joj tog jutra stavila protezu, ali sada je nije bilo.
Postoje stvari koje znamo celim svojim bićem a da nikad nismo
aktivno razmišljali o njima, makar kroz ono nervozno brbljanje
Moramo da razgovaramo o Kevinu 4 3 9
koje je isplivalo na površinu svesti. Bilo je baš tako; znala sam šta
ću još pronaći, a da to nisam morala sebi da uobličim u misao ili
reči. Pa kad sam se, jurcajući do strelišta, saplela o nešto što je
virilo iz žbunja, možda jesam bila zgrožena, ali ne i iznenađena. U
trenu sam prepoznala prepreku. Mnogo sam ti puta već iz Banana
Republike donela cokule boje čokolade.
Oh, voljeni moj! Možda mi je očajnički potrebno da ispričam
sebi priču, ali moram da utkam neku nit vezilju što spaja inače
besmislenu zbrku u dvorištu iza kuće i ono najbolje u čoveku za
koga sam se udala.
Kako je ostalo još dobrih dvadeset minuta pre polaska u školu,
pustio si decu napolje da se igraju. U stvari, još bi te i ohrabrilo
što se njih dvoje konačno zajedno ludiraju - zbližavaju. Dokono
si listao Tajms, mada je to bilo izdanje četvrtkom s dodatkom o
uređenju kuće, što te nije zanimalo. Začuo si vrisak. Ne sumnjam
u to da si u tren oka izleteo kroz klizna vrata. Ustremio si se ka
njemu od podnožja brežuljka. Bio si snažan čovek iako zašao u
pedesete, i dalje si četrdeset pet minuta dnevno preskakao konopac.
Trebalo je mnogo da bi neko čoveka poput tebe zaustavio u
mestu. A i gotovo da si uspeo - stigao si na samo nekoliko metara
do vrha uz kišu strela.
Evo moje teorije: verujem da si zastao. Kad si izašao na trem
i ugledao našu ćerku prikucanu za metu strelom posred grudi, a
našeg prvenca kako se okreće na brežuljku i nišani u svog oca niz
kundak svog božićnog samostrela, jednostavno nisi mogao u to da
poveruješ. Postoji dobar život. Moguće je biti dobar otac, pružiti
vikende, piknike i priče za laku noć i tako odgajiti valjanog, snažnog
sina. Ovo je Amerika. A ti si uradio sve kako treba. Dakle,
ovo se ne može desiti.
Ta uobražena slika - ono što si želeo da vidiš - fatalno se nametnula
na jedan jedini, stravičan trenutak. Moguće je čak da je tvoj
mozak uspeo da preoblikuje sliku, napravi remiks zvučnog zapisa:
Silija, ona slatka „izvuci najbolje što možeš" Silija, ona draga ,,gledaj
to s vedrije strane" Silija još jednom je prihvatila svoj hendikep
i veselo zabacuje svoju zlaćanu kosicu po prolećnom povetarcu.
Ona ne vrišti, već se smeje. Ciči od smeha. A jedini zamisliv razlog
4 4 0 LAJONEL ŠRAJVER
zašto bi njegova mala pomoćnica uopšte stajala tačno pred metom
jeste taj što je verno vadila bratovljeve ispaljene strele - oh, Frenkline,
a zar ne bi? A što se tiče tvog zgodnog, mladog sina, on već
šest godina trenira streličarstvo. Brižljivo su ga podučavali dobro
plaćeni profesionalci, i on i te kako vodi računa o bezbednosti.
Kevin nikad ne bi uperio samostrel u nečiju glavu, ponajmanje
u očevu.
Ma to mora da je igra svetlosti, optička varka. On je samo
podigao ruku i maše. Sigurno se nada da će se iskupiti, a bez reči
izvinjenja - na kraju krajeva, on je ipak tinejdžer - što je prasnuo
za doručkom i onako grubo i ružno pogazio sve što je njegov otac
učinio za njega. Njega zanima kako radi fotoaparat i nada se da ćeš
mu neki drugi put objasniti šta je to blenda. On se zapravo duboko
divi očevoj domišljatosti što je odabrao tako neobično zanimanje
koje mu dozvoljava nesputanu kreativnost i samostalnost. Ono je
samo malo čudno za jednog tinejdžera. Dečaci u tom dobu postaju
borbeni. Žele da se takmiče s tobom. Ipak, dečko se sad oseća
grozno što se izvikao. Onaj besni ispad bio je laž. On ceni sve one
izlete na bojišta Građanskog rata, makar zato što se samo muškarci
razumeju u ratove, a u muzejima je naučio iha-ha! Ponekad noću,
u svojoj sobi, on vadi ono jesenje lišće koje ste vas dvojica prošle
godine pokupili u dvorištu rodnog doma Teodora Ruzvelta i stavili
u Enciklopediju Britaniku da se ispresuje. Vidi da su boje počele
da blede, i to ga podseća na smrtnost svega postojećeg, a naročito
njegovog oca, i on plače. Plače. Ti to nikad nećeš videti; on ti
nikad neće reći. Ali i ne mora. Vidiš? Maše. Maše ti da poneseš
fotoaparat. Predomislio se i, kako mu je ostalo još pet minuta do
dolaska školskog autobusa, ipak želi da ga slikaš - da započneš s
pravljenjem onog postera Hrabro Srce Palisejdsa za predsoblje.
Ovaj majstorski rimejk trajao je samo sekund-dva pre nego što
se pokvario kao što bi ukočeni kadar počeo da se topi i razjeda
ispod vrele projekcione lampe. Ali potrajao je dovoljno dugo da
Kevin zarije svoju prvu razornu strelu - možda onu koja ti je probila
vrat i štrčala sad ispod potiljka. Sigurno ti je presekla arteriju;
pod svetlima reflektora trava oko tvoje glave bila je crna. Ostale tri
strele - jedna zabodena u udolinu između grudnih mišića gde sam
Moramo da razgovaramo o Kevinu
volela da spustim glavu, druga čvrsto zabijena u vretenasti mišić
lista krupnog od preskakanja konopca, i treća što ti je izvirala iz
prepona čije smo slasti nedavno ponovo zajedno otkrili - bile su
detalji ,,za svaki slučaj", poput nekoliko dodatnih kočića oko ivica
dobro razapetog šatora.
Ipak, pitam se koliko si se stvarno mučio da stigneš do vrha
brda - šišteći, gušeći se od sopstvene krvi. Ne da ti nije bilo stalo
do Silije, već ti je možda na prvi pogled bilo jasno da je prekasno
da je spaseš. To što nije više vrištala bio je rđav znak. A što se tiče
spasavanja sebe, možda jednostavno nisi imao želju. Grubo u sjaju
reflektora, oštro pod senkom koju je bacala strela u tvom vratu,
lice ti je bilo - tako razočarano.
Eva



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
8. APRIL 2001.
Najdraži Frenkline,
Ne znam pratiš li ove stvari, ali pre nekih nedelju dana jedan kineski
lovac naleteo je iznad Južnokineskog mora na američku letelicu
za osmatranje. Kineski pilot verovatno se udavio, a oštećeni američki
izviđački avion spustio se na kinesko ostrvo Hajnan. Izgleda
da se sad vodi polemika koja je letelica udarila čiju. Uglavnom, to
je preraslo u pravi diplomatski sukob, i Kina sad drži američku
posadu od dvadeset i četiri člana u zarobljeništvu dok ne dobije,
zamisli samo, izvinjenje. Nisam imala snage da pratim do kraja
ko je kriv a ko prav, ali me je zaintrigiralo to da mir u svetu (bar
tako kažu) zavisi isključivo od pitanja kajanja. Pre nego što sam
se obrazovala u ovim stvarima, možda bi me ta situacija ogorčila.
Pa izvinite se onda ako će ih to vratiti! Ali danas mi je pitanje
kajanja vrlo značajno i nimalo me ne iznenađuje niti srdi što se
ishod presudnih događaja rešava u skladu sa tim. Uostalom, ovaj
hajnanski problem zasad je još relativno prost. Mnogo je češći
slučaj da izvinjenje nikoga ne vrati.
U poslednje vreme politika se za mene rastočila u roj malih
ličnih priča. Čini se da više ne verujem u nju. Postoje samo ljudi
i ono šta im se zbiva. Čak i ona gužva na Floridi - za mene je to
samo priča o čoveku koji je odmalena želeo da postane predsednik.
Prišao je tako blizu cilja da je gotovo mogao da ga dotakne.
To je priča o čoveku i njegovoj patnji i očajničkoj želji da vrati sat
Moramo da razgovaramo o Kevinu
unazad, da broji i broji dok vesti konačno ne budu dobre - priča
o bolnom uskraćenju. Isto tako, ne razmišljam više o trgovinskim
ograničenjima niti o prodaji oružja Tajvanu u budućnosti, već
o onoj dvadesetčetvorici mladića u nepoznatoj zgradi čudnih
mirisa, gde ih hrane jelima što ne liče na onu hranu iz kineskih
restorana na kojoj su odrasli, kako loše spavaju i slute najgore
- trunu u kineskom zatvoru optuženi za špijunažu dok diplomate
razmenjuju oštra zvanična pisma koja im niko ne da da čitaju.
Mislim na mladiće koji su verovali da su željni avantura dok nisu
doživeli jednu.
Ponekad se čudim koliko sam naivna bila kad sam bila mlađa
- potištena što Španija ima drveće, očajna što svako neistraženo
mesto ipak ima i hranu i klimu. Verovala sam kako želim da odem
negde drugde. Bezumno sam zamišljala kako imam neutoljivu
glad za egzotikom.
E pa, Kevin me je upoznao s pravom stranom zemljom. U to
sam sasvim sigurna, jer je prava strana zemlja po definiciji ona u
kojoj ti se rađa bolna, neugasiva želja da se vratiš kući.
Dva mala zaista strana doživljaja nisam ti ispričala. A to ne liči na
mene. Sećaš se kako sam nekad volela da se vraćam s putovanja u
inostranstvo i prenosim ti kulturološke tričarije, ona obična otkrića
„kаkо se to radi negde drugo" do kojih dođeš tek kad tamo odeš,
poput one čudne činjenice da se na Tajlandu vekna hleba u radnji
pakuje u celofan i vezuje na vrhu, a ne sa strane.
Što se tiče prve sitnice koju sam prećutala, kriva sam možda
za puku nadmenost. Trebalo bi da imam više vere u tebe jer i slep
bi video da je Kevinova ludorija smišljena; u nekom drugom životu
on bi možda stasao u uspešnog organizatora velikih stručnih
skupova - ili bi se bavio bilo čime što zahteva „odlične organizacione
sposobnosti i umeće rešavanja problema". Stoga čak i ti
uvidaš da to što se četvrtak zbio tri dana pre nego što će postati
pravno odgovoran nije koincidencija. On je u četvrtak možda
imao gotovo šesnaest, ali po zakonu je još imao petnaest, što je
značilo da će mu se u državi Njujork odrediti blaža kazna čak i
4 4 3
4 4 4 LAJONEL ŠRAJVER
ako budu strogi prema njemu i sude mu kao odraslom. Kevin
je sigurno proučio činjenicu da zakon, za razliku od njegovog
oca, ne zaokružuje.
Njegov je advokat ipak pronašao čitav niz ubedljivih stručnih
svedoka koji su ispričali uznemirujuće medicinske anegdote.
Tipično, potišten ali blag pedesetogodišnjak počne da uzima
prozak, ličnost mu se naprasno menja, zapada u paranoju i
demenciju, pa poubija celu porodicu, a zatim i sebe. Pitam se
jesi li se ti ikad hvatao za farmaceutsku slamku? Naš dobri sin
bio je samo jedan od onih malobrojnih nesrećnika na koje su
antidepresivi imali suprotno dejstvo, pa ga lek, umesto da mu
olakša muku, samo još dublje gurne u tminu? Jer, ja sam se
neko vreme zaista trudila da poverujem u to, naročito za vreme
Kevinovog suđenja.
Iako Kevin s takvom odbranom nije bio oslobođen niti je, što
je bio plan, poslat na psihijatrijsko lečenje, dodeljena mu je ipak
malo blaža kazna jer je advokat uspeo da izazove sumnje u pogledu
hemijske ravnoteže u njegovom organizmu. Nakon izricanja
presude, gde je Kevin osuđen na sedam godina, zahvalila sam
ispred sudnice njegovom advokatu Džonu Godardu. Zapravo, tad
i nisam osećala zahvalnost - nikad mi se sedam godina nije činilo
tako kratko - ali jesam cenila to što je Džon dao sve od sebe radeći
jedan tako neprijatan posao. Tragajući za nečim konkretnim čemu
bih se divila, pohvalila sam njegov maštovit pristup slučaju. Kazala
sam kako nikad nisam čula da prozak navodno ima psihotično
dejstvo na neke pacijente inače nikad ne bih dopustila Kevinu da
ga koristi.
,,Oh, ne zahvaljujte meni, već Kevinu", nehajno je rekao Džon.
,,Ni ja nikad nisam čuo za to psihotično dejstvo. Ceo taj pristup
bio je njegova ideja."
„Ali... on nema pristup biblioteci, nije li tako?"
,,Ne, nema dok je u pritvoru." Na trenutak me je pogledao s
iskrenim sažaljenjem. „Istinu govoreći, nisam morao ni prstom
da mrdnem. Znao je sve navode. Čak i imena i adrese stručnih
svedoka. Imate vrlo bistrog dečaka, Evo." Ali nije zvučao veselo,
već utučeno.
Moramo da razgovaramo o Kevinu
Što se tiče druge sitnice - u vezi sa tim kako se to radi u onoj dalekoj
zemlji gde petnaestogodišnjaci ubijaju svoje školske drugove
- nisam je prećutala misleći da nećeš moći da podneseš. Jednostavno
ni sama nisam želela da razmišljam o tome niti da tebe tome
izlažem, mada sam sve do današnjeg popodneva živela u večnom
strahu da bi se ta epizoda mogla ponoviti.
Bilo je to možda tri meseca posle četvrtka. Suđenje je prošlo i
Kevin je već bio osuđen, a ja sam nedavno u svoju rutinu uvrstila
i one robotske subotnje posete Četamu. Još nismo bili naučili da
razgovaramo jedno s drugim i vreme se vuklo. Tih dana moje je
posete smatrao nametanjem, užasavao se mog dolaska, a pljeskao
kad bih odlazila, i verovao da mu je prava porodica u zatvoru,
među njegovim maloletnim pristalicama koji su ga obožavali.
Kad sam ga obavestila da je Meri Vulford upravo povela parnicu
protiv mene, iznenadilo me je što nije srećan već je, naprotiv, još
nezadovoljniji; kao što će se Kevin kasnije pobuniti, zašto bi meni
pripale sve zasluge?. Potom sam rekla - to je baš divno, je l' da,
nakon što sam izgubila muža i ćerku? Da me tuže. Promrmljao je
nešto kako žalim samu sebe.
„А ti?" pitala sam. „Zar me ti ne žališ?"
Slegnuo je ramenima. „Izvukla si se živa i zdrava, zar ne? Bez
ijedne ogrebotine."
„Jesam li?", dodala sam. „А zašto je to uopšte bilo tako?"
„Ра kad priređuješ šou, ne želiš da poubijaš publiku", kazao je
glatko vrteći nešto u desnoj ruci.
„Hoćeš da kažeš da je najbolja osveta ta što si me ostavio u
životu?" Već smo odavno prevazišli to za šta se svetio.
Nisam tad mogla više da razgovaram ni o čemu u vezi sa četvrtkom,
i taman sam htela da pribegnem onom starom „kakva ti je
hrana", kad mi je pogled ponovo privukao predmet koji je on
neprestano prebacivao iz ruke u ruku, prebirao ritmično prstima
kao brojanicu. Iskreno, samo sam htela da promenim temu. Uopšte
me nije bilo briga za njegovu igračku - ali ako sam to njegovo
4 4 5
4 4 6 LAJONEL ŠRAJVER
vrpoljenje shvatila kao znak duševnog nemira u prisustvu žene
čiju je porodicu pobio, grdno sam pogrešila.
„Šta ti je to?", upitala sam ga. „Šta to imaš u ruci?"
Lukavo se osmehnuo i otvorio dlan pokazujući svoj talisman s
onim stidljivim ponosom dečaka koji je osvojio kliker staklenac.
Tako sam naglo ustala da mi se stolica uz zveket preturila na pod.
Ne dešava se često da pogledaš u neki predmet i on ti uzvrati
pogledom.
,,Da to nikad više nisi uradio!", promuklo sam rekla. „Samo još
jednom, i nikad ti više neću doći. Nikad. Jesi li me čuo?"
Verujem da je znao da sam ozbiljna. A to mu je dalo moćnu
amajliju da se odbrani od ovih navodno ubistvenih mamicinih
poseta. Činjenica da od tada nisam više ugledala Silijino stakleno
oko može, valjda, samo da znači da mu je, sve u svemu, ipak drago
što dolazim.
Verovatno misliš kako ti samo iznosim još priča, što gorih to
boljih. Kakvog groznog sina imamo, sigurno kažem, koji muči
majku s tako jezivim suvenirom. Ne, ovog puta ne. Samo sam
morala da ti ispričam ovu priču kako bi razumeo sledeću, koja se
zbila baš ovog popodneva.
Sigurno si primetio datum. Danas je dvogodišnjica. A to takođe
znači da će za tri dana Kevin napuniti osamnaest godina. Tada će
zvanično postati punoletan u smislu da stiče pravo glasa (koje će
njemu, kao kažnjeniku, biti uskraćeno u svim državama osim u
dve) i da može da stupi u vojsku. Ali u ovom slučaju više sam na
strani sudske vlasti koja mu je, pre dve godine, sudila kao odraslom.
Za mene će dan kada smo svi formalno sazreli zauvek biti
osmi april hiljadu devetsto devedeset devete.
I zato sam podnela specijalni zahtev da danas posetim našeg
sina. Mada oni rutinski odbijaju molbe da se zatvorenici posećuju
za rođendan, moj je zahtev odobren. Možda zatvorski čuvari cene
tu vrstu sentimentalnosti.
Kad su uveli Kevina, primetila sam promenu u njegovom ponašanju
pre nego što je izustio i reč. Nestalo je sve one podrugljive
Moramo da razgovaramo o Kevinu 4 4 7
nadmenosti i konačno sam uvidela koliko Kevinu mora biti teško
da održava onaj „umoran sam od života", i „koga boli kurac" stav
po ceo božji dan. Zbog epidemije krađa malih trenerki i majica,
Klavrek je odustao od svog eksperimenta sa svakodnevnom odećom,
pa je Kevin nosio narandžasti kombinezon - koji mu nije
bio taman, već, prvi put u životu, prevelik, pa je izgledao sitno. Tri
dana pre nego što će ući u svet odraslih Kevin je napokon počeo
da se ponaša kao dečačić - bio je zbunjen, ojađen. Oči mu nisu
više bile staklaste i duboko su mu upale u glavu.
,,Ne izgledaš baš radosno", usudila sam se da kažem.
„А jesam li ikad?" Glas mu je bio slabašan.
Začuđeno sam upitala: „Muči li te nešto?", mada su pravila
naših sastanaka zabranjivala takva direktna i majčinska pitanja.
Za još veće čudo, odgovorio mi je. „Uskoro punim osamnaestu,
je li?" Protrljao je lice. „Odlazim odavde. Čujem da ne gube
vreme."
„Pravi zatvor", kazala sam.
„Ne znam baš. Meni je i ovo mesto i više nego stvarno."
„...Jesi li nervozan zbog prelaska u Sing sing?"
„Nervozan?", pitao je u neverici. „Nervozan! Znaš li ti išta o
tim mestima?" Preneraženo je zavrteo glavom.
Pogledala sam ga u čudu. Drhtao je. Tokom poslednje dve
godine na licu je zadobio mrežu sitnih ožiljaka iz borbe, a ni nos
mu nije više bio sasvim prav. To mu nije davalo opasan izgled, već
izobličen. Nekad oštro jermensko lice od ožiljaka se podnadulo,
pomutilo. Kao da ga je nacrtao nesigurni portretista koji se svaki
čas maša gumice.
„I dalje ću ti dolaziti u posetu", obećala sam mu spremivši se
za sarkastičan prekor.
„Hvala. Nadao sam se da hoćeš."
Bojim se da sam se u neverici zablenula u njega. Da napravim
opit, pomenula sam martovske vesti. „Ti si, čini se, uvek u toku
sa tim stvarima, pa pretpostavljam da si pročitao o događajima u
San Dijegu od prošlog meseca. Imaš još dvojicu kolega."
„Misliš onaj Endi, uh, kako beše - Endi Vilijems?" Kevin se
prisećao kao kroz maglu. „Kakav debil! Znaš šta, iskreno, žao mi
je tog tupana. Nasamarili su ga."
4 4 8 LAJONEL ŠRAJVER
„Upozorila sam te da će ta moda postati passe", rekla sam.
„Endi Vilijems nije dospeo na naslovne stranice. Srčane smetnje
Dika Čejnija i ona najavljena mećava stoleća koje nije ni bilo dobile
su veće naslove u Njujork tajmsu. A druga pucnjava neposredno
posle ove - s jednom žrtvom, isto valjda u San Dijegu? To gotovo
da nije ni pomenuto u vestima."
„Majku mu, taj je imao osamnaest godina." Kevin zavrte glavom.
„Mislim, stvarno. Zar ne misliš da je malo prestar za to?"
„Znaš, videla sam te na televiziji."
„Ah, to." Uzvrpoljio se blago posramljen. „Znaš, to je davno
snimano. Dok sam se još ložio na - to."
„Da, nisam imala mnogo vremena za to", kazala sam. „Ali ti si
ipak - bio si vrlo rečit. Odlično se predstavljaš. Sad još samo treba
da smisliš šta ćeš da kažeš."
On se zakikota. „Misliš nešto što nisu budalaštine."
„Ti znaš koji je danas dan, je li?", stidljivo sam načela temu.
„Zašto su me pustili da ti u ponedeljak dođem u posetu?"
„О, naravno! Danas mi je godišnjica." Konačno je onaj sarkazam
okrenuo sebi.
„Htela sam samo da te pitam...", počela sam i oblizala usne.
Pomislićeš da je ovo čudno, Frenkline, ali nikad mu do tada nisam
postavila ovo pitanje. Ni sama ne znam zašto; možda nisam želela
da me uvredi onim glupostima u stilu uskočio sam u ekran.
„Prošlo je dve godine", nastavila sam. „Nedostaje mi tvoj otac,
Kevine. Još razgovaram s njim. Čak mu i, veruješ li mi, pišem.
Pišem mu pisma. I eno ih sad, čitava hrpa nabacana na sto jer mu
ne znam adresu. A nedostaje mi i tvoja sestra - i to užasno. A i
brojne druge porodice i dalje neizmerno pate. Jasno mi je da te i
novinari i terapeuti, možda čak i drugi zatvorenici, stalno zapitkuju
isto. Ali meni nikada nisi rekao. I zato te molim, gledaj me u
oči. Ubio si jedanaestoro ljudi. Mog muža. Moju ćerku. Pogledaj
me u oči i reci mi zašto."
Za razliku od onog dana kad se u policijskim kolima okrenuo
ka meni sjajnih zenica, Kevin me je ovog popodneva s teškom
mukom pogledao u oči. Neprekidno je skretao pogled, u trenu bi,
hitro, uhvatio moj, pa zatreptao natrag ka živo okrečenim betonMoramo
da razgovaramo o Kevinu
skim zidovima. Na kraju je odustao i zagledao se koji centimetar
od mog lica.
„Mislio sam da znam zašto", turobno je kazao. „Sad više nisam
siguran."
Ne razmišljajući, pružila sam ruku preko stola i stegla njegovu.
Nije je otrgao. „Hvala ti", rekla sam.
Čini li ti se moja zahvalnost čudnom? Ja zapravo nisam unapred
znala kakav odgovor želim. Svakako me nije zanimalo objašnjenje
koje bi neizrecivu grozotu onoga što je učinio svelo na
zgodnu sociološku definiciju „otuđenosti" iz časopisa Tajm ili
bednu psihološku frazu „poremećaj vezivanja" koju su njegovi
terapeuti u Klavreku neprestano ponavljali. I zato sam se zaprepastila
shvativši da mu je odgovor bez greške. Za Kevina, progres je
bio dekonstrukcija. Moći će da pronikne u sopstvene dubine tek
pošto sebe doživi kao nedokučivog.
Konačno je povukao ruku, ali samo da uzme nešto iz džepa
kombinezona. „Slušaj", kazao je, „napravio sam ti nešto. Pa, hm,
nekakav poklon."
Kad je izvadio iz džepa tamnu pravougaonu drvenu kutijicu,
dugu desetak centimetara, izvinila sam se. „Znam da ti ide rođendan.
Nisam zaboravila. Doneću ti poklon sledeći put."
„Ne muči se", kazao je uglačavajući nauljeno drvo gužvom
toalet-papira. „Ionako će ga ovde drpiti."
Pažljivo je gurnuo kutijicu preko stola držeći dva prsta na
vrhu. Zapravo, nije bila baš pravougaona, pre je ličila na kovčeg,
sa šarkama sa jedne strane, i malenim mesinganim kopčama s
druge. Sigurno ju je napravio u radionici. Morbidni oblik bio je,
naravno, tipičan za njega. Gest me je, međutim, ganuo, a izrada je
bila iznenađujuće fina. U ona stara vremena dobila sam od njega
nekoliko božićnih darova, mada sam uvek znala da si ih ti kupio,
a otkako je u zatvoru, nije mi poklonio ništa.
„Izuzetno je lepo napravljena", iskreno sam rekla. „Је li za nakit?"
Posegnula sam za kutijicom, ali on nije sklanjao prste s nje.
„Nemoj!", oštro je kazao. „Mislim, nemoj, molim te. Sve, samo
nemoj da je otvaraš."
Ah! Nagonski sam ustuknula. U nekoj prethodnoj inkarnaciji
Kevin bi možda izradio isti ovaj „poklon", ali posprdno postavljen
4 4 9
4 5 0 LAJONEL ŠRAJVER
ružičastim satenom. Ali radosno bi mi ga prepustio - suzdržavajući
jezivi smešak kao da nevino iščekuje da otvorim kopču. A
danas je njegovo upozorenje - ne otvaraj je - predstavljalo najveću
vrednost mog poklona.
„Shvatam", rekla sam. „Mislila sam da ti je to najdragocenije što
imaš. Zašto bi se toga odrekao?" Pocrvenela sam, bila sam blago
šokirana, u stvari blago užasnuta, a glas mi je bio otrovan.
„Ра, pre ili kasnije, neki krelac bi ga drpio i napravio neku lošu
foru - znaš, ubacio ga nekome u supu. Uostalom, bilo je nekako
kao da me sve vreme gleda. Postalo je jezivo."
„Ali ona te gleda, Kevine. Kao i tvoj otac. Svakoga dana."
Zurio je u sto i gurnuo kutijicu bliže meni, a onda povukao
ruku. „Uglavnom, mislio sam da ti uzmeš ovo i, pa, možda bi
mogla da ga, znaš..."
„Pokopam", dovršila sam umesto njega. Bilo mi je teško. To
je ogroman zahtev, jer bi s njegovim tamnim, ručno izrađenim
kovčegom morala da pokopam još mnogo toga.
Pristala sam ozbiljna lica. Kad sam ga zagrlila na rastanku,
privio se uz mene kao dete, što nikad nije kad je bio mali. Nisam
sasvim sigurna pošto je promumlao u podignuti okovratnik mog
mantila, ali volim da mislim da je promucao „Žao mi je". Uzevši
da sam dobro čula, razgovetno sam kazala: „I meni je žao, Kevine.
I meni je žao."
Nikad neću zaboraviti kako sam sedela u onoj sudnici i slušala onu
sudiju sitnih zenica kako kruto izjavljuje da je presuda donesena
u korist optužene. Očekivala sam da će mi laknuti. Ali nije. To što
sam javno oslobođena optužbe da sam loša majka nije mi, uvidela
sam, značilo ništa. Bila sam zapravo gnevna. Trebalo je valjda da
sad svi odemo kući, a ja da osećam da sam se iskupila. Ali ja sam
znala da ću, baš naprotiv, otići kući i osećati se po običaju grozno,
i očajno, i kao i uvek prljavo. Želela sam da se očistim, ali na
onoj sam se klupi osećala znojavo i štrokavo kao u hotelskoj sobi
u Gani po običnom danu: pustiš tuš i vidiš da je zatvoren dovod
Moramo da razgovaramo o Kevinu 4 5 1
vode. Ovaj prezrivi rđavi curak jedino je pročišćenje koje će mi
zakon pružiti.
Jedina strana presude koja mi je pružila iole zadovoljstva bilo je
to što sam morala da platim troškove suđenja. Iako sudija možda
nije uvažila tužbu Meri Vulford, očigledno je gajila lične antipatije
prema meni, a puki animozitet ključne stranke može skupo da te
košta (pitaj Denija Korbita). Tokom celog suđenja bila sam svesna
da delujem bezosećajno. Istrenirala sam sebe da ne pustim ni suzu.
Protivila sam se tome da tebe i Siliju iskoristim u tako nisku svrhu
da izbegnem odgovornost, pa se činjenica da je moj sin ubio ne
samo školske drugove već i mog muža i ćerku nekako izgubila u
toj zbrci. Iako sam znala da nisu imali nameru da mi podriju odbranu,
svedočenje tvojih roditelja o mojoj fatalno iskrenoj ispovesti
u Glosteru bilo je katastrofalno; niko ne voli majke koje „nе vole"
svoje sinove. A ne volim ih ni ja.
Prekršila sam ono najosnovnije pravilo, oskrnavila sam najsvetije
veze. Da sam umesto toga pred hrpama čvrstih dokaza koji
govore suprotno tvrdila kako je Kevin nevin, da sam osudila njegove
„mučitelje" kako su ga na to naveli, da sam izjavila kako je,
nakon što je počeo da uzima prozak, „postao sasvim drugi dečko"
- e pa, garantujem ti da bi Meri Vulford bila primorana da plati
moje sudske troškove do poslednje pare, sredstvima onog fonda
za odbranu koja je prikupila preko interneta. Umesto toga, novinari
su stalno opisivali moje ponašanje kao „prkosno", ali nisu
komentarisali to što sam svoje najrođenije nepovoljno prikazala, te
su me tako ostavili na cedilu. Kad mu je majka tako ledena, pisalo
je u našim lokalnim novinama Džurnal njuzu, nije ni čudo što je
K.K. postao zlikovac.
Harvi je, naravno, bio zaprepašćen i odmah mi je prošaputao
kako treba da podnesemo žalbu. Plaćanje troškova je kazna, kazao
je. Valjda on zna; on će sastaviti račun. Ali ja, ja sam bila radosna.
Želela sam osuđujući presudu, kaznu. Već sam potrošila sva naša
likvidna sredstva na Kevinovu skupu odbranu i uzela i drugu
hipoteku na kuću u Palisejds Parejdu. Odmah mi je bilo jasno da
ću morati da prodam i ŠIK i našu odvratnu, pustu kuću. E to je
pročišćenje.
4 5 2 LAJONEL ŠRAJVER
Ali od tada sam - pišući ti ova pisma - napravila pun krug,
prešla put sličan Kevinovom. Pitajući se ogorčeno je li četvrtak
moja greška, morala sam da se vratim unatrag, da dekonstruišem.
Moguće je da postavljam pogrešno pitanje. U svakom slučaju,
lomeći se između oslobođenja i osude samo sam iscrpela sebe.
Ne znam. I posle svega nemam predstavu, a to čisto, spokojno
neznanje postalo je samo po sebi nekakva čudna uteha. Istina je
sledeća: ima li razlike ustanovim li da sam kriva ili da sam nevina?
Ako pronađem tačan odgovor, hoćeš li se vratiti kući?
Znam jedino ovo: da mi se jedanaestog aprila hiljadu devetsto
osamdeset treće rodio sin i da nisam osetila ništa. I još jednom,
istina je uvek mnogo veća nego što je mi shvatamo. Kad se to novorođenče
uzvrpoljilo na mojim grudima zazirući od njih s takvim
gađenjem, ja sam ga zauzvrat prezrivo odbacila - bio je petnaest
puta manji od mene, ali meni se to tad činilo kao ispravno. Od
tog se časa nas dvoje borimo s nesmanjenom svirepošću kojoj se
gotovo divim. Ali sigurno je moguće zadobiti ljubav iskušavajući
antagonizam do krajnjih granica, zbližiti se s nekim baš time što
ćeš ga odbiti od sebe. Jer tri dana pre njegovog osamnaestog rođendana
konačno mogu da kažem da sam previše iscrpljena, previše
zbunjena i usamljena da bih se i dalje borila, i da makar samo iz
očaja ili lenjosti čak volim svog sina. Preostalo mu je da odsluži
još pet teških godina u zatvoru za odrasle, i ja ne mogu jemčiti ko
će odande izaći. Ali u međuvremenu, ima još jedna soba u mom
funkcionalnom stanu. Prekrivač je jednobojan. Na polici za knjige
leži primerak Robina Huda. A posteljina je čista.
Zauvek tvoja žena Eva



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Sponsored content


Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh  Poruka [Strana 2 od 2]

Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu