3. MART 2 0 0 1 .
Dragi Frenkline,
Skopčao si: bilo me je sramota što sam ga lažno optužila i to je
stvarni razlog što sam onomad pozvala Kevina da provedemo dan
zajedno, samo nas dvoje. Tebi je to bila čudna ideja, a kad si onako
zdušno preporučio kako bi to trebalo češće da radimo, znala
sam da ti se nije dopala - naročito kad si zajedljivo ubacio kako
bi bilo bolje da se klonimo pešačkih nadvožnjaka. „Јеr bi Kevin,
znaš, mogao dobiti neobuzdani nagon da sruči čitav kamion cigala
na put."
Pribojavala sam se kako da ga pozovem, ali sam se naterala
misleći da nema svrhe kukati kako tvoj tinejdžer nikad ne razgovara
s tobom ako ti nikad ne razgovaraš sa njim. A i razmišljala sam
kako mi se ono putovanje u Vijetnam prošlog leta obilo o glavu
jer je bilo previše, pune tri nedelje porodičnog druženja kad sa trinaest
godina nijedno dete ne želi da ga iko vidi s roditeljima, pa
čak ni komunisti. Svakako je lakše podneti jedan dan. Osim toga,
silom sam mu naturila svoju želju za putovanjima, umesto da sam
se potrudila da radim ono što on voli - šta god to bilo.
Zbog te nervoze kako da ga pitam osećala sam se kao neka
stidljiva šiparica koja se sprema da pozove našeg sina na rok koncert.
Kad sam ga konačno saletela u kuhinji - saletela zapravo
sebe - prepustila sam se osećaju i rekla: „Uzgred, htela bih da te
pozovem da izađemo."
3 0 8 LAJONEL ŠRAJVER
Kevin je bio podozriv. „Što?"
„Ра eto, da radimo nešto zajedno. Iz zabave."
„А šta to?"
Upravo me je zbog ovog hvatala nervoza. Pokušaj da se smisli
nešto „zabavno" što bi se radilo s našim sinom bilo je isto što i planiranje
sjajnog putovanja s kamenom ljubimcem.* Mrzeo je sport, a
filmovi ga većinom nisu zanimali; hrana je bila bezvezna, a priroda
dosadna, tek agens vrućine, hladnoće ili muva. I zato sam samo
slegnula ramenima. „Možemo da kupujemo božićne poklone. Ili
da te odvedem na večeru?" A onda sam povukla keca iz rukava,
i igrala na Kevinovu besmislenu, najjaču kartu. „А možemo i da
odigramo koju partiju mini golfa."
Izvio je onaj kiseli osmeh, a ja sam obezbedila sebi društvo za
subotu. Mislila sam se šta da obučem.
U zameni nalik na Kraljevića i prosjaka, ja ću preuzeti ulogu Kevinovog
brižnog, zainteresovanog roditelja, a ti ćeš tog dana biti
Silijin staratelj. „Gospode", blago si se našalio, „moraću da smislim
šta da radim a da je ne prestravim. A to onda znači da usisavanje
otpada."
Ne bi baš bila istina reći da sam iskreno žudela za time da provedem
čitavo poslepodne i veče sa svojim mrzovoljnim četrnaestogodišnjim
sinom, ali silno sam želela da to poželim - ako to ima
smisla. Znajući kako se vreme razvlači oko tog momka, isplanirala
sam taj dan: mini golf, kupovina u Glavnoj ulici u Najaku, a onda ću
ga počastiti lepom večerom u restoranu. Činjenica da nije mario za
božićne poklone niti za skupe večere nije bila razlog da ne nauči da
ljudi to jednostavno rade. A što se tiče naše sportske avanture, niko
živ ne mari za mini golf, pa se baš zbog toga ideja činila zgodnom.
Kevin se u predvorju javio na dužnost s izrazom sumorne
trpeljivosti na licu, nalik na osuđenika koga odvlače na odsluženje
* Polovinom sedamdesetih godina prošlog veka Amerikanac Geri Dal došao
je na ideju da prodaje kamenje kao kućne ljubimce i za kratko vreme
postao milioner. (Prim. prev.)
Moramo da razgovaramo o Kevinu 3 0 9
kazne (mada će mu u tim okolnostima, nepune dve godine kasnije,
lice biti hladno i drčno). Njegova smešna polo majica dečje veličine
bila je jarkonarandžaste boje poput zatvorskih odela - a ta mu
boja baš i ne pristaje, u šta ću kasnije imati mnogo prilika da se
uverim - i pošto mu je povlačila ramena unazad, izgledalo je kao
da je vezan lisicama. A njegove nisko spuštene kaki pantalone iz
sedmog razreda bile su preteča novih modnih trendova: kako su
sezale do polovine listova, nagoveštavale su renesansu tričetvrt
pantalonica.
Ušli smo o moj novi auto, metalik žutu folksvagen lunu. „Znaš,
u moje vreme", čavrljala sam ja, ,,ove Folksvagenove bube videle su
se posvuda. Uglavnom krntije u stanju raspada, pune siromašnih
hipika što duvaju travu dok s malih kasetofona trešte Tri dog najt.
Mislim da je buba tad koštala nekih dve i po hiljade dolara. Ovaj
prerađeni model deset puta je skuplji; i dalje u njega staju samo
dvoje odraslih i mačka, ali to je sad luksuzan automobil. Ne znam
šta je to - je li ironija ili smejurija."
Tajac. Napokon, s teškom mukom: „То znači da ćeš potrošiti
dvadeset pet somića da bi se zavaravao kako ti je još devetnaest, a
opet nećeš imati prtljažnik."
,,Da, mislim da su i meni dojadile sve te retro bejbi-bum stvari",
rekla sam. „Nove filmske verzije Kremenka i Kamenka i Porodice
Bredi. Ali zaljubila sam se u dizajn ovih kola čim sam ih ugledala.
Luna nije kopija originala, ona podseća na njega. A i stara buba
se vukla. Luna je i dalje mala prepreka na putu, ali je neobično
lep auto."
„Aha", reče Kevin. „Već si to ispričala."
Pocrvenela sam. Istina je. Jesam.
Zaustavila sam se ispred onog popularnog malog terena koji
se zvao 9V golf i tek tada primetila da Kevin nije poneo jaknu. A
bilo je prohladno i oblačno. „Zašto nisi obukao jaknu?", prasnula
sam. „Tebi baš mora da bude neprijatno, je li?"
„Neprijatno?", reče on. ,,S rođenom majkom?"
Zalupila sam vratima ali, uz onu nemačku tehnologiju, začulo
se samo prigušeno tup.
3 1 0 LAJONEL ŠRAJVER
Ko zna gde mi je bila pamet. Kako je mini golf u suštini bio
smešan, možda sam se nadala da će nam razvedriti popodne dajući
mu notu hirovitosti. A možda sam se ponadala da ću postići
nekakvu emocionalnu inverziju u smislu da će ono što meni ne
predstavlja ništa možda ipak značiti nešto Kevinu, kako mu već
nije bilo stalo ni do čega što je za mene imalo neku vrednost. Bilo
kako bilo, sasvim sam pogrešila. Platili smo ulaznice i otišli do prve
rupe - kada iz koje džiklja suvi korov, a čuva je gipsana žirafa što
liči na ponija zavrnutog vrata. U stvari, sve figure na terenu bile
su kičaste i smandrljane i davale mu izgled „koga boli uvo", kako
bi to Kevin rekao. Posetioci terena 9V bili su bučni i neumorno
su pristizali, a Kevinu su se ruke u međuvremenu sasvim naježile.
Smrzavao se, ali ja sam ga ipak terala da nastavi jer je ova sumanuta
ideja da „izađemo" zajedno bila moja i ima, majku mu, da
se zabavimo.
Prirodno, svako može da probaci lopticu za golf kroz stilizovane
nogare one kade pošto su bile metar razmaknute. Ali kako su
rupe postajale teže - ispod rakete, preko do svetionika, niz viseći
most, oko bućkalica za mleko, kroz vrata makete zgrade vatrogasne
postaje Sparkhil Palisejds - Kevin se manuo namerne neveštosti
kao kad je u dvorištu bacao frizbi postrance i pokazao izuzetnu
koordinaciju vida i pokreta koju nam je njegov instruktor streličarstva
ne jednom pomenuo. Ali baš je ta činjenica nekako sve samo
još više obesmišljavala i nehotice sam se prisetila naše prve „igre"
kad mu je bilo dve godine, kad mi je tačno tri puta vratio loptu
kotrljajući je po podu. Što se mene tiče, čista besmislenost ove
igre postala je toliko očita da sam izgubila interesovanje i počela
da promašujem rupe. Nismo progovarali ni reči te nam nije dugo
trebalo da pređemo ceo teren, makar vremenski; neprestano sam
gledala na sat. Dakle, ovako je to biti Kevin, razmišljala sam ja.
Minuti se otežu u večnost: tako je to biti Kevin sve vreme.
Kod poslednje rupe Kevin zauze pozu gizdavog džentlmena
sa štapom u ruci; i dalje nije progovarao, ali mu je lice poprimilo
izraz I šta sad?, kao da hoće da kaže evo, uradio sam šta si htela i
nadam se da si sad zadovoljna.
„Е pa", smrknuto rekoh, ,,ti si pobedio."
Moramo da razgovaramo o Kevinu
Insistirala sam da odemo kući po jaknu, mada me je bilo sramota
što se tako brzo vraćam - ti si se začudio - a odlaženje iz
Najaka u Gledston, pa ponovo u Najak u kupovinu tek je bilo
glupo. Međutim, činilo se da je Kevin sad zadovoljniji pošto mi
je pokvario jedinu zabavnu, otkačenu ideju za to naše popodne
- pretvorio je u mehaničku, jezivu farsu. Kad smo se parkirali
(skroz na kraju Brodveja, jer je gužva u saobraćaju, kao i uvek
sredinom decembra, bila jeziva, pa smo imali sreće što smo uopšte
našli mesto za parkiranje), Kevin je, na moje zaprepašćenje,
izrekao jednu misao.
,,Ne razumem zašto slavite Božić kad niste hristijani." Izgovorio
je tu reč otežući ono hrist da naglasi Isusov udeo.
„Ра", rekla sam ja, „istina je da tvoj otac i ja ne verujemo u to da
je neki mladić, pun sjajnih izreka, pre dve hiljade godina, bio božji
sin. Ali lepo je imati praznike, zar ne? Nešto što jedan deo godine
čini posebnim, čemu se radujemo. Studirajući antropologiju na
Grin Beju, naučila sam da je važno poštovati društvene rituale."
,,Da, ako nisu potpuno besmisleni", nehajno će Kevin.
„Misliš da smo licemerni."
„То si ti rekla, a ne ja." Prozujao je pokraj poslastičarnice i
skrenuo u Glavnu ulicu. Za njim su se okretale neke starije gimnazijalke
koje su dangubile ispred prodavnice bubnjeva Long Ajlend
preko puta. Iskreno rečeno, ne verujem da im je pažnju privukao
njegov mračan jermenski izgled koliko lenja elegancija njegovih
pokreta u takvom neskladu s njegovom smešnom odećom: kretao
se glatko i ujednačeno kao da se vozi na točkićima. A opet, ni lepe
ogoljene karlične kosti nisu škodile.
„Dakle", Kevin je sumirao probijajući se između pešaka, „hoćeš
da zadržiš poklone i jak liker od jaja, a odbaciš molitve i dosadne
božićne mise. Da iskoristiš dobre stvari, a da ne moraš da ih platiš
sranjima."
„Moglo bi se tako reći", oprezno sam se složila. ,,U neku ruku,
celog života se trudim da to činim."
„Dobro, sve dok možeš da se izvučeš sa tim", reče on tajanstveno.
„Nisam siguran da je to uvek moguće." I manu se te priče.
3 1 1
3 1 2 LAJONEL ŠRAJVER
Razgovor je ponovo utihnuo, pa kad me je jedan umalo oborio,
naglas sam razmišljala kako bismo možda mogli Siliji da kupimo
onaj supertanki aluminijumski trotinet koji je prekonoć postao
vrlo popularan.
Kevin reče: „Znaš, da si pre par godina dao detetu debilni trotinet
za Božić, oči bi iskukalo."
Ugrabila sam tu priliku da se složim s njim. ,,U pravu si, to je
jedna od stvari koje ne valjaju u ovoj zemlji, ljudi su tako pomodni.
Isto je bilo s rolerima, je l' da? Preko noći, obavezan detalj. Ipak..."
Ugrizla sam se za usnu videvši još jednog dečaka koji je proleteo
kraj nas na uskom srebrnom trotinetu. ,,Ne bih volela da se Silija
oseća inferiorno."
„Mamice, daj, ozbiljno. Silija bi se usrala od straha. Morala bi
da je držiš za ručicu kud god da se makne ili bi morala da nosiš i nju
i trotinet i ostalo. Jesi li spremna za to? Jer, na mene ne računaj."
U redu. Nismo kupili trotinet.
U stvari, nismo kupili ništa. Bilo mi je toliko nelagodno kraj
Kevina da mi se činilo kako me sve što pomislim da kupim umanjuje.
Posmatrala sam šalove i kape njegovim očima i odjednom
su mi se činili glupi ili izlišni. Imali smo šalove. Imali smo kape.
Šta će nam?
Iako mi je bilo žao što gubim parking mesto, bilo mi je i drago
što bar jednom imam priliku da se ponašam kao prava majka, pa
sam strogo kazala kako ćemo sad kući da se presvučemo za večeru
u odeću odgovarajuće veličine - mada mi je njegov nehajni odgovor
„Каkо ti kažeš" pre ukazao na ograničenost mog autoriteta
nego na njegovu snagu. Kad smo, idući ka kolima, ponovo prošli
kraj poslastičarnice, jedna korpulentna žena sedela je sama za stolom
kraj prozora, a njen čokoladni kup bio je raskošan u onom
američkom stilu na kojem nam Evropljani zavide, ali ga istovremeno
i omalovažavaju.
„Kad god vidim debele ljude, oni jedu", razmišljala sam naglas
kako me žena nije mogla čuti. „Pusti ti te priče, te žlezde, te geni,
te spor metabolizam. To je od jela. Debeli su jer se loše hrane, jedu
mnogo i sve vreme."
Moramo da razgovaramo o Kevinu 3 1 3
Po običaju, bez odgovora. Čak ni istina ili bar aha. Napokon,
u sledećoj ulici: „Znaš, baš umeš da budeš okrutna."
Iznenadila sam se i stala. „Gle ko mi kaže!"
„Ра da. Pitam se na koga li sam."
Dok smo se tad vozili kući, kad god bih smislila nešto da kažem
- o drčnim vozačima terenaca (ili, kako sam se našalila, teretnjaka),
o drečećim božićnim svetlima u Najaku - shvatila bih da je to
potcenjivački i progutala reči. Očigledno je da sam od onih koji,
držeći se one maksime ako ne umeš da kažeš nešto lepo, i neće ništa
reći. Naše mučno ćutanje u luni dalo mi je nagoveštaj onih dugih
perioda mrtve tišine koji će nastajati u Klavreku.
Kad smo stigli kući, ti i Silija čitavo popodne ste pravili ukrase
za jelku, a pomogao si joj i da uplete ukrasne tračice u kosu. Bio
si u kuhinji i stavljao smrznute riblje krokete na tacnu kad sam ja
uletela iz spavaće sobe i zamolila te da mi zakopčaš dugme na pink
svilenoj haljini. „Ора!", uzviknuo si ti. „Baš i ne ličiš na majku."
„Htela bih da ovo bude posebno veče", kazala sam. „Mislila
sam da ti se sviđa ova haljina."
„Sviđa mi se, ali...", mrmljao si zakopčavajući dugme. „Тај
razrez na butini prilično je dubok. Biće mu neprijatno."
„Nekome očigledno jeste neprijatno."
Otišla sam da nađem neke minđuše i prsnem malo opijuma, a
onda sam se vratila u kuhinju i zatekla Kevina, koji prvi put u životu
nije doslovce ispunio ono što sam mu rekla - pribojavala sam
se da ću ga ugledati u kostimu zeca odgovarajuće veličine. Stajao
je za sudoperom leđima okrenut meni, ali čak i tako mogla sam
videti da mu lepe crne pantalone od viskoze nežno prianjaju na
uske kukove i padaju do cipela od kordovana i čak malo prelaze
preko njih. Belu košulju nisam mu ja kupila; imala je duge rukave
i lepo je padala, možda je bila deo opreme za mačevanje.
Bila sam dirnuta, zaista jesam, i taman sam htela da povičem
kako je zgodan kad ne nosi onu odeću skrojenu za desetogodišnju
decu kad se okrenuo ka meni. U rukama je imao čitavo hladno,
pečeno pile. Ili je bar bilo celo dok mu on nije otkinuo prsa i batak,
koji je još glodao.
3 1 4 LAJONEL ŠRAJVER
Verovatno sam prebledela. „Upravo te vodim na večeru. Zašto
si pojeo skoro celo pečeno pile pred sam polazak?"
Kevin bridom dlana obrisa masnoću s ugla usana loše prikrivajući
pakosni smešak. „Bio sam gladan." Izjava toliko retka da je
morala biti laž. „Znaš ono - momci u razvoju?"
„Smesta to ostavi i idi po kaput."
I naravno, kad smo seli u restoran Hadson haus, naš dečko u
razvoju dovoljno se razvio tog dana, pa je priznao da je izgubio
apetit. Mogla sam da prezalogajim nešto sa svojim sinom samo
u doslovnom smislu te reči jer nije hteo da naruči jelo, pa čak ni
predjelo, već je čupkao lepinjice od kiselog testa iz korpe. I mada
ih je iscepkao u najsitnije komadiće, mislim da ih nije ni okusio.
Ja sam iz inata poručila mešanu zelenu salatu od rukole i endivije,
golubija prsa za predjelo, lososa i butelju sovinjon blana koju
ću, slutila sam, iskapiti.
„I", počela sam ja boreći se s nelagodom dok sam grickala zeleniš
pod Kevinovim asketskim pogledom; bili smo u restoranu;
zašto bih se izvinjavala što jedem? „Каkо ide škola?"
„Ide", rekao je. ,,Ne možeš tražiti više od toga."
„Mogu da pitam za još koji detalj."
„Hoćeš li moj raspored časova?"
„Neću." Nikako nisam želela da se iznerviram. „Recimo, koji
ti je omiljeni predmet ove godine?" Prekasno sam se setila da se
reč omiljeno odnosi isključivo na tuđa zadovoljstva koja je voleo
da kvari.
„Hoćeš da kažeš da mi se neki sviđa?"
„Ра", mučila sam se jer nisam mogla da nabodem na viljušku
malo rukole, tek toliko da mi ne umrlja bradu prelivom od senfa
i meda. „Imaš li želju da upišeš neku sekciju?"
Pogledao me je s istom onom nevericom kojom će kasnije dočekivati
moja pitanja o jelovniku u kantini u Klavreku. Možda sam
imala sreće što me nije udostojio odgovora na ovo pitanje.
„А šta je s tvojim, mmm, profesorima? Je li neki od njih, znaš,
naročito...?"
„А koje grupe voliš da slušaš?", kazao je ozbiljno. „Posle možeš
da zapitkuješ ložim li se na neku slatku pičkicu iz prvog reda.
Moramo da razgovaramo o Kevinu
Tako možeš da pređeš na ono kako je sve to, naravno, do mene,
ali možda bi, pre nego što povalim ribu u hodniku, trebalo da
sačekam dok ne budem spreman. Negde oko deserta možeš da me
pitaš za drooogu. I to oprezno, da me ne preplašiš pa da počnem
da ti pričam bajke, pa ćeš reći kako si i ti eksperimentisala, ali to
ne znači da i ja treba da eksperimentišem. Na kraju ćeš se, kad
iscevčiš celu flašu, sva rastopiti i reći kako je sjajno to što zajedno
provodimo vreme, a onda možeš da se mrdneš sa stolice i obgrliš
me oko ramena i blago me stisneš."
„Dobro, dobro, podrugljivče." Ostavila sam salatu. „О čemu
bi ti da pričamo?"
„Ovo je bila tvoja ideja. Nisam ni rekao da hoću da pričam o
bilo čemu."
Sporečkali smo se kad mi je stiglo predjelo od golubijih prsa i
sosa od crvenih ribizli, pa sam uzela da sečem meso. Kevin je umeo
da pretvori zadovoljstvo u muku. A što se tiče preokreta koji je
napravio posle tri-četiri minuta ćutanja, mogu samo da pretpostavim
da se sažalio na mene. Kasnije, u Klavreku, više nikad neće
biti onaj koji će prvi trepnuti, ali na kraju krajeva, tad u restoranu
bilo mu je samo četrnaest godina.
„Dobro, evo imam temu", lukavo je predložio i uzeo crvenu
bojicu iz čaše, poklon od restorana, koje su postale sveprisutne
kao i trotineti. „Stalno se žališ na ovu zemlju i volela bi da si u
Maleziji ili negde drugo. Šta ti smeta u njoj? Stvarno. Američki
materijalizam"
Isto kao i Kevin kad sam mu predložila da izađemo, i ja sam
slutila da se u ovome krije neka zamka, ali predstojali su mi još
glavno jelo i čitava butelja vina i nisam želela da to vreme provedem
crtkajući iks-oks po papirnom stolnjaku. ,,Ne, mislim da se
ne radi o tome", iskreno sam odgovorila. ,,Na kraju krajeva, kako
bi tvoj deda rekao..."
„Sve je u materijalu. Pa šta te muči?"
Na ovo ćeš sigurno zanemeti od čuda, ali tog časa nisam mogla
da se setim ničega što ne valja u Sjedinjenim Državama. Često se
ovako zablokiram kad me neki neznanac u avionu, kad spustim
knjigu, razgovora radi upita koje mi se još knjige dopadaju: meni
3 1 5
3 1 6 LAJONEL ŠRAJVER
potpuno stane mozak, pa taj do mene verovatno zaključi kako je
džepno izdanje koje sam gurnula u pregradu za novine verovatno
prvi roman koji sam u životu pročitala. Moj nepoverljivi stav prema
Sjedinjenim Državama bio mi je tako dragocen - iako sam,
zahvaljujuči tebi, naučila nerado da priznam svojoj zemlji makar
toliko da je živahno, spontano mesto koje, uprkos površinskom
sloju komfora, nedri impresivno obilje potpunih ludaka. Kako
odjednom nisam umela da navedem ni jednu jedinu stvar u vezi
sa ovom zemljom koja me je izluđivala, osetila sam na tren kako
mi beži tlo pod nogama i uplašila se da sam se možda distancirala
od Amerike ne iz sofisticiranog kosmopolitizma, već iz sitnih
predrasuda.
Međutim, u avionu se ipak na kraju prisetim da obožavam Čaj
u Sahari Pola Boulsa. Potom se prisetim Okuke reke V. S. Najpola,
što me uvek podseti na božanstveni roman Pola Terua Razigrane
devojke, i eto me, ponovo sam među načitanima.
„Ružno je", rekoh.
„Šta to? Zlatna žitna polja?"*
„Оnа brza hrana. Sva ona plastika. I raširila se po celoj zemlji
kao plamenjača."
„Rekla si da ti se sviđa Krajslerova zgrada."
„Stara je. A moderna američka arhitektura većinom je grozna."
„Dakle, ova zemlja je rupa. Zašto je negde drugde bolje?"
,,Ti gotovo da nigde nisi ni bio."
„Vijetnam je sranje. Ono jezeru u Hanoju smrdi."
„Ali zar ti ljudi nisu bili predivni? Makar samo fizički?"
„Odvela si me u Aziju zbog žutih riba? Mogao sam i da rezervišem
jedan od onih paket aranžmana preko interneta."
„Zabavno ti je?", upitala sam suvo.
„Bilo mi je i zabavnije." Ubacio je kuglicu hleba u korpu. „Uostalom.
Meni su tamo svi tipovi ličili na ženske."
„Ali mislila sam da je baš zanimljivo, novo, kraj onog jezera",
bila sam uporna, „iako zaista smrdi - kako Vijetnamci plaćaju koji
* Stih iz američke rodoljubive pesme. (Prim. prev.)
Moramo da razgovaramo o Kevinu 3 1 7
dong onima s kućnim vagama da se izmere u nadi da su dobili koji
kilogram. To je biološki zdravo."
„Stavi te kosooke neko vreme kraj bačvetine pune pomfrita,
pa će se natoviti i biti širi nego duži, baš poput pacova u Nju Džerziju.
Misliš da su samo Amerikanci alavi? Ne pazim baš na času
evropske istorije, ali ne bih baš rekao."
Kad su mi poslužili lososa, koji mi se više i nije jeo, zadobovala
sam prstima po stolu. U onoj blistavobeloj košulji s balon rukavima,
podignutom kragnom i V izrezom otvorenim do prsa, a u
pozadini mu preko celog zida slika mora, Kevin je mogao proći
kao Erol Flin u Krvavom kapetanu.
„Naglasak", rekla sam. „Odvratan mi je."
„То je i tvoj naglasak", reče on. „Iako ti kažeš televizija."
„Tebi je to pretenciozno."
„А tebi nije?"
Nasmejala sam se, nakratko. „Dobro, jeste, pretenciozno je."
Nešto je popuštalo, pa sam pomislila, čoveče, možda ovaj „izlazak"
ipak nije bio tako loša ideja. Možda ćemo nešto i postići.
Počela sam iskreno da se unosim u razgovor. „Slušaj, znaš šta
stvarno ne podnosim u ovoj zemlji? Neprihvatanje odgovornosti.
Za sve što ne valja u životu nekog Amerikanca kriv je neko drugi.
Svi oni pušači koji zgrću gomile para od odštete duvanskih kompanija,
a za opasnosti pušenja zna se, koliko, četrdesetgodina. Ne
možeš da ostaviš cigare? Svali to na Filip Moris. Uskoro će i debeli
početi da tuže lance brze hrane jer su pojeli previše hamburgera!"
Zastala sam, uhvativši sebe da se ponavljam. „Shvatam da si sve
ovo već čuo."
Kevin me je zavitlavao, naravno, vozao me. Imao je isti onaj
koncentrisani, zločesti izraz lica koji sam nedavno videla na jednom
dečaku što je daljinskim upravljačem naveo sportski autić
da sleti sa stene u Talman parku. „Раr puta", reče on susprežući
osmeh.
„Nordijsko hodanje", rekla sam.
„Šta s tim?"
„То me dovodi do ludila." Naravno, i ovo je već čuo. Ali ovo
sledeće nije, jer sam tek tad do kraja formulisala misao. „Ovdašnji
3 1 8 LAJONEL ŠRAJVER
ljudi ne mogu prosto da odu u šetnju, već moraju da prate nekakav
program. I znaš, možda je baš to srž svega, to me muči. Sve
one neopipljive životne stvari, divne ali sasvim neuhvatljive koje
daju smisao životu - Amerikanci, čini se, veruju da se sve to može
dobiti pristupanjem nekoj grupi ili pretplatom na nešto, ili držanjem
neke posebne dijete ili podvrgavanjem aroma-terapiji. Ne
radi se samo o tome što Amerikanci smatraju da mogu sve da
kupe; oni veruju da proizvod mora da radi ako pratiš instrukcije
na etiketi. A ako proizvod ipak ne radi, pa su oni nesrećni iako im
je pravo na sreću zagarantovano Ustavom, onda tuže jedni druge
do besvesti."
„Šta ti je to neopipljivo?", pitao je Kevin.
„Šta god, kako bi tvoji drugari rekli. Ljubav, radost, spoznaja."
(Kevinu je ovo bilo isto kao da mu pričam o malim zelenim ljudima
na Mesecu.) „Ali to se ne može poručiti preko interneta niti
se naučiti na tečajevima Nove škole niti potražiti u priručnicima
za upotrebu. Nije to lako... a možda i jeste... nije tako lako truditi
se, pratiti uputstva, sputava te... Ne znam."
Kevin je besno žvrljao bojicom po stolnjaku. „Još nešto?"
„Naravno da ima još nešto", rekla sam, poneta onim istim
impulsom koji mi se javi za vreme ćaskanja u avionu kad konačno
uđem u biblioteku u mojoj glavi pa se setim i Gospode Bovari i
Neslavnog Džuda i Puta do Indije* „Amerikanci su debeli, nemušti
i neuki. Zahtevni su, razmaženi i arogantni. Samozadovoljni
su i smatraju se nadmoćnima zbog svoje dragocene demokratije,
i nadmeni su prema drugim narodima jer smatraju da su samo oni
uvideli pravu stvar - nema veze što polovina odrasle populacije
uopšte ne glasa. A i razmetljivi su. Verovao ili ne, ali u Evropi nije
prihvatljivo smesta naturiti novim poznanicima da si studirao na
Harvardu i da imaš veliku kuću i koliko košta, i koje ti sve poznate
ličnosti dolaze na večere. A Amerikanci ne shvataju još ni to da
se smatra sirovim reći na koktel-zabavi nekome koga znaš samo
pet minuta kako uživaš u analnom seksu - pošto se ovde pojam
privatnosti sasvim izgubio. To je zato što su Amerikanci beskrajno
* Romani Gistava Flobera, Tomasa Hardija i E. M. Forstera. (Prim. prev.)
Moramo da razgovaramo o Kevinu 3 1 9
poverljivi, naivni toliko da se to graniči s glupošću. A najgore od
svega, nemaju pojma da ostatak sveta ne može da ih smisli."
Govorila sam preglasno za jedan tako mali restoran i iznosila
vrlo oštre stavove, ali bila sam neobično ushićena. Bio je to prvi
put da stvarno razgovaram sa svojim sinom, i ponadala sam se da
smo prešli Rubikon. Konačno sam mogla da mu poverim ono u šta
sam iskreno, duboko verovala, a ne samo da mu popujem - molim
te, nemoj da bereš nagradivane ruže Korlijevih. Priznajem, započela
sam detinjasto nespretno, pitajući Kako je u školi, a on je bio
taj koji je vešto vodio naš razgovor poput odraslog, navodio svog
sagovornika. Ali ja sam baš zato bila ponosna na njega. I baš sam
smišljala da mu kažem nešto u tom stilu kad je Kevin, koji je do
tada usredsređeno žvrljao onom bojicom po stolnjaku, završio
šta god da je crtao, podigao pogled, a onda pokazao glavom ka
škrabotini.
„Ора!", uzviknu on. „То je sva sila prideva."
Poremećaj nedostatka pažnje malo sutra! Kevin je bio dobar
đak kad bi se potrudio, a nije žvrljao: beležio je.
„Da vidimo", rekao je i počeo crvenom bojicom da štiklira
stavke s popisa. „Razmaženi. Ti si bogata. Nisam baš siguran šta
ti misliš da ti nedostaje, ali kladim se da i to možeš sebi priuštiti.
Arogantni. Sasvim prikladan opis tog tvog govora; da sam na
tvom mestu, ne bih poručio desert jer kladim se da će ti konobar
pljunuti šlajmaru u preliv od malina. Nemušti? Da vidimo..."
Pretraživao je po stolnjaku, pa naglas pročitao: „Nije to iako... a
možda i jeste... Ne znam. Ja, lično, ne bih rekao da je ovo Šekspir.
A još, imam osećaj kao da sedim preko puta gospođe koja pljuje
po realiti televiziji, a nikad nije odgledala ni jednu jedinu emisiju.
A to je - jedna od tvojih omiljenih reči, mamice - neuko. Sledeće:
razmetljivi. Šta je ovo ti glupi moroni sisaju karu, a ja sam toliko
bolja od njih do razmetanje? Kao neko ko misli da je samo on
uvideo pravu stvar, a niko drugi nije. Naivni... nemaju pojma da
ostali ne mogu da ih smisle." Podvukao je ovu stavku, a onda me
pogledao pravo u oči s otvorenim prezirom. „Ра, koliko ja vidim,
jedino po čemu se razlikuješ od ostalih glupih Amerikanaca, inače
biste ličili kao jaje jajetu, jeste to što ti nisi debela. I samo zato što
3 2 0 LAJONEL ŠRAJVER
si mršava, ponašaš se samozadovoljno, nadmeno i nadmoćno. Ja
bih, čini mi se, više voleo da mi je majka debela krava koja bar ne
misli da je bolja od svih ostalih u ovoj jebenoj zemlji."
Platila sam račun. Nećemo više imati sastanke sve do Klavreka.
Odgovorena od toga da kupim Siliji trotinet za Božić, silno sam
se namučila da joj pronadem „kratkouhu slonovsku rovku" ili skočirovku.
Kad smo otišli u zoološki vrt u Bronksu da pogledamo
izložbu sitnih sisara, Siliju je potpuno opčinio ovaj neobični mališa
koji je izgledao kao slon ukršten s kengurom, koji se nekoliko
generacija ukrštao s miševima. Uvoz je verovatno bio zabranjen
- ako mu i nije pretilo izumiranje, u zoološkom vrtu ovo sićušno
biće iz južne Afrike okarakterisali su kao „ugroženu vrstu zbog
gubitka staništa" - a to mi nimalo nije pomagalo. Trebalo mi je
dugo vremena da ga pronađem, a ti si sve više gubio strpljenje.
Na kraju smo se dogovorili. Ti ćeš mi gledati kroz prste dok na
internetu tražim radnju specijalizovanu za prodaju „neobičnih"
životinja, a ja ću tebi progledati kroz prste kad kupiš Kevinu onaj
samostrel.
Nisam ti rekla koliko me je koštao Silijin poklon, a mislim da
neću ni sada. Dovoljno je reći da je ponekad zaista bilo lepo biti
bogat. Kratkouha slonovska rovka - loše su joj nadenuli ime; niti
slon niti rovka, oblih, istaknutih ušiju, užasno neproporcionalnih
- bila je bez izuzetka najbolji poklon koji sam joj ikad darovala.
Silija bi se oduševila i kesicom voćnih gumenih bombona, ali čak
je i naša krotka ćerka pokazala silno ushićenje, a kad je odvila
veliki stakleni terarijum, oči su joj iskočile. Potom mi je poletela
u zagrljaj s pravom bujicom zahvaljivanja. Za vreme božićne večere
neprestano je ustajala od stola da proveri je li dovoljno toplo u
terarijumu ili da nahrani rovku svežim brusnicama. Odmah sam
se zabrinula. Životinje baš i ne cvetaju kad promene klimu, i verovatno
je bilo nepromišljeno pokloniti tako lako propadljivo biće
onako osetljivom detetu.
A opet, možda sam „Šmrcka", kako ga je Silija nazvala, kupila
koliko za nju toliko i za sebe, makar zato što me je to nežno, krupMoramo
da razgovaramo o Kevinu
nooko stvorenje svojom ranjivošću veoma podsećalo na samu Siliju.
Dugog, paperjastog krzna nalik na mekanu kosicu naše ćerke,
ova plišana loptica od sto grama izgledala je kao da će je jedan jači
nalet vetra razvejati poput maslačka. Oslonjen na nožice koje su
se sužavale u tanane štapiće, Šmrcko je, kad bi se uspravio, delovao
nestabilno. Svojom prepoznatljivom njuškicom, surlastom i
savitljivom, rio je po dnu terarijuma posutog zemljom, što je bilo
i smešno i dirljivo u isti mah. Životinjica nije trčala, već je skakutala,
a đipanje unutar granica njenog zatvorenog sveta odisalo je
veselim optimizmom „iskoristi sve što možeš" sa kojim će se Silija
ubrzo suočiti pred sopstvenim ograničenjima. Iako skočirovke nisu
isključivi biljojedi - hrane se još i crvima i insektima - one krupne
smeđe oči davale su Šmrcku začuđen, uplašen izgled, pa je ličio na
sve sem na lovca. Šmrcko je, kao i Silija, po prirodi bio plen.
Uvidevši da ne sme previše da gnjavi Šmrcka, Silija bi gurnula
nervozni prstić kroz vratanca i ovlaš ga pomazila po mrkom
krznu. Kad bi joj došle drugarice da se igraju, zatvorila bi vrata
svoje sobe, a njih bi namamila izdržljivijim igračkama. Možda to
znači dauči kakvi suljudi, molilasam se ja. (Silija je bila omiljena
delom i stoga što nije pravila razliku među decom, i dovodila je
čak i one koje su ostala deca prezirala - kao ono razmaženo, bučno
stvorenje Tiju, čija se majka drznula da me tiho posavetuje kako bi
„stvarno bilo bolje da Tiju puštaju da pobeđuje u igrama". Silija je
to shvatila, a da joj to niko nije rekao, pa me je, nakon što je njena
napadna drugarica otišla, zamišljeno upitala: „Је li u redu varati
da izgubiš?") Posmatrajući našu ćerku kako štiti Šmrcka, tražila
sam neku čvrstinu, rešenost u njenom izrazu koja bi mi ukazala
na klicu sposobnosti da brani i sebe.
Iako nerado, prihvatila sam i mogućnost da Silija, premda prelepa
u mojim očima, pleni na način koji će drugi možda prevideti.
Bilo joj je tek šest godina, ali ja sam se već pribojavala da nikada
neće biti lepotica - da neće umeti da se nosi s toliko autoriteta.
imala je tvoja usta, prevelika za malenu glavu; usne su joj bile
tanke i beskrvne. Njen drhtavi izgled navodio je na pažljivost u
ophođenju prema njoj koja je bila zamorna. Onoj je kosi, tako svilenkastoj
i tananoj, bilo suđeno da bude retka, a njenoj zlatastoj
3 2 1
3 2 2 LAJONEL ŠRAJVER
boji da pređe u besjajnu plavu kad se zadevojči. Uostalom, nije li
prava lepota malčice zagonetna? A Silija je bila previše bezazlena
da bi odisala tajanstvenošću. Imala je pristupačno lice, a ima nečeg
implicitno neinteresantnog u izgledu osobe koja će ti reći šta god
te zanima. Ta već sam to videla: izrašće u onog devojčurka što se
nesrećno zaljubljuje u predsednika učeničkog veća koji ne zna ni
da ona postoji. Silija će se lako predati. Kasnije će se - premlada za
to - preseliti kod nekog starijeg tipa koji će koristiti njenu dobrodušnost,
i ostaviti je zbog prsatije žene koja ume da se dotera. Ali
ona će bar uvek dolaziti kod nas za Božić i, ukoliko joj bude dato,
biće daleko bolja majka no što sam to ja ikad bila.
Kevin je zazirao od Šmrcka, i samo njegovo ime bilo je uvreda
za jednog tinejdžera. Ali vrlo je rado hvatao pauke i cvrčke i ubacivao
žive zalogaje u terarijum - uobičajena dečačka posla, i savršen
zadatak za njega pošto je Silija bila suviše gadljiva. Ali je zato
hladno, bezosećajno začikavanje bilo nemilosrdno. Sigurno nisi
zaboravio kad sam one večeri pripremila prepelice, a on ubedio
Siliju kako je mršavo meso na njenom tanjiru „znaš ti ko".
Znam, znam, Šmrcko je bio samo kućni ljubimac, i to skup ljubimac,
i nesrećan kraj bio je neumitan. Trebalo je da razmislim o
tome pre nego što sam joj poklonila životinjicu, mada, svakako,
izbegavanje vezivanja zbog straha od gubitka isto je što i izbegavanje
života. Bila sam se nadala da će duže opstati, ali i da jeste, Silija
ništa lakše ne bi podnela kad se nesreća zbila.
Te februarske noći hiljadu devetsto devedeset osme godine
Silija je jedini put što ja pamtim nešto tajila. Neprestano je jurcala
po kući, puzala po podu, podizala prekrivač s kauča, zavirivala
pod sofu, ali kad sam je upitala šta to traži, ona je procvrkutala
„Ništa!". Već je prošlo vreme za spavanje, a ona se i dalje motala
tamo-amo na sve četiri ne želeći da objasni kakvu to igru igra, ali
moleći me da je pustim još malo. Uopšte nije ličilo na nju da bude
tako neposlušna.
„Каkо je Šmrcko?", upitala sam je ja, hoteći da joj odvučem
pažnju kad sam upalila svetlo.
Telo joj se ukrutilo i nije ni pogledala u terarijum kad sam se
bacila na njen krevet. Posle minut-dva, prošaputala je: „Dobro je."
Moramo da razgovaramo o Kevinu
,,Ne vidim ga odavde", rekla sam. „Sakrio se?"
„Sakrio se", kazala je ona još tanjim glasom.
„Hajde, nađi mi ga."
„Sakrio se", ponovila je i dalje ne gledajući u terarijum.
Skočirovka je zaista povremeno spavala u ćošku ili ispod grančice,
ali kad sam sama pretražila terarijum, nisam ugledala nikakvu
ćubu. „Nisi valjda pustila Kevina da se igra sa Šmrckom, je li?",
upitala sam je oštro, istim glasom kao da sam pitala: Nisi valjda
stavila Šmrcka u blender, je li?
„Ја sam kriva!", ciknu ona i zajeca. „Mm-mislila sam da sam
zat-tvorila vrata, ali izgleda nnn-nisam! Jer bila su otvorena kad
sam ušla posle večere, a njega nije bilo! Svuda sam ga tražila!" Mir,
mir, naći ćemo ga, tešila sam je ja, ali nisam mogla da je smirim.
„Glupa sam! Kevin kaže da jesam i jeste tako! Glupa sam. Glupa,
glupa, glupa!" Tako se snažno udarila pesnicom po slepoočnici da
sam morala da je uhvatim za ruku.
Nadala sam se da će njen napad plača prestati sam od sebe, ali
patnja te devojčice bila je neverovatno silna i nepopustljiva, a snaga
njenog samoprezira dovodila me je u iskušenje da joj dajem lažna
obećanja. Uveravala sam je da Šmrcko nije mogao daleko odmaći
i da će se do jutra sigurno vratiti u svoju ugodnu kućicu. Hvatajući
se za moju perfidnu slamku, Silija se stresla i mirno legla.
Mislim da nismo odustali pre tri ujutru - i hvala ti još jednom
na pomoći. Sutradan te je čekalo još jedno traženje lokacija i oboje
ćemo biti neispavani. Ne znam ima li rupe u koju nismo zavirili; ti
si pomerio mašinu za sušenje veša, ja sam prekopavala po đubretu.
Mrmljajući dobrodušno: „Gde li je taj mali bezobraznik?", povadio
si sve knjige iz nižih polica, a ja sam skupila snage da pogledam
ima li dlaka u mašini za mlevenje otpadaka.
,,Ne želim samo još više da pogoršavam stvari s onim Jesam li
ti rekao", kazao si kad smo se oboje prašnjave kose sručili na sofu
u dnevnoj sobi. „I mislio sam da je baš slatka. Ali to je retka, osetljiva
životinja, a Silija je tek prvi razred."
„Аli ona je bila tako savesna! Nikad nije ostao bez vode, pazila je
da se ne prejeda. A onda je, tek tako, ostavila otvorena vratanca?"
„Evo, ona je rasejana."
3 2 3
3 2 4 LAJONEL ŠRAJVER
„Istina. Pa mogla bih da poručim drugog..."
„Batali. Dosta je jedna lekcija o smrtnosti godišnje."
„Misliš da je možda izašao napolje?"
„U tom slučaju već se smrznuo", kazao si kroz smeh.
„Baš ti hvala."
„Ра bolje nego da su ga psi..."
Ovu sam priču sutradan smislila za Siliju: da je Šmrcko izašao
napolje da se igra i da mu je tamo mnogo lepše jer je na svežem
vazduhu i ima puno drugara životinjica. Hej, a što to ne bih preokrenula
u svoju korist? Silija bi u sve poverovala.
Da je bilo drugačije, verujem da bih pamtila koliko je naša ćerka
naredne nedelje bila potištena i utučena, a ne najobičnije kućne
poslove. Ali pod ovakvim okolnostima imam dobar razlog da se
sećam kako se tog vikenda lavabo u dečjem kupatilu zapušio. Dženis
će doći tek u ponedeljak, a ja nisam zazirala od povremenog
održavanja kuće. I zato sam se bacila na otčepljivanje: rastvorila
sam malo kiseline u šolji hladne vode, sipala je u odvod i pustila
da odstoji, prema uputstvu. A onda sam sklonila kiselinu. Zar si
zaista mislio da ću posle ovoliko vremena promeniti priču? Sklonila
sam je.
Eva
Lionel Shriver – Moramo da razgovaramo o Kevinu Pet Sep 21, 2012 10:04 pm
