Niste konektovani. Konektujte se i registrujte se

Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole  Poruka [Strana 1 od 2]

Margita

avatar
Administrator
Administrator

Naratorka u romanu Eva Hačadurijan, majka maloletnog serijskog ubice, u
nizu ispovednih pisama voljenom mužu Frenklinu piše o sebi, o njihovoj
ljubavi, braku, o njihovom sinu Kevinu i o svemu što ju je razdiralo pre
nego što će ih zadesiti tragedija, a neverovatna priča je spor,
uzbudljiv silazak u pakao, koliko potresan, toliko i fascinantan.

"Ovo
je potresan, psihološki dubok, ponekad čak i crnohumorni roman sa
dubokim, promišljenim zaključkom, pripovest o opasnoj razlici između
onoga što osećamo i onoga što smo zapravo spremni da priznamo", napisao
je američki kritičar za "Booklist".



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
Za Teri
Košmar koji smo obe izbegle



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
Detetu je vaša ljubav najpotrebnija
onda kada je najmanje zaslužuje.
Erma Bombek



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
8. NOVEMBAR 2 0 0 0 .
Dragi Frenkline,

Ne znam tačno zašto me je jedan beznačajan događaj ovog poslepodneva

naveo da ti pišem. Ali otkako nismo zajedno, mislim
da mi najviše nedostaje to što ti, kad se vratim kući, ne donosim
više živopisne zanimljivosti dana, onako kako bi ti mačka spustila
miša pred noge: malene skromne darove koje parovi nude jedno
drugom nakon što prekopaju svako svoje dvorište. Da se sad nalaziš
u mojoj kuhinji i debelo mažeš krckavi puter od kikirikija na
hleb a vreme je večere, ova bi mi pričica izletela čim bih spustila
kese (iz jedne se cede bistre lepljive bale), čak i pre nego što bih
ti prigovorila da za večeru imamo testeninu i zamolila te da ne
pojedeš ceo taj sendvič.
U prvo vreme, naravno, moje su pričice bile egzotična strana
roba, iz Lisabona, iz Katmandua. Ali niko zapravo ne voli da sluša
priče iz inostranstva i po učtivosti koja te je odavala mogla sam
videti da se tebi lično više dopadaju sitne anegdote iz bližih krajeva:
recimo čudnovat susret s radnikom što naplaćuje putarinu na
mostu Džordž Vašington. Čuda običnog sveta samo su potvrđivala
tvoj stav da su moja putovanja u inostranstvo svojevrsno varanje.
Moji su suveniri - kutija već bajatih belgijskih galeta, britanski
izraz za „trabunjanje" (koještarije!) - bili veštački prožeti čarolijom
jedino usled daljine. Poput onih tričarija koje Japanci poklanjaju
jedni drugima - kutija, pa ukrasni papir, pa mašnica - sjaj mojih
10 LAJONEL ŠRAJVER
poklona sa daleka puta bio je samo omot. Koliko je veći podvig
preturati po neočudotvorenim tricama dobre stare države Njujork
i izvući pikantni trenutak iz odlaska u supermarket Grandjunion
u Najaku.
A moja se priča baš tu odvija. Čini se da napokon shvatam
ono čemu si oduvek pokušavao da me naučiš, da je moja rođena
zemlja jednako egzotična, pa čak i opasna koliko i Alžir. Stajala
sam kraj rafa s mlečnim proizvodima i nije mi bogzna šta trebalo;
nije. Više uopšte ne jedem testeninu otkako nema tebe da smažeš
skoro celu činiju. Baš mi nedostaje tvoj apetit.
Još mi teško pada da se pojavljujem u javnosti. U zemlji poznatoj
po tome što „nema osećaj za istoriju", kako to Evropljani tvrde,
čovek bi pomislio da ću se okoristiti od te čuvene američke amnezije.
Nisam ja te sreće. Niko u ovoj „zajednici" ne pokazuje ni
najmanje znake zaborava ni posle godinu i sedam meseci - tačno
u dan. Moram da skupim hrabrost kad mi ponestane namirnica.
Oh, za prodavce u radnji 7/11 u Ulici Houpvel ne predstavljam više
nikakvu novost i mogu da kupim litar mleka a da ne zure u mene.
Ali naš uobičajeni Grand junion i dalje je minsko polje.
Tamo se uvek osećam kao lopov. Da bih to nadomestila, na
silu ispravljam leđa i podižem ramena. Sad mi je jasno šta zapravo
znači ,,ići dignute glave", i ponekad me začudi koliko uspravno
držanje može da izmeni duševno stanje. Kad se fizički držim ponosito,
osećam se za nijansu manje poniženo.
Premišljajući se da li da kupim srednja ili krupna jaja, pogledala
sam ka polici s jogurtom. Koji metar dalje još jedna mušterija,
iskrzane crne kose sede dobrih dva-tri centimetra pri korenu,
dok su se lokne zadržale još samo na krajevima: stara trajna što
je izrasla. Ženin ljubičasti komplet možda je nekada bio u modi,
ali sada su strukirana bluza i karneri samo isticali njene široke
kukove. Odeću je trebalo ispeglati, a na postavljenim ramenima
videla se tanka pruga, gde je košulja izbledela od vešalice. Nešto
izvučeno s dna ormara, zaključila sam, ono što dohvatiš kad ti je
sve ostalo prljavo ili na podu. Kad je žena sagla glavu ka kačkavalju,
opazih podvaljak.
Ne trudi se da pogodiš; nikada je ne bi prepoznao iz ovog portreta.
Nekada je bila tako neurotično vitka, koščata, i sjajna kao
Moramo da razgovaramo o Kevinu
upakovani poklon. I mada je možda romantičnije zamišljati ucveljene
kao ispijene, pretpostavljam da jednako možeš da patiš uz
čokoladice kao i uz vodu sa česme. Uostalom, postoje žene koje su
večito doterane i elegantno obučene više da pariraju ćerki nego da
ugode mužu, a ona, zbog nas, danas nema takvih motiva.
Bila je to Meri Vulford. Ne ponosim se ovim, ali nisam mogla
da se suočim s njom. Trgla sam se. Ruke su mi se oznojile dok sam
nespretno otvarala kutiju da vidim je li koje jaje slomljeno. Napravila
sam izraz lica kao kupac koji se upravo setio nečega što stoji
na drugom kraju radnje, i uspela da spustim jaja na dečje sedište
u kolicima a da se ne okrenem. Odjurivši tako po ovom lažnom
zadatku, ostavila sam kolica jer su točkovi škripali. Tek kod rafa
sa supama povratila sam dah.
Trebalo je da budem pripremljena, i često jesam - pripravna,
oprezna, najčešće bespotrebno, kako se ispostavi. Ali ne mogu da
izlazim zveckajući u punom oklopu kad god treba da obavim neki
sitan posao, i uostalom, kako mi sad Meri može nauditi? Dala je
sve od sebe; povela je parnicu protiv mene. Ali ipak nisam mogla
da smirim podivljalo srce niti da se odmah vratim do rafa s mlečnim
proizvodima, čak ni kad sam uvidela da sam u kolicima ostavila
onu izvezenu tašnu iz Egipta sa sve novčanikom.
A to je jedini razlog što nisam izašla iz supermarketa. Morala
sam kad-tad krišom da se vratim po tašnu, i zato sam se zamislila
nad Kembelovim supama od sira i špargle i tek onako razmišljala o
tome kako bi se Vorhol užasnuo ovog novog dizajna ambalaže.
Kad sam se odšunjala natrag, opasnost je prošla, pa sam žustro
odvukla svoja kolica, odjednom zauzeta poslovna žena koja mora
na brzinu da obavi kupovinu namirnica. Poznata uloga, pomislićeš.
A ipak, toliko je vremena prošlo otkad sam sebe tako zamišljala
da sam bila sigurna da su ljudi ispred mene u redu za kasu
okarakterisali moju nestrpljivost ne kao oholost žene koja takođe
zarađuje i za koju je vreme novac, već kao užasnu paniku preznojenog
begunca.
Kad sam iz kolica izvadila raznorazne namirnice, kutija s jajima
bila je lepljiva, što je nagnalo kasirku da je otvori. Ah! Meri
Vulford ipak me je opazila.
11
12 LAJONEL ŠRAJVER
„Svih dvanaest!", uzviknu devojka. „Reći ću da vam se donese
druga kutija."
Zaustavih je. „Ne, ne", rekoh. „Žurim se. Svejedno ću ih uzeti."
„Ali sasvim su..."
„Svejedno ću ih uzeti!" Nema boljeg načina da navedeš ljude u
ovoj zemlji da te poslušaju nego da se praviš malo ćaknut. Nakon
što je naglašeno otrla bar-kod maramicom, skeniralaje cenu jaja,
a potom obrisala ruke prevrćući očima.
„Hačadurjan", izgovori devojka kad sam joj pružila kreditnu
karticu. Kazala je to glasno kao da se obraća onima što čekaju u
redu. Bilo je predvečerje, odgovarajuća smena za posao posle škole;
dala bih joj sedamnaestak godina, te je ova devojka mogla biti
Kevinova školska drugarica. Naravno, u ovom kraju ima pet-šest
gimnazija, i možda se njena porodica tek doselila ovamo iz Kalifornije.
Ali po njenom pogledu ne bih rekla da je tako. Upiljila se
u mene. „Neobično prezime."
Ne znam šta me je spopalo, ali tako sam umorna od toga.
Nije da nemam srama. Naprotiv, premorena sam od srama, sva
klizava od njegove lepljive belančevinaste stigme. To je osećanje
koje nikud ne vodi. „Ја sam jedini Hačadurjan u državi Njujork",
prezrivo rekoh, i istrgnuh joj karticu. Ubacila je moja jaja u kesu,
gde su još više iscurila.
I evo me sad kod kuće - ako se može tako nazvati. Ti, naravno,
nikad nisi bio ovde, te dozvoli da ti je opišem.
Iznenadio bi se. Ponajviše što sam odlučila da ostanem u Gledstonu
nakon što sam podigla onoliku dreku što se uopšte selimo
u predgrađe. Ali smatrala sam da treba da ostanem blizu Kevina.
Uostalom, ma koliko žudela za anonimnošću, ipak ne želim da
komšije zaborave ko sam; zapravo želim, ali takvu ti mogućnost
nijedan mali grad ne pruža. Ovo je jedino mesto na svetu gde se
posledice mog života u potpunosti osećaju, i danas mi je mnogo
važnije da me ljudi razumeju nego da me vole.
Nakon što sam isplatila advokate, preostala mi je dovoljna
svotica da kupim sebi stančić, ali odgovarala mi je privremenost
Moramo da razgovaramo o Kevinu
iznajmljenog stana. Isto tako, život u ovom lego dvoetažnom
stanu učinio mi se kao skladan spoj temperamenata. Oh, ti bi se
užasnuo; slaba stolarija od iverice protivi se devizi tvog oca „Sve
je u materijalu". Ali baš mi se ta osobina, to što se jedva održava
u životu, i dopada.
Ovde je sve nesigurno. Strmo stepenište do gornje etaže nema
ogradu, što mi začinjava vrtoglavicu dok se, posle tri čaše vina,
penjem u krevet. Patos škripi, a prozori ne dihtuju, i čitav stan odiše
krhkošću i nepouzdanošću, kao da bi svakog časa čitava građevina
mogla ugasnuti poput loše zamisli. Male halogene sijalice na
donjem spratu, što se njišu na zarđalim vešalicama, sa žice preko
tavanice, često titraju i njihova treperava svetlost samo pojačava
ono osećanje sporadičnosti što mi prožima ovaj novi život. Isto
tako i utroba moje jedine telefonske utičnice je izbačena; moja
nesigurna veza sa spoljašnjim svetom visi o dve slabo zalemljene
žičice, i često se prekida. Iako mi je gazda obećao pravi šporet,
zaista mi ne smeta da koristim rešo - kome ne radi svetlosni indikator.
Kvaka s unutrašnje strane ulaznih vrata često mi ostaje u
ruci. Do sada sam uspevala da je vratim na mesto, ali patrljak
brave stalno me začikava podsećajući me na majku: ne možeš da
izađeš napolje.
Uviđam takođe da moj stan ima jaku tendenciju ka tome da
rastegne svoje kapacitete do krajnjih granica. Grejanje je slabo, a
radijatori ispuštaju toplotu u ustajalim plitkim dahovima, i mada
je tek početak novembra, već sam regulator odvrnula na najjače.
Kad se tuširam, puštam samo vrelu vodu, ne mešam je s hladnom;
topla je taman toliko da ne drhtim, ali saznanje da nema rezerve
ispunjava me nemirom dok se perem. Frižider je podešen na maksimalno
hlađenje, a mleko mi se pokvari posle samo tri dana.
A što se tiče dekora, ostavlja utisak baš prikladne sprdnje.
Donja etaža okrečena je nemarno, vrištećom žutom bojom što
bode oči, malalo se nasumice, pa se ispod probijaju bele pruge,
kao nažvrljane bojicom. Gore, u mojoj spavaćoj sobi, zidovi su
amaterski okrečeni sunđerom u tirkiznoplavu, nalik na mazanje
đaka prvaka. Imaš osećaj kao da ova kućica nije stvarna, Frenkline.
A tako se i ja osećam.
13
14 LAJONEL ŠRAJVER
Nadam se ipak da me ne sažaljevaš; ne želim da me sažaljevaš.
Mogla sam naći mnogo komforniji smeštaj da sam to htela. Meni
se ovde dopada, na neki način. Neozbiljno je, kao igračka je. Živim
u kućici za lutke. Čak je i nameštaj neproporcionalan. Trpezarijski
sto seže do visine grudi, pa se osećam kao dete, a noćni stočić na
koji sam smestila ovaj laptop prenizak je za kucanje - taman je
odgovarajuće visine da deci iz vrtića na njemu poslužiš kolačiće
od kokosa i sok od ananasa.
Možda bi ova iščašena, dečja atmosfera mogla da objasni zašto
juče nisam izašla na predsedničke izbore. Jednostavno sam zaboravila.
Sve oko mene kao da se zbiva negde veoma daleko. I sada,
umesto da predstavlja jaku protivtežu mojoj konfuziji, zemlja kao
da mi se pridružila u oblasti nadrealnog. Glasovi su prebrojani, ali,
kao u nekoj Kafkinoj priči, niko, izgleda, ne zna ko je pobedio.
A imam i ovih dvanaest jaja - bar ono što je ostalo od njih. Stavila
sam ostatak u činiju i izvadila deliće ljuske. Da si ovde, možda
bih nam napravila lep omlet sa seckanim krompirima, listom
korijandera i kašičicom šećera, u kojoj je tajna recepta. Kako sam
sama, sipaću ih u tiganj, napraviti kajganu i bezvoljno štrpkati.
Ali ipak ću ih pojesti. U Merinom postupku bilo je nečeg što mi
se učinilo baš elegantnim, na neki nelogičan način.
Hrana mi se u početku gadila. Prilikom posete majci u Rasinu
pozelenela sam kad mi je iznela sarmu od vinove loze, iako je
čitav dan blanširala listove, nadevala ih jagnjetinom i pirinčem i
zavijala u lepe smotuljke; podsetila sam je da može da je zamrzne.
A na Menhetnu, kad bih projurila kraj delikatesne radnje u 57.
ulici, na putu do Harvijeve advokatske kancelarije, želudac bi mi
se prevrnuo od pikantnog mirisa sušene goveđe slanine. Ali mučnina
bi me prošla, pa bi mi se prijela. Kada sam posle četiri-pet
meseci počela da osećam glad - i to vučju - apetit mi se učinio
nepriličan. I zato sam nastavila da glumim ženu koja je izgubila
želju za hranom.
Ali posle nekih godinu dana suočila sam se sa činjenicom da
je gluma uzaludna. Kad bih se pretvorila u leš, nikog ne bi bilo
Moramo da razgovaramo o Kevinu
briga. Šta sam pa očekivala, da ćeš me obgrliti oko rebara tim tvojim
ogromnim rukama kojima se konji mere, podići iznad glave
i uputiti strog prekor koji je potajna radost svake žene sa Zapada
- „Mnogo si mi mršava"?
I zato sad svakog jutra uz kafu pojedem kroasan, pa liznem
kažiprst i skupljam svaku mrvicu. Sitno seckanje kupusa ispunjava
deo ovih dugih večeri. Čak sam, jednom ili dvaput, odbila
one retke pozive za izlazak koje još dobijam telefonom, obično
od prijatelja iz inostranstva koji mi povremeno šalju mejlove, ali
koje godinama nisam videla. A posebno ako ne znaju, a to uvek
mogu da odredim; neupućeni zvuče previše razdragano i bučno,
dok upućeni počinju s učtivim mucanjem i prigušenim crkvenim
glasom. Ja, naravno, ne želim da deklamujem priču. A ne žudim
ni za nemim saosećanjem prijatelja koji ne znaju šta da kažu, pa
me puštaju da im se ispovedam tek da bismo razgovarali. Ali ono
što me stvarno tera da se izvinjavam time kako sam „zauzeta" jeste
to što se užasavam pomisli da ćemo oboje poručiti salatu, platiti
račun, a biće tek osam ili devet sati uveče, i ja ću otići kući u svoj
maleni dupleks i neću imati šta da seckam.
Posle toliko godina putovanja za firmu Štap i kanap - svako
veče drugi restoran, gde konobari pričaju na španskom ili
sijamskom, na čijim se jelovnicima nalazi živa riba ili pseće meso
- čudno je da mi se ova praksa tako snažno uvrežila. Na svoj užas,
podsećam samu sebe na moju majku. Ali ne mogu da prekinem
ovaj ustaljeni redosled (komad sira ili šest do sedam maslinki;
pileća prsa, kotlet ili omlet; bareno povrće; jedan keks s filom od
vanile; vina taman toliko da ispraznim pola boce), kao da hodam
po gredi i samo jedan korak u stranu i pašću. Morala sam sasvim
da izbacim boraniju jer se suviše lako i brzo priprema.
U svakom slučaju, iako smo nas dvoje rastavljeni, znala sam da
ćeš se brinuti jedem li. Uvek si se brinuo. Zahvaljujući večerašnjoj
sitnoj osveti Meri Vulford sita sam do guše. Nisu sve ludorije naših
komšija bile tako prijatne.
Oni litri krvavocrvene boje posuti po celom našem tremu, na
primer, dok sam još živela u našoj skorojevićkoj rančerskoj kući
15
16 LAJONEL ŠRAJVER
(takva je bila, Frenkline, sviđalo se to tebi ili ne - rančerska kuća)
- na Palisejds Parejdu. Boja po prozorima, ulaznim vratima. Došli
su noću, a kad sam se sledećeg jutra probudila, farba se već bila
skoro sasvim osušila. Pomislila sam tada, samo nekih mesec dana
posle - kako da nazovem taj četvrtak? - da me ništa više ne može
užasnuti niti povrediti. Pretpostavljam da je to uobičajeno verovanje
da ti je već toliko zla naneto da te samo zlo, u svojoj celovitosti,
nekako štiti.
Kad sam tog jutra ušla iz kuhinje u dnevnu sobu, nisam više
mislila da sam neosetljiva na budalaštine. Zinula sam od čuda.
Sunce je sijalo kroz prozore, ili bolje rečeno kroz okna što nisu
bila prošarana farbom. Prosijavalo je i kroz ona mesta gde je farba
bila najređa, i obasjavalo beličaste zidove blistavocrvenom bojom,
kao u kitnjastom kineskom restoranu.
Oduvek sam se držala pravila, kojem si se ti divio, da se suočim
s onim čega se bojim, mada je to pravilo nastalo u ono doba kad
sam se plašila da se ne izgubim u nepoznatom gradu - što je dečja
igra. Šta bih sad dala da mogu da se vratim u to vreme kad nisam
ni slutila šta me čeka (baš dečja igra, na primer). Ipak, stare se
navike ne gube, pa nisam odjurila u naš krevet i pokrila se preko
glave, već sam odlučila da procenim štetu. Ali ulazna vrata bila
su zaglavljena, čvrsto slepljena od debelog sloja crvenog emajla.
Za razliku od lateks farbi, emajl se ne rastvara u vodi. A emajl je i
skup, Frenkline. Neko je potrošio velike pare. Naravno, naš stari
komšiluk imao je mnogo nedostataka, ali nikad nije oskudevao
u novcu.
Stoga sam u kućnoj haljini izašla na sporedna vrata i oko kuće
otišla do ulaznih. Posmatrajući delo naših komšija, osetila sam da
mi se na lice navlači ista ona „ledena maska" sa suđenja, kako su
je opisali u Njujork tajmsu. Post je još grublje opisao moj izraz lica
kao „prkosan", a naše lokalne novine Džurnal njuz otišle su još
dalje: „Ро kameno neumoljivom licu Eve Hačadurjan reklo bi se
da njen sin nije učinio ništa strašnije od umakanja kikice u mastionicu."
(Priznajem da sam se na suđenju držala kruto, žmirkala
sam i kutnjacima grizla obraze; sećam se da sam se držala jedne
Moramo da razgovaramo o Kevinu
od onih tvojih mačo deviza „Nikad ne pokazuj strah". Ali prkosna,
Frenkline? Ja sam se samo trudila da ne zaplačem.)
Efekat je bio veličanstven, ako voliš senzacionalnost, što ja u to
vreme nikako nisam. Kuća je izgledala kao da je preklana. Posvuda
izobilno oblivena Roršahovim mrljama, a nijansa je bila odabrana
tako pažljivo - tamnocrvena, raskošna boja, s mrvicom ljubičastoplave
- kao da je naročito smešana. Tupo sam pomislila kako bi
policija mogla da uđe u trag krivcima ako nisu boju uzeli s police,
već su tražili da im se napravi.
Nisam imala nameru da ponovo odlazim u stanicu policije
osim ako baš ne moram.
Kimono mi je bio tanak, onaj što si mi još hiljadu devetsto
osamdesete poklonio za našu prvu godišnjicu. Iako letnji, bio je to
jedini ogrtač koji sam imala od tebe, i nisam htela da nosim ništa
drugo. Toliko toga sam bacila, ali ništa od stvari koje si mi ti dao
i koje si ostavio. Priznajem da mi ti talismani nanose ogroman
bol. Zato ih i čuvam. Oni nasrtljivi terapeuti tvrdili bi da moji
pretrpani ormani nisu „zdravi". Ne bih se složila. Za razliku od
sramnog, prljavog bola zbog Kevina, farbe, krivičnih i građanskih
parnica, ovaj je bol blagotvoran. Prilično omalovažavana šezdesetih
godina, blagotvornost je svojstvo koje sam počela da cenim
kao iznenađujuće retko.
A radi se o ovome - dok sam stezala taj meki plavi pamučni
kimono i razgledala to pomalo aljkavo krečenje koje su naše komšije
našle za shodno da finansiraju, bilo mi je hladno. Bio je maj,
ali bilo je sveže i vetar je šibao. Pre nego što sam to i sama doživela,
možda sam i verovala da posle lične tragedije i kraha ove sitne
životne poteškoće sasvim iščeznu. Ali to nije istina. I dalje osećaš
hladnoću, i dalje očajavaš kad ti se pošiljka zagubi u pošti, i dalje
te nervira kad vidiš da su ti u Starbaksu vratili manji kusur. Možda
bi se nekom, u ovakvim okolnostima, učinilo sramotnim to što
mi i dalje treba džemper ili muf, ili što se bunim jer su me prevarili
za dolar i pedeset centi. Ali od onog četvrtka čitav moj život
prekriven je tako debelim nanosom srama da sam iz tog razloga
rešila da ove prolazne neprijatnosti doživljavam kao utehu, kao
17
18 LAJONEL ŠRAJVER
simbole preostale doličnosti. Kad sam neprikladno obučena za
određeno doba godine, ili kad se sekiram što u Volmartu velikom
poput stočne pijace ne mogu da pronađem niti jednu kutiju šibica,
ja uživam u tim sasvim običnim emocijama.
Dok sam se vraćala do sporednih vrata, pitala sam se kako je
grupa vandala mogla tako temeljno da unakazi ovu građevinu
dok sam ja, nesvesna svega toga, spavala. Krivila sam velike doze
sedativa koje sam svake noći uzimala (molim te, Frenkline, nemoj
ništa da mi kažeš, znam da ti to ne odobravaš), dok nisam shvatila
da sam sasvim pogrešno zamišljala scenu. To je bilo posle mesec
dana, a ne sutradan. Nije bilo pogrdnih povika niti urlanja, nije
bilo ski-maski niti skraćenih dvocevki. Došli su krišom. Jedino
što se čulo beše lomljenje grančica, prigušen, tup udarac kad se
prva puna kanta izlila po našim sjajnim vratima od mahagonija,
uspavljujuće zapljuskivanje boje po staklu, poput mora, tiho šššššššš
kad su mlazevi šiknuli, ne jače od snažne kiše. Naša kuća nije
bila isprskana fluorescentnim sprejom spontanog izliva besa, već
je premazana debelim slojem mržnje, koja je splasnula i postala
gusta i ukusna poput finog francuskog sosa.
Ti bi navalio da unajmimo nekoga da to očisti. Oduvek te je
oduševljavala ona sjajna sklonost Amerikanaca ka specijalizaciji,
pa je tako postojao stručnjak za svaku svrhu, i ponekad si prelistavao
oglasnike tek zabave radi. „Skidači farbe: krvavocrveni
emajl." Ali toliko se po novinama pisalo o tome kako smo bogati,
kako je Kevin bio razmažen. Nisam želela da pružim Gledstonu
to zadovoljstvo da mi se izruguju - gle, može da unajmi još jednog
slugu da očisti taj svinjac, baš kao i onog skupog advokata.
Ne, naterala sam ih da me iz dana u dan gledaju kako svojeručno
ribam kuću, pozajmljenim pištoljem peskiram cigle. Jedne večeri
opazila sam svoj odraz posle celodnevnog rintanja - odeća prljava,
nokti izlomljeni, kosa umrljana - i vrisnula sam. Već sam jednom
tako izgledala.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
U par pukotina oko vrata još možda svetluca boja rubina; u usecima
onih imitacija starinskih opeka do kojih merdevine nisu sezale
Moramo da razgovaramo o Kevinu
možda još sjaji koja kap zlobe. Ne znam. Prodala sam kuću. Morala
sam, posle građanske parnice.
Očekivala sam da ću imati problema da se rešim tog imanja.
Praznoverni kupci svakako bi zazreli kad bi saznali ko je vlasnik
kuće. Ali to samo još jednom pokazuje koliko sam slabo poznavala
svoju zemlju. Jednom si me optužio kako svu svoju radoznalost
usmeravam ka „budžacima trećeg sveta", dok mi je svakako najneobičnije
carstvo u istoriji čovečanstva ispred nosa. Imao si pravo,
Frenkline. Nigde nije kao kod kuće.
Čim je oglašeno da se imanje prodaje, ponude su zapljuštale.
Ne zato što kupci nisu znali, već zato što jesu. Naša se kuća prodala
za mnogo više novca od prave vrednosti - za preko tri miliona
dolara. U svojoj naivnosti nisam shvatala da je baš ozloglašenost
kuće ono što će je prodati. Dok su parovi, u usponu reklo bi se,
zavirivali u našu ostavu, već su s radošću zamišljali vrhunac svoje
zabave za useljenje.
[Ding-ding!] Slušajte, narode! Sad ću da nazdravim, ali pre
toga, nećete verovati od koga smo kupili ovo imanje. Spremni? Od
Eve Hačadurjan... Zvuči poznato? Nego šta! A gde bismo se inače
preselili? U Gledston! ... Da, da, la Hačadurjan, Pite, koliko Hačadurjana
znaš? Gospode, čoveče, ala slabo kapiraš!
...Tako je, „Kevin". Ludilo, a? Moj klinac Lorens dobio je njegovu
sobu. Pokušao je i pre neko veče da me prevesla. Kao, mora
da ostane sa mnom da gleda Henrija: Portret serijskog ubice jer
je njegovu sobu zaposeo duh „Kevina Kečapa". Morao sam da razočaram
malog. Žao mi je, rekoh, ali Kevin Kečap nikako ne može
da zaposedne tvoju sobu jer je bezvredna mala džukela živa i zdrava
u nekom dečjem zatvoru u unutrašnjosti. Da sam se ja pitao,
čoveče, gad bi otišao na stolicu... Ne, nije bilo tako gadno kao u
Kolumbajnu* Koliko ono beše, dušo, desetoro? Devetoro, tačno,
sedmoro dece i dvoje odraslih. A profesorka koju je smaknuo bila
je neki veliki zaštitnik tog derišta ili nešto slično. I ne znam ti ja da
* Kolumbajn je gimnazija u SAD u kojoj su dva đaka hiljadu devetsto devedeset
devete godine izvršila masakr pobivši dvanaestoro učenika i jednog
profesora i ranivši još dvadeset i četvoro. (Prim. prev.)
19
2 0 LAJONEL ŠRAJVER
su krivi spotovi i rok muzika. Mi smo odrasli uz rok muziku, je li
tako? Niko od nas nije počeo manijakalno da ubija po gimnaziji.
A evo vam i Lorensa. Taj mališa obožava da gleda krvave filmove i
ma kako da su živopisni, on se ne trza. Ali kad mu je zeca pregazio
auto? Plakao je nedelju dana. Znaju oni razliku.
Mi ga odgajamo da zna šta je dobro. Možda će zvučati nepošteno,
ali čovek se stvarno zapita kakvi su mu to roditelji.
Eva



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
15. NOVEMBAR 2 0 0 0 .
Dragi Frenkline,
Znaš, trudim se da budem učtiva. I kad moje kolege s posla - da,
tako je, verovao ili ne, radim u jednoj putničkoj agenciji u Najaku, i
srećna sam zbog toga - kad zapene kako je Pet Bjukenen dobio nesrazmeran
broj glasova u Palm Biču, strpljivo čekam da završe, te sam
postala svojevrsna dragocena roba: ja sam jedina u kancelariji koja
će im dopustiti da dovrše rečenicu. Ako je atmosfera u ovoj zemlji
odjednom postala karnevalska, gde sve iskri od čvrstih stavova, ne
osećam se pozvanom na zabavu. Nije me briga ko je predsednik.
Ipak, sasvim jasno vidim ovu poslednju nedelju kroz svoju prizmu
,,šta bi bilo kad bi bilo". Ja bih glasala za Gora, a ti za Buša.
Vodili bismo žučne rasprave pred izbore, ali ovo, ovo - oh, bilo
bi sjajno. Glasno, snažno udaranje pesnicom i lupanje vratima, ja
recitujem odabrane odlomke iz Njujork tajmsa, ti besno podvlačiš
komentare iz Vol strit džurnala - a sve vreme susprežeš osmeh.
Baš mi nedostaje da se sekiram zbog sitnica!
Možda sam bila neiskrena kad sam ti u uvodnom delu prethodnog
pisma napisala kako sam ti govorila sve kad bismo na kraju
dana razgovarali. Baš naprotiv, jedan od razloga koji me navodi
da ti pišem jeste to što mi je glava puna svih onih pričica koje ti
nisam ispričala.
2 2 LAJONEL ŠRAJVER
Nemoj misliti da sam uživala u tim tajnama. One su me zarobile,
pritiskaju me i davno sam želela da ti otvorim srce. Ali, Frenkline,
ti nisi hteo da slušaš. Sigurna sam da i dalje ne želiš. I možda
je tada trebalo više da se potrudim i nateram te da me saslušaš, ali
mi smo se već na samom početku našli na suprotnim stranama
nečega. Za mnoge parove koji se svadaju ono oko čega se razilaze
možda nije ni uobličeno, nekakva linija, apstrakcija koja ih deli
- prošlost ili stara svađa, neprimetna borba za premoć koja je
zaživela svojim životom: paukova nit. A kad dođe do mirenja tih
parova, možda baš nestvarnost te linije doprinosi da ona nestane.
Pogledaj, ljubomorno ih zamišljam kako govore, nema ničeg u sobi;
možemo da premostimo čisti vazduh između nas. Ali u našem slučaju,
ono što nas je delilo bilo je i suviše opipljivo, i ako nije već
bilo u sobi, moglo je da uđe kad mu se prohte.
Naš sin. A on ne predstavlja fragmente kratkih priča, već jednu
dugu. I premda je prirodni nagon prelje da počne od početka, ja ću
mu se odupreti. Moram se vratiti još dalje u prošlost. Kraj tolikih
priča predodređen je još i pre no što su započete.
Šta nas je spopalo? Bili smo tako srećni! Što smo stvorili dete
uloživši sve što smo imali, kockajući se tako strašno? Naravno, tebi
je i samo postavljanje ovakvog pitanja svetogrdno. Mada neplodni
imaju pravo da kažu kako je grožđe kiselo, protivi se svim pravilima,
nije li tako, imati dete a uopšte pomišljati na onaj odbačeni,
paralelni život u kome ga nemaš. Ali nerazumnost Pandore tera
me da otvorim ono što je zabranjeno. Imam maštu, a i volim da
izazivam sebe. A i ovo sam o sebi i pre znala: da sam od onih žena
koje mogu, ma kako to strašno bilo, da žale za nečim što se ne
može poništiti, kao što je to ljudsko biće. Kevin, s druge strane,
nije smatrao da je život drugih neponištiv, je li tako?
Izvini, ali ne možeš očekivati od mene da to izbegavam. Možda
ne znam kako da nazovem taj četvrtak. Pokolj zvuči kao da je iscepano
iz novina, incident je besramno omalovažavanje, a dan kad
je naš sin počinio masovno ubistvo predug je naziv, zar ne, da ga
svaki put tako pominjem. Ali pominjaću ga. Svakog se jutra budim
s onim što je učinio i s tim svake noći ležem u krevet. To mi je
bedna zamena za muža.
Moramo da razgovaramo o Kevinu 2 3
I tako lupam glavu pokušavajući da rekonstruišem onih nekoliko
meseci iz hiljadu devetsto osamdeset druge kad smo zvanično
„odlučivali". Tad smo još živeli na onoj mojoj mansardi na Trajbeki
nalik na pećinu, gde smo bili okruženi okorelim homoseksualcima,
slobodnim umetnicima koje si ti osuđivao za samopovlađivanje
i slobodnim parovima od karijere koji su svake noći večerali
u Teks-Meksu i gluvarili u Lajmlajtu do tri ujutru. Deca su u tom
kraju bila retka poput pegavih sova i ostalih ugroženih vrsta, pa
nije ni čudo što su naša razmišljanja bila ulepšana i apstraktna. Čak
smo sebi postavili rok, za ime boga - moj trideset sedmi rođendan
tog avgusta - jer nismo želeli da nam dete i dalje živi sa nama kad
zađemo u šezdesete.
U šezdesete! Tih dana starost nam je bila podjednako zbunjujuća
zamisao kao i dete. Ipak, očekujem da ću se za pet godina
otisnuti u tu stranu zemlju bez ikakve ceremonije, kao da ulazim
u gradski prevoz. Hiljadu devetsto devedeset devete napravila
sam vremenski skok, mada nisam u ogledalu primećivala da starim,
već u ponašanju drugih ljudi. Kada sam, na primer, prošlog
januara otišla da produžim vozačku dozvolu, šalterski službenik
nije se iznenadio što su mi pune četrdeset i četiri godine, a sećaš
se kako sam nekad bila razmažena u tom pogledu, naviknuta na
stalne hvale kako izgledam bar deset godina mlađe. Hvalospevi su
preko noći prestali. Zaista, nedugo posle četvrtka imala sam jednu
neprijatnu situaciju, kad mi je stanični nadzornik u metrou na
Menhetnu skrenuo pažnju na to da stariji od šezdeset pet godina
imaju pravo na popust za starija lica.
Složili smo se da je pitanje hoćemo li postati roditelji ili ne „nај-
važnija odluka koju ćemo ikad zajedno doneti". A opet baš značaj
te odluke potvrđivao je da nam se to nikad nije činilo stvarnim, te
da je ostalo na nivou kaprica. Kad god bi jedno od nas pokrenulo
pitanje roditeljstva, osećala bih se kao sedmogodišnja devojčica
koja razmišlja o tome da za Božić zatraži lutku što piški.
Sećam se niza razgovora iz tog vremena koji su u nekom proizvoljnom
ritmu varirali između za i protiv. Najoptimističniji od tih
razgovora svakako je bio onaj posle nedeljnog ručka sa Brajanom
i Luizom na Riversajd drajvu. Oni više nisu večeravali, što je uvek
2 4 LAJONEL ŠRAJVER
dovodilo do roditeljskog aparthejda: jedan supružnik bi izigravao
odraslog s maslinkama i kaberneom, a drugi bi umirivao, kupao i
stavljao u krevet one dve neukrotive devojčice. Ja sam lično oduvek
više volela okupljanja noću - bez sumnje su mnogo razuzdanija
- mada razuzdanost nije više bila osobina koju sam mogla da
pripišem tom toplom, sređenom scenaristi Houm boks ofisa koji
je sam pripremao testeninu i zalivao tanane stabljike peršuna na
prozorskom ispustu.
Iščuđavala sam se dok smo se spuštali liftom. „А nekad je bio
tako navučen na kokain."
„Zvučiš setno", dobacio si ti.
„Oh, sigurna sam da je sad mnogo srećniji."
Ali ipak nisam bila sigurna u to. U to vreme blagotvornost
mi je još zvučala sumnjivo. Zapravo, baš smo se „lepo" proveli,
zbog čega sam se osećala zbunjujuće prazno. Ja sam se divila trpezarijskom
stolu od hrastovine koji su za budzašto kupili na nekoj
dvorišnoj rasprodaji u unutrašnjosti, a ti si s ogromnim strpljenjem
dopuštao mlađoj devojčici da ti pokazuje sve svoje krpene
lutkice, što me je zaprepastilo. S iskrenim oduševljenjem pohvalili
smo maštovitu salatu, jer početkom osamdesetih kozji sir i sušeni
paradajz još nisu bili demode.
Još pre mnogo godina dogovorili smo se da se ti i Brajan nećete
upuštati u rasprave o Ronaldu Reganu - za tebe dobroćudna,
večno nasmejana ikona i finansijski genije koji je povratio ponos
nacije; za Brajana opasno glupo stvorenje koje će poreskim olakšicama
za bogataše dovesti zemlju do bankrota. I zato smo se držali
bezopasnih tema, dok je Ebony and Ivory svirala u pozadini pojačana
do daske, a ja sam se trudila da se ne nerviram što devojčice
sve vreme neskladno pevaju i neprekidno vrte istu pesmu. Ti si
jadikovao što Njujork niksi nisu ušli u plej-of, a Brajan je sjajno
izigravao čoveka koga zanima sport. Svi smo bili razočarani što će
se uskoro završiti i poslednja sezona prikazivanja serije All in the
family, mada smo se složili da se serija već izlizala. Gotovo jedini
sukob koji je tog popodneva izbio bio je u vezi sa serijom M.A.S.H.,
takođe na završetku. Iako si dobro znao da ga Brajan obožava,
nagrdio si Alana Aldu kao „licemernog dosadnjakovića".
Moramo da razgovaramo o Kevinu 2 5
Ipak, ta je razmirica bila užasavajuće blaga. Brajan je bio netrpeljiv
prema Izraelu, te sam pala u iskušenje da uzgred spomenem
nacizam i uništim ovo prijatno druženje. Umesto toga upitala
sam ga za novi scenario, ali nisam dobila valjan odgovor jer se starijoj
devojčici zalepila žvaka u barbi plavu kosu. Nastala je duga
jurnjava za rastvaračima, koju je Brajan prekinuo time što joj je
mesarskim nožem odsekao uvojak, a Luiza se malo nasekirala. Ali
beše to jedina urnebesna scena, a inače niko nije previše popio ili
se naljutio; kuća im je bila lepa, hrana je bila lepa, devojčice lepe
- sve lepo, lepo, lepo.
Bila sam razočarana sobom što mi je savršeno prijatan ručak
sa savršeno prijatnim ljudima bio nezadovoljavajući. Zar bih više
volela da smo se posvađali? Nisu li one dve devojčice slatke da
slađe ne mogu biti, pa zar je onda važno što su nas neprestano
prekidale, pa za celo popodne nisam uspela da dovršim nijednu
misao? Nisam li udata za čoveka koga volim, pa zašto je onda nešto
zlobno u meni poželelo da mi je Brajan zavukao ruku pod suknju
kad sam mu pomagala da iz kuhinje donese činije sa sladoledom?
Kad sad razmišljam o tome, zaista sam imala pravo da se ljutim
na sebe. Samo koju godinu kasnije dala bih silne pare za jedno
obično veselo porodično okupljanje gde je najgore što bi neko
dete napravilo bilo da zalepi žvaku u kosu.
Ti si, međutim, sav oduševljen izjavio u predvorju: „Baš je bilo
super. Oboje su mi sjajni. Moramo svakako uskoro da ih pozovemo
kod nas, samo da nađu nekog da im čuva decu."
Ja sam se ugrizla za jezik. Ne bi ti imao kad da slušaš moje
cepidlačenje - zar nije ručak bio malčice dosadan, nisi li imao
onaj osećaj čemu sve to, nije li cela ona situacija tata zna najbolje
pomalo jednolična, monotona i beživotna, kad je Brajan nekad
bio (sad konačno smem da priznam seks na brzaka u gostinskoj
sobi, na nekoj zabavi pre nego što smo se ti i ja upoznali) onako
neobuzdan? Vrlo je moguće da si i ti osećao isto što i ja, da se i tebi
ovaj naizgled uspešan susret učinio bezvezan i turoban, ali umesto
drugog očiglednog uzora kome ćeš težiti - nismo išli da kupimo
gram kokaina - ti si pobegao u poricanje. To su bili dobri ljudi, i
bili su dobri prema nama i mi smo se, prema tome, dobro proveli.
2 6 LAJONEL ŠRAJVER
Bilo je zastrašujuće tvrditi suprotno i tako prizvati utvaru nepoznate
veličine bez koje ne bismo uspeli da opstanemo, a koju ne bismo
mogli da dozovemo kad poželimo, ponajmanje ne postupcima koji
su u savršenom skladu s utvrđenom formulom.
Ti si smatrao iskupljenje činom volje. Omalovažavao si ljude
(ljude poput mene) zbog njihovog upornog sveopšteg nezadovoljstva,
jer nemoć da se uvidi jednostavna lepota življenja otkriva
slabost karaktera. Oduvek si mrzeo probirljivce u jelu, hipohondre
i snobove koji dižu nos na Vreme nežnosti samo zato što je film
bio popularan. Fino jelo, fina kuća, fini ljudi - šta više mogu da
poželim? Uostalom, lep život ne pada s neba. Posao je posao. I
zato, ako si dovoljno čvrsto verovao da smo se dobro proveli kod
Luize i Brajana, onda smo se zaista dobro proveli. Jedini nagoveštaj
da je i tebi ovo veče bilo uistinu naporno bio je tvoj preterani
entuzijazam.
Dok smo kroz obrtna vrata izlazili na Riversajd drajv, sigurna
sam da je moj nemir tad bio samo prolazan i nedefinisan. Kasnije
će mi se te misli vratiti i proganjati me, mada nisam mogla da
pretpostavim da će tvoja potreba da zguraš svoje nepokorno, izobličeno
iskustvo u fino složenu kutiju, poput nekoga ko pokušava
da sabije divlju masu naplavine u samsonajt kofer, kao i ovo iskreno
brkanje onoga što jeste sa onim što bi trebalo da bude - tvoja
srceparajuća sklonost da pomešaš ono što zaista imaš sa onim što
očajnički želiš - da će dovesti do tako stravičnih posledica.
Predložila sam da otpešačimo do kuće. Putujući za Štap i kanap
stalno sam pešačila i to mi je prešlo u naviku.
„Ра do Trajbeke sigurno ima deset-jedanaest kilometara!",
pobunio si se ti.
„Sešćeš u taksi kako bi sedam i po hiljada puta preskakao konopac
pred utakmicu Niksa, a brza šetnja koja će te odvesti kud želiš
suviše ti je naporna."
„Nego šta! Sve ima svoje." Ograničena na vežbanje i tačno određen
način na koji si sklapao košulje, tvoja je metodičnost bila vrlo
ljupka. Ali u nekom ozbiljnijem kontekstu, Frenkline, nisam bila
toliko oduševljena njome. Disciplinovanost s vremenom vrlo lako
pređe u konvencionalnost.
Moramo da razgovaramo o Kevinu
I zato sam ti zapretila da ću sama otpešačiti do kuće i to je
upalilo; kroz tri dana odlazila sam za Švedsku i bio si željan mog
društva. Odskakutali smo niz stazu do Riversajd parka gde su
stabla ginka procvetala, a livada na padini bila je preplavljena
anoreksičnim ljudima koji su vežbali taj-či. Sva ushićena što sam
pobegla od svojih prijatelja, spotakla sam se.
„Napila si se", kazao si mi ti.
,,Od dve čaše?"
Zacoktao si. „Usred bela dana."
„Trebalo je da popijem tri", rekla sam oštro. Kako si bio umeren
u svim zadovoljstvima osim u televiziji, ponekad bih poželela
da budeš malo opušteniji, kao u prvim danima našeg zabavljanja,
kad si dolazio na moja vrata s dve boce pino noara, šest boca piva
i požudnim pogledom koji nije obećavao da ćeš sačekati da operemo
zube.
„Brajanove klinke", započeh zvanično. „Кrај njih poželiš i sam
da imaš dete?"
„М-m-možda. Slatke su. Ali s druge strane, neću ja morati da
strpam aždaje u krevet kad hoće keks, uskršnjeg zeku i pet miliona
čaša vode."
Shvatila sam. Ovi su naši razgovori bili pomalo smeli, a ti si u
ovom uvodu bio neodređen. Jednom od nas uvek bi zapala uloga
kuditelja roditeljstva, a ja sam u prethodnom navratu već osula po
cirkusu rađanja: deca su bučna, aljkava, obavezujuća i nezahvalna.
Ovog puta oprobala sam se u još smelijoj ulozi: „Ako ostanem u
drugom stanju, bar će se nešto dogoditi."
„Očigledno", kazao si suvo. „Imaćeš bebu."
Odvukla sam te putićem do obale. „Sviđa mi se ideja da je najvažnije
okrenuti novi list."
„Nije mi to jasno."
„Hoću da kažem, mi smo srećni. Nije li tako?"
„Naravno", oprezno si se složio. „Valjda jesmo." Za tebe, naše
se zadovoljstvo nije smelo izbliza posmatrati - kao da je bilo plaha
ptičica koju je lako preplašiti, i čim bi neko od nas povikao Gle
onog predivnog labuda!, ona bi smesta prhnula.
„Ра, možda smo suviše srećni."
2 7
28 LAJONEL ŠRAJVER
„Aha, baš sam hteo da popričam s tobom o tome. Voleo bih
da me činiš malo nesrećnijim."
„Prekini. Pričam ti o priči. Bajke se uvek završavaju sa 'I živeli
su srećno do kraja života'."
„Učini mi uslugu. Pojednostavi mi to."
Oh, znao si ti dobro na šta sam ja mislila. Ne da je sreća dosadna.
Samo da nije zanimljiva za priču. A jedna od glavnih razonoda
kad ostarimo jeste ta da pripovedamo svoju priču, i to ne samo
drugima već i sebi. Ja to dobro znam; bežim od svoje priče svakoga
dana, a ona me prati u stopu poput vernog psa lutalice. I shodno
tome, jedino po čemu se razlikujem od sebe u mlađim danima
jeste to što sada smatram izuzetno srećnim one ljude koji nemaju
bogzna kakvu ili čak nikakvu priču sebi da pričaju.
Usporili smo kraj teniskih terena po jarkom aprilskom suncu,
i zastali da se kroz prorez na zelenoj mrežastoj ogradi divimo
snažnom slajs bekhendu. „Sve je nekako sređeno", vajkala sam
se ja. „Štap i kanap je vrlo uznapredovao i jedino što bi moglo u
profesionalnom smislu da mi se desi jeste to da firma propadne.
Mogla bih možda više da zarađujem, ali ja volim da kupujem u
prodavnicama polovnih stvari, Frenkline, i ne znam šta bih radila
s parama. Novac me nervira, i počinje da menja naš način života
onako kako mi se baš i ne sviđa. Mnogi ljudi nemaju dece jer nemaju
novca za njih. A meni bi laknulo kad bih mogla da ga trošim
na nešto značajno."
„А ja nisam značajan?"
„Ti ne tražiš dovoljno."
„Novi konopac za preskakanje?"
„Deset dolara."
„Ра", popustio si ti, „dete bi bar dalo odgovor na važno pitanje."
Umela sam i ja da budem naopaka. „Које važno pitanje?"
„Znaš", kazao si veselo i razvukao kao ceremonijal-majstor,
„onu staru e-e-egzistencijalnu dilemu."
Nisam tačno znala zašto, ali tvoje važno pitanje nije ostavilo
utisak na mene. Mnogo mi se više sviđalo moje okretanje novog
lista. „Uvek mogu da odlunjam u novu zemlju..."
Moramo da razgovaramo o Kevinu
„Је li koja preostala? Menjaš zemlje kao što drugi menjaju
čarape."
„Rusija", primetih. „Ali, ovog puta neću staviti glavu u torbu
leteći s Aeroflotom. Jer u poslednje vreme... svuda mi je nekako
isto. Razne zemlje imaju različitu hranu, ali sve imaju hranu, razumeš
šta hoću da kažem?"
„Како se ono beše kaže? Da! Koještarije."
Vidiš, tada si imao običaj da se pretvaraš kako nemaš pojma o
čemu ja to pričam ukoliko bi se radilo o iole složenoj ili osetljivoj
temi. Kasnije se ta tvoja strategija „pravim se lud", koja je otpočela
kao blago zadirkivanje, izopačila u mračniju nesposobnost da
shvatiš na šta mislim ne zato što je to nejasno, već zato što je suviše
jasno, a ti nisi želeo da bude tako.
Dopusti mi onda da razjasnim: razne zemlje imaju različitu
klimu, ali sve imaju nekakvu klimu, nekakvu arhitekturu, podrigivanje
za stolom koje se smatra pohvalnim ili nepristojnim. Otuda
sam počela da obraćam manje pažnje na to treba li u Maroku
izuti sandale pred vratima, a više na konstantu da će, ma u kojoj
zemlji bila, postojati neki običaj vezan za obuću. To mi se učinilo
kao prevelik napor - predavanje prtljaga, privikavanje na novu
vremensku zonu - samo da bi se zaglavio u starom kontinuumu
sezonske obuće; a sam je taj kontinuum postao svojevrsna lokacija
i tako sam uporno završavala na istom mestu. Ali ipak, iako sam
ponekad kukala zbog globalizacije - sad bih mogla da kupim tvoje
omiljene cokule boje čokolade u Banana Republici u Bangkoku
- ono što je zapravo postalo monotono jeste svet u mojoj glavi, ono
što sam mislila i što sam osećala i što sam govorila. Jedini način
da u glavi otputujem zaista negde drugo bio je da odem u drugi
život, a ne na drugi aerodrom.
„Materinstvo", sažeh ja u parku. „Е, to je strana zemlja."
U tim retkim prilikama kad se činilo da bih mogla zaista poželeti
da to učinim, ti bi se unervozio. ,,Ti si možda zadovoljna svojim
uspehom", kazao si ti. „А ja, tražeći lokacije za snimanje reklama
za klijente s Avenije Medison, nisam baš svršio od sreće zbog
samoostvarenja."
2 9
30 LAJONEL ŠRAJVER
„Dobro." Stala sam, naslonila se na toplu drvenu ogradu uz
obalu reke Hadson, i ispružila ruke s obe strane da se okrenem
sasvim prema tebi. „I, šta će se dogoditi? Tebi, u profesionalnom
smislu, šta očekujemo i čemu se nadamo?"
Krivio si glavu, pomno posmatrao moje lice. Činilo se da si uvideo
kako ne pokušavam da umanjim tvoja dostignuća ili važnost
tvog posla. Ovde se radilo o nečemu drugom. „Mogao bih sad da
tražim lokacije za snimanje igranih filmova."
„Ali uvek si govorio kako je to isti posao: ti pronađeš platno, a
neko drugi naslika prizor. A i reklame se bolje plaćaju."
„Pošto sam oženjen gospođom buržujkom, to nije bitno."
„Tebi jeste." Tvoja zrelost u vezi sa tim što zarađujem daleko
više od tebe imala je granice.
„Razmišljao sam o tome da se oprobam u nečem sasvim drugačijem."
„I šta, sad ćeš da se napališ da otvoriš svoj restoran?"
Ti si se nasmešio. „То nikad ne uspeva."
„Tačno tako. Ti si suviše praktičan. Možda ćeš i raditi nešto
drugo, ali to će ipak biti na gotovo istoj ravni. Govorim o topografiji.
Emotivnoj, narativnoj topografiji. Živimo u Holandiji. A ja
povremeno žudim za Nepalom."
Kako su ostali Njujorčani bili tako probojni, moglo te je povrediti
što te ne smatram ambicioznom osobom. Ali ti si bio praktičan
upravo kad se radilo o tebi i nisi se uvredio. Jesi bio ambiciozan
- u vezi sa svojim životom, kakav je kad se ujutru probudiš, a ne u
vezi sa nekakvim dostignućem. Kao i većina onih koji nisu u mladosti
pronašli odgovarajući poziv, i ti si posao ostavio po strani;
bilo koje zanimanje ispuniće ti dan, ali ne i srce. To mi se dopadalo
kod tebe. Izuzetno mi se dopadalo.
Nastavili smo da hodamo, a ja sam te uhvatila za ruku i zamahala
njome. „Naši će roditelji uskoro umreti", nastavila sam ja.
,,U stvari, svi koje znamo počeće, jedan po jedan, da utapaju svoje
jade u piću. Ostarićemo i u jednom trenutku više ćemo prijatelja
gubiti nego što ćemo ih stvarati. Naravno, možemo da odlazimo
na putovanja, konačno ćemo popustiti i uzeti kofer s točkićima.
Moći ćemo da jedemo više, pijemo više vina i češće da vodimo
Moramo da razgovaramo o Kevinu 3 1
ljubav. Ali - nemoj me pogrešno razumeti - plašim se da će sve
to početi da biva pomalo dosadno."
„Jedno od nas uvek može da dobije rak pankreasa", rekao si
ti šaljivo.
,,Da. Ili da zabije kamionet u mešalicu za beton, i zaplet postaje
zanimljiviji. Ali baš o tome i pričam. Sve što mogu da zamislim da
će nam se ubuduće događati - ne, znaš, ono kao da ćemo dobiti
razglednicu iz Francuske sa srdačnim pozdravima, već što će nam
se stvarno dešavati - užasno je."
Poljubio si me u kosu. „Baš morbidno za ovako divan dan."
Nekoliko metara hodali smo poluzagrljeni, ali bili smo u raskoraku;
stoga se zadovoljih time da te uhvatim prstom za gajku.
„Znaš onaj eufemizam ona je u blagoslovenom stanju? Baš je zgodan.
Mi se radujemo rođenju deteta, samo ako je zdravo. To je lepa
stvar, veliki, lep, značajan događaj. I od tog trenutka sve lepo što
se događa tvojoj deci, događa se i tebi. I ružne stvari, naravno",
brzo dodadoh. „Ali tu su takođe, znaš, i prvi koraci, prvi ljubavni
sastanci, prva mesta u trkama u vrećama. Deca, ona diplomiraju,
venčavaju se, i sami rađaju decu - tako ti na neki način sve radiš
dvaput. Čak i ako naše dete bude imalo problema", tupavo sam
nagađala, ,,bar to neće biti naši stari problemi..."
Dosta je. Srce mi se slama dok prepričavam ovaj razgovor.
Kad se sad osvrnem na to, možda sam time što sam rekla kako
želim više „priče" aludirala zapravo na činjenicu da želim još nekog
da volim. Takve stvari nikad nismo otvoreno govorili; bili smo
previše stidljivi. A ja sam se plašila da ikako nagovestim kako mi
nisi dovoljan. Zapravo, sad kad smo razdvojeni, žalim što nisam
savladala svoju stidljivost i češće ti govorila kako je zaljubljivanje
u tebe nešto najdivnije što mi se ikad dogodilo. I to ne samo
zaljubljivanje, onaj banalni i svršeni deo, već to što sam te volela.
Svaki dan koji ne bismo proveli zajedno zamišljala sam ona tvoja
široka topla prsa, ona grudna brdašca, čvrsta i nabijena od tvojih
svakodnevnih stotinu sklekova, udolinu kod ključne kosti gde sam
mogla da ugnezdim glavu onih veličanstvenih jutara kad nisam
32 LAJONEL ŠRAJVER
morala na avion. Ponekad bih začula kako iza ugla dozivaš moje
ime - „Еее-VO!" - i to često srdito, odrešito, odsečno, dozivaš me
uz nogu jer sam bila tvoja, kao pas, Frenkline! Ali ja jesam bila
tvoja i to me nije vređalo i želela sam da polažeš pravo na mene
- „Еееееее-VO!" - uvek naglašavajući drugi slog, a bilo je večeri
kad gotovo da nisam mogla da ti odgovorim jer bi mi u grlu zastala
knedla. Morala bih da prestanem da seckam za pultom jabuke
za lenju pitu jer bi mi se preko očiju navukla koprena i kuhinja
bi mi se rasplinula i zaigrala, i posekla bih se ako bih nastavila sa
sečenjem. Uvek si vikao na mene kad bih se porezala, ljutio si se
zbog toga, a iracionalnost te ljutnje gotovo da bi me navela da
ponovo to učinim.
Nikada te, nikada, nisam olako shvatala. Za tako nešto suviše
smo se kasno sreli; tad mi je već bilo nepunih trideset i tri, a moja
prošlost bez tebe bila je suviše pusta i neumoljiva da bi mi čudo
zajedništva bilo obično. Ali nakon što sam toliko dugo preživljavala
od mrvica s mog emotivnog stola, ti si me razmazio svakodnevnom
gozbom saučesničkih pogleda gle kakva budala! na zabavama,
iznenadnim buketima bez povoda, i porukama nalepljenim na
frižider koje si uvek potpisivao sa „Puno poljubaca, Frenklin".
Učinio si me pohlepnom. Kao i svaki pravi zavisnik želela sam još.
A i bila sam radoznala. Pitala sam se kako je to kad te neki piskavi
glasić doziva „Maaamaaaa!" iza tog istog ugla. Ti si to započeo
- poput nekoga ko ti na poklon da jednog slona izrezbarenog od
abonosa, a tebi odjednom padne na pamet kako bi bilo zanimljivo
sakupiti čitavu zbirku.
Eva



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
P.S. (3.40 ujutru)
Pokušavala sam da se skinem s tableta za spavanje, makar zato što
znam da nećeš odobriti što ih uzimam. Ali bez tableta prevrćem
se po krevetu. Sutra neću biti ni za šta na poslu, ali želela sam da
zapišem još jednu uspomenu iz tog perioda.
Moramo da razgovaramo o Kevinu
Sećaš li se kad smo na mansardi jeli rakove s Ajlin i Belmontom?
E to je veče bilo razuzdano. Čak si se i ti opustio i posegao
za likerom od malina u dva sata ujutru. Bez prekidanja da bismo
se divili haljinicama za lutke, bez sutra se ide u školu, jeli smo
voće i pili sorbe do mile volje i ispijali još po jednu puncatu čašicu
bistrog, opojnog likera, cičali jedni drugima na priče „aj' ti bolje
ako možeš" u orgiji večnog puberteta karakterističnoj za sredovečne
parove bez dece.
Svi smo pričali o svojim roditeljima - i to, plašim se, na njihovu
štetu. Priredili smo svojevrsno nezvanično takmičenje: čiji su
roditelji najotkačeniji. Ti si bio u nepovoljnom položaju: postojani
novoengleski stoicizam tvojih roditelja bilo je teško karikirati. S
druge strane, genijalna lukavstva moje majke samo da ne bi izašla
iz kuće izazvala su salve smeha, a uspela sam čak i da objasnim
internu šalu mog brata Džajlsa i mene u vezi sa „То je baš zgodno"
- krilaticu u našoj porodici za „kućnu dostavu". U to vreme
(pre nego što je nerado puštao decu kod mene) rekla bih Džajlsu
samo „То je baš zgodno" i on bi se grohotom nasmejao. Kad smo
zašli u sitne sate, rekla bih „То je baš zgodno" Ajlin i Belmontu i
oni bi isto prasnuli u smeh.
Ni ti ni ja nismo mogli da se nadmećemo s tim međurasnim
vodviljskim parom namazanih boema. Ajlinina majka bila je šizofrenik,
otac profesionalna varalica na kartama; Belmontova majka
nekada je bila prostitutka, a još se oblačila kao Beti Dejvis u Šta se
dogodilo sa Bejbi Džejn?, a otac polupoznati džez bubnjar koji je
svirao s Dizijem Gilespijem. Naslutila sam da su već pričali te priče,
ali baš zato su ih dobro pričali i, posle onolikog šardonea kojim
sam zalila gozbu od rakova, smejala sam se dok mi suze nisu pošle
na oči. U jednom trenutku htela sam da navedem razgovor na onu
monstruoznu odluku koju smo ti i ja pokušavali da donesemo, ali
Ajlin i Belmont bili su bar deset godina stariji od nas i nisam bila
sigurna jesu li bez dece po sopstvenom izboru; pokretanje te teme
moglo bi biti neprijatno.
Otišli su tek oko četiri ujutru. I ne varaj se: ovog puta zaista sam
se predivno provela. Bilo je to jedno od onih večeri zbog kojeg je
vredelo trčati na riblju pijacu i majati se seckanjem onog silnog
3 3
3 4 LAJONEL ŠRAJVER
voća, a vredelo bi čak i ribanja kuhinje, prašnjave od brašna za
pohovanje i lepljive od kore manga. Bilo bi mi jasno da sam bila
pomalo razočarana što se veče završilo, ili da sam pomalo otupela
od previše pića, čije je razveseljavajuće dejstvo već doseglo vrhunac,
te sam bila još samo nestabilna na nogama i imala poteškoće
da se usredsredim baš kad sam morala da pazim da ne ispustim
vinske čaše. Ali nisam zato bila tužna.
„Baš si tiha", primetio si ti dok si ređao tanjire. „Premorena?"
Grickala sam klešta raka koja su otpala u tiganju. „Ра mi smo
pričali o našim roditeljima bar četiri-pet sati."
„Ра šta? Ako te grize savest što si pljuvala svoju majku, ima da
ispaštaš do dve hiljade dvadeset pete. To ti je jedan od najomiljenijih
hobija."
„Znam to i sama. Baš to me i muči."
„Nije te čula. A niko za stolom nije pomislio kako misliš da je
tragična jer ti je smešna. Niti da je ne voliš." Dodao si: ,,Na svoj
način."
„ Ali kad bude umrla, nećemo moći, ja više neću moći tako. Neću
moći da budem ovako oštra, a da se ne osećam kao izdajica."
„Ра rugaj se onda sirotoj ženi dok možeš."
„Ali zar možemo u ovim godinama da razgovaramo o našim
roditeljima, i to satima?"
„А što ne bismo mogli? Toliko si se smejala, zamalo što se nisi
upišala od smeha."
„Nakon što su otišli, javila mi se ova slika - nas četvoro, svi
zašli u osamdesete, sa staračkim pegama, i dalje pijančimo, i dalje
pričamo iste priče. Možda s primesom topline ili kajanja jer su
mrtvi, ali još pričamo o našim otkačenim roditeljima. Nije li to
pomalo jadno?"
,,Ti bi radije kukala zbog Salvadora."
„Ма nije..."
„...ili delila kulturološke deserte posle večere: Belgijanci su
nekulturni, Tajlandani ne dozvoljavaju pipkanje na javnom mestu,
a Nemci su opsednuti sranjem."
Primesa gorčine u tim zajedljivim primedbama bivala je sve
veća. Moje s mukom stečene antropološke poslastice očigledno su
Moramo da razgovaramo o Kevinu
te podsećale na to da sam ja odlazila u inostranstvo u pustolovine
dok si ti po predgrađu Nju Džerzija tražio neku oronulu garažu za
reklamu za Blek end deker. Mogla sam da se brecnem kako žalim
što su ti moje priče s putovanja dosadne, ali ti si se uglavnom šalio,
bilo je kasno, a ja nisam bila raspoložena za svađu.
,,Ne budi šašav", rekoh. „Ја sam kao i svi: volim da pričam o
drugim ljudima. Ne o narodima. O ljudima koje poznajem, koji
su mi bliski - o ljudima koji me dovode do ludila. Ali imam osećaj
da sam iscrpela svoju porodicu. Otac mi je poginuo pre nego
što sam se rodila; brat i majka ne daju mnogo materijala. Stvarno,
Frenkline, možda bi trebalo da imamo dete samo zato da bismo
imali još o nečemu da pričamo."
„Е to je baš neozbiljno", zveknuo si šerpu sa spanaćem u sudoperu.
Zadržala sam ti ruku. „Nije. Mi pričamo o onome o čemu razmišljamo,
o onome što sačinjava naš život. Nisam baš sigurna da
želim da provedem svoj osvrćući se na generaciju čiju lozu sama
gasim. Ima nečeg nihilističkog u nemanju dece, Frenkline. Kao
da uopšte ne veruješ u čovečanstvo. Ako bi svi sledili naš primer,
vrste bi nestale za stotinu godina."
„Ма beži tamo", narugao si se ti. „Niko ne rađa decu radi
opstanka vrste."
„Možda ne svesno. Ali tek od otprilike šezdesetih godina možemo
da odlučujemo o tome a da ne pristupimo manastiru. Uostalom,
posle ovakvih večeri možda i ima poetske pravde u tome
da moja deca, kad odrastu, pričaju satima svojim prijateljima o
meni."
Kako samo zaklanjamo sebe! Jer meni se očigledno dopala ideja
takve analize. Zar nije mama bila lepa? Nije li mama bila hrabra?
Gospode, obilazila je onolike opasne zemlje sasvim sama! Slike
moje dece kako usred noći razmišljaju o svojoj majci bile su obavijene
baš onim divljenjem koje je tako vidno izostajalo iz mojih
disekcija moje majke. Pre će biti Nije li mama pretenciozna? Nije
li joj nos ogroman? A oni turistički vodiči koje škraba tako su dooosadni.
Još gore, ova nepogrešiva tačnost kojom deca roditeljima
pronalaze mane olakšana je pristupom, poverenjem, svojevoljnim
3 5
3 6 LAJONEL ŠRAJVER
otkrivanjem, i stoga je to dvostruka izdaja.
Ipak, čak ni u retrospekciji, ova žudnja da „pričam o nečem
drugom" nikako mi se ne čini neozbiljna. Istina, možda su me ove
primamljive zamišljene sličice poput odlomaka iz filmova isprva
i navele da poželim da zatrudnim: otvaram vrata dečaku koji je
prva simpatija moje ćerke (priznajem, uvek sam zamišljala ćerku),
trudim se da umanjim njegovu nelagodu blagim pošalicama, a kad
ode, procenjujem ga u beskraj, šaljivo, nemilosrdno. Moja žudnja
da ostanem do kasno s Ajlin i Belmontom i da konačno jednom
žvaćemo o mladima pred kojima je život - koji stvaraju nove priče,
o kojima ću imati nova mišljenja, i čije se tkanje nije pohabalo od
prepričavanja - bila je sasvim stvarna, nije bila hir.
Oh, ali nikada mi nije palo na pamet šta ću morati da kažem
kad sam konačno dobila toliko željen, nov predmet priče. A još
manje sam mogla predvideti bolnu ironiju u stilu O. Henrija da
ću, našavši novu, uzbudljivu temu za razgovor, izgubiti čoveka s
kojim sam najviše želela da pričam.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
28. NOVEMBAR 2 0 0 0 .
Dragi Frenkline,
Ovaj cirkus u Floridi ne pokazuje znake da će se dići i otići. Cela
je kancelarija podivljala zbog nekog državnog činovnika koji stavlja
previše šminke, i dobar deo mojih uzrujanih kolega predviđa
„ustavnu krizu". Sumnjam u to iako ne pratim pojedinosti. Dok
ljudi u restoranima psuju jedni druge za šankom, a do maločas
su jeli u tišini, ne upada mi u oči koliko se ugroženo osećaju, već
koliko bezbedno. Samo se u zemlji koja veruje da je neranjiva politička
previranja mogu smatrati zabavom.
Ali kako su u ne tako davnoj prošlosti bili na ivici istrebljenja
(znam da ti je dojadilo da slušaš o tome), malo američkih
Jermena deli sa svojim zemljacima onaj samozadovoljni osećaj
sigurnosti. Čak su i brojke mog života apokaliptične. Rođena
sam u avgustu hiljadu devetsto četrdeset pete, kada su nam tragovi
dve otrovne pečurke svima dali upozoravajući nagoveštaj
pakla. Kevin se rodio dok su ljudi nervozno odbrojavali dane
do hiljadu devetsto osamdeset četvrte - sećaš se koliko su je
se plašili; mada sam se ja izrugivala ljudima koji su Orvelov
proizvoljni naslov ozbiljno shvatali, ta godina jeste donela eru
tiranije za mene. Četvrtak se zbio hiljadu devetsto devedeset
devete, godine o kojoj se ranije toliko nagađalo da će označiti
smak sveta. A zar nije?
3 8 LAJONEL ŠRAJVER
Otkad sam ti poslednji put pisala, preturam po tavanu u mozgu
tragajući za svojim prvobitnim ogradama u vezi s materinstvom.
Sećam se zbrke nekih strahova, ali sve pogrešnih. Da sam sastavila
listu negativnih strana roditeljstva, nikad se na njoj ne bi našla
stavka „možda će nam sin postati ubica". Evo, izgledala bi otprilike
ovako:
1. Svađe.
2. Manje vremena za nas dvoje. (Ili bolje, nimalo vremena
za nas dvoje.)
3. Drugi ljudi. (Roditeljski sastanci. Učitelji baleta. Nesnosni
drugari naše dece i njihovi nesnosni roditelji.)
4. Pretvoriću se u kravu. (Bila sam vitka i želela sam takva i
da ostanem. Mojoj su snaji u trudnoći iskočile proširene
vene i nikada se više nisu povukle, a pomisao na listove
po kojima se razgranalo plavo korenje prestravljivala me
je više no što sam mogla rečima iskazati. I zato i nisam.
Sujetna sam, ili sam to nekad bila, a u to je spadalo i pretvaranje
kako nisam tašta.)
5. Neprirodni altruizam: primoran si da donosiš odluke u skladu
sa tim šta je najbolje za nekog drugog. (Stoka sam.)
6. Skraćivanje mojih putovanja. (Pazi, skraćivanje, ne prestanak.)
7. Izluđujuća dosada. (Meni su mala deca ubistveno dosadna.
Priznala sam to sebi još na početku.)
8. Nikakav društveni život. (Nikad nisam mogla ljudski da
razgovaram kad bi u sobi bilo petogodišnje dete naših
prijatelja.)
9. Pad ugleda u društvu. (Bila sam ugledni preduzetnik.
Kad budem imala novorođenče, nijedan muškarac kog
poznajem - čak nijedna žena, što je strašno - neće me
više toliko uzimati za ozbiljno.)
10. Troškovi. (Roditeljstvom vraćamo dug. Ali ko želi da
plati dug koji može da izbegne? Oni bez dece očigledno
Moramo da razgovaramo o Kevinu
se krišom izvuku. Uostalom, koja je svrha platiti dug
pogrešnoj strani? Samo bi najizopačenija majka mogla
smatrati nagradom za sav svoj trud ako bi se i život njene
ćerke na kraju pokazao kao odvratan.)
Ovo su, koliko mogu da se setim, sitne sumnje koje su me prethodno
razdirale, i trudila sam se da njihovu zapanjujuću naivnost
ne uprljam onim što se zapravo dogodilo. Očigledno, svi razlozi
da ostanem jalova - kakva grozna reč - bili su sitne neugodnosti
i male žrtve. Bili su sebični i jadni i uskogrudi, i svaka žena koja
je sastavila takvu listu i rešila da zadrži svoj uredni, zagušljivi, statični,
ustajali, učmali život bez porodice ne samo da je kratkovida
već je i užasna osoba.
A opet, dok sad razmišljam o ovoj listi, vidim da su uobičajene
bojazni u vezi s roditeljstvom praktične, ma koliko gnusne bile.
Na kraju krajeva, sad kad ti deca više ne obrađuju polja niti te
neguju kad ti popusti bešika, nema razumnog razloga rađati ih, i
neverovatno je da se iko, s pojavom efikasne kontracepcije, uopšte
odlučuje da rađa. Nasuprot tome, ljubav, priča, zadovoljstvo, vera
u „čovečanstvo" - savremeni motivi nalik su dirižablima - ogromni
su, u oblacima, i malo ih je; optimistični su, velikodušni, duboki
čak, ali zloslutno neosnovani.
Godinama sam čekala onaj primarni nagon o kome sam stalno
slušala, onu opojnu žudnju koja žene bez dece neizbežno vuče
tuđim kolicima u parku. Želela sam da me obuzme zov hormona,
da se jednog jutra probudim, zagrlim te oko vrata, posegnem za
tobom i, dok mi onaj crni cvet cveta iza zatvorenih očiju, molim
se da si mi upravo napravio dete. (Napravio dete - taj izraz ima
lep, topao prizvuk, drevno ali toplo priznanje da ćeš devet meseci,
kud god odeš, nositi nekog sa sobom. Nasuprot tome, izraz
trudna težak je i nadut i uvek mi zvuči kao loša vest: „Trudna
sam." Odmah zamišljam šesnaestogodišnjakinju za stolom - bledu,
nezdravu, s nekim dripcem od momka - kako se tera da izusti
ono čega joj se majka najviše plaši.)
Šta god bio pokretač, nikada se nije javio u mom sistemu, i
zbog toga sam se osećala nekako prevareno. Kad mi se u ranim
3 9
4 0 LAJONEL ŠRAJVER
tridesetim nije probudio taj materinski instinkt, zabrinula sam
se da nešto nije u redu sa mnom, da mi nešto fali. Pre nego što
sam u trideset sedmoj rodila Kevina, već sam počela da očajavam
jesam li taj slučajni, možda čisto hemijski nedostatak naduvala
do defekta šekspirovskih razmera time što jednostavno nisam
prihvatila svoju manu.
I zbog čega sam na kraju prelomila? Zbog tebe, za početak. Ako
smo mi bili srećni, ti nisi, ne u potpunosti, i ja sam to sigurno znala.
U tvom životu postojala je praznina koju ja nisam mogla sasvim
ispuniti. Imao si posao i to ti je bilo po volji. Zavirivao si u neotkrivene
štale i oružane, tražio polje koje je moralo biti ogradeno
tarabom, sa silosom boje višnje i crno-belim kravama (Kraft, čiji
su listići kačkavalja bili napravljeni od „pravog mleka"), sam si
sebi određivao radno vreme i kuda ćeš ići. Svidalo ti se da tragaš
za lokacijama za snimanje, ali nisi to voleo. Ljubav si čuvao za
ljude, Frenkline. Pa kad sam te videla kako se igraš s Brajanovom
decom, ljubiš ih u nosiće majmunima-igračkama i diviš se njihovim
tetovažama s nalepnica, poželela sam da ti pružim priliku da
osetiš žar kakav je meni nekad pružao Štap i kanap - ili, kako bi
ti to nazvao, ŠIK.
Sećam se da si jednom to snebivljivo pokušao da iskažeš, što
nije ličilo na tebe; ne osećaj, ne jezik. Uvek ti je bilo nelagodno
da rečima izražavaš emocije, što se sasvim razlikuje od straha
od samih emocija. Plašio si se da bi preterano ispitivanje moglo
povrediti osećanja, kao kad neko dobronamerno ali grubo drži
daždevnjaka u krupnim, nespretnim šakama.
Bili smo u krevetu, još u onoj zasvođenoj mansardi na Trajbeki,
čiji se škripavi lift neprestano kvario. Nalik na pećinu, prepuna
prašine, nerazdeljena na civilizovane odeljke sa stočićima, ta me
je mansarda oduvek podsećala na tajno skrovište koje smo brat i
ja napravili u Rasinu od talasastog crnog lima. Ti i ja smo vodili
ljubav i ja sam taman tonula u san kad sam se naglo uspravila. Za
deset sati morala sam da stignem na avion za Madrid, a zaboravila
Moramo da razgovaramo o Kevinu
sam da navijem sat da zvoni. Kad sam to učinila, primetila sam da
ležiš na leđima. Oči su ti bile otvorene.
„Šta je bilo?"
Uzdahnuo si. ,,Ne znam kako ti to polazi za rukom." Kad sam
se ponovo priljubila uz tebe da uživam u još jednoj odi mom neverovatnom
avanturističkom duhu i hrabrosti, ti si sigurno naslutio
moju zabunu jer si brzo dodao: ,,Da odlaziš. Da toliko dugo neprekidno
odlaziš. Odlaziš od mene."
„Аli ja to ne volim."
„Nisam siguran u to."
„Frenkline, nisam osnovala firmu da bih pobegla iz tvog zagrljaja.
Ne zaboravi, ona je postojala i pre tebe."
,,Oh, kako bih to mogao da zaboravim?"
„Аli to mi je posao!"
,,Ne mora da bude."
Uspravila sam se. „Је l' ti to... ?"
,,Ne." Blago si me gurnuo nazad na krevet; ovo se nije odvijalo
onako kako si planirao, a videla sam da jesi planirao. Okrenuo si
se i zagradio me laktovima i za tren prislonio čelo uz moje. ,,Ne
pokušavam da ti oduzmem tvoje knjižice. Znam koliko ti to znači.
I u tome i jeste nevolja. Da sam ja na tvom mestu, ja to ne bih
mogao. Ne bih mogao da ustanem sutra da odletim za Madrid i
ubeđujem te da nema potrebe da me za tri nedelje čekaš na aerodromu.
Mogao bih možda jednom ili dvaput. Ali nikako iznova
i iznova."
„Mogao bi da moraš."
„Evo, i ti i ja znamo. Ne moraš."
Migoljila sam se. Bio si mi tako blizu; bilo mi je vruće i osećala
sam se kao u kavezu između tvojih laktova. „Već smo pričali o
ovome..."
„Ne često. Tvoji turistički vodiči izuzetno su uspešni. Mogla
bi da unajmiš studente da pregledaju jeftine smeštaje umesto što
to sama radiš. Oni ionako već obavljaju najveći deo istraživanja,
nije li tako?"
Iznervirala sam se; već smo ovo prošli. „Ако ih ne držim na
oku, varaju. Kažu mi da su potvrdili da je spisak valjan, neće da
4 1
4 2 LAJONEL ŠRAJVER
zasuču rukave i pomuče se. Kasnije se ispostavi da je pansion promenio
vlasnika i da je prepun vašaka, ili da se preselio na novu
adresu. Onda mi se žale kros-kantri biciklisti, koji su prešli na
stotine kilometara da bi umesto zasluženog kreveta našli osiguravajuće
društvo. Besni su, i to s pravom. A ako nema šefice da ih
nadgleda, neki studenti uzimaju procenat. Ono najvrednije što
ŠIK ima jeste reputacija..."
„А mogla bi da unajmiš nekog drugog da kontroliše kvalitet
usluge. Ti sutra ideš za Madrid zato što to želiš. I u tome nema
ničeg lošeg, samo ja to ne bih učinio, ne bih mogao. Znaš li da ja
neprestano mislim na tebe kad nisi tu? Svakog časa mislim šta
jedeš, s kim se nalaziš..."
„Ali i ja mislim na tebe!"
Ti si se nasmejao i smeh ti je bio srdačan; nisi pokušavao da
zapodeneš svađu. Oslobodio si me prevrnuvši se na leđa. ,,Ne seri,
Evo. Ti misliš o tome hoće li kiosk za prodaju falafela* ostati tu
gde jeste do sledećeg ažuriranja spiska i kako da opišeš boju neba.
Fino. Ali u tom slučaju ti i ja gajimo različita osećanja jedno prema
drugome. Samo to hoću da kažem."
„Је li ti to ozbiljno kažeš da ja tebe ne volim koliko ti mene?"
,,Ne voliš me na isti način. To nema nikakve veze s jačinom
ljubavi. Ti nešto - ostaviš za sebe", nesigurno ćeš ti. „Možda ti
zavidim na tome. To ti je kao nekakav dodatni rezervoar ili slično.
Odeš odavde i proradi taj drugi izvor. Jurcaš po Evropi ili Maleziji
sve dok on konačno ne presuši, a onda se vraćaš kući."
Ono što si opisao bilo je, međutim, bliže meni pre tebe. Nekad
sam bila mala zgodna jedinka, nalik na one putničke četkice za
zube u kutiji što se rasklapaju. Znam da često suviše romantično
predstavljam ta vremena, mada sam naročito u prvim danima bila
puna žara. Bila sam zapravo klinka. Ideja za Štap i kanap rodila mi
se na mom prvom putovanju u Evropu, na koje sam ponela zaista
premalo novca. Ova zamisao o boemskom turističkom vodiču
* Falafel - arapski specijalitet od leblebija. (Prim. prev.)
Moramo da razgovaramo o Kevinu
dala je smisao putovanju koje se inaće pretvaralo u jednu dugu
šoljicu kafe, i od tada sam svuda išla s raskupusanom sveskom i
zapisivala cene jednokrevetnih soba, ima li tople vode, govori li
osoblje engleski ili da li se WC-i izlivaju.
Danas kad ŠIK ima toliku konkurenciju, lako se zaboravlja da
su sredinom šezdesetih svetski putnici bili uglavnom prepušteni
na milost i nemilost Blu gajdu, kome su ciljna grupa bili sredovečni
ljudi iz srednjeg staleža. Hiljadu devetsto šezdeset šeste godine,
kada je prvi broj Zapadnom Evropom pomoću štapa i kanapa gotovo
preko noći doživeo drugo izdanje, shvatila sam da sam na tragu
nečeg velikog. Volim da zamišljam sebe kao visprenu, ali oboje
znamo da sam imala sreće. Nisam mogla da predvidim ovaj trend
putovanja s rancem na leđima, niti sam bila neki demograf amater
pa da namerno iskoristim sve one nemirne pripadnike bejbi bum
generacije što su najednom stasavali, koji su svi u doba prosperiteta
živeli o tatinom trošku, ali su bili veliki optimisti u proceni dokle
će u Italiji dogurati s par stotina dolara, i očajnički su želeli savet
kako da im putovanje, kome se tata inače protivio, potraje što je
duže moguće. Moj je rezon bio da će se naredni istraživač plašiti,
kao što sam se ja plašila, i da će se pribojavati da ne zapadne u
kakvu nepriliku, kao što sam ja ponekad zapadala, pa ako sam već
bila spremna da prva dobijem trovanje hranom, onda sam mogla
da se postaram da makar putnici novajlije svoju prvu uzbudljivu
noć u inostranstvu ne provedu povraćajući. Ne želim da kažem
kako sam činila dobro delo, već samo da sam pisala vodiče kakve
sam sama želela da imam.
Prevrćeš očima. Ova je priča bajata, i možda je neizbežno da
baš one stvari koje su te nekome i privukle kasnije počnu da te
živciraju. Imaj strpljenja za mene.
Znaš da sam se uvek plašila toga da ću se pretvoriti u svoju majku.
Čudno, Džajls i ja naučili smo šta znači reč agorafobičan tek
kad smo prevalili tridesetu, i tačna definicija tog pojma, koju sam
pročitala više puta, uvek me je zbunjivala: „strah od otvorenog prostora
i javnih mesta". A to, po mom saznanju, nije bio prikladan
opis poremećaja moje majke. Ona se nije plašila fudbalskih stadiona,
već se bojala da izađe iz kuće, i imam utisak da se užasavala i
4 3
4 4 LAJONEL ŠRAJVER
zatvorenog prostora koliko i otvorenog, ako taj zatvoreni prostor
nije bio kuća u Aveniji Enderbi broj 137, u Rasinu u Viskonsinu.
Ali, izgleda da ne postoji izraz za to (enderbifilija?), pa kad kažem
da mi je majka agorafobična, ljudi shvataju da ona sve poručuje
na kućnu dostavu.
Gospode, kakva ironija!, čula sam bezbroj puta. A ti se toliko
naputovala! Drugi uživaju u simetriji očiglednih suprotnosti.
Ali da ti iskreno kažem, ja umnogome ličim na svoju majku.
Možda je to stoga što sam kao dete stalno obavljala poslove za koje
sam bila premala pa sam ih se stoga plašila; kad mi je bilo osam
godina, poslala me je da pronađem novi sifon za sudoperu. Nagoneći
me da kao tako mala budem njen emisar, majka je uspela da
izazove u meni isti onaj preuveličani strah od manjih dodira sa
spoljnim svetom koji je ona osetila sa trideset i dve.
Ne sećam se niti jednog putovanja u inostranstvo na koje sam,
kad sam morala, zaista želela da odem, kojeg se nisam užasavala na
neki način i očajnički želela da izbegnem. Ono što me je iznova teralo
iz kuće bila je urota prethodno nametnutih obaveza: kupljene
karte, poručen taksi, gomila potvrđenih rezervacija, a da bih sebe
još više obavezala, uvek bih se prijateljima hvalila kako putujem,
pre silnog opraštanja. Čak i kad bih se ukrcala, bila bih blaženo
srećna kad bi avion zauvek plovio stratosferom. Sletanje mi je
bilo agonija, pronalaženje prvog smeštaja agonija, mada je sam
predah - moja ad hoc replika Avenije Enderbi - bio božanstven.
Na kraju sam se navukla na ovaj niz sve većih užasa koji su kulminirali
time što bih vrtoglavo utonula u svoj posvojeni dušek. Celog
života teram sebe nešto da radim. Ja, Frenkline, nikad nisam išla
u Madrid što mi se jela paelja, i svako od onih putovanja, na koja
si verovao da odlazim kako bih zbacila teške okove naše bračnog
spokoja, bilo je zapravo rukavica koju sam bacala samo da bih se
primorala da je podignem. Ako mi i jeste bilo drago što sam otišla,
nikad nisam želela da idem.
Ali moja je averzija s godinama opala, a prevladavanje sitnih
prepreka i nije toliko zanimljivo. Kad sam se navikla da odgovaram
na sopstveni izazov - da neprestano sebi dokazujem kako
sam nezavisna, sposobna, prilagodljiva i odrasla - strah se na kraju
Moramo da razgovaramo o Kevinu
izokrenuo: jedino čega sam se više plašila od novog putovanja u
Maleziju bilo je da ostanem kod kuće.
I tako, ja se zapravo nisam plašila da postanem kao moja majka,
već da postanem majka. Plašila sam se toga da budem čvrsta,
nepomična potpora, odskočna daska nekom drugom mladom
pustolovu kome ću zavideti na putovanjima, i čija budućnost još
nije utvrđena i zacrtana. Plašila sam se da postanem ona arhetipska
figura na pragu - zapuštena, pomalo bucmasta - koja maše i
šalje poljupce dok dete trpa ranac u gepek; koja otire suze čipkom
s kecelje u dimu kola koja odlaze; koja se napušteno okreće da
spusti rezu i opere premalo sudova u sudoperi dok je tišina u prostoriji
pritiska poput spuštenog plafona. Više nego od odlaženja,
u meni se rodio strah da ću biti napuštena. Koliko sam to puta ja
uradila tebi, ostavila te s koricama hleba od naše oproštajne večere
i odjurila u taksi što me je čekao. Mislim da ti nikada nisam kazala
koliko mi je bilo žao što ti zadajem sve one male smrti ponovnog
napuštanja, niti sam te ikad pohvalila što si svoj sasvim opravdan
osećaj napuštenosti iskazivao tek ponekom jetkom pošalicom.
Frenkline, ja sam se sasvim užasavala toga da rodim dete. Pre
nego što sam ostala u drugom stanju, moje vizije odgajanja deteta
- čitanje priča za laku noć o vozićima nasmejanih lica, trpanje
kaše u otromboljena usta - kao da su sve bile slike nekog drugog.
Plašila sam se suočavanja s nečim što bi se moglo ispostaviti kao
zatvorena, neosetljiva priroda, sa sopstvenom sebičnošću i manjkom
velikodušnosti, mračnim, crnim moćima moje odbojnosti.
Ma koliko zaintrigirana „okretanjem novog lista", užasavala sam se
pomisli na to da ću beznadežno biti uhvaćena u tuđu priču. I verujem
da je upravo taj strah ono na šta sam se upecala, baš kao što te
sims mami da se baciš. Baš nesavladivost tog zadatka, baš njegova
neprivlačnost, bilo je ono što me je konačno njemu privuklo.
Eva



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
2. DECEMBAR 2 0 0 0 .
Dragi Frenkline,
Smestila sam se u jedan mali kafić u Četamu, i zato je ovo pismo
pisano rukom; ali ti si uvek uspevao da dešifruješ moj svrakopis
na razglednicama jer si imao užasno mnogo prakse. Par za susednim
stolom žestoko se svađa oko procedure slanja glasačkih listića
odsutnih birača u okrugu Seminola - one trivijalnosti kojima se
sad, izgleda, bavi čitava zemlja, jer su svi oko mene postali stručnjaci
za proceduru. Ja se svejedno grejem na njihovoj vatrenosti
kao pred furunom. Od moje apatije ledi se srž u kostima.
Kafe Đevrek prijatno je mesto i mislim da se konobarica neće
buniti što lagano pijuckam kafu i vodim beleške. A i Četam je
prijatan, autentičan - krasi ga ona provincijska staromodnost
koju bogatiji gradovi poput Stokbridža i Lenoksa pokušavaju da
patvore trošeći silne novce. Na železničku stanicu još pristižu
vozovi. U glavnoj trgovačkoj ulici još su kao nekad načičkani: prodavnice
polovnih knjiga (prepune onih romana Loren Estlmen,
koje si gutao), pekare što prodaju ovsene pogačice nagorelih ivica,
komisioni, bioskop na čijoj nadstrešnici piše kinetoskop, po
malograđanskoj pretpostavci da britanski izraz zvuči prefinjenije,
i prodavnica pića u kojoj, uz desertna vina u boci od litar i po za
meštane, drže i iznenađujuće skupa kalifornijska vina za pridošlice.
Žitelji Menhetna koji ovde imaju letnjikovce održavaju ovaj
raštrkani zaselak u životu nakon što su se gotovo sve fabrike u
Moramo da razgovaramo o Kevinu 4 7
oblasti pozatvarale - ti vikendaši i kazneno-popravni dom nedaleko
od grada.
Dok sam se vozila ovamo, razmišljala sam o tebi, mada se to već
podrazumeva. Da napravim kontrast, pokušala sam da zamislim
čoveka za kakvog sam mislila da ću se udati pre nego što sam te
upoznala. Slika je bez sumnje bila složena od usputnih momaka za
koje si me uvek zadirkivao. Neki od tih mojih uzgrednih momaka
bili su fini, mada kad žena opiše nekog muškarca kao finog, od
ljubavi tu nema ništa.
Ako je suditi po toj zbirci kratkotrajnih saputnika u Arlu ili Tel
Avivu (izvini, po „gubitnicima"), trebalo je da se udam za žilavog
intelektualca čiji brzi metabolizam sagoreva varivo od leblebija u
neverovatnom roku. Oštri laktovi, izražena Adamova jabučica,
tanki ručni zglobovi. Čist vegetarijanac. Onaj izmučeni tip što
čita Ničea i nosi naočari, van svog vremena i gaji prezir prema
automobilima. Strastveni biciklista i planinar. Osvrt na profesiju
- grnčar možda, zaljubljen u drvo i bašte začinskog bilja, čija je
želja za skromnim životom što se sastoji od fizičkog rada i posmatranja
zalaska sunca na tremu bila pomalo u raskoraku sa ledenim,
potisnutim besom s kojim je neuspele vaze ubacivao u peć. Od
poroka - marihuana. Zamišljen. Odmeren ali nemilosrdan smisao
za humor; hladan, suzdržan smeh. Masiranje leđa. Recikliranje.
Muzika sitara i flertovanje s budizmom, koje je, srećom, prevazišao.
Vitamini i kribidž*, filteri za vodu i francuski filmovi. Pacifista
s tri gitare, ali bez televizora, neprijatne uspomene vezane za
timske sportove zbog kinjenja u detinjstvu. Nagoveštaj ranjivosti u
proređenoj kosi na slepoočnicama; mek, crni konjski rep što pada
niz kičmu. Siv, maslinast ten, gotovo nezdrav. Seks pun nežnosti
i šaputanja. Neobično izrezbaren talisman okačen oko vrata, koji
neće da objasni šta je niti ga ikad skida, čak ni kad se kupa. Dnevnici
koje ne smem da čitam, puni zalepljenih isečaka iz novina s
morbidnim vestima što ilustruju u kakvom užasnom svetu živimo.
(„Jezivo otkriće: Policija je pronašla razne delove tela muškarca,
kao i šake i noge, u šest ormarića za prtljag na glavnoj železničkoj
* Kribidž - vrsta kartaške igre. (Prim. prev.)
4 8 LAJONEL ŠRAJVER
stanici u Tokiju. Nakon što je pregledano svih dve i po hiljade
ormarića, policija je pronašla i zadnjicu u crnoj najlonskoj kesi
za smeće.") Cinik po pitanju vladajuće struje u politici, i s nesmanjenom
ironijskom distancom od popularne kulture. A pre svega?
Tečno govori engleski iako s jakim naglaskom, stranac.
Živeli bismo u unutrašnjosti - u Portugalu, ili u nekom seocetu
u Srednjoj Americi - gde na farmi dalje uz put prodaju nevareno
mleko, sveže umlaćen puter, i ogromne bundeve prepune semena.
Naša kamena koliba bila bi obrasla puzavicama, saksije na prozorima
pune jarkocrvenih geranijuma, a mi bismo pekli hrskavi
ražani hleb i kolačiće od šargarepe našim rustičnim susedima.
Izuzetno obrazovan, moj partner iz mašte i dalje bi rovario po tlu
naše idile tražeći seme svoga nezadovoljstva. I okružen prirodnim
bogatstvom, postao pakosni asketa.
Smeješ li se? Jer onda si naišao ti. Veliki, krupni mesojed upadljivo
plave kose i rumene kože koja lako izgori na plaži. Gladan
svega. Snažan, bučan, grohotan smeh; čovek koji stalno pravi zafrkancije.
Viršle - i to čak ne ni one kobasice iz Istočne 86. ulice,
već one mesnate, masne u svinjskim crevcima užasne ružičaste
boje. Bejzbol. Kačketi. Pošalice i blokbasteri, česmovača i pivo.
Neustrašivi, poverljivi potrošač koji čita etikete na proizvodima
samo da bi se uverio da ima gomila aditiva. Ljubitelj otvorenih
puteva i obožavalac kamioneta koji misli da su bicikli za tupane.
Tuca žestoko i priča bezobrazluke; ne razglašava da voli porniće,
ali se i ne izvinjava zbog toga. Krimići, trileri i naučna fantastika;
pretplaćen na Nacionalnu geografiju. Roštiljanje na Dan nezavisnosti
i plan da u dogledno vreme počne da igra golf. Uživanje u
svakovrsnim buđavim grickalicama: rebrasti, spiralni, sa sirom,
caciki - smeješ se, ali ja to ne jedem - sve što više liči na ambalažu
nego na hranu i što je prerađeno i veštačko. Brus Springstin,
rani albumi, odvrnut do daske, prozor kamiona spušten, kosa ti
se vijori. Peva, falšira - kako je moguće da mi se svidi neko bez
trunke sluha? Bič bojsi. Elvis - nikad nisi zaboravio svoje korene,
je li, voleo si dobri stari rokenrol. Bombastičan, ali ne nesnosno
dosadan; sećam se, dopao ti se Perl džem, i to baš onda kad ih je
Kevin zamrzeo... (izvini). Samo je moralo da bude bučno; nisi ti
Moramo da razgovaramo o Kevinu 49
imao živaca za mog Elgara, La Kotkea, mada si napravio izuzetak
kod Arona Koplenda. Žustro si otro oči u dvorani Tenglvud, kao
da ti je upala mušica, nadajući se da neću primetiti kako si se rasplakao
na Tihi grad.* I uobičajena, obična zadovoljstva: zoološki
vrt u Bronksu i botanička bašta, luna-park na Koni Ajlendu, feribot
Staten Ajlend, Empajer stejt bilding. Ti si jedini Njujorčanin
kog znam da je seo na feribot i otišao do Kipa slobode. Jednom
si me poveo sa sobom i bili smo jedini turisti na feribotu koji su
govorili engleski. Predstavljačka umetnost - Edvard Hoper. I,
bože dragi, Frenkline, republikanac. Vera u čvrstu odbranu, ali
inače malu vladu i niske poreze. A i fizički si bio iznenađenje. Bio
si mi pretežak, toliko sam se divila tvojoj veličini, a ti si zapravo
imao sasvim prosečnu težinu od sedamdeset i pet - sedamdeset i
osam kila, i stalno si se borio s onih par kilograma od grickalica
sa sirom što bi ti se prelivali preko kaiša. Tako čvrst i snažan, tako
širok, tako velik, ništa od onih mojih koščatih maštarija. Građen
poput hrasta na koji sam mogla da naslonim jastuk i čitam; a ujutru
sam mogla da se svijem uz prevoj tvojih grana. Koliko sreće
imamo kad smo pošteđeni onoga što mislimo da želimo! Kako bi
mi dojadile sve one glupe činije i probirljiva ishrana, i kako samo
mrzim zavijanje sitara!
A najveće iznenađenje od svega bilo je to što sam se udala
za Amerikanca. I to ne bilo kog Amerikanca, čoveka koji je, eto,
Amerikanac. Ne, ti si bio Amerikanac i po rođenju i po sopstvenom
izboru. Bio si zapravo patriota. Nikad pre nisam upoznala
patriotu. Seljačine da. Slepe, neuke ljude koji nikud nisu putovali
i koji misle da je Amerika ceo svet, pa je reći išta protiv nje isto
što i ocrniti kosmos ili vazduh. Ti si, nasuprot tome, video sveta
- Meksiko, jedno katastrofalno putovanje u Italiju sa ženom koja
je imala svu silu alergija, uključujući i onu na paradajz - te si ustanovio
da ti se najviše sviđa tvoja zemlja. Ne, da najviše voliš svoju
zemlju, zato što je u njoj sve glatko i efikasno, praktično, što se u
njoj stalno, nepretenciozno naglašava i podvlači poštenje. Rekla
bih - i jesam rekla - da si bio zaljubljen u jednu arhaičnu verziju
* Tihi grad - kompozicija Arona Koplenda. (Prim. prev.)
5 0 LAJONEL ŠRAJVER
Sjedinjenih Država, u Ameriku koja je odavno prestala da postoji
ili nikad i nije postojala; da si bio zaljubljen u ideju. A ti bi kazao
- i jesi govorio - kako, u neku ruku, ono što Amerika jeste i jeste
ideja, i da je to više od onoga na šta se većina zemalja poziva, a
to su uglavnom ratnička prošlost i granice na mapi. To je dobra i
prelepa ideja, kazao si i naglasio - a u tome sam se složila s tobom
- kako je nacija koja prvenstveno teži tome da očuva sposobnost
svojih građana da rade gotovo sve što im se prohte upravo ono
mesto koje bi trebalo da opčini ljude poput mene. Ali nije tako
ispalo, ja bih prigovorila, a ti bi uzvratio - bolje je nego bilo gde
drugde, i mi bismo se posvađali.
Istina je da sam se razočarala. Ali ipak bih želela da ti zahvalim
što si me upoznao s rođenom zemljom. Nismo li se tako upoznali?
U ŠIK-u smo odlučili da se reklamiramo u časopisima Mader
Džons i Rolingstoun, a kako nisam znala kakve tačno slike želim, iz
firme Jang i Rubikem poslali su tebe. Pojavio si se u mojoj kancelariji
u flanelskoj košulji i prašnjavim farmerkama, što beše privlačna
drskost. S mukom sam pokušavala da ostanem profesionalna jer
su mi tvoja pleća odvlačila pažnju. Francuska, mislila sam. Dolina
Rone. A onda sam se uzrujala zbog troškova - da te pošaljem
tamo, platim smeštaj i hranu. Ti si se nasmejao. Ne budi smešna,
odbacio si moju ideju. Naći ću ti ja dolinu Rone u Pensilvaniji. I
zaista i jesi.
Do tada sam oduvek doživljavala Ameriku kao mesto iz kog
odlaziš. Nakon što si me drsko pozvao da izađemo - direktorku sa
kojom si imao poslovnu saradnju - naterao si me da priznam da
bi, da sam rođena negde drugo, Sjedinjene Američke Države bile
možda prva zemlja koju bih pohrlila da posetim: ma šta ja mislila
o njoj, to je zemlja koja ima glavnu reč, koja vuče konce, koja
pravi filmove i prodaje koka-kolu i koja je poslala Zvezdane staze
čak na Javu; centar zbivanja, zemlja sa kojom moraš imati odnose
pa makar oni bili i neprijateljski; zemlja koja je zahtevala prihvatanje
ili makar odbacivanje, samo nikako ravnodušnost. Zemlja
koja maltretira sve ostale zemlje, koja će posetiti tebe, sviđalo se
to tebi ili ne, ma na kom kraju sveta bio. Dobro, dobro, pobunila
sam se. Dobro. Obići ću je.
Moramo da razgovaramo o Kevinu
I obišla sam je. Sećaš li se kako si se, onih prvih dana, neprestano
zapanjivao? Što nikad nisam bila na utakmici bejzbola. Niti u
Jeloustounu. Niti u Grand kanjonu. Ismevala sam Mekdonalds i
nikad nisam jela njegovu vruću pitu od jabuka. (Priznajem, svidela
mi se.) Jednoga dana, primetio si ti, neće više biti Mekdonaldsa.
Samo zato što tih restorana ima mnogo, ne znači da vruća pita od
jabuka nije izvrsna i da nije privilegija živeti u vreme kada možeš
da je kupiš za devedeset devet centi. To ti je bila jedna od omiljenih
ideja: da masovnost, ponavljanje, popularnost ne umanjuju uvek
vrednost nečega, i da samo vreme čini sve stvari retkim. Voleo si
da uživaš u sadašnjem vremenu i bolje nego iko kog sam upoznala
znao si da je sve od čega se ono sastoji prolazno.
A tako si razmišljao i o svojoj zemlji: da neće trajati doveka. Da
je ona imperija, mada nema razloga zbog tog da se stidi. Imperije
su stvorile istoriju, a Sjedinjene Države su daleko najveća, najbogatija
i najpoštenija imperija koja je ikada vladala svetom. I ona
će neminovno propasti. Sve imperije propadaju. Ali mi imamo
sreće, kazao si ti. Zapalo nam je da učestvujemo u najfascinantnijem
društvenom eksperimentu koji je ikad izveden. Naravno da je
nesavršena, dodao bi ti, s istom onom užurbanošću s kojom sam
ja, pre nego što sam rodila Kevina, dobacivala da su neka deca,
naravno, „problematična". Ali ti si kazao da bi plakao ukoliko bi
Amerika za tvog života propala ili potonula, doživela ekonomski
krah, kad bi je pregazio neki agresor ili kad bi je iznutra pokvarilo
nešto zlo.
Verujem da bi plakao. Ali ponekad sam mislila, onih dana
kad si me vodio u Smitsonov muzej, terao da recitujem redom
sve predsednike, ispitivao koji su uzroci demonstracija na Trgu
Hejmarket,* kako ja zapravo ne obilazim svoju zemlju. Obilazila
sam tvoju zemlju. Onu koju si za sebe stvorio kao što dete napravi
brvnaru od štapića sladoleda. Bila je to zaista lepa reprodukcija.
Čak i sada kad nazrem deliće preambule Ustava, Mi, narod..., sva
* Prvog maja 1886. godine u Čikagu, na stotine hiljada radnika stupilo je u
štrajk. Četvrtog maja održane su velike demonstracije na Trgu Hejmarket,
koje su se tragično završile. Otuda se 1. maj proslavlja kao Praznik rada.
(Prim. prev.)
51
52 LAJONEL ŠRAJVER
se naježim. Jer ti čujem glas. Deklaracija nezavisnosti, Verujemo
u ove istine - tvoj glas.
Ironija. Razmišljala sam o tebi i ironiji. Uvek bi se nakostrešio
kad bi moji prijatelji iz Evrope s nipodaštavanjem kazali kako naši
zemljaci „nemaju smisla za ironiju". Međutim (ironično), u drugoj
polovini dvadesetog veka ironija je bila vrlo prisutna u Americi,
i to bolno. Zapravo, smučila mi se, mada sam tog postala svesna
tek kad sam tebe upoznala. Početkom osamdesetih sve je bilo
„retro", a postojao je neki potajni prezir, distanciranje u svim onim
restoranima u stilu pedesetih, s hromiranim barskim stolicama i
prevelikim čašama kabeze. Ironija znači imati i nemati u isti mah.
Ironija podrazumeva uštogljenu lakomislenost, poricanje. Imali
smo prijatelje čiji su stanovi bili posvuda ukrašeni sardoničnim
kičem - crnačkim lutkicama, uramljenim reklamama za Kelogs
kukuruzne pahuljice iz dvadesetih godina („Gledajte kako se činije
prazne!") - koji nisu imali ništa što nije bila sprdnja.
Ti nisi hteo tako da živiš. Oh, „nemati smisla za ironiju" značilo
je, navodno, ne znati šta je to ironija - biti moron - nemati
smisla za humor. A ti si znao šta je ironija. Smejao si se, malčice,
postolju za lampu od crnog livenog gvožda u obliku džokeja koju
je Belmont kupio za njihovo ognjište, da se lepo izrazim. Shvatio si
šalu. Samo nisi smatrao da je baš smešna, i u svom životu želeo si
predmete koji su zaista lepi, a ne služe samo za smeh. Tako bistar
čovek, bio si namerno iskren, a ne samo po prirodi, Amerikanac
po sopstvenom diktatu, i prihvatao si sve što je u tome dobro. Je
li to naivnost ako si namerno naivan? Išao si na piknike. Išao si
u uobičajene obilaske nacionalnih spomenika. Na utakmicama
Metsa pevao si, bez sluha, iz sveg glasa, nacionalnu himnu, i to
nikad s izveštačenim smeškom. Sjedinjene Države su, tvrdio si, na
egzistencijalnom vrhu. To je zemlja čiji je prosperitet bez premca,
gde gotovo svako ima da jede; zemlja koja teži pravdi i u kojoj se
mogu naći skoro sve vrste zabave i sporta, sve veroispovesti, svi
narodi, zanimanja i politička udruženja, uz ogromno bogatstvo
krajolika, flore, faune i klime. Ako u ovoj zemlji nije moguće imati
dobar, bogat, raskošan život, prelepu ženu i zdravog, naprednog
Moramo da razgovaramo o Kevinu 5 3
sina, onda to nigde nije moguće. A ja čak i sada verujem da si
možda u pravu. Da to možda nigde nije moguće.
21.00 (kod kuće)
Konobarica je bila tolerantna, ali kafe Đevrek se zatvarao. A otkucani
tekst možda jeste bezličan, ali se zato lakše čita. Kad smo kod
toga, brinem se da si onaj rukom pisani odeljak samo preleteo
pogledom, da si preskakao. Plašim se da, čim si opazio Četam u
vrhu stranice, nisi više ni na šta drugo mislio, i da te, bar jednom
u životu, ni najmanje nije zanimalo šta osećam prema Americi.
Četam. Idem u Četam?
Idem u Četam. Odlazim kad god mogu. Srećom, ovi odlasci u
kazneni dom za maloletnike u Klavreku svake druge nedelje ograničeni
su tačno određenim vremenom za posete, pa ne mogu ni
da pomislim da odem tamo sat vremena kasnije ili nekog drugog
dana. Polazim tačno u pola dvanaest jer je to prva subota u mesecu
i moram da stignem odmah nakon druge pauze za ručak u dva
sata. Ne dopuštam sebi da razmišljam o tome koliko se užasavam
da odem da ga vidim niti, što je manje verovatno, koliko se tome
radujem. Jednostavno idem.
Zapanjen si? Nema šta da te čudi. On je i moj sin, i majka treba
da posećuje svoje dete u zatvoru. Imam bezbroj mana kao majka,
ali uvek sam se držala pravila. Možda je baš poštovanje slova nepisanog
roditeljskog zakona jedan od mojih propusta. To se pokazalo
na suđenju - na građanskoj parnici. Užasnula sam se koliko valjano
izgledam na papiru. Vins Mansini, Merin advokat, optužio me
je u sudnici kako sam toliko revnosno posećivala sina u zatvoru
za vreme njegovog suđenja samo zato što sam očekivala da će me
goniti zbog zapostavljanja deteta. Igrala sam ulogu, tvrdio je on,
radila ono što se od mene očekivalo. Naravno, nevolja s pravnom
naukom je u tome što u njoj nema mesta za nijanse u značenju.
Mansini je nanjušio nešto. Možda zaista jeste bilo elemenata glume
u tim posetama. Ali one se nastavljaju i kad niko više ne gleda, jer
5 4 LAJONEL ŠRAJVER
ako i pokušavam da dokažem da sam dobra majka, onda to, kako
se ispostavlja, dokazujem nažalost sebi.
Moje uporno dolaženje začudilo je i samog Kevina, a to ne znači
da mu je zbog toga, makar u početku, bilo drago. Hiljadu devetsto
devedeset devete, kad mu je bilo šesnaest godina, još je bio u
dobu kad je blam da te vide s majkom; kako je i gorko i slatko u isti
mah što ove istine o tinejdžerima opstaju i u vreme najozbiljnijih
nevolja. Tih prvih nekoliko poseta čini se da je samo moje prisustvo
smatrao optužbom, te bi se naljutio pre nego što bih izrekla
ijednu reč. Bilo mi je nerazumno da se on ljuti na mene.
U istom tom maniru, primetila sam da se, kad god me zamalo
pokosi auto na pešačkom prelazu, vozači često ljute - viču,
gestikuliraju, psuju - na mene, koju su umalo pregazili i koja ima
prvenstvo prolaza. Ovaj je obrazac specifičan za susrete s vozačima
muškog pola, koji su, čini se, sve ogorčeniji što su manje u pravu.
Rekla bih da je emocionalno rezonovanje, ako se tako može nazvati,
prelazno: ti činiš da se osećam loše; ljuti me kad se osećam loše;
dakle, ti me ljutiš. Da sam onda bila dovoljno prisebna da shvatim
prvi deo ove tvrdnje, možda bih u Kevinovom trenutačnom gnevu
nazrela tračak nade. Ali u to vreme njegov me je bes jednostavno
zbunjivao. Činio mi se tako nepošten. Žene su sklonije tome da se
posrame, i to ne samo u saobraćaju. I zato sam krivila sebe, a i on
me je krivio. Osećala sam se napadnuto sa svih strana.
I stoga u početku, kad su ga zatvorili, nismo ni vodili prave
razgovore. Klonula bih samo što bih sedela pred njim. Isisao je
iz mene čak i snagu da plačem, što inače i ne bi bilo od neke koristi.
Posle pet minuta ja bih ga možda promuklim glasom upitala
kakva je hrana. On bi blenuo u mene u neverici, kao da je pod tim
okolnostima takvo pitanje glupo, što i jeste bilo. Ili bih ga upitala
,,Da li se lepo odnose prema tebi?", iako nisam bila sigurna šta to
znači niti želim li da se njegovi čuvari „lepo" odnose prema njemu.
On bi promumlao: „Naravno, ljube me za laku noć svako veče."
Nije dugo trebalo da mi ponestanu formalna majčinska pitanja, i
verujem da nam je tada oboma laknulo.
Ako sam brzo prevazišla izigravanje privržene majke koju brine
jedino to jede li njen sinčić povrće, još se borimo s Kevinovom
Moramo da razgovaramo o Kevinu 55
neprobojnijom pozom sociopate kome se ne može prići. Nevolja
je u ovome - dok je moja rola majke koja ostaje uz sina šta god se
desilo u osnovi degradirajuća - glupa, iracionalna, slepa i sumanuta,
i stoga uloga koje bih se rado rešila - Kevin se hrani tim svojim
klišeom i nema nameru lako da ga odbaci. On, izgleda, i dalje želi
da mi pokaže kako je u mojoj kući možda bio sin pokorni koji
je morao da opere svoj tanjir, ali da je sada slavna ličnost koja
se našla na naslovnim stranicama Njuzvika, čije su jezikolomno
ime i prezime, Kevin Hačadurjan - ili „К. K." u tabloidima, poput
Keneta Kaunde iz Zambije* - s prezirom i cokćući izgovorili u
vestima spikeri svih važnih televizijskih stanica. Imao je čak udela
i u postavljanju državnih ciljeva, izazvao je nove pokliče za telesno
kažnjavanje, za uvođenje smrtne kazne za maloletnike i V čipova.**
U zatvoru, dao bi mi do znanja da on nije neki sitni izgrednik,
već ozloglašena zver kojoj se drugi, manje uspešni maloletni prestupnici
dive.
Jednom sam ga prilikom, tih prvih dana (kad je postao malo
pričljiviji), upitala: „Kako te ostali dečaci doživljavaju? Da li... kritikuju
li te? Ono što si uradio?" To je bilo najbliže pitanju sapliću li
te u hodniku ili pljuju li ti u hranu. Isprva sam, vidiš, bila snebivljiva,
suzdržana. Plašio me je, fizički me je plašio, i očajnički sam se
trudila da ga ne izazovem. U blizini su, naravno, stajali zatvorski
čuvari, ali postojalo je obezbeđenje i u njegovoj gimnaziji, i policija
u Gledstonu, i kakva je korist bila od njih? Više se nigde ne
osećam sigurno.
Kevin gaknu, onaj snažni, neveseli smeh izbi mu kroz nos. A
onda reče nešto poput: „Је l' se ti šališ? Pa oni me jebote obožavaju,
mamice. Pa u ovoj ćuzi nema klinca koji nije pokokao pedeset
tupoglavih vršnjaka pre doručka - u svojoj glavi. Ja sam jedini
imao muda da to uradim u stvarnom životu." Kad god Kevin
pomene „stvarni život", čini to s onom preteranom žestinom s
* Prezime se u originalu piše Khatchadourian. (Prim. prev.)
** V čip - čipovi ugrađeni u televizore pomoću kojih se blokiraju pojedini
televizijski programi, kako bi roditelji kontrolisali šta im deca gledaju.
(Prim. prev.)
5 6 LAJONEL ŠRAJVER
kojom fundamentalisti govore o raju ili paklu. Kao da pokušava
da ubedi sebe u nešto.
Naravno, imala sam samo Kevinovu reč da je, daleko od toga da
ga šikaniraju, poprimio status mitskih razmera među bitangama
koji su tek krali kola ili izboli suparničkog dilera droge. Ali počela
sam da verujem da je nekad sigurno imao nekakav prestiž jer je
baš ovog popodneva, na svoj okolišni način, kazao kako je ugled
počeo da mu opada.
Rekao je: „Znaš šta, jebiga, muka mi je više da stalno pričam jednu
te istu priču" - iz čega sam mogla da zaključim kako je zapravo
drugim zatvorenicima dojadilo da je slušaju. Više od godinu i po
dana predstavlja vrlo dug period za tinejdžere i Kevin je već postao
bajata vest. Dovoljno je odrastao da i sam zna kako je jedna od
razlika između „počinilaca", kako ih zovu u policijskim serijama,
i prosečnih čitalaca novina ta što posmatrači imaju taj luksuz ,,da
im se jebote smuči jedna te ista priča" i mogu slobodno da produže
dalje. Zločinci su pak zatočeni u svakako tiranskom ponavljanju
iste stare priče. Kevin će se uspinjati stepenicama do fiskulturne
sale gimnazije Gledston do kraja svog života.
Znači, ozlojeđen je, i ne krivim ga što mu je njegovo zverstvo
već dojadilo, niti što zavidi onima koji mogu da ga ostave u prošlosti.
Danas mi je gunđao o nekom novopristiglom bedniku kome je
tek trinaest godina. Kevin dodade da mi pojasni: „Kita mu je kao
mini čokoladica. Znaš one male?" Kevin zamaha malim prstom.
„Tri za četvrt dolara." S uživanjem je ispričao čime se dečak proslavio:
jedan stariji bračni par iz susednog stana bunio se što dečko
glasno pušta CD Mankiza u tri sata ujutru. Sledećeg vikenda
njihova ćerka pronašla je svoje roditelje u krevetu rasporene od
pupka do grla.
„То je užasno", rekla sam ja. ,,Ne mogu da verujem da iko još
sluša Mankize."
Dobila sam prezrivo frktanje. Nastavio je da objašnjava kako
policija nije pronašla njihove utrobe, što je detalj na koji su se mediji,
da ne pominjemo dečakov prekonoć stvoreni klub obožavalaca
u Klavreku, okomili.
Moramo da razgovaramo o Kevinu
„Drugar ti je vrlo mudar", rekoh ja. ,,Ne mogu da pronađu
utrobe - nisi li me ti učio kako, želiš li da budeš zapažen u ovom
poslu, moraš da ostaviš lični pečat?"
Možda si užasnut, Frenkline, ali trebalo mi je gotovo pune dve
godine da doguram dovde s njim, i naše crno, hladno ćaskanje
može se nazvati napretkom. Ali Kevinu još ne prija moja smelost.
Koristim njegove rečenice. A i napravila sam ga ljubomornim.
,,Ne mislim ja da je on tako pametan", oholo reče Kevin. „Sigurno
je samo pogledao u ona creva i pomislio Kul, kobasice za džabe!"
Kevin me krišom pogleda. Očigledno je bio razočaran mojom
hladnoćom.
„Svi ovde misle da je paćenik faca", nastavio je on. „Svi kao
'Čoveče, mislim, možeš da slušaš ono kao Moje pesme, moji snovi
do daske ako 'oćeš i ja ti neću reći ni a." Njegov afroamerički naglasak
postao je sasvim dobar i prodro je u njegov pravi. „ Ali ja nisam
impresioniran. On je klinja. Premali da zna šta radi."
„А ti nisi bio?", upitah ga oštro.
Skrstio je ruke sav zadovoljan; ponovo sam počela da glumim
majku. „Odlično sam znao šta radim." Nalaktio se. „I ponovo bih
to uradio."
„Vidim i zašto", rekoh ukočeno pokazujući na sobu bez prozora
sa zidovima obloženim cinober i oker panel-pločama; nije
mi jasno zašto zatvore uređuju kao dečje igraonice. „Baš je dobro
ispalo."
„Samo sam prešao iz jedne rupe u drugu." Mahnuo je desno
rukom s dva pružena prsta na način koji ga je odao da je propušio.
„Ispalo je super."
Kraj priče, kao i obično. Ipak, upamtila sam da je ovaj trinaestogodišnji
došljak koji se našao u centru pažnje u Klavreku ojadio
našeg sina. Izgleda da smo se ti i ja badava brinuli da nije dovoljno
ambiciozan.
Htela sam da izostavim iz pisma svoj današnji rastanak s njim.
Ali možda najpre treba da pišem baš o onome što bih želela da
zadržim za sebe.
Čuvar lica toliko prekrivenog mladežima kao da je isprskan
blatom objavio je kraj posete; najzad smo iskoristili čitav čas, a
5 7
5 8 LAJONEL ŠRAJVER
da nismo veći deo vremena zurili u sat. Stajali smo uz sto jedno
spram drugog i taman sam htela da promrmljam neku frazu poput
„Vidimo se za dve nedelje", kad sam primetila da Kevin zuri pravo
u mene, a inače stalno skreće pogled u stranu. To me je zaustavilo,
uznemirilo i navelo da se zapitam zašto sam uopšte ikad želela da
me gleda u oči.
Kad sam prestala da se bakćem s kaputom, kazao je: „Ti možda
zavaravaš svoje komšije i čuvare i Isusa i tvoju ludu majku ovim
srdačnim posetama, ali mene nećeš prevariti. Nastavi ako hoćeš
orden. Ali ne dovlači svoje dupe ovamo zarad mene." A onda je
dodao: „Zato što te mrzim."
Znam da deca stalno govore kad pobesne Mrzim te, mrzim te!,
očiju punih suza. Ali Kevin je ulazio u osamnaestu, a i ton mu je
bio hladan.
Znala sam otprilike šta bi trebalo da mu na to kažem: Dobro,
znam da tako ne misliš iako sam znala da misli. Ili: Ja te svejedno
volim, mladiću, sviđalo se to tebi ili ne. Ali imala sam osećaj da su
me baš takve otrcane fraze i dovele ovamo, u ovu drečavu sobu
što je smrdela kao WC u autobusu po inače prelepom, neobično
blagom decembarskom danu. I zato sam, prozlivši se, istim bezbojnim
glasom kazala: „I ja tebe, Kevine, često mrzim."
Sad ti je jasno zašto mi je trebala šoljica kafe da me podigne. Tako
sam se oduprla želji da odem u bar.
Dok sam se vozila kući, razmišljala sam kako j e sasvim prirodno
što sam se udala za Amerikanca, ma koliko možda želela da
pobegnem iz zemlje čiji građani, kad ih ohrabruju da rade „gotovo
sve što im se prohte", vade utrobu starcima. Imala sam bolji razlog
od većine drugih da smatram da su stranci passe, kako sam pronikla
u njihovu egzotiku, te mi je nezanimljiva koliko su i oni jedni
drugima. Uostalom, do trideset i treće već sam se umorila, patila
sam od sve većeg premora koji osetiš tek kad sedneš. I sama sam
uvek bila stranac, grozničavo sam pretraživala mali rečnik italijanskog
da nađem „korpu s hlebom". Čak i u Engleskoj morala sam
da se dosetim da kažem „pločnik", a ne „trotoar". Svesna da sam
Moramo da razgovaramo o Kevinu
svojevrstan ambasador, svakodnevno sam se borila protiv loših
predrasuda o nama, pazila da ne budem nadmena, nasrtljiva, neuka,
bezobrazna, glupa ili bučna na javnom mestu.
Ali ako i jesam prisvojila celu planetu i učinila je svojim dvorištem,
upravo me je ta drskost beznadežno činila Amerikankom,
kao i nerealno verovanje da od sebe, užasno ograničenog porekla
iz Rasina u Viskonsinu, mogu da stvorim tropski internacionalni
hibrid. Čak je i nehajnost s kojom sam napustila svoju rodnu
zemlju sasvim srodna s našim radoznalim, nemirnim, agresivnim
ljudima, koji svi (sem tebe) samozadovoljno veruju da je Amerika
trajna tvorevina. Evropljani su bolje upućeni. Oni znaju da je
istorija živa, savremena, znaju za njenu proždrljivost, i često će
pohitati da održavaju svoje propadljive bašte kako bi se postarali
da, recimo, Danska još postoji. Ali za one od nas za koje je pojam
„invazija" vezan isključivo za svemir naša je zemlja čvrsta osnova
koja će, večno nedirnuta, čekati na naš povratak. Naravno, bezbroj
sam puta objašnjavala strancima kako mi shvatanje da „nisam
potrebna Americi" olakšava putovanja po belom svetu.
Sramno je birati životnog saputnika po tome koje je televizijske
emisije gledao kao mali, ali ja sam, na neki način, baš tako postupila.
Zelela sam da opišem nekog žilavog, beskorisnog čoveka kao
Barnija Fajfa, a da ne moram još da dodajem kako je Barni lik iz
tople serije, retko prikazivane u inostranstvu, koja se zvala Šou
Endija Grifita, u kojoj je on nesposobni zamenik šerifa što neprestano
upada u nevolje zbog svoje oholosti. Želela sam da mogu
da pevušim uvodnu pesmu iz serije The Honeymooners i da mi
ti dobaciš „Baš je slatko!". I želela sam da mogu da kažem ,,to je
doletelo iz levog polja", a da ne prebacujem sebi da su metafore
iz bejzbola verovatno nerazumljive u inostranstvu. Želela sam da
prestanem da se pretvaram da sam zaluđenik za kulturu bez sopstvenih
običaja, da imam kuću u kojoj postoje pravila u vezi sa
obućom kojima posetioci moraju da se povinuju. Ti si me ponovo
naučio šta je to dom.
Dom je upravo ono što mi je Kevin oduzeo. Susedi me sada gledaju
s istim onim podozrenjem kao i ilegalne imigrante. Pažljivo
biraju reči i govore mi preterano odmereno kao da sam žena kojoj
5 9
6 0 LAJONEL ŠRAJVER
je engleski strani jezik. A otkako sam proterana u ovu probranu
grupu, majka jednog od onih „kolumbajnskih dečaka", i ja takođe
tražim reči ne znajući kako da svoje onozemaljske misli prevedem
na jezik „dva po cenu jednog" rasprodaja i kazni za nepropisno
parkiranje. Kevin me je ponovo pretvorio u stranca, u mojoj rođenoj
zemlji. A možda se time mogu bolje objasniti ove posete svake
druge subote, jer jedino u popravnom domu u Klavreku ne moram
da prevodim svoj tuđinski žargon u jezik prigradskih Zemljana.
Jedino u popravnom domu u Klavreku možemo da pravimo aluzije
bez objašnjavanja, jedino se tu podrazumeva zajednička kulturna
prošlost.
Eva



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
8. DECEMBAR 2 0 0 0 .
Dragi Frenkline,
Ja sam ona u turističkoj agenciji Putovanja to smo mi koja dobrovoljno
ostaje do kasno da završi posao, ali većina letova za Božić
već je rezervisana i ovog popodneva svima nam je rečeno da smo
„počašćeni" da odemo kući ranije jer je petak. Početak još jednog
samotnog maratona u ovom dupleksu pre pet po podne gotovo
da me dovodi do histerije.
Naslonjenu ispred televizora, dok nabadam piletinu i popunjavam
lake odgovore u ukrštenim rečima u Tajmsu, često me
muči osećaj da nešto čekam. Ne mislim na ono klasično čekanje
da ti otpočne život, poput nekog tupana na startu koji nije čuo
pištolj. Ne, to je čekanje nečeg određenog, kucanja na vratima,
i taj osećaj ume da bude baš uporan. Večeras se vratio u punoj
snazi. Malo načuljenog uha, nešto u meni cele noći, svake noći,
čeka da se vratiš kući.
A to me neizbežno podseća na ono presudno majsko veče hiljadu
devetsto osamdeset druge kad moje očekivanje da svakog časa
uđeš u kuhinju nije bilo ovako nerazumno. Otišao si u pustare Nju
Džerzija tražeći lokaciju za snimanje reklame za Ford i trebalo je
da se vratiš kući oko sedam uveče. Ja sam se nedavno, posle mesec
dana izbivanja, vratila s putovanja, na koje sam išla da ažuriram
6 2 LAJONEL ŠRAJVER
izdanje Grčkom pomoću štapa i kanapa, i kad se ni u osam sati
nisi pojavio, pomislila sam kako je i moj avion kasnio šest sati,
pa ti je to pokvarilo plan da me s aerodroma Kenedi odvedeš u
Junion skver kafe.
Ipak, u devet sati već sam bila napeta, a da i ne pričam da sam
bila gladna. Zamišljeno sam grickala komad alve s pistaćima iz
Atine. U istom duhu napravila sam musaku, kojom sam htela
da te ubedim kako će ti se, pomešan s mlevenom jagnjetinom i s
hrpom cimeta, patlidžan ipak dopasti.
U pola deset preliv od pavlake i jaja počeo je da tamni i da
zagoreva po ivicama, mada sam rernu smanjila na sto stepeni.
Izvadila sam činiju. Balansirajući između ljutnje i jada dopustila
sam sebi izliv besa i zalupila fioku kad sam uzela aluminijumsku
foliju, gundajući kako sam ispržila onoliko patlidžana, a sad se sve
to pretvara u veliku, suvu, zagorelu smesu! Izvukla sam grčku salatu
iz frižidera i besno izvadila koštice iz maslinki, ali sam ih onda
ostavila na pultu da svenu i jezičak na vagi je prevagnuo. Nisam
više mogla da se ljutim. Bila sam prestravljena. Proverila sam jesu
li slušalice na oba telefona dobro spuštene. Uverila sam se da lift
radi, mada si ti mogao da dođeš i stepenicama. Posle deset minuta
ponovo sam proverila telefone.
Evo zašto ljudi puše, pomislila sam.
Kad je telefon konačno zazvonio u deset i dvadeset, poletela
sam. Kad sam začula glas svoje majke, srce mi se steglo. Odrešito
sam joj kazala kako kasniš već tri sata i da ne smem da zauzimam
vezu. Imala je razumevanja, što je retko za moju majku, jer je sklona
tome da moj život smatra dugačkom optužbom, kao da je jedini
razlog što sam se ponovo otisnula na put u stranu zemlju taj da joj
nabijem na nos da ni tog dana nije mrdnula sa svog trema. Trebalo
je da se setim kako je i ona proživljavala isto ovakvo iskustvo
s dvadeset i tri godine, i to ne satima, već nedeljama, sve dok joj
kroz otvor za poštu na vratima nije uletelo tanko pismo od ratnog
ministarstva. A ja sam bila okrutna i gruba i spustila slušalicu.
Dvadeset do jedanaest. Južni Nju Džerzi nije bio opasan - šume
i farme - ni nalik Njuarku. Ali bilo je kola što su jurila poput raketa,
i vozača čija je glupost ubistvena. Zašto se nisi javio?
Moramo da razgovaramo o Kevinu
To je bilo pre pojave mobilnih telefona, pa te ne krivim. I
shvatam da je ovo iskustvo sasvim uobičajeno: muž, žena ili dete
kasne, užasno kasne, a onda napokon dođu kući s objašnjenjem.
Ovi sudari s paralelnim univerzumom u kojima se nikad ne vrate
kući - a i za to postoji objašnjenje, ali ono koje ti čitav život podeli
na pre i posle - nestaju bez traga. Sati koji su se otegli u beskraj
odjednom se skupe kao lepeza. Pa iako mi je taj opori ukus straha
na desnima bio poznat, ne sećam se neke određene prilike kad sam
šetala po mansardi tamo-amo dok su mi se u glavi rojile strahote:
aneurizma, ojađeni poštanski radnik s automatskom puškom u
Burger kingu.
U jedanaest sati već sam se zaklinjala bogu.
Otpila sam gutljaj sovinjon blana; imao je ukus soka iz turšije.
Takvo je vino bez tebe. Musaka, njena suva, svela kora: takva je
hrana bez tebe. Naš stan, prepun internacionalnog plena u vidu
korpi i rezbarija, poprimio je izgled kičaste, pretrpane prodavnice
uvozne robe: to je naš dom bez tebe. Predmeti mi se nikad nisu
činili tako beživotni, tako prkosni u svojoj nemogućnosti da išta
nadomeste. Ono što je ostalo od tebe rugalo mi se: konopac za
preskakanje mlitavo visi s kuke; prljave čarape, krute izduvane
karikature tvog stopala broj četrdeset pet.
O, Frenkline, naravno da sam znala da dete ne može biti zamena
za muža, jer sam videla kako je moj brat poklekao pod pritiskom
da bude „mali muškarac u kući"; videla sam koliko mu je
mučno bilo što majka neprestano zagleda u njegovo lice tražeći
sličnost s onom večno mladom fotografijom iznad kamina. To
nije bilo pošteno. Džajls se nije ni sećao našeg oca, koji je poginuo
kad su Džajlsu bile tri godine i koji se iz oca od krvi i mesa kome
supa kaplje na kravatu odavno preobrazio u visoku, tamnu figuru
koja se pomalja iznad kamina u besprekornoj vojničkoj uniformi
vazduhoplovnih jedinica, neukaljani simbol svega što dečak nije
bio. Džajls se i danas drži povučeno. Kad je u proleće hiljadu
devetsto devedeset devete naterao sebe da me poseti, pa nije znao
šta bi rekao ili učinio, zacrveneo se od nemog ogorčenja jer sam
u njemu oživela isti onaj osećaj nesposobnosti kojim mu je bilo
prožeto detinjstvo. Još više mu je smetalo što se zbog našeg sina
6 3
6 4 LAJONEL ŠRAJVER
našao u žiži interesovanja. Kevin i četvrtak isterali su ga iz njegove
zečje rupe, i zbog tog razotkrivanja besan je na mene. Njegova
jedina ambicija u životu jeste da bude neprimetan, jer Džajls svaki
ispitivački pogled vezuje za to da će ispasti manjkav.
Ipak sam se grizla što smo ti i ja prethodne večeri vodili ljubav,
a ja sam ponovo nesvesno stavila onaj gumeni šeširić na svoj grlić.
Šta da radim s tvojim konopcem za preskakanje i tvojim prljavim
čarapama? Zar ne postoji samo jedna uspomena na čoveka koju
vredi čuvati, ona koja crta čestitke za Dan svetog Valentina i uči
kako se piše Misisipi? Nijedan te potomak ne bi mogao zameniti.
Ali ako ikad budem došla u situaciju da mi nedostaješ, da mi zauvek
nedostaješ, želim da imam još nekoga kome ćeš nedostajati,
kome ćeš biti samo praznina u životu, kao što si u mom.
Kad je telefon ponovo zazvonio oko ponoći, oklevala sam.
Dovoljno je kasno da bi to mogao biti nevoljni glasnik iz bolnice
ili policije. Pustila sam da pozvoni još jednom, ruka mi na slušalici,
greje plastiku poput čarobne lampe koja bi ti mogla ispuniti
još jednu želju. Moja majka tvrdi da je hiljadu devetsto četrdeset
pete držala neotvoreno pismo na stolu satima, i kuvala sebi šolju
za šoljom crnog, kiselog čaja i puštala ga da se ohladi. Kako je već
bila trudna sa mnom od tatinog poslednjeg odsustva, često je odlazila
u WC, zatvarala vrata od kupatila, i nije čak ni svetlo palila
kao da se krila. Mucajući, opisala mi je jedno gotovo gladijatorsko
poslepodne: hrabro suočavanje s protivnikom većim i surovijim
od nje, znajući da će izgubiti.
Zvučao si sasvim iscrpljeno, glas ti je bio tako slabašan da sam
u jednom groznom trenutku pomislila da zove moja majka. Izvinio
si se što si me zabrinuo. Kamionet se pokvario usred nedođije.
Pešačio si dvadeset kilometara da nađeš telefon.
Nije bilo svrhe pričati nadugačko, ali bila je agonija prekinuti
razgovor. Kad smo se pozdravili, na oči mi navreše suze srama što
sam ti ikada rekla „Volim te!" u onom duhu cmoktanja na vratima,
što je prava travestija ljubavi.
Bila sam pošteđena. Za onih sat vremena koliko ti je trebalo
da taksijem stigneš do Menhetna, imala sam luksuz da se vratim
u svoj stari svet u kome se brinem zbog musake, nagovaram te da
Moramo da razgovaramo o Kevinu 6 5
jedeš patlidžan i zvocam ti da opereš veš. Bio je to onaj isti svet
u kome sam mogla da odložim mogućnost da napravimo dete za
neku drugu noć, jer smo imali rezerve prema tome, a predstoji
nam još mnogo noći.
Ali nisam htela odmah da se opustim, da utonem u nehajnu
bezbrižnost uz koju je svakodnevni život moguć, a bez koje bismo
se svi, poput moje majke, zauvek zatvorili u dnevnu sobu. U stvari,
nekoliko sati ja sam verovatno bila u prilici da iskusim majčin
posleratni život, jer njoj možda ne nedostaje toliko hrabrosti koliko
one neophodne samoobmane. Turci su joj pobili narod, podli
mali žuti ljudi oborili su joj muža s neba, pa je za moju majku
haos pred vratima, dok mi ostali nastanjujemo izmišljeno igralište
i svi živimo u samoobmani da je ono bezopasno. Hiljadu devetsto
devedeset devete godine, kad sam zauvek stupila u univerzum
moje majke - mesto gde se sve može dogoditi, a često se i dešava
- postala sam mnogo blagonaklonija prema onome što smo Džajls
i ja oduvek smatrali njenom neurozom.
Ti ćeš se zaista vratiti kući - ovog puta. Ali kad sam spustila
slušalicu, uz tu misao nešto mi je prošaputalo: može doći dan kad
se nećeš vratiti.
I zato, umesto da postane rastegljivo i beskonačno, vreme mi
je i dalje bilo frenetično kratko. Kad si ušao u stan, bio si toliko
umoran da si jedva mogao da govoriš. Pustila sam te da ne večeraš,
ali nisam te pustila da spavaš. Iskusila sam ja goruću požudu,
i uveravam te da je to bio nagon druge vrste. Želela sam da napravim
rezervnu kopiju, i tebe i nas, kao kad staviš indigo u pisaću
mašinu. Želela sam da se pobrinem da, desi li se išta jednom od
nas, ostane još nešto osim čarapa. Samo te večeri želela sam bebu
gurnutu u svaki kutak, poput novca u kasici-prasici, poput skrivenih
boca votke za slabovoljne alkoholičare.
„Nisam stavila dijafragmu", promrmljala sam kad smo bili
gotovi.
Ti se prenu. „Је li opasno?"
„Vrlo je opasno", rekoh. Zaista, kroz devet meseci mogao je
da se pojavi ma koji neznanac. Isto kao da smo ostavili otključana
vrata.
6 6 LAJONEL ŠRAJVER
Sutradan ujutru dok smo se oblačili, upitao si me: „Sinoć - nisi
slučajno zaboravila?" Odmahnula sam glavom sva zadovoljna.
„Jesi li sigurna u to?"
„Frenkline, nikada nećemo biti sigurni. Nemamo pojma kako
je to imati dete. A postoji samo jedan način da to saznamo."
Uhvatio si me ispod pazuha i podigao iznad glave, a ja sam na
tvom licu ugledala istu onu ozarenost kao kad se igraš „aviona" s
Brajanovim ćerkama. „Fantastično!"
Zvučala sam tako samouvereno, ali kad si me spustio na zemlju,
ja sam se uspaničila. Zadovoljstvo ume da se povrati samo od
sebe, i ja sam već prestala da se brinem hoćeš li preživeti do kraja
nedelje. Šta sam to uradila? Kad sam kasnije u toku meseca dobila
menstruaciju, kazala sam ti kako sam razočarana. Bila je to moja
prva laž, ali bezočna.
Narednih šest nedelja ti si se svake noći bacao na posao. Voleo
si da imaš nekakav zadatak i vodio si me u krevet s istim onim
poletnim „аkо hoćeš nešto da uradiš, uradi to kako valja" kao kad
si pravio naše police za knjige. Ja lično nisam volela to udarničko
tucanje. Oduvek mi se dopadala frivolnost seksa, i volela sam razvrat.
Činjenica da bi sad i Jermenska pravoslavna crkva gledala na
ovo srdačno i s odobravanjem ugasila bi mi svaku želju.
Ja sam u međuvremenu počela da posmatram svoje telo u
novom svetlu. Prvi put sam ove male izbočine na grudima doživela
kao sise za dojenje mladih, a njihova fizička sličnost kravljem
vimenu ili visećim nabreklinama kod kuja što doje najednom je
bila neizbežna. Čudno kako čak i žene zaborave čemu služe grudi.
Razrez između mojih nogu takođe se transformisao. Izgubio
je svojevrsnu sramotnost, opscenost, to jest postao je opscen na
drugi način. Zalisci se, činilo se, nisu otvarali ka uskom, tesnom
ćorsokaku, već ka nečemu razjapljenom. Sam prolaz postao je put
za neko drugo mesto, za stvarno mesto, a ne samo u tminu u mom
umu. Parčence mesa spreda lukavo je tu postavljeno, iz skrivenih
razloga koji su mi sad postali jasni, kao mamac što te navodi da
Moramo da razgovaramo o Kevinu
obavljaš važan posao svoje vrste, poput onih lizalica koje sam
nekad dobijala kod zubara.
Gle, sve što me je činilo lepom suštinski je materinsko, i
sama moja želja da se dopadam muškarcima proisticala je iz tela
stvorenog da izbaci svoju zamenu. Nisam želela da se pravim
kako sam prva žena koja je otkrila kako se prave bebe. Ali sve
je to meni bilo novo. A iskreno, nisam bila sigurna dopada li mi
se. Osećala sam se potrošno, za jednokratnu upotrebu, kao da
me je progutao veliki biološki proces koji nisam inicirala niti
izabrala, koji me je stvorio, ali koji će me samleti. Osećala sam
se iskorišćeno.
Sigurna sam da se sećaš onih svađa zbog pića. Po tvom mišljenju
uopšte nije trebalo da pijem. Ja sam to glatko odbila. Čim
budem saznala da sam trudna - da sam ja trudna, nije mi se dopadalo
ono mi smo trudni - prestaću da pijem. Ali mogle bi proći
godine dok ostanem u drugom stanju, a nisam bila spremna da
za to vreme kvarim svako svoje veče šoljom mleka. Tolike generacije
žena veselo su pijuckale za vreme trudnoće, pa nisu sve rodile
retardiranu decu.
Ti si se durio. Ućutao bi se kad bih natočila sebi drugu čašu
vina, ali bi mi preselo zbog tvojih prekornih pogleda (baš kao što
si i hteo). Zlovoljno bi gunđao kako bi ti na mom mestu prestao
da piješ, i, tako je, godinama ne bi pio ako je to potrebno, u šta
uopšte nisam sumnjala. Ja bih dozvolila da roditeljstvo utiče na
naše ponašanje; ti bi pustio da ga roditeljstvo diktira. Razlika je
neznatna, kao bog i šeširdžija.
Nisam imala one klišetirane filmske naznake u vidu bljuvanja nad
WC-šoljom, ali čini se da filmadžijama nije u interesu da prihvate
kako neke žene nemaju jutarnje mučnine. Iako si se ponudio da
ideš sa mnom da dam mokraću na analizu, ja sam te odgovorila.
„Nije da idem da se testiram na rak i slično", sećam se svojih
reči. Baš kao što se u šali kaže, impresivno je šta sve ljudi tvrde
da nije.
6 7
68 LAJONEL ŠRAJVER
Kad sam došla kod ginekologa, predala sam svoju teglicu od
mariniranih artičoka, žustrošću prikrivajući urođeni stid od toga
što pružam svoje smrdljive izlučevine neznancima, i sačekala rezultate
u ordinaciji. Doktorka Rajnstin - jedna mlada žena hladna
za svoju profesiju, oholog, neosetljivog karaktera koji bi joj više
priličio da vrši farmaceutske opite na pacovima - uletela je posle
deset minuta i nadvila se nad radni sto da ubeleži rezultat. „Test
je pozitivan", kazala je žustro.
Kad je podigla oči, začuđeno me je pogledala. „Је li vam dobro?
Prebledeli ste."
Zaista mi je bilo neobično hladno.
„Evo, mislila sam da pokušavate da zatrudnite. Ovo bi trebalo
da bude lepa vest." Kazala je ovo oštro, s prekorom. Stekla sam
utisak da će, ne budem li se tome radovala, uzeti moju bebu i dati
je nekom ko zdravo razmišlja - ko će skakati od sreće poput učesnika
u kvizu koji je osvojio kola.
„Spustite glavu među noge." Izgleda da sam se zaljuljala.
Kad sam se naterala da sednem uspravno, makar zato što se činilo
da se doktorka Rajnstin dosađuje, ona navede dugačak spisak
šta sve ne bi trebalo da radim, šta ne treba da jedem i pijem, i kad
sledeći put da dođem na pregled - kog briga što sam ja planirala
da osvežim ZEŠIK, kako su, zahvaljujući tebi, sad u kancelariji
nazivali izdanje za zapadnu Evropu. To je bio početak mog puta
na kome, kad pređeš prag materinstva, postaješ društveno dobro,
živi pandan javnom parku. Onaj izveštačeni izraz „sad jedeš za
dvoje, draga" samo je provociranje da čak ni večera nije više tvoja
privatna stvar; zaista, kako zemlja slobodnih postaje sve više diktatorska,
čini se da je među nekih dvesta miliona nametljivaca uvreženo
mišljenje da ,,sad jedeš za nas'', i da svi oni imaju pravo da
se pobune ako poželiš da jedeš krofne sa džemom, a ne pristojan
obrok s celim zrnevljem i zelenim povrćem, u koji je uključeno svih
pet glavnih vrsta namirnica. Pravo da se komanduje trudnicama
sigurno je bilo na putu da uđe u Ustav.
Doktorka Rajnstin pobrojala je sve preporučene vrste vitamina
i održala mi predavanje o opasnostima kojima se izlažem nastavim
li s igranjem skvoša.
Moramo da razgovaramo o Kevinu
Imala sam čitavo poslepodne da se pretvorim u ozarenu buduću
majku. Nagonski sam odabrala običnu pamučnu haljinicu na bretele,
pre šik nego seksi, a onda sam uzela sastojke za agresivno hranjiv
obrok (morsku pastrmku pržiću bez brašna, salatu ću napraviti od
zeleniša). U međuvremenu sam isprobavala različite pristupe ovoj
otrcanoj sceni: stidljiv, suzdržan; zbunjen, izveštačeno ležeran;
ushićen - oh, dragi! Nijedan mi se nije činio pogodan. Dok sam
jurcala po stanu i stavljala nove sveće u čirake, smelo sam pokušala
da pevušim, ali na pamet su mi padale jedino pesmice iz visokobudžetnih
mjuzikala poput Zdravo, Doli. Mrzim mjuzikle.
Završni potez u svečanim prilikama obično je bio biranje vina.
Setno sam zurila u našu veliku policu s vinima. Baš je neka proslava.
Kad je lift stao na našem spratu, bila sam okrenuta leđima i
pokušala da navučem neki izraz na lice. Čim si ugledao mučnu
zbrku nespojivih grimasa koje pravimo kad nameštamo lice, poštedeo
si me objavljivanja. „Trudna si."
Slegnula sam ramenima. „Izgleda da jesam."
Poljubio si me, čedno, bez jezika. „I, kad si saznala - kako si
se osećala?"
„Ра zapravo, uhvatila me nesvestica."
Ti si me nežno pomilovao po kosi. „Dobro došla u novi
život."
Kako se moja majka užasavala alkohola koliko i da pređe ulicu,
čaša vina nikad za mene nije izgubila onu izazovnost zabranjenog
voća. Iako nisam smatrala da imam problem, velika čaša bogatog
crnog vina na kraju dana odavno je za mene predstavljala simbol
zrelog doba, koji je uzdizao američki sveti gral slobode. Ali počela
sam da naslućujem da se puna zrelost ne razlikuje mnogo od
detinjstva. I jedno i drugo u svojoj krajnosti nije ništa drugo do
poštovanje pravila.
I zato sam nasula sebi čašu soka od brusnice i veselo nazdravila:
„La čaim!"*
* La čaim - uzvik na hebrejskom što znači za život. (Prim. prev.)
69
7 0 LAJONEL ŠRAJVER
Čudno kako se ukopaš u rupu pomoću kašičice - najmanji
kompromisi, sitna ulepšavanja, neznatna preobličavanja jedne
emocije u drugu koja je za dlaku lepša ili prijatnija. Nije meni,
samo po sebi, smetalo toliko što ću se lišiti čaše vina. Ali poput
onog legendarnog putovanja koje otpočinje jednim korakom, ja
sam već osetila prvo nezadovoljstvo.
Malo, ali većinom smo nezadovoljni zbog sitnica. I osetila
sam potrebu da to nezadovoljstvo potisnem zbog njegove beznačajnosti.
Kad smo kod toga, takva je priroda nezadovoljstva, to
je zamerka koju ne možemo da izrazimo. Baš ta ćutnja, pre nego
sama pritužba, čini to osećanje tako toksičnim, poput otrova koji
telo neće da izbaci iz sebe. Stoga, ma koliko se ja trudila da zrelo
prihvatim ovaj sok od brusnice, pažljivo odabran jer podseća
na mladi božole, negde duboko u sebi bila sam derište. Dok si ti
smišljao imena (za dečake), ja sam prebirala po mislima čemu ja
zapravo u svemu ovome - pelene, probdevene noći, odvoženje na
fudbalske treninge - treba da se radujem.
Rad da učestvuješ, ponudio si se da i sam ostaviš piće dok sam
u drugom stanju, mada se beba neće ništa manje ritati odrekneš
li se ti svojeg piva pred večeru. I zato si počeo radosno da se nalivaš
sokom od brusnice do besvesti. Izgleda da si uživao u tome
što možeš da pokažeš koliko ti je malo stalo do pića. Mene je to
nerviralo.
Zatim, stalno si bio opčinjen samopožrtvovanošću. Ma kako
vredna divljenja, tvoja želja da posvetiš život nekom drugom
možda je donekle proisticala iz činjenice da nisi znao šta ćeš sa
svojim životom kad potpuno sam upravljaš njime. Samopregor je
bio lak izlaz. Znam da ovo zvuči grubo. Ali zaista verujem da je ta
tvoja očajnička želja - da se otarasiš samog sebe, ako to ne zvuči
suviše apstraktno - silno opteretila našeg sina.
Sećaš li se te večeri? Trebalo je da imamo toliko toga da kažemo
jedno drugome, ali mi smo bili pometeni, snebivljivi. Nismo više
bili Eva i Frenklin, već mama i tata; ovo je bila naša prva porodična
večera, reč i ideja koje su me uvek ispunjavale nemirom. A i ja
sam bila osorna, odbacila sva imena koja si smislio, Stiv, Džordž
i Mark, kao „previše obična", i tebe je to povredilo.
Moramo da razgovaramo o Kevinu 7 1
Nisam mogla da razgovaram s tobom. Osećala sam se zagušeno,
sputano. Želela sam da ti kažem: „Frenkline, nisam sigurna
da je ovo dobra ideja. Znaš da u poslednjem trimestru neće da
me puste u avion? A mrzim i svu tu silnu valjanost, pridržavanje
pravilne ishrane, postavljanja dobrog uzora i pronalaženja dobre
škole..."
Bilo je prekasno. Trebalo je da slavimo i trebalo je da budem
ushićena. Očajna da ponovo osetim onu žudnju za „rezervnom
kopijom" koja me je dovde i dovela, pobudila sam uspomene na
onu noć kad si se zaglavio u onim goletima i jalovinama - jalovine,
je li me to podstaklo? Ali iluzija je da sam te majske večeri
donela brzopletu odluku. Odlučila sam se ja odavno, još onda
kad sam se silno i nepovratno zaljubila u tvoj prostosrdačni
američki osmeh, u tvoju srceparajuću veru u piknike. Ma koliko
mi dojadilo da opisujem nove zemlje, posle nekog vremena
neizbežno je da hrana, piće, boje i drveće - sam osećaj da si živ
- izgube svoju svežinu; ako mu i jeste sjaj potamneo, ovo je
ipak bio život koji sam volela, i to onaj u koji se deca nisu lako
uklapala. Jedino što sam volela više od njega bio je Frenklin
Plasket. Tako si malo želja imao; postojala je samo jedna skupocena
stvar koju si želeo, a koju sam ti ja mogla dati. Kako sam ti
mogla uskratiti onu ozarenost na licu dok si podizao Brajanove
ćerkice koje su cičale?
Kako nismo mogli da sedimo uz piće, rano smo otišli u krevet.
Ti si bio zabrinut u vezi sa tim smemo li da imamo odnose, hoće
li to naškoditi bebi, a mene je to ljutnulo. Već me je, poput one
princeze, mučio organizam veličine zrna graška. Ja, ja sam se prvi
put posle mnogo nedelja zaista uželela seksa, pošto smo konačno
mogli da se tucamo jer smo hteli da se kresnemo, a ne da bismo
dali svoj doprinos čovečanstvu. Ti si pristao. Ali bio si odvratno
nežan.
Premda sam očekivala da će moja ambivalentnost iščeznuti, ta
oprečna osećanja postala su samo izraženija, i samim tim skrivenija.
Konačno bi trebalo da priznam. Mislim da se ta ambivalentnost
nije izgubila jer nije bila ono što se činilo da jeste. Nije tačno da
7 2 LAJONEL ŠRAJVER
sam bila „ambivalentna" u vezi s materinstvom. Ti si želeo da imaš
dete. Uzevši sve u obzir, ja nisam. Kad se to dvoje spoji, dobije se
naizgled ambivalentnost, i premda smo bili izvanredan par, nismo
bili ista osoba. Nikad te nisam navela da zavoliš patlidžan.
Eva



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
9. DECEMBAR 2 0 0 0 .
Dragi Frenkline,
Znam da sam ti koliko juče pisala, ali ova mi prepiska sad služi za
podnošenje izveštaja iz Četama. Kevin je bio u naročito ratobornom
raspoloženju. Napao me je istog časa: „Ti nikad nisi ni želela
da me imaš, je li tako?"
Pre nego što su ga zatvorili kao kera što ujeda, Kevin nije imao
običaj da se raspituje o meni, te mi je to pitanje zapravo ulilo nadu.
Oh, postavio ga je iz besa i dosade, ali štošta se može reći o tome
šta znači izludeti od dosade. Sigurno je već ranije shvatio da sam
imala svoj život, kad ga je onako ciljano uništio. Ali sada je uvideo
da sam imala i slobodu volje: odlučila sam da imam dete i imala
sam i druge želje koje je njegovo rođenje možda osujetilo. Ta je
njegova intuicija bila sasvim u neskladu s dijagnozom koju mu je
terapeut postavio - „nesposobnost empatije" - pa sam smatrala
da zaslužuje iskren odgovor.
„Verovala sam da želim", rekla sam. „А tvoj otac, on te je očajnički
želeo."
Skrenula sam pogled; na Kevinovom licu smesta se pojavio
izraz mrzovoljnog sarkazma. Možda nije trebalo da pominjem
baš tvoju očajničku želju. Ja, ja sam volela tvoju žudnju; lično sam
mnogo toga dobila od tvoje neutažive usamljenosti. Ali deci je
takva glad sigurno uznemirujuća, a Kevin bi automatski prebacio
uznemirenost u prezir.
7 4 LAJONEL ŠRAJVER
„Verovala si da želiš", rekao je on. „Predomislila si se."
„Smatrala sam da mi je potrebna promena", rekoh ja. „Ali
nikome ne treba promena nagore."
Kevin je likovao. Godinama pokušava da me isprovocira da
budem gadna. Ostala sam objektivna. Predstavljanje osećanja kao
činjenica - što ona i jesu - pruža ti krhku odbranu.
„Materinstvo je bilo teže nego što sam očekivala", objašnjavala sam
ja. „Navikla sam se na aerodrome, pogled na more, muzeje. Najednom
sam bila zarobljena u nekoliko istih soba s lego kockama."
„Аli ja sam se svojski potrudio", reče on s osmehom koji je beživotno
izvio kao da je podignut kukama, „da ti bude zanimljivo."
„Očekivala sam da ću brisati bljuvotine, peći božićne kolače.
Nisam očekivala...", Kevin me je izazivački gledao, „nisam očekivala
da će mi toliko truda trebati samo da se vežem za tebe", sročila
sam to što sam taktičnije mogla. „Mislila sam", duboko sam
uzdahnula, „mislila sam da to dolazi bez muke."
„Bez muke!", naruga mi se on. „Ра ni buđenje svakog jutra
nije bez muke."
„Više nije", složih se žalosno. Kevinov i moj doživljaj svakodnevnog
života podudarali su se. Vreme spada s mene kao svlak.
„Jesi li ikad pomislila", kazao je zlobno, ,,da možda ja nisam
želeo da imam vas?"
„Tebi se ništa više ne bi dopao neki drugi par. Čime god se
bavili, ti bi to smatrao glupim."
„Turistički vodiči za stipse? Pronalaženje ovalnih staza za reklamu
za džip čiroki? Moram priznati, to je naročito glupo."
„Vidiš!", planuh. „Stvarno, Kevine - da li bi ti poželeo sebe?
Ako ima pravde, probudićeš se jednog jutra kraj sebe u kolevci
do svog kreveta!"
Kevin nije ustuknuo niti prasnuo, već je klonuo. Ta njegova
osobina češća je među starijim osobama nego među decom: staklast,
oboren pogled, mišići mlitavi. To je tako potpuna apatija da
se čini kao rupa u koju možeš upasti.
Misliš da sam bila grozna prema njemu. Ja ne mislim tako.
Verujem da on želi da budem grozna prema njemu kao što se
drugi ljudi štipaju kako bi se uverili da su budni, a možda je čak
Moramo da razgovaramo o Kevinu
razočarano klonuo jer mu ja, evo, konačno upućujem par mlakih
uvredljivih reči, a on ne oseća ništa. Sem toga, čini mi se da ga je
slika „buđenja kraj sebe" dotukla, jer njemu se baš to i događa i
zato mu je svako jutro tako mučno. Frenkline, nikad nisam upoznala
nekog - a mi upoznajemo svoju decu - ko je više od Kevina
svoj život smatrao teretom ili uvredom. Ako si ikad pomišljao da
sam mučila našeg sina i ubila mu samopoštovanje, zamisli se. Isti
taj sumorni pogled u njegovim očima videla sam kad mu je bila
samo jedna godina. Baš naprotiv, on o sebi ima odlično mišljenje,
naročito otkako je postao tako poznata ličnost. Postoji ogromna
razlika između prezira prema sebi i želje da te prosto nema.
Na rastanku sam mu pružila slamku. „Znaj da sam se muški
borila da nosiš moje prezime."
„Aha, pa eto, spasla si sebe muka. Onog H-A-Č-A...", promumla
on. „Zahvaljujući meni sad cela zemlja ume pravilno da ga
izgovori."
Jesi li znao da Amerikanci zure u trudnice? U razvijenim zemljama
s malim natalitetom trudnoća je novina, a u vreme erotskih časopisa
u svakom kiosku prava pornografija - priziva uznemirujuće
intimne slike raskrečenih nogu, nekontrolisano pražnjenje, ono
zmijoliko vijuganje pupčane vrpce. Razgledajući po Petoj aveniji
dok mi je stomak oticao, s nevericom bih pomislila: ovi ljudi, svi
do jednog, potekli su iz ženske pičke. U mislima sam upotrebila
najvulgarniju reč da bih jasno izrazila poentu. Kao i svrha grudi,
i ovo je jedna od onih flagrantnih činjenica koje pokušavamo da
zataškamo.
Ipak, nekad su se za mnom okretali zbog kratke suknje, i oni
letimični pogledi neznanaca u radnjama počeli su da me živciraju.
Uz fascinaciju, pa čak i očaranost na njihovim licima, opazila bih
još i slabašni grč odvratnosti.
Misliš da preterujem? Ne preterujem. Jesi li primetio u koliko
je filmova trudnoća prikazana kao zaraženost, kao potajna kolonizacija?
Rozmarina beba bila je samo početak. U Osmom putniku zli
vanzemaljac se probija iz stomaka Džona Harta. U Mimiku žena
7 5
7 6 LAJONEL ŠRAJVER
rađa larvu od pola metra. Kasnije, u Dosijeu Iks buljavi vanzemaljci
koji divljački iskaču iz ljudskih utroba postali su lajtmotiv. U
naučnofantastičnim ili horor filmovima, domaćin je pojeden ili
rastrgan, postaje ljuštura ili otpadak samo da bi neko košmarno
stvorenje nadživelo svoju ljusku.
Izvini, ali nisam ja izmislila ove filmove, i svaka žena kojoj su
istruleli zubi, čije su kosti postale krte, kojoj se koža rastegla, zna
degradirajuću cenu devetomesečnog parazitiranja. Oni dokumentarni
filmovi o ženkama lososa koje s mukom plivaju uzvodno da
polože jaja i uginu - na oči im navučena koprena, krljušt im otpada
- dovode me do ludila. Sve vreme dok sam nosila Kevina, mučila
me je ideja Kevina, osećanje da sam se srozala s vozača na vozilo,
s kućevlasnika na kuću.
Iskustvo je u fizičkom smislu bilo lakše nego što sam očekivala.
Najveća muka u prvom trimestru bilo je oticanje od vode, koje je
lako prolazilo kao slabost prema mars čokoladicama. Lice mi se
popunilo i moje androgine uglaste crte zaoblile su se i poprimile
mekše ženske konture. Izgledala sam mlađe ali gluplje, kako sam
mislila.
Ne znam kako mi je toliko dugo trebalo da shvatim kako ti prirodno
pretpostavljaš da će beba dobiti tvoje prezime, a nismo se
slagali čak ni oko imena. Ti bi predložio Leonard ili Piter. Kad bih
ti uzvratila Enginom ili Garabedom - ili Selimom, po mom dedi - ti
bi navukao isti onaj trpeljivi izraz lica kao ja kad bi mi Brajanove
ćerke pokazivale svoje lutkice. Konačno si kazao: „Nećeš valjda da
kažeš da će mi se sin zvati Garabed Plasket."
„А ne, ne", rekla sam ja. „Garabed Hačadurjan. To bolje zvuči."
„Zvuči kao dete koje nije sa mnom u srodstvu."
„Čudno, baš tako meni zvuči Piter Plasket."
Bili smo u Bič hausu, onom čarobnom malom kafeu na ćošku
Ulice Bič koji nažalost više ne postoji, i opijeni od mojih koktela
sa sokom od pomorandže, iako su služili opasan čili.
Lupkao si prstima. „Možemo li barem da odbacimo Plasket-
-Hačadurjan? Jer kad ti s crticama počnu da se venčavaju, deca će
im imati čitav telefonski imenik za prezime. A kako neko mora da
izgubi, najprostije je držati se tradicije."
Moramo da razgovaramo o Kevinu
„Ро tradiciji, žene sve do sedamdesetih godina dvadesetog veka
nisu, u nekim državama, imale pravo da poseduju imovinu. Po tradiciji,
žene na Bliskom istoku šetaju u crnim vrećama, a u Africi
nam se tradicionalno odseca klitoris kao parče hrskavice..."
Zapušio si mi usta projom. „Dosta pridikovanja, mala. Ne govorimo
o ženskom obrezivanju, već o prezimenu našeg deteta."
„Muškarcima uvek zapada da deci daju svoje prezime, a ne obavljaju
nikakav posao." Iz usta su mi ispadale mrvice proje. „Vreme
je da se stvari promene."
„А što da se menjaju baš kod mene? Gospode, čovek bi pomislio
da su Amerikanci već dovoljno veliki papučići. Ti si ta koja
se žali kako su to sve pederčići što jedu sufle i posećuju sastanke
potpornih grupa za roditelje."
Skrstila sam ruke i potegla tešku artiljeriju. „Otac mi se rodio
u koncentracionom logoru u Siriji. U logoru su vladale boleštine,
a Jermeni gotovo da nisu imali hrane i vode - neverovatno da je
dete preživelo, jer njegova trojica braće nisu. Njegov otac Selim
bio je streljan. Dve trećine šire familije moje majke, Serafjani, tako
su temeljno zbrisani da od njih nisu ostala ni predanja. Žao mi je
što potežem starešinstvo, ali Anglosaksonci teško da su ugrožena
vrsta. Moji su preci sistematski istrebljivani, a niko to nikad ne
pominje, Frenkline!"
„Milion i po ljudi!", ubacio si se živo gestikulirajući. „Shvatašli
ti da je ono što su mladoturci učinili Jermenima hiljadu devetsto
petnaeste dalo Hitleru ideju za holokaust!"
Sevnula sam očima.
„Evo, tvoj brat ima dvoje dece. Samo u Americi ima milion
Jermena. Niko neće izumreti."
„Ali tebi je stalo do tvog prezimena samo zato što je tvoje. Meni
je stalo do mog... pa, čini mi se da je važnije."
„Moji će roditelji poludeti. Misliće da ih se odričem. Ili da sam
pod tvojom papučom. Misliće da sam kreten."
„Treba da dobijem proširene vene zbog Plasketa? To je odvratno
prezime!"
Bio si povređen. „Nisi nikad rekla da ti se ne sviđa moje prezime."
7 7
7 8 LAJONEL ŠRAJVER
„То razvučeno E, tako je treštavo i prostačko..."
„Prostačko!"
„Ма zvuči tako užasno američki. Podseća me na one debele
unjkave turiste u Nici čija sva deca traže sladoled. Koji se deru
Dušo, gle onog 'Plaaasketa, a to je francusko prezime i izgovara
se zapravo Pla-ske."
„Nije Pla-ske, ti antiamerička umišljenice! Plasket je, a to je
mala ali stara i ugledna škotska porodica, i bio bih ponosan da
deci prenesem to prezime! Sad mi je jasno zašto nisi uzela moje
prezime kad smo se venčali. Bilo ti je odvratno!"
„Izvini! Svakako da mi je tvoje prezime na neki način drago,
makar zato što je tvoje..."
„Znaš šta", predložio si ti; u ovoj zemlji oštećena strana ima
veliko preimućstvo. „Ако je dečak, biće Plasket. A ako je devojčica,
daj joj svoje Hačadurjan."
Gurnula sam korpu s hlebom u stranu i ubola te u grudi. „Znači,
briga te za devojčicu. Da si Iranac, držao bi je u kući i ne bi joj
dao da ide u školu. Da si Indijac, prodao bi je neznancu za kravu.
Da si Kinez, izgladneo bi je nasmrt i zakopao iza kuće..."
Podigao si ruke. „Onda ako je devojčica, biće Plasket! Ali pod
jednim uslovom: nećeš dečaku dati nikakvo Gara-suvlaki ime.
Neko američko. Važi?"
Dogovorili smo se. A kad sad razmišljam o tome, doneli smo
pravu odluku. Hiljadu devetsto devedeset šeste u Mozes Lejku u
Vašingtonu, četrnaestogodišnji Beri Lukaitis držao je ceo razred
kao taoce i ubio nastavnika i dvoje učenika. Godinu dana kasnije
trinaestogodišnji Tronil Mangam ustrelio je u školi dečaka koji mu
je dugovao četrdeset dolara. Sledećeg meseca u Betelu na Aljasci,
šesnaestogodišnji Evan Remzi usmrtio je jednog đaka i direktora
škole, a ranio još dvoje. Iste jeseni u Perlu u Misisipiju, šesnaestogodišnji
Luk Vudhem ubio je majku i dvoje učenika, a ranio
sedmoro. Dva meseca kasnije u Paduki u Kentakiju, četrnaestogodišnji
Majkl Karnil usmrtio je troje daka, a ranio petoro. Narednog
proleća, hiljadu devetsto devedeset osme, u Džonsborou u
Arkanzasu, trinaestogodišnji Mičel Džonson i jedanaestogodišnji
Endru Golden otvorili su vatru u svojoj školi i ubili jednog nastavMoramo
da razgovaramo o Kevinu
nika i četvoro đaka, a ranili desetoro. Mesec dana nakon toga, u
Edinborou u Pensilvaniji, četrnaestogodišnji Endru Vurst ubio je
nastavnika i ranio troje đaka. Narednog meseca, u Springfildu u
Oregonu, petnaestogodišnji Kip Kinkel masakrirao je roditelje,
a potom ubio još dvoje učenika i ranio dvadeset petoro. Hiljadu
devetsto devedeset devete, samo deset dana posle izvesnog četvrtka,
osamnaestogodišnji Erik Haris i sedamnaestogodišnji Dilan
Klebold podmetnuli su bombe u svojoj gimnaziji u Litltonu u Koloradu,
a onda pomahnitalo otvorili vatru i usmrtili jednog profesora
i dvanaestoro učenika, ranivši još dvadeset troje, nakon čega su se
ubili.* I tako je mladi Kevin - ime po tvom izboru - ispao pravi
Amerikanac baš kao i Smit i Veson.
A što se tiče njegovog prezimena, naš sin je više nego iko u
mojoj familiji doprineo da prezime Hačadurjan ne izumre.
Poput tolikih naših komšija koji su se zakačili za neku tragediju
kako bi iskočili iz gomile - ropstvo, incest, samoubistvo - i ja sam
bila preterano osetljiva na etničko pitanje samo radi efekta. Od
tada sam naučila da nesreću ne treba čuvati i gajiti. Samo nedodirnuti,
dobro uhranjeni i zadovoljni mogu uopšte žudeti za patnjom
kao za markiranom jaknom. Ja bih rado dala svoju priču vojsci
spasa da je iznosi neko bezbojan ko bi da unese živosti.
Prezime? Mislim da sam samo htela da učinim bebu svojom.
Nisam mogla da se otrgnem utisku da sam zaposednuta. Čak i
kad sam išla na ultrazvuk i kad je doktorka Rajnstin pokazivala
prstom uskomešanu masu na monitoru, pomislila sam: Koje to?
Iako tik pod mojom kožom pliva u drugom svetu, to mi se telo
činilo daleko. I imaju li fetusi osećanja? Nisam ni slutila da ću se i
dalje isto pitati kad Kevin bude imao petnaest godina.
Priznajem da mi se srce steglo kad je doktorka Rajnstin pokazala
mrljicu između nogu. Iako sam, prema našem dogovoru, nosila
Hačadurjana, to što će se na tapiji naći moje ime neće vezati dete
za majku. I ako sam uživala u društvu muškaraca - sviđala mi se
* Svi ovi događaji osim četvrtka stvarni su. (Prim. prev.)
79
80 LAJONEL ŠRAJVER
njihova realnost, bila sam sklona da agresiju brkam s iskrenošću i
prezirala sam krhkost - nisam baš bila sigurna za dečake.
Kad mi je bilo osam ili devet godina - majka me je još jednom
poslala da obavim neki posao za odrasle, da donesem nešto komplikovano
- napala me je grupa dečaka ne mnogo starijih od mene.
Oh, nisu me silovali; strgli su mi haljinu i svukli gaćice, gađali me
grumenjem zemlje i pobegli. Ja sam se ipak preplašila. I kad sam
poodrasla, i dalje sam u širokom luku zaobilazila jedanaestogodišnjake
po parkovima - okrenute ka žbunju, raskopčanih pantalona,
vire preko ramena i kikoću se. Čak i pre nego što sam rodila
sina, silno sam se i iskreno plašila dečaka. A danas, pa, danas se
plašim valjda svakoga.
Ma koliko mi žmirili u polove kako bi se oni slili u jedan, malo
kome srce ubrza kad prođe kraj učenica što se cerekaju i kikoću.
Ali ona žena koja prođe pokraj grupe klinaca opijenih testosteronom
a ne ubrza korak, ne skrene pogled kako ne bi bio protumačen
kao izazivanje ili poziv, ne odahne u sebi u sledećoj ulici, zoološka
je budala. Dečaci su opasne zveri.
Je li kod muškaraca drugačije? Nikada se nisam zapitala. Njih
možda možeš da prozreš, njihove skrivene brige je li normalno
imati krivi penis, providan način na koji se šepure jedni pred drugima
(mada se baš toga plašim). Svakako te je vest da ćeš gajiti
jednu takvu strahotu u svom domu toliko oduševila da si morao
malčice da skriješ radost. A osećao si da je beba još više tvoja, tvoja,
tvoja baš zbog svog pola.
Stvarno, Frenkline, tvoj posednički stav bio je iritantan. Ako
bih za dlaku izbegla kola prelazeći ulicu, ti se nisi brinuo za moju
ličnu bezbednost, već bi se razbesneo što sam neodgovorna. Ti
„rizici" kojima sam se izlagala - a koje sam ja smatrala obavljanjem
svojih uobičajenih poslova - u tvojoj su glavi, čini se, pokazivali
moju nehatnost ka tvojoj ličnoj svojini. Kad god bih izašla na vrata,
kunem se da si me smrknuto gledao, kao da bez pitanja odnosim
jedan od tvojih dragocenih poseda.
Nisi mi čak dao ni da igram, Frenkline! Stvarno, jednog popodneva
moja blaga ali nepopustljiva nervoza srećom me je prošla.
Pustila sam ploču Speaking in Tongues od Toking hedsa i počela
Moramo da razgovaramo o Kevinu 8 1
razdragano da skačem po našem oskudno nameštenom stanu. Još
je svirala prva pesma na albumu, Burning Down the House, i ja se
nisam ni oznojila kad je zaškripao lift i ti ušao u stan. Kad si zapovednički
podigao iglu, ogrebao si ploču, pa je ta pesma posle doveka
preskakala i ponavljala Dušo, šta si očekivala ne stižući nikad do
buknuću u plamenu dok ne bih iglu blago gurnula prstom.
„Неј!", viknula sam. „Šta to bi?"
„Šta radiš to, jebote?"
„Ра eto, i ja se malo provodim. Je li to zabranjeno?"
Zgrabio si me za nadlakticu. „Је l' ti to hoćeš da izazoveš spontani
pobačaj? Ili te samo pali poigravanje sa sudbinom?"
Otela sam se iz tvog stiska. „Koliko sam ja upućena, trudnoća
nije zatvorska kazna."
„Skačeš po stanu, bacaš se po nameštaju..."
„Ма daj, Frenkline. Nije tako davno bilo kad su žene radile u
polju sve do samog porođaja, a onda bi samo čučnule između leja
s povrćem. U stara vremena deca su zaista dolazila iz kupusa..."
,,U stara vremena smrtnost novorođenčadi i porodilja bila je
izuzetno visoka!"
„Šta tebe briga za smrtnost porodilja? Ako izvuku dete iz mog
beživotnog tela, a srce mu još kuca, ti ćeš biti srećan kao kuče."
„То što si rekla je grozno."
„Hoće mi se da budem grozna", rekla sam mračno i sručila se
na kauč. „Mada sam bila sjajno raspoložena pre nego što je došao
Papa Dok."
„Još samo dva meseca. Zar je prevelika žrtva mirovati toliko za
dobrobit novog ljudskog bića?"
Čoveče, već mi se smučilo da mi stalno nad glavom visi ta
dobrobit novog ljudskog bića. „A moja dobrobit očigledno ne vredi
ni pišljiva boba."
„Nema razloga da ne slušaš muziku - mada ne toliko glasno da
Džon odozdo počne da lupa u plafon." Stavio si iglu na početak
strane A i toliko utišao da je Dejvid Birn zvučao kao Mini Maus.
„I kao svaka normalna trudnica, sedi tu i cupkaj."
„Nisam baš sigurna", rekoh. „Tolike vibracije - mogle bi stići
do malog lorda Fontleroja i poremetiti njegov miran san. I zar ne
82 LAJONEL ŠRAJVER
treba da slušamo Mocarta? Možda Toking heds nisu po propisu.
Možda mu usađujemo loše misli puštajući mu Psycho Killer. Bolje
proveri u knjigama."
Ti si gutao sve one priručnike za roditelje o disanju, izbijanju
zuba i odbijanja od sise, dok sam ja čitala istoriju Portugala.
„Prestani da se sažaljevaš, Evo. Mislio sam da postati roditelj
znači odrasti."
,,Da sam znala šta to tebi predstavlja, da izigravaš odraslog
džangrizavca, dobro bih razmislila."
,,Da to nikad više nisi rekla", kazao si crven kao rak. „Sad je
kasno da se predomišljaš. Nikad, nikad više da mi nisi rekla kako
se kaješ zbog našeg deteta."
Tada sam zaplakala. Kad sam već s tobom podelila svoje najprljavije
seksualne fantazije, koje se toliko kose s heteroseksualnim
normama da me je, bez tvojih sramno skarednih maštarija koje si
delio sa mnom, stid da ih ovde pominjem - otkad to postoji išta
što jedno od nas nikad, nikad ne sme da kaže?
Dušo, šta si očekivala... Dušo, šta si očekivala...
Ploča je počela da preskače.
Eva



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
12. DECEMBAR 2000.
Dragi Frenkline,
E, danas nisam imala želju da se zadržavam u agenciji. Osoblje je
iz dobroćudnog nadmetanja prešlo u totalni rat. Posmatranje tih
obračuna u našoj maloj kancelariji bez zauzimanja strane učinilo
je te prizore pomalo komičnim, neuzbudljivim, kao kad sasvim
utišaš televizor.
Ne shvatam baš kako su rezultati glasanja na Floridi postali
rasno pitanje, sem u onom smislu da se sve u ovoj zemlji, ranije
ili kasnije, svede na rasno pitanje - po pravilu ranije. I tako trojica
demokrata u kancelariji dobacuju reči poput „zakoni Džima
Kroua"* dvojici sateranih republikanaca, koji se šćućure u zadnjoj
sobici i tiho razgovaraju, što ostali tumače kao zavereničko rasističko
sašaptavanje. Čudno, pre ovih izbora niko od tih ljudi nije
pokazivao ni trunku interesovanja za ova, u čemu su se svi slagali,
dosadna nadmetanja.
Uglavnom, danas Vrhovni sud treba da donese odluku i radio
je celog dana uključen. Besne optužbe samo su letele među osobljem,
pa je ne jedna mušterija zaboravljena za pultom jednostavno
izašla iz agencije. Na kraju sam i ja učinila isto. Dok ona
dvojica konzervativaca otvoreno štite svoju stranu, liberali uvek
svesrdno brane istinu, pravdu i čovečanstvo. Mada sam nekad bila
* Ozloglašeni zakoni kojima je u Americi, nakon ukidanja ropstva, uvedena
rasna segregacija. (Prim. prev.)
84 LAJONEL ŠRAJVER
nepopustljivi demokrata, odavno sam prestala da branim čovečanstvo.
Uglavnom nemam snage ni da branim sebe.
Sad, iako se nadam da se ovo pisanje nije izrodilo u žustro
pravdanje, podjednako me brine i to što mi se čini da postavljam
osnove za tvrdnju da je Kevin isključivo moja greška. I time se
ponekad zadovoljavam, žedno gutam krivicu. Ali zadovoljavam,
kažem. Ima sujete u prepuštanju tom mea culpa, sami sebi dižemo
cenu. Krivica daje silnu moć. I ona olakšava, ne samo posmatračima
i žrtvama već ponajviše krivcima. Uvodi red u haos. Krivica
prenosi jasne poruke u kojima drugi mogu pronaći utehu - eh,
samo da ona пiје... - iz čega se može izvući zaključak da se tragedija
mogla izbeći. Možda se čak i nekakav krhki mir može pronaći u
preuzimanju pune odgovornosti, i tu smirenost povremeno vidim
u Kevinu. A njegovi čuvari shvataju to kao odsustvo pokajanja.
Ali kad sam ja u pitanju, to naslađivanje krivicom uopšte ne
pali. Nikad ne uspevam da celu priču primim u sebe. Veća je od
mene. Naudila je tolikim ljudima, tetkama, rođacima i najboljim
prijateljima koje nikad neću upoznati niti ih prepoznati kad ih sretnem.
Ne mogu odjednom da obuhvatim patnju tolikih porodičnih
večera s jednom praznom stolicom. Ne patim što je fotografija na
klaviru zauvek uprljana jer su tu sliku dali novinama, ili zato što
portreti braće i sestara s obe strane nastavljaju da prikazuju scene
odrastanja - diplomiranje, venčanja - dok boje statične slike iz
školskog godišnjaka blede od sunca. Nisam upućena u postepeno
propadanje nekad stabilnih brakova; nisam osetila mučni slatkasti
miris džina u dahu nekadašnjeg vrednog trgovca nekretninama u
sve ranije popodnevne časove. Nisam osetila težinu onih kartonskih
kutija što se odvlače u kombi nakon što je četvrt s bujnim
hrastovima, sa žuboravim potocima šljunkovitih korita i živa od
smeha tuđe zdrave dece odjednom, prekonoć, postala nepodnošljiva.
Čini mi se da bih morala da zadržim sve te gubitke u svojoj
glavi kako bih se zaista osećala krivom. Ali, kao u onim dečjim
igrama u kojima recituješ A kao avion, B kao brod, C kao cvet...
uvek zaboravim slovo ili dva pre nego što stignem do kraja abecede.
Počnem da žongliram s Merinom nezamislivo lepom ćerkom,
malim Fergusonom, kratkovidim genijem za kompjutere, štrkljaMoramo
da razgovaramo o Kevinu 8 5
stim riđokosim Korbitom, koji je stalno glumatao u školskim
predstavama, a onda ubacim onu izvanredno ljupku profesorku
engleskog Dejnu Roko i sve mi loptice poispadaju na pod.
Naravno, to što ne mogu da progutam svu krivicu ne znači
da je drugi svejedno neće svaliti na mene i ja bih je rado primila
na sebe kad bih mislila da će im to biti od koristi. Neprestano se
vraćam na Meri Vulford, čiji je doživljaj nepravde do tada išao
naročito nezgodnom jednosmernom ulicom. Rekla bih, mislim,
da je razmažena. Zaista je digla ogromnu dževu kad Lora nije ušla
u trkački tim iako je njena ćerka, ma koliko lepa, bila fizički slaba
i sve samo ne sportski tip. Ali verujem da nije pošteno nazvati
karakternom manom to što je nekome život oduvek glatko tekao,
bez većih smetnji. Povrh toga, bila je nervozna žena i, poput mojih
kolega demokrata, prirodno sklona indignaciji. Pre četvrtka imala
je običaj da to ogorčenje (koje bi se, verujem, inače nakupilo u njoj
do zapaljivog stepena) prazni u kampanjama da opština postavi
novi pešački prelaz ili da zabrani izgradnju prihvatilišta za beskućnike
u Gledstonu; shodno tome, neodobravanje sredstava za
pešački prelaz ili dolazak čupave rulje u predgrađe predstavljali
su do tada njeno viđenje katastrofa. Nisam sigurna kako ti ljudi
uspevaju da se snađu u pravim tragedijama kad su do tada svu
silinu svog gneva ispoljavali zbog saobraćaja.
Zato mi je jasno kako žena koja je dugo nemirno spavala na
zrnu graška ne može sada da počiva na nakovnju. Ipak, šteta je
što nije mogla da ostane u mirnom, bistrom izvoru čistog neshvatanja.
Oh, shvatam ja da ne možeš ostati u neznanju - potreba da
se razume ili makar da se praviš da razumeš prevelika je - ali ja
sam uspela u svom umu da pronađem veliko belo opskurno mesto
koje je, srećom, mirno. A plašim se da je Merin bes, njen jevanđeoski
žar da privede krivce pravdi, jedno nemirno mesto koje stvara
iluziju putovanja, cilja koji se treba postići, ali samo ako je taj cilj
nedostižan. Stvarno, morala sam da se oduprem želji da je, za vreme
građanske parnice, odvedem u stranu i blago ukorim: „Zar
stvarno misliš da ćeš se bolje osećati ako pobediš, je li?" Zapravo,
bila sam uverena da će više utehe pronaći u tome ako se postupak
obustavi, što se i zbilo - tužbe za roditeljsku nebrigu odbačene su,
8 6 LAJONEL ŠRAJVER
začudo, kao zanemarljive - jer će onda moći da pothranjuje onaj
svoj teoretski alternativni univerzum u kome je uspešno prebacila
svoju agoniju na neosetljivu, ravnodušnu majku koja je to zaslužila.
Meri je, čini se, bila zbunjena u vezi sa tim šta je pravi problem.
Problem nije bio u tome ko je za šta kažnjen. Problem je bio u tome
što joj je ćerka mrtva. Iako sam iz dubine duše saosećala s njom,
to se nije moglo prebaciti ni na koga drugoga.
Osim toga, možda bih i bila blagonaklonija prema tom ultrasekularnom
verovanju da neko mora biti kažnjen kad god se nešto
loše desi da neobičan mali oreol nevinosti nije okruživao iste one
ljude koji veruju da su sa svih strana okruženi silama zla. A to će
reći, čini se da će isti oni ljudi koji će tužiti graditelje što ih nisu
savršeno zaštitili od razaranja zemljotresa prvi ustvrditi kako im
je sin loše uradio test iz matematike zbog poremećaja koncentracije,
a ne zato što noć pred test nije proveo učeći dvojne razlomke,
već igrajući video-igricu. Dalje, kad bi u osnovi ovog nadmenog
odnosa prema kataklizmama - što je zaštitni znak američke srednje
klase - ležalo snažno uverenje da loše stvari jednostavno ne bi
smele da se događaju i tačka, možda bi me ta naivnost umilostivila.
Ali čini se da je suštinsko uverenje ove razjarene sorte - koja rado
bulji u lančane sudare na autoputu - zapravo to da loše stvari ne
treba da se događaju njima. I konačno, iako znaš da nikad nisam
bila naročito religiozna nakon što su mi, kao detetu, nametali one
razne pravoslavne koještarije (mada, srećom, kad sam napunila
jedanaestu, moja majka nije više smela da se odvaži i ide u crkvu,
udaljenu čitave četiri ulice, pa je držala nekakve blede „službe" kod
kuće), ipak se čudim rasi koja je postala toliko antropocentrična
da su sva zbivanja, od erupcija vulkana do globalnog zagrevanja,
postala pitanja za koja su odgovorni njeni pojedinci. Ljudski rod
je božja volja, u nedostatku boljeg izraza. Ja se lično ne bih složila
da je rođenje pojedine opasne dece takođe božja volja, ali na tome
se zasnivao naš slučaj na sudu.
Harvi je od samog početka smatrao da treba da se nagodim.
Sećaš li se Harvija Lendsdauna? Mislio si da je sujetan. I jeste, ali
je pričao fantastične priče. Sad odlazi kod drugih na večere i priča
priče o meni.
Moramo da razgovaramo o Kevinu
Harvi me je pomalo uznemiravao jer je bio od onih tipova što
odmah prelaze na stvar. U njegovoj kancelariji ja sam mucala i
skretala s teme; on se baktao s papirima nagoveštavajući da traćim
njegovo vreme ili svoj novac - ista stvar. Razilazila su nam se
mišljenja o tome od čega se sastoji istina. On je tražio suštinu. Ja,
ja smatram da se do suštine može doći samo ako pokupiš sve one
sitne dvosmislene neuspele anegdote za trpezom, i koje ti se čine
nevažnim dok ih ne sakupiš na gomilu. Možda baš to ja sad pokušavam,
Frenkline, jer, iako sam se trudila da direktno odgovorim
na njegova pitanja, kad god bih dala proste, oslobađajuće izjave
poput „Naravno da volim svog sina", osećala sam da lažem i da
će to svaki porotnik i sudija primetiti.
Harvija nije bilo briga. On je od onih advokata koji smatraju
da je pravo igra, a ne crkvena drama. Rekli su mi da mi baš takav
treba. Harvi voli da kaže kako niko još nije dobio na sudu što je
bio u pravu, pa sam čak stekla neodređen osećaj da je imati pravdu
na svojoj strani mali hendikep.
Naravno, ja uopšte nisam bila sigurna da je pravda na mojoj
strani, a Harviju je dosadilo moje kršenje ruku. Naredio mi je da
prestanem da se nerviram kako će to izgledati, da prihvatim reputaciju
loše majke, a njega je očito bilo baš briga jesam li stvarno
loša majka ili ne. (A bila sam, Frenkline. Bila sam užasna majka.
Pitam se možeš li mi ikad oprostiti.) Njegovo je razmišljanje bilo
čista ekonomija, i zaključujem da se mnoge parnice rešavaju na taj
način. Kazao je kako bismo vansudskom nagodbom roditeljima
isplatili sigurno mnogo manje novca nego što bi im sentimentalna
porota mogla dodeliti. A najvažnije od svega, nije bilo garancije da
će nam se nadoknaditi sudski troškovi čak i da pobedimo. Dakle,
to znači, polako sam razabirala, da me u ovoj zemlji u kojoj si
„nedužan dok se ne dokaže suprotno" neko može optužiti za šta
god želi i ja bih mogla ostati bez stotina hiljada dolara čak i ako
dokažem da su optužbe neosnovane? Dobro došla u Sjedinjene
Američke Države, kazao je on veselo. Nedostaješ mi da psuješ
zbog toga. Harvija nije pogađala moja ogorčenost. Njemu su ove
pravne ironije bile zabavne jer se nije radilo o njegovoj kompaniji,
započetoj od jedne jedine avionske karte s popustom.
8 7
88 LAJONEL ŠRAJVER
Kad sad razmišljam o tome, Harvi je bio sasvim u pravu -
mislim, što se tiče novca. I od tada razmišljam šta me je navelo
da nateram Meri da podigne tužbu protiv mene uprkos valjanom
pravnom savetu. Sigurno sam bila besna. Ako i jesam nešto skrivila,
činilo mi se da sam već strogo kažnjena. Nijedan mi sud
ne bi odredio goru kaznu od ovog tavorenja u ovom skučenom
stanu, s mojim pilećim prsima i kupusom, treperavim halogenim
sijalicama, mojim robotskim odlascima u Četam dvaput mesečno
- ili možda još gore, na nepunih šesnaest godina života sa sinom
koji me, kako je sam izjavio, ne želi za majku i koji mi je gotovo
svakoga dana davao dobar razlog da ga ne želim za sina. Ipak, kao
što okrivljujuća presuda porote nikada neće ublažiti Merinu bol,
zaista je trebalo sama da uvidim kako ni blaža osuda nikada neće
umanjiti moj osećaj krivice zbog saučesništva. Sa žalošću kažem
da sam sigurno dobrim delom bila vođena željom da budem javno
oslobođena odgovornosti.
Avaj, nije javno oslobađanje od odgovornosti ono za čim sam
iskreno žudela, a to je možda razlog što sedim ovde iz noći u noć i
pokušavam da se setim svakog inkriminišućeg detalja. Gle ovo jadno
biće: zrela, srećno udata žena od nepunih trideset sedam godina
saznaje da nosi svoje prvo dete i gotovo se onesvesti od užasa, a
tu reakciju pokušava da prikrije od svog oduševljenog muža izazovnom
šarenom haljinicom. Blagoslovena čudom novog života,
ona ne razmišlja o tome, već o proširenim venama i uzdržavanju
od vina. Bacaka se po dnevnoj sobi uz ritam treštave popularne
muzike ne misleći uopšte na svoje nerođeno dete. U trenutku kad
bi trebalo u dubini duše da shvati pravo značenje reči naše, ona se
nervira je li buduća beba njena. Čak i onda kad bi već trebalo da
je dobro naučila lekciju, ona i dalje lupeta o filmu u kome se rođenje
deteta povezuje s izbacivanjem džinovske larve. A i licemer je
kome je nemoguće udovoljiti: nakon što je priznala da jurcanje
po kugli zemaljskoj nije čarobno, misteriozno putovanje kakvo
se nekad pravila da jeste - da su ta površna putešestvija postala
zapravo zamorna i dosadna - onog časa kad je to lutanje ugroženo
zbog nečijih tuđih potreba, ona počinje da se oduševljava srećnim
životom kakav je nekad vodila dok je beležila imaju li studentski
Moramo da razgovaramo o Kevinu 8 9
hosteli u Jorkširu kuhinje. A najgore od svega, još pre nego što
je njen nesrećni sin uspeo da oživi u negostoljubivoj klimi njene
stegnute, nevoljne materice, učinila je nešto što si ti, Frenkline,
smatrao sasvim nezamislivim: hirovito se predomislila, kao da su
deca samo malena odeća koju probaš kod kuće i - nakon što se
pomno zagledaš u ogledalu i zaključiš, ne, žao mi je, šteta je ali ovo
mi zaista ne odgovara sasvim - vratiš je u prodavnicu.
Jasno mi je da ovaj portret koji sad slikam nije privlačan, a kad
smo kod toga, ne sećam se kad sam se poslednji put osetila privlačnom,
sebi ili nekome drugome. U stvari, mnogo godina pre nego
što sam i sama zatrudnela, srela sam, u taverni Vajt hors u Grinič
Vilidžu, jednu mladu ženu s kojom sam išla na koledž u Grin
Beju. Nedavno je bila rodila prvo dete pa, iako se nismo videle od
tada, dovoljno je bilo samo da kažem zdravo, pa da iz nje pokulja
očaj. Zategnuta, neobično širokih ramena i guste crne kovrdžave
kose, Rita je bila privlačna žena - u fizičkom smislu. Počastila me
je pričom o svom besprekornom telu pre nego što je zatrudnela, a
da je to nisam pitala. Vežbala je, očigledno, na sobnom trenažeru
svakoga dana, nikada nije imala tako dobru definiciju, odnos mišića
i masti bio je neverovatan, kardio-treninzi fantastični. A onda
trudnoća, pa to je bilo užasno! Jednostavno nije joj više prijalo da
vežba na sobnom trenažeru, pa je morala da prestane... A sada, a
sada je mrcina, jedva da može da uradi jedan propisni trbušnjak, a
kamoli tri serije, počinje оd početka ili još gore...! Ta se žena penila,
Frenkline; sigurno je gunđala o svojim stomačnim mišićima
dok je jurcala ulicom. A opet, ni u jednom trenutku nije pomenula
kako joj se dete zove, kog je pola, koliko je staro ili ko mu je otac.
Sećam se da sam se izmakla, izvinila se kazavši da idem do bara i
pobegla od Rite bez pozdrava. Ono što me je najviše pogodilo, od
čega sam morala da pobegnem, bilo je to što je zvučala ne samo
bezosećajno i narcisoidno već baš kao ja.
Nisam više sigurna jesam li se kajala zbog našeg prvenca i pre
nego što se rodio. Teško mi je da rekonstruišem to doba, a da ne
ukaljam uspomene užasnim kajanjem potonjih godina, kajanjem
koje probija granice vremena i kulja u period kada Kevin još nije
bio tu da bih mogla želeti da ga nema. Ali poslednje što želim
9 0 LAJONEL ŠRAJVER
jeste da umanjim svoju ulogu u ovoj stravičnoj priči. Kad sam to
rekla, odlučna sam da prihvatim dužnu odgovornost za svaku n e -
odgovornu misao, za svaku zlovolju, svaki sebični trenutak, ne da
bih prebacila svu krivicu na sebe, već da bih priznala ovo je moja
greška i to je moja greška, ali tu, tu, tačno tu povlačim granicu i
preko nje ono, ono, Frenkline, ono nije moja greška.
Ipak, da bih povukla granicu, moram da priđem tik uz nju.
Do poslednjeg meseca trudnoća je bila gotovo zabavna. Bila
sam toliko nezgrapna da je to stanje bilo šašava novina, a za ženu
koja je oduvek toliko brinula o svojoj liniji bilo je nekog olakšanja u
tome pretvoriti se u kravu. Osetiti kako živi druga polovina nacije,
ako hoćeš - zapravo i više od pola od hiljadu devetsto devedeset
osme, jer je te godine, po zvaničnim podacima, više od polovine
Amerikanaca bilo gojazno.
Kevin je kasnio dve nedelje. Kad sad razmišljam o tome, praznoverno
sam ubeđena da se razvlačio još u materici - da se krio.
Možda nisam ja jedina strana u ovom eksperimentu koja je imala
odredene rezerve.
Kako te nikada nisu mučile naše crne slutnje? Morala sam da
te nateram da prestaneš da kupuješ onolike zečiće i kolica i heklana
ćebenca. Šta ako, kazala sam, nešto pođe naopako? Ne izazivaš
li tako sudbinu? Ti si prezrivo rekao kako se nesreća priziva ako
se sluti. (Dakle, pomišljajući na zlog blizanca savršeno zdravog i
srećnog dečaka kakvog si ti očekivao, ja sam na svet donela podmeče.)
Bila sam buduća majka starija od trideset pet godina i
želela sam da testiram fetus na Daunov sindrom; ti si se odlučno
usprotivio. Možeš saznati samo koliki je procenat rizika, tvrdio si
ti. Hoćeš li da mi kažeš kako ćeš zadržati dete ako je mogućnost
jedan naprema petsto, ali ako je jedan naprema pedeset, u kanalizaciju
pa opet? Naravno da neću, kazala sam. Onda jedan naprema
deset? Jedan naprema tri? Šta predstavlja granicu? Što teraš sebe
da donosiš takve odluke?
Tvoji su argumenti bili ubedljivi, mada se pitam nije li se iza
njih krila loše smišljena priča o hendikepiranom detetu: o jednom
Moramo da razgovaramo o Kevinu
od onih nespretnih ali dobroćudnih božjih poslanika koji uči svoje
roditelje da je u životu mnogo toga bitnije od pameti, o bezazlenoj
duši koju mazimo i razbarušavamo i obasipamo je istom ljubavlju
kakvu gajimo prema kućnim ljubimcima. Žedan da ispiješ svaki
genetski koktel smućkan od naših DNK kiselina, sigurno si se poigravao
s idejom koliko ćeš bonus poena dobiti za samopregor: kad
našem dragom maloumniku treba šest meseci svakodnevne vežbe
da nauči da vezuje pertle, tvoje je strpljenje nadljudsko. Izdašan
i silno zaštitnički nastrojen, otkrivaš u sebi naizgled nepresušan
izvor velikodušnosti sa kojeg tvoja „sutra odlazim za Gvajanu"
žena nikada ne crpe, i na kraju napuštaš svoj posao traženja lokacija
kako bi se što bolje sve vreme starao o našem trogodišnjaku
od metar i šezdeset i nešto. Sve komšije veličaju tvoju „izvucimo iz
toga najbolje" pomirenost s kartama koje ti je život podelio, tvoju
„nosi se s nedaćama" zrelost s kojom prihvataš ono što bi drugi
naše rase i klase smatrali strahovitim udarcem. Ti si baš očajnički
želeo da uletiš u roditeljstvo, je li? Da se baciš s litice, da uskočiš
u lomaču. Zar ti je naš zajednički život bio toliko nepodnošljiv,
toliko sumoran?
Nikada ti nisam rekla, ali uradila sam test bez tvog znanja.
Optimistični rezultati (oko jedan naprema sto) dopustili su mi
još jednom da prenebregnem nepremostivost naših razlika. Ja, ja
sam bila izbirljiva. Moj odnos prema roditeljstvu bio je uslovan,
a uslovi su bili strogo određeni. Nisam želela da rodim imbecila
ili paraplegičara; kad god bih viđala iznurene žene kako svoja
čeda štapićastih udova s mišićnom distrofijom u kolicima guraju
na hidroterapiju u bolnicu u Najaku, meni se srce ne bi steglo,
već bi se skamenilo. Zaista, iskreni popis svega što nisarn želela
da gajim, od morona-biljke do groteskno debelog, prešao bi, na
moju sramotu, i na drugu stranicu. Ipak, kad se osvrnem unazad,
moja greška nije bila to što sam krišom uradila test, već što su me
njegovi rezultati umirili. Doktorka Rajnstin nije testirala fetus na
zlobu, na prkosnu ravnodušnost, na urođenu podlost. Kad bi se
to moglo, ko zna koliko bismo ribe vratili u vodu.
Što se samog porođaja tiče, oduvek sam imala mačo stav prema
bolu, što je samo odavalo kako nikad nisam bolovala od neke teške
9 1
9 2 LAJONEL ŠRAJVER
bolesti, slomila kost ili doživela lančani sudar. Stvarno, Frenkline,
ne znam odakle mi ta ideja da sam tako jaka. Bila sam Meri Vulford
fizičkog sveta. Moje poimanje bola poticalo je od zakinutog
nokta, oderanog lakta i menstrualnih grčeva. Znala sam kako je to
imati blagu upalu mišića nakon prvog dana sezone skvoša; nisam
imala pojma kako je to izgubiti ruku u industrijskoj mašini ili kad
ti noga potpadne pod voz u metrou. Ipak, kako rado prihvatamo
tuđe priče, ma koliko bajkovite bile! Moje nehajne reakcije kad
posečem prst u kuhinji - providan pokušaj da zadobijem tvoje
divljenje, dušo - ti si prihvatio kao dovoljan dokaz da ću s jednakim
stoicizmom izbaciti biće veličine pečene polutke kroz otvor
koji dotle nije primao ništa veće od kobasice. Jednostavno se podrazumevalo
da neću hteti epiduralnu anesteziju.
Ni za živu glavu ne mogu da shvatim šta smo to hteli da dokažemo.
Što se tebe tiče, možda to da sam ja žena heroj bez premca
kakvom si želeo da se oženiš. A što se mene tiče, ja sam se možda
malo povela za onim ženskim takmičenjem u rađanju. Čak je i
Brajanova krotka žena Luiza kazala kako je izdržala porođaj s Kajlom
od dvadeset i šest sati samo uz krepljenje „čajem od listića
maline", dragoceni porodični recept, i to je ponovila u tri navrata.
Razgovori ovakve vrste povećali su broj polaznika kursa za prirodni
porođaj u Novoj školi koji sam pohađala, mada mogu se kladiti
da se većina polaznica koje su pričale one „želim da osetim kako
je to" besmislice pokolebala i nakon prvih trudova preklinjala da
im se da epiduralna anestezija.
Ali ne i ja. Nisam bila hrabra, već svojeglava i gorda. Čista tvrdoglavost
mnogo je trajnija od hrabrosti, mada nije toliko lepa.
I zato, kad mi se utroba prvi put zgrčila kao kad se cedi mokro
rublje, oči su mi se malo iskolačile, razrogačile od iznenađenja;
usne su mi se stisle. Impresionirala sam te svojom smirenošću. To
sam i htela. Ponovo smo ručali u Bič hausu, i ja reših da ne dovršim
svoj čili. Kako bi pokazao da si i ti staložen, smazao si parče
proje pre nego što si otišao u toalet i doneo hrpetinu tek stavljenih
papirnih ubrusa; pukao mi je vodenjak, izlili su se litri vode, kako
mi se činilo, pa sam pokvasila klupu. Platio si račun i setio se čak
i da ostaviš napojnicu pre nego što si me uzeo za ruku i odveo do
Moramo da razgovaramo o Kevinu
stana gledajući na sat. Nismo hteli da se sramotimo i odemo u
porodilište satima pre nego što grlić počne da mi se otvara.
Kasnije u toku popodneva, dok si me u svom bebiplavom kamionetu
vozio Ulicom Kanal, govorio si kako će sve biti u redu, mada
to nikako nisi mogao znati. Na prijemnom odeljenju uvidela sam
koliko je moje stanje uobičajeno; sestra je zevala, što me je samo
utvrdilo u nameri da se pokažem kao primeran pacijent. Zadiviću
doktorku Rajnstin svojom surovom praktičnošću. Znala sam da
je to prirodan proces i neću oko toga dizati galamu. Pa kad su me
drugi put kontrakcije previle kao da me je iznenada dokačio desni
kroše, samo sam huknula.
Bio je to posve smešan i savršeno besmislen postupak. Nije
bilo razloga da zadivljujem doktorku Rajnstin, koja mi se i nije
naročito dopadala. Ako sam htela da se ti ponosiš mnome, ti ćeš
iz ovoga dobiti sina, što je dovoljna plata da istrpiš malo vrištanja
i grubosti. Možda bi čak bilo dobro za tebe da uvidiš kako je žena
kojom si se oženio obična smrtnica koja obožava udobnost, a mrzi
patnju, pa će zato mudro odabrati anesteziju. Umesto toga, ja sam
na nosilima u hodniku pravila glupe šale i držala te za ruku. Kasnije
si mi kazao kako je malo falilo da ti je slomim.
O, Frenkline, sad više nema smisla pretvarati se. Bilo je užasno.
Možda i jesam jaka da izdržim određene bolove, ali ako je tako,
onda mi snaga leži u listovima ili podlakticama, a ne između nogu.
Taj deo svog tela nikada nisam povezivala s izdržljivošću, ni sa
čim tako groznim kao što je napinjanje. I kako su se sati otezali,
počela sam da sumnjam kako sam prestara za to, kako sam, bližeći
se četrdesetoj, suviše neelastična da bih se raširila za taj novi
život. Doktorka Rajnstin kruto mi je rekla kako sam uska, kao da
je ukazivala na manjkavost, a posle nekih petnaest sati strogo je
kazala očajavajući: Evo! Stvarno morate da se potrudite. Eto toliko
o tome kako ću je zadiviti.
Par puta, posle otprilike dvadeset i četiri sata, suze bi mi linule
niz slepoočnice, a ja bih ih brzo otrla ne želeći da ih ti vidiš. Ne
jednom ponudili su mi epiduralnu anesteziju, i moje odlučno odbijanje
da je primim i spasem se muka već se graničilo s ludilom.
Grčevito sam se držala svog odbijanja kao da je poenta svega bila
9 3
9 4 LAJONEL ŠRAJVER
da prođem taj mali test, a ne da rodim sina. Sve dok sam odbijala
iglu, pobeđivala sam.
Na kraju je upalila pretnja carskim rezom. Doktorka Rajnstin
bez ustezanja je rekla kako je u ordinaciji čekaju drugi pacijenti
i nije krila da je zgađena mojim mlakim pokušajima. Ja sam se
nenormalno plašila toga da me otvaraju. Nisam želela da imam
ožiljak. Sramota me je da kažem, ali i ja sam se, poput Rite, brinula
za svoje trbušne mišiće. A i zahvat je suviše podsećao na one iz
filmova strave i užasa.
I zato sam se potrudila i tad sam morala da priznam kako sam
se opirala porođaju. Kad god bi se ona ogromna masa približila
mom kanaliću, ja bih je usisala nazad. Zato što je bolelo. Mnooogo
je bolelo. Na onom tečaju u Novoj školi stalno su nam tuvili u glavu
kako je bol dobar, kako treba da mu se prepustimo, kako treba da
se napinjemo s bolom, i tek sam u sali za porođaje uvidela koliko su
ti saveti imbecilni. Bol dobar? Osetih dubok prezir. Zapravo, ovo
ti nikada nisam rekla, ali osećanje koje me je vodilo da se napregnem
i pređem kritični prag bilo je gnušanje. Bilo mi je odvratno
to što sam raskrečena kao žaba i što mi neznanci zaviruju među
nakrivljena kolena. Mrzela sam šiljato, pacoliko sitno lice doktorke
Rajnstin i njeno žustro, kritičko ophođenje. Mrzela sam sebe što
sam pristala na ovu ponižavajuću dramu kad mi je pre ovog bilo
sasvim dobro i baš sam ovog časa mogla biti u Francuskoj. Odrekla
sam se svih svojih prijateljica koje su ranije izražavale sumnje u
pogledu uvećanja proizvodnje ili me makar reda radi pitale kako
je bilo na poslednjem putovanju u inostranstvo, a koje su sad mesecima
brbljale samo o strijama i lekovima protiv zatvora ili veselo
ispaljivale horor pričice o preeklampsiji s fatalnim ishodom ili o
autističnim potomcima koji se po čitav dan samo ljuljaju napred-
-nazad i žvaću ruke. Od bodrenja i večnog optimizma na tvom licu
meni se smučilo. Lako je tebi bilo da poželiš da budeš tatica, da
se primaš na plišane zeke i ostale budalaštine, kad sam ja ta koja
je morala da nabrekne kao krmača, ja sam morala da postanem
uzorni antialkoholičar i pijem vitaminske napitke, ja sam morala
da gledam kako mi se grudi nadimaju i otiču i bole, a bile su tako
lepe i čvrste, i ja sam morala sva da se rascepam kako bih progurala
Moramo da razgovaramo o Kevinu
lubenicu kroz otvor širine baštenskog creva. Jesam, mrzela sam i
tebe i tvoje slatko gugutanje i mrmljanje, i želela sam da prestaneš
da mi kvasiš čelo mokrom krpom kao da će mi to imalo pomoći,
i čini mi se da sam znala da ti kršim ruku. I jeste, mrzela sam čak
i bebu - koja mi do tada nije donela nikakvu nadu za budućnost
niti priču niti zadovoljstvo niti „okretanje novog lista", već samo
glomaznost, sram i potmulo podzemno podrhtavanje koje mi je
potresalo same temelje onoga što sam mislila da jesam.
Ali prelazeći taj kritični prag osetila sam takvu usijanu agoniju
da više nisam mogla dozvoliti sebi luksuz gnušanja. Vrištala
sam i nije me bilo briga. Tog bih trenutka učinila sve samo da
bol prestane: založila kompaniju, prodala naše dete u ropstvo,
dala dušu đavolu. „Molim vas...", zastenjala sam, „dajte mi tu...
epiduralnu!"
Doktorka Rajnstin odbrusi: „Prekasno je za to, Evo. Ako ne
možete da istrpite bol, trebalo je to ranije da kažete. Bebi već izlazi
glava. Za boga miloga, ne popuštajte sada"
I odjednom bi gotovo. Kasnije smo se šalili koliko sam se dugo
opirala, i kako sam zatražila anesteziju tek kad više nije bila u
ponudi, ali tada mi to nije bilo smešno. Od onog časa kad se rodio,
povezivala sam Kevina sa sopstvenim ograničenjima - ne samo s
bolom već i sa porazom.
Eva



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
13. DECEMBAR 2 0 0 0 .
Dragi Frenkline,
Kad sam jutros stigla na posao, po smrtnoj zlovolji demokrata
istog časa sam shvatila da je slučaj Florida okončan. Na obe strane
vlada potištenost, kao posle porođaja.
Ali ako su moje kolege iz oba tabora razočarane što se jedna
tako uzbudljiva borba završila, ja sam ipak za nijansu nesrećnija
jer sam isključena čak i iz tog zajedničkog osećaja gubitka koji ih
spaja. Višestruko uvećana, ova moja usamljenost sigurno je bliska
majčinom doživljaju završetka Drugog svetskog rata, jer sam se ja
rodila petnaestog avgusta, na Dan pobede nad Japanom, kada se
car Hirohito preko radija obratio naciji i objavio predaju Japana.
Bolničarke su očigledno bile silno uzbuđene, pa ih je bilo teško
uhvatiti da joj mere razmak između kontrakcija. Dok je slušala
kako se u holu otvaraju šampanjci, sigurno se osećala užasno napušteno.
Muževi mnogih bolničarki vratiće se kući, ali moj otac neće.
Ako je ostatak zemlje pobedio, porodica Hačadurjan iz Rasina u
Viskonsinu izgubila je rat.
Kasnije je verovatno bila u sličnom neskladu s osećanjima oličenim
na čestitkama u štampariji za koju je radila (sve samo ne
Džonson Veks*). Kako li je to jezivo bilo pakovati drugima čestitke
za godišnjice, a bez potrebe da stavi jednu u tašnu kad taj dan
nastupi i u njenom domu. Dvoumim se treba li da mi bude drago
* Fabrika za proizvodnju kućne hemije. (Prim. prev.)
Moramo da razgovararno o Kevinu
što joj je taj posao dao ideju da započne sopstveni posao izrade
čestitki, što joj je omogućilo da se večno povuče u kuću u Aveniji
Enderbi. Ali kazaću da je čestitka „Povodom rođenja tvog prvenčeta"
koju je napravila naročito za mene - sa kolažem od plave i
zelene hartije - pa, bila je prekrasna.
U stvari, kad mi se glava razbistrila u bolnici, setila sam se majke
i pomislila kako sam nezahvalna. Moj otac nije mogao da je
drži za ruku kao ti mene. Međutim, kad je meni živi muž ponudio
svoju, ja sam je gotovo smrskala.
Ipak, svi znamo da žene na porođaju umeju da budu agresivne,
pa padam u iskušenje da kažem kako sam u žaru bila malo gruba i
priznanje završim na tome. Na kraju krajeva, odmah sam se postidela
i poljubila te. To je bilo u vreme kad doktori još nisu odmah
onako krvavo novorođenče spuštali na majčine grudi, pa smo imali
nekoliko trenutaka za sebe dok su oni bebi vezivali pupak i prali je.
Bila sam uzbuđena, mazila ti i stezala ruku, ugnezdila čelo u meki
prevoj tvog lakta. Nisam uopšte uzela naše čedo u naručje.
Ali ne mogu sebi dopustiti da se tako lako izvučem.
Sve do jedanaestog aprila hiljadu devetsto osamdeset treće godine
laskala sam sebi da sam izuzetna osoba. Ali otkako se Kevin
rodio, počela sam da verujem kako smo svi mi duboko uslovljeni
nekim normama koje sami postavljamo. (Kad smo kod toga, čovek
gotovo po pravilu misli za sebe da je izuzetan.) Tačno znamo šta
očekujemo od sebe u određenim situacijama. Zapravo to i nisu
očekivanja, već zahtevi. Neki su skromni: ako nam je priređena
zabava iznenađenja, bićemo oduševljeni. Drugi su veliki: ako nam
umre roditelj, bićemo skrhani bolom. Ali možda se u tandemu s
ovim očekivanjima javlja i potajna strepnja da ćemo u odsudnom
trenutku prekršiti običaje. Dobićemo sudbonosni telefonski poziv
da nam je majka umrla, a mi nećemo osećati ništa. Pitam se da
li je ova potajna, neizreciva bojazan veća od straha od loših vesti
- to da ćemo uvideti da smo monstrumi. Ako ti ovo nije suviše
šokantno, za vreme našeg braka živela sam s jednom stravom - da
ću se slomiti bude li ti se išta desilo. Ali uvek je tu bila prisutna
9 7
LAJONEL ŠRAJVER
i jedna čudna sena, tiha zebnja, ako tako mogu da kažem, da se
neću slomiti - da ću istog poslepodneva bezbrižno otperjati da
igram skvoš.
Činjenica da ova tiha zebnja retko poprima velike razmere
proizlazi iz čiste vere. Moraš verovati da će te, ukoliko se nezamislivo
ipak dogodi, očaj svladati sam od sebe; da patnja, recimo,
nije iskustvo koje se mora steći niti veština što se mora uvežbati,
a isto važi i za očekivano radovanje.
Stoga čak i tragedija može biti praćena blagim olakšanjem.
Saznanje da ti nesreća zaista lomi srce teši nas u pogledu naše
ljudskosti (mada kad se uzme u obzir za šta su sve ljudi kadri, to
je neobičan sinonim za saosećajnost, pa čak i za sposobnost izražavanja
osećanja). Evo navešću ti odmah jedan primer, Frenkline.
Recimo jučerašnji. Vozila sam se na posao autoputem 9V kad je
jedan ford fijesta skrenuo desno i presekao jedan bicikl na bankini.
Vrata suvozača smrskala su prednji točak bicikla, a biciklista je
preleteo preko krova. Pao je na zemlju u položaju koji je nekako
nemoguć, kao da ga je nacrtao nenadareni student slikarstva. Ja
sam ih već prošla, ali u retrovizoru sam videla da se troja kola zaustavila
na bankini da pomognu.
Čini se izopačeno pronaći utehu u takvoj nesreći. A opet, nijedan
od vozača koji su sišli s puta da pozovu hitnu pomoć verovatno
nije poznavao tog biciklistu niti je imao ikakav ličan interes u
njegovoj sudbini. Ipak, bilo im je stalo do njega u tolikoj meri da su
se izložili mogućim neprijatnostima, recimo da svedoče na sudu.
Što se mene tiče, ta me je drama fizički potresla - ruke su mi se za
volanom tresle, zinula sam i usta su mi se osušila. Ali dobro sam
se ponela. Još prebledim na tuđu agoniju.
Ipak, znam ja kako je to zatajiti. Zabava iznenađenja? Baš čudno
što sam je pomenula. Nedelju dana pred svoj deseti rođendan
osetila sam da se nešto sprema. Bilo je tu došaptavanja, rečeno
mi je da ne otvaram jedan ormar. I kao da mi to nije bio dovoljan
nagoveštaj, Džajls je pevušio „Iznenadićemo te!" Znala sam koji
se to važan dan približava u drugoj nedelji avgusta i do tada sam
već gorela od uzbuđenja.
98
Moramo da razgovaramo o Kevinu
Na moj rođendan, u rano popodne, rečeno mi je da izađem u
dvorište iza kuće.
„Iznenađenje!" Kad su me pozvali da se vratim u kuću, videla
sam da se pet mojih drugarica krišom ušunjalo na prednja vrata
dok sam ja pokušavala da virim kroz navučene zavese u kuhinji.
Sedele su u našoj pretrpanoj dnevnoj sobi, za kartaškim stolom
prekrivenim čipkanim stolnjakom od papira, a na njemu su bili
postavljeni šareni papirni tanjiri, kraj kojih je moja majka postavila
iste takve kartice s imenima ispisanim elegantnim kaligrafskim
slovima kakva je koristila u poslu. Bili su tu i poklončići za goste,
kupljeni u radnji - minijaturni suncobrani od bambusa, pištaljke
i trubice. I torta je bila iz poslastičarnice, a mama je limunadu obojila
u jarkoružičastu boju kako bi izgledala življe i veselije.
Moja je majka bez sumnje primetila da sam se umusila. Deca
baš ne umeju da se pretvaraju. Na proslavi sam bila nezainteresovana,
povučena. Otvarala sam i zatvarala suncobran i brzo mi je
dosadio, što je bilo čudno; pre toga silno sam zavidela devojčicama
koje su odlazile na rođendanske zabave na koje ja nisam bila
pozvana i sutradan dolazile u školu baš sa takvim ružičasto-plavim
suncobrančićima. Ipak, nekako sam shvatila da se ti suncobrani
prodaju u najlon kesama po deset komada i da su ih i ovakvi kao
mi mogli kupiti, i to ih je toliko obezvredilo da ti ne mogu opisati.
Dve gošće nisam naročito volela; roditelji nikad ne pogode kad
se radi o našim prijateljima. Torta je bila otužno slatka, a šećerni
preliv stegao se kao plastika; moja je mama bolje mesila. Dobila
sam više poklona nego obično, ali pamtim jedino to da me je
svaki neobjašnjivo razočarao. Tada sam naslutila kako je to biti
odrastao, doživela sam ono neuporedivo osećanje bezizlaznosti
koje retko tišti decu: sedimo u sobi i nemamo više šta da kažemo
ili učinimo. Onog časa kad se zabava završila, a pod se nakupio
mrva i ukrasnog papira, ja sam zaplakala.
Sigurno zvučim kao razmaženo derište, ali nisam to bila. Mojim
ranijim rođendanima nije pridavana tolika pažnja. Kad se sad osvrnem,
osećam se stvarno odvratno. Moja se majka toliko potrudila.
Posao joj već dugo nije bio donosio neku zaradu; mučila bi se s jednom
čestitkom više od sat vremena, a onda bi je prodala za četvrt
9 9
100 LAJONEL ŠRAJVER
dolara, a njene mušterije gunđale su i zbog te cene. Meren prema
našim minimalnim prihodima, izdatak je bio znatan. Sigurno je
bila zbunjena; da je bila drugačija majka sigurno bi mi, nezahvalnici,
dala po turu. Šta li sam ja to zamišljala kad je moja zabava
iznenađenja u poređenju s tim bila takvo razočaranje?
Ništa. Ili bar ne ništa posebno, ništa što bih mogla konkretno
da uobličim u glavi. U tome i jeste bio problem. Očekivala sam
nešto veliko i amorfno, nešto ogromno i toliko veličanstveno da
ga nisam mogla ni zamisliti. Zabava koju mi je majka priredila
lako se dala zamisliti. A što se toga tiče, čak i da je dovela trubače
i mađioničara, opet bih bila kao pokisla. Nije postojalo ništa
toliko ekstravagantno što bi ispunilo moja očekivanja, jer bi sve
bilo konačno i određeno, jedno a ne nešto drugo. Bilo bi samo
ono što jeste.
Poenta je u tome da ne znam tačno šta sam očekivala da će
mi se dogoditi kad su mi Kevina prvi put prineli grudima. Nisam
predviđala ništa konkretno. Želela sam ono što nisam mogla zamisliti.
Želela sam da se preobrazim. Želela sam da budem zadivljena.
Želela sam da se otvore vrata i da se preda mnom pruži sasvim
novi vidik za koji nikad nisam znala da postoji. Nisam želela ništa
manje od otkrovenja, a otkrovenje se po svojoj prirodi ne može
predvideti; ono nam obećava nešto sa čime još nismo upoznati. Ali
ako sam izvukla neku pouku iz moje rođendanske zabave, onda je
to da su očekivanja opasna kad su velika i neodređena.
Možda sam sebe ovde pogrešno predstavila. Naravno da sam
imala određene sumnje. Ali moja očekivanja u vezi s materinstvom
jesu bila velika, inače ne bih pristala da se upuštam u to. Gladno
sam slušala priče svojih prijateljica: Nemaš pojma kako je to dok
ne dobiješ svoje. Kad god bih priznala da baš i nisam ljubitelj beba
i male dece, uveravale su me: I ja sam tako mislila! Nisam mogla
da smislim tuđu decu! Ali drugačije je - sasvim je drugačije - kad
imaš svoju. Sviđalo mi se to, ta pomisao na drugu zemlju, na neobičnu
zemlju u kojoj se bezobrazni zlikovci volšebno i alhemijom
preobražavaju u, kako si ti to kazao, odgovor na važno pitanje.
Zaista, možda sam pogrešno predstavila čak i svoja osećanja u
vezi sa stranim zemljama. Tačno je, već sam se bila zamorila od
Moramo da razgovaramo o Kevinu
putovanja, i tačno je, morala sam da svladam urođeni strah kad
god bih se ukrcala u avion. Ali kad bih prvi put kročila u Namibiju
ili Hongkong, pa čak i u Luksemburg, bila bih opijena.
Ono što nisam znao, otkrio mi je Brajan, jeste da se zaljubiš u
svoju decu. Nije samo to da ih voliš. Zaljubiš se u njih. A onaj trenutak
kad ih prvi put ugledaš neopisiv je. Zaista bih volela da mi
ga je ipak opisao. Volela bih da je makar pokušao.
Doktorka Rajnstin prinela je bebu mojim grudima i položila
sićušno stvorenje na njih sa - bilo mi je milo što je konačno pokazuje
- izuzetnom nežnošću. Kevin je bio vlažan, krv mu se zavukla
u pore vrata, prevoje udova. Snebivljivo sam ga obuhvatila. Na
njegovom zgužvanom licu očitavalo se durenje. Telo mu je bilo
nepomično; njegovu tromost mogla sam da shvatim samo kao
nedostatak elana. Sisanje nam je jedan od retkih urođenih nagona,
ali kad su se Kevinove usne našle tik uz moju uvećanu smeđu
bradavicu, glava mu je gadljivo klonula u stranu.
Premda su me upozorili da neću lučiti mleko na zahtev poput
aparata u kafeteriji, ja sam se uporno trudila; on se uporno opirao;
ništa mu se više nije dopala ni druga bradavica. A ja sam sve vreme
čekala. Plitko sam disalai čekala. I čekala. Ali svi kažu..., pomislila
sam. A onda, jasno: Pazi se onoga što ,,svi kažu".
Frenkline, osećala sam se - odsutno. Neprestano sam kopala
po sebi tražeći to novo neopisivo osećanje, kao kad u pretrpanoj
fioci za escajg tražiš ljuštilicu za krompir, ali ma koliko čeprkala,
ma koliko razgrtala, nje nema. Ljuštilica za krompir sigurno je
uvek u fioci. Ispod varjače je, ma zapala je u garanciju za multipraktik...
„Prelep je", promrmljala sam ja. Poslužila sam se rečenicom
iz filmova.
„Smem li?", upitao si stidljivo.
Pružila sam ti bebu. Dok se tek rođeni Kevin nezadovoljno
vrpoljio na mojim grudima, tebi je stavio ruku oko vrata kao da
je pronašao pravog zaštitnika. Kad sam pogledala u tvoje lice,
oči ti sklopljene, obraz prislonjen uz našeg malog sina, shvatila
sam „Еnо ljuštilice za krompir", ako to nije neukusno reći. To mi
se učinilo tako nepošteno. Ti si se očigledno gušio, do grla pun
101
102 LAJONEL ŠRAJVER
oduševljenja koje se ne da iskazati. Bilo je to kao da te gledam kako
ližeš sladoled, a nećeš da mi daš nimalo.
Uspravila sam se u sedeći položaj, a ti si mi nerado vratio Kevina,
na šta je on zadrečao. Dok sam u naručju držala bebu, koja je i
dalje odbijala da sisa, ponovo me je obuzeo onaj „А šta sad?" osećaj
s mog desetog rođendana: Evo nas, u sobi, i nemamo, izgleda, šta
da kažemo ili radimo. Prolazili su minuti, Kevin bi urlao, mlitavo
ležao, srdito se ritao s vremena na vreme; osetila sam prve nagoveštaje
nečega što mogu, na svoj užas, nazvati jedino dosadom.
Oh, nemoj, molim te! Znam šta ćeš reći. Bila sam satrvena. Porađala
sam se trideset i sedam sati i smešno je pomisliti da sam bila
sposobna za ma koji drugi osećaj sem malaksalosti i otupelosti. A
bilo je apsurdno zamišljati vatromete; beba je beba. Terao bi me
da se prisetim one šašave pričice koju sam ti ispričala, one o tome
kako sam, dok sam studirala u Grin Beju, prvi put otputovala u
inostranstvo da tamo odslušam treću godinu, pa se iz nekog čudnog
razloga silno razočarala kad sam kročila na pistu u Madridu
i videla da i u Španiji ima drveća. Pa naravno da i u Španiji ima
drveća!, podrugnuo si se ti. Ja sam se postidela; naravno da sam
donekle znala da tamo ima drveća, ali i ono nebo i zemlja i ljudi
što su prolazili - jednostavno mi se nije činilo toliko drugačije.
Kasnije si pominjao tu anegdotu kao ilustraciju da su moja očekivanja
uvek sramno prevelika; da je sama moja glad za egzotikom
bila autodestruktivna jer čim bih dosegla ono nešto onozemaljsko,
ono bi postalo od ovoga sveta i više ne bi bilo zanimljivo.
Uostalom, nežno bi me ti ubeđivao, roditeljstvo nije nešto
što se dešava u trenutku. Činjenica da je sad tu beba, koje do pre
samo nekog časa nije bilo, toliko je zbunjujuća da je ja sigurno još
nisam bila prihvatila kao stvarnu. Ošamućena sam. Da, to je to,
ošamućena sam. Nisam ja bezosećajna ili defektna. A osim toga,
ponekad kad se preduboko zagledamo u sebe, kad pomno ispitujemo
svoja osećanja, ona nam izmiču, ne daju se uhvatiti. Bila
sam nesigurna u sebe i previše sam se trudila. Dovela sam sebe do
svojevrsne emotivne paralize. Nisam li maločas kazala kako su ovi
spontani izlivi silne strasti stvar vere? E pa moja se vera uzdrmala;
dopustila sam tihoj zebnji da me nakratko svlada. Treba samo da
Moramo da razgovaramo o Kevinu
se opustim i pustim da priroda učini svoje. I da se, za boga miloga,
odmorim. Znam da bi mi uputio sve ove reči jer sam ih sama
sebi govorila. Ali nisu imale nikakvog dejstva na moj osećaj da je
sve pošlo naopako od samog početka, da ne radim po programu,
da sam užasno izneverila i nas i našu novorođenu bebu. Da sam,
iskreno, čudovište.
Dok su mi oni ušivali ranu, ponudio si se da ponovo uzmeš
Kevina, a ja sam znala da treba da se usprotivim. Ali nisam. Zahvalnost
što sam ga se oslobodila bila je dušegubna. Ako baš hoćeš da
znaš istinu, bila sam ljuta. Bila sam uplašena, stidela sam se same
sebe, ali osećala sam se i prevareno. Želela sam svoju zabavu iznenađenja.
Pomislila sam - ako žena ne može da se osloni na sebe
da se pokaže dorasla ovakvoj prilici, onda se ni u šta ne može
uzdati; od tog trenutka svet se okrenuo naglavačke. Ležeći na leđima
raskrečenih nogu, zaklela sam se: da, iako sam možda naučila
da celom svetu pokazujem svoje „stidne" delove, nijednoj živoj
duši neću otkriti kako me porođaj nije dotakao. Ti si imao svoju
nepomenicu - „Nikad, nikad više da mi nisi rekla kako se kaješ
zbog našeg deteta". Sad sam i ja imala svoju. Kad bih se kasnije
u društvu prisećala tih trenutaka, posegnula bih za rečju neopisivo.
Brajan je bio izvanredan otac. Pozajmila bih nežnost od svog
dobrog prijatelja makar na jedan dan.

Eva



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
18. DECEMBAR 2 0 0 0 .
Dragi Frenkline,
Večeras smo u firmi pravili božićnu proslavu, što nije lako izvesti
sa šestoro ljudi koji su se tek razvadili. Malo smo toga imali zajedničkog,
ali ja sam im, u principu, zahvalna na njihovom društvu
- ne toliko zbog poverljivih priča za užinom, koliko zbog običnih
razgovora o paket aranžmanima na Bahamima. (Ponekad sam
toliko zahvalna zbog zamajavanja s rezervisanjem avio-karata da
mi dođe da zaplačem.) Isto tako, puka blizina toplih tela pruža mi
najdublje animalno zadovoljstvo.
Direktorka je zaista bila ljubazna što me je zaposlila. Kako je
četvrtak naudio tolikim ljudima u ovom kraju, Vanda se u početku
brinula da će svet početi da izbegava njenu agenciju samo da ne bi
razmišljao o tome. Ipak, da budem poštena prema našim susedima,
često mi izuzetno tople želje za praznike odaju da me je mušterija
prepoznala. Ja sam, zapravo, razočarala osoblje. Očigledno je da su
se nadali kako će i sami izbiti na glas očešu li se o svojevrsnu slavnu
ličnost, i da ću ja svojim saradnicima pružiti uzbudljive i potresne
priče zbog kojih će ih pozivati na večere. Ali veza je suviše površna i
sumnjam da su njihovi prijatelji impresionirani. Većina mojih priča
sasvim je obična. Ima samo jedna koju zaista žele da čuju, a nju su
već znali od reči do reči i pre nego što sam došla u firmu.
Raspuštenica širokih bokova i bučnog smeha, Vanda se možda i
sama nadala da ćemo se brzo sprijateljiti. Do završetka našeg prvog
Moramo da razgovaramo o Kevinu
zajedničkog ručka već mi je poverila kako se njenom bivšem mužu
dizao kad bi je gledao kako piški, da su joj nedavno „podvezali"
hemoroide, i da je do trideset i šeste, kad je za dlaku umakla čuvaru
u Saksu, bila kleptoman. Uzvratila sam joj obelodanivši da sam
konačno, posle šest meseci u svojoj lutkinoj kući, naterala sebe da
kupim zavese. Jasno ti je da joj sigurno nije bilo pravo što sam ja
dobila Menhetn, a ona đinđuve.*
E, večeras me je Vanda pribila uz faks-mašinu. Ne želi da zabada
nos, ali jesam li potražila „pomoć"? Znala sam, naravno, na šta
misli. Svim učenicima gimnazije Gledston školski savet ponudio
je besplatno psihološko savetovanje, a čak su i neki ovogodišnji
polaznici, koji se nisu ni upisali u školu hiljadu devetsto devedeset
devete, tvrdili kako imaju traume i bacili se na kauč. Nisam želela
da budem neprijatna i iskreno kažem da ne vidim kako će se
moji problemi bar za dlaku smanjiti time što ću ih ispričati nekom
neznancu, i da je savetovanje svakako logično utočište za one čije
su nevolje efemerne fantazije, a ne istorijske činjenice. I zato sam
prigovorila kako je moje iskustvo s poslenicima na održavanju
mentalnog zdravlja prilično loše, zgodno izostavivši da se vest o
neuspešnoj psihijatrijskoj pomoći mome sinu našla na naslovnim
stranama svih novina od zapadne do istočne obale. Povrh toga, nije
mi se činilo mudro priznati da sam do sada jedinu „pomoć" našla
u pisanju tebi, Frenkline. Jer nekako sam sigurna da se ova moja
pisma ne nalaze na listi propisanih terapija, pošto si ti u samoj srži
onoga što treba da „prevaziđem" kako bih uspela da „ostavim sve
iza sebe". Užasavam se i same pomisli na to.
Još hiljadu devetsto osamdeset treće godine pitala sam se kako
to standardni psihijatrijski izrazi poput postporođajne depresije
treba da nas uteše. Čini se da naši zemljaci polažu mnogo vere u
to da udare etiketu svojim boljkama. Očigledno, bolest dovoljno
rasprostranjena da ima ime podrazumeva da niste sami, te vam
* Holanđanin Peter Minuit kupio je ostrvo Menhetn od Indijanaca za perle
i bižuteriju u vrednosti od 24 dolara. (Prim. prev.)
105
106 LAJONEL ŠRAJVER
se nude razne mogućnosti, poput internet pričaonica i grupa za
potporu, za ekstatično zajedničko kukumavčenje. Ta potreba da se
prati trend prodrla je čak i u svakodnevni govor Amerikanaca. Ne
sećam se kad mi je neko poslednji put rekao kako se „teško budi".
Umesto toga čujem da ta osoba nije „jutarnji tip". Sva ona sabraća
kojima je potrebna šolja ubitačne kafe da se probude moraju da
daju malo težine svojoj nesklonosti ka tome da iskoče iz kreveta i
džogiraju petnaest kilometara.
Možda i jesam nanovo počela da cenim svoju sklonost ka uspostavljanju
normi, a među njima i sasvim razumno očekivanje da ću
osećati nešto kad rodim dete, nešto lepo čak. Ali nisam se toliko
promenila. Nikad nisam pronalazila utehu u tome da budem baš
kao i svi drugi. I mada mi je doktorka Rajnstin ponudila postporođajnu
depresiju kao dar, kao da treba da te osokoli kad ti se kaže da
si nesrećan, ja nisam plaćala profesionalce da me zasipaju očiglednim,
pukim deskripcijama. Izraz je pre predstavljao tautologiju
nego dijagnozu: bila sam depresivna posle Kevinovog rođenja zato
što sam bila depresivna posle Kevinovog rođenja. Baš ti hvala.
Ali kazala je još kako me možda mori osećaj odbačenosti, pošto
je Kevin i dalje bio nezainteresovan za moje grudi. Pocrvenela sam.
Bilo me je stid na pomisao da nepoznate sklonosti tako sićušnog,
poluformiranog bića primam k srcu.
Naravno, bila je u pravu. Ispočetka sam mislila da ne radim
nešto kako treba, da mu ne navodim usta. Ali ne. Stavila bih mu
bradavicu između usana, gde bi pa drugo mogla da ode? Povukao
bi jednom ili dvaput, pa odvratio glavu dok mu je plavičasto mleko
curilo niz bradu. Zagrcnuo bi se, a činilo mi se i da hoće da
povrati, a možda sam to samo umislila. Kad sam otišla na vanredni
pregled, doktorka Rajnstin naprosto mi je rekla da se ,,to ponekad
dešava". Gospode, Frenkline, šta sve saznaš da se ponekad dešava
kad postaneš roditelj! Bila sam van sebe. U njenoj ordinaciji sa
svih strana su me okruživali plakati kako ojačati imuni sistem
svoje bebe. Probala sam sve. Nisam pila. Izbacila sam mlečne
proizvode. S teškom mukom odrekla sam se crnog i belog luka i
ljutih papričica. Izbacila sam meso i ribu. Uvela sam režim ishraMoramo
da razgovaramo o Kevinu 107
ne bez glutena, te mi nije ostalo gotovo ništa sem tanjira pirinča
i nezačinjene salate.
Na kraju sam ja gladovala, a Kevin je i dalje bezvoljno pio
veštačko mleko podgrejano u mikrotalasnoj, i to samo ako ga
ti hraniš. Moje mleko nije hteo čak ni iz flašice, izvijao bi se i ne
okusivši ga. Osetio bi ga. Osetio bi mene. A testovi nisu pokazali
da je alergičan, bar ne u medicinskom smislu. U međuvremenu,
moje nekad malene grudi bile su nabrekle, bolne i iz njih je curilo
mleko. Doktorka Rajnstin nepopustljivo je zahtevala da ne dozvolim
da mi mleko presuši pošto se povremeno dešavalo da se ta
averzija - tu je reč upotrebila, Frenkline, averzija - izgubi. Bilo
je tako neprijatno i bolno i nikad nisam ušla u štos s rukovanjem
pumpicom za mleko, mada je bilo baš lepo od tebe što si otišao da
kupiš onu Medelinu koju preporučuju bolnice. Plašim se da sam
je omrzla, tu hladnu plastičnu zamenu za toplo sisanče. Silno sam
žudela da mu dam čisto mleko ljudske dobrote, a on ga nije želeo,
ili ga nije želeo od mene.
Nije trebalo to lično da doživljavam, ali kako sam drugačije
mogla? Nije on odbijao majčino mleko, već majku. U stvari, bila
sam ubeđena da me je naša srećica prozrela. Bebe su neverovatno
intuitivne jer je intuicija sve što imaju. Bila sam sigurna da je
mogao da oseti ono izdajničko krućenje mojih ruku kad bih ga
uzela u naručje. Bila sam uverena da iz neosetnog ogorčenja u
mom glasu, dok sam mu ćućorila i gugukala, može naslutiti da to
moje ćućorenje i gugukanje nije neusiljeno, i da njegovo izoštreno
uho ume u toj beskrajnoj bujici umirujućeg brbljanja da razluči
prikriveni, neobuzdani sarkazam. Povrh toga, otkad sam pročitala
- pardon, otkad si ti pročitao - da je važno smešiti se bebama i
pokušavati tako da i njima izmamiš osmeh, ja sam se smešila i smešila.
Osmehivala sam se dok lice ne bi počelo da me boli i bila sam
ubeđena da zna kad bi me zaista i zabolelo. Kad god bih mu se na
silu smešila, očigledno je znao da mi nije do smeha jer mi nikada
nije uzvratio osmehom. Nije video mnogo osmeha za svog života,
ali video je tvoj, što je bilo dovoljno da shvati da, u poređenju s
njim, nešto nije u redu s majčinim. Izvijao se usiljeno; nestajao je
108 LAJONEL ŠRAJVER
rečitom brzinom kad bih se okrenula od njegove kolevke. Je li ga
Kevin odatle dobio? Onaj marionetski osmeh u zatvoru, kao da
ga povlače koncima.
Znam da mi ne veruješ kad ovo kažem, ali zaista sam se svojski
trudila da stvorim jaku emotivnu vezu sa svojim sinom. Ali svoja
osećanja prema tebi, recimo, nikada nisam doživljavala kao nešto
što moram da uvežbavam poput skala na klaviru. Što sam se više
trudila, to sam više bivala svesna da je upravo taj napor gnusan.
Sva ta ljubav koju sam na kraju jednostavno imitirala trebalo je
svakako da dođe sama od sebe. I stoga nisam bila depresivna samo
zbog Kevina, ili zbog činjenice da su tvoja osećanja sve više bila
usmerena na drugu stranu; bila sam depresivna zbog same sebe.
Bila sam kriva za emotivni zločin.
Ali bila sam depresivna i zbog Kevina, i mislim zaista zbog Kevina,
a ne zbog bebe. To mi je dete od prvog dana bilo osobeno, dok
si ti često pitao: Kako je mali? ili Kako mi je sin? ili Gde je beba?
On za mene nikad nije bio „beba". Bio je posebna, neobično promućurna
jedinka, koja je došla kod nas da ostane i sasvim slučajno
je vrlo mala. Za tebe on je bio ,,naš sin", ili ,,moj sin" kad si već
počeo da dižeš ruke od mene. Tvoje obožavanje oduvek je imalo
opšti karakter i ubeđena sam da je on to osetio.
Pre nego što se nakostrešiš, ovo nije izrečeno kao kritika. Mora
biti da je ta sveobuhvatna odanost nečemu što je zapravo apstrakcija
- deci - bila ona dobra ili ne, vatrenija čak od odanosti njima kao
posebnim, teškim ljudima, i da im baš stoga ostaješ privržen kad
te razočaraju kao individue. Što se mene tiče, čini mi se da nisam
uspela da sklopim opšti sporazum s „decom u teoriji", te da mu pribegnem
kad je Kevin u četvrtak konačno do krajnjih granica iskušao
i nategao moje materinske veze. Ja nisam glasala za partiju, već za
kandidata. Moji su stavovi bili ekumenski kao i moja ostava, tada
još krcata salsom verde iz Meksika, inćunima iz Barselone, listovima
divlje limete iz Bangkoka. Abortus mi nije predstavljao nikakav problem,
ali sam se gnušala najstrože kazne, što je, čini se, značilo da
mi je jedino život odraslih bio svetinja. Moje ekološke navike bile
Moramo da razgovaramo o Kevinu
su ćudljive; stavljala bih ciglu u vodokotlić,* ali nakon što bih se izložila
desetinama evropskih pljuckavih tuševa sa smešnim pritiskom,
pola sata bih uživala u pravom potopu vrele vode. U plakaru su mi
lepršali indijski sariji, ogrtači iz Gane, vijetnamski ao dai. Govor mi
je bio prošaran uvezenim rečima -gemiitlich, scusa, hugge, mzungu.
Toliko sam kombinovala ceo svet da si se ti ponekad plašio kako
nisam vezana ni za šta i ni za koje mesto, ali nisi imao pravo. Moja
je odanost bila jednostavno svestrana i sramno specifična.
Na isti način, ne bih mogla da volim neko dete; morala bih da
volim ovo. Ja sam bila povezana sa svetom mnogobrojnim nitima,
a ti s nekoliko jakih užadi. Isto je bilo s patriotizmom: ti si mnogo
silnije voleo ideju Sjedinjenih Američkih Država nego samu
zemlju, i zahvaljujući tome što si prigrlio američki san, mogao si
da pređeš preko činjenice da tvoji Jenkiji, roditelji kao i ti, čekaju
cele noći u redu ispred radnje Švarc s termosima sa supom da kupe
ograničeno izdanje Nintenda. Pojedinačno je nisko. Pojmovno
je uzvišeno, transcendentno, večito. Stvarne zemlje i pojedinačni
zli dečaci neka idu do đavola; ideja zemalja i ideja sinova večno
trijumfuju. Iako ni ti ni ja nismo odlazili u crkvu, došla sam do
zaključka da si ti prirodno religiozan čovek.
Mastitis je konačno obustavio moje očajničko traganje za tim
koja to namirnica odvraća Kevina od mog mleka. Možda sam bila
podložna bolesti zbog slabe ishrane. Zbog toga i zbog mučenja da
nateram Kevina da sisa, od čega su mi bradavice postale dovoljno
ranjave da se inficiram preko njegovih usta. Iako odbojan prema
mojoj hrani, ipak je mogao da me zarazi, kao da je već s nepunih
godinu dana bio iskvarenija polovina našeg para.
Kako je prvi znak mastitisa umor, nije čudo što su rani simptomi
prošli neopaženo. Iznurivao me je nedeljama. Kladim se da
mi još ne veruješ za njegove nastupe besa, mada bi se gnev koji
* Sedamdesetih godina prošlog veka, u vreme suše, Amerikancima se preporučivalo
da stavljaju ciglu u vodokotliće kako bi smanjili potrošnju vode.
(Prim. prev.)
109
110 LAJONEL ŠRAJVER
traje šest do osam sati mogao nazvati ne napadom, već prirodnim
stanjem, a oni trenuci mira i predaha kojima si ti prisustvovao bili
su samo bizarni izleti. Naš sin je imao nastupe mira. A ovo će ti
možda zvučati skroz sumanuto, ali doslednost s kojom je Kevin,
snagom volje kao u odraslih, urlao sve vreme dok smo bili sami, da
bi potom hevi-metal radio-stanica naprasno utihnula onog trena
kad bi ti ušao u kuću - e to kao da je bilo namerno. Dok bi meni tišina
i dalje bubnjala, ti bi se nadneo nad našeg usnulog anđela koji
je, što ti nisi znao, tek počinjao da se krepi snom posle celodnevnih
olimpijskih napora. Mada ti nikad nisam poželela svoje razarajuće
glavobolje, nisam mogla da podnesem ono blago nepoverenje koje
se sve više javljalo među nama kad se tvoja iskustva s našim sinom
nisu podudarala s mojim. Povremeno se prepustim staroj zabludi
da je Kevin još u kolevci učio da zavadi i vlada, lukavo smišljao da
se predstavi u tako različitom svetlu kako bi razdor među nama
bio neminovan. Kevinove crte lica bile su neobično oštre za jednu
bebu, dok je moje lice još bilo okruglasto i naivno kao u glumice
Marlo Tomas, kao da mi je u materici isisao svu lukavost.
Dok nisam dobila dete, nisam pravila neku razliku u bebinom
plaču. Bučan; ne baš bučan. Ali kad sam postala majka, sluh mi se
istančao. Postoji plač neartikulisane potrebe, što je zapravo detetov
prvi korak ka govoru, traženje zvukova koji znače upišan ili
hrana ili pribadača. Tu je i vrisak straha - nema nikoga i možda
niko nikad više neće ni doći. Ima i ono slabašno me-me, vrlo nalik
pozivu vernicima u džamiju na Bliskom istoku ili pevušenju; to
je kreativno plakanje, plač iz zabave kod onih beba koje, iako
nisu naročito nesrećne, nisu shvatile da mi obično ograničavamo
plakanje na mučna stanja. Možda je najtužnije od svega ono prigušeno,
neprekidno cviljenje bebe koja je možda sasvim nesrećna,
ali koja, da li zbog zanemarenosti ili dara predviđanja, ne očekuje
više olakšanje - koja se još od ranog detinjstva pomirila s time da
je život patnja.
Oh, pretpostavljam da i novorodenčad plače iz brojnih razloga,
baš kao i odrasli, ali Kevin nije suzio ni na jedan od tih standardnih
načina. Naravno, i on bi ponekad, pošto bi ti stigao kući, zakmečao
poput normalne bebe tražeći da se nahrani ili prepovije, i ti bi se
Moramo da razgovaramo o Kevinu
za to pobrinuo i on bi se umirio; a onda bi me ti pogledao u stilu
„Vidiš?", a ja bih dobila želju da te mlatnem. A sa mnom, kad bi
ti otišao, Kevin se nije dao potkupiti ničim tako sitnim i efemernim
kao što su suve pelene ili mleko. Ako je strah od napuštanja
povećavao nivo decibela koji se mogao meriti s bukom motorne
testere, onda je njegova usamljenost iskazivala neverovatnu egzistencijalnu
čistotu; nije se mogla umanjiti blizinom ove mršave
krave i mučnog mirisa njene bele tečnosti. I nisam raspoznavala
ni žalobni jecaj dozivanja, ni jauk očaja, ni krik bezimenog užasa.
Umesto toga on bi hitnuo svoj glas poput oružja, urlici su udarali
u zidove našega stana poput palice za bejzbol po autobuskom stajalištu.
U isti mah pesnicama je boksovao vrteškicu iznad kreveca
i šutirao ćebence, a ja bih se ponekad, posle maženja, tapkanja i
prepovijanja, odmakla i divila čistoj snazi njegovog čina. U to nije
bile sumnje: ovaj izuzetni motor pokretalo je destilovano i nepresušno
gorivo besa.
A zbog čega?, s pravom bi se mogao upitati.
Bio je prepovijen, nahranjen, naspavan. Pokrila bih ga, pa bih
ga otkrila; nije mu bilo ni vruće ni hladno. Podrignuo je, a znala
sam i osećala da nije imao grčeve; Kevinov plač nije bio plač bola
već gneva. Iznad njega visile su igračkice, u krevecu je imao gumene
kocke. Majka mu je uzela šest meseci odmora kako bi svaki dan
bila uz njega, a toliko sam ga često nosila da su me ruke bolele;
nije se moglo reći da mu nije bilo posvećeno dovoljno pažnje.
Kako su sve novine to rado isticale šesnaest godina kasnije, Kevin
je imao sve.
Imam teoriju da se većina ljudi može razvrstati po jednom jednostavnom
kriterijumu i da sve njihove osobine koreliraju s pozicijom
koju zauzimaju na toj lestvici: a merilo je koliko im se tačno
dopada što su ovde, što su uopšte živi. Rekla bih da je Kevin to
mrzeo. Mislim da se Kevin uopšte nije nalazio na toj skali, toliko je
mrzeo što je ovde. Možda su se u njemu zadržali tragovi spiritualne
memorije od pre začeća, te mu je veličanstveno ništavilo nedostajalo
mnogo više od moje materice. Kevin je, čini se, bio besan što
ga niko nije pitao želi li uopšte da se pojavi u kolevci, gde vreme
teče i teče, kad ga ama baš ništa u toj kolevci nije zanimalo. Nikad
111
112 LAJONEL ŠRAJVER
nisam videla toliko nezainteresovanog dečačića, uz par izuzetaka
od tog pravila od kojih se ježim pri samoj pomisli na njih.
Jednog popodneva osećala sam još veću malaksalost nego inače, a
povremeno i vrtoglavicu. Danima već nisam mogla da se ugrejem,
a bio je kraj maja; Njujorčani su napolju šetali u kratkim pantalonama.
Kevin je izveo maestralan recital. Šćućurena na kauču pod
ćebetom, ozlojeđeno sam razmišljala o tome kako si se prihvatio
više posla nego ikad pre. Istini za volju, ti kao slobodnjak nisi želeo
da tvoji dugogodišnji klijenti pronađu drugog skauta, dok sam ja
svoju kompaniju mogla poveriti podređenima bez straha da će tek
tako propasti. Ali to je značilo da sam ja bila ceo dan zarobljena u
kući u sve gorem i gorem stanju, dok bi se ti veselo vozikao u svom
bebiplavom kamionetu da razgledaš polja s kravama odgovarajuće
boje. Da je bilo obrnuto - da si ti vodio uspešnu kompaniju, a ja
bila slobodni strelac i tragala za lokacijama - mislim da bi se od
Eve očekivalo da sasvim zabatali traganje.
Kad je lift poskočio i zvecnuo, baš sam bila opazila kako mi
se pod desnom dojkom stvorio mali jarkocrveni pečat, osetljiv
i neobično tvrd, isti kao i pod levom, samo što je taj bio mnogo
veći. Otvorio si rešetkasta vrata i otišao pravo do kreveca. Bilo mi
je drago što si tako brižan otac, ali od preostalo dvoje stanara u
našem stanu samo je tvoja žena razumela značenje reči zdravo.
„Molim te, nemoj da ga probudiš", prošaputala sam. „Spava
samo dvadeset minuta, a danas je nadmašio sebe. Ja mislim da on
nikad ne zaspi. On se onesvesti."
„Ра, jesi li ga nahranila?" Gluv na moje molbe, položio si Kevina
na svoje rame i dirao njegovo usnulo lice. Izgledao je varljivo
zadovoljan. Snovi zaborava, možda.
„Jesam, Frenkline", rekla sam s mukom se suzdržavajući. „Posle
četiri-pet sati slušanja kako Kevin urla do besvesti, setila sam se i
toga. Što pališ šporet?"
„Mikrotalasna uništava hranjive sastojke." Dok si ručao u Mekdonaldsu,
čitao si knjige o bebama.
Moramo da razgovaramo o Kevinu 1 1 3
„Nije tako lako shvatiti šta on želi, a ne može da kaže. On uglavnom
nema pojma šta hoće." Opazila sam: prevrnuo si očima u stilu
,,oh, čoveče, ne opet". „Misliš da preuveličavam?"
„Nisam to rekao."
,,Ti misliš da se on 'duri'. Ponekad je 'kenjkav' zato što je gladan..."
„Slušaj, Evo, siguran sam da ume da bude malo zlovoljan..."
„Vidiš? Malo zlovoljan." Odgegala sam se do kuhinje ogrnuta
ćebetom. ,,Ti mi ne veruješ!" Oblio me je hladan znoj i mora da
sam prebledela ili buknula. Od hodanja su me boleli tabani, a i
leva ruka bi mi trnula.
„Verujem da si iskrena koliko ti ovo teško pada. Ali šta si očekivala,
šetnju po parku?"
,,Ne bezbrižno šetkanje, ali ovo je kao da su te opljačkali u
parku!"
„Vidi, on je i moj sin. I ja ga viđam svaki dan. Ponekad se zaplače.
Pa šta? Zabrinuo bih se da ne plače."
Moje svedočenje očigledno nije bilo valjano. Morala sam da
uvedem i druge svedoke. „Shvataš li ti da Džon ispod nas preti
da će se iseliti?"
„Džon je peder, a pederi ne vole decu. Cela je ova zemlja protiv
dece, to tek sad počinjem da primećujem." Te oštre reči nisu ti bile
nalik, ali si prvi put govorio o stvarnoj zemlji, a ne o zvezdanoj Valhali
u tvojoj glavi. „Vidiš?" Kevin se probudio na tvom ramenu, a
onda je mirno uzeo bočicu ne otvarajući oči. „Izvini, ali meni on
izgleda uglavnom prilično dobroćudan."
„Оn sad nije dobroćudan, već je iscrpljen! A i ja sam. Znam da
sam iznurena, ali ne osećam se dobro. Vrti mi se u glavi. Trese me
groznica. Pitam se imam li temperaturu."
„Ра, baš šteta", kruto si rekao. „Odmori se onda. Ja ću spremiti
večeru."
Zurila sam u tebe. Uopšte nije bilo nalik tebi da budeš tako hladan!
Kad se razbolim, ja treba da vičem kako mi nije ništa, a ti da
dižeš dževu oko toga. Kako bih te naterala da mi se umiljavaš kao
nekad, uzela sam bočicu i pritisla ti ruku na moje čelo.
„Vruća si", rekao si i smesta sklonio ruku.
114 LAJONEL ŠRAJVER
Plašim se da nisam više mogla da stojim i koža me je bolela gde
god ju je ćebe doticalo. Odvukla sam se natrag do kauča kao da
mi se zaljuljalo od spoznaje: bio si ljut na mene. Nije tebe očinstvo
razočaralo, već ja. Mislio si da si se oženio borcem. A ispostavilo se
da ti je žena cmizdrulja, baš od one džangrizave sorte nezadovoljnih,
preterano uhranjenih Amerikanaca koje je ocrnila, od onih
za koje sasvim običan zadatak odlaženja u magacin kad im se preporučena
pošiljka izgubi triput zaredom predstavlja nepodnošljiv
„stres", problem koji se leči skupim terapijama i farmaceutskim
proizvodima. Smatrao si me donekle odgovornom čak i za to što
Kevin odbija da sisa. Uskratila sam ti prizore porodične idile, ono
slatko leškarenje u krevetu s hlebom i puterom nedeljom ujutru:
sin sisa, žena blista, bujne grudi prelivaju se preko jastuka, pa prosto
moraš da ustaneš i odeš po fotoaparat.
A ja sam, eto, mislila da sam svoja prava osećanja prema materinstvu
do sada sjajno prikrivala gotovo do potpunog poricanja;
najveći deo laganja u braku zapravo je prećutkivanje. Suzdržala
sam se da ne bacim onu nepobitnu dijagnozu postporođajne depresije
poput trofeja na naš stočić, već sam tu zvaničnu potvrdu zadržala
za sebe. U međuvremenu, donela sam kući gomilu materijala za
korigovanje, ali sam uradila samo par stranica; loše sam se hranila
i slabo sam spavala, a tuširala sam se najviše svaki treći dan; nisam
se ni sa kim viđala i retko sam izlazila jer Kevinovo bešnjenje na
javnom mestu nije bilo društveno prihvatljivo; i svakoga dana
suočavala sam se s navalom modrog neutaživog besa i tupo, s nerazumevanjem,
ponavljala sebi Ovo treba da mi se sviđa.
„Ако ne možeš da se snađeš, imamo dovoljno sredstava." Nadvio
si se nad kaučom sa svojim sinom poput onih moćnih seljačkih
ikona odanosti porodici i otadžbini na sovjetskim muralima.
„Možemo da unajmimo devojku."
„О, zaboravila sam da ti kažem", promrmljala sam. „Čula sam
se danas s mojima iz firme. Ispitujemo tržište za afričko izdanje.
AFRIŠIK. Meni dobro zvuči."
„Nisam mislio", sagnuo si se, a tvoj mi glas dubok i vreo u uhu,
,,da neko drugi odgaja naše dete dok ti loviš pitone po Belgijskom
Kongu."
Moramo da razgovaramo o Kevinu
„Zairu", rekoh.
„Evo, oboje smo u ovome."
„Ра zašto onda uvek staješ na njegovu stranu?"
„Njemu je tek sedam nedelja! Premali je da ima svoju stranu!"
Cimnula sam se i ustala. Možda si pomislio da plačem, ali oči
su mi suzile same od sebe. Odbauljala sam do kupatila ne samo
da uzmem toplomer več da naglasim kako to ti nisi učinio. Kad
sam se vratila s cevčicom što mi je štrčala iz usta, je li se to meni
učinilo ili si opet prevrnuo očima?
Pod lampom sam gledala gde je živa. „Evo ti, ti pogledaj. Meni
se sve muti pred očima."
Odsutno si prineo toplomer svetlu. „Evo, nešto si zeznula. Sigurno
si ga previše približila lampi." Protresao si toplomer, gurnuo
mi vrh u usta i otišao da presvučeš Kevina.
Dovukla sam se do komode za presvlačenje i pružila toplomer.
Pogledao si ga i prostrelio me mračnim pogledom. „Evo, ovo nije
smešno."
„Šta to pričaš?" Ovog puta zaista sam plakala.
„Grejanje toplomera. Loša ti je fora."
„Nisam zagrevala toplomer. Samo sam ga stavila pod jezik..."
„Sranje, Evo, pokazuje da imaš temperaturu gotovo četrdeset."
,,Oh!"
Pogledao si me. Pogledao si u Kevina, bar jednom rastrzan na
dve strane. Žurno si ga uzeo s komode za presvlačenje i stavio ga
u krevet s takvim automatizmom da je on zaboravio na strogi raspored
izvođenja i započeo svoje dnevno „mrzim ceo svet" urlanje.
Ti si ga ignorisao s muškošću kojoj sam se oduvek divila.
„Izvini, molim te!" Jednim pokretom podigao si me s poda i
odneo nazad do kauča. ,,Ti si stvarno bolesna. Moramo da pozovemo
doktorku Rajnstin, da te odvedemo u bolnicu..."
Spavalo mi se, gubila sam svest. Ali sećam se da sam pomislila
kako ti je previše trebalo. Pitala sam se da li bih imala hladnu krpu
na čelu, ledenu vodu i tri aspirina kraj sebe i doktorku Rajnstin na
telefonu da sam imala temperaturu samo trideset osam.
Eva



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
21. DECEMBAR 2 0 0 0 .
Dragi Frenkline,
Pomalo sam zbunjena jer mi je upravo zazvonio telefon, a nemam
pojma otkud nekom Džeku Marlinu moj broj telefona kog nema u
imeniku. Predstavio se kao novinar NBC-ja i rekao da snima dokumentarni
film. Pretpostavljam da smešni radni naslov njegovog
projekta - „Vannastavne aktivnosti" - zvuči sasvim autentično, a
i on se bar odmah ogradio od „Agonije u gimnaziji Gledston", one
grozničave TV-emisije na Foksu koja se najvećim delom sastojala,
kako mi je Džajls rekao, od plakanja pred kamerom i molitvenih
službi. Ipak sam upitala Marlina zbog čega misli da želim da učestvujem
u još jednoj senzacionalističkoj disekciji dana kad se, kako
sam ja to doživljavala, moj život završio, a on je odgovorio kako
možda želim da ispričam „svoju stranu priče".
„А koja bi to strana mogla biti?" Bila sam poznata po oponiranju
još otkako je Kevin imao mesec i po dana.
,,Na primer, nije li vaš sin bio žrtva seksualnog zlostavljanja?",
predložio je Marlin.
„Žrtva? Govorimo li mi o istom momku?"
„А šta je bilo ono s prozakom?" Saosećajno cvrkutanje moglo
je biti samo izveštačeno. „То mu je bila odbrana na sudu i bila je
prilično dobro potkrepljena."
„То je bila ideja njegovog advokata", rekla sam jedva čujno.
„Ovako uopšteno - možda smatrate da je Kevin neshvaćen?"
Moramo da razgovaramo o Kevinu
Izvini, Frenkline, znam da je trebalo da spustim slušalicu, ali razgovaram
s tako malo ljudi van kancelarije... Šta sam kazala? Nešto
kao: „Plašim se da ja i predobro razumem svog sina." I kazala sam:
„Kad smo kod toga, Kevin mora biti jedan od najbolje shvaćenih
mladića u našoj zemlji. Dela govore više od reči, je li tako? Rekla
bih da je on predstavio svoj pogled na svet jasnije nego iko drugi.
Čini mi se da bi trebalo da intervjuišete onu decu koja nisu toliko
vična u izražavanju vlastite ličnosti."
„Šta mislite, šta je hteo da poruči?", pitao je Marlin uzbuđen
što je ulovio pravi živi primerak onog što je postalo nedostupna
roditeljska elita, čiji članovi začudo nikako ne žele svojih petnaest
minuta slave na televiziji.
Sigurna sam da je poziv sniman, i trebalo je da pazim šta pričam.
Ali umesto toga ja sam se izlanula: „Која god da je bila njegova
poruka, gospodine Marline, bila je očito užasna. Zašto, pobogu,
želite da mu date još jedan forum da je izloži?"
Kad se moj sagovornik upustio u nekakve besmislice o tome kako
je razumevanje poremećene dece od vitalnog značaja kako bismo
sledeći put „mogli da vidimo šta se sprema", presekla sam ga.
„Gledala sam ja šta se sprema gotovo šesnaest godina, gospodine
Marline", prasnula sam. „Mnogo mi je to pomoglo." I spustila
sam slušalicu.
Znam da je čovek samo radio svoj posao, ali meni se njegov
posao ne sviđa. Muka mi je od nasrtljivih novinara koji mi njuškaju
pred vratima poput kerova što su nanjušili meso. Dojadilo mi
je više da budem hrana.
Bilo mi je milo kad je doktorka Rajnstin, nakon što je prigovorila
kako je to gotovo nečuven slučaj, morala da prizna kako sam dobila
mastitis na obe dojke. Tih pet dana u bolnici Bet Izrael na infuziji
antibiotika bili su mučni, ali počela sam da cenim fizički bol kao vid
patnje koji sam razumela, za razliku od zbunjujućeg očaja prvorotkinje.
Samo mir i tišina predstavljali su neverovatno olakšanje.
Kako te je još držala groznica hranitelja porodice, a možda i
zato što - priznaj - nisi želeo da iskušavaš „dobroćudnu" prirodu
117
118 LAJONEL ŠRAJVER
našeg sina, iskoristio si tu priliku da unajmiš dadilju. Ili bolje reći
dve dadilje, pošto je prva već bila dala otkaz pre nego što sam se
ja vratila kući.
Nisi me ti dragovoljno obavestio o tome. U kamionetu, dok si
me vozio kući, počeo si onako da čavrljaš o čudesnoj Šivon, pa sam
morala da te prekinem. „Zar nisi rekao da se zove Karlota?"
„О, ona. Znaš, mnoge te devojke su imigrantkinje koje nameravaju
da odu bez najave čim im se viza pretvori u bundevu. One
zapravo ne mare za decu."
Kad god bi kamionet naleteo na džombu, grudi bi mi usplamtele.
Nisam se radovala mučnom procesu izmuzavanja mleka po
dolasku kući, što mi je naređeno da revnosno činim svaka četiri
sata zbog mastitisa, makar prosula mleko u odvod. „Pretpostavljam
da Karlota nije valjala."
„Odmah sam joj rekao da je Kevin beba. Da kaki, prdi, podriguje..."
„...vrišti..."
„...kао svaka beba. Ona je, izgleda, očekivala rernu koja se
sama čisti ili nešto slično."
„Znači, otpustio si je."
„Nisam baš. Ali Šivon je prava svetica. Iz Severne Irske je, zamisli
samo! Možda ljudi naviknuti na bombardovanje i ostala sranja
neće dramiti zbog malo kmečanja."
„Hoćeš da kažeš da je Karlota dala otkaz. Posle samo par dana.
Zato što je Kevin bio - kako ono beše izraz? - kenjkav."
„Posle samo jednog dana, možeš li verovati? A kad sam je za
vreme pauze za ručak pozvao da vidim je li sve u redu, drznula se
da zatraži da napustim posao i dođem i oslobodim je svog sina.
Došlo mi je da joj ne platim ni paru, ali nisam hteo da nas u njenoj
agenciji stave na crnu listu." (Ovo je bilo proročki. Njena nas je
agencija posle dve godine stvarno stavila na crnu listu.)
Šivon je zaista bila prava svetica. Pomalo neugledna na prvi
pogled, s divljom crnom kovrdžavom kosom i onom mrtvački
belom irskom kožom, imala je telo kao u bebe lutke koje se nije
sužavalo na zglobovima, već se samo malo nabiralo; iako je bila
sasvim vitka, stubasti udovi i trup bez struka činili su je debelom.
Moramo da razgovaramo o Kevinu
Ipak, vremenom mi je postala lepša jer je bila toliko dobrog srca.
Istina, zabrinula sam se kad mi je pri upoznavanju kazala kako
je član one hrišćanske sekte Alfa kurs. Takve sam ljude držala za
bezumne fanatike i užasavala sam se toga da ću svakodnevno biti
izložena propovedima. Predrasuda, i to ona koju Šivon nije potkrepila;
retko bi kasnije povela razgovor na tu temu. Možda je to
neuobičajeno religiozno usmerenje bilo njen pokušaj da se otrgne
od onih katoličko-protestantskih besmislica u okrugu Antrim, o
kome nikada nije govorila i od koga se pride odelila Atlantskim
okeanom, za svaki slučaj.
Zadirkivao si me kako mi se Šivon toliko dopala samo zato
što je bila poklonik Štapa i kanapa, jer se služila ŠIK-om kad je
putovala Evropom. Kako nije bila sigurna šta će biti „pozvana"
od Boga da čini, kazala je kako ne može da zamisli divnije zanimanje
od profesionalnog svetskog putnika i time podstakla moju
nostalgiju za životom koji je već bivao dalek. Pobudila je u meni
ponos koji sam se nadala da će Kevin jednog dana pobuditi, kad
poraste dovoljno da ume da ceni dostignuća svojih roditelja. Već
sam se katkada prepuštala maštanju kako se Kevin nadnosi nad
moje stare fotografije i razgleda ih i bez daha pita: Gde je ovo? Šta
je ono? Bila si u AFRICI? Oho! Ali Šivonino divljenje okrutno me
je zavelo. Kevin se jeste jednom nadneo nad kutiju s mojim fotografijama
- i polio ih benzinom.
Posle druge ture antibiotika mastitis je prošao. Pomirena s tim
da će Kevin do kraja biti na veštačkom mleku, dopustila sam da
mi se grudi pune mlekom dok ono ne presuši, i kako je Šivon preuzimala
sve više odgovornosti, konačno sam te jeseni mogla da se
vratim u ŠIK. Kakvo olakšanje doterivati se, žustro hodati, govoriti
tihim glasom odrasle osobe, kazati nekome da nešto učini i on te
posluša. Dok sam iznova pronalazila zadovoljstvo u onome što je
prethodno postalo sasvim svakidašnje, prebacivala sam sebi kako
sam sićušnom biću koje ne zna za sebe mogla da pripišem tako zle
namere kao što je sejanje razdora između tebe i mene. Nije mi tad
bilo dobro. Bilo mi je teže da se prilagodim našem novom životu
nego što sam očekivala. Povrativši deo svoje stare energije i otkrivši
sa zadovoljstvom da sam nerviranjem vratila svoju nekadašnju
119
120 LAJONEL ŠRAJVER
liniju, pretpostavila sam da je najgore prošlo i kazala sebi kako ću,
sledeći put kad neka od mojih prijateljica bude rodila prvo dete,
dati sve od sebe da saosećam s njom.
Često sam pozivala Šivon da sedne sa mnom i popije kafu kad
bih se vratila s posla, a zadovoljstvo koje mi je pričinjavao razgovor
s devojkom gotovo upola mlađom od mene nije bilo toliko
oduševljenje što sam premostila generacijski jaz, koliko obična
radost što uopšte pričam s nekim. Poveravala sam se Šivon zato
što se nisam poveravala mužu.
„Sigurno si silno želela Kevina", rekla je Šivon jednom takvom
prilikom. „Obilaziš znamenitosti, upoznaješ neverovatne ljude - i
još te - možeš li verovati? - plaćaju za to zadovoljstvo! Ne mogu
ni da zamislim da se toga odreknem."
„Nisam se odrekla", rekla sam. ,,Za nekih godinu dana nastaviću,
kao i obično, da radim svoj posao."
Šivon je promešala kafu. ,,Da li to Frenklin očekuje?"
„То bi trebalo da očekuje."
„Ali on je nešto pominjao", nije baš volela da prenosi priče,
„kako je s tvojim izbivanjem po više meseci odjednom - da je s
tim gotovo."
„Ра jedno vreme bila sam se pomalo umorila od toga. Nikad
nemaš dovoljno čistog rublja; svi oni štrajkovi francuske železnice.
Moguće je da sam ga navela na pogrešan zaključak."
,,Oh, aha", kazala je žalosno. Sumnjam da je htela da izazove
nevolje, mada je videla da su na pomolu. „Sigurno je bio usamljen
kad bi ti otišla. A sad će, ako ponovo počneš da putuješ, morati
sam da čuva maleckog Kevina kad ja nisam tu. Naravno, u Americi
neke tate ostaju kod kuće, a mame idu da rade, je li?"
„Ima raznih Amerikanaca. Frenklin nije od tih."
„Ali ti vodiš čitavu jednu firmu. Svakako da možete da priuštite..."
„Samo u finansijskom smislu. Dovoljno je teško što mu je profil
žene objavljen u časopisu Forčen, a on je samo tražio lokaciju za
snimanje reklame na susednoj strani."
„Frenklin kaže kako si putovala po pet meseci godišnje."
Moramo da razgovaramo o Kevinu 121
„Očigledno je", mračno sam rekla, ,,da ću to morati da smanjim."
„Znaš, možda će ti se učiniti da je Kevin onako malčice nezgodan.
On je - nemirna beba. Ponekad to prerastu." I usudila se
otvoreno da kaže: „А ponekad ne prerastu."
Ti si smatrao da je Šivon privržena našem sinu, a ja sam to doživljavala
više kao odanost tebi i meni. Retko je pominjala Kevina sem
u operativnom kontekstu. Nove flašice su sterilisane; ponestaje
nam „povoja" za jednokratnu upotrebu. Taj mehanički pristup
nije bio nimalo nalik onako strasnoj devojci. (Mada jeste jednom
primetila: „Ima urokljive oči - baš ima!" Nervozno se nasmejala i
ispravila: „Mislim, prodorne." „Jeste, pogled mu je baš nelagodan,
zar ne?", uzvratila sam što sam nepristrasnije mogla.) Ali nas dvoje
je obožavala. Bila je očarana slobodom koju nam pruža to što smo
oboje sami sebi gazde i, uprkos svojoj hrišćanskoj ljubavi prema
„porodičnim vrednostima", očigledno ju je čudilo to što smo
našu bezbrižnu slobodu svojevoljno ograničili okovima deteta. A
možda smo joj ulivali nadu za budućnost. Bili smo sredovečni, a
slušali smo Karse i Džoa Džeksona; ako i nije odobravala psovanje,
sigurno ju je silno bodrilo to što jedan matorac koji se bliži
četrdesetoj može sumnjivo uputstvo za bebe da nazove sranjem.
Mi smo je zauzvrat lepo plaćali i prilagođavali se njenim obavezama
u crkvi. Tu i tamo dala bih joj poneki poklončić, poput svilene
marame s Tajlanda, na kojoj mi je toliko zahvaljivala da mi je bilo
neprijatno. Ti si joj bio stravično zgodan, divila se čvrstini tvog
tela i očaravajućim talasima tvoje kose boje lana. Pitam se nije li
se malčice „zagrejala" za tebe.
Pošto nisam imala nijedan razlog da pomislim kako Šivon
nije zadovoljna što radi kod nas, začudila sam se kad sam, kako
su meseci prolazili, opazila da izgleda neobično ispijeno. Znam
da Irci ružno stare, ali ona je, čak i za svoju naciju tanane kože,
bila premlada da bi joj se u čelo urezale one duboke, teške bore.
Umela je da bude razdražljiva kad bih se vratila kući s posla, da
se brecne kad bih se ja iznenadila kako nam je ponovo ponestalo
122 LAJONEL ŠRAJVER
kašica za bebe. „Ај, ne odlazi mu sve u usta, znaš!" Smesta bi se
izvinila i nakratko zaplakala, ali ništa ne bi objašnjavala. Sve sam
je teže nagovarala da uz kafu popričamo o proteklom danu, kao
da je jedva čekala da ode iz našeg stana, i zbunila me je njena reakcija
kad sam joj predložila da se useli kod nas. Sećaš se da sam
predložila da pregradimo onaj loše iskorišćeni ćošak u kome je
bilo sve i svašta i da napravimo zasebno kupatilo. Ono što sam ja
zamislila bilo bi mnogo prostranije od sobička u Ist Vilidžu što je
delila s raskalašnom, bezbožnom kelnericom sklonom čašici koju
baš i nije volela. Pri tom, ne bih joj smanjila platu, pa bi uštedela
gomilu para za kiriju. Pa ipak, na ideju da živi s nama ona se trgla.
Kad se usprotivila rekavši kako ne može da raskine najam onog
ćumeza u Aveniji C, to je zvučalo pa baš kao sranje.
A onda je počela da javlja da je bolesna i da ne može da dođe.
Ispočetka samo jednom ili dvaput mesečno, a na kraju je bar
jednom nedeljno zvala da kaže kako je boli grlo ili kako je muči
stomak. Zaista je izgledala jadno; sigurno se nije valjano hranila
jer je izgubila one bebaste obline i postala krhka i slaba kao
grančica, a još uz ono irsko bledilo izgledala je kao da je iz groba
ustala. I stoga nisam smela da je optužim da se pretvara. Oprezno
sam je pitala ima li nevolja s momkom, da li njena porodica u
Karikfergusu ima kakvih problema, čezne li za Severnom Irskom.
„Čeznem li za Severnom Irskom?", ponovila je podrugljivo. „Ма
ti me zezaš." Taj šaljivi trenutak samo je naglasio koliko su njene
šale postale retke.
Ovi njeni iznenadni odmori stvarali su mi mnogo neugodnosti
pošto sam, prema novoj logici po kojoj je tvoj posao kao honorarcu
nesiguran, a moj direktorski kao zagarantovan, ja morala da
ostajem kod kuće. Ne samo što sam morala da odlažem sastanke
ili da ih s mukom održavam preko konferencijske veze već je čitav
dodatni dan proveden s našim dragocenim malim štićenikom narušavao
ionako nesigurnu ravnotežu u meni; tih dana kad nisam bila
spremna za Kevinov nesmanjeni užas što postoji, do večeri bih
skrenula, kako bi to naša dadilja kazala. Baš preko tog nesnosnog
dodatnog dana u nedelji Šivon i ja smo se konačno sporazumele,
isprva prećutno.
Moramo da razgovaramo o Kevinu 123
Božja deca očigledno treba krotko da uživaju u Njegovim čudesnim
darovima jer je Šivonina nadljudska trpeljivost mogla proisteči
jedino iz katehizma. Nikakvim kamčenjem nisam mogla izvući
iz nje šta je to tera u postelju svakog petka. I zato sam počela sama
da se žalim kako bih i njoj otvorila put.
„Uopšte se ne kajem što sam toliko putovala", počela sam ja
jednog predvečerja kad se ona spremala da ode, „samo je šteta što
sam tako kasno upoznala Frenklina. Četiri godine samo za nas dvoje
nije bilo dovoljno da ga se zasitim! Verujem da je sigurno lepo
naći svog partnera u dvadesetim godinama, pa da kao bračni par
bez dece imate dovoljno vremena čak i da, šta ja znam, dosadite
malo jedno drugome. A onda, u tridesetim, spremni ste za promenu
i beba je dobrodošla."
Šivon me je oštro pogledala, i mada sam u njenom pogledu očekivala
prekor, njene su oči samo iznenadno blesnule. ,,Ti, naravno,
ne misliš da Kevin nije dobrodošao."
Znala sam da situacija nalaže da je brzo umirim, ali nisam
uspela da nađem reči. To će mi se povremeno dešavati u narednim
godinama: iz nedelje u nedelju bez greške bih radila i govorila
ono što treba dok iznenada ne bih udarila u zid. Otvorila bih
usta i umesto To je baš lep crtež, Kevine! ili Kad iščupamo cveće iz
zemlje, ono uvene, a ti ne bi želeo da ono uvene, je li tako? Ili Jeste,
mi se užasno ponosimo našim sinom, gospodine Kartlande! iz njih
jednostavno ne bi izašlo ništa.
„Šivon", oprezno sam rekla, „pomalo sam se razočarala."
„Znam, Evo, da sam u poslednje vreme loše..."
,,Ne u tebe." Smatrala sam da me je savršeno dobro razumela,
ali da me je namerno pogrešno protumačila. Nije trebalo da opterećujem
ovu mladu devojku svojim tajnama, ali nešto me je prosto
teralo na to. „Sva ona dreka i plastične igračke... Ne znam baš šta
sam to zamišljala, ali ovo nisam."
„Ма sigurno imaš malo postporođajnu..."
„Каkо god to nazvala, ja nisam radosna. A čini se da ni Kevin
nije radostan."
,,Ali on je beba!"
124 LAJONEL ŠRAJVER
„Оn je već prešao godinu i po dana. Znaš kako ljudi stalno
guguču: On je baš srećno dete! E, u tom slučaju postoje i nesrećna
deca. I ma šta ja učinila, neće to ama baš nimalo izmeniti."
Ona je sve vreme petljala po svom rančiću i smeštala u njega
i poslednju od ono malo svojih stvarčica s nepotrebno mnogo
pažnje. Uvek je donosila knjigu da čita dok Kevin spava, a ja sam
konačno primetila da već mesecima stavlja jednu te istu knjigu u
taj svoj rančić. Razumela bih da je to bila Biblija, ali bila je to samo
tanana knjižica verskih tekstova sa sada vrlo isprljanim koricama,
a ona je sebe jednom opisala kao strastvenog čitatelja.
„Šivon, ja ne umem s bebama. Nikad nisam bila veliki ljubitelj
dece, ali nadala sam se... Pa, da ću, kad postanem majka, otkriti
novu stranu sebe." Susrela sam se s njenim sevajućim pogledom.
„Ali nisam."
Ona se uzvrpoljila. „Jesi li ikad razgovarala s Frenklinom o
tome kako se osećaš?"
Nasmejala sam se samo s jednim ha. „Onda bismo morali da
uradimo nešto povodom toga. Samo šta?"
„Zar ne misliš da je prvih par godina teško? A da je posle lakše?"
Obliznula sam se. „Znam da ovo neće zvučati lepo. Ali ja i dalje
čekam da mi se ovo isplati."
„Ali možemo nešto dobiti samo ako dajemo."
Postidela sam se, ali onda sam se zamislila nad tim. „Dajem
mu svaki vikend, svako svoje veče. Dala sam mu čak i svog muža,
koga ne zanima da priča ni o čemu sem o našem sinu, niti da radi
išta sa mnom sem da guramo kolica gore-dole po šetalištu u Bateri
parku. Zauzvrat, Kevin me gleda urokljivim očima i ne podnosi
da ga držim u naručju. Zapravo, koliko ja vidim, on ne podnosi
gotovo ništa."
Šivon se unervozila zbog ovakvog razgovora; bilo je to bogohuljenje.
Ali nešto je, činilo se, u njoj puklo i nije više mogla da me
bodri. Pa umesto da predviđa kakve me divote čekaju kad Kevin
postane pravi mali čovek, sumorno je rekla: „Aha, znam šta hoćeš
da kažeš."
„Reci mi, da li Kevin... reaguje na tebe?"
Moramo da razgovaramo o Kevinu 125
„Reaguje?" Ovaj sarkazam predstavljao je novost. „Moglo bi
se reći."
„Kad si s njim preko dana, smeje li se on? Guče li zadovoljno?
Spava li?" Shvatila sam da sam se svih ovih meseci ustezala da joj
postavim ova pitanja, i da sam na taj način iskorišćavala njenu
dobrodušnost.
„Čupa mi kosu", tiho je rekla.
„Аli sve bebe... one ne znaju..."
„Baš me jako čupa. Sad je već dovoljno veliki i mislim da zna
da me to boli. A znaš onu predivnu svilenu maramu iz Bangkoka,
Evo? U komadima je."
Tandrrrrk! Tandrkkkk! Kevin se probudio. Udarao je zvečkom
po onom metalnom ksilofonu koji si (avaj!) doneo kući, a nije
pokazivao znake muzikalnosti.
„Kad je sam sa mnom", kazala sam kroz tu galamu, „Frenklin
to naziva kenjkav..."
„Pobaca sve svoje igračke iz ogradice, a onda počne da vrišti
i ne prestaje s cikom dok mu ih sve ne vratim unutra, a onda ih
ponovo pobaca. Zafrljači ih."
Cangrrrr-BAM! CANGRRR! Cangrrrrrrrrr-trrrrrr! Začu se bučno
tandrkanje po kome sam zaključila da Kevin nogom udara po
instrumentu kroz rešetke kreveca.
„Stravično je!", očajavala je Šivon. „Isto radi i kad je u stolici
za hranjenje, baca pahuljice, kašu, keks... Kad mu je sva hrana na
podu, stvarno nemam pojma odakle mu snaga!"
„Misliš", uhvatila sam je za ruku, „nе znaš odakle tebi snaga."
Mmm... Mmmm... Mmmmmmmm... Počeo je kao kosilica.
Šivon i ja se pogledasmo u oči. Mmmm! Ueee... UEEEEE...
UEEEEEEEEE! Nijedna nije ustala sa stolice.
„Naravno", rekla je Šivon s puno nade, „pretpostavljam da je
drugačije kad je tvoje."
„Aha", kazala sam. „Skroz drugačije."
UEEEEE! UEEEEEEEEE! UEEEEEEEEEEEEEEEEEE!
„Nekada sam želela veliku porodicu", reče ona odvrativši
pogled. „Sad više nisam tako sigurna."
,,Da sam na tvom mestu", kazala sam, „dobro bih razmislila."
126 LAJONEL ŠRAJVER
Kevin je ispunjavao tišinu među nama dok sam ja pokušavala
da svladam sve veću paniku. Trebalo je da kažem nešto i predupredim
ono što je sledilo, ali nisam mogla da smislim nikakav
komentar koji ne bi samo još više opravdao ono što sam silno
želela da sprečim.
„Evo", počela je ona. „Izmoždena sam. Mislim da me Kevin
ne voli. Molim se Bogu dok ne pomodrim - da mi da strpljenja,
ljubavi, snage. Mislila sam da me Bog iskušava..."
„Kad je Isus kazao Pustite decu",* suvo sam rekla, „nе verujem
da je imao na umu dadiljanje."
„Ne želim ni da pomislim da sam Ga izneverila! Ili da sam izneverila
tebe, Evo! Ipak, šta misliš, ima li ikakve šanse - misliš li da
bih ti bila od koristi u Štapu i kanapu? Rekla si da su za gomilu
onih vodiča istraživanja vršili studenti i slični. Možeš li - možeš
li, molim te, molim te, da me pošalješ u Evropu ili Aziju? Sjajno
bih ti odradila posao, kunem se!"
Klonula sam. „Hoćeš da kažeš da želiš da daš otkaz."
„Ti i Frenklin bili ste užasno fini, sigurno mislite da sam grozno
nezahvalna. Međutim, kad se vi svi budete preselili u predgrađe,
moraćete svejedno da pronađete nekog drugog, je li tako? Jer ja
sam ovamo došla odlučna i rešena da živim u Njujorku."
„Ра i ja sam! Ko kaže da se selimo u predgrađe?"
„Ра Frenklin, naravno."
,,Ne selimo se mi ni u kakvo predgrađe", odlučno sam rekla.
Ona slegnu ramenima. Već se toliko udaljila od naše male zajednice
da je smatrala kako se ova loša komunikacija nje ne tiče.
„Želiš li više novca?", jadno sam ponudila; moj stalni boravak
u ovoj zemlji polako je počinjao da uzima svoj danak.
„Plata je sjajna, Evo. Jednostavno ne mogu više. Budim se svakog
jutra..."
Tačno sam znala kako se oseća kad se probudi. I nisam to
više mogla da joj radim. Smatram da sam loša majka, a i ti si to
oduvek mislio. Ali negde duboko u meni ipak se krije trunčica
* Suffer the little children (engl.) - u pitanju je igra reči. Glagol to suffer na
engleskom znači patiti, trpeti i pustiti. (Prim. prev.)
Moramo da razgovaramo o Kevinu
majčinskih osećaja. Šivon je bila na granici snaga. Iako je to bilo
sasvim u suprotnosti s našim interesima, bilo je u mojoj moći da
joj donesem spasenje na Zemlji.
„Ažuriramo HOLANDŠIK", rekla sam turobno; imala sam
strašan predosećaj da je Šivonin otkaz momentalan. ,,Da li bi ti se
to dopalo? Da ocenjuješ hostele u Amsterdamu? Jela od pirinča
su izvrsna."
Šivon se zaboravila i zagrlila me. „Hoćeš li da pokušam da ga
umirim?", ponudila se. „Možda mu je povoj..."
„Sumnjam u to; suviše je racionalno. Ne, radila si ceo dan. I
uzmi slobodno do kraja nedelje. Slomljena si." Već sam pokušavala
da je smekšam kako bi se zadržala dok ne nađemo neku zamenu.
Slaba vajda.
„Još samo nešto", reče Šivon tutnuvši u ranac ceduljicu s imenom
urednika HOLANDŠIK-a. „Mališani se, naravno, razlikuju.
Ali Kevin bi stvarno trebalo već da govori. Bar poneku reč. Možda
bi trebalo da pitaš svog lekara. Ili da češće razgovaraš s njim."
Obećala sam da hoću, a onda je otpratila do lifta bacivši žalostan
pogled ka kolevci. „Znaš, jeste drugačije kad je dete tvoje. Ne
možeš da se vratiš kući." I zaista, moja žudnja da se vratim kući sve
češće se javljala, ali je bila najjača kad bih se već našla tamo.
Uputile smo jedna drugoj slabašne osmehe, a ona mi iza ograde
mahnu. Posmatrala sam je s prozora kako trči Ulicom Hadson,
beži od našeg stana i maleckog Kevina koliko je one njene ružne
noge nose.
Vratila sam se maratonu našeg sina i njegovom grčevitom besu.
Nisam imala nameru da ga uzmem u ruke. Nije bilo nikoga da
me na to natera i nisam htela. Neću mu, kako je Šivon predložila,
promeniti pelene niti ću mu podgrejati flašicu mleka. Pustiću ga
da plače do besvesti. Nalaktila sam se na ogradicu kreveca, preplela
prste i oslonila na njih bradu. Kevin je klečao na sve četiri, u
onoj pozi koju je Nova škola preporučivala za porođaj: spreman
za napor. Većina dece plače zatvorenih očiju, ali Kevinove su bile
otvorene. Kad su nam se pogledi sreli, osetila sam kako konačno
komuniciramo. Dužice su mu i dalje bile gotovo crne, i u njegovom
1 2 7
128 LAJONEL ŠRAJVER
kamenom pogledu opazila sam da shvata kako se njegova majka
ovoga puta neće sekirati ma šta da je u pitanju.
„Šivon smatra kako treba da razgovaram s tobom", rekla sam
zlobno dok se on drao. „А ko će pa drugi pošto si je oterao? Tako
je, urlao si i pljuvao dok nije pobegla. Koji je tvoj problem, govno
jedno malo? Ponosiš se sobom što zagorčavaš život svojoj majci?"
Pazila sam da mu se obraćam smirenim falsetom koji su stručnjaci
preporučivali. „Tatici si zamazao oči, ali mamica te je pročitala. Ti
si jedno malo govno, je li tako?"
Kevin se podigao na noge ni na tren ne prestajući da urla. Uhvatio
se za rešetke i vrištao na mene sa samo desetak centimetara udaljenosti,
pa su me uši zabolele. Onako zbrčkano, lice mu je bilo kao
u starca, i izvitoperilo se u „srediću te ja" izraz zatvorenika koji je
već počeo da kopa tunel turpijom za nokte. Baš kao i u zoološkom
vrtu, opasno sam se približila; Šivon se nije šalila za kosu.
„Mama je bila srećna pre nego što se maji Kevin lodio, znaš to,
je li? A sada se mama svakog jutra budi sa željom da je u Francuskoj.
Mamin život sada je sranje, nije li mamin život sranje? Znaš
li da ima dana kada mama poželi da umre? Ima dana kada mami
dođe da se baci s Bruklinskog mosta samo da te više ne sluša kako
cičiš..."
Okrenula sam se, i prebledela. Nikad te nisam videla tako ledenog
lica.
„Deca razumeju govor mnogo pre nego što sama progovore",
kazao si ti i gurnuo me da ga uzmeš. ,,Ne shvatam kako možeš da
stojiš tu i gledaš ga kako plače."
„Frenkline, o'ladi malo. Samo sam se zevzečila!" Kradomice
sam još jednom besno pogledala Kevina. Zbog njegovog zavijanja
nisam čula da se vrata lifta otvaraju. „Samo se malo izduvavam, u
redu? Šivon je dala otkaz. Jesi li čuo? Šivon je dala otkaz."
,,Da, čuo sam. Baš šteta. Naći ćemo nekog drugog."
„Ispostavilo se da je sve vreme ovaj posao doživljavala kao
modernu verziju Knjige o Jovu. Daj, ja ću ga presvući."
Istrgao si ga. „Kloni ga se dok se ne opametiš. Ili dok se ne baciš
s mosta. Šta god da se prvo desi."
Moramo da razgovaramo o Kevinu
Išla sam za tobom., Je li, kakva je ono priča o selidbi u predgrađe?
Otkad sad to?"
„Otkad je, citiram, ovo malo govno prohodalo. Taj lift je smrtonosna
zamka."
„Možemo da ogradimo lift!"
„Potrebno mu je dvorište." Prepodobno si smotao mokru pelenu
i bacio je u kantu. „Gde može da igra bejzbol, napuni bazen."
Sinu mi užasna spoznaja da se ovde radi o tvom detinjstvu - o
idealizaciji tvog detinjstva - što može prerasti, kao i tvoja izmišljena
Amerika, u ogromnu raspravu. Bitka sa imaginarnim uvek je
osuđena na propast.
„Ali ja volim Njujork!" Zvučala sam kao natpis s nalepnica.
„Prljav je i prepun boleština, a deci se imuni sistem u potpunosti
razvije tek sa sedam godina. A možemo da priuštimo da se
preselimo u kraj s dobrim školama."
,,U ovom gradu se nalaze najbolje privatne škole u zemlji."
„Njujorške privatne škole snobovske su i okrutne. Klinci u
ovom gradu već sa šest godina počnu da se brinu kako će se upisati
na Harvard."
„А šta je s onom sitnicom da tvoja žena ne želi da ode iz ovog
grada?"
„Imala si dvadeset godina da radiš šta si htela. A i ja sam. Uostalom,
kazala si kako žudiš da potrošiš novac na nešto vredno. Evo
ti prilike za to. Treba da kupimo kuću. Sa zemljištem i ljuljaškom
od automobilske gume."
„Моја majka nikada nije donela nijednu važnu odluku na osnovu
toga šta je dobro za mene."
„Tvoja majka već četrdeset godina ne izlazi iz plakara u koji
se zaključala. Tvoja majka je luda. Tvoja majka nikako nije uzor
roditelja na kakvog bi trebalo da se ugledaš."
„Htela sam da kažem da su, kad sam bila dete, roditelji imali
presudnu reč. Sad kad sam ja roditelj, presudnu reč imaju deca.
Sjebani smo i onako i ovako. Ne mogu da verujem!" Bacila sam se
na kauč. „Ја hoću da idem u Afriku, a ti hoćeš u Nju Džerzi."
„Šta ti je s tom Afrikom? Zašto to stalno pominješ?"
129
130 LAJONEL ŠRAJVER
„Pokrenućemo izdanje AFRIŠIK. Lonliplanet i Rafgajd počeli
su gadno da nas pritiskaju u Evropi."
„Kakve veze ima to izdanje s tobom?"
„Kontinent je ogroman. Neko mora da sastavi prve skice
zemalja."
„Neko, ali ne ti. Još nisi ukapirala, je li? Možda si pogrešila kad
si mislila da je materinstvo 'drugi svet'. Ovo nije odmor u inostranstvu.
Ozbiljno je..."
„Ovde je reč o ljudskim životima, Džime!"
Nisi se čak ni nasmejao. „Каkо bi se osećala da gurne ruku kroz
rešetke lifta i ostane bez nje? Da dobije astmu od ovog usranog
vazduha? Da ti ga neki bednik otme iz kolica u supermarketu?"
„Istina je da ti želiš kuću", napala sam te. „Ti želiš dvorište. Ti
imaš tu glupavu viziju Očevine u stilu Normana Rokvela,* i ti želiš
da treniraš Malu ligu."
„Dobro si to uvidela." Pobednički si se uspravio kraj komode
za presvlačenje, držeći na kuku Kevina u jebeno čistoj peleni. „Ali
nas je dvojica, a ti si jedna."
Bio je to odnos snaga sa kojim sam bila osuđena stalno da se
suočavam.
Eva



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
25. DECEMBAR 2000.
Dragi Frenkline,
Pristala sam da odem kod majke za Božić, pa ti zato pišem iz Rasina.
U poslednjem trenutku - kad je saznao da ću i ja doći - Džajls
se predomislio i odlučio da s porodicom provede praznike u tazbini.
Mogla sam zbog toga da se uvredim, i nedostaje mi brat, ako
ni zbog čega drugog a ono da se zajedno podrugujemo majci, ali
njoj je već sedamdeset i osma i vrlo je oslabila, pa se čini nepošteno
da je snishodljivo sažaljevamo. Osim toga, razumem ga. Pred
Džajlsom i njegovom decom ne pominjem Kevina niti Merinu
tužbu; pomalo izdajnički, ne pominjem ni tebe. Ali i u bezazlenim
razgovorima o snegu, o tome da li da stavimo pinjole u sarmu, ja
ipak oličavam užas koji je, uprkos majčinim zamandaljenim vratima
i zatarabljenim prozorima, ušao u kuću.
Džajlsu nije pravo što sam preuzela ulogu tragične figure u porodici.
On nije otišao dalje od Milvokija, a dete koje je bliže uvek je
nekako skrajnuto, dok sam ja decenijama zarađivala odlazeći što
sam dalje mogla od Rasina. Kao što De Bers ograničava snabdevanje
dijamantima, tako sam i ja sebe učinila retkom, jeftin potez
po Džajlsovom mišljenju, da veštački sebi pridam veliku vrednost.
A sad sam pala još niže jer koristim sina da bih pomoću sažaljenja
uspostavila monopol. Kako celog života živi u senci radeći za
Badvajzer, zavidi i divi se svakome ko je dospeo u novine. Uporno
pokušavam nekako da mu objasnim kako je to jadna slava koju i
132 LAJONEL ŠRAJVER
najobičniji roditelj može da stekne za šezdeset sekundi, koliko je
potrebno automatskoj pušci da ispali stotinu metaka. Ne osećam
se nimalo posebno.
Znaš, ova kuća ima naročit miris, ustajao kako sam nekad
mislila. Sećaš li se kako sam stalno govorila da nema vazduha?
Moja majka retko otvara vrata, a još manje vetri kuću, i bila sam
ubeđena da je ona karakteristična glavobolja koja bi me uvek hvatala
čim bismo stigli početni simptom trovanja ugljen-dioksidom.
Ali sada me zagušljiva, lepljiva mešavina užeglog ovčijeg loja, prašine
i buđi, pojačana medicinskim vonjem njenih mastila u boji,
nekako smiruje.
Godinama sam prebacivala majci da uopšte ne shvata moj
život, ali posle četvrtka uvidela sam činjenicu da se ja nikada nisam
potrudila da razumem njen. Ona i ja decenijama nismo bile bliske
ne zato što je ona agorafobična, već zato što sam ja bila rezervisana
i nemilosrdna. Kako mi je sad potrebna nežnost, i ja sam
mnogo blaža i nas dve se neverovatno dobro slažemo. U vreme
dok sam putovala, sigurno sam delovala oholo i nadmeno, i ova
moja novonastala očajnička potreba za sigurnošću povratila mi je
status dobrog deteta. Što se mene tiče, ja sam došla do zaključka
da je geografija relativna - pošto je svaki svet po definiciji zatvoren
unutar svojih granica i za svoje stanovnike jedino što postoji. Za
moju neustrašivu majku dnevna soba mogla je biti istočna Evropa,
moja nekadašnja soba Kamerun.
Naravno, internet je najbolja i najgora stvar koja joj se ikad
dogodila, pa sad može putem mreže da poruči sve - od elastičnih
čarapa za vene do lišća vinove loze. Stoga je većina zadataka koje
sam obavljala za nju kad god bih došla već urađena, pa se osećam
pomalo beskorisno. Pretpostavljam da je dobro što joj je tehnologija
pružila samostalnost - ako se to tako može nazvati.
Moja majka, uzgred, uopšte ne izbegava razgovore o Kevinu.
Dok smo jutros otvarale ono malo poklona pod božićnim drvcetom
(naručenim preko interneta), primetila je da je Kevin retko
bio bezobrazan u onom uobičajenom smislu, što je njoj uvek bilo
sumnjivo. Sva su deca bezobrazna, kazala je ona. Ali bolje ti je ako
to čine naočigled. A onda se prisetila jedne naše posete kad je KeviMoramo
da razgovaramo o Kevinu
nu bilo desetak godina - dovoljno odrastao da zna šta sme, a šta ne,
kazala je. Samo što je bila završila izradu dvadeset i pet unikatnih
božićnih čestitki koje joj je poručio neki bogati direktor Džonson
Veksa. Dok smo mi u kuhinji spremale gurabije uvaljane u šećer
u prahu, on je sistematski iseckao čestitke i napravio iscepkane
papirne pahuljice. (Ti si kazao - što je bila tvoja mantra - da je
„samo hteo da pomogne".) Tom je dečaku nešto nedostajalo, izjavila
je ona, i to u prošlom vremenu, kao da je umro. Pokušavala je
da me oraspoloži, mada sam se ja zabrinula da Kevinu nedostaje
majka poput moje.
U stvari, rađanje moje današnje ljubavi prema majci vezujem
za zagrcnuti telefonski poziv u noći samog četvrtka. Kome sam
drugom mogla da se obratim sem majci? Primitivnost te veze bila
je otrežnjujuća. Ni za živu glavu ne mogu da se setim ni jednog
jedinog puta kada me je Kevin, nasekiran zbog odranog kolena ili
svađe s drugarom, pozvao.
Po njenom pribranom, zvaničnom javljanju - Halo, ovde Sonja
Hačadurjan - znala sam da nije gledala večernji dnevnik.
Majko?, bilo je sve što sam uspela da kažem - žalosno, kao prvače.
Teško disanje koje je potom usledilo sigurno je ličilo na one
uznemiravajuće telefonske pozive. Odjednom poželeh da je zaštitim.
Ako se smrtno plašila odlaska u apoteku, kako li će primiti
neuporedivo veću strahotu da joj je unuk ubica? Pobogu, pomislila
sam, sedamdeset i šest joj je godina, a već vodi život kroz otvor za
poštu. Posle ovoga nikada više neće svući ćebe s glave.
Ali Jermeni imaju dara za patnju. Znaš li, nije se čak ni iznenadila?
Bila je turobna, ali je ostala prisebna i prvi put u životu, čak
i u svojim poodmaklim godinama, zvučala je i ponašala se kao
pravi roditelj. Mogu da se oslonim na nju, uveravala me je, tvrdnja
kojoj bih se do tog dana rugala. Bilo je kao da su se svi njeni
strahovi konačno pokazali kao opravdani; kao da joj je u nekom
smislu laknulo što se onaj njen stav „spremi se za najgore" nije
pokazao neosnovan. Na kraju krajeva, ona je već to doživela, to
da tuđa tragedija zapljusne njene obale. Ona možda gotovo da i
nije izlazila iz kuće, ali je u celoj našoj porodici najpotpunije shvatala
kako nemaran način na koji ljudi oko tebe žive svoje živote
133
134 LAJONEL ŠRAJVER
može da ugrozi sve što ti je drago. Njena dalja rodbina gotovo je
sva poubijana, Japanci su joj oborili muža kao glinenog goluba;
Kevinovo ubijanje savršeno se uklopilo. Zaista, taj događaj kao
da je oslobodio nešto u njoj, ne samo ljubav već i hrabrost, ako
one umnogome nisu jedno te isto. Imajući u vidu da će policija
svakako očekivati da im budem pri ruci, odbila sam njen poziv da
dođem u Rasin. Sasvim ozbiljno moja zaključana majka ponudila
se da dođe avionom kod mene.
Nedugo pošto je Šivon dala otkaz (zaista se nije više vratila, te
sam poslednji ček s platom morala da joj pošaljem na Ameriken
ekspres u Amsterdam), Kevin je prestao da vrišti. Prestao iz čista
mira. Možda je, kako je oterao dadilju, smatrao da je njegova misija
izvršena. Možda je napokon zaključio kako ga njegove bučne
sesije nisu spasle neumitnog toka života u zatvorenom, te nisu
vredne da se na njih dalje troši energija. Ili je možda kovao neke
nove smicalice pošto je majka oguglala na njegovo urlanje, kao
što čovek posle nekog vremena ogugla na pištanje zaboravljenog
auto-alarma.
Naravno da se nisam žalila, ali Kevinov muk bio je mučan. Kao
prvo, bio je to pravi muk - potpun, zanemeo, lišen gukanja i cičanja
koje većina dece ispušta dok istražuje beskrajno fascinantni
metar kvadratni svoje mrežaste ogradice za igranje. Drugo, bio
je inertan. Iako je Kevin tad već prohodao - što je, kao i svaku
buduću veštinu, naučio u osami - činilo se da nigde nije naročito
želeo da ode. Sedeo bi satima, u ogradici ili na podu, njegove
zgasle oči prepune neodređenog nezadovoljstva. Nisam razumela
kako makar nije čupkao izvučene niti iz naših jermenskih ćilima,
kad već nije hteo da ređa šarene kolutove na plastični šiljak niti da
pali muziku na svojoj magičnoj kutiji. Okružila bih ga igračkama
(gotovo da nije prošao dan kada se ti ne bi vratio kući s novom),
a on bi zurio u njih ili bi šutnuo neku. Nije se igrao.
Ti ćeš se tog perioda sećati ponajviše po našim svađama da li
da se preselimo i treba li ja da odem na onaj dugi put u Afriku. Ali
ja najviše pamtim one beskrajne dane kada bih sedela kod kuće jer
Moramo da razgovaramo o Kevinu
smo ponovo ostali bez dadilje, i čudno je kako nisu prolazili ništa
brže od onih kada se Kevin dernjao.
Pre nego što sam postala majka, zamišljala sam da je imati malo
dete kraj sebe otprilike isto što i imati živahnog druželjubivog
psa, ali prisustvo našeg sina bilo je osetnije od bilo kog kućnog
ljubimca. Svakoga časa bila sam snažno svesna da je tu. Iako mi
je, otkako je postao flegmatičan, bilo lakše da redigujem tekstove
kod kuće, imala sam osećaj da me posmatra i to mi je izazivalo
nelagodu. Otkotrljala bih loptu do Kevinovih nogu i jednom sam
ga čak navela da mi je vrati. Sva smešno uzbuđena, ponovo sam je
dokotrljala do njega; on mi ju je vratio. Ali kad sam je treći put gurnula
među njegove noge, bilo je gotovo. Tupo je gledao loptu među
kolenima. Frenkline, zaista sam pomislila da je pametan. Shvatio
je za samo šezdeset sekundi: ako nastavimo s tom „igrom", lopta
će se kotrljati tamo-amo po istoj putanji, što je očito besmislena
radnja. Nikada više nisam uspela da ga navedem na tu igru.
Ta njegova neshvatljiva nezainteresovanost, zajedno sa ćutljivošću
koja je odavno prevazišla granicu kad bi dete, prema svim
onim tvojim priručnicima, trebalo da progovori prve reči, nagnala
me je da se konsultujem s našim pedijatrom. Doktor Fulk me je
umirivao već spremnim, uobičajenim utešnim rečima za roditelje
da „normalno" ponašanje u razvoju obuhvata niz zastoja i
pomaka koji su individualni, mada je ipak podvrgao našeg sina
seriji jednostavnih testova. Kazala sam kako se brinem da je Kevin
neprijemčiv usled oštećenja sluha; kad god bih ga pozvala po imenu,
on bi se natenane okrenuo sasvim bezizraznog lica, pa je bilo
nemoguće odrediti je li me čuo ili nije. Međutim, Kevinove uši bile
su sasvim dobre, nego njega očigledno nije zanimalo ništa što bih
mu ja pričala, a medicinska nauka nije potvrdila ni moju teoriju da
su mu glasne žice oštećene od onolikog vrištanja kad je bio beba.
Čak sam izrazila zabrinutost da je Kevinova povučenost možda
prvi znak autizma, ali on očigiedno nije imao one prepoznatljive
simptome, kao što su ljuljanje i ponavljanje istih radnji, karakteristične
za te nesrećnike zarobljene u svom svetu; ako je Kevin i
bio zarobljen, onda je to bilo u istom svetu kao i ti i ja. Zapravo,
najviše što sam izvukla iz doktora Fulka bila je njegova opaska da
135
136 LAJONEL ŠRAJVER
je Kevin „trom dečačić, je li?", što se odnosilo na određenu fizičku
mlitavost. Doktor bi podigao ruku našem sinu, pustio je, a ona bi
pala poput kuvane makarone.
Toliko sam uporna bila da Fulk prišije neki poremećaj našem
sinu, da utisne Kevinu na čelo žig nekog poznatog američkog sindroma,
da je pedijatar sigurno pomislio kako sam jedna od onih
neurotičnih majki koje žude da im se dete razlikuje, ali koja, usled
današnje degeneracije naše civilizacije, ne može da pojmi izuzetno
drugačije do kao nedostatak ili bolest. A iskreno, zaista jesam
želela da otkrije kako nešto nije u redu s Kevinom. Žudela sam za
tim da naš sin ima kakav mali hendikep ili manu, što bi u meni
pobudilo sažaljenje. Nisam ja bila od kamena i kad god bih ugledala
nekog mališana sraslih prstiju ili s flekom preko obraza kako
strpljivo sedi u čekaonici, saosećala bih s njim i zadrhtala bih pri
pomisli kakve muke trpi za vreme školskog odmora. Želela sam
makar da sažaljevam Kevina jer je i to nekakav početak. Jesam li
zaista želela da naš sin ima srasle prste? Pa, jesam, Frenkline. Ako
bi mi to pomoglo.
Bio je preslab i stoga nikad nije imao one oble, meke crte buckastih
beba zbog kojih su čak i ružna deca preslatka u onom fotogeničnom
razdoblju između dve i tri godine. A njegovo je lice od
najranijih dana bilo špicasto kao u lasice. Ako ništa drugo, volela
bih makar da sam mogla kasnije da gledam fotografije debeljuškastog
šećerka i pitam se šta je pošlo naopako. Umesto toga,
sve slike koje imam (a ti si ih snimio gomilu) prikazuju ozbiljnu
opreznost i uznemirujuću pribranost. Usko maslinasto lice smesta
prepoznajem: duboko usađene oči, potpuno ravan nos širokog
hrbata i blago povijenog vrha, tanke usne neobično stisnute. Te
su slike prepoznatljive ne samo zbog sličnosti s onom školskom
fotografijom koja se pojavila u svim novinama već i zbog sličnosti
sa mnom.
Ali ja sam želela da liči na tebe. Čitava njegova građa bila je
trouglasta, a tvoja četvrtasta, a ima nečeg lukavog i sumnjivog u
oštrim uglovima, a stabilnog i pouzdanog u pravim. Nisam očekivala
da mi mali klon Frenklina Plasketa trčkara kroz kuću, ali želela
sam da pogledam u profil svog sina i opazim, načas ustreptala od
Moramo da razgovaramo o Kevinu
radosti, kako ima tvoje snažno, visoko čelo - a ne ono što se oštro
nadnosilo nad oči, koje u početku izgledaju duboko usađene, ali
s godinama neizbežno deluju upalo. (Valjda ja to znam.) Bilo mi
je milo što vidno liči na Jermenina, ali nadala sam se da će tvoj
robusni angloamerički optimizam ubrzati tromu, ogorčenu krv
mojih otomanskih predaka, ozariti njegov žućkast ten tračkom
rumenila s fudbalskih utakmica u jesen, prošarati njegovu mrku,
crnu kosu sjajem četvrtojulskih vatrometa. Povrh toga, nedokučivost
njegovog pogleda i zagonetnost njegovog ćutanja kao da
su bile minijaturna verzija mog sopstvenog prikrivanja. On je
posmatrao mene, a ja sam posmatrala sebe, i pod ovom duplom
inspekcijom osećala sam se dvostruko nelagodnije i lažnije. Ako mi
je sinovljevo lice bilo previše prepredeno i uzdržano, ista je lukava
neprozirna maska zurila u mene dok sam prala zube.
Protivila sam se tome da posadim Kevina ispred televizora.
Mrzela sam dečje emisije; crtani filmovi bili su hiperaktivni, obrazovne
emisije raspevane, neiskrene i snishodljive. Ali izgledao je
tako bezvoljno. I zato sam mu jednog popodneva, kad mi se smučilo
da cvrkućem Vreme je za naš sokić!, pustila crtaće.
,,Ne siđa mi se to."
Trgla sam se čisteći boraniju što sam spremala za večeru, sigurna
po monotonom beživotnom izgovoru da se ta rečenica nije omakla
nekome od crtanih junaka. Pojurila sam da utišam televizor i
sagla se ka našem sinu. „Šta si kazao?"
On mirno odgovori: ,,Ne siđa mi se to."
S možda više žara nego što sam ga ikad pokazala u ovom našem
klimavom odnosu, uhvatila sam ga za ramena. „Kevine, a šta ti
se sviđa?"
Beše to pitanje na koje nije bio spreman da odgovori, a ni dan-
-danas, sa sedamnaest godina, nema odgovor koji bi zadovoljio
njega samog, a kamoli mene. I zato sam se vratila onome šta mu
se ne sviđa, temi koja će se uskoro pokazati kao neiscrpna.
„Dušo, šta želiš da prestane?"
Pokazao je rukom ka televizoru. ,,Ne siđa mi se to. Ugasi."
Ustala sam i divila se. Oh, naravno, ugasila sam crtani misleći
Gospode, imam klinca s dobrim ukusom. Kao da sam i sama dete,
137
138 LAJONEL ŠRAJVER
morala sam da eksperimentišem sa svojom novom očaravajućom
igračkom, da joj stiskam dugmiće i gledam šta će zasvetleti.
„Kevine, hoćeš li keks?"
„Mlzim keks."
„Kevine, hoćeš li da pričaš s tatom kad se vrati kući?"
„Ако mi se hoce."
„Kevine, hoćeš li da kažeš mama?"
Nisam bila sigurna kako želim da me naš sin zove. Mamice
mi je zvučalo bebasto, mamo seljački, majčice servilno. Mama su
govorile lutke na baterije, majko mi je imalo ozbiljan i iznenađen
prizvuk, mati mi se činilo suviše formalno za hiljadu devetsto
osamdeset šestu. Kad sad razmišljam o tome, pitam se da li mi
se nijedan od tih popularnih naziva za majku nije dopadao zato
što mi se nije sviđalo - pa, zato što se još nisam pomirila s tim da
sam i sama majka. Nije ni važno, zato što je odgovor, koji se dao
i predvideti, glasio ,,Ne".
Kad si se vratio kući, Kevin nije hteo da ponovi svoj govorljivi
nastup, ali ja sam ti ga prepričala od reči do reči. Bio si u ekstazi.
„Potpune rečenice i to iz prve! Čitao sam kako su deca koja naizgled
kasno sazrevaju često izuzetno pametna. Ona su perfekcionisti.
Ne žele da se isprobavaju sve dok nešto ne savladaju."
Ja sam imala drugačiju teoriju: da već godinama potajno ume
da govori i da se naslađivao prisluškujući nas nesvesne; da je špijun.
A i više sam pažnje poklanjala onome šta je govorio nego
gramatici. Znam da zbog ovakvih tvrdnji uvek digneš nos, ali
ponekad sam zaista mislila da se ja više interesujem za Kevina od
tebe. (Već te zamišljam kako se braniš.) Mislim, zainteresovana
za Kevina kakav je zaista bio, a ne za Kevina kao za tvog sina, koji
je stalno morao da se nadmeće sa strašnim izmaštanim uzorom u
tvojoj glavi, koji mu je bio mnogo žešći konkurent nego što je to
Silija ikad bila. Na primer, te večeri ja sam kazala: „Čitavu večnost
čekam da saznam šta se krije iza tih prodornih okica."
Ti si slegnuo ramenima. „Zmije, puževi i pseći repići."*
* Poćetak dečje pesmice. „Zmije, puževi i pseći repići, od toga su sazdani
dečačići." (Prim. prev.)
Moramo da razgovaramo o Kevinu 139
Vidiš? Kevin je bio (i ostao) zagonetka za mene. Ti si bio onako
muški nehajan i bezbrižno si pretpostavio kako si sam već to
doživeo i da u tome nema ničeg naročitog. A ti i ja nismo se slagali
ni po tako složenom pitanju kao što je to priroda ljudskog karaktera.
Ti si smatrao dete nedovršenim bićem, prostijim oblikom
života koji naočigled evoluira u složeni oblik odrasle jedinke. Ali
od onog časa kad su ga položili na moje grudi, doživljavala sam
ga kao već formiranog, s ogromnim, bogatim unutrašnjim životom
čiji će suptilnost i intenzitet vremenom možda čak i opasti.
A najviše od svega činio mi se zatvoren, dok si ga ti doživljavao
kao lako pristupačnog.
Uglavnom, nekoliko nedelja razgovarao je sa mnom preko
dana, a kad bi se ti vratio kući, zanemeo bi. Čim bi lift zvecnuo, on
bi mi uputio saučesnički pogled: Hajde da pređemo tatu! Možda
i jesam grešno uživala u ekskluzivnosti govora našeg sina, zahvaljujući
čemu sam bila obaveštena da ne voli puding niti s cimetom
niti bez njega i da ne voli knjige doktora Susa i da ne voli dečje
pesmice za koje je komponovana muzika što sam ih pozajmila iz
biblioteke. Kevin je imao specijalizovan rečnik; bio je izuzetno
nadaren za reči na slovo N.
Jedina uspomena na pravu dečju razdraganost koju imam iz
tog doba bila je proslava njegovog trećeg rođendana, kad sam ja
sipala sok od brusnice u njegovu dečju šolju, a ti ukrasnim trakama
uvezivao poklone koje ćeš ionako morati da odvežeš neki minut
kasnije. Doneo si kući čokoladnu tortu na tri sprata iz poslastičarnice
Vinijero na Prvoj aveniji, ukrašenu filom s uobičajenom
temom iz bejzbola, i ponosno je spustio na sto pred njegovu stolicu
za hranjenje. Za dva minuta koliko smo bili okrenuti leđima,
Kevin je pokazao isti onaj dar koji je već ispoljio te nedelje kad je
metodično, kroz jednu rupicu, izvukao sve punjenje iz plišanog
zeca za koga smo mislili da mu je omiljena igračka. Pažnju mi je
privukao suvi kikot koji sam mogla da okarakterišem samo kao
početak cerekanja. Kevinu su ruke bile kao u gipsara. A lice mu
je bilo ushićeno.
Tako mali slavljenik, koji još nije u potpunosti shvatio pojam
rođendana, nije imao razloga da shvati pojam parčića. Ti si se
140 LAJONEL ŠRAJVER
smejao, a nakon sveg tvog silnog truda bilo mi je drago što si tu
nezgodu shvatio kao šalu. Ali dok sam Kevinu brisala ruke vlažnom
krpom, veseli smeh mi zamre na usnama. Kevinova tehnika
zarivanja obe ruke usred torte i njenog potpunog rastvaranja
u jednom jedinom hirurškom pokretu neprijatno je podsećala
na one scene iz doktorskih serija kad pacijent doživljava srčani
udar, a neki doktor viče „Otvaraj ga!". Još krvavije serije pred kraj
milenijuma malo su toga prepuštale mašti: grudni koš bi otvorili
električnom testerom, rebra raširili, a onda bi naš zgodni doktor
iz urgentnog centra zaronio u crveno more. Kevin se nije samo
igrao s tortom. On joj je iščupao srce.
Na kraju smo, naravno, izvršili neizbežnu trampu: ja ću ti dopustiti
da nam pronađeš kuću na drugoj obali reke Hadson; ti ćeš dopustiti
meni da odem na svoj izviđački put u Afriku. Pogodba je bila
prilično nepoštena, ali očajni ljudi često odabiraju kratkotrajan
predah u zamenu za dugoročne gubitke. I tako sam prodala svoje
prvenaštvo za činiju čorbe.
Neću da kažem kako se kajem zbog svog boravka u Africi, mada
je u organizacionom smislu bio loše tempiran. Materinstvo me je
svelo na ono što obično smatramo prostim: na jedenje i sranje. A
to vam je u osnovi Afrika. To je možda u osnovi svaka zemlja, ali
oduvek sam cenila trud da se ta činjenica prikrije, i možda bi bolje
bilo da sam otputovala u neke dekorativnije zemlje, gde se u kupatilima
nalaze ružičasti sapuni, a jela su garnirana makar endivijom.
Brajan je preporučio decu kao odličan lek protiv zasićenosti. Kazao
je kako ponovo počinješ da ceniš svet kroz njihove zadivljene oči i
sve ono što ti je bilo dosadilo odjednom izgleda živahno i novo. E
pa, panaceja je zvučala sjajno, bolje od zatezanja lica ili recepta za
valijum. Ali sa žalošću kažem da je svet, kad god bih ga posmatrala
Kevinovim očima, izgledao neobično turobno. Kroz Kevinove
oči čitav je svet ličio na Afriku - ljudi jurcaju, tragaju za hranom,
čuče i izvrnu se da umru.
Međutim, usred sve te bede ipak nisam uspela da pronađem
safari agenciju koja bi se stvarno mogla nazvati povoljnom; većina
Moramo da razgovaramo o Kevinu 141
ih je naplaćivala na stotine dolara po danu. Isto tako, smeštaj je bio
tako podeljen da je moja ciljna grupa otpadala. Ili je bio luksuzan
i skup, ili prljav i jeftin. Brojni italijanski i indijski restorani bili
su pristupačni, ali su autentični afrički restorani služili uglavnom
nezačinjeno kozje meso. Prevoz je bio stravičan, vozovi su umeli
prosto da stanu, avioni oronuli, piloti tek izašli iz Bananarama
avijatičarske škole, vožnja kolima samoubilačka, autobusi krcati
raskokodakanih putnika kojih je triput više nego što autobus prima,
i prepuni kokošaka.
Znam da zvučim cepidlački. Bila sam jednom na Crnom kontinentu
sa dvadeset i nešto, i bila sam očarana. Afrika mi se činila
zaista kao drugi svet. Ipak, u međuvremenu broj divljih životinja
strahovito je opao, a ljudska populacija je cvetala; za to vreme
beda je eksponencijalno porasla. Procenjujući ovog puta teritoriju
okom profesionalca, čitave sam zemlje otpisala jer nisu dolazile
u obzir. U Ugandi su još iz čeljusti krokodila vadili leševe koje su
pobacali Idi Amin i Obote; Liberijom je vladao onaj ubica idiot
Samjuel Do; još i u to doba plemena Hutu i Tutsi i dalje su se klala
u Burundiju. Zair je bio u šaci Mobutua Sese Seka, dok je Mengistu
i dalje harao Etiopijom, a Renamo besneo Mozambikom. Ako
bih uvrstila Južnu Afriku, rizikovala bih da Amerikanci bojkotuju
čitavo izdanje. A što se tiče onih preostalih delića kontinenta, ti
me možda jesi optužio da sam nebrižna, ali nisam želela da preuzmem
odgovornost da se neki golobradi mladi zapadnjaci upute
u te opasne zemlje naoružani samo upadljivim nebeskoplavim
primerkom Štapa i kanapa. Posle bih vrlo verovatno pročitala o
troje mrtvih u jarku u Tsavu opljačkanih zbog dve hiljade šilinga,
fotoaparata i turističkog vodiča, i svakako bih osećala da sam ja
kriva zbog toga. Kao što će to Kevin kasnije pokazati, ja uvek snosim
odgovornost, stvarnu ili umišljenu.
I tako sam došla do zaključka da ljudi iz marketinga nemaju
blage veze. Ispitivali su potražnju, ali ne i ponudu. Nisam verovala
ni da bi čak i naša vojska neustrašivih studenata niti moje temeljno
osoblje mogli da sastave jedno jedino izdanje koje bi sprečilo
čitaoce da učine krupne pogreške koje bi toliko mnogo platili da bi
im se onako jeftin kontinent ipak činio preskup. Jednom u životu
142 LAJONEL ŠRAJVER
imala sam majčinske osećaje - prema mušterijama poput Šivon,
a poslednje mesto gde bih želela da bledunjava Šivon završi, koja
veruje da ima dobrog u svakome od nas, bio je uzavreli, okrutni
sirotinjski kvart Najrobija. Ništa od AFRIŠIK-a.
Ali najviše sam se razočarala u sebe. Iako mi je odbacivanje
ideje AFRIŠIK-a dalo slobodu da skitam slobodno kontinentom
ne vodeći beleške, istraživanje mi je postalo preko potrebno jer je
davalo smisao putovanjima. Razrešena itinerera pisanog po zgodno
obeleženim poglavljima, osećala sam se besciljno. Afrika je
loše mesto da se neprekidno pitate šta ću ja ovde, mada vas nešto
u njenim haotičnim, smrdljivim, očajnim gradovima nagoni da
se to zapitate.
Nisam mogla da izbacim tebe i Kevina iz glave. To što si mi
užasno nedostajao samo me je bolno podsećalo na to da mi nedostaješ
otkako se Kevin rodio. Daleko od vas, nisam se osećala
oslobođeno već nemarno, postiđeno što ćeš, ukoliko nisi napokon
rešio problem s dadiljom, morati da ga vučeš sa sobom u kamionetu
dok tragaš za lokacijama. Kud god bih otišla, osećala sam
se opterećeno, kao da se vučem razrovarenim ulicama Lagosa s
tegovima od tri kile na nogama: započela sam nešto u Njujorku,
to nikako nije dovršeno, pobegla sam, a povrh svega toga, ono što
sam započela loše je išlo. Bar sam toliko uvidela; toliko mi je ova
izolacija pomogla. Na kraju krajeva, jedino od čega u Africi ne
možeš da pobegneš jesu deca.
Pred kraj svog tromesečnog putovanja, koje sam, setićeš se,
prekinula, donela sam neke čvrste odluke. Ovo izlišno putovanje
- na koje sam pošla ne toliko u duhu istraživanja, već da jednostavno
pokažem, da dokažem kako se moj život nije promenio, da
sam još mlada, još radoznala, još slobodna - dokazalo je samo van
svake sumnje da se moj život jeste promenio, da sa četrdeset i jednom
godinom nisam uopšte mlada, da sam zaista utolila izvesnu
površnu radoznalost u vezi sa drugim zemljama, i da ima čitav niz
sloboda koje nisam više mogla da koristim, a da ne potopim jedino
ostrvce stalnosti, trajnog smisla i večne želje koje sam uspela da
prisvojim u ovom ogromnom, ćudljivom moru internacionalne
ravnodušnosti.
Moramo da razgovaramo o Kevinu
Dok sam kampovala na hrapavom linoleumu u restoranu aerodroma
jer nije bilo mesta za sedenje, a avion je kasnio osam sati
jer je neka žena ministra u vladi zauzela čitav boing 737 da ide u
šoping u Pariz, izgleda da sam neobjašnjivo izgubila nekadašnje
duboko uverenje da su neprijatnosti (ako ne i prave katastrofe)
odskočna daska za svaku pravu avanturu u inostranstvu. Nisam
više verovala u onu izreku koja se nalazi u uvodu svakog ŠIK-a
da je najgore što može da ti se desi na putovanju to da sve ide
glatko. Umesto toga ja sam, poput tipičnog turiste sa Zapada, s
nestrpljenjem žudela za klima-uređajem i bila nezadovoljna što od
pića imaju samo fantu od pomorandže, koju nisam volela. Kako
rashladni uređaji nisu radili, sok je bio vreo.
To znojavo kašnjenje koje se oteglo pružilo mi je priliku da
razmišljam o tome kako je moja dosadašnja posvećenost materinstvu
bila samo ispipavanje vode. Na neki čudan način, rešila sam,
moraću ponovo da donesem onu tešku odluku iz hiljadu devetsto
osamdeset druge i uskočim u roditeljstvo s obema nogama. Morala
sam iznova da zatrudnim s Kevinom. Kao i njegovo rođenje, i
odgajanje našeg sina moglo bi biti zanosno iskustvo, ali samo ako
prestanem da mu se opirem. Kao što sam se to godinama posle
toga mučila da objasnim Kevinu, predmet naše pažnje retko je sam
po sebi dosadan ili zanimljiv. Ništa nije interesantno ukoliko mi
nismo zainteresovani. Uzalud sam čekala da se Kevin dokaže, da
pokaže da je vredan mog žara dok ja sedim skrštenih ruku. Previše
sam tražila od malenog dečaka, koji mi može biti drag samo
onoliko koliko mu ja to dopustim da bude. Bilo je krajnje vreme
da se sretnem s Kevinom makar na pola puta.
Dok sam letela ka njujorškom aerodromu, bila sam prepuna
odlučnosti, optimizma i dobre volje. Ali kad se osvrnem iza sebe,
moram da priznam kako sam najveću strast gajila prema našem
sinu onda kad nije bio tu.
Srećan ti Božić !
Eva



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
27. DECEMBAR 2 0 0 0 .
Dragi Frenkline,
Nakon što me je pažljivo pitala hoću li moći to da podnesem, mama
je večeras priredila malo praznično devojačko veče, ali čini mi se da
je zažalila što je izabrala baš ovaj dan. Desilo se slučajno da je juče
u Vejkfildu u Masačusetsu jedan vrlo debeo, nesrećan čovek - softverski
inženjer po imenu Majkl Mekdermot, za koga sad cela nacija
zna da je ljubitelj naučne fantastike, kao što je većini ljudi na ulici
poznata sklonost našeg sina ka premaloj odeći - ušao u Edžvoter
tehnolodži sa sačmarom, automatskom puškom i pištoljem i ubio
sedmoro svojih kolega. Koliko sam razumela - gle mene, upoznata
sam s detaljima njegovog finansijskog stanja, čak i sa tim da su hteli
da mu oduzmu auto star šest godina - on se nasekirao što su mu
poslodavci obustavili platu zbog neplaćenog poreza.
Nisam mogla a da ne pomislim na tvoje roditelje, pošto žive
nedaleko od Vejkfilda. Tvoj se otac uvek brinuo da njegovi vrhunski
uređaji budu proporcionalni, opsesija koja se svakako proteže i
na njegovo socijalno ponašanje u vidu ispravljanja nepravdi. Tvoji
roditelji sigurno veruju da ih svet fizički apsurdnog, u kome se ne
poštuju materijali, sve više opkoljava.
Kako su odavno odustale od mučnih šarada pozivanja Sonje
Hačadurjan na večerinke i od tolerisanja onih njenih bizarnih
opravdanja kakva je i meni uvek davala objašnjavajući zašto nije
mogla da dođe na premijeru moje školske predstave, ove stare
Moramo da razgovaramo o Kevinu
koke već su mnogo puta probale mamin lahmadžun i ziluge posute
susamom i nisu imale želju da raspredaju o sitnom posluženju.
One su zapravo, uz malo snebivanja zbog počasne gošće, umirale
od želje da razgovaraju o Majklu Mekdermotu. Jedna vremešna
gospođa žalostivo je primetila kako shvata da se mladi čovek može
osećati odbačeno kad su ga prozvali Aljkavac. Moja osorna tetka
Alin promrmljala je da će njena borba s poreskom službom koja
još traje - spornih manje uplaćenih sedamnaest dolara iz hiljadu
devetsto devedeset prve tokom godina su, zbog interesa i zateznih
kamata, narasli do hiljadu trista dolara - možda i nju naterati da
se lati oružja. Ali sve su se fino povlačile preda mnom, prisutnim
ekspertom koji ima uvid u uvrnuti um.
Na kraju sam bila primorana da podsetim te žene kako se
taj debeli usamljenik bez ijednog prijatelja i ja nismo upoznali.
Odjednom mi pade na pamet kako u ovoj zemlji niko danas nije
specijalizovan za obična stara ubistva, kao što ni advokati ne proučavaju
dobre stare božanske zakone. Postoje masakri na radnom
mestu, a postoje i pucnjave u školi, što je sasvim različito polje
specijalizacije, te sam u prostoriji osetila kolektivan stid kao da
su sve pozvale telefonom sektor prodaje, a trebalo je da okrenu
potrošačku službu. Pošto je još opasno pominjati „Floridu" u društvu
ako nisi siguran da su svi na istoj strani, neko je mudro naveo
razgovor na lahmadžun.
U svakom slučaju, ko kaže da se zločin ne isplati? Sumnjam
da će poresko ikada više videti i centa od Aljkavčevih para, a troškovi
parnice protiv ovog četrdesetdvogodišnjeg utajivača poreza
koštaće državu debele pare, mnogo više nego što bi poresko ikad
izmuzlo od njegove plate.
Tako razmišljam sad, naravno, pošto cena pravde nije više apstraktna
stvar u mom životu, već realna suma dolara i centa. A često
mi se vraćaju pojedine scene onog suđenja - građanske parnice.
Krivične parnice gotovo da se i ne sećam.
„Gospođo Hačadurjan", čujem Harvija kako gromoglasno počinje
dodatno ispitivanje, „tužilac je pridao veliki značaj činjenici
145
146 LAJONEL ŠRAJVER
da ste vodili svoju firmu na Menhetnu, dok ste sina prepuštali
brizi stranaca, i da ste, kad su mu bile četiri godine, otputovali
za Afriku."
,,U to vreme nisam znala da nije po zakonu imati svoj život."
„Ali nakon što ste se vratili s tog putovanja, unajmili ste nekoga
da nadgleda svakodnevno poslovanje vaše firme kako biste bili
bolja majka svom detetu?"
„Тако je."
„Niste li vi postali njegov primarni staratelj? Zapravo, niste li
sasvim prestali da upošljavate pomoć sa strane, osim što bi vam
neko povremeno pričuvao dete?"
„Iskreno, prestali smo da unajmljujemo dadilje jer nismo mogli
da nađemo nikoga ko bi trpeo Kevina duže od nekoliko nedelja."
Harvi se smračio. Klijent mu je bio autodestruktivan. Verovala
sam da me to čini posebnom, ali umoran izraz lica mog advokata
govorio mi je da sam uobičajeni tip.
„Ali smatrali ste da mu je potreban kontinuitet i zbog toga ste
prekinuli s tim neprestanim smenjivanjem devojaka. Niste više
radili u kancelariji od devet do pet."
„Тако je."
„Gospođo Hačadurjan, vi ste voleli svoj posao, je li tako? Pružao
vam je veliko lično zadovoljstvo. Stoga je ta vaša odluka predstavljala
znatnu žrtvu, a sve za dobrobit vašeg deteta?"
„Žrtva je bila ogromna", kazala sam. „А i uzaludna."
„Nemam više pitanja, časni sude." Pripremali smo se užasno
dugo; prostrelio me je besnim pogledom.
Jesam li još hiljadu devetsto osamdeset sedme godine pripremala
svoju odbranu? Mada je moje odsustvo iz ŠIK-a na neodređeno vreme
bilo ambiciozan postupak, čin preteranog iskupljivanja, bio je
zapravo kozmetički. Izgledalo je dobro. Nikada nisam zamišljala sebe
kao osobu koja vodi računa o tome šta drugi misle, ali oni koji čuvaju
mračne tajne neizbežno su obuzeti time kako nešto izgleda.
I stoga, kad ste vas dvojica došli na aerodrom da me dočekate,
sagla sam se da zagrlim najpre Kevina. Još je bio u onoj iritantnoj
Moramo da razgovaramo o Kevinu 147
fazi krpene lutke, „trom"; nije mi uzvratio zagrljajem. Ali snaga i
trajanje mog zagrljaja pokazivali su moje preobraćenje i preporod
u Harareu. „Каkо si mi nedostajao!", kazala sam. „Mama ima dva
iznenađenja, dušo! Donela sam ti poklon. Ali mama će ti takođe
obećati da nikada, nikada više neće otići na ovako dug put!"
Kevin se samo još više otromboljio. Ustala sam postiđena i
zagladila mu nemirne čuperke. Igrala sarn svoju ulogu, ali po neprirodnoj
malaksalosti moga deteta posmatrači bi mogli zaključiti da
ga držim okovanog za bojler u podrumu.
Poljubila sam tebe. Mada sam mislila da deca vole da vide kako
im roditelji razmenjuju nežnosti, Kevin je nestrpljivo cupkao i
kevtao i vukao te za ruku. Možda sam grešila. Nikad nisam videla
svoju majku kako ljubi oca. Volela bih da jesam.
Prekinuo si poljubac i promrsio: „Trebaće mu malo vremena,
Evo. Za decu ovog uzrasta tri meseca su čitava večnost. Naljute
se. Misle da se nikad nećeš vratiti."
Taman sam htela da se našalim kako se čini da se Kevin više
iznervirao što se jesam vratila, ali sam se zaustavila; jedna od prvih
naših žrtava porodičnom životu jeste biti laka srca. „Šta mu je to
hhhhhmmm hhhmm?" upitala sam dok te je Kevin i dalje cimao
i kevtao.
„Gricko", rekao si veselo. „Najnovija moda. Dobro, momčino!
Idemo, mališa, da ti pronađemo kesicu tih petrohemikalija što
svetle u mraku!" I odbauljao si niz terminal s Kevinom ostavivši
me da sama guram prtljag.
U kamionetu sam morala sa suvozačevog sedišta da uklonim
nekoliko lepljivih štapića gricka u raznim fazama rastvaranja.
Kevinov entuzijazam prema hrani nije se proširio i na jedenje grickalica;
lizao bi ih i isisao njihov drečavonarandžasti sloj i natopio
ih s dovoljno pljuvačke da počnu da se tope.
„Većina dece, kažu, voli šećer?", objašnjavao si sa žarom. „Е
pa naše voli so." Izgleda da je opsesija natrijum-hloridom bila u
svakom pogledu superiornija od ljubavi prema slatkišima.
„Japanci smatraju da su oni naopaki", rekoh ja bacivši onu gnjecavu
gomilicu kroz prozor. Iako je postojalo usko zadnje sedište,
148 LAJONEL ŠRAJVER
Kevinovo dečje sedište bilo je pričvršćeno između nas, i bilo mi je
krivo što ne mogu da te uhvatim za butinu kako sam navikla.
„Маkа je prdnula", kazao je Kevin prepolovivši razliku između
majke i mame. (Bilo je to baš slatko. Mora da jeste.) „Smrdi."
„То se baš i ne objavljuje na sav glas, Kevine", stegnuto sam
rekla. Pojela sam u Norfoku ono jelo od banana i pirea od pasulja
pre nego što sam uhvatila avion.
„Šta kažeš na Džuniors?", predložio si ti. „То nam je usput, a
i zgodno je za decu."
Nije ličilo na tebe da se ne obazireš na to što sam provela petnaest
sati na putu između Najrobija i Njujorka, i da sam možda
malo umorna, naduta od leta, presita od peciva i sira u avionu i
da nikako nisam raspoložena za bučnu, pozersku, jarko osvetljenu
rupu koju jedino vadi kolač od sira. Potajno sam se nadala da
si pronašao bebisiterku i da ćeš me sam dočekati na aerodromu,
pa da ćeš me odvesti na neko mirno mestašce na piće gde ću ti ja
stidljivo objaviti da sam okrenula novi materinski list. Drugim rečima,
želela sam da pobegnem od Kevina da bih ti poverila koliko
mnogo vremena nameravam da provodim s njim.
„Dobro", kiselo sam rekla. „Kevine, ili jedi te grickalice ili ću
ih skloniti. Nemoj da ih mrviš po celom kamionetu."
„Deca su aljkava, Evo!", razdragano si rekao. „Opusti se!"
Kevin mi uputi zločesti narandžasti pogled i zabi mi gricko u
krilo.
U restoranu Kevin je prezrivo odbio visoku stolicu jer je to za bebe.
Pošto te roditeljstvo očigledno preko noći pretvori u nesnosnog
džangrizavca, stala sam da mu pridikujem: „DOB-RO, Kevine.
Ali UPAM-ti: možeš da sediš kao veliki SAMO ako se TAKO i
ponašaš."
„NJA-NJA, njanjanja. Njanja NJANJA-nja: njanja nja njanja
njanja njanjanja NJANJA njanja nja NJANJA nja njanjanja." Dok
me je podrugljivo izigravao, tako je savršeno skinuo moj strogi
ritam i učiteljski ton da bi mogao napraviti karijeru pevajući tuđe
pesme po pijano-barovima.
Moramo da razgovaramo o Kevinu
„Prekini, Kevine." Trudila sam se da zvučim nehajno.
„Njanjanja, njanjanja!"
Okrenula sam se ka tebi. „Otkad ovo traje?"
„Njanja njanja njanja?"
„Nekih mesec dana. To je samo faza. Prerašće je."
„Njanja njanja njanja. Nja nja njanja njanja. Njanjanja nja."
„Jedva čekam", kazala sam sve više se užasavajući da bilo šta
izustim kako Kevin ne bi to kao papagaj ponovio u nja-nja stilu.
Hteo si da poručiš Kevinu pohovani luk, ali ja sam prigovorila
kako sigurno čitavo popodne jede ta slana sranja. „Vidi", kazao
si. „Као i ti, i ja sam srećan ako išta pojede. Možda mu organizam
traži nešto, jod recimo. Ja kažem, veruj prirodi."
,,U prevodu: i ti voliš te smokije i rebraste čipsove, pa uspostavljaš
vezu s njim preko grickalica. Naruči mu pljeskavicu. Potrebni
su mu proteini."
Dok je konobarica ponavljala našu porudžbinu, Kevin je sve
vreme njanjakao. „NJANJA-nја, njanjanja, njanja nja-nja-nja"
očigledno je značilo „mešana salata, preliv zasebno".
„Baš sladak dečkić", kazala je ona očajnički pogledajući u zidni
sat.
Kad mu je stigla pljeskavica, Kevin je dohvatio visoki brušeni
slanik s ogromnim otvorima i posuo meso s toliko soli da je ličilo
na Kilimandžaro posle skorašnje vejavice. Meni se smučilo, pa
sam posegla preko stola da nožem skinem tu so, ali ti si mi zadržao
ruku. „Zašto ne daš da išta s ovim mališom bude zabavno ili
smešno?", prebacio si mi kroz zube. „I ovo sa solju je faza. I to će
prerasti, a posle, kad poraste, pričaćemo mu o tome, što će mu
uliti osećaj da je još kao mali umeo da bude vrlo osoben. To ti je
život. To je lep život."
„Sumnjam da će Kevin imati poteškoća da se seti svojih lutki."
Iako je osećaj da imam majčinsku misiju, koji me je nosio poslednje
dve nedelje, sve brže slabio, zarekla sam se sebi, Kevinu sam
po dolasku dala obećanje, a posredno i tebi. Duboko sam udahnula.
„Frenkline, donela sam jednu krupnu odluku dok sam bila
tamo."
1 4 9
150 LAJONEL ŠRAJVER
Kelnerica stiže u najnezgodniji čas, kao i uvek kad ste u restoranu,
s mojom salatom i tvojim kolačem od sira. Koraci su joj
škripali po linoleumu. Kevin je prosuo svu so na pod.
„Ova teta ima kaku na licu." Kevin je pokazivao na beleg na
devojčinom levom obrazu, dug sedam-osam centimetara i oblika
recimo Angole. Nanela je tonu korektora preko velike smeđe fleke,
ali šminka joj se gotovo skinula. Kao i svaka maska, prikrivanje
je bilo gore od priznate greške, lekcija koju ću i sama tek kasnije
naučiti. Pre nego što sam uspela da ga sprečim, Kevin se obrati
direktno njoj: „Zašto ne opereš lice? Ukakano je."
Počeh silno da se izvinjavam devojci, kojoj nije bilo više od
osamnaest godina i koja bez sumnje celog života trpi poruge zbog
te mane. Sumorno se nasmešila i uverila me da će mi doneti preliv
za salatu.
Okrenula sam se ka našem sinu. „Znao si da ona fleka nije
'kaka', je li tako?"
„NJANJA nja nja njanja njanja njanja njanja, nja nja njanja?"
Kevin je utonuo u separe, oči mu na pola koplja i cakle se. Uhvatio
se za sto, a nos je naslonio na ivicu, ali po tom izdajničkom
žmirkanju i svetlucanju očiju znala sam da se ispod stola krije kez:
širok, stisnutih usana i neobično usiljen.
„Kevine, ti znaš da si je povredio, je li?", pitala sam ga. ,,Da li
bi voleo da ja tebi kažem kako ti je lice 'ukakano'?"
„Evo, deca ne shvataju da su odrasli ponekad osetljivi na svoj
izgled."
„Jesi li siguran da ne shvataju? To si negde pročitao?"
„Možemo li da ne upropastimo naš prvi zajednički izlazak?",
preklinjao si. „Zašto uvek moraš da misliš sve najgore o njemu?"
„Otkud sad pa to?", pitala sam praveći se zbunjena. „Čini se
pre da ti uvek misliš najgore o meni."
To naivno čuđenje biće mi taktika naredne tri godine. U međuvremenu,
atmosfera se skroz pokvarila za moju objavu, pa sam
rekla šta sam imala bez imalo pompe. Plašim se da su moje namere
zazvučale kao inaćenje: Eto ti sad, pa ti vidi šta ćeš, kad misliš da
sam tako loša majka.
„Ора!", uzviknuo si. „Jesi li sigurna? To je baš krupan korak."
Moramo da razgovaramo o Kevinu 151
„Setila sam se šta si mi rekao za Kevina i pričanje, kako je
možda kasno progovorio jer je želeo da to učini kako valja. E pa i
ja sam perfekcionista. I loše obavljam posao i u ŠIK-u i kao majka.
Na poslu, neprestano uzimam slobodne dane bez najave, a publikacije
kasne. U isto vreme, Kevin se budi i nema pojma ko će ga
tog dana čuvati, njegova majka ili neka očajna najamnica koja će
do kraja nedelje uhvatiti maglu. Nameravam tako najdalje dok
Kevin ne pođe u vrtić. Hej, možda će to valjati čak i za ŠIK. Uneće
se nova perspektiva, sveže ideje. Možda u publikacijama previše
dominira moje viđenje."
„Ti da dominiraš?", ti ćeš užasnut i sablažnjen.
„NJAAAAAA nja njanjanjanja?"
„Kevine, prestani! Sad je dosta! Pusti maku i tatu da pričaju..."
„NJANJANJA, NJA-njanja! NjanjaNJANJA...!"
„Kevine, ozbiljna sam. Prekini s tim nja-nja ili idemo."
„Njanja NJANJA njanja nja, njanja njanja njanjanja nja!"
Ne znam zašto sam mu zapretila odlaskom pošto ništa nije ukazivalo
na to da želi da ostane. Tada sam prvi put iskusila ono što
će mi postati stalna zagonetka: kako kazniti dečaka koji je gotovo
u zen stilu ravnodušan ma šta da mu se uskrati.
„Evo, tako samo još više pogoršavaš..."
„А kako ti predlažeš da ga nateramo da zaveže?"
„Nja njanja NJA njanjanja nja nja njanjanja nja njanjanja!"
Lupila sam mu šamar. Nije bio jak. Kevin je izgledao radosno.
„Gde si naučila taj štos?", upitao si me smrknuto. I jeste bio
štos: bila je to prva rečenica u toku razgovora za stolom koja nije
prevedena u njanjanja.
„Frenkline, bio je sve glasniji i glasniji. Ljudi su počeli da se
okreću."
Kevin je sad zaplakao. Suze su mu, po mom mišljenju, malo
kasno navrle. Nisam se uzbuđivala. Pustila sam ga da plače.
„Osvrću se jer si ga udarila", kazao si u pola glasa podigavši našeg
sina i ugnezdivši ga u krilo kad je njegov plač prešao u vrištanje. „То
se više ne radi, Evo. Ne ovde. Čini mi se da su doneli nekakav zakon
ili slično. Ili bi trebali ako nisu. To se smatra napadom."
„Udarim svoje dete i uhapse me?"
152 LAJONEL ŠRAJVER
„Prihvaćeno je mišljenje da nasilje nije način da saopštiš svoju
poruku. I nego šta nego da nije. Nemoj nikad više tako nešto da
uradiš, Evo. Nikad."
Znači: ja udarim Kevina, ti udariš mene. Sve mi je jasno.
„Možemo li, molim te, da odemo odavde?", hladno sam predložila.
Kevin se stišavao do grcavih jecaja, ali je lako mogao da izvlači
dekrešendo još dobrih deset minuta. Gospode, pa gotovo da sam
ga pomilovala! Kakav mali glumac!
Zatražio si račun. „Teško da su ovo okolnosti u kojima sam
želeo da ja nešto saopštim", kazao si brišući Kevinu nos salvetom.
„Аli i ja imam novosti. Kupio sam nam kuću."
Pogledala sam te u neverici. „Kupio si nam kuću. Nisi pronašao
neku da je ja pogledam. To je već gotov posao."
,,Da je nisam ugrabio, ščepao bi je neko drugi. Uostalom, tebe
to nije zanimalo. Mislio sam da ćeš biti zadovoljna, da će ti biti
drago što je to završeno."
„Ра, zadovoljna sam onoliko koliko to mogu biti kad je reč o
nečemu što uopšte nije ni bila moja ideja."
„Znači, o tome se radi, je li? Ne može da ti se dopadne ništa što
nije tvoj projekat. Pošto nisi sama smislila prigradski ŠIK, onda si
sva nezadovoljna. Pa nek ti je sa srećom ono delegiranje posla u
firmi. To ti ne leži."
Ostavio si izdašnu napojnicu. Bakšiš od tri dolara, zaključila
sam, trebalo je da pokrije ona dobacivanja o ukakanom licu. Pokreti
su ti bili mehanički. Videla sam da si povređen. Tražio si tu kuću
na sve strane, i jedva si čekao da mi saopštiš svoju važnu vest, i
sigurno si bio oduševljen kućom inače je ne bi kupio.
„Izvini", prošaputala sam izlazeći iz restorana, dok su ostali
gosti krišom pogledali u nas. „Samo sam umorna. Drago mi je.
Jedva čekam da je vidim."
„Njanja njanja njanja nja. Njanja njanja njanja nja. Njanja
njanja njanja nja...."
Pomislila sam: Svima u restoranu je laknulo što odlazimo. Pomislila
sam: Postala sam ista kao i oni koje sam nekad sažaljevala.
Pomislila sam: A i dalje mi ih je žao.
Više nego ikada.
Eva



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
1. JANUAR 2 0 0 1 .
Dragi Frenkline,
Nazovi ovo novogodišnjom odlukom jer se već godinama mučim
da ti kažem: kuća mi je bila odvratna. Otkako sam je ugledala. A
nisam je nikad ni zavolela. Svakoga jutra dočekivale su me njene
glatke površine, njen moderan dizajn, njene uglađene horizontalne
konture, i mrzela sam je iz dna duše.
Priznajem da je oblast Najaka, šumovita i na samoj reci Hadson,
bila dobar izbor. Ti si obzirno odabrao okrug Roklend u Njujorku,
a ne neko mesto u Nju Džerziju, u državi u kojoj svakako
ima mnogo divnih mesta za život, ali ima i onaj prizvuk koji bi
me ubio. Sam Najak nije bio rasno odeljen po četvrtima i naoko
se činilo da tu živi srednji stalež. I bio je onako malo neuredan
poput Četama, samo je za razliku od njega oronuo, skroman izgled
Najaka bio iluzija jer se tu već decenijama doseljavao gotovo isključivo
bezobrazno bogat svet. S Glavnom ulicom večno zakrčenom
audijima i BMV-ima, krcatim preskupim vinskim barovima i
lokalima s meksičkom hranom, i skučenim dvosobnim drvenim
kućama na obodu grada koje su se prodavale za sedamsto hiljada
dolara, jedini privid u Najaku bio je da privida nema. Za razliku
od Gledstona, bojim se, relativno nove spavaonice na severu, čiji
je maleni centar grada - s lažnim petrolejkama na ulicama, tarabama
i trgovinama s nazivima poput Stara zalogajnica - otelovljenje
onoga što Britanci nazivaju „kао bombona".
154 LAJONEL ŠRAJVER
Zapravo, srce mi se steglo kad si prvi put ponosno zaorao
svojim kamionetom po dugačkom, pompeznom kolskom prilazu
na Palisejds Parejdu. Ništa mi nisi kazao o kući kako bi me
sasvim „iznenadio". E pa, iznenadila sam se. Ogromna prizemna
kuća od stakla i fasadne cigle s ravnim krovom podsećala je na
prvi pogled na sedište neke uređene čovekoljubne organizacije
za razrešavanje konflikata, koja ne zna šta će s onolikim parama
koje ima, i koja bi dodeljivala „nagrade za mir" Meri Robinson*
i Nelsonu Mandeli.
Zar nikad nismo razgovarali o tome kakvu sam kuću ja zamišljala?
Morao si imati bar nekakvu predstavu o tome. Moja kuća
iz snova bila bi stara, viktorijanska. Ako bi već bila velika, bila bi
visoka, sa dva sprata i potkrovljem, prepuna kutaka i budžaka čija
je prvobitna namena odavno zastarela - prostorija za robove, alatnica,
trapova i sušnica, kuhinjskih liftova i krovnih terasa. Kuća
koja se raspadala, natopljena istorijom koliko i vlagom, kuća čije su
klimave balustrade vapile za detaljnim popravkama subotom dok
se iz prizemlja širi miris pita što se hlade na pultu. Opremila bih
je polovnim sofama čiji je cvetni tapacirung izbledeo i iskrzao se,
zavesama s vrpcama s kićankama kupljenim na dvorišnoj rasprodaji,
izrezbarenim komodama s mutnim staklom. Kraj klupe-ljuljaške
na tremu geranijumi se probijaju iz starog limenog vedra za
mleko. Niko ne bi uramio naše prekrivače ili ih prodao na aukciji
kao retke primerke ranog američkog dezena vredne na hiljade
dolara; bacili bismo ih na krevet i habali. Kao što vuna prikuplja
dlačice i gromuljice, tako bi i ova kuća sakupljala svoj krš: bicikl
probušene gume kome su otkazale kočnice; stolica pravog naslona
čije drvene klinove treba ponovo zalepiti; stara ugaona komoda
od dobrog drveta, ali ofarbana u groznu jarkoplavu boju, za koju
stalno govorim da ću je oljuštiti, ali to nikako da uradim.
Neću dužiti jer ti tačno znaš o čemu ti govorim. Znam da je
takve kuće teško ugrejati, znam da su pune promaje. Znam da bi
septička jama propuštala, računi za struju bili ogromni. Znam da
* Meri Robinson - nekadašnja predsednica Republike Irske i visoki komesar
Ujedinjenih nacija za ljudska prava. (Prim. prev.)
Moramo da razgovaramo o Kevinu 155
bi se silno sekirao jer je stari bunar iza kuće opasno primamljiv
klincima iz kraja pošto mi je slika te kuće toliko živo pred očima
da bih mogla žmureći da predem njeno zaraslo dvorište i sama
upadnem u taj bunar.
Kad sam se izvukla iz kamioneta i stala na polukružni betonski
prilaz pred našim novim prebivalištem, pomislila sam prebivalište,
to je baš prava reč. Moja idealna kuća bila je udobna i zatvorena
za spoljni svet; okrenuti ka reci Hadson (istina, pogled je bio veličanstven),
oni prozori velikih okana oglašavali su večno otvorenu
kuću. Ružičaste šljunčane staze i staze od kamena prostirale su se
poput velikog tepiha na kome piše „Dobro došli!". Fasada kao i
glavni prilaz bili su oivičeni patuljastim žbunjem. Ne crnim orasima
niti samoniklim obiljem kostriša i mahovine, već žbunjem.
A oko njega? Travnjak. Ali ne od one prijatne sveže vrste čije te
lepo cveće živih boja mami na leškarenje s limunadom i pčelama,
već od one žilave, hrapave sorte, nalik na one zelene abrazivne
sunđere za pranje posuđa.
Širom si otvorio vrata. Predvorje se ulivalo u dnevnu sobu veličine
košarkaškog terena, pa potom nekoliko niskih stepenika i tu
se nalazila trpezarija, delimično odeljena od kuhinje pregradom
kroz koju se dodavalo jelo - bez sumnje neko varivo sa sušenim
paradajzom. Još nigde nisam ugledala vrata. Uspaničila sam se
misleći Nemam nigde da se skrijem.
„Reci, zar nije senzacionalno?", kazao si ti.
Odgovorila sam iskreno: „Ostala sam bez teksta."
Pomislila bih da će malo dete pušteno u ogromno neopremljeno
prostranstvo sjajnih parketa koji se presijavaju na blagom suncu
jurcati tamo-amo, klizati se po hodnicima u čarapama, da će
se kikotati i divljati, nimalo uznemireno antiseptičnom pustarom
- pustarom, Frenkline - u koju je bačeno. Umesto toga Kevin se
obesio o tvoju ruku poput balasta, te smo morali da ga poteramo
da ,,ide da istražuje". Dovukao se do sredine dnevne sobe i seo.
Pregrmela sam ne jedan trenutak otuđenja od svog sina, ali tog
trenutka - oči mu kao u siročeta iz filma Eni, mutne kao da su
premazane voskom, ruke mu pale na parket poput ribe na dok
- nisam mu se mogla osećati bližom.
156 LAJONEL ŠRAJVER
„Moraš da vidiš našu spavaću sobu", kazao si i uzeo me za ruku.
„Svetlarnik je spektakularan!"
„Svetlarnik!", rekla sam veselo.
Svi uglovi u našoj ogromnoj sobi bili su kosi, plafon nagnut.
Sve je izgledalo neskladno, a očigledno nepoverenje u standardne
paralele i prave uglove, kao i averzija kuće uopšte prema ideji
zasebnih soba, ulivali su osećaj nesigurnosti.
„Baš je posebna, a?"
„Posebna je!" U jednom neodređenom trenutku u devedesetim
sve te silne površine od tikovine postaće passe. Još nismo stigli
dotle, ali predosećala sam da će to vreme doći.
Pokazao si mi ugradenu korpu za rublje od tikovine, vešto
napravljenu da služi i kao klupa s vrišteće žutim jastučetom privezanim
za poklopac. Povukao si klizna vrata plakara s točkićima.
Svi pokretni delovi kuće bili su nečujni, glatkih površina. Vrata
plakara nisu imala kvake. Ništa od drvenarije nije imalo ručke.
Fioke su imale blaga udubljenja. Kuhinjski kredenci otvarali su
se na pritisak i zatvarali uz tihi škljocaj. Frenkline, čitava je kuća
bila na sedativima!
Izveo si me kroz klizna vrata na trem. Pomislih - imam trem.
Nikad neću povikati ,,Na verandi sam!" već ,,Na tremu sam!".
Rekoh sebi da je to samo reč. Ipak, platforma je vapila za roštiljanjem
s komšijama, što baš i nisam volela. Fileti sabljarke bili bi
jednog časa nepečeni, a već sledećeg prepečeni, a ja bih se iznervirala.
Dragi, znam da zvučim nezahvalno. Natražio si se, preuzeo si
na sebe zadatak da nam pronađeš kuću s istom ozbiljnošću kao da
tražiš lokaciju za Žilet. Sad imam bolju predstavu o tome koliko
je teško pronaći kuću na prodaju u ovom kraju, pa verujem da su
sve ostale kuće u opticaju bile skroz odvratne. A ova to nije bila.
Oni što su je sazidali nisu štedeli. (Teško onima koji ne štede. Ja
valjda znam jer su to oni putnici koji preziru ŠIK zbog odmora u
„stranim" zemljama toliko prijatnim da ih nazivaju predsmrtnim
iskustvima.) Drvo je bilo preterano skupo (i ne samo u tom smislu
preterano), česme pozlaćene. Prethodni vlasnici tražili su da
Moramo da razgovaramo o Kevinu 157
se kuća sazida tačno po njihovim zahtevima. Kupio si nam tuđu
kuću iz snova.
Mogla sam ih zamisliti. Naš marljivi bračni par probijao se svojim
radom od bednih iznajmljenih stanova, preko niza osrednjih
kuća s međuspratom, i konačno: nasledstvo, skok akcija na berzi,
unapređenje. Napokon mogu da priušte sebi i sazidaju iz temelja
kuću za kakvom im srce žudi. Par bdi nad nacrtima, smišlja gde
da skrije sve plakare, kako da se nesmetano prolazi od dnevnog
boravka do radne sobe („Pomoću VRATA!", dođe mi da vrisnem,
ali sada je prekasno za moje dosadne savete). Svi ti novi uglovi
izgledaju tako moćno na papiru. Čak je i ono žbunje od pola cola
baš preslatko.
Ali ja imam jednu teoriju o kućama iz snova. Nije to za džabe
što se i za bezumnu grešku i za skupoceno sređenu kuću kaže da su
„ludilo". Zato što nikad nisam videla dom iz snova koji je stvarno
valjao. Poput našeg, neki nisu bili tako loši, ali i potpuni promašaji
bili su podjednako česti. Deo problema krije se u tome što, ma koliko
novca potrošio na lajsne od hrastovine, kuća bez istorije neizostavno
je jeftina u jednom drugom smislu. S druge strane, čini se
da srž problema leži u prirodi same lepote, neobično neuhvatljive
osobine koju retko možeš direktno kupiti. Ona uvek izmiče pred
prevelikim trudom. Nagrađuje neusiljenost, a pre svega izvoleva
da dođe kad joj se ćefne, slučajno. Na svojim putovanjima postala
sam ljubitelj redimejda*: snop svetla na oronuloj oružani iz hiljadu
devetsto četrnaeste godine, zaboravljeni bilbord čiji su se slojevi
razlistali u prekrasan pentimento kolaž koka-kole, ševroleta i paste
za brijanje, jeftini pansioni čiji se olinjali jastučići savršeno slažu,
na onaj neplanirani način, sa zavesama izbledelim od sunca što
se vijore na vetru.
Na neobjašnjiv način ovaj se gledstonski Ksanadu, gredu po
gredu, otelotvorio u poražavajuće razočaranje. Jesu li možda građevinci
fušarili, osioni arhitekta po svome sprovodio one detaljno
* Redimejd (engl. Readymade, fr. objet trouve) - pravac u umetnosti čiji je
osnivač francuski dadaista Marsel Dišan. Umetnička dela stvaraju se od svakodnevnih
predmeta koji imaju utilitarnu funkciju. (Prim. prev.)
158 LAJONEL ŠRAJVER
razrađene planove? Ne, ne. Sve do mučno golih kuhinjskih elemenata
vizionarski nacrti bili su poštovani do zadnjeg slova. Taj
mauzolej na Palisejds Parejdu ispao je tačno onako kako su tvorci
to želeli i baš to ga je i činilo tako depresivnim.
Da budemo iskreni, jaz između sposobnosti većine ljudi da
stvore lepotu ni iz čega i pukog prepoznavanja kad je vide širok je
koliko i Atlantski okean. I tako, uz sve dokaze koji govore suprotno,
prvobitni vlasnici možda su imali vrlo dobar ukus; još je veća
grehota ako jesu. Činjenica da su to dvoje sagradili strahotu svakako
nije pobijala moju teoriju da su oboje i sami odlično znali da
je kuća užasna. Bila sam još ubeđena da ni muž niti žena nikada
nisu jedno drugome priznali kakav je promašaj ispala ova sterilna
grozota, da su oboje održavali privid da je to kuća njihovih snova,
dok su u isto vreme oboje zasebno kovali plan, od dana kad su se
uselili, kako da pobegnu odatle.
I sam si kazao da je kuća stara samo tri godine. Tri godine? Pa
toliko je bilo potrebno samo da se sagradi! Ko se toliko mučio
samo da bi se odselio odatle? Možda je gospodin kućevlasnik dobio
premeštaj u Sinsinati, ali u tom slučaju morao je prihvatiti posao.
Šta bi ga drugo moglo oterati kroz ta neugledna vrata sem odvratnosti
prema sopstvenoj kreaciji? Ko bi mogao iz dana u dan da živi
tamo gde mu je nedostatak mašte doslovce okamenjen?
„Zašto su je ljudi koji su sagradili ovu kuću", pitala sam te dok
si me vodao po isklesanom dvorištu, „prodali tako brzo? Nakon
što su sazidali građevinu koja je očigledno vrlo - ambiciozna."
„Koliko sam shvatio, oni su valjda krenuli svako svojim
putem."
„Razvode se."
„Ра nije sad stoga ova kuća ukleta ili tako nešto."
Začuđeno sam te pogledala. „Nisam to ni rekla."
„Kad bi kuće nosile sa sobom takve stvari, ne bi u celoj zemlji
bilo straćare bezbedne za srećan brak."
Ukleta? Očigledno si naslutio da smo - ma koliko beg u predgrađe
bio naizgled mudar - veliki parkovi, svež vazduh, dobre
škole - zabrinjavajuće zalutali. Ali ono što me sada čudi nije tvoja
slutnja, već tvoja sposobnost da je ignorišeš.
Moramo da razgovaramo o Kevinu
Što se mene tiče, ja nisam imala predosećaje. Samo sam se
čudila kako to da sam se, posle Letonije i Ekvatorijalne Gvineje,
našla u Gledstonu u državi Njujork. Kao da stojim na obali Far
Rokaveja za vreme plime otpadnih voda, jedva sam uspevala da
održim ravnotežu dok me je naša nova imovina zapljuskivala, talas
za talasom, užasnom fizičkom rugobom. Kako ti to nisi video?
Možda zato što si uvek imao sklonost ka zaokruživanju. U
restoranu, ako bi uz napojnicu od petnaest posto račun iznosio
sedamnaest dolara, ti bi ostavio dvadeset. Ako bismo proveli dosadno
veče s novim poznanicima, ja bih ih otpisala; ti bi želeo da im
pružiš još jednu šansu. Kad je ona Marina, mlada Italijanka koju
sam jedva poznavala, prenoćila kod nas u stanu dve noći, a tebi
potom nestao sat, ja sam se penila od besa; ti si bio još ubeđeniji
da si ga ostavio u teretani. Ručak sa Brajanom i Luizom trebalo je
da bude zanimljiv? Bio je zanimljiv. Ti si izgleda umeo da žmiriš
i tako zaobliš oštre ivice. Dok si me vodio u veliki obilazak naše
nove kuće, tvoje ponašanje nametljivog trgovca odudaralo je od
toplog pogleda u tvojim očima koji me je preklinjao da pristanem.
Pričao si bez prestanka kao da si na spidu, a nagoveštaj histerije
fatalno je odavao tvoje sopstvene sumnje da kuća na Palisejds
Parejdu u broju 12 nije vrsni arhitektonski podvig, već razmetljivi
promašaj. Ipak, uz pomoć složene kombinacije optimizma, žudnje
i šepurenja, ti ćeš je zaokružiti. Mada je gruba reč za to laganje,
neko bi mogao ustvrditi da je obmanjivanje varijanta velikodušnosti.
Na kraju krajeva, ti si na Kevinu uvežbavao zaokruživanje
otkad se rodio.
Ja, ja sam ti sitničar. Volim da su mi fotogralije fokusirane.
Možda će ovo biti tautologija, ali volim ljude samo onoliko koliko
ih volim. Vodim emotivni život takve aritmetičke preciznosti, koji
ide i po dve-tri cifre iza decimale, da sam čak spremna da razmišljam
o stepenu prijatnosti svog rođenog sina. Drugim rečima,
Frenkline, ja ostavljam sedamnaest dolara.
Nadam se da sam te tad ubedila kako mislim da je kuća predivna.
Bila je to prva krupna odluka koju si samostalno doneo u naše ime,
159
160 LAJONEL ŠRAJVER
i nisam htela da se popišam po tome samo zato što sam na pomisao
da ću živeti u njoj imala želju da presečem vene. Zaključila sam
kako objašnjenje ne leži u tome što ti se ukus razlikuje od mog, ili
što ga uopšte nemaš; stvar je bila u tome što si vrlo sugestibilan.
Nisam bila tu da ti šapućem na uho o kuhinjskim liftovima. U
mom odsustvu vratio si se ukusu svojih roditelja.
Ili osavremenjenoj verziji istog. Kuća na Palisejds Parejdu ubitačno
je stremila da bude ,,u trendu"; kuća koju su tvoji roditelji
sazidali u Glosteru u Masačusetsu bila je tradicionalna novoengleska
dvospratnica. Ali izrada u stilu „nе štedeti ni na čemu" i naivna
vera u Lepotu bila je nepogrešiva.
Nisam se uvek rugala kad sam se smejala motu tvog oca „Sve
je u materijalu". U određenoj meri uviđala sam vrednost ljudi koji
prave stvari i to najvišeg standarda: Herb i Gledis sagradili su sebi
kuću, sami su sušili losose, sami su proizvodili pivo. Ali nikad
nisam upoznala par koji živi isključivo u tri dimenzije. Tvog sam
oca videla uzbuđenog jedino zbog okvira za kamin od javorovog
drveta i crnog piva s kremastom penom, i verujem da je stalna
fizička savršenost ono što ga je ushićivalo; sedenje pred vatrom i
ispijanje piva bili su od sporednog značaja. Tvoja je majka kuvala
s preciznošću hemičara i uvek smo dobro jeli kad bismo im došli
u posetu. Njen kolač od malina sa šamom od belanaca kao da je
bio isečen iz časopisa, ali sam svaki put imala snažan osećaj da je
kolač sam po sebi bio cilj, a jedenje kolača, zasecanje njene kreacije,
svojevrsni vandalizam. (Baš interesantno da je tvoja majka
mršava kao kostur sjajna kuvarica, a uopšte nema apetit.) Ako
serijska proizvodnja robe zvuči mehanički, baš takva je i bila. Uvek
bi mi malčice laknulo kad bismo izašli iz kuće tvojih roditelja, a
oni su bili tako fini prema meni, čak i previše, da sam se osećala
nepristojno.
Međutim, sve je u njihovoj kući bilo uglačano do visokog,
čistog sjaja, toliko odsjaja da bi se prikrila činjenica kako ispod
nema ničega. Nisu čitali; bilo je nešto knjiga, komplet enciklopedija
(hrbati boje vina davali su toplinu radnoj sobi), ali jedine
često otvarane knjige bili su „uradi sam" priručnici, uputstva za
upotrebu, kuvari i raskupusane knjižice Kako šta funkcioniše, prvi
Moramo da razgovaramo o Kevinu 161
i drugi tom. Njima uopšte nije bilo jasno zašto bi neko tražio film
s tužnim krajem ili kupio sliku koja nije lepa. Imali su najkvalitetniji
stereo-uređaj sa zvučnicima koji su koštali po hiljadu dolara,
ali samo pregršt kompakt-diskova lakih nota i najlepših pesama:
Operski dragulji, Najveći hitovi klasične muzike. To zvuči kao da
su bili lenji, ali ja pre verujem da su bili bespomoćni: nisu znali
čemu služi muzika.
To bi se moglo reći za život uopšte kad je reč o tvojoj porodici:
nisu znali čemu služi. Oni vole mehanizam života; znaju kako da
uklope sve zupčanike, ali veruju da stvaraju spravu zarad same
sprave, poput onih ukrasnih drangulija po stočićima, onih visećih
srebrnih metalnih kuglica što se zaludno sudaraju i ljuljaju tamo-
-amo dok se od trenja konačno ne umire. Tvoj otac bio je duboko
razočaran kad im je kuća bila završena, ne zato što je imala neku
falinku, već zato što nije. Staklena tuš-kabina što se hermetički
zatvarala i snažan tuš bili su besprekorno ugrađeni, i baš kao što
je otišao da kupi običnu ,,daj šta daš" kolekciju best of diskova da
bi imao šta da pušta na svom vrhunskom stereo-uređaju, lako sam
ga mogla zamisliti kako istrčava iz kuće da se uvalja u blato kako
bi taj tuš imao svakodnevni raison d'etre. Kad smo kod toga, njihova
je kuća toliko uredna, sjajna i čista, opremljena svakojakim
napravama što melju i seckaju, što odmrzavaju i režu đevreke, da
se činilo da joj stanovnici nisu potrebni. U stvari, njeni stanari što
su povraćali, srali i prolivali kafu bili su jedini izvori prljavštine u
inače besprekornoj samodovoljnoj životnoj sredini.
Ti i ja smo, naravno, pričali o svemu tome za vreme tih poseta
- i to iscrpno jer smo se, siti do guše i četrdeset minuta udaljeni od
najbližeg bioskopa, zabavljali jedino analiziranjem tvojih roditelja.
Poenta je u sledećem, kad je Kevin... onog četvrtka... pa, nisu bili
za to spremni. Nisu kupili odgovarajući aparat, poput onog njihovog
nemačkog sokovnika, koji bi obradio taj obrt događaja i dao
mu nekakav smisao. Ono što je Kevin učinio nije bilo racionalno.
Motor zbog toga nije radio nečujnije, dizalica nije bila efikasnija;
nije se moglo napraviti pivo niti dimiti losos. Nije pomagao vršenju
računskih operacija; taj čin je bio fizički idiotski.
162 LAJONEL ŠRAJVER
A ironija je u tome da tvoji roditelji, iako su uvek osuđivali
to što Kevin nema protestantsku preduzimljivost, imaju mnogo
više zajedničkog s njim od bilo koga drugog koga poznajem. Ako
oni ne znaju čemu služi život, šta bi s njim, ni Kevin to ne zna;
interesantno, i tvoji roditelji i tvoje prvenče gnušaju se slobodnog
vremena. Tvoj je sin uvek direktno napadao dokolicu, prema
kojoj je osećao averziju, što podrazumeva izvesnu hrabrost kad
bolje razmisliš o tome; on se nikad nije zavaravao time da korisno
upotrebljava svoje vreme samo time što će ga nečim ispuniti.
O, ne - setićeš se da je satima sedeo, durio se i mrko gledao ne
radeći ama baš ništa sem proklinjući svaki sekund i svaki minut
subotnjeg popodneva.
A naravno, za tvoje je roditelje zastrašujuća pomisao na to da
nemaju nikakvog posla. Oni nemaju, poput Kevina, snage da se
suoče s prazninom. Tvoj je otac večito čačkao, podmazivao mehanizam
svakodnevnog života iako su ga dodatne pogodnosti, kad
bi sve završio, samo opterećivale sa još više odvratnog slobodnog
vremena. Štaviše, kad je ugradio filtere za vodu ili sistem za navodnjavanje
bašte, nije imao pojma šta je to pokušao da poboljša.
Tvrda voda pružala mu je bajnu mogućnost da redovno, marljivo
struže kamenac s posude za sušenje sudova kraj sudopere, a i više je
voleo da sam zaliva baštu. Razlika je u tome što bi tvoj otac svesno
ugradio filter za vodu bez ikakvog opravdanog razloga, a Kevin ne
bi. Bezrazložnost nikada nije smetala tvom ocu. Život je za njega
skupina ćelija i električnih impulsa, život jeste materija, i zato je
sve u materijalu. I taj ga prozaični koncept zadovoljava - ili ga je
bar zadovoljavao. A evo u čemu je razlika: i Kevin veruje da je sve
u materijalu. Samo njega materijali nimalo ne zanimaju.
Nikad neću zaboraviti kad sam prvi put posle četvrtka otišla
kod tvojih roditelja. Priznajem da sam odlagala tu posetu i tu
sam se ponela slabićki. Verujem da bi mi bilo neizmerno teško
čak i da si ti mogao da pođeš sa mnom, ali su trajno poremećeni
odnosi u braku to, naravno, sprečili. Sama, bez vezivnog tkiva
njihovog sina, suočila sam se sa surovom činjenicom da nismo
više organski povezani, i verujem da su i oni osetili isti taj prekid
veze. Kad je tvoja majka otvorila vrata, lice joj je prebledelo, a kad
Moramo da razgovaramo o Kevinu 163
me je pozvala da uđem, bilo je to kao da je ljubazno uvela u kuću
prodavca usisivača.
Bilo bi nepravedno nazvati tvoju majku uštogljenom, ali ona
silno drži do formalnosti. Voli da zna šta treba da učini sad, a
šta posle. Zato je toliki poklonik punih obroka. Ona nalazi mir u
utvrđenom redosledu, supa pre ribe, i ne protivi se, kao što bih
se ja protivila, toj otupljujućoj rutini gde kuvarica svaki dan, od
jutra do mraka, provede u pripremanju jela, serviranju i pranju
sudova za doručak, ručak i večeru. Ona se, za razliku od mene,
ne bori protiv konvencija kao vida sputavanja; ona je generalno
dobronamerna ali nemaštovita osoba, i zahvalna je što postoje
pravila. Avaj, čini se da, zasad, ne postoji propisana etikecija za
popodnevni čaj s bivšom snahom nakon što ti je unuk počinio
masovno ubistvo.
Uvela me je u salon za prijem gostiju, a ne u dnevnu sobu, što
je bila greška; rigidnost visokih naslonjača samo je još više kontrastirala
činjenici da su Pravila narušena. Boje somota, morskozelena
i prljavoroze, bile su u takvom neskladu s jarkim, bleštavim
podtekstom moje posete da su se činile ustajale ili blago mučne;
bile su to boje buđi. Tvoja majka pobeže u kuhinju. Taman sam
htela da joj doviknem da se ne muči jer stvarno nisam mogla da
pojedem ni zalogaj kad sam shvatila da bi bilo okrutno uskratiti
joj to zamajavanje na kome je bila toliko zahvalna. Čak sam uspela
da se nateram i pojedem jednu onu njenu rolnicu sa sirom, mada
mi je posle pripala muka.
Gledis je tako nervozna, napeta žena da joj je njena krutost - pri
tom ne mislim da ne ume da bude srdačna ili ljubazna - njena telesna
krutost očuvala gotovo isti izgled. Istina, bore na njenom čelu
namreškale su se dajući joj večito zbunjeni izraz; šarala je očima na
sve strane unezverenije nego obično, a na licu joj se, naročito kad
nije znala da je gledam, očitovala izgubljenost koja mi je govorila
da je sigurno tako izgledala kao devojčica. Celokupni izgled odavao
je obolelu ženu, ali detalji koji su doprineli takvom izgledu bili su
toliko sitni da ih fotoaparat ne bi uhvatio na slici.
Kad je tvoj otac došao iz podruma (čula sam kako se uspinje
uz stepenice i obuzeo me je užas; iako mu je bilo sedamdeset i pet
164 LAJONEL ŠRAJVER
godina, oduvek je bio živahan čovek, a koraci su mu sad bili spori
i teški), promene na njemu uopšte nisu bile neprimetne. Pamučno
radno odelo visilo je na njemu u teškim naborima. Prošlo je samo
šest nedelja i bila sam šokirana da je moguće za to vreme izgubiti
toliko kilograma. S njegovog ogrubelog lica nestalo je sve meso:
donji kapci opustili su se i otkrili crvene ivice; obrazi su mu visili
kao u psa-tragača. Osetih grižu savesti, pod uticajem snažnog uverenja
Meri Vulford da neko mora snositi krivicu. Ali to je uverenje
delio i tvoj otac. On nije osvetoljubiva osoba, već penzionisani
izradivač elektronskih strojeva (previše savršeno, pravio je mašine
što prave mašine) koji je pitanjima kolektivne odgovornosti i
poboljšanja poslovne prakse prilazio s velikom ozbiljnošću. Kevin
je ispao defektan, a ja sam bila proizvođač.
Porcelanska šoljica za čaj zazveckala mi je na pozlaćenoj tacni,
pa se osetih trapavo. Upitala sam tvog oca kako mu napreduje
bašta. Izgledao je zbunjeno, kao da je zaboravio da ima baštu.
„Borovnice su", prisetio se čemerno, ,,tek počele da nose." Reč
nositi visila je u vazduhu. Borovnice možda, ali tvoj otac nije još
mogao ni sa čim da se nosi.
„А grašak? Uvek si gajio tako divan grašak šećerac."
On zažmirka. Izbilo je četiri sata. Nije mi ništa odgovorio u vezi
s graškom, a naše ćutanje postade užasno ogoljeno. Izneli smo na
videlo da mene uopšte nikad nije bilo briga za njegov grašak kad
sam ga ranije za to pitala, a da mi je on svaki put odgovarao bez
imalo želje da to čini.
Oborila sam pogled. Izvinila sam se što nisam ranije došla da
ih obiđem. Nisu kazali ništa kao u redu je, razumemo. Nisu rekli
ništa, nisu uopšte progovarali, pa sam ja nastavila da pričam i
pričam.
Rekla sam im kako sam htela da odem na sve sahrane ukoliko
nisam bila nepoželjna. Tvoji roditelji nisu bili zbunjeni ovim
nelogičnim nastavkom; mi smo razgovarali o četvrtku praktično
otkad je tvoja majka otvorila vrata. Kazala sam im kako nisam
htela da ispadnem neosećajna, pa sam prethodno telefonirala
roditeljima; neki su samo spustili slušalicu. Drugi su me prekliMoramo
da razgovaramo o Kevinu 165
njali da ne dođem; moje prisustvo bilo bi nepristojno, kazala je
Meri Vulford.
A onda sam im ispričala o Telmi Korbit - sećaš je se, njen sin
Deni bio je onaj štrkljasti riđokosi dečko, glumac koji je obećavao
- koja je bila toliko srdačna da sam se postidela. Usudila sam se
da kažem tvojoj majci kako tragedije izgleda bude u ljudima svakojake
neočekivane osobine. Kazala sam kako neki ljudi (mislila
sam na Meri Vulford) kao da se uvuku u najlon, vakuumiraju se
poput one izletničke hrane, i ništa im drugo ne preostaje do da se
preznojavaju u sopstvenom paklu. A drugi, čini se, imaju sasvim
suprotan problem, kao da ih je nesreća umočila u kiselinu što im
je sljuštila spoljni sloj kože koji ih je nekad štitio od praćki i strela
tuđih strahotnih usuda. Za tu vrstu ljudi samo hodanje ulicom
po tragu zlih kobi raznih neznanaca postaje agonija, mučno probijanje
kroz sveži razvod ovog ovde čoveka ili neizlečivi rak grla
one tamo žene. I oni su takođe u paklu, ali to je svačiji pakao, to
veliko, beskrajno more toksičnog otpada.
Sumnjam da sam to tako lepo sročila, ali jesam kazala kako je
Telma Korbit od onih ljudi čija je lična patnja postala odvod za
tuđu. I nisam, naravno, uputila tvoje roditelje u sve detalje tog telefonskog
poziva, ali su me preplavila sećanja na ceo taj razgovor:
Telma je smesta izrazila divljenje prema „hrabrosti" koja mi je
sigurno trebala da joj telefoniram i odmah me je pozvala na Denijevu
sahranu, ali samo ako mi nije suviše bolno da dođem. Kazala
sam Telmi kako bi mi to pomoglo da izrazim žaljenje povodom
smrti njenog sina i prvi put shvatila da se ne ponašam samo po
propisu, govorim ono što bi trebalo. Telma mi je onako uzgred
ispričala kako je Deni dobio ime po lancu restorana u koji su ona i
njen muž prvi put izašli na sastanak. Umalo da je sprečim da nastavi
jer sam verovala da će mi biti lakše budem li što manje znala o
njenom detetu, ali ona je očigledno smatrala kako će nam obema
biti bolje ako saznam koga je zapravo moj sin ubio. Ispričala mi je
kako se Deni pripremao za prolećnu školsku predstavu, Ne pijte
vodu Vudija Alena, i da mu je pomagala da uvežba ulogu. „Valjali
smo se od smeha", kazala je ona. Rekla sam kako sam ga gledala
166 LAJONEL ŠRAJVER
u Tramvaju zvanom želja prošle godine i kako je (malo sam preuveličala)
bio sjajan. Bilo joj je veoma drago, makar zato što njen
sin nije bio za mene samo statistički podatak, ime iz novina, ili
mučenje. Onda je kazala kako se pita nije li meni teže nego svima
njima. Ustuknula sam. Kazala sam da je to nepošteno; na kraju
krajeva, ja još imam svog sina, a ono što je potom rekla snažno me
je pogodilo. Kazala je: „Imate li? Imate li ga zaista?" Nisam joj na
to odgovorila, već sam joj zahvalila na ljubaznosti, a onda smo se
obe pogubile u takvoj zbrci međusobnog zahvaljivanja - gotovo
bezlične zahvalnosti što nisu baš svi na svetu jednostavno grozni
- da smo se obe zaplakale.
I tako sam, kao što sam ispričala tvojim roditeljima, otišla na
Denijevu sahranu. Sedela sam u dnu. Nosila sam crninu mada
to na današnjim sahranama nije više moderno. A onda, kad sam
prišla Telmi da joj izrazim saučešće, pružila sam joj ruku i rekla:
„Iskreno žalim zbog svog gubitka." To sam rekla, lapsus, gaf,
ali sam smatrala da će biti još gore ako se ispravim - „zbog tvog
gubitka, hoću reći". Tvoji su roditelji mislili da bulaznim. Samo
su zurili u mene.
Konačno sam se spasla pribegavši logistici. Sam pravni sistem je
mašina i mogla sam da opišem njegov mehanizam, kao što je tvoj
otac meni jednom poetski lucidno objašnjavao kako funkcioniše
katalitički konvertor. Kazala sam im kako je protiv Kevina podignuta
optužnica i da je zadržan u pritvoru bez prava na kauciju, i
nadala sam se da će ta terminologija, toliko poznata s televizije,
pomoći. Ali nije. (Koliko je značajan interfejs od tvrdog stakla
tog ekrana. Gledaoci ne žele da im te serije svojevoljno uleću u
domove, kao što ne žele da se tuđ izmet izliva iz njihovih toaleta.)
Kazala sam kako sam unajmila najboljeg advokata kog sam našla
- što je naravno značilo najskupljeg. Mislila sam da će tvoj otac
biti zadovoljan; on je sam uvek kupovao samo najbolje. Prevarila
sam se.
Tmurno mi je upao u reč: „Čemu to?"
Nikad ga nisam čula da je i za šta u životu postavio to pitanje.
Divila sam se toj iznenadnoj promeni. Ti i ja uvek smo im se iza
leđa rugali što su duhovno jalovi.
Moramo da razgovaramo o Kevinu 167
„Ра nisam sigurna, ali to se dalo očekivati... Da Kevin prođe
što bolje može, valjda." Namrštila sam se.
„Је li to ono što želiš?", upita tvoja majka.
„Nije... Ono što ja želim jeste da vratim vreme unazad. Bolje da
se nikad nisam ni rodila, ako se tako ovo moglo izbeći. Ne mogu
dobiti ono što želim."
„Ali ti bi želela da bude kažnjen?", navaljivao je tvoj otac. Pazi,
nije zvučao gnevno; nije imao snage za to.
Plašim se da sam se nasmejala. Ispustila sam samo utučeno ha.
To je ipak bilo neprilično. „Izvinjavam se", objašnjavala sam. „Ali
neka im je sa srećom. Gotovo šesnaest godina pokušavala sam da
kaznim Kevina. Ma šta mu ja uskratila, njemu do tog ionako nije
bilo stalo. Šta će sud za maloletnike države Njujork učiniti? Poslati
ga u sobu? I to sam probala. Nije imao potrebu ni za čim izvan
sobe, a ni u njoj; i šta to vredi? A teško da će uspeti da ga posrame.
Patnju mogu osetiti samo oni ljudi koji imaju savest. Možete kazniti
isključivo one ljude koji imaju nadanja što se mogu osujetiti ili
veze što se mogu prekinuti, kojima je stalo do toga šta se o njima
misli. Možete zaista kazniti jedino one ljude koji u sebi već imaju
bar malo dobrote."
„Ваr ga mogu sprečiti da naudi još nekome", reče tvoj otac.
Oštećeni proizvod povlači se sa tržišta. Prkosno sam kazala:
„Ра povedena je kampanja da mu se sudi kao odraslome i dosudi
smrtna kazna."
„Каkо se ti osećaš u vezi sa tim?", upitala me je tvoja majka.
Blagi bože, tvoji su me roditelji pitali hoće li se deonice Štapa i
kanapa pojaviti na berzi; pitali su me mislim li da one naprave
na paru peglaju pantalone podjednako dobro kao obične pegle.
Nikada me nisu pitali šta osećam.
„Kevin nije punoletan. Ali hoće li biti išta drugačiji kad to postane?"
(Možda i postoje tehnički različite podvrste, ali masakr na
radnom mestu zapravo je samo odrasla verzija školske pucnjave.)
„Iskreno rečno, nekih dana", zloslutno sam gledala kroz njihov
francuski prozor, „zaista poželim da ga osude na smrt. Da se sve
već jednom završi. Ali tako bih se ja lako izvukla."
168 LAJONEL ŠRAJVER
,,Ne kriviš valjda sebe, dušo!", upade tvoja majka, mada nervozno;
ako i jesam, ona to nije želela da zna.
„Gledis, on mi nikada nije naročito prijao." Pogledala sam je
pravo u oči, kao majka majku. „Shvatam da je uobičajeno da roditelji
svom detetu strogo kažu 'Volim te, ali mi ne prijaš uvek'. Ali
kakva je pa to ljubav? Čini mi se da se to svodi na 'Marim ja za
tebe - što će reći, još možeš da me povrediš - ali ne podnosim da
si mi u blizini'. Ko želi da bude tako voljen? Da mogu da biram,
batalila bih duboke krvne veze i zadovoljila se time da nekome
prijam. Pitam se da li bi mi više značilo da me je moja majka uzela
u naručje i kazala 'Prijaš mi'. Pitam se nije li ipak važnije da ti
društvo tvoje dece prija."
Postidela sam ih. Štaviše, učinila sam upravo ono na šta me je
Harvi već upozorio da ne činim. Oboje su kasnije bili saslušani i
delići ovog mog ubitačnog malog govora bili su navođeni od reči
do reči. Ne verujem da su tvoji roditelji hteli da mi naude, ali bili
su pošteni građani, a ja im nisam dala nikakav razlog da me zaštite.
Mislim da to nisam ni htela.
Kad sam se užurbala spremajući se da odem i spustila na sto
svoj ledeni čaj, oni se pogledaše u oči, izbezumljeni iako im je laknulo.
Sigurno su uvideli kako im se više neće ukazati prilika za ovo
opušteno ćaskanje uz šolju čaja, i možda su, usred noći, mučeni
nesanicom, razmišljali o pitanjima koja je trebalo da mi postave.
Bili su, naravno, srdačni, i pozvali su me da dođem kad god poželim.
Tvoja me je majka uveravala da me oni, uprkos svemu, i dalje
smatraju članom porodice. Njihova mi se širokogrudost činila
manje iskrena nego što bi to bila šest nedelja ranije. U to vreme,
pomisao na to da budem deo bilo koje porodice činila mi se primamljivom
koliko i da se zaglavim u liftu između spratova.
„Samo još nešto." Tvoj me otac uhvati za ruku na vratima i
ponovo mi postavi ono pitanje koje je čitavog svog života izbegavao.
„Razumeš li ti zaštoV'
Plašim se da bi ga moj odgovor samo odvratio od postavljanja
takvih pitanja jer su odgovori vrlo često sasvim nezadovoljavajući.
Srećna ti Nova godina, dušo !
Eva



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
6. JANUAR 2 0 0 1 .
Dragi Frenkline,
Elektorski kolegijum upravo je potvrdio izbor predsednika republikanca
i sigurno ti je drago zbog toga. Ali uprkos tome što si se
izdavao za seksistu, reakcionara što maše zastavicama, kao otac bio
si dobar mali liberal, izričit u vezi s telesnim kažnjavanjem i nenasilnim
igračkama kao što su to vremena nalagala. Ne podsmevam
ti se, samo se pitam da li i ti preispituješ sve one predostrožnosti
i razmišljaš gde li smo to pogrešili.
Moje preispitivanje Kevinovog odgajanja potpomoglo je obučeno
pravno telo. „Gospođo Hačadurjan", ispitivao me je Harvi na
svedočenju, „је li u vašoj kući važilo pravilo da deci nije dozvoljeno
da se igraju puškama-igračkama?"
„Аkо to išta vredi, jeste."
„А pratili ste i šta se gleda na televiziji ili videu?"
„Pazili smo da Kevin ne gleda ništa gde ima preteranog nasilja i
seksa, naročito kad je bio mali. To je, nažalost, značilo da moj muž
nije mogao da gleda većinu svojih omiljenih kanala. Ali morali
smo da napravimo jedan izuzetak."
„А koji to?" Ponovo se naljutio. Ovo nije bilo planirano.
„Histori čenel." Kikot. Udvarala sam se publici.
„Poenta je u tome", nastavio je Harvi kroz zube, „da ste preduzeli
sve mere predostrožnosti da vaš sin ne bude izložen štetnim
uticajima, je li tako?"
170 LAJONEL ŠRAJVER
,,U mojoj kući da", rekla sam. „А to je samo šest jutara od čitave
planete. A čak ni tamo ja nisam bila zaštićena od Kevinovog
štetnog uticaja na mene."
Harvi je zadržao dah. Pretpostavila sam da ga je kakav poznavalac
alternativne medicine naučio nekim tehnikama. „Drugim
rečima, niste mogli da kontrolišete čime se Kevin igrao niti šta je
gledao kad je odlazio kod druge dece?"
„Iskreno, deca su retko pozivala Kevina da im ponovo dođe
u goste."
Umešala se sudija. „Gospođo Hačadurjan, molim vas, samo
odgovorite na pitanje."
„Oh, valjda je tako", malodušno sam se povinovala. Postajalo
mi je dosadno.
„А šta je s internetom?", nastavio je Harvi. „Је li vaš sin mogao
po slobodnoj volji da pristupa kojim god sajtovima želi, pa i, recimo,
onima sa nasilnim ili pornografskim sadržajima?"
,,Oh, instalirali smo sve moguće vrste zaštite i kontrole pristupa,
ali Kevin ih je provalio u jednom danu." Prezrivo sam odmahnula
rukom. Harvi me je upozorio da ni najmanjom sitnicom ne
ukazujem na to kako suđenje ne shvatam ozbiljno, a ova je parnica
iznedrila moju izopačenu crtu. Ali veća mi je muka bila da se usredsredim.
Za optuženičkom klupom oči su mi se sklapale, glava bi mi
klonula. Makar da bih se razbudila, dodala sam izlišan komentar,
što me je sudija - jedna ukočena, oštra žena koja me je podsećala
na doktorku Rajnstin - već bila opomenula da ne činim.
„Vidite", nastavila sam, ,,kad mu je bilo jedanaest ili dvanaest
godina, za sve je to već bilo prekasno. Ta pravila da nema oružja-
-igračaka, kompjuterske šifre... Deca žive u istom svetu kao i mi.
Zavaravati sebe da ih možemo zaštititi od njega nije samo naivnost,
već je i sujeta. Mi želimo da kažemo sebi kako smo dobri roditelji,
da dajemo sve od sebe. Kad bih sad sve mogla ponovo, pustila bih
Kevina da se igra čime god želi; ionako mu se gotovo ništa nije
sviđalo. I batalila bih ta pravila o televiziji, filmovima pogodnim
za sve uzraste. Kraj njih smo samo izgledali tupavo. Ta su pravila
samo naglašavala našu nemoć i izazivala njegov prezir."
Moramo da razgovaramo o Kevinu
Iako mi je u pravnom smislu dopušten solilokvij, u mislima
sam ga prekinula. Nisam više sputana sudskom efikasnošću, pa
mi dozvoli da elaboriram.
Ono što je izazvalo Kevinov prezir nije bila, što se možda moglo
zaključiti iz mojih reči, naša očigledna nesposobnost da ga zaštitimo
od velikog zlog sveta. Ne, Kevinu je sprdnja bila sama bit naših
zabrana, a ne njihova neefikasnost. Seks? Oh, upražnjavao ga je
on, kad je otkrio da se toga plašim, ili da se pribojavam njegovog
učešća u tome. To mu je bila gnjavaža. Nemoj se uvrediti, ti i ja
smo beskrajno uživali jedno u drugome, ali seks jeste gnjavaža.
Poput onih kutija-igračaka koje je Kevin kao mali s prezrenjem
odbijao, okrugli klin ide u okruglu rupu. Tajna je u tome da nema
nikakve tajne. U stvari, obično tucanje u gimnaziji bilo je toliko
rasprostranjeno, toliko obično, da sumnjam da ga je mnogo uzbuđivalo.
Alternativne okrugle rupe predstavljaju samo privremenu
novinu čiju bi iluzornost on odmah prozreo.
A što se tiče nasilja, tajna je samo u jeftinom triku.
Sećaš li se kad smo, nakon što smo odustali od podele filmova
na pogodne i nepogodne za decu kako bismo pogledali i neki
valjan, porodično, ako smem tako da kažem, gledali na videu Hrabro
srce! U poslednjoj sceni mučenja, Mel Gibson je vezan na
spravi za mučenje, sva četiri uda razapeta. Kad god bi njegovi
mučitelji Englezi jače zategli užad, ona bi zaječala, a i ja bih. Kad
je dželat zario nazubljeni nož u Melovu utrobu i rasporio ga, pritisla
sam dlanove o slepoočnice i ciknula. Ali kad sam kroz prevoj
ruke bacila pogled na Kevina, on je blazirano zurio u ekran. Kiselo
napućena usta bila su njegov uobičajeni izraz u dokolici. Nije baš
rešavao ukrštene reči u Tajmsu, već je odsutno flomasterom bojio
sva bela polja u crno.
Filmska kasapljenja teško je podneti samo ako negde u podsvesti
veruješ da se sva ta mučenja dešavaju tebi. Zapravo, prava
je ironija što su ovi filmski spektakli na tako rđavom glasu među
fanatičnim vernicima jer se dejstvo tih jezivih specijalnih efekata
zasniva na sasvim hrišćanskom porivu gledalaca da se poistovete
s bližnjima. Ali Kevin je pronikao u tajnu: ne samo što to nije
bilo stvarno već to nije bio on. Godinama sam posmatrala Kevina
171
172 LAJONEL ŠRAJVER
kako gleda obezglavljivanje, vađenje utrobe, komadanje, dranje,
nabijanje na kolac, kopanje očiju i razapinjanje na krst i nikada se
nije ni štrecnuo. Zato što je provalio trik. Ako odbiješ da se identifikuješ,
kasapljenje će te uznemiriti koliko i kad gledaš majku dok
priprema meso za gulaš. Pa od čega smo, zapravo, mi to pokušali
da ga zaštitimo? Praktična strana nasilja u osnovi je geometrija, a
njegovi su zakoni poput gramatičkih; poput osnovnoškolske definicije
predloga, nasilje je sve ono što avion može da učini oblaku.*
Naš sin je vrlo dobro ovladao i geometrijom i gramatikom. Malo
je toga bilo u Hrabrom srcu - ili u Uličnim psima ili Čakiju II - što
Kevin ne bi mogao sam da smisli.
Na kraju, to je ono što nam Kevin nikada nije oprostio. On
možda ne prezire to što smo pokušali da navučemo zavesu između
njega i užasa zrelog doba koja vrebaju iza nje. Ali iz dna duše
prezire to što smo ga vukli za nos - što smo ga namamili obećanjem
nečeg egzotičnog. (Nisam li ja sama gajila iluziju da ću se
konačno nastaniti u nekoj drugoj zemlji?) Kad smo prebacili veo
preko tajni odraslih za koje je Kevin bio premali, implicitno smo
mu obećali da će se, kad bude vreme za to, zavesa razvući i otkriti
- šta? Kao što ni ja nisam imala jasnu predstavu o emotivnom univerzumu
koji me je, kako sam zamišljala, očekivao iza porođaja,
ne verujem da je Kevin stvorio živu sliku onoga šta smo krili od
njega, ma šta to bilo. Ali ono što svakako nije zamišljao bilo je to
da smo zapravo krili ništa. Ničega nije bilo s druge strane naših
glupih pravila, ama baš ničega.
Istina je da sujeta zaštitnički nastrojenih roditelja, koju sam
pomenula na suđenju, ide i dalje od „pogledajte nas, mi smo tako
odgovorni staratelji". Naše zabrane podupiru takođe i našu samovažnost.
One utvrđuju ideju da smo svi mi odrasli upućenici. Po
tom uverenju, mi smo stekli pristup nepisanom Talmudu čiji smo
se dušegubni sadržaj zakleli da ćemo čuvati od „nevinih" zarad
njihovog dobra. Negujući taj mit o naivnima, mi održavamo sopstvenu
legendu. Mi smo, navodno, pogledali užasu pravo u oči,
* U američkim školama deci se na taj način objašnjavaju predlozi za mesto -
avion može proći kroz oblak, iznad oblaka, ispod oblaka itd. (Prim. prev.)
Moramo da razgovaramo o Kevinu 173
kao da gledamo u zaslepljujuće sunce, izobličavamo se u nasilna,
iskvarena bića koja su enigma čak i nama samima. Zgađeni tim
otkrovenjem, mi bismo rado vratili vreme unatrag, ali ne može se
zaboraviti taj užasni kanon, nema povratka u svet blaženog neznanja
našeg detinjstva, ne preostaje nam ništa drugo do da ponesemo
tu tešku crnu mudrost čija je najvažnija svrha da sprečimo naše
praznoglave patuljke da nazru ambis. Žrtva je laskavo tragična.
Poslednje što želimo da priznamo jeste da je ono zabranjeno
voće koje grickamo otkako smo ušli u to čarobno doba od dvadeset
i jedne godine isti onaj brašnjavi zlatni delišes koji trpamo deci u
kutije za užinu. Poslednje što želimo da priznamo jeste da čarke
na igralištu tačno predskazuju mahinacije u kancelariji upravnog
odbora, da je naša društvena hijerarhija samo produžetak onog
ko je prvi izabran za kikbol tim, i da se odrasli i dalje dele na siledžije,
debele i plačljivce. Šta će to pa dete otkriti? Mi im najčešće
namećemo da je isključivo pravo na seks naše, ali ta se pretenzija
toliko kosi s istinom da je sigurno proizašla iz neke konspiratorske
grupne amnezije. Do dana današnjeg neke od mojih najžešćih
uspomena vezanih za seks datiraju iz vremena kad nisam imala ni
deset godina, što sam ti poverila u krevetu u neka bolja vremena.
Ne, i oni upražnjavaju seks. Mi smo, uistinu, veće, nezasitije verzije
iste one rulje što jede, sere i pari se, namerne po svaku cenu da
sakriju od nekoga, makar to bilo i trogodišnje dete, da mi uglavnom
ne radimo ništa drugo osim što jedemo, seremo i parimo se.
Tajna je u tome da nema nikakve tajne. To je ono što mi zapravo
želimo da sakrijemo od naše dece, i to zataškavanje je pravi dosluh
između odraslih, pakt koji sklapamo, Talmud koji čuvamo.
Naravno, kad je napunio četrnaest, mi smo već odustali od toga
da kontrolišemo koje filmove gleda, kad leže, koje knjige čita, ako
i čita. Ali dok je gledao one glupe filmove, posećivao one glupe
sajtove, cevčio ono glupo piće, pušio one glupe pljuge i tucao one
glupe školarke, Kevin se sigurno osećao tako okrutno prevarenim.
A onog četvrtka? Kladim se da se i tad osećao prevareno.
U međuvremenu, po Harvijevom suzdržanom licu videla sam
da moje mini-predavanje smatra još destruktivnijim samopovlađivanjem.
Naša odbrana - njegova odbrana zapravo - izgrađena je
174 LAJONEL ŠRAJVER
bila oko pretpostavke da sam ja bila normalna majka s normalnim
materinskim osećanjima, koja je preduzela normalne mere predostrožnosti
da odgaji normalno dete. Jesmo li mi žrtve zle kobi ili
loših gena, to pitanje treba da rešavaju šamani ili biolozi ili antropolozi,
a nikako sud. Harvi je hteo da prizove onaj skriveni strah
svakog roditelja da je moguće učiniti apsolutno sve kako treba i
opet iz vesti saznati za košmar iz kojeg nema buđenja. Bio je to
đavolski mudar pristup kad se osvrnem na to, i sad, nakon godinu
i nešto dana, pomalo se stidim što sam tada bila onako naopaka.
Ipak, poput onog obezličujućeg žiga postporođajne depresije,
naša odbrana ,,ovo se i vama moglo desiti" strašno me je nervirala.
Imala sam potrebu da se razlikujem od onih skroz normalnih
mamica, pa makar i kao izuzetno jadna majka, čak i po moguću
cenu od šest i po miliona dolara (tužitelji su se raspitali koliko vredi
ŠIK). Već sam bila sve izgubila. Zapravo, sve sem kompanije, Frenkline,
posed koji mi se u tim okolnostima činio nedoličnim. Istina
je da od tada ponekad čeznem za svojim korporativnim čedom, o
kome sada brinu tuđi ljudi, ali u to vreme nije me bilo briga. Nije
me bilo briga hoću li izgubiti parnicu, samo da za vreme njenog
trajanja ne zaspim, nije me bilo briga hoću li izgubiti sav novac, a
usrdno sam se molila da dođem u situaciju da moram da prodam
naše ruglo od kuće. Nije me bilo briga ni za šta. A ima određene
slobode u apatiji, nekog uzbudljivog, opojnog oslobođenja od koga
gotovo možeš da se napiješ. Možeš da učiniš sve. Pitaj Kevina.
Kao i obično, sama sam obavila unakrsno ispitivanje umesto
advokata tužitelja (obožavali su me; rado bi me pozvali da svedočim
u njihovu korist), pa je moje svedočenje završeno. Napuštajući
klupu za svedoke, zastala sam na pola puta. „Izvinite, uvaženi
sudijo, upravo sam se nečeg setila."
„Želite li da dopunite svoje svedočenje, za zapisnik?"
„Ipak jesmo dopustili Kevinu da ima pištolj." (Harvi je uzdahnuo.)
„Pištolj na vodu, kad je imao četiri godine. Moj je muž obožavao
pištolje na vodu kad je bio mali, pa smo napravili izuzetak."
Bio je to izuzetak od pravila koje sam inače smatrala besmislenim.
Ukloni im replike, i deca će u tebe uperiti štap, i ne vidim
Moramo da razgovaramo o Kevinu
bitnu razliku između mlataranja uobličenom plastikom što puca
ra-ta-ta-ta-ta na baterije i upiranja parčeta drveta i vikanja „bam-
-bam-bam!". Kevinu se bar sviđao pištolj na vodu jer je otkrio da
nas to nervira.
Sve vreme naše selidbe sa Trajbeke prskao bi u šlic radnike
što su nas selili, a onda bi ih optužio da su se „upiškili u gaće". Ta
mi je optužba bila vrlo smešna s obzirom na to da ju je izgovarao
dečačić koji se i dalje uporno oglušivao o naše stidljive nagoveštaje
kako bi trebalo da nauči da „ide na nošu kao maka i tata", i to
dve godine nakon što većina njegovih vršnjaka već pušta vodu do
besvesti. Nosio je drvenu masku koju sam mu donela iz Kenije, s
kosom od kudelje razbarušenom kao da ju je udarila struja, malim
otvorima za oči okruženim ogromnim praznim beonjačama, i svirepim
zubima od ptičjih kostiju dugih osam centimetara. S tom
maskom ogromnom spram njegovog žgoljavog tela izgledao je
kao vudu lutkica u pelenama. Stvarno ne znam na šta sam mislila
kad sam mu je kupila. Dečaku uopšte nije bila potrebna ta maska
kad mu je golo lice već bilo nedokučivo, a i ježila sam se od njenog
izraza osvetničkog besa.
Tegljenje kutija s mokrim, svrabežljivim preponama sigurno
nije bilo prijatno. Bili su to baš fini momci, strpljivi i pažljivi, te
sam, čim sam opazila da su počeli da se mršte, kazala Kevinu da
prestane. A on je na to okrenuo masku u mom pravcu da se uveri
da ga posmatram i štrcnuo jednog žilavog radnika crnca u dupe.
„Kevine, rekla sam ti da prekineš. Nemoj da prskaš ove fine
ljude koji samo hoće da nam pomognu, ozbiljno ti kažem." Naravno,
time sam mu samo implicirala da prethodnog puta nisam bila
ozbiljna. Inteligentno dete sračuna to ,,sad sam ozbiljna, dakle
prošli put nisam bila" i zaključi da su sva upozorenja njegove
majke baljezganje.
I prolazimo kroz isto. Štrc-štrc-štrc. Kevine, prestani istog časa.
Štrc-štrc-štrc. Kevine, neću te više opominjati. A onda (štrc-štrc-
-štrc) ono neizbežno: Kevine, budeš li još nekoga isprskao, uzeću
ti pištolj, na šta sam dobila: „NJA-nја? Nja nja nja, NJA-NJA nja
nja nja, nja-nja-nja-NJAAAAAAAA."
Frenkline, čemu li su služile one tvoje knjige o valjanom odgajanju?
Sledećeg časa ti si čučnuo kraj našeg sina i uzeo mu prokletu
175
176 LAJONEL ŠRAJVER
igračku. Začula sam prigušeno kikotanje i nešto o maki, a onda si
ti počeo da prskaš mene.
„Frenkline, ovo nije slatko. Rekla sam mu da prestane. Uopšte
mi ne pomažeš time."
„NJA-nја? Nja nja nja, NJA-NJA nja nja, nja-nja-nja-NJAAAAAAAA!"
Neverovatno, ovo je nja-nja došlo od tebe, nakon čega si
me prsnuo pravo među oči. Kevin je zagakao (znaš, ni dan-danas
on još nije naučio da se smeje). Kad si mu vratio pištolj, zasuo mi
je lice slapovima.
Zgrabih mu pištolj.
„Еј!", povikao si ti. „Evo, selidba je takva ukakana stvar!" (Ukakana,
sad smo tako govorili.) „Zar ne možemo malo da se zabavimo?"
Pištolj na vodu sad je bio kod mene i lako rešenje bilo je da
sve okrenem na šalu: da te veselo prsnem u nos, pa bismo imali
urnebesnu porodičnu jurnjavu gde mi ti otimaš pištolj i bacaš ga
Kevinu... I mi bismo se smejali, popadali jedni preko drugih, pa
bismo se možda i setili toga godinama kasnije, te legendarne borbe
za pištolj na vodu onog dana kad smo se selili u Gledston. A onda
bi jedno od nas vratilo igračku Kevinu, a on bi ponovo prskao
radnike, a ja ne bih imala prava da ga teram da prestane jer sam i
sama štrckala ljude. Druga mogućnost bila je da ispadnem baksuz,
što i jesam, i stavim pištolj u tašnu, što sam i učinila.
„Radnici su se upiškili u gaće", kazao si ti Kevinu, ,,ali maka je
ukakala zabavu."
Naravno, slušala sam ranije druge roditelje kako pričaju o onoj
nepoštenoj podeli na dobrog i lošeg policajca, kako je onaj dobri
policajac uvek miljenik deteta, a loš uvek vadi vruće krompire, i
pomislila kakav glupi kliše, kako je to meni zapalo? Mene ovo čak
i ne zanima.
Kevinov vudu alter ego opazio je da se pištolj nalazi u mojoj
tašni. Većina dece bi se zaplakala. Ali on je samo nemo iskezio
svoje zube od ptičjih kostiju na majku. Kevin je, još pre nego što je
pošao u školu, bio spletkaroš. Umeo je da sačeka pravi trenutak.
Kako dete ima nežna osećanja, malo povlastica, sitan imetak
čak i ako su mu roditelji imućni, rečeno mi je kako je vrlo bolno
Moramo da razgovaramo o Kevinu 177
kazniti rođeno dete. Međutim, kad sam oduzela Kevinu pištolj
na vodu, osetila sam navalu divljačke radosti. Dok smo putem
za Gledston kamionetom pratili kamion s našim stvarima, toliko
sam kiptela od zadovoljstva što je Kevinova igračka sada kod
mene da sam izvukla pištolj iz tašne i držala ga sve vreme vožnje s
prstom na obaraču. Vezan između nas na prednjem sedištu, Kevin
je prebacio pogled s mog krila na kontrolnu tablu s preteranom
nezainteresovanošću. Držao se povučeno, telo mu je bilo mlitavo,
ali maska ga je odala: u sebi je kipteo od besa. Mrzeo me je iz dna
duše, a ja sam bila srećna kao kuče.
Mislim da je osetio moje zadovoljstvo i rešio je da me ga kad-
-tad liši. Već je naslutio da ga vezivanje, pa bilo to i za pištolj na
vodu, čini ranjivim. Pošto sam mu mogla uskratiti sve što želi, i
najmanja želja predstavljala je hendikep. Kao u znak priznanja
ovog otkrovenja bacio je masku na pod kola, šutirao je nemarno
patikom i polomio joj nekoliko zuba. Ne verujem da je bio tako
zreo dečak - takav monstrum - da je već sa četiri i po godine
uspeo da svlada sve svoje zemaljske žudnje. I dalje je želeo svoj
pištolj na vodu. Ali ravnodušnost će se kasnije pokazati kao razorno
oružje.
Kad smo se dovezli pred kuću, izgledala je još odvratnije nego
što sam upamtila, i zapitala sam se kako ću pregurati noć a da ne
zaplačem. Iskočila sam iz kabine. Kevin je sad već umeo sam da
odveže pojas i nije dao da mu se pomaže. Stao je na nogostup da
ne mogu da zatvorim vrata.
„Vrati mi sad moj pištolj." Ovo nije bilo „slomi mamu" kukanje,
već ultimatum. Neće mi se dati druga šansa.
„Kevine, bio si nevaljao", rekla sam nehajno, uhvatila ga pod
miške i spustila na tlo. ,,Za nevaljalce nema igračaka." Pomislila
sam - hej, možda ću i uživati u tome da budem majka. Ovo je baš
zabavno.
Iz pištolja je curila voda, pa nisam htela da ga vratim u tašnu.
Kad su radnici počeli da istovaruju nameštaj, Kevin je pošao za
mnom u kuhinju. Propela sam se oslonivši se na pult i vrhovima
178 LAJONEL ŠRAJVER
prstiju gurnula njegov pištolj na vodu na vrh kredenca. Bila sam
zauzeta objašnjavanjem gde šta treba odneti i nisam se vraćala u
kuhinju nekih dvadeset minuta.
„Ne mrdaj, gospodičiću", rekla sam. „Stoj!"
Kevin je dogurao jednu kutiju do dve, jednu na drugoj, kako bi
napravio stepenice do pulta, na koji je jedan radnik spustio kutiju
sa posuđem, što je bio još jedan stepenik. Ali čekao je da začuje
moje korake pre nego što se popeo na same police kredenca. (Po
Kevinovom mišljenju neopažena neposlušnost je uzaludna.) Kad
sam ušla, on se već popeo na treću policu. Levom rukom držao se
za vrata kredenca što su se klimala, a desna mu je lebdela na pet
centimetara od pištolja. Nisam ni morala da viknem „Stoj!". Već
se ukipio kao da nekome pozira za fotografisanje.
„Frenkline!", vrisnula sam uplašeno. „Molim te, dođi ovamo!
Odmah!" Nisam bila dovoljno visoka da ga spustim na pod. Dok
sam stajala ispod njega da ga uhvatim ako se oklizne, Kevin i ja
smo se pogledali u oči. Zenice su mu se raširile od ponosa, radosti,
ili možda sažaljenja. Gospode, pomislih. Tek su mu četiri godine,
a već pobeđuje.
„Неј, drugar!" Ti si se nasmejao i spustio ga, ali ne pre nego
što je dohvatio pištolj. Frenkline, imao si tako divne ruke. „Još si
mali da naučiš da letiš!"
„Kevin je bio veoma, veoma nevaljao!", besno sam rekla. „Sad
dugo, dugo nećeš moći da dobiješ taj pištolj!"
„Еј, zaslužio ga je, je li tako, mališa? Čoveče, trebalo je hrabrosti
da se tamo popne. Ti si pravo majmunče, jesi li?"
Kevin se smračio. Možda je pomislio da si snishodljiv, ali čak
i da jesi bio, to mu je dodvoravanje išlo u prilog. „Ја sam majmunče",
kazao je bezizrazno. Odšetao je iz sobe dok mu je pištolj visio
niz bok s onom arogantnom nonšalancijom koju sam povezivala
s otimačima aviona.
„Upravo si me ponizio."
„Evo, selidba je i za nas teška, ali za decu je traumatična. Popusti
malo. Slušaj, imam loše vesti o onoj tvojoj stolici za ljuljanje..."
Za prvu večeru u našem novom domu kupili smo bifteke, a ja
sam obukla omiljeni kaftan od belog brokata iz Tel Aviva. Te iste
Moramo da razgovaramo o Kevinu 179
večeri Kevin je naučio da može da napuni svoj pištolj i sokom od
crnog grožđa. Tebi je to bilo smešno.
Kuća mi se cela opirala koliko i ja njoj. Ništa nigde nije pristajalo.
Bilo je toliko malo pravih uglova i kad bih najobičniju komodu
gurnula u neki ćošak, uvek bi ostajao ružan trougao neiskorišćenog
prostora. A i moj nameštaj je bio oronuo, mada su ona ručno
izrađena pohabana kutija za igračke, raštimovani klavir, udobno
upali kauč iz čijih je jastuka ispadalo guščje perje davali stanu na
Trajbeki baš osobenu notu. A sada se, u našoj ganc novoj kući,
ekscentrično odjednom pretvorilo u krš. Bilo mi je žao tog nameštaja
isto kao što bih žalila moje neuglađene ali dobrodušne školske
drugare iz Rasina kad bi se na zabavi našli među modernim
Njujorčanima oštrog jezika poput Ajlin i Belmonta.
A isto je bilo i s kuhinjskim posuđem. Stavljen na gladak pult
od zelenog mermera, moj mikser iz hiljadu devetsto četrdesete
od starinskog je postao krntija. Kasnije si ti kupio multipraktik
u obliku metka i ja sam svoj drevni mikser odnela u Vojsku spasa
kao po kazni. Kad sam raspakovala okrnjene aluminijumske
šerpe i tiganje po kojima se skorelo ulje, a ručke u raspadu bile
zalepljene lepljivom trakom, izgledalo je kao da se neki beskućnik
smestio u kuću čiji su stanari, pripadnici džet-seta, otputovali u
Rio. Rešila sam se i tiganja; ti si u radnji Mejsiz pronašao komplet
modernih tiganja od crvenog emajla. Dotle uopšte nisam opazila
koliko je to staro posuđe propalo, mada mislim da nisam ni želela
da primetim.
Sve u svemu, možda i jesam bila prilično bogata, ali nikad
nisam posedovala mnogo stvari, i osim svilenih zavesa iz južne
Azije, nekoliko rezbarija iz zapadne Afrike i jermenskih ćilima od
mog ujaka, rešili smo se gotovo svih ostataka mog starog života
na Trajbeki u zastrašujuće kratkom vremenu. Čak su i suveniri iz
inostranstva izgubili onu autentičnu auru, pa kao da su poticali
iz prodavnice skupe uvozne robe. Pošto se naš estetski preobražaj
zbivao u vreme mog odsustva s posla, osećala sam se kao da
lagano nestajem.
180 LAJONEL ŠRAJVER
Iz tog mi je razloga uređenje radne sobe bilo od onolikog značaja.
Shvatam da za tebe onaj incident oličava moju netolerantnost,
moju rigidnost, moje odbijanje da imam razumevanja za decu. Ali
on to za mene ne predstavlja.
Za svoju radnu sobu izabrala sam jedinu prostoriju u toj kući
iz koje nije iznicalo drveće, koja je imala samo jedan svetlarnik i
koja je imala gotovo prave uglove - nesumnjivo je sagrađena među
poslednjima kad je, bogu hvala, našem paru ponestalo blistavih
novih ideja za kućicu iz snova. Većina bi se ljudi užasnula na
pomisao da tapetiraju fino drvo, ali naša je kuća ogrezla u tikovini,
a ja sam se dosetila nečeg što bi mi pomoglo da se, bar u jednoj
prostoriji, osećam komotno: oblepiću sobu mapama. Imala sam ih
na kutije: plan grada Oporta, ili Barselone, na kojima su crvenim
zaokruženi svi hosteli i pansioni koje sam nameravala da uvrstim
u IBERIŠIK; karta doline Rone Geografskog instituta, na kojoj
lenja žuta vijugava šara označava put koji sam prešla vozom; čitavi
kontinenti išarani pravim linijama izvučenim flomasterom što
predstavljaju moje ambiciozne avionske rute.
Kao što znaš, oduvek sam bila veliki ljubitelj mapa. Ponekad
pomislim kako u slučaju bliske nuklearne opasnosti ili invazije
premoć neće imati rasisti s puškama niti Mormoni s konzervama
sardine, već oni vični kartografiji što znaju koji put vodi u brda.
I stoga, čim stignem u neko nepoznato mesto, ja najpre potražim
kartu, i to samo ako nisam stigla da je kupim u gradu, u radnji
Rend Mekneli, pre nego što sam se ukrcala u avion. Bez mape se
osećam izgubljenom i lakim plenom. Čim nabavim kartu, mnogo
se bolje snalazim u gradu nego većina njegovih žitelja, od kojih su
mnogi izgubljeni izvan ograničenog kruga poslastičarnica, mesarnica
i restorana. Odavno se ponosim svojom veštinom navigacije
jer mnogo bolje od drugih umem da prebacujem dve dimenzije
u tri, a i naučila sam da koristim reke, pruge i sunce da se orijentišem.
(Izvini, ali čime sad više mogu da se hvališem? Starim na
svoje oči. Radim za putničku agenciju, a sin mi je ubica.)
Mape su me stoga asocirale na umešnost, pa sam se ponadala
da ću, uz to što su mi uvek pomagale da se snađem u prostoru,
uspeti možda figurativno da se orijentišem u ovom stranom sveMoramo
da razgovaramo o Kevinu
tu domaćice iz predgrađa. Žudela sam za nekim materijalnim
simbolom svog predašnjeg života makar da bi me podsećao na
to kako sam ga se svojevoljno odrekla i da mogu da mu se vratim
kad god to poželim. Gajila sam slabašnu nadu da će Kevin možda,
kad poraste, postati radoznao, pa će upreti prstom na Majorku u
ćošku i pitati kako je tamo. Dičila sam se svojim životom i dok sam
govorila sebi kako će Kevin možda preko ostvarene majke pronaći
ponos i u sebi, verovatno sam samo želela da se ponosi mnome.
Još nisam imala predstavu o tome koliko to težak zadatak može
biti za svakog roditelja.
U fizičkom smislu posao je bio pipav. Mape su sve bile različitih
veličina, pa sam morala da osmislim dizajn koji nije simetričan
niti sistematičan, a opet je dopadljiv kolaž lepo složenih boja, vešti
amalgam gradskih centara i kontinenata. Morala sam da naučim
kako da nanosim lepak za tapete, što je bio brljav posao, i ispeglam
starije, pohabanije mape; papir lako žuti. Kako sam imala toliko
toga da uradim u novoj kući, a tu su bile i stalne operativne konsultacije
s Luisom Rolom, mojim novim glavnim urednikom ŠIK-a,
oblepljivala sam radnu sobu nekoliko meseci.
Na to sam mislila kad sam rekla da Kevin ume da sačeka pravi
trenutak. Pratio je kako teče oblepljivanje te radne sobe i video je
koliko je to naporno bilo; i sam je potpomagao da bude još teže
jer bi razgazio lepak za tapete po celoj kući. Možda nije razumeo
zemlje koje su mape predstavljale, ali je shvatio da meni nešto
znače.
Kad sam krpom prebrisala poslednji isečak kraj prozora, topografsku
kartu Norveške prepune fjordova, sišla sam niz merdevine
i vrteći se ukrug posmatrala rezultat. Bilo je božanstveno! Živo,
otkačeno i natopljeno emocijama. Isečci voznih karata između
mapa, vodiči kroz muzeje i računi hotela davali su kolažu dodatnu
ličnu notu. Naterala sam jedan delić ove prazne, bezumne kuće
da ima neki smisao. Pustila sam ploču Džoa Džeksona Veliki svet,
zatvorila konzervu lepka, sklopila čaršav što je pokrivao moj sekreter
visok dva metra, otvorila ga uz čegrtanje, raspakovala poslednju
kutiju i poređala zbirku starinskih nalivpera i bočica crnog i
crvenog mastila, selotejp, heftalicu i džidžabidže za premetanje po
181
182 LAJONEL ŠRAJVER
prstima - minijaturno švajcarsko zvono za krave, figuricu pokajnika
od terakote, iz Španije.
U međuvremenu sam blebetala Kevinu nešto u stilu Virdžinije
Vulf, kao: „Svakome je potrebno da ima svoju sobu. Znaš kako
ti imaš svoju? E pa, ovo je makina soba. I svako voli da mu soba
bude posebna. Maka je obišla raznorazna mesta i sve me ove mape
podsećaju na putovanja na kojima sam bila. Videćeš, možda ćeš
i ti jednog dana želeti da nekako posebno udesiš svoju sobu, a ja
ću ti u tome pomoći ako hoćeš..."
„Каkо to posebno?", pitao je on držeći se za lakat. U ruci koja
mu je visila držao je onaj svoj pištolj na vodu, iz kojeg je sad još
više kapalo. Iako je i dalje bio sitan za svoje godine, retko sam sretala
osobe koje su zauzimale više metafizičkog prostora. Njegova
sumorna ozbiljnost nikad ti nije dopuštala da zaboraviš da je tu, i
ako je govorio malo, uvek je sve posmatrao.
„Таkо da oličava tvoju ličnost."
„Kakvu ličnost?"
Bila sam uverena da sam mu već objasnila značenje te reči.
Stalno sam ga učila novim rečima, ili tome ko je bio Šekspir; edukativne
priče ispunjavale su prazninu. Imala sam osećaj da želi da
zavežem. Činilo se da nema te informacije koja ga zanima.
„Recimo taj pištolj na vodu, to je deo tvoje ličnosti." Uzdržala
sam se da ne dodam - ono što si mi uništio kaftan, to je deo tvoje
ličnosti. I to što još sereš u pelene iako ćeš uskoro napuniti petu
godinu, i to je deo tvoje ličnosti. „Kevine, znaš, tvrdoglav si. Mislim
da znaš šta hoću da kažem."
„Moram da stavljam krš na zid." Zvučao je kao da je prinuđen.
,,Ne moraš ako to ne želiš."
,,Ne želim."
„Odlično, otkrili smo još nešto što ne želiš da radiš", kazala
sam. ,,Ne voliš da ideš u park, ne voliš da slušaš muziku, ne voliš da
jedeš i ne voliš da se igraš s lego kockama. Kladim se da ne možeš
da se dosetiš ničeg više što ne voliš sve i da hoćeš."
„Svi ti uvrnuti parčići papira", odmah se ubacio, ,,baš su glupi."
Glupo mu je bila omiljena reč posle „nesviđamiseto".
Moramo da razgovaramo o Kevinu
,,U tome je smisao imati svoju sobu, Kevine. Nikoga se ne tiče.
Baš me briga što misliš da su moje mape glupe. Meni se sviđaju."
Sećam se da se u meni upalila buktinja prkosa: neće on meni
pomračiti radost. Moja radna soba izgledala je fenomenalno, bila
je samo moja, sedeću za pisaćim stolom i praviću se da sam velika,
i jedva sam čekala da prišrafim i poslednji detalj kao vrhunac
svega - rezu na vratima. Da, da, unajmila sam lokalnog stolara i
on mi je napravio vrata.
Ali Kevin nije hteo da odustane. Želeo je nešto da mi kaže. ,,Ne
razumem. Bilo je baš brljavo. I trebalo ti je sto godina. A sad sve
baš izgleda glupo. Kakva je razlika? Što si se toliko mučila." Lupio
je nogom. „Glupo je!"
Kevin je preskočio onu zašto fazu koja obično nastupa oko treće
godine, a on je tada jedva govorio. Iako se ta zašto faza može
činiti kao neutoljiva želja da se shvate uzrok i posledica, načula
sam dovoljno razgovora po parkovima (Vreme je da idemo kući
i spremimo večeru, slatkišu! Zašto? Zato što nam telo traži hranu!
Zašto?) da bih znala da nije tako. Trogodišnjake ne zanima
proces varenja; jednostavno su naleteli na čarobnu reč koja uvek
izaziva odgovor. Ali Kevin je imao pravu zašto fazu. Mislio je da
je moje oblepljivanje neshvatljivo traćenje vremena, isto kao što
mu se gotovo sve što su odrasli radili činilo besmisleno. Nije to
njega samo zbunjivalo, već ga je razjarivalo, i Kevinova zašto faza
nije tada izgledala kao prolazni stupanj razvoja, već kao stalno
stanje.
Klekla sam. Pogledala sam u njegovo mračno, ispijeno lice i
položila mu ruku na rame. „Zato što obožavam svoju novu radnu
sobu. Obožavam mape. Obožavam ih."
Kao da sam govorila urdu. „Glupe su", rekao je ledeno. Ustala
sam. Spustila ruku. Zazvonio je telefon.
U mojoj radnoj sobi još nije bio sproveden telefon, pa sam
otišla u kuhinju da se javim. Bio je to Luis s novim problemom u
vezi s JAPŠIK-om, za čije je rešavanje bilo potrebno prilično vremena.
Jesam zvala Kevina, i to ne jednom, da dođe negde gde će
mi biti pred očima. Ali ipak sam imala posla za koji sam morala
da se pobrinem, i imaš li ti uopšte predstavu koliko je zamorno
183
184 LAJONEL ŠRAJVER
danonoćno, svakog trenutka, paziti na malo dete? Bezgranično
saosećam s onim brižnim majkama koje okrenu leđa samo na tren
- koje ostave dete u kadi samo da bi otvorile vrata i potpisale prijemnicu,
pa odjure natrag i vide da im je ćerkica udarila glavom
o slavinu i udavila se u pet centimetara vode. Pet centimetara. Da
li iko ikada uvaži što ta žena nije skidala oka s deteta dvadeset i
četiri sata minus tri minuta na dan? Mesece, godine ponavljanja
„nе stavljaj to u usta, dušo", „ора, umalo da padnemo"? A, ne. Mi
krivično gonimo te ljude, nazivamo to „nebrigom o deci" i vucaramo
ih po sudovima dok sline i liju gorke suze od sopstvenog jada.
Jer, samo se ta tri minuta računaju, jer je bilo dovoljno samo ta
tri bedna minuta.
Konačno sam završila razgovor. U drugom delu kuće Kevin
je otkrio lepote prostorije s vratima: radna soba bila je zatvorena.
„Неј, mali", viknula sam uhvativši se za kvaku, „plašiš me kad si
tako miran..."
Moje mape bile su premrežene šarama crvenim i crnim mastilom.
Po papirima koji su dobro upijali već su se razlivale mrlje.
Čak i na plafonu, jer sam i njega oblepila; kičma mi se raspadala
od istezanja vrata na merdevinama. Odozgo je kapalo i flekalo
jedan od najskupocenijih jermenskih ćilima mog ujaka, dar za
naše venčanje. Soba je bila toliko isprskana i mokra da se činilo
kao da se uključio požarni alarm i aktivirao sistem za gašenje,
samo prskalica nije bacala vodu već motorno ulje, havajski punč
od višanja i sorbe od duda.
Po prelaznim nijansama bolesno modrih šara kasnije bih zaključila
da je Kevin najpre ispraznio bočicu crnog indijskog mastila,
a potom prešao na karmin-crvenu, ali Kevin ništa nije prepuštao
nagađanju: još je bio cedio poslednje kapi crvenog mastila u burence
pištolja na vodu. Kao što je onda pozirao dok je pokušavao da
se domogne pištolja s vrha kuhinjskog kredenca, činilo se da je
čuvao ovu poslednju kafenu kašičicu dok ja ne dođem. Stajao je
na mojoj radnoj stolici, sagnute glave i usredsređen; nije čak ni
podigao pogled. Rupica za punjenje bila je mala, i mada je pažljivo
sipao, moj uglačani sto od hrastovine bio je sav umrljan. Ruke su
mu bile skroz mokre.
Moramo da razgovaramo o Kevinu
„Е sad је posebna", mirno je rekao.
Otela sam mu pištolj, bacila ga na pod i skroz izgazila. Nosila
sam lepe žute italijanske salonke. Mastilo mi je uništilo cipele.
Eva



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
13. JANUAR 2 0 0 1 .
Dragi Frenkline,
Jeste, druga je subota u mesecu i ja ti ponovo u kafeu Đevrek pišem
izveštaj. Progoni me slika onog zatvorskog čuvara lica prepunog mladeža
kao da je isprskan blatom, koji me je danas pogledao s onom
uobičajenom mešavinom sažaljenja i gađenja. Ja otprilike osećam
isto kad ga pogledam u lice. Mladeži su mu veliki i naduti, poput
krpelja punih krvi, grahorasti i pahuljasti, uski pri korenu, a uvis se
šire poput pečurke, pa su se neki već opustili. Pitam se pati li zbog
svojih izraslina, pa prekovremeno radi u Klavreku kako bi uštedeo da
ih ukloni, ili je razvio nastranu ljubav prema njima. Čovek se, izgleda,
na svašta navikne i mali je korak od privikavanja do vezivanja.
U stvari, nedavno sam pročitala kako je usavršen hirurški
zahvat posle kojeg su neki oboleli od Parkinsonove bolesti doslovce
izlečeni. Operacija je toliko delotvorna da je oterala nekoliko
uspešno izlečenih u samoubistvo. Tako je, dobro si pročitao: u
samoubistvo. Nema više drhtanja, nema više grčevitog trzanja
ruke kojim u restoranu prolivate vino. Ali isto tako nema više ni
bolnog saosećanja u toplim očima neznanaca, nema više ni spontanih
izliva nežnosti supružnika psihotično punih razumevanja.
Izlečeni zapadaju u depresiju, povlače se. Ne mogu to da podnesu:
to da su kao i sav ostali svet.
Među nama budi rečeno, počela sam da se brinem kako sam se
i ja, na neki indirektan način, vezala za unakaženost sopstvenog
Moramo da razgovaramo o Kevinu 187
života. Danas isključivo kroz svoju ozloglašenost mogu da shvatim
ko sam i kakvu ulogu igram u dramama drugih ljudi. Ja sam
majka „jednog od onih kolumbajnskih klinaca" (a kako izjeda
Kevina to što je Litlton preoteo zaštitni znak Gledstonu). Ma šta
ja uradila ili kazala, to nikada neče baciti u zasenak tu činjenicu, i
to čoveka mami da prestane da se bori, da se preda i prepusti. To
sigurno objašnjava zašto neke majke moga soja dižu ruke od svih
pokušaja da povrate život kakav su nekad vodile, kao direktori
marketinga ili arhitekte, i počinju da drže predavanja širom zemlje
i predvode Marš milion mama*. Možda je na to Šivon mislila pod
onim „biti pozvan".
Zaista, stekla sam znatno poštovanje prema činjenici samoj po
sebi, njenoj ogromnoj premoći nad interpretacijom. Nikakva sila
tumačenja događaja koja nudim u ovom obraćanju tebi nemaju
izgleda da nadvladaju puku činjeničnost četvrtka, i možda je tog
popodneva Kevin otkrio baš čudo same činjenice. Mogu da objašnjavam
dok ne pomodrim, ali ono što se dogodilo jednostavno
stoji tamo i trijumfuje kao tri dimenzije nad dve. Ma koliko emajla
oni vandali prolili po našim prozorima, kuća ostaje kuća, a
četvrtak ima isto to nepromenljivo svojstvo, poput predmeta koji
mogu da prefarbam, ali čija će fizička grozota zadržati svoj oblik
bez obzira na boju.
Frenkline, danas sam, nažalost, uhvatila sebe kako se prepuštam,
ali očaju, gledajući čekaonicu za posetioce u Klavreku. A
uzgred budi rečeno, ja bih se poslednja žalila na ovaj objekat uopšteno
gledano. Nedavno izgrađen kako bi podmirio sve veće potrebe
tržišta, još nije prenatrpan. Krovovi ne prokišnjavaju, vodokotlići
rade; ova bi buvara dobila povoljan prikaz u KPDOMŠIK-u
(Kazneno-popravnim domovima za maloletnike pomoću štapa
i kanapa). Učionice u Klavreku pružaju možda bolje osnovno
obrazovanje od pomodnih prigradskih gimnazija čiji je nastavni
plan pun predmeta poput Književnosti aljaskih Eskima i Uvod
u seksualno uznemiravanje. Ali osim onih neskladnih osnovnih
* Američka organizacija koja se bori za uvođenje strožih zakona o posedovanju
i nabavci oružja, osnovana posle protestnog marša u Vašingtonu 2000.
godine, na kome se okupilo gotovo milion ljudi. (Prim. prev.)
188 LAJONEL ŠRAJVER
boja u stilu dečjih igraonica odeljenja za posete, Klavrek je estetski
neprijatan - kad ogoliš, kad ukloniš sve životne sitnice, koliko
užasavajuće malo ostaje. Čisto belih zidova od betonskih blokova,
sa zelenim linoleumom bez ikakvih šara, čekaonici za posetioce bolno
nedostaje nešto što bi ti privuklo pažnju - bezazleni reklamni
poster za odmor u Belizeu, bar jedan primerak časopisa Glamur
- kao da namerno hoće da ti razbije iluziju. To je prostorija koja
ne želi da je pobrkaju ni sa čim tako udobnim poput ureda za prodaju
avio-karata ili zubarske čekaonice. Onaj jedan jedini poster
za prevenciju side ne može se okvalifikovati kao dekor, već kao
optužba.
Danas je kraj mene sela jedna sitna, smirena crnkinja, mlađa
dvadesetak godina od mene, ali nesumnjivo i sama majka. Neprestano
sam bacala zadivljene poglede u njenu kosu upletenu u
složenu spiralu koja se gubila u beskraju na temenu, a u meni
se divljenje borilo s uštogljenim buržujskim nagađanjem koliko
dugo nije oprala pletenice. Njena mirna pomirenost bila je karakteristična
za crnačke familije, koje često posećuju ove prostorije;
proučavala sam ih.
Majke prestupnika belkinje, statistički ređa sorta, često se nervozno
vrpolje, ili ako su mirne, onda su krute kao da su progutale
metlu, stegnutih zuba, glave im ukočene kao da su fiksirane radi
CT skeniranja. Ako im slaba posećenost to dozvoli, bele mame
uvek zauzimaju mesto kraj koga su najmanje po dva prazna plastična
sedišta s obe strane. Počesto donose novine. Nisu voljne ni
za kakav razgovor. Poruka je jasna: nešto je poremetilo prostorno-
vremenski kontinuum. Njima ovde nije mesto. Neretko kod
tih majki opažam onu vrstu gneva kao u Meri Vulford, kao da
se besno osvrću po sobi tražeći koga će da tuže. Dobiću na kraju
jasan uvid u ,,ovo je nemoguće" - u nevericu toliko agresivnu da
može da proizvede hologram paralelnog univerzuma u čekaonici
u kome se Džoni ili Bili tog dana vratio kući iz škole u isto vreme
kao i uvek, i proveo obično popodne - popio mleko, pojeo keks
i radio domaći zadatak. Mi belci ne odstupamo od svog čvrstog
stava da imamo pravo na nešto, pa kad stvari krenu po zlu, ne
Moramo da razgovaramo o Kevinu
možemo da pustimo taj mučno sunčani, idiotski veseli duplikat
sveta koji zaslužujemo, a u kome je život bajan.
Na drugoj strani, majke crnkinje sešće jedna kraj druge, čak
i kad je prostorija gotovo prazna. Možda neće uvek zapodenuti
razgovor, ali u toj njihovoj blizini nalazi se pretpostavka povezanosti,
duh zajedništva sličan onome u udruženju ljubitelja knjiga
čiji svi članovi čitaju isto mučno dugačko klasično delo. Nikada
nisu ljute, niti ogorčene, niti iznenađene što su se našle ovde. Sede
u istom univerzumu u kome su oduvek sedele. I crnci su, čini se,
mnogo dublje pronikli u prirodu zbivanja u vremenu. Paralelni
univerzumi naučna su fantastika, i Džoni se - ili Džamil - nije te
večeri vratio kući, je li tako? I kraj priče.
Međutim, za ceo naš krug važi prećutni sporazum da se ne raspituješ
za detalje prestupa koji je sina one što sedi kraj tebe doveo
ovamo. Iako krivično delo o kome se radi u velikom broju slučajeva
predstavlja najveće izlaženje u javnost te porodice, u toj prostoriji
mi delimo prikladni stav da je ono što se nalazi u gradskoj
hronici Njujork tajmsa i na naslovnim stranicama Posta lična stvar.
Oh, povremeno će neka majka udaviti onu do sebe pričom o tome
kako Tajron nije ukrao onaj diskmen ili da je samo pričuvao kilo
droge prijatelju, ali onda bi se druge majke zgledale s posprdnim
osmehom i gospođica „žalićemo se protiv ove nepravde" ubrzo
bi zavezala jezik. (Kevin mi kaže da u zatvoru niko ne tvrdi da je
nevin. Oni, naprotiv, izmišljaju gnusne zločine za koje nisu uhvaćeni.
„Kad bi bar pola ovih idiota govorilo istinu", promrmljao
je umorno prošlog meseca, „više od pola zemlje bilo bi mrtvo."
Zapravo, Kevin je ne jednom pripisao sebi četvrtak, a novajlije mu
nisu verovale: ,,Da, a ja sam Sidni Poatje, druže." Jednog je takvog
skeptika navodno odvukao za kosu u biblioteku da mu u starom
izdanju Njuzvika potvrdi svoj akreditiv.)
Dakle, iznenadio me je spokoj te mlade žene. Nije čistila nokte
niti bacala stare račune iz tašne, već je sedela uspravno, ruku spuštenih
u krilo. Gledala je pravo pred sebe i čitala poster s informacijama
o sidi po, valjda, stoti put. Nadam se da ovo neće zvučati
rasistički - u današnje vreme nikad ne znam šta je uvredljivo - ali
189
190 LAJONEL ŠRAJVER
crnci su, izgleda, neverovatno dobri u čekanju, kao da su uz srpastu
anemiju nasledili i gen za strpljivost. Primetila sam to i u Africi:
na desetine Afrikanaca sede ili stoje kraj puta, čekaju autobus ili,
što je još gore, ne čekaju ništa određeno, i nikada nisu nemirni ili
iznervirani. Ne čupkaju vlati trave pa grickaju mekši kraj sekutićima;
ne crtaju besmislene crteže po suvoj crvenoj ilovači vrhovima
plastičnih sandala. Mirni su, i prisutni. Ta je njihova sposobnost
egzistencijalna, to umeće da se samo bude, s dubinom kakvu ne
poseduju neki veoma obrazovani ljudi koje znam.
U jednom trenutku otišla je do aparata za slatkiše u uglu. Izgleda
da je bila uključena lampica „ubacite tačan iznos", jer se vratila
i upitala me imam li da joj usitnim dolar. Polomila sam se pretražujući
svaki džep kaputa, svaku pregradu u tašni, pa je, dok sam
uspela da skrpim sitniš, verovatno zažalila što me je uopšte pitala.
Sad se tako retko upuštam u razgovor s neznancima - i dalje mi
je draže da rezervišem avionske karte u stražnjoj sobi Putovanja
to smo mi - pa se u neobaveznoj komunikaciji uspaničim. Možda
sam očajnički želela da pozitivno utičem na nečiji život, pa makar
to bilo davanjem sitniša za čokoladicu Mars. Ova je nespretna razmena
barem probila led, pa je žena, kad se vratila i sela na svoje
mesto, započela razgovor da bi mi se odužila za, kako je ispalo,
silni trud.
„Trebalo bi valjda da mu donosim voće." Pokajnički je pogledala
u kesicu M&M bombona u krilu. „Ali, gospode, znam da on
to nikad ne bi pojeo."
Razmenile smo poglede pune razumevanja, čudeći se obe kako
klinci koji su počinili ozbiljne zločine i dalje vole slatkiše kao
deca.
„Мој sin kaže da je hrana u Klavreku poput 'splačina'", uzvratih
ja.
„О, moj se Marlon isto samo žali. Kaže da nije dobra za 'ljudsku
upotrebu'. A jesi čula da im stavljaju brom u hranu?" (Te bajate
glasine iz letnjih kampova sigurno su nastale iz tinejdžerske sujete:
da tinejdžeri skroz podivljaju od jakih seksualnih nagona pa im ih
na prevaru umanjuju.)
Moramo da razgovaramo o Kevinu
„Nisam, uspela sam da izvučem iz njega samo 'pomije'", rekoh.
,,Ali Kevina nikad nije naročito zanimala hrana. Kad je bio mali,
plašila sam se da će umreti od gladi sve dok nisam otkrila da hoće
da jede samo ako ga ja ne gledam. Nije voleo da neko vidi kako
mu je hrana potrebna. I zato bih ostavila sendvič tamo gde sam
znala da će ga naći i otišla odatle. Iza ćoška bih krišom posmatrala
kako ga trpa u usta u dva-tri zalogaja, sve se osvrćući oko sebe
da ga neko slučajno ne vidi. Jednom me je uhvatio kako virim i
ispljunuo zalogaj. Uzeo je polusažvakan hleb i kačkavalj i zgnječio
ih o staklo na vratima. Zalepili su se. Ostavila sam ih tamo ko zna
koliko dugo. Ni sama ne znam zašto."
Oči moje družbenice, do tada sjajne, najednom zgasnuše. Nije
bilo razloga da je interesuju navike u ishrani moga sina i sad se
činilo da je zažalila što je uopšte zapodenula priču. Izvini, Frenkline
- stvar je u tome da danima gotovo da i ne progovaram, pa kad
počnem da pričam, iz mene pokulja bujica, poput povraćke.
„Uglavnom", nastavila sam ja promišljenije, „upozorila sam
Kevina da će mu hrana svakako biti daleko gora kad ga prebace
u zatvor za odrasle."
Ženi se oči suziše. „Tvoj sin ne izlazi s osamnes'? Baš šteta."
Zaobilazeći tabu temu u čekaonici, htela je da kaže: sigurno je
uradio nešto baš gadno.
,,U Njujorku su prilično blagi prema maloletnicima mlađim od
šesnaest godina", kazala sam. „Ali čak i u ovoj državi deca moraju
da odsluže najmanje pet godina za ubistvo - naročito kad se radi
o sedmoro gimnazijalaca i o profesoru engleskog", dodala sam, a
njoj se izraz lica promeni. ,,Oh, i o radniku u kantini. Možda Kevin
ipak gaji jače osećaje prema hrani nego što sam mislila."
Prošaputala je: „К. K."
Čula sam kako joj se film u glavi premotava dok besomučno
pokušava da se priseti svega što sam pričala, a što je ona samo s
pola uha slušala. E sad jeste imala razloga da je zanima potajni apetit
mog sina - kao i njegove „muzičke" sklonosti ka nemelodičnoj
kakofoniji koju je slučajnim izborom stvarao kompjuter, genijalna
igrica koje se igrao sastavljajući pismene zadatke isključivo od
191
192 LAJONEL ŠRAJVER
troslovnih reči. Ono što sam upravo učinila bio je svojevrstan
trik sa zabava. Sad ona odjednom nije znala šta da kaže, ne zato
što sam joj dosađivala, već zato što se postidela. Kad bi mogla na
brzinu da pokupi hrpu sagnjilih i crvljivih opalih detalja iz mog
razgovora, sutradan bi je dala na dar svojoj sestri preko telefona
poput božićnog poklona.
„Baš taj", rekoh ja. „Smešno, nekad je 'KK' označavalo 'Krispi
krem'."*
„То mora da je...", zapela je. To me je podsetilo na ono kad su
me besplatno pustili u prvu klasu, gde sam sedela tik pored Šona
Konerija. Jezik mi se zavezao i nisam znala šta drugo da kažem
osim ,,Vi ste Šon Koneri", što je verovatno on i sam znao.
„То mora da je vr-vrlo težak krst", promucala je.
„Jeste", kazala sam. Nisam više morala da se trudim da joj privučem
pažnju. Zadobila sam je. Mogla sam da kontrolišem bljuvanje
reči zbog kojeg sam se nekoliko minuta ranije posramila. Osetila
sam se ugneždeno, osećaj koji se bukvalno odražavao u neverovatnoj
fizičkoj udobnosti anatomski oblikovanog narandžastog sedišta.
I najmanja obaveza da ispoljim interesovanje za neprilike sina
te mlade žene kao da je nestala. Sad sam ja bila spokojna strana,
meni se trebalo dodvoravati. Osećala sam se gotovo kao kraljica.
„Tvoj sin", s mukom će ona, „drži li se dobro?"
,,Oh, Kevinu je ovde sjajno."
„Каkо to? Marlon proklinje i psuje ovo mesto uzduž i popreko."
„Kevina malo šta zanima", rekla sam ja, dopuštajući velikodušno
mogućnost da našeg sina uopšte išta zanima. „Nikad nije
znao šta bi sa sobom. Slobodni sati posle škole i za vreme vikenda
vukli su se za njim u ogromnim opuštenim naborima poput prevelikog
mantila. Opa, dan mu je ugodno organizovan od doručka
do gašenja svetla. I sad živi u svetu u kome je sasvim normalna
stvar biti nadrkan po ceo dan. Rekla bih da čak oseća srodnost",
kazah. „Možda ne sa samim zatvorenicima, ali njihova preovlađujuća
raspoloženja - prezir, mržnja, podrugivanje - dođu mu kao
stari drugari."
* Lanac prodavnica krofni. (Prim. prev.)
Moramo da razgovaramo o Kevinu 193
Ostali posetioci očigledno su prisluškivali, jer su bacali kose
poglede ka nama brzo i halapljivo poput palacanja gušterovog
jezika. Mogla sam da snizim glas, ali sam uživala u publici.
„Kad pomisli šta je uradio, da li se imalo, znaš..."
„Каје?", suvo sam nastavila. „А zbog čega bi se pa kajao? On
je sad neko, zar ne? Pronašao je sebe, kako se to govorilo u moje
vreme. Sad više ne mora da se brine je li čudak ili smor, bubalica,
zaluđenik ili cvikeraš. Ne mora da se brine ako je peder. On je ubica.
To je čudesno nedvosmisleno. A najbolje od svega", udahnula
sam, „pobegao je od mene."
„То onda ima i svoju dobru stranu." Bila je odmaknuta od
mene nekoliko centimetara više nego što su žene inače dok vode
ozbiljne razgovore, i posmatrala me je pod uglom koji je tridesetak
stepeni odstupao od prave linije. Ova neosetna odmicanja
činila su se gotovo naučnička: bila sam uzorak. „Ра i ti si pobegla
od njega."
Bespomoćno sam pokazala na čekaonicu. „I nisam baš."
Kad je pogledala na sat, otkrila je da je sasvim svesna toga da
joj je ovo možda jedina šansa da ubaci ono pitanje koje je oduvek
želela da postavi majci K.K.-a, dok ne bude prekasno. Znala sam
šta sledi: „Jesi li ikad shvatila šta ga je navelo da... jesi li ikad razumela
zašto?"
To svi žele da me pitaju - moj brat, tvoji roditelji, moje kolege
s posla, novinari što snimaju dokumentarne emisije, Kevinov psihoterapeut,
dizajneri veb-stranice pokolj_u_gledstonu.com, ali,
interesantno, ne i moja majka. Kad sam se očeličila da prihvatim
ljubazan poziv na kafu od Telme Korbit nedelju dana nakon što
je sahranila sina (mada me nikad nije naglas pitala, i gotovo sve
vreme koje smo provele zajedno čitala mi je njegove pesme i pokazivala
mi valjda na stotine slika Denija u školskim predstavama),
izbijala je iz nje u talasima, lepila mi se na haljinu - ta žudnja da
shvati koja se graničila s histerijom. Poput svih onih roditelja, i nju
je razaralo osećanje da je ceo taj krvavi haos čije ćemo lepljive deliće
i ona i ja skupljati do kraja života bio izlišan. Sasvim. Četvrtak
je fakultativan, kao grafički rad ili španski jezik. Ali to neprestano
194 LAJONEL ŠRAJVER
navaljivanje, taj molećivi refren zašto zašto zašto - tako je teško
nepravedan. Zašto sam ja, posle svega što sam istrpela, odgovorna
da unesem red u njihov haos? Nije li dovoljno što podnosim
najveći teret te činjenice, već treba da preuzmem na sebe i tu
nerazumnu odgovornost za ono koji je njen smisao? Ona mlada
žena u Klavreku nije sigurno imala zle namere, ali me je njeno
dobro poznato pitanje ogorčilo.
„Pretpostavljam da sam ja kriva", rekla sam prkosno. „Nisam
bila dobra majka - hladna, kritična, sebična. Mada se ne može reći
da nisam za to platila."
„Ра da", otezala je ona i primakla se onih nekoliko centimetara
i skrenula pogled za trideset stepeni da me pogleda pravo u oči.
„Možeš da kriviš svoju majku, a ona opet svoju. U svakom slučaju,
pre ili kasnije, uvek je kriv neko ko je mrtav."
Otupela od griže savesti, grčevito se držeći za nju kao devojčica
za punjenog zeca, nisam je razumela.
„Grinlif?", povika zatvorski čuvar. Moja družbenica strpa bombone
u tašnu, pa ustade. Videla sam da razmišlja kako ima još
dovoljno vremena da ubaci još jedno pitanje, pa da dobije odgovor,
ili neku misao na rastanku. Sa Šonom Konerijem to ti je večna dilema,
zar ne: da li da iscediš informaciju ili da je daš. Nekako mi se
učinilo da se odlučila za ovo drugo.
„Uvek je kriva majka, je l' da?", rekla je blago uzimajući kaput.
„Оnај momak ne valja jer mu je majka pijandura ili je narkoman.
Puštala ga je da radi šta hoće, nije ga naučila šta je dobro, a šta
zlo. Nikad nije kod kuće kad se on vrati iz škole. Niko nikad ne
kaže da mu je otac pijandura ili da otac nije kod kuće kad se mali
vrati iz škole. I niko nikad ne kaže da su neka deca jednostavno
užasno zla. Ne veruj ti u te stare budalaštine. Ne daj im da ti svale
sva ta ubistva."
„Loreta Grinlif!"
„Teško je biti majka. Niko još nije doneo zakon koji kaže da,
pre nego što zatrudniš, moraš da budeš savršena. Sigurna sam da
si dala sve od sebe. Ovde si, u ovoj rupi po lepom subotnjem popodnevu?
Još se trudiš. Sad se malo brini za sebe, dušo. I nemoj više
da si pričala te gluposti."
Moramo da razgovaramo o Kevinu
Loreta Grinlif me uhvati za ruku i stegnu je. Vrele suze navreše
mi na oči. Stisnuh i ja njoj ruku, i toliko sam je dugo i čvrsto stezala
da se sigurno uplašila kako je nikad neću pustiti.
Oh, bože, ohladila mi se kafa.
Eva



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
21.00
Sad kad sam se vratila u moj dupleks, stidim se sebe. Nije trebalo
da kažem da sam Kevinova majka. Loreta Grinlif i ja mogle smo
lepo da pričamo o ishrani u Klavreku: Ko kaže da brom slabi seksualni
nagon? Ili čak: Šta je uopšte „brom"?
Htela sam da napišem ,,Ne znam šta mi bi", ali nažalost znam,
Frenkline. Bila sam željna društva, a osetila sam kako joj interesovanje
za ovu govorljivu damu splašnjava. Imala sam moć da je
zaokupim ako želim, i upotrebila sam je.
Naravno, neposredno posle četvrtka želela sam jedino da se
zavučem u šaht i navučem poklopac. Žudela sam za neupadljivošću
poput mog brata, ili za zaboravom, ako to nije samo sinonim
za želju da te nema. Poslednje na svetu što me je zanimalo bilo je
da se razlikujem. Ali savitljivost duha je zaprepašćujuća. Kao što
sam ti rekla, sad opet osećam glad, i to ne samo za piletinom. Šta
bih dala da mogu da se vratim u one dane kada sam sedala kraj
neznanaca i ostavljala na njih nezaboravan utisak jer sam osnovala
uspešnu kompaniju ili što sam proputovala ceo Laos. Čeznem
za onim vremenom kad je Šivon pljesnula rukama i zadivljeno
uzviknula kako je i ona koristila Štap i kanap kad je putovala po
Evropi. Takav sam ugled odabrala za sebe. Ali svi smo mi snalažljivi
i koristimo ono što nam padne pod ruku. Lišena kompanije,
bogatstva i zgodnog muža, pribegavam jedinoj pouzdanoj prečici
da budem neko.
Ja sam sad majka zloglasnog Kevina Hačadurjana, identitet
koji je još samo jedna u nizu malih pobeda našeg sina. ŠIK i naš
brak spali su do fusnota, zanimljivi samo utoliko što osvetljavaju
195
196 LAJONEL ŠRAJVER
moju ulogu majke deteta koga svi vole da mrze. A na ličnom planu,
možda me najviše vređa to što mi je dete ukralo sve ono što sam
nekad sama sebi predstavljala. U prvoj polovini svog života bila
sam sopstvena kreacija. Od turobnog, zatvorenog deteta izgradila
sam živahnu, otvorenu osobu koja se sporazumeva na desetak
jezika i ume da se snađe u nepoznatim ulicama bilo kog grada na
svetu. Taj osećaj da si sopstvenih ruku delo tipično je američki, što
bi ti pohitao da naglasiš. Moje stanovište sad je evropsko: ja sam
zbirka tuđih prošlosti, biće okolnosti. Kevin je taj koji je preuzeo
ovaj agresivni, optimistični jenkijevski zadatak da stvara sebe.
Možda me i progoni to pitanje zašto, ali pitam se koliko sam
se zaista potrudila da pronađem odgovor na njega. Nisam sigurna
želim li da shvatim Kevina, da pronađem u sebi izvor tako crn da
iz njegovih dubina ono što je Kevin učinio dobija smisao. Ipak,
malo-pomalo, opirući se svim silama, shvatam razlog četvrtka.
Mark Dejvid Čepmen sad dobija pisma obožavalaca koja Džon
Lenon ne može; Ričard Ramirez, „Noćni vrebač", možda i jeste
uništio desetini žena sve izglede na bračnu sreću, ali on i dan-danas
u zatvoru dobija brojne bračne ponude. U zemlji u kojoj se ne
pravi razlika između glasa i zloglasnosti, ovo potonje se očigledno
pokazuje kao lakše dostižno. Stoga se više ne čudim sve češćim
otvorenim divljačkim napadima punim automatima, već činjenici
da se svaki ambiciozni građanin Amerike ne penje na vrh tržnog
centra opasan dodatnom municijom. Ono što je Kevin učinio u
četvrtak i ono što sam ja danas uradila u čekaonici Klavreka razlikuje
se samo za nijansu. Žudeći da budem posebna, rešila sam
da privučem nekome pažnju makar u tu svrhu upotrebila ubistvo
devetoro ljudi.
Nije nikakvo čudo što se Kevin oseća prijatno u Klavreku.
Ako je u gimnaziji bio nezadovoljan, bilo je to stoga što je imao
preveliku konkurenciju; na desetine drugih dečaka borilo se za
ulogu nabusitog mangupa izvaljenog u klupi u dnu učionice. Sad
je izdubio sebi nišu.
A ima i kolege u Litltonu, Džonzborou, Springfildu. Kao i u
većini disciplina, rivalstvo se prepliće s jednim više kolegijalnim
osećanjem zajedničkog cilja. Poput mnogih zvezda, i Kevin je
Moramo da razgovaramo o Kevinu
strog prema svojim savremenicima i zahteva od njih da ispunjavaju
rigorozne standarde: podsmeva se plačljivcima poput Majkla
Karnila iz Paduke, koji je porekao priznanje, koji kalja čistotu
njihovog gesta kukavičkim kajanjem. Divi se nečijem stilu - na
primer dosetki Evana Remzija kad je pucao na času matematike
u Betelu, na Aljasci: „Ovo je sigurno bolje od algebre, zar ne?"*
On ceni valjano planiranje: Karnil je stavio štitnike za uši kakvi se
nose u streljanama pre nego što je zapucao iz lugera kalibra 5,56
milimetara; Beri Lukaitis iz Mozes Lejka obišao je s majkom sedam
prodavnica dok nije pronašao dovoljno dugačak crni kaput ispod
koga će sakriti lovačku pušku kalibra 7,62 milimetra. Kevin ima i
fin smisao za ironiju jer ceni činjenicu da je profesor koga je Beri
Lukaitis ubio nedavno pre toga u svom izveštaju o ovom odličnom
đaku napisao: „Pravo je zadovoljstvo imati ga na času." Poput pravog
profesionalca Kevin prezire čistu nesposobnost kakvu oličava
Džon Sirola, četrnaestogodišnjak iz Redlendsa u Kaliforniji, koji
je hiljadu devetsto devedeset pete upucao direktora škole u lice,
pa se sapleo bežeći s mesta zločina i slučajno opalio u sebe i ubio
se. I poput mnogih priznatih eksperata, i Kevin je podozriv prema
skorojevićima koji pokušavaju da se probiju u njegovo polje
specijalnosti s bednim kvalifikacijama - o čemu svedoči njegov
prezir prema onom trinaestogodišnjem trboseku. Kevina nije
lako impresionirati.
Kao što Džon Apdajk nipodaštava Toma Vulfa kao pisca po
narudžbini, tako i Kevin gaji naročiti prezir prema Luku Vudhemu,
„jadniku" iz Perla u Misisipiju. Slaže se s njegovim ideološkim
pravcem, ali prezire pompezno moralisanje, kao i svakog ko teži
naslovu školskog ubice, a ne ume da zadrži svoje mišljenje za sebe
- a Vudhem navodno, pre nego što će ubiti svoju bivšu devojku,
nije mogao a da ne pošalje poruku svom drugu iz razreda u kojoj je
pisalo (a treba samo da čuješ svog sina kako je plačljivo izgovara):
„Ubio sam zato što ljude poput mene svakodnevno maltretiraju.
Učinio sam to da pokažem društvu - napadajte nas, i mi ćemo
* Ovo je zapravo izgovorio Beri Lukaitis, i to je rečenica iz knjige i filma Stivena
Kinga Keri 2. (Prim. prev.)
197
198 LAJONEL ŠRAJVER
uzvratiti." Kevin je osudio Vudhemovo cmizdrenje u emisiji Prajm
tajm lajv, dok su mu sline curile po narandžastom odelu, kao pravu
bedu: „Ја sam ličnost! Nisam tiranin. Nisam zao i imam srce
i imam osećanja!" Vudhem je priznao da se zagrevao tako što je
palicom izbatinao svog psa Sparkija, strpao pseto u najlon kesu,
zapalio ga plinom, a onda ga slušao kako cvili i na kraju ga bacio
u jezero. A Kevin je posle podrobnog razmišljanja zaključio kako
je mučenje životinja kliše. Konačno, naročito osuđuje to što je to
cmizdravo stvorenje pokušalo da izvrda odgovornost svaljujući
krivicu na satanistički kult. Sama priča imala je stila, ali odbijanje
da se stane iza sopstvenog dela Kevin smatra ne samo nedostojanstvenim
već i izdajstvom svog plemena.
Znam te, dušo, nestrpljiv si. Ko mari za uvod, ti želiš da čuješ
kako je protekla sama poseta - u kakvom je raspoloženju bio, kako
izgleda, šta je kazao. Dobro onda. Ali si sam to tražio.
Izgleda prilično dobro. Mada i dalje ima za nijansu modriji ten,
krupne vene na njegovim slepoočnicama pokazuju obećavajući
nagoveštaj ranjivosti. To što je isekao kosu u nejednake pramenove
shvatam kao zdravo staranje o svom izgledu. Od onog večnog
krivljenja desnog ugla usana u obraz mu se polako urezuje stalan
polunavodnik, koji ostaje tu i kad napući usta mršteći se. Nema
drugog polunavodnika na levom obrazu i ta je asimetrija neprijatna.
U Klavreku danas više nema onih sveprisutnih narandžastih
zatvoreničkih odela. I tako Kevin slobodno može da zadrži onaj
svoj zbunjujući stil odevanja koji je razvio sa četrnaest godina,
verovatno smišljen kao kontrast preovlađujućoj modi prevelike
odeće - look harlemskih čvrstih momaka, bokserice na izvol'te,
provlače se između kola u pokretu dok im pojas farmerki, koje bi
mogle da posluže kao jedra omanjoj jedrilici, klizi ka kolenima.
Ali ako je Kevinov stil namerno drugačiji, mogu samo da nagađam
kakvu poruku šalje.
Kad je uveo tu modu u osmom razredu, pretpostavila sam da
su mu majice što su mu se usecale u pazuhe i nabirale na prsima
stara omiljena odeća koje nije hteo da se reši, pa sam se namučila
da mu pronađem iste takve, samo veći broj. Nije ih ni pogledao.
Moramo da razgovaramo o Kevinu
Sad uviđam da su farmerice kojima rajsferšlus nije mogao da se
zatvori do kraja pažljivo birane. Isto kao i vetrovke prekratkih
rukava, kravate koje su visile deset centimetara iznad pojasa kad
bismo ga naterali da se „dotera", pretesne košulje što su se širile
između dugmeta.
Tvrdim, to s pretesnom odećom mnogo je govorilo. Na prvi
pogled činilo se da je siromašan, i ne jednom sam se uzdržala da
kažem kako će „ljudi misliti" da ne zarađujemo dovoljno da kupimo
nove farmerke dečaku u razvoju; adolescenti samo čekaju
da pronađu kod roditelja neki znak da su opterećeni socijalnim
statusom. Pored toga, kad se bolje zagleda, videlo se da je njegova
skupljena odeća sva firmirana, što je izgledu zlosrećnika davalo
parodičnu notu. Privid da je veš slučajno otkuvan na previsokoj
temperaturi sugerisao je komičnu neveštost, a zbog šava preko
ramena na jakni dečje veličine ruke bi mu se ponekad šašavo
odigle sa strane, kao u pavijana. (Samo se toliko uklapao u model
običnog obešenjaka; niko sa kim sam razgovarala o našem sinu
nikada nije rekao da ga smatra smešnim.) Nogavice farmerki iznad
čarapa davale su mu izgled seljaka, što je bilo u skladu s njegovom
sklonošću da se pravi glup. Njegov stil je jasno ukazivao na Petra
Pana - na odbijanje da se odraste - mada ne shvatam zašto se toliko
trudio da ostane dete kad je sve vreme svog detinjstva izgledao
tako izgubljeno u njemu, smucao se kroz te godine isto kao što
sam ja tumarala po našoj ogromnoj kući.
Eksperimentalni metod da se zatvorenicima u Klavreku dozvoli
da nose običnu odeću pružio je Kevinu priliku da svoj modni
izraz ponovi i u zatvoru. Dok njujorški momci što ćoškare u prevelikoj
lepršavoj odeći iz daljine liče na klince, Kevinov umanjeni
stil odevanja imao je suprotni efekat, izgledao je veće - starije, kao
da sve puca na njemu. Jedan od njegovih psihoterapeuta optužio
me je da mi njegov stil toliko smeta zbog napadne seksualnosti:
Kevinu se pantalone usecaju među noge i naglašavaju testise, a
kroz majice slepljene uz kožu ocrtavaju mu se bradavice. Možda
i jeste tako; pretesni rubovi rukava, stegnute kragne i utegnuti
opasači pritežu mu telo kao užad, što me svakako podseća na
vezivanje i S/M.
199
2 0 0 LAJONEL ŠRAJVER
Čini se da mu je nelagodno, i u tom smislu odeća je prikladna.
Kevinu jeste nelagodno; premala odeća odražava istu onu teskobu
koju oseća u sopstvenoj koži. Možda će zvučati preterano ako
odeću što ga guši nazovem ekvivalentom pokajničke košulje od
kostreti, ali pojas ga grebe, kragna mu se useca u vrat. Ta njegova
nelagodnost izaziva, naravno, isto osećanje u drugima, a to mu je
svakako i namera. Kad sam s njim, često hvatam sebe kako povlačim
odeću, diskretno izvlačim šav iz zadnjice, ili otkopčavam
dugme na košulji.
Posmatrajući lakonske razgovore za okolnim stolovima, primetila
sam da su pojedini zatvorenici počeli da imitiraju Kevinov
ekscentrični stil odevanja. Koliko vidim, majice neobično malih
brojeva postale su dragocena roba, a i sam mi je Kevin samozadovoljno
spomenuo kako se prcoljcima otima odeća. Možda se on
i podsmeva imitatorima, ali čini se da mu godi što je nametnuo
sopstvenu modu. Da je pre dve godine srazmerno brinuo o originalnosti,
danas bi sedmoro đaka koje je upotrebio kao mete slalo
prijave na koledže koje su odabrali.
Elem, današnja poseta. Ušetao je u prostoriju za posete u nečemu
što je očigledno bila trenerka nekog prcoljka, jer se ne sećam
da sam mu takvu kupila. Mali karirani džemper koji je obukao
zakopčao je samo sa dva dugmeta, pa mu se video go stomak. Sad
su mu čaki patike premale, pa je zadnji deo savio i gazi po njemu.
Možda ne bi voleo ovo da čuje, ali graciozan je. Ima sanjivosti u
njegovim pokretima, u načinu na koji govori. A i uvek je onako
iskošen; hoda u stranu poput raka. To kretanje levim kukom podseća
pomalo na njihanje supermodela na pisti. Sumnjam da bi se
uvredio kad bi znao da u njemu opažam blagu feminiziranost. On
ceni dvoznačnost; voli da te ostavlja u nedoumici.
„Kakvo iznenađenje", rekao je uglađeno povlačeći stolicu; sa
zadnjih nogara spali su plastični zaštitnici, pa je Kevin proizveo
zvuk grebanja noktiju po tabli kad je go aluminijum zaškripao
po cementu. Nalaktio se na sto, oslonio slepoočnicu na pesnicu,
zauzevši onaj karakteristični kosi položaj, sardoničan čitavim držanjem.
Pokušala sam da se uzdržim, ali kad god sedne pred mene,
ja se trgnem unazad.
Moramo da razgovaramo o Kevinu
Baš me nervira što stalno ja moram da smišljam o čemu ćemo
da pričamo. Dovoljno je odrastao da ume da vodi razgovor. A kako
me je zarobio u mom životu isto koliko je sebe zarobio u svom,
podjednako oskudevamo u novim temama. Često prelazimo isti
scenario: „Каkо si?", postavljam brutalno prosto pitanje. „Želiš
da ti kažem da sam dobro?" „Želim da kažeš bilo šta", uzvraćam.
,,Ti si došla mene da vidiš", podseća me on. I mogao bi ćutke da
presedi ceo sat, i to bi uradio. Nema spora koje od nas dvoje bolje
podnosi ništavilo. Umeo je da provede čitavu subotu teatralno
nacrtan ispred TV-a zureći u Meteorološki kanal.
Zato sam danas preskočila čak i ono površno Kako je?, po teoriji
da se ljudi koji ne vole ta beznačajna pitanja ipak oslanjaju na
njih kao na neosetni uvod u razgovor, samo što su naučili kako da
navedu druge da ih umesto njih postave. Još sam bila potresena razgovorom
s Loretom Grinlif. Možda bi mu pričinilo zadovoljstvo da
zna kako je nagnao majku da se razmeće povezanošću s njegovim
ogavnim zverstvom. Ali moj mesijanski poriv da preuzmem na
sebe odgovornost za četvrtak verovatno bi se Kevinu učinio kao
svojevrsna krađa.
„Dobro", rekla sam ne okolišeći. „Moram da znam. Kriviš li
mene? Možeš to slobodno da mi kažeš ako tako misliš. Je l' to
kažeš svojim psihoterapeutima, ili to oni kažu tebi? Da sve vuče
od tvoje majke."
Prasnuo je: „Zašto bi tebi pripale sve zasluge?"
Razgovor za koji sam se nadala da će ispuniti čitav naš sat završio
se za minut i po. Sedeli smo.
„Pamtiš li dobro svoje detinjstvo, Kevine?" Pročitala sam negde
da se ljudi koji su imali nesrećno detinjstvo ne sećaju ničega.
„Čega pa imam da se setim?"
„Ра, na primer, da si nosio pelene do šeste godine."
„Ра šta?" Ako sam mislila da ću ga posramiti, prevarila sam se.
„То je sigurno bilo neprijatno."
,,Za tebe."
„Ра i za tebe."
„Zašto?", upitao me je blago. „Bilo mi je toplo."
„Ali ne zadugo."
2 0 1
2 0 2 LAJONEL ŠRAJVER
„Nisam dugo nosio prljave pelene. Bila si dobra mamica."
„Nisu li te deca u vrtiću ismevala? Ponekad me je to brinulo."
„Јао, ma sigurno nisi mogla noću da spavaš."
„Brinula sam se", rekla sam čvrsto.
Slegnuo je ramenom. „Što bi me ismevali? Meni je prolazilo
nešto što njima nije."
„Samo sam se pitala da li bi, posle toliko godina, hteo sad da mi
objasniš čemu toliko odlaganje. Otac ti je dovoljno demonstrirao."
„Kevine, dušo!", zacvrkutao je on u falsetu. „Srculence malo!
Vidi taticu! Vidiš kako tata piški u nošicu? Hoćeš i ti tako, Kevine
luče? Zar ne bi bilo super da budeš kao tvoj tatica, da držiš pišu i
pikiš u WC šoljicu? Samo sam vas potukao vašom glupošću."
Zainteresovalo me je to što je dopustio sebi da se vešto izrazi;
obično vrlo pazi da ne oda da ima mozga. „Dobro", rekla sam.
„Nisi hteo da koristiš WC zbog sebe, a ti i ja - ne bi to učinio zbog
mene. Ali zašto ne za tvog oca?"
„Ti si sad veliki dečko!", izmotavao se Kevin. „Ti si moj veliki
dečko! Ti si moj mali muškarac! Gospode! Kakav seronja!"
Ustala sam. ,,Da to nikad više nisi rekao! Nemoj da si to ikad
više rekao! Ni jedan jedini put, nikad više!"
„Inače?", upitao je tiho, a oči su mu igrale.
Ponovo sam sela. Ne bi trebalo da puštam da me tako lako iznervira.
Obično i ne dopuštam. Ipak, kad te neko napadne...
Oh, možda bi trebalo da budem srećna što češće ne igra na tu
kartu. A opet, u poslednje vreme često je povlači, na neki način. A
evo kako - većim delom njegovog detinjstva njegovo usko, ćoškasto
lice provociralo me je sličnošću s mojim. Ali poslednjih nekoliko
godina lice je počelo da mu se popunjava i, kako se širi, sve
više prepoznajem tvoje krupne kosti. Iako je istina da sam nekad
posmatrala Kevinovo lice žudno tražeći sličnosti s njegovim ocem,
sad pokušavam da se otrgnem ovom suludom utisku da to čini
namerno da mi nanese bol. Ne želim da vidim sličnost s tobom.
Ne želim da opazim iste manire, ono tvoje karakteristično odmahivanje
rukom kad odbaciš nešto kao nevažno, kao onu sitnicu
kad su komšije, jedan za drugim, počele da brane svojoj deci da
se igraju s našim sinom. Da vidim tvoju snažnu bradu ratoborno
Moramo da razgovaramo o Kevinu
isturenu, tvoj široki bezazleni osmeh iskrivljen u lukavo cerenje,
bilo bi isto kao da vidim svog muža opsednutog.
„А šta bi ti uradio", pitala sam ja, „nekom dečaku koji uporno
hoće da sere u gaće sve dok ne stasa za školu?"
Kevin se sasvim spusti na lakat, triceps mu položen na sto.
„Znaš šta rade s mačkama, je li? One se poseru u kući, a ti im
nabiješ glavu u govno. To im se nikako ne sviđa. Pa onda idu na
pesak." Zavalio se u stolicu sav zadovoljan.
„То se ne razlikuje mnogo od onoga što sam ja uradila, zar
ne?", rekla sam mračno. „Sećaš li se? Na šta si me nagnao? Kako
sam te napokon naterala da koristiš WC?"
Prešao je prstom po bledom belom ožiljku na ruci tik ispod
lakta s nekakvom posedničkom toplinom, kao da miluje glistu
ljubimca. „Naravno." U njegovom potvrdnom odgovoru začuo
se drugačiji ton; osetila sam da stvarno pamti, pošto su mu druga
sećanja bila post hoc*
„Bio sam ponosan na tebe", počeo je da prede.
„Bio si ponosan na sebe", rekoh ja. „Као i obično."
„Неј", reče on nagnuvši se napred. „То je nešto najpoštenije
što si ikad uradila."
Uzvrpoljila sam se, uzela tašnu. Možda sam nekad čeznula da
mi se divi, ali ne zbog toga; nikako zbog toga.
„Stani", reče on. „Odgovorio sam na tvoje pitanje. Sad ja imam
jedno za tebe."
Ovo je bila novina. „Dobro", rekoh. „Kaži."
„Оnе mape", kazao je.
„Šta s njima?", upitala sam.
„Zašto si ih ostavila na zidu?"
Kevin se tog incidenta „seća" samo i isključivo zato što godinama
nisam htela da ogulim one isprskane mape u radnoj sobi niti
da dopustim tebi da ih prefarbaš, što si ti silno želeo. Bio je, kao
što si ti tada bezbroj puta ponovio, užasno mali.
* Post hoc informacije - dodatne informacije o događaju dobijene nakon
što se on dogodio, koje se integrišu u pamćenje menjajući nečije sećanje.
(Prim. prev.)
203
2 0 4 LAJONEL ŠRAJVER
„Zadržala sam ih zbog sopstvenog zdravog razuma", rekla
sam. „Bilo mi je potrebno da vidim šta si mi učinio, da pružim
ruku i dotaknem to. Da dokažem kako tvoja zloba nije samo u
mojoj glavi."
„Da", kazao je on ponovo golicajući ožiljak na ruci. „Znam šta
hoćeš da kažeš."
Obećavam ti da ću ti objasniti, Frenkline, ali sada to jednostavno
ne mogu.
Eva



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
17. JANUAR 2 0 0 1 .
Dragi Frenkline,
Izvini što sam te ostavila u neizvesnosti, ali od onog se dana užasavam
da ti objasnim. Zapravo, dok sam se jutros vozila na posao,
prisetila sam se još jednog događaja sa suđenja. Formalno sam
počinila krivokletstvo. Jednostavno nisam smatrala da onoj sudiji
okruglastih očiju (urođena mana kakvu ranije nisam viđala, izuzetno
male zenice koje su joj davale ošamućeni, tupi pogled crtanog
junaka koga su upravo udarili tiganjem po glavi) dugujem objašnjenje
koje sam deset godina krila od svog rođenog muža.
„Gospođo Hačadurjan, jeste li vi ili vaš suprug ikada tukli svog
sina?" Merin se advokat preteći nagnuo ka klupi za svedoke.
„Nasilje uči dete jedino tome da je fizička sila prihvatljiv metod
da se istera svoja volja", izrecitovala sam ja.
„Sud se u potpunosti slaže s vama, gospođo Hačadurjan, ali veoma
je važno da ovo sasvim razjasnimo, da nedvosmisleno kažete
za zapisnik: jeste li vi ili vaš suprug ikada fizički zlostavljali svog
sina dok je bio pod vašim starateljstvom?"
„Naravno da nismo", rekla sam čvrsto, a onda promumlala
još jednom, pride, „naravno da nismo". Zažalila sam zbog tog
ponavljanja. Ima nečeg nepouzdanog u tvrdnjama koje čovek ima
potrebu da iskaže dvaput.
2 0 6 LAJONEL ŠRAJVER
Kad sam napustila klupu za svedoke, zakačila sam stopalom o
ekser na parketu i odvalila crnu gumenu potpeticu s cipele. Othramala
sam do svog mesta razmišljajući - bolje polomljena štikla,
nego dugačak drveni nos.
Ali čuvanje tajne je vežba. Nikada nisam smatrala da umem
dobro da lažem, ali nakon malo prakse, usvojila sam kredo lažljivaca
da čovek ne smišlja laž, već se zapravo njome venčava. Uspešna
laž ne može biti doneta na ovaj svet, a zatim iz ćefa napuštena;
kao i u svakoj vezi kojoj ste se posvetili, laž morate održavati i to
mnogo brižljivije nego istinu, koja uvek s lakoćom ostaje istinita
bez ičije pomoći. Nasuprot tome, ja sam svojoj laži bila potrebna
koliko i ona meni, a to je zahtevalo trajnost braka: dok nas smrt
ne rastavi.
Znam da si se stideo zbog Kevinovih pelena, iako ih se sam dečak
začudo nije sramio. Već smo koristili one ekstra velike; još malo
pa bismo morali poštom da poručujemo one za odrasle sa slabom
bešikom. Ma koliko tolerantnih priručnika za roditelje progutao,
ti si posedovao onu staromodnu muževnost koja je meni bila neobično
privlačna. Nisi želeo da ti sin bude mekušac, da predstavlja
lak plen poruge vršnjaka, niti da se drži toliko očite maskote ranog
detinjstva, jer je budža ispod njegovih pantalona bila nepogrešiva.
„Gospode!", gunđao bi ti kad bismo Kevina stavili na spavanje.
„Što ne sisa prst?"
A i ti si se sam kao mali bio upustio u dugotrajnu bitku sa svojom
pedantnom majkom oko puštanja vode jer se jednom izlila
iz WC šolje, pa si se ti posle toga, kad god bi povukao ručicu,
užasavao da će izmet početi beskrajno da kulja i izliva se po podu
kupatila, kao u skatološkoj verziji Čarobnjakovog šegrta. I ja sam
se složila da je tragično kako deca umeju sva da se pogube zbog
piškenja i kakenja i kako to sve izaziva bespotrebnu anksioznost,
i podržala sam onu novu teoriju po kojoj decu treba učiti da idu
na nošu tek kad su sama „spremna" za to. Međutim, oboje smo
već očajavali. Ti si počeo da me ispituješ je li me ikad video kako
koristim WC preko dana (nismo bili sigurni treba li da me vidi ili
Moramo da razgovaramo o Kevinu 2 0 7
ne) ili da li sam mu možda kazala nešto što ga je uplašilo i oteralo
od tog trona civilizovanog života, u poređenju sa kojim su maniri
poput molim i hvala potrošna roba, kao papirnate maramice.
Optuživao si me te da tome pridajem prevelik značaj, te da ga ne
pridajem nimalo.
Nemoguće da sam tome olako prilazila pošto je ta faza u razvoju,
koju je naš sin izgleda preskočio, vršila teror nad mojim
životom. Setićeš se da samo zahvaljujući novoj obrazovnoj etici
patološke neutralnosti (ne postoji ni dobro ni loše, već samo različito),
kao i parališućem strahu od tužbe (užasavajući se da će
biti tuženi, Amerikanci se sve više ustežu da učine bilo šta - od
davanja veštačkog disanja usta na usta žrtvi davljenja do otpuštanja
tupavih nesposobnjakovića s posla), ono skupo obdanište u
Najaku nije odbilo da primi Kevina dok se ne uredi, to jest dok
ne prestane da se uneređuje. Vaspitačica ipak nije imala namere
da presvlači petogodišnjeg dečaka tvrdeći da bi se tako izložila
mogućoj tužbi zbog seksualnog zlostavljanja. (U stvari, kad sam
tiho upoznala Kerol Fabrikant s Kevinovom malom osobenošću,
pogledala me je iskosa i porazno rekla kako je takva vrsta neprilagođenog
ponašanja ponekad poziv u pomoć. Nije mi to kazala, ali
narednih nedelju dana živela sam u strahu od toga da ću ugledati
prodorno plavo svetlo kroz prozor i začuti kucanje na vratima.) I
tako, kad bih ga dovela u vrtić Voli i uči u devet ujutru i vratila se
kući, već bih u pola dvanaest morala da se vratim tamo sa svojom
sad već pohabanom torbom za pelene.
Ako bi bio suv, ja bih mu malo razbarušila kosu i zatražila kao
da vidim šta crta, mada sam to, kako je dovoljno njegovih „umetničkih
ostvarenja" bilo polepljeno po frižideru, već odlično znala.
(Dok su druga deca već prešla na crtanje glavatih čiča-Gliša i pejzaža
s tračicom plavog neba na vrhu, Kevin je i dalje šarao bezoblične,
razbacane žvrljotine crnim i ljubičastim bojicama.) Ipak, ako
bih u podne bila oslobođena dužnosti, to je najčešće značilo da ću
kasnije dobiti telefonski poziv: gospođica Fabrikant bi zvala da me
obavesti kako je Kevin sad skroz mokar, a ostala deca se žale jer
smrdi. Hoćete li, molim vas...? Kako sam pa mogla da odbijem?
I tako, kad bih u dva sata došla po njega, to bi bio već četvrti put
2 0 8 LAJONEL ŠRAJVER
tog dana kako odlazim u vrtić Voli i uči. Toliko o onome kako ću
imati mnogo vremena za sebe kad Kevin pođe u vrtić, kao i o onoj
mojoj fantastičnoj ideji, koju sam začudo podgrevala, da ću uskoro
moći ponovo da preuzmem upravljanje ŠIK-om.
Da je Kevin bio pitom, živahan dečak koji je, eto, imao taj
neprijatni problem, ona bi se i sažalila na njega. Ali odnosi između
gospođice Fabrikant i našeg sina nisu cvetali iz drugih razloga.
Možda smo pogrešili što smo ga poslali u obdanište s programom
Montesori, čija je filozofija ljudske prirode bila u najmanju
ruku optimistička. Tamošnje nadgledano ali neorganizovano edukovanje
- deca su smeštana u „stimulativno" okruženje s igračkama
među kojima su bile i kockice sa slovima, kuglice za brojanje i
mladice graška - bilo je bazirano na pretpostavci da su deca urođeni
autodidakti. A po mome iskustvu, kad su ljudi prepušteni sebi,
oni će uraditi jednu od dve stvari: ništa posebno ili ništa dobro.
U prvom izveštaju o Kevinovom napretku tog novembra napomenuto
je kako je on „pomalo nedovoljno socijalizovan" i ,,da mu
je možda potrebna pomoć u inicijativnom ponašanju". Gospođica
Fabrikant nerado je kritikovala svoje štićenike, pa sam je na jedvite
jade naterala da mi prevede da je Kevin prva dva meseca proveo
sedeći otromboljeno na stoličici nasred sobe i tupo gledajući svoje
zaigrane vršnjake. Znala sam taj pogled, prerano starački, onaj
mutni pogled koji bi samo povremeno blesnuo prezrivom nevericom.
Kad bi ga terali da se igra s ostalim dečacima i devojčicama,
on bi za šta god oni radili kazao da je „glupo", govoreći umorno
i s naporom, zbog čega će kasnije njegov profesor istorije u gimnaziji
biti uveren da pije. Kako ga je uopšte ubedila da našara one
mračne, besne crteže, ostaće mi večna nepoznanica.
Meni je uvek vrlo teško padalo da se divim tim žvrljotinama
bojicama. Brzo mi je ponestalo hvalospeva (Kevine, to je toliko
moćno!) i maštovitih tumačenja (Je li to oluja, dušo? Ili možda
crtež dlaka i sapuna koje vadimo iz odvoda iz kade?). Prisiljena
da se oduševljavam njegovim uzbudljivim izborom boja, a crtao
je isključivo crnim, braon i ljubičastim bojicama, nisam mogla a
da stidljivo ne predložim kako ne bi bilo loše da pokuša da naslika
nešto nalik ptici ili drvetu, pošto je apstraktni ekspresionizam
Moramo da razgovaramo o Kevinu
zapao pedesetih godina u ćorsokak. Ali za gospođicu Fabrikant
Kevinova mrtva priroda zapušenih cevi bila je dokaz da Montesori
metod čini čuda s povučenom decom.
Ipak, čak ni Kevin ne može predugo da bude neaktivan, iako
ima toliko dara za to, već mora da uradi nešto što će život učiniti
zanimljivijim, kao što je to onako ubedljivo pokazao u četvrtak.
Do letnjeg raspusta gospođica Fabrikant sigurno se s čežnjom prisećala
dana kad Kevin Hačadurjan nije radio apsolutno ništa.
Možda i ne moram da ti kažem da je biljka graška uvenula, kao
i bujni avokado koji su doneli umesto nje, a ja sam u isto vreme
slučajno primetila da mi fali bočica varikine. Bilo je tu i nerazjašnjenih
događaja: posle jednog januarskog dana, malena devojčica s
loknama kao u Širli Templ zaplakala bi onog časa kad bih Kevina
za ruku uvela u učionicu, a njena je kuknjava bivala sve gora dok
negde u februaru nije prestala da dolazi u vrtić. Drugi dečak, agresivan
i divljačan u septembru, od one siledžijske sorte što uvek
nekog kinji i gura drugu decu u pesak, iznebuha je postao ćutljiv
i zatvoren, odjednom je dobio težak oblik astme, i počeo je neobjašnjivo
da se užasava ostave za kapute i na metar i po od nje počeo
bi da šišti. Je li to imalo neke veze s Kevinom? Ne znam, možda
nije imalo nikakve. A drugi su incidenti bili sasvim bezazleni, kao
ono kad je Džejson gurnuo noge u svoje jarkocrvene kaljače i video
da su pune kolača od jabuka preostalih od užine. Dečja igra - ako
je stvarno dečja igra - složili bismo se.
Ono što je najviše žalostilo gospođicu Fabrikant bila je, naravno,
činjenica da su njeni štićenici, jedan za drugim, počeli da
zakazuju na polju s nošom. Ona i ja smo se, na početku godine,
ponadale da će Kevina podstaći primer njegovih vršnjaka koji
odlaze u toalet, ali plašim se da se dogodilo upravo suprotno, i do
završetka školice nije bio samo jedan šestogodišnjak u pelenama,
već troje-četvoro.
Mene je više uznemirilo nekoliko uzgrednih događaja.
Jednog jutra jedna nežna sitna curica s nadimkom Vrapče
donela je u vrtić servis za čaj da ga pokaže ostaloj deci i ispriča im
ponešto o njemu. To nije bio običan servis, već ukrašen, sastavljen
od mnogobrojnih delova, a svaki je stajao u posebno oblikovanom
2 0 9
2 1 0 LAJONEL ŠRAJVER
odeljku kutije od mahagonija postavljene baršunom. Njena je majka
kasnije besnela kako je to bilo porodično nasleđe i kako je Vrapče
smela da ga iznosi samo u posebnim prilikama. Nema sumnje
u to da servis uopšte nije trebalo donositi u vrtić, ali devojčica je
bila ponosna na tu veliku kolekciju i naučila je da postupa s njom
vrlo pažljivo, brižljivo postavljajući šoljice sa tacnom i porcelanskom
kašičicom pred dvanaestoro dece, koja su sedela za niskim
stočićima. Nakon što je nalila turu „čaja" (sveprisutnog soka od
ananasa i grejpfruta), Kevin je podigao šoljicu za malenu dršku
kao da nazdravi - i ispustio je na pod.
Istog časa, jedno za drugim, svih ostalih jedanaestoro uživalaca
čaja povelo se za njegovim primerom. Pre nego što je gospođica
Fabrikant uspela da ovlada situacijom, tacne i kašičice doživele su
istu zveketavu sudbinu, usled čega od dragocenog servisa za čaj
nije preostalo ništa sem čajnika kad je Vrapčetova majka došla tog
popodneva po svoju uplakanu ćerku.
Ako sam ikad gajila nadu da će moj sin jednog dana ispoljiti
liderske sposobnosti, ovako nešto nisam imala na umu. Ipak, kad
sam napravila opasku u tom smislu, gospođica Fabrikant nije bila
raspoložena za šalu. Osetila sam da je opšte mladalačko ushićenje
što će sve te prijemčive klince oblikovati u vegetarijance koji ne
diskriminišu različitost, koji čuvaju životnu sredinu i željni su da
isprave nepravde u Trećem svetu, počelo polako da se kruni. Ovo
joj je bila prva godina da skida tempere s obrva, odlazi u krevet
sa slankastim ukusom lepka na desnima, i kažnjava toliku neposlušnu
decu istovremeno odstranjivanjem iz neke igre da više ne
bi preostala nijedna aktivnost koju bi mogla da im zabrani. Na
kraju krajeva, pri našem upoznavanju u septembru izjavila je
kako ona „prosto obožava decu", što je izjava koja mi uvek izaziva
podozrenje. Izrečena od strane mladih žena poput gospođice
Fabrikant, malog prćastog nosa poput svinjčeta i kukova kao lađe,
ova nerazumna izjava može se prevesti kao „Želim da se udam".
Ja lično, pošto sam imala ne neko dete, već baš ovo, nisam mogla
da shvatim kako iko može da tvrdi da voli svu decu jer mi je to bilo
neverovatno kao i kad bi neko tvrdio da voli sve ljude bez razlike,
Moramo da razgovaramo o Kevinu 211
što bi obuhvatalo i Pol Pota i Dona Riklsa* i komšiju na spratu
iznad koji u tri sata ujutru dve hiljade puta preskače konopac.
Nakon što mi je bez daha, glasno da je i drugi čuju, ispričala
tu užasnu priču, očigledno je očekivala da ću se odmah ponuditi
da nadoknadim štetu polomljenog servisa. Finansijski gledano,
naravno da sam mogla da platim, ma koliko koštao, ali nisam
htela time da preuzmem i svu krivicu. Priznaj, Frenkline, ti bi prohisterisao.
Bio si vrlo osetljiv na to što ti je sin diskriminisan, ili,
kako bi ti kazao, proganjan. Formalno, on je polomio samo jedan
set i ti bi pristao da platiš samo jednu dvanaestinu nadoknade. Ja
sam još ponudila da razgovaram sa Kevinom o „poštovanju tuđe
imovine", mada je gospođica Fabrikant ostala hladna na moja
obećanja. Možda je naslutila da su ove moje uobičajene pridike
dobile onaj živahni, podrugljivi pripev pesmica devojčica dok
igraju lastiš: Ema, esesa...
„То nije bilo lepo, Kevine", kazala sam mu u kolima. „То što
si polomio Vrapčetu šoljicu." Nemam pojma zašto mi roditelji
uporno verujemo kako naša deca žude za tim da ih smatraju finima,
kad mi naše poznanike predstavljamo kao vrlo fine onda kad
obično smatramo da su dosadni.
„Ima glupo ime."
„То ne znači da zaslužuje..."
„Ispala mi je", kazao je neuverljivo.
„Gospođica Fabrikant nije mi tako rekla."
„Otkud ona zna?" Zevnuo je.
„Каkо bi se ti, mališa, osećao, da imaš nešto do čega ti je stalo
najviše na svetu, pa doneseš to da pokažeš drugarima, a onda ti
to neko polomi?"
„Као šta?", pitao je nevino, a u glasu mu se osećao prizvuk
samozadovoljstva.
Mahinalno sam počela da mozgam pokušavajući da se setim
nečega što je Kevinu posebno drago, ali nisam se dosetila ničega.
Zamislivši se dublje, osetila sam kako me obuzima sve veći užas
kao kad prepipavam sve džepove otkrivši da mi je onaj u kome
* Poznati američki komičar. (Prim. prev.)
2 1 2 LAJONEL ŠRAJVER
inače držim novčanik prazan. To je bilo neprirodno. Ja sam, u vrlo
ubogom detinjstvu, poput fetišiste čuvala najsitnije uspomene, od
tronogog magarenceta na navijanje po imenu Kloparalo, do ispranih
bočica sa bojama za kolače.
Nije da Kevin nije imao stvari u izobilju, pošto si ga ti zasipao
igračkama. Bila bih gruba kad bih ti rekla kako je potpuno ignorisao
sve one video-igrice i utovarivače, ali samo tvoje preterivanje
ukazivalo je na to da si svestan kako nije prihvatio nijedan od
tvojih prethodnih poklona. Možda je tvoja velikodušnost imala
suprotan efekat, zatrpao si mu sobu nečim što je on očigledno
smatrao svojevrsnim plastičnim đubretom; a možda je shvatio da
nam je lako da mu kupujemo poklone pošto smo bogati, pa su ti
darovi, ma koliko skupi, zapravo jeftini.
Ali ja sam svojevremeno provodila nedelje praveći mu ručno
izrađene, personalizovane igračke koje će, kako sam se nadala,
značiti nešto. Postarala sam se i da me Kevin gleda dok ih pravim
kako bi znao da to činim iz ljubavi. Najviše radoznalosti pokazao
je onda kad me je jednom razdraženo upitao zašto jednostavno ne
kupim slikovnicu. Inače, kad sam svoju rukom crtanu knjigu za
decu ukoričila u šareni karton, probušila rupe i uvezala ih jarkom
vrpcom, on je prazno zurio kroz prozor dok sam mu je ja naglas
čitala. Priznajem da je priča bila otrcana, o jednom malom dečaku
koji je izgubio psa Snipija, koga je mnogo voleo, pa se nasekirao
i krenuo svuda da ga traži, a Snipi se na kraju, naravno, vratio
- verovatno sam siže pozajmila od Lesi se vraća kući. Nikad se
nisam pretvarala da sam nadareni pisac, a vodene boje su se razlile;
živela sam u iluziji da je važna pažnja. Ali ma koliko aluzija na
dečakovu crnu kosu i duboke smeđe oči da sam ubacila, nisam
uspela da navedem Kevina da se poistoveti s junakom priče koji
žali za svojim izgubljenim psom. (Sećaš li se kad si Kevinu hteo
da kupiš psa? Preklinjala sam te da to ne činiš. Bilo mi je drago
što me nikad nisi naterao da ti objasnim zašto neću psa, pošto
to ni sebi nikad nisam uspela da objasnim. Znam samo da bi me
preplavio užas kad god bih zamislila našeg živahnog crnog labradora
ili dobroćudnog irskog setera.) Pokazao je interesovanje za
knjigu tek kad sam ga ostavila samog i otišla po večeru, da bih,
Moramo da razgovaramo o Kevinu 2 1 3
vrativši se, videla da je svaku stranicu ižvrljao markerima - rano
interaktivno izdanje, reklo bi se. Posle toga je medu napravljenog
od punjene čarape, s očima-dugmićima, bacio - baš zgodno zapravo
- u Medveđe jezero; nekoliko delića moje crno-bele slagalice
zebre bacio je u odvod na prilaznom putu.
Uhvatila sam se drevne istorije. „Sećaš li se svog pištolja na
vodu?"
On slegnu ramenima.
„Sećaš se kad se maka iznervirala, pa ga je izgazila i polomila?"
Stekla sam čudnu naviku da govorim o sebi u trećem licu; možda
sam već počela da se delim, pa je „maka" postala moj vrli alter ego,
lik lepe punačke majke s brašnjavim rukama dok joj vatra plamti u
furuni, koja razmirice između komšijske dečurlije rešava opčinjavajućim
pričama i vrućim čokoladnim kolačima. U međuvremenu,
Kevin je potpuno izbacio maku iz upotrebe, i tako svoju kovanicu
sveo na glupi nadimak koji sam sama sebi nadenula. U kolima
sam uznemireno shvatila da me on uopšte nikako ne zove. To mi
se učinilo nemoguće, jer te deca obično dozivaju nekim imenom
kada žele nešto, makar to bila samo pažnja, ali Kevin nije hteo da
me pozove čak ni samo glavu da okrenem. „То ti se nije dopalo,
je li tako?"
„Nije me bilo briga", odgovorio je Kevin.
Sa školskog položaja ruke su mi nehajno skliznule na donji deo
volana. Sećanje ga nije varalo. Pošto je, kako si ti rekao, samo hteo
da pomogne kad mi je ubrljao mape, kupio si mu novi pištolj, ali
on ga je bacio u otpad u kutiju za igračke i nije ga ni pogledao.
Pištolj na vodu poslužio je svojoj svrsi. I zaista, dok sam mu mrvila
pištolj po podu, imala sam jeziv predosećaj da mu je drago što ga
više nema jer mu jeste bio drag.
Kad sam ti ispričala za servis za čaj, hteo si nehajno da pređeš
preko toga, ali ja sam te značajno pogledala; već smo govorili o
tome kako treba da nastupamo ujedinjeno. „Неј, Keve", rekao
si blago, „jeste da su servisi za čaj za devojčice i onako ženskasti,
ali nemoj da ih lomiš. Važi? To nije kul. A sad, šta kažeš na malo
frizbija? Imamo taman dovoljno vremena da vežbamo malo ono
tvoje bacanje pre večere."
2 1 4 LAJONEL ŠRAJVER
„Važi, tata!" Sećam se da sam posmatrala Kevina kako trči ka
ostavi da uzme frizbi i zamislila se. Stisnutih šaka, razmahanih
ruku, ličio je na najnormalnijeg nemirnog dečaka, ushićenog što
će se igrati s tatom u dvorištu. Osim što je previše ličio na obično
dete; kao da je to bilo sračunato. Čak je i ono Važi, tata! imalo
neki uvežbani, nja-nja prizvuk koji nisam umela tačno da odredim.
Isti taj nelagodni osećaj rađao mi se kad bi Kevin vikendom
zacvrkutao, da, zacvrkutao: „Вrе, tata, subota je! Možemo li da
idemo da vidimo još jedno bojno polje?" Ti si bio toliko oduševljen
da nisam imala srca da pomenem kako te možda zavitlava. Isto
tako, posmatrala sam ga kroz prozor trpezarije i nekako nisam
mogla da poverujem da je Kevin, i posle toliko vremena, i dalje
sasvim nevešt s frizbijem. Još je bacao disk u stranu, uhvatio bi ga
za ivicu srednjim prstom i zafrljačio deset metara od tvojih nogu.
Ti si bio strpljiv, ali pribojavala sam se da Kevina baš to mami da
te iskušava.
Oh, ne sećam se svih incidenata iz te godine sem toga da ih
je bilo više, i da si ih ti sve odbacio uz iste reči „Evo, svaki dečak
povuče poneku kiku". Poštedela sam te mnogo toga jer kad god
bih ti prijavila neki bezobrazluk našeg sina, imala sam osećaj da ga
tužakam. Na kraju sam mislila loše o sebi, a ne o njemu. Da sam
mu sestra, još bih i razumela, ali zar može majka da bude tužibaba?
Očigledno da može.
Međutim, jedan prizor koji sam videla - mislim da je to bilo
u martu - e pa ne znam zašto me je onoliko potresao, ali nisam
mogla da ga zadržim za sebe. Otišla sam po Kevina u uobičajeno
vreme, ali niko, izgleda, nije znao kud se deo. Gospođica Fabrikant
se smrkla, ali tada već, da su Kevina oteli ubice pedofili, koji su,
kako su nas tad navodili da verujemo, vrebali iza svakog grma, ja
bih posumnjala da ih je ona unajmila. A kako je nestalo dete bilo
naš sin, tek posle nekog vremena setile smo se da ga potražimo u
toaletu, što teško da je bilo njegovo omiljeno utočište.
„Evo ga!", zapeva vaspitačica na vratima ženskog WC-a. A
onda se zgrozila.
Sumnjam da se jasno sećaš ovih prastarih priča, pa mi dopusti
da ti osvežim pamćenje. U vrtiću je bila jedna sitna, crnokosa
Moramo da razgovaramo o Kevinu
devojčica po imenu Violeta, koju sam ti sigurno te godine pominjala
jer me je duboko dirnula. Bila je mirna, povučena; krila bi
se iza skuta gospođice Fabrikant, i trebala mi je čitava večnost da
joj izmamim kako se zove. Vrlo lepa devojčica, stvarno, samo je
čovek morao dobro da se zagleda da bi to opazio, što mnogi nisu.
Videli su samo ekcem.
Izgledalo je užasno. Sva je bila pod ekcemom, ogromnim crvenim
delovima kože nalik na krljušt, koji su se ljuštili, a nekad i
pucali tamo gde su se javile kraste. Preko celih ruku i vižljastih
nogu, a što je najgore, preko čitavog lica. Zgužvana koža bila je
kao u reptila. Čula sam da su kožne bolesti povezane s emotivnim
problemima; možda sam i sama bila žrtva tad modernih predrasuda,
jer sam se neprekidno pitala da li Violetu na neki način zlostavljaju
ili joj možda roditelji prolaze kroz gadan razvod. U svakom
slučaju, kad god bih je ugledala, nešto bi u meni puklo, i jedva
bih se svladala da je ne uzmem u naručje. Nikad ne bih ogromne
grozne belege kao takve poželela našem sinu, ali to je bila baš ona
srceparajuća bolest za kakvom sam žudela kod doktora Fulka: neka
privremena muka koja će se izlečiti, ali koja će dotle, kad sam sa
svojim sinom, u meni uzburkati isto ono more sažaljenja koje se
mreškalo kad god bi mi se Violeta - tuđe dete - stidljivo se vukući
pojavila pred očima.
Samo mi se jednom pojavio ekcem, na cevanici, vrlo mali, ali
sasvim dovoljno da znam da svrbi kao đavo. Čula sam njenu majku
kako kroz šapat upozorava devojčicu da se ne češe, i pretpostavljala
sam da je krema koju je Violeta uvek imala kod sebe, i posramljeno
je držala u džepu džempera, bila mast što ublažava svrab, jer
ako je bila lek, onda nije valjala ništa; Violetin ekcem samo se
pogoršavao, koliko sam ja videla. Ali te kreme protiv svraba nisu
preterano efikasne, i njena samokontrola bila je zadivljujuća. Prešla
bi žudno noktom duž ruke, a onda bi neposlušnu šaku ščepala
drugom kao da joj vezuje uzicu.
Uglavnom, kad je gospođica Fabrikant kriknula od užasa, i
ja sam došla na prag. Kevin nam je bio okrenut leđima i nešto
je šaputao. Kad sam gurnula vrata i širom ih otvorila, ućutao je i
uzmaknuo. Kod lavaboa je stajala Violeta, okrenuta ka nama. Na
2 1 5
2 1 6 LAJONEL ŠRAJVER
licu je imala izraz koji se može opisati jedino kao blažen. Oči su joj
bile sklopljene, ruke skrštene kao u pokojnika, šake na suprotnim
ramenima, telo pognuto kao u nekom transu. Sigurna sam da nijedna
od nas ne bi zamerila toj bezumnoj devojčici na ekstazi koju je
zaista zasluživala da nije bilo činjenice da je sva krvava.
Ne želim da zvučim melodramatično. Nakon što je gospođica
Fabrikant vrisnula i gurnula Kevina u stranu da uzme papirne
ubruse, ubrzo je postalo jasno da ogrebotine i nisu tako strašne
kao što se na prvi pogled učinilo. Uhvatila sam je za šake kako se
ne bi grebala po mišicama, dok joj je vaspitačica mokrim ubrusima
blago brisala udove i lice, trudeći se očajnički da je očisti bar
malo dok Violetina majka ne dođe. Pokušala sam da otresem belu
perut s njenog plavo-belog džempera, ali delići kože zalepili su se
za flanel kao čičak. Očito nije bilo dovoljno vremena da se operu
krvave mrlje s čipkanog poruba soknica niti s manžetni njenih
belih širokih rukava. Ogrebotine su većinom bile plitke, ali bilo
ih je po celom telu, i kako bi gospođica Fabrikant otrla delić kože
zahvaćene ekcemom - koja je sada buknula i od ugasle boje sleza
postala plamenoljubičasta - krv bi navrla i potekla.
Slušaj: neću da se ponovo oko toga raspravljamo. Sasvim se
slažem da je Kevin možda nije ni dirnuo. Koliko ja znam, možda
je sama sebe iskasapila bez ičije pomoći. Svrbelo ju je i ona je
poklekla, i usuđujem se reći da je sigurno bio božanstven osećaj
napokon zariti nokte u one odvratne crvene kraste. Naslutila sam
čak i tračak osvete u količini nanetih povreda, ili možda zabludu
da će gotovo hirurškim zahvatom uspeti zauvek da sljušti krljušt
što joj uništava život.
Ipak, nikad neću zaboraviti izraz njenog lica kad smo je pronašli,
jer je otkrivao ne samo čisto uživanje već i neko brutalnije,
primitivnije, gotovo pagansko oslobođenje. Znala je da će je posle
boleti i znala je da će time samo pogoršati svoj problem i znala je
da će joj se majka izbezumiti, i baš se to saznanje jasno očitavalo
na njenom licu i davalo mu, čak i na petogodišnjoj devojčici, dozu
opscenosti. Žrtvovaće sebe da se bar jednom ovako veličanstveno
nasladi, ma kakve posledice bile. Jer baš je grotesknost posledica
- krvarenje, upaljenost, kidanje od brige kod kuće, grozne crne
Moramo da razgovaramo o Kevinu 2 1 7
kraste koje će joj se uhvatiti u narednim nedeljama - bila, čini se,
srž njenog zadovoljstva.
Ti si te večeri pobesneo.
„Dakle, devojčica je izgrebala sebe. Kakve to veze ima s mojim
sinom?"
„Bio je tamo! Ta se jadna devojčica živa kasapila, a on nije
učinio ništa."
„Evo, on nije njen vaspitač, on je dete!"
„Mogao je nekog da pozove, je li tako? Pre nego što je otišlo
predaleko."
„Možda, ali on će tek sledećeg meseca napuniti šest godina. Ne
možeš od njega očekivati da bude toliko snalažljiv niti da uvidi
kad je otišlo 'predaleko' kad se ona samo češe. A ništa od toga ne
objašnjava zašto si pustila Kevina, i to celo popodne kako se čini,
da šetka po kući u govnima do guše!" Retka omaška. Zaboravio
si da kažeš kaka.
„Kevinove pelene smrde samo zbog Kevina, a još ih nosi jer sam
tako hoće." Kevina je okupao ogorčeni otac i sad je bio u svojoj
sobi, ali ja sam bila svesna toga da moj glas odjekuje. „Frenkline, ja
više ne znam šta ću! Kupila sam mu sve one 'nema ničeg prljavog u
kaki' knjige i priručnike, a on smatra da su glupe jer su napisane za
dvogodišnjake. Mi treba da sačekamo da sam izrazi želju, ali on to
neće, Frenkline! A i zašto bi kad će majka uvek da ga opere? Dokle
ćemo da ga pustimo ovako? Dok se ne upiše na fakultet?"
„Dobro, priznajem da smo u začaranom krugu s tom tehnikom
pozitivnog potkrepljenja. Tako dobija pažnju..."
„Nismo mi u začaranom krugu, Frenkline, mi smo u ratu. A
trupe su nam desetkovane. Ostali smo bez municije. Granice su
nam zauzete."
,,Da nešto razjasnimo. Je li to tvoja nova tehnika navikavanja
na nošu - pustiš ga da se šeta sav usran i da nam sve razmaže po
beloj sofi? Je li to poučno? Ili je to kazna? Jer meni se čini da je ta
tvoja najnovija terapija povezana s tvojom sumanutom ogorčenošću
što se tamo neko dete raščešalo."
2 1 8 LAJONEL ŠRAJVER
„On ju je podstakao."
„Oh, pobogu!"
„Оnа je do sada odlično znala da ne sme da dira ekcem. Odjednom
je zatičemo u toaletu s njenim novim drugarom, a on se
nadneo nad nju i bodri je... Bože, Frenkline, da si je samo video!
Podsetila me je na onu staru strašnu priču koja je kružila šezdesetih
o momku na LSD-u koji je odrao svu kožu s ruku jer je mislio
da su ga napale bube."
„Pada li ti na pamet da je možda i Kevin malo potresen ako je
taj prizor bio toliko stravičan? Da možda treba razgovarati o tome
s njim, smiriti ga i utešiti, a ne osuditi ga da se guši u sopstvenom
izmetu? Gospode, socijalno oduzima decu i za manje od toga."



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
„Е, da sam ja te sreće", promrmljala sam.
„Evo!"
„Šalim se!"
„Šta je s tobom?", upitao si sav očajan.
„Nije on bio 'potresen', već sav zadovoljan. U kolima, na putu
do kuće, oči su mu blistale. Nisam ga videla toliko zadovoljnog
sobom otkako je rasporio onu rođendansku tortu."
Sručio si se na ćošak nepraktične bele sofe i uhvatio se za glavu;
nisam mogla da sednem kraj tebe jer je drugi kraj još bio ukaljan.
„I ja sam na ivici snaga, Evo." Trljao si slepoočnice. „Ali ne zbog
Kevina."
„Је li to pretnja?"
„Nije pretnja..."
„О čemu to govoriš...?!"
„Evo, molim te, smiri se. Nikad neću rasturiti porodicu." A
nekada davno rekao bi Nikada te neću ostaviti. Ova tvoja iskrenija
izjava imala je određenu čvrstinu, dok su zakletve na večnu vernost
ljubavniku slabe, što je opšte poznato. I zato sam se pitala zbog
čega me je tvoja snažna posvećenost našoj porodici rastužila.
„Oblačim ga", kazala sam. „Hranim ga kad me pusti, vučem ga
svuda sa sobom. Mesim mu užinu za vrtić. Presvlačim mu pelene
šest puta dnevno, a ti mi pričaš samo o jednom jedinom popodnevu
kad me je toliko uznemirio, uplašio čak, da jednostavno nisam
mogla da mu priđem. Nisam ja htela da ga kaznim. Ali u onom
Moramo da razgovaramo o Kevinu
toaletu izgledao je tako, ah..." Odbacila sam tri-četiri prideva kao
previše provokativne, pa konačno odustala. „Presvlačenje mi je
bilo previše intimno."
„Čuješ li ti sebe? Jer ja nemam pojma o kom detetu ti govoriš.
Mi imamo srećnog, zdravog sina. A počinjem da verujem da je
neobično bistar." (Uzdržala sam se da ne dobacim: Baš toga se
i plašim.) „Аkо je ponekad povučen, to je zato što je zamišljen,
zadubljen. Inače, on se igra sa mnom, grli me za laku noć, ja mu
čitam priče. Kad smo sami, on mi sve priča..."
„А šta ti to tačno priča?"
Podigao si ruke. „Šta je crtao, šta su užinali..."
„I tebi je to sve mi priča?"
„Jesi li ti šenula? Pa on ima pet godina, Evo, šta će drugo da
mi priča?"
„Na primer, šta se dogodilo prošle godine na onim druženjima
posle vrtića. Jedna po jedna, majke su počele da povlače decu iz
te grupe. Oh, sve su imale neki izgovor - Džordan malo-malo pa
nazebe, Tifani je nezgodno što je najmlađa. I tako sve dok nismo
ostale još samo ja i Lornina deca, a onda ona kaže kako to više i nije
grupa, pa i ona prestane da dolazi. Posle par nedelja ja nenajavljeno
navratim kod Lorne da donesem božićne poklone, a ono? Sva se
deca iz grupe sakupila kod nje u dnevnoj sobi. Nju je bilo sramota
i to nismo pominjale, ali pošto ti Kevin sve govori, što ga ne pitaš
da ti objasni šta je navelo sve one majke da pobegnu i ponovo se
tajno okupe samo da bi izbegle našeg 'srećnog, zdravog' sina?"
,,Ne bih ga to pitao jer je to grozna priča koja bi ga povredila. A
ne vidim tu nikakvu tajnu - tračevi i klanovi i palanačke razmirice.
Tipično za majke domaćice koje imaju vremena na pretek."
„I ja sam majka domaćica, što je velika žrtva, da te podsetim,
a najmanje od svega imamo vremena na pretek."
„Ра dobro, isključile su ga! Kako se onda ne ljutiš na njih? Zašto
pretpostavljaš da je kriv naš sin, a ne neka nadrndana neurotična
kokoška?"
„Zato što ja odlično znam da mi Kevin ne govori sve. Oh, a
mogao bi da ga pitaš i zašto ni jedna jedina bebisiterka neće ponovo
da dođe."
2 1 9
2 2 0 LAJONEL ŠRAJVER
,,Ne moram. Većina tinejdžera iz ovog kraja dobija sto dolara
nedeljno za džeparac. Samo dvanaest dolara na sat i nije naročito
primamljivo."
„Ра onda bi bar mogao da priupitaš svog slatkog sinčića koji ti
se poverava da ti kaže šta je tačno kazao Violeti."
Nismo se mi stalno svađali. Baš naprotiv, mada najviše pamtim svađe;
čudno kako najpre izblede uspomene na sasvim obične dane.
A nisam ni od onih što prosto cvetaju u haosu, što je baš šteta,
kako se ispostavlja. Ipak, možda sam želela da sastružem sasušeni
površinski sloj našeg svakodnevnog mira kao što je Violeta izgrebala
suve kraste na svojim udovima, bilo šta samo da nešto jarko i
tečno ponovo poteče, da izbije i klizi među našim prstima. S druge
strane, plašila sam se šta se krije ispod. Bojala sam se da ću otkriti
kako zapravo mrzim svoj život, i kako mrzim što sam majka, a da
ponekad čak mrzim i to što sam tvoja žena jer si mi ti ovo učinio,
pretvorio moje dane u beskonačan tok usranih i upišanih pelena
i kolača koje Kevin nije čak ni voleo.
U međuvremenu, ma koliko urlali, to nije rešavalo krizu s
pelenama. U retkoj zameni naših uloga, ti si bio sklon da problem
smatraš suštinski komplikovanim, a ja sam mislila da je sasvim
prost: mi smo želeli da Kevin koristi nošu, i zato on to nije hteo.
Kako nismo hteli da odustanemo od svoje namere, nisam više
znala šta da radim.
Ti bez sumnje smatraš kako je apsurdno što sam upotrebila
reč rat. Ali kad bih položila Kevina na sto za presvlačenje, koji je
sada bio premali za tu svrhu, često bih se prisetila onih žestokih
gerilskih ratova u kojima neorganizovane, loše opremljene pobunjeničke
snage uspevaju da nanesu iznenađujuće teške gubitke
moćnoj državnoj vojsci. Kako nemaju veliki mada glomazan arsenal
vojske, pobunjenici pribegavaju lukavštinama. Iako im napadi
obično nisu teški, veoma su česti, a neprestano provociranje može
vremenom više da demorališe nego nekoliko spektakularnih okršaja
s velikim brojem žrtava. Pošto su u takvom deficitu s tehnikom,
gerilci koriste sve što im se nađe pri ruci, a ponekad se i sasvim
Moramo da razgovaramo o Kevinu 221
običan materijal može upotrebiti u razornu svrhu. Koliko znam,
bombe se, recimo, mogu napraviti i od đubriva koje fermentiše.
Što se tiče Kevina, i on je vršio improvizovane operacije, i on je
naučio da napravi oružje od govana.
Oh, mirno je on puštao da ga presvlačim. Činilo se da uživa u
tom ritualu, a možda je i iz moje sve veće žurbe zaključio da me
je sram, jer je sad već bilo neprilično da mu sa gotovo šest godina
brišem male, čvrste testise.
Ako je Kevin uživao u našim sastancima, ja nisam. Nikad nisu
uspeli da me ubede kako izmet čak i novorođenčeta miriše „slatko";
fekalije deteta u predškolskom uzrastu ne bije takav glas.
Kevinova stolica postala je čvršća i lepljivija, a iz njegove sobe sad
se širio opori zadah tunela podzemne železnice naseljenih beskućnicima.
Bilo me je stid i zbog hrpe nerazgradljivih pampers pelena
kojima smo punili lokalno đubrište. A najgore od svega, činilo se
da se Kevin nekih dana namerno ne isprazni do kraja kako bi udario
još jednom. Ako i nije bio Leonardo u svetu crtanja, poznavao
je anatomiju anusa poput velikog majstora.
Pazi, ja ovde pripremam teren, ali nikako se ne pravdam za
ono što se dogodilo tog jula. Ne očekujem drugu reakciju do da
se užasneš. Ne tražim čak ni tvoj oproštaj; prekasno je za to. Ali
očajnički mi je potrebno da me razumeš.
Kevin je u junu završio predškolsko, pa smo celo leto bili osuđeni
jedno na drugo. (Slušaj, nervirala sam Kevina taman koliko
i on mene.) Uprkos skromnom uspehu gospođice Fabrikant s
Drano ilustracijama, Montesori metod nije činio čuda kod kuće.
Kevin i dalje nije umeo da se igra. Ostavljen da se sam zabavlja,
sedeo bi kao panj, mrzovoljno i tupo, zbog čega je atmosfera u
celoj kući postala mučna. Zato sam pokušala da ga uključim u
neke aktivnosti, odnela bih vunu, dugmad, lepak i komade raznobojnih
tkanina u sobu za igranje da pravimo lutkice od čarapa. Sela
bih kraj njega na tepih i super bih se zabavljala, stvarno, samo što
bih na kraju ja napravila zubatog zeku s ustima od crvenog filca
i velikim oklembešenim plavim ušima i brkovima od slamčica za
sok, a na Kevinovoj ruci bila bi navučena dokolenica umočena u
2 2 2 LAJONEL ŠRAJVER
lepak. Nisam ni očekivala da nam dete bude vunderkind u ručnim
radovima, ali mogao je barem da se potrudi.
Pokušala sam takođe da ga pripremim za prvi razred učeči ga
osnovnim stvarima. „Hajde da vežbamo malo brojeve!", predložila
bih.
„А što?"
„Ра kad kreneš u školu, znaćeš matematiku bolje od ostalih."
„Čemu služi matematika?"
„Ра, sećaš se kako je mama juče platila račune? Moraš da znaš
da sabiraš i oduzimaš da bi platio račune, da znaš koliko ti je novca
ostalo."
„Ti si koristila digitron."
„Ра, moraš da znaš matematiku da bi bio siguran da je digitron
dobro sračunao."
„Što ga onda koristiš ako ne radi uvek dobro?"
„Uvek radi dobro", nerado kažem.
„Ра onda ti ne treba matematika."
„Da bi koristio digitron", kažem ja iznervirano, „ipak moraš
da znaš kako izgleda petica, je li tako? Hajde sad da vežbamo brojanje.
Koji broj ide posle tri?"
„Sedam", kaže Kevin.
I to se tako nastavljalo sve dok me jednom, posle još jednog
zavitlavanja („Koji broj ide posle devet?" „Pedeset tri."), nije belo
pogledao u oči i monotono brzinski izdeklamovao „jedandvatričetiripetšestsedamosamdevetdesetjedanaestdvanaest...",
i samo
je dva-tri puta zastao da udahne vazduh, a inače je bez greške
izbrojao do sto. „Možemo li sada da završimo?" Osećala sam se
kao prava budala.
Ništa mu više interesovanja nisam pobudila za pisanje. „Nemoj
mi reći", prekinula sam ga kad sam mu pomenula čitanje, „А što?
Čemu to služi? E pa, reći ću ti. Nekad će ti biti dosadno i nećeš
imati šta da radiš, ali uvek možeš da čitaš knjigu. Čak i u vozu ili
na autobuskoj stanici."
„А šta ako je knjiga dosadna?"
„Onda ćeš uzeti neku drugu. Toliko knjiga ima na svetu da
nikad nećeš stići sve da ih pročitaš, pa ćeš uvek imati neku."
Moramo da razgovaramo o Kevinu 2 2 3
„А šta ako su sve dosadne?"
„Ne verujem da je to moguće, Kevine", rekla bih žustro.
„Ја mislim da jeste", ne bi se složio sa mnom.
„Pored toga, kad porasteš, moraćeš da nađeš posao, a onda ćeš
morati odlično da znaš da čitaš i pišeš inače te niko neće zaposliti."
U sebi sam, naravno, pomislila kako bi više od pola zemlje bilo
bez posla kad bi to bila istina.
„Tata ne piše. On se vozika okolo i snima fotografije."
„Postoje i drugi poslovi..."
„А šta ako ja neću da nađem posao?"
„Onda ćeš spasti na socijalnu pomoć. Država će ti dati taman
toliko novca da ne umreš od gladi, ali nedovoljno da bi radio išta
zanimljivo."
„А šta ako ja neću ništa da radim?"
„Kladim se da ćeš hteti. Kad zarađuješ novac, možeš da ideš u
bioskop i restorane, pa čak i u druge zemlje, kao što je maka nekad
išla." Štrecnuh se na ono nekad išla.
„Mislim da hoću socijalnu pomoć." Bila je to jedna od onih
rečenica koje su drugi roditelji ponavljali kroz salve smeha na
večerama s prijateljima, pa sam pokušala da je shvatim kao simpatičnu.
Stvarno ne znam kako uspevaju oni roditelji što decu školuju
kod kuće. Kevin nikad ni na šta nije obraćao pažnju, kao da je slušanje
uvredljivo. Učio je kako je i jeo - krišom, u potaji, gutao je
informacije kao i duple sendviče sa sirom - kad ga niko ne vidi.
Mrzeo je da prizna da nešto još ne zna, a čest običaj da se pravi
glup lukavo je smišljen da pokrije prave rupe u njegovom znanju.
Po Kevinovom mišljenju glumljeno neznanje nije bilo sramotno,
a ja nikad nisam uspevala da dokučim kad se pretvara da nema
pojma, a kad ne. I zato sam, kad sam za večerom ocrnila ulogu
Robina Vilijemsa u Društvu mrtvih pesnika kao otrcanu, smatrala
kako treba da objasnim Kevinu da ta reč znači „оnо što je već
mnogo ljudi uradilo". Ali on je tu definiciju primio sa starmalim
aha. Je li naučio reč otrcan sa tri godine, kad se pravio da ne ume
da priča? Kaži ti meni.
2 2 4 LAJONEL ŠRAJVER
U svakom slučaju, nakon što je nedeljama svadljivo karikirao
abecedu („Које slovo ide posle R?" Elemeno), prekinuo je moju
tiradu - kako ne može samo da sedi i očekuje da će mu znanje
samo ući u glavu - time što je besprekorno otpevao čitavu abecedu,
od prvog do poslednjeg slova, mada uz agresivno falširanje
koje je bilo neverovatno čak i za nekog ko nema nimalo sluha, i
molski obojenu, pa je ta živahna dečja pesmica zvučala kao kadiš.*
Pretpostavljam da su pesmicu učili u vrtiću, mada mi on to nije
rekao. Kad je podrugljivo završio sa Otpevo sam abecedu, a sada
si ti na redu, besno sam prasnula: ,,Ti si jedan pokvareni dečak
koji uživa da traći vreme svoje majke!", a on se široko osmehnuo
podigavši oba kraja usana.
Ne može se reći da je bio neposlušan, mada je tako često pogrešno
pisalo u člancima nedeljnika. Zaista, umeo je on da izvrši zadatak
s ledenom preciznošću. Posle obaveznog perioda izigravanja
nesposobnjakovića - kljakava, nedovršena slova p oklembešena
ispod linije kao da su streljana - seo je kad sam mu rekla i u svojoj
svesci, savršeno, unutar linija, napisao: „Gle, Seli, gle. Hajde,
hajde, hajde. Trči. Trči. Trči, Seli, trči." Ne umem drugačije da
objasnim zašto je to bilo zapravo užasno, sem da mi je razotkrio
skriveni nihilizam bukvara. Uznemirio me je čak i način na koji
je ispisao ta slova. Nisu imala karakter. Hoću reći, on nije imao
rukopis u uobičajenom značenju te reči, u smislu ličnog pečata
datog standardnim slovima. Od onog časa kada je priznao da ume
da piše, njegova su slova bila savršene kopije onih iz bukvara, bez
dodatnih repića ili zavoja; T je uvek imalo crtu, I tačku, a činilo se
da nikada pre ispupčena unutrašnjost slova B, O i D nije sadržala
toliko praznine u sebi.
Hoću zapravo da kažem da ga je bilo mučno podučavati, ma
koliko to u tehničkom smislu bilo lako. Ti si mogao da uživaš u
njegovom izuzetnom napredovanju kad bi se vratio kući, ali ja
nikada nisam bila počašćena onim Eureka! trenucima iznenadnog
pomaka koji su odraslima nagrada za sate i sate strpljivog objašnjavanja
i nesnosno dosadnog ponavljanja. Jednako je uživanje pod-
* Kadiš je jevrejska molitva za mrtve. (Prim. prev.)
Moramo da razgovaramo o Kevinu
učavati dete koje otvoreno odbija da uči kao i hraniti ga tako što
ću ostaviti tanjir u kuhinji. Očigledno mi je namerno uskraćivao
zadovoljstvo. Čvrsto je odlučio da treba da se osećam beskorisno
i nepotrebno. Mada ja nisam poput tebe bila baš ubeđena da nam
je sin genije, bio je - a valjda je to i dalje, ako se tako što može reći
za dečaka koji se diči činom vrhunskog idiotizma - vrlo bistar. Ali
po mom svakodnevnom iskustvu kao njegovog tutora, bilo je to
kao da podučavam posebno dete, ali u onom eufemističkom značenju,
pošto se, čini se, svake godine smišlja sve pretvorniji naziv za
morona. Bezbroj sam ga puta pitala koliko je dva plus tri, a onda
sam ga jednom, kad je ponovo, čvrsto, pakosno odbio da kaže pet,
posela za sto, naškrabala
12387
6945
138964
3987234
pa podvukla ispod crtu i kazala: „Evo ti! Saberi sad ovo! I pomnoži
usput s dvadeset i pet, pošto misliš da si toliko pametan!"
Nedostajao si mi preko dana, i nedostajao mi je i moj nekadašnji
život kad sam bila previše zauzeta da bi mi ti nedostajao preko
dana. Evo, toliko sam se dobro upoznala s istorijom Portugala, sve
do ustrojstva monarhije i toga koliko je Jevreja pobijeno za vreme
inkvizicije, a sada deklamujem abecedu. Ne ćirilicu, niti hebrejsko
pismo, već abecedu. Čak i da se Kevin pokazao kao učenik željan
znanja, opet bi mi se taj režim bez sumnje činio kao strmoglav pad
najčešće vezan za snove: odjednom sedim u zadnjoj klupi i radim
kontrolni slomljenom olovkom i bez gaća. Ipak, možda bih i istrpela
tu uvredljivu ulogu da nije bilo i dodatnog poniženja življenja,
sada već više od šest godina, u govnima do lakata.
Dobro - evo, reći ću ti.
Bilo je to jednog julskog popodneva kada se Kevin, po tradiciji,
već jednom usrao u pelene, pa bio presvučen i opran, uz ceo ritual s
pomadom i puderom, da bi onda, dvadeset minuta kasnije, dovršio
pražnjenje creva. Bar sam ja tako mislila. Ali tog je puta nadmašio
2 2 5
2 2 6 LAJONEL ŠRAJVER
samog sebe. Bilo je to istog onog poslepodneva kada je, na moje
insistiranje da napiše jednu smisaonu rečenicu o svom životu, a
ne ponovo par podrugljivo tupavih reči o Seli, on u svojoj svesci
napisao: ,,U vrtiču svi kaži da je moja mama baš stara." Pocrvenela
sam kao rak, i baš sam tad ponovo osetila onaj izdajnički smrad.
I to nakon što sam ga već dvaput presvukla. Sedeo je na podu
skrštenih nogu, pa sam ga uhvatila oko pasa i uspravila i povukla
pelene da se uverim. Pao mi je mrak na oči. „Каkо ti to uspeva?'',
povikala sam. „Ра jedva da išta jedeš! Odakle to izvire?''
Telo mi je preplavio nalet vreline i nisam ni opazila da sam
odigla Kevina i da mu noge landaraju iznad tepiha. Bio je lak kao
perce, kao da je to čvrsto, zbijeno telašce koje je bilo nepresušan
izvor govana napunjeno u stvari granulama stiropora. Ovo se ne
može drugačije kazati. Bacila sam ga preko cele sobe. Uz tup udarac
pao je na ivicu metalne komode za presvlačenje. Glave upitno
naherene, kao da je konačno zainteresovan za nešto, srozao se na
pod kao na usporenom snimku.
Eva



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
19. JANUAR 2 0 0 1 .
Dragi Frenkline,
Eto, sad znaš.
Kad sam pojurila ka njemu, bezumno sam se ponadala da je
dobro - nije izgledao povređen - dok ga nisam okrenula i videla
ruku na koju je pao. Sigurno je podlakticom udario u ivicu komode
onda kad je, kako si ti to jednom u šali rekao, naučio da leti. Krvarila
je i bila je malo kriva i otečena na sredini, i nešto belo virilo je
iz nje, pa mi je pozlilo. Izvini, izvini, izvini, prošaputala sam. Ipak,
ma koliko se gorko kajala, i dalje sam bila opijena trenutkom koji
možda moju tvrdnju da ne shvatam četvrtak razotkriva kao lažnu.
S druge strane, bila sam prestravljena. Ali ono što sam uistinu osetila
tog trena bila je ekstaza. Bacivši našeg sinčiča „briga me gde,
samo što dalje od mene", i ja sam, poput Violete, nepromišljeno
poklekla, i stala da drapam uporni, nesnosni svrab.
Pre no što me skroz osudiš, preklinjem te da shvatiš koliko sam
se samo upinjala da budem dobra majka. Ali pokušavati da budeš
dobra majka i to stvarno biti razlikuje se koliko i truditi se da se
lepo provedeš i zaista se dobro provesti. Kako nisam verovala svojim
nagonima još od onog časa kad su mi ga položili na grudi, revnosno
sam se držala režima da svog sinčića grlim prosečno triput
dnevno, divim se dva puta na dan nečemu što je uradio ili rekao
bar, i recitovala Volim te, mališa ili Ti znaš da te tata i ja mnogo
volimo s predvidljivom jednoličnošću liturgijskog bogosluženja.
2 2 8 LAJONEL ŠRAJVER
Ali mnogi rituali postaju isprazni kad ih se čovek striktno pridržava.
Povrh toga, dobrih šest godina svaku svoju misao izgovarala
sam s pet sekundi zakašnjenja kao u onim radijskim emisijama u
kojima se slušaoci uključuju u program, za svaki slučaj, kako ne
bih izjavila neku skarednost, klevetu ili nešto što je u suprotnosti
s politikom kuće. Oprez me je skupo stajao. Činio me je rezervisanom,
neodlučnom i neprirodnom.
Kad sam podigla Kevinovo telo u toj navali adrenalina, bar
jednom sam bila prirodna jer je napokon došlo do neposrednog
spoja onoga što sam osećala i onoga što sam učinila. To nije baš
lepo priznati, ali nasilje u kući ima i svojih dobrih strana. Sirovo
i nesputano, ono svlači veo civilizacije koji nas deli koliko nam i
olakšava život. Loša zamena možda za onu strast koju volimo da
veličamo, ali prava ljubav ima više zajedničkog s mržnjom i besom
nego s ljubaznošću ili učtivošću. Nekoliko trenutaka osećala sam
se cela, i kao prava majka Kevina Hačadurjana. Osetila sam da sam
mu bliska. Osetila sam se kao ja - kao moje pravo, potpuno ja - i
osetila sam da smo konačno uspostavili vezu.
Dok sam mu sklanjala pramen kose s orošenog čela, mišići
Kevinovog lica besno su igrali; kolutao je očima, a usta iskrivio
gotovo u osmeh. Nije plakao čak ni kad sam otrčala da donesem
jutarnje izdanje Njujork tajmsa i gurnula mu ga pod ruku. Držeći
mu novine pod rukom - još se sećam naslova ispod njegovog lakta
„Veća autonomija za baltičke zemlje izaziva nemir u Moskvi"
- pomogla sam mu da ustane i upitala boli li ga još negde, na šta
je on odmahnuo glavom. Htela sam da ga uzmem u naručje, ali
on je opet zavrteo glavom; hodaće. Zajedno smo se oteturali do
telefona. Moguće je da je otro pokoju suzu kad ga nisam gledala,
ali Kevin nije hteo otvoreno da pati kao ni da nauči da broji.
Doktor Goldblat, naš pedijatar, dočekao nas je u malom, mučno
skučenom odeljenju za hitne slučajeve bolnice u Najaku, gde
sam imala osećaj da svi znaju šta sam uradila. Činilo mi se da je
plakat „Specijalna linija njujorške policije za žrtve nasilja" nalepljen
kraj prijavnice specijalno za mog sina. Pričala sam previše, a
rekla premalo; sestri na prijavnici izbrbljala sam šta se dogodilo, ali
ne i kako. U međuvremenu, Kevinova neprirodna samokontrola
Moramo da razgovaramo o Kevinu
mutirala je u držanje počasnog stražara; stajao je pravo, podignute
brade i okretao se za devedeset stepeni. Pošto je preuzeo odgovornost
da podupire ruku novinama, dopustio je doktoru Goldblatu
da ga drži za rame dok je išao niz hodnik, ali moju je ruku zbacio.
Kad je ušao u ordinaciju hirurga-ortopeda, načinio je poluokret
na vratima i žustro objavio: „Mogu sam kod doktora."
„Zar ne želiš da budem uz tebe, ako te bude bolelo?"
,,Tu čekaj", naredio je on, a mišići što su mu igrali oko stisnute
vilice bili su jedini pokazatelj da je već u bolovima.
„Evo, imate pravog malog muškarca", rekao je doktor Goldblat.
„Čini se da ste dobili naređenja." Na moj užas, zatvorio je vrata.
Jesam, zaista jesam želela da budem uz Kevina. Imala sam
očajničku želju da potvrdim kako jesam roditelj u koga može da
se pouzda, a ne čudovište koje će ga iz čista mira baciti na drugi
kraj sobe poput osvetoljubive utvare iz Poltergajsta. Ali, istina je,
plašila sam se i toga da će Kevin kazati hirurgu ili Bendžaminu
Goldblatu šta sam mu uradila. Postoje zakoni za takve postupke.
Mogli su me uhapsiti; mogli bi o meni s užasavanjem napisati
članak u Roklend kaunti njuzu. Mogli su mi, kao što sam se onda
tako neukusno našalila rekavši kako bih to baš volela, zaista oduzeti
Kevina. U najmanju ruku morala bih jednom mesečno da
primam one sramne posete nekog kritičnog socijalnog radnika
kog bi poslali da proveri ima li moj sin modrice. Ma koliko da sam
zasluživala prekor, ipak sam više volela tinjanje samoprebacivanja
u samoći od vrelog biča javnog ukora.
I zato, dok sam tupo zurila u staklenu kutiju u kojoj su čuvana
ushićena pisma zadovoljnih pacijenata upućena osoblju, grozničavo
sam smišljala ublažene verzije. Oh, doktore, pa vi znate kako
dečačići preuveličavaju. Bacila ga? Jurio je hodnikom kao muva
bez glave, a ja sam, izlazeći iz spavaće sobe, naletela na njega, slučajno...
A on je, ah, naravno, pao, teško je udario o... o postolje za
lampu...! Smučila sam se sama sebi, a svako zataškavanje koje sam
smislila zvučalo mi je besmisleno. A imala sam i dovoljno vremena
da se preznojavam u jednoj od onih tvrdih morskozelenih metalnih
stolica u čekaonici; sestra me je obavestila da naš sin mora da se
2 2 9
2 3 0 LAJONEL ŠRAJVER
podvrgne hirurškom zahvatu kako bi mu se „očistili krajevi kosti",
postupak u koji sam rado želela da ostanem neupućena.
Ali kada je Kevin tri sata kasnije izašao sa zaslepljujuće belim
gipsom, doktor Goldblat potapšao je našeg sina po ramenu i divio
se kakvog sam srčanog momka odgajila, a hirurg-ortoped hladno
je ispričao o prirodi preloma, opasnostima infekcije, o tome kako
se gips ne sme kvasiti i kad Kevin treba da dođe na kontrolu. Oba
doktora bila su toliko ljubazna da izostave kako je osoblje moralo
da presvuče usrane pelene našem sinu; Kevin više nije smrdeo.
Tupavo sam klimala glavom dok nisam krišom bacila brz pogled
ka Kevinu. On ga je uhvatio i uputio mi bistar, iskričav pogled
potpunog saučesništva.
Bila sam mu dužnik. I on je znao da sam mu dužna. A dugovaću
mu još dugo, dugo posle toga.
Dok smo se vozili kući, brbljala sam (Ono što je maka uradila
bilo je vrlo, vrlo ružno i njoj je veoma, veoma žao - mada je ovo
distanciranje pomoću trećeg lica neizostavno bacalo senku sumnje
na moje kajanje, kao da već krivim svog umišljenog prijatelja za tu
nezgodu). Kevin je ćutao. Sedeo je uspravno na prednjem sedištu
i kroz prozor posmatrao odbleske mosta Tapan Ze, a onako rezervisanog,
gotovo nadmenog izraza lica, prstiju desne zavijene ruke
zadenutih u košulju u stilu Napoleona, ličio je na pravog generala
koji se s pobedom vraća iz bitke gde je zadobio časne rane i sad se
naslađuje klicanjem naroda.
Ja nisam uživala takvu staloženost. Možda jesam umakla policiji
i socijalnoj službi, ali neminovno mi je predstojalo još jedno
iskušenje. I ako bih, priterana u škripac, možda još i uspela da
smislim kakvu besmislicu za doktora Goldblata kako sam naletela
na Kevina, nisam mogla ni da zamislim da tebe gledam u oči i
uvaljujem ti takve očigledne izmišljotine.
„Zdravo! Gde ste bili, vas dvoje?", povikao si kad smo ušli u
kuhinju. Bio si nam okrenut leđima i mazao tonu putera od kikirikija
na kreker.
Srce mi je snažno tuklo i nisam imala pojma šta da ti kažem.
Do sada nikada nisam svesno učinila nešto što bi ugrozilo naš
Moramo da razgovaramo o Kevinu 2 3 1
brak - ili našu porodicu - ali sam bila uverena da je, ako bi nas
išta dovelo na ivicu propasti, ovo baš takva stvar.
„...Gospode, Kevine!", uzviknuo si usta punih mrva, progutavši
zalogaj i ne sažvakavši ga. „Šta ti se, pobogu, desilo?"
Brzo si obrisao ruke i pao na kolena pred Kevina. Cela mi je
koža bridela, kao da je neko upravo uključio struju, a ja sam električna
ograda. Javilo mi se ono prepoznatljivo osećanje ,,još samo
sekund-dva, i ništa više neće biti isto", ista ona spoznaja od koje
vas obuzme slabost kad ugledate kola što idu ka vama vašom trakom,
a prekasno je da okrenete volan.
Ali čeoni sudar izbegnut je u poslednjem trenu. Kako si već
uobičajio da veruješ sinovljevoj verziji događaja, a ne ženinoj,
obratio si se najpre Kevinu. Ali ovog puta si pogrešio. Da si pitao
mene, kunem ti se da bih ti pognute glave kazala istinu, ili bar
tako volim da mislim.
„Slomio sam ruku."
„То i sam vidim. Kako se to desilo?"
„Рао sam."
„Gde si pao?"
„Ukakio sam se. Maka je otišla da donese još vlažnih maramica.
Pao sam sa stola za presvlačenje. Na... na moj utovarivač. Maka
me je odvela kod doktora Goldblatnjavog."
Bio je maher. Bio je pravi maher; ti možda i ne shvataš koliko
je dobar bio. Nije zamuckivao - već je imao spremljenu priču.
Nijedna od tih pojedinosti nije bila nedosledna niti neosnovana;
odbacio je preterane izmišljotine kojima bi većina dece njegovog
uzrasta pravdala prosut sok ili slomljeno ogledalo. Naučio je ono
što svi vrsni lažovi moraju da znaju ako žele da budu uspešni: uvek
ubaci što je više moguće istine. Dobro smišljena laž sastoji se većinom
od kockica sa slovima istine, od kojih se lako može napraviti
piramida kao i kocka. Jeste se ukakio. Dobro je upamtio da sam
potrošila sve vlažne maramice kad sam ga to popodne drugi put
presvlačila. Zaista i jeste, na neki način, pao sa stola. Njegov tovarni
kamion - proverila sam kasnije - stvarno se tad nalazio na podu
njegove sobe. Dalje, divila sam se kako je naslutio da sam pad na
pod s jednog metra visine verovatno ne bi bio dovoljan da polomi
2 3 2 LAJONEL ŠRAJVER
ruku; trebalo bi da nezgodno padne na neki tvrd metalni predmet.
I ma koliko kratka, njegova je priča bila ukrašena elegantnim detaljima:
to što je upotrebio reč maka, a mesecima je izbegavao taj
sladunjavi nadimak, dala je njegovoj pričici ljupki, topli prizvuk
koji je fenomenalno prikrivao istinu; Doktor Goldblatnjavi bilo je
šaljivo bezobrazno da bi te primirilo - tvoj srećni, zdravi sin već
je bio onaj stari. A što je možda najimpresivnije od svega, nije mi,
kao u bolnici, uputio saučesnički pogled koji bi razotkrio igru.
„Bože!", uzviknuo si ti. „То je sigurno bolelo!"
„Ortoped kaže da je za otvoreni prelom - probijena je koža",
kazala sam, „kost prilično čisto pukla i da bi trebalo lepo da sraste."
Ovoga puta Kevin i ja smo se pogledali, dovoljno dugo da
utvrdimo pakt. Prodala sam dušu šestogodišnjaku.
„Hoćeš li da mi daš da ti se potpišem na gips?", pitao si ga ti.
„То je, znaš, običaj. Potpišu ti se cela porodica i svi prijatelji i požele
ti da se brzo oporaviš."
„Naravno, tata! Ali prvo moram u WC." Odlelujao je mlatarajući
zdravom rukom.
„Jesam li ja to dobro čuo?", tiho si me upitao.
„Valjda jesi." Satima ukrućena - strah je izometrična vežba
- bila sam izmoždena, i poslednje o čemu sam mislila, bar jednom,
bilo je učenje našeg sina na nošu.
Obgrlio si me oko ramena. „Čoveče, mora da si se dobro preplašila."
„Za sve sam ja kriva", kazala sam migoljeći se.
„Nijedna majka ne može svakog trenutka da pazi na dete."
Volela bih da nisi bio toliko pun razumevanja. „Таkо je, ali
trebalo je da..."
„Pssst!" Podigao si prst, a iz kupatila se začu tihi žubor, muzika
za uši svakog roditelja. „Šta je upalilo, šta misliš? Možda šok?",
prošaputao si. „Ili se možda plaši da ponovo legne na onaj sto?"
Slegla sam ramenima. Iako se tako činilo, ja nisam verovala da
sam izlivom besa što se ponovo uneredio uplašila našeg sina toliko
da počne da ide na nošu. Oh, naravno da je to imalo veze s našim
ispadom za vreme presvlačenja. Nagradio me je.
„Ovo treba proslaviti. Sad idem tamo da čestitam momčiću..."
Moramo da razgovaramo o Kevinu
Uhvatila sam te za ruku. ,,Ne navaljuj. Pusti ga da to učini diskretno,
ne diži dževu oko toga. Kevin voli da proba bez kamera."
A kad sam to rekla, znala sam odlično da piškenje u nošu ne
treba da protumačim kao priznanje poraza. On je dobio veću bitku;
pristajanje na nošu bilo je ona vrsta trivijalnog ustupka koji
velikodušan iako nadmen pobednik može da dozvoli sebi da baci
poraženom protivniku. Naš šestogodišnjak uspešno me je namamio
da prekršim sopstvena pravila o primeni sile. Počinila sam
ratni zločin - za koji bi me, da nije milosrdnog ćutanja našeg sina,
moj rođeni muž izručio Hagu.
Kad se Kevin vratio iz kupatila povlačeći pantalone jednom
rukom, predložila sam da za večeru napravimo ogromnu činiju
kokica, i dodala povlađujući: s mnogo, mnogo soli! Osluškujući
muziku normalnog života od koga sam se pre samo nekoliko minuta
oprostila - tvoje bučno lupanje šerpama, prodoran zvon naše
činije od nerđajućeg čelika, veselo pucketanje kukuruza - imala
sam predosećaj da bi ovo moje stanje „gmižem na stomaku poput
reptila" moglo da potraje gotovo beskonačno ako Kevin bude
držao jezik za zubima.
Zašto se nije izbrbljao? Kako se čini, štitio je majku. Dobro.
Neka bude tako. Ipak, možda je u tome nekakvu ulogu imalo i svođenje
računa. Pre nego što joj istekne rok, tajni, time što se čuva,
raste kamata; uvećano laganjem, Tata, znaš li kako sam stvarno
polomio ruku? imalo bi još razornije dejstvo kroz mesec dana.
Isto tako, dokle god bude držao glavnicu na svom računu, moći
će stalno da se zadužuje na to ime, dok bi, ako bi odmah potrošio
sve, njegovo imovno stanje ponovo spalo na pet dolara nedeljno,
koliki je džeparac jednog šestogodišnjaka.
Dalje, nakon svih mojih silnih monotonih prepodobnih pridika
(A kako bi se ti osećao...?), pružila sam mu retku priliku da se uspne
do moralnih visina - odakle će mu se možda otvoriti neki novi
vidici, iako se to kasnije neće pokazati kao teritorija po njegovom
ukusu. Gospodičić „Zavadi pa vladaj" možda je takođe naslutio da
tajne vezuju odnosno razdvajaju tačno u skladu s tim ko je u njih
upućen. Veštački razdragano i kruto pričala sam ti kako Kevin ne
sme da se kupa već samo tušira kako ne bi pokvasio gips; kad sam
2 3 3
2 3 4 LAJONEL ŠRAJVER
pitala Kevina hoće li da pospem parmezan preko kokica, pitanje je
bilo natopljeno molbom, stravom i ropskom zahvalnošću.
Jer, u jednom pogledu bila sam ganuta, i još sam: verujem da
je osetio bliskost sa mnom koje nije želeo da se odrekne. Ne samo
što smo zajedno učestvovali u zataškavanju već se možda i Kevin,
za vreme samog nasrtaja koji smo prikrivali, osećao potpunim,
trgnut u život neverovatnom vučnom snagom pupčane vrpce.
Ja sam se prvi put osećala kao majka. A možda je i on, prelećući
zapanjeno preko sobe poput Petra Pana, prvi put doživeo sebe
kao mog sina.
Ostatak tog leta protivio se svim mojim narativnim instinktima.
Da sam pisala scenario za televizijski film o nasilnoj beštiji kojoj
je pao mrak na oči pa je u nastupu besa dobila nadljudsku snagu,
predstavila bih njenog sinčića kako hoda na prstima po kući, drhtavo
joj se smeška, očajnički pokušava da je umilostivi, i uopšte
okoliši, uzmiče i ropski klima glavom, sve samo da ne bi spontano
preletao čitave sobe njihove kuće ne dotičući nogama pod.
Toliko o filmovima. Ja sam hodala na prstima. Ja sam se bojažljivo
smeškala. Ja sam vrdala i uzmicala kao da sam na audiciji
za ulogu crne sluškinje.
Hajde da popričamo o moći. Mit kaže da u jednom domaćinstvu
roditelji imaju nesrazmerno veliku moć. Nisam baš sigurna
u to. Deca? Deca ti, za početak, mogu slomiti srce. Mogu te osramotiti,
mogu te dovesti do bankrota, a ja lično mogu da posvedočim
kako te mogu navesti da zažališ što si se uopšte rodio. A šta
mi možemo da učinimo? Da im zabranimo da idu u bioskop. Ali
kako? Čime da podupremo naše zabrane ako dete ratoborno krene
ka vratima? Surova je istina da su roditelji poput vlade: održavamo
naš autoritet pretnjom, otvorenom ili nagoveštenom, fizičkom
silom. Dete radi ono što mu se kaže jer možemo, otvoreno rečeno,
da mu polomimo ruku.
Ipak, Kevinov beli gips postao je bleštavi simbol ne onoga što
sam mogla da mu učinim, već onoga što nisam. Pribegavši krajnjoj
sili, sama sam sebe lišila moći. Kako mi se više nije moglo
Moramo da razgovaramo o Kevinu
verovati da ću umereno upotrebljavati silu, preostao mi je jedino
nemoćni arsenal, beskorisno razorno oružje, poput nagomilanog
nuklearnog naoružanja. Odlično je znao da nikad više neću podići
ruku na njega.
I zato, ako se slučajno bojiš da sam se hiljadu devetsto osamdeset
devete godine preobratila u brutalnog neandertalca, sva ona
celost, stvarnost i neposrednost koje sam otkrila bacivši Kevina
kao kuglu nestale su u tren oka. Sećam se da sam se osećala fizički
nižom. Zgurila sam se. Glas mi je utanjio. Svako pitanje upućeno
Kevinu formulisala sam kao neobavezni predlog: Dušo, da li bi hteo
da uđeš u kola? Ne bi ti baš mnogo smetalo da odemo do prodavnice?
Možda ne bi bilo loše da ne kidaš koricu sa sredine pite koju
je maka tek ispekla? A što se tiče podučavanja koje ga je onoliko
vređalo, vratila sam se metodu Montesori.
Ispočetka me je baš iskušavao, kao da dresira mečku da igra.
Tražio bi mi za ručak nešto što se dugo priprema, poput domaće
pice, i nakon što bih ja provela čitavo prepodne meseći testo i pirjaneći
sos, uzeo bi dva režnja kobasice sa svog parčeta, a potom
ostatak smotao u lepljivu loptu i bacio je u sudoperu. A onda mu
je mama-igračka brzo dosadila, kao i sve ostale igračke, što je bila
sreća za mene.
U stvari, dok sam zasipala dečaka istim onim preslanim grickom
i čipsom koje sam mu prethodno odmeravala u porcije od po
trideset grama, moje dodvoravanje ubrzo je počelo da ga nervira.
Imala sam običaj da se motam oko Kevina, a on bi me prostrelio
pogledom kakav upućujemo neznancu kad sedne u vozu kraj nas,
a vagon je gotovo prazan. Pokazala sam se kao nedostojan protivnik,
i svaka dalja pobeda nad starateljem koji je već spao na tako
servilan i podređen položaj svakako bi bila jadna.
Mada je to s rukom u gipsu bilo nezgodno, Kevin se sada sam
kupao, a ako bih klekla da ga obavijem čistim peškirom, on bi
uzmakao i sam se umotao. U stvari, nedugo pošto se mirno prepuštao
menjanju pelena i brisanju testisa, postao je izuzetno stidljiv,
a do kraja avgusta već me je proterao iz kupatila. Oblačio
se sklonjen od pogleda. Osim one upečatljive dve nedelje kad se,
kad mu je bilo deset godina, onako razboleo, nije mi dopustio da
2 3 5
2 3 6 LAJONEL ŠRAJVER
ga vidim golog sve do svoje četrnaeste - a tada sam rado želela da
mi se takva privilegija uskrati.
Što se tiče mojih nezadrživih izliva nežnosti, bili su ukaljani
izvinjavanjem, a Kevin nije hteo izvinjenja. Kad bih ga poljubila
u čelo, on bi se obrisao. Kad bih mu očešljala kosu, on bi me udario
i razbarušio se. Kad bih ga zagrlila, hladno bi mi prigovorio da
mu povređujem ruku. A kad bih izjavila „Volim te, mališa" - to
više nisam recitovala svečano kao Dela apostolska, već sa žarom
i poniznom molećivošću kao Zdravomariju - napravio bi sarkastičnu
facu iz koje će se na kraju i izroditi onaj večno spušteni
levi ugao usana. Jednoga dana, kad sam ponovo ustvrdila Volim
te, mališa, Kevin mi je uzvratio Nja-nja NJANJA njanja nja, pa
sam se okanila toga.
Očigledno je verovao da me je prozreo. Provirio je iza zavese
i nikakvo gugutanje niti grickalice nisu mogli da potru prizor
neizbrisiv kao i onaj kad prvi put vidiš roditelje dok upražnjavaju
seks. Ipak, iznenadilo me je to koliko mu je, izgleda, zadovoljstva
pričinilo to što je otkrio pravo lice svoje majke - njenu zlobu,
njenu nasilnost. Ako me je pročitao, to ga je štivo mnogo više
zaintrigiralo od onog smornog ponavljanja slova pre „nezgode",
te je odmeravao majku s potpuno novom, da, zainteresovanošću
- ne bih to baš nazvala poštovanjem.
A što se tiče nas dvoje, ja sam se do tog leta već bila navikla
da skrivam štošta od tebe, ali ponajviše zlomisli - svoju groznu
otupelost kad se Kevin rodio, averziju prema našoj kući. I dok svi
mi donekle štitimo jedni druge od kakofonije užasa u našim glavama,
ojađivale su me čak i ove neopipljive neizrečenosti. Ali jedno
je bilo prećutkivati užas koji bi me obuzeo kad god je trebalo da
odem po našeg sina u vrtić, a sasvim drugo ne kazati ti oh, uzgred,
slomila sam mu ruku. Ma koliko zle, misli nekako nisu zauzimale
prostor u mome telu, dok je čuvanje trodimenzionalne tajne bilo
isto kao da sam progutala đule.
Činio si mi se tako dalek. Gledala sam te s avetinjskom čežnjom
dok bi se noću svlačio, pribojavajući se da ćeš, kad krenem da operem
zube, proći kroz moje telo kao kroz senu. Dok bih te posmatraMoramo
da razgovaramo o Kevinu
la kako u dvorištu učiš Kevina da zdravom desnicom uhvati loptu
bejzbol rukavicom - mada je, iskreno rečeno, imao više talenta za
bacanje pice - pritisla bih dlan o okno toplo od sunca kao o spiritualnu
barijeru, a preplavili bi me ista ona toplina i bolno osećanje
isključenosti koji bi me progonili da sam bila mrtva. Čak i kad bih
ti spustila ruku na grudi, nekako nisam uspevala da te dotaknem,
kao da je, slično ruskim matrjoškama, kad god bi svukao odeću,
ispod bila još jedna majica.
U međuvremenu, ti i ja više uopšte nismo sami izlazili - da
pogledamo Zločine i prestupe, prezalogajimo nešto u Riveru u Najaku,
a kamoli da se počastimo u Junion skveru u gradu. Istina je
da smo imali muke s bebisiterkama, ali ti si se radosno pomirio s
tim da uveče ostajemo kod kuće i radovao se što leti, kad su večeri
svetle, možeš da podučavaš Kevina fintama iz ragbija, košarke i
bejzbola. Malo me je nerviralo što si slep na činjenicu da Kevin ni
za jedan od tih sportova ne pokazuje ni najmanje interesovanja
niti dara, ali sam ponajviše bila razočarana što nimalo ne žudiš za
time da provodiš vreme sa svojom ženom.
Nema smisla okolišiti. Bila sam ljubomorna. I bila sam usamljena.
Bio je pozni avgust kad nam je naš prvi sused legao na zvono s
prekornom upornošću. Iz kuhinje sam čula kako otvaraš vrata.
„Kaži svom malom da uopšte nije smešno!", povikao je Rodžer
Korli.
„Неј, polako, Rodžere!", kazao si ti. ,,Da bi kritikovao nečiji
smisao za humor, moraš najpre sam da ispričaš vic." Uprkos šaljivom
glasu, nisi ga pozvao da uđe, a kad sam provirila u predsoblje,
opazila sam da si vrata otvorio samo dopola.
„Trent se malopre spustio biciklom niz onu veliku padinu na
Palisejds Parejdu, izgubio je kontrolu i uleteo u grmlje! Gadno se
ugruvao!"
Trudila sam se da budem u prijateljskim odnosima s Korlijevima,
čiji je sin bio godinu-dve stariji od Kevina. Mada je Mojrin
2 3 7
2 3 8 LAJONEL ŠRAJVER
početni entuzijazam za ugovaranje sastanaka da bi se deca igrala
zgasnuo bez objašnjenja, jednom je ljubazno pokazala zanimanje
za moje jermensko poreklo, i samo sam dan ranije navratila do
njih da joj dam tek ispečeni katah - nedostaje li ti katkad? - onaj
slatkasti lisnati hleb prepun putera koji me je majka naučila da
mesim. Biti u srdačnim odnosima s komšijama jedna je od retkih
privlačnih strana života u predgrađu, i uplašila sam se da to što si
samo odškrinuo vrata ne izgleda baš prijateljski.
„Rodžere", kazala sam iza tebe brišući ruke o krpu, ,,što ne uđeš
da nam ispričaš? Vidi se da si nasekiran."
Kad smo se sve troje uputili ka dnevnoj sobi, opazila sam
da je Rodžerova odeća pomalo nesrećno odabrana; imao je
prevelik stomak za biciklistički šorc, a u onim biciklističkim
patikama hodao je savijenih prstiju. Povukao si se iza naslonjače
postavivši je između sebe i Rodžera poput vojnog utvrđenja.
„Stvarno mi je žao zbog Trentove nezgode", kazao si ti. „То
možda nije loša prilika da ga uputiš u osnovne stvari sigurne
vožnje."
„Оn zna osnovne stvari", kazao je Rodžer. „Poput onog da
nikad ne sme da ostavi leptir-spojnicu za zatezanje točkova skroz
olabavljenu."
„Misliš da se to dogodilo?", upitala sam ga.
„Trent kaže da je prednji točak počeo da se klima. Pregledali
smo bicikl i ručica nije bila samo nezakočena, već i okrenuta nekoliko
puta da se viljuška olabavi. Čovek ne mora da bude Šerlok
Holms pa da uvidi da je Kevin krivac!"
„Čekaj bre malo!", kazao si ti. „То je baš gadna..."
„Trent je vozio bicikl juče ujutru bez ikakvih problema. Niko
nam nije dolazio sem tebe, Evo, i tvog sina. I hteo bih da ti zahvalim
za onaj hleb što si nam umesila", dodao je snizivši glas. „Bio
je predivan i cenimo tvoju pažnju. Ali ne dopada nam se da Kevin
petlja po Trentovom biciklu. Da je vozio malo brže ili blizu saobraćaja,
moj je sin mogao da pogine."
„Iznosiš previše pretpostavki", zarežao si ti. „Та je ručica mogla
da se okrene kad je Trent pao."
Moramo da razgovaramo o Kevinu
„Nema šanse. I sam sam biciklista i napadao sam se iha-ha. Ta
se ručica nikad ne okreće do kraja, a kamoli da se odvrne toliko
da olabavi oprugu."
„Čak i da Kevin jeste to uradio", kazala sam ja (a ti si me mrko
pogledao), „možda ne zna čemu ta ručica služi. Da je opasno ostaviti
je nezategnutu."
„Može i tako da se uzme", progundao je Rodžer, ,,da vam je
sin tupan. Ali Trent ga ne opisuje tako."
„Slušaj", kazao si ti, „možda se Trent igrao tom ručkom, a ne
želi da prizna krivicu. To ne znači da moj sin treba da preuzme
odgovornost. A sad nas izvini, imamo posla u dvorištu."
Nakon što je Rodžer otišao, imala sam loš predosećaj da neću
dobiti onaj irski hleb koji mi je Mojra zauzvrat obećala da će
umesiti.
„Čoveče, ponekad pomislim da si u pravu", kazao si ti koračajući
tamo-amo. „Dete više ne može ni koleno da odere a da
za to neko drugi ne bude kriv. Zemlja je potpuno zaboravila
na pojam nezgode. Kad je Kevin slomio ruku, jesam li ti zadavao
muke? Je li morao neko za to da bude kriv? Nije. Sranja
se dešavaju."
„Hoćeš li ti da porazgovaraš s Kevinom o Trentovom biciklu?",
pitala sam te. „Ili ću ja?"
„А zašto? Ne vidim kako je on kriv."
Rekoh sebi u bradu: „Nikad i ne vidiš."
„А ti uvek vidiš", uzvratio si mirno.
Obična upadica - ne čak ni naročito jetka - i zato i ne znam
zašto se nešto u meni preokrenulo poput ručice na Trentovom
biciklu. Možda zato što je sad postala obična, a nekad nije bila.
Sklopila sam oči i uhvatila se za naslon fotelje koja te je ogradila od
nečuvenih optužbi Rodžera Korlija. Iskreno, nisam imala pojma
šta ću reći dok nisam to izgovorila.
„Frenkline, želim još jedno dete."
Otvorila sam oči i trepnula. Iznenadila sam i samu sebe. Prvi
put sam posle šest godina iskusila spontanost.
Zateturao si se. I tvoja je reakcija bila spontana. „Моrа da se
šališ."
2 3 9
2 4 0 LAJONEL ŠRAJVER
Nije mi se činilo da je pravi trenutak da te podsetim kako si
Džona Mekinroa smatrao bednim sportistom.* „Htela bih da
odmah počnemo da radimo na tome da zatrudnim."
To je bilo sasvim neobično. Bila sam potpuno sigurna u to,
a ne u vatri ili grozničavom raspoloženju koje bi odalo suludi
kapric ili frenetično posezanje za zgodnim bračnim lekom. Bila
sam staložena i lucidna. Beše to baš ona bezrezervna odlučnost za
kojom sam žudela za vreme naše duge debate da li da postanemo
roditelji, a čija nas je tadašnja odsutnost odvela mučno apstraktnim
putevima poput „okretanja novog lista" i „odgovora na važno
pitanje". Nikad u životu nisam bilo toliko sigurna u nešto kao tad,
toliko da me je zbunilo što ti, izgleda, smatraš kako moramo da
razgovaramo o tome.
„Evo, zaboravi. Imaš četrdeset i četiri godine. Rodićeš troglavu
žabu ili nešto slično."
„Mnoge žene danas rađaju decu u četrdesetim."
„Ма daj! Mislio sam da nameravaš da se vratiš u ŠIK sad kad
Kevin pođe u školu! Šta je s onim tvojim silnim planovima da
prodreš u Istočnu Evropu u eri postglasnosti? Da se prva probiješ,
pretekneš Lonli planet?"
„Razmišljala sam o tome da se vratim u ŠIK. Možda ću se i
vratiti. A mogu da radim do kraja života. A kao što si ti s toliko
obzirnosti primetio, postoji nešto za šta imam još vrlo malo vremena."
,,Ne mogu da verujem. Ti si ozbiljna! Ti si ozbiljno - ozbiljna!"
„Želim da zatrudnim nije neka šala, Frenkline. Zar ne bi voleo
da Kevin ima s nekim da se igra?" Iskreno, i ja sam želela nekog
s kim ću se igrati.
,,Da, to su školski drugovi. A braća i sestre uvek se mrze."
„Samo ako su približno istog doba. A ona će biti mlađa od
Kevina bar sedam godina."
„Оnа, je li?" Nakostrešio si se na tu zamenicu.
Podigla sam obrve. „Samo hipotetički."
* Džon Mekinro, poznat po svađama sa sudijama, jednom je na Vimbldonu
dobacio sudiji „Моrа da se šališ!". (Prim. prev.)
Moramo da razgovaramo o Kevinu 2 4 1
„То je zato što želiš ćerku? Da joj oblačiš haljinice? Evo, ovo
ne liči na tebe."
,,Ne, želja da imam ćerku da bih joj oblačila haljinice zaista ne
liči na mene. I zato nije bilo potrebe da to kažeš. Vidi, jasno mi je
da imaš određene rezerve, ali ne razumem zašto te pomisao na to
da ponovo zatrudnim toliko, čini se, ljuti."
„Zar nije očigledno?"
„Baš naprotiv. Mislila sam da uživaš u tome što si roditelj."
„Ја uživam, tako je! Evo, odakle ti ideja da će sve biti drugačije
čak i da dobiješ željenu ćerkicu?"
,,Ne razumem", izjavila sam, pošto sam od sina naučila koje
su prednosti toga praviti se lud. „Zašto bih pobogu želela da se
sve promeni?"
„Šta te je spopalo da poželiš sve ponovo kad je ovako kako je?"
„Каkо to?", pitala sam staloženo.
Bacio si pogled kroz prozor da se uveriš da Kevin i dalje udara
loptu vezanu za stub, omotavajući je na jednu stranu, pa na drugu;
voleo je monotoniju.
,,Ti nikud ne želiš da ga vodiš sa sobom, je li tako? Uvek hoćeš
da nađemo nekoga da mu ga uvalimo kako bismo mogli sami da
odlepršamo, kao u, kako ti smatraš, stara dobra vremena."
,,Ne sećam se da sam ikad tako nešto rekla", kazala sam ledeno.
„Nisi ni morala. Vidim da si razočarana svaki put kad predložim
da radimo nešto u šta možemo i Kevina da uključimo."
„То je sigurno objašnjenje zašto ti i ja provodimo bezbrojne,
duge, pijane noći po skupim restoranima dok naš sin čami s
neznancima."
„Vidiš? To ti je mrsko. A šta je bilo s letovanjem ove godine?
Htela si da ideš u Peru. U redu, bio sam voljan. Ali pretpostavio
sam da ćemo ići na porodični odmor. Pa sam počeo da razmišljam
o tome koliko šestogodišnje dete može da se šeta u toku jednog
dana. Trebalo je da se vidiš, Evo. Lice ti se snuždilo kao da je neko
umro. Čim je i Kevin trebalo da ide u Peru, ti si izgubila želju. E
pa, izvini. Ja nisam dobio dete kako bih bežao od njega kad god
mogu."
2 4 2 LAJONEL ŠRAJVER
Nisam bila sigurna kud ovo vodi. Znala sam da ćemo kad-tad
morati da razgovaramo o svemu onome što je ostalo nedorečeno,
ali još nisam bila spremna za to. Bio mi je potreban balast. Bili su
mi potrebni potvrdni dokazi koje će mi trebati najmanje devet
meseci da sakupim.
„Ја sam sa njim po ceo dan", kazala sam. „Sasvim je logično da
ću se ja više radovati odmoru nego ti..."
„I neprestano slušam koliku ogromnu žrtvu ti podnosiš."
„Žao mi je što ti to toliko malo znači."
„Nije važno znači li meni nešto. Trebalo bi da znači njemu."
„Frenkline, ne razumem kud..."
„А to je baš tipično, je li? Ostaješ kod kuće zbog njega kako bi
impresionirala mene. On nikad nije u prvom planu, je li?"
„Otkud sad sve ovo? Samo sam htela da ti kažem kako želim da
imamo još jedno dete i da se ti tome obraduješ, ili bar da počneš
da prihvataš tu ideju."
„Napadaš ga", kazao si. Ponovo si bacio obazriv pogled na
teren na brdu i činilo se da tek počinješ. „Kriviš ga za sve što pođe
naopako u kući. I u obdaništu. Žališ se na to siroto dete od prvog
trena. Najpre previše plače, onda je suviše miran. Stvori neki svoj
jezik, a tebe to nervira. Ne igra se kako treba - to jest kako si se
ti igrala. Prema igračkama koje si mu napravila ne odnosi se kao
prema muzejskim eksponatima. Ne tapše tebe kad god nauči da
piše novu reč, a pošto se ceo komšiluk ne lomi da mu se upiše u
plesnu knjižicu, ti ga predstaviš kao pariju. Javi mu se jedan, jeste,
ozbiljan psihološki problem u vezi sa odlaskom na nošu - to nije
neobično, Evo, ali ume da bude veoma bolno po dete - a ti uporno
tvrdiš kako je to podlo, lično nadmetanje između tebe i njega.
Laknulo mi je što je to izgleda prevazišao, ali me nimalo ne čudi
što mu je toliko dugo trebalo. Činim sve što mogu da mu nadomestim
- i sad izvini ako će te ovo povrediti, ali ne znam kako
bih to drugačije nazvao - tvoju hladnoću. Ali nema zamene za
majčinsku ljubav i neka sam proklet ako dopustim da šikaniraš
još jedno moje dete."
Bila sam zgranuta. „Frenkline..."
Moramo da razgovaramo o Kevinu
„Završili smo raspravu. Nije mi bilo drago što sam morao sve
ovo da ti kažem, i još se nadam da će stvari krenuti nabolje. Znam
da veruješ kako se trudiš - pa, možda se zaista i trudiš, po tvojim
shvatanjima - ali to do sada nije bilo dovoljno. Svi ćemo dati sve
od sebe... „Hej, drugar!" Uhvatio si Kevina kad je ušetao s trema
i podigao ga iznad glave kao da poziraš za poster za Dan očeva.
„Namotao si loptu do kraja?"
Kad si ga poseo, kazao je: „Obmotao sam loptu osamsto trideset
tri puta."
„Ра to je sjajno! Kladim se da ćeš sledeći put uspeti osamsto
trideset četiri puta!"
Nespretno si pokušao da skreneš sa rasprave posle koje sam se
osećala kao da me je pregazio brzi voz, ali ne mogu reći da marim
za holivudske budalaštine koje se očekuju od modernih roditelja.
Na Kevinovom licu zatitrao je izraz koji je govorio „о, brate".
„Аkо se budem baš potrudio", kazao je on bezizrazno. „Nije li
super kad imaš cilj?"
„Kevine", pozvala sam ga da priđe i klekla. „Tvoj drugar Trent
doživeo je nažalost nezgodu. Nije tako strašno i biće mu dobro.
Ali možda bi ti i ja trebalo da mu napravimo kartu sa željama za
brz oporavak - kao što je tebi baka Sonja napravila kad si slomio
ruku."
„Aha, dobro", kazao je on odlazeći od mene. „Misli da je neka
faca s onim biciklom."
Klima-uređaj je izgleda previše hladio. Ustala sam i protrljala
ruke. Ne sećam se da sam mu uopšte pominjala bicikl.
Eva



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
1. FEBRUAR 2 0 0 1 .
Dragi Frenkline,
Iz nekog razloga verujem da će te umiriti ako znaš da i dalje primam
Tajms. Ali izgleda da sam izgubila ključ koji sam nekad
koristila da odredim koje delove vredi pročitati. Glad i holivudski
razvodi čine mi se podjednako važni i jednako beznačajni.
Proizvoljno, ili pročitam novine od početka do kraja, ili ih glatko
bacim na hrpu kraj vrata. Kako sam onda bila u pravu! Kako lako
Sjedinjene Države mogu bez mene.
Poslednje dve nedelje bacam ih nepročitane jer, ako me sećanje
dobro služi, bila sam ravnodušna na onu silnu pompu oko inauguracije
predsednika čak i onda kad sam imala jasno određene želje
i averzije. Jutros sam iz hira pročitala sve, pa čak i članak o tome
kako radnici u Americi preterano prekovremeno rade - a možda
i jeste interesantno, ja ne bih znala da kažem, što se u „zemlji slobodnih"
rad preferira više od igre. Čitala sam o nekom mladom
elektromonteru koji je uskoro trebalo da se oženi, i koji je, u želji da
uštedi novac za buduću porodicu, spavao samo pet sati za dva i po
dana. Penjao se uz bandere dvadeset i četiri sata bez prestanka:
U nedelju ujutru, kad je napravio pauzu za doručak, dobio je još
jedan poziv.
Negde oko podne popeo se na stub visok devet metara, zakačio
sigurnosne pojaseve i uhvatio vod pod naponom od sedam hiljada
dvesta volti, ne navukavši prethodno izolacione rukavice. Sevnulo
Moramo da razgovaramo o Kevinu 245
je, a gospodin Čerčil ostao je nepomično da visi o sigurnosnom
pojasu. Njegov otac stigao je pre kamiona s merdevinama. Misleći
da mu je sin možda još živ, stajao je udno stuba više od sat vremena
i preklinjao ljude da ga spuste.
Nemam posebno mišljenje o prekovremenom radu; ne poznajem
nijednog elektromontera. Znam samo da me je ta slika - slika
oca koji preklinje posmatrače bespomoćne kao i on sam što je, dok
mu marljivi sin leluja na povetarcu poput obešenika - nagnala u
plač. Očevi i sinovi? Bol i straćena marljivost? Ima tu neke veze.
Ali plakala sam takođe i za tim stvarnim čovekom.
Vidiš, otkako sam progovorila, usađivali su mi u glavu kako su
Turci satrli milion i po mojih sunarodnika; otac mi je poginuo u
ratu protiv najgorih od nas, a istog meseca kad sam se rodila, bili
smo primorani da učinimo najgore što smo mogli da ih porazimo.
Kako je četvrtak bio ljigavi garnirung na ovoj zmijskoj gozbi, ne
bih se iznenadila da sam postala kamena srca. Umesto toga ganutljiva
sam, bolećiva čak. Možda sam očekivanja od bližnjih svela
na tako nizak nivo da me i najmanja pažnja duboko dira jer je,
poput četvrtka, sasvim nepotrebna. Holokaust me ne začuđuje.
Ne zaprepašćuju me ni silovanja ni dečje ropstvo. Znam da se
ti, Frenkline, nećeš složiti, ali ni Kevin me ne preneražava. Ali
zgranem se kad mi kasirka uz kusur uputi širok osmeh, mada je
na moje lice navučena maska užurbanosti. Ljudi koji vraćaju izgubljene
novčanike vlasnicima, stranci koji ti daju detaljna uputstva,
komšije koje jedni drugima zalivaju cveće - to mene zapanjuje.
Silija me je zapanjila.
Kao što si mi naredio, nikad više nisam povela to pitanje. I nisam
nimalo uživala što sam te obmanjivala. Ali ona jeziva izričitost
koja se tog avgusta nadvila nije se razišla, i nisi mi ostavio drugi
izbor.
Kevinu su dve nedelje ranije bili skinuli gips, ali posle Trentove
nezgode s biciklom prestala sam da osećam grižu savesti. Ne može
se uporediti ono što sam učinila sa onim što ću uraditi - bilo je to
2 4 6 LAJONEL ŠRAJVER
sasvim iracionalno - ali ipak se činilo da sam došla do savršenog
protivotrova ili pokore. Iskušaću samu sebe. Nisam uopšte bila
uverena u to da ću proći drugu probu.
Ti si primetio da sam postala „napaljena mala zver" i činilo se
da se raduješ što nam se vratila strast koja je, mada o tome nikad
nismo otvoreno govorili, nažalost bila zgasla. Kako je jedno od nas
uvek teatralno „umorno" zevalo pre polaska u krevet, sa vođenja
ljubavi gotovo svake noći spali smo na američki prosek od jedanput
nedeljno. Moja ponovo raspaljena strast nije bila pretvaranje.
Jesam te želela, mnogo snažnije nego godinama unazad, i što
smo više vodili ljubav, to sam preko dana bivala sve nezajažljivija,
nisam mogla s mirom da sedim za stolom, trljala bih olovkom
unutrašnju stranu butine.
I meni je bilo drago što još nismo nepovratno upali u mehaničku
rutinu u krevetu koja tolike supružnike tera u zagrljaj neznanaca
za vreme pauze za ručak.
Jer, otkako je u sobi udno hodnika spavao dečačić, ti si toliko
snizio ton u postelji da sam morala da te prekidam sa „Šta?" i
„Molim?". Pričati bezobrazluke signalnim zastavicama bilo je suviše
naporno i na kraju smo se oboje povukli u sopstvene seksualne
filmove. Neulepšane tvojim improvizacijama - a baš si imao dara
za perverzije; šteta je dopustiti da takav talenat ostane neiskorišćen
- moje su mi maštarije postale dosadne, pa sam se stoga prepuštala
pokretnim slikama, retko erotskim u doslovnom smislu te reči, i
kojima su uvek dominirale određena tekstura i nijansa. Ali vremenom
su vizije postale nagrizene poput krasta slikanih u gro-planu
ili geoloških ilustracija sasušene lave. Drugih noći iskrsavale bi mi
slike prljavih pelena i stisnutih, nespuštenih testisa, pa onda razumeš
zašto sam doprinela tome da nam seks spadne na jednom
nedeljno. A što je možda najgore od svega, jarke skerletne i azurne
boje, koje su mi nekad, pre nego što smo dobili dete, prožimale
um dok smo vodili ljubav, postepeno su se mutile i izgubile sjaj sve
dok mijazma iza mojih kapaka nije kiptela besnim bojama katrana
i zemlje s onih crteža na vratima našeg frižidera.
Kad sam počela da ostavljam dijafragmu u nebeskoplavoj kutijici,
slika u mom umu za vreme seksa poprimila je svetle nijanse.
Moramo da razgovaramo o Kevinu
Tamo gde mi se nekad vidno polje završavalo, sada su se otvarali
daleki vidici, kao da gledam s vrha Ararata ili prelećem Pacifik u
jedrilici. Gledala sam niz dugačke hodnike koji su svetlucali gubeći
se u beskraju, mermerni pod im se presijava, kroz prozore s obe
strane uliva se sunce. Sve što sam zamišljala bilo je svetlo: venčanice,
oblaci, polja runolista. Molim te, nemoj da mi se smeješ - znam
da ono što ti opisujem zvuči kao reklama za tampone. Ali bilo je
prekrasno. Osećala sam, napokon, zanos. Um mi se otvorio, dok
se nekada sužavao u sve manju i mračniju rupu. A ove projekcije
na velikom platnu nisu bile pomućene i maglovite, već oštre i žive
i prisećala sam ih se i kad bismo završili. Spavala sam kao beba.
Zapravo, kao neke bebe, što ću ubrzo otkriti.
Očigledno nisam bila baš najplodnija i trebalo mi je godinu
dana. Ali kada mi je napokon naredne jeseni izostala menstruacija,
zapevala sam. Ovog puta ne melodije iz filmova, već jermenske
narodne pesme koje je meni i Džajlsu majka pevala dok nas je
uspavljivala - poput „Sut eh sut eh" („Laž, laž, sve je laž; na ovome
svetu sve je laž!"). Kad sam ustanovila da sam zaboravila neke reči,
pozvala sam majku i zamolila je da mi ih zapiše. Oduševljeno mi
je izašla u susret, jer što se nje ticalo, ja sam i dalje bila tvrdoglava
devojčica koja je lekcije jermenskog odbacila kao mučan dodatni
domaći zadatak, i zapisala mi je reči omiljenih pesama - Kele kele
Komitasa Vartapeda, Kudžn Ara i Gnagna - unutar čestitki sa slikama
planinskih sela i šara s jermenskih ćilima urađenih tušem.
Kevin je opazio moj preobražaj i koliko mu je prijalo što mu
majka gamiže po kući poput gusenice, toliko mu se dopalo i kad
je izašla iz svoje čaure kao leptir. Držao se mrzovoljno po strani
i zanovetao „Paraš mi uši", ili bi komandovao, deklamujući rečenicu
koju je pokupio u svojoj multietničkoj osnovnoj školi: „Što
ne govoriš engleski?" Kazala sam mu nehajno kako su jermenske
narodne pesme polifone, a kada se pravio da me razume, upitala
sam ga zna li šta ta reč znači. „Znači glupe", kazao je. Ponudila
sam mu da ga naučim koju pesmu podsetivši ga: „Znaš, i ti si Jermenin",
ali on se usprotivio. „Ја sam Amerikanac", ustvrdio je
onim podrugljivim tonom kad se govori nešto očigledno, poput
„ја sam čovek", a ne mravojed.
2 4 7
2 4 8 LAJONEL ŠRAJVER
Nešto se događalo. Maka se nije više pogureno vukla niti je
više cvrkutala, ali nije se povratila ni ona maka od pre loma ruke:
žustra, prilično kruta žena koja je marširala kroz materinstvo kao
vojnik na paradi. Ne, ova je maka obavljala svoje dužnosti lagano
poput žuboravog potoka, i sve kamenje bačeno u njegovu bujicu
tonulo je na dno korita uz bezazleno grgoljenje. Kad bi joj sin dao
do znanja kako smatra da su svi njegovi drugari u drugom razredu
„retardirani" i kako „оn već zna" sve ono što uče, ova maka nije
prigovarala kako će uskoro uvideti da ne zna baš sve; nije ga molila
da ne koristi reč retardiran. Samo bi se nasmejala.
Iako sam po prirodi paničar, nisam se sekirala zbog sve češćih
pretnji koje je Stejt department upućivao Iraku zbog invazije na
Kuvajt. „Obično praviš silnu dramu oko ovakvih događaja", primetio
si ti u novembru. „Zar se ne brineš?" Ne, nisam se brinula.
Ama ni zbog čega.
Nakon što mi je i treći mesec izostala menstruacija, Kevin je
počeo da me napada kako sam se ugojila. Ubo bi me u stomak i
narugao mi se: ,,Ti si medved." Inače sujetna na svoju liniju, vedro
sam se složila: „Таkо je, maka je prava prasica."
„Znaš, možda i jesi dobila malo oko struka", konačno si i ti
primetio jedne noći u decembru. „Možda bi trebalo da izbacimo
krompir, a? Ne bi bilo loše da i ja oslabim koje kilo."
„Mmm", promumlala sam ja, i bezmalo da sam morala da gurnem
pesnicu u usta kako se ne bih nasmejala. ,,Ne smeta mi koji
kilogram viška. Imam čime da se razbacujem."
„Gospode, šta je sad pa ovo? Zrelost? Kad bih ti do sada pomenuo
kako si se ugojila pedeset grama, ti bi obično poludela." Oprao
si zube i legao kraj mene u krevet. Uzeo si krimić, ali samo si
zadobovao prstima po koricama, a drugom rukom prešao preko
nabreklih grudi. „Možda si u pravu", prošaputao si. „Malo više
Eve baš je seksi." Spustio si knjigu na pod, okrenuo si se ka meni
i podigao obrvu. „Jesi li je stavila?"
„Mmm", ponovo sam zamumlala potvrđujući.
„Bradavice su ti velike", primetio si ti trljajući ih nosem. „Treba
da dobiješ? Kao da dugo nisi."
Glava ti se zaledila među mojim grudima. Odmakao si se. Pogledao
si me pravo u oči, smrtno ozbiljno. A onda si prebledeo.
Moramo da razgovaramo o Kevinu
Srce mi se steže. Videla sam da će biti gore nego što sam se
zavaravala.
„Kad si nameravala da mi kažeš?", pitao si me ledeno.
„Uskoro. U stvari, još pre nekoliko nedelja. Jednostavno nikako
nije bio pravi trenutak."
„Jasno mi je zašto i nije", kazao si ti. „Očekuješ da ćeš se izvući
na to kako se slučajno desilo?"
,,Ne. Nije bilo slučajno."
„Mislio sam da smo razgovarali o tome."
„Baš i nismo, mislim razgovarali o tome. Ti si me napao. Nisi
hteo da me slušaš."
„Ра si ti po svome i -fait accompli - kao, kao da si me orobila.
Kao da se ja tu ništa ne pitam."
„Naravno da se ti pitaš. Ali ja sam imala pravo, a ti ne." Otvoreno
sam ti se usprotivila. Kao što bi ti rekao, nas je dvoje, a ti si
jedan.
„Ovo je nešto najbezobraznije... najdrskije što si uradila."
„Jeste. Čini se da je tako."
„Е sad, pošto više nije važno šta ja mislim, imaš da mi objasniš
o čemu se ovde radi. Slušam te." Nije izgledalo da me slušaš.
„Moram nešto da saznam."
„А šta to? Koliko možeš da me pritisneš dok ti ne uzvratim?"
„О...", rešila sam da se ne pravdam zbog te reči, „о svojoj
duši."
„Postoji li još neko u tvom svetu?"
Pogla sam glavu. „Želela bih da postoji."
„А šta je s Kevinom?"
„Šta s njim?"
„То će mu teško pasti."
„Pročitala sam negde da druga deca imaju braću i sestre."
„Ne budi zajedljiva, Evo. Navikao je da se sva pažnja posvećuje
njemu."
„То je samo drugi način da se kaže kako je razmažen. Ili da
može takav da postane. Ovo je nešto najbolje što je tom detetu
moglo da se desi."
„Jedna mala ptičica mi kaže da on to neće tako videti."
2 4 9
2 5 0 LAJONEL ŠRAJVER
Zastala sara na trenutak i pomislila kako posle samo pet minuta
razgovaramo o našem sinu. „Možda će to biti dobro i za tebe.
I za nas."
„То je fraza Drage Savete. Najgluplje što možeš da učiniš da
učvrstiš uzdrmani brak jeste da dobiješ dete."
„Је li naš brak uzdrman?"
„Upravo si ga ti uzdrmala", ispalio si i okrenuo se od mene
na bok.
Ugasila sam svetlo i uronila u jastuk. Nismo se dodirivali. Zaplakala
sam. Kad sam osetila tvoje ruke oko sebe, toliko mi je laknulo
da sam zaridala još jače.
„Неј", kazao si. „Zar si stvarno mislila...? Jesi li zato toliko
čekala, da mi kažeš kad već bude kasno? Zar si stvarno mislila da
bih ti tražio da to učiniš? S našim detetom?"
„Naravno da nisam", šmrknula sam.
Ali kad sam se smirila, ti si se uozbiljio. „Slušaj, pomiriću se s
tim, ako ni zbog čega drugog, a ono što moram. Ali ti, Evo, imaš
četrdeset i pet godina. Obećaj mi da ćeš uraditi onaj test."
Taj test je imao smisla samo ako si spreman da učiniš nešto
bude li rezultat porazan. S našim detetom. Baš čudno što sam toliko
odlagala da ti kažem.
Nisam uradila test. Oh, rekla sam ti da jesam, i novi ginekolog kog
sam našla - jedna predivna žena - ponudila mi je da ga uradimo,
ali za razliku od doktorke Rajnstin, ona nije trudnice smatrala javnim
dobrom i nije me preterano pritiskala. Ipak, kazala je kako se
nada da sam spremna da zavolim i brinem se koga god - mislila je
šta god - rodila. Rekla sam joj kako ne verujem da gajim romantične
ideje u vezi sa dobrim stranama odgajanja zaostalog deteta, ali
da sam verovatno i previše izričita u pogledu toga šta ću - i koga
ću - da volim. I zato sam želela da verujem. Bar jednom u životu,
kazala sam. Da imam slepu veru - nisam želela da kažem u život
ili u sudbinu ili u boga - u sebe.
Od prvog trena nije bilo ni najmanje sumnje u to da je naše drugo
dete moje. Shodno tome, nisi mi onako posesivno komandovao,
Moramo da razgovaramo o Kevinu
što mi je bila prava tiranija dok sam bila trudna s Kevinom. Sama
sam nosila namirnice. Nisi me mrko gledao kad bih popila čašu
crnog vina, koje sam i dalje pila, ali u malim, umerenim dozama.
Štaviše, pojačala sam treniranje, uključujuči i trčanje i aerobik, a
ponekad čak i skvoš. Naš je sporazum, iako prećutan, bio sasvim
jasan: moja je stvar šta ću da radim s ovim ispupčenjem. A meni
se to dopadalo.
Kevin je već osetio neku perfidnost. Počeo je još više da me se
kloni, virio je iza ćoškova, otpijao gutljaje soka iz čaše kao da proverava
ima li arsenika, i oprezno pipkao sve što bih mu ostavila da
jede, i često je hranu rastavljao na sastavne delove i raširio ih po
tanjiru na jednakoj udaljenosti; kao da je tragao za komadićima
stakla u njoj. Bio je tajanstven u vezi sa svojim domaćim zadacima
i krio ih je poput zatvorenika što šifruje pismo s opisom divljačkog
mučenja kojem su ga podvrgli zarobljivači, a koje će krišom
doturiti Amnesti internešenelu.
Neko mu je morao reći, i to uskoro; već mi se video stomak. I
zato sam ti predložila da iskoristimo ovu priliku i objasnimo mu
šta je seks uopšte. Ti si se ustezao. Samo reci da nosiš bebu, sugerisao
si mi. Ne mora da zna otkud ona u stomaku. Tek mu je sedam
godina. Zar ne bi trebalo još malo da mu sačuvamo nevinost? To
je prilično zaostalo poimanje nevinosti, prigovorila sam, po kojem
se neupućenost u seks izjednačava s bezgrešnošću. A potcenjivati
seksualnu inteligenciju deteta stara je greška.
I zaista, jedva da sam načela temu dok sam pripremala večeru kad
me je Kevin nestrpljivo presekao u pola reči: „Је li to o jebanju?"
Istina je: klinci iz drugog razreda nisu više ono što su bili. „Bolje
je reći seks, Kevine. Ta druga reč mogla bi nekoga uvrediti."
„Таkо to svi zovu."
„Znaš li šta to znači?"
Kevin prevrnu očima i izdeklamova: „Dečak stavi pišu u devojčicinu
ribicu."
Ispričala sam one uštogljene koještarije o „semenu" i „jajašcima"
koje su me, kad sam bila mala, navele da pomislim kako je
vođenje ljubavi nešto između sađenja paradajza i uzgajanja kokoši.
Kevin je bio jednako nestrpljiv.
2 5 1
2 5 2 LAJONEL ŠRAJVER
„Znam sve to."
„Vidi čuda!", promumlala sam. „Želiš li nešto da me pitaš?"
„Ne."
„Baš ništa? Jer uvek možeš da pitaš mene ili tatu sve što ne razumeš
o devojčicama i dečacima, ili seksu, ili o sopstvenom telu."
„Mislio sam da ćeš mi reći nešto novo", rekao je smrknuto i
izašao iz sobe.
Bila sam čudno posramljena. Pobudila sam mu nadu, a onda
je srušila. Kad si me upitao kako je protekao razgovor, odgovorila
sam ti Valjda dobro; onda si me pitao da li mu je bilo neprijatno,
ili je možda bio uplašen ili zbunjen, a ja sam ti kazala da zapravo
i nije bio impresioniran. Ti si se nasmejao, a ja sam setno upitala
šta li će ga onda impresionirati ako ovo nije.
Međutim, drugi nastavak istina o životu ispostaviće se kao
teži deo.
„Kevine", počela sam sledeće večeri. „Sećaš li se o čemu smo
sinoć pričali? O seksu? E pa, i maka i tata to ponekad rade."
„Što?"
„Ра, između ostalog, da bismo imali tebe. Ali možda bi bilo
lepo da i ti nekog imaš. Zar nikad nisi poželeo da imaš nekog baš
u kući s kime možeš da se igraš?"
„Nisam."
Zastala sam kraj stola za kojim je Kevin metodično lomio jednu
po jednu bojicu iz kompleta od šezdeset i četiri komada. „Е pa, ipak
ćeš dobiti nekog. Batu ili seku. I možda će ti se to i dopasti."
Dugo me je besno i mrzovoljno posmatrao, mada se nije činilo
da je naročito iznenađen. „А šta ako mi se ne svidi?"
„Е pa onda ćeš morati da se navikneš."
„Ако se navikneš na nešto, ne znači da ti se to i sviđa", dodao
je prelomivši ljubičastu bojicu. „Ti si se navikla na mene."
„Jesam!", kazala sam. „А kroz nekoliko meseci svi ćemo se
navići na nekog novog!"
Što je bojica kraća, teže se lomi, a Kevin je prstima sada stiskao
takav jedan patrljak koji se nije dao. „Zažalićeš."
Bojica konačno puče.
Moramo da razgovaramo o Kevinu 2 5 3
Pokušala sam da te uvučem u razgovor o imenima, ali bio si ravnodušan;
već je počeo Zalivski rat i bilo je nemoguće odvući te od
CNN-a. Kad bi se Kevin u dnevnoj sobi izvalio kraj tebe, primetila
sam da ga one dečačke priče o generalima i vojnim pilotima očaravaju
koliko i pesmica o abecedi, premda jeste pokazao zrelo zanimanje
za prirodu „nuklarne bombe". Iznerviran sporim tokom
„televizijskog" rata, progundao je: „Tata, ne razumem zašto se Koli
Pauer bakće s tim džukelama. Nek im baci bombu. To će pokazati
Račanima ko je glavni." Tebi je to bilo preslatko.
U duhu fer igre podsetila sam te na naš stari dogovor i predložila
ti da drugom detetu damo prezime Plasket. Ne budi smešna,
odvratio si ne skidajući oči s ispaljene rakete patriot. Dvoje dece,
različita prezimena? Ljudi će misliti da smo jedno usvojili. A bio
si podjednako nezainteresovan i za ime. Koje god ti izabereš, Evo,
kazao si odmahnuvši rukom, meni će biti dobro.
Predložila sam Frenk, ako bude dečak. A što se tiče devojčice,
namerno sam odbacila Karu i Sofiju iz zatrte porodice moje majke,
i okrenula se preminulima u tvojoj.
Kad ti je bilo dvanaest godina, duboko te je potresla smrt tetke
Silije, bezdetne mlađe sestre tvoje majke. Mušičava tetka Silija, koja
vam je često dolazila u posete, zanimala se za okultno; poklonila ti
je čarobnu kuglu koja je proricala sudbinu i vodila je tvoju sestru
i tebe na mračne seanse, koje su imale još više draži jer su ih tvoji
roditelji branili. Videla sam njenu sliku i bila je srceparajuće „nе
baš lepa", širokih usta, a tankih usana, i prodornih, vidovnjačkih
očiju, u isti mah i odvažna i donekle uplašena. Imala je, kao i ja,
avanturistički duh, i umrla je mlada i neudata kad se popela na planinu
Vašington s jednim zanosnim mladim planinarem u koga je
polagala velike nade; umrla je od hipotermije kad je njihovu grupu
zadesila iznenadna snežna oluja. Ali ti si ozlojeđeno i s prezrenjem
primio ovaj znak poštovanja, kao da sam pokušala da te ulovim
natprirodnim sredstvima tvoje tetke Silije.
Moja druga trudnoća bila je daleko manje restriktivna od prve,
a kako je Kevin bio u drugom razredu, mogla sam potpuno da se
2 5 4 LAJONEL ŠRAJVER
uključim u rad ŠIK-a. Kako sam nosila dete, nisam više bila toliko
usamljena, i kad sam govorila naglas kad bi Kevin otišao u školu,
a ti da tragaš za lokacijama, nisam imala osećaj da govorim sama
sa sobom.
Naravno, drugi put je uvek lakše. Sad sam znala da je bolje s
epiduralnom anestezijom, mada, kada je došlo vreme, ispostavilo
se da je Silija toliko sićušna da sam verovatno mogla i bez nje. Znala
sam još kako ne treba da očekujem da ću se istopiti od miline
kad se bude rodila. Beba je beba, svaka čudesna na svoj način, ali
očekivati preobražaj u trenutku rođenja prevelik je teret za maleni
zbunjeni smotuljak, ali jednako i za iznurenu sredovečnu majku.
Ipak, kada je četrnaestog juna rešila da se rodi dve nedelje ranije,
nisam mogla da u tome ne opazim nekakvu njenu želju, kao što
sam prethodno u Kevinovom dvonedeljnom kašnjenju videla
odgovarajuću odbojnost.
Imaju li bebe osećanja još od prvog trenutka? Po mome skromnom
proučavanju dve bebe, verujem da imaju. One još ne umeju
da imenuju sve emocije, te kako ne mogu da ih kategorišu, verovatno
ih doživljavaju u svojevrsnoj papazjaniji u kojoj se lako mogu
naći i oprečna osećanja; ja ću sebe odrediti kao anksioznu, a dete
će se bez po muke osećati u isti mah i uplašeno i opušteno. Ipak,
dok sam rađala decu, mogla sam istog časa da uočim preovlađujući
emocionalni ton, poput najviše note u akordu ili dominantnu
boju na platnu. Kod Kevina ton je bio prodorni pisak pištaljke u
slučaju silovanja, boja je bila pulsirajuća, aortna crvena, a osećanje
bes. Krik i silina sveg tog besa bili su neodrživi, te se, kako je
odrastao, ton snizio do jednolične jeke sirene za kola na koju je
neko nalegao; dominantna boja polako se zgrušavala, nijansa se
usirila do beživotne crnomodre boje džigerice, a preovlađujuća
emocija utihnula je od praskavog besa do postojanog, nesmanjenog
prezira.
A kad je Silija skliznula u ruke, možda i jeste naoko bila modrog
lica i krvava, ali boja njene aure bila je svetloplava. Preplavila me
je ista ona azurna boja vedrog neba koja me je obuzimala kad smo
vodili ljubav. Nije plakala kad se rodila, a simbolični zvuk koji je
emitovala bila je tiha, lelujava melodija lutalice daleko od kuće koji
Moramo da razgovaramo o Kevinu 2 5 5
uživa u šetnji i misli da ga niko ne sluša. A što se tiče pretežne emocije
kojom je ovo slepo stvorenje odisalo - ona nije rukama grabila
vazduh već je tumarala, ispitivala ga, a kad smo joj usta primakli
bradavici, odmah je počela da sisa - bila je to zahvalnost.
Nisam sigurna jesi li istog časa uočio razliku, mada kad je
Silija nahranjena, kad su joj podvezali pupak, okupali je i pružili
ocu, vratio si je nekako prebrzo. Možda si još bio ljut zbog moje
drskosti, i možda te je savršenost tvoje nove kćeri još više prenerazila
kao živi dokaz da sam te s pravom obmanula. Bilo kako bilo,
godine će kasnije potvrditi moj tadašnji predosećaj: da si uvideo
razliku i da si se zbog toga naljutio. Zamišljam te kako bi se isto
prkosno narogušio kad bi, nakon mnogo godina života u našoj
nepopravljivo osrednjoj kući iz snova, ušao u viktorijansku kuću
s klupom-ljuljaškom na tremu, s kuhinjskim liftom i balustradom
od mahagonija i saznao da je na prodaju. Poželeo bi da je nisi ni
video, i negde u sebi čak bi je malčice i mrzeo. A kad bi se došetao
do naše neukusne katedrale od tikovine, oči bi ti se otvorile i
ugledao bi samo hrpu razmetljivosti, a tvoja sjajna sposobnost da
zaokružuješ zauvek bi bila narušena.
Jedino time mogu da objasnim tvoju hladnoću, pošto si se
toliko ustezao da je uzmeš u ruke i silno si izbegavao da je dugo
gledaš očiju punih topline, a tako se, kako je Brajan tvrdio, roditelj
zaljubi. Mislim da te je uplašila. Mislim da si smatrao izdajom to
što ti se ćerka toliko dopala.
Porođaj je protekao tako glatko da sam u bolnici provela samo
jednu noć. Kada si došao da nas izvedeš iz bolnice, poveo si i Kevina.
Bila sam nervozna jer sam u potpunosti shvatala koliko se prvorođeno
dete može razbesneti na pomisao da će mu nemušto nejače
uzurpirati teritoriju. Ali kad je Kevin ušetao u bolničku sobu za
tobom, nije se bacio na krevet da uguši moje dojenče jastukom.
Nosio je majicu s natpisom „Ја sam veliki bata" i slikom smajlija
- a kockasti prevoji i cena na okovratniku odavali su da si je u
zadnji čas kupio u prodavnici poklona u predvorju. Dovukao se
do podnožja kreveta, odšetao do druge strane, izvukao ciniju iz
buketa i počeo da kida latice cveta. Možda bi najbolji ishod bio da
mu Silija jednostavno dosadi.
2 5 6 LAJONEL ŠRAJVER
„Kevine", rekla sam, „želiš li da vidiš seku?"
„Što bih to gledao?", kazao je mrzovoljno. „То ide s nama kući,
je li? Znači, gledaću to svaki dan."
„Ра onda bi bar trebalo da znaš kako se zove, zar ne?" Nežno
sam otrgla bebu s grudi, prema kojima je Kevin svojevremeno ispoljavao
tako upornu nezainteresovanost, mada je tek počela da sisa.
U tom slučaju većina novorođenčadi bi zadrečala, ali Silija je od
samog početka prihvatila lišavanje kao svoju dužnost i primala je
ono malo što joj se davalo zbunjeno i razrogačenih očiju. Povukla
sam čaršav i pružila bebu da je vidi.
„Kevine, ovo je Silija. Znam da sad baš i nije mnogo zanimljiva,
ali kad malo poraste, sigurna sam da ćete biti najbolji drugari."
Zapitala sam se zna li on uopšte šta je to. Još nije posle škole doveo
kući nijednog druga.
„Hoćeš da kažeš da će se svuda vući za mnom i ostalo? Video
sam to. To je smaranje."
Uhvatio si Kevina otpozadi za ramena i drugarski ga prodrmao.
Kevin napravi grimasu. „Е, pa to ti je kad si veliki bata!", kazao si
ti. „Znam ja to jer i sam imam mlađu sestru. Ne ostavljaju te na
miru! Ti bi da se igraš s kamiončićima, a ona te gnjavi da se igraš
s lutkicama!"
„Ја sam se igrala s kamiončićima", pobunila sam se i prostrelila
te očima; moraćemo da porazgovaramo o tim retrogradnim
budalaštinama o polnoj podeljenosti kad dođemo kući. Bila je šteta
što ti i tvoja sestra Valeri - uštogljena devojka koja je stasala u
revnosnu ženu, obuzetu krojem svojih zavesa, i koja je, prilikom
naših kratkih poseta Filadelfiji, bila odlučna da nam organizuje
„ekskurzije" u istorijske kuće - nikad niste bili naročito bliski. ,,Ne
zna se šta će Silija voleti da radi, a možda će se Kevinu dopasti da
se igra lutkama, ti to ne znaš."
„Malo sutra!", povikao si solidarno.
„Nindža kornjače? Spajdermen? Po to nisu ništa drugo do
lutke."
„Super, Evo", promumlao si. „Nabij malom kompleks."
U međuvremenu, Kevin se privukao bliže krevetu i umočio
ruku u čašu vode na stočiću. Odmeravajući bebu ispod oka, nadMoramo
da razgovaramo o Kevinu
neo je mokru ruku nad njenu glavu i pustio da joj voda kaplje po
licu. Silija se zbunjeno uzvrpoljiia, ali činilo se da je ovo krštenje
nije uplašilo, mada ću kasnije činjenicu da moja kći ne plače niti se
žali početi da smatram besmislenom. Na Kevinovom licu očitavala
se retka iako hladna radoznalost. Ponovo je skvasio ruku i isprskao
sestru po nosu i ustima. Nisam znala šta da radim. Kevinovo
krštavanje podsetilo me je na one bajke u kojima uvređeni rođak
dolazi da baci kletvu na princezu u kolevci. Ipak, nije joj činio ništa
nažao i nisam htela prekorom da mu pokvarim ovo upoznavanje
sa sestrom. Pa kad je po treći put umočio ruku, namestila sam se
drugačije na jastuku, obrisala bebi lice čaršavom i diskretno je
odmakla van njegovog domašaja.
„Неј, Keve!" Protrljao si ruke. „Mama mora da se obuče, pa
hajdemo mi da pronađemo nešto baš masno i baš slano u onim
aparatima u hodniku!"
Kad smo svi zajedno izašli iz bolnice, kazao si kako sam sigurno
smlavljena jer sam se cele noći budila zbog deteta i ponudio si se
da je pričuvaš dok ja malo odspavam.
„Ne, to je baš čudno", prošaputala sam. „Ustala sam par puta
da je podojim, ali morala sam da navijem sat. Frenkline, ona ne
plače.
„Aha. E, ne nadaj se da će to potrajati."
„Nikad se ne zna - svaka je beba za sebe."
„Bebe treba da plaču", kazao si živo. „Dete koje samo leži u
krevecu i po ceo dan spava, to ti je kao da gajiš otirač."
Kad smo stigli kući, opazila sam da na stočiću u predvorju
nema moje uramljene fotografije kad mi je bilo dvadeset i kusur
godina, i upitala sam te jesi li je ti sklonio. Kazao si da nisi, slegnuo
ramenima, a ja nisam htela dalje da ispitujem pretpostavivši da će
se naposletku pojaviti. Nije se pojavila. To me je malo nasekiralo.
Nisam više bila ni izdaleka tako lepa, a ti dokazi da smo nekad bili
prelepi i neizborani vremenom nam postaju dragoceni. Slika je bila
snimljena na jednom brodiću u Amsterdamu sa čijim sam kapetanom
imala kratku i neobaveznu vezu. Sviđao mi se izraz koji je
uhvatio - prirodan, opušten, topao; ovekovečio je jednostavno uživanje
u svemu onome što sam tada tražila od života: odraz sunca
2 5 7
2 5 8 LAJONEL ŠRAJVER
na vodi, bistro belo vino, zgodan muškarac. Na ovom portretu
smekšana je oštrina sa većine mojih slika, zbog ovog mog isturenog
čela i duboko usađenih očiju u senci. Kapetan brodice poštom mi
je poslao fotografiju, a nisam imala negativ. Šta sad! Kevin ju je
verovatno ugrabio dok sam bila u bolnici i zabio igle u nju.
Bilo kako bilo, nisam htela da se nerviram zbog jedne glupave
slike. U stvari, iako se bojim da će ova moja bračna metafora
možda zazvučati provokativno, kad sam prenela Siliju preko praga,
ushićeno sam osećala da sam prerasporedila trupe i napravila
zdrav odnos snaga. Ni slutila nisam da je naivna devojčica loš vojni
saveznik, slabo levo krilo.
Eva



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Sponsored content


Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh  Poruka [Strana 1 od 2]

Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu