Niste konektovani. Konektujte se i registrujte se

 » Svet književnosti » Forumska biblioteka » Razno » Milica Jakovljević MIR-JAM - Devojka sa zelenim očima

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole  Poruka [Strana 1 od 1]

Scarlet

Scarlet
Elite member
Elite member
PUSTOLOVIMA LEPE PALANčANKE

Dosadno je bilo Cici u toj ogromnoj roditeljskoj kući, koja je izgledala kao tvrđava ili zamak u uspavanoj
ulici njihove palanke. Uvek isto, od jutra do mraka. Ustane, izađe u baštu i prošete sobama. Pa i te sobe, hladne sa
onim svojim debelim zidovima, sa nekim starinskim mirisom koji se širio sa fotelja od štofa u crvenoj i zelenoj boji, iz onih teških zavesa od brokata, sa zidova
po kojima su se pružale zlatne grane, reljefne od debelog sloja pozlate. Uvek je vladala hladovina u tim sobama, zastrtim debelim ćilimima, po patosu na kome su
bile namolovane geometriske figure braon i crne. Dosadni
su joj bili i svi oni portreti njenih baba, dedova, stričeva,
tetaka, one starinske dame sa širokim suknjama sivo i
plavo po kome se viju lozice, one njihove setne oči, kosa
zategnuta u razdeljak i bareš na samom čelu. Gledala je
one svoje pretke, sa šubarama na glavi, poluvaroški, poluseljački obučene, sa debelim zlatnim lancem i velikim
prstenom na ruci, na kome je stojao veliki kvadratni
kamen od rubina ili zlata.
Njena sobica se u toj patrijarhalnoj kući izdvajala
sa svojim belim krevetićem, pokrivačem od tila sa plavom atlasnom postavom, istim belim zavesama, i onim
bezbrojnim sitnicama od gipsa, porculana, kristala i
bronze, kojima je ukrasila stilizovane stočiće. Uvek je
bilo puno cveća u toj sobi, u kojoj je provodila najslađe časove, pokraj klavira i knjiga.
Muziku je strasno volela, po povratku iz pansiona
uzimala je i dalje časove i žalila što ne može da bude
neka slavna pijanistkinja.
Volela je njihovu baštu u proleće, kad se rascvetaju
jorgovani, oni dupli, kao grozdići, i kad ozeleni tunel
od osmanluka, bacajući svoje aplikacije senki po zalivenoj zemlji. Tu je šetala, ispod tog tunela, ili zapletala
bokore ljubičica, brala ruže i karanfile, i bežala posle u
svoju sobicu da čita i sanjari.
Sanjala je uvek o životu u velikom gradu. Zavidela je
Beograđanima koje se tako lepo provode, onom njihovom
korzu. Ništa nije želela, nego da u svojoj palanci ima
takav jedan korzo, bar jedared nedeljno, da se i ona
gura kroz masu nepoznatih lica, da ne mora nikog da
pozdravi, da su joj svi tuđi, a ipak simpatični, i da ne
čuje ono svakidašnje Dobar dan, gospođice Cico!
Ovde svakog poznaje, već joj dosadili svi ti kavaljeri
koji je tako zaljubljeno gledaju, kao lepu, bogatu jedinicu, koja ima da nasledi i tu kuću, i vinograd, i dućane
i svu rentu nepokretnog imanja.
Biti tako bogata, i živeti praznim životom, monotonim, čeznuti za zabavama, sanjati o velikom svetu, to
Cica nije mogla da podnosi.
često je molila roditelje da pređu u Beograd. Oni
imaju toliko rentu da bi bogovski živeli i tamo. Nju su
mnogo više oduševljavale one višespratne zgrade, asfaltirane ulice, elegantni izlozi, balkoni na kojima sede dame, nego ova njena dosadna kuća u kojoj je hlad podsećao na tamnicu. Ponekad nije volela ni njihovu baštu
za kakvom obično uzdišu Beograđanke.
U tom bogatstvu ona je čamila, uvek nervozna, zlovoljna, razdražljiva, nanoseći bol roditeljima, koji su joj
sve činili, a nisu mogli da razumeju šta joj nedostaje
u ovako lepoj kući.
U njoj su nedostajale avanture. Nije ona čeznula za
nekom provodnjom, flertom, već samo avanturama. Da
iznenada otputuje, da pobegne od kuće, a da oni ne znaju gde je, da luta po velikom gradu. To je bio njen
ideal.
Nije mislila na ljubavne avanture, čedna po vaspitanju, već samo da ode iz ove dosadne palanke u kojoj su
joj bile dosadne i mušice i sva ona letnja tišina, kad
pomoćnici dremaju za tezgom, ili škripe volovska kola
ulicom, a retko pojuri koji auto, za kojim svi izlete na
prozor.
U samoći svoje bele sobice razmišljala je o tim avanturama i resila da izvede jedan plan. Poput sebične, razmažene devojčice, nije pomišljala na bol koji će naneti
roditeljima, već je sva bila zauzeta svojom apatijom i
bacala je krivicu na roditelje da su oni krivi što je ona
nesretna. Pa kad oni neće njoj da pruže radosti, zašto
ona njima da ne nanese bol?
I jedne noći, dok su otac i mati već ležali u postelji,
ona se iskrade iz kuće sa koferom, dojuri do stanice, sede
u voz i pođe u susret avanturi. Na stolu im je ostavila
pismo u kome je napisala Molim vas, nemojte me
tražiti. Ako me ne budete tražili, ja ću se možda jednog
dana vratiti. Ali ako u novinama pročitam o mom nestanku, znajte, ubiću se
Sama u kupeu, osećala je neko zadovoljstvo. Divila
se svojoj energiji koja ju je pokrenula na put. I ona sedi
kao svi ovi putnici koji idu za svojim poslovima. Ona
nema nikakvog posla, ali će ga naći. Radiće i izdržavaće
se kao mnoge žene. Može da daje i časove iz klavira, ali
to je tako obično. Uzela je novine i čitala oglase. Tu je
bilo svega Traži se guvernata, sobarica, kuvarica, dak9
tilografkinja... U jednom oglasu je stajalo Otmena
porodica traži pristojnu sobaricu
Njoj se dopao taj oglas. Otmena porodica u Beogradu, to je nešto vrlo primamljivo. Videla bi kako živi
otmen svet u Beogradu. Sigurno imaju lepu kuću, na
nekom spratu sa balkonom. Tu bi videla beogradsko
društvo. I napominje se pristojna sobarica. Ona bi
ostavila takav utisak. Samo se uplašila svojih belih, nežnih, iznegovanih ruku. Uze ogledalce, pogleda se. Spazi
dva lepa oka, kao od safira, sanjalačka kao kod Me Murej Učini joj se suviše lepa za služavku, njena kosa
boje lana, sa sitnim kovrđicama, koje su se ovijale oko
lica kao male spirale... Možda me neće primiti? Ali,
najzad, ja ću da pokušam. Onda poče da razmišlja, šta
će da radi kao sobarica. Da čisti sobe, istresa tepihe.
To nije teško, mislila je. Treba glačati i parket. A
ona je videla kako njihova sobarica i momak glačaju
Dok je voz huktao, uspavljujući je svojom lupom i
zveketom, kao nekom nejasnom melodijom, ona se sve
više uživljavala u misao da bude sobarica. Savila je novine
pošto je pročitala adresu i odluči da se sutra odmah s
voza prijavi toj otmenoj porodici. U blizini Beograda
bila je sama u kupeu. Iz kofera izvadi starije odelo, teget haljinu, metnu jedno malo bere, pokupi ispod njega
sve kovrđe, izbrisa sav puder i ruž, i kad voz stade ona
izađe brzo na peron. Malo se uplaši kad se nađe sama na
ulici, i oseti neku hladnoću pri srcu. Nosači je skovitlaše
sa sviju strana, ona otrže svoj kofer, ulete u jedan auto
i reče da je vozi u tu i tu ulicu, samo nekoliko brojeva
dalje od te kuće, da ne bi autom stala baš pred njom
čitala je redom brojeve, i dođe do tog broja...
To je bila višespratnica sa lepim stepenicama i zidom
popločenim mermernim pločicama. Portir izađe i ona
mu pokaza onaj oglas
Idite, na treći sprat reče joj portir.
Ona pođe lagano, nekako usplahirena, bojažljivo pritisnu dugme. Posle nekoliko sekunda otvoriše se vrata
i ukaza se jedna simpatična gospođa, prosede kose.
Ja sam sobarica, i pročitala sam vaš oglas
Uđite progovori mekim glasom gospođa.
Zatim je gospođa pogleda od glave do pete, i ona se
zbuni i pocrveni od tog pogleda.
Ja hoću vrednu i poslušnu sobaricu i ne trpim da
mi svoje kavaljere dovodi u sobu odnosno kući. Nedeljom
posle podne imaćete izlaz od tri do sedam.
Oh, kakve kavaljere, gospođo, ja nikoga nemam,
verujte. I ja volim da sam u nekoj dobroj kući.
Gospođi se dopade taj njen ubedljivi ton i skromnost
i ona je primi sa platom od trista dinara mesečno.
Vi imate da čistite sobe. Ako svršite posao ranije možete pomoći i u kujni kuvarici.
Gospođa joj pokaza sobe njenu spavaću sobu i njenog muža, kćerkinu, sinovljevu, trpezariju, salon. Svega
pet soba, sem ostalih odeljena i kupatila. Ukupno je
imala da rasprema osam prostorija.
Ovo je vaša soba pokaza joj jedan sobičak sa
gvozdenim krevetom i ćebetom od kamilje dlake, jednim
malim umivaonikom, ogledalcetom na zidu, stolicom, stočićem i čivilukom, i prozorčetom kao na klozetu, koji je
gledao na drugi zid udaljen samo jedan metar.
Cica odmah uđe u sobu, skide odelo nešto okači, a
drugo zaključa u kofer, obuče jednu cicanu haljinu, pantufle, veza kosu maramom i odmah se prijavi gospođi
da otpočne posao.
U trpezariji su sedeli za doručkom gospođin muž,
kći, jedna simpatična gospođica, sin, vrlo lep mladić. Ona
se zbuni, sva pocrveni kad je svi pogledaše
Naša nova sobarica predstavi je gospođa. Hajdete, da vam pokažem sobe reče mati i povede je u
spavaću sobu.
Brat i sestra se pogledaše i brat se nasmeja
Gle, kako je ovo fina sobarica, kao neka gospođica.
Bolje da je mama uzela neku ružniju i stariju,
jer te bolje rade reče sestra.
Kako se zovete? pitala je gospođa sobaricu.
Vida šlaga Cica.
A gde ste ranije bili?
Bila sam u unutrašnjost. Nisam mnogo služila, ali
otkad mi je otac umro, kuća nam je bila puna dece, i
svi smo morali da idemo u službu. A ja sam došla u
Beograd
Dok je govorila, krila je svoje bele ruke da gospođa
ne opazi.
Samo vi budite vredni i pošteni, pa će vam kod nas
bili lepo.
Kuvarica donese sav pribor za čišćenje i Cica se dade
na posao. Bila je neispavana od puta, umorna i tako
bi malo prilegla, ali ima još dve sobe da počisti. Osećala
je bolove u rukama, ali je energično radila.
Najzad dođe u poslednju sobu, mladog gospodina.
To je prvi put da je ušla u sobu jednog mladića
Preko orahovog kreveta bila je plava svilena pidžama.
Na pisaćem stolu puno knjiga. Ona otvori jednu, vide da
je francuski...
Pažljivo je brisala svaku stvar, namesti postelju, zateže čaršav i preko njega metnu jorgan od narandžaste
svile.
Gospođa je ulazila svaki čas i davala joj uputstva i
iznenađivala se kako ona sve shvata
Oh, sad mogu malo da prilegnem, mislila je Cica.
Posle je kuvarica zovnu da očisti salatu, trebalo je zatim
da kupi hleb dole na ćošku, oni joj pokazaše pekarnicu.
Ona je trčkarala uz stepenice, gore, dole, i sad je imala
zadovoljstvo da oseti šta znači višespratna zgrada. Trebalo je postaviti sve pa pomoći oko služenja stola, unositi jelo, iznositi...
Ona je bila sva rumena, lepa i jedan pramičak njene
plave, svilene kose, spustio se ispod marame na vrat.
Kćerka je nekoliko puta pogleda, i sin se zagleda u nju
i otprati je pogledom dok je izlazila iz trpezarije noseći
jela.
Kad gospodin završi ručak, sede i posluga u kuj ni
kuvarica, sobarica i šofer.
Šofer se iznenadi kad vide lepu novu sobaricu, počeo
da je obleće kao ka val jer, zapita je ide li u bioskop i
predloži joj da pođu zajedno prve nedelje posle podne.
Ona ga učtivo odbi, izgovarajući se da ne voli bioskop,
što iznenadi šofera i on donese svoj zaključak Kakva
je ovo uobražena sobarica. Kuvarica, starija žena i
dobroćudna, nudila je da jede, sipala u tanjur i Cica se
iznenadi kako je sve slatko, samo se požali da je umorna.
Idi, dušo moja, malo odspavaj, ali u tri sata
ustani da odneseš starom i mladom gospodinu kafu i
slatko.
I kad je Cica najslađe spavala, ču kucanje na vratima
i glas kuvarice
Vido, ustaj da poslužiš gospodu.
Ona skoči, protrlja oči, zagladi kosu, i prikupi je pozadi, jednom šnalom. Tako gologlava, sa svojom plavom
kosom, izađe pred gospodu u jednoj beloj haljinici od
platna.
Oba gospodina iznenadiše se kad je videše. Otac se
nasmeši a sin ga pogleda vragolasto
More, tata, vidi kako je zgodna ova sobarica.
De, de, nemoj da te čuje majka nasmeja se otac.
Cica unese kafu i svojim ozbiljnim držanjem preseče
njihov razgovor...
Oni odoše na dužnost, sin kao advokatski pripravnik,
a oko pet odoše i mati i kći.
Tako nastade drugi život za Cicu, i njena avantura
joj odmah donese žuljeve na rukama. Njene bele ručice
malo ogrubeše, noge su je bolele od stalnog trčkaranja
uz stepenice, ali još ju je sve zanimalo. Samo da nije bilo
glačanja parketa! Sva umorna, katkad bi sela na patos
da odahne, pa opet dalje Pokraj gospođe bi joj bilo
lepo, ali gospođica kći je bila puna kaprica... Svaki čas
je zivkala.
Vido, nosite ovo pismo na poštu! Vido idite kupite novine! Dajte mi čašu vode!
Ni za šta nije htela da se prihvati u kući. Jedinica,
razmažena, baš kao i ona što je bila. često je plakala,
svađala se sa mamom, ponekad ceo dan sedi ljuta u
svojoj sobi, i Cica čuje kako je mama moli da se odljuti... Sin je bio dobar, mnogo nežniji prema mami,
samo su ga prekorevali što koji put u zoru dolazi kući.
Ona je počela da oseća neku simpatiju prema njemu
i sa najvećom ljubavlju je udešavala njegovu sobu. Umela
je da poreda cveće u važnu, da je stavi na pisaći sto, da
udesi hladovinu sa spuštenim zavesama, ali je pred njim
uvek osećala neki stid i bojažljivost...
Nedeljom je išla malo da prošeta, ali se brzo vraćala
kući. Bojala se da ne sretne nekog od poznatih, a uveče
je jedva čekala da legne, neprestano osećajući umor od
posla...
Kako je to teško kad neko mora da služi, mislila je
često, pa ipak ju je ova njena avantura zanimala, a bilo
bi joj prijatnije da nije osećala grizu sa vesti zbog roditelja.
Plašila se samo starog gospodina, koji ju je gledao
čudnim očima, i šofera, koji je počeo da joj se udvara.
Jednom se usudi da je zagrli, a ona ga je odgurnula i
pljunula mu u lice.
Ako se samo još jednom usudite da me pipnete,
kazaću gospođi.
Kuvarica ga izgrdi i tako se on umiri. Nije imala mira
ni na ulici. Pred kućom ju je dočekivao žandar sa linije i
uvek ju je pitao
Gospođice, gde se možemo sastati? Idete li gdegod
u tanšul?
Ona nikad nije htela da mu odgovori. Dobacivali su
joj muškarci na ulici, lepi i fini mladići, i često joj činili
drske ponude.
Ona je uvek žurila kući sa hlebom, flašama piva, nekad zembilom sa pijace, i gospođa je bila vrlo zadovoljna njenim ponašanjem.
Gospođa sa gospodinom i kćerkom otišla je negde
na put, a u kući je ostao samo mladi gospodin, On se
ponašao učtivo prema njoj, nekad je ponešto zapita, i
njoj se dopadalo njegovo otmeno držanje.
Jednog dana on saopšti kuvarici da će imati na
večeri neko momačko društvo, da će se veseliti do zore,
pa da spremi lepu večeru i dosta kolača.
Cica je služila oko stola, i u početku je sve bilo pristojno, dok nisu došli do vina i šampanjca.
Kad su počeli da gube vezu misli, postajahu sve drskiji. Jedan ustade sa čašom i mucajući poče da drži zdravicu
Hoću da nazdravim gospođici Vidi...
Ona pođe vratima, on joj prepreci put, i posrćući je
govorio
Vi ste najlepša gospođica, lepša od sviju beogradskih.
Vida promače pokraj njega, istrča u kujnu, i uplašeno se jadala kuvarici
Oni su svi pijani, ja neću da ih služim...
Kuvarica je tešila
Ludo moje, šta se plašiš? To su gospoda, neće
oni tebi ništa. Pa šta ako te poljube, nije to ništa strašno,
bolje da te poljubi gospodin nego šofer i žandar.. Idi,
nosi ove kolače, ne boj se ničega
Sva strepeći, Cica uđe brzo u sobu, spusti brzo kolače na sto, htede da izađe, ali jedan je ščepa za ruku
Što ti bežiš od nas, lepotice? Daj da te poljubim
Ona ga odgurnu, ali je dočepa drugi, uhvati je oko
pasa, podiže Ona ga gurnu u grudi, on se zaniše, i taman da ona pobegne šćepa je treći...
Gospodine, kažite da budu učtivi! vikala je devojčica moleći domaćina da je odbrani
On ustane, isto tako pijan, i promuca
Pustite je ali ga drug odgurnu, zagrli je, pritisnu poljubac na njena slatka usta
Ovo je najljepše devojče koje sam video. Hajde
da je licitiramo
Ja dajem sto dinara.
Devojčica pobeže prozoru, skoči na stolicu, ciknu
Ako me dirnete, sad ću da skočim kroz prozor!
Hitrom gestom onaj je dohvati sa stolice i povika
Ko daje više?
Dajte dvesta dinara.
Trista!
četiri stotine!
Ostavite je pijanim glasom je molio domaćin.
Moja će biti govorio je onaj prvi, što je
davao sto.
Kako tvoja? Ja dajem dvesta reče drugi, otrže
mu je iz naručja, poljubi je, pojuri s njom u drugu sobu...
Devojčiča oseti svu opasnost u tom pijanom društvu
mladića, udari ga pesnicom po licu, on zatetura, a ona
otvori vrata. Drugi pojuriše za njom, po sobi, i ona se
spotače, pade na taburetu ispred klavira, i dirke zabrujaše od njenih laktova. Sva uplašena, ona se ispravi, sede
za klavir, i brzo, dršćući udari nekoliko akorda na klaviru Ti akordi za trenutak dadoše joj snage, ona savlada strah i najedared poče da svira Betovenovu devetu
simfoniju... Ispod njenih prstiju razlegali su se tužni
zvuči, puni bola... a ta duboka muzika kao da osvesti
mladiće. Svi stajahu iznenađeni domaćin ustade, nasloni
se na klavir, gledaše netremice tu lepu plavu devojku, što
je tako umetnički svirala, i kad ona ustade, on joj priđe,
prošaputa
Ko sve vi?
I mladići svi su pitali
Ko je ovo?
To nije služavka.
Niko ne potrča za njom, pustiše je, ona izađe, ulete
u svoju sobu, zaplaka, i kroz suze je šaputala
Mama, moja mila mama, kako li ona pati?
Sutradan domaćin otvori bunovne oči od sinoćne pijanke, i namah se seti da se nešto dogodilo, nešto i tužno
i prijatno, i seti se klavira, Betovenove simfonije, te lepe
plave devojke... Taman je hteo da ustane, kad ču uplašeni glas kuvarice
Gospodine, sobarica je pobegla
On skoči iz postelje, uplaši se, odjuri u policiju, ali
od devojke ni traga ni glasa
Ta tajanstvenost ga je mučila, i on je sad analizirao
devojčicu, sećao se sviju njenih gestova, reci, ponašanja.
Hteo je iz toga da dokuči objašnjenje njene tajne. Divio
se njenoj lepoti, sad je tek uviđao koliko je to bila lepa
devojka, i osetio je neku tugu za njom.
Posle dva meseca zatekao je jedno pismo na pisaćem
stolu. Kad je otvorio, našao je u njemu fotografiju divne
devojke u balskoj toaleti sa potpisom Cica.
I ništa više.
Uze kuvertu, nađe na marki žig varoši, i posle dva
dana otputuje tamo. Odseo je u najvećem hotelu i odmah je pokazao kafeđiji sliku.
Poznajete li vi ovu gopođicu?
Kako da je ne poznajem. To je ćerka najbogatijeg
čovjeka u našem gradu. Dva meseca nije bila ovde, niko
ne zna gde je provela to vreme, svašta se priča u varoši,
samo roditelji kriju.
A gde im je kuća?
čim je doznao ulicu, otišao je.
Kakvo je bilo iznenađenje mladića kad je ugledao
tu bogatu kuću, taj park oko kuće, majku, oca, i Cicu,
razmaženu devojčicu, toliko voljenu da nije mogao da
zamisli da je ona bila ona ista mala sobarica u njihovoj
kući.
Kad ga je videla, Cica se obradovala i predstavila
ga mami
Eto, mama, to je mladi gospodin iz kuće gde
sam ja služila. On će sad da ti ispriča kakva sam bila.
Jaoj, gospodine, moja kći da služi jadikovala
je mati. Ja sam od tada dobila manu srca
Verujte, gospođo, to je bila naša najbolja služavka, za kojom moja mama uvek žali.
Ona da služi? Pa znate li, gospodine, da ona nije
umela metlu u ruke da uzme pričala je mati.
E, pa vidiš, mama, zato sam i bila nezadovoljna
životom, što nisam ništa radila. A, znate li, gospodine,
da sad uvek sama raspremam moju sobu, sama glačam
parket.
k k
Avantura gospođice Cice svršila se filmski. Ona se
udala za mladog gospodina. I jednog dana, na žuru kod
njegove mame, neke drugarice sestrine pogledaše gospođu
Cicu i jedna se začudi
Interesantno, kako gospođa liči na onu služavku
što ste jednom imali...
Cica je ostvarila san da živi u Beogradu, ali čim dođe
leto, ona ode svojoj kući da uživa u lepoti bašte, hladu
onih velikih patrijarhalnih soba i tišini male palanke.
Višespratne zgrade, stepenice, usijani asfalt, žega, sve
ju je zamaralo, i sad je tek umela da oceni patrijarhalnu
čar svoje roditeljske kuće i često je govorila
Srećna sam bila, što se moja avantura lepo završila a moglo je biti drugačije, i ja bih možda vukla posledice celog života
Ah, ludi snovi mladih devojaka

Scarlet

Scarlet
Elite member
Elite member
AVANTURA U SVETIONIKU

Svi su je grdili, prekorevali, bojali se za nju, čuvali
je u kući kao neku ptičicu koja će im umaći čim je ne
budu držali na oku, i svaki čas se moglo čuti Ista njena
baba! Na nju se odmetnula. I ona će biti avanturistkinja.
I tada mala dražesna Ivanka, bujna i temperamentna
devojka od osamnaest godina, tako je volela da dozna
ćelu tu istoriju o babi. često je gledala njenu sliku u salonu, u toaleti osamdesetih godina, sa malim turnirom,
šiškama na čelu, tanku u struku samo što se ne prelomi,
sanjalačkih crnih očiju, kao kod Ivanke i lepo razvijenih grudi, što je i u nje bio slučaj Ona je o toj babi
razmišljala još u četrnaestoj godini, zamišljala njenu
čudnu avanturu, shvatila već tada ljubav i razumela dobacivanje muškaraca. U petnaestoj godini već je dobijala
pisma, u šesnaestoj čeznula o braku, u sedamnaestoj joj
je jedan predlagao da pobegnu i da se venčaju i tek
se malo smirila u osamnaestoj, pod večnom diktaturom
roditelja, koji su je čuvali kao maloletnicu naklonjenu
prestupu.
Toga dana Ivanka je bila tužna. Nisu joj dali da ode
na žur jednoj prijateljici, jer su se plašili nekog avijatičara koji je tamo zalazio i prilično joj zavrteo mozak. Bila
je kod kuće, šetkala po sobama, i zaustavila se u svojoj,
posmatrajući portret babe, ne onaj veliki, naslikan
masnim bojama, već na jednu fotografiju izbledelih boja
što je ličila na umetničku sliku. Skide je sa zida i zagleda
se u nju dugo, dugo Slika joj se učini čudnovato teška, težom nego što bi trebalo. Ona je okrene, pažljivo
pogleda, pritisnu poleđinu oblepljenu hartiju, i učini joj
se da unutra ima nešto, između fotografije i hatrije. Uze
nožić, poče da odljepljuje hartiju i zastade iznenađena.
Požutela koverta sa ispisanim listićima bila je iza fotografije. Ona uzme kovertu i otvori je, izvadi listiće. Ovo
je babin dnevnik Ah, to mora biti interesantno. Zaključa vrata da je niko ne uznemirava, stavi listiće u jedan francuski roman i poče da čita, da guta te redove
još iz osamdesetih godina Pisala je njena staramajka,
ta lepa Dubrovčanka, otmena i osećajna, koju možda,
onda nisu razumeli, a ona, Ivanka, razumeće je i oprostiti Kako su za nju bili interesantni redovi, sva ta ispovest njene staramajke.
Avgust 1880 g.
Danas, kad počinjem moj dnevnik, imala bih samo
jednu želju da ga pročita jedna mlada osoba koja bi
razumela moju ljubav. Osećam neodoljivu želju da pišem,
da se ispovedim sama sebi, da razgovaram sa nekim nevidljivim bićem u budućnosti, da pričam o njemu, mojoj
divnoj ljubavi, o mom Mariju. Nikome ne smem ništa
da kažem. Zar bi mi ma ko dopustio da ja, otmena devojka, iz porodice koja se ponosi svojim gosparima,
smem da mislim na siromašnog, lepog, mornara što plovi
dalekim morima, da ga očekujem na povratku, da mu
šaljem pozdrave preko galeba, i u noći, pred Madonom,
da klečim i molim boga za njega, dok fijuče orkan, i to
onaj podmukli što široko gnjuri po dubinama morskim,
dižući čitava brda i kule od talasa, što u noći vrebaju
krhke barke i velike jedrilice nemoćne prema besu mora
Mario je otplovio u Indiju. Već godinu dana ga čekam da vidim njegove sjajne oči, koje uvek u dubinama
skrivaju tugu, da vidim njegovu dugu crnu kosu, u koju
sam zavlačila svoje nežne prste, da još jednom poljubim
njegove usne. Jao, onda na rastanku, treba da čuvam taj
poljubac u sećanju, kao pritisak vruće i meke majske
ruže. Oh, kad bi moji samo znali. Za njih bih bila prestupnica, grešnica i oni bi me prognali. Mladi gospar,
naš sused, očekuje moju ruku. On se vraća sa studija i već
iduće godine udaće me za njega. Oni misle a ja to ne mislim Sinoć sam se molila Madoni da što pre dođe Mario. Pobeći ću sa njim, napustiti svu raskoš, svilene haljine i otploviću u njegovoj barci. Gledaću kad on vesla
svojim bronzastim snažnim rukama, i skupljaču s njim
školjke, brati narandže, trčati kroz maslinjak i kriti se
ispod loze Oh, to će biti ljubav kao Sulamite i Solomona Ne, samo neću gospara. Ne volim ni svilu, ni
zlatne ogrlice proste korale i male školjke nizaću i praviti đerdane, a ljubicu koralne usne svog Marija.
Septembar
Lađe su se vratile sa dalekog puta, ali Marijeve još
nema. Plačem u noći i stavljam uvek kitu cveća pred Madonu. Cim ustanem otrčim prozoru i gledam pučinu. 0,
da li će tamo, na onoj plavoj safirnoj traci, da se pojavi
lađa Oh, ako ugledam njegov brod? Ja ga poznajem,
prepoznala bi ga među stotinu brodova i hiljadu mornara
njega, najlepšeg i najstasitijeg
More je bilo juče ceo dan nemirno Došla je noć
i sa njom moja slutnja Zaspala sam I u noći jedan
glas. Peva neku božanstvenu pesmu a mandolina tuži,
HHIBH
zove i plače... Skočila sam. Slušam. To peva Mario!
Ja ne sanjam. To je njegov glas. Je 1 istina? Da li to ne
sanjam? Potrčah prozoru, otvorih ga Mesec plovi tiho
kao na nekakvoj drugoj plavoj pučini, gore, nad onom
tamnom... Jedna prelomljena zraka igra na vodi i kroz
nju se provuče barka i silueta... A tamo na obali, ocrtava se velika lađa, Marijeva, i on stoji, ja ga vidim,
čujem njegov glas, on peva, meni peva, šalje mi svoj
pozdrav i pruža mi ruke. Od sreće, ljubavi, ja kleknuh
pred Madonom i zajecah Moj Mario se vratio
Krajem septembra
Kako mrzim svu ovu otmenost. Na sve paze na reci,
na gestove, na hod. Uče me kako da se ponašam, kako da
govorim, da se mnogo ne smejem, da u prisustvu muškarca uvek vodim ozbiljne razgovore. Nigde ne smem
sama da izađem. Samo Jele, moja dobra stara dadilja,
dopušta mi da budem onakva kakva hoću. Ona zna za
moju ljubav, nosi mi pisamca, sa uzdahom, sa strepnjom,
i plaši se svakog pisma, preklinje me da to ne činim, da
ne pišem i opet nema snage da mi odbije želju kad zaplačem, kad joj kažem Jele, ubiću se, ja ga volim
I donosi mi pisamce od aMrija. Juče sam dobila jedno
samo nekoliko reci Sutra, u noći, čekaću te u jedrilici.
Izađi, sunce moje, pruži mi samo jedan trenutak sreće,
jer ću opet uskoro otploviti.
Ja sam rešena da izađem. Ogrnuću se crnom maramom, pokriti glavu, uzeću odelo moje Jele, niko neće
znati da sam ja i vozićemo se u noći, sami u čamcu, nas
dvoje, pučina i mi, i naša ljubav beskrajna kao pučina
Sutra dolazi gospodičić da me zaprosi. O, kako ga mrzim.
Visok i bled, otmen, sa izbledelim očima, tako jadan
prema onoj lepoti moga Marija. Smrkava se. Sve brojim
sate, minute, čekam da se sve utiša, i da noć pokrije i našu
baštu, odaje Šta li će mi doneti ta slatka noć?
Januara
Vratiću se opet mojoj ispovesti. Duga je i tužna...
Bolje da ne pišem, ali ne mogu... Šta je sve bilo, šta
sam preživela? Slasti i strahote, bol i poniženja. Marija
više nema! Otišao, izčeznuo u tamnoj noći. Zašto nismo
onda zajedno umrli? Sad ne bi ukazivali prstom na mene. Ovako će uvek pričati a otmena porodica stideće se
mene i moje ljubavi prema lepom siromašnom mornaru... Pisaću ispočetka od one noći u čamcu, s njim u
zagrljaju. Došla sam sva kao u groznici. Uzeo me u naručje, čamac je klizio a on me ljubio Bili smo sami
more i mesec, tajanstven i diskretan, sakriven iza oblaka... Plovili smo, daleko, u večnost. Nikad se ne bismo
vratili... Nismo ni gledali oko sebe, čamac se dizao i
spuštao, ljuškao, nečujno plovio Meseca je sasvim
nestalo, obavio nas je mrak i najednom je počela tutnjava, urlik, bura On je zaveslao Eno, tamo je
svetionik, tamo ćemo stići... Malaksali od ljubavi, još
smo imali snage da se spasemo smrti. Voleli smo život i
našu ljubav i ona nas je spasla... čuvar svetionika nas
je primio. Stari mornar, već mu devedeset godina Razumeo nas Možda je video mnoge brodolomnike i
ljubavnike... Tu smo u njegovoj sobici. Samo jedna
posteljica. On je izašao da nas ostavi, a mi smo se opet
našli u zagrljaju... To je bio najslađi zagrljaj posle
spavanja. Napolju je besnela bura. Hiljadu raznih čudovišta rikalo je, munje su sevale, gromovi... Da smo još
samo malo ostali, progutalo bi nas more. Ne, sad ćemo
biti večno zajedno. Neću ga ostavljati. Ljubavi moja,
hoćeš li sa mnom da pođeš na put? pitao je kroz po25
ljupče. Svuda, kuda god ti hoćeš Nije ti žao tvog
bogatstva? Bogatstvo je za mene tvoja Ijuabv. Biću
mala ribarica, plešću ti i krpiti mreže, ribarićemo u noći,
a posle ćeš mi svirati i pevati... Kako je mio i lep moj
Mario. Nežan i otmen kao gospodičić. Snažan je ali umiljat. Ja ga volim, umreću za njim, ne žalim da mu dam
svoju ljubav... To je bila noć ljubavi u maloj kuli svetilji. Žmirkala je svetlost, čas crvena, čas zelena, bacajući zrake nade i spasenja kroz crnu, raspomamljenu
noć Kako smo se voleli u toj noći. Naša osećanja su
bila silnija od bure, naši zagrljaji snažni od zagrljaja
talasa oko barke u burnoj noći... Te noći gospodarila
je smrt i ljubav. Mi smo se voleli da bismo mogli zajedno
umreti. Samo jedan korak u noći i bili bismo spojeni
za večnost. O, zašto nismo umrli te noći? Zašto smo
čekali sutrašnjicu? Radovali smo se životu, ali život nam
je doneo rastanak.
Dva dana i dve noći smo bili u svetioniku. I kad se
more stišalo, kad se veselo nasmešilo sunce, i more dobroćudno i naivno zaigralo svojim talasićima, kao da
ništa nije bilo, mi smo izašli na obalu, seli u čamac,
pošli da se vozamo
I tada je naišla jahta mog oca, koji nas je tražio.
Neko mu je kazao za moju ljubav prema lepom mornaru.
On je slutio i pošao u potragu strašan i osvetoljubiv. Naša mala barka je bila nemoćna da pobegne i uhvatili su
nas, kao neke zločince i dovukli na jahtu.
Mene su zatvorili u kuću, a on je po očevoj želji oplovio morem na daleki put. I nikad se više nije vratio. Njegov se brod vratio, a za njega su pričali da je prešao
na drugi brod i otišao za Ameriku... Mene kroz nedelju
dana udaju, za gospara Moraju da me udaju, da se ne
bi ukazao moj greh. Zato se nisam ubila, da živim za svo26
je i Marijevo dete. To će biti moja radost, moja ljubav,
uteha. Samo da ima sjajne i tužne oči moga Marija...
Suton se uvlači u sobu, Ivanka završi čitanje, ostavlja
dnevnik, poljubi one izbledele listiće i zagleda se sa ljubavlju u sliku svoje staramajke. Uzdahnu, kao da i ona
žali što se tako tužno završila ljubav njene babe. Nije palila elektriku, sanjarila je u noći. Imala je i ona svog Marija, koji je isto tako plovio, samo ne po moru, već po nebesima, jer je njen Mario bio avijatičar.
Ta staramajkina ispovest tako ju je potresla i uzbudila nešto u njoj. Kako nju strogo paze, modernu devojčicu, u dvadesetom veku, a ona se još boji. Nikakvu avanturu do sada nije imala, a njena baba osamdesetih godina
prošlog stoleća imala je takvu avanturu. Otkada ona sanja o jednoj avanturi, a sve ne sme od svojih. Ta njena
avantura ne bi bila tako opasna kao babina, ne misli ona
ni da pobegne od kuće, već samo želi, i to svim srcem, da
se jednom po nebu prošeta sa svojim avijatičarem. Jednom je o tome napomenula mami, izdaleka, ali ona joj je
tako zapretila da o tome više nije smela reč da izusti, no
u potaji je smišljala da jednog dana krišom napravi izlet
do neba. Sad joj je ova staramajkina avantura ulila hrabrosti. Bila je uverena da će se provozati u avionu sa svojim avijatičarem. Eto, kako baba nikom nije govorila. Zar
to nije lepo? Ceo vek je živela u lepoti te jedne uspomene
i uspomene sa čovekom koji joj nije odgovarao. A ona
može vrlo lako da se uda za avijatičara. No ona hoće pre
udaje da doživi poetičnu avanturu. Kako je to lepo, mislila je Ivanka. Sami u avionu, jurimo kroz oblake, pod
njima panorama sela i gradova, sve tako sićušno, a mi gore, sami, mi i nebo, kao što kaže staramajka Mi, pučina
i naša ljubav Niko je neće moći odvratiti, moraće da
preleti nebo, makar se ono srušilo na nju...
I prvi put kad je videla avijatičara, kazala mu je da
hoće da je on provoza po nebu. Ako se srušimo, umrećemo zajedno i sve će novine o nama pisati. Danas se najviše takvih stvari čita u novinama
I Ivanka sa najvećom nervozom očekuje taj let.
Avion se prvo kotrlja po zemlji, pa tek počne da se
diže sve više i više. Njoj stade dah. Kako je divno i strašno. Ona, on, kao baba i njen Mario Lete munjevitom
brzinom. Nestadoše ispod njih kuće, sad su iznad zelenih
polja, plave reke, kao neke tanke pantljičice Ona je
srećna, voli svog avijatičara. Sad bi volela da ga poljubi,
kao ono baba Marija u čamcu. Kroz strah oseća i uzbuđenje, gleda ga umiljato. Oh, ovo je prava avantura, samo
na nebu. Najednom, avion upade u bezvazdušni prostor,
naglo se spušta, Ivanka oseti kako joj se zatrese ćela utroba, nešto kao da se iščupa iz nje, nestade joj daha, zatim viknu Jaoj, hoću da povraćam Bože, što taj mali organ, koji se zove stomak, može da bude prozaičan.
Dvoje se u zanosu grle i ljube, a stomak krči. I sad
ovakva božanstvena avantura let po nebu, i kakva prozaična funkcija povraćanje
Jedva se Ivanka povrati, avijatičar je umiruje, ali
draž avanture već je izgubljena Lete dalje, opet jedan
bezvazdušan prostor, i opet nemilosrdni stomak Sad se
devojčica smeši, njene oči izgubile su zaljubljen sjaj. Oh,
kako je ovo grozno! Da me ovakvu vidi! očajava ona i
moli ga Hoćete li da se spustimo?
Avion se naglo spušta, Ivanka jedva izlazi, malaksala
i bleda, a u glavi joj se sve okreće. Jedva je čekala da dođe
kući, a kad stiže zaplače od muke što se njena avantura
ovako završila, a ne onako kao kod njene staramajke...
Ona uze jedan listić hartije i poče da piše.
1937. godine.
Pišem ovih nekoliko redaka za svoje potomke. Ja,
Ivanka unuka moje staramajke, pročitala sam njen dnevnik i bila sam oduševljena. Takve avanture vole sve današnje devojke, samo što se mi ipak razlikujemo od gospođica osamdesetih godina, jer ne bismo izabrali za avanturu običnog mornara, već pomorskog kapetana, filmskog
glumca, nekog rentijera, ili barem mladića, koji ima bogatog tatu i koji može zagrabiti u kasu Nisu zabadava
moji govorili da sam se odmetnula na babu, jer smo iste
krvi i htela sam kao i ona da se upustim u avanturu. Umesto barkom, zaplovila sam nebom sa svojim avijatičarem.
Ali avaj, takav maler! Koliko mi je bilo muka od plovidbe
po nebu da sam jedva čekala da se spustim. čak se nismo
ni poljubili. Možda mi današnje generacije još nismo navikle na nebesku plovidbu, ali moje unuke će sigurno
uvek voditi ljubav po nebesima, i ja svakoj od njih želim
po jednu takvu avanturu
Ivanka uze listić, savi ga, stavi u koverat, metnu opet
iza fotografije, uze tutkalo, zalepi hartiju i ostavi da to
pročitaju njeni potomci.

Scarlet

Scarlet
Elite member
Elite member
KAD JE SRCE MLADO

Oblaci, kao bela jedra zaklanjali su čas po čas sunce
i odmah bi odnekuda doćarlijao blagi povetarac, kao da
su ga s mora dognali talasi, koji su se nestašno preganjali...
On je osećao taj povetarac, ležeći na pesku posle kupanja, i onako, malo uzdignute glave na rukama, posmatrao sve one ženske siluete što su se sunčale pred njim.
Dve su privlačile njegovu pažnju, majka i kćerka
Frizura im je bila ista, samo boja kose drugačija. Poneka
bela vlas mešala se sa crnom kosom majke, a na jednom
mestu bio je čak beli pramen, kao pantljika, i to je uokvirivalo talas kose kao neka bordura
Kći je bila plava. Zlatna kosa prelivala joj se na belom i vitkom potiljku bez i jednog nabora, dok je kod
majke potiljak već imao prevoje zrelije žene. Pa ipak,
veća razlika tek se osećala u stasu. Mati je bila kao neki
dobro napunjeni jastuk, obline su im bile harmonične, i
on, ležeći u pesku, smeškao se, poredeći ih i čudio se kako
se deformiše žensko telo.
On zatim zadovoljno pogleda sebe Njegovih četrdeset i sedam godina nisu mu oduzeli čvrstinu mišića i njegov stas nije bio izložen opasnosti debljanja, što se obično
javlja kod muškarca u tim godinama. Zadovoljan je bio
svojom snažnom bistom, muskuloznim rukama, bujnom
kosom, na kojoj su mu mogli pozavideti mnogi muskar31
ci, s tek po nekom sedom vlasi na slepoočicama, fina profila i lepih velikih očiju, koje su imale plamen prve mladosti
Bio je lep čovek i dopadao se ženama.
One dve kupačice se digoše. Kći skoči lagano, ispravi
se, pruži stas, sve kao od lastiša, a mati se podiže tromim
gestom i pođe nešto težim hodom. Bile su mu uvek okrenute leđima a on je želeo da im vidi lice. One pođoše, okretoše se i on se zagleda prvo u mladu devojku Nežne
plave oči krile su svoje dužice u senci dugih trepavica. Fino stilizovane obrve davale su pogledu otvoren izgled, neku vedrinu i kao malo začuđenosti... On se pitao gde je
mogao videti tu devojku, jer mu je odnekud bila poznata.
Pogleda i majku. Učini mu se, najedared, da je morao
videti i tu ženu Nešto poznato bilo je i u njoj i u kćeri.
I ona je imala iste takve oči, plave, kao i kći, samo malo
sentimentalne. Posmatrao je, čas jednu, čas drugu, i ova
mlada devojka ga je podsećala na neku koju je video
davno, ali nikako nije mogao da je se seti.
One odoše a on osta sa tim mislima, uđe u svoju kabinu, obuče se i ode na ručak. To je bilo jedno veliko turističko mesto na jadranskoj rivijeri... Hranio se u jednom drugoklasnom restoranu. Njegov sto je bio ispod jednog crvenobelog suncobrana On sede, i ugleda majku
i kćerku, kako se približavaju... Sedoše malo dalje od njega. Opet on postavi sebi isto pitanje gde li sam ih video?
Mati ga pogleda i nekoliko trenutaka zadrža pogled
na njemu. Njemu se učini kao da se i ona njega priseća.
On je pogleda i oni nekoliko puta ukrstiše poglede. U tom
se kći nasmeja, nasmeja se i mati... Njemu se učini poznat taj smeh, sa trilerima, kao da ga je negde čuo, davno Jedna dama prođe, zovnu stariju gospođu
Gospođo Dano!
Ona ne ču...
Dama viknu jače
Gospođo Janković
Gospodin se trže i kao da mu neka zavesa pade ispred
očiju i on ugleda jednu sliku prošlosti...
Bio je student prava i stanovao na Grantovcu. Taj
kraj nije bio još ispresecan ulicama, već je bilo puno poljanica Jedne zimske večeri, oko sedam sati, vraćao se
kući od jednog druga Bio je mraz, puno poledice i svaki čas mu se okliznula noga... Žurio je kući i para se
kovitlala oko njega Najedared čuje vrisku U pomoć!
dozivao je ženski glas. On polete u tom pravcu i spazi jednu mladu devojku i jednog muškarca, koji joj je otimao
tašnu. Devojka ju je držala čvrsto i nije dala da joj je otme dozivajući u pomoć. On dolete, razmahnu pesnicom,
udari tog mangupa, ovaj zaglavinja, ali je ipak uspeo da
umakne
Šta je bilo, gospođice?
Ah, tako sam se uplašila. Išao je za mnom i bio
mi je sumnjiv. Štogod sam išla brže i on je išao brže. Najedared je prišao i ščepao za tašnu
Sad se više ne morate bojati. Ako dopustite, ja
ću vas dopratiti kući.
Hvala vam, gospodine Nisam više daleko od
kuće. Nikad se ne zadržavam jer me strah preko ovih poljanica, ali tetka mi je slaba, pa sam bila kod nje.
Oprostite, nisam vam se ni predstavio. Dopustite
mi sada. Ja sam Miomir Stojanović, student prava
Danica Jovanović.
Baš stigoše do jedne sijalice, i on pogleda mladu devojku. Iz krzna oko mantila izvirivalo je ljupko lice zarumenjeno od mraza sa plavim očima i crnim trepavicama.
Kako je lepa, pomisli student. Baš sam imao sreću
da pomognem ovakvoj devojci...
Nisam vas nikad video poče on razgovor.
Ja retko izlazim
Jeste li učili školu?
Svršila sam četiri razreda više ženske škole, ali
me roditelji više nisu puštali... Ah, eto je, moja kuća
Vidite mama me čeka pred kapijom. Ona je tako stroga,
i čudi se što me još nema
Onda, zbogom, gospođice htede mladić da se
oprosti malo dalje od kapije.
Molim vas, hajdete da vas upoznam sa mamom.
Ona će misliti da me neki muškarac dopratio, pa bi me
dobro izgrdila.
Priđoše kapiji, mati je bila sva narogušena i reče, ne
obazirući se na tog mladića
Zar se u doba noći vraća kući?
Devojka poče brzo da se izvinjava i objanjava
Ah, mama, tetki je bilo rđavo
Mati je slušala prekrštenih ruku na trbuhu i popreko gledala mladića.
I kad sam se vraćala, jedan mangupčina jurne da
mi otme tašnu. Vikala sam u pomoć, i da nije bilo gospodina, ne znam šta bi sve bilo sa mnom.
Hvala, gospodine reče mati suvo, ipak malo
manje narogušena. Hajde da večeramo, otac čeka, znaš
da voli rano da večera. Zbogom, gospodine!
Mlada devojka bojažljivo pruži ruku mladiću, mati
je propusti, zalupi kapiju i okrene ključ
Mladić je stajao pred kapijom još malo. Prošeta ispred kuće, stade nasuprot prozoru, zagleda broj kuće.
čekao je da li će se devojka pojaviti. Kako je voleo malo
da porazgovara... Najedared mu se učini da se zavesa
malo odmače i on ugleda ona lepa oka... On mahnu šeširom, nasmeši se, nasmeši se i ona i opet se zavesa spusti... Stajao je još malo i ode veselo zviždujući, iako je
bio mraz.
Ta dva plava oka su mu dugo ostala u sećanju. Išao
je često tim krajem, šetkao pokraj njene kuće, sačekivao
je kad se vraćala od tetke, i taj iznenadni susret pretvori
se u iskrenu ljubav Ona je bila vrlo lepa, visoka, bela,
vitka, lepo vaspitana, malo bojažljiva, skromna, ali za
njega, patrijarhalno vaspitana iz unutrašnjosti, ideal devojke. Znao je da je dobra domaćica, sama sebi sve šije,
strogo je drže u kući, i to mu se sviđalo, i on je doneo
odluku da je zaprosi
Ali, trebalo bi da ga čeka dve godine dok ne završi
prava...
Ali njeni roditelji naročito majka, nisu hteli za to
ni da čuju... Mati nije htela nikako da dopusti da se
verenik dve godine vrzma po kući.
Da te izigra, pa posle da te ostavi. Da li te voli?
Hoće da se uvuče u kuću, tu da jede, da se zabavlja, ko
zna šta misli... Nego, kad te isprose, posle mesec dana
imaš da se venčaš
U to doba tražio ju je i jedan oficir, poručnik, i roditelji se odlučiše za njega.
Dana je plakala, nije htela poći za njega, volela je
studenta, bila je u stanju da ga čeka, ne dve godine, nego
pet, ali starinski roditelji što narede, tako mora da bude... Otac joj je bio sudija... Taj poručnik se preživao
Janković.
Otišla je s njim u unutrašnjost i nikad više nije za
nju čuo... čitao je docnije u novinama da joj je muž
poginuo u srpskoturskom ratu kao major
To je sad bila ona, verovatno još udovica, sa svojom
kćerkom.
On se seti svega, i bola koji je preživio kad se ona
udala. To je bila njegova najidealnija ljubav Gledao
je sad i čudio se koliko se promenila... Oči su joj bile
još lepe, imala je i mladalački izraz lica, samo ona gojaz35
nost tela, oni veliki kukovi i stomak... Mislio je da bi
sad bila ovakva i da je bila njegova žena i on se pitao da
li bi je voleo
Ali kći, koliko draži, gracioznosti, lepote... On je sa
ushićenjem gledao mladu devojku ona mu je oživljavala
najlepši san mladosti.
Mati se zagleda u njega još dvatri puta, i on, videći,
da se i ona priseća njega, resi se da im priđe... Prišao
je sa nekim uzbuđenjem.
Oprostite, gospođo, ali, čini mi se da se poznajemo.
I ja vas gledam, pa bih rekla da ste vi gospodin
Miomir... t
Da, to sam ja A vi ste gospođica, pardon sada
gospođa Dana
Mati se sva zarumeni.
Jest, ja sam, a ovo je moja kći...
Gospodin se rakova.
Smem li da sednem?
O, molim vas, izvolite, biće nam prijatno govorila je mati uzbuđeno. Bože, koliko se godina nismo
videli..
Da, mnogo je proteklo... f
Ja sam se dosta izmenila
Ugojili ste se A bili ste vitka kao uspođica
reče gospodin i nežno pogleda devojku.
Ne znam ni sama kako sam se ovako ugojila. Trebalo bi da budem suva kao prst šta sam sve nesreće doživela.
Znam, muž vam je poginuo u ratu.
I još sam troje dece sahranila. Olgica mi je najmlađe dete i sad samo nju imam.
Njene su se oči rastužile i seta joj se razli po licu.
Olgica vide taj tužni izraz maminog lica, nasloni se
na nju, prebaci joj ruku preko ramena, kao da hoće da
je razveseli.
Ah, ja imam najbolju mamicu na svetu...
Ta nežnost povrati majci osmeh.
Mogu da verujem reče gospodine. Od onako
idealne devojke, kakvu sam ja poznavao, morala je da
postane idealna mati.
Mlada djevojka zapita živo
A vi ste poznavali mamu kao devojku
Na žalost, kao devojku.
A zašto kažete na žalost.
Mlada devojka se priseti i okrete mami
Je li, mamice, da nije gospodin onaj student prava
o kojem si mi sricala.
To sam ja odgovori sa osmehom gospodin...
I znate kako sam dobio korpu.
Znam, sve mi je mama pričala... Za to je sve
da kriva staramajka. Kako je bilo čudno to starinsko
doba. Roditelji su davali za kog su hteli... A vidite,
meni moja mama nikad ne bi uskratila da se udam za
onoga koga volim. Ona je moja najbolja drugarica i ja
njoj sve ispričam
Dah me da ti ne bi uskratila. Ti si pametna i
umećeš da ceniš muškarca
Mlada devojka je bila vrlo vesela, duhovita, naivna
i najedared se nasmeja
Vi ste mi kao nesuđeni tata
Kao što vidite
A ja se mog tate i ne sećam.
I imao bi lepu ćerku.
A jeste li vi oženjeni? zapita devojka.
Jesam. I imam lepog sina.
Je 1 liči na vas?
Svi kažu da sam ja isti takav bio u mladosti...
Sigurno student?
Da, sad završava prava
Pa šta će posle?
Ja sam advokat, i uzeću ga sebi u kancelariju, pa
će sa mnom da radi...
A vaša gospoda?
Ona je umrla
Vi ste odavno udovac primeti mati.
Mom Draganu e bilo pet godina kad je ona
umrla gajfc
čudnovato da se otad niste oženili.
Nisam, ne znam ni sam zašto.
Mati, malo zbunjena u početku, razveseli se, i tako
su prijatno pričali sa gospodinom, kao sa starim poznanikom On poruči kolače i sladoled bio je kavaijer,
nudio i majku i ćerku i reče sa osmehom
Kad gledam gospođicu, kao da gledam vas u mladosti.
Bila i prošla moja mladost. Ipak sam srećna sa
Olgicom, ona je dobro dete, svršila je trgovačku školu,
sad je činovnica u jednoj banci i tako sa njenom platom
i mojoj penzijom živimo skromno, ali lepo, uštedeli smo
da dođemo na more.
Bilo je skoro tri sata i oni se digoše od stola, da se
malo odmore u sobama. Gospodin, se oprosti.
Ako nemate ništa protiv, meni će biti vrlo prijatno da vam priđem poneki put i pravim društvo. Ako
gospođica Olga hoće da prihvati društvo jednog starog
kavaljera.
O, kako vi to kažete, stari kavaijer! Vi tako lepo
izgledate, kao neki mladić
Mladić koji mnogo pamti... Ali o godinama nećemo govoriti... To ni mi muškarci ne volimo, isto kao
ni žene, kad dođemo do tih tugaljivih brojki...
U hotelu gde su ležale i odmarale se, mlada devojka
je brbljala veselo
Boga mi mama, ovo je opasno. Ti udovica, on
udovac, još može biti svadbe... Veruj, ja ne bi imala
ništa protiv da se udaš za njega On je sigurno i bogat?
Vrlo bogat, ima veliko i vyJnje i rentu.
Pa to je sjajno, mama... Boga mi, ti treba da
gledaš da ga uhvatiš!
E, baš si pravo derište... To je bio moj san
mladosti, koji se više ne obnavlja... Kakva udaja za
mene Zar ti misliš da bi se on sa mnom oženio. U
ovim godinama muškarac traži nešto mlado.
Ono, istina, ima i mladih devojaka koje bi se
polakomile na bogatstvo. Ali, on je, mama, i lep čovek
Jesi li videla, nigde nema bore na licu, pa kakav lep stas,
ramena, elegancija
Što da ne bude elegantan kad je bogat...
A ti si ga, mama, volela?
On je bio moja prva ljubav.
Pa je li, mama, priznaj mi, kako si se osećala,
kad si ga sad videla
Ništa, sine, naročito Prođe to, i zaboravi se
Ostane to prijatna uspomena, i svakoj je ženi milo da se
seti da je bila voljena... Predratna devojka nije imala
flertove u životu, već samo ljubavi, idealnih, i to je
ostalo kao nešto svetio u životu, ali i bolno... U početku je bol, a posle kad dođu druge patnje u životu,
one nadjačaju taj bol...
A kako bi bio drugačiji tvoj život da si se za njega udala.
Eh, šta ću kad je takva bila moja sudbina.
Nije to sudbina, nego starinsko vaspitanje, mama
Ne mogu ni roditelje da osudim. Oni su mislili
da će me ovom udajom usrećiti. I ne mogu da se požalim.
Bila bih srećna, da on nije poginuo. Sad bi tvoj otac bio
general...
I mlada devojka izdahnu, ali njena veselost pobedi,
skoči, poljubi mamu.
Ipak smo mi srećne, zar ne, mamice... Kako je
divno na moru, ceo dan bi se brčkala u vodi... Pogledaj,
sva su mi leđa zarumenjena... Volim malo da pocrnim A sad ću da spavam
Leže, utiša se, najedared se prenu
Slušaj, mama, ako te on slučajno zaprosi, nemoj da ga odbiješ. Ja ti dajem dozvolu da se možeš
udati...
Mati se nasmeja
Ne boj se, neće me zaprositi. Stara sam ja za
njega
Uskoro se utišaše i zaspaše.
A u to doba advokat nije spavao. Razmišljao je, bio
je uzbuđen... Uzbudile su ga te uspomene i kao da su
oživele kroz tu mladu devojku. činilo mu se da oživljava prošlost, da postaje stvarnost, i vizija one nekadašnje mlade devojke pretapa se u ovu drugu, modernu,
veselu naivku... Bio je nekako nervozan, ustao je, hodao po sobi, počeo da grdi samog sebe što se zanosi. To
je mlada devojka, ismejala bi ga. Ali je nešto jače bilo
u njemu, kao da je ostala klica neke ljubavi, velike, ugašene, pa sad počinje da buja, ovde na moru, na suncu.
Dve suprotne misli sukobljavale su se u njemu. čas se
oduševljavao sobom, zastajkivao pred ogledalom, da bi
malo posle grdio sebe, prisećajuei se da ima sina za ženidbu Leže, umiri se, i uteši da je to prvi utisak i uzbuđenje koje raspirava u njemu prošlost i da će sve to
proći...
Ali to ne prođe već se razvi u njemu lagano poče da
tinja ljubav prema toj devoj ci, kao da mu ona vaskrsava
mladost, podmlađuje i njega, njegova osećanja, krv
On je to krio, i od sebe, i majke i kćeri, i one su njegovu
pažnju smatrale kao kavaljerstvo prema uspomeni na
nekadašnju ljubav, a kći je vragolasto zadirkivala mamu,
ne sluteći da je ona uzrok svemu.
Boga mi, mamice, on će se ponovo zaljubiti u
tebe.
A mati je sve to primala šaljivo, ne zanoseći se, ne
verujući, ipak sretna što je tako pažljiv prema Olgici,
kupuje joj poklone, razne one stvarčice po izlozima koje
joj ona ne bi mogla kupiti. Pozivao ih je na kolače,
sladoled, plaćao im izlete, vožnju u čamcu i ponašao
se korektno i prijateljski.
A nisu ni slutile da on počinje da pati zbog te ljubavi
i da je resio, da prvo njoj, kao majci, sve ispriča Hteo
je da prizna da voli kćer, onako kako je nju voleo, da je
zaprosi, da od majke potraži savete, da joj se iskreno
ispovedi. Znao je da su siromašne i on bi i majci i kćeri
osigurao život... Bojao se samo da razlika njegovih godina ne bude smetnja, da se mati ne usprotivi... Posle
se predomislio, hteo je kćer da pita. Sećao se onih
njenih reći Mamica meni neće uskratiti da se udam za
koga god hoću. Samo, da li će ga voleti, da li štogod
oseća prema prema njemu.. On se sećao svake njene
reci, svakog, osmeha, pogleda... Kazala mu jednom
Vi ste divni, lepši od mnogih momaka ovde I on ćele
noći nije mogao da zaspi. Te reći su mu davale nadu...
On je posmatrao, proučavao Nije bila raskalašena kao
druge devojke, nije se gotovo ni s kim poznavala, uvek
sa mamom i sa njim... To mu je davalo razloga da veruje da će biti dobra žena
Jednog dana on dođe na ručak u belom odelu. Kad
je prišao njihovom stolu posle ručka, ona uzviknu ushićeno
Kako ste lepi! Ličite na nekog filmskog glumca
On je zadrhtao od radosti i resio je da je to posle
podne pita...
često je predveče sa njom šetao po glavnom korzu
Mati te večeri ostade na klupi s jednom prijateljicom.
On predloži mladoj devojci
Hoćete li da šetamo
Šetali su, on se ustručavao da joj kaže... Strepeo
je da ga ne ismeja. Kako će primiti...
Mlada devojka ga malo pogleda i reče naivno
Baš imam lepog kavaljera
To ga osmeli i on poče
Hteo sam nešto da vam kažem...
A šta to? zainteresova se mlada devojka.
U tom trenutku jedan mladić, lep kao bor, elegantan, nasmejan, stade pre njih kao da pade s neba i
viknu
Tata!
Advokat zastade kao gromom ošinut i zagleda se u
mladića.
Tata, vidim kako sam te iznenadio! Jesi li srećan?
Tata htede da uzvikne Ugursuze jedan baš si sada
pogodio da vičeš tata, ali nasmejano lice mladića, lepe,
tamne oči, gledale su ga milo, on se odobrovolji i videći
da mladić gleda devojku, predstavi ga.
To je moj sin.
Istina, liči na vas reče veselo devojka.
A ovo je kći moje poznanice iz mladosti...
Milo mi je prošaputa mladić i ona u njegovim očima odmah pročita divljenje
A kad se rastaše, mladić uzviknu
Gde ti tata pronađe ovako fino devojče! Znam,
ti si stari lola... Oprosti, tata, ali priznaćeš da ja učim
školu od tebe.
Tata, ko bajagi Ijutito, reče
Da se nisi, mangupe, usudio, da izigraš to devojče To je jedna čestita devojka i ja poznajem njenu
majku...
Molim, molim, tata, biću poslušan sin... Da je
izigram, ne pada mi na pamet. Ali, ako se ti nisi zaljubio,
dopustićeš da ja malo flertujem Ti znaš da ja nikad
nisam hteo da budem tvoj konkurent.
Kakav konkurent? govorio je tata, sa jednom
žaokom ljubomore u srcu, uviđajući opasnost blizine svog
lepog i mladog sina.
Nije hteo ništa da prizna, ali je u sebi grdio sina što
je baš sada naišao Bio je i zaboravio na njega, i
najedared, gledajući njih dvoje, mladih i lepih, kako se
ushićeno posmatraju, pomislio je na opasnost koju je
zaboravljao kad bi doveo u kuću ovako mladu ženu,
koja bi bila maćeha njegovom sinu Ko zna kakve bi
se sve drame isplele i kakav bi bio kraj A on je obožavao svog sina, zbog njega se nije ni ženio, voleli su se
kao otac i sin i kao drugovi, i možda bi ovakav glupi
korak obojici uništio sreću
I posle večere kad su sedeli učetvoro, mlada devojka se priseti
Vi ste hteli večeras nešto da mi kažete...
A, jeste, pa sam zaboravio. Hteo sam da pitam
vas i gospođu, hoćete li sutra da napravimo izlet do
Kraljevice...
Kolosalno! uzviknu mladić Što moj tata ume
da organizuje izlete!
To je divno... Volim da i mama vidi i Rab i
Kraljevicu.
Razgovarali su veselo, samo je tata osećao neku
hladnoću, srdžbu i ljubomoru... Proučavao je mladu
devojku, hvatao sve njene poglede, ali ona je podjednako
bila mila i prema ocu i prema sinu, čak zadirkivala sina
kako ima mladog tatu i svaki bi rekao da mu je to stariji brat...
Mati je sa materinskom nežnošću gledala mladića,
dok je oca grizlo ljubavničko osećanje prema devojci.
On se trudio da dokaže sebi da nije star za nju, čak
je nalazio da je sin još balavac, mlad za ženidbu. Ali pred
tim planom o svojoj ženidbi, on je odmah došao do zaključka da i sina mora da ženi. Isprosiće mladu devojku,
ali će odmah sina da ženi... Time bi izbegao svaku
dramu koju bi mogla da izazove mladićeva blizina
Želeo je samo da što pre ode, pa mu je napominjao da
treba da vidi i druga mesta, jer je znao njegovu želju
za putovanjem. Dok se on leti zadržao i po mesec dana
na jednom mestu, sin bi obišao po nekoliko banja i
plaža, ali bi svaki put došao da sa svojim dragim tatom
provede tri do četiri dana... Ovoga puta ta se tri dana
produžiše u deset i sin mu ništa ne pominjaše o odlasku,
pa je očeva ljubomora bivala sve veća. Postao je zlovoljan, nervozan, ironičan, jer je morao da gleda kako
oni igraju u dansingu, kako se šetaju, smeju, zabavljaju... Istina, mlada devojka se šetala i sa njim, smejala,
zadirkivala ga, naivno i nestašno, i to ga je mučilo još
više jer nije mogao da dokuči ni jedno njeno osećanje.
Kod sina je jasno opažao oduševljenje za mladu devojku. On je bio strasno zaljubljive prirode, vrlo temperamentan, a on je obuzdavao taj njegov temperament,
uvek ga savetovao, tražio od njega da mu poveri sve
svoje tajne. I mladić je bio iskren prema njemu kao
prema drugu. Ali sad ga otac ništa nije pitao, bojao se
da tim ispitivanjem ne razbukti njegova osećanja, pravio
se da ne vidi njegovu naklonost prema devojci, samo ga
je uvek opominjao
Slušaj, prema ovoj devojci moraš biti kao brat.
Ja sam o tebi pričao kako si dobar mladić i ne bih želeo
da te smatraju za nekog mangupa i ženskaroša.
Time je hteo da malo učutka njegova osećanja i gledao na svaki način da ga udalji... Predložio mu je da
ide malo do Raba, pa da se opet vrati ovamo, jer se nadao da će za to vreme mlada devojka otputovati sa majkom i on bi imao prilike da joj učini svoju izjavu.
Mladić se najzad resi da ode do Raba. Odlučio se za
jedan četvrtak.
U sredu je bio lep, sunčan dan. Mladić je hteo da
iskoristi, da ćelo vreme provede u miru... Kupao se,
plivao, sunčao na pesku pokraj mlade devojke Posle
podne je bila omorina i neki beli, sitni talasići, kao krilca,
dizali su se na horizontu. On predloži mladoj devojci da
se provozaju jedrilicom. Bio je uzeo pod zakup jednu
jedrilicu, naučio da diže jedro i često ih je tako vetar
nosio preko talasa
Mama, ja idem sa gospodinom Draganom da se
provozam čamcem.
Idite, samo nemojte daleko... Bojim se da ne
bude bure
Ah, kakva bura uzviknu mladić... Možda tek
noćas.
Hoćete li i vi sa nama? zapita mlada devojka
advokata.
Neću odgovori on mirno, ali u srcu mu je kljucala ljubomora...
Neka se još danas provoza, mislio je, sutra ionako
odlazi...
Ipak mu je bilo prijatno, što ga je devojka pozvala
Znači da ne želi da s njim ostane nasamo
Njihov beli čamac otisnu se preko talasa. Mladić je
lagano veslao Mati je sedela s prijateljicama, a otac
se nervozno šetao po molu. Talasi najedared počeše jače
da zapljuskuju mol i da se dižu uz kamene ploče zida.
Ništa, ipak, nije bilo neobično Ali njihova igra postajala je sve jača i bela pena poče da diže talase Galebi
su leteli nisko i čudnovato kreštali. Otac pogleda put
barke i vide kako se diže i spušta kao ljulj aška kad se
tiho klati... Onda se talasi zapenušaše još jače, propinjahu još više, sve jedan preko drugog. Pređoše onu
mokru brazdu na kamenom zidu mola sad već premalu.
More poče da se komeša njiše, šumi, grokće, besni, kao
neka aždaja, kao kentauri, visoki, uspravljeni, kao čudovišna bića širokih grudi, razmaknutih krila, koja jure
napred, da dave, gutaju, uništavaju
Mati ostavi prijateljice, dotrči k moru, a otac se
ukočeno zagleda u pučinu, bled... Ona bela tačka još
se videla, svi su uplašeno gledali šta će biti sa čamcem,
ali on postajaše sve manji i manji, nestajaše u tom penušavom haosu i sasvim iščeze. Mati jauknu, poče da krši
ruke, otac je izgledao izbezumljeno, masa sveta se skupi,
svi su videli kako nestade one bele tačke, neki su očajno
iščekivali i druge izletnike koji su trebali da se vrate,
nagađali su da su sada u Senjskim vratima gde je bura
najstrašnija. Dođoše i stari ribari, svi zabrinuti, mati luda
od očajanja, otac isto tako
Utopili su se! vriskala je mati.
Ne bojte se, gospođo tešio ju je jedan stari
ribar ako samo zađu za onaj rt, tamo je jedna uvalica
u koju će se skloniti.
Nitko nije mogao da uteši nesrećne roditelje Mati
je jaukala.
Ne, čamac se utopio, ja sam videla
Odjednom joj pozli, dobi srčani napad... Gomila se
uskomeša. Mlade devojke su prestrašeno gledale u pučinu Jedna reče
To je onaj simpatični par
Ja sam čula da se vole...
Ne, kažu da su to verenici...
Tako su oboje zlatni...
Otac je slušao nem, okamenjen. Odnese majku u hotel, ode i advokat u njenu sobu. Zovnuše lekara, povratiše je. Jecala je neprestano a advokat je pokrio oči,
plakao je i on
Jao, naša zlatna deca, da propadnu jadikovala
je mati. A kako se radovala da dođe na more, ćele godine
je štedela, pa da dođe, da se utopi... Teško meni! Šta
će mi život, ja ću se ubiti... Moja Olgica, moje zlatno
dete Vidite, kako nam je ista sudbina Bože, odkuda
ovo da se desi? Da se nađemo posle toliko godina a naša
deca da propadnu zajedno.
Otac je sedeo pokraj njene postelje, jecao je i on
Koliko sam ga voleo, zbog njega se nisam ni ženio,
on mi je bio sva radost...
Plakao je od bola, očajanja, grize savesti.
Koliko je na njega bio ljubomoran, nastojao je da
ga udalji obuzet sebičnim osećanjem, želeći da za sebe
prisvoji njegova prava mladosti... Eto, sad ga je izgubio, sad mu sin neće biti suparnik i pred tim gubitkom
mladića i mlade devojke, kad je bol pogađao dva oseća47
nja u njemu, Ijubavničko i roditeljsko, on oseti, kako
je taj roditeljski bol ogroman, strašan, neizlečiv i večan... I jecao je, zagnjurena lica u ruke, jecao kao
nesrećan otac
A more je hučalo, grmelo, koliko raznih glasova u
njegovom gnevu i sva ta paklena rika kao da je jurišalo
da smrvi nesrećna roditeljska srca
A u to vreme, dok je roditeljski bol dostizao svoj
krešendo, Olgica i Dragan sedeli su na obali.
Reci starog ribara su se obistinile Bacana s jednog
talasa na drugi, barka zavi za rt... Tu je bes talasa bio
manji i mladić snažnim rukama zavesla prem obali.
Ja ću da veslam a vi izbacujte vodu iz čamca
Nekoliko puta čamac htede da se prevrne... Olga
vrisnu, on viknu
Ne bojte se! ali i on sam je mislio da su izgubljeni
I kad uđoše u tu uvalu, iskočiše. On dohvati kljun
čamca, ona mu pomaže i zajedno izvukoše čamac na pesak
da ga ne bi odneli talasi.
Olga sede na kamen. Oboje su bili u kupaćem kostimč, ogrnuti mantilima, sa čijeg se dna cedila voda.
Postieše ih da se suše.
Bura se nikako nije stišavala i mladić reče
Izgleda da ćemo ovde ostati ćele noći.
Mlada devojka je uzdahnula
Jaoj, moja sirota mama, presvisnuće od očajanja Ima slabo srce, misliće da smo se udavili... Pa
vaš otac, koliko vas voli..
Nemojte sad da očajavate. Mi smo srećni kad
smo se spasli. Vi još ne uviđate u kakvoj smo bili opasnosti. Verujte, ja sam mislio da ćemo se utopiti... Samo,
dobro je što nema kiše, ovde se nigde ne bismo mogli
skloniti.
Eno, tamo ima nekoliko maslina.
Pođoše uz krševitu obalu.
Sad smo ovde kao Robinzon Kruso na ostrvu
I ništa nemamo da jedemo... Znate da sam
gladna Ostaćemo bez večere
Vi devojke inače volite da ste mršave i da gladujete
Jest, volim, ali ne posle ovakvog brodoloma...
Zbilja, ovo je pravi brodolom
Jedna mala avantura
Koja bi bila interesantna kad se ne bih bojala
za mamu
Nemojte biti tužni... Eno, nečim ću vas razveseliti. Vidim jednu smokvu, možda ima smokava. Samo
se treba uspeti uz ovaj kamenjar Dajte mi ruku
On pomože mladoj devojci i dođoše do smokve
Jaoj, ima smokava! To su one velike, rane...
Hajde da tresnemo drvo.
Nemojte, bolje da se popnem, one su zrele i sve
će se rasprsnuti.
Mladić se pope.
Ja ću da vam bacam kao lopte, a vi držite
Ubraše dvadesetak smokava.... Sedoše i pojedoše
sa apetitom kao najbolju večeru
Mrak se spuštao
Moramo da se spustimo dole.
Sišli su.
Da nađemo gde ćemo da legnemo.
Ovde ima malo šljunka... Nije najprijatnije, ali
moramo... čekajte da vidim da li su suvi mantili? Mogao bi se vaš prostreti. Dole je malo vlažan
Mladić rasprostre mantil i mlada devojka se opruzi
po njemu, a drugi kraj prebaci preko sebe.
A kako ćete vi?
Ah, ne brinite. Ja ću ovako na šljunku.
Ali biće vam hladno
Ne moram da spavam
Pa ne moram ni ja još Razgovaraćemo.
Devojka je ležala a mladić je sedeo i pričali su kao
drugovi... U ovim trenucima opasnosti i samoće, kad
je devojka bila ostavljena njegovoj zaštiti, on je bio
prema njoj kao brat... Sećao se i onih tatinih reci koje
mu je govorio Ne smeš da budeš mangup, i želeo je da
bude savršeno korektan.
Ta mlada devojka ga je uzbuđivala On je osećao
svu njenu psihičku i fizičku draž Imala je toliko lepih
osobina, bez koketerije, koja kod mladih devojaka izgleda
kao nametanje, začikivanje i izazivanje... Kod nje nije
bilo toga, već jedna prirodnost i inteligencija Mogao
je s njom o svemu da razgovara... Ona je čitala mnogo,
posećivala pozorište, bila je i muzikalna, volela je kuću
i sa oduševljenjem mu je pričala o svojoj beloj devojačkoj
sobici, koju je sama uredila, o pticama i cveću
S vremena na vreme mlada bi devojka uzdahnula,
setivši se mame.
Posle bi se opet zanela razgovorom s mladićem...
Gledajući ga onako korektnog, pažljivog, mislila je kako
može muškarac da bude simpatičan kao drug
Koliko bi moglo biti sati? zapita devojka.
Oko jedanaest.
Kako vreme brzo prolazi. A more nikako da se
smiri... Kako je veličanstveno strašno!
Lepo je što imamo mesečinu
Eno i svetionika, jedva žmirka u daljini... Plašim
se samo rike mora... Kako je čovek ništavan, kao atom
pred tom pučinom... I čini mi se kao da je more živo,
da nije voda, nego neka strašna predistoriska bića...
Kad bi sad naišao neki morski pas.
Mladić se nasmeja.
Ja bih vas branio
Noć je bila puna huke, jeze i nečeg vanprirodnog.
Kako je sve čudnovato u ovakvoj noći... Pogledajte onaj kiparis Liči mi na neki nadgrobni spomenik.
Mlada devojka se naježi i prikupi mantil.
Ja se samo bojim da ćete vi nazepsti.
Ne bojte se Ja ću da radim gimnastiku, i inače vežbam u Sokolu
On ustade i poče da radi švedsku gimnastiku.
Sam sam se zagrejao. Samo vi da ne nazebete.
On joj vesto prikupi mantil oko nogu
Nikada nisam spavala napolju. Tako je prijatno Osećam da me nešto uspavljuje.
Mladić sede ponovo, devojka je još govorila, ali sve
sa većim pauzama i najzad se utiša.
Spavala je.
Mladić se opruzi malo dalje od nje ne skidajući s
nje pogleda.
Mesec ju je osvetljavao Bila je divna. Njeno lice
u snu imalo je neki detinjasti izgled, sa poluotvorenim
usnicama, a kroz te odškrinute sočne usnice nazirali su
se beli zubići. Pramen zlatne kose spuštao se niz obraze
i pravio blagu senku. Ispod sklopljenih kapaka ocrtavale su se crne, povijene trepavice. Spavala je tako mirno,
kao bez daha, samo se po dizanju grudi videlo da diše
Mladić pogleda njeno vitko telo i liniju bedara, koja je
pravila divan luk spuštajući se blago prema nozi.
Ta slika je pobudila njegovu strasnu prirodu. Lagano
se privlačio devojci... Bio je blizu nje. Gledao je sjajnim
očima njena poluotvorena usta... Oh, samo da spusti
jedan poljubac Bio je u stanju da je uzme u naručje,
da stavi njenu glavicu na svoje grudi, da tu spava, da je
ljubi. Nekakva čudna snaga obuzimala ga je... Nije mogao
da vlada sobom Naginjao je glavu njenom licu Pun
mesec ju je osvetljavao u svoj lepoti mladosti... Približi joj svoje usne Već je osećao i njen dah
Trže se najednom Ne, ne smem... Ne bi bilo lepo,
da iskoristim samoću... I otac mi je kazao Nemoj da
izigraš tu devojku
Odmače se lagano, opruzi na leđa, prebaci ruke preko glave...
Osećao je kako mu krv udara u slepoočnice, i više
nije hteo da je gleda.
More se stišavalo, sad nije hučalo i groktalo kao
neprekidna artiljeriska paljba, već na mahove i sve
lakše...
Do zore će se more stišati, pa ćemo se vratiti.
Nešto ga je lomilo u telu, dolazilo mu je da skoči,
da pojuri, ali nije hteo da probudi devojku... Ona je i
dalje spavala. On ju je osećao pokraj sebe, nazirao njeno
mlado, vitko telo, polunago, ispod onog mantila
I koliko na plaži, na suncu i pesku, ta ženska tela
ne uzbuđuju, sad u noći, lepota žene je mističnija, zavodljivi ja, mami, uzbuđuje, a muškarac postaje slab i
nemoćan da se bori, da odoli iskušenju
On opet okrete glavu. One poluotvorene usne su ga
mamile... Privlačio se kao da nešto hoće da ukrade,
neku slast... primicao je glavu
More se ućutalo, ali on ču neki sušanj tu u blizini.
Diže glavu i pogleda u pravcu tog šušnja... I vide jedno
strašno, odvratno, crno telo, kao gajtan, kako se propinje i ide pravo ka nogama mlade devojke
On skoči, ščepa jedan kamen, hitro ga baci pravo
na glavu tog odvratnog gmizavca Pad kamena i njegov
skok probudiše devojku i ona skici, vrisnu
Šta je to?
Zmija!
Zmija! vrisnu devojka i instiktivno se privi uz
njega...
On je zagrli, i sam uplašen, više zbog devojke
Ovde ima zmija Hajdemo u čamac, opasno je
tu da ležite
Spustiše se i sedoše u čamac
Ne možete da legnete, pod je mokar.
Neću da ležim... Ja sam malo odspavala, tako
slatko.... A vi?
I ja sam malo šlaga mladić ali me ovaj
šum probudio
Sad je opet bio drugarski nežan i pažljiv kao brat...
Mlada devojka ga je ushićeno posmatrala.
Divan je, u svakom pogledu čudila ga je njegova
korektnost... Drugi muškarac ne bi bio ovakav Zagrlio bi je, poljubio A ovaj, kako sebe savlađuje...
Ali možda mu se ne dopadam. Ipak joj je njeno žensko
srce govorilo da mu se dopada... Bila je i ona uzbuđena čisto je zaželela da je zagrli kao maločas Pogledala ga je, njene oči su šaputale Hodi, poljubi me,
ja te volim, ti si tako lep, zašto si tako gord?
Ali mladić je ne poljubi...
I sedeći, u razgovoru, oni dočekaše zoru, sedoše u
čamac, i vratiše se roditeljima, oboje uzbuđeni, i oboje
zaljubljeni zbog tih skrivenih i ućutkanih čežnji i strasti.
Ah, a radost kad su ih videli roditelji! Ljubili su ih,
grlili, plakali... A posle kad se stišalo uzbuđenje, otac
je pitao
Kako si se ponašao prema devojci?
Tata, veruj mi, ponašao sam se kao brat, ali ti
priznajem ja sam do ušiju zaljubljen u nju...
Tata se nasmeja, pljesnu ga po ramenima, zadovoljan
da se on vratio živ, zaboravljajući na svoju ljubav
prema devojci i reče mu veselo
Njena majka je bila moja najlepša ljubav u životu, ali njeni roditelji je nisu dali za mene jer sam tada
bio siromašni student prava... Ali ja se nadam, da ona
neće uskratiti kćerki da se uda za tebe. Šta misliš o tome?
Mladić skoči, zagrli oca
Sjajan si, tata! Kako samo pogađaš moje želje.
I tata je još prije pogodio tu želju u njegovim očima,
samo je o njoj ljubomorno ćutao, a posle iskušenja,
kad je u njemu pobedio roditelj, govorio je sebi Dobro
je što nisam učinio glupost onog dana, što je nisam pitao
hoće li da pođe za mene Sad bi napravio zbrku Ona
sigurno voli njega
I da bi se uverio zapita sina
A voli li ona tebe?
Ništa mi, tata, nije kazala, ali ja veruj em
Laže mangup jedan, pomisli otac, ko zna šta je
sve bilo u ovoj noći ne verujem im ja.
I tata, pa čak i mama, nisu u duši verovali da su oni
sami mogli provesti noć onako čedno... A ako ju
je upropastio, neka je sad i uzme. A mati je govorila
Ako ju je upropastio, vidi se da je pošten kad je uzima
I oboje, i otac i mati, nisu verovali da današnji mladić, iako je mangup i donžuan, ima momenata moralne
jačine, kad ume da se odupre iskušenju

Scarlet

Scarlet
Elite member
Elite member
GOSPODIN U SMOKINGU

Vojka ga je zapazila još pre tri dana. Bio je odličan
plivač, vrlo vitak, sa lepom glavom i pravilnim profilom.
Pogledala ga je i na njemu duže zadržala pogled a on je
i njoj uzvratio ali nikakvim gestom nije pokazao da bi
želeo bliže poznanstvo.
I toga dana je resila da pokuša slomiti upornost
nepoznatog gospodina
Videla ga je kad je izašao iz reke, zagladio rukama
mokru kosu i legao na pesak... Ona je dvatri puta prošetala u njegovoj blizini, ne gledajući ga. Uradila je to
namerno, sa željom da ga privuče svojom vitkom pojavom. Posle, kao slučajno pruži se na pesku, podmetnu
ruke ispod glave, i osta u tom ležećem stavu nedaleko
od njega. Mislila je da je on gleda, ali nije htela da
okrene glavu Prošlo je desetak minuta. Radoznalost
ju je golicala i ona okrete glavu prema njemu... Mladić
je i dalje ležao zatvorenih očiju, kao da spava. Uvređena tom njegovom ravnodušnosti, ona mu okrete leđa.
Uobražen je, neću da ga gledam...
Opet prođe nekoliko minuta... Ona se okrete i pogled joj se sukobi sa mladićevim pogledom. On ostade
tako nekoliko minuta zatim se opet okrete i zatvori
oči... Ala se pravi važan Baš ću da ga gledam
Naslonjena na ruke ona poče drsko da gleda mladića...
Bila je lepa, koketna devojka, smela u osvajanju muškarca i nepokolebljiva kad se nečeg prihvati... Dražali
su je uvek ti otporni, nepristupačni i onda bi postajala
drska Nije bila ni poludevica ni ljubavnica U koketeriji je znala za granice uživajući u toj draži dopadanja i osvajanja, a nekad se to moglo i rđavo protumačiti.
U stvari je bila čedna, a više vragolasta i mangup
Znala je da je njen pogled lep i topao i da mu ne može
odoleti nijedan muškarac... I sad se htela uveriti u tu
svoju moć i nastavila je uporno da ga motri.
Mladić, kao da je na sebi osećao njen uporni pogled,
dugo ostade nepomičan... U jednom trenutku naglo
okrete glavu, pogleda je nekoliko trenutaka, zatim skoči,
iskrivi se i zagnjuri u talase.
Vojka pogleda prezrivo za njim. Ustade rasrđena, ode
u svoju kabinu, obuče se i udalji sa plaže
Ali sutradan se nastavi ista igra... Mladić se još
uvek držao rezervisano, a nju je zanimalo dokle će takav
ostati.. U jednom trenutku ljutito ustade, uvređena
zbog njegove nemarnosti, uđe u reku i zapliva. Plivala
je besno želeći da na talasima iskali svoj gnev, kadli
oseti, najedanput, da neko pliva za njom. Okrenu se i
vide njega Oh, dakle pošao si... Ne okrećući se
više, gnjurila je kroz talase prikupljajući svu snagu, a
mladić, uvek za njom, kao pratilac... Onda dođe do
druge obale, izađe iz vode, okrene se i vide ispred sebe
mladića.
Pardon, gospođice, vi se nećete ljutiti što sam bio
toliko slobodan i pošao za vama da vas pratim
A ako bih se naljutila?
Ja ću se onda udaljiti...
Ne, neću da se ljutim... Na plaži su dopuštena
poznanstva...
Samo što nisu svi muškarci podjednako smeli.
Zar vi spadate u one plašljive?
Ne, nisam plašljiv, ali nije uvek prijatno pristupiti
nepoznatoj dami...
Vi se još niste predstavili.
Izvinite, ja sam
A šta ste po profesiji?
Zar i to moram da kažem.
A zašto da se držite inkognito.
To je interesantnije
Dobro, onda ću da pogađam
Kako?
Po vašem razgovoru
I oni otpočeše konverzaciju
Vojka je završila osam razreda gimnazije, ali dalje
nije nastavila školovanje. Bila je imućna, bogata udavača, iz dobre porodice, i roditelji su želeli da je udaju
Posećivala je pozorište, bioskope, dansing, žureve, čitala
je francuske romane, svirala klavir, a u njeno interesovanje spadala je i konverzacija... Mladić je pričao o pozorištu, operi, voleo je i on bioskope. Od nje je više čitao
i prema tome je zaključivala da je student filozofije...
U razgovoru prođe čitav sat i oni ponovo zagnjuriše
u reku i vratiše se natrag
Vojka ode kući, a mladić ostade još na plaži.
Sutradan ga nije videla Bila je nestrpljiva, tražila
ga je svuda Došao je ponovo posle dva dana Seo
je vrlo daleko. Ona se proteže, priđe mu, i tako malo
odvojeni od drugih razgovarali su vrlo prijatno. Ona je
bila oduševljena sportovima i bilo joj je prijatno kad je
čula da i on voli sport čak je i učestvovao na fudbalskim
utakmicama... To popodne je prošlo prijatno i Vojka,
opraštajući se sa njim, zapita ga hoće li da dođe i sutra
Ne znam sigurno odgovori mladić.
Ona se čudila što je ne pokušava pratiti, ali je to
pripisivala njegovoj korektnosti. Zanimalo ju je šta je
po zanimanju pretpostavljajući da je student ili činovnik.
Prošlo je nekoliko dana i nekoliko susreta. Njoj je
bilo vrlo prijatno u društvu tog mladića... Tako je bio
korektan a nekiput melanholičan, i često, u razgovoru,
najedared bi se zamislio i oči bi mu dobile neku senku
Zaljubljuje se u mene, mislila je ona. To joj je laskalo,
znala je da se mora zaljubiti, kao svi drugi muškarci.
čudilo ju je samo što joj ne kaže ni jedan kompliment.
Ona je na to bila navikla, od prvog susreta sa svakim
muškarcem, a ovaj je ćutao, ograničavao se na razgovor,
vrlo učtiv, i samo bi kadkad uhvatila poneki sjajni pogled
njegovih očiju, kojima bi obuhvatio njenu siluetu...
Koketerija u njoj nije mirovala, ona je probijala kroz njene poglede, gestove, poze, ali mladić se pravio kao da
ništa ne razume Žene koji put manje mogu da vladaju
sa sobom nego muškarci. I Vojku je uzbuđivao taj lepi
mladić, osećala je da mora biti strastven zagrljaj njegovih atletskih mišica, usne su joj podrhtavale od želje
za poljupcem njegovih senzualnih usana, i čudila se kako
je hladan i kako se odupire ovom suncu koje tako raspaljuje čula, kako ostaje indiferentan prema lepoti njenog
tela. Ona nije bila od lako zaljubljivih devojaka, ali njena
čula su mogla lako da se rasplamte. Poljubiti se sa muškarcem za nju nije značilo zaljubili se. Ona je brala
poljupce sa usana muškaraca, kao i oni, i htela je da okusi
usne i ovog mladića Ali da poticaj dođe do njega, neka
on pruži ruke za zagrljaj, neka on osvaja a ona primi
Svu je koketeriju upotrebila, osmehe, poglede, ali mladić
je ostajao uzdržljiv. Ljutilo ju je to, vređalo, ismejavala ga
je u sebi, ali sve ju je to dražilo, uzbuđivalo Počela je
o njemu drugojačije da misli i najednom je shvatila da
ovde možda neće vredeti sva njena koketerija, da je mož58
da potrebno druga taktika da ga osvoji... I ona se uozbilji, predavala se samo razgovorima, bez sjaja u očima.
Vojka je kod kuće dugo mislila o tom mladiću...
Osetila je prema njemu veću naklonost nego prema drugima. Iznenađivala ju je njegova učtivost, taj ton korektnosti u ophođenju, uzdržljivost.. Još nije znala šta je,
on je uvek bio tajanstven, ali je ona zaključivala da je
inteligentan, zanimljiv i lepo vaspitan mladić.
Sutradan u osam je zazvonio telefon. Vojka podigne
slušalicu.
Alo, ko je?
Ja, Olga.
A ti si. Šta ima novo?
Ah, iznenadičeš se kao ti budem nešto kazala.
Šta?
Znaš li šta je tvoj kavaljer sa plaže?
Ne znam Ja mislim student...
Olga udari u kikot.
Zašto se smeješ, što ne govoriš?
Ah, da samo znaš
Pa dobro, reci.
Trupni podnarednik.
Šta kažeš?
Podnarednik u četi mog potporučnika. Juče smo
ga videli u uniformi, salutirao je mom potporučniku i
on mi onda reče da je u njegovoj četi. A šta je tebi kazao
da je po profesiji.
Nije mi uopšte kazao svoju profesiju
E, sad znaš čestitam ti na kavaljeru.
Vojka besno spusti slušalicu. Bila je sva uzrujana,
šetkala je nervozno po sobi, grickajući usne... Kako je
samo drzak, usudio se još i da me poljubi... Podnarednik! Trebalo je još samo da je žandar I to se moglo
desiti... Da, svi su u kupaćem kostimu, svi izigravaju
kavaljere, a one, lude devojke dopuštaju da im svako
priđe Sad će ova Olga alapača svima da rastrubi. Ona
je inače neiskrena i zajedljiva, a pravi joj se prijateljica.
To joj je sad divna prilika da priča kako se ona s podnarednicima zabavljala na plaži... Ah, samo dok ode na
plažu. Neće ga ni pogledati. Neka se samo usudi da joj
priđe, pa će mu lepo očitati... Neće se više setiti jedan
podnarednik da prilazi otmenim devoj kama.
Dva dana nije išla na plažu. Sutradan je već osetila
dejstvo opakog jezika svoje prijateljice. Došla joj je u
posetu prijateljica Radmila i odmah
Ama, s kim si se ti upoznala na plaži? Kažu jedan
podnarednik
To je bilo i suviše. Ona je osećala takav jed i htela
je da se osveti tom mladiću. Otišla je na plažu. Kako je
izašla iz kabine, ugledala ga je... On ju je verovatno
iščekivao, pošao joj je u susret, videla je njegove zaljubljene i melanholične oči i bez milosrđa, hladno, ona ga
pogleda surovo, namršteno, prezrivo, okrete mu leđa, ne
odgovarajući na njegov pozdrav i udalji se
Nije ga više ni pogledala, niti ga je uopšte videla
Ali o tom podnaredniku znalo je ćelo društvo, svi su
pravili viceve na njen račun, i ona je počela da se revoltira i da uzima u odbranu tog mladića Jednoga dana
prasnu drugaricama u oči
Pa dobro, jesam se upoznala i razgovarala sa njim,
možda biste i vi isto tako razgovarale sa njim, a ja vas
uveravam da je tako korektan i tako intelegentan da bi
svaka od vas pomislila da je otmeni mladić. Uostalom, zar
samo otmen i školovan mladić ima patent vaspitanosti i
inteligencije To su naše glupe pradrasude, a baš međ tim
otmenim naći ćete toliko glupaka, blaziranih i perverznih Može jedan mladić pripadati ma kakvoj profesiji,
ako čita i misli, ume da se ponaša i razgovara u svakom
salonu. A ja vas uveravam da bi taj podnarednik umeo
da se snađe i u salonu
Drugarice udariše u kikot...
Ti kao da si se zaljubila u njega.
Vojka se naljuti.
Izvinite, nisam se zaljubila, ali nepravedno je što
ga tako uobraženo potcenjujete, a muškarac ne vredi samo po svojoj vrednosti.
A u čemu je vrednost tvoga kavaljera
Neću dalje sa vama da se objašnjavam. Mogu
vam reći da je to simpatičan mladić, i da bi se svaka od
vas s njim isto tako prijatno zabavljala kao i ja...
Došla je sva ljuta kući i razmišljala kako su glupe
društvene predrasude... Analizirala je svoje ponašanje
prema mladiću i uvidela da ga je nepravedno optužila. On
nije bio ništa kriv, nego ona. Možda se on i ne bi upoznao
s njom da ga ona nije onako koketno gledala. Zavodila
ga je sama a posle mu sa prezrenjem okrenula leđa. čisto
je osetila neku žalost. Siroti mladić. Kako su bile onoga
dana melanholične njegove oči kad mu je onako prezrivo
okrenula leđa. I onda na drugoj obali, zar svaki drugi ne
bi iskoristio njenu slabost. A on se savladao, ustao...
Koliko je moralo biti snage u njemu
Telefon opet zazvoni... Glas jedne drugarice je govorio
Molim te, pričaj mi, sa kakvim si to podnarednikom vodila ljubav na plaži...
Ona zatvori gnevno telefon i samo prošaputa
Ah, osvetiću im se svima!
Mladić je bio sam iznenađen čitajući pismo
Poštovani gospodine,
Možda sam onda bila nepravedna prema Vama kad
sam Vam onako okrenula leđa na plaži. Ja bih želela, da
Vam se izvinim, zato Vas molim da me posetite sutra posle podne oko šest sati.
On nije mogao da veruje svojim očima. čitao je i čitao pismo. Koliko je samo patio kroz to vreme. Tako ga
je ponizila, i on je shvatio odmah da je saznala ko je...
To ga je bunilo, vređalo. Zašto je on gori od drugih? Po
čemu? Imao je šest razreda gimnazije, podoficirsku školu, čitao je mnogo, posećivao pozorište, interesovao se za
mnoga pitanja, nije se plašio da bi nešto zabrljao u razgovoru. Ona nije bila ništa pametnija od njega, ali je bila
otmena gospođica i po njenom shvatanju, sigurno, on,
podnarednik, treba da se druži sa kuvaricama i služavkama. U očima otmene gospođice to je bio prestup on se
usudio da joj priđe... A u stvari, ona je njemu prišla,
ona je njega zavodila... Šta je on znao ko je ona. Na
plaži su svi u kostimu. Mogla je ona biti i radnica i služavka Sama ta golišavost poništava razlike a toplota
sunca i talasa sve uzbuđuje i približava jedno drugom.
On je patio zbog te nepravičnosti. Bio je uvređen, razočaran Imao je trenutak slabosti, ali zar bi se ma ko
drugi na njegovom mestu mogao savladati... ćulno uzbuđenje uništava sve predrasude i obzire... Otmena dama
drhti u rukama grubog mornara. A on nije bio grub, nije
hteo da dopusti sebi slobodu koju mu je dopuštao ambijent plaže Šta je sad htela? Da li da se izvini, ili da
ga vređa Ipak će otići. Bio je i srećan i tužan Usudio se da voli, mislio je da srne, iako je stalno nosio bojazan u sebi i iščekivao sve ovo Zato je sad patio
Vojka ga je očekivala prijateljski, razgovarala kao s
kakvim drugom, predstavila ga svojoj majci, objasnila joj
sve, jer je i mama čula za to zadirkivanje drugarica i baš
je volela da vidi tog mladića. Posle mu je Vojka nešto
predložila, on se nasmejao, obećao da će učiniti i otišao
vrlo raspoložen.
Kod Vojke je bio žur. Došlo je mnogo njenih drugarica, bilo je i mladića i ona je kazala drugaricama da će
im danas prestaviti interesantnog mladića. To je drug njenog brata, rentijer, živi u unutrašnjosti, vrlo bogat, ima
svoj auto, svoju vilu i došao je u Beograd sa namerom
da se ženi.
Sad ću da vam ga prestavim a vi ga hvatajte.
Mi da ga hvatamo! uzviknuše drugarice. Pa
ti si ga sigurno angažovala za sebe.
Nisam, boga mi... Vi znate da ja nisam tako zaljubljiva niti sebična Ne znam da li ću mu se dopasti
ja ih koja od vas. Danas ćemo biti ovde kao revija udavača, pa neka bira. A svaka ima pravo da razvije svoju
akciju osvajanja.
Gospođice su bile vrlo zainteresovane.
Oko sedam sati pojavi se jedan lep, visok mladić,
u smokingu, sa crnom talasavom kosom, pravilna profila.
Vojka ga prestavi
Gospodin Vladimir Novaković, rentijer.
Gospođice se malo osmehnuše, ljupko pokloniše glavu, svaka nežno pruži ručicu da joj poljubi i slatkim očicama pogleda rentijera Krišom se svaka oglednu u ogledalce, povuče ružom usnice i svi pogledi se opet upraviše rentijeru.
Vojka navi gramofon.
Rentijer angažova jednu gospođicu za tango Posle drugu, treću, igrao je sa svima.
Lola šapnu Vojki
Divan je ovaj rentijer.
Nada uzdahnu
Uh, što ima slatke oči
Boba smelo potvrdi
Ja sam prosto zaljubljena u njega.
Ivanka ga je hvalila.
Vrlo je inteligentan. A ja sam mislila da su rentijeri obično glupi...
I sve gospođice utrkivale su se da pokažu svoj šarm
kako bi osvojile rentijera
Sutradan je neprestano zvonio telefon kod Vojke.
Alo, je li se izjasnio?
Alo, koja mu se najviše dopada?
Alo, hoćeš li ga opet zvati?
Alo, koliko još dana ostaje ovde? Gledaj da ga
dovedeš k meni...
Posle četiri dana, Vojka ih opet sve sakupi.
Dakle, rentijer se odlučio za ženidbu. čik da pogodite za koju od vas?
Šta mi znamo? odgovoriše gospođice i pogledaše jedna drugu ljubomorno i nadmeno.
Sve biste se udale za njega to znam.
Još pitaš, koja ne bi? Rentijer, auto, vila, lep,
intelegentan...
Dakle, sve biste pošle za njega.
Sve.
Nalazite mu kakvu zamerku
Baš nikakvu
Nikakvu?
Onda, da vam ga prestavim. Gospodin rentijer to
je moj podnarednik s plaže.
Podnarednik!
Da, podnarednik. Sad smo kvit... Ako samo koja
od vas počne da me ismejava, svima ću reći da ste vi sve
htele da se udate za podnarednika. Potvrdile ste da je
simpatičan mladić i nijedna mu nikakvu zamerku nije našla. Ja sam ga videla u kupaćem kostimu, vi u smokingu,
i sve vas je lepo zabavljao kao i ostale mladiće u salonu.
Ako me ma koja od vas bude ismejavala, reći ću joj da
je najveća glupača.
Gospođice ne rekoše ništa, uzdahnuše i samo jedna
progovori
Šteta što taj podnarednik nije rentijer.
Da, šteta je, jer mi devojke uvek volimo položaj
i bogatstvo. Idemo čak tako daleko da nećemo da udostojimo pogleda muškarca koji ne odgovara našim ambicijama, bez obzira na to kakvo mu je vaspitanje i koliko vredi kao čovek.

Scarlet

Scarlet
Elite member
Elite member
ADIO MARE

Odsele su u elegantnom hotelu koji se belasao sa svojim balkonima, kroz palme, oleandere, smokve i aloje. A
more se plavilo kroz palme, kao da je neko povlačio velove, čas plave, čas zelenkaste, ljubičaste ili indigo, a noću
crne i tek bi poneka svetlost barke, zaklizala kao zvezda
lutalica. Sve je u hotelu bilo elegantno, od zavesa do prostirki na podu i belih postelja. Imale su dve sobe. Njena
je bila manja, sa balkonom kroz koji je slani povetarac
s mora stvarao u sobi divnu hladovinu, kao da neko maše
lepezama ili da je uključen ventilator. Mirisala je primorska noć, a u njenoj sobi sapun, puder, onaj fini ženski
miris koji se širio od naparfimisanih toaleta. Vrata na
balkonu bila su širom otvorena. Stajala je u beloj platnenoj haljini i u polutami se doimala poput statue. Dugo
je tako ostala na balkonu. Mama je spavala u drugoj sobi
a nju je mamila noć. Obuze je seta ove divne primorske
noći, poslednje noći njenog devojačkog života.
Se ti se najednom da treba da piše njemu.
Bila je verena. Svi su joj zavideli na sjajnoj partiji,
karijeri, otmenosti. Njeno bogatstvo, udruženo sa njegovim položajem, omogućiće joj blistavi život. Svi su uslovi
bili tu, samo je nedostajao jedan ljubav. Ona je bila
od onih devojaka, lepih i bogatih kojima se svi udvaraju,
svi bi je uzeli, svi tvrde da je vole, a ona ne veruje nikome i ne voli nikoga. Volela je samo jednom, kao učeni67
ca, jednog gimnazistu. Ta đačka ljubav bila je jedina u
njenom životu. A posle su se redali samo flertovi, koketerije, male simpatije, ona se igrala i ismejavala ljubav muškarca, bila je već sita njihovog udvaranja. Videla je da
muškarci nikad ne trče za lepom mladom devoj kom ako
je siromašna. I svesna je bila da je njen novac privlačio
sve te mladiće. Ona nije imala u svom životu onih pauza
kad nema provoda, nema kavaljera, obožavalaca. Oni su
bili uvek oko nje, uvek gotovi da polete, na prvu njenu
reč, bili su tu kao u zasedi, vrebajući svaki njen pogled,
osmeh i bogatstvo, izigravajući ljubomorne scene i povlačeći se uvređeni, kad bi sve bilo uzalud. I ona ni jednom
nije verovala, ni jednog nije volela.
Tada se kao meteor pojavio on.
On, zaglađene kose, sjajne kao lakom prevučene, do
vrha lakovanih cipela, bio je besprekoran džentlmen. Nije
bio lep. Njegova lepota je bila uglađenost i otmenost. Bio
je intelegentan, čovjek koji će napraviti sjajnu karijeru.
Njoj je to laskalo da joj zavide. Zavist je već osetila kod
svojih prijateljica i ta zavist pojačala je vrednost njenom
vereniku i ubrzala njenu odluku.
Sad je verenica. Došla je sa mamom da posljednje
devojačko leto provede na moru. Pred polazak oprostila
se sa njim. Sećala se. Bilo je to u njenoj sobi. On ju je
tada prvi put poljubio. Nasrne jala se. Kako je taj poljubac ništa nije uzbudio! činilo joj se da su mu usne hrapave, hladne i tvrde. Možda će ga docnije više zavoleti.
Kažu da to dolazi. Mislila je o njemu, analizirala ga, istraživala šta je na njemu lepo. Odelo mu je lepo stajalo,
uvek je bio elegantan. Široka ramena, pruge na pantalonaraa. Oči su mu bile sive, čelične, a kosa pepeljasta i
sjajna.
Ah, šta da mislim odmahnu glavom. Zar u
braku ima ljubavi. Bolje da se uzajamno poštujemo.
Ali tada ugleda svoju siluetu u velikom ogledalu. Posmatrala je sebe i videla koliko je lepa. On nju mora voleti,
ona mu se sigurno dopada, jer uz bogatstvo nosi i lepotu.
Zapali cigaretu i osta zamišljena pred svojom pojavom
u ogledalu.
Seti se opet da treba da mu piše. Uze tabak hartije.
Pisala je o moru, o svetu koji se tu okupio. Pisala je i zastala. Šta još da mu piše? Treba da mu kaže nešto, nežno,
toplo a nije mogla.
U tom se začu madolina i jedan topli muški glas
Adio Mare
Ona spusti pero i, slušajući pesmu, zamisli se.
Glas je mamio kao da neko tajanstveno biće peva iz
morskih dubina. Ona ustade i izađe na balkon.
Pesma se nastavljala
I slušah pesmu s veselog Straduna,
Adio Mare, adio Mare, adio Mare
Glas je dolazio iz parka, ispod palmi. Ona je pogledom tražila siluetu, ali je nije našla. A pesma je u noći
tako slatka, olenderi šire miris more je tiho, tamno, uspavano, i tek kao žižak blesne svetlost barke.
Njene oči traže po pomrčini, traže onoga što peva
tako mekim glasom. Naviknuta već na pomrčinu spazi
crnu siluetu. Stajao je naslonjen na palmu i pevao. Kome
li je pevao tu serenadu? Samom sebi ili nekom u hotelu?
Ona oseti melanholiju i uzdahnu. Povuče se sa balkona,
a pesma se razliva u noći, mekša od kadife, slatka, topla.
Uspavljuje i stvara bol.
Utiša se sve opet noć.
Ona se vrati pismu, hoće nešto da napiše, ali ne može. Traži nežnu reč, ali je ne nalazi. Htela bi da slaže,
ali ne može. Kako da laže u ovoj divnoj noći kad se bude
sve čežnje, kad se peva iskreno od srca.
Adio Mare bruji dalje, kao uzdah mora.
Ona hoće da u mislima dočara sliku verenika, ali sive oči kao da se utopiše u mrak, i iz njih pirnu hladan
dah i sledi joj srce.
Bolno uzdahnu.
Zašto, zašto sam to učinila, kad ga ne volim?
Primorsko sunce palilo je sve kupače i kupačice i svi
se takmiče ko će više da pocrni. Pa ipak, svaka kad
izađe iz mora, odmah uzima pudijeru i karmin iz navike
ili ženske koketerije.
Anđelka je isto tako preplanula, a njen ten plavuše
liči na zarudelu breskvu. Njena kestenjava kosa, dobila je
zlatast sjaj, a oči sive ili plave, kako kad, bile su najlepše
oči, sanjalačke, meke, umiljate, sa crnim trepavicama čija
se senka uvek igrala na njenom licu, davajući mu naročitu
lepotu. Neka duboka čežnja odražavala joj se u pogledu
i sva je odisala ženstvenošću.
Na plaži je imala puno drugarica Lilu, Desanku, Jelenu, đurđicu. Sve su joj zavidele na vereniku, svaka
motri na njeno ponašanje, a Anđelka veruje da bi njenom
vereniku mogle pisati anonimna pesma.
Ah, što je sinoć divno pevao Adio Mare. Jeste li
čule? uzviknu đurđica.
čula sam reče Jagoda.
Ja ga znam. To je jedas Dalmatinac, lep je kao
bog. Voli jednu Zagrepčanku i njoj peva serenadu.
Anđelka, ne znajući zašto, uzdahnu.
Je li u našem hotelu ta Zagrepčanka?
U našem. Ona mala plavuša.
Otkud znaš da on baš njoj peva serenadu? prirrieti Jagoda. Ta mala nije ništa posebno. čak mi se čini
da je malo razroka.
Poznaje li se koja od vas s Dalmatincem?
Ne poznajemo, ali ja ću se upoznati uzviknu
Desa. Kolosalno mi se sviđa. Nemojte da budete ljubomorne, ali maločas me je pogledao.
Ako hoćeš da znaš i mene dobaci Jagoda.
Ima čovek oči pa sve gleda.
Eno ga.
Ko?
Dalmatinac.
Anđelka pogleda.
Iz vode je izlazio, kao visok bor, snažan čovjek. Ličio je na bronzanu statuu. Vlažna kosa, zabačena unazad,
priljubila se uz glavu ocrtavajući divan potiljak i fim
profil.
Oh, baš je lep! uzdahnu Jagoda. Na more
ne volim da dođem samo zbog ovih Dalmatinaca.
Uvek se vratim s ranjenim srcem nasrne ja se
Anđelka. Ali se brzo i utešim.
Misliš. Znači da ti srce vene za Dalmatincima?
Kod mene je to isključeno.
Ja, deco, idem u vodu. Koja će sa mnom viknu
iila.
đurđica, Jagoda, Lila i Desa odoše. Na pesku osta
amo Anđelka, lica skrivena kineskim suncobranom od
crvene i žute hartije. Podižući krajičak suncobrana, spazi
Dalmatinca. On je još stajao, kao bog sa Olimpa, posle se
opruzi na pesku, zabaci ruke više glave i tako osta nepomičan.
Anđelka, hoćemo li na ručak? pitala je mama.
Možemo, mama.
Ona usta, prođe pokraj Dalmatinca i ne pogleda ga.
izmače nekoliko koračaja i onda se kao slučajno okrenu. Videla je kako Dalmatinac sad leži potrbuške i gleda
za njom.
Jedna plava devojka grgurave kose pritrča mu.
Mirko!
Dalmatinac se okrete.
Anđelka uđe u kabinu i ne pogleda ga više.
To je sigurno ta Zagrepčanka.
Uzdahnu.
Ah, kako su mu lepe oči.
I izađoše joj na pamet one sive, hladne oči.
Jagoda, Desa, Lila i đurđica još su bile u vodi. Brzo
izađoše i prođoše pokraj Dalmatinca, uvijajući kukovima.
Desa baci loptu, ona odskoči i pade na Dalmatinca.
On veštim pokretom noge odbaci loptu i ona pade
u ruke Desi. Smela i slobodna, ona mu opet baci loptu.
On skoči i odbaci je rukama.
Mala Zagrepčanka je hladno posmatrala tu scenu i
na njenom se licu videla ljubomora. Njena ljubomora
izazva želju kod Dese da joj prkosi, napakosti, zato što
hoće da zadrži najlepšeg mladića. Drugim udarcem Dalmatinac odbaci loptu i ona pade posred lica Desi. Devojka
se zanese i pokri lice rukama. Dalmatinac pritrča.
Izvinite molim vas, da li vas je lopta jako pogodila?
Ah, ništa, malo. Nije velika lopta, laka je.
Mladić dohvati loptu i pruži joj.
Deso, hajdemo! zovnuše je Lila i Jagoda.
Sve tri uđoše u kabinu da se presvuku.
U velikoj elegantnoj trpezariji prijateljice su bile za
stolom.
Pojavi se i Dalmatinac. On se nasmeši Desi i klimnu
joj glavom.
Anđelka iznenađeno pogleda Desu i pomisli.
Kad se brže upoznaste?
Lila i Jagoda se nasmešiŠe pokazujući Anđelki Desu.
Mala Zagrepčanka je namrgođeno gledala u svoj tanjir i krišom bacala poglede na tu drsku devojku.
Dalmatinac kao da je bio ravnodušan na tu ljubomoru. On je gledao po sali izazivajući pažnju sviju mladih devojaka. Sa sviju strana ukrštali su se pogledi upereni ka njemu, kao plavi i crni reflektori. Samo Anđelka
nije ga posmatrala. Skromna kao verenica sedela je za
stolom i čitala jelovnik.
Ručak se bližio kraju, a ona ni jednom nije pogledala Dalmatinca.
Gledajući po sali, spazi kako je posmatra plava Zagrepčanka. Taj njen pogled bio joj je čudnovat, odavao
je tugu i ljubomoru. Anđelka se začudi, zašto je tako
gleda? Pogleda po sali i otkrije uzrok. Dalmatinac, podlakčen, sa cigaretom u ruci, netremice ju je posmatrao.
Ona brzo okrete glavu, ali je osećala neprestano kako je
pogledom fiksira. Bilo joj je prijatno, i želela je da to
vide i one njene četiri prijateljice. One su to primetile i
motrile joj poglede, vrebale je kao iz zasede. Anđelka se
nemarno okrete kao da hoće da zove kelnera i dok mu
je plaćala, opet je videla onaj lepi, sjajni, crni pogled
Dalmatinca.
Hajdmo, mama.
Ustale su. Klimnula je glavom prijateljicama. Desa
se smeškala ironično. Pri izlasku je morala da prođe pored Dalmatinca. Bacila je na njega brz pogled. I videla
je njegove lepe, zadivljene oči, kako je gledaju.
Osetila je neko zadovoljstvo, radost koju stvara osećanje kad se žena nekome dopada. Uhvatila je mamu ispod ruke, pričala joj je nešto veselo a to što je pričala,
nije ju veselilo, već one lepe oči Dalmatinca.
Spaziše devojku sa smokvama.
Mama, da kupimo smokve.
Kupi, i ja ih volim.
Dok je kupovala, ona spazi da Dalmatinac izlazi iz
restorana. Odmah za njim izađoše i one četiri.
Ala jure za njim! pomisli ona.
One joj priđoše.
Jagoda se nasmeja.
Ala te je, Anđelka, kibicovao Dalmatinac!
To je htela namerno da kaže da napakosti Desi. Videla je njen pakosni izraz.
Šta se to mene tiče progovori Anđelka ravnodušno.
Razume se kad si verena.
Pa Desa se već sa njim upoznala.
Ah, slučajno. S loptom. Jesi li videla kako se Zagrepčanka beči na nas? Ništa nije lepa.
Zašto, baš je simpatična, kao neka Amerikanka.
Dalmatinac se približavao.
Anđelka se udalji sa mamom.
One četiri zastadoše.
Pri ulasku u hotel ona vide, da sve četiri stoje s Dalmatincem.
Boga mi, ove će se počupati zbog njega, pomisli
ona.
Ko je onaj lepi mladić? zapita mama.
Neki Dalmatinac.
Uđoše u hotel.
Anđelka izađe na balkon.
More je bilo kao od safira, čas glatko, mirno, pa tek
pirne vetrić i zalije ga kao svilu. Jedra na barkama, klobušala su se kao neke ogromne bele tiče.
U parku se ču ženski smeh i jedan muški glas.
To su njene prijateljice razgovarale s Dalmatincem.
Ona se povuče s balkona i uđe u sobu.
Poče da čita započeti francuski roman, ali nije mogla. Još se čuo smeh, pa se utiša.
Ona ustade, priđe vratima balkona. Dalmatinac je
sedeo na klupi i pušio. Baci pogled gore i spazi je na
balkonu. Ona se odmače. Posmatrala ga je kroz zavesu.
Kako je lep. Neobična muška lepota, kakvu imaju samo
primorci. Viđala je lepe Dalmatince, ali ovaj je bio zanosan. On uze novine, poče da čita. Ona ga je gledala. Jednog trenutka on ostavi novine. Gledao je u prozore hotela. Pogleda u njen balkon. Ona se odmače od prozora.
Anđelka! zovnu je mama evo imam pismo.
Ona uđe mami u sobu.
Pismo je bilo od verenika.
Učtivo, otmenoi šablonski nežno.
Poče da ga čita, prekide ga najednom i priđe prozoru. Dalmatinac je ustao. Opet pogleda u njen balkon i
ode. Ona osta gledajući za njim. Vrati se, spusti nepročitano pismo na sto. Onda ga opet uze, pročita rasejano,
baci ravnodušno i opruzi se na postelji. Uze roman, ali ga
spusti. On pade na pod pokraj postelje a ona se zadubi
u sanjarije.
Te večeri je napisala duže pismo vereniku. Baš pred
svršetak opet se začu
Adio Mare
Ona ustade, pođe prozoru, pa se trže. Znala je da su
sve one druge na prozoru. Htela je da se uveri. Ugasi
elektriku, priđe balkonu, i spazi, u senci koja je padala
sa hotela na aleju, sve četiri glavice, redom do njenog
prozora s leve strane. Nasmejala se.
Svaka misli da njoj peva serenadu i sve će se zaljubiti u njega.
Tako je i bilo. Ona je osećala potajnu ljubomoru svojih prijateljica. Nijedna nije mogla da zna prema kojoj
oseća simpatiju. Obradovale se kad je otputovala Zagrepčanka. Sad su ostale same. Anđelka je videla kako ga
gledaju, ali je opazila i njegovo uzdržljivo ponašanje. Je75
dino se ona nije sa njim upoznala i činilo joj se da on
traži priliku.
Jedne večeri šetali su se molom. Zastale su da posmatraju ribare koji su izvlačili mreže. Bilo je puno sveta
unaokolo. Kupovali su ribu. Neke ribe još su bile žive i
pračakale se. Jedan ogroman polip, ljigavih odvratnih
nogu, uvijao se na betonu, a veliki mačak je poleteo na
njega.
Ah, kako je lepa ova ribica, kao srebrna strela!
uzviknu đurđica.
Uhvatili su i jednu zvezdu.
Hoćete da vam kažem kako se hvataju ribice
ču se iza njih jedan muški glas.
To je bio Dalmatinac.
Vi sve znate!
Kao primorac. Koliko puta sam išao na ribarenje.
Oni nastaviše razgovor.
Lila se seti.
Da vam prestavim našu drugaricu Anđelku.
Ona se rukova i osta rezervisana sve vreme. Kad se
udaljiše od obale, ona se oprosti da potraži mamu.
Pruži ruku Dalmatincu. Oseti laki stisak njegove tople muške ruke i zadrhta. I trenutno se na njoj zaustaviše njegove velike, lepe, crne oči.
Vratila se kući. Htela je da opet piše vereniku, ali
nije mogla. Osećala je čudnu nervozu. Da li od mora i kupanja? Ni san joj nije dolazio na oči... Najednom je čula mandolinu. Skočila je ne paleći svetio. Lagano je prišla balkonu. Nije ga videla, ali mu je čula glas.
Gde li on to svira?
Njena soba je bila na uglu. I sa druge strane je imala
prozor. Njoj se učini da glas dolazi sa te strane. Brzo je
prišla i razmaknula zavesu. Videla ga je, njegovu snažnu,
visoku figuru. Stajao je i pevao, gledajući u njen prozor.
Srce joj zalupa.
Meni, on meni peva!
Htela je da stane na prozor, da je on vidi, ali se uzdrža.
Ja sam verena, nema smisla.
A ipak ju je nešto mamilo, vuklo. Noć, muze, miris,
topao glas, kadifast. Njegove sjajne, lepe velike oči...
Prišla je prozoru pa se opet vratila nasred sobe.
Ne, ne neću, neću!
Adio Mare! Adio Mare! Oh, ta pesma, kako je puna
čežnje, u melodiji, u recima.
Ona sluša
Ja neću s tobom sedet u barketi,
Nit gledat oči kako ti se žare,
Kako ti kosa kao svila leti...
Adio Mare, adio Mare!
Glas se udaljava, gubi, nestaje
Ona leži budna. Ruke su joj vrele, telo uzdrhtalo.
Hoće da odagna jednu viziju, a ne može... Tanine
oči joj se približavaju, tople usne se naginju Ona skoči, uze čašu vode, poprska lice. U uzbuđenju priđe stočiću.
Nastavi pismo, da opravda sebe, da se kazni, popravi
grešku.
Ja samo na tebe mislim, i jedva čekam da se vidimo,
dvatri dana, kako si kazao
Odloži pero, odgurnu list hartije i oseti laž tih reci.
Adio Mare! uzdiše primorska noć u daljini i melodija se gubi preko talasa.
Ona se baci u postelju, zubima zagrize pokrivač. Ah,
šta je ovo? Nikad nije ovako nešto osećala
Oh, kako je divan! šapuću joj usne.
Uzbuđeno skoči iz postelje, priđe balkonu i ugleda
one četiri glavice u senci.
Glupost, sve smo lude!
Nešto je hladno osinu, vrati se u postelju i umiri
se...
Sve vreme se trudila da izbegne Dalmatinca. Za stolom se pravila kao da ga ne vidi. Jednog dana se iznenadila. On je bio promenio sto i sedeo je baš nasuprot njoj.
Njenim prijateljicama je to palo u oči i zato se trudila
da ga ne gleda.
Kad su izašle, Dalmatinac im priđe. To je bilo tek
drugi put da su razgovarali. Da li iz pakosti, ali Desa reče
Anđelka, da li će ti skoro doći verenik?
Možda će doći.
Dalmatinac se okrete i sasvim mirnim glasom upita
A vi ste vereni?
Da.
Još kako finog verenika ima! uzviknu Desa.
Dalmatinac je ćutao.
Oprostiše se.
Te večeri nije se čulo Adio Mare Nije se čulo
ni sutradan.
Tek treće večeri razleže se u daljini njegov glas, ali
daleko u barci, na moru.
Anđelka je osećala neku potajnu radost. Nije znala
ni sama šta je to u njoj. Njene prijateljice su se čudile.
Šta se naš trubadur ućutao?
Jednoga dana, u podne, Anđelka je ležala na pesku.
Njene drugarice su otišle na izlet. Bila je sama. Sakrila
je glavu ispod suncobrana. čula je da neko dolazi, učinilo joj se da leže na pesak. Nije se okretala. Vetar pir78
nu i njen suncobran poče da se kotrlja po pesku. Jedna
ruka ga zadrža. Bio je Dalmatinac.
Hvala prošaputa ona i leže.
Sakri se ispod suncobrana, ali je nešto gonilo da
digne suncobran. Okrenula se i videla Dalmatinca. Uhvatila je njegove oči, koje su je netremice gledale. Taj ju
je pogled zbunjivao.
Dalmatinac prvi progovori
Dalmatinac prvi progovori
Vi, gospođice, uvek bežite kad ja priđem vašem
društvu?
Ona se zbuni.
To vam se čini.
Možda sam vam antipatičan.
Oh, kako to možete da pomislite!
Tako mi se učinilo.
Ućutaše. Malo posle ona zapita
Vi živite u Zagrebu?
Da, radim kao činovnik u banci. Ali mislim da
ću dobiti mesto u Beogradu.
Volite Beograd?
Vrlo mnogo A vi ste vereni?
Jesam.
Uskoro se venčavate?
Na jesen.
On nije ništa govorio. Ta pauza je bila duga, ona
nije smela ništa da pita i strepela je da ga pogleda. Opet
se okrenula. Naslonjen na ruku, on ju je gledao toplim,
zaljubljenim očima. Osetila je kako joj srce lupa. Šta
je to sada s njom? Koliko su je puta muškarci gledali
zaljubljenim očima, a ona ih je ironično odbijala. A sad
ova uzbuđenja.. Želi da je on gleda, a krije svoje oči,
boji se nečega, i tih njegovih lepih očiju. čak zaboravlja
da je verena, ne voli ni da se seti tog pogleda, misleći
da je jaka, da svemu može da odoli, ali joj srce opet
zalupa.
Najednom on prošaputa ne skidajući s nje pogleda
Volite li svog verenika?
Mlada devojka je ćutala. Htela je da kaže Volim
ali nije mogla da izgovori tu reč.
Volite li ga? pitao je on još tišim glasom, a u
očima mu je bila neka tuga.
Ona je opet ćutala Bila je uzbuđena, od mora, od
njegovih očiju, tuge uzdrhtalog glasa i neočekivanog pitanja.
Mati je zovnu.
Ona se trže kao iz nekog sna.
Ja moram sa mamom.
Ustade i on. Bio je tako visok, snažan. Ona ga je
gledala, podižući glavu i srela se s njegovim sjajnim pogledom. Otvorila je usne nešto da kaže, a nije mogla.
Osetila je svu hipnotizersku moć tih očiju. Sva je uzdrhtala od nekog dosada nepoznatog uzbuđenja. Samo je
imala snage da prošapuće
Doviđenja!
Idući u hotel, ljutila se na sebe. Zašto nije odgovorila na njegovo pitanje. Zašto nije kazala Volim ga.
Zbog čega je ćutala? Iz koketerije? Ne, nešto drugo je
bilo posredi. Htela je da ga ostavi u neizvesnosti. A zašto? Zato sebi ne sme da odgovori.
Te večeri nije se čulo Adio Mare Sva uzbuđena
je legla. Već je počeo san da je hvata. I najednom, samo
jedan akord na mandolini... Ona je skočila, prišla onom
drugom prozoru. On je stajao ispod palme. Nije pevao,
samo je svirao, tako tiho, gotovo nečujno, kao da uzdiše
i hoće da samo ona čuje njegov uzdah.
Uzbuđena, teško dišući, stajala je iza zavese. Nije
smela da je podigne. A nešto se u grudima talasa, telo
drhti, duša traži ljubav. Lepa je bila, bogata, a željna
ljubavi. Nije je nikad osetila. A šta je ovo sada? Da li priroda, miris i lepota mora, ova melodija u noći? Sva
zadrhta i ne znajući ni sama šta radi, diže zavesu, otvori prozor, nasloni se. On pođe k njoj, kao da postade još
viši, kao da bi poleteo, da je uzme u naručje... Bio je
sasvim ispod njenog prozora i svirao je samo njoj
On je onda spustio mandolinu i ostao nepomičan. Trenuci prolaze, da li sat ili dva, ona ne zna. Gledaju se
samo, a ona vidi samo njegove oči... On pruži ruke, raširi ih, pa ih sklopi, kao da je preklinje. Ona ču njegov
šapat
Dođite!
Dođe joj da poleti preko prozora, da mu padne u
zagrljaj, ali osta nepomična... Krv joj je strujala kroz
telo, ruke su joj bile vrele, usne poluotvorene, suve...
On se nasloni na palmu i ostade tužan, malaksao. Nije
mogao da se odvoji od nje. Trenuci prolaze. Ona se trgne, prva odmače od prozora... On priđe naglo prozoru, opet sklopi ruke
Dođite!
Ona odmahnu glavom kao da kaže
Ne.
Ode s prozora i lagano spusti zavesu.
Sutradan je doputovao njen verenik. Umesto radosti, osetila je težak bol, razočarenje, nešto kao srdžbu.
Trudila se da bude vesela, ali je sva bila rasejana.
Kad su se približili hotelu, dotrčaše njene drugarice.
Anđelka, došao ti je verenik.
Dalmatinac je išao iza njih i čuo je te reci.
Sav umoran sedeo je za stolom. Nije gotovo ni jeo.
Pušio je cigaretu, gledao preda se, a oči su mu bile
tako mračne. Anđelka ga krišom pogleda. Videla je njegov bol. Osetila je neku beskrajnu radost i sreću.
On pati! odjeknulo joj je u duši. Pati zbog
mene!
Nije htela da mu stvara veći bol i bila je sva uzdržljiva s verenikom. Razgovarali su hladno, kao poznanici.
Dalmatinac prvi izađe iz restorana. Za večerom ga
nije videla, ni sutradan. Tri dana ga nije bilo. Osetila je
tugu. Njene prijateljice su se čudile.
Zamisli, gde se izgubio onaj Dalmatinac. Pa ni
zbogom da nam kaže. Izgleda tako uobražen.
četvrtog dana je njen verenik otputovao. Nije bila
nimalo tužna. Ali ju je mučila druga misao, zar je moguće da je Dalmatinac otputovao. Kako su lepi bili ti susreti i kako je sada tužno posle njegova odlaska. Bilo
joj je sve prazno, melanholično, kao da nikog više nema, kao da nema ni lepote prirode. Jer lepota je bio on,
Dalmatinac. Sad je mogla da zaviri u svoje srce i da
oseti da se tu nešto dogodilo. Ona ne voli verenika, ona
ne može da bude njegova. Šta će mu doneti u brak? Laž,
samo laž osećanja. Bolje je ne udati se, nego biti pritvorna, trpeti milovanja i poljupce koji su odvratni. Ona je
to osetila, osetila je kako se stresla od poljupca svog
verenika i zamišljala usne Dalmatinca. Oh, da li će ga
opet videti? Još jednom, samo jednom da ga vidi, da
čuje njegov glas. Pala je na postelju, zajecala.
I tada ču
Adio Mare!
Ja bejah tamo, gdje šumi more,
I gdje vapori krstare
Ah, došao je!
Ta radost je obuze, potisne svu volju, ponos. Poletela je prozoru da ga vidi. On je ćutao, skrio se u senku
palme i gledao je nepomičan. Ona se odmače od prozora, pođe vratima, trže se, zastade nasred sobe. Najednom
se odluči. Priđe vratima, otvori ih lagano, izađe u hodnik. Tu nikoga nije bilo. Sišla je niz stepenice i našla
se u parku. Na prstima je prilazila palmi. Videla je njegovu siluetu. On je nije odmah primetio. čuo je samo
šljunak. Okrete se i osta nepomičan. Bio je iznenađen,
ali joj priđe i uhvati je za ruke.
Oh, hvala vam što ste izašli! govorio je uzbuđenim glasom. A vaš verenik, gde je on? Gde je on?
Otputovao je.
On joj steže prste, prinese ih usnama. Bila je sva
iznenađena... Priđe klupi, sede, a on se spusti pokraj
nje. ćutali su u toj prvoj uzrujanosti i on jedva prošapta
Kako volim što ste izašli, toliko sam želeo sa vama da budem... i tako sam patio ovih poslednjih dana... Mislio sam da otputujem, sasvim da otputujem,
ali nisam mogao, nisam mogao... Opet sam došao.
Onda je poče brzo hvatajući je rukom
Na jedno pitanje niste mi odgovorili volite li
svog verenika?
A zašto me to pitate? prošaputa ona malaksalim glasom.
Zato što hoću da sebi nešto objasnim.
Šta da objasnite?
Da li koketujete sa mnom, i da li mi se smejete?
To nikad.
Pa dobro, zašto ste sada izašli. Recite mi iskreno, ja vas preklinjem!
Izašla sam... Zato što mi je bilo prijatno, što
sam htela Zelela sam da sa vama razgovaram.
Samo zato? A posle ćete otići, venčati se, biti
žena drugog, a ja ostajem sam sa svojim bolom?
Zašto s bolom?
Ne razumete?
Ona je ćutala.
S bolom, jer osećam da vas volim.
Njoj je srce tako lupalo od tih njegovih tihih reci,
ali se savladala i nasmeši ironično
Ah, to je samo priča!
Priča? A da bih vam dokazao da nije priča, ja
ću vam reći i ovo hoćete li da raskinete veridbu i udate
se za mene?
Da se udam za vas? ona se nasmeja. Dakle
i vi ste kao drugi?
Šta hoćete time da kažete?
Cim mene vide, odmah me prose, dok druge devo jke niko se i ne seti da zaprosi. A znate li zašto?
Zato što u vama ima nešto što neodoljivo privlači. Muškarac bi zbog vas mogao da pravi najveće ludosti.
Ne, niste kazali istinu. Nisam ja koja privlačim
već moje bogatstvo.
Mladić se trže.
Vaše bogatstvo?
U polusvetlosti noći ona vide njegove iznenađene oči
koje su je netremice posmatrale. Ona se pokaja, što je
to kazala.
Razočaranim glasom mladić nastavi
Gospođice, ja nemam pojma da li ste vi bogati
ili siromašni. Video sam samo vas i zavoleo. Zato me
ne možete okriviti.
Je to istina?
Istina je, ja vam se zaklinjem.
Ona ga uhvati za ruku.
Nemojte da se ljutite. Ja nikad nisam verovala
muškarcima, uvek sam mislila da im moje bogatstvo
inspiriše ljubav.
Pa kako se onda udajete?
On donosi položaj a ja novac.
I pristali ste na tu razmenu? Zar niste ništa lepše tražili od braka, samo položaj? To znači da ne volite
vašeg verenika.
Ne volim ga.
Pokri lice rukama i osta nepomična. On joj se približi. Mlada devojka je šaputala, skrivena lica.
čini mi se da me niko nikad nije voleo.
Ja to ne verujem. Vi ste toliko lepi i ljupki da
vas svako mora voleti.
Njegov glas je bio topao i mek.
On pruži ruku, odvoji joj ručice s lica i oseti da su
joj prsti vlažni... Stegne njene male, meke ruke, prinese ih usnama i poče da ih ljubi. Zatim joj se zagleda
u oči.
Kako ste lepi, zar vi to ne znate? Onaj kojem budete žena biće najsrećniji.
Naslonjena na klupu, ona je osetila, kako je opružio
ruku preko naslona kao da hoće da je zagrli. Sva je
zadrhtala od te muške, tople ruke, koju je osećala, kroz
svoju tanku haljinu. Nije mogla ni da ustane, ni progovori, sedela je sva malaksala, gledajući njegove oči, koje
su se naginjale i u polumraku tražile njen lepi plavi
pogled.
Mladić prošaputa sasvim blizu nje i ona oseti njegov
dah.
Sva uzrujana od njegovih reci, njegove blizine, glasa, tih divnih očiju, mirisa primorskih noći, ona oseti
kao neku plimu osećanja, kad sva ta uzbuđenja u jednom momentu traže da se izliju kroz suze, kroz poljup85
ce, i ona najednom zajeca, i u tom trenutku oseti da je
dve snažne muške ruke privlače na grudi, stežu u zagrljaj. Oseti vrele usne koje strasno klize po očima, obrazima, usnama, vratu, oseti beskrajno blaženstvo, sreću,
kakvu nikad dosad nije doživela. U uzbuđenju mu je
vraćala poljupce, obavijala mu svoje ručice oko vrata,
milovala po kosi, sva zaneta tim velikim osećanjem ljubavi i u tom trenutku oseti da bi želela ceo život da
provede na njegovim grudima.
Mladić je govorio uzbuđenim glasom, kroz poljupce, stežući je strasno.
Mala moja devojčice, ja vas nikome ne dam. Ja
bih bio najnesrećniji da vas izgubim. Recite mi da ćete
me makar malo voleti, dajte mi malo nade, nemojte me
ostavljati, ja ću umreti od bola za vama...
Mlada devojka, sva drhteći, pokuša da se izvije iz
njegovog zagrljaja.
Pustite me. Oo, ništa, ništa ne mogu sada da
vam kažem. Dajte mi da se umirim.
Ali recite mi, da li imate makar malo simpatije
za mene? Meni bi bilo strašno ako je ovo samo vaš
kapric ili koketerija.
Ona uzviknu
Ne, ovo nije kapric! Ne, to nije. I privinu
mu se na grudi, zagrli ga da mu usnama kaže i kroz
poljubac prošaputa
I ja vas volim.
Ali posle tih reci otrže se naglo da pobegne, on je
opet obgrli, ustade s klupe, steže je oko ramena, zagleda
joj se u očice
Oh, kako sam srećan! Mila moja Anđelka, kako sam srećan!
Zatvori joj usne poljupcem, beskonačno dugim i ona
se jedva otrže i, kao pijana, posrćući dođe do svoje
sobe i spusti se na postelju sva u grozničavom uzbuđenju, ustalasana srca... Ležala je, a kroz prozor je
dopirao vetrić s mora, čulo se ravnomerno šuštanje talasa koji su zapljuskivali stenu i iz daljine dopre tiho,
čežnjivo
Adio Mare!
Ona opruzi ruke više glave, uzdahnu slatkim uzdahom, šapćući
Oh, kako ga volim!
Bila je i sutradan sva uzbuđena i čitav vihor osećanja vitlao se u njoj. Da li da raskine veridbu? Osećala
je jasno da ne voli svog verenika. Ali se bojala i ove
čarolije, mora, hipnotizerske moći ovog lepog Dalmatinca, koji ju je začarao. Bojala se, nije znala šta da radi...
Najzad, htela je da pusti svome srcu da ono resi. Voleće,
a možda će joj ta ljubav pokazati pravi put.
U takvim mislima srete Jagodu. Ona joj priđe nekako tajanstveno.
Hoću nešto da ti kažem. Zamisli šta sam čula?
Da je ovaj Dalmatinac jedan veliki hoštapler. Kakav
činovnik u banci. Probisvet jedan.
Hoštapler? iznenadi se Anđelka i oseti kako je
sva obamrla.
Savlada se, da Jagoda ne bi ništa primetila.
A ko ti kaže?
Jedna gospođa. Treba da se čuvamo. Može sve
da nas kompromituje. Na plaži ima svakojakih tipova.
Anđelka ne reče ništa. S naporom se savlađivala,
oprosti se od nje i pobeže u svoju sobu.
Hoštapler! Hoštapler! Kao luda je išla po sobi.
A ja sam se ljubila sa njim, verovala mu..
Bila je ljuta na samu sebe, što je bila tako slaba,
tako se zaboravila Ah, osvetiće se ona, osvetiti... Ali
kako? On sad njoj može da se sveti, da priča, da se hvali.
Ako je neki hoštapler, on će to i raditi.
Ah, ona to neće dopustiti. Odmah će da otputuje.
Još sutradan, neće ga više ni pogledati... A ona mu je
čak i verovala, mislila je da je zaljubljena I to ona
da veruje, koja je uvek ismejavala osećanja muškaraca.
Zato će i sebe da kazni.
čim dođe mama ona joj predloži
Slušaj mama, meni je ovde tako dosadno. Sva
ta gužva, svet, volela bih neko mirnije mesto. Hoćeš li da
sutra idemo?
Kako da neću? Tebi je dosadno, a tek meni...
Ja sam to pomišljala, ali ti nisam govorila, mislila sam
da ti voliš da si sa drugaricama.
Uh i one su mi dosadne. Hoću i od njih da pobegnem.
Dobro, onda idemo.
Odmah, sutra.
Kako ti hoćeš.
I one sutradan odoše.
Uveče se oprostila sa drugaricama a Dalmatincu nije ništa kazala.
Uoči polaska, kad se sve stišalo u hotelu, čula je
opet njegovu pesmu. Svirao je, njegov glas je mamio.
Ona je ćutala, zgrčena na divanu. Posle se glas utišao,
plakala je samo mandolina, ali ona nije izašla. Prozor
je bio zatvoren. Nije mogla da izdrži, stajala je iza zavese, gledala ga i nekoliko puta je htela da izađe, da
poleti, kršila je ruke, ali se savladala.
Hoštapler! On sigurno mami tom pesmom. Ali mene neće više namamiti.
Ljutila se i kroz ljutnju jeprobijao bol, neko očajanje, bol jači od njenog gneva. Gledala ga je, sedeo je
tužan na klupi, glave naslonjene na ruku. Osetila je
žalost, a kroz žalost se pojavilo ono snažno osećanje,
što prkosi svemu. Opet je htela da poleti, ali se bacila
na postelju i zajecala od bola, gneva, razočarenja.
Sutradan je odputovala lađom. Mislila je da će ga
zaboraviti, ali on kao da ju je proganjao, uznemiravao
je njene noći, njena jutra, popodneva. Uzalud ga je gonila iz svesti, njegova vizija uvek je bila pred njom. I
u časovima bola, ona je šaputala da bi izlečila sebe.
Hoštapler! To je hoštapler!
Jednoga dana upoznala se sa jednom porodicom iz
Zagreba. Bile su dve kćeri, mlade devojke otac i mati.
Jedna je upita
Jeste li tamo na plaži videli jednog visokog, lepog
Dalmatinca? Mirko se zove.
Jesam, Vi ga poznajete?
O kako da ne. On je neki naš rođak, jer je naša
mati Dalmatinka. To je tako fini dečko simpatičan. Mi
ga mnogo volimo i često izlazimo zajedno. On je vrlo
vaspitan mladić, iz dobre porodice, činovnik u banci, ima
i lepu platu, svršio je eksportnu akademiju u Oslu. Videli ste kako je lep i da znate kako devojke trče za njim,
ali on nije ni malo mangup, čak je ponekad sanjalica.
Pisao nam je otuda i u jednom pismu nam je rekao da
je sreo jednu divnu devojku u koju se smrtno zaljubio. Da ne znate možda koja je to devojka? Jeste li ga videli sa nekom?
Anđelka se s mukom savladala da ne oda svoje uzbuđenje i ravnodušno je odgovorila
Tamo je bilo puno lepih devojaka i on je sa
mnogim devojkama šetao. Pravo da vam kažem ne znam
koja je.
Ali te njihove reci su je smrvile. Osetila je bol, kajanje, grizu savesti. Kako je bila gruba, kako nije mogla da razume njegova osećanja. A možda je on iskreno
zavoleo. Tek sad je počela da razmišlja o onim Jagodinim recima. Zašto je to kazala? Da nije bilo namerno,
kad je opazila da je Dalmatinac simpatiše. Možda ga i
ona voli, pa se bojala nje. A ona luda, bez razmišljanja
odmah poverovala njenim recima. Kako devojke mogu
da budu nerazumne i brzo donose odluke. Njihova osećanja svako može da pokoleba. Devojka nema logike, ne
ume razumom da rasuđuje. Eto, i njoj su bile dovoljne
one reci da napravi nekorektan gest da ode bez reci
oproštaja.
U prvom trenutku htela je da mu piše. Posle je
odustala.
Ne, time ništa ne bi doznala. Možda je i ne voli,
možda se onako malo zagrejao. čekaće da ode u Beograd. Ako je voli on će joj pisati.
Dani su joj protkali melanholično. Ko bi mogao i
pomisliti da će ovako tužno provesti poslednje devojačko leto. Poslednje? Ona se sad pitala da li je ovo poslednje leto. Verenika se više nije ni sećala. Lepi Dalmatinac
potpuno je istisnuo verenika iz njenog života.
Ah, kako je bilo tužno! I ove lepe primorske noći
bile su pune bola, čežnje. A ništa bolnije nego tugovati
u lepoti prirode. Kao da se sve rastužuje, svaka slika,
svaka boja, izlazak i zalazak sunca.
Ah, ona ne može više ovo da izdrži. Pisaće mu, da
dođe da čuje ovde njegovo Adio Mare!
Ali ako je otišao, ako ga više nikad ne bude videla.
I trgla se. Ne, neće pisati. Njegove rođake napisale
su mu kartu i pružile su i njoj da podpiše, i ona podpisa samo Anđelka.
Odgovor nije došao.
Nadala se da će možda on doći. Ali on nije došao.
Njen iznenadni odlazak silno ga je rastužio. Pitao
je oprezno njene drugarice, kuda je odputovala, čuvajući se da se nešto ne oda. I vratio se u Zagreb. Bilo mu
je sve jasno. Htela je da koketuje sa njim, kao sve devojke. Sad mu je čak bila antipatična, što je verena i
što je varala svog verenika. Oprostio bi joj, da nije
volela verenika. Učinila mu se iskrena, ali sad se uverio
da se prevario. Lagala je i jednoga i drugoga i lagaće
i muža kad se uda. Takve su sve devojke, a on ih je tako
prezreo. S bolom je otišao u Zagreb da zaboravi tu koketnu devojku koja je bila u stanju da mu nanese ovakav
bol. Bio je uvređen i otputovao je u Zagreb s ranom u
srcu.
ife
Anđelka i njena mama vratile su se kući. Letovanje
je bilo završeno, ali devojka nije prestala da voli. More,
pesma i lepe oči pratile su je svuda. Pristajući da se
veri, ona je to uradila slobodna srca. U njoj nije bilo
nikakve laži. Sad je osetila da se javlja ljubav i da će
to osećanje pogubno delovati na ceo život u braku. Sva
ta duševna borba je uticala na nju. Postala je melanholična, razdražljiva, nervozna. Nije mogla da jede, i iz
dana u dan je slabila. Tad se u njoj pojavio strah od
budućih intimnosti sa čovekom koga nije volela. Počela
je da ga se plaši. Svaki njegov dodir ju je nervirao. To
nije bilo ono isto osećanje kao kad je osetila zagrljaj
Dalmatinca. Verenik je bio tuđ, antipatičan i ta antipatija se pojačavala. Ona nije mogla više da izdrži, razbolela se, ne od bolesti, već od te duševne borbe, Njeni
roditelji su se uplašili. Jednoga dana otac poče da je
ispituje.
Ti moraš da nam kažeš šta ti je. Meni se čini da
nisi srećna. Nas boli što nam ne kažeš, jer i ja i tvoja
majka želimo da budeš srećna. Nismo te prisiljavali na
brak, sama si pristala a sad si tužna. Šta je tome uzrok?
Možda ga ne voliš.
Ona brižnu u plač. Otac se razneži
Hajde sine, reci sve, zašto plačeš.
Ona brižnu u plač. Otac se razneži
Ne volim ga i ne mogu da budem njegova žena.
Otac se zamisli, poćuta i najzad reče
Pa ništa, reći ćemo mu. Ne moraš da se udaš za
njega. Ti si lepa, bogata devojka, naći ćeš uvek dobru
partiju.
Oh, tata, kako si dobar. Eto, to me muči. Ne volim ga. Ja sam se prevarila, mislila sam on je fin, pažljiv,
inteligentan, ali, tata, to nije dovoljno, treba voleti, a ja
nisam još nikad volela i kad bi se udala bez ljubavi,
nikad ne bi bila srećna.
Ništa, sine, sve je u redu. Raskinućemo veridbu.
Ali da ne bismo morali baš tako da mu kažemo, mogli
bismo nekako da izvedemo lepše. Znaš šta bismo mogli?
Ti si bleda, oslabila si, dobro bi bilo da jedno mesec dana odeš u neki sanatorij um. Ja ću udesi ti sa lekarem da
on kaže kako treba da se malo odmoriš. Onda ćemo da
odložimo venčanje, a posle ću mu ja reći. Bolje tako
nego ovako naprečac da raskidamo, da dajemo svetu
materijal za ogovaranje.
Anđelka je bila sva srećna. Da raskine, da pobegne
od verenika. Ali kako da pronađe onog drugog. A ona
ga je morala pronaći. Znala je u kojoj je banci i mislila
je da će to biti dovoljna adresa. Nije htela ništa dok
ne raskine. A bila je rešena da iz sanatorijuma ona na92
piše to oproštajno pismo vereniku. Odmah posle dva
dana spremila se i otputovala je u sanatorijum sa ocem,
koji ju je otpratio i posle se vratio kući.
U sanatorijumu se brzo oporavila. Ono što ju je mučilo iščezlo je. Dobila je rumenilo lica, sjajne oči, bila
je najveseliji bolesnik i svi su je voleli i mazili. Jednoga
dana je sela za pisaći sto sva uzbuđena. Pripremala se
već toliko dana da piše Dalmatincu. Oh, ako ga ne pronađe, ako se on već oženio. Zašto je toliko ćutao? To njegovo ćutanje uverilo ju je da on u njoj nije gledao bogatu devojku. Kako je onda mogla da ga osumnjiči.
Kako je on morao o njoj ružno da misli! Ona je verovala da se može lako uništiti jedno osećanje a uverila
se da se to osećanje uplelo u ceo njen život. Jer ima
susreta koji se nikad ne zaboravljaju, ima trenutaka u
životu koji ostave trag kroz ceo život, bol, kajanje ili
sreću. U njoj se ta ljubav razvijala, ona mu se približavala, volela ga svim bićem, prvim svojim čežnjama, kroz
lepotu mora, kroz miris primorske noći, kroz njegove
lepe poglede i topli glas. On joj je bio blizak, on je bio
njen san, iluzija i stvarnost, njena budućnost.
I resila se da mu piše. Pisala mu je da je u sanatorijumu i da je raskinula veridbu. Nije neki opasan bolesnik. Više anemija i melanholija. Molila ga da izvini
što je onako naglo otišla ali ona će mu to jednoga dana
objasniti.
Poslala mu je pismo i grozničavo je očekivala odgovor.
Dani su prolazili. Već nedelju dana, a od Dalmatinca
ni reci. Ona je počela ponovo da pada u neku setu, da
bledi i gubi apetit. Noću je plakala pazeći da izjutra ne
vide njene suze.
Bio je oblačan dan, sipila je sitna planinska kiša. U
planinskim predelima je tako tmurno i melanholično.
Kroz otvoren prozor čulo se kako kiša sipi i nešto kao
šapat lišća. Anđelka je bila tužna. Veliki buket ciklama
nije mogao da je razvedri. A ciklame su tako lepo mirisale i mešale se sa mirisom pomoranđi i jabuka, koje
su stajale u tanjiriću.
U drugoj sobi jedan bolesni student je svirao na
gitari. I najednom ona ču
Adio Mare!
Ona se zavali u jastuk, ostade tako u nekom polusvesnom stanju, slušajući melodiju. Pred oči joj izađoše vizije more, mandolina i on, u noći, ispod palme.
Zaklopi oči utiša joj se dah i ona oseti kako joj ispod
trepavica klize suze. One su padale nečujno, bez jecaja,
ali ta tuga njoj ustalasa grudi i one počeše da se nadimaju, jecaj se izvi iz grudi i ona pade na jastuk glasno
jecajući.
Vrata se otvoriše i bolničarka tiho uđe. Videći je da
jeca, brzo joj priđe.
Gospođice, zašto plačete? Šta vas je rastužio?
Anđelka se trže, jecaj presta, ona se zbuni.
Ništa. Ništa. Tako mi je došlo da plačem.
To ne smete da radite, treba da budete veseli.
Došla sam da vam kažem. Jedan gospodin je došao i
pita može li da se vidi sa vama.
Gospodin? Kakav gospodin?
Vrlo lep, visok, elegantan.
Mlada devoj ka, sva uzbuđena, progovori Drzo.
Dovedite ga!
Bolničarka izađe i posle nekoliko minuta vrata se
otvoriše.
Na pragu je stajao Dalmatinac.
Anđelka osta iznenađena otvorenih usnica pruži ruke i vrisnu od radosti.
Mirko!
Mladić jurnu k njoj, uzeo je u naručje, pritisnu na
grudi, poče da je ljubi mahnito, plačući zajedno sa
njom. Šaputali su slatke reci, grlili se, ljubili, ludi od
sreće.
Nisi me zaboravio šaputala je devojka.
Oh, nikad. Tako sam patio, bio očajan, nisam
znao, zašto si takva bila prema meni.
Nisu ni osetili kako su najednom prešli na ti.
Mladić se najednom trže i zapita brižno.
Ti nisi mnogo slaba?
Ne, uopšte. Moja su pluća zdrava, a moja se bolest zove ljubav. Ja sam se razbolela od čežnje za tobom.
I šta bi bilo s tobom?
Umrla bih od ljubavi?
Mladić ju je gledao, toplim sjajnim očima. Uze je
u naručje kao devojčicu, da je uteši, umiri, da toplim
usnama izbriše suze s lica.
A sad nećeš umreti šaputao je na njenim usnama. Ti ćeš biti moja, samo moja, slatka mala ženica.
Istina, ja nemam veliki položaj, niti sam bogat.
Ona mu usnama zaklopi usne.
Položaj ne donosi sreću. Glavno je da je muž
inteligentan i da ima karakter, lepu dušu i i
Šta još?
Oh, te tvoje oči koje su me opčinile!
On pritisnu njenu glavicu na svoje grudi!
Ko bi pomislio da ćemo se opet sastati.
Ja verujem u sudbinu i od nje se ne može pobeći.
A kako sam patio! Zar si mogla tako da pobegneš
od mene. I to me čudilo, zašto si pobegla od mene?
Reći ću ti. čula sam o tebi tako ružne stvari. Moja prijateljica mi je kazala da je čula da si hoštapler.
Hoštapler? A ko ti je kazao, hajde, budi iskrena.
Ne mogu.
Ja ću da ti kažem?
Ti?
Da, ja. Kazala ti ona prijateljica što se zove Jagoda. Jesam li pogodio?
Otkuda znaš?
Znam, mogu da pogodim, jer mi je ona pisala
jedno ljubavno pismo još na moru, zakazivala mi sastanke, ali ja nisam hteo da idem, jer mi se nije dopala, tebe
sam zavoleo ti si bila tako skromna, ozbiljna, izdvajala si se od njih. Ja ti ne bih nikad kazao za to pismo.
Ali kad je ona mogla tako da me ocrni, moram ti reći.
Oh, kako te volim! Ja sam verovala da to nije
istina i odmah sam se uverila od tvojih rođaka.
Da, oni su mi pričali najlepše o tebi.
Pa zašto mi nisi pisao, zašto nisi pojurio za
mnom. Kako bih bila srećna da si došao u Beograd.
Nisam hteo. Bio sam uvređen i mislio sam, da
bi ti pomislila da ja trčim za tvojim bogatstvom. Razočarala si me svojim postupkom. Verovao sam da si htela
sa mnom samo da koketuješ.
A misliš li to i sada.
On je strasno steže u zagrljaj.
Sada te samo volim i ne dam te nikome.
Gledali su se kao opijeni onim prvim pogledom
ljubavi, kad se u očima vidi raj.
Iz druge sobe opet se ču Adio Mare.
Slušaj, šaputala je ona, naslanjajući mu se na
grudi.
Mladić je slušao i poče tiho da pevuši
Ja bejah tamo gde šumi more,
I gde vapori krstare.
Adio Mare, adio Mare, adio Mare.

Scarlet

Scarlet
Elite member
Elite member
VENECIJANSKA AVANTURA

Buba je moderna devojčiča po svojim pojmovima
o muškarcima, ljubavi, njihovoj vernosti, po svojoj fantaziji, koja je prenosi često u carstvo filma i filmskih junaka. Ali je najlepša u njoj njena ljubav prema
mami, toj mami još tako mladoj i lepoj, mekih toplih
očiju, da Buba uvek žali što i njene oči nisu tako lepe,
nego plave, upravo zelenkastoplave, kao more u prvom
jutarnjem buđenju. Ona je drugarica svoje mame, nekad je ona mamica a mama njena cer ka, i sa znalačkim
pokroviteljstvom i razumevanjem, kakvo mora da ima
moderna devojčica, bira joj toalete, namešta, češlja njenu sedu grguravu kosu, koja divno uokvirava njeno
sveže lice
I ništa ne krije od svoje mame. Svoje malo srce
otvara mami i u njemu čitaju i prelistavaju kao u nekom notesu. I ako mama nađe da nešto treba da se ispravi ili prebriše u toj sveščići, Buba se ne budi, jer veruje
da je mama u pravu i da i nju treba poslušati, ne samo
srce
često one pregledaju taj notes, kao što Buba voli
da pregleda i uređaje fijoke pisaćeg stola, šifonjere, ormane, da skuplja parčiće mašni, čipaka, izbledele veslačke cvetove, šnale sa starih haljina, i da ispituje mamu o
svakoj sitnici, o parčetu plave svile ili ukrasu od perla,
o haljinama koje su one krasile, o događajima, provodu
i zabavama koji su vezani za te izbledele i uvele stvarčice
Jer Buba je vrlo radoznala, sve hoće da zna, sve
da nauči. Od mame traži puno poverenje kao što ni ona
od nje ništa ne krije
To poslepodne mama nije bila kod kuće, a Buba je
uređivala fijoke pisaćeg stola... Promeniće pantljiku
na onom svežnju pisama požutelih koverti, da bi svetlom
bojom dala svežine starim pismima. To su pisma maminih prijateljica i rođaka. Reda ih jedno po jedno po
veličini i najedared u jednom pismu oseti tvrdi karton.
Brzo vadi sadržaj pisma i iznenađena zastade pred jednom fotografijom...
Mladić sanjalačkih, duguljastih očiju, lice mu fino
ovalno a mali, tamni brkovi iznad usana kao na slikama
osamnaestog veka... kosa velika, talasava, čak do ramena.
Buba ne može da odvoji pogled sa stare fotografije.
Ko je ovo? šapuće u sebi. Mama mi tu sliku nikad
nije pokazala. Da nije neki naš rođak
Ali Buba se ne seća nijednog rođaka sličnog ovom
lepom mladiću.
I odmah je počela da ga poredi. Ličio je na nekog
Da, sad se setila... filmskog glumca. Moderna devojčica uvek pravi poređenje sa filmskim ljubimcima. Ako
nekog sretne, priseća se sličnih očiju. Kad nekog zavoli,
htela bi da on liči na njenog ljubimca sa filma... U
svesti i srcu sve se okreće oko tih nevidljivih ideala...
Buba je uredila fijoke sve je stavila na svoje mesto,
ali sliku je zadržala.
Mame još nema a ona je nestrpljivo čeka sedeći na
njihovoj terasi, zaklonjenoj girlandama puzavaca.
Mama se pojavi tek u sumrak.
Mamice poče odmah Buba molim te, kaži mi
čija je ovo fotografija?
Mama uze sliku, raskolači oči ne skidajući ih sa fotografije, zatim se trže sva zbunjena i ljutito reče
Gde si je našla?
U fijoci pisaćeg stola, među starim pismima...
Sa svojom pronicljivom psihologijom moderne devojčice ona oseti, da je za mamu ta slika nešto dirljivo
i bolno.
Ti se ljutiš
Ne, ne ljutim se hoće mama da se opravda i
nasmeši krijući zbunjeni pogled. To je jedan rođak...
Ah, mama nisi iskrena, to nije rođak. Zašto kriješ, zašto mi ne ispričaš ko je taj mladi... Ti si uvek
govorila da treba sve da ti kažem, da od tebe ništa ne
tajim, a ti sad nećeš meni da se poveriš Dobro, mama,
ali znaj, ni ja neću više da budem iskrena prema tebi...
Ali kako da o tome pričam tebi svom detetu?
Ostavi me, Buba, ne pitaj me ništa... Da, to nije rođak,
to je jedna uspomena, daleka uspomena moje mladosti
To je bilo dovoljno da je Buba zagrli, umiljava se,
da je moli da joj ispriča, jer je to sigurno lepa priča
kao u filmu
Ima li nešto što mama može da odbije svojoj umiljatoj Bubi, toj devojčici zagonetnih plavih očiju, mala
detinjasta nosića, i usana uvek poluotvorenih.
II
Posle jednog sata sedele su na verandi. Mama je
ugasila svetio kako bi joj lice ostalo u senci, da joj Buba ne vidi oči dok joj bude pričala... Samo su se kroz
puzavce provlačili mesečevi zraci kao srebrnaste pantljike i na zidu su poigravale šare u plavičastom tonu.
Znaš da smo ja i tvoj tata, dok je bio živ, dosta
putovali... Tri godine je prošlo od našeg venčanja kad
smo krenuli u Veneciju. Sa nama je išla još jedna porodica, muž i žena, naši dobri prijatelji i, kako se tvoj
tata morao sadržati nekim poslom u Trstu, ja s njima
odoh u Veneciju, gde je trebalo da ga pričekam
čudila sam se kako me je pustio Bio je dosta prek,
ljubomoran, za svašta se ljutio, i ceo moj život sastojao
se u tome da njemu ugađam, da putujem kuda on hoće,
da se krećem kada bude njemu volja Smatrao me je
kao neku stvar, lepu, skupocenu stvar. Voleo je da mu
svi zavide, da me prikazuje u društvu zbog svoje sujete
a ne zbog moga zadovoljstva.
Meni se nije išlo na taj put, ali on je hteo, i priznaću ti, bila sam srećna što sam ostala sama sa našim
prijateljima.
Venecija me je očarala... Zamisli da se na jednom
mestu sakupi čitava Evropa u minijaturi, visoke i mršave
engleske ledi sa svojim družbenicama u toaletama van
svake mode, brbljive i koketne Francuskinje, plave Nemice sa viticama kao Grethen, čehinje, rumene i okrugle
kao njihove knedle i uvek u belim haljinama, Amerikanke kraj svojih muških pratica, koji su uvek imali
lulu i njihov se duvan odmah osećao A kroz tu mešavinu, krupnih, crnih očiju, od nežnih umiljatih do bezobraznih, koji te prate pogledom vređaju, i nude poznanstva očima iako ti ništa ne kažu
Mi nismo mogli da se nagledamo izloga starih trgovina Dođe ti da sve kupiš perle, grivne, broševe,
venecijanska ogledala, lepeze od paučinastih venecijansskih čipaka. Sve ti nude, gotovo te vuku u radnju, trude
se da te prevare ako osete da si stranac.
Preko dana razmili se svet. po svima uličicama, a
uveče svi su na Trgu sv. Marka... još od šest sati posle
podne. Tu rade slikari, Amerikanke snimaju fotoaparatima. Talijanke sa ogromnim punđama na glavi uvijaju
se u hodu pridržavajući duge krajeve svojih svilenih
šalova.
I mi smo predveče dolazili na Markov trg Drugog
dana dok smo šetali utroje, zastadosto da pogledamo
sliku koju je radio jedan slikar On je slikao crkvu sv.
Marka Približili smo se još više, i on se najedared
okrete i zaustavi pogled na meni. Gledao me je netremice
nekoliko trenutaka, kao iznenađen, i ja se trgoh, zbunim,
i uhvatim moju prijateljicu ispod ruke. Ona, srećom,
nije primetila slikarev pogled, jer je gledala kako hrane
golubove. Okrenula sam glavu da i ja vidim golubove,
ali me interesovalo da li me slikar još gleda Žene su,
Bubo, uvek iste, uvek radoznale, samo što skrivaju
I ti si pogledala u stranu! uzviknu Buba.
Da je mene tako pogledao, boga mi, ne bih oborila pogled, nego bih mu izvratila dok on ne bi oborio pogled
Ali uverena sam, mama, da si ga pogledala još jednom.
Priznajem, okrenula sam se krišom, a on je stajao kao ukopan, sa paletom na prstu, i gledao me netremice.
Mi pođosmo dalje. Bilo mi je prijatno što se udaljujemo. Plašila sam se tog pogleda... Kao da me je
odnekud mogao videti muž. Sva sam se stresla pri toj
pomisli. Ne sumnjam da bi slikaru opalio šamar.
Brzo smo se umešali u šarenu masu ispod arkada,
koja nas ponese, ali nije prošlo ni pola sata a ja sam
ga ponovo ugledala. Sad je išao za nama, upravo za
mnom, i ćele večeri nije nas napuštao. Seli smo za jedan
sto i poručili limunadu, a on odmah sednu za drugi.
Gledao me onim istim pogledom, tako umiljatim, koji
nisam zaboravila celog života...
Te noći sam sva bila uznemirena. U mraku sam
neprestano videla one somotske, sanjalačke oči...
Ah, mama, oči su mu kao u Valentina... I ja
bih se u takvog mladića odmah zaljubila. Samo što ne
bih odmah pala u sentimentalnost kao ti... Ali to je
divan doživljaj, mama... Molim te, pričaj dalje, šta
je bilo? Jeste li se videli i sutradan?
I sutra, i prekosutra, sva četiri dana. Pred jednom trgovinom, dok sam čekala prijateljicu, koja je
unutra nešto kupovala, on mi priđe... i lagano prošaputa
Sinjorina
Ja nisam čekala da dovrši, utrčala sam u trgovinu.
Šta bi pomislila prijateljica, pa njen muž, da me vide
kako razgovaram sa jednim strancem, a muž mi nije
prisutan...
Zar misliš da tata u Trstu nije razgovarao ni sa
jednom ženom
Drugi je onda bio moral. Ženu je sputavalo bezbroj predrasuda Morala je da krije svoja osećanja
I više nikada nisi videla lepog slikara?
čekaj, ćućeš sve.
Sutradan muž moje prijateljice dobi depešu da
se mora vratiti sa ženom, a tvoj tata je trebao da dođe
posle dva dana.
I ti, mama, sama u Veneciji dva dana, i još bela
udovica..
Zar misliš da mi je bilo prijatno Bila sam
očajna... Šta da radim sama, to mi se nikad nije desilo. Kad sam ih ispratila na stanicu, vratila sam se u
hotel i ceo dan sam presedela u sobi... To je grozno
osećanje samoće, kad se prvi put nađeš sama u tuđini...
Obuzela me neka tuga, sve me rastuživalo, uzvici gondoli era, mandoline, dreka na ulici, zvona, uh, ta zvona u
nepoznatom gradu uvek zvuče kao posmrtna...
Bilo je divno letnje veče i ja resila da ne očajavam,
već da izađem i provozam se gondolom po kanalima...
Bila sam uverena da me slikar neće spaziti... Pred
hotelom su stajale divne gondole, sa crvenim somotskim
sedištem Ja uđoh u jednu i rekoh gondolijeru francuski da me vozi po celoj Veneziji do Velikog kanala
Gondola je polako klizila po maslinastoj vodi, ispod
starih vlažnih zidina, iz kojih je izbijala hladnoća, ali
kakva lepota u noći. Izgubi se sve ono memljivo, zeleno,
izgriženo vekovima. Sve poprimi fantastične oblike dočaravajući prošlost lepu, punu čežnja i raskoši! Ovde je
balkon na kome stoje lepotice i slušaju zvuke mandolina, a na drugoj strani iz hotela padaju raznobojne
svetlosti lampiona, igraju se na staklastoj vodi kanala
kao zlatni, crveni i plavi končići... Ljubavna Venecija
oživi i probudi se u noći... Gondole tajanstveno klize
noseći zagrljene parove... Dovikivanja gondolijera na
zavijucima mešaju se sa osmesima koji se iskrada iza
spuštenih zavesica
Za mojoj gondolom nečujno klizi druga... Nisam
joj obraćala pažnju, zanesena tom lepotom, sama sa
svojim mislima... Gondola je već plovila kraj moje,
priđe joj sasvim blizu, jedna ruka uhvati moju gondolu
i one se priljubiše jedna uz drugu. Ja čuh šapat
Sinjorina.
Trgoh se prestravljena, skupih se u ugao sedišta
što dalje od te gondole, od tog neznanca koji se bese
nagnuo i gledao me svojim sanjalačkim očima. Jedva
sam imala hrabrosti da lanem na francuskom
Gospodine, šta hoćete?
On odmah nastavi, takođe francuski
Hteo bi da vam kažem da ste lepi kao Beatriče
I ništa više nije izustio, ali sam osećala kako me
gleda, nagnut sve do moga sedišta
Najedared ustade, prekorači u moju gondolu i sede
kraj mojih nogu.
Mama zaćuta... a Buba, sva zanesena pričom, uzviknu
Ah, mama, pričaj dalje. Reci mi iskreno, jeste li
se poljubili?
Mama uzdahnu sva utonula u uspomene.
Nisam mogla da progovorim, niti da viknem. Bila sam uplašena, ali sam u sebi osetila nekakvo novo
nepoznato osećanje kakvo nikad nisam osetila prema tati..
On je spustio glavu na moje krilo, a ja, ne znam ni
sama kako sam to smela, pomilovan ga po kosi... činilo
mi se kao da mi je taj čovek poznat, da ga već davno
volim, da sam došla samo zato da se u toj poetičnoj noći
s njim sastanem Zaboravila sam tada muža, nisam ga
se bojala. U meni se rodilo neko jače osećanje, koje je
potisnulo strah.
On diže glavu sa mog krila, kleče, podiže glavu
prema mojim usnama... i ja spustim moja usta na
njegova...
Klizili smo po kanalima čitav sat, zagrljeni kao da
se davno volimo i poznajemo.
Hoćete li mi nešto dati za uspomenu? zamoli
me na rastanku
Ja otkidoh parče pantljike sa svog šešira a on mi
dade svoju sliku.
Sutra, dođite opet sutra! Sednite u gondolu, a
ja ću vas čekati...
I ja mu obećah
Sutradan sam ležala u sobi kao u groznici... Bila
sam slobodna ceo sutrašnji dan, i sva drhtala pri pomisli na lepu noć koja me očekuje s njim u gondoli
Oko pola osam, baš kad sam htela da se spremim,
neko zakuca na vratima.
Na njima se pojavi moj muž
Svršio je posao ranije i požurio da me obraduje
svojim dolaskom... Ali sutra izjutra, u sedam sati, morali smo već da krenemo iz Venecije.
ćele te noći plakala sam glave zagnjurene u jastuk...
Dugo su mandoline svirale, čulo se dovikivanje gondolijera.. Ljubavna Venecija je uzdisala, a ja sam
plakala i uzdisala za tim nepoznatim, lepim umetnikom
i tom poetičnom noći kakvu nikad više nisam osetila
u životu
Ah, mama! uzdahnu Buba, i ona rastužena
šteta što mu nisi uzela adresu, da se dopisujete... Nisi
umela da te večeri razgovaraš... Prvo si trebala da ga
pitaš kako se zove, gde stanuje, da li je iz Venecije ili
iz koje druge varoši. Tako se to radi. A vi samo ćutali...
Znaš, šta mama razveseli se Buba u julu idemo nas
dvije u Veneciju. Nakon tvoje priče poželjela sam da
vidim Veneziju, ali ne mislim da pravim poznanstvo,
nego ćemo ja i ti da sednemo u gondolu i obiđemo sve
one kanale kojima si ti u mladosti prošla sa tim nepoznatim
I Buba zagrli svoju mamicu i zvonko je poljubi.

Scarlet

Scarlet
Elite member
Elite member
DVE BOLESNICE

Velik, pun mesec, blistav kao bosanska sinija, spuštao se lagano iza crnih, teških oblaka, koji su ličili na
neka utvrđenja i kule. Sad viri kao žuti poklopac, iščezava sve više i utonu u oblake.
Sve je bilo mirno i uspavano u maloj bosanskoj varošici. Predosećala se oluja, munje su kao zlatne strele
presecale oblake, čula se i potmula, daleka grmljavina,
iz daljine zapišta voz, ču se tutanj, zastade, opet zakloparaše vagoni i otutnjaše
Silueta mlade devojke na prozoru, u beloj haljini,
bila je u nežnom polutonu, kao u nekom ramu, na tamnoj poleđini sobe. Prozor je bio s dvorišne strane, gledao
je u staru kajsiju, preko dvorišta je bio zid a iza njega
bašta i druga kuća. Na toj kući je stajao otvoren osvetljen prozor, pravouglasti svetli otvor, na kome se ocrtavalo taman lik jednog mladića iza čipkaste senke kajsijina lišća.
Oni su se gledali, mlada devojka sa crne pozadine
sobe i mladić u pravouglastom svetlom okviru. Gledali su
se... Koliko vremea? Već odavno, tako, svake večeri,
kad u kući svi poležu, kad zamre svaki šum u gradu i
mlada devojka bez bojazni gleda i čezne. O kome čezne?
O njemu, mladom doktoru koji je došao u njihovu varošicu pre nekoliko meseci. I zaludeo sve mlade devojke
Lep, tako lep, kako samo može mašta devojačka da za109
misli, kao iz bajke ili sa filma. A tu je i ugledan položaj, sve tako primamljivo i za veliki grad, a kamoli
bosansku varošicu u kojoj je uvek oskudica u udvaračima. Odmah su ga spazile već prvog dana i odmah su
sva devojačka srca bila ustalasana... I ona, Vahida,
zadrhtala je prvog dana i učinilo joj se, da je to baš
onaj o kome je maštala, da je on njena sudbina, sreća
ili nesreća. A dotle, bezbrižna i vragolasta, dete i žena u
isti mah, dete sa onom bezbrižnom naivnosti i ljupkosti,
žena sa svojim bujnim oblicima koje su užarenim očima
gledali svi muškarci, uzdisali za njom, sačekivali je i dobacivali Njeno lepo lice, sa tamnim očima, koje su
rasipale senku i nežnu čarobnu privlačnost, uzbuđivalo
je sve muškarce. I kad bi spustila čelo, oči bi postale
još mračnije, muškarci su za njom naprosto ludili... A
Vahida se smejala, sve joj je bilo komično, nijedan
muški pogled ni uzdah nisu okrznuli njeno lice. Smejala
se, smejala, sve dok nije ugledala lepog doktora, dok se
nije doselio tu, baš naspram njene devojačke sobice. I
otada je nestalo njenog osmeha, oči se rastužile, odražavale su čežnju I svake večeri ga posmatra s prozora,
tu njegovu sobu, mesinganu postelju lampu sa žutim
abažurom i njega za stolom, ili na prozoru, sa cigaretom. I on je nju zapazio, gledao je i želeo.
Upoznali su se jednog dana kao lekar i pacijentkinja.
Zaplakala je osetivši strašan bol ispod dijafragme,
s desne strane. Bol sve jači, nesnošljiviji. U kući se uzbunili, ne znaju šta je... Trčite po lekara. On dođe,
nađe je u bolovima, raširenih očiju, pregleda i reče Nadražaj slepog creva. Samo stavljajte hladne obloge. Opet
ću doći.
Došao je sutradan i idući dan, bol popusti, ali se
projavi drugi bol, teži, očajniji bol srca
Vahida se zaljubi u doktora.
A dopade se i ona doktoru.
Tako prođoše dani, pa čitav mesec, dva meseca, u
čežnji i bolu...
Jednom joj je lekar prošaptao
Dođite k meni.
Ona zadrhta. A lekar joj je govorio.
Kad budete hteli doći, dajte mi signal. Upalite,
pa ugasite elektriku. Tako dvaput.
I svake večeri, on čeka, čeka signal.
A njena sobica ostaje mračna, ona se bori sa sobom,
drhti, hoće nešto, a ne sme. Strah je, a poletela bi k
njemu, jer je muči čežnja. Bolno je al i slatko, opasno
i primamljivo, jer ništa lepše od muških očiju koje prekliiiju i zovu, ništa slađe od muških usana, kojima bi dala svoj poslednji dah... A ona ga voli, prvom ljubavi,
čitavim spletom svojih najlepših snova, kakve stvara
čisto srce ustalasalo strašću i radosti.
A juče još reče drugarica Nerra.
Ah, divan je novi doktor! Znaš da sam se upoznala sa njim, boga mi, zaljubiću se u njega.
Vahida priguši uzdah, dođe kući sva očajna, stade
na prozor. Gledala ga je sa strepnjom. Neće dopustiti
da joj ga preotmu! Boriće se da ga sačuva. Mesec šija,
pun, blistav pa se sakri... Tamni oblaci se uskomešaše,
u daljini je sevnulo Ona zadrhta, nešto se u njoj prelomi, njena volja kao da iščeze, oseti beskrajnu malaksalost, neku slast. Zaboravi na sve. Priđe električnom
dugmetu, upali dva put i ugasi dva put... Preko puta
mladić zatvori prozor i spusti zavesu. Vahida gleda i
drhti, iščekuje sa strahom, uzbuđenjem. čuše se lagani
i oprezni koraci, šum šiblja i preko zida se ukaza muška
glava i začu se šapat
Vahida!
Ona se uplaši te muške siluete, tog glasa, odmače
se od prozora, pobeže u ugao sobe, zastade, pritiskujući
srce. Nije smela da se makne, kao da su se dve volje u
njoj sukobile, dve savesti, jedna je gonila, a druga joj
branila. Ona se ipak resi. Lagano pođe na prstima, bez
šuma izađe iz kuće, priđe kajsiji, pope se na račvaste
grane i preskoči zid. Dve snažne ruke uzeše je u naručje
i pritisnu na grudi. Muškarac pobeže s njom u kuću
kao sa najslađim prenom, noseći je gotovo onesvešćenu
u naručju
Probudila se dockan, malaksala i izlomljena, u svojoj devojačkoj sobici i najedared se trgla. Da li je to bio
san? Ne, to nije bio san... Dogodilo se nešto veliko u
njenom životu, slatko i bolno. Ona je srećna, srećna zbog
njegove ljubavi. Kako je voli, kakve joj je nežne reći
govorio! Ona je njegova jedina ljubav, najlepša, najmilija, nikad je neće zaboraviti, nikad se oni neće rastati.
Ona je kao u nekom zanosnom pijanstvu i jedva čeka
veče, noć, nebo pokriveno oblacima, jedva čeka trenutak da mu da signal i da je njegove ruke uzmu u naručje.
Tako prolaze dani i ona ne zna za ljubavne muke, za
razočarenje i očaj. Prvi bol ipak dođe Jedne večeri
njegov prozor nije osvetljen. Prolaze sati i još je mračan.
Ona čeka, pita se, gde je, šta radi.. Legla je, ali ne
može da zaspi. Od svakog šuma se trza. Leži otvorenih,
grozničavih očiju Ponoć je već prošla, dva sata. Zora.
On joj sutradan objašnava bio je pozvan na večeru.
A u toj kući je i mlada devojka
Vahida očajava, plače. Niko ne zna za njenu ljubav,
niko i ne sluti. I zato što ne znaju nanose joj bol. Jedna
prijateljica priča o njemu sa ushićenjem, druga se upoznala, treća napominje u koju je zaljubljen. A to sve trga
Vahidino srce.
Prekori i plač svake večeri. On se opravdava, nežan
je, ali malo pomalo postaje grub, nemilosrdan. Ali još je
voli, tako je uverava, a ona sumnja. Sumnja, zašto?
Ništa ne govori o budućnosti, o braku... Jednom je
rekao da još ne misli da se ženi. Mlad je, treba da stekne
veću klijentelu. Ona mu veruje, mlada je, čekaće ga...
Ona bi ga celog života čekala... Za nju više ne postoji
nijedan muškarac, nikog ona ne gleda, nije više ni vragolasta Faud, advokatski pripravnik, obožava je. Piše
joj pisma, šetka ispred kuće. Ona to voli, voli da ga
vidi doktor i srećna je. Da joj napravi ljubomornu scenu Ali to se događa sve rede. Ona je više zaljubljena,
ona pati i pravi scene. Jednog se dana on rasrdio, viknuo
na nju, gotovo ju je oterao... Izmirili su se, ali se
uskoro isto ponovilo. Patila je i kad je jednom otputovao
roditeljima. čekala ga je sa čežnjom. Vratio se i posle
tog povratka kao da je prema njoj postao ravnodušan.
Prije nije nikad bio oprezan, nikad je nije opominjao
da i ona pripazi da je neko ne vidi kad bude dolazila k
njemu. Sad je opominjao, razređivao sastanke, počeo
da izbegava. Ona je sve to podnosila jer joj je i to bilo
lakše od onih njegovih reci
Možda ću dobiti premeštaj.
Ona je pobledela, a on ju je zagrlio i umirivao.
Ne plaši se. Opet ću doći, pa ćemo se uzeti. Ti
ćeš biti samo moja, čekat ćeš me, nećeš se udavati za
drugoga.
I ona mu je dala reč, srećna, puna nade.
On je zaista dobio premeštaj.
To je za Vahidu bio strašan dan, kao da joj je neko
odsekao komad mesa. Jecala je ćele noći, očajna, luda
Ali dođe njegovo pismo, jedno, drugo, treće... Ona odgovara, jedva čeka veče da mu piše. Na svako njegovo
pismo slala ih je nekoliko, pisala mu je svakog dana da
bi olakšala tugu rastanka
Pisao joj je prvo vreme svake nedelje, posle prođe i
petnaest dana, zatim tri nedelje, mesec... I sve rede su
stizala njegova pisma. Prođoše dva meseca a ona ne
dobi ništa dok jednog dana posve ne prestadoše.
A ljubav Vahide uvek je ista. Primetili su da je
tužna, ali niko ne zna uzrok njenih jada...
Doktor joj više i ne piše
Prošlo je šest meseci. Vahida pročita u novinama
da se doktor venčao.
Htela je da se ubije.
Nije se ubila. U kući se svi razboleše od gripa, razbole se i Vahida
Jedne hladne noći, u temperaturi, otvori prozor i
razgolićenih grudi stade udisati vazduh. Dobi zapaljenje
pluća i jedva je spasiše, ali ostade katar. Jednog dana
pijunu krv... Njena bolešljivost se oteže čitavu godinu
dana. Kašljala je, dobijala temperaturu i roditelji se
uplašiše. Sakupi se konzilijum i posle pregleda lekara
savetovahu roditeljima da je pošalju u sanatoriju...
Drugarice su joj bile ražalošćene nesrećan je bio i Faud,
koji ju je tako voleo i patio zbog njene ravnodušnosti.
Svi su se čudili tolikim promenama kod Vahide.
Nitko nije slutio od čega je u duši patila. Nije marila
da živi, samo je želela smrt. Nije htela ni u sanatorijum,
ali je roditelji odvedoše silom.
Već je pet meseci ležala u sanatorijumu. Njena pluća
su se oporavljala, ali njeno srce još je uvek krvarilo. Ta
duševna patnja usporavala je ozdravljenje, iako su se
svi lekari trudili oko nje. Šta je vredela sva ta nega kad
bi noći provodila u jecanju. Plakala je za svojom prvom
ljubavi, uvređena i postiđena. Sve mu je žrtvovala, srce
i telo, a on ju je zaboravio, kao devojku sa ulice. A kako
ju je mamio, lagao, uveravao... Sve do posljednjeg
časa, a mislio možda već onda na brak sa drugom. Ona
je za njega bila samo zabava. Onako luda i neiskusna,
mislila je da onog časa kad mu žrtvuje nevinost, dobiće
u zamenu njegovu večnu ljubav. Ljubav i večnost, koliko
obmane u tim recima
U tom napuštanju bila je tragedija izgubljene nevinosti. Napustio ju je kao najgoru devojku. Sve su tada
za muškarce iste, sve se daju, kao što se daje i ona za
novac. Vahida mu se podala puna radosti života, jer je
u njemu volela život. On joj je bio smisao ljubavi, jedan
jedini, i u tom času nije ni pomislila da je i on kao
drugi... Ona to nije znala, nije mogla osetiti egoizam
muškarca, koji će nemilosrdno da se udalji, bez sažaljenja, kao da je i njoj bilo samo do trenutne strasti.
A što joj je doneo taj trenutak? Izgubila je moralnu
ravnotežu, ono smenjivanje vedrih, melanholičnih trenutaka. Ostalo je samo očajanje i bol. I dalje bila je lepa
i željena, ali više nije mogla to da oseti, da se oduševi
mladićima, da prima njihovu ljubav. Srce joj je bilo
ispunjeno onim istim čovekom koji joj je i zadao taj prvi i veliki bol... Tako je prolazila kroz život, obuzeta
tugom i bezvoljna. Takvo duševno stanje pripremalo je
teren za njenu tešku bolest. Ali, svi su se trudili da lepa
devojka ozdravi, jer o njenom duševnom stanju nisu
znali ništa, ništa nisu slutili. Zašto da je lece, šta će joj
život? Ona ne može da ga zaboravi. Ta misao se nameće
upornošću prve ljubavi, koja ne može lako da oprosti niti lako da zaboravi. Sve više tone u očajanje, smišljajući
osvetu. Ravnodušna je prema svemu pa i prema Faudo115
vm pismima, ljubavnim i nežnim. On je čeka, moli je da
seileči, da ozdravi... za njega. Ona je čitala njegova pisma i smešila se bolno, bez radosti, sažaljevajuei ga.
Odgovorila bi mu sa dvatri ravnodušna reda...
Jednoga dana dođe lekar da pregleda njihovu mazu,
kako su je svi od milja zvali u sanatorijumu. Reče joj
veselo, da bi je obradovao, da je juče doputovala jedna
njena zemljakinja, Bosanka, i da će sada imati društvo.
On će već urediti da joj se da soba do njene i da njena
ležaljka bude na terasi do njene.
Upoznale su se posle ručka za vreme ležanja Ona
joj ljubazno reče da je devojka, ko su joj roditelji i
zapita je
Jeste li vi udati?
Jesam...
A za koga ste se udali?
Za lekara
Za lekara?
Vahida se trže i ućuta... Nešto ju je gonilo da sazna ime tog lekara... Posle kraćeg pričanja, zapita je
Još ne znam kako se prezivate
Gospođa odgovori svoje prezime.
To je bilo prezime Vahidine ljubavi doktora.
Vahida preblede kao smrt.
Da to nije lekar koji je bio u vašoj varoši? 1.
Da, bio je kao mladić
Bolesnica ne odgovori ništa, samo utonu sva bleda
u svoju ležaljku...
Vi ste ga poznavali? nastavi doktorova žena.
Da, iz viđenja... šaptala je Vahida.
Zaklopila je oči i ćutala. Ona, njegova žena, ova lepa
mlada gospođa, ona je uzrok njene patnje... U jednom
trenutku ona zamrze tu ženu Otvori oči, okrete se da
je vidi, da se uveri je li ona lepša od nje, da vidi koja ge
je otela... Gledala je mračnim, crnim očima i oseti da
je ona Vahida, lepša... Zašto ju je onda uzeo, zašto je
ostavio nju, koja je lepša, a možda ga je više volela?
Onda je jedna misao preseče kao nož i ona zadrhta. Okrete se gospođi...
Jeste li došli sa mužem?
Ne otac me je doveo... Ja s njim više ne živim
r Kako ne živite? Rastavili ste se?
Da
Zašto? On je izgledao dobar čovek
Gospođa uzdahnu.
Tako to izgleda kad se voli, u braku je drugojačije...
Prema tome, voleli ste se?
Pet godina...
Znači, kad je bio kod nas doktor, vi ste se već
tada voleli?
Još koliko, kakva mi je samo nežna pisma pisao.
Kako sam ja najlepša, jedina, najmilija. Kako nikog ne
voli, kako misli samo na mene.
Vahida htede da krikne
To je laž, lagao je vas kao i mene!
Ali zatomi krik.
A kad smo se venčali, sve se promenilo Postao je ravnodušan prema meni, nikakvu pažnju mi nije
ukazivao, kao da sam bila obična stvar u kući. Ja sam
patila, ali sam ga volela, sve dok nije počeo da me vara,
bestidno, ne krijući. Šetao je javno sa ženama, nije dolazio često noću kući, zlostavljao me Onda mi je počeo podmetati da ga varam, iako nikog nisam pogledala
Ta njegova kobajagi ljubomora, samo je bila izlika da
otkloni pažnju s njegovih neverstava! Ja sam kao devojka bila nežna, jedinica, roditelji su me pazili kao malo
vode na dlanu i kad je moj otac čuo kako ja patim, odveo me je od njega
A je li on tražio da mu se vratite?
Bože sačuvaj, niti bih se ja njemu vratila. On je
nepopravljiv sladostrasnik. Dok se ne zadovolji, voli ženu, sve dok mu ne dosadi. Kakav bi mi bio život uz njega?! Sama patnja i poniženje. Blago vama, gospođice,
što ste devojka. Ja vam zavidim. Ništa nije gore od izgubljenih iluzija o braku. Koliko sam samo imala dobrih prilika? Sve sam ih odbila zbog njega. On, ili niko... A koliko bih bila sretnija da sam se udala za ma
kog drugog. Ta ljubav i taj brak doveli su me do sanatorijuma. Inače sam bila nežna, posle se razbolim, do
bijem bronhitis, pa sve gore i gore. Bolje da umrem.
Ah, zašto tako govorite? Mladi ste i lepi, naći
ćete već čoveka koji će vas bolje razumeti.
Možda, ali braka se plašim. A vi ste poznavali
mog muža. Ah upravo se setih. Pričao mi je, a on je
uvek voleo da se hvali svojim uspesima, kako je u vašoj
varošici neka devojka bila u njega ludo zaljubljena i sve
mu preko zida dolazila u stan Znate li koja je to?
Ne znam. Je li vam kazao njeno ime?
Nije.
Vahida zaklopi oči.
Ležale su dugo, ne govoreći. Sunce je milovalo njihova bleda lica. Te dve žene sada sprijateljene jednim
istim bolom, krepile su se na jednom istom suncu, obe
razočarane, obe nesretne zbog jednog istog čoveka...
Bolesnice ustadoše sa svojih ležaljki i odoše u sobe.
Vahida se diže lako, bodro, kao da joj neki teret spade
sa grudi, uhvati ispod ruke mladu ženu i odoše zajedno
do njihovih soba. Tu se rastadoše.
Doviđenja, posle ćemo zajedno šetati.
Baš mi je milo što sam vas upoznala.
Vahida uđe u svoju belu, svetlu sobu. Ušeta se po
njoj uzbuđena. Oseti kako joj se vraća vedrina, kao da
ju je ruka ove žene naglo podigla, vratila joj ravnotežu
života, moralnu jačinu, kao da joj je presekla čir koji
je u njoj dugo tinjao, stvarajući bol i sad joj je najednom postalo lako. Ona joj je uništila iluziju o čoveku,
zbog koga je toliko patila? A on bi i nju ovako unesrećio. čiji je sad bol veći njen ili ove žene? Za njom je
bilo pet godina izgubljenog devojačkog života. Pet godina je gradila svoju sreću... I koja je bila više prevarena? Ona, Vahida, ili ona druga? Ova druga, svakako,
jer je ono bila veća ljubav. Varao je obe, znači nije voleo. Varao bi sada i nju da se za njega udala. A ona je
patila zbog izgubljene sreće koju je zamišljala pored
njega u braku. Eto kakvu bi sreću imala, kao i ova...
I zbog njega je odbijala sve druge. Nijedan mladić nije
bio lep i dobar, kao on, taj lekar koji je varao sve. Kako
su gnusne one njegove reći. Pričao o njoj kao o kakvoj
devojčuri. A ona ga je volela kao božanstvo, bio je njen
idol, razbolela se zbog njega, omrzla život, zaboravila porodicu, zanemarila drugarice i drugove, jadnog Fauda.
Ah, Faud, siroti mladić, koliko je samo voli!
Vahida se nasloni na prozor, zamisli se i jedan osmejak ozari joj lice. Smešila se na Fauda, videla ga, videla je tek sada da je lep, simpatičan, dobar, voli je ovako slabu, čeka je, obožava.
I ona će pokušati da ga zavoli. Pisaće mu i kad ozdravi, ako je bude voleo, udaće se za njega. Udati? A ono
što je bilo, njen roman, da li da mu kaže? Razume se,
kazaće, biće časna, ništa neće sakriti. A da li će razumeti?
Da li će njegov muški egoizam moći da oseti i razume?
Na tu misao Vahida se ispravi, gordo diže glavu, kao da
je vređa pomisao da joj on ne bi mogao oprostiti. U
čemu je njen greh, Je li učinila zločin, nekog ubila, trgo119
vala svojim telom, bila igračka u rukama ljudi? Ona je
samo volela čistom, idealnom ljubavlju i njen je bol veći
od njenog greha i kad taj jad zadaje jedan muškarac,
drugi treba da razume i da oprosti, jer i on isto tako
drugoj zadaje jad. Nju osuditi, znači opravdati muškarca... A ko je veći krivac? Žena ili muškarac? Da li je
ona ta koja osvaja? Ona je zavodnica tek docnije, posle
bola, kad je iskustvo nauči veštini osvajanja i osvete, a
u prvom momentu, ona, sa njenim čistim srcem, uvek
je žrtva. A žrtva se ne osuđuje, ona se štiti, njoj se mora
praštati... I ako joj Faud oprosti, ona će osetiti svu lepotu njegove duše i zavoleće ga. Ne oprosti li joj, time
će dokazati da je u njemu sebičnost iznad velikodušnosti
i ljubavi.
Odmače se brzo od prozora, oraspoložena i umirena,
kakva davno nije bila, dohvati hartiju i pero i poče da
piše
Dragi Faude,
I ja mislim na Vas. Nadam se da ću uskoro ozdraviti. Lekari me uveravaju da nisam ozbiljan bolesnik,
već više uobražena. Ali ću se truditi da ozdravim, za
Vas, dragi Faude, koji me toliko volite. Hoću da budem
zdrava i lepa, kao što sam bila, da biste me još više voleli. Pišite mi često i mislite na mene, kao što ću i ja na
vas misliti. Vaša Vahida.

Scarlet

Scarlet
Elite member
Elite member
DEVOJKA SA ZELENIM OčIMA

Student polete uz stepenice i zastade pred lepom
vizijom koja se spuštala s prvog skrata univerziteta. Studenkinja u smaragdastom mantilu od čoje silazila je lagano. Pravnik Radmilo gledao ju je zadivljeno. Imala je
oči koje su na refleksu mantila imale neki zelenkasti
sjaj. Kapci, s dugim uvijenim trepavicama, spuštali su
se do polovine ženice, i oko je imalo neki uspavani izgled, sanjalački i ravnodušan. Iznad tih uspavanih, zelenih očiju, ispisana je bila obrva. Na finoj mlečnoj beloj
koži, na kojoj je oko bilo kao u nekom voštanom okviru,
samo je senka ispod donjeg kapka davala toplinu i dubinu tim zelenim očima. Studenkinja prođe pored Radniila, jedva ga okrznu svojim pogledom, spusti se i izađe
iz zgrade.
On pođe jednu stepenicu naviše, onda kao da se nešto predomislio, zastade časak, i polete niz stepenice.
Kud si poleteo? viknu mu drug Bora, zaustavljajući ga.
Žurim.
Znam. Ne boj se, neće ti umaći. Videćeš je sutra.
čekaj da ti kažem novosti.
Šta si uradio?
Ništa.
Pao?
Pao. Na tri pitanja sam odgovorio, ali sam zapeo
na četvrtom. Još me posle koleginice uveravaju A vi ste
položili. A Sveta?
čekaj, molim te, znaš li koja je ono lafica?
Jedna filozofkinja.
Moram se upoznati sa njom. A šta je bilo sa
Svetom? I on pao?
Nije pao. Izvukao druga četiri pitanja, pa opet
dva znao, a dva nije.
Večeras ćemo se naći na korzu pa ćeš o svemu
pričati. Inače mi umakne tramvajem.
Student stiže upravo u trenutku kad je tramvaj krenuo i spazi devojku sa zelenim očima kraj prozora, istim
onim ravnodušnim poluzatvorenim očima. Uskoči na platformu, uđe u tramvaj, progura se, dođe do prvih vrata,
nasloni se na njih i zagleda se u studentkinju.
Bio je od onih dobro situiranih studenata koji ne
žure sa studijem i koji mladost studentskog života iskorištavaju do maksimuma, stvarajući sebi reputaciju Donžuana. Studentkinje su ga nazivale mangupom, ali tog
mangupa su sve volele, o njega se otimale, grlile ga, pretile mu, nekad se uporno i gordo držale, kao s nekim
prezirenjem dok na kraju njegove tople i velurske oči
sve ne bi pobedile. Mangupu žene stvaraju reputaciju
svojim ogovaranjem i svaka zaželi da nad njim oproba
svoju osvajačku moć.
Ovog puta je Radmilo hteo da oproba svoju moć.
Uporno je gledao sa onom drskošću koja se sviđa ženama, koja ima u sebi nečeg nametljivog, zapovedničkog,
prkosnog, pa čak i šarmantnog.
Gledao je, ali uzalud.
Studentkinja sa zelenim očima sedela je okrenuta
prozoru, gledajući na ulicu, i on je mogao samo da posmatra njen fini profil i trepavice, koje su se kao krilca
podizale i spuštale. Jedan trenutak ona ga pogleda, susrete se sa njegovim toplim, nemirnim, sjajnim i nasrnešenim pogledom i ostade opet ravnodušna, nastavi i dalje da gleda ulicu, kao da on i ne postoji.
On je poznavao tu devojačku taktiku, taj njihov manevar, ravnodušnu pritvornost i smeškao se, govoreći joj
očima
Lepa moja koleginice, i vas ću pokoriti kao tolike
druge. Ali ono što ga je najviše privlačilo devojkama
kao i sve muškarce, bila je ta prezriva ravnodušnost, ta
tobožnja nezainteresovanost. To ga je dražilo, činilo ga
je kadkad gnevnim, ili razneženim i najzad zaljubljenim.
Njegova zaljubljenost bila je uzbudljivo stanje sve dok
ženu ne bi osvojio. Onog trenutka zaljubljenost bi se
spustila na nula stepeni ohladila i smrzla. Ali ove zelene
oči imale su nekakav sjaj, magnetski, zagonetan, neku
čudnu toplinu. činilo mu se kao da ga reflektori osvetIjavaju objektivom. Osećao je tu toplinu skrivenu iza
dugih trepavica, osećao je pritvornost i hteo da pogledom zarobi te čudne oči.
Mlada devojka ga ne pogleda, siđe iz tramvaja, pođe
kući. Radmilo je išao za njom. Hteo je da joj priđe, ali
se uzdržao. Korektan mladić čeka makar najmanji mig
žene. Jedno okretanje dovoljno je da pređe u akciju. Ova
devojka je išla ne osvrćući se uđe u kapiju. Kao da je
nije zainteresovalo da li je on prati. Odjednom iščezne
kao zeleni zrak. Njemu osta u svesti samo njena fina
silueta, gibak hod, njihanje bedara i ona grgurava rolna
kose ispod berete.
Mahinalno zastade, pročita broj kuće i produži put.
Studenti su ogovarali studentkinje. Medicinar se
jadao.
Kod nas ni jedne lepe.
Što lažeš! uzviknu pravnik. Imate nekoliko
brucoškinja, kako slatke devojčice.
Ja držim da su, ipak, najlepše tehničarke. Na filozofskom tek na deset da izabereš jednu lepu.
A jeste li videli onu u zelenom mantilu sa zelenim
očima?
Nisam reče medicinar.
Ja je znam primeti filozof. Zbilja, vrlo interesantna.
Moram je upoznati dodade pravnik Radmilo.
Pa hajde bre, i mene da upoznaš. Da mi je da je
prevedem na medecinu. Kad sečeš lešine, bar da imaš
pokraj sebe lepu koleginicu.
Resio sam da je se prihvatim prvom prilikom.
Znaš, ja sam ti mangup, kidišem na žensku, ali na ovu
nekako ne smem, tako te preseče očima i prezrivo okrene glavu. Ali mene to još više podstiče.
I ta energija pravnika Radmila je pobedila.
Jednoga dana je pričao drugu Bori
Upoznao se.
Ja baš umem da ocenim ženske. Ali ova je drugačija. Do kuće je dopratim, postojim malo i onda kažem
Izvinite, moram kući. Hoćete li da sutra idemo u
bioskop?
Hvala, ne mogu.
Zauzeti ste?
Jeste, imam neka posla.
Da vas pričekam pred univerzitetom?
Možete, ako vam nije dosadno.
Kako možete to reći, meni je to prijatno.
Ona se osmehnu.
Zašto se smejete?
Ništa, onako.
Ne verujete mi.
Zašto da vam verujem?
Najzad, kako hoćete.
Ja ti onda pređeni na moju drskost.
Vi mi se dopadate.
Zbilja? A koliko dugo ću vam se dopadati?
To zavisi od vas.
E pa da odredim rok. Jedan semestar. Da, dovoljno je da vam se dopadam jedan semestar.
A posle ćete tražiti drugog da se dopadate?
Ne, ja nisam ni u koga zaljubljena.
Ne verujem vam. Tako lepa devojka.
Ostavite komplimente. To je šablon. Svi na isti
način pravite komplimente. Budite individualnijL
Da budem individualniji. Dobro biću.
Ona se trže.
Slušajte, to je drskost i ja vam to ne dopuštam.
Primiču vaše društvo samo pod uslovom, ako budete korektni.
A šta vi podrazumevate pod tom korektnosti?
Šetnju, razgovor i...
Ja joj ne dopustih da završi dalje nabrajanje o korektnosti, ščepah je i pritisnuh joj jedan poljubac, ali mi
ona u isti mah lupi jedan šamar, i dok se ja povratim,
nje nestade s kapije.
Taj šamar je bio početak ozbiljne zaljubljenosti pravnika Radmila. U seriji istovetnih flertova, devojka sa zelenim očima izdvajala se kao redak izuzetak. Njena gorda ravnodušnost, udružena sa lepotom, jedila ga je, i njegova reputacija mangupa nije mogla da dopusti da jed125
na devojka za njim ne poleti, kao što se obično događalo. A za njim je jurio čitav roj. Jedne su ga gledale,
druge uzdisale, treće grdile. Jedino devojka sa zelenim
očima, ravnodušna, ironična i prezriva. On je o njoj razmišljao i svoja razmišljanja poveravao Bori.
Prosto čudan tip devojke. Nikad mi još nije dopustila da joj uđem u sobu. A ja se jednom reših i pozvah
je kod mene u stan. Da si samo video, kako se ona naljuti Šta vi mislite da ja posećujem garsonijere? Za mene nije nikakva studentkinja ona koja ide na noge muškarcima. To više da se niste usudili da mi predložite. I
nisam se usudio, ali sam pokušao da je napravim ljubomornom. I najviše me naljutilo to što me i ne zapita s
kim sam išao, koja je ono, nikakav prekor, kao što inače rade devojke. I da bi joj se osvetio, po nedelju dana
je izbegavam, ali ne mogu, opet trčim za njom, umesto
ona za mnom. čudi me kako može da bude tako ravnodušna. Drugu samo pipneš, odmah ti padne na grudi a
ova se drži kao svetica. I možeš misliti, postajem ljubomoran. Nedavno sam je vidio sa jednim kolegom, samo
su tu u auli razgovarali. A ja sam odmah posumnjao.
Nisi ništa opazio?
Nisam, ali znaš, kad je jedna devojka tako upadljivo lepa, ti uvek ispituješ i tražiš da li nema nekih tajni u njenom životu. Ja ni jednoj ne verujem, nikad, pa
ni ovoj.
Posle svršetka prvog semestra Radmilo je govorio
Bori
Začudićeš se, ali ja bez ove devojke ne mogu
zamisliti život. Znaš, tako sam uhvaćen sa sviju strana
da ću poludeti. I doneo sam odluku zaprosiću je.
Bora se nasmija.
Samo vi mangupi možete takvu glupost da napravite. Kad vaša osvajačka moć naiđe na otpor, vi ste
u stanju da se oženite, da biste dali satisfakciju svojoj
reputaciji.
Zar ti brak smatraš glupošću?
Glupost, dok ne svršiš studij. Ja njoj nešto ne
verujem.
Nemoj to da govoriš. Ja sam ocenio kao najbolju devojku od svih devojaka.
Onda ostani u tom uverenju.
Hoću, i večeras ću je pitati hoće li da pođe za
mene.
Ti, takav mangup pa da se ženiš!?
Baš zato što sam mangup hoću i tražim devojku
koja nije kao ostale. Kod nje mi se sviđa što je gorda,
skromna a pokraj toga lepa, i devojka pokraj koje ti ne
bi smeo da se usudiš da budeš drzak.
Onda ti želim sreću.
Sedeći na klupi na Kalimegdanu, Radmilo je govorio
Dakle, udaćete se za mene?
čekajte dok razmislim govorila je ironično.
Molim vas, ostavite taj ton.
Ona ga pogleda poluzatvorenim zelenim očima i osta
tako nekoliko trenutaka.
A kad bismo se venčali?
čim završim.
A šta ću ja da radim, da učim dalje?
Ne, ne dam vam da dalje studirate.
Zašto?
Zato što sam ljubomoran.
Istina?
On je steže za ruku.
Jao, nemojte tako jako.
Bio bih u stanju da vas ubijem, kad bi drugog
samo pogledali.
Ali ja drugog ne gledam.
Ne znam sigurno. Nego, gde ste sinoć bili? Nisam video svetlost u vašoj sobi.
Zar šetate pored moje kuće i špijunirate?
Šetam i znam da niste bili kod kuće.
Bila sam kod tetke.
To je ta tetka kojoj tako često odlazite?
Jeste, moje mame sestra.
Volite me?
Ona je ćutala.
Kako vi vladate sa sobom. Kakva ste vi to devo ka?
Obično sam ozbiljna.
Voleo bih da sad niste ozbiljni.
Onda ću se smejati.
I ukazaše se njeni sitni beli zubi.
On se zagleda u nju svojim velurskim očima, utopi
svoj pogled u njene zelenkaste oči i prošaputa
Volite li me? Ja sam lud za vama. Za tobom, kako si slatka, voli me, samo mene. Ti si me preobrazila,
napravila drugim mladićem. Nikada nisam mogao da veru em da ću biti ovakav.
I ona prošaputa tiho
Volim te i nikada do sada nisam nikoga volela.
Bora ga sretne sutradan i pozva.
Slušaj, Radmilo, imao bih nešto sa tobom da
porazgo varam.
Što si tako tajanstven?
čućeš. Hajdemo mojoj kući.
I oni odoše.
Moram to da ti kažem jer si mi najbolji drug.
Ona tebe vara i ona nije ono što se pravi. Zgranućeš se
kad čuješ. Ta tvoja svetica sa zelenim očima dolazi u
stan mome rođaku.
Radmilo preblede.
U stan tvom rođaku!
Da. On je bonvivan, bogataš, finansira skoro svaku ljubavnicu, pa i nju. Ona zna da ne može da ga uhvati, s njim se provodi, a tebe je hvatala i uspela je. Ti
si se verio sa njom, je li?
Radmilo je ćutao.
Onda planu.
Lažeš! To je sve laž, nije moguće da je ona takva.
Ne želim da te uveravam recima. Pokazat ću ti
delom.
Delom? Kako?
Tako, večeras ću ti pružiti priliku da je kroz ključaonicu vidiš u njegovoj garderobi, upravo u kući.
Lažeš!
Zašto lažem? Tetka mi je odputovala, mati mog
rođaka, i sad smo od stana napravili garsonijere, ja i
moj rođak. On je meni ustupio jednu sobu za moju prijateljicu. Tako sam je i vidio. Rođak mi je pričao Jedna
studentkinja. Ja nisam ni slutio da je to ona dok je ne
videh.
Radmilo je ćutao, nalakćen na sto i lica sakrivena
u šakama.
Samo, moraš biti pametan.
Najednom on skoči.
Ubiću je!
Glupost, ubiti! Nećeš je ubiti, nego prezreti. Hajde! Hoću da se uveriš da ne lažem. Ti misliš da poznaješ
žene, ali se varaš. Ja sam, vidiš, uvek imao više simpatija za otvorene devojke nego za te zagonetne, skrivene.
Meni je čak simpatična i ona devojka koja slobodno živi
a to ne krije. Igraš život sa otvorenim kartama. Takva
sam, pa ako ti se dopadam uzmi me, ako nećeš ti, uzeće
me drugi. Laž kod žena, to je nešto najgore. Lažna žena
je kao mačka sa uvučenim noktima.
Radmilo riknu.
Ubiću je!
Ma nemoj! Ti si stoprocentna budala! Još ti mogu dopustiti da je izudaraš, ali da je ubiješ Ti, tako
lep mladić. Vidiš, počeću da ti pravim komplimente, a
ionako si uobražen u svoju lepotu. To ti je osveta za sve
one uzdahe. Kolike su se samo meni jadale na tebe, a
sad samo čekam, da se ti rasplačeš. Moram da ti se
smejem. Ženska, čudnog mi čuda. Pun je univerzitet ženskih, čitava izložba devojaka, pa biraj koju hoćeš. Jedna
polovina je došla da studira, a druga da se provodi. Nego, hajdemo! Napravio si lice kao da se vraćamo sa groblja.
Ona je govorila
Isprosila sam se u inat tebi. Ti me nisi hteo, ali
našao se jedan, još kako lep mladić. Zaljubljen je u mene do ušiju. A uobražen je kako sve ženske pred njim
padaju. A on se srušio preda mnom. Je 1 ti krivo?
Nadam se da me nećeš zaboraviti kad se udaš.
Samo, nisi morala da žuriš.
Nego, ovako, kao s tobom? Izgledam kao neka
neprotokolisana firma. A ja sam pametna devojka i znam
da slobodne ljubavi na kraju krajeva ne donose ženi nikakve koristi, već samo štete. I kad se našao jedan tako
zaljubljivi mladić, zašto da se ne udam?
A da li si već imala nešto sa njim?
E, tu sam se čuvala. Za njega sam ja oličenje
čednosti. Ti si bio za mene jedino iskustvo i da tebi nisam popustila, možda bih i tebe osvojila. Ali mi devojke
nekad idemo kroz život u duplikatu i triplikatu. Za neke
smo device, za druge poludevice, za treće žene. Pravimo
razne opite, pa gdje upali. Meni je upalilo kao čednoj
devojci. Šta ćeš, brak je danas najteža karijera.
Za tebe naročito, jer kako misliš da izvedeš taj
eksperiment sa čednošću? To je glupost, ali nekom je
potrebna ta glupa iluzija.
Ih, čudna mi čuda! To je glupost.
Pametna si ti! Oh, ta tvoja ustašca. Poješću te.
Slušaj, ja neću da se rastanemo zauvek. Moraš da mi
obećaš da ćeš k meni dolaziti kad se udaš.
To ti sada ne mogu reći. Možda, ako se razočaram, eto me k tebi da me tešiš. Ali ti si zlatan. Volim te,
boga mi. Daj mi još jedan kolač. I ova mi pižama sjajno
stoji. Baš imaš ukusa. Znaš šta bi sad volela da mi kupiš? Hoću jednu somotsku haljinu, od crnog somota.
Dobro, daću ti. Evo.
Ah, što te volim!
A je li taj lepši od mene?
Kako da ti kažem? Mlađi je od tebe. Ima vrlo lepe oči.
Onda se zakikota.
Da samo znaš što sam mu zviznula šamar, kad je
prvi put hteo da me poljubi. Od tog šamara lud je za
mnom.
A ti za njim?
Ja? Ja volim tebe. A, sad se setih. Znaš šta sam
htela da kupim? Jedan penjoar od zenane. To je tako
divan materijal.
A ti to spremaš za njega. A šta ćeš mu reći za
sve ove toalete.
Da sam ih dobila od tetke.
To sam ja ta tetka.
To si ti, mili moj, slatki! Poljubi me. Još jednom u oko, u ovo, u vrat... Oh
Kroz vrata u drugoj sobi Radmilo je sve slušao zgrčena lica i stisnutih ruku.
Bednice, bednice jedna!
Samo se umiri! Dao si mi reč da ćeš biti pametan. Zar nije bolje što si se u sve ovo uverio vlastitim
očima?
Da, bolje je. Hvala ti, druže. Biću pametan, ne
boj se. Neću praviti gluposti. Hajdemo. Sutra idem k
njoj pa ću joj se sadistički osvetiti.
Bolje da ne ideš.
Ne boj se, ništa joj neću uraditi, ali ću joj se
osvetiti.
Sasvim miran otišao je sutradan verenici. Razgovarali su kao uvek. Ona izađe u predsoblje. On ustade i poče da se svlači. Skide kaput. Ona uđe.
Šta je to, što se svlačiš?
Ništa, hoću da noćim kod tebe.
Šta, da noćiš kod mene?! Ti si lud.
Ne, ja sam sasvim pametan. Ovde ću da noćim.
Ja te prosto ne razumem.
On viknu
Ali ja sam tebe razumeo. Ovde ću da noćim.
Ti si lud!
Ona ustuknu dvatri koraka sva uplašena. On je ščepa za ruku.
Šta, zar još misliš da izigravaš poštenje!? Nevaljalice! Sad je komedija završena. Znam ja tvoje poštenje.
Ona se izmicala, korak po korak, u tren oka otvori
vrata, zalupi ih i zaključa iz predsoblja.
On odgovori ironično
Zaključaj, ali ja ću ovde ostati.
Ležao je poluobučen, otvorenih očiju i vrelih obraza. Koliko je vremena prošlo on nije znao. ču samo kako
škripnuše vrata. Ona uđe. Lagano priđe krevetu. Naže se
nad njim. On na licu oseti njene usne.
Milo moje, ja te volim, zašto si ljut? Tebe je
neko slagao. Veruj mi, sve je laž. Ti si moja jedina ljubav. Jeste, priznaću ti, nisam nevina. Ali to je bilo još
odavno, u detinjstvu. Nikog nisam imala, zaklinjem ti
se, nikog. Zar možeš da posumnjaš u mene?!
On je teško disao. Gnev se dizao u njemu, da je izgazi smrvi, udavi. Dočepa je u zagrljaj, steže je, steže je
od neke mržnje, bola, zari usne u njene, zagrize je do
krvi. Ona se izgubi sva. On najedared skoči, istrže se iz
njenog zagrljaja. Ona ciknu, polete mu u zagrljaj, dočepa ga rukama, da ga privuče k sebi.
Hodi, hodi, ne ostavljaj me, ne mogu, ne mogu
bez tebe.
On se nasmeja ironično.
Sad, ja neću.
Ona se histerično previjala, smejala, vriskala, čupala kose.
Hodi, hodi k meni!
Skoči, polete k njemu. On je dohvati za ruku, privuče je k sebi, opet je poljubi do krvi, i baci je na postelju.
Neću te!
Ona vrisnu. Rascepa svoj penjoar, poče da kida sve
sa sebe, ustade, polete opet k njemu, on je gnevno šćepa,
baci na pod.
Histerična žena. Sad vidim kakva si.
Ona se na podu trzala u histeričnim grčevima. Sva
malaksala prošaputa, iskidana daha
Vo de, vo de!
On je gledao teško dišući, gledao onu njenu divnu,
bestidnu nagost, razgoličene ruke, fine noge, razrogačene
oči. Zaklopi za trenutak oči, uhvati se rukom za čelo,
priđe, uze čašu vode, saže se i dade joj. Ona ispi dvatri
gutljaja, malaksa, klonu mu u naručje. On zadrhta, muškarac se probudi u njemu, kovitlac gneva, mržnje, ljubomore, ljubavi sve ga je rastrzalo. Ona opruzi ruke,
zagrli ga on je diže. Osećao je u rukama to dvno, nežno telo, drhtao je. Zatvori oči, spusti glavu, naže se i
nađe njene usne Kroz poljubac, spuštao ju je na postelju, naginjao se k njoj. Ona otvori oči, pogleda ga,
privinu se k njemu kao zmija i prošaputa
Što te volim!
On se trže kao zver od tih reci, osvesti se, steže zube, ustremi se na nju
đubre! đubre jedno! Voliš me! Bludnice! Koliko
si drugih volela? Sad ću ti se osvetiti, umrećeš!
Zver strašna, zaslepljena ljubomorom budila se u
njemu. On se saže, pruži ruke, obavi njen vrat i stegnu ga.
Ona se nadčovečnom snagom izvi, vrisnu. Taj vrisak
ga povrati. Spusti ruke, odmače se, sruši na stolicu.
Nekoliko trenutaka vladala je mrtva tišina. Ona zajeca. On ustade, obuče kaput, izbrisa graške znoja sa
čela. Stade kraj postelje. Ona se instinktivno, sa strahom
u očima, odmače i prošaputa
Nemoj, nemoj da me ubiješ.
On se nasmeja.
Ne boj se, neću te ubiti. Bednice, zbog tebe ubica
da postanem! Ha, ha, ha!
Smejao se jezovito, gorko i bolno.
Sad te poznajem, znam ko si.
Pođe vratima i ode

Scarlet

Scarlet
Elite member
Elite member
NJEN TIP MUŠKARCA

Ova avantura odigrala se u Nici jedne proletnje večeri, kroz karnevalsku buku, šarenilo i razuzdanost, kad
svi liče na maškarate, kad se zna ko je sa maskom a ko
bez maske, jer svi osete želju da kroz taj ludi tempo,
smešan i nakaradan, nakratko zaborave sebe.
Brankica je bila u Nici sa mamom, iz radoznalosti i
snobizma, da se provede, da straći novac i da se pohvali
kako je bila na karnevalu u Nici. Talas protesnih i simboličnih maski nosio ju je i jedva se odvojila i dočepala
jedne aleje s mirnim i korektnim šetačima u senci palmi.
Odjedared spazi kako joj u susret dolazi nekakav
Španac u dugom ogrtaču prebačenom preko ramena s
velikim šeširom. Išao je pravo k njoj kao da je poznaje... Smeši se on, nasrne ja se i ona... Za vreme karnevala sve je dopušteno. Brankica zastade ispod svetlosti
koja se probijala između listova palmi. Španac stade.
Brankica se nasmeja i progovori francuski
Španac i maska?
On se nasmeja.
Španac.
Ona više vide blesak njegovih zuba nego što mu je
čula glas. Takvi zubi, sjajni i zverski, kao niza adiđara
od slonove kosti što ih nose crnačke lepotice. U noći
iznad tamnog plašta, ti zubi su zablistali, zanosni i primamljivi, kao da hoće da ugrizu i da ujed odmah zaleče
toplinom senzualnih usana. Brankica zadrhta. Pogleda
ga u oči. One kao da su u sebe upile svo crnilo plašta,
svu toplinu letnje noći, svu mekoću velura... Slatko je
i toplo gledati te oči. Privlačile su nekom mističnom
moći, slatke i kad su neistinite, lažljive, jer su toliko
lepe da im žena sve prašta. Gledaju je te oči, ne govore
ništa, ali pričaju, puno, tajanstveno, dive se njenoj lepoti.
One senzualne usne nasmešiše se opet, zubi blesnuše
i Španac prošaputa.
Kako ste lepi!
Opasni su komplimenti u noći, kroz karnevalsku razuzdanost života. Brankica se nasmeja i uzvrati istom
merom.
I vi ste lepi!
To je bilo dovoljno. Jedna slobodna reč žene povlači
još slobodniji gest muškarca. Jedna ruka se opruzi, obavi
oko njenih ramena, a druga hitro ščepa ono njeno zamršeno, grguravo runo kose na vrh glave i jednim silovitim pokretom povuče joj nemilosrdno kosu, zabaci unazad glavu i sjajne oči približi njenima. Usne je naglo
spustio i zadržao na njenima, sa ujedom, toplinom, vrele i strasne. Ostadoše samo trenutak, ali ostaviše za sobom uspomenu, neizbrisiv pečat.
Sve se dogodilo u nekoliko sekundi...
A kad je otvorila oči, jedva je došla sebi, kao iz nekog bunila, slatkog sna tamna silueta u plastu je bila
iščezla
Nikad ga više nije videla
Ali te je večeri stvorila svoj tip ljubavi. Dopadao
joj se samo onaj muškarac koji bi ličio na Španca. Zašto, nije znala. Zapravo je znala hoteći oživeti onaj poljubac u noći u senci palme, onaj južnjački, vreli poljubac senzualnih usana sa ujedom. Htela je da oseti blis138
tave zube, toplinu velurskih očiju, koje prže i opijaju,
zaludu ju i hipnotišu. Svuda je tražila takav tip muškarca, ne samo u svom svetu, već i na skelama zidarskim,
međ ostalim ljudima, bilo gde. Dovoljno je bilo da ugleda nekog samo nalik na svoj ideal, ne bi oklevala da
se upozna. Ženama se to događa. Muškarac koji ume da
očara ženu jednim gestom nevidljivi je gospodar njenog
bića. Provlači se kroz njen život. Ona ga vidi u mnogim
očima, oseti ga na mnogim usnama. Ona ljubi druge, a
ljubi samo njega, ona pripada drugom, a ostaje verna
njemu.
Bio je letnji dan kad se oblače muslinske toalete.
Osećaj prijatnosti izazvala je mlaka večer, a i nove boje
toalete, svetle i sveže.
Njih dve su šetale, Brankica i Ljiljana, dve intimne
prijateljice, koliko iskrene toliko i neiskrene.
Brankica se trže i onim instinktivnim gestom, tipičnim za žene, kad nešto naglo spaze, povuče Ljiljanu za
rukav
Pogledaj!
Onog mladića.
Šta?
Zašto?
Moj tip.
Ostavi, molim te, koliko je to tvojih tipova!
Ali veruj, ovaj je isti Španac! Nikad nisam videla
ovakvu sličnost.
Pa dobro, nemoj sad da bečim oči na njega.
Jaoj, neću da prelazim na drugu stranu, čekaj
dok on prođe...
Što si dosadna sa tim tvojim tipovima.
Ali pogledaj, zar nije divan!
I sva raznežena, kao da ga poznaje, kao da je onaj
te isti Španac, čije je usne bila osetila, gledala je jednog
lepog crnomanjastog mladića velurskih očiju, senzualnih
usana. Ne, nije ga gledala, već mu je govorila očima,
onim nemuštim jezikom kojim se sporazumevaju samo
muškarac i žena. Lep mladić kao da je osetio i razumeo
govor njenih očiju. Njegove se oči raznežiše, nasmešiše
i ostadoše priljubljene na njenim prisiljavajući ga na
jedan pokret glave, kad su njih dvije malo odmakle.
Oh, baš je divan čekaj da se okrenem
Tako i učini i kao da tog trenutka uspostaviše telepatsku vezu, jer se okrete i mladić
Sva uzbuđena ona nemilosrdno steže drugaricu za
mišicu.
Jaoj, okrenuo se!
Drugarica se Ijutito okrete, možda uvređeno i malo
pakosno, jer je i ona lepa, ali nije tako drska.
Ti ga tako gledaš da mora da se okreće
Ali pogledaj, zastao je Slušaj, to je interesantno, neprestano nam je za petama.
Začelo si uverena da si i ti tip toga tipa.
Ima nešto
Ima to što ga tako nametljivo i izazivački gledaš. Svaki muškarac postane drzak kad ga žena tako fiksira, i može još svašta da pomisli.
Što mi to pričaš Ne gledam ga tako izazivački.
Oh, da se samo vidiš!
Ljiljana se okrete.
Vidi, pošao je za nama!
Sva ushićena Brankica je uhvati ispod ruke.
Oh, baš volim... Jeste ide za nama.
Hoćemo li i dalje ovako, pešice. Evo naše tramvajske stanice.
Ko boga te molim, hajdmo pešice. Nemoj da me
ostaviš samu...
Što? Da pešačim zbog tvog tipa u novim cipelama? A žulj me tako peče! Izvini, ako mu je stalo da te
prati, on će uskočiti u tramvaj.
I Ljiljana uleti u tramvaj a Brankica za njom.
Tramvaj pođe. Mladić ne uđe, Brankica gunđa.
Sve si mi pokvarila!
Baš si čudna! Kako se to ponašaš?
Dobro, dobro, vratiću ti već milo za drago. Videćeš samo. Ovo je bio pravi Španac.
I ćelo vreme vožnje je ćutala sa nekim izrazom
bola na licu, kao da je neko povredio njenu najlepšu
uspomenu.
Stigoše do njihove stanice. Skoči Ljiljana, skoči Brankica. Slučajno se Brankica okrete i trže. Iz drugih kola,
sa zadnje platforme, iskoči mladić sa velurskim očima.
Ona prigušeno uzviknu
Eno ga!
Hvala bogu, sad si zadovoljna!
Išle su žurno. Dođoše do jednog ćoška. Tu se rastadoše. Ljiljana pođe i okrete se. Bila je radoznala za kojom će poći, bila je i malo pakosna. Mladić zavi za ugao
i pođe za Brankicom.
Ona je išla polako, ostavljajući sve manje rastojanja
između sebe i mladića. I dok bi inače u takvim prilikama žurno koračala i uletela u svoju kapiju ili napasniku
nešto gordo odbrusila, te večeri je želela samo jedno da
joj mladić priđe. Namerno je usporila da bi on to osetio...
Te večeri su se upoznali, kako se to već radi na ulici.
Nije bilo kao onomad u Nici, na karnevalu, u senci pal141
me, već diskretnije, običnije, ali pogled je bio isti, isti
beli zubi, iste usne sa tamnim brkovima.
Kazao je samo svoje ime, profesiju je prećutao.
Zašto, zar i to moram reći?
Dobro, ne tražim.
Za razliku od većine devojaka, Brankica je društveni položaj muškarca stavljala na drugo mjesto. Od muškarca je tražila da bude interesantan, drzak i lep.
Volela je da poznanstvo bude sklopljeno na originalan način u određenom ambijentu, što bi uzbudilo njenu
erotičnu prirodu i to bi je uzbuđenje držalo po nekoliko
dana. Fantaziji bi dala krila maštajući i zamišljajući čitave romane. To je bio i uticaj filma, literature, modernih
igara i njene prirode koja se zanosila nečim, nekim princom, udajom koja ne bi bila sklopljena kao što se sklapa devedeset procenata brakova već drugačije, lepše, iskrenije. Ponekad, kad bi došla do saznanja da su sve to
njene devojačke iluzije i da je život drugojačiji, zarekla
bi se da će voleti muškarca bez obzira na njegovo zanimanje, a udaće se onako kako to nalažu predrasude njenog društva.
Zato je volela ta ulična poznanstva, ali samo sa svojim tipom što se, istina, retko događalo. Taj se tip i modificirao, nekad je imao samo oči, nekad samo usne, drugi put zube onog Španca, a večeras je slika i prilika
Španca iz Niče.
To je bilo glavno a ono drugo, njegova profesija, za
nju nije bila interesantna. Ko je, šta je, nije marila. Ona
ne zna ni ko je bio Španac. Možda neki španski grande,
toreador, Meksikanac ili prosto apaš iz Pariza, neki činovničić, radnik ili šofer. Zna samo jedno da ju je taj
čovek čitavu prožeo svojim poljupcem.
Mladić ju je pitao gde će se sutra videti. Obećala
mu je sastanak i održala obećanje. Jednog dana, drugog,
trećeg, bez Ljiljane Mladić nije imao vatrenost Španca, ili je nije izražavao. Govorio je prečanskim naglaskom
i njegov meki glas imao je toplinu očiju... Ali ona o
njemu još nije znala ništa. Približavao se dan njenog odlaska u Crikvenicu. Kazala mu je. On ju je pozvao u
Topčider...
Hoću, ali pod uslovom da mi tamo kažete ko ste.
Dobro.
časna reč?
časna reč...
S nestrpljenjem je očekivala da se sastanu u Topčideru. Nagađala je šta može biti. Inteligentan je, to se
vidi. Putovao je Poznaje Italiju, Francusku, Nemačku.
Posećivao je i pozorišta i opere. Odelo mu je elegantno,
pokreti vrlo fini. Nije drzak, nekakav uzdržljiv i diskretan. Videla je da mu se dopada, ali o ljubavi nije govorio. To je imalo svoje draži. Taj njegov inkognito, koji
će joj danas objasniti.
Jedna aleja, klupa, popodne kad se senke odužuju.
Okrenut njoj, gledajući je svojim velikim očima, govorio je
Vi ste interesantna devojka. Prirodni ste, bez izveštačenosti. Osećam da možete biti drug muškarcu.
Mogla bih... Ja volim drugarstvo.
A da li biste u meni gledali druga?
Zašto da ne... A vi, da li biste vi u meni gledali
drugaricu?
Oh, ja bih u vama... Ali zašto sve to govorim?
Oprostite!
Šta da vam oprostim?
To što sam se usudio da vam priđem.
Pa ja sam vam dala povoda.
Dobro, recite zašto ste me onog dana kad smo
se sreli onako pogledali?
Zato što ste vi moj tip Takav muškarac kao
što ste vi najviše mi se sviđa.
A kad vas taj muškarac ne bi bio dostojan, da li
biste ga prezreli što se usudio da vam priđe?
Zašto da ga prezrem? Jesam li ja znala šta ste
vi kad sam vas pogledala? Nisam. Možete vi biti ma šta,
vi ostajete moj tip.
A šta vi podrazumevate pod tom reci ma šta?
Svaki častan posao, radnika, šofera, mašinistu
Dakle, vi dopuštate da i ja budem iz te kategorije
ma šta.
Vi, sa svojom inteligencijom, možete činiti čast
svakom od njih.
Kako ste dobri i pametni!
Bila bih glupa kad bih drugojačije mislila
I nećete o meni promeniti mišlenje ako vam kažem svoje zanimanje.
Ni najmanje, baš da čujem.
E, pa vidite... Ja sam kelner Došao sam ovamo da se uposlim, ali kako nisam našao mesto, vratiću
se na staro...
Kelner?... No, čujete, vi ste sjajni za jednog
kelnera...
Toliko sjajni da mi ne možete opaliti šamar, što
bi učinile mnoge devojke na vašem mestu.
Šamar? Koješta! To je pošten posao, možda malo zamoran. No sad mi je jasno odakle vam ta otmenost.
Sigurno ste radili po velikim hotelima.
U otmenim i najvećim hotelima na primorju a
jednom i na prekooceanskom brodu.
To je sjajno! Verujem da ste svuda imali uspeha
kod žena. Znate da se Amerikanke zaljubljuju u lepe kelnere.
Moja malenkost nije imala tu sreću.
Ali vaša malenkost je videla dosta sveta.
Prilično. Španiju, Francusku, Italiju, Ameriku
Da li ste bili u Njujorku?
Dva meseca.
Zašto niste otišli do Holivuda? Ko zna šta bi bilo
s vama?
Tamo ne bih sreo vas.
Zaista a ja ne bi našla svoj tip.
Koji i dalje drsko sedi pokraj vas.
Zar vama, otmenoj gospođici, može da se dopada
jedan kelner?
Baš me briga šta ste po zanimanju. Za mene ste
interesantan, lep, uglađen, inteligentan Zašto mi se
onda ne biste dopali? Vi ste možda rođeni da budete
otmen gospodin, ali ste se slučajno rodili u siromašnoj
porodici i morali ste postati kelner A svakoj devojci, bila ona i otmena, može da se dopadne takav mladić.
Varate se. Devojke to uvek povezuju sa položajem i bogatstvom Vi to ne činite?
Ne. Svako ko je interesantan može mi se dopasti.
Možda se ne bih mogla udati za njega To nije ambicija, verovatno egoizam. Naučila sam lepo da živim, u
udobnosti. Ako mi onaj ko mi se dopada ne može to
pružiti, patila bih i ne bih bila srećna. Ali ja zbog te
sreće, neću da se lišim zadovoljstva, da razgovaram sa
jednim simpatičnim mladićem koji ima sve uslove da
mi se svidi, jedino mu nedostaje to što ne može da zadovolji moj egoizam. I iskreno vam kažem, bilo mi je
vrlo prijatno ovih nedelju dana u vašem društvu.
Samo što ja, na žalost, nisam iz vašeg društva.
Kako da niste. Pa vi ste po hotelima uvek među
otmenim svetom.
Da, ali stojim kraj njih, nemam prava da sednem
pored njih
Danas, vidite, sedite kraj mene.
Zahvaljujući vašoj dobroti. Ali najzad, zar sam
gori od drugih, zar ja nemam prava da vas pogledam,
da uzmem vašu ručicu?
Pa evo uzmite
Mladić uze njenu ručicu, steže je, pritisne na grudi.
Vi ste divna devojka!
Zagleda se u njene oči, zagleda se isto onako kao
Španac.
Brankica oseti neku toplu struju kroz telo. Ustade
i pođe. Mladić prošaputa
Odlazite bežite! Zar se kajete?
Ah, zašto da se kajem? Ali već je kasno.
Išli su ćuteći jednom alejom. Senke su bile tamne
kao onda u Nici. Brankica je bila tužna. Zašto? Zbog tih
lepih očiju, zbog tog mladića, tako bliskog njenom srcu,
a opet tako dalekog od nje, iza pregrade predrasuda. Kako je samo interesantan! Ona ga pogleda tužno. Mladić
zastade. Stadoše oboje. Suton se spuštao, mirisalo je cveće i trava, zvuči orkestra dopirali su iz daljine. Oni su
se gledali. Ona je videla samo njegove oči, koje su imale svu tamninu noći, oči Španca, tople i strasne. Gledala
ga je i ne znajući kako, ne osećajući šta radi, pruži mu
ruke. On ih steže, raširi svoje, pritisnu je na grudi, naže
glavu i ona opet oseti one tople usne, onaj strasna ujed,
do bola, do strasti, do blaženstva i besvesnosti.
Sutradan je ispričala Ljiljani da je on kelner
A ti si i dalje ostala sa njim, nisi ga najurila.
Nisam želela da budem prosta.
Ala si neverovatna... Sa svakojakim tipovima
se upoznaješ i nalaziš da su inteligentni.
Još koliko, ja u muškarcu cenim njegovu sopstvenu vrednost, a ne položaj kao ti.
Nastradaćeš jednom, kažem ti, i kompromitovaćeš se govorila je Ljiljana, radosna u sebi što je onaj
lep mladić samo kelner i ništa više.
Već je petnaest dana bila u Crikvenici. Njena koža je
iz rumenila prelazila u bronzanu nijansu... Bila je sva
topla od sunca, radosti plivanja, nestašna kao morski talasići... Skakutala je preko peska, odjurila u kabinu,
izašla na šetalište Vetrić je pirkao i sušio njene još
vlažne pramenove... Jedan luksuzni auto jurio joj je
u susret. Auto naglo stade i ona ču jedan glas.
Gospođice Brankice!
Ona zastade iznenađena. Za volanom je sedeo njen
kelner, a na sedištu jedan otmen stariji gospodin.
Kelner skoči i pritrča joj.
Kako sam srećan što vas vidim.
Brankica ga pogleda s nevericom u očima.
Objasnite mi, jeste li kelner ili šofer?
Sad sam šofer.
Onda se mladić okrete gospodinu u autu.
Tata, eto, to je ona Hodi da te upoznam.
Tata! prošaputa Brankica gledajući čas mladića, čas gospodina.
Sad baš ništa ne razumem
Gospodin se nasmeja.
Ja ću vam objasniti Ali dopustite mi da se
predstavim. Ja sam veleposednik, a ovo je moj sin. Sve
mi je ispričao, kako se upoznao sa vama, kako se predstavio kao kelner. Oduševilo ga kako ga vi niste prezreli
kao otmena gospođica, kad ste čuli da je kelner
Što bi, tata, svaka druga i učinila, a ja nikad ne
bih saznao da li me voli kao čovjeka ili kao veleposednika.
I zato me je doveo ovde da se i ja upoznam sa
vama
Jer da sam se predstavio kao veleposednik, možda biste poverovali da sam hoštapler. Ali, tata reci molim te, zar nisam imao ukusa? Ti se razumeš u žene
De, de još ćeš me kompromitovati kod gospođice Razmažen je, gospođice, jedinac, pa mu sve
puštam na volju, ali kad se oženiš, naučiću ja tvoju ženicu da te malo pritegne Nego, zašto stojimo? Hoćete li, gospođice, s nama u auto?
Ne znam... Samo, gde je mama? Treba da je
nađem.
Pa izvolite, mi ćemo vas odvesti do mame
Brankica sede pored mladog veleposednika uverena
da sanja.
To veće je bilo kao ono u Nici, samo je nedostajao
španski ogrtač i španski šešir Ali oči, usne i poljupci,
sve kao onda
Mladić je ushićeno govorio
Vi ste prva devojka na koju sam naišao, a koja
u meni voli samo mene
Vi ste dovoljno lepi da se sami dopadnete.
Ne, iskusio sam ja to. Predstavljao sam se često
kao kelner, šuster, šofer i namah bih osetio hladnoću
kod devojaka. Neke bi mi čak prezrivo okrenule leđa,
ismejale me i otišle, ili prosto izgrdile. U takvim trenucima žena može da bude gruba i nemilosrdna. Oseća se
uvređenom, smatrajući da takav muškarac nije dostojan
s njom da progovori jednu reč. Oh, kako sam ih prezirao. Posle su htele da sve poprave, praveći se slatke,
umiljate, nežne A kako ste me vi onda oduševili re148
cima No, čujte, vi ste sjajni za jednog kelnera Ah,
Brankice, slatka mila moja Brankice govorio je mladić, grleći je. I ja sam bio vaš tip! Kako ste stvorili
taj tip?
Mlada devojka se zamisli. Da li da mu kaže što joj
se dogodilo u Nici? Ne, bolje da prećuti, barem zasada.
To je uticaj filma, literature, mašte. Stvorila sam
takav tip koji ima baš vaše oči, usne, male brkove
Ona zatvori oči i nasloni mu se na grudi. Koliko
sreće! Ostvarila je svoj san. Njen tip će večno biti pokraj nje Šta znači u životu žene tip muškarca? On
uzbuđuje, stvara razočarenja, raspiruje iluzije, navodi na
neverstvo, preljube. Žena je u stanju da učini mnoge
gluposti zbog svog tipa. Zar nije i ona pravila gluposti,
a sad, sve će se lepo svršiti. Šta li će sad reći Ljiljana? A ona joj je proricala da će nastradati.
Sutradan doputuje Ljiljana u Crikvenicu.
Brankica ode sa mladim veleposednikom u njen
hotel.
Gle, zar ste i vi ovde! iznenadi se ona neprijatno.
Pogled joj je izražavao hladnoću i uvređenost. Sto
si taj kelner dopušta? Kroz svest joj odmah projuri misao S njom ću sve da prečistim, neću i ja da se kompromitujem.
Brankica se smešila.
Ljiljo, ja i gospodin smo se verili!
Ona zapanjena, nije mogla ništa da kaže.
Da ti predstavim mog verenika... On je veleposednik...
Veleposednik!
Ljiljani je svaka reč zastala u grlu.
Te večeri je plakala u postelji, plakala od jada i
gneva što ta lakomislena Brankica, koja se sa svakim
upoznavala, ne pitajući ni ko je ni šta je našla takvu partiju, a ona koja je uvek vodila računa o svom dostojanstvu i birala mladiće sa kojima će se upoznati, hoće li
ona ikad naći takvog veleposednika.

Scarlet

Scarlet
Elite member
Elite member
U SEDAM SATI U GARSONIJERI

ćelo to posle podne ona vodi borbu sa samom sobom da li da ide ili ne. To je Bojki prvi put da se odlučuje da poseti garsonijeru. Dve njene drugarice već
odavno to rade, znala je i osuđivala dh. Još je bila pod
paskom udovice mame, koja se uvek interesovala kuda
ide, u koliko se vraća kući. Izvežbala se ona kao sve
mlade devojke da kojiput slaže svoju mamu, pa će i ovog
puta slagati, sasvim naivno idem u hioskop sa Žagom
od 7 do 9.
Zvao ju je baš u to vrijeme kad su stepenice u polusutonu, da se njima uzdrhtala srca bez strepnje popne. Nema niko da je vidi i niko je ne poznaje u toj višespratnoj zgradi, niko se ne osvrće na one što se penju
uz stepenice, jer se tu neprestano spušta i penje.
Oh, dođi, umirem od želje da jednom budemo
sami šaputao joj je on zagledajući se u njene velike, okrugle, somotske oči.
Vole se oni već odavno, i upoznali su sve mračne
kute Kalemegdana i sviju parkova, zabačene mirne ulice sa drvoredom lipa, udubljenja velike kapije, gdje šćućureni stoje parovi držeći se za ruke. Ali to je sve ulica,
ljudi neprestano prolaze, koliko puta su se plašljivo pribili jedno uz drugo, i zato on hoće da ona dođe k njemu,
da joj tek tamo, u njegovoj sobi, dokaže koliko je voli,
koliko mu je mila. Kako on ume da ljubi.
Ona voli njegove poljupce, zanose je, voli njegove
ruke koje je strasno grle, njegovo snažno rame na koje
naslanja svoju glavicu, taj njegov parfem sa obrijanih
obraza, sjajnu i glatku kosu, koju mrsi svojim prstićima.
Oh, ona ga voli, i ne misli da ga vara, i čezne da ceo
život provede pored njega da se jednog dana nazove njegovom ženom.
A on? Da li i on ima iste želje, taj njen Vlada, koji
je uverava u svoju vrelu ljubav, ali nikad, još nikad nije
spomenuo brak. I juče, kad ju je zvao sebi u garsonijeru,
upijajući se u njene oči, šaputao je Ah, ti ne znaš, muškarac tek onda zavoli jednu devojku, kad oseti svu njenu ljubav i požrtvovanje. A ti mi još nisi dala dokaze
svoje ljubavi, one apsolutne, bezgranične. I Bojka sada
razmišlja, nešto se u njoj buni, dve suprotne misli stalno
se bore. Da li je to zaista ljubav u njemu, kad je poziva,
ili egoizam, instinkt, želja da je osvoji. Ne, neću da
idem, govori jedan glas. A drugi, kao Mefistetele, šapuće
joj slatke reci Ludo, zašto da ne okusiš slast života?
Pa šta ako se i ne udaš za njega. Ne, ti ćeš se udati, ti ćeš
tek tada da ga zaludiš. Idi on te čeka... I Bojka vidi
njegove oči, oseća njegove strasne usne, one tople usne
koje klize po njenom licu i ustaje naglo
Već je šest. Da ići će... Iz ormana dohvati najlepši
kombinezon, one fine svilene čarape, sve naparfimisane
Razgleda tu tamnu prozračnu svilu, blede reze kao njeno
telo Poče da se oblači i najedared Sede, baci sve
Ne, neću ići... Ustaje, seta po sobi onako polunaga,
zastaje pred ogledalom. I tu spazi jedno lepo, fino,
bujno devičansko telo... Dođe joj želja da posmatra
sebe, da zbaci sve i ostane u svojoj božanstvenoj nagoti... I pred tom slikom opet je obuze želja da ide k
njemu. Diže ruke iznad glave, izvi telo, ispravi se, zatvori očd i slatka drhtavica prostruja joj kroz nerve.
Ići ću, moram da idem, šaputala je, i bojeći se da se
ne pokaje, poče da nabacuje na sebe rublje i odelo, brzo,
nervozno, drhtavih ruku, usplamtelih obraza, vrelih očiju. Još samo ruž za usne, parfem po kosi, vratu i grudima, brzo navlačenje rukavica, i krijući pogled od mame
umiljato joj govori Idem u bioskop
Na satu pola sedam
Otvori vrata i poče da silazi niz stepenice.
Pred kućom se ču zavijanje automobila koji stade,
kapija se otvori, i baš kad je silazila sa poslednjeg odmorišta, ukaza se u hodniku njena tetka sa svojim sinom
iz unutrašnjosti.
Dolazili su u goste.
Nju kao da nešto udari posred srca. Dođe joj da
zaplače, ali se nasmeja nekim melanholičnim osmehom
i jedva progovori
Kakvo iznenađenje!
Tetka je obasu poljupcima, brat je zagrli nežno, i
ona morade da se sa njima vrati uz stepenice, pričajući
sa usiljenom veselošću a nekom hladno jezom u srcu,
sva utučena... I oseti najedared glavobolju, i jedna
misao joj neprestano ključala u slepoočicama On me
čeka. I zato što je sprečena da ode, ona oseti želju da
ga vidi, da pobegne dođe joj da se rasplače od besa, ili
da zakikoće
I tetka i brat ništa ne slute, pričaju, veseli, raspoloženi, vade poklone, njena mama je požuruje
De Bojkice, spremi slatko, a ja ću da skuvam
kaf u...
Ona baci rukavice, šešir, uđe na trenutak u svoju
sobu, sede na divan, i sa njega prošaputa. Baš su morali sad da dođu!
A brat od tetke, lep mladić, suplent, nije ni slutio,
šta se u njegovoj sestrici događa, već je oduševljeno,
sa nežnošću brata koji nema rođene sestre, govorio
Kako si se Bojkice prolepšala, čitava devojka.
Vidi, već me dostigla. I nežno je rukom obuhvati oko
ramena da bi izmerili visinu. Onda se priseti
Ti si negdje bila pošla?
Jeste, u bioskop šlaga Boj ka.
Pa možemo zajedno da idemo, ja nisam umoran
od puta, samo da se umijem
I umesto u garsonijeru, Bojka ode sa svojim rođakom u bioskop.
Kako imaš lep parfem reče joj brat u bioskopu, a ona se čisto zbuni, zastide pred tim svojim bratom iskrena i vedra pogleda koji se tako oduševljavao
svojom rođakom.
Pri povratku išli su pešice i on joj priznade da je
zaljubljen u jednu devojku iz njegovog mesta i da će je
uzeti.
Sutra idemo zajedno da mi ti izabereš prsten.
Hoću, odgovori Bojka šapatom, i oseti da je nešto steže pri srcu... Eto kako njen brat voli, hoće da
isprosi, to je ljubav, a oni njen Vlada, nikad nije spomenuo prsten, već je zove u garsonijeru.
I ona poče da ispituje brata o toj njegovoj devojci i
njegovoj ljubavi, radoznala da čuje kako se drugi vole,
je li to idealni je osećanje od njenog...
A brat je pričao o vrlinama svoje simpatije skromna, idealna, inteligentna, mila devojka, baš kao ona,
Boj kiča.
A Boj kiča oseti nešto gorko od tih bratovljevih reci
kao što si ti. Zar je ona skromna, idealna, kad se danas
spremala da poseti jednog muškarca u njegovom stanu?
I htede sve da prizna bratu, ali videći njegove iskrene
oči, ućuta, želeći da se ubedi da je zaista takva. Ali onda
poče da grdi beogradske devojke, grdeći u njima samu sebe
U Beogradu nisu devojke tako idealne. Zamisli
one posećuju garsonijere
Brat se prezrivo osmehnu i sa nekim sažaljenjem
reče
Ni jedna poštena devojka ne posećuje garsonijere.
A je 1 bi se ti oženio devojkom koja bi te posećivala u garsonijeri?
Nikad odgovori oštro brat muškarci se nikad ne žene devojkama koje im dolaze u stan. To su
njihove zabave, a one su lakoumne kad idu na noge
muškarcima i toliko se ponižavaju. Devojka mora da
ceni sebe i muškarci će je više ceniti...
Dugo je još Bojka razgovarala sa svojim bratom, i
kad se nađe sama u svojoj sobi, ona oseti da joj je nekako lako i lepo na duši, i ona neprekidna misao On
te čeka, on se nervira sad iščezne i dođe druga, kao prekor Ni jedna poštena devojka ne posečuje garsonijeru
Jeste, ja je nisam posetila, i zato mi je lepo u
duši...
Ona leže, i opet je zaokupi ona rečenica Muškarci
se ne žene nikada devojkama koje ih posećuju u garsonijeri.
I Bojka oseti radost što nije otišla, i oseti slast što
je on možda patio. Ako, neka pati. Zašto on mene ne
prosi? A, drugačija ću ja sada biti. Sad ja imam brata,
koji zna razobličiti muškarce.
Ali osećanje ljubavi opet je obuze, njena čula su
treperila. Da, ona ga voli, tog Vladu, sa njegovim lepim
plavim očima, no sad će ga mučiti, kinjiti, sad će ona
umeti da se drži osebe. Šta on misli? Da će ga ona
posetiti u garsonijeri? Neka se samo usudi da je pozove I san poče da joj sklapa oči i ona utone u slatko
ljubavno uljuljkivanje Oh, što te volim malo moje
Sutradan ga srete na ulici. On joj priđe ozbiljan i
držeći je za ruku, upita je strogo, kao da je nešto
uvređen
Zašto nisi juče došla? Hoćeš da me vučeš za nos!
Ona otrže ruku, pogleda ga hladno i odgovori sa
dostojanstvom, prelazeći na vi.
Vi se jako varate ako ste i jedan trenutak pomislili da ću doći u vašu garsonijeru. Vi ste me uvredili
samim tim što ste me pozvali, jer ste dokazali da me
uvršćujete u onu kategoriju devojaka koje posećuju garsonijere. Zapamtite što ću vam reći Ni jedna poštena
devojka ne posećuje garsonijere
I okrete se pa pođe brzim korakom, a Vlada za
njom, sada već umekšan i moleći je
Slušaj, Bojka, ja nisam mislio da te vređam, boga mi, ja te toliko volim
Bojka ga prekide.
U vašu ljubav ja više ne verujem i sad mi je jasno kakav ste mladić.
I brzo se udalji.
Videla ga je tek nakon tri dana na Kalemegdanu,
oko sedam sati. Išla je sa svojim bratom. On se trže
kad pokraj nje ugleda muškarca, baci na nju brz pogled
a zaustavi duži na njenom kavaljeru. Posle se vrati još
jednom, drugi put, ne skidajući pogled s tog nepoznatog
mladića, i ona oseti ljubomoru u njegovim očima. I da
bi ga još više najedila, sa nekom slašću, veselo je raz156
govarala sa svojim bratom, sasvim blizo uz njega, tako
da je njena ruka uvek dodirivala njegovu.
Vlada je sve to video, i nenaviknut da je viđa sa
muškarcima, pošao je za njima. Ona je osećala da ih on
prati i njena veselost se udvostruči, pričali su i smejali
se celog puta.
Kad je ušla u sobu, ne upali odmah svetlost, već
pritrča prozoru i spazi Vladu kako stoji pred kućom,
gledajući njene prozore
On sad pati, mislila je sva srećna. Ako, tako ti i
treba Valjda me voliš. Jeste, mnogo me voliš. Zašto
me ne isprosiš, ovako kao moj brat? Nego Dođi u garsonijeru, pa da vidiš kako ću te posle voleti. Voleo bi me
kao i druge koje te sigurno posećuju
I kroz tu njenu zluradu veselost mešala se i ljubav
i ona mu je tepala i šaputala Oh, što te volim, kako
bih poljubila tvoje plave oči.
On je stajao čitavih pola sata, i onda se lagano udalji, a Bojka ga je gledala i mislila Neću još da mu
kažem da mi je ovo brat, mora da je sad strašno ljubomoran, kad je video da je sa mnom ušao u kuću.
Ta mučenja su trajala tri dana, jer se Bojka trudila
da je nikad ne sretne samu. Nije mogla više da izdrži i
pošla je sama I onda, ta scena!
On je samo ćutao, dok nisu zašli u jednu pustu
ulicu, tad ju je dušmanski uhvatio za ruku, stegnuo joj
prstiće da je vrisnula, i kroz zube je pitao
Ko je onaj što se s njim šetaš?
Ona oseti da je gospodar situacije i progovori začikujući ga.
A što se to tebe tiče? Ja nisam dužna da ti o sebi
dajem račune. Nisi ti jedini mladić kojem sam draga.
On se razbesni, sav je drhtao. Obuze ga gnev i steže
je za mišice
Ti nekog voliš? Tako, dakle? To je tvoja ljubav
Jeste, možda, volim, i to idealnog mladića koji
neće tražiti da mu dokazujem svoju ljubav u njegovoj
garsonijeri.
On je steže u naručje i još uvek gnevan besneo je
šapatom
Lažeš, ali ja ću saznati ko je to, neću dopustiti
da me izigraš Ja sam tebe uvek voleo i sad te volim.
Da volim te, ludo te volim, ne dam te nikom, razumeš
li nikom
I stežući je počeo je da joj ljubi lice, oči, vrat.
Ona oseti kako malaksava, pruži ruke, htede da ga
zagrli da mu prizna, ali se trže, jer vide, da bi sve bilo
izgubljeno, i dopade joj se kako on pati, jer u toj njegovoj panj i ona oseti svu silinu njegove ljubavi.. Bila
je srećna, ushićena, a opet je preseče jedna misao Pa
zašto me ne isprosi kad me voli?
I lako se izvi iz njegovog zagrljaja i odgovori hladno
Hoćeš da znaš ko je taj mladić? Dobro, priznaću
ti. To je suplent iz unutrašnjosti s kojim me je tetka
upoznala. Ja sam mu se mnogo dopala i on me prosi.
On pusti ruke, zagleda se u nju ukočenim očima, crne
ženice raširiše se i oči mu postadoše gotovo crne
Hoćeš li ti da se udaš za njega?
Ne znam ništa odgovori Bojka Hajdmo
Ona pođe, on ostade naslonjen na jednu lipu, nepomičan.
Bojka se okrete, zovnu ga
Hajde, nećeš tu valjda stajati Priđe mu i zagleda mu se u lice
On je teško disao.
Šta ti je? šaputala je Bojka i osećala kako joj
uzbuđenje prekida dah...
Odlazi! viknu on.
Neću odgovori ona prkosno.
I priđe mu još bliže, spusti ruke na njegova ramena.
On je prezrivo pogleda!
Sve ste vi žene jednake. Vi ste gore od muškaraca. Ne umete da ocenite ljubav kod jednog čoveka
A koliko sam ja tebe voleo
I onda se razbesni
Pa dobro, udaj se, ja ti neću smetati, želim ti
sreću
A govoreći to stezao je rukama, tražio njene usne,
ljubio je, grizao.
I Bojka mu klonu na grudi, zagrli ga strasno, poče
da mu uzvraća poljupce i da šapuće
Lagala sam te, sve sam lagala. Taj mladić mi je
brat od tetke, upoznaću te sutra sa njim...
Posle tih reci Vlada nije mogao da je pusti iz zagrljaja. Ljubio je, tepao, lud od sreće, govorio je u zanosu
I ti misliš da bi ja dopustio da se ti udaš za njega Nikome te ne dam, ti ćeš biti samo moja.
Posle nastadoše šetnje u troje, i nije prošao ni mesec dana Vlada zaprosi Bojku.
I kad joj je metnuo prsten na belu ručicu, priznao
joj je.
Da si došla k meni u garsonijeru, nikad te ne bih
uzeo za ženu. Bilo mi je krivo kad nisi došla, ali sam
bio srećan i govorio sam sebi Vidiš ona nije kao druge
devojke koje odmah potrče u stan muškarca čim ih pozovu. I kad si mi ti sutradan očitala onu lekciju, bilo
me je stid, jer sam uvedeo kako je od mene bilo nisko
što sam te pozvao, i da si ti idealna devojka...
A Boj ka se smeškala i nikad, nikad, čak i kad se
udala nije mu priznala, da se spremala da pođe u garsonijeru, i da ju je sprečio samo jedan slučaj dolazak
njene tetke, brata i njegova lekcija o devojkama koje
posećuju garsonijeru.
Ne, neka, mislila je Boj ka, neka uvek ostane u uverenju da sam bila idealna, a moje iskustvo možda će
poslužiti drugim devojkama.

Scarlet

Scarlet
Elite member
Elite member
PLAVI CVET

Stao je na prozor da popuši cigaretu. Prošlo je šest.
Ulica u otmenom kvartu. Sve mirno. Samo laki sušanj
lipa, cvrkut vrabaca, neki auto i u daljini piskavi zvuk
sirena na lađama. Poneka dama ide užurbano. Kuda li
idu sve ove žene? U šetnju, na randevu? Sigurno svaka
za svojim ciljem. Sad se pojavi nekoliko devojaka, starije, mlađe, muškarci... To se vraćaju činovnici i činovnice. Sirota bića. On, zasićeni monden i rentijer, gleda
ih sažaljivo. Svakog dana odlaze i vraćaju se kao automati. Osete li te žene radosti? Eno one dve razgovaraju,
smeju se. Ko zna, možda su i srećne. Sigurno srećnije
od njega. On je zacićen svih uživanja... Lep je i bogat.
Dva atributa koji osvajaju. Sve bi ove žene osvojio. Zato
su mu dosadne. I ove činovnice mu dobacuju poglede.
Za njih bi on bio glavni zgoditak na lutriji. Zašto ni
jedna ne prođe a da ga ne pogleda. Svaka se upija pogledom raširenih ženica, nudi se, moli... Bedna stvorenja!
Jutros je posmatrao jednog vrapca. Svako jutro dolazi
na lipu ispred prozora. Cvrkutao, cvrkutao, zvao vrabicu
a ona ćelo jutro nije htela da se pojavi. Nasmejao se.
Svuda u ptičjem i četvoronožnom svetu, ženke su ponositije. Samo ženke ljudskog roda nemaju ponosa. Da je
muškarac ćelo jutro pevao i udarao u gitaru pred prozorom žene, ona bi se bar deset puta pojavila. A vrabac
već promukao, a ženke nema.
Eto, večeras, ima randevu. Otmena dama. Viđaju se
u tom svetu salona, fantastičnih lustera, koktela Ona
je prva bacala na njega duge poglede, sa pauzama ćutanja, udešavala istrajno sastanke na žurevima prijateljica
bila mu sreća u kocki, sedeći kraj nega i opijajući ga
parfemom duboko dekoltovane haljine pozivala ga u
pozorište da bude onaj treći u loži, zbog kriterijuma,
iza muža, i to onih večeri kad je on posle prestave imao
poslove u klubu, da bi on zauzeo njegovo mesto u automobilu Nije izrekla nijedno ne, a sa kakvim plamenom u očima prošaputala je da.
I umesto da mu da zlatan ključić svog salona, ona
večeras dolazi u njegovu garsonijeru.
Zašto baš ona dolazi k njemu? Da vidim vašu garsonijeru. Ah, to mora biti interesantno, taj momački
kutić, kao u francuskim romanima. Verujte, nikad nisam videla garsonijeru
Nije videla Ha! Ha! Žena je najfrivolnije biće.
Ona je stvorena od hipokrizije, perfidnosti, umiljatosti,
ljubomore i besa. Svaka je u isti mah mačka i tigrica
Umiljato naslanja glavu na rame muškarcu, a sprema
nokte da mu ih zarije u mišiće čim pomisli da je ostavi.
Sit je scena, besa, gneva, ljubomore, laži, te najveće laži,
koju žena nameće svakom muškarcu Nikoga nisam volela kao tebe. To su mu sve kazale, njemu, u garsonijeri,
a ko zna u koliko još garsonijera, na koliko ramena mužjaka. Njega je zabavljala ta njihova laž koju one predstavljaju kao istinu, pružajući sve te laži kao ukusne bonbone, koje muškarci lako gutaju.
I večeras mu se ne ide na sastanak. Da li da je ostavi, da je ismeje? Ne, on je otmeni gospodin, on to neće
učiniti. Ali će joj se osvetiti zbog tog lakog osvajanja. Zna,
sigurno, da će sutradan odmah doći telefonski poziv
Dvosmisleni razgovori koji treba da sadrže nežnost i se162
ćanje Onda će doći poziv. Orla želi da ga vidi. Neke
imaju drugu taktiku. Posle sastanka se ne javljaju. Hoće
da studiraju muškarca. Da vide koliki je efekat ostavila
na njega, koliko on može da bude bez nje. Izbegavaju susret Ova, večerašnja nije takva. On predoseća da će
ga juriti. I oseća slast da je napusti. Koliko ih je napustio. Neke su odlazile sa tugom, druge sa histeričnim
plačem, treće sa željom da se svete, četvrte rezignirane,
navikle na takav finale, pete gorde Tih posljednjih
još se pomalo seća. Ove druge sve se stapaju u jedan
lik, koja personificira frivolnost. Ne seća im se ni imena. Tako ih je mnogo bilo. Još otkada. Od petnaeste
godine. Prve su bile prijateljice njegove mame. Za
kojima je uzdisao. Naparfimisane dame finih ruku, i on
je osećao mekanost njihove kože kad su ga milovale
kao dečka po obrazu. Osećao je da to nije materinski
zagrljaj već ženin, čulni i blaziranih žena, kakve su bile sve prijateljice njegove mame, lakomislene, bogate i
besne On je njih zabavljao, uzbuđivao svojom lepotorn, voleli su njegovu dečačku zabunu i naivnost, plamen u licu i uzavrelost očiju I prva žena u njegovom
životu je bila mamina prijateljica. Imala je crven buduar, crvenu svetlost, crnu velursku haljinu, zlatnu kosu i vrat slonove kosti. I posle je opet dolazila njihovoj
kući, milovala ga pred mamom materinski, a krišom,
bestidno, grizla mu rumene usne, i posle se zabavljala
sa drugom gospodom, a on je plakao od ljubomore, od
strasti, sačekivao je pred kućom, kucao uzalud na njena
vrata i vraćao se očajan kući posle sobaričinih reci
Gospođa nije kod kuće
Sad više ne pati. To je doba prošlo, a sad bi želeo
patnju koju ne ume ni jedna žena da mu zada. Takvu
bi ženu mogao zavoleti, onu koja bi mu zadala bol.
Puhor sa cigarete pade na jedan plavi cvet i oprlji
mu nežne listiće. On baci poslednji ostatak i htede da
se skloni sa prozora... Pogleda još jednom niz ulicu i
tada opazi jednu tanku siluetu... Išla je zamišljeno,
nešto plavo, zlatno, sivo, i belo
Baš da je vidim Namesti se na prozoru, očekujući onaj uobičajeni pogled što mu trenutno dobace
a on uvek pročita Ala si lep!
Silueta se približi. On vide lepu mladu devojku, plavih zamišljenih očiju, pepeljastozlatne kose, nežna tena,
u sivom poput neke madone. Njegove oči se nasmešiše
i upraviše na devojku očekujući njen pogled, ali ona je
išla gledajući neodređeno preda se, zamišljena, sva bela
i plava. Prođe pokraj njega i ne pogleda ga... Gle, kako se pravi važna kao neka svetica, pomisli on sa osmehom i okrene glavu za njom proučavajući ćelu figuru,
one fine kukove ispod zategnutog mantila, koji su se lako njihali, pokazujući svoju čvrstinu i elastičnost, oble
listove koji su se sužavali u jedan okrugao članak bez
ikakvog koščatog ispupčenja i završavali nožicom u sivoj
cipelici. Sa popetica njegov pogled pređe na glavicu
sa belim filcanim šeširom ispod koga su se spuštale vrlo
duge plave lokne, kao na starim slikama, slične svilenim
spiralama.
Interesantna mala, prošaputa mladić i skloni se
s prozora. Spremajući se za randevu opet se setio male... Kao neki plavi cvetić... čudnovato, nisam je nikad video. Divan ten, i tako lep nosić, a oči zamišljene
i gorde I izađe mu pred oči ova večerašnja njegova
dama, našminkana i stilizovana, sa očima produženim
krejonom čak do kose, očupanih obrva, i onih drugih
iznad pravih, koje su se mogle izbrisati. Imao je želju
da joj smakne sav ruž i krejon i da vidi kakva bi onda
izgledala... Sigurno kao one dečje lutke s kojima se
one nemilosrdno igraju.
Sutradan je opet stao na prozor Da li će proći
plavi cvet? pomislio je jednog trenutka. I ona se opet
pojavila. Mora da je neka činovnica. Sad ću da vidim
da li će me pogledati. Uzeo je jedan cvetić iz vaze i počeo
da ga kida. Hoćeneće, hoćeneće, hoće Ali devojčica prođe i ne pogleda ga.
Pazi kako se ovo dete drži gordo, kao da sam
ja neka beznačajna malenkost, koja se i ne opaža na prozoru. Možda je zaljubljena, pa uvek misli na njega.
Ženama nikad ne treba verovati, čak ni kad se prave
svetice. To im je nekad taktika, i to najprepredenija
Ko zna kako je prepredena ova mala. Devojčice su nekad perfidnije od starijih dama
Prođoše dva dana, lepi mladić nije ni mislio na svoj
plavi cvet I jedno pred veće, baš kad je izlazio iz kapije, devojčica naiđe, čisto se sukobiše, i ona podiže glavu, i pogleda ga naivnim, toplim plavim očima, bez koketerije, tako čistog plavetnila u očima kao proletnje nebo... On zastade, okrete se za njom, htede da pođe, da
je prati, ali se predomisli Koješta, sve su iste...
Ali ipak, sve do ćoška mislio je na malu plavušu. Na
Terazijama ju je već zaboravio.
Sutradan, izjutra, stao je na prozor. Plavi cvetovi
tako su bili lepi u bašti, uzdignute krunice, a on, nehotice, gledajući njih, seti se plave devojčice
I u istom trenutku, ona opet prođe pokraj njegovog
prozora
Ovo je neka činovnica... Sirotica, svakog dana
mora na dužnost. Šteta, ovako lepo dete da se muči nad
aktima. Vredelo bi imati je za ljubavnicu nekoliko meseci. Šta je to baciti na nju deset hiljada mesečno. Vidi
se da nema ni odela. Uvek ovaj isti mantil i šeširić
I on poče da je svlači i oblači. U elegantne toalete.
Zašto da ne pokušam, prolazi ovuda svakog dana?
I on poče da je namerno čeka na prozoru.
Ali plavi cvetić ne obdari ga ni jednim osmehom.
Prođe, baci na njega brzi pogled, ali u tom pogledu
nije bilo neke veće pažnje ili zainteresovanosti.
To je počelo da ga interesuje. Dosad nikad nije osetio kod žena da bi se odupirale njegovim željama. Smatrale su ga za bogatu partiju i svaka bi bila srećna da
postane njegova žena. A kada to ne bi uspele, zadovoljavale su se da budu njegove metrese, jer je on umeo
da im nadoknadi osujećene planove o braku bogatim
poklonima. Iako je davao utisak blaziranog čovjeka, često je govorio svome najboljem drugu
Oženio bih se najsiromašnijom devojkom kad bih
znao da me iskreno voli, da ne žudi samo za luksuzom,
već se udaje mene da usreći. Ovo lako osvajanje i luksuzni prohtevi ubili su u meni veru da žena može iskreno
da voli.
Dragi moj, to ćeš danas retko naći govorio mu
je drug Žene danas u čoveku vole luksuz i provod
koji im on može da pruži. Ti si zato interesantan jer
znaju tvoju novčanu vrednost. Bez rente, tvoje lepe oči
ne bi imale nikakve važnosti. Ti bi onda bio lep dečko,
objekat njihovih čulnih kaprica, koga bi napustile čim
bi se pojavio drugi koji bi umeo njihovu lepotu da uokviri skupocenim krznima, nakitom i stilskim nameštajem. Srećan si što si udružio lepotu i bogatstvo, i žena
neće sa odvratnošću ljubiti tvoje usne. Ali dok znaju
da si bogat, tvoja je interesantnost u bogatstvu.
A ona mala plava sigurno ne zna da sam bogat,
pomisli mladić.
I on oseti želju da se s njom upozna
Pratiću je jednog dana.
I pođe za njom
Mala oseti iza sebe ravnomerne korake. Ubrza svoje, i on ubrza, ona se okrete jednom, on je stiže i progovori, uobičajeno i šablonski
Pardon gospođice
Šta, želite, gospodine? ozbiljno zapita devojčica melodičnim glasom,
Želeo bih da se sa vama upoznam
Oprostite, gospodine, ali ja ne pravim poznanstva
na ulici.
I meni je neprijatno, gospođice, što moram da se
upoznam na ulici, ali drugog načina nemam
Tako se svi muškarci izvinjavaju
Znam, i drugi su vam prilazili sa istim željama
Pa svakoj devojci prilaze muškarci i prate je, samo svaki ne uspeva
A u koje ćete mene ubrojiti u one što su kod
vas imali uspeha ili neuspeha?
Gospodine, vi ste me rđavo razumeli. Kod mene ni jedan muškarac nije imao uspeha, niti dopuštam
da mi priđe na ulici..
Iznenađuje me vaša strogost, a vaše su oči tako
umiljate da nikad ne bih mogao pomisliti da ste tako
energična devoj čiča
Devojčica ubrza korake a on neprestano pored nje.
I onda se nasmeja
Pa vidite, mi razgovaramo, iako se nismo upoznali. Dopustite da vam se prestavim Ja sam Momčilo Popović
Plavi cvetić je stajao zbunjen.
Verujte gospodine, ja nikad ne pravim poznanstva na ulici. Moji roditelji su veoma strogi...
Zar mi nećete reći svoje ime?
To mogu... Ja se zovem Krinka.
Kako neobično ime! Odgovara i vašoj lepoti, nežnoj kao krin
Zbogom, gospodine
Molim vas, dopustite da vas još malo otpratim
Dobro, ali samo do onog ćoška
Dalje od tog ćoška neću učiniti ni jedan korak
Vi ovuda prolazite svakog dana. Jeste li uposleni?
Da, ja sam daktilografkinja
Sigurno je dosadno svakog dana ići na dužnost.
Zašto dosadno? Zar vi niste u službi?
0, imam i ja, razume se... Ja sam advokatski
pripravnik šlaga on ali mislim da je dosadno ceo
dan kucati na mašini.
Navikla sam pa mi nije nimalo dosadno. A bolje
je da nešto i zaradim. Sebi za toaletu. Moj tata nije bogat, on je... činovnik govorila je devojčica iskreno,
kao nekom poznaniku, sa iskrenošću žena srednjeg staleža.
Sirota mala, mislio je Momčilo.
Zar ćelu platu zadržite za sebe?
Ne, odnesem je mami, jer ne bi imalo smisla da
zadržim sebi za toaletu sedam stotina dinara.
Pa vi ste uvek elegantni govorio je Momčilo,
gledajući je.
Ah, zar je to neka elegancija? Ja i ne tražim luksuz, nisam na to navikla. Ali evo, mi smo došli do ćoška.
Zbogom.
Zbogom prošaputa mladić, ljubeći joj ručicu
Hoćete li mi dopustiti da vam opet priđem?
Verute, ja ni s kim ne šetam.
Baš zato što ne šetate, učinite meni to zadovoljstvo.
Ne znam... Ja vas i ne poznajem, gospodine.
Ko zna kakav sam ja mladić, hteli ste reći?
Imam pravo sve da mislim
A meni dopustite da mislim kako ste vi vrlo skromna i simpatična devojčica, kakvih je malo u Beogradu.
Lepoj devojčiči taj kompliment je vrlo polaskao i
ona se veselo udalji.
Tako su se upoznali. Posle je došao drugi susret, treći, četvrti, ali uvek isto, malo praćenje do ćoška Zvao
ju je nekoliko puta da s njim prošeta da odu u Topčider,
ali ona za te šetnje nije htela ni da čuje.
Njega je iznenađivala tolika ozbiljnost. Ona je verovala da je on advokatski pripravnik, znala je samo gde
stanuje kao samac, ali nije slutila da je on nekakav bogataš, nije imala ni gde da se raspita. Njene nežne zamišljene oči dobivale bi još više topline kad bi se s njim
srela. On je to opazio i bilo mu je prijatno. I taj zasićeni monden poče da proučava njena osećanja, zabavljala ga je ta sirota mala, drugojačija od sviju mondenki, a
ipak komplikovana zbog te svoje gordosti, ozbiljnosti,
straha od života i nepoverenja. Imala je prirodnu bistrinu, što se opažalo po njenim odgovorima na svako njegovo pitanje, skromno obrazovanje, napabirčeno raznovrsnom lektirom, lepe manire, urođenu otmenost, ukus u
jednostavnom oblačenju i veseo karakter malo osenčen
sentimentalnošću.
Kad je devojčiču prvi put ugledao imao je želju, kakvu imaju svi muškarci, svesni svoje neodoljivosti, da
je osvoji, kao i druge žene. Sada kad ga je ona počela
zanimati, te želje su se povlačile, zamenila ju je neka
vrsta sažaljivosti pred siromaštvom te dobre i naivne
devojčice, koja mu se nije približavala koketerijom, nego s mnogo vere da je on dobar mladić, srednjeg staleža
da radi od jutra do mraka, i tek predveče ima vremena
da prošeta. I dok bi se po salonima razapinjale mreže
i kćeri i majke da ga ulove, ova mala nije ni jednom
rečju napravila aluziju na udaju, čak nije smela da pokaže svoja osećanja Njemu su bile dosadile žene koje su mislile da dođu do braka preko intimnih veza,
dok su se druge predstavljale devicama, a očito govorile
svojim držanjem Možeš da me osvojiš samo venčanjem
Krinka nije bila ni jedno ni drugo. Ona je osećala
zadovoljstvo što je on prati, pocrvenela bi od njegovih
komplimenata, ali se nije bacala u naručje, nije tražila
osenčane aleje, nije nikad zakazivala randevu, već sve
ostavljala slučaju, a te slučajeve je tražio osećajući zadovoljstvo da je sačekuje. Mirio se sa malom šetnjom,
samo do ćoška, počeo da se zanosi tom lepom devojkom,
u skromnom mantilu, uvek istom, i govorio je svom
drugu
Boga mi, zaljubljujem se
Zar ti okoreli grešnik, pa da se zaljubiš smejao se njegov drug.
Jedno posle podne dok je čekao devojčicu, odjednom je ugleda. Bila je u novoj toaleti. Od zagasito zelenog štofa sa šeširićem u istom tonu. Ta promena ju je
ulepšala još više pa ju je on gledao nekoliko trenutaka.
Krinka je sve blistala od zadovoljstva, kao svaka
žena u novoj haljini kad oseti da se dopada
Kako ste divni!
A zašto mi ne dopustite da vam učinim neki poklon? pitao je bojažljivo.
Poklon? Od vas? Kako bih smela odneti kući? I
mene bi to ponižavalo.
Njega su ushićivale te reci. Sećao se drugih žena
koje su same tražile poklone i primale ih isto onako kao
što prostitutka prima novac.
Prošla su već tri meseca otkako se poznaje sa devojčicom, a još je nijednom nije poljubio.
To se dogodilo jednom na Kalemegdanu.
Dogovorili su se da se tamo sastanu.
Bio je proletnji dan, april mesec.
On je čekao u jednoj povučenoj aleji, kad se ona
pojavi.
Sve u plavom.
Opet nova toaleta! iznenadi se on.
Krinka je išla nasmijana, očekujući njegov usklik
divljenja, ili neki kompliment. A on ju je gledao ozbiljno,
poljubio hladne ruke, i seli su na klupu ćutali su.
On je počeo da sumnja.
Otkud njoj nove toalete?
Pogledao je hladno haljinu i sa istom tonom hladnoće rekao
Imate lepu haljinu... To je skupocen materijal.
Vama se, izgleda mi, ne dopada govorila je
tužno devojčiča ne sluteći ništa o razlogu njegove sumnje, već razočarana što nije napravila onakav utisak kakav je očekivala.
Naprotiv, vrlo mi se dopada. Slaže se sa vašim
očima i kosom
Onda je dodirnuo rukom materijal i naročito podvukao
Skupocena tkanina.
Krinka se nasmejala
O, nije to tako skupo, kako vi mislite. Žene umeju jeftinije da se oblače nego što vi pretpostavljate.
A njemu se taj smeh činio lažnim, i on se zagleda
u njene plave dužice, bezazlene i tako detinjaste, i s gorčinom pomisli
Da li je i ona prepredena.. Ko zna kakva sam
budala? Možda me s nekim ismejava, a ja iskreni grešnik gledam je zaljubljeno kao gimnazista, verujem u
njenu naivnost, i postajem idealist. Zar je malo žena koje
igraju po dve uloge? Jednog ljubavnika pumpaju, oni ih
oblače, a pred drugim izigravaju naivke
I u njemu se probudi stari skeptik. Oseti želju da
ima ovu devojčicu, da joj se osveti, kao i ostalim ženama, da razgoliti njenu lažljivu dušu
I ne misleći više, strasno zagrli devojčicu, izljubi
joj usne, lice, vrat... I tu, na klupi, gotovo je držaše poluonesvešćenu u svom naručju, zadovoljan, sebičan, osvetoljubiv, slušajući cinički one reci koje govore sve žene Kako te volim, nikoga do sada nisam volela kao
tebe.
Pod prstima oseti fini materijal njene toalete, steže
je u naručje, gnevan, ljubomoran i kroz poljupce prošaputa joj demonski
Ako me voliš doći ćeš k meni...
Nikad! uzviknu devojčica i skoči s njegovog
krila uplakana.
On htede da je uvredi Što se pretvaraš Ko ti
kupuje te haljine ali ućuta, stiša se.
Ti me ne voliš govorila je tužno Krinka
Volim te, isto kao i ti mene progovori on ironično, ali ona, naivna devojčica ne oseti ironiju njegovih reci...
Hoću da te dopratim do kuće
Ali ne smeš da uđeš... Mami nisam pričala o
tebi. Molim te, neću
I opet se rastadoše malo dalje od njene kuće.
To je bila višespratna zgrada, a ona je stanovala u
parteru...
On se rastade sumoran i sumnje ga nikako nisu napuštale.
Krinka je u njega bila zaljubljena. Zaljubljena prvi
put, srećna, i ta se sreća reflektovala u njenim plavim
očima, u osmehu usana, na obrazu lica
Volim ga, šaputala je dok je išla ulicom... Volim ga, pevale su sve njene dirke na pisaćoj mašini. Volim, čulo se u fijuku vetra.
Opasna je prva ljubav, opasne naivne godine i neiskustvo
A Momčilo je sumnjao. Volio i on, ali nije verovao.
Hteo bi da ne sumnja u njenu čednost, ali zver u njemu
uvek se budila, pobeđivala ono malo duše i osećajnosti,
što je izazvalo u njemu ovo lepo devojče. Skepticizam
prema ženama uništavao je ono lepo što je naivnost Krinkina stvarala Voleo je i želeo Voleo je toliko da bi
se njome mogao oženiti, a sumnjao je da bi se mogao
osvetiti. I ta sumnja ga je gonila da je osvoji. I zato je
uvek ponavljao Ako me voliš dođi k meni.
Jadna neiskusna devojčica! Njeno srce tako voli, njena probuđena čula čeznu. Ljubavna pesma suviše je zanosna da bi mogla naslutiti da može da dođe i onaj drugi deo, očajanje i napuštenost...
Ona se boji, ona voli, strepi... Ah, tako su slatke
reci ljubavi. U svakom muškarcu ima malo Mefistofela... A njegov šapat zaluđuje... I ona uvek čuje šapat
Momčilovh reci
Dođi, ako me voliš
I ona je došla, isto onako kao i druge žene, u tu otmenu garsonijeru, gde se osećao parfem, ko zna koliko
izmešanih parfema raznih žena
Ona voli, ona je srećna, šta je se tiče dalje.
A on?
On gleda zaljubljenim očima tu slatku devojčicu,
mrsi njene svilene uvojke, ljubi sklopljene plave oči i
šapuće srećan
Ona je nevina.
I nimalo ga ne grize savest.
Zašto?
On će se oženiti njome.
Posle nedelju dana opet je došla.
On je spremio prsten, očekivao ju je.
Danas ću je zaprositi. Video je njenu belu ručicu
na kojoj će blistati brilijant, sjajan kao njene ženice
Nikad od njega nije još primila ni jedan poklon. I prvi
poklon verenički prsten
Bio je srećan. Našao sam ženu kakvu želim. Ne zna
ko sam, voli samo mene. Sirota je, ali ima sve osobine
da postane otmena dama. Ona je rođena da živi u bogatstvu, a koliko je prostakuša po salonima. Gospođice će
pasti u nesvest kad čuju da se ženim beznačajnom devojkom. Ah, moj plavi cvetiću, sve će zavideti tvojoj lepoti. Napraviću te malom princezom i čuvaću te samo
za sebe usprkos svima Danas ću srušiti mnoštvo ambicija, u mnogim salonima biće priča i ogovaranja, za
sve ću biti bogataš koji se ženi nekakvom lepom glupačom. Neće verovati da me ti, plavi cvetiću, nisi uhvatila A ja sam srećan što si me uhvatila, i ne misleći,
ne sluteći, samo tvojom božanstvenom, čednom lepotom
i čistim srcem
Zvono zazvoni...
Krinka utrča.
Imala je crnu velursku haljinu pri dnu opervaženom
krznom, crnu somotsku kapu, i ta somotska crnina još
više je isticala belinu njenog tena. Sva je bila kao simfonija crnog i belog
Plave oči zaljubljeno su ga gledale. Ona polete da
ga zagrli, ali je on odgurnu, odmače se, stade u ugao sobe, prekrsti ruke, i ugušujući radost, progovori kroz zube
Otkud ti ta toaleta?
Pa kupila sam
Lažeš zagrmi on... To ti je kupio netko
drugi.
Ona se zbuni, opet htede da se nasmeši
Nisam kupila, u redu. Dobila sam je od neke rođake.
Lažeš, Kakva rođaka! Ti me izigravaš. Ja hoću
da znam ko tebi kupuje te haljine. Ti si sirota devojka,
otac ti je siromašan činovnik a nosiš skupocene haljine
kao neka dama.
Boga mi, dobila sam od rođake.
Ne, ti mene ne možeš da uveriš grmnu on opet,
dočepa je za ruke. Od mene nisi htela nikakav poklon,
a od drugog primaš Znam tu vašu čednost. Ko zna
koliko si pokvarena! Mislio sam da si bolja od sviju
žena, a ti si gora, jer si prepredenija One bar ništa
ne kriju, prikazuju se onakvima kakve jesu, a ti izigravaš naivnost.
Krinka je drhtala, priđe da ga zagrli, pruži ruke
Ja te volim, veruj, i nikog nisam volela kao tebe.
Nisi volela nikog, je li? Tako sve vi govorite
Nisi ništa bolja od drugih
Ona je stajala na sredini sobe. Crvena svetlost abažura bacala je sjaj na njenu velursku haljinu.
On ju je gledao, i najedared mu se učini ista, kao
njegova prva zavodnica, prijateljica njegove mame.
I ja, glupak, hteo sam da je prosim.. besneo je
u njemu skeptični monden.
Momčilo, reći ću ti sve
Odlazi, neću ništa da mi govoriš... Odlazi!
Ona pođe vratima, posrćući, stade.
Momčilo, slušaj!
Odlazi.
Njeni koraci su se gubili.
On se tada pokaje, otvori vrata, viknu
Krinka, Krinka!
Htede da sleti niz stepenice, da je vrati, ali se opet
razbesni i pade na divan.
Sve su žene pokvarene, sve!
A Krinka je išla kao u omaglici. Nikog nije videla,
išla je ugušujući jecanje, a suze su se skupljale u očima,
zamaglile njene lepe dužice.
U jednoj ulici srete je jedna drugarica.
Oh, Krinka, kako si? Htela sam nešto da ti kažem. Pre sam te videla sa onim Momčilom Popovićem.
Otkud ti njega poznaješ? Treba da ga se dobro čuvaš. To
je takav pokvarenjak, bogataš, bonvivan! Taj valjda ima
na svaki prst po jednu metresu... Do mene stanuje jedna otmena dama, koja s njim vodi ljubav, pre sam ih
videla u automobilu. Dopratio ju je iz pozorišta...
Te reci su bile usijano ulje na njenu ranjavu dušu
Ona pođe žurno kući, potrča, uleti u kuhinju... Nikog nije bilo u kući, ona otvori orman, uze flašu sa sodom i nakrenu
Ozlede su vrlo opasne, gospođo, i pripremite se
za najgore, govorio je lekar
Krinka je ležala poluzatvorenih očiju, previjajući se
od bolova
Mati i otac čupali su kose, udarali se u glavu
Zašto, zašto da se otruje?
Mama, prošaputa Krinka, nešto ću da ti kažem.
Učini mi poslednju želju, idi da zovneš jednog gospodina Ja ga volim, mama. Nemoj misliti da je on kriv...
Ne, nije, on je tako dobar. On me voli.. Hoću da ga
vidim još jednom.
I reče ulicu i broj kuće.
Posle pola časa dojuri Momčilo. Ulete u sobu, sruši
se na kolena pokraj postelje, dohvati bledu ručicu
Krinko, ljubavi moja, zašto si to uradila Ja
te volim. Ti si sva moja sreća... Ti si jedina žena koju
sam voleo Ja sam ti danas spremio prsten, hteo sam
da se odmah venčamo. Evo ga, prsten, daj da ga metnem
na tvoju belu ručicu Oh, ove nežne ruke, tvoje lepe
plave oči.. Pogledaj me, pogledaj, nasmeši se. Oprosti
mi, bio sam grub, zato što te volim
On je jecao, ljubio jo ruke
Oh, ja sam ipak srećna ne žalim što ću da umrem kad me ti voliš. Samo hoću da znaš otkud mi one
haljine... Krila sam od tebe. Moj tata nije činovnik,
već vratar u ovoj kući, a mama, ona je sirota, prala rublje u nekoliko kuća. Prala je kod jedne otmene dame
Ona ju je tako volela, davala joj uvek haljine koje više
nije htela da nosi, a ja sam to opravljala... Bila sam
srećna što ću biti lepa, da se tebi dopadnem... Znala
sam, da se ti družiš i sa otmenim gospođicama, pa sam
htela i da ja budem elegantna kao one... Nisam smela
da ti kažem da su to stare haljine Tebi se sve činilo
novo
Zato što je tvoja mladost bila lepa, zato što je
sve izgledalo sveže i novo. Zašto mi nisi kazala, Krinka.
Ja sam bogat, ja bih ti sve kupio Ah, kakav sam bednik! Da tebe osumnjičim, tebe, moj lepi plavi cvete
Strašni ropac i muke kidale su to lepo, naivno i čisto
telo A on, taj blazirani bonvivan koji je nemilosrdno
ostavljao žene, tražeći samo jednu a kad ju je našao,
voleo i sanjao o sreći, morao ju je gledati u samrtničkim
mukama na postelji.
Sahranili su Krinku
Kraj groba je stajao jedan elegantan mladić uplakanih očiju, a kad su se svi udaljili, on ostade poslednji,
kleče, poljubi krst
Zbogom, jedina ljubavi moja! Lepi, plavi, cvete
moj!

Scarlet

Scarlet
Elite member
Elite member
IZMEđU TRI ŽENE

Gospođa Vlatka nije mogla da dođe sebi od čuda.
Sedela je na fotelji, držala pismo u ruci i šaputala
Nemoguće, Seka se rastavlja, muž je napušta
Ponovo uze pismo u ruke i prelete ga
Jedina moja Vlatka! Nesrećna sam, očajna i nemam kome da otvorim svoje izmučeno srce. Borko me
ostavlja, hoće razvod braka. Zaljubio se u jednu mladu
devojku, ona ga zanela, više me ne trpi, retko dolazi kući, a danas se konačno izjasnio za razvod. Daće mi izdržavanje koliko god budem htela, ali više me neće. A to
ne mogu da preživim, bez njega ne mogu, volim ga,
nikad nisam bila neverna, smatrala sam da ću ga usrećiti
u braku, a sad sam napuštena. Dođi, dođi odmah ako
misliš da me zatekneš u životu. Možda ti sve još središ.
Uvek si bila oštroumnija od mene u odnosu prema muškarcima, a ja tek sad vidim da sam bila naivna, ne, još
gore, bila sam prava guska. Nemoj da oklevaš ni časa,
dođi odmah, sve objasni muža i dođi da spaseš svoju
Seku.
Vlatka bez razmišljanja strpa stvari u kufer i sutradan se nađe u Beogradu.
Seka ju je dočekala sva utučena ali joj se na licu
ipak ukaza osmeh.
Bože, kako si se promenila uzviknu Vlatka.
Oslabila, oči ti upale, vidi se da plačeš i očajavaš. Zašto?
Najzad, ako mu nije do tog braka, neka ide. Glavno je da
ne ostaj eš na ulici. On će ti dati pristojno izdržavanje.
Nemate dece, što je dobro. Samo bi to pogoršalo situaciju, ako bi ih ti zadržala. Mlada si i lepa, uz to i raspuštenica. Šta onda stvaraš tragediju!
Seka se požali
Ne mogu bez njega. Ja ga volim. Sve sam podnosila, sve trpela. Varao me još od prve godine, a ja
sam mu sve praštala, navikla na njegova neverstva, jer
nisam sposobna da se sama snađem u životu. I nikoga
nemam. Ni majke, ni oca, ni brata, sestre, ti si mi jedina prijateljica i sva rodbina. Ti mi ga moraš vratiti,
ti si energična! Žalim što nisam kao ti. Vidiš, ja po
korzu sama ne šetam, ja u kafanu sama ne smem da
uđem, on je bio potpora, zaštita, i sve sam mu
uradila.
Zato si tako i prošla što misi imala svoje volje,
što si mu uvek ugađala, a nikad zapovedala.
Ja sam zamišljala da je dovoljno da žena u braku
voli, da mu bude verna, dobra domaćica, da od njega
ništa ne krije, da mu pripada sva
Da, ti si mu toliko dala od sebe da se on zasitio.
Potražio je tajanstvenost i zagonetke kod drugih žena.
Nije dovoljno biti zaljubljena žena, već treba da vesto
sačuvaš muža od uticaja drugih žena. A tu je potrebno
mnogo više takta, čak i lukavstva i koketerije.
Kako sam to mogla znati?
Sasvim prosto. Ne daj mu suviše svoga srca.
Drži ta malo na odstojanju, imaj svoj duševni svet za
koji on ne zna, ali mu napomeni da u tebi još ima nepoznatih misli, što će izazvati njegovu ljubomoru.
Da si bar ti bila pored mene da me naučiš
Ne bi vredelo. Ti pripadaš onoj kategoriji naivnih
žena koje smatraju da treba da muškarcima izruče srce.
I kad si to uradila, u tebi nije ostalo ništa više čime
bi ga zainteresovala.
Pa šta sad da radim? Kako da ga zadržim?
Ne znam ni ja. Treba videti da li je to samo jedan
njegov nastup ludosti ili dublja ljubav. U svakom slučaju,
kad je već došlo dotle ja bih ga pustila.
Oh, da sam znala da ćeš mi tako govoriti, nikad
te ne bih pozvala. Ali ti mi jedina možeš pomoći.
Ali ja uopšte ne znam kako bih ga odvratila od
nauma.
Kako? Najlakše. Učinićeš da se on u tebe zaljubi.
Eto, zato sam te zvala.
Seko, ti si poludela! Ti hoćeš da flertujem sa
tvojim mužem, ja, koja imam vrlo dobrog muža. Živimo u uzajamnoj ljubavi a, sem toga, ja tvog muža smatram kao brata ili zeta
To je sve tačno, ali ti dobro znaš da si mu i ti
zapela za oko kad smo bile devojke, i meni se sve čini
da se on kolebao između nas dve, i da ti one zime nisi
otišla u Niču, možda bi zaprosio tebe.
I sad ti hoćeš to da iskoristiš i probudiš njegove uspavane simpatije Meni je to neprijatno, ali
tebi za ljubav pokušaću... Samo, draga moja, ti zaboravljaš da nam nije dvadeset godina.
Moj muž je uvek pun oduševljenja za tebe, verujem da ti neće odoleti ni sada... Zar nije bolje da se
zaljubi u tebe i zaboravi tu mladu devojku. Ti mi ga
nećeš oteti, posle ćeš mi ga vratiti.
Pitanje je da li ću ga uspeti odvojiti od te devojke. Ko zna koliko ga je zaludela.
Eno Borka, čini mi se da dolazi! Jest, on je...
Učini mi to, slatka Vlatkice, zaludi ga, rastavi od te
devojke!
U predsoblju se čuše koraci i bariton.
Vrata se otvoriše i pojavi se visok, crnomanjast gospodin snažnih ramena, lepe glave sa talasastom kosom i
finim profilom.
0, otkuda vi Vlatka? Kakvo iznenađenje!
Prijatno ili neprijatno? upita vragolasto
Vlatka.
Vi ste nam uvek draga gošća, više nego to
I meni je zaista milo da vas vidim. Uvek lep, uvek
mlad Recite mi šta to radite da izgledate tako sveže? To je najbolji dokaz srećnog bračnog života...
Uverena sam da možete zahvaliti svojoj ženici što tako
lepo izgledate. Samo što je opasno kad žene tako neguju svoje muževe, jer oni druge žene dovode u iskušenje Da nisam udata, boga mi.. Seko, molim te nemoj da budeš ljubomorna, ali verujte bila bih u opasnosti da se u vas zaljubim Sva sreća što me moj muž
ne čuje
Uvek ste mi bili simpatični...
čak sam verovala da ste bili i malo zaljubljeni
u mene Jednom sam bila malo ljubomorna zbog onog
karanfila. Sećate li se?
Sećam se ja progovori veselo Seka. Meni je
kupio crvene karanfile a tebi bele.
Ljubav i prijateljstvo nasmeja se Vlatka.
A prijateljstvo je nekad jače od ljubavi...
A i ljubav je najlepša kad je obojena prijateljstvom. Ja uvek uživam u vašoj bračnoj sreći i često vas
ukazujem mužu za primer... Jeste li još uvek onako
galantan kavaljer prema ženi kakav ste bili u početku.
Ili se i vi držite redosleda zaljubljenost drugo strast
treće ravnodušnost četvrto nepažnja De recite,
šta ste poslednji put kupili ženi? Reci mi ti, Seko!
Kupio mi je kupio ne mogu sve da nabrojim, pa puno mi je stvarčica nakupovao
Posle podne idemo da kupujemo. Ja za mene, vi
za vašu ženu
Znači, da ste zbog toalete došli, a ne zbog nas
peckao jeBorko.
Hoću da budem elegantna kako bih sačuvala renome iz devojačkih dana i vaše simpatije Dakle, hoćete li s nama posle podne u šest u kupovinu. Ja mnogo
polažem, Borko, na vaš ukus
U šest? Da, mogu, biće mi pravo zadovoljstvo.
Pa sad ne znam da li će vam biti zadovoljstvo,
ali vi kao kavaljer podnećete torturu obilaska trgovine.
I spremite se da budete opljačkani... Seka i ja hoćemo podjednako da se snabdemo toaletama Sjajna
je ova vaša Seka Samo je nešto bleda. Znam, to je
od kure mršavljenja. Uvek je mnogo polagala na liniju Okreni se da te vidim... Pritegni taj penjoar.
Pogledajte, devojčica. Više od dvadeset godina niko joj
ne bi dao Jedinstven ste vi par I uvek je dosadno
zaljubljena u vas čim sam došla, ona odmah Moj
Borko, moj Borko! Dosta, molim te, sa tim tvojim Borkom Sad ću da ti malo otmen muža
U kabinetu zazvoni telefon i Borko otrča...
Zlatna si, Vlatka! Hodi da te poljubim uzviknu
Seka. Samo tako produži...
Vidiš, prosto sam ga zbunila. Te dobar muž, te
ti si srećna žena! Pravicu se kao da mi ti nisi ništa kazala o razvodu braka, ali znaš držaćemo ga uvek uza
se. A ti nemoj da praviš tugaljivo lice. Samo se smeši. On
se već oseća krivac, i znam da bi mu bilo neprijatno kad
bi znao da ga ti ogovaraš. Nego, ja ću se praviti kao da
verujem da si ti najsrećnija žena. Neka on prvi pomene
razvod braka... A ja ću se tada zaprepastiti. Upotre183
biću svu svoju žensku strategiju... Mi smo žene veći
psiholozi od muškaraca.
Iz kabineta se čuo telefonski razgovor.
Alo! Alo! Ah, to ste vi, dragi moj! Da, na telefonu.
To je ona uzviknu Seka. Svakog dana ga po
dva tri puta zove telefonom, a ja to slušam. Obraća joj
se kao muškarcu.
Nemoj samo da se nerviraš Većina muževa su
takvi. Danas je veran muž pravo čudo. Samo svaki ne
pravi glupost i ne razvodi se, nego čuva kuću i ženu.
Alo! Posle podne u šest? Zauzet sam, verujte.
Vidiš, zove ga na sastanak
Ne brini, baš ćemo joj pokvariti sastanak.
Alo! Gde da dođem? U klub?
Klub, to je njegova garsonijera... Eto, vidiš šta
sve podnosim...
Neka, neka, ostavi to meni...
Borko se pojavi.
Ah, draga Vlatka, vi ćete me izviniti za šest. Upravo me pozvao prijatelj u klub. Ima neka neodložna posla.
Nema tu nikakvih izvinjenja. Vi pretpostavljate
prijatelja meni... Neću ni da čujem. Jedino vam mogu
dati malo odsustvo od pola sata. U pola sedam ima da
se nađete sa nama čekajte da vidim Šta, ni jedne
sede u kosi.. Kosa vam je kao griva
I svojom lepom iznegovanom rukom Vlatka ga pomilova po kosi.
Dakle, pristajete u pola sedam? govorila je
gledajući ga koketno.
Borko je uhvati za ruku i prinese je lagano usnama.
Kad vi zapovedate, moram da se pokorim...
On ode a Vlatka se ušeta sobom.
Vidiš, ipak uspeva naša strategija. Ne možeš sve
tek tako da presečeš. Danas smo uspeli da im prekratimo
HHB
randevu, jer on se sigurno ne bi vratio ko zna do koliko
sati. A to će možda imati i drugih posljedica. Ona će
se ljutiti, plakati, a to je potrebno. Žena pokazuje svoj
karakter u srdžbi. Dok su umiljate, one se kriju. I muškarac treba uvek da ih naljuti da bi ih upoznao A
posle ću ga naterati da i tebi štogod kupi... I još nešto.
Kad donesemo stvari kući, ti ga poljubi, a ja ću mu polaskati za pažljivost prema tebi...
Dve prijateljice se zagrliše i odoše da se spreme za
izlazak.
Kući su se vratile dockan, obadve vesele. Paketi su
ih čekali kod kuće. Veče je prošlo prijatno u živom razgovoru. Vlatka govorila najviše, sipala komplimente, pevušila, svirala na klaviru, vrlo lepa i zavodljiva u svome
prozračnom domaćem negližeu, uvek ističući lepotu Sekinu, koja kao da se te večeri preobrazila
Kad su se pred spavanje opraštale, Seka joj dobaci
Ovo je prvo veče za ove dve godine koje je ovako
proveo kod kuće.
Sutradan, posle doručka, Seka izađe da se s kuvaricom dogovori o ručku, a Vlatka ostade sa Borkom.
On je pušio a na licu mu se videla sumornost. Osećalo se da ima nešto da joj kaže.
Vlatka to spazi i zapita ga
Zašto ste tako neraspoloženi?
Da, neraspoložen sam, pogodili ste, jer imam da
resim jedno teško pitanje. Ne znam da li vam je poznato?
Ja se od Seke razvodim
Psihološki lukavo, Vlatka raskolači oči i pogled zadrži
na njemu, nekoliko sekundi ostade bez reci, i s mukom
prošaputa.
Šta kažete?
Razvodimo se.
Ama je 1 to moguće? Seka mi ništa ne kaže...
Zar vas dvoje, tako srećan brak Dala bih život da ste
najsrećniji par. Ostavite, vi se to samo šalite. Kakav
razvod? Pa zašto? Je li vas ona prevarila? Ona je divno
stvorenje. I vi isto tako, vi ste savršen muž...
Na žalost, to je tačno, ali svako za sebe Ona
je lepa žena, dobra domaćica ali ja u ženi tražim nešto
više. Vi ste, Vlatka, inteligentna žena, vi ćete me razumeti. Volim vama da se ispovedam, potrebna mi je vaša
pomoć, da je ubedite kako treba da se razvedemo. Ovakav život je nemoguć Ja je zanemarujem, napuštam
je i kao pošten čovek smatram da je to nedostojno. Bolje je razvesti se, nego podnositi ovakvu situaciju
Pa šta je stvorilo ovakvu situaciju.. To me
interesuje. Recite iskreno Jeste li zaljubleni?
Jesam. I natrag ne mogu. Posredi je lepa devojka.
Ona me je očarala i ja sam u vlasti njenog duha i privlačnosti i ništa me više ne može vratiti mojoj ženi
Naš bi život bio jedno veliko mučenje. Budući da sam
u mogućnosti da joj osiguram život, zašto da patimo jedno pored drugog.
Vi ste iznenađeni, ne možete da verujete, možda nalazite da muž nema pravo da napusti ženu koja je u
očima sveta pravo savršenstvo. Ali ima u braku nečeg
dubljeg o čemu svet ne zna, muž nije uvek kriv što se
udaljuje, gubi, napušta ženu. Najvažnije, je u braku da
žena sačuva svoju interesantnost, da muža ne upliće u
sitne svakidašnje doživljaje, probleme u kućanstvu i sa
poslugom, a da ne zanemaruje ono što ju je činilo privlačnom kao devojku, svu onu koketeriju ulepšavanja
koja privlači svakog muškarca. Treba da prikriva svoju
jednostavnost nekad i prazninu duha, od koje postaje
potpuno indiferentna za sav muževljev poslovni život.
Ja sam uvek bio esteta i mislio sam da ću naći takvu
ženu, ali vidim da sam se prevario. Zato hoću da se razvedeni.
Imate pravo. Treba da se razdvojite. Ja ću je savetovati. Moje je mišljenje što ne ide, treba da se kida.
Jedino me čudi tolika Sekina delikatnost. Ni jednu reč
nije mi rekla o razvodu, čak ni meni, svojoj intimnoj
prijateljici. Ona je zaista fino stvorenje. Možda ćete i
naći lepšu, mlađu, rafiniranu i čulniju ženu, ali ovako
nežnu, zaljubljenu i odanu ženu nikad.
Zbog toga se toliko i borim između dužnosti i
ljubavi, ali sad nazad ne mogu.
Vlatka ga pogleda osmehujući se.
Zamislite da sam se ja udala za vas. Sad biste
mene ovako ostavili. Hvala bogu što me to nije zadesilo.
Imala bih lepu budućnost.
Vi ste, Vlatka, nešto drugo, vas ne bih nikad ostavio. Vi ste žena sa hiljadu različitih osećanja i umela
biste da privežete ooveka uza se. Vaša lepota nosi otisak
te vaše duševne mnogostranosti. A Seka je jednostavna
zaljubljena dobra domaćica. A to nije dovoljno čoveku
kao što sam ja
Tako lepom čoveku Uverena sam da ni moja
osećanja ne bi mogla podići barikadu između vas i drugih žena. I tako, sad se rastajemo. Gubim šarmantnog
čoveka, izvrsnog kozera. Ja sam, zaista, vrlo ožalošćena m
Vlatka napući svoje sočne usnice
Borko priđe, uhvati je za ruku.
Ne, Vlatka, ja vas nikada neću zaboraviti... Znate li, da sam u vas bio zaljubljen, ali vi mi nikad ničim
niste pokazali da me volite.
I to vam sad ništa ne smeta da i mene ostavite
zajedno sa Sekom.
Tužan uzdah otrže joj se iz grudi...
Zašto ste uzdahnuli?
Zašto? Zato, što sam i ja vas volela Sad treba
da čujete istinu. Volela sam vas, ali videla da je Seka
zaljubljena u vas, i povukla sam se, ugušila svoju ljubav Ah, da znate koliko sam patila... I sad, taj vaš
razvod. To znači odreći se zauvek da vas vidim Ne,
ne, vi to nećete učiniti. Nemojte, meni za ljubav Najzad, kako hoćete Idite, budete srećni...
I zagnjuri glavu u ruke kao da hoće da sakrije suze.
U sebi je bila zadovoljna svojom strategijom.
Borko joj priđe, sede pokraj nje, obgrli joj ramena.
Vlatka, vi me zbunjujete! Ja ne znam šta da kažem, ne znam šta da radim... To vaše otkriće me iznenadilo. Vi ste me voleli, vi me volite i danas?
Volim progovori Vlatka, i pogleda ga u oči
Volim, priznajem vam i dok sam kod vas u gostima,
hoću da se prema Seki ponašate kao da se ne razvodite.
Uto se začuje Sekin glas
Molim vas, Rezo, brzo se vratite sa pijace. Nemojte da se po vašem običaju zadržite do devet...
Borko se odmače, sede na stolicu, uze nervozno da
pripaljuje cigaretu. Seka uđe veselo.
Ah, ove kuvarice, sve hoće da urade po svome.
Morate vazdan da ih molite, da pazite da ih ne uvredite,
kao da su one gospođe u kući.
Borko, ustade i pogleda na sat.
Ja moram u banku
Ah, dragi Borko, znate šta sam htela da vas zamolim. Tako mi se večeras ide u operu. Hoćete li da kupite kartu?
Drage volje! Znam da vi u unutrašnjosti nemate
operu.
SHBHHHHMHHHMi
Sećate li se kad smo jednom bile u operi, nas
dve kao devojke, a vi kandidat za ženidbu.
Sećam se, čak i vaših haljina. Vi ste imali plavu,
a Seka rože, davao se Trubadur, pevao je...
Ah prekine ga Seka zaboravila sam da joj
kažem da kupi karfiol. Zatim istrča Rezi, Rezi!
Eto vidite misli samo na domaćinstvo Tako
ona mene uvek prekine
A vi mislite da to nije važan uslov sreće u braku Vi to nesvesno osećate, i tek biste uvideli svu
neugodnost bračnog života kad biste se oženili nekom
neurednom ženom. Uredna žena oko sebe uvek stvara
prijatan život.
Pored vas bih imao prijatniji život. Ah, zašto
vas onda nisam uzeo Vi ste mi sada uneli nemir
u dušu, zbunili ste me Niste trebali da mi kažete
Zbogom!
A večeras idemo u pozorište?
Za vas bih sve učinio.
Vlatka i Seka smejale su se od srca.
Zamisli, ja sam mu izjavila ljubav. Kazala sam
mu da sam bila kao devojka zaljubljena u njega, i pitala zašto je tebe isprosio.
A on?
Da znaš kako se zbunio! Verovao je Najpre mi
je pričao o toj devojci, posle je zaboravio. A ja sam se
napravila kao da mi ti nisi ništa govorila o razvodu.
Bolje je tako. Hoću da te predstavim kao fino, delikatno stvorenje. Samo ti moram dati jedan savet.. Nemoj
neprestano pred njim te kuvarice, te karfiol. On se priseća kakvu si toaletu imala u pozorištu, a ti najednom
Zaboravila sam karfiol da kupim.
2ena treba da bude domaćica, ali ne treba da priča
užu neprestano o paprikašima i sarmama, naročito
teti kakav je on Neka on oseti slast jela, u redu,
tome je tvoja zasluga, ali osim o tom paprikašu pričaj
u o pozorištu, operi, raspituj se o njegovom poslu.
moj mu pričati samo o tome kako si kuvala jelo. Na
j način mu ugađaš i duši i telu i on u tebi gleda i
mačiću i nešto više od toga. Muškarci su takvi danas,
li svi vole da se dobro najedu, i da im žene to zgotove,
i ne vole da im žene mirišu na luk i zapršku i da ih
ek zatiču neuredne i neočešljane.
U svemu ću te slušati.
Samo ti jedno moram reći. Koliko sam mogla
aziti, ta ga je ljubav dobro uhvatila. Recimo da ja
pem da njega odvojim od te devojke, mogu li garanrati da će se vratiti tebi. Ako je to zaljubljivanje njeva hronična bolest, onda će se on zaljubiti u drugu žeA mi treba da iznađemo takvu strategiju da on tebe
novo zavoli...
Pa kako to misliš?
čekaj da razmislim.
Vlatka zapali cigaretu i zadubi se u kolutove
Ovde je vidiš, potrebno troje. Prvo sam ja. On
ba da se zaljubi u mene. A drugo, to je jedan mušrac.
Zato što taj treba da se zaljubi u tebe kako bismo
m mužu mogle opipati puls ljubomore. Ti se nikad
i trudila da ga napraviš ljubomornim, zato ga je
aga žena otrgla od tebe. Tako ćemo doznati da li je
ijemu ostala koja iskra osećanja prema tebi...
Ja nisam sposobna da koketujem.
Nisi sposobna? Ostavi to, molim te. Nema žensl stvorenja na svetu koje ne bi umelo da koketuje.
Nećeš valja reći da si naivka. Naivnost je danas poza, u
braku je uvek potrebno malo koketerije sa ženine strane, dakako i u izvesnim granicama. Samo, treba naći
takvog muškarca koji može da izazove muževljevu ljubomoru čekaj, sad ću da se prisetim svojih poznanika i
rođaka Onaj pešadijski kapetan? Zauzet. Onaj profesor, moj kum? čista filozofija. Aljav. Jedan sudija?
Uhvatila ga jedna. Vidiš ne možeš da nađeš slobodnog muškarca, slobodnog sa gledišta nas žena. Sa njihovog gledišta, oni su svi slobodni, čak da imaju i deset
obaveza. A sad sam se setila! Daj mi, molim te, telefonsku knjigu... Moj brat od tetke. Nivan mladić, dvadeset
osam godina, sekretar u jednom ministarstvu, pomalo
monden i zaljubljen. Evo broja!
Alo! Alo! Je li tu Nika? Ovde Vlatka. Ah, Niko,
otkad te nisam videla Došla sam u goste Seki. Odmah
dođi Neizostavno.
Tako. Nika će biti ono drugo.
A ono treće?
To će biti bojno polje. U jednom salonu imamo
da se nađemo svi zajedno, recimo na nekom žuru ili
soareu, ja ti, Nika, tvoj muž i ta njegova devojka.
A zašto sve to?
Ostavi ti to meni, ja znam zašto. Imaš da me
slušaš. Prvo ćemo da šijemo haljine. Ja plavu, ti rože.
Onda ćemo tako udesiti da se zajedno negde nađemo
I zaplet je počeo.
Borko se sve više zagrejavao za Vlatku, Nika je
počeo da se udvara Seki Borko je počeo da opaža ta
udvaranja i da se malo roguši. A Vlatka je uvek udešavala da idu tako Ona i Borko, Seka i Nika
Kod Borka je počela da se oseća neka nervoza. Kad
god kući dođe, ženu zatekne kraj klavira, a Nika prevrće note ako idu u pozorište, Nika je uvek uz Seku,
Irži joj mantil... S druge strane, Vlatka, tako lepa, dulovita žena, koja ume da zarobljava dušu, da vodi lepe
azgovore uz osmeh svojih sočnih usana, da gleda rasuženo nikad ne ide daleko, ne dopušta mu makar i
lajmanju slobodu... Uvek ume da ističe sva svojstva
sekina, njen ukus, njen muzički talenat. A ako je to
ričala pred Nikom, Borko se počeo nervirati i poneko gledati tog mladića, mondena i donžuana, koji
e nije ustručavao da njegovoj ženi baca drske i zadivljuuće poglede.
Jednom, vraćajući se iz bioskopa pešice, Borko se
lije mogao uzdržati a da ljutito ne kaže Vlatki, gledajui ispred njih Seku i Nika.
Šta se ovaj neprestano vrzma oko moje žene?!
Zašto se, za boga, ljutite? Još ću misliti da ste
jubomorni. Vi ćete se ionako razvesti, i zar nije bolje
a se neko vašoj ženi udvara, da bi lakše podnela razod Zar ne vidite da je veselija
Mene iznenađuje, da vi, Vlatka, tako govorite.
na je još moja žena, i ja ne mogu da dopustim da pred
lojim očima neko na nju nasrće
On ne nasrće, mada moram priznati, da je u nju
lalo zaljubljen. Uostalom, ja ću mu reći da više ne
olazii ako vam je krivo, ali mi se čini da nemate pravo
a se ljutite... Ovako možemo zajedno da idemo u duex, a onako ćemo biti u tercetu... A šta je to sa vašom
lalom simpatijom?
Ništa, pravi mi stalno ljubomorne scene. Via me sa vama i mojom ženom, pa dobiva histerične
apade. Ne možete ni zamisliti u kakvom sam teškom
uševnom stanju... Vidite, ja sam hteo njome da se
ženim, ali sad se bojim. Pored moje žene imao sam
i vršenu slobodu, a ova mala drži me u kandžama. čak
rotestuje što izlazim sa ženom. I po ceo dan moram da
je uveravam da je volim, a to na kraju krajeva postaje
dosadno.
Vidite, vi muškarci ne umete da cenite ono što je
najlepše u braku imati slobodu pored svoje žene. Vi
ste pored Seke mogli da imate koliko hoćete prijateljica.
Sastajete li se svakog dana sa tom malom?
Sad se sastajemo rede. Tri dana nisam je video.
Besno devojče. Eh, zašto nema vašu dušu?
Vi biste sigurno voleli da oa nas tri stvorite jednu ženu. Da uzmete delikatnu i zaljubljenu prirode Seke,
moju psihičku komplikovanost a njenu mladost i erotičnost...
Ne, vi nadmašujete njih obe
A ako se varate? Možda sam i ja jednostavna svome mužu. Brak razbija iluzije, i vi muškarci svaku drugu ženu ulepšavate u svojim iluzijama, zato vam svaka
izgleda bolja od sopstvene.
A gde je ono dvoje? trže se Borko. Šta li
traže ispod lipa?
On ubrza korake i zaboravi da odgovori Vlatki...
U buduaru Sekinom šapat. Govorila je Vlatka.
On postaje ljubomoran. Ne trpi Niku, čak zaboravlja i meni da se udvara. Ne brini, otrgnućemo ga
od nje. Osećam da mu je već dosadno. A ti samo ćuti,
budi pažljiva, nemoj da plačeš, nikakve scene, pravi se
da si srećna, a on će misliti da si zaljubljena u Niku.
Uto zazvoni telefon. One su slušale razgovor. Borko
je govorio hladno.
Alo! Jeste, tu sam.
Jeste, obećao sam, ali nisam mogao...
Meni je već svega dosta.
Radite šta hoćete
čuješ li? govorila je Seka sva srećna. To
e ona. Samo što je ne sikteriše. Ah, on će se opet vraiti meni za jeca i pade prijateljici na rame
Bilo je to na jednom soareu. Trebalo je izvesti plan
loj i je zamislila Vlatka. Njih dve su se pojavile u rože i
lavoj haljini. Seka je bila božanstvena. Njena lepota
ao da se rascvetala, dobila izraza, boje i sjaja A Vlata je isto tako bila lepa Pokraj njih su išli u smokinu Borko i Nika.
U jednom uglu stajala je ona mlada devojka, koja
e trebala da razori brak. Egzotična i stilizovana, inteesantna.
Tango.
Borko obrgli Vlatku.
Ono je vaša mala. Simpatična. Imate ukusa. Pa
ta je s razvodom?
Gledala ga je zanosnim očima. On je osećao ispod
uke vitkost njenog izvijenog tela, koje ga je dodirivalo
vrstim kupolama grudi...
Vi ste pokvarili moj razvod braka. Ne razvodim
e. Ja sam u njoj tražio ono što sam u vama voleo, ali
i ste došli da mi pokažete razliku.
Koješta. Ona mala je lepa. I Seka se već utešila.
Idite kako su oni dvoje slepi.
Rože vizija promače u zagrljaju lepog don Žuana.
Borko zadrhta.
Znate, on jedva čeka vaš razvod, odmah će je
zaprositi...
Borko steže prstima njen stas, kao da hoće da ga
zdrobi!
Vidićemo da li će ga dobiti.
Ostavi Vlatku i priđe simpatiji...
To je tvoja ljubavnica Bedniče jedan! Siktala je devojka kroz zvuke tanga Bila bih u stanju
da ti pred svima opalim šamar Šta čekaš sa razvodom? Postao si nežan muž. Izlaziš sa ženom a vodiš
još i ljubavnicu
To je prijateljica moje žene, jedna otmena i intelegentna dama. Zabranjujem ti da je vređaš.
Otmena dama i poštena, kao i tvoja žena Ceo
svet priča o njoj i ovom sekretaru. Dobro ti nabila rogove, a ti još oklevaš sa razvodom
Borko se pokloni, ostavi je, dohvati ženu. Sad je
on siktao
Jesi li čula, više ne smeš sa njim ni jedan tango
da zaigraš
Muzika svira, oni se okreću, Seka sva ulepšana od
nove sreće, rože kao zora, nasmejana i prkosna.
Zašto da ne igram kad ja tebi ne branim da igraš
sa onom tvojom. Imam i ja pravo nekog da volim
Ti si još moja žena i ja ću skandal da napravim.
Muzika prestade.
Domaćica priđe Seki.
Zlatni ste večeras. Tako dražesni, kao lutka
O, gospođa je večeras najlepša žena! uzviknu
jedan muškarac.
A muž sluša.
Tango opet.
Seka reče Vlatki.
Besan je i ne da mi da igram s Nikom. Hoće skanal da napravi.
U inat mu zaigraj. Treba, treba mu... A ja ću ga
tć sprečiti da ne napravi skandal...
Ona njegova gospođica ljuti to odjuri sa mamom kui kad on zaigra tango sa Vlatkom
Borko vide Niku i Seku i prestade da igra...
Slušajte, idemo i mi kući...
Kako hoćete?
U autu ćutanje.
Prva Vlatka
Divno smo se proveli.
A Seka
Tvoj rođak izvanredno igra tango.
Borko samo ćuti.
Njih dve si stiskoše ruke.
U buduaru će Vlatka
Jesi li videla kako je ona mala besna i Ijubomori. Osetila sam kako mu prigovara kroz tango. A ti si
vno odigrala ulogu. Ravnodušna i otmena.
A ja sam mu polaskala za ukus, jer mi treba da
u pokažemo kako se vlada otmena žena. Videla sam
iko je ona bacala besne poglede i na mene i na tebe.
e brini, vidi on sada situaciju. Ta bi mu šiju zavrnula.
vidiš da je najviše opalilo što smo upleli Niku. Ljumoru ti njemu izazovi, nek se koji put zabrine zbog
ugih muškaraca
A jesam li lepo večeras izgledala?
Ti si večeras doživela pravi trijumf. Svi su te
edali. A Borko je to opazio. Stavila si ga u novu situaju morao je osetiti da si ti žena koja može da ima
lo mnogo uspeha u društvu. Njemu će to laskati jer je
teta Neka mu sve to bude lekcija
Sutradan ulete Seka u Vlatkinu spavaću sobu.
Vlatka, Vlatka! budila je.
Šta je? trže se Vlatka. Šta se desilo?
Ništa strašno Ne boj se Jao da znaš što
je bio ljubomoran... Toliko je praskao, stezao me za
ruke, vidi, sve mi modrice na mišicama, a posle me ljubio, plakao, molio za oproštaj, ah to je bila najlepša noć
u mom životu.
I Seka zaplaka od sreće, zagrli Vlatku i kroz jecanje je poljubi
Ah, tebi za ovo imam da zahvalim... Evo šta
znači imati iskrenu prijateljicu kao što si ti.
Posle godinu i po dana Vlatka dobi jednu fotografiju. Seka i Borko, a između njih divan muškarčić. Na
poleđini je pisalo Vlatki od srećne mame i tate i
njihovog malog Ive. Sa fotografijom je bilo i Sekino
pismo
Dobra i plemenita moja Vlatka,
Sada sam najsrećnija žena. Ti si razagnala sve oblake nad našim životom i mene odonda obasjava sunce
sreće... Više nas ništa neće rastaviti. Nema te žene na
svetu koja bi Borku zamenila milovanja, osmehe i gukanje našeg zlatnog Ive. To je anđeo čuvar našeg braka... Da vidiš samo srećnog taticu koji trci kući, uzima
u naručje sinčića i sav se rastapa od milošte kad mu
on mrsi kosu i naslanja svoje usnice na njegov obraz.
Hvala ti za sve, moja draga Vlatka, za sve tvoje savete. Sad umem da budem i koketa, ali samo koketa za
muža, a moju ulogu domaćice odigravam sama, a pred
njim sam žena od ukusa, takva kakvu on voli da ima
pred sobom. Nisam mu nikada kazala za našu žensku
trategiju, jer se pridržavam onog što ti kažeš Treba
nati skrivenih misli. On je tobom oduševljen, ali to je
eka vrsta zahvalnosti što si ga spasila da ne učini gluost, jer onda ne bi bilo ovog malog anđelka, koji će
vek voleti tetaVlatku kao što te volim i ja,
tvoja Seka

Scarlet

Scarlet
Elite member
Elite member
HANUMA ŠERIFA

Hamuna Šerifa udavala je svoju unuku razmaženu
Zejnu, nestašnu i koketnu, koja je umela da slomi i
ućutka svaku energiju svoje staratelj ke kad bi se ona
malo opirala njenim modernim shvatanjima. U kući je
gospodario kapris male Zejne, a ona je bila babina jedina radost, tešila je i ublažavala sve one teške udarce
sudbine kad je redom gubila decu i sahranila poslednjeg sina, Zejninog oca. Majka joj se posle preudala, a
Zejna je ostala sa babom, u tom starom konaku, nekada begovskom, gde je nekada bilo toliko života, bogatstva, zlata, pesme i bola, a sad se sve utišalo, sve iščezlo. Moralo se živeti skromnije, što je staramajka umela,
i sama udovica i već navikla na samostalni život. Možda
je to odsustvo gospodara i muškarca pokolebalo i njene
predrasude u pogledu zastarelih pojmova o slobodi žene. Njene rešetke na prozorima nisu bile guste i onoga
dana, kad se Zejna uzjoguni da ih skine s prozora, staramajka popusti pred njenom voljom. Osuđivali su je
stari prijatelji zbog toga, ogovarali Zejnu, ali intelegentna hanuma Šerifa nije se dala pokolebati i nije se pridržavala onog starinskog, okorelog, despotskog, što je sama preživela, što je tištalo njenu mladost, koja je bez
protesta sve podnosila I nalazila je da ovako mora
biti, kao i ono što sad nastaje, da mladež više ne trpi
kaveze, da traži slobodu života, da sama hoće sebi da
zabere druga, da ga vidi i zavoli, da porazgovara sa
ljim, da ašikuje.
0 tom Zejninom ašikovanju pričao je već ceo grad.
Jmela je da zaludi muškarce svojim osmehom i velikim
jajnim očima, što bi začarale kad bi bile vesele, a zalutale tužne, pa opet nikom ne daju nade, a svi se nadaju,
vi uzdišu... I zbog Zejne i njenih očiju lom je bio oko
uče od serenada i gitara
1 sve je to trpela stara harnima, meka i popustljiva
svojoj prevelikoj ljubavi staramajke, satrvena i žalošu, što joj oduže sve i ostavi samo ovu unuku da joj
ude radost u starosti... Pa neka je, neka ona živi, kad
i njena mladost prohujala bolno i prazno...
Sad se Zejna udavala za onog koga je sama izarala, udavala se kao što se udaje svaka moderna devojka.
avolela ga, šetali, dopisivali se, dolazio je i njenoj kući.
ona, stara hanuma Šerifa, sedela je sa njima u sobi,
ni na fotelji a ona na dušeku, ispred mesinganog manala i razgovarali o Zejninom braku, sve potanko. On
uveravao kako je neizmerno voli... Srećna je ona
ila zbog sreće Zejnine a tužna bi bila kad bi od nje
tišla. Ali Zejna će ostati u kući i kad se uda i stara
anuma već je zamišljala njihov srećni život, pa još
ad dođe na svet jedno malo biće, kad počne da tetura
rve korake, da tepa i zove bakice! Samo još to da
3Živi, pa ne žali da umre... Gleda ih oboje i uživa u
jima. Oboje lepi, mladi, zaljubljeni... One, stare, nisu
poznavale pravu ljubav, nisu smele ni da zagledaju
uske oči i da osete toplinu kad ih te oči ožežu svojim
amenom... Njihov život je protekao u tami iza fedža, njihova vitka tela prekrivao je zar i nisu osetile
eću kao njena Zejna, kad za njom gledaju muškarci,
dišu i dobacuju...
0
Oni odoše da prošetaju, Zejna i njen verenik, a ona
osta sama na dušeku... Zovnu Zahru, služavku, da potpali mangal i metne još jednu džezvu. Šutom se spuštao,
mrak se uvlačio u uglove sobe prema kojima su se protezale brazde osvetljenog prozora. Napolju je blistala
sijalica a čipkane zavese pravile su šare na podu Bila je prva jesen i osećala se prijatnost mangala, u kome
se crveneo žar bacajući rumenkastu svetlost na žuti
mesing...
Stara harnima zapali cigaretu, povuče jedan dim,
zavali se u jastuk, zagleda u mangal i uzdahnu. Sećala se
Bila je isto onako lepa kao i Zejna, samo mlada, tek
šesnaest godina, kad joj reče mati da će je udati. Ona,
naivna devojčica, nije imala pojma o udaji... Znala je
da će je tuđi čovek odvesti u drugu varoš, da će celog
života ostati sa njim, da ga voli, poštuje... Nije znala
šta je ljubav, jer ni s kim o tome nije govorila. Samo
je njihova mlada služavka šaputala kako je lepo kad se
uda devojka, pa joj muž kupuje svileno i kadifeno odelo, kiti je, oblači... Tako je ona zamišljala brak, da
treba da se kiti i oblači, udešava, dočekuje muža, da
pazi da ga ne naljuti, da ćuti kad je on ljut... Neprobuđeni instinkt joj je došaptavao da u braku mora biti
lepše, da je taj muškarac, što se zove muž, nežniji i od
oca, i od brata, i stričeva Ona je sanjala o tom lepom
muškarcu što se zove muž. Viđala je muškarce kroz rešetke kako dolaze njenom bratu, ali nikad ni s kim od
njih nije progovorila, nikad se nije rukovala i niko nije
video njenu lepotu... Služavka Ajma, koja se posvuda
muvala, donela je vest od neke rođake o budućem mladoženji kako je lep, bogat, obesan da će živeti u njegovoj kući kao pašinica...
Tog života u tuđoj kući, u tuđem mestu, mnogo se
ašila. Plakala je od straha, bojazni i strepnje. Samo
Sekivanje nečeg novog u životu pobuđivalo je njenu
doznalost, ali u tome nije bilo radosti, kakvu sada osenjena Zejna kad se udaje za onoga koga voli i gleda
i do mile volje...
I odveli su je Gospodarska kuća, on jedinac, staotmena svekrva. Nežna prema Šerifi, materinski blai...
Hanuma Šerifa se seća dolaska one prve noći
stala je sama u sobi. Drhti kao prut. Neka vatra i hladća, pa joj se zubi stegli i došlo joj da zaplače. čuje
ijednom korake, on uđe Ona podiže oborene oči i
jgleda ga. Bio je neopisana lepota. Crne bademaste oči,
nki brkovi iznad rumenih usana, visok vitak, sa kosom
io ibrišim, a čelo mu se belasalo On je stajao i gle10 je netremice. Ona je drhtala očekujući šta će se deti, ali pred tom njegovom lepotom kao da popusti
rah i ona oseti da joj nešto prijatno ispunjava grudi.
ibi, dotle stisnuti u nekoj jezi, kao da se opustiše, da
opuste jedan lak uzdah, koji nečujno dodirnu njena
Iškrinuta rumena usta
On ju je još uvek gledao, kao da oseća slast da je
osmatra, a onda joj priđe, uhvati za bradu, podiže joj
avu, i natera da mu se zagleda u oči... Tako su se
edali nekoliko trenutaka, a ona je bila sva u iščekivaju nečega što se moralo dogoditi...
Ali on spusti ruku, sede na minderluk, zagladi rum kosu, onda ustade, prošeta po sobi, ne govoreći
šta Vrati se opet k njoj, pruži ruku, uhvati je za
imena i prošaputa
Kako si lepa!
Ona je opet očekivala ono što se mora dogoditi i
što joj je kazala služavka Ajma, ali ništa se ne dogodi.
On je samo pomilova po obrazu i reče
Ti si umorna od puta, legni i spavaj!
I onda izađe lagano iz sobe, a ona ostade začuđena,
pomalo srećna, što je tako dobar i strah od njega sve
je više iščezavao
Dva dana nije ga videla On je imao svoj konak
u dvorištu kao neki odvojeni svoj harem i služavke su
joj pričale da je lumpovao ćele te noći, bio je besan, išibao je jednog slugu, igrale mu čočekinje, bacao je dukate
uzvikujući Ovo se veselim jer imam najlepšu ženu na
svetu
Ali tri dana ne dođe k njoj i ona već poče da ga iščekuje, da misli na njega malo i uvređena kako može
takav da bude?
Posle nestade velika ljubav. Ona se zaljubi u njega,
ludo ga je volela, ropski pokorna, podnoseći sve ćudi
razmaženog jedinca On je bio čudan u svojoj ljubavi.
čas se nije odmicao od nje, a posle bi je ostavio i po deset dana, otputovao je, ona nije znala gde, i patila je,
plakala a krila suze. Pred njim je uvek bila vesela, kao
da se ne ljuti, a u srcu je osećala strahovit bol i ljubomoru
Svekrva joj je bila dobra, trudila se da opravda njene postupke, da ona ne bi patila, da bi je umirila, ali
Šerifa je videla da i ona pati kad on ode i ne dođe po
deset dana, i videla joj je po očima da noću ne spava a
svoj bol krije od snahe Jedino je svekrvi mogla da
se izjada, a ona ju je tešila. Takav je bio i njen život i,
kao što je od muža drhtala, tako ni sinu nije smela
mnogo da prigovara. U kući je gospodarila volja muškarca i mati nad sinom nije imala autoriteta.
Ali svekrva joj umre i ona ostade sama, nikom da
potuži.
A on, njen muž, orgijao je u svom konaku. Pričale
joj služavke kako po ćele noći igraju čočekinje On
grli s njima, ljubi ih, puno je muških, bacaju novac,
vaju i piju
Ona nikada nije ulazila u taj muški konak, a gorela
od želje da vidi šta se tu radi, zbog čega on nju zanearuje, koja je to lepša od nje, koja vlada njegovim
em Kako je ona bila željna njegove ljubavi, svih
ih milovanja, zahvalna mu je bila za najmanju nežist... On je k njoj dolazio retko kad bi se podsetio
ojih dužnosti muža i roditelja kome je potrebno da
uva potomstvo. Voleo je decu, hteo da ih ima, da budu
ja, da ga miluju ručicama. Zbog njih je ponekad bio
žan prema njihovoj majci. Ona je uvek bila lepa, dejački vitka, sa divnim oblicima tela, sa očima još lepn, onako osenčenim bolom. Da li je on to uviđao? Šta
osećao prema njoj? Ona to nikad nije znala, nije
lela da pita, jer joj on ne bi ni odgovorio. Trebala je
bude srećna kad bi se on umilostivio da je zagrli i
iljubi. A to je postajalo sve rede, a sve orgije u koku češće, i u njoj se nešto pobuni, ona zgazi u sebi
10 ropsko, makar po cenu svog života i resi se da vidi
j konak, da čuje tu orgiju
Ali kako?
Mislila je da sve udesi preko vernih služavki koje
ašikovale sa slugama. Ona će se sakriti u jedan dolap,
obušiće rupe da može da gleda i diše i prisustvovaće
ine večeri muževljevoj orgiji...
Uvukla se u dolap još predveče. Jedan sluga ju je
eo uprkos opiranju i savetovanju da to ne radi, da je
asno, jer ako je pronađe beg, kako je obesan, svi će
adati.
I ona sve ču i vide... Besne čočeke, što se izvijaju,
lome, pale krv muškarcima svojom pesmom i telom,
svojim očima, obojenih obrva, narumenjena lica... To
je bila njihova razbludna igra koja ih je zaluđivala, njihova bestidnost, ali ni jedna nije bila lepa kao ona, Šerifa. Nijedna nije imala njeno belo telo. Ona je drhtala,
gušila se, dolazilo joj da krikne od bola, gledajući kako
se na krilo njenog muža uvija ona čengija, razgoličenih
nedara... Bilo je tu još muškaraca i ona je posmatrala
jednog, mlađeg od njenog muža, ali ne tako obesnog. On
je pušio i pio, podlakčen na ruku i kad mu jedna čočekinja priđe da ga zagrli i sedne na krilo, on je ljutito
odgurnu, i ona Odlete nasred sobe... Izgledalo je da ih
se gadi, da ih prezire. I Šerifa ga je gledala i čudila se
kako je on drugojačiji, i pitala se zašto je onda došao
u ovakvo društvo.
Jedva je izdržala u dolapu A kad su se razišli, neki ostali i zaspali, sluga joj odškrinu dolap i ona izađe
posrćući, pade u postelju i uhvati je groznica Ležala
je nedelju dana, i u toj bolesti resi se da nešto učini,
da se osveti mužu... U njenoj potištenoj duši muslimanske žene bilo je sada toliko gneva i želje za osvetom.
Ležeći sama razmišljala je o žalosnom životu žene, koja
je robinja i ništa drugo, zatvorena, nakićena, ali biće
bez prava da se požali, samo žena koja se pokorava, a
ništa ne sme da vidi što zabranjuje njen gospodar. A on,
ravnodušan, uđe jednom u sobu dok je ležala, pogleda
je kao što bi pogledao kuče. Možda bi za životinju imao
više nežnosti nego za ženu. I ne misleći na njenu bolest,
na njen bol samoće, on joj ravnodušno saopšti
Ja ću dovesti još jednu ženu.
I ona ne smeđe ništa da kaže, oseti samo kako se
smanjuje na dušeku, iščezava i ona, i sve oko nje, a kad
on izađe, dostojanstveno i hladno, ona osta, gledajući
tremice u jednu tačku, bez misli, bez osećaja, kao
ka stvar.
Onda se prenu i viknu
Bahrija!
Ulete njena verna služavka.
Bahrija, večeras ćeš mi dovesti čočekinju Fatix, hoću da se veselimo i igramo, jer nam se beg ženi.
I grčevito se nasrne ja i žabi glavu u jastuk...
Bahrija izađe, rastužena, tiha, i šapatom prođe kroz
slugu
Beg se opet ženi.
Uveče obukoše najlepše haljine hanumi Šerifi. Doi čočekinja Fatima, baš ona ista što je odgurnu onaj
i beg, onda, kad je ona gleda iz dolapa. Sa groznivim očima Šerifa se smejala, pljeskala Fatimi, skoči
ida, dohvati njene daire, poče ona da igra Okrene
Fatimi i zamoli je
Hajde, da me naučiš da igram kao ti.
Gde ćeš ti, hanuma, da igraš kao čoček.
A što to meni smeta, što sam hanuma Ti si
ažda sretnija od mene
Nisam bolno uzdahnu čočekinja. Onaj koga
volim ne gleda mene
A ko je taj? Onaj što te bacio kad si igrala?
A odkud ti znaš?
Eh, sve mi znamo što se radi tamo u konaku
ko je taj, beg ili aga
Beg Asan, jedinac, kao i tvoj beg, neoženjen, siit i lud a nekad tako dobar i blag
A igrate li kod njega?
Igramo. U drugi četvrtak zvao je da dođemo, biće
muško poselo
Hanuma Šerifa ništa ne reče. Samo zamoli Fatimu
da sutra dođe k njoj posle podne
Nešto su dugo razgovarale, same u sobi, i Fatima
je svakog dana posle dolazila i učila hanumu Šerifu da
igra čočečke igre Sa svojim elastičnim telom, koje
je imalo devojačku vitkost, ona je učila tako brzo i
lako, previjala se i lomila, udarajući daire i njeno lice
zarumenjeno igrom bilo je još primamljivije. Osvetljeno sjajnim očima u kojima je blistao gnev i osveta.
Tog četvrtka kod bega Asana okupilo se intimno
društvo njegovih drugova. Bilo je tu i oženjenih i neoženjenih, a Šerifin muž je bio toga dana na putu i nije se
nalazio među njima. Cočekinje uleteše i nastade besna
igra. Ostale se povukoše, a jedna ostade na sredini sama.
Bila je visoka i vitka i iz plavih atlasnih šalvara, izvezenih zlatom, izvirivala je mala nožica u beloj čarapi sa
kadifastim papučicama Ona zbaci papuče, zaigra, zavitla po sobi, uvijajući trbuhom a njene grudi u tankoj
košulji drhtale su, jedva pridržavane zlatnim jelekom
Preko očiju je imala gusti veo, da su se samo videle
usne, poluotvorene i beli zubi... Ta prikrivenost očiju,
davala je još veću draž tajanstvenosti i kad se ona zavitla, zaniše i stade pred begom Asanom, on je dočepa
u zagrljaj, otrže joj veo s lica i uzviknu iznenađen
Alaha mi, ovo je najlepša žena!
On se razvedri. Razdragala ga je njena lepota, htede
da je poljubi, ali se ona otrže od njega, zaigra opet, polete po sobi, dolete do vrata i istrča, a Fatima za njom,
kao da hoće da je uhvati i obe se izgubiše u noći...
Sutradan dojuri Fatima, pričajući joj kako je beg
3esan, tražio je, pitao je gde se ona sakrila, naredio je
la mora večeras da je dovede, jer će poludeti, ako je
le vidi.
A hanuma Šerifa se zadovoljno smeškala, baci Farmi u krilo nekoliko dukata da ćuti i nikome da ne
riča, i da odnese aber begu da će mu ona poručiti kad
la dođe k njoj. Fatima se zakune da je neće odati...
I posle mesec dana, kad beg dovede drugu ženu u
uću, devojčicu od petnaest godina, Šerifa je dočeka,
lasmejana, zagrli je i poljubi mužu ruku da bi pokazala
a je srećna što joj dovodi drugaricu. A kad oni odoše
svoju sobu, čak na drugom kraju konaka, i kad sve
ospa u kući, služavka Bahrija uvede jednu visokog
luškarca u sobu hanume Šerife.
To je bio beg Asan.
A napolju se spuštala majska noć, mirisale su rasvetane bele ruže i šeboj, a tamni plašt noći krio je sve
ijne starog harema.
Stara hanuma čarnu mašicama žar u mangalu, prsjše varnice i osvetliše njeno lice koje je još čuvalo
agove nekadašnje lepote.
Veseo smeh i laki koraci čuli su se iz hodnika. Vrai se otvoriše i ulete Zejna sa verenikom, držeći ga ispod
ike.
Staramajka, nismo se zadržali?
Niste prošaputa stara hanuma.
A ti ćelo vreme tu sediš.
Sedim i mislim o prošlosti i mislim o vama...
Misliš, kad si se ti udavala, je li? Nisi ni poznala verenika... Pa zar ovo sada nije bolje?...
Stari običaji su bili i prošli i nikad se neće vratiti. Drugo je sad doba i drugi život. Hajde sedi i odsviraj
nam nešto.
I mlada Zejna, moderna muslimanka u elegantnoj
haljini sede za klavir, okrenu se staramajci i zapita
Voliš li nešto klasično ili naše?
Štogod ti voliš, volim i ja.
I mala Zejna prevuče rukom preko dirki i zabruja
jedna sevdalinka. Staramajku obuze seta.
I kad Zejna završi, staramajka ustade, pogladi po
kosi svog zeta i reče mu, kao svaka moderna tašta
Ostani, sine, kod nas da večeraš
I izađe, još tako lakog hoda, naredi služavci večeru,
ne bojeći se što će njena Zejna ostati sa muškarcem nasamo pre venčanja.

Scarlet

Scarlet
Elite member
Elite member
PO POVRATKU SA SVADBENOG PUTA

Njih četiri su bile nerazdvojne drugarice sve do
mature Beba, Dara, Micika i Divna. Volele su se nežno
kao žene, među njima još nema suparništva, i kad su
im sve tajne zajedničke, iste simpatije nastavnica, isti
ideali, filmski i dramski glumci, jedan isti kriterijum o
svemu, a tu se podrazumevao i kriterijum o muškarcima,
za kojima se nisu zanašale, već ih gledale malo realnije.
Opšti zaključak je glasio Svi muškarci su mangupi i
ne treba im verovati. Međutim, tajno su uzdisale za
muškarcima, svaka prema svom temperamentu, a glasno
su izražavale svoju misao o tome koja će se prva od
njih udati? Verovale su da će to biti Micika, jedna garavuša crnih očiju kao u Španjolke, izvijenih obrva, prkosna pogleda, crne kose koje je imala sjaj ibrišima.
Belo čelo krasio je znak pitanja što ga je napravila koja kovrčica, veštački održavana ušećerenom vodom. Njoj
su muškarci uvek najviše dobacivali kad bi išli zajedno
ulicom, i sve su znale da će prvi muški pogled sresti
njene oči, što ih nije ljutilo, iako nekiput njima ne bi
bio upućen ni jedan.
Kontrast joj je bila Divna, ili kako su je zvali Dina,
plavuša sva zamagljena setom svojih plavih očiju i sa
tenom nežno rože, inkarnacija čednosti i naivnosti. Ona
nije nikad reagovala na poglede muškarca i uvek ih je
prekorevala za neki njihov slobodniji gest. Uvek je bila
u zasenku svojih prijateljica, koje su se isticale i pronametale svojom nabujalom mladosti i lepotom. A i
i je imala svoju draž, samo prikrivenu, koja se posteto otkriva, ali je zato dugotrajnija i dublja.
Po svršetku mature sve tri su resile studirati. Ni
na nije mislila da se odmah uda, bar o tome nije goila.
I kakvo je iznenađenje izazvala vest da se isprosila
Dina. Ta mudrica, sentimentalka, oličenje čednosti,
a da se uda i to još za kakvu partiju arhitektu!
Kod Dine su posle veridbe pljuštala pitanja Kakq
a ljubav razvijala? Gde su se upoznali? Kako da one
ime ništa ne znaju? Zašto to ona krije
I Dina ih uverava, zaklinje se, da ništa nije krila,
se dogodilo tako brzo bila je na letovanju u Dalmaupoznala se s jednim Dalmatincem, on se u nju zaio, ona u njega, zaprosio je posle mesec dana i kroz
ec dana svadba.
A tek što je položila maturu. Još je sanjala ispite,
avnice, skamliju, kad ono dođe lepi Dalmatinac da
uništi sve đačke snove I nije se ništa ljutila
Drugarice, do sada uvek iskrene, osetiše malo zavisti,
e u sebi pomisliše Blago njoj, udaje se, još iz ljuza tako lepog, inteligentnog mladića na dobrom
žaju Te svoje tajne misli su krile i bile su vrlo
e. Dolazile su Dini svaki dan i s nestrpljenjem, a u
vreme i s nekom tugom, očekivale dan svadbe.
Uoči venčanja sakupiše se kod Dine, i tada joj kateki narediše Sve imaš da nam ispričaš, apsolutno
Kako je u braku, do svih detalja, da i mi znamo je
jo udati se
Ne da nam pričaš, nego da nam sve opišeš sa pugovorila je vatrena Micika.
Kako, ti tražiš da pišem takve stvari upade
Dina da pismo pade nekom u ruke? Šta bi kazala mama da ga pročita?! Ispričaću vam sve kad se vratim s
puta, i iskreno ću vam reći da li treba i vi da se udate.
To me neće pokolebati u mojoj odluki da se udam nasmeja se Beba. Jer ja sam čvrsto resila da
prvu priliku zgrabim i da se udam Škola me nimalo
ne oduševljava. Zamisli, mi sutra na predavanje, enciklopedije, rimsko pravo, crkveno, a ona s mužem u simplon, pa u Pariz
I sve tri uzdahnuše, a oči im se rastužiše.
Sutradan, na stanici, dok su je ispričale i ljubile se
s njom, šapnuše joj na uvo Ne zaboravi obećanje. Ako
možeš i napiši nam nešto
Dina uđe u voz sa mužem, stade na prozor, sva nasmejana, sa nekom lepotom koju do danas na njoj nisu
videli, a on, lepi Dalmatinac, prebacio joj ruku oko
stasa, pokraj nje, i oboje pozdravljaju one na peronu
uplakanu mamu, rastužene drugarice Samo su njih
dvoje srećni, prnuše u svet, u novi život, svojoj zajedničkoj budućnosti
Prve karte nisu nimalo zadovoljile Bebu, Daru, Miciku. Samo srdačan pozdrav, divno je u Parizu, provodimo se lepo, on je vrlo pažljiv, a ništa od onoga
što bi moglo da zadovolji makar malo njihovu čudnu radoznalost Jer, ono što njih zanima ne može da se
nađe ni kod Pitigrilija, niti ma u kojoj knjizi... I tako,
kad se uda intimna drugarica, od nje se očekuje da im
oda tajnu, koja se zove bračni život... čudna je ta poverljivost ženska Udata žena sa nekim zadovoljstvom
priča o svom životu u braku, dok je muškarac nepristu213
pačan u tom pitanju. Da li bi smeo i jedan drug uputiti
takvu molbu svome drugu, koji polazi na svadbeni put
Sve da mi ispričaš kad se vratiš A žena oseća neku
radost što se udala, što više nema tajne za nju, što sad
može drugima da priča, da ih informiše o svemu, da malo uzruja ili umiri njihova čula, da im raspali maštu.
Zato su drugarice s najvećim nestrpljenem očekivale Dinih povratak iz Pariza. Interesovalo ih je da vide kako
ona izgleda, da li ima kakve razlike između devojke i
udate žene. Nisu imale strpljenja da je čekaju kod kuće,
već su htele da izađu na stanicu, ali Dina, obešenica nije htela da ih izvesti tačno kad dolazi, i one je prvi put
videše kod kuće.
Posle zagrljaja i poljubaca, počeše da je zagledaju i
Micika prva uze reč
čekaj, molim te, da te vidimo, ti si sada gospođa,
da li si sada lepša ili ružnija
Malo se ubledela primeti Beba.
Pa to je od puta i štrapaca po Parizu
Ja nalazim da si lepša pohvali je Dara. I
dobila si neki drugi, veseliji izraz, oči ti nisu onako sentimentalne. Postala si đavolasta.
Dina pršte u smeh
Pa moram da budem đavolasta
Da, naučila si ti razne đavolije, pa si zato vesela,
nego sad imaš da održiš obećanje i da nam ispričaš
te đavolije.
Unakrsna pitanja sa sviju strana zasuše Dinu.
Šta ste radili kad ste ušli u kupe?
Ništa. Seli smo.
Kako seli? Pa valjda te je zagrlio.
Nije mogao odmah, da me zagrli. U kupeu je bio
jedan stariji gospodin sa svojom ženom.
Početak neprijatan uzviknu Micika.
To vam je propao prvi najlepši momenat. Pa kad
si dobila prvi bračni poljubac?
Tek kad je gospodin sa gospođom izišao iz kupea.
On me je najednom tako snažno zagrlio da sam mislila
ugušiće me.
Ali ipak si izdržala?
Naravno i mi smo krišom stezali jedno drugom ruku, a posle sam mu ja stavila glavu na rame
I tako je voz jurio, i onda smo mi otišli u vagon li...
Ah, to sad mora biti interesantno!
Ništa se nije dogodilo rashladi ih Dina Jeste, on me je odveo u kupe, i tu me je dugo držao u
zagrljaju i ljubio Posle je kazao Divna, ti legni, a ja
ću da popušim cigaretu u hodniku za to vreme.
Šta, tako ti kazao! I nije našao za potrebno da
ti pomogne da se svučeš?!
Pa mene bi bilo stid da me on svlači.
Kakav stid? Pa to moraju biti najlepši trenuci.
De, šta je dalje bilo?
Pa ja sam legla, i čekala da on uđe, čekala... i
tako sam zaspala... Ne znam kad je on posle ušao i
legao...
To je zaista čudno, iznenadi se Micika... a u
sebi pomisli To nije nikakav muškarac.
čudim se što si mogla da zaspiš primeti BeT
ba a ja ne bih mogla ćelu noć da trenem da znam da
je u blizini mene jedan običan muškarac, a kamoli moj
muž
Mene je uspavala ona buka i lupnjava voza, da ne
znam kako sam zaspala...
Pa dokle ste tako spavali?
Kad sam se izjutra probudila, videla sam da on
stoji u hodniku, obučen i puši. Nije hteo da me budi...
To mi se nimalo ne sviđa naljuti se Micika
3rva noć i ništa Ti spavaš, on puši...
A meni se sviđa, vidi se da je nežan, jer, priznaješ,
agon i nije mesto za prvu bračnu noć dokazivala je
ara.
A šta je bilo kad si ustala?
Ja sam se obukla, umila, napuderisala, a on je onJa ušao... i zagrlio me, ljubio, pitao kako sam spavaa
To je baš otmeno A kad ste stigli u Pariz..
Ah, divno smo se proveli u Parizu. Svuda me je
odio po galerijama, muzejima
Dobro, to je već obligatno, Luvr, Monparnas, Monnartr, nego ono ti pričaj
čekajte, sve će doći na red Jest, bila sam i na
lonparnasu, svakog dana smo išli u Rotondu i Kupou... Jaoj, tu da vidite šarenilo od sveta, pa ti modeli
iikarski...
Ama, ostavi ti sad modele
Moram i to da vam ispričam, jer zamislite, šta
e desilo? Jedan slikar je prišao mom mužu i molio da
to budem model...
I tvoj muž, kao svaki Srbenda, nije dopustio.
Nije, ali je dopustio da me skicira... A još se
ešto desilo. Bili smo u metrou, a jedan Amerikanac pa
ve uz mene
Kako si ti to imala vremena da vidiš Amerikana, bivša mudrica i naivka?
Slušaj, ne tiče me se ni Amerikanac, ni metra, neo nemoj ti tu vazdan da okolišaš. Pričaj ti ono najzaimljivije O prvoj bračnoj noći...
Dobro, čućete sve... Imali smo vrlo elegantnu
sobu u hotelu, kupatilo, topla voda... Odmah sam se
okupala, kad sam došla, i ušla u spavaću sobu...
Kakva ti je bila pidžama?
Nisam bila u pidžami već u spavaćoj košulji, bledo rože do svile.
A jesi li osećala neki strah, ili neku tremu
Nikakav strah, ali nešto, kako da vam objasnim,
slatko i neugodno, i stid i radost...
Je li, a kakav izgleda muškarac u negližeu? Ja ne
mogu da ih zamislim, čini mi se, da oni ne mogu da budu ovako lepi kao žene I elegantni. Samo što ih viđamo na plaži u kostimima, ali da ti se onako prvi put
pojavi muž, ne bi baš ostavio neki utisak...
Moj je muž bio vrlo elegantan. Imao je svetlocrvenu svilenu pidžamu, kao neko fino letnje odelo, i ja
sam ga pogledala ushićeno, bio je divan. A bojala sam
se, da se ne pojavi u nekoj dugoj presvlakuši, kao moj
tata, pa izgleda kao u luđačkoj košulji... Bila sam tako
uzbuđena, osećala sam kako mi srce lupa, pa kad me
je on zagrlio, ja sam kazala Voleću ga celog života
Ne brini, imaćeš vremena i u drugog da se zaljubiš, nasrne ja se Micika Ali posle, šta je bilo posle?
Govori brže
Pa posle, posle smo se opet ljubili, ljubili... i
on... to ne može da se priča... on, kako da vam kažem? Nema reci da se to kaže
Na vratima se najednom ču zvonce
Moj muž, to je on uzviknu radosno Dina i potrča vratima.
Pa ti nam nisi ništa kazala uzviknuše drugarice i ščepaše je To nije lepo od tebe.
Pa kazala sam, šta ima više da kažem? Sve je
no i ja vam savetujem da se sve udate uzviknu Dii potrča vratima, ali je one opet ščepaše.
Pričaj nam još!
Šta ima da pričam? Udaj te se, pa ćete videti, nasja se Dina i otrča da otvori vrata...
U predsoblju se ču smeh, poljupci, vrata se otvoriše
salon uđe visoki, lepi Dalmatinac, sa zanosnim pla1 očima, u elegantnom sivom odelu, sa mašnom u topokloni se Dininim drugaricama, poljubi im ruku, i
sve tri zadrhtaše od dodira njegovih toplih usana,
aviše na njega svoje usplamtele oči, uzbuđene od poljivog razgovora, i svi njihovi nervi su trepereli, one
očima milovale toga lepog muža i najednom ga uglee u njegovoj ekri pidžami, osetiše njegove usne i njee zagrljaje Duboka zavist i čežnja za njim zadrhta
ijihovim srcima... i jedna misao Blago njoj, ovako
og muža imati... I u tom trenutku sve su bile goe da se u njega zaljube.
k k
I te iste noći dok je Dina spavala na ruci svog lepog
ža, njene tri drugarice ležale su budnih očiju i u mina isto tako ležale na njegovoj ruci i napajale se poprima sa njegovih usana, iznad kojih su bili mali brkovi
a la Nils Aster...
A Dina, sada žena, ostala je naivka, i nije ni slutila kako su opasne te intimne ispovesti o bračnom životu,
kad se to priča mladim drugaricama čija su čula usplamtela
od radoznalosti i želja.

Sponsored content


Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh  Poruka [Strana 1 od 1]

 » Svet književnosti » Forumska biblioteka » Razno » Milica Jakovljević MIR-JAM - Devojka sa zelenim očima

Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Milica Jakovljević MIR-JAM - Devojka sa zelenim očima Beautiful-girl-look-up2-