Branislav Nušić

Scarlet · 1 Branislav Nušić - Pokojnik Sub Jan 28, 2012 5:10 pm

Scarlet

Elite member

Broj postova : 6905
Age : 31

Komedija sa predigrom u tri čina

LICA

PAVLE MARIĆ
MILAN NOVAKOVIĆ
SPASOJE BLAGOJEVIĆ.
GOSPODIN ĐURIĆ.
LJUBOMIR PROTIĆ
ANTA
MLADEN ĐAKOVIĆ
MILE
ALJOŠA
ADOLF ŠVARC
RINA
VUKICA
AGNIJA
PRVI policijski agent
DRUGI policijski agent
MARIJA
ANA i SOFIJA sobarice
Tri čina se dešavaju tri godine posle predigre.

Scarlet · 2 Re: Branislav Nušić - Pokojnik Sub Jan 28, 2012 5:11 pm

Scarlet

Elite member

Broj postova : 6905
Age : 31

PREDIGRA
(Ukusno nameštena soba kod Marića.)
I
PAVLE, MARIJA
MARIJA (sobarica, starica, dolazi spolja.): Gospodine, jedan gospodin, kaže pozvan je.
PAVLE (za stočićem zariven u jednu knjigu):A da, neka uđe!
MARIJA (ode na vrata i propušta agenta).
PAVLE (Mariji): Idite, javite gospođi!
MARIJA (ode levo).
II
PAVLE, I AGENT
PAVLE: Ako se ne varam, vi ste iz Uprave grada?
PRVI AGENT: Da, na vaš poziv...
PAVLE (nemarno): Stvar, doduše, nije tako tragična, ali moja žena, u prvome uzbuđenju, odmah je pozvala policiju. (spazi Rinu na vratima) Uostalom, evo moje žene, ona će vam objasniti.
III
RINA, PAVLE, I AGENT
RINA (u elegantnoj jutarnjoj haljini): Gospodin je od policije?
PRVI AGENT: Da, gospođo!
RINA: Ne bih imala šta da vam objasnim: kod nas se noćas desila krađa.
PRVI AGENT: Možete li mi reći što bliže?
PAVLE: Reći ću vam ja. Moja žena i ja bili smo sinoć u pozorištu. Kada smo se posle jedanaest vratili, prošli smo kroz ovu sobu — ovde je odmah naša soba za spavanje — i, koliko sam ja video, sve je bilo u redu. Jutros, međutim, zatekao sam ovaj stočić, koji je inače zaključan, otvoren i u njemu sve ispremetano, kao što vidite.
PRVI AGENT (prilazi ženskom stočiću za pisanje, na kome je jedna fioka izvučena i predmeti u njoj ispreturani): Inače, ništa drugo samo to?
RINA: Da, samo to!
PRVI AGENT: Dozvolite, ko je prvi opazio?
PAVLE: Ja se najranije budim u kući, posao mi je takav, izlazim rano na građevinu — dakle, prošao sam ovuda i slučajno mi je palo u oči. Probudio sam odmah ženu i ona je telefonirala policiji.
PRVI AGENT (razgleda stočić): Fioka je očigledno nasilno otvorena. Znate li mi reći šta je ukradeno?
PAVLE: To je stočić moje žene, ona će to znati.
RINA: Ja ovde držim moj mali nakit i skitnice, obične toaletne sitnice. Imam uvek tu i po dve-tri stotine dinara mojega ručnog novca, i sve je tu, čak i novac je tu. Razbijena je samo ova mala kaseta, koja je inače zaključana i u kojoj držim svoja pisma. Iz nje je, vidi se, ukraden jedan deo pisma.
PRVI AGENT: Znači, dakle, da nije koristoljublje posredi. Utoliko pre ne bih mogao reći da je provalnik došao spolja. Imate li mlađe u kući?
RINA: Imamo devojku, ali u nju ne sumnjam, to je jedna čestita starica već toliko godina kod nas.
PRVI AGENT (domišlja se): Možete li mi reći jesu li samo izvesna i naročita pisma ukradena, ili je... ?
RINA (zbunjena): Bože moj... ja ne znam... za mene su sva podjednako važna ima među njima devojačkih, intimnih...
PRVI AGENT (pošto je malo razmislio posmatrajući i jedno i drugo): Ako je po volji, ja mogu povesti zvaničnu istragu, ali, ako dozvolite, mislim da je bolje ne davati stvari širi značaj no što je ima.
PAVLE i RINA (ćute).
PRVI AGENT: Sve što se može konstatovati to je da ovo obijanje nije iz koristoljublja i da provalnik nije došao spolja on je u kući. Ja mislim da u dalje konstatacije ne treba ni ulaziti. Ja vas molim da me oslobodite. Gospođo, gospodine! (ode)
IV
PAVLE, RINA
PAVLE (zadubljen ponovo u knjigu).
RINA (pošto je bacila jedan prezriv pogled na Pavla, polazi u svoju sobu na vratima se zadržava, okreće, naglašavajući): Policijski agent je konstatovao da je kradljivac u kući.
PAVLE: Da, čuo sam!
RINA (ode u svoju sobu).
V
PAVLE, MARIJA
PAVLE (digne glavu i pogleda za njom kad vidi da je ona zatvorila vrata, odlazi telefonu, uzima telefonsku knjigu i traži izvestan broj).
MARIJA (dolazi): Nadzornik građevine.
PAVLE: Aljoša? Neka uđe.
MARIJA (propušta Aljošu, a sama ode)

Scarlet · 3 Re: Branislav Nušić - Pokojnik Sub Jan 28, 2012 5:11 pm

Scarlet

Elite member

Broj postova : 6905
Age : 31

VI
ALJOŠA, PAVLE
PAVLE: Šta je Aljoša? Je li tamo sve u redu?
ALJOŠA: Da, gospodin inženjer!
PAVLE: Je li povećan broj na zemljanim radovima?
ALJOŠA: Da. Uzeo sam šest radnika više.
PAVLE: Cement se prevozi?
ALJOŠA: Da, gospodin inženjer.
PAVLE: A što si napustio posao?
ALJOŠA: Ja čekao vas tamo, mislim doći ćete kao obično, kao svako jutro, pa kad niste došli...
PAVLE: A jesam li vam potreban?
ALJOŠA (zbunjeno): Ja mislio vi dođete, pa kad niste došli...
PAVLE: Govorite dakle šta je zašto ste me čekali?
ALJOŠA: Gospodin inženjer! Ja vama mnogo blagodaran, beskonječno blagodaran. Vi bili moj otac, dobri, velikodušan otac. Pre tri godine vi mene primili u službu...
PAVLE: Ali našto toliko blagodarnosti! Vi ste dobar radenik zadovoljan sam sa vama pa svršena stvar.
ALJOŠA: I zato mene žal, neizmerno je ti i ja se bojim da vas ne uvredim. To ne bih hteo, ne bih hteo da vas uvredim.
PAVLE: Čudno mi izgledate, Aljoša. Vi kao da bi hteli nešto da mi kažete, pa ne smete? Da piste nezadovoljni platom?
ALJOŠA: Ah, ne, gospodine!
PAVLE: Da nam nije težak posao?
ALJOŠA: Ne, ne, ne!
PAVLE: Dakle, šta je?
ALJOŠA: Došao sam da vam blagodarim za sve što ste za mene učinili i da vas zamolim da primite moj otkaz.
PAVLE: Otkaz? Našli ste bolje mesto?
ALJOŠA: Ne to. Ni za bolje mesto, nju za bolju platu ne ostavim, ali, ali...
PAVLE: Onda ste bolesni?
ALJOŠA (vrti glavom ne podižući oči): Njet!
PAVLE: No, pa recite šta je?
ALJOŠA: Ja moram, ja moram da vam kažem, ja ne mogu da od vas krijem. (pauza, lomi se i najzad diže glavu) Vi znate moju Lidočku?
PAVLE: Vašu gospođu?
ALJOŠA: Da!
PAVLE: Čini mi se da sam je video jedanput kad je dolazila k vama na građevinu. Koliko se sećam, lepa i prijatna ženica.
ALJOŠA: Ona mene ostavila.
PAVLE: Napustila vas?
ALJOŠA: Da. Bio je tu pevač, operski pevač, Piserkovski.
PAVLE: Rus?
ALJOŠA: Ne Rus, Poljak. On je gostovao ovde...
PAVLE: On vam je odveo ženu?
ALJOŠA: Ona meni kazala mnogo voli njega, ne može bez njega. Kazala mi zbogom, ja plakao, ona otišla.
PAVLE: To je skoro bilo?
ALJOŠA: Pre tri meseca!
PAVLE: Još pre tri meseca? No pa to je dovoljno vremena vi ste se izvesno dosad izmirili sa takvim stanjem?
ALJOŠA: Ne, gospodin inženjer, ja ljubim Lidočku, ja mnogo ljubim Lidočku.
PAVLE: Ali kad ona vas ne voli?
ALJOŠA (uzdiše).
PAVLE: Ne razumem zašto toga radi otkazujete hoćete li da otputujete za njom?
ALJOŠA: Ne to. Ja ne hoću da joj kvarim sreću ona tako srećna tamo sa njim. Zašto da joj kvarim sreću?
PAVLE: A mislite da je srećna?
ALJOŠA: Da, ona meni piše, piše da je srećna, al' opet ja moram da pomognem.
PAVLE: Novčano.
ALJOŠA: A ne ima, ima ona. Ali, jel' dozvolite da vam pročitam pismo koje sam juče od nje dobio?
PAVLE: A odakle piše?
ALJOŠA: Iz Berlina. On tam ima angažman
PAVLE: A šta vam piše?
ALJOŠA (razvije pismo): Piše ruski.
PAVLE: Razumeću toliko.
ALJOŠA (četa): »Miljenki moj... « (zastidi se) Oprostite, to nežnost...
PAVLE: Čitajte samo!
ALJOŠA (čita): »Mnje zdjes očenj harašo, ja savsem sčastljiva.« (govori) Sčastljiva, to je srećna. (čita) »Dorogoj moj Andrjuša, každim dnjem boljše menja ljubit.« (govori) On je svaki dan sve više voli. (čita) »On očenj laskovij ko mne smotrit na menja kak na obraz.« (govori) Čuva je kao ikonu. (čita) »Ja sčastljiva, ja sčastljivejšaja ženčina na svjetje.« (govori) Ona najsrećnija žena na svetu. (čita) »Mojo sčastije odno obstojateljstvo trevožit.«
PAVLE: To ne mogu da razumem.
ALJOŠA: Kaže, njenoj sreći samo jedno smeta. (čita) »Ja znaju što ti svjo vremja dumaješ oko mne.« (govori) Zna da ja stalno mislim na nju.(čita) »Jesli bi i ti ne dumal obo mnje, mojo sčastije bilo bi v dvojne boljše.«
PAVLE: Kad vi ne bi mislili na nju, ona bi bila dvaput srećnija.
ALJOŠA: Da! (čita) »3delaj odolženije, prestanj dumat obo mnje, etim zdelaješ menja sčastljivejšej ženščinoj na svjete.«
PAVLE: Ako prestanete misliti na nju, učinićete da bude najsrećnija žena na svetu.
ALJOŠA (čita): »Do groba ljubaščaja tebja Lidočka.«
PAVLE: Dakle, šta u stvari hoće ta žena koja vas do groba voli?
ALJOŠA: Hoće da ja ne mislim na nju.
PAVLE: No, pa to joj možete učiniti. Pišite joj da više nećete misliti na nju.
ALJOŠA: Ne mogu, ne mogu! Ja ne mogu da ne mislim na nju ja hoću da je načinim najsrećnijom ženom na svetu. Zašto da ne bude srećna? Ne možemo ni ja ni ona da budemo srećni, pa neka bar ona bude, neka ona bude.
PAVLE: Pa kako vi to mislite učiniti je srećnom?
ALJOŠA: Ja tek moram misliti na nju. Ja nju ljublju. Ja moram misliti na nju... mrtav neću misliti.
PAVLE: Kako mrtav?
ALJOŠA: Ja napisal njoj.
PAVLE: Šta ste joj napisali?
ALJOŠA: Ja napisal kad ovo pismo primiš, mene će pokrivat talasi Dunava i tada neću više misliti na tebe.
PAVLE Šta govorite, čoveče kakvi talasi, kakav Dunav?
ALJOŠA: Ja tak napisal.
PAVLE: Jeste li vi takvo pismo napisali?
ALJOŠA: Da, i zato sam došao da se vama izvinim, da se oprostim, da vam blagodarim.
PAVLE: Šta vi to govorite, Aljoša?
ALJOŠA (vadi iz džepa papire): Ovo su naplaćeni računi za pesak sa prevozom, ovo je nov ugovor sa cigljarem, potpmean je, ovo su priznanice za plaćene uredske takse, ovo je vaša građevinska legitimacija !Ja koju ste mi dali zbog licitacije...
PAVLE (prekida ga): Zadržite si, Aljoša, sve te papire, kod vas, ne ide se tako u smrt kako vi to zamišljate. Zar se za ljubav žene koja vas je izneverila ide u smrt? Naprotiv, baš u tom slučaju valja živeti, valja postojati. Ako joj uspavate savest, smejaće se vašoj smrti ne moj Aljo la, ne ide se u smrt za ljubav neverne žene.
ALJOŠA: Ne mogu!
PAVLE: Ne smete biti tako slabi.
ALJOŠA (hteo bi da oponira).
PAVLE (prekida ga): Neće biti to samo to pismo. Aljoša, kod vas se sabralo i mnogo drugih mutnih osećanja, a četiri meseca napornog rada na građevini izmorili u vam živce. Ima tu i malo nostalgije za zavičajem. Dok je bila kraj nas Lidočka, ispunjavali ste dušu osećajima prema njoj ostali ste sada usamljeni, prazne duše i naišla je opet nostalgija i ispunila je. Sve je to vrlo razumljivo i, verujte, sve se to da preboleti.
ALJOŠA (vrti glavom poričući): Njet!
PAVLE: Slušajte vi mene, Aljoša, čovek se podaje ženskim ćudima biva to i biće. Svi smo mi slabi, ali ne dotle da tim ljudima žrtvujemo i svoju sudbinu. To samo malodušnici čine, a mi to ne smemo biti. Zar se u slučaju bure brodolomnik mirno predaje talasima? Ne, on grabi pojas za spasavanje i hita obali da stane nogom na čvrsto tle! Verujte, to je kod vas, kao što vam rekoh, umor živaca, razočaranje i nostalgija. Slušajte, Aljoša, oslobađam vas danas rada, pa i sutra odmorite se!
ALJOŠA (odbijajući): Ah!
PAVLE: Slušajte vi mene provedite se malo, razvedrite se i sve će to proći. Znam, nemate izlišnih para. (vadi iz buđelara) Evo vam 500 dinara.
ALJOŠA (buni se):Ali, gospodin inženjer.
PAVLE: Smatrajte to kao honorar za prekovremeni rad morate to primiti! (trpa mu u džep) Pa idite, idite u »Rusku liru«, u »Kazbek« ili... šta ja znam kako se sve zovu ti vaši lokali. Idite tamo, naći ćete svoje drugove, slušaćete balalajke i čućete pesmu vašeg zavičaja i... zaplakaćete možda, ali te suze leče dušu, verujte, leče je. Tako učinite i videćete kako će sve to proći.
ALJOŠA: Njet, gospodine.
PAVLE: Vi otuda sa severa, iako vas ne greje dovoljno sunce, nekako ste mekani, toplije ste duše, sanjalice ste. Mi nismo, mi smo trezveniji i, ako hoćete, otporniji smo. Zato poslušajte moj savet videćete kasnije da je bio umešan.
ALJOŠA: (braneći se sam od sebe): Ne mogu, ne mogu!
PAVLE: Poslušajte me ipak, Aljoša!
ALJOŠA: Ja njoj pisal.
PAVLE: No, pa? Budite mrtvi za nju.
ALJOŠA (odričući): Ah!
PAVLE: Bar me danas poslušajte, pa ako vas ne prođe to raspoloženje, ako i sutra ostanete pri toj odluci, onda vaša sudbina biće jača od vas, ja vas ne mogu zaustaviti. Hoćete li da me poslušate bar danas? (pruži mu ruku)
ALJOŠA (pogleda ga u oči i bezvoljno mu daje ruku).
PAVLE: Tako, tako! Idite malo u društvo, razvedrite se! (pogleda ga) Čekajte, ne možete takav. Vi nemate malo bolji kaput? Taj je iscepan i prljav, ne možete takav ići. (hoće da pođe u sobu)
ALJOŠA: Ne, gospodin inženjer, ne, ne, ne! Već ade sramota sve na meni je od vas, i kaput, i košulja, i cipele, ne, više ne!
PAVLE: Ta ostavite molim vas! (ode u sobu i vraća se noseći jedan bolji kaput) Tako, skinite to!
ALJOŠA: Ne tak, boga radi!
PAVLE: Ta skinite to, kad vam kažem!
ALJOŠA (skine).
PAVLE (pomaže mu da obuče novi): Tako! Tako! Prebacite te papire, prebacite ih! A svoj kaput? Pa, može možda još poslužiti tamo na građevini. No, sad već izgledate kao čovek koji može pristati u svako društvo. 'Ajde sad, tako kako sam vam rekao. Sutra kad se sretnemo, videćete kako ćete već drugačije gledati na život.
ALJOŠA (uvijajući svoj stari kaput, iz kojega je preneo papire umotane u novine): Samo znate, ja sam pisal... (odlazi)
VII
PAVLE, RINA
PAVLE (vraća se i zaviruje najpre na vrata gde je Rina, pa kao da je opazio nešto ili čuo pokret, odlazi brzo mestu gde je u početku čitao knjigu, seda i prividno se zadubljuje u knjigu).
RINA (dolazi iz svoje sobe obučena za izlaz, upućuje se izlaznim vratima, i ne osvrće se ni jednim pogledom na Pavla).
PAVLE (kad ona iščezne, digne glavu, posle izvesne pauze diže se i zvoni).
VIII
MARIJA, PAVLE
PAVLE: Gospođa je otišla?
MARIJA: Da!
PAVLE: Slušajte, ma ko da me traži, nisam kod kuće. Razumete li?
MARIJA: Razumem!
IX
LJUBOMIR, ISTI
LJUBOMIR (u tom trenutku pojavljuje se na vratima noseći jednu veliku knjigu): Je li slobodno?
PAVLE (malo zbunjeno i otežući): Da, da, izvolite! Uđite!
LJUBOMIR (osećajući nelagodnost koju je izazvao posetom): Ja nisam imao nameru da vas uznemiravam; hteo sam samo da predam ovu pozajmljenu knjigu devojci, ali je nisam našao. Izvinite molim vas, izgleda da nisam u podesan čas došao. (ostavi knjigu na sto)
PAVLE: Ne kažem da ste u najsrećniji čas došli, ali to ne menja ništa za svoga mladog prijatelja ja imam uvek vremena i raspoloženja. (Mariji) Idite!
MARIJA (ode).

Scarlet · 4 Re: Branislav Nušić - Pokojnik Sub Jan 28, 2012 5:11 pm

Scarlet

Elite member

Broj postova : 6905
Age : 31

X
LJUBOMIR, PAVLE
LJUBOMIR: Tako mi je neprijatno. (hoće da pođe) Ako dozvoljavate.
PAVLE: Ta ostanite kad vam kažem. Zatekli ste me u jednom trenutku uzbuđenja... Uostalom, možda je to baš dobro što ste došli ja... meni je potreban u ovom trenutku prijatelj ja imam potrebe u ovome trenutku da s kim progovorim. Sedite, molim vas!
LJUBOMIR (sedajući): Radovao bih se kad bih vam mogao biti od koristi.
PAVLE: Za onoga koji pati i iskreno saučešće je od koristi.
LJUBOMIR (iznenađeno): Kako... Vi patite?
PAVLE (trgne se): Ne, ne patim... Pa ipak, zašto se zavaravati, ipak patnja je to! (potreseno) Mladiću, moja žena me vara! (trgne se, jer mu se učini nepromišljeno što je poverio to jednom mladom čoveku, ućuti i hoda uzbuđeno.)
LJUBOMIR (sa iznenađenjem prati ga pogledom).
PAVLE (najzad oseti potrebu da se opravda i stane pred LJubomirom): Ja ne znam zašto sam vama to maločas poverio, ali... tako, naišli ste, prek ste naišli, a ja sam imao potrebu da glasno kažem ono što me guši od jutros.
LJUBOMIR: Ne žalite što ste mi se poverili, prijatelju ste poverili. Moje obaveze prema vama nisu tako obične vi znate koliko vas cenim i poštujem. Bio bih srećan kada bih vas mogao utešiti bar.
PAVLE: U svakom slučaju svaka je uteha iluzorna liči na izjavu saučešća koje se porodici umrlog ukazuje.
LJUBOMIR: Pa... ipak. Možda sve to nije tako, možda su vam samo zli ljudi došapnuli ružne stvari!
PAVLE: Da, došapnuli su, to je istina, i ja sam preko tih šaputanja prelazio, ali... (vadi iz džepa hrpu pisama) Ovo su pisma njenog ljubavnika izvršio sam razbojničku provalu i pokrao sam ih. Šaputanja su samo nagoveštavala neverstvo, ali mi nisu kazala i ime zavodnika, a ono je tu, tu je u mojim rukama, tu je njegovo ime! (grčevito gužva u pesnici pisma) Tu je!
LJUBOMIR (osećajući se nelagodno, sleže ramenima).
PAVLE (uvek uzbuđen): Tu je, ali ja ne smem, nemam hrabrosti da zavirim! Bojim se, potvrdiće se moje slutnje, a to bi bilo užasno. To bi bilo porazno. Bojim se, bojim se istine nije li zar bolje pobeći od istine? Dovoljno je već težak udarac što znam da me vara? (bori se) Pa ipak, muči me, mučiće me, mučilo bi me kroz život. Zašto ne bih ispio do dna čašu gorčine koja mi je namenjena? (otvara pismo i zagleda potpis nov nastup uzbuđenja) Jeste, on Je! Slutio sam, slutio sam...
LJUBOMIR (prilazi mu): Umirite se! Stišajte se! Sve te stvari u prvome trenutku izgledaju strašnije.
PAVLE: Moj drugo iz detinjstva, moj školski drug, moj ortak u preduzeću, moj nerazdvojni prijatelj....
LJUBOMIR: Gospodin Mozaković!
PAVLE: Da, on, on! Ah, kako je to podlo, kako je to odvratno!
LJUBOMIR (pauza, neodvažno): I šta mislite sad činiti?
PAVLE: Šta? To se i sam pitam. Pitam se, a ne umem da se odlučim.
LJUBOMIR: Svakako ne mislite... ?
PAVLE: Oterati ženu osvetiti se zavodniku? Ah, to ne! Ali šta? Da bih doneo odluku, valja mi najpre preboleti, jer, ipak, ja sam voleo tu ženu, valja mi preboleti to!
LJUBOMIR: Ja vas potpuno razumem, ali nisam kadar i ne pripada mi savetovati vas.
PAVLE: Bojim se da u ovom trenutku uzbuđenja ne donesem prenagljenu odluku. Da mi je da se osamim, da se povučem, da razmislim.
LJUBOMIR: Kad biste otputovali gde na dan-dva?
PAVLE: Kad bih otputovao? To bi možda najbolje bilo. (kratko razmišljanje) Tako ću učiniti, otputovaću.
LJUBOMIR: Na dva-tri dana.
PAVLE: Ne znam na koliko, ne znam ni kuda u nepoznatom pravcu, na neodređeno vreme. Nemam zasad jasne namere, ali osećam potrebu da se uklonim, da se udaljim, da se osamim, da prebolim. Da ne bih doneo prenagljenu odluku, jedini je način da pobegnem sam od sebe. Hvala vam, prijatelju, vi ste mi dali dobar savet.
LJUBOMIR: Ako vam je potrebna kakva moja usluga?
PAVLE (seti se): Da, dobro pomenuste, mogli biste mi učiniti jednu uslugu.
LJUBOMIR: Molim!
PAVLE (vadi iz portfelja pasoš): Da pođete iz ovih stopa i da mi vizirate pasoš za inostranstvo. (prelistavajući pasoš) Gle, kakva srećna okolnost! Pasoš je viziran pre šest nedelja, kada sam pomišljao ići na sajam. Ta viza još važi. To je dobro, to je vrlo dobro! (vraća pasoš u portfe.)
LJUBOMIR (hoće da pođe): Ja ću vas ostaviti.
PAVLE (pružajući mu ruku): Računam na vašu diskreciju. (seti se i trgne ruku) Čekajte, setio sam se ovoga časa jedne velike usluge, koju biste mi mogli učiniti.
LJUBOMIR: Molim!
PAVLE (ode u drugu sobu pa se otud vraća sa jednim voluminoznim svežnjem rukopisa vezanih između kartona, po obliku fascikula). Ovo je, mladi prijatelju, moja najveća dragocenost. Sedam punih godina ja radim ovo naučno delo iz oblasti hidrografije, radim ga sa verom da će učiniti naročiti utisak u naučnom svetu.
LJUBOMIR: Zar se i tom granom tehnike bavite?
PAVLE: Da, arhitekta, građevinski inženjer... ali, mene je oduvek vrlo zanimala hidrografija i u slobodnim časovima bavio sam se njome. Hidrografski problem to je opštečovečanski problem tri četvrtine globusa najizrazitijeg zemljišta pokriveno je močvarama, plitkim vodama i vodenim talozima, a prenaseljenost izaziva teške krize i poremećaje u životu naroda! Ja sam pokušao čak da postavim u hidrografiji i nove metode. Ja vam sve to kazujem da vam ukažem na značaj ovoga dela i šta ono za mene predstavlja. Taj rukopis mirno počiva u fioci moga stola, pod ključem ali... ovoga časa me obuze jedna slutnja neće li se moja žena, u mome odsustvu, poslužiti istim metodom kojim sam se ja poslužio prema njoj provaliti fioku na mome stolu i pretraživati ga. Ona neće naći ništa što bi želela, ali možda baš zbog toga neuspeha, u besu, u srdžbi, u pakosti, a znajući koliko ja cenim ovaj rukopis, može doći na paklenu misao da iz osvete izvuče Jedan, dva, tri lista.
LJUBOMIR: Ah!
PAVLE: O, u pakosnome besu žene su kadre da učine najnerazmršenija dela. Ja bih hteo da obezbedim ovaj rukopis poveravam ga vama.
LJUBOMIR (iznenađen poverenjem): O, gospodine!
PAVLE (daje mu ga): Poveravam ga vama znate mu vrednost pa ćete ga umeti čuvati.
LJUBOMIR: Budite uvereni, čuvaću ga kao oči u glavi.
PAVLE: Tako, a sad zbogom!
LJUBOMIR: Zbogom! (ode)
XI
PAVLE (sam, zove telefonom): Alo... Alo! Radić i Todorović? Ko je na telefonu? To ste vi, gospodine Petre? Ovde inženjer Marić. Hteo sam da vas obavestim da izvesno vreme neću biti ovde međutim, kroz dva dana je rok vašem potraživanju. Obratite se dakle mome ortaku gospodinu Novakoviću on ovlašćeno potpisuje firmu kao i ja, a tekući je račun na firmi... da, da, obratite se njemu.
XII
MARIJA, PAVLE
MARIJA (dolazi): Gospodin Novaković.
PAVLE (trgne se i uzruja): On?
MARIJA: Ja sam rekla da vi...
PAVLE: Ne, ne, neka uđe, pustite ga!
MARIJA (povlači se).
XIII
NOVAKOVIĆ. PAVLE
NOVAKOVIĆ (nailazi vrlo ljubazno): Dobar dan, bio sam na građevini, pa vidim nema te. Rekoh da nisi što slab, te dođoh...
PAVLE (jedva se savlađuje): Nisi ti bio na građevini niti si pomislio da sam ja slab, već te je moja žena poslala ovamo. Došla ti je maločas hitno i saopštila ti da sam ja izvršio provalu i da je vaša zajednička tajna otkrivena. Poslala te, izvesno, da ispitaš situaciju.
NOVAKOVIĆ: O kakvim ti to tajnama govoriš! Ja to ne razumem.
PAVLE (približi mu se i unese u lice): Nevaljalče!
NOVAKOVIĆ (uvređeno): Šta to znači?
PAVLE: Znači da si ti nevaljalac i nitkov!
NOVAKOVIĆ: Ja ne dozvoljavam da tako sa mnom govoriš!
PAVLE: Imaš pravo, i ja uviđam da bi s tobom trebalo drugače govoriti, ali... uzdržavam se i progovorićemo već! Dajem ti reč da ćemo progovoriti!
NOVAKOVIĆ (pošto se malo približio): Pa dobro, Pavle, govorimo otvoreno o stvari.
PAVLE: Ako ti misliš da je to otvoren razgovor što ćeš mi učiniti priznanje, onda se varaš. Meni tvoje priznanje nije potrebno.
NOVAKOVIĆ: Ne priznanje, ali možda opravdanje.
PAVLE: Zar nevaljalstvo ima opravdanja?
NOVAKOVIĆ: Ti si nesumnjivo u pravu, uvređen si, ugroženo ti je samoljublje.
PAVLE: Čast!
NOVAKOVIĆ: Samoljublje!
PAVLE: Neka je dakle i samoljublje, ali otkud ti, otkud tebi pravo da mi ga razaraš?
NOVAKOVIĆ: Bože moj, Pavle, zar ti nisi kadar trezvenije da gledaš na život? To je život, takav je život! Tako je to otkako je sveta i veka. Ti si zauzet poslovima, odlaziš u ranu zoru na građevinu, ručaš s nogu, vraćaš se s večeri umoran, pa i takav sav se posvećuješ knjizi i nekakvim paučnim radovima. Nisi kadar da posvetiš ženi ni nekoliko ljubaznih reči. Žena međutim mlada, koli život, zahteva pažnju, usrdnost.
PAVLE: I to će sve postići razarajući brak, i to će sve postići sramnom saradnjom moga druga, prijatelja u poslu.
NOVAKOVIĆ: Ja ili ko drugi, to ne menja stvar. Ja sam slučajno imao dovoljno vremena; imao sam možda i načina da joj ukažem pažnju...
PAVLE: I dovoljno podlosti da zaboraviš na sve obzire.
NOVAKOVIĆ: Ne vidim zašto tebe to sve toliko uzbuđuje? Ima slučajeva sa kojima se čovek mora miriti u životu. Uporstvo u ovakvom slučaju je pravo divljaštvo...
PAVLE (plane gnevom na ovaj cinizam, odjuri i otvara vrata, dohvati stolicu i zamahne njome): Napolje! Napolje!
NOVAKOVIĆ (polazeći): Divljaštvo, zar ne?
PAVLE: Napolje!
NOVAKOVIĆ (udaljava se).
XIV
PAVLE, MARIJA
PAVLE (pošto se stiša od uzbuđenja, zvoni).
MARIJA (ulazi).
PAVLE: Marija, spremite rublje, odvojite ono plavo odelo i sve drugo što je potrebno.
MARIJA: Hoće gospodin na put?
PAVLE: Da!
MARIJA: Na duži put?
PAVLE (nervozno): Otkuda ja to znam?
MARIJA: Pitam zbog kofera, 'oću li onaj veći ili... ?
PAVLE: Nemojte nijedan, ne treba li! Neću nijednu maramicu da iznesem iz ove kuće... Ne treba mi!
MARIJA: Kako gospodin želi.
PAVLE: Ne treba mi ništa. Idite, zvaću vas!
MARIJA (odlazi).
XV
PAVLE, RINA
PAVLE (jedan trenutak razmišlja, zatim izvadi iz džepa sva pokradena pisma, zgužva ih i baci sa odvratnošću na pod).
RINA (dolazi i upućuje se pravo njemu staje pred njim, ali bez hrabrosti i onoga ponosa koji je ranije imala): Ja bih htela, Pavle, da se objasnim s tobom.
PAVLE: Žalim, ali ja nemam za to dovoljno vremena ja ovoga časa putujem.,
RINA: Kuda?
PAVLE: U neodređenom pravcu.
RINA: Na duže vreme?
PAVLE: To ne znam, ali bolje računati na duže, na vrlo dugo vreme.
RINA (prestravljeno): Znači li to...?
PAVLE (polazeći): To znači da ja putujem. {ode naglo, zalupnuvši vrata za sobom i ne osvrćući se)
RINA (sagledav sad tek svu istinu cikne za njim): Pavle! (klone u stolicu kraj izlaznih vrata i zajeca..)
Zavesa

Prvi čin
(Ukusno nameštena soba Milana Novakovića)
I
NOVAKOVIĆ, RINA
NOVAKOVIĆ (po svršenom jutarnjem času sedi za stolom malo smućeno, držeći jednu srebrnu kašičicu u ruci i posmatrajući je).
RINA (sedi prema njemu u raskošnoj jutarnjoj haljini): Opet si nešto sumoran, opet neki oblačak. (ustaje, zađe mu za leđa i zagrli ga) Nikakav oblačak, hoću da mi je sve vedro.
NOVAKOVIĆ: U srećnom braku uvek je vedro.
RINA: No, a zar naš brak nije srećan? Imaš li da mi prebaciš što?
NOVAKOVIĆ (brani se odlučno): Ali ne!
RINA (ljubi ga): No, pa onda razvedri se.
NOVAKOVIĆ: To nije ništa, sitnica, ne vredi ni govora.
RINA: Dakle, ipak nešto?
NOVAKOVIĆ: Da, ali beznačajna sitnica.
RINA: Da čujem, hoću da čujem šta je?
NOVAKOVIĆ (pokazuje na kašičicu): Vidiš ovaj monogram. Tvoje prezime iz prvog braka. Već dve i po godine kako smo se uzeli, i ti se tragovi još vuku.
RINA:Ali zaboga, Milane!
NOVAKOVIĆ: Pa da, priznajem i sam da je to sitnica, ali ipak, neprijatno je to svakoga jutra podmetati mi pod nos ovaj monogram, svakog jutra podsećati me na prvog muža.
RINA (grleći ga, slatko se smeje): Bože moj! Bože moj! Nikad mi nije ni na kraj pameti palo, a ništa lakše.... (zvoni) Zbilja, nikad mi nije ni na pamet palo.
II
ANA, PREĐAŠNJI
ANA (mlada lepuškasta devojka, uđe).
RINA (pokazuje na sto): Skupite ovo. Slušajte, Ana, ubuduće nećete stavljati više ove srebrne kašičice. Daćete posrebrene iz malog kredenca.
ANA: Da, znam.
RINA (uzme jednu kašičicu): A posle, kad ode gospodin u kancelariju, uzećete ovu kašičicu i otići ćete... vi znate onu malu juvelirsku radnju preko puta Kasine, taj je juvelir radio za mene. Otići ćete dakle i zapitaćete ga može li ovih dvanaest kašičica pretopiti i izraditi mi nove.
ANA: Molim! (dotle bi sve skupila na služavnik i ode)
III
PREĐAŠNJI, BEZ ANE
RINA: Eto, je l' tako?
NOVAKOVIĆ (ljubi je): Kako si ti pažljiva i odlučna!
RINA: Nego! Zar da dozvolim jedna sitnica da mi muti sreću?
NOVAKOVIĆ (ustajući grli je): Hvala ti, ta me prosto pretrpavaš dokazima o tvojoj ljubavi.
RINA: Ja to ne činim što hoću da te ubedim u svoju ljubav, već tako osećam, osećam da tako moram da činim.
NOVAKOVIĆ (ljubi joj ruku): Zbogom, zlato moje!
RINA: Bože moj, kako sam detinjasta! Ovoga časa pade mi na pamet kako bi to divno bilo da se nisi primio državne službe pa po ceo dan da sediš kod kuće, pripadaš samo meni i ja samo tebi (smeje se) Detinjasto, zar ne?
NOVAKOVIĆ: Pa ipak, godi mi ta tvoja detinjarija. Zbogom, dušice!
RINA (grleći ga prati do vrata): Još nešto. Odavde idi u kancelariju kako hoćeš, putuj ako hoćeš po sata donde, ali na podne, daj mi reč da ćeš na podne brzo, doći kući.
NOVAKOVIĆ: Razume se! Razume se! (na vratima se poljube i on ode)
RINA (još uvek na vratima govori napolje):Ana, ispratite gospodina!
IV
RINA, ANA
RINA (ostaje na vratima još neko vreme pozdravljajući rukom, zatim ulazi).
ANA (dolazi).
RINA: Otišao gospodin?
RINA: Otišao.
RINA: Ana, ja odoh da se obučem, a vi se spremite za izlaz. Da, dobro se setih! Kad pođete do juvelira, svratite i u Poenkareovu ulicu do gospođe Slucki, pitajte je: dokle ću čekati taj negliže. Nedelju dana obećava, recite joj, ljutim se!
ANA: Molim!
RINA (ode u levu sobu).
V
ANTA, ANA
ANTA (sredovečan, mršav, ćelav on upada usplahiren, osvrćući se za sobom kao da ga neko goni seda na stolicu i neponuđen): Ana, čašu vošu vode!
ANA: Molim! (ode i malo zatim se vrati sa čašom vode)
ANTA (ispija naiskap): Hvala! Gde je gospođa?
ANA: Ona se oblači.
ANTA: Oblači? Zar je njoj u ovakvim trenucima do oblačenja?
ANA: Biće brzo gotova!
ANTA: Brzo! Brzo! Ženske se nikad ne oblače brzo. (seti se) Uostalom recite mi, Ana, je li gospođa od jutros uzbuđena?
ANA: Kako uzbuđena?
ANTA: Pa znate valjda šta znači to uzbuđena žena, bili ste valjda i vi koji put u životu uzbuđeni?
ANA: Gospođa je sasvim kao obično raspoložena.
ANTA: Nije onako ništa čula što bi je uznemirilo?
ANA: Ne, koliko ja znam, ništa.
ANTA: Idite, zovite je, recite joj stvar je vrlo važna, ne mora baci sva dugmeta zakopčati. Idite?
ANA (ode).

Scarlet · 5 Re: Branislav Nušić - Pokojnik Sub Jan 28, 2012 5:11 pm

Scarlet

Elite member

Broj postova : 6905
Age : 31

VI
ANTA, ZATIM EVINA I ANA
ANTA (nervozno se kreće u stolici i velikom džepnom maramom briše znoj sa čela i oko vrata).
RINA (obučena, iznenađena, uznemirena): Šta je zaboga, da se nije desilo šur?
ANTA (Ani, koja je dopratila Rinu): Ana još jednu čašu vode!
ANA (izađe).
ANTA: Nije, nije ništa!
RINA: Ali vi ste tako uzbuđeni?
ANTA: Razume se da sam uzbuđen, bićete i vi uzbuđeni kad čujete.
RINA: Dakle, ipak se desilo nešto, govorite, zaboga!
ANA (donosi čašu vode).
RINA (Ani): Udaljite se!
RINA: Govorite, govorite, da nije ko teško bolestan?
ANTA: Ta idite, molim vas, kome je u ovakvim prilikama do toga da bude bolestan.
RINA (prestravljena): Ili... ne daj bože, mrtav možda?
ANTA: Mrtav? Hm, mrtav! Dobro bi bilo, ali u tome i jeste stvar što nije mrtav.
RINA: Ali ko, zaboga, o kome govorite vi? Nemojte me mučiti?
ANTA: Patite li vi od srca?
RINA: Da!
ANTA: E, pa eto vidite, zato i moram stvar da vam saopštim pažljivo i izdaleka.
RINA: Dobro! Samo govorite već jednom.
ANTA: Hoću, ali kažem vam, samo pažljivo. Sedite, molim vas.
RINA {sedne).
ANTA (kad ona sedne): Čaša vode sve je ovde
RINA (nestrpljivo, uznemireno): Govorite, govorite!
ANTA: Recite mi, dakle, sećate li se vi svoga devojaštva?
RINA: Kakvo je to pitanje?
ANTA: Rekao sam vam, moramo izdaleka poći, dakle, sećate li se vi svoga devojaštva?
RINA: Pa da, zaboga!
ANTA: Vi ste, razume se, pre no što ste postali žena, bili devojka?
RINA: Ali, gospodine.
ANTA: Znam, hoćete da kažete da se to samo po sebi razume, ali ja hoću samo da konstatujem. Dakle, vi ste udajom prestali biti devojka?
RINA (uvređeno): Ali, gospodine, ako je šala, vrlo je neukusna. I ja...
ANTA: Budite strpljivi, već prelazimo na samu stvar. Vi ste se udali, lepo, a šta je zatim bilo ?
RINA: Ostala sam udovica.
ANTA: E, tu sam vas, vidite, čekao. Taj vaš podatak nije tačan.
RINA: Kako nije tačan?
ANTA: Čujte, samo dozvolite, ja moram biti obazriv.
RINA: Ali šta je vama, gospodine Anto, od jutros kakve su sve to zagonetke, kakvi su to razgovori?
ANTA: Strpite se malo, molim vas. Odmah ćemo celu stvar izvesti na čisto. Da vidimo najpre na osnovu čega vi tvrdite da ste udovica? Vaš muž jednog dana naljutio se na vas, napustio je kuću, rekao da ide ne zna gde i ne zna kad će se vratiti. Takav ste iskaz dali pred istražnim organom.
RINA: Da, tako je!
ANTA: I on je otišao, upravo nestao je. Sutradan nađeno je kraj Dunava njegovo odelo, u kaputu su nađeni njegovi dokumenti, čak i lična legitimacija i stvar je bila jasna. Leš je tek posle šest nedelja nađen daleko niz Dunav, razume se deformisan, ali je utvrđeno da je šest nedelja u vodi, tačno toliko koliko je prošlo od nestanka vašeg muža, zatim inicijali na košulji bili su inicijali vašeg muža i mi smo ga svečano sahranili. Vi ste išli za sandukom, a i ja sam bio na pogrebu.
RINA (nestrpljiva): Ali, zaboga, što mi pričate te stvari već hiljadu puta pričane i prepričavane? Dovde mi je došlo ne želim ni da mislim na sve to.
ANTA: Dobro, pređimo dakle preko toga! Ali ima jedna stvar preko koje ne možemo preći, a to je šta ste vi uradili kada ste ostali udovica?
RINA: Udala sam se.
ANTA: Eh, to je ono, vidite, što ste pogrešili, niste se trebali udavati.
RINA: To je moja stvar, gospodine, i ne dozvoljavam nikome da ulazi u ocenu...
ANTA: Pa ipak, pogrešili ste. Eto baš znam jedan slučaj sa nekom Savetom Tomić. To je jedna čestita, ali sirota žena. Radi tako po kućama i izdržava se.
RINA: Ali, gospodine, ostavite se vi Savete Tomić; kakva vam je Saveta pala na pamet? Upadnete u kuću kao smušen, govorite tajanstveno i u zagonetkama, nervirate me, uzbudite i sad — nekakva Saveta.
ANTA: Nije to zaboga nikakva Saveta, već je to autentično Saveta i, kad budete saslušali, vi ćete se u to uveriti.
RINA (sedne rezignirana): Dakle, govorite!
ANTA: Ta Saveta Tomić izgubila je muža u ratu. Poginuo je i sahranili ga tamo na frontu. Ona je dobila i zvanično izvešće da je poginuo i prema tome bila je udovica. Kao takva, dakle kao autentična udovica, ona se preuda za nekog konduktera. Dok je bila sama, mučila se pa htela žena da zbrine sebe. I lepo je živela i sa ovim drugim mužem i živela bi verovatno još i dalje, ali jednog dana, posle tri godine, vrati se njen muž iz ropstva.
RINA (pretrne, skoči i gleda ga pravo u oči).
ANTA: I razume se, drugi brak je odmah pao, jer Saveta nije bila udovica kada se udala za drugog muža. I ona morala da se vrati prvom mužu.
RINA (uzbuđena, gleda): Gospodine, da li vas ja razumem?
ANTA: Uzmite malo vode, uzmite, uzmite!
RINA (pokoravajući se nesvesno srkne vodu).
ANTA: Sedite!
RINA (bacajući se u fotelju, očajno krši ruke): Govorite, tako vam jedinoga boga, govorite?
ANTA: Video sam ga!
RINA (cikne prestrašeno): Koga?
ANTA: NJega!
RINA (očajno): Koga, zaboga?
ANTA: Vašeg prvog muža.
RINA: Ovo je užasno, ovo je mučenje na koje me stavljate! Zašto, zašto ste došli da me mučite, ko vas je poslao? Šta je to što vi govorite, ko vam je takvu ludost ulio u glavu, šta hoćete vi, govorite, šta hoćete?
ANTA: Ja sam ga video.
RINA: Poznajete li vi njega?
ANTA: Kako da ga ne poznajem; ostao sam mu dužan 10000 dinara, bog da ga prosti!
RINA (u najvećem uzbuđenju): To je... to je nemoguće... to vaš bolestan mozak... to je... Gospode bože, ja ću da poludim!
ANTA: Nemojte! to ne smete ovoga časa.
RINA: Ne, to nije istina, recite da nije istina, recite, recite! Il' ako bi bilo istina, ja ne znam, ne umem da mislim.
ANTA: A šta bi tek bilo da vam nisam ovako pažljivo i izdaleka saopštio?
RINA (dočepa nervozno telefon): Alo, alo? Gospodin Novaković? Kako, još nije došao u kancelariju? Vidite, molim vas, to je nemoguće. Nije! (ostavi slušalicu) Oh, bože!
ANTA: Što njega uznemiravate?
RINA: Da s kim ću se savetovati ako ne s mužem? ;
ANTA: Pa jeste, pravo imate!
RINA (opet prilazi telefonu, ali ne markira još brojeve): Slušajte, nemojte mi dozvoliti da pravim uzbunu, ako je to šala ili ako ste prevideli...
ANTA: Ali ko bi se time šalio! Mislite valjda meni je prijatno što sam ga video. A video sam ga, nisam ga prevideo. Ristić trgovac stajao baš pred svojom radnjom i užasno se iznenadio kad ga je video. Čovek je prosto prebledeo. Pokojnik mu je prišao, rukovali se i dugo su razgovarali na vratima radnje. Kad su se rastali, ja sam prišao gazda-Ristiću i pitao sam ga: Jel' te, molim vas, koji je to gospodin koji je sada sa vama razgovarao? »To je čovek«, veli mi gazda Ristić, »kome sam bio na pogrebu, to je inženjer Marić* i sad mi objašnjava kako se sve to moglo desiti.« Eto, tako mi je kazao gazda Ristić koji je lično s njim razgovarao.
RINA: Alo! Alo! Gospodin Novaković? Kako, još nije došao u kancelariju? (nervozno ostavlja slušalicu) To je užasno! To je nemoguće! Ja ću vas lepo moliti, rođače, da odete lično, to nije daleko, Ministarstvo građevina, da odete, znate on već mora biti tamo, zadržao se možda u kojoj drugoj kancelariji, ali je bez sumnje tamo. Nađite ga pošto-poto i recite mu neka sve ostavi, sve, i neka žuri kući.
ANTA: Ta doći će on u kancelariju, doći će za koji čas... Budite strpljivi.
RINA: Ne, ne, ne mogu biti strpljiva, ja ne mogu da izdržim ovo, ne mogu da izdržim, idite, idite, molim vas!
ANTA (ustaje): Dobro! Da pođem!
RINA: Dođite vi sa njim.
ANTA: Da, da, to se razume. (ode)
VII
ANA, RINA
RINA (zvoni).
ANA: Molim!
RINA (rasejano): Ovaj... šta sam ono htela, ne znam... zaboravila sam... Kad se setim, zvaću vas.
ANA: Molim! (ode)
VIII
MILE, RINA
MILE (dendi, napudrovan i nalickan, prilazi joj, grli je i ljubi): Šta mi radi moja Bubika?
RINA (padne mu glavom na rame): Ah, Mile, ja sam tako nesrećna, tako nesrećna.
MILE: Ali zašto, grlice moja?
RINA: Nećeš verovati kad ti kažem... I ja još ne verujem, neću da verujem, ne mogu da verujem! To bi bilo užasno!...
MILE: Ali šta je, zaboga? Ti si tako uzbuđena.
RINA: Stvar je tako neobična, tako fantastična, da ja ne umem da se snađem, ne umem da se priberem, ne umem da mislim.
MILE (miluje joj ruku): Dakle, reci mi, šta je?
RINA: Zamisli, moj prvi muž, koji je izvršio samoubistvo davljenjem, pojavio se, živ je.
MILE (iznenađeno): Kako, kako? Živ? Koješta, to je nemoguće ti, draga moja, imaš malu groznicu eto, imaš i temperaturu, to se tebi pričinjava u mašti, u groznici.
RINA: Znala sam da nećeš verovati. Da, da, nije za verovanje, pa ipak... možeš zamisliti koliko je to mene uzbudilo.
MILE: Umiri se, Bubi to ne može biti istina.
RINA: Istina je, o istina je nešto mi kazuje da je istina, ne znam šta, ali nešto mi kazuje.
MILE: Ali zaboga, njegov je leš nađen, utvrđen je identitet...
RINA: Bilo ih je tada koji su sumnjali i tvrdili da sve što je nađeno nije još dovoljan dokaz, ali tri godine nije se javljao, to je bio najveći dokaz.
MILE: Ti bi odista bila u teškom položaju, kada bi sve to bilo istina.
RINA: Morala bih mu se vratiti zamisli, morala bih mu se vratiti. Ja sam sad tek u ovome novom životu poznala šta znači to sreća u brak i sad zar da se vratim u bračno ropstvo? Izgubila bih i tebe, Mile! (padne mu u zagrljaj i jeca)
MILE: Budi hrabra, Bubi. Naći će se valjda izlaz iz svega toga, treba se posavetovati s kim!
RINA: Posavetovati? S kim ću se vraga posavetovati kad evo pola sata zvonim i tražim svoga muža, a njega nema u kancelariji otišao je bog te pita kada, a još nije stigao.
MILE (gleda u sat na ruci): Pre deset neće ni stići u kancelariju.
RINA: Tvrdiš, kao da pouzdano znaš?
MILE: Znam kao i ti što znaš. On u ovo doba, pred odlazak u kancelariju, uvek svrati kod Lidočke na kafu. To tako biva svakoga dana sve otkako se Lidočka vratala iz Berlina.
RINA (ravnodušno): Bavi li se tamo dugo?
MILE: Dok ne posrče kafu, do deset otprilike.
RINA: Ko će to da sačeka, ja moram što pre s njim govoriti.
MILE: Madam Salev, susetka Lidočkina, na istom je spratu, ima telefon ako želiš?
RINA: Ah, to ne, ne bih želela uznemiravati ga. Ne sme on ni slutiti da ja znam. U tome i leži harmonija našega braka, što jedno drugo ne uznemiravamo.
MILE: Onda ti ne ostaje ništa drugo do strpljenje.
RINA: Strpljenje! Kao da je to tako lako biti strpljiv.
MILE: Najbolje nemoj misliti na to. Evo ja ću ti skrenuti misli na druge stvari. Draga moja golubice, ostao sam sasvim bez troška, mršav sam kao zimski komarac. Kroz dva-tri dana imam neka primanja, ali dotle bi li mi mogla pozajmiti tako oko 200 dinara.
RINA (vadi iz kesice i daje mu): Ti si tako često u novčanim neprilikama.
MILE: Šta ću, šta mogu, otimam se koliko mogu, ali život je tako komplikovan!
IX
ANTA, PREĐAŠNJI
ANTA (ulazi): Nema ga, eto ti, nema ga!
RINA (Milu): Dakle, kao što vam rekoh, gospodine, moj muž, i ako bi došao, ne bi vas mogao primiti ima izvesnih briga. Uostalom, najbolje će biti da ga po vašem poslu potražite u kancelariji, on nerado prima kod kuće.
MILE (ljubi joj ruku): Tako ću učiniti, gospođo. Izvinite! Zbogom! (ode)
H
RINA, ANTA
RINA (pošto mu je krišom dobacila. poljubac, obraća se Anti, kada Mile ode): Ja ne znam zašto postoje kancelarije kad molioci i kod kuće uznemiravaju činovnike. Dakle, nema ga?
ANTA: Nije tamo.
RINA: Pa ipak on je tamo!
ANTA: Sad idem otud.
RINA (uzima slušalicu i traži broj): Alo, alo! Ti si, Milane, je li, ti si? (Anti) Eto!
ANTA (iščuđava se).
RINA: Jesi li čuo što? Nisi ništa čuo? Pohitaj odmah kući! Molim te! Nisi još ni seo? Nemoj ni sedati, molim te. Pohitaj, stvar je vrlo hitna i vrlo ozbiljna; ja ću izludeti očekujući te... Požuri, molim te! {ostavlja slušalicu) Evo ga ide!
XI
SPASOJE, ISTI
SPASOJE (novopečeni bogataš): Dobar dan želim! (ljubi ruku Rini) Izvinite, kucao sam dva puta. Ne želim da vas uznemiravam, svratio sam samo da vas umolim moja bi ćerka htela da pogleda po radnjama štofove za venčanu haljinu, jer, znate već, venčani dan se približava. A ona to ne bi htela bez vas, ona tako veruje u vaš ukus da ne bi htela bez vas.
RINA (nestrpljivo): Da, samo sada ne, danas ne; imam prečih briga, zajedničkih briga koje se tiču i vas.
SPASOJE: Mene?
RINA: Vi niste ništa čuli? 1
SPASOJE: Ne znam šta bih imao čuti?
RINA (Anti): Kako to, gospodin-Anto, niko sem vas nije čuo?
ANTA: Ja nisam čuo, ja sam video.
SPASOJE: Šta si kog đavola video?
ANTA: Reći ću ti. Patiš li od srca?
SPASOJE: Da, nešto malo.
ANTA (zvoni): Razume se, to ti i pripada u tim godinama.
XII
ANA, PREĐAŠNJI
ANA (dolazi): Molim.
ANTA: Ana, donesite čašu sveže vode.
ANA: Molim.(ode)
HIII
ANTA (Spasoju): Sedi, molim te, jer stvar moram da ti saopštim pažljivo i izdaleka. , ,
RINA: Ta ostavite se, molim vas, te vaše pažljivosti. (Spasoju) Gospodin je beskrajan. Reći ću vam ja čovek o kome svi znamo da je umro, da je pokojnik, čovek kojeg smo sahranili, živ je.
SPASOJE (posrne i drekne): Ko to, ako boga znate?
ANTA: Onaj čiju si kuću na Terazijama i sve ostalo imanje ti nasledio.
SPASOJE: Ta idite, molim vas ludost, kao da smo deca... koješta... otkud to može biti?
RINA: I ja ne mogu da verujem.
SPASOJE: Ko bi još tako što verovao i ko je, molim vas, takvu glupost mogao izmisliti?
RINA: Meni je naš rođak, gospodin Anta, doneo vest.
SPASOJE: Ti?
ANTA: Ja.
SPASOJE: Šta ti piješ ovako izjutra?
ANTA: Ne pijem ništa, ali bih mogao sad ispiti ceo motor benzina, i ne bi mi ništa bilo.
SPASOJE: Reci mi, molim te, kako si mogao na takvu glupu misao doći?
ANTA: Video sam ga, video sam ga svojim rođenim očima.
SPASOJE: Koga?
ANTA: Pokojnog Pavla Marića.
SPASOJE: Ama, kojeg Pavla Marića?
ANTA: Onog čiji si ti naslednik.
SPASOJE: Ama, ostavi se ti toga nasledstva, već reci ti meni... Uostalom, nema šta da mi kažeš, nemam šta da te pitam. Reći ćeš mi glupost koja je nemoguća. Razumem i još kad bi rekao: »čuo sam«, premda bih te ja i za to kaznio za pronošenje lažnih glasova, ali reći: »video sam«, reći »video sam«, to je prosto zločin.
ANTA (uporno): Video sam ga!
SPASOJE (nervozno): Opet on!
RINA: Možete misliti kako je tek meni bilo kad mi je gospodin saopštio.
SPASOJE: U, 'ajde da si kazao na primer ugasilo se sunce, lepo, primam što svetli mora se jednog dana ugasiti. Primam! Da si kazao na primer tutor te i te crkve progutao je toranj crkveni lepo, i to primam. Ima tutora koji gutaju crkvene prihode, a kad im se proširi stomak, oni su kadri, razume se, da progutaju i toranj i svih pet zvona. Lepo, primam i to! Primam da je Dunav promenio tok i sad teče uzvodno primam da je vlada rešila da izvrši slobodne izbore, sva čuda na svetu primam, razumeš li, sva čuda, ali da si video čoveka koga smo mi pre tri godine sahranili, e to ne mogu da primim! I date pita čovek zašto si potrčao to gospođi da saopštiš? (Rini) Mogu već misliti kako vam je bilo kad ste čuli.
ANTA: A možeš misliti kako je tek meni; bilo kad sam ga video.
SPASOJE: Čujete li ga, on to, pa to.
ANTA: Verujte, kad sam ga video, a meni se presekoše noge pa ne umem skoro da koračam. I odjedanput me svega obli znoj, pa onda, kao da mi je neko tako oznojenom spustio krišku leda u košulju, poduhvati me jeza u leđima i počnem da dršćem.
SPASOJE: Ne znam šta imaš ti kog đavola? da dršćeš?
ANTA: Kako šta, a onih 10000 dinara?
SPASOJE: Pa ti si se na sudu zakleo da si mu vratio tu sumu.
ANTA: Zakleo sam se, ne kažem da se nisam zakleo, ali on tada nije bio živ, a sad je živ.
SPASOJE: Dakle, to tebe žulji?
ANTA: Pa to, dabome!
SPASOJE: Čekaj, molim te, sad ću ti reći. (vadi iz džepa jednu knjižicu i prelistava je) Ovo je krivični zakonik, ja tu knjigu uvek nosim sa sobom kao ručnu knjigu. Vrlo je korisna, čovek se mnogo čemu nauči iz nje. To su tako reći uputstva za život. (našao je stranu) A evo 144 krivokletstvo. (čita u sebi) Dakle, godina dana robije i godina dana gubitka građanske časti. Može i više, ali na jednu godinu možeš onako sigurno da računaš.
ANTA: Ko to?
SPASOJE: Pati!
ANTA: Zašto ja?
SPASOJE: Pa za krivokletstvo.
ANTA: Ama, kako ti to meni robija? I to odmeravaš kao kilu šljiva ili luka. Robija, taman posla!
SPASOJE: I gubitak građanske časti.
ANTA: To već i ne marim, može se lepo živeti i bez građanske časti. Ali robija, gospodine, to je već nešto drugo. I ono što me buni to je otkud ti, zašto ti to meni odmeravaš?
SPASOJE: Uostalom, ja bih čak i trebao da budem taj koji te tuži, jer ti si u stvari meni zajeo tih 10000 dinara.
ANTA: Gle sad!
SPASOJE: Meni, da! Kad je kreditor izvršio samoubistvo, obrazovana je masa i ti si dugovao masi, a ta masa pripala je meni u nasledstvo kao najbližem srodniku.
ANTA: A, sad razumem što si se ti tako obradovao kad si čuo malopre da je Pavle Marić živ. Pa da, ko bi se obradovao ako ne bi ti kao najbliži rođak?
RINA (nervira. se njihovim razgovorom): Ali, :zaboga, vi govorite o svemu, samo ne o onome što je u ovom trenutku najvažnije.
ANTA: Pa da, gospodin meni robija. Tako tek robija, kao da drugog zanimanja u životu nema, nego robija. I zašto ne bi gospodin zavirio malo u ta svoja uputstva za život da i sebi odmeri koju godinu?
SPASOJE: Ja nisam nikome zajeo 10000 dinara.
ANTA: Pa nisi, dabome! To je sitnica za tebe, nećeš valjda da se prljaš za takve tričarije. Ali trospratna kuća na Terazijama, veliki plac kod Železničke stanice i dva dućana u Kralja Petra ulici, to je već nešto,
SPASOJE: Pa šta hoćeš tim da kažeš?
ANTA: Tri krivokletstva, sedam lažnih uverenja, četiri advokata i nasledstvo. Pogledaj ti u ta tvoja uputstva, pa vidi šta tamo piše za takve slučajeve?
SPASOJE (cepti od uzbuđenja i sune na njega sa stegnutim pesnicama kao da bi toga časa da ga smrvi, uzdrži se i prilazi mu): To si sad rekao i nikad više!

Scarlet · 6 Re: Branislav Nušić - Pokojnik Sub Jan 28, 2012 5:12 pm

Scarlet

Elite member

Broj postova : 6905
Age : 31

XIV
NOVAKOVIĆ, ISTI
NOVAKOVIĆ (ulazi uzbuđen): Zaboga, zaboga, je li to moguće?
RINA (pohita mu u susret): Ti znaš?
NOVAKOVIĆ: Sad na putu, sreo sam se sa gospodinom Tadićem i on mi kaže video ga je, razgovarao je s njim. Nisam dotle ni sanjao zašto me zoveš.
ANTA: I ja sam ga video!
NOVAKOVIĆ: Baš video?
ANTA: Ovako kao što vas gledam.
SPASOJE: Pa to znači, gospodo, ne može čovek ni u smrt verovati? I smrt se prolagala. (vadi iz džepa) Molim vas, je li ovo posmrtna lista ili nije?
ANTA (izviruje): Jesi li i ti potpisan na njoj?
SPASOJE: Nije, nego ti! Je li ovo posmrtna lista, pitam ja vas jesmo li čoveka sahranili .
ANTA: Parcela 17, grob 39.
SPASOJE: Je l' lepo i pošteno sedeo tamo tri godine, je li? Pa otkud sad najedanput živ? I zar to može tako da bude? Zar to može kako ko hoće? Ja mislim da u uređenim zapadnim državama mora postojati o tome kakav zakon i po tom zakonu ko je mrtav taj je mrtav. Kod nas, međutim...
ANTA: Ne može država nikoga naterati da bude mrtav.
SPASOJE: Pa to znači, ja nisam siguran da se jednoga dana ne pojavi i moja pokojna žena, koja je umrla pre jedanaest godina. I dođe lepo, je l', pa: »Dobar dan«, a ja njoj: »Dobar dan, izvolite!«
NOVAKOVIĆ: Nije ovde pitanje šta može da bude a šta ne može, nego on je tu!
SPASOJE: Ali kako? Odakle? Je li ustao iz groba! Je li vaskrsao? Je li pobegao s čega je pao, s drveta, s meseca ili sa Marsa?
NOVAKOVIĆ: Kažu da je doputovao.
SPASOJE: Šta ima da doputuje od groblja dovde i kojim to vozom? Gospode bože, ja ne umem da mislim; to mi se prvi put u životu dešava da ne umem da mislim. (sedne)
RINA (Milanu): Zar ništa bliže nisi saznao?
NOVAKOVIĆ: Da, saznao sam, vele nije bio mrtav.
SPASOJE: Pa da, on će sad to da poriče.
NOVAKOVIĆ: Odseo je u »Ekscelzioru«.
SPASOJE: Koja to parcela?
NOVAKOVIĆ: U hotelu »Ekscelzioru«. Eto, to je sve što sam saznao. (seti se) Ah, da, još nešto. Raspitivao se kod Radića i o tome gde ja stanujem, veli posetiće me.
ANTA: Vas?
NOVAKOVIĆ: Mene, ili... moju ženu, možda.
RINA (prestrašena): Mene? Zašto mene?
ANTA: Pa vi ste mu ponajpreči.
RINA: Ja?
ANTA: Pa da, jer vi ste u stvari sad njegova žena.
RINA (pritrči i zgrabi čvrsto muža): Milane, je l' to istina što taj gospodin govori?
NOVAKOVIĆ (zbuni se): Ja ne znam! (Anti) Na osnovu čega vi to tako govorite?
ANTA: Na osnovu Savete Tomić.
SPASOJE: Eto ti ga sad, kakva ti je sad ta Saveta Tomić?
ANTA: To je ona što se udala misleći da je udovica. a kad se vratio prvi muž, nju sud, po potrebi službe, bez putnih i selidbenih troškova premesti iz drugoga u prvi brak.
RINA (uznemirena, Milanu): Je li to moguće?
ANTA: Kažu, tako je po zakonu.
NOVAKOVIĆ (hteo bi da uteši Rinu): Ja ne verujem da bi jedan zakon mogao služiti nasilju, jer to bi bilo nasilje.
RINA (grdeći Milana): Ja neću da se rastanemo!
NOVAKOVIĆ: Budi mirna, Rina! Ne postoji zakon koji ruši srećne brakove.
SPASOJE (razmišljao je i slušajući njihov razgovor): Sve što vi govorite, sve je to sporedno, sasvim sporedno. Ovde je glavno i osnovno pitanje kako može jedan čovek koga smo mi pre tri godine pošteno i srdačno sahranili, kako može taj i na osnovu čega...
XV
LJUBOMIR PROTIĆ, PREĐAŠNJI
LJUBOMIR (donosi nekoliko brojeva raznih novina on je bled i vrlo zbunjen): Šta je ovo šta je ovo, zaboga?! (seti se) Pardon, gospođo? (prilazi Rini i ljubi joj ruku obraća se ostalima) Šta je ovo?
RINA: Vama je rđavo?
ANTA (zvoni): Patite li od srca?
ANA (ulazi).
ANTA (Ani): Čašu vode!
ANA (odlazi).
LJUBOMIR (umoran i klonuo seda u fotelju): Ništa, ništa, bolje mi je, ništa. Šta je ovo, šta je ovo, zaboga?
NOVAKOVIĆ: Ko vam je rekao?
LJUBOMIR: Ko? (pruža mu listove)Eto pune su novine.
SVI (dreknu): Novine? (razgrabe da u i svako otvara po jedan broj)
ANTA: Au, ala su krupni naslovi.
SPASOJE (čita jedan naslov); Čujte samo molim vas: »Mrtvi se dižu«.
ANTA (čita): »A kad dođe suđeni data smrti, mrtvi će se dići iz grobova.«
NOVAKOVIĆ (čita): »U parceli 17, grobnica 39 otvorila se i mrtvac se digao.«
LJUBOMIR (čita): »Mrtvi ustaju, mrtvi go:vore.« .
ANA (donela je čašu vode).
LJUBOMIR (ispio je vodu).
SPASOJE: Ne nalazim da je stvar tako interesantna da bi joj novine morale toliku pažnju ukazati.
LJUBOMIR: Možete misliti kako mi je bilo kad sam na ulici saznao poražavajuću vest. Do tog časa nisam ni pojma imao. Čitajući na tramvajskoj stanici, otvorio sam novine i privukao mi je pažnju upadljivi naslov: »Mrtvi ustaju, mrtvi govore!« Pročitah prve redove i na jedan mah me obli znoj!
RINA: Isto tako i mene.
LJUBOMIR: Obli me znoj po čelu, a ruke počeše da se hlade, zamagli mi se pred očima i ja se naslonih na zid.
SPASOJE (uzima ga pod ruku i odvodi na stranu poverljivo): Ne razumem ja, zete, što tebe ta stvar toliko uzbuđuje? Razumem sve ostale, ali tebe...? Šta si ti mogao imati sa pokojnim Marićem?
LJUBOMIR (nervozan, uzbuđen još uvek).: Ne možemo sada o tome govoriti.
SPASOJE: To mora da je neka pozamašna suma?
LJUBOMIR: Da, tako nešto!
NOVAKOVIĆ (uvek zadubljen u novine): E, pa evo i tačnog spisa kako se sve to desilo. Čitav intervju.
SVI (pribiraju se oko Novakovića): Čitajte, čitajte ....
LJUBOMIR (odvojio se, sada potišteno, ali ipak prati tok čitanja).
NOVAKOVIĆ (čita) »Na pitanje našeg saradnika, je l' to sve bilo prethodno smišljeno i do izvesnom planu izvedeno, gospodin Marić je odlučno odbio da je tu bilo ma kakve namere. On ovako objašnjava događaj: Desio mi se sudbonosni događaj, žena mi je učinila grubu nepravdu i to mi je nanelo težak bol. Jer, ma i razočaran, ja sam tu ženu i u trenutku kada sam zbog nje patio...«
RINA: Molim te, pređi preko tih banalnosti.
NOVAKOVIĆ: »Bio sam neobično uzbuđen, nisam znao šta ću da radim toga trenutka.«
ANTA(\Rini): Pati li on od srca?
SPASOJE: Ama, ne prekidajte! Čitajte, molim vas
NOVAKOVIĆ (čita): »Kada sam hteo da donesem odluku, uplašio sam se od sebe. Uvideo sam da bih mogao doneti prenagljenu odluku, zbog koje bih se docnije kajao. Tada mi pade na pamet da se udaljim da pobegnem, da se uklonim iz sredine koja mi je sva izgledala odvratni saučesnik da se usamim i priberem i tad tek donesem odluku šta ću i kako ću. Rešio sam se da otputujem ne kazujući nikome kuda. Uostalom, ja i, sam tada nisam znao, pošao sam na put ma gde, Kada mi je kondukter tražio kartu, ja je nisam imao kad me je pitao, ja nisam znao dokle ću putovati. Najzad se odlučim za Beč, tamo će mi biti najprijatnije, jer poznajem Beč.«
ANTA: Sasvim. I. da se posle dva-tri dana vratio, sve bi bilo. u redu.
SPASOJE:. Ali, ne prekidajte, zaboga!... (Novakoviću):Molim vas, čitajte dalje!
NOVAKOVIĆ (čita): »U Beču sam odseo u jednom hotelu u blizini univerziteta i dva-tri dana sam sedeo usamljen, obuzet svojom brigom. Četvrtog dana sišao sam u Kertner ne bih li u onim kafanama gde uvraćaju naši mogao da se vidim s kim. Nisam nikoga našao, ali su o zidu visili beogradski dnevni listovi. Uzmem najnoviji broj jednog lista, otvorim i iznenadim se kad opazim svoju sliku. Već iz samih naslova saznam da sam izvršio samoubistvo davljenjem u Dunavu i pročitam puno detalja o svome samoubistvu. Najpre sam se smejao, a zatim mi pade na pamet gle, pa ovo bi mogao biti najsrećniji izlaz iz situacije. Važiti kao mrtav, a biti živ.«
SPASOJE: On to smatra kao najsrećniji izlaz iz situacije. Hvala mu lepo!
ANTA: Pa on to sa svoga gledišta.
SPASOJE: Sa svoga, dabome! ali imamo i mi svoje gledište. (Novakoviću) Čitajte, molim vas, dalje!
NOVAKOVIĆ (čita dalje): »Odlučih se dakle na to, i kako je Beč nezgodno mesto, jer svakoga trenutka može čovek sresti poznanika, prvim vozom krenem u Nemačku, u Hamburg i u okolini Hamburga, u jednoj fabrici, srećno nađem zaposlenje, gde provedem pune tri godine neopažen, jer se nigde van toga predgrađa nisam kretao.«
SPASOJE: I da ga pita čovek što je napuštao tako srećno zaposlenje, što nije ostao tamo pa mir bog.
ANTA: Možda je čovek hteo da obiđe svoje imanje ?
SPASOJE: Možda! A možda i da naplati svoja potraživanja koja nisu naplaćena.
RINA (nervozno): Ja ne mogu, ja ne mogu nikako da se priberem ni da se umirim.
SPASOJE: Pa dobro, koga smo mi sahranili?
NOVAKOVIĆ: Odgovara on i na to pitanje.
SPASOJE: Šta kaže, boga vam?
NOVAKOVIĆ (čita): »Na pitanje našeg saradnika ko je onda mogao biti davljenik na kome je bilo njegovo odelo, pri kome su bili njegovi dokumenti, gospodin Marić veli: Mislim da će to biti moj bivši nadzornik na građevini, ruski emigrant Aljoša«
SPASOJE: Aljoša!?
NOVAKOVIĆ (nastavlja čitanje); »Toga dana kad ću ja poći na put, Aljoša mi je izjavio da ima samoubilačke namere, rekao mi je čak izrekom da će se u Dunav baciti. On je na sebi imao moje iznošeno odelo, on je pri sebi imao moja dokumenta. Samo je on mogao biti taj samoubica.«
SPASOJE: Aljoša!?
ANTA: I ti si Aljoši položio venac na grob?
LJUBOMIR (očajan): Sad dakle znamo sve Kao što vidite, situacija je očajna.
SPASOJE: Dabome da je očajna!
LJUBOMIR: Mi ovoga trenutka, u ovoj uzbuđenosti, nismo ni kadri dogledati sve posledice.
ANTA: Nismo, dabome! (Novakoviću) Eto, na primer, vi bi ostali bez braka.
RINA (zagrli čvrsto Milana): Ah, to ne, samo to ne!
ANTA(Spasoju): Pa zatim, ti bi ostao bez imanja.
SPASOJE: A zatim ti bi otišao na godinu dana robije.
ANTA: Opet! Kazao sam ti da sam na tu reč osetljiv.
SPASOJE: Hteo sam, znaš, samo da izložim sve posledice. Ali ima jedna koja je teža od svih. To je gospodin Đurić. Šta će tek reći na sve to gospodin Đurić?
NOVAKOVIĆ: No!
SPASOJE: Čovek koji je uložio sve svoje iskustvo, sav svoj ugled i veze u ogromno preduzeće u koje smo mi uložili kapital i znanje, šta će tek reći? Jer, ako bi se primilo takvo stanje, celo bi se naše preduzeće iz temelja srušilo.
ANTA: To je još najmanje!
SPASOJE: Najmanje? Kako najmanje? Jesi li ti čuo koji put za veliku finansijsko-tehničku grupu »Ilirija ad«?
ANTA: Da, čuo sam, znam!
SPASOJE: To je, gospodine, grupa koja traži od države koncesiju za isušivanje svih močvara, podvodnih terena, jezera i uopšte svih vodenih taloga u našoj kraljevini. To je jedan ogroman dvanaestogodišnji posao koji predviđa i ogromne tehničke objekte najmanje deset velikih gvozdenih mostova, oko stotinu betonskih mostova i veliki broj tunela i propusta. Ogromno nešto, razumeš li!
ANTA: Ne vidim samo kakve to veze ima?
SPASOJE: Kakve veze? Svi smo tu uneli što smo imali. Gospodin Novaković je, na razne takse i prethodne troškove, na izradu planova i druge stvari, uneo oko pola miliona dinara gotovog novca. Gospodin Protić, odnosno moj budući zet i sada verenik moje kćeri, izabran je za tehničkoga direktora celoga preduzeća. Da, gospodine, a to nije izabran zato što je moj zet, već kao stručnjak. Moj zet je pre dve godine štampao svoje veliko naučno delo »Melioracija tarizacije«. To je delo napravilo ogromnu senzaciju. Na osnovu toga dela izabran je i za vanrednog profesora univerziteta, jer, gospodine, to nije delo samo obične naučne vrednosti, već je to jedna naučna revolucija u oblasti hidrotehnike po novim metodama rada koje su u njemu iznesene.
ANTA (zadivljen): Kako ti to naučno govoriš?
SPASOJE, Učio sam, gospodine, sve sam ja to naučio napamet da bih mogao o toj stvari govoriti.
PROTIĆ (Spasoju): Ja vas, molim, oče, ne govorite više o tome govorite o čem drugom.
SPASOJE: Hteo sam da mu objasnim.
ANTA: A kakve veze sve to ima sa tobom?
SPASOJE: Pre svega, ta velika tehničko-finansijska konzorcija nema osnovnog kapitala. Sav kapital na kome je zasnovana konzorcija, to je što joj je generalni direktor gospodin Đurić, brat ministrov.
ANTA: A Švarc i Rozendolf?
SPASOJE: Švarc i Rozendolf, to su obični trgovački agenti jedan je agent neke fabrike automobilskih guma, a drugi fabrike češljeva i drugih celuloidnih proizvoda. Reći ćeš: zašto smo i njih uvukli u konzorciju kad su obični agenti? Zato, gospodine, što našoj državi, našim. novčanim zavodima i našoj čaršiji, ne imponuje preduzeće u kome nije po jedan Švarc ili Rozendolf. I najzad, mi njih i ne smatramo kao obične agente. Mi smo ih proglasili za predstavnike velikih inostranih kapitala. Švarc važi kao predstavnik belgijskih, a Rozendolf kao predstavnik anglosaksonskih kapitala. Uostalom, nama i ne treba kapital, jer mi ćemo koncesiju, kad je dobijemo, verovatno i prodati, ali ono što nam treba to su prethodni troškovi i kaucija. Prethodne troškove podneo je gospodin Novaković, a kao kauciju ja sam dao moju trospratnu kuću na, Terazijama.
ANTA: Pa tu kuću dao si kao miraz uz kćer.
SPASOJE: Da, ali privremeno je zalažem za, kauciju. Eto, razumeš li sada situaciju? I zamisli sad, na sve to, pojavi se jedan mrtvac, proguta tu kauciju i proguta celo preduzeće »Iliriju«. Može li se to dozvoliti, recite, može li se to dozvoliti?
NOVAKOVIĆ (nervozno): Pa zato, zaboga, govorimo o tome, a ne o »Iliriji«.
SPASOJE: O čemu?
RINA: O njemu, o pokojniku. On može svakoga časa naići svakoga trenutka kad se otvore vrata, ja zastrepim.
SPASOJE (zbunjen, ali kao pribira se): Pa... neka dođe...
NOVAKOVIĆ? Da, ali pitanje je kako ćemo se ponašati prema njemu?
SPASOJE: Kako? To je tako prosta stvar. Mi ne možemo priznati da je on živ to bi bilo protiv naših interesa, kada bi mu priznali da je on živ. Ponašaćemo se, dakle, kao prema pokojniku.
ANTA: Kako to misliš: je l' da se prekrstimo kad ga vidimo?
SPASOJE: Ti možeš i da se prekrstiš, ali što se mene tiče, ja ću smatrati da on ne postoji. Ako dođe, smatraću kao da nije došao ako me pozdravi, neću ga ni otpozdraviti ne mogu se ja zdraviti sa mrtvacima. No, hvala lepo!
ANTA: A ako progovori?
SPASOJE: Neću mu odgovoriti.
RINA: Ja ću okrenuti glavu, ja ne želim da ta vidim.
SPASOJE: A mislite valjda da ja želim.
NOVAKOVIĆ: Vi mislite, dakle, da je najbolje ignorisati ga, potpuno ignorisati.
SPASOJE: Kao da ne postoji.
SVI (odobravaju).
XVI
ANA, PREĐAŠNJI
ANA (donosi vizitkartu i predaje Novakovi;ću).
SVI (prestravljeni): On?
NOVAKOVIĆ: On!
SVI (uznemireni su i gledaju se tupo među sobom).
NOVAKOVIĆ (prevrće kartu u ruci i razmišlja najzad odluči): Neka uđe.
ANA (ode).
SPASOJE (jedva se odvaži): Za mene ne postoji.
SVI: Ni za nas. (zauzimaju raznolike stavove Spasoje prekrsti ruke na trbuh i zagleda se u tavanicu; Rina se sakrije iza leđa Novakovićevih; Protić seo u jednu duboku fotelju, utonuo u njoj i zaklonio oči; Anta uzeo maramu korsem da obriše nos, pa kako ga zabo u maramu, ne diže ga.)
XVII
PAVLE, PREĐAŠNJI
PAVLE (ulazi i pogleda po svima): Dobar dan!
SVI (niko mu ne odgovara, niko ne okreće glavu ostaju u stavu u kome su bili).
PAVLE (duža pauza, on ih posmatra i najzad ponavlja): Dobar dan, želim!
SPASOJE (ne osvrćući se, gledajući i dalje u tavanicu, savladan prgavošću): Čuli smo!
PAVLE: Mislio sam... očekivao sam...
SPASOJE (zaboravlja se). Šta ste kog đavola očekivali, niste valjda mislili da ćemo pasti u nesvest kad se pojavite?
PAVLE: To ne, dragi nasledniče, ali sam mislio predusrešćete me radošću kojom se u porodici predusreće u takvim izuzetnim i neobičnim slučajevima. Vratio sam se, zaboga, iz mrtvih.
SPASOJE: To je vaša stvar!
PAVLE: Ne samo moja već i moje porodice. Zar se žena, supruga, neće obradovati povratku muža za kojega je mislila da je mrtav?
RINA (buni se i krije iza Milana).
PAVLE (Spasoju): Ili vi, na primer, kao najbliži rođak? Kažu, vi ste na sudu dokazali da ste moj najbliži rođak, a vidim (vadi iz džepa svoju posmrtnu listu) i na posmrtnoj listi prilikom moga pogreba potpisali ste se kao ucveljeni rođak. Tako blizak rođak kao vi morao bi se obradovati.
SPASOJE (zbunjeno): Morao bi, ne kažem da ne bi morao, ali ne mogu ja dozvoliti da se vi igrate sa mojim osećanjima. Čas vam padne na pamet da umrete i ja treba da plačem, zatim vam padne na pamet da oživite i ja treba da se radujem. Pa vi to tako možete terati doveka i onda ne treba, je l' te, ja ništa drugo da radim nego čas da plačem a čas da se smejem!
PAVLE (pogleda oko sebe): Pa onda, i ova druga gospoda. Moj drug i ortak, na primer...?
NOVAKOVIĆ: Mi smo se, gospodine, rastali još za vašega života!
PAVLE: Da, da, ali gospodin Anta, rođak moje žene! Najzad, preskočimo njega.
ANTA: Sasvim, preskočimo mene!
PAVLE: Ali moj mladi prijatelj, gospodin Protić, prema kome sam ja imao toliko ljubavi i poverenja i kome sam ja...
PROTIĆ (slomljen, prilazi mu): Ja vas molim, gospodine, dozvolite mi da o tome nasamo govorimo.
PAVLE: Molim! Velite li i vi, gospodine Anto, da nasamo govorimo?
ANTA: Rekli smo, mene ćete preskočiti.
PAVLE: A moja supruga možda?
RINA (trgne se kao pod ubodom, preživljava težak momenat, i najzad promuklo šapće): Izvolite se obratiti mome suprugu!
NOVAKOVIĆ: Gospodine, vaša bivša žena preudala se legalno za mene i mi danas živimo u jednom srećnom braku. Ne vidim na osnovu čega vi toliko apostrofirate moju ženu i na osnovu čega joj se obraćate?
PAVLE: Na osnovu toga što sam živ.
SPASOJE: To treba, gospodine, dokazati! Ne može to tako dođe ma ko i kaže ja sam živ! Istragom je utvrđeno da ste vi izvršili samoubistvo i prema tome vi ste mrtvi vi ste pred zakonom mrtvi i vi ste za sve nas mrtvi. Sahranili smo vas, i to svečano. Ja sam sa gospođom išao za sandukom, moj zet je držao govor, moja ćerka je šest nedelja nosila crninu, a ja sam vam položio venac na grobu, pa šta hoćete više i šta bi vi mogli tražiti više?
.PAVLE: Ja sam vam vrlo blagodaran na tolikoj pažnji!
SPASOJE: Davali smo vam četrdesetodnevni i godišnji pomen.
PAVLE: Vrlo sam vam zahvalan.
SPASOJE: E, pa šta bi dakle još? Mi smo sa svoje strane učinili sve što smo samo mogli. Šta hoćete još?
PAVLE: Ništa ja neću, došao sam da vam blagodarim za sve pažnje koje ste mi ukazali.
SPASOJE: Toga radi niste morali dolaziti.
PAVLE: Mislite, dakle, da mi nemamo o čemu više da razgovaramo?
SPASOJE: Ja ne vidim o čemu bi mogli razgovarati?
PAVLE: Zar vi ne vidite da se mojim dolaskom menja situacija? Da se upravo menja iz osnova ceo red stvari? O tome bi imali šta da progovorimo.
SPASOJE: Ja ne vidim da se menja situacija, a, najzad, ako vi nalazite da je izmenjena, ja ću vam dati prijateljski savet kako da se iz te izmenjene situacije izvučete.
PAVLE: Molim, rado ću vas čuti.
SPASOJE: Ako vaš dolazak ima da znači pretnju svima nama, onda vam moram reći da ste u zabludi. Mislite li vi da je to lako porušiti sve što je izgrađeno posle vaše smrti? Varate se! Za vas bi jedini izlaz iz situacije bio kada bi se vratili tamo odakle ste i došli i pomirili se s tim da ste mrtvi.
PAVLE: Da, to bi bio jedan izlaz iz situacije, ali ima još jedan, i ja sam se za ovaj drugi odlučio.
SPASOJE: Ataj je?
PAVLE: Da ostanem ovde, među vama!
(opšti pokret negodovanja)
NOVAKOVIĆ: To nije među nama, nego protiv nas!
PAVLE: Ako vi tako hoćete.
SPASOJE: To znači, gospodine... razmislite, razmislite još jedanput.
PAVLE: Tri godine sam ja razmišljao.
SPASOJE: O takvim stvarima nije dosta ni trideset godina razmišljati.
PAVLE: Oprostite, gospodo, što sam vas uznemirio. Meni je potreban bio ovaj susret pre no što pođem dalje. Mislio sam da svakome posebno načinim posetu.
ANTA: Mene preskočite!
PAVLE: Ali utoliko bolje kada sam vas našao na okupu. Praštam se, gospodo. (hoće da pođe)
SPASOJE: Čekajte! Je li to vaša poslednja reč?
PAVLE (zastane): Moja poslednja reč; ja sam živ i ja hoću da živim! (ode)
SPASOJE I SVI (zapanjeni pogledaju se među sobom).
SPASOJE (prvi se pribere i vikne za njim, iako je već otišao Pavle): Ali i mi hoćemo da živimo! Anto, potrči za njim i dovikni mu i mi hoćemo da živimo i mi hoćemo da živimo!
Zavesa

Scarlet · 7 Re: Branislav Nušić - Pokojnik Sub Jan 28, 2012 5:12 pm

Scarlet

Elite member

Broj postova : 6905
Age : 31

Drugi čin
(Lepo nameštena soba u Spasojevoj kući.)
I
VUKICA, SPASOJE
VUKICA (ukusno obučena, svetlih manikiranih noktiju, počupanih obrva i raskošno obojenih usana, sedi zavaljena na kanabetu, raskalašno prebačene noge preko noge i pušeći cigaretu): Ne razumem zašto se od mene krije razlog?
SPASOJE: Ne krije se, dušo, ali je taj razlog takve prirode...
VUKICA: Mora da je to vrlo čudan razlog. Zakazati dan venčanja, objaviti to tako reći celom svetu, štampati i pozivnice, pa ujedanput obustaviti sve to... Pa to je čitav skandal! I, zašto, zašto?
SPASOJE: Naišle su iznenadno velike brige.
VUKICA: Brige, brige, pa ti ih imaš uvek.
SPASOJE: Da, imam ih, al' ovo su, kako da kažem, izuzetne brige. Tiču se ove naše konzorcije. Naišli smo na jednu vrlo veliku smetnju, kojoj se nismo nadali, i svi smo zabrinuti, i tvoj verenik tako isto.
VUKICA: Da, i taj gospodin verenik. Do pre neki dan je po dva i tri puta dnevno dolazio piljio mi u oči kao mače govorio mi ljubavne reči i opisivao mi najlepšim bojama naš budući bračni život. A od prekjuče, jedva svrati pokoji put i to nešto zbunjen, rasejan, ne ume ni da govori.
SPASOJE: Pa, pažem ti, sve nas je pritisla briga, zato nam i nije do venčanja sad. Ja hoću da mi venčanje moje jedinice bude naj veseliji dan u životu... (miluje je po kosi) Strpi se samo, videćeš, sve će dobro, sve će biti lepo.
VUKICA: Još na sve to ti mi dovodiš tetka-Agniju.
SPASOJE: Ali ne dovodim je ja, zaboga! Srela me je juče pa veli: »Doći ću sutra da obiđem Vukicu!« Nisam joj mogao reći nemoj dolaziti, ne trpi te Vukica.
VUKICA: Ne trpim je, pa to ti je!
SPASOJE: Ali, dušo moja, moramo je trpeti. To je najpre moja sestra, od tetke doduše, ali tek sestra, a zatim je to jedna vrlo bogata usedelica.
VUKICA: Pa? Jesam li joj ja kriva. Što se nije udala kad je trebala?
SPASOJE: Ne znam, ali ona je bogata. Doduše, ona se nosi mišlju da sve svoje imanje ostavi nekoj humanoj ustanovi sve matore devojke, znaš, boluju od humanizma, ali ja mislim da će ona voditi računa i o tebi.
VUKICA (odlučno i kapriciozno): Ne trpim je!
SPASOJE: Ne razumem, zašto je baš toliko ne trpiš? Šta ti je nažao učinila?
VUKICA: Nesnosna mi je. Hoćeš li mi verovati, tata, da ni o čemu drugom ne razgovara, kad joj odem, do o prvoj bračnoj noći. Samo o tome, samo o tome, a uz to se još prenemaže i uzdiše.
SPASOJE: Ne treba joj zameriti svako uzdiše za svojim idealima.
VUKICA: Pa zar bračna noć ideal?
SPASOJE: Ideal je, sine, sve ono što čovek ne može da postigne.
VUKICA: I sad ja da ispaštam zato što ona nije postigla svoj ideal!
II
ANTA, PREĐAŠNJI
ANTA: Dobar dan! Dobar dan, gospođice Vukice!
VUKICA: Dobar dan!
SPASOJE (Vukici): Ostavi nas za časak, imamo razgovor baš povodom te naše brige.
VUKICA: Molim! (ode)
III
ANTA, SPASOJE
SPASOJE: Jesi li ga pronašao?
ANTA: Jedva! Nije on, znaš, saradnik koga lista ili da ima svoj list, pa da ga možeš lako naći.
SPASOJE: Nego?
ANTA: On je onako, dođe mu kao neki leteći novinar on veli da je publicista. Piše, znaš, onako, ispod ruke.
SPASOJE: Pa takav nam i treba. Znaš li mu bar ime?
ANTA: Da, znam! Mladen Đaković. Kažu niko kao on ne zna napisati tako oštro i strašno da se onome koga napadne prevrću i dedine kosti u grobu. Niko kao on, kažu ne ume tako od crnoga da napravi belo, a od beloga crno.
SPASOJE: Hoće li doći?
ANTA: Doći će još danas pre podne.
SPASOJE: Ali mu nisi govorio radi čega ga zovem?
ANTA: Bože, sačuvaj. Učinio sam toliko da ga pronađem, ali pravo da ti kažem, ne želim da se ja pletem u stvar. Ti znaš dobro da sam ja preskočen, pa zašto onda da se sam poturam pod sekiru?
SPASOJE: To što si preskočen nemoj da računaš mnogo ako se sručimo, sručićemo se svi, a i tebi tvoja godina ne gine.
ANTA (trgne se): Opet ti! Pa, majku mu, zar ne možeš jedanput da se otkačiš od te godine!
SPASOJE: Ja to onako uz reč.
ANTA: Nemoj ni uz reč, brate!
IV
AGNIJA, ISTI
AGNIJA (mladalački obučena i našminkana, matora devojka, ona donosi lep buket cveća): Dobar dan želim! (rukuje se sa Antom pa sa Spasojem) Kako, zar ti sam kod kuće?
SPASOJE: A, ne, tu je Vukica. (Na njenim vratima.) Vukice, 'odi, 'odi, 'odi ovamo, došla je tetka Agnija!
ANTA (digao se već ranije): Pa 'ajde ja da idem.
SPASOJE: Danas će doći, je li?
ANTA: Još pre podne.
SPASOJE: Dobro, pa uvrati.
ANTA: Hoću, zbogom gospođice Agnija!
AGNIJA: Zbogom!
ANTA (ode).
V
SPASOJE, AGNIJA
SPASOJE: Ama, šta radi to dete? Vukice!
AGNIJA: Nemoj je zvati, htela bih da progovorim s tobom.
SPASOJE: Šta imaš kog đavola da razgovaraš sa mnom, eto ti Vukice pa razgovaraj sa mnom.
AGNIJA: Htela sam da te pitam, znaš, za to odlaganje venčanja. Znaš li da ti se to napolje vrlo rđavo tumači?
SPASOJE: Šta se mene tiče kako se napolju tumači! Ostavi taj razgovor, molim te, razgovaraćemo drugi put o tome. Vukice, Vukice!
VI
VUKICA, PREĐAŠNJI
SPASOJE (kad Vukica naiđe): Gde si, dete, zaboga?
VUKICA: Dobar dan želim, tetka!
AGNIJA: Dobar dan! Slatko moje! (ljubi je) Ovo je za tebe. (daje joj buket)
VUKICA: Hvala, tetka!
AGNIJA: Pa kako je, kako je, jesi li već sita radosti?
VUKICA: Oh! Da! (razgleda buket) Gle, kako je to lepo cveće!
AGNIJA: Sama sam ga birala kod cvećara. Htela sam da liči na jedan buket koji je meni tako draga uspomena.
VUKICA: Iz mladosti svakojako?
AGNIJA: Da... da... iz ranijih dana. Dobila sam, tada, takav isti buket sa vizitkartom na kojoj je pisalo: »Cveću cveće«.
VUKICA: To je tako lepo! A šta je pisalo s druge strane vizitkarte?
AGNIJA: Ništa! Samo ime Sima Tešić, artiljerijski kapetan.
VUKICA: O, mogu misliti kako vam je to draga uspomena.
AGNIJA: Kako da ne! Drške od cveća iz toga buketa još čuvam...
VUKICA: A čime ste vi, tetkice, nagradili darodavca buketa za tu pažnju?
AGNIJA (kobajagi zbunjeno): Čime? Ničim, čime bih ga mogla nagraditi? .
VUKICA: Priznajte, priznajte ipak, morali ste ga tek nečim nagraditi.
AGNIJA (zbunjeno): Pa, može moj... nagradila sam ga jednim ljupkim osmehom, Čim drugim može devojka nagraditi kavaljera? Ali ostavimo taj razgovor o prijatnoj prošlosti, razgovarajmo bolje o sadašnjosti, o budućnosti, o tebi. Jesi li se već odlučila kakvu ćeš venčanu haljinu praviti?
VUKICA: Nisam, ali na to neću ni da mislim, pošto je svadba odložena.
AGNIJA: Pa ako je odložena, odložena je momentalno, ali će je biti. Je li, Spasoje?
SPASOJE (koji se zario bio u neko pismo, trgne se): Pa da, razume se!
AGNIJA: A na venčanu haljinu treba za vremena misliti. Danas ima tako mnogo tih modnih žurnala da je vrlo teško odlučiti se. Pa onda materijal! Dođi kod mene, toliko puta sam ti rekla, dođi kod mene, ja imam preko trideset mustara materijala za venčane haljine. Dođi da razgledaš.
SPASOJE: A što će ti, boga ti, tolike mustre?
AGNIJA: Tako, birala sam, volela sam da pravim zbirku. Pa zašto ne? Jedan pravi zbirku poštanskih maraka, drugi zbirku starog novca, lula, starih satova, jelenskih rogova, što ne bih i ja imala svoju pasiju? Pravim zbirku mustara materija za venčanu haljinu; to je moja pasija.
VUKICA: Pa što zamerate, tata, tetki? Bolje to no da zbira mačke ko strina Jovanka,
SPASOJE: Ne zameram samo ne razumem kako je ne mrzi da ide po radnjama i traži da joj se seku oni komadići krpa.
AGNIJA: Nemoj da kažeš, Spasoje, ima i to svoje draži. Uđem u radnju i uputim se najstarijem pomoćniku Gospodine, ja bih želela da mi pokažete materije za venčanu haljinu! Pomoćnik odmah napravi ljubazno lice i služi me sa zadovoljstvom, misleći da sam ja srećna verenica. I to traje čitavih pola sata. Meni dosta i tih pola sata.
SPASOJE: Pa dosta!
AGNIJA (Vukici): Slatko dete moje, kako bih volela da mi pokažeš tvoje rublje i preobuke koje si spremila.
VUKICA: Pa pokazala sam vam već.
AGNIJA: Ako, volim opet da vidim. (šapćući joj) Pravo da ti kažem, ja se ne slažem s tim da obučeš onu belu svilenu pižamu prve bračne noći ja sam za liht plavu košulju.
VUKICA (ocu očajno): Eto, kažem ja!
SPASOJE: Šta to?
VUKICA (zbunjeno): Kažem ja da moj verenik neće doći. (pogleda sat na ruci) Koje je već doba, a njega nema.
SPASOJE: Doći će! Nemoj biti nestrpljiva.
AGNIJA (zagrli Vukicu i vodi je u sobu): Slatko nestrpljenje! 'Ajdemo!
VUKICA (prolazeći kraj oca): Kažem ja!
AGNIJA I VUKICA (odu u sobu).
VII
ĐAKOVIĆ, SPASOJE
ĐAKOVIĆ (robustan tip, aljkavo obučen): Dobar dan želim! Mislim da nisam pogrešio adresu?
SPASOJE: A s kim imam čast?
ĐAKOVIĆ: Ja sam Mladen Đaković.
SPASOJE: Ah, viste taj novinar?
ĐAKOVIĆ: Ne novinar, publicista!
SPASOJE (ponudi ga rukom da sedne): Mislio sam da je to svejedno.
ĐAKOVIĆ: Ne, gospodine. Novinar je vezan za list, za urednika, za izdavača, ja sam slobodan, pišem kad hoću i šta hoću brošure, detke, pamflete i uopšte takve stvari.
SPASOJE: Da, to je ono što bi u ovom slučaju i trebalo, i radi čega sam hteo sa vama da razgovaram.
ĐAKOVIĆ: Molim!
SPASOJE: Kažu da ste vi u polemici kadri dokazati da je crno u stvari belo, a belo da je crno.
ĐAKOVIĆ: Sve se može osporiti i potvrditi, zavisi od moći logike. I u čemu je uostalom filozofija starih grčkih filozofa Protagore, Sokrata i Eshila? Suština je njena u tome da svako da sadrži u sebi svoje ne, a svako ne nosi u sebi svoje da. Sve zavisi od moći logike.
SPASOJE: Pa vi to imate, kažu.
ĐAKOVIĆ: Da, logika, to je moja moć! Bog, vidite, svakom čoveku daruje ponešto vama je, na primer, dao pare, meni je dao logiku. On ne daje jednome sve, a drugome ništa. Ne može on vama dati logiku i pare, je l' te to dvoje ne idu zajedno. On je meni dao ovo, a vama ono i rekao evo vam, pa vi sad se razmenjujte. Ti stavi gazda-Spasoju u službu tvoju logiku, a on će tebi staviti u službu svoje pare.
SPASOJE: Kako staviti u službu svoje pare.
ĐAKOVIĆ: Pa tako, ja ću to što vi želite lepo napisati, a vi ćete to što ja napišem lepo platiti je l' tako?
SPASOJE (ustežući se): Pa, da!
ĐAKOVIĆ: Dakle, pošto smo se načelno sporazumeli, izvolite sad preći na detalje i izložite mi stvar. (vadi papir i pisaljku i sprema se da piše)
SPASOJE: Stvar je u ovome jedan je čovek umro pre tri godine i sahranili smo ga. Ja sam lično bio na pogrebu.
ĐAKOVIĆ: Bog neka mu dušu prosti
SPASOJE: E, ali sad je potrebno i dokazati da je on mrtav.
ĐAKOVIĆ: Ništa lakše, izvolite mi samo reći u kom stilu želite da se to napiše?
SPASOJE: Kako u kom stilu?
ĐAKOVIĆ: Pa, mislite li visokim stilom, na primer: »Iščeznuće individuuma iz životne zajednice proizlazi iz neminovnosti procesa kome se sve pojave u prirodi potčinjavaju«, ili želite da ja njemu prosto kažem: »Ti si, brate, umro!«
SPASOJE: Pa ovo je mnogo jasnije.
ĐAKOVIĆ: Reći ću mu, dakle: »Ti si, brate, umro, a da si umro, evo ti dokaza, prvo i prvo, ti nisi živ...«
SPASOJE (prekine ga): Ali on je živ.
ĐAKOVIĆ: Ko je živ?
SPASOJE: Pa taj što je umro.
ĐAKOVIĆ: Ja vas ne razumem?
SPASOJE: Dakle, on je u stvari umro, kao što sam vam kazao, i sahranili smo ga pre tri godine, ali sad se najedanput javlja da je živ.
ĐAKOVIĆ (zavrti glavom): Hm! Hm! Hm! To je već malo neobičniji slučaj! Imao sam prilike da dokazujem da je živ čovek koji leži već godinu dana u grobu. Bilo je potrebno da i mrtvi glasaju za izbore narodnih poslanika, al' to je drugo. Drugo je to dokazivati da je mrtav čovek živ, a drugo da je živ mrtav.
SPASOJE: Znam, al' kad ima dokaza.
ĐAKOVIĆ: Kojih dokaza?
SPASOJE: Pa posmrtna lista, pogreb, grob.
ĐAKOVIĆ: Grob? Grob nije dokaz kad čovek postoji. Je l' postoji on?
.SPASOJE: Pa on kaže da postoji.
ĐAKOVIĆ: E, to je ono, vidite, a njemu se u ovakvom slučaju mora verovati.
SPASOJE: Pa, dobro, zar vaša moć logike ne može nekako da dokaže da on ne postoji?
ĐAKOVIĆ (razmišlja): Hm, zaista težak problem, sem kad bi se nešto poslužili Ajnštajnovom teorijom.
SPASOJE: A kakva je to teorija?
ĐAKOVIĆ: Po Ajnštajnovoj teoriji sve su pojave u životu relativne. Moglo bi se, dakle, uzeti da je taj čovek samo relativno živ.
SPASOJE: Kad bi to moglo nekako na osnovu koje druge teorije?
ĐAKOVIĆ: Dobro, 'ajde da pređemo na drugu teoriju. Kažite vi meni otvoreno ovo, taj čovek vama smeta ako je živ! Kvari vam račune, ne?
SPASOJE (snebiva se): Pa, kako da kažem!
ĐAKOVIĆ: Kazali ste već, dosta mi je da vas razumem. Dabome, teško je to vraćati ono što je čovek već nasledio.
SPASOJE (teško uzdahne): Teško!
ĐAKOVIĆ: E, lepo! Sad smo načisto i sad ja vidim jasno celu situaciju. I ako se o svemu ozbiljno razmisli, biće prerano kanda da se o tome piše. Pardon, to je samo moje mišljenje, ali ako vi želite, ja ću pisati samo, znate, pisanje će izazvati i odgovor, pa onda ako iznesete stvar na sva zvona, to će vas vrlo brzo odvesti pred sud, a meni izgleda u ovome slučaju da vi imate sve razloge da izbegnete sud.
SPASOJE: Pa da, šta će mi sud?
ĐAKOVIĆ: E, pa zato, vidite, bolje je da vi tu stvar uredite nekako izbegavajući javnost. Ja, verujte, nemam računa da vam dajem ovakav savet, jer, kad bih napisao, ja bih vam mnogo više naplatio ovako za savet moram se zadovoljiti i sa 1000 dinara.
SPASOJE (zgrane se): Kako? 1000 dinara za nepisanje?
ĐAKOVIĆ: I tu još nije uračunat honorar za ćutanje.
SPASOJE: Kakao ćutanje?
ĐAKOVIĆ: Pa, gospodine, recite vi meni, šta meni smeta sad, kad sam već ušao u samu tajnu, da bacim jedan letak: »Mrtvi su ustali, živi se spremaju da ih ponovo sahrane.«
SPASOJE (preneraženo): Nećete valjda?!...
ĐAKOVIĆ: Dakle, vidite li šta vredi moje ćutanje, a ja vam ne tražim više od hiljadu dinara za sve to.
SPASOJE: Dobro, dobro, daću!
ĐAKOVIĆ: Lepo, sporazumeli smo se. Savetovao sam vam da ne čačkate i ne stavljate na velika zvona. Dobro!... Ali vi ne možete sedeti skrštenih ruku, vi morate nešto činiti...
SPASOJE: Pada!
ĐAKOVIĆ: E, i u tom pogledu daću vam jedak savet.
SPASOJE: Opet 1000 dinara?
ĐAKOVIĆ: I dve i tri i četiri... ali ja neću da vas ucenjujem, zadovoljiću se samo sa 1000 dinara, što sa onom prvom hiljadom čini dve hiljade.
SPASOJE (uzdahne): Dve hiljade dinara?!
ĐAKOVIĆ: Dve, dabome, ali slušajte me najpre pa ćete videti da vredi. Vi, porodica... ja mislim da ste vi porodica sa dotičnim živim mrtvacem?
SPASOJE: Da!
ĐAKOVIĆ: Skupite se dakle svi i oglasite za ludaka tu osobu, koja blagodareći sličnosti sa pokojnikom... je li sličan?
SPASOJE: Kao pljunut.
ĐAKOVIĆ: Dakle, oglasite ga za luda i uputite ga na posmatranje. Udesite zatim šta treba — tome ne treba da vas učim — i on će biti proglašen za ludaka. Verujte, kod nas je lakše proglasiti čoveka ludim no pametnim. Dokaz vam je, gospodine, što sam i ja bio tri meseca u ludnici.
SPASOJE: Vi?
ĐAKOVIĆ: Da, pred izbore narodnih poslanika našlo se da sam lud, posle završenih izbora našlo se da sam pametan.
SPASOJE (zabrinut): O tome se vašem predlogu da razmišljati.
ĐAKOVIĆ: Razume se da se da razmišljati i sad uviđate valjda da nisam precenio?
SPASOJE: (seti se): Ah, da! (teška srca vadi iz portfelja dve hiljadarke i daje mu ih)
ĐAKOVIĆ (ustaje): Hvala, gospodine, i kad god vam zatrebam, ja vam stojim na raspoloženju, bilo da što napišem, bilo da vam kakav koristan savet dam.
SPASOJE: Hvala!
ĐAKOVIĆ: Ne želim više da vas uznemiravam. Zbogom, gospodine!
SPASOJE:Zbogom!
ĐAKOVIĆ (ode).
VIII
AGNIJA, VUKICA, SPASOJE
AGNIJA (izlazi iz Vukičine sobe): Ukus, ukus, ukus! Ukus u svakoj sitnici, to ti se mora priznati.
VUKICA: Sad ne možete reći da vam nisam sve pokazala?
AGNIJA: Ah, da, sve, sve, sve! Boga mi, dete, ti ćeš biti retka mladica tako lepo opremljena. I to sve sama; nisi htela ni mene da zoveš da ti pomognem.
VUKICA: Nisam htela da vam uznemiravam.
AGNIJA: Ali zašto, zašto, kad znaš da je spremanje svadbene opreme moja najmilija zabava?
SPASOJE: Pa zvaćemo te već, ima još da se sprema, a ima i vremena.
AGNIJA: Pa ima, dabome, kad je već odloženo venčanje.
SPASOJE: Ama, što si okupila to pa to!
VUKICA: Nemojte mi, tetka, molim vas ni pominjati to venčanje. (ode levom stočiću i nađe tamo sebi neku zabavu)
SPASOJE: Pa, dabome, najbolje je ne pominjati ga.
AGNIJA (prilazi Spasoju poverljivo): Spasoje, ne mogu, znaš, pred detetom da ti kažem, a napolju se neke čudne stvari šapuću.
SPASOJE: Znaš li ti, boga ti, šta se o tebi šapuće?
AGNIJA: Iju!
SPASOJE: Ako ti ne znaš, ja znam i ja nikad nisam došao da ti kažem to što se šapuće o tebi, pa nemoj ni ti meni kazivati šta se šapuće o meni.
AGNIJA: Ja to u najboljoj nameri.
SPASOJE: Nemoj ni u najboljoj nameri.
AGNIJA: Dobro, dobro, nikad više! (prilazi Vukici) Pa nemoj, dušo, zaboraviti kad ti bude gotova ona drap haljina; htela bih da vidim kako izgleda.
VUKICA: Ne, neću zaboraviti.
AGNIJA (poljubi je, zatim pruža ruku Spasoju): Pa ne zameri, Spasoje! Zbogom! (ode)
IX
VUKICA, SPASOJE
VUKICA (pošto je ispratila Agniju, klone u fotelju umorna): Uh!
SPASOJE: Pravo kažeš; uh!
VUKICA: Ne mogu da izdržim, pa to ti je.
SPASOJE: Ni meni nije lako, ali šta ćeš
VUKICA: I da znaš šta ona sve raspituje, ta to je užasno.
SPASOJE: Ja, dušo, očekujem posetu brata gospodin-ministrovog. Imamo poverljive razgovore, pa bih te molio, kad naiđe, da nas ostaviš same.
VUKICA: Razume se, ti znaš da ti ja nikad ne dosađujem u takvim prilikama. Uostalom, ja i inače imam da nastavim jedno pismo, koje sam još juče počela da pišem. (polazi, ali u tom trenutku otvaraju se zadnja vrata i nailazi LJubomir, Vukica se zaustavlja)
H
LJUBOMIR, ISTI
VUKICA: O, kakvo iznenađenje! Kakvo iznenađenje!
SPASOJE: Baš dobro te si naišao; ja već nemam moći da te branim pred tvojom verenicom.
LJUBOMIR (pošto je poljubio Vukicu u ruku i sa Spasojem se rukovao): Zar sam toliko kriv?
VUKICA (Spasoju): Čuješ li ga, tata, on to naziva krivicom? (LJubomiru) To nije krivica, to je zločin. Zanemarivati verenicu kao što vi to činite, navići verenicu na dve i tri posete dnevno pa ujedanput to razrediti, navići verenicu na tople i nežne razgovore pa ujedanput preći u profesorsku rasejanost, dozvolićete da je to težak zločin.
LJUBOMIR: Pa zaboga, oče, što se vi žalite da me ne možete odbraniti kad znate zašto to sve tako biva?
SPASOJE: Kažem joj, to su izvesne brige koje su naše zajedničke ali koje će proći, proći će. Ja njoj nikad o tim stvarima ne govorim. Šta će joj?
LJUBOMIR: Ne bih hteo da ostanem krivac u očima svoje verenice.
SPASOJE: Znaš šta, idi ti tamo s njom u sobu pa se brani verenici se uvek lakše odbrane u četiri oka.
LJUBOMIR: Da, tako je! (uzme Vukicu za ruku i odlaze u njenu sobu.)
XI
SPASOJE, SOFIJA
SPASOJE (zvoni).
SOFIJA (ulazi): Molim!
SPASOJE: Sofija, ja očekujem posetu jednog gospodina. Kad on bude došao, brinućete se da nas niko ne uznemirava. Ma ko bio, recite da nisam kod kuće.
SOFIJA: Razumem, gospodine! (odlazi i vraća se) Gospođa i gospodin Novaković.
SPASOJE: A, oni? Neka izvole!
SOFIJA (propušta Novakovićeve pa ode).

Scarlet · 8 Re: Branislav Nušić - Pokojnik Sub Jan 28, 2012 5:12 pm

Scarlet

Elite member

Broj postova : 6905
Age : 31

XII
NOVAKOVIĆ, RINA. SPASOJE
NOVAKOVIĆ: Dobar dan želim.
SPASOJE: Dobar dan! (rukuje se) Otkud vi tako iznenada?
RINA: Nimalo iznenadno. Obećala sam gospođici Vukici da ću ovih dana doći da zajedno obiđemo izvesne radnje.
SPASOJE: Ah, da, ona mnogo polaže na vaš ukus, samo...
NOVAKOVIĆ: I zamislite, sad i ja moram da idem po radnjama.
SPASOJE: Što vi?
NOVAKOVIĆ: Moja žena ne sme ni koraka od kuće sama.
RINA: Zamislite da ga sretnem, ja ne znam šta bih radila.
SPASOJE: Dakle, bićete i jedno i drugo pošteđeni. Pošto sam odložio venčanje, to sam obustavio i sve kupovine... Ima za to uvek vremena. Ali ste vi i inače uvek dobro došli, Vukica će vam se radovati.
RINA: E onda hajdemo k njoj malo. (htela bi da pođe)
SPASOJE: Samo za časak. Hteo bi nešto da vas upitam. Vi rekoste, ići ćete advokatu da se konsultujete?
NOVAKOVIĆ: Bio sam!
SPASOJE: Pa?
NOVAKOVIĆ: Advokat potvrđuje da je moj brak pojavom prvoga muža odista anuliran i da se moja žena mora vratiti svome prvom mužu.
RINA: To bi bilo užasno, to bi bila najsvirepija kazna!
NOVAKOVIĆ: Advokat veli da bi jedini izlaz bio kada bi prvi muž poveo brakorazvodnu parnicu, razveo se sa ženom, pa se ja posle ponovo venčao sa njom. I ja, pravo da vam kažem mislim takvu ponudu da učinim njemu.
SPASOJE: Kome njemu?
NOVAKOVIĆ: Pokojniku.
SPASOJE: Da ga umolite da povede brakorazvodnu parnicu!
NOVAKOVIĆ: Pa da, šta će mu žena koja ga ne voli?
RINA: Ja ne bih mogla preživeti to da mu se vratim.
SPASOJE: Čekajte, molim vas! Nije to tako prosta stvar kao što vam izgleda. Da bi mogao voditi brakorazvodnu parnicu, on treba da je živ.
RINA: Pa živ je!
SPASOJE: Živ je, znam ja da je živ, al' mi to ne smemo priznati. Znate li šta znači to priznati mu zakonski da je živ? To znači da se svi mi sručimo na osuđeničku klupu, to znači da svi mi, ni krivi ni dužni, na pravdi boga stradamo.
RINA: Znate kako je, gospodin-Blagojeviću, kad lađa tone, svako sebe najpre spasava.
SPASOJE: A, tako vi smatrate stvar? Svako sebe? Pa dobro, onda neka svako sebe i gleda. Samo, nemojte požaliti ako ja pre doplivam do obale nego vi.
NOVAKOVIĆ: To vi kao da nešto pretite, gazda-Spasoje?
SPASOJE: Ne pretim, ali eto, vi kažete kad lađa tone, a zaboravljate da će sa tom lađom potonuti i vaših pola miliona gotovog novca.
NOVAKOVIĆ (trgne se): Ne mislite valjda... ?
SPASOJE: Mislim, mislim. Vi zaboravljate da u ovoj celoj stvari vaš brak nije najvažnija pojava.
NOVAKOVIĆ: Ne zaboravljam, samo...
SPASOJE: E, kad ne zaboravljate, a vi budite strpljivi. Ja danas, na primer, imam važan razgovor sa jednim vrlo merodavnim gospodinom. U njegovu se pomoć ja vrlo mnogo nadam.
NOVAKOVIĆ: Pa razume se da ćemo biti strpljivi.
SPASOJE: Idite lepo kod Vukice u sobu, tamo je i njen verenik, pa se zabavljajte, a meni ostavite da brinem i vašu brigu. Izvolite, izvolite. (Rini, prateći je) Boga vam, gospođa Rina,. utičite i vi na Vukicu da se umiri, vrlo je nervozna što je odloženo venčanje.
RINA: Oh, da, da!
RINA i NOVAKOVIĆ (odu u Vukičinu sobu).
XIII
SOFIJA, SPASOJE
SOFIJA (dolazi spolja): Jedan gospodin.
SPASOJE: Nije ti rekao ko je?
SOFIJA: Ja mislim da je taj gospodin što ga očekujete.
SPASOJE: Ah, pa da! Pusti ga odmah!
SOFIJA (ode).
XIV
PAVLE MARIĆ, SPASOJE
SPASOJE (kad spazi Marića na vratima, neprijatno se iznenadi): Ah, vi? Otkud vi?
PAVLE: Zar moja pojava još uvek tako iznenađuje?
SPASOJE (malo zbunjeno): Nisam očekivao.
PAVLE: Osetio sam potrebu, pre no što pristupim izvesnim merama, da još jedanput progovorim sa vama, i to u četiri oka.
SPASOJE: Ne vidim o čemu bi imali da razgovaramo.
PAVLE: Ako vi nalazite da nemamo o čemu da razgovaramo, ja još manje imam potrebu na taj razgovor. Ja sam samo želeo da izbegnem javni skandal.
SPASOJE: Pa kad ste hteli da izbegnete javni skandal, što ste onda uopšte i dolazili, što niste ostali tamo gde ste bili?
PAVLE: To mi je bila namera. Mislio sam ,da uredim stvar sa rukovanjem mojim imanjem, da uredim još neke odnose pa da se vratim.
SPASOJE: Šta imate da uredite stvar sa rukovanjem vašega imanja; ta je stvar uređena.
PAVLE: Da, vi ste stvar uredili, to vam priznajem, ali je potrebno da je i ja sa svoje strane uredim.
SPASOJE: Kažite vi meni, kad smo već ovako u četiri oka, bi li vi pristali da mi iskreno i prijateljski razgovaramo, onako otvoreno, licem u lice?
PAVLE: Zašto ne?
SPASOJE: Onda izvolite sesti. (nudi ga cigaretama)
PAVLE (seda u fotelju i zagleda je): To je ona fotelja iz moje radne sobe.
SPASOJE: Nećete valjda reći da su i cigarete vaše? (pošto je i sam pripalio i svoj) Hoćete li hteti iskreno da mi otkrijete svoje namere? Mislim, hoćete li mi reći: šta mislite preduzeti i šta mislite činiti?
PAVLE: Reći ću vam, zašto ne? Nema u mojim namerama ničega što bi se moralo prikriti. Tako, na primer, što se tiče gospodina Milana Novakovića, koji mi je preoteo ženu, i što se tiče moje žene, koja me je duboko uvredila...
SPASOJE: Tražićete razvod braka, to već znam.
PAVLE: Ne, neću tražiti razvod braka; ostaviću to pitanje uvek otvoreno ostaviću ih da žive u braku koji nema zakonske osnove.
SPASOJE: Ostavićete ih da večito strepe za svoj srećni brak.
PAVLE: A srećni su zaista?
SPASOJE: Tako oni kažu.
PAVLE: No, pa zašto bih ja to kvario?
SPASOJE: A što se tiče onoga sa deset hiljada dinara?
PAVLE: To je najmanje, o tome ću na kraju misliti.
SPASOJE: Pa jest, pravo kažete, jer on u stvari nije vas ni oštetio, nego mene.
PAVLE: Kako vas?
SPASOJE: Pa kad se posle vaše smrti obrazovala masa kod suda, pozvani su svi dužnici da polože masi svoje dugovanje. Da je on tada položimo, ta bi suma meni pripala kao nasledniku mase.
PAVLE: Dakle, ostaviću vam ga, pa ga vi progonite. Nije pravo da vas toliko ošteti.
SPASOJE: Dobro, a... (ne ume da nađe zgodnu formu pitanju)... ovaj... šta sam ono hteo da kažem? A, kako mislite da se odnosite prema meni?
PAVLE: To je stvar najčistija i najjasnija. Nasledili ste me, jer je sud bio u zabludi da sam mrtav, a pošto sam ja živ, pada samo sobom to nasleđe i vi ćete se iseliti iz ove kuće i predati mi je kao i sva ostala imanja.
SPASOJE: Gle, molim te!
PAVLE: Tako će, razume se, biti ako kod vas sretnem potrebno razumevanje, ako ne, onda ću poći drugim putem. Optužiću vas da ste lažni naslednik, moj advokat već pribira podatke o lažnim uverenjima i lažnim svedocima koje ste vi priveli sudu dokazujući da ste mi bliski rođak, i ako smo mi, to vi najbolje znate, rod samo po tome što je vaša majka bila žena nekakvog rođaka moje majke. I tada će, razume se, parnica dobiti sasvim drugi oblik.
SPASOJE (zabrinuto razmišlja.): Hm! Hm» Hm! To dakle mislite?
PAVLE: Da, to!
SPASOJE: Al' to bi, gospodine, bio u najmanju ruku zločin, to što vi mislite da radite. Znate li vi da sam ja ugledan i uvažen član društva da sam ja...
PAVLE (prekida ga): Pardon, ja ne mislim da vam uzimam ugled, već samo imanje ugled vam ostavljam.
SPASOJE: Boga vam, jesu li svi pokojnici tako naivni kao vi, ili ste vi to izuzetno! A šta je ugled nego imanje? Oduzimate li mi imanje, oduzeli ste mi i ugled.
PAVLE: Da, sećam se, jer pre no što ste prisvojili ovo imanje, vi ste bili niko i ništa.
SPASOJE: Razume se da sam bio niko i ništa.
PAVLE: Da, da, sećam se.
SPASOJE: I sad razumete valjda zašto se ja bunim protiv vaše izjave i zašto ne mogu priznati da ste živi.
PAVLE: Razumem, da, razumem, ali šta ćete, teško je naći ma kakav izlaz koji bi za vas bio podesan.
SPASOJE: Ima ga, i vi da ste kojom srećom došli pravo meni, stvar bi već odmah, prvoga trenutka bila rešena.
PAVLE: Radoznao sam kakav?
SPASOJE: Mi smo kazali razgovaraćemo iskreno. Dakle, reći ću vam. Ja imam jedan vrlo dobar plan po kome ni ja ni vi ne bi bili oštećeni.
PAVLE: Da ga čujem!
SPASOJE: Pre svega ostalog, vi pristupate razvodu braka sa vašom bivšom ženom. Pomoći ćemo vam svi, ja ću vam dati materijal koji je dovoljan za tri brakorazvodne parnice.
PAVLE: Pa onda?
SPASOJE: Onda, kad ste oslobođeni svoga pravog braka, vi ćete zaprositi moju ćerku i ja ću vam je dati. Što me gledate tako čudnovato? Zaprosićete moju ćerku i ja ću vam je dati, a kao miraz dajem vam celokupno imanje koje je nekad bilo vaše.
PAVLE: Interesantan predlog, na taj način ja bih bio svoj sopstveni zet.
SPASOJE: Na taj način bilo bi sačuvano imanje i ugled moj i vaš.
PAVLE: I u tom slučaju vi bi priznali da sam ja živ?
SPASOJE: Da, u ovako izuzetnom slučaju.
PAVLE: Ne razumem nešto samo, vi nudite kćer koja je verena?
SPASOJE: U tome baš i možete videti kolika je žrtva koju ja činim. Zamislite imati za zeta jednog profesora univerziteta, proslavljenog naučnika, velikog naučnog pisca, i sve to žrtvovati, dozvolićete da nije mala stvar.
PAVLE: Ja mislim da je žrtva i veća, jer to dvoje mladih izvesno vezuje ljubav, a vi bi i to razorili.
SPASOJE: Pa da, i to!
PAVLE: Jer kad bi vi i izgubili imanje koje ste zetu obećali kao miraz, on bi, izvesno, ostao veran veridbi sa vašom kćerkom?
SPASOJE (malo zbunjeno): Pa da... izvesno jer to je jedan vrlo čestit čovek, verujte, to je jedan redak karakter.
PAVLE: Verujem vam! A kada bi taj »redak karakter« izgubio katedru profesora univerziteta i izgubio ime naučnika, vaša bi ćerka, izvesno, ostala verna svojoj veridbi?
SPASOJE: E, to je već u pitanju.
PAVLE: Onda ste vi odista u teškom položaju, jer to vam se može desiti.
SPASOJE: Šta mi se može desiti?
PAVLE: Pa to da izgubite zeta, ne zato što bi vas on napustio, već zato što bi vaša gospođica ćerka napustila njega.
SPASOJE: Ja vas ne razumem.
PAVLE: Zar vam vaš zet nije nikad ništa govorio o zločinu koji je učinio prema meni?
SPASOJE: Nikad ni reči! A kakav zločin, o kakvom zločinu vi to govorite?
PAVLE: Ja njegovom postupku ne umem drugo ime da izaberem.
SPASOJE: Je li to velika suma koju vam duguje?
PAVLE: Veća no što bi se mogla zamisliti.
SPASOJE: Pobogu, šta je taj čovek s tolikim novcem učinio?
PAVLE: Nije reč o novcu, reč je o delu koje se ne da novcem odmeriti.
SPASOJE: Ne razumem.
PAVLE: Trebalo je da vas vaš zet upozna s tim, jer vi u ovome trenutku treba da znate svu težinu svog položaja.
SPASOJE: Moga položaja? Zašto moga?
PAVLE: Videćete zašto. Vaš zet je bio nekada moj mladi prijatelj ja sam ga iz školske skamije uveo u život umeo je da steče i moju naklonost i moje poverenje. Kada sam pošao na put, ja sam tome mladom gospodinu poverio na čuvanje veliki rukopis moga naučnoga rada na kome sam punih sedam godina kapao. On se, čim se uverio da sam umro, i pošto me je eventualno ispratio do groba, vratio zadovoljan sa pogreba i štampao je moje delo pod svojim imenom.
SPASOJE (zatetura se od iznenađenja): Kako ... zar ono delo?!
PAVLE: Da, ono delo na osnovu kojeg je on dobio katedru na univerzitetu, na osnovu kojeg je on proglašen naučnikom, na osnovu kojeg je on postao direktor te vaše »Ilirije«, na osnovu kojeg je postao zet i na osnovu kojega ste mu vi dali toliki miraz.
SPASOJE (očajno hukne i klone u fotelju zarivši glavu u ruke posle izvesne pauze on diže glavu i pita tiho i nepouzdano): Možete li vito dokazati da je tako?
PAVLE: Razume se!
SPASOJE (pribira se i diže): To znači, vi' ste rešeni?
PAVLE: Rešen sam, idem pravim putem.
SPASOJE: (promisli se časak, pa se hrabri i diže se): Znate li vi da se i na pravom putu može naići na prepone?
PAVLE: Na sudu će se i te prepone savladati.
SPASOJE: Mislite? (šeta uzbuđeno, hteo bi kao da kaže nešto, pa ne zna šta će) Ja ne znam upravo šta da vam kažem.
PAVLE: Ja mislim, ništa više obavešteni smo dovoljno i ja i vi!
SPASOJE: Ta ono, obavešten sam, ne mogu reći da nisam obavešten...
PAVLE: E, onda prestaje potreba za svaki dalji razgovor. Inače sam vas i suviše zadržao, zbogom, gospodine rođače!
SPASOJE (jedva čujno): Zbogom!
PAVLE (ode).
XV
LJUBOMIR, SPASOJE
SPASOJE (gleda za njim kao čovek koji ne zna šta će i odakle će poći, najzad prilazi vratima Vukičine sobe i dovikuje): LJubomire! LJubomire!
LJUBOMIR (dolazi).
SPASOJE: Bio je ovde Marić, sad je izašao.
LJUBOMIR: Šta hoće?
SPASOJE: Čudne mi je stvari kazao, vrlo čudne stvari.
LJUBOMIR: Izvesno, nešto interesantno sa onoga sveta?
SPASOJE: Ne, već sa ovoga sveta. On tvrdi da si ti svoj naučni glas i ugled ukrao.
LJUBOMIR: Ne razumem kako se glas i ugled može ukrasti to nije tabakera ili kišobran.
SPASOJE: Nije, ali on tvrdi i veli da ima za to dokaza, da ti je dao na čuvanje svoj rukopis, a ti pošto si ga otpratio do groblja, vratio se i štampao delo pod svojim imenom.
LJUBOMIR (cinički): A šta sam trebao da radim, da li da i rukopis strpam u grobnicu i s njim sahranim?
SPASOJE: Dakle, znači ti ne sporiš, ti u stvari priznaješ...
LJUBOMIR: A vi možda nalazite da je to zločin? Verujte da nije, jer tako to biva u životu od mrtvoga se otima ono što se može. Neko mu otme ženu, neko delo, a neko kuću i celokupno imanje. Šta ko stigne!
SPASOJE (ujede se za usne): Pa... ipak, ima neke razlike. Na osnovu takve otimačine ti si postao profesor univerziteta; na osnovu toga što si profesor univerziteta ja sam ti dao kćer i ogroman miraz...
LJUBOMIR: Sve je to isto, nema nikakve razlike. Na osnovu toga što ste vi oteli imanje postali ste bogat čovek na osnovu toga što ste bogat čovek vi ste tražili i našli zeta profesora univerziteta. Verujte, sve je to jedno isto.
SPASOJE: Ti govoriš tako bezobrazno, zaboravljajući sasvim na dužno poštovanje prema ocu svoje verenice.
LJUBOMIR: A, ne, oče, nikad ja ne zaboravljam to dužno poštovanje, ali ja mislim, ovo je čisto poslovan razgovor.
SPASOJE: Pa poslovan, jeste poslovan. (seti se) A »Ilirija«?
LJUBOMIR: Šta »Ilirija«?
SPASOJE: Pa ti si direktor... To preduzeće je svetskoga značaja... Ako ti oduzmu katedru, ako izgubiš glas naučnika...?
LJUBOMIR: To će biti manje šteta po to preduzeće no ako vi izgubite imanje koje važi kao kaucija kod države.
SPASOJE (klonuo): Jeste, tako je! (uzdahne) Tako je! (ućuti oborene glave)
LJUBOMIR (posle izvesne pauze): Imate li još što sa mnom da razgovarate?
SPASOJE: Ništa više!
LJUBOMIR: Ako me ipak zatrebate, ja ću biti ovde kod svoje verenice. (ode)
XVI
SPASOJE, SOFIJA
SPASOJE (klonuo u fotelju, duboko se zamisli).
SOFIJA (dolazi): Jedan gospodin.
SPASOJE (trgne se i obasja mu se lice nadom): Ah, to je on. (užurbano) Neka uđe, uvedi ga odmah, neka uđe.
SOFIJA (odlazi i propušta dina Đurića).
XVII
ĐURIĆ, SPASOJE
ĐURIĆ: Dobar dan želim!
SPASOJE (sav blažen): Dobar dan, gospodine Đuriću! Baš u dobar čas ste došli, u dobar čas! Izvolite, molim vas, sedite!
ĐURIĆ (sedajući): Dakle, radoznao sam, jeste li postigli što?
SPASOJE: Ništa. S tim čovekom ne može se ništa lepim postići.
ĐURIĆ: A razgovarali ste?
SPASOJE: Da, bio je ovde, došao mi je kao naručen, razgovarali smo opširno i sasvim otvoreno.
ĐURIĆ: Šta veli?
SPASOJE: On ne samo što ne pristaje ni na kakav sporazum nego još i proširuje svoje napadačke namere.
ĐURIĆ: Preti?
SPASOJE: To već, da meni preti oteti imanje, to već je poznato, ali sad preti i mome zetu.
ĐURIĆ: A čime njemu?
SPASOJE: Nećete prosto verovati veli srušiću ga, oduzeću mu katedru na univerzitetu. Prikazaće ga kao lažnog naučnika. Molim vas, taj čovek tvrdi da je on napisao ovo naučno delo, a da ga je moj zet pod svojim potpisom štampao.
ĐURIĆ: Oh, to je teška optužba, i to u najgorem trenutku. Stvar »Ilirije« se ovoga časa nalazi pred sednicom ministarskog saveta svaki trenutak može nam doneti koncesiju, a koncesija predstavlja milione... milione!
SPASOJE (zanosno): Milione!
ĐURIĆ: I u takvom jednom času kad već dogledam te milione...
SPASOJE (nastavlja):... da dođe jedan nasilnik, da otme moju imovinu koja služi kao kaucija, da sruši jednoga zeta, odnosno ne zeta, nego jednoga direktora preduzeća.
ĐURIĆ: Valja o toj stvari ozbiljno razmisliti.
SPASOJE: Ja vas molim, razmislite i za mene, verujte, ja nisam više kadar razmišljati.
ĐURIĆ: Vidite, celu stvar ne treba posmatrati sa jednoga uskoga ličnoga gledišta, kao što vi činite. Stvar zahteva da se posmatra sa jednog širega, tako reći državotvornoga gledišta. Zar ne vidite vi u celoj ovoj pojavi izvestan sistem, sistem sa rušilačkim tendencijama? Taj se čovek zavukao tamo negde, u neki tajanstveni kut Evrope, u neku fabriku veli, a ja bih rekao u neku internacionalnu razaračku ćeliju. Ko zna čemu se on tamo naučio ko zna kakve su mu sve ideje zamaglile zdrav razum? Zar ne vidite na šta on udara? Na sve što je svetinja. Zar ne vidite da on preti da poruši upravo ono na čemu društvo počiva? Pođite, molim vas, redom, pa gledajte na šta on udara? Hoće da poruši onom čoveku brak...
SPASOJE: I to jedan srećan brak!
ĐURIĆ: A brak je, gospodine, jedan od prvih osnova društva. I šta dalje, hoće da preotme imovinu, privatnu imovinu!
SPASOJE: I to je moju imovinu.
ĐURIĆ: I najzad hoće da unizi, da obori, da zgazi autoritet. U svome rušilačkom besu on hoće da svuče s visine jednog naučnika.
SPASOJE: Gospode bože, meni je sad tek prasnulo pred očima; sad tek ja jasno dogledam prave namere toga čoveka!
ĐURIĆ: Da, da, gospodine, tako treba posmatrati ovu stvar. A kada se tako posmatra, onda se da jasno sagledati da ova pojava sadrži u sebi jednu opasnost šireg obima.
SPASOJE: Opasnost, razume se da je to opasnost!
ĐURIĆ: I briga koja u ovom času tišti ne može i ne sme ostati samo vaša briga; to je briga celoga društva, to je briga i same države, ako hoćete.
SPASOJE: Pa hoću, dabome! Nek država primi na sebe tu brigu.
ĐURIĆ (pauza, razmišlja): A sad, recite vi meni, treba li u takvim slučajevima dati zakonu reč? Je li zakon kadar da dogleda onu širu opasnost koja se krije iza rušilačkih namera obučenih u forme zakonske?
SPASOJE: Ne!
ĐURIĆ: Jer šta će uraditi zakon? Evo šta ovo je moja greda i ja molim zakon da mi se vrati. Zakon kao zakon, nema gde pa veli tvoja je greda, uzmi je! Ali šta će biti ako je na toj gredi nazidana kuća, zar zato da bi ti dobio jednu gredu treba da se poruši cela kuća? Šta je veće, šta je važnije, pitam ja vas: kuća ili greda?
SPASOJE: Kuća!
ĐURIĆ: Tako je! I sad zamislite »Iliriju< kao kuću, jer to je jedna organizacija, zasnovana na širokim osnovama, i sad dođe neko i kaže dajte mi moju gredu. Da, gredu, ali ako mi gredu izvučemo, srušiće nam se cela »Ilirija« na glavu.
SPASOJE: Užasno!
ĐURIĆ: Još ako je...imate li vi slučajno telefon?
SPASOJE: Eto vam ga pri ruci.
ĐURIĆ (odlazi telefonu i traži broj): Alo, alo... To je gospodin šef kabineta? Jeste li vi gospodine Markoviću? Ovde je Đurić. Dakle? (posle saopštenja koje čuje, lice mu se obasja radošću) Hvala! Velika hvala! (napušta slušalicu i ide Spasoju raširenih ruku uzvikujući.) »Ilirija«! »Ilirija«! (zagrli ga čvrsto.)
SPASOJE: Ilirija?
ĐURIĆ: Da!
SPASOJE: Svršeno?
ĐURIĆ: Da!
SPASOJE (poleti mu u zagrljaj): »Ilirija« Milioni! (na jedan mah se trgne) A greda?
ĐURIĆ: Kakva greda?
SPASOJE: Ona što može da se izvuče pa da padne kuća?
ĐURIĆ: Ne brinite sad smo na konju. Svršićemo i to dođite još danas k meni! Ja moram samo do Ministarstva hoću očima da vidim ministarske potpise. Dođite još danas, smisliću već ja dotle, ili bolje reći, ja već imam izvestan plan ne brinite! Zbogom! (ode).
SPASOJE: Zbogom! (prati ga do vrata)
XVIII
SPASOJE, RINA, NOVAKOVIĆ, LJUBOMIR, VUKICA
SPASOJE (vraćajući se od vrata, trlja zadovoljno ruke, šapćući): »Ilirija«! »Ilirija«! (odlazi Vukičinim vratima): Deco, gospodo, ovamo, ovamo!
SVI (dolaze): Šta je?
SPASOJE (razdragano): »Ilirija«! »Ilirija«! »Ilirija«!

Scarlet · 9 Re: Branislav Nušić - Pokojnik Sub Jan 28, 2012 5:13 pm

Scarlet

Elite member

Broj postova : 6905
Age : 31

XIX
ANTA. PREĐAŠNJI
ANTA (ulete zadihan): Dobar dan! Gospođe, gospodo, važno saopštenje. Pati li ko od vas od srca? (odleti zadnjim vratima, Sofiji) Pet čaša vode! Stvar je, gospodo, prijatna, prijatna, ali moram iz obazrivosti početi izdaleka...
SPASOJE: Hoćete valjda da nam saopštite da je dobijena koncesija za »Iliriju«!
ANTA (razočaran): Dakle, znate? (ode zadnjim vratima) Sofija, nije potrebna voda!
SPASOJE: Da, gospođe i gospodo, milioni su dobijeni, to jest, koncesija je dobijena. 'Odite, 'odite svi na moje grudi...
ANTA (potrči mu u zagrljaj).
SPASOJE (gurne Antu): Ama, ne vi akcionari, ovamo na moje grudi, braćo i sestre, akcionari. (zagrli sve koliko može i kliče) »Ilirija«! »Ilirija«!
Zavesa

Čin treći
(Radna soba kod Spasoja)
I
SPASOJE, SOFIJA
SPASOJE (stoji kraj stola i otvara poštu).
SOFIJA (donosi jedno pismo).
SPASOJE (uzimajući ga): Od koga?
SOFIJA: Ne znam, doneo jedan dečko.
SPASOJE (otvara pismo, čita u sebi i mršti se, čita ponovo i gunđa): Dabome! Znao sam ja to! Dabome da sam znao! (Sofiji) Je li tu taj dečko?
SOFIJA: Jeste, čeka odgovor.
SPASOJE: Pa da, čeka odgovor razume se da čeka odgovor, a to znači da ja treba da odgovorim, je li?
SOFIJA: Ja ne znam, gospodine.
SPASOJE: Pa ko će drugi nego ja? Moram odgovoriti mogu se ja buniti koliko hoću, al' moram odgovoriti. (vadi iz portmonea i odbrojava pet stotinarki, pa ih stavlja u jedan koverat koji lepi) Na, daj mu odgovor kad već moram odgovoriti.
SOFIJA (primi pismo i odlazi, ali na vratima zastaje): Jedan gospodin!
SPASOJE: Koji je to?
SOFIJA: Ne znam, ne poznajem ga.
SPASOJE: Neka uđe!
SOFIJA (povlači se i propušta Mila).
II
SPASOJE, MILE
MILE (sa kožnom torbom pod pazuhom, klanja se i pruža pismo).
SPASOJE (otvarajući pismo): Opet pismo. O, brate, šta su okupila ta pismo od jutros? (čita potpis) A, ovo je od gospođe Rine!
MILE: Da, gospođa me je uputila k vama.
SPASOJE (pročita pismo): A, tako? E, milo mi je, izvolte, izvolte, sedite, mladiću.
MILE (sedne).
SPASOJE: A vi ste, kako mi gospođa piše, pisar kod advokata Petrovića.
MILE: Da!
SPASOJE: Tom se advokatu obratio takozvani Pavle Marić, da ga zastupa?
MILE: Da, da povede krivični postupak protivu vas.
SPASOJE (trgne se): Protivu mene? Kako protivu mene? Zašto protiv mene! A vama je stvar, izgleda, bliže poznata?
MILE: Da, ja radim po tom predmetu.
SPASOJE (uznemiren): Šta radite? Kako radite? Recite mi, molim vas, u čemu je stvar. Hoće da digne tužbu, velite? Pa dobro, neka digne, ali zašto protivu mene? To mi recite, zašto baš protivu mene?
MILE: Ne samo protivu vas, četiri tužbe.
SPASOJE (nudi mu cigaretu): Kakve četiri tužbe ?
MILE: Vas traži što ste lažnim dokazima kod suda prigrabili imanje. Traži povraćaj imanja i podiže krivičnu optužbu protivu vas.
SPASOJE: Gle, molim te! Krivičnu!? A one ostale tri?
MILE: Jednu protivu gospodina Milana Novakovića za preljubu i narušavanje braka.
SPASOJE: To sam već mislio, a treću?
MILE: Treću protiv profesora univerziteta, gospodina LJubomira Protića, za krađu rukopisa i objavljivanje istoga pod svojim imenom!
SPASOJE: Ala je taj zapeo! A četvrtu tužbu?
MILE: Protivu nekoga Ante Milosavljevića za krivokletstvo.
SPASOJE: Pa zar ni njega nije preskočio? A vi, ovaj, šta sam ono hteo da kažem, pa je l' to onako sasvim ozbiljno, tužbe?
MILE: Boga mi, moj šef, kad je razgledao materijal, uzviknuo je: »Poklaću ih kao piliće!«
SPASOJE: Koga će poklati kao piliće!
MILE: Pa vas!
SPASOJE: Šta on ima mene da kolje i zašto, molim vas, baš mene da kolje?
MILE: On to misli onako figuralno.
SPASOJE: Ne volim ja te stvari ni figuralno. Uostalom, kažite vi meni, je l' on već podneo te tužbe?
MILE: Ne, nije, sad ih radi, pa ću ih onda ja prepisati.
SPASOJE: Vrlo dobro! Vrlo dobro! Vi ćete ih dakle prepisivati! A i vi možete da otegnete prepisivanje, zar ne? Nama je potrebno da se ta stvar malo otegne.
MILE: Da, ja sam već dao reč gospođi Rini da ću otezati.
SPASOJE: Vrlo dobro! Vrlo dobro! Verujte, mladiću, bićemo vam vrlo blagodarni i gledaćemo na nekakav način da vam se odužimo.
MILE: To bi najbolje učinili, ja sam to već govorio gospođi Rini, kada bi me, recimo, uzeli u službu u vaše društvo »Ilirija«. Vi ćete, izvesno, imati potrebe za više činovnika?
SPASOJE: Razume se! A vi imate od kvalifikacija?
MILE: Da... kako da vam kažem... imam nedovršenu gimnaziju ,imam nedovršenu trgovačku akademiju, imam nedovršenu srednju tehničku školu, imam nedovršeni pravni fakultet»..
SPASOJE: Uopšte, niste dovršeni. Uostalom, i šta će vam, za vas je najbolja kvalifikacija to što vas poznaje gospođa Rina.
MILE: To je, znate, jedno slučajno poznanstvo.
SPASOJE: Pa da, slučajno, tako sam i mislio. Dakle, ja vam rado obećavam službu samo, razume se, kad društvo počne rad. To neće biti tako brzo, ali čim počne rad.
MILE: A dotle?
SPASOJE: Dotle? Dotle strpljenje!
MILE: Da, svakojako samo, znate, ja imam tako skromnu platu god gospodina advokata, a život je tako skup.
SPASOJE: Ah, da!... Sad razumem. Vi bi, izvesno, želeli da budete nagrađeni za uslugu koju ćete nam učiniti?
MILE: Bože, sačuvaj; to nikako. Ja to činim čisto iz pažnje i poštovanja prema gospođi Rini. Druga je stvar kad bi mi ponudili kakav mali zajam, to da, to bih primio bez pogovora, ali nagrada, to bi bila uvreda.
SPASOJE: A koju sumu predstavlja ta uvreda?
MILE: Odnosno taj zajam?
SPASOJE: Pa da, to mislim.
MILE: Ja nikad nemam običaj da tražim više no što mi odista treba. Meni bi momentalno trebalo, recimo, pet stotina dinara.
SPASOJE (vadi nevoljno novac iz džepa): Toliko najviše, ne bih vam zasad ni mogao dati više. (daje mu)
MILE (primajući): Samo, molim vas lepo, to ne treba da zna gospođa Rina.
SPASOJE: Razume se. Ono što znate vi i gospođa Rina ne treba da znam ja, ono što znamo ja i vi ne treba da zna gospođa Rina. To se u računici, čini mi se, zove pravilo trojno.
MILE (smeje se): Da, da! Dakle, ja ću vas stalno izveštavati o tome kako se stvar razvija kod advokata. (polazi)
SPASOJE (prateći ga): I otezati stvar, otezati koliko god možete.
MILE: Sluga sam ponizan! (ode)
III
ANTE, SPASOJE
SPASOJE (čita ponovo Rinino pismo i smeška se).
ANTA (dolazi, s praga): Evo me!
SPASOJE: E, nađe li?
ANTA: Pa nađo' dabome!
SPASOJE: Je l' onako ko što sam ti rekao?
ANTA (dije mu kuvertić): Evo!
SPASOJE (vadi iz kuvertića neku fotografiju): Jeste, sasvim dobro! Gde nađe, boga ti!
ANTA: Ne pitaj, muke sam video. Obišao sam sve fotografe, one što slikaju za pasoše, p preturao, preturao po nekim kutijama punim slika i naposletku, eto, našao sam.
SPASOJE: Vrlo dobro!
ANTA (sedajući): Ali mislim se nešto... zar, zaboga, u ovolikoj kući nema njegovih fotografija?
SPASOJE: Bilo je, ali meni treba ovaj format za pasoš.
ANTA: A gledao sam uz put i lokale za kancelarije »Ilirije«. Našao sam dva-tri, ali dve sobe.
SPASOJE: Malo je to. Nama samo za činovništvo treba tri-četiri sobe.
ANTA: A imaćete veliko činovništvo?
SPASOJE: O pa, posao će biti ogroman.
ANTA: Pa dobro, zar za mene nema tu posla?
SPASOJE: Nemaš, brate, pare, a tu su potrebne pare. Eto, da nisi zajeo onih 10 000 dinara, mogao bi za taj novac da kupiš akcije...
ANTA: Ne moram ja biti akcionar.
SPASOJE: Nego?
ANTA: Onako, neko nameštenje. Ja sam u ovoj državi jedini nezaposleni penzioner, a ne može se reći da nisam sposoban.
SPASOJE: Sposoban si, ne kažem da nisi, i hoćeš da potrčiš, ali pravo da ti kažem, malo je nezgodno da ti budeš nameštenik takvog jednog preduzeća.
ANTA: Zašto?
SPASOJE: Pa... zbog onog.
ANTA: Koga onog?
SPASOJE: Pa zbog onog tvog krivokletstva.
ANTA: E, to jest, to ti priznajem, ja i ti nismo za takva preduzeća.
SPASOJE: Ti, brate, ti, a ne ja.
ANTA: Pa mislim, znaš, zbog onih lažnih svedoka i falsifikovanih uverenja.
SPASOJE (plane): Rekao sam ti jedanput za svagda, da to više ne pominješ.
ANTA: A što ti meni pominješ?
SPASOJE: Drugo sam ja, a drugo ti. Zakleo si se krivo, pa šta? Ko si i šta si sad! Niko i ništa, imaš u džepu koliko ti treba za tramvaj, i to ta je sav kapital. Drugo je to da si ti od onih deset hiljada što si mi ih zajeo napravio sto hiljada, pa od sto dvesta i od dvesta četiri stotine i tako dalje! Drugo je to, imam da ti skinem kapu i nikad da ne pomenem krivokletstvo. Šta je to krivokletstvo kad ti stojiš na osam stotina hiljada kapitala? Ceo svet ima da ti skine kapu, a nikom ni na pamet da ne padne krivokletstvo.
ANTA: To jest, evo tebi svi skidaju kapu.
SPASOJE: Skidaju, dabome, i u tome i jeste razlika između tebe i mene.
ANTA: Pa jest, tako je, samo, vidiš, ja mislim trebaće vama u preduzeću i takvi ljudi kao što sam ja.
SPASOJE: Možda će i trebati, ali nekako, brate, nisi čovek srećne ruke, pravo da ti kažem, nisi srećne ruke.
ANTA: Po čemu opet nisam?
SPASOJE: Eto, našao si mi onog publicistu!
ANTA: Pa šta?
SPASOJE: Pa to, uzeo mi dve hiljade dinara prekjuče, a vidi danas šta mi piše. (vadi pismo iz džepa) Slušaj šta mi piše od jutros. (čita) »Poštovani gospodine, saznao sam pouzdano da će ovih dana sve novine pisati nadugačko i naširoko po onoj stvari. Materijal im daje sam onaj koji po vašem uverenju nije živ. Ako bi novine to objavile, one bi mi otele kapital koji ja već imam u ruci ili, bolje reći, otele bi mi zalogaj iz usta. Da ih pretečem, ne ostaje mi ništa drugo do da još noćas ispišem brošuru i sutra po podne da je pustim u prodaju. Ili to ili da se uzdržim, ali uzdržavanje bi bilo veliko požrtvovanje s moje strane, a požrtvovanje se danas vrlo skupo plaća. Ja bih, u svojoj skromnosti, mogao biti zadovoljan i sa hiljadu dinara.« Evo!
ANTA: Pa šta si radio?
SPASOJE: Podvalio sam mu. Poslao sam mu pet stotina.
ANTA: Hoće li biti dosta to za uzdržavanje?
SPASOJE: Dosta je, nego! Ti bi se uzdržavao i za dvadeset dinara, pa neće on za pet stotina.
ANTA: A to što kaže za novine i ja sam čuo.
SPASOJE: Šta si čuo?
ANTA: Čuo sam da je Marić zvao sve novinare kod sebe i čuo sam...
SPASOJE: A nisi čuo i da je zvao advokate?
ANTA: Šta će mu advokat?
SPASOJE: Podneo je tužbu, tužio je tebe.
ANTA: Zašto mene?
SPASOJE: Za krivokletstvo.
ANTA: A što samo mene, zar nikog drugog?
SPASOJE: Tužio je i nas ostale, ali to nije krivično. Tužio je onoga da mu je oteo ženu, tužio je mene da sam mu oteo imanje, a to brate, nisu krivična dela. Tebe tuži za krivokletstvo, a to je najmanje godinu dana robije.
ANTA (nervira se): Znam, kazao si mi, koliko puta si mi već kazao. (zabrinuo se)
SPASOJE: Kao što vidiš, nije te preskočio.
ANTA: Nije, a baš je mogao.
SPASOJE: Mogao je, ne kažem da nije mogao je i mene da preskoči, ali eto nije hteo!
ANTA (češe se): O, majku mu, baš mi se ne ide u apsu.
SPASOJE: Ne ide se ni meni, prijatelju! Misliš ti to je tako ove godine idem u Karlsbad, ove godine idem na Bled, a ove godine idem u aps. Ne ide se ni meni!
ANTA: Pa dobro, šta ćemo sad?
SPASOJE: Imamo, boga mi, da zapnemo. Ja ću da primim na sebe sud, a ti primi na sebe novine. Iz ovih stopa potrči, prođi sve redakcije, idi od urednika pa do onoga što savija novine, reci im neka se strpe, samo dvadeset i četiri časa neka se strpe, pa će sutra već dobiti materijal za jednu ogromnu senzaciju. Tako im reci, i čim što uspeš, dođi da me izvestiš.
ANTA (diže se i kao hteo bi da pođe): A ovaj... ono kod suda? ... Ne volim nekako s tim sudom da imam posla.
SPASOJE: Rekao sam ti, ono ću ja da guram i već sam preduzeo potrebne korake.
IV
AGNIJA, PREĐAŠNJI
AGNIJA: Dobar dan želim. Gle, i vi ste tu prijatelj Anto, baš dobro. Htela sam i inače da vas potražim, da vam kažem ja sam onu stvar sasvim drukčije čula no što ste mi vi pričali.
ANTA: Može biti, može biti, ali to ne meka stvar.
AGNIJA: Dakle, nije tačno da je pokojni Marić imao mladež više leve usne.
ANTA: Dobro, pristajem nije imao, samo molim vas, mene izvinite, nemam kad da razgovaramo, imam vrlo hitna posla. Je li Spasoje... da imam hitna posla?
SPASOJE: Da, da! Idi odmah!
ANTA (Agniji): Izvinite, molim vas! (ode)
V
AGNIJA I SPASOJE
AGNIJA: A i s tobom imam da razgovaram, Spasoje.
SPASOJE: O čemu?
AGNIJA: O tome što se napolju govori. Moram ti reći, brine me, brat si mi.
SPASOJE: Šta ti imaš, molim te, moju brigu da brineš?
AGNIJA: Kako da ne? Eto, srela me je juče gospođa Draga Mitrović pa me pita: »Ama zašto je to gospodin Spasoje najedanput odložio venčanje svoje kćeri, kad su sve, sve pozivnice za svadbu štampane?« Ima tu nešto!
SPASOJE: Moja će se ćerka venčati kad je meni volja, a ne kad je gospa-Drage volja, a pozivnice je lako i po drugi put štampati.
AGNIJA: I nije to samo gospođa Draga. Jaoj, kada bi ti znao šta se sve govori i zbog te svadbe i zbog mnogo čega drugog.
SPASOJE: Rekao sam ti jedanput zasvagda, ne tiče me se šta svet govori.
AGNIJA: Ja sam išla, boga mi, i kod gospa-Naste, gledala mi u šolju.
SPASOJE: U kakvu šolju, pobogu, ženo?!..,
AGNIJA: U šolju od kafe! Slušaj ti što ti ja kažem ta gospa Nasta gledala je i samim ministrima, i kazala im, kažu, tačno kad će da postanu bivši. Kažem joj velika nevolja, velika briga. I znaš li šta mi kaže kad je pogledala u šolju?
SPASOJE: Neću da znam, razumeš li, neću da znam, sad ću još i u nekakve šolje da verujem.
AGNIJA: Kako? Ne veruješ u šolju?
SPASOJE: Ne verujem.
AGNIJA: Pa ti onda ne veruješ u boga.
SPASOJE: Ama, šta ti mešaš boga sa šoljom od kafe.
AGNIJA: Pa sudbina, bog deli sudbinu, a šolja ti samo unapred kaže tu sudbinu.
SPASOJE: Ostavi molim te ludorije, nego kad si već došla, učini mi jednu uslugu, za koju ću ti reći hvala. Meni je, vidiš, vrlo potrebno da Vukicu odstranim od kuće bar na jedan sat. Ja imam ovde izvesne susrete koji mogu biti prijatni a mogu biti i neprijatni, pa ne bih hteo da je ona tu.
AGNIJA: No, pa to nije teško, povešću je da biramo materiju za venčanu haljinu. Samo da si mi bar javio pa da sam ponela moju zbirku mustara, ali svejedno, znam ja i napamet šta u kojoj radnji ima.
SPASOJE: Neće to biti tako zgodno. Znaš da sam koliko juče odložio svadbu i kazao Vukici da ne kupuje još venčanu haljinu, pa ne mogu sad tek... Nego ako bi mogli što drugo.
AGNIJA: Znaš šta? Mogla bih joj ponuditi da pođe sa mnom i da sama izabere srebrni servis. Gledala sam u dve-tri radnje servis za dvadeset četiri osobe to bi želela da joj dam kao svadbeni poklon, al' bolje bi bilo da sama učini izbor.
SPASOJE: E, eto, to je vrlo dobra ideja. Na to će izvesno pristati. (odlazi levim vratima) Vukice, Vukice, dušo, 'odi ovamo, došla je tetka Agnija. (vraćajući se) I, molim te zadržavaj je koliko možeš više.
VI
VUKICA, PREĐAŠNJI
VUKICA: Gle, vi, tetka, otkud vi tako iznenada?
AGNIJA (ljubeći se s njom): Poslom, dušo, i to vrlo važnim poslom. Došla sam da pođemo zajedno.
VUKICA: Da pođemo? A kud?
AGNIJA: Da mi pomogneš, dušo, da ta izaberem svadbeni dar.
SPASOJE: (Vukici): Pa trebalo bi da pomogneš tetki u izboru.
AGNIJA: Reći ću ti u čemu je stvar! Ja sam, vidiš, želela da ti kupim spavaću sobu, ali Spasoje je tome bio protivan. Veli on je naručio kompletni nameštaj.
SPASOJE: Razume se!
AGNIJA: A ja sam želela da ti darujem spavaću sobu po mome ukusu.
VUKICA: To bi, izvesno, bilo nešto neobično.
AGNIJA: Ja sam uvek sebi zamišljala bračnu sobu otvoreno plave boje. Tom bojom bi se čak morali obojiti i zidovi, naročito plafon. I zamisli sad u takvoj sobi bračnu postelju otvoreno plave boje, plav pokrivač i nebesno plave lopte na lusteru. Oh, bože, kako bi to bilo lepo bračni par bi imao utisak da se nalazi na nebu. Ja sam sebi uvek takav nameštaj zamišljala.
VUKICA: Šteta, odista, što niste imali prilike.
AGNIJA (iskreno uzdahne): Dabome da je šteta! Dakle, pošto je Spasoje bio protivan, to sam se ja rešila za srebro za 24 osoba. Čisto, teško srebro!
SPASOJE: To može da bude lepa stvar.
VUKICA: Pa zašto sam ja potrebna?
AGNIJA: Našla sam tri garniture u tri razne juvelirske radnje, pa ne znam za koju da se rešim. Volela bih ti to sama da odlučiš.
SPASOJE: Odista, Vukice, kad će to već tebi pripasti, bolje je neka je po tvome ukusu.
AGNIJA: Za mene ne igra ulogu manja ili veća razlika u ceni za mene je glavno da se tebi dopada ono što ću ti dati.
SPASOJE: Pa pođi, Vukice.
AGNIJA: Svakojako! Ja ne bih želela da bez tebe uzmem.
VUKICA: Kad bi to moglo drugi put, danas me tako boli glava.
SPASOJE: A ko ti garantuje da te i drugi put neće boleti glava?
AGNIJA: I veruj, kad izađeš na vazduh, proći će te.
VUKICA (jedva se reši): Dobro najzad. Samo da se spremim. (ode u svoju sobu)
AGNIJA: Evo, i ja ću ti pomoći. (ode za Vukicom)
VII
SPASOJE (sam, ide telefonu i zvoni): Alo, alo! Vi ste, gospodine Đuriću. Izvinite što vas uznemiravam, ali stvar izgleda vrlo ozbiljna. Čuli ste, je l' te, i vi ste čuli? Kažu, njegov advokat već sprema tužbu za sud. To sam pouzdano čuo, a sprema i kampanju preko novina. Tako ste i vi čuli, je l' te? Pa dobro, zar se o tome ne može stati na put; zar ne bi moglo cenzura da zabrani pisanje o tome, jer, najzad, našto je onda cenzura ako neće da štiti časne i ugledne građane? Najzad, ako neće da štiti nas kao pojedince, onda neka štiti preduzeće »Ilirija«, to preduzeće čini čast državi, a skrhati nas znači skrhati preduzeće. Kako? Kako? Pa da, učinio sam sve, dostava je već pred policijom, imenovani su i svedoci, sve, sve, sve je učinjeno. Više nego to, onom policijskom agentu kojega ste mi uputili kazao sam u deset i trideset da bude ovde, jer sam u to doba pozvao Marića! Doći će, jer sam mu rekao da dođe radi definitivnog sporazuma. Sa Švarcom? Pa da, sve sam pripremio i pozvao sam Švarca.
VIII
ŠVARC, PREĐAŠNJI
ŠVARC (u tom času nailazi; on je elegantno obučen gospodin).
SPASOJE (kad ga spazi, mahne mu rukom da čeka, a on nastavi dalje na telefonu): Evo ga, ovoga trenutka naišao je gospodin Švarc. Da, da, gospodine Đuriću, tako ću postupiti, svršiću ovoga časa sa gospodinom Švarcom. Da, ne smemo dalje odlagati, ili-ili, i to još danas, pa šta nam da bog! Izvestiću vas, o da, izvestiću vas! (ostavlja slušalicu) Gde ste, zaboga, gospodin-Švarc, tri puta sam slao po vas?
ŠVARC: Izvinite, nisam znao da je stvar hitna.
SPASOJE: Ta kako da nije hitna. Izvolite, sedite!
ŠVARC: Blagodarim. (sedne)
SPASOJE: Vi imate viziran pasoš za inostranstvo?
ŠVARC: Da, vi ste mi naredili da ga viziram kako bih bio spreman da odmah krenem na put čim se koncesija dobije.
SPASOJE: Je li vam pri ruci?
ŠVARC (vadi ga iz džepa): Ja se nikad od pasoša ne odvajam.
SPASOJE: (uzima pasoš): Taj ćete mi pasoš ustupiti.
ŠVARC (iznenađen): Kako?
SPASOJE: Taj ćete mi pasoš ustupiti, a sutra ćete ići u policiju i prijaviti da ste pasoš izgubili ili vam je možda ukraden.
ŠVARC (buni se): Ali, gospodine!
SPASOJE: Tiče se jednog krupnog pitanja, i vaš je veliki interes da se to pitanje reši onako kako mi želimo.
ŠVARC: Ali kako ja mogu ostati bez pasoša?
SPASOJE: Kazao sam već, sutra se obratite za nov pasoš.
ŠVARC: Hoće li mi ga dati?
SPASOJE: Čuli ste maločas razgovor sa gospodinom ministrovim bratom? Vi vidite valjda da ja sve radim po njegovim uputstvima, pa šta onda lupate glavu brigom kad ima ko za vas da brine.
ŠVARC (snebiva se): Pa ipak... Kako da kažem, stvar nije zgodna. Ja ne znam na šta će se upotrebiti moj pasoš i moje ime.
SPASOJE: Nikakav zločin. Toga se ne morate bojati. Naprotiv, vaš pasoš poslužiće da se učini jedno dobro delo, razumete li, dobro delo.
ŠVARC: Verujem, gospodine, ali je stvar ipak vrlo nezgodna.
SPASOJE: Hoćete li da vam telefonsku vezu dam sa gospodinom Đurićem, nek vam on lično objasni.
ŠVARC: Hvala, verujem... samo... je l' sigurno da ću ja sutra dobiti nov pasoš?
SPASOJE: Sutra ili, recimo, prekosutra.
ŠVARC: A kažete, mogu biti bezbrižan?
SPASOJE: Sasvim!
ŠVARC: I mogu ići?
SPASOJE: Čekajte! (otvara pasoš i nožićem za hartiju odlepljuje njegovu fotografiju i daje mu je) Može vam trebati.
ŠVARC (još više uznemiren): Ali, gospodine, ovo je...
SPASOJE: To je to što sam vam kazao, budite dakle bez brige!
IX
VUKICA, AGNIJA, ISTI
AGNIJA (izlazi iz Vukičine sobe): Mi smo gotove.
SPASOJE: Što ste se toliko zadržale?
AGNIJA: Pa znaš, za koga devojačkim razgovorima nikad kraja nema.
SPASOJE (predstavljajući ih): Gospodin Švarc, član upravnog odbora »Ilirije«, moja ćerka, moja sestra.
ŠVARC (klanja se).
VUKICA: Tatice, ako bi se mi nešto duže zadržale?
SPASOJE: Ništa, ništa, ja i inače imam posla! (Švarcu koji nestrpljivo čeka.) Dakle, tako, gospodine Švarc.
ŠVARC: Hvala. Dozvolite! (klanja se duboko damama i odlazi)
H
SPASOJE, AGNIJA, VUKICA
AGNIJA (ispraćajući pogledom Švarca): Otmen neki čovek!
SPASOJE: Nije otmen! Ženjen je!
AGNIJA: A, tako?
SPASOJE: Šta sam ono hteo reći? (Vukici) Da, nemoj ti zbog mene da žuriš. Razgledaj dobro te servise, jer, znaš, to su stvari koje se jedanput za ceo život kupuju.
AGNIJA: I ja joj to kažem! 'Ajdemo, Vukice.
VUKICA (poljubi oca u obraz i ode sa Agnijom).
XI
SPASOJE (osvrće se desno kao da vidi gleda li ga ko, vadi iz džepa fotografiju iz kovertića koju mu je doneo Anta zatim vadi iz fioke bočicu gumirabike i maže poleđinu slike, a zatim je lepi na Švarcov pasoš i presuje šakom.)

Scarlet · 10 Re: Branislav Nušić - Pokojnik Sub Jan 28, 2012 5:13 pm

Scarlet

Elite member

Broj postova : 6905
Age : 31

XII
SOFIJA, SPASOJE
SOFIJA (dolazi): Jedan gospodin od policije.
SPASOJE: Neka uđe, neka odmah uđe.
SOFIJA (povlači se i propusti agenta).
XIII
DRUGI AGENT, SPASOJE
SPASOJE: Vi dolazite?
DRUGI AGENT: Da vam se stavim na raspoloženje.
SPASOJE: Stvar vam je poznata?
DRUGI AGENT: Da.
SPASOJE: Imate li uputstva?
DRUGI AGENT: Rekli su mi da ćete mi ih vi dati.
SPASOJE: Dobro, vrlo dobro. Prati li vas ko?
DRUGI AGENT: Dva žandarma, eno ih na ulici.
SPASOJE: Nemojte ih ostavljati tamo, palo bi u oči. Neka uđu u moje dvorište, a vi ćete otići u sobu do ove i čekati dok vas ne pozovem. Onoga za koga vam ja garantujem nemojte uznemiravati. Inače... već znate.
DRUGI AGENT: Molim!
SPASOJE: Izvolte, dakle, u prvu sobu desno. (prati ga do spoljnih vrata) Sofija, odvedite gospodina u moju malu sobu. (vraća se)
XIV
LJUBOMIR PROTIĆ, ANTA, PREĐAŠNJI
ANTA: Sreo sam gospodina zeta, on je već išao po redakcijama.
SPASOJE (Protiću): Išao si?
LJUBOMIR: Da, ali teško se može uspeti. To je senzacija prve vrste, to se ne ispušta lako iz ruke.
SPASOJE: I pisaće?
LJUBOMIR: Uspeo sam da odložim za dva dana, obećao sam im da će dotle imati još senzacionalnije otkriće.
SPASOJE: Vrlo dobro, vrlo dobro dan, dva, toliko nama i treba, dan-dva.
LJUBOMIR: A gospodin Anta mi veli da je svoj već predao stvar advokatu.
SPASOJE: Da, tuži gospodina Antu.
ANTA: Sve nas tuži.
LJUBOMIR: Krivično?
SPASOJE: Ja ne znam, ali mislim da nas tuži administrativno, a gospodina Antu krivično.
ANTA: Tuži nas sve podjednako, nema tu razlike.
LJUBOMIR: A zašto tuži?
SPASOJE: Gospodina Novakovića tuži što mu je oteo ženu, mene tuži da sam mu kobajagi oteo imanje, tebe tuži...
LJUBOMIR (prekine mu znakom reč da izgovori pred Antom).
SPASOJE (seti se): Ah, da... tebe tuži za ono.
LJUBOMIR: A gospodina Antu?
ANTA: I mene tuži za ono.
LJUBOMIR: To znači i mi bi morali uzeti advokata?
SPASOJE: Meni je najbolji advokat moja čista savest.
ANTA: I meni!
LJUBOMIR: Pa ipak... čista savest ne zna paragrafe, a paragrafi su vrlo opasna stvar.
ANTA (više za sebe): Vrlo opasna!
SPASOJE: Pitanje bi bilo samo, je l' da uzmemo zajedničkog advokata ili svako posebno! U svakom slučaju ne treba da preduhitrimo. Savetovaću se o tome još i sa gospodinom Đurićem.
LJUBOMIR (hteo bi da pođe u sobu): Vukica je tamo?
SPASOJE: Ne, ona je izišla sa tetka-Agnijom, zabaviće se možda malo više.
XV
NOVAKOVIĆ, RINA, PREĐAŠNJI
SPASOJE (kada ih opazi na vratima): No, hvala bogu!
RINA: Tako me je bolela glava...
SPASOJE: Sve nas, gospođo, danas boli glava, ali nema se kud, stvar je vrlo ozbiljna, moramo se zajednički posavetovati i zajednički se brinuti, jer svima nam gori krov nad glavom. Zato sam vas i uznemirio i zvao vas da svakako dođete. Marić je predao stvar advokatu, i za dan-dva bićemo optuženi.
NOVAKOVIĆ: Pa ništa, uzećemo i mi advokata i branićemo se.
SPASOJE: Branićemo se? Lako je vama kazati branićemo se, jer, najzad, šta vi imate da izgubite, ništa?
NOVAKOVIĆ: Kako ništa?
SPASOJE: Pa tako, on vas tuži da ste mu preoteli ženu. I ako izgubite parnicu, šta ste izgubili, ženu i ništa više. A to bar nije nikakav gubitak.
RINA (uvređena): Kako vi to mislite, gospodine?
SPASOJE: To jest, pardon, ja mislim gubitak žene nije nikakav materijalni gubitak, a ovde je reč o materijalnom gubitku. Pa posle, pređašnje tuđe žene nije krivično delo, to je danas samo jedan sport i ništa više. Prema tome, tužba protiv vas dabome da nije opasna, al' uzmite ovoga grešnika Antu, na primer.
ANTA (buni se): A što ti opet mene?
RINA: Uzmi, brate, sebe kao primer.
SPASOJE: I sebe i sve nas, jer vi se najzad varate, gospodine Novakoviću, da ćete jevtino proći time što će vam uzeti ženu. Predstoji vama i težak materijalni gubitak. Vi ste uzeli gospođu Rinu u uverenju da Marić nije živ ako se, međutim, njemu dosudi žena, to znači da je on živ, onda ode cela »Ilirija« do đavola. Sve će se skrhati, sve razume se, propašće i vaših pola miliona dinara, koliko ste dosad uložili u ovo preduzeće.
NOVAKOVIĆ (prestravljen): Mojih pola miliona? Zar mogu, zaboga, propasti?! Kada bi se to desilo, verujte, meni ne bi ništa drugo preostalo do da izvršim samoubistvo.
SPASOJE: Eto, vidite! Zar treba dozvoliti da dođe do toga? Izvršite vi samoubistvo, izvrši moj zet samoubistvo i izvrši Anta samoubistvo, naposletku neka i ne izvrši Anta samoubistvo, al' šta mi je vajde od njega. Ne mogu se ja sam boriti, moramo svi zajedno.
ANTA: Pa dabome!
SVI (odobravaju).
SPASOJE: Moramo se boriti, i to na život ili smrt. Mi ne smemo birati sredstva, jer ovde je u pitanju naš opstanak. Morate biti na sve gotovi, razumete li, na sve!
NOVAKOVIĆ: Kako vi to zamišljate to »na sve«.
SPASOJE: Reći ću vam ceo plan. Ceo dan i celu noć sam ga smišljao. Ne velim da sam ga sam smislio, u osnovi, to je plan gospodina Đurića, i ja sam ga samo razradio. Gospodin Đurić se sav založio da se ovaj plan i ostvari, pa je učinio sve potrebne korake kod vlasti. Vlasti će nam biti potpuno pri ruci.
NOVAKOVIĆ: Sudske vlasti?
SPASOJE: Ne, stvar baš i jeste u tome da se ne dođe do sudskih vlasti. Marić je prijavljen policiji kao opasan elemenat, kao predstavnik razornih organizacija iz inostranstva, što ću posvedočiti ja, vi gospodine Novakoviću, gospođa Rina, moj zet i Anta. Na tu svedodžbu morate biti spremni ako eventualno do nje dođe.
NOVAKOVIĆ: Šta da posvedočimo?
SPASOJE: Sve, sve što ga može ocrtati, sve što ga može predstaviti kao rušilački elemenat, kao tuđinskog agenta, kao anarhistu, sve što ga može upropastiti, razumete li?
ANTA: I ono što nismo ni videli ni čuli?
SPASOJE: Ne »i ono što nismo ni videli ni čuli«, nego upravo to što niste ni videli ni čuli, to imate da posvedočite.
NOVAKOVIĆ (ustručava se): To bi ipak bilo, kako da kažem...
SPASOJE: Recite!
RINA: Bilo bi možda nevaljalstvo.
SPASOJE: Pa nevaljalstvo, dabome, nego šta vi mislite! Mislite valjalstvo će vam pomoći. Učio sam i ja u hrišćanskoj nauci valjalstvo, al' drugo je hrišćanska nauka a drugo je život. Ajde, izvolte mi reći vi, gospođo Rina, šta vam je milije valjalstvo ili samoubistvo gospodin-Milanovo? Ili izvolite mi vi, gospodine Novakoviću, odgovoriti: volite li valjalstvo ili vaših pet stotina hiljada, ili recimo ti, zete, voliš li valjalstvo ili... (uzdrži se) Ili ti, Anto, 'ajd reci ti, voliš li valjalstvo ili godinu dana robije? 'Ajd reci?
LJUBOMIR: Odista, težah, vrlo težak položaj.
SPASOJE: Težak, dabome. Nevaljalstvo je sila, sila, gospodine, i to sila starija i jača i od samoga zakona. Ceo se svet danas klanja nevaljalstvu, samo Anta kobajagi... ANTA (brani se): Šta ja?
SPASOJE: Nešto mi se mrštiš, hteo bi valjda ti da predstavljaš vrlinu u našem društvu?
XVI
SOFIJA, ISTI
SOFIJA (donosi kartu): Gospodin.
SPASOJE (čita kartu): Gospodin Marić. Neka uđe.
SOFIJA (odlazi).
SPASOJE: Gospodo, opominjem vas, budite spremni na sve!
XVII
MARIĆ, PREĐAŠNJI
MARIĆ (ulazi i klanja se niko ga ne otpozdravlja obraća se Spasoju): Ja sam došao po vašem naročitom pozivu.
SPASOJE: Da, ja sam vas umolio da dođete.
MARIĆ: Poručili ste mi da bi to imalo da bude definitivan razgovor između nas.
SPASOJE: Da, definitivan.
MARIĆ: Pošto sam ja po celoj stvari doneo definitivnu odluku, ne osećam potrebu još i za neki definitivan razgovor, pa ipak, došao sam da čujem.
SPASOJE: Dobro ste uradili, u vašem je velikom interesu što ste tako uradili.
MARIĆ: Mislite?
SPASOJE: Ne mislim, nego znam. Kako i inače, nemamo dovoljno vremena za razgovor, preći ćemo odmah na stvar.
MARIĆ: A razgovaraćemo ovako, javno?
SPASOJE: Da, pred svima prisutnima. Ja sam ih naročito i pozvao radi toga, jer što vam budem govorio biće i u moje i u njihovo ime.
MARIĆ: Molim!
SPASOJE: Vi znate da vas u stopu prati policija?
MARIĆ (iznenađen): Policija?
SPASOJE: Da, i mene ne bi iznenadilo ako se njeni agenti već ovoga trenutka nalaze pred mojom kućom, ili možda u dvorištu, ili možda čak i tu, pred vratima.
MARIĆ: Tako sam opasan?
SPASOJE: Opasniji no što vi mislite, jer sve vaše radnje, svi vaši pokreti, sve vaše mahinacije, otkrivene su.
MARIĆ: To je vrlo interesantno.
SPASOJE: I za policiju je vrlo interesantno.
MARIĆ: Mislite li vi kazati što bliže o tim mojim radnjama i mahinacijama?
SPASOJE: Upoznaću vas sa celim materijalom koji je prikupljen protiv vas kako bi mogli sami da ocenite opasnost u kojoj ste.
MARIĆ: Biću vam zahvalan.
SPASOJE: Vi ste, gospodine, agent i eksponent jedne anarhističke organizacije kojoj je cilj rušenje države, rušenje društva i društvenog poretka.
MARIĆ (smeje se): To je sve?
SPASOJE: To nije sve uverićete se da nije sve kad vam iznesem materijal. Početak istrage vodi od nekakve krađe pisama u vašoj kući...
MARIĆ: LJubavnih pisama?
SPASOJE: Tako vi kažete, ali istraga drukčije kaže... To je bila krađa pisama koja vas teško kompromituju i koja otkrivaju svu vašu razornu akciju. Čim su ta pisma uhvaćena, vaš intimni saradnik u toj akciji, nekakav ruski emigrant Aljoša, izvršio je samoubistvo, a vi ste prebegli preko granice i skriveno ste živeli u emigraciji tri godine.
MARIĆ: To sad prvi put čujem. To su bila, dakle, politička pisma?
SPASOJE: Ne politička, već revolucionarna, anarhistička.
MARIĆ: Moglo bi se i tako reći ako se neverstvo ženino shvati kao anarhija u braku.
SPASOJE: Policiji je poznata sadržina tih pisama.
MARIĆ: Tako, policija ih je čitala?
SPASOJE: Nije ih čitala, jer je gospođa uništila sva pisma želeći da vas spase.
MARIĆ: Vrlo sam blagodaran! Ali po čemu onda policija zna da su pisma revolucionarna, sem ako to gospođa ne tvrdi?
SPASOJE: Razume se da ona to tvrdi.
MARIĆ: Tako?! To znači da će gospođa to i posvedočiti ako ustreba.
SPASOJE: Dabome da će posvedočiti.
MARIĆ (obraćajući se Rini): Voleo bih da mi to i sama gospođa kaže.
RINA (zbunjena, uzbuđena, čisto grca): Ja... ja...
MARIĆ: Da, da, da, gospođa će svedočiti, jer to potpuno odgovara njenom shvatanju morala.
NOVAKOVIĆ: Gospodine, ja vam ne dozvoljavam da vređate moju ženu.
MARIĆ: Ja vređam svoju ženu, gospođa je samo vaša naložnica.
NOVAKOVIĆ: Dok nosi moje ime...
MARIĆ: Ime? Ne znam da li za vas to znači što, ali za gospođu ne! Nosila je ona i moje ime, pa ipak je imala svoje naročite poglede na moral nosi sada vaše ime imajući uvek svoje naročite poglede na moral.
RINA (gušeći se od uzbuđenja n mržnje koja joj u tom trenutku plamti iz očiju, plane odjednom i drekne): Dosta! (prkosno) Svedočiću, svedočiću! (ona od uzbuđenja klone u fotelju)
MARIĆ (mirno i ravnodušno): Verujem vam! (Novakoviću) Pa i vi ćete izvesno svojom svedodžbom to potvrditi; i vama je poznata sadržina tih pisama?
SPASOJE: Da, i gospodin će to potvrditi. I ne samo to, već će gospodin svedočiti i o anarhističkoj propagandi koju ste vi vodili među radnicima na građevini, o sumnjivim tipovima, agentima raznih internacionalnih organizacija, koje ste dovodili sa strane i zapošljavali ih na građevini, da bi im prikrili trag.
MARIĆ: Gospodin će to posvedočiti?
SPASOJE: I mnogo štošta više.
MARIĆ (pogleda Novakovića pravo u oči, pa kad ova obori pogled, on mu sa dubokim prezrenjem okrene leđa obraćajući se Spasoju): Razume se da iz reda tih besprekornih svedoka neće izostati ni vaš poštovani gospodin zet?
SPASOJE: Ni on, gospodine. I njegova će svedodžba biti od najtežih protiv vas.
MARIĆ: Tako?
SPASOJE: Vi ste polazeći u emigraciju, a da bi uklonili tragove koji vas terete, poverili ovome mladom čoveku izvesne vaše rukopise, za vas dragocene, kako ste vi rekli.
MARIĆ: Tako je!
SPASOJE: Eto, vidite, vi ne poričete osnovni fakat. Pa da, istina se ne može poricati. Posle vašega pogreba, moj zet, ne znajući šta da radi sa ostavljenim rukopisima, uzeo ih je razgledati i, na svoje veliko iznenađenje, on je tu našao najpoverljiviju revolucionarnu prepisku sa raznim organizacijama u inostranstvu. Prepisku koja ne vodi u tamnicu, već pravo na vešala. Mladi čovek se našao u zabuni nije svakojako želeo da zadrži takve spise kod sebe a da ih preda policiji, našto, da vas teretiti kad ste vi već bili mrtvi? Moj zet se posavetovao sa gospodinom Antom, kao čovekom od iskustva, i oni su zajedno doneli zaključak da svu tu korespodenciju spale u interesu vašega mira i spokoja na onome svetu.
MARIĆ (sa užasnom odvratnošću): Vaš zet će to posvedočiti?
SPASOJE: Da!
MARIĆ: A to će potvrditi i gospodin Anta?
SPASOJE: Gospodin Anta? On će se zakleti na sudu ako to treba.
MARIĆ: Bednik!
ANTA (Novakoviću više poverljivo): Eto ti sad, po čemu sam ja bednik?
MARIĆ: Gospodine Protiću, ja bih želeo da od vas čujem hoćete li vi zbilja smeti tako što da tvrdite?
LJUBOMIR (ćuti).
SPASOJE: Reci mu, reci, slobodno mu reci!
LJUBOMIR (mučen savešću jedva šapće): Da ... svedočiću tako!
MARIĆ (plače): Nitkove!
(opšti pokret)
MARIĆ: Ja sam mislio vi ste običan lopov, a vi ste više nego to, vi ste drumski razbojnik
ANTA: Oho!
SPASOJE: Nemojte se uzbuđivati gospodo, gospodin se nema čim drugim braniti do uvredama.
MARIĆ (još uvek uzbuđen): A vi ste očekivali da ću se ja braniti? Od čega? Od koga? Od vas, moralnih bednika!
ANTA (Novakoviću): Eto sad opet, sad smo svi bednici!
MARIĆ (trgne se i pribere): Nisam smeo dozvoliti sebi da se uzbudim. Ovakve pojave i u ovoj sredini nisu dovoljan razlog za uzbuđenje. (Spasoju) Vratimo se dakle maločašnjem ćaskanju? Recite mi, na primer, moj dragi i najbliži rođače, recite mi, hoćete li i vi što svedočiti?
SPASOJE: Kakvo je to pitanje? Razume se da ću reći sve što znam. Ne može se od mene tražiti da budem nesavestan, i da prikrijem ono što znam.
MARIĆ: A šta je to što vi znate i što bi eventualno opteretilo vašu savest?
SPASOJE: Znam tačno o velikim sumama u stranoj valuti, koje su vam poverljivo stizale iz inostranstva, znam...
MARIĆ: I taj ćete iskaz potvrditi uverenjima sličnim onima koja ste sudu podnosili o našem srodstvu?
SPASOJE: Ja znam kako ću to potvrditi, to je moja stvar.
MARIĆ (ponovo se uzbuđuje): Bože moj, da li je moguće sve to što čujem da li ste zbilja vi rekli sve to što sam čuo? Nemoguće je zamisliti tolika nevaljalstva sabrana kod ovoliko malog broja ljudi. LJudi da, dobro sam kazao, jer najzad, svako je od vas čovek, svako od vas ima i jednu trunku čovečanstva.
SPASOJE: Ima je, uveriću vas da je ima;uveriću vas koliko smo mi čovečanski i koliko sam ja, u ovakvom trenutku, vodio računa o svojim rođačkim obavezama. (vadi iz džepa Švarcov pasoš) Ja sam, gospodine, pripremio već viziran pasoš za Nemačku i druge zemlje. Vi se to tome pasošu zovete Adolf Švarc, jer pod svojim imenom vi ne bi mogli preći granicu. Na pasošu je vaša slika. (daje mu ga)
MARIĆ (zgranut): Pasoš?... Zašto pasoš?
SPASOJE: Da se možete bez smetnje i za vremena ukloniti iz zemlje.
MARIĆ: Ukloniti? (ščepa pasoš) Dajte ga, dajte ga, dajte mi taj dragoceni dokumenat. (trpa hitno u džep) Ovo je najveći pismeni dokaz vašeg nevaljalstva. Ne dam vam natrag ovaj dokumenat, po cenu glave vam ga ne dam!
SPASOJE: Ne tražim ga, čuvajte ga, trebaće vam. Kad budete odlučili hoćete li deset ili petnaest godina provesti usamljeni, neviđeni, nečuveni i pod tuđim imenom u kakvoj prijatnoj nemačkoj ili holandskoj, ili ako hoćete švedskoj varoši, ili ćete deset ili petnaest godina provesti usamljeni, nečuveni i neviđeni u kakvoj tamničkoj ćeliji, vi ćete tada shvatiti vrednost ovoga
MARIĆ: U tamnici... U ćeliji? Šta ću ja tamo, zašto? Zato zar što tražim da mi razbojnici vrate opljačkanu čast, trud i imanje? I zato, je l' te, zato sam ja agent anarhističkih ćelija, što hoću da izobličim vas, otimače i razbojnike. Zar za vas to znači rušenje društva i društvenog poretka? Zar jedna perverzna žena, jedan lažan prijatelj, jedan razbojnik na katedri univerziteta, jedan otimač tuđe imovine i jedan krivokletnik zar su to stubovi na kojima počiva taj vaš društveni poredak? I zar je onaj koji traži da mu se oteta moralna i materijalna imovina vrati, zar je to razoran element? O bedni nitkovi, koji ne zaslužujete čak ni da čestit čovek pljune na vas!
SPASOJE: Dozvolili smo vam da kažete sve što ste hteli reći, a i čuli ste već sve što vam je trebalo čuti; sad treba još i da se uverite da sve to nije samo prazan razgovor. (zvoni, pauza, nema tišina)
XVIII
SOFIJA, PREĐAŠNJI
SOFIJA (pojavi se).
SPASOJE: Sofija, čeka li ko napolju?
SOFIJA: Da, ovde je pred vratima jedan gospodin od policije, a u dvorištu su dva žandarma.
SPASOJE: Recite tom gospodinu neka uđe.
SOFIJA (ode).
XIX
MARIĆ (gleda zaprepašćeno sve redom): To je dakle istina, je l' te? To je istina?
SVI (ćute).
MARIĆ: Govorite, zaboga, je li to istina? Gospodine Spasoje, gospodine Protiću, gospodine Novakoviću, gospodine Anto, govorite, govorite je li to istina?
SVI (ćute).
MARIĆ: Ja moram u tamnicu, je l' te? U tamnicu ili u izgnanstvo, da bi vi na mojoj tekovini mogli živeti? Je l' te... je l' te? (pogleda ih, ali oni ne dižu pogled sa gorčinom i bolom) O, koliko mnogo nevaljalstva, a koliko malo hrabrosti zar niko, niko zar ne sme da kaže je li to istina, je li sve to istina?
XX
DRUGI AGENT, PREĐAŠNJI
DRUGI AGENT (Spasoju): Izvinite, ja dolazim službenim poslom.
SPASOJE: K meni?
DRUGI AGENT: Po saznanju, ovoga trenutka nalazi se u vašoj kući jedna osoba, za kojom se na sve strane prestonice traga. Sem vas i gospodina (pokazuje na Novakovića), koje lično poznajem, ja molim da se ostala gospoda legitimišu. (Anti) Vaša legitimacija, gospodine?
ANTA (zbunjeno čeprka po džepovima): Ja ovaj ... nemam pri sebi...
SPASOJE: To je moj rođak, ja garantujem za njega.
DRUGI AGENT (LJubomiru Protiću): Gospodin?
LJUBOMIR (već je pripremio knjižicu i daje mu je).
DRUGI AGENT (vraćajući Protiću knjižicu): Blagodarim! (obraća se Mariću) Vaša legitimacija?
(opšti tajac sa izvesnim uzbuđenjem)
MARIĆ (jedan trenutak mučne borbe i savlađivanja): Koga vi u stvari tražite ?
DRUGI AGENT: Ja tražim bivšeg inženjera Pavla Marića.
MARIĆ (uzbuđen): Vi tražite Pavla Marića?...
DRUGI AGENT: Molim vašu legitimaciju!
MARIĆ (ophrvan i slomljen, malodušno i rezignirano vadi iz džepa Švarcov pasoš i predaje):Ja se zovem Adolf Švarc!
(opšti diskretni pogled i izmena pogleda)
SPASOJE (brzo prihvati situaciju): Gospodin Švarc je član uprave preduzeća »Ilirija« i po poslovima toga društva on putuje danas... a sad već (gleda u sat) prvim vozom u 11 i 10, u Nemačku, i dalje možda. Kao što vidite, pasoš mu je i viziran.
MARIĆ (primajući od agenta pasoš): Da, ja putujem, prvim vozom u 11 i deset.
SPASOJE (Mariću): Potrebne instrukcije dobili ste, morali bi požuriti da ne bi propustili voz.
MARIĆ (s prezrenjem): Požuriću, ne brinite, neću propustiti voz. (pogleda ih još jednom sve redom) Da, požuriću, idem, ja idem! (ode)
XXI
PREĐAŠNJI BEZ MARIĆA
DRUGI AGENT: Jesam li završio povereni mi posao?
SPASOJE: Ne, još ne. Molio bih vas još za jednu uslugu. Moja su kola dole, sedite u njih i idite hitno na stanicu, jer nema ni pet-šest minuta do voza. Uverite se lično je li ovaj gospodin otputovao.
DRUGI AGENT: Molim! (odlazi)
SPASOJE (prateći ga): I izvestite me!
XXII
PREĐAŠNJI BEZ AGENTA
SPASOJE (vraćajući se od vrata dokle je ispratio agenta): Gospodo, priberite se i da niste dušom.
ANTA (duboko dahne).
NOVAKOVIĆ: Ne umem da se priberem, verujte, ne umem da se priberem.
LJUBOMIR: Odista, svemu se drugom čovek pre mogao nadati.
SPASOJE: Ja sam verovao u našu pobedu, jer sam uvek cenio onu narodnu mudrost, da pravda mora na kraju krajeva pobediti.
RINA: Pa dobro, kuda će on sada?
SPASOJE: On se vraća u pokojnike.
NOVAKOVIĆ: Mislite li, odista, da je time on sišao s pozornice?
SPASOJE: O, sad više no ranije. Pre je emigrirao pod svojim sopstvenim imenom, sada pod tuđim. Time je sam sebe oglasio za pokojnika.
ANTA: Pa jeste... Ali ovaj... Ako se on opet tamo kroz tri godine javi?
SPASOJE: U tom slučaju tvoja godina ne gine. Što se nas ostalih tiče, mi ćemo dotle razviti posao, blokiraćemo se milionima i tada niko nam ništa neće moći.
NOVAKOVIĆ: Samo... Jeste li vi uvereni da će on otići?
SPASOJE (gleda na sat): Ovog trenutka on je već u vagonu. (duga pauza)
SVI (ćute).
SPASOJE (i dalje gleda u sat): Ovoga trenutka voz je krenuo. (telefon on mu prilazi) Alo, alo... da, ovde Spasoje Blagojević... Da, da, dakle seo u voz i krenuo?... Hvala... hvala na obaveštenju! (ostavlja slušalicu, pobedonosno) Čuli ste izveštaj agentov. A sad, pokojniku neka bog da rajsko naselje, a mi nastavimo naš redovan život!
XXIII
VUKICA, AGNIJA, ISTI
VUKICA (ocu): Jesam li se mnogo zadržala?
SPASOJE: Ne, ne, tačno si na vreme došla. Rekao sam vam, gospodo, mi nastavljamo redovan život. I počećemo ga sa jednim veseljem. Sine, zete, venčanje što pre, sutra, prekosutra, najdalje u nedelju. (zagrli Vukicu) Da, mi nastavljamo život mi nastavljamo život!
(opšti pokret zadovoljstva)

Zavesa

Sponsored content

1 Branislav Nušić - Pokojnik Sub Jan 28, 2012 5:10 pm

Scarlet

2 Re: Branislav Nušić - Pokojnik Sub Jan 28, 2012 5:11 pm

Scarlet

3 Re: Branislav Nušić - Pokojnik Sub Jan 28, 2012 5:11 pm

Scarlet

4 Re: Branislav Nušić - Pokojnik Sub Jan 28, 2012 5:11 pm

Scarlet

5 Re: Branislav Nušić - Pokojnik Sub Jan 28, 2012 5:11 pm

Scarlet

6 Re: Branislav Nušić - Pokojnik Sub Jan 28, 2012 5:12 pm

Scarlet

7 Re: Branislav Nušić - Pokojnik Sub Jan 28, 2012 5:12 pm

Scarlet

8 Re: Branislav Nušić - Pokojnik Sub Jan 28, 2012 5:12 pm

Scarlet

9 Re: Branislav Nušić - Pokojnik Sub Jan 28, 2012 5:13 pm

Scarlet

10 Re: Branislav Nušić - Pokojnik Sub Jan 28, 2012 5:13 pm

Scarlet

11 Re: Branislav Nušić - Pokojnik

Sponsored content