stephenie meyer
kratki drugi život bree tanner
the short second life of bree tanner:
an eclipse novella



Za Bree Tanner, biti novorođeni vampir znači biti poput boga: biti nepojmljivo brza i snažna, posjedovati krajnje istančana osjetila, imati moć života i smrti nad običnim ljudima. Pa što ako to znači i život uz ostale novorođene vampire?
Ne baš ugodan život, zapravo, ako se uopće može nazvati životom. Nasilni i divlji, stiješnjeni u podrum preko dana, novorođeni nisu ni ugodno ni sigurno društvo. Ali, kad padne mrak, kad se izađe gostiti toplom ljudskom krvlju, Bree se opet osjeti božanstveno.
Nastao u vreloj boli pretvaranja, vampirski je život tako moćan da se Bree jedva sjeća onog svojeg prvog, života ljudske djevojčice koja je nekad bila. Zašto i bi? Taj joj život nije donio ništa dobro. Bree ne zna što joj nosi ovaj drugi, ali sve više sluti da ga je dobila s razlogom, da postoji cijena koja se plaća kada s petnaest godina stekneš božanske moći.
"Kratki drugi život Bree Tanner" jedinstveno je djelo u opusu Stephenie Meyer, autorice koja je poharala svijet serijalom "Sumrak". U četiri romana koji tvore tu sagu nijedan jedini put nismo dobili priliku pogledati svijet očima "pravog" vampira, krvoloka i nemani.
Ova novela istražuje taj vid svijeta Sumraka, promatrajući zbivanja iz treće knjige, "Pomrčine", sa suprotne strane. Ugledavši Bree, Bella Swan tamo je pomislila da u njoj vidi sebe, sebe kakva će biti nakon što je Edward promijeni. A nije ni slutila kakva je prava priča o promjeni divlje male Bree…

Novinski je naslov prodorno gledao u mene iz malog metalnog aparata za prodaju:
SEATTLE POD OPSADOM – BROJ MRTVIH OPET RASTE.
Taj dosad još nisam vidjela. Neki kolporter sigurno je upravo dopunio aparat. Na sreću po njega, sada ga nije bilo nigdje na vidiku.
Ma super. Riley će pošiziti do daske. Pripazit ću da mu ne budem na dohvatu kad ugleda ove novine. Neka nekom drugom iščupa ruku.
Stajala sam u sjeni iza kuta trošne dvokatnice i trudila se djelovati neupadljivo dok sam čekala da netko drugi donese odluku. Nisam htjela nijednoga od njih pogledati u oči, pa sam radije zurila u zid do sebe. U prizemlju zgrade nalazila se odavno zatvorena prodavaonica ploča; izloge, uništene u vremenskim nepogodama ili uličnom nasilju, prekrivala je šperploča. Iznad njih su se nalazili stanovi – prazni, pretpostavljala sam, jer se nisu čuli uobičajeni zvukovi spavanja ljudskih bića. Što me nije iznenađivalo – građevina je izgledala kao da bi se srušila na malo jačem vjetru. Zgrade na suprotnoj strani mračne, uske ulice bile su u jednako raspadnom stanju.
Uobičajen prizor za noćni izlazak u grad.
Nisam se htjela oglasiti i privući pažnju, ali žarko sam želela da netko više nešto odluči. Bila sam stvarno žedna i nije me bilo naročito briga hoćemo li otići nadesno ili nalijevo ili preko krova.
Samo sam htjela pronaći neke ljudske nesretnike koji neće stići ni pomisliti pogrešno mjesto, pogrešno vrijeme.
Na moju nesreću, Riley me noćas poslao van s dva najbeskorisnija vampira na svijetu. Rileyja kao da nikad nije bilo briga koga će spariti za izlazak u lovne družine. Niti ga je naročito diralo to što sparivanje pogrešnih za izlazak znači da će se kući vratiti manje nas. Noćas su me dopali Kevin i neki plavi klinac kome ni ime nisam znala. Obojica su pripadali Raoulovoj bandi, tako da ne treba ni reći da su bili glupi. I opasni. Ali, u ovom trenutku, uglavnom glupi.
Umjesto da se odluče za smjer našeg lova, odjednom su se našli usred rasprave o tome čiji bi omiljeni super-junak bio bolji lovac. Bezimeni plavušan izlagao je sada argumentaciju u korist Spidermana, jurcajući uz cigleni zid prilaza i pritom pjevušeći naslovnu pjesmu crtića. Iznervirano sam uzdahnula. Hoćemo li mi ikada u taj lov?
Titraj pokreta s moje lijeve strane zapao mi je za oko. Bio je to Diego, preostali član ove lovne družine koju je Riley sastavio za noćas. Nisam znala puno o njemu, tek toliko da je stariji od većine ostalih. Pričalo se da je Rileyjeva desna ruka. Nije mi zbog toga bio ništa draži od ostalih debila.
Diego me gledao. Sigurno me čuo kako uzdišem. Odvratila sam pogled.
Ne diži glavu i ne otvaraj usta – to je bio način preživljavanja u Rileyjevoj ekipi.
– Spiderman je teški cendravi jadnik, doviknuo je Kevin plavokosom na zidu. – Pokazat ću ti kako lovi pravi superjunak. – Široko se iscerio. Zubi su mu bljesnuli pod sjajem ulične svjetiljke.
Kevin je iskočio nasred ulice upravo kad su farovi nekog automobila skrenuli i plavičasto-bijelim sjajem obasjali popucani kolnik. Napeo je ruke unatrag, a onda ih polako primaknuo, kao kad se profesionalni hrvači razmeću. Auto je nastavio prilaziti, vjerojatno očekujući od njega da se pokupi glavom bez obzira, kako bi normalna osoba postupila. Kako bi on trebao postupiti.
– Hulk ljut! – urliknuo je Kevin. – Hulk… TRAS! – Skočio je prema naprijed da dosegne auto prije nego što stigne prikočiti, ščepao ga za prednji branik i prevrnuo ga preko svoje glave tako da je naopačke udario o pločnik uz škripu gnječenja metala i razbijanja stakla. Unutra je neka žena počela vrištati.
– O, čovječe, rekao je Diego, odmahujući glavom. Bio je zgodan, tamne, guste, kovrčave kose, krupnih, širokih očiju i stvarno punih usnica, ali, s druge strane, tko nije bio zgodan? Čak su Kevin i ostatak Raoulovih debila bili zgodni. – Kevin, trebamo biti neupadljivi.
Riley je rekao – Riley je rekao! – ponovio je Kevin za njim britkim sopranom.
– Budi muško, Diego. Riley nije tu. – Kevin je skočio preko obrnute Honde i šakom probio bočni prozor pokraj vozačice koji je do tog trenutka nekako uspio ostati netaknut. Počeo je napipavati kroz razbijeno staklo i zračni jastuk vozačice koji je polako splašnjavao.
Okrenula sam leđa i zadržala dah, upinjući se iz sve snage da zadržim sposobnost razmišljanja.
Nisam mogla gledati Kevina kako se hrani. Bila sam prežedna za to, a stvarno se nisam htjela posvađati s njim. Nipošto se nisam želela naći na Raoulovu popisu za odstrel.
Mali plavokosi nije imao takvih problema. Odgurnuo se odozgo od cigala i lagano doskočio iza mene. Čula sam kako on i Kevin reže jedan na drugoga, a zatim i zvuk mokrog kidanja, kad se vrištanje žene naglo prekinulo. Vjerovatno su je rastrgnuli napola.
Nastojala sam ne misliti o tome. Ali osećala sam vrućinu i hula kapanje iza sebe, od čega me grlo grozno zapeklo, makar nisam disala.
– Idem ja odavde, čula sam kako je promrmljao Diego. Šmugnuo je u procep između mračnih zgrada, a ja sam otišla ravno njemu za petama. Ako se ne pokupim odavde što prije, počet ću se prepirati s Raoulovim propalitetima oko tijela u kome dosad sigurno više i nije ostalo puno krvi. A onda ću možda ja biti ta koja se nije vratila kući.
Gah, kako me grlo peklo! Čvrsto sam stisnula zube da ne vrisnem od boli.
Diego je jurcao kroz pokrajnji prilaz prepun smeća, a onda – kad je naletio na slijepi kraj – pohitao uza zid. Zarivajući prste u udubljenja između cigala, uzverala sam se za njim.
Stigavši na krov, Diego je odjurio odande, lagano preskačući na druge krovove prema treperavim svjetlima oko zaljeva. Išla sam tik za njim. Bila sam mlađa od njega, a time i snažnija – sva sreća što smo mi mlađi bili i najsnažniji, inače ne bismo preživjeli prvi tjedan proveden u Rileyjevoj kući. Lako sam ga mogla preteći, ali htjela sam vidjeti kamo ide, a i nisam htjela da bude iza mene.
Diego se kilometrima nije zaustavio; stigli smo gotovo do industrijskih dokova. Čula sam kako nešto gunđa sebi u bradu.
– Idioti! Kao da nam Riley ne bi dao upute s dobrim povodom. Samoočuvanjem, na primjer. Zar je previše tražiti bar mericu zdravog razuma? – Hej, doviknula sam mu. – Hoćemo mi u dogledno vrijeme ići više u lov? Grlo me peče, znaš. – Diego je naskočio na rub širokog tvorničkog krova i okrenuo se na peti. Odskočila sam par metara, čisto iz opreza, ali nije agresivno krenuo prema meni.
– Ma da, rekao je. – Samo sam se htio malo odmaknuti od onih luđaka. – Osmjehnuo se, sasvim prijateljski, a ja sam se zagledala u njega.
Ovaj tip Diego nije bio poput ostalih. Bio je nekako… smiren, valjda bi se tako moglo reći. Normalan. Ne normalan sada, ali normalan prije. Oči su mu bile tamnije crvene od mojih. Sigurno već ima podosta iskustva, kao što sam čula.
S ulice ispod nas dopirali su zvukovi noći u derutnijem dijelu Seattlea. Pokoji auto, glazba s jakim basovima, par ljudi u hodu plahim, ubrzanim koracima, pjevanje neke pijane protuhe bez trunke sluha u daljini.
– Ti si Bree, je l’ tako? – upitao me Diego. – Jedna od novopridošlica. – To mi se nije svidelo. Novopridošlica. Makar što. – Aha, ja sam Bree. Ali nisam došla s najnovijima. Stara sam već skoro tri mjeseca. – Prilično si vešta za jednu tromesečnu, rekao je. – Ne bi mnogo njih moglo onako otići s poprišta nesreće. – Rekao je to kao kompliment, kao da mi se zaista divi.
– Nisam se htjela spetljati s Rileyjevim trikovima. – Kimnuo je. – Amen, sestro. Od takvih ne možeš očekivati ništa dobro. – Čudan. Diego je bio čudan. Kako je samo zvučao kao osoba u normalnom, običnom razgovoru. Bez neprijateljstva, bez sumnjičavosti. Kao da ne razmišlja o tome koliko bi lako ili teško bilo ubiti me u ovom trenutku. Samo je razgovarao sa mnom.
– Koliko si već s Rileyjem? – znatiželjno sam ga upitala.
– Ima sad već skoro jedanaest mjeseci. – Opa! Znači da si stariji od Raoula. – Diego je prevrnuo očima i ispljunuo otrov preko ruba zgrade.
– Ma da, sjećam se kad je Riley donio to smeće. Nakon toga se sve samo počelo pogoršavati. – Načas sam samo šutjela, pitajući se misli li on da su svi mlađi od njega smeće. Makar me nije bilo briga. Više me nije bilo briga što bilo tko misli. Nije me trebalo biti briga. Kao što je Riley rekao, sada sam bila bog. Jača, brža, bolja. Nitko drugi nije bio bitan.
Onda je Diego tiho zazviždao sebi u bradu.
– Evo ga. Treba samo malo mozga i strpljenja. – Pokazao je naniže, na suprotnu stranu ulice.
Napola skriven iza ugla ljubičasto-crnog prilaza, jedan je muškarac psovao neku ženu i šamarao je, dok je druga žena sve to šutke promatrala. Prema odjeći sam pretpostavila da su to makro i dvije njegove zaposlenice.
Ovo nam je Riley rekao da radimo. Da lovimo šljam. Da uzimamo ljude koji nikome neće nedostajati, one koji ne idu kući gdje ih čeka obitelj, one čiji nestanak niko neće prijaviti.
Jednako je tako izabrao nas. I obroci i bogovi potječu iz šljama.
Za razliku od nekih drugih, ja sam još uvijek postupala onako kako mi je Riley rekao. Ne zato što mi se sviđao. Taj sam osjećaj odavno izgubila. Nego zato što mi je ono što nam je rekao zvučalo ispravno. Kako bi imalo smisla isticati činjenicu da hrpa novih vampira prisvaja Seattle kao svoje lovište? Kako bi nam to moglo biti od koristi?
Nisam uopće verovala u vampire prije nego što sam postala jedna od njih. Zato, ako ostatak svijeta ne vjeruje u vampire, onda ostali vampiri sigurno love pametno, onako kako nam je Riley rekao da to obavljamo. Vjerovatno imaju dobrog razloga za to.
A kao što je Diego rekao, za pametan lov treba samo malo mozga i strpljenja.
Naravno, svima se nama događa hrpa omaški, pa kad bi Riley pročitao novine, počeo bi jaukati i derati se na nas i razbijati stvari – poput Raoulove najdraže konzole za video-igre. Onda bi se Raoul razljutio i odveo nekog drugog u stranu i spalio ga. Onda bi Riley pobjesnio i obavio novu pretragu da zaplijeni sve upaljače i šibice. Nakon što bi se sve to nekoliko puta ponovilo, Riley bi doveo kući još jednu šačicu vampiriziranih klinaca iz šljama kao zamjenu za one koje je izgubio. Tom ciklusu nije bilo kraja.
Diego je udahnuo kroz nos – duboko i polako – i vidjela sam kako mu se tijelo mijenja. Čučnuo je na krovu i jednom se rukom primio za rub. Iz njega je nestalo sve one čudne prijaznosti. I pretvorio se u lovca.
To mi je bilo nešto prepoznatljivo, nešto što mi je odgovaralo jer mi je bilo shvatljivo.
Isključila sam mozak. Došlo je vrijeme za lov. Duboko sam udahnula, upijajući miris krvi iz ljudi ispod sebe. Nisu bili jedina ljudska bića u blizini, ali bili su nam najbliži. Odluku o tome koga će se loviti mora se donijeti prije nego što nanjušiš plijen. Sada je bilo prekasno da se išta promijeni.
Diego je saskočio s ruba krova i nestao s vidika. Prizemljio je pretiho da bi privukao pažnju uplakane prostitutke, urokane prostitutke, ili pak ljutitog makroa.
Potmulo mi se režanje otelo kroz zube. Moja. Ta krv je bila moja. Vatra mi se razbuktala u grlu i nisam mogla misliti ni na što drugo.
Odrazila sam se s krova i prevrnula preko glave u skoku preko ulice tako da sam doskočila odmah do uplakane plavuše. Osećala sam Diega blizu iza sebe, tako da sam ga upozorila režanjem dok sam hvatala iznenađenu devojku za kosu. Trzajem sam je odvukla do zida prilaza i leđima se oslonila na njega. Obrambeno, za svaki slučaj.
Zatim sam potpuno smetnula Diega s uma, jer osjetila sam vrućinu pod njezinom kožom, začula nabijanje njezina bila tik ispod površine.
Otvorila je usta da vrisne, ali zubima sam joj zdrobila grkljan prije nego što se stigla oglasiti. Čulo se samo krkljanje zraka i kava u njezinim plućima, uz tiho stenjanje koje nisam mogla obuzdati.
Krv je bila topla i slatka. Ugasila mi je buktanje u grlu, smirila iritantan svrab praznine u želucu. Sisala sam i gutala, tek nejasno svesna bilo čega drugoga.
Čula sam da Diego ispušta jednake zvukove – imao je muškarca.
Druga je žena ležala na tlu u nesvesti. Nijedno od njih nije ni pisnulo. Diego je bio dobar.
Problem s ljudima leži u tome što baš nikad nemaju dovoljno krvi u sebi. Činilo mi se da se djevojka ispraznila nakon svega nekoliko sekundi. Ozlojeđeno sam joj prodrmala mlitavo tijelo.
Grlo me polako već počinjalo opet peći.
Bacila sam potrošeno tijelo na tlo i čučnula uza zid, pitajući se bih li uspjela zgrabiti onesvešćenu devojku i umaknuti s njom prije nego što me Diego stigne uloviti.
Diego je već bio gotov s muškarcem. Pogledao me s izrazom koji se mogao opisati samo kao… suosjećanje. Ali možda sam se grdno prevarila. Nisam se mogla sjetiti nikoga tko je ikad prije imao suosjećanja prema meni, tako da nisam bila sasvim sigurna kako to izgleda.
– Samo izvoli, rekao mi je, kimnuvši prema otromboljenoj djevojci na tlu.
– Ti to mene zezaš? – Ma ne, zasad mi je dosta. Stignemo noćas opet još loviti. – Pažljivo ga promatrajući ne bih li prozrela nekakvu varku, priskočila sam djevojci i privukla je sebi. Diego me nije ni pokušao zaustaviti. Malo se okrenuo u stranu i podigao pogled prema crnom nebu.
Zarila sam zube u njezin vrat, gledajući i dalje u njega. Ova je bila još bolja od prethodne. Krv joj je bila potpuno čista. Nakon krvi plavuše u ustima mi je ostao onaj gorki okus koji poteče od droge – već sam se tako naviknula na njega da sam ga jedva primijetila. Rijetko sam kad dolazila do zaista čiste krvi, jer sam se držala pravila o ološu. Izgleda da se i Diego držao pravila.
Sigurno je osjetio miris onoga čega se odrekao.
Zašto je to učinio?
Kad se i drugo tijelo ispraznilo, u grlu mi je laknulo. Unijela sam puno krvi u organizam. Vjerojatno me neće ozbiljnije peći još nekoliko dana.
Diego je i dalje čekao, tiho zviždućući kroz zube. Kad sam pustila da tijelo tupo tresne o tlo, opet se okrenuo prema meni I osmjehnuo.
– Eh, hvala, rekla sam mu.
Kimnuo je. – Djelovala si mi kao da ti treba više nego meni.
Sjećam se kako teško bude u početku. – Postane li lakše? – Slegnuo je ramenima. – U nekim pogledima. – Na trenutak smo razmijenili poglede.
– A da bacimo ova tijela u zaljev? – predložio je.
Sagnula sam se, dohvatila mrtvu plavušu i prebacila njezino mlitavo tijelo preko ramena. Spremala sam se uzeti i onu drugu, ali Diego je stigao do nje prije mene, već noseći makroa preko leđa.
– Mogu ja, rekao je.
Otišla sam za njim uza zid prilaza, a onda smo prošli ispod vijadukta, hvatajući se za uzdužne grede. Farovi automobila odozdo nisu nas ni taknuli. Pomislila sam kako su ljudi glupi, kako ništa ne znaju, i bilo mi je drago što nisam jedna od onih koji nemaju pojma.
Skriveni u mraku stigli smo do jednog praznog doka, zatvorenog preko noći. Diego nije zastao na kraju betona, samo je skočio ravno preko ruba sa svojim kabastim teretom i nestao pod vodom.
Zaronila sam za njim.
Plivao je glatko i hitro poput morskog psa, zamičući sve dublje i sve dalje u crnilo zaljeva. Odjednom je zastao kad je pronašao ono što je tražio – golemu, sluzavu gromadu na oceanskom dnu, stijenki punih zvjezdača i smeća. Sigurno smo bili na dubini većoj od trideset metara – nekom ljudskom tu bi se činilo mračno kao u rogu. Diego je pustio tijela. Polako su lelujala u struji pokraj njega dok je zavlačio ruku u muljavi pijesak pod stijenom. Trenutak potom, uspio ga primiti gromadu i istrgnuti je iz ležišta. Njezina ga je težina zabila do struka u tamno morsko dno.
Podigao je pogled i kimnuo mi glavom.
Doplivala sam dolje do njega, usput jednom rukom dohvativši tijela. Ugurala sam plavušu u crnu rupu pod stijenom, pa za njom tutnula i drugu djevojku i makroa. Lagano sam ih nabila nogom da se čvrsto smjeste, a onda se izmaknula s puta. Diego je pustio da gromada padne. Malo se zanjihala, prilagođavajući se novom, grbavijem podnožju. Zamasima nogu izvukao se iz mulja, otplivao na vrh gromade i zatim je gurnuo naniže, do kraja zdrobivši neravnine pod njom.
Otplivao je nekoliko metara unatrag da promotri svoje djelo.
Savršeno, ustima sam oblikovala riječ. Ova tri tijela nikad neće isplivati na površinu. Riley nikad neće na vijestima čuti prilog o njima.
Široko se osmjehnuo i podigao ruku.
Trebala mi je minuta da shvatim kako on to želi da mu dam pet. Nevoljko sam doplivala do njega, taknula ga dlanom o dlan, a zatim zamahnula nogama i otplivala, odmičući se za svaki slučaj. Diego je složio čudan izraz lica, a onda je izronio strelovito poput metka.
Zbunjeno sam jurnula za njim. Kad sam izbila na zrak, praktički je grcao od cerekanja.
– Što je? – Nije mi punu minutu mogao odgovoriti. Napokon je uspio provaliti: – Najgore davanje pet ikada. – Zlovoljno sam šmrcnula. – Nisam mogla znati da mi nećeš samo, ne znam, iščupati ruku. – Diego je frknuo. – Ne bih ti ja to učinio. – Bilo tko drugi bi, otpovrnula sam mu.
– To je istina, složio se, i odjednom mu više nije bilo baš smiješno.
– Jesi za još malo lova? – Zar moraš pitati? – Izašli smo iz vode pod nekim mostom i smjesta nam se posrećilo da nabasamo na dva beskućnika koji su hrkali u prastarim, prljavim vrećama za spavanje na zajedničkom madracu od starih novina.
Nijedan se nije probudio. Krv im je bila kisela od alkohola, ali bolje i to nego ništa. I njih smo pokopali u zaljevu, pod nekom drugom stijenom.
– Pa, sad sam sit za nekoliko tjedana, rekao je Diego kada smo opet izašli iz vode i zastali na kraju još jednog praznog doka, kapajući.
Uzdahnula sam. – Valjda je to ono što postane lakše, je l’ tako?
Mene će za par dana opet početi peći. A onda će me Riley po svoj prilici opet poslati van s nekakvim Raoulovim mutantima. – Mogu s tobom, ako hoćeš. Riley me manje-više pušta da radim što god hoću. – Razmislila sam o toj ponudi, na trenutak sumnjičava. Ali Diego mi stvarno nije djelovao poput bilo koga od tih drugih. Drugačije sam se osjećala uz njega. Kao da ne moram baš toliko čuvati leđa.
– Bilo bi mi drago, priznala sam. Čudno sam se osjetila kad sam to rekla. Preranjivo, ne znam.
Ali Diego je samo rekao: – Cool – i osmjehnuo mi se.
– Onda, kako to da ti Riley daje toliko slobode? – upitala sam ga, pitajući kakav je zapravo njihov odnos. Što sam više vremena provodila uz Diega, to sam si ga manje mogla predočiti kao nekoga tko se baš skompao s Rileyjem. Diego je bio tako… prijazan.
Nimalo sličan Rileyju. Ali možda je tu bila stvar u onom privlačenju suprotnosti.
– Riley zna da se može pouzdati u to da ću počistiti svaki nered za sobom. Kad smo već kod toga, bi li se ljutila da na brzinu obavimo jedan poslić? – Ovaj čudni dečko polako mi je počinjao biti zabavan. Počinjao mi je biti zanimljiv. Htjela sam vidjeti što će on to učiniti.
– Može, rekla sam.
Dugim je koracima otrčao dokom prema cesti što vodi uz obalu.
Pošla sam za njim. Nanjušila sam pokoje ljudsko biće, ali znala sam da je premračno i da smo prebrzi da nas opaze.
Opet je odlučio putovati preko krovova. Nakon nekoliko skokova prepoznala sam miris nas oboje. Vraćao se putem kojim smo prethodno išli.
A onda smo se vratili u onaj prvi prilaz, tamo gdje su se Kevin i onaj drugi tip blesirali s autom.
– Ne mogu vjerovati, zarežao je Diego.
Kevin i kompanija upravo su otišli, po svemu sudeći. Još dva su auta bila naslagana povrh prvoga, a šačica usputnih namjernika bila je pridodana popisu nastradalih. Murja još nije stigla – jer svako tko je mogao prijaviti cijelu ovu gungulu već je bio usmrćen.
– Pomogneš mi da ovo sredim? – zamolio me Diego.
– Okej. – Skočili smo odozgo i Diego je brzo razbacao aute u novi raspored, da otprilike izgleda kao da su udarili jedni u druge, a ne kao da ih je na hrpu naslagala divovska beba u napadu prgavosti. Uzela sam dva suha, beživotna tijela ostavljena na pločniku i zagurala ih pod prividno poprište sudara.
– Gadna nesreća, prokomentirala sam.
Diego se iscerio. Izvadio je upaljač iz vrećice sa ziperom koju je nosio u džepu i počeo paliti odjeću žrtava. Ja sam uzela vlastiti upaljač – Riley nam ih je ponovno dijelio kad smo išli u lov, Kevin se trebao poslužiti svojim – i posvetila se obrađivanju presvlaka na sjedalima. Tijela, isušena i puna zapaljivog otrova, brzo su planula.
– Odmakni se, upozorio me Diego, i vidjela sam da je otvorio poklopac za benzin na autu i da je odvrnuo čep spremnika.
Naskočila sam na najbliži zid i smjestila se kat više da promatram.
Ustuknuo je nekoliko koraka i kresnuo šibicu. Savršeno naciljavši, ubacio ju je u mali otvor. Iste sekunde skočio je uvis i našao se pokraj mene.
Tutanj eksplozije protresao je cijelu ulicu. Farovi su počeli skretati ovamo iza ugla.
– Svaka čast, rekla sam.
– Hvala ti na pomoći. Natrag do Rileyja? – Namrštila sam se. Nisam htjela provesti ostatak noći u Rileyjevoj kući. Nisam htjela vidjeti glupu Raoulovu facu, ni slušati neprestanu dernjavu i svađu. Nisam htjela da moram stiskati zube i skrivati se iza Freda Frika kako bi me ostali ostavili na miru. I još mi je ponestalo knjiga.
– Imamo nešto vremena, rekao je Diego, pročitavši mi izraz lica. – Ne moramo otići odmah. – Dobro bi mi došlo malo štiva. – A meni bi dobro došlo malo nove glazbe. – Iscerio se. – Idemo u shopping. – Hitro smo krenuli kroz grad – opet preko krovova, a onda zamičući kroz sjenovite ulice kada su zgrade postale razmaknutije – do prijaznije četvrti. Nije nam trebalo dugo da pronađemo trgovački centar s jednom od onih knjižara iz velikog lanca. Rastrgnula sam lokot na poklopcu za pristup s krova, pa smo ušli. Trgovina je bila prazna, s alarmima postavljenim jedino na izloge i vrata. Otišla sam ravno do knjiga na H, dok je Diego krenuo do glazbenog odjela otraga. Upravo sam dovršila Halea. Uzela sam idućih tucet knjiga u redu; potrajat će mi par dana.
Potražila sam pogledom Diega i ugledala ga gdje sjedi za stolom u kafiću i proučava poleđine novih CD-a. Zastala sam, a onda mu se pridružila.
To mi je bilo čudno, jer me nelagodno proganjao dojam da mi je odnekud poznato. Sjedila sam već jednom ovako – preko puta stola od nekoga. Opušteno sam pričala s tom osobom i razmišljala o stvarima koje nisu bile život i smrt ili žeđ i krv. Ali to je bilo u nekom drugom, mutnom življenju.
Kad sam posljednji put sjela za stol s nekim, taj netko bio je Riley. Iz cijelog niza razloga bilo mi je teško prisjećati se te noći.
– Onda, kako to da te nikad ne viđam po kući? – odjednom me upitao Diego. – Gdje se skrivaš? – Nasmejala sam se i u isti mah složila grimasu. – Obično se šćućurim iza Freda Frika, gdje god da se on smjesti. – Zadigao je nos. – Ozbiljno? Kako to podnosiš? – Navikneš se. Nije tako strašno iza njega kao što je ispred.
Uglavnom, to je najbolje skrovište koje sam uspjela pronaći. Fredu se nitko ne približava. – Diego je kimnuo, još uvijek djelujući pomalo zgađeno. – Istina.
To je način ostajanja na životu. – Slegnula sam ramenima.
– Jesi znala da je Fred jedan od Rileyjevih miljenika? – upitao me Diego.
– Stvarno? Kako? – Nitko nije podnosio Freda Frika. Ja sam bila jedina koja je to uopće pokušala, a i to je bilo isključivo zbog samoočuvanja.
Diego se zavjerenički nagnuo prema meni. Već sam se tako naviknula na njegovo osebujno ponašanje da se nisam ni trgnula.
– Čuo sam ga dok je bio na telefonu s njom. – Stresla sam se.
– Znam, rekao je, opet zvučeći suosjećajno. Naravno. Nije bilo čudno što možemo suosjećati jedni s drugima kad je riječ o njoj. – To je bilo prije nekoliko mjeseci. Uglavnom, Riley je jako uzbuđeno pričao o Fredu. Iz onoga što su govorili čini mi se da pojedini vampiri mogu izvoditi neke stvari. Više nego što mogu normalni vampiri, hoću reći. A to je dobro – nešto što ona traži.
Vampire s vješšštinama. – Rastegnuo je ono š, da čujem kako to naglašava u glavi.
– S kakvim vještinama? – – Svakojakim, tako je bar zvučalo. Čitanjem misli i traganjem i čak viđenjem budućnosti. – Daj, molim te. – Ne zezam se. Izgleda da Fred može namjerno odbijati druge.
Samo, sve je to u našim glavama. On u nama stvara odbojnost od same pomisli na boravak u njegovoj blizini.
Namrštila sam se. – U kom smislu je to dobro? – Održava ga na životu, je l’ tako? Rekao bih da i tebe održava na životu. – Kimnula sam. – Valjda. Je li spomenuo ikoga drugog? – Pokušala sam se sjetiti jesam li vidjela ili osjetila išta čudno, ali Fred je bio jedinstven. Oni debili koji su noćas izigravali superjunake u uličici nisu izvodili ništa što svi mi ostali ne bismo mogli.
– Pričao je o Raoulu, rekao je Diego, spustivši kut usana.
– Kakvu veštinu ima Raoul? Superglupavost? – Diego je frknuo. – To definitivno. Ali Riley misli da ima nekakav magnetizam – privlači druge, tako da ga slijede. – Samo mentalno retardirane. – A da, Riley je i to spomenuo. Izgleda da mu to ne djeluje kod”– progovorio je dobrim oponašanjem Rileyjeva glasa – krotkijih klinaca. – Krotkijih? – Dalo se zaključiti da misli na one poput nas, koji su u stanju povremeno razmišljati. – Nije mi se svidelo što mi je rekao da sam krotka. Nije mi to zvučalo kao nešto dobro kad se tako kaže. Bolje mi je zvučalo kako je to Diego sročio.
– Činilo mi se kao da Riley ima razlog zašto mu Raoul treba kao vođa – nešto se sprema, mislim. – Čudni trnci prostrujali su mi niz hrbat kad je to rekao, i uspravnije sam sjela. – U kom smislu? – Razmišljaš li ikada zašto nas Riley uvijek tera da se ponašamo neupadljivo? – Oklijevala sam pola sekunde prije nego što sam mu odgovorila.
Takvu vrstu znatiželje nisam očekivala od Rileyjeve desne ruke.
Kao da dovodi u pitanje ono što nam je Riley kazao. Osim ako Diego nije to pitanje postavio Rileyju u korist, onako špijunski.
Ne bi li otkrio što – klinci – misle o njemu. Ali nisam imala takav dojam. Diegove tamnocrvene oči bile su raširene, pune povjerenja.
A zašto bi Rileyja i bilo briga? Možda se ono što ostali pričaju o Diegu ne temelji ni na čemu stvarnom. Samo ga ogovaraju.
Odgovorila sam mu istinito. – Ma da, znaš, upravo sam razmišljala o tome. – Nismo mi jedini vampiri na svijetu, ozbiljno je rekao Diego.
– Znam. Riley katkad nešto spomene. Ali ne može ih biti previše.
Hoću reći, zar ih se onda ne bi već primijetilo, prije? – Diego je kimnuo. – To i ja mislim. Zato je prilično čudno što nas ona pravi i dalje, zar ne? – Namrgodila sam se. – Ha. Jer nije da smo Rileyju baš simpatični ni išta slično… – Opet sam zastala, čekajući da vidim hoće li mi on pro-turječiti. Nije. Samo je čekao i lagano potvrdno kimao glavom, pa sam nastavila. – A ona se nije ni predstavila. Imaš pravo. Nisam tako gledala na to. Pa, zapravo nisam uopće razmišljala o tome.
Ali zašto im onda trebamo? – Diego je podigao obrvu. – Hoćeš čuti što ja mislim? – Oprezno sam kimnula. Ali moja strepnja sad nije imala nikakve veze s njim.
– Kao što kažem, nešto se bliži. Mislim da njoj treba zaštita, pa je povjerila Rileyju zadatak stvaranja prve crte obrane. – Razmislila sam o tome dok mi se hrbat opet ježio. – Zašto nam ne bi rekli? Zar ne bismo trebali, ono, biti na oprezu, ili tako nešto? – To bi imalo smisla, složio se.
Šutke smo gledali jedno u drugo nekoliko sekundi koje su mi poprilično potrajale. Nisam imala više što dodati, a imala sam dojam da ni on nema.
Napokon sam složila grimasu i rekla: – Ne znam je li mi to uverljivo – mislim, to da je Raoul dobar za bilo što. – Diego se nasmejao. – Tome je teško protusloviti. – Zatim je bacio pogled kroz izlog prema ranojutarnjem mraku. – Nema više vremena. Bolje da krenemo natrag dok se nismo skurili. – Pepeo, pepeo, svima nam je suđen, pjevušila sam sebi u bradu dok sam ustajala i uzimala stvari.
Diego se zacerekao.
Usput smo na brzinu svratili još na jedno mjesto – posjetili smo prazni Target u susjednom lokalu i uzeli velike vrećice sa ziperom i dvije naprtnjače. Sve svoje knjige stavila sam u po dvije vrećice.
Idu mi na živce nakvašene stranice.
Zatim smo se uglavnom preko krovova vratili do vode. Nebo je tek blago počinjalo sivjeti na istoku. Zaronili smo u zaljev tik pod nosom dvojice noćnih čuvara kod velikog trajekta, koji ništa nisu skužili – sreća njihova što sam bila sita, inače bi mi bili preblizu da se obuzdam – a onda smo se krenuli utrkivati kroz mutnu vodu natrag prema Rileyjevoj kući.
Isprva nisam znala da se utrkujemo. Samo sam brzo plivala jer se razdanjivalo. Obično se nisam izlagala ovakvim rizicima s vremenom. Kad bih htjela biti iskrena prema sebi, poprilično sam se pretvorila u tešku vampirsku štrebericu. Držala sam se pravila, nisam stvarala probleme, družila sam se s najnepopularnijim klincem u društvu, i uvijek sam stizala kući prije vremena.
Ali onda je Diego stvarno dao gas. Odmaknuo mi je za nekoliko dužina, okrenuo se sa smiješkom koji mi je rekao što, tempo ti je pretežak? i onda opet nastavio derati.
Pa, nisam to mislila prihvatiti. Nisam se baš sećala jesam li prije bila natjecateljski tip – sve mi je to djelovalo tako daleko I nebitno – ali možda sam bila, jer smjesta sam odgovorila na izazov.
Diego je bio dobar plivač, ali ja sam bila daleko jača, pogotovo netom nakon hranjenja.
Vidimo se, bezglasno sam mu kazala dok sam ga pretjecala, ali nisam bila sigurna da me vidio.
Izgubila sam ga otraga u mračnoj vodi, a nisam tratila vrijeme na osvrtanje da vidim za koliko ga šijem. Samo sam mlaznom brzinom dok nisam udarila od ivicu ostrva gde se većina naših domova nalazila.
Poslednja je bila velika kabina u sredini ničega, iza planina u kaskadama.
Kao poslednja, ova kuća se je bila zabačena, ima velik podrum, i vlasnici su skoro preminuli.
Trčala sam do stenovite plaže, zavarala svoje tragove u pesku i odletela.
Čula sam kako Dijego izlazi iz vode, baš dok sam ja zahvatala stablo visećeg bora, i skočila sa ivice litice.
Dve stvari su mi privukle pažnju, dok sam se prizemljavala na vrhove svojih prstiju. Prva stvar : bilo je isuviše svetlo. Drugo : kuća je nestala.
Pa, ne baš u potpunosti nestala. Deo nje se i dalje bio video, ali prostor koji je kuća zauzimala je prazan sada. Krov je propao, sada je dronjav, uglaste drvene šipke, ugljenisane su, ulegnule su se, dublje nego što su glavna vrata bila.
Sunce je izlazilo brzo. Crna borova stabla su pokazivala zrake zelenila. Uskoro svetlija strana će biti iznad tamnije, i ja ću biti mrtva.
Ili stvarno mrtva, svejedno. Ovaj sekund žedan, superheroj život bi se nestao u plamenu.
I taj plamen bi bio veoma, veoma bolan.
Ovo mi nije bio prvi put da sam videla našu kuću uništenu – sa svim poplavama i požarima u podrumu, većina njih je trajala nekoliko nedelja – ali ovo je bilo prvi put da sam videla prizor uništavanja sa prvim pretećim zracima sunca.

Ostala sam bez daha od šoka kada je Dijego sleteo iza mene.
– Možda u rupu ispod krova? – prošaputala sam. – Oće li to biti dovoljno bezbedno ili – Nemoj da paničiš Bri, – Dijego je rekao, zvučeći previše opušteno. – Znam jedno mesto. Ajde. – Uradio je veoma moćan skok sa ivice strme.
Nisam mislila da će nas voda sakriti od sunca. Ali možda ne možemo izgoreti ako zaronimo? Činilo mi se kao jako jadan plan.
Međutim, umesto da smo se zavlačili u olupinu od izgorele kuće, ja sam skočila u vodu za njim. Nisam bila sigurna, ali imala sam loš osećaj. Obično sam radila ono što sam uvek radila – pratila rutinu što je bilo i logično.
Stigla sam do Dijega u vodi. Opet se je trkao, ali ovaj put nije se trkao bezveze. Trka sa suncem.
Plivao je do jedne tačke kod malog ostrvca i onda je zaronio u dubine.
Bila sam iznenađena što nije udario od kameniti pod, i još više iznenađena kada sam osetila eksploziju toplije struje za ono što sam bila pomislila da je stena izbila na površinu.
Pametno od Dijega što ima ovakvo mesto. Sigurno, neće biti zabavno sedeti u pećini pod vodom ceo dan – ne disanje počelo je da iritira posle par sati – ali bilo je bolje nego izgoreti do pepela.
Trebala sam da razmišljam kao Dijego. Misliti o nečemu sem krvi. Trebala sam da budem pripremljena za neočekivano.
Dijego je nastavio da ide kroz pukotinu u stenama. Bilo je crno kao mastilo. Sigurno. Nisam mogla više plivati – prostor je bio previše uzak – pa sam se izokrenula kao Dijego, penjući se kroz zavojit prostor. Čekala sam da stane, ali nije stao. Odjednom sam shvatila da mi stvarno idemo ka gore. I onda sam čula kada je Dijego izašao na površinu. Bila sam napolju pola sekunde nakon njega. Pećina je bila viša nego mali otvor, veličine Volksvagen Bube, ali ne i visoka.
Drugi uzani prostor vodio nas je napolje, i mogla sam da okusim svež vazduh koji dolazi iz tog pravca. Mogla sam da vidim oblik Dijegovih prstiju prelazeći iznova i iznova preko krečnjačkih zidova.
– Lepo mesto, – rekla sam.
Dijego se nasmejao. – Bolje nego zadnji deo Freaky Freda. – Ne mogu tome da se protivim. Um. Hvala. – Nema na čemu. – Gledali smo se u mraku jedan minut. Njegovo lice je bilo glatko i opušteno. Sa bilo kim, Kevinom ili Kristi, ili bilo kim drugim, ovo bi bilo zastrašujuće – ograničen prostor, prisiljena bliskost. Način na koji sam mogla da osetim njegov miris bilo gde oko mene. To bi moglo da znači brza i bolna smrt svake sekunde. Ali Dijego je bio miran. Nije kao drugi.
– Koliko imaš godina? – naglo je pitao.
– Tri meseca. Rekla sam ti to. – Nisam na to mislio. Um, koliko godina si imala? Valjda je to pravi način da te pitam. – Naslonila sam se, neudobno, kada sam skontala da priča o ljudskim stvarima. Niko nije pričao o tome. Niko nije želeo da misli na to. Ali nisam želela da okončam razgovor, takođe.
Samo imati razgovor bilo je nešto novo i drugačije. Oklevala sam, ali on je čekao sa radoznalim pogledom.
– Imala sam, um, valjda petnaest. Skoro šesnaest. Ne mogu da se setim dana... kada je bio moj poslednji rođendan? – Pokušala sam da mislim o tome, ali te poslednje gladne nedelje su bile zamagljene, i bolela me je glava u pokušaju da ih razbistrim.
– A ti? – Taman sam napunio osamnaest, – Dijego je rekao. – Tako blizu. – Blizu čega? – Izlazku, – rekao je, ali nije nastavio.
Bila je čudna tišina jednu minutu, i onda je promenio temu.
– Dobro ti ide, otkad si ovde, rekao je, oči su mu prešle preko mojih ukrštenih ruku i presavijenih nogu.
– Preživela si – izbegavajući pažnju, ostala netaknuta. – Naslonila sam se i skinula levi rukav da on vidi tanku, pocepanu traku koja je zaokruživala moju ruku.
– Pocepala sam ovo jednom, – priznala sam.
– Jednom su mi je istrgnuli – priznala sam. – Uspela sam da je povratim kako je Džen ne bi zapalila. Rajli mi je pokazao kako da je vratim.
Dijego se kiselo osmehnuo i prstom dodirnuo svoje desno koleno. Pantalone od tamnog džinsa su zasigurno skrivale ožiljak. – Svima se to dešava – Joj – izustila sam.
Klimnuo je glavom. – Ozbiljno. Kao što sam ti već rekao, ti si veoma pristojna vampirica.
– Treba li da ti se zahvalim?
– Samo naglas razmišljam, pokušavam da svemu dam neki smisao.
– Čemu?
Malo se namrštio. – Onome što se stvarno dešava. Rajlijevim namerama. Zašto njoj i dalje odvodi nasumice odabrane klince. Zašto mu uopšte nije važno da li je neko kao ti ili kao onaj idiot Kevin.
Zvučalo je kao da Rajlija ne poznaje ništa bolje od mene.
– Kako to misliš, neko kao ja? – bila sam radoznala.
– Rajli bi trebalo da nalazi takve kao što si ti, pametne, a ne samo ove glupe gangstere kakve dovodi Raul. Kladim se da nisi bila neka navučena kurva u ljudskom životu.
Na ove poslednje reči sam se s nelagodom promeškoljila. Dijego je i dalje iščekivao odgovor, kao da nije rekao ništa neobično. Duboko sam udahnula, prisećajući se svega.
– Malo je falilo – priznala sam nakon nekoliko koliko me je strpljivo posmatrao. – Nisam još bila postala, ali za nekoliko nedelja... – Slegnula sam ramenima. – Znaš, ne sećam se puno čega, ali se sećam da sam razmišljala kako na ovoj planeti ne postoji ništa tako moćno kao što je obična glad. Ispalo je da je žeđ još gora.
Nasmejao se. – Pravo zboriš, sestro!
A, šta je sa tobom? Ti nisi bio problematični tinejdžer koji je pobegao od kuće kao svi mi ostali?
– O , i te kako sam bio problematičan! – Prekinuo je priču.
Ali, i ja sam mogla da sedim i čekam odgovor na neugodna pitanja. Samo sam zurila u njega. Uzdahnuo je. Njegov dah je bio prijatan. Svi mirišu slatko, ali Dijego je imao poseban miris – nekakav začin poput cimeta ili karanfilića.
– Klonio sam se svega lošeg. Marljivo sam učio. Znaš, nameravao sam da izađem iz geta. Da odem na koledž. Napravim nešto od sebe. Ali, postojao je jedan tip, ne toliko durgačiji od Raula. Njegov moto je bio pridruži se ili umri. To kod mene nije upalilo, te sam se držao podalje od njegove ekipe. Bio sam pažljiv. Ostao sam živ. – Zastao je i zatvorio oči.
Nisam htela da propustim. – I?
– Moj mlađi brat nije bio tako pažljiv.
Taman sam htela da ga pitam da li im se njegov brat pridružio ili umro, kada mi je njegov izraz kazao da je to pitanje suvišno. Skrenula sam pogled, ne znajući kako da odreagujem. Nisam sasvim razumela njegov gubitak, bol koji je očigledno i dalje osećao. Ja iza sebe nisam ostavila ništa što bi mi nedostajalo. Da li je u tome razlika? Da li je zbog toga i dalje čuvao sećanje koji smo mi ostali potiskivali?
I dalje nisam razumela kako se Rajli uklapao u ovu priču. Rajli i onaj čizburger bola. Htela sam da stignem do tog dela priče, ali sam se sada osećala loše zbog toga što sam ga pritiskala da mi odgovori.
Na sreću po moju radoznalost, Dijego je, posle kratkog vremena, nastavio da priča.
– Odlepio sam, ukrao pištolj od prijatelja i krenuo u lov. – Prigušeno se osmehnuo. – Tada nisam bio tako vešt strelac. Ali sam uspeo da sredim tipa koji je smaknuo mog brata pre nego što su me uhvatili. Saterali su me u jednu uličicu. Onda se između mene i njih stvorio Rajli. Sećam se da sam pomislio kako nikada nisam video nekog toliko belog. Nije ni pogledao ostale kada su ga upucali. Kao da su meci muve. Znaš šta mi je rekao? Rekao je: Klinac, želiš li novi život?
– Ha! – nasmejala sam se. – To je mnogo bolja priča od moje. Ja sam dobila samo: Mala, hoćeš čizburger?
Još uvek se sećam kako je Rajli izgledao te noći, iako je slika prilično mutna zato što mi je vid tada bio prilično loš. Bio je najzgodniji dečko koga sam ikad videla – visok, plav i savršenih crta lica. Bila sam uverena da su mu i oči bile tako lepe, iako nikada nije skidao tamne naočari za sunce. A glas mu je bio tako nežan, tako blag. Pretpostavila sam šta će tražiti za uzvrat, a takođe sam bila spremna da mu to i pružim u zamenu za jelo. Ne zato što je bio tako lep, već zato što pune dve nedelje nisam jela ništa osim đubreta. Ispalo da je tražio nešto sasvim drugo.
Dijego se nasmejao na pitanje sa čizburgerom. – Mora da si bila jako gladna.
– I te kako.
– Zašto bi bila toliko gladna?
– Zato što sam bila glupa, pa sam pobegla od kuće pre nego što sam dobila vozačku dozvolu. Nisam mogla da nađem posao, i nisam umela da kradem.
– Zašto si pobegla?
Oklevala sam. Sećanje mi je postajalo nešto jasnije kako sam se usredsredila, ali nisam bila sigurna da je to ono što želim.
– Ma, daj – nagovarao me je. – Ja sam tebi rekao.
– Da, jesi. Dobro... Bežala sam od oca. Imao je običaj da me tuče. Verovatno je to radio i mojoj majci pre nego što je pobegla. Tada sam bila veoma mala, nisam razumela mnogo toga. Pos-tajalo je sve gore. Zaključila sam da će me ubiti na kraju ako budem još čekala. Rekao mi je da ću, ako ikada pobegnem, gladovati. Bio je u pravu – jedino u čemu je bio u pravu, što se mene tiče. Ne razmišljam toliko o tome.
Dijego klimnu glavom u znak slaganja. – Teško je pamtiti takve stvari, zar ne? Sve je tako nejasno i mračno.
– Kao da gledaš sa blatom u očima.
– Dobro si to opisala – pohvalio me je. Žmireći me je gledao kao da pokušava da me vidi i protrljao oči.
Ponovo smo se nasmejali. Stvarno čudno.
– Mislim da se ni sa kim nisam smejao otkad sam upoznao Rajlija – rekao je, kao da je odražavao i moje misli. – Baš je fino. Ti si fina. Nisi kao ostali. Jesi li pokušala da razgovaraš sa nekim od njih?
– Ne, nisam.
– Nisi ništa propustila, to hoću da kažem. Zar se Rajlijevi životni standardi ne bi povećali kada bi se okružio pristojnim vampirima? Ako treba da štitimo nju, zar on ne bi trebalo da traži pametnije?
– Dakle, Rajliju ne treba pamet – zaključila sam. – Već broj.
Dijego napući usne, razmišljajući. – Kao u šahu. Ne trebaju mu lovci i konji.
– Mi smo samo pioni – shvatila sam.
Ponovo smo se dugo zgledali.
– Ne želim tako da razmišljam – rekao je Dijego.
– Šta onda da radimo? – zapitala sam, automatski koristeći množinu. Kao da smo već postali ekipa.
Zastao je da razmisli o mom pitanju, naoko s nelagodom, te sam zažalila zbog te množine. Ali, potom je rekao – Šta možemo da uradimo, kada ne znamo šta se dešava?
Znači da mu ono u vezi ekipe nije zasmetalo, pa sam se osetila dobro kao nikada pre. – Trebalo bi da držimo oči širom otvorene, obratimo pažnju, pokušamo da skapiramo o čemu je reč.
Klimnuo je glavom. – Trebalo bi da porazmislimo o svemu što nam je Rajli rekao, o svemu što je uradio.
– Zamišljeno je zastao. – Znaš, probao sam jednom da popričam sa Rajlijem o tome, ali ga ni najmanje nije zanimalo. Rekao mi je da razmišljam o važnijim stvarima, kao što je na primer žeđ. Naravno, tada sam samo o tome i razmišljao. Slao me je u lov, pa sam prestao da brinem...
Posmatrala sam ga kako razmišlja o Rajliju, dok su mu oči postajale sve zamagljenije kako je oživljavao sećanje, pa sam se začudila. Dijego je moj prvi prijatelj u ovom životu, ali ja nisam bila njegov.
Iznenada se ponovo usredsredi na mene. – Šta smo, dakle, naučili od Rajlija?
Usredsredila sam se, vrteći kroz glavu poslednja tri meseca. – On nam ne govori puno toga, znaš. Samo najosnovnije o vampirima.
– Moramo da slušamo pažljivije.
Sedeli smo u tišini, i prebirali po mislima. Ja sam uglavnom razmišljala o tome koliko toga ne znam. I zašto se nisam zabrinula zbog svega i ranije? Kao da mi je razgovor sa Dijegom izbistrio glavu. PO prvi put za tri meseca, krv nije bila jedina misao u mojoj glavi.
Tišina je potrajala neko vreme. Crna rupa iz koje je dopirao svež vazduh više nije bila tako crna. Postala je tamno siva i svakim časom bivala sve svetlija. Dijego je primetio da je nervozno osmatram.
– Ne brini se – rekao je. – Nešto nejasne svjetlosti prodire ovamo za sunčanih dana, ali nam ne škodi. – Slegnuo je ramenima.
Povukla sam se bliže rupi u tlu, iz koje se voda uz oseku povlačila.
– Ozbiljno, Bri, dolazio sam ovde preko godinu dana i ranije. Rekao sam Rajliju za ovu pećinu, to kako je uglavnom puna vode, a on mi je rekao da je to kul kada želim da pobegnem iz one ludare. Svejedno, zar izgledam kao da sam spržen?
Oklevala sam, razmišljajući o tome koliko se njegov odnos sa Rajlijem razlikovao od mog. Podigao je obrve, iščekujući odgovor. – Ne – konačno sam izustila. – Ali...
– Gledaj – rekao je nestrpljivo. Brzo je otpuzao do tunela i proturio ruku sve do ramena. – Ništa.
Klimnula sam jedanput.
– Opusti se! Hoćeš da se uverim koliko visoko mogu da odem? – Dok je to izgovarao, proturio je glavu u otvor i počeo da se penje.
– Dijego, nemoj. – Već je nestao sa vidika. – Opuštena sam, kunem se.
Smejao se – zvečalo je kao da je osmakao nekoliko metara uz tunel. Poželela sam da se zaputim za njim, zgrabim ga za stopalo i povučem natrag, ali sam bila prenapeta. Bilo bi glupo rizikovati život zbog potpunog neznanca. Ali ja čitavu večnost nisam imala nikog ni nalik prajatelja. Bilo bi mi teško da se posle svega vratim u situaciju da nemam s kim da popričam, i to posle samo jedne noći.
– No estoy quemando – doviknuo mi je, začikavajućim tonom. – Čekaj… Je li to...Jooooj!
– Dijego!
Poletela sam preko pećine i proturila glavu kroz tunel. Njegovo lice me je čekalo, na samo desetak centimetara od mog.
– Bu!
Namah sam ustuknula od toliko bliskosti, što je predstavljalo samo refleks, staru naviku.
– Smešno – rekoh uzdržano, povlačeći se kako se vraćao natrag u pećinu.
– Moraš da iskuliraš, devojko. Sve sam proverio, okej? Indirektna sunčeva svjetlost ne može da nam škodi.
– Hoćeš da kažeš da mogu da stojim u finoj senci drveta i da budem dobro?
Nakratko je oklevao, kao da se premišljao da li da mi kaže nešto, a onda je tiho izgovorio: – Jednom sam to uradio.
Zurila sam u njega, očekujući da se iskezi, jer je ovo sigurno bila šala.
Ali to se nije dogodilo.
– Rajli je rekao... – izustila sam, a onda mi je glas odlutao.
– Da, znam šta je Rajli rekao – složio se on. – Možda Rajli ne zna onoliko koliko tvrdi da zna.
– Ali Šeli i Stiv, Dag i Adam. Onaj klinac jarkocrvene kose. Svi oni. Svi su nastradali zato što se nisu vratili na vreme. Rajli je video pepeo.
Dijegove obrve se nezadovoljno namreškaše.
– Svi znaju da su starovremeni vampiri morali da borave u kovčezima preko dana – nastavila sam. – Kako bi se zaštitili od sunca. To je opšte poznata stvar, Dijego.
– U pravu si, sve priče upravo tako govore.
– A šta Rajli dobija time što nas čitav dan drži pod ključem u mračnom podrumu, pravom zajedničkom kovčegu? Samo uništavamo mesto, a i on mora da se bavi svim tim tučama i neprestanim metežom. Sigurno ne uživa u tome?
Iznenadilo ga je nešto što sam rekla. Sedeo je nakratko sa otvorenim ustima, a onda ih je zatvorio.
– Šta?
– Opštepoznata stvar – ponovio je. – Šta vampiri rade u kovčegu po čitav dan?
– Pa, ovaj da, trebalo bi da spavaju, zar ne? Ali pretpostavljam da verovatno leže i dosađuju se, jer mi ne...Dobro to baš i ne zvuči ispravno.
– Aha. Ali, u pričama nije da baš samo spavaju, već su u potpunoj nesvestici. Ne mogu da se probude. Čovek može da im priđe i probode ih, bez ikakvog problema. A to je druga stvar – kolac. Stvarno misliš da neko može da zabode parče drveta u tebe?
Slegnula sam ramenima. – Nisam baš razmišljala o tome. Očigledno nije reč o običnom komadu drveta. Možda zašiljeno drvo ima izvesnu...ne znam. Čarobnu moć ili tako nešto.
Dijego frknu. – Molim te.
– Pa, ne znam. Ipak, ne bih tek tako stajala dok neki čovek kidiše na mene sa zašiljenom drškom od metle.
I dalje zgroženog izraza lica, kao da je čarolija nešto nezamislivo ako si vampir, Dijego se spustio na kolena i počeo da kopa krečnjački zid iznad svoje glave. Maleni delići kamena su mu napunili kosu, ali je on to ignorisao.
– Šta to radiš?
– Eksperimentišem.
Kopao je obema rukama sve dok se nije uspravio, a i tada je nastavio.
– Dijego, ako stigneš na površinu, eksplodiraćeš. Prestani.
– Ne pokušavam da... a, evo ga.
Začuo se snažan prasak, zatim još jedan, ali svetla nije bilo. Pognuo se tako da mu vidim lice, držeći u ruci deo korena, belog, sasušenog i suvog ispod grudvica zemlje. Odlomljeni kraj korena završavao se oštrim, neravnomernim vrhom. Dobacio mi ga je.
– Probodi me.
Bacila sam mu koren natrag. – Ma, daj.
– Ozbiljno. Znaš dame ne može povrediti. – Ponovo mi je zavrljačio koren, koji sam, umesto da ga uhvatim, vratila udarivši ga šakom.
Ščepao ju je i prostenjao. – Baš si...sujeverna!
– Ja sam vampirica. Ako to nije potvrda da su sujeverni ljudi u pravu, ne znam šta jeste.
– Dobro, sam ću.
Ispruživši ruku, dramatično je odmakao granu od sebe, kao da je kakav mač i spremio se da se probode.
– Daj – rekoh s nelagodom. – Besmisleno je.
– To ti i govorim. Ništa se neće dogoditi.
Zario je granu u grudi, tamo gde mu je nekada kucalo srce, snažno kao da probada granitnu ploču. Od panike sam se potpuno ukočila, sve dok se nije nasmejao.
– Treba da vidiš svoje lice, Bri.
Pustio je da mu trunje slomljene grane istekne kroz prste;smrvljeni koren je u trunčicama pao na zemlju. Dijego obrisa ruku o košulju, koje je od silnog plivanja i kopanja bila isuviše upropašćena da bi mu to pomoglo. Oboje ćemo morati da ukrademo još odeće kada nam se ukaže prilika sledeći put.
– Možda je drugačije kada to uradi čovek.
– Zato što si se osećala čarobno kao čovek?
– Ne znam, Dijego – uzvratila sam ozlojeđeno. – Nisam ja izmislila sve te priče.
Klimnuo je glavom, iznenada se uozbiljivši. – Šta ako su priče upravo to, izmišljene?
Uzdahnula sam. – U čemu je razlika?
– Nisam sigurna. Ako treba mudro da sagledamo zašto smo ovde, zašto nas je Rajli doveo njoj, zašto stvara još vampira, moramo da se razumemo što je više moguće. – Namrštio se, a sa lica mu je nestao svaki tračak osmeha.
Samo sam se zagledala u njega. Nisam imala nikakve odgovore.
Lice mu se tek neznatno opustilo. – Znaš, razgovor o tome prilično pomaže. Pomaže mi da se usredsredim.
– I meni – rekoh. Ne znam zašto nikada ranije nisam razmišljala o ovome. Sve je tako očigledno. Ali, ovako, zajednički. . Ne znam. Više sam usredsređena.
– Upravo tako. – Dijego mi se osmehnuo. – Stvarno mi je drago što si večeras išla u lov.
– Samo nemoj da mi postaneš sentimentalan.
– Šta? Zar ne želiš da postanemo – razrogačio je oči i povisio glas za čitavu oktavu – ZND? – Nasmejao se mom budalastom izrazu lica.
Zakolutala sam očima, ne znajući da li se smeje meni ili mom izrazu lica.
– `ajde Bri. Budimo zauvek najbolji drugari. Molim te? – Još uvek me je začikavao, ali mu je osmeh bio prirodan i. . pun nade. Pružio mi je ruku.
Ovoga puta sam se spremila za pozdrav visoko podignutom šakom, ne hvatajući da je nameravao nešto drugo, sve dok me nije uhvatio za ruku.
Bilo je veoma neobično dodirnuti nekog drugog posle čitavog života – jer su posljednja tri mjeseca bila čitav moj život – u kom sam izbjegavala bilo kakav dodir. Kao da sam dodirivala pokidanu liniju dalekovoda koja i dalje varniči, samo što je to osjećanje bilo prijatno.
Osmeh na mom licu je poprimio čudan oblik. – Računaj na mene. – Odlično. Naš lični privatni klub. – Veoma ekskluzivno. – Složila sam se.
I dalje je držao moju ruku. Niti je tresao, ali nije je baš ni držao. – Potreban nam je tajni pozdrav. – Ti si zadužena da smisliš to. – Znači super-tajni najbolji prijatelji klub je sazvan, svi su prisutni, tajni pozdrav treba osmisliti kasnije, – rekao je. – Prva tačka je: Rajli. Nema pojma? Pogrešno informisan?
Ili lažov? – Njegov pogled je bio na meni dok je govorio, širom otvorene oči i iskrene.
Nije bilo nikakve promjene kada je izgovorio Rajlijevo ime. U tom trenutku, sam shvatila da priče o Rajliju i Dijegu nisu istinite.
Dijego je jedino bio tu više nego drugi, samo to. Mogla sam mu verovati.
– Dodaj i ovo na listu, – rekla sam. – Podsetnik. Šta je on? – Bikovo oko. To je upravo to što moram da otkrijemo. Ali prvo, još jedan eksperiment. – Ta reč me činila nervoznom. – Poverenje je glavna stvar u tajnom klubu. – Stajao je na mjestu na tavanici koje je upravo izrezbario i počeo kopati opet. U sekundi, noge su mu bile klimave dok se držao jednom rukom i dok je kopao drugom.
– Bolje ti je da kopaš za belim lukom – upozorila sam ga, i poduprla tunel koji je vodio do mora.
– Price nisu stvarne, Bree. – dozvao me je. Podigao se vise u rupu i prašina je nastavila padati ka dole. Mogao je popuniti svoju rupu za skrivanje u ovom ritmu. Ili je mogao poplaviti sa svetlom sto bi je napravilo vise korisnijom. Skliznula sam većinu puta u kanal za bežanje, sa očima i vršcima prstiju iznad ruba. Voda je dolazila do mojih kukova. Trebalo bi mi samo mali deo sekunde da nestanem u tami ispod. Mogla bi provesti ceo dan ne dišući.
Nikada nisam bila fan vatre. To je moglo biti zbog mojih zakopanih sjećanja iz detinjstvam ili je možda bilo vise nedavno. Bilo mi je dovoljno vatre dok sam postajala vampir.
Diego je morao biti bliže površini. Opet, borila sam se sa idejom da izgubim mog novog i jedinog prijatelja.
– Molim te prestani, Diego. – prošaptala sam, znajući da bi se smejao, znajući da ne bi poslušao.
– Imaj poverenja Bree. – Čekala sam, nepomerna.
– Uskoro... – promrmljao je. – Okej. – Tragala sam za svjetlom, za iskrom, ili eksplozijom, ali Diego s vratio nazad dok je još uvek bio mrak. U svojoj ruci je imao poduži kamen, tanku, zmijolika stvar koja je bila skoro visoka kao i ja. Dao mi je onaj rekao-sam-ti pogled.
– Nisam kompletno nepromišljena osoba. – Pokretao je kamen sa svojom slobodnom rukom. – Vidiš – predostrožnost. Sa tim, zabio je kamen okrenut ka gore u njegovu novu rupu. Tu je bila finalna lavina šljunka i peska, kako je Diego pao na kolena, sklanjajući se sa puta. Onda, snop briljantne svjetlosti – zraka širine jedne od Diegovih ruku – provirila je kroz mračnu pećinu. Svetlo je napravilo stub od plafona do poda, trepereći kao prašina nošena vetrom kroz to. Bila je mirna kao led, stezajući greben, spremna da padne. Diego se nije povukao ili plakao u boli. Nije bilo mirisa dima. Pećina je bila hiljadu puta svetlija nego pre, ali se nije činilo kao da mu smeta. Pa možda je njegova priča o seni drveća bila istinita. Gledala sam ga pažljivo dok je kleknuo pored zraka sunca , nepokretan, zureći. Izgledao je dobro, ali bilo je blage promene na njegovoj kozi. Neka vrsta pokretanja, možda od slezanja prašine, koja se odbijala od slabe svjetlosti. Izgledao je skoro kao da je svetleo malo.
Možda to nije bila prašina, možda je bilo gorenje. Možda nije bolelo i on je to shvatio prekasno... Sekunde su prošle, od kada smo gledali u dnevno svetlo, nepokretni. Onda, u pokretu koji se činio apsolutno očekivan i takodje potpuno nepromišljen, održao je ruku sa dlanovima ka gore i rastegnuo je prema snopu. Pomerila sam se brže nego što sam mogla zamisliti, a to je bilo prilično brzo. Brže nego što sam se ikada pre pomerala.
Privila sam Diega na zid od prljave pećine pre nego što je mogao dosegnuti do zadnjeg centimetra da stavi svoju kožu na svetlo.
Soba je bila ispunjena sa iznenadnom vatrom a mogla sam osetiti toplotu na mojoj nozi u istom trenutku kada sam shvatila da nema dovoljno mesta za mene da pričvrstim Diega za zid, bez mog dodirivanja dnevnog svetla.
– Bree! – rekao je drhteći.
Okrenula sam se od njega automatski, čvrsto se pritiskajući na zid. Trajalo je samo sekundu, i svo vreme sam čekala da bol dodje i do mene. Čekala sam plamenove da udare i onda se prošire kao noć, ali samo brže. Blesak svjetlosti je nestao. Opet, bio je to samo snop svjetlosti. Pogledala sam u Diegovo lice – oči su mu bile širom otvorene, a usta visila, takodje otvorena. Bio je potpuno miran, siguran znak alarma. Želela sam pogledati dole, u svoju nogu, ali sam bila uplašena činjenice da vidim šta je to ostalo od nje. Ovo nije bilo slično kao onda kada mi je Jen kidala ruku, to je bolelo mnogo više. Nisam bila u mogućnosti da popravim i ovo. Još uvek nije bilo boli.
– Bree, da li si to videla? Protresla sam glavu jednom, jako brzo. – Koliko je loše? – Loše? – Moja noga. – rekla sam kroz zube. Samo mi reci šta je ostalo od nje. – Meni tvoja noga izgleda sasvim dobro. – Brzo sam spustila pogled dole, sasvim sigurno, i tu je bila moje stopalo, list, kao pre. Prodrmala sam prste. Dobro su.
– Da li te boli? – upitao je.
Povukla sam se sa zemlje, na kolena. – Ne još. – Da li si videla šta se dogodilo? Svetlo? Opet sam protresla glavom.
– Gledaj ovo. – rekao je klečeći ispred snopa svjetlosti. – I nemoj me gurati ovaj put. Već si dokazala da sam u pravu. Stavio je ruku vani. Bilo je skoro teško gledati ovaj put, iako mi je noga bila normalna. U sekundi, kada su se njegovi prsti našli na svjetlosti, pećina je bila ispunjena sa milion sjajnih, svetlećih odraza boje duge. Bilo je svetlo kao podne u staklenoj sobi – svetlo je bilo posvuda. Sklonila sam se i onda se zgrozila. Sunčeva svjetlost je bila svuda po meni.
– Nestvarno. – prošaptao je Diego. Stavio je ostatak svoje ruke na svetlo, i pećina je nekako postala još svetlija. Okrenuo je svoju ruku, da baci pogled na nju, a onda je opet okrenuo dlan ka gore. Odraz je plesao kao da je okretao prizmu. Nije bilo mirisa gorenja, i očito, nije bio u bolovima. Pobliže sam pogledala u njegovu ruku, i činilo se kao da se tu nalazi milijardu malenih dijamanata na površini, premalih da bi se istakli posebno, i svi su sijali duplim intenzitetom svjetlosti ogledala.
– Dodji Bree – moraš da isprobaš ovo. Nisam mogla smisliti razlog da ga odbijem, i bila sam radoznala, ali sam se još uvek nećkala oko toga.
– Ne gori? Ne. Svetlo nas ne pali, samo se... odbija od nas. Pretpostavljam da je to neka vrsta nepotpunog izražavanja. – Sporo, kao ljudsko biće, protegla sam svoje prste na svetlo. Odmah, odraz se odbio od moje kože, praveći sobu toliko svetlom da bi dan vani, u poredjenju sa ovim, izgledao mračno. Ovo nisu stvarno bili odrazi, zato što je svetlo bilo obojeno, više kao kristali. Pogurala sam celu ruku na svetlo, i soba je bila još svetlija.
– Da li misliš da Riley zna? – prošaptala sam.
– Možda da. Možda ne. – Zašto nam ne bi rekao da zna? Koja bi bila poenta? Znaci plesajuće disko kuglice... – slegnula sam ramenima.
Diego se nasmejao. – Mogu da vidim odakle priče potiču. Zamisli da si videla ovo dok si još bila ljudsko biće. Zar ne bi pomislila da je taj tip pored upravo uletio u plamenove? – Ako nije bio tu da priča... Možda. – Ovo je neverovatno. – rekao je Diego. Sa jednim prstom je pratio liniju preko mog svetlećeg dlana.
Onda je skočio na stopala, tačno ispod sunčevog zraka, i soba je poludela od svetla.
– Ajde, idemo odavde. – Protegao se napred i povukao sebe ka rupi koju bi prepolovio na površini.
Mislili bi da sam prešla preko toga, ali sam još uvek bila nervozna da pratim. Ne želeći da izgledam kao prava kukavica, ostala sam mu blizu, ali sam se celim putem tako osećala iznutra. Riley je stvarno dokazao svoju poentu o gorenju na suncu; u mojim mislima je bilo povezano sa onim strašnim gorenjem kada sam postajala vampir, i nisam mogla pobeći instiktivnoj panici koja me je ispunjavala svaki put kada pomislim na to.
Onda, Diego se našao izvan rupe, a ja sam bila pored njega pole sekunde kasnije. Stajali smo na malom delu divlje trave, samo na nekoliko koraka od drveća koje je pokrivalo ostrvo. Iza nas, bilo je samo nekoliko brodogradilišta ka niskoj, strmoj obali, a onda je išla voda. Sve oko nas je zablistalo u bojama i svetlu sa nas.
– Wow. – promrmljala sam.
Diego se namrštio, sa prelepim licem prekrivenim svetlom, i odjednom, sa dubokim trzajem u mom stomaku, shvatila sam da je cela stvar sa najboljim prijateljima bila samo način oznake. Za mene, svakako, bilo je samo tako brzo. Njegovo mrštenje se smekšalo i preraslo u maleni smešak. Njegove oči su bile širom otvorene kao i moje. Strah i svjetlost. Dotakao je moje lice, na način na koji je dodirivao moju ruku, kao da je pokušavao da shvati bleštavilo.
– Tako lepo. – rekao je. Ostavio je ruku da stoji na mom obrazu. Nisam sigurna koliko dugo smo stajali tamo, smešeći se kao totalni idioti, sjajeći kao staklene baklje.

Uvala je bila prazna, nije bilo brodova, što je bilo dobro. Nema šanse da bi nas i polu slep čovek promašio. Ne da bi oni mogli uraditi nešto nama, ali nisam bila žedna, i svo to vrištanje bi uništilo raspoloženje.
Konačno, tanki oblak je prešao preko sunca. Odjednom, bili smo mi opet. Samo još uvek pomalo svetli. Ali ne dovoljno da bi obične oči, osim vampirskih, mogle primetiti. Odmah, kada se sunce sklonilo, moje misli su se razbistrile i mogla sam misliti o tome šta dolazi sledeće. I kada je Diego izgledao kao on opet – nije bio napravljen od snopa svjetlosti – znala sam da nikada ne bi gledao isto na mene. Taj škakljivi osećaj u udubljenju stomaka je još uvek bio tu. Imala sam osećaj da bi mogao ostati tu duže vreme.
– Oćemo li reći Rileyu? Da li mislimo da on ne zna? – upitala sam. Diego je samo uzdahnuo i spustio ruku. – Ne znam. Ajde da razmišljamo o tome dok ih pratimo. – Moraćemo biti pažljivi dok ih pratimo danju. Nekako smo primetljivi na suncu, ako nisi znao. – Namrštio se. – Bićemo nindže. – Klimnula sam glavom. – Super – nindža klub zvuči mnogo zanimljivije od cele stvari sa najboljim prijateljima. – Definitivno bolje. – Nije nam oduzelo više od nekoliko sekundi da nadjemo tačku sa koje je cela banda napustila ostrvo. To je bio lakši deo. Traženje mesta na kojem su dodirivali zemlju na kopnu bio je skroz drugi problem. Na kratko smo raspravili temu o razdvajanju, i onda jednoglasno izglasali da to nije dobra ideja. Naša logika je dobro zvučala – ipak, da je jedno od nas našlo nešto kako bismo to rekli drugome? – ali najvećim delom ja nisam htela da se razdvajam od njega, i mogla sam da vidim da i on oseća isto. Oboje smo bili bez ikakve dobro pratnje kroz čitav naš život, i to je bilo tako preslatko da bi bilo glupo traćiti i minutu tog vremena.
Bilo je mnogo mogućnosti gde su mogli otići. Na kopno Peninsule, ili na drugo ostrvo, ili nazad u okrug Seatlla, ili na sever Canade. Kad god smo srušili ili spalili neku od naših kuća, Riley je uvek bio spreman – činilo se da uvek zna tačno gde dalje da idemo. Mora da je to unapred planirao, ali nije uključivao nikoga od nas u njega. Mogli bi biti bilo gde.
Izranjanje i uranjanje u vodu da izbegnemo brodove i ljude stvarno nas je usporilo. Proveli smo ceo dan bez sreće ali nijedno od nije previše pridavalo pažnje tome.
Zabavljali smo se bolje nego ikada. Bio je to jako čudan dan. Umesto jadnog sedenja u mraku i pokušavanja da shvatimo osakaćenje i da progutam gađenje na mestu skrivanja, igrala sam se nindža sa mojim novim najboljim prijateljem, ili čak možda nečim više od prijatelja. Smejali smo se dosta dok smo se kretali kroz delove senovitih mesta, dok smo bacali kamenje jedno na drugo kao da su bili Kineske zvezde.
A onda je sunce zašlo, i odjednom sam bila puna stresa. Da li bi nas Riley tražio? Da li bi pretpostavio da smo izgorili? Da li je znao više?
Počeli smo se kretati brže. mnogo brže. Već smo okružili obližnja ostrva, tako da smo se sada koncentrisali na kopno. Otprilike, jedan sat nakon zalaska, ulovila sam poznati miris, i nakon sekunde bili smo im na tragu. Sada, kada smo našli stazu od mirisa, bilo je lako kao praćenje krda slonova kroz duboki, sveži sneg. Razgovarali smo o tome šta treba da uradimo, više ozbiljnije sada kada smo trčali.
– Mislim da ne bi trebali reći Rileyu, – rekla sam. – Ajde da kažemo da smo ceo dan proveli u onoj tvojoj pećini, pre nego što smo ih počeli tražiti. – Kako sam pričala, moja paranoja je počela rasti. – Još bolje, hajde da mu kažemo da je ta tvoja pećina bila poplavljena sa vodom. Nismo mogli ni pričati... – Misliš da je Riley loš dečko, zar ne? – tiho me je upitao nakon jedne minute ćutanja. Kako je govorio, uzeo mi je ruku.
– Ne znam. Ali bi se radije ponašala kao da jeste, samo za svaki slučaj. – oklevala sam, a onda sam dodala, – Ne želiš da misliš da je loš. – Ne. – Diego je priznao. – On je na neki način moj prijatelj. Mislim, ne kao što si mi ti. – Stisnuo mi je prste. – Ali više od ostalih. ne želim da mislim da... – Diego nije dovršio rečenicu.
I ja sam stisnula njegove prste. – Možda je skroz pao. Naša pažljivost ne može promeniti ono što on stvarno jeste. – Istina. Ok, biće priča o podvodnim pećinama. bar na početku... Mogu pričati sa njim o suncu posle. Radije bi to uradio, u toku dana, inače, kada mogu da dokažem za šta se zalažem. I samo u slučaju da već zna, ali tu je dobar razlog zašto nam je rekao nešto drugačije, trebao bi da mu kažem kada smo sami. Uhvatim ga u zoru, kada se bude vraćao od kud da ide..." Primetila sam ton Diegovog malog govora, više je spominjao ja nego mi, i smetalo mi je. Ali u isto vreme, nisam htela da imam puno toga sa edukacijom Rileya. Nisam imala istu veru u njega, kao Diego.
– Nindža napad u zoru! – rekla sam ne bi li ga nasmejala. Upalilo je. Počeli smo se zezati ponovo dok smo pratili naše krdo vampira, ali mogla sam videti da razmišlja o ozbiljnijim stvarima izvan zezanja, kao sto sam i ja razmišljala.
I sve sam više postajala nervozna dok smo trčali. Zato što smo trčali brzo, i nije bilo šanse da imamo pogrešan trag, ali je dugo trajalo. Mnogo smo se odaljavali od obale, iznad i preko najblizih planina, dok nismo zašli u novu teritoriju.
Ovo nije bio dobar šablon. Svaka kuća u koju smo ušli, bilo da je na planini ili na ostrvu ili sakrivena na velikoj farmi, imale su nešto zajedničko. Mrtve vlasnike, maknuti lokal, i jednu drugu stvar. Sve su bile nekako fokusirane na Seattle. Sve su opredeljene oko velikog grada kao sateliti u orbiti. Seattle je oduvek bio na udaru, uvek je bio meta. Bili smo van orbite sada, i to je bilo pogrešno. Možda to nije značilo ništa, možda je bilo samo to da se mnogo stvari promenilo danas. Sve istine koje sam prihvatila bile su okrenute naopako i nisam bila raspoložena za druge prevrte. Zašto Riley nije mogao izabrati neko normalno mesto?
– Čudno da su ovako daleko. – Diego je promrmljao i mogla sam čuti oštrinu u njegovom glasu. – Ili strašno. – promrmljala sam.
Stisnuo mi je ruku. – Ok je. Nindža klub može rešiti sve. – Jesi li smislio tajno rukovanje? – Radim na tome. – obećao je.
Nešto je počelo da me muči. Bilo je kao da mogu da osetim to čudno, slepo mesto – znala sam da ima nešto što nisam videla, i nisam mogla staviti tačku na to. Nešto očigledno... A onda, oko 60 kilometara na zapadu dalje od našeg kružnog mesta, pronašli smo kuću. Bilo je nemoguće da pogrešimo buku. Bum bum bum sa basa, pesma iz video igrice, režanje. Totalno naša publika. Izvukla sam svoju ruku iz Diegove, i on me je pogledao.
– Hej, ja te i ne poznajem. – rekla sam šaljivim tonom. – Nismo razgovarali šta ćemo sa vodom u kojoj smo sedili ceo dan. Možeš biti nindža ili vampir koliko ja znam. – Namrštio se. – Isto je sa tobom, strancu. – Onda je spustio glas i rekao brzo, – Samo radi iste stvari koje si radila juče. Sutra naveče ćemo zajedno izaći. Možda da uradimo još izviđanja, da shvatimo šta se dešava. – To mi zvuci kao plan. Mami reci. – Malo se sagno i poljubio me – sasvim lagano, ali tačno na usne. Šok je preletio celim mojim telom. Onda je rekao, – Uradimo ovo, i okrenuo glavu ka strani planine na kojoj se čula buka čak i bez gledanja nazad.
Već smo igrali ulogu. Malo ošamućena, pratila sam ga nekoliko metara iza, prisećajući se da treba da držim udaljenost medju nama kao što bi držala udaljenost da sam sa bilo kim drugim.
Kuća je bila velika, kabina u stilu, uglavljena u šupljinu borova, bez naznake ikakvih komšija narednih nekoliko kilometara. Svi prozori su bili crni, zatamnjeni, kao da je mesto prazno, ali čitav okvir je drhtao od teškog basa u podrumu.
Diego je ušao prvi, a ja sam pokušala da se krećem iza njega kao da je Kevin ili Raoul. Neodlučna, štitila sam svoj prostor. Našao je stepenice i sišao je dole sa samopouzdanim hodom. – Pokušavate da me izgubite, luzeri? – Diego je upitao.
– O, hej, Diego je živ. – čula sam Kevina kako odgovara sa udaljenim entuzijazmom.
– Ne zahvaljujući tebi. – Diego je rekao, kada sam ušla u mračni podrum. Jedino svetlo je dolazilo sa TV-a, ali to je bilo i više nego što smo mi trebali. požurila sam nazad gde je Fred imao ceo kauč za sebe, srećna što sam izgleda zabrinuto je bilo dobro, jer ja nisam imala šansi da to sakrijem. Teško sam progutala, kao odraz odvratnost, i otpuzala na moje uobičajeno mesto na podu iza kauča. Kada sam bila dole, Fredova odbijajuća snaga počela je da slabi. Ili sam se samo navikavala na to.
Podrum je bio vise nego polu prazan od kad je sredina noći. Sva deca ovde su imala oči iste kao i moje – svetle, od nedavno nahranjene crvene.
– Uzelo mi je mnogo vremena da počistim tvoj glupi nered. – Diego je rekao Kevinu. – Bila je skoro zora kada sam stigao do onoga što je ostalo od kuće. Morao sam sedeti u pećini napunjenoj vodom ceo dan. – Tračaj Rileyu. Šta god. – Vidim i da je curica uspela, takođe. – rekao je novi glas, i ja sam zadrhtala jer je to bio Raoul. Osetila sam olakšanje jer nije znao moje ime, ali najviše sam se osećala zgroženo jer me je primetio. – Da, pratila me je. – Nisam mogla videti Diega, ali znala sam da drhti.
– Nisi li spasioc dana? – rekao je Raoul sa podsmehom.
– Ne dobijamo extra poene ako smo moroni. – Želela sam da se Diego prestane podrugivati Raoulu. Nadala sam se da ce se Riley vratiti ubrzo. Jedino Riley je mogao smiriti Raoula, bar malo.
Ali Riley je verovatno lovio decu da ih odnese njoj. Ili je radio šta god dok je bio odsutan.
– Imaš intersantnu narav, Diego. Ako misliš da će Rileya biti briga ako te ubijem, varaš se. U svakom slučaju, za noćas, već misli da si mrtav. – Čula sam kako se drugi počinju kretati, neki da podupru Raoula a neki samo da se sklone odatle. Oklevala sam da napustim svoje mesto, znala sam da neću pustiti da se Diego bori sam, bojala sam se da nas otkrijem ako uopšte ne bi došlo do borbe. Nadala sam se da je Diego do sada preživio jer je imao neke lude borbene veštine. Ja nisam imala mnogo da ponudim na tom području. Ovde su bila tri člana iz Raoulove bande, i još neki drugi koji bi mu pomogli ne bi li se našli na njegovoj dobroj strani. Da li će se Riley vratiti kući pre nego što nas spale?
Diegov glas je bio smiren kada je odgovorio. – Stvarno si preplašen da me ubiješ sam? Tipično. – Raoul se nasmejao. – Da li to ikada upali? Mislim, pored filmova. Zašto bi te sredio sam? Ne zanima me to da te pobedim. Ja samo hoću da te sredim. – Čučnula sam, napeta da skočim. Raoul je nastavio pričati. Sviđao mu se zvuk njegovog glasa.
– Ali, nećemo te svi sređivati. Ovo dvoje će srediti dokaz tvoje nesrećne smrti. Mala koje-god-joj-je-ime. – Moje telo se ukočilo, kao led. Pokušala sam da ga otresem sa sebe, ne bi li dala najbolje od sebe u borbi. Nije baš da bi to napravilo neku razliku. A onda sam osjetila nešto drugo, nešto skroz neočekivano – val revolucije tako neodoljiv da nisam mogla zadržati svoj čučanj. Zgužvala sam se na pod, dahteći sa hororom.
Ali Riley je verovatno bio napolju loveći talog dece da ih donese njoj. Ili je radio šta god je hteo dok je otišao. – Zanimljiv stav imaš, Diego. Misliš da se svidjaš Riley-ju da će on mariti ako te ja ubijem. Mislim da nisi u pravu. Ali svejedno, za večeras, on već misli da si ti mrtav. – Mogla sam čuti druge kako se kreću. Neke verovatno da podrže Raola, a druge kako se samo sklanjaju s puta. Oklevala sam, u mom skrovištu, znajući da necu pustiti Diega da se bori protiv njih sam, ali zabrinuta da ce nas otkriti ako ne dodje do toga. Nadala sam se da je Diego preživio ovako dugo zato sto ima neke lude borbene veštine. Nisam imala mnogo da ponudim u tom odeljenju. Tu su bila 3 člana Raoul-ovog ganga, i još neki koji bi mogli pomoći samo da dodju na njegovu dobru stranu. Da li ce Riley stići kuci pre nego sto nas zapale?
Diegov glas je bio smiren kada je odgovorio. – Ti si stvarno toliko uplašena da ce samo mene uzeti. Tipično. – Raoul frknu. – Da li to ikad upali? Mislim, Osim u filmovima. Zašto bi samo tebe uzeo? Ne brinem se o premlaćivanju tebe. Ja samo želim da te završim. – Ja sam se savila u cucanj, napeta da se ispravim.
Raoul je nastavio pričati. Voleo je zvuk svog glasa mnogo. – Ali nećemo biti potrebni svi mi da se izborimo sa tobom. Ova dvojica ce se pobrinuti za drugi dokaz tvog nesrećnog preživljavanja. Mala koje-je-njeno-ime. – Moje telo se osjetilo ledeno, čvrsto zaledjeno. Probala sam to da otresem kako bi se borila najbolje sto mogu. A i ne bi bila neka velika razlika. A onda sam osjetila nešto drugo, nešto sasvim neočekivano. – talas revolucije tako premoćan da vise nisam mogla vise da budem u čučnju. Pala sam na pod, uzdišući sa užasom. Nisam bila jedina koja reaguje. Čula sam odvratne i zgrožene zvukove iz svih delova podruma. Neki ljudi su se povukli ka ivicama prostorije tako da sam ih mogla videti. Bili su zategnuti uz zid, istezali su vratove kako bi mogli pobeći od groznog osećanja. Bar je jedan od njih bio član Raoulove bande. Čula sam Raoulovo karakteristično rezanje i onda sam čula kako bledi kada je posao uz stepenice. Nije bio jedini koji je pobegao od toga. Pola vampira iz podruma je počela da beži. Nisam imala taj izbor. Jedva sam se mogla pokretati. I onda sam shvatila da to mora biti zbog toga sto sam tako blizu Freaky Fredu. On je bio odgovoran za to sto se dešava. I kao sto sam se grozno osećala, bila sam u mogućnosti da shvatim da je verovatno upravo spasio moj život.
Zašto?
Osećaj gadjenja je polako izbledio. Čim sam mogla dopuzala sam do ivice kauča i shvatila posljedice. Čitava Raoulova banda je otišla, ali je Diego i dalje bio tu, na dalekom kraju sobe pored TV-a. Vampiri koji su ostali su polako počeli da se opuštaju, iako su svi izgleda malo potreseno. Većina njih je bacalo oprezne poglede ka Fredu. Provirila sam na pozadinu njegove glave takodje, iako ništa nisam mogla vidjeti. Sklonila sam pogled brzo. Gledajući Freda vratila se mučnina.
– Tise. – Duboki glas je došao od Eda. Nikada ga nisam čula da priča pre. Svi su ga pogledali i odmah se okrenuli kada se odvratnost vratila. Pa Fred je samo hteo svoj mir i tišinu. Pa, kako god. Bila sam živa zbog toga. Verovatno bi Raoul bio rastrojen nečim drugim iritantnim pre zore i svoj bi bes iskalio na nekom ko je blizu. I Riley se uvek vraćao na kraju noći. Čuo bi da je Diego radije bio u njegovoj pećini nego napolju i uništen od Sunca, i Raoul ne bi imao izgovor da napadne njega ili mene.
Barem, to je najbolji mogući scenario. U medjuvremenu, možda Diego i ja možemo smiliti neki plan za izbegavanje Raoula.
Ponovo, imala sam osećaj da nedostaje neko očigledno rešenje. Pre nego sto sam ga se mogla sjetiti, moje misli su bile ometene.
– Izvini. – Dubok, gotovo tih glas je mogao da dolazi samo od Freda. Izgleda da sam ja bila jedina dovoljno blizu da ga čujem. Da li je govorio meni?
Pogledala sam ponovo u njega i ništa nisam osetila. Nisam mogla vidjeti njegovo lice.
Njegova ledja su još uvek bila okrenuta ka meni. Imao je tanku, talasastu plavu kosu. Nikada pre to nisam primetila, ne sa svim danima, sedela bih i sakrivala se njegovoj senci. Riley se nije salio kada je rekao da je Fred poseban. Glomazan, ali veoma poseban. Da li je Riley znao da je Fred tako... tako moćan? Bio je u stanju da zatrpa celu sobu nas u sekundi. Iako nisam mogla vidjeti izraz njegovog lica, imala sam osećaj da Fred čeka odgovor.
– Um, nemoj se izvinjavati, – disala sam skoro neprimetno. – Hvala ti – Fred je slegnuo. I onda sam shvatila da ne mogu vise gledati u njega. Sati su prolazili sporije nego inače kada sam čekala Raoula da se vrati. S vremena na vreme pokušavala sam opet da pogledam Freda – da vidim kroz zaštitu koju je stvorio za sebe – ali sam uvek bila odbijena. Ako bi pokusala prejako, morala sam začepiti. Razmišljanje o Fredu je bila dobra distrakcija od razmišljanja o Diegu. Pokusala sam da se pretvaram da mi nije važno gde se on nalazi u sobi. Nisam gledala u njega, ali sam bila fokusirana na zvuk njegovog disanja – njegov poseban ritam – da ga pratim. Seo je na drugu stranu sobe od mene, slušajući njegove CD-ove na lap topu. Ili se možda pretvarao da sluša, kao sto sam se ja pretvarala da čitam knjige iz vlažnog ranca na mojim ledjima. Ja sam potražila stranice na mojim uobičajenim stopama, ali ništa nisam uzela. Čekala sam Raoula.
Srećom, Riley je došao prvi. Raoul i njegovi su bili odmah iza njega, ali ne tako glasni i nepodnošljivi kao inače. Možda ih je Fred naučio poštovanju. Verovatno ne, izgleda. Pre da ih je Fred samo naljutio. Ja sam se nadala da Fred nikada ne dopusta greške. Riley je odmah prišao Diegu. Slušala sam ih, gledajući u knjigu. U mom perifernom vidu sam videla neke Raoulove kretene kako lutaju, traže njihove omiljene igrice ili sta su već radili pre nego sto ih je Fred isterao. Kevin je bio jedan od njih, ali je izgledalo kao da on traži nešto vise specifično od zabave. Nekoliko puta njegove oči su pokusale da se fokusiraju tamo gdje sam ja sedela, ali Fredova aura ga je držala na odstojanju. Odustao je posle nekoliko minuta, izgledajući pomalo bolesno.
– Čuo sam da si naterao nazad – Riley je rekao, zvučeći veoma zadovoljno. – Uvek mogu računati na tebe, Diego. – Nema problema – rekao je Diego opuštenim glasom. – Osim ako brojiš držanje mog daha celi dan kao negativno. – Riley se nasmijao. – Nemoj presjeći tako blizu slje-deći put. Daj bolji primer bebama. – Diego se samo nasmijao sa njim. Iz mog ugla, izgledalo je kao da se Kevin malo opustio. Da li je zaista bio toliko zabrinut da ce ga Diego uvaliti u nevolje? Možda je Riley slušao Diega mnogo vise nego sto sam ja mislila. Pitala sam se da li je to razlog zašto je Raoul poludio pre. Da li je bila dobra stvar da Diego bude u tome sa Rileyom posle svega? Možda je Riley bio OK. Ta veza nije kompromis onog sto smo imali, da li je?
Vreme nije prolazilo ništa brze kada je sunce izašlo. Bilo je gužve i nestabilno u podrumu, kao i svaki dan. Kada bi vampiri mogli da promuknu, Riley bi potpuno izgubio glas od vikanja. Nekoliko dece je privremeno izgubilo udove, ali niko nije spaljen.
Muzika je ratovala u igri pesme, i bilo mi je drago sto nisam dobila glavobolju. Pokusala sam citati svoje knjige ali sam završila listajući jednu posle druge, ne mareći da zadržim svoje oči fokusirane na reci. Ostavila sam ih uredno na kraju kauča za Freda. Uvek sam mu ostavljala knjige, ali nikada nisam znala da li ih čita. Nisam mogla pogledati dovoljno blizu da vidim sta, zapravo, radi sa svojim vremenom.
Barem Raoul nikada nije gledao u mene. Ni Kevin ili bilo ko drugi. Moje skrovište je bilo efektivno kao nikada pre. Nisam mogla videti da li je Diego dovoljno pametan da me ignoriše, zato sto sam ja njega ignorisala. Niko nije mogao posumnjati da smo mi tim, osim možda Freda. Fred je pazio kada sam bila spremna da se borim uz Diega? Cak i da je primetio, nisam se mnogo brinula oko toga. Ako je Fred osećao neke odredjene bolesti meni, mogao je da me pusti da umrem sinoć. Bilo bi lako. Postalo je glasnije kada je sunce zalazilo. Nismo mogli videti kako svjetlo bledi ovde ispod zemlje, sa gore prekrivenim prozorima za svaki slučaj. Ali čekanje kroz tolike dane daje ti dobar osećaj kada je to gotovo. Deca su postala nestrpljiva, gnjaveći Rileya i pitajući da li mogu izaći.
– Kristie, bila si napolju prošle noći – rekao je Riley i mogao se ćuti strpljenje koje nosi u svom glasu. – Heather, Jim, Logan – samo napred, Warren, tvoje oči su tamne, idi sa njima. Hey, Sara, nisam slep – vrati se ovde. – Deca koje je zatvorio su se durila u ćoškovima, neki od njih su čekali da Riley ode kako bi mogli da se iskradu uprkos njegovim pravilima.
– um, Frede, ti si na redu – rekao je Riley, ne gledajući u našem pravcu. Čula sam kako Fred uzdiše dok je ustajao na noge. Svi su ustuknuli kada je prošao kroz centar sobe, cak i Riley. Ali za razliku od drugih, Riley se malo nasmijao sebi. Voleo je svog vampira sa vještinama. Osećala sam se golo kada je Fred otišao. Bilo ko se mogao sada fokusirati na mene. Stajala sam potpuno mirno, spuštene glave, radeći sve da ne privučem pažnju na sebe. Srećom za mene, Riley je bio u žurbi večeras. Jedva je zastao da pogleda ljude koji su išli ka vratima, mrko ih pogledavši, dok je i sam izlazio. Obično on bi dao bi nam neke varijante uobičajenog govora o održavanju neprimjetnosti, ali ne i večeras. Izgledao je preokupirano, uznemireno. Mogla bih se kladiti da je išao da vidi nju. To me činilo manje uzbudjenom o susretu sa njim u zoru. Čekala sam Kristie i 3 njena drugova da krenu, i iskliznula sam u sobom, pokušavajući da izgledam kao dio pratnje, bez iritiranja njih. Nisam pogledala u Raoula, nisam pogledala u Diega. Koncentrisala sam se da izgledam nedosljedno – da niko ne primeti. Samo neka cura vampir. Kada smo bili izvan kuće, odvojila sam se od Kristie odmah i pobjegla u sumu. Samo sam se nadala da ce Diego dovoljno mariti da prati moj miris. Na pola puta do najbliže planine, napravila sam sjedalo u gornjim granama velike omorike, koja je opozvana svojim susedima nekoliko metara. Imala sam prilično dobar pogled na bilo koga ko bi probao da me prati. Ispalo je da sam bila previše oprezna. Možda sam bila previše oprezna celi dan. Diego je bio jedini koji je došao da me traži. Vidjela sam ga iz daljine i vratila se da ga sretnem.
– Dug dan, – rekao je on, grleći me. – Tvoj plan je težak. – Zagrlila sam i ja njega, diveći se tome kako je to bilo prelepo.
– Možda sam samo paranoična.
– Žao mi je zbog Raoula. To je bilo blizu. – Klimnula sam glavom. – Dobro je što je Fred tako odvratan. – Pitam se da li Riley zna koliko je moćno to dete. – Sumnjam. Nikada pre nisam videla da to radi, a provodim mnogo vremena s njim.
– Pa to su njegovi poslovi. Imamo mi tajnu koju trebamo reci Riley-ju. – Naježila sam se. – još mislim da to nije dobra ideja.
– Nećemo znati dok ne vidimo kako ce Riley reagovati.
– Ne volim ne znati, kao opšte pravilo. – Diegove oči su se suzile spekulativno.
– Šta misliš o avanturi?
– Zavisi. – Pa razmišljao sam o klubu prioriteta. Znaš, da saznamo najviše što možemo. – i…? – Mislim da bi trebali pratiti Riley-a. Saznati sta radi. – Počela sam. – Ali on ce znati da smo ga pratili. Uhvatiće naše mirise. – Znam. Evo kako sam ja to smislio. Ja ću pratiti njegov miris. Ti budi udaljena nekoliko stotina jarda i prati moj zvuk. Onda Riley samo zna da sam ga ja pratio i mogu mu reci da je to zato sto sam imao nešto važno da podelim. Tada radim veliko otkriće sa efektom disko kugle. I videću šta on kaže. – Njegove oci su se suzile kada me je ispitivao. – Ali ti… ti možes igrati samo blizu grudi za sada, ok? Reci ću ti ako je on uredu sa tim – Sta ako se vrati ranije sa mesta gde je otišao? – Zar ne želiš da bude blizu zore kako bi mogao sjajiti? – Da. To je mogući problem. I može uticati na način razvijanja razgovora. Ali mislim da bi trebali rizikovati. Izgledalo je kao da zuri negde večeras, zar ne? Možda mu treba cela noć za to sta radi? – Možda. Ili možda je bio u žurbi da vidi nju. Znaš, možda ne želimo da ga iznenadimo ako je ona u blizini. ”Oboje smo ustuknuli.
– Istina, ipak… – On se namršti. – Da li ti se čini da sta god dolazi, da se približava? Možda nemamo zauvek da ovo resimo? – Klimnula sam glavom, nesrećno. – Da, čini mi se. – Pa hajde da vidimo naše sanse. Riley mi veruje i imam dobar razlog za razgovor sa njim. – Mislila sam o ovoj strategiji. Iako ga znam samo jedan dan, stvarno, bila sam svesna da ovaj level paranoje je izvan karakera Diega. – ovaj tvoj razraditi plan… – rekla sam.
– Šta s njim? – pitao je. – izgleda mi kao solo plan. Ne bas kao grupna avantura. Barem, kada dodje do opasnog dela. – Napravio je izraz lica koji mi je rekao da sam ga otkrila.
– Ovo je moja ideja, ja sam onaj ko… – oklevao je, imajući problema sa sledećom reci, – veruje Riley-u. Ja sam jedini koji ce da rizikuje da predje na njegovu losu stranu ako nisam upravu. – Kukavica kakva sam bila, ovo nije letilo sa mnom. – Društvo ne radi na taj način. – Klimnuo je glavom , njegov izraz nejasan. – Ok, razmislićemo o tome kako idemo. – Nisam mislila da je on to stvarno mislio. – Ostani u drveću, prati me sa visine, ok? – rekao je.
– OK. . – Krenuo je nazad ka brvnari, krećući se brzo. Pratila sam ga kroz grane, većina od njih je bila sastavljena da sam retko morala da skačem sa jednog na drugo drvo. Svoje pokrete sam pokusala da napravim sto manjim, nadajući se da ce savijanje grana pod mojom tezinom izgledati kao vetar. Noć je bila vetrovita, sto bi moglo da pomogne. Bilo je hladno za leto, ali temperatura mi nije smetala. Diego je uhvatio Riley-ov miris izvan kuce bez problema i onda ravnomerno i brzo hodao nakon toga dok sam ja išla nekoliko jarda iza i oko 100 jarda severno, na većem nagibu nego sto je on bio. Kada su drveća bila tako debela, on je udarao stablo ponekad da ga ne bih izgubila. Nastavili smo, on trčeći, a ja imitirajući leteću vevericu, oko 15 minuta pre nego sto sam videla Diega da usporava. Verovatno smo se približavali. Pomerila sam se vise u grane, tražeći drvo sa dobrim pogledom. Primetila sam ono koji se uzdizalo nad svojim susedima, i skenirala scenu. Manje od pola milje bio je ogroman jaz drveća, otvoreno polje koje je pokrivalo nekoliko hektara. Blizu sredine prostora, bliže drveću sa njegove istočne strane, bilo je nešto sto je ličilo na ogromnu medenjak kucu. Obojena svjetlo roze, zeleno i belo, razradjena je do tačke smeha, sa fensi uredan i ukrase na svakoj ivici. Bila je to stvar kojoj bi se smejala u nekoj opuštajućoj situaciji. Riley nije bilo nigde, ali Diego je potpuno stao, tako da sam pretpostavila da je ovo bila krajnja tačka naše težnje. Možda je ovo bila zamjenska kuca koju je Riley pripremao kada se brvnara srusi. Osim da je bila manja od svake druge kuce u kojoj smo bili i nije izgledala kao da ima podrum. I bila je čak dalje od Sijetla nego poslednja.
Diego je pogledao gore u mene, i pokazala sam mu da mi se pridruži. Klimnuo je glavom i pratio njegovu stazu malim putevima. Onda je napravio ogroman skok – Pitala sam se da li sam mogla skočiti tako visoko, cak i mlada i snažna kakva sam bila – i uhvatio je granu na pola putu do najbližeg drveta. Osim ako neko nije bio izuzetno oprezan, ne bi primetio da je Diego napravio put van svoje staze. Cak, on je skočio oko vrhova drveća, da bude siguran da njegov trag nije vodio direktno do mog. Kada je napokon odlučio da je sigurno da mi se pridruži, odmah je uzeo moju ruku. Tiho, pokazala sam ka medenjak kuci. Jedan ugao njegovih usana se izvio. Istovre-meno smo krenuli ka istočnoj strani kuce, zadržavajući se visoku u drveću. Prisli smo najviše koliko smo se usudjivali – ostavljajući nekoliko drveća kao pokriće izmedju nas i kuce – i onda smo seli tiho, slušajući. Vetar je postao nežan, i mogli smo čuti nešto. Čudno malo česanje, otkucavajuće zvukove. Na početku nisam prepoznala sta to čujem, ali onda je Diego izvio jos jedan mali osmeh, napućio usne, i tiho poljubio zrak u mom pravcu. Ljubljenje nije zvučalo isto sa vampirima, kao sa ljudima. Ne meko, mesnato, puno tečnih ćelija koje se pritisnu jedne uz druge. Samo kamene usne, ne daju. Diego je dodirnuo moje usne sinoć – ali nikada ne bi napravila vezu. To je bilo tako daleko od onoga što samo čekivala da ću naći ovde. Ovo saznanje je zavrtelo sve u mojoj glavi. Prepostavljala sam da je Riley išao da vidi nju, da joj da upustva ili donose nove regrute, nisam znala. Ali nikada nisam zamišljala neku vrstu… ljubavnog gnezda.
Kako je Riley moga da je ljubi? Stresla sam se i pogledala u Diega. Izgledao je slabo užasnut, takodje, ali je slegnuo ramenima. Setila sam se zadnje večeri kao čoveka, ustuknula sam kada sam se setila živog gorenja. Pokusala sam da se setim trenutaka pre toga, kroz mutnoću. Prvo je bio odvratan strah koji se pojavio kada me je Riley povukao do tamne kuce, osećaj sigurnosti koji sam imala u svjetlom, zajedničkom razrešavanju u potpunosti. Držala sam se po strani, udaljavajući se, i onda bi zgrabio moju ruku sa čeličnom rukom i izvukao me iz auta kao da sam lutka, bez tezine. Strah i neverovatnoća kada je preskočio 19 jardi do vrata. Strah i onda bol kada nije ostavio mesta neverovatnoći slamajući mi ruku i vukući me kroz vrata u tamnu kucu. I onda glas. Kada sam se fokusirala na secanja, mogla sam ga opet ćuti. Visok i jednoličan, kao u male devojčice, ali mrzovoljan. Dete ima napad besa.
Sećam se sta je rekla: – Zašto si uopšte doveo ovu? Premala je. – Nešto tako, pomislila sam. Reci možda nisu bile potpuno tacne ali to je bilo značenje. Bila sam sigurna da je Riley zvučao željno da udovolji kada je odgovorio, uplašen od razočaranja. – Ali ona je još jedno telo. još jedna distrakcija, barem. – Mislim da sam tada cvilila, i on me je drmao bolno, ali nije opet sa mnom progovorio. Kao da sam bila pas, a ne osoba.
– Ova cela noć je bila bacanje vremena. – Zalio se dečiji glas. – Ubio sam ih sve. UGH! – Sećam se da se kuca tada stresla, kao kad se auto udari s okvirom. Shvatila sam sada da ona verovatno samo udarila nešto u frustraciji, – Dobro. Pretpostavljam da je cak i jedno malo bolje nego ništa. Ako je to najbolje što možeš. I sada sam tako puna da bi trebalo da sam u mogućnosti da stanem. – Riley-ovi tvrdi prsti su tada nestali i ostavili me samu sa glasom. Bila sam previše prestrašena da bi napravila bilo kakav zvuk. Samo sam zatvorila oci, iako sam već bila totalno slepa u tami. Nisam vrisnula dok se nešto nije zabilo u moj vrat, goreći kao sečivo presvučeno kiselinom.
Ispuzala sam iz sjecanja, pokušavajući da gurnem sledeći deo iz mog uma. Umjesto toga, koncentrisala sam se na taj kratak razgovor. Nije zvučala kao da razgovara sa svojim ljubavnikom, cak ni prijateljem. Pre da je pričala sa zaposlenikom. Onim koga bas i nije volela i koga je htela otpustiti brzo. Ali čudno vampirsko ljubljenje se nastavilo. Neko je uzdahnuo u zadovoljstvu.
Namrštila sam se na Diega. Ova razmjena nam nije rekla mnogo. Koliko dugo smo morali ostati? On je samo držao glavu na strani, slušajući pažljivo. I posle nekoliko minuta strpljenja, niskih, romantičnih glasova je odjednom bilo prekinuto – Koliko? – Glas je bio isključen zbog daljine, ali opet različit. I prepoznatljiv. Visok, gotovo trepereći. Kao razmažena klinka.
– 22 – Riley je odgovorio, zvučeći ponosno. Diego i ja smo razmenili oštar pogled. Nas je bilo 22-oje, pri posljednjem brojanju. Pričaju o nama.
– Mislio sam da sam izgubio još 2 sa suncem, ali jedan od moje starije dece je… poslušan. – Nastavio je Riley. Bio je to gotovo nežan zvuk njegovog glasa kada je govorio o Diegu kao o jednom od njegove dece. – Ima podzemno mjesto – sakrio se sa mladjim. – Da li si siguran? – Bila je duga pauza, ovaj put bez romantičnih zvukova. Čak i iz ove udaljenosti, mislim da sam mogla osjetiti napetost.
– Da. On je dobro dete. Siguran sam. – Još jedna zategnuta pauza. Nisam razumjela njeno pitanje. Šta je mislila, da li si siguran? Da li je ona mislila da bi on radije čuo priču od nekog dru-gog, radije nego da vidi Diego sam?
– 22-oje je super. – Rekla je, i činilo se da napetost prestaje. – Kako se razvija njihovo ponašanje? Neki od njih su stari gotovo godinu dana. Da li i dalje prate normalne uzorke? – Da, – rekao je Riley. – Sve sto si mi rekla da uradim ispalo je besprekorno. Oni ne misle – oni samo rade one sto su uvek radili. Uvek ih mogu omesti sa žedji. Tako su pod kontrolom.
Namrštila sam se na Diega. Riley nije hteo da mi mislimo. Zašto?
– Dobro si to uradio. – Nas stvoritelj gugutao, i čuo se još jedan poljubac. – 22! – Da li je vreme? – Riley je pitao nestrpljivo.
Njen odgovor je došao brzo , ako samar. :Ne! Nisam odlučila kada. – Ne razumem – I ne trebaš. Dovoljno je da znaš da naši neprijatelji imaju sjajne moći. Ne možemo biti previše oprezni. – Njen glas je omekšao, postao šećerast opet. – Ali svih 22-oje još uvek živi. Čak i sa onim za sta su sposobni… šta ce biti dobro protiv 22-oje? – Malo se nasmejala.
Diego i ja nismo odvojili pogled jedno od drugog kroz sve to, i mogla sam vidjeti u njegovim očima da su mu misli iste kao i moje. Da, bili smo stvoreni za namenu, kao sto smo pepostavili. Imali smo neprijatelja. Ili nas stvoritelj je imao neprijatelja. Da li je razlika važna?
– Odluke, odluke, – rekla je. – ne još, Možda još jedan mali, kako bi bili sigurni. – Dodavanje još bi zapravo mogao da smanji nas broj – Riley je upozorio neodlučno, kao da je bio oprezan da je ne naljuti. – uvek je nestabilno kada se upozna nova grupa. – Istina, – složila se, i mogla sam da zamislim Riley-a kako uzdiše u olakšanju da ona nije uzrujana.
Naglo, Diego je sklonio pogled od mene, buljeći preko livada. Nisam čula nikakve pokrete od kuće, ali možda je izašla. Moja glava se okrenula u isto vreme kada je i ostatak tela postalo kao kip, i vidjela sam sta je iznenadilo Diega.
Četiri figure su prelazile otvoren polje do kuće. Ušli su sa zapada, tačke najudaljenije od mesta gde smo se mi skrivali. Svi su nosili duge, tamne ogrtače sa dubokim kapuljačama, pa sam prvo mislila da su to ljudi. Čudni ljudi, ali samo ljudi isti, jer niko od vampira koje sam znala nije nosio istu Goth odjeću. I niko se nije kretao na način koji je bio tako gladak i kontrolisan i… elegantan. Ali onda sam shvatila da niko od ljudi koje sam ikada vidjela ne bi mogao tako da se kreće, i pored toga, nisu mogli to raditi tako tiho. Tamni ogrtači prešli su preko duge trave u potpunoj tisini. Ili su bili vampiri ili su bili nešto drugo natprirodno. Duhovi možda. Ali ako su bili vampiri, bili su vampiri koje nisam poznavala, i to je značilo da su možda oni neprijatelji koje je ona spominjala. Ako su, trebali bi pobjeći iz Dodge-a odmah, jer nismo imali 20 drugih vampira kraj nas u tom trenutku. Zamalo sam tad pobjegla, ali i bila sam previše uplašena da ću privuci pažnju ogrnutih figura. Tako da sam ih gledala kako se kreću glatko napred, primjećujući druge stvari o njima. Kako su stajali su u savršenoj formi dijamanta koji nikada nije bio ni malo izvan linije, bez obzira na to kako se promenio teren pod njihovim nogama. Kako je jedan na tački dijamanta bio mnogo manji od ostalih, i njegov ogrtač je bio tamniji, takodje. Kako nisu izgledali da prate put praćenjem – ne pokušavajući da prate put bilo kakvog mirisa. Oni su jednostavno znali njihov put. Možda su bili pozvani.
Kretali su se pravo prema kući, i osjetila sam da bi bilo sigurno opet disati kada su krenuli tiho stepenicama prema prednjim vratima. Naposletku, nisu išli na Diega i mene. Kada su nam nestali s vida, mogli smo nestati uz zvuk povjetarca kroz drveća i oni nikad ne bi saznali da smo bili ovdje. Pogledala sam u Diega i lagano trznula glavu prema smjeru iz kojeg smo došli. Suzio je oči i podigao jedan prst. O sjajno, htio je reći. Preokrenula sam očima prema njemu, i iako sam bila veoma uplašena, iznenadilo me što sam bila sposobna za sarkazam.
Oboje smo pogledali natrag prema kući. The cloaked things had let themselyes in silently, ali sam shvatila da ni ona niti Riley nisu progovorili otkako smo uhvatili naše posetitelje. Sigurno su nešto čuli, ili na neki drugi način saznali da su u opasnosti.

– Ne trudi se – , jasan, monoton glas je lijeno zapovedio. Nije to bio piskutav glas, kao kod naše stvoriteljice, ali mi je opet zvučao ženskasto.
– Mislim da znaš tko smo, stoga moraš znati da nema smisla da pokušavaš nas iznenaditi. Ili se sakriti od nas. Ili se boriti protiv nas. Ili bježati.
Duboko, snažno cerekanje, koje nije pripadalo Rileyu, je odjeknulo kroz kuću.
– Opusti se – , uputio je prvi glas – skrivena djevojka. Njen glas je imao taj određen zvuk koji me uverio da je ona vampir, a ne duh ili bilo koja druga noćna mora.
– Nismo ovdje da te uništimo. Još.
– Bio je trenutak šutnje, a onda jedva čujan pokret. Promjena pozicija.
– Ako niste ovdje da nas ubijete, onda… što? – , upita naša stvoriteljica, nategnuto i oštro.
– Zanimaju nas vaše namere ovdje. Osobito ako se tiču jednog određenog lokalnog klana, skrivena djevojka objasni.
– Zanima nas da li imaju išta s pustošenjem koje ste počinili ovdje. Ilegalno.
– Diego i ja smo se namrštili istovremeno. Ništa od ovoga nam nije imalo smisla, a zadnji dio je bio najčudniji. Što može biti ilegalno za vampire? Koji policajac, koji sudac može imati moć nad nama?
– Da, – naš je stvoritelj prosiktao.
– Moji svi planovi se tiču njih. Ali ne možemo se još pokrenuti. Nije lako.
– Mrzovoljan naglasak se ušuljao u njen glas na kraju.
– Verujte mi, znamo poteškoće bolje nego vi. Čudesno je kako ste uspeli ostati neprimećeni, da tako kažem, ovako dugo.
Reci mi – nagoveštaj interesa je obojao njen monotoni glas – kako vam uspeva?
– Naša stvoriteljica je oklijevala, a onda odgovorila na brzinu. Gotovo kao da je bilo neko tiho zastrašivanje.
– Nisam donijela odluku – , ispljunula je. Onda je dodala sporije, nevoljko, – za napad. Nikada nisam ništa odlučila s njima uraditi.
– Grubo, ali učinkovito, – reče pokrivena djevojka.

– Nažalost, vaš period oklijevanja se bliži kraju. Morate odlučiti – sada – što učiniti s vašom malom vojskom.
– I moje i Diegove oči su se raširile na tu riječ.
– Inače, biti će naša dužnost kazniti vas kao što zakon nalaže. Ovo odlaganje, iako kratko, smeta me. Nije to naš način. Predlažem da nam date neke garancije…brzo.
– Ići ćemo odjednom!
– Riley je volontirao nervozno, i onda se desilo oštro siktanje.
– Ići ćemo što je prije moguće, – naša stvoriteljica ispravi bijesno.
– Ima se mnogo toga obaviti. Pretpostavljam da želite da uspijemo? Onda trebam malo vremena da budu istrenirani, pripremljeni, nahranjeni!
– Potom kratka stanka.

– Pet dana. Onda ćemo doći po vas. I ne postoji kamen pod koji se možete sakriti ili brzina kojom možete uteći, da vas spase. Ako ne napadnete do tada, gorit ćete.
– Ova prijetnja nije rečena ni s kojom drugom namerom do apsolutne točnosti.
– Što ako napadnem? – naša stvoriteljica upita, potreseno.
– Vidjet ćemo, – pokrivena djevojka reče vedrijim tonom koji je već koristila.
– Pretpostavljam da sve ovisi o tome koliko ćete biti uspješno. Radite marljivo da nas zadovoljite.
– Posljednja naredba je rečena ravnim, oštrim glasom od kojeg sam osjetila čudnu studen u središtu mog tijela.
– Da, – naša stvoriteljica zareža.
– Da,
– Riley odjeknu šaptom.
Sekundu kasnije pokriveni vampiri su bešumno napuštali kuću. Ni Diego ni ja nismo udahnuli zrak sljedećih pet minuta nakon što su nestali. Unutar kuće, naša stvoriteljica i Riley su bili jednako tihi. Još deset minuta je prošlo u potpunoj mirnoći.
Dodirnula sam Diegovu ruku. Ovo je bila naša šansa da se izbavimo odavde. U trenutku, nisam se toliko bojala Rileya više. Htjela sam otići što je dalje moguće od onih tamno-pokrivenih. Želela sam sigurnost brojeva čekajući iza kućice od balvana, i shvatila sam da se naša stvoriteljica osjećala isto tako. Zašto nas je napravila toliko uopće. Bilo je tamo stvari strašnijih nego što sam zamišljala.
Diego je oklijevao, još uvijek slušajući, i sekundu kasnije njegovo strpljenje je nagrađeno.
– Pa, – prošaptala je unutar kuće, – sada znaju.
– Jeli govorila o pokrivenima ili o tajanstvenom klanu? Koji su bili neprijatelji koje je spomenula prije drame?
– To nema veze. Mi nadbrojavamo.
– Bilo koje upozorenje ima veze!– zarežala je, prekidajući ga.
– Ima se toliko toga za obaviti. Samo pet dana! Zastenjala je.
– Nema više zezanja. Ti počinješ večeras.
– Sranje. Diego i ja smo se pomaknuli u isti tren skakajući s našeg položaja u sljedeće drvo, leteći nazad, odakle smo i došli. Riley je sada bio u žurbi, i ako pronađe Diegov trag nakon što je se desilo ovo s pokrivenima i bez Diega na kraju…
– Moram se vratiti natrag i čekati,
– Diego mi je šapnuo dok smo se utrkivali.
– Srećom nije na vidiku kući! Ne želim da zna da sam čuo.
– Trebali bismo skupa razgovarati s njim.
– Prekasno je za to. Primijetio je da tvoj miris nije na tragu. Izgleda sumnjivo.
– Diego…
– Zarobio me da presjedim ovu.
Bili smo natrag na mjestu kad mi se pridružio. Progovorio je brzim šapatom.

– Drži se plana, Bree. Reći ću mu što sam mu i planirao reći. Nije još blizu zore, ali tako i treba biti. Ako mi ne poveruje. .
– Diego se skupio.
– Ima on važnijih stvari za brinuti od mene s prevelikom maštom. Možda će biti voljniji poslušati nas sada – izgleda da trebamo svu pomoć koju možemo dobiti, i moći se kretati tokom dana ne može škoditi.
– Diego… – , ponovila sam, ne znajući što drugo reći.
Pogledao je u moje oči, i čekala sam da se njegove usne nameste u onaj lagani osmijeh, da kaže neku šalu o nindžama ili najboljim prijateljima.
Nije. Umjesto toga, polagano se pomaknuo, ne mičući svoje oči s mojih, i poljubio me. Njegove meke usne su se pritisnule uz moje jednu dugu sekundu dok smo zurili jedno u drugo.
Onda je se odmaknuo i uzdahnuo.
– Idi doma, sakrij se iza Freda i ponašaj se beznačajno. Biti ću odmah iza tebe.
– Budi oprezan.
– Zgrabila sam mu ruku i jako ju stisnula, te onda pustila. Riley je govorio o Diego odano. Trebala bih se nadati da je odanost stvarna. Nije bilo drugog izbora.
Diego je nestao u drveće, tih kao šuštavi povjetarac. Nisam trošila vrijeme gledajući za njim. Potrčala sam kroz granje drugom linijom kući. Nadala sam se da su moje oči još dovoljno svetle od sinoćnjeg obroka da objasne moje odsustvo. Samo brzi lov. Posrećilo mi se – pronašla usamljenog planinara. Ništa nesvakidašnje.
Zvuk tutnjave glazbe koji je pozdravio moj prilazak je bio u pratnji nepogrešivog slatkog, zadimljenog mirisa gorećeg vampira. Moja panika se pogoršala. Jednako lako kao vani, mogla bih umrijeti i unutar kuće. Ali nije bilo drugog načina. Nisam usporila, samo sam projurila niz stepe-nice ravno do kuta gdje sam pronašla Šašavog Freda kako stoji. Tražeći nešto za raditi? Umoran od sjedenja? Nisam imala pojma što je naumio, i nije me bilo briga. Držat ću se njega dok se ne vrate Riley i Diego.
Na sredini poda je tinjala hrpa koja je bila prevelika da bude samo ruka ili noga. Toliko od Rileyevih dvadeset dvoje.
Niko nije bio užasno zabrinut zadimljenim ostacima. Prizor je bio previše učestali.
Dok sam žurila do Freda, barem jednom, osjećaj gađenja nije se pojačao. Naprotiv, izbledio je. Izgleda da me nije zamijetio, samo je čitao knjigu koju je držao. Jednu od onih koje sam mu ostavila prije nekoliko dana. Nije mi bio problem vidjeti što je radio sada kad sam bila blizu gdje je bio nagnut naspram pozadine kauča. Oklijevala sam, pitajući se zašto je tako. Je li mogao isključiti tu svoju stvar s mučninom kad je htio? Je li to značilo da smo oboje nezaštićeni trenutno? Barem Raoul nije bio kući još, iako Kevin jest.
Po prvi put ikada, vidjela sam kako je Fred izgledao. Bio je visok, s tankom, kovrčavom plavom kosom koju sam primetila jednom prije. Imao je široka ramena i bio je mišićav. Izgledao je starije od većine ostalih – kao student, a ne srednjoškolac. I – ovo je bio dio koji me najviše iznenadio – dobro je izgledao. Zgodan kao svi ostali, možda čak i zgodniji od nekih. I ne znam zašto mi je to bilo tako nezgodno. Pretpostavljam zato što sam se uvijek odnosila prema njemu s odvratnošću.
Osećala sam se čudno zureći. Brzo sam pogledala po sobi da vidim da li je itko primijetio da je Fred normalan – i zgodan – na trenutak. Nitko nije gledao u našem smjeru. Brzo sam virnula prema Kevinu , spremna se pokusirati ako je zamijetio, ali njegove oči su bile koncentrirane na neku točku lijevo od nas. Namrštio se lagano. Prije nego što sam uspjela pogledati negdje drugo, njegov pogled je prešao na mene i smjestio se na moju desnu stranu. Njegovo mrštenje se produbilo. Kao da… me pokušavao vidjeti i nije mogao.
Osjetila sam da se kutovi mojih usana trzaju u ne baš kez. Bilo je puno toga za brinuti, da bih mogla stvarno uživati u Kevinovoj sljepoći. Pogledala sam opet prema Fredu, pitajući se je li se gađenje vratilo, i vidjela sam da mi se smiješi. Smiješi, bio je stvarno izvanredan.
Onda je trenutak prošao, i Fred se vratio knjizi. Neko vrijeme se nisam micala, čekajući da se nešto desi. Diega da dođe kroz vrata. Ili Riley s Diegom. Ili Raoul. Ili mučninu da opet lupi, ili Kevina da pogleda u mom smjeru, ili sljedeću svađu da izbije. Nešto.
Kada se ništa nije dogodilo, sredila sam se i uradila ono što sam trebala raditi – pretvarati se da se ništa neobično ne događa. Zgrabila sam knjigu s hrpe pored Fredove noge i onda sjela dolje i pretvarala se da čitam. Vjerojatno je to bila jedna od knjiga koje sam se pretvarala da čitam jučer, ali mi nije izgledala poznato. Prošla sam kroz stranice i opet mi ništa nije ostajalo. Kroz moj um su prolazili uski mali krugovi. Gdje je bio Diego? Kako je Riley reagirao na njegovu priču? Što je sve značilo – priča prije pokrivenih, priča poslije pokrivenih? Prolazila sam kroz to, vraćajući se, pokušavajući složiti komadiće u odgovarajuću slagalicu. Vampirski svijet je imao neku vrtu policije, i bili su vraški strašni. Ova grupa od nekoliko starih vampira bi trebala biti vojska, i ova vojska je bila nekako nezakonita. Naša stvoriteljica je imala vojsku. Precrtaj to, dva neprijatelja. Nameravamo napasti jednog od njih za pet dana, ili će oni drugi, strašni pokriveni, napasti nju – ili nas, ili oboje. Bili bismo istrenirani za ovaj napad, čim se Riley vrati. Pogledala sam prema vratila, onda prisilila moje oči da se vrate na stranicu ispred mene. A onda stvari prije posjetitelja. Brinula je o nekim odlukama. Bila je zadovoljna što ima tako mnogo vampira, tako mnogo vojnika. Riley je bio sretan što smo Diego i ja preživjeli… rekao je da je mislio da je izgubio još dvoje od sunca, to mora da je značilo da on nije znao kako vampiri stvarno reagiraju na sunčevu svetlu. Što je ona rekla je bilo čudno. Pitala je da li je siguran. Siguran da je Diego preživio? Ili… siguran da je Diegova priča istinita?
Zadnja misao me uplašila. Da li je već znala da nam sunce ne može ništa? Ako je znala, zašto je onda lagala Rileyu, i preko njega, nama? Zašto bi nas želela držati u mraku – doslovno? Da li joj je bilo veoma važno da ostanemo u neznanju? Dovoljno važno da Diego dođe u nevolju? Počela sam stvarno paničariti , čvrsto zaleđena. Da sam se još uvijek mogla znojiti, sada bih se preznojavala. Morala sam se fokusirati da preokrenem stranicu, da držim oči spuštene. Da li je Riley prevaren, ili je i on u tome također? Kada je Riley rekao da je mislio da je izgubio još dvoje od sunca, jeli mislio sunce doslovno. . ili je mislio na laž o suncu?
Ako je mislio na drugu opciju, onda je znati istinu značilo biti izgubljen. Panika je raspršila moje misli.
Pokušala sam biti razumna i naći neki smisao. Bilo je teže bez Diega. Imati nekoga za razgovor, za komuniciranje, je izoštrilo moju sposobnost da se koncentriram. Bez toga, strah se uvukao u krajeve mojih misli, pomiješan s uvijek prisutnom žeđi. Mamac krvi je uvijek blizu povr-šine. Čak i sada, dovoljno sita, mogla sam osjetiti gorenje i potrebu.
Misli o njoj, misli o Rileyu, rekla sam sama sebi. Morala sam razumjeti zašto bi lagali – ako su lagali – da bih mogla pokušati shvatiti što bi im značilo da Diego zna njihovu tajnu.
Ako nisu lagali, ako su rekli da je dan jednako siguran za nas kao i noć, kako bi to promijenilo stvari? Zamislila sam kako bi bilo da ne moramo biti zatvoreni u zamračenom podrumu cijeli dan, ako dvadeset i jedno od nas – možda manje sada, ovisno o tome kako se ide s lovom – ako bi bili slobodni raditi što god smo htjeli, kad god smo htjeli.
Htjeli bismo loviti. To je bilo zadano. Ako se ne bismo trebali vraćati, ako se ne bismo trebali skrivati… pa mnogi od nas ne bi se vraćali redovno. Bilo je teško misliti na povratak dok je žeđ nastupala. Ali Riley je nas izvježbao, ubedio u prijetnje gorenja, u povratak te odvratne boli koju smo svi iskusili jedanput. To je bio razlog zbog kojeg smo se mogli zaustaviti. Samo-očuvanje, jedini instinkt jači od žeđi. Prijetnja nas je držala zajedno. Bilo je drugih mjesta za skrivanje, kao Diegova pećina, ali tko je drugi mislio o tome? Imali smo gdje ići, bazu, pa smo tu i išli. Bistre glave nisu vampirska specijalnost. Ili barem nisu specijalnost mladih vampira. Riley je bio bistre glave. Diego je bio bistriji nego ja. Oni pokriveni vampiri su bili užasno usredotočeni. Zadrhtala sam. Rutina nas ne bi zauvijek kontrolirala. Što bi oni učinili kada postanemo stariji, pametniji? Pogodilo me da nitko nije bio stariji od Rileya. Svatko ovdje je bio novi. Trebala je hrpu nas sada za tu misterioznu vojsku. Ali što poslije?
Imala sam jak osjećaj da nisam želela biti tu kad taj dio nastupi. I odjednom sam shvatila nešto užasno očito. Bilo je to rješenje koje sam umalo razumjela prije, kada sam pratila vampirsko stado s Diegom.
Nisam morala biti tu kad dođe taj dio. Nisam trebala biti ovdje više ni jednu noć.
Opet sam se pretvorila u kipa dok sam razmišljala o ovoj ideji.
Da Diego i ja nismo znali kamo je banda naumila ići, da li bismo ikada ih pronašli? Vjerovatno ne. I to je bila velika grupa koja je ostavljala širok trag. Što da je to bio jedan vampir, koji bi mogao preskočiti na zemlju, možda u drveće, bez da ostavlja trag na rubu vode… Samo jedan, ili možda dva vampira koji bi mogli plivati daleko koliko god žele. Što ako je postojao samo jedan vampir, jedan koji može skočiti na zemlju, ili možda na drvo, bez da ostavi trag na rubu vode… Samo jedan, ili možda dva vampira koja bi mogla plivati daleko u more koliko su želeli… Koji bi se bilo gdje mogli vratiti na kopno…. Canada, California, Chile, China….
Nikada ne biste mogli naći ta dva vampira. Oni bi nestali. Nestali kao da su otišli u dim. Nismo se morali vratiti drugu večer! Nismo trebali! Zašto se tada nisam sjetila toga? Ali… bi li se Diego složio? Odjednom nisam bila sigurna u sebe. Je li Diego naposletku bio odaniji Rileyu? Bi li on mislio kako je njegova odgovornost stajati uz Rileya? Znao je Rileya mnogo duže – mene je zapravo poznavao tek jedan dan. Je li bio bliži Rileyu no što je bio meni? Razmišljala sam o tome, mršteći se.
Pa, saznati ću čim budemo imali minutu nasamo. I onda, možda, ako je naš tajni klub zaista značio nešto, neće biti bitno što je naš stvoritelj planirao za nas. Mogli bi nestati, i Riley bi morao nastaviti s devetnaest vampira, ili brzo napraviti neke nove. Kako bilo, nije naš problem.
Nisam mogla dočekati da kažem Diegu moj plan. Moj mi je instinkt govorio da će mi on reći isto. Nadam se. Odjednom, pitala sam se je li ovo bilo ono što se zaista dogodio Shelly i Steveu i dvoje druge djece koja su nestala. Znala sam da nisu izgoreli na suncu. Je li Riley samo tvrdio da je vidio njihov pepeo kako bi se mi ostali bojali i bili ovisni o njemu? Vračali se njemu doma svake zore? Možda su Shelly i Steve jednostavno nastavili sami. Nije bilo više Raoula. Nije bilo neprijatelja ili vojske koja je prijetila njihovoj bliskoj budućnosti. Možda je na to Riley mislio kada je rekao da su izgubljeni od sunca. Odbjegli. U tom bi slučaju, on bio sretan što Diego nije zbrisao, zar ne?
Da smo samo Diego i ja pobjegli! Mogli smo i mi biti slobodni, također, kao Shelly i Steve. Bez pravila, bez straha od svitanja. Ponovno, zamislila sam cijelu hordu nas na slobodi, bez ograničenja. Mogla sam vidjeti Diega i sebe kako se krećemo kao nindže kroz sjene. Ali također sam mogla vidjeti Raoula, Kevina, i ostale kao bljeskaju kao disko kugle u užurbanom centru grada, tijela kako se gomilaju, vriskove, helihoptere kako kruže, mekane, bespomoćne policajce sa svojim elegantnim malim metcima koji ne bi napravili ni udubljenje, kamere, paniku koja bi se širila tako brzo kao što bi slika brzo obilazila svijet. Vampiri ne bi bili tajna jako dugo. Čak ni Raoul ne bi mogao dovoljno brzo ubiti ljude da spriječi da se priča proširi.
Tu je postojao lanac logike, i pokušala sam se uhvatiti za njega prije no što ponovno budem ometena.
Jedan, ljudi nisu znali za vampire. Dva, Riley nas je ohrabrivao da budemo neprimetni, da ne privlačimo pažnju ljudi inače bi ih educirali. Tri, Diego i ja smo odlučili da svi vampiri moraju slijediti smjernice, inače bi svijet znao za nas. Četiri, moraju imati razlog zašto to rade, i nisu mali pištolji ljudske policije bili ono što ih je motiviralo. Da, razlog mora biti prilično važan da natjera sve vampire da se cijeli dan skrivaju u vlažnim podrumima. Mora biti dovoljno dobar razlog zbog kojeg bi nam naš stvoritelj i Riley lagali, plašili nas time da ćemo izgoreti na suncu. Možda je to razlog kojeg će Riley objasniti Diegu, i kako je to bilo tako važno a on tako odgovoran, Diego će obećati da će čuvati tajnu i oni će se složiti s tim. Sigurno će. Ali što ako je zapravo ono što se Shelly i Steveu dogodilo bilo to da su otkrili svoju sjajnu kožu i nisu pobjegli? Što ako su otišli Rileyu? I, sranje, tu je išao sljedeći korak u mom logičnom putu. Lanac se raspetljavao i ja sam počela ponovno paničariti oko Diega. Kako sam se nervirala, shvatila sam da sam promišljala o tome već neko vrijeme. Mogla sam osjetiti kako zora dolazi. Niti sat još do nje. Pa gdje je Diego? Gdje je Riley?
Dok sam razmišljala o tome, vrata su se otvorila i Raoul je skočio niz stube, smiješeći se s svojim kompanjonima. Sagnula sam se, naginjući se bliže Fredu. Raoul nas nije primijetio. Gledao je u žednog vampira na sredini kata i nasmejao se jače. Oči su mu bila briljantno crvene.
Noći je Raoul išao u lov, nikada se nije vračao dok nije morao. Hranio bi se dok god je mogao. Tako da je zora morala biti i bliže no što sam ja mislila. Mora da je Riley zahtijevao da Diego dokaže svoje riječi. To je bilo jedino objašnjene. I oni su čekali zoru. Jedino… to bi značilo da Riley nije znao istinu, da je naš stvoritelj lagao i njemu. Ili je? Moje su se misli ponovno pomije-šale.
Kristie se pojavila tek minutu poslije s trojicom iz svoje bande. Reagirala je ravnodušno na hrpu pepela. Brzo sam nas prebrojala kako su još dva lovca pojurila kroz vrata. Dvadeset vampira. Svi su bili doma osim Diega i Rileya. Sunce će se podići svakog trenutka. Vrata na vrhu podrumskih stuba škripnula su kako ih je netko otvorio. Ja sam se ispružila na noge. Riley je upao. Zatvorio je vrata za sobom. Sišao je niz stube. Nitko nije slijedio.
Prije no što sam to uspjela procesuirati, Riley je zarežao životinjskim vriskom bijesa. Zurio je dolje u ostatke pepela na podu, njegove su oči ispadale od bijesa. Svi smo videli Rileya kada bi izgubio živce, ali ovo je bilo nešto drugačije.
Riley se okrenuo i zabio svoje prste u zvučnik koji je trubio, isčupao ga iz zida i bacio preko sobe. Jen i Kristie su se sagnule s puta kako je on eksplodirao u udaljeni zid, vračajući oblak zdrobljene zidne prašine. Riley je zgazio liniju svojom nogom, i tutnjajući je bas utihnuo. Onda je skočio do mjesta gdje je stajao Raoul stajao, i zgrabio ga za grlo.
– Nisam ni bio ondje!
– Raoul je zajaukao, izgledajući preplašeno – nikada to prije nisam vidjela.
Riley je zlobno zarežao i bacio Raoula kako je bacio i zvučnik. Jen i Kristie su se ponovno sklonile s puta. Raoulovo se tijelo zabilo ravno kroz zid, ostavljajući ogromnu rupu. Riley je uhvatio Kevina za rame – i s poznatim zlokobnim zvukom isčupao njegovu desnu ruku. Kevin je vrištao od boli pokušavajući se izvući iz Rileyova stiska. Riley ga je bacio na stranu. Još jedan zlokoban zvuk i Riley je imao obje Kevinove ruke. Prepukao je ruku na pola u laktu i bacio komade jako u Kevinovo užasnuti lice – bum, bum, bum, kao da je čekić pogađao kamen.
– Što je s vama?
– Riley je vrištao na nas.
– Zašto ste svi tako glupi?
– Zgrabio je prema plavom Spider – Njegov ga je skok ostavio preblizu Fredu, i ponovno je zateturao bliže k Rileyu.
– Ima li ijedno od vas mozak?
– Riley je zalijepio dijete po imenu Dean u centar zabave, razbijajući ga na komadiće, i onda uhvatio drugu devojku – Saru – i počupao njeno lijevo uho i dobar dio njene kose iz njene glave. Ona je režala od boli.
Postalo je odjednom očito da je Riley radio jako opasnu stvar. Mnogo nas je bilo tu. Raoul je već bio natrag, s Kristie i Jen – obično njegove neprijateljice – koje su mu obrambeno stajale uz bok. Nekoliko se ostalih spojilo zajedno u grupice po prostoriji.
Nisam bila sigurna je li Riley bio svestan prijetnje ili je njegov bijes završio prirodno. Duboko je udahnuo. Dobacio je Sari njeno uho i kosu. Ona se povukla od njega, ližući počupani rub svog uha, natapajući ga otrovom kako bi ga mogla prespojiti. Nije bilo spasa za njenu kosu, pak; Sara će imati ćelavu točku.
– Slušajte me!
– Riley je rekao, tiho ali neustrašivo.
– Svi naši životi ovise o ovome što ja sada govorim i o čemu razmišljam! Svi ćemo umrijeti. Svaki od nas, ti i ja, također, ako se ne možete ponašati kao da imate mozak na samo nekoliko kratkih dana!
– Ovo nije bilo ništa slično njegovih uobičajenim predavanjima i molbama za kontrolom. Svakako je imao pažnju svih nas. – Vrijeme je da svatko od vas odraste i preuzme odgovornost na sebe. Da li mislite da živite besplatno? Da li mislite da sva ova krv u Seattleu nema cijenu? – Mali klasteri vampira više se nisu činili prijeteće. Svi su razmijenili široke poglede, neki čak i tajnovite. Vidjela sam da je Fred okrenuo glavu u mom smjeru, ali nisam htjela uhvatiti njegov pogled. Bila sam fokusirana na dvije stvari: Riley, u slučaju da opet krene u napad, i vrata. Vrata koja su i dalje bila zatvorena. – Slušate li me sada? Stvarno slušate? – Riley je pauzirao, ali niko se nije ni pomaknuo. U prostoriji je vladao mir. – Dopustite mi da vam objasnim situaciju i kojoj se nalazimo. Pokušati ću vam to objasniti na najjednostavniji način. Raoul, Kristie, dođite ovamo. – Mahne vođama dviju najvećih bandi, srodni za ovaj trenutak protiv njega. Niko se nije pomaknuo prema Rileyju. Zatim su skupili hrabrosti, a kriste zaškripala zubima. Očekivala sam da će Riley postati nežniji, da će se izvinjavati. Da nas umiri i onda nam kaže što želi. No, to je drugačiji Riley.
– Fino. – Odbrusio je. – Trebaju nam vođe koje će nam govoriti kako ćemo preživjeti, ali vi očito niste na visini zadatka. Bio sam u krivu. Kevin, Jen, molim vas da mi se pridružite kao voditelji ovog tima. – Kevin ga iznenađujuće pogleda. On je upravo prestao da drži ruke skupa. Iako je njegov izraz bio oprezan, bio je nepogrešivo laskan. Polako se podigao na noge. Jen pogleda Kristie kao da čeka dopuštenje. Raoul stisne svoje zube. Vrata na vrhu su i dalje stojala zatvorena.
– Jeste li nesposobni? – Riley iritantno upita. Kevin zakoraknu prema Rileyju, ali ga Raoul prestiže, skačući preko duge prostorije i zaustavljajući se tek kad je došao do Rileyevog desnog ramena. Riley si je dopustio jedan mali osmijeh. Manipulacija je bila suptilna, ali i uspješna.
– Kristie, Jen, tko će nas predvoditi? – Riley upita sa nagovještajem zabave u njegovom glasu. Jen je i dalje čekala Kristein znak šta treba učiniti. Kristie zareža na Jen na trenutak, a zatim ustade i ode do Rileyevog drugog ramena.
– Trebalo vam je previše da se odlučite. – Reče Riley ozbiljnim tonom. – Nemamo to luksuzno vrijeme. Ne možemo dopustiti budale da se motaju više ovuda. Dopuštao sam vam da radite što ste god želeli, ali to je trajalo do večeras. – Pogledao je po prostoriji i susreo se sa svačijim pogledom, da bude siguran da ima našu pažnju. Zadržala sam njegov pogled samo na sekundu kad je došao moj red, a onda mi je pogled odlutao prema vratima. Smjesta sam prestala gledati u vrata kad sam shvatila da me Riley gleda. Pitala sam se da li je primetio moju kretnju. Ili da me on uopće primjećuje pored Freda?
– Imamo neprijatelja. – Nastavi Riley. Izgubio se na trenutak. Mogla sam reći da je ta ideja bila šokantna vampirima u podrumu. Neprijatelj je Raoul – ili ako si sa Raoulom, neprijatelj je Kristie. Neprijatelj je bio ovdje, jer je čitav svijet bio ovdje. Misao da je bila neka sila dovoljno snažna da djeluje na nas je bila nova. Bilo bi to novo i za mene, jučer.
– Neki od vas su dovoljno pametni da shvate da ako mi postojimo, da postoje i drugi vampiri. Drugi vampiri koji su stariji, pametniji. . više talentirani. Ostali vampiri koji žele našu krv! – Raoul je zviždao, a zatim je nekoliko njegovih sljedbenika isto tako reagiralo.
– Tako je. – Reče Riley ponovo nas odmjeravajući.
– Seattle je bio jednom njihov, ali su se preselili. Ali sada oni znaju za nas, i ljubomorni su što smo tako lako dobili krv. Znaju da ona sad nama pripada, ali oni je žele nazad. I dolaze po to što žele. Jednog po jednog će nas uništiti. Mi ćemo goriti dok oni budu slavili! – Nikada. – Kristie zareža. Neki njeni sljedbenici, kao i Raoulovi su zarežali također.
– Nemamo puno izbora. – Reče nam Riley. – Ako ih budemo čekali da se pojave ovdje, oni su u prednosti. I oni se ne žele odjednom suočiti s nama, jer nas ima više i jači smo. Oni žele da se mi podijelimo, žele iskoristiti naše najveće slabosti. Da li je itko pametan dovoljno da shvati šta je to? – Pokazao je ka pepelu pored njegovih nogu – sad u premazani tepih i neprepoznatljivi bivši vampir – i čekao. Niko se nije pomaknuo.
Riley ispusti zgađen zvuk. – Jedinstvo – vikao je. – Mi ga nemamo! Kakvu prijetnju možemo ostaviti kad ne prestajemo ubijati jedni druge? – Šutao je prašinu, praveći jedan mali crni oblak. – Možete li ih zamisliti kako nam se smiju? Misle da će ovo za njih biti lako. Misle da smo slabi na glupost! – Pola vampira u sobi je zaskitalo u znak prosvjeda. – Možemo li raditi zajedno, ili ćemo svi umrijeti? – Možemo uzeti njih, gazda. – Raoul zareži.
Riley zaskita na njega. – Ne, ako se ne možete kontrolisati! Ne ako ne možete surađivati sa svakom osobom prisutnoj u ovoj sobi! Svatko ko uzme – gurnu opet svoj nožni prst u pepeo – „možda se pojavi netko tko će vas održati na životu. Svakoga koga ubijete u svom kovenu je davanje poklona neprijateljima! Evo, govorite, uzmite me dole! – Raoul i Kristie prvi put izmijeniše poglede. Ostali su uradili isto. Riječ koven nije bila nepoznata, ali je nitko od nas nije koristio za našu grupu prije. Mi smo koven.
– Ispričati ću vam sve o našim neprijateljima. – Reče Riley, i sve su se oči okrenule prema njemu. – Oni su jako stariji koven nego što smo mi. Oni su bili ovdje prije više od stotinu godina, i oni su jako dugo preživjeli iz jednog razloga. Oni su lukavi, sposobni i oni dolaze da nam otmu Seattle s uverenjem – jer su čuli da će se boriti jedino sa hrpom neorganizovane djece koja će obaviti polovinu njihovog posla za njih! – Ponovo režanje, ali je sada većina nas bila više ljuta nego oprezna. Nekoliko tihih vampira su izgledali uplašeno. Riley je to također primetio. – Ovako nas oni vide, jer nas ne mogu vidjeti zajedno. Zajedno možemo zgnječiti njih. Ako nas vide zajedno, jedne uz druge, skupa se boreći, biti će prestravljeni. I tako će imati drugačije mišljenje o nama. Ja ih neću čekati da dođu ovdje ubiju me. Mi ćemo im napraviti zasjedu. Za četiri dana. – Četiri dana? Predpostavljam da naš kreator nije želio da se to desi u blizini roka. Ponovo sam pogledala prema vratima. Gdje je Diego?
Ostali su bili iznenađeni, pomalo i zastrašeni.
– To je zadnje što će oni očekivati. – Riley nas je uveravao. – Svi mi-zajedno-čekamo ih. I da, sačuvao sam najbolje za kraj, ima ih samo sedam. – Došlo je do nepovjerljive tišine. Tada Raoul reče, – Što? – Kristie se zagleda u Riley sa istim nevjerovanjem na licu, a ja sam čula tiho mrmljanje po sobi.
– Sedam? – Da li se šališ? – Hej. – Odbrusio im je Riley. – Nisam se šalio kada sam rekao da su oni opasni. Oni su mudri i... nepošteni. Ako budemo igrali po njihovim pravilima, mi ćemo izgubiti. Ali ako odemo tamo sa našim pravilima. . – Riley nije završio, samo se nasmiješio.
– Hajdemo onda – Raoul je pozvao. – Uklonimo ih sa slike, brzo. – Kevin oduševljeno zareža.
– Uspori, idiote. Ići naslijepo u stvari ne ide nam u korist. – Riley ga je ukorio.
– Reci nam sve što trebamo znati o njima. – Kristie ga je poticala.
Riley je oklijevao, kao da odlučuje da li da nam nešto kaže. – U redu, kako početi? Predpostavljam da je prva stvar što morate znati. . da ne znate sve stvari koje vampiri trebaju znati još uvijek. Nisam vas htio zamarati u početku. – Još jedna pauza dok smo ga svi zbunjeno gledali. – Imate malo iskustva sa onim što mi zovemo 'nadarenost'. Imamo Freda. – Svi pogledaše Freda, ili su ga barem pokušali pogledati. Mogla sam reći da iz Rileyevog izraza da nije volio kad je Fred izdvojen. Izgledalo je da je Fred zaista povećao svoj volumen na njegovu 'nadarenost', kako je Riley rekao. Riley brzo pogleda u stranu. I dalje ništa nisam osjećala.
– Da, postoje vampiri koji imaju još više darova osim uobičajne snage i super osjetila. Vidite jednog u. . našem kovenu. – Pazio je da ne izgovori Fredovo ime ponovo. – Nadarenosti su rijetke – dobije ih jedan u pedeset, možda, ali svaki dar je različit. Postoji puno nadarenih vampira tamo vani, i svaki je jači od drugoga. – Sada sam mogla čuti žamor kad su se ljudi pitali da li su i oni možda telantirani. Raoul se ponašao kad da je već odlučio da on bude darovan. Toliko daleko da sam i ja mogla reći, jedini ovdje koji je bio na neki način poseban je stojao odmah pored mene.
– Obratite pažnju! – Riley je zapovijedio. – Ne pričam vam ovo iz zabave. – Taj neprijateljski koven – Kristie upade. – Oni su talentirani, zar ne? – Riley joj je potvrdio klimajući glavom. – Točno. Drago mi je što je neko uspio spojiti točkice. – Raoulova gornja usna se trznula iznad njegovih zuba.
– Ovaj koven je opasano talentiran – Riley je nastavio, a njegov glas se spustio do šapata. – Oni imaju čitača misli. – Pregledao je naša lica, želeći vidjeti da li smo ovo ozbiljno shvatili. Nije vidio zadovoljstvo svojom objavom.
– Mislite, ljudi! On će znati sve šta je u vašoj glavi. Ako napadnete, on će znati vaš pokret prije vas. Ako idete na lijevo, on će čekati. – Pojavila se nervozna tišina dok su svi ovo zamišljali.
– To je zašto smo tako opreznija, i još neko ko vas je stvorio. – Kristie je ustuknula od Riley kad je spomenuo našeg kreatora. Raoul je izgledao ljutito. Moji živci su se napregnuli.
– Ne znate njeno ime, i ne znate kako izgleda. Ovo nas sve štiti. Ako vas samog uhvate, nikad neće shvatiti s kim ste povezani, i možda će vas pustiti. – To nije imalo smisla za mene. Zar ta tajna ne štiti nju, a ne nas? Riley brzo nastavi prije nego što nam je dao previše vremena da razmislimo o njegovim riječima.
– Naravno, to više nije važno što su se oni odlučili premjestiti u Seattle. Mi ćemo ih iznenaditi u putu. – Zazviždao je neki niski ton kroz zube. – Gotovo. I nije onda samo čitav grad naš, drugi koveni će znati da se nema zafrkancije s nama. Nećemo morati biti tako oprezni više. Koliko god krvi vi želite, za svakoga. Premjesti ćemo se u grad, i vladati njim. – Skitanje i režanje je bilo poput aplauza. Svako je bio uz Rileyja. Svatko, osim mene. Nisam se pomaknula, niti sam proizvela ikakav zvuk. Nije ni Fred, ali tko zna zašto nije? Nisam bila sigurna u Rileyja jer su njegova obećanja bila poput laži. Ili je čitava moja logika bila na krivoj strani. Riley je rekao da postoje samo ovi neprijatelji koji nam stoje na putu lova bez opreza ili suzdržanosti. Ali to ne ide u prilog činjenici da svi ostali vampiri moraju živjeti u tajni, inače bi ljudi davno saznali za nas.
Nisam se mogla koncentrisati da to riješim, jer se vrata od stepenica još uvijek nisu micala. Diego. .
– Ipak, to moramo učiniti zajedno. Danas ću vam pokazati neke tehnike. Borbene tehnike. Postoji više od nego samo geganje okolo po podu kao jednogodišnje dijete. Kad se smrači, ići ćemo van i vežbati. Želim da vežbate, ali i da zadržite vaš fokus. Ja ne gubim više članove ovog kovena! Svi trebamo jedni druge – svakoga od nas. Neću više tolerisati gluposti. Ako mislite da nema potrebe da me slušate, varate se. – Zaustavio se kratko, a mišići na njegovom licu su se prebacili u novi položaj. – I vi ćete naučiti kako ste u krivu kad vas odvedem dole do nje – zgrozila sam se i osjetila kako se soba trese kao i svi ostali – i onda ću vas držati dok ona ne raskomada vaše noge, i onda sporo, jako sporo zapali vaše prste, uši, usne, jezik i svaki drugi suvišni dodatak, jedan po jedan. Svi mi bili nemoćni, i gorili smo dok smo se pretvarali u vampira, pa smo vrlo lako mogli zamisliti kakav je to osjećaj, ali ta prijetnja nije bila tako zastrašujuća. Tak-vo je bilo Rileyovo lice dok je to govorio. Njegovo lice nije bilo upleteno u bijes, kao što je bilo obično kad je bio ljut, bilo je mirno i hladno, glatko i lijepo, a njegove usne su bile izvijene u poluosmijeh. Odjednom sam imala dojam da je ovo neki novi Riley. Nešto ga je promijenilo, stvrdnulo, ali nisam mogla zamisliti šta se to desilo u jednoj noći da se dobije taj okrutni, savršeni osmijeh. Pogledala sam u stranu, pomalo trepćući, i vidjela da je Raoulov osmijeh bio gotovo jednak Rileyjevom. Gotovo sam mogla vidjeti kako župčanici okreću Raolovu glavu. Neće ubiti svoje žrtve tako brzo.
– Dakle, sada ćemo napraviti grupe kako bismo mogli vežbati u skupinama. – Riley reče sa a njegovo lice je bilo ponovo normalno. – Kristie, Raoul, uzmite vašu djecu, a ostatak podjednako razdjelite. Bez tuče! Pokažite mi da možete to učiniti racionalno. Dokažite sebi. – Otišao je od njih dvoje, ignorišući činjenicu da je sve bilo gotovo u prepirkama, i napravio luk oko ruba sobe. Dotaknuo je rame nekoliko vampira dok je polazio, prolazeći pored vođa ili drugih. Isprva nisam shvatila da on ide u mom smjeru, jer je napravio tako velik krug okolo.
– Bree. – Rekao je iskosa prema meni. Izgledalo je da mu je ono naporno. Osećala sam se kao santa leda. Vjerovatno je uhvatio moj miris. Ja sam mrtva.
– Bree. – Rekao je, sada mekše. Njegov glas me podsjetio na onda kada je prvi put razgovarao sa mnom. Kada je bio dobar prema meni. A onda mu je glas bio još niži. – Obećao sam Diegu da ću ti prenijeti poruku. Rekao je da ti kažem da je ono bila ninja stvar. Ima li ti to ikakvog smisla?
I dalje nije mogao pogledati prema meni, ali bio je bliže oštrenju.
– Diego? – promrljala sam. Nisam si mogla pomoći.
Riley se malo osmjehnuo. – Možemo li porazgovarati? – pokazao je prema vratima. !Dva puta sam provjerio sve prozore. Prvi sprat je skroz zamračen i siguran. – Znala sam da nije sigurno ako odem od Freda, ali sam htjela znati šta mi je to Diego poručio. Šta se dogodilo? Trebala sam ostati s njim da upoznam Rileyja. Slijedila sam Rileyja, a glava mi je i dalje bila pognuta. Dao je Raoulu nekoliko savjetu, klimnuo prema Kristie, a zatim se popeo uz stepenice. Iako možemo biti nevidljivi, zahvaljujući Fredovom daru, očigledno sam se užasno osećala. Želela sam da mogu biti nevidljiva za sebe – da mogu vidjeti iluziju pa bih onda mogla vjerovati. Ali nas niko nije primetio, pa sam se skoro opustila poslije toga. Blisko sam gledala treninge. U svakom slučaju, želela sam da znam sve. Nisam se planirala boriti; planirala sam naći Diega i pauzirati s tim. Ali šta ako se Diego želio boriti? Ili što ako se budemo morali boriti da pobjegnemo odande? Bolje da obratim pozornost. Samo je jednom neko upitao za Diega. Kevin, ali sam imala osjećaj da je Raoul odgodio to pitanje.
– Pa, nije li Diego pržen nakon svega? – upita Kevin zafrkantskim tonom.
– Diego je s njom – Riley reče, ali niko nije shvatio šta to znači. – Nadzor. – Nekoliko ljudi se naježilo. Niko nije rekao ništa više za Diega. Zar je on stvarno s njom? Puzalo mi je po mislima. Možda je Riley to rekao samo da bi da prestali ispitivati. On vjerovatno nije htio da Raoul bude ljubomoran na to da je drugi najbolji jer ga je Riley trebao. Nisam sigurna, ali neću ni pitati. Ostala sam tiha, kao i uvijek, prateći treninge.
Na kraju, gledanje je bilo dosadno, žedni rad. Riley nije davao vojsci predah tri dana i dvije noći za redom. Po danu je bilo teže ne biti u skupini – svi smo bili tako čvrsto zbijeni u podrumu. To je činilo neke stvari lakšim za Rileyja – obično je mogao zaustaviti sve tučnjave koje su izbijale. Napolju, po noći, svatko je imao više prostora, ali Riley je i dalje bio zauzet vraćajući raskomadane udove vlasnicima brzo. Zadržao je svoju narav, i bio je dovoljno pametan da oduzme upaljače na vrijeme. Mogla sam se kladiti da će sve izmaći kontroli, da ćemo izgubiti najmanje nekoliko članova zbog Raoulovog i Kristeinog stalnog prepucavanja. Ali Riley je imao bolju kontrolu nad njima nego što sam i mogla zamisliti.
Ipak, uglavnom se sve ponavljalo. Primetila sam da Riley ponavlja neke stvari koje nije bilo nužno stalno ponavljati. Radite zajedno, čuvajte leđa, ne napadajte ga direktno, radite zajedno, čuvajte leđa, ne napadajte ju direktno. To je bilo u neku ruku I smiješno, stvarno, činilo se da je ova skupina jako glupa. Ali sigurna sam da bih samo ja bila glupa jer radije ne bih učestvovala u jeku borbe nego bih sve to mirno gledala sa bočne linije sa Fredom. To me podsjetilo na način kako je Riley tjerao naš strah od sunca. Stalno ponavljanje. Ipak, ovo je postalo toliko dosadno da je nakon prvih deset sati Fred izvadio špil karata I počeo igrati neki igru. Bilo je interesantnije od gledanja stalnog ponavljanja iste greške, pa sam radije gledala njega.
Nakon otprilike narednih dvanaest sati – i dalje smo bili unutra – ja sam klimnula Fredu dam u skrenem pažnju na pet vampire koji su se primicali. Klimnuo je i promijenio je položaj. Poslije toga, podijelio je karte i sebi i meni, i počeli smo igrati remi. Nismo pričali, ali se on nekoliko puta nasmijao. Nikon as nije ni pogledao niti zamolio da nam se pridruži. Nije bilo pauza za lov, i kako je vrijeme odmicalo sve sam to teže ignorisala. Ručnjave su izbijale redovnije i uz manje provokacije. Rileyeve komande su bile sve više i više naređivačke, i jednom je čak otkinuo dvije ruke. Pokušavala sam zaboraviti na bol u grlu koliko god je bilo moguće – poslije svega, i Riley će ožedniti također, tako da ovo ne može vječno trajati – ali je najviše žeđ bila jedina stvar u mojim mislima. Fred je izgledao prilično napeto.
Rano u trećoj noći – jedan dan prije polaska, i dok sam mislila o tome kucanje sata je pretvarala moj želudac u čvorove – Riley je rekao da se sve borbe zaustave.
– Prestanite, djeco. – Kazao nam je, i svi su se poređali u polu krug da se suoče sa tim što nam Riley ima reći. Izvorne bande su stojale jedne do drugih, tako da ni vežbanje ih nije odvojilo jedne od drugih. Fred je stavio karte u zadnji džep i ustao. I ja sam ustala, ostajeći blizu Freda, računajući na to da će njegova aura i mene zaštiti.
– Bili ste dobri. – Riley nam reče. – Večeras ćete dobiti nagradu. Pijte, jer ćete sutra želeti snagu. – Režanje je doprlo skoro iz svakoga.
– Kažem ‘želeti’ ne ‘trebati’ iz jednog razloga – Riley nastavi. – Mislim da ste uspeli. Ostali ste pametni i teško ste radili. Naši neprijatelji neće znati šta ih je snašlo! – Kristie i Raoul su zarežali, a njihove bande su pošle za njihovim primjerom. Bila sam iznenađena kada sam to vidjela, ali oni nisu izgledali kao vojska u tom trenutku. Nije bilo marširanja ili nečega, ali bilo je to nešto isto u njihovom odgovoru. Kao da su bili dio jednog velikog organizma.
Kao i uvijek, Fred i ja smo bili jedine iznimke, ali sam mislila da je jedino i Riley svjestan nas dvoje – svako malo je skretao pogled na nas, gotovo kao da bude siguran da još osjeća Fredov dar. I Riley izgleda nije bilo na umu zašto se nismo pridružili ostalima. Barem za sada.
– Emm. . Mislite sutra, šefe? – Raoul upita.
– Upravo tako. – Rekao je Riley sa jako čudnim osmijehom. Činilo se da niko drugi nije primetio ništa drugo osim njegovog odgovora, osim, naravno, Freda. Spustio je pogled prema meni sa podignutom obrvom. Slegnula sam ramenima.
– Jeste li spremni za vašu nagradu? – Mala vojska zasikta u odgovor.
– Večeras ćete dobiti okus kakav će naš svijet biti kada izbacimo našu konkureciju iz slike. Slijedite me! – Riley ode, a Raoul i njegova banda su mu bili za petama. Kristienina grupa se počela gurati da bi došli naprijed.
– Nemojte da se predomislim! – Riley nas je požurio iz drveća.
– Možete svi ići žedni. Briga me!

– Kristie opsova na to i njezina grupa ode iza Raoulove. Fred i ja smo čekali sve dok se nisu svi izgubili iz vida. Ona je Fred napravio onu dženltmentsku gestu i pustio mene prvu. Nisam se osećala kao da se on bojao toga što sam mu iza leđa, samo je bio pristojan. Počela sam trčati. Drugi su već davno bili daleko, ali nije bilo ništa kako bih slijedila njihov miris. Fred i ja smo trčali u tišini. Pitala sam se o čemu razmišlja. Možda je bio samo žedan. Ja sam gorjela, pa je vjerovatno i on. Stigli smo druge za oko pet minuta, ali držali smo distancu. Vojska se kretala u neobičnoj tišini. Bili su usredotočeni i više... disciplinirani. Želela sam da Riley trening započne ranije. Bilo je lakše biti u blizini ove grupe.
Prešli smo preko prazne ceste, i našli smo se na plaži. Voda je bila mirna. Nikada prije nismo lovili svi zajedno i bila sam prilično sigurna da to sada nije baš dobra ideja. Sjećam se kada su se Kevin i dijete-pauk borili oko one žene u autu one noći kada sam prvi put razgovarala s Diegom. Bilo bi bolje da Riley puno ljudskih tijela spremnih za nas, inače će vampiri napadati jedni druge samo da dobiju krv. Riley se zaustavio na rubu vode.
– Ne suzdržavajte se, – rekao nam je.
– Želim da bude siti i snažni – a sada – zabavimo se.
– Fred i ja smo sada bili bliže ostalim, jer je pod vodom bilo teže slijediti njihov miris. Vidjela sam da je Fred ne odlučan i da oklijeva. Primetila sam da nije verovao Rileyu ništa više od mene. Nismo dugo plivali a onda smo videli kako ostali plivaju prema gore. . Fred i ja smo zadnji izašli iz vode. Rile nam je počeo pričati čim su nam glave izvirile iz vode, kao da nas je čekao.
– Tamo je, – rekao je.
– Dajte mi minutu. Kada dođe vrijeme, vaša je.
– Čuo se žamor. Netko se cerekao. Ljudi ne bi trebali znati za vampire. Bar ne još zadugo.
Dovoljno dugo da znaju tko ih ubija.
Shvatila sam da Raoula već nema. Drugi su nastavili plivati. Fred i ja smo plivali iza ostalih. U nekom čudnom, smiješnom pogledu činili smo se kao stari bračni par. Nikada nismo razgovarali, ali opet smo sve radili u isto vrijeme. Tek što smo sišli s broda, tri sekunde kasnije zrak je već bio pun krikova i toplog mirisa krvi. Miris me naterao da shvatim koliko sam bila žedna, ali to je bilo posljednje što sam shvatila.
Mozak mi je potpuno prestao raditi. Nije bilo ničeg drugog osim vatrene boli u mom grlu i ukusne krvi – krvi posvuda – obećanja da će vatra nestati. Kada je sve bilo gotovo i kada se na cijelom brodu nije moglo čuti nijedno srce koje kuca, nisam bila sigurna koliko sam ljudi osobno ubila. Jednostavno, više od trostrukog broja koji sam ikada u lovu ubila. Osećala sam se toplo i zajapureno. Dugo sam pila poslije tačke na kojoj mi je žeđ bila ugašena, samo za okus krvi.
Većina krvi na ovom trajektu bila je čista i slatka – ovi ljudi nisu bili otpaci. Iako se nisam mogla zadržati nazad, bila sam vrlo blizu da ubijem grofa. Raoul je bio okružen sa toliko raskomadanih tijela da su ona zapravo napravila malo brdo. Sjedio je na vrhu svoje hrpe i glasno se smijao sam sebi. Nije bio jedini koji se smijao. Tamni brod je bio pun znakova oduševljenja. Čula sam kako Kristie govori, – To je bilo neverovatno, živjelo Riley! – Jen i Kevin ljuljali su se na pogledu s palube, mokri do kože. – Imaš ih sve, gazda. – Jen je zvala Rileya. Neki ljudi bi morali biti umorni da plivaju za to. Ja nisam zapazila. Pogledala sam okolo, tražeći Freda. Trebalo mi je neko vrijeme da ga pronađem. Napokon sam shvatila da nisam mogla izravno gledati u stražji dio od mašina za prodaju pa sam krenula tamo. U početku sam osjetila da se trajekt ljulja pa sam pomislila da dobijam morsku bolest, ali osjećaj je izblijedio kada sam prišla dovoljno blizu i vidjela Freda kako stoji uz prozor. Brzo mi se nasmiješio a onda se zagledao preko moje glave. Slijedila sam njegov pogled i vidjela da gleda Rileya. Imala sam osjećaj kao da je tu stajao već neko vrijeme.
– U redu, djeco, – Rekao je, – Imali ste priliku okusiti slatki život, ali sada imamo posla. – Svi su oduševljeno urliknuli.
– Zadnje tri stvari sam vam trebao reći, a jedna od njih uključuje mali desert, spustite se s ove barže i idite kući. Uz smijeh pomiješan sa gunđanjem, vojska je otišla demontirati brod. Fred i ja smo se naslonili na prozor i gledali demonstraciju s male udaljenosti. Nije trebalo dugo da se trajekt sruši u sredini s glasnim jecajima metala. Središnji dio je prvi potonuo, a krma i pramac su se izvili do tačke na nebu. Tonuo je postepeno, krmom udarajući luk. Barakuda škola je krenula prema nama. Fred i ja smo počeli plivati prema obali. Trčali smo kući s ostalima, još uvijek držeći našu udaljenost. Fred me nekoliko puta pogledao kao da mi želi nešto reći a onda bi izgledao kao da se predomislio. Nazad kući, Rileyevo slavljeničko raspoloženje kao da je vjetar otpuhao. Čak i nakon nekoliko sati imao je pune ruke ponovo pokušavajući naterati svakoga da ga ozbiljno shvati. Kao prvo, to nije bilo zbog borbe, on je samo pokušao ublažiti dobro raspoloženje. Ako su Rileyeva obećanja lažna, kao što sam i mislila, imaće velikih problema nakon što zasjeda bude gotova. Sada, kada su svi ti vampiri samo gozba, oni sigurno neće ići na mjere suzdržanosti, vrlo sigurno. Večeras je ipak Riley bio heroj. Napokon – nakon što sam pomislila da je sunce već zašlo – svi su bili tihi i nisu privlačili pažnju. Sudeći po izrazima njihova lica, činili su se kao da su spremni čuti sve što im on bude imao reči. Riley je stajao na pola stepenica s ozbiljnim izrazom lica.
– Tri stvari, – počeo je. – Prva, trebamo biti sigurni da smo pronašli pravi koven. Ako slučajno nađemo neki drugi koven i ubijemo ih, tražit ćemo savjet naše ruke. Želimo da naši neprijatelji budu nepripremljeni i bez samopouzdanja. Postoje dvije stvari koje su bitne uz ovaj koven, a njih je teško propustiti. Prva, oni su drugačiji – imaju žute oči. – Pojavio se žamor konfuzije.
– Žute? – Raoul je ponovio zgađenim tonom. – Vani ima puno vampira na koje još uvijek niste naišli. Rekao sam vam da su ovi vampiri stari. Njihove oči su starije od naših, požutjele su s godinama. Još jedna prednost na našoj strani. – Klimnuo je sebi kao da je to htio reći, jedan dole. – Ali postoje i drugi stari vampiri, tako da postoji još nešto po čemu ćemo ih moći prepoznati, to je ono što sam rekao da desert dolazi uz igru. – Lukavo se nasmiješio i čekao bitku.
– To može biti težak proces, – upozorio je – Osobno to ne razumijem, ali vidjeo sam to svojim očima. Ti stari vampiri su toliko nježni da zapravo drže – kao člana njihovog kovena – ljudskog ljubimca. – Njegova objava nas je ušutkala. Potpuna nevjerica.
– Znam, teško za shvatiti. Ali istina je. Tačno ćemo znati da su to oni jer će ljudska djevojka biti s njima.
– Kao... kako? – Kristie je upitala. – Misliš oni nose hranu sa sobom okolo ili ?
– Ne, to je uvijek ista djevojka, samo jedna i ne planiraju je ubiti. Ja ne razumijem kako to uspiju, ili zašto? Možda samo žele biti drugačiji. Možda žele da dokažu svoju samo-kontrolu. Možda misle da ih to čini jakim naizgled. To nema nikakvog smisla za mene. Ali vidjeo sam je. Čak više od toga, mirisao sam ju. – Sporo i dramatično, Riley je posegnuo u svoju jaknu i izvadio vrećicu sa rajsfešlusom i iz nje izvadio crvenu tkaninu.
– Ispunio sam rekon u posljednjih nekoliko tjedana, provjerio sam žutooke blizu njihovog područja. – Zastao je da nam uputi očinski pogled. – Ja nadgledam svoju djecu. U svakom slučaju kada bih mogao reći da će oni doći ovamo na nas, zgrabio bih ih. – – mahnuo je torbom. – Da nam pomogne da ih uhvatimo. Želim da svi zapamtite ovaj miris. – Dodao je torbu Raoulu, koji je otvorio plastični rajsfešlus i duboko udahnuo. Pogledao je gore u Rileya uznemirenim pogledom.
– Znam, – rekao mu je Riley, – Nevjerovatno, zar ne? – Raoul je dodao torbu Kevinu, njegove oči su se suzile u razmišljanju. Jedan po jedan, svaki vampir je pomirisao torbu, i svaki je reagirao raširenim očima, ali malo drugačije. Bila sam radoznala. Otišla sam naprijed pored Spider Man klinca koji se činio kao da stoji na krajnjoj liniji. Pomirisao je torbu i okrenuo se dječaku koji mu ju je dao u vratio mu je natrag u ruku, ali zadržala sam ruke i ostala tiho. Uputio mi je dug pogled, gotovo kao da me nikad prije nije vidio i stavio mi torbu u ruke. Izgledalo je kao da je ta crvena tkanina majica. Stavila sam nos u otvor, zadržavajući oči na vampirima blizu mene i udahnula. Ah. Sada sam shvatila ostale izraze i osjetila takav i na svom licu. Djevojka koja je nosila ovu košulju imala je ozbiljno slatku krv. Kada je Riley rekao desert, bio je tačno mrtav. S druge strane, bila sam manje žedna nego što sam ikada prije bila. Dakle, moje oči su bile produžene u zahvalnost, nisam osjetila dovoljno boli u grlu da napravim grimasu. Bilo bi odlično okusiti tu krv, ali o ovom momentu, ne bih ju mogla povrijediti zbog toga. Upitala sam se koliko dugo će ovo potrajati prije nego što opet budem žedna. Obično, nekoliko sati poslije hranjenja, bol se počne vračati. Tada postaje sve gore i gore, do nekoliko dana kada je čak ne bi mogla ni ignorisati. Da li bi prekomjerna količina krvi to usporila? Predpostavila sam da ću to uskoro vid-jeti. Pogledala sam okolo da se uvjerim kako neko nije tražio torbu, jer sam očekivala da Fred također bude znatiželjan. Riley je ulovio moj pogled i nasmiješio se na djelić sekunde i mahuo glavom prema kutu u kojem je bio Fred. Ali bez obzira ko je želio učiniti suprotno od onoga što sam planirala. Nisam želela da Riley bude sumnjičav prema meni. Hodala sam natrag do Freda, ignorirajući mučnine koje su blijedile i našla se tik do njega. Dodala sam mu torbu. Izgledao je zadovoljno time što sam ga mislila uključiti u ovo; nasmejao se, a zatim onjišio košulju. Sekundu kasnije, zamišljeno je klimnuo sam sebi. Dao mi je vrećicu natrag sa značajnim pogledom. Prošli put kada smo bili sami mislila sam da će reći što god to bilo. Bacila sam vrećicu Spider Manu koji je izgledao kao da je pao s neba, ali ipak ju je uhvatio prije nego što je pala na pod. Svi su zujali o mirisu. Riley je dva puta pljesnuo rukama.
– Okej, to je desert o kojem sam vam pričao. Djevojka će biti sa žutookima. I bilo ko, ko do nje dođe prvi, dobija desert. Jednostavno kao takav.
Zahvalno režanje, konkurentno režanje.
Jednostavno, da, ali... pogrešno. Nismo li mi trebali uništiti žutooki koven? Jedinstvo je trebao biti ključ, prvo treba doći, zatim se poslužiti nagradom koju samo jedan vampir može dobiti. Jedini zajamčeni ishod ovog plana bio je jedan mrtav čovjek. Mogla sam misliti na pola tuceta više proizvedenih načina da motivira ovu vojsku. Onaj ko ubije najviše žutookih, dobija djevojku. Onaj ko pokaže najbolju timsku suradnju, dobija djevojku. Onaj koji se najbolje drži plana. Onaj koji najbolje slijedi naloge. MVP, itd. Fokus bi trebao biti na opasnost, koja definitivno nije bio čovjek. Pogledala sam okolo u ostale i uočila da niko od njih nije slijedio isti vlak misli. Raoul i Kristie su blistali. Čula sam kako Sara i Jen šapuću o mogućnostima podjele nagrade. Pa, možda to Fred dobije. I on se mrštio također.
– I zadnja stvar – rekao je Riley, po prvi put u njegovom glasu začuo se otpor. – Ovo će biti još teže, tako da vam to neću pokazati. Neću od vas tražiti da napravite nešto što ni ja sam ne bih htio napraviti. Zapamtite to – S vama sam svakog koraka ovog puta. – Pravi vampire su dobili još jednom. Primetila sam kako je Raoul zatvorio rajsferšlus I zahvatio ga posesivno.
– Ima toliko stvari koje još trebate naučiti o vampirima. – Rekao je Riley – Neki od njih imaju više smisla od drugih. Ovo je jedna od onih stvari koje ne zvuče tačno iz prve, ali ja Sam ih doživio pa ću vam ih pokazati. – Promislio je o tome na jedan dug trenutak. Četiri puta godišnje sunce sja na određeni indirektni kut. Tijekom tog jednog dana, četiri puta godišnje, za nas je sigurno… da budemo vani na dnevnoj svjetlosti. Svaki mali pokret je bio zaustavljen. Nije bilo disanja. Riley je razgovarao sa hrpom kipova.
– Jedan od takvih dana počinje upravo sada. Sunce koje se izdiže vani danas neće nauditi svakome od nas. I idemo iskoristiti ove rijetke iznimke ad iznenadimo naše neprijatelje. – Misli su mi bile iscrpljene i okrenute naopako. Pa Riley je znao da je za nas sigurno ad izađemo na sunce. Ili nije, a naš stvoritelj mu je rekao ovu – Četiri dana godišnje – priču.
Ili… to je bila istina, i Diego i ja smo imali sreću u jednom od tih dana. Osim da je Diego bio u sjeni prije toga. Riley je to stvorio na nekom sezonskom solsticiju dok smo Diego i ja bili sigurni na dnevnoj svjetlosti samo četiri dana. Mogu razumjeti da su Riley i naš stvoritelj želeli da nas kontroliraju sa strahom od sunca. To je imalo smisla. Ali zašto reći istinu – na jako ograničen način – sada? Kladim se da to ima veze s onim jezivim crnim mantijama. Vjerovatno je želela krenuti na vrijeme. Mantije nisu obećale pustiti ju da živi kada mi ubijemo sve žutooke. Pretpos-tavljala sam kako će nestati u sekundi čim postigne svoj cilj ovdje. Ubije žutooke i onda uzme produženi odmor u Australiji ili negdje drugde na drugom kraju svijeta. I kladim se da neće poslati gravirane pozivnice. Morala bih brzo stići do Diega da bi i mi mogli zbrisati, također. U suprotnom smjeru od Rileya i našeg stvoritelja također. I morala bi nekako dojaviti Fredu. Odlučila sam da hoću čim budemo imali trenutak nasamo.
Toliko se mnogo manipulacije odvijalo u ovom malom govoru, i nisam bila sigurna da li sve hvatam. Poželjela sam da je Diego ovdje da to sve možemo analizirati zajedno.
Ako je Riley upravo sada izmišljao svoju četverodnevnu priču, pretpostavljam da mogu razumjeti zašto. Nije kao da je samo mogao reći, Hej pa lagao sam vam čitav vaš život, ali sada govorim istinu. Želio je da ga slijedimo u bitku danas; nije mogao pokopati ono povjerenje koje je zaradio.
– Uredu ja da budete preplašeni od te pomisli,
– Riley je govorio kipovima.
– Razlog što ste još živi jest što ste pazili kada sam vam rekao da budete oprezni. Dolazili ste doma na vrijeme, niste radili pogreške. Pustili ste da vas strah učini pametnima i opreznima. Ne očekujem da ćete lako ostaviti taj inteligentni strah sa strane. Ne očekujem od vas da pojurite kroz vrata na moju riječ. Ali…
– Pogledao je po sobi jednom.
– Očekujem da ćete me slijediti van.
– Njegove su oči kliznule s publike na samo jedan djelić sekunde, dirajući tek na kratko nešto na mojoj glavi.
– Gledajte me, – rekao nam je.
– Slušajte me. Verujte mi. Kada vidite da sam ja uredu, verujte svojim očima. Sunce na ovaj dan uistinu ima neke zanimljive efekte na našoj koži. Vidjeti ćete. Neće vas ozlijediti ni na jedan način. Ne bih uradio bilo što da dovedem vas u ikakvu nepotrebnu opasnost. Znate to.
– Riley, možemo li samo sačekati – Kristie je počela.
– Samo pazite,
– Riley ju je odsjekao, još se krećući gore odmjerenim korakom.
– To nam daje veliku prednost. Žutooki znaju sve o ovom danu, ali oni ne znaju da mi znamo.
– Još je pričao, otvorio je vrata i izišao iz podruma u kuhinju. Nije bilo svjetla u zidovima zasijenjenoj kuhinji, ali su se ipak svi skrivali od otvorenih vrata. Svi osim mene. Njegov je glas nastavio, krećući se prema vratima.
– Većini mladih vampira treba neko vrijeme da prihvate ovu iznimku – iz dobrog razloga. Oni koji nisu oprezni s sunčevim svijetom ne traju dugo.
– Osjetila sam Fredove oči na meni. Pogledala sam prema njemu. Zurio je u mene očekujući, kao da je želio negdje otići ali nije imao kamo.
– Uredu je, – šapnula sam gotovo tiho.
– Sunce nam neće nauditi.
– Vjeruješ mu? promumljao je.
Nema šanse.
Fred je podigao obrvu i opustio se tek malo. Pogledala sam iz nas. U što je Riley gledao? Ništa se nije promijenilo – samo neke obiteljske slike mrtvih ljudi, malo zrcalo, sat kukavica. Hmm. Je li gledao na vrijeme? Možda je naš stvoritelj i njemu dao rok, također.
– Uredu društvo, idem van,
– Riley je rekao.
– Ne morate se danas bojati, obećavam.
– Svetlo je opalilo u podrum kroz otvorena vrata, pojačano – kako sam samo ja znala – Rileyevom kožom. Mogla sam vidjeti kako svijetlio odraz pleše na zidu.
Sikćući i režeći moj se koven povukao u kut suprotan od Freda. Kristie je bila sasvim straga. Činilo se kao da pokušava upotrijebiti svoju bandu kao neku vrstu štita.
– Opustite se, svi,
– Riley je pozvao dolje prema nama.
– Ja sam sasvim uredu. Nema boli, ne gorim. Dođite i vidite. Dođite!
– Nitko se nije približio vratima. Fred je bio šćućuren o zid do mene, gledajući svijetlo u panici. Mahnula sam rukom tek malo kako bi pridobila njegovu pažnju. Pogledao je gore prema meni i omjerio moju totalnu opuštenost u sekundi. Polako se uspravio do mene. Nasmijala sam se ohrabrujući ga.
Svi ostali su čekali da počne peći. Pitala sam se jesam li ja izgledala tako glupo Diegu.
– Znate,
– Riley je prozborio odozgo, – znatiželjan sam da vidim tko je najhrabriji od vas. Imam poprilično dobru ideju tko će biti prva osoba koja će proći kroz ta vrata, ali znao sam se ja prevariti i prije.
– Preokrenula sam svojim očima. Suptilno, Riley.
Ali naravno da je to upalilo. Raoul je počeo polako prema vratima gotovo odmah. Bar jednom, Kristie se nije žurilo da se nateče s njim za Rileyovo odobravanje. Raoul je pucnuo svojim prstima prema Kevinu, i on i Spider dijete krenuli su nevoljko uz njegov bok.
– Možete me čuti. Znate da se ne bojim. Ne budite grupica djece! Vi ste vampiri. Ponašajte se tako.
– Pak, Raoul i njegovi kompanjoni nisu mogli dalje od dna stuba. Nitko od ostalih nije se pomaknuo. Nakon nekoliko minuta, Riley se vratio. Na nedirektnom svijetu ulaznih vrata svijetlucao je tek malo na ulazu.
– Pogledajte me – uredu sam. ozbiljno! Sramim vas se. Hajde, Raoul!
– Na kraju, Riley je morao zgrabiti Kevina – Raoul mu se sagnuo s puta čim je mogao vidjeti na što je Riley pomislio – i odvukao ga gore na silu. Vidjela sam trenutak kada su došli na sunce, kada se svjetlo posvijetlilo od njihovih odraza.
– Reci im, Kevin,
– Riley je naredio.
– Uredu sam, Raoul,
– Kevin je pozvao dolje.
– Opa. Sav… sjajim. Ovo je ludo! – nasmejao se.
– Odlično, Kevin,
– Riley je rekao glasno.
To je bilo to za Raoula. Zaškrgutao je svojim zubima i odmarširao uz stube. Nije se kretao brzo, ali je ubrzo bio gore svjetlucajući, smijao se Kevinu.
Čak i od tada, proces je trajao duže no što bi ja predvidjela. To je još bila jedan po jedan stvar. Riley je postao nestrpljiv. Sada su to bile više prijetnje no ohrabrenje. Fred me opalio pogledom i rekao, Znala si ovo?
Da, promumljala sam.
Kimnuo je i krenuo gore. Još je bilo otprilike deset ljudi, većinom Kristina grupa zbijena o zid. Ja sam pošla s Fredom. Bolje da izađem u sredini. Pustim da Riley isčita iz toga ono što će.
Mogli smo vidjeti sjajne kao disko kugle vampire naprijed u dvorištu, kako zure u svoje ruke i lica jedno drugome s ushićenim izrazima. Fred se pomaknuo na svijetlo bez da je usporio, što sam ja smatrala prilično hrabrim, kada se sve stvari uzmu u obzir. Kristie je bila najbolji primjer koliko nas je dobro Riley istrenirao. Uhvatila se za ono što je znala bez obzira na dokaze pred sobom. Fred i ja smo stajali malo odvojeni od drugih. Pažljivo se pregledavao, tada je pogledao prijeko u mene, pa zurio u druge. Sinulo mi je da je Fred, premda stvarno tih prilično dobro opažao, gotovo je bilo nešto znanstveno u načinu na koji je pregledao dokaze. Procjenjivao je Rileyove riječi i postupke cijelo vrijeme. Koliko je shvatio?
Riley je morao prisiliti Kristie gore, i njenu bandu s njom. Napokon smo svi bili van na suncu, većina ljudi je uživala u tome koliko su bili lijepi. Riley je skupio sve na još brzog predavanja prakse – većinom, pomislila sam, da ih natjera da se fokusiraju. Bila im je potrebna minuta, ali su svi počeli shvaćati kako je ovo bilo to, i postali su tiši i vatreniji. Mogla sam vidjeti da je pomisao na pravu borbu – na to da je ne samo dopuštena nego i ohrabrivana – bila gotovo jednako uzbudljiva kao i lov. To je privlačilo ljude kao što su Raoul, Jen i Sara. Riley se fokusirao na strategiju koju im je pokušao usaditi u posljednja dva dana – kada označimo miris žutookih podi-jeliti ćemo se na dvije grupe i doći im sa strane. Raoul će ih navoditi ravno naprijed dok će im Kristie prići sa strane. Plan je odgovarao stilovima oboje, premda nisam bila sigurna hoće li oni biti sposobni pratiti ovu strategiju u naletu lova.
Kada je Riley sazvao sve zajedno nakon sata vježbe, Fred je odmah počeo hodati natrag prema sjeveru; Riley je okrenuo druge prema jugu.
Ja sam ostala blizu, premda nisam imala pojma što radim. Fred je zastao kada smo bili stotinu metara udaljeni u sjeni smreka na rubu šume. Nitko nas nije gledao kako odlazimo. Fred je gledao Rileya, i ja sam čekala da vidim da li će on primijetiti naše povlačenje.
Riley je počeo govoriti.
– Krećemo sada. Vi ste jaki i spremni. I žedni ste toga, niste li? Možete osjetiti žeđ. Spremni ste za desert.
– Bio je u pravu. Sva krv nije usporila povratak žeđi.
Zapravo, nisam bila sigurna, ali sam mislila da se vraća brže i jače no obično. Možda je prejedanje kontraproduktivno na neke načine.
– Žutooki dolaze polako s juga, hrane se putem, pokušavaju ojačati,
– Riley je rekao.
– Ona ih nadgleda, tako da znam gdje ih naći. Naći ćemo se s njom onamo, s Diegom – bacio je značajan pogled prema mjestu gdje sam ja stajala, i onda se brzo namrštio što je jednako brzo i nestalo – i svi ćemo ih udariti kao tsunami. Lako ćemo ih nadvladati. I onda ćemo slaviti.
– Nasmijao se.
– Netko će prije slaviti. Raoul – daj mi to.
– Riley je ispružio svoju ruku zapovjednički. Raoul mu je nevoljko dobacio torbu s majicom. Činilo se kao da Raoul želi položiti pravo na devojku tako da se drži za njen miris.
– Još jednom ponjušite, svi. fokusirajmo se!
– Fokusirajmo se na devojku? Na borbu?
Riley je samo prošao košuljom ovaj put, gotovo kao da se želio uveriti da su svi žedni. I ja sam mogla vidjeti prema reakcijama da se kao meni, žeđ vratila svima. Miris košulje učinio je da se mršte i reže. Nije bilo potrebno ponovno nam dati miris; nismo zaboravljali ništa. Tako da je ovo vjerojatno bio samo test. Samo kada bi pomislila na miris djevojke otrov bi zaplivao mojim ustima.
– Jeste li sa mnom?
– Riley bi zarikao.
Svi su viknuli u suglasnost.
– Sredimo ih, djeco!
– To je ponovno bilo kao barakuda, samo na zemlji. Fred se nije pomaknuo, tako da sam ja ostala s njim, premda sam znala da trošim vrijeme koje sam trebala. Ako sam mislila doći do Diega i povući ga prije no što borba počne, morati ću biti blizu prve linije napada. Pogledala sam nestrpljivo za njima. Još sam bila mlađa od većine njih – brža.
– Riley neće pomisliti na mene dvadeset minuta ili tako nešto, ' Fred mi je rekao, njegov mi je glas bio uobičajen i poznat, kao da smo vodili milion razgovora u prošlosti.
– Razmišljao sam o vremenu. Čak i kada budemo poprilično udaljeni, biti će mu zlo ako me se pokuša sjetiti.
– Zbilja? To je cool.
– Fred se nasmijao.
– Vježbao sam, pratio što se događa. Sada se mogu učiniti potpuno nevidljivim. Nitko me ne može pogledati ako ja to ne želim.
–
– Primijetila sam, – rekla sam, zatim pauzirala i nagađala, – ti ne ideš?
– Fred je protresao glavom.
– Naravno da ne. Očito je da nam nisu rekli ono što trebamo znati. Neću biti Rileyov pijun.
– Tako je Fred shvatio sam.
– Mislio sam otići prije, ali sam želio pričati s tobom prije no što krenem, a nije bilo prilike do sada.
– I ja sam želela pričati s tobom, također, ' rekla sam.
– Mislila sam da trebaš znati da je Riley lagao o suncu. Ta četverodnevna stvar je totalna glupost. Mislim da su Shelly i Steve i drugi također shvatili. I mnogo se toga više odvija s ovom borbom no što nam je rekao. Više no jedan set neprijatelja.
– Rekla sam to brzo, osjećajući užasnu žurbu od kretnja sunca, vremena koje je prolazilo. Morala sam stići od Diega.
– Nisam iznenađen,
– Fred je rekao mirno.
– I ne idem. Idem istraživati sam, vidjeti svijet. Ili, išao sam sam ali onda mi je palo na pamet da bi možda ti želela poći, također. Bila bi prilično sigurna sa mnom. Nitko nas ne bi mogao slijediti.
– Oklijevala sam na sekundu. Ideji sigurnosti je bilo teško odoljeti u baš tom trenutku.
– Moram ići po Diega, – rekla sam, tresući glavom.
Kimnuo je pažljivo.
– Shvaćam. Znaš, ako si voljna jamčiti za njega možeš i njega povesti. Čini se da ponekada brojevi mogu dobro doći.
– Da, – složila sam se vatreno, setivši se kako sam se ranjivo ja osjetila u drveću sama s Diegom kada su četiri mantije prošle.
– Riley laže o barem još jednoj važnoj stvari, – objasnila sam.
– Budi pažljiv. Ne smijemo dopustiti da ljudi znaju za nas. Postoje nekakvi jezivi vampiri koji zaustavljaju kovene kada postanu previše očiti. Vidjela sam ih, i ne želiš da te nađu. Kloni se s vidika danju, i lovi pametno.
– Pogledala sam nestrpljivo prema jugu.
– Moram se požuriti!
– Svečano je procesuirao moja otkrića.
– Uredu. Sustigni me ako želiš. Volio bih čuti više. Čekati ću te u Vancouveru na dan. Znam grad. Ostaviti ću ti trag u…
– Razmislio je na trenutak i jednom se zahihotao.
– Riley parku. Možeš njime do mene. Ali nakon dvadeset četiri sata idem.
– Idem po Diega i stići ću te.
– Sretno, Bree.
– Hvala, Fred! Sretno i tebi, također. Vidimo se! – već sam trčala.
– Nadam se, – čula sam ga kako govori iza mene.
Sprintala sam za ostalima po mirisu, leteći nad zemljom brže no što sam ikada prije. Imala sam sreće što su zastali zbog nečega – kako bi Riley vikao na njih, nagađala sam – zato sam ih sustigla prije no što sam trebala. Ili se možda Riley sjetio Freda i zastao kako bi nas potražio. Trčali su ravnih trkom kada sam ih sustigla, poludisciplirana kao sinoć, pokušala sam kliznuti u grupu bez da privlačim pozornost, ali sam vidjela kako se Riley okrenuo jednom kako bi skenirao one iza.
Njegove su se oči zaustavile na meni, i onda je počeo trčati brže. Je li pretpostavio kako je Fred bio sa mnom?
Riley nikada više neće vidjeti Freda.
Ni pet minuta poslije sve se promijenilo. Raoul je uhvatio miris. Krenuo je s divljim režanjem. Riley nas je toliko razradio da je bila potrebna najmanja iskra da raspali eksploziju. I ostali pored Raoula su imali miris, također, i onda su svi poludjeli. Rileyovo harpijanje nad ovim čovjekom zasjenilo je ostale njegove upute. Mi smo bili lovci, ne vojska. Nije bilo tima. Bila je to trka za krvlju. Premda sam znala kako je u ovoj priči bilo mnogo laži, nisam mogla u potpunosti odoljeti mirisu. Trčeći na kraju čopora, morala sam proći pored njega. Svež. Jak. Ljudi su nedavno bili ovdje, i ona je mirisala tako slatko. Bila sam jaka sa svom krvi koju samo popili sinoć, ali to nije bilo bitno. Bila sam žedna. Gorjela sam.
Trčala sam za ostalima, pokušavajući držati glavu bistrom. Sve što sam mogla uraditi jest da se zadržim malo, ostanem iza ostalih. Najbliža osoba do mene bio je Riley. On se… suzdržavao, također?
Vikao je naredbe, uglavnom ponavljao istu stvar.
– Kristie, idi uokolo! Uokolo! Odijeli se! Kristie, Jen! Odvojite se!
– Cijeli plan zasjede s dvije strane samouništavao se dok smo mi gledali.
Riley je ubrzao do glavne grupe i zgrabio Sarino rame. Ona je škljocnula zubima prema njemu kako ju je on gurnuo lijevo.
– Idi uokolo! – vikao je. Uhvatio je plavo dijete čije ime nikada nisam otkrila i gurnuo ga u Saru, koja očito nije bila sretna zbog toga. Kristie se osvijestila iz fokusa na lov dovoljno dugo da shvati da se trebala kretati po strategiji.
Nakon što je uputila žestok pogled Raoulu počeo je vrištati na njen tim.
– Ovuda! Brže! Tući ćemo ih okolo i doći prvi do nje. Hajde! – Ja ću uperiti koplja s Raoulom! – Riley se proderao na nju, udaljivši se.
Oklijevala sam, još uvijek trčeći naprijed. Nisam želela biti dio nikakvog – uperenog koplja, ali u Kristinoj ekipi su se upravo okretali jedni na druge. Sara je plavo dijete držala u smrtonosnom položaju. Zvuk cijepanja njegove glave donio je odluku za mene. Dotrčala sam prije Rileya, Bilo bi zadivljujuće ako Sara bude stala da spali dječaka koji je volio igrati Super-mana. Uhvatila sam dovoljno da vidim Rileya ispred i slijedila ga na distanci sve dok nije stigao do Raoulovog tima. Zbog mirisa mi je bilo teško zadržati um na onome što je važno.
– Raoul! – Riley je viknuo.
Raoul je graknuo, ne okrećući se. Bio je totalno opijen slatkim mirisom.
– Moram pomoći Kristie! Čekati ću vas tamo! Zadržite fokus! – Zaustavila sam se u grču, skamenjeno i nesigurno. Raoul je nastavio, ne pokazujući nikakav odgovor na Rileyeve riječi. Riley je usporio na lagano trčanje, a zatim na hodanje. Trebala sam pobjeći, ali on bi to vjerovatno čuo. Okrenuo se s osmijehom na licu i ugledao me.
– Bree. Mislio sam da ste bili s Kristie. – Nisam odgovorila.
– Čuo sam kako je neko nastradao – Kristie me treba više nego Raoul. – Objasnio je brzo.
– Da li nas ... napuštaš?
Rileyevo lice se promijenilo. Bilo je kao da mu je sve napisano na licu i mogla sam vidjeti kako mijenja taktiku. Oči su mu se raširile, iznenada zabrinute.
– Zabrinut sam Bree. Rekao sam ti da ona dolazi da nas upozna, da nam pomogne. Ali nisam prešao njenu crtu. Nešto je loše. Trebam je pronaći. – Ali nema šanse da ju pronađeš prije nego što Raoul stigne do žuto-okih. – Naglasila sam.
– Moram saznati što se događa – Zvučao je zaista očajno. – Trebam je. Nisam to trebao sam učiniti. – Ali ostali... – Bree, moram ju ići naći. Odmah! Ima vas dovoljno da uništite žuto-oke. Vratit ću se najbrže što budem mogao. – Zvučao je tako iskreno. Oklijevala sam, bacivši pogled na put kojim smo došli. Fred će biti na pola puta do Vancouvera do sada. Riley čak nije ni pitao za njega. Možda je Fredov talent još uvijek na snazi.

– Diego je tamo dolje Bree, – Riley je rekao hitno. – Možda će biti dio prvog napada. Nisi li uhvatila njegov miris tamo? Niste li došli dovoljno blizu? – Prodrmala sam glavom, potpuno zbunjena. – Diego je bio tamo? – Sada je s Raoulom. Ako požuriš možeš im pomoći da ostanu živi. – Jedan dugi trenutak smo buljili jedno u drugo, onda sam pogledala južno poslije Raoulovog puta.
– Dobra djevojka – Riley je rekao. – Ja idem pronaći nju, pa ćemo se vratiti da vam pomognemo počistiti. Ljudi, vi ovo trebate dobiti! To bi moglo biti gotovo kada stignete tamo – Poletio je u smjeru okomito od našeg izvornog puta. Stisnula sam zube sigurno, kako se njemu činilo na njegov način. Lažan do kraja. Ali to nije značilo kao da sam imala izbora. Ponovo sam se dala u trk prema jugu. Morala sam ići dobiti Diega. Odvući ga ako bude trebalo. Mogli smo uhvatiti korak s Fredom. Ili odmagliti na svoju odgovornost. Trebali smo trčati. Reći ću Diegu kako je Riley lagao. Vidjet će da nam Riley nije imao namjeru pomoći boriti se koju je zakazao. Više nije bilo razloga da mu pomognemo. Pronašla sam ljudski miris, a onda Rauolov. Nisam uhvatila Diegov. Jesam li išla prebrzo? Ili mi je samo ljudski miris bio neodoljiv. Pola moje glave bilo je apsorbirano u ovom čudom kontraproduktivnom lovu – sigurno.
Naći ćemo mi devojku, ali hoćemo li biti spremni boriti se zajedno kada ju nađemo? Ne, razdvojili bismo se da dođemo do nje. A onda sam čula režanje i vriskove i piskove sprijeda i znala sam da je bitka počela i da je prekasno da ubiju Diega tamo.
Jedino sam ja trčala brzo. Možda ga još stignem spasiti. Osjetila sam miris dima – sladak, gust miris vampira koji gore – vjetar ga je vraćao nazad do mene. Zvuk haosa je bio sve glasniji. Možda je to već učinjeno. Da li ću naći naš koven kako pobjeđuje i Diega kako čeka? Prošla sam kroz teške, isprekidane rese dima i našla se na ogromnoj travnatoj površini. Skočila sam preko stijene samo da shvatim što se događa i poletjela pored nečega, to je bio bezglavi torzo. Očima sam iskosila polje. Svuda su bili dijelovi vampira a veliki krijes pušio se ljubičasti dim u sunčano nebo. Ispod valovite sumaglice mogla sam vidjeti zasljepljujuće blistanje strelovitih tijela koja se rvaju dok je zvuk trganja išao sve dalje i dalje.
Zapazila sam jednu stvar, Diegove kovrče crne kose. Nikada nisam vidjela da neko ima tako tamnu kosu. Tu je bio jedan vampir sa smeđom kosom koja je bila skoro crna, ali bio je prevelik. Gledala sam ga kako skida Kevinovu glavu i baca je u vatru prije nego što skoči na tuđa leđa. Je li to Jen? Bio je još jedan sa ravnom crnom kosom koji je bio premalen da bi bio Diego. Kretao se prebrzo da bih rekla je li to bio dječak ili djevojčica. Ponovo sam skenirala, osjećajući se strahovito izloženo. Uzela sam lice rukama.
Ovdje nije bilo ni približno dovoljno vampira, računajući i one dole. Nisam vidjela nikoga iz Kristiene grupe. Tu je moralo biti puno više vampira koji su upravo izgoreli. Većina vampira koji su i dalje stajali bili su stranci. Pavi vampir pogledao je u mene susrećući moj pogled. Oči su mu bljeskale zlatno na suncu. Izgubili smo. Loše.
Počela sam se vraćati prema drveću ne trčeći previše brzo zato što sam još uvijek tražila Diega. Nije ovdje. Nije bilo tragova da je ikada bio ovdje. Nije bilo tragova njegovog mirisa ovdje, iako sam mogla razlikovati većinu mirisa Raoulovog tima i stranaca ovdje. Trebala sam pogledati komadiće, također. Ni jedan nije propadao Diegu.
Prepoznala bih čak i prst. Okrenula sam se i stvarno potrčala prema drveću, iznenada svjesna toga da je Diegova prisutnost ovdje još samo jedna od Rileyevih laži. Ako je Diego bio ovdje, onda je već bio mrtav. Za mene je ovo palo na svoje mjesto tako lako da sam znala da sam morala znati istinu neko vrijeme. Od trenutka kada Diego nije slijedio Rileya kroz podrumska vrata. On bi već otišao. Bila sam nekoliko koraka od drveća kada me brodolomna sila udarila s leđa i bacila na tlo. Rukom je skliznuo pod moju bradu.
– Molim vas! – Prošaptala sam. Mislila sam molim te brzo me usmrti. Ruke su mu oklijevale. Nisam se borila iako su me instinkti pozivali da zagrizem i raskomadam neprijatelja. Jedan dio mene je znao da to ne bi uspelo. Riley je lagao da su stari vampiri slabi, previše, mi nikada ne bi imali šanse. Čak iako bih imala načina da pobijedim ovoga, ne bih uspjela pobjeći. Diego je otišao i to je ubijalo blistavu borbu u meni. Odjednom sam se našla u zraku. Udarila sam u stablo i pala na tlo. Trebala sam pokušati pobjeći, ali Diego je bio mrtav. Nisam mogla dobiti oko toga. Plavi vampir je napeto buljio u mene, a njegovo tijelo je bilo spremno da se baci u vazduh. Izgledala je sposobno, sa puno više iskustva nego Riley. Ali on nije zamahivao prema meni. On nije bio zaluđen poput Raoula i Kristie. On je bio potpuno kontroliran.
– Molim vas! – Rekla sam ponovo, želeći mu doći iznad s ovim. – Ne želim se boriti – Iako se još uvijek držao spremnim, njegovo lice se promijenilo. Gledao je u mene na način kao da ga nisam potpuno dobila. Pored puno znanja na njegovom licu je bilo i nešto drugo. Empatija? U najmanju ruku šeta.
– Ni ja, dijete. – Rekao je mirno, osjećajnog glasa.
– Mi se samo branimo. – U njegovim neparnim žutim očima bila je takva iskrenost da me čudilo kako sam ikada mogla vjerovati u Rileyeve priče. Osjećala sam se... krivom. Možda nas ovaj koven nikada nije ni planirao napasti u Seattleu. Kako sam mogla vjerovati u bilo što što sam rekla do sada?
– Nismo znali – Objasnila sam, nekako sramno. – Riley nam je lagao. Žao mi je. – Slušao je na trenutak i shvatio da sam u bojištu bila mirna. Bilo je gotovo. Ako sam bila u nekakvoj nedoumici oko toga tko bi pobijedio, sva sumnja je nestala kada je sekundu kasnije došla vampirica sa valovitom smeđom kosom i žutim očima te odjurila na svoju stranu.
– Carlisle – upitala je zbunjenim glasom, buljeći u mene.
– Ona se ne želi boriti, – rekao joj je. Žena mu je dotaknula ruku. Još uvijek je izgledao spremno da se baci u vazduh.
– Tako je preplašena, Carlisle. Ne možemo... – Plavi, Carlisle, pogledao je natrag u nju, a potom se malo ispravio iako se moglo vidjeti da je još uvijek oprezan.
– Mi ti ne želimo nauditi – žena mi je odgovorila. Imala je mek, umirujući glas.
– Nismo se želeli boriti ni s kim od vas – Žao mi je – Šapnula sam ponovo. Nisam mogla napraviti smisao od nereda u mojoj glavi. Diego je bio mrtav, a to je bila glavna stvar, razorna stvar. Osim toga, borba je bila gotova, moj koven je izgubio, a neprijatelji su pobijedili. Ali moj mrtvi koven je bio prepun ljudi koji bi voleli da me vide spaljenu, a neprijatelji su sada pričali sa mnom ljubazno kada nisu imali razloga za to. Nadalje, osjećam se sigurnije sa ova dva stranca nego što sam se ikada osjetila sa Raoulom i Kristie. Osjetila sam olakšanje što su Raoul i Kristie bili mrtvi. To je bilo tako zbunjujuće.
– Dijete, – Carlise je rekao, – Da li bi nam se predala? Ako nas nećeš pokušati povrijediti, mi obećavamo da ti nećemo naškoditi. – I verovala sam mu.
– Da, – šapnula sam. – Da, predajem se. Ne želim povrijediti nikoga. – Postavio je svoju ruku ohrabrujuće.
– Dođi, dijete. Dopusti našoj obitelji da se pregrupira na trenutak, a onda ćemo imati neka pitanja za tebe. Ako odgovoriš iskreno, nemaš se čega bojati. Došla sam polako, ne praveći ni jedan korak koji bi izgledao prijeteće.
– Carlisle – rekao ga je muški glas. Tada su nam se ostali žuto-oki vampiri pridružili. Bilo koja vrsta sigurnosti koju sam osjetila s tim strancima nestala je čim sam ga ugledala. Bio je plav, kao prvi, ali viši i mršaviji. Koža mu je u potpunosti bila prekrivena ožiljcima, većina gusto ras-poređena zajedno na njegov vrat i čeljust. Nekoliko malih ožiljaka na ruci bili su mu sveži, ali ostali nisu bili od današnje bitke. On je bio u više borbi nego što sam mogla zamisliti, i nikada nije izgubio. Oči su mu bile zagasito žute, a stav mu je bio poput ljutita lava. Čim me ugledao savio se u čučanj.
– Jasper – Carlisle ga je upozorio.
– Ne želi se boriti. Predala se. – Čelo mu se naboralo, a ja sam osjetila val frustracije, iako nisam znala zašto sam bila frustrirana.
– Carlisle, I... – Oklijevao je, a zatim nastavio. – Žao mi je ali to nije moguće. Ne možemo imati ni jednog od ovih novorođenih povezanih s nama kada dođu Volturi. Jesi li shvatio opasnost u koju nas je to stavilo? – Nisam tačno shvatila što je govorio, ali razumjela sam dovoljno. Želio me ubiti.
– Jasper, ona je dijete, – usprotivila se žena, – Ne možemo je samo hladnokrvno ubiti. – Bilo je čudno čuti njezine riječi, kao da smo oboje bili ljudi, kao da su ubistva bila loša stvar. Stvar koja se može izbjeći.
– Naša obitelj je na liniji ovdje, Esme. Ne možemo dopustiti da misle da smo prekršili ovo pravilo. – Žena, Esme, hodala je između mene i onog što me želio ubiti. Nerazumljivo, okrenula se leđima prema meni.
– Ne. Neću to izdržati. – Carlisle mi je uputio zabrinuti pogled. Mogla sam vidjeti da se jako puno brinuo za ovu ženu. I ja bih gledala na isti način nekoga iza Diegovih leđa. Pokušala sam pokazati poslušnost koju sam osećala.
– Jasper, ja mislim da moramo iskoristiti priliku. – Rekao je on polako.
– Mi nismo Volturi. Mi slijedimo njihova pravila, mi ne shvaćamo ljudske živote olako. Objasnit ćemo ti.
– Oni će možda misliti da stvaramo vlastite novorođene da se obranimo. .
– Ali nismo. A i da jesmo, ovdje nije bilo indiskrecije, samo u Seattlu. Nema pravila koje je protiv toga da stvaraš novorođene ako ih kontroliraš.
– Ovo je preopasno.
– Carlisle je dotaknuo Jasperovo rame.
– Jasper. Ne možemo ubiti ovo dijete.
– Jasper se namršti na Carlisela, i ja sam odjednom bila ljuta. Onda je Jasper uzdahnuo, i onda sam znala da je sve u redu. Moja ljutnja je isparila.
– Ne sviđa mi se ovo, – rekao je, ali je bio smireniji.
– Bar e pusti da se pobrinem za nju. Vas dvoje se ne znate nositi s nekim je naučen uništavanju.
– Naravno Jasper, – rekla je žena.
– Ali budi blag.
– Jasper je prevrnuo očima.
– Moramo biti s ostalima. Alice je rekla da nemamo još puno.
– Carlisle je klimnuo. Držao je ruku na Esme i njih dvoje su se vratila na otvoreno polje.
– Ti tamo,
– Jasper mi je rekao.
– Dođi s nama. Ne čini nikakve nagle pokrete, inače ću te srušiti.
– Osjetila sam ljutnju ponovno. Želela sam zarežati i pokazati svoje zube, ali sam se suzdržala jer sam znala da upravo traži takav oblik isprike. – Zatvori oči, – zapovedio je.
Oklijevala sam. Je li me ipak odlučio ubiti nakon svega?
– Učini to!
– Stisnula sam zube i zatvorila oči. Osećala sam se dvostruko bespomoćnije nego ikada prije.
– Slijedi zvuk mog glasa i ne otvaraj oči. Otvoriš, izgubiš, shvaćaš?
– Potvrdila sam klimajući glavom, pitajući se što to on ne želi da vidim. Osjetila sam olakšanje što je bio uporan da zaštiti tajnu. Nije bilo razloga da to čini ako me samo želio ubiti.
– Ovuda.
– Hodala sam polako slijedeći ga, pažljivo da mu ne dam razlog. Bio je pažljiv na vodeći me, bar ne dopuštajući da se zabijem u neko drvo. Mogla sam čuti kako mu se zvuk glasa mijenjao kada smo bili na otvorenome; vjetar je bio drukčiji, također, i miris mog kovena koji je gorio je bio jači. Mogla sam osjetiti toplinu sunca na svom licu, unutaršnjost moj očnih kapaka je bila svetlija kako je sunce sijalo.
Dove me sve bliže i bliže do prigušenih, pucketavih plamenova, tako blizu da sam mogla osjetiti kako dim dodiruje moju kožu. Znala sam da me je mogao ubiti u bilo koje doba, ali me je ipak osjećaj da je vatra u blizini činio nervoznom.
– Sjedi ovdje, očiju zatvorenih.
– Tlo je bilo toplo od sunca i vatre. Bila sam vrlo mirna i trudila sam se izgledati nevino, ali sam ipak mogla osjetiti kako me prodorno gleda, učinio me nervoznom. Premda nisam bila ljuta na ove vampire, koji su se branili međusobno, kako sam ja verovala osjetila sam u sebi neobične poticaje bijesa. Bio je gotovo izvan sebe, kao da je negdje ostao dio od bitke koja se upravo zbila.
Ljutnja me nije učinila glupom, zato što sam bila previše tužna, jadna do srži.
Diego mi je stalno bio u mislima, a ja mu nisam mogla pomoći o tome kako je morao umrijeti.
Bila sam sigurna da nije dobrovoljno rekao Rileyu naše tajne – tajne koje su mi dale razlog da vjerujem Rileyu dovoljno dok još nije kasno. U svojoj glavi, vidjela sam ponovno Rileyevo lice – taj gladak, hladni izraz koji je formirao uvijek kada je planirao kazniti nekoga tko se nije ponašao kako bi trebao. Ponovno sam čula njegov jezovit i neobičan opis – Kada vas odvedem njoj, i kada vas budem držao kako bi vam ona odtrgnula noge i onda polako, polako palila vaše prsti, uši, usne, jezik, i svaki drugi suvišan dio tijela jedan po jedan.
Shvatila sam da čujem opis Diegove smrti.
Te noći, bila sam sigurna da se nešto u Rileyu promijenilo. Ubijanje Diega je bilo ono što je promijenilo Rileya. Vjerovala sam samo jednoj stvari što mi je Riley rekao:cijenio je Diega više od bilo koga od nas. Čak je bio i blag prema njemu. A ipak je morao gledati kako ga naš stvoritelj povređuje. Nije bilo sumnje da je njoj pomagao. ubio je Diega zajedno s njom.
Pitala sam se koliku bi mi bol morali nanijeti kako bih izdala Diega. Vjerojatno puno. I bila sam sigurna da je trebalo toliko da i Diego mene izda.
Osećala sam se bolesno. Htjela sam da slika kako Diego vrišti izađe iz moje glave, ali nije izlazila.
I onda je netko zavrištao u polju. Moji su očni kapci zatreptali, ali ih je Jasper ponovno zatvorio. Nisam osjećala ništa osim teškog miris lavande.
Čula sam vikanje i divlje jaukanje. Bilo je glasno. Nisam mogla zamisliti kako bi se lice trebalo iskriviti da bi stvorilo toliko buke, a nije bilo strašnijeg zvuka. Ovi vampiri žutih očiju su bili toliko drukčiji od ostatka nas. Ili drukčiji od mene, jer ja sam jednina bila ostala. Rileya i naše kreatorice već odavno nije bilo.
Čula sam imena kako ih netko izgovara, Jacob, Leah, Sam. Bilo je mnogo jasnih glasova. Rile nam je, naravno lagao o broju vamipra koji su bili ovdje. Zvuk jaukanja je utihnuo, sve se stišalo, sve do jednog neljudskog jaukanja zbog kojeg samo počela stiskati zube. Jasno sam vidjela Diegovu glavu u svojim mislima, a zvuk je bio kao da on vrišti.
Čula sam kako Carlisle govori preko drugih glasova. Preklinjao je da nešto pogleda.
– Molim te, pusti me da pogledam. Molim te pusti me da pomognem.
– Nisam čula nikoga da razgovara s njim, ali iz nekog sam zaključila da gubi prepirku. Onda je glas dosegao kreštav zvuk, i Carlisle je iznenada rekao – hvala ti – užarenim glasom. Mnogi su se koraci približavali.
Slušala sam jače a začula nešto neočekivano i nemoguće.
Zajedno sa jakim disanjem – a ja u svome kovenu nikada nisam čula da netko tako diše – čuli su se i duboki udarci. Zamalo kao... udarci srca. Ali zasigurno ne ljudskoga srca. Znala sam ljudsko udaranje srca veoma dobro. Njušila sam jako ne bi li nešto osjetila, ali je vjetar puhao iz drugoga smjera pa sam osjetila samo dim. Bez ikakvog zvuka upozorenja, nešto me je dotaknulo, udarilo me po glavi.
Moje oči su se počele otvarati u panici, vidjela sam kako Jasper stoji ispred mene.
– Prestani, – zgrabio me je i strovalio natrag na dno. Mogla sam čuti samo njega, shvatila sam je svojim ruka prekrio moje lice.
– Zatvori oči, – naredio mi je opet, vjerojatno normalnom glasnoćom, ali meni je to zvučalo kao šapat. Borila sam se da se smirim i da ponovno zatvorim oči. Bilo je i stvari koje nije htio da čujem. Mogla sam živjeti s tim – ako je to značilo da mogu živjeti.
Na sekundu sam vidjela Fredovo lice iza mojih očnih kapaka. Rekao je da će čekati za jedan dan. Pitala sam se hoće li se držati svoje riječi. Želela sam da mu mogu reći istinu o vampirima sa žutim očima.
Bilo bi zanimljivo istražiti njihov svijet. Po mogućnosti s nekim tko bi me učino nevidljivom i sigurnom.
Ali Diega više nije bilo.
I dalje sam mogla čuti dio toga što se događa, ali uglavnom se čulo samo jaukanje i još nekoliko glasova. Što god su ti čudni duboki udarci predstavljali, bili su previše tihi da bih mogla razaznati čiji su.
Čula sam i riječi nekoliko minuta poslije, kada je Carlisle rekao,
– Ti moraš... – – njegov je glas bio pretih na sekundu, a onda – ...odavde, odmah. Ako budemo mogli pomoći, pomoći ćemo, ali ne možemo otići odavde.
– Začulo se režanje. Jaukanjeje postalo tiše, kao da je odilazilo sve dalje od mene.
Bilo je skroz tiho na nekoliko minuta. Čula sam neke slabe glasove, Carlisle and Esme su razgovarali, ali čula sam još i neki glas za koji nisam znala čiji je.
Željela sam da mogu nešto nanjušiti – sljepoća u kombinaciji s nepoznatim zvukom ostavila me u napetosti jer nisam mogla dobiti izvor osjetilnih informacija.
Sve što sam ja trenutno mogla osjetiti bio je užasan slatkasti dim.
Čuo se jedan visok i jasan glas koji sam mogla čuti mnogo bolje nego ostale.
– Još pet minuta, – čula sam, tko god da je to rekao. Bila sam sigurna da je to rekla neka cura.
– Bella će otvoriti oči za trideset i sedam sekundi. Ne sumnjam da nas već sada može čuti.
– Trudila sam se shvatiti smisao ovoga. Je li još netko bio primoran držati oči zatvorene kao ja? Ili je ona mislila da se ja zovem Bella? Nikome nisam rekla kako se zovem. Naprezala sam se ne bi li osjetila nešto.
Još više mumljanja.
Jasperove ruke su bile mirne na mojim ušima.
– Tri minute – visoki, jasni glas je rekao.
Jasperove ruke se ostavile moju glavu.
– Bit će bolje da sada otvoriš oči – , rekao mi je kada se odmaknuo nekoliko koraka od mene. Način na koji je rekao me je prestravio. Pogledala sam okolo tražeći opasnost koju sam naslutila u negovom glasu.
Sve je bilo puno tamnog dima. Jasper se mrštio. Zubi su mu bili stisnuti i gledao je u mene s izrazom koji me je zamalo... užasnuo. Ne kao da se plašio mene, ali kao da je bio preplašen zbog mene. Zapamtila sam što je rekao prije, nešto o tome kako se stavljaju u opasnost s nečim zvano Volturi zadržavajući mene. Pitala sam se što je to Volturi. Nisam mogla zamisliti ništa čega bi se opasni vampir mogao bojati. Iza Jaspera četiri su vampira stajala s leđima okrenutim prema meni.
Jedna je bila Esme. S njom je bila visoka plavuša, sitna vampirica s crnom kosom, i tamnokosi muški vampir koji je bio tako velik da je svojim izgledom plašio – to je bio onaj kojeg sam vidjela da ubija Kevina.
Bila su još tri vampira iza tog velikog. Nisam mogla jasno vidjeti što rade.
Carlisle je klečao na zemlji, a do njega je stajao još jedan vampir. Na zemlji je netko ležao, nisam mogla jasno vidjeti što je to, vidjela sam samo traperice i male smeđe čizmice. Bilo je ili žensko ili mladi muškarac. Pitala sam se stastavljaju li nekog vampira.
Bilo je ukupno osam žutookih, plus sve ono jaukanje prije, koji god je nepoznat vampir to bio; tamo je bilo još osam glasova. Šesnaest, možda i više. Više od duplo koliko je nama Riley rekao da će biti. Nadala sam se da će oni tamni vampiri uhvatiti Rileya i patiti ga.
Vamipirica na zemlji se počela polako dizati na svoje noge – micajući se nespretno, kao da je ljudska. Premda nisam više bila slijepa kao prije, osjetila sam neku zabrinutost, iz nekog razloga. Kao da sam mogla osjetiti da vampir do mene krvari.
U sljedećoj sekundi vjetar je pet zapuhao i mogla sam vidjeti i nanjuštiti sve.
Jasper me je utišao i pokazao da sednem opet na zemlju s tim da sam ja bila u čučnju.
To je bila ona – cura koju sam lovila samo nekoliko minuta prije. Cijelo se moje tijelo usredočilo samo na nju. Slatki, mokri miris najslađe krvi koju sam ja ikada osjetila. Moja usta kao da su gorjela.
Pokušala sam se suzdržati – fokusirati se na činjenicu da će me Jasper ubiti ako se samo učinim neki nagli pokret – ali samo se dio mene toga pridržavao.
Cura Bella je gledala u mene sa svojim čokoladno smeđim očima. Mogla sam vidjeti kako krv kola kroz njenu kožu. Trudila sam se gledati bilo gdje drugo, ali su se moje oči stalno vraćale na nju.
Vampir što je stalo do nje je rekao.
– Predala se. To je nešto što nikada do sada nisam vidio. Carlisle ju misli poštediti. Jasper se ne slaže.
– Carlisle je to vjerojatno objašnjavao kada su mi uši bile pokrivene, pa nisam mogla čuti.
Vampir je zagrlio ljudsku curu s obadvije ruke, a ona je obadvije svoje ruke naslonila na njegova prsa. Njezin je grkljan bio tako blizu njegovim ustima, ali ona je izgledala kao da se nimalo ne boji njega. A on nije izgledao kao da lovi. Trudila sam se shvatiti da li tak koven ima ljubimca koji je čovjek, ali ovo što sam vidjela nije bilo ni blizu onome što sam ja zamislila. DA je ona bila vampirica, pretpostavljala bih da su njih dvoje zajedno.
– Je li Jasper dobro? – cura je prošaptala.
– Dobro je, otrov ga peče, – vampir je rekao.
– Netko ga je ugrizao?
– Pitala je, šokirana tom idejom.
Tko je bila ta cura? Zašto su joj vampiri dopustili da bude s njima? Zašto je još nisu ubili? Zašto se činila kao da joj je ugodno s njima, kao da ju nisu plašili?
Činila se kao da je dio vampirskog svijeta. Naravno Jasper je bio ugrižen. Upravo se borio i uništio cijeli moj koven. Je li ova cura uopće znala što smo mi?
Ugh, vatra u mom grkljanu je bila nepodnošljiva. Trudila sam se ne misliti o zalijevanju mog grkljana njezinom krvlju, ali je vjetar puhao njezin miris točno u moje lice. Bilo je kasno da bih sada okrenula glavu – aj miris me je molio da lovim i to ništa sada nije moglo promeniti.
– Pokušavao je biti svugdje odjednom – , vampir je rekao curi.
– Trudeći se da Alice ništa ne radi, zapravo.
– Pogledao je u sitnu vampiricu.
– Alice ne treba ničiju pomoć.
– Vampir je sijevnuo prema Jasperu.
– Prezaštitna budala, – rekla je glasno svojim glasom.
Jasper se napola smešio, izgledajući kao da je zaboravio na mene. Morala sam se boriti da ne napadnem devojku, sada kada je Jasper zaboravio na mene. Trebalo je tako malo, a onda njezina topla krv – krv koju sam mogla čuti kako prolazi kroz njeno srce – krv od koje više moja usta ne bi gorjela. Bila je tako blizu. Vampir koji je stajao sa curom, pogledao me je s upozoravajućim blještavim pogledom, i znala sam da bih umrla kada bih samo pokušala doći do djevojke. Ali zbog osjećaja u mom grkljanu sam se osjećala kao da ću umrijeti ako ne dođem do devojke. Boljelo je tako jako da sam vrisnula.
Jasper je zarežao na mene, a ja sam se trudila ne micati, ali činilo se kao da je njezina krv velika ruka koja me diže sa tla. Nikada se dosad nisam trudila zaustaviti se kada bih odlučila loviti. Pokušavala sam ruka iskopati nešto bne bi li se zadržala na tlu, ali nisam ništa nalazila. Jasper je čučnuo pored mene, i iako sam znala da me samo dvije sekunde dijele od smrti, nisam mogla a da ne mislim na to kako sam žedna.
A onda se Carlisle stvorio pored mene i stavio ruku na Jasperovo rame.
Pogledao je u mene smirenim očima.
– Je si li se predomislila? – pitao me je.
– Ne želimo te uništiti, ali hoćemo ne budeš li se znala kontrolirati.
– Kako to možeš podnijeti?
– Pitala sam ga, zamalo moleći.
Zar njega nije peklo?
– Želim ju.
– Gledala sam u nju, očajno želeći da nema razmaka između nas.
– Moraš to podnijeti, – rekao je Carlisle ozbiljno.
– Moraš se naučiti kontrolirati. Moguće je, i to je jedina stvar koja će te sada spasiti.
– Ako je to bio jedini način da se spasim, onda sam ja već bila osuđena. Nisam mogla podnijeti vatru. Nisam želela umrijeti, nisam želela da me boli, ali u čemu je stvar? Svi ostali su bili mrtvi. Diego je mrtav već danima.
Njegovo ime je bilo na mojim usnama. Zamalo sam ga izgovorila. Ali trudila sam se misliti na nešto što ne boli. Ne na curu i ne na Diega. Nije mi baš išlo.
– Zar se ne bi trebala maknuti što dalje od nje? – cura je prošaptala, rušeći moju koncentraciju. Moje su se oči vratile na nju. Njezina koža je bila tako tanka i mekana. Mogla sam vidjeti puls na njezinom vratu.
– Moramo ostati ovdje, – rekao je vampir.
– Dolaze sa juga.
– Oni? Pogledala sam prema jugu, ali ja sam vidjela ništa osim dima. Je li on mislio na Rileya i našu stvoriteljicu. Osjetila sam novi nalet panike. Nije moguće da su oni mogli preživjeti pored ovih vampira koji su uli toliko nas, ili je?
Ili je mislio na misteriju zvanu Volturi. Vjetar je ponovno dopuhao curin miris do mojeg lica. Moje misli su se promijenile.
Cura je susrela moj pogled, ali njezin izraz lica je bio drukčiji od onoga kakav je trebao biti. Premda sam mogla osjetiti da moji zubi izvirivaju, premda sam se užasno trudila da ne skočim na nju, ona nije izgledala kao da me se boji. Iznenada se činila fasciniranom. Izgledala je kao da želi razgovarati sa mnom – kao da ima pitanje koje mi želi postaviti.
Onda su se Carlisle i Jasper počeli udaljavati od vatre – i mene – približavajući se drugim vampirima i curi. Svi su gledali u mimo mene u dim, ono čega su se bojali je bilo bliže meni nego njima. Trebam li pobjeći? Je su li dovoljno ometeni da bi ja imala mogućnost pobjeći? Kamo bih otišla? Fredu? Bilo gdje? Naći Rileya i natjerati ga da plati za ono što je učinio Diegu?
Čula sam kako se nešto miče na jugu i znala sam da sam ja između žutookih i toga nečega što dolazi.

– Hmm – , rekao je glas iza dima.
Pojavile su se prilike u tamnim plaštevima. Šta je ovo trebalo da znači? Nova bitka ponovo počinje? Znala sam da prilike u tamnim plaštevima žele slijediti mog kreatora u uništavanju žuto-okih. Moj kreator je podbacio. Da li ovo znači da će je ubiti? Ili će ubiti Carlislea, Esme i ostale koji su ovdje prisutni? Ako bi bilo do mene, ja znam koga bi uništila, a to nisu moji osvajači. Tamne prilike su došle kroz dim da se suoče sa žuto-okim. Nitko od prisutnih nije pogledao o mom smjeru. Držala sam se podalje. Bilo ih je samo četvero, isto kao i prošli put. Ali nisam shvatila da je se sada nalazilo sedam žuto-okih. Mogla sam im reći da budu na oprezu od tamnih prilika – kao što su Riley i moj kreator bili. Bilo je tu nečega više nego što sam ja mogla vidjeti, ali sam to mogla osjetiti. Oni su kaznitelji, i oni ne gube.
– Dobrodošli, Jane – rekao je onaj žuto oki koji je grlio ljudsku devojku. Oni se poznaju. Ali njegov glas nije zvučao prijateljski – ili je bio čudan ili željan da bude ljubazan kao što je Riley bio, ili prestravljen kao moj kreator. Njegov glas je jednostavno bio hladan, pristojan i neiznenađen. Onda su ove tamne prilike Volturi, zar ne? Sitna vampirica koja je predvodila Volture – najvjerovatnije Jane – polako je odmjerila žuto-oke, zatim ljudsku devojku, a onda joj je pogled pao na mene. Tad sam joj prvi put vidjela lice. Bila je mlađa od mene, ali isto tako i jako puno starija, predpostavljala sam. Boja njenih očiju je bila baršunasta boja tamno crvenih ruža. Znajući da je prekasno za obavijest, spustila sam glavu proučavajući svoje ruke. Možda ako kažem da ne želim učestvovati u bitki, možda se Jane bude ponašala prema meni kao što se Carlisle ponašao? Iako nisam baš sigurna da će to uspjeti.
– Ne razumijem – Janin mrtvi glas odavao je to da se dosađuje.
– Ona se predala – riđokosi je objasnio.
– Predala? – Jane je uzviknula.
Provirila sam prema tamnim prilikama i vidjela da izmjenjuju poglede. Riđokosi je rekao da nikad nije vidio da se neko predao. Možda nisu ni tamne prilike.
– Carlisle joj je dao drugu šansu – reče riđokosi. Činilo se da im je on predgovornik, iako sam znala da im je Carlisle vođa.
– Nema druge šanse za onog ko prekrši pravila – reče Jane sa svojim mrtvačkim glasom. Osećala sam da su mi kosti kao od leda, ali nisam više osećala paniku. Sve što slijedi je neizbežno.
Carlisle joj je nežno odgovorio. – Sve je sada u vašim rukama. Mogle god nas nije htjela napasti, nisam vidio potrebu da je uništim. Nikad joj niko nije objasnio. – Iako su njegove riječi bile neutralne, umalo sam pomislila da moli za mene. No, kako je rekao, moja sudbina nije u njegovim rukama.
– To je nevažno. – Jane je potvrdila.
– Kako želite – Jane je gledala u Carlislea sa zbunjenosti i frustracijom na licu. Zatim je odmahnula glavom, a izraz joj je opet postao nečit. – Aro se nadao da ću doći dovoljno na zapad da te vidim, Carlisle. – Rekla je. – Šalje ti svoje pozdrave. – Biti ću ti zahvalan ako mu preneseš moje. – Rekao je za odgovor.
Jane se nasmiješila. – Naravno. – Pogled je podigla prema meni sa poluosmijehom na licu.
– Izgleda da ste izvršili našu dužnost... većinu dužnosti. Iz znatiželje, koliko ih je bilo? Ostavili su velike tragove u Seattleu. – Njen glas je bio poslovan i profesionalan. Bila sam u pravu, njihova profesija je da kažnjavaju. A ako je bilo kaznitelja, onda postoje i pravila. Carlisle je prije rekao da slijede pravila, a isto tako postoji zakon protiv stvaranja vampira ako ih ne možeš kontrolisati. Riley i moj stvoritelj su bili uplašeni, ali nisu bili iznenađeni dolaskom vampira u tamnom, Volutra. Oni su znali sve o zakonima, i znali su ta njihovo nepoštivanje. Zašto nam to nisu rekli? I bilo je više Voltura od ovo četvero. Netko tko se zove Aro i još mnogo njih. Vjero-vatno ih je bilo puno, čim ih se ovoliko boje. Carlisle je odgovorio na Janino pitanje. – Osamnaest, uključujući i nju. – Došlo je do jedva čujnog žubora među tamnim prilikama.
– Osamnaest? – Jane je ponovila sa iznenađenjem u njenom glasu. Naš stvoritelj nikada nije rekao Jane koliko nas je stvorio. Jane je bila zaista iznenađena, ili je sve samo zavaravanje?
– Sve potpuno novi. – Kazao je Carlisle – Nisu bili obučeni. – Neobučeni i neinformirani, zahvaljujući Rileyju. Počela sam dobivati osjećaj kako nas to stariji vampiri vide.
Novorođena, tako me Jasper zove. Kao beba.
– Sve? – Janenin glas se prelomio. – Tko je ona bio njihov stvoritelj? – Kao da nije bila upućena u to. Ova Jane je bila veliki lažljivac, kao Riley, samo što joj je laganje isto bolje nego njemu.
– Njeno ime je bilo Victoria – riđokosi reče.
Kako je on znao, a čak ni ja nisam? Sjetila sam da je Riley rekao da u ovom kovenu ima čitač misli. Je li tako sve znao? Ili je to bila još jedna od Rileyevih laži?
– Je li? – Jane upita.

Riđokosi je klimnuo glavom prema istoku da potvrdi. Pogledala sam prema gore i vidjela oblak gustog ljubičastog dima uzburkanog od strane planine. Osećala sam nešto slično zadovoljstvu dok sam zamišljala kako neki veliki vampir komata Raoula. Samo mnogo, mnogo veći.
– Ta Victoria. . – upita Jane polako – Ona ih je svih osamnaest stvorila? – Da – riđokosi potvrdi. – Imala je jednog pomoćnika. Nije bio mlad kao ovi ovdje, ali nije bio stariji od godinu dana. – Riley. Moje žestoko zadovoljstvo. Ako – u redu, kad – umrem danas, barem neću ostaviti labav konac. Diego je bio osvećen. Skoro sam se nasmijala.
– Dvadeset. – Jane je uzdahnula. Ili je to bilo više nego što je očekivala, ili je bila užasno dobra glumica. – Tko se suočio sa stvoriteljem? – Ja sam – hladno reče crvenokosi.
Tko god bio ovaj vampir, da li bio ljubimac ljudskih devojaka ili ne, on je moj prijatelj. Čak i ako me odluči ubiti na kraju, dugujem mu. Jane se okrenula prema meni sa suženim očima.
– Ti tamo – viknula je. – Tvoje ime – Ja sam mrtva, sve je sad svejedno. Pa zašto dati ovoj lažljivici ono što želi? Samo sam je gledala. Jane mi se nasmiješila svijetlim sretnim osmijehom nevinog djeteta, i onda sam se iznenada vratila na vatru. Bilo je kao da sam otišla natrag u najgore noći svog života. Vatra je bila u svakoj veni moga tijela, pokruvajući svaki centimetar moga tijela, prolazeći do srži svake kosti. Osjećala sam se kao da sam zakopana u sredini kovenog pogreba s krijesovima i plamenovima na svakoj strani. Nije bilo stanice u mom tijelu koja nije bila plamen najgore agonije. Jedva sam mogla čuti krik iznad sebe od boli u ušima.
– Tvoje ime – reče Jane opet, a kad je to izgovorila, vatra je nestala Otišla je, kao da sam sve to samo zamišljala.
– Bree. – Rekla sam što sam brže mogla, ali vatra se nije vratila.
Jane se ponovo nasmiješila a onda se bol vratila. Koliko ću patiti prije nego što umrem? Nisam osjećala da vriskovi dolaze iz mene. Zašto mi netko jednostavno ne otkine glavu? Carlisle je previše dobar za to, zar ne? Ili ko god bio njihov čitač misli. Zar on ili ona to ne razumiju i ne zaustave ovo? – Reći će ti sve što želiš. – Reče riđokosi. – Ne moraš ovo raditi. – Bol je opet nestala, kao da je Jane isključila prekidač. Našla sam se na tlu, zadihana kao da mi treba zrak.
– Oh, znam. – Čula sam kako Jane veselo govori. – Bree? – Zgrozila sam se kad je izgovorila moje ime, ali boli ovaj put nije bilo.
– Da li je istina to što on priča? – pitala me. – Je li vas bilo dvadeset? – Riječi su poletile iz mojih usta – Devetnaest ili dvadeset, možda više, ne znam! Sara i neka djevojka kojoj ne znam ime su se potukle u putu ovamo. . – I ta Victoria, ona je vaš stvoritelj? – Ne znam – priznala sam plašljivo. – Riley nikad nije rekao njeno ime. Nisam vidjela te noći. . bilo je tamno, i jako me boljelo. – Sklonila sam se. – On nije htio da budemo u stanju da mislimo na nju. Rekao je da naše misli neće biti sigurne. – Jane je skrenula pogled na riđokosog, pa onda opet pogledala u mene.
– Pričaj mi o Rileyju – reče Jane. – Zašto vas je doveo ovdje? – Samo sam recitirala laži koje nam je Riley ispričao – Riley nam je rekao da moramo uništiti ove žuto oke ovdje. Rekao je da će biti lako. Rekao je da je grad bio njihov, i da dolaze na nas. Rekao je kad ih ne bude da će sva krv biti naša. On nam je dao njen miris. – Pokazala sam u smjeru gdje je stojala ljudska djevojka. Rekao je da ćemo znati kad dođemo do pravog kovena, jer će ona biti s njima. Kazao je da ko prvi dođe da ju može dobiti. – Izgleda da je Riley pogriješio što se tiče lakšeg dijela. – Jane je rekla, a njen ton je opet odisao dosadom. Izgledalo je da je Jane zadovoljna mojom pričom. Shvatila sam da je bila zadovoljna što nam Riley nije rekao za njenu malu posjetu našem stvoritelju. Victoria. Ovo je bila priča koju je željela da znaju žuto oki – priča koja nije uključivala Jane ili prilike u tamnim ogrtačima, Volture. Pa, ja sam dovoljno dugo igrala ovu igru. Nadam se da je čitač misli sve ove moje misli čuo. Nisam se fizički mogla osvetiti ovom čudovištu, ali se nadam da će čitač reći žuto okim što je sve u mojim mislima. Nadala sam se. Samo sam klimnula slažeći se sa Jane s malo šale, dok sam sjedala na tlo jer sam želela privući čitačevu pozornost, tko god da je. Nastavila sam verzijom svoje priče koju niko od članova mog kovena nije bio sposoban dati. Pretvarala sam se da sam Kevin. Glup kao vreća stijena i nema znanja.
– Ne znam što se dogodilo. – Taj dio je istina. Nered na bojnom polju još je zagonetka. Nisam vidjela nikoga iz Kristine grupe. Izgleda da postoji neka tajna. Ja bih tu tajnu čuvala za žuto-oke. – Razdvojili smo se, ali drugi nisu došli. Riley nas je ostavio, nije došao da nam pomogne kao što nam je obećao. Ostalo je sve zbunjujuće, odjednom su svi bili raskomadani. – Sjetila sam se tupi boli u preponi – Bojala sam se. Želela sam pobjeći. – Klimnula sam u Carlislevom pravcu. – On mi je rekao da me neće povrijediti ako se prestanem boriti. – To nije izdao Carlislea na bilo koji način. On je to već rekao Jane.
– Ah, to ti nije mogao ponuditi. – Reče Jane. Zvučala je kao da uživa. – Kršenje pravila ima svoje posljedice – I dalje sam zamišljala da sam Kevin, pa sam buljila u nju kao da sam dovoljno glupa da je ne shvatim.
Jane pogleda prema Carlisleu. – Jeste li sigurni da ste se svih riješili? I druge polovice? – Carlisle je klimnuo. – Da, riješili smo to. – Ono je vrištala Kristie. Nadala sam se, nebitno šta je ono bilo, da je vrisak bio stvarno, stvarno zastrašujući. Kristie je to zaslužila.
– Ne mogu poreći da sam impresionirana. – Reče Jane zvučeći iskreno, a ja sam verovala da je to istina. Jane se nadala da će Victoriina vojska napraviti ovdje neku štetu, ali nam nije uspjelo.
– Da. – Tri su se vampira iza Jane tiho složila. – Nikad nisam vidio koven velik kao vaš da se iz ovoga izvukao netaknut. – Jane nastavi. – Znate li šta su htjeli? To se činilo kao ekstremno ponašanje s obzirom na način na koji žive ovdje. I zašto je djevojka ključ? – Pogled joj je nakratko pao na devojku. – Victoria je željela Bellu. – Reče riđokosi. Pa, strategija je imala smisla. Riley je želio da djevojka umre, i nije ga bilo briga koliko će nas poginuti da to ispunimo. Jane se sretno nasmiješi. – Ova – osmijehnula se u pravcu djevojke kao što se smiješila kad je pogledala mene – izgleda da izaziva jake reakcije vašoj vrsti. – Ništa se nije dogodilo djevojci. Možda joj Jane ne želi nauditi. Ili je možda njen dar djelovao samo na vampire.
– Molim te, možeš li to prestati raditi? – riđokosi je upita bijesnim, ali i kontroliranim glasom. Jane se ponovo nasmiješi. – Samo provjeravam. Nema štete. – Pokušala sam ostati Kevin i biti nezainteresovana. Dakle, Jane nije mogla povrijediti ovu devojku onako kako je mene, i to je vrijeđalo. Iako se Jane tome smijala, mogla sam shvatiti da je to izluđuje. Je li zbog toga žuto oki tolerišu devojku? Ako je ona posebna na neki način, zašto je jednostavno ne promijene u vampira?
– Pa, čini se da mi ne trebamo ništa učiniti. – Reče Jane njenim mrtvačkim glasom. – Čudno. Nismo navikli da ispadnemo nepotrebni. Šteta što smo propustili bitku. Sve to zvuči kao da bi bilo zabavno to gledati. – Da. – Uzvrati joj riđokosi. – A bili ste tako blizu. A da ste došli samo pola sata ranije. . Možda bi ste uspeli obaviti vašu dužnost ovdje. – Nasmejala sam se. Tako znači, riđokosi je čitač misli, i sve je čuo šta sam želela da čuje. Jane ne može ništa uraditi u vezi toga. Jane je okrenula svoje lice prema čitaču s praznim izrazom lica. – Da. Šteta kako je sve ovo ispalo, zar ne? – Čitač misli je klimnuo, a ja sam se zapitala šta to on čuje u Janinoj glavi.
Jane se sada okrenula prema meni. Ništa nije bilo u njenim očima, ali sam mogla shvatiti da je moje vrijeme isteklo. Dobila je sve što joj je trebalo od mene. Ali nije znala da sam i ja sve rekla čitaču misli što sam htjela. I zaštitila tajnu njegovog kovena, također. Dugovala sam mu to. On je kaznio Rileyja i Victoriu za mene. Pogledala sam iz kuta mojih očiju i pomislila:'Hvala. ' – Felix. – Reče Jane lijeno.
– Čekaj. – Uzviknu čitač glasno. Okrenuo se prema Carlisleu i počeo je brzo govoriti. – Mogli bismo objasniti pravila novoj. Sposobna je da uči. Nije znala šta radi. – Naravno. – Reče Carlisle, gledajući prema Jane. – Mi smo spremni preuzeti odgovornost za Bree. – Jane je gledala prema Carlisleu provjeravajući da li se šali, ali ako se šale, bili su smešniji nego što im je Jane dopustila.
Ovo me dirnulo do srži. Ovi vampiri su stranci, ali su pitali za mene. Znala sam da ovo neće upaliti, ali ipak.
– Mi ne činimo iznimnke. – Reče Jane zabavljajući se. – I ne dajemo druge šanse. To je loše za naš ugled. – To je bilo kao da je raspravljala o nečemu drugom. Nije me bilo briga što govori o mom ubijanju. Znala sam da je žuto-oki ne mogu zaustaviti. Ona je bila vampir-policajajc. No iako su vampiri-policajci bili prljavi – jako, jako prljavi – to sad znaju i žuto oki.
– To me podsjetilo. . – Janenin pogled je odmicao, a onda se zaustavio na ljudskoj djevojci, pa je razvukla joj širi osmijeh. Caius će biti zainteresovan kada čuje da si još uvijek čovjek, Bella. Možda te odluči posjetiti. – Još uvijek ljudsko biće. Znači, oni će je promijeniti. Upitala sam se šta čekaju.
– Datum je određen. – Reče mala vampirica sa kratkom crnom kosom i čistim glasom. – Možda ćemo mi vas posjetiti za nekoliko mjeseci. – Janenin osmijeh je nestao tako brzo da se činilo da ga je neko obrisao. Ona slegne ramenima bez da je pogledala malu vampiricu, i ja sam osjećala da koliko god je mrzila ovu mladu djevojku, deset puta više je mrzila tu malu vampiricu. Jane se okrenula prema Carlisleu sa istim izrazom lica kao i prije. – Bilo mi je drago što smo se sreli, Carlisle – mislila sam da Aro pretjeruje. Pa, do idućeg susreta. . – Znači, to je to. Ali ja i dalje ne osjećam strah. Jedino sam žalila što nisam rekla Fredu više o ovome. Otišao je gotovo potpuno slijep u svijet opasne politike, groznih policajaca i tajnih kovena. Ali Fred je oprezan, pametan i talentovan. Možda će žuto oki upoznati Freda jednoga dana. Budi ljubazan prema njemu, molim te, mislila sam i gledala ka čitaču misli.
– Uradi to, Felix. – Reče Jane ravnodušno. – Htjela bih kući. – Nemoj gledati. – Reče riđokosi.
Zatvorila sam oči.

KRAJ