1
Stefani Mejer - Domacin Sub Jan 07, 2012 12:20 pm
Margita
Administrator
First topic message reminder :
Niste konektovani. Konektujte se i registrujte se
Idi na stranu : 1, 2
Poruka [Strana 2 od 2]
1
Administrator
26 Re: Stefani Mejer - Domacin Sub Jan 07, 2012 1:04 pm
Margita
Administrator
56.STAPANJE
Ijan je zurio dole u nas troje s takvim besom u očima da je Sunčica
zadrhtala od straha. Beše to čudna stvar, kao da su Kajl i Ijan bili zamenili
lica. Osim što je Ijanovo lice još uvek bilo savršeno, nenaruženo.
Prelepo, čak i u besu.
’’Ijane,’’ upita Kajl, zbunjen. ’’U čemu je problem?’’
Ijan progovori stisnutih zuba.
’’Lunjo,’’ zareža, i ispruži ruku. Kao da se upinjao da drži tu šaku
otvorenom, da je ne stegne u pesnicu.
Evo nevolje, pomisli Mel.
Obuze me jad. Nisam htela da se oprostim od Ijana, a sada ću morati.
Naravno da moram. Bilo bi pogrešno da se išunjam usred noći poput
lopova i ostavim Melani u amanet da prenese svima pozdrave.
Umorivši se od čekanja, Ijan me zgrabi za ruku i povuče me s poda.
Činilo da će sa mnom povući i Sunčicu, još uvek naslonjenu na moje
rame, ali Ijan me je cimao dok me ona nije ispustila.
’’Šta je s tobom?’’ upita Kajl ljutito.
Ijan zamahnu nogom i šutnu Kajla jako u lice.
’’Ijane!’’ pobunih se.
Sunčica se bacila ispred Kajla, koji se držao za nos, boreći se da ustane, i
pokušala da ga zaštiti svojim sićušnim telom. On utom izgubi ravnotežu i
pade nazad na pod, stenjući.
MIN@
463
’’Dolazi ovamo,’’ zareza Ijan, vukući me dalje od njih a da se nije ni
osvrnuo.
’’Ijane...’’
Grubo me je vukao, ne dajući mi da dođem do reči. Fino. Ionako ne znam
šta bih rekla.
Videla sam zapanjena lica prisutnih kako mutno promiču pored mene.
Bojala sam se da će uplašiti bezimenu ženu. Ona nije navikla na bes i
nasilje. A onda smo se naglo zaustavili. Džared je blokirao izlaz.
’’Jesi li poludeo, Ijane?’’ upita, šokiran i besan. ’’Šta joj to radiš?’’
’’Jesi li ti znao za to?’’ razdra se Ijan, gurajući me ka Džaredu i
drmusajući me. Iza nas neko zacvile. Uplašio ih je.
’’Povredićeš je!’’
’’Znaš li šta planira da uradi?’’ zaurla Ijan.
Džared je zurio u Ijana, odjednom tupog lica. Nije odgovorio. Ijanu to
beše dovoljno. Ijanova pesnica udari Džareda toliko brzo da nisam stigla
da vidim taj pokret, samo sam osetila kako mu se telo cimnulo napred i
ugledala Džareda kako odleće unazad u mračni tunel.
’’Ijane, prestani,’’ molila sam ga.
’’Ti prestani,’’ zareza on.
Povuče me kroz vrata u tunel, zatim stade da me vuče ka severu. Gotovo
da sam morala da trčim da bih pratila njegov dug korak.
’’O'Sej!’’ vikao je Džared za nama.
’’Ja da je povredim?’’ zaurla Ijan u odgovor preko ramena, ne zastajući.
’’Ja? Ti dvolična svinjo!’’
Iza nas sada više nije bilo ničega osim crnila i tišine. Posrtala sam u
mraku, trudeći se da održim korak.
Tek tada sam počela da osećam kako mi ruka pulsira od Ijanovog stiska.
Njegova šaka me je držala za mišicu poput stege, a dugi prsti su se lako
obavijali oko nje, preklapajući se. Ruka mi je trnula.
On me brže povuče za sobom, i ja zastenjah, gotovo da jauknuh od bola.
Taj zvuk natera Ijana da se spotakne i stane. Disao je isprekidano u
pomrčini.
’’Ijane, Ijane, ja...’’ grlo mi se sceglo i nisam mogla da završim rečenicu.
Nisam znala šta da kažem, zamišljajući njegovo besno lice.
Njegove ruke me iznenada zgrabiše, odižući me sa zemlje, zatim me
uhvatiše pre nego što ću pasti. On ponovo poče da trči napred, sada me
noseći. Ruke mu nisu bile grube i ljutite kao ranije; privio me je sebi na
grudi. Protrčao je pravo preko velikog trga, ignorišući iznenađena, pa
čak i sumnjičava lica.
MIN@
464
Trenutno se previše toga nepoznatog i neugodnog odigravalo u pećinama.
Ljudi na koje smo naišli, Vajoleta, Džefri, Endi, Pejdž, Aron, Brent i
drugi koje nisam stigla dobro da vidim u trku, behu plašljivi. Uznemirilo
ih je što vide Ijana kako protrčava pravo kroz njih, lica izobličenog od
besa, sa mnom u naručju.
A onda su ostali iza nas. Ijan nije zastao dok nismo stigli do vrata
naslonjenih preko ulaza u njegovu i Kajlovu sobu. Šutnuo je crvena vrata
u stranu, udarila su u kameni pod uz bučan odjek, i bacio me na dušek na
podu.
Stajao je iznad mene, dok su mu se grudi nadimale od napora i besa.
Okrenuo se na sekund i vratio vrata na mesto jednim trzajem. Onda je
ponovo izgledao besno i zastrašujuće.
Duboko sam udahnula i pridigla se na kolena, držeći ruke ispravljene, s
dlanovima nagore, želeći da se neka čarolija pojavi na njima. Nešto što
bih mogla da mu dam, nešto što bih mogla da kažem. Ali bila sam praznih
šaka.
’’Nećeš me ostaviti.’’ Oči su mu sijale, sjakteći jače nego ikada, poput
dva plava plamena.
’’Ijane,’’ šapnuh. ’’Moraš da shvatiš da... da ne mogu da ostanem. Moraš
to da shvatiš.’’
’’Ne!’’ razdra se na mene.
Ustuknula sam i, odjednom, Ijan se sruči napred, padajući na kolena,
padajući na mene. Zario je glavu u moj stomak i zagrlio me oko struka.
Tresao se, tresao se snažno, i glasni, očajni jecaji oteše mu se iz grudi.
’’Ne, Ijane, ne,’’ molila sam. Ovo je bilo mnogo gore od besa. ’’Nemoj,
molim te, nemoj.’’
’’Lunjo,’’ kukao je.
’’Ijane, molim te. Nemoj tako da se osećaš. Nemoj. Tako mi je žao.
Molim te.’’
I ja sam plakala, tresući se, mada je to možda bilo od njega.
’’Ne možeš da odeš.’’
’’Moram, moram,’’ jecala sam. A onda smo dugo plakali u tišini.
Njegove suze presušiše pre mojih. Na kraju, on se uspravi i ponovo me
privi na grudi. Čekao je dok nisam smogla snage da progovorim.
’’Izvini,’’ prošaputa on. ’’Bio sam zao prema tebi.’’
’’Ne, ne. Ja treba da se izvinim. Trebalo je da ti kažem, kad nisi naslutio.
Ja prosto...nisam mogla. Nisam htela da ti kažem... da te povredim... da
povredim sebe. Bila sam sebična.’’
’’Moramo da popričamo o tome, Lunjo. Ništa nije konačno. Ne može da
bude.’’
MIN@
465
’’Jeste.’’
On zavrte glavom, stežući zube.
’’Koliko dugo? Koliko dugo planiraš to?’’
’’Od dolaska Tragača,’’ šapnuh.
On klimnu, kao da je očekivao takav odgovor.
’’I ti si mislila da moraš da odaš svoju tajnu da bi je spasila. To mogu da
razumem. Ali to ne znači da moraš igde da ideš. Samo zato što Doca sada
zna... to ne znači ništa. Da sam i za tren pomislio da jedno podrazumeva
drugo, ne bih stajao tamo i pustio te da mu pokažeš kako se to radi. Niko
te neće naterati da legneš na njegov prokleti krevet! Polomiću mu ruke
ako proba da te dirne!’’
’’Ijane, molim te.’’
’’Ne mogu da te nateraju, Lunjo. Čuješ li me!,’’ ponovo je vikao.
’’Niko me ne tera. Nisam pokazala Doci kako se izvodi razdvajanje da bih
spasila Tragača,’’ šapnuh. ’’Tragačevo prisustvo ovde samo me je
nateralo da... brže donesem odluku. Uradila sam to da bih spasila Mel,
Ijane.’’
Nozdrve mu se raširiše, ali ne reče ništa.
’’Zarobljena je unutra, Ijane. To je poput zatvora, gore od toga; ne mogu
čak ni da ti opišem. Ona je kao duh. A ja mogu da je oslobodim. Mogu da
je vratim samoj sebi.’’
’’I ti zaslužuješ da živiš. Zaslužuješ da ostaneš.’’
’’Ali ja nju volim, Ijane.’’
Zatvorio je oči, i njegove blede usne potpuno pobeleše.
’’Ali ja volim tebe,’’ prošaputa. ’’Zar to nije bitno?’’
’’Naravno da je bitno. Veoma. Zar ne vidiš? To samo celu stvar čini...
neophodnom.’’ Otvori naglo oči.
’’Zar do te mere ne možeš da podneseš što te volim? O tome se radi?
Mogu ja da ćutim, Lunjo. Neću to ponovo reći. Možeš da budeš sa
Džaredom, ako je to ono što želiš. Samo reci.’’
’’Ne, Ijane!’’ Uzeh mu lice u šake koža mu je bila tvrda, zategnuta preko
kostiju. ’’Ne. I... i ja tebe volim. Ja, mali srebrni crv u dnu njene glave.
Ali moje telo te ne voli. Ne može da te voli. Nikada te ne mogu voleti u
ovom telu, Ijane. To me razdire. Nepodnošljivo je.’’
Ja sam mogla da se nosim s tim. Ali da gledam kako on pati zbog
ograničenja koje nameće moje telo? To ne.
On opet zatvori oči. Guste, crne trepavice behu mu vlažne od suza.
Presijavale su se.
Oh, hajde, uzdahnu Mel. Uradi šta moraš. Ja ću se... povući u drugu
sobu, dodade suvo.
MIN@
466
Hvala.
Obavila sam mu ruke oko vrata i privukla se bliže njemu dok mi usne nisu
dodirnule njegove. On me zagrli, privijajući me jače na grudi. Usne nam
se pokrenuše istovremeno, spajajući se kao da se nikada neće rastaviti,
kao da razdvajanje nije neminovno, i ja osetih slan ukus naših suza. Mojih
i njegovih.
Nešto je počelo da se menja.
Kad god je Melanino telo dotaklo Džaredovo telo, to je bilo nalik
šumskom požaru, brz plamen koji hita pustinjom i guta sve na šta naiđe. S
Ijanom je bilo drugačije, mnogo drugačije, jer ga Melani nije volela kao
ja. Kada me je dotakao, bilo je to dublje i sporije od šumskog požara, kao
more lave duboko ispod zemlje. Previše duboko da bi se osetila jara, ali
kretalo se nezaustavljivo, menjajući same temelje sveta svojim
napredovanjem.
Moje nevoljno telo beše poput magle koja se isprečila između nas, gusta
zavesa, ali dovoljno prozirna da vidim kroz nju, da vidim šta se događa.
To je promenilo mene, ne nju. To je bio gotovo metalurški proces, duboko
u srži mog bića, nešto što je već bilo otpočelo, što je već bilo skoro
iskovano. Ali ovaj dugi poljubac ga je dovršio, usijanog i oštrih ivica,
gurnuo je tu novu tvorevinu, koja je šištala u oblaku pare, u hladnu vodu
koja ju je učinila čvrstom i konačnom. Nesalomljivom.
I onda sam ponovo počela da plačem, shvatajući da je to sigurno i njega
promenilo, tog muškarca dovoljno nežnog da bude duša, ali jakog kako to
samo čovek može da bude.
Pomerio je usne ka mojim očima, ali bilo je prekasno. To se već dogodilo.
’’Ne plači, Lunjo. Nemoj da plačeš. Ostaješ sa mnom.’’
’’Osam punih života,’’ šapnuh u njegovu vilicu, glasom skrhanim od bola.
’’Za osam punih života nisam pronašla nikoga zbog koga bih ostala na
nekoj planeti, nikoga za kim bih pošla na drugi svet. Nikada nisam
pronašla partnera. Zašto sada? Zašto ti? Ti nisi od moje vrste. Kako ti
možeš da mi budeš partner?’’
’’Čudan je ovo univerzum’’ promrmlja on.
’’Nije pošteno,’’ požalih se, ponavljajući Sunčicine reči.
Stvarno nije bilo pošteno. Kako sam mogla da nađem ovo, da nađem
ljubav, sada, u pet do dvanaest i da moram da je napustim? Je li pošteno
što moja duša i telo ne mogu da se pomire? Je li pošteno što sam morala
da zavolim i Melani?
Je li pošteno što će Ijan morati da pati? Ako neko zaslužuje da bude
srećan, onda je to on. Nije pošteno, ni ispravno, nije čak ni... razumno.
Kako mogu da mu uradim tako nešto?
MIN@
467
’’Volim te,’’ šapnuh mu.
’’Ne izgovaraj to kao da se opraštaš.’’ Ali morala sam.
’’Ja, duša zvana Lutalica, volim tebe, ljudsko biće, Ijana. To se nikad neće
promeniti, bez obzira na to šta ću možda postati.’’ Pažljivo sam to sročila,
da u mojim recima ne bi bilo laži. ’’Čak i ako budem bila Delfin ili
Medved ili Cvet, to neće biti bitno. Uvek ću te voleti, uvek ću te se sećati.
Ti ćeš biti moj jedini partner.’’
Ruke su mu se ukočile, pa me jače stegnule, i ja ponovno u njima osetih
bes. Bilo mi je teško da dišem.
’’Nećeš ti nikuda da odlutaš. Ostaješ ovde.’’
’’Ijane...’’
Ali njegov glas sada beše grub, gnevan, ali i poslovan.
’’Ne radim ovo zbog sebe. Ti si deo ove zajednice, i nećeš izleteti napolje
bez rasprave. Previše si važna svima nama, čak i onima koji to nikad ne bi
priznali. Potrebna si nam.’’
’’Niko me ne izbacuje napolje, Ijane.’’
’’Ne. Čak ni ti sama sebe, Lutalice.’’
Ponovo me je poljubio, usana grubljih od besa. Šaka u mojoj kosi mu se
stegnu u pesnicu, i on mi odvoji lice na dva centimetra od svog.
’’Prija ili ne?’’ upita srdito.
’’Prija.’’
’’Tako sam i mislio,’’ reče, a glas mu beše režanje.
Ponovo me je poljubio. Toliko me je stezao oko rebara, usne su mu toliko
pritiskale moje da mi se zavrtelo u glavi i počela sam da se borim za
vazduh. On utom popusti stisak i prede usnama do mog uva.
’’Idemo.’’
’’Kuda? Kuda ćemo?’’ Ja ne idem nikuda, znala sam to. Pa ipak, kako mi
je srce zakucalo jače na pomisao o odlasku, negde, bilo gde, s Ijanom.
Mojim Ijanom. On je moj, onako kako Džared nikad neće biti. Onako
kako ovo telo nikad neće biti njegovo.
’’Nemoj da mi praviš probleme oko toga, Lutalice. Ionako sam napola
sišao s uma.’’ Pridiže nas oboje na noge.
’’Kuda?’’ insistirala sam.
’’Ideš niz istočni tunel, pored polja, do kraja.’’
’’Do igrališta?’’
’’Da. A onda ćeš sačekati tamo dok ne dovedem ostale.’’
’’Zašto?’’ Njegove reči su mi zvučale ludo.
Da li želi da igra fudbal? Da ponovo umanji tenziju?
’’Zato što se o tome mora raspravljati. Sazivam suđenje, Lutalice, i ti ćeš
morati da odgovaraš za svoju odluku.’’
MIN@
468
57.OPRAŠTANJE
Suđenje je ovoga puta bilo malo, za razliku od Kajlovog. Ijan je doveo
samo Džeba, Docu i Džareda. I sam je dobro znao da Džejmiju ne
treba dozvoliti da prisustvuje ovakvim dešavanjima.
Melani će morati da se oprosti od njega u moje ime. Nisam mogla da se
suočim s tim, ne u Džejmijevom prisustvu. Nisam marila što je to
kukavički s moje strane. Nisam htela to da uradim.
Samo jedna plava lampa, jedan bledunjavi krug svetlosti na kamenom
podu. Sedeli smo na obodu tog kruga; ja sam bila sama, dok su četiri
muškarca sedela nasuprot mene. Džeb je čak poneo i svoju pušku, kao da
je sudijski čekić koji će sve učiniti zvaničnijim.
Miris sumpora prizvao je sećanja na bolne dane mog žaljenja, ona za
kojima neću žaliti kada me više ne bude.
’’Kako joj je?’’ upitah Docu žurno dok su se muškarci nameštali, pre
nego što su stigli da otpočnu suđenje. Ovo suđenje je bilo traćenje mog
ionako kratkog vremena. Brinula sam o važnijim stvarima.
’’Kojoj tačno?’’ uzvrati on umornim glasom.
Zurila sam u njega nekoliko sekundi, a onda mi se oči razrogačiše.
’’Sunčice više nema? Već?’’
’’Kajl je mislio da je okrutno terati je da pati duže. Bila je... nesrećna.’’
’’Volela bih da sam mogla da se oprostim od nje,’’ promrmljah sebi u
bradu. I poželim joj sreću. Kako je Džodi?’’
’’Još nema odgovora.’’
’’Isceliteljevo telo?’’
’’Trudi ju je odvela. Mislim da su otišle da joj nađu nešto za jelo. Rade na
tome da pronađu neko privremeno ime koje joj se sviđa, da bismo mogli
da je oslovljavamo nekako osim sa telo.’’ Nasmeši se kiselo.
’’Biće ona dobro. Sigurna sam da hoće,’’ rekoh, trudeći se da poverujem
u to. ’’Džodi takođe. Sve će na kraju ispasti kako treba.’’
Niko me nije prozvao zbog laži. Znali su da govorim to zbog sebe.
Doca uzdahnu.
’’Ne želim dugo da se odvajam od Džodi. Možda joj nešto zatreba.’’
’’Dabome,’’ složih se. ’’Hajde da završimo s tim. Što brže to bolje.’’
Jer nije bitno šta će ovde biti izrečeno; Doca je pristao na moje uslove. Pa
ipak, neki glupi deo mene se nadao... nadao da postoji rešenje koje će
omogućiti da sve ispadne savršeno, dozvoliti meni da ostanem s Ijanom, a
Mel sa Džaredom, tako da apsolutno niko ne mora da pati. Najbolje je
brzo ugušiti tu nemoguću nadu.
’’Dobro,’’ reče Džeb. ’’Lunjo, šta ti imaš da izjaviš?’’
MIN@
469
’’Vraćam Melani.’’ Odlučno, kratko, bez razloga da se tome protivreči.
’’Ijane, ti?’’
’’Lunja nam je potrebna ovde.’’
Džeb klimnu za sebe.
’’Škakljiva stvar. Lunjo, zašto bi trebalo da se složim s tobom?’’
’’Da si ti u pitanju, hteo bi svoje telo nazad. Ne možeš to da uskratiš
Melani.’’
’’Ijane?’’ upita Džeb.
’’Moramo uzeti u obzir opšte dobro, Džebe. Lunja nam je već obezbedila
više zdravlja i sigurnosti nego što smo ikad imali. Ona je od najvećeg
značaja za opstanak naše zajednice, za opstanak čitave ljudske rase. Jedna
osoba ne može stajati tome na putu.’’
U pravu je.
Tebe niko ništa nije pitao.
Džared progovori.
’’Lunjo, šta Mel kaže?’’
Ha! reče Mel.
Zurila sam u Džaredove oči, i desila se najčudnija moguća stvar. Sve
topljenje i stapanje koje sam upravo doživela bilo je gurnuto u stranu, u
najmanji deo mog tela, mali ćošak koji sam fizički zauzimala. Ostatak
mene je žudeo za Džaredom s istom onom očajničkom, izluđujućom
glađu koju sam osetila otkako sam ga prvi put ugledala ovde. Ovo telo
jedva da je pripadalo meni ili Melani, pripadalo je njemu.
Unutra stvarno nije bilo dovoljno mesta za obe.
’’Melani želi svoje telo nazad. Želi da ponovo živi svoj život.’’
Lažljivice. Reci im istinu.
Neću.
’’Lažljivice,’’ reče Ijan. ’’Vidim kako se raspravljaš s njom. Kladim se da
se slaže sa mnom. Ona je dobra osoba. Zna koliko si nam potrebna.’’
’’Mel zna sve što ja znam. Moći će da vam pomogne. Kao i Isceliteljev
domaćin. Ona zna više nego što sam ja ikad znala. Biće vam dobro. Bilo
vam je dobro pre nego što sam ja došla. Preživećete, baš kao i ranije.’’
Džeb uzdahnu glasno, mršteći se.
’’Ne znam, Lunjo. Ijan ima pravo.’’
Besno sam odmerila starca i videla da Džared radi isto. Skrenula
sam oči od te borbe pogledima da mrko osmotrim Docu.
Doca mi uzvrati pogled, i lice mu se zgrči od bola. Razumeo je na šta ga
podsećam. Dao je obećanje. Ovo suđenje ga ne može poništiti.
Ijan je posmatrao Džareda, nije primetio našu nemu razmenu pogleda.
MIN@
470
’’Džebe,’’ pobuni se Džared. ’’Ovde se radi samo o jednoj odluci. Znaš
to.’’
’’Je l’ tako, mali? Meni se čini da ih je čitavo bure.’’
’’To je Melanino telo!’’
’’Lunjino takođe.’’
Džared se zagrcnu od tog odgovora, i morade da krene iz početka.
’’Ne možeš ostaviti Melani zarobljenu unutra, to je nalik ubistvu, Džebe.’
Ijan se nagnu napred na svetlo, najednom ponovo besan.
’’A kako nazivaš ono što ćeš uraditi Lunji, Džarede? I nama ostalima ako
nam je oduzmeš?’’
’’Briga tebe za ostale! Ti samo hoćeš da zadržiš Lunju na Melanin račun,
ništa drugo ti nije važno!’’
’’A ti hoćeš da zadržiš Melani na Lunjin račun, ništa drugo tebi nije
važno! Dakle, pošto smo tu jednaki, sve se svodi na ono šta je najbolje za
sve ostale.’’
’’Ne! Svodi se na ono što Melani želi! To je njeno telo!’’
Sada su obojica bili u polučučnju, stegnutih pesnica i lica izobličenih
od besa.
’’O'ladite, momci! O'ladite, odmah!’’ naredi Džeb. ’’Ovo je suđenje, i
ostaćemo mirni i pribrani. Moramo razmotriti ovu stvar iz svakog ugla.’’
’’Džebe...’’ zausti Džared.
’’Umukni.’’ Džeb je žvakao usnu neko vreme. ’’U redu, evo kako ja to
vidim. Lunja je u pravu...’’
Ijan skoči na noge.
’’Čekaj! Sedi dole. Pusti me da završim.’’
Džeb je sačekao dok se Ijan, kome su žile poiskakale na zategnutom
vratu, nije ukočeno vratio u sedeći položaj.
’’Lunja je u pravu,’’ reče Džeb. ’’Melani je potrebno njeno telo. Ali...’’
dodade brzo kad se Ijan ponovo narogušio ’’ali ne slažem se s ostatkom
izrečenog, Lunjo. Mislim da si nam i te kako potrebna, mala. Tragači nam
dahću za vratom, a ti možeš da pričaš s njima. Mi ostali to ne možemo da
radimo. Ti spašavaš živote. Moram da mislim na dobrobit svog
domaćinstva.’’
Džared procedi kroz zube:
’’Dakle, treba da joj nađemo drugo telo. Očigledno.’’
Docino snuždeno lice se razvedri. Džebove bele, guste obrve izviše se do
vlasišta. Ijanove oči se izbečiše, a usne nabraše. Zurio je u mene
zamišljeno...
’’Ne! Ne!’’ zavrteh žustro glavom.
’’Zašto da ne, Lunjo?’’ upita Džeb. ’’Meni to uopšte ne zvuči loše.’’
MIN@
471
Progutala sam i duboko udahnula da mi glas ne bi zvučao histerično.
’’Džebe. Slušaj me pažljivo, Džebe. Smučilo mi se da budem parazit. Zar
ne možeš to da shvatiš? Misliš li da želim da pređem u neko drugo telo i
počnem sve iz početka? Moram li doveka da se osećam krivom što sam
nekome oduzela život? Moram li da trpim mržnju neke druge osobe?
Jedva da sam više duša, previše volim vas divlje ljude. Nije ispravno što
sam ovde, i mrzim taj osećaj.’’
Ponovo sam uzela vazduh i progovorila kroz suze koje počeše da teku.
’’I šta ako se stvari promene? Šta ako me stavite u nekog drugog, ja
ukradem još jedan život, i stvari krenu po zlu? Šta ako me to telo povuče
za nekom drugom ljubavlju, nazad ka dušama? Šta ako više ne budete
mogli da mi verujete? Šta ako vas sledeći put izdam? Ne želim da vas
povredim!’’
Prvi deo beše čista i sušta istina, ali sam u drugom počela bezočno da
lažem. Nadala sam se da neće to registrovati. Pomoglo mi je to što su reči
bile jedva razumljive pošto su mi suze prešle u jecaje. Nikada ih ne bih
povredila. Ono što mi se desilo bilo je trajno, deo samih atoma koji su
sačinjavali moje malo telo. Ali možda će, ako im dam razlog da me se
plaše, lakše prihvatiti ono što mora biti.
I moje laži su upalile, za promenu. Uhvatila sam zabrinuti pogled koji su
Džared i Džeb razmenili.
Nisu razmišljali o tome, da bih mogla da postanem nedostojna poverenja,
da postanem opasna.
Ijan je već krenuo da me zagrli. Obrisao mi je suze privivši me na grudi.
’’U redu je, dušo. Ne moraš da budeš niko drugi. Ništa se neće promeniti.’
’’Čekaj malo, Lunjo,’’ reče Džeb. Njegove promućurne oči iznenada
sinuše. ’’Kako će ti odlazak na neku od tih drugih planeta pomoći? I dalje
ćeš biti parazit, mala.’’
Ijan se trgnu na tu grubu reč.
I ja sam se trgla, jer Džeb beše previše pronicljiv, kao i uvek.
Čekali su da odgovorim, svi osim Doce, koji je znao pravi odgovor. Onaj
koji neću dati. Trudila sam se da govorim samo istinu.
’’Na drugim planetama je drugačije, Džebe. Nema nikakvog otpora. A i
sami domaćini su drugačiji. Nemaju tako izražene ličnosti kao ljudi,
njihove emocije su mnogo blaže. Ne bih imala osećaj da kradem život. Ne
kao ovde. Niko me neće mrzeti. Bila bih predaleko da bih vam naškodila.
Bili biste bezbedniji...’’
Taj poslednji deo je previše zvučao kao laž, pa sam pustila da mi glas
zamre. Džeb je čkiljio u mom pravcu, pa sam skrenula pogled.
MIN@
472
Trudila sam se da ne gledam u Docu, ali nisam mogla a da ga ne
osmotrim nakratko, da se uverim da razume. Gledao me je netremice,
očigledno očajan, i znala sam da razume.
Dok sam brzo spuštala pogled, uhvatila sam Džareda kako zuri u Docu. Je
li primetio našu nemu komunikaciju? Džeb uzdahnu.
’’Ovo je... baš nezgodno. ’’
Lice mu se pretvorilo u grimasu dok se koncentrisao na dilemu.
’’Džebe...’’ zaustiše Ijan i Džared istovremeno. Obojica ućutaše i stadoše
da se mršte jedan na drugog.
Sve ovo je bilo obično gubljenje vremena, a meni su ostali samo sati na
raspolaganju. Još samo nekoliko sati, sada sam bila sigurna u to.
’’Džebe,’’ rekoh nežno, glasom jedva čujnim od žamora izvora, i svi se
okrenuše k meni.
’’Ne moraš odmah da odlučiš. Doca mora da obiđe Džodi, a i ja bih volela
da je vidim. Plus, nisam ništa jela čitav dan. Zašto ne ostaviš odluku
za sutra? Tada možemo ponovo da pričamo. Imamo dovoljno vremena
da razmislimo o ovome.’’
Laži. Mogu li da ih prozru?
’’To je dobra ideja, Lunjo. Mislim da bi svima ovde koristio predah. Idi
pojedi nešto, pa ćemo videti, jutro je pametnije od večeri.’’
Dobro sam pazila da ne gledam u Docu sada, čak ni kad sam mu se
obratila.
’’Doći ću da ti pomognem sa Džodi, nakon što jedem, Doco. Vidimo se
kasnije.’’
’’Važi,’’ reče Doca umorno.
Zašto nije mogao da odgovori opuštenim tonom? On je čovek, trebalo bi
da dobro laže.
’’Gladna si?’’ promrmlja Ijan, i ja klimnuh. Pustila sam ga da mi
pomogne da ustanem.
Čvrsto me je uhvatio za ruku i znala sam da se sada neće razdvajati od
mene. To me nije brinulo. On ima dubok san, kao Džejmi.
Dok smo izlazili iz mračne prostorije, osetila sam nečiji pogled na sebi,
ali nisam bila sigurna čiji.
Još samo nekoliko stvari da uradim. Tri, da budem precizna. Tri poslednja
dela koja treba dovršiti.
Prvo, jela sam.
Ne bi bilo lepo ostaviti Mel gladnu. Osim toga, hrana je postala bolja
otkako sam ja krenula u pohare. Nešto čemu se treba radovati, pre nego
istrpeti.
MIN@
473
Naterala sam Ijana da ode po hranu i donese mi je dok sam se krila u
polju gde je mlada pšenica zamenila kukuruz. Rekla sam Ijanu istinu da bi
mi pomogao: da izbegavam Džejmija. Nisam htela da se Džejmi uplaši od
te odluke. Bilo bi mu teže nego Džaredu i Ijanu, njih dvojica su zauzeli
svoje strane. Džejmi nas voli obe; bio bi više rastrzan.
Ijan se nije raspravljao sa mnom. Jeli smo u tišini, s njegovom rukom
čvrsto oko mog struka.
Drugo, otišla sam da vidim Sunčicu i Džodi.
Očekivala sam da ću videti tri kriogene kapsule sa svetlećim lampicama
na Docinom stolu, pa sam se iznenadila što su tu još uvek stajala samo
dva Iscelitelja, na sredini stola. Doca i Kajl su se naginjali nad krevetom u
kojem je Džodi ležala nepokretna. Brzo sam pošla k njima, spremajući se
da pitam gde je Sunčica, ali kada sam se približila, videla sam da Kajl u
naručju drži jedan pun rezervoar.
’’Budi pažljiv s tim,’’ promrmljah.
Doca je merio Džodi puls, brojeći u sebi. Usne mu se stegoše u tanku
liniju kada ču moj glas, te morade da krene iz početka.
’’Da, Doca mi je već rekao,’’ reče Kajl, ne skidajući oči s Džodinog lica.
Nekoliko tamnih modrica pojavljivalo mu se ispod očiju. Je li mu nos
ponovo slomljen? ’’Pazim. Samo... nisam hteo da je ostavim samu tamo.
Bila je tako tužna i tako... draga.’’
’’Sigurna sam da bi to cenila, kad bi znala.’’
On klimnu, još uvek gledajući u Džodi.
’’Treba li išta da uradim ovde? Da pomognem na neki način?’’
’’Pričaj joj, zovi je po imenu, pričaj o stvarima kojih će se setiti. Pričaj
čak i o Sunčici. To je pomoglo kod Isceliteljevog domaćina.’’
’’Mendi,’’ ispravi me Doca. ’’Kaže da nije baš tako, ali je blizu.’’
’’Mendi,’’ ponovih. Ne da sam imala potrebe da to zapamtim.
’’Gde je ona?’’
’’S Trudi... to je bio dobar predlog. Trudi je prava osoba. Mislim da ju je
stavila na spavanje.’’
’’To je dobro. Mendi će biti dobro.’’
’’Nadam se. ’’ Doca se nasmeši, ali to nije umnogome uticalo na
njegovo loše raspoloženje.
’’Imam mnogo toga da je pitam.’’
Osmotrila sam sitnu ženu, još nisam mogla da poverujem da je starija od
mog tela. Lice joj beše opušteno i bezizrazno. Pomalo me je plašilo, bila
je puna života dok je Sunčica bila unutra.
Da li će Mel biti...?
Još sam tu.
MIN@
474
Znam. Bićeš ti dobro.
Kao Lejsi. Obe trepnusmo. Nikad kao Lejsi.
Dodirnuh nežno Džodinu ruku. Bila je dosta nalik Lejsi u nekim stvarima.
Maslinasta koža, crna kosa i sitna građa. Skoro da su mogle da budu
sestre, osim što Džodino slatko, čisto lice nikad ne bi moglo da bude
toliko odbojno.
Kajlu se svezao jezik, samo ju je držao za ruku.
’’Ovako, Kajl,’’ rekoh. Pomilovah je ponovo po ruci. ’’Džodi? Džodi,
čuješ li me? Kajl te čeka, Džodi. Uvalio se u grdnu nevolju dovodeći te
ovamo... svi koji ga znaju žele da ga prebiju ko mačku.’’
Nacerih se vragolasto krupnom muškarcu, i njegove usne se izviše u
osmejak, iako se nije okrenuo da vidi moj osmeh.
’’Ne da je to išta novo za tebe,’’ ubaci se Ijan pored mene. ’’Kad to nije
bio slučaj s njim, zar ne, Džodi? Drago mi je što te opet vidim, dušice.
Mada, pitam se da li je obostrano. Mora da ti je prijalo što si se otarasila
ovog idiota na tako dugo vreme.’’
Kajl nije primetio da mu je brat tu, zakačen poput prilepka za moju šaku,
dok Ijan nije progovorio.
’’Sećaš se Ijana, naravno. Nikad nije uspeo da me dostigne ni u čemu, ali
nastavlja da se trudi. Hej, Ijane, dodade Kajl, ne skidajući pogled s nje,
’’imaš li nešto da mi kažeš?’’
’’Ne baš.’’
’’Čekam izvinjenje.’’
’’Samo ti čekaj.’’
’’Možeš li da veruješ da me je šutnuo u lice, Džods? Bez ikakvog
razloga.’’
’’Kome je još potreban razlog, zar ne, Džodi?’’
Beše prijatno na neki čudan način, to zadirkivanje dva brata. Džodino
prisustvo ga je činilo opuštenim i šaljivim. Nežnim i zabavnim. Ja bih se
probudila zbog toga. Da sam ona, već bih se smešila.
’’Samo nastavi, Kajl,’’ promrmljah. ’’Baš tako treba. Probudiće se ona.’’
Volela bih da mogu da je upoznam, da vidim kakva je osoba. Mogla sam
da zamislim samo Sunčicine izraze lica.
Kako li će svi ovde regovati kad upoznaju Melani prvi put? Hoće li im se
učiniti ista, kao da nema nekakve razlike? Hoće li zaista shvatiti da mene
više nema, ili će Melani prosto preuzeti moju ulogu?
Možda će uvideti da je potpuno drugačija. Možda će morati ponovo da se
priviknu na nju. Možda će se uklopiti onako kako ja nikad nisam.
Zamišljala sam nju, što znači da sam zamišljala sebe, kako stojim
okružena prijateljskim licima. Zamišljala sam nas s Fridomom u naručju, i
MIN@
475
kako nam se svi ljudi koji mi nikad nisu verovali osmehuju s
dobrodošlicom.
Zašto mi je to izmamilo suze? Zar sam stvarno tako sitničava?
Nisi, uveravala me Melani. Nedostajaćeš im, naravno da hoćeš. Svi
najbolji ljudi ovde žaliće kad te izgube.
Izgleda da je konačno prihvatila moju odluku.
Nisam prihvatila, ispravi me. Samo ne vidim nijedan način da te
zaustavim. I ja mogu da osetim koliko se taj trenutak približio. I ja se
bojim. Zar to nije čudno? Potpuno sam prestrašena.
Nisi jedina.
’’Lunjo?’’ reče Kajl.
’’Da?’’
’’Izvini.’’
’’Mmm... zašto?’’
’’Što sam pokušao da te ubijem,’’ reče ležerno. ’’Izgleda da jesam
pogrešio.’’
Ijan zinu u čudu.
’’Molim te reci mi da pri sebi imaš neki uređaj za snimanje, Doco.’’
’’Jok. Žao mi je, Ijane.’’
Ijan zavrte glavom.
’’Ovaj trenutak treba sačuvati. Nisam verovao da ću doživeti da Kajl
O'Sej prizna da je pogrešio. Ajde, Džodi. To bi trebalo da te natera da
skočiš iz kreveta.’’
’’Džodi, dušo, zar ne želiš da me braniš? Reci Ijanu da nikad ranije nisam
pogrešio. ’’ Zasmejulji se.
To je lepo. Lepo je znati da sam zaslužila da me Kajl prihvati pre nego što
odem. Nisam toliko očekivala od njega.
Ništa više ne mogu da uradim ovde. Nema svrhe da se duže zadržavam.
Džodi će se ili vratiti ili neće, ali nijedan ishod neće sada promeniti moju
sudbinu.
Zato sam nastavila do svog trećeg i poslednjeg dela: lagala sam.
Udaljila sam se od kreveta, duboko uzdahnula, i protegla se.
’’Umorna sam, Ijane,’’ rekoh.
Je li to stvarno bila laž? Nije zvučalo tako neistinito. Bio je to jedan dug,
dug dan, moj poslednji dan. Shvatih da sam bila probdela čitavu
prethodnu noć. Nisam spavala od prošle pohare; mora da sam iscrpljena.
Ijan klimnu.
’’Kladim se da jesi. Jesi li ostala s Iscel... s Mendi cele noći?’’
’’Da,’’ zevnuh.
MIN@
476
’’Laku noć, Doco,’’ reče Ijan, vukući me ka izlazu. ’’Srećno, Kajl.
Vratićemo se ujutru.’’
’’'Ku noć, Kajl,’’ promrmljah. ’’Vidimo se, Doco.’’
Doca me je besno posmatrao, ali Ijan mu beše okrenut leđima, a Kajl je
zurio u Džodi. Uzvratila sam Doci istom merom.
Ijan prođe sa mnom kroz mračni tunel ne rekavši ništa. Bilo mi je drago
što nije pričljiv. Ne bih mogla da se usredsredim na razgovor. Želudac mi
je igrao i uvijao se, uvrućući se u čudne oblike.
Gotova sam, svi moji zadaci su izvršeni. Sad samo moram malo da
sačekam i da ne zaspim. Koliko god da sam umorna, mislim da mi to neće
predstavljati problem. Srce mi je tuklo kao da me neko iznutra bije
pesnicom po rebrima.
Nema više odugovlačenja.
To se mora desiti noćas, i Mel to takođe zna. Današnji događaji s Ijanom
su mi to dokazali. Što duže ostanem, to ću više suza, svađe i tuče izazvati.
I to su veće šanse da ću se ja ili neko drugi izlanuti i da će Džejmi saznati
istinu.
Neka mu Mel objasni nakon što bude gotovo.
Bolje je tako.
Baš ti hvala, pomisli Mel; reči su joj tekle brzo, kao bujica, obojene
strahom koji je pokvario sarkazam.
Ijan je zurio dole u nas troje s takvim besom u očima da je Sunčica
zadrhtala od straha. Beše to čudna stvar, kao da su Kajl i Ijan bili zamenili
lica. Osim što je Ijanovo lice još uvek bilo savršeno, nenaruženo.
Prelepo, čak i u besu.
’’Ijane,’’ upita Kajl, zbunjen. ’’U čemu je problem?’’
Ijan progovori stisnutih zuba.
’’Lunjo,’’ zareža, i ispruži ruku. Kao da se upinjao da drži tu šaku
otvorenom, da je ne stegne u pesnicu.
Evo nevolje, pomisli Mel.
Obuze me jad. Nisam htela da se oprostim od Ijana, a sada ću morati.
Naravno da moram. Bilo bi pogrešno da se išunjam usred noći poput
lopova i ostavim Melani u amanet da prenese svima pozdrave.
Umorivši se od čekanja, Ijan me zgrabi za ruku i povuče me s poda.
Činilo da će sa mnom povući i Sunčicu, još uvek naslonjenu na moje
rame, ali Ijan me je cimao dok me ona nije ispustila.
’’Šta je s tobom?’’ upita Kajl ljutito.
Ijan zamahnu nogom i šutnu Kajla jako u lice.
’’Ijane!’’ pobunih se.
Sunčica se bacila ispred Kajla, koji se držao za nos, boreći se da ustane, i
pokušala da ga zaštiti svojim sićušnim telom. On utom izgubi ravnotežu i
pade nazad na pod, stenjući.
MIN@
463
’’Dolazi ovamo,’’ zareza Ijan, vukući me dalje od njih a da se nije ni
osvrnuo.
’’Ijane...’’
Grubo me je vukao, ne dajući mi da dođem do reči. Fino. Ionako ne znam
šta bih rekla.
Videla sam zapanjena lica prisutnih kako mutno promiču pored mene.
Bojala sam se da će uplašiti bezimenu ženu. Ona nije navikla na bes i
nasilje. A onda smo se naglo zaustavili. Džared je blokirao izlaz.
’’Jesi li poludeo, Ijane?’’ upita, šokiran i besan. ’’Šta joj to radiš?’’
’’Jesi li ti znao za to?’’ razdra se Ijan, gurajući me ka Džaredu i
drmusajući me. Iza nas neko zacvile. Uplašio ih je.
’’Povredićeš je!’’
’’Znaš li šta planira da uradi?’’ zaurla Ijan.
Džared je zurio u Ijana, odjednom tupog lica. Nije odgovorio. Ijanu to
beše dovoljno. Ijanova pesnica udari Džareda toliko brzo da nisam stigla
da vidim taj pokret, samo sam osetila kako mu se telo cimnulo napred i
ugledala Džareda kako odleće unazad u mračni tunel.
’’Ijane, prestani,’’ molila sam ga.
’’Ti prestani,’’ zareza on.
Povuče me kroz vrata u tunel, zatim stade da me vuče ka severu. Gotovo
da sam morala da trčim da bih pratila njegov dug korak.
’’O'Sej!’’ vikao je Džared za nama.
’’Ja da je povredim?’’ zaurla Ijan u odgovor preko ramena, ne zastajući.
’’Ja? Ti dvolična svinjo!’’
Iza nas sada više nije bilo ničega osim crnila i tišine. Posrtala sam u
mraku, trudeći se da održim korak.
Tek tada sam počela da osećam kako mi ruka pulsira od Ijanovog stiska.
Njegova šaka me je držala za mišicu poput stege, a dugi prsti su se lako
obavijali oko nje, preklapajući se. Ruka mi je trnula.
On me brže povuče za sobom, i ja zastenjah, gotovo da jauknuh od bola.
Taj zvuk natera Ijana da se spotakne i stane. Disao je isprekidano u
pomrčini.
’’Ijane, Ijane, ja...’’ grlo mi se sceglo i nisam mogla da završim rečenicu.
Nisam znala šta da kažem, zamišljajući njegovo besno lice.
Njegove ruke me iznenada zgrabiše, odižući me sa zemlje, zatim me
uhvatiše pre nego što ću pasti. On ponovo poče da trči napred, sada me
noseći. Ruke mu nisu bile grube i ljutite kao ranije; privio me je sebi na
grudi. Protrčao je pravo preko velikog trga, ignorišući iznenađena, pa
čak i sumnjičava lica.
MIN@
464
Trenutno se previše toga nepoznatog i neugodnog odigravalo u pećinama.
Ljudi na koje smo naišli, Vajoleta, Džefri, Endi, Pejdž, Aron, Brent i
drugi koje nisam stigla dobro da vidim u trku, behu plašljivi. Uznemirilo
ih je što vide Ijana kako protrčava pravo kroz njih, lica izobličenog od
besa, sa mnom u naručju.
A onda su ostali iza nas. Ijan nije zastao dok nismo stigli do vrata
naslonjenih preko ulaza u njegovu i Kajlovu sobu. Šutnuo je crvena vrata
u stranu, udarila su u kameni pod uz bučan odjek, i bacio me na dušek na
podu.
Stajao je iznad mene, dok su mu se grudi nadimale od napora i besa.
Okrenuo se na sekund i vratio vrata na mesto jednim trzajem. Onda je
ponovo izgledao besno i zastrašujuće.
Duboko sam udahnula i pridigla se na kolena, držeći ruke ispravljene, s
dlanovima nagore, želeći da se neka čarolija pojavi na njima. Nešto što
bih mogla da mu dam, nešto što bih mogla da kažem. Ali bila sam praznih
šaka.
’’Nećeš me ostaviti.’’ Oči su mu sijale, sjakteći jače nego ikada, poput
dva plava plamena.
’’Ijane,’’ šapnuh. ’’Moraš da shvatiš da... da ne mogu da ostanem. Moraš
to da shvatiš.’’
’’Ne!’’ razdra se na mene.
Ustuknula sam i, odjednom, Ijan se sruči napred, padajući na kolena,
padajući na mene. Zario je glavu u moj stomak i zagrlio me oko struka.
Tresao se, tresao se snažno, i glasni, očajni jecaji oteše mu se iz grudi.
’’Ne, Ijane, ne,’’ molila sam. Ovo je bilo mnogo gore od besa. ’’Nemoj,
molim te, nemoj.’’
’’Lunjo,’’ kukao je.
’’Ijane, molim te. Nemoj tako da se osećaš. Nemoj. Tako mi je žao.
Molim te.’’
I ja sam plakala, tresući se, mada je to možda bilo od njega.
’’Ne možeš da odeš.’’
’’Moram, moram,’’ jecala sam. A onda smo dugo plakali u tišini.
Njegove suze presušiše pre mojih. Na kraju, on se uspravi i ponovo me
privi na grudi. Čekao je dok nisam smogla snage da progovorim.
’’Izvini,’’ prošaputa on. ’’Bio sam zao prema tebi.’’
’’Ne, ne. Ja treba da se izvinim. Trebalo je da ti kažem, kad nisi naslutio.
Ja prosto...nisam mogla. Nisam htela da ti kažem... da te povredim... da
povredim sebe. Bila sam sebična.’’
’’Moramo da popričamo o tome, Lunjo. Ništa nije konačno. Ne može da
bude.’’
MIN@
465
’’Jeste.’’
On zavrte glavom, stežući zube.
’’Koliko dugo? Koliko dugo planiraš to?’’
’’Od dolaska Tragača,’’ šapnuh.
On klimnu, kao da je očekivao takav odgovor.
’’I ti si mislila da moraš da odaš svoju tajnu da bi je spasila. To mogu da
razumem. Ali to ne znači da moraš igde da ideš. Samo zato što Doca sada
zna... to ne znači ništa. Da sam i za tren pomislio da jedno podrazumeva
drugo, ne bih stajao tamo i pustio te da mu pokažeš kako se to radi. Niko
te neće naterati da legneš na njegov prokleti krevet! Polomiću mu ruke
ako proba da te dirne!’’
’’Ijane, molim te.’’
’’Ne mogu da te nateraju, Lunjo. Čuješ li me!,’’ ponovo je vikao.
’’Niko me ne tera. Nisam pokazala Doci kako se izvodi razdvajanje da bih
spasila Tragača,’’ šapnuh. ’’Tragačevo prisustvo ovde samo me je
nateralo da... brže donesem odluku. Uradila sam to da bih spasila Mel,
Ijane.’’
Nozdrve mu se raširiše, ali ne reče ništa.
’’Zarobljena je unutra, Ijane. To je poput zatvora, gore od toga; ne mogu
čak ni da ti opišem. Ona je kao duh. A ja mogu da je oslobodim. Mogu da
je vratim samoj sebi.’’
’’I ti zaslužuješ da živiš. Zaslužuješ da ostaneš.’’
’’Ali ja nju volim, Ijane.’’
Zatvorio je oči, i njegove blede usne potpuno pobeleše.
’’Ali ja volim tebe,’’ prošaputa. ’’Zar to nije bitno?’’
’’Naravno da je bitno. Veoma. Zar ne vidiš? To samo celu stvar čini...
neophodnom.’’ Otvori naglo oči.
’’Zar do te mere ne možeš da podneseš što te volim? O tome se radi?
Mogu ja da ćutim, Lunjo. Neću to ponovo reći. Možeš da budeš sa
Džaredom, ako je to ono što želiš. Samo reci.’’
’’Ne, Ijane!’’ Uzeh mu lice u šake koža mu je bila tvrda, zategnuta preko
kostiju. ’’Ne. I... i ja tebe volim. Ja, mali srebrni crv u dnu njene glave.
Ali moje telo te ne voli. Ne može da te voli. Nikada te ne mogu voleti u
ovom telu, Ijane. To me razdire. Nepodnošljivo je.’’
Ja sam mogla da se nosim s tim. Ali da gledam kako on pati zbog
ograničenja koje nameće moje telo? To ne.
On opet zatvori oči. Guste, crne trepavice behu mu vlažne od suza.
Presijavale su se.
Oh, hajde, uzdahnu Mel. Uradi šta moraš. Ja ću se... povući u drugu
sobu, dodade suvo.
MIN@
466
Hvala.
Obavila sam mu ruke oko vrata i privukla se bliže njemu dok mi usne nisu
dodirnule njegove. On me zagrli, privijajući me jače na grudi. Usne nam
se pokrenuše istovremeno, spajajući se kao da se nikada neće rastaviti,
kao da razdvajanje nije neminovno, i ja osetih slan ukus naših suza. Mojih
i njegovih.
Nešto je počelo da se menja.
Kad god je Melanino telo dotaklo Džaredovo telo, to je bilo nalik
šumskom požaru, brz plamen koji hita pustinjom i guta sve na šta naiđe. S
Ijanom je bilo drugačije, mnogo drugačije, jer ga Melani nije volela kao
ja. Kada me je dotakao, bilo je to dublje i sporije od šumskog požara, kao
more lave duboko ispod zemlje. Previše duboko da bi se osetila jara, ali
kretalo se nezaustavljivo, menjajući same temelje sveta svojim
napredovanjem.
Moje nevoljno telo beše poput magle koja se isprečila između nas, gusta
zavesa, ali dovoljno prozirna da vidim kroz nju, da vidim šta se događa.
To je promenilo mene, ne nju. To je bio gotovo metalurški proces, duboko
u srži mog bića, nešto što je već bilo otpočelo, što je već bilo skoro
iskovano. Ali ovaj dugi poljubac ga je dovršio, usijanog i oštrih ivica,
gurnuo je tu novu tvorevinu, koja je šištala u oblaku pare, u hladnu vodu
koja ju je učinila čvrstom i konačnom. Nesalomljivom.
I onda sam ponovo počela da plačem, shvatajući da je to sigurno i njega
promenilo, tog muškarca dovoljno nežnog da bude duša, ali jakog kako to
samo čovek može da bude.
Pomerio je usne ka mojim očima, ali bilo je prekasno. To se već dogodilo.
’’Ne plači, Lunjo. Nemoj da plačeš. Ostaješ sa mnom.’’
’’Osam punih života,’’ šapnuh u njegovu vilicu, glasom skrhanim od bola.
’’Za osam punih života nisam pronašla nikoga zbog koga bih ostala na
nekoj planeti, nikoga za kim bih pošla na drugi svet. Nikada nisam
pronašla partnera. Zašto sada? Zašto ti? Ti nisi od moje vrste. Kako ti
možeš da mi budeš partner?’’
’’Čudan je ovo univerzum’’ promrmlja on.
’’Nije pošteno,’’ požalih se, ponavljajući Sunčicine reči.
Stvarno nije bilo pošteno. Kako sam mogla da nađem ovo, da nađem
ljubav, sada, u pet do dvanaest i da moram da je napustim? Je li pošteno
što moja duša i telo ne mogu da se pomire? Je li pošteno što sam morala
da zavolim i Melani?
Je li pošteno što će Ijan morati da pati? Ako neko zaslužuje da bude
srećan, onda je to on. Nije pošteno, ni ispravno, nije čak ni... razumno.
Kako mogu da mu uradim tako nešto?
MIN@
467
’’Volim te,’’ šapnuh mu.
’’Ne izgovaraj to kao da se opraštaš.’’ Ali morala sam.
’’Ja, duša zvana Lutalica, volim tebe, ljudsko biće, Ijana. To se nikad neće
promeniti, bez obzira na to šta ću možda postati.’’ Pažljivo sam to sročila,
da u mojim recima ne bi bilo laži. ’’Čak i ako budem bila Delfin ili
Medved ili Cvet, to neće biti bitno. Uvek ću te voleti, uvek ću te se sećati.
Ti ćeš biti moj jedini partner.’’
Ruke su mu se ukočile, pa me jače stegnule, i ja ponovno u njima osetih
bes. Bilo mi je teško da dišem.
’’Nećeš ti nikuda da odlutaš. Ostaješ ovde.’’
’’Ijane...’’
Ali njegov glas sada beše grub, gnevan, ali i poslovan.
’’Ne radim ovo zbog sebe. Ti si deo ove zajednice, i nećeš izleteti napolje
bez rasprave. Previše si važna svima nama, čak i onima koji to nikad ne bi
priznali. Potrebna si nam.’’
’’Niko me ne izbacuje napolje, Ijane.’’
’’Ne. Čak ni ti sama sebe, Lutalice.’’
Ponovo me je poljubio, usana grubljih od besa. Šaka u mojoj kosi mu se
stegnu u pesnicu, i on mi odvoji lice na dva centimetra od svog.
’’Prija ili ne?’’ upita srdito.
’’Prija.’’
’’Tako sam i mislio,’’ reče, a glas mu beše režanje.
Ponovo me je poljubio. Toliko me je stezao oko rebara, usne su mu toliko
pritiskale moje da mi se zavrtelo u glavi i počela sam da se borim za
vazduh. On utom popusti stisak i prede usnama do mog uva.
’’Idemo.’’
’’Kuda? Kuda ćemo?’’ Ja ne idem nikuda, znala sam to. Pa ipak, kako mi
je srce zakucalo jače na pomisao o odlasku, negde, bilo gde, s Ijanom.
Mojim Ijanom. On je moj, onako kako Džared nikad neće biti. Onako
kako ovo telo nikad neće biti njegovo.
’’Nemoj da mi praviš probleme oko toga, Lutalice. Ionako sam napola
sišao s uma.’’ Pridiže nas oboje na noge.
’’Kuda?’’ insistirala sam.
’’Ideš niz istočni tunel, pored polja, do kraja.’’
’’Do igrališta?’’
’’Da. A onda ćeš sačekati tamo dok ne dovedem ostale.’’
’’Zašto?’’ Njegove reči su mi zvučale ludo.
Da li želi da igra fudbal? Da ponovo umanji tenziju?
’’Zato što se o tome mora raspravljati. Sazivam suđenje, Lutalice, i ti ćeš
morati da odgovaraš za svoju odluku.’’
MIN@
468
57.OPRAŠTANJE
Suđenje je ovoga puta bilo malo, za razliku od Kajlovog. Ijan je doveo
samo Džeba, Docu i Džareda. I sam je dobro znao da Džejmiju ne
treba dozvoliti da prisustvuje ovakvim dešavanjima.
Melani će morati da se oprosti od njega u moje ime. Nisam mogla da se
suočim s tim, ne u Džejmijevom prisustvu. Nisam marila što je to
kukavički s moje strane. Nisam htela to da uradim.
Samo jedna plava lampa, jedan bledunjavi krug svetlosti na kamenom
podu. Sedeli smo na obodu tog kruga; ja sam bila sama, dok su četiri
muškarca sedela nasuprot mene. Džeb je čak poneo i svoju pušku, kao da
je sudijski čekić koji će sve učiniti zvaničnijim.
Miris sumpora prizvao je sećanja na bolne dane mog žaljenja, ona za
kojima neću žaliti kada me više ne bude.
’’Kako joj je?’’ upitah Docu žurno dok su se muškarci nameštali, pre
nego što su stigli da otpočnu suđenje. Ovo suđenje je bilo traćenje mog
ionako kratkog vremena. Brinula sam o važnijim stvarima.
’’Kojoj tačno?’’ uzvrati on umornim glasom.
Zurila sam u njega nekoliko sekundi, a onda mi se oči razrogačiše.
’’Sunčice više nema? Već?’’
’’Kajl je mislio da je okrutno terati je da pati duže. Bila je... nesrećna.’’
’’Volela bih da sam mogla da se oprostim od nje,’’ promrmljah sebi u
bradu. I poželim joj sreću. Kako je Džodi?’’
’’Još nema odgovora.’’
’’Isceliteljevo telo?’’
’’Trudi ju je odvela. Mislim da su otišle da joj nađu nešto za jelo. Rade na
tome da pronađu neko privremeno ime koje joj se sviđa, da bismo mogli
da je oslovljavamo nekako osim sa telo.’’ Nasmeši se kiselo.
’’Biće ona dobro. Sigurna sam da hoće,’’ rekoh, trudeći se da poverujem
u to. ’’Džodi takođe. Sve će na kraju ispasti kako treba.’’
Niko me nije prozvao zbog laži. Znali su da govorim to zbog sebe.
Doca uzdahnu.
’’Ne želim dugo da se odvajam od Džodi. Možda joj nešto zatreba.’’
’’Dabome,’’ složih se. ’’Hajde da završimo s tim. Što brže to bolje.’’
Jer nije bitno šta će ovde biti izrečeno; Doca je pristao na moje uslove. Pa
ipak, neki glupi deo mene se nadao... nadao da postoji rešenje koje će
omogućiti da sve ispadne savršeno, dozvoliti meni da ostanem s Ijanom, a
Mel sa Džaredom, tako da apsolutno niko ne mora da pati. Najbolje je
brzo ugušiti tu nemoguću nadu.
’’Dobro,’’ reče Džeb. ’’Lunjo, šta ti imaš da izjaviš?’’
MIN@
469
’’Vraćam Melani.’’ Odlučno, kratko, bez razloga da se tome protivreči.
’’Ijane, ti?’’
’’Lunja nam je potrebna ovde.’’
Džeb klimnu za sebe.
’’Škakljiva stvar. Lunjo, zašto bi trebalo da se složim s tobom?’’
’’Da si ti u pitanju, hteo bi svoje telo nazad. Ne možeš to da uskratiš
Melani.’’
’’Ijane?’’ upita Džeb.
’’Moramo uzeti u obzir opšte dobro, Džebe. Lunja nam je već obezbedila
više zdravlja i sigurnosti nego što smo ikad imali. Ona je od najvećeg
značaja za opstanak naše zajednice, za opstanak čitave ljudske rase. Jedna
osoba ne može stajati tome na putu.’’
U pravu je.
Tebe niko ništa nije pitao.
Džared progovori.
’’Lunjo, šta Mel kaže?’’
Ha! reče Mel.
Zurila sam u Džaredove oči, i desila se najčudnija moguća stvar. Sve
topljenje i stapanje koje sam upravo doživela bilo je gurnuto u stranu, u
najmanji deo mog tela, mali ćošak koji sam fizički zauzimala. Ostatak
mene je žudeo za Džaredom s istom onom očajničkom, izluđujućom
glađu koju sam osetila otkako sam ga prvi put ugledala ovde. Ovo telo
jedva da je pripadalo meni ili Melani, pripadalo je njemu.
Unutra stvarno nije bilo dovoljno mesta za obe.
’’Melani želi svoje telo nazad. Želi da ponovo živi svoj život.’’
Lažljivice. Reci im istinu.
Neću.
’’Lažljivice,’’ reče Ijan. ’’Vidim kako se raspravljaš s njom. Kladim se da
se slaže sa mnom. Ona je dobra osoba. Zna koliko si nam potrebna.’’
’’Mel zna sve što ja znam. Moći će da vam pomogne. Kao i Isceliteljev
domaćin. Ona zna više nego što sam ja ikad znala. Biće vam dobro. Bilo
vam je dobro pre nego što sam ja došla. Preživećete, baš kao i ranije.’’
Džeb uzdahnu glasno, mršteći se.
’’Ne znam, Lunjo. Ijan ima pravo.’’
Besno sam odmerila starca i videla da Džared radi isto. Skrenula
sam oči od te borbe pogledima da mrko osmotrim Docu.
Doca mi uzvrati pogled, i lice mu se zgrči od bola. Razumeo je na šta ga
podsećam. Dao je obećanje. Ovo suđenje ga ne može poništiti.
Ijan je posmatrao Džareda, nije primetio našu nemu razmenu pogleda.
MIN@
470
’’Džebe,’’ pobuni se Džared. ’’Ovde se radi samo o jednoj odluci. Znaš
to.’’
’’Je l’ tako, mali? Meni se čini da ih je čitavo bure.’’
’’To je Melanino telo!’’
’’Lunjino takođe.’’
Džared se zagrcnu od tog odgovora, i morade da krene iz početka.
’’Ne možeš ostaviti Melani zarobljenu unutra, to je nalik ubistvu, Džebe.’
Ijan se nagnu napred na svetlo, najednom ponovo besan.
’’A kako nazivaš ono što ćeš uraditi Lunji, Džarede? I nama ostalima ako
nam je oduzmeš?’’
’’Briga tebe za ostale! Ti samo hoćeš da zadržiš Lunju na Melanin račun,
ništa drugo ti nije važno!’’
’’A ti hoćeš da zadržiš Melani na Lunjin račun, ništa drugo tebi nije
važno! Dakle, pošto smo tu jednaki, sve se svodi na ono šta je najbolje za
sve ostale.’’
’’Ne! Svodi se na ono što Melani želi! To je njeno telo!’’
Sada su obojica bili u polučučnju, stegnutih pesnica i lica izobličenih
od besa.
’’O'ladite, momci! O'ladite, odmah!’’ naredi Džeb. ’’Ovo je suđenje, i
ostaćemo mirni i pribrani. Moramo razmotriti ovu stvar iz svakog ugla.’’
’’Džebe...’’ zausti Džared.
’’Umukni.’’ Džeb je žvakao usnu neko vreme. ’’U redu, evo kako ja to
vidim. Lunja je u pravu...’’
Ijan skoči na noge.
’’Čekaj! Sedi dole. Pusti me da završim.’’
Džeb je sačekao dok se Ijan, kome su žile poiskakale na zategnutom
vratu, nije ukočeno vratio u sedeći položaj.
’’Lunja je u pravu,’’ reče Džeb. ’’Melani je potrebno njeno telo. Ali...’’
dodade brzo kad se Ijan ponovo narogušio ’’ali ne slažem se s ostatkom
izrečenog, Lunjo. Mislim da si nam i te kako potrebna, mala. Tragači nam
dahću za vratom, a ti možeš da pričaš s njima. Mi ostali to ne možemo da
radimo. Ti spašavaš živote. Moram da mislim na dobrobit svog
domaćinstva.’’
Džared procedi kroz zube:
’’Dakle, treba da joj nađemo drugo telo. Očigledno.’’
Docino snuždeno lice se razvedri. Džebove bele, guste obrve izviše se do
vlasišta. Ijanove oči se izbečiše, a usne nabraše. Zurio je u mene
zamišljeno...
’’Ne! Ne!’’ zavrteh žustro glavom.
’’Zašto da ne, Lunjo?’’ upita Džeb. ’’Meni to uopšte ne zvuči loše.’’
MIN@
471
Progutala sam i duboko udahnula da mi glas ne bi zvučao histerično.
’’Džebe. Slušaj me pažljivo, Džebe. Smučilo mi se da budem parazit. Zar
ne možeš to da shvatiš? Misliš li da želim da pređem u neko drugo telo i
počnem sve iz početka? Moram li doveka da se osećam krivom što sam
nekome oduzela život? Moram li da trpim mržnju neke druge osobe?
Jedva da sam više duša, previše volim vas divlje ljude. Nije ispravno što
sam ovde, i mrzim taj osećaj.’’
Ponovo sam uzela vazduh i progovorila kroz suze koje počeše da teku.
’’I šta ako se stvari promene? Šta ako me stavite u nekog drugog, ja
ukradem još jedan život, i stvari krenu po zlu? Šta ako me to telo povuče
za nekom drugom ljubavlju, nazad ka dušama? Šta ako više ne budete
mogli da mi verujete? Šta ako vas sledeći put izdam? Ne želim da vas
povredim!’’
Prvi deo beše čista i sušta istina, ali sam u drugom počela bezočno da
lažem. Nadala sam se da neće to registrovati. Pomoglo mi je to što su reči
bile jedva razumljive pošto su mi suze prešle u jecaje. Nikada ih ne bih
povredila. Ono što mi se desilo bilo je trajno, deo samih atoma koji su
sačinjavali moje malo telo. Ali možda će, ako im dam razlog da me se
plaše, lakše prihvatiti ono što mora biti.
I moje laži su upalile, za promenu. Uhvatila sam zabrinuti pogled koji su
Džared i Džeb razmenili.
Nisu razmišljali o tome, da bih mogla da postanem nedostojna poverenja,
da postanem opasna.
Ijan je već krenuo da me zagrli. Obrisao mi je suze privivši me na grudi.
’’U redu je, dušo. Ne moraš da budeš niko drugi. Ništa se neće promeniti.’
’’Čekaj malo, Lunjo,’’ reče Džeb. Njegove promućurne oči iznenada
sinuše. ’’Kako će ti odlazak na neku od tih drugih planeta pomoći? I dalje
ćeš biti parazit, mala.’’
Ijan se trgnu na tu grubu reč.
I ja sam se trgla, jer Džeb beše previše pronicljiv, kao i uvek.
Čekali su da odgovorim, svi osim Doce, koji je znao pravi odgovor. Onaj
koji neću dati. Trudila sam se da govorim samo istinu.
’’Na drugim planetama je drugačije, Džebe. Nema nikakvog otpora. A i
sami domaćini su drugačiji. Nemaju tako izražene ličnosti kao ljudi,
njihove emocije su mnogo blaže. Ne bih imala osećaj da kradem život. Ne
kao ovde. Niko me neće mrzeti. Bila bih predaleko da bih vam naškodila.
Bili biste bezbedniji...’’
Taj poslednji deo je previše zvučao kao laž, pa sam pustila da mi glas
zamre. Džeb je čkiljio u mom pravcu, pa sam skrenula pogled.
MIN@
472
Trudila sam se da ne gledam u Docu, ali nisam mogla a da ga ne
osmotrim nakratko, da se uverim da razume. Gledao me je netremice,
očigledno očajan, i znala sam da razume.
Dok sam brzo spuštala pogled, uhvatila sam Džareda kako zuri u Docu. Je
li primetio našu nemu komunikaciju? Džeb uzdahnu.
’’Ovo je... baš nezgodno. ’’
Lice mu se pretvorilo u grimasu dok se koncentrisao na dilemu.
’’Džebe...’’ zaustiše Ijan i Džared istovremeno. Obojica ućutaše i stadoše
da se mršte jedan na drugog.
Sve ovo je bilo obično gubljenje vremena, a meni su ostali samo sati na
raspolaganju. Još samo nekoliko sati, sada sam bila sigurna u to.
’’Džebe,’’ rekoh nežno, glasom jedva čujnim od žamora izvora, i svi se
okrenuše k meni.
’’Ne moraš odmah da odlučiš. Doca mora da obiđe Džodi, a i ja bih volela
da je vidim. Plus, nisam ništa jela čitav dan. Zašto ne ostaviš odluku
za sutra? Tada možemo ponovo da pričamo. Imamo dovoljno vremena
da razmislimo o ovome.’’
Laži. Mogu li da ih prozru?
’’To je dobra ideja, Lunjo. Mislim da bi svima ovde koristio predah. Idi
pojedi nešto, pa ćemo videti, jutro je pametnije od večeri.’’
Dobro sam pazila da ne gledam u Docu sada, čak ni kad sam mu se
obratila.
’’Doći ću da ti pomognem sa Džodi, nakon što jedem, Doco. Vidimo se
kasnije.’’
’’Važi,’’ reče Doca umorno.
Zašto nije mogao da odgovori opuštenim tonom? On je čovek, trebalo bi
da dobro laže.
’’Gladna si?’’ promrmlja Ijan, i ja klimnuh. Pustila sam ga da mi
pomogne da ustanem.
Čvrsto me je uhvatio za ruku i znala sam da se sada neće razdvajati od
mene. To me nije brinulo. On ima dubok san, kao Džejmi.
Dok smo izlazili iz mračne prostorije, osetila sam nečiji pogled na sebi,
ali nisam bila sigurna čiji.
Još samo nekoliko stvari da uradim. Tri, da budem precizna. Tri poslednja
dela koja treba dovršiti.
Prvo, jela sam.
Ne bi bilo lepo ostaviti Mel gladnu. Osim toga, hrana je postala bolja
otkako sam ja krenula u pohare. Nešto čemu se treba radovati, pre nego
istrpeti.
MIN@
473
Naterala sam Ijana da ode po hranu i donese mi je dok sam se krila u
polju gde je mlada pšenica zamenila kukuruz. Rekla sam Ijanu istinu da bi
mi pomogao: da izbegavam Džejmija. Nisam htela da se Džejmi uplaši od
te odluke. Bilo bi mu teže nego Džaredu i Ijanu, njih dvojica su zauzeli
svoje strane. Džejmi nas voli obe; bio bi više rastrzan.
Ijan se nije raspravljao sa mnom. Jeli smo u tišini, s njegovom rukom
čvrsto oko mog struka.
Drugo, otišla sam da vidim Sunčicu i Džodi.
Očekivala sam da ću videti tri kriogene kapsule sa svetlećim lampicama
na Docinom stolu, pa sam se iznenadila što su tu još uvek stajala samo
dva Iscelitelja, na sredini stola. Doca i Kajl su se naginjali nad krevetom u
kojem je Džodi ležala nepokretna. Brzo sam pošla k njima, spremajući se
da pitam gde je Sunčica, ali kada sam se približila, videla sam da Kajl u
naručju drži jedan pun rezervoar.
’’Budi pažljiv s tim,’’ promrmljah.
Doca je merio Džodi puls, brojeći u sebi. Usne mu se stegoše u tanku
liniju kada ču moj glas, te morade da krene iz početka.
’’Da, Doca mi je već rekao,’’ reče Kajl, ne skidajući oči s Džodinog lica.
Nekoliko tamnih modrica pojavljivalo mu se ispod očiju. Je li mu nos
ponovo slomljen? ’’Pazim. Samo... nisam hteo da je ostavim samu tamo.
Bila je tako tužna i tako... draga.’’
’’Sigurna sam da bi to cenila, kad bi znala.’’
On klimnu, još uvek gledajući u Džodi.
’’Treba li išta da uradim ovde? Da pomognem na neki način?’’
’’Pričaj joj, zovi je po imenu, pričaj o stvarima kojih će se setiti. Pričaj
čak i o Sunčici. To je pomoglo kod Isceliteljevog domaćina.’’
’’Mendi,’’ ispravi me Doca. ’’Kaže da nije baš tako, ali je blizu.’’
’’Mendi,’’ ponovih. Ne da sam imala potrebe da to zapamtim.
’’Gde je ona?’’
’’S Trudi... to je bio dobar predlog. Trudi je prava osoba. Mislim da ju je
stavila na spavanje.’’
’’To je dobro. Mendi će biti dobro.’’
’’Nadam se. ’’ Doca se nasmeši, ali to nije umnogome uticalo na
njegovo loše raspoloženje.
’’Imam mnogo toga da je pitam.’’
Osmotrila sam sitnu ženu, još nisam mogla da poverujem da je starija od
mog tela. Lice joj beše opušteno i bezizrazno. Pomalo me je plašilo, bila
je puna života dok je Sunčica bila unutra.
Da li će Mel biti...?
Još sam tu.
MIN@
474
Znam. Bićeš ti dobro.
Kao Lejsi. Obe trepnusmo. Nikad kao Lejsi.
Dodirnuh nežno Džodinu ruku. Bila je dosta nalik Lejsi u nekim stvarima.
Maslinasta koža, crna kosa i sitna građa. Skoro da su mogle da budu
sestre, osim što Džodino slatko, čisto lice nikad ne bi moglo da bude
toliko odbojno.
Kajlu se svezao jezik, samo ju je držao za ruku.
’’Ovako, Kajl,’’ rekoh. Pomilovah je ponovo po ruci. ’’Džodi? Džodi,
čuješ li me? Kajl te čeka, Džodi. Uvalio se u grdnu nevolju dovodeći te
ovamo... svi koji ga znaju žele da ga prebiju ko mačku.’’
Nacerih se vragolasto krupnom muškarcu, i njegove usne se izviše u
osmejak, iako se nije okrenuo da vidi moj osmeh.
’’Ne da je to išta novo za tebe,’’ ubaci se Ijan pored mene. ’’Kad to nije
bio slučaj s njim, zar ne, Džodi? Drago mi je što te opet vidim, dušice.
Mada, pitam se da li je obostrano. Mora da ti je prijalo što si se otarasila
ovog idiota na tako dugo vreme.’’
Kajl nije primetio da mu je brat tu, zakačen poput prilepka za moju šaku,
dok Ijan nije progovorio.
’’Sećaš se Ijana, naravno. Nikad nije uspeo da me dostigne ni u čemu, ali
nastavlja da se trudi. Hej, Ijane, dodade Kajl, ne skidajući pogled s nje,
’’imaš li nešto da mi kažeš?’’
’’Ne baš.’’
’’Čekam izvinjenje.’’
’’Samo ti čekaj.’’
’’Možeš li da veruješ da me je šutnuo u lice, Džods? Bez ikakvog
razloga.’’
’’Kome je još potreban razlog, zar ne, Džodi?’’
Beše prijatno na neki čudan način, to zadirkivanje dva brata. Džodino
prisustvo ga je činilo opuštenim i šaljivim. Nežnim i zabavnim. Ja bih se
probudila zbog toga. Da sam ona, već bih se smešila.
’’Samo nastavi, Kajl,’’ promrmljah. ’’Baš tako treba. Probudiće se ona.’’
Volela bih da mogu da je upoznam, da vidim kakva je osoba. Mogla sam
da zamislim samo Sunčicine izraze lica.
Kako li će svi ovde regovati kad upoznaju Melani prvi put? Hoće li im se
učiniti ista, kao da nema nekakve razlike? Hoće li zaista shvatiti da mene
više nema, ili će Melani prosto preuzeti moju ulogu?
Možda će uvideti da je potpuno drugačija. Možda će morati ponovo da se
priviknu na nju. Možda će se uklopiti onako kako ja nikad nisam.
Zamišljala sam nju, što znači da sam zamišljala sebe, kako stojim
okružena prijateljskim licima. Zamišljala sam nas s Fridomom u naručju, i
MIN@
475
kako nam se svi ljudi koji mi nikad nisu verovali osmehuju s
dobrodošlicom.
Zašto mi je to izmamilo suze? Zar sam stvarno tako sitničava?
Nisi, uveravala me Melani. Nedostajaćeš im, naravno da hoćeš. Svi
najbolji ljudi ovde žaliće kad te izgube.
Izgleda da je konačno prihvatila moju odluku.
Nisam prihvatila, ispravi me. Samo ne vidim nijedan način da te
zaustavim. I ja mogu da osetim koliko se taj trenutak približio. I ja se
bojim. Zar to nije čudno? Potpuno sam prestrašena.
Nisi jedina.
’’Lunjo?’’ reče Kajl.
’’Da?’’
’’Izvini.’’
’’Mmm... zašto?’’
’’Što sam pokušao da te ubijem,’’ reče ležerno. ’’Izgleda da jesam
pogrešio.’’
Ijan zinu u čudu.
’’Molim te reci mi da pri sebi imaš neki uređaj za snimanje, Doco.’’
’’Jok. Žao mi je, Ijane.’’
Ijan zavrte glavom.
’’Ovaj trenutak treba sačuvati. Nisam verovao da ću doživeti da Kajl
O'Sej prizna da je pogrešio. Ajde, Džodi. To bi trebalo da te natera da
skočiš iz kreveta.’’
’’Džodi, dušo, zar ne želiš da me braniš? Reci Ijanu da nikad ranije nisam
pogrešio. ’’ Zasmejulji se.
To je lepo. Lepo je znati da sam zaslužila da me Kajl prihvati pre nego što
odem. Nisam toliko očekivala od njega.
Ništa više ne mogu da uradim ovde. Nema svrhe da se duže zadržavam.
Džodi će se ili vratiti ili neće, ali nijedan ishod neće sada promeniti moju
sudbinu.
Zato sam nastavila do svog trećeg i poslednjeg dela: lagala sam.
Udaljila sam se od kreveta, duboko uzdahnula, i protegla se.
’’Umorna sam, Ijane,’’ rekoh.
Je li to stvarno bila laž? Nije zvučalo tako neistinito. Bio je to jedan dug,
dug dan, moj poslednji dan. Shvatih da sam bila probdela čitavu
prethodnu noć. Nisam spavala od prošle pohare; mora da sam iscrpljena.
Ijan klimnu.
’’Kladim se da jesi. Jesi li ostala s Iscel... s Mendi cele noći?’’
’’Da,’’ zevnuh.
MIN@
476
’’Laku noć, Doco,’’ reče Ijan, vukući me ka izlazu. ’’Srećno, Kajl.
Vratićemo se ujutru.’’
’’'Ku noć, Kajl,’’ promrmljah. ’’Vidimo se, Doco.’’
Doca me je besno posmatrao, ali Ijan mu beše okrenut leđima, a Kajl je
zurio u Džodi. Uzvratila sam Doci istom merom.
Ijan prođe sa mnom kroz mračni tunel ne rekavši ništa. Bilo mi je drago
što nije pričljiv. Ne bih mogla da se usredsredim na razgovor. Želudac mi
je igrao i uvijao se, uvrućući se u čudne oblike.
Gotova sam, svi moji zadaci su izvršeni. Sad samo moram malo da
sačekam i da ne zaspim. Koliko god da sam umorna, mislim da mi to neće
predstavljati problem. Srce mi je tuklo kao da me neko iznutra bije
pesnicom po rebrima.
Nema više odugovlačenja.
To se mora desiti noćas, i Mel to takođe zna. Današnji događaji s Ijanom
su mi to dokazali. Što duže ostanem, to ću više suza, svađe i tuče izazvati.
I to su veće šanse da ću se ja ili neko drugi izlanuti i da će Džejmi saznati
istinu.
Neka mu Mel objasni nakon što bude gotovo.
Bolje je tako.
Baš ti hvala, pomisli Mel; reči su joj tekle brzo, kao bujica, obojene
strahom koji je pokvario sarkazam.
27 Re: Stefani Mejer - Domacin Sub Jan 07, 2012 1:04 pm
Margita
Administrator
58.KRAJ
Toliko sam se iznenadila da sam vrisnula od užasa; bila sam toliko
preplašena da je moj vrisak zazvučao kao prigušeni cvilež.
’’Izvini!’’ Džaredova ruka mi se spustila na leđa, tešeći me. Žao mi je.
Nisam hteo da te uplašim.’’
’’Šta ti radiš ovde?’’ upitah ljutito, još uvek bez daha.
’’Pratim tebe. Pratim te čitavo veče.’’
’’Pa, prestani sad.’’
Oklevao je u mraku, a ruka mu se nije pomerala. Izmakoh se da je
otresem, ali me on uhvati za zglob. Stisak mu beše čvrst; neću moći lako
da se oslobodim.
’’Ideš kod Doce?’’ upita, i u tom pitanju nije bilo nedoumice. Beše
očigledno da ne misli da društvenu posetu.
’’Naravno da idem,’’ prosiktala sam, da ne bi čuo paniku u mom glasu.
’’Šta drugo mogu da učinim posle onog danas? Stvari neće postati ništa
bolje. A nije na Džebu da odluči o tome.’’
MIN@
477
’’Znam. Ja sam na tvojoj strani.’’
Naljutilo me je što te reči još imaju moć da me povrede, da mi nateraju
suze na oči. Trudila sam se da se koncentrišem na Ijana, on je bio moje
sidro, kao što je Kajl nekako bio Sunčicino, ali bilo je teško pored
Džaredove šake koja me dodiruje, pored njegovog mirisa u mojim
nozdrvama. Kao da pokušavam da razaberem pesmu jedne violine dok
ceo udarački orkestar praši iz petnih žila...
’’Onda me pusti, Džarede. Odlazi. Želim da budem sama.’’
Te reči behu osorne, brze i bolne. Bilo je lako čuti da nisu laži.
’’Trebalo bi da pođem s tobom.’’
’’Melani će ti se uskoro vratiti,’’ brecnuh se. ’’Samo tražim nekoliko
minuta, Džarede.Daj mi toliko.’’
Opet tišina; njegov stisak nije popuštao.
’’Lunjo, želim da pođem da bih bio s tobom.’’
Suze se preliše. Bila sam zahvalna što smo u mraku.
’’Ne bih imala takav osećaj,’’ šapnuh. ’’Tako da nema svrhe.’’
Naravno da ne mogu dopustiti Džaredu da bude tamo. Jedino Doci mogu
da verujem. Jedino mi je on obećao. A ja ne napuštam ovu planetu. Ne
odlazim da živim kao Delfin ili Cvet zauvek žaleći za ljubavima koje sam
ostavila iza sebe i koje će biti mrtve kada ponovo otvorim oči, ako bih
uopšte imala oči. Ovo je moja planeta i neće me naterati da odem. Ostaću
u zemlji, u mračnoj pećini s mojim prijateljima. Ljudski grob za ljudsko
biće koje sam postala.
’’Ali, Lunjo, ja... toliko toga imam da ti kažem.’’
’’Ne želim tvoju zahvalnost, Džarede. Veruj mi.’’
’’Šta onda želiš?’’ prošaputa, napetim i stegnutim glasom.’’Dao bih ti bilo
šta.’’
’’Pazi mi na porodicu. Ne daj da ih drugi ubiju.’’
’’Naravno da ću paziti na njih,’’ odbaci grubo moj zahtev. ’’Mislio sam
na tebe. Šta mogu tebi da dam?’’
’’Ne mogu ništa poneti sa sobom, Džarede.’’
’’Čak ni uspomenu, Lunjo? Šta želiš?’’
Obrisala sam suze slobodnom rukom, ali druge su prebrzo zauzele
njihovo mesto da bi to imalo ikakvog učinka. Ne, ne mogu da ponesem
čak ni uspomenu sa sobom.
’’Šta mogu da ti dam, Lunjo?’’ insistirao je.
Duboko sam udahnula, trudeći se da mi glas ostane miran.
’’Daj mi laž, Džarede. Reci mi da želiš da ostanem.’’
MIN@
478
Ovoga puta nije oklevao. Zagrlio me je u mraku, čvrsto me privivši uza
se. Pritisnuo mi je usne na čelo, i osetila sam kako mi njegov dah pomera
kosu kad je progovorio.
Melani je zadržavala dah u mojoj glavi. Ponovo je pokušavala da se
skrajne, da meni da slobodu u ovih nekoliko preostalih minuta. Možda se
plašila da čuje te laži. Neće želeti da se seća toga kad me više ne bude.
’’Ostani ovde, Lunjo. S nama. Sa mnom. Ne želim da odeš. Molim te. Ne
mogu da zamislim da te nema. Ne mogu da vidim to. Ne znam kako da...
kako da...’’ glas mu puče.
Veoma dobro laže. I mora da je veoma, veoma siguran da ću progutati te
laži kad može da izgovori tako nešto.
Ostala sam naslonjena na njega za trenutak, ali osećala sam kako me
vreme odvlači. Vreme je isteklo.
Vreme je isteklo.
’’Hvala ti,’’ šapnula sam, i pokušala da se odvojim od njega.
Njegov stisak se pojača.
’’Nisam završio.’’
Lica su nam bila udaljena samo koji centimetar. Premostio je tu
razdaljinu, pa čak i tada, na rubu mog poslednjeg izdisaja na ovoj
planeti, nisam mogla a da ne uzvratim. Benzin i otvoreni plamen,
ponovo smo eksplodirali.
Međutim, nije bilo isto kao ranije. Osetila sam to. Ovo je bilo za mene.
Prošaputao je moje ime dok je držao ovo telo u naručju i razmišljao je o
njemu kao o mom telu, razmišljao je o njemu kao o meni. Mogla sam da
osetim razliku. Za trenutak, to smo bili samo mi, samo Lutalica i Džared,
oboje u plamenu.
Niko nikad nije lagao bolje nego što je Džared lagao svojim telom u
mojim poslednjim minutima, i na tome sam mu bila zahvalna. Ne mogu u
laž da ponesem sa sobom jer nigde ne idem, ali ona je donekle olakšala
bol odlaska. Mogu da poverujem u tu laž. Mogu da poverujem da ću mu
toliko nedostajati da će to čak malo pokvariti njegovu radost. Ne bi
trebalo da to želim, ali svakako je lepo verovati u to.
Nisam mogla da ignorišem vreme, sekunde koji prolaze poput
odbrojavanja. Čak i u plamenu, osećala sam kako me vuku, uvlače dublje
u mračan hodnik. Odvlače od sve ove topline i osećanja.
Uspela sam da odvojim usne od njegovih. Dahtali smo u mraku, grejući
dahom lice jedno drugom.
’’Hvala ti,’’ rekoh ponovo.
’’Čekaj...’’
’’Ne mogu. Ne mogu... više da podnesem. U redu?’’
MIN@
479
’’U redu,’’ prošaputa on.
’’Želim samo još jednu stvar. Pusti me da to uradim sama. Molim te?’’
’’Ako... ako si sigurna da tako želiš...’’ zaćuta, nesiguran.
’’To mi je potrebno, Džarede.’’
’’Onda ću ostati ovde,’’ reče promuklo.
’’Poslaću Docu po tebe kad bude gotovo.’’ Još me nije puštao.
’’Znaš da će Ijan pokušati da me ubije što sam te pustio da uradiš to?
Možda bi trebalo da mu dozvolim. Džejmiju takođe. Nikad neće oprostiti
nijednom od nas.’’
’’Ne mogu sada da razmišljam o njima. Molim te. Pusti me. ’’
Polako, s opipljivom nevoljnošću koja je zagrejala deo hladne praznine u
mojim grudima, Džared spusti ruke.
’’Volim te, Lunjo.’’
Uzdahnula sam.
’’Hvala ti, Džarede. Znaš koliko ja tebe volim. Svim srcem.’’
Srce i duša. Što nije ista stvar u mom slučaju. Predugo sam bila podeljena.
Vreme je da nešto ponovo postane celina, da jedna osoba postane cela.
Čak i ako to isključuje mene.
Promičuće sekunde vukle su me ka kraju. Bilo mi je hladno sada kada
više nisam bila u njegovom zagrljaju. Sa svakim korakom kojim sam se
udaljavala od njega bivalo mi je sve hladnije. Samo moja mašta, naravno.
Ovde je još uvek leto. Ovde će za mene uvek biti leto.
’’Šta se ovde dešava kad pada kiša, Džarede?’’ šapnuh. ’’Gde ljudi
spavaju?’’
On ne mogaše odmah da odgovori, i po glasu sam mu poznala da plače.
’’Mi...’’ progutao je. ’’Svi pređemo na igralište. Svi spavaju tamo
zajedno.’’
Klimnuh za sebe. Pitam se kakva atmosfera tad vlada? Napeta, sa svim
tim suprotstavljenim ličnostima? Ili je zabavno? Za promenu? Kao
sedeljka u pidžamama?
’’Što pitaš?’’
’’Samo sam htela... da zamislim to. Kako bi bilo.’’
Život i ljubav će nastaviti da traju.
Čak i ako će se to desiti bez mene, ta pomisao mi donese radost.
’’Zbogom, Džarede. Mel te pozdravlja to skorog viđenja.’’
Lažljivice.
’’Čekaj... Lunjo...’’
Pohitala sam kroz tunel, bežeći od bilo kakvih izgleda će me on možda
svojim lažima, iz zahvalnosti, ubediti da ne idem. Iza mene beše jedino
tišina.
MIN@
480
Njegov bol me nije pekao kao Ijanov. Za Džareda, bol će se ubrzo
okončati. Od radosti ga deli samo nekoliko minuta. Srećan kraj.
Južni tunel mi se učinio dugim samo nekoliko metara. Ugledala sam sjaj
jarke lampe ispred sebe i znala da me Doca čeka.
Ušetala sam u prostoriju koja me je oduvek plašila uzdignuta čela. Doca
je već bio sve pripremio. U najmračnijem uglu videla sam dva spojena
kreveta, Kajla kako hrče s rukom prebačenom preko Džodinog
nepokretnog tela. Drugom rukom je još uvek grlio Sunčicin rezervoar. To
bi joj se dopalo. Volela bih kad bi postojao način da joj kažem.
’’Zdravo, Doco,’’ šapnuh.
On podiže pogled sa stola po kome je redao medikamente. Suze su mu
već lile niz lice. Odjednom postadoh hrabra. Srce mi je usporilo do
ravnomernih otkucaja. Disanje mi se produbilo i postalo opuštenije.
Najteži deo je bio iza mene.
Radila sam ovo ranije. Mnogo puta. Zatvorila oči i nestala. Uvek znajući
da ću progledati nekim novim očima, ali ipak. Ovo je bilo nešto poznato.
Nemam čega da se plašim.
Prišla sam krevetu i skočila na njega u sedeći položaj. Dohvatila sam
Nema Bola mirnim rukama i odvrnula poklopac. Stavila sam mali lisnati
kvadratić na jezik, pustivši ga da se istopi.
Nije bilo nikakve promene. Ovoga puta me ništa nije bolelo. Nije bilo
fizičkog bola.
’’Reci mi nešto, Doco. Kako ti je pravo ime?’’
Htela sam da odgonetnem sve male tajne pre kraja. Doca ušmrknu, pa
obrisa oči nadlanicom.
’’Eustahije. To je staro porodično ime, i roditelji su mi bili okrutni ljudi.’’
Nasmejala sam se kratko. Zatim uzdahnula.
’’Džared čeka kraj ulaza u veliku pećinu. Obećala sam mu da ćeš mu reći
kad bude gotovo. Samo sačekaj dok ja... dok ja... prestanem da se
pomeram, u redu? Onda će biti prekasno da učini bilo šta u vezi s mojom
odlukom.’’
’’Ne želim to da učinim, Lunjo.’’
’’Znam. Hvala ti na tome, Doco. Ali držim te za reč.’’
’’Molim te?’’
’’Ne. Dao si mi reč. Ja sam odradila svoj deo, zar ne?’’
’’Jesi.’’
’’Onda ti odradi svoj. Dozvoli mi da ostanem s Voltom i Vesom.’’
Njegovo usko lice se grčilo dok se trudio da ne zaplače.
’’Hoće li te... boleti?’’
’’Neće, Doco,’’ lagala sam. ’’Neću ništa osetiti.’’
MIN@
481
Čekala sam da me uhvati euforija, da od dejstva leka sve počne da mi sjaji
pred očima kao prošli put. Još uvek nisam osećala nikakvu razliku.
Mora da to ipak nije bilo od leka, već samo zato što sam se osetila
voljenom. Uzdahnuh ponovno.
Ispružila sam se na krevetu, potrbuške, i okrenula glavu ka njemu.
’’Uspavaj me, Doco.’’
Bočica se otvorila. Čula sam kako sipa hloroform na krpu u svojoj ruci.
’’Ti si najplemenitije, najčistije biće koje sam ikada sreo. Vaseljena će
bez tebe biti mračnije mesto,’’ prošaputa on.
Bile su to njegove reči za moj grob, moj epitaf, i beše mi drago što mi se
pružila prilika da ih čujem.
Hvala ti, Lunjo. Sestro moja. Nikad te neću zaboraviti.
Budi srećna, Mel. Uživaj u svemu. Raduj se za mene.
Hoću, obeća ona.
Docina ruka mi nežno pritisnu krpu preko lica. Udahnula sam duboko, ne
obazirući se na jak, neugodan miris. Udahnuvši drugi put, ugledala sam
opet one tri zvezde. Ne dozivaju me; puštaju me da odem, ostavljaju me
crnom kosmosu kojim sam lutala toliko mnogo života. Odlebdela sam u
crnilo, i ono je postajalo sve svetlije i svetlije. Uopšte nije bilo crno, bilo
je plavo. Toplo, titravo, jarkoplavo... uplovila sam u njega bez ikakvog
straha.
59.SEĆANJE
Početak će biti nalik kraju. Bila sam upozorena. Ali ovoga puta kraj me je
mnogo iznenadio više nego ikada ranije. Više od bilo kog kraja koji sam
upamtila za devet života. Više i od skoka u kućište lifta. Nisam očekivala
nova sećanja, nove misli. Kakav je ovo kraj?
Sunce zalazi, sve boje su u ružičastim tonovima, i navode me da se setim
svoje prijateljice... kako bi se ona ovde zvala? Nešto s... naborima?
Nabori i još nabora. Ona je prelep Cvet. Ovdašnje cveće je tako beživotno
i dosadno. Divno miriše, doduše. Mirisi su nešto najbolje u vezi s ovim
mestom.
Koraci iza mene. Da li me Nebeska Čigra ponovo prati? Ne treba mi
jakna. Ovde je toplo, konačno! i želim da osetim vazduh na koži. Neću da
je pogledam. Možda će pomisliti da ne mogu da je čujem i otići će kući.
Toliko pazi na mene, ali sada sam skoro odrasla. Ne može me doveka
tetošiti.
MIN@
482
’’Izvinjavam se?’’ neko kaže, ali ne poznajem taj glas. Okrećem se da je
pogledam, ali ne poznajem ni to lice. Lepaje.
Lice iz sećanja me natera da se povratim. To je moje lice! Ali ne sećam se
ovoga...
’’Ćao,’’ kažem ja.
’’Zdravo. Ja sam Melani.’’ Ona mi se smeši. ’’Nova sam u gradu i...
mislim da sam se izgubila.
’’Oh! Gde pokušavaš da odeš? Povešću te. Naša kola su odmah tu...’’
’’Ne, nije daleko. Pošla sam u šetnju, ali sad ne znam kako da se vratim
do Ulice Beker.’’
Ona je nova komšinica; baš lepo. Volim nove prijatelje.
’’Vrlo si blizu,’’ kažem joj. ’’To je odmah iza drugog ugla tim putem, ali
možeš da presečeš pravo ovom uličicom ovde. Odvešće te pravo do tamo.
’’Možeš li da mi pokažeš? Izvini, kako se zoveš?’’
’’Naravno! Pođi sa mnom. Ja sam Laticama ka Mesecu, ali me moji
uglavnom zovu Lata. Odakle si ti, Melani?’’
Ona se smeje.
’’Misliš li na San Dijego Ili Raspevani Svet, Lato?’’
’’Bilo koji.’’ I ja se smejem. Sviđa mi se njen osmeh.
’’U ovoj ulici žive dva Slepa Miša.U onoj žutoj kući s borovima.’’
’’Moraću da im se javim,’’ mrmlja ona, ali njen glas se promenio, postao
napet. Gleda u sumračnu ulicu kao da očekuje da vidi nešto.
I tamo zaista ima nečega. Dvojica ljudi, muškarac i dečak. Dečak prolazi
rukom kroz dugu crnu kosu kao da Možda je bio zabrinut jer se
izgubio.Njegove oči su bule svetle i uzbuđene. Muškarac stoji veoma
mirno.
Džejmi. Džared. Srce mi zakuca brže, ali osećaj beše neobičan, pogrešan.
Previše sitan i...ustreptao.
’’To su moji prijatelji, Lato,’’ kaže mi Melani.
’’Oh! Oh, zdravo,’’ pružam ruku muškarcu, on je najbliži. On prihvata
moju šaku i stisak mu je veoma čvrst.
On me vuče napred, primiče me uza se. Ne razumem. Ovo nije u redu. Ne
sviđa mi se. Srce mi jače kuca, i ja se bojim. Nikad se nisam ovoliko
uplašila. Ne razumem.
Njegova šaka poleće ka mom licu i ja uzdišem iznenađeno. Udišem maglu
koja mu izlazi iz šake.
Srebrni oblak koji ima ukus malina.
’’Šta,’’ hoću da pitam, ali ih više ne vidim. Ne vidim ništa...
Onda više nije bilo ničega.
’’Lunjo? Čuješ li me, Lunjo?’’ upita poznati glas.
MIN@
483
To nije odgovarajuće ime... zar ne? Moje uši nisu odreagovale na njega,
ali nešto jeste. Zar ja nisam Laticama Ka Mesecu? Lata? O tome se radi?
Ni to mi ne deluje kako treba. Srce mi zakuca brže, odjek straha iz mog
sećanja. Vizija žene s belim i crvenim pramenovima i nežnim zelenim
očima ispuni mi um. Gde mi je majka? Ali... ona nije moja majka, zar ne?
Neki zvuk, nečiji tihi glas odjeknu oko mene.
’’Lunjo. Vrati se. Ne puštamo te da odeš.’’
Taj glas mi je poznat, ali istovremeno i nepoznat. Zvuči kao... ja?
Gde je Laticama Ka Mesecu? Ne mogu da je nađem. Samo hiljadu
praznih sećanja. Kao kuća puna slika, ali bez stanara.
’’Daj joj Budnost,’’ reče neki glas.
Ovaj mi je nepoznat. Nešto mi dodirnu lice, lagano poput magle. Znam taj
miris. To je miris grejpfruta. Dublje sam udahnula i u glavi mi se
odjednom razbistrilo.
Osećam kako ležim... ali ni to mi ne deluje ispravno. Nema me...
dovoljno. Osećam se skupljenom.
Šake su mi toplije od ostatka mene, a to je zato što me neko drži za njih.
Nečije krupne šake, šake koje su ih cele progutale.
Čudno miriše, zagušljivo i pomalo plesnjivo. Sećam se tog mirisa... ali
sigurno ga nikad ranije nisam osetila.
Nisam videla ništa osim mutnocrvene boje, unutrašnjost mojih očnih
kapaka. Poželela sam da ih otvorim, pa sam potražila odgovarajuće mišiće
kojima bih to uradila.
’’Lutalice? Svi te čekamo, draga. Otvori oči.’’
Taj glas, taj topao dah na mom uvu, beše još više poznat. Osetila sam
čudno golicanje u venama kad sam ga čula. Osećaj kakav nikad ranije
nisam iskusila. Od tog glasa mi je zastao dah, a prsti počeli da mi drhte.
Želim da vidim lice kojem taj glas pripada.
Jedna boja mi preplavi um, boja koja me dozivala iz jednog udaljenog
života, sjajno, svetleće plavo. Ceo kosmos beše jarkoplav...
I konačno se setih svog imena. Da, tako je. Lutalica. Ja sam Lutalica.
Lunja, takođe. Sad se sećam.
Lagan dodir na mom licu, topao pritisak na usnama, na mojim kapcima.
Ah, tu su znači.
Mogu da ih nateram da trepnu sada kada sam ih pronašla.
’’Budi se!’’ povika neko uzbuđeno. Džejmi.
Džejmi je tu. Srce mi opet zaigra.
Trebalo je da prođe koji tren da bi mi se oči privikle. Plava koja mi je bola
oči bila je potpuno pogrešna, previše bleda, previše isprana. To nije bila
plava koju sam želela da vidim.
MIN@
484
Nečija ruka me dodirnu po licu.
’’Lutalice?’’
Pogledala sam ka izvoru zvuka. Kretanje glave na mom vratu beše veoma
čudno. Osećaj nije bio isti kao ranije, ali istovremeno i jeste.
Moje nemirne oči pronađoše plavo koje sam tražila. Safiri, sneg i ponoć.
’’Ijane? Ijane, gde sam ja?’’ Prepadoh se od glasa koji mi je dopro iz grla.
Tako je piskav i uzbuđen. Poznat, ali ne moj.
’’Ko sam ja?’’
’’Ti si ti,’’ reče mi Ijan. ’’I nalaziš se tačno tamo gde i pripadaš.’’
Oslobodila sam jednu šaku iz divovske šake koja ju je držala. Htela sam
da dodirnem lice, ali nečija šaka pođe k meni, i ja se sledih u mestu. Ta
šaka se takođe zaledi iznad mene.
Pokušala sam ponovo da pomerim šaku, da se zaštitim, ali šaka iznad
mene se utom pokrenu.
Počeh da se tresem i šaka zadrhta.
Oh.
Otvorila sam i skupila šaku, zagledajući je pažljivo.
Je li ovo moja šaka, ova sišućna stvar? Da nije bilo dugih, savršeno
izmanikiranih ružičasto-belih noktiju, pomislila bih da je u pitanju detinja
šaka. Koža je bila bela, čudne srebrne nijanse, posuta zlatnim pegama
koje su potpuno odudarale od nje.
Upravo ta neobična kombinacija srebra i zlata naterala me je da se setim:
videla sam jedno lice u svojoj glavi, u odrazu ogledala.
Mesto u kojem je to sećanje bilo smešteno zbunilo me je za trenutak jer
nisam bila toliko navikla na civilizaciju, istovremeno, nisam poznavala
ništa drugo osim civilizacije. Lepa komoda sa svakojakim kitnjastim i
finim stvarima na njoj.
Gomila otmenih bočica s mirisima koje toliko volim, koje ja volim? Ili
koje ona voli?
Orhideja u saksiji. Komplet srebrnih češljeva.
Veliko okruglo ogledalo imalo je ram s vencem od metalnih ruža. Lice u
ogledalu takođe beše okruglasto, ne potpuno ovalno. Sitno. Koža na licu
imala je istu srebrnu nijansu, srebrnu poput mesečine, kao i šaka, s još
zlatnih pegica preko nosa. Krupne sive oči, sa srebrnim sjajem duša koji
se pomalja ispod te nežne boje, uokvirene spletom zlatnih trepavica.
Bledoružičaste usne, pune i gotovo okruglaste, kako u bebe. Mali,
pravilni, beli zubi iza njih. Rupica u bradi. I svuda, svuda oko mene zlatna
talasasta kosa, koja mi ističe lice poput bleštavog oreola, i pada ispod ruba
ogledala.
Moje lice ili njeno lice?
MIN@
485
Beše to savršeno lice za Noćni Cvet. Kao savršeno otelotvorenje tog
Cveta u ljudskom obliku.
’’Gde je ona?’’ upita moj visoki, melodični glas. ’’Gde je Lata?’’
Uplašila sam se jer je nema. Nikada nisam videla ranjivije stvorenje od
ovog poludeteta s licem boje mesečine i kosom boje sunca.
’’Tu je,’’ umiri me Doca. ’’Spakovana i spremna za put. Mislili smo da
ćeš ti najbolje umeti da nam kažeš gde da je pošaljemo.’’
Pogledah u pravcu glasa. Kada sam ga ugledala kako stoji na suncu, s
bleštavom kriogenom kapsulom u rukama, sećanja iz mog prethodnog
života navreše kao bujica.
’’Doco!’’ pobunih se tim sitnim, nežnim glasom. ’’Doco, obećao si!
Zakleo si mi se, Eustahije. Zašto? Zašto si prekršio datu reč?’’
Žacnu me odjek uspomena na tugu i bol. Ovo telo nikada ranije nije
osetilo takvu agoniju. Trglo se od te žaoke.
’’Čak i pošten čovek nekad mora da popusti pod pretnjama.’’
’’Pretnjama,’’ naruga se još jedan užasno poznat glas.
’’Rekao bih da se nož pod grlom računa kao pretnja, Džarede.’’
’’Znao si da ga ne bih stvarno upotrebio.’’
’’To vala nisam znao. Bio si prilično ubedljiv.’’
’’Nož?’’ telo mi zadrhta.
’’Ššš, sve je u redu,’’ promrmlja Ijan.
Njegov dah oduva vlasi zlatne kose s mog lica, i ja ih zatakoh iza uha...
rutinskim gestom. ’’Zar si stvarno mislila da možeš da nas tako napustiš?
Lunjo!’’ On uzdahnu, ali taj uzdah beše radostan.
Ijan je bio srećan. To saznanje učini moju zabrinutost odjednom manjom,
podnošljivijom.
’’Rekla sam ti da ne želim da budem parazit,’’ šapnuh.
’’Napravite mi mesta,’’ naredi moj stari glas.
A onda sam ugledala svoje lice, moje jako lice, preplanule kože, s crnim
ravnim obrvama iznad bademastih očiju boje lešnika, visokim, oštrim
jagodicama... videla sam ga u stvarnosti, ne kao odraz u ogledalu, kao što
sam ga uvek viđala ranije.
’’Slušaj vamo, Lunjo. Znam ja tačno šta ne želiš da budeš. Ali mi smo
ljudi, sebični smo, i mi ne postupamo uvek ispravno. Nećemo te se odreći.
Pomiri se s tim.’’
Način njenog govora, ritam i ton, ne sam glas, natera me da se setim svih
naših nemuštih razgovora, glasa u mojoj glavi, moje sestre.
’’Mel? Mel, ti si dobro!’’
Ona se utom nasmeši i nagnu se da me zagrli. Bila je krupnija nego što
sam pamtila da sam ja bila.
MIN@
486
’’Naravno da jesam. Zar to nije bila poenta cele drame? I ti ćeš biti dobro.
Nismo bili glupi kad je to u pitanju. Nismo prosto zgrabili prvo telo na
koje smo naišli.’’
’’Pustite mene da joj kažem, pustite mene!’’
Džejmi se ugura pored Melani. Oko kreveta se stvarala sve veća gužva.
Ljuljao se, nestabilan.
Primih ga za ruku i stisnuh je. Šake su mi bile tako slabašne. Može li on
uopšte da oseti taj stisak?
’’Džejmi!’’
’’Hej, Lunjo! Ovo je baš kul, zar ne? Sad si niža od mene!’’ naceri se
pobedonosno.
’’Ali još sam starija. Gotovo mi je...’’ i tu se zaustaviti, naglo menjajući
svoj iskaz.
Rođendan mi je za dve nedelje.
Možda jesam dezorijentisana i zbunjena, ali nisam glupa.
Melanino iskustvo ne beše uzaludno protraćeno; naučila sam nešto iz
njega. Ijan je častan koliko i Džared, i nemam nameru da se suočavam s
istim frustracijama kao Melani.
I zato sam slagala, dodavši sebi jednu godinu.
’’Punim osamnaest.’’
Krajičkom oka sam opazila kako se Melani i Ijan ukočiše od iznenađenja.
Ovo telo deluje mnogo mlađe od svog pravog godišta, negde na pragu
sedamnaeste.
Upravo ta mala prevara, taj preventivni način da obezbedim sebi partnera,
naveo me je da shvatim da zaista ostajem ovde. Da ću biti s Ijanom i
ostatkom svoje porodice. Grlo mi se steglo, čudno zadebljavši.
Džejmi me potapša po obrazima, vraćajući me u stvarnost. Iznenadilo me
je što mu šaka deluje krupno na mom obrazu.
’’Pustili su me da pođem u poharu kada smo te dovodili.’’
’’Znam,’’ progunđah. ’’Sećam se... pa, Lata se seća da te je videla tamo.’’
Prostrelih pogledom Mel, koja slegnu ramenima.
’’Trudili smo se da je ne uplašimo,’’ reče Džejmi. ’’Ona je tako... deluje
nekako nežno, znaš? I lepa je. Zajedno smo je izabrali, ali ja sam doneo
konačnu odluku! Vidiš, Mel je rekla da moramo da pronađemo nekoga ko
je mlad, nekoga ko je veći deo života proveo kao duša, ili tako nešto. Ali
ne previše mlad, jer je znala da ne bi želela da budeš dete. A onda se
Džaredu dopalo ovo lice, jer je rekao da niko nikad ne bi mogao da oseti
ne... nepoverenje prema njemu. Ti uopšte ne izgledaš opasno. Izgledaš
suprotno od opasnog. Džared je rekao da će svako ko te ugleda prosto
poželeti da te zaštiti, zar ne, Džarede? Ali ja sam onda imao poslednju
MIN@
487
reč, jer sam tražio nekoga ko izgleda kao ti. I pomislio sam da ti izgledaš
tako. Jer ona nekako podseća na anđela, a ti si dobra kao anđeo. I vrlo
lepa. Znao sam da ćeš biti lepa.’’
Džejmi se široko osmehnu.
’’Ijan nije pošao. Samo je sedeo ovde s tobom, rekao je da ga ne zanima
kako igledaš. Nikom drugom nije dao da pipne tvoj rezervoar, čak ni meni
i Melani. Ali Doca mi je dozvolio da posmatram ovog puta. Bilo je strava,
Lunjo. Ne razumem zašto me ranije nisi puštala da posmatram. Nisu hteli
da me puste da pomognem, doduše. Ijan nije dao da te dira iko osim
njega.’’
Ijan mi stegnu šaku i nagnu se da mi šapne kroz svu tu kosu. Glas mu je
bio tako tih da sam samo ja mogla da ga čujem.
’’Držao sam te u šaci, Lutalice. I bila si prelepa.’’
Oči mi se ovlažiše i moradoh da ušmrknem.
’’Sviđa ti se, zar ne?’’ upita Džejmi, sada zabrinutim glasom. ’’Ne ljutiš
se? Niko nije s tobom unutra, zar ne?’’
’’Nije baš da se ljutim,’’ šapnuh. ’’Ja... ja ne mogu da nađem nikog
drugog. Samo Latina sećanja. Ona je bila ovde od... ne mogu da se setim
kada nije bila ovde. Ne mogu da se setim nijednog drugog imena.’’
’’Nisi parazit,’’ reče Melani odlučno, dodirujući mi kosu, podižući
jedan pramen i puštajući da joj se zlato raspe kroz prste. ’’To telo je
pripadalo Lati, ali nema nikog drugog ko bi ga preuzeo. Sačekali smo da
bismo se uverili u to, Lunjo. Pokušavali smo da je probudimo skoro
podjednako dugo kao i Džodi.’’
’’Džodi? Sta se desilo Džodi?’’ zacvrkutala sam, glasom povišenim od
strepnje, kao ptičica. Pokušala sam da ustanem, i Ijan me pridiže, nije
morao da uloži ikakav napor, da upotrebi nimalo snage da bi pomerio
moje novo sićušno telo, u sedeći položaj, podupirući me rukama. Onda
sam mogla da vidim lica svih prisutnih.
Doca, sada bez suza u očima. Džeb, koji proviruje iza Doce, u isti mah
zadovoljan i radoznao do krajnosti. Zatim žena koju u prvi mah nisam
prepoznala jer joj lice beše življe nego što sam ga ikad videla, a svakako
ga nisam dugo gledala, Mendi, bivši Iscelitelj. Bliže meni Džejmi, sa
svojim širokim, uzbuđenim osmehom, Melani pored njega, i Džared iza
nje, s rukama oko njenog struka. Znam da te ruke nikad neće biti srećne
ako ne budu dodirivale telo, moje telo!, koje sada pripada njoj. Da će je
on zauvek držati što je moguće bliže sebi i da će mrzeti svaki centimetar
koji se ispreči između njih. To mi zadade jak, oštar bol. Nežno srce u
mojim tankim grudima zadrhta. Nikad ranije ne beše slomljeno, pa nije
razumelo to sećanje.
MIN@
488
Rastužila sam se kada sam shvatila da još uvek volim Džareda. Nisam se
oslobodila toga, nisam se oslobodila ljubomore prema telu koje on voli.
Pogled mi se vrati na Mel. Videh kako se usne koje behu moje tužno
krive, i znala sam da razume.
Nastavila sam brzo da razgledam okupljena lica oko svog kreveta, dok mi
je Doca, nakon kraće pauze, odgovarao na pitanje.
Trudi i Džefri, Hit, Pejdž i Endi, Čak i Brent...
’’Džodi nije došla k sebi. Nastavili smo da pokušavamo koliko god smo
mogli.’’
’’Je l' to znači da je Džodi mrtva?’’ Zapitah se to, i moje neiskusno srce
zakuca jače. Priredila sam grubo buđenje ovom jadnom, krhkom telu.
Hajdi i Lili, Lili s bolnim osmejkom na usnama, ništa manje iskrenim
zbog bola...
’’Uspevali smo da joj dajemo tečnost, ali nismo mogli da je hranimo.
Brinuli smo zbog atrofije, njenih mišića, mozga...’’
Dok me je novo srce bolelo jače nego ikada, bolelo za ženom koju nikad
nisam upoznala, oči nastaviše da mi se kreću po krugu, a zatim se slediše.
Džodi, privijena uz Kajla, uzvraćala mi je pogled. Nasmešila se
nesigurno, i iznenada sam je poznala.
’’Sunčice!’’
’’Ostaću ovde,’’ reče, ne baš likujući, ali skoro. ’’Baš kao ti.’’ Ona
pogleda u Kajlovo lice, koje beše spokojnije nego što sam navikla da ga
viđam, i glas joj postade tužan. ’’Trudim se, doduše. Tražim je. Nastaviću
da tražim.’’
’’Kajl nas je naterao da vratimo Sunčicu kada je izgledalo da ćemo
izgubiti Džodi,’’ nastavi Doca tiho.
Zurila sam u Sunčicu i Kajla na trenutak, zapanjena, i zatim dovršila krug.
Ijan me je posmatrao s čudnom mešavinom radosti i nervoze. Lice mu je
bilo na većoj visini nego što je trebalo da bude, krupnije nego ranije. Ali
oči mu behu iste plave boje koje sam se sećala. Sidro koje me je zadržalo
na ovoj planeti.
’’Jesi li dobro tu unutra?’’ upita.
’’Ja... ne znam,’’ priznadoh. ’’Osećaj je veoma... čudan. Kao da sam
promenila vrstu. Mnogo čudniji nego što bih pomislila. Ja... prosto ne
znam.’’
Srce mi ponovo zaigra dok sam posmatrala te oči, ali to ne beše nikakvo
sećanje na ljubav iz nekog drugog života. Usta mi se osušiše, a u stomaku
se probudiše leptirići. Mesto na kojem mi je njegova šaka dodirivala leđa
bilo je življe od ostatka tela.
MIN@
489
’’Ne smeta ti previše da ostaneš ovde, zar ne, Lunjo? Misliš li da ćeš moći
to da podneseš?’’ promrmlja on.
Džejmi mi stisnu šaku. Melani spusti svoju preko njegove, pa se nasmeši
kad Džared dodade svoju na gomilu. Trudi me potapša po stopalu. Džefri,
Hit, Hajdi, Endi, Pejdž, Brent, pa čak i Lili, široko su mi se osmehivali.
Kajl se primakao bliže, s kezom koji mu je cvetao na licu. Sunčicin osmeh
beše osmeh saučesnika.
Koliko mi je Nema Bola Doca dao? Sve je sijalo.
Ijan mi skloni oblak zlatne kose s lica i položi mi šaku na obraz. Šaka mu
beše toliko krupna da mi je samo dlanom pokrio lice od vilice do čela; od
tog dodira mi talas elektriciteta prođe srebrnastom kožom. Zatreperila je
nakon tog prvog talasa, a zajedno s njom i leptirići u stomaku.
Osetila sam kako mi rumen obliva lice. Srce mi nikad ranije nije bilo
slomljeno, ali nikad nije ni poletelo od sreće. Postidela sam se zbog toga;
trebalo mi je malo vremena da dođem do reči.
’’Pretpostavljam da bih mogla,’’ šapnuh. ’’Ako ćeš ti biti srećan zbog
toga.’’
’’To nije dovoljno dobro, zapravo,’’ nije se složio Ijan. ’’I ti moraš da
budeš srećna zbog toga.’’
Mogla sam da ga gledam u oči samo na po nekoliko sekundi;
stidljivost, tako nova i zbunjujuća za mene, iznova me je terala da
obaram pogled u krilo.
’’Ja... mislim da bih mogla da budem’’ složih se. ’’Mislim da bih mogla
da budem veoma, veoma srećna.’’
Srećna i tužna, ushićena i jadna, bezbedna i uplašena, voljena i odbijena,
strpljiva i gnevna, mirna i divlja, ispunjena i prazna... sve to. Osetiću sve.
Sve će to biti moje.
Ijan stade da mi podiže glavu dok ga nisam pogledala pravo u oči, na šta
mi obrazi još više porumeneše.
’’Onda ostaješ.’’
Poljubio me je, tu pred svima, ali brzo sam zaboravila na publiku. Ovoga
puta bilo je lako i ispravno, bez podvojenosti, bez zbunjenosti, bez
protivljenja, samo Ijan i ja, i lava koja se kretala kroz ovo novo telo,
svojom vrelinom ga privolevši na pristanak.
’’Ostajem,’’ složih se.
I tako otpoče moj deseti život.
MIN@
490
EPILOG
Nastavak
Život i ljubav su nastavili da traju u poslednjem ljudskom uporištu na
planeti Zemlji, ali stvari nisu baš ostale iste. Ja nisam bila ista.
Ovo je bilo moje prvo vaskrsenje u telu iste vrste. To prebacivanje mi je
palo mnogo teže nego promene planete jer sam već imala toliko mnogo
očekivanja od života u ljudskoj koži. Takođe, nasledila sam dosta stvari
od Laticama Ka Mesecu, ali nisu sve bile prijatne.
Nasledila sam veliki deo tuge za Nebeskom Čigrom. Nedostajala mi je
majka koju nikad nisam upoznala, i sada sam žalila zbog njene patnje.
Možda na ovoj planeti ne može biti radosti bez jednake količine bola koji
bi se s njom izjednačio na nekoj neznanoj vagi.
Nasledila sam neočekivana ograničenja. Bila sam navikla na telo koje
beše snažno i brzo i visoko, telo koje može trčati kilometrima bez
prestanka, bez hrane i vode, podizati težak teret i dosezati visoke police.
Ovo telo je bilo slabo, i to ne samo fizički. Ovo telo je bivalo sputano
stidljivošću svaki put kad bih bila nesigurna u sebe, što je tih dana bio čest
slučaj. Nasledila sam drugačiju ulogu u ljudskoj zajednici. Ljudi su mi
sada nosili stvari i puštali me da prva uđem u prostoriju. Davali su mi
najlakše poslove, a onda mi, u polovini slučajeva, uzimali taj posao iz
ruku. Još gore od toga, bila mi je potrebna pomoć. Mišići su mi bili slabi i
nenaviknuti na rad.
Lako sam se umarala i moji pokušaji da to sakrijem nikoga nisu zavarali.
Verovatno ne bih mogla da pretrčim ni dva kilometra bez zaustavljanja.
Taj povlašćeni tretman imao je, doduše, i drugih strana osim moje fizičke
slabosti. Bila sam navikla da imam lepo lice, ali takvo koje su ljudi mogli
da gledaju sa strahom, nepoverenjem, čak i s mržnjom. Moje novo lice
prkosilo je takvim emocijama.
Ljudi su me često dodirivali po licu, ili mi stavljali prste ispod brade i
podizali mi glavu da me bolje osmotre. Često su me tapšali po glavi (koja
je uvek bila nadohvat ruke jer sam bila niža od svih osim od dece), i
toliko često su me mazili po kosi da sam prestala to i da primećujem. Oni
koji me ranije nisu prihvatali radili su to često koliko i moji prijatelji. Čak
se i Lusina minimalno pobunila kada su njena deca počela da me prate
kao dva opčinjena kučenceta. Fridom mi se naročito uvlačio u krilo kad
god bi mu se ukazala prilika, zarivajući lice u moju kosu. Isaija je bio
preveliki za takve izlive naklonosti, ali voleo je da me drži za ruku, koja
MIN@
491
beše iste veličine kao moja, dok je uzbuđeno ćaskao sa mnom o Paucima i
Zmajevima, fudbalu i poharama.
Deca, međutim, još nisu htela da priđu Melani; majka ih je previše dobro
naplašila ranije da bi njena uveravanja u suprotno sada mogla išta da
promene.
Čak ni Megi i Šeron, iako su se još uvek trudile da me ne gledaju, nisu
mogle da zadrže svoju predašnju krutost u ophođenju u mom prisustvu.
Moje telo nije bilo jedino što se promenilo. Sezonske kiše došle su kasno
do pustinje, i bilo mi je drago zbog toga.
Ako ništa drugo, nikada ranije nisam osetila miris kiše na grmovima
pelina, mogla sam samo neodređeno da ga se prisetim na osnovu svojih
sećanja na Melanina sećanja, što uistinu beše veoma slab trag uspomena,
a sada je taj miris provetrio ustajale pećine, čineći ih svežim i gotovo
egzotičnim. Taj miris mi se zadržao u kosi, pratio me svuda. Mogla sam
da ga osetim i u snovima.
Takođe, Laticama Ka Mesecu je ceo život provela u Sijetlu, tako da su
nepregledno plavo nebesko prostranstvo i nesnosna vrućina zbunjivali,
čak i paralisali moj organizam kao što bi tamna zavesa oblačnog neba
uticala na bilo koga od ovih pećinskih pustinjaka.
Oblaci su bili uzbudljiva promena u odnosu na prazno, bledo plavetnilo.
Krasili su ih dubina i pokret. Opisivali su slike na nebu.
U Džebovim pećinama došlo je do znatnog pretumbavanja, pa je
preseljenje na veliko igralište, sada zajedničku spavaonicu, poslužilo
kao dobra priprema za neke trajnije promene koje će uslediti.
Svaki deo prostora bio je potreban, pa prostorije nisu mogle ostajati
prazne. Ipak, samo pridošlice, Kendi, koja se napokon setila svog pravog
imena i Lejsi dobile su Vesovu staru sobu.
Sažaljevala sam Kendi zbog njene buduće cimerke, ali ona nikada nije
iskazala nikakvo nezadovoljstvo zbog toga.
Kada kiše budu prestale, Džejmi će se preseliti u slobodan ćošak u
Brentovoj i Aronovoj pećini. Melani i Džared su izbacili Džejmija iz
svoje sobe u Ijanovu pre nego što sam ja vaskrsla u Latinom telu; Džejmi
nije bio toliko mlad da bi morali da mu daju bilo kakav izgovor. Kajl je
radio na proširivanju male pukotine u steni u kojoj je Volter ranije spavao
da bi bila spremna kada u pustinji ponovo zavlada suša. Zaista nije mogla
da primi više od jedne osobe, a Kajl neće boraviti sam u njoj.
Tokom noći na igralištu, Sunčica je spavala sklupčana u loptu kraj
Kajlovih grudi, kao mače koje se sprijateljilo s velikim psom, rotvajlerom
kojem je bezrezervno verovala. Sunčica je uvek bila s Kajlom. Ne mogu
MIN@
492
da se setim da sam ih ikada videla razdvojene otkako sam prvi put
otvorila ove srebrnosive oči.
Kajl je stalno delovao zamišljeno, preokupiran ovom nemogućom vezom
koju nije mogao dovoljno da raščivija u svojoj glavi da bi obraćao pažnju
na bilo šta drugo. Nije odustajao od Džodi, ali kako se Sunčica nije
razdvajala od njega, držao ju je uza se nežnim rukama.
Pre kiše je svaki prostor bio popunjen, pa sam ostala s Docom u bolnici,
koja me više nije plašila. Poljski kreveti nisu bili udobni, ali beše veoma
zanimljivo boraviti tu. Kendi se prisećala detalja iz života Letnje Pesme
bolje nego iz svog sopstvenog; bolnica je sada bila čudesno mesto.
Posle kiše Doca više neće spavati u bolnici. Prve noći na igralištu Šeron je
dovukla svoj dušek tik pored Docinog bez ijedne reči objašnjenja. Možda
je Docino interesovanje za Iscelitelja motivisalo Šeron, mada sumnjam da
je Doca uopšte primetio lepotu starije žene; njega je interesovalo njeno
ogromno znanje. Ili je u pitanju to da je Šeron prosto bila spremna da
zaboravi i oprosti. Nadam se da je tako. Bilo bi lepo misliti da čak i Seron
i Megi mogu vremenom da smekšaju. Ni ja više neću ostati u bolnici.
Do presudnog razgovora s Ijanom možda nikad ne bi ni došlo da nije bilo
Džejmija. Usta bi mi se osušila a dlanovi počeli da se znoje ako bih samo
pomislila da potegnem to pitanje.
Šta ako su ona osećanja u bolnici, onih nekoliko savršenih trenutaka
sigurnosti odmah nakon mog buđenja u ovom telu, bili iluzija? Šta ako ih
se pogrešno sećam? Znam samo da se kod mene nije ništa promenilo, ali
kako mogu da budem sigurna da Ijan oseća isto? Telo u koje se zaljubio
još uvek je bilo tu!
Očekivala sam da će biti uznemiren, svi smo bili. Ako to teško pada meni,
duši naviknutoj na takve promene, koliko li je teško ljudima?
Radila sam na tome da ostavim poslednje tragove ljubomore i zbunjujućih
odjeka ljubavi koje sam još uvek osećala prema Džaredu iza sebe. Nisu
mi potrebni niti ih želim. Ijan je pravi partner za mene. Ali ponekad
bih uhvatila sebe kako zurim u Džareda, i osetila bih zbunjenost.
Viđala sam Melani kako dodiruje Ijana po mišici ili šaci, i zatim se trza
kao da se odjednom setila ko je. Čak bi i Džared, koji je imao najmanje
razloga da bude nesiguran, povremeno susreo moj zbunjeni pogled tražeći
me po prostoriji.
A Ijan... naravno da je njemu bilo najteže. Razumela sam to.
Bili smo nerazdvojni, skoro kao Kajl i Sunčica. Ijan mi je neprestano
dodirivao lice i kosu, uvek me držeći za ruku. Ali ko još ne reaguje tako
na ovo telo? I zar to nije platonski za sve ostale? Zašto me ponovno ne
poljubi, kao prvog dana?
MIN@
493
Možda nikada neće moći da me voli u ovom telu, koliko god ono svim
ostalim ljudima ovde delovalo privlačno.
Ta briga mi je teško pritiskala srce te noći kada je Ijan preneo moj krevet,
jer za mene je bio pretežak, na veliko, mračno igralište.
Kiša je pala prvi put posle više od šest meseci. Bilo je i smeha i kuknjave
dok su ljudi istresali svoju vlažnu posteljinu i sređivali svoj boravišni
prostor. Ugledala sam Šeron i Docu i nasmešila se.
’’Ovamo, Lunjo,’’ doviknu Džejmi, mašući mi da dođem do mesta gde je
upravo bio postavio svoj dušek pored Ijanovog. ’’Sada ima mesta za sve
troje.’’
Džejmi je bio jedina osoba koja se prema meni ponašala gotovo isto kao
ranije. Jeste pravio ustupke mojoj sitnoj građi, ali nikada se ne bi
iznenadio kada bih ušla u prostoriju niti se šokirao kada bi Lutaličine reči
izlazile iz ovih usta.
’’Ne želiš stvarno da spavaš na tom poljskom krevetu, zar ne, Lunjo?
Kladim se da bismo svi mogli komotno da stanemo na dušeke ako ih
zbijemo jedan pored drugog.’’ Džejmi se cerio dok je šutirao jedan dušek
ka drugom ne čekajući da se složimo. ’’Ne zauzimaš mnogo mesta.’’
Uzeo je krevet od Ijana i ostavio ga sa strane, da ne smeta. Onda se
ispružio na samoj ivici najdaljeg dušeka i okrenuo nam leda.
’’Oh, hej, Ijane,’’ dodade ne okrećući se. ’’Pričao sam s Brentom i
Aronom, i mislim da ću se useliti kod njih. Pa, ja sam preumoran. Laku
noć, društvo.’’
Dugo sam zurila u Džejmijevo nepomično telo. Ijan beše jednako
nepomičan. Mada, nije moguće da je i njega obuzela panika. Da li smišlja
neki način da se izvuče iz ove situacije?
’’Gasi svetla,’’ zaurla Džeb po prostoriji. ’’Začepite gubice svi, kako bih
mogao oka da sklopim.’’
Ljudi stadoše da se smeju, ali shvatiše ga ozbiljno kao i uvek. Jedna po
jedna, četiri lampe počeše da se gase dok prostoriju nije progutao mrak.
Ijanova šaka pronađe moju; bila je topla. Primećuje li kako mi je koža
hladna i znojava?
On kleknu na dušek, vukući me nežno za sobom. Sledila sam ga i legla na
spoj između dva dušeka. Nije mi pustio ruku.
’’Je li u redu ovako?’’ došapnu Ijan. Svuda oko nas su dopirali
drugi prigušeni razgovori, nerazgovetni od žubora sumpornog izvora.
’’Da, hvala ti,’’ uzvratih.
Džejmi se prevrnu, tresući dušek, i zakuca se u mene.
’’Uups, izvini, Lunjo’’ promrmlja on, a onda čuh kako zeva.
MIN@
494
Automatski sam mu se sklonila s puta. Ijan je bio bliži nego što sam
mislila. Tiho sam uzdahnula kad sam naletela na njega, zatim pokušala da
mu dam malo prostora. Njegova ruka se odjednom našla oko mene, držeći
me uz telo.
Beše to najčudniji osećaj; njegova ruka prebačena preko mene na veoma
neplatonski način podsetila me je nekim čudom na prvo iskustvo s Nema
Bola. Kao da sam bila u agoniji ne shvatajući to, a njegov dodir je
odagnao sav taj bol.
Taj osećaj je izbrisao moju stidljivost. Okrenula sam se ka njemu, i on me
jače zagrli.
’’Je li dobro ovako?’’ šapnuh mu, ponavljajući njegovo pitanje.
Poljubio me je u čelo.
’’Bolje nego dobro.’’ Ćutali smo nekoliko minuta. Žamor u prostoriji
većinom je utihnuo.
Sagnuo se tako da su mu usne došle iznad mog uva i prošaputao, tiše nego
ranije.
’’Lunjo, misliš li...? Onda zaćuta.
’’Da?’’
’’Pa, izgleda da sad imam celu sobu samo za sebe. To nije ispravno.’’
’’Nije. Nema dovoljno mesta da bi bio sam.’’
’’Ne želim da budem sam. Ali... Zašto me ne pita?’’
’’Ali šta?’’
’’Jesi li imala dovoljno vremena da raščistiš neke stvari u svojoj glavi? Ne
želim da te požurujem. Znam da je zbunjujuće... sa Džaredom...’’
Trebao mi je trenutak da shvatim o čemu govori, a onda sam se tiho
zakikotala. Melani nije bila baš sklona kikotanju, ali Lata jeste, i njeno
telo me izdade u tom nezgodnom trenutku.
’’Šta je?’’
’’Ja sam tebi davala vremena da raščistiš neke stvari,’’ objasnih šapatom.
’’Ja nisam htela tebe da požurujem, jer znam da je zbunjujuće. S Melani.’’
On poskoči iznenađeno.
’’Mislila si...? Ali Melani nije ti. Nisam ni bio zbunjen.’’
Sada sam se smešila u mraku.
’’A Džared nije ti.’’
Glas mu je bio napetiji kad je odgovorio.
’’Ali Džared je ipak Džared. I ti ga voliš.’’
Ijan je ponovo ljubomoran? Ne bi trebalo da mi bude drago zbog
negativnih emocija, ali moram priznati da je to bilo ohrabrujuće.
’’Džared je moja prošlost, drugi život. Ti si moja sadašnjost.’’
MIN@
495
Utihnuo je na trenutak. Kada je progovorio, glas mu beše hrapav od
emocija.
’’I tvoja budućnost, ako želiš.’’
’’Da, molim.’’
I onda me je poljubio na najneplatonskiji mogući način pod datim
okolnostima, i ja bejah presrećna što sam bila dovoljno pametna da
slažem koliko mi je godina.
Kiša će prestati, a kada prestane, Ijan i ja ćemo biti zajedno, partneri u
pravom smislu te reči.
To beše obećanje i obaveza koju nikad nisam imala ni jednom od svojih
života. Razmišljajući o tome osetila sam sreću i strah i stid i očajno
nestrpljenje, i sve to u isto vreme, osetila sam se kao ljudsko biće.
Kada je sve došlo na svoje mesto, Ijana i mene bilo je teže razdvojiti nego
ikada. I zato, kada je došlo vreme da isprobam svoje novo lice na drugim
dušama, naravno da je pošao sa mnom. Ova pohara je za mene
predstavljala olakšanje nakon dugih nedelja frustriranosti. Bilo je
dovoljno loše što je moje novo telo slabo i gotovo beskorisno u pećinama;
nisam mogla da verujem kad ostali nisu hteli da me puste da ga iskoristim
u jedinu svrhu za koju je bilo savršeno.
Džared je lično odobrio Džejmijev izbor zbog ovog nevinog, ranjivog lica
u koje niko nikad ne bi posumnjao, ovog nežnog tela koje bi svako
poželeo da zaštiti, ali čak je i njemu bilo teško da svoju teoriju sprovede u
praksi. Bila sam sigurna da će mi odlazak u poharu biti podjednako lak
kao što je bio ranije, ali Džared, Ijan i ostali, svi osim Mel i Džejmija,
raspravljali su danima, pokušavajući da pronađu neki način da izbegnu da
me iskoriste za tu svrhu. To je bilo smešno.
Videla sam kako odmeravaju Sunčicu, ali ona se još nije dokazala, nisu
joj verovali. Povrh toga, Sunčica nije imala apsolutno nikakvu nameru da
kroči nogom van pećina. Sama reč pohara naterala bi je da zadrhti od
straha. Kajl nije hteo da ide s nama; Sunčica je počela da histeriše kada je
to pomenuo jedan jedini put.
Na kraju, pobedila je praktičnost. Bila sam im potrebna.
Lepo je kad si nekome potreban.
Zalihe su počele da se osipaju; ovo će biti dug, temeljan put. Džared je
vodio poharu, kao i obično, pa se podrazumevalo da Melani učestvuje.
Aron i Brent su se dobrovoljno prijavili, iako nam fizikalci zaista nisu bili
potrebni; dosadilo im je da tavore unutra.
Išli smo daleko na sever, i ja sam bila uzbuđena što vidim nova mesta, što
ponovo osećam hladnoću.
MIN@
496
U ovom telu nisam baš najbolje mogla da kontrolišem uzbuđenje.
Bila sam nemirna i hiperaktivna te noći kada smo se odvezli do
odronjene litice gde su bili sakriveni kombi i veliki kamion za selidbe.
Ijan mi se smejao jer me mesto nije držalo dok smo utovarivali odeću i
razne potrepštine u kombi. Rekao je da me drži za ruku da bi me zadržao
na površini planete.
Jesam li bila preglasna? Nisam dovoljno obraćala pažnju na svoju
okolinu? Ne, naravno da se ne radi o tome. Nisam mogla ništa da učinim.
To je bila zamka, i bilo je prekasno već pri samom našem dolasku.
Zaledili smo se u mestu kada su tanki snopovi svetlosti sinuli iz tame i
obasjali Džaredovo i Melanino lice. Moje lice, moje oči, oči koje bi nam
možda pomogle, ostale su zaklonjene, skrivene u senci Ijanovih širokih
leđa.
Blesak lampi me nije zaslepio, a mesečina je bila dovoljno sjajna, pa sam
mogla jasno da vidim Tragače koji su nas brojčano nadjačali, osam prema
šest. Dovoljno sjajna da vidim položaj njihovih ruku, da vidim oružje koje
se presijava u njima, podignuto i upereno u nas. Upereno u Džareda i Mel,
u Brenta i Arona, naše jedino oružje još ne beše potegnuto i jedno
upereno pravo u Ijanove grudi.
Zašto sam mu dozvolila da pođe sa mnom? Zašto i on mora da umre?
Lilina unezverena pitanja odjekivala su mi u glavi: Zašto život i ljubav
nastavljaju da traju? U čemu je svrha? Moje malo nežno srce razletelo se
na hiljadu komadića, i ja počeh mahnito da tražim pilulu po džepu.
’’Polako, sad, neka svi ostanu mirni,’’ doviknu muškarac iz središta grupe
Tragača.
’’Čekaj, čekaj, ne gutaj ništa! Pobogu, smirite se! Ne, pogledajte!’’
Muškarac uperi lampu sebi u lice.
Lice mu beše opaljeno od sunca i izbrazdano, poput stene erodirane od
vetra. Kosa mu je bila crna, pobelela na slepoočnicama, i kovrdžala se u
vidu neurednog žbuna iza ušiju. A oči oči mu behu tamnosmeđe. Samo
tamnosmede, ništa više.
’’Vidite?’’ reče. ’’U redu, sad, vi ne pucajte u nas, a mi nećemo u vas.
Vidite?’’ S tim rečima on spusti pušku na zemlju.
’’Hajde, društvo,’’ reče, i ostali vratiše oružje u futrole na kukovima,
člancima, leđima... toliko mnogo oružja.
’’Pronašli smo vaše skrovište ovde, to vam je bilo pametno; imali smo
sreće što smo nabasali na njega i odlučili smo da se malo zadržimo i
upoznamo vas.’’ On se grohotom nasmeja, oduševljen. ’’Pogledajte se
samo! Šta? Zar ste pomislili da ste još jedino vi preostali?’’ nasmeja se
ponovo.
MIN@
497
Niko od nas se nije pomerio ni centimetar.
’’Mislim da su u šoku, Nejte,’’ reče drugi muškarac.
’’Na smrt smo ih prepali,’’ reče jedna žena. ’’Šta si očekivao? Čekali su,
premeštajući se s noge na nogu, dok smo mi sedeli sleđeni.
Džared je prvi došao k sebi.
’’Ko ste vi?’’ prošaputa.
Predvodnik se ponovo nasmeja.
’’Ja sam Nejt. Drago mi je, iako to možda s tobom neće odmah biti slučaj.
Ovo su Rob, Evan, Blejk, Tom, Kim i Rejčel.’’ Kružio je rukom po
gomili dok je govorio, i oni stadoše da klimaju glavama na pomen svojih
imena. Primetila sam jednog muškarca, malo izdvojenog u pozadini, koga
Nejt nije predstavio. Imao je svetlu, riđu kovrdžavu kosu koja se isticala,
tim pre jer je bio najviši u grupi. Činilo se da jedino on nema oružje.
Takođe je netremice zurio u mene, te ja skrenuh pogled.
’’Ima nas ukupno dvadeset dvoje,’’ nastavi Nejt.
Nejt ispruži ruku.
Džared duboko udahnu i zakorači napred. Kada se pokrenuo, ostatak naše
male grupe izdahnu tiho u isti mah.
’’Ja sam Džared.’’ Rukovao se s Nejtom, pa se nasmeši. ’’Ovo su Melani,
Aron, Brent, Ijan i Lunja. Ima nas ukupno trideset sedmoro.’’
Kada je Džared izgovorio moje ime, Ijan stade da se premešta, trudeći se
da me potpuno zakloni od pogleda druge grupe ljudi. Tek tada sam
shvatila da sam trenutno ugrožena baš kao što bi ostali bili da to stvarno
Tragači. Baš kao na početku. Trudila sam se da ostanem potpuno mirna.
Nejt trepnu kad ču Džaredove reči, pa se izbeči.
’’Čoveče. Ovo je prvi put da me je neko nadmašio u ovome.’’
Sad Džared trepnu.
’’Pronašli ste i druge?’’
’’Postoje još tri grupe odvojene od naše, koliko mi znamo. Jedanaestoro s
Gejl, sedmoro s Raselom, i osamnaestoro s Maksom. Održavamo kontakt.
Čak i trgujemo tu i tamo.’’ Opet se nasmeja grohotom. ’’Gejlina mala,
Elen, odlučila je da ostane s mojim Evanom ovde, a Karlos je pošao s
Raselovom Sindi. I naravno, svakome je potreban Sažiže tu i tamo, on tu
naglo zaćuta, osvrćući se s nelagodom oko sebe, kao da je rekao nešto što
nije trebalo. Pogled mu se nakratko zadrža na visokom riđokosom
muškarcu u pozadini, koji me je još uvek netremice posmatrao.
’’Mogli bismo da skinemo to s dnevnog reda, kad smo već kod toga,’’
reče mali crmpurasti muškarac koji stajaše pored Nejta.
Nejt sumnjičavo prostreli pogledom našu malu grupu.
MIN@
498
’’U redu. Rob je u pravu. Da isteramo stvari na čistac.’’ Duboko je
udahnuo. ’’Sad, svi ostanite mirni i saslušajte nas. Samo polako, moliću.
Ljudi se ponekad uznemire zbog toga.’’
’’Svaki put,’’ promrmlja onaj koga su zvali Rob. Šaka mu odluta ka
futroli na kuku.
’’O čemu se radi?’’ upita Džared mirnim glasom.
Nejt uzdahnu, pa pokaza put visokog muškarca s plameno-riđom kosom.
Muškarac zakorači napred, s kiselim osmejkom na usnama. Imao je pege
na licu, kao ja, samo na hiljade više. Lice mu beše tako gusto posuto
pegama da je delovalo kao da ima tamnu put, iako beše belac. Oči su mu
bile tamne mornarskoplave boje, možda.
’’Ovo je Sažiže. Sad, on je s nama, pa nemojte da vam kojekakve ludosti
padaju na pamet. On je moj najbolji drugar spasio mi je život stotinu puta.
On je član naše porodice, i mi ne gledamo blagonaklono na ljude koji
hoće da ga ubiju.’’
Jedna od žena polako izvuče pištolj i ostavi ga uperenog u zemlju.
Riđokosi progovori prvi put, izrazito nežnim tenorom.
’’Ne, u redu je, Nejte. Vidiš? I oni imaju jednu sa sobom.’’ Pokaza pravo
u mene, a Ijan se ukoči. ’’Izgleda da nisam jedini koji je prešao na stranu
domaćih.’’
Sažiže mi se naceri, pa pređe preko praznog prostora, ničije zemlje
između dva plemena, pružajući mi ruku. Ja obiđoh Ijana, ne osvrćući se
na njegovo tiho upozorenje, odjednom smirena i samouverena. Svideo mi
se način na koji je Sažiže to formulisao. Prešao na stranu domaćih.
Sažiže stade ispred mene, spuštajući malo ruku da nadoknadi znatnu
razliku u visini među nama. Prihvatila sam njegovu šaku, bila je gruba i
izbrazdana spram moje nežne kože, i rukovala se.
’’Sažiže Živo Cveće,’’ predstavi se on.
Oči mi se raširiše kada sam mu čula ime. Svet Vatre, kako neočekivano.
’’Lutalica,’’ rekoh mu.
’’Ja... izuzetno mi je drago što sam te upoznao, Lutalice. A ja
pomislio da sam jedinstven.’’
’’Ni blizu,’’ rekoh, setivši se Sunčice, koja je ostala u pećinama. Možda
nijedno od nas nije tako retka pojava kao što smo mislili.
On izvi obrvu kad ču moj odgovor, zaintrigiran.
’’Ma je li moguće?’’ reče. ’’Pa, možda za ovu planetu ipak ima neke
nade.’’
’’Čudan je ovo svet,’’ promrmljah, više za sebe nego drugoj odomaćenoj
duši.
’’Najčudniji’’ složio se on.
Toliko sam se iznenadila da sam vrisnula od užasa; bila sam toliko
preplašena da je moj vrisak zazvučao kao prigušeni cvilež.
’’Izvini!’’ Džaredova ruka mi se spustila na leđa, tešeći me. Žao mi je.
Nisam hteo da te uplašim.’’
’’Šta ti radiš ovde?’’ upitah ljutito, još uvek bez daha.
’’Pratim tebe. Pratim te čitavo veče.’’
’’Pa, prestani sad.’’
Oklevao je u mraku, a ruka mu se nije pomerala. Izmakoh se da je
otresem, ali me on uhvati za zglob. Stisak mu beše čvrst; neću moći lako
da se oslobodim.
’’Ideš kod Doce?’’ upita, i u tom pitanju nije bilo nedoumice. Beše
očigledno da ne misli da društvenu posetu.
’’Naravno da idem,’’ prosiktala sam, da ne bi čuo paniku u mom glasu.
’’Šta drugo mogu da učinim posle onog danas? Stvari neće postati ništa
bolje. A nije na Džebu da odluči o tome.’’
MIN@
477
’’Znam. Ja sam na tvojoj strani.’’
Naljutilo me je što te reči još imaju moć da me povrede, da mi nateraju
suze na oči. Trudila sam se da se koncentrišem na Ijana, on je bio moje
sidro, kao što je Kajl nekako bio Sunčicino, ali bilo je teško pored
Džaredove šake koja me dodiruje, pored njegovog mirisa u mojim
nozdrvama. Kao da pokušavam da razaberem pesmu jedne violine dok
ceo udarački orkestar praši iz petnih žila...
’’Onda me pusti, Džarede. Odlazi. Želim da budem sama.’’
Te reči behu osorne, brze i bolne. Bilo je lako čuti da nisu laži.
’’Trebalo bi da pođem s tobom.’’
’’Melani će ti se uskoro vratiti,’’ brecnuh se. ’’Samo tražim nekoliko
minuta, Džarede.Daj mi toliko.’’
Opet tišina; njegov stisak nije popuštao.
’’Lunjo, želim da pođem da bih bio s tobom.’’
Suze se preliše. Bila sam zahvalna što smo u mraku.
’’Ne bih imala takav osećaj,’’ šapnuh. ’’Tako da nema svrhe.’’
Naravno da ne mogu dopustiti Džaredu da bude tamo. Jedino Doci mogu
da verujem. Jedino mi je on obećao. A ja ne napuštam ovu planetu. Ne
odlazim da živim kao Delfin ili Cvet zauvek žaleći za ljubavima koje sam
ostavila iza sebe i koje će biti mrtve kada ponovo otvorim oči, ako bih
uopšte imala oči. Ovo je moja planeta i neće me naterati da odem. Ostaću
u zemlji, u mračnoj pećini s mojim prijateljima. Ljudski grob za ljudsko
biće koje sam postala.
’’Ali, Lunjo, ja... toliko toga imam da ti kažem.’’
’’Ne želim tvoju zahvalnost, Džarede. Veruj mi.’’
’’Šta onda želiš?’’ prošaputa, napetim i stegnutim glasom.’’Dao bih ti bilo
šta.’’
’’Pazi mi na porodicu. Ne daj da ih drugi ubiju.’’
’’Naravno da ću paziti na njih,’’ odbaci grubo moj zahtev. ’’Mislio sam
na tebe. Šta mogu tebi da dam?’’
’’Ne mogu ništa poneti sa sobom, Džarede.’’
’’Čak ni uspomenu, Lunjo? Šta želiš?’’
Obrisala sam suze slobodnom rukom, ali druge su prebrzo zauzele
njihovo mesto da bi to imalo ikakvog učinka. Ne, ne mogu da ponesem
čak ni uspomenu sa sobom.
’’Šta mogu da ti dam, Lunjo?’’ insistirao je.
Duboko sam udahnula, trudeći se da mi glas ostane miran.
’’Daj mi laž, Džarede. Reci mi da želiš da ostanem.’’
MIN@
478
Ovoga puta nije oklevao. Zagrlio me je u mraku, čvrsto me privivši uza
se. Pritisnuo mi je usne na čelo, i osetila sam kako mi njegov dah pomera
kosu kad je progovorio.
Melani je zadržavala dah u mojoj glavi. Ponovo je pokušavala da se
skrajne, da meni da slobodu u ovih nekoliko preostalih minuta. Možda se
plašila da čuje te laži. Neće želeti da se seća toga kad me više ne bude.
’’Ostani ovde, Lunjo. S nama. Sa mnom. Ne želim da odeš. Molim te. Ne
mogu da zamislim da te nema. Ne mogu da vidim to. Ne znam kako da...
kako da...’’ glas mu puče.
Veoma dobro laže. I mora da je veoma, veoma siguran da ću progutati te
laži kad može da izgovori tako nešto.
Ostala sam naslonjena na njega za trenutak, ali osećala sam kako me
vreme odvlači. Vreme je isteklo.
Vreme je isteklo.
’’Hvala ti,’’ šapnula sam, i pokušala da se odvojim od njega.
Njegov stisak se pojača.
’’Nisam završio.’’
Lica su nam bila udaljena samo koji centimetar. Premostio je tu
razdaljinu, pa čak i tada, na rubu mog poslednjeg izdisaja na ovoj
planeti, nisam mogla a da ne uzvratim. Benzin i otvoreni plamen,
ponovo smo eksplodirali.
Međutim, nije bilo isto kao ranije. Osetila sam to. Ovo je bilo za mene.
Prošaputao je moje ime dok je držao ovo telo u naručju i razmišljao je o
njemu kao o mom telu, razmišljao je o njemu kao o meni. Mogla sam da
osetim razliku. Za trenutak, to smo bili samo mi, samo Lutalica i Džared,
oboje u plamenu.
Niko nikad nije lagao bolje nego što je Džared lagao svojim telom u
mojim poslednjim minutima, i na tome sam mu bila zahvalna. Ne mogu u
laž da ponesem sa sobom jer nigde ne idem, ali ona je donekle olakšala
bol odlaska. Mogu da poverujem u tu laž. Mogu da poverujem da ću mu
toliko nedostajati da će to čak malo pokvariti njegovu radost. Ne bi
trebalo da to želim, ali svakako je lepo verovati u to.
Nisam mogla da ignorišem vreme, sekunde koji prolaze poput
odbrojavanja. Čak i u plamenu, osećala sam kako me vuku, uvlače dublje
u mračan hodnik. Odvlače od sve ove topline i osećanja.
Uspela sam da odvojim usne od njegovih. Dahtali smo u mraku, grejući
dahom lice jedno drugom.
’’Hvala ti,’’ rekoh ponovo.
’’Čekaj...’’
’’Ne mogu. Ne mogu... više da podnesem. U redu?’’
MIN@
479
’’U redu,’’ prošaputa on.
’’Želim samo još jednu stvar. Pusti me da to uradim sama. Molim te?’’
’’Ako... ako si sigurna da tako želiš...’’ zaćuta, nesiguran.
’’To mi je potrebno, Džarede.’’
’’Onda ću ostati ovde,’’ reče promuklo.
’’Poslaću Docu po tebe kad bude gotovo.’’ Još me nije puštao.
’’Znaš da će Ijan pokušati da me ubije što sam te pustio da uradiš to?
Možda bi trebalo da mu dozvolim. Džejmiju takođe. Nikad neće oprostiti
nijednom od nas.’’
’’Ne mogu sada da razmišljam o njima. Molim te. Pusti me. ’’
Polako, s opipljivom nevoljnošću koja je zagrejala deo hladne praznine u
mojim grudima, Džared spusti ruke.
’’Volim te, Lunjo.’’
Uzdahnula sam.
’’Hvala ti, Džarede. Znaš koliko ja tebe volim. Svim srcem.’’
Srce i duša. Što nije ista stvar u mom slučaju. Predugo sam bila podeljena.
Vreme je da nešto ponovo postane celina, da jedna osoba postane cela.
Čak i ako to isključuje mene.
Promičuće sekunde vukle su me ka kraju. Bilo mi je hladno sada kada
više nisam bila u njegovom zagrljaju. Sa svakim korakom kojim sam se
udaljavala od njega bivalo mi je sve hladnije. Samo moja mašta, naravno.
Ovde je još uvek leto. Ovde će za mene uvek biti leto.
’’Šta se ovde dešava kad pada kiša, Džarede?’’ šapnuh. ’’Gde ljudi
spavaju?’’
On ne mogaše odmah da odgovori, i po glasu sam mu poznala da plače.
’’Mi...’’ progutao je. ’’Svi pređemo na igralište. Svi spavaju tamo
zajedno.’’
Klimnuh za sebe. Pitam se kakva atmosfera tad vlada? Napeta, sa svim
tim suprotstavljenim ličnostima? Ili je zabavno? Za promenu? Kao
sedeljka u pidžamama?
’’Što pitaš?’’
’’Samo sam htela... da zamislim to. Kako bi bilo.’’
Život i ljubav će nastaviti da traju.
Čak i ako će se to desiti bez mene, ta pomisao mi donese radost.
’’Zbogom, Džarede. Mel te pozdravlja to skorog viđenja.’’
Lažljivice.
’’Čekaj... Lunjo...’’
Pohitala sam kroz tunel, bežeći od bilo kakvih izgleda će me on možda
svojim lažima, iz zahvalnosti, ubediti da ne idem. Iza mene beše jedino
tišina.
MIN@
480
Njegov bol me nije pekao kao Ijanov. Za Džareda, bol će se ubrzo
okončati. Od radosti ga deli samo nekoliko minuta. Srećan kraj.
Južni tunel mi se učinio dugim samo nekoliko metara. Ugledala sam sjaj
jarke lampe ispred sebe i znala da me Doca čeka.
Ušetala sam u prostoriju koja me je oduvek plašila uzdignuta čela. Doca
je već bio sve pripremio. U najmračnijem uglu videla sam dva spojena
kreveta, Kajla kako hrče s rukom prebačenom preko Džodinog
nepokretnog tela. Drugom rukom je još uvek grlio Sunčicin rezervoar. To
bi joj se dopalo. Volela bih kad bi postojao način da joj kažem.
’’Zdravo, Doco,’’ šapnuh.
On podiže pogled sa stola po kome je redao medikamente. Suze su mu
već lile niz lice. Odjednom postadoh hrabra. Srce mi je usporilo do
ravnomernih otkucaja. Disanje mi se produbilo i postalo opuštenije.
Najteži deo je bio iza mene.
Radila sam ovo ranije. Mnogo puta. Zatvorila oči i nestala. Uvek znajući
da ću progledati nekim novim očima, ali ipak. Ovo je bilo nešto poznato.
Nemam čega da se plašim.
Prišla sam krevetu i skočila na njega u sedeći položaj. Dohvatila sam
Nema Bola mirnim rukama i odvrnula poklopac. Stavila sam mali lisnati
kvadratić na jezik, pustivši ga da se istopi.
Nije bilo nikakve promene. Ovoga puta me ništa nije bolelo. Nije bilo
fizičkog bola.
’’Reci mi nešto, Doco. Kako ti je pravo ime?’’
Htela sam da odgonetnem sve male tajne pre kraja. Doca ušmrknu, pa
obrisa oči nadlanicom.
’’Eustahije. To je staro porodično ime, i roditelji su mi bili okrutni ljudi.’’
Nasmejala sam se kratko. Zatim uzdahnula.
’’Džared čeka kraj ulaza u veliku pećinu. Obećala sam mu da ćeš mu reći
kad bude gotovo. Samo sačekaj dok ja... dok ja... prestanem da se
pomeram, u redu? Onda će biti prekasno da učini bilo šta u vezi s mojom
odlukom.’’
’’Ne želim to da učinim, Lunjo.’’
’’Znam. Hvala ti na tome, Doco. Ali držim te za reč.’’
’’Molim te?’’
’’Ne. Dao si mi reč. Ja sam odradila svoj deo, zar ne?’’
’’Jesi.’’
’’Onda ti odradi svoj. Dozvoli mi da ostanem s Voltom i Vesom.’’
Njegovo usko lice se grčilo dok se trudio da ne zaplače.
’’Hoće li te... boleti?’’
’’Neće, Doco,’’ lagala sam. ’’Neću ništa osetiti.’’
MIN@
481
Čekala sam da me uhvati euforija, da od dejstva leka sve počne da mi sjaji
pred očima kao prošli put. Još uvek nisam osećala nikakvu razliku.
Mora da to ipak nije bilo od leka, već samo zato što sam se osetila
voljenom. Uzdahnuh ponovno.
Ispružila sam se na krevetu, potrbuške, i okrenula glavu ka njemu.
’’Uspavaj me, Doco.’’
Bočica se otvorila. Čula sam kako sipa hloroform na krpu u svojoj ruci.
’’Ti si najplemenitije, najčistije biće koje sam ikada sreo. Vaseljena će
bez tebe biti mračnije mesto,’’ prošaputa on.
Bile su to njegove reči za moj grob, moj epitaf, i beše mi drago što mi se
pružila prilika da ih čujem.
Hvala ti, Lunjo. Sestro moja. Nikad te neću zaboraviti.
Budi srećna, Mel. Uživaj u svemu. Raduj se za mene.
Hoću, obeća ona.
Docina ruka mi nežno pritisnu krpu preko lica. Udahnula sam duboko, ne
obazirući se na jak, neugodan miris. Udahnuvši drugi put, ugledala sam
opet one tri zvezde. Ne dozivaju me; puštaju me da odem, ostavljaju me
crnom kosmosu kojim sam lutala toliko mnogo života. Odlebdela sam u
crnilo, i ono je postajalo sve svetlije i svetlije. Uopšte nije bilo crno, bilo
je plavo. Toplo, titravo, jarkoplavo... uplovila sam u njega bez ikakvog
straha.
59.SEĆANJE
Početak će biti nalik kraju. Bila sam upozorena. Ali ovoga puta kraj me je
mnogo iznenadio više nego ikada ranije. Više od bilo kog kraja koji sam
upamtila za devet života. Više i od skoka u kućište lifta. Nisam očekivala
nova sećanja, nove misli. Kakav je ovo kraj?
Sunce zalazi, sve boje su u ružičastim tonovima, i navode me da se setim
svoje prijateljice... kako bi se ona ovde zvala? Nešto s... naborima?
Nabori i još nabora. Ona je prelep Cvet. Ovdašnje cveće je tako beživotno
i dosadno. Divno miriše, doduše. Mirisi su nešto najbolje u vezi s ovim
mestom.
Koraci iza mene. Da li me Nebeska Čigra ponovo prati? Ne treba mi
jakna. Ovde je toplo, konačno! i želim da osetim vazduh na koži. Neću da
je pogledam. Možda će pomisliti da ne mogu da je čujem i otići će kući.
Toliko pazi na mene, ali sada sam skoro odrasla. Ne može me doveka
tetošiti.
MIN@
482
’’Izvinjavam se?’’ neko kaže, ali ne poznajem taj glas. Okrećem se da je
pogledam, ali ne poznajem ni to lice. Lepaje.
Lice iz sećanja me natera da se povratim. To je moje lice! Ali ne sećam se
ovoga...
’’Ćao,’’ kažem ja.
’’Zdravo. Ja sam Melani.’’ Ona mi se smeši. ’’Nova sam u gradu i...
mislim da sam se izgubila.
’’Oh! Gde pokušavaš da odeš? Povešću te. Naša kola su odmah tu...’’
’’Ne, nije daleko. Pošla sam u šetnju, ali sad ne znam kako da se vratim
do Ulice Beker.’’
Ona je nova komšinica; baš lepo. Volim nove prijatelje.
’’Vrlo si blizu,’’ kažem joj. ’’To je odmah iza drugog ugla tim putem, ali
možeš da presečeš pravo ovom uličicom ovde. Odvešće te pravo do tamo.
’’Možeš li da mi pokažeš? Izvini, kako se zoveš?’’
’’Naravno! Pođi sa mnom. Ja sam Laticama ka Mesecu, ali me moji
uglavnom zovu Lata. Odakle si ti, Melani?’’
Ona se smeje.
’’Misliš li na San Dijego Ili Raspevani Svet, Lato?’’
’’Bilo koji.’’ I ja se smejem. Sviđa mi se njen osmeh.
’’U ovoj ulici žive dva Slepa Miša.U onoj žutoj kući s borovima.’’
’’Moraću da im se javim,’’ mrmlja ona, ali njen glas se promenio, postao
napet. Gleda u sumračnu ulicu kao da očekuje da vidi nešto.
I tamo zaista ima nečega. Dvojica ljudi, muškarac i dečak. Dečak prolazi
rukom kroz dugu crnu kosu kao da Možda je bio zabrinut jer se
izgubio.Njegove oči su bule svetle i uzbuđene. Muškarac stoji veoma
mirno.
Džejmi. Džared. Srce mi zakuca brže, ali osećaj beše neobičan, pogrešan.
Previše sitan i...ustreptao.
’’To su moji prijatelji, Lato,’’ kaže mi Melani.
’’Oh! Oh, zdravo,’’ pružam ruku muškarcu, on je najbliži. On prihvata
moju šaku i stisak mu je veoma čvrst.
On me vuče napred, primiče me uza se. Ne razumem. Ovo nije u redu. Ne
sviđa mi se. Srce mi jače kuca, i ja se bojim. Nikad se nisam ovoliko
uplašila. Ne razumem.
Njegova šaka poleće ka mom licu i ja uzdišem iznenađeno. Udišem maglu
koja mu izlazi iz šake.
Srebrni oblak koji ima ukus malina.
’’Šta,’’ hoću da pitam, ali ih više ne vidim. Ne vidim ništa...
Onda više nije bilo ničega.
’’Lunjo? Čuješ li me, Lunjo?’’ upita poznati glas.
MIN@
483
To nije odgovarajuće ime... zar ne? Moje uši nisu odreagovale na njega,
ali nešto jeste. Zar ja nisam Laticama Ka Mesecu? Lata? O tome se radi?
Ni to mi ne deluje kako treba. Srce mi zakuca brže, odjek straha iz mog
sećanja. Vizija žene s belim i crvenim pramenovima i nežnim zelenim
očima ispuni mi um. Gde mi je majka? Ali... ona nije moja majka, zar ne?
Neki zvuk, nečiji tihi glas odjeknu oko mene.
’’Lunjo. Vrati se. Ne puštamo te da odeš.’’
Taj glas mi je poznat, ali istovremeno i nepoznat. Zvuči kao... ja?
Gde je Laticama Ka Mesecu? Ne mogu da je nađem. Samo hiljadu
praznih sećanja. Kao kuća puna slika, ali bez stanara.
’’Daj joj Budnost,’’ reče neki glas.
Ovaj mi je nepoznat. Nešto mi dodirnu lice, lagano poput magle. Znam taj
miris. To je miris grejpfruta. Dublje sam udahnula i u glavi mi se
odjednom razbistrilo.
Osećam kako ležim... ali ni to mi ne deluje ispravno. Nema me...
dovoljno. Osećam se skupljenom.
Šake su mi toplije od ostatka mene, a to je zato što me neko drži za njih.
Nečije krupne šake, šake koje su ih cele progutale.
Čudno miriše, zagušljivo i pomalo plesnjivo. Sećam se tog mirisa... ali
sigurno ga nikad ranije nisam osetila.
Nisam videla ništa osim mutnocrvene boje, unutrašnjost mojih očnih
kapaka. Poželela sam da ih otvorim, pa sam potražila odgovarajuće mišiće
kojima bih to uradila.
’’Lutalice? Svi te čekamo, draga. Otvori oči.’’
Taj glas, taj topao dah na mom uvu, beše još više poznat. Osetila sam
čudno golicanje u venama kad sam ga čula. Osećaj kakav nikad ranije
nisam iskusila. Od tog glasa mi je zastao dah, a prsti počeli da mi drhte.
Želim da vidim lice kojem taj glas pripada.
Jedna boja mi preplavi um, boja koja me dozivala iz jednog udaljenog
života, sjajno, svetleće plavo. Ceo kosmos beše jarkoplav...
I konačno se setih svog imena. Da, tako je. Lutalica. Ja sam Lutalica.
Lunja, takođe. Sad se sećam.
Lagan dodir na mom licu, topao pritisak na usnama, na mojim kapcima.
Ah, tu su znači.
Mogu da ih nateram da trepnu sada kada sam ih pronašla.
’’Budi se!’’ povika neko uzbuđeno. Džejmi.
Džejmi je tu. Srce mi opet zaigra.
Trebalo je da prođe koji tren da bi mi se oči privikle. Plava koja mi je bola
oči bila je potpuno pogrešna, previše bleda, previše isprana. To nije bila
plava koju sam želela da vidim.
MIN@
484
Nečija ruka me dodirnu po licu.
’’Lutalice?’’
Pogledala sam ka izvoru zvuka. Kretanje glave na mom vratu beše veoma
čudno. Osećaj nije bio isti kao ranije, ali istovremeno i jeste.
Moje nemirne oči pronađoše plavo koje sam tražila. Safiri, sneg i ponoć.
’’Ijane? Ijane, gde sam ja?’’ Prepadoh se od glasa koji mi je dopro iz grla.
Tako je piskav i uzbuđen. Poznat, ali ne moj.
’’Ko sam ja?’’
’’Ti si ti,’’ reče mi Ijan. ’’I nalaziš se tačno tamo gde i pripadaš.’’
Oslobodila sam jednu šaku iz divovske šake koja ju je držala. Htela sam
da dodirnem lice, ali nečija šaka pođe k meni, i ja se sledih u mestu. Ta
šaka se takođe zaledi iznad mene.
Pokušala sam ponovo da pomerim šaku, da se zaštitim, ali šaka iznad
mene se utom pokrenu.
Počeh da se tresem i šaka zadrhta.
Oh.
Otvorila sam i skupila šaku, zagledajući je pažljivo.
Je li ovo moja šaka, ova sišućna stvar? Da nije bilo dugih, savršeno
izmanikiranih ružičasto-belih noktiju, pomislila bih da je u pitanju detinja
šaka. Koža je bila bela, čudne srebrne nijanse, posuta zlatnim pegama
koje su potpuno odudarale od nje.
Upravo ta neobična kombinacija srebra i zlata naterala me je da se setim:
videla sam jedno lice u svojoj glavi, u odrazu ogledala.
Mesto u kojem je to sećanje bilo smešteno zbunilo me je za trenutak jer
nisam bila toliko navikla na civilizaciju, istovremeno, nisam poznavala
ništa drugo osim civilizacije. Lepa komoda sa svakojakim kitnjastim i
finim stvarima na njoj.
Gomila otmenih bočica s mirisima koje toliko volim, koje ja volim? Ili
koje ona voli?
Orhideja u saksiji. Komplet srebrnih češljeva.
Veliko okruglo ogledalo imalo je ram s vencem od metalnih ruža. Lice u
ogledalu takođe beše okruglasto, ne potpuno ovalno. Sitno. Koža na licu
imala je istu srebrnu nijansu, srebrnu poput mesečine, kao i šaka, s još
zlatnih pegica preko nosa. Krupne sive oči, sa srebrnim sjajem duša koji
se pomalja ispod te nežne boje, uokvirene spletom zlatnih trepavica.
Bledoružičaste usne, pune i gotovo okruglaste, kako u bebe. Mali,
pravilni, beli zubi iza njih. Rupica u bradi. I svuda, svuda oko mene zlatna
talasasta kosa, koja mi ističe lice poput bleštavog oreola, i pada ispod ruba
ogledala.
Moje lice ili njeno lice?
MIN@
485
Beše to savršeno lice za Noćni Cvet. Kao savršeno otelotvorenje tog
Cveta u ljudskom obliku.
’’Gde je ona?’’ upita moj visoki, melodični glas. ’’Gde je Lata?’’
Uplašila sam se jer je nema. Nikada nisam videla ranjivije stvorenje od
ovog poludeteta s licem boje mesečine i kosom boje sunca.
’’Tu je,’’ umiri me Doca. ’’Spakovana i spremna za put. Mislili smo da
ćeš ti najbolje umeti da nam kažeš gde da je pošaljemo.’’
Pogledah u pravcu glasa. Kada sam ga ugledala kako stoji na suncu, s
bleštavom kriogenom kapsulom u rukama, sećanja iz mog prethodnog
života navreše kao bujica.
’’Doco!’’ pobunih se tim sitnim, nežnim glasom. ’’Doco, obećao si!
Zakleo si mi se, Eustahije. Zašto? Zašto si prekršio datu reč?’’
Žacnu me odjek uspomena na tugu i bol. Ovo telo nikada ranije nije
osetilo takvu agoniju. Trglo se od te žaoke.
’’Čak i pošten čovek nekad mora da popusti pod pretnjama.’’
’’Pretnjama,’’ naruga se još jedan užasno poznat glas.
’’Rekao bih da se nož pod grlom računa kao pretnja, Džarede.’’
’’Znao si da ga ne bih stvarno upotrebio.’’
’’To vala nisam znao. Bio si prilično ubedljiv.’’
’’Nož?’’ telo mi zadrhta.
’’Ššš, sve je u redu,’’ promrmlja Ijan.
Njegov dah oduva vlasi zlatne kose s mog lica, i ja ih zatakoh iza uha...
rutinskim gestom. ’’Zar si stvarno mislila da možeš da nas tako napustiš?
Lunjo!’’ On uzdahnu, ali taj uzdah beše radostan.
Ijan je bio srećan. To saznanje učini moju zabrinutost odjednom manjom,
podnošljivijom.
’’Rekla sam ti da ne želim da budem parazit,’’ šapnuh.
’’Napravite mi mesta,’’ naredi moj stari glas.
A onda sam ugledala svoje lice, moje jako lice, preplanule kože, s crnim
ravnim obrvama iznad bademastih očiju boje lešnika, visokim, oštrim
jagodicama... videla sam ga u stvarnosti, ne kao odraz u ogledalu, kao što
sam ga uvek viđala ranije.
’’Slušaj vamo, Lunjo. Znam ja tačno šta ne želiš da budeš. Ali mi smo
ljudi, sebični smo, i mi ne postupamo uvek ispravno. Nećemo te se odreći.
Pomiri se s tim.’’
Način njenog govora, ritam i ton, ne sam glas, natera me da se setim svih
naših nemuštih razgovora, glasa u mojoj glavi, moje sestre.
’’Mel? Mel, ti si dobro!’’
Ona se utom nasmeši i nagnu se da me zagrli. Bila je krupnija nego što
sam pamtila da sam ja bila.
MIN@
486
’’Naravno da jesam. Zar to nije bila poenta cele drame? I ti ćeš biti dobro.
Nismo bili glupi kad je to u pitanju. Nismo prosto zgrabili prvo telo na
koje smo naišli.’’
’’Pustite mene da joj kažem, pustite mene!’’
Džejmi se ugura pored Melani. Oko kreveta se stvarala sve veća gužva.
Ljuljao se, nestabilan.
Primih ga za ruku i stisnuh je. Šake su mi bile tako slabašne. Može li on
uopšte da oseti taj stisak?
’’Džejmi!’’
’’Hej, Lunjo! Ovo je baš kul, zar ne? Sad si niža od mene!’’ naceri se
pobedonosno.
’’Ali još sam starija. Gotovo mi je...’’ i tu se zaustaviti, naglo menjajući
svoj iskaz.
Rođendan mi je za dve nedelje.
Možda jesam dezorijentisana i zbunjena, ali nisam glupa.
Melanino iskustvo ne beše uzaludno protraćeno; naučila sam nešto iz
njega. Ijan je častan koliko i Džared, i nemam nameru da se suočavam s
istim frustracijama kao Melani.
I zato sam slagala, dodavši sebi jednu godinu.
’’Punim osamnaest.’’
Krajičkom oka sam opazila kako se Melani i Ijan ukočiše od iznenađenja.
Ovo telo deluje mnogo mlađe od svog pravog godišta, negde na pragu
sedamnaeste.
Upravo ta mala prevara, taj preventivni način da obezbedim sebi partnera,
naveo me je da shvatim da zaista ostajem ovde. Da ću biti s Ijanom i
ostatkom svoje porodice. Grlo mi se steglo, čudno zadebljavši.
Džejmi me potapša po obrazima, vraćajući me u stvarnost. Iznenadilo me
je što mu šaka deluje krupno na mom obrazu.
’’Pustili su me da pođem u poharu kada smo te dovodili.’’
’’Znam,’’ progunđah. ’’Sećam se... pa, Lata se seća da te je videla tamo.’’
Prostrelih pogledom Mel, koja slegnu ramenima.
’’Trudili smo se da je ne uplašimo,’’ reče Džejmi. ’’Ona je tako... deluje
nekako nežno, znaš? I lepa je. Zajedno smo je izabrali, ali ja sam doneo
konačnu odluku! Vidiš, Mel je rekla da moramo da pronađemo nekoga ko
je mlad, nekoga ko je veći deo života proveo kao duša, ili tako nešto. Ali
ne previše mlad, jer je znala da ne bi želela da budeš dete. A onda se
Džaredu dopalo ovo lice, jer je rekao da niko nikad ne bi mogao da oseti
ne... nepoverenje prema njemu. Ti uopšte ne izgledaš opasno. Izgledaš
suprotno od opasnog. Džared je rekao da će svako ko te ugleda prosto
poželeti da te zaštiti, zar ne, Džarede? Ali ja sam onda imao poslednju
MIN@
487
reč, jer sam tražio nekoga ko izgleda kao ti. I pomislio sam da ti izgledaš
tako. Jer ona nekako podseća na anđela, a ti si dobra kao anđeo. I vrlo
lepa. Znao sam da ćeš biti lepa.’’
Džejmi se široko osmehnu.
’’Ijan nije pošao. Samo je sedeo ovde s tobom, rekao je da ga ne zanima
kako igledaš. Nikom drugom nije dao da pipne tvoj rezervoar, čak ni meni
i Melani. Ali Doca mi je dozvolio da posmatram ovog puta. Bilo je strava,
Lunjo. Ne razumem zašto me ranije nisi puštala da posmatram. Nisu hteli
da me puste da pomognem, doduše. Ijan nije dao da te dira iko osim
njega.’’
Ijan mi stegnu šaku i nagnu se da mi šapne kroz svu tu kosu. Glas mu je
bio tako tih da sam samo ja mogla da ga čujem.
’’Držao sam te u šaci, Lutalice. I bila si prelepa.’’
Oči mi se ovlažiše i moradoh da ušmrknem.
’’Sviđa ti se, zar ne?’’ upita Džejmi, sada zabrinutim glasom. ’’Ne ljutiš
se? Niko nije s tobom unutra, zar ne?’’
’’Nije baš da se ljutim,’’ šapnuh. ’’Ja... ja ne mogu da nađem nikog
drugog. Samo Latina sećanja. Ona je bila ovde od... ne mogu da se setim
kada nije bila ovde. Ne mogu da se setim nijednog drugog imena.’’
’’Nisi parazit,’’ reče Melani odlučno, dodirujući mi kosu, podižući
jedan pramen i puštajući da joj se zlato raspe kroz prste. ’’To telo je
pripadalo Lati, ali nema nikog drugog ko bi ga preuzeo. Sačekali smo da
bismo se uverili u to, Lunjo. Pokušavali smo da je probudimo skoro
podjednako dugo kao i Džodi.’’
’’Džodi? Sta se desilo Džodi?’’ zacvrkutala sam, glasom povišenim od
strepnje, kao ptičica. Pokušala sam da ustanem, i Ijan me pridiže, nije
morao da uloži ikakav napor, da upotrebi nimalo snage da bi pomerio
moje novo sićušno telo, u sedeći položaj, podupirući me rukama. Onda
sam mogla da vidim lica svih prisutnih.
Doca, sada bez suza u očima. Džeb, koji proviruje iza Doce, u isti mah
zadovoljan i radoznao do krajnosti. Zatim žena koju u prvi mah nisam
prepoznala jer joj lice beše življe nego što sam ga ikad videla, a svakako
ga nisam dugo gledala, Mendi, bivši Iscelitelj. Bliže meni Džejmi, sa
svojim širokim, uzbuđenim osmehom, Melani pored njega, i Džared iza
nje, s rukama oko njenog struka. Znam da te ruke nikad neće biti srećne
ako ne budu dodirivale telo, moje telo!, koje sada pripada njoj. Da će je
on zauvek držati što je moguće bliže sebi i da će mrzeti svaki centimetar
koji se ispreči između njih. To mi zadade jak, oštar bol. Nežno srce u
mojim tankim grudima zadrhta. Nikad ranije ne beše slomljeno, pa nije
razumelo to sećanje.
MIN@
488
Rastužila sam se kada sam shvatila da još uvek volim Džareda. Nisam se
oslobodila toga, nisam se oslobodila ljubomore prema telu koje on voli.
Pogled mi se vrati na Mel. Videh kako se usne koje behu moje tužno
krive, i znala sam da razume.
Nastavila sam brzo da razgledam okupljena lica oko svog kreveta, dok mi
je Doca, nakon kraće pauze, odgovarao na pitanje.
Trudi i Džefri, Hit, Pejdž i Endi, Čak i Brent...
’’Džodi nije došla k sebi. Nastavili smo da pokušavamo koliko god smo
mogli.’’
’’Je l' to znači da je Džodi mrtva?’’ Zapitah se to, i moje neiskusno srce
zakuca jače. Priredila sam grubo buđenje ovom jadnom, krhkom telu.
Hajdi i Lili, Lili s bolnim osmejkom na usnama, ništa manje iskrenim
zbog bola...
’’Uspevali smo da joj dajemo tečnost, ali nismo mogli da je hranimo.
Brinuli smo zbog atrofije, njenih mišića, mozga...’’
Dok me je novo srce bolelo jače nego ikada, bolelo za ženom koju nikad
nisam upoznala, oči nastaviše da mi se kreću po krugu, a zatim se slediše.
Džodi, privijena uz Kajla, uzvraćala mi je pogled. Nasmešila se
nesigurno, i iznenada sam je poznala.
’’Sunčice!’’
’’Ostaću ovde,’’ reče, ne baš likujući, ali skoro. ’’Baš kao ti.’’ Ona
pogleda u Kajlovo lice, koje beše spokojnije nego što sam navikla da ga
viđam, i glas joj postade tužan. ’’Trudim se, doduše. Tražim je. Nastaviću
da tražim.’’
’’Kajl nas je naterao da vratimo Sunčicu kada je izgledalo da ćemo
izgubiti Džodi,’’ nastavi Doca tiho.
Zurila sam u Sunčicu i Kajla na trenutak, zapanjena, i zatim dovršila krug.
Ijan me je posmatrao s čudnom mešavinom radosti i nervoze. Lice mu je
bilo na većoj visini nego što je trebalo da bude, krupnije nego ranije. Ali
oči mu behu iste plave boje koje sam se sećala. Sidro koje me je zadržalo
na ovoj planeti.
’’Jesi li dobro tu unutra?’’ upita.
’’Ja... ne znam,’’ priznadoh. ’’Osećaj je veoma... čudan. Kao da sam
promenila vrstu. Mnogo čudniji nego što bih pomislila. Ja... prosto ne
znam.’’
Srce mi ponovo zaigra dok sam posmatrala te oči, ali to ne beše nikakvo
sećanje na ljubav iz nekog drugog života. Usta mi se osušiše, a u stomaku
se probudiše leptirići. Mesto na kojem mi je njegova šaka dodirivala leđa
bilo je življe od ostatka tela.
MIN@
489
’’Ne smeta ti previše da ostaneš ovde, zar ne, Lunjo? Misliš li da ćeš moći
to da podneseš?’’ promrmlja on.
Džejmi mi stisnu šaku. Melani spusti svoju preko njegove, pa se nasmeši
kad Džared dodade svoju na gomilu. Trudi me potapša po stopalu. Džefri,
Hit, Hajdi, Endi, Pejdž, Brent, pa čak i Lili, široko su mi se osmehivali.
Kajl se primakao bliže, s kezom koji mu je cvetao na licu. Sunčicin osmeh
beše osmeh saučesnika.
Koliko mi je Nema Bola Doca dao? Sve je sijalo.
Ijan mi skloni oblak zlatne kose s lica i položi mi šaku na obraz. Šaka mu
beše toliko krupna da mi je samo dlanom pokrio lice od vilice do čela; od
tog dodira mi talas elektriciteta prođe srebrnastom kožom. Zatreperila je
nakon tog prvog talasa, a zajedno s njom i leptirići u stomaku.
Osetila sam kako mi rumen obliva lice. Srce mi nikad ranije nije bilo
slomljeno, ali nikad nije ni poletelo od sreće. Postidela sam se zbog toga;
trebalo mi je malo vremena da dođem do reči.
’’Pretpostavljam da bih mogla,’’ šapnuh. ’’Ako ćeš ti biti srećan zbog
toga.’’
’’To nije dovoljno dobro, zapravo,’’ nije se složio Ijan. ’’I ti moraš da
budeš srećna zbog toga.’’
Mogla sam da ga gledam u oči samo na po nekoliko sekundi;
stidljivost, tako nova i zbunjujuća za mene, iznova me je terala da
obaram pogled u krilo.
’’Ja... mislim da bih mogla da budem’’ složih se. ’’Mislim da bih mogla
da budem veoma, veoma srećna.’’
Srećna i tužna, ushićena i jadna, bezbedna i uplašena, voljena i odbijena,
strpljiva i gnevna, mirna i divlja, ispunjena i prazna... sve to. Osetiću sve.
Sve će to biti moje.
Ijan stade da mi podiže glavu dok ga nisam pogledala pravo u oči, na šta
mi obrazi još više porumeneše.
’’Onda ostaješ.’’
Poljubio me je, tu pred svima, ali brzo sam zaboravila na publiku. Ovoga
puta bilo je lako i ispravno, bez podvojenosti, bez zbunjenosti, bez
protivljenja, samo Ijan i ja, i lava koja se kretala kroz ovo novo telo,
svojom vrelinom ga privolevši na pristanak.
’’Ostajem,’’ složih se.
I tako otpoče moj deseti život.
MIN@
490
EPILOG
Nastavak
Život i ljubav su nastavili da traju u poslednjem ljudskom uporištu na
planeti Zemlji, ali stvari nisu baš ostale iste. Ja nisam bila ista.
Ovo je bilo moje prvo vaskrsenje u telu iste vrste. To prebacivanje mi je
palo mnogo teže nego promene planete jer sam već imala toliko mnogo
očekivanja od života u ljudskoj koži. Takođe, nasledila sam dosta stvari
od Laticama Ka Mesecu, ali nisu sve bile prijatne.
Nasledila sam veliki deo tuge za Nebeskom Čigrom. Nedostajala mi je
majka koju nikad nisam upoznala, i sada sam žalila zbog njene patnje.
Možda na ovoj planeti ne može biti radosti bez jednake količine bola koji
bi se s njom izjednačio na nekoj neznanoj vagi.
Nasledila sam neočekivana ograničenja. Bila sam navikla na telo koje
beše snažno i brzo i visoko, telo koje može trčati kilometrima bez
prestanka, bez hrane i vode, podizati težak teret i dosezati visoke police.
Ovo telo je bilo slabo, i to ne samo fizički. Ovo telo je bivalo sputano
stidljivošću svaki put kad bih bila nesigurna u sebe, što je tih dana bio čest
slučaj. Nasledila sam drugačiju ulogu u ljudskoj zajednici. Ljudi su mi
sada nosili stvari i puštali me da prva uđem u prostoriju. Davali su mi
najlakše poslove, a onda mi, u polovini slučajeva, uzimali taj posao iz
ruku. Još gore od toga, bila mi je potrebna pomoć. Mišići su mi bili slabi i
nenaviknuti na rad.
Lako sam se umarala i moji pokušaji da to sakrijem nikoga nisu zavarali.
Verovatno ne bih mogla da pretrčim ni dva kilometra bez zaustavljanja.
Taj povlašćeni tretman imao je, doduše, i drugih strana osim moje fizičke
slabosti. Bila sam navikla da imam lepo lice, ali takvo koje su ljudi mogli
da gledaju sa strahom, nepoverenjem, čak i s mržnjom. Moje novo lice
prkosilo je takvim emocijama.
Ljudi su me često dodirivali po licu, ili mi stavljali prste ispod brade i
podizali mi glavu da me bolje osmotre. Često su me tapšali po glavi (koja
je uvek bila nadohvat ruke jer sam bila niža od svih osim od dece), i
toliko često su me mazili po kosi da sam prestala to i da primećujem. Oni
koji me ranije nisu prihvatali radili su to često koliko i moji prijatelji. Čak
se i Lusina minimalno pobunila kada su njena deca počela da me prate
kao dva opčinjena kučenceta. Fridom mi se naročito uvlačio u krilo kad
god bi mu se ukazala prilika, zarivajući lice u moju kosu. Isaija je bio
preveliki za takve izlive naklonosti, ali voleo je da me drži za ruku, koja
MIN@
491
beše iste veličine kao moja, dok je uzbuđeno ćaskao sa mnom o Paucima i
Zmajevima, fudbalu i poharama.
Deca, međutim, još nisu htela da priđu Melani; majka ih je previše dobro
naplašila ranije da bi njena uveravanja u suprotno sada mogla išta da
promene.
Čak ni Megi i Šeron, iako su se još uvek trudile da me ne gledaju, nisu
mogle da zadrže svoju predašnju krutost u ophođenju u mom prisustvu.
Moje telo nije bilo jedino što se promenilo. Sezonske kiše došle su kasno
do pustinje, i bilo mi je drago zbog toga.
Ako ništa drugo, nikada ranije nisam osetila miris kiše na grmovima
pelina, mogla sam samo neodređeno da ga se prisetim na osnovu svojih
sećanja na Melanina sećanja, što uistinu beše veoma slab trag uspomena,
a sada je taj miris provetrio ustajale pećine, čineći ih svežim i gotovo
egzotičnim. Taj miris mi se zadržao u kosi, pratio me svuda. Mogla sam
da ga osetim i u snovima.
Takođe, Laticama Ka Mesecu je ceo život provela u Sijetlu, tako da su
nepregledno plavo nebesko prostranstvo i nesnosna vrućina zbunjivali,
čak i paralisali moj organizam kao što bi tamna zavesa oblačnog neba
uticala na bilo koga od ovih pećinskih pustinjaka.
Oblaci su bili uzbudljiva promena u odnosu na prazno, bledo plavetnilo.
Krasili su ih dubina i pokret. Opisivali su slike na nebu.
U Džebovim pećinama došlo je do znatnog pretumbavanja, pa je
preseljenje na veliko igralište, sada zajedničku spavaonicu, poslužilo
kao dobra priprema za neke trajnije promene koje će uslediti.
Svaki deo prostora bio je potreban, pa prostorije nisu mogle ostajati
prazne. Ipak, samo pridošlice, Kendi, koja se napokon setila svog pravog
imena i Lejsi dobile su Vesovu staru sobu.
Sažaljevala sam Kendi zbog njene buduće cimerke, ali ona nikada nije
iskazala nikakvo nezadovoljstvo zbog toga.
Kada kiše budu prestale, Džejmi će se preseliti u slobodan ćošak u
Brentovoj i Aronovoj pećini. Melani i Džared su izbacili Džejmija iz
svoje sobe u Ijanovu pre nego što sam ja vaskrsla u Latinom telu; Džejmi
nije bio toliko mlad da bi morali da mu daju bilo kakav izgovor. Kajl je
radio na proširivanju male pukotine u steni u kojoj je Volter ranije spavao
da bi bila spremna kada u pustinji ponovo zavlada suša. Zaista nije mogla
da primi više od jedne osobe, a Kajl neće boraviti sam u njoj.
Tokom noći na igralištu, Sunčica je spavala sklupčana u loptu kraj
Kajlovih grudi, kao mače koje se sprijateljilo s velikim psom, rotvajlerom
kojem je bezrezervno verovala. Sunčica je uvek bila s Kajlom. Ne mogu
MIN@
492
da se setim da sam ih ikada videla razdvojene otkako sam prvi put
otvorila ove srebrnosive oči.
Kajl je stalno delovao zamišljeno, preokupiran ovom nemogućom vezom
koju nije mogao dovoljno da raščivija u svojoj glavi da bi obraćao pažnju
na bilo šta drugo. Nije odustajao od Džodi, ali kako se Sunčica nije
razdvajala od njega, držao ju je uza se nežnim rukama.
Pre kiše je svaki prostor bio popunjen, pa sam ostala s Docom u bolnici,
koja me više nije plašila. Poljski kreveti nisu bili udobni, ali beše veoma
zanimljivo boraviti tu. Kendi se prisećala detalja iz života Letnje Pesme
bolje nego iz svog sopstvenog; bolnica je sada bila čudesno mesto.
Posle kiše Doca više neće spavati u bolnici. Prve noći na igralištu Šeron je
dovukla svoj dušek tik pored Docinog bez ijedne reči objašnjenja. Možda
je Docino interesovanje za Iscelitelja motivisalo Šeron, mada sumnjam da
je Doca uopšte primetio lepotu starije žene; njega je interesovalo njeno
ogromno znanje. Ili je u pitanju to da je Šeron prosto bila spremna da
zaboravi i oprosti. Nadam se da je tako. Bilo bi lepo misliti da čak i Seron
i Megi mogu vremenom da smekšaju. Ni ja više neću ostati u bolnici.
Do presudnog razgovora s Ijanom možda nikad ne bi ni došlo da nije bilo
Džejmija. Usta bi mi se osušila a dlanovi počeli da se znoje ako bih samo
pomislila da potegnem to pitanje.
Šta ako su ona osećanja u bolnici, onih nekoliko savršenih trenutaka
sigurnosti odmah nakon mog buđenja u ovom telu, bili iluzija? Šta ako ih
se pogrešno sećam? Znam samo da se kod mene nije ništa promenilo, ali
kako mogu da budem sigurna da Ijan oseća isto? Telo u koje se zaljubio
još uvek je bilo tu!
Očekivala sam da će biti uznemiren, svi smo bili. Ako to teško pada meni,
duši naviknutoj na takve promene, koliko li je teško ljudima?
Radila sam na tome da ostavim poslednje tragove ljubomore i zbunjujućih
odjeka ljubavi koje sam još uvek osećala prema Džaredu iza sebe. Nisu
mi potrebni niti ih želim. Ijan je pravi partner za mene. Ali ponekad
bih uhvatila sebe kako zurim u Džareda, i osetila bih zbunjenost.
Viđala sam Melani kako dodiruje Ijana po mišici ili šaci, i zatim se trza
kao da se odjednom setila ko je. Čak bi i Džared, koji je imao najmanje
razloga da bude nesiguran, povremeno susreo moj zbunjeni pogled tražeći
me po prostoriji.
A Ijan... naravno da je njemu bilo najteže. Razumela sam to.
Bili smo nerazdvojni, skoro kao Kajl i Sunčica. Ijan mi je neprestano
dodirivao lice i kosu, uvek me držeći za ruku. Ali ko još ne reaguje tako
na ovo telo? I zar to nije platonski za sve ostale? Zašto me ponovno ne
poljubi, kao prvog dana?
MIN@
493
Možda nikada neće moći da me voli u ovom telu, koliko god ono svim
ostalim ljudima ovde delovalo privlačno.
Ta briga mi je teško pritiskala srce te noći kada je Ijan preneo moj krevet,
jer za mene je bio pretežak, na veliko, mračno igralište.
Kiša je pala prvi put posle više od šest meseci. Bilo je i smeha i kuknjave
dok su ljudi istresali svoju vlažnu posteljinu i sređivali svoj boravišni
prostor. Ugledala sam Šeron i Docu i nasmešila se.
’’Ovamo, Lunjo,’’ doviknu Džejmi, mašući mi da dođem do mesta gde je
upravo bio postavio svoj dušek pored Ijanovog. ’’Sada ima mesta za sve
troje.’’
Džejmi je bio jedina osoba koja se prema meni ponašala gotovo isto kao
ranije. Jeste pravio ustupke mojoj sitnoj građi, ali nikada se ne bi
iznenadio kada bih ušla u prostoriju niti se šokirao kada bi Lutaličine reči
izlazile iz ovih usta.
’’Ne želiš stvarno da spavaš na tom poljskom krevetu, zar ne, Lunjo?
Kladim se da bismo svi mogli komotno da stanemo na dušeke ako ih
zbijemo jedan pored drugog.’’ Džejmi se cerio dok je šutirao jedan dušek
ka drugom ne čekajući da se složimo. ’’Ne zauzimaš mnogo mesta.’’
Uzeo je krevet od Ijana i ostavio ga sa strane, da ne smeta. Onda se
ispružio na samoj ivici najdaljeg dušeka i okrenuo nam leda.
’’Oh, hej, Ijane,’’ dodade ne okrećući se. ’’Pričao sam s Brentom i
Aronom, i mislim da ću se useliti kod njih. Pa, ja sam preumoran. Laku
noć, društvo.’’
Dugo sam zurila u Džejmijevo nepomično telo. Ijan beše jednako
nepomičan. Mada, nije moguće da je i njega obuzela panika. Da li smišlja
neki način da se izvuče iz ove situacije?
’’Gasi svetla,’’ zaurla Džeb po prostoriji. ’’Začepite gubice svi, kako bih
mogao oka da sklopim.’’
Ljudi stadoše da se smeju, ali shvatiše ga ozbiljno kao i uvek. Jedna po
jedna, četiri lampe počeše da se gase dok prostoriju nije progutao mrak.
Ijanova šaka pronađe moju; bila je topla. Primećuje li kako mi je koža
hladna i znojava?
On kleknu na dušek, vukući me nežno za sobom. Sledila sam ga i legla na
spoj između dva dušeka. Nije mi pustio ruku.
’’Je li u redu ovako?’’ došapnu Ijan. Svuda oko nas su dopirali
drugi prigušeni razgovori, nerazgovetni od žubora sumpornog izvora.
’’Da, hvala ti,’’ uzvratih.
Džejmi se prevrnu, tresući dušek, i zakuca se u mene.
’’Uups, izvini, Lunjo’’ promrmlja on, a onda čuh kako zeva.
MIN@
494
Automatski sam mu se sklonila s puta. Ijan je bio bliži nego što sam
mislila. Tiho sam uzdahnula kad sam naletela na njega, zatim pokušala da
mu dam malo prostora. Njegova ruka se odjednom našla oko mene, držeći
me uz telo.
Beše to najčudniji osećaj; njegova ruka prebačena preko mene na veoma
neplatonski način podsetila me je nekim čudom na prvo iskustvo s Nema
Bola. Kao da sam bila u agoniji ne shvatajući to, a njegov dodir je
odagnao sav taj bol.
Taj osećaj je izbrisao moju stidljivost. Okrenula sam se ka njemu, i on me
jače zagrli.
’’Je li dobro ovako?’’ šapnuh mu, ponavljajući njegovo pitanje.
Poljubio me je u čelo.
’’Bolje nego dobro.’’ Ćutali smo nekoliko minuta. Žamor u prostoriji
većinom je utihnuo.
Sagnuo se tako da su mu usne došle iznad mog uva i prošaputao, tiše nego
ranije.
’’Lunjo, misliš li...? Onda zaćuta.
’’Da?’’
’’Pa, izgleda da sad imam celu sobu samo za sebe. To nije ispravno.’’
’’Nije. Nema dovoljno mesta da bi bio sam.’’
’’Ne želim da budem sam. Ali... Zašto me ne pita?’’
’’Ali šta?’’
’’Jesi li imala dovoljno vremena da raščistiš neke stvari u svojoj glavi? Ne
želim da te požurujem. Znam da je zbunjujuće... sa Džaredom...’’
Trebao mi je trenutak da shvatim o čemu govori, a onda sam se tiho
zakikotala. Melani nije bila baš sklona kikotanju, ali Lata jeste, i njeno
telo me izdade u tom nezgodnom trenutku.
’’Šta je?’’
’’Ja sam tebi davala vremena da raščistiš neke stvari,’’ objasnih šapatom.
’’Ja nisam htela tebe da požurujem, jer znam da je zbunjujuće. S Melani.’’
On poskoči iznenađeno.
’’Mislila si...? Ali Melani nije ti. Nisam ni bio zbunjen.’’
Sada sam se smešila u mraku.
’’A Džared nije ti.’’
Glas mu je bio napetiji kad je odgovorio.
’’Ali Džared je ipak Džared. I ti ga voliš.’’
Ijan je ponovo ljubomoran? Ne bi trebalo da mi bude drago zbog
negativnih emocija, ali moram priznati da je to bilo ohrabrujuće.
’’Džared je moja prošlost, drugi život. Ti si moja sadašnjost.’’
MIN@
495
Utihnuo je na trenutak. Kada je progovorio, glas mu beše hrapav od
emocija.
’’I tvoja budućnost, ako želiš.’’
’’Da, molim.’’
I onda me je poljubio na najneplatonskiji mogući način pod datim
okolnostima, i ja bejah presrećna što sam bila dovoljno pametna da
slažem koliko mi je godina.
Kiša će prestati, a kada prestane, Ijan i ja ćemo biti zajedno, partneri u
pravom smislu te reči.
To beše obećanje i obaveza koju nikad nisam imala ni jednom od svojih
života. Razmišljajući o tome osetila sam sreću i strah i stid i očajno
nestrpljenje, i sve to u isto vreme, osetila sam se kao ljudsko biće.
Kada je sve došlo na svoje mesto, Ijana i mene bilo je teže razdvojiti nego
ikada. I zato, kada je došlo vreme da isprobam svoje novo lice na drugim
dušama, naravno da je pošao sa mnom. Ova pohara je za mene
predstavljala olakšanje nakon dugih nedelja frustriranosti. Bilo je
dovoljno loše što je moje novo telo slabo i gotovo beskorisno u pećinama;
nisam mogla da verujem kad ostali nisu hteli da me puste da ga iskoristim
u jedinu svrhu za koju je bilo savršeno.
Džared je lično odobrio Džejmijev izbor zbog ovog nevinog, ranjivog lica
u koje niko nikad ne bi posumnjao, ovog nežnog tela koje bi svako
poželeo da zaštiti, ali čak je i njemu bilo teško da svoju teoriju sprovede u
praksi. Bila sam sigurna da će mi odlazak u poharu biti podjednako lak
kao što je bio ranije, ali Džared, Ijan i ostali, svi osim Mel i Džejmija,
raspravljali su danima, pokušavajući da pronađu neki način da izbegnu da
me iskoriste za tu svrhu. To je bilo smešno.
Videla sam kako odmeravaju Sunčicu, ali ona se još nije dokazala, nisu
joj verovali. Povrh toga, Sunčica nije imala apsolutno nikakvu nameru da
kroči nogom van pećina. Sama reč pohara naterala bi je da zadrhti od
straha. Kajl nije hteo da ide s nama; Sunčica je počela da histeriše kada je
to pomenuo jedan jedini put.
Na kraju, pobedila je praktičnost. Bila sam im potrebna.
Lepo je kad si nekome potreban.
Zalihe su počele da se osipaju; ovo će biti dug, temeljan put. Džared je
vodio poharu, kao i obično, pa se podrazumevalo da Melani učestvuje.
Aron i Brent su se dobrovoljno prijavili, iako nam fizikalci zaista nisu bili
potrebni; dosadilo im je da tavore unutra.
Išli smo daleko na sever, i ja sam bila uzbuđena što vidim nova mesta, što
ponovo osećam hladnoću.
MIN@
496
U ovom telu nisam baš najbolje mogla da kontrolišem uzbuđenje.
Bila sam nemirna i hiperaktivna te noći kada smo se odvezli do
odronjene litice gde su bili sakriveni kombi i veliki kamion za selidbe.
Ijan mi se smejao jer me mesto nije držalo dok smo utovarivali odeću i
razne potrepštine u kombi. Rekao je da me drži za ruku da bi me zadržao
na površini planete.
Jesam li bila preglasna? Nisam dovoljno obraćala pažnju na svoju
okolinu? Ne, naravno da se ne radi o tome. Nisam mogla ništa da učinim.
To je bila zamka, i bilo je prekasno već pri samom našem dolasku.
Zaledili smo se u mestu kada su tanki snopovi svetlosti sinuli iz tame i
obasjali Džaredovo i Melanino lice. Moje lice, moje oči, oči koje bi nam
možda pomogle, ostale su zaklonjene, skrivene u senci Ijanovih širokih
leđa.
Blesak lampi me nije zaslepio, a mesečina je bila dovoljno sjajna, pa sam
mogla jasno da vidim Tragače koji su nas brojčano nadjačali, osam prema
šest. Dovoljno sjajna da vidim položaj njihovih ruku, da vidim oružje koje
se presijava u njima, podignuto i upereno u nas. Upereno u Džareda i Mel,
u Brenta i Arona, naše jedino oružje još ne beše potegnuto i jedno
upereno pravo u Ijanove grudi.
Zašto sam mu dozvolila da pođe sa mnom? Zašto i on mora da umre?
Lilina unezverena pitanja odjekivala su mi u glavi: Zašto život i ljubav
nastavljaju da traju? U čemu je svrha? Moje malo nežno srce razletelo se
na hiljadu komadića, i ja počeh mahnito da tražim pilulu po džepu.
’’Polako, sad, neka svi ostanu mirni,’’ doviknu muškarac iz središta grupe
Tragača.
’’Čekaj, čekaj, ne gutaj ništa! Pobogu, smirite se! Ne, pogledajte!’’
Muškarac uperi lampu sebi u lice.
Lice mu beše opaljeno od sunca i izbrazdano, poput stene erodirane od
vetra. Kosa mu je bila crna, pobelela na slepoočnicama, i kovrdžala se u
vidu neurednog žbuna iza ušiju. A oči oči mu behu tamnosmeđe. Samo
tamnosmede, ništa više.
’’Vidite?’’ reče. ’’U redu, sad, vi ne pucajte u nas, a mi nećemo u vas.
Vidite?’’ S tim rečima on spusti pušku na zemlju.
’’Hajde, društvo,’’ reče, i ostali vratiše oružje u futrole na kukovima,
člancima, leđima... toliko mnogo oružja.
’’Pronašli smo vaše skrovište ovde, to vam je bilo pametno; imali smo
sreće što smo nabasali na njega i odlučili smo da se malo zadržimo i
upoznamo vas.’’ On se grohotom nasmeja, oduševljen. ’’Pogledajte se
samo! Šta? Zar ste pomislili da ste još jedino vi preostali?’’ nasmeja se
ponovo.
MIN@
497
Niko od nas se nije pomerio ni centimetar.
’’Mislim da su u šoku, Nejte,’’ reče drugi muškarac.
’’Na smrt smo ih prepali,’’ reče jedna žena. ’’Šta si očekivao? Čekali su,
premeštajući se s noge na nogu, dok smo mi sedeli sleđeni.
Džared je prvi došao k sebi.
’’Ko ste vi?’’ prošaputa.
Predvodnik se ponovo nasmeja.
’’Ja sam Nejt. Drago mi je, iako to možda s tobom neće odmah biti slučaj.
Ovo su Rob, Evan, Blejk, Tom, Kim i Rejčel.’’ Kružio je rukom po
gomili dok je govorio, i oni stadoše da klimaju glavama na pomen svojih
imena. Primetila sam jednog muškarca, malo izdvojenog u pozadini, koga
Nejt nije predstavio. Imao je svetlu, riđu kovrdžavu kosu koja se isticala,
tim pre jer je bio najviši u grupi. Činilo se da jedino on nema oružje.
Takođe je netremice zurio u mene, te ja skrenuh pogled.
’’Ima nas ukupno dvadeset dvoje,’’ nastavi Nejt.
Nejt ispruži ruku.
Džared duboko udahnu i zakorači napred. Kada se pokrenuo, ostatak naše
male grupe izdahnu tiho u isti mah.
’’Ja sam Džared.’’ Rukovao se s Nejtom, pa se nasmeši. ’’Ovo su Melani,
Aron, Brent, Ijan i Lunja. Ima nas ukupno trideset sedmoro.’’
Kada je Džared izgovorio moje ime, Ijan stade da se premešta, trudeći se
da me potpuno zakloni od pogleda druge grupe ljudi. Tek tada sam
shvatila da sam trenutno ugrožena baš kao što bi ostali bili da to stvarno
Tragači. Baš kao na početku. Trudila sam se da ostanem potpuno mirna.
Nejt trepnu kad ču Džaredove reči, pa se izbeči.
’’Čoveče. Ovo je prvi put da me je neko nadmašio u ovome.’’
Sad Džared trepnu.
’’Pronašli ste i druge?’’
’’Postoje još tri grupe odvojene od naše, koliko mi znamo. Jedanaestoro s
Gejl, sedmoro s Raselom, i osamnaestoro s Maksom. Održavamo kontakt.
Čak i trgujemo tu i tamo.’’ Opet se nasmeja grohotom. ’’Gejlina mala,
Elen, odlučila je da ostane s mojim Evanom ovde, a Karlos je pošao s
Raselovom Sindi. I naravno, svakome je potreban Sažiže tu i tamo, on tu
naglo zaćuta, osvrćući se s nelagodom oko sebe, kao da je rekao nešto što
nije trebalo. Pogled mu se nakratko zadrža na visokom riđokosom
muškarcu u pozadini, koji me je još uvek netremice posmatrao.
’’Mogli bismo da skinemo to s dnevnog reda, kad smo već kod toga,’’
reče mali crmpurasti muškarac koji stajaše pored Nejta.
Nejt sumnjičavo prostreli pogledom našu malu grupu.
MIN@
498
’’U redu. Rob je u pravu. Da isteramo stvari na čistac.’’ Duboko je
udahnuo. ’’Sad, svi ostanite mirni i saslušajte nas. Samo polako, moliću.
Ljudi se ponekad uznemire zbog toga.’’
’’Svaki put,’’ promrmlja onaj koga su zvali Rob. Šaka mu odluta ka
futroli na kuku.
’’O čemu se radi?’’ upita Džared mirnim glasom.
Nejt uzdahnu, pa pokaza put visokog muškarca s plameno-riđom kosom.
Muškarac zakorači napred, s kiselim osmejkom na usnama. Imao je pege
na licu, kao ja, samo na hiljade više. Lice mu beše tako gusto posuto
pegama da je delovalo kao da ima tamnu put, iako beše belac. Oči su mu
bile tamne mornarskoplave boje, možda.
’’Ovo je Sažiže. Sad, on je s nama, pa nemojte da vam kojekakve ludosti
padaju na pamet. On je moj najbolji drugar spasio mi je život stotinu puta.
On je član naše porodice, i mi ne gledamo blagonaklono na ljude koji
hoće da ga ubiju.’’
Jedna od žena polako izvuče pištolj i ostavi ga uperenog u zemlju.
Riđokosi progovori prvi put, izrazito nežnim tenorom.
’’Ne, u redu je, Nejte. Vidiš? I oni imaju jednu sa sobom.’’ Pokaza pravo
u mene, a Ijan se ukoči. ’’Izgleda da nisam jedini koji je prešao na stranu
domaćih.’’
Sažiže mi se naceri, pa pređe preko praznog prostora, ničije zemlje
između dva plemena, pružajući mi ruku. Ja obiđoh Ijana, ne osvrćući se
na njegovo tiho upozorenje, odjednom smirena i samouverena. Svideo mi
se način na koji je Sažiže to formulisao. Prešao na stranu domaćih.
Sažiže stade ispred mene, spuštajući malo ruku da nadoknadi znatnu
razliku u visini među nama. Prihvatila sam njegovu šaku, bila je gruba i
izbrazdana spram moje nežne kože, i rukovala se.
’’Sažiže Živo Cveće,’’ predstavi se on.
Oči mi se raširiše kada sam mu čula ime. Svet Vatre, kako neočekivano.
’’Lutalica,’’ rekoh mu.
’’Ja... izuzetno mi je drago što sam te upoznao, Lutalice. A ja
pomislio da sam jedinstven.’’
’’Ni blizu,’’ rekoh, setivši se Sunčice, koja je ostala u pećinama. Možda
nijedno od nas nije tako retka pojava kao što smo mislili.
On izvi obrvu kad ču moj odgovor, zaintrigiran.
’’Ma je li moguće?’’ reče. ’’Pa, možda za ovu planetu ipak ima neke
nade.’’
’’Čudan je ovo svet,’’ promrmljah, više za sebe nego drugoj odomaćenoj
duši.
’’Najčudniji’’ složio se on.
28 Re: Stefani Mejer - Domacin Sub Jan 07, 2012 1:05 pm
Margita
Administrator
Beleška o autoru
Stefani Majer je rođena 24. decembra 1973. u Konektikatu, kao jedno
od šestoro dece.
Odrasla je u Arizoni. Svog supruga je upoznala sa četiri godine, ali je
srećom, po njenom sopstvenom kazivanju, njihovo prijateljstvo otpočelo
tek šesnaest godina kasnije, i posle devet meseci zabavljanja „okončalo"
se brakom. Imaju tri sina i žive u Feniksu, u Arizoni.
Njen književni prvenac, tinejdžerski roman Sumrak, nastao je posle
jednog živopisnog sna koji je sanjala u leto 2003. Taj san je opisan u
trinaestom poglavlju knjige, koja je odlično primljena među mladim
čitaocima, prevedena je na 37 jezika i uspešno je ekranizovana 2008.
Roman Sumrak prerastao je u serijal knjiga o Beli i Edvardu – Mlad
mesec, Pomračenje i Praskozorje.
Stefani Majer je objavila i svoj prvi SF roman za odrasle The Host. Širom
sveta dosad je prodato 42 miliona primeraka njenih knjiga, koje su
provele 130 nedelja na bestseler listi Njujork tajmsa.
Stefani Majer je rođena 24. decembra 1973. u Konektikatu, kao jedno
od šestoro dece.
Odrasla je u Arizoni. Svog supruga je upoznala sa četiri godine, ali je
srećom, po njenom sopstvenom kazivanju, njihovo prijateljstvo otpočelo
tek šesnaest godina kasnije, i posle devet meseci zabavljanja „okončalo"
se brakom. Imaju tri sina i žive u Feniksu, u Arizoni.
Njen književni prvenac, tinejdžerski roman Sumrak, nastao je posle
jednog živopisnog sna koji je sanjala u leto 2003. Taj san je opisan u
trinaestom poglavlju knjige, koja je odlično primljena među mladim
čitaocima, prevedena je na 37 jezika i uspešno je ekranizovana 2008.
Roman Sumrak prerastao je u serijal knjiga o Beli i Edvardu – Mlad
mesec, Pomračenje i Praskozorje.
Stefani Majer je objavila i svoj prvi SF roman za odrasle The Host. Širom
sveta dosad je prodato 42 miliona primeraka njenih knjiga, koje su
provele 130 nedelja na bestseler listi Njujork tajmsa.
Poruka [Strana 2 od 2]
Idi na stranu : 1, 2
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
|
|
|
