Niste konektovani. Konektujte se i registrujte se
Poruka [Strana 1 od 1]
2 Re: Stiven King - Keri Pon Jan 09, 2012 8:43 pm
Margita
Administrator
Vesti iz Vestovera, u državi Mein, objavljene u nedeljnom casopisu »Enterprajz« od 19.
avgusta 1966, glasile su:
PADALE SU KAMENICE KAO KIšA
Iz pouzdanih izvora obavešteni smo da je kiša od kamenica
pala iz čistog plavog neba na Ulicu Karlin u gradiću
Cemberlen 17. avgusta. Kamenje se uglavnom sručilo na
kuću Margaret Uajt i oštetilo joj krov, dva slivnika i
odvodnu cev. Šteta iznosi približno dvadeset i pet dolara.
Gospođa Uajt, udovica, živi sa svojom trogodišnjom
kćerkom Karijetom.
Gu Uajt nismo mogli da naemo da bi nam dala izjavu.
Kada se sve to dogodilo, niko nije bio iznenaen, stvarno niko, bar ne u onom skrovitom
delu podsvesti gde se dogaaju cudne i strašne stvari. Samo na prvi pogled sve devojcice u
školskoj kupaonici izgledale su zapanjene, uzbuene i postiene, ili naprosto zadovoljne što
se Bela* beštija ponovo oglasila. Neke od njih su odglumile da su iznenaene, ali, naravno,
njihova iznenaenost bila je lažna. Keri je sa nekima od njih išla u školu još od prvog razreda
i sve to je trajalo vec duže vreme, izrastalo polako ali sigurno, u skladu sa svim prirodnim
zakonima. izrastalo sa sigurnošcu lancane reakcije koja dostiže kriticnu tacku.
Naravno, niko od njih nije znao da Keri Uajt poseduje telekineticku moc.
Napisi na klupi osnovne škole u Ulici Barker u Cemberlenu glasili su:
Keri Uajt jede govna
Svlacionica je bila ispunjena povicima, odjecima i podzemnim šištanjem tuševa cija se
voda stropoštavala na plocice. Devojcice su tokom prvog casa igrale odbojku pa im je jutarnji
znoj bio svež i cist.
Devojcice su se istezale i ugibale pod tuševima. prskajuci naokolo vodu i gaajuci se
belim sapunima koji su prelazili iz ruke u ruku. Keri je nespretno stajala meu njima, nalik
žapcu meu labudovima. Bila je to zdepasta devojcica sa bubuljicama koje su joj se širile po
vratu, leima i butinama, a mokra kosa joj beše potpuno bezbojna i padaše joj na lice sa
nekom krtom bezvoljnošcu. Keri je naprosto tu stajala, povijene glave dok joj je voda klizila
niz telo i padala na pod. Izgledala je kao cudna mešavina žrtvenog jareta, vecite otpadnice,
vernice koja veruje u kvalitet francuskih kljuceva namenjenih levacima i trajnog promašaja —
što je sve zajedno u stvari i bila. Nije se mirila sa sudbinom — stalno je priželjkivala da
srednja škola Iven dobije privatne tuševe poput onih koje su imale srednje škole u Vestoveru
ili Levistonu. Zurili su u nju. Uvek su zurili.
3
*Igra reci: na engleskom 'Uait' znaci 'Bela'
Devojcice su istrcavale ispod tuševa, zatvarale ih, zatim bi skidale kupace kape pastelnih
boja, trljale se peškirima, nanosile dezodorans i uzgred proveravale bravu na vratima.
Navlacile su prslucice, uskakale u gacice. Para se širila vazduhom, mesto je neodoljivo
podsecalo na egipatsko kupatilo, ali ih je neprestana buka Džakuzi* kupatila vracala u
stvarnost. Zadirkivanja i žustri povici odzvanjali su salom nalik žestokom udaru loptice za
bilijar.
_ i tako je Tomi izjavio da je zgaen mojom odecom — «
» — izlazim sa sestrom i njenim mužem. On cacka nos. ali ni sestra mi nije bolja, pa tako
— «
» — tuš posle škole i — «
» — mesto je bilo tako jeftino da smo Sindi i ja odlucile — «
Gica Desdžardin, mršava i coškasta uciteljica gimnastike je ušla u svlacionicu, izvila vrat i
lupila jednom, ali odlucno, dlanovima. »Na šta cekaš. Keri? Na sudbinu? Zazvonice za pet
minuta.« Šorc joj je bio zaslepljujuce beo, noge joj nisu bile narocito oblikovane ali su
izazivale nenametljivom mišicavošcu. Oko vrata joj je visila srebrna pištaljka koju je dobila
kao nagradu na školskom takmicenju u gaanju lukom.
Devojcice su se zakikotale i Keri je podigla pogled, oci su joj bile zamucene od toplote i
stalnog, brektavog curenja vode. »Kuak?
Bio je to cudan žablji zvuk koji joj je pristajao ujedno smešno i tužno, te su se devojcice
ponovo zakikotale. Sju Snel je strgla peškir sa glave pokretom koji je podsecao na udarac
bica, pa se brzinom maionicara koji rukuje plenom obrušila na kosu i pocela da je cešlja.
Gica Desdžardin je nervozno i ljutito odmahnula u pravcu Keri i izašla.
Keri je zavrnula tuš. Curenje vode završilo se u kratkom mlazu i oglasilo kratkim zvukom.
Tek kada je izašla ispod tuša. svi su primetili da joj krv curi niz nogu.
Iz knjige Senka je eksplodirala: Činjenice i posebni zaključci do kojih
se došlo u slučaju Karijete Uajt od Dejvida R. Kongresa (Tulam
Univerzitet: 1981), str. 34:
Teško da možemo negirati cinjenicu da je nemogucnost
zapažanja posebnog slucaja telekineze u slucaju devojcice
Uajt nastao nakon istraživanja Sternsa i Uajta u
njihovom clanku Telekineza: Cudna nadarenost koja se
ponovo javila — i da se sposobnost pomeranja objekata
iskljucivo vlastitom voljom javlja jedino u trenutku
izuzetne duševne nestabilnosti. Ta darovitost je zaista
4
skrovita i prikrivena, jer kako inace da objasnimo
cinjenicu što je vekovima ostala skrivena, nalik ledeniku
kome se samo vrh pomalja na površini vode?
Pri objašnjavanju ovog slucaja, do sada smo se uglavnom
oslanjali na retke glasine ali i one su dovoljne da
posvedoce da se takozvani »TK« potencijal neverovatne
snage ispoljavanja javio kod Keri Uajt. Velika je nesreca
što svi bacamo koplja pošto se boj vec završio ...
»Men-struacija!«
Prva je zavrištala Kris Hargensen. Povik je odzvanjao hodnicima od plocica, o njih se
odbijao da bi ponovo zatresao zidove. Sju Snel se gušila od smeha i pri tom osecala cudnu
mešavinu mržnje, odbojnosti, umora i sažaljenja. Izgledala je tako glupo dok je samo tako
stajala ne znajuci šta se to sa njom dogaa. Bože, pomislio bi covek da nikada nije —
»MEN-struacija!«
Povik se pretvarao u pesmu. gotovo u neku vrstu litanije. Neko u pozadini je viknuo
(možda je to opet bila Hargensenova, Sju nije mogla da razazna u toj džungli od povika)
»Poveži se!« zacuo se mukli jecaj koji je zazvucao kao neposredan krik.
»MEN-struacija, MEN-struacija, MEN-stru-acija!«
Keri je nemo stajala u sredini formiranog kruga dok joj se voda u kapljicama slivala niz
telo. Mirno je tu stajala kao govece, svesna da, kao i obicno, sa njom svi zbijaju šalu, a pri
svemu ovome — iako je bila glupo postiena — nije se nimalo iznenadila.
Dok su prve tamne kapi menstrualne krvi velicine dvobanke padale na plocice, u Sjui je
raslo gaenje. »Zaboga, Keri, dobila si menstruaciju!« uzviknula je. »Idi i obriši se!«
»Kuak?«
Tupo je pogledala oko sebe. Kosa joj je poput kacige uokviravala lice, a gomilica akni joj
se širila na ramenu. Bilo joj je tek nepunih šesnaest godina, ali joj se onaj neodreeni pogled
pun povreenog ponosa vec mogao procitati u ocima.
»Možda misli da su joj kapi krvi namenjene namesto ruža za usne!« Rut Gogan iznenada
uzviknu glasom punim otkrivenja, da bi zatim prsnula u nezadrživ smeh. Sju se kasnije setila
te opaske, da bi je potom smestila u opštu sliku dogaanja, ali u trenutku o kome govorimo
ovo je predstavljalo samo jednu opasku više u moru opšte pometnje. Šesnaest godina?
Razmišljala je. Morala bi da zna šta joj se dogaa, ona je —
Kapi su i dalje padale na pod. Keri je još uvek treptala pogledajuci svoje drugarice iz
razreda lagano se cudeci. Helen Sajrs se okrenula i napravila pokret kao da želi da povrati.
»Ti krvariš! « iznenada povika Sju besno se okrenuvši ka njoj. »Krvariš, ti ogromna
glupava prasice!«
5
Keri je spustila pogled.
A onda je zaurlala.
Urlik je odjeknuo veoma glasno u vlažnoj svlacionici.
Iznenada ju je pogodio tampon u grudi i pao na pod pored njenih nogu uz jedno »plop«.
Crveni cvet se proširio na pamuku koji sve upija i brzo se razlio na sve strane.
A onda se zacuo smeh, odvratan, prezriv, stravican, izgledao je da se širi i podiže, naraste
u nešto ružno, a uskoro su i ostale devojke pocele da je bombarduju tamponima i higijenskim
ulošcima, neke su ih vadile iz tašni, a neke iz držaca za uloške koji je stajao na zidu. Ulošci
su leteli kao snežne grudve da bi ubrzo bili propraceni pesmom: » Zaglavi ga. zaglavi ga.
uglavi — «
Sju ih je takoe bacala, bacala ih je i pevala sa ostalim drugaricama, iako nije bila sigurna
u ono što radi — popevka joj se javila u glavi i sijala nalik neonskom svetlu: Nece ti naškoditi
sve ovo, nece ti naškoditi stvarno nece ti naškodili — Još uvek je tu sijala i svetlela blistajuci
kada je Keri pocela da jauce i zavija, podižuci ruke. grcajuci i rigajuci pri tom.
Devojcice su zastale, jer su napokon shvatile da su eksplozija i rascep tu dostigle svoj
vrhunac. Bio je to trenutak — koga su se kasnije secale — trenutak u kome su se odista
zacudile. Ali medu njima su stajale sve te godine neprestanog podrugivanja, godine u kojima
su se culi povici kao »ajde da miniramo Kerin krevet« u kampu Hrišcanske mladeži, kao i
povici »našla sam ljubavno pismo koje je Keri pisala Flešu Bobiju Piketu, hajde da ga
iskopiramo i da ga rasturimo naokolo, 'ajde da joj sakrijemo gacice i da joj slavimo zmiju u
cipelu, da je opet preemo i opet da je izradimo«: Keri su šlepovali na biciklistickim
ekskurzijama, jedne godine su je nazvali »prasicom«, a sledece »smrdljušom«, uvek je
smrdela na znoj i nikada nije uspevala da uhvati korak sa ostalima, kada je mokrila u žbunju
uvek bi se nažarila koprivom. ali bi je nekako svi otkrili (ej, debela, svrbi li te stražnjica?); Bili
Preston joj je stavio buter od kikirikija u kosu kada je jednom zaspala u ucionici, svi su je
štipali, saplitali, obarali joj knjige sa klupe, trpali joj opscene razglednice u tašnu, Keri je bila
ta koja se na crkvenoj proslavi molila dok joj rajsferšlus na suknji nije gromoglasno popucao;
Keri bi uvek propustila igranku, ili bi naprosto pala na nos i okrnjila zub na kraju poslednje
školske godine u sali za moderan ples, ili bi utrcala u mrežu igrajuci odbojku, a na carapama
bi joj otišla bar po jedna žica, bluze su joj uvek bile umrljane od znoja, ona je bila ta kojoj je
Kris Hargensen telefonirala posle škole jednoga dana i iz centra grada joj saopštila vlastito
otkrice — cula je da je K-E-R-I novo ime za svinjsku drob. Iznenada je ova kriticna masa
dostigla svoj vrhunac. Konacno su veliko zezanje, spuštanje, zadirkivanje i prezir dovedeni
do kraja i stvorili — eksploziju.
Povukla se urlajuci, u novozavladaloj tišini, debele ruke je prekrstila preko lica. a tampon
joj je visio meu nogama.
Devojke su je posmatrale, a oci su im tužno sjale.
Keri se povukla u jedno od cetiri velika kupatila sa tuševima i polako, slomljena, sela. Tiho
i bespomocno jecanje otimalo joj se iz grudi. Kolutala je vlažnim beonjacama, a oci su joj
licile na oci prasca u klanici pred klanje.
Sju je polako i sa oklevanjem izjavila: »Cini mi se da joj je ovo prvi put da je — «
6
Ovo se zaculo u trenutku kada su se vrata nakon tupog i žustrog udara otvorila, a gica
Desdžardin uletela da osmotri šta se to dogaa.
Odlomak iz knjige Senka je eksplodirala (str. 41):
Dve grupe pisaca, iz oblasti medicine i psihologije, složile
su se o pitanju izuzetno odocnelog i traumaticno
zapocetog menstrualnog ciklusa Keri Uajt, koji je, kao
takav, najverovatnije prouzrokovao budenje njene
uspavane moci.
Izgleda neverovatno da je Keri, iako je bila 1979. godina, i
dalje bila potpuno neobaveštena o mesecnom ciklusu
zrele žene. Podjednako je zacudujuce što je devojcicina
majka dopustila da joj kcerka dostigne skoro
sedamnaestu, a da nije konsultovala ginekologa o
problemu nejavljanja kcerkine menstruacije.
Pa ipak, bile su to nepobitne cinjenice. Kada je Keri
shvatila da krvari iz vaginalnog otvora, nije imala pojma
šta joj se to dogada. Ništa nije znala o menstruaciji.
Jedna od njenih preživelih školskih drugarica, Rut
Gogan, prica da je pri ulasku u žensku svlacionicu
srednje škole Evin, one godine koja je prethodila
dogadajima kojima se bavimo, videla Keri da upotrebljava
tampon kao upijac za raž. Kada ju je gdica Gogan u tom
casu zapitala: »Šta to radiš, do davola?«, gdica Uajt joj je
odgovorila: »A zar ne radim pravilno?« Gdica Gogan joj je
na to odvratila: »Sigurno. Sigurno da radiš.« Rut Gogan je
o ovome obavestila mnoge drugarice (kasnije je saopštila
novinaru da joj se to ucinilo »nekako simpaticno«), a ako
je iko kasnije pokušao da obavesti Keri o pravoj nameni
predmeta kojim se služila, ona je odbacila njihovo
objašnjenje tumaceci ga kao pokušaj da je namagarce.
Ovakvi pokušaji postali su sastavni deo njenoga života i
to ju je sve više zamaralo...
Kada su devojke otišle na drugi školski cas i pošto se zvonce utišalo (nekoliko njih se tiho
išunjalo na zadnja vrata pre no što je gica Desdžardin pocela da im zapisuje imena), gica
Desdžardin se poslužila uobicajenom taktikom za smirivanje histerije: znalacki je ošamarila
Keri. Jedva da bi ikada priznala da joj je ovaj cin pružao zadovoljstvo, a sigurno bi porekla da
je smatrala Keri debelim, cmizdravim buretom loja. Predavala je u školi tek godinu dana i
stoga je još uvek verovala da misli da su sva deca dobra.
Keri ju je glupavo pogledala, lice joj se još uvek krivilo i pokretalo. »Go-go-gospoice D-DDes-
D«
»Ustani«, hladno progovori gica Desdžardin. »Ustani i pobrini se o sebi.«
7
»Krvarim na smrt!' uzviknu Keri dok se slepa i pipava ruka uspravljala i šcepala beli šorc
gospoice Desdžardin. Ruka je ostavila krvav trag. . ,, , ,
»Ja ... ti...« Lice nastavnice fiskulture izoblicilo se u izraz gaenja, a zatim je iznenada
podigla Keri na noge posrcuci pri tom. »Kreni onamo!"
Keri je stajala, ljuljajuci se, izmeu tuševa i zida na kome se nalazio automat na dinar za
sanitarne uloške, stajala je povijena, dojki uperenih ka podu, mlitavo klateci rukama. Licila je
na majmuna. Pogled joj je bio sjajan i prazan.
»A sada«, gica Desdžardin prozbori šištavim i samrtnim tonom naglašavajuci svaku rec«.
izvadi jedan od ovih uložaka... ne, ne obaziri se na otvor za sitninu, ionako je polomljen, ...
izvadi jedan i... do avola, hoceš li sama da to uradiš! Ponašaš se kao da nikada ranije nisi
imala menstruaciju.«
»Menstruaciju?« zacudi se Keri.
Njen izraz potpune neverice bio je isuviše iskren i odvec ispunjen tupim i beznadežnim
užasom da bi ga ljudi zanemarili ili porekli. Strašna i mracna slutnja narastala je u glavi Rite
Desdžardin. Beše to neverovatno, drukcije nije moglo biti. Ona je dobila prvu menstruaciju
kratko nakon svog jedanaestog roendana i popela se na vrh stepenica da uzbueno povice:
»Hej, mama, dobila sam mecu!«
»Keri?« upitala je sada. Približila se devojci. »Keri?«
Keri se trgnula. Istovremeno, pregrada na kojoj su stajali štapovi za softbol* u uglu se
prevrnula i bucno pala na pod. Štapovi su se otkotrljali u svim pravcima i naterali gicu
Desdžardin da poskoci.
»Keri, je li ovo tvoja prva menstruacija?
Ah, pošto se misao vec javila, nije više morala da pita. Krv je bila mrka i gusto je curila.
Obe Kerine noge bile su umrljane i uprskane krvlju, kao da je pregazila reku krvi.
»Boli me«, zabrunda Keri. »Stomak me ...«
»To ce proci«, rece gica Desdžardin. Sažaljenje i posramljenost pred sobom samom javili
su se u gici Desdžardin mucno se stapajuci u jedno. »Moraš da ... uh, moraš da prestaneš
da krvariš. Ti — «
Javio se svetao blesak iznad glave, propracen praskom nalik onom iz svetleceg pištolja, a
onda je sijalica prsnula i ugasila se. Gica Desdžardin je uskliknula, iznenaena, a u tom
trenutku joj je palo na um (celo prokleto mesto se ruši) da se ovako nešto uvek dogaa oko
Keri kada je uznemirena, kao da je na svakom koraku prati zla kob. Misao je izvetrila gotovo
istom brzinom kojom se javila. Izvadila je jedan higijenski uložak iz polomljenog automata i
otvorila ga.
»Pogledaj«, rece ona. »Ovako — «
*Softbol – ženski bejzbol
8
Odlomak iz knjige Senka je eksplodirala (str. 54):
Majka Keri Uajt. Margaret Uajt, rodila je cerku 21.
septembra 1963. pod okolnostima koje bismo jedino
mogli nazvati bizarnim. U stvari, kratak pregled slucaja
Keri Uajt usadio bi temeljnom studentu odredeno
osecanje koje bi preovladalo nad ostalima — Keri je bila
jedini izdanak najcudnije porodice kojom se javnost
pozabavila.
Kao što je vec ranije zabeleženo, Ralf Uajt je preminuo u
februaru 1963, kada je celicna greda ispala iz nosiljke na
gradevinskom poslu u Portlendu. Gda Uajt ie nastavila da
živi sama u njihovom bungalovu u predgradu
Cemberlena.
Zahvaljujuci skoro fanaticnoj religioznosti
fundamentalista, kojima su pripadali Uajtovi, gda Uajt
nije imala prijatelje koji bi je po setili u vreme žalosti. A
kada je nakon sedam meseci pocela da se porada, bila je
sasvim sama.
Dvadeset prvog septembra, približno u 1.30 posle podne,
susedi iz Ulice Karlin poceli su da osluškuju krike koji su
dopirali iz bungalova Uajtovih. Policija, ipak, nije stupila
na scenu do šest posle podne. Preostale su nam dve
neprijatne mogucnosti kojima bismo mogli da objasnimo
ovaj vremenski jaz — ili susedi gde Uajt koji su se zatekli
na ulici nisu želeli da ucestvuju u policijskoj istrazi, ili su
je toliko omrzli da su se namerno odlucili da cekaju i vide
šta ce se dogoditi. Gda Džordžija Mek Laflin. jedina od
triju preostalih žitelja koja se zatekla na ulici u to vreme,
a koja je pristala da sa mnom razgovara. izjavila je da nije
pozvala policiju jer je pomislila da krici imaju veze sa
»svetim zanosom «.
Kada je policija konacno stigla u 6,22 uvece, jauci su se
proredili. Gdu Uajt su zatekli u njenom krevetu na
spratu, a istražno lice, Tomas G. Mirton, u prvi mah je
pomislio da je postala žrtva fizickog napada. Krevet je bio
natopljen krvlju, a kuhinjski nož je ležao na podu. Tek
tada je na grudima gde Uajt ugledao novorodence, još
delimicno uvijeno u posteljicu. Bilo je ocigledno da je ona
sama nožem presekla pupcanu vrpcu.
9
Ako pretpostavimo da gda Margaret Uajt nije znala da je
trudna, ili cak da nije razumela šta ta rec znaci —
podjednako dovodimo u pitanje i našu maštu i verovanje.
Savremeni strucnjaci, kao što su Dž. V. Benkson i Džordž
Filding, omogucili su razumniji pristup ovoj pretpostavci
tvrdeci da je pomisao o zacecu — koju je ona u svojoj
glavi neizbežno povezala sa »grešnim« odnosom — dovela
kod nje do psihološke blokade, pa je potpuno izbrisala
takvu sumnju iz svoga uma. Možda je jednostavno odbila
da veruje da joj se tako nešto može dogoditi.
U podacima imamo najmanje tri pisma napisana
prijatelju iz Kenoše, u državi Viskonsin. koja definitivno
služe kao dokaz da je gda Uajt verovala od petog meseca
trudnoce ima »rak ženskih organa«, i da ce se uskoro
pridružiti mužu na nebu.
Kad je, nakon petnaest minuta, gica Desdžardin odvodila Keri u zbornicu, hodnici su bili
milosrdno prazni. Iza zatvorenih vrata casovi su se, pospano, otezali.
Keri je konacno prestala da jauce, ali je i dalje ujednaceno i uporno jecala. Desdžardinova
joj je, na kraju, licno stavila uložak, obrisala devojku mokrim papirnim ubrusima i natukla joj
stare pamucne gacice.
Pokušala je još dva puta da joj objasni uobicajenu pojavu menstruacije, ali je Keri prekrila
uši rukama i nastavila da place.
Gospodin Morton, zamenik direktora, za trenutak je izašao iz svoje kancelarije baš kada
su se one pojavile. Bili de Lois i Henri Trenant, dva decaka koja su cekala da im se ocita
lekcija jer su pobegti sa francuskog, meškoljila su se na svojim stolicama.
»Uite«, žustro prozbori g Morton. »Samo izvolite«. Zasjaktio je ocima na decake preko
Desdžardininog ramena dok su oni zurili u krvav otisak na njenom šorcu. »U šta vi to
gledate?«
»U krv«, odgovori Henri, osmehnuvši se nekom vrstom praznog i iznenaenog osmeha.
»Dva kaznena perioda za vas«, prasnu Morton. Spustio je pogled na krvavi otisak i
trepnuo.
Zatvorio je pred njima vrata i krenuo da prevrce po najgornjoj fioci svog ormancica za
dokumenta — tražio je formular za prijavljivanje nesrecnih slucajeva u školi.
»Je si li ti dobro, ovaj —?«
»Keri«, Desdžardinova ga je dopunila. »Keri Uajt.« G Morton je konacno pronašao
formular na kome se širila ogromna mrlja od kafe. »Nece vam to trebati, g Mortone.«
»Pretpostavljam da se to dogodilo na trambulini. Upravo smo ... nece mi trebati ovaj?«
10
»Nece. Ali, cini mi se da bi trebalo da pu stimo Keri da ide kuci i ne mora da se danas
vraca u školu. Doživela je nešto prilicno neugodno.« Ocima je slala signal koji je on uhvatio,
ali ga nije mogao protumaciti.
»Pa, da, naravno, ako Vi to kažete. Dobro. U redu « Morton je zgužvao formular i vratio ga
U svoj ormaric, koji je, sa palcem zaglavljenim u fioci. zatvorio uz tresak — i progunao.
Zatim je graciozno odlepršao do vrata, širom ih otvorio i, ljutito pogledavši Bilija i Hernija,
prozborio: »Gice Fiš, hocete li mi dati otpusnu listu, molim? Za Keri Rajt.«
»Uajt«, ispravi ga gica Desdžardin.
»Uajt«, prihvati Morton.
Bili de Lois se zacerekao.
»Nedelju dana kazne!« zagrmeo je Morton. Ispod nokta na palcu stvarao mu se krvavi
plik. avolski ga je bolelo. Kerino ujednaceno i monotono jecanje i dalje se nastavljalo.
Gospoica Fiš je donela žutu otpusnu listu, a Morton je, svojom srebrnom džepnom
olovkom naškrabao na njoj svoje inicijale kriveci pri tom lice, jer ga je boleo palac.
»Hoceš U da te prevezu, Kejsi?« upitao je. »Pozvacemo taksi, ako je potrebno.«
Ona odmahnu glavom. Primetio je, uz gaenje. da joj ogromna zelena loptasta slina curi iz
nozdrve. Morton je pogledao gicu Desdžardin preko njenog ramena.
»Sigurna sam da joj nece ništa biti«, rece ona. »Keri samo treba da se odšeta do ulice
Karlin. Dobro ce joj ciniti svež vazduh.«
Morton je pružio devojci žutu otpusnu listu. »Možeš sada ici, Kejsi,« rekao je pompezno.
'To nije moje ime.'« iznenada povika ona. Morton je ustuknu, a gica Desdžardin je
poskocila kao da ju je neko otpozadi udario. Teška keramicka pepeljara na Mortonovom
stolu prevrnula se i pala na tepih, kao da je želela da se zaštiti od jacine krika. Pikavci i
komadici duvana za lulu su se rasuli po bledozelenom najlonskom tepihu.
»E, slušaj sada,« rece Morton, trudeci se da zvuci ozbiljno, »znam da si povreena, ali to
ne znaci da cu ja da -«
»Molim vas«, tiho ga presece gica Desdžardin.
Morton je trepnuo ka njoj i kratko klimnuo glavom. Pokušavao je da se uživi u ulogu
voljenog Džona Vejna dok je obavljao kaznene dužnosti od kojih se, uglavnom, sastojao
posao zamenika direktora, ali mu uživljavanje nije baš najbolje polazilo od ruke. Clanovi
školske uprave (koje je najcešce susretao na »hrišcanskim vecerama«, na roditeljskim
sastancima i na svecanostima na kojima se urucivala nagrada Americke legije, a koje je
organizovao direktor Henri Grejl) obicno su ga nazivali »milim Mortom.« acko
predstavništvo je pak bilo sklono da ga zove »onaj ludi drkadžija iz zbornice«. Ali pošto su se
jedino aci poput Bilija de Loisa i Henrija Trenanta javljali za rec na roditeljskim sastancima i
na opštinskim skupovima, prihvacen je nadimak udomacen kod školske uprave.
11
I tako se mili Mort, brinuci se i dalje, potajno, o svome priškinutom palcu, osmehnuo Keri i
rekao: »Idi onda kako hoceš, gospoice Rajt. Ili bi, možda, volela da sedneš za trenutak i da
se pribereš?«
»Ici cu«, promuca ona i zabaci svoju kosu. Ustala je i premerila gicu Desdžardin. Oci su
joj bile širom otvorene i sveznajuce. »Smejali su mi se. Bacali na mene stvari. Uvek su mi se
smejali.«
Desdžardinova je jedino mogla da je bespomocno pogleda.
Keri je izašla.
Za trenutak je zavladala tišina; Morton i Desdžardinova su je gledali kako odlazi. A onda,
pošto je nespretno procistio grlo, g Morton je pažljivo cucnuo i poceo da skuplja ostatke iz
pepeljare.
»Šta se to dogodilo?«
Ona uzdahnu i zgaeno pogleda mrki otisak koji se sušio na njenom šorcu. »Dobila je
menstruaciju. Prvu menstruaciju. U kupaonici.«
Morton je ponovo procistio grlo. a obrazi mu se zarumeneli. Papir kojim je cistio pod sve
brže se kretao. »Da nije ona malo, hm-«
»Prestarela za prvu menstruaciju? Jeste. Zbog toga joj je ceo taj dogaaj bio traumatican.
Iako ja ne mogu da razumem zašto je njena majka...« Misao joj je odlutala i za trenutak je
zaboravila na nju. »Cini mi se da se nisam baš dobro snašla u situaciji, Morti, ali nisam
shvatila šta se dogaa. Mislila je da krvari na smrt.«
Oštro ju je pogledao.
»Ne verujem da je do pre pola sata znala da postoji nešto kao što je menstruacija.«
»Dodajte mi tu malu cetku, gice Desdžardin. Da. eto tako.« Dodala mu je cetkicu na cijoj
se dršci nalazilo ispisano ime firme i moto Cemberlen kompanija za alatke i drvnu gradu
NIKADA se neće očetkati o vas. Poceo je da cetkom sakuplja gomilicu pepela na papir. »Cini mi
se da ce tu još biti posla za usisivac. Ovo je užasno velika gomila pepela. Hteo sam da
pomerim tu pepeljaru malo dalje na stolu. Cudno kako obaramo stvari.« Udario je glavom o
sto, a zatim je odjednom ustao. »Teško mi je da verujem da devojcica iz ove, ili bilo koje
srednje škole može da završi treci razred a da za nju i dalje pojam menstruacije ostane tajna,
gice Desdžardin.«
»Još je teže meni,« odgovori ona. »Ali jedino tako mogu da objasnim sebi njenu reakciju.
Oduvek je bila žrtveno jare.«
»Aha.« Prosuo je pepeo i pikavce u korpu za otpatke i obrisao ruke od prašine. »Setio
sam je se, cini mi se. Uajt. Cerka Margarete Uajt. Mora biti. A to olakšava da poverujemo u
neke stvari.« Seo je za svoj sto i osmehnuo se lzvinjavajucim osmehom. »Toliko ih je mnogo.
Posle nekih pet godina svi se stapaju u jedno zajednicko lice. Nazivaš decake imenom
njihove brace i slicno. Teško ih je upamtiti. «
»Naravno da jeste «
12
»Kad provedete dvadeset godina u ovom poslu, kao ja, znacete o cemu govorim«, turobno
je nastavio, pogledajuci svoj krvavi plik. »Pred vama se nau deca koja vam izgledaju
poznata, a vi otkrijete da ste predavali njihovom tati tokom prve godine predavacke karijere.
Margaret Uajt je ucila pre mog vremena, za šta sam joj duboko zahvalan. Rekla je gi
Bicenti, pokoj joj duši, da je Gospod sacuvao za nju posebnu užarenu stolicu u paklu, jer je
ova ukratko izložila deci Darvinovu teoriju evolucije. Dva puta su je u toku pohaanja škole
predlagali za iskljucenje — jednom, jer je istukla tašnom drugaricu iz razreda. Legenda kaže
da je Margaret ugledala ucenicu kako puši cigaretu. Posebna su to religiozna nacela. Veoma
posebna.« Njegov izraz Džona Vejna odjednom se promenio. »A ostale devojke, da li su joj
se odista smejale? «
»Još gore od toga. Vikale su na nju i gaale je higijenskim ulošcima u trenutku kada sam
ušla. Bacale su ih kao... kao zrnevlja kikirikija.«
»Uf. Uf, dušo.« Džonu Vejnu ne beše ni traga ni glasa. G. Morton je pocrveneo. »Imate li
njihova imena?«
»Imam. Ne baš svih njih, iako ce možda neke odati one ostale. Kristina Hargensen je bila
kolovoa... kao i obicno.«
»Kris i njeni mortimerški mangupi«, promrmlja Morton.
»Jeste. Tina Blejk, Rejcel Spajs, Helen Sajrs, Dona Tibodo i njena sestra Meri Lila Grejs,
Džesika Apšo. I Su Snel.« Namrštila se. »Ko bi ocekivao tako nešto od Su. Nikada mi nije
licila na tako neku — vragolanku.«
»Da li ste razgovarali sa pomenutim devojkama?«
Gica Desdžardin se kiselo i prigušeno nasmejala. »Izbacila sam ih sve odande. Bila sam
odvec zbunjena. A Keri je dobila nervni napad.«
»Aha.« Ukrotio je prste. »Hocete li razgovarati sa njima?«
»Hocu.« Meutim, to je zvucalo neodlucno.
»Otkrivam li to prizvuk — «
»Verovatno otkrivate«, rece ona pokunjeno. »Vidite ja živim u staklenoj kuci. Razumem kako
su se devojke osecale. Cela stvar me navela da poželim da uhvatim devojku i da je
protresem. Možda postoji neki instinkt u vezi sa menstruacijom koji tera žene da zareže, ne
znam. Pred oci mi izlazi Su Snel i njen izraz.«
»Aha«, mudro je ponovio g Morton. Nije poznavao žene i nije uopšte želeo da razmatra
problem menstruacije.
»Razgovaracu sa njima sutra«, obecala je ostajuci. »Protrešcu ih naglavacke.«
»Dobro. I neka kazna srazmemo odgovara pocinjenom delu. A ako vam se ucini da treba
bilo koju da pošaljete, hm, meni, osecajte se slobodnom —«
»Hocu«, ljubazno je obecala. »Uzgred receno, sijalica je pregorela dok sam pokušavala
da je umirim. To je bila poslednja kap.«
13
»Odmah cu poslati domara dole«, obecao je. »I hvala vam za svesrdno staranje, gice
Desdžardin. Hocete li zamoliti gicu Fiš da uvede Bilija i Henrija?«
»Naravno.« Izašla je.
Zavalio se u fotelju i pustio da ceo dogaaj ispari iz njegove glave. Kada su se Bili de Lois
i Henri Trenant. savršeni begunci sa casova, ušunjali unutra, on je sijao od srece i bio
spreman da sa njima oštro razgovara.
Kao što je obicno govorio Henk Grejlu, školske begunce je jeo za rucak.
Grafiti nažvrljani na klupi Srednje škole Cembrlen glasili su:
»RUžE SU CRVENE, LJUBIcICE PLAVE, ŠEcER JE SLADAK, A KERI UAJT JEDE GOVNA.«
Koracala je niz aveniju Evin i prešla kod semafora na uglu ulice Karlin. Pognula je glavu i
pokušala da ne razmišlja ni o cemu.
avgusta 1966, glasile su:
PADALE SU KAMENICE KAO KIšA
Iz pouzdanih izvora obavešteni smo da je kiša od kamenica
pala iz čistog plavog neba na Ulicu Karlin u gradiću
Cemberlen 17. avgusta. Kamenje se uglavnom sručilo na
kuću Margaret Uajt i oštetilo joj krov, dva slivnika i
odvodnu cev. Šteta iznosi približno dvadeset i pet dolara.
Gospođa Uajt, udovica, živi sa svojom trogodišnjom
kćerkom Karijetom.
Gu Uajt nismo mogli da naemo da bi nam dala izjavu.
Kada se sve to dogodilo, niko nije bio iznenaen, stvarno niko, bar ne u onom skrovitom
delu podsvesti gde se dogaaju cudne i strašne stvari. Samo na prvi pogled sve devojcice u
školskoj kupaonici izgledale su zapanjene, uzbuene i postiene, ili naprosto zadovoljne što
se Bela* beštija ponovo oglasila. Neke od njih su odglumile da su iznenaene, ali, naravno,
njihova iznenaenost bila je lažna. Keri je sa nekima od njih išla u školu još od prvog razreda
i sve to je trajalo vec duže vreme, izrastalo polako ali sigurno, u skladu sa svim prirodnim
zakonima. izrastalo sa sigurnošcu lancane reakcije koja dostiže kriticnu tacku.
Naravno, niko od njih nije znao da Keri Uajt poseduje telekineticku moc.
Napisi na klupi osnovne škole u Ulici Barker u Cemberlenu glasili su:
Keri Uajt jede govna
Svlacionica je bila ispunjena povicima, odjecima i podzemnim šištanjem tuševa cija se
voda stropoštavala na plocice. Devojcice su tokom prvog casa igrale odbojku pa im je jutarnji
znoj bio svež i cist.
Devojcice su se istezale i ugibale pod tuševima. prskajuci naokolo vodu i gaajuci se
belim sapunima koji su prelazili iz ruke u ruku. Keri je nespretno stajala meu njima, nalik
žapcu meu labudovima. Bila je to zdepasta devojcica sa bubuljicama koje su joj se širile po
vratu, leima i butinama, a mokra kosa joj beše potpuno bezbojna i padaše joj na lice sa
nekom krtom bezvoljnošcu. Keri je naprosto tu stajala, povijene glave dok joj je voda klizila
niz telo i padala na pod. Izgledala je kao cudna mešavina žrtvenog jareta, vecite otpadnice,
vernice koja veruje u kvalitet francuskih kljuceva namenjenih levacima i trajnog promašaja —
što je sve zajedno u stvari i bila. Nije se mirila sa sudbinom — stalno je priželjkivala da
srednja škola Iven dobije privatne tuševe poput onih koje su imale srednje škole u Vestoveru
ili Levistonu. Zurili su u nju. Uvek su zurili.
3
*Igra reci: na engleskom 'Uait' znaci 'Bela'
Devojcice su istrcavale ispod tuševa, zatvarale ih, zatim bi skidale kupace kape pastelnih
boja, trljale se peškirima, nanosile dezodorans i uzgred proveravale bravu na vratima.
Navlacile su prslucice, uskakale u gacice. Para se širila vazduhom, mesto je neodoljivo
podsecalo na egipatsko kupatilo, ali ih je neprestana buka Džakuzi* kupatila vracala u
stvarnost. Zadirkivanja i žustri povici odzvanjali su salom nalik žestokom udaru loptice za
bilijar.
_ i tako je Tomi izjavio da je zgaen mojom odecom — «
» — izlazim sa sestrom i njenim mužem. On cacka nos. ali ni sestra mi nije bolja, pa tako
— «
» — tuš posle škole i — «
» — mesto je bilo tako jeftino da smo Sindi i ja odlucile — «
Gica Desdžardin, mršava i coškasta uciteljica gimnastike je ušla u svlacionicu, izvila vrat i
lupila jednom, ali odlucno, dlanovima. »Na šta cekaš. Keri? Na sudbinu? Zazvonice za pet
minuta.« Šorc joj je bio zaslepljujuce beo, noge joj nisu bile narocito oblikovane ali su
izazivale nenametljivom mišicavošcu. Oko vrata joj je visila srebrna pištaljka koju je dobila
kao nagradu na školskom takmicenju u gaanju lukom.
Devojcice su se zakikotale i Keri je podigla pogled, oci su joj bile zamucene od toplote i
stalnog, brektavog curenja vode. »Kuak?
Bio je to cudan žablji zvuk koji joj je pristajao ujedno smešno i tužno, te su se devojcice
ponovo zakikotale. Sju Snel je strgla peškir sa glave pokretom koji je podsecao na udarac
bica, pa se brzinom maionicara koji rukuje plenom obrušila na kosu i pocela da je cešlja.
Gica Desdžardin je nervozno i ljutito odmahnula u pravcu Keri i izašla.
Keri je zavrnula tuš. Curenje vode završilo se u kratkom mlazu i oglasilo kratkim zvukom.
Tek kada je izašla ispod tuša. svi su primetili da joj krv curi niz nogu.
Iz knjige Senka je eksplodirala: Činjenice i posebni zaključci do kojih
se došlo u slučaju Karijete Uajt od Dejvida R. Kongresa (Tulam
Univerzitet: 1981), str. 34:
Teško da možemo negirati cinjenicu da je nemogucnost
zapažanja posebnog slucaja telekineze u slucaju devojcice
Uajt nastao nakon istraživanja Sternsa i Uajta u
njihovom clanku Telekineza: Cudna nadarenost koja se
ponovo javila — i da se sposobnost pomeranja objekata
iskljucivo vlastitom voljom javlja jedino u trenutku
izuzetne duševne nestabilnosti. Ta darovitost je zaista
4
skrovita i prikrivena, jer kako inace da objasnimo
cinjenicu što je vekovima ostala skrivena, nalik ledeniku
kome se samo vrh pomalja na površini vode?
Pri objašnjavanju ovog slucaja, do sada smo se uglavnom
oslanjali na retke glasine ali i one su dovoljne da
posvedoce da se takozvani »TK« potencijal neverovatne
snage ispoljavanja javio kod Keri Uajt. Velika je nesreca
što svi bacamo koplja pošto se boj vec završio ...
»Men-struacija!«
Prva je zavrištala Kris Hargensen. Povik je odzvanjao hodnicima od plocica, o njih se
odbijao da bi ponovo zatresao zidove. Sju Snel se gušila od smeha i pri tom osecala cudnu
mešavinu mržnje, odbojnosti, umora i sažaljenja. Izgledala je tako glupo dok je samo tako
stajala ne znajuci šta se to sa njom dogaa. Bože, pomislio bi covek da nikada nije —
»MEN-struacija!«
Povik se pretvarao u pesmu. gotovo u neku vrstu litanije. Neko u pozadini je viknuo
(možda je to opet bila Hargensenova, Sju nije mogla da razazna u toj džungli od povika)
»Poveži se!« zacuo se mukli jecaj koji je zazvucao kao neposredan krik.
»MEN-struacija, MEN-struacija, MEN-stru-acija!«
Keri je nemo stajala u sredini formiranog kruga dok joj se voda u kapljicama slivala niz
telo. Mirno je tu stajala kao govece, svesna da, kao i obicno, sa njom svi zbijaju šalu, a pri
svemu ovome — iako je bila glupo postiena — nije se nimalo iznenadila.
Dok su prve tamne kapi menstrualne krvi velicine dvobanke padale na plocice, u Sjui je
raslo gaenje. »Zaboga, Keri, dobila si menstruaciju!« uzviknula je. »Idi i obriši se!«
»Kuak?«
Tupo je pogledala oko sebe. Kosa joj je poput kacige uokviravala lice, a gomilica akni joj
se širila na ramenu. Bilo joj je tek nepunih šesnaest godina, ali joj se onaj neodreeni pogled
pun povreenog ponosa vec mogao procitati u ocima.
»Možda misli da su joj kapi krvi namenjene namesto ruža za usne!« Rut Gogan iznenada
uzviknu glasom punim otkrivenja, da bi zatim prsnula u nezadrživ smeh. Sju se kasnije setila
te opaske, da bi je potom smestila u opštu sliku dogaanja, ali u trenutku o kome govorimo
ovo je predstavljalo samo jednu opasku više u moru opšte pometnje. Šesnaest godina?
Razmišljala je. Morala bi da zna šta joj se dogaa, ona je —
Kapi su i dalje padale na pod. Keri je još uvek treptala pogledajuci svoje drugarice iz
razreda lagano se cudeci. Helen Sajrs se okrenula i napravila pokret kao da želi da povrati.
»Ti krvariš! « iznenada povika Sju besno se okrenuvši ka njoj. »Krvariš, ti ogromna
glupava prasice!«
5
Keri je spustila pogled.
A onda je zaurlala.
Urlik je odjeknuo veoma glasno u vlažnoj svlacionici.
Iznenada ju je pogodio tampon u grudi i pao na pod pored njenih nogu uz jedno »plop«.
Crveni cvet se proširio na pamuku koji sve upija i brzo se razlio na sve strane.
A onda se zacuo smeh, odvratan, prezriv, stravican, izgledao je da se širi i podiže, naraste
u nešto ružno, a uskoro su i ostale devojke pocele da je bombarduju tamponima i higijenskim
ulošcima, neke su ih vadile iz tašni, a neke iz držaca za uloške koji je stajao na zidu. Ulošci
su leteli kao snežne grudve da bi ubrzo bili propraceni pesmom: » Zaglavi ga. zaglavi ga.
uglavi — «
Sju ih je takoe bacala, bacala ih je i pevala sa ostalim drugaricama, iako nije bila sigurna
u ono što radi — popevka joj se javila u glavi i sijala nalik neonskom svetlu: Nece ti naškoditi
sve ovo, nece ti naškoditi stvarno nece ti naškodili — Još uvek je tu sijala i svetlela blistajuci
kada je Keri pocela da jauce i zavija, podižuci ruke. grcajuci i rigajuci pri tom.
Devojcice su zastale, jer su napokon shvatile da su eksplozija i rascep tu dostigle svoj
vrhunac. Bio je to trenutak — koga su se kasnije secale — trenutak u kome su se odista
zacudile. Ali medu njima su stajale sve te godine neprestanog podrugivanja, godine u kojima
su se culi povici kao »ajde da miniramo Kerin krevet« u kampu Hrišcanske mladeži, kao i
povici »našla sam ljubavno pismo koje je Keri pisala Flešu Bobiju Piketu, hajde da ga
iskopiramo i da ga rasturimo naokolo, 'ajde da joj sakrijemo gacice i da joj slavimo zmiju u
cipelu, da je opet preemo i opet da je izradimo«: Keri su šlepovali na biciklistickim
ekskurzijama, jedne godine su je nazvali »prasicom«, a sledece »smrdljušom«, uvek je
smrdela na znoj i nikada nije uspevala da uhvati korak sa ostalima, kada je mokrila u žbunju
uvek bi se nažarila koprivom. ali bi je nekako svi otkrili (ej, debela, svrbi li te stražnjica?); Bili
Preston joj je stavio buter od kikirikija u kosu kada je jednom zaspala u ucionici, svi su je
štipali, saplitali, obarali joj knjige sa klupe, trpali joj opscene razglednice u tašnu, Keri je bila
ta koja se na crkvenoj proslavi molila dok joj rajsferšlus na suknji nije gromoglasno popucao;
Keri bi uvek propustila igranku, ili bi naprosto pala na nos i okrnjila zub na kraju poslednje
školske godine u sali za moderan ples, ili bi utrcala u mrežu igrajuci odbojku, a na carapama
bi joj otišla bar po jedna žica, bluze su joj uvek bile umrljane od znoja, ona je bila ta kojoj je
Kris Hargensen telefonirala posle škole jednoga dana i iz centra grada joj saopštila vlastito
otkrice — cula je da je K-E-R-I novo ime za svinjsku drob. Iznenada je ova kriticna masa
dostigla svoj vrhunac. Konacno su veliko zezanje, spuštanje, zadirkivanje i prezir dovedeni
do kraja i stvorili — eksploziju.
Povukla se urlajuci, u novozavladaloj tišini, debele ruke je prekrstila preko lica. a tampon
joj je visio meu nogama.
Devojke su je posmatrale, a oci su im tužno sjale.
Keri se povukla u jedno od cetiri velika kupatila sa tuševima i polako, slomljena, sela. Tiho
i bespomocno jecanje otimalo joj se iz grudi. Kolutala je vlažnim beonjacama, a oci su joj
licile na oci prasca u klanici pred klanje.
Sju je polako i sa oklevanjem izjavila: »Cini mi se da joj je ovo prvi put da je — «
6
Ovo se zaculo u trenutku kada su se vrata nakon tupog i žustrog udara otvorila, a gica
Desdžardin uletela da osmotri šta se to dogaa.
Odlomak iz knjige Senka je eksplodirala (str. 41):
Dve grupe pisaca, iz oblasti medicine i psihologije, složile
su se o pitanju izuzetno odocnelog i traumaticno
zapocetog menstrualnog ciklusa Keri Uajt, koji je, kao
takav, najverovatnije prouzrokovao budenje njene
uspavane moci.
Izgleda neverovatno da je Keri, iako je bila 1979. godina, i
dalje bila potpuno neobaveštena o mesecnom ciklusu
zrele žene. Podjednako je zacudujuce što je devojcicina
majka dopustila da joj kcerka dostigne skoro
sedamnaestu, a da nije konsultovala ginekologa o
problemu nejavljanja kcerkine menstruacije.
Pa ipak, bile su to nepobitne cinjenice. Kada je Keri
shvatila da krvari iz vaginalnog otvora, nije imala pojma
šta joj se to dogada. Ništa nije znala o menstruaciji.
Jedna od njenih preživelih školskih drugarica, Rut
Gogan, prica da je pri ulasku u žensku svlacionicu
srednje škole Evin, one godine koja je prethodila
dogadajima kojima se bavimo, videla Keri da upotrebljava
tampon kao upijac za raž. Kada ju je gdica Gogan u tom
casu zapitala: »Šta to radiš, do davola?«, gdica Uajt joj je
odgovorila: »A zar ne radim pravilno?« Gdica Gogan joj je
na to odvratila: »Sigurno. Sigurno da radiš.« Rut Gogan je
o ovome obavestila mnoge drugarice (kasnije je saopštila
novinaru da joj se to ucinilo »nekako simpaticno«), a ako
je iko kasnije pokušao da obavesti Keri o pravoj nameni
predmeta kojim se služila, ona je odbacila njihovo
objašnjenje tumaceci ga kao pokušaj da je namagarce.
Ovakvi pokušaji postali su sastavni deo njenoga života i
to ju je sve više zamaralo...
Kada su devojke otišle na drugi školski cas i pošto se zvonce utišalo (nekoliko njih se tiho
išunjalo na zadnja vrata pre no što je gica Desdžardin pocela da im zapisuje imena), gica
Desdžardin se poslužila uobicajenom taktikom za smirivanje histerije: znalacki je ošamarila
Keri. Jedva da bi ikada priznala da joj je ovaj cin pružao zadovoljstvo, a sigurno bi porekla da
je smatrala Keri debelim, cmizdravim buretom loja. Predavala je u školi tek godinu dana i
stoga je još uvek verovala da misli da su sva deca dobra.
Keri ju je glupavo pogledala, lice joj se još uvek krivilo i pokretalo. »Go-go-gospoice D-DDes-
D«
»Ustani«, hladno progovori gica Desdžardin. »Ustani i pobrini se o sebi.«
7
»Krvarim na smrt!' uzviknu Keri dok se slepa i pipava ruka uspravljala i šcepala beli šorc
gospoice Desdžardin. Ruka je ostavila krvav trag. . ,, , ,
»Ja ... ti...« Lice nastavnice fiskulture izoblicilo se u izraz gaenja, a zatim je iznenada
podigla Keri na noge posrcuci pri tom. »Kreni onamo!"
Keri je stajala, ljuljajuci se, izmeu tuševa i zida na kome se nalazio automat na dinar za
sanitarne uloške, stajala je povijena, dojki uperenih ka podu, mlitavo klateci rukama. Licila je
na majmuna. Pogled joj je bio sjajan i prazan.
»A sada«, gica Desdžardin prozbori šištavim i samrtnim tonom naglašavajuci svaku rec«.
izvadi jedan od ovih uložaka... ne, ne obaziri se na otvor za sitninu, ionako je polomljen, ...
izvadi jedan i... do avola, hoceš li sama da to uradiš! Ponašaš se kao da nikada ranije nisi
imala menstruaciju.«
»Menstruaciju?« zacudi se Keri.
Njen izraz potpune neverice bio je isuviše iskren i odvec ispunjen tupim i beznadežnim
užasom da bi ga ljudi zanemarili ili porekli. Strašna i mracna slutnja narastala je u glavi Rite
Desdžardin. Beše to neverovatno, drukcije nije moglo biti. Ona je dobila prvu menstruaciju
kratko nakon svog jedanaestog roendana i popela se na vrh stepenica da uzbueno povice:
»Hej, mama, dobila sam mecu!«
»Keri?« upitala je sada. Približila se devojci. »Keri?«
Keri se trgnula. Istovremeno, pregrada na kojoj su stajali štapovi za softbol* u uglu se
prevrnula i bucno pala na pod. Štapovi su se otkotrljali u svim pravcima i naterali gicu
Desdžardin da poskoci.
»Keri, je li ovo tvoja prva menstruacija?
Ah, pošto se misao vec javila, nije više morala da pita. Krv je bila mrka i gusto je curila.
Obe Kerine noge bile su umrljane i uprskane krvlju, kao da je pregazila reku krvi.
»Boli me«, zabrunda Keri. »Stomak me ...«
»To ce proci«, rece gica Desdžardin. Sažaljenje i posramljenost pred sobom samom javili
su se u gici Desdžardin mucno se stapajuci u jedno. »Moraš da ... uh, moraš da prestaneš
da krvariš. Ti — «
Javio se svetao blesak iznad glave, propracen praskom nalik onom iz svetleceg pištolja, a
onda je sijalica prsnula i ugasila se. Gica Desdžardin je uskliknula, iznenaena, a u tom
trenutku joj je palo na um (celo prokleto mesto se ruši) da se ovako nešto uvek dogaa oko
Keri kada je uznemirena, kao da je na svakom koraku prati zla kob. Misao je izvetrila gotovo
istom brzinom kojom se javila. Izvadila je jedan higijenski uložak iz polomljenog automata i
otvorila ga.
»Pogledaj«, rece ona. »Ovako — «
*Softbol – ženski bejzbol
8
Odlomak iz knjige Senka je eksplodirala (str. 54):
Majka Keri Uajt. Margaret Uajt, rodila je cerku 21.
septembra 1963. pod okolnostima koje bismo jedino
mogli nazvati bizarnim. U stvari, kratak pregled slucaja
Keri Uajt usadio bi temeljnom studentu odredeno
osecanje koje bi preovladalo nad ostalima — Keri je bila
jedini izdanak najcudnije porodice kojom se javnost
pozabavila.
Kao što je vec ranije zabeleženo, Ralf Uajt je preminuo u
februaru 1963, kada je celicna greda ispala iz nosiljke na
gradevinskom poslu u Portlendu. Gda Uajt ie nastavila da
živi sama u njihovom bungalovu u predgradu
Cemberlena.
Zahvaljujuci skoro fanaticnoj religioznosti
fundamentalista, kojima su pripadali Uajtovi, gda Uajt
nije imala prijatelje koji bi je po setili u vreme žalosti. A
kada je nakon sedam meseci pocela da se porada, bila je
sasvim sama.
Dvadeset prvog septembra, približno u 1.30 posle podne,
susedi iz Ulice Karlin poceli su da osluškuju krike koji su
dopirali iz bungalova Uajtovih. Policija, ipak, nije stupila
na scenu do šest posle podne. Preostale su nam dve
neprijatne mogucnosti kojima bismo mogli da objasnimo
ovaj vremenski jaz — ili susedi gde Uajt koji su se zatekli
na ulici nisu želeli da ucestvuju u policijskoj istrazi, ili su
je toliko omrzli da su se namerno odlucili da cekaju i vide
šta ce se dogoditi. Gda Džordžija Mek Laflin. jedina od
triju preostalih žitelja koja se zatekla na ulici u to vreme,
a koja je pristala da sa mnom razgovara. izjavila je da nije
pozvala policiju jer je pomislila da krici imaju veze sa
»svetim zanosom «.
Kada je policija konacno stigla u 6,22 uvece, jauci su se
proredili. Gdu Uajt su zatekli u njenom krevetu na
spratu, a istražno lice, Tomas G. Mirton, u prvi mah je
pomislio da je postala žrtva fizickog napada. Krevet je bio
natopljen krvlju, a kuhinjski nož je ležao na podu. Tek
tada je na grudima gde Uajt ugledao novorodence, još
delimicno uvijeno u posteljicu. Bilo je ocigledno da je ona
sama nožem presekla pupcanu vrpcu.
9
Ako pretpostavimo da gda Margaret Uajt nije znala da je
trudna, ili cak da nije razumela šta ta rec znaci —
podjednako dovodimo u pitanje i našu maštu i verovanje.
Savremeni strucnjaci, kao što su Dž. V. Benkson i Džordž
Filding, omogucili su razumniji pristup ovoj pretpostavci
tvrdeci da je pomisao o zacecu — koju je ona u svojoj
glavi neizbežno povezala sa »grešnim« odnosom — dovela
kod nje do psihološke blokade, pa je potpuno izbrisala
takvu sumnju iz svoga uma. Možda je jednostavno odbila
da veruje da joj se tako nešto može dogoditi.
U podacima imamo najmanje tri pisma napisana
prijatelju iz Kenoše, u državi Viskonsin. koja definitivno
služe kao dokaz da je gda Uajt verovala od petog meseca
trudnoce ima »rak ženskih organa«, i da ce se uskoro
pridružiti mužu na nebu.
Kad je, nakon petnaest minuta, gica Desdžardin odvodila Keri u zbornicu, hodnici su bili
milosrdno prazni. Iza zatvorenih vrata casovi su se, pospano, otezali.
Keri je konacno prestala da jauce, ali je i dalje ujednaceno i uporno jecala. Desdžardinova
joj je, na kraju, licno stavila uložak, obrisala devojku mokrim papirnim ubrusima i natukla joj
stare pamucne gacice.
Pokušala je još dva puta da joj objasni uobicajenu pojavu menstruacije, ali je Keri prekrila
uši rukama i nastavila da place.
Gospodin Morton, zamenik direktora, za trenutak je izašao iz svoje kancelarije baš kada
su se one pojavile. Bili de Lois i Henri Trenant, dva decaka koja su cekala da im se ocita
lekcija jer su pobegti sa francuskog, meškoljila su se na svojim stolicama.
»Uite«, žustro prozbori g Morton. »Samo izvolite«. Zasjaktio je ocima na decake preko
Desdžardininog ramena dok su oni zurili u krvav otisak na njenom šorcu. »U šta vi to
gledate?«
»U krv«, odgovori Henri, osmehnuvši se nekom vrstom praznog i iznenaenog osmeha.
»Dva kaznena perioda za vas«, prasnu Morton. Spustio je pogled na krvavi otisak i
trepnuo.
Zatvorio je pred njima vrata i krenuo da prevrce po najgornjoj fioci svog ormancica za
dokumenta — tražio je formular za prijavljivanje nesrecnih slucajeva u školi.
»Je si li ti dobro, ovaj —?«
»Keri«, Desdžardinova ga je dopunila. »Keri Uajt.« G Morton je konacno pronašao
formular na kome se širila ogromna mrlja od kafe. »Nece vam to trebati, g Mortone.«
»Pretpostavljam da se to dogodilo na trambulini. Upravo smo ... nece mi trebati ovaj?«
10
»Nece. Ali, cini mi se da bi trebalo da pu stimo Keri da ide kuci i ne mora da se danas
vraca u školu. Doživela je nešto prilicno neugodno.« Ocima je slala signal koji je on uhvatio,
ali ga nije mogao protumaciti.
»Pa, da, naravno, ako Vi to kažete. Dobro. U redu « Morton je zgužvao formular i vratio ga
U svoj ormaric, koji je, sa palcem zaglavljenim u fioci. zatvorio uz tresak — i progunao.
Zatim je graciozno odlepršao do vrata, širom ih otvorio i, ljutito pogledavši Bilija i Hernija,
prozborio: »Gice Fiš, hocete li mi dati otpusnu listu, molim? Za Keri Rajt.«
»Uajt«, ispravi ga gica Desdžardin.
»Uajt«, prihvati Morton.
Bili de Lois se zacerekao.
»Nedelju dana kazne!« zagrmeo je Morton. Ispod nokta na palcu stvarao mu se krvavi
plik. avolski ga je bolelo. Kerino ujednaceno i monotono jecanje i dalje se nastavljalo.
Gospoica Fiš je donela žutu otpusnu listu, a Morton je, svojom srebrnom džepnom
olovkom naškrabao na njoj svoje inicijale kriveci pri tom lice, jer ga je boleo palac.
»Hoceš U da te prevezu, Kejsi?« upitao je. »Pozvacemo taksi, ako je potrebno.«
Ona odmahnu glavom. Primetio je, uz gaenje. da joj ogromna zelena loptasta slina curi iz
nozdrve. Morton je pogledao gicu Desdžardin preko njenog ramena.
»Sigurna sam da joj nece ništa biti«, rece ona. »Keri samo treba da se odšeta do ulice
Karlin. Dobro ce joj ciniti svež vazduh.«
Morton je pružio devojci žutu otpusnu listu. »Možeš sada ici, Kejsi,« rekao je pompezno.
'To nije moje ime.'« iznenada povika ona. Morton je ustuknu, a gica Desdžardin je
poskocila kao da ju je neko otpozadi udario. Teška keramicka pepeljara na Mortonovom
stolu prevrnula se i pala na tepih, kao da je želela da se zaštiti od jacine krika. Pikavci i
komadici duvana za lulu su se rasuli po bledozelenom najlonskom tepihu.
»E, slušaj sada,« rece Morton, trudeci se da zvuci ozbiljno, »znam da si povreena, ali to
ne znaci da cu ja da -«
»Molim vas«, tiho ga presece gica Desdžardin.
Morton je trepnuo ka njoj i kratko klimnuo glavom. Pokušavao je da se uživi u ulogu
voljenog Džona Vejna dok je obavljao kaznene dužnosti od kojih se, uglavnom, sastojao
posao zamenika direktora, ali mu uživljavanje nije baš najbolje polazilo od ruke. Clanovi
školske uprave (koje je najcešce susretao na »hrišcanskim vecerama«, na roditeljskim
sastancima i na svecanostima na kojima se urucivala nagrada Americke legije, a koje je
organizovao direktor Henri Grejl) obicno su ga nazivali »milim Mortom.« acko
predstavništvo je pak bilo sklono da ga zove »onaj ludi drkadžija iz zbornice«. Ali pošto su se
jedino aci poput Bilija de Loisa i Henrija Trenanta javljali za rec na roditeljskim sastancima i
na opštinskim skupovima, prihvacen je nadimak udomacen kod školske uprave.
11
I tako se mili Mort, brinuci se i dalje, potajno, o svome priškinutom palcu, osmehnuo Keri i
rekao: »Idi onda kako hoceš, gospoice Rajt. Ili bi, možda, volela da sedneš za trenutak i da
se pribereš?«
»Ici cu«, promuca ona i zabaci svoju kosu. Ustala je i premerila gicu Desdžardin. Oci su
joj bile širom otvorene i sveznajuce. »Smejali su mi se. Bacali na mene stvari. Uvek su mi se
smejali.«
Desdžardinova je jedino mogla da je bespomocno pogleda.
Keri je izašla.
Za trenutak je zavladala tišina; Morton i Desdžardinova su je gledali kako odlazi. A onda,
pošto je nespretno procistio grlo, g Morton je pažljivo cucnuo i poceo da skuplja ostatke iz
pepeljare.
»Šta se to dogodilo?«
Ona uzdahnu i zgaeno pogleda mrki otisak koji se sušio na njenom šorcu. »Dobila je
menstruaciju. Prvu menstruaciju. U kupaonici.«
Morton je ponovo procistio grlo. a obrazi mu se zarumeneli. Papir kojim je cistio pod sve
brže se kretao. »Da nije ona malo, hm-«
»Prestarela za prvu menstruaciju? Jeste. Zbog toga joj je ceo taj dogaaj bio traumatican.
Iako ja ne mogu da razumem zašto je njena majka...« Misao joj je odlutala i za trenutak je
zaboravila na nju. »Cini mi se da se nisam baš dobro snašla u situaciji, Morti, ali nisam
shvatila šta se dogaa. Mislila je da krvari na smrt.«
Oštro ju je pogledao.
»Ne verujem da je do pre pola sata znala da postoji nešto kao što je menstruacija.«
»Dodajte mi tu malu cetku, gice Desdžardin. Da. eto tako.« Dodala mu je cetkicu na cijoj
se dršci nalazilo ispisano ime firme i moto Cemberlen kompanija za alatke i drvnu gradu
NIKADA se neće očetkati o vas. Poceo je da cetkom sakuplja gomilicu pepela na papir. »Cini mi
se da ce tu još biti posla za usisivac. Ovo je užasno velika gomila pepela. Hteo sam da
pomerim tu pepeljaru malo dalje na stolu. Cudno kako obaramo stvari.« Udario je glavom o
sto, a zatim je odjednom ustao. »Teško mi je da verujem da devojcica iz ove, ili bilo koje
srednje škole može da završi treci razred a da za nju i dalje pojam menstruacije ostane tajna,
gice Desdžardin.«
»Još je teže meni,« odgovori ona. »Ali jedino tako mogu da objasnim sebi njenu reakciju.
Oduvek je bila žrtveno jare.«
»Aha.« Prosuo je pepeo i pikavce u korpu za otpatke i obrisao ruke od prašine. »Setio
sam je se, cini mi se. Uajt. Cerka Margarete Uajt. Mora biti. A to olakšava da poverujemo u
neke stvari.« Seo je za svoj sto i osmehnuo se lzvinjavajucim osmehom. »Toliko ih je mnogo.
Posle nekih pet godina svi se stapaju u jedno zajednicko lice. Nazivaš decake imenom
njihove brace i slicno. Teško ih je upamtiti. «
»Naravno da jeste «
12
»Kad provedete dvadeset godina u ovom poslu, kao ja, znacete o cemu govorim«, turobno
je nastavio, pogledajuci svoj krvavi plik. »Pred vama se nau deca koja vam izgledaju
poznata, a vi otkrijete da ste predavali njihovom tati tokom prve godine predavacke karijere.
Margaret Uajt je ucila pre mog vremena, za šta sam joj duboko zahvalan. Rekla je gi
Bicenti, pokoj joj duši, da je Gospod sacuvao za nju posebnu užarenu stolicu u paklu, jer je
ova ukratko izložila deci Darvinovu teoriju evolucije. Dva puta su je u toku pohaanja škole
predlagali za iskljucenje — jednom, jer je istukla tašnom drugaricu iz razreda. Legenda kaže
da je Margaret ugledala ucenicu kako puši cigaretu. Posebna su to religiozna nacela. Veoma
posebna.« Njegov izraz Džona Vejna odjednom se promenio. »A ostale devojke, da li su joj
se odista smejale? «
»Još gore od toga. Vikale su na nju i gaale je higijenskim ulošcima u trenutku kada sam
ušla. Bacale su ih kao... kao zrnevlja kikirikija.«
»Uf. Uf, dušo.« Džonu Vejnu ne beše ni traga ni glasa. G. Morton je pocrveneo. »Imate li
njihova imena?«
»Imam. Ne baš svih njih, iako ce možda neke odati one ostale. Kristina Hargensen je bila
kolovoa... kao i obicno.«
»Kris i njeni mortimerški mangupi«, promrmlja Morton.
»Jeste. Tina Blejk, Rejcel Spajs, Helen Sajrs, Dona Tibodo i njena sestra Meri Lila Grejs,
Džesika Apšo. I Su Snel.« Namrštila se. »Ko bi ocekivao tako nešto od Su. Nikada mi nije
licila na tako neku — vragolanku.«
»Da li ste razgovarali sa pomenutim devojkama?«
Gica Desdžardin se kiselo i prigušeno nasmejala. »Izbacila sam ih sve odande. Bila sam
odvec zbunjena. A Keri je dobila nervni napad.«
»Aha.« Ukrotio je prste. »Hocete li razgovarati sa njima?«
»Hocu.« Meutim, to je zvucalo neodlucno.
»Otkrivam li to prizvuk — «
»Verovatno otkrivate«, rece ona pokunjeno. »Vidite ja živim u staklenoj kuci. Razumem kako
su se devojke osecale. Cela stvar me navela da poželim da uhvatim devojku i da je
protresem. Možda postoji neki instinkt u vezi sa menstruacijom koji tera žene da zareže, ne
znam. Pred oci mi izlazi Su Snel i njen izraz.«
»Aha«, mudro je ponovio g Morton. Nije poznavao žene i nije uopšte želeo da razmatra
problem menstruacije.
»Razgovaracu sa njima sutra«, obecala je ostajuci. »Protrešcu ih naglavacke.«
»Dobro. I neka kazna srazmemo odgovara pocinjenom delu. A ako vam se ucini da treba
bilo koju da pošaljete, hm, meni, osecajte se slobodnom —«
»Hocu«, ljubazno je obecala. »Uzgred receno, sijalica je pregorela dok sam pokušavala
da je umirim. To je bila poslednja kap.«
13
»Odmah cu poslati domara dole«, obecao je. »I hvala vam za svesrdno staranje, gice
Desdžardin. Hocete li zamoliti gicu Fiš da uvede Bilija i Henrija?«
»Naravno.« Izašla je.
Zavalio se u fotelju i pustio da ceo dogaaj ispari iz njegove glave. Kada su se Bili de Lois
i Henri Trenant. savršeni begunci sa casova, ušunjali unutra, on je sijao od srece i bio
spreman da sa njima oštro razgovara.
Kao što je obicno govorio Henk Grejlu, školske begunce je jeo za rucak.
Grafiti nažvrljani na klupi Srednje škole Cembrlen glasili su:
»RUžE SU CRVENE, LJUBIcICE PLAVE, ŠEcER JE SLADAK, A KERI UAJT JEDE GOVNA.«
Koracala je niz aveniju Evin i prešla kod semafora na uglu ulice Karlin. Pognula je glavu i
pokušala da ne razmišlja ni o cemu.
3 Re: Stiven King - Keri Pon Jan 09, 2012 8:44 pm
Margita
Administrator
Bolovi su je obuzimali i nestajali u snažnim, velikim talasima, što ju je teralo da usporava i
ubrzava hod nalik kolima sa pokvarenim karburatorom. Zurila je u plocnik. Kvarc se
presijavao u cementu. Kvadrati školice bili su sablasno iscrtani kredom koju je isprala kiša.
Komadici žvakace gume ležali su izgaženi. Komadici aluminijumske folije i papirici za
bombone. Svi oni mrze i nikada nece prestali da mrze. Nikada se nece od toga umoriti.
Novcic se zaglavio u pukotini. Šutnula ga je. Zamisli Kris Hargensen svu krvavu kako moli za
pomoc. Sa pacovima koji joj puze preko lica. Tako. Baš dobro. Baš bi to bilo dobro. Pseci
izmet sa otiskom covecje stope u sredini. Gomila pocrnelih kapisli o koje je neko dete
tresnulo kamen. Opušci. Udari je u glavu sa kamenicom, sa stenom. Razbij im svima glave.
Tako. Tako.
(isus spasitelj dobar i milosrdan)
On je bio dobar za Mamu, sasvim dovoljan. Ona nije morala svakodnevno, svake godine, da
boravi sa vucima, da se izlaže karnevalskom smehu. šaljivdžijama, uprtim prstima,
podsmesima. A zar nije Mama rekla da ce doci Sudnji Dan
(ime toj zvezdi biće crvotočina a njih će preplaviti škorpije)
i aneo sa macem?
Kada bi samo taj dan mogao da doe danas i da se Isus pojavi ne sa jagnjetom niti sa
pastirskim štapom, vec sa po jednim kamenom u obema rukama da uguši smeh i poruge, da
iskoreni zlo i da ga uz vrisak razori — strašni Isus pravde i krvi.
A kada bi baš ona mogla da bude Njegov mac i Njegova desnica.
Pokušala je da se uklopi. Branila je Mamu na hiljadu malih nacina, pokušala je da izbriše
kužni crveni krug koji su nacrtali oko nje od prvoga dana kada je za sobom ostavila
zaštitnicku sredinu male kuce u Ulici Karlin i kada ie ušla u osnovnu školu u Ulici Barker sa
Biblijom pod miškom. Još uvek se secala toga dana, onih pogleda, i iznenadne, strašne
tišine u kojoj se obrela kada se našla na kolenima pred rucak u školskoj kafeteriji — toga
dana se zacuo smeh koji je odjekivao godinama.
Krug crvene kuge bio je slican krvi — mogao si da ga potireš i potireš i brišeš a on bi i
dalje stajao tu, neizbrisiv i nedodirnut. Nikada više se na javnom mestu nije molila na
kolenima. iako Majci to nije saopštila. Pa ipak, secanje na onaj prvi dogaaj je ostao, u njoj i
14
u njima. Borila se sa Mamom na krv i nož zbog kampa Hrišcanske mladeži, a novac da ide
na kampovanje zaradila je sama, šivenjem. Mama joj je mracno predocila da je njen
postupak Greh, da postupa kao metodisti i baptisti i kongregacionalisti i da je sve to Greh i
Porok. Zabranila je Keri da pliva u kampu. Pa ipak, iako je ona plivala i smejala se dok su je
davili (sve dok nije izgubila dah, a oni nastavili da je dave sve dok se nije uplašila i pocela da
vice), iako je pokušala da ucestvuje u omladinskim aktivnostima, svi su zbijali hiljadu
marifetluka sa starom bogomoljkom Keri, tako da se vratila kuci nedelju dana ranije, ociju
crvenih i natecenih od plakanja. Mama ju je sacekala na stanici, Mama joj je natušteno rekla
da jedino treba da zadrži u secanju trenutak kažnjavanja kao dokaz da Mama zna, da je
Mama u pravu, da jedina nada u sigurnost i spasenje pociva unutar crvenog kruga. »Jer
kapija je samo jedna«. Mama joj je zlokobno saopštila u taksiju, i kada su stigle kuci oterala
je Keri u orman u kome ju je držala šest casova.
Mama joj je, naravno, zabranila da se kupa sa ostalim devojkama: Keri je krila svoj pribor
za kupanje u školskom ormaricu, i unrkos svemu se kupala, ucestvujuci u ritualu nagosti koji
je za nju bio stidan i sramotan, nadajuci se da ce možda krug ocrtan oko nje izbledeti makar
malcice, bar malo —
(ali danas, o, danas)
Tomi Erbter je imao pet godina i vozio je bicikl na drugoj strani ulice. Bio je to mali.
energican decak na svom biciklu visokom dvadeset inca, marke »švin« sa jarkocrvenim
sportskim tockovima. Pevao je pesmicu »Skubi Di, gde si sada ti?«, prigušeno. Ugledao je
Keri, ozario se i isplazio jezik.
»Ej. zdravo stara smrdljušo! Stara bogomoljko Keri!«
Keri ga je ošinula pogledom punim iznenadnog plamteceg gneva. Bicikl se otkotrljao na
svojim sportskim tockovima i iznenada prevrnuo. Tomi je vrisnuo. Bicikl se našao na njemu.
Keri se osmehnula i nastavila da hoda. Tomijevo zapomaganje bilo je slatka i zvonka muzika
za njene uši.
Kada bi joj samo uspelo da ponovi nešto slicno kad god joj se prohte.
(kao malopre)
Zaustavila se pred osamljenom kucom koja je bila sedma kuca od njene i zurila u prazno.
Iza nje Tomi se sa mukom uspinjao na svoj bicikl, ispravljajuci ranjeno koleno. Vikao je nešto
na nju, ali se ona nije osvrtala. Vikali su na nju i bolji majstori za viku od Tomija.
Razmišljala je:
(padni sa tog bicikla dete sruši se sa tog bicikla i razbi svoju prokletu glavu)
i nešto se stvarno dogodilo.
Misao joj se ... se ... borila za rec. Nešto se prelomilo. Ova rec nije bila ona prava, ali je
bila približna. Misao joj se cudno izvila, skoro nalik laktu koji se savija pod tegovima za
dizanje. Ovo poreenje takoe nije bilo sasvim ispravno, ali je to bilo sve o cemu je mogla da
misli. O nadlaktici bez imalo snage. O slabašnom mišicu novoroenceta.
Prelomilo se.
Odjednom je zatekla sebe kako intenzivno posmatra veliki prozor ge Jorati. Pomislila je:
15
(glupava stara murdaruša nek joj se slomi prozor)
Ništa. Prozor ge Jorati blistavo se sijao obasjan svetlošcu u devet casova izjutra. Još jedan
grc je šcepao Kerin stomak, a ona je nastavila da hoda.
Ali...
Svetlost. I pepeljara, ne zaboravi pepeljaru.
Okrenula se
(stara veštica mrzi moju mamu)
preko ramena. Ponovo joj se ucinilo da se nešto prelomilo... ali veoma tiho. Tok misli joj se
uskovitlao kao da je došlo do nekog iznenadnog kljucanja dubljeg, unutrašnjeg izvora.
Prozor se namreškao. Ništa više od toga. Možda su je izdale oci. Možda.
U glavi je osetila umor i vrtoglavicu, i pulsiranje kao pocetak glavobolje. Oci su joj gorele,
kao da je upravo sela i procitala celu Knjigu otkrovenja.
Nastavila je da hoda niz ulicu prema maloj beloj kuci sa plavim šalonima. Poznato
osecanje mržnje — ljubavi — straha pocelo je da se komeša u njoj. Puzavica se uspinjala
zapadnom stranom bungalova (uvek su kucu zvali bungalov, jer je Bela kuca zvucala kao
politicka šala a mama joj je govorila da su svi politicari prevaranti i grešnici koji ce zemlju na
kraju balade prepustiti bezbožnim Crvenima, koji ce opet, sve Isusove vernike — cak i
katolike — postrojiti uza zid), dakle, puzavica je izgledala živopisno, znala je da je tako, ali
ponekad ju je mrzela. Ponekad, kao baš sada, puzavica je licila na smešnog džina cija se
ruka granala ogromnim venama koje su nicale iz zemlje da obuhvate zgradu. Približila joj se
vukuci stopala.
Naravno, tu je bilo i kamenje.
Ponovo se zaustavila gledajuci u prazno. Kamenje. Mama o njemu nikada nije govorila,
Keri nije ni znala seca li se njena mama još uvek toga dana kada su padale kamenice. Bilo je
cudno što je ona još uvek sve to pamtila. Bila je mlada veoma mala devojcica. Koliko je imala
godina? Tri? Ili cetiri? Bila je tu ta mala devojcica u belom kupacem kostimu. a tada su se
srucile kamenice. A stvari u kuci su poletele. Tu se secanje odjednom razbistrilo. Kao da je
stajalo tu sve vreme, ispod površine, i cekalo da izroni u vreme njenog mentalnog
sazrevanja.
Secanje je, možda, cekalo na današnjicu.
Iz članka Džeka Gevera Keri: Crno Svitanje T. K-a (objavljenog u časopisu »Eskvajer
«, 12. septembra. 1980):
Estel Horan živi u lepom predgrađu San Dijega, zvanom Pariš, već dvanaest
godina i po spoljašnjosti liči na tipičnu gospođu iz Kalifomije: odeva se u odeću
sa jarkim štampanim desenima i nosi zatamnjene naočari za sunce; kosa joj je
plava sa crnim korenovima koji se probijaju; vozi lep »folksvagen« formulu Vi
smeđe boje sa nalepnicom na kojoj je odštampan osmeh na poklopcu otvora za
benzin, a tu je i nalepnica zelenog ekološkog pokreta na zadnjem prozoru
automobila. Njen muž je direktor u ogranku Američke banke u opštini Pariš;
16
ćerka i sin su joj ozvaničeni pripadnici društva Odmor i Sunce, sa sedištem u
južnoj Kalifomiji, a oboje su smeđe preplanula bića sa plaže. U malom, lepo
održavanom kućnom dvorištu nalazi joj se japanski hibaći a kada otvorite vrata
njenog doma muzička kutija svira metalnu frazu refrena pesme »Hej, Džud«.
Ali gđa Horan još uvek nosi u sebi odlike posnog i teškog tla Nove Engleske,
tako da kada govori o Keri Uajt, njeno lice poprima čudan, ispijen izraz koji bolje
pristaje Lavkraftu iz Arkhama nego Keruaku iz južne Kalifornije.
»Naravno da je bila čudna«, rekla mi je Estela Horan i pri tom zapalila svoju
drugu »virdžinija slim« cigaretu, pošto je prethodnog trenutka već prigasila onu
prvu. »Cela porodica je bila čudna. Ralf je bio građevinski radnik, a ljudi iz ulice
su govorili da je na posao svakoga dana nosio sa sobom Bibliju i revolver od 38
kalibara. Bibliju je čitao za vreme ručka i pauze za kafu, a pištolj je nosio u
slučaju da sretne Antihrista na poslu. Lično se sećam Biblije, a revolvera... šta
znam. Bio je krupan čovek, maslinaste boje kože, kratko i ravno podšišan sa
vojničkom frizurom. Uvek je ličio na podlaca. Nikada niste mogli da mu
susretnete pogled, baš nikada. Oči su mu bile tako prodorne da je izgledalo da
sijaju. Kada je nailazio, prešli biste na drugu stranu ulice i nikada mu se ne biste
isplazili iza leđa, nikada. Toliko je zastrašujuće on izgledao.«
Zastala je, duvajući oblačiće duvanskog dima u pravcu greda od lažnog crvenog
drveta koje su sekle tavanicu. Stela Horan je živela u Ulici Karlin do svoje
dvadesete godine, a vozila se svakodnevno na nastavu u srednju školu koja se
nalazila u Motonu. Ali se veoma dobro seća događaja sa kamenicama.
»Ponekad se pitam«, kaže ona, »da li sam ja prouzrokovala događaj. Njihovo
dvorište iza kuće nalazilo se pored našeg, a premda je gđa Uajt posadila između
njih živicu, ova nije u potpunosti izrasla. Zvala je moju majku bezbroj puta
povodom 'predstave' koju sam priređivala u našem dvorištu. E, pa, moj kupaći
kostim je bio savršeno pristojan — preskroman za današnje standarde — nešto
poput običnog starog jednodelnog modela Jancen kostima. Gđa Uajt je
nadugačko i naširoko raspredala kako je sve to skandalozno za njeno 'detence'.
Moja majka, pak ... u stvari, ona se trudila da bude učtiva, ali ima veoma preku
narav. Ne znam šta joj je Margaret Uajt rekla, pa je njoj konačno prekipelo —
pretpostavljam da me je nazvala vavilonskom kurvom — tako da joj je majka
rekla da je naše dvorište naša prćija i da ću, ako se njoj i meni prohte, izaći
napolje i igrati ''huči-kuči" gola golcata. Takođe ju je nazvala matorom
nevaljalom ženom koja umesto mozga ima limenku sa crvima u glavi. Bilo je tu
još vike, ali je ovo uglavnom bila suština rasprave.
Htela sam tada da prestanem da se sunčam. Mrzim nesporazume. Utiču mi na
probavu. Ali moja mama — kada se na nešto obruši, zna da bude grozna. Vratila
se kući iz Džordan Marša sa malim belim bikinijem. Rekla mi da uživam u
sunčanju koliko god mi se prohte. 'Najposle, kazala je, imamo sva prava da
uživamo u našem vrtu i u svemu ostalom'.«
17
Steli Horan je ovo sećanje izmamilo osmeh i ona ugasi cigaretu gnjećeći je.
»Pokušala sam da se sa njom objasnim, da joj kažem da nisu potrebni nikakvi
sukobi i da ne želim da budem pion u njihovom dvorišnom ratu. Ali ništa nije
vredelo. Ako pokušate da zaustavite moju mamu kada se uzbudi, to je isto kao
da pokušavate da zaustavite Mak hladnjaču koja bez kočnica juri niz ulicu. U
stvari, nešto drugo je ovde takođe u pitanju. Plašila sam se Uajtovih. Pravi
religiozni fanatici nisu za šalu. Naravno, Ralf Uajt je već bio mrtav, ali šta ako je
Margaret još uvek negde imala tridesetosmo kalibarski?
I tako se ja zatekoh, jednog subotnjeg popodneva, prostrta na ćebetu u bašti,
premazana losionom za sunce, kako slušam radiostanicu Četrdeset hitova.
Mama je mrzela tu muziku i obično bi se najmanje dvaput izderala na mene da
je utišam pre no što bi se sasvim razbesnela. Ali toga dana sama je dvaput jače
no obično odvrnula radio. Počela sam da se i sama osećam kao kurva iz Vavilona.
Ali niko se nije pojavio iz kuće Uajtovih. Čak ni starka da okači veš. A kad smo
već kod toga — nikada nije sušila rublje na konopcu, čak ni Kerino, koja je tada
imala samo tri godine. Sve je uvek obavljala u kući.
Opustila sam se. Čini mi se da sam mislila da je Margaret sigurno odvela Keri u
park da se klanjaju bogu, u procesiji, ili nešto slično. U svakom slučaju, nakon
izvesnog vremena sam se prevrnula na leđa. stavila ruku preko očiju i
zadremala.
Kada sam se probudila, pored mene je stajala Keri i posmatrala moje telo.«
Ona tu zastade. mršteći se pred nečim. Napolju su neprestano zujala i promicala
kola. Mogla sam da oslušnem tiho i uporno zujanje mog malog magnetofona.
Ali sve što sam opažala izgledalo mi je isuviše sjajno i uglađeno, kao jeftina
patina koja zaklanja neki mračniji svet — stvaran svet u kome se događaju
more.
»Bila je to tako lepa devojčica«, nastavila je Stela Koran, paleći pri tom novu
cigaretu. »Videla sam neke njene fotografije iz srednje škole i onu strašnu
zamućenu sliku na naslovnoj strani »Njuzvika«. Gledam te slike i javlja mi se
samo jedna misao — Bože dragi, šta joj se dogodilo? Šta joj je uradila ta žena?
Onda mi pripadne muka i rastužim se. Bila je tako lepa, sa ružičastim obrazima i
blistavosmeđim očima, a kosa joj je imala onu boju plavuše za koju znate da će
potamneti i postati pepeljasta. Slatka, to je za nju prava reč. Slatka i pametna i
nedužna. Bolest njene majke nije je još poremetila, tada još ne.
Nekako sam se probudila i pokušala da se osmehnem. Bilo mi je teško da
razmišljam šta da činim. Sunce me je umrtvilo, a mozak mi se ukočio i usporio.
Rekla sam . »Zdravo.« Nosila je malu žutu haljinu, koja je bila slatka ali strašno
duga za tako malu devojčicu u leto. Dopirala joj je do listova.
18
Nije mi se zauzvrat osmehnula. Samo je uprla prstom u mene i zapitala me: A
šta je ovo?'
Oborila sam pogled i videla da mi je gornji deo kostima spao dok sam spavala
Namestila sam ga i rekla: ,To su moje grudi Keri.'
Onda je ona sasvim ozbiljno rekla: ,Volela bih da ih i ja imam.'
Kazala sam: ,Moraćeš da pričekaš, Keri. Neće početi da ti rastu još celih ... uh.
osam ili devet godina.'
,Ne, neće', rekla je. ,Mama kaže da dobrim devojčicama ne rastu.' Izgledala je
neobično za tako malu devojćicu, bila je napola ozbiljna a napola
samopregorna.
Mogla sam jedva da poverujem u ono što sam čula, lako da ono prvo što mi je
tada palo na um upravo mi je izletelo i iz usta. Rekla sam: ,Pa, i ja sam dobra
devojčica; a i tvoja majka ima grudi, zar ne?'
Pognula je glavu i nešto tiho promrmljala tako da je nisam mogla čuti. Kada sam
je zamolila da ponovi ono što je rekla, pogledala me je i braneći se izjavila da je
njena mama bila loša kada ju je napravila i da je zbog toga dobila grudi. Nazivala
ih je prljavim jastucima, kao da je to za njih bila jedina reč.
Nisam mogla da verujem ušima. Bila sam zapanjena. Nije mi padalo na um šta
da joj kažem. Samo smo zurile jedna u drugu, a ja sam jedino poželela da
zgrabim tu malu nesrećnu sitnu devojćicu i pobegnem nekud sa njom.
I to je sve bilo u trenutku kada je Margaret Uajt izronila iz svojih crnih vrata i
ugledala nas.
Za trenutak je samo zurila u nas. kao da nije mogla da poveruje svojim očima. A
onda je otvorila usta i zaurlala. Bio je to naigadniji zvuk koji sam do tada u životu
čula. Bio je to zvuk nalik onom koji ispušta aligator u močvari. Naprosto je
zaurlala. U besu. Potpunom, neljudskom besu. Lice joj je pocrvenelo kao
karoserija vatrogasnih kola. a ruke je skupila u pesnice i zaurlala na nebo. Sva se
tresla. Mislila sam da će dobiti srčani udar. Lice joj se celo skvrčilo, a bilo je to
lice nekog đavolovog poslanika.
Činilo mi se da će se Keri onesvestiti — ili umreti na licu mesta. Udahnula je
vazduh koliko je mogla, a malo lice joj je zadobilo boju bledu od seoskog belog
sira.
Majka joj se proderala: ,KEEEERRRRIIIII!'
Poskočila sam i proderala se na nju: ,Nemojte tako da vičete na nju! Treba da se
stidite!' Rekla sam nešto tako glupo. Ne sećam se. Keri se uputila natrag, pa je
zatim zastala da bi se ponovo pokrenula, a pre nego što je prešla iz naše leje u
njihovu okrenula se i pogledala me, a pogled joj je bio ... uh, zastrašujući. Ne
19
mogu ga opisati. Bio je to pogled satkan od želje, mržnje i straha... i jada. Kao da
se život na nju obrušio poput kamenica, sav život u njenoj trećoj godini.
Moja majka je izašla na zadnja vrata a lice joj se samo naboralo kada je ugledala
dete. A Margaret... oh, ona se nešto drala o kurvama i prostitutkama i o
grehovima očeva koji se protežu na potomstvo sve do sedme generacije. Jezik
mi je imao ukus male sasušene biljke.
Za trenutak Keri je zastala njišući se napred-nazad između dva dvorišta, kada je
Margaret Uajt podigla pogled i kunem se Isusom, ta žena je zalajala na nebo. A
onda je krenula da se-... ranjava, da se ozleđuje. Noktima je razderala vrat i
obraze, ostavljajući na njima crvene ogrebotine i zareze. Pocepala je haljinu.
Keri je povikala ,Mama!' i otrčala do nje.
Gđa Uajt je nekako ... čučnula, nalik žabi, dok su joj ruke bile raskriljene. Činilo
mi se da će je zgnječiti, pa sam povikala a ona se cerila. Cerila i bljuvala niz
bradu. Pozlilo mi je. Isuse, baš mi je pozlilo.
Podigla ju je pa su ušle u kuću. Ugasila sam radio da bih je mogla čuti. Razumela
sam neke reći, ali ne sve. Niste morali da razumete sve reći da biste shvatili šta
se tamo događa. Molitva, jecanje i vrištanje. Suludi zvuci. I Margaret koja je
govorila svojoj roališanki da se zatvori u svoj ormar i da se moli. Mala devojčica
je plakala i vikala da joj je žao, da se zaboravila. A onda je nastupila tišina. Moja
majka i ja smo se pogledale. Nikada nisam videla mamu da tako tužno izgleda,
čak ni kada je umro tata. Kazala je: ,Dete —' i to je bilo sve. Ušle smo u kuću.«
Ustala je i otišla do prozora, bila je zgodna žena u žutoj haljini dekoltiranih leđa.
»Čini mi se da sve to ponovo preživljavam, znate«, kaže mi, ne okrećući se. »Sva
sam se iznutra ponovo naježila.« Tiho se zasmejala i laktove obuhvatila
dlanovima.
»O, bila je tako lepa. Nikada ne biste rekli po onim slikama.«
Kola su napolju promicala, gore-dole, a ja sam i dalje sedela i čekala da ona
nastavi. Podsećala me na skakača preko motke koji posmatra motku i pita se da
li je postavljena za njega isuviše visoko.
»Majka nam je skuvala škotski čaj. Jak, sa mlekom, kao za one prilike kada bih
zbog mangupluka bila gurnuta u polje koprive ili pala sa bicikla. Bio je grozan taj
čaj, ali smo ga ipak pile, sedeći jedna naspram druge u kuhinjskom kutku. Ona je
bila odevena u staru kućnu haljinu čija se ivica oparala pozadi i visila, a ja sam
bila u svom dvodelnom kostimu vavilonske kurve. Želela sam da plačem, ali
događaj je bio isuviše stvaran da bih ga oplakivala, nije naličio na filmove. Kada
sam jednom bila u Njujorku, videla sam starog pijanca kako vodi za ruku malu
devojčicu u plavoj haljinici. Devojčica je plakala sve dok joj nos nije prokrvario.
Pijanac je bio gušav pa mu je vrat ličio na okruglu cev. Na sredini čela imao je
crvenu izraslinu, a dugi beli konac visio mu je iz kaputa od plavog serža. Svi su
20
dolazili i prolazili pored njih, jer je to bio jedini način da čovek na njih ne obrati
pažnju. I to je bio stvaran događaj.
Htela sam to da ispričam svojoj majci, a upravo sam otvorila usta da joj to
saopštim, kada se dogodila jedna druga stvar ... ono o čemu želite da čujete,
pretpostavljam. Začuo se jak udar napolju od koga su se čaše u vitrini zatresle.
Uporedo sa osećanjem koje se javilo pri tom začuo se jak i gromovit zvuk, kao
kada bi čovek bacio niz krov gvozdeni sef.«
Zapalila je novu cigaretu i počela brzo da ispušta dim.
»Prišla sam prozoru i pogledala kroz njega, ali nisam ništa mogla da opazim. A
tada, dok sam se već spremala da se okrenem i odem. nešto drugo se srušilo.
Sunce ga je osvetlilo. Za trenutak sam pomislila da je pao veliki stakleni globus.
A onda je predmet udario o ivicu krova Uajtovih i izlomio se, iako uopšte nije bio
staklen. Bila je to velika ledena gromada. Htela sam da se okrenem i saopštim
sve to mami, ali su upravo tada počeli da padaju, svi odjednom, kao pljusak.
Komadi su padali sa krova Uajtovih, na prednju i zadnju leju, kao i na vrata koja
vode u njihov podrum. Gromada je bila u obliku limene ploče i ona prva koja je
pala stvorila je ogromnu buku koja je ličila na metalnu zvonjavu crkvenog
zvona, i majka i ja smo istovremeno vrisnule. Stiskale smo se jedna uz drugu kao
dve devojčice u oluji.
A onda je prestalo. Iz njihove kuće nije se čuo nikakav zvuk. Mogli ste da vidite
vodu kako curi iz leda koji se topio niz crepove obasjan suncem. Ogromna
gromada leda bila se zaglavila između jedne strane krova i njihovog malog
dimnjaka. Isijavala je tako jarkom svetlošću da mi je ona povređivala oči.
Majka me je baš upitala da li je sve završeno, kada se Margaret oglasila vriskom.
Zvuk je sasvim jasno dopro do nas. Na izvestan način ovaj je bio gori od
prethodnog, jer je bio ispunjen užasom. Tada su se začuli zvonki i treštavi zvuci,
kao da je gađala devojčicu svim šerpama i loncima koje je imala u kući.
Sporedna vrata su se sa treskom otvorila i zatvorila. Niko nije izašao napolje.
Začuli su se novi povici. Majka me je zamolila da pozovem policiju, ali ja nisam
mogla da se pomerim. Prikovala sam se za zemlju. G. Kirk i njegova žena,
Virdžinija, izašli su u dvorište da osmotre šta se događa. I Smitovi takode.
Uskoro su svi koji su živeli u ulici morali da izađu iz kuća, ćak i stara gđa Vorvik,
koja je stanovala dalje uz ulicu, a ona je bila gluva na jedno uvo.
Stvari su počele da se lome, tresu i prskaju. Čaše, flaše i ne znam šta sve još. A
onda se sporedan prozor širom otvorio i iz njega je napola ispao kuhinjski sto.
Bog mi je svedok da se to dogodilo. Bio je to veliki sto od mahagonija težak
najmanje trista funti i koji je za sobom povukao i šalone. Kako je mogla žena,
čak i da kažemo krupna žena. da izbaci napolje sve to?«
Pitam je da li time želi nešto posebno da kaže.
21
»Ja vam samo pričam« insistirala je, osetivši se iznenada pometenom. »Ne
tražim od vas da verujete u to.«
Izgleda da je povratila dah i zatim spokojno nastavila:
»A onda je pet minuta sve bilo mirno. Voda je curila iz oluka na njihovoj kući. A
leda je bilo po celom dvorištu Uajlovih. Brzo se topio.«
Kratko se i isprekidano nasmejala i ugasila cigaretu.
»A što da ne? Bio je mesec avgust.«
Odsutno se kretala prema sofi, a zatim je promenila pravac.
»A onda su počele kamenice. Pravo iz plavog, vedrog neba. Zviždale su i fijukale
kao bombe. Majka je uzviknula: ,Šta je to, za ime boga!' i prekrila glavu rukama.
Ali ja se nisam mogla pomeriti. Posmatrala sam sve to i nisam mogla da se
pomaknem. Što u stvari i nije bilo važno. Kamenice su pale samo na posed
Uajtovih.
Jedna gromada je udarila u oluk i odvalila ga pravo u dvorište. Druge su
napravile rupe u krovu i popadale u potkrovlje. Svaki put kada bi jedna od njih
udarila o krov, začuo bi se jak zvuk kao pri lomljenju, a uskovitlali bi se oblaci
prašine. Komad koji je udario u zemlju izazvao je opšte podrhtavanje. Mogli ste
da osetite kako vam je potkopao tle pod nogama.
Naši porculanski servisi su zveckali, fina velška komoda se tresla, a mamina šolja
za čaj je pala na pod i razbila se.
Kamenice su napravile ogromne rupe u zadnjem delu dvorišta Uajtovih. Gđa
Uajt je najmila čistača iz drugog dela grada da ih u kolicima odnese, a Džeri
Smit, koji stanuje gore uz ulicu, platio mu je dolar da odlomi parče od gromade.
Odneo je to parče na Bostonski univerzitet gde su ga ispitali i ustanovili da je
običan granit.
Jedna od poslednjih kamenčina udarila je u mali sto koji se nalazio u njihovom
dvorištu i slomila ga u paramparčad.
Ali ništa, baš ništa što nije njima pripadalo nije se našlo na udaru.«
Zastala je i okrenula se od prozora ka meni da bi me pogledala, a lice joj je bilo
izmučeno sećanjima na sve te događaje. Jedna ruka joj se odsutno poigravala sa
nehatno isečenom kosom kakva beše u modi. »U lokalnim novinama nije
objavljeno dosta toga. U trenutku kada je stigao Bili Haris — on je pisao za
»Čemberlenske novosti« — ona je već popravila krov, tako da je, kada su mu
ljudi pričali kako su kamenice projurile pravo kroz krov, on mislio da ga
zavitlavaju.
22
Niko u to ne želi da veruje, čak ni danas. Vi, kao i svi koji pročitaju ono što
napišete, poželećete da se slatko svemu nasmejete i nazovete me još jednom
budalom kojoj je toliko sunca ovde samo naškodilo. Ali to se zaista dogodilo.
Bilo je mnogo ljudi u ulici koji su videli šta se zbiva, nešto što je bilo isto toliko
stvarno kao i događaj u kome je onaj pijanac vodio devojčicu sa krvavim nosom.
A, onda, tu je još i ovaj događaj. Niko se njemu ne može nasmejati; mnogi ljudi
su poginuli.
Ovde više nije reč samo o posedu Uajtovih.«
Osmehnula se, ali u njenom osmehu više nije bilo ni trunke veselosti. Ona reče:
»Ralf Uajt je bio osiguran i Margaret je nasledila mnogo novca nakon njegove
smrti... dvostruko osiguranje. Takođe je osigurao i kuću, ali ona od nje nije
videla ni pare; nesreća se dogodila božjom voljom. To zovu sudbinom, zar ne?«
Malo se nasmejaa, ali ni u ovoj opasci ne beše mnogo veselja ...
Više puta napisana recenica koju su našli u svesci Keri Uajt u integrisanoj srednjoj školi
Evin glasila je:
Svi znaju da se devojče neće primirili dok konačno ne primeti da je kao i svi
ostali..."
Keri je ušla u kucu i za sobom zatvorila vrata. Suncev sjaj se ugasio, a zamenile su ga
smee senke, svežina i težak miris talka. Jedini zvuk koji se cuo bilo je kucanje sata--
kukavice koji se nalazio u dnevnoj sobi. Mama je dobila sat na lutriji kupona-isecaka.
Jednom, dok je bila u šestom razredu, Keri se spremila da zapita Mamu da li su i »zeleni
kuponi«' grešna stvar, ali se nije odvažila.
Prošla je kroz hodnik i stavila kaput u ormar. Na svetlecoj slici iznad vešalica za kapute
stajao je blistavi duh Isusa koji je tužno lebdeo iznad porodice smeštene za kuhinjski sto.
Ispod slike pisalo je krupnim slovima (koja su takoe sijala):
Nevidljivi Gost.
Otišla je u dnevnu sobu i zaustavila se na sredini izbledelog, ofucanog tepiha. Sklopila je
oci i posmatrala naslepo male tacke koje su joj sijale pod kapcima u tami. Slepoocnice su joj
mucno bubnjale pod naletom glavobolje.
Sama.
Mama je radila za elektricnom peglom i presom dole u perionici Blu ribon u Cemberien
centru. Radila je tu od kada je Keri napunila pet godina, od kada su novcana naknada i
osiguranje od oceve nesrece poceli da isticu. Radila je od sedam i trideset ujutru do cetiri
posle podne. Perionica je bila bezbožnicko mesto. Majka joj je to ponovila vec toliko puta.
Narocito je predradnik, g. Elton Mot, bio bezbožan. Mama je rekla da je Satana rezervisao
poseban plavi kutak u paklu za Elta, kako su ga vec zvali u Blu ribonu.
Sama.
23
Otvorila je oci. U dnevnoj sobi nalazile su se dve stolice sa ravnim naslonom. Bio je tu sto
za šivenje sa sijalicom iznad goje je Keri ponekad uvece šila haljine a mama heklala miljee i
pricala o Silasku Hrista. Sat-kukavica visio je na udaljenom zidu.
Tu se nalazilo mnogo religioznih slika, ali ona koja se Keri najviše dopadala bila je iznad
njene stolice. Na njoj je Isus vodio jaganjce na brdo koje je bilo zeleno i meko kao Riversajd
igralište za golf. Druge slike nisu bile tako pitome: na jednoj je Isus izbacivao falsifikatore
novca iz hrama, ili je Mojsije bacao Zapovesti na sledbenike zlatnog teleta, ili je neverni
Toma stavljao ruku na Hristovu ranu (kako ju je samo ta slika zastrašujuce opcinjavala i
kakve je nocne more trpela zbog nje kao devojcica!), bila je tu Nojeva barka koja je plovila
iznad užasnutih grešnih utopljenika, a bio je tu i Lot sa porodicom koja je bežala pred velikim
požarom Sodome i Gomore.
Na malom stolu stajala je lampa i gomila pobožnih proglasa. Proglas na vrhu gomile
prikazivao je grešnika (njegov duhovni položaj bio jc ocigledan sudeci po užasnutom izrazu
na njegovom licu) koji se trudio da se iskoprca ispod ogromne stene. Sijao se natpis:
Neće ga ni stena sakriti SUDNJEGA DANA!
U stvari, celom sobom je dominiralo ogromno gipsano raspece visoko skoro cetiri stope,
na najudaljenijem zidu sobe. Mama ga je narucila specijalnom pošiljkom iz St. Luisa. Lik
prikovanog Isusa nalazio se u grotesknom, ukocenom i bolnom položaju, dok su mu usta bila
izvijena u vapaju. Ispod krune od trnja curili su mu purpurni mlazevi niz celo i slepoocnice.
Oci su mu imale srednjovekovan izraz iskošenih mucenika; obe ruke su mu bile natopljene
krvlju, a noge su bile prikucane za malo gipsano postolje. Ovaj leš je takoe izazivao u Keri
bezbrojne more u kojima je sakati Hrist jurio za njom kroz hodnike u snu i držeci cekic i
eksere, preklinjao je da uzme svoje raspece i da ga sledi. U poslednje vreme ovi snovi su se
pretvorili u manje razumljive, ali još neobicnije more. U pitanju više nije bilo ubistvo. vec
nešto mnogo strašnije.
Sama.
Bolovi u nogama, u stomaku i donjim organima malo su popustili. Cinilo joj se da više ne
krvari na smrt. Otkrila je, rec za ovu pojavu bila je menstruacija, tako da joj je sve odjednom
postalo logicno i neizbežno. Bilo je to njeno Vreme u Mesecu. Zakikotala se cudnim,
zastrašujucim smehom u ozbiljnoj tišini dnevne sobe. Sve je zvucalo kao televizijski kviz. I vi
možete osvojiti placeno putovanje na Bermudska ostrva u vaše Vreme u Mesecu. Nalik
secanju na kamenice, saznanje o menstruaciji cinilo se da postoji oduvek tu, pokopano, ali
koje ceka trenutak da iskrsne.
Okrenula se i tromo se uspela uz stepenice. Kupatilo je imalo drveni pod koji je gotovo bio
izbeljen ribanjem (Cistoca ide odmah iza Pobožnosti), a i kadu sa izvijenim nogama. Ispod
hromirane cesme širile su se po porculanu mrlje od re, ali u njoj nije bilo tuša. Mama je
tvrdila da su tuševi grešne sprave.
Keri je stupila unutra, otvorila ormaric sa peškirima i krenula da vešto i pri tom oprezno
nešto traži, ne ostavljajuci iza sebe nered; Mama je imala oštro oko.
Plava kutija nalazila se u pozadini, iza starih peškira koje više nisu upotrebljavale. Na njoj
je bila bleda silueta žene u dugoj, mekoj spavacici.
24
Izvadila je iz nje jedan uložak i sa cuenjem ga pogledala. Obrisala je sa njim ruž sasvim
otvoreno, ruž koji je prokrijumcarila u tašnu — jednom davno na uglu ulice. Sada se setila (ili
joj se to cinilo) zaprepašcenih, upitnih pogleda. Lice joj je pocrvenelo. Oni su joj rekli.
Postienost se pretopila u tecni bes.
ubrzava hod nalik kolima sa pokvarenim karburatorom. Zurila je u plocnik. Kvarc se
presijavao u cementu. Kvadrati školice bili su sablasno iscrtani kredom koju je isprala kiša.
Komadici žvakace gume ležali su izgaženi. Komadici aluminijumske folije i papirici za
bombone. Svi oni mrze i nikada nece prestali da mrze. Nikada se nece od toga umoriti.
Novcic se zaglavio u pukotini. Šutnula ga je. Zamisli Kris Hargensen svu krvavu kako moli za
pomoc. Sa pacovima koji joj puze preko lica. Tako. Baš dobro. Baš bi to bilo dobro. Pseci
izmet sa otiskom covecje stope u sredini. Gomila pocrnelih kapisli o koje je neko dete
tresnulo kamen. Opušci. Udari je u glavu sa kamenicom, sa stenom. Razbij im svima glave.
Tako. Tako.
(isus spasitelj dobar i milosrdan)
On je bio dobar za Mamu, sasvim dovoljan. Ona nije morala svakodnevno, svake godine, da
boravi sa vucima, da se izlaže karnevalskom smehu. šaljivdžijama, uprtim prstima,
podsmesima. A zar nije Mama rekla da ce doci Sudnji Dan
(ime toj zvezdi biće crvotočina a njih će preplaviti škorpije)
i aneo sa macem?
Kada bi samo taj dan mogao da doe danas i da se Isus pojavi ne sa jagnjetom niti sa
pastirskim štapom, vec sa po jednim kamenom u obema rukama da uguši smeh i poruge, da
iskoreni zlo i da ga uz vrisak razori — strašni Isus pravde i krvi.
A kada bi baš ona mogla da bude Njegov mac i Njegova desnica.
Pokušala je da se uklopi. Branila je Mamu na hiljadu malih nacina, pokušala je da izbriše
kužni crveni krug koji su nacrtali oko nje od prvoga dana kada je za sobom ostavila
zaštitnicku sredinu male kuce u Ulici Karlin i kada ie ušla u osnovnu školu u Ulici Barker sa
Biblijom pod miškom. Još uvek se secala toga dana, onih pogleda, i iznenadne, strašne
tišine u kojoj se obrela kada se našla na kolenima pred rucak u školskoj kafeteriji — toga
dana se zacuo smeh koji je odjekivao godinama.
Krug crvene kuge bio je slican krvi — mogao si da ga potireš i potireš i brišeš a on bi i
dalje stajao tu, neizbrisiv i nedodirnut. Nikada više se na javnom mestu nije molila na
kolenima. iako Majci to nije saopštila. Pa ipak, secanje na onaj prvi dogaaj je ostao, u njoj i
14
u njima. Borila se sa Mamom na krv i nož zbog kampa Hrišcanske mladeži, a novac da ide
na kampovanje zaradila je sama, šivenjem. Mama joj je mracno predocila da je njen
postupak Greh, da postupa kao metodisti i baptisti i kongregacionalisti i da je sve to Greh i
Porok. Zabranila je Keri da pliva u kampu. Pa ipak, iako je ona plivala i smejala se dok su je
davili (sve dok nije izgubila dah, a oni nastavili da je dave sve dok se nije uplašila i pocela da
vice), iako je pokušala da ucestvuje u omladinskim aktivnostima, svi su zbijali hiljadu
marifetluka sa starom bogomoljkom Keri, tako da se vratila kuci nedelju dana ranije, ociju
crvenih i natecenih od plakanja. Mama ju je sacekala na stanici, Mama joj je natušteno rekla
da jedino treba da zadrži u secanju trenutak kažnjavanja kao dokaz da Mama zna, da je
Mama u pravu, da jedina nada u sigurnost i spasenje pociva unutar crvenog kruga. »Jer
kapija je samo jedna«. Mama joj je zlokobno saopštila u taksiju, i kada su stigle kuci oterala
je Keri u orman u kome ju je držala šest casova.
Mama joj je, naravno, zabranila da se kupa sa ostalim devojkama: Keri je krila svoj pribor
za kupanje u školskom ormaricu, i unrkos svemu se kupala, ucestvujuci u ritualu nagosti koji
je za nju bio stidan i sramotan, nadajuci se da ce možda krug ocrtan oko nje izbledeti makar
malcice, bar malo —
(ali danas, o, danas)
Tomi Erbter je imao pet godina i vozio je bicikl na drugoj strani ulice. Bio je to mali.
energican decak na svom biciklu visokom dvadeset inca, marke »švin« sa jarkocrvenim
sportskim tockovima. Pevao je pesmicu »Skubi Di, gde si sada ti?«, prigušeno. Ugledao je
Keri, ozario se i isplazio jezik.
»Ej. zdravo stara smrdljušo! Stara bogomoljko Keri!«
Keri ga je ošinula pogledom punim iznenadnog plamteceg gneva. Bicikl se otkotrljao na
svojim sportskim tockovima i iznenada prevrnuo. Tomi je vrisnuo. Bicikl se našao na njemu.
Keri se osmehnula i nastavila da hoda. Tomijevo zapomaganje bilo je slatka i zvonka muzika
za njene uši.
Kada bi joj samo uspelo da ponovi nešto slicno kad god joj se prohte.
(kao malopre)
Zaustavila se pred osamljenom kucom koja je bila sedma kuca od njene i zurila u prazno.
Iza nje Tomi se sa mukom uspinjao na svoj bicikl, ispravljajuci ranjeno koleno. Vikao je nešto
na nju, ali se ona nije osvrtala. Vikali su na nju i bolji majstori za viku od Tomija.
Razmišljala je:
(padni sa tog bicikla dete sruši se sa tog bicikla i razbi svoju prokletu glavu)
i nešto se stvarno dogodilo.
Misao joj se ... se ... borila za rec. Nešto se prelomilo. Ova rec nije bila ona prava, ali je
bila približna. Misao joj se cudno izvila, skoro nalik laktu koji se savija pod tegovima za
dizanje. Ovo poreenje takoe nije bilo sasvim ispravno, ali je to bilo sve o cemu je mogla da
misli. O nadlaktici bez imalo snage. O slabašnom mišicu novoroenceta.
Prelomilo se.
Odjednom je zatekla sebe kako intenzivno posmatra veliki prozor ge Jorati. Pomislila je:
15
(glupava stara murdaruša nek joj se slomi prozor)
Ništa. Prozor ge Jorati blistavo se sijao obasjan svetlošcu u devet casova izjutra. Još jedan
grc je šcepao Kerin stomak, a ona je nastavila da hoda.
Ali...
Svetlost. I pepeljara, ne zaboravi pepeljaru.
Okrenula se
(stara veštica mrzi moju mamu)
preko ramena. Ponovo joj se ucinilo da se nešto prelomilo... ali veoma tiho. Tok misli joj se
uskovitlao kao da je došlo do nekog iznenadnog kljucanja dubljeg, unutrašnjeg izvora.
Prozor se namreškao. Ništa više od toga. Možda su je izdale oci. Možda.
U glavi je osetila umor i vrtoglavicu, i pulsiranje kao pocetak glavobolje. Oci su joj gorele,
kao da je upravo sela i procitala celu Knjigu otkrovenja.
Nastavila je da hoda niz ulicu prema maloj beloj kuci sa plavim šalonima. Poznato
osecanje mržnje — ljubavi — straha pocelo je da se komeša u njoj. Puzavica se uspinjala
zapadnom stranom bungalova (uvek su kucu zvali bungalov, jer je Bela kuca zvucala kao
politicka šala a mama joj je govorila da su svi politicari prevaranti i grešnici koji ce zemlju na
kraju balade prepustiti bezbožnim Crvenima, koji ce opet, sve Isusove vernike — cak i
katolike — postrojiti uza zid), dakle, puzavica je izgledala živopisno, znala je da je tako, ali
ponekad ju je mrzela. Ponekad, kao baš sada, puzavica je licila na smešnog džina cija se
ruka granala ogromnim venama koje su nicale iz zemlje da obuhvate zgradu. Približila joj se
vukuci stopala.
Naravno, tu je bilo i kamenje.
Ponovo se zaustavila gledajuci u prazno. Kamenje. Mama o njemu nikada nije govorila,
Keri nije ni znala seca li se njena mama još uvek toga dana kada su padale kamenice. Bilo je
cudno što je ona još uvek sve to pamtila. Bila je mlada veoma mala devojcica. Koliko je imala
godina? Tri? Ili cetiri? Bila je tu ta mala devojcica u belom kupacem kostimu. a tada su se
srucile kamenice. A stvari u kuci su poletele. Tu se secanje odjednom razbistrilo. Kao da je
stajalo tu sve vreme, ispod površine, i cekalo da izroni u vreme njenog mentalnog
sazrevanja.
Secanje je, možda, cekalo na današnjicu.
Iz članka Džeka Gevera Keri: Crno Svitanje T. K-a (objavljenog u časopisu »Eskvajer
«, 12. septembra. 1980):
Estel Horan živi u lepom predgrađu San Dijega, zvanom Pariš, već dvanaest
godina i po spoljašnjosti liči na tipičnu gospođu iz Kalifomije: odeva se u odeću
sa jarkim štampanim desenima i nosi zatamnjene naočari za sunce; kosa joj je
plava sa crnim korenovima koji se probijaju; vozi lep »folksvagen« formulu Vi
smeđe boje sa nalepnicom na kojoj je odštampan osmeh na poklopcu otvora za
benzin, a tu je i nalepnica zelenog ekološkog pokreta na zadnjem prozoru
automobila. Njen muž je direktor u ogranku Američke banke u opštini Pariš;
16
ćerka i sin su joj ozvaničeni pripadnici društva Odmor i Sunce, sa sedištem u
južnoj Kalifomiji, a oboje su smeđe preplanula bića sa plaže. U malom, lepo
održavanom kućnom dvorištu nalazi joj se japanski hibaći a kada otvorite vrata
njenog doma muzička kutija svira metalnu frazu refrena pesme »Hej, Džud«.
Ali gđa Horan još uvek nosi u sebi odlike posnog i teškog tla Nove Engleske,
tako da kada govori o Keri Uajt, njeno lice poprima čudan, ispijen izraz koji bolje
pristaje Lavkraftu iz Arkhama nego Keruaku iz južne Kalifornije.
»Naravno da je bila čudna«, rekla mi je Estela Horan i pri tom zapalila svoju
drugu »virdžinija slim« cigaretu, pošto je prethodnog trenutka već prigasila onu
prvu. »Cela porodica je bila čudna. Ralf je bio građevinski radnik, a ljudi iz ulice
su govorili da je na posao svakoga dana nosio sa sobom Bibliju i revolver od 38
kalibara. Bibliju je čitao za vreme ručka i pauze za kafu, a pištolj je nosio u
slučaju da sretne Antihrista na poslu. Lično se sećam Biblije, a revolvera... šta
znam. Bio je krupan čovek, maslinaste boje kože, kratko i ravno podšišan sa
vojničkom frizurom. Uvek je ličio na podlaca. Nikada niste mogli da mu
susretnete pogled, baš nikada. Oči su mu bile tako prodorne da je izgledalo da
sijaju. Kada je nailazio, prešli biste na drugu stranu ulice i nikada mu se ne biste
isplazili iza leđa, nikada. Toliko je zastrašujuće on izgledao.«
Zastala je, duvajući oblačiće duvanskog dima u pravcu greda od lažnog crvenog
drveta koje su sekle tavanicu. Stela Horan je živela u Ulici Karlin do svoje
dvadesete godine, a vozila se svakodnevno na nastavu u srednju školu koja se
nalazila u Motonu. Ali se veoma dobro seća događaja sa kamenicama.
»Ponekad se pitam«, kaže ona, »da li sam ja prouzrokovala događaj. Njihovo
dvorište iza kuće nalazilo se pored našeg, a premda je gđa Uajt posadila između
njih živicu, ova nije u potpunosti izrasla. Zvala je moju majku bezbroj puta
povodom 'predstave' koju sam priređivala u našem dvorištu. E, pa, moj kupaći
kostim je bio savršeno pristojan — preskroman za današnje standarde — nešto
poput običnog starog jednodelnog modela Jancen kostima. Gđa Uajt je
nadugačko i naširoko raspredala kako je sve to skandalozno za njeno 'detence'.
Moja majka, pak ... u stvari, ona se trudila da bude učtiva, ali ima veoma preku
narav. Ne znam šta joj je Margaret Uajt rekla, pa je njoj konačno prekipelo —
pretpostavljam da me je nazvala vavilonskom kurvom — tako da joj je majka
rekla da je naše dvorište naša prćija i da ću, ako se njoj i meni prohte, izaći
napolje i igrati ''huči-kuči" gola golcata. Takođe ju je nazvala matorom
nevaljalom ženom koja umesto mozga ima limenku sa crvima u glavi. Bilo je tu
još vike, ali je ovo uglavnom bila suština rasprave.
Htela sam tada da prestanem da se sunčam. Mrzim nesporazume. Utiču mi na
probavu. Ali moja mama — kada se na nešto obruši, zna da bude grozna. Vratila
se kući iz Džordan Marša sa malim belim bikinijem. Rekla mi da uživam u
sunčanju koliko god mi se prohte. 'Najposle, kazala je, imamo sva prava da
uživamo u našem vrtu i u svemu ostalom'.«
17
Steli Horan je ovo sećanje izmamilo osmeh i ona ugasi cigaretu gnjećeći je.
»Pokušala sam da se sa njom objasnim, da joj kažem da nisu potrebni nikakvi
sukobi i da ne želim da budem pion u njihovom dvorišnom ratu. Ali ništa nije
vredelo. Ako pokušate da zaustavite moju mamu kada se uzbudi, to je isto kao
da pokušavate da zaustavite Mak hladnjaču koja bez kočnica juri niz ulicu. U
stvari, nešto drugo je ovde takođe u pitanju. Plašila sam se Uajtovih. Pravi
religiozni fanatici nisu za šalu. Naravno, Ralf Uajt je već bio mrtav, ali šta ako je
Margaret još uvek negde imala tridesetosmo kalibarski?
I tako se ja zatekoh, jednog subotnjeg popodneva, prostrta na ćebetu u bašti,
premazana losionom za sunce, kako slušam radiostanicu Četrdeset hitova.
Mama je mrzela tu muziku i obično bi se najmanje dvaput izderala na mene da
je utišam pre no što bi se sasvim razbesnela. Ali toga dana sama je dvaput jače
no obično odvrnula radio. Počela sam da se i sama osećam kao kurva iz Vavilona.
Ali niko se nije pojavio iz kuće Uajtovih. Čak ni starka da okači veš. A kad smo
već kod toga — nikada nije sušila rublje na konopcu, čak ni Kerino, koja je tada
imala samo tri godine. Sve je uvek obavljala u kući.
Opustila sam se. Čini mi se da sam mislila da je Margaret sigurno odvela Keri u
park da se klanjaju bogu, u procesiji, ili nešto slično. U svakom slučaju, nakon
izvesnog vremena sam se prevrnula na leđa. stavila ruku preko očiju i
zadremala.
Kada sam se probudila, pored mene je stajala Keri i posmatrala moje telo.«
Ona tu zastade. mršteći se pred nečim. Napolju su neprestano zujala i promicala
kola. Mogla sam da oslušnem tiho i uporno zujanje mog malog magnetofona.
Ali sve što sam opažala izgledalo mi je isuviše sjajno i uglađeno, kao jeftina
patina koja zaklanja neki mračniji svet — stvaran svet u kome se događaju
more.
»Bila je to tako lepa devojčica«, nastavila je Stela Koran, paleći pri tom novu
cigaretu. »Videla sam neke njene fotografije iz srednje škole i onu strašnu
zamućenu sliku na naslovnoj strani »Njuzvika«. Gledam te slike i javlja mi se
samo jedna misao — Bože dragi, šta joj se dogodilo? Šta joj je uradila ta žena?
Onda mi pripadne muka i rastužim se. Bila je tako lepa, sa ružičastim obrazima i
blistavosmeđim očima, a kosa joj je imala onu boju plavuše za koju znate da će
potamneti i postati pepeljasta. Slatka, to je za nju prava reč. Slatka i pametna i
nedužna. Bolest njene majke nije je još poremetila, tada još ne.
Nekako sam se probudila i pokušala da se osmehnem. Bilo mi je teško da
razmišljam šta da činim. Sunce me je umrtvilo, a mozak mi se ukočio i usporio.
Rekla sam . »Zdravo.« Nosila je malu žutu haljinu, koja je bila slatka ali strašno
duga za tako malu devojčicu u leto. Dopirala joj je do listova.
18
Nije mi se zauzvrat osmehnula. Samo je uprla prstom u mene i zapitala me: A
šta je ovo?'
Oborila sam pogled i videla da mi je gornji deo kostima spao dok sam spavala
Namestila sam ga i rekla: ,To su moje grudi Keri.'
Onda je ona sasvim ozbiljno rekla: ,Volela bih da ih i ja imam.'
Kazala sam: ,Moraćeš da pričekaš, Keri. Neće početi da ti rastu još celih ... uh.
osam ili devet godina.'
,Ne, neće', rekla je. ,Mama kaže da dobrim devojčicama ne rastu.' Izgledala je
neobično za tako malu devojćicu, bila je napola ozbiljna a napola
samopregorna.
Mogla sam jedva da poverujem u ono što sam čula, lako da ono prvo što mi je
tada palo na um upravo mi je izletelo i iz usta. Rekla sam: ,Pa, i ja sam dobra
devojčica; a i tvoja majka ima grudi, zar ne?'
Pognula je glavu i nešto tiho promrmljala tako da je nisam mogla čuti. Kada sam
je zamolila da ponovi ono što je rekla, pogledala me je i braneći se izjavila da je
njena mama bila loša kada ju je napravila i da je zbog toga dobila grudi. Nazivala
ih je prljavim jastucima, kao da je to za njih bila jedina reč.
Nisam mogla da verujem ušima. Bila sam zapanjena. Nije mi padalo na um šta
da joj kažem. Samo smo zurile jedna u drugu, a ja sam jedino poželela da
zgrabim tu malu nesrećnu sitnu devojćicu i pobegnem nekud sa njom.
I to je sve bilo u trenutku kada je Margaret Uajt izronila iz svojih crnih vrata i
ugledala nas.
Za trenutak je samo zurila u nas. kao da nije mogla da poveruje svojim očima. A
onda je otvorila usta i zaurlala. Bio je to naigadniji zvuk koji sam do tada u životu
čula. Bio je to zvuk nalik onom koji ispušta aligator u močvari. Naprosto je
zaurlala. U besu. Potpunom, neljudskom besu. Lice joj je pocrvenelo kao
karoserija vatrogasnih kola. a ruke je skupila u pesnice i zaurlala na nebo. Sva se
tresla. Mislila sam da će dobiti srčani udar. Lice joj se celo skvrčilo, a bilo je to
lice nekog đavolovog poslanika.
Činilo mi se da će se Keri onesvestiti — ili umreti na licu mesta. Udahnula je
vazduh koliko je mogla, a malo lice joj je zadobilo boju bledu od seoskog belog
sira.
Majka joj se proderala: ,KEEEERRRRIIIII!'
Poskočila sam i proderala se na nju: ,Nemojte tako da vičete na nju! Treba da se
stidite!' Rekla sam nešto tako glupo. Ne sećam se. Keri se uputila natrag, pa je
zatim zastala da bi se ponovo pokrenula, a pre nego što je prešla iz naše leje u
njihovu okrenula se i pogledala me, a pogled joj je bio ... uh, zastrašujući. Ne
19
mogu ga opisati. Bio je to pogled satkan od želje, mržnje i straha... i jada. Kao da
se život na nju obrušio poput kamenica, sav život u njenoj trećoj godini.
Moja majka je izašla na zadnja vrata a lice joj se samo naboralo kada je ugledala
dete. A Margaret... oh, ona se nešto drala o kurvama i prostitutkama i o
grehovima očeva koji se protežu na potomstvo sve do sedme generacije. Jezik
mi je imao ukus male sasušene biljke.
Za trenutak Keri je zastala njišući se napred-nazad između dva dvorišta, kada je
Margaret Uajt podigla pogled i kunem se Isusom, ta žena je zalajala na nebo. A
onda je krenula da se-... ranjava, da se ozleđuje. Noktima je razderala vrat i
obraze, ostavljajući na njima crvene ogrebotine i zareze. Pocepala je haljinu.
Keri je povikala ,Mama!' i otrčala do nje.
Gđa Uajt je nekako ... čučnula, nalik žabi, dok su joj ruke bile raskriljene. Činilo
mi se da će je zgnječiti, pa sam povikala a ona se cerila. Cerila i bljuvala niz
bradu. Pozlilo mi je. Isuse, baš mi je pozlilo.
Podigla ju je pa su ušle u kuću. Ugasila sam radio da bih je mogla čuti. Razumela
sam neke reći, ali ne sve. Niste morali da razumete sve reći da biste shvatili šta
se tamo događa. Molitva, jecanje i vrištanje. Suludi zvuci. I Margaret koja je
govorila svojoj roališanki da se zatvori u svoj ormar i da se moli. Mala devojčica
je plakala i vikala da joj je žao, da se zaboravila. A onda je nastupila tišina. Moja
majka i ja smo se pogledale. Nikada nisam videla mamu da tako tužno izgleda,
čak ni kada je umro tata. Kazala je: ,Dete —' i to je bilo sve. Ušle smo u kuću.«
Ustala je i otišla do prozora, bila je zgodna žena u žutoj haljini dekoltiranih leđa.
»Čini mi se da sve to ponovo preživljavam, znate«, kaže mi, ne okrećući se. »Sva
sam se iznutra ponovo naježila.« Tiho se zasmejala i laktove obuhvatila
dlanovima.
»O, bila je tako lepa. Nikada ne biste rekli po onim slikama.«
Kola su napolju promicala, gore-dole, a ja sam i dalje sedela i čekala da ona
nastavi. Podsećala me na skakača preko motke koji posmatra motku i pita se da
li je postavljena za njega isuviše visoko.
»Majka nam je skuvala škotski čaj. Jak, sa mlekom, kao za one prilike kada bih
zbog mangupluka bila gurnuta u polje koprive ili pala sa bicikla. Bio je grozan taj
čaj, ali smo ga ipak pile, sedeći jedna naspram druge u kuhinjskom kutku. Ona je
bila odevena u staru kućnu haljinu čija se ivica oparala pozadi i visila, a ja sam
bila u svom dvodelnom kostimu vavilonske kurve. Želela sam da plačem, ali
događaj je bio isuviše stvaran da bih ga oplakivala, nije naličio na filmove. Kada
sam jednom bila u Njujorku, videla sam starog pijanca kako vodi za ruku malu
devojčicu u plavoj haljinici. Devojčica je plakala sve dok joj nos nije prokrvario.
Pijanac je bio gušav pa mu je vrat ličio na okruglu cev. Na sredini čela imao je
crvenu izraslinu, a dugi beli konac visio mu je iz kaputa od plavog serža. Svi su
20
dolazili i prolazili pored njih, jer je to bio jedini način da čovek na njih ne obrati
pažnju. I to je bio stvaran događaj.
Htela sam to da ispričam svojoj majci, a upravo sam otvorila usta da joj to
saopštim, kada se dogodila jedna druga stvar ... ono o čemu želite da čujete,
pretpostavljam. Začuo se jak udar napolju od koga su se čaše u vitrini zatresle.
Uporedo sa osećanjem koje se javilo pri tom začuo se jak i gromovit zvuk, kao
kada bi čovek bacio niz krov gvozdeni sef.«
Zapalila je novu cigaretu i počela brzo da ispušta dim.
»Prišla sam prozoru i pogledala kroz njega, ali nisam ništa mogla da opazim. A
tada, dok sam se već spremala da se okrenem i odem. nešto drugo se srušilo.
Sunce ga je osvetlilo. Za trenutak sam pomislila da je pao veliki stakleni globus.
A onda je predmet udario o ivicu krova Uajtovih i izlomio se, iako uopšte nije bio
staklen. Bila je to velika ledena gromada. Htela sam da se okrenem i saopštim
sve to mami, ali su upravo tada počeli da padaju, svi odjednom, kao pljusak.
Komadi su padali sa krova Uajtovih, na prednju i zadnju leju, kao i na vrata koja
vode u njihov podrum. Gromada je bila u obliku limene ploče i ona prva koja je
pala stvorila je ogromnu buku koja je ličila na metalnu zvonjavu crkvenog
zvona, i majka i ja smo istovremeno vrisnule. Stiskale smo se jedna uz drugu kao
dve devojčice u oluji.
A onda je prestalo. Iz njihove kuće nije se čuo nikakav zvuk. Mogli ste da vidite
vodu kako curi iz leda koji se topio niz crepove obasjan suncem. Ogromna
gromada leda bila se zaglavila između jedne strane krova i njihovog malog
dimnjaka. Isijavala je tako jarkom svetlošću da mi je ona povređivala oči.
Majka me je baš upitala da li je sve završeno, kada se Margaret oglasila vriskom.
Zvuk je sasvim jasno dopro do nas. Na izvestan način ovaj je bio gori od
prethodnog, jer je bio ispunjen užasom. Tada su se začuli zvonki i treštavi zvuci,
kao da je gađala devojčicu svim šerpama i loncima koje je imala u kući.
Sporedna vrata su se sa treskom otvorila i zatvorila. Niko nije izašao napolje.
Začuli su se novi povici. Majka me je zamolila da pozovem policiju, ali ja nisam
mogla da se pomerim. Prikovala sam se za zemlju. G. Kirk i njegova žena,
Virdžinija, izašli su u dvorište da osmotre šta se događa. I Smitovi takode.
Uskoro su svi koji su živeli u ulici morali da izađu iz kuća, ćak i stara gđa Vorvik,
koja je stanovala dalje uz ulicu, a ona je bila gluva na jedno uvo.
Stvari su počele da se lome, tresu i prskaju. Čaše, flaše i ne znam šta sve još. A
onda se sporedan prozor širom otvorio i iz njega je napola ispao kuhinjski sto.
Bog mi je svedok da se to dogodilo. Bio je to veliki sto od mahagonija težak
najmanje trista funti i koji je za sobom povukao i šalone. Kako je mogla žena,
čak i da kažemo krupna žena. da izbaci napolje sve to?«
Pitam je da li time želi nešto posebno da kaže.
21
»Ja vam samo pričam« insistirala je, osetivši se iznenada pometenom. »Ne
tražim od vas da verujete u to.«
Izgleda da je povratila dah i zatim spokojno nastavila:
»A onda je pet minuta sve bilo mirno. Voda je curila iz oluka na njihovoj kući. A
leda je bilo po celom dvorištu Uajlovih. Brzo se topio.«
Kratko se i isprekidano nasmejala i ugasila cigaretu.
»A što da ne? Bio je mesec avgust.«
Odsutno se kretala prema sofi, a zatim je promenila pravac.
»A onda su počele kamenice. Pravo iz plavog, vedrog neba. Zviždale su i fijukale
kao bombe. Majka je uzviknula: ,Šta je to, za ime boga!' i prekrila glavu rukama.
Ali ja se nisam mogla pomeriti. Posmatrala sam sve to i nisam mogla da se
pomaknem. Što u stvari i nije bilo važno. Kamenice su pale samo na posed
Uajtovih.
Jedna gromada je udarila u oluk i odvalila ga pravo u dvorište. Druge su
napravile rupe u krovu i popadale u potkrovlje. Svaki put kada bi jedna od njih
udarila o krov, začuo bi se jak zvuk kao pri lomljenju, a uskovitlali bi se oblaci
prašine. Komad koji je udario u zemlju izazvao je opšte podrhtavanje. Mogli ste
da osetite kako vam je potkopao tle pod nogama.
Naši porculanski servisi su zveckali, fina velška komoda se tresla, a mamina šolja
za čaj je pala na pod i razbila se.
Kamenice su napravile ogromne rupe u zadnjem delu dvorišta Uajtovih. Gđa
Uajt je najmila čistača iz drugog dela grada da ih u kolicima odnese, a Džeri
Smit, koji stanuje gore uz ulicu, platio mu je dolar da odlomi parče od gromade.
Odneo je to parče na Bostonski univerzitet gde su ga ispitali i ustanovili da je
običan granit.
Jedna od poslednjih kamenčina udarila je u mali sto koji se nalazio u njihovom
dvorištu i slomila ga u paramparčad.
Ali ništa, baš ništa što nije njima pripadalo nije se našlo na udaru.«
Zastala je i okrenula se od prozora ka meni da bi me pogledala, a lice joj je bilo
izmučeno sećanjima na sve te događaje. Jedna ruka joj se odsutno poigravala sa
nehatno isečenom kosom kakva beše u modi. »U lokalnim novinama nije
objavljeno dosta toga. U trenutku kada je stigao Bili Haris — on je pisao za
»Čemberlenske novosti« — ona je već popravila krov, tako da je, kada su mu
ljudi pričali kako su kamenice projurile pravo kroz krov, on mislio da ga
zavitlavaju.
22
Niko u to ne želi da veruje, čak ni danas. Vi, kao i svi koji pročitaju ono što
napišete, poželećete da se slatko svemu nasmejete i nazovete me još jednom
budalom kojoj je toliko sunca ovde samo naškodilo. Ali to se zaista dogodilo.
Bilo je mnogo ljudi u ulici koji su videli šta se zbiva, nešto što je bilo isto toliko
stvarno kao i događaj u kome je onaj pijanac vodio devojčicu sa krvavim nosom.
A, onda, tu je još i ovaj događaj. Niko se njemu ne može nasmejati; mnogi ljudi
su poginuli.
Ovde više nije reč samo o posedu Uajtovih.«
Osmehnula se, ali u njenom osmehu više nije bilo ni trunke veselosti. Ona reče:
»Ralf Uajt je bio osiguran i Margaret je nasledila mnogo novca nakon njegove
smrti... dvostruko osiguranje. Takođe je osigurao i kuću, ali ona od nje nije
videla ni pare; nesreća se dogodila božjom voljom. To zovu sudbinom, zar ne?«
Malo se nasmejaa, ali ni u ovoj opasci ne beše mnogo veselja ...
Više puta napisana recenica koju su našli u svesci Keri Uajt u integrisanoj srednjoj školi
Evin glasila je:
Svi znaju da se devojče neće primirili dok konačno ne primeti da je kao i svi
ostali..."
Keri je ušla u kucu i za sobom zatvorila vrata. Suncev sjaj se ugasio, a zamenile su ga
smee senke, svežina i težak miris talka. Jedini zvuk koji se cuo bilo je kucanje sata--
kukavice koji se nalazio u dnevnoj sobi. Mama je dobila sat na lutriji kupona-isecaka.
Jednom, dok je bila u šestom razredu, Keri se spremila da zapita Mamu da li su i »zeleni
kuponi«' grešna stvar, ali se nije odvažila.
Prošla je kroz hodnik i stavila kaput u ormar. Na svetlecoj slici iznad vešalica za kapute
stajao je blistavi duh Isusa koji je tužno lebdeo iznad porodice smeštene za kuhinjski sto.
Ispod slike pisalo je krupnim slovima (koja su takoe sijala):
Nevidljivi Gost.
Otišla je u dnevnu sobu i zaustavila se na sredini izbledelog, ofucanog tepiha. Sklopila je
oci i posmatrala naslepo male tacke koje su joj sijale pod kapcima u tami. Slepoocnice su joj
mucno bubnjale pod naletom glavobolje.
Sama.
Mama je radila za elektricnom peglom i presom dole u perionici Blu ribon u Cemberien
centru. Radila je tu od kada je Keri napunila pet godina, od kada su novcana naknada i
osiguranje od oceve nesrece poceli da isticu. Radila je od sedam i trideset ujutru do cetiri
posle podne. Perionica je bila bezbožnicko mesto. Majka joj je to ponovila vec toliko puta.
Narocito je predradnik, g. Elton Mot, bio bezbožan. Mama je rekla da je Satana rezervisao
poseban plavi kutak u paklu za Elta, kako su ga vec zvali u Blu ribonu.
Sama.
23
Otvorila je oci. U dnevnoj sobi nalazile su se dve stolice sa ravnim naslonom. Bio je tu sto
za šivenje sa sijalicom iznad goje je Keri ponekad uvece šila haljine a mama heklala miljee i
pricala o Silasku Hrista. Sat-kukavica visio je na udaljenom zidu.
Tu se nalazilo mnogo religioznih slika, ali ona koja se Keri najviše dopadala bila je iznad
njene stolice. Na njoj je Isus vodio jaganjce na brdo koje je bilo zeleno i meko kao Riversajd
igralište za golf. Druge slike nisu bile tako pitome: na jednoj je Isus izbacivao falsifikatore
novca iz hrama, ili je Mojsije bacao Zapovesti na sledbenike zlatnog teleta, ili je neverni
Toma stavljao ruku na Hristovu ranu (kako ju je samo ta slika zastrašujuce opcinjavala i
kakve je nocne more trpela zbog nje kao devojcica!), bila je tu Nojeva barka koja je plovila
iznad užasnutih grešnih utopljenika, a bio je tu i Lot sa porodicom koja je bežala pred velikim
požarom Sodome i Gomore.
Na malom stolu stajala je lampa i gomila pobožnih proglasa. Proglas na vrhu gomile
prikazivao je grešnika (njegov duhovni položaj bio jc ocigledan sudeci po užasnutom izrazu
na njegovom licu) koji se trudio da se iskoprca ispod ogromne stene. Sijao se natpis:
Neće ga ni stena sakriti SUDNJEGA DANA!
U stvari, celom sobom je dominiralo ogromno gipsano raspece visoko skoro cetiri stope,
na najudaljenijem zidu sobe. Mama ga je narucila specijalnom pošiljkom iz St. Luisa. Lik
prikovanog Isusa nalazio se u grotesknom, ukocenom i bolnom položaju, dok su mu usta bila
izvijena u vapaju. Ispod krune od trnja curili su mu purpurni mlazevi niz celo i slepoocnice.
Oci su mu imale srednjovekovan izraz iskošenih mucenika; obe ruke su mu bile natopljene
krvlju, a noge su bile prikucane za malo gipsano postolje. Ovaj leš je takoe izazivao u Keri
bezbrojne more u kojima je sakati Hrist jurio za njom kroz hodnike u snu i držeci cekic i
eksere, preklinjao je da uzme svoje raspece i da ga sledi. U poslednje vreme ovi snovi su se
pretvorili u manje razumljive, ali još neobicnije more. U pitanju više nije bilo ubistvo. vec
nešto mnogo strašnije.
Sama.
Bolovi u nogama, u stomaku i donjim organima malo su popustili. Cinilo joj se da više ne
krvari na smrt. Otkrila je, rec za ovu pojavu bila je menstruacija, tako da joj je sve odjednom
postalo logicno i neizbežno. Bilo je to njeno Vreme u Mesecu. Zakikotala se cudnim,
zastrašujucim smehom u ozbiljnoj tišini dnevne sobe. Sve je zvucalo kao televizijski kviz. I vi
možete osvojiti placeno putovanje na Bermudska ostrva u vaše Vreme u Mesecu. Nalik
secanju na kamenice, saznanje o menstruaciji cinilo se da postoji oduvek tu, pokopano, ali
koje ceka trenutak da iskrsne.
Okrenula se i tromo se uspela uz stepenice. Kupatilo je imalo drveni pod koji je gotovo bio
izbeljen ribanjem (Cistoca ide odmah iza Pobožnosti), a i kadu sa izvijenim nogama. Ispod
hromirane cesme širile su se po porculanu mrlje od re, ali u njoj nije bilo tuša. Mama je
tvrdila da su tuševi grešne sprave.
Keri je stupila unutra, otvorila ormaric sa peškirima i krenula da vešto i pri tom oprezno
nešto traži, ne ostavljajuci iza sebe nered; Mama je imala oštro oko.
Plava kutija nalazila se u pozadini, iza starih peškira koje više nisu upotrebljavale. Na njoj
je bila bleda silueta žene u dugoj, mekoj spavacici.
24
Izvadila je iz nje jedan uložak i sa cuenjem ga pogledala. Obrisala je sa njim ruž sasvim
otvoreno, ruž koji je prokrijumcarila u tašnu — jednom davno na uglu ulice. Sada se setila (ili
joj se to cinilo) zaprepašcenih, upitnih pogleda. Lice joj je pocrvenelo. Oni su joj rekli.
Postienost se pretopila u tecni bes.
4 Re: Stiven King - Keri Pon Jan 09, 2012 8:44 pm
Margita
Administrator
Ušla je u svoju malu spavacu sobu. U njoj su se nalazile sve moguce religiozne slike, ali
vecinom sa jaganjcima a manje sa scenama strašnog suda. Zastavica škole Evin bila je
zataknuta za njenu nocnu komodu. Na komodi su se još nalazile Biblija i plasticni Isus koji je
sijao u mraku.
Skinula se — prvo je svukla bluzu, zatim omraženu suknju srednje dužine, kombinezon,
pojas, duge gace i carape. Pogledala je gomilu teške odece, njene dugmice i lastiše sa
izrazom duboke ojaenosti. Školska biblioteka imala je stare brojeve žurnala »Sedamnaestogodišnjak
«, koje je cesto prelistavala sa izrazom budalastog nehaja koji je sebi lepila na
lice. Modeli su joj izgledali tako nehajni i prirodni u kratkim, izazovnim suknjama,
hulahopkama i cipkastom donjem rublju sa šarama. Naravno, znala je da bi njih Mama
opisala (Mama je znala odgovor na sva pitanja) jednom recju, lake. A i takva odeca bi je
samo ucinila svesnom svoga izgleda, znala je to. Ucinilo bi je ogoljenom, zlom, potamnelom
od greha zvanog egzibicionizam. Povetarac bi bludno pirio uz njene noge.
* * *
Kada su konacno prestali da vode ljubav, i kada je poravnala odecu na zadnjem sedištu
Tomi Rosijevog forda iz 1963. Su Snel je primetila da razmišlja o Keri Uajt.
Bio je petak, vece, i Tomi (koji je zamišljeno gledao kroz zadnji prozor, dok su mu
pantalone još uvek stajale dole oko clanaka — izgledao je smešan ali cudesno dirljiv) izveo
ju je na kuglanje. To im je. naravno, oboma poslužilo kao izgovor. Oboje su na umu imali
zabavu druge vrste još od trenutka kada su rešili da krenu.
Viala se sa Tomijem uglavnom manje-više redovno od oktobra (sada je bio maj), a
postali su ljubavnici tek pre dve nedelje. Bili su to sedam puta, popravila se. Veceras je bio
sedmi put. Nije se još nad njima razlomilo nebo niti su culi muziku vecnih sfera, ali situacija
se malo popravila.
Prvi put je do zla boga bolelo. Njene drugarice Helen Sajrs i Džini Golt su obe prošle kroz
To i obe su je ubedile da ce je boleti samo na trenutak — kao kad dobiješ injekciju penicilina
— a posle ce se osecati kao u raju. Ali se Su, tog prvog puta, osecala kao da su je proboli
držacem za motiku. Tomi joj je zatim priznao, iscerivši se, da je naopako stavio zaštitnu
gumu, takoe.
Veceras je prvi put pocela da oseca nešto slicno zadovoljstvu, ali je to brzo prestalo. Tomi
se držao koliko je god mogao, ali je ubrzo zabava bila ... završena. Cinilo se kao da je trljanje
trajalo isuviše dugo da bi se dobilo nešto malo toplote.
25
Posle dogaaja osetila se potištena i melanholicna i u takvom stanju misao joj je odlutala
na Keri. Ophrvao ju je talas kajanja, sve emocionalne barijere su popustile, tako da je Tomi,
kada se okrenuo i prestao da posmatra vidikovac Brikjard Hila, primetio da Su place.
»Hej«, povikao je zabrinut. »Oh. slušaj.« Nespretno ju je zagrlio.
»Nema veze«, rekla je, i dalje jecajuci. »Nisi ti u pitanju. Uradila sam danas neku ne-bašmnogo-
lepu stvar. Upravo sam o tome razmišljala.«
»A šta to?« Potapšao je nežno po vratu. Tako se zatekla kako objašnjava pricu koja se
dogodila toga jutra, a da je pri tom jedva mogla da veruje da je ona ta koja je kazuje.
Suocivši se sa celom pricom, shvatila je da je glavni razlog zbog koga je Tomiju dozvolila da
je uzme bio taj što se (zaljubila? zaludela? nije bilo važno, rezultat je isti) bila je sa njim, a
sada se stavila u položaj saucesnika u ružnoj šali iz kupaonice — nacinom koji bi se jedva
mogao smatrati pravim metodom za pridobijanje momka. A Tomi je, naravno, bio Popularan.
Pošto je ona bila Popularna celog svog života, cinilo joj se sasvim predodreeno da sretne i
da se zaljubi u nekog ko je bio isto toliko Popularan kao i ona sama. Bili su skoro sasvim
sigurni da ce ih izabrati za Kralja i Kraljicu srednjoškolskog Prolecnog bala, a stariji razred ih
je vec proglasio najboljim parom iz klupe za školski godišnjak. Postali su stalne zvezde na
promenljivom nebu srednjoškolskih odnosa. priznati Romeo i Julija. Ona je, meutim znala,
sa iznenadnim naletom zgaenosti, da u svakoj americkoj srednjoj školi u predgraima za
belce postoji po jedan takav par.
I pošto je vec imala nešto za cim je oduvek žudela — osecanje pripadnosti, sigumost i
položaj — otkrila je da sve to nosi sa sobom i osecanje nelagodnosti kao svoju tamniju
stranu. Nije ona sve to tako zamislila. Postojale su mracne stvari koje su kružile oko svog
toplog svetlosnog kruga. Kao što je pomisao da mu je dopustila da je jebe (moraš li baš tako
da se izraziš, e pa ovoga puta moram) samo zato što je on Popularan, na primer. Kao što je
cinjenica da su lepo pristajali jedno uz drugo dok šetaju, ili da je mogla da gleda u njihov
odraz u staklu izloga i da misli: Evo ga, nailazi jedan lep par. Bila je sasvim sigurna (ili se
samo nadala) da nije bila toliko slaba, ne tako podložna da lagodno utone u ututkana
ocekivanja roditelja, prijatelja, cak i ona sopstvena. Ali sada se javio taj dogaaj u kupaonici
gde se ona usaglasila sa svetom i isplivala na površinu kao osoba nadmenih i divljih nazora.
Rec koju je izbegavala da izgovori bila je usuglasili se, u infinitivu, a ona je donosila bedne
slike kose u viklerima, dugih popodneva provedenih pored stola za peglanje ispred
televizijskih limunada dok se mužic bori sa silnicima u nekoj anonimnoj kancelariji; bila je tu
slika odlaska na roditeljske sastanke, a zatim ulaska u clanstvo lokalnog kluba kada im
prihod postane petocifren; kao i slika sa pilulama u kružnim žutim ležištima bez broja, koje su
je sprecavale da napusti devojacice brojeve odece sve dok baš ne bude primorana na to,
pilule koje su sprecavale dolazak odvratnih malih tuina koji kake u pantalonice i deru se u
dva sata izjutra; bila je tu slika ocajnicke borbe da se sacuva pristojan izgled koji brani
Crncima da se usele u Cista Susedstva; slika u kojoj stoji rame uz rame sa Teri Smit (mis
Krompirov cvet za 1975) i sa Viki Džons (potpredsednica Ženske lige), naoružana potpisima i
molbama i slatkim, pomalo ocajnickim osmesima.
Keri, ta prokleta Keri, bila je njeno prokletstvo. Možda je do danas samo oslušnula
udaljene, kružne korake koji su obigravali njen osvetljeni prostor, ali veceras, pošto je cula
svoju vlastitu mucnu i ružnu pricu, ona je videla prave senke svih tih stvari, kao što je videla
žute oci koje kao baklje sijaju u mraku.
26
Bila je vec kupila svoju vecernju haljinu. Bila je plava i predivna.
»U pravu si«, rekao joj je pošto je završila pricu. »Zvuci loše i uopšte ne lici na tebe.« Lice
mu se uozbiljilo, a ona je osecala tracak ledenog užasa. A onda se osmehnuo — imao je
veoma lep osmeh — i tama se pomalo raspršila.
»Prebio sam jednom namrtvo nekog klinca pošto se vec srušio. Da li sam ti pricao o
tome?«
Odmahnula je glavom.
»Da.« Protrljao je nos secajuci se dogaaja, a obraz mu se namreškao, na isti nacin kao
onoga puta kada je priznao da je prvi put pogrešno stavio zaštitnu gumicu. »Ime deteta je
bilo Deni Patrik. Jednom u šestom razredu prebio me je namrtvo. Mrzeo sam ga, ali sam ga
se i plašio. Lagao sam za njega — znaš li kako to izgleda?«
Ona nije znala, ali je ipak klimnula glavom.
»Svejedno, konacno se namerio na pogrešnog momka godinu ili dve kasnije. Na Pita
Tabera koji je bio sitan, ali sav sazdan od mišica. Deni mu se nešto zamerio, zbog klikera ili
slicno, te se konacno Piter podigao ponosno i prebio ga namrtvo. To se zbilo u dvorištu stare
Kenedi škole. Deni je pao i tako udario glavu da se onesvestio. Svi su pobegli. Mislili smo da
je možda umro. I ja sam otrcao, ali sam ga prvo propisno šutnuo u rebra. I grozno sam se
osecao zbog toga kasnije. Nameravaš li da joj se izviniš?«
Pitanje je zateklo Su nespremnu, tako da sve što je mogla da kaže bilo je da nemocno
uzvrati: »Jesi li se ti izvinio?«
»Šta? Do avola, nisam! Imao sam preca posla od toga. Ali Izmeu mog i tvog dogaaja
postoji velika razlika. Suzi.«
»Postoji?«
»Nismo više u sedmom razredu. A i ja sam imao nekog razloga da onako postupim, iako
mi je razlog bio bedan. Šta je tebi ta jadna glupava budala ikada uradila?«
Nije mu odgovorila jer nije imala šta da kaže. Nikada nije progovorila više od stotinak reci
sa Keri u celom svom životu, od kojih je nekoliko desetina prozborila upravo danas.
Pohaale su zajedno jedino predavanje Fis Edija od vremena kada su završile Cemberlensku
srednju školu. Keri je pohaala nastavu trgovine i biznisa." a Su je naravno, bila u
gimnazijskom usmerenom.
Iznenada je sa prezrenjem pomislila o sebi.
Shvatila je da tu misao ne može da podnese i okrenula je protiv njega. »Kada si poceo da
donosiš sve te velike moralne odluke? Pošto si krenuo da spavaš sa mnom?«
Videla je da lepo raspoloženje išcezava sa njegovog lica, pa se pokajala.
»Izgleda mi da je bolje da ti nisam ništa rekao«, kazao je i navukao pantalone.
»Nije u tebi problem, vec u meni.« Su ga je zagrlila. »Stidim se, shvataš?«
27
»Znam«, odgovori on. »Ali ne bi trebalo da dajem savete. Nisam nadaren za to.«
»Tomi, da li ti ikada dosadi da si tako... hm, Popularan?«
»Zar ja?« Pitanje ga je iznenadilo. »Misliš to što sam predsednik fudbalskog kluba,
razredne zajednice itd.?«
»Da.«
»Ma ne. To sve nije važno. Srednja škola nije neko važno mesto. Dok je pohaaš, misliš
da je nešto posebno, ali kada se završi, niko je i ne pominje osim kada se napiju. Tako o njoj
misli moj brat i njegovi drugari.«
Ni to je nije primirilo; cak je pogoršalo njene strahove. Mala Suzi iz Evin škole, koja se
oblaci u suknjice i bluzice, vrhovna poglavarka grancli iz Brigade kolacarki, sa vecernjom
haljinom koju ce zauvek cuvati u ormaru, zapakovanu u zaštitnu plastiku.
Noc je zatamnela lako navlažene prozore kola.
»Verovatno cu da završim radeci u auto-mehanicarskoj radnji svoga oca«, rece on.
»Provodicu se petkom i subotom uvece u baru AnkI Bili' ili kod .Kavaljera', gde cu da pijem
pivo i da pricam o onom subotnjem popodnevu kada me je Sanders gaao loptom a mi
oneraspoložili Dorcester. Oženicu se nekom gunavom ribom i uvek cu imati poslednji model
kola, glasacu za demokrate — «
»E, pa nemoj«, rece ona, sa ustima iz nenada ispunjenim mracnim i slatkim strahom.
Privukla ga je sebi. »Voli me. Tako me veceras boli glava. Voli me. Voli me.«
I on ju je voleo, ali ovoga puta sve je bilo drukcije, ovoga puta cinilo mu se da je prostor
otvoreniji, nije bilo zamornog trljanja, vec jedna predivna pukotina koja se sve više širila: dva
puta je morao da zastane, dahcuci, da se uzdrži, a tada je ponovo navalio (bio je nevin pre
mene a da mi je to priznao mislila bih da je laž) i postajao sve žešci, a njen dah se pretvorio
u kratke duboke uzdahe i tada je ona pocela da vice i grabi njegova lea, nije mogla da se
zaustavi, znojila se, zaboravila je na neprijatnost, svakom celijom doživljavala je vrhunac,
telo joj se ispunilo suncevom svetlošcu, um tonovima muzike, leptiri su poigravali pozadi u
kavezu njenog mozga.
Kasnije, na putu za kuci, zvanicno ju je zamolio da sa njim ide na Prolecni bal. Obecala
mu je. Upitao ju je da li je odlucila kako ce da postupi prema Keri. Rekla mu je da nije. Rekao
joj je da to ne menja njihov odnos, ali se njoj ucinilo da menja. Pocinjalo je da joj se cini da je
baš od tog rešenja zavisio ceo njihov odnos.
Iz poglavlja »Telekineza: analiza i posledica« (Naučni godišnjak, 1981), od
Dina D. L. Mek Gafina:
Postoje, naravno, još i danas oni naučnici — na žalost, u njihovim
redovima su pre svih predavači sa Djuk univerziteta — koji odbacuju
sjajne skrivene mogućnosti koje nam nudi slučaj Keri Uajt. Poput članova
Fletlends udruženja, Rosikruščana ili Korlijevaca iz Arizone. koji veruju da
atomska bomba nema nikakvo dejstvo, ovi jadnici okreću leđa logici,
28
zabijaju glavu u pesak — i izvinjavaiu se i traže pomoć kada im se obratite
u kombinovanoj metafori.
Naravno, čovek može da shvati to negodovanje, povišene tonove, Ijutita
pisma i svađe na naučnim skupovima. Sama ideja o telekinezi bila je gorka
pilula koju je naučna zajednica morala da propita, zajedno sa zamkama
koje postavljaju ''džudžu tabele" iz filma strave i užasa, sa medijumima i
škripom stolova i lebdećim oreolima. Međutim, ako i shvatimo
uzdržanost naučnika, ne možemo ipak da opravdamo njihovu
neodgovornost.
Posledice slučaja Uajt pobuđuju teška i bolna pitanja. Zemljotres je
uzdrmao naše ustaljene zamisli o tome kako svet prirode treba da se
vlada i ponaša. Možemo li čak kriviti i tako uvaženog lekara kao što je
Džerald Lupone, koji tvrdi da je cela stvar šala i podvala, čak i kada mu je
Komisija za slučaj Uajt podnela celokupnu evidenciju, koja je pozamašna?
Jer ako je slučaj Keri Uajt istinit, gde onda tu da uglavimo Njutna? ...
Sedele su u dnevnoj sobi, Keri i Mama, i slušale Tenesi Erni Forda kako peva »Neka se
upale sitna svetla« na Vebkor gramofonu (koji je Mama nazivala »viktrolom«, ili kada je bila
posebno dobro raspoložena — naprosto »vik«.) Keri je sedela za šivacom mašinom i lupkala
pedalu nogama dok je prišivala rukave na svoju novu haljinu. Mama je sedela ispred
gipsanog raspeca i heklala milje, a povremeno je udarala nogom o pod u ritmu pesme koja je
bila njena najomiljenija. G.M.M. Blis, koji je napisao ovu himnu, a verovatno i mnoge ostale
kojima se ne zna ni broj, bio je jedan od Maminih svetlih primera Božjeg doprinosa na zemlji.
On je bio mornar i grešnik (ova dva izraza bili su sinonimi u Maminom recniku), veliki grešnik,
poruga pred licem Svemocnog. A onda se na moru pojavila velika bura i brod je trebalo da
se prevrne, tako da je G. M. M. Blis pao nicice na grešna kolena sa vizijom pakla koji se
otvara ispod okeanskog dna i ceka na njega da ga pohrani i krenuo da se moli bogu. G. M.
M. Blis je obecao bogu da ce mu, ako ga spase, služiti preostali deo života. Bura se,
naravno, odmah stišala.
Sjajno sija milost našeg Oca,
sve jace iz njegovog svetionika,
ali nama on daje u zadatak
da palimo svetiljke duž obale lika...
U svim pesmama G. M. M. Blisa osecala se cežnja za morem.
Haljina koju je šila bila je u stvari veoma lepa, boje tamnog vina — jedina crvena boja koju
bi joj Mama dozvolila da nosi — a rukavi su bili nadržani. Pokušavala je da se koncentriše
iskljucivo na šivenje, ali, naravno, duh joj je bludeo.
Svetlo iznad glave bilo je jako, oštro i žuto; mala prašnjava plišana sofa bila je, naravno,
prazna (Keri nikada nije dovela nekog momka da u njoj SEDI), a na udaljenom zidu ocrtavale
su se združene senke: raspeti Isus i, ispod Njega. Mama.
29
Iz škole su telefonirali Mami u perionicu, te se vratila kuci u podne. Keri ju je posmatrala
dok je dolazila, te joj se stomak skupio.
Mama je bila veoma krupna žena i uvek je nosila šešir. U poslednje vreme pocele su da joj
oticu noge, tako da se cinilo da ce joj stopala iskipeti iz cipela. Nosila je crni kaput sa crnim
krznenim okovratnikom. Oci su joj bile plave i uvecane iza naocara bez rama. Uvek je nosila
veliku crnu duguljastu tašnu u kojoj se nalazio novcanik za sitninu, budelar (oboje crni),
velika Biblija kralja Džemsa (takoe crna) na kojoj je zlatnim slovima bilo naštampano njeno
ime, a unutra je bila i hrpa proglasa povezanih lastišem. Proglasi su obicno bili narandžasti i
loše odštampani.
Keri je maglovito pamtila da su Mama i Tata Ralf nekada bili baptisti, ali da su napustili tu
crkvu kada su se uverili da baptisti služe Antihristu. Ad toga vremena poceli su da ozbiljno
slave Boga. Mama je služila nedeljom. cetvrtkom i petkom. Te "dane'' su zvali svetima.
Mama je imala ulogu sveštenika, a Keri pomocnika. Službe su trajale od dva do tri sata.
Mama je otvorila vrata i cvrsto stupila unutra. Ona i Keri su zurile jedna u drugu za
trenutak, meu njima se prostiralo predsoblje, a licile su na pištolje koji se spremaju da
ispale. Bio je to jedan od onih kratkih momenata koji su (da li sam opazila strah da li je to bio
strah u maminim ocima) kasnije, u secanju, izgledali mnogo duži.
Mama je za sobom zatvorila vrata. »Sada si žena«, tiho je saopštila.
Keri je osecala da joj se lice grci i skuplja, ali se nije mogla savladati. »Zašto mi nisi rekla
ranije?« uzviknula je. »Mama, tako sam se uplašila! A sve su mi se devojke podsmevale i
bacale na mene predmete i — «
Mama je išla prema njoj i u trenutku ruka joj je poskocila neocekivanom brzinom, ta teška
ruka, mišicava, sa žuljevima iz praonice. Lupila ju je nadlanicom po vilici tako da je Keri pala
na dovratak izmeu predsoblja i dnevne sobe. glasno jecajuci.
»A Bog je stvorio Evu od Adamovog rebra«, rece Mama. Oci su joj izgledale ogromne iza
naocaia bez okvira: licile su na dva jaja pržena na oko. Šutnula je Keri nogom, a Keri je
vrisnula. »Ustani, ženo. Idemo da molimo. Da se pomolimo Isusu za naše slabe ženske,
nevaljale, grešne duše.«
»Mama — «
Jecaj je bio isuviše zagušujuci da bi dozvolio drage reci. Pritajena histerija je iskocila
cereci se i blebecuci. Nije mogla da ustane. Jedino je uspevala da baulja u dnevnoj sobi dok
joj je kosa zaklanjala lice, a ona ispuštala snažne promukle jecaje. Povremeno bi Mama
zamahnula nogom. Tako su se preko dnevne sobe zaputile ka oltaru koji je nekad bila mala
spavaca soba.
»A Eva je bila slaba i — ponavljaj, ženo. Ponovi za mnom!«
»Nemoj. Mama, molim te. pomozi mi — «
Noga je poletela. Keri je urliknula.
30
»A Eva beše slaba i oslobodila je pošast na zemlji«, Mama je nastavila, »a pošast se
zvala Gre,. a prvi Greh beše Odnos. I Gospod je posetio Evu i podario joj Prokletstvo, a
Prokletstvo beše krvno. I tako su Adam i Eva isterani iz Vrta i u Svet, a Eva je otkrila da joj je
stomak narastao i da ocekuje dete.«
Noga se zanjihala i udarila Kerinu stražnjicu. Nos joj je zagrebao drveni pod. Ulazile su u
svetilište. Krst se nalazio na sredini stola pokrivenog caršavom od vezene svile. Sa obeju
strana krsta bile su postavljene bele svece. Iza njih nalazile su se druge na kojima su bili
ispisani brojevi Isusa i njegovih apostola. A na desnoj strani nalazilo se najgore mesto na
svetu, kuca užasa, pecina u kojoj je bila prigušena svaka nada. svako protivljenje Božijoj volji
— i Maminoj. Vrata ormara su bila poluotvorena. Unutra se ispod plave ružne sijalice koja je
uvek bila upaljena nalazila Derolova slika cuvene molitve Džonatana Edvardsa: Grešnici u
rukama ljutitog Boga.
»A tu je bilo i sledece Prokletstvo, Prokletstvo Raanja, tako da je Eva u suzama i znoju
donela na svet Kaina.«
Na to ju je Mama odvukla do oltara, u polustojecem i polusavijenom položaju, da bi
napokon obe pale na kolena. Mama je cvrsto stezala Kerin clanak.
»I za Kainom Eva je rodila Avelja, a još nije okajala cin Odnosa. Tako je Gospod posetio
Evu sa trecim Prokletstvom, a to je bilo Prokletstvo Ubistva. Kain je ustao i ubio Avelja
kamenom. A Eva se i dalje nije okajala, niti su to uradile kceri Evine, tako da je Lukava Zmija
nad Evom zavladala vladavinom bludnicenja i poroka.«
»Mama« uzviknula je. »Mama, molim te, saslušaj me! Nije lo bila moja greška.'*
»Sagni glavu i moli se«, rekla je Mama. »Trebalo je da mi kažeš! Mama je spustila ruku na
Kerin potiljak, a u njenom pokretu se sakupila sva težina mišica koji se jedanaest godina
razvijao prebacujuci teške kese sa rubljem i beskrajne gomile vlažnih caršava. Kerino lice
izbuljenih ociju poletelo je napred, celo joj je tresnulo o oltar tako da se povredila, a svece su
zadrhtale.
»Hajde da molimo«, tiho rece Mama neumoljivim glasom.
Jecajuci i ušmrkujuci se Keri je sagnula glavu, sline su joj visile iz nosa i klatile se, pa ih je
obrisala (kad bih imala onoliko novcica koliko puta me je ovde rasplakala) nadlanicom.
»O, Gospode«, uzviknula je glasno Mama, zabacene glave, »pomozi ovoj grešnoj ženi
ovde pored mene da shvati greh njene dobi i ponašanja. Objasni joj da je Prokletstvo Krvi
nikada ne bi sustiglo da je ostala bezgrešna. Možda je ucinila Greh Požudnih Misli. Možda je
slušala rokenrol muziku preko radija. Možda ju je kušao Antihrist. Pokaži joj svoju pravednu i
osvetnicku ruku na delu i — «
»Ne! Pusti me da izaem!«
Borila se da ustane, ali ju je Mamina ruka, snažna i nemilosrdna kao gvozdene lisice,
vratila na kolena.
» — tvoj znak tako da može da koraca uskim i pravim putem odavde pa nadalje, ako želi
da izbegne plamenu moru Vecite Jame. Amen.«
31
Uprla je svoje sjajne uvecane oci u cerku. »Kreni sada u tvoj ormar.«
»Necu!« Osecala je kako joj se dah zgušnjava od straha.
»Idi u svoj ormar i moli se u tišini. Moli oprost za svoj greh.«
»Nisam zgrešila Mama. Ti si zgrešila. Nisi mi rekla o svemu ovome tako da su mi se svi
smejali.«
Ponovo joj se ucinilo da vidi blesak straha u Maminim ocima koji je promakao brzo i
necujno poput letnje munje. Mama je pocela da uteruje Keri u plavu svetlost ormara.
»Moli se Bogu i možda ce tvoji grahovi biti sprani.«
»Mama, pusti me da idem.«
»Moli se, ženo.«
»Dozvacu opet kamenice, Mama.«
Mama je zastala.
Izgledalo je kao da joj je za trenutak zastao u grlu dah. A onda se njena ruka stegla na
cerkinom vratu sve dok pred Kerinim ocima nisu pocele da igraju crvene, vlažne tacke i dok
nije osetila da joj se svest zamucuje i gubi.
Mamine uvecane oci plivale su ispred nje.
»Ti avolov ispljuvku«, prošaputala je. »Zašto su mene tako prokleti?«
Kerina pomucena svest je pokušavala da nae dovoljno jasan izraz za njenu agoniju, stid,
strah, mržnju, užas. Cinilo joj se da joj je ceo život sužen do ove bedne. malaksale tacke
pobunjeništva. Oci su joj luacki kolutale. a usta, ispunjena pljuvackom, bila su širom
otvorena.
»Ti si GROZNA!« povikala je.
Mama je zasiktala kao ošurena macka. »Greh!« uzviknula je. »O, kakvog li greha!«
Pocela je da udara Keri u lea, u vrat, u glavu. Vrteci je ukrug, odvela je Keri u jak plavi
sjaj ormara ...
»JEBI se!« uzviknu Keri. (tako, tako, baš tako izletelo je kako bi inace mogla da dobije
mene o bože dobro)
Bila je ubacena u ormar naglavce, udarila je o naspramni zid i pala na pod
poluomamljena. Vrata su se zalupila za njom i kljuc okrenuo u bravi.
Ostala je nasamo sa Maminim razbesnelim Bogom.
Plava svetlost je obasjavala sliku ogromnog i bradatog Jahve koji je ubacivao
mnogoljudan narod koji je urlao kroz dubinu oblaka u vatreni ambis. Ispod njih su se rvale
crne užasne figure u plamenu oprosta dok je Crni Covek sedeo na ogromnom plamenom
prestolu sa trozupcem u ruci. Imao je telo coveka ali i šiljati rep i glavu Šakala.
32
Nece popustiti ovoga puta.
Ali ipak je popustila. Izdržala je šest sati, ali tada se slomila i pocela da place i doziva
Mamu da je pusti napolje. Morala je da mokri. Crni covek se cerio na nju sa njuškom šakala,
a njegove užarene oci znale su sve tajne ženske krvi.
Jedan sat nakon Kerinog dozivanja Mama ju je pustila. Keri je luacki potrcala prema
kupatilu.
Tek se sada, tri sata posle dogaaja, dok je sedela povijena nad šivacom mašinom kao
pokajnik, prisetila straha u Maminim ocima i cinilo joj se da je spoznala njegov uzrok.
Bilo je prilika kada ju je Mama držala u ormaru skoro ceo dan — kao onda kada je ukrala
onaj prsten od samo cetrdeset i devet centi iz Suberove prodavnice »Pet i deset«, ili kao
onoga puta kada je otkrila sliku Fleša Bobija Piketa ispod Kerinog jastuka — cak se Keri
jedanput onesvestila unutra od gladi i od smrada sopstvenog izmeta. A nikada joj, baš
nikada nije tako odgovorila kao danas. Danas je cak izgovorila onu rec koja pocinje sa J. Pa.
ipak. Mama ju je oslobodila cim je Keri popustila.
Evo. Haljina je završena. Podigla je stopalo sa pedala i uspravila haljinu da je osmotri. Bila
je dugacka i ružna. Mrzela ju je.
Znala je zašto ju je Mama pustila napolje.
»Mama, smem li da odem u krevet?«
»Možeš.« Nije podigla glavu sa svog miljea.
Presavila je haljinu preko ruke. Bacila je pogled na šivacu mašinu. U trenutku se pedala
otkocila. Igla je pocela da stepa gore-dole. isijavajuci svetio u metalnim iskrama. Mašina se
okretala i tresla. Rucni kotur obrtao se sa strane.
Mamina glava je poskocila, a oci joj se širom otvorile. Klupko namotanog konca koje se
nalazilo pri kraju miljea koji je bio istovremeno divno rasporeen, ravnomeran i simetrican,
razmotalo se i zamrsilo.
»Samo raspravljam konac«, tiho rece Keri.
»Idi na spavanje«, kratko rece Mama, a strah joj se ponovo javio u ocima.
»Da. (plašila se da cu izbili ormar iz šarki) Mama.« (a cini mi se da cu moci cini mi se da
cu moci da cini mi se da cu moci)
Iz knjige Senka je eksplodirala (str. 58):
Margaret Uajt je rođena i odrasla u Motonu. u malom gradiću koji se
graniči sa Čemberlenom i iz koga dolaze đaci u niže i više razrede srednjih
škola Čemberlena. Roditelji su joj bili imućni; držali su posećen noćni bar u
predgrađu Motona, koji se zvao »Vesela mehana«. Margaretin otac, Džon
Brigem. ubijen je nesrećnim slučajem u pucnjavi koja se odigrala u baru u
leto 1959.
33
Margaret Brigem, kojoj je bilo skoro trideset godina, počela je da
posećuje religiozne skupove fundamentalista. Njena majka je počela da
izlazi sa novim čovekom (Haroldom Alisonom, za koga se docnije udala),
tako da su oboje nastojali da izbace Margaret iz kuće — verovala je da
njena majka Džudit i Harold Alison žive u grehu, i to svoje mišljenje je
često izražavala. Džudit Brigem je mislila da će njena ćerka ostati
usedelica celog života. Prema zlobnim rečima njenog budućeg očuha,
»Margaret je imala lice nalik na dupe benzinskog kamiona i telo koje joj
pristaje uz lice«. Takođe ju je nazivao »malom Isusovom bogomoljkom«.
Margaret nije htela da ih napusti sve do 1960, kada je na religioznom
sastanku upoznala Ralfa Uajta. Septembra te godine napustila je stan
Brigemovih u Motonu i nastanila se u malom stanu u centru Čemberlena.
Zabavljanje Margarete Brigem i Ralfa Uajta okončalo se venčanjem
dvadeset i trećeg marta 1962. Trećeg aprila 1962. Margaret Uajt je hitno
primljena u Vestoversku bolnicu za doktore.
»Ne, nije htela da nam kaže u čemu je problem«, ispričao je Harold Alison.
»Jedini put kada smo je posetili rekla nam je da živimo u bludu, iako smo
venčani i da nas čeka pakao. Kazala je da je Bog utisnuo nevidljivi znak na
naša čela, ali da ga ona može videti. Ponašala se kao luda paunica u
kavezu, a i bila je luda. Njena majka je pokušala da bude dobra prema njoj,
pokušavala je da sazna o čemu je reč. A tada je ona postala histerična i
krenula da priča o nekom anđelu sa mačem koji šeta kroz parkirališta
mehana i šeće grešnike. Tada smo izašli.«
Džudit Alison je bar mogla da pretpostavi ono što se moglo dogoditi
njenoj kćerki; mislila je da je Margaret imala spontani pobačaj. U tom
slučaju značilo bi da je beba začeta pre sklapanja braka. Dokaz za ovu
pretpostavku uneo bi zanimljivu svetlost pri bavljenju ličnošću Kerine
majke.
U dugom i prilično histerično napisanom pismu, koje je Margaret poslala
svojoj majci 19. avgusta 1962, pomenula je da su ona i Ralf živeli
bezgrešno, bez »prokletstva Odnosa«. Molila je Harolda i Džudit Alison da
napuste svoje »gnezdo poroka« i da se povedu za njenim primerom. »To
je jedini način«, kaže Margaret pri kraju pisma, »jedini način na koji ćete se
izbaviti ti i Taj Čovek iz Kiše Krvi koja će pasti na vas. Ralf i ja, nalik Josifu i
Mariji, nećemo ni znati ni hteti da zagadimo jedno drugome telo. Ako se
nešto dogodi, neka bude božanskom voljom.«
Naravno, iz kalendara vidimo da je Keri začeta nešto kasnije te iste godine
...
vecinom sa jaganjcima a manje sa scenama strašnog suda. Zastavica škole Evin bila je
zataknuta za njenu nocnu komodu. Na komodi su se još nalazile Biblija i plasticni Isus koji je
sijao u mraku.
Skinula se — prvo je svukla bluzu, zatim omraženu suknju srednje dužine, kombinezon,
pojas, duge gace i carape. Pogledala je gomilu teške odece, njene dugmice i lastiše sa
izrazom duboke ojaenosti. Školska biblioteka imala je stare brojeve žurnala »Sedamnaestogodišnjak
«, koje je cesto prelistavala sa izrazom budalastog nehaja koji je sebi lepila na
lice. Modeli su joj izgledali tako nehajni i prirodni u kratkim, izazovnim suknjama,
hulahopkama i cipkastom donjem rublju sa šarama. Naravno, znala je da bi njih Mama
opisala (Mama je znala odgovor na sva pitanja) jednom recju, lake. A i takva odeca bi je
samo ucinila svesnom svoga izgleda, znala je to. Ucinilo bi je ogoljenom, zlom, potamnelom
od greha zvanog egzibicionizam. Povetarac bi bludno pirio uz njene noge.
* * *
Kada su konacno prestali da vode ljubav, i kada je poravnala odecu na zadnjem sedištu
Tomi Rosijevog forda iz 1963. Su Snel je primetila da razmišlja o Keri Uajt.
Bio je petak, vece, i Tomi (koji je zamišljeno gledao kroz zadnji prozor, dok su mu
pantalone još uvek stajale dole oko clanaka — izgledao je smešan ali cudesno dirljiv) izveo
ju je na kuglanje. To im je. naravno, oboma poslužilo kao izgovor. Oboje su na umu imali
zabavu druge vrste još od trenutka kada su rešili da krenu.
Viala se sa Tomijem uglavnom manje-više redovno od oktobra (sada je bio maj), a
postali su ljubavnici tek pre dve nedelje. Bili su to sedam puta, popravila se. Veceras je bio
sedmi put. Nije se još nad njima razlomilo nebo niti su culi muziku vecnih sfera, ali situacija
se malo popravila.
Prvi put je do zla boga bolelo. Njene drugarice Helen Sajrs i Džini Golt su obe prošle kroz
To i obe su je ubedile da ce je boleti samo na trenutak — kao kad dobiješ injekciju penicilina
— a posle ce se osecati kao u raju. Ali se Su, tog prvog puta, osecala kao da su je proboli
držacem za motiku. Tomi joj je zatim priznao, iscerivši se, da je naopako stavio zaštitnu
gumu, takoe.
Veceras je prvi put pocela da oseca nešto slicno zadovoljstvu, ali je to brzo prestalo. Tomi
se držao koliko je god mogao, ali je ubrzo zabava bila ... završena. Cinilo se kao da je trljanje
trajalo isuviše dugo da bi se dobilo nešto malo toplote.
25
Posle dogaaja osetila se potištena i melanholicna i u takvom stanju misao joj je odlutala
na Keri. Ophrvao ju je talas kajanja, sve emocionalne barijere su popustile, tako da je Tomi,
kada se okrenuo i prestao da posmatra vidikovac Brikjard Hila, primetio da Su place.
»Hej«, povikao je zabrinut. »Oh. slušaj.« Nespretno ju je zagrlio.
»Nema veze«, rekla je, i dalje jecajuci. »Nisi ti u pitanju. Uradila sam danas neku ne-bašmnogo-
lepu stvar. Upravo sam o tome razmišljala.«
»A šta to?« Potapšao je nežno po vratu. Tako se zatekla kako objašnjava pricu koja se
dogodila toga jutra, a da je pri tom jedva mogla da veruje da je ona ta koja je kazuje.
Suocivši se sa celom pricom, shvatila je da je glavni razlog zbog koga je Tomiju dozvolila da
je uzme bio taj što se (zaljubila? zaludela? nije bilo važno, rezultat je isti) bila je sa njim, a
sada se stavila u položaj saucesnika u ružnoj šali iz kupaonice — nacinom koji bi se jedva
mogao smatrati pravim metodom za pridobijanje momka. A Tomi je, naravno, bio Popularan.
Pošto je ona bila Popularna celog svog života, cinilo joj se sasvim predodreeno da sretne i
da se zaljubi u nekog ko je bio isto toliko Popularan kao i ona sama. Bili su skoro sasvim
sigurni da ce ih izabrati za Kralja i Kraljicu srednjoškolskog Prolecnog bala, a stariji razred ih
je vec proglasio najboljim parom iz klupe za školski godišnjak. Postali su stalne zvezde na
promenljivom nebu srednjoškolskih odnosa. priznati Romeo i Julija. Ona je, meutim znala,
sa iznenadnim naletom zgaenosti, da u svakoj americkoj srednjoj školi u predgraima za
belce postoji po jedan takav par.
I pošto je vec imala nešto za cim je oduvek žudela — osecanje pripadnosti, sigumost i
položaj — otkrila je da sve to nosi sa sobom i osecanje nelagodnosti kao svoju tamniju
stranu. Nije ona sve to tako zamislila. Postojale su mracne stvari koje su kružile oko svog
toplog svetlosnog kruga. Kao što je pomisao da mu je dopustila da je jebe (moraš li baš tako
da se izraziš, e pa ovoga puta moram) samo zato što je on Popularan, na primer. Kao što je
cinjenica da su lepo pristajali jedno uz drugo dok šetaju, ili da je mogla da gleda u njihov
odraz u staklu izloga i da misli: Evo ga, nailazi jedan lep par. Bila je sasvim sigurna (ili se
samo nadala) da nije bila toliko slaba, ne tako podložna da lagodno utone u ututkana
ocekivanja roditelja, prijatelja, cak i ona sopstvena. Ali sada se javio taj dogaaj u kupaonici
gde se ona usaglasila sa svetom i isplivala na površinu kao osoba nadmenih i divljih nazora.
Rec koju je izbegavala da izgovori bila je usuglasili se, u infinitivu, a ona je donosila bedne
slike kose u viklerima, dugih popodneva provedenih pored stola za peglanje ispred
televizijskih limunada dok se mužic bori sa silnicima u nekoj anonimnoj kancelariji; bila je tu
slika odlaska na roditeljske sastanke, a zatim ulaska u clanstvo lokalnog kluba kada im
prihod postane petocifren; kao i slika sa pilulama u kružnim žutim ležištima bez broja, koje su
je sprecavale da napusti devojacice brojeve odece sve dok baš ne bude primorana na to,
pilule koje su sprecavale dolazak odvratnih malih tuina koji kake u pantalonice i deru se u
dva sata izjutra; bila je tu slika ocajnicke borbe da se sacuva pristojan izgled koji brani
Crncima da se usele u Cista Susedstva; slika u kojoj stoji rame uz rame sa Teri Smit (mis
Krompirov cvet za 1975) i sa Viki Džons (potpredsednica Ženske lige), naoružana potpisima i
molbama i slatkim, pomalo ocajnickim osmesima.
Keri, ta prokleta Keri, bila je njeno prokletstvo. Možda je do danas samo oslušnula
udaljene, kružne korake koji su obigravali njen osvetljeni prostor, ali veceras, pošto je cula
svoju vlastitu mucnu i ružnu pricu, ona je videla prave senke svih tih stvari, kao što je videla
žute oci koje kao baklje sijaju u mraku.
26
Bila je vec kupila svoju vecernju haljinu. Bila je plava i predivna.
»U pravu si«, rekao joj je pošto je završila pricu. »Zvuci loše i uopšte ne lici na tebe.« Lice
mu se uozbiljilo, a ona je osecala tracak ledenog užasa. A onda se osmehnuo — imao je
veoma lep osmeh — i tama se pomalo raspršila.
»Prebio sam jednom namrtvo nekog klinca pošto se vec srušio. Da li sam ti pricao o
tome?«
Odmahnula je glavom.
»Da.« Protrljao je nos secajuci se dogaaja, a obraz mu se namreškao, na isti nacin kao
onoga puta kada je priznao da je prvi put pogrešno stavio zaštitnu gumicu. »Ime deteta je
bilo Deni Patrik. Jednom u šestom razredu prebio me je namrtvo. Mrzeo sam ga, ali sam ga
se i plašio. Lagao sam za njega — znaš li kako to izgleda?«
Ona nije znala, ali je ipak klimnula glavom.
»Svejedno, konacno se namerio na pogrešnog momka godinu ili dve kasnije. Na Pita
Tabera koji je bio sitan, ali sav sazdan od mišica. Deni mu se nešto zamerio, zbog klikera ili
slicno, te se konacno Piter podigao ponosno i prebio ga namrtvo. To se zbilo u dvorištu stare
Kenedi škole. Deni je pao i tako udario glavu da se onesvestio. Svi su pobegli. Mislili smo da
je možda umro. I ja sam otrcao, ali sam ga prvo propisno šutnuo u rebra. I grozno sam se
osecao zbog toga kasnije. Nameravaš li da joj se izviniš?«
Pitanje je zateklo Su nespremnu, tako da sve što je mogla da kaže bilo je da nemocno
uzvrati: »Jesi li se ti izvinio?«
»Šta? Do avola, nisam! Imao sam preca posla od toga. Ali Izmeu mog i tvog dogaaja
postoji velika razlika. Suzi.«
»Postoji?«
»Nismo više u sedmom razredu. A i ja sam imao nekog razloga da onako postupim, iako
mi je razlog bio bedan. Šta je tebi ta jadna glupava budala ikada uradila?«
Nije mu odgovorila jer nije imala šta da kaže. Nikada nije progovorila više od stotinak reci
sa Keri u celom svom životu, od kojih je nekoliko desetina prozborila upravo danas.
Pohaale su zajedno jedino predavanje Fis Edija od vremena kada su završile Cemberlensku
srednju školu. Keri je pohaala nastavu trgovine i biznisa." a Su je naravno, bila u
gimnazijskom usmerenom.
Iznenada je sa prezrenjem pomislila o sebi.
Shvatila je da tu misao ne može da podnese i okrenula je protiv njega. »Kada si poceo da
donosiš sve te velike moralne odluke? Pošto si krenuo da spavaš sa mnom?«
Videla je da lepo raspoloženje išcezava sa njegovog lica, pa se pokajala.
»Izgleda mi da je bolje da ti nisam ništa rekao«, kazao je i navukao pantalone.
»Nije u tebi problem, vec u meni.« Su ga je zagrlila. »Stidim se, shvataš?«
27
»Znam«, odgovori on. »Ali ne bi trebalo da dajem savete. Nisam nadaren za to.«
»Tomi, da li ti ikada dosadi da si tako... hm, Popularan?«
»Zar ja?« Pitanje ga je iznenadilo. »Misliš to što sam predsednik fudbalskog kluba,
razredne zajednice itd.?«
»Da.«
»Ma ne. To sve nije važno. Srednja škola nije neko važno mesto. Dok je pohaaš, misliš
da je nešto posebno, ali kada se završi, niko je i ne pominje osim kada se napiju. Tako o njoj
misli moj brat i njegovi drugari.«
Ni to je nije primirilo; cak je pogoršalo njene strahove. Mala Suzi iz Evin škole, koja se
oblaci u suknjice i bluzice, vrhovna poglavarka grancli iz Brigade kolacarki, sa vecernjom
haljinom koju ce zauvek cuvati u ormaru, zapakovanu u zaštitnu plastiku.
Noc je zatamnela lako navlažene prozore kola.
»Verovatno cu da završim radeci u auto-mehanicarskoj radnji svoga oca«, rece on.
»Provodicu se petkom i subotom uvece u baru AnkI Bili' ili kod .Kavaljera', gde cu da pijem
pivo i da pricam o onom subotnjem popodnevu kada me je Sanders gaao loptom a mi
oneraspoložili Dorcester. Oženicu se nekom gunavom ribom i uvek cu imati poslednji model
kola, glasacu za demokrate — «
»E, pa nemoj«, rece ona, sa ustima iz nenada ispunjenim mracnim i slatkim strahom.
Privukla ga je sebi. »Voli me. Tako me veceras boli glava. Voli me. Voli me.«
I on ju je voleo, ali ovoga puta sve je bilo drukcije, ovoga puta cinilo mu se da je prostor
otvoreniji, nije bilo zamornog trljanja, vec jedna predivna pukotina koja se sve više širila: dva
puta je morao da zastane, dahcuci, da se uzdrži, a tada je ponovo navalio (bio je nevin pre
mene a da mi je to priznao mislila bih da je laž) i postajao sve žešci, a njen dah se pretvorio
u kratke duboke uzdahe i tada je ona pocela da vice i grabi njegova lea, nije mogla da se
zaustavi, znojila se, zaboravila je na neprijatnost, svakom celijom doživljavala je vrhunac,
telo joj se ispunilo suncevom svetlošcu, um tonovima muzike, leptiri su poigravali pozadi u
kavezu njenog mozga.
Kasnije, na putu za kuci, zvanicno ju je zamolio da sa njim ide na Prolecni bal. Obecala
mu je. Upitao ju je da li je odlucila kako ce da postupi prema Keri. Rekla mu je da nije. Rekao
joj je da to ne menja njihov odnos, ali se njoj ucinilo da menja. Pocinjalo je da joj se cini da je
baš od tog rešenja zavisio ceo njihov odnos.
Iz poglavlja »Telekineza: analiza i posledica« (Naučni godišnjak, 1981), od
Dina D. L. Mek Gafina:
Postoje, naravno, još i danas oni naučnici — na žalost, u njihovim
redovima su pre svih predavači sa Djuk univerziteta — koji odbacuju
sjajne skrivene mogućnosti koje nam nudi slučaj Keri Uajt. Poput članova
Fletlends udruženja, Rosikruščana ili Korlijevaca iz Arizone. koji veruju da
atomska bomba nema nikakvo dejstvo, ovi jadnici okreću leđa logici,
28
zabijaju glavu u pesak — i izvinjavaiu se i traže pomoć kada im se obratite
u kombinovanoj metafori.
Naravno, čovek može da shvati to negodovanje, povišene tonove, Ijutita
pisma i svađe na naučnim skupovima. Sama ideja o telekinezi bila je gorka
pilula koju je naučna zajednica morala da propita, zajedno sa zamkama
koje postavljaju ''džudžu tabele" iz filma strave i užasa, sa medijumima i
škripom stolova i lebdećim oreolima. Međutim, ako i shvatimo
uzdržanost naučnika, ne možemo ipak da opravdamo njihovu
neodgovornost.
Posledice slučaja Uajt pobuđuju teška i bolna pitanja. Zemljotres je
uzdrmao naše ustaljene zamisli o tome kako svet prirode treba da se
vlada i ponaša. Možemo li čak kriviti i tako uvaženog lekara kao što je
Džerald Lupone, koji tvrdi da je cela stvar šala i podvala, čak i kada mu je
Komisija za slučaj Uajt podnela celokupnu evidenciju, koja je pozamašna?
Jer ako je slučaj Keri Uajt istinit, gde onda tu da uglavimo Njutna? ...
Sedele su u dnevnoj sobi, Keri i Mama, i slušale Tenesi Erni Forda kako peva »Neka se
upale sitna svetla« na Vebkor gramofonu (koji je Mama nazivala »viktrolom«, ili kada je bila
posebno dobro raspoložena — naprosto »vik«.) Keri je sedela za šivacom mašinom i lupkala
pedalu nogama dok je prišivala rukave na svoju novu haljinu. Mama je sedela ispred
gipsanog raspeca i heklala milje, a povremeno je udarala nogom o pod u ritmu pesme koja je
bila njena najomiljenija. G.M.M. Blis, koji je napisao ovu himnu, a verovatno i mnoge ostale
kojima se ne zna ni broj, bio je jedan od Maminih svetlih primera Božjeg doprinosa na zemlji.
On je bio mornar i grešnik (ova dva izraza bili su sinonimi u Maminom recniku), veliki grešnik,
poruga pred licem Svemocnog. A onda se na moru pojavila velika bura i brod je trebalo da
se prevrne, tako da je G. M. M. Blis pao nicice na grešna kolena sa vizijom pakla koji se
otvara ispod okeanskog dna i ceka na njega da ga pohrani i krenuo da se moli bogu. G. M.
M. Blis je obecao bogu da ce mu, ako ga spase, služiti preostali deo života. Bura se,
naravno, odmah stišala.
Sjajno sija milost našeg Oca,
sve jace iz njegovog svetionika,
ali nama on daje u zadatak
da palimo svetiljke duž obale lika...
U svim pesmama G. M. M. Blisa osecala se cežnja za morem.
Haljina koju je šila bila je u stvari veoma lepa, boje tamnog vina — jedina crvena boja koju
bi joj Mama dozvolila da nosi — a rukavi su bili nadržani. Pokušavala je da se koncentriše
iskljucivo na šivenje, ali, naravno, duh joj je bludeo.
Svetlo iznad glave bilo je jako, oštro i žuto; mala prašnjava plišana sofa bila je, naravno,
prazna (Keri nikada nije dovela nekog momka da u njoj SEDI), a na udaljenom zidu ocrtavale
su se združene senke: raspeti Isus i, ispod Njega. Mama.
29
Iz škole su telefonirali Mami u perionicu, te se vratila kuci u podne. Keri ju je posmatrala
dok je dolazila, te joj se stomak skupio.
Mama je bila veoma krupna žena i uvek je nosila šešir. U poslednje vreme pocele su da joj
oticu noge, tako da se cinilo da ce joj stopala iskipeti iz cipela. Nosila je crni kaput sa crnim
krznenim okovratnikom. Oci su joj bile plave i uvecane iza naocara bez rama. Uvek je nosila
veliku crnu duguljastu tašnu u kojoj se nalazio novcanik za sitninu, budelar (oboje crni),
velika Biblija kralja Džemsa (takoe crna) na kojoj je zlatnim slovima bilo naštampano njeno
ime, a unutra je bila i hrpa proglasa povezanih lastišem. Proglasi su obicno bili narandžasti i
loše odštampani.
Keri je maglovito pamtila da su Mama i Tata Ralf nekada bili baptisti, ali da su napustili tu
crkvu kada su se uverili da baptisti služe Antihristu. Ad toga vremena poceli su da ozbiljno
slave Boga. Mama je služila nedeljom. cetvrtkom i petkom. Te "dane'' su zvali svetima.
Mama je imala ulogu sveštenika, a Keri pomocnika. Službe su trajale od dva do tri sata.
Mama je otvorila vrata i cvrsto stupila unutra. Ona i Keri su zurile jedna u drugu za
trenutak, meu njima se prostiralo predsoblje, a licile su na pištolje koji se spremaju da
ispale. Bio je to jedan od onih kratkih momenata koji su (da li sam opazila strah da li je to bio
strah u maminim ocima) kasnije, u secanju, izgledali mnogo duži.
Mama je za sobom zatvorila vrata. »Sada si žena«, tiho je saopštila.
Keri je osecala da joj se lice grci i skuplja, ali se nije mogla savladati. »Zašto mi nisi rekla
ranije?« uzviknula je. »Mama, tako sam se uplašila! A sve su mi se devojke podsmevale i
bacale na mene predmete i — «
Mama je išla prema njoj i u trenutku ruka joj je poskocila neocekivanom brzinom, ta teška
ruka, mišicava, sa žuljevima iz praonice. Lupila ju je nadlanicom po vilici tako da je Keri pala
na dovratak izmeu predsoblja i dnevne sobe. glasno jecajuci.
»A Bog je stvorio Evu od Adamovog rebra«, rece Mama. Oci su joj izgledale ogromne iza
naocaia bez okvira: licile su na dva jaja pržena na oko. Šutnula je Keri nogom, a Keri je
vrisnula. »Ustani, ženo. Idemo da molimo. Da se pomolimo Isusu za naše slabe ženske,
nevaljale, grešne duše.«
»Mama — «
Jecaj je bio isuviše zagušujuci da bi dozvolio drage reci. Pritajena histerija je iskocila
cereci se i blebecuci. Nije mogla da ustane. Jedino je uspevala da baulja u dnevnoj sobi dok
joj je kosa zaklanjala lice, a ona ispuštala snažne promukle jecaje. Povremeno bi Mama
zamahnula nogom. Tako su se preko dnevne sobe zaputile ka oltaru koji je nekad bila mala
spavaca soba.
»A Eva je bila slaba i — ponavljaj, ženo. Ponovi za mnom!«
»Nemoj. Mama, molim te. pomozi mi — «
Noga je poletela. Keri je urliknula.
30
»A Eva beše slaba i oslobodila je pošast na zemlji«, Mama je nastavila, »a pošast se
zvala Gre,. a prvi Greh beše Odnos. I Gospod je posetio Evu i podario joj Prokletstvo, a
Prokletstvo beše krvno. I tako su Adam i Eva isterani iz Vrta i u Svet, a Eva je otkrila da joj je
stomak narastao i da ocekuje dete.«
Noga se zanjihala i udarila Kerinu stražnjicu. Nos joj je zagrebao drveni pod. Ulazile su u
svetilište. Krst se nalazio na sredini stola pokrivenog caršavom od vezene svile. Sa obeju
strana krsta bile su postavljene bele svece. Iza njih nalazile su se druge na kojima su bili
ispisani brojevi Isusa i njegovih apostola. A na desnoj strani nalazilo se najgore mesto na
svetu, kuca užasa, pecina u kojoj je bila prigušena svaka nada. svako protivljenje Božijoj volji
— i Maminoj. Vrata ormara su bila poluotvorena. Unutra se ispod plave ružne sijalice koja je
uvek bila upaljena nalazila Derolova slika cuvene molitve Džonatana Edvardsa: Grešnici u
rukama ljutitog Boga.
»A tu je bilo i sledece Prokletstvo, Prokletstvo Raanja, tako da je Eva u suzama i znoju
donela na svet Kaina.«
Na to ju je Mama odvukla do oltara, u polustojecem i polusavijenom položaju, da bi
napokon obe pale na kolena. Mama je cvrsto stezala Kerin clanak.
»I za Kainom Eva je rodila Avelja, a još nije okajala cin Odnosa. Tako je Gospod posetio
Evu sa trecim Prokletstvom, a to je bilo Prokletstvo Ubistva. Kain je ustao i ubio Avelja
kamenom. A Eva se i dalje nije okajala, niti su to uradile kceri Evine, tako da je Lukava Zmija
nad Evom zavladala vladavinom bludnicenja i poroka.«
»Mama« uzviknula je. »Mama, molim te, saslušaj me! Nije lo bila moja greška.'*
»Sagni glavu i moli se«, rekla je Mama. »Trebalo je da mi kažeš! Mama je spustila ruku na
Kerin potiljak, a u njenom pokretu se sakupila sva težina mišica koji se jedanaest godina
razvijao prebacujuci teške kese sa rubljem i beskrajne gomile vlažnih caršava. Kerino lice
izbuljenih ociju poletelo je napred, celo joj je tresnulo o oltar tako da se povredila, a svece su
zadrhtale.
»Hajde da molimo«, tiho rece Mama neumoljivim glasom.
Jecajuci i ušmrkujuci se Keri je sagnula glavu, sline su joj visile iz nosa i klatile se, pa ih je
obrisala (kad bih imala onoliko novcica koliko puta me je ovde rasplakala) nadlanicom.
»O, Gospode«, uzviknula je glasno Mama, zabacene glave, »pomozi ovoj grešnoj ženi
ovde pored mene da shvati greh njene dobi i ponašanja. Objasni joj da je Prokletstvo Krvi
nikada ne bi sustiglo da je ostala bezgrešna. Možda je ucinila Greh Požudnih Misli. Možda je
slušala rokenrol muziku preko radija. Možda ju je kušao Antihrist. Pokaži joj svoju pravednu i
osvetnicku ruku na delu i — «
»Ne! Pusti me da izaem!«
Borila se da ustane, ali ju je Mamina ruka, snažna i nemilosrdna kao gvozdene lisice,
vratila na kolena.
» — tvoj znak tako da može da koraca uskim i pravim putem odavde pa nadalje, ako želi
da izbegne plamenu moru Vecite Jame. Amen.«
31
Uprla je svoje sjajne uvecane oci u cerku. »Kreni sada u tvoj ormar.«
»Necu!« Osecala je kako joj se dah zgušnjava od straha.
»Idi u svoj ormar i moli se u tišini. Moli oprost za svoj greh.«
»Nisam zgrešila Mama. Ti si zgrešila. Nisi mi rekla o svemu ovome tako da su mi se svi
smejali.«
Ponovo joj se ucinilo da vidi blesak straha u Maminim ocima koji je promakao brzo i
necujno poput letnje munje. Mama je pocela da uteruje Keri u plavu svetlost ormara.
»Moli se Bogu i možda ce tvoji grahovi biti sprani.«
»Mama, pusti me da idem.«
»Moli se, ženo.«
»Dozvacu opet kamenice, Mama.«
Mama je zastala.
Izgledalo je kao da joj je za trenutak zastao u grlu dah. A onda se njena ruka stegla na
cerkinom vratu sve dok pred Kerinim ocima nisu pocele da igraju crvene, vlažne tacke i dok
nije osetila da joj se svest zamucuje i gubi.
Mamine uvecane oci plivale su ispred nje.
»Ti avolov ispljuvku«, prošaputala je. »Zašto su mene tako prokleti?«
Kerina pomucena svest je pokušavala da nae dovoljno jasan izraz za njenu agoniju, stid,
strah, mržnju, užas. Cinilo joj se da joj je ceo život sužen do ove bedne. malaksale tacke
pobunjeništva. Oci su joj luacki kolutale. a usta, ispunjena pljuvackom, bila su širom
otvorena.
»Ti si GROZNA!« povikala je.
Mama je zasiktala kao ošurena macka. »Greh!« uzviknula je. »O, kakvog li greha!«
Pocela je da udara Keri u lea, u vrat, u glavu. Vrteci je ukrug, odvela je Keri u jak plavi
sjaj ormara ...
»JEBI se!« uzviknu Keri. (tako, tako, baš tako izletelo je kako bi inace mogla da dobije
mene o bože dobro)
Bila je ubacena u ormar naglavce, udarila je o naspramni zid i pala na pod
poluomamljena. Vrata su se zalupila za njom i kljuc okrenuo u bravi.
Ostala je nasamo sa Maminim razbesnelim Bogom.
Plava svetlost je obasjavala sliku ogromnog i bradatog Jahve koji je ubacivao
mnogoljudan narod koji je urlao kroz dubinu oblaka u vatreni ambis. Ispod njih su se rvale
crne užasne figure u plamenu oprosta dok je Crni Covek sedeo na ogromnom plamenom
prestolu sa trozupcem u ruci. Imao je telo coveka ali i šiljati rep i glavu Šakala.
32
Nece popustiti ovoga puta.
Ali ipak je popustila. Izdržala je šest sati, ali tada se slomila i pocela da place i doziva
Mamu da je pusti napolje. Morala je da mokri. Crni covek se cerio na nju sa njuškom šakala,
a njegove užarene oci znale su sve tajne ženske krvi.
Jedan sat nakon Kerinog dozivanja Mama ju je pustila. Keri je luacki potrcala prema
kupatilu.
Tek se sada, tri sata posle dogaaja, dok je sedela povijena nad šivacom mašinom kao
pokajnik, prisetila straha u Maminim ocima i cinilo joj se da je spoznala njegov uzrok.
Bilo je prilika kada ju je Mama držala u ormaru skoro ceo dan — kao onda kada je ukrala
onaj prsten od samo cetrdeset i devet centi iz Suberove prodavnice »Pet i deset«, ili kao
onoga puta kada je otkrila sliku Fleša Bobija Piketa ispod Kerinog jastuka — cak se Keri
jedanput onesvestila unutra od gladi i od smrada sopstvenog izmeta. A nikada joj, baš
nikada nije tako odgovorila kao danas. Danas je cak izgovorila onu rec koja pocinje sa J. Pa.
ipak. Mama ju je oslobodila cim je Keri popustila.
Evo. Haljina je završena. Podigla je stopalo sa pedala i uspravila haljinu da je osmotri. Bila
je dugacka i ružna. Mrzela ju je.
Znala je zašto ju je Mama pustila napolje.
»Mama, smem li da odem u krevet?«
»Možeš.« Nije podigla glavu sa svog miljea.
Presavila je haljinu preko ruke. Bacila je pogled na šivacu mašinu. U trenutku se pedala
otkocila. Igla je pocela da stepa gore-dole. isijavajuci svetio u metalnim iskrama. Mašina se
okretala i tresla. Rucni kotur obrtao se sa strane.
Mamina glava je poskocila, a oci joj se širom otvorile. Klupko namotanog konca koje se
nalazilo pri kraju miljea koji je bio istovremeno divno rasporeen, ravnomeran i simetrican,
razmotalo se i zamrsilo.
»Samo raspravljam konac«, tiho rece Keri.
»Idi na spavanje«, kratko rece Mama, a strah joj se ponovo javio u ocima.
»Da. (plašila se da cu izbili ormar iz šarki) Mama.« (a cini mi se da cu moci cini mi se da
cu moci da cini mi se da cu moci)
Iz knjige Senka je eksplodirala (str. 58):
Margaret Uajt je rođena i odrasla u Motonu. u malom gradiću koji se
graniči sa Čemberlenom i iz koga dolaze đaci u niže i više razrede srednjih
škola Čemberlena. Roditelji su joj bili imućni; držali su posećen noćni bar u
predgrađu Motona, koji se zvao »Vesela mehana«. Margaretin otac, Džon
Brigem. ubijen je nesrećnim slučajem u pucnjavi koja se odigrala u baru u
leto 1959.
33
Margaret Brigem, kojoj je bilo skoro trideset godina, počela je da
posećuje religiozne skupove fundamentalista. Njena majka je počela da
izlazi sa novim čovekom (Haroldom Alisonom, za koga se docnije udala),
tako da su oboje nastojali da izbace Margaret iz kuće — verovala je da
njena majka Džudit i Harold Alison žive u grehu, i to svoje mišljenje je
često izražavala. Džudit Brigem je mislila da će njena ćerka ostati
usedelica celog života. Prema zlobnim rečima njenog budućeg očuha,
»Margaret je imala lice nalik na dupe benzinskog kamiona i telo koje joj
pristaje uz lice«. Takođe ju je nazivao »malom Isusovom bogomoljkom«.
Margaret nije htela da ih napusti sve do 1960, kada je na religioznom
sastanku upoznala Ralfa Uajta. Septembra te godine napustila je stan
Brigemovih u Motonu i nastanila se u malom stanu u centru Čemberlena.
Zabavljanje Margarete Brigem i Ralfa Uajta okončalo se venčanjem
dvadeset i trećeg marta 1962. Trećeg aprila 1962. Margaret Uajt je hitno
primljena u Vestoversku bolnicu za doktore.
»Ne, nije htela da nam kaže u čemu je problem«, ispričao je Harold Alison.
»Jedini put kada smo je posetili rekla nam je da živimo u bludu, iako smo
venčani i da nas čeka pakao. Kazala je da je Bog utisnuo nevidljivi znak na
naša čela, ali da ga ona može videti. Ponašala se kao luda paunica u
kavezu, a i bila je luda. Njena majka je pokušala da bude dobra prema njoj,
pokušavala je da sazna o čemu je reč. A tada je ona postala histerična i
krenula da priča o nekom anđelu sa mačem koji šeta kroz parkirališta
mehana i šeće grešnike. Tada smo izašli.«
Džudit Alison je bar mogla da pretpostavi ono što se moglo dogoditi
njenoj kćerki; mislila je da je Margaret imala spontani pobačaj. U tom
slučaju značilo bi da je beba začeta pre sklapanja braka. Dokaz za ovu
pretpostavku uneo bi zanimljivu svetlost pri bavljenju ličnošću Kerine
majke.
U dugom i prilično histerično napisanom pismu, koje je Margaret poslala
svojoj majci 19. avgusta 1962, pomenula je da su ona i Ralf živeli
bezgrešno, bez »prokletstva Odnosa«. Molila je Harolda i Džudit Alison da
napuste svoje »gnezdo poroka« i da se povedu za njenim primerom. »To
je jedini način«, kaže Margaret pri kraju pisma, »jedini način na koji ćete se
izbaviti ti i Taj Čovek iz Kiše Krvi koja će pasti na vas. Ralf i ja, nalik Josifu i
Mariji, nećemo ni znati ni hteti da zagadimo jedno drugome telo. Ako se
nešto dogodi, neka bude božanskom voljom.«
Naravno, iz kalendara vidimo da je Keri začeta nešto kasnije te iste godine
...
5 Re: Stiven King - Keri Pon Jan 09, 2012 8:45 pm
Margita
Administrator
Devojke su se u tišini presvlacile za prvi cas gimnastike toga ponedeljka — nisu se šalile
ni dobacivale jedna drugoj — i nijedna od njih nije bila iznenaena kada je gica Desdžardin
34
bucno otvorila vrata svlacionice i stupila unutra. Srebrna pištaljka ljuIjuškala joj se meu
malim dojkama, a nosila je isti onaj šorc na sebi koji je imala u petak, iako na njemu ne beše
traga od Kerine krvi.
Devojke su nastavile da se pogruženo presvlace ne gledajuci je pri tom.
»E, baš ste vi društvo koje treba da se pojavi na maturi«, tiho rece gica Desdžardin.
»Kada cete maturirati? Za mesec dana? A Prolecni bal je tu, još pre mature. Kladim se da
vecina vas vec ima svog pratioca i vecernju haljinu. Su, ti ceš se pojaviti sa Tomi Rosom. Ti,
Helen, sa Rojem Evertsom. Kris, ti ceš verovatno morati da biraš. Ko je taj srecnik?«
»Bili Nolan«, nevoljko odgovori Kris Hargensen.
»E, pa, baš je on neki srecnik!« primeti gica Desdžardin.
»Kris, šta ceš mu pokloniti za to vece, krvavi 0. B. tampon? Ili možda neki upotrebljeni
toalet-papir? Znam da su ove stvari tvoja specijalnost ovih dana.«
Kris je pocrvenela. »Odlazim. Ne moram sve ovo da slušam.«
Desdžardinova nije uspela da odagna pomisao na Keri tokom celog vikenda, Keri koja je
plakala, grcala, sa vlažnim uloškom coškasto uglavljenim u njen stidni trougao — kao ni
sopstvenu neprirodnu, ljutitu reakciju.
I sada, dok je Kris pokušavala da projuri pored nje, ona se ispružila i gurnula je o red
naslaganih udubljenih metalnih ormarica maslinaste boje koji su stajali pored vrata. Krisine
oci se u neverici širom otvoriše. A onda joj se lice zajapurilo od nezadrživog besa.
»Ne smete da nas udarite!« viknula je. »Izgubicete zbog ovoga posao. Pamti moje reci,
gaduro!«
Ostale devojke su zatreptale, duboko udahnule vazduh i zurile u pod. Stvari su se
pogoršavale. Su je krajickom oka primetila da se Meri i Dona Thibodo drže za ruke.
»E, pa odista ne marim za posao, Hargensenova«, rece Desdžardin. »Ako ti — ili bilo koja
druga devojka — misliš da sada istupam kao uciteljica, grdno se varaš. Želim samo da sve
znate da ste se jako bedno ponašale u petak. Odista govnjivo.«
Kris Hargensen je frktala upiruci pogled u pod. Ostale devojke su tužno zurile u jednu
jedinu osobu, u nastavnicu fiskulture. Su je uhvatila sebe kako pogledava u kupaonicu — u
mesto zlocina, pa je skrenula pogled. Niko od njih još nije cuo da se neka uciteljica tako
ponašala.
»Da li je neka od vas pomislila da Keri Uajt ništa ne oseca? Da li je ikada neka od vas to
pomislila? Su? Fern? Helen? Džesika? Bilo koja? Mislite da je ona ružna. E, vi ste sve ružne.
Videla sam vas sve u petak ujutro.«
Kris Hargensen je nešto mumlala o tome da joj je otac advokat.
»Umukni!' izderala joj se Desdžardinova u lice. Kris je ustuknula toliko naglo da joj je glava
udarila pozadi o gvozdeni ormaric.
35
»Progovoriš li još jednu rec«, lagano izgovori Desdžardinova, »i ja cu te baciti preko sobe.
Želiš ii da se uveriš u ovo što ti pricam?«
Kris, koja je ocenila da ocigledno razgovara sa ludom ženom, nije odvratila ni rec.
Desdžardinova se podbocila. »U zbornici je odluceno da se vi devojke kaznite. Nisam ja
odredila kaznu, što mi je žao. Ja sam htela da vam dam tri dana kazne i uskracivanje karata
za matursko vece.«
Nekoliko devojaka se meusobno zgledalo i tužno promumlalo.
»To bi vas dovelo do roditelja«, Desdžardinova nastavi. »Ali, na žalost, odbor škole Evin je
prepun muškaraca, a ne verujem da oni imaju stvarnu predstavu da ste uradile jednu tako
groznu stvar. Prema tome, dobile ste jednonedeljnu zabranu izlaska na odmore.«
Zacuo se spontani uzdah olakšanja.
»Ali, bice to moja kazna i sprovešcu je u fiskultumoj sali. Moracete da trcite dok ne
svisnete.«
»Ja necu doci«, rece Kris, usne su joj se zategle preko zuba.
»Kako hoceš, Kris. Bice sve onako kako vi hocete. Ali kazna za izbegavanje ove kazne
bice udaljavanje od škole na tri dana i nedolazak na matursko vece. Shvatate li sad?«
Niko nije prozborio ni rec.
»U redu. Presvucite se. I razmislite o onome što sam vam rekla.«
Otišla je.
Potpuna tišina trajala je dobar minut. Tada se zacula Kris Hargensen koja je rekla glasnim
i histericnim tonom: »Nece ona tek tako proci!« Otvorila je prva vrata ormarica i izvukavši iz
njega par patika, zavitlala ga preko sobe. »Osveticu joj se! Do avola! Do avola! Videcete!
Kada bismo se sve udružile, mogle bismo — «
»Umukni, Kris«, rece Su, koja se bila zapanjila pred sopstvenim tupim glasom odrasle
osobe. »Samo umukni.«
»Ovo se još nije završilo«, rece Kris Hargensen otvarajuci bucno rajsferšlus svoje suknje i
mašajuci se, pri tom, modernog zelenog fiskulturnog šorca sa resama. »Ovo se još dugo
nece završiti.«
I bila je u pravu.
Iz knjige Senka je eksplodirala (str. 60 —61):
Po mišljenju ovog stručnjaka, veliki broj ljudi koji se bavio slučajem Keri
Uajt — ili za naučne časopise ili za žutu štampu — pogrešno je poklanjao
ogromnu pažnju skoro besplodnom traganju za telekinetičkim
događajima koji su se odigrali u njenom detinjstvu. Ako bismo hteli da
36
povučemo grubu analogiju, ovo bi ličilo na bavljenje ranim pojavama
masturbacije u detinjstvu siledžije.
Spektakularno padanje kamenica u tom slučaju predstavlja događaj
sumnjivog porekla. Mnogi istraživači su prihvatili pogrešno verovanje da
javljanje jednog događaja, povlači za sobom i ostale. Ili, da ponudimo još
jednu analogiju, bilo bi to kao da se pošalje grupa osmatrača meteora u
krater Nacionalnog parka, jer je tu pao ogroman asteroid pre dva miliona
godina.
Koliko ja znam, nije bilo drugih zabeleženih slučajeva telekineze u
Kerinom detinjstvu. Da Keri nije bila jedinica, mogli bismo čuti prepričane
događaje o desetini drugih manjih doživljaja.
U slučaju Andree Kolins (vidi dodatak II za potpunije razumevanje
istorije), rečeno nam je da se nakon njenog kažnjavanja udarcem zbog
šunjanja po krovu, »ormarić sa apotekom širom otvorio, flašice su pale na
pod, ili su izgledale razbacane po kupatilu, vrata su se širom otvorila i
zalupila, a povrh svega stereo-uređaj od trista kila prevrnuo se i iz njega
su se razletele ploče po celoj dnevnoj sobi, bombardujući stanare i
razbijajući se o zidove«.
Ovaj izveštaj je, značajno je istaći, podneo jedan od Andrejine braće, kao
što tvrdi »Lajf« u svom broju od 4. septembra 1955. »Lajf« se teško može
nazvati naučnim ili neoborivim izvorom informacija, ali, uz svu drugu
mnogobrojnu dokumentaciju, uverljivo je iskoristio svedočanstva
porodice.
U slučaju Keri Uajt jedini svedok događaja koji su prethodili konačnom
vrhuncu bila je Margaret Uajt, a ona je, naravno, sada mrtva...
Henri Grejl, direktor srednje škole Evin, ocekivao ga je cele nedelje, ali se otac Kris
Hargensen nije pojavio do petka — toga dana je Kris preskocila kaznu kod strašne gice
Desdžardin.
»Da, gice Fiš?« Zvanicno je progovorio u interfon, iako je mogao da kroz prozor vidi
coveka koji je stajao u kancelariji ispred njegove i sigurno je iz lokalnih novina poznavao
njegovo lice.
»Džon Hargensen je došao, g Grejl.«
»Uvedite ga, molim.« Do avola, Fišova, zašto ste zvucali tako zadivljeno?
Grejl je bio nepopravljivi savijac spajalica, uništavac papirnih maramica i covek koji je
stalno savijao uglove papira. Za posetu Džona Hargensena, vodeceg gradskog pravnika,
opskrbio se teškom municijom — celom kutijom debelih spajalica koje su stajale u sredini
držaca za upijac.
37
Hargensen je bio visok, markantan covek koji se samouvereno kretao, a crte lica, sigurne i
pokretljive, odavale su coveka snalažljivog u društvenoj igri zvanoj uvek-sam-korak--ispredvas.
Nosio je smee Savil Rou" odelo isprskano finom zelenom i zlatnom bojom, koje je odmah
stavljalo Grejlov mali nevažni posao u podreeni položaj. Tašna mu je bila tanka, od prave
kože i oivicena sjajnim cistim celikom. Osmeh mu je bio savršen, pun zuba sa krunicama —
taj osmeh bi istopio žene-porotnike kao grudvu butera stavljenu u topao odrezak.
Njegova ruka pri rukovanju odavala je prvoklasan stav — rukovanje mu je bilo cvrsto, toplo
i dugo je trajalo.
»G. Grejl, odavno sam želeo da vas upoznam.«
»Uvek se radujem da vidim zainteresovane roditelje«, odgovori Grejl sa kiselim osmehom.
»Zato smo ustanovili otvorena vrata za roditelje svakoga oktobra.«
»Svakako.« Hargensen se osmehnuo. »Pretpostavljam da ste veoma zauzeti, a i ja treba
da se pojavim u sudnici tacno za cetrdeset i pet minuta. Hocemo li, dakle, preci na stvar? «
»Naravno.« Grejl se zagnjurio u kutiju sa spajalicama i poceo da uvrce jednu od njih.
»Pretpostavljam da ste došli zbog disciplinskog postupka preduzetog protiv vaše kcerke
Kristine. Trebalo bi da znate da postoji odreena politika škole za takve slucajeve. Kao covek
koji se bavi zakonom, trebalo bi da znate da je kršenje pravila ovde nedopustivo ili — «
Hargensen je nestrpljivo odmahnuo rukom. »Ocigledno ste u zabludi, g Grejl. Ovde sam
zato što je prema mojoj kcerki grubo postupala gica Rita Desdžarden. I verbalno ju je
vreala, cini mi se. Mislim da je izraz koji je gica Desdžardin upotrebila obracajuci se mojoj
kcerki bila rec »govnjiv.«
Grejl je u sebi uzdahnuo. »Gica Desdžardin je ukorena.«
Osmeh Džona Hargensena se ohladio za trideset stepeni. »Bojim se da ukor nije dovoljna
kazna. Cini mi se da je ovo prva godina mladoj, hm, dami provedena u nastavnom kadru?«
»Jeste. I zakljucili smo da je njen rad izuzetno zadovoljavajuci.«
»Ocigledno da vaša definicija izuzetno zadovoljavajuceg ukljucuje bacanje aka u
ormarice za garderobu i sposobnost da se psuje kao mornar?«
Grejl je ustupio: »Kao advokat, sigurno znate da ova država dopušta školi pravo na in loco
parentis — zajedno sa svom odgovornošcu koje to namece, mi zadržavamo sva roditeljska
prava za vreme školskog casa. Ako niste upoznati sa tim pravom, posavetovao bih vas da
konsultujete slucaj Udružene školske zajednice Monondoka protiv Krejnpula ili — «
»Poznato mi je to pravo«, rece Hargensen. »Takoe mi je poznato da ni Krejnpulov slucaj,
koji vi administratori toliko volite da citirate, niti Frikov slucaj, ne sadrže nešto što bi i izdaleka
podsecalo na fizicko i verbalno vreanje. Postoji, meutim, slucaj Udruženih škola regiona
br. 4 protiv Davida. Da li ste upoznati sa tim slucajem?«
Grejl je bio upoznat. Džordž Kramer, pomocnik direktora integrisane srednje škole u
regionu 14, bio je njegov pajdaš u pokeru. Džordž nije više mnogo igrao poker. Radi u
38
osiguravajucem društvu od vremena kada je pokušao da ošiša nekog aka. Školski region je
konacno morao da isplati nadoknadu od sedam hiljada dolara za povredu, ili hiljadu dolara
za svaki ostriženi cuperak.
Grejl se mašio još jedne spajalice.
»Nemojmo jedan drugog zasipati slucajevima, g Grejl — obojica smo zauzeti ljudi. Ja ne
želim da pravim velike neprijatnosti. Ne želim neprilike. Kcerka mi je kod kuce, i tu ce ostati u
ponedeljak i utorak. Time ce ispuniti svoje trodnevno kazneno odsustvovanje iz škole. To je
sve u redu.« Još jednom je nestrpljivo odmahnuo rukom.
»Evo šta ja želim«, nastavi Hargensen. »Kao prvo, propusnicu za matursko vece mojoj
kcerki. Matura je važna za nju, a Kris se vec veoma potresla. Drugo, zahtevam da ne
obnovite radni ugovor sa tom Desdžardinovom. Toliko od mene. Verujem da kada bih se
odlucio da izvedem celu ovu školu na sud, iz sudnice bih izašao sa njenom otpusnom listom i
sa bogatom odštetom za nacinjenu štetu. Ali ja ne želim da budem osvetoljubiv.«
»Znaci sud nam je jedina alternativa sporazuma ako ja ne odgovorim na vaše zahteve?«
»Cini mi se da saslušanje pred Školskim komitetom prethodi tome, ali dosta formalno. Da,
suenje bi proizašlo iz ovog slucaja. Što bi bilo veoma loše po vas.«
Bila je savijena još jedna spajalica.
»Zbog fizicke i verbalne zloupotrebe, je l' tako?«
»U suštini, da.«
»G Hargensene, da li znate da su vaša kcerka i oko desetak njenih drugarica bacale
higijenske uloške na devojku kuja je dobila svoju prvu menstruaciju? Na devojku kojoj se
cinilo da na smrt krvari?«
Hargensenovo celo se lako nabralo, kao celo nekoga ko je nacuo razgovor u drugoj sobi.
»Jedva da mogu da shvatim da je takva optužba predmet našeg razgovora. Ja govorim o
radnji koja je usledila — «
»Nema veze«, rece Grejl, »ne zanima me o cemu govorite. Devojka u pitanju. Keri Uajt,
bila je nazvana .glupavom prasicom' i receno joj je da ga 'ugura', a takoe je bila izložena i
drugim opscenim radnjama. Ona se uopšte cele ove nedelje nije pojavila u školi. Da li vam
sve ovo zvuci kao fizicka i verbalna uvreda? Meni, bogami, lici na to.«
»Ne nameravam da sedim ovde«, rece Hargensen, »i da slušam neke poluistine ili vašu
uobicajenu lekciju školskog direktora, g Grejle. Ja dovoljno dobro poznajem svoju kcerku da
— «
»Pogledajte.« Grejl je posegnuo za žicanom korpom koja je stajala pored podupiraca i iz
nje prosuo špil ružicastih karata po stolu. »Veoma sumnjam da i upola poznajete kcerku iz
ovih karata. Da je poznajete, vec biste primetili da joj je vreme da negde ohladi. Vreme je da
je cvrsto pritegnete pre no što nekoga ozbiljno povredi.«
»Necete mi valjda — «
39
»U Evinu je, vec cetiri godine«, prekide ga Grejl. »Matura predviena za juni sedamdeset
devete, sledeceg je meseca. Na testu inteligencije dobila je 140 poena. Sa prosecnom
ocenom iznad trojke. U svakom slucaju, vidim da su je primili u Oberlin. Cini mi se da je neko
— rekao bih vi g. Hargensene — povukao veoma debele konce da je prime. Sa sedamdeset
i cetiri kažnjavanja. Dodao bih da su dvadeset od tog broja otišla na ukore zbog njenog
nedolicnog ponašanja prema defektnoj deci. koja su rezervni tocak u igri. Cini mi se da ih
Krisina liga naziva mortimerskim guskama. I misle da je sve to strašno zabavno. Izbegla je
jednu od pedeset i jedne kazne. U Cemberlenskoj srednjoj školi dobila je jedno udaljenje od
škole zato što je stavila petardu u cipelu jednoj devojcici... zabeleška na karti kaže da je ta
mala šala skoro koštala devojcicu Irmu Svoup dva prsta na nozi. Svoupova, koliko znam, ima
zeciju usnu. G Hargensen, ja govorim sada o vašoj kcerki. Znaci li to vama nešto?«
»Znaci«, rece Hargensen, ustajuci. Lako crvenilo mu je razoblicilo crte lica. »To znaci,
videcemo se na sudu. A kada sa vama završim, bicete srecni ako budete prodavali
enciklopedije od vrata do vrata.«
Grejl je takoe ustao i dva coveka su se ljutito pogledala preko stola.
»E, pa, onda, idemo na sud«, rece Grejl.
Primetio je jedva vidljiv tracak iznenaenja na Hargensenovom licu, stisnuo je pesnice i
ponadao se necemu što bi se moglo nazvati nokautom — ili bar tehnickim udarcem u boksu,
koji bi spasao Desdžardinovoj mesto i koji bi rashladio ovog prokletnika svilene pozadine.
»Vi, g Hargensen, ocigledno niste bili upoznati sa svim stavkama in loco parentisa u ovom
slucaju. Isti pokrivac koji štiti vašu kcerku, pokriva i Keri Uajt. A onoga trenutka kada zatražite
odštetu za ucinjenu vam verbalnu i fizicku uvredu, mi cemo ukrstiti optužbe i podneti prijavu
protiv vaše kcerke od strane Keri Uajt.«
Hargensenova usta su se širom otvorila, a zatim se zatvoriše. »Ne možete mi umaci sa
tako jeftinim trikom, vi — «
»Advokatski hohštapleru? Je li to izraz za kojim ste tragali?« Grejl se turobno osmehnuo.
»Verujem da znale kako da izaete sami odavde, g. Hargensen. Kazna za vašu kcerku i
dalje važi. Ako želite da i dalje preduzmete neke korake, na to imate pravo.«
Hargensen je ukoceno prošao kroz sobu, zastao kao da je nešto želeo da doda, jedva se
suzdržavajuci da za sobom ne zalupi vrata.
Grejl je izdahnuo vazduh. Nije bilo teško dokuciti poreklo tvrdoglave samovolje Kris
Hargensen.
A. P. Morton je ušao nakon jedne minute. »Kako je prošlo?« »Vreme ce pokazati, Morti«,
rece Grejl. Mršteci se pogledao je u hrpu isavijanih spajalica. »Bio je vredan sedam
spajalica. I to je neki rekord.«
»Hoce li izneti ovu stvar pred javnost?«
»Ne znam. Posustao je kada sam mu rekao da cemo podici protivtužbu.«
40
»Kladio bih se da ga je to zaustavilo.« Morton je bacio pogled na telefon na Grejlovom
stolu. »Vreme je da pozovemo domara da se pozabavi ovom korpom za ubre, zar ne?«
»Jeste«, rece Grejl, mašajuci se telefona. »Hvala bogu što sam sebi uplacivao osiguranje
za slucaj otpuštanja sa posla.«
»E i ja sam, bogu hvala«, prozbori verni Morton.
Iz knjige Senka je eksplodirala (Dodatak III):
U sedmom razredu Kerijeta Uajt je predala sledeću pesmicu na pismenom
zadatku iz poezije. G. Edvin King koji je predavao Keri u sedmom razredu,
kaže: »Ne znam zašto sam ga sačuvao, ona mi se nije urezala u pamćenje
kao natprosečan đak, niti je to bila dobra pesma. Bila je uvek veoma tiha,
a ne sećam se da je i jednom podigla ruku u učionici. Ali iz napisanog je
izvirao neki krik:«
Isus me posmatra sa zida,
ali je njegovo lice hladno kao kamen,
i ako me voli
kao što to ona tvrdi
zašto se osećam toliko usamljenom?
Ivice ovoga zadatka ukrašene su mnogim malim raspetim figurama koje
izgledaju kao da igraju ...
Tomi je imao utakmicu bejzbola u ponedeljak popodne, a Su je otišla u Centar, u
prodavnicu »Kelijevo voce« da ga saceka.
Kelijeva prodavnica je najbliže odgovarala opisu srednjoškolskog sastajališta kojom bi se
razvucena zajednica Cemberlena mogla pohvaliti, od vremena kada je šerif Dojl zatvorio
centar za rekreaciju zbog zloupotrebe droge na tom mestu. Vlasnik radnje bio je potišteni
debeljko imena Hjubert Keli, koji je kosu farbao u crno i stalno se žalio da ce ga ubiti struja iz
njegovog elektronskog pejsmejkera.
Radnja je predstavljala neku mešavinu bakalnice, kafica i benzinske pumpe — ispred
radnje je stajala zarala benzinska pumpa, Hjubi se nije potrudio da je ukloni nakon
integrisanja kompanije. Takoe je držao pivo, jeftino vino, pornografske knjižice i veliki izbor
nepoznatih cigareta kao što su »murads«, »king sano«, i »marvel straights«.
U kaficu je bila tocionica sode. od pravog mermera — i nekoliko separea koje su posecivala
ona deca koja nisu bila toliko srecna da imaju prijatelje kod kojih bi se napili ili
naduvali. U pozadini, pored gomile pornografskih knjiga, nalazila se stara mašina za flipere,
koja se uvek tresla pri udarcu trece loptice i palila se i gasila.
Kada je Su ušla, odmah je primetila Kris Hargensen. Sedela je u jednom od separea u
pozadini. Njena najnovija ljubav, Bili Nolan, prelistavao je poslednji broj »Popularne
41
mehanike« pored pulta za novine. Su nije mogla da shvati šta tako popularna i bogata
devojka poput Kris može da vidi u Nolanu koji je licio na nekog cudnog putnika kroz vreme iz
pedesetih, sa ulaštenom kosom, u crnoj kožnoj jakni ukrašenoj rajsferšlusom i sa potkrpljenim
šklopotavim »ševroletom«.
»Su!« uzviknu Kris. »Dodi ovamo!«
Su je klimnula glavom i mahnula joj rukom, iako joj je u grlu narastalo gaenje, poput
lampiona od papira. Dok je gledala Kris, izgledalo joj je da vidi Keri Uajt kroz odškrinuta
vrata, kako cuci sa rukama preko glave. Verovatno je sama zakljucila (sudeci po klimanju
glave i mahanju) da je njeno hipokritsko ponašanje nerazumno i mucno. Zar nije mogla da je
naprosto zaobie?
»Dajte mi kriglu biljnog piva" za deset centi«, rekla je Hjubiju. Hjubi je tocio pravo biljno
pivo i služio ga u ogromnim lakiranim kriglama iz 1890. Spremala se da odsrce jednu veliku
kriglu dok je cekala na Tomija i citala roto-roman — iako je biljno pivo stvaralo kratere po
njenom tenu, zauvek ju je »osvojilo«. Ali se nije zacudila što joj ovog puta nije prijalo.
»Kako vaše srce. Hjubi?« upitala ga je.
»Vi deca«, rece Hjubi skidajuci nožem penu sa Suinog piva da bi zatim propisno napunio
kriglu — »vi ništa ne shvatate. Ukljucio sam jutros elektricni brijac i sto deset volti mi je
momentano prošlo kroz pejsmejker. Vi deca nemate pojma kako to izgleda, jesam li u
pravu?«
»Reklo bi se da niste.«
»Nisam, bože gospode, poštedi je da ikada ovo sazna. Koliko još moja stara tikatakalica
može da izdrži? To cete tek da vidite, deco, kada ja kupim farmu, a ovi gradski tipovi za
preureenje grada pretvore ovo mesto u parkiralište. Ovo košta banku.«
Gurnula je novac preko mermerne ploce.
»Pedeset miliona volti prolaze pravo kroz staru pumpu«, rece turobno Hjubi pogledajuci na
ispupcenje u džepu na grudima,
Su je prišla i pažljivo skliznula na prazno sedište u Krisinom separeu. Izgledala je izuzetno
lepo, crna kosa joj je bila povezana tamnozelenom trakom, a tesna baskijska bluza
naglašavala je njene cvrste uzdignute grudi.
»Kako si, Kris?«
»avolski dobro«, rece Kris, nešto odvec pokunjeno. »Cula si poslednje novosti? Ne idem
na matursku. Kladim se. meutim, da ce onaj peder, Grejl, da izgubi posao.«
Su je cula najnovije vesti, kao i svi ostali u Evinu.
»Tata ih tuži«, nastavila je Kris i dobacila preko ramena:
»Biliii! Doi da se pozdraviš sa Su.«
42
Ispustio je casopis i dogegao se do njih, palceve je zakacio za kaiš Dripasan oko bokova.
dok su mu se ostali prsti mlitavo klatili iznad nabreklog šlica »leviski«. Su je bila obhrvana
talasom nestvarnosti koji ju je zapljusnuo tako da je morala da se uzdrži da ne stavi ruke na
lice i da se silovito zakikoce.
»Zdravo, Suzi«, rece Bili. On se posadio pored Kris i momentano krenuo da masira njeno
rame. Lice mu je bilo potpuno prazno. Izgledao je kao da se sprema da zagrize govei
odrezak.
»Cini mi se da cemo pokvariti maturu u svakom slucaju«, rece Kris. »U znak protesta ili
neceg slicnog.«
»Je li to istina?« Su se bila istinski uplašila.
»Ne«, odgovori Kris, prelazeci preko toga. »Ne znam«. Lice joj je odjednom iskrivio besan
i iznenaen izraz koji joj se iznebuha javio, kao tomado. »Ta prokleta Keri Uajt! Da samo
uzme to svoje prokleto ponašanje svetice i stavi ga sebi u dupe!«
»Preživeceš ti sve to«, rece Su.
»Da ste samo vi ostale izašle sa mnom ... Bože, Su, zašto to niste ucinile? Mogli smo da
ih uništimo. Nikad mi nisi izgledala kao Školska tužibaba.«
Su je osetila kako joj se lice zažarilo. »Ne znam ja ništa o drugima, ali ja licno nisam
nikoga izdala. Prihvatila sam da budem kažnjena jer smatram da sam to zaslužila. Uradile
smo nešto loše. Nema smisla da i dalje o tome govorimo.«
»Gluposti. Ta prokleta Keri trci naokolo i prica da ce svi osim nje i njene zlatnooke mame
da odu u pakao, a ti sada nju braniš? Trebalo je da pokupimo one uloške i da ih joj nabijemo
u grlo.«
»Naravno, pa da. Videcemo se, Kris.« Podigla se da izae iz separea.
Ovoga puta je Kris pocrvenela: krv joj je najednom jurnula u lice, kao da je neki crveni
oblak prešao preko njenog unutrašnjeg sunca.
»Ti ceš da budeš ovdašnja Jovanka Orleanka! Secam se, cini mi se da si se tamo drala
zajedno sa nama ostalima.«
»Jesam«, rece Su podrhtavajuci, »ali sam prestala.«
»Eh, ti si baš to.« Nadovezala je Kris. »Da. baš jesi. Uzmi sa sobom pivo, jer se plašim da
cu se pretvoriti u zlato ako ga dotaknem.«
Nije sa sobom ponela pivo. Okrenula se i poluhodajuci, a pola se teturajuci izae. Veoma
se uzbudila, isuviše da bi plakala ili besnela. Ona je bila dobrocudna devojka, i to joj je bio
prvi obracun u kome se zatekla, prvi fizicki ili verbalni obracun koji ju je snašao od vremena
udaranja cvrga u osnovnoj školi. A bilo je to i prvi put u životu da je ona aktivno podržala neki
Princip.
Naravno, Kris ju je pogodila u pravo mesto, upravo onde gde je bila najranjivija: ona je bila
hipokrita, nije mogla to da porekne ni na koji nacin, a duboko u njoj, skriveno i omraženo,
43
pritajilo se saznanje da je jedan od glavnih razloga zbog kojih je otišla na kazneni cas gice
Desdžardin i preznojavajuci se trcala, bio sasvim necastan. Nije ni za šta na svetu htela da
propusti svoj poslednji Prolecni bal. Ni za šta na svetu.
Tomi se sasvim izgubio iz vidokruga.
Krenula je prema školi, a stomak joj je nesrecno zavijao. Jadna gica Kaluerica. Suzi
Krempita. Pristojna Devojka koja samo To radi sa momkom za koga namerava da se uda —
sa propisno oglašenim vencanjem u nedeljnim novinama, naravno. Sa dvoje dece koje ce
tuci namrtvo ako pokažu neki znak iskrenosti — ako se potuku, potucaju ili odbiju da se
osmehnu svaki put kada neki lik iz bajke zaurla »žaba!«
Pored oci joj iskrsnu Prolecni bal. Plava haljina. Buket koji je celog popodneva cuvala u
frižideru. Tomi u belom vecernjem sakou, sa svilenim pojasom, u crnim pantalonama i u
crnim cipelama. Dok sede na sofi u dnevnoj sobi, roditelji ih slikaju sa kodak star-flešom i
velikim polaroidom. Krep-papir koji pokriva gole grede na tavanici. Sviraju dve grupe — jedna
rok-muziku, a druga neku tihu. Prizor ne pripada onima suvišnima. Mortimerska gusko,
molim te, ostani po strani. Ovde ulaze samo buduci clanovi kluba vikendaša i buduci stanari
Izglancanih Coškova.
Suze su joj konacno potekle i pocela je da trci.
Iz knjige Senka je eksplodirala (str. 60):
Sledeći odlomak prenosimo iz pisma Kristine Hargensen, koji je napisala
Doni Kelog. Dona Kelog se preselila iz Čemberlena u Providens. Long
Ajlend, u jesen 1978. Ona je očigledno bila jedna od malobrojnih
prijateljica i poverenica Kris Hargensen. Pismo je poslato sa pošte 17. maja
1979.
»I tako sam odstranjena sa maturskog, a moj otac, kukavica, kaže da im
neće pokazati zube kao što su zaslužili. Ali neće moći oni sa tim da prođu.
Još uvek ne znam šta ću da uradim, ali garantujem da će svako da dobije
svoj deo prokletog ogromnog iznenađenja ...«
Bio je sedamnaesti. Sedamnaesti maj. Precrtala je taj dan u kalendaru u svojoj sobi cim je
uskocila u svoju dugacku belu spavacicu. Precrtavala je debelim cmim flomasterom sve
dane koji bi prošli, a mislila je da taj njen postupak ispoljava veoma loš stav prema životu.
Nije marila za stav. Jedino za šta je marila bilo je saznanje da ce je Mama primorati da se
sutradan vrati u školu gde ce se suocili sa svima Njima.
Sela je u malu bostonsku stolicu za ljuljanje (koju je kupila i platila sopstvenim novcem),
koja se nalazila pored prozora, a onda je sklopila oci i izbrisala sa uma Njih i sve klupko
svesnih misli. Proces je licio na brisanje poda. Kao da podignemo tepih podsvesti i ispod
njega pocistimo svu prljavštinu. Zbogom, prljavštino.
Otvorila je oci i pogledala cetku za kosu koja je stajala na njenom ormaricu.
Prelomilo se.
ni dobacivale jedna drugoj — i nijedna od njih nije bila iznenaena kada je gica Desdžardin
34
bucno otvorila vrata svlacionice i stupila unutra. Srebrna pištaljka ljuIjuškala joj se meu
malim dojkama, a nosila je isti onaj šorc na sebi koji je imala u petak, iako na njemu ne beše
traga od Kerine krvi.
Devojke su nastavile da se pogruženo presvlace ne gledajuci je pri tom.
»E, baš ste vi društvo koje treba da se pojavi na maturi«, tiho rece gica Desdžardin.
»Kada cete maturirati? Za mesec dana? A Prolecni bal je tu, još pre mature. Kladim se da
vecina vas vec ima svog pratioca i vecernju haljinu. Su, ti ceš se pojaviti sa Tomi Rosom. Ti,
Helen, sa Rojem Evertsom. Kris, ti ceš verovatno morati da biraš. Ko je taj srecnik?«
»Bili Nolan«, nevoljko odgovori Kris Hargensen.
»E, pa, baš je on neki srecnik!« primeti gica Desdžardin.
»Kris, šta ceš mu pokloniti za to vece, krvavi 0. B. tampon? Ili možda neki upotrebljeni
toalet-papir? Znam da su ove stvari tvoja specijalnost ovih dana.«
Kris je pocrvenela. »Odlazim. Ne moram sve ovo da slušam.«
Desdžardinova nije uspela da odagna pomisao na Keri tokom celog vikenda, Keri koja je
plakala, grcala, sa vlažnim uloškom coškasto uglavljenim u njen stidni trougao — kao ni
sopstvenu neprirodnu, ljutitu reakciju.
I sada, dok je Kris pokušavala da projuri pored nje, ona se ispružila i gurnula je o red
naslaganih udubljenih metalnih ormarica maslinaste boje koji su stajali pored vrata. Krisine
oci se u neverici širom otvoriše. A onda joj se lice zajapurilo od nezadrživog besa.
»Ne smete da nas udarite!« viknula je. »Izgubicete zbog ovoga posao. Pamti moje reci,
gaduro!«
Ostale devojke su zatreptale, duboko udahnule vazduh i zurile u pod. Stvari su se
pogoršavale. Su je krajickom oka primetila da se Meri i Dona Thibodo drže za ruke.
»E, pa odista ne marim za posao, Hargensenova«, rece Desdžardin. »Ako ti — ili bilo koja
druga devojka — misliš da sada istupam kao uciteljica, grdno se varaš. Želim samo da sve
znate da ste se jako bedno ponašale u petak. Odista govnjivo.«
Kris Hargensen je frktala upiruci pogled u pod. Ostale devojke su tužno zurile u jednu
jedinu osobu, u nastavnicu fiskulture. Su je uhvatila sebe kako pogledava u kupaonicu — u
mesto zlocina, pa je skrenula pogled. Niko od njih još nije cuo da se neka uciteljica tako
ponašala.
»Da li je neka od vas pomislila da Keri Uajt ništa ne oseca? Da li je ikada neka od vas to
pomislila? Su? Fern? Helen? Džesika? Bilo koja? Mislite da je ona ružna. E, vi ste sve ružne.
Videla sam vas sve u petak ujutro.«
Kris Hargensen je nešto mumlala o tome da joj je otac advokat.
»Umukni!' izderala joj se Desdžardinova u lice. Kris je ustuknula toliko naglo da joj je glava
udarila pozadi o gvozdeni ormaric.
35
»Progovoriš li još jednu rec«, lagano izgovori Desdžardinova, »i ja cu te baciti preko sobe.
Želiš ii da se uveriš u ovo što ti pricam?«
Kris, koja je ocenila da ocigledno razgovara sa ludom ženom, nije odvratila ni rec.
Desdžardinova se podbocila. »U zbornici je odluceno da se vi devojke kaznite. Nisam ja
odredila kaznu, što mi je žao. Ja sam htela da vam dam tri dana kazne i uskracivanje karata
za matursko vece.«
Nekoliko devojaka se meusobno zgledalo i tužno promumlalo.
»To bi vas dovelo do roditelja«, Desdžardinova nastavi. »Ali, na žalost, odbor škole Evin je
prepun muškaraca, a ne verujem da oni imaju stvarnu predstavu da ste uradile jednu tako
groznu stvar. Prema tome, dobile ste jednonedeljnu zabranu izlaska na odmore.«
Zacuo se spontani uzdah olakšanja.
»Ali, bice to moja kazna i sprovešcu je u fiskultumoj sali. Moracete da trcite dok ne
svisnete.«
»Ja necu doci«, rece Kris, usne su joj se zategle preko zuba.
»Kako hoceš, Kris. Bice sve onako kako vi hocete. Ali kazna za izbegavanje ove kazne
bice udaljavanje od škole na tri dana i nedolazak na matursko vece. Shvatate li sad?«
Niko nije prozborio ni rec.
»U redu. Presvucite se. I razmislite o onome što sam vam rekla.«
Otišla je.
Potpuna tišina trajala je dobar minut. Tada se zacula Kris Hargensen koja je rekla glasnim
i histericnim tonom: »Nece ona tek tako proci!« Otvorila je prva vrata ormarica i izvukavši iz
njega par patika, zavitlala ga preko sobe. »Osveticu joj se! Do avola! Do avola! Videcete!
Kada bismo se sve udružile, mogle bismo — «
»Umukni, Kris«, rece Su, koja se bila zapanjila pred sopstvenim tupim glasom odrasle
osobe. »Samo umukni.«
»Ovo se još nije završilo«, rece Kris Hargensen otvarajuci bucno rajsferšlus svoje suknje i
mašajuci se, pri tom, modernog zelenog fiskulturnog šorca sa resama. »Ovo se još dugo
nece završiti.«
I bila je u pravu.
Iz knjige Senka je eksplodirala (str. 60 —61):
Po mišljenju ovog stručnjaka, veliki broj ljudi koji se bavio slučajem Keri
Uajt — ili za naučne časopise ili za žutu štampu — pogrešno je poklanjao
ogromnu pažnju skoro besplodnom traganju za telekinetičkim
događajima koji su se odigrali u njenom detinjstvu. Ako bismo hteli da
36
povučemo grubu analogiju, ovo bi ličilo na bavljenje ranim pojavama
masturbacije u detinjstvu siledžije.
Spektakularno padanje kamenica u tom slučaju predstavlja događaj
sumnjivog porekla. Mnogi istraživači su prihvatili pogrešno verovanje da
javljanje jednog događaja, povlači za sobom i ostale. Ili, da ponudimo još
jednu analogiju, bilo bi to kao da se pošalje grupa osmatrača meteora u
krater Nacionalnog parka, jer je tu pao ogroman asteroid pre dva miliona
godina.
Koliko ja znam, nije bilo drugih zabeleženih slučajeva telekineze u
Kerinom detinjstvu. Da Keri nije bila jedinica, mogli bismo čuti prepričane
događaje o desetini drugih manjih doživljaja.
U slučaju Andree Kolins (vidi dodatak II za potpunije razumevanje
istorije), rečeno nam je da se nakon njenog kažnjavanja udarcem zbog
šunjanja po krovu, »ormarić sa apotekom širom otvorio, flašice su pale na
pod, ili su izgledale razbacane po kupatilu, vrata su se širom otvorila i
zalupila, a povrh svega stereo-uređaj od trista kila prevrnuo se i iz njega
su se razletele ploče po celoj dnevnoj sobi, bombardujući stanare i
razbijajući se o zidove«.
Ovaj izveštaj je, značajno je istaći, podneo jedan od Andrejine braće, kao
što tvrdi »Lajf« u svom broju od 4. septembra 1955. »Lajf« se teško može
nazvati naučnim ili neoborivim izvorom informacija, ali, uz svu drugu
mnogobrojnu dokumentaciju, uverljivo je iskoristio svedočanstva
porodice.
U slučaju Keri Uajt jedini svedok događaja koji su prethodili konačnom
vrhuncu bila je Margaret Uajt, a ona je, naravno, sada mrtva...
Henri Grejl, direktor srednje škole Evin, ocekivao ga je cele nedelje, ali se otac Kris
Hargensen nije pojavio do petka — toga dana je Kris preskocila kaznu kod strašne gice
Desdžardin.
»Da, gice Fiš?« Zvanicno je progovorio u interfon, iako je mogao da kroz prozor vidi
coveka koji je stajao u kancelariji ispred njegove i sigurno je iz lokalnih novina poznavao
njegovo lice.
»Džon Hargensen je došao, g Grejl.«
»Uvedite ga, molim.« Do avola, Fišova, zašto ste zvucali tako zadivljeno?
Grejl je bio nepopravljivi savijac spajalica, uništavac papirnih maramica i covek koji je
stalno savijao uglove papira. Za posetu Džona Hargensena, vodeceg gradskog pravnika,
opskrbio se teškom municijom — celom kutijom debelih spajalica koje su stajale u sredini
držaca za upijac.
37
Hargensen je bio visok, markantan covek koji se samouvereno kretao, a crte lica, sigurne i
pokretljive, odavale su coveka snalažljivog u društvenoj igri zvanoj uvek-sam-korak--ispredvas.
Nosio je smee Savil Rou" odelo isprskano finom zelenom i zlatnom bojom, koje je odmah
stavljalo Grejlov mali nevažni posao u podreeni položaj. Tašna mu je bila tanka, od prave
kože i oivicena sjajnim cistim celikom. Osmeh mu je bio savršen, pun zuba sa krunicama —
taj osmeh bi istopio žene-porotnike kao grudvu butera stavljenu u topao odrezak.
Njegova ruka pri rukovanju odavala je prvoklasan stav — rukovanje mu je bilo cvrsto, toplo
i dugo je trajalo.
»G. Grejl, odavno sam želeo da vas upoznam.«
»Uvek se radujem da vidim zainteresovane roditelje«, odgovori Grejl sa kiselim osmehom.
»Zato smo ustanovili otvorena vrata za roditelje svakoga oktobra.«
»Svakako.« Hargensen se osmehnuo. »Pretpostavljam da ste veoma zauzeti, a i ja treba
da se pojavim u sudnici tacno za cetrdeset i pet minuta. Hocemo li, dakle, preci na stvar? «
»Naravno.« Grejl se zagnjurio u kutiju sa spajalicama i poceo da uvrce jednu od njih.
»Pretpostavljam da ste došli zbog disciplinskog postupka preduzetog protiv vaše kcerke
Kristine. Trebalo bi da znate da postoji odreena politika škole za takve slucajeve. Kao covek
koji se bavi zakonom, trebalo bi da znate da je kršenje pravila ovde nedopustivo ili — «
Hargensen je nestrpljivo odmahnuo rukom. »Ocigledno ste u zabludi, g Grejl. Ovde sam
zato što je prema mojoj kcerki grubo postupala gica Rita Desdžarden. I verbalno ju je
vreala, cini mi se. Mislim da je izraz koji je gica Desdžardin upotrebila obracajuci se mojoj
kcerki bila rec »govnjiv.«
Grejl je u sebi uzdahnuo. »Gica Desdžardin je ukorena.«
Osmeh Džona Hargensena se ohladio za trideset stepeni. »Bojim se da ukor nije dovoljna
kazna. Cini mi se da je ovo prva godina mladoj, hm, dami provedena u nastavnom kadru?«
»Jeste. I zakljucili smo da je njen rad izuzetno zadovoljavajuci.«
»Ocigledno da vaša definicija izuzetno zadovoljavajuceg ukljucuje bacanje aka u
ormarice za garderobu i sposobnost da se psuje kao mornar?«
Grejl je ustupio: »Kao advokat, sigurno znate da ova država dopušta školi pravo na in loco
parentis — zajedno sa svom odgovornošcu koje to namece, mi zadržavamo sva roditeljska
prava za vreme školskog casa. Ako niste upoznati sa tim pravom, posavetovao bih vas da
konsultujete slucaj Udružene školske zajednice Monondoka protiv Krejnpula ili — «
»Poznato mi je to pravo«, rece Hargensen. »Takoe mi je poznato da ni Krejnpulov slucaj,
koji vi administratori toliko volite da citirate, niti Frikov slucaj, ne sadrže nešto što bi i izdaleka
podsecalo na fizicko i verbalno vreanje. Postoji, meutim, slucaj Udruženih škola regiona
br. 4 protiv Davida. Da li ste upoznati sa tim slucajem?«
Grejl je bio upoznat. Džordž Kramer, pomocnik direktora integrisane srednje škole u
regionu 14, bio je njegov pajdaš u pokeru. Džordž nije više mnogo igrao poker. Radi u
38
osiguravajucem društvu od vremena kada je pokušao da ošiša nekog aka. Školski region je
konacno morao da isplati nadoknadu od sedam hiljada dolara za povredu, ili hiljadu dolara
za svaki ostriženi cuperak.
Grejl se mašio još jedne spajalice.
»Nemojmo jedan drugog zasipati slucajevima, g Grejl — obojica smo zauzeti ljudi. Ja ne
želim da pravim velike neprijatnosti. Ne želim neprilike. Kcerka mi je kod kuce, i tu ce ostati u
ponedeljak i utorak. Time ce ispuniti svoje trodnevno kazneno odsustvovanje iz škole. To je
sve u redu.« Još jednom je nestrpljivo odmahnuo rukom.
»Evo šta ja želim«, nastavi Hargensen. »Kao prvo, propusnicu za matursko vece mojoj
kcerki. Matura je važna za nju, a Kris se vec veoma potresla. Drugo, zahtevam da ne
obnovite radni ugovor sa tom Desdžardinovom. Toliko od mene. Verujem da kada bih se
odlucio da izvedem celu ovu školu na sud, iz sudnice bih izašao sa njenom otpusnom listom i
sa bogatom odštetom za nacinjenu štetu. Ali ja ne želim da budem osvetoljubiv.«
»Znaci sud nam je jedina alternativa sporazuma ako ja ne odgovorim na vaše zahteve?«
»Cini mi se da saslušanje pred Školskim komitetom prethodi tome, ali dosta formalno. Da,
suenje bi proizašlo iz ovog slucaja. Što bi bilo veoma loše po vas.«
Bila je savijena još jedna spajalica.
»Zbog fizicke i verbalne zloupotrebe, je l' tako?«
»U suštini, da.«
»G Hargensene, da li znate da su vaša kcerka i oko desetak njenih drugarica bacale
higijenske uloške na devojku kuja je dobila svoju prvu menstruaciju? Na devojku kojoj se
cinilo da na smrt krvari?«
Hargensenovo celo se lako nabralo, kao celo nekoga ko je nacuo razgovor u drugoj sobi.
»Jedva da mogu da shvatim da je takva optužba predmet našeg razgovora. Ja govorim o
radnji koja je usledila — «
»Nema veze«, rece Grejl, »ne zanima me o cemu govorite. Devojka u pitanju. Keri Uajt,
bila je nazvana .glupavom prasicom' i receno joj je da ga 'ugura', a takoe je bila izložena i
drugim opscenim radnjama. Ona se uopšte cele ove nedelje nije pojavila u školi. Da li vam
sve ovo zvuci kao fizicka i verbalna uvreda? Meni, bogami, lici na to.«
»Ne nameravam da sedim ovde«, rece Hargensen, »i da slušam neke poluistine ili vašu
uobicajenu lekciju školskog direktora, g Grejle. Ja dovoljno dobro poznajem svoju kcerku da
— «
»Pogledajte.« Grejl je posegnuo za žicanom korpom koja je stajala pored podupiraca i iz
nje prosuo špil ružicastih karata po stolu. »Veoma sumnjam da i upola poznajete kcerku iz
ovih karata. Da je poznajete, vec biste primetili da joj je vreme da negde ohladi. Vreme je da
je cvrsto pritegnete pre no što nekoga ozbiljno povredi.«
»Necete mi valjda — «
39
»U Evinu je, vec cetiri godine«, prekide ga Grejl. »Matura predviena za juni sedamdeset
devete, sledeceg je meseca. Na testu inteligencije dobila je 140 poena. Sa prosecnom
ocenom iznad trojke. U svakom slucaju, vidim da su je primili u Oberlin. Cini mi se da je neko
— rekao bih vi g. Hargensene — povukao veoma debele konce da je prime. Sa sedamdeset
i cetiri kažnjavanja. Dodao bih da su dvadeset od tog broja otišla na ukore zbog njenog
nedolicnog ponašanja prema defektnoj deci. koja su rezervni tocak u igri. Cini mi se da ih
Krisina liga naziva mortimerskim guskama. I misle da je sve to strašno zabavno. Izbegla je
jednu od pedeset i jedne kazne. U Cemberlenskoj srednjoj školi dobila je jedno udaljenje od
škole zato što je stavila petardu u cipelu jednoj devojcici... zabeleška na karti kaže da je ta
mala šala skoro koštala devojcicu Irmu Svoup dva prsta na nozi. Svoupova, koliko znam, ima
zeciju usnu. G Hargensen, ja govorim sada o vašoj kcerki. Znaci li to vama nešto?«
»Znaci«, rece Hargensen, ustajuci. Lako crvenilo mu je razoblicilo crte lica. »To znaci,
videcemo se na sudu. A kada sa vama završim, bicete srecni ako budete prodavali
enciklopedije od vrata do vrata.«
Grejl je takoe ustao i dva coveka su se ljutito pogledala preko stola.
»E, pa, onda, idemo na sud«, rece Grejl.
Primetio je jedva vidljiv tracak iznenaenja na Hargensenovom licu, stisnuo je pesnice i
ponadao se necemu što bi se moglo nazvati nokautom — ili bar tehnickim udarcem u boksu,
koji bi spasao Desdžardinovoj mesto i koji bi rashladio ovog prokletnika svilene pozadine.
»Vi, g Hargensen, ocigledno niste bili upoznati sa svim stavkama in loco parentisa u ovom
slucaju. Isti pokrivac koji štiti vašu kcerku, pokriva i Keri Uajt. A onoga trenutka kada zatražite
odštetu za ucinjenu vam verbalnu i fizicku uvredu, mi cemo ukrstiti optužbe i podneti prijavu
protiv vaše kcerke od strane Keri Uajt.«
Hargensenova usta su se širom otvorila, a zatim se zatvoriše. »Ne možete mi umaci sa
tako jeftinim trikom, vi — «
»Advokatski hohštapleru? Je li to izraz za kojim ste tragali?« Grejl se turobno osmehnuo.
»Verujem da znale kako da izaete sami odavde, g. Hargensen. Kazna za vašu kcerku i
dalje važi. Ako želite da i dalje preduzmete neke korake, na to imate pravo.«
Hargensen je ukoceno prošao kroz sobu, zastao kao da je nešto želeo da doda, jedva se
suzdržavajuci da za sobom ne zalupi vrata.
Grejl je izdahnuo vazduh. Nije bilo teško dokuciti poreklo tvrdoglave samovolje Kris
Hargensen.
A. P. Morton je ušao nakon jedne minute. »Kako je prošlo?« »Vreme ce pokazati, Morti«,
rece Grejl. Mršteci se pogledao je u hrpu isavijanih spajalica. »Bio je vredan sedam
spajalica. I to je neki rekord.«
»Hoce li izneti ovu stvar pred javnost?«
»Ne znam. Posustao je kada sam mu rekao da cemo podici protivtužbu.«
40
»Kladio bih se da ga je to zaustavilo.« Morton je bacio pogled na telefon na Grejlovom
stolu. »Vreme je da pozovemo domara da se pozabavi ovom korpom za ubre, zar ne?«
»Jeste«, rece Grejl, mašajuci se telefona. »Hvala bogu što sam sebi uplacivao osiguranje
za slucaj otpuštanja sa posla.«
»E i ja sam, bogu hvala«, prozbori verni Morton.
Iz knjige Senka je eksplodirala (Dodatak III):
U sedmom razredu Kerijeta Uajt je predala sledeću pesmicu na pismenom
zadatku iz poezije. G. Edvin King koji je predavao Keri u sedmom razredu,
kaže: »Ne znam zašto sam ga sačuvao, ona mi se nije urezala u pamćenje
kao natprosečan đak, niti je to bila dobra pesma. Bila je uvek veoma tiha,
a ne sećam se da je i jednom podigla ruku u učionici. Ali iz napisanog je
izvirao neki krik:«
Isus me posmatra sa zida,
ali je njegovo lice hladno kao kamen,
i ako me voli
kao što to ona tvrdi
zašto se osećam toliko usamljenom?
Ivice ovoga zadatka ukrašene su mnogim malim raspetim figurama koje
izgledaju kao da igraju ...
Tomi je imao utakmicu bejzbola u ponedeljak popodne, a Su je otišla u Centar, u
prodavnicu »Kelijevo voce« da ga saceka.
Kelijeva prodavnica je najbliže odgovarala opisu srednjoškolskog sastajališta kojom bi se
razvucena zajednica Cemberlena mogla pohvaliti, od vremena kada je šerif Dojl zatvorio
centar za rekreaciju zbog zloupotrebe droge na tom mestu. Vlasnik radnje bio je potišteni
debeljko imena Hjubert Keli, koji je kosu farbao u crno i stalno se žalio da ce ga ubiti struja iz
njegovog elektronskog pejsmejkera.
Radnja je predstavljala neku mešavinu bakalnice, kafica i benzinske pumpe — ispred
radnje je stajala zarala benzinska pumpa, Hjubi se nije potrudio da je ukloni nakon
integrisanja kompanije. Takoe je držao pivo, jeftino vino, pornografske knjižice i veliki izbor
nepoznatih cigareta kao što su »murads«, »king sano«, i »marvel straights«.
U kaficu je bila tocionica sode. od pravog mermera — i nekoliko separea koje su posecivala
ona deca koja nisu bila toliko srecna da imaju prijatelje kod kojih bi se napili ili
naduvali. U pozadini, pored gomile pornografskih knjiga, nalazila se stara mašina za flipere,
koja se uvek tresla pri udarcu trece loptice i palila se i gasila.
Kada je Su ušla, odmah je primetila Kris Hargensen. Sedela je u jednom od separea u
pozadini. Njena najnovija ljubav, Bili Nolan, prelistavao je poslednji broj »Popularne
41
mehanike« pored pulta za novine. Su nije mogla da shvati šta tako popularna i bogata
devojka poput Kris može da vidi u Nolanu koji je licio na nekog cudnog putnika kroz vreme iz
pedesetih, sa ulaštenom kosom, u crnoj kožnoj jakni ukrašenoj rajsferšlusom i sa potkrpljenim
šklopotavim »ševroletom«.
»Su!« uzviknu Kris. »Dodi ovamo!«
Su je klimnula glavom i mahnula joj rukom, iako joj je u grlu narastalo gaenje, poput
lampiona od papira. Dok je gledala Kris, izgledalo joj je da vidi Keri Uajt kroz odškrinuta
vrata, kako cuci sa rukama preko glave. Verovatno je sama zakljucila (sudeci po klimanju
glave i mahanju) da je njeno hipokritsko ponašanje nerazumno i mucno. Zar nije mogla da je
naprosto zaobie?
»Dajte mi kriglu biljnog piva" za deset centi«, rekla je Hjubiju. Hjubi je tocio pravo biljno
pivo i služio ga u ogromnim lakiranim kriglama iz 1890. Spremala se da odsrce jednu veliku
kriglu dok je cekala na Tomija i citala roto-roman — iako je biljno pivo stvaralo kratere po
njenom tenu, zauvek ju je »osvojilo«. Ali se nije zacudila što joj ovog puta nije prijalo.
»Kako vaše srce. Hjubi?« upitala ga je.
»Vi deca«, rece Hjubi skidajuci nožem penu sa Suinog piva da bi zatim propisno napunio
kriglu — »vi ništa ne shvatate. Ukljucio sam jutros elektricni brijac i sto deset volti mi je
momentano prošlo kroz pejsmejker. Vi deca nemate pojma kako to izgleda, jesam li u
pravu?«
»Reklo bi se da niste.«
»Nisam, bože gospode, poštedi je da ikada ovo sazna. Koliko još moja stara tikatakalica
može da izdrži? To cete tek da vidite, deco, kada ja kupim farmu, a ovi gradski tipovi za
preureenje grada pretvore ovo mesto u parkiralište. Ovo košta banku.«
Gurnula je novac preko mermerne ploce.
»Pedeset miliona volti prolaze pravo kroz staru pumpu«, rece turobno Hjubi pogledajuci na
ispupcenje u džepu na grudima,
Su je prišla i pažljivo skliznula na prazno sedište u Krisinom separeu. Izgledala je izuzetno
lepo, crna kosa joj je bila povezana tamnozelenom trakom, a tesna baskijska bluza
naglašavala je njene cvrste uzdignute grudi.
»Kako si, Kris?«
»avolski dobro«, rece Kris, nešto odvec pokunjeno. »Cula si poslednje novosti? Ne idem
na matursku. Kladim se. meutim, da ce onaj peder, Grejl, da izgubi posao.«
Su je cula najnovije vesti, kao i svi ostali u Evinu.
»Tata ih tuži«, nastavila je Kris i dobacila preko ramena:
»Biliii! Doi da se pozdraviš sa Su.«
42
Ispustio je casopis i dogegao se do njih, palceve je zakacio za kaiš Dripasan oko bokova.
dok su mu se ostali prsti mlitavo klatili iznad nabreklog šlica »leviski«. Su je bila obhrvana
talasom nestvarnosti koji ju je zapljusnuo tako da je morala da se uzdrži da ne stavi ruke na
lice i da se silovito zakikoce.
»Zdravo, Suzi«, rece Bili. On se posadio pored Kris i momentano krenuo da masira njeno
rame. Lice mu je bilo potpuno prazno. Izgledao je kao da se sprema da zagrize govei
odrezak.
»Cini mi se da cemo pokvariti maturu u svakom slucaju«, rece Kris. »U znak protesta ili
neceg slicnog.«
»Je li to istina?« Su se bila istinski uplašila.
»Ne«, odgovori Kris, prelazeci preko toga. »Ne znam«. Lice joj je odjednom iskrivio besan
i iznenaen izraz koji joj se iznebuha javio, kao tomado. »Ta prokleta Keri Uajt! Da samo
uzme to svoje prokleto ponašanje svetice i stavi ga sebi u dupe!«
»Preživeceš ti sve to«, rece Su.
»Da ste samo vi ostale izašle sa mnom ... Bože, Su, zašto to niste ucinile? Mogli smo da
ih uništimo. Nikad mi nisi izgledala kao Školska tužibaba.«
Su je osetila kako joj se lice zažarilo. »Ne znam ja ništa o drugima, ali ja licno nisam
nikoga izdala. Prihvatila sam da budem kažnjena jer smatram da sam to zaslužila. Uradile
smo nešto loše. Nema smisla da i dalje o tome govorimo.«
»Gluposti. Ta prokleta Keri trci naokolo i prica da ce svi osim nje i njene zlatnooke mame
da odu u pakao, a ti sada nju braniš? Trebalo je da pokupimo one uloške i da ih joj nabijemo
u grlo.«
»Naravno, pa da. Videcemo se, Kris.« Podigla se da izae iz separea.
Ovoga puta je Kris pocrvenela: krv joj je najednom jurnula u lice, kao da je neki crveni
oblak prešao preko njenog unutrašnjeg sunca.
»Ti ceš da budeš ovdašnja Jovanka Orleanka! Secam se, cini mi se da si se tamo drala
zajedno sa nama ostalima.«
»Jesam«, rece Su podrhtavajuci, »ali sam prestala.«
»Eh, ti si baš to.« Nadovezala je Kris. »Da. baš jesi. Uzmi sa sobom pivo, jer se plašim da
cu se pretvoriti u zlato ako ga dotaknem.«
Nije sa sobom ponela pivo. Okrenula se i poluhodajuci, a pola se teturajuci izae. Veoma
se uzbudila, isuviše da bi plakala ili besnela. Ona je bila dobrocudna devojka, i to joj je bio
prvi obracun u kome se zatekla, prvi fizicki ili verbalni obracun koji ju je snašao od vremena
udaranja cvrga u osnovnoj školi. A bilo je to i prvi put u životu da je ona aktivno podržala neki
Princip.
Naravno, Kris ju je pogodila u pravo mesto, upravo onde gde je bila najranjivija: ona je bila
hipokrita, nije mogla to da porekne ni na koji nacin, a duboko u njoj, skriveno i omraženo,
43
pritajilo se saznanje da je jedan od glavnih razloga zbog kojih je otišla na kazneni cas gice
Desdžardin i preznojavajuci se trcala, bio sasvim necastan. Nije ni za šta na svetu htela da
propusti svoj poslednji Prolecni bal. Ni za šta na svetu.
Tomi se sasvim izgubio iz vidokruga.
Krenula je prema školi, a stomak joj je nesrecno zavijao. Jadna gica Kaluerica. Suzi
Krempita. Pristojna Devojka koja samo To radi sa momkom za koga namerava da se uda —
sa propisno oglašenim vencanjem u nedeljnim novinama, naravno. Sa dvoje dece koje ce
tuci namrtvo ako pokažu neki znak iskrenosti — ako se potuku, potucaju ili odbiju da se
osmehnu svaki put kada neki lik iz bajke zaurla »žaba!«
Pored oci joj iskrsnu Prolecni bal. Plava haljina. Buket koji je celog popodneva cuvala u
frižideru. Tomi u belom vecernjem sakou, sa svilenim pojasom, u crnim pantalonama i u
crnim cipelama. Dok sede na sofi u dnevnoj sobi, roditelji ih slikaju sa kodak star-flešom i
velikim polaroidom. Krep-papir koji pokriva gole grede na tavanici. Sviraju dve grupe — jedna
rok-muziku, a druga neku tihu. Prizor ne pripada onima suvišnima. Mortimerska gusko,
molim te, ostani po strani. Ovde ulaze samo buduci clanovi kluba vikendaša i buduci stanari
Izglancanih Coškova.
Suze su joj konacno potekle i pocela je da trci.
Iz knjige Senka je eksplodirala (str. 60):
Sledeći odlomak prenosimo iz pisma Kristine Hargensen, koji je napisala
Doni Kelog. Dona Kelog se preselila iz Čemberlena u Providens. Long
Ajlend, u jesen 1978. Ona je očigledno bila jedna od malobrojnih
prijateljica i poverenica Kris Hargensen. Pismo je poslato sa pošte 17. maja
1979.
»I tako sam odstranjena sa maturskog, a moj otac, kukavica, kaže da im
neće pokazati zube kao što su zaslužili. Ali neće moći oni sa tim da prođu.
Još uvek ne znam šta ću da uradim, ali garantujem da će svako da dobije
svoj deo prokletog ogromnog iznenađenja ...«
Bio je sedamnaesti. Sedamnaesti maj. Precrtala je taj dan u kalendaru u svojoj sobi cim je
uskocila u svoju dugacku belu spavacicu. Precrtavala je debelim cmim flomasterom sve
dane koji bi prošli, a mislila je da taj njen postupak ispoljava veoma loš stav prema životu.
Nije marila za stav. Jedino za šta je marila bilo je saznanje da ce je Mama primorati da se
sutradan vrati u školu gde ce se suocili sa svima Njima.
Sela je u malu bostonsku stolicu za ljuljanje (koju je kupila i platila sopstvenim novcem),
koja se nalazila pored prozora, a onda je sklopila oci i izbrisala sa uma Njih i sve klupko
svesnih misli. Proces je licio na brisanje poda. Kao da podignemo tepih podsvesti i ispod
njega pocistimo svu prljavštinu. Zbogom, prljavštino.
Otvorila je oci i pogledala cetku za kosu koja je stajala na njenom ormaricu.
Prelomilo se.
6 Re: Stiven King - Keri Pon Jan 09, 2012 8:50 pm
Margita
Administrator
Podizala je cetku. Bila je teška. Osecala se kao da podiže tegove slabim rukama. Oh,
zabrundala je.
Cetka je skliznula do ivice ormarica i prešla preko tacke gde bi je zemljina teža vec
povukla nadole, a zatim se zaklatila, kao da je održava nevidljiva uzica. Kerine oci su se
pretvorile u dva proreza. Žile su pulsirale u njenim slepoocnicama. Verovatno bi se neki lekar
zainteresovao za njeno telo u tom trenutku — nije se vladalo prema zakonima prirode.
Disanje joj se svelo na šesnaest udisaja u minutu, a krvni pritisak joj se popeo na 190 sa
100. Otkucaji srca su joj se popeli na 140 — što je više nego kod astronauta u trenutku
delovanja zemljine teže pri lansiranju. Temperatura joj je spala na samo 32 stepena. Telo joj
je gorelo energijom koja je, cinilo se, dolazila niotkuda i nikuda ne ide.
Encefalogram bi pokazivao alfa-talase, koji više nisu bili talasi vec ogromni nazubljeni
vrhovi.
Pažljivo je spustila cetku. Dobro je. Prethodne veceri ju je ispustila. Ako izgubi sve adute,
otici ce u zatvor.
Ponovo je zatvorila oci i nastavila da se ljulja. Njene fizicke funkcije pocele su da se
vracaju na normalu. a disanje joj se toliko ubrzalo da je gotovo dahtala. Stolica za ljuljanje je
tiho zaškripala. Zvuk, uostalom, nije bio neprijatan. Delovao je umirujuce. Ljuljaj se, Ijuljuškaj,
razbistri misli.
»Keri?« Majcin glas, pomalo uplašen, doplovio je do nje.
(nešto je prekida, kao smetnje na radiju koje se jave kad ukljucite mikser pa dobro dobro)
»Jesi li ocitala molitve, Keri?«
»Evo upravo ih citam«, odgovorila je.
Da. Upravo ih je izgovarala, u redu.
Bacila je pogled na krevet svoje male sobe.
Prelomilo se.
Osetila je ogroman teret. Golem i nepodnošljiv.
Krevet se zatresao. a onda mu se jedan kraj izdigao za možda tri inca.
Pao je sa treskom. Pricekala je, a smešak joj je poigravao oko usana cekajuci na Mamin
ljutiti povik sa podnožja stepenica. Nije uzviknula. Stoga je Keri ustala, otišla do kreveta i
uvukla se medu prohladne caršave. Bolela ju je glava i smejalo joj se, kao i obicno posle
ovakvih vežbi. Srce joj je snažno lupalo na zastrašujuci nacin.
Nagnula se, ugasila svetio i ponovo legla. Bez jastuka — Mama joj nije dopuštala da
koristi jastuk.
Razmišljala je o avolcima i slicnima i vešticama
(jesam li i ja veštica mama avolova kurva)
45
koji jašu kroz noc, grušaju kravama mleko, prevrcu kace sa maslom, spaljuju usev dok su
Oni šcucureni u svojim kucama na cijim se vratima nalaze nažvrljani zaštitni znaci protiv
uroka.
Zatvorila je oci i zaspala. Sanjala je o ogromnim, živim kamenicama koje padaju kroz noc i
traže Mamu, traže Njih. Oni su pokušali da trce i da se sklone. Ali ih pecina nije mogla sakriti;
mrtvo drvo nije pružalo zaklon.
Iz knjige Zovem se Suzan Snel, od Suzan Snel (Njujork: Sajmon i Sustcr, 1986), str. I—IV:
Jednu stvar koja se dogodila u Ćemberlenu za vreme maturske večeri
niko nije razumeo. Štampa je nije razumela, naučnici sa Djuk univerziteta
je nisu shvatili, Dejvid Kongres je nije shvatio, iako je njegova knjiga Senka
je eksplodirala jedino polupristojno napismeno svedočanstvo o datom
slučaju, a najmanje od svih ju je shvatila Komisija za slučaj Uajtove, koja je
mene upotrebila kao žrtveno jagnje.
Ali podatak od fundamentalnog značaja je ovaj: mi smo bili deca.
Keri je imala sedamnaest godina, Kris Hargensen je imala sedamnaest
godina, meni je bila sedamnaesta, Tomi Ros je imao osamnaest, Bili Nolan
(koji je ponovio deveti razred, sve dok nije naučio navodno kako da izvrće
rukave za vreme ispita) imao je devetnaest godina...
Starija omladina reaguje na društveno prihvatljiviji način od mlađe dece,
ali i oni na neki način donose pogrešne odluke, ili preterano reaguju ili
savim zanemare određenu situaciju.
U prvom delu, koji sledi iza uvodnog, potrudiću se da prikažem, što bolje
mogu, ove tendencije koje se u meni javljaju. Stvari o kojima ću govoriti
počivaju u temelju moga učestvovanja u maturskoj večeri, a ako bih želela
da sperem ljagu sa svoga imena, moraću da počnem sa opisom događaja
koji mi se čine naročito bolni ...
Ovu priču sam već jednom ispričala, najpodrobnije, pred Komisijom za
slučaj Uajtove, koja ju je saslušala sa nevericom. Nakon bdenja za dvesta
umrlih i nakon razaranja celoga grada, lako se zaboravlja jedna jedina
stvar: bili smo deca. Bili smo deca. Bili smo deca, koja su se trudila da
učine ono najbolje ...
»Mora da si luda.«
Treptao je ocima i nije mogao da veruje da je cuo ono što mu je rekla. Bili su u njegovoj
kuci, upalili su televizor, ali su zaboravili na njega. Njegova majka je otišla da poseti tetu
Klajn, koja živi prekoputa. a otac mu se nalazio u podrumskoj radionici gde je pravio kucicu
za ptice.
Su je izgledala odlucna ali se neprijatno osecala. »To je ono što ja želim, Tomi.«
46
»Pa, to nije ono što ja hocu. Cini mi se da je to najlua stvar koju sam ikada cuo. Kao
nešto što možeš uciniti za opkladu.«
Lice joj se ukratilo. »A-ha. Mislila sam da si ti bio taj koji je prethodne veceri držao velike
govorancije. Ali kada doe trenutak da se nešto uloži za tvoju pompeznu rec — «
»Cekaj, cekaj.« Nije se uvredio, vec se samo cerio. »Nisam još rekao ne, je l' jesam?
Nisam još to rekao, u svakom slucaju.«
»Ti — «
»Cekaj, cekaj malo. Pusti me da pricam. Ti bi htela da povedem Keri Uajt na prolecni bal.
U redu. to razumem. Ali ima tu nekih stvari koje ne razumem.«
»Navedi mi ih.« Su se nagnula prema njemu.
»Kao prvo, šta bi to pomoglo? A kao drugo, cak i da je pitam, da li ce ona pristati da
krene sa mnom na bal?«
»Da ne pristane! Zašto — « Su se zbunila. »Ti si... svi te vole i — «
»Oboje znamo da Keri ima razloga da ne voli ljude koje svi vole«.
»Sa tobom bi išla.«
»Zašto?«
»Pa, ja ti samo kažem«, braneci se, rece Su. »Nece moci da te odbije.«
»Recimo i da ti poverujem«, rece on. »A šta je sa drugim delom price?«
»Misliš, šta bi to pomoglo? Pa evo ... to bi je izvuklo iz njene školjke, naravno da bi.
Pomozi joj...« odugovlacila je.
»Da se ukljuci u društvo te veceri? Hajde Suzi, ne veruješ valjda u mogucnost takve
gluposti.«
»U redu«, odgovorila je. »Možda i ne verujem. Ali možda se meni cini da još za nešto
treba da se iskupim.«
»Za kupaonicu?«
»Za mnogo više od toga. Možda bih zaboravila ceo dogaaj da je samo to u pitanju, ali
ružne pošalice sa njom traju još od osnovne škole. Ja u mnogima nisam ucestvovala, ali u
nekima jesam. Da sam bila u svim razredima sa Keri, verujem da bih ucestvovala u vecem
broju tih poruga. Izgledalo je kao ... da se nešto mnogo smešno zbiva. Devojke zaista mogu
da se ponašaju lukavo, kao macke, a da mladici nikada ne shvate njihovu igru. Momci bi
malo zadirkivali Keri pa bi je ostavili na miru, ali devojke... one su nastavljale i dalje i sve više
tako da se više i ne secam gde je sve to pocelo. Da sam ja Keri, ne bih se ni usudila da se
suocim sa svetom. Pronašla bih ogromnu stenu i sakrila se ispod nje.«
47
»Bili ste deca«, rekao je. »Deca stvarno ne znaju šta rade. Deca, u stvari, ne znaju
sopstvence reakcije i povreduju druge ljude. Ne poseduju, hm, saosecanje. Je l' shvataš?«
Borila se u sebi da izrazi misao koja joj se pri ovome javila, jer joj se iznenada ucinilo
suštinsko ono secanje na dogaaj u kupaonici, ogromno kao naoblaceno nebo nad
planinom.
»Ali gotovo niko ne otkriva da njegovi potezi stvarno, odistinski povreuju druge ljude!
Ljudi ne postaju vremenom bolji, vec mudriji. Kad postaneš mudriji, ne prestaješ da cupaš
muvama krila, vec samo pronalaziš bolje razloge i metode da ciniš tu istu stvar. Mnoga deca
kažu da im je žao Keri Uajt — vecinom devojcice. ali u pitanju je šala — kladim se da nijedna
od njih ne zna kako to izgleda biti Keri Uajt, svakog trenutka u toku dana. Ali to im i nije
važno.«
»A tebi jeste?«
»Nemam pojma.« Uzviknula je. »Ali neko mora da pokuša i da mu bude žao na nacin koji
uzimamo u obzir... na nacin na koji to nešto znaci.«
»Važi. Pitacu je za bal.«
»Hoceš li?« Pitanje je izronilo tupo i zacueno. Nije mislila da ce on u stvari da pristane.
»Hocu. Ali mi se cini da ce mi reci ne. Precenjuješ moj glumacki izgled. Popularnost je
sranje, izgleda mi da ti imaš neke mušice u glavi o njoj.«
»Baš ti hvala«, rekla mu je tonom kojim zahvaljujemo inkvizitoru na mucenju.
»Volim te«, rekao joj je.
Pogledala ga je uplašeno. Bio je to prvi put da joj je to rekao.
Iz knjige Zovem se Suzan Snel (str. 6):
Ima mnogo ljudi — a tu spadaju većinom muškarci — koji se nisu začudili
što sam zamolila Tomija da povede Keri na Prolećni bal. Ono što ih je
iznenadilo bilo je to što je on pristao, a to samo pokazuje koliko muški
mozak malo brine o altruizmu prema svojim bližnjima.
Tomi ju je izveo zato što je voleo mene, zato što sam ja to želela. Kako
znaš, pita me skeptik sa strane, da te je voleo? Jer mi je to rekao,
gospodine. A da ste ga i vi poznavali, vama bi to bilo dovoljno takođe...
Pitao ju je u cetvrtak, posle rucka, i otkrio da se oscca nervozan, nalik decaku koji ide na
prvi žur.
Sedela je u cetvrtom redu ispred njega na petom casu, u ucionici, a kada se cas završio,
požurio je prema njoj kroz gomilu tela koja su hrlila napolje. Iza katedre se nalazio g. Stivens,
visoki covek koji se upravo pretvarao u debeljka i koji je odsutno presavijao papire trpajuci ih
u svoju ofucanu smeu tašnu.
»Keri?«
48
»Oh, mmm?«
Podigla je pogled sa svojih knjiga, uplašena kao da ocekuje udarac. Dan je bio tmuran i
gomila fluorescentnih svetiljki uglavljenih u tavanicu nije baš bila milosrdna prema njenom
bledom licu. Ali je on video prvi put (jer je to bio prvi put da ju je stvarno pogledao) da nije
bila baš toliko ni odbojna. Lice joj je bilo više okruglo nego ovalno, a oci su joj bile tako tamne
da je izgledalo da bacaju senke ispod sebe, nalik modricama. Kosa joj je bila tamnoplava,
lako kovrcava, sakupljena u punu koja joj nije pristajala. Usne su joj bile pune, gotovo
zavodljive, a zubi prirodno beli. Telo joj se, uglavnom, nije moglo oceniti. Ogroman džemper
joj je skrivao grudi i samo naznacavao bradavice. Suknja joj je bila šarena, ali ipak ružna:
dopirala joj je do polovine listova, po modi iz 1958, i imala cudnu i nezgrapnu liniju slova A.
Podlisci su joj bili okrugli i snažni (njen pokušaj da ih prikrije mekim dokolenicama bio je
bizaran i neuspešan), ali bili su lepi.
Pogledala ga je sa izrazom punim straha, ali i necega drugog. Bio je potpuno siguran da
poznaje to nešto drugo. Su je bila u pravu, a pošto je bila u pravu, pocinjao je da se pita da li
ovim postupkom cini nešto dobro, ili još gore nego što jeste.
»Ako vec nisi ugovorila sa nekim da ideš na bal, da li bi pošla sa mnom?«
U tom trenutku ona je trepnula, a dok je treptaj trajao, nešto se cudno dogodilo. Vreme za
koje se sve to dogaalo možda nije trajalo duže od jedne sekunde, ali ga se on kasnije
veoma dobro secao kao što se secamo snova ili onoga blejd vit. Osetio je malaksalost kao
da mu vlastiti duh više nije vladao telom — a bilo je to bedno i bespomocno osecanje koje je
asociralo na preveliko pijanstvo i trenutak u kome je pocinjalo da mu se povraca.
A onda se osecanje izgubilo.
»Šta, šta?«
Bar nije bila ljuta. Ocekivao je od nje kratki napad besa a potom naglo povlacenje. Ali ona
nije bila ljuta; izgledala je nesposobna da shvati ono što joj je on predložio. Sada su ostali
sami u ucionici, izmeu talasa starih ucenika i novih aka koji su trebali da pristignu.
»Prolecni bal je«, rece on, pomalo uzdrman, »u sledeci petak i znam da je ovo zakasneo
poziv, ali —«
»Ne volim da me obmanjuju«, rece ona meko i obori glavu. Oklevala je za trenutak, i tada
prošla pored njega. Zaustavila se i okrenula, a onda je iznenada primetio u njoj ponos, onaj
prirodni, za koji je mislio da ga cak nije bila ni svesna. »Da li Vi ljudi mislite da me možete
vecito zavitlavati? Znam sa kime se zabavljaš.«
»Ja se ne zabavljam ni sa kim ko mi nije drag«, rece strpljivo Tomi. »Zamolio sam te jer
sam tako želeo.« Najposle, znao je da je u tome u pravu. Ako je Su to želela da bi okajala
grehe, ocigledno to nije bio glavni razlog.
Ucenici su poceli da ulaze u ucionicu za šesti cas. a neki od njih su ih radoznalo
pogledavali. Dejl Ulman je rekla nešto decaku do sebe, njih dvoje se zakikotaše.
Izašli su zajedno.
49
Pošli su prema cetvrtom krilu zgrade — njegova ucionica se nalazila na suprotnoj strani —
zajedno su koracali, doduše možda samo slucajno, kada je ona rekla, skoro necujnim
glasom: »Volela bih. Stvarno bih volela.«
Bio je dovoljno pronicljiv da zna da njene reci nisu znacile odobravanje, stoga ga je
ponovo obuzela sumnja. Pa ipak, nešto je pocelo. »Onda to uradi. Bice sve u redu. Za nas
oboje. Potrudicemo se da sve bude dobro.«
»Ne«, rece ona, zamišljenog izraza koji je mogao biti pogrešno protumacen kao izraz
njene lepote. »Bice to nocna mora.«
»Ja nemam propusnice«, rece on, precuvši ono što je rekla. »Danas je poslednji dan
prodaje.«
»Hej, Tomi, ideš u pogrešnom pravcu!« uzviknuo je Brent Cilan.
Zaustavila se. »Zakasniceš.«
»A. ti?«
»Tvoj cas«, rece ona zbunjeno. »Zvonce ce zazvoniti za tvoj cas.«
»Hoceš li pristati?«
»Hocu«, odgovori ona u nemocnom besu. »Znao si da hocu.« Nadlanicom je obrisala oci.
»Nisam znao«, odgovori on, »ali sada znam. Doci cu po tebe u sedam i trideset.«
»Dobro«, prošapta ona. »Hvala.« Izgledalo je da ce se onesvestiti.
A onda, nesigurnije nego ikada ranije, dodirnuo joj je ruku.
Iz knjige Senka je eksplodirala (str. 74—76):
Verovatno nijedan događaj koji je u vezi sa slučajem Keri Uajt nije bio
toliko pogrešno shvaćen, drugorazredno tumačen i uvijen velom misterije
kao deo u kome je igrao Tomas Everet Ros, Kerin zlosrećni pratilac na
Prolećnom balu srednje škole Evin.
U otvoreno senzacionalistićkom govoru na Nacionalnom kolokrijumu o
telepatskim fenomenima prošle godine, Morton Kračbarken je izjavio da
su dva najčudnija dogadaja dva desetog veka ubistvo Džona F. Kenedija
1963. i razaranje Čemberlena u Mejnu, maja 1979. Kračbarken ističe da su
oba događaja odomaćena preko masovnih medija i da u obama
događajima skoro bode oči zastrašujuća činjenica što kada se jedna stvar
okonča, neka druga istovremeno započne, bilo da je dobra ili loša. Ako
bismo podržali ovo poređenje, onda bismo rekli da je Tomas Ros igrao
ulogu Li Harvi Osvalda — čoveka koji je povukao obarač katastrofe.
Pitanje koje i dalje lebdi je sledeće: da li je to učinio namerno ili
nenamerno?
50
Suzan Snel, po sopstvenom priznanju, trebalo je da krene na godišnjicu u
pratnji Rosa. Tvrdi da je ona predložila Rosu da povede Keri da bi se
iskupila za svoj udeo u događaju iz kupaonice. Oni koji se protive ovoj
priči, u skorije vreme predvođeni Džordžom Džeromom sa Harvarda,
tvrde da je priča ili romantično prekrojena ili da predstavlja čistu laž.
Džerom tvrdi glasno i elokventno da je veoma netipično za
srednjoškolske adolescente da se osećaju dužni da se »pokaju« za bilo
koju stvar — naročito za uvredu nanetu nekom vršnjaku koga su već
žigosale postojeće grupice.
»Bilo bi to divno kada bismo mogli da verujemo da je duša mladog čoveka
u stanju da očuva ponos i samopoštovanje kao ptiče izbačeno iz gnezda
uz pomoć takvog jednog gesta«, izjavio je Džerom u skorašnjem broju >
Atlantik Mantlija«, »ali znamo da sve to nije tako. Malenu pticu neće tako
nežno iščeprkati iz prašine njeni drugari; pre bismo rekli da je oni brzo i
nemilosrdno odstranjuju.«
Džerom je, naravno, potpuno u pravu — kada je reč o pticama — a
njegova govorijivost je nesumnjivo doprinela ogromnom širenju
popularnosti teorije »mangupluka« koju je Komisija za slučaj Uajtove
razmotrila ali je nije zapravo definisala. Prema ovoj teoriji, pretpostavlja
se da su Ros i Kristin Hargensen (vidi str. 10—18) bili jezgro labave zavere
da se Keri Uajt dovede na Prolećni bal gde bi je do kraja sasvim ponizili.
Neki teoretičari (većinom pisci krimića) takođe tvrde da je Su Snel bila
aktivan saučesnik zavere. Ovo stavlja misterioznog g. Rosa u najgori
mogući položaj saučesnika koji je namemo vodio nesigurnu devojku u
najgoru stresnu situaciju.
Autor ovog članka, poznajući prirodu g. Rosa, ne veruje u mogućnost ove
pretpostavke. Ovu stranu nisu dovoljno ispitali istraživači koji ga slikaju
kao prilično dosadnog atletu i kolovođu grupe; izraz »glupi snagator«
savršeno ilustruje ovakvo mišljenje o Tomiju Rosu.
Taćno je da je Ros bio atleta natprosečne sposobnosti. Najbolji je bio u
bejzbolu. a bio je i član školskog kluba u Evinu od prvog razreda
gimnazije. Dik O'Konel, generalni menadžer bostonskog kluba »Red
soks«, napomenuo je da bi Rosu ponudili poprilično veliku nagradu za
potpisivanje ugovora sa njima, da je ostao živ.
Ali Ros je takođe bio i prvoklasan petičar (što se teško uklapa u sliku
»glupog snagatora«), dok su njegovi roditelji tvrdili da pre no što bi se
odlučio za bejzbol morao da završi koledž na kome bi studirao engleski. U
njegova interesovanja je ulazilo pisanje poezije, a pesma koju je napisao
šest meseci pre smrti objavljena je u priznatom »omladinskom listu«
»Everlif«. Ovaj podatak nalazi se u Dodatku V.
51
Njegovi drugari, koji su preživeli, takođe ga visoko vrednuju — što je
značajno. Samo je dvanaestoro preživeio događaj koji žuta štampa naziva
Malurskom noći. Oni koji se nisu nalazili na proslavi uglavnom su biti
nepopularni članovi mlađih i starijih razreda Ako se ili »autsajderi« sećaju
Rosa kao ljubaznog i dobroćudnog momka (mnogi ga pominju kao
»đavolski prijatnog drugara«), ne znači li sve to da se pretpostavke
profesora Džeroma mogu dovesti u pitanje?
Rosova školska dokumenta — koja zbog zakona te države ne možemo
ovde podnesti u vidu fotokopija — zajedno sa sećanjima njegovih
drugova iz razreda i sa primedbama rođaka, suseda i nastavnika, daju
nam sliku izuzetnog mladog čoveka. Ova se slika veoma loše uklapa u
sliku lukavog, mladog foliranta i snagatora profesora Džeroma. Kao prvo,
očigledno je ovaj momak bio veoma izdržljiv u podnošenju poruge i u
dovoljnoj meri nezavisan od svojih vršnjaka kada se resio da pozove Keri.
U stvari, Tomas Ros nam pre liči na izuzetak: na društveno svesnog
mladog čoveka.
Niko ovde ne tvrdi da je on bio svetac. Jer to nije ni bio. Međutim,
dugotrajno istraživanje me je uverilo da nije bio ljudsko pilence u
školskom kavezu koje se beslovesno odmara u prisustvu slabije kokoške
...
Legla je (ne plašim je se ne plašim je se) na krevet sa rukom preko ociju. Bila je subota
uvece. Da bi napravila haljinu kakvu je zamislila, morace da pocne sa šivenjem (ne plašim se
mame) najkasnije sutra. Vec je kupila materijal kod »Džona« u Vestoveru. Težak i zgužvani
raskošni somot ju je plašio. Cena iu je takode uplašila, kao što ju je zastrašila i velicina
radnje, te sve one elegantne dame koje su se svuda muvale u lakim prolecnim haljinicama,
razgledajuci bale tkanina, u radnji je vladala neka prepoznatljivo neobicna atmosfera, a
svetovi su je delili od cemberlenskog »Vul vorta« u kome je obicno kupovala materijale.
Bila je prestrašena, ali se nije zaustavila. Znala je, može, ako poželi, da ih sve natera da
vrišteci istrce na ulicu. Lutke bi popadale, svetiljke poispadale, a bale tkanina bi letele kroz
vazduh i odmotavale se u talasima. Mogla je da, nalik Samsonu u hramu, izruci propast na
njihovu glavu ako to poželi. (ne plašim se)
Paket je sada stajao skriven na suvoj polici, dole u podrumu, a ona ce ga vec izneti.
Veceras.
Otvorila je oci. Prelomilo se.
Ormar se podigao sa poda. tresao se za trenutak, a zatim se dizao sve više dok nije
dotakao tavanicu. Spustila ga je. Podigla. Spustila ga. A potom krevet, sa celim njegovim
teretom. Gore. Dole. Gore. Dole. Kao nekakav lift.
Nimalo se nije umorila. Pa. možda malo. Ne baš mnogo. Sposobnost, koju je skoro pre
dve nedelje izgubila, bila je u punoj moci. Popravila se i dobila u brzini koja beše — Pa,
skoro zastrašujuca. A sada, na izgled nezvana — nalik saznanju o menstruaciji — javila se
gomila secanja, kao da je bila srušena neka mentalna brana da bi pokuljale cudne vode. Bila
52
su to maglovita, rasejana secanja male devojcice, ali veoma stvarna. Ucinila je da slike na
zidu zaigraju, cak preko sobe uspela je da odvrne slavine; Mama joj kaže (Keri zatvori
prozore uskoro ce kiša) da nešto uradi i odjednom prozori se iznenada zatvaraju sa treskom
po celoj kuci; izbušila je gici Makaferti sve cetiri gume odjednom otpustivši ventile na
gumama njenog »folksvagena«; kamenice — (!!!!!! ne ne ne ne ne !!!!!!) — ali sada više nije
mogla da izbegne secanje. kao što nije mogla da izbegne ni mesecno cišcenje, a to secanje
nije bilo maglovito, ne, ne to secanje; bilo je oštro i sjajno, kao izreckana munja: mala
devojcica (mama prestani mama nemoj ne mogu da dišem o moje grlo o mama žao mi je
pogle dala sam mama o moj jezik krv u ustima) jadna mala devojcica (vrisak: mala kurvo o
znam ja o cemu je rec znam šta treba da radim) mala jadna devojcica cija polovina tela leži u
ormaru a druga polovina je napolju, ispred sebe vidi crne zvezde koje joj igraju pred ocima, i
cuje daleko, slatko zujanje, naduven jezik visi joj meu usnama, na vratu joj se ocrtava
ogrlica od naduvenog zguljenog mesa gde ju je Mama pridavila, a sada se Mama vracala, da
je zgrabi, Mama koja ie držala Tata Ralfov dugacki mesarski nož (da ih iskopam moram da
iskopam zlo porok grehe puti o znam ja za oci iskopacu ti oci) u desnoj ruci. Mamino lice se
zgrcilo i uvijalo, bale su joj curile niz bradu dok je u drugoj ruci držala Bibliju Tate Ralfa
(nikada ti više neceš ugledati to ogoljeno zlo)
a onda se nešto prelomilo, i to se nije samo prelomilo vec se PRELOMILO, nešto veliko,
bezoblicno i titansko, neki izvor snage koji vec sada nije bio njen i nikada nece ni biti, a onda
je nešto palo na krov, a Mama je vrisnula i ispustila Bibliju Tate Ralfa, i to beše dobro, onda
su se zaculi novi udarci i treskanje, tada je nameštaj poceo da leti po kuci a Mama je
ispustila nož i pala na kolena i pocela da se moli, podigla je ruke i njihala se klececi dok su
stolice letele niz stepenište, a krevet na spratu se prevrnuo, sto za rucavanje se zaglavio
pokušavajuci da izleti kroz prozor, a onda su Mamine oci postale ogromne, izludele i
izbecene, uperila je prst u devojcicu (ti si to ti avolov ispljuvku veštice avolov slugo ti to sve
radiš) a tada su na scenu stupile kamenice i Mama se onesvestila upravo u trenutku kada se
krov srušio i poskocio kao da su po njemu zabubnjali koraci Boga, a tada —
Tada se i ona onesvestila. I nakon toga više nije bilo secanja. Mama o tome nije govorila.
Mesarski nož je vracen u fioku. Mama je prikrila odecom ogromne crne i modre masnice na
njenom vratu i Keri se prisetiia kako je pitala Mamu kako ih je dobila. Mama je satno stisla
usne i ništa nije prozborila. Vremenom je sve bilo zaboravljeno, secanje joj se javljalo samo u
snu. Slike više nisu igrale po zidovima. Prozori se nisu sami zatvarali. Keri se nije secala
vremena kada su stvari stajale drukcije. Sve do sada.
Ležala je na krevetu, gledala u tavanicu i preznojavala se.
»Keri! Vecera!«
»Hvala. (ne plašim je se) Mama.«
Ustala je i privezala kosu tamnoplavom mašnom. A onda je sišla dole.
Iz knjige Senka je eksplodirala (str. 59):
Koliko je očigledan bio Kerin »divlji talenat« i šta je o njemu mislila
Margaret Uajt, sa svojim preozbiljnim hrišćanskim moralom? Verovatno
53
to nikada nećemo saznali. Ali čovek se usuđuje da poveruje da je
reagovanje gđe Uajt moralo bili preterano . .
»Nisi ni dotakla svoju pitu, Keri.« Mama je podigla pogled sa proglasa koji je citala
ispijajuci caj marke »Konstant Koment«. »Ja sam je pravila.«
»Mama, od nje dobijam bubuljice.«
»Tvoje bubuljice predstavljaju nacin na koji te Bog kažnjava. A sada pojedi pitu.«
»Mama?«
»Da?«
Keri se odvažila. »Tomi Ros me je pozvao na Prolecni bal sledeceg petka —«
Mama je zaboravila na proglas. Zurila je u nju širom otvorenih ociju, kao da ne veruje
svojim ušima. Nozdrve su joj se širile kao u konja koji cuje cegrtanje zmije.
Keri je pokušala da prebrodi prepreku a samo (ne bojim se o da bojim se) se je delimicno
oslobodila.
»— a on je veoma pristojan momak. Obecao je da ce svratiti i da ce se upoznati sa tobom
pre bala i —«
»Ne.«
»— dovešce me kuci do jedanaest. Ja sam —«
»ne, ne i ne!«
»— prihvatila. Mama, molim te, shvati da ja treba da pocnem... da pokušavam da se
usaglasim sa svetom. Ja nisam nalik tebi. Smešna sam — to jest, deca misle da sam
smešna. Necu to da budem. Želim da pokušam da budem celovita osoba pre no što bude
isuviše kasno da —«
Gdja Uajt je sasula caj Keri u lice.
Bio je mlak, ali i da je bio vreo, ne bi Keri tako brzo zapušio usta kao ovaj sada. Nemo je
sedela dok joj je žuckasta tekucina kapala sa brade i obraza na njenu belu bluzu i širila se.
Bio je lepljiv i mirisao je na cimet.
Gdja Uajt je sedela i tresla se, dok joj se celo lice zaledilo osim nozdrva koje su nastavile
da joj se šire. Odjednom je zabacila glavu i zaurlala prema tavanici.
»Bože! Bože! Bože!« Vilica joj je snažno cvokotala nakon svakoga izgovorenog sloga.
Keri je sedela ne pomerajuci se.
Gdja Uajt je ustala i obišla oko stola. Ruke su joj se zgrcile u obliku kandži, a na licu joj se
ocrtavao poluizluen izraz samilosti pomešane sa mržnjom.
»U ormar«, naredi ona. »Idi u ormar i moli se.«
54
»Necu, Mama.«
»Momci. Da, momci su sledeci na redu. Nakon krvarenja dolaze momci. Nalik psima koji
njuškaju, keze se i balave, pokušavajuci da otkriju odakle dopire vonj. Taj... vonj.'«
Zamahnula je celom rukom da je udari, a zvuk njenog dlana koji se spustio na Kerino lice
(o bože tako je se sada plašim) nalicio je tupom zvuku kožnog kaiša koji zviždi kroz vazduh.
Keri je ostala da sedi, ali joj se gornji deo tela njihao. Ožiljak joj je na obrazu prvo pobeleo, a
zatim postao krvavo crven.
»Ožiljak«. rece gdja Uajt. Oci su joj bile Ogromne ali prazne: brzo je disala, boreci se za
vazduh. Izgledalo je da prica sama sebi dok joj se pandžasta ruka spuštala na Kerino rame
da bi je izvukla iz stolice.
»U redu, videla sam ga. O, da. Ali. Ja. Nikada ne bih. Uradila sam. Ali zbog njega. On.
Uzeo je. Mene...« Zastala je, a oci su joj neodreeno bludele po tavanici. Keri je bila
užasnuta. Mama je izgledala kao da se nalazi u kovitlacu nekog velikog otkrovenja koje
može da je uništi.
»Mama —«
»U kolima. O, znam ja gde te oni vode kolima. U predgraa. U motele. Viski. Mirisanje... o,
namirišu oni to na tebi!* Glas joj se podigao do vriska. Žile su joj iskocile na vratu, a glava joj
se okretala u ravnomernom kruženju nagore.
»Mama. bolje da prestaneš.«
Ovo ju je izgleda povratilo u neku maglovitu stvarnost. Usne su joj se iskrivile u nekoj vrsti
istinskog iznenaenja i ona zastade, kao da traži stara znacenja u nekom novom svetu.
»U ormar«, promumlala je. »Idi u ormar i moli se.«
»Necu.«
Mama je podigla ruku da je udari.
»Necu.«
Ruka se zaustavila nepomicno u vazduhu. Mama je zurila u ruku kao da želi da se uveri
da joj je još uvek tamo, citava.
Pleh sa pitom odjednom se podigao sa metalnog podmetaca na stolu i zavitlao se preko
sobe da bi se zabio pored vrata dnevne sobe, praveci barku sluzi od ribizla.
»Ja cu da idem. Mama. «
Mamina prevrnuta šolja se podigla i preletela preko njene glave da bi se razbila iznad
šporeta. Mama je vrisnula i pala na kolena ruku podignutih iznad glave.
»avolovo cedo«, jauknula je. »avolovo cedo. Satanin ispljuvak —«
»Mama, ustani.«
55
»Žudnja i pohota, zov puti —«
»Ustani.«
Mami je usahnuo glas, ali se ipak podigla, ruke su joj i dalje stajale iznad glave tako da je
licila na ratnog zarobljenika. Usne su joj se micale. Keri se cinilo da šapuce molitvu.
zabrundala je.
Cetka je skliznula do ivice ormarica i prešla preko tacke gde bi je zemljina teža vec
povukla nadole, a zatim se zaklatila, kao da je održava nevidljiva uzica. Kerine oci su se
pretvorile u dva proreza. Žile su pulsirale u njenim slepoocnicama. Verovatno bi se neki lekar
zainteresovao za njeno telo u tom trenutku — nije se vladalo prema zakonima prirode.
Disanje joj se svelo na šesnaest udisaja u minutu, a krvni pritisak joj se popeo na 190 sa
100. Otkucaji srca su joj se popeli na 140 — što je više nego kod astronauta u trenutku
delovanja zemljine teže pri lansiranju. Temperatura joj je spala na samo 32 stepena. Telo joj
je gorelo energijom koja je, cinilo se, dolazila niotkuda i nikuda ne ide.
Encefalogram bi pokazivao alfa-talase, koji više nisu bili talasi vec ogromni nazubljeni
vrhovi.
Pažljivo je spustila cetku. Dobro je. Prethodne veceri ju je ispustila. Ako izgubi sve adute,
otici ce u zatvor.
Ponovo je zatvorila oci i nastavila da se ljulja. Njene fizicke funkcije pocele su da se
vracaju na normalu. a disanje joj se toliko ubrzalo da je gotovo dahtala. Stolica za ljuljanje je
tiho zaškripala. Zvuk, uostalom, nije bio neprijatan. Delovao je umirujuce. Ljuljaj se, Ijuljuškaj,
razbistri misli.
»Keri?« Majcin glas, pomalo uplašen, doplovio je do nje.
(nešto je prekida, kao smetnje na radiju koje se jave kad ukljucite mikser pa dobro dobro)
»Jesi li ocitala molitve, Keri?«
»Evo upravo ih citam«, odgovorila je.
Da. Upravo ih je izgovarala, u redu.
Bacila je pogled na krevet svoje male sobe.
Prelomilo se.
Osetila je ogroman teret. Golem i nepodnošljiv.
Krevet se zatresao. a onda mu se jedan kraj izdigao za možda tri inca.
Pao je sa treskom. Pricekala je, a smešak joj je poigravao oko usana cekajuci na Mamin
ljutiti povik sa podnožja stepenica. Nije uzviknula. Stoga je Keri ustala, otišla do kreveta i
uvukla se medu prohladne caršave. Bolela ju je glava i smejalo joj se, kao i obicno posle
ovakvih vežbi. Srce joj je snažno lupalo na zastrašujuci nacin.
Nagnula se, ugasila svetio i ponovo legla. Bez jastuka — Mama joj nije dopuštala da
koristi jastuk.
Razmišljala je o avolcima i slicnima i vešticama
(jesam li i ja veštica mama avolova kurva)
45
koji jašu kroz noc, grušaju kravama mleko, prevrcu kace sa maslom, spaljuju usev dok su
Oni šcucureni u svojim kucama na cijim se vratima nalaze nažvrljani zaštitni znaci protiv
uroka.
Zatvorila je oci i zaspala. Sanjala je o ogromnim, živim kamenicama koje padaju kroz noc i
traže Mamu, traže Njih. Oni su pokušali da trce i da se sklone. Ali ih pecina nije mogla sakriti;
mrtvo drvo nije pružalo zaklon.
Iz knjige Zovem se Suzan Snel, od Suzan Snel (Njujork: Sajmon i Sustcr, 1986), str. I—IV:
Jednu stvar koja se dogodila u Ćemberlenu za vreme maturske večeri
niko nije razumeo. Štampa je nije razumela, naučnici sa Djuk univerziteta
je nisu shvatili, Dejvid Kongres je nije shvatio, iako je njegova knjiga Senka
je eksplodirala jedino polupristojno napismeno svedočanstvo o datom
slučaju, a najmanje od svih ju je shvatila Komisija za slučaj Uajtove, koja je
mene upotrebila kao žrtveno jagnje.
Ali podatak od fundamentalnog značaja je ovaj: mi smo bili deca.
Keri je imala sedamnaest godina, Kris Hargensen je imala sedamnaest
godina, meni je bila sedamnaesta, Tomi Ros je imao osamnaest, Bili Nolan
(koji je ponovio deveti razred, sve dok nije naučio navodno kako da izvrće
rukave za vreme ispita) imao je devetnaest godina...
Starija omladina reaguje na društveno prihvatljiviji način od mlađe dece,
ali i oni na neki način donose pogrešne odluke, ili preterano reaguju ili
savim zanemare određenu situaciju.
U prvom delu, koji sledi iza uvodnog, potrudiću se da prikažem, što bolje
mogu, ove tendencije koje se u meni javljaju. Stvari o kojima ću govoriti
počivaju u temelju moga učestvovanja u maturskoj večeri, a ako bih želela
da sperem ljagu sa svoga imena, moraću da počnem sa opisom događaja
koji mi se čine naročito bolni ...
Ovu priču sam već jednom ispričala, najpodrobnije, pred Komisijom za
slučaj Uajtove, koja ju je saslušala sa nevericom. Nakon bdenja za dvesta
umrlih i nakon razaranja celoga grada, lako se zaboravlja jedna jedina
stvar: bili smo deca. Bili smo deca. Bili smo deca, koja su se trudila da
učine ono najbolje ...
»Mora da si luda.«
Treptao je ocima i nije mogao da veruje da je cuo ono što mu je rekla. Bili su u njegovoj
kuci, upalili su televizor, ali su zaboravili na njega. Njegova majka je otišla da poseti tetu
Klajn, koja živi prekoputa. a otac mu se nalazio u podrumskoj radionici gde je pravio kucicu
za ptice.
Su je izgledala odlucna ali se neprijatno osecala. »To je ono što ja želim, Tomi.«
46
»Pa, to nije ono što ja hocu. Cini mi se da je to najlua stvar koju sam ikada cuo. Kao
nešto što možeš uciniti za opkladu.«
Lice joj se ukratilo. »A-ha. Mislila sam da si ti bio taj koji je prethodne veceri držao velike
govorancije. Ali kada doe trenutak da se nešto uloži za tvoju pompeznu rec — «
»Cekaj, cekaj.« Nije se uvredio, vec se samo cerio. »Nisam još rekao ne, je l' jesam?
Nisam još to rekao, u svakom slucaju.«
»Ti — «
»Cekaj, cekaj malo. Pusti me da pricam. Ti bi htela da povedem Keri Uajt na prolecni bal.
U redu. to razumem. Ali ima tu nekih stvari koje ne razumem.«
»Navedi mi ih.« Su se nagnula prema njemu.
»Kao prvo, šta bi to pomoglo? A kao drugo, cak i da je pitam, da li ce ona pristati da
krene sa mnom na bal?«
»Da ne pristane! Zašto — « Su se zbunila. »Ti si... svi te vole i — «
»Oboje znamo da Keri ima razloga da ne voli ljude koje svi vole«.
»Sa tobom bi išla.«
»Zašto?«
»Pa, ja ti samo kažem«, braneci se, rece Su. »Nece moci da te odbije.«
»Recimo i da ti poverujem«, rece on. »A šta je sa drugim delom price?«
»Misliš, šta bi to pomoglo? Pa evo ... to bi je izvuklo iz njene školjke, naravno da bi.
Pomozi joj...« odugovlacila je.
»Da se ukljuci u društvo te veceri? Hajde Suzi, ne veruješ valjda u mogucnost takve
gluposti.«
»U redu«, odgovorila je. »Možda i ne verujem. Ali možda se meni cini da još za nešto
treba da se iskupim.«
»Za kupaonicu?«
»Za mnogo više od toga. Možda bih zaboravila ceo dogaaj da je samo to u pitanju, ali
ružne pošalice sa njom traju još od osnovne škole. Ja u mnogima nisam ucestvovala, ali u
nekima jesam. Da sam bila u svim razredima sa Keri, verujem da bih ucestvovala u vecem
broju tih poruga. Izgledalo je kao ... da se nešto mnogo smešno zbiva. Devojke zaista mogu
da se ponašaju lukavo, kao macke, a da mladici nikada ne shvate njihovu igru. Momci bi
malo zadirkivali Keri pa bi je ostavili na miru, ali devojke... one su nastavljale i dalje i sve više
tako da se više i ne secam gde je sve to pocelo. Da sam ja Keri, ne bih se ni usudila da se
suocim sa svetom. Pronašla bih ogromnu stenu i sakrila se ispod nje.«
47
»Bili ste deca«, rekao je. »Deca stvarno ne znaju šta rade. Deca, u stvari, ne znaju
sopstvence reakcije i povreduju druge ljude. Ne poseduju, hm, saosecanje. Je l' shvataš?«
Borila se u sebi da izrazi misao koja joj se pri ovome javila, jer joj se iznenada ucinilo
suštinsko ono secanje na dogaaj u kupaonici, ogromno kao naoblaceno nebo nad
planinom.
»Ali gotovo niko ne otkriva da njegovi potezi stvarno, odistinski povreuju druge ljude!
Ljudi ne postaju vremenom bolji, vec mudriji. Kad postaneš mudriji, ne prestaješ da cupaš
muvama krila, vec samo pronalaziš bolje razloge i metode da ciniš tu istu stvar. Mnoga deca
kažu da im je žao Keri Uajt — vecinom devojcice. ali u pitanju je šala — kladim se da nijedna
od njih ne zna kako to izgleda biti Keri Uajt, svakog trenutka u toku dana. Ali to im i nije
važno.«
»A tebi jeste?«
»Nemam pojma.« Uzviknula je. »Ali neko mora da pokuša i da mu bude žao na nacin koji
uzimamo u obzir... na nacin na koji to nešto znaci.«
»Važi. Pitacu je za bal.«
»Hoceš li?« Pitanje je izronilo tupo i zacueno. Nije mislila da ce on u stvari da pristane.
»Hocu. Ali mi se cini da ce mi reci ne. Precenjuješ moj glumacki izgled. Popularnost je
sranje, izgleda mi da ti imaš neke mušice u glavi o njoj.«
»Baš ti hvala«, rekla mu je tonom kojim zahvaljujemo inkvizitoru na mucenju.
»Volim te«, rekao joj je.
Pogledala ga je uplašeno. Bio je to prvi put da joj je to rekao.
Iz knjige Zovem se Suzan Snel (str. 6):
Ima mnogo ljudi — a tu spadaju većinom muškarci — koji se nisu začudili
što sam zamolila Tomija da povede Keri na Prolećni bal. Ono što ih je
iznenadilo bilo je to što je on pristao, a to samo pokazuje koliko muški
mozak malo brine o altruizmu prema svojim bližnjima.
Tomi ju je izveo zato što je voleo mene, zato što sam ja to želela. Kako
znaš, pita me skeptik sa strane, da te je voleo? Jer mi je to rekao,
gospodine. A da ste ga i vi poznavali, vama bi to bilo dovoljno takođe...
Pitao ju je u cetvrtak, posle rucka, i otkrio da se oscca nervozan, nalik decaku koji ide na
prvi žur.
Sedela je u cetvrtom redu ispred njega na petom casu, u ucionici, a kada se cas završio,
požurio je prema njoj kroz gomilu tela koja su hrlila napolje. Iza katedre se nalazio g. Stivens,
visoki covek koji se upravo pretvarao u debeljka i koji je odsutno presavijao papire trpajuci ih
u svoju ofucanu smeu tašnu.
»Keri?«
48
»Oh, mmm?«
Podigla je pogled sa svojih knjiga, uplašena kao da ocekuje udarac. Dan je bio tmuran i
gomila fluorescentnih svetiljki uglavljenih u tavanicu nije baš bila milosrdna prema njenom
bledom licu. Ali je on video prvi put (jer je to bio prvi put da ju je stvarno pogledao) da nije
bila baš toliko ni odbojna. Lice joj je bilo više okruglo nego ovalno, a oci su joj bile tako tamne
da je izgledalo da bacaju senke ispod sebe, nalik modricama. Kosa joj je bila tamnoplava,
lako kovrcava, sakupljena u punu koja joj nije pristajala. Usne su joj bile pune, gotovo
zavodljive, a zubi prirodno beli. Telo joj se, uglavnom, nije moglo oceniti. Ogroman džemper
joj je skrivao grudi i samo naznacavao bradavice. Suknja joj je bila šarena, ali ipak ružna:
dopirala joj je do polovine listova, po modi iz 1958, i imala cudnu i nezgrapnu liniju slova A.
Podlisci su joj bili okrugli i snažni (njen pokušaj da ih prikrije mekim dokolenicama bio je
bizaran i neuspešan), ali bili su lepi.
Pogledala ga je sa izrazom punim straha, ali i necega drugog. Bio je potpuno siguran da
poznaje to nešto drugo. Su je bila u pravu, a pošto je bila u pravu, pocinjao je da se pita da li
ovim postupkom cini nešto dobro, ili još gore nego što jeste.
»Ako vec nisi ugovorila sa nekim da ideš na bal, da li bi pošla sa mnom?«
U tom trenutku ona je trepnula, a dok je treptaj trajao, nešto se cudno dogodilo. Vreme za
koje se sve to dogaalo možda nije trajalo duže od jedne sekunde, ali ga se on kasnije
veoma dobro secao kao što se secamo snova ili onoga blejd vit. Osetio je malaksalost kao
da mu vlastiti duh više nije vladao telom — a bilo je to bedno i bespomocno osecanje koje je
asociralo na preveliko pijanstvo i trenutak u kome je pocinjalo da mu se povraca.
A onda se osecanje izgubilo.
»Šta, šta?«
Bar nije bila ljuta. Ocekivao je od nje kratki napad besa a potom naglo povlacenje. Ali ona
nije bila ljuta; izgledala je nesposobna da shvati ono što joj je on predložio. Sada su ostali
sami u ucionici, izmeu talasa starih ucenika i novih aka koji su trebali da pristignu.
»Prolecni bal je«, rece on, pomalo uzdrman, »u sledeci petak i znam da je ovo zakasneo
poziv, ali —«
»Ne volim da me obmanjuju«, rece ona meko i obori glavu. Oklevala je za trenutak, i tada
prošla pored njega. Zaustavila se i okrenula, a onda je iznenada primetio u njoj ponos, onaj
prirodni, za koji je mislio da ga cak nije bila ni svesna. »Da li Vi ljudi mislite da me možete
vecito zavitlavati? Znam sa kime se zabavljaš.«
»Ja se ne zabavljam ni sa kim ko mi nije drag«, rece strpljivo Tomi. »Zamolio sam te jer
sam tako želeo.« Najposle, znao je da je u tome u pravu. Ako je Su to želela da bi okajala
grehe, ocigledno to nije bio glavni razlog.
Ucenici su poceli da ulaze u ucionicu za šesti cas. a neki od njih su ih radoznalo
pogledavali. Dejl Ulman je rekla nešto decaku do sebe, njih dvoje se zakikotaše.
Izašli su zajedno.
49
Pošli su prema cetvrtom krilu zgrade — njegova ucionica se nalazila na suprotnoj strani —
zajedno su koracali, doduše možda samo slucajno, kada je ona rekla, skoro necujnim
glasom: »Volela bih. Stvarno bih volela.«
Bio je dovoljno pronicljiv da zna da njene reci nisu znacile odobravanje, stoga ga je
ponovo obuzela sumnja. Pa ipak, nešto je pocelo. »Onda to uradi. Bice sve u redu. Za nas
oboje. Potrudicemo se da sve bude dobro.«
»Ne«, rece ona, zamišljenog izraza koji je mogao biti pogrešno protumacen kao izraz
njene lepote. »Bice to nocna mora.«
»Ja nemam propusnice«, rece on, precuvši ono što je rekla. »Danas je poslednji dan
prodaje.«
»Hej, Tomi, ideš u pogrešnom pravcu!« uzviknuo je Brent Cilan.
Zaustavila se. »Zakasniceš.«
»A. ti?«
»Tvoj cas«, rece ona zbunjeno. »Zvonce ce zazvoniti za tvoj cas.«
»Hoceš li pristati?«
»Hocu«, odgovori ona u nemocnom besu. »Znao si da hocu.« Nadlanicom je obrisala oci.
»Nisam znao«, odgovori on, »ali sada znam. Doci cu po tebe u sedam i trideset.«
»Dobro«, prošapta ona. »Hvala.« Izgledalo je da ce se onesvestiti.
A onda, nesigurnije nego ikada ranije, dodirnuo joj je ruku.
Iz knjige Senka je eksplodirala (str. 74—76):
Verovatno nijedan događaj koji je u vezi sa slučajem Keri Uajt nije bio
toliko pogrešno shvaćen, drugorazredno tumačen i uvijen velom misterije
kao deo u kome je igrao Tomas Everet Ros, Kerin zlosrećni pratilac na
Prolećnom balu srednje škole Evin.
U otvoreno senzacionalistićkom govoru na Nacionalnom kolokrijumu o
telepatskim fenomenima prošle godine, Morton Kračbarken je izjavio da
su dva najčudnija dogadaja dva desetog veka ubistvo Džona F. Kenedija
1963. i razaranje Čemberlena u Mejnu, maja 1979. Kračbarken ističe da su
oba događaja odomaćena preko masovnih medija i da u obama
događajima skoro bode oči zastrašujuća činjenica što kada se jedna stvar
okonča, neka druga istovremeno započne, bilo da je dobra ili loša. Ako
bismo podržali ovo poređenje, onda bismo rekli da je Tomas Ros igrao
ulogu Li Harvi Osvalda — čoveka koji je povukao obarač katastrofe.
Pitanje koje i dalje lebdi je sledeće: da li je to učinio namerno ili
nenamerno?
50
Suzan Snel, po sopstvenom priznanju, trebalo je da krene na godišnjicu u
pratnji Rosa. Tvrdi da je ona predložila Rosu da povede Keri da bi se
iskupila za svoj udeo u događaju iz kupaonice. Oni koji se protive ovoj
priči, u skorije vreme predvođeni Džordžom Džeromom sa Harvarda,
tvrde da je priča ili romantično prekrojena ili da predstavlja čistu laž.
Džerom tvrdi glasno i elokventno da je veoma netipično za
srednjoškolske adolescente da se osećaju dužni da se »pokaju« za bilo
koju stvar — naročito za uvredu nanetu nekom vršnjaku koga su već
žigosale postojeće grupice.
»Bilo bi to divno kada bismo mogli da verujemo da je duša mladog čoveka
u stanju da očuva ponos i samopoštovanje kao ptiče izbačeno iz gnezda
uz pomoć takvog jednog gesta«, izjavio je Džerom u skorašnjem broju >
Atlantik Mantlija«, »ali znamo da sve to nije tako. Malenu pticu neće tako
nežno iščeprkati iz prašine njeni drugari; pre bismo rekli da je oni brzo i
nemilosrdno odstranjuju.«
Džerom je, naravno, potpuno u pravu — kada je reč o pticama — a
njegova govorijivost je nesumnjivo doprinela ogromnom širenju
popularnosti teorije »mangupluka« koju je Komisija za slučaj Uajtove
razmotrila ali je nije zapravo definisala. Prema ovoj teoriji, pretpostavlja
se da su Ros i Kristin Hargensen (vidi str. 10—18) bili jezgro labave zavere
da se Keri Uajt dovede na Prolećni bal gde bi je do kraja sasvim ponizili.
Neki teoretičari (većinom pisci krimića) takođe tvrde da je Su Snel bila
aktivan saučesnik zavere. Ovo stavlja misterioznog g. Rosa u najgori
mogući položaj saučesnika koji je namemo vodio nesigurnu devojku u
najgoru stresnu situaciju.
Autor ovog članka, poznajući prirodu g. Rosa, ne veruje u mogućnost ove
pretpostavke. Ovu stranu nisu dovoljno ispitali istraživači koji ga slikaju
kao prilično dosadnog atletu i kolovođu grupe; izraz »glupi snagator«
savršeno ilustruje ovakvo mišljenje o Tomiju Rosu.
Taćno je da je Ros bio atleta natprosečne sposobnosti. Najbolji je bio u
bejzbolu. a bio je i član školskog kluba u Evinu od prvog razreda
gimnazije. Dik O'Konel, generalni menadžer bostonskog kluba »Red
soks«, napomenuo je da bi Rosu ponudili poprilično veliku nagradu za
potpisivanje ugovora sa njima, da je ostao živ.
Ali Ros je takođe bio i prvoklasan petičar (što se teško uklapa u sliku
»glupog snagatora«), dok su njegovi roditelji tvrdili da pre no što bi se
odlučio za bejzbol morao da završi koledž na kome bi studirao engleski. U
njegova interesovanja je ulazilo pisanje poezije, a pesma koju je napisao
šest meseci pre smrti objavljena je u priznatom »omladinskom listu«
»Everlif«. Ovaj podatak nalazi se u Dodatku V.
51
Njegovi drugari, koji su preživeli, takođe ga visoko vrednuju — što je
značajno. Samo je dvanaestoro preživeio događaj koji žuta štampa naziva
Malurskom noći. Oni koji se nisu nalazili na proslavi uglavnom su biti
nepopularni članovi mlađih i starijih razreda Ako se ili »autsajderi« sećaju
Rosa kao ljubaznog i dobroćudnog momka (mnogi ga pominju kao
»đavolski prijatnog drugara«), ne znači li sve to da se pretpostavke
profesora Džeroma mogu dovesti u pitanje?
Rosova školska dokumenta — koja zbog zakona te države ne možemo
ovde podnesti u vidu fotokopija — zajedno sa sećanjima njegovih
drugova iz razreda i sa primedbama rođaka, suseda i nastavnika, daju
nam sliku izuzetnog mladog čoveka. Ova se slika veoma loše uklapa u
sliku lukavog, mladog foliranta i snagatora profesora Džeroma. Kao prvo,
očigledno je ovaj momak bio veoma izdržljiv u podnošenju poruge i u
dovoljnoj meri nezavisan od svojih vršnjaka kada se resio da pozove Keri.
U stvari, Tomas Ros nam pre liči na izuzetak: na društveno svesnog
mladog čoveka.
Niko ovde ne tvrdi da je on bio svetac. Jer to nije ni bio. Međutim,
dugotrajno istraživanje me je uverilo da nije bio ljudsko pilence u
školskom kavezu koje se beslovesno odmara u prisustvu slabije kokoške
...
Legla je (ne plašim je se ne plašim je se) na krevet sa rukom preko ociju. Bila je subota
uvece. Da bi napravila haljinu kakvu je zamislila, morace da pocne sa šivenjem (ne plašim se
mame) najkasnije sutra. Vec je kupila materijal kod »Džona« u Vestoveru. Težak i zgužvani
raskošni somot ju je plašio. Cena iu je takode uplašila, kao što ju je zastrašila i velicina
radnje, te sve one elegantne dame koje su se svuda muvale u lakim prolecnim haljinicama,
razgledajuci bale tkanina, u radnji je vladala neka prepoznatljivo neobicna atmosfera, a
svetovi su je delili od cemberlenskog »Vul vorta« u kome je obicno kupovala materijale.
Bila je prestrašena, ali se nije zaustavila. Znala je, može, ako poželi, da ih sve natera da
vrišteci istrce na ulicu. Lutke bi popadale, svetiljke poispadale, a bale tkanina bi letele kroz
vazduh i odmotavale se u talasima. Mogla je da, nalik Samsonu u hramu, izruci propast na
njihovu glavu ako to poželi. (ne plašim se)
Paket je sada stajao skriven na suvoj polici, dole u podrumu, a ona ce ga vec izneti.
Veceras.
Otvorila je oci. Prelomilo se.
Ormar se podigao sa poda. tresao se za trenutak, a zatim se dizao sve više dok nije
dotakao tavanicu. Spustila ga je. Podigla. Spustila ga. A potom krevet, sa celim njegovim
teretom. Gore. Dole. Gore. Dole. Kao nekakav lift.
Nimalo se nije umorila. Pa. možda malo. Ne baš mnogo. Sposobnost, koju je skoro pre
dve nedelje izgubila, bila je u punoj moci. Popravila se i dobila u brzini koja beše — Pa,
skoro zastrašujuca. A sada, na izgled nezvana — nalik saznanju o menstruaciji — javila se
gomila secanja, kao da je bila srušena neka mentalna brana da bi pokuljale cudne vode. Bila
52
su to maglovita, rasejana secanja male devojcice, ali veoma stvarna. Ucinila je da slike na
zidu zaigraju, cak preko sobe uspela je da odvrne slavine; Mama joj kaže (Keri zatvori
prozore uskoro ce kiša) da nešto uradi i odjednom prozori se iznenada zatvaraju sa treskom
po celoj kuci; izbušila je gici Makaferti sve cetiri gume odjednom otpustivši ventile na
gumama njenog »folksvagena«; kamenice — (!!!!!! ne ne ne ne ne !!!!!!) — ali sada više nije
mogla da izbegne secanje. kao što nije mogla da izbegne ni mesecno cišcenje, a to secanje
nije bilo maglovito, ne, ne to secanje; bilo je oštro i sjajno, kao izreckana munja: mala
devojcica (mama prestani mama nemoj ne mogu da dišem o moje grlo o mama žao mi je
pogle dala sam mama o moj jezik krv u ustima) jadna mala devojcica (vrisak: mala kurvo o
znam ja o cemu je rec znam šta treba da radim) mala jadna devojcica cija polovina tela leži u
ormaru a druga polovina je napolju, ispred sebe vidi crne zvezde koje joj igraju pred ocima, i
cuje daleko, slatko zujanje, naduven jezik visi joj meu usnama, na vratu joj se ocrtava
ogrlica od naduvenog zguljenog mesa gde ju je Mama pridavila, a sada se Mama vracala, da
je zgrabi, Mama koja ie držala Tata Ralfov dugacki mesarski nož (da ih iskopam moram da
iskopam zlo porok grehe puti o znam ja za oci iskopacu ti oci) u desnoj ruci. Mamino lice se
zgrcilo i uvijalo, bale su joj curile niz bradu dok je u drugoj ruci držala Bibliju Tate Ralfa
(nikada ti više neceš ugledati to ogoljeno zlo)
a onda se nešto prelomilo, i to se nije samo prelomilo vec se PRELOMILO, nešto veliko,
bezoblicno i titansko, neki izvor snage koji vec sada nije bio njen i nikada nece ni biti, a onda
je nešto palo na krov, a Mama je vrisnula i ispustila Bibliju Tate Ralfa, i to beše dobro, onda
su se zaculi novi udarci i treskanje, tada je nameštaj poceo da leti po kuci a Mama je
ispustila nož i pala na kolena i pocela da se moli, podigla je ruke i njihala se klececi dok su
stolice letele niz stepenište, a krevet na spratu se prevrnuo, sto za rucavanje se zaglavio
pokušavajuci da izleti kroz prozor, a onda su Mamine oci postale ogromne, izludele i
izbecene, uperila je prst u devojcicu (ti si to ti avolov ispljuvku veštice avolov slugo ti to sve
radiš) a tada su na scenu stupile kamenice i Mama se onesvestila upravo u trenutku kada se
krov srušio i poskocio kao da su po njemu zabubnjali koraci Boga, a tada —
Tada se i ona onesvestila. I nakon toga više nije bilo secanja. Mama o tome nije govorila.
Mesarski nož je vracen u fioku. Mama je prikrila odecom ogromne crne i modre masnice na
njenom vratu i Keri se prisetiia kako je pitala Mamu kako ih je dobila. Mama je satno stisla
usne i ništa nije prozborila. Vremenom je sve bilo zaboravljeno, secanje joj se javljalo samo u
snu. Slike više nisu igrale po zidovima. Prozori se nisu sami zatvarali. Keri se nije secala
vremena kada su stvari stajale drukcije. Sve do sada.
Ležala je na krevetu, gledala u tavanicu i preznojavala se.
»Keri! Vecera!«
»Hvala. (ne plašim je se) Mama.«
Ustala je i privezala kosu tamnoplavom mašnom. A onda je sišla dole.
Iz knjige Senka je eksplodirala (str. 59):
Koliko je očigledan bio Kerin »divlji talenat« i šta je o njemu mislila
Margaret Uajt, sa svojim preozbiljnim hrišćanskim moralom? Verovatno
53
to nikada nećemo saznali. Ali čovek se usuđuje da poveruje da je
reagovanje gđe Uajt moralo bili preterano . .
»Nisi ni dotakla svoju pitu, Keri.« Mama je podigla pogled sa proglasa koji je citala
ispijajuci caj marke »Konstant Koment«. »Ja sam je pravila.«
»Mama, od nje dobijam bubuljice.«
»Tvoje bubuljice predstavljaju nacin na koji te Bog kažnjava. A sada pojedi pitu.«
»Mama?«
»Da?«
Keri se odvažila. »Tomi Ros me je pozvao na Prolecni bal sledeceg petka —«
Mama je zaboravila na proglas. Zurila je u nju širom otvorenih ociju, kao da ne veruje
svojim ušima. Nozdrve su joj se širile kao u konja koji cuje cegrtanje zmije.
Keri je pokušala da prebrodi prepreku a samo (ne bojim se o da bojim se) se je delimicno
oslobodila.
»— a on je veoma pristojan momak. Obecao je da ce svratiti i da ce se upoznati sa tobom
pre bala i —«
»Ne.«
»— dovešce me kuci do jedanaest. Ja sam —«
»ne, ne i ne!«
»— prihvatila. Mama, molim te, shvati da ja treba da pocnem... da pokušavam da se
usaglasim sa svetom. Ja nisam nalik tebi. Smešna sam — to jest, deca misle da sam
smešna. Necu to da budem. Želim da pokušam da budem celovita osoba pre no što bude
isuviše kasno da —«
Gdja Uajt je sasula caj Keri u lice.
Bio je mlak, ali i da je bio vreo, ne bi Keri tako brzo zapušio usta kao ovaj sada. Nemo je
sedela dok joj je žuckasta tekucina kapala sa brade i obraza na njenu belu bluzu i širila se.
Bio je lepljiv i mirisao je na cimet.
Gdja Uajt je sedela i tresla se, dok joj se celo lice zaledilo osim nozdrva koje su nastavile
da joj se šire. Odjednom je zabacila glavu i zaurlala prema tavanici.
»Bože! Bože! Bože!« Vilica joj je snažno cvokotala nakon svakoga izgovorenog sloga.
Keri je sedela ne pomerajuci se.
Gdja Uajt je ustala i obišla oko stola. Ruke su joj se zgrcile u obliku kandži, a na licu joj se
ocrtavao poluizluen izraz samilosti pomešane sa mržnjom.
»U ormar«, naredi ona. »Idi u ormar i moli se.«
54
»Necu, Mama.«
»Momci. Da, momci su sledeci na redu. Nakon krvarenja dolaze momci. Nalik psima koji
njuškaju, keze se i balave, pokušavajuci da otkriju odakle dopire vonj. Taj... vonj.'«
Zamahnula je celom rukom da je udari, a zvuk njenog dlana koji se spustio na Kerino lice
(o bože tako je se sada plašim) nalicio je tupom zvuku kožnog kaiša koji zviždi kroz vazduh.
Keri je ostala da sedi, ali joj se gornji deo tela njihao. Ožiljak joj je na obrazu prvo pobeleo, a
zatim postao krvavo crven.
»Ožiljak«. rece gdja Uajt. Oci su joj bile Ogromne ali prazne: brzo je disala, boreci se za
vazduh. Izgledalo je da prica sama sebi dok joj se pandžasta ruka spuštala na Kerino rame
da bi je izvukla iz stolice.
»U redu, videla sam ga. O, da. Ali. Ja. Nikada ne bih. Uradila sam. Ali zbog njega. On.
Uzeo je. Mene...« Zastala je, a oci su joj neodreeno bludele po tavanici. Keri je bila
užasnuta. Mama je izgledala kao da se nalazi u kovitlacu nekog velikog otkrovenja koje
može da je uništi.
»Mama —«
»U kolima. O, znam ja gde te oni vode kolima. U predgraa. U motele. Viski. Mirisanje... o,
namirišu oni to na tebi!* Glas joj se podigao do vriska. Žile su joj iskocile na vratu, a glava joj
se okretala u ravnomernom kruženju nagore.
»Mama. bolje da prestaneš.«
Ovo ju je izgleda povratilo u neku maglovitu stvarnost. Usne su joj se iskrivile u nekoj vrsti
istinskog iznenaenja i ona zastade, kao da traži stara znacenja u nekom novom svetu.
»U ormar«, promumlala je. »Idi u ormar i moli se.«
»Necu.«
Mama je podigla ruku da je udari.
»Necu.«
Ruka se zaustavila nepomicno u vazduhu. Mama je zurila u ruku kao da želi da se uveri
da joj je još uvek tamo, citava.
Pleh sa pitom odjednom se podigao sa metalnog podmetaca na stolu i zavitlao se preko
sobe da bi se zabio pored vrata dnevne sobe, praveci barku sluzi od ribizla.
»Ja cu da idem. Mama. «
Mamina prevrnuta šolja se podigla i preletela preko njene glave da bi se razbila iznad
šporeta. Mama je vrisnula i pala na kolena ruku podignutih iznad glave.
»avolovo cedo«, jauknula je. »avolovo cedo. Satanin ispljuvak —«
»Mama, ustani.«
55
»Žudnja i pohota, zov puti —«
»Ustani.«
Mami je usahnuo glas, ali se ipak podigla, ruke su joj i dalje stajale iznad glave tako da je
licila na ratnog zarobljenika. Usne su joj se micale. Keri se cinilo da šapuce molitvu.
7 Re: Stiven King - Keri Pon Jan 09, 2012 8:50 pm
Margita
Administrator
»Ne želim da se borim sa tobom. Mama«, rece Keri, dok joj se glas gubio i jenjavao.
Trudila se da ga obuzda. Želim jedino da me pustiš da vodim svoj život. Meni... meni se ne
dopada tvoj.« Zastala je, užasnuta uprkos svojoj odluci. Konacno svetogre je bilo
izgovoreno, a bilo je hiljadu puta gore od one reci koja pocinje sa J.
»Veštica«, prošaputala je Mama. »U Božijoj knjizi piše: ,Ne pati da bi veštica živela.' Tvoj
otac je služio Bogu —«
»Necu sada o tome da razgovaramo«, rece Keri. Uvek ju je uznemiravalo kad cuje Mamu
kako govori o ocu. »Samo hocu da shvatiš da ce se stvari ovde promeniti. Mama.« Oci su joj
sijale. »A bolje da to i one same shvate.«
Ali Mama je ponovo šaputala za sebe.
Nezadovoljna i sa osecanjem nedovršenosti u grlu, kao i sa neprijatnim krcanjem u
stomaku usled emocionalne napetosti, spustila se u podrum da donese materijal za haljinu.
Tamo je bilo bolje nego u ormaru. To je bilo to. Sve je bilo bolje od ormara sa plavom
svetiljkom i sa nepodnošljivim smradom znoja i njene sopstvene grešnosti. Bilo šta. Sve je
bilo bolje od njega.
Stajala je sa umotanim paketicem koji je pritiskala o grudi, zatvorivši oci i prekidajuci na taj
nacin slabu svetlost koja je dopirala iz. podrumske ogoljene sijalice ukrašene paucinom.
Tomi Ros je nije voleo, toga je bila svesna. Bila je u pitanju neka cudna vrsta lajanja koje je
ona mogla da razume i da na njega odgovori. Napunila je svaki delic mozga Pojmovima o
okajavanju još od vremena kada je kao mala pocela da razmišlja.
Rekao je da ce biti dobro — da ce se oni za to postarati. E, pa. ona ce da se postara. Oni
bolje da ništa ne pocinju. Bolje da ne pocinju. Nije znala da li je njen dar potekao od
gospodara svetlosti ili tame, a sada, pošto je otkrila da više ne mari od koga je potekao,
osetila se preplavljena nekim skoro neopisivim olakšanjem, kao da je ogroman teret, koji je
dugo nosila, spao sa njenih ramena.
Gore na spratu Mama je nastavila da šapuce. Nije to bila božija molitva, bila je to molitva
iz Pete knjige Staroga zaveta za isterivanje avola.
Iz knjige Zovem se Suzan Snel (str. 23):
Konačno su o svemu tome napravili i film. Videla sam ga prošlog aprila.
Kada sam izašla iz bioskopa, bilo mi je muka. Kad god se nešto važno
događa u Americi, ljudi moraju da potkuju događaj, kao da je u pitanju
konj spreman za trku. Na taj način se sve zaboravi. A zaboraviti Keri Uajt
značilo bi napraviti veću grešku nego što bi bilo ko može da pretpostavi
...
56
Ponedeljak je, ujutro; direktor Grejl i njegov pomocnik, Pit Morton, ispijaju kafu u Grejlovoj
kancelariji.
»Ni reci od Hargensena još uvek?« upita Morti. Usta su mu se skupila u osmeh a la Džon
Vejn, koji je bio donekle zbunjen na krajevima usana.
»Ni slovca. A Krislin je prestala da šuška kako ce nas njen otac upropastiti.« Grejl je
izdužena lica duvao u svoju kafu.
»Ne izgledaš baš kao neko ko upravlja svim kocijama.«
»Pa i ne upravljam. Znaš li da Keri Uajt ide na matursko?«
Morti ie trepnuo. »Sa kim? Sa Kljunom?« Kljun je bio nadimak za Fredija Holta, koji je bio
još jedan od školskih izgubljenih slucajeva. Imao je možda nekih šezdesetak kila sa svim
odelom, a slucajni posmatrac bi pao u iskušenje da pomisli da cetrdesetak od te težine
otpada na njegov nos.
»Ne«, odgovori Grejl. »Sa Tomijem Rosom.«
Morti nije dobro progutao gutljaj kafe i gušio se u napadu kašlja.
»Tako sam se i ja osetio«, rece Grejl.
»A šta ce da radi njegova devojka? Ona mala Snelova?«
»Cini mi se da je to ona sredila«, rece Grejl. »Izgledalo mi je da se oseca dovoljno krivom
za ono što se dogodilo sa Keri kada sam razgovarao sa njom. Sada je u odboru za
ukrašavanje sale i izgleda vesela kao pticica, kao da joj izostanak sa maturske veceri ne
znaci baš ništa u životu.«
»Aha«, mudro zakljuci Morti.
»A što se tice Hargensena — cini mi se da je razgovarao sa ljudima i otkrio da ga mi
zaista možemo tužiti zbog Keri Uajt ako nam se prohte.«
»Misliš li da ce doci do neke neprijatnosti u petak uvece?«
»Ne znam. Znam da Kris ima mnogo prijatelja koji ce tamo biti. Uz to se još i zabavlja sa
onim nesrecnim Bilijem Nolanom koji oko sebe gaji ceo cirkus. Druži se sa ljudima koji na
ulici mogu da zaplaše trudne žene. Kako sam cuo, Kris Hargensen ga vrti oko malog prsta.«
»Plašiš li se bilo cega posebno?«
Grejl je nestrpljivo odmahnuo rukom. »Posebnog? Ne. ali se vec dovoljno dugo bavim
ovim poslom da bih znao koliko je ovo loša situacija. Secaš li se utakmice sa Stedlerom
sedamdeset šeste?«
Morti je potvrdno klimnuo glavom. Moralo je da protekne više od tri goidine da bi se
zaboravila utakmica izmeu škola Evin i Stedler. Brus Trevor je bio loš ak, ali izvanredan
košarkaš. Trener Gejns ga nije voleo, ali se trevor spremao da igra za Evin na prvenstvu prvi
put u toku deset godina. Iskljucili ga iz tima nedelju dana pre poslednje velike utakmice Evina
protiv Stedler Bobketsa.
57
Inspekcija je otkrila u Trevorovom ormaricu kilo marihuane sakrivene iza nekih knjiga. Evin
je izgubio utakmicu a rezultat turnira je bio 104 prema 48 u protivnicku korist. Ali niko ne
pamti taj podatak; svi se secaju nereda koji je izbio i prekinuo igru u cetvrtom delu utakmice.
Pokretac je bio Brus Trevor koji je tvrdio da je opanjkan, a cela stvar se završila sa boravkom
cetiri coveka u bolnici. Jedan od povreenih je bio trener iz Stedlera koga su udarili po glavi
kofercetom za prvu pomoc.
»Osecam da ce se tako nešto dogoditi«, rece Grejl. »Nešto grbavo — neko ce se pojaviti
sa trulim jabukama ili nešto slicno.«
»Možda si vidovit«, rece Morti.
Iz knjige Senka je eksplodirala (str. 92
Svi su se zajedno složili da je TK pojava genetički uslovljena, ali je različita
od hemofilije, bolesti koja se ispoljava samo kod muškaraca. Kod te
bolesti, koju su nazvali »Kraljevskim zlom«, gen se zadržava u ženama i
lako se prenosi. Muška deca. međutim, »krvare«. Bolest nastaje samo ako
se ugroženi muškarac oženi ženom koja u sebi nosi prenosni gen. Ako se
u takvom braku rodi muško dete, sin će im biti hemofiličar, a ako se rodi
kćerka, ona postaje prenosilac gena. Trebalo bi naglasiti da muškarac
može da bude prenosilac gena ako se gen nalazi u sastavu njegove
genetske strukture. Ali ako se takav čovek oženi ženom koja nosi taj
nesrećni gen, rezultat će biti hemofilično potomstvo, ako porodica dobije
sina.
U slučaju kraljevskih porodica koje su se često međusobno venčavale,
verovatnoća da će se gen reprodukovati pošto je već ušao u porodično
stablo bila je velika —- zato se bolest zove kraljevsko zlo. Hemofilija je
takođe bila znatno proširena u Apalačkim planinama na početku ovog
veka, a rasprostranjena je i u onim kulturama u kojima su odomaćeni
incest i brak najbližih srodnika.
U slučaju TK pojave, muškarac je prenosilac; TK gen se može javiti kod
žene, ali se ispoljava jedino kod žena. Izgleda da je Ralf Uajt bio
prenosilac gena. Margaret Brigam je, pukim slučajem, takođe prenosila
gen, ali možemo pouzdano uzeti da je taj gen u njoj bio pritajen, jer
nikada nismo naišli ni na kakve podatke da je ona ispoljila telekinetičku
sposobnost sličnu onoj kod njene kćerke. Trenutno se ispituje lična
istorija bake Margarete Brigam, Sadi Kokran — jer ako obrazac
ispoljavanja prenošenja važi za TK kao što važi za hemofiliju, onda je gda
Kokran verovatno ispoljavala moć TK.
Da je potomak Uajtove porodice bio dečak, on bi verovatno bio još jedan
prenosilac. Savršeno je moguće da bi mutantska moć sa njim izumrla, jer
niko u porodicama Ralfa Uajta i Margaret Brigam nije imao rođake
približne starosne dobi kojima bi teorijski prenosilac mogao da se oženi. A
mogućnost da se Ralf sretne i oženi nekom drugom ženom — nosiocem
58
TK gena bila je mala. Niko iz naučnih timova koji se bave ovom
problematikom nije još izolovao gen.
Sigurno da niko ne sumnja, nakon tragičnog slučaja u Mejnu, da
izolovanje ovog gena treba da postane primarnim predmetom bavljenja u
medicini. Hemofiličar, to jest H gen, stvara muškog potomka kome
nedostaju odbrambene ćelije u krvi. Telekinetičar, ili TK gen stvara ženske
,,Marije Tifusarke" koje su sposobne da razaraju skoro kako im se
prohte...
Sreda je poslepodne.
Suzan i cetrnaest drugih aka — koji su predstavljali ni više ni manje nego odbor za
dekoraciju Prolecnog bala — radili su na ogromnom muralu koji ce biti okacen iza dva
podijuma u petak uvece. Tema murala je bila prolece u Veneciji (ko li je samo izabrao
ovakvu trivijalnu temu, pitala se Su. Bila je ucenica Evina vec cetiri godine, bila je na dva
bala, ali i dalje nije mogla to da shvati. Šta treba celom tom dogaaju tema? Što ne odigraju
sok hop" i ne završe celu stvar?); Džordž Cizmar, likovno najnadareniji ucenik u Evinu,
napravio ie mali crtež kredom na kome su se videle gondole na kanalu pri suncevom
zalasku, sa gondolijerom koji se u svom slamnom šeširu naslanjao na kormilo, a predivni
prelivi ružicastih, narandžastih i crvenih tonova bojili su nebo i vodu. Crtež je bio divan, bez
ikakve sumnje. Precrtao ga je na ogromno platno velicine cetrnaest puta dvadeset stopa i
razlicite delove slike oznacio brojevima koji su odgovarali raznim bojama kreda. Odbor je
sada strpljivo bojio sliku, a licili su na decu koja polako napreduju preko velike stranice
džinovske slikovnice. Pa, ipak, pomisli Su, gledajuci u svoje ruke i mišice bogato naprašene
ružicastom kredom, ovo ce biti do sada najlepši bal.
Do nje je na petama sedela Helen Sajrs i gunala dok su joj kosti na leima pucketale. Sa
cela je sklonila nadlanicom pramen kose, ostavljajuci pri tom na celu ružicasti trag.
»Kako si me, do avola, nagovorila na ovo?«
»E. pa i ti bi htela da sve izgleda lepo?« Su je imitirala gicu Gir usedelicu i voditeljku
odbora za ukrašavanje (dobro bi joj pristajalo ime gica Brkata).
»Da. ali zašto nismo u odboru za osvežavanje ili u odboru za zabavne programe? Više bi
koristile mozak, a manje lea. Mozak je moj resor. Uostalom, ti ni — « Ugrizla se za jezik.
»Ne ideš?« Suzan je slegnula ramenima i opet se prihvatila krede. Jezik joj se grozno,
nalik piscu u spisateljskoj krizi vezao u cvor. »Ne idem. ali svejedno želim da sve lepo
izgleda.« Dodala je stidljivo: »Tomi ide.«
Radile su u tišini neko vreme, a onda je Helen opet zastala. Nikoga ne beše pored njih —
najbliži je bio Holi Maršal na drugom kraju murala, koji je bojio kormilo gondole.
»Smem li da te pitam. Su?« upita konacno Helen. »Bože, svi pricaju o tome.«
»Naravno.« Su je prestala da boji sliku i protrljala ruku. Možda treba nekom sve da
ispricam da bi prica zadržala verodostojnost. Ja sam zamolila Tomija da povede Keri.
59
Nadam se da ce je to malo otvoriti prema svetu ... i porušiti neke barijere. Cini mi se da joj
toliko dugujemo.«
»A gde spadamo tu onda mi ostali?« upita Helen bez imalo pakosti.
Su je slegla ramenima. »Morate sami da uvidite šta smo uradile. Helen. Necu se bacali
kamenjem ni na koga. Ali necu da ljudi misle da se, hm ...«
»Igraš mucenice?«
»Tako nešto.«
»I Tomi se složio sa tim?« Taj ju je deo najviše fascinirao.
»Jeste«, rece Su, ali nije dalje pricala o tome. Nakon nekog vremena ce: »Pretpostavljam
da ostali misleti da sam ja nadrljala.«
Helen je razmislila. »Pa... svi govore o tome. Ali vecina još uvek misli da si ti u redu. Kao
što si i sama rekla, ti donosiš svoje odluke. Postoji, meutim, mala grupa koja se ne slaže.«
Veselo se zacerekala.
»To su prijatelji Kris Hargensen?«
»I prijatelji Bilija Nolana. Bože. baš je on gadan.«
»Ne dopadam joj se baš mnogo.« upita Su.
»Suzi, mrzi te iz dna duše.«
Suzan je klimnula glavom, zacuena što ju je ova izjava rastužila i uzbudila.
»Cula sam da je njen otac hteo da tuži školu i da se posle predomislio«, rece ona.
Helen je slegla ramenima. »Ova cela stvar nije joj donela mnogo prijatelja«, rece ona.
»Ne znam šta nas je spopalo, sve nas zajedno. Osecam se kao da ne poznajem
sopstvenu dušu.«
Radile su u tišini. Preko puta sobe Don Barel je postavljao produžne lestvice pripremajuci
teren za ukrašavanje krep papirom tavanskih celicnih greda.
»Gledaj«, rece Helen. »Eno je Kris, dolazi ovamo.«
Suzan je podigla glavu upravo u trenutku kada je ona ulazila u mracnu kancelariju na levoj
strani od ulaza u fiskulturnu salu. Na sebi je imala somotski šorc boje vina i belu svilenu
bluzu — nije nosila prsluce, to se moglo videti po nacinu na koji su joj podrhtavale grudi —
bila je olicenje sna nekog starog pokvarenjaka, pomisli ogorceno Su. a zatim se zapita šta
Kris traži u prodavnici koju je otvorio Maturski odbor. Naravno, Tina Blejk je bila u odboru, a
njih dve su se sporazumevale bolje od clanova neke razbojnicke družine.
Prestani, prekorila se. Želiš li da je vidiš u smoli i perju?
Želim, priznala je sebi. Deo nje upravo je to želeo.
60
»Helen?«
»Daaaa?«
»Spremaju li se da nešto izvedu?«
Helenino lice je zadobilo izraz nevoljne maske. »Ne znam.« Glas joj je bio tanak i odvec
nedužan.
»Aha«, odgovori nehajno Su. (ti znaš nešto ti znaš: prihvati do avola neku obavezu ako si
samo ti u pitanju kaži mi)
Nastavile su da boje u tišini. Znala je da nije baš sve u redu kao što je tvrdila Helen. Nije ni
moglo biti: nikada više nece biti ona ista zlatna devojka u ocima svojih drugara. Ucinila je
neku opasnu nepredvidljivu stvar — razbila je masku i pokazala svoje lice.
Kasno popodnevno sunce, prijatno i toplo kao mlako ulje i slatko kao detinjstvo, probijalo
se kroz visoke i svetle prozore fiskultume sale.
Iz knjige Zovem se Suzan Snel (str. 40):
Razumem ponešto od onoga što nas je odvelo na matursko. Ma koliko da
je sve bilo strašno, mogu da razumem kako je neko nalik Biliju Nolanu
tamo otišao. Kris Hargensen ga je vodila za ruku — u najvećem broju
slučajeva, da tako kažem. Njegovi prijatelji su bili kao i Bili — povodljivi.
Keni Garson, koji je prestao da pohađa srednju školu kada mu je bilo
osamnaest godina, čitao je na ispitu nalik učeniku trećeg razreda osnovne
škole. U kliničkom smislu reči, Stiv Digan je jedva bio nešto pametniji od
idiota. Neki od njih su imali dosije u policiji, a jedan od njih, Džeki Talbot,
prvi put je bio uhapšen za krađu praskalica kada mu je bilo devet godina.
Ako svemu pristupite sa stanovišta socijalnog radnika, čak ćete moći da
nazovete ove ljude nesrećnim žrtvama.
A šta da se kaže za samu Kris Hargensen ?
Čini mi se, od početka do kraja, da je njen jedini interes bio da potpuno i
do kraja uništi Keri Uajt...
»Ne smem«, nevoljko rece Tina Blejk. Bila je to mala i lepa devojka sa punom od crvene
kose. U nju je bila važno zabodena olovka. »Ako se Norma vrati, pobesnece.«
»Ona je u vc-u«, rece Kris. »Hajde.«
Tina je bila malo preplašena, ali se zakikotala pa ipak, odbila je tek da ne popusti tek tako:
»Zašto hoceš da je vidiš. Ti ionako ne ideš?«
»Ma nema veze«, rece Kris. Bila je cuvena Po svom crnom humom.
» Evo ti«, rece Tina i izvuce listu uvucenu u tanku plasticnu foliju sa druge strane stola.
»Ja idem po kokakolu. Ako se ona gunava Norma Votson vrati i uhvati te, ja te nisam
videla «
61
»U redu«, promrmlja Kris, vec udubljena u nacrt dvorane. Nije ni cula kada su se vrata
zatvorila.
Džordž Cizmar je izradio nacrt dvorane, što znaci da je bio savršen. Podijum za igranje bio
je jasno oznacen. I draga dva podijuma za muziku. Pozornica gde ce krunisati kralja i kraljicu
(volela bih da ja krunišem onu prokletu murdaru snel a i onu keri) na kraju veceri. Sa tri
strane su bili poredani stolovi maturanata-ucesnika. Bili su to, u stvari, stolovi za kartanje,
pokriveni prostirkom od krepa i ukrašeni vrpcom, na kojima su se nalazile nagrade za to
vece, program maturske veceri kao i tiketi za biranje kralja i kraljice.
Povlacila je lakirani, špicasti nokat od stolova nadesno, ka parketu za igranje, pa nalevo.
Evo ih: Tomi R. i Keri V. Stvarno ce se pojaviti zajedno. Jedva je mogla da poveruje. Drhtala
je od besa. Zar su stvarno mislili da ce im to poci za rukom? Usne su joj se zlobno skubile.
Osvrnula se preko ramena. Norme Votson još ne beše na vidiku.
Kris je vratila listu na mesto i brzo prelistala ostale papire na stolu ižvrljanom inicijalima. Tu
su bili racuni (vecinom za kupljeni krep-papir i rajsnedle), spisak imena roditelja koji su
pozajmili stolove za kartanje, sitni nalozi, racun iz štamparije Star koja je odštampala
pozivnice, primerak tiketa za biranje kralja i kraljice —
Tiket! Zgrabila ga je.
Niko nije smeo da vidi taj kraljev i kraljicin tiket do petka, kada ce svi ucenici cuti imena
kandidata oglašena preko glasnogovornika. Oni koji ce prisustvovati maturskom glasace za
kralja i kraljicu, ali su prazni tiketi razaslati kucama još pre mesec dana. Rezultati glasanja
trebalo je da budu stroga tajna.
Meu ucenicima je bilo sve više onih koji su želeli da se ukine cela igra sa kraljem i
kraljicom — neke devojke su tvrdile da igra raspiruje neravnopravnost polova, a momci su
smatrali da je naprosto glupava i pomalo uvredljiva. Postojala je velika mogucnost da je ovo
bila poslednja godina održavanja jedne tako formalne i konvencionalne igranke.
Ali za Kris je jedino ova godina bila važna. Zurila je u tiket sa žudnom pažnjom.
iordi i Frida. Nece moci. Frida Džeson je Jevrejka.
Piter i Majra. Ni ovde nece moci. Majra je jedna od zagriženih ženski koja se odlucila da
izbriše ceo muški rod. Ne bi prihvatila cast cak i da je izaberu. A, uz to, bila je lepa kao
stražnjica stare kobile Etel.
Frenk i Džesika. Sasvim mogucno. Frenk Grajer je ove godine izvukao fudbalski tim, ali je
Džesika bila još jedna nula sa više bubuljica nego pameti.
Don i Helen. Ne dolaze u obzir. Helen Sajers ne bi izabrali ni za kraljicu šintera.
I poslednji par: Tomi i Su. Naravno. Su je precrtana, a Kerino ime ispisano namesto
njenog. To li ce biti par! Obuzeo je neki cudan, škriputavi smeh, i ona prekri rukom usta da bi
ga zadržala.
Tina se žurno vratila. »Gospode, Kris, još uvek si ovde? Evo je. dolazi!«
62
»Ne brini se, mace«, rece Kris pošto je vratila papire na sto. Još uvek se cerekala dok je
izlazila, zaustavivši se da posprdno odmahne Su Snel rukom, koja je pak dirincila na onom
glupavom muralu.
U spoljašnjem holu napipala je u tašni banku, ubacila je u telefon i nazvala Bilija Nolana.
Iz knjige Senka je eksplodirala (str. 100
Čovek se pita koliko je planiranja utrošeno da bi se uništila Keri Uajt — da
li je to bio pažljivo razrađen plan, utvrđen i dugo razmatran, ili je to bilo
nešto što se naprosto slučajno dogodilo?
... Ja sam pristalica ove poslednje ideje. Pretpostavljam da je Kristin
Hargensen bila mozak operacije, ali smatram da je ona lično imala veoma
maglovitu zamisao kako da »doskoči« devojci kao što je Keri. Prilično sam
siguran da je ona bila ta koja je predložila Vilijamu Nolanu i njegovim
prijateljima da se odvezu na farmu Irvina Hentija u Severni Čemberlen.
Mislila je da će taj put uroditi zamišljenim rezultatom, koji bi odgovarao
izopačenom osećanju neke opšte pravde, siguran sam,...
Trudila se da ga obuzda. Želim jedino da me pustiš da vodim svoj život. Meni... meni se ne
dopada tvoj.« Zastala je, užasnuta uprkos svojoj odluci. Konacno svetogre je bilo
izgovoreno, a bilo je hiljadu puta gore od one reci koja pocinje sa J.
»Veštica«, prošaputala je Mama. »U Božijoj knjizi piše: ,Ne pati da bi veštica živela.' Tvoj
otac je služio Bogu —«
»Necu sada o tome da razgovaramo«, rece Keri. Uvek ju je uznemiravalo kad cuje Mamu
kako govori o ocu. »Samo hocu da shvatiš da ce se stvari ovde promeniti. Mama.« Oci su joj
sijale. »A bolje da to i one same shvate.«
Ali Mama je ponovo šaputala za sebe.
Nezadovoljna i sa osecanjem nedovršenosti u grlu, kao i sa neprijatnim krcanjem u
stomaku usled emocionalne napetosti, spustila se u podrum da donese materijal za haljinu.
Tamo je bilo bolje nego u ormaru. To je bilo to. Sve je bilo bolje od ormara sa plavom
svetiljkom i sa nepodnošljivim smradom znoja i njene sopstvene grešnosti. Bilo šta. Sve je
bilo bolje od njega.
Stajala je sa umotanim paketicem koji je pritiskala o grudi, zatvorivši oci i prekidajuci na taj
nacin slabu svetlost koja je dopirala iz. podrumske ogoljene sijalice ukrašene paucinom.
Tomi Ros je nije voleo, toga je bila svesna. Bila je u pitanju neka cudna vrsta lajanja koje je
ona mogla da razume i da na njega odgovori. Napunila je svaki delic mozga Pojmovima o
okajavanju još od vremena kada je kao mala pocela da razmišlja.
Rekao je da ce biti dobro — da ce se oni za to postarati. E, pa. ona ce da se postara. Oni
bolje da ništa ne pocinju. Bolje da ne pocinju. Nije znala da li je njen dar potekao od
gospodara svetlosti ili tame, a sada, pošto je otkrila da više ne mari od koga je potekao,
osetila se preplavljena nekim skoro neopisivim olakšanjem, kao da je ogroman teret, koji je
dugo nosila, spao sa njenih ramena.
Gore na spratu Mama je nastavila da šapuce. Nije to bila božija molitva, bila je to molitva
iz Pete knjige Staroga zaveta za isterivanje avola.
Iz knjige Zovem se Suzan Snel (str. 23):
Konačno su o svemu tome napravili i film. Videla sam ga prošlog aprila.
Kada sam izašla iz bioskopa, bilo mi je muka. Kad god se nešto važno
događa u Americi, ljudi moraju da potkuju događaj, kao da je u pitanju
konj spreman za trku. Na taj način se sve zaboravi. A zaboraviti Keri Uajt
značilo bi napraviti veću grešku nego što bi bilo ko može da pretpostavi
...
56
Ponedeljak je, ujutro; direktor Grejl i njegov pomocnik, Pit Morton, ispijaju kafu u Grejlovoj
kancelariji.
»Ni reci od Hargensena još uvek?« upita Morti. Usta su mu se skupila u osmeh a la Džon
Vejn, koji je bio donekle zbunjen na krajevima usana.
»Ni slovca. A Krislin je prestala da šuška kako ce nas njen otac upropastiti.« Grejl je
izdužena lica duvao u svoju kafu.
»Ne izgledaš baš kao neko ko upravlja svim kocijama.«
»Pa i ne upravljam. Znaš li da Keri Uajt ide na matursko?«
Morti ie trepnuo. »Sa kim? Sa Kljunom?« Kljun je bio nadimak za Fredija Holta, koji je bio
još jedan od školskih izgubljenih slucajeva. Imao je možda nekih šezdesetak kila sa svim
odelom, a slucajni posmatrac bi pao u iskušenje da pomisli da cetrdesetak od te težine
otpada na njegov nos.
»Ne«, odgovori Grejl. »Sa Tomijem Rosom.«
Morti nije dobro progutao gutljaj kafe i gušio se u napadu kašlja.
»Tako sam se i ja osetio«, rece Grejl.
»A šta ce da radi njegova devojka? Ona mala Snelova?«
»Cini mi se da je to ona sredila«, rece Grejl. »Izgledalo mi je da se oseca dovoljno krivom
za ono što se dogodilo sa Keri kada sam razgovarao sa njom. Sada je u odboru za
ukrašavanje sale i izgleda vesela kao pticica, kao da joj izostanak sa maturske veceri ne
znaci baš ništa u životu.«
»Aha«, mudro zakljuci Morti.
»A što se tice Hargensena — cini mi se da je razgovarao sa ljudima i otkrio da ga mi
zaista možemo tužiti zbog Keri Uajt ako nam se prohte.«
»Misliš li da ce doci do neke neprijatnosti u petak uvece?«
»Ne znam. Znam da Kris ima mnogo prijatelja koji ce tamo biti. Uz to se još i zabavlja sa
onim nesrecnim Bilijem Nolanom koji oko sebe gaji ceo cirkus. Druži se sa ljudima koji na
ulici mogu da zaplaše trudne žene. Kako sam cuo, Kris Hargensen ga vrti oko malog prsta.«
»Plašiš li se bilo cega posebno?«
Grejl je nestrpljivo odmahnuo rukom. »Posebnog? Ne. ali se vec dovoljno dugo bavim
ovim poslom da bih znao koliko je ovo loša situacija. Secaš li se utakmice sa Stedlerom
sedamdeset šeste?«
Morti je potvrdno klimnuo glavom. Moralo je da protekne više od tri goidine da bi se
zaboravila utakmica izmeu škola Evin i Stedler. Brus Trevor je bio loš ak, ali izvanredan
košarkaš. Trener Gejns ga nije voleo, ali se trevor spremao da igra za Evin na prvenstvu prvi
put u toku deset godina. Iskljucili ga iz tima nedelju dana pre poslednje velike utakmice Evina
protiv Stedler Bobketsa.
57
Inspekcija je otkrila u Trevorovom ormaricu kilo marihuane sakrivene iza nekih knjiga. Evin
je izgubio utakmicu a rezultat turnira je bio 104 prema 48 u protivnicku korist. Ali niko ne
pamti taj podatak; svi se secaju nereda koji je izbio i prekinuo igru u cetvrtom delu utakmice.
Pokretac je bio Brus Trevor koji je tvrdio da je opanjkan, a cela stvar se završila sa boravkom
cetiri coveka u bolnici. Jedan od povreenih je bio trener iz Stedlera koga su udarili po glavi
kofercetom za prvu pomoc.
»Osecam da ce se tako nešto dogoditi«, rece Grejl. »Nešto grbavo — neko ce se pojaviti
sa trulim jabukama ili nešto slicno.«
»Možda si vidovit«, rece Morti.
Iz knjige Senka je eksplodirala (str. 92
Svi su se zajedno složili da je TK pojava genetički uslovljena, ali je različita
od hemofilije, bolesti koja se ispoljava samo kod muškaraca. Kod te
bolesti, koju su nazvali »Kraljevskim zlom«, gen se zadržava u ženama i
lako se prenosi. Muška deca. međutim, »krvare«. Bolest nastaje samo ako
se ugroženi muškarac oženi ženom koja u sebi nosi prenosni gen. Ako se
u takvom braku rodi muško dete, sin će im biti hemofiličar, a ako se rodi
kćerka, ona postaje prenosilac gena. Trebalo bi naglasiti da muškarac
može da bude prenosilac gena ako se gen nalazi u sastavu njegove
genetske strukture. Ali ako se takav čovek oženi ženom koja nosi taj
nesrećni gen, rezultat će biti hemofilično potomstvo, ako porodica dobije
sina.
U slučaju kraljevskih porodica koje su se često međusobno venčavale,
verovatnoća da će se gen reprodukovati pošto je već ušao u porodično
stablo bila je velika —- zato se bolest zove kraljevsko zlo. Hemofilija je
takođe bila znatno proširena u Apalačkim planinama na početku ovog
veka, a rasprostranjena je i u onim kulturama u kojima su odomaćeni
incest i brak najbližih srodnika.
U slučaju TK pojave, muškarac je prenosilac; TK gen se može javiti kod
žene, ali se ispoljava jedino kod žena. Izgleda da je Ralf Uajt bio
prenosilac gena. Margaret Brigam je, pukim slučajem, takođe prenosila
gen, ali možemo pouzdano uzeti da je taj gen u njoj bio pritajen, jer
nikada nismo naišli ni na kakve podatke da je ona ispoljila telekinetičku
sposobnost sličnu onoj kod njene kćerke. Trenutno se ispituje lična
istorija bake Margarete Brigam, Sadi Kokran — jer ako obrazac
ispoljavanja prenošenja važi za TK kao što važi za hemofiliju, onda je gda
Kokran verovatno ispoljavala moć TK.
Da je potomak Uajtove porodice bio dečak, on bi verovatno bio još jedan
prenosilac. Savršeno je moguće da bi mutantska moć sa njim izumrla, jer
niko u porodicama Ralfa Uajta i Margaret Brigam nije imao rođake
približne starosne dobi kojima bi teorijski prenosilac mogao da se oženi. A
mogućnost da se Ralf sretne i oženi nekom drugom ženom — nosiocem
58
TK gena bila je mala. Niko iz naučnih timova koji se bave ovom
problematikom nije još izolovao gen.
Sigurno da niko ne sumnja, nakon tragičnog slučaja u Mejnu, da
izolovanje ovog gena treba da postane primarnim predmetom bavljenja u
medicini. Hemofiličar, to jest H gen, stvara muškog potomka kome
nedostaju odbrambene ćelije u krvi. Telekinetičar, ili TK gen stvara ženske
,,Marije Tifusarke" koje su sposobne da razaraju skoro kako im se
prohte...
Sreda je poslepodne.
Suzan i cetrnaest drugih aka — koji su predstavljali ni više ni manje nego odbor za
dekoraciju Prolecnog bala — radili su na ogromnom muralu koji ce biti okacen iza dva
podijuma u petak uvece. Tema murala je bila prolece u Veneciji (ko li je samo izabrao
ovakvu trivijalnu temu, pitala se Su. Bila je ucenica Evina vec cetiri godine, bila je na dva
bala, ali i dalje nije mogla to da shvati. Šta treba celom tom dogaaju tema? Što ne odigraju
sok hop" i ne završe celu stvar?); Džordž Cizmar, likovno najnadareniji ucenik u Evinu,
napravio ie mali crtež kredom na kome su se videle gondole na kanalu pri suncevom
zalasku, sa gondolijerom koji se u svom slamnom šeširu naslanjao na kormilo, a predivni
prelivi ružicastih, narandžastih i crvenih tonova bojili su nebo i vodu. Crtež je bio divan, bez
ikakve sumnje. Precrtao ga je na ogromno platno velicine cetrnaest puta dvadeset stopa i
razlicite delove slike oznacio brojevima koji su odgovarali raznim bojama kreda. Odbor je
sada strpljivo bojio sliku, a licili su na decu koja polako napreduju preko velike stranice
džinovske slikovnice. Pa, ipak, pomisli Su, gledajuci u svoje ruke i mišice bogato naprašene
ružicastom kredom, ovo ce biti do sada najlepši bal.
Do nje je na petama sedela Helen Sajrs i gunala dok su joj kosti na leima pucketale. Sa
cela je sklonila nadlanicom pramen kose, ostavljajuci pri tom na celu ružicasti trag.
»Kako si me, do avola, nagovorila na ovo?«
»E. pa i ti bi htela da sve izgleda lepo?« Su je imitirala gicu Gir usedelicu i voditeljku
odbora za ukrašavanje (dobro bi joj pristajalo ime gica Brkata).
»Da. ali zašto nismo u odboru za osvežavanje ili u odboru za zabavne programe? Više bi
koristile mozak, a manje lea. Mozak je moj resor. Uostalom, ti ni — « Ugrizla se za jezik.
»Ne ideš?« Suzan je slegnula ramenima i opet se prihvatila krede. Jezik joj se grozno,
nalik piscu u spisateljskoj krizi vezao u cvor. »Ne idem. ali svejedno želim da sve lepo
izgleda.« Dodala je stidljivo: »Tomi ide.«
Radile su u tišini neko vreme, a onda je Helen opet zastala. Nikoga ne beše pored njih —
najbliži je bio Holi Maršal na drugom kraju murala, koji je bojio kormilo gondole.
»Smem li da te pitam. Su?« upita konacno Helen. »Bože, svi pricaju o tome.«
»Naravno.« Su je prestala da boji sliku i protrljala ruku. Možda treba nekom sve da
ispricam da bi prica zadržala verodostojnost. Ja sam zamolila Tomija da povede Keri.
59
Nadam se da ce je to malo otvoriti prema svetu ... i porušiti neke barijere. Cini mi se da joj
toliko dugujemo.«
»A gde spadamo tu onda mi ostali?« upita Helen bez imalo pakosti.
Su je slegla ramenima. »Morate sami da uvidite šta smo uradile. Helen. Necu se bacali
kamenjem ni na koga. Ali necu da ljudi misle da se, hm ...«
»Igraš mucenice?«
»Tako nešto.«
»I Tomi se složio sa tim?« Taj ju je deo najviše fascinirao.
»Jeste«, rece Su, ali nije dalje pricala o tome. Nakon nekog vremena ce: »Pretpostavljam
da ostali misleti da sam ja nadrljala.«
Helen je razmislila. »Pa... svi govore o tome. Ali vecina još uvek misli da si ti u redu. Kao
što si i sama rekla, ti donosiš svoje odluke. Postoji, meutim, mala grupa koja se ne slaže.«
Veselo se zacerekala.
»To su prijatelji Kris Hargensen?«
»I prijatelji Bilija Nolana. Bože. baš je on gadan.«
»Ne dopadam joj se baš mnogo.« upita Su.
»Suzi, mrzi te iz dna duše.«
Suzan je klimnula glavom, zacuena što ju je ova izjava rastužila i uzbudila.
»Cula sam da je njen otac hteo da tuži školu i da se posle predomislio«, rece ona.
Helen je slegla ramenima. »Ova cela stvar nije joj donela mnogo prijatelja«, rece ona.
»Ne znam šta nas je spopalo, sve nas zajedno. Osecam se kao da ne poznajem
sopstvenu dušu.«
Radile su u tišini. Preko puta sobe Don Barel je postavljao produžne lestvice pripremajuci
teren za ukrašavanje krep papirom tavanskih celicnih greda.
»Gledaj«, rece Helen. »Eno je Kris, dolazi ovamo.«
Suzan je podigla glavu upravo u trenutku kada je ona ulazila u mracnu kancelariju na levoj
strani od ulaza u fiskulturnu salu. Na sebi je imala somotski šorc boje vina i belu svilenu
bluzu — nije nosila prsluce, to se moglo videti po nacinu na koji su joj podrhtavale grudi —
bila je olicenje sna nekog starog pokvarenjaka, pomisli ogorceno Su. a zatim se zapita šta
Kris traži u prodavnici koju je otvorio Maturski odbor. Naravno, Tina Blejk je bila u odboru, a
njih dve su se sporazumevale bolje od clanova neke razbojnicke družine.
Prestani, prekorila se. Želiš li da je vidiš u smoli i perju?
Želim, priznala je sebi. Deo nje upravo je to želeo.
60
»Helen?«
»Daaaa?«
»Spremaju li se da nešto izvedu?«
Helenino lice je zadobilo izraz nevoljne maske. »Ne znam.« Glas joj je bio tanak i odvec
nedužan.
»Aha«, odgovori nehajno Su. (ti znaš nešto ti znaš: prihvati do avola neku obavezu ako si
samo ti u pitanju kaži mi)
Nastavile su da boje u tišini. Znala je da nije baš sve u redu kao što je tvrdila Helen. Nije ni
moglo biti: nikada više nece biti ona ista zlatna devojka u ocima svojih drugara. Ucinila je
neku opasnu nepredvidljivu stvar — razbila je masku i pokazala svoje lice.
Kasno popodnevno sunce, prijatno i toplo kao mlako ulje i slatko kao detinjstvo, probijalo
se kroz visoke i svetle prozore fiskultume sale.
Iz knjige Zovem se Suzan Snel (str. 40):
Razumem ponešto od onoga što nas je odvelo na matursko. Ma koliko da
je sve bilo strašno, mogu da razumem kako je neko nalik Biliju Nolanu
tamo otišao. Kris Hargensen ga je vodila za ruku — u najvećem broju
slučajeva, da tako kažem. Njegovi prijatelji su bili kao i Bili — povodljivi.
Keni Garson, koji je prestao da pohađa srednju školu kada mu je bilo
osamnaest godina, čitao je na ispitu nalik učeniku trećeg razreda osnovne
škole. U kliničkom smislu reči, Stiv Digan je jedva bio nešto pametniji od
idiota. Neki od njih su imali dosije u policiji, a jedan od njih, Džeki Talbot,
prvi put je bio uhapšen za krađu praskalica kada mu je bilo devet godina.
Ako svemu pristupite sa stanovišta socijalnog radnika, čak ćete moći da
nazovete ove ljude nesrećnim žrtvama.
A šta da se kaže za samu Kris Hargensen ?
Čini mi se, od početka do kraja, da je njen jedini interes bio da potpuno i
do kraja uništi Keri Uajt...
»Ne smem«, nevoljko rece Tina Blejk. Bila je to mala i lepa devojka sa punom od crvene
kose. U nju je bila važno zabodena olovka. »Ako se Norma vrati, pobesnece.«
»Ona je u vc-u«, rece Kris. »Hajde.«
Tina je bila malo preplašena, ali se zakikotala pa ipak, odbila je tek da ne popusti tek tako:
»Zašto hoceš da je vidiš. Ti ionako ne ideš?«
»Ma nema veze«, rece Kris. Bila je cuvena Po svom crnom humom.
» Evo ti«, rece Tina i izvuce listu uvucenu u tanku plasticnu foliju sa druge strane stola.
»Ja idem po kokakolu. Ako se ona gunava Norma Votson vrati i uhvati te, ja te nisam
videla «
61
»U redu«, promrmlja Kris, vec udubljena u nacrt dvorane. Nije ni cula kada su se vrata
zatvorila.
Džordž Cizmar je izradio nacrt dvorane, što znaci da je bio savršen. Podijum za igranje bio
je jasno oznacen. I draga dva podijuma za muziku. Pozornica gde ce krunisati kralja i kraljicu
(volela bih da ja krunišem onu prokletu murdaru snel a i onu keri) na kraju veceri. Sa tri
strane su bili poredani stolovi maturanata-ucesnika. Bili su to, u stvari, stolovi za kartanje,
pokriveni prostirkom od krepa i ukrašeni vrpcom, na kojima su se nalazile nagrade za to
vece, program maturske veceri kao i tiketi za biranje kralja i kraljice.
Povlacila je lakirani, špicasti nokat od stolova nadesno, ka parketu za igranje, pa nalevo.
Evo ih: Tomi R. i Keri V. Stvarno ce se pojaviti zajedno. Jedva je mogla da poveruje. Drhtala
je od besa. Zar su stvarno mislili da ce im to poci za rukom? Usne su joj se zlobno skubile.
Osvrnula se preko ramena. Norme Votson još ne beše na vidiku.
Kris je vratila listu na mesto i brzo prelistala ostale papire na stolu ižvrljanom inicijalima. Tu
su bili racuni (vecinom za kupljeni krep-papir i rajsnedle), spisak imena roditelja koji su
pozajmili stolove za kartanje, sitni nalozi, racun iz štamparije Star koja je odštampala
pozivnice, primerak tiketa za biranje kralja i kraljice —
Tiket! Zgrabila ga je.
Niko nije smeo da vidi taj kraljev i kraljicin tiket do petka, kada ce svi ucenici cuti imena
kandidata oglašena preko glasnogovornika. Oni koji ce prisustvovati maturskom glasace za
kralja i kraljicu, ali su prazni tiketi razaslati kucama još pre mesec dana. Rezultati glasanja
trebalo je da budu stroga tajna.
Meu ucenicima je bilo sve više onih koji su želeli da se ukine cela igra sa kraljem i
kraljicom — neke devojke su tvrdile da igra raspiruje neravnopravnost polova, a momci su
smatrali da je naprosto glupava i pomalo uvredljiva. Postojala je velika mogucnost da je ovo
bila poslednja godina održavanja jedne tako formalne i konvencionalne igranke.
Ali za Kris je jedino ova godina bila važna. Zurila je u tiket sa žudnom pažnjom.
iordi i Frida. Nece moci. Frida Džeson je Jevrejka.
Piter i Majra. Ni ovde nece moci. Majra je jedna od zagriženih ženski koja se odlucila da
izbriše ceo muški rod. Ne bi prihvatila cast cak i da je izaberu. A, uz to, bila je lepa kao
stražnjica stare kobile Etel.
Frenk i Džesika. Sasvim mogucno. Frenk Grajer je ove godine izvukao fudbalski tim, ali je
Džesika bila još jedna nula sa više bubuljica nego pameti.
Don i Helen. Ne dolaze u obzir. Helen Sajers ne bi izabrali ni za kraljicu šintera.
I poslednji par: Tomi i Su. Naravno. Su je precrtana, a Kerino ime ispisano namesto
njenog. To li ce biti par! Obuzeo je neki cudan, škriputavi smeh, i ona prekri rukom usta da bi
ga zadržala.
Tina se žurno vratila. »Gospode, Kris, još uvek si ovde? Evo je. dolazi!«
62
»Ne brini se, mace«, rece Kris pošto je vratila papire na sto. Još uvek se cerekala dok je
izlazila, zaustavivši se da posprdno odmahne Su Snel rukom, koja je pak dirincila na onom
glupavom muralu.
U spoljašnjem holu napipala je u tašni banku, ubacila je u telefon i nazvala Bilija Nolana.
Iz knjige Senka je eksplodirala (str. 100
Čovek se pita koliko je planiranja utrošeno da bi se uništila Keri Uajt — da
li je to bio pažljivo razrađen plan, utvrđen i dugo razmatran, ili je to bilo
nešto što se naprosto slučajno dogodilo?
... Ja sam pristalica ove poslednje ideje. Pretpostavljam da je Kristin
Hargensen bila mozak operacije, ali smatram da je ona lično imala veoma
maglovitu zamisao kako da »doskoči« devojci kao što je Keri. Prilično sam
siguran da je ona bila ta koja je predložila Vilijamu Nolanu i njegovim
prijateljima da se odvezu na farmu Irvina Hentija u Severni Čemberlen.
Mislila je da će taj put uroditi zamišljenim rezultatom, koji bi odgovarao
izopačenom osećanju neke opšte pravde, siguran sam,...
8 Re: Stiven King - Keri Pon Jan 09, 2012 8:54 pm
Margita
Administrator
Kola su brundala penjuci se utabanim putem Stek End u Severnom Cemberlenu, krecuci
se brzinom od šezdeset i pet milja, što je bilo opasno po život na izlokanom, tvrdom tlu.
Povremeno bi neka niska grana, otežala pod majskim lišcem, zagrebala krov »biskejna« iz
1961, koji je imao uvucen branik, bio zarao, udaren otpozadi i snabdeven dvostrukim
auspuhom obloženim staklom. Jedno svetlo je bilo ugašeno, a drugi far bi zasvetleo u
ponocnoj tmini samo kada bi kola udarila o narocito veliku izbocinu.
Bili Nolan je sedeo za ružicastim volanom sa navlakom od krzna. Džeki Talbot, Henri
Blejk, Stiv Digan, i braca Garson, Keni i Lu, takoe su se nagurali. Bila su upaljena tri džointa
koja su šetala kroz tamu nalik zapaljenim ocima nekog putujuceg Kerbera.
»Siguran si da Henti nije tu?« upita Henri. »Ne žuri mi se da jurim natrag u corku, stari
slatki Vilijame. Tamo te hrane govnima.«
Keni Garson. koji se nakresao preko svake mere, smatrao je sve ovo neizrecivo smešnim,
te je ispustio dugu kanonadu kreštavog kikota.
»Nije, bre, tu«, rece Bili. Cak je i ovo nekoliko reci iscedio sa mukom, protiv svoje volje.
»Sahrana je.«
Kris je za ovo slucajno doznala. Stari Henti je obraivao jednu od retkih uspešnih
nezavisnih farmi u cemberlenskoj oblasti. Za razliku od nekog dobrocudnog starog farmera
zlatnog srca, koji najcešce obitava u pastoralnoj literaturi, stari Henti ie bio zao kao besan
pas. Puška mu nije bila napunjena solju za kradljivce zelenih jabuka, vec sacmom za ptice.
Takoe je proganjao mnoge momke za sitnu krau. Jedan od njih beše prijatelj naših
decaka, nesrecnik zvani Fredi Overlok. Fredi je uhvacen na delu u kokošarniku starog
Hentija i pošto je dobio duplu dozu sacme broj šest, za ptice, bog mu je pomogao da se
odatle izvuce. Dobri stari Fred je proveo cetiri sata na stomaku, u odeljenju za hitne
slucajeve, kukajuci i proklinjuci dok mu je veseli student medicine vadio sacmu iz stražnjice i
bacao je u celicni tanjiric. Da bi stvar bila još gora. kažnjen je sa dvesta dolara za krau i
63
upadanje na tue imanje. Tako se ugasila svaka simpatija izmeu Irvina Hentija i mangupske
cete iz Cemberlena.
»A gde je Red?« upita Stiv.
»Pokušava da osvoji neku novu kelnericu u 'Kavaliru', odgovori Bili, zavrcuci pri tom volan i
probijajuci se sa »biskejnom« sve dok se nije obreo na Hentijevom drumu. Red Triloni je bio
cica, Hentijeva iznajmljena radna snaga. Bio je teška pijanica i podjednako spretan u
rukovanju sacmom kao i njegov poslodavac. »Nece se vratiti dok ne zatvore krcmu.«
»avolski rizikujemo za jednu šalu«, proguna Džeki Talbot.
Bili se ukrutio. »Hoceš li da izaeš?«
»Necu, uh uh«, požurio je Džeki. Bili je doneo uncu neke dobre trave da podeli sa njima
petoricom, a uz sve to do grada natrag je bilo devet milja. »U pitanju je doobra šala, Bili.«
Keni je otvorio pretinac za sitnice i iz njega izvadio ižvrljanu i dekorisanu muštiklu (Krisinu),
a onda je u nju uglavio nagoreli filter džointa. Cela ova operacija mu se cinila izuzetno
zabavnom, pa se ponovo zakikotao piskutavim glasom
Sada su jurili pored tabli sa natpisom »Zabranjen prolaz«, koje su stajale sa obeju strana
puta, pored bodljikave žice i sveže prekopanih polja. Miris sveže zemlje bio je težak i opor i
sladak na toplom majskom vazduhu.
Bili je ugasio velika svetla dok su prelazili preko sledeceg brda, stavio je brzinu u Ier i
ugasio motor. Kotrljali su se u tihoj metalnoj gromadi od kola u pravcu Hentijevog puteljka.
Bili je bez poteškoce pronašao pravo mesto za skretanje i sa gotovo sasvim smanjenom
brzinom prešao preko još jedne uzvišice, pa zatim prošao pored prazne i mracne kuce. Sada
su vec mogli da vide veci deo obora, a iza njega mesecina je sanjivo osvetljavala jezerce
gde su pojili krave i jabucnjak.
U svinjskom oboru dva krmka su gurala svoje pljosnate njuške kroz rešetke, dok se iz
staje culo mukanje krave — verovatno je mukala u snu.
Bili je zaustavio kola rucnom kocnicom — taj pokret stvarno i nije bio potreban, pošto je
motor bio vec ugašen, ali to je vec bilo pravo majstorstvo za volanom — a onda su svi izašli.
Lu Garson je promakao pored Kenija i izvukao nešto iz pretinca automobila. Bili i Henri su
obišli kola i otvorili prtljažnik.
»Taj mucak ce se usrati na licu mesta kada se vrati i ugleda prizor«, rece Stiv blago
ozaren.
»Ovo je za Fredija«, rece Henri vadeci cekic iz prtljažnika.
Bili nije progovorio ni rec, ali zasigurno ovo nije radio da osveti Fredija Overloka, koji je bio
jedan mucak. Cinio je sve to zbog Kris Hargensen, kao što je i sve ostalo radio za Kris, i to
od trenutka kada se ona spustila sa svoga bogatog školskog Olimpa i prepustila njemu. Za
nju bi i ubio. a i više od toga.
64
Henri je zamahnuo teškim cekicem od devet kila, probe radi. Težak metalni deo cekica
zazviždao je kroz nocni vazduh, a ostali momci su se okupili u gomilu dok je Bili otvarao
poklopac frižidera iz koga je izvadio dve kofe od galvanizovanog celika. Bile su ledene i lako
prekrivene injem.
»U redu«, rece on.
Njih šestorica su brzo krenuli do obora, dok im je disanje postalo ubrzanije od uzbuenja.
Oba krmka bila su pitoma kao macici, dok je matora krmaca spavala postrance na udaljenom
kraju obora. Henri je još jednom zavitlao cekic kroz vazduh. ali ovog puta ne beše ubedljivo
to njegovo mahanje. Dodao je cekic Biliju.
»Ne mogu«, rekao je zgaeno. »Probaj ti.«
Bili je prihvatio alatku i upitno pogledao u Lua dok je ovaj u ruci držao ogroman mesarski
nož koji je izvadio iz pretinca.
»Ne brini se«, rece on i dodirnu jabucicom palca vrh oštrice.
»Grlo«, podseti ga Bili.
»Znam.«
Keni je pevušio i cerio se dok je hranio svinje ostacima prženih krompirica iz zgužvane
kese. »Ne brinite, prasici, ne brin'te se, veliki Bil ce vam smrskati glupe glave pa necete više
morati da mislite na bombu.« cešao im je oštre bradice, a svinje su zadovoljno groktale i
žvakale.
»Evo ga«, primetio je Bili, i cekic se munjevito spustio.
Cuo se zvuk koji ga je podsetio na cas kada su on i Henri ispustili bundevu na raskrsnici
Kleridž rouda i puta br. 495. zapadno od grada. Jedna svinja je pala isplaženog jezika, dok
su joj oci i dalje ostale otvorene, a mrve od krompirica joj stajale na njušci.
Keni se kikotao. »Nije imala vremena cak ni da podrigne.«
»Požuri. Lu«, rece Bili.
Kenijev brat se uvukao u obor, podigao glavu svinje prema mesecu — staklaste oci su
tupo zurile u njegov srp — i zaklao je. Mlaz krvi je potekao odmah i zastrašujuce. Nekolicina
decaka je bila polivena krvlju, te su odskocili sa kratkim uzvicima zgaenosti.
Bili se nagnuo i podmetnuo jednu od kofa pod glavni mlaz. Kofa se brzo napunila, pa ju je
stavio na stranu. Druga se napunila do pola kada se mlaz prekinuo.
»Daj drugu svinju«, rece on.
»Gospode, Bili«, zaskica Džeki. »Zar jedna nije do — «
»Daj tu drugu«, ponovi Bili.
»Izvin'te svinjo-gico«, uzviknu Keni, cereci se i mašuci praznom kesom od krompirica.
Nakon stanke, svinja se vratila ogradi. Cekic je blesnuo. I druga kanta je napunjena a
65
preostali deo krvi je natopio zemlju. Oštar, kiselkast miris je lebdeo u vazduhu. Bili je otkrio
da su mu ruke do lakata bile umrljane krvlju.
Dok je odnosio kante natrag do prtljažnika, u svesti mu se rodila maglovita i simbolicna
asocijacija. Svinjina krv. Baš dobro. Kris je bila u pravu. Baš je to bilo dobro. Sve se
povezalo.
Svinjska krv za svinju.
Smestio je kante od galvaniziranog celika u istucani led, zatvorio ih poklopcem i zalupio
prtljažnik. »Idemo«, rece.
Bili je seo za volan i otpustio rucnu. Petorica decaka se podmetla iza kola, a kola su se
bezglasno okrenula u krug i otkotrljala pored obora sve do sledece uzvišice preko puta
Hentijeve kuce.
Kada su kola pocela sama da se krecu, oni su se zatrcali do vrata i utovarili se brekcuci i
dahtajuci.
Kola su dovoljno dobila u ubrzanju tako da su mogla da malo skrenu dok ih je Bili izvlacio
sa dugacke staze i nagonio na Hentijev drum. Pri podnožju brda stavio je u trecu brzinu i
otpustio kocnicu. Motor se zagrejao i oživeo.
Svinjska krv za svinju. Pa, da, to je bilo dobro. To je stvarno bilo dobro. Osmehnuo se, a
Lu Garson se iznenadio i uplašio. Nije bio siguran da je ikada video Bili Nolana da se
osmehuje. Niko mu to cak nije ni pomenuo.
»Na ciju je sahranu išao cica Henti?« upita Stiv.
»Na sahranu svoje majke«, rece Bili.
»Njegove majke?* Upitao je Džeki Talbot, zaprepašten. »Gospode, pa ona mora da je bila
starija od samoga boga.«
Kenijev piskutavi kikot doplovio je kroz svetlucavu tamu koja je ukazivala na dolazak leta.
66
DRUGI DEO
MATURSKO VECE
Prvi pul je obukla tu haljinu 27. maja ujutro, u svojoj sobi. Kupila je specijalno donje rublje
za tu haljinu, prsluce koje je isticalo grudi (iako joj u stvari i nije bilo potrebno) a gornje
polovine dojki ostavljalo otkrivene. Dok ga je nosila, prožimalo ju je cudno sneno osecanje
koje se mešalo sa stidom i sa prkosnim uzbuenjem.
Haljina je jedva dopirala do poda. Suknja je bila lepršava, ali je struk bio stegnut, materijal
bogat i nepoznat njenoj koži naviknutoj iskljucivo na pamuk i vunu.
Po svemu sudeci — lepo je stajala, ili ce stajati, sa novim cipelama. Obukla je cipele,
popravila okovratnik i prišla prozoru. U njemu je mogla da vidi jedino suludu sablasnu priliku
sebe same, ali je cela, ipak, lepo izgledala. Možda ce kasnije moci —
Vrata su se širom otvorila iza nje uz lako škljocanje brave, te se Keri osvrnula i ugledala
svoju majku.
Obukla se da krene na posao i nosila beli džemper, sa crnom džepnom knjigom koju je
držala u ruci. U drugoj je držala Bibliju Tate Ralfa.
Gledale su jedna u drugu.
Jedva svesna svoga pokreta, Keri je ispravljala lea sve dok se nije našla obasjana ranoprolecnim
suncevim zracima koji su prodirali kroz prozor.
»Crvena«, promrmljala je Mama. »Mogla sam i da pretpostavim da ce biti crvena.«
Keri ništa nije rekla
»Mogu da ti vidim prljave jastuke. I svi ostali. Svi ce gledati u tvoje telo. Knjiga kaže — «
»To su moje dojke. Mama. Sve žene ih imaju.«
»Skini tu haljinu«, rece Mama.
»Necu.«
»Skini je, Keri. Sici cemo dole i zajedno cemo je spaliti u peci, a onda cemo moliti za
oprost. Okajacemo se.« Oci su pocele da joj sjaje cudnim sjajem koji joj se uvek javljao
prilikom dogaaja koje je ona smatrala proverom pobožnosti. »Izostacu sa posla, a ti ceš iz
škole. Molicemo se. Molicemo za Znak milosti. Pašcemo na kolena i moliti se za
Pentakostalnu Vatru.«
»Ne. Mama.«
Majka se izvila i uštinula za lice. Na nje mu se javio crveni znak. Pogledala je u Keri da bi
videla njenu reakciju, pa kad ništa nije primetila zgrcila je prste kao kandže i zagrebala
sopstveni obraz ostavljajuci na njemu tanak krvav trag. Zakukala je i zaljuljala se unazad na
petama. Oci su joj uzbueno sijale.
67
»Nemoj se dalje povreivati, Mama. Ni to me nece zaustaviti u mom poslu.«
Mama je vrisnula. Stegnula je pesnicu desne ruke i udarila se u usta tako da je pocela da
krvari. Umocila je prste u tu krv, pogledala sanjivo u njih i otisnula pecat na koricama Biblije.
»Oprana je krvlju Jagnjeta«, prošaputala je. »Toliko puta. Toliko puta smo on i ja — «
»Izai, Mama.«
Pogledala je Keri, a oci su joj sijale. Zastrašujuci izraz pravednog gneva bio je utisnut na
njenom licu.
»Gospod nije prevaren«, prošaputa ona. »Budi sigurna da ce te snaci kazna. Spali je,
Keri! Odbaci avolovu crvenu od sebe i spali je! Spali je! Spali je! Spali je!
Vrata su se sama od sebe otvorila.
»Izai, Mama.«
Mama se osmehnula. Zbog okrvavljenih usta osmeh je izgledao uvrnut i groteskan. »Kao
što je Džezabel pala sa kule, tako ceš i ti«, rece ona.« I došli su psi i polizali njenu krv. To
stoji u Bibliji! To je — «
Njene noge su pocele da klize podom, a ona ih, zacuena, pogleda. Kao da se drveni pod
pretvorio u led.
»Prestani sa tim« uzviknu ona.
Bila je sada vec u hodniku. Uhvatila se za kvaku i držala ju je nekoliko trenutaka, a onda
joj se prsti opustiše, kao sami od sebe.
»Volim te Mama«, polako rece Keri. »Izvini.«
Zamislila je da se vrata sa treskom zatvaraju, što su vrata i ucinila, kao da ih pokrece
lagani povetarac. Polako, kao da vodi racuna da je ne povredi, sklonila je ruke koje je
zamislila, ruke sa kojima je izgurala svoju majku.
Trenutak docnije Margaret je udarala na vrata. Keri ih je držala zatvorena dok su joj usne
podrhtavale.
»Bice tu strašnog suda!« žestila se Margaret Uajt. »Ja od svega perem ruke! Sve sam
pokušala!«
»To je rekao Pilat«, rece Keri.
Majka je otišla. Trenutak kasnije Keri ju je videla kako silazi niz ulicu i kako prelazi preko
nje iduci na posao.
»Mama«, rece ona nežno, prislanjajuci celo na staklo prozora.
Iz knjige Senka je eksplodirala (str. 129):
Pre no što se posvetimo samoj maturskoj večeri, bilo bi dobro da
sumiramo sve ono što znamo o ličnosti Keri Uajt.
68
Znamo da je Keri bila žrtva religiozne manije svoje majke. Znamo da je
posedovala pritajenu telekinetičku sposobnost, opštepoznatu kao TK.
Znamo da je taj, takozvani »divlji talenat« u stvari nasledna karakteristika
koju stvara jedan obično pritajeni gen ukoliko on uopšte postoji.
Pretpostavljamo da je TK sposobnost povezana sa radom žlezda. Znamo
da je Keri još kao devojčica demonstrirala nekoliko puta tu sposobnost u
trenucima kada je bila izložena osećanju krajnje krivice i stresa. Znamo da
se to osećanje vrhunske krivice i stresa javilo po drugi put prilikom
događaja u kupaonici. Iznesene su pretpostavke (naročito od strane
Vilijama G. Tronberija i Džulije Givens sa Berklija) da je ponovo
uspostavljanje ove TK sposobnosti prouzrokovano kako psihološkim
faktorima (npr. reakcija ostalih devojaka kao i same Keri na prvu
menstruaciju) tako i fiziološkim promenama (npr. nastupanje puberteta).
I konačno, znamo da je matursko veče donelo treću stresnu situaciju i
dovelo do strašnih događanja kojima ćemo se sada pozabaviti. Počećemo
sa ...
(nisam nervozna nimalo nisam nervozna) Tomi joj je vec ranije poslao mali buket, a sada
ga je ona sama nameštala. Mame, naravno, nije bilo da joj pomogne i da joj kaže da li joj
lepo stoji. Mama se zakljucala u kapelu u kojoj je provela poslednja dva sata u histericnoj
molitvi. Glas joj se dizao i padao u zastrašujucim i nepovezanim naletima, (izvini mama, ali
nije mi žao) Kada ga je pricvrstila onako kako se njoj dopada, spustila je ruke i zastala za
trenutak, sklopljenih ociju. U kuci nije bilo velikog ogledala, (taština, taština sve je to taština)
ali joj se cinilo da je sve u redu. Moralo je biti. Ona —
Otvorila je ponovo oci. Crna Kukavica, kupljena za kupone na lutriji, pokazivala je 19
casova i deset minuta. (on ce doci za dvadeset minuta) Da li ce?
Možda je u pitanju bila samo jedna smišljena šala, koja ce je do kraja slomiti, na sve staviti
tacku. Šala ciji je cilj bio da je ostavi da sedi ovde u svojoj maturskoj haljini od izboranog
somota, sa princes-strukom i renesansnim rukavima i uskom donjom suknjom — sa
kamelijama pricvršcenim na njeno levo rame ...
Iz druge sobe zacuo se povik: .. u šuplju zemlju! Znamo da si doneo Oko Koje nas
Posmatra, odvratno trece oko kao i zvuk crnih truba. Najponiznije se kajemo — «
Keri je mislila da niko ne razume golemu hrabrost da bi se odlucila da uradi sve to, da se
otvori svim zastrašujucim mogucnostima koje je donosila noc. Biti tako odlucna nije bila
najgora stvar od svega moguceg. U stvari, na neki cudan i odlucan nacin, mislila je da je
najbolje da — (nemoj, prestani sa tim) Naravno da bi bilo lakše ostati ovde, sa Mamom. Bilo
bi sigurnije. Znala je šta Oni misle o Mami. E, pa, možda je Mama manijak i fanaticarka, ali je
bar bila predvidljiva. Kuca je bila predvidljiv teren. Nikada nije došla kuci i u njoj zatekla
nasmejane podivljale devojcice koje oko sebe bacaju stvari.
A da on ne doe, da se ona povuce i odustane od svega? Srednja škola ce se završiti za
mesec dana. A šta onda? Ocekuje je strašna i mracna sudbina u ovoj kuci gde ce je Mama
izdržavati, gde ce gledati kviz-igre i mjuzikle na televiziji preko celoga dana, a posecivace
gu Gerison koja ce reci da ju je posetila Keri (ga Gerison je imala osamdeset i šest
69
godina), a onda ce se odšetati do Centra da popije sodu kod Kelija kada se svi raziu,
udebljace se, izgubice nadu cak i moc rasuivanja?
Ne. Blagi bože, nemoj tako. (molim te, neka se sve lepo završi) » — zaštiti nas od njega
sa rascepljenom kopitom, od njega koji ceka na parkiralištima u motelima i na putevima, o,
Spasitelju — « Devetnaest i dvadeset pet minuta. Odmorno i bez razmišljanja pocela je da
podiže objekte snagom svoje svesti i da ih vraca na mesto, na nacin na koji nervozna žena
koja nekog ceka savija i odvija kafansku salvetu. Mogla je da protrese oko dvanaest objekata
istovremeno a da se ne umori niti da dobije glavobolju. Cekala je trenutak opuštanja, ali on
nije dolazio i raspoloženje joj je i dalje bilo povišeno bez znaka jenjavanja. Prethodne veceri,
kada se kuci vracala iz škole, zavitlala je parkirana kola (o bože, nadam se da sve to nije
šala) dvadeset metara niz glavnu ulicu bez imalo napora. Svi besposlicari sa trga zurili su u
kola kao da ce im ispasti oci iz glave, a, naravno, zurila je i ona, samo što se smešila iznutra.
Kukavica je jedanput izašla iz sata i oglasila se. Bilo je devetnaest i trideset minuta.
Umorila se malo od neverovatnog napora nakon korišcenja svoje moci, kao da joj je u srce
i pluca bio instaliran neki unutrašnji termostat. Mislila je da ce joj srce bukvalno puci od
napora. Osecala se kao da boravi u necijem drugom telu, a želi da trci, trci, trci. Neceš ti
platiti za to, necije drugo telo ce platiti. Pocela je da shvata da se njena moc mnogo ne
razlikuje od moci indijskih fakira koji šetaju preko ugljevlja, zabadaju igle sebi u oci ili se
slepo zakopavaju u zemlju na šest nedelja. Duh koji nadilazi telo predstavlja izvrstan napor
za telesne izvore.
Devetnaest i trideset i dva minula, (on se ne pojavljuje)
(ne razmišljaj o tome, ko suviše nestrpljivo ceka, ne doceka)
(nece doci, on se sada smeje tome sa svojim prijateljima i uskoro ce neki od njih proci
pored nje u jednim od onih brzih i bucnih kola smejuci se i podvriskujuci i deruci se)
Pocela je u svom jadu da podiže mašinu za šivenje gore i dole vitlajuci je kroz vazduh.
» — i zaštiti nas od pobunjenih kceri koje su zadojene voljom Nevaljalog — «
»Zaveži/« iznenada povika Keri.
Za trenutak je zavladala zastrašujuca ti šina. a onda je dosadna molitva ponovo otpocela.
Devetnaest i trideset i tri minuta.
Nema ga.
(e, onda cu porušiti kucu)
Misao joj se javila prirodno i u cistom obliku. Prvo cu izgurati šivacu mašinu kroz zid
dnevne sobe. Zatim kauc kroz prozor. Stolovi, stolice, knjige i proglasi letece. Vodovod ce biti
rasturen i curice, kao vene izvaene iz mesa. A što se tice krova, ako je to u njenoj moci.
crepovi ce poleteti u noc kao preplašeni golubovi —
Svetla su obilato zasula njen prozor.
70
Druga kola su prošla pored kuce, srce joj je zadrhtalo, ali ova su se mnogo sporije kretala.
Pritrcala je prozoru, nije se mogla obuzdati, i to je bio on, Tomi, koji je upravo izlazio iz
svojih kola, a cak i pod ulicnim svetiljkama bio je lep i živahan i skoro. .. onesvešcujuci. Ta
cudna rec ju je nasmejala.
Mama je prestala da se moli.
Zgrabila je svilenu maramu koja je ležala na naslonu stolice i prebacila ie preko golih
ramena. Ugrizla se za usne, dodirnuta kosu i u tom trenutku prodala bi dušu za ogledalo.
Zvonce na vratima je resko zazvonilo.
Naterala se da priceka, ukrotila je nervozne ruke i sacekala drugo zvono. A onda je sišla
polako, pucketajuci svilom oko sebe.
Otvorila je vrata i on je bio tu. skoro zaslepljujuc u svom belom žaketu i tamnim
pantalonama.
Pogledali su se, a da nijedno od njih nije progovorilo ni rec.
Cinilo joj se da ce joj srce prepuci ako izgovori pogrešnu rec, a da se nasmejao umrla bi
na licu mesta. Osecala je, u stvari, i to fizicki, da se ceo njen bedni život suzio do tacke koja
je trebalo da znaci ili novi pocetak sjajnog života ili pak kraj.
Konacnu, rekla je bespomocno: »Da li ti se dopadam?«
Odgovorio je: »Izgledaš divno.«
I bila je divna.
Odlomak iz knjige Senka je eksplodirala (str. 131):
Oni koji su išli na matursko veće u Evin okupljali su se u školi, ili su
dovršavali uvodno piće; za to vreme Kristin Hargensen i Vilijam Nolan su
se našli u sobi iznad lokalne međugradske kafane, zvane »Kavalir.« Znamo
da su se tamo susretali već neko vreme — sve je to zabeleženo u
podacima Komisije za slučaj Uajtove. Ne znamo međutim da li su im
planovi bili izrađeni i celoviti, ili su krenuli sa događajima onako nasumce
...
»Nije li vec vreme?« upita ona u tami.
Pogledao je na sat »Nije.«
Iz daljine, kroz drveni pod. dopirali su ritmovi iz džuboksa. svirali su »Mora da je svetica«
od Reja Prajsa. »Kavalir« nije promenio ploce, razmišljala je Kris, od vremena kada je tu bila
prvi put, pre dve godine, sa falsifikovanom licnom kartom. Naravno, onda se nalazila u jednoj
od prostorija gde se tocilo pice a nikako u jednoj od Šem Devovih »posebnih« soba.
Bilijeva cigareta je prikladno svetlucala u mraku, nalik oku nekog razljucenog demona.
Zamišljeno ju je posmatrala. Nije mu dopustila da spava sa njom sve do prošlog ponedeljka,
kada joj je obecao da ce sa svojim mangupskim prijateljima da joj pomogne da namagarce
71
Keri Uajt ako se ona na kraju usudi da krene na matursko sa Tomijem Rosom. Ali ovde su
vec dolazili ranije i prilicno se vatreno milovali — što je ona nazivala »milovanjem uz viski«, a
on u svojoj nepogrešivoj sposobnosti da se izrazi vulgarno, »suvim tucanjem«.
Htela je da ga natera da saceka sve dok u stvari ne uradi nešto (ali naravno uradio je
nešto doneo je krv) ali je sve pocelo da se dogaa mimo nje, što ju je ucinilo nespokojnom.
Da mu se nije dobrovoljno podala u ponedeljak, on bi je nasilno uzeo.
Bili nije bio njen prvi ljubavnik, ali je bio prvi koji nije cupkao i šenio pred njom. Pre njega je
imala momke koji su bili pametne marionete sa cistim licima bez bubuljica i sa roditeljima koji
su imali veze, kao i clanske karte privatnih klubova. Vozili su sopstvene »folksvagene«.
»džavellne« ili »dodž cardžere.« Svi su pohaali ili Univerzitet u Masacusetsu, ili Bostonski
koledž. Nosili su nafatirane vindjakne u jesen i majice sa jarkim prugama u leto. Svi su pušili
marihuanu i prepricavali smešne stvari koje su im se dogodile u tom posebnom stanju duha.
Pocinjali bi da se odnose prema njoj kao zaštitnicki drugari (tretirali su sve srednjoškolke,
bez obzira na njihov izgled, kao drugorazrednu manjinu) i uvek bi na kraju trckali iza nje.
dahcuci, zapaljeni kao psi. Ako bi trckali dovoljno dugo i potrošili dosta energije na
udvaranje, obicno ih je puštala da spavaju sa njom. Cesto je potpuno pasivna ležala ispod
niih nije saraivala niti ih je ometala pri radnji sve dok se ne bi obavila. Kasni je sama
postizala vrhunac dok je premotavala dogaaj u glavi kao celovitu zatvorenu traku secanja.
Bilija Nolana je upoznala nakon jednog hapšenja zbog droge, u stanu u Portlandu. Cetiri
ucenika, zajedno sa Krisinim momkom za to vece, bili su uhapšeni zbog posedovanja droge.
Kris i ostale devojke su teretili zbog prisustva. Njen otac se pobrinuo za ceo slucaj tiho i
efikasno i zapitao je da li je znala šta bi se dogodilo sa njegovim poslom i reputacijom da su
mu kcerku osudili zbog droge. Odgovorila mu je da ništa ne bi moglo da uzdrma ni jednu ni
drugu stvar, te joj je on oduzeo kola.
Nedelju dana kasnije Bili se ponudio da je odveze kuci posle škole i ona je prihvatila. On je
bio momak koga su drugi omladinci nazivali »silosom« ili »likom iz mehanicarske radnje«. A
ipak, nešto u vezi sa njim ju je uzbuivalo i sada, dok je pospano ležala na ovom
iznajmljenom krevetu (ali sa osecanjem uzbuenosti i prijatnog straha), mislila je da su u
pitanju bila njegova kola — bar na pocetku price.
Njegova kola su bila potpuno drukcija od onih punokrvnih, bezlicnih vozila njenih otmenih
momaka, od kola sa automatskim prozorima, sa volanima koji su se preklapali, i sa donekle
neugodnim mirisom plasticnih prekrivaca za sedišta i spreja za cišcenje prozora.
Bilijeva kola su bila stara i mracna, nekako neobicna. Šoferšajbna je na ivicama bila
mlecne boje, kao da se preko nje pocela navlaciti katarakta. Sedišta su bila klimava i
nepricvršcena. U pozadini su se kotrljale i zvonile pivske flaše (njeni otmeni momci su pili
»badvajzer« pivo, dok su Bili i njegovi drugari pili »rajngold«), a morala je da namesti noge
oko ogromne umašcene kutije za alat koja nije imala ni poklopac. Alatke koje su se u njoj
nalazile bile su razlicitog porekla, tako da je ona pomislila da su mnoge od njih pokradene.
Kola su mirisala na ulje i benzin. Zvuk auspuha glasno je i veselo dopirao kroz tanak pod,
dok je gomila brojcanika pokazivala stanje svecica, ulja i bog te pita cega još. Zadnji tockovi
su bili ispumpani, a karoserija je gotovo doticala drum.
Naravno da je i vozio brzo.
72
Prilikom trece vožnje njenoj kuci jedna od izlizanih prednjih guma se ispumpala u brzini od
šezdeset milja na sat. Kola su uz škripu skliznula, a ona je glasno vrisnula sigurna da joj je
kucnuo poslednji cas. Kroz glavu joj je proletela slika slicna polaroid fotografiji, na kojoj je
stajalo njeno izlomljeno krvavo telo ukucano u podnožje telegrafskog stuba, nalik gomili krpa.
Bili je psovao i sa jedne strane na drugu okretao volan presvucen veštackim krznom.
Zaustavili su se, popadali na levu siranu, a kada je ona izmicala iz kola na kolenima koja
su pri svakom koraku pretila da ce otkazati, ugledala je iza sebe kružnu putanju od istopljene
gume, koja se prostirala u dužini od sedamdeset stopa.
Bili je vec otvarao prtljažnik i vadio iz njega diznu, mrmljajuci sebi u bradu. Nije mu falila ni
dlaka sa glave.
Prošao je pored nje dok mu je cigareta vec visila sa jednog kraja usana. »Donesi onaj
pribor, mace.«
Bila je zapanjena. Dva puta je otvorila i zatvorila usta kao nasukana riba pre no što je
izustila ijednu rec. »Ja — ja necu! Skoro si me. U — ti — skoro — ti blesavi kretenu! Osim
toga, prljav je!«
Okrenuo se i ravnodušno je pogledao. »Ili ceš ga doneti ili te necu voditi na proklete tuce
sutra uvece.«
»Ja mrzim tuce!« Nikada ih nije videla, ali je njen bes morao da izgleda odlucan. Njeni
otmeni decaci su je vodili na rok koncerte, koje je ona mrzela. Uvek su dobijali mesto pored
nekoga ko se nije nedeljama okupao.
Slegnuo je ramenima, vratio se prednjem delu kola i poceo da ga podiže.
Donela mu je pribor sa alatkama umazavši pri tom mašcu ceo svoj novi džemper. Gunao
je ne okrecuci se. Majica mu se izvukla iz farmerki, a koža na njegovim leima bila je glatka i
preplanula, živa od mišica. To ju je zadivilo i ona je osecala kako joj se jezik skuplja u uglu
usana. Pomogla mu je da skine gumu sa tocka i pri tom isprljala ruke. Kola su se opasno
tresla, cak je i pomocna guma bila poderana na dva mesta.
Kada ie posao završen i ona se vratila u Vola, na džemperu i na skupoj crvenoj suknji koju
je nosila bile su ogromne masne mrlje.
Skliznuo je preko sedišta i poljubio je, dok su mu ruke strasno klizile preko nje, od pojasa
prema grudima. Dah mu je mirisao na duvan, a sam je zaudarao na znoj i ulje za kosu marke
»brilkrim.« Konacno ga je prekinula. Zurila je u svoje noge, boreci se pri tom za dah.
Džemper je bio umrljan automobilskom mašcu i prljavštinom. Platili su za njega dvadeset i
sedam dolara i pedeset centi u »Džordan Maršu,« a sada je bio dobar za ubre. Bila je
veoma, skoro bolno uzbuena.
»Kako ceš objasniti šta se dogodilo?« upitao ju je, ponovo je poljubivši. Usta su mu
poprimila cudan oblik, kao da se iscerio.
»Mazi me«, prošaputala je u njegovo uvo. »Celu me pomazi. Isprljaj me.«
73
To je i ucinio. Carape su joj se pocepale i licile na otvorena usta. Suknja, koja joj je ionako
bila kratka, grubo je bila podignuta do struka. Navalio je pohotno na nju, bez imalo nežnosti. I
sigurno ju je to, ili nešto drugo, možda iznenadan susret sa smrcu, dovelo do iznenadnog i
snažnog orgazma. Sa tim momkom je morala da se bori.
»Cetvrt je do dvadeset«, rece on i uspravi se u krevetu. Upalio je lampu i poceo da se
oblaci. Još uvek ju je zadivljavalo njegovo telo. Mislila je na prošli ponedeljak i kako su se
provodili. Imao je — (nije) vremena da o tome kasnije razmisli, možda, da se seti da bi za nju
mogao nešto i da ucini osim da razmišlja o nekorisnom uzbuenju. Prebacila je svoje noge
preko ivice kreveta i uskocila u gacice golublje boje.
»Možda je sve to loša zamisao«, rece ona, ne znajuci da li proverava sebe ili njega
»Možda treba da se samo vratimo u krevet i da —«
»Dobra je to zamisao«, rece on i senka podsmeha prelete preko njegovog lica. »Svinjska
krv za svinju.«
»Šta kažeš?«
»Ništa. Požuri. Obuci se.«
Obukla se, a kada su izlazili niz sporedne stepenice, ona oseti ogromno uzbuenje koje je
narastalo u njenom stomaku kao divlja loza koja buja preko noci.
se brzinom od šezdeset i pet milja, što je bilo opasno po život na izlokanom, tvrdom tlu.
Povremeno bi neka niska grana, otežala pod majskim lišcem, zagrebala krov »biskejna« iz
1961, koji je imao uvucen branik, bio zarao, udaren otpozadi i snabdeven dvostrukim
auspuhom obloženim staklom. Jedno svetlo je bilo ugašeno, a drugi far bi zasvetleo u
ponocnoj tmini samo kada bi kola udarila o narocito veliku izbocinu.
Bili Nolan je sedeo za ružicastim volanom sa navlakom od krzna. Džeki Talbot, Henri
Blejk, Stiv Digan, i braca Garson, Keni i Lu, takoe su se nagurali. Bila su upaljena tri džointa
koja su šetala kroz tamu nalik zapaljenim ocima nekog putujuceg Kerbera.
»Siguran si da Henti nije tu?« upita Henri. »Ne žuri mi se da jurim natrag u corku, stari
slatki Vilijame. Tamo te hrane govnima.«
Keni Garson. koji se nakresao preko svake mere, smatrao je sve ovo neizrecivo smešnim,
te je ispustio dugu kanonadu kreštavog kikota.
»Nije, bre, tu«, rece Bili. Cak je i ovo nekoliko reci iscedio sa mukom, protiv svoje volje.
»Sahrana je.«
Kris je za ovo slucajno doznala. Stari Henti je obraivao jednu od retkih uspešnih
nezavisnih farmi u cemberlenskoj oblasti. Za razliku od nekog dobrocudnog starog farmera
zlatnog srca, koji najcešce obitava u pastoralnoj literaturi, stari Henti ie bio zao kao besan
pas. Puška mu nije bila napunjena solju za kradljivce zelenih jabuka, vec sacmom za ptice.
Takoe je proganjao mnoge momke za sitnu krau. Jedan od njih beše prijatelj naših
decaka, nesrecnik zvani Fredi Overlok. Fredi je uhvacen na delu u kokošarniku starog
Hentija i pošto je dobio duplu dozu sacme broj šest, za ptice, bog mu je pomogao da se
odatle izvuce. Dobri stari Fred je proveo cetiri sata na stomaku, u odeljenju za hitne
slucajeve, kukajuci i proklinjuci dok mu je veseli student medicine vadio sacmu iz stražnjice i
bacao je u celicni tanjiric. Da bi stvar bila još gora. kažnjen je sa dvesta dolara za krau i
63
upadanje na tue imanje. Tako se ugasila svaka simpatija izmeu Irvina Hentija i mangupske
cete iz Cemberlena.
»A gde je Red?« upita Stiv.
»Pokušava da osvoji neku novu kelnericu u 'Kavaliru', odgovori Bili, zavrcuci pri tom volan i
probijajuci se sa »biskejnom« sve dok se nije obreo na Hentijevom drumu. Red Triloni je bio
cica, Hentijeva iznajmljena radna snaga. Bio je teška pijanica i podjednako spretan u
rukovanju sacmom kao i njegov poslodavac. »Nece se vratiti dok ne zatvore krcmu.«
»avolski rizikujemo za jednu šalu«, proguna Džeki Talbot.
Bili se ukrutio. »Hoceš li da izaeš?«
»Necu, uh uh«, požurio je Džeki. Bili je doneo uncu neke dobre trave da podeli sa njima
petoricom, a uz sve to do grada natrag je bilo devet milja. »U pitanju je doobra šala, Bili.«
Keni je otvorio pretinac za sitnice i iz njega izvadio ižvrljanu i dekorisanu muštiklu (Krisinu),
a onda je u nju uglavio nagoreli filter džointa. Cela ova operacija mu se cinila izuzetno
zabavnom, pa se ponovo zakikotao piskutavim glasom
Sada su jurili pored tabli sa natpisom »Zabranjen prolaz«, koje su stajale sa obeju strana
puta, pored bodljikave žice i sveže prekopanih polja. Miris sveže zemlje bio je težak i opor i
sladak na toplom majskom vazduhu.
Bili je ugasio velika svetla dok su prelazili preko sledeceg brda, stavio je brzinu u Ier i
ugasio motor. Kotrljali su se u tihoj metalnoj gromadi od kola u pravcu Hentijevog puteljka.
Bili je bez poteškoce pronašao pravo mesto za skretanje i sa gotovo sasvim smanjenom
brzinom prešao preko još jedne uzvišice, pa zatim prošao pored prazne i mracne kuce. Sada
su vec mogli da vide veci deo obora, a iza njega mesecina je sanjivo osvetljavala jezerce
gde su pojili krave i jabucnjak.
U svinjskom oboru dva krmka su gurala svoje pljosnate njuške kroz rešetke, dok se iz
staje culo mukanje krave — verovatno je mukala u snu.
Bili je zaustavio kola rucnom kocnicom — taj pokret stvarno i nije bio potreban, pošto je
motor bio vec ugašen, ali to je vec bilo pravo majstorstvo za volanom — a onda su svi izašli.
Lu Garson je promakao pored Kenija i izvukao nešto iz pretinca automobila. Bili i Henri su
obišli kola i otvorili prtljažnik.
»Taj mucak ce se usrati na licu mesta kada se vrati i ugleda prizor«, rece Stiv blago
ozaren.
»Ovo je za Fredija«, rece Henri vadeci cekic iz prtljažnika.
Bili nije progovorio ni rec, ali zasigurno ovo nije radio da osveti Fredija Overloka, koji je bio
jedan mucak. Cinio je sve to zbog Kris Hargensen, kao što je i sve ostalo radio za Kris, i to
od trenutka kada se ona spustila sa svoga bogatog školskog Olimpa i prepustila njemu. Za
nju bi i ubio. a i više od toga.
64
Henri je zamahnuo teškim cekicem od devet kila, probe radi. Težak metalni deo cekica
zazviždao je kroz nocni vazduh, a ostali momci su se okupili u gomilu dok je Bili otvarao
poklopac frižidera iz koga je izvadio dve kofe od galvanizovanog celika. Bile su ledene i lako
prekrivene injem.
»U redu«, rece on.
Njih šestorica su brzo krenuli do obora, dok im je disanje postalo ubrzanije od uzbuenja.
Oba krmka bila su pitoma kao macici, dok je matora krmaca spavala postrance na udaljenom
kraju obora. Henri je još jednom zavitlao cekic kroz vazduh. ali ovog puta ne beše ubedljivo
to njegovo mahanje. Dodao je cekic Biliju.
»Ne mogu«, rekao je zgaeno. »Probaj ti.«
Bili je prihvatio alatku i upitno pogledao u Lua dok je ovaj u ruci držao ogroman mesarski
nož koji je izvadio iz pretinca.
»Ne brini se«, rece on i dodirnu jabucicom palca vrh oštrice.
»Grlo«, podseti ga Bili.
»Znam.«
Keni je pevušio i cerio se dok je hranio svinje ostacima prženih krompirica iz zgužvane
kese. »Ne brinite, prasici, ne brin'te se, veliki Bil ce vam smrskati glupe glave pa necete više
morati da mislite na bombu.« cešao im je oštre bradice, a svinje su zadovoljno groktale i
žvakale.
»Evo ga«, primetio je Bili, i cekic se munjevito spustio.
Cuo se zvuk koji ga je podsetio na cas kada su on i Henri ispustili bundevu na raskrsnici
Kleridž rouda i puta br. 495. zapadno od grada. Jedna svinja je pala isplaženog jezika, dok
su joj oci i dalje ostale otvorene, a mrve od krompirica joj stajale na njušci.
Keni se kikotao. »Nije imala vremena cak ni da podrigne.«
»Požuri. Lu«, rece Bili.
Kenijev brat se uvukao u obor, podigao glavu svinje prema mesecu — staklaste oci su
tupo zurile u njegov srp — i zaklao je. Mlaz krvi je potekao odmah i zastrašujuce. Nekolicina
decaka je bila polivena krvlju, te su odskocili sa kratkim uzvicima zgaenosti.
Bili se nagnuo i podmetnuo jednu od kofa pod glavni mlaz. Kofa se brzo napunila, pa ju je
stavio na stranu. Druga se napunila do pola kada se mlaz prekinuo.
»Daj drugu svinju«, rece on.
»Gospode, Bili«, zaskica Džeki. »Zar jedna nije do — «
»Daj tu drugu«, ponovi Bili.
»Izvin'te svinjo-gico«, uzviknu Keni, cereci se i mašuci praznom kesom od krompirica.
Nakon stanke, svinja se vratila ogradi. Cekic je blesnuo. I druga kanta je napunjena a
65
preostali deo krvi je natopio zemlju. Oštar, kiselkast miris je lebdeo u vazduhu. Bili je otkrio
da su mu ruke do lakata bile umrljane krvlju.
Dok je odnosio kante natrag do prtljažnika, u svesti mu se rodila maglovita i simbolicna
asocijacija. Svinjina krv. Baš dobro. Kris je bila u pravu. Baš je to bilo dobro. Sve se
povezalo.
Svinjska krv za svinju.
Smestio je kante od galvaniziranog celika u istucani led, zatvorio ih poklopcem i zalupio
prtljažnik. »Idemo«, rece.
Bili je seo za volan i otpustio rucnu. Petorica decaka se podmetla iza kola, a kola su se
bezglasno okrenula u krug i otkotrljala pored obora sve do sledece uzvišice preko puta
Hentijeve kuce.
Kada su kola pocela sama da se krecu, oni su se zatrcali do vrata i utovarili se brekcuci i
dahtajuci.
Kola su dovoljno dobila u ubrzanju tako da su mogla da malo skrenu dok ih je Bili izvlacio
sa dugacke staze i nagonio na Hentijev drum. Pri podnožju brda stavio je u trecu brzinu i
otpustio kocnicu. Motor se zagrejao i oživeo.
Svinjska krv za svinju. Pa, da, to je bilo dobro. To je stvarno bilo dobro. Osmehnuo se, a
Lu Garson se iznenadio i uplašio. Nije bio siguran da je ikada video Bili Nolana da se
osmehuje. Niko mu to cak nije ni pomenuo.
»Na ciju je sahranu išao cica Henti?« upita Stiv.
»Na sahranu svoje majke«, rece Bili.
»Njegove majke?* Upitao je Džeki Talbot, zaprepašten. »Gospode, pa ona mora da je bila
starija od samoga boga.«
Kenijev piskutavi kikot doplovio je kroz svetlucavu tamu koja je ukazivala na dolazak leta.
66
DRUGI DEO
MATURSKO VECE
Prvi pul je obukla tu haljinu 27. maja ujutro, u svojoj sobi. Kupila je specijalno donje rublje
za tu haljinu, prsluce koje je isticalo grudi (iako joj u stvari i nije bilo potrebno) a gornje
polovine dojki ostavljalo otkrivene. Dok ga je nosila, prožimalo ju je cudno sneno osecanje
koje se mešalo sa stidom i sa prkosnim uzbuenjem.
Haljina je jedva dopirala do poda. Suknja je bila lepršava, ali je struk bio stegnut, materijal
bogat i nepoznat njenoj koži naviknutoj iskljucivo na pamuk i vunu.
Po svemu sudeci — lepo je stajala, ili ce stajati, sa novim cipelama. Obukla je cipele,
popravila okovratnik i prišla prozoru. U njemu je mogla da vidi jedino suludu sablasnu priliku
sebe same, ali je cela, ipak, lepo izgledala. Možda ce kasnije moci —
Vrata su se širom otvorila iza nje uz lako škljocanje brave, te se Keri osvrnula i ugledala
svoju majku.
Obukla se da krene na posao i nosila beli džemper, sa crnom džepnom knjigom koju je
držala u ruci. U drugoj je držala Bibliju Tate Ralfa.
Gledale su jedna u drugu.
Jedva svesna svoga pokreta, Keri je ispravljala lea sve dok se nije našla obasjana ranoprolecnim
suncevim zracima koji su prodirali kroz prozor.
»Crvena«, promrmljala je Mama. »Mogla sam i da pretpostavim da ce biti crvena.«
Keri ništa nije rekla
»Mogu da ti vidim prljave jastuke. I svi ostali. Svi ce gledati u tvoje telo. Knjiga kaže — «
»To su moje dojke. Mama. Sve žene ih imaju.«
»Skini tu haljinu«, rece Mama.
»Necu.«
»Skini je, Keri. Sici cemo dole i zajedno cemo je spaliti u peci, a onda cemo moliti za
oprost. Okajacemo se.« Oci su pocele da joj sjaje cudnim sjajem koji joj se uvek javljao
prilikom dogaaja koje je ona smatrala proverom pobožnosti. »Izostacu sa posla, a ti ceš iz
škole. Molicemo se. Molicemo za Znak milosti. Pašcemo na kolena i moliti se za
Pentakostalnu Vatru.«
»Ne. Mama.«
Majka se izvila i uštinula za lice. Na nje mu se javio crveni znak. Pogledala je u Keri da bi
videla njenu reakciju, pa kad ništa nije primetila zgrcila je prste kao kandže i zagrebala
sopstveni obraz ostavljajuci na njemu tanak krvav trag. Zakukala je i zaljuljala se unazad na
petama. Oci su joj uzbueno sijale.
67
»Nemoj se dalje povreivati, Mama. Ni to me nece zaustaviti u mom poslu.«
Mama je vrisnula. Stegnula je pesnicu desne ruke i udarila se u usta tako da je pocela da
krvari. Umocila je prste u tu krv, pogledala sanjivo u njih i otisnula pecat na koricama Biblije.
»Oprana je krvlju Jagnjeta«, prošaputala je. »Toliko puta. Toliko puta smo on i ja — «
»Izai, Mama.«
Pogledala je Keri, a oci su joj sijale. Zastrašujuci izraz pravednog gneva bio je utisnut na
njenom licu.
»Gospod nije prevaren«, prošaputa ona. »Budi sigurna da ce te snaci kazna. Spali je,
Keri! Odbaci avolovu crvenu od sebe i spali je! Spali je! Spali je! Spali je!
Vrata su se sama od sebe otvorila.
»Izai, Mama.«
Mama se osmehnula. Zbog okrvavljenih usta osmeh je izgledao uvrnut i groteskan. »Kao
što je Džezabel pala sa kule, tako ceš i ti«, rece ona.« I došli su psi i polizali njenu krv. To
stoji u Bibliji! To je — «
Njene noge su pocele da klize podom, a ona ih, zacuena, pogleda. Kao da se drveni pod
pretvorio u led.
»Prestani sa tim« uzviknu ona.
Bila je sada vec u hodniku. Uhvatila se za kvaku i držala ju je nekoliko trenutaka, a onda
joj se prsti opustiše, kao sami od sebe.
»Volim te Mama«, polako rece Keri. »Izvini.«
Zamislila je da se vrata sa treskom zatvaraju, što su vrata i ucinila, kao da ih pokrece
lagani povetarac. Polako, kao da vodi racuna da je ne povredi, sklonila je ruke koje je
zamislila, ruke sa kojima je izgurala svoju majku.
Trenutak docnije Margaret je udarala na vrata. Keri ih je držala zatvorena dok su joj usne
podrhtavale.
»Bice tu strašnog suda!« žestila se Margaret Uajt. »Ja od svega perem ruke! Sve sam
pokušala!«
»To je rekao Pilat«, rece Keri.
Majka je otišla. Trenutak kasnije Keri ju je videla kako silazi niz ulicu i kako prelazi preko
nje iduci na posao.
»Mama«, rece ona nežno, prislanjajuci celo na staklo prozora.
Iz knjige Senka je eksplodirala (str. 129):
Pre no što se posvetimo samoj maturskoj večeri, bilo bi dobro da
sumiramo sve ono što znamo o ličnosti Keri Uajt.
68
Znamo da je Keri bila žrtva religiozne manije svoje majke. Znamo da je
posedovala pritajenu telekinetičku sposobnost, opštepoznatu kao TK.
Znamo da je taj, takozvani »divlji talenat« u stvari nasledna karakteristika
koju stvara jedan obično pritajeni gen ukoliko on uopšte postoji.
Pretpostavljamo da je TK sposobnost povezana sa radom žlezda. Znamo
da je Keri još kao devojčica demonstrirala nekoliko puta tu sposobnost u
trenucima kada je bila izložena osećanju krajnje krivice i stresa. Znamo da
se to osećanje vrhunske krivice i stresa javilo po drugi put prilikom
događaja u kupaonici. Iznesene su pretpostavke (naročito od strane
Vilijama G. Tronberija i Džulije Givens sa Berklija) da je ponovo
uspostavljanje ove TK sposobnosti prouzrokovano kako psihološkim
faktorima (npr. reakcija ostalih devojaka kao i same Keri na prvu
menstruaciju) tako i fiziološkim promenama (npr. nastupanje puberteta).
I konačno, znamo da je matursko veče donelo treću stresnu situaciju i
dovelo do strašnih događanja kojima ćemo se sada pozabaviti. Počećemo
sa ...
(nisam nervozna nimalo nisam nervozna) Tomi joj je vec ranije poslao mali buket, a sada
ga je ona sama nameštala. Mame, naravno, nije bilo da joj pomogne i da joj kaže da li joj
lepo stoji. Mama se zakljucala u kapelu u kojoj je provela poslednja dva sata u histericnoj
molitvi. Glas joj se dizao i padao u zastrašujucim i nepovezanim naletima, (izvini mama, ali
nije mi žao) Kada ga je pricvrstila onako kako se njoj dopada, spustila je ruke i zastala za
trenutak, sklopljenih ociju. U kuci nije bilo velikog ogledala, (taština, taština sve je to taština)
ali joj se cinilo da je sve u redu. Moralo je biti. Ona —
Otvorila je ponovo oci. Crna Kukavica, kupljena za kupone na lutriji, pokazivala je 19
casova i deset minuta. (on ce doci za dvadeset minuta) Da li ce?
Možda je u pitanju bila samo jedna smišljena šala, koja ce je do kraja slomiti, na sve staviti
tacku. Šala ciji je cilj bio da je ostavi da sedi ovde u svojoj maturskoj haljini od izboranog
somota, sa princes-strukom i renesansnim rukavima i uskom donjom suknjom — sa
kamelijama pricvršcenim na njeno levo rame ...
Iz druge sobe zacuo se povik: .. u šuplju zemlju! Znamo da si doneo Oko Koje nas
Posmatra, odvratno trece oko kao i zvuk crnih truba. Najponiznije se kajemo — «
Keri je mislila da niko ne razume golemu hrabrost da bi se odlucila da uradi sve to, da se
otvori svim zastrašujucim mogucnostima koje je donosila noc. Biti tako odlucna nije bila
najgora stvar od svega moguceg. U stvari, na neki cudan i odlucan nacin, mislila je da je
najbolje da — (nemoj, prestani sa tim) Naravno da bi bilo lakše ostati ovde, sa Mamom. Bilo
bi sigurnije. Znala je šta Oni misle o Mami. E, pa, možda je Mama manijak i fanaticarka, ali je
bar bila predvidljiva. Kuca je bila predvidljiv teren. Nikada nije došla kuci i u njoj zatekla
nasmejane podivljale devojcice koje oko sebe bacaju stvari.
A da on ne doe, da se ona povuce i odustane od svega? Srednja škola ce se završiti za
mesec dana. A šta onda? Ocekuje je strašna i mracna sudbina u ovoj kuci gde ce je Mama
izdržavati, gde ce gledati kviz-igre i mjuzikle na televiziji preko celoga dana, a posecivace
gu Gerison koja ce reci da ju je posetila Keri (ga Gerison je imala osamdeset i šest
69
godina), a onda ce se odšetati do Centra da popije sodu kod Kelija kada se svi raziu,
udebljace se, izgubice nadu cak i moc rasuivanja?
Ne. Blagi bože, nemoj tako. (molim te, neka se sve lepo završi) » — zaštiti nas od njega
sa rascepljenom kopitom, od njega koji ceka na parkiralištima u motelima i na putevima, o,
Spasitelju — « Devetnaest i dvadeset pet minuta. Odmorno i bez razmišljanja pocela je da
podiže objekte snagom svoje svesti i da ih vraca na mesto, na nacin na koji nervozna žena
koja nekog ceka savija i odvija kafansku salvetu. Mogla je da protrese oko dvanaest objekata
istovremeno a da se ne umori niti da dobije glavobolju. Cekala je trenutak opuštanja, ali on
nije dolazio i raspoloženje joj je i dalje bilo povišeno bez znaka jenjavanja. Prethodne veceri,
kada se kuci vracala iz škole, zavitlala je parkirana kola (o bože, nadam se da sve to nije
šala) dvadeset metara niz glavnu ulicu bez imalo napora. Svi besposlicari sa trga zurili su u
kola kao da ce im ispasti oci iz glave, a, naravno, zurila je i ona, samo što se smešila iznutra.
Kukavica je jedanput izašla iz sata i oglasila se. Bilo je devetnaest i trideset minuta.
Umorila se malo od neverovatnog napora nakon korišcenja svoje moci, kao da joj je u srce
i pluca bio instaliran neki unutrašnji termostat. Mislila je da ce joj srce bukvalno puci od
napora. Osecala se kao da boravi u necijem drugom telu, a želi da trci, trci, trci. Neceš ti
platiti za to, necije drugo telo ce platiti. Pocela je da shvata da se njena moc mnogo ne
razlikuje od moci indijskih fakira koji šetaju preko ugljevlja, zabadaju igle sebi u oci ili se
slepo zakopavaju u zemlju na šest nedelja. Duh koji nadilazi telo predstavlja izvrstan napor
za telesne izvore.
Devetnaest i trideset i dva minula, (on se ne pojavljuje)
(ne razmišljaj o tome, ko suviše nestrpljivo ceka, ne doceka)
(nece doci, on se sada smeje tome sa svojim prijateljima i uskoro ce neki od njih proci
pored nje u jednim od onih brzih i bucnih kola smejuci se i podvriskujuci i deruci se)
Pocela je u svom jadu da podiže mašinu za šivenje gore i dole vitlajuci je kroz vazduh.
» — i zaštiti nas od pobunjenih kceri koje su zadojene voljom Nevaljalog — «
»Zaveži/« iznenada povika Keri.
Za trenutak je zavladala zastrašujuca ti šina. a onda je dosadna molitva ponovo otpocela.
Devetnaest i trideset i tri minuta.
Nema ga.
(e, onda cu porušiti kucu)
Misao joj se javila prirodno i u cistom obliku. Prvo cu izgurati šivacu mašinu kroz zid
dnevne sobe. Zatim kauc kroz prozor. Stolovi, stolice, knjige i proglasi letece. Vodovod ce biti
rasturen i curice, kao vene izvaene iz mesa. A što se tice krova, ako je to u njenoj moci.
crepovi ce poleteti u noc kao preplašeni golubovi —
Svetla su obilato zasula njen prozor.
70
Druga kola su prošla pored kuce, srce joj je zadrhtalo, ali ova su se mnogo sporije kretala.
Pritrcala je prozoru, nije se mogla obuzdati, i to je bio on, Tomi, koji je upravo izlazio iz
svojih kola, a cak i pod ulicnim svetiljkama bio je lep i živahan i skoro. .. onesvešcujuci. Ta
cudna rec ju je nasmejala.
Mama je prestala da se moli.
Zgrabila je svilenu maramu koja je ležala na naslonu stolice i prebacila ie preko golih
ramena. Ugrizla se za usne, dodirnuta kosu i u tom trenutku prodala bi dušu za ogledalo.
Zvonce na vratima je resko zazvonilo.
Naterala se da priceka, ukrotila je nervozne ruke i sacekala drugo zvono. A onda je sišla
polako, pucketajuci svilom oko sebe.
Otvorila je vrata i on je bio tu. skoro zaslepljujuc u svom belom žaketu i tamnim
pantalonama.
Pogledali su se, a da nijedno od njih nije progovorilo ni rec.
Cinilo joj se da ce joj srce prepuci ako izgovori pogrešnu rec, a da se nasmejao umrla bi
na licu mesta. Osecala je, u stvari, i to fizicki, da se ceo njen bedni život suzio do tacke koja
je trebalo da znaci ili novi pocetak sjajnog života ili pak kraj.
Konacnu, rekla je bespomocno: »Da li ti se dopadam?«
Odgovorio je: »Izgledaš divno.«
I bila je divna.
Odlomak iz knjige Senka je eksplodirala (str. 131):
Oni koji su išli na matursko veće u Evin okupljali su se u školi, ili su
dovršavali uvodno piće; za to vreme Kristin Hargensen i Vilijam Nolan su
se našli u sobi iznad lokalne međugradske kafane, zvane »Kavalir.« Znamo
da su se tamo susretali već neko vreme — sve je to zabeleženo u
podacima Komisije za slučaj Uajtove. Ne znamo međutim da li su im
planovi bili izrađeni i celoviti, ili su krenuli sa događajima onako nasumce
...
»Nije li vec vreme?« upita ona u tami.
Pogledao je na sat »Nije.«
Iz daljine, kroz drveni pod. dopirali su ritmovi iz džuboksa. svirali su »Mora da je svetica«
od Reja Prajsa. »Kavalir« nije promenio ploce, razmišljala je Kris, od vremena kada je tu bila
prvi put, pre dve godine, sa falsifikovanom licnom kartom. Naravno, onda se nalazila u jednoj
od prostorija gde se tocilo pice a nikako u jednoj od Šem Devovih »posebnih« soba.
Bilijeva cigareta je prikladno svetlucala u mraku, nalik oku nekog razljucenog demona.
Zamišljeno ju je posmatrala. Nije mu dopustila da spava sa njom sve do prošlog ponedeljka,
kada joj je obecao da ce sa svojim mangupskim prijateljima da joj pomogne da namagarce
71
Keri Uajt ako se ona na kraju usudi da krene na matursko sa Tomijem Rosom. Ali ovde su
vec dolazili ranije i prilicno se vatreno milovali — što je ona nazivala »milovanjem uz viski«, a
on u svojoj nepogrešivoj sposobnosti da se izrazi vulgarno, »suvim tucanjem«.
Htela je da ga natera da saceka sve dok u stvari ne uradi nešto (ali naravno uradio je
nešto doneo je krv) ali je sve pocelo da se dogaa mimo nje, što ju je ucinilo nespokojnom.
Da mu se nije dobrovoljno podala u ponedeljak, on bi je nasilno uzeo.
Bili nije bio njen prvi ljubavnik, ali je bio prvi koji nije cupkao i šenio pred njom. Pre njega je
imala momke koji su bili pametne marionete sa cistim licima bez bubuljica i sa roditeljima koji
su imali veze, kao i clanske karte privatnih klubova. Vozili su sopstvene »folksvagene«.
»džavellne« ili »dodž cardžere.« Svi su pohaali ili Univerzitet u Masacusetsu, ili Bostonski
koledž. Nosili su nafatirane vindjakne u jesen i majice sa jarkim prugama u leto. Svi su pušili
marihuanu i prepricavali smešne stvari koje su im se dogodile u tom posebnom stanju duha.
Pocinjali bi da se odnose prema njoj kao zaštitnicki drugari (tretirali su sve srednjoškolke,
bez obzira na njihov izgled, kao drugorazrednu manjinu) i uvek bi na kraju trckali iza nje.
dahcuci, zapaljeni kao psi. Ako bi trckali dovoljno dugo i potrošili dosta energije na
udvaranje, obicno ih je puštala da spavaju sa njom. Cesto je potpuno pasivna ležala ispod
niih nije saraivala niti ih je ometala pri radnji sve dok se ne bi obavila. Kasni je sama
postizala vrhunac dok je premotavala dogaaj u glavi kao celovitu zatvorenu traku secanja.
Bilija Nolana je upoznala nakon jednog hapšenja zbog droge, u stanu u Portlandu. Cetiri
ucenika, zajedno sa Krisinim momkom za to vece, bili su uhapšeni zbog posedovanja droge.
Kris i ostale devojke su teretili zbog prisustva. Njen otac se pobrinuo za ceo slucaj tiho i
efikasno i zapitao je da li je znala šta bi se dogodilo sa njegovim poslom i reputacijom da su
mu kcerku osudili zbog droge. Odgovorila mu je da ništa ne bi moglo da uzdrma ni jednu ni
drugu stvar, te joj je on oduzeo kola.
Nedelju dana kasnije Bili se ponudio da je odveze kuci posle škole i ona je prihvatila. On je
bio momak koga su drugi omladinci nazivali »silosom« ili »likom iz mehanicarske radnje«. A
ipak, nešto u vezi sa njim ju je uzbuivalo i sada, dok je pospano ležala na ovom
iznajmljenom krevetu (ali sa osecanjem uzbuenosti i prijatnog straha), mislila je da su u
pitanju bila njegova kola — bar na pocetku price.
Njegova kola su bila potpuno drukcija od onih punokrvnih, bezlicnih vozila njenih otmenih
momaka, od kola sa automatskim prozorima, sa volanima koji su se preklapali, i sa donekle
neugodnim mirisom plasticnih prekrivaca za sedišta i spreja za cišcenje prozora.
Bilijeva kola su bila stara i mracna, nekako neobicna. Šoferšajbna je na ivicama bila
mlecne boje, kao da se preko nje pocela navlaciti katarakta. Sedišta su bila klimava i
nepricvršcena. U pozadini su se kotrljale i zvonile pivske flaše (njeni otmeni momci su pili
»badvajzer« pivo, dok su Bili i njegovi drugari pili »rajngold«), a morala je da namesti noge
oko ogromne umašcene kutije za alat koja nije imala ni poklopac. Alatke koje su se u njoj
nalazile bile su razlicitog porekla, tako da je ona pomislila da su mnoge od njih pokradene.
Kola su mirisala na ulje i benzin. Zvuk auspuha glasno je i veselo dopirao kroz tanak pod,
dok je gomila brojcanika pokazivala stanje svecica, ulja i bog te pita cega još. Zadnji tockovi
su bili ispumpani, a karoserija je gotovo doticala drum.
Naravno da je i vozio brzo.
72
Prilikom trece vožnje njenoj kuci jedna od izlizanih prednjih guma se ispumpala u brzini od
šezdeset milja na sat. Kola su uz škripu skliznula, a ona je glasno vrisnula sigurna da joj je
kucnuo poslednji cas. Kroz glavu joj je proletela slika slicna polaroid fotografiji, na kojoj je
stajalo njeno izlomljeno krvavo telo ukucano u podnožje telegrafskog stuba, nalik gomili krpa.
Bili je psovao i sa jedne strane na drugu okretao volan presvucen veštackim krznom.
Zaustavili su se, popadali na levu siranu, a kada je ona izmicala iz kola na kolenima koja
su pri svakom koraku pretila da ce otkazati, ugledala je iza sebe kružnu putanju od istopljene
gume, koja se prostirala u dužini od sedamdeset stopa.
Bili je vec otvarao prtljažnik i vadio iz njega diznu, mrmljajuci sebi u bradu. Nije mu falila ni
dlaka sa glave.
Prošao je pored nje dok mu je cigareta vec visila sa jednog kraja usana. »Donesi onaj
pribor, mace.«
Bila je zapanjena. Dva puta je otvorila i zatvorila usta kao nasukana riba pre no što je
izustila ijednu rec. »Ja — ja necu! Skoro si me. U — ti — skoro — ti blesavi kretenu! Osim
toga, prljav je!«
Okrenuo se i ravnodušno je pogledao. »Ili ceš ga doneti ili te necu voditi na proklete tuce
sutra uvece.«
»Ja mrzim tuce!« Nikada ih nije videla, ali je njen bes morao da izgleda odlucan. Njeni
otmeni decaci su je vodili na rok koncerte, koje je ona mrzela. Uvek su dobijali mesto pored
nekoga ko se nije nedeljama okupao.
Slegnuo je ramenima, vratio se prednjem delu kola i poceo da ga podiže.
Donela mu je pribor sa alatkama umazavši pri tom mašcu ceo svoj novi džemper. Gunao
je ne okrecuci se. Majica mu se izvukla iz farmerki, a koža na njegovim leima bila je glatka i
preplanula, živa od mišica. To ju je zadivilo i ona je osecala kako joj se jezik skuplja u uglu
usana. Pomogla mu je da skine gumu sa tocka i pri tom isprljala ruke. Kola su se opasno
tresla, cak je i pomocna guma bila poderana na dva mesta.
Kada ie posao završen i ona se vratila u Vola, na džemperu i na skupoj crvenoj suknji koju
je nosila bile su ogromne masne mrlje.
Skliznuo je preko sedišta i poljubio je, dok su mu ruke strasno klizile preko nje, od pojasa
prema grudima. Dah mu je mirisao na duvan, a sam je zaudarao na znoj i ulje za kosu marke
»brilkrim.« Konacno ga je prekinula. Zurila je u svoje noge, boreci se pri tom za dah.
Džemper je bio umrljan automobilskom mašcu i prljavštinom. Platili su za njega dvadeset i
sedam dolara i pedeset centi u »Džordan Maršu,« a sada je bio dobar za ubre. Bila je
veoma, skoro bolno uzbuena.
»Kako ceš objasniti šta se dogodilo?« upitao ju je, ponovo je poljubivši. Usta su mu
poprimila cudan oblik, kao da se iscerio.
»Mazi me«, prošaputala je u njegovo uvo. »Celu me pomazi. Isprljaj me.«
73
To je i ucinio. Carape su joj se pocepale i licile na otvorena usta. Suknja, koja joj je ionako
bila kratka, grubo je bila podignuta do struka. Navalio je pohotno na nju, bez imalo nežnosti. I
sigurno ju je to, ili nešto drugo, možda iznenadan susret sa smrcu, dovelo do iznenadnog i
snažnog orgazma. Sa tim momkom je morala da se bori.
»Cetvrt je do dvadeset«, rece on i uspravi se u krevetu. Upalio je lampu i poceo da se
oblaci. Još uvek ju je zadivljavalo njegovo telo. Mislila je na prošli ponedeljak i kako su se
provodili. Imao je — (nije) vremena da o tome kasnije razmisli, možda, da se seti da bi za nju
mogao nešto i da ucini osim da razmišlja o nekorisnom uzbuenju. Prebacila je svoje noge
preko ivice kreveta i uskocila u gacice golublje boje.
»Možda je sve to loša zamisao«, rece ona, ne znajuci da li proverava sebe ili njega
»Možda treba da se samo vratimo u krevet i da —«
»Dobra je to zamisao«, rece on i senka podsmeha prelete preko njegovog lica. »Svinjska
krv za svinju.«
»Šta kažeš?«
»Ništa. Požuri. Obuci se.«
Obukla se, a kada su izlazili niz sporedne stepenice, ona oseti ogromno uzbuenje koje je
narastalo u njenom stomaku kao divlja loza koja buja preko noci.
9 Re: Stiven King - Keri Pon Jan 09, 2012 8:56 pm
Margita
Administrator
lz knjige Zovem se Suzan Snel (str. 45):
Znate, nije mi žao zbog svega što se dogodilo, bar ne onoliko koliko ljudi
misle da treba da mi bude žao. Ne baš da to odmah ljudi kažu — oni su ti
koji uvek kažu koliko je njima žao. I to upravo urade pre nego što me
zamole za autogram. Ali, očekuju da vam bude žao. Očekuju da plačete,
da nosite crninu, da malo previše pijete ili da se drogirate. Pričaju stvari
kao što je ovo: »E, baš je sramota. Ali. znate šta se dogodilo sa njom« i
bla. bla, bla.
Ali to njihovo »žao mi je« dode kao aspirin za ljudske emocije. To se kaže
kada se prolije kafa ili kada se u ženskom timu baci pogrešna lopta. Prava
tuga je retka koliko i prava ljubav. Nije mi više žao što je Tomi mrtav.
Isuviše mi liči na san koji sam nekada gajila. Verovatno mislite da je ovo
što kažem surovo, ali mnogo je vode proteklo od one Maturske večeri. Ali
ne žalim što sam se pojavila pred Komisijom za slučaj Uajtove — rekla
sam im istinu, bar onoliko koliko sam je poznavala.
Ali žao mi je Keri.
Zaboravili su je, znate. Napravili su od nje neku vrstu simbola i zaboravili
pri tom da je ljudsko biće, stvarno kao ovo koje sada piše, sa njenim
nadama i snovima i tako dalje. Pretpostavljam da nema smisla da vam ovo
pričam. Ništa je više ne može vratiti iz one ličnosti koju su stvorile novine,
u pravu osobu. Ali prava osoba je bila i kao prava osoba je povređivala.
Više no što bilo ko od nas može da pretpostavi, ona je povređivala.
74
I tako mi je žao i nadam se da je bar ta maturska zabava za nju bila nešto
dobro. Pre no što je otpočeo užas, nadam se da je sve proteklo dobro i
lepo i divno i čarobno ...
Tomi se parkirao na parkiralištu pored novog krila škole, pustio je motor za trenutak da
radi, a zatim ga je ugasio. Keri je sedela na svom sedištu i pridržavala šal omotan oko golih
ramena. Odjednom joj se ucinilo da živi u snu skrivenih namera i da je toga tek sada postala
svesna. Šta je uradila? Ostavila je Mamu samu.
»Nervozna si?« upita je on, a ona poskoci.
»Jesam.«
Nasmejao se i izašao iz kola. Upravo se spremala da otvori vrata, kada ih je on otvorio
umesto nje. »Ne budi nervozna«, rece on. »Liciš na Galateju.«
»Ko?«
»Galateja. Citali smo o njoj na predavanju g. Iversa. Ona se pretvorila iz nadžak-babe u
prelepu ženu i niko je nije cak ni prepoznao.«
Razmislila je o tome. »Želim da svi znaju ko sam«, rece ona konacno.
»Potpuno te razumem. Hajdemo.«
Džordž Dosn i Frida Džejson su stajali pored automata za kokakolu. Frida je nosila
kombinaciju od narandžastog tila i licila pomalo na tubu. Dona Tibodo je zajedno sa
Dejvidom Brekenom cepala karte na ulazu. Oboje su bili clanovi Društva nacionalnog
ponosa, kao i clanovi privatnog Gestapoa gice Gir, a nosili su bele pantalone i crvene
žakete — školske boje. Tina Blejk i Norma Votson delile su programe i vodile ljude na
njihova mesta prema svom planu. Obe su bile odevene u crno, tako da je Keri pomislila da
njih dve smatraju da su veoma elegantne, ali njoj su izgledale kao prodavacice cigareta u
nekom starom gangsterskom filmu.
Svi su se okrenuli da pogledaju Tomija i Keri kada su ušli, i za trenutak zavlada kruta i
mucna tišina. Keri je osetila snažnu potrebu da ovlaži usne, ali se uzdržala. A tada Džordž
Dosn rece:
»Bre, ala izgledaš cudno, Ros.«
Tomi se osmehnuo. »Kada si sišao sa drveta, Bumba?«
Dosn se obrušio na njega sa uzdignutim pesnicama, a Keri za trenutak oseti cist užas. U
njenom povišenom stanju bila je potrebna samo trunka pa da podigne Džordža i zavitla ga
preko hola. A onda je shvatila da je to bila njihova stara igra koju su voleli i cesto igrali.
Njih dvojica su stupila u razgalamljeni krug. Tada Džordž, koga je vec dvaput udario u
rebra, poce da kuka i vice:
»Ubij ih, Kongo! Uhvati ih Guk! Premlati ih motikama! Otvorite kaveze sa tigrovima!«
Tomiju je popustila pažnja i poceo je da se smeje.
75
»Nemoj da ti to smeta«, rece Frida, podižuci svoj nos kojim su se mogla otvarati pisma i
šetajuci naokolo. »Ako se oni poubijaju, ja cu da igram sa tobom.«
»Izgledaju isuviše glupi da bi se poubijali«, odvažila se Keri. »Kao dinosaurusi.« A kada se
Frida zakikotala, osetila je da se u njoj odvmulo nešto veoma staro i zaralo. Postalo joj je
toplije. Došlo je olakšanje.
»Gde si kupila haljinu?« upita Frida. »Baš mi se dopada.«
»Sama sam je sašila.«
»Sašila si je?« upita Frida, spontano iznenaena. »Ma šta kažeš!«
Keri je osetila da snažno crveni. »Jesam. Ja.., ja volim da šijem. Kupila sam materijal kod
'Džona' u Vestoveru. Model je zaista bio lak za krojenje.«
»Hajdemo,« rece Džordž svima. »Muzika ce da pocne.« Prevrnuo je ocima i napravio lak,
posprdan pokret rukom. »Muzika, muzika, muzika. Mi, iz Gukovog plemena, volimo snažne
viiibracije Fenderke.«
Dok su ulazili, Džordž se podgurkivao i imitirao Fleš Bobi Piketa, Keri je pricala Fridi o
svojoj haljini, a Tomi se cerio, sa rukama u džepovima. Su bi ga opomenula da kvari liniju
svog vecernjeg sakoa, ali, do avola, baš mu je prijalo. Do sada mu je sve prijalo.
Njemu i Džordžu i Fridi nije ostalo da žive duže od dva casa.
Iz knjige Senka je eksplodirala (str. 132):
Tvrdnja Komisije za slučaj Uajtove da su uzrok celog događaja dve kofe sa
svinjskom krvlju postavljene na pozornici izgleda isuviše slaba i
neosnovana, čak i da nemamo nikakve druge dokaze. Ako čovek poveruje
pričama Nolanovih bliskih prijatelja (a da budemo grubo iskreni, oni ne
izgledaju dovoljno inteligentni da bi mogli uverljivo da lažu), pomislićemo
da je Nolan ovaj deo zavere potpuno preuzeo od Kristin Hargensen i
radio sve na svoju ruku ...
Nije govorio dok je vozio; voleo je da vozi. Vožnja mu je davala takvo osecanje moci koje
se nije moglo ni sa cim uporediti, cak ni sa tucanjem.
Put se otvorio pred njima u crno-belom, fotografskom koloritu, a merac brzine je pokazivao
da su prešli sedamdesetu. Odrastao je u rasturenoj porodici; kada je Bili imao dvanaest
godina, otac mu je otišao od kuce pošto je propao u poslu sa benzinskom stanicom, a majka
mu je imala bar cetiri ljubavnika koje je mogao da prebroji. Brusi je upravo uživao njenu
najvecu naklonost. Voleo je mnogo viski »sigram 7«. A ona se takoe pretvarala u staru
korpu.
Ali, kola su bila nešto drugo: kola su mu davala osecanje moci i ugled njihove misticne
snage. Ucinila su ga nekim koga treba pamtiti, ko poseduje 'talisman'. Nije bilo slucajno to
što je vecinu seksualnih odnosa imao baš u kolima. Kola su mu bila rob i bog nešto što daje i
što oduzima. Bili ih je cesto koristio da bi drugima nešto oduzeo. Za vreme dugih i besanih
noci, kada su se majka i Brusi tukli, Bili bi napravio kokice i seo u kola u potrazi za ulicnim
76
psima. Ujutru bi dovezao kola, sa ugašenim motorom, i dognao bi ih u garažu koju je
sagradio iza kuce, a ispod male uzvišice.
Vec je znala njegove navike dovoljno dobro da ne zapocinje razgovore koje bi on ionako
precuo. Sedela je pored njega, sa nogom posavijenom pod sobom i glodala rucni zglob.
Svetla drugih kola koja su prolazila pored njih putem br. 302 meko su sijala kroz njenu kosu i
bojila je srebrnasto.
Pitao se koliko ce ona još istrajati. Možda ne isuviše dugo nakon ove veceri. Nekako je
sve vodilo ka ovom, cak i onaj deo na pocetku. a kada se i ovo obavi, tanak lepak koji ih
vezuje rastegnuce se i istopiti, ostavljajuci ih da se pitaju kako su se uopšte spojili. Mislio je
kako ce sve manje liciti na boginju, a sve više na tipicnu ženturacu ovoga društva, a to bi ga
nateralo da je malo kroti. Ili možda mnogo. Da joj u prašini natrlja nos.
Prešli su brdo Brikjard ispod koga se nalazila škola i parkiralište sa ogromnim i sjajnim
kolima tatica. (noc koje ce se secati) Možemo mi to.
Ucionice su bile mracne, tihe i napuštene; predvorje je bilo osvetljeno uobicajenom žutom
svetlošcu, a staklena uzvišica na kojoj se nalazila istocna strana fiskulturne dvorane isijavala
je mekom narandžastom svetlošcu koja je bila prozracna i gotovo sablasna. Ponovo se javio
gorak ukus kao i želja da baca kamenice.
»Vidim svetla, svetla sa zabave«, prošaputa on.
»Hm?« okrenula se ka njemu, preplašena sopstvenim prekidom misli.
»Ništa.« Dodirnuo joj je potiljak. »Mislim da cu pustiti tebe da povuceš konopac.«
Bili je to sam uradio, jer je savršeno dobro znao da nikome ne može da veruje. Bila je to
naporna lekcija, mnogo teža od one koju predaju u školi, ali ju je on dobro savladao. Momci
koji su prethodne veceri bili sa njim kod Hentija nisu ni znali za šta mu treba krv. Verovatno
su pretpostavljali da je u sve umešana i Kris, ali nisu mogli da budu sigurni u to.
Odvezao se u školu u casu kada je noc od cetvrtka prelazila u petak ujutro i dva puta
obigravao oko nje da bi se uverio da je sve pusto i da nijedno od dvoje policijskih kola iz
Cemberlena nije u blizini.
Uterao je kola u parkiralište sa ugašenim svetlima i smestio se u pozadini zgrade. Tamo
dalje, fudbalsko igralište je svetlucalo ispod tanke opne prizemne magle.
Otvorio je prtljažnik i otkljucao frižider. Krv se bila sledila, ali to nije bio problem. Imala je
dvadeset i dva sata da se topi.
Stavio je kante na zemlju i izvadio gomilu alatki iz svoje torbe. Ubacio ih je u zadnji džep
panlalona i zgrabio smeu tašnu sa sedišta. Zavrtnji su unutra zazvecali.
Radio je bez žurbe, sa lakom koncentracijom coveka koji je siguran da ga nece prekinuti u
poslu. Fiskulturna dvorana, u kojoj je trebalo da se pleše, bila je takoe i svecana sala sa
nizom prozora koji su gledali kako na mesto gde se on parkirao tako i u prostor iza
pozornice, koji je služio kao spremište.
77
Izabrao je zaravnjenu alatku koja je na jednom kraju imala oblik špatule i zavukao je zglob
izmeu gornjeg i donjeg stakla jednog prozora. Bila je to pristojna alatka. Sam ju je izradio u
cemberlenskoj radnji metala. Uvrtao ju je sve dok se brava na prozoru nije olabavila. Otvorio
je prozor i ušunjao se unutra.
Unutra je bilo veoma mracno. Uglavnom je mirisalo na staru farbu kojom su bile obojene
kulise dramske sekcije. Izdužene senke muzickih postolja grupe Bend kao i kutije
instrumenata stajali su naokolo nalik stražarima. Klavir g. Daunera stajao je u jednom uglu.
Bili je izvadio malu baterijsku lampu iz svoje torbe i probio se do pozornice da bi prošao
kroz crvene zavese od pliša. Pod fiskulturne sale, sa iscrtanim linijama za košarku i sa
svojom jako uglacanom površinom, sijao se, nalik cilibarskom jezeru. Usmerio je svetlost na
zastor koji se nalazio ispred zavese. Tu, na podu, neko je iscrtao kredom sablasne linije na
kojima ce krunisati kralja i kraljicu sledeceg dana. Tada ce ceo zastor posuti cvecem od
papira... a zašto, bog bi ga znao.
Izvio je vrat i usmerio mlaz svetlosti u senke, gore. Iznad glave su visile trake, isprepletane
sa senkama. Trake koje su ukrašavale salu za igranje bile su od krep-papira, ali
prostor iznad zastora nije bio dekorisan. Kratka navucena zavesa zaklanjala je trake tamo
gore tako da se nisu videle iz fiskulturne sale. Navucena zavesa je takode krila more
svetlosti koja je trebalo da obasjava zidnu sliku sa gondolom.
Bili je ugasio bateriju, otišao do levog ruba zastora i uspeo se uz celicne lestvice
pricvršcene uza zid. Stvari iz njegove smee torbe, koje je sigurnosti radi, sakrio pod košulju,
zveckale su cudno, prigušeno i veselo u praznoj dvorani.
Pri vrhu stepenica nalazila se mala platforma. Sada, pošto je sa druge strane posmatrao
zastor, spremište pozornice nalazilo se na njegovoj desnoj strani, a fiskultuma sala na levoj.
U spremištu su se nalazili rekviziti dramske sekcije, neki od njih poticali su cak iz 1920.
Paladina bista, koju su upotrebili u nekoj staroj dramskoj verziji Poovog »Gavrana « svojim
slepim i praznim prostirala se metalna šipka koja je išla preko zastora. Svetla koja bi trebalo
da osvetljavaju mural bila su pricvršcena za podnožje ove grede.
Stupio je napred i bez napora ili straha zakoracio po ivici grede. Pevušio je poluotvorenih
usta neku popularnu melodiju. Greda je bila pokrivena prašinom u visini jednog santimetra,
tako da je za sobom ostavljao duge i uskovitlane otiske. Na pola puta je zastao, pao na
kolena i pogledao nadole.
Da. Uz pomoc ovog svetla moci ce da povlaci linije na zastoru pravo ispod njega.
Bešumno je zazviždao. Obeležio je precizno slovom X tacku u prašini i zatim se vratio preko
grede na platformu. Niko nece ovde ulaziti pre bala; svetlima koja obasjavaju mural i zastor
gde ce se krunisati kralj i kraljica (lepo ce se krunisati) upravlja se iz kabine koja se nalazi u
svlacionici iza bine. Svako ko pogleda nagore bice zaslepljen samim tim svetlima. Njegova
ujdurma bi bila otkrivena jedino u slucaju da neko zbog necega krene u spremište. Nije
verovao da ce bilo ko tamo da ode. Bio je to rizik koji je morao prihvatiti.
Otvorio je smeu tašnu i iz nje izvadio par gumenih rukavica marke »plejteks«, navukao ih
je, a onda je izvukao jedan od dvaju malih cekrka koje je kupio prethodnog dana. Kupio ih je
u prodavnici alata u Luistaunu, tek da se osigura. Stavio je nekoliko eksera u usta, kao da su
78
cigarete, i uzeo cekic. Još uvek je pevušio sa ekserima u zubima dok je nameštao cekrk u
uglu koji se nalazio stopu iznad platforme. Pored cekrka je ukucao jednu malu kuku.
Spustio se niz stepenice, prošao do dela iza pozornice i onda se uspeo uz druge
stepenice koje su se nalazile nedaleko od mesta gde je ušao. Nalazio se na levoj strani — u
nekoj vrsti školskog tavana. Ovde su se nalazili godišnjaci poslagani u gomilu,
gimnasticarske uniforme izjedene moljcima i drevni udžbenici koje su naceli miševi.
Kada bi pogledao nalevo, mogao je da uperi svetlost na pozorišno skladište i da osvetli
cekrk koji je upravo postavio. Kada bi se okrenuo nadesno, osecao je prohladan nocni
vazduh koji je probijao kroz otvor u zidu. I dalje zvižducuci, izvadio je drugi cekrk i zakucao
ga u zid.
Ponovo je sišao, izvukao se kroz nrozor koji je ušao i poneo dve kofe sa svinjskom krvlju.
Bavio se celim ovim poslom vec pola sata, ali se krv nimalo nije otopila. Podigao je kofe i
vratio se prozoru, a njegova senka u mraku podsecala je na seljaka koji se vraca sa prve
muže. Podigao ih je i smestio unutra, a zatim se i sam uvukao.
Hodanje po gredi išlo je lakše sa kantama u rukama, pošto je tako održavao ravnotežu.
Kada je dospeo do tacke oznacene sa X, spustio je kante, zatim je još jednom pogledao u
linije napravljene kredom na zastoru, klimnuo je glavom i vratio se na platformu. Pri svom
poslednjem putovanju do kanti razmišljao je o tome da ih obriše — Kenijevi otisci bice na
njima. Donovi i Stivovi — ali se odlucio da ih ne briše. Možda treba i njima prirediti neko malo
nedeljno iznenaenje. Ova pomisao mu je iskrivila usne.
Poslednja stvar iz torbe bila je konopac od jute. Otišao je do kofa i na obema povezao
rucice nekom vrstom labavog cvora. Povezao je kuku, a zatim cekrk. Prebacio je kanap
preko, do tavana, a zatim je povezao i drugu kuku. Verovatno se ne bi obradovao da je znao
da je u mraku auditorijuma, pokrivenog i posutog prašinom koja se taložila decenijama,
njegova kosa licila na sive slepe miševe, koji su sanjali o svracijem gnezdu, a on sam na
nekog grbavog, poluludog Ruba Goldberga koji se sprema da izmisli bolju mišolovku.
Složio je i spremio kotur kanapa na vrh gomile naslaganih kutija u blizini otvora. Sišao je,
po poslednji put, i obrisao ruke od prašine. Stvar je bila završena.
Pogledao je kroz prozor, zatim se provukao kroz njega i tresnuo na zemlju. Zatvorio je
prozor, ponovo uglavio kvaku u njega i pokušao da ga zatvori koliko god je to bilo moguce.
Potom se vratio u svoja kola.
Kris je rekla da postoji velika mogucnost da se Tomi Ros i ona veštica Uajt nau pod
kofama. Vec je tiho nagovorila neke svoje prijatelje da glasaju. Bilo bi dobro kada bi se to
dogodilo. Ali što se Bilija ticalo, kao i svih ostalih, takva stvar nije bila loša ni za njih.
Pocinjao je da misli da u tome ne bi bilo ništa loše cak i da se sama Kris nae pod kofom.
Odvezao se.
79
Iz knjige Zovem se Susan Snel (str. 48):
Keri je otišla da se nađe sa Tomijem dan pre maturskog. Čekala je na
njega ispred jedne od učionica u kojoj je imao časove; rekao joj je da
izgleda zaista pogruženo kao da misli da će on da viče na nju što ga
sačekuje u školi i gnjavi.
Rekla mu je da mora da se vrati kući najkasnije do jedanaest i trideset, jer
će njena mama da se brine. Rekla mu je da ne namerava da njemu pokvari
veče ili bilo šta slično, ali da ne bi želela isuviše da zabrine svoju mamu.
Tomi je predložio da se zaustave kod Kelija nakon svega i da podele biljno
pivo i pljeskavicu. Sva ostala deca su išla u Vestover ili u Luistaun, tako da
će im ceo kafić ostati prazan, samo za njih dvoje. Rekao je to tako da se
Kerino lice ozarilo. Rekla je da pristaje. Da se slaže.
Tu devojku svi nazivaju monstrumom. Želim da to shvatite. Devojku koja
se zadovoljava pljeskavicom i pivom od deset centi nakon jedine školske
igranke sa koje žuri da joj mama ne bi bila zabrinuta ...
Prva stvar koja je zapanjila Keri u trenutku kada su ušli bila je Raskoš. Ne raskoš, vec
Raskoš. Divne senke su padale po šifonu, cipki, svili i satenu. Vazduh je bio prezasicen
mirisom cveca; njuh joj se stalno divio mirisima. Devojke su bile u dekoltovanim haljinama,
sa utegnutim korsetima koji su im naglašavali grudi, sa ampir strukovima, dugackim
suknjama i po kukovima. Muškarci su nosili zaslepljujuce bele sakoe, pojaseve i crne cipele
koje su sijale uglacane.
Nekoliko njih je igralo, ali ne mnogo, pa su u mekoj tišini koja je ipak bila cujna igraci licili
na rasplinute krugove. Ona nije ni želela da ih vidi kao svoje drugare iz razreda; želeia je da
ostanu divni neznanci.
Tomijeva ruka je bila cvrsta na njenom laktu. »Zidna slika je lepa«, rece on.
»Jeste«, blago se složila.
Na delovima koji su bili obojeni narandžasto javila se meka svetlost, camdžija se naginjao
nad krmom sa vekovnom ravnodušnošcu dok ga je opkoljavao suton i zgrade koje su se
udružene uzdizale nad gradskom vodom. Iznenadno je sa lakocom shvatila da ce ovaj
trenutak zauvek postati deo nje, nadomak secanja.
Nije verovala da se svi tako osecaju — vec su oni videli sveta — ali cak je i Džordž
zacutao za trenutak dok su posmatrali scenu, koja joj se, zajedno sa mirisom, cak i
muzicarima koji su svirali jedva prepoznatljivu numeru iz filma, zauvek zakljucala u secanju i
osetila se mirnom. Duša joj je spoznala trenutak predaha kao da je bila poravnata i
ispravljena glacalom.
»Muuuzikaa«, iznenada uzviknu Džordž i povede Fridu na podijum za igranje. Poceo je
smešno da se okrece uz zvuke stare džez muzike, kad ga neko prozva sa strane. Džordž se
nasmejao, krenuo da brblja i prekrštenih ruku poceo da cupka kao Kozak, što ga zamalo nije
oborilo na pod.
80
Keri se osmehnula. »Džordž je zabavan«, rece ona.
»Naravno da jeste. Dobar je on momak. Ima tu dosta finih ljudi. Hoceš li da sedneš?«
»Hocu«, rece ona zahvalno.
Otišao je do vrata i vratio se sa Normom Votson cija je kosa bila natapirana i podignuta za
ovu priliku u ogromnu punu.
»To je na drugoj STRANI«, rece ona, dok su njene bistre mišje oci premeravale Keri od
glave do pete, tražile neku nezavezanu mašnu, gomilu bubuijica ili neku drugu caku koju ce
preneti do vrata kada se njena misija završi. »DIVNA ti je haljina, Keri. Gde si je ZABOGA
pronašla?«
Keri joj je ispricala pricu dok ih je Norma vodila oko podijuma za igranje ka njihovom stolu.
Oko sebe je širila mirise »Avonovog« sapuna, Vulvortovog parfema i vocne žvake.
Za stolom su se nalazile dve sklopljene stolice (okrugle i ukrašene vrpcama od
neizbežnog krep-papira), a sam sto takoe beše ukrašen krep-papirom u bojama škole. Na
njemu je stajala sveca u vinskoj flaši, program za igranku, mala ukrašena olovka i dva
poklon--paketica — gondole ispunjene mešanim »Planters« orasima.
»Ne mogu DA SE osvestim«, govorila je Norma. »Izgledaš toliko DRUKCIJE.« Uputila je
skriven i cudan pogled Keri, što je ovu ucinilo pomalo nervoznom. »Baš BLISTAŠ u pravom
smislu te reci. U cemu je TAJNA?«
»Zabavljam se tajno sa Don Mek Linom«, rece Keri. Tomi se zakikotao i prigušio smeh.
Normin osmeh se malo smanjio, a Keri je bila zapanjena sopstvenom duhovitošcu i britkošcu.
Tako covek izgleda kada se drugi šale na njegov racun. Kao da mu je pcela zabola
žaoku u stražnjicu. Keri se dopao ovaj Normin izgled. Njeno osecanje beše sasvim nehrišcansko.
»E, pa, moram da se vratim«, rece ona. »Nije li sve to UZBUDLJIVO. Tomi?« Osmeh joj je
bio pun sažaljenja: Zar ne bi bilo uzbudljivo da — ?
»Hladan znoj mi u potocima curi niz pantalone«, turobno odvrati Tomi.
Norma je otišla sa cudnim i zbunjenim osmehom. Nije se dogodilo ono što je ona
ocekivala da ce se desiti. Svi znaju kako se stvari dogaaju kada je Keri u pitanju. Tomi se
ponovo zakikotao. »Hoceš li da igramo?« upitao ju je.
Nije znala da igra, ali još nije bila spremna to da prizna. »Hajde malo da posedimo.«
Dok joj je pridržavao stolicu, ona je spazila svecu i zamolila Tomija da je upali. To je i
ucinio. Pogledi su im se susreli preko svece. Ispružio je svoju ruku i uzeo njenu. A muzicari
su i dalje svirali.
Iz knjige Senka je eksplodirala (str 133 -34):
Možda će se neko baviti celovitijim proučavanjem Kerine majke jednoga
dana kada slučaj same Keri postane naučno prihvatljiviji. Možda ću se ja
toga poduhvatiti, ako ni zbog čega drugog, a ono da bi mi bilo dostupno
81
porodično stablo Brigamovih. Možda će biti veoma zanimljivo da se sazna
kakve su se sve čudne pojave javljale u vezi sa dvema ili trima prethodnim
generacijama ...
Naravno, tu je saznanje da je Keri otišla kući za vreme maturske večeri.
Zašto? Teško je objasniti koliko su Kerini motivi bili motivi razumne osobe
u to vreme. Možda je otišla na pokajanje i oprost, a možda se vratila da bi
odmah ubila svoju majku. U svakom slučaju, postoje stvarni dokazi da ju
je Margaret Uajt očekivala ...
Kuca je bila sasvim tiha.
Ona je otišla.
U noc.
Otišla.
Margaret Uajt je polako koracala od svoje spavace sobe do dnevne. Prvo je došla ta krv i
prljave fantazije koje je avo poslao sa njom. A onda ta paklena Moc koju joj je podario
avo. Javila se, naravno, sa pojavom krvi i sa pojavom dlaka na telu. O, dobro je ona znala
avolovu moc. Njena sopstvena baka ju je posedovala. Mogla je da zapali vatru u kaminu a
da se cak i ne pomeri iz svoje stolice za ljuljanje pored prozora. Osvetljavala joj je oci (nemoj
patiti da bi veštica živela) nekom vrstom vešticije svetlosti. Ponekad, za stolom prilikom
vecere, dogaalo se da šecernica proleti suludo kao derviš. Kad god bi se to dogodilo. Baka
bi se luacki zakikotala i bljuvala naokolo, oznacivši oko sebe teritoriju Urokljivog Oka.
Ponekad bi dahtala kao pas na vrucini, a kada je umrla od srcanog udara u šezdeset šestoj,
senilna kao luaci u ranom stadijumu, Keri nije imala ni godinu dana. Margaret je cetiri
nedelje nakon njene smrti otišla u svoju spavacu sobu i otkrila da se njena devojcica, koja je
ležala u kolevci, smeje i kikoce dok posmatra cuclu kako se u vazduhu klati nad njenom
glavom.
Margaret ju je skoro ubila tom prilikom. Ralf je zaustavio.
Nije trebalo da je zaustavi. Sada je Margaret stajala u sredini dnevne sobe. Hrist sa
raspeca ju je gledao svojim ranjenim, pacenickim i prekornim pogledom Crna Kukavica se
oglasila. Bilo je deset minuta posle dvadeset casova.
Mogla je da oseti, stvarno da oseti avolovu Moc na delu u Keri. Svugde se uvlacila,
podizala i vukla kao zla sila, izazivajuci žmarce u prstima. Kada je Keri bilo tri godine,
spremila se ponovo da obavi svoju dužnost, onda kada ju je uhvatila kako gleda grešno na
avolju kurvu koja je stajala u susedovom dvorištu. Onda su se javile kamenice, a ona se
primirila. Ali snaga joj se vratila nakon trinaest godina. Bog nije bio prevaren.
Prvo ona krv, a zatim sila, (potpiši svoje ime, potpiši ga krvlju) sada momak i igranka,
odvešce je kasnije u motel, na parkiralište, položice je na zadnje sedište, uzece —
Krv, svežu krv. U pozadini svega toga bila je krv, i samo je krv mogla iskupiti zlo.
Bila je ogromna sa krupnim rukama koji ma su se laktovi pretvorili u knedle, ali joj je glava
bila zacuujuce mala, postavljena na kraju snažnog i cvornovatog vrata. To lice je nekada
82
bilo lepo, i još uvek je bilo lepo. ali na cudan i ozbiljan nacin. Ali su joj oci postale nekako
neobicne, lutajuceg pogleda.
Dok su joj bore oko odlucnih i zacuujuce tankih usana produbile surov izraz. Njena kosa.
koja je do pre jedva godinu dana bila crna, sada je bila gotovo seda.
Jedini nacin da se uništi greh, odista crni greh jeste da se udavi u krvi (mora biti
žrtvovana) pokajnickog srca. Sigurno je da to Bog razume i da je na nju upro Svojim prstom.
Zar nije Bog licno naredio Abrahamu da povede svog sina Isaka na brdo?
Iskrala se do kuhinje u starim i izlizanim papucama i otvorila fioku kuhinjskog kredenca.
Nož koji se koristi za duborez bio je dugacak i oštar i iskrivljen od upotrebe. Sela je na visoku
hoklicu pored stola, pronašla je kamen za oštrenje u maloj posudi od aluminijuma i pocela da
oštri sjajnu oštricu sa apaticnom, usredsreenom pažnjom ukletog.
Sat sa Crnom Kukavicom je kucao i kucao sve dok iz njega nije iskocila ptica i oglasila
dvanaest casova i trideset minuta. U ustima je osetila ukus maslina.
CETVRTA GODINA NAJAVLJUJE PROLECNI BAL '79.
27. maja 1979.
Muzika: orkestar Bilija Bosnana Džosi i Munglovsi
ZABAVNI PROGRAM
»Kabare« — Sandra Stencfild obrce palicu »500 milja«
»Limunovo drvo«
»Mr Tamburin Men« narodna muzika od Džona Svicena i Morin Koven
»Ulica gde živiš«
»Kišne kapi na mojoj glavi«
»Most nad uzburkanom vodom«
Hor srednje škole Evin
VODITELJI PROGRAMA g Stivens, g@ica Gir, g i g@a Ltiblin, g@ica Desdžardin
Krunisanje u 10 uvece.
Upamtite, to je VAŠE matursko; ucinite da bude takvo da ga se uvek secate!
Kada ju je zamolio po treci put za ples. Keri je morala da mu prizna da ne zna da igra. Nije
ni dodala da bi se osecala sada, kada je rok grupa preuzela polucasovnu svirku, nekako
neprikladno, da se okrece po podu. (i grešno) da, i grešno.
83
Tomi je klimnuo glavom i osmehnuo se. Nagnuo se ka njoj i priznao joj da i on mrzi da
igra. Da li bi volela da se prošeta i poseti neke druge stolove? Uznemirenost joj se stegla u
grlu, ali je potvrdno klimnula glavom. Da, to bi bilo lepo. On je ugaao njoj, treba i ona da
ugodi njemu (cak i da se tome nije nadao od nje) — bio je to deo njihovog dogovora.
Osecala se kao opcinjena magijom te veceri. Odjednom se ponadala da joj niko nece
podmetnuti nogu ili joj krišom prilepiti na lea natpis »udari me snažno«, niti ce joj pljusnuti
vodu u lice iz nove igracke karanfila, da bi se odmah zatim povukao kikocuci se dok bi se svi
ostali smejali, upirali prstom i došaptavali se.
A ako je tu i postojala magija, bila je više paganska nego božanska (mama razveži mi
trake sa kecelje velika sam porasla) i ona joj se dopadala.
»Pogledaj«, rece on dok su ustajali. Dva ili tri pomocnika na bini gurali su prestolje za
kralja i kraljicu, a g Lavoj, glavni domar upucivao ih je pokretom ruke da ih po stave na
obeleženim mestima. Cinilo joj se da izgledaju u potpunosti kao prestolje kralja Arttura — bili
su obojeni bleštavo belom bojom, posuti pravim cvecem, a bili su takoe pokriveni ogromnim
zastavama od krep-papira.
»Divni su«, rece ona.
»Ti si divna«, rece Tomi, a ona je poslala sasvim sigurna da joj se ništa loše ne može
dogoditi te veceri — možda ce cak biti izabrani i za Kralja i Kraljicu Maturskog. Nasmejala se
sopstvenoj ludosti.
Bilo je dvadeset jedan cas.
»Keri?« zacuo se upitan glas.
Toliko se zanela posmatrajuci muzicare i podijum za igranje kao i ono što se dogaalo za
susednim stolovima da nije primetila da neko dolazi. Tomi je bio otišao da donese punc.
Okrenula se i spazila gicu Desdžardin.
Za trenutak su se njih dve samo nemo gledale, dok je secanje plovilo od jedne do druge, i
saopštavalo usecanje (videla me je videla me je golu i krvavu i uplakanu) bez reci ili misli.
Sve se ogledalo u njihovim ocima.
A onda je Keri stidljivo rekla; »Veoma lepo izgledate, gice Desdžardin.«
I izgledala je. Bila je odevena u haljinu od sjajne srebrnaste tkanine, koja joj je savršeno
pristajala uz podignutu plavu kosu. Oko vrata je imala jednostavnu ogrlicu. Izgledala je
veoma mlada, dovoljno mlada da bi mogla da ucestvuje na zabavi, umesto da njom rukovodi.
»Hvala.« Oklevala je, a zatim je spustila ruku u rukavici na Kerino rame. »Ti si lepa«, rece
ona, a svaka rec je nosila posebnu težinu.
Keri je osetila kako ponovo crveni, te je spustila pogled na sto. »Veoma je lepo što tako
kažete. Znam da nisam ... nisam stvarno lepa... ali hvala vam, svejedno.«
»Istina je«, rece gica Desdžardin. »Keri, što god da se prethodno dogodilo... pa,
zaboravljeno je. Želela sam da to znaš.«
84
»Ja ne mogu to da zaboravim«, rece Keri. Podigla je pogled. Reci koje su joj se javile na
usnama bile su: Ne krivim vas više za bilo šta. Prekinula se. Bila je to laž. Krivila ih je sve i
uvek ce ih kriviti, a više od svega je želela da bude poštena. »Ali to je sada završeno. Sada
je završeno sa tim.«
Gica Desdžardin se osmehnula, a pogled kao da joj je upio i zadržao meka svetla u nekoj
vrsti gotovo tecnog sjaja. Pogledala je u pravcu podijuma za igru, a Keri je pratila njen
pogled.
»Secam se svoje maturske«, rece Desdžardinova nežno. »Bila sam dva santimetra viša
od momka koji me je doveo, i to na štiklama. Poklonio mi je cvet koji se nije slagao sa
haljinom. Izduvna cev mu je bila polomljena na kolima tako da je motor pravio... uh, užasnu
buku. Ali je bilo carobno. Ne znam zašto. Ali nikada više nisam imala sa nekim takav
sastanak.« Pogledala je u Keri. »Da li se i ti tako osecaš?«
»Veoma je lepo«, rece Keri.
»I to je sve?«
»Ne, više od toga. Ne bih to mogla da opišem. Ne baš bilo kome.«
Desdžardinova se osmehnula i stegla joj ruku. »Nikada to neceš zaboraviti«, rece ona
»Nikada.«
»Cini mi se da ste u pravu.«
»Lepo se provedi Keri.«
»Hvala vam.«
Tomi se pojavio sa dvema malim cašama punca, upravo kada je Desdžardinova otišla,
zaobišavši podijum za igru da bi se uputila ka voditeljskom stolu.
»Šta je ona htela?« upitao ju je, spuštajuci pažljivo male caše.
Keri, koja ju je pratila pogledom, prozbori: »Cini mi se da je htela da mi se izvini.«
Su Snel je tiho sedela u dnevnoj sobi svoje kuce, porubljivala haljinu i slušala album Long
Dton Silver od Džefersona Erplejna. Ploca je bila stara i jako izgrebana, ali ju je isceljivala.
Majka i otac su bili izašli te veceri. Znali su šta se dogaa, bila je sigurna u to, ali su je
poštedeli dosadnih govorancija o tome kako su ponosni na Svoju Kcerku, ili kako se raduju
da konacno odrasta. Bila je srecna što su se odlucili da je ostave samu, jer se još uvek
neprijatno osecala s obzirom na sopstvene motive i plašila se da ih dublje preispita da ne bi
ugledala dragulj sebicnosti kako sija sa crnog somota njene podsvesti.
Uradila je to i bilo je dovoljno — osetila se zadovoljna. (možda ce se zaljubiti u nju)
Podigla je pogled kao da joj se neko obratio iz hodnika, a preplašeni osmeh iskrivio joj je
usne. Ako to treba da bude kraj iz bajke, onda, u redu. Princ koji se naginje nad svoju
Uspavanu Iepoticu i dodiruje joj usne svojim usnama.
Su, ne znam kako ovo da ti saopštim, ali —
85
Osmeh joj je išcezao.
Menstruacija joj je kasnila. Skoro nedelju dana. A uvek je tacno dolazila, kao kalendar.
Automat na gramofonu je škljocnuo; još jedna ploca se spustila. U iznenadnoj, kratkoj tišini
zacula je kako se nešto u njoj preokrenulo. Možda je to samo bila njena duša.
Bilo je dvadeset jedan i petnaest minuta.
Bili se dovezao do najudaljenijeg dela parkirališta i parkirao naspram asfaltne rampe koja
se otvarala ka autostradi. Kris je vec pocela da izlazi kad ju je on bacio natrag u kola. Oci su
mu svetlele paklenim sjajem u mraku.
»Šta je?« upita ga ona besno i iznervirano.
. »Ukljucite poseban oglasan sistem da najave Kralja i Kraljicu«, rece on. »Onda ce
muzicari da odsviraju himnu škole, što znaci da u to vreme oni sede na meti, na svojim
prestolima.«
»Ma znam sve to. Pusti me, boli me.« i jace je stisnuo njen zglavak i osetio kako gnjeci
sitne kosti. Osetio je mracno zadovoljstvo. Ipak, ona nije zaplakala. Prilicno se dobro
savladala.
»Slušaj me — želim da znaš u šta ulaziš. Povuci konopac dok sviraju pesmu; dobro ga
povuci. Možda ce cekrci malo zastati, ali nece isuviše. Kada povuceš i osetiš da se kofe
prosipaju, ti potrci. Nemoj da zastaneš da bi cula vrisak ili bilo šta drugo. Ovo što cinimo
prevazilazi slatku malu šalu, ovo vec spada u kriminalne postupke, je l' znaš? Ne bi ti ni
naplatili kaznu — strpali bi te u zatvor i stavili kljuc u svoj džep.«
Bio je to za njega dugacak govor.
Besno ga je gledala, pogledom punim prkosnog gneva.
»Je l kopiraš?«
»Kapiram.«
»U redu. Kada se spuste kofe, ja cu da potrcim. Kada doem do kola, pocecu da vozim.
Ako si tu, tu si, a ako nisi, otici cu bez tebe. Ako odem a ti sve provališ, ubicu te. Veruješ li
mi?«
»Verujem. Skloni tu svoju prljavu ruku sa mene.«
Sklonio je. Nevoljka senka osmeha preletela mu je licem. »U redu. Bice sve u redu.«
Izašli su iz kola.
Bilo je skoro dvadeset jedan i trideset minuta.
Vik Muni, predsednik Odeljenjskih zajednica, veselo je govorio u mikrofon: »U redu, dame
i gospodo. Zauzmite svoja mesta. molim. Došlo je vreme za glasanje — glasacemo za Kralja
i Kraljicu.«
86
»Ovo takmicenje vrea žene!« uzviknu Majra Kruz sa lažno dobrodušnim izrazom lica.
»Vrea takoe i muškarce!« oglasio se Džordž Dosn tako da su se svi u publici nasmejali.
Marja je ucutala. Završila je sa svojom pobunjenickom akcijom.
»Molim vas, zauzmite svoja mesta!« Vik se smejao pred mikrofonom, osmehivao i besno
crveneo i uz to cedio bubuljicu na svojoj bradi. Ogroman venecijanski gondolijer koji je stajao
iza njega sanjivo je pogledao preko Vikovog ramena. »Vreme je da se glasa.«
Keri i Tomi su seli. Tina Blejk i Norma Votson su delile odštampane glasacke listice, a
kada je Norma spustila jedan na sto i prošaputala »SRECNO!«, Keri ga je uzela i pocela da
proucava. Usta su joj se širom otvorila.
»Tomi, mi smo na listi!«
»Da, video sam je«, rece on. »Školski glasovi za kandidate i njihove pratiteljke se nekako
tu nametnu ljudima. Dobrodošla na zabavu. Hocemo li se povuci iz igre?«
Ugrizla se za usnu i pogledala ga. »Želiš li ti da se povuceš?«
»Do avola, ne želim«, rece on veselo. »Ako pobediš, samo sediš tamo dok se ne završi
školska himna, mahneš skiptrom iznad glave i liciš na prokletog idiota. Onda te slikaju za
školski godišnjak da bi svi videli da izgledaš kao blesavi kreten.«
»Za koga da glasam?« Gledala je sumnjicavo na glasacki listic, pa zatim na malu olovku
koja je stajala pored njene gondole sa orašcicima. »Oni su više tvoje društvo nego moje.«
Prigušeno se nasmejala. »U stvari, ja i nemam neko društvo.«
Slegnuo je ramenima. »Hajde da glasamo za nas dvoje. Do avola sa lažnom
skromnošcu.«
Glasno se nasmejala i prekrila rukom usta. Zvuk joj je skoro potpuno bio nepoznat. I pre
nego što je razmislila, zaokružila je njiova imena, treca na listi. Olovcica joj se slomila i ona je
uzdahnula. Trn joj se zario u prst iz koga je kanula kapljica krvi.
»Povredila si se?«
»Nisam.« Osmehnula se. ali odjednom beše joj teško da se osmehuje. Prizor krvi joj je bio
gadan. Obrisala ju je maramicom. »Ali, polomila sam olovku koja je za uspomenu. Baš sam
glupa.«
»Evo ti gondola«, rece on i pogura camac ka njoj. »Mali, mali mili.« Grlo joj se steglo i bila
je sigurna da ce zaplakati i gadno se postideti. Nije zaplakala, ali oci su joj sijale kao kristali
te je sagnula glavu da on to ne bi video.
Muzicari su svirali muziku za popunjavanje vremena dok su razvodnici iz Pocasnog
odbora skupljali presavijene glasacke listice. Ove listice su odneli do stola voditelja koji se
nalazio pored vrata, gde su ih zatim Vik, g Stivens i Lublinovi prebrojavali. Gica Gu je
nadgledala ceo proces svojim tužnim ubojitim pogledima.
Znate, nije mi žao zbog svega što se dogodilo, bar ne onoliko koliko ljudi
misle da treba da mi bude žao. Ne baš da to odmah ljudi kažu — oni su ti
koji uvek kažu koliko je njima žao. I to upravo urade pre nego što me
zamole za autogram. Ali, očekuju da vam bude žao. Očekuju da plačete,
da nosite crninu, da malo previše pijete ili da se drogirate. Pričaju stvari
kao što je ovo: »E, baš je sramota. Ali. znate šta se dogodilo sa njom« i
bla. bla, bla.
Ali to njihovo »žao mi je« dode kao aspirin za ljudske emocije. To se kaže
kada se prolije kafa ili kada se u ženskom timu baci pogrešna lopta. Prava
tuga je retka koliko i prava ljubav. Nije mi više žao što je Tomi mrtav.
Isuviše mi liči na san koji sam nekada gajila. Verovatno mislite da je ovo
što kažem surovo, ali mnogo je vode proteklo od one Maturske večeri. Ali
ne žalim što sam se pojavila pred Komisijom za slučaj Uajtove — rekla
sam im istinu, bar onoliko koliko sam je poznavala.
Ali žao mi je Keri.
Zaboravili su je, znate. Napravili su od nje neku vrstu simbola i zaboravili
pri tom da je ljudsko biće, stvarno kao ovo koje sada piše, sa njenim
nadama i snovima i tako dalje. Pretpostavljam da nema smisla da vam ovo
pričam. Ništa je više ne može vratiti iz one ličnosti koju su stvorile novine,
u pravu osobu. Ali prava osoba je bila i kao prava osoba je povređivala.
Više no što bilo ko od nas može da pretpostavi, ona je povređivala.
74
I tako mi je žao i nadam se da je bar ta maturska zabava za nju bila nešto
dobro. Pre no što je otpočeo užas, nadam se da je sve proteklo dobro i
lepo i divno i čarobno ...
Tomi se parkirao na parkiralištu pored novog krila škole, pustio je motor za trenutak da
radi, a zatim ga je ugasio. Keri je sedela na svom sedištu i pridržavala šal omotan oko golih
ramena. Odjednom joj se ucinilo da živi u snu skrivenih namera i da je toga tek sada postala
svesna. Šta je uradila? Ostavila je Mamu samu.
»Nervozna si?« upita je on, a ona poskoci.
»Jesam.«
Nasmejao se i izašao iz kola. Upravo se spremala da otvori vrata, kada ih je on otvorio
umesto nje. »Ne budi nervozna«, rece on. »Liciš na Galateju.«
»Ko?«
»Galateja. Citali smo o njoj na predavanju g. Iversa. Ona se pretvorila iz nadžak-babe u
prelepu ženu i niko je nije cak ni prepoznao.«
Razmislila je o tome. »Želim da svi znaju ko sam«, rece ona konacno.
»Potpuno te razumem. Hajdemo.«
Džordž Dosn i Frida Džejson su stajali pored automata za kokakolu. Frida je nosila
kombinaciju od narandžastog tila i licila pomalo na tubu. Dona Tibodo je zajedno sa
Dejvidom Brekenom cepala karte na ulazu. Oboje su bili clanovi Društva nacionalnog
ponosa, kao i clanovi privatnog Gestapoa gice Gir, a nosili su bele pantalone i crvene
žakete — školske boje. Tina Blejk i Norma Votson delile su programe i vodile ljude na
njihova mesta prema svom planu. Obe su bile odevene u crno, tako da je Keri pomislila da
njih dve smatraju da su veoma elegantne, ali njoj su izgledale kao prodavacice cigareta u
nekom starom gangsterskom filmu.
Svi su se okrenuli da pogledaju Tomija i Keri kada su ušli, i za trenutak zavlada kruta i
mucna tišina. Keri je osetila snažnu potrebu da ovlaži usne, ali se uzdržala. A tada Džordž
Dosn rece:
»Bre, ala izgledaš cudno, Ros.«
Tomi se osmehnuo. »Kada si sišao sa drveta, Bumba?«
Dosn se obrušio na njega sa uzdignutim pesnicama, a Keri za trenutak oseti cist užas. U
njenom povišenom stanju bila je potrebna samo trunka pa da podigne Džordža i zavitla ga
preko hola. A onda je shvatila da je to bila njihova stara igra koju su voleli i cesto igrali.
Njih dvojica su stupila u razgalamljeni krug. Tada Džordž, koga je vec dvaput udario u
rebra, poce da kuka i vice:
»Ubij ih, Kongo! Uhvati ih Guk! Premlati ih motikama! Otvorite kaveze sa tigrovima!«
Tomiju je popustila pažnja i poceo je da se smeje.
75
»Nemoj da ti to smeta«, rece Frida, podižuci svoj nos kojim su se mogla otvarati pisma i
šetajuci naokolo. »Ako se oni poubijaju, ja cu da igram sa tobom.«
»Izgledaju isuviše glupi da bi se poubijali«, odvažila se Keri. »Kao dinosaurusi.« A kada se
Frida zakikotala, osetila je da se u njoj odvmulo nešto veoma staro i zaralo. Postalo joj je
toplije. Došlo je olakšanje.
»Gde si kupila haljinu?« upita Frida. »Baš mi se dopada.«
»Sama sam je sašila.«
»Sašila si je?« upita Frida, spontano iznenaena. »Ma šta kažeš!«
Keri je osetila da snažno crveni. »Jesam. Ja.., ja volim da šijem. Kupila sam materijal kod
'Džona' u Vestoveru. Model je zaista bio lak za krojenje.«
»Hajdemo,« rece Džordž svima. »Muzika ce da pocne.« Prevrnuo je ocima i napravio lak,
posprdan pokret rukom. »Muzika, muzika, muzika. Mi, iz Gukovog plemena, volimo snažne
viiibracije Fenderke.«
Dok su ulazili, Džordž se podgurkivao i imitirao Fleš Bobi Piketa, Keri je pricala Fridi o
svojoj haljini, a Tomi se cerio, sa rukama u džepovima. Su bi ga opomenula da kvari liniju
svog vecernjeg sakoa, ali, do avola, baš mu je prijalo. Do sada mu je sve prijalo.
Njemu i Džordžu i Fridi nije ostalo da žive duže od dva casa.
Iz knjige Senka je eksplodirala (str. 132):
Tvrdnja Komisije za slučaj Uajtove da su uzrok celog događaja dve kofe sa
svinjskom krvlju postavljene na pozornici izgleda isuviše slaba i
neosnovana, čak i da nemamo nikakve druge dokaze. Ako čovek poveruje
pričama Nolanovih bliskih prijatelja (a da budemo grubo iskreni, oni ne
izgledaju dovoljno inteligentni da bi mogli uverljivo da lažu), pomislićemo
da je Nolan ovaj deo zavere potpuno preuzeo od Kristin Hargensen i
radio sve na svoju ruku ...
Nije govorio dok je vozio; voleo je da vozi. Vožnja mu je davala takvo osecanje moci koje
se nije moglo ni sa cim uporediti, cak ni sa tucanjem.
Put se otvorio pred njima u crno-belom, fotografskom koloritu, a merac brzine je pokazivao
da su prešli sedamdesetu. Odrastao je u rasturenoj porodici; kada je Bili imao dvanaest
godina, otac mu je otišao od kuce pošto je propao u poslu sa benzinskom stanicom, a majka
mu je imala bar cetiri ljubavnika koje je mogao da prebroji. Brusi je upravo uživao njenu
najvecu naklonost. Voleo je mnogo viski »sigram 7«. A ona se takoe pretvarala u staru
korpu.
Ali, kola su bila nešto drugo: kola su mu davala osecanje moci i ugled njihove misticne
snage. Ucinila su ga nekim koga treba pamtiti, ko poseduje 'talisman'. Nije bilo slucajno to
što je vecinu seksualnih odnosa imao baš u kolima. Kola su mu bila rob i bog nešto što daje i
što oduzima. Bili ih je cesto koristio da bi drugima nešto oduzeo. Za vreme dugih i besanih
noci, kada su se majka i Brusi tukli, Bili bi napravio kokice i seo u kola u potrazi za ulicnim
76
psima. Ujutru bi dovezao kola, sa ugašenim motorom, i dognao bi ih u garažu koju je
sagradio iza kuce, a ispod male uzvišice.
Vec je znala njegove navike dovoljno dobro da ne zapocinje razgovore koje bi on ionako
precuo. Sedela je pored njega, sa nogom posavijenom pod sobom i glodala rucni zglob.
Svetla drugih kola koja su prolazila pored njih putem br. 302 meko su sijala kroz njenu kosu i
bojila je srebrnasto.
Pitao se koliko ce ona još istrajati. Možda ne isuviše dugo nakon ove veceri. Nekako je
sve vodilo ka ovom, cak i onaj deo na pocetku. a kada se i ovo obavi, tanak lepak koji ih
vezuje rastegnuce se i istopiti, ostavljajuci ih da se pitaju kako su se uopšte spojili. Mislio je
kako ce sve manje liciti na boginju, a sve više na tipicnu ženturacu ovoga društva, a to bi ga
nateralo da je malo kroti. Ili možda mnogo. Da joj u prašini natrlja nos.
Prešli su brdo Brikjard ispod koga se nalazila škola i parkiralište sa ogromnim i sjajnim
kolima tatica. (noc koje ce se secati) Možemo mi to.
Ucionice su bile mracne, tihe i napuštene; predvorje je bilo osvetljeno uobicajenom žutom
svetlošcu, a staklena uzvišica na kojoj se nalazila istocna strana fiskulturne dvorane isijavala
je mekom narandžastom svetlošcu koja je bila prozracna i gotovo sablasna. Ponovo se javio
gorak ukus kao i želja da baca kamenice.
»Vidim svetla, svetla sa zabave«, prošaputa on.
»Hm?« okrenula se ka njemu, preplašena sopstvenim prekidom misli.
»Ništa.« Dodirnuo joj je potiljak. »Mislim da cu pustiti tebe da povuceš konopac.«
Bili je to sam uradio, jer je savršeno dobro znao da nikome ne može da veruje. Bila je to
naporna lekcija, mnogo teža od one koju predaju u školi, ali ju je on dobro savladao. Momci
koji su prethodne veceri bili sa njim kod Hentija nisu ni znali za šta mu treba krv. Verovatno
su pretpostavljali da je u sve umešana i Kris, ali nisu mogli da budu sigurni u to.
Odvezao se u školu u casu kada je noc od cetvrtka prelazila u petak ujutro i dva puta
obigravao oko nje da bi se uverio da je sve pusto i da nijedno od dvoje policijskih kola iz
Cemberlena nije u blizini.
Uterao je kola u parkiralište sa ugašenim svetlima i smestio se u pozadini zgrade. Tamo
dalje, fudbalsko igralište je svetlucalo ispod tanke opne prizemne magle.
Otvorio je prtljažnik i otkljucao frižider. Krv se bila sledila, ali to nije bio problem. Imala je
dvadeset i dva sata da se topi.
Stavio je kante na zemlju i izvadio gomilu alatki iz svoje torbe. Ubacio ih je u zadnji džep
panlalona i zgrabio smeu tašnu sa sedišta. Zavrtnji su unutra zazvecali.
Radio je bez žurbe, sa lakom koncentracijom coveka koji je siguran da ga nece prekinuti u
poslu. Fiskulturna dvorana, u kojoj je trebalo da se pleše, bila je takoe i svecana sala sa
nizom prozora koji su gledali kako na mesto gde se on parkirao tako i u prostor iza
pozornice, koji je služio kao spremište.
77
Izabrao je zaravnjenu alatku koja je na jednom kraju imala oblik špatule i zavukao je zglob
izmeu gornjeg i donjeg stakla jednog prozora. Bila je to pristojna alatka. Sam ju je izradio u
cemberlenskoj radnji metala. Uvrtao ju je sve dok se brava na prozoru nije olabavila. Otvorio
je prozor i ušunjao se unutra.
Unutra je bilo veoma mracno. Uglavnom je mirisalo na staru farbu kojom su bile obojene
kulise dramske sekcije. Izdužene senke muzickih postolja grupe Bend kao i kutije
instrumenata stajali su naokolo nalik stražarima. Klavir g. Daunera stajao je u jednom uglu.
Bili je izvadio malu baterijsku lampu iz svoje torbe i probio se do pozornice da bi prošao
kroz crvene zavese od pliša. Pod fiskulturne sale, sa iscrtanim linijama za košarku i sa
svojom jako uglacanom površinom, sijao se, nalik cilibarskom jezeru. Usmerio je svetlost na
zastor koji se nalazio ispred zavese. Tu, na podu, neko je iscrtao kredom sablasne linije na
kojima ce krunisati kralja i kraljicu sledeceg dana. Tada ce ceo zastor posuti cvecem od
papira... a zašto, bog bi ga znao.
Izvio je vrat i usmerio mlaz svetlosti u senke, gore. Iznad glave su visile trake, isprepletane
sa senkama. Trake koje su ukrašavale salu za igranje bile su od krep-papira, ali
prostor iznad zastora nije bio dekorisan. Kratka navucena zavesa zaklanjala je trake tamo
gore tako da se nisu videle iz fiskulturne sale. Navucena zavesa je takode krila more
svetlosti koja je trebalo da obasjava zidnu sliku sa gondolom.
Bili je ugasio bateriju, otišao do levog ruba zastora i uspeo se uz celicne lestvice
pricvršcene uza zid. Stvari iz njegove smee torbe, koje je sigurnosti radi, sakrio pod košulju,
zveckale su cudno, prigušeno i veselo u praznoj dvorani.
Pri vrhu stepenica nalazila se mala platforma. Sada, pošto je sa druge strane posmatrao
zastor, spremište pozornice nalazilo se na njegovoj desnoj strani, a fiskultuma sala na levoj.
U spremištu su se nalazili rekviziti dramske sekcije, neki od njih poticali su cak iz 1920.
Paladina bista, koju su upotrebili u nekoj staroj dramskoj verziji Poovog »Gavrana « svojim
slepim i praznim prostirala se metalna šipka koja je išla preko zastora. Svetla koja bi trebalo
da osvetljavaju mural bila su pricvršcena za podnožje ove grede.
Stupio je napred i bez napora ili straha zakoracio po ivici grede. Pevušio je poluotvorenih
usta neku popularnu melodiju. Greda je bila pokrivena prašinom u visini jednog santimetra,
tako da je za sobom ostavljao duge i uskovitlane otiske. Na pola puta je zastao, pao na
kolena i pogledao nadole.
Da. Uz pomoc ovog svetla moci ce da povlaci linije na zastoru pravo ispod njega.
Bešumno je zazviždao. Obeležio je precizno slovom X tacku u prašini i zatim se vratio preko
grede na platformu. Niko nece ovde ulaziti pre bala; svetlima koja obasjavaju mural i zastor
gde ce se krunisati kralj i kraljica (lepo ce se krunisati) upravlja se iz kabine koja se nalazi u
svlacionici iza bine. Svako ko pogleda nagore bice zaslepljen samim tim svetlima. Njegova
ujdurma bi bila otkrivena jedino u slucaju da neko zbog necega krene u spremište. Nije
verovao da ce bilo ko tamo da ode. Bio je to rizik koji je morao prihvatiti.
Otvorio je smeu tašnu i iz nje izvadio par gumenih rukavica marke »plejteks«, navukao ih
je, a onda je izvukao jedan od dvaju malih cekrka koje je kupio prethodnog dana. Kupio ih je
u prodavnici alata u Luistaunu, tek da se osigura. Stavio je nekoliko eksera u usta, kao da su
78
cigarete, i uzeo cekic. Još uvek je pevušio sa ekserima u zubima dok je nameštao cekrk u
uglu koji se nalazio stopu iznad platforme. Pored cekrka je ukucao jednu malu kuku.
Spustio se niz stepenice, prošao do dela iza pozornice i onda se uspeo uz druge
stepenice koje su se nalazile nedaleko od mesta gde je ušao. Nalazio se na levoj strani — u
nekoj vrsti školskog tavana. Ovde su se nalazili godišnjaci poslagani u gomilu,
gimnasticarske uniforme izjedene moljcima i drevni udžbenici koje su naceli miševi.
Kada bi pogledao nalevo, mogao je da uperi svetlost na pozorišno skladište i da osvetli
cekrk koji je upravo postavio. Kada bi se okrenuo nadesno, osecao je prohladan nocni
vazduh koji je probijao kroz otvor u zidu. I dalje zvižducuci, izvadio je drugi cekrk i zakucao
ga u zid.
Ponovo je sišao, izvukao se kroz nrozor koji je ušao i poneo dve kofe sa svinjskom krvlju.
Bavio se celim ovim poslom vec pola sata, ali se krv nimalo nije otopila. Podigao je kofe i
vratio se prozoru, a njegova senka u mraku podsecala je na seljaka koji se vraca sa prve
muže. Podigao ih je i smestio unutra, a zatim se i sam uvukao.
Hodanje po gredi išlo je lakše sa kantama u rukama, pošto je tako održavao ravnotežu.
Kada je dospeo do tacke oznacene sa X, spustio je kante, zatim je još jednom pogledao u
linije napravljene kredom na zastoru, klimnuo je glavom i vratio se na platformu. Pri svom
poslednjem putovanju do kanti razmišljao je o tome da ih obriše — Kenijevi otisci bice na
njima. Donovi i Stivovi — ali se odlucio da ih ne briše. Možda treba i njima prirediti neko malo
nedeljno iznenaenje. Ova pomisao mu je iskrivila usne.
Poslednja stvar iz torbe bila je konopac od jute. Otišao je do kofa i na obema povezao
rucice nekom vrstom labavog cvora. Povezao je kuku, a zatim cekrk. Prebacio je kanap
preko, do tavana, a zatim je povezao i drugu kuku. Verovatno se ne bi obradovao da je znao
da je u mraku auditorijuma, pokrivenog i posutog prašinom koja se taložila decenijama,
njegova kosa licila na sive slepe miševe, koji su sanjali o svracijem gnezdu, a on sam na
nekog grbavog, poluludog Ruba Goldberga koji se sprema da izmisli bolju mišolovku.
Složio je i spremio kotur kanapa na vrh gomile naslaganih kutija u blizini otvora. Sišao je,
po poslednji put, i obrisao ruke od prašine. Stvar je bila završena.
Pogledao je kroz prozor, zatim se provukao kroz njega i tresnuo na zemlju. Zatvorio je
prozor, ponovo uglavio kvaku u njega i pokušao da ga zatvori koliko god je to bilo moguce.
Potom se vratio u svoja kola.
Kris je rekla da postoji velika mogucnost da se Tomi Ros i ona veštica Uajt nau pod
kofama. Vec je tiho nagovorila neke svoje prijatelje da glasaju. Bilo bi dobro kada bi se to
dogodilo. Ali što se Bilija ticalo, kao i svih ostalih, takva stvar nije bila loša ni za njih.
Pocinjao je da misli da u tome ne bi bilo ništa loše cak i da se sama Kris nae pod kofom.
Odvezao se.
79
Iz knjige Zovem se Susan Snel (str. 48):
Keri je otišla da se nađe sa Tomijem dan pre maturskog. Čekala je na
njega ispred jedne od učionica u kojoj je imao časove; rekao joj je da
izgleda zaista pogruženo kao da misli da će on da viče na nju što ga
sačekuje u školi i gnjavi.
Rekla mu je da mora da se vrati kući najkasnije do jedanaest i trideset, jer
će njena mama da se brine. Rekla mu je da ne namerava da njemu pokvari
veče ili bilo šta slično, ali da ne bi želela isuviše da zabrine svoju mamu.
Tomi je predložio da se zaustave kod Kelija nakon svega i da podele biljno
pivo i pljeskavicu. Sva ostala deca su išla u Vestover ili u Luistaun, tako da
će im ceo kafić ostati prazan, samo za njih dvoje. Rekao je to tako da se
Kerino lice ozarilo. Rekla je da pristaje. Da se slaže.
Tu devojku svi nazivaju monstrumom. Želim da to shvatite. Devojku koja
se zadovoljava pljeskavicom i pivom od deset centi nakon jedine školske
igranke sa koje žuri da joj mama ne bi bila zabrinuta ...
Prva stvar koja je zapanjila Keri u trenutku kada su ušli bila je Raskoš. Ne raskoš, vec
Raskoš. Divne senke su padale po šifonu, cipki, svili i satenu. Vazduh je bio prezasicen
mirisom cveca; njuh joj se stalno divio mirisima. Devojke su bile u dekoltovanim haljinama,
sa utegnutim korsetima koji su im naglašavali grudi, sa ampir strukovima, dugackim
suknjama i po kukovima. Muškarci su nosili zaslepljujuce bele sakoe, pojaseve i crne cipele
koje su sijale uglacane.
Nekoliko njih je igralo, ali ne mnogo, pa su u mekoj tišini koja je ipak bila cujna igraci licili
na rasplinute krugove. Ona nije ni želela da ih vidi kao svoje drugare iz razreda; želeia je da
ostanu divni neznanci.
Tomijeva ruka je bila cvrsta na njenom laktu. »Zidna slika je lepa«, rece on.
»Jeste«, blago se složila.
Na delovima koji su bili obojeni narandžasto javila se meka svetlost, camdžija se naginjao
nad krmom sa vekovnom ravnodušnošcu dok ga je opkoljavao suton i zgrade koje su se
udružene uzdizale nad gradskom vodom. Iznenadno je sa lakocom shvatila da ce ovaj
trenutak zauvek postati deo nje, nadomak secanja.
Nije verovala da se svi tako osecaju — vec su oni videli sveta — ali cak je i Džordž
zacutao za trenutak dok su posmatrali scenu, koja joj se, zajedno sa mirisom, cak i
muzicarima koji su svirali jedva prepoznatljivu numeru iz filma, zauvek zakljucala u secanju i
osetila se mirnom. Duša joj je spoznala trenutak predaha kao da je bila poravnata i
ispravljena glacalom.
»Muuuzikaa«, iznenada uzviknu Džordž i povede Fridu na podijum za igranje. Poceo je
smešno da se okrece uz zvuke stare džez muzike, kad ga neko prozva sa strane. Džordž se
nasmejao, krenuo da brblja i prekrštenih ruku poceo da cupka kao Kozak, što ga zamalo nije
oborilo na pod.
80
Keri se osmehnula. »Džordž je zabavan«, rece ona.
»Naravno da jeste. Dobar je on momak. Ima tu dosta finih ljudi. Hoceš li da sedneš?«
»Hocu«, rece ona zahvalno.
Otišao je do vrata i vratio se sa Normom Votson cija je kosa bila natapirana i podignuta za
ovu priliku u ogromnu punu.
»To je na drugoj STRANI«, rece ona, dok su njene bistre mišje oci premeravale Keri od
glave do pete, tražile neku nezavezanu mašnu, gomilu bubuijica ili neku drugu caku koju ce
preneti do vrata kada se njena misija završi. »DIVNA ti je haljina, Keri. Gde si je ZABOGA
pronašla?«
Keri joj je ispricala pricu dok ih je Norma vodila oko podijuma za igranje ka njihovom stolu.
Oko sebe je širila mirise »Avonovog« sapuna, Vulvortovog parfema i vocne žvake.
Za stolom su se nalazile dve sklopljene stolice (okrugle i ukrašene vrpcama od
neizbežnog krep-papira), a sam sto takoe beše ukrašen krep-papirom u bojama škole. Na
njemu je stajala sveca u vinskoj flaši, program za igranku, mala ukrašena olovka i dva
poklon--paketica — gondole ispunjene mešanim »Planters« orasima.
»Ne mogu DA SE osvestim«, govorila je Norma. »Izgledaš toliko DRUKCIJE.« Uputila je
skriven i cudan pogled Keri, što je ovu ucinilo pomalo nervoznom. »Baš BLISTAŠ u pravom
smislu te reci. U cemu je TAJNA?«
»Zabavljam se tajno sa Don Mek Linom«, rece Keri. Tomi se zakikotao i prigušio smeh.
Normin osmeh se malo smanjio, a Keri je bila zapanjena sopstvenom duhovitošcu i britkošcu.
Tako covek izgleda kada se drugi šale na njegov racun. Kao da mu je pcela zabola
žaoku u stražnjicu. Keri se dopao ovaj Normin izgled. Njeno osecanje beše sasvim nehrišcansko.
»E, pa, moram da se vratim«, rece ona. »Nije li sve to UZBUDLJIVO. Tomi?« Osmeh joj je
bio pun sažaljenja: Zar ne bi bilo uzbudljivo da — ?
»Hladan znoj mi u potocima curi niz pantalone«, turobno odvrati Tomi.
Norma je otišla sa cudnim i zbunjenim osmehom. Nije se dogodilo ono što je ona
ocekivala da ce se desiti. Svi znaju kako se stvari dogaaju kada je Keri u pitanju. Tomi se
ponovo zakikotao. »Hoceš li da igramo?« upitao ju je.
Nije znala da igra, ali još nije bila spremna to da prizna. »Hajde malo da posedimo.«
Dok joj je pridržavao stolicu, ona je spazila svecu i zamolila Tomija da je upali. To je i
ucinio. Pogledi su im se susreli preko svece. Ispružio je svoju ruku i uzeo njenu. A muzicari
su i dalje svirali.
Iz knjige Senka je eksplodirala (str 133 -34):
Možda će se neko baviti celovitijim proučavanjem Kerine majke jednoga
dana kada slučaj same Keri postane naučno prihvatljiviji. Možda ću se ja
toga poduhvatiti, ako ni zbog čega drugog, a ono da bi mi bilo dostupno
81
porodično stablo Brigamovih. Možda će biti veoma zanimljivo da se sazna
kakve su se sve čudne pojave javljale u vezi sa dvema ili trima prethodnim
generacijama ...
Naravno, tu je saznanje da je Keri otišla kući za vreme maturske večeri.
Zašto? Teško je objasniti koliko su Kerini motivi bili motivi razumne osobe
u to vreme. Možda je otišla na pokajanje i oprost, a možda se vratila da bi
odmah ubila svoju majku. U svakom slučaju, postoje stvarni dokazi da ju
je Margaret Uajt očekivala ...
Kuca je bila sasvim tiha.
Ona je otišla.
U noc.
Otišla.
Margaret Uajt je polako koracala od svoje spavace sobe do dnevne. Prvo je došla ta krv i
prljave fantazije koje je avo poslao sa njom. A onda ta paklena Moc koju joj je podario
avo. Javila se, naravno, sa pojavom krvi i sa pojavom dlaka na telu. O, dobro je ona znala
avolovu moc. Njena sopstvena baka ju je posedovala. Mogla je da zapali vatru u kaminu a
da se cak i ne pomeri iz svoje stolice za ljuljanje pored prozora. Osvetljavala joj je oci (nemoj
patiti da bi veštica živela) nekom vrstom vešticije svetlosti. Ponekad, za stolom prilikom
vecere, dogaalo se da šecernica proleti suludo kao derviš. Kad god bi se to dogodilo. Baka
bi se luacki zakikotala i bljuvala naokolo, oznacivši oko sebe teritoriju Urokljivog Oka.
Ponekad bi dahtala kao pas na vrucini, a kada je umrla od srcanog udara u šezdeset šestoj,
senilna kao luaci u ranom stadijumu, Keri nije imala ni godinu dana. Margaret je cetiri
nedelje nakon njene smrti otišla u svoju spavacu sobu i otkrila da se njena devojcica, koja je
ležala u kolevci, smeje i kikoce dok posmatra cuclu kako se u vazduhu klati nad njenom
glavom.
Margaret ju je skoro ubila tom prilikom. Ralf je zaustavio.
Nije trebalo da je zaustavi. Sada je Margaret stajala u sredini dnevne sobe. Hrist sa
raspeca ju je gledao svojim ranjenim, pacenickim i prekornim pogledom Crna Kukavica se
oglasila. Bilo je deset minuta posle dvadeset casova.
Mogla je da oseti, stvarno da oseti avolovu Moc na delu u Keri. Svugde se uvlacila,
podizala i vukla kao zla sila, izazivajuci žmarce u prstima. Kada je Keri bilo tri godine,
spremila se ponovo da obavi svoju dužnost, onda kada ju je uhvatila kako gleda grešno na
avolju kurvu koja je stajala u susedovom dvorištu. Onda su se javile kamenice, a ona se
primirila. Ali snaga joj se vratila nakon trinaest godina. Bog nije bio prevaren.
Prvo ona krv, a zatim sila, (potpiši svoje ime, potpiši ga krvlju) sada momak i igranka,
odvešce je kasnije u motel, na parkiralište, položice je na zadnje sedište, uzece —
Krv, svežu krv. U pozadini svega toga bila je krv, i samo je krv mogla iskupiti zlo.
Bila je ogromna sa krupnim rukama koji ma su se laktovi pretvorili u knedle, ali joj je glava
bila zacuujuce mala, postavljena na kraju snažnog i cvornovatog vrata. To lice je nekada
82
bilo lepo, i još uvek je bilo lepo. ali na cudan i ozbiljan nacin. Ali su joj oci postale nekako
neobicne, lutajuceg pogleda.
Dok su joj bore oko odlucnih i zacuujuce tankih usana produbile surov izraz. Njena kosa.
koja je do pre jedva godinu dana bila crna, sada je bila gotovo seda.
Jedini nacin da se uništi greh, odista crni greh jeste da se udavi u krvi (mora biti
žrtvovana) pokajnickog srca. Sigurno je da to Bog razume i da je na nju upro Svojim prstom.
Zar nije Bog licno naredio Abrahamu da povede svog sina Isaka na brdo?
Iskrala se do kuhinje u starim i izlizanim papucama i otvorila fioku kuhinjskog kredenca.
Nož koji se koristi za duborez bio je dugacak i oštar i iskrivljen od upotrebe. Sela je na visoku
hoklicu pored stola, pronašla je kamen za oštrenje u maloj posudi od aluminijuma i pocela da
oštri sjajnu oštricu sa apaticnom, usredsreenom pažnjom ukletog.
Sat sa Crnom Kukavicom je kucao i kucao sve dok iz njega nije iskocila ptica i oglasila
dvanaest casova i trideset minuta. U ustima je osetila ukus maslina.
CETVRTA GODINA NAJAVLJUJE PROLECNI BAL '79.
27. maja 1979.
Muzika: orkestar Bilija Bosnana Džosi i Munglovsi
ZABAVNI PROGRAM
»Kabare« — Sandra Stencfild obrce palicu »500 milja«
»Limunovo drvo«
»Mr Tamburin Men« narodna muzika od Džona Svicena i Morin Koven
»Ulica gde živiš«
»Kišne kapi na mojoj glavi«
»Most nad uzburkanom vodom«
Hor srednje škole Evin
VODITELJI PROGRAMA g Stivens, g@ica Gir, g i g@a Ltiblin, g@ica Desdžardin
Krunisanje u 10 uvece.
Upamtite, to je VAŠE matursko; ucinite da bude takvo da ga se uvek secate!
Kada ju je zamolio po treci put za ples. Keri je morala da mu prizna da ne zna da igra. Nije
ni dodala da bi se osecala sada, kada je rok grupa preuzela polucasovnu svirku, nekako
neprikladno, da se okrece po podu. (i grešno) da, i grešno.
83
Tomi je klimnuo glavom i osmehnuo se. Nagnuo se ka njoj i priznao joj da i on mrzi da
igra. Da li bi volela da se prošeta i poseti neke druge stolove? Uznemirenost joj se stegla u
grlu, ali je potvrdno klimnula glavom. Da, to bi bilo lepo. On je ugaao njoj, treba i ona da
ugodi njemu (cak i da se tome nije nadao od nje) — bio je to deo njihovog dogovora.
Osecala se kao opcinjena magijom te veceri. Odjednom se ponadala da joj niko nece
podmetnuti nogu ili joj krišom prilepiti na lea natpis »udari me snažno«, niti ce joj pljusnuti
vodu u lice iz nove igracke karanfila, da bi se odmah zatim povukao kikocuci se dok bi se svi
ostali smejali, upirali prstom i došaptavali se.
A ako je tu i postojala magija, bila je više paganska nego božanska (mama razveži mi
trake sa kecelje velika sam porasla) i ona joj se dopadala.
»Pogledaj«, rece on dok su ustajali. Dva ili tri pomocnika na bini gurali su prestolje za
kralja i kraljicu, a g Lavoj, glavni domar upucivao ih je pokretom ruke da ih po stave na
obeleženim mestima. Cinilo joj se da izgledaju u potpunosti kao prestolje kralja Arttura — bili
su obojeni bleštavo belom bojom, posuti pravim cvecem, a bili su takoe pokriveni ogromnim
zastavama od krep-papira.
»Divni su«, rece ona.
»Ti si divna«, rece Tomi, a ona je poslala sasvim sigurna da joj se ništa loše ne može
dogoditi te veceri — možda ce cak biti izabrani i za Kralja i Kraljicu Maturskog. Nasmejala se
sopstvenoj ludosti.
Bilo je dvadeset jedan cas.
»Keri?« zacuo se upitan glas.
Toliko se zanela posmatrajuci muzicare i podijum za igranje kao i ono što se dogaalo za
susednim stolovima da nije primetila da neko dolazi. Tomi je bio otišao da donese punc.
Okrenula se i spazila gicu Desdžardin.
Za trenutak su se njih dve samo nemo gledale, dok je secanje plovilo od jedne do druge, i
saopštavalo usecanje (videla me je videla me je golu i krvavu i uplakanu) bez reci ili misli.
Sve se ogledalo u njihovim ocima.
A onda je Keri stidljivo rekla; »Veoma lepo izgledate, gice Desdžardin.«
I izgledala je. Bila je odevena u haljinu od sjajne srebrnaste tkanine, koja joj je savršeno
pristajala uz podignutu plavu kosu. Oko vrata je imala jednostavnu ogrlicu. Izgledala je
veoma mlada, dovoljno mlada da bi mogla da ucestvuje na zabavi, umesto da njom rukovodi.
»Hvala.« Oklevala je, a zatim je spustila ruku u rukavici na Kerino rame. »Ti si lepa«, rece
ona, a svaka rec je nosila posebnu težinu.
Keri je osetila kako ponovo crveni, te je spustila pogled na sto. »Veoma je lepo što tako
kažete. Znam da nisam ... nisam stvarno lepa... ali hvala vam, svejedno.«
»Istina je«, rece gica Desdžardin. »Keri, što god da se prethodno dogodilo... pa,
zaboravljeno je. Želela sam da to znaš.«
84
»Ja ne mogu to da zaboravim«, rece Keri. Podigla je pogled. Reci koje su joj se javile na
usnama bile su: Ne krivim vas više za bilo šta. Prekinula se. Bila je to laž. Krivila ih je sve i
uvek ce ih kriviti, a više od svega je želela da bude poštena. »Ali to je sada završeno. Sada
je završeno sa tim.«
Gica Desdžardin se osmehnula, a pogled kao da joj je upio i zadržao meka svetla u nekoj
vrsti gotovo tecnog sjaja. Pogledala je u pravcu podijuma za igru, a Keri je pratila njen
pogled.
»Secam se svoje maturske«, rece Desdžardinova nežno. »Bila sam dva santimetra viša
od momka koji me je doveo, i to na štiklama. Poklonio mi je cvet koji se nije slagao sa
haljinom. Izduvna cev mu je bila polomljena na kolima tako da je motor pravio... uh, užasnu
buku. Ali je bilo carobno. Ne znam zašto. Ali nikada više nisam imala sa nekim takav
sastanak.« Pogledala je u Keri. »Da li se i ti tako osecaš?«
»Veoma je lepo«, rece Keri.
»I to je sve?«
»Ne, više od toga. Ne bih to mogla da opišem. Ne baš bilo kome.«
Desdžardinova se osmehnula i stegla joj ruku. »Nikada to neceš zaboraviti«, rece ona
»Nikada.«
»Cini mi se da ste u pravu.«
»Lepo se provedi Keri.«
»Hvala vam.«
Tomi se pojavio sa dvema malim cašama punca, upravo kada je Desdžardinova otišla,
zaobišavši podijum za igru da bi se uputila ka voditeljskom stolu.
»Šta je ona htela?« upitao ju je, spuštajuci pažljivo male caše.
Keri, koja ju je pratila pogledom, prozbori: »Cini mi se da je htela da mi se izvini.«
Su Snel je tiho sedela u dnevnoj sobi svoje kuce, porubljivala haljinu i slušala album Long
Dton Silver od Džefersona Erplejna. Ploca je bila stara i jako izgrebana, ali ju je isceljivala.
Majka i otac su bili izašli te veceri. Znali su šta se dogaa, bila je sigurna u to, ali su je
poštedeli dosadnih govorancija o tome kako su ponosni na Svoju Kcerku, ili kako se raduju
da konacno odrasta. Bila je srecna što su se odlucili da je ostave samu, jer se još uvek
neprijatno osecala s obzirom na sopstvene motive i plašila se da ih dublje preispita da ne bi
ugledala dragulj sebicnosti kako sija sa crnog somota njene podsvesti.
Uradila je to i bilo je dovoljno — osetila se zadovoljna. (možda ce se zaljubiti u nju)
Podigla je pogled kao da joj se neko obratio iz hodnika, a preplašeni osmeh iskrivio joj je
usne. Ako to treba da bude kraj iz bajke, onda, u redu. Princ koji se naginje nad svoju
Uspavanu Iepoticu i dodiruje joj usne svojim usnama.
Su, ne znam kako ovo da ti saopštim, ali —
85
Osmeh joj je išcezao.
Menstruacija joj je kasnila. Skoro nedelju dana. A uvek je tacno dolazila, kao kalendar.
Automat na gramofonu je škljocnuo; još jedna ploca se spustila. U iznenadnoj, kratkoj tišini
zacula je kako se nešto u njoj preokrenulo. Možda je to samo bila njena duša.
Bilo je dvadeset jedan i petnaest minuta.
Bili se dovezao do najudaljenijeg dela parkirališta i parkirao naspram asfaltne rampe koja
se otvarala ka autostradi. Kris je vec pocela da izlazi kad ju je on bacio natrag u kola. Oci su
mu svetlele paklenim sjajem u mraku.
»Šta je?« upita ga ona besno i iznervirano.
. »Ukljucite poseban oglasan sistem da najave Kralja i Kraljicu«, rece on. »Onda ce
muzicari da odsviraju himnu škole, što znaci da u to vreme oni sede na meti, na svojim
prestolima.«
»Ma znam sve to. Pusti me, boli me.« i jace je stisnuo njen zglavak i osetio kako gnjeci
sitne kosti. Osetio je mracno zadovoljstvo. Ipak, ona nije zaplakala. Prilicno se dobro
savladala.
»Slušaj me — želim da znaš u šta ulaziš. Povuci konopac dok sviraju pesmu; dobro ga
povuci. Možda ce cekrci malo zastati, ali nece isuviše. Kada povuceš i osetiš da se kofe
prosipaju, ti potrci. Nemoj da zastaneš da bi cula vrisak ili bilo šta drugo. Ovo što cinimo
prevazilazi slatku malu šalu, ovo vec spada u kriminalne postupke, je l' znaš? Ne bi ti ni
naplatili kaznu — strpali bi te u zatvor i stavili kljuc u svoj džep.«
Bio je to za njega dugacak govor.
Besno ga je gledala, pogledom punim prkosnog gneva.
»Je l kopiraš?«
»Kapiram.«
»U redu. Kada se spuste kofe, ja cu da potrcim. Kada doem do kola, pocecu da vozim.
Ako si tu, tu si, a ako nisi, otici cu bez tebe. Ako odem a ti sve provališ, ubicu te. Veruješ li
mi?«
»Verujem. Skloni tu svoju prljavu ruku sa mene.«
Sklonio je. Nevoljka senka osmeha preletela mu je licem. »U redu. Bice sve u redu.«
Izašli su iz kola.
Bilo je skoro dvadeset jedan i trideset minuta.
Vik Muni, predsednik Odeljenjskih zajednica, veselo je govorio u mikrofon: »U redu, dame
i gospodo. Zauzmite svoja mesta. molim. Došlo je vreme za glasanje — glasacemo za Kralja
i Kraljicu.«
86
»Ovo takmicenje vrea žene!« uzviknu Majra Kruz sa lažno dobrodušnim izrazom lica.
»Vrea takoe i muškarce!« oglasio se Džordž Dosn tako da su se svi u publici nasmejali.
Marja je ucutala. Završila je sa svojom pobunjenickom akcijom.
»Molim vas, zauzmite svoja mesta!« Vik se smejao pred mikrofonom, osmehivao i besno
crveneo i uz to cedio bubuljicu na svojoj bradi. Ogroman venecijanski gondolijer koji je stajao
iza njega sanjivo je pogledao preko Vikovog ramena. »Vreme je da se glasa.«
Keri i Tomi su seli. Tina Blejk i Norma Votson su delile odštampane glasacke listice, a
kada je Norma spustila jedan na sto i prošaputala »SRECNO!«, Keri ga je uzela i pocela da
proucava. Usta su joj se širom otvorila.
»Tomi, mi smo na listi!«
»Da, video sam je«, rece on. »Školski glasovi za kandidate i njihove pratiteljke se nekako
tu nametnu ljudima. Dobrodošla na zabavu. Hocemo li se povuci iz igre?«
Ugrizla se za usnu i pogledala ga. »Želiš li ti da se povuceš?«
»Do avola, ne želim«, rece on veselo. »Ako pobediš, samo sediš tamo dok se ne završi
školska himna, mahneš skiptrom iznad glave i liciš na prokletog idiota. Onda te slikaju za
školski godišnjak da bi svi videli da izgledaš kao blesavi kreten.«
»Za koga da glasam?« Gledala je sumnjicavo na glasacki listic, pa zatim na malu olovku
koja je stajala pored njene gondole sa orašcicima. »Oni su više tvoje društvo nego moje.«
Prigušeno se nasmejala. »U stvari, ja i nemam neko društvo.«
Slegnuo je ramenima. »Hajde da glasamo za nas dvoje. Do avola sa lažnom
skromnošcu.«
Glasno se nasmejala i prekrila rukom usta. Zvuk joj je skoro potpuno bio nepoznat. I pre
nego što je razmislila, zaokružila je njiova imena, treca na listi. Olovcica joj se slomila i ona je
uzdahnula. Trn joj se zario u prst iz koga je kanula kapljica krvi.
»Povredila si se?«
»Nisam.« Osmehnula se. ali odjednom beše joj teško da se osmehuje. Prizor krvi joj je bio
gadan. Obrisala ju je maramicom. »Ali, polomila sam olovku koja je za uspomenu. Baš sam
glupa.«
»Evo ti gondola«, rece on i pogura camac ka njoj. »Mali, mali mili.« Grlo joj se steglo i bila
je sigurna da ce zaplakati i gadno se postideti. Nije zaplakala, ali oci su joj sijale kao kristali
te je sagnula glavu da on to ne bi video.
Muzicari su svirali muziku za popunjavanje vremena dok su razvodnici iz Pocasnog
odbora skupljali presavijene glasacke listice. Ove listice su odneli do stola voditelja koji se
nalazio pored vrata, gde su ih zatim Vik, g Stivens i Lublinovi prebrojavali. Gica Gu je
nadgledala ceo proces svojim tužnim ubojitim pogledima.
10 Re: Stiven King - Keri Pon Jan 09, 2012 8:57 pm
Margita
Administrator
Keri je osetila kako se u njoj skuplja neželjena napetost, koja joj je potom zatezala mišice
stomaka i lea. Cvrsto je držala Tomija za ruku. Naravno, ceo dogaaj je bio apsurdan. Niko
87
nece glasati za njih. Možda je on bio pastuv, ali ne kada se upregne sa bivolicom. Bice to
Frenk i Džesika ili možda Don Farnam i Helen Sajrs. Ili — do avola!
Dve gomile su rasle više od ostalih. G. Stivens je završio sa raspodelom kartica i sada su
sve cetvoro prebrojavali ogromne gomile koje su približno izgledale slicne. Zatim su približili
glave, nešto se došaptavali i još jednom prebrojili listice. G. Stivens je klimnuo glavom,
promešao kartice kao covek koji se sprema da izdeli karte za poker, i onda ih vratio Viku.
Popeo se na pozornicu i približio mikrofonu. Bend Bilija Bosnana je zasvirao tuš. Vik se
nervozno nasmejao, zakašljao se u mikrofon i trepnuo kada se sala odazvala brundanjem.
Skoro da je ispustio tikete na pod koji je bio prekriven žicama sa jakom elektricnom strujom,
a neko se nasmejao.
»Imamo neku vrstu slucaja povuci-potegni«, glupavo poce Vik. »G. Lublin kaže da se ovo
prvi put dogaa u istoriji Prolecnog bala — «
»Kada je zapoceo da racuna godine?« neko proguna iza Tomija. »Mora da je krenuo od
osamsto...«
»Znamo mi od kada.«
Zacuo se žamor u gomili. »Racunate li vreme pešcanim ili suncanim satom?« nastavi
Džordž Dosn tako da se zacuo smeh. Vik se uštogljeno nasmešio i opet skoro ispustio tikete.
»Šezdeset i tri glasa za Frenka Grajra i i Džesiku Mak Lin, i šezdeset i tri glasa za Tomasa
Rosa i Keri Uajt.«
Ova obznana je propracena minutom cutanja, a zatim se prolomio gromoglasan aplauz.
Tomi je pogledao u svoju partnerku. Glava mu je bila pognuta, kao da se stidi, ali ga je
odjednom šcepalo cudno osecanje (keri keri keri) koje je pomalo licilo na ono osecanje koje
se javilo kada je zamolio da krenu na bal. Cinilo mu se da neko cudno bice nastanjuje njegov
duh i ponavlja neprestalno i stalno Kerino ime. Kao da —
»Pažnja, molim!« uzviknu Vlk. »Molim vas, obratite sada pažnju.« Aplauz se utišao.
Ponovicemo finalno glasanje. Kada do vas dodu papirici, napišite na njima ime para koji vam
se dopada.*
Ostavio je iza sebe mikrofon i osetio se rasterecen.
Tiketi su razdeljeni, a papirici su nabrzinu otkinuti iz preostalih maturskih programa.
Muzika je tiho u pozadini svirala a ljudi su uzbueni glasali.
»Nisu nama tapšali«, rece Keri podigavši pogled. Ono što je on osetio (ili što je mislila da
je osetio) bila je prošlost. »Nisu nama tapšali.«
»Možda su tapšali tebi.«
Nemo ga je pogledala.
»Šta im toliko dugo treba?« prosiktala je na njega. »Cula sam ih da tapšu. Možda su
završili. Ako si pogrešio — « Konopac od jute je stajao mlitav meu njima, niko ga nije
dotakao od kada je Bili otvorio šrafcigerom prozor i podigao ga.
88
»Ne brini«, smireno rece on. »Svirace himnu škole — uvek to rade.« »Ali — «
»Zaveži. Mnogo bre pricaš.« Vrh njegove cigarete je smireno zaigrao u tami.
Zacutala je, ali (o kada se sve završi doci cu ti ja glave bato i verovatno ceš završiti u
krevetu sa ružnijom polovinom onog para) duh joj je besno lutao po njegovim recima koje je
upamtila. Ljudi nisu sa njom razgovarali na takav nacin; otac joj je bio advokat.
Bilo je sedam minuta do dvadeset dva casa.
Držao je u ruci polomljenu olovku i spremao se da zapiše, kada mu je ona dodirnuta lako i
znacajno ruku.
»Nemoj...«
»Šta nemoj?«
»Nemoj da glasaš za nas«, konacno prozbori ona.
Upitno je podigao obrve. »Zašto da ne. Ne ide ni iz džepa ni u džep. To uvek kaže moja
mama.« (majka)
Slika joj se momentalno javila, iskrsla joj je njena majka koja bljuje beskrajne molitve
ogromnom, bezimenom, popularnom Bogu koji se šunja po parkinzima motela sa plamenim
macem u ruci. Muka se u njoj povecala i morala je celom svojom dušom da se bori da bi je
obuzdala. Nije mogla da objasni svoj strah, svoje predosecanje necega. Mogla je pak samo
da se bespomocno osmehne i da ponovi »Nemoj, molim te.«
Razvodnici Pocasnog odbora su se vracali i sakupljali presavijene listice. Oklevao je za
trenutak, a onda je iznenada ispisao Tomi i Keri na pocepanom listicu papira. »Zbog tebe«,
rece on. »Veceras ceš se prvoklasno provesti.«
Nije mogla da mu odgovori, jer ju je obhrvalo bolno predosecanje: bilo je to lice njene
majke.
Nož je iskliznuo sa kamena oštraca i u trenu joj isekao dlan ispod palca. Pogledala je u
posekotinu. Polako i gusto je kapala krv iz otvorene rane, curila joj niz ruku i prljala izlizani
linoleum u kuhinji. Pa dobro onda. Bilo je sve to dobro. Oštrica je okusila meso i pustila mu
krv. Nije zavila ranu, vec je pustila da joj krv kaplje na oštricu, prljajuci joj oštri sjaj. A onda je
ponovo pocela da ga oštri, ne hajuci za kapi koje su joj umrljale haljinu.
Ako te moje desno oko izneveri, iskopaj ga.
Bio je to težak savet, ali takoe sladak i dobar. Pogotovo je bio dobar za one koji su se
šunjali pod senkama u dovratku nekog motela i u žbunju iza dvorana za igranke.
Iskopaj ga. (o, a kakvu samo nevaljalu muziku sviraju)
Iskopaj (devojke ce pokazati svoj donji veš, o kako miriše kako miriše na krv) ...ga.
Crna kukavica na satu oglasila je dvadeset dva casa a (iseci cu joj utrobu ovde na podu)
ako te uvredi tvoje desno oko, iskopaj ga.
89
Haljina je bila gotova, a nije mogla ni da gleda televiziju ni da cita knjige, niti pak da
nazove Nensi telefonom. Nije mogla ništa da radi osim da sedi na sofi i da zuri u crni
kuhinjski prozor, osecajuci pri tom kako u njoj raste neki bezimeni strah, nalik detetu koje
ceka neko strašno otkrice.
Odsutno je pocela da masira ruke. Bile su hladne i neprijatne. Bilo je samo dvadeset dva i
dvanaest minuta i odista ne beše tu nikakvog razloga da veruje da se svet bližio svom kraju.
Gomilice glasackih listica su ovoga ptila bile vece, ali su i dalje izgledale podjednake.
Ponovo su ih tri puta prebrojali da bi se uverili u verodostojnost suda. A onda je Vik Muni
prišao mikrofonu. Zastao je na trenutak, uživao u istinskom osecanju neizvesnosti koje je
vladalo u vazduhu, u onda je prosio izjavio:
»Pobednici su Keri i Tomi. Odlucio je jedan glas.«
Zavladala je mrtva tišina. A onda je aplauz ponovo ispunio dvoranu, pomalo podsmešijivo
odjekujuci u pojedinim delovima publike. Keri se povukla preplašeno i smuceno. a Tomi je
ponovo osetio (istina za sekundu) tu cudnu vrtoglavicu u glavi (ker keri keri keri) koja kao da
je brisala sve pred sobom osim imena i slike ove cudne devojke sa kojom je izašao. Za
trenutak se osetio bukvalno preplašen na smrt.
Nešto je palo na pod uz zveckanje a istu vremeno sveca se ugasila.
Onda su Džosi i Munglovsi svirali rok verziju »Sjaja i Okolnosti«, a razvodnici su se pojavili
pred njihovim stolom (skoro kao u bajci, što je sve teklo pod strogim uvežbanim nadzorom
gice Gir, koja je, kao što se pricalo, spore i nespretne razvodnike jela za rucak) i smestili
skiptar uvijen u aluminijumsku foliju u Tomijevu ruku, ogrtac sa ogromnim okovratnikom od
pseceg krzna prebacen je preko Kerinih ramena, a predvodili su ih do centralnog krila decko
i devojcica u belim blejzerima. Muzika je treštala. Publika pljeskala. Gica Gir je
pobedonosno izgledala. Tomi Ros se veselo cerio.
Otpratili su ih uz stepenice do zastora, doveli su ih do prestola i posadili ih na njih. Još
uvek se culo pljeskanje. Podsmešljivi aplauz je nestao, bio je sad dubok i iskren i pomalo
zastrašujuc. Keri se radovala da sedne. Sve se isuviše brzo dogaalo. Noge su joj
podrhtavale i iznenada, uprkos relativno visokoj kragni, grudi (prljavijastuci) bile su joj grozno
obnažene. Zvuk pljeskanja joj je zaglušio uši, kao da se napila punca Deo nje je još uvek bio
stvarno ubeen da je sve ovo samo san iz koga ce se probuditi sa izmešanim osecanjima
olakšanja i nekog gubitka.
Vik se proderao u mikrofon: Kralj i Kraljica Prolecnog bala za 1979. su Tomi ROS i Keri
UAJT!.
I dalje se prolamao gromoglasan, prodoran i dugotrajan aplauz. Tomi Ros, sada vec u
poslednjim trenucima svoga života, uzeo ju je za ruku i široko joj se osmehnuo, misleci da je
Suzina intuicija ovoga puta bila veoma dobra. Donekle je i ona njemu uzvratila osmeh. Tomi
(bila je u pravu i volim je e pa volim i ovu ovde ovu keri ona je ona je lepa i u pravu je sve ih
volim to svetlo to svetlo u njenim ocima) i Keri (ne mogu da ih vidim svetio je prejako mogu
da ih cujem ali ne mogu da ih vidim kupaonice seti se kupaonice o mama popela sam se
isuviše visoko cini mi se hocu natrag)
90
(O da mi se smeju i spremaju da na mene bacaju stvari i da pokazuju na mene da vicu uz
smeh ne mogu da ih vidim ne mogu da ih vidim isuviše je jako svetlo).
I greda iznad njih dvoje.
Obe grupe muzicara, u iznenadnoj i neocekivanoj simbiozi roka i kafanske muzike,
prebacili su se na školsku himnu. Publika se digla na noge i, tapšuci i dalje, pocela da peva.
Bilo je sedam minuta do dvadeset dva casa.
Bili je upravo savio kolena pa su mu zglobovi škljocnuli. Kris Hargensen je stajala pored
njega sa vidljivim znacima nervoze. Ruke su joj besciljno klizile niz rubove farmerki koje je
nosila, a grizla je svoju meku donju usnu, štipala je i donekle ozleivala.
»Misliš li da ce glasati za njih?* tiho upita Bili.
»Hoce«, rece ona. »Ja sam sve sredila. Nece cak ni dostici njihov broj. Zašto samo tapšu?
Šta se tamo dešava?«
»Ne pitaj me, mace. Ja — «
Školska himna se iznenada zaorila, jaka i glasna kroz meki majski vazduh, a Kris je
poskocila kao da ju je osa ubola. Izleteo joj je tihi uzvik iznenaenja.
Svi ustanite za škooolu Tomasa Evina...
»Hajde, kreni«, rece on. »Eno ih tamo.« Oci su mu meko sijale u mraku. Cudan poluosmeh
mu je prešao preko lica.
Obliznula je usne. Oboje su zurili u dugacak konopac od jute.
Podignite sve zastave do nebaaaa...
»Umuknite«, prošaputa ona. Drhtala je, a on je pomislio da joj telo nikada nije izgledalo
tako zavodljivo ili uzbudljivo. Kada se sve ovo završi, imace je sve dok joj duša ne izae na
nos. Ulazice u nju kao nož kroz buter.
»Nemaš hrabrosti, mace?«
Nagnuo se prema njoj. »Necu ovo da uradim za tebe. mace. Može da potraje do
vecnosti.«
S a ponosom nosimo crvenu boju i oooops...
Iznenadan prigušeni zvuk joj se oteo iz usta, mogao je to biti neki poluvrisak, tako da se
ona nagnula unapred i divlje povukla konopac obema rukama. Konopac je skliznuo i za
trenutak škljocnuo, što ju je navelo da pomisli da ju je Bili sve vreme zavitlavao i da je
konopac prosto lebdeo u vazduhu. A tada se zategao, zaigrao za trenutak i iskliznuo joj iz
ruku ostavljajuci je sa ranom na ruci.
»Ja — « pocela je.
91
Muzika je odjednom neprijatno i iznenadno prestala. Još trenutak su se isprekidani glasovi
i dalje odsutno culi, a onda su utihnuli. Vladala je mrtva tišina, a onda je neko vrisnuo.
Zavladala je ponovo tišina.
Zurili su jedno u drugo u mraku, sleeni dogaajem za koji su mislili da ga nikada nece
proizvesti. Sam dah joj se u grlu pretvorio u led.
A onda se tamo dole zacuo smeh.
Bilo je dvadeset dva i dvadeset i pet minuta, a osecala se sve gore i gore. Su je stajala na
jednoj nozi pred šporetom na gas i cekala da mleko provri pa da sipa u njega kakao. Dva
puta je vec krenula gore da obuce spavacicu i dva puta se zaustavila, bez ikakvog razloga,
privucena kuhinjskom prozoru koji je gledao dole na Brikjard brdo i na spiralu puta br 6, koji
je vodio u grad.
I sada, dok je sirena koja je bila pricvršcena na vrh gradske vecnice u Ulici Mejn iznenada
pocela da zavija kroz noc, podižuci paniku, nije se odmah ni okrenula ka prozoru, vec je
samo ugasila šporet da joj mleko ne bi zagorelo.
Sirena na gradskoj vecnici se oglašavala svakoga dana u podne, i to je bilo sve, osim što
su zvali dobrovoljnu vatrogasnu pomoc za vreme požara u toku avgusta i septembra.
Oglašavala se uglavnom prilikom velikih nesreca, a zvuk joj je bio košmaran i zastrašujuci u
pustoj kuci.
Prišla je prozoru, ali veoma polako. Zavijanje sirene se pojacavalo i gubilo, spuštalo i
podizalo. Negde su se oglasile trube, kao na vencanju. Mogla je da vidi svoj odraz u zatamnjenom
staklu, sa otvorenim usnama, širom otvorenih ociju, odraz koji je zamaglio njen
sopstveni dah.
Poluzaboravljeno secanje joj se povratilo. Kao deca u osnovnoj školi vežbali su odbranu
od vazdušnih napada. Kad bi nastavnik pljesnuo rukama i rekao »Oglašavaju se gradske
sirene«, svi su morali da se sakriju pod klupu i da rukama prekriju glavu, da sacekaju da sve
proe, ili bi ih udarilo neprijateljsko oružje na licu mesta. Sad se u njenoj glavi otišla misao
vidljiva kao list izvajan u gipsu (gradska sirena se oglašava) i cula je reci koje su odzvanjale
u njenom secanju.
Tamo daleko dole, na školskom parkiralištu, iznad lampi se uzdizao oreol od sumpora 1
obeležavao okolinu, iako se sama školska zgrada nije videla u mraku — iznad nje je sijala
varnica kao da se Bog poigrao svojim kremenom i fitiljem. (a tu su rezervoari gasa)
Varnica je posustala, a zatim se narandžasto rasplamsala. Sada je mogla da vidi školu,
gorela je.
Bila je pošla ka ormaru da uzme kaput kada je neka, ispocetka mukla, eksplozija uzdrmala
tle ispod njenih nogu i protresla servise njene majke u kredencima.
Iz članka Preživeli smo Crnu Matursku zabavu od Norme Votson (izdanje
avgust, 1980. časopis »Reader's Digest«, odeljak »Drame iz stvarnog
života«):
92
... a dogodilo se tako brzo da niko stvarno nije znao šta se dogodilo. Svi
smo stajali i pljeskali i pevali školsku himnu. A onda — ja sam stajala
pored stola razvodnika kod glavnog ulaza i gledala na binu — javila se
varnica kao da su veliki reflektori na zastoru osvetlili neki metal. Stajala
sam sa Tinom Blejk i Stelom Horan i čini mi se da su je i one primetile.
Odjednom je šiknula crvena tekućina krov vazduh. Delimično se prosula
po muralu i curila niz njega u dugačkim potocima. Odmah sam shvatila,
još pre no što je pala na njih, da je to krv. Stela Horan je mislila da je to
boja, ali ja sam drukčije predosećala, kao onda kada je mog brata udario
kamion sa senom.
Bili su skroz mokri. Keri je najgore prošla. Izgledala je kao da ju je neko
potopio u kadu sa crvenom bojom. Samo je tako sedela i nije se ni
pomerila. Muzikanti Džosi i Munglovsi koji su stajali blizu njih bili su svi
poprskani. Bela gitara glavnog gitariste bila je sva isprskana.
Rekla sam: »Bože moj, pa to je krv!«
Kada sam to rekla, Tina je vrisnula. Vrisnula je veoma glasno, što je vrlo
resko odzvonilo salom.
Ljudi su prestali da pevaju i sve se utišalo. Nisam mogla da se pomerim.
Bila sam prikucana za svoje mesto. Podigla sam pogled i gle — iznad
prestola klatile su se dve kofe, ljuljale i udarale jedna o drugu. Krv je i dalje
kapala iz njih. Odjednom su pale dole, zajedno sa gomilom labavog
kanapa koji se vukao za njima. Jedna od njih je pogodila Tomija Rosa u
glavu. Zazvečala je lako, kao gong.
Taj događaj je naterao nekoga u smeh. Ne znam ko je to bio, ali bio je to
smeh različit od smeha osobe koja vidi nešto veselo i smešno. Bio je to
snažan i strašan, histerični smeh.
U istom trenutku Keri je širom otvorila oči.
Bilo je to u trenutku kada su se svi počeli smejati. I ja sam se smejala, da
mi bog oprosti. Bilo je sve ... tako neobično.
Kada sam bila mala, dobila sam na poklon Volt-Diznijevu knjigu Pesma sa
Juga, a u njoj se nalazila priča o Teča-Remusu u kojoj se govorilo o malom
crnčetu. U njoj je bila slika crnčeta koje sedi na sredini puta i izgleda kao
jedan od onih starovremskih crnih minstrela sa crnim licem i ogromnim
beonjačama. Kada je Keri otvorila oči, izgledala je baš tako. Jedino te oči
nisu na njoj bile potpuno crvene. Ali je svetlost pala na njih i načinila ih
staklastim. Neka mi bog oprosti, ali izgledala je potpuno kao Edi Kantor
koji beči oči u svom komičnom nastupu.
93
I to je ljude navelo na smeh. Nismo mogli a da se ne smejemo. Bila je to
jedna od onih situacija u kojima se čovek smeje da ne bi izludeo. Keri je
bila središte oko kojega se okretala svaka šala već duže vremena, tako da
smo svi mi osećali da smo deo nekog posebnog događaja te večeri. Bilo je
to kao da smo posmatrali ljudsko biće koje se ponovo priključilo ljudskom
rodu, i zbog toga sam bila veoma srećna, a onda se to dogodilo. Taj užas.
Ali tome nije bilo pomoći. Mogli smo ili da se smejemo ili da plačemo,
međutim, ko bi još plakao zbog Keri nakon svih tih godina?
Ona je samo sedela i zurila u njih, a smeh je postajao sve jači i glasniji.
Ljudi su se držali za stomake i nadimali i upirali prstom u nju. Tomi jedini
nije pogledao u nju. Nekako je ležao izvaljen u svojoj stolici kao da je
zaspao. Niste, međutim, mogli znali da li je bio povređen, ionako je bio
sav umazan krvlju.
A onda se njeno lice... prelomilo. Ne bih znala kako drukčije da ga opišem.
Stavila je ruke na lice i ljuljala se na stopalima. Skoro da se saplela o
sopstvena stopala i pala na pod, što je još više zasmejalo ljude. A onda je
nekako ... odskakutala sa pozornice. Ličila je na ogromnu crvenu žabu
koja skače sa belog lokvanja, skoro da je ponovo pala.
Gđica Desdžardin je dotrčala do nje i nije se više smejala. Ispružila je ruke
prema njoj. Ali odmah zatim je izdignuta sa zemlje da bi potom tresnula o
zid koji se nalazio pored bine. Bila je to najčudnija stvar koju sam videla.
Nije sama posrnula ili nešto slično. Izgledalo je kao da ju je neko bacio na
zid, ali ne beše nikoga pored nje.
Keri je trčala kroz gomilu sa rukama kojima je pritiskala lice kada joj je
neku podmetnuo nogu. Ne znam ko je to bio, ali je pala pravo na lice
ostavljajući na podu dugi crveni otisak. Sećam se da je uzviknula »Uuuf!«
Tome sam se još jače nasmejala, tom njenom uzviku »uuuf!« Puzala je na
kolenima, a onda je ustala i istrčala napolje. Protrčala je pravo pored
mene. Mogla je da se namiriše krv; imala je zadah nečeg užeglog i
bolesnog.
Preskakala je po dva stepenika istovremeno i izjurila kroz vrata, a onda je
nestala.
Smeh je malo utilmuo, jenjavao je kako je vreme protkalo. Neki ljudi su i
dalje grcali i ušmrkavali se. Leni Brok je izvadio iz džepa ogromnu belu
maramicu i brisao oči. Sali Mek Manus je sva pobelela, i izgledala je kao da
će da povrati, ali se i dalje kikotala i nije mogla da prestane. Bili Bosnan je
samo stajao na svom mestu sa dirigentskom palicom u ruci i vrteo
glavom. G. Lublin je sedeo pored gđice Desdžardin i glasno tražio papirnu
maramicu — iz nosa joj je tekla krv.
94
Treba da shvatite da se sve ovo o čemu vam pričam dogodilo za manje od
dva minuta. Niko nije mogao da sastavi konce događaja, svi smo bih
zapanjeni. Neki od prisutnih su se šetali naokolo, malo pričali, ali nisu bili
govorljivi. Helen Sajrs je briznula u plač, što je navelo i druge da počnu da
plaču.
Onda je neko uzviknuo: »Pozovite doktora! Slušajte, zovite brzo
doktora!«
Bio je to Džozi Vrek. Stajao je na bini, pored Tomija Rosa, a lice mu je bilo
belo kao hartija. Pokušao je da ga podigne, ah se presto prevrnuo, a Tomi
se skotrljao na pod.
Niko se nije ni pomerio.
Niko se nije pomerio. Svi su samo zurili u njih. Osećala sam se kao da me
je neko zamrznuo u santu leda. Gospode — to je bila jedina reč koja mi je
padala na um. Bože, bože moj, moj bože. A onda mi se uvukla u glavu ova
druga misao, međutim, misao kao da nije bila moja. Mislila sam o Keri — i
o Bogu. Sve je bilo izmešano u mojoj glavi, i bilo je strašno.
Stela me je pogledala i rekla: »Keri se vratila.«
Ja sam joj odgovorila: »U pravu si.«
Vrata hodnika su se zatvorila sa treskom. Zvuk je ličio na aplauz. Neko je u
pozadini vrisnuo i onda je otpočeo stampedo. Svi su pojurili ka vratima
pored kojih sam stajala. Ja, u neverici. A kada sam pogledala u Keri, pre
nego što je prva osoba dospela do vrata i počela da ih gura, videla sam da
nas sve gleda licem obojenim ratničkim bojama, kao indijanac.
Osmehivala se.
Svi su pokušavali da probiju vrata, udarali su o njih, ali su ona stajala kao
zakovana. Što se više njih nagomilavalo pored njih, moglo se videti da su
oni prvi koji su tu dospeli pokušavali da ih sruše, brundajući i zapomažući.
Ali se vrata nisu otvorila, iako se nikada nisu zaključavala; bio je to državni
propis.
G. Stivens i G. Lublin su prokrčili put i krenuli da ih sklanjaju sa vrata
vukući ih za žakete, suknje ili bilo šta drugo. Svi su vikali i mukali kao
stoka. G. Stivens je ošamario nekoliko devojčica i udario Vika Munija
pesnicom u oko. Vikali su na đake da idu na sporedan izlaz. Neki su izašli,
a to su bili oni koji su preživeli.
Onda je počela da pada kiša ... ili, bar, to je bilo ono prvo što smo pomislili
da se događa. Voda je tekla po celoj sali. Podigla sam pogled i videla da su
sve cevi otvorene i da se fiskulturna sala puni vodom. Voda je
zapljuskivala košarkaško igralište i dalje tekla. Džosi Vrek je vikao na svoje
95
muzičare da brzo isključe svoje mikrofone i električna pojačala, ali su oni
već bili nestali. Skočio je dole sa bine.
Panika kod vrata je prestala. Ljudi su ustuknuli i zurili u tavanicu. Čula sam
nekoga da kaže — mislim da je to bio Don Faniam — »Ovo će da uništi
košarkaško igralište«.
Nekolicina je krenulo da vidi šta se dogodilo sa Tomijem Rosom.
Odjednom sam shvatila da sam jedino želela da izađem napolje. Uzela
sam Tinu Blejk za ruku i rekla joj: »Hajde da potrčimo, brzo!«
Da bi se došlo do pomoćnog izlaza, trebalo je da se prođe kroz kratak
hodnik koji se protezao levo od pozornice. I tu su se nalazili otvori za cevi,
ali oni nisu prsli. Vrala su bila otvorena — videla sam nekoliko ljudi kako
istrčavaju kroz njih. Ali većina njih je samo stajala, u malim grupama i
međusobno se pogledala. Neki od njih su zurili u krvav trag koji je Keri
ostavila za sobom kada je pala. Voda ga je ispirala.
Sčepala sam Tinu za mišicu i počela da je guram u pravcu table na kojoj je
pisalo IZLAZ. U istom tom trenutku zasvetlela je munja i začuo se vrisak,
kao i krici koji su mu se pridružili. Osvrnula sam se i ugledala Džosija Vreka
kako drži jedno od postolja za mikrofon. Nije mogao da ga pusti. Oči su
mu bile iskolačene i cela kosa nakostrešena, a izgledalo je da igra. Noge
su mu se klizale kroz vodu a dim je počeo da mu izlazi iz košulje.
Pao je preko jednog pojačala — bila su ogromna, visoka po pet ili šest
stopa — koje je zatim palo u vodu. Krici su se pretvorili u jeziv vrisak koji
je probijao uši, a onda je ponovo zablistala munja i ugasila se. Džosijeva
košulja je gorela.
»Trči!« povikala je Tina. »Hajde, Norma, molim te.'«
Istrčale smo u hodnik a iza nas se začula eksplozija — glavni električni
vod je otkazao, čini mi se. Za sekundu sam se okrenula. Mogla sam da
vidim celu binu gde je ležalo Tomijevo telo, jer je zavesa bila podignuta.
Svi kablovi za struju nalazili su se u vazduhu i poskakivali i uvijali se kao
zmije u korpi nekog indijskog fakira. Jedan od njih se raspolutio. Zasjala je
ljubičasta varnica kada je kabl dotakao vodu, a onda su vrisnuli svi uglas.
U tom trenutku smo se već nalazile ispred vrata i trčale preko parkirališta.
Čini mi se da sam ja vrištala, ali se ne sećam toga baš dobro. Ničega se
tako dobro ne sećam nakon trenutka u kome su svi počeli da vrište,
nakon događaja u kome su ti kablovi visoke voltaže pali na pod prekriven
vodom ...
Tomi Ros, u svojoj osamnaestoj godini, preminuo je brzo i bogu hvala, skoro bez muka.
96
Cak nije ni bio svestan da se nešto važno dogaalo. Zacuo je cegrtanje i zveket koji su
odmah asocirali na (evo ih kante za mleko) secanje iz detinjstva na ujka-Galenovu farmu a
onda na (nešto je palo odozgo) muzicare koji su stajali ispod njega. Uhvatio je pogled
Džosija Vreka koji se upravio iznad njegove glave (šta hoce da me pozdravi ili nešto slicno) a
onda ga je pogodila kofa, napunjena do jedne cetvrtine krvlju. Ispupcena ivica kofe udarila ga
je pravo u glavu i (jao to boli) brzo je pao u nesvest. I dalje je ležao ispružen na pozornici
kada se vatra, koja je pocela u elektricnoj opremi Džosija i Munglovsa, proširila do murala sa
venecijanskim gondolijerom, a zatim uznapredovala do pacovskog skloništa sa starim
uniformama, knjigama i do novina koje su ležale iza bine i iznad nje.
Bio je vec mrtav kada je rezervoar sa gasom eksplodirao pola sata kasnije.
Izveštaj iz »dnevnih vesti« iz Nove Engleske u 22 i 46 minuta.
ČEMBERLEN, MEJN (novinska agencija)
VATRA SE NEZADRŽIVO RASPROSTIRE U SREDNJOJ USMERENOJ ŠKOLI EVIN
UPRAVO U OVOM TRENUTKU. IGRANKA JE BILA U TOKU U VREME IZBIJANJA
POŽARA ZA KOJI SE VERUJE DA GA JE IZAZVALA ELEKTRIČNA STRUJA. SVEDOCI
TVRDE DA JE ŠKOLSKI VODOVOD PUSTEN BEZ UPOZORENJA I DA JE IZAZVAO
KRATAK SPOJ U OPREMI ROK SASTAVA. NEKI SVEDOCI TAKOĐE PRIJAVLJUJU
OŠTEĆENJA U CENTRALNOM ELEKTRIČNOM SISTEMU. VERUJE SE DA SE SKORO STO
I DESET OSOBA NALAZI ZAROBLJENO U ZAPALJENOM IGRALIŠTU ŠKOLE.
VATROGASCI 17. SUSEDNIH GRADOVA KAO ŠTO SU VESTOVER, MOTON I LUISTAUN
ZAJEDNO SU PRIMILI POZIVE ZA POMOĆ I USKORO CE KRENUTI NA MESTO
DOGAĐAJA DO. SADA SE NISU JAVILI POVREĐENI. KRAJ.
22 časa i 46 minuta. 27. maj 69HD n.a.
Iz izveštaja hroničara iz Nove Engleske, 23 časa i 22 minute
HITNO
ČEMBERLEN, MEJN (NA)
STRAHOVITA EKSPLOZIJA UZDRMALA JE USMERENU SREDNJU ŠKOLU EVIN TOMAS.
EVIN U MALOM GRADIĆU ČEMBERLEN U DRŽAVI MEJN TRI ČEMBERLENSKE
VATROGASNE BRIGADE, KOJE SU RANIJE BILE POSLATE DA SE BORE SA PLAMENOM
U FISKULTURNOJ SALI GDE SE BAL ODRŽAVAO NISU MOGLE DA POMOGNU.
HIDRANTI U OKOLINI SU POTPUNO DEMOLIRANI A VODENI PRITISAK U GRADSKIM
REZERVOARIMA OD SPRING STRITA DO TRGA GRAS IZMEREN JE I RAVAN JE NULI.
JEDAN ZVANIČNIK JE IZJAVIO: PROKLETI HIDRANTI MORA DA SU SVI POGUBILI
POKLOPCE. A MORA DA SU KULJALI SA VODOM KAO IZVORI DOK SU ONA DECA
GORELA. TRI TELA SU DO SADA SPASENA. PREPOZNATO JE TELO TOMASA B. MIRSA,
ČEMBERLENSKOG VATROGASCA. DRUGA DVA TELA SU OČIGLEDNO PRIPADALA
UČESNICIMA BALA. JOŠ TRI ČEMBERLENSKA VATROGASCA SU ODNESENA U
BOLNICU MOTON ZA HITNE SLUČAJEVE USLED MANJIH OPEKOTINA I UDISANJA
DIMA. VERUJE SE DA JE DO EKSPLOZIJE DOŠLO KADA JE VATRA PRODRLA U
97
ŠKOLSKI REZERVOAR SA GASOM KOJI SE NALAZI PORED FISKULTURNE SALE.
VERUJE SE DA JE VATRA POČELA U LOŠE IZOLOVANOM ELEKTRIČNOM SISTEMU
NAKON KVARA VODOVODA. KRAJ
23 i 22 minuta. 27. maj 70II9E (NA.)
Su je posedovala jedino privremenu acku vozacku dozvolu, ali je ipak uzela kljuceve
majcinih kola koji su visili pored frižidera i otrcala u garažu. Sat u kuhinji je oglasio tacno
dvadeset tri casa.
Kola se iz prve nisu upalila tako da je morala da se prisili da priceka pre no što je ponovo
pokušala da ih upali. Ovoga puta se motor zakašljao i krenuo, pa je bezglavo pojurila iz
garaže oštetivši pri tom branik. Zaokrenula je tako da su joj zadnji tockovi, koje je videla kada
se okrenula unazad, podigli šljunak u vazduh. »Plimut« iz 77. njene majke okrenuo se na
putu i skoro se prevrnuo na stranu, što joj je izazvalo muku u stomaku. U tom trenutku
upravo je shvatila da joj se iz grla otima jauk, kao životinji upaloj u zamku.
Nije se zaustavila na znaku STOP koji je stajao na raskrsnici puta br. 6 i sporednog
cemberlenskog druma. Vatrogasne sirene su svojim zavijanjem ispunjavale noc u istocnom
delu Cemberlena gde se ovaj kraj granicio sa Vestoverom, dok je Moton ležao na jugu,
pozadi.
Nalazila se skoro u podnožju brda kada je škola eksplodirala.
Prikocila je obema nogama i pala na volan kao krpena lutka. Gume su zaškripale na
plocniku. Nekako je uspela da otvori vrata i izae iz kola, zaklanjajuci pogled pred sjajem od
požara.
Džinovski plamen se uzdizao u nebo, podižuci sa sobom delice celicnog krova, drveta i
hartije. Miris koji je dopirao bio je težak i ispunjen gasom. Glavna ulica bila je osvetljena kao
buktinjom. U tom stravicnom intervalu od nekoliko sekundi ugledala je celo fiskulturno krilo
škole Evin kako se pretvara u razorenu zapaljenu ruševinu.
Udar je nastupio trenutak kasnije i bacio je na lea. ubre pored puta je odjednom
proletelo pored nje zajedno sa naletom vrelog vazduha koji ju je blago podsetio na (miris
podzemne železnice) putovanje u Boston prethodne godine. Prozori na Bilovoj samoposluzi i
Kelijevoj radnji zatresli su se i pali unutra.
Pala je na stranu a plamen je pakleno obasjavao ulicu, kao da je bilo podne. Ono što se
dalje dogodilo, za nju se odvijalo kao u usporenom filmu, dok joj je misao polako
napredovala (mrtvi svi su oni mrtvi keri zašto mislim na keri) sama svojim tokom. Kola su
jurila ka mestu nesrece, neki ljudi su protrcavali u potkošuljama, pidžamama i spavacicama.
Videla je coveka koji je izašao na vrata ispred cemberlenske policijske stanice i sudnice.
Kretao se polako. Kola su promicala polako, cak i ljudi koji su trcali promicali su polako.
Videla je kako je covek ispred policijske stanice stegao pesnicu i prineo je ustima, i nešto
vrisnuo; njegovi uzvici su bili nerazumljivi zbog glasnih gradskih sirena, vatrogasnih kola i
užasnih celjusti vatre. Zvucalo je kao: »Slušajte! Ne palite to kreteni!* Ulica je na tom mestu
98
bila potpuno mokra. Svetlost je igrala iznad vode, tamo dole, pored Tedijeve pumpe zvane
»Amoko«. » — slušaj, to je — « A onda je sve eksplodiralo.
Iz svedočanstva Tomasa K. Kilana koje je dao pod zakletvom pred Državnim istražnim
komitetom države Mejn povodom događaja koji su se odigrali 27. i 28. maja u
Čemberlenu u Mejnu (skraćena verzija koju čete pročitati uzeta je iz knjige Crna
Maturska zabava: Izveštaj komisije za slučaj Vajtove, izdanje Signet Books. Njujork,
1980):
Pitanje: G. Kilan, da li ste građanin Čemberlena?
Odgovor: Jesam.
P: Gde stanujete?
O: Imam neku sobu iznad gradske sale za bilijar. Tamo i radim. Brišem podove, čistim
stolove i radim na mašinama, na fliperima, znate.
P: Gde ste se nalazili u noći dvadeset i sedmog maja u 22 i 30 min. g Kilan?
O: U stvari, nalazio sam se u istražnom zatvoru u policiji. Vidite, ja dobijam platu
četvrtkom — tada uvek izađem i uljoštim se. Odem do »Kavalira«, pijem rakiju i u
zadnjoj sobi igram malo poker. Ali kad se napijem, postanem zaista gadan — osećam
se kao da mi u glavi odvija automobilska trka. Sranje, je l' da? Jednom sam tresnuo
nekog tipa sa stolicom i —
P:Da li vam je to bio običaj da idete u policijsku stanicu kada vam se jave napadi vaše
naravi?
O: Jeste. Veliki Otis je moj prijatelj.
P: Govorite li to o šerifu ove pokrajine, g Otisu Dojlu?
O: Aha. Rekao mi je da navratim do njega svaki put kada počnem da se osećam tako
nezgodno. Veče pre tog maturskog gomila ljudi je sedela u zadnjoj sobi kod »Kavalira«
i igrala pokericu kada sam pomislio da Brzi Marsel Dibej vara. Da sam bio trezan,
drukčije bih video stvar — ideja Francuza da brzo izvuče jednu kartu sastoji se u tome
da on bolje pogleda sopstvene — ali sve me je to uzbudilo. Popio sam već nekoliko
piva, znate, pa sam samo bacio karte i pravo otišao u policijsku stanicu. Plesi me je
shvatio i odmah me zaključao u istražnu ćeliju br. 1. Plesi je dobar momak. Poznavao
sam njegovu majku, ali to beše pre mnogo godina.
P: G.Kilan, mislite li da možete da sa nama popričate o noći dvadeset sedmog? O
vremenu u dvadeset dva i trideset minuta?
O: Pa zar ne pričamo?
P: Iskreno se nadam da je tako, nastavite.
99
O: Pa, Plesi me je zaključao oko petnaest do dva u petak u noći i ja sam krenuo pravo
da spavam. Možete da kažete da sam usnio. Probudio sam se sledećeg popodneva u
četrnaest časova, progutao tri aspirina i nastavio da spavam. To volim da radim —
mogu da spavam sve dok me mamurluk sasvim ne prođe. Veliki Otis kaže da bi trebalo
da otkrijem kako to radim i da patentiram pronalazak. Kaže da bi moja tehnika
ublažila mnoge bolove u svetu.
P:Siguran sam da biste ih ublažili, g Kilane. E sada, kada ste se ponovo probudili?
O: Oko dvadeset dva uveče u petak. Mnogo sam bio ogladneo pa sam krenuo da dole
u bircuzu nađem neku klopicu.
P: Ostavili su vas sasvim samog u otvorenoj ćeliji?
O: Naravno. Ja sam sjajan tip kada sam trezan. U stvari, jedanput —
P: Samo kaži Komisiji šta se dogodilo kada si izašao iz ćelije.
O: Sirena za požar je zavijala, eto šta se dogodilo. Preplašila me na smrt. Nisam noću
čuo tu sirenu još od vremena kada se završio rat u Vijetnamu. Stoga sam jurnuo gore
kad prokletstvo, nema nikoga u kancelariji. Kažem sebi. do sto đavola, Plesi će za ovo
da izvuče deblji kraj. Treba uvek neko da stražari u kancelariji u slučaju da ih pozovu
na lice mesta. Tako ja priđem prozoru i pogledam napolje.
P: Da li se škola mogla videti sa toga prozora?
O: Naravno. Nalazi se na drugoj strani ulice, dva ugla dalje. Ljudi su trčali naokolo i
vikali. I tada sam ugledao Keri Uajt.
P: Da li ste ikada ranije videli Keri Uajt?
O: Jok.
P: Kako ste znali da je to ona?
O: Teško je to objasniti.
P: Da li ste mogli jasno da je vidite?
O: Stajala je pod uličnom svetiljkom, pored vatrogasnih kola na uglu ulica Mejn i
Spring.
P: Da li se nešto dogodilo?
O: Mislim da jeste, zaboga. Ceo gornji deo hidranta je eksplodirao u tri pravca —
nalevo, nadesno i nagore, pravo u nebo.
P: Kada se ova ... uh ... nezgoda odigrala, u koje vreme?
O: Oko dvadeset dva i četrdeset minuta. Nije moglo biti docnije od toga.
100
P: Šta se onda dogodilo?
O: Krenula je nizbrdo. Gospodine, strašno je izgledala. Nosila je neku vrstu večernje
haljine, koja je još preostala na njoj, a bila je sva mokra i prekrivena krvlju. Izgledala ie
kao da se upravo izvukla ispod havarisanih kola. Ali ona se cerila. Nikada nisam video
takav smeh. Ličio je na smeh mrtvačke Iobanje. A ona je samo zurila u svoje ruke i
brisala ih o haljinu pokušavajući da sa njih skine krv i pri tom mislila kako se krv nikada
neće skinuti i kako će sada ona po celom gradu da prospe krv, svi će da joj plate. Bilo
je to strašno.
P: Kako znate šta je ona mislila u tom trenutku?
O: Ne znam, nemam pojma.
P: Za svedočenje je potrebno da se držite onoga što ste videli, g Kilan.
O: U redu. Na uglu kod trga Gras nalazio se još jedan hidrant koji je takođe
eksplodirao. Taj drugi se mnogo bolje video. Veliki metalni šrafovi su se sami odvrtali
na stranama hidranta. To sam video da se događa Eksplodirao je, kao i onaj prvi. A
ona je bila srećna. Govorila je samoj sebi to će im pru žiti dobro kupanje, hoće...
čekajte, izvinjavam se. Vatrogasni kamioni su tada počeli da pristižu, a ja sam je
izgubio iz vida. Nova crpka se zaustavila pred školom i svi su skočili na one hidrante,
ali sam video da ne dobijaju vodu. Šef Barton se drao na njih. a tada je škola
eksplodirala. Bože.
P: Da li ste izašli iz policijske stanice?
O: Jesam. Želeo sam da nađem Plesija i da mu ispričam priču o onoj ludoj devojci i
hidrantima. Pogledao sam u pravcu Tedijeve »Amoko« pumpe i krv mi se sledila. Svih
šest pumpi su bile otvorene. Tedi Dišan je umro još 1968, bog da mu dušu prosti, ali je
njegov sin zaključavao one pumpe svako veče, baš kao što je to Tedi za života radio.
Na njima su svi Yale katanci bili razvaljeni i visili obešeni o svoje metalne drške. Sva su
im creva ležala položena na zemlji a automatsko pražnjenje je bilo uključeno na svakoj
od njih. Benzin je isticao na ulicu, preko pločnika. Bogorodice, kada sam to video,
skupila su mi se muda. A onda sam ugledao momka kako šeta sa upaljenom
cigaretom.
P: Šta ste vi uradili?
O: Povikao sam na njega, nešto kao: Hej! Pazi na tu cigaretu! Ne bacaj, to je benzin!
Nikada me nije čuo. Vatrogasne sirene i gradski alarm kao i kola koja su jurila goredole
niz. ulicu sprečili su ga da me čuje — i ne čudim se. Video sam da će da je ugasi,
pa sam se brzo povukao dublje u unutrašnjost zgrade.
P: A šta se zatim dogodilo?
O: Šta, sledeće? Đavo je lično svratio u Čemberlen.
stomaka i lea. Cvrsto je držala Tomija za ruku. Naravno, ceo dogaaj je bio apsurdan. Niko
87
nece glasati za njih. Možda je on bio pastuv, ali ne kada se upregne sa bivolicom. Bice to
Frenk i Džesika ili možda Don Farnam i Helen Sajrs. Ili — do avola!
Dve gomile su rasle više od ostalih. G. Stivens je završio sa raspodelom kartica i sada su
sve cetvoro prebrojavali ogromne gomile koje su približno izgledale slicne. Zatim su približili
glave, nešto se došaptavali i još jednom prebrojili listice. G. Stivens je klimnuo glavom,
promešao kartice kao covek koji se sprema da izdeli karte za poker, i onda ih vratio Viku.
Popeo se na pozornicu i približio mikrofonu. Bend Bilija Bosnana je zasvirao tuš. Vik se
nervozno nasmejao, zakašljao se u mikrofon i trepnuo kada se sala odazvala brundanjem.
Skoro da je ispustio tikete na pod koji je bio prekriven žicama sa jakom elektricnom strujom,
a neko se nasmejao.
»Imamo neku vrstu slucaja povuci-potegni«, glupavo poce Vik. »G. Lublin kaže da se ovo
prvi put dogaa u istoriji Prolecnog bala — «
»Kada je zapoceo da racuna godine?« neko proguna iza Tomija. »Mora da je krenuo od
osamsto...«
»Znamo mi od kada.«
Zacuo se žamor u gomili. »Racunate li vreme pešcanim ili suncanim satom?« nastavi
Džordž Dosn tako da se zacuo smeh. Vik se uštogljeno nasmešio i opet skoro ispustio tikete.
»Šezdeset i tri glasa za Frenka Grajra i i Džesiku Mak Lin, i šezdeset i tri glasa za Tomasa
Rosa i Keri Uajt.«
Ova obznana je propracena minutom cutanja, a zatim se prolomio gromoglasan aplauz.
Tomi je pogledao u svoju partnerku. Glava mu je bila pognuta, kao da se stidi, ali ga je
odjednom šcepalo cudno osecanje (keri keri keri) koje je pomalo licilo na ono osecanje koje
se javilo kada je zamolio da krenu na bal. Cinilo mu se da neko cudno bice nastanjuje njegov
duh i ponavlja neprestalno i stalno Kerino ime. Kao da —
»Pažnja, molim!« uzviknu Vlk. »Molim vas, obratite sada pažnju.« Aplauz se utišao.
Ponovicemo finalno glasanje. Kada do vas dodu papirici, napišite na njima ime para koji vam
se dopada.*
Ostavio je iza sebe mikrofon i osetio se rasterecen.
Tiketi su razdeljeni, a papirici su nabrzinu otkinuti iz preostalih maturskih programa.
Muzika je tiho u pozadini svirala a ljudi su uzbueni glasali.
»Nisu nama tapšali«, rece Keri podigavši pogled. Ono što je on osetio (ili što je mislila da
je osetio) bila je prošlost. »Nisu nama tapšali.«
»Možda su tapšali tebi.«
Nemo ga je pogledala.
»Šta im toliko dugo treba?« prosiktala je na njega. »Cula sam ih da tapšu. Možda su
završili. Ako si pogrešio — « Konopac od jute je stajao mlitav meu njima, niko ga nije
dotakao od kada je Bili otvorio šrafcigerom prozor i podigao ga.
88
»Ne brini«, smireno rece on. »Svirace himnu škole — uvek to rade.« »Ali — «
»Zaveži. Mnogo bre pricaš.« Vrh njegove cigarete je smireno zaigrao u tami.
Zacutala je, ali (o kada se sve završi doci cu ti ja glave bato i verovatno ceš završiti u
krevetu sa ružnijom polovinom onog para) duh joj je besno lutao po njegovim recima koje je
upamtila. Ljudi nisu sa njom razgovarali na takav nacin; otac joj je bio advokat.
Bilo je sedam minuta do dvadeset dva casa.
Držao je u ruci polomljenu olovku i spremao se da zapiše, kada mu je ona dodirnuta lako i
znacajno ruku.
»Nemoj...«
»Šta nemoj?«
»Nemoj da glasaš za nas«, konacno prozbori ona.
Upitno je podigao obrve. »Zašto da ne. Ne ide ni iz džepa ni u džep. To uvek kaže moja
mama.« (majka)
Slika joj se momentalno javila, iskrsla joj je njena majka koja bljuje beskrajne molitve
ogromnom, bezimenom, popularnom Bogu koji se šunja po parkinzima motela sa plamenim
macem u ruci. Muka se u njoj povecala i morala je celom svojom dušom da se bori da bi je
obuzdala. Nije mogla da objasni svoj strah, svoje predosecanje necega. Mogla je pak samo
da se bespomocno osmehne i da ponovi »Nemoj, molim te.«
Razvodnici Pocasnog odbora su se vracali i sakupljali presavijene listice. Oklevao je za
trenutak, a onda je iznenada ispisao Tomi i Keri na pocepanom listicu papira. »Zbog tebe«,
rece on. »Veceras ceš se prvoklasno provesti.«
Nije mogla da mu odgovori, jer ju je obhrvalo bolno predosecanje: bilo je to lice njene
majke.
Nož je iskliznuo sa kamena oštraca i u trenu joj isekao dlan ispod palca. Pogledala je u
posekotinu. Polako i gusto je kapala krv iz otvorene rane, curila joj niz ruku i prljala izlizani
linoleum u kuhinji. Pa dobro onda. Bilo je sve to dobro. Oštrica je okusila meso i pustila mu
krv. Nije zavila ranu, vec je pustila da joj krv kaplje na oštricu, prljajuci joj oštri sjaj. A onda je
ponovo pocela da ga oštri, ne hajuci za kapi koje su joj umrljale haljinu.
Ako te moje desno oko izneveri, iskopaj ga.
Bio je to težak savet, ali takoe sladak i dobar. Pogotovo je bio dobar za one koji su se
šunjali pod senkama u dovratku nekog motela i u žbunju iza dvorana za igranke.
Iskopaj ga. (o, a kakvu samo nevaljalu muziku sviraju)
Iskopaj (devojke ce pokazati svoj donji veš, o kako miriše kako miriše na krv) ...ga.
Crna kukavica na satu oglasila je dvadeset dva casa a (iseci cu joj utrobu ovde na podu)
ako te uvredi tvoje desno oko, iskopaj ga.
89
Haljina je bila gotova, a nije mogla ni da gleda televiziju ni da cita knjige, niti pak da
nazove Nensi telefonom. Nije mogla ništa da radi osim da sedi na sofi i da zuri u crni
kuhinjski prozor, osecajuci pri tom kako u njoj raste neki bezimeni strah, nalik detetu koje
ceka neko strašno otkrice.
Odsutno je pocela da masira ruke. Bile su hladne i neprijatne. Bilo je samo dvadeset dva i
dvanaest minuta i odista ne beše tu nikakvog razloga da veruje da se svet bližio svom kraju.
Gomilice glasackih listica su ovoga ptila bile vece, ali su i dalje izgledale podjednake.
Ponovo su ih tri puta prebrojali da bi se uverili u verodostojnost suda. A onda je Vik Muni
prišao mikrofonu. Zastao je na trenutak, uživao u istinskom osecanju neizvesnosti koje je
vladalo u vazduhu, u onda je prosio izjavio:
»Pobednici su Keri i Tomi. Odlucio je jedan glas.«
Zavladala je mrtva tišina. A onda je aplauz ponovo ispunio dvoranu, pomalo podsmešijivo
odjekujuci u pojedinim delovima publike. Keri se povukla preplašeno i smuceno. a Tomi je
ponovo osetio (istina za sekundu) tu cudnu vrtoglavicu u glavi (ker keri keri keri) koja kao da
je brisala sve pred sobom osim imena i slike ove cudne devojke sa kojom je izašao. Za
trenutak se osetio bukvalno preplašen na smrt.
Nešto je palo na pod uz zveckanje a istu vremeno sveca se ugasila.
Onda su Džosi i Munglovsi svirali rok verziju »Sjaja i Okolnosti«, a razvodnici su se pojavili
pred njihovim stolom (skoro kao u bajci, što je sve teklo pod strogim uvežbanim nadzorom
gice Gir, koja je, kao što se pricalo, spore i nespretne razvodnike jela za rucak) i smestili
skiptar uvijen u aluminijumsku foliju u Tomijevu ruku, ogrtac sa ogromnim okovratnikom od
pseceg krzna prebacen je preko Kerinih ramena, a predvodili su ih do centralnog krila decko
i devojcica u belim blejzerima. Muzika je treštala. Publika pljeskala. Gica Gir je
pobedonosno izgledala. Tomi Ros se veselo cerio.
Otpratili su ih uz stepenice do zastora, doveli su ih do prestola i posadili ih na njih. Još
uvek se culo pljeskanje. Podsmešljivi aplauz je nestao, bio je sad dubok i iskren i pomalo
zastrašujuc. Keri se radovala da sedne. Sve se isuviše brzo dogaalo. Noge su joj
podrhtavale i iznenada, uprkos relativno visokoj kragni, grudi (prljavijastuci) bile su joj grozno
obnažene. Zvuk pljeskanja joj je zaglušio uši, kao da se napila punca Deo nje je još uvek bio
stvarno ubeen da je sve ovo samo san iz koga ce se probuditi sa izmešanim osecanjima
olakšanja i nekog gubitka.
Vik se proderao u mikrofon: Kralj i Kraljica Prolecnog bala za 1979. su Tomi ROS i Keri
UAJT!.
I dalje se prolamao gromoglasan, prodoran i dugotrajan aplauz. Tomi Ros, sada vec u
poslednjim trenucima svoga života, uzeo ju je za ruku i široko joj se osmehnuo, misleci da je
Suzina intuicija ovoga puta bila veoma dobra. Donekle je i ona njemu uzvratila osmeh. Tomi
(bila je u pravu i volim je e pa volim i ovu ovde ovu keri ona je ona je lepa i u pravu je sve ih
volim to svetlo to svetlo u njenim ocima) i Keri (ne mogu da ih vidim svetio je prejako mogu
da ih cujem ali ne mogu da ih vidim kupaonice seti se kupaonice o mama popela sam se
isuviše visoko cini mi se hocu natrag)
90
(O da mi se smeju i spremaju da na mene bacaju stvari i da pokazuju na mene da vicu uz
smeh ne mogu da ih vidim ne mogu da ih vidim isuviše je jako svetlo).
I greda iznad njih dvoje.
Obe grupe muzicara, u iznenadnoj i neocekivanoj simbiozi roka i kafanske muzike,
prebacili su se na školsku himnu. Publika se digla na noge i, tapšuci i dalje, pocela da peva.
Bilo je sedam minuta do dvadeset dva casa.
Bili je upravo savio kolena pa su mu zglobovi škljocnuli. Kris Hargensen je stajala pored
njega sa vidljivim znacima nervoze. Ruke su joj besciljno klizile niz rubove farmerki koje je
nosila, a grizla je svoju meku donju usnu, štipala je i donekle ozleivala.
»Misliš li da ce glasati za njih?* tiho upita Bili.
»Hoce«, rece ona. »Ja sam sve sredila. Nece cak ni dostici njihov broj. Zašto samo tapšu?
Šta se tamo dešava?«
»Ne pitaj me, mace. Ja — «
Školska himna se iznenada zaorila, jaka i glasna kroz meki majski vazduh, a Kris je
poskocila kao da ju je osa ubola. Izleteo joj je tihi uzvik iznenaenja.
Svi ustanite za škooolu Tomasa Evina...
»Hajde, kreni«, rece on. »Eno ih tamo.« Oci su mu meko sijale u mraku. Cudan poluosmeh
mu je prešao preko lica.
Obliznula je usne. Oboje su zurili u dugacak konopac od jute.
Podignite sve zastave do nebaaaa...
»Umuknite«, prošaputa ona. Drhtala je, a on je pomislio da joj telo nikada nije izgledalo
tako zavodljivo ili uzbudljivo. Kada se sve ovo završi, imace je sve dok joj duša ne izae na
nos. Ulazice u nju kao nož kroz buter.
»Nemaš hrabrosti, mace?«
Nagnuo se prema njoj. »Necu ovo da uradim za tebe. mace. Može da potraje do
vecnosti.«
S a ponosom nosimo crvenu boju i oooops...
Iznenadan prigušeni zvuk joj se oteo iz usta, mogao je to biti neki poluvrisak, tako da se
ona nagnula unapred i divlje povukla konopac obema rukama. Konopac je skliznuo i za
trenutak škljocnuo, što ju je navelo da pomisli da ju je Bili sve vreme zavitlavao i da je
konopac prosto lebdeo u vazduhu. A tada se zategao, zaigrao za trenutak i iskliznuo joj iz
ruku ostavljajuci je sa ranom na ruci.
»Ja — « pocela je.
91
Muzika je odjednom neprijatno i iznenadno prestala. Još trenutak su se isprekidani glasovi
i dalje odsutno culi, a onda su utihnuli. Vladala je mrtva tišina, a onda je neko vrisnuo.
Zavladala je ponovo tišina.
Zurili su jedno u drugo u mraku, sleeni dogaajem za koji su mislili da ga nikada nece
proizvesti. Sam dah joj se u grlu pretvorio u led.
A onda se tamo dole zacuo smeh.
Bilo je dvadeset dva i dvadeset i pet minuta, a osecala se sve gore i gore. Su je stajala na
jednoj nozi pred šporetom na gas i cekala da mleko provri pa da sipa u njega kakao. Dva
puta je vec krenula gore da obuce spavacicu i dva puta se zaustavila, bez ikakvog razloga,
privucena kuhinjskom prozoru koji je gledao dole na Brikjard brdo i na spiralu puta br 6, koji
je vodio u grad.
I sada, dok je sirena koja je bila pricvršcena na vrh gradske vecnice u Ulici Mejn iznenada
pocela da zavija kroz noc, podižuci paniku, nije se odmah ni okrenula ka prozoru, vec je
samo ugasila šporet da joj mleko ne bi zagorelo.
Sirena na gradskoj vecnici se oglašavala svakoga dana u podne, i to je bilo sve, osim što
su zvali dobrovoljnu vatrogasnu pomoc za vreme požara u toku avgusta i septembra.
Oglašavala se uglavnom prilikom velikih nesreca, a zvuk joj je bio košmaran i zastrašujuci u
pustoj kuci.
Prišla je prozoru, ali veoma polako. Zavijanje sirene se pojacavalo i gubilo, spuštalo i
podizalo. Negde su se oglasile trube, kao na vencanju. Mogla je da vidi svoj odraz u zatamnjenom
staklu, sa otvorenim usnama, širom otvorenih ociju, odraz koji je zamaglio njen
sopstveni dah.
Poluzaboravljeno secanje joj se povratilo. Kao deca u osnovnoj školi vežbali su odbranu
od vazdušnih napada. Kad bi nastavnik pljesnuo rukama i rekao »Oglašavaju se gradske
sirene«, svi su morali da se sakriju pod klupu i da rukama prekriju glavu, da sacekaju da sve
proe, ili bi ih udarilo neprijateljsko oružje na licu mesta. Sad se u njenoj glavi otišla misao
vidljiva kao list izvajan u gipsu (gradska sirena se oglašava) i cula je reci koje su odzvanjale
u njenom secanju.
Tamo daleko dole, na školskom parkiralištu, iznad lampi se uzdizao oreol od sumpora 1
obeležavao okolinu, iako se sama školska zgrada nije videla u mraku — iznad nje je sijala
varnica kao da se Bog poigrao svojim kremenom i fitiljem. (a tu su rezervoari gasa)
Varnica je posustala, a zatim se narandžasto rasplamsala. Sada je mogla da vidi školu,
gorela je.
Bila je pošla ka ormaru da uzme kaput kada je neka, ispocetka mukla, eksplozija uzdrmala
tle ispod njenih nogu i protresla servise njene majke u kredencima.
Iz članka Preživeli smo Crnu Matursku zabavu od Norme Votson (izdanje
avgust, 1980. časopis »Reader's Digest«, odeljak »Drame iz stvarnog
života«):
92
... a dogodilo se tako brzo da niko stvarno nije znao šta se dogodilo. Svi
smo stajali i pljeskali i pevali školsku himnu. A onda — ja sam stajala
pored stola razvodnika kod glavnog ulaza i gledala na binu — javila se
varnica kao da su veliki reflektori na zastoru osvetlili neki metal. Stajala
sam sa Tinom Blejk i Stelom Horan i čini mi se da su je i one primetile.
Odjednom je šiknula crvena tekućina krov vazduh. Delimično se prosula
po muralu i curila niz njega u dugačkim potocima. Odmah sam shvatila,
još pre no što je pala na njih, da je to krv. Stela Horan je mislila da je to
boja, ali ja sam drukčije predosećala, kao onda kada je mog brata udario
kamion sa senom.
Bili su skroz mokri. Keri je najgore prošla. Izgledala je kao da ju je neko
potopio u kadu sa crvenom bojom. Samo je tako sedela i nije se ni
pomerila. Muzikanti Džosi i Munglovsi koji su stajali blizu njih bili su svi
poprskani. Bela gitara glavnog gitariste bila je sva isprskana.
Rekla sam: »Bože moj, pa to je krv!«
Kada sam to rekla, Tina je vrisnula. Vrisnula je veoma glasno, što je vrlo
resko odzvonilo salom.
Ljudi su prestali da pevaju i sve se utišalo. Nisam mogla da se pomerim.
Bila sam prikucana za svoje mesto. Podigla sam pogled i gle — iznad
prestola klatile su se dve kofe, ljuljale i udarale jedna o drugu. Krv je i dalje
kapala iz njih. Odjednom su pale dole, zajedno sa gomilom labavog
kanapa koji se vukao za njima. Jedna od njih je pogodila Tomija Rosa u
glavu. Zazvečala je lako, kao gong.
Taj događaj je naterao nekoga u smeh. Ne znam ko je to bio, ali bio je to
smeh različit od smeha osobe koja vidi nešto veselo i smešno. Bio je to
snažan i strašan, histerični smeh.
U istom trenutku Keri je širom otvorila oči.
Bilo je to u trenutku kada su se svi počeli smejati. I ja sam se smejala, da
mi bog oprosti. Bilo je sve ... tako neobično.
Kada sam bila mala, dobila sam na poklon Volt-Diznijevu knjigu Pesma sa
Juga, a u njoj se nalazila priča o Teča-Remusu u kojoj se govorilo o malom
crnčetu. U njoj je bila slika crnčeta koje sedi na sredini puta i izgleda kao
jedan od onih starovremskih crnih minstrela sa crnim licem i ogromnim
beonjačama. Kada je Keri otvorila oči, izgledala je baš tako. Jedino te oči
nisu na njoj bile potpuno crvene. Ali je svetlost pala na njih i načinila ih
staklastim. Neka mi bog oprosti, ali izgledala je potpuno kao Edi Kantor
koji beči oči u svom komičnom nastupu.
93
I to je ljude navelo na smeh. Nismo mogli a da se ne smejemo. Bila je to
jedna od onih situacija u kojima se čovek smeje da ne bi izludeo. Keri je
bila središte oko kojega se okretala svaka šala već duže vremena, tako da
smo svi mi osećali da smo deo nekog posebnog događaja te večeri. Bilo je
to kao da smo posmatrali ljudsko biće koje se ponovo priključilo ljudskom
rodu, i zbog toga sam bila veoma srećna, a onda se to dogodilo. Taj užas.
Ali tome nije bilo pomoći. Mogli smo ili da se smejemo ili da plačemo,
međutim, ko bi još plakao zbog Keri nakon svih tih godina?
Ona je samo sedela i zurila u njih, a smeh je postajao sve jači i glasniji.
Ljudi su se držali za stomake i nadimali i upirali prstom u nju. Tomi jedini
nije pogledao u nju. Nekako je ležao izvaljen u svojoj stolici kao da je
zaspao. Niste, međutim, mogli znali da li je bio povređen, ionako je bio
sav umazan krvlju.
A onda se njeno lice... prelomilo. Ne bih znala kako drukčije da ga opišem.
Stavila je ruke na lice i ljuljala se na stopalima. Skoro da se saplela o
sopstvena stopala i pala na pod, što je još više zasmejalo ljude. A onda je
nekako ... odskakutala sa pozornice. Ličila je na ogromnu crvenu žabu
koja skače sa belog lokvanja, skoro da je ponovo pala.
Gđica Desdžardin je dotrčala do nje i nije se više smejala. Ispružila je ruke
prema njoj. Ali odmah zatim je izdignuta sa zemlje da bi potom tresnula o
zid koji se nalazio pored bine. Bila je to najčudnija stvar koju sam videla.
Nije sama posrnula ili nešto slično. Izgledalo je kao da ju je neko bacio na
zid, ali ne beše nikoga pored nje.
Keri je trčala kroz gomilu sa rukama kojima je pritiskala lice kada joj je
neku podmetnuo nogu. Ne znam ko je to bio, ali je pala pravo na lice
ostavljajući na podu dugi crveni otisak. Sećam se da je uzviknula »Uuuf!«
Tome sam se još jače nasmejala, tom njenom uzviku »uuuf!« Puzala je na
kolenima, a onda je ustala i istrčala napolje. Protrčala je pravo pored
mene. Mogla je da se namiriše krv; imala je zadah nečeg užeglog i
bolesnog.
Preskakala je po dva stepenika istovremeno i izjurila kroz vrata, a onda je
nestala.
Smeh je malo utilmuo, jenjavao je kako je vreme protkalo. Neki ljudi su i
dalje grcali i ušmrkavali se. Leni Brok je izvadio iz džepa ogromnu belu
maramicu i brisao oči. Sali Mek Manus je sva pobelela, i izgledala je kao da
će da povrati, ali se i dalje kikotala i nije mogla da prestane. Bili Bosnan je
samo stajao na svom mestu sa dirigentskom palicom u ruci i vrteo
glavom. G. Lublin je sedeo pored gđice Desdžardin i glasno tražio papirnu
maramicu — iz nosa joj je tekla krv.
94
Treba da shvatite da se sve ovo o čemu vam pričam dogodilo za manje od
dva minuta. Niko nije mogao da sastavi konce događaja, svi smo bih
zapanjeni. Neki od prisutnih su se šetali naokolo, malo pričali, ali nisu bili
govorljivi. Helen Sajrs je briznula u plač, što je navelo i druge da počnu da
plaču.
Onda je neko uzviknuo: »Pozovite doktora! Slušajte, zovite brzo
doktora!«
Bio je to Džozi Vrek. Stajao je na bini, pored Tomija Rosa, a lice mu je bilo
belo kao hartija. Pokušao je da ga podigne, ah se presto prevrnuo, a Tomi
se skotrljao na pod.
Niko se nije ni pomerio.
Niko se nije pomerio. Svi su samo zurili u njih. Osećala sam se kao da me
je neko zamrznuo u santu leda. Gospode — to je bila jedina reč koja mi je
padala na um. Bože, bože moj, moj bože. A onda mi se uvukla u glavu ova
druga misao, međutim, misao kao da nije bila moja. Mislila sam o Keri — i
o Bogu. Sve je bilo izmešano u mojoj glavi, i bilo je strašno.
Stela me je pogledala i rekla: »Keri se vratila.«
Ja sam joj odgovorila: »U pravu si.«
Vrata hodnika su se zatvorila sa treskom. Zvuk je ličio na aplauz. Neko je u
pozadini vrisnuo i onda je otpočeo stampedo. Svi su pojurili ka vratima
pored kojih sam stajala. Ja, u neverici. A kada sam pogledala u Keri, pre
nego što je prva osoba dospela do vrata i počela da ih gura, videla sam da
nas sve gleda licem obojenim ratničkim bojama, kao indijanac.
Osmehivala se.
Svi su pokušavali da probiju vrata, udarali su o njih, ali su ona stajala kao
zakovana. Što se više njih nagomilavalo pored njih, moglo se videti da su
oni prvi koji su tu dospeli pokušavali da ih sruše, brundajući i zapomažući.
Ali se vrata nisu otvorila, iako se nikada nisu zaključavala; bio je to državni
propis.
G. Stivens i G. Lublin su prokrčili put i krenuli da ih sklanjaju sa vrata
vukući ih za žakete, suknje ili bilo šta drugo. Svi su vikali i mukali kao
stoka. G. Stivens je ošamario nekoliko devojčica i udario Vika Munija
pesnicom u oko. Vikali su na đake da idu na sporedan izlaz. Neki su izašli,
a to su bili oni koji su preživeli.
Onda je počela da pada kiša ... ili, bar, to je bilo ono prvo što smo pomislili
da se događa. Voda je tekla po celoj sali. Podigla sam pogled i videla da su
sve cevi otvorene i da se fiskulturna sala puni vodom. Voda je
zapljuskivala košarkaško igralište i dalje tekla. Džosi Vrek je vikao na svoje
95
muzičare da brzo isključe svoje mikrofone i električna pojačala, ali su oni
već bili nestali. Skočio je dole sa bine.
Panika kod vrata je prestala. Ljudi su ustuknuli i zurili u tavanicu. Čula sam
nekoga da kaže — mislim da je to bio Don Faniam — »Ovo će da uništi
košarkaško igralište«.
Nekolicina je krenulo da vidi šta se dogodilo sa Tomijem Rosom.
Odjednom sam shvatila da sam jedino želela da izađem napolje. Uzela
sam Tinu Blejk za ruku i rekla joj: »Hajde da potrčimo, brzo!«
Da bi se došlo do pomoćnog izlaza, trebalo je da se prođe kroz kratak
hodnik koji se protezao levo od pozornice. I tu su se nalazili otvori za cevi,
ali oni nisu prsli. Vrala su bila otvorena — videla sam nekoliko ljudi kako
istrčavaju kroz njih. Ali većina njih je samo stajala, u malim grupama i
međusobno se pogledala. Neki od njih su zurili u krvav trag koji je Keri
ostavila za sobom kada je pala. Voda ga je ispirala.
Sčepala sam Tinu za mišicu i počela da je guram u pravcu table na kojoj je
pisalo IZLAZ. U istom tom trenutku zasvetlela je munja i začuo se vrisak,
kao i krici koji su mu se pridružili. Osvrnula sam se i ugledala Džosija Vreka
kako drži jedno od postolja za mikrofon. Nije mogao da ga pusti. Oči su
mu bile iskolačene i cela kosa nakostrešena, a izgledalo je da igra. Noge
su mu se klizale kroz vodu a dim je počeo da mu izlazi iz košulje.
Pao je preko jednog pojačala — bila su ogromna, visoka po pet ili šest
stopa — koje je zatim palo u vodu. Krici su se pretvorili u jeziv vrisak koji
je probijao uši, a onda je ponovo zablistala munja i ugasila se. Džosijeva
košulja je gorela.
»Trči!« povikala je Tina. »Hajde, Norma, molim te.'«
Istrčale smo u hodnik a iza nas se začula eksplozija — glavni električni
vod je otkazao, čini mi se. Za sekundu sam se okrenula. Mogla sam da
vidim celu binu gde je ležalo Tomijevo telo, jer je zavesa bila podignuta.
Svi kablovi za struju nalazili su se u vazduhu i poskakivali i uvijali se kao
zmije u korpi nekog indijskog fakira. Jedan od njih se raspolutio. Zasjala je
ljubičasta varnica kada je kabl dotakao vodu, a onda su vrisnuli svi uglas.
U tom trenutku smo se već nalazile ispred vrata i trčale preko parkirališta.
Čini mi se da sam ja vrištala, ali se ne sećam toga baš dobro. Ničega se
tako dobro ne sećam nakon trenutka u kome su svi počeli da vrište,
nakon događaja u kome su ti kablovi visoke voltaže pali na pod prekriven
vodom ...
Tomi Ros, u svojoj osamnaestoj godini, preminuo je brzo i bogu hvala, skoro bez muka.
96
Cak nije ni bio svestan da se nešto važno dogaalo. Zacuo je cegrtanje i zveket koji su
odmah asocirali na (evo ih kante za mleko) secanje iz detinjstva na ujka-Galenovu farmu a
onda na (nešto je palo odozgo) muzicare koji su stajali ispod njega. Uhvatio je pogled
Džosija Vreka koji se upravio iznad njegove glave (šta hoce da me pozdravi ili nešto slicno) a
onda ga je pogodila kofa, napunjena do jedne cetvrtine krvlju. Ispupcena ivica kofe udarila ga
je pravo u glavu i (jao to boli) brzo je pao u nesvest. I dalje je ležao ispružen na pozornici
kada se vatra, koja je pocela u elektricnoj opremi Džosija i Munglovsa, proširila do murala sa
venecijanskim gondolijerom, a zatim uznapredovala do pacovskog skloništa sa starim
uniformama, knjigama i do novina koje su ležale iza bine i iznad nje.
Bio je vec mrtav kada je rezervoar sa gasom eksplodirao pola sata kasnije.
Izveštaj iz »dnevnih vesti« iz Nove Engleske u 22 i 46 minuta.
ČEMBERLEN, MEJN (novinska agencija)
VATRA SE NEZADRŽIVO RASPROSTIRE U SREDNJOJ USMERENOJ ŠKOLI EVIN
UPRAVO U OVOM TRENUTKU. IGRANKA JE BILA U TOKU U VREME IZBIJANJA
POŽARA ZA KOJI SE VERUJE DA GA JE IZAZVALA ELEKTRIČNA STRUJA. SVEDOCI
TVRDE DA JE ŠKOLSKI VODOVOD PUSTEN BEZ UPOZORENJA I DA JE IZAZVAO
KRATAK SPOJ U OPREMI ROK SASTAVA. NEKI SVEDOCI TAKOĐE PRIJAVLJUJU
OŠTEĆENJA U CENTRALNOM ELEKTRIČNOM SISTEMU. VERUJE SE DA SE SKORO STO
I DESET OSOBA NALAZI ZAROBLJENO U ZAPALJENOM IGRALIŠTU ŠKOLE.
VATROGASCI 17. SUSEDNIH GRADOVA KAO ŠTO SU VESTOVER, MOTON I LUISTAUN
ZAJEDNO SU PRIMILI POZIVE ZA POMOĆ I USKORO CE KRENUTI NA MESTO
DOGAĐAJA DO. SADA SE NISU JAVILI POVREĐENI. KRAJ.
22 časa i 46 minuta. 27. maj 69HD n.a.
Iz izveštaja hroničara iz Nove Engleske, 23 časa i 22 minute
HITNO
ČEMBERLEN, MEJN (NA)
STRAHOVITA EKSPLOZIJA UZDRMALA JE USMERENU SREDNJU ŠKOLU EVIN TOMAS.
EVIN U MALOM GRADIĆU ČEMBERLEN U DRŽAVI MEJN TRI ČEMBERLENSKE
VATROGASNE BRIGADE, KOJE SU RANIJE BILE POSLATE DA SE BORE SA PLAMENOM
U FISKULTURNOJ SALI GDE SE BAL ODRŽAVAO NISU MOGLE DA POMOGNU.
HIDRANTI U OKOLINI SU POTPUNO DEMOLIRANI A VODENI PRITISAK U GRADSKIM
REZERVOARIMA OD SPRING STRITA DO TRGA GRAS IZMEREN JE I RAVAN JE NULI.
JEDAN ZVANIČNIK JE IZJAVIO: PROKLETI HIDRANTI MORA DA SU SVI POGUBILI
POKLOPCE. A MORA DA SU KULJALI SA VODOM KAO IZVORI DOK SU ONA DECA
GORELA. TRI TELA SU DO SADA SPASENA. PREPOZNATO JE TELO TOMASA B. MIRSA,
ČEMBERLENSKOG VATROGASCA. DRUGA DVA TELA SU OČIGLEDNO PRIPADALA
UČESNICIMA BALA. JOŠ TRI ČEMBERLENSKA VATROGASCA SU ODNESENA U
BOLNICU MOTON ZA HITNE SLUČAJEVE USLED MANJIH OPEKOTINA I UDISANJA
DIMA. VERUJE SE DA JE DO EKSPLOZIJE DOŠLO KADA JE VATRA PRODRLA U
97
ŠKOLSKI REZERVOAR SA GASOM KOJI SE NALAZI PORED FISKULTURNE SALE.
VERUJE SE DA JE VATRA POČELA U LOŠE IZOLOVANOM ELEKTRIČNOM SISTEMU
NAKON KVARA VODOVODA. KRAJ
23 i 22 minuta. 27. maj 70II9E (NA.)
Su je posedovala jedino privremenu acku vozacku dozvolu, ali je ipak uzela kljuceve
majcinih kola koji su visili pored frižidera i otrcala u garažu. Sat u kuhinji je oglasio tacno
dvadeset tri casa.
Kola se iz prve nisu upalila tako da je morala da se prisili da priceka pre no što je ponovo
pokušala da ih upali. Ovoga puta se motor zakašljao i krenuo, pa je bezglavo pojurila iz
garaže oštetivši pri tom branik. Zaokrenula je tako da su joj zadnji tockovi, koje je videla kada
se okrenula unazad, podigli šljunak u vazduh. »Plimut« iz 77. njene majke okrenuo se na
putu i skoro se prevrnuo na stranu, što joj je izazvalo muku u stomaku. U tom trenutku
upravo je shvatila da joj se iz grla otima jauk, kao životinji upaloj u zamku.
Nije se zaustavila na znaku STOP koji je stajao na raskrsnici puta br. 6 i sporednog
cemberlenskog druma. Vatrogasne sirene su svojim zavijanjem ispunjavale noc u istocnom
delu Cemberlena gde se ovaj kraj granicio sa Vestoverom, dok je Moton ležao na jugu,
pozadi.
Nalazila se skoro u podnožju brda kada je škola eksplodirala.
Prikocila je obema nogama i pala na volan kao krpena lutka. Gume su zaškripale na
plocniku. Nekako je uspela da otvori vrata i izae iz kola, zaklanjajuci pogled pred sjajem od
požara.
Džinovski plamen se uzdizao u nebo, podižuci sa sobom delice celicnog krova, drveta i
hartije. Miris koji je dopirao bio je težak i ispunjen gasom. Glavna ulica bila je osvetljena kao
buktinjom. U tom stravicnom intervalu od nekoliko sekundi ugledala je celo fiskulturno krilo
škole Evin kako se pretvara u razorenu zapaljenu ruševinu.
Udar je nastupio trenutak kasnije i bacio je na lea. ubre pored puta je odjednom
proletelo pored nje zajedno sa naletom vrelog vazduha koji ju je blago podsetio na (miris
podzemne železnice) putovanje u Boston prethodne godine. Prozori na Bilovoj samoposluzi i
Kelijevoj radnji zatresli su se i pali unutra.
Pala je na stranu a plamen je pakleno obasjavao ulicu, kao da je bilo podne. Ono što se
dalje dogodilo, za nju se odvijalo kao u usporenom filmu, dok joj je misao polako
napredovala (mrtvi svi su oni mrtvi keri zašto mislim na keri) sama svojim tokom. Kola su
jurila ka mestu nesrece, neki ljudi su protrcavali u potkošuljama, pidžamama i spavacicama.
Videla je coveka koji je izašao na vrata ispred cemberlenske policijske stanice i sudnice.
Kretao se polako. Kola su promicala polako, cak i ljudi koji su trcali promicali su polako.
Videla je kako je covek ispred policijske stanice stegao pesnicu i prineo je ustima, i nešto
vrisnuo; njegovi uzvici su bili nerazumljivi zbog glasnih gradskih sirena, vatrogasnih kola i
užasnih celjusti vatre. Zvucalo je kao: »Slušajte! Ne palite to kreteni!* Ulica je na tom mestu
98
bila potpuno mokra. Svetlost je igrala iznad vode, tamo dole, pored Tedijeve pumpe zvane
»Amoko«. » — slušaj, to je — « A onda je sve eksplodiralo.
Iz svedočanstva Tomasa K. Kilana koje je dao pod zakletvom pred Državnim istražnim
komitetom države Mejn povodom događaja koji su se odigrali 27. i 28. maja u
Čemberlenu u Mejnu (skraćena verzija koju čete pročitati uzeta je iz knjige Crna
Maturska zabava: Izveštaj komisije za slučaj Vajtove, izdanje Signet Books. Njujork,
1980):
Pitanje: G. Kilan, da li ste građanin Čemberlena?
Odgovor: Jesam.
P: Gde stanujete?
O: Imam neku sobu iznad gradske sale za bilijar. Tamo i radim. Brišem podove, čistim
stolove i radim na mašinama, na fliperima, znate.
P: Gde ste se nalazili u noći dvadeset i sedmog maja u 22 i 30 min. g Kilan?
O: U stvari, nalazio sam se u istražnom zatvoru u policiji. Vidite, ja dobijam platu
četvrtkom — tada uvek izađem i uljoštim se. Odem do »Kavalira«, pijem rakiju i u
zadnjoj sobi igram malo poker. Ali kad se napijem, postanem zaista gadan — osećam
se kao da mi u glavi odvija automobilska trka. Sranje, je l' da? Jednom sam tresnuo
nekog tipa sa stolicom i —
P:Da li vam je to bio običaj da idete u policijsku stanicu kada vam se jave napadi vaše
naravi?
O: Jeste. Veliki Otis je moj prijatelj.
P: Govorite li to o šerifu ove pokrajine, g Otisu Dojlu?
O: Aha. Rekao mi je da navratim do njega svaki put kada počnem da se osećam tako
nezgodno. Veče pre tog maturskog gomila ljudi je sedela u zadnjoj sobi kod »Kavalira«
i igrala pokericu kada sam pomislio da Brzi Marsel Dibej vara. Da sam bio trezan,
drukčije bih video stvar — ideja Francuza da brzo izvuče jednu kartu sastoji se u tome
da on bolje pogleda sopstvene — ali sve me je to uzbudilo. Popio sam već nekoliko
piva, znate, pa sam samo bacio karte i pravo otišao u policijsku stanicu. Plesi me je
shvatio i odmah me zaključao u istražnu ćeliju br. 1. Plesi je dobar momak. Poznavao
sam njegovu majku, ali to beše pre mnogo godina.
P: G.Kilan, mislite li da možete da sa nama popričate o noći dvadeset sedmog? O
vremenu u dvadeset dva i trideset minuta?
O: Pa zar ne pričamo?
P: Iskreno se nadam da je tako, nastavite.
99
O: Pa, Plesi me je zaključao oko petnaest do dva u petak u noći i ja sam krenuo pravo
da spavam. Možete da kažete da sam usnio. Probudio sam se sledećeg popodneva u
četrnaest časova, progutao tri aspirina i nastavio da spavam. To volim da radim —
mogu da spavam sve dok me mamurluk sasvim ne prođe. Veliki Otis kaže da bi trebalo
da otkrijem kako to radim i da patentiram pronalazak. Kaže da bi moja tehnika
ublažila mnoge bolove u svetu.
P:Siguran sam da biste ih ublažili, g Kilane. E sada, kada ste se ponovo probudili?
O: Oko dvadeset dva uveče u petak. Mnogo sam bio ogladneo pa sam krenuo da dole
u bircuzu nađem neku klopicu.
P: Ostavili su vas sasvim samog u otvorenoj ćeliji?
O: Naravno. Ja sam sjajan tip kada sam trezan. U stvari, jedanput —
P: Samo kaži Komisiji šta se dogodilo kada si izašao iz ćelije.
O: Sirena za požar je zavijala, eto šta se dogodilo. Preplašila me na smrt. Nisam noću
čuo tu sirenu još od vremena kada se završio rat u Vijetnamu. Stoga sam jurnuo gore
kad prokletstvo, nema nikoga u kancelariji. Kažem sebi. do sto đavola, Plesi će za ovo
da izvuče deblji kraj. Treba uvek neko da stražari u kancelariji u slučaju da ih pozovu
na lice mesta. Tako ja priđem prozoru i pogledam napolje.
P: Da li se škola mogla videti sa toga prozora?
O: Naravno. Nalazi se na drugoj strani ulice, dva ugla dalje. Ljudi su trčali naokolo i
vikali. I tada sam ugledao Keri Uajt.
P: Da li ste ikada ranije videli Keri Uajt?
O: Jok.
P: Kako ste znali da je to ona?
O: Teško je to objasniti.
P: Da li ste mogli jasno da je vidite?
O: Stajala je pod uličnom svetiljkom, pored vatrogasnih kola na uglu ulica Mejn i
Spring.
P: Da li se nešto dogodilo?
O: Mislim da jeste, zaboga. Ceo gornji deo hidranta je eksplodirao u tri pravca —
nalevo, nadesno i nagore, pravo u nebo.
P: Kada se ova ... uh ... nezgoda odigrala, u koje vreme?
O: Oko dvadeset dva i četrdeset minuta. Nije moglo biti docnije od toga.
100
P: Šta se onda dogodilo?
O: Krenula je nizbrdo. Gospodine, strašno je izgledala. Nosila je neku vrstu večernje
haljine, koja je još preostala na njoj, a bila je sva mokra i prekrivena krvlju. Izgledala ie
kao da se upravo izvukla ispod havarisanih kola. Ali ona se cerila. Nikada nisam video
takav smeh. Ličio je na smeh mrtvačke Iobanje. A ona je samo zurila u svoje ruke i
brisala ih o haljinu pokušavajući da sa njih skine krv i pri tom mislila kako se krv nikada
neće skinuti i kako će sada ona po celom gradu da prospe krv, svi će da joj plate. Bilo
je to strašno.
P: Kako znate šta je ona mislila u tom trenutku?
O: Ne znam, nemam pojma.
P: Za svedočenje je potrebno da se držite onoga što ste videli, g Kilan.
O: U redu. Na uglu kod trga Gras nalazio se još jedan hidrant koji je takođe
eksplodirao. Taj drugi se mnogo bolje video. Veliki metalni šrafovi su se sami odvrtali
na stranama hidranta. To sam video da se događa Eksplodirao je, kao i onaj prvi. A
ona je bila srećna. Govorila je samoj sebi to će im pru žiti dobro kupanje, hoće...
čekajte, izvinjavam se. Vatrogasni kamioni su tada počeli da pristižu, a ja sam je
izgubio iz vida. Nova crpka se zaustavila pred školom i svi su skočili na one hidrante,
ali sam video da ne dobijaju vodu. Šef Barton se drao na njih. a tada je škola
eksplodirala. Bože.
P: Da li ste izašli iz policijske stanice?
O: Jesam. Želeo sam da nađem Plesija i da mu ispričam priču o onoj ludoj devojci i
hidrantima. Pogledao sam u pravcu Tedijeve »Amoko« pumpe i krv mi se sledila. Svih
šest pumpi su bile otvorene. Tedi Dišan je umro još 1968, bog da mu dušu prosti, ali je
njegov sin zaključavao one pumpe svako veče, baš kao što je to Tedi za života radio.
Na njima su svi Yale katanci bili razvaljeni i visili obešeni o svoje metalne drške. Sva su
im creva ležala položena na zemlji a automatsko pražnjenje je bilo uključeno na svakoj
od njih. Benzin je isticao na ulicu, preko pločnika. Bogorodice, kada sam to video,
skupila su mi se muda. A onda sam ugledao momka kako šeta sa upaljenom
cigaretom.
P: Šta ste vi uradili?
O: Povikao sam na njega, nešto kao: Hej! Pazi na tu cigaretu! Ne bacaj, to je benzin!
Nikada me nije čuo. Vatrogasne sirene i gradski alarm kao i kola koja su jurila goredole
niz. ulicu sprečili su ga da me čuje — i ne čudim se. Video sam da će da je ugasi,
pa sam se brzo povukao dublje u unutrašnjost zgrade.
P: A šta se zatim dogodilo?
O: Šta, sledeće? Đavo je lično svratio u Čemberlen.
11 Re: Stiven King - Keri Pon Jan 09, 2012 8:57 pm
Margita
Administrator
Kada su kofe sletele, ona je u pocetku bila svesna jedino glasnog metalnog zveketa koji je
presekao muziku, da bi odmah zatim uronula u toplinu i vlagu. Instinktivno je zatvorila oci.
Pored sebe je cula neki uzdah i u delu mozga koji joj se odjednom probudio osetila je rezak
bol. (tomi)
Muzika se zaustavila na cudan neharmonican nacin, neki glasovi su lebdeli u vazduhu kao
popucale žice instrumenata, a u iznenadnoj samrtnoj tišini slutnje, dok se popunjavao jaz
izmeu mogucnosti dogaaja i njegove realizacije, nalik sudbini, cula je da se neko jasno
obraca:
»Bože. pa to je krv.«
Trenutak kasnije, kao da bi se istina ustanovila. da bi se potpuno razjasnila, neko je
vrisnuo.
Keri je sedela zatvorenih ociju osecajuci da joj se crna pruga užasa javlja u mozgu. Nakon
svega, ispalo je da je Mama bila u pravu. Ponovo su je namagarcili, našalili se sa njom.
napravili je ovcom. Taj užas je trebalo da bude vec dosadan, ali nije bio — posadili su je tu
gore, tu pred celom školom i ponovili scenu iz kupaonice, samo je jedan glas rekao (bože
moj to je krv) nešto isuviše ružno da bi covek o tome razmišljao. Da otvori oci i da vidi da je
sve to istina, o, i šta onda da radi? Šta onda?
Neko je poceo da se smeje, usamljeno kao hijena, a onda je otvorila oci da vidi ko se
smeje i sve jeste bilo istina, konacna agonija. sva je bila crvena i sa nje je kapalo, prosuli su
na nju celu tajnu sadržanu u krvi, ispred svih njih i misao joj se (o... ja . POKRIVENA sa tim)
obojila tamnoljubicastom bojom u njenoj sramoti i gaenju. Mogla je da omiriše samu sebe,
smrdela je na krv, odvratnim vlažnim, kiselkastim mirisom. U zgusnutom kaleidoskopu
dogaaja videla je krv kako tece niz njene gole butine, cula je neprestano udaranje vode o
plocice kupatila i osecala je lak dodir uložaka i tampona na svojoj koži dok su joj glasovi
nareivali da IH ugura, kušala je ogromnu i zaokrugljenu tugu jezivog dogaaja. Konacno su
joj pružili onakvo kupanje kakvo su za nju priželjkivali.
Drugi glas se pridružio prvom, a ovom, opet, treci — devojacki sopranski kikot — a zatim
beše tu cetvrti, peti, šesti, dvanaesti — svi su bili tu i svi su se smejali. Vik Muni se smejao.
Videla ga je. Lice mu je bilo potpuno sleeno i zapanjeno, ali se smeh i njemu otimao.
Sedela je potpuno mirna i puštala da buka preleti preko nje kao letilica. Još uvek su joj bili
lepi i dalje je tu bilo carolije i magije, ali je stavila tacku na tu bajku koja se zelenela od
pokvarenosti i zla. U ovoj bajci dace joj otrovnu jabuku, napašce je džinovi, poješce je tigrovi.
Opet su se smejali njoj.
Iznenada se to dogodilo. Strašno saznanje o tome kako su je gadno prevarili obuzelo ju je,
kao i ocajan bezglasni plac (oni me GLEDAJU) pokušao je da se probije iz nje. Prekrila je
rukama lice da ga ne bi primetili i oteturala iz svoje stolice. Jedina joj je misao bila da trci, da
iza sebe ostavi svetlo i da se sakrije u tamu.
Ali kretanje je licilo na probijanje kroz gustu tekucinu Njen izdajnicki mozak joj je usporio
vreme kretanja do jedva primetnog pomeranja — sve se odvijalo kao da je bog promenio
plocu sa 78 na 33 i po obrtaja. Cak kao da se i smeh usporio i produbio do tonaliteta cudnog
basa.
102
Noge su joj se saplitale jedna o drugu tako da je skoro pala sa pozornice. Pribrala se,
cucnula i skocila na pod. Razarajuci smeh je bivao sve glasniji. Zvucao je kao sudaranje
dveju stena.
Želela je da ne vidi, ali ipak je videla; svetla su bila isuviše jaka tako da je mogla da vidi
sva njihova lica, njihova usta, njihove oci, njihove zube. Mogla je da vidi sopstvene ruke,
osramocena, ispred svog lica.
Gica Desdžardin je trcala prema njoj i njeno lice je bilo puno lažnog sažaljenja. Keri je
mogla da vidi ispod površine stvarnu gicu Desdžardin koja se smejala i kikotala sa gorkom
zavišcu stare devojke. Usta gice Desdžardin su se otvorila a iz njih je izleteo strašan, dubok
i spor glas:
»Htela bih da ti pomognem, mila. Tako mi je — «
Pogledala ju je (prelomilo se) a gica Desdžardin je poletela, da bi se zakucala u zid pored
pozornice i složila na zemlju.
Keri je potrcala. Trcala je kroz mnoštvo njih. Rukama je prekrila lice, ali je mogla sve da
vidi kroz rešetke prstiju, mogla je da ih vidi onakve kakvi jesu, lepi, uvijeni u svetlost, okupani
sjajem, odeveni aneoskom odeždom Prihvatanja. Svi su imali uglacane cipele, cista lica,
pažljivo nameštene frizure, svetlucave haljine. Uzmicali su pred njom kao da je kuga, ali su
se i dalje smejali. A onda joj je lukavo podmetnuta noga (o da to je sledece pa da) tako da je
pala na ruke i na kolena i pocela da puzi, da gamiže preko poda sa kosom slepljenom krvlju i
prosutom preko lica, puzala je kao sveti Pavle na putu za Damask, ociju zaslepljenih
svetlošcu. Neko sledeci ce je šutnuti u stražnjicu.
Ali niko to nije ucinio, tako da se ponovo pridigla na noge. Stvari su pocele da se ubrzavaju.
Izašla je na vrata pravo u hodnik, a onda je preletela stepenice kojima su se tako
velicanstveno Tomi i ona uspeli pre dva sata. (tomi je poginuo ceo dug isplacen puna cena
za puštanje kuge u hram svetlosti)
Sišla je ogromnim, nespretnim skokovima, a iza nje je odzvanjao smeh koji je podsecao
na klepet krila crnih ptica.
Onda, zavlada tama.
Bežala je preko širokog travnjaka ispred škole i pri tom je izgubila obe maturske cipelice,
tako da je trcala bosa. Uredno ošišan školski travnjak licio je na somot: bio je lagano posut
rosom, a smeh je ostao iza nje. Pocela je polako da se smiruje.
A onda su joj se noge stvarno saplele i ona je pala celom svojom dužinom pored motke sa
zastavom. Ležala je mirno i isprekidano disala, a vrelo lice joj je bilo uronjeno u prohladnu
travu. Suze stida pocele su da joj naviru, tople i teške kao njena prva menstrualna krv.
Izubijali su je i osramotili jednom za sva vremena. Svršeno je.
Uskoro se sasvim sabrala, odšunjace se kuci zabacenim ulicama, skrivace se pod sen
kama u slucaju da je neko traži i prati, naci ce Mamu i priznace joj da ie pogrešila —
(! ! NE ! !)
103
Celicna volja — a imala je na pretek — dugim molitvama? Sa proglasima, kistom i sa
odjednom se uskomešala u njoj i ona glasno uzviknu ovu rec. Ormar? Sa beskrajnim i
jedinom mehanickom pticom u satu sa crnom kukavicom koja ce da otkucava njene pre
ostale casove, dane i godine i decenije života!
Iznenada, kao da je neko ukljucio u njenom mozgu video aparat, videla je gicu
Desdžardin kako trci prema njoj i videla je kako je bila odbacena kao krpena lutka pošto je
ona primenila na nju snagu svoga pogleda, a da nije ni razmislila o tome.
Prevrnula se na lea, upiruci pogled široko, sa svog umazanog lica, u zvezde. Zaboravila
je na...
(! ! MOC ! !)
Došlo je vreme da ih nauci pameti, vreme da im pokaže neke stvari. Histericno se
nasmejala. Bio je to jedan od Maminih omiljenih izraza. (mama se vraca kuci spušta svoju
tašnu naocari joj blistaju e pa cini mi se da sam joj pokazala neke stvari danas u radnji)
Bio je tu vodovod. Mogla je da ga otvori, da ga otvori veoma lako. Nasmejala se ponovo i
ustala i pocela da hoda onako bosa prema ulazu u školu. Otvorice vodovod i zatvorice sva
vrata. Pogledace ih i pustice da vide da ih ona gleda, posmatra i da se smeje dok im voda
kvari odela i frizure i skida imalin sa uglacanih cipela. Jedino joj je bilo žao što u vodovodu
nema krvi namesto vode.
Predvorje škole beše prazno. Zaustavila se na pola stepeništa i PRELOMILA nešto; sva
vrata su se sa treskom zatvorila upravljena koncentrisanom silom kojom je vladala, a
pneumatske brave na vratima su škljocnule. Cula je kako je nekoliko njih vrisnulo, što je
njenim ušima došlo kao muzika, slatka duhovna muzika.
Za trenutak je sve utihnulo, a onda ih je cula kako se guraju na vratima želeci da izau.
Pritisak koji su vršili bio je neznatan. Bili su zarobljeni (zarobljeni) a ova rec je opojno
odzvonila u njenom mozgu. Bili su joj pod nogama, u njenoj moci. Moc! Kako je samo
zvucala ta rec!
Uspela se do kraja i privirila — ugledala je Džordža Dosna koji je bio prikucan uz staklo i
borio se i gurao lica izoblicenog od napora. Iza njega su stajali drugi ljudi koji su takoe licili
na ribe u akvarijumu.
Podigla je pogled i naravno ugledala vodovodne cevi sa malim metalnim šrafovima u
obliku metalnih belih rada. Cevi su prolazile kroz male otvore u zelenom drvenom zidu. Setila
se da ima mnogo cevi unutar zidova. Setila se požarnih upozorenja, valjda.
Požarna upozorenja. U trenutku se setila (ogromni crni kablovi što lice na zmije) elektricnih
kablova što su visili preko cele bine. Bili su nedostupni pogledu publike, prikriveni niskim
svetlima pozornice, ali je morala pažljivo da preskace preko njih da bi dospela do prestola.
Tomi ju je držao za ruku.
(vatra i voda)
104
Uperila je svoju misao i tragala za cevima, opipala ih. Bile su hladne i pune vode. Javio joj
se u ustima ukus gvoža, hladnog vlažnog metala, kao i ukus vode iz baštenskog creva za
polivanje. Prelomilo se.
Za trenutak se ništa nije dogodilo. Poceli su da odstupaju dalje od vrata, gledajuci
naokolo. Odšetala je do malog staklenog otvora u sredini vrata i pogledala unutra.
U fiskulturnoj sali je pljuštala voda. Keri je pocela da se osmehuje. Nije ih sve zarobila,
samo neke. Ali je otkrila da ako upire pogled u vodovod, da ipak može da mu lakše usmeri
tok svojim mislima. Pocela je da odvrce nove cevi, sve više i više njih. Ipak, nije to sve bilo
dovoljno. Još nisu plakali, tako da to nije bilo dovoljno. (povredi ih onda povredi ih) Pored
Tomija na pozornici stajao je krupan momak koji se uzbueno kretao i nešto vikao. Dok ga je
posmatrala, on je sišao i potrcao ka opremi rok muzicara. Zgrabio je jedno od postolja za
mikrofone i prilepio se za njega. Keri je zapanjena posmatrala kako mu telo, gotovo
ukruceno. poigrava pod elektricnom strujom. Noge su mu se pracakale u vodi, kosa mu je
stajala nakostrešena u pramenovima, a usta su mu se tresla, otvorena kao riblja. Izgledao je
srnešan. Pocela je da se smeje. (gospode ucini da svi izgledaju smešno) A onda, iznenada,
slepo verujuci u sebe, sakupila je svu svoju moc koju je osecala.
Nekoliko sijalica se ugasilo. Zasijala je blistava varnica tamo negde gde je aktivna struja
pala u lokvu vode. Javili su se monotoni otkucaji u njenom mozgu dok su ljudi bezuspešno
pokušavali da razmontiraju elektricni sistem. Momak koji je držao postolje mikrofona pao je
preko jednog od povezanih pojacala, što je sve izazvalo eksploziju ljubicastih varnica, posle
cega se zapalila zastava od krep-papira nasuprot pozornici.
Neposredno ispod prestola nalazio se otvoreni elektricni kabl od 220 volti koji je varnicio, a
pored njega je Ronda Simar igrala jedan od onih ludih lutkarskih plesova u svojoj vecernjoj
haljini od zelenog tila. Široka suknja joj je iznenada pocela da gori i ona pade unapred, još
uvek se tresuci.
Možda je baš u tom trenutku Keri prešla svoju granicu. Naslonila se na vrata, srce joj je
divlje lupalo, a ipak joj je telo bilo hladno kao led. Lice joj je bilo živahno, ali su bledocrvenene
tacke pocele da joj se javljaju na oba obraza. U glavi joj je brzo pulsiralo, a svesna
misao se gubila.
Otkotrljala se dalje od vratnica, još uvek ih, pri tom, držeci zatvorene bez ikakvog plana ili
namere. Vatra se rasplamsavala u sali i ona mutno shvati da se verovatno i mural nalazi u
plamenu.
Klonula je na najvišoj stepenici i spustila glavu na kolena, pokušavajuci da uspori disanje.
Ponovo su pokušavali da izau na vrata, ali ih je ona sa lakocom držala zatvorena — to po
sebi nije predstavljalo neki napor. Neko cudno osecanje joj je govorilo da neki izlaze na
sporedni izlaz, ali ih je pustila. Doci ce im kasnije glave. Svakoga ce srediti. Baš svakoga.
Polako je sišla niz stepenice i izašla na prednja vrata, još uvek držeci vrata od fiskulturne
sale zatvorena. Bilo je to lako izvesti. Jedino je morala da ih zamisli.
Odjednom se zacula gradska sirena koja ju je naterala da zavrišti i da pokrije lice rukama
(sirena u pitanju je samo vatrogasna sirena) na trenutak. Zamalo da je u mozgu izgubila sliku
105
fiskulturnih vrata, tako da je nekoliko njih skoro izašlo. Ne, ne, nevaljalci. Opet ih je zatvorila
uz tresak i priškinula necije prste
— ucinilo joj se da je to bio Dejl Norbert
— a povredila je nekog drugog.
Ponovo je potrcala preko travnjaka, kao užasno strašilo izbuljenih ociju, u pravcu Ulice
Mejn. Na njenoj desnoj strani nalazila se robna kuca. Kelijeva radnja, kozmeticarski salon i
berbernica, benzinske pumpe, policijska stanica, vatrogasna komanda — (ugasice mi vatru)
Ali, nece im poci za rukom. Zakikotala se a zvuk njenog smeha imao je neku suludu notu
— bio je to pobednicki, izgubljen, prestrašeni glas koji trijumfuje. Došla je do prvog hidranta i
pokušala da odvrne ogromni obojeni zavrtanj koji se nalazio sa strane (ohoho)
Bilo je to teško. Bilo je to veoma teško. Metal se snažno zašrafio da bi nju nanervirao. Ali
nije to bilo ništa.
Još jace ga je odvrnula i osetila da je malo popustio. Onda je pokušala na suprotnu stranu.
A onda je prešla na poklopac. Kada je pritisla sve odjednom, stojeci tako u pozadini, sve se u
trenutku razmontiralo. Voda je pokuljala uvis. a jedan od šrafova je poleteo pet stopa u
daljinu ubistvenom brzinom, tu ispred nje. Udario je o plocnik, poleteo visoko u vazduh i
nestao. Voda je izletela pod belim pritiskom, u obliku krsta.
Posrcuci i osmehujuci se, dok joj je srce lupalo brzinom od dvesta otkucaja u minutu,
pocela je da silazi ka Trgu Gras. Nije bila svesna da, nalik ledi Makbet, briše ruke o haljinu, ili
da place cak i dok se smeje, ili pak da se skriveni deo njenoga duha vec pobrinuo za njenu
potpunu i konacnu propast.
Spremala se da ih sve povede sa sobom, da ih sve sagori, sve dok zemlja ne bude
ispunjena smradom paljevine.
Otvorila je hidrant na Trgu Gras i zakopcala ka Tedijevom »Amoku«. I to se sve dogodilo u
prvoj benzinskoj stanici pred koju je stigla, ali ovo ne beše njena poslednja stanica.
Iz svedočanstva šerifa Otisa Dojla koje je dao pod zakletvom državnoj Istražnoj
komisiji države Mejn (iz Izveštaja Komisije za slučaj Uajtove). str. 29—31:
P: Šerife, gde ste se nalazili u noći dvadeset i sedmog maja?
O: Nalazio sam se na putu br. 179, koji znamo kao Stari bentaunski put, gde sam
ispitivao uzroke jedne saobraćajne nesreće. U stvari, nalazio sam se u pograničnom
delu Čemberlena koji prelazi u Durham, ali sam pomagao Melu Kregeru, pozorniku u
Durhamu.
P: Kada ste prvi put obavešteni o nesreći koja se dogodila u školi Evin?
O: Primio sam radio-poruku od službenika Džejkoba Plesija u 22 i 21 minut.
P: Na šta se odnosio radio-poziv?
106
O: Službenik Plesi mi je rekao da se u školi dogodila nesreća, ali nije znao da li je
ozbiljna ili ne. Mnogo su svi vikali, rekao je, a neko je dva-triput povukao vatrogasne
sirene. Rekao mi je da tamo kreće da pokuša da razreši poreklo problema.
P: Da li vam je rekao da škola gori?
O: Nije, gospodine
P: Da li ste mu rekli da vam se vrati sa izveštajem?
O: Jesam.
P: Da li vam se službenik Plesi javio?
O: Nije. Ubijen je prilikom uzastopnih eksplozija Tedijeve »Amoko« pumpe na uglu
ulica Mejn i Samer.
P: Kada ste dobili sledeće radio-obaveštenje o Čemberlenu?
O: U 22 i četrdeset i dva minuta. U to vreme sam se vraćao u Čemberlen sa
osumnjičenim licem na zadnjem sedištu — sa pijanim vozačem. Kao što sam već
rekao, slučaj se odigrao u Mel Kregerovom gradu, ali u Durhamu nema zatvora. Kada
smo pristigli u Čemberlen, ni mi nismo više imali tu ustanovu.
P: Kakvo ste obaveštenje primili u 22 časa i 42 minuta?
O: Dobio sam poziv od državne policije koji mi je bio upućen iz vatrogasne službe
Motona. Dispečer državne policije mi je rekao da je izbila vatra i nered u školi Evin, a
verovatno i eksplozija. Niko ni u šta nije bio siguran u to vreme. Setite se, sve se zbilo
u vremenu od četrdeset minuta.
P: Shvatamo mi to, šerife. Šta se onda dogodilo?
O: Odvezao sam se natrag u Čemberlen sa uključenom sirenom i crvenim svetlom na
kolima. Pokušavao sam bezuspešno da pronađem Džejka Plesija. Tada se pojavio Tom
Kilan i počeo da trabunja o požaru u celom gradu u kome nema vode.
P: Znate li u koje vreme se to dogodilo?
O: Da, gospodine. Tada sam već beležio podatke. Bilo je 22 i 58.
P: Kilan tvrdi da je »Amoko« pumpa eksplodirala u 23 časa.
O: Ja bih uzeo srednji broj, gospodine. Na primer. 22 i 59.
P: Kada ste vi stigli u Čemberlen?
O: U 23 i 10.
P: Koji je bio vaš neposredni utisak po dolasku, šerife Dojl?
O: Bio sam zaprepašćen. Nisam mogao da poverujem svojim očima.
107
P: Šta ste zapravo, vi videli?
O: Ceo gornji poslovni deo grada je goreo. »Amoko« pumpa je već stradala. Robna
kuća Vulvort je bila uokvirena plamenom. Vatra se proširila do tri drvene prodavnice
čiji izlozi stoje do onog — Difijevog bara i Grila. do Kelijeve kompanije i kluba za bilijar.
Vrućina je bila ogromna. Varnice su letele po krovovima Meitlend agencije za
kupoprodaju zemljišta i Dag Brenove Zapadne prodavnice auto-delova. Vatrogasni
kamioni su pristizali, ali nisu mogli mnogo da pomognu. Svaki hidrant na toj sirani
ulice bio je uništen. Jedina dva vatrogasna kamiona koja su bilo kako pomagala bila su
dva stara kamiona iz dobrovoljačke vatrogasne brigade iz Vestovera, a i oni su mogli
jedino da polivaju krovove susednih zgrada. Ah, da, i škola je — naprosto ... nestala.
Naravno, dosta dobro je bila izolovana — ničega nije bilo u njenoj blizini da proširi
požar — ali, bože moj, sva ona deca unutra ... sva ona deca ...
P: Da li ste sreli Suzanu Snel pri ulasku u grad?
O: Da, gospodine. Mahala mi je da zaustavim.
P: Kada se to dogodilo?
O: Upravo pošto sam ušao u grad ... u 23 i 12, ne kasnije od toga.
P: Šta vam je rekla?
O: Bila je rastrojena. Prošla je kroz manju automobilsku nesreću — skliznula je sa puta
— tako da je jedva mogla da se pribere. Pitala me je da li je Tomi mrtav. Pitao sam je
ko je Tomi, ali mi nije odgovorila. Upitala me je da li smo već uhvatili Keri.
P: Komisija je naročito zainteresovana za ovaj deo vašeg svedočenja, šerife Dojl.
O: Da, gospodine, to već znam.
P: Kako ste odgovorili na njeno pitanje?
O: E, pa, ima samo jedna Keri u gradu, koliko sam obavešten, a ona je ćerka Margaret
Uajt. Upitao sam je da li Keri ima neke veze sa požarom. Gđica Snel mi je rekla da je
Keri izazvala požar. To su bile njene reći. »Keri je to uradila. Keri je to uradila.« Dvaput
je to ponovila.
P: Da li je rekla još nešto?
O: Da. gospodine. Rekla je: »Povredili su Keri poslednji put«.
P: Šerife, da li ste sigurni da nije rekla: 'Mi smo povredili Keri poslednji put?«
O: Potpuno sam siguran
P: Jeste li sto posto sigurni?
O: Gospodine, grad gori nad našim glavama. Ja —
108
P: Je l' se napila?
O: Molim?
P: Da li je pila? Rekli ste da je doživela saobraćajnu nesreću.
O: Čini mi se da sam rekao da je doživela manju saobraćajnu nesreću.
P: I tako kažete da ne možete biti sigurni da li je rekla mi umesto oni?
O: Pa možda je i to rekla, ali —
P: Šta je onda uradila gđica Snel?
O: Rasplakala se. Udario sam je.
P: Zašto ste to uradili?
O: Izgledala je histerična.
P: Da li se naposletku umirila?
O: Jeste gospodine. Umirila se i dosta se dobro obuzdala, ako uzmemo u obzir
činjenicu da joj je mladić tada već verovatno bio mrtav.
P: Da li ste je ispitivali?
O: E, pa, ne na način na koji čovek ispituje kriminalca, ako ste me to pitali. Pitao sam je
da li zna bilo šta o onome što se dogodilo. Ponovila je ono što je prethodno rekla, ali
na smireniji način. Pitao sam je gde je ona bila kada je nesreća otpočela, na šta mi je
ona odgovorila da je bila kod kuće.
P: Da li ste je još dalje ispitivali?
O: Ne. gospodine.
P: Je li vam bilo šta drugo saopštila?
O: Da, gospodine. Zamolila me je — preklinjala me je — da pronađem Keri Uajt
P: Kako ste vi na to reagovali?
O: Rekao sam joj da ide kući.
P: Hvala vam šerife Dojl.
Vik Muni je izronio iz senke u blizini kancelarija Bankers Trusta do kojih se moglo doci
kolima; lice mu je bilo iscereno. Bio je to ogroman i ružan osmeh. Osmeh Ceširskog macka
koji je sanjivo plovio kroz tamu osvetljenu plamenom, nalik secanju na ludilo. Kosa. jednom
pažljivo zalizana radi njegovog posla najavljaca, sada je licila na svracije gnezdo. Silne kapi
krvi su se granale po njegovom celu nakon nekog zaboravljenog pada, dok je suludo bežao
109
sa Prolecnog bala. Jedno oko mu je bilo nateceno, ljubicasto i zatvoreno. Ušao je u patrolna
kola šerifa Dojla. Odskocio unazad kao loptica za bilijar da bi se zatim nasmešio pijanom
vozacu koji je dremao pozadi. A onda se okrenuo ka Dojlu, koji je upravo završio sa Suzan
Snel. Vatra je okitila ispreplitanim senkama sve predmete i obojila svet smeim tonovima
osušene krvi.
U trenutku kada se Doji okrenuo, Vik Muni ga je zgrabio. Zgrabio je Dojla na nacin na koji
zaljubljeni udvarac grabi svoju damu igrajuci tango. Obuhvatio je Dojla obema rukama i
stegnuo ga sa istim onim luackim osmehom, zureci nagore u Dojlovo lice.
»Vik — « zapoceo je Dojl.
»Izvukla je sve prekidace«, veselo rece Vik, smejuci se. »Izvukla je sve prekidace i
odvrnula vodu i bam, bam, bam.« »Vik — «
»Ne možemo da ih pustimo. O. ne. Ne ne ne. Ne možemo. Keri je izvukla sve prekidace.
Ronda Simar je izgorela. O, Isuuuiuiuuu-seeeeeeee — «
Dojl ga je dvaput ošamario nažuljanim dlanom koji je tresnuo preko momkovog lica. Vrisak
je zamro iznenaujucom brzinom, ali je osmeh ostao, nalik zlom odjeku. Bio je neodreen i
strašan.
»Šta se dogodilo«, grubo ga je upitao Dojl. »Šta se dogodilo u školi?«
»Keri«, promrmlja Vik. »Keri je bila u školi. Ona ...« izgubio se, i nasmešen zurio u zemlju.
Dojl ga je tri puta snažno prodrmao. Vikovi zubi su zveckali kao kastanjete.
»Šta je to sa Keri?«
»Bila je Kraljica Maturskog«, promrmlja »ik. »Prosuli su krv na nju i Tomija.«
»Šta — «
Bilo je 23 i 15 minuta. Tomijeva radnja Citgo je odjednom eksplodirala uz ogromnu
praskavu buku. Ulica je bila osvetljena dnevnom svetlošcu koja ih je obojicu naterala da
oteturaju natrag u policijska kola i da zaklone oci. Ogroman plameni benzinski oblak nadvio
se nad hrastove u Korthaus parku i osvetlio crvenom bojom jezero s patkama i igralište Liti
Lig. Usledila je divlja i praskava grmljavina kroz koju je Dojl mogao da cuje kako staklo, drvo i
delovi benzinske pumpe zvececi padaju na zemlju. Sekundarna eksplozija ih je naterala da
ponovo zatrepcu ocima. Još uvek mu nije bilo jasno (moj grad ovo se dogaa u mom gradu)
da se sve ovo dogaa u Cemberlenu, u Cemberlenu, za ime božije, gde je ispijao ledeni caj
na tremu svoje majke i gledao košarkaške utakmice Panamericke lige i uvek išao u poslednji
obilazak grada putem br. 6 pored »Kavalira« pre no što bi otišao, svake noci, u 2 i 30. Grad
mu je goreo.
Tom Kilan je izašao iz policijske stanice i potrcao niz trotoar do Dojlovih kola. Kosa mu je
štrcala, svaka vlas za sebe, bio je u prljavim radnickim zelenim pantalonama i u potkošulji. a
cipele su mu bile pogrešno obuvene, ali je Dojl pomislio kako se nikada u celom svom životu
nije toliko obradovao što vidi nekoga. Tom Kilan je bio srce i duša Cemberlena, a evo, beše
tu — netaknut.
110
»Dragi bože«, dahtao je. »Jeste li to videli?«
»Šta se dešavalo?« kratko upita Dojl.
»Ja sam primao poruke sa radija«, rece Kilan. »Moton i Vestover su hteli da znaju da li
nam trebaju ambulantna kola, pa sam im rekao, do avola, pošaljite šta imate. I nosila.
Jesam li to dobro uradio?«
»Jesi.« Dojl je prošao rukama kroz kosu. »Jesi li video Harija Bloka?« Blok je bio gradski
upravnik javnog snabdevanja, a tu je spadala i voda.
»Nisam. Ali šef Digan kaže da ima vode u starom Renet Bloku u drugom delu grada.
Upravo ga sada povezuju jednim crevom. Pozvao sam neke klince koji organizuju bolnicu u
policijskoj stanici. Dobri su to momci, ali ce ti kancelariju isprljati krvlju, Otise.«
Otis Dojl je osetio kako ga preplavljuje nestvarnost. Naravno da se ovaj razgovor nije
mogao voditi u Cemberlenu. Nije mogao.
»Nema veze, Tomi. Pravilno si postupio. Vrati se tamo i pozovi svakog doktora iz
telefonskog imenika u gradu. Ja idem u Ulicu Samer.«
»Važi, Otis. Ako vidiš onu ludu devojku, pricuvaj se.«
»Koga to?« Dojl nije bio covek koji reži, ali sada je to ucinio.
Tom Kilan je ustuknuo. »Keri. Keri Uajt.« »Koga? Kako je znaš?« Kilan je polako trepnuo.
»Ne znam je. Nekako mi se samo ... ucinilo da je znam.«
Iz nacionalnih vesti hroničara, u 23 i 46 noću:
ČEMBERLEN, MEJN (NA)
NESREĆA OGROMNIH RAZMERA SRUČILA SE NA GRAD ČEMBERLEN U MEJNU OVE
VEČERI. VATRA. ZA KOJU SE VERUJE DA JE POČELA U EVINU (E-VIN) U SREDNJOJ
ŠKOLI ZA VREME ŠKOLSKE IGRANKE, PROŠIRILA SE NA DONJI DEO GRADA I
REZULTAT TOGA SU VIŠESTRUKE EKSPLOZIJE KOJE SU VEĆI DEO TRGOVAČKOG
DELA GRADA SRAVNILE SA ZEMLJOM. OTMENI DEO GRADA NA ZAPADU OD DONJEG
GRADA. KAKO JE JAVLJENO. TAKOĐE GORI. IPAK. NAJVEĆA PAŽNJA JE TRENUTNO
USMERENA NA SREDNJU ŠKOLU U KOJOJ SE ODRŽAVAO MATURSKI BAL. VERUJE SE
DA SU MNOGI UČESNICI MATURSKE ZABAVE ZAROBLJENI UNUTRA. VATROGASAC IZ
VESTOVERA KOJI JE POSLAT NA MESTO DOGAĐAJA KAŽE DA BROJ ŽRTAVA ZA KOJE
SE ZNA IZNOSI SEZDESET I SEDAM OD KOJIH SU VEĆINA SREDNJOŠKOLCI. KADA JE
UPITAN KOLIKI JE MOGUĆ BROJ ŽRTAVA. ODGOVORIO JE »NE ZNAMO. PLAŠIMO SE
DA NAGAĐAMO OVA NESREĆA ĆE BITI GORA OD ONE KOD KOKONAT GROVA.
MOGUĆNOSTI PODMETANJA VATRE OSTAJU NEPOTVRĐENI.
KRAJ.
23 i 46 minuta. 27. MAJ 8943F NA
111
Nije bilo više izveštaja iz Cemberlena. U šest minuta posle ponoci, u Džekson Aveniji
otvorio se rezervoar gasa. U sedamnaest minuta posle ponoci neki bolnicar iz Motona bacio
je pikavac iz ambulantnih kola koja su jurila prema ulici Samer.
Eksplozija je uništila skoro pola ulice odjednom, ukljucujuci i kancelarije cemberlenskog
lista »Klarion«. U osamnaest minuta posle ponoci Cemberlen je bio odsecen od svih ostalih
delova zemlje koji su spavali snom pravednika.
U 10 minuta posle ponoci, sedam minuta pre no što je rezervoar gasa eksplodirao,
telefonske žice su pretrpele manju štetu od jedne eksplozije: iako su linije bile oštecene, ipak
su i dalje sve funkcionisale. Tri užurbane devojke na dužnosti ostale su na svojim mestima,
ali su se osecale potpuno nesposobne da izau nakraj sa situacijom. Radile su sa izrazom
krutog užasa na licima i pri tom pokušavale da odašilju nemoguce telefonske pozive
A ceo Cemberlen se preselio na ulice.
Pojavili su se kao invazija ustalih sa groblja koje je ležalo u racvastom podnožju raskrsnice
izmeu druma Belskviz i puta br. 6; izašli su u belim spavacicama i u haljinama, kao u
pokrovima. Izašli su u pidžamama i sa viklerima (ga Dosn, majka sada vec pokojnog
momka koji je bio veoma duhovit, izašla je sa maskom od blata na licu, odevena kao za
karneval); izašli su da vide šta se to dogaa sa njihovim gradom, da vide da li odista gori i
krvari. Mnogi od njih su izašli, takoe, da umru.
Ulica Karlin bila ih je prepuna, reka ljudi se kretala ka donjem delu grada, obasjana
cudljivom svetlošcu sa neba u trenutku kada se iz Kongregacione crkve u Ulici Karlin pojavila
Keri koja je završila molitvu.
Ušla je u crkvu pre pet minuta, nakon što je otvorila rezervoar gasa (bilo je lako; cim ga je
zamislila onako podrivenog na ulici, sve je bilo lako), ali joj se cinilo da su od toga vremena
protekli casovi. Molila se dugo i duboko, povremeno glasno, a na mahove u tišini. Srce joj je
jako kucalo i lupalo. Žile na njenom licu i vratu su nabrekle. Mozak joj je bio ispunjen
ogromnim saznanjem o MOCIMA i o AMBISU. Molila se pred oltarom, klecala na vlažnoj
pocepanoj i krvavoj haljini, stopala su joj bila bosa, prljava i krvarila su pošto je nagazila na
polomljenu flašu. Jecala je glasno i tiho, a crkva se ispunila brundanjem i talasanjem i
uzdasima dok se telepatska energija širila iz nje. Klupe su popadale, knjige sa himnama su
poletele, a srebrni pribor za prvu pricest tiho je plovio naelektrisanom pomracinom središta
crkve da bi tresnuo o udaljeni zid. Molila se, ali odgovora nije bilo. Nikoga tu nije bilo — ili,
ako je i bilo, On/Ono se krilo od nje. Bog je od nje odvratio svoje lice, a i zašto da ne? Ova
strahota je bilo njegovo delo koliko i njeno. Stoga je izašla iz crkve, ostavila je, da se vrati
kuci, da nae mamu i da završi sa razaranjem.
Zaustavila se na donjem stepeniku i gledala u jato ljudi koje je hrlilo ka centru grada. Te
životinje. Pa neka izgore, najposle. Neka se ulice napune mirisom žrtava. Neka se ovo mesto
pretvori u korov, šašu i strnjiku.
Prelomilo se.
Elektricni transformatori na vrhovima bandera su procvetali otrovnom ljubicastom
svetlošcu bljujuci oko sebe varnice, velicine rozete na prozorima. Žice velikog napona pale
su na ulicu meusobno izukrštane, ali su se neke od njih izdvojile i ulica se pretvorila u "žas
112
jer je uskoro bila prekrivena žicama, a tada se javio smrad i izbila vatra. Ljudi su poceli da
vrište i da uzmicu, a one koji su dodirnuli žice spopadao je treskavi elektricni ples. Neki su
vec popadali po ulici u pidžamama i spavacicama koje su se pušile.
Keri se okrenula i pogledom fiksirala crkvu koju je upravo ostavila iza sebe. Teška vrata su
se iznenada sa treskom zatvorila, kao da ih je zalupio uragan.
Keri je krenula svojoj kuci.
Iz pismenog svedočenja gđe Kore Simar koje je dala pod zakletvom Državnoj
istražnoj komisiji (iz. Izveštaja Komisije za slučaj Uajtove), str. 217—18:
P: Gđo Simar, kako Komisija shvala, vi ste izgubili svoju kćerku na Maturskoj večeri i mi
sa vama duboko saosećamo. Ispitivanje će stoga biti veoma kratko.
O: Hvala. Želim da vam pomognem, koliko god mogu.
P: Da li ste se nalazili na Ulici Karlin oko 12 minuta posle ponoći kada je Karijeta Uajt
izašla iz Prve kongregacione crkve na ulicu?
O: Jesam.
P: Zašto ste se tu nalazili?
O: Moj muž je preko vikenda otišao u Boston na poslovno putovanje a Ronda je bila
na Prolećnom balu. Ja sam sedela kod kuće sama i gledala televiziju čekajući je da se
vrati. Gledala sam film iz serije »petkom uveče« kada se oglasila gradska sirena, ali je
nisam dovela u vezu sa igrankom. Ali onda se čula eksplozija... nisam znala šta da
radim. Pokušala sam da pozovem policiju, ali se linija posle tri broja prekidala. Ja ... Ja
... onda ...
P: Odmorite se, gđo Simar. Koliko god da vam treba vremena.
O: Počinjala sam da paničim. Došlo je do druge eksplozije — bila je to Tedijeva pumpa
»Amoko«, sada znam šta je bilo — pa sam odlučila da krenem u donji deo grada i da
vidim šta se događa. Nebo je zasvetlelo nekim užasnim sjajem. Tada je, u tom
trenutku, gđa Sajrs zalupala na vrata.
P: Gđa Zoržet Sajrs?
O: Da, oni žive iza ugla. u Ulici Vilou, br. 217. To je poprečno sa Ulicom Karlin. Lupala je
i vikala: »Kora, jesi li tu? Jesi li unutra?« Otvorila sam vrata. Bila je u spavaćici i u
papučama. Izgledalo je kao da su joj se smrzle noge. Rekla je da su zvali Vestover da bi
čuli nešto o nesreći, a rekli su joj da škola gori. Rekla sam: »Bože mili, pa Ronda je na
igranci.«
P: Da li ste se tada odlučili da idete u grad sa gđom Sajrs?
O: Nismo mi ništa odlučile. Naprosto smo otišle. Nazula sam papuče, mislim da su bile
Rondine. Imale su male bele pompone na sredini. Trebalo je da obučem svoje cipele,
113
ali nisam razmišljala. Čini mi se da ne mogu ni sada da mislim. Zašto vas interesuju
moje cipele?
P: Recite nam onda svojim rečima šta se dogodilo, gdo Simar.
O: H-hvala. Dala sam gđi Sajrs neki stari žaket koji je tu visio i krenule smo.
P: Je l' mnogo ljudi hodalo Ulicom Karlin?
O: Ne znam. Isuviše sam bila zabrinuta. Možda ih je bilo tridesetoro, možda više.
P: Šta se dogodilo?
O: Zoržet i ja smo išle ka glavnoj ulici i držale se za ruke kao dve male devojčice koje
idu preko poljane kroz mrak. Zoržeti su cvokotali zubi, toga se sećam. Htela sam da je
zamolim da prestane da cvokoće, ali sam pomislila da bi takav zahtev bio nepristojan.
Na pola ulice od Kongregacione crkve videla sam da su vrata na crkvi otvorena i
pomislila: neko je ušao da moli Boga za pomoć. Ali trenutak docnije shvatila sam da
nije tako.
P: Kako ste to shvatili? Bilo bi logično da se pomisli ono što ste prvo pomislili, zar ne?
O: Nekako sam znala.
P: Da li ste poznavali osobu koja je izašla iz crkve?
O: Jesam, bila je lo Keri Uajt.
P: Da li ste ikada pre toga videli Keri Uajt?
O: Nisam. Ona nije pripadala krugu prijatelja moje kćerke.
P: Da li ste ikada videli sliku Keri Uajt?
O: Nisam.
P: I u svakom slučaju, bila je pomrčina i nalazili ste se na pola ulice dalje od crkve.
O: Da, gospodine.
P: Gdo Simar, kako ste znali da je to Keri Uajt?
O: Naprosto sam znala.
P: To znanje, gđo Simar — da li je ličilo na svetlost koja prodire u glavu?
O: Nije, gospodine.
P: Pa na šta je ličilo?
O: Ne mogu da objasnim. Izbledelo je na način na koji blede snovi. Kada se probudite
nakon jednog sata, samo se sećate da ste sanjali. Ali sam znala.
114
P: Da li Vam se javila i neka emocija uz to saznanje?
O: Jeste. Užasan strah.
P: Šta ste onda uradili?
O: Okrenula sam se ka Zoržeti i rekla: »Eno je!« Zoržet je odgovorila: »Da, to je ona.«
Htela je još nešto da kaže, ali se tada cela ulica osvetlila jarkom svetlošću i začula se
buka kao kad nešto puca, a električni kablovi su počeli da padaju na ulicu i neki od njih
su izazvali žive vamice. Jedna od žica je pogodila čoveka ispred nas i on se ras —
rasplamsao. Drugi neki čovek je potrčao i stao na jednu od njih i telo mu se samo ...
povilo unazad, tako da mu se kičma pretvorila u kanap. A onda je pao. Drugi ljudi su
vrištali i trčali, slepo su trčali, a žice su sve više padale. Visile su po celom kraju kao
zmije. A ona se tome radovala. Radovala! Mogla sam da osetim da se raduje. Znala
sam da moram da ostanem prisebna. Ljudi koji su trčali bivali su usmrćeni strujom.
Zoržet je rekla »Požuri, Kora. O, bože, ne želim živa da izgorim.« Rekla sam joj:
»Prestani. Moramo da koristimo sada naše glave, inače ih nikada više nećemo
upotrebljavati.« Rekla sam tako nešto glupavo. Ali me ona nije slušala. Pustila je moju
ruku i počela da trči po pločniku. Vikala sam na nju da stane — jedna od onih teških
žica stajala je raspolućena pravo ispred nas — ali nije me slušala. I ona... ona... o,
mogla sam da je omirišem kada je počela da gori. Dim kao da je izvirao iz njene odeće,
i ja pomislih: tako to izgleda kada čoveka sagori električna struja. Miris je bio slatkast,
kao kod svinjetine. Da li ste ikada to osetili? Ponekad mi se taj miris vrati u snu. Stajala
sam nepomična i gledala Zoržetu Sajrs kako se pretvara u ugljevlje. Čula se velika
eksplozija tamo u Vest Endu — mislim da je rezervoar buknuo — ali je ja nisam ni
primetila. Okrenula sam se oko sebe i videla da sam ostala sasvim sama. Svi ostali su ili
pobegli ili su goreli. Videla sam možda šest leševa. Ličili su na gomile starih krpa.
Jedna od žica je pala na trem kuće sa leve strane i lizao ju je plamen. Mogla sam da
čujem stare šarke kako prašte kao kokice. Izgleda da sam stajala tu dugo vremena,
govoreći sebi da treba da sačuvam glavu. Počela sam da se plašim da ću se onesvestiti
i pasti preko neke žice. ili da ću početi da paničim i da trčim, kao... kao Zoržet. Onda
sam počela da hodam. Veoma polako. Ulica je poslala još svetlija. usled plamena od
zapaljene kuće. Preskočila sam dve žive žice i zaobišla telo koje je ličilo na hrpicu. Jaja-
ja sam morala da gledam kuda hodam. Na ruci leša se nalazio venčani prsten koji je
bio potpuno crn. Potpuno crn. Isuse, pomislih. O, dragi gospode. Preskočila sam
jednu žicu. a odmah ispred nje su iskrsle još tri. Samo sam tu stajala i zurila u njih.
Pomislih, ako ove preskočim, biće sve u redu ... ali nisam se usudila. Znate li o čemu
sam mislila? O onoj igri koju igraju deca. Ogroman skok. Glas u mome mozgu mi je
govorio, Kora preskoči žive žice na ulici u ogromnom skoku. A ja sam mislila: Smem li?
Smemi li? Jedna od njih je još uvek iskrila živim varnicama. ali su druge dve izgledale
mrtve. Ali niste mogli znati. Treća žica je takode izgledala mrtva. Tako sam stajala i
čekala da se neko pojavi, ali ne beše tu nikoga. Kuća je i dalje gorela, a vatra se
prostirala preko travnjaka na drveća i na živicu pored njih. Ali vatrogasci se nisu
pojavili. Naravno da nisu — cela zapadna strana je gorela u to vreme. A osećala sam
se tako omamljena. Poslednje čega sam se sećala glasilo je — ili napravi Ogroman
skok ili se onesvesti, stoga sam skočila, najvećim skokom koji sam ikada napravila u
115
životu, a štikla od papuče se spustila na samo jedan santimetar od poslednje žice.
Onda sam se pribrala i zaobišla kraj sledeće žice, pa sam počela da trčim. To je sve
čega se sećam. Kada je svanulo, ležala sam na ćebetu u policijskoj stanici sa gomilom
drugih ljudi. Neki od njih — samo nekolicina — bili su deca odevena u matursku
odeću, te sam počela da ih ispitujem da li su videli Rondu. A oni su mi rekli... rrrr-rekli
su mi... (kratak odmor)
P: Lično ste ubeđeni da je Keri Uajt sve to napravila?
O: Jesam.
P: Hvala, gđo Simar.
O: Sada bih volela da ja vas nešto upitam.
P: Izvolite.
O: Šta će se dogoditi ako još ima njoj sličnih? Šta će se dogoditi sa ovim svetom?
Iz knjige Senka je eksplodirala (str. 151):
Dvadeset osmog maja, u 45 minuta posle ponoći, situacija u Čemberlenu
je bila kritična. Škola je izgorela na prilično izolovanom delu terena, ali je
ceo gornji grad bio u plamenu. Sva gradska voda iz te oblasti bila je
iscrpena, ali je dovoljna količina bila dostupna iz rezervoara u Ulici Digan
(mada pod niskim pritiskom) tako da su poslovne zgrade ispod raskrsnice
ulica Oak i Mejn sačuvane.
Eksplozija u Tonijevom Citgou u gornjem delu Ulice Samer završila se
ogromnom vatrom koju nisu mogli da savladaju do deset sati izjutra.
Vode je bilo u Ulici Samer — ali nije bilo dovoljno vatrogasaca ili
vatrogasne opreme da je iskoriste. Oprema se u to vreme nalazila na putu
od Luistauna, Obrna, Lisbona i Brunsvika, ali nije stigla do jedan.
U Ulici Karlin počela je vatra koju su izazvali pokidani električni vodovi.
Konačno je progutala celu severnu stranu ulice, kao i bungalov u kojem je
Margaret Uajt rodila svoju kćerku.
Na zapadnom delu grada, upravo ispod tačke koju svi nazivaju
brdašcetom Brikjard, dogodila se najgora nesreća: eksplozija rezervoara
gasa izazvala je vatru koja se nije smirila sve do kraja sledećeg dana.
A ako osmotrimo tačke požara na gradskoj mapi (vidite sledeću stranu,
moći ćete da prepoznate maršrutu Kerinog kretanja — bila je to kružna i
bludeća putanja razaranja koja je išla kroz grad, ali je pred sobom imala
jedan siguran cilj: kuću...
presekao muziku, da bi odmah zatim uronula u toplinu i vlagu. Instinktivno je zatvorila oci.
Pored sebe je cula neki uzdah i u delu mozga koji joj se odjednom probudio osetila je rezak
bol. (tomi)
Muzika se zaustavila na cudan neharmonican nacin, neki glasovi su lebdeli u vazduhu kao
popucale žice instrumenata, a u iznenadnoj samrtnoj tišini slutnje, dok se popunjavao jaz
izmeu mogucnosti dogaaja i njegove realizacije, nalik sudbini, cula je da se neko jasno
obraca:
»Bože. pa to je krv.«
Trenutak kasnije, kao da bi se istina ustanovila. da bi se potpuno razjasnila, neko je
vrisnuo.
Keri je sedela zatvorenih ociju osecajuci da joj se crna pruga užasa javlja u mozgu. Nakon
svega, ispalo je da je Mama bila u pravu. Ponovo su je namagarcili, našalili se sa njom.
napravili je ovcom. Taj užas je trebalo da bude vec dosadan, ali nije bio — posadili su je tu
gore, tu pred celom školom i ponovili scenu iz kupaonice, samo je jedan glas rekao (bože
moj to je krv) nešto isuviše ružno da bi covek o tome razmišljao. Da otvori oci i da vidi da je
sve to istina, o, i šta onda da radi? Šta onda?
Neko je poceo da se smeje, usamljeno kao hijena, a onda je otvorila oci da vidi ko se
smeje i sve jeste bilo istina, konacna agonija. sva je bila crvena i sa nje je kapalo, prosuli su
na nju celu tajnu sadržanu u krvi, ispred svih njih i misao joj se (o... ja . POKRIVENA sa tim)
obojila tamnoljubicastom bojom u njenoj sramoti i gaenju. Mogla je da omiriše samu sebe,
smrdela je na krv, odvratnim vlažnim, kiselkastim mirisom. U zgusnutom kaleidoskopu
dogaaja videla je krv kako tece niz njene gole butine, cula je neprestano udaranje vode o
plocice kupatila i osecala je lak dodir uložaka i tampona na svojoj koži dok su joj glasovi
nareivali da IH ugura, kušala je ogromnu i zaokrugljenu tugu jezivog dogaaja. Konacno su
joj pružili onakvo kupanje kakvo su za nju priželjkivali.
Drugi glas se pridružio prvom, a ovom, opet, treci — devojacki sopranski kikot — a zatim
beše tu cetvrti, peti, šesti, dvanaesti — svi su bili tu i svi su se smejali. Vik Muni se smejao.
Videla ga je. Lice mu je bilo potpuno sleeno i zapanjeno, ali se smeh i njemu otimao.
Sedela je potpuno mirna i puštala da buka preleti preko nje kao letilica. Još uvek su joj bili
lepi i dalje je tu bilo carolije i magije, ali je stavila tacku na tu bajku koja se zelenela od
pokvarenosti i zla. U ovoj bajci dace joj otrovnu jabuku, napašce je džinovi, poješce je tigrovi.
Opet su se smejali njoj.
Iznenada se to dogodilo. Strašno saznanje o tome kako su je gadno prevarili obuzelo ju je,
kao i ocajan bezglasni plac (oni me GLEDAJU) pokušao je da se probije iz nje. Prekrila je
rukama lice da ga ne bi primetili i oteturala iz svoje stolice. Jedina joj je misao bila da trci, da
iza sebe ostavi svetlo i da se sakrije u tamu.
Ali kretanje je licilo na probijanje kroz gustu tekucinu Njen izdajnicki mozak joj je usporio
vreme kretanja do jedva primetnog pomeranja — sve se odvijalo kao da je bog promenio
plocu sa 78 na 33 i po obrtaja. Cak kao da se i smeh usporio i produbio do tonaliteta cudnog
basa.
102
Noge su joj se saplitale jedna o drugu tako da je skoro pala sa pozornice. Pribrala se,
cucnula i skocila na pod. Razarajuci smeh je bivao sve glasniji. Zvucao je kao sudaranje
dveju stena.
Želela je da ne vidi, ali ipak je videla; svetla su bila isuviše jaka tako da je mogla da vidi
sva njihova lica, njihova usta, njihove oci, njihove zube. Mogla je da vidi sopstvene ruke,
osramocena, ispred svog lica.
Gica Desdžardin je trcala prema njoj i njeno lice je bilo puno lažnog sažaljenja. Keri je
mogla da vidi ispod površine stvarnu gicu Desdžardin koja se smejala i kikotala sa gorkom
zavišcu stare devojke. Usta gice Desdžardin su se otvorila a iz njih je izleteo strašan, dubok
i spor glas:
»Htela bih da ti pomognem, mila. Tako mi je — «
Pogledala ju je (prelomilo se) a gica Desdžardin je poletela, da bi se zakucala u zid pored
pozornice i složila na zemlju.
Keri je potrcala. Trcala je kroz mnoštvo njih. Rukama je prekrila lice, ali je mogla sve da
vidi kroz rešetke prstiju, mogla je da ih vidi onakve kakvi jesu, lepi, uvijeni u svetlost, okupani
sjajem, odeveni aneoskom odeždom Prihvatanja. Svi su imali uglacane cipele, cista lica,
pažljivo nameštene frizure, svetlucave haljine. Uzmicali su pred njom kao da je kuga, ali su
se i dalje smejali. A onda joj je lukavo podmetnuta noga (o da to je sledece pa da) tako da je
pala na ruke i na kolena i pocela da puzi, da gamiže preko poda sa kosom slepljenom krvlju i
prosutom preko lica, puzala je kao sveti Pavle na putu za Damask, ociju zaslepljenih
svetlošcu. Neko sledeci ce je šutnuti u stražnjicu.
Ali niko to nije ucinio, tako da se ponovo pridigla na noge. Stvari su pocele da se ubrzavaju.
Izašla je na vrata pravo u hodnik, a onda je preletela stepenice kojima su se tako
velicanstveno Tomi i ona uspeli pre dva sata. (tomi je poginuo ceo dug isplacen puna cena
za puštanje kuge u hram svetlosti)
Sišla je ogromnim, nespretnim skokovima, a iza nje je odzvanjao smeh koji je podsecao
na klepet krila crnih ptica.
Onda, zavlada tama.
Bežala je preko širokog travnjaka ispred škole i pri tom je izgubila obe maturske cipelice,
tako da je trcala bosa. Uredno ošišan školski travnjak licio je na somot: bio je lagano posut
rosom, a smeh je ostao iza nje. Pocela je polako da se smiruje.
A onda su joj se noge stvarno saplele i ona je pala celom svojom dužinom pored motke sa
zastavom. Ležala je mirno i isprekidano disala, a vrelo lice joj je bilo uronjeno u prohladnu
travu. Suze stida pocele su da joj naviru, tople i teške kao njena prva menstrualna krv.
Izubijali su je i osramotili jednom za sva vremena. Svršeno je.
Uskoro se sasvim sabrala, odšunjace se kuci zabacenim ulicama, skrivace se pod sen
kama u slucaju da je neko traži i prati, naci ce Mamu i priznace joj da ie pogrešila —
(! ! NE ! !)
103
Celicna volja — a imala je na pretek — dugim molitvama? Sa proglasima, kistom i sa
odjednom se uskomešala u njoj i ona glasno uzviknu ovu rec. Ormar? Sa beskrajnim i
jedinom mehanickom pticom u satu sa crnom kukavicom koja ce da otkucava njene pre
ostale casove, dane i godine i decenije života!
Iznenada, kao da je neko ukljucio u njenom mozgu video aparat, videla je gicu
Desdžardin kako trci prema njoj i videla je kako je bila odbacena kao krpena lutka pošto je
ona primenila na nju snagu svoga pogleda, a da nije ni razmislila o tome.
Prevrnula se na lea, upiruci pogled široko, sa svog umazanog lica, u zvezde. Zaboravila
je na...
(! ! MOC ! !)
Došlo je vreme da ih nauci pameti, vreme da im pokaže neke stvari. Histericno se
nasmejala. Bio je to jedan od Maminih omiljenih izraza. (mama se vraca kuci spušta svoju
tašnu naocari joj blistaju e pa cini mi se da sam joj pokazala neke stvari danas u radnji)
Bio je tu vodovod. Mogla je da ga otvori, da ga otvori veoma lako. Nasmejala se ponovo i
ustala i pocela da hoda onako bosa prema ulazu u školu. Otvorice vodovod i zatvorice sva
vrata. Pogledace ih i pustice da vide da ih ona gleda, posmatra i da se smeje dok im voda
kvari odela i frizure i skida imalin sa uglacanih cipela. Jedino joj je bilo žao što u vodovodu
nema krvi namesto vode.
Predvorje škole beše prazno. Zaustavila se na pola stepeništa i PRELOMILA nešto; sva
vrata su se sa treskom zatvorila upravljena koncentrisanom silom kojom je vladala, a
pneumatske brave na vratima su škljocnule. Cula je kako je nekoliko njih vrisnulo, što je
njenim ušima došlo kao muzika, slatka duhovna muzika.
Za trenutak je sve utihnulo, a onda ih je cula kako se guraju na vratima želeci da izau.
Pritisak koji su vršili bio je neznatan. Bili su zarobljeni (zarobljeni) a ova rec je opojno
odzvonila u njenom mozgu. Bili su joj pod nogama, u njenoj moci. Moc! Kako je samo
zvucala ta rec!
Uspela se do kraja i privirila — ugledala je Džordža Dosna koji je bio prikucan uz staklo i
borio se i gurao lica izoblicenog od napora. Iza njega su stajali drugi ljudi koji su takoe licili
na ribe u akvarijumu.
Podigla je pogled i naravno ugledala vodovodne cevi sa malim metalnim šrafovima u
obliku metalnih belih rada. Cevi su prolazile kroz male otvore u zelenom drvenom zidu. Setila
se da ima mnogo cevi unutar zidova. Setila se požarnih upozorenja, valjda.
Požarna upozorenja. U trenutku se setila (ogromni crni kablovi što lice na zmije) elektricnih
kablova što su visili preko cele bine. Bili su nedostupni pogledu publike, prikriveni niskim
svetlima pozornice, ali je morala pažljivo da preskace preko njih da bi dospela do prestola.
Tomi ju je držao za ruku.
(vatra i voda)
104
Uperila je svoju misao i tragala za cevima, opipala ih. Bile su hladne i pune vode. Javio joj
se u ustima ukus gvoža, hladnog vlažnog metala, kao i ukus vode iz baštenskog creva za
polivanje. Prelomilo se.
Za trenutak se ništa nije dogodilo. Poceli su da odstupaju dalje od vrata, gledajuci
naokolo. Odšetala je do malog staklenog otvora u sredini vrata i pogledala unutra.
U fiskulturnoj sali je pljuštala voda. Keri je pocela da se osmehuje. Nije ih sve zarobila,
samo neke. Ali je otkrila da ako upire pogled u vodovod, da ipak može da mu lakše usmeri
tok svojim mislima. Pocela je da odvrce nove cevi, sve više i više njih. Ipak, nije to sve bilo
dovoljno. Još nisu plakali, tako da to nije bilo dovoljno. (povredi ih onda povredi ih) Pored
Tomija na pozornici stajao je krupan momak koji se uzbueno kretao i nešto vikao. Dok ga je
posmatrala, on je sišao i potrcao ka opremi rok muzicara. Zgrabio je jedno od postolja za
mikrofone i prilepio se za njega. Keri je zapanjena posmatrala kako mu telo, gotovo
ukruceno. poigrava pod elektricnom strujom. Noge su mu se pracakale u vodi, kosa mu je
stajala nakostrešena u pramenovima, a usta su mu se tresla, otvorena kao riblja. Izgledao je
srnešan. Pocela je da se smeje. (gospode ucini da svi izgledaju smešno) A onda, iznenada,
slepo verujuci u sebe, sakupila je svu svoju moc koju je osecala.
Nekoliko sijalica se ugasilo. Zasijala je blistava varnica tamo negde gde je aktivna struja
pala u lokvu vode. Javili su se monotoni otkucaji u njenom mozgu dok su ljudi bezuspešno
pokušavali da razmontiraju elektricni sistem. Momak koji je držao postolje mikrofona pao je
preko jednog od povezanih pojacala, što je sve izazvalo eksploziju ljubicastih varnica, posle
cega se zapalila zastava od krep-papira nasuprot pozornici.
Neposredno ispod prestola nalazio se otvoreni elektricni kabl od 220 volti koji je varnicio, a
pored njega je Ronda Simar igrala jedan od onih ludih lutkarskih plesova u svojoj vecernjoj
haljini od zelenog tila. Široka suknja joj je iznenada pocela da gori i ona pade unapred, još
uvek se tresuci.
Možda je baš u tom trenutku Keri prešla svoju granicu. Naslonila se na vrata, srce joj je
divlje lupalo, a ipak joj je telo bilo hladno kao led. Lice joj je bilo živahno, ali su bledocrvenene
tacke pocele da joj se javljaju na oba obraza. U glavi joj je brzo pulsiralo, a svesna
misao se gubila.
Otkotrljala se dalje od vratnica, još uvek ih, pri tom, držeci zatvorene bez ikakvog plana ili
namere. Vatra se rasplamsavala u sali i ona mutno shvati da se verovatno i mural nalazi u
plamenu.
Klonula je na najvišoj stepenici i spustila glavu na kolena, pokušavajuci da uspori disanje.
Ponovo su pokušavali da izau na vrata, ali ih je ona sa lakocom držala zatvorena — to po
sebi nije predstavljalo neki napor. Neko cudno osecanje joj je govorilo da neki izlaze na
sporedni izlaz, ali ih je pustila. Doci ce im kasnije glave. Svakoga ce srediti. Baš svakoga.
Polako je sišla niz stepenice i izašla na prednja vrata, još uvek držeci vrata od fiskulturne
sale zatvorena. Bilo je to lako izvesti. Jedino je morala da ih zamisli.
Odjednom se zacula gradska sirena koja ju je naterala da zavrišti i da pokrije lice rukama
(sirena u pitanju je samo vatrogasna sirena) na trenutak. Zamalo da je u mozgu izgubila sliku
105
fiskulturnih vrata, tako da je nekoliko njih skoro izašlo. Ne, ne, nevaljalci. Opet ih je zatvorila
uz tresak i priškinula necije prste
— ucinilo joj se da je to bio Dejl Norbert
— a povredila je nekog drugog.
Ponovo je potrcala preko travnjaka, kao užasno strašilo izbuljenih ociju, u pravcu Ulice
Mejn. Na njenoj desnoj strani nalazila se robna kuca. Kelijeva radnja, kozmeticarski salon i
berbernica, benzinske pumpe, policijska stanica, vatrogasna komanda — (ugasice mi vatru)
Ali, nece im poci za rukom. Zakikotala se a zvuk njenog smeha imao je neku suludu notu
— bio je to pobednicki, izgubljen, prestrašeni glas koji trijumfuje. Došla je do prvog hidranta i
pokušala da odvrne ogromni obojeni zavrtanj koji se nalazio sa strane (ohoho)
Bilo je to teško. Bilo je to veoma teško. Metal se snažno zašrafio da bi nju nanervirao. Ali
nije to bilo ništa.
Još jace ga je odvrnula i osetila da je malo popustio. Onda je pokušala na suprotnu stranu.
A onda je prešla na poklopac. Kada je pritisla sve odjednom, stojeci tako u pozadini, sve se u
trenutku razmontiralo. Voda je pokuljala uvis. a jedan od šrafova je poleteo pet stopa u
daljinu ubistvenom brzinom, tu ispred nje. Udario je o plocnik, poleteo visoko u vazduh i
nestao. Voda je izletela pod belim pritiskom, u obliku krsta.
Posrcuci i osmehujuci se, dok joj je srce lupalo brzinom od dvesta otkucaja u minutu,
pocela je da silazi ka Trgu Gras. Nije bila svesna da, nalik ledi Makbet, briše ruke o haljinu, ili
da place cak i dok se smeje, ili pak da se skriveni deo njenoga duha vec pobrinuo za njenu
potpunu i konacnu propast.
Spremala se da ih sve povede sa sobom, da ih sve sagori, sve dok zemlja ne bude
ispunjena smradom paljevine.
Otvorila je hidrant na Trgu Gras i zakopcala ka Tedijevom »Amoku«. I to se sve dogodilo u
prvoj benzinskoj stanici pred koju je stigla, ali ovo ne beše njena poslednja stanica.
Iz svedočanstva šerifa Otisa Dojla koje je dao pod zakletvom državnoj Istražnoj
komisiji države Mejn (iz Izveštaja Komisije za slučaj Uajtove). str. 29—31:
P: Šerife, gde ste se nalazili u noći dvadeset i sedmog maja?
O: Nalazio sam se na putu br. 179, koji znamo kao Stari bentaunski put, gde sam
ispitivao uzroke jedne saobraćajne nesreće. U stvari, nalazio sam se u pograničnom
delu Čemberlena koji prelazi u Durham, ali sam pomagao Melu Kregeru, pozorniku u
Durhamu.
P: Kada ste prvi put obavešteni o nesreći koja se dogodila u školi Evin?
O: Primio sam radio-poruku od službenika Džejkoba Plesija u 22 i 21 minut.
P: Na šta se odnosio radio-poziv?
106
O: Službenik Plesi mi je rekao da se u školi dogodila nesreća, ali nije znao da li je
ozbiljna ili ne. Mnogo su svi vikali, rekao je, a neko je dva-triput povukao vatrogasne
sirene. Rekao mi je da tamo kreće da pokuša da razreši poreklo problema.
P: Da li vam je rekao da škola gori?
O: Nije, gospodine
P: Da li ste mu rekli da vam se vrati sa izveštajem?
O: Jesam.
P: Da li vam se službenik Plesi javio?
O: Nije. Ubijen je prilikom uzastopnih eksplozija Tedijeve »Amoko« pumpe na uglu
ulica Mejn i Samer.
P: Kada ste dobili sledeće radio-obaveštenje o Čemberlenu?
O: U 22 i četrdeset i dva minuta. U to vreme sam se vraćao u Čemberlen sa
osumnjičenim licem na zadnjem sedištu — sa pijanim vozačem. Kao što sam već
rekao, slučaj se odigrao u Mel Kregerovom gradu, ali u Durhamu nema zatvora. Kada
smo pristigli u Čemberlen, ni mi nismo više imali tu ustanovu.
P: Kakvo ste obaveštenje primili u 22 časa i 42 minuta?
O: Dobio sam poziv od državne policije koji mi je bio upućen iz vatrogasne službe
Motona. Dispečer državne policije mi je rekao da je izbila vatra i nered u školi Evin, a
verovatno i eksplozija. Niko ni u šta nije bio siguran u to vreme. Setite se, sve se zbilo
u vremenu od četrdeset minuta.
P: Shvatamo mi to, šerife. Šta se onda dogodilo?
O: Odvezao sam se natrag u Čemberlen sa uključenom sirenom i crvenim svetlom na
kolima. Pokušavao sam bezuspešno da pronađem Džejka Plesija. Tada se pojavio Tom
Kilan i počeo da trabunja o požaru u celom gradu u kome nema vode.
P: Znate li u koje vreme se to dogodilo?
O: Da, gospodine. Tada sam već beležio podatke. Bilo je 22 i 58.
P: Kilan tvrdi da je »Amoko« pumpa eksplodirala u 23 časa.
O: Ja bih uzeo srednji broj, gospodine. Na primer. 22 i 59.
P: Kada ste vi stigli u Čemberlen?
O: U 23 i 10.
P: Koji je bio vaš neposredni utisak po dolasku, šerife Dojl?
O: Bio sam zaprepašćen. Nisam mogao da poverujem svojim očima.
107
P: Šta ste zapravo, vi videli?
O: Ceo gornji poslovni deo grada je goreo. »Amoko« pumpa je već stradala. Robna
kuća Vulvort je bila uokvirena plamenom. Vatra se proširila do tri drvene prodavnice
čiji izlozi stoje do onog — Difijevog bara i Grila. do Kelijeve kompanije i kluba za bilijar.
Vrućina je bila ogromna. Varnice su letele po krovovima Meitlend agencije za
kupoprodaju zemljišta i Dag Brenove Zapadne prodavnice auto-delova. Vatrogasni
kamioni su pristizali, ali nisu mogli mnogo da pomognu. Svaki hidrant na toj sirani
ulice bio je uništen. Jedina dva vatrogasna kamiona koja su bilo kako pomagala bila su
dva stara kamiona iz dobrovoljačke vatrogasne brigade iz Vestovera, a i oni su mogli
jedino da polivaju krovove susednih zgrada. Ah, da, i škola je — naprosto ... nestala.
Naravno, dosta dobro je bila izolovana — ničega nije bilo u njenoj blizini da proširi
požar — ali, bože moj, sva ona deca unutra ... sva ona deca ...
P: Da li ste sreli Suzanu Snel pri ulasku u grad?
O: Da, gospodine. Mahala mi je da zaustavim.
P: Kada se to dogodilo?
O: Upravo pošto sam ušao u grad ... u 23 i 12, ne kasnije od toga.
P: Šta vam je rekla?
O: Bila je rastrojena. Prošla je kroz manju automobilsku nesreću — skliznula je sa puta
— tako da je jedva mogla da se pribere. Pitala me je da li je Tomi mrtav. Pitao sam je
ko je Tomi, ali mi nije odgovorila. Upitala me je da li smo već uhvatili Keri.
P: Komisija je naročito zainteresovana za ovaj deo vašeg svedočenja, šerife Dojl.
O: Da, gospodine, to već znam.
P: Kako ste odgovorili na njeno pitanje?
O: E, pa, ima samo jedna Keri u gradu, koliko sam obavešten, a ona je ćerka Margaret
Uajt. Upitao sam je da li Keri ima neke veze sa požarom. Gđica Snel mi je rekla da je
Keri izazvala požar. To su bile njene reći. »Keri je to uradila. Keri je to uradila.« Dvaput
je to ponovila.
P: Da li je rekla još nešto?
O: Da. gospodine. Rekla je: »Povredili su Keri poslednji put«.
P: Šerife, da li ste sigurni da nije rekla: 'Mi smo povredili Keri poslednji put?«
O: Potpuno sam siguran
P: Jeste li sto posto sigurni?
O: Gospodine, grad gori nad našim glavama. Ja —
108
P: Je l' se napila?
O: Molim?
P: Da li je pila? Rekli ste da je doživela saobraćajnu nesreću.
O: Čini mi se da sam rekao da je doživela manju saobraćajnu nesreću.
P: I tako kažete da ne možete biti sigurni da li je rekla mi umesto oni?
O: Pa možda je i to rekla, ali —
P: Šta je onda uradila gđica Snel?
O: Rasplakala se. Udario sam je.
P: Zašto ste to uradili?
O: Izgledala je histerična.
P: Da li se naposletku umirila?
O: Jeste gospodine. Umirila se i dosta se dobro obuzdala, ako uzmemo u obzir
činjenicu da joj je mladić tada već verovatno bio mrtav.
P: Da li ste je ispitivali?
O: E, pa, ne na način na koji čovek ispituje kriminalca, ako ste me to pitali. Pitao sam je
da li zna bilo šta o onome što se dogodilo. Ponovila je ono što je prethodno rekla, ali
na smireniji način. Pitao sam je gde je ona bila kada je nesreća otpočela, na šta mi je
ona odgovorila da je bila kod kuće.
P: Da li ste je još dalje ispitivali?
O: Ne. gospodine.
P: Je li vam bilo šta drugo saopštila?
O: Da, gospodine. Zamolila me je — preklinjala me je — da pronađem Keri Uajt
P: Kako ste vi na to reagovali?
O: Rekao sam joj da ide kući.
P: Hvala vam šerife Dojl.
Vik Muni je izronio iz senke u blizini kancelarija Bankers Trusta do kojih se moglo doci
kolima; lice mu je bilo iscereno. Bio je to ogroman i ružan osmeh. Osmeh Ceširskog macka
koji je sanjivo plovio kroz tamu osvetljenu plamenom, nalik secanju na ludilo. Kosa. jednom
pažljivo zalizana radi njegovog posla najavljaca, sada je licila na svracije gnezdo. Silne kapi
krvi su se granale po njegovom celu nakon nekog zaboravljenog pada, dok je suludo bežao
109
sa Prolecnog bala. Jedno oko mu je bilo nateceno, ljubicasto i zatvoreno. Ušao je u patrolna
kola šerifa Dojla. Odskocio unazad kao loptica za bilijar da bi se zatim nasmešio pijanom
vozacu koji je dremao pozadi. A onda se okrenuo ka Dojlu, koji je upravo završio sa Suzan
Snel. Vatra je okitila ispreplitanim senkama sve predmete i obojila svet smeim tonovima
osušene krvi.
U trenutku kada se Doji okrenuo, Vik Muni ga je zgrabio. Zgrabio je Dojla na nacin na koji
zaljubljeni udvarac grabi svoju damu igrajuci tango. Obuhvatio je Dojla obema rukama i
stegnuo ga sa istim onim luackim osmehom, zureci nagore u Dojlovo lice.
»Vik — « zapoceo je Dojl.
»Izvukla je sve prekidace«, veselo rece Vik, smejuci se. »Izvukla je sve prekidace i
odvrnula vodu i bam, bam, bam.« »Vik — «
»Ne možemo da ih pustimo. O. ne. Ne ne ne. Ne možemo. Keri je izvukla sve prekidace.
Ronda Simar je izgorela. O, Isuuuiuiuuu-seeeeeeee — «
Dojl ga je dvaput ošamario nažuljanim dlanom koji je tresnuo preko momkovog lica. Vrisak
je zamro iznenaujucom brzinom, ali je osmeh ostao, nalik zlom odjeku. Bio je neodreen i
strašan.
»Šta se dogodilo«, grubo ga je upitao Dojl. »Šta se dogodilo u školi?«
»Keri«, promrmlja Vik. »Keri je bila u školi. Ona ...« izgubio se, i nasmešen zurio u zemlju.
Dojl ga je tri puta snažno prodrmao. Vikovi zubi su zveckali kao kastanjete.
»Šta je to sa Keri?«
»Bila je Kraljica Maturskog«, promrmlja »ik. »Prosuli su krv na nju i Tomija.«
»Šta — «
Bilo je 23 i 15 minuta. Tomijeva radnja Citgo je odjednom eksplodirala uz ogromnu
praskavu buku. Ulica je bila osvetljena dnevnom svetlošcu koja ih je obojicu naterala da
oteturaju natrag u policijska kola i da zaklone oci. Ogroman plameni benzinski oblak nadvio
se nad hrastove u Korthaus parku i osvetlio crvenom bojom jezero s patkama i igralište Liti
Lig. Usledila je divlja i praskava grmljavina kroz koju je Dojl mogao da cuje kako staklo, drvo i
delovi benzinske pumpe zvececi padaju na zemlju. Sekundarna eksplozija ih je naterala da
ponovo zatrepcu ocima. Još uvek mu nije bilo jasno (moj grad ovo se dogaa u mom gradu)
da se sve ovo dogaa u Cemberlenu, u Cemberlenu, za ime božije, gde je ispijao ledeni caj
na tremu svoje majke i gledao košarkaške utakmice Panamericke lige i uvek išao u poslednji
obilazak grada putem br. 6 pored »Kavalira« pre no što bi otišao, svake noci, u 2 i 30. Grad
mu je goreo.
Tom Kilan je izašao iz policijske stanice i potrcao niz trotoar do Dojlovih kola. Kosa mu je
štrcala, svaka vlas za sebe, bio je u prljavim radnickim zelenim pantalonama i u potkošulji. a
cipele su mu bile pogrešno obuvene, ali je Dojl pomislio kako se nikada u celom svom životu
nije toliko obradovao što vidi nekoga. Tom Kilan je bio srce i duša Cemberlena, a evo, beše
tu — netaknut.
110
»Dragi bože«, dahtao je. »Jeste li to videli?«
»Šta se dešavalo?« kratko upita Dojl.
»Ja sam primao poruke sa radija«, rece Kilan. »Moton i Vestover su hteli da znaju da li
nam trebaju ambulantna kola, pa sam im rekao, do avola, pošaljite šta imate. I nosila.
Jesam li to dobro uradio?«
»Jesi.« Dojl je prošao rukama kroz kosu. »Jesi li video Harija Bloka?« Blok je bio gradski
upravnik javnog snabdevanja, a tu je spadala i voda.
»Nisam. Ali šef Digan kaže da ima vode u starom Renet Bloku u drugom delu grada.
Upravo ga sada povezuju jednim crevom. Pozvao sam neke klince koji organizuju bolnicu u
policijskoj stanici. Dobri su to momci, ali ce ti kancelariju isprljati krvlju, Otise.«
Otis Dojl je osetio kako ga preplavljuje nestvarnost. Naravno da se ovaj razgovor nije
mogao voditi u Cemberlenu. Nije mogao.
»Nema veze, Tomi. Pravilno si postupio. Vrati se tamo i pozovi svakog doktora iz
telefonskog imenika u gradu. Ja idem u Ulicu Samer.«
»Važi, Otis. Ako vidiš onu ludu devojku, pricuvaj se.«
»Koga to?« Dojl nije bio covek koji reži, ali sada je to ucinio.
Tom Kilan je ustuknuo. »Keri. Keri Uajt.« »Koga? Kako je znaš?« Kilan je polako trepnuo.
»Ne znam je. Nekako mi se samo ... ucinilo da je znam.«
Iz nacionalnih vesti hroničara, u 23 i 46 noću:
ČEMBERLEN, MEJN (NA)
NESREĆA OGROMNIH RAZMERA SRUČILA SE NA GRAD ČEMBERLEN U MEJNU OVE
VEČERI. VATRA. ZA KOJU SE VERUJE DA JE POČELA U EVINU (E-VIN) U SREDNJOJ
ŠKOLI ZA VREME ŠKOLSKE IGRANKE, PROŠIRILA SE NA DONJI DEO GRADA I
REZULTAT TOGA SU VIŠESTRUKE EKSPLOZIJE KOJE SU VEĆI DEO TRGOVAČKOG
DELA GRADA SRAVNILE SA ZEMLJOM. OTMENI DEO GRADA NA ZAPADU OD DONJEG
GRADA. KAKO JE JAVLJENO. TAKOĐE GORI. IPAK. NAJVEĆA PAŽNJA JE TRENUTNO
USMERENA NA SREDNJU ŠKOLU U KOJOJ SE ODRŽAVAO MATURSKI BAL. VERUJE SE
DA SU MNOGI UČESNICI MATURSKE ZABAVE ZAROBLJENI UNUTRA. VATROGASAC IZ
VESTOVERA KOJI JE POSLAT NA MESTO DOGAĐAJA KAŽE DA BROJ ŽRTAVA ZA KOJE
SE ZNA IZNOSI SEZDESET I SEDAM OD KOJIH SU VEĆINA SREDNJOŠKOLCI. KADA JE
UPITAN KOLIKI JE MOGUĆ BROJ ŽRTAVA. ODGOVORIO JE »NE ZNAMO. PLAŠIMO SE
DA NAGAĐAMO OVA NESREĆA ĆE BITI GORA OD ONE KOD KOKONAT GROVA.
MOGUĆNOSTI PODMETANJA VATRE OSTAJU NEPOTVRĐENI.
KRAJ.
23 i 46 minuta. 27. MAJ 8943F NA
111
Nije bilo više izveštaja iz Cemberlena. U šest minuta posle ponoci, u Džekson Aveniji
otvorio se rezervoar gasa. U sedamnaest minuta posle ponoci neki bolnicar iz Motona bacio
je pikavac iz ambulantnih kola koja su jurila prema ulici Samer.
Eksplozija je uništila skoro pola ulice odjednom, ukljucujuci i kancelarije cemberlenskog
lista »Klarion«. U osamnaest minuta posle ponoci Cemberlen je bio odsecen od svih ostalih
delova zemlje koji su spavali snom pravednika.
U 10 minuta posle ponoci, sedam minuta pre no što je rezervoar gasa eksplodirao,
telefonske žice su pretrpele manju štetu od jedne eksplozije: iako su linije bile oštecene, ipak
su i dalje sve funkcionisale. Tri užurbane devojke na dužnosti ostale su na svojim mestima,
ali su se osecale potpuno nesposobne da izau nakraj sa situacijom. Radile su sa izrazom
krutog užasa na licima i pri tom pokušavale da odašilju nemoguce telefonske pozive
A ceo Cemberlen se preselio na ulice.
Pojavili su se kao invazija ustalih sa groblja koje je ležalo u racvastom podnožju raskrsnice
izmeu druma Belskviz i puta br. 6; izašli su u belim spavacicama i u haljinama, kao u
pokrovima. Izašli su u pidžamama i sa viklerima (ga Dosn, majka sada vec pokojnog
momka koji je bio veoma duhovit, izašla je sa maskom od blata na licu, odevena kao za
karneval); izašli su da vide šta se to dogaa sa njihovim gradom, da vide da li odista gori i
krvari. Mnogi od njih su izašli, takoe, da umru.
Ulica Karlin bila ih je prepuna, reka ljudi se kretala ka donjem delu grada, obasjana
cudljivom svetlošcu sa neba u trenutku kada se iz Kongregacione crkve u Ulici Karlin pojavila
Keri koja je završila molitvu.
Ušla je u crkvu pre pet minuta, nakon što je otvorila rezervoar gasa (bilo je lako; cim ga je
zamislila onako podrivenog na ulici, sve je bilo lako), ali joj se cinilo da su od toga vremena
protekli casovi. Molila se dugo i duboko, povremeno glasno, a na mahove u tišini. Srce joj je
jako kucalo i lupalo. Žile na njenom licu i vratu su nabrekle. Mozak joj je bio ispunjen
ogromnim saznanjem o MOCIMA i o AMBISU. Molila se pred oltarom, klecala na vlažnoj
pocepanoj i krvavoj haljini, stopala su joj bila bosa, prljava i krvarila su pošto je nagazila na
polomljenu flašu. Jecala je glasno i tiho, a crkva se ispunila brundanjem i talasanjem i
uzdasima dok se telepatska energija širila iz nje. Klupe su popadale, knjige sa himnama su
poletele, a srebrni pribor za prvu pricest tiho je plovio naelektrisanom pomracinom središta
crkve da bi tresnuo o udaljeni zid. Molila se, ali odgovora nije bilo. Nikoga tu nije bilo — ili,
ako je i bilo, On/Ono se krilo od nje. Bog je od nje odvratio svoje lice, a i zašto da ne? Ova
strahota je bilo njegovo delo koliko i njeno. Stoga je izašla iz crkve, ostavila je, da se vrati
kuci, da nae mamu i da završi sa razaranjem.
Zaustavila se na donjem stepeniku i gledala u jato ljudi koje je hrlilo ka centru grada. Te
životinje. Pa neka izgore, najposle. Neka se ulice napune mirisom žrtava. Neka se ovo mesto
pretvori u korov, šašu i strnjiku.
Prelomilo se.
Elektricni transformatori na vrhovima bandera su procvetali otrovnom ljubicastom
svetlošcu bljujuci oko sebe varnice, velicine rozete na prozorima. Žice velikog napona pale
su na ulicu meusobno izukrštane, ali su se neke od njih izdvojile i ulica se pretvorila u "žas
112
jer je uskoro bila prekrivena žicama, a tada se javio smrad i izbila vatra. Ljudi su poceli da
vrište i da uzmicu, a one koji su dodirnuli žice spopadao je treskavi elektricni ples. Neki su
vec popadali po ulici u pidžamama i spavacicama koje su se pušile.
Keri se okrenula i pogledom fiksirala crkvu koju je upravo ostavila iza sebe. Teška vrata su
se iznenada sa treskom zatvorila, kao da ih je zalupio uragan.
Keri je krenula svojoj kuci.
Iz pismenog svedočenja gđe Kore Simar koje je dala pod zakletvom Državnoj
istražnoj komisiji (iz. Izveštaja Komisije za slučaj Uajtove), str. 217—18:
P: Gđo Simar, kako Komisija shvala, vi ste izgubili svoju kćerku na Maturskoj večeri i mi
sa vama duboko saosećamo. Ispitivanje će stoga biti veoma kratko.
O: Hvala. Želim da vam pomognem, koliko god mogu.
P: Da li ste se nalazili na Ulici Karlin oko 12 minuta posle ponoći kada je Karijeta Uajt
izašla iz Prve kongregacione crkve na ulicu?
O: Jesam.
P: Zašto ste se tu nalazili?
O: Moj muž je preko vikenda otišao u Boston na poslovno putovanje a Ronda je bila
na Prolećnom balu. Ja sam sedela kod kuće sama i gledala televiziju čekajući je da se
vrati. Gledala sam film iz serije »petkom uveče« kada se oglasila gradska sirena, ali je
nisam dovela u vezu sa igrankom. Ali onda se čula eksplozija... nisam znala šta da
radim. Pokušala sam da pozovem policiju, ali se linija posle tri broja prekidala. Ja ... Ja
... onda ...
P: Odmorite se, gđo Simar. Koliko god da vam treba vremena.
O: Počinjala sam da paničim. Došlo je do druge eksplozije — bila je to Tedijeva pumpa
»Amoko«, sada znam šta je bilo — pa sam odlučila da krenem u donji deo grada i da
vidim šta se događa. Nebo je zasvetlelo nekim užasnim sjajem. Tada je, u tom
trenutku, gđa Sajrs zalupala na vrata.
P: Gđa Zoržet Sajrs?
O: Da, oni žive iza ugla. u Ulici Vilou, br. 217. To je poprečno sa Ulicom Karlin. Lupala je
i vikala: »Kora, jesi li tu? Jesi li unutra?« Otvorila sam vrata. Bila je u spavaćici i u
papučama. Izgledalo je kao da su joj se smrzle noge. Rekla je da su zvali Vestover da bi
čuli nešto o nesreći, a rekli su joj da škola gori. Rekla sam: »Bože mili, pa Ronda je na
igranci.«
P: Da li ste se tada odlučili da idete u grad sa gđom Sajrs?
O: Nismo mi ništa odlučile. Naprosto smo otišle. Nazula sam papuče, mislim da su bile
Rondine. Imale su male bele pompone na sredini. Trebalo je da obučem svoje cipele,
113
ali nisam razmišljala. Čini mi se da ne mogu ni sada da mislim. Zašto vas interesuju
moje cipele?
P: Recite nam onda svojim rečima šta se dogodilo, gdo Simar.
O: H-hvala. Dala sam gđi Sajrs neki stari žaket koji je tu visio i krenule smo.
P: Je l' mnogo ljudi hodalo Ulicom Karlin?
O: Ne znam. Isuviše sam bila zabrinuta. Možda ih je bilo tridesetoro, možda više.
P: Šta se dogodilo?
O: Zoržet i ja smo išle ka glavnoj ulici i držale se za ruke kao dve male devojčice koje
idu preko poljane kroz mrak. Zoržeti su cvokotali zubi, toga se sećam. Htela sam da je
zamolim da prestane da cvokoće, ali sam pomislila da bi takav zahtev bio nepristojan.
Na pola ulice od Kongregacione crkve videla sam da su vrata na crkvi otvorena i
pomislila: neko je ušao da moli Boga za pomoć. Ali trenutak docnije shvatila sam da
nije tako.
P: Kako ste to shvatili? Bilo bi logično da se pomisli ono što ste prvo pomislili, zar ne?
O: Nekako sam znala.
P: Da li ste poznavali osobu koja je izašla iz crkve?
O: Jesam, bila je lo Keri Uajt.
P: Da li ste ikada pre toga videli Keri Uajt?
O: Nisam. Ona nije pripadala krugu prijatelja moje kćerke.
P: Da li ste ikada videli sliku Keri Uajt?
O: Nisam.
P: I u svakom slučaju, bila je pomrčina i nalazili ste se na pola ulice dalje od crkve.
O: Da, gospodine.
P: Gdo Simar, kako ste znali da je to Keri Uajt?
O: Naprosto sam znala.
P: To znanje, gđo Simar — da li je ličilo na svetlost koja prodire u glavu?
O: Nije, gospodine.
P: Pa na šta je ličilo?
O: Ne mogu da objasnim. Izbledelo je na način na koji blede snovi. Kada se probudite
nakon jednog sata, samo se sećate da ste sanjali. Ali sam znala.
114
P: Da li Vam se javila i neka emocija uz to saznanje?
O: Jeste. Užasan strah.
P: Šta ste onda uradili?
O: Okrenula sam se ka Zoržeti i rekla: »Eno je!« Zoržet je odgovorila: »Da, to je ona.«
Htela je još nešto da kaže, ali se tada cela ulica osvetlila jarkom svetlošću i začula se
buka kao kad nešto puca, a električni kablovi su počeli da padaju na ulicu i neki od njih
su izazvali žive vamice. Jedna od žica je pogodila čoveka ispred nas i on se ras —
rasplamsao. Drugi neki čovek je potrčao i stao na jednu od njih i telo mu se samo ...
povilo unazad, tako da mu se kičma pretvorila u kanap. A onda je pao. Drugi ljudi su
vrištali i trčali, slepo su trčali, a žice su sve više padale. Visile su po celom kraju kao
zmije. A ona se tome radovala. Radovala! Mogla sam da osetim da se raduje. Znala
sam da moram da ostanem prisebna. Ljudi koji su trčali bivali su usmrćeni strujom.
Zoržet je rekla »Požuri, Kora. O, bože, ne želim živa da izgorim.« Rekla sam joj:
»Prestani. Moramo da koristimo sada naše glave, inače ih nikada više nećemo
upotrebljavati.« Rekla sam tako nešto glupavo. Ali me ona nije slušala. Pustila je moju
ruku i počela da trči po pločniku. Vikala sam na nju da stane — jedna od onih teških
žica stajala je raspolućena pravo ispred nas — ali nije me slušala. I ona... ona... o,
mogla sam da je omirišem kada je počela da gori. Dim kao da je izvirao iz njene odeće,
i ja pomislih: tako to izgleda kada čoveka sagori električna struja. Miris je bio slatkast,
kao kod svinjetine. Da li ste ikada to osetili? Ponekad mi se taj miris vrati u snu. Stajala
sam nepomična i gledala Zoržetu Sajrs kako se pretvara u ugljevlje. Čula se velika
eksplozija tamo u Vest Endu — mislim da je rezervoar buknuo — ali je ja nisam ni
primetila. Okrenula sam se oko sebe i videla da sam ostala sasvim sama. Svi ostali su ili
pobegli ili su goreli. Videla sam možda šest leševa. Ličili su na gomile starih krpa.
Jedna od žica je pala na trem kuće sa leve strane i lizao ju je plamen. Mogla sam da
čujem stare šarke kako prašte kao kokice. Izgleda da sam stajala tu dugo vremena,
govoreći sebi da treba da sačuvam glavu. Počela sam da se plašim da ću se onesvestiti
i pasti preko neke žice. ili da ću početi da paničim i da trčim, kao... kao Zoržet. Onda
sam počela da hodam. Veoma polako. Ulica je poslala još svetlija. usled plamena od
zapaljene kuće. Preskočila sam dve žive žice i zaobišla telo koje je ličilo na hrpicu. Jaja-
ja sam morala da gledam kuda hodam. Na ruci leša se nalazio venčani prsten koji je
bio potpuno crn. Potpuno crn. Isuse, pomislih. O, dragi gospode. Preskočila sam
jednu žicu. a odmah ispred nje su iskrsle još tri. Samo sam tu stajala i zurila u njih.
Pomislih, ako ove preskočim, biće sve u redu ... ali nisam se usudila. Znate li o čemu
sam mislila? O onoj igri koju igraju deca. Ogroman skok. Glas u mome mozgu mi je
govorio, Kora preskoči žive žice na ulici u ogromnom skoku. A ja sam mislila: Smem li?
Smemi li? Jedna od njih je još uvek iskrila živim varnicama. ali su druge dve izgledale
mrtve. Ali niste mogli znati. Treća žica je takode izgledala mrtva. Tako sam stajala i
čekala da se neko pojavi, ali ne beše tu nikoga. Kuća je i dalje gorela, a vatra se
prostirala preko travnjaka na drveća i na živicu pored njih. Ali vatrogasci se nisu
pojavili. Naravno da nisu — cela zapadna strana je gorela u to vreme. A osećala sam
se tako omamljena. Poslednje čega sam se sećala glasilo je — ili napravi Ogroman
skok ili se onesvesti, stoga sam skočila, najvećim skokom koji sam ikada napravila u
115
životu, a štikla od papuče se spustila na samo jedan santimetar od poslednje žice.
Onda sam se pribrala i zaobišla kraj sledeće žice, pa sam počela da trčim. To je sve
čega se sećam. Kada je svanulo, ležala sam na ćebetu u policijskoj stanici sa gomilom
drugih ljudi. Neki od njih — samo nekolicina — bili su deca odevena u matursku
odeću, te sam počela da ih ispitujem da li su videli Rondu. A oni su mi rekli... rrrr-rekli
su mi... (kratak odmor)
P: Lično ste ubeđeni da je Keri Uajt sve to napravila?
O: Jesam.
P: Hvala, gđo Simar.
O: Sada bih volela da ja vas nešto upitam.
P: Izvolite.
O: Šta će se dogoditi ako još ima njoj sličnih? Šta će se dogoditi sa ovim svetom?
Iz knjige Senka je eksplodirala (str. 151):
Dvadeset osmog maja, u 45 minuta posle ponoći, situacija u Čemberlenu
je bila kritična. Škola je izgorela na prilično izolovanom delu terena, ali je
ceo gornji grad bio u plamenu. Sva gradska voda iz te oblasti bila je
iscrpena, ali je dovoljna količina bila dostupna iz rezervoara u Ulici Digan
(mada pod niskim pritiskom) tako da su poslovne zgrade ispod raskrsnice
ulica Oak i Mejn sačuvane.
Eksplozija u Tonijevom Citgou u gornjem delu Ulice Samer završila se
ogromnom vatrom koju nisu mogli da savladaju do deset sati izjutra.
Vode je bilo u Ulici Samer — ali nije bilo dovoljno vatrogasaca ili
vatrogasne opreme da je iskoriste. Oprema se u to vreme nalazila na putu
od Luistauna, Obrna, Lisbona i Brunsvika, ali nije stigla do jedan.
U Ulici Karlin počela je vatra koju su izazvali pokidani električni vodovi.
Konačno je progutala celu severnu stranu ulice, kao i bungalov u kojem je
Margaret Uajt rodila svoju kćerku.
Na zapadnom delu grada, upravo ispod tačke koju svi nazivaju
brdašcetom Brikjard, dogodila se najgora nesreća: eksplozija rezervoara
gasa izazvala je vatru koja se nije smirila sve do kraja sledećeg dana.
A ako osmotrimo tačke požara na gradskoj mapi (vidite sledeću stranu,
moći ćete da prepoznate maršrutu Kerinog kretanja — bila je to kružna i
bludeća putanja razaranja koja je išla kroz grad, ali je pred sobom imala
jedan siguran cilj: kuću...
12 Re: Stiven King - Keri Pon Jan 09, 2012 8:58 pm
Margita
Administrator
Nešto se prevrnulo u dnevnoj sobi te se Margaret Uajt ispravila i nakrivila glavu. Mesarski
nož je propisno sijao osvetljen plamenom požara. Elektrika je nedavno pregorela, tako da je
u kuci jedina svetlost dolazila od vatre sa ulice.
Jedna od slika je sa treskom pala sa zida. Trenutak kasnije crna kukavica je takoe pala.
Mehanicka ptica se oglasila silnim prigušenim zvukom, a onda je zacutala.
Iz grada je dopiralo beskrajno zavijanje sirena, ali je još uvek mogla da cuje korake kada
su se oni pojavili na puteljku.
Vrata su se širom otvorila i u hodniku su se zaculi koraci.
Cula je kako u dnevnoj sobi pršte gipsani ukrasi (BOŽE, NEVIDLJIVI GOST, ŠTA BI ISUS
URADIO, CAS SE PRIBLIŽIO, DA NOCAS NASTUPI SUDNJI CAS. DA LI BI BILA
SPREMNA) jedan za drugim, kao gipsane ptice u streljanama.
(o, bila sam i ja tamo i videla kurve kako gore na drvenim postoljima)
Uspravila se na stolici kao veoma nadobudni znalac koji je dosadio svom razredu. Ali oci
su joj bile pomucene.
Prozori se otvoriše na dnevnoj sobi.
Vrata od kuhinje su se zalupila sa treskom i Keri stupi unutra.
Telo joj se nekako izuvijalo, skupilo i izvilo. Maturska haljina je bila u dronjcima i ritama, a
svinjska krv je pocela da joj se odlepljuje i Ijušti. Celo joj je bilo umrljano uljem, a oba kolena
izgrebana i ranjena.
»Mama«, prošaputa ona. Oci su joj se nenormalno sjajile, kao u jastreba, ali su joj usta
drhtala. Da ih je neko posmatrao, bio bi zapanjen slicnošcu meu njima.
Margaret Uajt je sedela na svojoj kuhinjskoj stolici, a nabori haljine su joj krili kuhinjski nož.
»Trebalo je da ubijem sebe kada mi ga je turio unutra«, sasvim jasno rece ona. »Nakon
onog prvog puta, pre no što smo bili vencani, on mi je obecao. Nikada više. Rekao je da smo
se samo ... okliznuli. Verovala sam mu. Pala sam na zemlju i izgubila dete, i to je bio Božji
sud. Osecala sam da je greh iskupljen krvlju. Ali greh nikada ne umire. Greh ... nikada... ne
umire. Oci su joj sijale.
»Mama. ja —«
»U pocetku je bilo sve u redu. Živeli smo bezgrešno. Spavali smo u istom krevetu,
ponekad stomak na stomaku i, o, mogla sam da osetim prisustvo Zmije, ali mi, nismo, nikada
sve dok.« Pocela je da se ceri groznim teškim cerekanjem. »Ali te noci primetila sam da me
gleda na Onaj Nacin. Pali smo na kolena da se molimo za izdržljivost a on me ...je dodirnuo.
U ono mesto. Ono žensko mesto. Na šta sam ga ja izbacila iz kuce. Nije ga bilo satima, a ja
sam se molila za njegovu dušu. Videla sam ga u svojoj mašti kako se šeta nocu ulicama i
bori sa avolom kao što se Jakov borio sa Božijim Anelom. A kada se vratio, srce mi se
ispunilo zahvalnošcu.«
Zastala je i nastavila da se smeje onim suvim cerekanjem, uvijena u titrave senke sobe.
117
»Mama, ne želim to da cujem!«
Tanjiri su poceli da prskaju u kredencu nalik glinenim golubovima.
»Sve dok nije ušao nisam osetila miris viskija u njegovom dahu. A onda me je uzeo. Uzeo
me! Sa mirisom prljavog viskija iz motela uzeo me je ... i meni se to dopalo!« Povikala je ove
poslednje reci upravljajuci ih u tavanicu. »Dopalo mi se o, svo to prljavo jebanje i njegove
ruke po meni PREKO MENE CELE!«
»MAMA!«
(!! MAMA !!)
Prekinula se kao da ju je neko ošamario i namignula na kcerku. »Zamalo što se nisam
ubila«, rekla je nešto normalnijim glasom. »A Ralf je plakao i pricao o okajanju, a ja se nisam
okajala i onda je on umro i onda sam pomislila da me je bog kaznio rakom, da mi pretvara
sve ženske delove u nešto mracno i trulo nalik mojoj duši. Ali to bi bila isuviše laka kazna za
njega. Gospod na razlicite nacine cini Svoja cuda. Sada mi je jasno. Kada su poceli bolovi, ja
sam ustala i uzela nož — ovaj nož« — podigla je nož — »i cekala na tebe da izaeš da bih
prinela svoju žrtvu Ali bila sam slaba i padala na lea. Uzela sam ovaj nož ponovo u ruku
kada ti je bilo tri godine, i ponovo ustuknula. Tako je sada avo u kuci.«
Podigla je ispred sebe nož a oci su joj se hipnoticki prikovalo za sjajnu oštricu.
Keri je istupila napred polako i nesigurno.
»Mama, došla sam da te ubijem. A ti si cekala ovde da ubiješ mene. Mama, ja ... nije u
redu. Mama. Nije ...«
»Hajde da se pomolimo«, nežno rece Mama. Oci je uprla u Kerine, a u njima beše suludog
i groznog saosecanja. Plamenovi požara sada su bili jaci i igrali su po zidovima nalik
dervišima. »Pomolimo se poslednji put.«
»O, Mama, pomozi mi.« vrisnula je Keri.
Pala je napred, na kolena, povijene glave i ruku podignutih tražeci milost.
Mama se nagnula napred i nož je sleteo nadole u blistavom luku.
Keri se trgla nazad, jer je možda sve videla krajickom oka, i umesto da joj se nož zarije u
lea, zario se do korica u njeno rame. Mamina stopala su se splela sa nogama stolice i ona
se izvalila u stolici.
Zurile su jedna u drugu u mrtvoj tišini.
Krv je potekla oko rucke noža i pocela da kaplje na pod.
A onda Keri nežno rece: »Sada cu ti dati nešto na poklon, Mama.«
Margaret je pokušala da ustane, zaklatila se i pala na ruke i kolena. »Šta to radiš?« muklo
je zajecala.
118
»Zamišljam oblik tvoga srca, Mama«, rece Keri. »Lakše je kad covek može da zamisli
stvari u glavi. Srce ti je ogroman crveni mišic. Moje kuca brže kada upotrebim svoju moc. Ali
tvoje sada malo usporava. Sasvim malo.«
Margaret je ponovo pokušala da ustane, nije joj to pošlo za rukom, pa je nad kcerkom
napravila znak Urokljivog Oka.
»Još malo sporije, Mama. Znaš li od cega se sastoji poklon za tebe. Mama?« Od necega
što si oduvek priželjkivala. Od tame. I od bilo kojeg Boga koji živi u njoj.«
Margaret Uajt prošaputa: »Oce Naš, koji jesi na nebesi — «
»Sporije, Mama. Uspori.«
» — neka je slavljeno ime Tvoje — «
»Vidim kako se u tebi skuplja krv. Sporije.«
» — Tvoje je carstvo došlo — « »Ruke i noge su ti kao alabaster. kao mermer. Bele.«
» — Tvoja ce volja biti — « »Moja volja ce biti, Mama. Uspori.« » — na zemlji — «
»Sporije.«
» — kao ... kao ... kao što ...« Pala je napred, a ruke su joj se grcile. » — je na nebu.«
Keri je prošaputala« »Neka sve stane.« Pogledala se i nemocno stavila ruke oko drške
noža. (o ne ne to isuviše boli isuviše boli) Pokušala je da ustane, nije joj pošlo za rukom, a
onda se pridigla do Mamine stolice. Nesvestica i muka su je obuzele. Mogla je da okusi krv,
laku i lepljivu u dubini svoga grla. Dim, kiselina i zagušljivost sada su ulazili u sobu kroz
prozore. Plamen je vec lizao susedna vrata, evo sada ce varnice meko osvetliti krov koji su
kamenice tako grubo probile pre toliko mnogo godina.
Keri je izašla na zadnja vrata, oteturala preko travnjaka i naslonila (gde je moja mama) na
drvo. Trebalo je nešto da uradi. Nešto u vezi (sa motelom parkiralištem) sa Anelom sa
Macem. Plamenim Macem. Nema veze. Setice se ona vec toga. Prešla je zadnje dvorište do
Ulice Vilou i popela se uz nasip do puta br. 6. Bilo je 1 cas i 15 minuta nocu.
Bilo je 23 i 20 kada su se Kristin Hargensen i Bili Nolan vratili u »Kavalir.« Popeli su se
sporednim stepenicama i kroz hodnik dospeli do sobe. a pre no što je ona uspela da upali
svetio, on se vec okomio na njenu bluzu.
»Zaboga, pusti me da je otkopcam — « »Do avola sa dugmicima.« Odjednom joj je
strgao bluzu. Tkanina se pocepala s jednim jedinim iznenadnim reskim zvukom. Jedno se
dugme oikinulo i palo na goli drveni pod. Zavodljiva muzika je doplovila gore do njih, a cela
zgrada je lako podrhtavala od nespretnog igranja razdraganih seljaka, kao i kamiondžija i
mlinara i kelnerica i frizerki, mangupa i njihovih gradskih devojaka iz Vestovera i Luistauna.
»Hej .
»Umukni.«
Ošamario ju je tako da joj se glava zaokrenula. Oci su joj poprimile prazan i leden pogled.
119
»Ovo je kraj, Bili.« Ustuknula je pred njim dok su joj se grudi nadimale u prslucicu, ravan
stomak joj pulsirao, a duge noge joj podrhtavale u farmericama; ali, pomerila se u pravcu
kreveta. »Gotovo je.«
»Naravno«, rece on. Zgrabio je, a ona ga je udarila, iznenaujuce jakim udarcem koji je
pao na njegov obraz.
Ispravio se i malo iskrivio glavu. »Ti si mi opalila šljagu, kucko jedna.«
»Dacu ti još jednu.«
»Pazi samo da mi je ne daš.«
Zurili su jedno u drugo, dahtali i caklili ocima. A onda je poceo da raskopcava košulju dok
mu se na licu pomaljao mali osmeh.
»Uspeli smo, Carli. Zaista smo uspeli.« Nazivao ju je Carlijem kada god bi ga oraspoložila.
Izgleda da je ta rec bila neki njegov osnovni izraz za jebozovnu curu, pomisli ona sa
primesom ledenog ruganja.
Osecala je da se i na njenom licu pomalja škrt osmeh, malo se opustila, meutim, upravo
tada ju je ošinuo košuljom po licu i polako pritisnuo, pribadajuci joj stomak kao jarac, pošto ju
je pritom vec prikovao za krevet. Federi su zacvileli. Bespomocno je udarala pesnicama po
njegovim leima.
»Sii sa mene! Sii sa mene! Sii sa mene! Ti prljava prostacino, sii sa mene!'
Smejao joj se i jednim brzim i teškim pokretom pokidao joj rajsferšlus tako da su joj bedra
ostala otkrivena.
»Hoceš li da zoveš laticu?« brundao je. »Je l' ceš to da uradiš? Je li? Je li? Baš to, stari
Caki? Pozvaceš tvog starog taticu-maticu zakonsku platicu? Je I' da? To bih uradio i tebi, je I'
znaš? Prevrnuo bi je i na tu tvoju jebanu tikvu. Je I' znaš? A? Je l' znaš? Svinjska krv za
svinje, je I' tako? Pravo na tvoju jebanu glavu. Ti —«
Odjednom je prestala da se opire. Zastao je i dobro se zagledao u cudan osmeh na
njenom licu. »Ovo si ti i htela sve vreme, zar ne? Ti bedna mala glupaco. Ovo je dobro, zar
ne? Ti odvratna mala glupava kurcolomska divljakušo.«
Cerio se polako i suludo. »Nema veze.«
»Ne«, rece ona. »Nema.« Osmeh joj je odjednom išcileo, a žile su joj se zategle na vratu,
u trenutku kada je zabacila glavu — i pljunula mu u lice.
Utonuli su u crvenu, pijanu nesvest.
Dole je muzika trumpala i lupala (Gutam male bele pilule dok su mi oči širom otvorene šest
dana sam već na cesti, ali noćas stižem kući.), u punom jeku, glasna i veoma loša petorka
muzicara nosila je kaubojske košulje od štrasa i nove ispeglane farmerke sa svetlim
štraftama po sredini; povremeno su sa cela brisali znoj izmešan sa »vitalis« uljem za kosu;
bili su tu: vodeca gitara, ritam-sekcija, duvacki instrument, bas gitara i bubnjevi — niko nije
cuo gradsku sirenu, ni prvu eksploziju, a ni drugu, a kada je rezervoar sa gasom odleteo u
120
vazduh i muzika prestala jer je neko uterao kola u parking i poceo da izvikuje novosti Kris i
Bili su vec bili odavno usnuli.
Kris se odjednom probudila, a sat na nocnom stocicu pokazivao je pet minuta do jedan.
Neko je lupao na vrata.
»Bili!« vikao je glas. »Ustani! Hej. bre, ejjj!«
Bili se promeškoljio, prevrnuo i srušio jeftini budilnik na pod. »Šta je zaime božije?«
promumla on i uspravi se. Lea su ga pekla. Kucka ga je dobro izgrebala. Jedva da je to
tada primetio, ali sada je vec odlucio da je pošalje kuci polomljenih nogu. Samo da joj
pokaže kojega —
Tišina ga je zacudila. Tišina. »Kavalir« je radio do dva; u stvari, još uvek je mogao da vidi
neonsku reklamu kako svetluca i sjaji kroz prašnjavi napukli prozor. Osim ove teške lupnjave
(nešto se dogodilo) celo mesto je licilo na groblje. »Bili, jesi li unutra? Ej!« »Ko je to?«
prošaputa Kris. Oci su joj bile sjajne i oprezne pod svetlošcu isprekidanog neona.
»Džeki Talbot«, odsutno rece on, a onda podiže glas. »Šta je?«
»Bili, pusti me unutra. Moram da govorim sa tobom!«
Bili je ustao i nag odcupkao do vrata. Smakao je staromodni rajber i otvorio vrata.
Džeki Talbot je grunuo unutra. Pogled mu je bio divljacki a lice ogaravljeno. Pio je sa
Stivom i sa Henrijem Kada su pristigle vesti u 23 i 50 minuta. Vratili su se u grad u
Henrijevom starom »dodž-kabrioletu« da bi s brdašca Brikjard ugledali kako leti u vazduh
rezervoar gasa u Džekson aveniji. U trenutku kada je Džeki pozajmio »dodž« i krenuo da
vozi natrag, u 30 minuta posle ponoci, ceo grad je bio u panicnoj zbrci.
»Cemberlen gori«, rece on Biliju. »Ceo jebeni grad. Škola je izgorela. I centar. Zapadni
deo je nastradao od eksplozije gasa. A Ulica Karlin cela gori. Kažu da je to uradila Keri Uajt!«
»O, bože«, rece Kris. Ustala je iz kreveta i pocela da pretura po odeci. »Šta je —«
»Zaveži«, blago rece Bili. »ili cu dobro da te isprašim.« Pogledao je Džekija i klimnuo mu
glavom da nastavi da prica.
»Videli su je. Mnogo ljudi je videlo. Bili. kažu da je sva prekrivena krvlju. Bila je na toj
prokletoj maturskoj veceras . Stiv i Henri nisu baš dobro razumeli ali... »Bili, da li si ti... ona
svinjska krv ... je li to bilo —«
»Jes«, rece Bili.
»Jao, nemoj.« Džeki se stropoštao na dovratak. Lice mu je bilo kao limun žuto pod
svetiljkom koja je gorela jedino u hodniku. »O, Isuse, Bili, ceo grad —«
»Keri je uništila ceo grad? Keri Uajt? Ne trabunjaj.« Rekao je to polako, gotovo smireno.
Iza njega Kris se brzo oblacila.
»Idi i pogledaj kroz prozor«, rece Džeki.
121
Bili je prišao prozoru i pogledao. Ceo istocni deo horizonta je pocrveneo a nebo je
odražavalo taj sjaj. Cak i dok je tako gledao, pored njega su zaurlale sirene vatrogasnih kola.
Mogao je da razazna na njima natpise obasjane svetlošcu sa parkirališta »Kavalira«.
»U milu majcinu«, rece on, »ova kola su iz Brunsvika.«
»Iz Brunsvika?« upita Kris. »To je cetrdeset milja odavde. Ne mogu da verujem ...«
Bili se okrenuo ka Džeki Talbotu. »U redu. Kaži mi šta se dogodilo?«
Džeki je odmahnuo glavom. »Niko ne zna, još uvek. Pocelo je u školi. Keri i Tomi Ros su
postali Kralj i Kraljica, a onda je neko izrucio na njih nekoliko kofa krvi, te je ona istrcala.
Onda se škola zapalila i kažu da niko nije uspeo da izae. Onda je Tedijeva »Amoko«
pumpa eksplodirala, a zatim »Mobilova« stanica u Ulici Samer —«
»Sitgo«, ispravi ga Bili. »To je Sitgoova pumpa.«
»Do avola, šta je to sad važno?« vrisnuo je Džeki. »Ona je to uradila, na svakom mestu
gde bi se nešto dogodilo, bila je ona! A one kante... niko od nas nije nosio rukavice...«
»Ja cu se pobrinuti za to«, rece Bili.
»Ne shvataš. Bili. Keri je —«
»Izlazi.«
»Bili«
»Izlazi ili cu ti polomiti ruku i nahranicu te njom.«
Džeki se uplašeno pomerio sa vrata.
»Idi kuci i ni sa kim ne razgovaraj. Pobrinucu se za sve.«
»U redu«, rece Džeki. »U redu. Bili, samo sam pomislio —«
Bili je zalupio vrata.
Kris ga je zaskocila za trenutak. »Bili, šta cemo da radimo, ona kucka Keri o bože moj šta
cemo da radimo«
Bili ju je ošamario celom rukom i oborio je na pod. Kris je mirovala ispružena za trenutak u
mrtvoj tišini, a onda je podigla glavu i pocela da jeca.
Bili je obukao pantalone, majicu i obuo cizme. Zatim je otišao do jeftinog porcelanskog
lavaboa u uglu, upalio je svetlo, pokvasio kosu i poceo da se cešlja, savijajuci se pri tom da
bi video sebe u zatamnjenom starinskom ogledalu. Iza njega je sedela Kris Hargensen na
podu, pomucena i zbunjena, i brisala krv sa pocepane usne.
»Reci cu ti šta treba da radimo«, rece on. »Idemo u grad da gledamo požar. Onda se
vracamo kuci. Ti ceš da ispricaš svom dragom starom tatici da smo bili kod »Kavalira i pili
pivo kada se sve to dogodilo. Ja cu da ispricam mojoj dragoj staroj mami istu stvar.
Kapiraš?«
122
»Bili, a tvoji otisci«, zapita ona. Glas joj je bio prigušen, ali pun poštovanja.
»Njihovi otisci«, rece on. Ja sam nosio rukavice.«
»Hoce li da ispricaju?« upita ona. »Da ih policija privede i krene da ispituje«
»Naravno«, rece on. »Rekli bi.« Lokne i talasi su mu se skoro složili na svoje mesto Sijali
su se obasjani svetlošcu mutne lampe koju su muve istackale kao kamencici vodu Lice mu je
bilo mirno i pribrano. Cešalj koji je upotrebljavao bio je stari i izlizan, marke »ejs« i zagušen
prljavštinom. Otac mu ga je poklonio za jedanaesti roendan i nijedan zub mu nije bio
polomljen. Nijedan.
»Možda nikada nece pronaci kofe«. rece on. »A ako ih pronau, možda ce otisci biti
sagoreni. Ne znam. Ali ako Dojl uhapsi bilo koga od njih, ja odoh za Kaliforniju. Ti radi šta
znaš.«
»Da li bi me poveo sa sobom?« upita ona. Pogledala ga je odozdo sa poda, dok joj se
usna nadula kao crnacka. a pogled joj beše moleciv.
Osmehnuo se. »Možda.« Ali ne bi. Ne više. »Hajde. Idemo u grad.«
Sišli su niz stepenice u praznu salu za igranje sa stolicama gurnutim u pozadinu i sa
pivskim flašama razbacanim po stolovima.
Dok su izlazili na sporedan izlaz, Bili rece: »Ovo mesto ionako ne valja.«
Ušli su u kola koja je on upalio. Kada je upalio velika svetla, Kris je pocela da vrišti,
stisnutih pesnica na obrazima.
Bili je istovremeno nešto osetio — nešto u njegovoj glavi, (keri keri keri keri) necije
prisustvo.
Keri je stajala ispred njih, na udaljenosti od možda nekih sedamdeset stopa.
Velika svetla su je osvetljavala u sablasnom crno-belom koloru iz filma strave i užasa,
onako umrljanu krvlju koja se cedila sa nje. Sada je vec sva ta krv bila njena vlastita. Drška
od mesarskog noža je i dalje virila iz njenog ramena, a odeca joj je bila prekrivena
prljavštinom i mrljama od trave. Veci deo puta je prevalila puzeci od Ulice Karlin,
poluonesvešcena, da bi uništila ovaj motel — možda baš onaj u kome se zacela zla sudba
njenog sopstvenog života.
Stajala je i klatila se ispruženih ruku kao u pozorišnog hipnotizera i onda pocela da
skakuce ka njima.
Dogodilo se to u delicu sekunde. Kris nije imala ni vremena da nastavi svoj prvi vrisak.
Biiijevi refleksi su bili veoma dobri i njegova reakcija beše momentalna. Prebacio je brzinu u
prvu, pritisnuo kocnicu i uzemljio se.
Gume »ševroleta« su zaškripale na asfaltu, kola su se propela unapred nalik nekom
starom i groznom ljudožderu. Figura je porasla na šoferšajbni i dok se uvecavala njeno
prisustvo je postajalo sve glasnije (KERI KERI KERI) i glasnije (KERI KERI KERI) kao na
radiju ciji se ton neprestano pojacava. Vreme se zatvorilo oko njih kao oklop i za trenutak su
123
bili zaleeni u kretanju: Bili (KERI baš kao psi KERI baš kao prokleti psi KERI brusi voleo bih
da je to KERI budi KERI ti) i Kris (KERI isuse ne ubije KERI nisam htela da je ubijem KERI
bili ne KERI želim da KERI to vidim KE) i Keri licno.
(vidiš tocak kola tocak gas tocak vidim TOCAK o bože moje srce moje srce moje srce)
Bili odjednom oseti kako ga kola izdaju, kako oživljavaju i klize iz njegovih ruku. Ševi je
zagrebao okolo u prašnjavom polukrugu, izduvne cevi su se zagušile i iznenada se drveni zid
"Kavalira« poceo da nadima, uvecava i uvecava i (evo ga) udarili su u njega pri brzini od
cetrdeset, još uvek ubrzavajuci, a iverica se razletela uvis u vazduhu u neonski osvetljenoj
detonaciji. Bili je bio bacen unapred i volan ga je proburazio. Kris se ukucala u instrumentnu
tablu.
Rezervoar za benzin se raspolutio te je benzin poceo da se izliva i da pravi baru iza kola.
Deo jedne ravne cevi upao je u baru i benzin se zapalio.
Keri je ležala na strani, zatvorenih ociju teško dišuci. Grudi su joj pocele da gore.
Pocela je da se besciljno vuce preko parkirališta.
(mama žao mi je sve je krenulo naopako o mama o molim te o molim te toliko me boli
mama šta da radim)
A onda odjednom kao da ništa nije bilo važno, ništa ne bi bilo važno samo kad bi mogla da
se prevrne, da se prevrne i da vidi zvezde, da se prevrne i da još jednom baci pogled i da
umre.
I tako ju je, kako leži, našla Su u dva sata ujutro.
Kada ju je šerif Dojl napustio, Su je sišla niz ulicu i sela na stepenice cemberlenske perionice
»Operi-Sam«. Zurila je u nebo koje je gorelo a nije ga ni videla. Tomi je bio mrtav.
Znala je da je to istina i prihvatila je to sa lakocom koja je bila stravicna.
A Keri je za to bila kriva.
Nije imala pojma odakle joj se javila ta misao, ali ubeenje je bilo tacno i jasno kao prosta
aritmetika.
Vreme je prolazilo, što i nije bilo važno. Makbet je ubio san a Keri je ubila vreme. Veoma
lepo receno. Bon mot. Su se blesavo osmehnula. Da li je ovo kraj naše junakinje. Slatke
Šesnaestogodišnjakinje? Nece više morati da brine o otmenom društvu i Cistim Coškovima.
Nikada. Sve je otišlo u požaru. Neko je protrcao brbljajuci da je Ulica Karlin u plamenu. Baš
dobro za Ulicu Karlin. Tomi je mrtav. A Keri je otišla kuci da ubije svoju majku.
(?????????????)
Sedela je uspravna kao strela i zurila u tamu.
(?????????????)
124
Nije znala odakle je sve to saznala. Nije licilo ni na šta što je ranije procitala o telepatiji.
Nije u glavi imala nikakve slike, niti bele trenutke otkrica, vec samo prozaicno saznanje, kao
što znamo da leto dolazi iza proleca, da ce nas rak ubiti, da je Kerina majka vec mrtva, da —
(!!!!!!!!!!)
Srce joj se strašno nadimalo u grudima. Mrtva? Preispitala se šta zna o tom dogaaju,
pokušavajuci da razluci iznenadnu zacuenost pri saznanju od praznine.
Da, Margaret Uajt je bila mrtva. Nešto joj se dogodilo sa srcem. Ali je probola Keri nožem.
Keri je bila jako povreena. Bila je — Nicega dalje nije bilo. Ustala je i potrcala natrag ka
kolima svoje majke. Deset minuta kasnije parkirala se na uglu ulica Brenc i Karlin koja je
gorela. Nije još uvek bilo vatrogasnih kola da gase požar, ali su sa obeju strana ulice bile
postavljene sajle, a ulicne žardinijere, umašcene i zagaravljene, pridržavale su tablu na kojoj
je pisalo:
OPASNOST! ŽIVE ŽICE!
Su se probila kroz dva dvorišta i kroz, nabujalu živicu koja ju je izgrebala svojim kratkim i
debelim granama. Došla je na jedan jard nadomak kuce Uajtovih i prešla ulicu. Kuca je bila u
plamenu, krov je buktao. Nemoguce je bilo cak i pomisliti da se može prici blizu da bi se
zavirilo unutra. Ali je pod jakim svetlom plamena bolje videla nešto drugo: trag istekle Kerine
krvi. Pratila je taj trag pognute glave, prošla je pored ogromnih mrlja gde se Keri odmarala,
zatim kroz jednu živicu, do dvorišta u Ulici Vilou, a onda kroz zamršeno sitno žbunje
zimzelena i hrasta. Ispod toga se nalazila kratka, nepoplocana krivina — jedva da je licila na
putic — koja je zavijala ka uzvišenju nadesno, racvajuci se od puta br. 6.
Odjednom se zaustavila pošto se prenula od veoma snažne, zle i otupljujuce sumnje.
Zamisli da je i nae? Šta onda? Zaradice malaksalost srca? Izazvace požar? Pašce pod
njenu kontrolu pa ce morati da krene u su ret nekim kolima ili vatrogasnom kamionu? Njeno
cudno saznanje o Keri govorilo joj je da je bila spremna na sve ove stvari, (nai policajca).
Nasmejala se kratko i sela u travu koja je bila svilena od rose. Vec je našla policajca. A
cak i da joj Otis Dojl poveruje, šta onda? U glavi joj je iskrsla slika stotine ocajnih lovaca na
ljudske glave koji okružuju Keri i traže od nje da im preda svoje oružje i da se smiri. Keri
poslušno podiže ruke i cupa sa ramenima svoju glavu. Dodaje je šerifu Dojlu koji je ozbiljno
stavlja u korpu sa oznakom Primerak za Ljude br. 1. (a tomi je mrtav)
Dobro, dobro. Pocela je da place. Prekrila je lice rukama i jecala. Meki povetarac je
zaigrao kroz bagremovo žbunje na vrhu brda. Još više vatrogasnih kola je zaurlalo na putu
br. 6. nalik ogromnim crvenim gonicima u noci.
(grad gori u prah i pepeo pa dobro) Nije znala koliko je tu sedela i plakala u zgusnutom
polusnu. Nije cak ni bila svesna da je sledila Kerinu putanju do »Kavalira«, kao što nije bila
svesna ni procesa disanja dok nije pocela da razmišlja o njemu. Keri je bila veoma
povreena i od toga casa bila je gonjena nekom užasnom odlucnošcu. Do »Kavalira« je bilo
još tri milje, put je vodio i preko ledine, kuda se Keri kretala. Su (je gledala? mislila? nije bilo
važno) kako Keri pada u potok i izvlaci se iz njega, smrznuta i drhteci. Stvarno je bilo neverovatno
koliko je snage imala da ide dalje. Ali naravno sve je to bilo za Mamu. Mama je htela
da bude Anelov Usplamteli Mac, da uništi — (ona ce i to uništiti)
125
Ustala je i pocela nespretno da trci a trag krvi je više nije interesovao. Nije više morala da
ga prati.
Iz knjige Senka je eksplodirala (str. 164
Šta god da mislimo o slučaju Keri Uajt, on je završen. Vreme nam je da se
okrenemo budućnosti. Kao što ističe Din Mek Gafin u svom sjajnom
članku Naučni godišnjak, odbijemo li da učinimo ovo, skoro sigurno ćemo
platiti za to — a cena bi izgleda opet bila velika.
Škakljivo moralno pitanje se ovde postavlja. Postignut je napredak u
procesu potpune izolacije TK gena. Pretpostavlja se više-manje u naučnoj
zajednici (vidi. na primer, Burkeov i Hanegenov »Pogled na Proces
izolacije TK gena sa Posebnim uputstvima za Merenje Moći Kontrole« u
»Mikrobiološkom Godišnjaku«, Berkli: 1982) da kada se ustanove
mogućnosti testiranja, sva školska deca moći će da se rutinski podvrgnu
ovom testu kao što se podvrgavaju TB testu. Pa ipak, TK nije virus, on
pripada ugroženoj osobi kao što joj pripada boja njenih očiju.
Ako se TK moć otvoreno ispolji u pubertetu, i ako se hipotetičan TK test
napravi u prvom razredu škole, bar ćemo unapred biti upozoreni. Ali, da li
u ovom slučaju predostrožnost podrazumeva i protivzaštitu? Ako se TB
test pokaže pozitivan, dete može da se leči ili da se izoluje. Ako je TK test
pozitivan, nema lečenja drukčijeg od onoga »metkom u glavu«. A kako
može da se izoluje osoba koja će konačno zadobiti moć da ruši zidove?
A čak kada bi i postojala mogućnost uspešne izolacije, zar bi Amerikanci
dozvolili da se mala i lepa devojčica otrgne od roditelja na prvi znak
puberteta i zatvori i dobro čuva u električnoj ćeliji celog svog života?
Sumnjam u to. Pogotovo nakon tolikog zalaganja Komisije za slučaj
Uajtove da ubedi mnjenje da je pomor u Čemberlenu bila potpuna
slučajnost.
Izgleda zaista da se vraćamo na osnovnu polaznu tačku ...
Iz pismenog svedočanstva Suzan Snel koje je dala pod zakletvom Državnoj istražnoj
komisiji Mejna (iz. Izveštaja Komisije za slučaj Uajtove), str. 306—472:
P: Sada bi, gđice Snel, Komisija želela da ponovi vaše svedočenje o vašem navodnom
susretu sa Keri Uajt na parkingu krčme »Kavalir« —
O: Zašlo mi stalno postavljate jedna te ista pitanja? Već sam vam dva puta sve rekla.
P: Želimo da budemo sigurni da je svedočanstvo pravilno zabeleženo u svakom —
O: Želite da me uhvatite u laži, nije li to u pitanju? Ne mislite da govorim istinu, zar ne?
126
P: Rekli ste da ste zatekli Keri —
O: Hoćete li mi odgovoriti?
P: — približno u 2 sata noću 28. maja. Da li je to tačno?
O: Neću više da odgovaram na pitanja dok vi ne odgovorite na ono moje jedino.
P: Gđice Snel, ovo je telo merodavno da vas ukori ako odbijete da odgovarate na
pitanja na koja ste Ustavom dužni da odgovarate.
O: Ne marim ja za tu vašu vlast. Ja sam izgubila nekoga koga volim. Izvolite, bacite me
u zatvor. Ne marim. Ja — ja — o. idite do đavola. Svi vi, idite do đavola. Vi pokušavate
da ... da ... pa ne znam, da me razapnete ili nešto slično. Molim vas, ostavite me na
miru!
P: Gđice Snel, da li ste raspoloženi da nastavite svedočenje sada?
O: Da, ali nisam spremna da me gnjavite, g Predsedniče.
P: Naravno da neću, mlada damo. Niko ne želi da vas gnjavi. Ovako znači, vi tvrdite da
ste naišli na Keri na parkiralištu ove krčme u 2 sata. Da li je to tačno?
O: Jeste.
P: Znali ste vreme?
O: Nosila sam na ruci sat koji upravo vidite na mojoj ruci sada.
P: Moramo da se osiguramo. Zar se »Kavalir« ne nalazi na daljini većoj od šest milja od
mesta gde ste ostavili kola vaše majke?
(kratak odmor)
O: Kada se ide kolima, ali kad leti svraka ima manje od tri.
P: I prepešačili ste tu razdaljinu?
O: Jesam.
P: Svedočili ste ranije da ste »znali« da se približavate Keri. Možete li to objasniti?
O: Ne.
P: Da li ste mogli da je omirišete?
O: Šta kažete?
P: Da li ste sledili svoj njuh? (smeh u sudnici)
O: Da li me vučete za nos?
P: Odgovorite, molim vas, na pitanje.
127
O: Ne, nisam sledila svoj njuh.
P: Da li ste mogli da je vidite?
O: Nisam.
P: A da je čujete?
O: Nisam.
P: Kako ste onda mogli da znate da je tamo?
O: Kako je Tom Kilan znao? Ili Kora Simar? Ili jadni Vik Muni? Kako je bilo ko od njih
znao?
P: Odgovorite na pitanje, gospođice. Ovo nije ni mesto ni vreme za drsko ponašanje.
O: Ali svi su oni rekli da su »samo znali«, zar ne? Čitala sam isleđenje gđe Simar u
novinama! A šta ćemo sa hidrantima koji su se sami od sebe otvorili? I sa benzinskim
pumpama koje su polomile sopstvene katance i same krenule da teku? I sa električnim
žicama koje su sišle sa stubova! I —
P: Gđice Snel, molim vas —
O: Sve se to nalazi u zapisniku rada Komisije!
P: O tome sada nije reč ovde.
O: A šta je onda ovde u pitanju? Tragate li vi za istinom ili samo za žrtvenim jagnjetom?
P: Odbijate da ste imali prethodna saznanja o kretanju Keri Uajt?
O: Naravno da nisam To je apsurdna pomisao.
P: Oho? A zašto je apsurdna?
O: E pa, ako sugerišete neku vrstu saučesništva, pomisao je apsurdna zato što sam
zatekla Keri kako umire kada sam tamo stigla. Verovatno nije umrla lakom smrću.
P: Ako niste prethodno znali njeno kretanje, kako ste se direktno uputili na to mesto?
O: E, baš ste glupi! Zar niste čuli sve ono što su do sada ljudi ovde govorili? Svi su znali
da je to bila Keri! Svi su mogli da je nađu da su usmerili na nju svoju misao.
P: Ali nije je bilo ko našao. Vi ste je našli. Možete li nam reći zašto se ljudi nisu pomolili
sa svih strana kao gvožđe privučeno magnetom?
O: Brzo je slabila. Mislim da je moguće ... da se zona njenog uticaja suzila.
P: Smatram da ćete se složiti da je vaša pretpostavka prilično slobodno zasnovana.
O: Naravno da jeste. U slučaju Keri Uajt svaka pretpostavka je slobodno zasnovana.
128
P: Neka bude kako vi kažete, gđice Snel. Ako bismo sada mogli da se okrenemo...
U pocetku, dok se pela nasipom koji se nalazio izmeu poljane Henri Drejna i parkirališta
»Kavalira« pomislila je da je Keri mrtva. Telo joj se nalazilo na pola puta do parkirališta i
izgledalo nekako cudno skupljeno i smežurano. Su se setila mrtvih životinja koje je videla na
putu br. 95 — ježeva, tvorova i kuna koje su pregazili kamioni i hladnjace povecavajuci
brzinu.
Ali njeno prisustvo je i dalje lebdelo u Suinoj glavi i uporno pulsiralo i ponavljalo ime Keri
Uajt, neprestano. Bila je to Kerina suština, njen geštalt. Na trenutke je bledelo, pa se javljalo
bez ikakvog upozorenja, ali se ipak postepeno gubilo i slabilo u upornim oscilacijama.
Bilo je nesvesno.
Su se popela na rampu koja je granicila parkiralište osecajuci vrelinu vatre na licu.
»Kavalir« je bio obložen drvetom i brzo je goreo. Ugljenisani ostaci kola su se pušili u
plamenu s desne strane od sporednih vrata. Znaci, to je Keri uradila. Nije otišla da pogleda
ima li nekoga u kolima — to sada ionako nije bilo važno.
Otišla je do mesta gde je postrance ležala Keri. a nije mogla da cuje ni sopstvene korake
usled gladnog praštanja vatre. Gledala je nadole, u zgrcenu figuru, sa odsutnim i gorkim
sažaljenjem. Drška od noža je surovo štrcala iz njenog ramena, a ona sama ležala je u barici
krvi — nešto krvi joj je teklo iz usta. Izgledalo je kao da je pokušala da se prevrne na drugu
stranu u trenutku kada je izgubila svest. Mogla je da izazove požar, da skida elektricne
kablove, mogla je skoro da ubije coveka jednom svojom mišlju, a sada je ležala ovde
nesposobna da se okrene na drugu stranu.
Su je klekla, uhvatila je za jednu ruku i ono nepovreeno rame i nežno je prebacila na lea.
Keri je duboko krkljala a oci su joj bludele. U Suinom mozgu se pojacao njen lik kao da se
mentalna predstava konacno fokusirala. (ko je to)
A Su je, ne razmišljajuci, odgovorila na isti nacin: (ja sam snel)
Jedino nije bilo potrebno da se seti sopstvenog imena. Pomisao o sebi samoj nije se
sastojala ni od reci niti od slika. Odjednom je sve shvatila i tako su se stvari povezale,
postale stvarne, a saosecanje sa Keri je probilo kroz otupelost izazvanu šokom.
A Keri se javila sa udaljenim glupavim prekorom: (prevarili ste me svi ste me prevarili)
(keri ja cak i ne znam šta se dogodilo šta je sa tomijem)
(prevarili ste me to se dogodilo prevara prevara prevara prevara prevara)
Mešavina slike i emocije bila je potresna i neopisiva. Krv. Tuga. Strah. Poslednji prljavi trik
u dugoj seriji prljavih trikova: oni su iskrsavali u uskomešanoj bujici koja je ucinila da se Suin
mozak bespomocno i beznadežno obrce. Delile su strašnu zaokrugljenost savršenog
poznavanja.
(keri nemoj nemoj nemoj boli me) Sada su devojke bacale higijenske uloške, pevale i
smejale se; Suino lice je odstikavalo njenu vlastitu misao: bilo je ružno, karikaturi nalik, sve
se pretvorilo u usta i bilo je okrutno lepo.
129
(vidiš ti prljave podvale vidiš ceo moj život je jedna duga prljava podvala) (keri pogledaj me
iznutra) I Keri je pogledala.
Osecanje je bilo grozno. Njen mozak i nervni sistem su se pretvorili u biblioteku. Neko
grozno bespomocan protrcao je kroz nju, prsti su Iako preletali preko polica sa knjigama,
neke je vadio napolje, proletao kroz njihovu sadržinu, stavljao ih natrag, puštao da neke
popadaju, ostavljajuci za sobom stranice da lepršaju na vetru (vidim to sam ja kao dete
mrzim ga tata o mama široke usne o zubi bobi me je gurnuo o moje koleno kola hocu da se
vozim u kolima idemo da posetimo tetka ceciliju mama doi brzo upiškila sam se) secanja;
lepršale su sve snažnije i snažnije, sve dok nisu dospele do police na kojoj je pisalo TOMI i
ispod njegovog imena MATURSKO. Knjige su se otvorile, iskustva pokuIjala, marginalne
zabeleške napisane hijeroglifskim osecanjem složenijim od kamena Rozete su izašle na
svetlost.
Pogledala je. Našla je više od onoga što je Su ocekivala — ljubav za Tomija, ljubomoru,
sebicnost, potrebu da ga potcini svojoj volji u vezi s izlaskom sa Keri, gaenje prema Keri
koje je osecala, (trebalo bi da vodi više racuna o sebi zaista izgleda kao PROKLETA ŽABA)
mržnju prema gici Desdžardin mržnju prema sebi.
Ali ne beše nikakve posebne zlocudnosti prema Keri kao takvoj, ne beše tu nikakvog
plana da je postidi pred svima ostalima i da joj naudi.
Usplamtelo osecanje da je silovana u svojim najskrovitijim coškovima je izbledelo. Osetila
je da se Keri povlaci, slaba i iznurena, (zašto me nisi samo ostavila na miru) (keri ja)
(mama bi bila živa ubila sam moju mamu želim je natrag o tako boli moje grudi bole moje
rame o o o hocu da vidim mamu) (keri ja)
Nije biio nacina da se završi misao, jer ne beše materijala da se ona završi. Odjednom je
obrvao užas, utoliko gori jer nije mogla da ga imenuje: strašilo koje je krvarilo na asfaltu
umrljanom benzinom odjednom joj se ucinilo besmisleno i strašno u svom bolu i umiranju.
(o mama plašim se mama MAMA) Su je pokušala da odstupi, da razveže svoj mozak, da
dopusti Keri bar pravo na privatnost sopstvenog umiranja, ali joj to nije pošlo za rukom.
Osecala se kao da ona sama umire i nije baš želela da vidi predigru sopstvene buduce smrti,
(keri pusti me da IDEM) (Mama Mama Mama oooooooooooooooo OOOOOOOOOOO)
Moždani vrisak se pojacao do zapaljenog neverovatnog krešenda, a onda je iznenada
izbedeo. Za trenutak Su se osecala kao da gleda plamen svece koji nestaje niz dugacak crni
tunel neverovatnom brzinom.
(ona umire o bože moj osecam kako umire)
A kada se svetlost ugasila, poslednja svesna misao je bila (mama žao mi je gde) a onda
se ona prekinula i Su je ostala ukljucena samo na praznu idiotsku dužinu fizickog nerva ciji
su krajevi odumirali satima.
Oteturala se dalje od toga prizora, ispruženih ruku pred sobom, nalik slepici, i stigla do
ivice parkirališta. Saplela se o rampu koja se nalazila u visini kolena i otkotrljala niz nasip.
Podigla se i skotrljala u polje koje se punilo tajanstvenim belim jastucima prizemne magle.
130
Cvrcci su odsutno cvrcali a kukavica (kukavica neko umire) oglasila se u savršenoj tišini
jutra.
Pocela je da trci, udišuci duboko vazduh i izdišuci ga iz pluca, bežala je od Tomija. od
vatre i eksplozija, od Keri, ali ponajviše od krajnjeg užasa — od poslednje osvetljene misli
koja je brzo nestajala niz crni tunel vecnosti, pracena praznim i idiotskim šuštanjem obicnog
elektriciteta.
Propratna misao je nevoljko pocela da bledi, ostavljajuci za sobom blagoslovenu i
prohladnu tminu u njenom mozgu koji ništa nije shvatao. Usporila je i zastala i postala
svesna da je nešto pocelo da se dogaa. Stajala je u sredini velikog i zamagljenog polja i
cekala razrešenje.
Njeno ubrzano disanje se usporilo, usporilo kao da ga je iznenada nešto pocepalo —
A onda se odjednom izduvalo kroz urlik i pritajeni vrisak.
Osecala je polaganu nadiranje tamne menstrualne krvi koja joj je tekla niz butine.
Od nacionalnog izveštača N. A., petak 5. jun, 1979:
ČEMBERLEN, MEJN (NA)
ZVANIČNI PREDSTAVNICI ZAKONA KAŽU DA SE BROJ SMRTNIH LICA U
ČEMBERLENl ZAUSTAVIO NA 409. SA 49 LICA KOJA SE JOŠ UVEK VODE
131
KAO NESTALA. ISTRAGA U VEZI SA KERIJETOM UAJT I TAKOZVANIM TK
FENOMENOM SE NASTAVLJA UZ NEPRESTANE GLASINE DA JE
AUTOPSIJA DEVOJKE UAJT OTKRILA NEKE NEOBIČNE FORMACIJE U
BELOJ I SIVOJ MOŽDANOJ MASI. GUVERNER OVE DRŽAVE JE ODREDIO
KOMISIJI PLAVOG KRSTA KOJA ĆE DA PROUČAVA CELU OVU
TRAGEDIJU. KRAJ.
CEMBERLEN — Matursko vece vec pripada prošlosti. Mudraci vec vekovima govore da
vreme leci sve rane, ali je rana ovog malog zapadnog gradica u Mejnu gotovo samrtni
hropac. Ulice otmenog dela još uvek postoje na istocnoj strani grada, iznad njih se izdižu viti
hrastovi koji tu stoje vec dvesta godina. Uredne žardinijere i kuce u rancerskom stilu na Ulici
Morin i na brdu Brikjard i dalje su lepe i neoštecene. Ali ova pastorala Nove Engleske pociva
na rubu caave i uništene osovine, a mnoge od tih lepih kuca na ulazu u dvorište imaju
okacene table ZA PRODAJU. One u kojima još ljudi stanuju imaju na ulaznim vratima crne
vence. Jarko-žuta kola za rašcišcavanje i narandžasti Ju-Hol kamioni razlicitih velicina cesta
su slika na cemberlenskim ulicama ovih dana.
Glavna industrijska grana grada, Cemberlenski mlin i Tkaonica, još uvek stoji nedodirnuta
vatrom koja je divljala u toku ona dva majska dana. Meutim, ona radi od 4. juna samo jednu
smenu i prema recima predsednika mlinske industrije Vilijama A. Cemblisa veoma su moguci
i novi odlasci. »Stižu nam narudžbine«, rekao je Cemblis, »ali mlin ne može da radi bez ljudi
koji dolaze na posao. Nemamo ih više. Od 15. avgusta 34 ljudi mi je dalo otkaz. Sada mi
jedino preostaje da zatvorim tkaonicu i da se nekako izborim za ostalo. Mi mrzimo da
otpuštamo ljude, ali cela ova stvar postaje finansijska nocna mora za naše preduzece.«
Rodžer Firon živi u Cemberlenu vec dvadeset i dve godine, od kojih je osamnaest proveo
radeci u mlinu. U tom vremenskom periodu on se uzdigao od cistaca koji je zaraivao
sedamdeset i tri centa na sat, do predradnika tkaonice: pa ipak, zapanjuje njegova
ravnodušnost pri pominjanju mogucnosti da ce izgubiti posao. »Izgubio bih avolski dobru
platu«, rece Firon. »Nije to nešto što covek prima tek tako. Žena i ja smo porazgovarali o
ovoj stvari. Mogli bismo da prodamo kucu — lako bismo dobili za nju 20 000 dolara — iako
necemo izvuci realno ni pola od toga novca, verovatno cemo to da uradimo. Nije bitno. Mi
stvarno više ne želimo da živimo u Cemberlenu. Nazovite to kako hocete, ali za nas je
Cemberlen propao.«
Firon nije jedini koji tako misli. Henri Keli, vlasnik duvanske radnje i bezalkoholnog bara
zvanog »Kelijevo voce«, ne namerava da ponovo izgradi radnju koju je Matursko vece
sravnilo sa zemljom. »Deca su otišla«, sleže on ramenima. »Da ponovo otvorim kafe, bilo bi
tu isuviše duhova u svakom uglu. Uzecu novac od osiguranja i otici cu u penziju u St.
Pitersburg.«
Nedelju dana nakon prolaska pogubnog tornada kroz Vorcester 1954. vazduh je bio
ispunjen zvucima udaraca cekica, mirisom novog drveta i osecanjem optimizma i ljudske
istrajnosti. Ove jeseni nema nicega od svega toga u Cemberlenu. Glavni put je ocišcen od
ostataka nesrece, ali to je otprilike sve. Lica koja srecete ispunjena su tupim beznaem. Ljudi
ispijaju pivo u Frenkovom baru na uglu Ulice Saliven, ali ne razgovaraju medu sobom, a
132
žene razmenjuju price o tužnim gubicima u svojim dvorištima. Cemberlen su proglasili
ugroženim podrucjem, tako da je pristigao novac za ponovnu izgradnju grada i postavljanje
trgovackog dela grada na noge.
Meutim, glavni poslovni poduhvat u Cemberlenu u toku poslednja cetiri meseca jesu
sahrane.
Cetiri stotine i cetrdeset ljudi je proglašeno mrtvima, a osamnaestoro još nije uracunato.
šezdeset sedam umrlih su pohaali školu Evin i bili su pred maturom. Ovo je, možda,
najvažniji razlog zašto je izvaeno srce Cemberlenu.
Pokopani su prvog i drugog juna na grupnoj sahrani. Na gradskom trgu je treceg juna
održano komemorativno slovo. Bila je to najpotresnija svecanost kojoj je autor ovih redova
prisustvovao. Prisutnih ljudi je bilo na hiljade i svi su se potpuno umirili dok je školska
muzicka sekcija, smanjena od pedeset i šest na samo cetrdeset ucesnika, svirala himnu
škole i posmrtni marš.
Tužna matura se odigrala sledece nedelie u susednoj Motonskoj akademiji; meutim,
preživelo je samo pedeset i dva maturanta koji su dobili diplome. Najbolji ak škole Henri
Stempl na pola govora briznuo je u plac i nije mogao dalje da nastavi. Nakon mature nije bilo
nikakve zabave, diplomci su naprosto pokupili svoje diplome i otišli kucama.
I dalje, kako je leto nailazilo, nosila su nastavila da se kotrljaju jer je otkriveno mnogo više
leševa. Nekim stanovnicima se cinilo da je svakoga dana povreivana stara rana da bi se
ljudi podsetili na dogaaj.
Ako pripadate onoj grupi ljudi koji tragaju za uzbuenjima i koji su posetili Cemberlen
prošle nedelje, verovatno ste primelili da grad pati od duhovnog raka u poslednjem stadijumu.
Nekoliko ljudi koji izgledaju izgubljeni, lutaju kroz samoposlugu A&P. Kongrega-cijska
crkva na uglu Ulice Karlin je nestala, progutana vatrom, ali Katolicka crkva od cigala i dalje
stoji na Ulici Elm, dok se vitka Metodisticka crkva uzdiže pri kraju Ulice Mejn, jer iako je
oprljena vatrom, preživela je požar. Starci i dalje sede na klupama na trgu Korthaus, ali se
veoma malo zanimaju za šah ili za obican razgovor.
Opšti je utisak da je to grad koji ceka da umre. Nije dovoljno reci ovih dana da Cemberlen
nikada nece biti ono što je bio. Možda je bliže istini reci da Cemberlen uopšte više nece ni
postojati.
Odlomak iz. pisma od devetog juna direktora Henrija Grejla nadzorniku školstva Piteru
Filpotu:
... i tako ja smatram da ne mogu da ostanem na sadašnjoj dužnosti, osećajući, kao što
sada mislim, da se takva tragedija mogla izbeći da sam samo predvideo šta će se
desiti. Voleo bih da primite moju ostavku od prvog jula, ako se slažete Vi i Vaše osoblje
sa mojom odlukom ...
133
Odlomak iz pisma Rite Desdžardin, nastavnice fizičkog obrazovanja, direktoru Henri
Grejlu, datirano jedanaestog juna:
... vraćam Vam moj ugovor u ovo vreme. Osećam se da bih se pre ubila nego što bih
opet predavala. Kasno noću razmišljam: Da sam samo dohvatila tu devojku, da sam
samo, da sam samo ...
Iz članka Telekineza: Analiza i Posledica (»Naučni godišnjak«, 1981), od Dina D. L. Mek
Gafina:
Zaključno, voleo bih da istaknem težak rizik kojem se izlažu vlasti time što stavljaju
slučaj Keri Uajt pod birokratski pokrivač — ovde specifično mislim na takozvanu
Komisiju za slučaj Uajtove. Želja političara da tretiraju TK kao fenomen koji se samo
jednom javlja na svetu izgleda mi veoma snažna ali iako takvu želju mogu da
razumem, ne mogu da je prihvatim. Mogućnost da će se fenomen, da kažem
genetski, ponoviti je devedesetdevetoprocentna. Vreme nam je sada da se
pripremimo za ono što može da se dogodi ...
Iz knjige Senka je eksplodirala (st. 201):
Negde ranije u ovoj knjizi je pomenuto da je u jednoj od školskih svezaka
Keri Uajt bio napisan stih čuvenog rok pevača iz šezdesetih, Boba Dilana,
stih koji je napisan na svesci nekoliko puta, kao iz očajanja.
Možda ne bi bilo naodmet da se ova knjiga zatvori stihovima iz jedne
druge pesme Boba Dilana koji mogu da posluže kao epitaf na Kerinom
grobu:
Voleo bih da mogu da ti napišem pesmu tako prostu
koja bi te sačuvala, draga devojko
da ne poludiš
ona bi te olakšala i smirila
i ublažila ti bol
tvoga besmislenog i besciljnog znanja...
134
Iz knjige Zovem se Suzan Snel (str. 98):
Ova kratka knjiga se ovde završava. Nadam se da će se prodati da bih mogla da
otputujem nekuda gde me niko ne poznaje. Želela bih da porazmislim o svim
stvarima, da bih odlučila šta mi preostaje da uradim između sadašnjeg trenutka i
vremena u kome će poneti moju svetlost niz dugačak tunel u tamu ...
Iz zaključnog izveštaja Državne istražne komisije Mejna koji se odnosi na događaje od
27—28. maja u Čemberlenu, država Mejn:
. . . i tako moramo da zaključimo da, uprkos autopsiji koja je izvršena nad predmetom
slučaja i koja je ukazala na neke ćelijske promene koje bi mogle da ukažu na
postojanje neke nadnaravne moći, nemamo razloga da verujemo da će se nešto slično
ponoviti ili da je ponavljanje mogućno ...
Odlomak iz pisma Amelije Dženks iz Rojal Noba, država Tenesi, datiranog 3. maja,
1988. Sandri Dženks iz Makona, država Džordžija:
... i tako tvoja mala nećaka raste brzo kao trava, strašno je velika za dvogodišnju
devojčicu. Ima plave oči kao i tata i moju plavu kosu, ali će joj verovatno potamneti.
Još uvek je veoma lepa i ponekad mislim, kada spava, kako liči na našu mamu.
Pre neki dan dok se igrala u prašini pored kuće prikrala sam se i videla najčudniju stvar
na svetu. Ani se igrala sa klikerima svoga brace, samo što su se ovi kretali sami za
sebe. Ani se smejuljila i kikotala, ali sam se ja malo uplašila. Neki od ti klikera su išli
pravo gore-dole. Podsetili me na babu, da li se sećaš kada je zakon onda došo po Pita
a njima poleteli pištolji iz ruku, a baba se samo smejala i smejala. I mogla je da pomera
svoju stolicu i kad nije sedela u njoj — mnogo sam se prepala da mislim o tome.
Sigurno se nadam da ne bude kao baba, da dobije bolovi u srce, je I' se sećaš?
E sad moram da idem i da perem veš i mnogo pozdravi Riča i pošalji neke slike kad
stigneš. Još uvek mi je Ani lepa i oči su joj sjajne ko dugmići. Kladim se da će da obori
svet sa nogu jednog dana.
Mnogo te voli Melija
nož je propisno sijao osvetljen plamenom požara. Elektrika je nedavno pregorela, tako da je
u kuci jedina svetlost dolazila od vatre sa ulice.
Jedna od slika je sa treskom pala sa zida. Trenutak kasnije crna kukavica je takoe pala.
Mehanicka ptica se oglasila silnim prigušenim zvukom, a onda je zacutala.
Iz grada je dopiralo beskrajno zavijanje sirena, ali je još uvek mogla da cuje korake kada
su se oni pojavili na puteljku.
Vrata su se širom otvorila i u hodniku su se zaculi koraci.
Cula je kako u dnevnoj sobi pršte gipsani ukrasi (BOŽE, NEVIDLJIVI GOST, ŠTA BI ISUS
URADIO, CAS SE PRIBLIŽIO, DA NOCAS NASTUPI SUDNJI CAS. DA LI BI BILA
SPREMNA) jedan za drugim, kao gipsane ptice u streljanama.
(o, bila sam i ja tamo i videla kurve kako gore na drvenim postoljima)
Uspravila se na stolici kao veoma nadobudni znalac koji je dosadio svom razredu. Ali oci
su joj bile pomucene.
Prozori se otvoriše na dnevnoj sobi.
Vrata od kuhinje su se zalupila sa treskom i Keri stupi unutra.
Telo joj se nekako izuvijalo, skupilo i izvilo. Maturska haljina je bila u dronjcima i ritama, a
svinjska krv je pocela da joj se odlepljuje i Ijušti. Celo joj je bilo umrljano uljem, a oba kolena
izgrebana i ranjena.
»Mama«, prošaputa ona. Oci su joj se nenormalno sjajile, kao u jastreba, ali su joj usta
drhtala. Da ih je neko posmatrao, bio bi zapanjen slicnošcu meu njima.
Margaret Uajt je sedela na svojoj kuhinjskoj stolici, a nabori haljine su joj krili kuhinjski nož.
»Trebalo je da ubijem sebe kada mi ga je turio unutra«, sasvim jasno rece ona. »Nakon
onog prvog puta, pre no što smo bili vencani, on mi je obecao. Nikada više. Rekao je da smo
se samo ... okliznuli. Verovala sam mu. Pala sam na zemlju i izgubila dete, i to je bio Božji
sud. Osecala sam da je greh iskupljen krvlju. Ali greh nikada ne umire. Greh ... nikada... ne
umire. Oci su joj sijale.
»Mama. ja —«
»U pocetku je bilo sve u redu. Živeli smo bezgrešno. Spavali smo u istom krevetu,
ponekad stomak na stomaku i, o, mogla sam da osetim prisustvo Zmije, ali mi, nismo, nikada
sve dok.« Pocela je da se ceri groznim teškim cerekanjem. »Ali te noci primetila sam da me
gleda na Onaj Nacin. Pali smo na kolena da se molimo za izdržljivost a on me ...je dodirnuo.
U ono mesto. Ono žensko mesto. Na šta sam ga ja izbacila iz kuce. Nije ga bilo satima, a ja
sam se molila za njegovu dušu. Videla sam ga u svojoj mašti kako se šeta nocu ulicama i
bori sa avolom kao što se Jakov borio sa Božijim Anelom. A kada se vratio, srce mi se
ispunilo zahvalnošcu.«
Zastala je i nastavila da se smeje onim suvim cerekanjem, uvijena u titrave senke sobe.
117
»Mama, ne želim to da cujem!«
Tanjiri su poceli da prskaju u kredencu nalik glinenim golubovima.
»Sve dok nije ušao nisam osetila miris viskija u njegovom dahu. A onda me je uzeo. Uzeo
me! Sa mirisom prljavog viskija iz motela uzeo me je ... i meni se to dopalo!« Povikala je ove
poslednje reci upravljajuci ih u tavanicu. »Dopalo mi se o, svo to prljavo jebanje i njegove
ruke po meni PREKO MENE CELE!«
»MAMA!«
(!! MAMA !!)
Prekinula se kao da ju je neko ošamario i namignula na kcerku. »Zamalo što se nisam
ubila«, rekla je nešto normalnijim glasom. »A Ralf je plakao i pricao o okajanju, a ja se nisam
okajala i onda je on umro i onda sam pomislila da me je bog kaznio rakom, da mi pretvara
sve ženske delove u nešto mracno i trulo nalik mojoj duši. Ali to bi bila isuviše laka kazna za
njega. Gospod na razlicite nacine cini Svoja cuda. Sada mi je jasno. Kada su poceli bolovi, ja
sam ustala i uzela nož — ovaj nož« — podigla je nož — »i cekala na tebe da izaeš da bih
prinela svoju žrtvu Ali bila sam slaba i padala na lea. Uzela sam ovaj nož ponovo u ruku
kada ti je bilo tri godine, i ponovo ustuknula. Tako je sada avo u kuci.«
Podigla je ispred sebe nož a oci su joj se hipnoticki prikovalo za sjajnu oštricu.
Keri je istupila napred polako i nesigurno.
»Mama, došla sam da te ubijem. A ti si cekala ovde da ubiješ mene. Mama, ja ... nije u
redu. Mama. Nije ...«
»Hajde da se pomolimo«, nežno rece Mama. Oci je uprla u Kerine, a u njima beše suludog
i groznog saosecanja. Plamenovi požara sada su bili jaci i igrali su po zidovima nalik
dervišima. »Pomolimo se poslednji put.«
»O, Mama, pomozi mi.« vrisnula je Keri.
Pala je napred, na kolena, povijene glave i ruku podignutih tražeci milost.
Mama se nagnula napred i nož je sleteo nadole u blistavom luku.
Keri se trgla nazad, jer je možda sve videla krajickom oka, i umesto da joj se nož zarije u
lea, zario se do korica u njeno rame. Mamina stopala su se splela sa nogama stolice i ona
se izvalila u stolici.
Zurile su jedna u drugu u mrtvoj tišini.
Krv je potekla oko rucke noža i pocela da kaplje na pod.
A onda Keri nežno rece: »Sada cu ti dati nešto na poklon, Mama.«
Margaret je pokušala da ustane, zaklatila se i pala na ruke i kolena. »Šta to radiš?« muklo
je zajecala.
118
»Zamišljam oblik tvoga srca, Mama«, rece Keri. »Lakše je kad covek može da zamisli
stvari u glavi. Srce ti je ogroman crveni mišic. Moje kuca brže kada upotrebim svoju moc. Ali
tvoje sada malo usporava. Sasvim malo.«
Margaret je ponovo pokušala da ustane, nije joj to pošlo za rukom, pa je nad kcerkom
napravila znak Urokljivog Oka.
»Još malo sporije, Mama. Znaš li od cega se sastoji poklon za tebe. Mama?« Od necega
što si oduvek priželjkivala. Od tame. I od bilo kojeg Boga koji živi u njoj.«
Margaret Uajt prošaputa: »Oce Naš, koji jesi na nebesi — «
»Sporije, Mama. Uspori.«
» — neka je slavljeno ime Tvoje — «
»Vidim kako se u tebi skuplja krv. Sporije.«
» — Tvoje je carstvo došlo — « »Ruke i noge su ti kao alabaster. kao mermer. Bele.«
» — Tvoja ce volja biti — « »Moja volja ce biti, Mama. Uspori.« » — na zemlji — «
»Sporije.«
» — kao ... kao ... kao što ...« Pala je napred, a ruke su joj se grcile. » — je na nebu.«
Keri je prošaputala« »Neka sve stane.« Pogledala se i nemocno stavila ruke oko drške
noža. (o ne ne to isuviše boli isuviše boli) Pokušala je da ustane, nije joj pošlo za rukom, a
onda se pridigla do Mamine stolice. Nesvestica i muka su je obuzele. Mogla je da okusi krv,
laku i lepljivu u dubini svoga grla. Dim, kiselina i zagušljivost sada su ulazili u sobu kroz
prozore. Plamen je vec lizao susedna vrata, evo sada ce varnice meko osvetliti krov koji su
kamenice tako grubo probile pre toliko mnogo godina.
Keri je izašla na zadnja vrata, oteturala preko travnjaka i naslonila (gde je moja mama) na
drvo. Trebalo je nešto da uradi. Nešto u vezi (sa motelom parkiralištem) sa Anelom sa
Macem. Plamenim Macem. Nema veze. Setice se ona vec toga. Prešla je zadnje dvorište do
Ulice Vilou i popela se uz nasip do puta br. 6. Bilo je 1 cas i 15 minuta nocu.
Bilo je 23 i 20 kada su se Kristin Hargensen i Bili Nolan vratili u »Kavalir.« Popeli su se
sporednim stepenicama i kroz hodnik dospeli do sobe. a pre no što je ona uspela da upali
svetio, on se vec okomio na njenu bluzu.
»Zaboga, pusti me da je otkopcam — « »Do avola sa dugmicima.« Odjednom joj je
strgao bluzu. Tkanina se pocepala s jednim jedinim iznenadnim reskim zvukom. Jedno se
dugme oikinulo i palo na goli drveni pod. Zavodljiva muzika je doplovila gore do njih, a cela
zgrada je lako podrhtavala od nespretnog igranja razdraganih seljaka, kao i kamiondžija i
mlinara i kelnerica i frizerki, mangupa i njihovih gradskih devojaka iz Vestovera i Luistauna.
»Hej .
»Umukni.«
Ošamario ju je tako da joj se glava zaokrenula. Oci su joj poprimile prazan i leden pogled.
119
»Ovo je kraj, Bili.« Ustuknula je pred njim dok su joj se grudi nadimale u prslucicu, ravan
stomak joj pulsirao, a duge noge joj podrhtavale u farmericama; ali, pomerila se u pravcu
kreveta. »Gotovo je.«
»Naravno«, rece on. Zgrabio je, a ona ga je udarila, iznenaujuce jakim udarcem koji je
pao na njegov obraz.
Ispravio se i malo iskrivio glavu. »Ti si mi opalila šljagu, kucko jedna.«
»Dacu ti još jednu.«
»Pazi samo da mi je ne daš.«
Zurili su jedno u drugo, dahtali i caklili ocima. A onda je poceo da raskopcava košulju dok
mu se na licu pomaljao mali osmeh.
»Uspeli smo, Carli. Zaista smo uspeli.« Nazivao ju je Carlijem kada god bi ga oraspoložila.
Izgleda da je ta rec bila neki njegov osnovni izraz za jebozovnu curu, pomisli ona sa
primesom ledenog ruganja.
Osecala je da se i na njenom licu pomalja škrt osmeh, malo se opustila, meutim, upravo
tada ju je ošinuo košuljom po licu i polako pritisnuo, pribadajuci joj stomak kao jarac, pošto ju
je pritom vec prikovao za krevet. Federi su zacvileli. Bespomocno je udarala pesnicama po
njegovim leima.
»Sii sa mene! Sii sa mene! Sii sa mene! Ti prljava prostacino, sii sa mene!'
Smejao joj se i jednim brzim i teškim pokretom pokidao joj rajsferšlus tako da su joj bedra
ostala otkrivena.
»Hoceš li da zoveš laticu?« brundao je. »Je l' ceš to da uradiš? Je li? Je li? Baš to, stari
Caki? Pozvaceš tvog starog taticu-maticu zakonsku platicu? Je I' da? To bih uradio i tebi, je I'
znaš? Prevrnuo bi je i na tu tvoju jebanu tikvu. Je I' znaš? A? Je l' znaš? Svinjska krv za
svinje, je I' tako? Pravo na tvoju jebanu glavu. Ti —«
Odjednom je prestala da se opire. Zastao je i dobro se zagledao u cudan osmeh na
njenom licu. »Ovo si ti i htela sve vreme, zar ne? Ti bedna mala glupaco. Ovo je dobro, zar
ne? Ti odvratna mala glupava kurcolomska divljakušo.«
Cerio se polako i suludo. »Nema veze.«
»Ne«, rece ona. »Nema.« Osmeh joj je odjednom išcileo, a žile su joj se zategle na vratu,
u trenutku kada je zabacila glavu — i pljunula mu u lice.
Utonuli su u crvenu, pijanu nesvest.
Dole je muzika trumpala i lupala (Gutam male bele pilule dok su mi oči širom otvorene šest
dana sam već na cesti, ali noćas stižem kući.), u punom jeku, glasna i veoma loša petorka
muzicara nosila je kaubojske košulje od štrasa i nove ispeglane farmerke sa svetlim
štraftama po sredini; povremeno su sa cela brisali znoj izmešan sa »vitalis« uljem za kosu;
bili su tu: vodeca gitara, ritam-sekcija, duvacki instrument, bas gitara i bubnjevi — niko nije
cuo gradsku sirenu, ni prvu eksploziju, a ni drugu, a kada je rezervoar sa gasom odleteo u
120
vazduh i muzika prestala jer je neko uterao kola u parking i poceo da izvikuje novosti Kris i
Bili su vec bili odavno usnuli.
Kris se odjednom probudila, a sat na nocnom stocicu pokazivao je pet minuta do jedan.
Neko je lupao na vrata.
»Bili!« vikao je glas. »Ustani! Hej. bre, ejjj!«
Bili se promeškoljio, prevrnuo i srušio jeftini budilnik na pod. »Šta je zaime božije?«
promumla on i uspravi se. Lea su ga pekla. Kucka ga je dobro izgrebala. Jedva da je to
tada primetio, ali sada je vec odlucio da je pošalje kuci polomljenih nogu. Samo da joj
pokaže kojega —
Tišina ga je zacudila. Tišina. »Kavalir« je radio do dva; u stvari, još uvek je mogao da vidi
neonsku reklamu kako svetluca i sjaji kroz prašnjavi napukli prozor. Osim ove teške lupnjave
(nešto se dogodilo) celo mesto je licilo na groblje. »Bili, jesi li unutra? Ej!« »Ko je to?«
prošaputa Kris. Oci su joj bile sjajne i oprezne pod svetlošcu isprekidanog neona.
»Džeki Talbot«, odsutno rece on, a onda podiže glas. »Šta je?«
»Bili, pusti me unutra. Moram da govorim sa tobom!«
Bili je ustao i nag odcupkao do vrata. Smakao je staromodni rajber i otvorio vrata.
Džeki Talbot je grunuo unutra. Pogled mu je bio divljacki a lice ogaravljeno. Pio je sa
Stivom i sa Henrijem Kada su pristigle vesti u 23 i 50 minuta. Vratili su se u grad u
Henrijevom starom »dodž-kabrioletu« da bi s brdašca Brikjard ugledali kako leti u vazduh
rezervoar gasa u Džekson aveniji. U trenutku kada je Džeki pozajmio »dodž« i krenuo da
vozi natrag, u 30 minuta posle ponoci, ceo grad je bio u panicnoj zbrci.
»Cemberlen gori«, rece on Biliju. »Ceo jebeni grad. Škola je izgorela. I centar. Zapadni
deo je nastradao od eksplozije gasa. A Ulica Karlin cela gori. Kažu da je to uradila Keri Uajt!«
»O, bože«, rece Kris. Ustala je iz kreveta i pocela da pretura po odeci. »Šta je —«
»Zaveži«, blago rece Bili. »ili cu dobro da te isprašim.« Pogledao je Džekija i klimnuo mu
glavom da nastavi da prica.
»Videli su je. Mnogo ljudi je videlo. Bili. kažu da je sva prekrivena krvlju. Bila je na toj
prokletoj maturskoj veceras . Stiv i Henri nisu baš dobro razumeli ali... »Bili, da li si ti... ona
svinjska krv ... je li to bilo —«
»Jes«, rece Bili.
»Jao, nemoj.« Džeki se stropoštao na dovratak. Lice mu je bilo kao limun žuto pod
svetiljkom koja je gorela jedino u hodniku. »O, Isuse, Bili, ceo grad —«
»Keri je uništila ceo grad? Keri Uajt? Ne trabunjaj.« Rekao je to polako, gotovo smireno.
Iza njega Kris se brzo oblacila.
»Idi i pogledaj kroz prozor«, rece Džeki.
121
Bili je prišao prozoru i pogledao. Ceo istocni deo horizonta je pocrveneo a nebo je
odražavalo taj sjaj. Cak i dok je tako gledao, pored njega su zaurlale sirene vatrogasnih kola.
Mogao je da razazna na njima natpise obasjane svetlošcu sa parkirališta »Kavalira«.
»U milu majcinu«, rece on, »ova kola su iz Brunsvika.«
»Iz Brunsvika?« upita Kris. »To je cetrdeset milja odavde. Ne mogu da verujem ...«
Bili se okrenuo ka Džeki Talbotu. »U redu. Kaži mi šta se dogodilo?«
Džeki je odmahnuo glavom. »Niko ne zna, još uvek. Pocelo je u školi. Keri i Tomi Ros su
postali Kralj i Kraljica, a onda je neko izrucio na njih nekoliko kofa krvi, te je ona istrcala.
Onda se škola zapalila i kažu da niko nije uspeo da izae. Onda je Tedijeva »Amoko«
pumpa eksplodirala, a zatim »Mobilova« stanica u Ulici Samer —«
»Sitgo«, ispravi ga Bili. »To je Sitgoova pumpa.«
»Do avola, šta je to sad važno?« vrisnuo je Džeki. »Ona je to uradila, na svakom mestu
gde bi se nešto dogodilo, bila je ona! A one kante... niko od nas nije nosio rukavice...«
»Ja cu se pobrinuti za to«, rece Bili.
»Ne shvataš. Bili. Keri je —«
»Izlazi.«
»Bili«
»Izlazi ili cu ti polomiti ruku i nahranicu te njom.«
Džeki se uplašeno pomerio sa vrata.
»Idi kuci i ni sa kim ne razgovaraj. Pobrinucu se za sve.«
»U redu«, rece Džeki. »U redu. Bili, samo sam pomislio —«
Bili je zalupio vrata.
Kris ga je zaskocila za trenutak. »Bili, šta cemo da radimo, ona kucka Keri o bože moj šta
cemo da radimo«
Bili ju je ošamario celom rukom i oborio je na pod. Kris je mirovala ispružena za trenutak u
mrtvoj tišini, a onda je podigla glavu i pocela da jeca.
Bili je obukao pantalone, majicu i obuo cizme. Zatim je otišao do jeftinog porcelanskog
lavaboa u uglu, upalio je svetlo, pokvasio kosu i poceo da se cešlja, savijajuci se pri tom da
bi video sebe u zatamnjenom starinskom ogledalu. Iza njega je sedela Kris Hargensen na
podu, pomucena i zbunjena, i brisala krv sa pocepane usne.
»Reci cu ti šta treba da radimo«, rece on. »Idemo u grad da gledamo požar. Onda se
vracamo kuci. Ti ceš da ispricaš svom dragom starom tatici da smo bili kod »Kavalira i pili
pivo kada se sve to dogodilo. Ja cu da ispricam mojoj dragoj staroj mami istu stvar.
Kapiraš?«
122
»Bili, a tvoji otisci«, zapita ona. Glas joj je bio prigušen, ali pun poštovanja.
»Njihovi otisci«, rece on. Ja sam nosio rukavice.«
»Hoce li da ispricaju?« upita ona. »Da ih policija privede i krene da ispituje«
»Naravno«, rece on. »Rekli bi.« Lokne i talasi su mu se skoro složili na svoje mesto Sijali
su se obasjani svetlošcu mutne lampe koju su muve istackale kao kamencici vodu Lice mu je
bilo mirno i pribrano. Cešalj koji je upotrebljavao bio je stari i izlizan, marke »ejs« i zagušen
prljavštinom. Otac mu ga je poklonio za jedanaesti roendan i nijedan zub mu nije bio
polomljen. Nijedan.
»Možda nikada nece pronaci kofe«. rece on. »A ako ih pronau, možda ce otisci biti
sagoreni. Ne znam. Ali ako Dojl uhapsi bilo koga od njih, ja odoh za Kaliforniju. Ti radi šta
znaš.«
»Da li bi me poveo sa sobom?« upita ona. Pogledala ga je odozdo sa poda, dok joj se
usna nadula kao crnacka. a pogled joj beše moleciv.
Osmehnuo se. »Možda.« Ali ne bi. Ne više. »Hajde. Idemo u grad.«
Sišli su niz stepenice u praznu salu za igranje sa stolicama gurnutim u pozadinu i sa
pivskim flašama razbacanim po stolovima.
Dok su izlazili na sporedan izlaz, Bili rece: »Ovo mesto ionako ne valja.«
Ušli su u kola koja je on upalio. Kada je upalio velika svetla, Kris je pocela da vrišti,
stisnutih pesnica na obrazima.
Bili je istovremeno nešto osetio — nešto u njegovoj glavi, (keri keri keri keri) necije
prisustvo.
Keri je stajala ispred njih, na udaljenosti od možda nekih sedamdeset stopa.
Velika svetla su je osvetljavala u sablasnom crno-belom koloru iz filma strave i užasa,
onako umrljanu krvlju koja se cedila sa nje. Sada je vec sva ta krv bila njena vlastita. Drška
od mesarskog noža je i dalje virila iz njenog ramena, a odeca joj je bila prekrivena
prljavštinom i mrljama od trave. Veci deo puta je prevalila puzeci od Ulice Karlin,
poluonesvešcena, da bi uništila ovaj motel — možda baš onaj u kome se zacela zla sudba
njenog sopstvenog života.
Stajala je i klatila se ispruženih ruku kao u pozorišnog hipnotizera i onda pocela da
skakuce ka njima.
Dogodilo se to u delicu sekunde. Kris nije imala ni vremena da nastavi svoj prvi vrisak.
Biiijevi refleksi su bili veoma dobri i njegova reakcija beše momentalna. Prebacio je brzinu u
prvu, pritisnuo kocnicu i uzemljio se.
Gume »ševroleta« su zaškripale na asfaltu, kola su se propela unapred nalik nekom
starom i groznom ljudožderu. Figura je porasla na šoferšajbni i dok se uvecavala njeno
prisustvo je postajalo sve glasnije (KERI KERI KERI) i glasnije (KERI KERI KERI) kao na
radiju ciji se ton neprestano pojacava. Vreme se zatvorilo oko njih kao oklop i za trenutak su
123
bili zaleeni u kretanju: Bili (KERI baš kao psi KERI baš kao prokleti psi KERI brusi voleo bih
da je to KERI budi KERI ti) i Kris (KERI isuse ne ubije KERI nisam htela da je ubijem KERI
bili ne KERI želim da KERI to vidim KE) i Keri licno.
(vidiš tocak kola tocak gas tocak vidim TOCAK o bože moje srce moje srce moje srce)
Bili odjednom oseti kako ga kola izdaju, kako oživljavaju i klize iz njegovih ruku. Ševi je
zagrebao okolo u prašnjavom polukrugu, izduvne cevi su se zagušile i iznenada se drveni zid
"Kavalira« poceo da nadima, uvecava i uvecava i (evo ga) udarili su u njega pri brzini od
cetrdeset, još uvek ubrzavajuci, a iverica se razletela uvis u vazduhu u neonski osvetljenoj
detonaciji. Bili je bio bacen unapred i volan ga je proburazio. Kris se ukucala u instrumentnu
tablu.
Rezervoar za benzin se raspolutio te je benzin poceo da se izliva i da pravi baru iza kola.
Deo jedne ravne cevi upao je u baru i benzin se zapalio.
Keri je ležala na strani, zatvorenih ociju teško dišuci. Grudi su joj pocele da gore.
Pocela je da se besciljno vuce preko parkirališta.
(mama žao mi je sve je krenulo naopako o mama o molim te o molim te toliko me boli
mama šta da radim)
A onda odjednom kao da ništa nije bilo važno, ništa ne bi bilo važno samo kad bi mogla da
se prevrne, da se prevrne i da vidi zvezde, da se prevrne i da još jednom baci pogled i da
umre.
I tako ju je, kako leži, našla Su u dva sata ujutro.
Kada ju je šerif Dojl napustio, Su je sišla niz ulicu i sela na stepenice cemberlenske perionice
»Operi-Sam«. Zurila je u nebo koje je gorelo a nije ga ni videla. Tomi je bio mrtav.
Znala je da je to istina i prihvatila je to sa lakocom koja je bila stravicna.
A Keri je za to bila kriva.
Nije imala pojma odakle joj se javila ta misao, ali ubeenje je bilo tacno i jasno kao prosta
aritmetika.
Vreme je prolazilo, što i nije bilo važno. Makbet je ubio san a Keri je ubila vreme. Veoma
lepo receno. Bon mot. Su se blesavo osmehnula. Da li je ovo kraj naše junakinje. Slatke
Šesnaestogodišnjakinje? Nece više morati da brine o otmenom društvu i Cistim Coškovima.
Nikada. Sve je otišlo u požaru. Neko je protrcao brbljajuci da je Ulica Karlin u plamenu. Baš
dobro za Ulicu Karlin. Tomi je mrtav. A Keri je otišla kuci da ubije svoju majku.
(?????????????)
Sedela je uspravna kao strela i zurila u tamu.
(?????????????)
124
Nije znala odakle je sve to saznala. Nije licilo ni na šta što je ranije procitala o telepatiji.
Nije u glavi imala nikakve slike, niti bele trenutke otkrica, vec samo prozaicno saznanje, kao
što znamo da leto dolazi iza proleca, da ce nas rak ubiti, da je Kerina majka vec mrtva, da —
(!!!!!!!!!!)
Srce joj se strašno nadimalo u grudima. Mrtva? Preispitala se šta zna o tom dogaaju,
pokušavajuci da razluci iznenadnu zacuenost pri saznanju od praznine.
Da, Margaret Uajt je bila mrtva. Nešto joj se dogodilo sa srcem. Ali je probola Keri nožem.
Keri je bila jako povreena. Bila je — Nicega dalje nije bilo. Ustala je i potrcala natrag ka
kolima svoje majke. Deset minuta kasnije parkirala se na uglu ulica Brenc i Karlin koja je
gorela. Nije još uvek bilo vatrogasnih kola da gase požar, ali su sa obeju strana ulice bile
postavljene sajle, a ulicne žardinijere, umašcene i zagaravljene, pridržavale su tablu na kojoj
je pisalo:
OPASNOST! ŽIVE ŽICE!
Su se probila kroz dva dvorišta i kroz, nabujalu živicu koja ju je izgrebala svojim kratkim i
debelim granama. Došla je na jedan jard nadomak kuce Uajtovih i prešla ulicu. Kuca je bila u
plamenu, krov je buktao. Nemoguce je bilo cak i pomisliti da se može prici blizu da bi se
zavirilo unutra. Ali je pod jakim svetlom plamena bolje videla nešto drugo: trag istekle Kerine
krvi. Pratila je taj trag pognute glave, prošla je pored ogromnih mrlja gde se Keri odmarala,
zatim kroz jednu živicu, do dvorišta u Ulici Vilou, a onda kroz zamršeno sitno žbunje
zimzelena i hrasta. Ispod toga se nalazila kratka, nepoplocana krivina — jedva da je licila na
putic — koja je zavijala ka uzvišenju nadesno, racvajuci se od puta br. 6.
Odjednom se zaustavila pošto se prenula od veoma snažne, zle i otupljujuce sumnje.
Zamisli da je i nae? Šta onda? Zaradice malaksalost srca? Izazvace požar? Pašce pod
njenu kontrolu pa ce morati da krene u su ret nekim kolima ili vatrogasnom kamionu? Njeno
cudno saznanje o Keri govorilo joj je da je bila spremna na sve ove stvari, (nai policajca).
Nasmejala se kratko i sela u travu koja je bila svilena od rose. Vec je našla policajca. A
cak i da joj Otis Dojl poveruje, šta onda? U glavi joj je iskrsla slika stotine ocajnih lovaca na
ljudske glave koji okružuju Keri i traže od nje da im preda svoje oružje i da se smiri. Keri
poslušno podiže ruke i cupa sa ramenima svoju glavu. Dodaje je šerifu Dojlu koji je ozbiljno
stavlja u korpu sa oznakom Primerak za Ljude br. 1. (a tomi je mrtav)
Dobro, dobro. Pocela je da place. Prekrila je lice rukama i jecala. Meki povetarac je
zaigrao kroz bagremovo žbunje na vrhu brda. Još više vatrogasnih kola je zaurlalo na putu
br. 6. nalik ogromnim crvenim gonicima u noci.
(grad gori u prah i pepeo pa dobro) Nije znala koliko je tu sedela i plakala u zgusnutom
polusnu. Nije cak ni bila svesna da je sledila Kerinu putanju do »Kavalira«, kao što nije bila
svesna ni procesa disanja dok nije pocela da razmišlja o njemu. Keri je bila veoma
povreena i od toga casa bila je gonjena nekom užasnom odlucnošcu. Do »Kavalira« je bilo
još tri milje, put je vodio i preko ledine, kuda se Keri kretala. Su (je gledala? mislila? nije bilo
važno) kako Keri pada u potok i izvlaci se iz njega, smrznuta i drhteci. Stvarno je bilo neverovatno
koliko je snage imala da ide dalje. Ali naravno sve je to bilo za Mamu. Mama je htela
da bude Anelov Usplamteli Mac, da uništi — (ona ce i to uništiti)
125
Ustala je i pocela nespretno da trci a trag krvi je više nije interesovao. Nije više morala da
ga prati.
Iz knjige Senka je eksplodirala (str. 164
Šta god da mislimo o slučaju Keri Uajt, on je završen. Vreme nam je da se
okrenemo budućnosti. Kao što ističe Din Mek Gafin u svom sjajnom
članku Naučni godišnjak, odbijemo li da učinimo ovo, skoro sigurno ćemo
platiti za to — a cena bi izgleda opet bila velika.
Škakljivo moralno pitanje se ovde postavlja. Postignut je napredak u
procesu potpune izolacije TK gena. Pretpostavlja se više-manje u naučnoj
zajednici (vidi. na primer, Burkeov i Hanegenov »Pogled na Proces
izolacije TK gena sa Posebnim uputstvima za Merenje Moći Kontrole« u
»Mikrobiološkom Godišnjaku«, Berkli: 1982) da kada se ustanove
mogućnosti testiranja, sva školska deca moći će da se rutinski podvrgnu
ovom testu kao što se podvrgavaju TB testu. Pa ipak, TK nije virus, on
pripada ugroženoj osobi kao što joj pripada boja njenih očiju.
Ako se TK moć otvoreno ispolji u pubertetu, i ako se hipotetičan TK test
napravi u prvom razredu škole, bar ćemo unapred biti upozoreni. Ali, da li
u ovom slučaju predostrožnost podrazumeva i protivzaštitu? Ako se TB
test pokaže pozitivan, dete može da se leči ili da se izoluje. Ako je TK test
pozitivan, nema lečenja drukčijeg od onoga »metkom u glavu«. A kako
može da se izoluje osoba koja će konačno zadobiti moć da ruši zidove?
A čak kada bi i postojala mogućnost uspešne izolacije, zar bi Amerikanci
dozvolili da se mala i lepa devojčica otrgne od roditelja na prvi znak
puberteta i zatvori i dobro čuva u električnoj ćeliji celog svog života?
Sumnjam u to. Pogotovo nakon tolikog zalaganja Komisije za slučaj
Uajtove da ubedi mnjenje da je pomor u Čemberlenu bila potpuna
slučajnost.
Izgleda zaista da se vraćamo na osnovnu polaznu tačku ...
Iz pismenog svedočanstva Suzan Snel koje je dala pod zakletvom Državnoj istražnoj
komisiji Mejna (iz. Izveštaja Komisije za slučaj Uajtove), str. 306—472:
P: Sada bi, gđice Snel, Komisija želela da ponovi vaše svedočenje o vašem navodnom
susretu sa Keri Uajt na parkingu krčme »Kavalir« —
O: Zašlo mi stalno postavljate jedna te ista pitanja? Već sam vam dva puta sve rekla.
P: Želimo da budemo sigurni da je svedočanstvo pravilno zabeleženo u svakom —
O: Želite da me uhvatite u laži, nije li to u pitanju? Ne mislite da govorim istinu, zar ne?
126
P: Rekli ste da ste zatekli Keri —
O: Hoćete li mi odgovoriti?
P: — približno u 2 sata noću 28. maja. Da li je to tačno?
O: Neću više da odgovaram na pitanja dok vi ne odgovorite na ono moje jedino.
P: Gđice Snel, ovo je telo merodavno da vas ukori ako odbijete da odgovarate na
pitanja na koja ste Ustavom dužni da odgovarate.
O: Ne marim ja za tu vašu vlast. Ja sam izgubila nekoga koga volim. Izvolite, bacite me
u zatvor. Ne marim. Ja — ja — o. idite do đavola. Svi vi, idite do đavola. Vi pokušavate
da ... da ... pa ne znam, da me razapnete ili nešto slično. Molim vas, ostavite me na
miru!
P: Gđice Snel, da li ste raspoloženi da nastavite svedočenje sada?
O: Da, ali nisam spremna da me gnjavite, g Predsedniče.
P: Naravno da neću, mlada damo. Niko ne želi da vas gnjavi. Ovako znači, vi tvrdite da
ste naišli na Keri na parkiralištu ove krčme u 2 sata. Da li je to tačno?
O: Jeste.
P: Znali ste vreme?
O: Nosila sam na ruci sat koji upravo vidite na mojoj ruci sada.
P: Moramo da se osiguramo. Zar se »Kavalir« ne nalazi na daljini većoj od šest milja od
mesta gde ste ostavili kola vaše majke?
(kratak odmor)
O: Kada se ide kolima, ali kad leti svraka ima manje od tri.
P: I prepešačili ste tu razdaljinu?
O: Jesam.
P: Svedočili ste ranije da ste »znali« da se približavate Keri. Možete li to objasniti?
O: Ne.
P: Da li ste mogli da je omirišete?
O: Šta kažete?
P: Da li ste sledili svoj njuh? (smeh u sudnici)
O: Da li me vučete za nos?
P: Odgovorite, molim vas, na pitanje.
127
O: Ne, nisam sledila svoj njuh.
P: Da li ste mogli da je vidite?
O: Nisam.
P: A da je čujete?
O: Nisam.
P: Kako ste onda mogli da znate da je tamo?
O: Kako je Tom Kilan znao? Ili Kora Simar? Ili jadni Vik Muni? Kako je bilo ko od njih
znao?
P: Odgovorite na pitanje, gospođice. Ovo nije ni mesto ni vreme za drsko ponašanje.
O: Ali svi su oni rekli da su »samo znali«, zar ne? Čitala sam isleđenje gđe Simar u
novinama! A šta ćemo sa hidrantima koji su se sami od sebe otvorili? I sa benzinskim
pumpama koje su polomile sopstvene katance i same krenule da teku? I sa električnim
žicama koje su sišle sa stubova! I —
P: Gđice Snel, molim vas —
O: Sve se to nalazi u zapisniku rada Komisije!
P: O tome sada nije reč ovde.
O: A šta je onda ovde u pitanju? Tragate li vi za istinom ili samo za žrtvenim jagnjetom?
P: Odbijate da ste imali prethodna saznanja o kretanju Keri Uajt?
O: Naravno da nisam To je apsurdna pomisao.
P: Oho? A zašto je apsurdna?
O: E pa, ako sugerišete neku vrstu saučesništva, pomisao je apsurdna zato što sam
zatekla Keri kako umire kada sam tamo stigla. Verovatno nije umrla lakom smrću.
P: Ako niste prethodno znali njeno kretanje, kako ste se direktno uputili na to mesto?
O: E, baš ste glupi! Zar niste čuli sve ono što su do sada ljudi ovde govorili? Svi su znali
da je to bila Keri! Svi su mogli da je nađu da su usmerili na nju svoju misao.
P: Ali nije je bilo ko našao. Vi ste je našli. Možete li nam reći zašto se ljudi nisu pomolili
sa svih strana kao gvožđe privučeno magnetom?
O: Brzo je slabila. Mislim da je moguće ... da se zona njenog uticaja suzila.
P: Smatram da ćete se složiti da je vaša pretpostavka prilično slobodno zasnovana.
O: Naravno da jeste. U slučaju Keri Uajt svaka pretpostavka je slobodno zasnovana.
128
P: Neka bude kako vi kažete, gđice Snel. Ako bismo sada mogli da se okrenemo...
U pocetku, dok se pela nasipom koji se nalazio izmeu poljane Henri Drejna i parkirališta
»Kavalira« pomislila je da je Keri mrtva. Telo joj se nalazilo na pola puta do parkirališta i
izgledalo nekako cudno skupljeno i smežurano. Su se setila mrtvih životinja koje je videla na
putu br. 95 — ježeva, tvorova i kuna koje su pregazili kamioni i hladnjace povecavajuci
brzinu.
Ali njeno prisustvo je i dalje lebdelo u Suinoj glavi i uporno pulsiralo i ponavljalo ime Keri
Uajt, neprestano. Bila je to Kerina suština, njen geštalt. Na trenutke je bledelo, pa se javljalo
bez ikakvog upozorenja, ali se ipak postepeno gubilo i slabilo u upornim oscilacijama.
Bilo je nesvesno.
Su se popela na rampu koja je granicila parkiralište osecajuci vrelinu vatre na licu.
»Kavalir« je bio obložen drvetom i brzo je goreo. Ugljenisani ostaci kola su se pušili u
plamenu s desne strane od sporednih vrata. Znaci, to je Keri uradila. Nije otišla da pogleda
ima li nekoga u kolima — to sada ionako nije bilo važno.
Otišla je do mesta gde je postrance ležala Keri. a nije mogla da cuje ni sopstvene korake
usled gladnog praštanja vatre. Gledala je nadole, u zgrcenu figuru, sa odsutnim i gorkim
sažaljenjem. Drška od noža je surovo štrcala iz njenog ramena, a ona sama ležala je u barici
krvi — nešto krvi joj je teklo iz usta. Izgledalo je kao da je pokušala da se prevrne na drugu
stranu u trenutku kada je izgubila svest. Mogla je da izazove požar, da skida elektricne
kablove, mogla je skoro da ubije coveka jednom svojom mišlju, a sada je ležala ovde
nesposobna da se okrene na drugu stranu.
Su je klekla, uhvatila je za jednu ruku i ono nepovreeno rame i nežno je prebacila na lea.
Keri je duboko krkljala a oci su joj bludele. U Suinom mozgu se pojacao njen lik kao da se
mentalna predstava konacno fokusirala. (ko je to)
A Su je, ne razmišljajuci, odgovorila na isti nacin: (ja sam snel)
Jedino nije bilo potrebno da se seti sopstvenog imena. Pomisao o sebi samoj nije se
sastojala ni od reci niti od slika. Odjednom je sve shvatila i tako su se stvari povezale,
postale stvarne, a saosecanje sa Keri je probilo kroz otupelost izazvanu šokom.
A Keri se javila sa udaljenim glupavim prekorom: (prevarili ste me svi ste me prevarili)
(keri ja cak i ne znam šta se dogodilo šta je sa tomijem)
(prevarili ste me to se dogodilo prevara prevara prevara prevara prevara)
Mešavina slike i emocije bila je potresna i neopisiva. Krv. Tuga. Strah. Poslednji prljavi trik
u dugoj seriji prljavih trikova: oni su iskrsavali u uskomešanoj bujici koja je ucinila da se Suin
mozak bespomocno i beznadežno obrce. Delile su strašnu zaokrugljenost savršenog
poznavanja.
(keri nemoj nemoj nemoj boli me) Sada su devojke bacale higijenske uloške, pevale i
smejale se; Suino lice je odstikavalo njenu vlastitu misao: bilo je ružno, karikaturi nalik, sve
se pretvorilo u usta i bilo je okrutno lepo.
129
(vidiš ti prljave podvale vidiš ceo moj život je jedna duga prljava podvala) (keri pogledaj me
iznutra) I Keri je pogledala.
Osecanje je bilo grozno. Njen mozak i nervni sistem su se pretvorili u biblioteku. Neko
grozno bespomocan protrcao je kroz nju, prsti su Iako preletali preko polica sa knjigama,
neke je vadio napolje, proletao kroz njihovu sadržinu, stavljao ih natrag, puštao da neke
popadaju, ostavljajuci za sobom stranice da lepršaju na vetru (vidim to sam ja kao dete
mrzim ga tata o mama široke usne o zubi bobi me je gurnuo o moje koleno kola hocu da se
vozim u kolima idemo da posetimo tetka ceciliju mama doi brzo upiškila sam se) secanja;
lepršale su sve snažnije i snažnije, sve dok nisu dospele do police na kojoj je pisalo TOMI i
ispod njegovog imena MATURSKO. Knjige su se otvorile, iskustva pokuIjala, marginalne
zabeleške napisane hijeroglifskim osecanjem složenijim od kamena Rozete su izašle na
svetlost.
Pogledala je. Našla je više od onoga što je Su ocekivala — ljubav za Tomija, ljubomoru,
sebicnost, potrebu da ga potcini svojoj volji u vezi s izlaskom sa Keri, gaenje prema Keri
koje je osecala, (trebalo bi da vodi više racuna o sebi zaista izgleda kao PROKLETA ŽABA)
mržnju prema gici Desdžardin mržnju prema sebi.
Ali ne beše nikakve posebne zlocudnosti prema Keri kao takvoj, ne beše tu nikakvog
plana da je postidi pred svima ostalima i da joj naudi.
Usplamtelo osecanje da je silovana u svojim najskrovitijim coškovima je izbledelo. Osetila
je da se Keri povlaci, slaba i iznurena, (zašto me nisi samo ostavila na miru) (keri ja)
(mama bi bila živa ubila sam moju mamu želim je natrag o tako boli moje grudi bole moje
rame o o o hocu da vidim mamu) (keri ja)
Nije biio nacina da se završi misao, jer ne beše materijala da se ona završi. Odjednom je
obrvao užas, utoliko gori jer nije mogla da ga imenuje: strašilo koje je krvarilo na asfaltu
umrljanom benzinom odjednom joj se ucinilo besmisleno i strašno u svom bolu i umiranju.
(o mama plašim se mama MAMA) Su je pokušala da odstupi, da razveže svoj mozak, da
dopusti Keri bar pravo na privatnost sopstvenog umiranja, ali joj to nije pošlo za rukom.
Osecala se kao da ona sama umire i nije baš želela da vidi predigru sopstvene buduce smrti,
(keri pusti me da IDEM) (Mama Mama Mama oooooooooooooooo OOOOOOOOOOO)
Moždani vrisak se pojacao do zapaljenog neverovatnog krešenda, a onda je iznenada
izbedeo. Za trenutak Su se osecala kao da gleda plamen svece koji nestaje niz dugacak crni
tunel neverovatnom brzinom.
(ona umire o bože moj osecam kako umire)
A kada se svetlost ugasila, poslednja svesna misao je bila (mama žao mi je gde) a onda
se ona prekinula i Su je ostala ukljucena samo na praznu idiotsku dužinu fizickog nerva ciji
su krajevi odumirali satima.
Oteturala se dalje od toga prizora, ispruženih ruku pred sobom, nalik slepici, i stigla do
ivice parkirališta. Saplela se o rampu koja se nalazila u visini kolena i otkotrljala niz nasip.
Podigla se i skotrljala u polje koje se punilo tajanstvenim belim jastucima prizemne magle.
130
Cvrcci su odsutno cvrcali a kukavica (kukavica neko umire) oglasila se u savršenoj tišini
jutra.
Pocela je da trci, udišuci duboko vazduh i izdišuci ga iz pluca, bežala je od Tomija. od
vatre i eksplozija, od Keri, ali ponajviše od krajnjeg užasa — od poslednje osvetljene misli
koja je brzo nestajala niz crni tunel vecnosti, pracena praznim i idiotskim šuštanjem obicnog
elektriciteta.
Propratna misao je nevoljko pocela da bledi, ostavljajuci za sobom blagoslovenu i
prohladnu tminu u njenom mozgu koji ništa nije shvatao. Usporila je i zastala i postala
svesna da je nešto pocelo da se dogaa. Stajala je u sredini velikog i zamagljenog polja i
cekala razrešenje.
Njeno ubrzano disanje se usporilo, usporilo kao da ga je iznenada nešto pocepalo —
A onda se odjednom izduvalo kroz urlik i pritajeni vrisak.
Osecala je polaganu nadiranje tamne menstrualne krvi koja joj je tekla niz butine.
Od nacionalnog izveštača N. A., petak 5. jun, 1979:
ČEMBERLEN, MEJN (NA)
ZVANIČNI PREDSTAVNICI ZAKONA KAŽU DA SE BROJ SMRTNIH LICA U
ČEMBERLENl ZAUSTAVIO NA 409. SA 49 LICA KOJA SE JOŠ UVEK VODE
131
KAO NESTALA. ISTRAGA U VEZI SA KERIJETOM UAJT I TAKOZVANIM TK
FENOMENOM SE NASTAVLJA UZ NEPRESTANE GLASINE DA JE
AUTOPSIJA DEVOJKE UAJT OTKRILA NEKE NEOBIČNE FORMACIJE U
BELOJ I SIVOJ MOŽDANOJ MASI. GUVERNER OVE DRŽAVE JE ODREDIO
KOMISIJI PLAVOG KRSTA KOJA ĆE DA PROUČAVA CELU OVU
TRAGEDIJU. KRAJ.
CEMBERLEN — Matursko vece vec pripada prošlosti. Mudraci vec vekovima govore da
vreme leci sve rane, ali je rana ovog malog zapadnog gradica u Mejnu gotovo samrtni
hropac. Ulice otmenog dela još uvek postoje na istocnoj strani grada, iznad njih se izdižu viti
hrastovi koji tu stoje vec dvesta godina. Uredne žardinijere i kuce u rancerskom stilu na Ulici
Morin i na brdu Brikjard i dalje su lepe i neoštecene. Ali ova pastorala Nove Engleske pociva
na rubu caave i uništene osovine, a mnoge od tih lepih kuca na ulazu u dvorište imaju
okacene table ZA PRODAJU. One u kojima još ljudi stanuju imaju na ulaznim vratima crne
vence. Jarko-žuta kola za rašcišcavanje i narandžasti Ju-Hol kamioni razlicitih velicina cesta
su slika na cemberlenskim ulicama ovih dana.
Glavna industrijska grana grada, Cemberlenski mlin i Tkaonica, još uvek stoji nedodirnuta
vatrom koja je divljala u toku ona dva majska dana. Meutim, ona radi od 4. juna samo jednu
smenu i prema recima predsednika mlinske industrije Vilijama A. Cemblisa veoma su moguci
i novi odlasci. »Stižu nam narudžbine«, rekao je Cemblis, »ali mlin ne može da radi bez ljudi
koji dolaze na posao. Nemamo ih više. Od 15. avgusta 34 ljudi mi je dalo otkaz. Sada mi
jedino preostaje da zatvorim tkaonicu i da se nekako izborim za ostalo. Mi mrzimo da
otpuštamo ljude, ali cela ova stvar postaje finansijska nocna mora za naše preduzece.«
Rodžer Firon živi u Cemberlenu vec dvadeset i dve godine, od kojih je osamnaest proveo
radeci u mlinu. U tom vremenskom periodu on se uzdigao od cistaca koji je zaraivao
sedamdeset i tri centa na sat, do predradnika tkaonice: pa ipak, zapanjuje njegova
ravnodušnost pri pominjanju mogucnosti da ce izgubiti posao. »Izgubio bih avolski dobru
platu«, rece Firon. »Nije to nešto što covek prima tek tako. Žena i ja smo porazgovarali o
ovoj stvari. Mogli bismo da prodamo kucu — lako bismo dobili za nju 20 000 dolara — iako
necemo izvuci realno ni pola od toga novca, verovatno cemo to da uradimo. Nije bitno. Mi
stvarno više ne želimo da živimo u Cemberlenu. Nazovite to kako hocete, ali za nas je
Cemberlen propao.«
Firon nije jedini koji tako misli. Henri Keli, vlasnik duvanske radnje i bezalkoholnog bara
zvanog »Kelijevo voce«, ne namerava da ponovo izgradi radnju koju je Matursko vece
sravnilo sa zemljom. »Deca su otišla«, sleže on ramenima. »Da ponovo otvorim kafe, bilo bi
tu isuviše duhova u svakom uglu. Uzecu novac od osiguranja i otici cu u penziju u St.
Pitersburg.«
Nedelju dana nakon prolaska pogubnog tornada kroz Vorcester 1954. vazduh je bio
ispunjen zvucima udaraca cekica, mirisom novog drveta i osecanjem optimizma i ljudske
istrajnosti. Ove jeseni nema nicega od svega toga u Cemberlenu. Glavni put je ocišcen od
ostataka nesrece, ali to je otprilike sve. Lica koja srecete ispunjena su tupim beznaem. Ljudi
ispijaju pivo u Frenkovom baru na uglu Ulice Saliven, ali ne razgovaraju medu sobom, a
132
žene razmenjuju price o tužnim gubicima u svojim dvorištima. Cemberlen su proglasili
ugroženim podrucjem, tako da je pristigao novac za ponovnu izgradnju grada i postavljanje
trgovackog dela grada na noge.
Meutim, glavni poslovni poduhvat u Cemberlenu u toku poslednja cetiri meseca jesu
sahrane.
Cetiri stotine i cetrdeset ljudi je proglašeno mrtvima, a osamnaestoro još nije uracunato.
šezdeset sedam umrlih su pohaali školu Evin i bili su pred maturom. Ovo je, možda,
najvažniji razlog zašto je izvaeno srce Cemberlenu.
Pokopani su prvog i drugog juna na grupnoj sahrani. Na gradskom trgu je treceg juna
održano komemorativno slovo. Bila je to najpotresnija svecanost kojoj je autor ovih redova
prisustvovao. Prisutnih ljudi je bilo na hiljade i svi su se potpuno umirili dok je školska
muzicka sekcija, smanjena od pedeset i šest na samo cetrdeset ucesnika, svirala himnu
škole i posmrtni marš.
Tužna matura se odigrala sledece nedelie u susednoj Motonskoj akademiji; meutim,
preživelo je samo pedeset i dva maturanta koji su dobili diplome. Najbolji ak škole Henri
Stempl na pola govora briznuo je u plac i nije mogao dalje da nastavi. Nakon mature nije bilo
nikakve zabave, diplomci su naprosto pokupili svoje diplome i otišli kucama.
I dalje, kako je leto nailazilo, nosila su nastavila da se kotrljaju jer je otkriveno mnogo više
leševa. Nekim stanovnicima se cinilo da je svakoga dana povreivana stara rana da bi se
ljudi podsetili na dogaaj.
Ako pripadate onoj grupi ljudi koji tragaju za uzbuenjima i koji su posetili Cemberlen
prošle nedelje, verovatno ste primelili da grad pati od duhovnog raka u poslednjem stadijumu.
Nekoliko ljudi koji izgledaju izgubljeni, lutaju kroz samoposlugu A&P. Kongrega-cijska
crkva na uglu Ulice Karlin je nestala, progutana vatrom, ali Katolicka crkva od cigala i dalje
stoji na Ulici Elm, dok se vitka Metodisticka crkva uzdiže pri kraju Ulice Mejn, jer iako je
oprljena vatrom, preživela je požar. Starci i dalje sede na klupama na trgu Korthaus, ali se
veoma malo zanimaju za šah ili za obican razgovor.
Opšti je utisak da je to grad koji ceka da umre. Nije dovoljno reci ovih dana da Cemberlen
nikada nece biti ono što je bio. Možda je bliže istini reci da Cemberlen uopšte više nece ni
postojati.
Odlomak iz. pisma od devetog juna direktora Henrija Grejla nadzorniku školstva Piteru
Filpotu:
... i tako ja smatram da ne mogu da ostanem na sadašnjoj dužnosti, osećajući, kao što
sada mislim, da se takva tragedija mogla izbeći da sam samo predvideo šta će se
desiti. Voleo bih da primite moju ostavku od prvog jula, ako se slažete Vi i Vaše osoblje
sa mojom odlukom ...
133
Odlomak iz pisma Rite Desdžardin, nastavnice fizičkog obrazovanja, direktoru Henri
Grejlu, datirano jedanaestog juna:
... vraćam Vam moj ugovor u ovo vreme. Osećam se da bih se pre ubila nego što bih
opet predavala. Kasno noću razmišljam: Da sam samo dohvatila tu devojku, da sam
samo, da sam samo ...
Iz članka Telekineza: Analiza i Posledica (»Naučni godišnjak«, 1981), od Dina D. L. Mek
Gafina:
Zaključno, voleo bih da istaknem težak rizik kojem se izlažu vlasti time što stavljaju
slučaj Keri Uajt pod birokratski pokrivač — ovde specifično mislim na takozvanu
Komisiju za slučaj Uajtove. Želja političara da tretiraju TK kao fenomen koji se samo
jednom javlja na svetu izgleda mi veoma snažna ali iako takvu želju mogu da
razumem, ne mogu da je prihvatim. Mogućnost da će se fenomen, da kažem
genetski, ponoviti je devedesetdevetoprocentna. Vreme nam je sada da se
pripremimo za ono što može da se dogodi ...
Iz knjige Senka je eksplodirala (st. 201):
Negde ranije u ovoj knjizi je pomenuto da je u jednoj od školskih svezaka
Keri Uajt bio napisan stih čuvenog rok pevača iz šezdesetih, Boba Dilana,
stih koji je napisan na svesci nekoliko puta, kao iz očajanja.
Možda ne bi bilo naodmet da se ova knjiga zatvori stihovima iz jedne
druge pesme Boba Dilana koji mogu da posluže kao epitaf na Kerinom
grobu:
Voleo bih da mogu da ti napišem pesmu tako prostu
koja bi te sačuvala, draga devojko
da ne poludiš
ona bi te olakšala i smirila
i ublažila ti bol
tvoga besmislenog i besciljnog znanja...
134
Iz knjige Zovem se Suzan Snel (str. 98):
Ova kratka knjiga se ovde završava. Nadam se da će se prodati da bih mogla da
otputujem nekuda gde me niko ne poznaje. Želela bih da porazmislim o svim
stvarima, da bih odlučila šta mi preostaje da uradim između sadašnjeg trenutka i
vremena u kome će poneti moju svetlost niz dugačak tunel u tamu ...
Iz zaključnog izveštaja Državne istražne komisije Mejna koji se odnosi na događaje od
27—28. maja u Čemberlenu, država Mejn:
. . . i tako moramo da zaključimo da, uprkos autopsiji koja je izvršena nad predmetom
slučaja i koja je ukazala na neke ćelijske promene koje bi mogle da ukažu na
postojanje neke nadnaravne moći, nemamo razloga da verujemo da će se nešto slično
ponoviti ili da je ponavljanje mogućno ...
Odlomak iz pisma Amelije Dženks iz Rojal Noba, država Tenesi, datiranog 3. maja,
1988. Sandri Dženks iz Makona, država Džordžija:
... i tako tvoja mala nećaka raste brzo kao trava, strašno je velika za dvogodišnju
devojčicu. Ima plave oči kao i tata i moju plavu kosu, ali će joj verovatno potamneti.
Još uvek je veoma lepa i ponekad mislim, kada spava, kako liči na našu mamu.
Pre neki dan dok se igrala u prašini pored kuće prikrala sam se i videla najčudniju stvar
na svetu. Ani se igrala sa klikerima svoga brace, samo što su se ovi kretali sami za
sebe. Ani se smejuljila i kikotala, ali sam se ja malo uplašila. Neki od ti klikera su išli
pravo gore-dole. Podsetili me na babu, da li se sećaš kada je zakon onda došo po Pita
a njima poleteli pištolji iz ruku, a baba se samo smejala i smejala. I mogla je da pomera
svoju stolicu i kad nije sedela u njoj — mnogo sam se prepala da mislim o tome.
Sigurno se nadam da ne bude kao baba, da dobije bolovi u srce, je I' se sećaš?
E sad moram da idem i da perem veš i mnogo pozdravi Riča i pošalji neke slike kad
stigneš. Još uvek mi je Ani lepa i oči su joj sjajne ko dugmići. Kladim se da će da obori
svet sa nogu jednog dana.
Mnogo te voli Melija
Poruka [Strana 1 od 1]
Similar topics
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
|
|
|
