»Kad radiš, neka ti je bogom prosto! Ali kad ti je srce zapecaceno mrtvim voskom, onda
je to prokletstvo.«
Janko Veselinovic

»Proklet jest i ostaje novac koji se ne upotrebljava na obšte naroda polze.«
Sima Milutinovic-Sarajlija

Jednog od poslednjih dana februara meseca 1935. godine sve su beogradske novine
donele vest da je u Stiškoj ulici, u kuci broj 16a, naena mrtva sopstvenica te kuce. Zvala se
Rajka Radakovic, bila je rodom iz Sarajeva, a živela je u toj kuci vec petnaestak godina,
potpuno povuceno, životom stare, usamljene devojke i važila je kao tvrdica i osobenjak.
Njenu smrt je otkrio pismonoša te ulice. Pošto je dva dana uzalud zvonio, obišao je kucu,
pogledao kroz prozor iz dvorišta, video u predsoblju leš stare devojke kako leži nauznak, i
odmah prijavio stvar policiji.
Po obicajima koji su tada vladali, kriminalna hronika zauzimala je mnogo mesta u
dnevnoj štampi. Svi dnevni listovi iskorišcavali su ubistva, nesrece i krvave dogaaje da bi,
raspaljujuci maštu gomile, zagolicali njeno ljubopitstvo i, zadovoljavajuci ga do u najsitnije
pojedinosti, povecali prodaju lista. I ovu vest o smrti usamljene starice novine su objavile na
vidnom mestu, sa golicavim podnaslovima: »Da li se radi o zlocinu?«, »Istraga u toku. Naš
reporter na licu mesta«. Ali ovoga puta nije novinama bilo sueno da donesu duge reporterske
izveštaje sa jezivim pojedinostima i fotografskim snimcima. Komisija, koja je odmah izišla u
Stišku ulicu, utvrdila je brzo i nesumnjivo da nije u pitanju zlocin, nego da je stara devojka
umrla prirodnom smrcu, od srcane kapi, a da je sve u kuci neošteceno i na svom mestu, bez
traga provale i ma kakvog nasilja i krae.
Cim je objavljena vest o smrti stare devojke, došao je u Stišku ulicu stari i poznati
beogradski trgovac ordje Hadži-Vasic sa ženom. To su bili jedini roaci koje je pokojnica
imala u Beogradu. Oni su izvršili sahranu i, kao najbliži rodjaci, preuzeli kucu i sve što je u
njoj, dok se pitanje zaostavštine ne raspravi.
Novine nisu više nikad pomenule ime Rajke Radakovic. Ni njen tadašnji život ni njena
smrt nisu imali nicega što može da privuce pažnju i uzbudi maštu citalacke gomile, ali njenu
istinsku sudbinu pricace vam stranice koje dolaze.

I
Nebo je nad Beogradom prostrano i visoko, promenljivo a uvek lepo; i za zimskih vedrina sa njihovom studenom raskoši; i za letnjih oluja kad se celo pretvori u jedan jedini tmurni oblak koji, gonjen ludim vetrom, nosi kišu pomešanu sa prtinom panonske ravnice; i u
prolece kad izgleda da cvate i ono, uporedo sa zemljom; i u jesen kad oteža od jesenjih zvezda u rojevima. Uvek lepo i bogato, kao naknada ovoj cudnoj varoši za sve ono cega u njoj nema i uteha zbog svega onog što ne bi trebalo da bude. Ali najveci raskoš toga neba nad
Beogradom, to su suncevi zalasci. U jesen i u leto oni su prostrani i jarki kao pustinjske vizije,
a zimi prigušeni tmastim oblacima i rujnim maglama. A u svako doba godine vrlo su cesti dani kad se oganj toga sunca koje zalazi u ravnici, medju rekama pod Beogradom, odbije cak gore u visokoj kupoli neba, i tu se prelomi i prospe kao crven sjaj po rasutoj varoši. Tada suncano rumenilo oboji za trenutak i najzabacenije uglove Beograda i odblesne u prozorima i onih kuca koje inace slabo obasjava. Ta svetlost je obasjala, potkraj toga februarskog dana 1935. godine, i lice jedne male i
zapuštene kuce u Stiškoj ulici. U naglom razvoju ove ulice tu su se sudarili kucni brojevi i pobrkalo opštinsko brojanje, tako da su nastala dva broja 16, i jedan od njih morao postati 16a. Taj broj i nosi ova niska, žuta kuca, stešnjena i izgubljena izmeu dve moderne, visoke zgrade novijeg vremena. Ta prizemna neugledna zgrada potice još iz vremena pre balkanskih
ratova, kad se za ovaj kraj govorilo da je iza božjih lea, kad je cena zemljišta ovde bila dinar
po kvadratnom metru, i kad su kuce u ovoj ulici bile još retke i sve ovako niske a odvojene prostranim baštama i više ili manje isturene ili uvucene, vec prema cudi i potrebi sopstvenika. Tada kucni brojevi nisu ni bili tako važna stvar. Znalo se cija je koja kuca i ljudi su se vecinom poznavali, bar po imenu ili iz vienja. A ukoliko se i nisu poznavali, rede su se
tražili i, u potrebi, lakše nalazili nego danas.
Ovakvih kuca »predratnog« beogradskog tipa ima još dosta po udaljenijim ulicama Beograda. One su sve jednake, ne po velicini ali po obliku i gradji, po raspodeli prostora i, manje-više, i po unutrašnjem uredjaju. Dva ili cetiri prozora gledaju na ulicu, vec prema tome da li kuca ima dve ili tri sobe. Ispod prozora nagovešten u malteru neki secesionisticki motiv
ili uprošcen geometrijski ornament iz vecno istog kalupa kakvog majstora Crnotravca. Gvozdena kapija, cija je gornja polovina pletena od žice a po vrhu okicena železnim šiljcima, vodi u malo dvorište sa sitnom kaldrmom i uskom lejom cveca uza zid, a po zidu se penje loza ili ruža puzavica. Tu je, na sredini, ulaz u kucu sa jednim ili dva kamena basamaka,
natkriven malim drvenim krovom koji je kod imucnijih ljudi od debelog, mlecnog stakla. Dublje unutra, iza kuce, nalazi se bašta sa orahom u sredini, Cesto i sa bunarom pored njega, a sa ranim šljivama i šeftelijama uz ogradu koja je deli od komšijskih bašta i avlija. I unutra je raspored gotovo uvek isti: veliko predsoblje, i oko njega tri do cetiri sobe i kuhinja. U svemu jednake, sad se te kuce razlikuju samo po spoljašnjem izgledu. Jedne su okrecene, ocigledno dobro držane i redovno opravljane; gvozdena vrata na dvorištu obojena
svetlom masnom bojom; prozori cišceni i zastrti tankim belim zavesama. One pokazuju da njihovi stanovnici drže korak sa vremenom, da rade i sticu, da nešto traže i imaju od života. Druge su, naprotiv, zapuštene i ružne. Ivica krova izrovašena, oluci pomereni, boje izbledele,
simsovi i primitivni ornamenti naceti. Zid ispod prozora poškropljen ulicnim blatom, išaran prvim decjim vežbanjima u azbuci. Kroz prozorska stakla viri unutarnja zapuštenost, sirotinja ili prosto odsustvo potreba. Kuca broj 16a spada u ovu potonju vrstu. Ona ima svega dva prozora koji gledaju na ulicu. Na prozorima padaju u oci jake gvozdene precage koje celoj kuci daju mracan i tamnicki izgled. Sudeci po izgledu moglo bi se pomisliti da je napuštena ili da ceka kupca koji bi je uzeo ne da stanuje u njoj nego da je ruši i da zida novu i vecu, slicnu ovim dvema koje su
je pritisnule sleva i zdesna. Ali ako dobro zagledate, videcete da iza jednog od onih prozora bez zavesa i cveca sedi starija žena, nepomicna i pognuta, sa onim odsutnim i usredsredjenim izrazom koji imaju lica žena pognutih nad rucnim radom. To je gospodjica Rajka Radakovic. Stariji Stanovnici Stiške ulice, oni koji su došli pre nego što su se izgradile nove kuce sa
više spratova i naselio nov i nepoznat svet, poznaju je i po imenu, ali je svi, vec odavno, zovu jednostavno Gospodjicom. Ona se doselila tu odmah posle osloboenja 1919. godine, iz Sarajeva; kupila je tu kucu i živela u njoj sa majkom, koja je umrla vec posle dve godine. Od tada živi sama, bez rodbine i bez posluge, gotovo i bez poseta i prijatelja. Od cega živi? (Jer to je prvo i glavno pitanje koje se ovde postavlja kod svacijeg života i neumorno ponavlja, sve dok se ne pronae ili ne
izmisli odgovor na njega.) I starosedeoci Stiške ulice pronašli su nekad da Gospoica živi od rente i štednje. Jedni su tvrdili da je bogata i da leži na parama, a drugi da je sirota i da se zlopati. Uostalom, ima vec mnogo godina da se niko i ne brine narocito za tu povucenu staru gospodjicu kod tolikog živog i šarenog sveta. Poslednjih godina ona se retko vidja. Tek s vremena na vreme ode do pijace na Kalenica guvnu ili, kad je ovako zima, izie da sama pocisti sneg sa trotoara pred kucom. To je visoka, mršava stara devojka u pedesetim godinama. Njeno lice je žuto, izbrazdano mnogim borama. Te bore su neobicno duboke, a na celu, pravo iznad nosa, one se ukrštavaju i ocrtavaju
pravilan trougaonik koji spaja dve jake obrve. U dnu svake od tih bora leži, kao cm talog, tanka senka. Od toga celo njeno lice ima taman i izmucen izraz koji pogled ociju ne razvedrava, jer iz njih bije pomrcina. Ali njeno držanje je pravo, bez traga onog kolebanja
koje u svemu pokazuju usamljeni, bolesni i siroti ljudi, a njen hod brz i ostar. U crnoj »jakni« i neobicno dugackoj suknji, kakvu danas niko ne nosi, u iznošenim cipelama i debelim carapama, sa vunenom kapicom na prosedoj kosi, ona je odevena izvan svih vremena i moda.
Ovaj današnji svet koji brzo živi, tako da vec po navici žuri, gotovo i ne primecuje visoki, neobicni lik mršave, crne žene. I ovoga februarskog dana, pred vece, Gospodjica sedi pored prozora i krpi carape. Danas
posle podne morala je da izie nekim poslom, ali se vratila još za videla, pokisla i prozebla od
februarskog vetra koji nosi sneg i kišu zajedno. Izula je stare kaljace i skinula svoj crni, dugacki zimski kaput od grubog kao vojnickog sukna, natopljen vodom. Uzela je starinski »klajderštok«, povukla ga iz ugla na sredinu predsoblja i oko njega ogrnula svoj kaput da se
brže suši. Tako je stajao kao visok covek bez glave koji je ušao u kucu i zastao tu nasred predsoblja. Zatim je ušla u sobu, koja joj se onako ozebloj ucinila topla, uzela svoj rucni rad i sela. Ona vecernja rumen koja nad Beogradom, cini mi se, duže traje i jace žari nego nad drugim varošima, obasjava i njene prozore. Pri toj rumenoj poslednjoj svetlosti nevidljivog sunca može još lepo da se radi, samo kad se covek primakne prozoru. Jer u dnu sobe vec se hvata tanak sumrak. U tom sumraku razabira se mala gvozdena pec medju oskudnim
nameštajem od ormana, police i drvenog kreveta pokrivenog cebetom od kamilje dlake. Sve u toj sobi, od zidova do nameštaja, nosi pecat nehata i zapuštenosti, kao da u njoj živi slep covek ili neko ko je savršeno ravnodušan prema stvarima ovog sveta i ko se njima služi jer mora i samo koliko mora, a potpuno mu je svejedno gde koja stvar stoji i kakav izgled ima.
Ovaj rumeni odsev beogradskog predvecerja daje oskudnim i zapuštenim prostorijama još tužniji izgled, isto kao što lepe i negovane cini još prijatnijim. U to neveseloj sobi provodi Gospodjica veci deo svoga vremena, jer je to jedina prostorija koja se greje. Tu spava, tu provodi dan, tu radi, tu i kuva na maloj peci svoj oskudni rucak koji je u isto vreme i vecera. A Gospodjica ne troši mnogo vremena na takve poslove
kao Sto su spremanje kuce i kuvanje. Vec zbog toga što ona ne voli trošenje uopšte, pa ni taj glagol — trošiti — ni u kakvoj vezi i ni u kom obliku. Druga je stvar sa poslom koji sada radi, sa krpljenjem. To je prijatan i koristan posao; u njemu se, istina, gubi vreme i zamaraju oci, ali Štedi sve ostalo; a vremena i ociju ima Covek napretek, u svakom slucaju više nego svega
ostalog. »Krpež i trpež kucu drže«, kaže ona sebi tu Staru narodnu poslovicu, sedajuci pored prozora i uzimajuci svoje stare, vec toliko puta krpljene carape, a zatim je nesvesno i necujno ponavlja i okrece u sebi, po bezbroj puta — krpež, trpež! — kao što mlade devojke pri radu, bezglasno i nagonski, ponavljaju reci i melodije ljubavne pesme koja je, sama po sebi
beznacajna, nikla bogzna gde i bogzna kad, ali u kojoj one, zacudo, nalaze živu sliku i tacan izraz svojih najdubljih želja. »Krpež!« To je slast. To je, istina, vecita borba i zamorno nadmudrivanje sa mocnim,
nevidljivim neprijateljem. U toj borbi ima suvoparnih, teških, prividno bezizlaznih trenutaka, ima i poraza i klonuca, ali ima, i mnogo više, svetlih trenutaka predanog, svetackog služenja i pobednickog zanosa. Istanji se i pocepa jedno mesto na nekim papucama ili nekom komadu rublja, tako da cela stvar nije više ni za što, ni za nošenje ni za bacanje. Ali tu, gde druge žene
popuštaju i predaju se toj svemocnoj sili koja sve troši i tanji na vama i koja prati svaki ljudski
život i svaki pokret, kao prokletstvo koje je sa grehom prvog coveka palo na ljudsko postojanje, tu za Gospodjicu tek pocinje prava borba i tek se otvaraju mucni i daleki, ali sjajni izgledi velikih pobeda. Svima svojim tihim i nevidljivim, ali velikim i upornim devicanskim snagama ona se baca na taj predmet i ne pušta ga iz ruku ni ispred ociju dok ne bude izušivan
i iskrpljen za novu, dugu upotrebu. »Svaka bi druga, na mom mestu, ovo bacila, ali ja ne bacam ništa. U mene nema štete ni rastura.« Tako govori Gospodjica sama sebi i zaneseno, sa ljubavlju, gleda tu papucu što je spasena i oteta onoj dušmanskoj sili koja sve na nama i oko nas nagriza, buši, kida i rastvara. Istina, ta papuca nije više lepa na oci, a i inace, suzila se i
iskrivila i žulji i grebe i ranjava kožu na nozi, ali šta je to prema zadovoljstvu koje daje ta pobeda i ta ušteda? Neka boli i neka ranjava, to je sladak bol i srecna rana. I mnogo više od toga ona je spremna da podnese. A što se tice lepote, za nju je još manje briga mori. Lepota je skupa, ludo skupa a ništavna i varljiva stvar. Nema goreg rasipnika ni vece opsene. Nikad je nije mnogo volela i uvek je zazirala od nje, a životno iskustvo samo je još bolje utvrdilo u tom. Nikad nije pravo razumela zašto ljudi prave toliku razliku izmedju onog što je lepo i onog što nije, i šta je to što ih zanosi i opija da zbog toga što nazivaju lepotom gube zdravlje i troše novac, mocni, sveti, veliki novac koji je iznad svega i sa kojim se nikakva lepota ne može ni približno meriti. Ali sada, kako ulazi u godine i kako joj se sve više i jasnije otkrivaju neslucene i nepregledne lepote i slasti štednje, ona pocinje sve jace i odredjenije da mrzi tu
lepotu, kao jeres, kao zlog, suparnickog idola koji zavodi ljude na žalosne stranputice i odvraca ih od jedinog pravog božanstva, od štednje. »Krpež«, to je tiha, pravedna služba tome božanstvu. Krpiti, znaci boriti se protiv propadanja, znaci pomagati vecnosti u njenom trajanju. Zato je taj neugledni i sitni posao tako velik i svet i ispunjava celu dušu mirom i
zadovoljstvom. Zbog toga vredi i pomuciti se i štošta podneti i otrpeti.

»Trpež!« I to je slast. Ona to zna, jer je i mnogo trpela u životu i mnogo zadovoljstva od toga osetila. I zašto da covek i ne otrpi ponešto kad zna da time izbegava mnogo gore zlo i iskupljuje mnogo vece dobro? Covek ne bi bio razumno bice kad ne bi mogao da uvidi koliko je koristan i siguran posao koji tako pravi. Jer, šta su sitne muke i odricanja koja podnosimo u
službi štednje prema onome što nam ona daje i od cega nas spasava. Ona održava život i trajnost oko nas, obogacuje nas stalno i cini, tako reci, vecnim ono što imamo; ona nas cuva od troška, gubitaka i nereda, od siromašenja, od bede koja dolazi na kraju a koja je gora i crnja od smrti, pravi pakao, još na zemlji i za života. I kad covek pomisli kako sve oko nas stalno i neprimetno cili i nestaje, kida se, troši i izmice, a kako je malo i slabo ono što možemo i umemo da preduzmemo i ucinimo u borbi protiv toga, onda bi pristao na svaku patnju i svako odricanje, samo da se odupre tome zlu, onda mora da se zastidi zbog svakog
trenutka odmora, kao zbog dangube, i zbog svakog zalogaja, kao zbog bacanja i raskoša. Sa fanaticnom hrabrošcu mucenika treba podnositi sve u toj borbi bez izgleda. Od toga zanosa u mislima Gospodjicu prodje stvarna jeza. Zadrhta i zabode iglu u carapu pa se, onako sva ukrucena, teško diže i ode da pregleda vatru u peci. To i nije vatra nego oskudni plamicak koji nikad ne uspeva da zagreje sobu, ali koji, tako se Gospodjici cini, guta drvo i ugalj kao Vezuv i Etna ili kao onaj neki americki vulkan cijeg se imena više ne seca, ali za koji zna da još više proždire i sažiže svojim plamenom nego ovi naši poznati vulkani. Podje da doda još malo uglja, pa se odmah trže, kao da je htela da uradi neko veliko i nepopravljivo zlo, stegnu zube i hrabro se vrati na svoje mesto. Tu nastavlja da krpi carapu. Zadovoljna je samom sobom i ovim svetom u kome svuda i uvek ima mesta za štednju. (Seca se da je nekad, negde u novinama procitala da je u kasarnama, za zimskih meseci, propisana temperatura od petnaest stepeni Celzijusa.) Sa tim mislima i ne oseca mnogo studen. Greje je ona lopatica uglja koju nije potrošila. A u isto vreme, ruke su joj modre, usne sive i nos crven. Na mahove prodje joj celim telom duboka, unutarnja drhtavica od studeni. Ipak, Gospodjica ne ustupa, i ne napušta svoje mesto. Tako i dobri, sposobni ratnici ne mogu da izbegnu kratku drhtavicu u trenucima opasnosti, ali je savladjuju junaštvom, i idu napred. Tako Gospodjica i krpi i trpi, ali ne žali i ne popušta. Premrzla i ukrucena, ona ucvršcuje prosenjeno mesto na carapi, provlaci konac pažljivo izmeu žica koje su popustile i razmakle
se, jednu žicu zahvati iglom, drugu propusti, jednu zahvati, drugu propusti, tako sve redom, napred pa natrag, dok ne pojaca i ne ucvrsti to naceto mesto. I kad ga tada pogleda, ispuni je od glave do pete, kao neka toplota, svest da je još jedna tacka iz njenog kucanstva zabeležena na pozitivnu stranu u složenom knjigovodstvu gubitka i
dobitka. I više od toga: da je u velikoj i vecnoj borbi protiv kvara, štete i troška odnesena još jedna pobeda, da je na velikoj, vasionoj galiji, koja je stalno ugrožena, zapušena još jedna podmukla pukotina. I cesto, u srecnim trenucima, ta svest poraste do pobednickog zanosa.
A zatim dolazi na red druga rupa, na istoj ili na drugoj carapi. I svaka u pocetku izgleda beznadna i nepopravljiva. A nad svakom se, na kraju, ipak osmehne pobeda. Tako prolaze sati u tom naoko jednolicnom i suvoparnom poslu. Jer, on samo izgleda jednolican. U stvari, dok hvata i ispušta žice, provlaceci konac, Gospodjica pušta maha i svojoj uobrazilji i svojim
uspomenama, i misli i mašta na svoj nacin i seca se, uporedo ili naizmence. Sve taka od žice
do žice, i veceras prolazi pred njom ceo njen život...
Detinjstvo, ono rano detinjstvo, za koje filozofi i pesnici kažu da je najsrecnije doba
ljudskog života, to bezazleno vreme kad covek ne zna ni šta je novac ni napor da se stece, ni
odbrana od gubitka, to za nju nije ni postojalo. To je u njenoj svesti prazno i bezbojno mesto.
Njen život pocinje negde u njenoj petnaestoj godini. Pocinje na mracnoj tacki, sa gorkim
trenutkom.
To je bilo pre tridesetak godina. Njen otac, gazda Obren Radakovic, bio je tada jedan od
uglednijih sarajevskih trgovaca Srba. Nije bio Sarajlija, nego Krajišnik, U mladosti je došao u
7
Sarajevo, odmah posle austrijske okupacije, i tu je i srecom i veštinom brzo postao jedan od boljih gazda. Oženio se iz stare i ugledne sarajevske porodice Hadži-Vasica, lepom, nežnom i plavom Radojkom. To je utvrdilo njegov položaj u caršiji. Odmah na pocetku Velikog Curciluka bila je gazda-Obrenova magaza. Radio je krznom, na veliko, ali je s vremenom proširio svoje poslove i na druge grane. Tako je bio jedan od glavnih akcionara prve fabrike piva u Kovacicima i clan raznih upravnih odbora. Gospodjica se seca svoga oca cini joj se oduvek. I u najranijim njenim secanjima on je glavni i najvažniji lik. Ali kad misli o njemu, vidi ga uvek onakvog kakav je bio u poslednjoj
godini svoga života. Živeli su tada u njihovoj novoj, prostranoj kuci, na samoj obali Miljacke, niže protestantske crkve. Ona je bila upravo pošla u cetvrti razred Više devojacke škole. Lepo ga vidi i videce ga tako do samrtnog casa. Visok, prav i tanak, mršav; brkovi prosedi, kosa na slepoocnicama potpuno bela. Na glavi crni »polucilinder«; odelo svetlopepeljave boje,
besprekorno bela i tvrda košulja sa visokom kragnom i svilenom kravatom na modre i crne pruge. Na grudima zlatan lanac, na ruci dva teška zlatna prstena, vencani i trgovacki, na oblim tvrdim manšetama velika, okrugla dugmeta od zlata. I kad ide ulicom tako je prav i ponosan
da izgleda kao spomenik koji i ne ume da se prigne i sedne. Lice mu je svetacki ozbiljno. Ne smeje se i ne govori, nego samo daje kratka uputstva i nareenja. A taj covek, velik i divan u njenim ocima, bio je njen tata, uzimao je posle rucka i vecere na krilo, isto kao kad joj je bilo šest godina, gladio je po kosi i pitao toplim glasom:
— Šta si danas radio, sinak?
I dok je ona pricala svoje sitne poslove i doživljaje toga dana, on je gledao negde kroz prozor, slušajuci ocigledno samo žubor njenog cavrljanja. Ali za nju je i to spadalo u
neshvatljivu velicinu njenog tate da on ne sluša stvarno ono što mu se govori, nego zamišljen gleda negde u daljinu, kroz prozor. Uostalom, on je takav i sa odraslima. On ne govori nikad ništa o sebi, samo postavlja pitanja i rasejano sluša odgovore kao covek kome je sve što ljudi mogu da kažu odavno unapred poznato i koji vreme dok oni govore iskorišcuje da misli i pogadja ono što ce mu drugi ljudi, docnije, davati kao odgovor na njegova pitanja.
Taj njen veliki i mocni tata bio je uvek jednak, bar tako je njoj izgledalo, stvorenje bez ljudskih slabosti i nižih potreba, bez briga i bolova koje svak ima; a one duboke bore na licu i seda kosa njoj su izgledali samo znaci narocitog dostojanstva i izuzetne velicine. Samo
olimpijski bogovi, o kojima je te jeseni pocela da uci u školi, mogli su s njim da se uporede, ali ne i potpuno izjednace. I upravo tada, te jeseni, naglo i bez ikakvog prelaza, oboren je sa svoga pijedestala njen tata. A tu se i njena sudbina presekla i okrenula. Kao jasni dan kad Stane da se mraci, njen otac je potamneo u licu. Poceo je da ostaje više kod kuce, ali zato su neki ljudi dolazili njemu, zatvarali se sa njim u sobu i satima šaputali i racunali. Njena majka, gospodja Radojka, plava, bezazlena, duhom i telom meka i slaba žena, nije znala ni umela ništa da joj objasni. Ali njoj se ipak objavila ta stvar u celoj svojoj neshvatljivoj težini. Nekim beznacajnim povodom sukobila se sa jednom od drugarica u školi, sa nekom zdravom i nasrtljivom devojcicom koja, kao sva deca bogatih skorojevica, nije morala da pazi šta govori. Deca su cesto tako bezobzirna u izražavanju kako odrasli mogu da
budu samo u mislima. Ta za svoje godine neobicno krupna i nezgrapna drugarica pala je pri igri i Rajka joj se nasmejala. Na to je devojcica, crvena i besna, ustala i rekla joj pred svima:
— Šta se smiješ? Smijem se tvome tati koji je pao koliki je dug.
Rajka se odjednom uozbiljila kao pred svetinjom.
— Moj tata ne pada.
Sad se krupna devojcica pakosno nasmejala:
— Tvoj tata je bankrotirao. To svi govore. I nije samo on pao nego je i druge povukao
za sobom. Pitaj koga hoceš.
To su kratke i lude svadje u školskom dvorištu i cudne prve ljudske uvredljive reci koje se ne zaboravljaju nikad više, jer sve koje docnije dolaze pozledjuju samo tu Staru ranu. »Bankrot!« Njen tata pao i svi o tome govore, samo ona ne zna i ne sluti ništa. Kakav je to pad, i gde se zaustavlja? I šta biva sa onima koji padnu? Pogotovo sa ovolike visine sa koje je morao pasti njen tata.
Sa kratkom, mrkom borom medju obrvama, ona je toga dana stigla kuci, zagledala bolje svoju majku na koju je vec tada gledala kao na slabo i neuko dete, i prišla ocu prvi put kao coveku koji je pao. Kako, gde, zašto, to ona nije mogla da razabere, ali sada je nalazila sve više potvrde za svoje strašno i neverovatno saznanje. Tih dana je njen otac prestao da izlazi iz kuce, a doktor poceo da zalazi u nju. Tata nije izlazio iz sobe, spremao je sa knjigovodjom
Vesom neke spiskove i hartije, vodio necujne razgovore sa gazdama koji su mu bili ortaci. A zatim je prestalo i to. Osim doktora i najbližih rodjaka niko više nije dolazio kod njih. Majka je neprikriveno plakala povazdan. A kad su prvi put založili veliku zemljanu pec, tata je legao u
postelju. Cim bi se vratila iz škole, sedala bi pored njega. Bio je omršao, potamneo, cudan, onako neobrijan, golog vrata sa oštrom jabucicom, zažarenih ociju. Niti je on šta govorio niti je smela da ga pita. Samo je osecala potrebu da sedi pored njega, sva kruta, stegnutih suvih
usana, sa tankom crnom borom medju obrvama, koja se nije više rasturala. Jednog od tih vec zimskih dana desio se neobicni i sudbonosni zavet njenog života. Otac je pozvao da pridje bliže, s naporom se uspravio, pogladio je po kosi kao nekad i rekao joj mirnim glasom:
— Vidiš, sinak, valja da se ti i ja porazgovorimo. Mislio sam da cu se održati i...
poživiti i da te necu morati ovako ostaviti. Ali sad, tako je! Ti si moje pametno dijete i treba da znaš sve, a doci ce vrijeme pa ceš i bolje razumjeti. Ne, nemoj plakati, nego slušaj i zapamti ovo što ti tata kaže. Ti si od sada sebi i otac i majka, jer mama znaš kakva je, dobra
ali meka. Necu vas osramotiti, jer sam ispunio i one obaveze koje nisam morao, to dobro zapamti, ali ne mogu vam ništa ni ostaviti, osim ove kuce u kojoj smo, magaze u Curciluku i tvoga osiguranja kod »Adrije« koje dospijeva za tri godine, kad ti budeš u osamnaestoj. To ti je za udaju ili za život, kako budeš ti htjela i odlucila. Ne, nemoj plakati, ti si moj veliki sin, sve ceš ti lijepo i pametno izvesti i urediti. Gazda Mihailo, naš kum, bice ti tutor; slušaj ga i poštuj, ali vec sada pocni da se navikavaš da svojom glavom misliš i prosuuješ i sama svršavaš svoje poslove. Tu se otac ispravi još bolje u postelji, primace lice njenom uhu i stade da joj govori mirno i svecano cudne stvari neobicnim recima. Samo bolovi, koje je neprimetno savladjivao, prekidali su na mahove njegov govor. Taj govor je bio jedan od onih monologa koje ljudi
izgovaraju u trenucima velikih stradanja ili na samrtnom casu, kad se svet i ljudi vide u jednostranom, izuzetnom osvetljenju. A ona ga je slušala suvih ociju, bez jecanja i placa, sva pretrnula od velicine trenutka u kom se pred njom otvara još maglovita ali celokupna tajna covekovog življenja u društvu.
— Sama ostaješ, jer nece majka o tebi brinuti nego ti o njoj, zato treba da znaš i dobro
zapamtiš ovo što cu ti kazati. Treba da znaš, jednom zauvijek, i da nikad ne zaboraviš da je svaki covjek koji ne umije da uredi odnos izmeu svojih prihoda i rashoda onako kako život od njega traži, unaprijed osudjen na propast. Ne vrijedi ti ni naslijediti ni steci ni imati, ako to ne umiješ. Tvoji prihodi ne zavise samo od tebe nego od raznih drugih ljudi i okolnosti, ali tvoja štednja zavisi jedino od tebe. Na nju treba da ide sva tvoja pažnja i sva tvoja snaga. Tu moraš biti nemilosrdna prema sebi i prema drugima. Jer nije dovoljno otkidati od svojih želja i potreba; to je manji dio štednje; nego treba prije svega zauvijek ubiti u sebi sve one takozvane više obzire, gospodske navike unutarnje otmenosti, velikodušnosti i bolecivosti. Na te naše slabosti koje ljudi, da bi nas zavarali, nazivaju najljepšim imenima, svak racuna kad
nam prilazi; one gutaju sve plodove naših sposobnosti i napora, one su ponajcešce uzrok našeg doživotnog robovanja siromaštvu ili cak naše potpune propasti. Sve to valja bezobzirno iz duše išcupati, jer štednja treba da je nemilosrdna kao život sam. Ja sam u svom životu
drugacije mislio i protivno radio. Zato sam i propao. Ali sada kad sam progledao ocima, htjeo bih da moja propast posluži tebi kao primjer i opomena. Znam da ce te sve u tebi i oko tebe gurati i nagovarati da drukcije radiš, ali ti ne smiješ popustiti. Radi koliko možeš i kako hoceš,
ali štedi, štedi uvijek, svuda, na svemu, ne obziruci se ni na što i ni na koga. Jer, naš je ovdašnji život takav da se ljudi ne drže i ne podižu radom nego štednjom. I jer treba da znaš da su ljudi i dobri i savjesni prema onima koji od njih ne zavise i ništa ne traže, ali cim se
vežeš i doeš u zavisan položaj, sve prestaje, bog i duša, rod i prijateljstvo, obraz i obzir. I zaustavljaju se samo pred onim što cvrsto držiš u svojim rukama, i to samo u onoj mjeri i za onoliko koliko iznosi ono što imaš i sa koliko ga vještine i snage umiješ da cuvaš i braniš.
Pamti dobro: svi su naši osjecaji i obziri samo naše slabosti i njih vreba i na njih cilja sve oko
nas. Odmalena se navikni da ti nimalo ne laska kad te hvale i da ti ni najmanje ne smeta kad te nazivaju tvrdicom, bezdušnim i samoživim stvorenjem. Prvo je znak da treba biti na oprezu, a drugo da si na pravom putu. Ne uspijeva kod ljudi onaj ko je dobar i izdašan, nego onaj ko je sposoban da ne bude ni jedno ni drugo, a da mu ljudi ne mogu ništa. A što svijet hvali dobre i izdašne ljude, to je zato što od njih i njihove propasti živi. Ali ti zarana nauci da se nikad ne daš zbuniti ni zavesti rijecima; gledaj samo stvar o kojoj se radi a ime kojim je ljudi nazivaju ostavi onima koji su ga izmislili da bi zavarali tvoju pažnju. Ko sebe poštuje i svoje cuva, toga
svi cuvaju i poštuju; na drugo se ne možeš osloniti. Zato, svoje gledaj, tako da, po mogucnosti, ništa što je tvoje nikad, ni za jedan minut ne dodje u zavisnost od dobre volje
drugih ljudi. — Teško mi je što moram da te ostavim suviše mladu i još neiskusnu u ovom svijetu koji sam tek sada, potkraj svoga života upoznao, ali ti možeš da mi olakšaš taj bol, ako vidim da si shvatila ovaj moj savjet i ako mi daš rijec da ceš ga zapamtiti i uvijek i u svemu njega se držati.
Tu se bolesnik zagrcnu, a devojcica, ne moguci više zadržati suze, brižnu u plac, ali on je naglo privuce sebi i tako u zabijaju, sva ustreptala, ona mu se zakle da ce štedeti tvrdo i nemilosrdno, dok je s majkom, kad se uda ili ostane sama, bez obzira na to kakav ce pravac
njena sudbina uzeti, da nece pustiti svoj život iz svojih ruku ni dozvoliti da bude žrtva svojih slabosti ni ljudske pohlepe. Dva dana docnije njen otac je umro. Izdahnuo je, tacno u podne, okrenuvši se zidu i ne rekavši ni tada, kao ni pre toga, nikome ništa, ni jednu jedinu rec žaljenja na sudbinu ni na ljude. A niko nije tacno doznao šta se odigralo izmedju coveka koji umire i devojcice ciji život
tek nastaje, ni kakav je opasan amanet otac svojoj kceri ostavio. Tada je otpoceo nov život. Devojcica koja je tek navršavala petnaestu godinu, i do tada povucena, uozbiljila se i povukla u sebe potpuno. Krajem školske godine napustila je Višu devojacku školu u kojoj je bila završila peti razred. Posle godinu dana, kad je dala ocu
parastos, skinula je crninu, popustila i produžila svoje stare haljine i pre nego što se cestito i zadevojcila pocela je da lici na oštru, na samu sebe usredsredjenu devojku koja zna šta hoce i samo o tome vodi racuna, ne obziruci se na ono što joj svet nudi ili namece.
Roaci su nastojali da je trgnu, razvedre i skrenu sa toga puta. Pozivali su je, izvodili u druge kuce na posela i porodicne svecanosti. Ona je jedno vreme popuštala. Odlazila je medju vršnjakinje i vršnjake i tu je stisnutih usana slušala njihove pesme, kao tudje i nerazumljive, i
njihov smeh, onaj zarazni, bezrazložni smeh, koji je skupocena esencija mladosti, i koji se po vrednosti može samo sa zdravljem uporediti. Smejala se i ona, ali samo mišicima na licu, ne tužno ni brižno, nego odsutno i neiskreno. Kratka, crna bora medju vedjama ostajala je pri tom nedirnuta. Isto tako niko je nije mogao naterati da uci igranje, da pozove drugarice na neko veselje kod sebe, i da nabavi nove haljine koje je moda vec odavno tražila. Još tako mlada, ona je stajala medju svojim vršnjakinjama kao vec gotov i završen tip žene. Po cudnoj logici
društvenog života i ženske naravi, ona nije odbijala od sebe drugarice, nego naprotiv. Što je njena nošnja bila više zaostala i uboga i njeno držanje manje ženstveno i privlacno, to su sve više rasle simpatije lepih i doteranih drugarica prema njoj. Glatko zacešljana, bez pudera na
licu, sa rukama bez rukavica, uvek u istoj zastareloj haljini i iznošenim cipelama, ona je bila hvaljena i voljena, možda jedina sarajevska devojka kojoj niko nije imao ništa da zameri ni prigovori. Ali pored toga svi su se vrlo brzo navikli da je ne smatraju mladom devojkom i ne
uzimaju u obzir kod organizovanja balova ni u ljubavnim intrigama, ni u onim promenljivim ali važnim kombinacijama sa veridbama i udajama. Jer, ko se sam odvoji od društva, društvo ga iskljuci bez žaljenja i bez mnogo nutkanja, i još se pobrine da mu zauvek onemoguci povratak, sve da se i predomisli. Još koju godinu nastojali su roaci i poneka drugarica da je okrenu i nagovore da odustane od svoga osobenjaštva i da uhvati korak, dok je još vreme, sa ostalim vršnjakinjama. Ona je samo slegala ramenima, smeškala se, i mimo nastavljala svoj nacin života.
Meu onima koji su najcešce nastojali da je uvedu u društvo i naviknu na društveni život i zabave, bio je njen ujak, Vladimir Hadži-Vasic, »dajdža Vlado«. Njena majka je imala cetiri brata. Najstariji od Hadži-Vasica, ordje, otišao je još u ranoj mladosti u Beograd; tamo je stekao, zatrgovcio se i oženio. Druga dvojica, Vaso i Risto, vode zajedno njihovu Staru sarajevsku firmu i žive kao što su im živeli i Stari. Najmlai brat Vladimir svršio je trgovacku školu, ali nije ni pomišljao da sa Starijom bracom radi, nego je
živeo kao gazdic i gospodicic koji voli skupe zabave i lepe stvari. Bio je svega Cetiri godine Stariji od Rajke, jer on se rodio na tri godine pre nego što se njegova sestra, njena majka, udala. Takvi su slucajevi bili cesti u nas nekad, kad su žene radjale mnogo dece i kad su se
devojke mlade udavale. Pamti ga kao dete, ali joj se najcešce javlja u secanju kao mladic u devetnaestoj godini, visok, plav, lep, nasmejan, srdacan i pun života. To je bilo prvih godina posle oceve smrti. Bili su prisni prijatelji. On je bio prema njoj dobar i pažljiv, sa bratskom nežnošcu i ocinskim Staranjem. Sa njim je izlazila na prva vecernja posela i zabave po rodjackim i prijateljskim kucama, od njega je primala najlepše darove. Nikad do tada ni posle nije više videla coveka koji je tako strasno voleo da daruje i tako vešto umeo da izabere za svakoga onaj dar koji najbolje odgovara njegovim željama i koji ce mu najviše radosti priciniti. Jeste, divan je bio, ali od boga proklet, svakome prijatelj, samo ne sebi. Evo, dan-danas, posle više od trideset godina, ona može da zadrhti od secanja na tog veselnika i da se rastuži od pomisli na njegovu nezdravu i neodoljivu strast da se razdaje, da rasipa oko sebe snagu, zdravlje, novac, imanje, na onu samoubilacku brzinu kojom je sve to odbacivao od sebe u nerazumljivoj želji da se liši svega, da ostane go i sam; kao da je svaka stvar koju je imao
dobivala za njega punu vrednost tek kad je pokloni i ugleda u tuim rukama. Evo i sada može da oseti onu materinsku nežnost koju je imala prema njemu; i sada može da je dotakne ona ista laka nesvestica koja ju je hvatala pred tim živim vrtlogom raspikucstva, ludog trošenja i
lakomislenog bacanja. Jer, iako joj je bio ujak i nešto stariji od nje, uvek joj se cinio kao malo i nejako dete, koje samo ne ume da se snae i pomogne, kome bi trebalo samo ruku pružiti pa da iz tog vrtloga izidje, ali niko to ne može i ne ume da ucini, pa ni ona sama. A žalost je i
grehota gledati ga kako propada. Svega nekoliko godina je živeo takvim životom taj svetli mladic, raspusnog života a
andjeoskog izgleda, i za to vreme je uspeo da straci i razda sve svoje i samog sebe. U dvadeset i trecoj godini umro je od tuberkuloze, što je bila milost sudbine i velika sreca za njega, jer je teško i zamisliti kako bi izgledao njegov život bez mogucnosti da troši i dariva. A bio je vec pri kraju. U celoj porodici je živela uspomena na njega kao zastrašujuci primer za mladice koji dorastaju. A za Gospodjicu on je ostao i do dana današnjeg njeno najnežnije i najstrašnije secanje, vecito i vecito nerešljivo pitanje, kako je mogucno da se u jednom coveku nadju, nerazdvojno povezane, najoprecnije osobine i duha i tela: darovitost, lepota i dobrota sa neradom, sa razvratom, sa raspikucstvom koje granici sa ludilom. Covek koji joj je bio najdraži u životu imao je u neprirodnoj meri onaj porok koji je za nju teži od svakog greha i
crnji od smrti same. Rasipnost! Kako se može biti onako bogat svim i svacim, i u isto vreme onako rasipan bez mere i smisla? Ako ima nešto što je više i svetlije u ovom njenom životu, sacinjenom od sitnih briga, štednje, rada i prkosne samoce, to je secanje na toga ujaka. U tom
secanju sacuvalo se ono malo nesebicnog bola i ciste, ženske nežnosti za koliko je ona po svom osobenjackom i surovom nacinu života i po svojoj nastranoj prirodi bila sposobna. U ovoj njenoj svagdašnjoj i neprestanoj borbi protiv svakog troška i davanja, u toku mnogih godina, uvek se javlja njegov lik, zagonetan i strašan a blizak i drag kao rodjeni. Evo i sada, u prvom sutonu koji slazi i uvlaci se medju žice koje ona naizmence hvata i ispušta,
iskrsava »dajdža Vlado« i to, kao uvek, ni tužan ni nesrecan, kakav bi trebalo da je, nego divan, radosno i dobrocudno nasmejan, nesebican, pust i porocan. Ona ga oštro gleda, sa velikom tugom i potpunim nerazumevanjem, ali bez straha. Takav je kakav je uvek bio — grešnik! — i kakav ce vecno ostati. Njegove plave oci, pune nemirna sjaja, gledaju u sabesednika kao da žele da se rastoce i daruju; i onaj talas svetle kose iznad cela sja i treperi,
kao da hoce da se razlije i neštedimice razaspe u prostoru.
Kao kroz neobican san jasno ga vidi takvog, tu pred sobom. Oseca potrebu da vikne, da ga dozove i zaustavi na tom putu samouništenja, ali on prolazi, nasmejan, lak, nezadržljiv u svojoj samoubilackoj odluci da se ludo razda sav, na najgori i najnedostojniji nacin, kome treba i kome ne treba. I Gospodjica je zaista lako ciknula, jer se hvatajuci žice na carapi ubola iglom u kažiprst leve ruke. To je razagnalo prisen iz mladosti, prenulo je iz sna i vratilo za trenutak sadašnjosti i stvarnosti. U sobi se hvatao polumrak. Hladno i pusto posle svetle vizije. Slab i nemocan izgleda svaki napor da se cuva i štedi kad u isto vreme toliki drugi neštedimice rasipaju, zakidaju i
otimaju. Tužno i beznadno je boriti se protiv toga, a nemoguce odustati od borbe i predati se. Ponovo pocinje da krpi. Vatra u peci se gasi. Tama osvaja sobu. Gospodjica se sve više primice prozoru a od toga joj biva sve hladnije. Pomisli da zapali svetlost, pa se odmah predomisli, savlada, i produži da radi i napreže oci u borbi sa mrakom. Tako prolazi pet minuta. Sat glasno kuca uštedjene sekunde. Sa zadovoljstvom pomišlja: eto, da sam malocas popustila prvoj želji i zapalila svetlost, dosada bi vec pet minuta nepotrebno gorela; a evo, sa malo napora još se i sada vidi i razlikuje svaka žica. Ah, zna ona to dobro, uvek se može nešto uštedeti i otkinuti od svega, od vremena, od toplote, od svetlosti, od hrane, od odmora. Uvek, i onda kad vec izgleda da je zaista nemoguce.
U tim mislima Gospodjica sa nasladom troši ocni vid umesto elektricne svetlosti, dok joj ne udare suze i mrak ne pomeša žice. Sad se zaista ne vidi. Ali pre nego što upali svetlost,ostade tako za nekoliko trenutaka, sa rukama skrštenim nad poslom, sa bolnim ali uzvišenim
osecanjem da su krajnje granice štednje ipak nedostižne. To je samo rastuži, ali ne obeshrabri. Ma kako da su daleke, ma i nedostižne bile, ipak su one dostojnije napora, odricanja i žrtava, nego ma koji drugi cilj koji covek može sebi da postavi. Ovako u prvom mraku to joj dolazi potpuno jasno i razumljivo, ociglednije nego danju, kad sunce sja, ili nocu, kad svetlost gori. U njenom sadašnjem životu bez spoljnih dogaaja i vidljivih promena, kao na vedrom
danu, sve je jasno, i daljine izgledaju bliske. A u ovoj polutami, pored ugašene peci, nad svršenim poslom, sve postaje još jasnije i življe. Prošlost se primice, secanja iskrsavaju sama. Ceo život, od njegovih prvih pocetaka, to jest od oceve smrti, promice pred njom. Ona voli da
se seca tih svojih pocetaka. To je lirsko doba njenog života. Jer, i najvece pustinje imaju svoje prolece, pa ma kako kratko i neprimetno bilo. Tad je jedan san imao vlast nad njom i ispunjavao je maštanjima. Naravno, ne maštanjima o ljubavi ili provodu, nego o sredstvima i nacinima kako da se novac stece i steceno uveca i sacuva. A secanja, kad se jednom krenu, ne zadržavaju se kod pocetka.

II
Prvi meseci posle oceve smrti bili su tužni ali velicanstveni kao muzika posmrtnog marša, koja je tužna, ali u isto vreme i radosna što je život takav da može i da živi i da smrtno tuguje. Vec tih dana je Rajkin život poceo da uzima svoj pravac, neocekivano, naglo, i zauvek.
Tada je bila još posve neobicna stvar da žensko stvorenje, i još u ovim godinama, samo svršava svoje poslove i licno obilazi nadleštva i pregovara sa poslovnim ljudima. Ali njen je slucaj smatran izuzetnim i priman kao takav. Svi su dobro poznavali tu mršavu devojku, sa žarkim, crnim ocima i žutim licem, sirotinjski odevenu, bez ikakve veze sa modom i ženskom potrebom za kicenjem i ulepšavanjem. Svi su znali da je njen otac, gazda Obren, propao i umro kao žrtva svoje dobrote i svoga Starog i Starinskog shvatanja trgovacke casti. I svi su je tako i primali. A ona se u punoj meri i koristila time. Bez jedne izlišne reci i bez osmejka, ona je dolazila pred svakoga sa skromnim molbama ili odredjenim zahtevima. I svak je nastojao da
izidje u susret i pomogne toj tužnoj devojci na ciju se kucu sudbina narocito okomila. Tako je uspevala da izvrši mnogu korisnu konverziju i zaobidje mnogu strogost zakona. Za Gospodjicu su se nalazila najpovoljnija i najblaža mogucna rešenja, njoj su davani korisni saveti koji se
jednom poslovnom coveku nikad ne daju. Na taj nacin ona je s vremenom uspela da vrlo povoljno rašcisti Stanje koje je ostalo iza oca, da osigura mnoge dubiozne pozicije iz
njegovog knjigovodstva, da naplati potraživanja koja su odavno smatrana izgubljenim i da unovci papire koji su kod drugih ležali umrtvljeni u kasi. U tim poslovima bili su joj od velike pomoci njen tutor i kum, gazda Mihailo, i direktor Banke Union, Dragutin Pajer. Gazda Mihailo je bio covek bolešljiv i umoran, potomak Stare sarajevske trgovacke
porodice u kojoj je tuberkuloza imala svoje stalne žrtve, ali nikad nije uspela da je potpuno zatre. Uvek je poneko iz njihove porodice bio na lecenju u nekom sanatorijumu u austrijskim Alpima ili na moru najpre od sinova i kceri a sada i od unucadi. I u poslovnom pogledu položaj njihove kuce bio je težak i zamršen. Ali najveca i nekazivana gazda-Mihailova muka bio je njegov najstariji sin. Taj tihi i neobicno daroviti mladic, svetacki nežnog i lepog tela a
nemirnog duha, bio je prvih šest godina najbolji ak sarajevske gimnazije, cudo od deteta, ali tada je poceo da piše stihove, zapustio školu, i još pre mature pobegao u Srbiju. Sada živi u Beogradu kao pesnik i boem. Dugo vremena je išla opširna i uzaldna prepiska izmedju oca i
sina, ali sada je i ta veza odavno prekinuta. Bolest, tuga za sinom i poslovne brige oslabili su gazda-Mihaila i istrošili, ali su celom njegovom liku dali neko bolno dostojanstvo; njegovo lice sa velikim, smeim ocima koje su uvek sjajne od svega što coveka tišti i boli, a što ugled i
pristojnost traže da se precuti, podseca na likove španskih slikara »zlatnog veka«. Taj gazda Mihailo je cinio sve da gazda-Obrenova udovica i cerka ne ostanu bez krova i
hleba i da što manje osete nesrecu koja ih je zadesila u tome su ga pomagali svi Srbi trgovci iz sarajevske caršije, svi roaci i prijatelji i poštovaoci nesrecnog gazda-Obrena. Medju njima se narocito istakao jedan stranac, direktor Pajer,. iz filijale peštanske Banke Union. Taj covek sa nemackim prezimenom bio je u istini neodreene rase i bez prave narodnosti. Otac mu je bio Nemac iz Banata, nastanjen u Osijeku, majka Hrvatica iz plemicke porodice koja je mnogo držala do svoje plemicke titule. Ali njena baba po ocu bila je Rumunka, a baba po majci
Madjarica. Obicno se u takvim ljudima razne i nepomirljive krvi bore i suzbijaju medju sobom, ali u ovom coveku one su mimo tekle uporedo i davale neobicnu i harmonicnu celinu.
Bio je visok, lep covek, sa proredjenom prosedom kosom, sivih, velikih ociju, širokih, mekih pokreta pri hodu i govoru. Bio je oženjen Madjaricom, bogatom i nastranom ženom
koja nije živela sa njim, nego negde na svom ocinskom imanju u Madjarskoj. Imali su jedinca sina, lepog decaka, koji je takodje bio u nekom zavodu u Madjarskoj. I po sposobnosti i po vezama, Pajer je mogao odavno da bude na važnijem položaju nego što je ovaj, možda i jedan
od glavnih direktora u bancinoj centrali, u Pešti, ali on ne samo da se nije otimao za to nego je po svojoj želji sedeo u ovom Sarajevu, sa kojim se potpuno srodio i saživeo. Imao je ukusno i bogato uredjen stan u Logavinoj ulici. Bio je strastven lovac i dobar igrac tenisa. Imao je lepu zbirku starog oružja i narodnih vezova, dobru biblioteku na nekoliko jezika; kupovao je stare slike i pomagao mlade domace slikare ne kazujuci nikad šta misli o njihovim radovima. Banku, koja je bila jedna od prvih u Sarajevu i imala na samom keju lepu, sopstvenu zgradu,
vodio je kao uzgred, mirno, ali dobro i pažljivo.
Direktor je bio ne samo u poslovnim vezama nego i u dugogodišnjem i iskrenom prijateljstvu sa gazda-Obrenom. Posle njegove smrti on je smatrao za dužnost da pomogne
njegovu udovicu i cerku, i da im olakša da se snadju. I cinio je to jednostavno, mimo, i bez mnogo reci, kao što je i sve ostalo u životu radio. Blagodareci tim ljudima i Rajkinoj muškoj istrajnosti, zaostavština gazda-Obrena
Radakovica likvidirana je s vremenom na najpovoljniji moguci nacin i srecno je rešeno pitanje opstanka i izdržavanja gazda-Obrenove porodice. Svi gazda-Obrenovi poslovi izvan Sarajeva likvidirani su, a firmu Obren Radakovic u Sarajevu preuzeo je njegov dugogodišnji poslovodja Veso Ružic, s tim da radi »na treci groš«
sa naslednicama. Poslovi su, naravno, utanjili i opadali sve više, ali na ulasku u Veliki Curciluk ostala je mala magaza, tesna, cista, polumracna i prazna, sa velikim, starim natpisom iznad ulaza: Obren Radakovic, komisiona i agenturska radnja. Sa svake strane pisalo je još, u
zlatnom krugu; Osnovano 1885. godine, a ispod toga dodano je sada sitnim, skromnim slovima: Vlasnik Veselin Ružic.
Taj gazda-Obrenov Veso kako ga je oduvek ceo svet zvao i koga ni sada niko nije zvao gazda-Veso, proveo je vek svoj pored gazde i nalazio je, posve prirodno, da i dalje ostane u senci njegovog imena, da sacuva ono što je ostalo i da posluži njegovoj porodici. Veso je bio siroce nepoznatog porekla, odnekud sa sela, nedorastao, sitan, punacak i bucmast, cosav, tankog glasa, velike glave sa rumenim, pre vremena zboranim licem. Taj mali covek, koji je
pored svog mocnog gazde izgledao bez svoje volje i samostalne misli, bio je u stvari istrajan, cutljiv seljacic. Nosio se skromno ali cisto i lepo. Imao je ženu Soku, isto tako sitnu, plavu i punacku kao što je i on. Živeli su na Varoši, u maloj kucici koja je »pjevala« od cistoce i reda, beloj i urednoj, sa cvecem na prozorima i u minijaturnoj avliji. Dece nisu imali i živeli su
necujno i složno kao dve grlice. Sada, posle gazdine smrti, on je povazdan sedeo u magazi, brižan i sam kao siroce. Bez oslona na gazda-Obrena, osecao se napušten i nejak, ali je njegova pamet radila koliko je god
mogla a sitne oci i male crvene rucice bile su neprestano u pokretu. I u ovoj nesreci on se pokazao ne samo odan nego i, na svoj nacin, mudar i vešt. Vec prvih nedelja Rajka je pocela da navraca svakodnevno u magazu. Tu je sa Vesom pregledala knjige i racune i razgovarala o svemu. Bez reci, namrštena i mirna, upoznavala se sa knjigovodstvom, trgovackom prepiskom i celim nacinom poslovanja. Uzalud su joj govorili da to nije posao za žensko stvorenje ni za njene godine. Ona je provodila svakodnevno sat-dva tu pored Vese, ne što ne bi imala poverenja u njega, jer to ne bi nikad niko mogao ni pomisliti, ne što su to poslovi tražili, jer njih sada nije mnogo ni bilo, nego što
je htela da uci, da sazna, da vidi kako i sa te strane Izgleda taj mehanizam u kome je njen otac ostavio svoj život, a koji je ona sad sve bolje upoznavala obilazeci banke i nadleštva i sreujuci svoj i majcin mali i nesigurni imetak. A vec samo sedenje u polumracnoj, hladnoj
magazi, pored ovoga Vese koji je izgledao kao živa uspomena gazda-Obrenova, njoj je dolazilo kao služenje zavetu koji joj je otac ostavio. Ali pored magaze i pored onoga što je radila sa poslovnim ljudima i po nadleštvima Rajka nije zaboravljala ni kucu. I tu je s vremenom Štala da sprovodi svoju volju. »Sad je kuca u mojim rukama«, rekla je sebi vec posle polugodišnjeg parastosa koji su dah ocu, i u isti mah osetila kako joj nasred grudi zadrhta i zakuca nešto do bola slatko i uzbudljivo kao neko drugo, mocnije srce.
Najpre je majci izložila svoj plan o nacinu vodjenja kucanstva, ali ne ceo nego samo onoliko koliko se na nju odnosi i koliko ona mora da zna. — Tatina je Želja da štedimo i da tako bar donekle popravimo zlo koje su nam ljudi ucinili. Ja sam mu to obecala. Sa tim treba otpoceti odmah. Od sada se nece ložiti velika »vizitna« soba, a ni zemljana pec u predsoblju. Ložicemo tvoju spavacu sobu, u njoj ceš i inace provoditi dane. Za poslugu, hranu i sve ostalo ja cu voditi brigu od sada. Ti se odmaraj i
gledaj rucni rad. Gospodja Radojka je plakala, kao što bi tih dana plakala ma šta da joj se kaže. Nije još ni
shvatila puno znacenje tih reci. Iduceg meseca Gospodjica je pozvala Simu, momka, koji je radio oko konja i krave,
cepao drva, nosio vodu i obavljao sve one grube poslove koje jedna trgovacka kuca zahteva. On je od gazda-Obrenove ženidbe u ovoj kuci. Sam je, bez žene i porodice, krupan, priprost i dobricina, kao stvoren da bude vecno sluga i da živi životom svojih gospodara. Stao je pred nju, taruci levom rukom svoje smee, rastresene brkove.
— Simo, zvala sam te da ti kažem da se sa tatinom smrti u našoj kuci sve promijenilo.
Ljudi su nam uzeli i što je njihovo i što je naše. I stoga i mi moramo da gledamo kako cemo i šta cemo.
— Pa, gospojice Rajka, gledacemo.
— Moracemo — nastavljala je devojka kao da ga nije ni cula — prodati i konja i kravu, i zato nam nece trebati ni momak.
— Kako?
— I htjela sam da ti kažem da ovdje možeš ostati do 1. januara i da tražiš vec sada sebi mjesto.
Simo se okrenu i pogleda oko sebe, kao da traži nekog odraslog i razumnog pored ove devojcice koja ne zna šta govori.
— Pa ja sam mislio da vama baš sada treba muška glava u kuci. Ja vas za placu ne pitam. Sedamnaest godina se navršilo o Mitrovu dne kako sam došao kod pokojnog gazde. I
zbog njega, biva, ja vas i gospoju ne bih ostavio za živu glavu, pa kad bih o hljebu i vodi živio. Glas mu se zamraci i oci napuniše senkama. Devojka oseti kako joj u grudima nešto zaigra, nešto i slatko i opasno, kao kad se covek naginje nad veliku dubinu. To je pokoleba, ali odmah zatim pomisli da je to jedan od onih trenutaka slabosti o kojima joj je govorio otac na samrti, ispravi jace glavu i rece hladno, oštrije nego što je htela;
— Znam ja, Simo, da si ti uvijek dobar bio i da te je tata volio, ali sad nastaju takva vremena za nas da je bolje da što prije tražiš sebi mjesto. Krupni covek izie zbunjeno i tužno, a devojka pozva kuvaricu Reziku. I ona je vec šest
godina u kuci. Snažna žena, malo oštra i samovoljna, kao sve dobre kuvarice na svetu. Devojka se još jace ukruti i ispravi, kao za veliku probu.
— Rezika, ti znaš da smo sa tatom izgubili sve. I život u kuci mora da se mijenja. Više nece biti kod nas ni gostiju ni velikog kuhanja. Tvoj ce posao biti od sada manji, a i ja cu pomagati u kuci. Mi skupu poslugu ne možemo više placati. Simi sam vec otkazala. Tebe bismo mogli zadržati, ali sa dvadeset kruna mjesecno, umjesto dvadeset i cetiri kao do sada. Ako ti je pravo tako, ti bi mogla da ostaneš. Razmisli do sutra, pa ceš mi kazati. Novac za kucne potrebe odsad ce biti kod mene. Za prvo vrijeme ici cemo svako jutro zajedno u caršiju. Nastalo je zaprepašcenje i prava uzbuna ne samo u kuci nego i u susedstvu i meu
najdaljim rodjacima i poznanicima. Razne rodice su opominjale majku da ne pušta da joj ovo nezrelo i samovoljno devojce gospodari u kuci. Ali majka je umela samo da place ili da se smeši. Došao je gazda Mihailo i savetovao da se ne nagli, jer Stanje jeste teško, ali opet
nevolja nije tolika da se kuca potpuno zatvori. Devojka je mirno odgovarala da ona najbolje zna šta joj je otac kazao na umoru, i ako još nije punoletna za druge odluke, u svojoj kuci može da radi i rasporedjuje kako hoce.
O novoj godini, Simo je zaista napustio kucu. Rezika je ostala još dva meseca, sa smanjenom platom, ali više nije mogla izdržati. Gospodjica je išla sa njom u caršiju, gde je
svakim danom smanjivala izdatke, otkidajuci i od kolicine i od kakvoce kupljenih namirnica. Najposle, Reziki je prekipelo. Placuci se oprostila sa gospodjom, a zatim je po komšijskim kucama pricala da bi volela služiti eskadron husara nego ovo cudovište od deteta, koje ce u pricu uci ako ovako produži. Gospodjica je uzela jednu devojcicu za ceo kucni posao. Ona je sada sa majkom vodila kuhinju. Rodjaci i drugarice, koji su je u pocetku savetovali, zamorili su se pred njenim uporstvom i pustili je da radi po svojoj glavi. A ona je radila sa planom i strpljenjem. Svaku svoju odluku izvodila je brzo i neumoljivo, ali je o njoj dugo razmišljala pre nego što bi je donela, a izmeu pojedinih odluka puštala je da prodje dosta vremena; vreme joj je pomagalo u ostvarenju donesenih i u donošenju novih.
Dok je bio živ njen ujak, dajdža Vlado, on je još mogao da je odgovori od neke preteranosti u .štednji i da je natera da održava koliko-toliko vezu sa svetom. Svojoj sestri,
njenoj majci, on je donosio poklone, kako bi što manje osecala stisnutu ruku i strogu cud svoje kceri. Sa njim je još moglo biti i smeha i šale, jer to je bio jedan od onih ljudi kojima se teško odbija ono što traže a lako prašta ono što pogreše. I sama borba koju su on i Rajka
neprestano vodili zbog njene štednje i njegovog rasipanja bila je radosna i dobrocudna. Kad ga najmanje ocekuju, on bi banuo u kucu. Rajku bi zatekao u teškom poslu, povezane glave, prašnu i cadjavu do lakata.
— Ajde, spremaj se. Došao sam da te vodim na Benbašu, na sladoled. Ima tamo citavo društvo.
— Bog s tobom, vidiš kakva sam! Lijep dan, pa sam uzela da pretresem i ocistim tavan.
— Tavan nece pobjeci. Nego, oblaci se! Fijaker ceka.
— Fijaker! E, tako mi boga, ti si zreo za ludnicu!
Pogleda kroz prozor i vidi nove, sjajne kocije i kocijaša sa crvenim fesom na glavi i cvetom na vrhu bica. Sama pomisao da je kocijaš pogodjen na sat i da sa svakim minutom cekanja trošak raste, zadaje joj nepodnošljiv bol, kao da krv od nje odlazi kap po kap. Pokriva lice rukama da ne gleda ni njega ni taj prokleti fijaker i cikne da bi nadvikala njegov smeh.
— Necu, necu da vidim ni tebe ni njega. Vlado, ozbiljno se ljutim.
— Ajde, živ ti ja!
— Bolje da ne živiš kad si takav.
Ali ko može u njegovom prisustvu da se istinski srdi i zadrži ozbiljan izraz? Po sobi nastane trka i smeh i otimanje. Taj posle se pogode: da on otpusti kocijaša (jer
to skupo cekanje ona ne može da podnese), a ona ce se umiti i obuci. I onda odu pešice kroz varoš. On, lep, nasmejan, u belom odelu od japanske svile, sa ružom u rupici od kaputa, a ona, mrka, usukana, sa frizurom koja nema imena i sa suknjom koja je duža pozadi nego spreda.
Dešavale su se još ludje i cudnije stvari, jer sa njim nije nikakvo cudo bilo iskljuceno i nemoguce. Jednog jutra osvanuo je kod njih u kuci, neispavan, prašan, nasmejan, sa malim jagnjetom u narucju. — Uvijek mi govorite da ne radim i ne privreujem — kaže smejuci se — evo posvetio
sam se ozbiljno trgovini i poljoprivredi. Donosim vam prvi plod moga rada. A kad je seo i ispricao sve, videlo se u cemu je bila stvar. Sa dvojicom drugova, ovakvih kao i on, otišao je na Vrelo Bosne. Tu su uz pice i svirku
presedeli celu noc. (»Šta je ljetna noc? Ništa. Dok se okreneš proe!«) A u zoru su krenuli u fijakeru natrag u Sarajevo. Putem su naišli na celo stado ovaca od kojih su se neke tek bile ojagnjile. Njihov fijaker je teško prodirao kroz gustu, ustalasanu masu koja je mirisala na
vunu, mleko i prašinu. Najpre su se ljutili zbog toga, a onda je stvar pocela da im biva zanimljiva. Mladici koji su proveli noc uz pesmu i pice imaju u takva letnja svitanja široko srce i veliku želju za podvizima. Nema te misli koja im u takvim casovima ne može na um pasti i koju oni nisu spremni da ostvare. Jedan od drugova ucini predlog da zajednicki kupe celo stado ovaca, da ga oteraju u Sarajevo i prodaju, a zaradu da podele. Sva trojica se oduševiše.
Covek koji je terao ovce bio je najamnik i rekao im je da je gazda u Alipašinom Mostu. Kad su stigli do hana kod Alipašinog Mosta, naišli su na jednog debelog i lukavog seoskog špekulanta, koji je najpre odbio tu ponudu veselih gospodskih mladica. Ali kad su oni ozbiljno i uporno tražili da se »posao svrši«, on poce da podiže cenu. Stvar se svršila fantasticnom prodajom, bar trideset odsto skuplje od pijacne cene. Mladici su istresli sav novac što su imali pri sebi, kupili šezdeset i jednog brava sa jedanaestoro jagnjadi, i poterali svoju stoku put Sarajeva. Ali vec putem su se ohladili i pokajali još pre nego što su stigli u varoš. Kako je bio pazarni dan, svratili su na stocni pijac. Tu su tek videli da nije lako prodati
toliku stoku odjednom. Kad im je sve dosadilo, ostavili su coveka da izvrši prodaju. Naravno, sa neizbežnim gubitkom.
Rajka se smejala ovoj ludosti i plakala od jeda zbog lakomislenog gubitka i igre ovih mladica koji bi vec trebalo da su gazde i domacini. Jednako je htela da zna koliko su platili ovce po komadu i koliki ce biti gubitak. Ali Vlado se smejao i umesto svakog odgovora unosio joj svoje belo, mirno jagnje u lice. To jagnje je ostalo u njihovoj kuci, pripitomilo se i kao neko psetance živelo sa njima. I toliko su ga zavoleli da nisu imali srca da ga zakolju, nego su ga prodali kasapinu. Zatim je došla poslednja dajdža-Vladina godina, dvadeset i treca godina njegovog života, ružna, teška, sa dugovima, parnicama, zaplenama, sve gorim životom i, na kraju, sa
bolešcu. Umro je u Dubrovniku, u hotelu, potpuno sam; zagušila ga krv, drugog dana po dolasku. Hotelska posluga mu je raznela i ono malo stvari od vrednosti što je još imao. I za umiranje je izabrao najskuplji nacin koji postoji! Posle toga, Rajka se usamljivala sve više, ni sama ne zna kako to, ni kada, ni zašto. I najbliže drugarice su je sve redje vidjale. Prijateljice njene majke dolazile su još jedno vreme. Ali kad je videla koliko se kafe i šecera troši kod tih dokonih razgovora, Rajka je pocela da
zakljucava kuhinjski orman a kljuc da nosi sa sobom. Tako su i one pocele da izostaju. Jedino su roaci i rodice, i sa oceve i sa materine strane, još nailazili, po snažnim zakonima rodbinskih veza, koje kod nas traju i onda kad sve ostalo pocne da popušta, i po drevnom nacelu svih naših graanskih porodica: »kakav je da je, naš je«.
Dolazili su sa zlovoljom i sa bojaznima svake vrste, pitajuci se vazda na kakvo ce neprijatno iznenaenje ovoga puta naici. Jer ta kuca, koja je nekad i zarila i blistala onim toplim izobiljem koje ne zavisi toliko od bogatstva koliko od srca i urodjene blagorodnosti domacina, sada je iz godine u godinu bivala sve hladnija i neprijatnija. Nijedna stvar nije iz kuce iznesena, ali sve ono što se upotrebom troši i što se moglo skloniti, sklonjeno je dalje od ljudskih ruku, nogu, a po mogucstvu i pogleda. Gospodjici je izgledalo da stvari koje su
zatvorene po ormanima i sanducima štede sa njom zajedno, dok se od onih koje su u upotrebi gubi svaki dan pomalo, jer svaki dodir, svaki pogled tudjih ociju skida sa njih ponešto. One prve su joj dolazile kao kapital koji se sakriven plodi, a sve druge kao glavnica koja se,
otkrivena i nebranjena krnji i topi, i sama se troši i izaziva nove troškove oko sebe. Ali i ono što je ostalo u upotrebi menjalo se na neki neobjašnjiv nacin. Sve su stvari stajale kao pozavadjene medju sobom. Ne može se kazati da je kuca bila necista i zapuštena, ali je isto
tako bila daleko od one svetle i zdrave cistoce koja blešti i »peva« u srecnim kucama, jer tvrdicenje je jedna od onih strasti koje s vremenom vuku za sobom i fizicku prljavštinu. Ovde se još živelo od ranije cistoce. Ali su se vec javljali prvi znaci. U svima prostorijama i oko
svake pojedine stvari neprimetno se zgušnjavala atmosfera mrke camotinje, hladne i skamenjene mrzovolje. Sve što se nalazilo u ovoj kuci gubilo je polagano ali stalno, sa svakim danom i satom, ponešto od svoga sjaja i životne topline i prevlacilo se onom jedva primetnom sivom skramom koja prethodi necistoci. Na prvi pogled videlo se da se ove stvari ciste samo onoliko koliko je potrebno da se ne može kazati da su prljave; bilo je jasno da se od njih ne
traži ništa više do ono cemu imaju da služe i bez cega se ne može biti. Takav izgled primaju s godinama predmeti i prostorije u tekijama, nekim manastirima ili kod osobenjaka samaca koji samo za jednu misao ili jednu strast žive. A takve kuce svak zaobilazi i zalazi u njih samo po nuždi.
Osim rodjaka u kucu su još dugo vremena dolazili i prosjaci. Treba znati da su tadašnji sarajevski prosjaci bili još od one narocite vrste prosjaka kakvi postoje u svakoj istocnjackoj varoši. Postojanje prosjackog reda ljudi predstavlja, uistinu, jednu od onih ustanova koje su
zasnovane na osveštanom praznoverju i na lukavom racunu, a u kojima bogati ljudi nalaze jevtino umirenje savesti kao i prosjaci svoj neposredni interes. Ali naše staro graansko
društvo nije na tu stvar tako gledalo. Za njih to su »božji ljudi«, opšta briga i svacija dužnost. Razna sirotinjska deca, sakata i nesrecna od rodjenja, sa ispruženom rukom i nestalnim pogledom, naizmence zlim i bojažljivim. Gluvoneme, maloumne ili ponesrecene žene koje ne mogu i po opštem shvatanju i pristanku i ne treba da rade. Iznemogli a vedri starci, zarasli u bradu, u odelu od samih zakrpa, sa torbom na leima i štapom u ruci; oni lice na samog Gospoda iz prica koji je, prerušen u prosjaka, krenuo svetom da kuša ljudska srca, da izvidi ko
je dostojan da bude bogat i srecan i ko nije. Svi su oni za svaku bogatu ili samo imucnu kucu neka vrsta dobrih duhova, živ dokaz da blagostanje i napredak traju u toj kuci. U njima imucan svet gleda potvrdu »neshvatljivih ali vecnih odluka božjeg promisla« prema kome jedni ljudi imaju svega i imace uvek, a drugi nemaju i nikad nece imati, iako im ceo svet, boga radi, daje. Imajuci svoj utvrdjen red kretanja i raspored vremena, oni se pojavljuju u pojedinim kucama u odredjene dane, gotovo i sate, primaju svoju krajcaru ili svoj komad hleba, kao deo toga dobra i imanja na koji imaju nepisano ali sveto pravo, i odlaze dalje, ostavljajuci domacinima svoje blagoslove, koji su više nego prazne reci, i pojacano osecanje srece zbog
svega što je bog dao, što ljudi i zla sreca nisu mogli da uzmu, a što milostinja, sadaka, brani i održava.
To prosjacenje kod nas nema isti smisao i jednako znacenje kao u zemljama Zapadne Evrope. Njihovi su prosjaci cesto porocni ljudi, paraziti i varalice, koji traže svoje žrtve, dok su naši (bar po našim istocnjackim shvatanjima) i sami žrtve, stvorenja koja nose na svojim ledjima neminovni deo društvene bede i tim samim bivaju svaciji verovnici i imaju svoj deo u sreci srecnih i bogatstvu bogatih. Prosjacenje kod nas ima (ili je imalo) svoje objašnjenje, u najužoj vezi sa našim gradjanskim i caršijskim shvatanjem ljudske sudbine i našim nacinom života i sticanja. Ono predstavlja neku nužnu, drevnu i ustaljenu izmenu izmedju onih koji
imaju i mogu i onih koji su unesreceni i potrebiti, prirodan i usvojen nacin dopunjavanja i ispravljanja onoga što se drukcije nije moglo ili nije umelo ispraviti. Stoga je ono, po precutnoj, drevnoj konvenciji, smatrano kao blagotvorno i opravdano, podjednako potrebno onima koji daju i onima koji primaju. U ovoj kuci prosjaci su u toku poslednjih osamnaest godina primani duševno i darivani
obilno. To se znalo. Sada je i to Štalo da se menja. Samo, Gospodjica je uvidjala da u ovom ne može da bude onako preka i gruba kao u pitanju posluge. Njena majka, koja je u svemu popuštala, bila je u ovoj stvari dugo uporna. Za nju je darivanje prosjaka bila ukorenjena svetinja; to je shvatanje ponela iz ocinske kuce i našla ga u ovoj u koju se udala. Ona nije mogla zamisliti da se u tu svetinju može dirnuti, dok god ima komadic hleba u kuci. Zato
Rajka nije mogla naprecac da prekine sa tom tradicijom, ali je i darivanje prosjaka uzela u svoje ruke, kao i sve ostalo. Prosjaci su odmah osetili njenu ruku. Ona ih je sada docekivala na svoj nacin: strogo, hladno, ispitujuci oštrim pogledom ko zaslužuje pomoc a ko ne, tražeci u njihovim dronjcima tragove podmuklo skrivanog bogatstva i u njihovim telesnim nedostacima neiskrenost i pretvaranje. Vecina tih prosjaka poznavali su je još kao dete, i pozdravljali je rukom, mumlanjem ili uboškim osmejkom, ocekujuci uzalud da se i ona osmehne. Kad utvrdi da je prosjak zaista star i nemocan i da nema izgovora pod kojim bi ga mogla odbiti, ona zatvara kucna vrata, odlazi u kuhinju. Tu uzme komad starog hleba i tvrdog sira i podje da mu udeli. Ali, kako je još nesigurna i pravi šegrt u teškoj veštini štednje i tvrdicenja, ona se, dok ide hodnikom, priseti da može naici neki još potrebitiji prosjak, vrati se opet u kuhinju i ostavi sir u orman. Podje sa samim hlebom, ali posmatrajuci ga uz put ucini
joj se da je komad suviše velik, vrati se opet u kuhinju, prepolovi hleb i polovinu ostavi u kotaricu. I kad vec podje, sa tim što je najposle odredila da je prosjacko, trgne se, uzme ponovo nož i odsece i od toga komada tanku rezu. A dajuci ga prosjaku u ruke još uvek posmatra i hleb i prosjakov izraz lica, u želji da tako oceni da li se nije prevarila i dala suviše. Svaki povod bio je za nju dobar i dovoljan da prosjaka odbije i otera. Jedan je zaboravio da pritvori vrata u avliji, drugi je uneo na bosim nogama blata i ukaljao belu, sitnu kaldrmu kojom se njihova avlija ponosi medju sarajevskim gazdinskim avlijama. Jednog dana je opet procitala u novinama kako je u Parizu umrla neka prosjakinja u bedi i dronjcima, a posle su u njenoj slamnjaci našli uštedjevinu od 250.000 franaka. To joj je služilo kao povod da celu nedelju dana odbija sve prosjake, grdeci ih da se pretvaraju i da »leže na parama«. Tako iz dana u dan, iz meseca u mesec. Najposle, desilo se nešto necuveno i nezapamceno za gazdinsku kucu u kojoj još ima živo celjade. Prosjaci su poceli da dolaze sve
redje, pa da izostaju, dok se, na kraju, nisu odbili potpuno. Gospodja Radojka se žalila gorko što joj »ni ubog ni potrebit ne otvara kucna vrata«. Stajala je cesto pored prozora i uplašeno i zabrinuto gledala na sokak i tada je svojim ocima mogla da vidi kako poznati prosjacki likovi
promicu, zaobilazeci njihovu kucu kao da je kužna ili izumrla. I zbog toga je, kao zbog teškog i nepopravljivog prokletstva, plakala i grizla se gore nego zbog ma kog licnog odricanja koje je morala da podnosi.
Tako se Gospodjica s planom i sve po redu oslobadjala svega što je smatrala da joj smeta na njenom putu ciji krajnji cilj nije nikom odavala i nije ni sama jasno i potpuno videla. Tako je došao i rok kad je isticalo njeno osiguranje. Sa pocetkom nove godine Gospodjica je imala
da primi dvadeset hiljada kruna od osiguravajuceg društva iz Trsta. I zaista, krajem januara meseca došao je kod njih gazda Mihailo, njen tutor, jednostavan i tih kao uvek, ali nešto svecaniji, gotovo tronut. Teško je disao od astme koja ga je mnogo mucila i sprecavala u radu. Došao je da joj javi da je društvo isplatilo njeno osiguranje i da je
suma položena na njeno ime u Banci Union. Gospodjica je primila vest bez najmanjeg uzbudjenja. Samo se bora medju ocima udvostrucila i pokazivala da misli napregnuto.
Tutor joj je pokazao papire iz kojih se videlo da je društvo isplatilo celu sumu, sa odbitkom taksa i sedamdeset i šest kruna na ime troškova. U isto vreme rekao joj je da
društvo, koje je bilo vrlo predusretljivo u celom ovom poslu, ocekuje da ce Gospodjica dopustiti da u sarajevskim novinama izidje uobicajena zahvalnost na brzom postupku i
kulantnoj isplati.
— Dozvoljavam, ali pod uslovom da društvo uzme na sebe ovih sedamdeset i šest kruna troškova. Inace, ne.
Gazda Mihailo je gledao u devojku iznenadjeno kao covek koji ne veruje svojim ušima i hoce ocima da proveri ono što cuje. Nastojao je lepo da joj objasni kako je red da pristane da ta javna zahvalnica izidje u štampi, i kako je nemogucno vezivati to sa troškovima koje po pravilima mora stranka da snosi. To svi rade i društvo je to potpuno zaslužilo; uostalom to nju, Rajku, ne stoji ni pare.
— Mene ne stoji, ali društvu koristi, i za to treba da mi plati, ako hoce da izidje stvar u novinama.
Gazda Mihailo je izišao, kašljuci i prevrcuci u glavi cudne misli o ovoj devojci. Zahvalnica nije izašla. A gazda-Mihaila su cekala nova, veca iznenadjenja sa njegovim
kumcetom. Jednog dana, malo posle toga, Gospodjica je navratila u gazda-Mihailovu magazu i pošto ga je zateklo samog saopštila mu je kratko i jednostavno da ona namerava da se koristi zakonom koji joj daje mogucnost da, s obzirom na izuzetne prilike, traži da vec sa osamnaestom godinom bude proglašena punoletnom. Ona je pobrojala sve razloge koje ce izneti sudu; radnja koja je ostala opterecena iza oceve smrti, tutorova bolest i zauzetost
sopstvenim poslovima, stara majka koju izdržava, spremnost i volja da sama vodi poslove koji bi u tom slucaju krenuli življe i bolje. I sada moli za njegov pristanak.
Gazda Mihailo je gledao u nju svojim umornim i pre vremena ostarelim ocima u kojima se odražavalo bolno iznenadjenje i cuenje. Stao je da savija cigaru i gledajuci u svoje prste
rekao mirno:
— Dobro, dijete, je li tebi štogod krivo bilo kako sam ja do sada vodio vaše poslove?
— Nije, kum-Mihailo, bože sacuvaj! Samo, i sam vidiš kako stoje naše stvari. A zašto, kod mene mlade i zdrave, da se ti muciš još i našim brigama? Ja cu tebe uvijek priupitati za savjet, ali bolje je da sama svršavam naše poslove. To je bila i tatina želja. Gazda Mihailo gleda u devojku kao da je sada prvi put vidi i sa naporom traži u njenom
licu crte deteta koje je nekad poznavao. Najposle, dao je pristanak. Za sve ostalo pobrinula se Rajka. Šest nedelja posle toga razgovora, advokat joj je doneo odluku suda kojom se proglašava punoletnom. Gazda Mihailo je, kad mu je to saopšteno, primio stvar lepo, ne pokazujuci negodovanje
i krijuci zabrinutost. — Ti si sada — rekao joj je tiho i svecano — po zakonu slobodna da upravljaš onim što
je tvoje, ali za mene ti si kao i moje rodjeno, i ja te od svoje djece ne dvojim. Što god vam bude trebalo, moja vam pomoc i moj savjet nece usfaliti. To znaj. Gospodjica je zahvalila, ali se nije izjašnjavala o nacinu na koji misli da rasporedi i upotrebi novac koji je primila od osiguranja. Uopšte, ona je u poslednje vreme sve manje
govorila o poslovnim stvarima sa svojim tutorom. Sad je potpuno izbegavala takav razgovor. Ona je razgovarala samo sa onim ko joj je bio potreban i samo o onome o cemu je htela da govori. Bez potrebe nije nikom ni »dobar dan« nazivala, ni ranije, a pogotovu ne sada kad je
došla do svog kapitala. Ne samo gazda Mihailo nego i direktor Pajer i najstariji i najiskusniji trgovci cudom su
se cudili sa koliko je pažnje Rajka primila svoj novac od osiguranja, kako ga je brzo, vešto i neprimetno razmestila, po svima osveštanim pravilima caršijskog gazdovanja. A Gospodjica je išla svojim putem na kome je nisu mogla zbuniti ni pokolebati ni laskanja ni prekori, isto kao
što je nisu mogli zaustaviti nikakvi obziri. Njen novac je proradio. U stvari, njen novac je radio vec od nekog vremena. Svi su primetili da Gospodjica vec odavno ne radi na likvidaciji ocevog nasledja i osiguranju svoje kuce, nego na posve novim poslovima koje je sama zamišljala i vodila. Pa ipak, svi su joj i dalje izlazili u susret, primali je preko reda i izuzetno ljubazno, kao gazda-
Obrenovo siroce. Ali sada, kad je njen kapital naglo porastao, ona je imala manje potrebe da obija tudje
pragove. Za ovo nekoliko godina upoznala je ljude, ustanove i poslove; sad je mogla sama da prati novosti i promene na sarajevskom novcanom tržištu, i to ne na onom velikom i javnom, nego na onom malom i tajnom ali živom, koje je za vecinu ljudi nevidljivo, ali koje dobro poznaju nesrecni i porocni ljudi, robovi teških kamata i neumoljivih rokova.
Uostalom, ljudi su poceli da traže nju.