Kejti Hikman

Meow Mix · 1 Kejti Hikman - Vrata krletke Sre Maj 02, 2012 12:54 pm

Meow Mix

Elite member

Broj postova : 2447
Age : 34
Lokacija : t.a.r.d.i.s

Trideset peto poglavlje

Istanbul, današnje vreme
U Trećem dvorištu palate Topkapi, Elizabet je čekala ispred direktorove kancelarije na dogovoreni sastanak zbog dozvole za posetu dvorskom arhivu.
„Elizabet Stejvli?" Čovek u besprekornom smeđem odelu i beloj košulji otvori joj vrata.
„Da."
„Ja sam Ara Metin, direktorov pomoćnik. Molim vas, uđite."
Elizabet uđe unutra za njim.
„Izvolite sedite, molim vas." Čovek joj pokaza stolicu s druge strane pisaćeg stola. „Vi ste tražili dozvolu da pregledate našu arhivu?"
„Da, tako je."
Elizabet je videla da ima njena dokumenta pred sobom: nje¬nu molbu i preporuku od njene mentorke, doktorke Elis.
„Ovde piše da vas zanima engleska misija iz 1599. godine u vreme našeg sultana Mehmeda III." On baci pogled na upitnik. „Tražili ste takođe da vidite orgulje koje su britanski trgovci poklonili sultanu?"
„Da. Tako je."
„A to je za...?" On ju je dobronamerno gledao kroz naočare.
„Moju tezu. Moju doktorsku tezu."
„O trgovačkim misijama u Carigradu?" on nastavi da je ispituje.
„Da."
Zašto se osećam kao varalica? Elizabet se nelagodno meškoljila na stolici. Setila se saveta doktorke Elis: važno je da uđeš u arhiv; ako ne znaš šta da tražiš kad budeš pokušavala da obezbediš pristup arhivi, traži da vidiš nešto, bilo šta, što znaš da moraju imati.
„Čestitam", čovek joj se ljubazno nasmeši, „znači, bićete dok¬tor filozofije? Doktorka Stejvli."
„Pa, imam još da radim, ali nadam se da ću biti jednog dana." Elizabet je tražila šta bi još mogla da kaže. „Mnogo vam hvala što ste me primili tako brzo."
„Ovde piše da ostajete u Istanbulu još samo nekoliko dana, je li to tačno?"
„Idem kući za Božić."
„U tom slučaju, moramo vam pružiti ekspresnu uslugu", on se nasmeši. „Naročito zato što je ovo vaša druga molba upućena nama, ako se ne varam? Prva je bila... da vidim..." On ponovo poče da lista papire.
„Tražila sam bilo kakav podatak o jednoj mladoj ženi iz Engleske", Elizabet objasni. „Siliji Lampri. Verujem da je bila robinja koja je pripadala
sultanu Mehmedu, otprilike u isto vreme kad je engleska misija stigla
ovamo."
„Ali niste imali sreće?"
„Ne."
„To ne treba da vas čudi. O ženama, osim onima na najvišim položajima, sultanovoj majci, na primer, ili ponekoj naložnici ili moćnoj haremskoj službenici, nisu nam ostale nikakve infor¬macije. Pored toga, njihova imena koja bi se eventualno nalazila u našoj evidenciji, razlikovala bi se od imena koja su dobile na rođenju. Vaša mlada žena Silija Lampri nikako ne bi ovde bila pod tim imenom, dobila bi otomansko ime. Verovatno čak i pre dolaska ovamo. Ali verujem da to znate?" Ponovo je gledajući preko naočara, on odmahnu glavom. „Zašto su zapadnjaci opsednuti haremima?" čula je da kaže više za sebe. A zatim, odjednom žustar, kao da mu je ova tema neprijatna, reče: „A sada, hajde da vidimo da li vam ovoga puta možemo više pomoći."
On uze jedan papir ispod Elizabetine molbe i pažljivo ga pročita.
„Pa, žao mi je što to moram da kažem", kad je konačno podigao pogled, oči su mu bile tužne iza naočara, „ali izgleda da ni ovoga puta nećemo moći mnogo da vam pomognemo."
„Baš nikako? Mora da postoji barem nešto?"
„Ovo je beleška jedne moje koleginice." On podiže papirić koji je bio prikačen za Elizabetinu molbu. „Ona kaže da postoji zvaničan zapis o prvom predstavljanju", pogledom je preleteo belešku, „ali on sadrži samo spisak predmeta. Ništa značajno, drugim rečima, ali možemo da organizujemo da ga vi proučite, ako želite. Orgulje, s druge strane, više ne postoje. Izgleda da su uništene pre mnogo godina."
„Koliko je to mnogo godina?"
„Veoma mnogo", on se nasmeši. „U vreme sultana Ahmeda, sina Mehmeda III. Izgleda da je, za razliku od svoga oca, sultan Ahmed bio veoma religiozan čovek, pa je verovao da su orgulje, poklon engleske kraljice, kako to vi kažete, imale ljudske likove na sebi, što islam ne dozvoljava..."
Elizabet je mislila na anđele s njihovim trubama; grm sa raspevanim drozdovima.
„Idolopokloničke?"
„Da, to je prava reč. Idolopokloničke."
„Pa su bile uništene?"
„Bojim se da jesu. Nema ni traga ni glasa od ostataka poklo¬na trgovaca." Delovao je iskreno razočaran što ne može da joj pomogne.
„Razumem." Elizabet ustade da ide. „Hvala vam na vremenu koje ste mi posvetili."
„Ali postoji nešto drugo, gospođice Stejvli."
„Da?"
„Postoji nešto što je moja koleginica verovala da biste želeli da vidite."
„Da?" Elizabet se okrenu i vide da je na dlanu držao mali predmet, zamotan u vrećicu od izbledelog crvenog velura. „Šta je to?"
„Pronađen je s nekim dvorskim računima u vezi sa engle¬skom misijom. Niko tačno ne zna kako je tamo dospeo. Ali postoji određeni datum u vezi s njim: 1599. godina po evrop¬skom kalendaru."
Elizabet uze predmet od njega. Kroz izbledeli velur osetila je težinu metalnog predmeta. Bio je okrugao i gladak, pribli¬žnog oblika kao staromodni džepni sat. Elizabet ukočenim prstima povuče uzice vrećice i pažljivo istrese njen sadržaj na dlan. Mesingana kutija, s fino urezanim cvećem i lišćem, blago je sijala, kao potamnelo sunce.
„Otvorite ga. Moja koleginica veruje da je to neka vrsta astro¬nomskog instrumenta", reče Ara Metin.
Elizabet palcem pažljivo oslobodi kvačicu u osnovi. Ona se lako otvori, kao da je sveže iskovana, i otkri više delova. Ona ih je pažljivo razgledala u tišini.
„Zove se kompendijum", reče zatim tiho.
„Već ste videli nešto slično?" Zvučao je iznenađeno.
„Samo na slici. Na jednom portretu."
Nekoliko trenutaka bila je u stanju samo da se divi čudo¬tvornom umeću sa kojim je urađen.
„Ovo je kvadrant." Kažiprstom je pokazala na poleđinu unu¬trašnje kutijice. „Ovo je magnetni kompas. Ovo ravnodnevički sunčani sat. Na poleđini poklopca - vidite li ovu gravuru? - nalazi se tabela geografskih širina evropskih i levantskih gradova."
Elizabet je podigla kompendijum da joj bude u visini očiju. I zaista, u donjoj polovini spoljašnjih kutijica bila su dva poklopca na šarkama koja su držale majušne kvake u obliku leve i desne ruke.
„Ovde u dnu, ako ne grešim...", ona baci pogled na Aru Metina, „smem li?"
On klimnu glavom i ona nežno oslobodi kvačicu i otvori skriveni odeljak.
S minijaturnog portreta posmatrala ju je mlada žena blede puti i tamnih očiju. Kosa joj je bila crvenkastozlatna, a na vratu i u ušima imala je bisere. Preko jednog ramena bio joj je prebačen komad odeće nalik na krzno, oslikan potezima majušne četkice; drugo rame bilo je golo, puti bele kao sneg, gotovo plavičasto u svojoj belini. U ruci je držala jedan cvet, crveni karanfil.
Silija? Elizabeti se činilo da se njih dve gledaju s razdaljine od nekoliko vekova. Jesi li to ti, Silija? A potom, isto tako naglo, čarolija je nestala.
„Zaista neobično", reče Ara Metin, stojeći pored nje, „jeste li znali da se tu nalazi portret?"
Elizabet odmahnu glavom. Četiri stotine godina, jedino je o čemu je
razmišljala, četiri stotine godina u mraku.
„Da li biste imali nešto protiv da iskoristim vaš računar na trenutak?" Ona pokaza na prenosivi računar na stolu.
„Pa..."
Na trenutak je delovao sumnjičavo, ali Elizabet je bila upor¬na.
„Molim vas. Neće dugo trajati."
„Pa, to je u stvari direktorov računar, a ja nisam siguran.
„Da li je povezan s internetom?"
„Da, mi ovde imamo bežičnu vezu, naravno..."
Ali Elizabet je već pretraživala svoju elektronsku poštu. Videla je da ima novu poruku, zajedno s prilogom.
O, doktorko Elis! Blagoslovena bila! Ne zaustavljajući se da pročita poruku svoje mentorke, ona odmah otvori prilog i ovoga puta portret Pola Pindara se smesta ukaza na ekranu.
„Evo, pogledajte", Elizabet pokaza na ekran, „vidite li šta drži?"
„Izgleda kao isti predmet." On je virio preko njenog ramena.
„Ne samo da izgleda isto - to i jeste isti predmet!", Elizabet reče veselo. „Pitanje je otkuda on ovde? Da li je moguće da je i to bio jedan od poklona ambasade za sultana?"
„Ne", on odmahnu glavom. „Da jeste, bio bi na spisku s ostalim poklonima, u to sam potpuno siguran. Uostalom, ko je bio ovaj čovek?"
„Trgovac. Ime mu je Pol Pindar, a bio je sekretar one iste ambasade Kompanije Levant koja je sultanu donela orgulje na dar. Verujem da je ovaj kompendijum nekada pripadao njemu. Pogledajte, ovde ima ugravirani natpis koji nisam mogla da pro¬čitam kad sam ranije videla portret. Na latinskom je." Ona ga pročita naglas. „Ubi iaces dimidium, iacetpectoris mei."
„Možete li ga prevesti?"
„Mislim da mogu." Nekoliko trenutaka Elizabet je sedela zagledana u reči na ekranu. „Otprilike glasi ovako: tamo gde je moja druga polovina, tamo je moje srce."
„Šta to znači?"
„Nisam sigurna", reče ona polako „Osim ako..." Ona podi¬že kompendijum i ponovo pažljivo pogleda minijaturu. „Jeste, tako je, pogledajte!" Držeći minijaturu uz sliku na ekranu, ona se odjednom nasmeja. „Ne mogu da verujem da ranije nisam to videla. Oni jesu par!"
„Zaista tako mislite ?" On je delovao skeptično.
„Da: pogledajte njihov položaj. Ona gleda udesno i drži karanfil u levoj ruci. On gleda ulevo i drži kompendijum u desnoj ruci. Ranije to nisam mogla da vidim, jer je reprodukcija bila loša, ali Pindarov portret mora da je takođe minijatura. Nije ni čudo što je bila toliko zrnasta. Mora biti da je više puta uve¬ličana da bi popunila celu stranicu knjige." Brzo je razmišljala. „Šta mislite, da nisu to možda veridbeni portreti?"
„Ukazuje li bilo šta na datum kad su portreti naslikani?"
„U pravu ste, ovde negde bi trebalo da postoji datum, sećam se da ga je doktorka Elis pominjala." Elizabet ponovo sede za računar. „Mogu li da zumiram na ovo? A, da, evo." Na ekranu se pojavi uvećana slika natpisa. Elizabetino lice se snuždi. „Ali to je nemoguće!"
Ispisane bledim, ali nedvosmislenim rukopisom ukazale su se brojke 1601.
Ara Metin progovori prvi.
„Pa, možda ipak nisu veridbeni portreti", on slegnu rame¬nima. „Portret žene mora da datira od pre 1599. godine. Tako da je ovaj portret vašeg trgovca", on pokaza na ekran, „nastao barem godinu dana posle njega, a možda i više."
„Ali kako je to moguće?" Elizabet podiže staru kadifenu kesicu u kojoj je čuvan kompendijum, držeći je za izbledeli čvorić. „Vi kažete da je ovo ovde od 1599. godine, a on ga drži u ruci 1601. godine...", glas joj zamre. „Pa, u tom slučaju, to ne može biti isti kompendijum, je 1' tako? Pitam se koliko mogu ovo da uveličam..." Ona usmeri povećavanje na sam instrument. „Pogledajte." Ona pokaza na skriveni odeljak. „Kad je ovako uvećan, možete jasno da vidite skriveni odeljak. I, vidite, u njemu nema minijature. Nema portreta. Izgleda da od samog početka nisam u pravu. Uopšte nisam u pravu." Ona odgurnu stolicu od stola i ustade.
„Gospođice Stejvli, jeste li dobro?"
Ara Metin, koji je još uvek gledao preko Elizabetinog rame¬na, vide da je prebledela.
„Jesam."
„Delujete malaksalo. Molim vas, sedite." On je uhvati ispod ruke.
„Ne. Hvala."
„A čašu vode?"
Elizabet kao da ga nije čula.
„Gde je moja druga polovina, tamo je moje srce", ona izgovori ove reči naglas. „Zar ne vidite? Vrlo je jednostavno. Štaviše, to znači upravo ono što govo¬ri." Ona ga pogleda. „To je neka vrsta igre; zagonetke, ako baš hoćete. Ovo jeste druga polovina - ali ne samo kad se radi o portretima. Mislim da to znači da je ona bila njegova druga polovina." Ona pogleda u portret devojke, u njene smirene oči, njenu porcelansku kožu. „Druga polovina njegovog srca, njego¬ve duše. A ona leži ovde. Bukvalno, ovde u ovoj palati."
Dakle, on je znao, pomisli Elizabet, znao je od samog počet¬ka da je ona ovde. Da li je Pol Pindar, kao Tomas Dalam, nekako uspeo da pogleda kroz rešetku u zidu i vidi je? Elizabet je osetila jezu niz kičmu. A šta je bilo sa Silijom? Sve ovo vreme ona ju je zamišljala kako nasmejana trči prema njemu, preko opustelog dvorišta. Ali očigledno uopšte nije bilo tako. On je znao i ostavio ju je ovde.
„Ali ja, zaista, ne vidim kako možete znati sa sigurnošću...", govorio je
Ara Metin.
„A ja mislim da mogu", Elizabet reče, uvereno. „Sve ovo vreme ja sam nagađala. Nagađala i pipala put. Nisam imala ništa čime bih se rukovodila. Ali ovoga puta imam dokaz." Ona mu uputi slabašan osmeh. „Pogledajte ovamo", ona pono¬vo pokaza na naslikani kompendijum na portretu, na donju polovinu gde bi minijatura sa Silijom trebalo da bude, „na ovoj slici nema minijature, jer on nije naslikan s ovim kompendijumom. Original je nekako završio ovde u palati. Ne verujem da ćemo ikada tačno saznati kako ili zašto. Ali postoji nešto umesto portreta."
„Ne vidim ništa, samo nešto ugravirano na metalnoj kutiji¬ci." Ara Metin je gledao u ekran preko njenog ramena. „Izgleda kao neka vrsta ribe, ili jegulje."
„U vreme kraljice Elizabete I nazivali su ih zmijuljicama", ona je prinela mesingani kompendijum grudima, čvrsto držeći minijaturu u šaci, „a ovo je Silija Lampri, devojka o kojoj sam vam pričala." Na svoje zaprepašćenje, Ara Metin vide da Eli¬zabet tiho plače. „Portret uopšte nije veridbeni portret. To je uspomena. Uspomena na nekog ko je već bio mrtav."

Trideset šesto poglavlje

Carigrad, 6. septembar 1599. Godine. Veče
„Silija!"
„Aneta!"
„Vratila si se!"
U validinom dvorištu, Aneta zagrli svoju prijateljicu, čvrsto je stežući.
„Zašto, šta se desilo? Šta je bilo? Drhtiš", Silija se nasmeja.
„Pomislila sam... kad ih je onako poslala po tebe... o, nije važno šta sam mislila!" Aneta je ponovo zagrli, ovoga puta još čvršće. „Šta je rekla? Zašto je htela da te vidi? Ne mogu da verujem da je...", ona se zagleda u Siliju, stavi nežno dlan na njen obraz, „ali, ne, ti si tu, još uvek živa i zdrava. Moraš sve da mi ispričaš", ona se brzo osvrnu oko sebe, „ali ne ovde. Hajdemo."
Aneta odvuče Siliju u njenu staru odaju. Ona odmah uoči da (je odaja prazna. Silijine stvari, njena odeća i nekoliko njenih lič¬nih stvarčica, bile su uklonjene. U sobi je već bila atmosfera išče¬kivanja, kao da je već bila spremna da primi sledeću stanarku.
„Znači, već su te preselili? Kuda?"
„Ne znam...", pogledavši oko sebe po praznoj sobi, Silija je delovala zabezeknuto, „još mi ništa nisu rekli." Ona brzo otrča do niše iznad kreveta i stavi ruku unutra. „Pa, barem ovo nisu našli." Iz skrovišta u zidu ona izvadi hasekinu narukvicu i još jedan predmet, nešto malo što je sakrila u ruci.
„Pa, mislim da mi ovo više neće trebati." Pogledavši je još jednom, Silija zafrljači narukvicu s njenim majušnim plavim i belim staklenim okcima natrag u nišu. „Trebalo je da te slušam od samog početka. Bila si u pravu u vezi s Gulaj. Tada u Velikoj odaji kada je bacila narukvicu ka meni, trebalo je da shvatim da je uopšte nije meni bacila. Htela je da pogodi kariju Lalu, što je bio znak, pretpostavljam. Htela je da ja počnem da se raspitu¬jem o njoj, da uzburkam stvari. Da je isteram na čistinu, kako je ona formulisala, i na taj način raskrinkam validu. Za nju je to sve bila neka vrsta igre", reče Silija, „partija šaha."
„O, ona je bila pametna, to je sigurno. Skoro ravnopravna protivnica validi", Aneta reče, „ali ne sasvim."
Aneta je sledila Silijin pogled dok je ova poslednji put raz¬gledala po sobi. Nije delovalo ni da je tužna ni zabrinuta, već nekako tajanstveno
puna nade, kao da lebdi, zahvaljujući nekom tajnom saznanju.
„Tako je mirno, zar ne misliš?" Silija ode do vrata i baci pogled napolje. Malo se strese. „Sećaš li se kad smo poslednji put bile ovde zajedno?", ona se nasmeja. „Onda kada nas je Esperanca Malči onako uplašila?"
„Sećam se."
„Znaš li da su sad svi otišli da vide engleski poklon, čudesne orgulje koje same sviraju?", Silija reče, brzajući u govoru. „Danas posle podne prikazali su ih sultanu."
„A ti nisi htela da ideš?"
„Ne...", ona se malo trgnu i uhvati se sa strane, gde bol sad nije prestajao.
„Pričaj mi za validu."
„Oh, bila je veoma ljubazna, znaš kakva ona ume da bude...." Silija ponovo poče da korača gore-dole po sobi. Delovala je uznemireno, gotovo grozničavo.
„Znam li?" Maleni crv sumnje useli se Aneti u misli. „Šta ti je rekla?"
„Ništa." Silija izbegnu njen pogled.
„A šta si onda ti rekla njoj?"
„Pa, ništa."
„Izgledaš... drugačije."
„Stvarno?"
„Da."
Dok ju je Aneta gledala, dve svetle rumene tačke pojaviše se na Silijinim obrazima.
„Guskice?" Silija nije odgovorila. „O, guskice." Aneta se skljoka na divan. „A kažeš da ti nisu rekli gde treba da ideš? Sad kad više nisi gozde."
„Treba ovde da čekam..."
„Šta da čekaš?"
„Da padne sumrak."
Jedan dugačak minut vladala je potpuna tišina.
„Da padne sumrak? Šta će se desiti u sumrak?"
Silija opet nije odgovorila. Gledala je u predmet koji je uzela iz niše, nešto okruglo i metalno.
„Šta će se desiti u sumrak?", Aneta je sada insistirala.
Silija se okrenu prema njoj, ozarenog lica.
„Vrata krletke, Aneta. Rekla je da mogu da ga vidim tamo, poslednji put."
„Ona ti je to rekla?", upita Aneta.
Ali Silija kao da je nije čula.
„Kad bih mogla da ga vidim, poslednji put, da vidim njegovo lice, čujem njegov glas, mislim da bih mogla da budem srećna." Ona podiže pogled. „Vidi, znam da je ovde. Ovo mi je poslao, pogledaj." Ona pritisnu kvačicu i kompendijum se otvori na dlanu njene ruke.
„Pa, to si ti!" Aneta pogleda u minijaturu sa zaprepašćenjem.
„To sam bila ja. Nekada davno postojala je jedna devojka po imenu Silija Lampri", Silija s tugom pogleda u portret, „ali ja je se više ne sećam, Aneta", kao da se borila za vazduh, „ona je izgubljena... nestala."
„Ali Vrata krletke? Sigurno..."
„Imam njen blagoslov."
„To je zamka, znaš to vrlo dobro."
„Ali ja moram da odem, razumeš to, zar ne? Dala bih sve - sve - samo da ga poslednji put vidim. Ovo je moja prilika i ja je moram iskoristiti."
„Ali ne smeš!" Aneta je sada bila izbezumljena. „To je zam¬ka. Ona te stavlja na probu, zar ne vidiš? Da vidi koliko si joj lojalna. Ako odeš, nećeš proći na probi..."
„Ali ja sam tamo već bila, Aneta, već sam izašla kroz kapi¬ju. Kad sam bila tamo, pre neku noć, stajala sam na pragu i na trenutak skoro da sam se setila kako je to biti slobodan." Silija pogleda po sobi bez prozora, očiju neprirodno sjajnih. „Ne mogu više ovako, Aneta... jednostavno ne mogu."
„Možeš, ja ću ti pomoći, kao što sam to uvek činila."
„Ne."
„Ne idi. Ne ostavljaj me...", Aneta je počela da plače. „Ako odeš tamo večeras, nećeš se više vratiti. Ona ti neće dozvoliti da se vratiš. Znaš to vrlo dobro, kao što i ja znam!"
Ali Silija joj nije odgovorila. Umesto odgovora, ona je zagrli, poljubi i pomilova po tamnoj kosi.
„Naravno da ću se vratiti, ludice. Videću ga još jednom, samo još jednom, tako je rekla valida", rekla je na kraju, ljuljuškajući Anetu u naručju. „Ko je sada guskica?" Posle nekoliko trenutaka Silija ponovo ustade i ode do vrata, gledajući gore u uski komad neba. „Da li je vreme?"
Kasno poslepodnevno sunce imalo je ružičastu nijansu.
„Ne, imamo još vremena." Silija se vrati i sede pored Anete. Ona skide ključ sa lančića na vratu, pa je sedela držeći ga u ruci. Činilo im se da su dugo tako sedele budne, jedna uz drugu, veoma mirne, zagrljene, nepomične. Konačno je Silija ponovo ustala. Soba se smračila. „Je li vreme?"
Silija joj nije odgovorila. Otišla je do vrata i ponovo pogle¬dala napolje. Napolju je ružičasti odsjaj izbledeo u sivi; iznad njene glave proleteo je slepi miš. Ona se vrati u sobu. Bol u slabinama je nestao.
„Volim te, Aneta", ona prošaputa i poljubi je nežno u obraz.
Iz džepa izvadi komadić hartije.
„Šta je to?"
„To je za Pola." Silija presavi hartiju i pritisnu je u Anetinu ruku. „Ako nešto..." zausti, „ako ja ne uspem, hoćeš li mu je doturiti? Obećaj mi, Aneta, obećaj mi da ćeš naći načina da mu ovo doturiš."
Aneta pogleda u komad hartije u svojoj ruci.
„Je li vreme?", bilo je sve što je uspela da izgovori.
„Ne mogu da verujem, ne mogu da verujem da ću ga pono¬vo videti, Aneta! Raduj se zbog mene." Vesela Silija zastade na vratima, staložena. „Obećaj mi da ćeš to uraditi, Aneta."
„Ali ti ćeš se vratiti, sećaš se?", reče Aneta, pokušavajući da se nasmeši.
„Ipak mi obećaj."
„Obećavam."
„ A ako prekršiš obećanje, vratiću se da te progonim, videćeš da hoću", reče Silija.
I uz te reči, nestade. Smejući se i trčeći, smejući se i trčeći bešumno na svojim malim stopalima u papučicama, preko dvo¬rišta do Vrata krletke.

Epilog

Oksford, današnje vreme
U jedno rano ledeno januarsko jutro prve nedelje drugog od tri akademska semestra, Elizabet se sastala sa svo¬jom mentorkom, doktorkom Elis, na stepenicama Orijentalne biblioteke. Na zemlji je bilo ostataka raskvašenog snega, a čak su i zlatne opeke Šeldonskog pozorišta na drugoj strani ulice izgledale sive pri jutarnjem prigušenom svetlu.
„Zaista divno izgledaš." Suzan Elis, malena, energična žena od oko šezdeset pet godina, poljubi Elizabet u obraz. „Mora da ti je Istanbul prijao."
„Raskinula sam s Marijusom, ako na to misliš." Elizabet nije mogla da se uzdrži da se ne nasmeši.
„Ha!", doktorka Elis pobedonosno uskliknu. „Tako sam i mislila", reče mirnije, privlačeći Elizabet k sebi i poljubivši je ponovo. Obrazi su joj odisali blagim, usedeličkim mirisom sta¬romodnog pudera. „Ali ipak ti je drago što si se vratila?"
„Ne bih ovo propustila ni za šta na svetu."
„Misliš, našeg stručnjaka za rukopise? Da, izgleda da će morati da povuku sve što su rekli. 'Nije naročito zanimljivo', rekli su na početku, koliko se sećam. Ali ti znaš da uvek to kažu, naročito ako se radi o ženama." Njene oči, sitne poput dugmadi, sevnuše.
Negde u blizini začuo se prigušen zvuk sata koji otkucavao pun čas. Grupica studenata proveze se pored njih na biciklima čiji su farovi probijali hladan vazduh.
„Mora da je devet sati", doktorka Elis je trupkala nogama u čizmama za sneg da bi se ugrejala. „Hajde da ga čekamo unutra. Ovde je ledeno."
Uprkos električnom osvetljenju, u Orijentalnoj biblioteci bilo je mračno. Elizabet je sledila doktorku Elis duž hodnika s linoleumom i ušla u čitaonicu. Prostorija je bila upravo onakva kakvu ju je zapamtila: relativno malo upotrebljivog prostora, dugi goli drveni stolovi, otvorene police s knjigama duž svih zidova, ormani s fiokama u kojima su bili starinski kataloški listići, portret ser Gora Uzlija, učenog, s velikim nosom, kako zuri sa zida između prozora.
Pindarov legat, dvadeset knjiga rukopisa u kožnom povezu, na arapskom i sirijskom, ležao je spreman za njih na kolicima. Elizabet ih je podizala jednu po jednu, otvorivši svaku nakrat¬ko, diveći se lepoti rukopisa. Negde iza bibliotekarevog stola piskutavo zazvoni telefon.
„Dakle, to su Pindarovi rukopisi?" Doktorka Elis priđe i stade pored Elizabet.
„Pol Pindar je bio prijatelj Tomasa Bodlija. Izgleda da ga je ovaj zamolio da sa svojih putovanja donese knjige i ovo je rezultat."
„Kad su nabavljene?"
„Legat je nastao 1611. godine, mada bi knjige mogle biti mnogo starije."
„Znači, veoma davno." Doktorka Elis uze jednu i pogleda unutrašnjost poslednje strane. „A pogledaj kataloške brojeve, one su među prvih nekoliko hiljada knjiga u čitavoj Bodleani. Znamo li iz kojih su oblasti?"
„Mislim da su uglavnom astronomski i medicinski udžbe¬nici. Ovde imam spisak njihovog sadržaja iz starog latinskog kataloga." Elizabet potraži svesku u svojoj torbi.
„Zar ne bi rekla da je to prilično ezoteričan izbor za jednog trgovca?"
„Možda", Elizabet reče zamišljeno, „ali Pol Pindar je, kako izgleda, bio prilično neobičan čovek; pravi naučnik koliko i trgovac i avanturista."
„Zvuči potpuno savršeno." Doktorka Elis se promuklo nasmeja. „Mogu li da dobijem broj njegovog telefona?" Ona zavuče ruku u torbu i izvuče naočare sa modernim pravougaonim staklima. „Koliko se sećam, taj tvoj Pol Pindar je sakupljao razne naprave, sudeći po tom divnom kompendijumu. Ljudi iz elizabetanskog doba voleli su razne uređaje kao i zagonetke; a kompendijum je upravo bio to, najveličanstveniji mali uređaj. Uz njegovu pomoć čovek je znao koliko je sati, i to ne samo danju, već i noću, po položaju zvezda; mogao je da se orijentiše pomoću kompasa, izmeri visinu zgrada, imao je čitav niz različitih primena. Šta li bi on sve imao da živi u današnje vreme, pitam se. Sigurno ne samo običan mobilni telefon, već najkomplikovaniji blekberi ili neki ajfon."
„U tom slučaju ne verujem ni da bi stara dobra knjiga bila dovoljna za njega."
„Samo elektronske knjige bi došle u obzir."
„A pretpostavljam da se ne bi dopisivao ni sa glavnim bibli¬otekarom."
„Šta? Zar sada kada imamo ove očaravajuće nove profesore na Sajberspejs studijama na Oksfordskom internet institutu? Naravno da ne bi."
Elizabet se nasmeja. Oduševljenje doktorke Elis za tehnolo¬giju bilo je legendarno među mlađim kolegama, od kojih su se mnogi, kako je ona volela da se šali, još uvek zbunjivali i pred najobičnijim video-rikorderima.
„A evo i rukopisa u kome je fragment bio sakriven."
Uzbuđena, Elizabet izvuče jednu knjigu. Bila je manja nego što se sećala. Bodli Or. 10. Proverila je kataloški broj u svojoj svesci.
„Da, evo pogledaj: opus astronomicus quaorum prima de sphaera planetarum."
Rukopis je povezan u kožu mnogo kasnije, a kad ju je otvo¬rila, stranice su mirisale kao unutrašnjost nekog starog mor¬narskog sanduka. Ona je proučavala nagnute crne i crvene hijeroglife; prelazila je prstom niz stranice, opipavajući grube ivice i debelu, malo lepljivu teksturu papira.
I ovo, pomisli ona u sebi. Četiri stotine godina, ponovo joj se vrati
rečenica. Četiri stotine godina u mraku.
„Znaš, zaista je neverovatno da još uvek imamo kataloške jedinice pisane na latinskom jeziku", doktorka Elis je govorila, prekidajući njeno sanjarenje.
„Ja se ne bih brinula, uskoro ćemo moći da gledamo ovakve rukopise na internetu, nema sumnje", reče Elizabet, „ali to neće biti isto, zar ne?"
„Šta to znači?", doktorka Elis se netremice upiljila u nju, nalik na pticu.
„Pa, znam kako sam se ja osećala kada sam prvi put pronašla fragment u rukopisu. Kako sam se osećala kada sam prvi put držala kompendijum u ruci. Kako se osećam sada dok gledam u ovu..." Elizabet se zagleda u knjigu.
„Draga moja, uvek si bila beznadežno romantična."
„Da li je baš tako?" Elizabet podiže pogled. „Znaš, mislim da to nije tačno. Mislim da je to zato što se radi o...", tražila je pra¬ve reči, „ljudima. Njima su rukovali, po njima pisali, nad njima disali ljudi pre više stotina godina. Tako da na neki neobičan način, one sadrže prošlost u sebi, priče ljudi kojima su nekada pripadale. Ova stranicu koju ja dodirujem nekada je dodirivao neki nepoznati astronom koji je pisao na sirijskom..." Ona slegnu ramenima. „Šta misliš ko je on bio? Pretpostavljam da sad nikada nećemo otkriti kako je jedan trgovac iz Kompanije Levant došao do njegovog rukopisa."
„Potpuno si u pravu. Ja se, u stvari, slažem s tobom. Ali takođe znam kako se ove stvari mogu subjektivno posmatrati. I da uvek, draga moja, moramo paziti da se suviše ne udubimo u njih." Doktorka Elis uze knjigu od nje i pažljivo pogleda jednu stranicu. „Pa, ono što znamo sa sigurnošću jeste da je imao vrlo lep rukopis", reče ona zamišljeno, gledajući u crno-crvena slova, ,,i prilično dobro oko za boje. I mogu ti reći još nešto: bez obzira na to šta piše u katalogu, ovo nije udžbenik, ovo više liči na beležnicu nekog astronoma. Pogledaj, neke stranice su prazne."
„Da, jesu."
Elizabet je videla da je zaista bilo praznih stranica. Na neki¬ma su crvenim mastilom bile nacrtane tabele; neke od njih su bile prazne, a neke samo dopola popunjene čudnim brojkama i simbolima koje nije umela da protumači; pisanje je odjednom prestalo, kao da pisca nešto prekinulo usred posla.
„Doktorko Elis?", čuo se glas iza njih.
„Da, ja sam Suzan Elis. A vi mora da ste naš stručnjak za rukopise?"
„Ričard Omar." Mladić se rukova s njom. „A vi mora da ste pronašli fragment?"
„Ne, avaj, volela bih da mogu da tvrdim da jesam. Ali to je bila Elizabet, Elizabet Stejvli, moja postdiplomka."
„A", on se okrenu prema Elizabet, „onda pretpostavljam da ćete se
radovati da ponovo vidite ovo."
On izvadi zapečaćeni plastični omot iz svoje torbe. Između listova omota Elizabet je videla obrise fragmenta rukopisa sa vodenim žigom.
„To je sjajno, doneli ste original sa sobom. Nisam bila sigur¬na. . .*, čudnovato, ali srce joj je poskočilo u grudima, „mogu li?"
„Naravno", on joj dodade omot, „u redu je, možete ga izva¬diti."
Elizabet izvadi fragment iz omota i ispitivački ga prinese nosu.
„Oh..."
„Nešto nije u redu?"
„Nema mirisa."
„Naravno da nema; bio je obrađen otkako ste ga poslednji put videli. Sad je sigurnije za rukovanje." On joj se nasmeši, pokazujući zube koji su bili bleštavobeli u odnosu na njegovu crnu kožu. „Na šta je mirisao?" Bio je zbunjen.
„Oh, ni na šta posebno, u stvari", reče Elizabet, osećajući se šašavo, „znate, na staru hartiju."
Ona pažljivo stavi fragment na sto ispred sebe: istu krhku stranicu boje ustajalog čaja, s vodenim žigom koji se još uvek video.
'Dragi prijatelju ... Poželeli ste da saznate ceo tok nesrećne plovidbe i brodoloma dobrog broda Silija i još nesrećnije i tragične sudbine Silije Lampri...'
Elizabet brzo pređe očima preko poznatih reči.
'Silija je isplovila iz Venecije, po povoljnom vetru, sedam¬naestog... Podigao se jak vetar sa severa... i tamo čuvaju... njegovu kćerku Siliju... psi, prostački, bezrepi, obrezani psi... prestanite, prestanite, uzmite mene i poštedite mog jadnog oca, preklinjem vas... lica belog kao smrt...'
Elizabet ćutke sklopi omot.
„Znate li ko je ona bila?"
Ričard Omar izvadi laptop iz torbe koju je nosio i poče da ga postavlja na jedan sto.
„Silija Lampri?" Elizabet spusti omot na sto. „Bila je kćerka pomorskog kapetana."
„Pa, to znam." Delovalo je kao da se odlično zabavlja. „I ja sam pročitao fragment. Hoću da kažem, šta još znate o njoj? Koliko sam razumeo, vi ste sproveli istragu. Uvek volim da saznam kako se priča završava, a vi?" On je pogleda, polušaljivo. „Da li je devojka dobila svoga dečka?"
„Odakle vam to da postoji dečko?"
„Uvek postoji dečko." On se namršti, koncentrišući se na povezivanje kablova, a zatim ih uključi u utičnicu na stolu. „Hoću da kažem sledeće: ona je preživela brodolom, ali da li je preživela spasavanje?"
„To je dobro pitanje." Elizabet ga pogleda razmišljajući. „Dugo sam bila uverena da se Silija Lampri oslobodila: da je na kraju nekako pobegla iz harema. Kako bismo inače saznali za njenu priču ako je nije ona sama napisala? Toliko je životna, tako puna pojedinosti, svi ti detalji o njenoj haljini otežaloj od vode toliko da je bila kao od olova. Mislite li da bi muškarac to napisao?"
„Ne, verovatno ne bi."
„U svakom slučaju, tako sam mislila u početku. Ali sada više nisam sigurna. Sad sam prilično sigurna da nikada nije izašla odande. Tako da devojka, kako vi rekoste, nije dobila svoga dečka."
„Ali ako nije ona napisala svoju priču, ko je?"
„I zašto su je napisali. To je upravo ono što sam pokušavala da otkrijem."
„Pa, moram priznati da i meni zvuči kao priča očevica", reče doktorka Elis.
„U tom slučaju, ako nije Silija, onda mora da je neko drugi ko je bio na brodu kad je potonuo", reče Ričard. „Pa, zar nije očigledno? Jedna od opatica, naravno."
„Jedna od opatica?", nasmeja se doktorka Elis.
„Ozbiljno to mislim."
„Ne mislite valjda da bi se neko s turskog ratnog broda tru¬dio da ih spase? Verovatno su ih, jadnice, sve jednostavno bacili preko ograde."
„Na osnovu čega mislite da su sve bile stare? Ako se dobro sećam, barem je jedna bila mlada."
„U pravu ste. I sama sam se pitala", reče Elizabet, „ali da je ijedna zarobljena kao Silija, sigurno bi završile na raznim mestima. U originalnoj pripovesti je navodno opisan ceo događaj. Kako bi neka opatica saznala šta se do kraja zbilo sa Silijom?"
„Pa, ne znam", on slegnu ramenima, kao da je naglo prestao da se zanima, „vi ste istoričarka."
„A sada, gospodine Omare", reče doktorka Elis, vraćajući se poslu, „šta nam možete reći o fragmentu? Iznenađena sam, moram priznati. Obično je prilično teško vas momke zainteresovati za ovakve stvari."
„Sasvim ste u pravu - u prvi mah nisam mislio da je zanimlji¬vo. Većina stvari koje radim pisana je na najfinijem pergamentu, to su rukopisi koji su mnogo stariji od ovoga. Ali, na vašu sreću, čovek koji se obično bavi ranim modernim dobom trenutno je na odsustvu, pa su ga dodelili meni. Mene je zaintrigirala priča: bela Engleskinja koja se našla na dvoru velikog Turčina kao robinja. Nisam ni znao da je uopšte bilo belih robinja u to vreme." On se okrenu prema Elizabeti. ,,A onda sam nešto zapazio. Nešto što mislim da treba i sami da vidite, posebno posle ovoga što ste mi upravo rekli. Lakše ću vam objasniti ako vam pokažem."
Otkucao je nešto na tastaturi.
„U današnje vreme rukopise prvo fotografišemo digitalnim aparatima. To je sasvim jednostavno. I evo ga, kao što vidite."
Na ekranu se pojavi slika fragmenta.
„Dobar, jasan, sekretarski rukopis", doktorka Elis je gledala na ekranu, „lako se čita. Svaki diplomac bi mogao da ga pročita. Šta još možete da nam kažete?
„Papir je gotovo sigurno otomanski, premda, začudo, postoji jedva primetan otisak pečata koji je upotrebljen, verovatno na nekoj spoljašnjoj stranici koja nije sačuvana, a koji je italijanski. Tačnije, mletački."
„Aha, znači, otuda potiče vaša teorija o opatici." Elizabet se okrenu prema doktorki Elis. „Sećaš se, opatice su bile iz samo¬stana Santa Klara u Veneciji."
„Dobro, i šta još?"
„Prvo što sam zapazio je koliki deo stranice nije ispisan, pogledajte koliko su široke margine", on je pokazao na obrađe¬ni original, „ali najviše me je iznenadila poleđina." On prikaza drugu fotografiju na ekranu. „Kao što vidite, prazna je, potpuno prazna."
„Pa šta s tim?"
„Hartija je bila dragocena u šesnaestom veku. Suviše dragocena da bi se tolika površina ostavila neupotrebljena. Kao što sam vam rekao, većina rukopisa na kojima sam u poslednje vreme radio bila je na pergamentu, a rukopisi su mnogo stariji od ovoga. Pergament je bio toliko dragocen da su u srednjem veku monasi razvili naročitu tehniku pranja, a zatim struganja pergamenta da bi se izbrisalo ono što je pisalo, a zatim pergament ponovo upotrebio i zapisalo nešto novo preko prvobitnog teksta."
„Mislite na palimpsest?", upita doktorka Elis.
„Upravo to, palimpsest. Sad postoji tehnologija - fluore¬scentno snimanje rendgenskim zracima - što nam omogućuje da vidimo kroz pisanje na površini i pročitamo original koji je sastrugan."
„Nemojte mi reći da ste koristili snimanje rendgenskim zra¬cima na ovome?", oči doktorke Elis zasvetlucaše.
„Ne, nisam", on se nasmeja, „ali to mi je dalo ideju. Na ovo sam primenio veoma jednostavan softver, koji nije mnogo komplikovaniji od starog dobrog fotošopa", napravio je kratku pau¬zu, „svaki diplomac bi to mogao da uradi."
„Sasvim ste u pravu. Povlačim reč", doktorka Elis reče sve¬čano. „Ali sad budite dobar dečko i nastavite. Mi smo kao na iglama."
„Pa, počeo sam da se pitam zašto ima toliko neispisanih delova fragmenta, a onda mi je palo na pamet da možda uopšte nisu neispisani. Tragovi mastila se dosta dobro sačuvaju, kao što vidite; ali pretpostavimo da je neko pisao nečim drugim, na primer olovkom?"
„Mislite, možda se otrlo?", upita Elizabet.
„Tačno tako. S vremenom bi tragovi olovke izbledeli, ali još uvek bi se videle brazde gde se grafit urezao u hartiju ili perga¬ment. To je upravo ono što sam radio s rukopisima na perga¬mentu. U svakom slučaju, postoji relativno jednostavan način da se otkrije, treba samo da stavite hartiju pod različite spek¬tre i gledate da li će se nešto pojaviti. Ultraljubičasti nije ništa pokazao, a onda sam probao s infracrvenim...", on zastade, kao mađioničar koji se sprema na izvuče zeca iz šešira.
„I?"
On podesi ekran.
„I evo šta sam dobio."
Na ekranu se pojavilo nešto što je izgledalo kao avetinjski fotografski negativ: beo rukopis na crnoj stranici. Elizabet se zagleda u njega.
„Ne vidim ništa što se razlikuje."
„Ne, na ovoj strani se ne razlikuje. Ali vidite šta je na poleđini."
On ponovo pritisnu tastaturu i pojavi se druga slika, ali tamo gde je pre bila samo potpuno prazna stranica, sada su ocrtavali znaci. Izlomljeni, paučinasti, ispisani toliko sitnim rukopisom da je Elizabet jedva uspevala da odgonetne reči, sijali su nekom vanzemaljskom plavom svetlošću, kao da su ispisani u ektoplazmi.
Nekoliko trenutaka u tišini su zurili u ekran.
„Moj bože...", doktorka Elis konačno reče, „šta piše?"
„Nisam sasvim sigurna ... suviše je sitno da bi se pročitalo." Elizabet se okrenu prema Ričardu. „Možete li da uvećate?"
On klimnu glavom ne govoreći ništa.
„O, moj bože..." Elizabet oseti kako joj se oči pune suzama.
„Šta? Šta je?"
„To je, pa, izgleda kao pesma."
„Pročitaj je", reče doktorka Elis, „pročitaj mi je, Elizabet."
I Elizabet pročita:
Mojoj ljubavi, zbogom...

Kad na kapiji spazih te ja
Rešetkama razdvojenog od ropske sudbe moje,
U tom jednom trenu bolnom spoznadoh
Da nikada više videti te neću: O, ljubavi!
Kako je moje srdašce prepuklo
A suze potekle za tobom, mili!
A sada se pitam gde li si ti
I kako li je usamljeno srce tvoje,
Pa želim da sam gde god da si, da ti kažem
Možda će teška sudba jednoga dana
Smekšati surovu podvojenost u meni:
Moje tužno srce je ovde, a njegova ljubav je s tobom...
A u najmračnijim satima noći,
Kad čak i mesec izgubi vid
I s tamnih se kula džamija čuju
Ponoćni tuđinski uzdasi nevernika,
Ja ležim budna i čujem istinu kako šapće:
Za mene izgubljen ti si i nikada više naći te neću.
O, ljubavi! Molim se da me se setiš
Kad pred tvoje oči engleski dan
Baci svoj umilni rumeni sjaj
Na vrt kojim hodili smo mi,
Kad ceo svet i vreme bejahu naši,
Kad verovasmo da blaženstvo trajaće satima bez broja;
Seti se mene, da na obali
Bosfora tvoje ime prizivam
Pod granama čudnog drveta nekog
Šapćući svojoj uspomeni:
Koja te voli još i uvek će,
Iako vreme dugo u tuzi moje srce ubi.
Prodoran zvuk telefona na bibliotekarkinom stolu ponovo prekinu tišinu u čitaonici. Suzan Elis je prva progovorila.
„Dobro, dobro", ona se okrenu prema Ričardu Omaru, „česti¬tam, mladiću, povlačim sve što sam rekla. Ovo je čudesno otkri¬će, potpuno čudesno."
Ričard se pokloni sa zahvalnošću.
„Znam da nije deo priče koji nedostaje", obrati se on Elizabeti, „ali izgleda da ste na kra¬ju krajeva došli do tačnog zaključka. Bojim se da da se moram složiti sa vama da devojka nije dobila svoga dečka."
„Znali ste to od samog početka."
„Samo ako je pesmu napisala Silija Lampri. Mislite da jeste?"
„O, da, sigurna sam u to. Iako pretpostavljam da se to nikada neće moći dokazati sa sigurnošću. Stalno razmišljam o onome što ste malopre rekli", ona se okrenu prema doktorki Elis „o tome kako saznanje o prošlosti može biti proizvoljno. Ponekad kao da znamo samo ovoliko", ona podiže palac i kažiprst raz¬dvojene centimetar-dva, „ali dovoljno da se pitamo šta je to što ne znamo. Šta je to što nedostaje."
Ona se ponovo okrenu ekranu.
„Kad sam te videla na kapi¬ji... Kojoj kapiji? Da li je moguće da misli na rešetku Tomasa Dalama? Ali ne, ako je mislila na rešetku rekla bi to, valjda..." Elizabet nestrpljivo prođe rukom kroz kosu.
„Stvarno izgleda da ga je videla poslednji put, ili se nadala da će ga videti. Ali šta se zaista dogodilo? Pretpostavljam da nikada nećemo tačno saznati."
„Ali neko je znao." Zamišljena, doktorka Elis ponovo uze u ruke obrađeni fragment. „Ko god da je napisao pesmu, a možda je to bila Silija Lampri, kao da je znao da nikada neće biti puštena na slobodu. Međutim, možda je neko drugi bio oslobođen, posle mnogo godina. Možda neka druga naložnica, neko ko ju je poznavao i znao njenu priču. Neko kome je toliko bilo stalo do nje da sve zapiše i pošalje Polu Pindaru, njenom 'dragom prijatelju'."
„Možda je Ričard u pravu. Možda je to ipak bila jedna od opatica."
„Misliš, možda su zajedno preživele brodolom?" reče doktorka Elis. „Pa, to je naizgled prihvatljivo. Ali onda bi to značilo da ih je obe kupio, u isto vreme, isti trgovac robljem. A zatim ih zajedno preprodao u šaraj. Hajde, molim te, koliko je to verovatno?"
„U pravu si, naravno", reče Elizabet.
„Ali zar se ovde sve vreme ne bavimo upravo time?" Ričard je ponovo pakovao svoj laptop u torbu. „Verovatnoćom. Podudar¬nostima. Neverovatne, naizgled neosnovane stvari se stalno događaju." On zatvori torbu. „Na kraju krajeva, kolika je bila verovatnoća da vi pronađete fragment posle toliko godina? Ili da ja pronađem pesmu na poleđini? A razmislite i o sledećem: da ste samo godinu ili dve požurili sa svojim otkrićem, on bi ostao potpuna enigma. Ova tehnologija jednostavno još nije postojala."
Dok su se spremali da pođu, Elizabet uze fragment u ruke poslednji put.
„Znači, čekala je da joj dođe vreme. Čekala je pravi trenutak."
„Šta hoćete da kažete?" Ričard je oblačio kaput i stavljao šal.
„Silija. Znam da ćete reći da uobražavam", Elizabet baci pogled na doktorku Elis, „ali sve ovo vreme imala sam čudan osećaj da je Silija našla mene, a ne ja nju. Ne znam zašto." Ona vrati omot s isečkom Ričardu. „Znam da je to šašavo s moje strane. Evo, uzmite ga. Meni više ne treba."
Doktorka Elis i Elizabet se oprostiše od Ričarda na stepeni¬cama biblioteke.
Kad je on otišao, Suzan Elis omirisa vazduh.
„Vidiš", reče, „ipak će dan biti lep."
To je bilo tačno. Nebo je bilo plavo, zraci sunca su se presi¬javali na snegu.
„I kuda ćeš sad?", doktorka Elis iskosa lukavo pogleda Eli¬zabet.
„Misliš, da li se vraćam u Istanbul?", Elizabet se nasmeja. „O, da, mislim da ću se vratiti."
„U stvari, mislila sam sada."
„Sastaću se s Iv, ali tek kasnije." Elizabet je uhvati podruku. „Mogu li te otpratiti nazad do koledža?"
„Svakako."
Neko vreme su išle u tišini.
„Znaš, stalno se pitam šta se s njom dogodilo na kraju." Eli¬zabet reče zamišljeno dok su hodale. ,,A sad mi pada na pamet da je, na neki način, možda ovo kraj priče Silije Lampri. S pro¬nalaskom fragmenta i kompendijuma, a sada i pesme. S nama, ovde, koji smo sklopili njenu priču..."
„...posle četiri stotine godina u mraku."
„Šta?", Elizabet se trgnu i nasmeja. „Šta si rekla?"
„Rekla sam 'posle četiri stotine godina u mraku'."
„Da, to sam i mislila da si rekla."
One stadoše i zagledaše se jedna u drugu.
„Čudno", reče doktorka Elis, gledajući zbunjeno u Elizabet. Potom nakrivi glavu kao da nešto osluškuje. „Šta li me je navelo da to kažem?"

Meow Mix · 20 Re: Kejti Hikman - Vrata krletke Sre Maj 02, 2012 1:11 pm

Meow Mix

Elite member

Broj postova : 2447
Age : 34
Lokacija : t.a.r.d.i.s

Zahvalnost
Želim da zahvalim Doris Nikolson, iz Orijentalne čitaonice biblioteke Bodleane, što je pronašla legat Pola Pindara i što mi je pomogla da odgonetnem tekstove na sirijskom i arapskom jezi¬ku. U Britanskom muzeju, Silki Ekerman me je uputila u tajne astrolaba. Zahvalna sam i profesorki Lizi Džerdin na savetima o savremenoj istraživačkoj praksi, Zijaudinu Serdaru, doktoru Ekmeledinu Isanogluu i profesoru Ovenu Džingeriču na razgo¬vorima o islamskoj i kopernikanskoj astronomiji, Abduu Filali-Ansariju na savetima o arapskom pismu, a naročito Džonu i Dolores Frili, koji su, kada sam započela istraživanje za ovu knjigu pre četrnaest godina, bili moji nesebični i zabavni vodi¬či po Istanbulu, njegovoj prošlosti i sadašnjosti. Zahvaljujem i Džonu Gilkisu, Džastin Tejlor, Rejni Luis, Šarlot Blofeld, Mela- ni Gibson, Morin Frili, Sajmonu Hasiju, Tomu Inisu, doktoru Dejvidu Mičelu i mom agentu Gilu Kolridžu. Srdačno zahva¬ljujem Lusi Grej i Filis Šenfeld, koje su zdušno pomogle da mi kuća i porodica ne trpe tokom tri godine koliko mi je trebalo da napišem ovaj roman.
Na kraju bih želela da zahvalim A. C. Grejlingu što je bez¬broj puta detaljno iščitavao mnogobrojne nacrte Vrata krletke i za Silijinu pesmu. I na samom kraju, svima u Blumsberiju: naročito Meri Moriš, Anji Rosenberg i Ketlin Farar u Londonu; Kerin Rinaldi, Džilijan Blejk i Jeleni Gitlin u Njujorku; ali naj¬više i naročito mom izdavaču Aleksandri Pringl, bez čije vizije i izuzetne pregovaračke sposobnosti, ovaj roman možda nikada ne bi ni bio napisan.

O autoru
Kejti Hikman je do sada napisala pet knjiga, među njima i istorijske bestselere Kurtizane i Kćeri Britanije. Napisala je i dva putopisa: Putovanja s cirkusom, o svom iskustvu dok je putovala s meksičkim cirkusom, knjigu koja je ušla u uži izbor za nagra¬du za putopise „Tomas Kuk" 1993. godine, i Snovi o miroljubi¬vom zmaju, o putovanju na konju kroz zabranjenu himalajsku Kraljevinu Butan. Ušla je u uži izbor i za nagradu za mladog britanskog pisca godine, koju dodeljuje Sandej tajms, za roman Leto kvecala. Kejti Hikman živi u Londonu sa svoje dvoje dece i suprugom, filozofom E.K. Grejlingom.

Sponsored content

1 Kejti Hikman - Vrata krletke Sre Maj 02, 2012 12:54 pm

Meow Mix

2 Re: Kejti Hikman - Vrata krletke Sre Maj 02, 2012 12:54 pm

Meow Mix

3 Re: Kejti Hikman - Vrata krletke Sre Maj 02, 2012 12:56 pm

Meow Mix

4 Re: Kejti Hikman - Vrata krletke Sre Maj 02, 2012 12:57 pm

Meow Mix

5 Re: Kejti Hikman - Vrata krletke Sre Maj 02, 2012 12:59 pm

Meow Mix

6 Re: Kejti Hikman - Vrata krletke Sre Maj 02, 2012 12:59 pm

Meow Mix

7 Re: Kejti Hikman - Vrata krletke Sre Maj 02, 2012 1:00 pm

Meow Mix

8 Re: Kejti Hikman - Vrata krletke Sre Maj 02, 2012 1:00 pm

Meow Mix

9 Re: Kejti Hikman - Vrata krletke Sre Maj 02, 2012 1:01 pm

Meow Mix

10 Re: Kejti Hikman - Vrata krletke Sre Maj 02, 2012 1:02 pm

Meow Mix

11 Re: Kejti Hikman - Vrata krletke Sre Maj 02, 2012 1:03 pm

Meow Mix

12 Re: Kejti Hikman - Vrata krletke Sre Maj 02, 2012 1:03 pm

Meow Mix

13 Re: Kejti Hikman - Vrata krletke Sre Maj 02, 2012 1:04 pm

Meow Mix

14 Re: Kejti Hikman - Vrata krletke Sre Maj 02, 2012 1:05 pm

Meow Mix

15 Re: Kejti Hikman - Vrata krletke Sre Maj 02, 2012 1:06 pm

Meow Mix

16 Re: Kejti Hikman - Vrata krletke Sre Maj 02, 2012 1:08 pm

Meow Mix

17 Re: Kejti Hikman - Vrata krletke Sre Maj 02, 2012 1:09 pm

Meow Mix

18 Re: Kejti Hikman - Vrata krletke Sre Maj 02, 2012 1:10 pm

Meow Mix

19 Re: Kejti Hikman - Vrata krletke Sre Maj 02, 2012 1:10 pm

Meow Mix

20 Re: Kejti Hikman - Vrata krletke Sre Maj 02, 2012 1:11 pm

Meow Mix

21 Re: Kejti Hikman - Vrata krletke

Sponsored content