Niste konektovani. Konektujte se i registrujte se

Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole  Poruka [Strana 2 od 2]

1 Dragulj medine - Seri Dzouns taj Sub Dec 24, 2011 7:37 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
First topic message reminder :



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

26 Re: Dragulj medine - Seri Dzouns taj Sub Dec 24, 2011 7:57 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
23.
Lažovi i uhode
Medina, avgust 627. i 628 • Četrnaest, zatim petnaest godina
ir. Razlio se umetom kao svež povetarac. Ispunjavao nam
usta, prsa, trbuhe. Blažio nam strahove. Mi pravoverni
odbijali smo napade otkako znam za sebe: od Kurejšija,
od Ibn Ubeja i njegovih munafika, od Mustalika, od naših suseda
Jevreja, od večito promenljive mešavine beduinskih plemena. Sa
svima smo izašli na kraj, jedne neprijatelje pobeđujući, s drugima se
sprijateljujući — osim s Kurejšijama. Sad smo se ovim mirovnim
sporazumom zaglibili u neprijatan saživot s njima.
Čim se smirila huka i buka oko sporazuma, morala sam da
priznam da je to bila mudra zamisao. Umetu treba vremena da zaleči
rane od bojeva — da se skrasi i ojača. Naša je vojska to zatišje
iskoristila za uvežbavanje i vrbovanje novih boraca. Moj život, s
druge strane, nije bio ni najmanje miran.
Posle onog otkazanog hadžiluka u Meku, Muhamed je zahladneo
prema meni. Moja plačna izvinjenja prihvatio je bez osmeha, po
čemu sam shvatila da ću morati naporno da se trudim kako bih
ponovo zaslužila njegovo poverenje. Noću sam plakala u prazne ruke
i molila se da mi Alah ukaže put — i podari mi sina. Kad bih
Muhamedu rodila naslednika, srce bi mu otoplilo prema meni. A to
bi mi moglo pomoći i da povratim položaj koji sam u haremu
izgubila.
Zejneba je preuzela ulogu kadune i pre nego što smo krenuli
natrag u Medinu: izdavala je naređenja kamilovocima, nadgledala
tovarenje šatora. Kad sam se pobunila, presekla me je ledenim
pogledom.
„Izdala si Muhameda, dvaput“, rekla je. „To znači da si
nesposobna da upravljaš ovim haremom.“ Um-Selema je stajala kraj
nje, vladarskog držanja, dugovrata, i izvijala veđama ka meni. Kroz
mene je zatutnjao bes i došlo mi je da se bacim na njih obe i zaspem
M
253
ih kišom udaraca, ali u glavi mi prošaputa neki tihi glas koji je
mogao pripadati jedino Alahu. Samo razmišljaj, a osećanja potisni u
stranu.
„Umesto što stojiš tu i zijaš, što bar ne budeš korisna?“, kazala je
Zejneba. „Smotaj nam postelje, pa ih donesi do karavana da ih
natovare.“
I same su mi kosti pucale, ali videla sam da mi druge nema.
Zejneba pravo zbori: izdala sam Muhameda i ne zaslužujem da
budem Visoka gospođa. Stid me je tištao pod grudima dok sam
umotavala postelje — služinski posao — a potom, držeći pokrivku
preko zažarenog lica, išla ka svojoj hovdi. Tamo sam se krila,
naizgled satima, plačući zbog svoga naopakog saveta Muhamedu i
gubitka položaja koji je iz tog proizašao. Kad su mi suze presahnule,
njihanje kamile trže me u javu. Hoću li ja to dopustiti da me jedna
pogreška pretvori u sluškinju? Jeste, možda Zejneba sad i ima
prevlast, ali neće to potrajati. Nekako ću se već pokazati dostojnom
poverenja među sestrama-ženama, isto kao i pred Muhamedom. Za
razliku od Zejnebe, ja neću morati da se grabim za položaj kadune.
Daće mi ga moje sestre-žene. A onda niko, čak ni Zejneba, neće biti
u stanju da mi ga opet oduzme.
Posle godinu dana vukla sam vođu s bunara za Zejnebinu kosu i
psovala. Svima pričajući o mojoj neveri Muhamedu, Zejneba je
primamila Rejhanu pa čak i Sevdu da je podrže kao kadunu — a ja?
Ja čak nisam ni papiga. Bila sam na dnu te gomile, jurcala na tržnicu
kad Zejnebi ponestane kôla i morala da se izvinjavam ako se ne
vratim dovoljno hitro; služila je hlebom koji sam umesila i slušala je
kako ga kudi; prala joj odeću; praznila joj nokšir. Jedino olakšanje
donosilo mi je njeno popodnevno spavanje, kad bih, boreći se s
vlastitim umorom, prebacila Dimiskiji preko leđa vreću s ječmom ili
urmama i odjahala u šatorsko naselje.
S prvim mrakom bivala sam izmoždena preumorna da
Muhamedu pružim nešto mnogo zadovoljstva, ali nisam se usuđivala
da mu se žalim na svoju bedu. Onaj jedan jedini put kad sam
pomenula Zejnebinu tiraniju, kazao mi je kako je prezauzet svojim
poslovima da bi se još zamajavao i oko haremskih zađevica.
„Ako hoćeš da budeš vođa, Ajša, moraš naučiti da gospodariš
onima koji bi da gospodare tobom“, rekao je.
I istina je, Muhamed jeste imao mnogo neodložnije brige. Naš
mirovni sporazum s Kurejšijama obuhvatao je i njihove saveznike,
254
ali nisu ga svi poštovali. Razjaren što smo mu poubijali srodnike
Kurejze, Hujej, poglavar Nadira, razmetao se svojim namerama da
„počisti islamsku pogan iz Medine“. Nešto se moralo preduzeti,
inače će Muhamed izgubiti i poštovanje ostalih pustinjskih plemena.
Muhamedu je lice delovalo ispijeno, a u očima mu nije bilo iskre
kad je iz Medine poveo vojsku u sukob s Nadirima. Bilo mu je dosta
više borbe. Svima nam je bilo dosta. Od brige su mi se uglovi usta
obesili maltene do grudi dok sam posmatrala karavan kako nestaje.
Kako Muhamed nekoga da pobedi kad sam izgleda toliko poraženo?
Umetom se širila napetost, do pucanja zatežući već nategnute
odnose u haremu. Rejhanine niske opaske, svojevremeno tako
zabavne, počele su da draže kao pesak u postelji. Zejnebi je izostalo
mesečno pranje, pa je to isticala mereći svakodnevno obim struka
kanapom, na šta je mene spopadala želja da je njime zadavim. U
roku od nekoliko nedelja, na moje olakšanje, prokrvarila je. Fatimino
pevušenje detetu — i dičenje sve većim trbuhom, pošto je nosila još
jedno — svima su strugali živce sve dok jednog dana Hafsa nije
zavitlala činiju o zid, tačno iza Fatimine glave.
„Napolje!“ dreknula je. „Zar ne vidiš da si nas ovde stisla s tim
tvojim detetom i tim trbuhom što se širi i tom tvojom divnom i
krasnom plodnošću? Idi kući pa se gledaj s onim svojim zacopanim
mužem!“
Nešto se tu moralo menjati. Dok je Sevda jurila da umoli Fatimu
da ne odlazi, a Zejneba grdila Hafsu što je bila gruba prema
Prorokovoj kćeri, ja sam ponovo razmišljala o opasnostima dokolice.
Čama i nemanje dece, eto šta je razlog našeg ujedanja. Tačno je,
imam svoje odlaske u šatorsko naselje, imam Zejnebu da je služim, a
Um-Selema ima četvoro dece o kojima se stara, ali Hafsa,
Džuvejrija, Zejneba i Rejhana slabo kakvog posla imaju. Jedina
među njima koja je stalno uposlena — i nikad se ne žali — jeste
Sevda, koja svoje sate ispunjava obrađujući kožu i spremajući
predmete za prodaju na tržnici.
Smislila sam nešto što bi moglo rešiti tu muku — a možda mi i
dati priliku da u očima sestara-žena postanem vođa. Ali to ću morati
da izvedem u pravom trenutku, na pravi način. Inače će Zejneba i
njene jaranice odbiti.
Kad sam ušla u kuhinjski šator i ugledala Um-Selemu kako širi
prodrtu odeću — „Gle samo, moja jedina haljina!“ — shvatila sam
255
da mi je to prilika. Ali da bi mi zamisao uspela, moram udesiti tako
da moje sestre-žene misle kako su se same toga setile.
„Kako da Muhamed ponosno kroči Medinom kad mu žene idu u
ritama?“, rekla je Zejneba.
„Ako si osiromašio, ne znači da nemaš ponosa“, kazah ja.
„Mnogi iz šatorskog naselja su veoma ponositi.“
„Da, ali oni svoju sirotinju nisu sami odabrali“, reče Um-Selema.
„Nama ju je naturio naš muž.“
„Sevda ne ide u ritama“, rekoh.
„A zašto ne ide, baš se pitam!“ Zejneba frknu na moju glupost.
„Bavi se zanatom, dok mi ne znamo nijedan.“
„Baš tuga“, uzdahnuh. „Harem pun žena, a samo Sevda zna nešto
da radi.“
Hafsa mi se zbunjeno namršti. „Jä, Ajša, znaš da sam ja umetnica
s kanom.“
„Najbolja u Medini“, rekoh. „Ali hoće li ti iko za to platiti?“
„Ne vidim zašto ne bi“, kaza ona. „Mnoge žene plaćaju umetnice
da im ukrase ruke i stopala za svadbenu noć.“
„Imaju i žene koje im udešavaju kosu, ali ja bih to znala bolje da
radim“, kaza Džuvejrija.
„A tek bojadisanje lica! Alaha mi, čudo je kako im muževi ne
padnu u nesvest od straha kad im zadignu velove“, naruga se
Zejneba. „Dok ja znam i kamilu da preobrazim u oličenje lepote. Zar
to nije para vredno umeće?“
Bilo je kao kad vodiš ovce u tor za šišanje. U roku od nekoliko
časaka, moje sestre-žene već su razrađivale moj vlastiti plan: radiće
povremene poslove, kiteći mlade i pripremajući ih za svadbene
obrede. Um-Selema će im izrađivati čipke za velove, a Rejhana će
im vesti haljine. Ja sam čak pristala da izrađujem tkaninu svojim
vretenom i razbojem, pomišljajući na to da ću zaraditi koji dirhem za
stanovnike šatora. Ako se ne računa glad, nisam imala mnogo
nevolja koje može da reši novac. A dok vetar još isisava život iz
medinskih urmi i livada i isušuje nam vrela, malo je hrane i da se
kupi.
„Već znam ko će nam biti prva mušterija“, kaza mi Hafsa posle,
dok smo prale sudove od večere. „Čula sam kad je danas Um-
Ajmana rekla kako će Muhamed opet da se ženi. A čik pogodi
kojom! Ćerkom onog izdajnika Hujeja!“
256
„Ne veruješ valjda svemu što kaže ta matora abronoša?“,
uzvratih Hafsi smejući se. „Muhamed je otišao u Hajbar da Hujeja
nauči pameti, a ne da s njim sklapa savez tako što će uzeti njegovu
kćer za ženu.“
Ali prevarila sam se. Kad je Muhamed stigao u Medinu, nije
samo doveo Safiju bint Hujej: bio se već oženio njome.
Gazeći sve običaje, odmotao je svoj dar prkosne brade i kosih
očiju iste noći kad ga je i stekao — a sudeći po govorkanjima, i
svake noći iza toga. Posmatrajući ih zajedno, lako sam uvidela zašto
je Muhamed pun sladostrašća prema njoj: dok su ujahivali u Medinu
na istoj kamili, milovala ga je po rukama, obavijenim oko njenog
tanušnog struka. Oči su joj se smejale čak i kad su joj usne mirovale,
a kad joj je Muhamed pomogao da siđe iz sedla, namignula mu je.
,Još je dete.“, reče Hafsa dok smo mi ostale posmatrale povratak
karavana.
„Nije mnogo starija od tebe, Ajša“, kaza Zejneba. „Sad ćeš imati
nekoga svoga uzrasta da se igraš.“
„Nisam baš oduševljena.“, rekoh Hafsi, praveći se da ne čujem
Zejnebino i Rejhanino cerekanje. „Ova nova supruga nije od onih
žena koje bi čoveku dugo držale pažnju.“
„Trenutno izvesno drži Proroku pažnju“, uzvrati Džuvejrija.
„Nije mi tako izgledao na dan naše svadbe.“
„Nikad takvu nije ni video“, reče Zejneba. „Osim mene.“
„Kao što velim“, odrezah, „neće mu dugo držati pažnju.“
Potajno sam, međutim, ključala što vidim nežnu šaku ove nove
supruge na Muhamedovoj velikoj nadlanici, i njene zavodljive
poglede što zapovedaju njegovoj posvećenosti. Ali otrgla sam se od
ljubomore, znajući da će ovaj brak primorati Nadire i njihove
srodnike Kajnuke da se ubuduće bore na našoj strani. Sem toga,
pošto je gotovo mojih godina, kao što je Zejneba i rekla, mogla bi mi
postati i saveznica. A onda, kad ju je Muhamed uveo u dvorište da se
pozdravi s nama, primetih joj pod desnim okom izbledelu žutu
masnicu, pa mi se srce ražali nad njom.
Ili je tako bilo dok je Rejhana — njena rođaka — ne upita kako
ju je zaradila. „Je li to delo Muhamedovih svetih izmećara?“, pecnu
je izvijajući obrvu.
Safija se zakikota, pa porumene krajnje otmeno. „O, ne“, reče
glasom koji je treperio kao ptičji poj. „Od muža mi je.“ Pogleda
257
naviše u Muhameda, pa se opet zasmeja. „Ne od tebe, košnice moja
medna, već od mog prethodnog muža.“
Muhamed nežno pređe po masnici prstom. Ona mu se zagleda u
oči tako iskusno da osetih kako mi lice gori.
„Pre nego što si mi došao, Proroče, sanjala sam da ću biti tvoja.
U snu se mesec spustio u Medinu da vodi ljubav sa mnom. Kad sam
se probudila, ispričala sam to svome mužu Kinani, te me je udario
pesnicom.“ Glas joj se razvlačio kao da je pijana. „Rekao je: ’Kurvo!
Hoćeš da se udaš za tog muslimanskog Proroka?’ Nisam znala šta
hoće da kaže. Nisam razumela svoj san.“ Na to se osmehnu
Muhamedu tim svojim jasnim očima. „Sad znam.“
„Alaha joj, ala se ova prenemaže!“, reče Zejneba u dvorištu kad
su ovo dvoje otišli da „otpočinu“, po Muhamedovim rečima.
„Hoćeš da kažeš, ala ova dobro glumi“, odvrati Rejhana. „Safija
bint Hujej je rođena da upravlja drugima.“
,Je l’ ga to ona nazva ‘mednom košicom’?“ upita Hafsa.
Ponovo promislih kako bi ova nova supruga mogla da mi
pomogne. „Meni se učinilo da deluje ljupko“, nesigurno rekoh — na
šta Hafsa oštro uzdahnu, zureći u mene kao da sam je izdala.
Tad naiđe Sevda, otirući čelo rukavom. Iza nje je poput kakve
vladarke hodala — gde sam pre videla to lice? — visoka, mišićava
žena širokih bokova i isturenih jagodica.
„Gde je Prorok? Je li već stigao?“, upita Sevda.
„Otišao je u postelju s novom malom nevestom.“ Zejneba me
podrugljivo pogleda. Potom s ostalim sestrama-ženama polagano ode
u kuhinjski šator, ostavivši u dvorištu mene i Hafsu sa Sevdom i tom
neznankom.
„Nova nevesta? Alaha mi, kakva zbrka!“ Sevda nam priđe
uvrćući ruke. Usplahireno je gledala u gošću, koja je za to vreme
prisela ispod urme. „Užas i strahota“, reče tihim glasom. „Ako
ometem Proroka, ima da pobesni, ali ako ga ne ometem, onda će ona
da pobesni.“
„Ko? Ono tamo muško u ženskoj odeći?“, prošaputa Hafsa.
„Ko je to, Sevda? Nadam se da nije još jedna supruga.“ Šalila
sam se, ali briga na Sevdinom licu kazivala mi je da i nije baš neka
prilika za šegu.
Dade znak meni i Hafsi da još priđemo. „Kaže da se zove Um-
Habiba bint Ebu-Sufjan.“
258
Duboko udahnuvši, odmerih tu ženu, a ona mi uzvrati kamenim
pogledom. Kći Ebu-Sufjana i one oštrokonđe Hinde? Šta će ona
ovde?“
Sevda progovori još tiše. „Kaže da je Prorokova žena.“
U glavi mi na uzbunu zazvoni hiljadu posvađanih zvona. Kakva
je ovo smicalica? Ni da zamislim nisam mogla šta to Ebu-Sufjan
snuje, ali znala sam da nije ništa dobro.
„Alaha mu, zar Ebu-Sufjan Muhameda smatra budalom?“,
izgovorih naglas, privukavši Um-Habibin prezriv pogled. „Jä, Um-
Habiba, reci svome ocu da mu je ova poslednja zavera protiv božjeg
Proroka najbednija dosad.“
Odozgo se zaori Muhamedov glas. „Nije nikakva zavera, Ajša.“
On se osmehnu gošći iz svog stana nad džamijom, a onda siđe niz
urmu što je rasla pored njega. Kad stade na tle, pruži ruke ka Um-
Habibi, koja hrabro uzvrati na njegov upiljen pogled.
„Alan va salan (dobro došao, kao da si nam rod), Remla“, reče on,
obrativši joj se pravim imenom, „Nisam očekivao da ćeš stići još za
mesec dana.“
„Toliko sam jedva čekala da odem iz Abisinije da sam pojahala
ispred karavana.“ Glas joj je bio kreštav, na majku, ali Muhamed kao
da to nije zapažao. Obasipao ju je ljubavničkim pogledima ispod
kapaka, ali ja sam sad shvatila da oni neće trajati. Svaka nova žena
isprva opčini Muhameda — ali čim joj se izliže ta novina, ponovo
vraća pažnju na mene. Bar sam se tako nadala.
Izbrojala sam koliko će noći proći dok ne bude ponovo legao kraj
mene. Sa nas devet u haremu, hoću li sad morati da čekam osam noći
između tih poseta mojoj sobi?
„Izvini, Muhamede, ali otkud može da bude ova ženidba?“, upita
Hafsa. „Da nisi putovao na letećem ćilimu dok smo mi ostale
spavale?“
„Abisinski negus nas je venčao s punomoćjem“, reče Muhamed.
„Po mojoj dozvoli.“ Okrete se zatim Sevdi da s njom razmotri gde će
da spava ova nova supruga, a Hafsa i ja se zaputismo ka svojim
kolibama.
„Zašto bi se Muhamed ženio ćerkom svoga najopasnijeg
neprijatelja?“, rekoh. Hafsa zavrte glavom, podjednako pometena
kao i ja.
Ponovo su počinjale da me grickaju stare sumnje. Posle propasti
na jendeku, Ebu-Sufjanovi saveznici beduini prešli su Muhamedu.
259
Mekalije u jatima dolaze u Medinu da se preobrate u islam. Ako bi to
poželeo, Muhamed bi mogao da smlavi Ebu-Sufjana. Ali umesto
toga je potpisao mirovni sporazum, dajući neprijatelju dovoljno
vremena da izgradi nova savezništva. Sad kad smo obustavili napade
na njegove karavane, Ebu-Sufjan moći će da nakupi još više
bogatstva. Uskoro će biti u stanju da kupi saveznike koji su mu
potrebni da izvede još jedan napad na umet.
Ubacivanje ćerke u Muhamedov harem je savršena zamisao.
„Alaha mi, ovaj brak nije puka slučajnost.“, rekoh dok je Hafsa
otvarala vrata svoje kolibe.
„Nadam se da grešiš“, kaza ona, „ali strepim da govoriš istinu.
Ako je Um-Habiba uhoda, nek nam je dragi Alah na pomoći.“
„Ne sekiraj se“, rekoh. „Motriću na nju budnije nego što Alija
motri na mene. Ako je uhoda, to ćemo otkriti pre negoli i sam dragi
Alah bude znao.“



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

27 Re: Dragulj medine - Seri Dzouns taj Sub Dec 24, 2011 7:57 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
24.
Crnac i njegov mač
Medina, april 629 • Šesnaest godina
esecima oka nisam skidala sa Um-Habibe, ubeđena da
njena udaja za Muhameda nije slučajnost. Uhodi za oca,
čvrsto sam verovala. Ebu-Sufjana ništa neće sprečiti da
uništi Muhameda, s mirovnim sporazumom ili bez mirovnog
sporazuma, jer su mu potrebni lažni bogovi da u Meku privlače
poklonike i njihovo blago. Poslao je ćerku ovamo da mu pomogne, a
ja ću biti ta koja će je razobličiti.
No nisam imala mnogo vremena za uhođenje, s obzirom na to da
su mi dane uglavnom ispunjavali Zejnebini prohtevi. Čekala sam je
kao rob, ribala joj odeću sapunom i vlastitim jedom, držala glavu
oborenu kad me grdi za nevidljive mrlje na nekom besprekorno
čistom odevnom predmetu. Iako mi je mržnja kljucala u lobanji,
Zajnebi sam se obraćala što sam manje mogla, podsećajući sebe da
razmišljam, ne da osećam, i čekala čas kad ću je zbaciti sa tog njenog
prestola.
A onda jednoga dana stiže još opasnija pretnja, i to iz
najneočekivanijeg kraja sveta: Egipta.
Bilalovi povici izvukli su čitav grad napolje da blene u karavan
što stupa na našu kapiju. Mi sestre-žene stajale smo u džamiji,
pokrivenih lica i čula prezatrpanih slikama, zvucima i mirisima:
praporci poput stidljivog kikota zvoncaju o gležnjevima kamila;
teskobno zveče daire; ženama modrocrne kose lelujaju kao rese
persijskih ćilima; muškarci u nabranim suknjama, upletenih kosa i
brada, na ramenima nose ogroman sanduk od abonosa.
Ja i Hafsa smo se smejale obojadisanim licima tih muškaraca, ali
skiselih se kad na kamilama projahaše dve žene kojima su tela bila
jedva pokrivena tesnim prslučićima i prozirnim suknjama. Kako se
nepristojno odevaju — kao robinje što se prodaju na suku! Mora biti
M
261
da su ovo te milosnice što ih je vladar Egipta obećao Muhamedu još
pre mnogo meseci.
„Mislila sam da Safija nema stida ni obraza, ali ona je devica u
odnosu na ove dve“, reče Hafsa. „Izgleda da uživaju kad im muške
oči počivaju na telu.“
„Navikle su da se u njih bulji“, rekoh ja. „Bile su milosnice u
palati u Aleksandriji.“
„Vrlo labava pravila čestitosti.“ Safija se udenu u razgovor. „Gle
kako one žene drmusaju one daire! Drmusaju i štošta drugo, da
zabave muškarce na dvoru.“
Karavan stade. Neki čovek iskorači i pokloni se Muhamedu.
Preko svetle kože nije imao košulje niti haljine; samo široku ogrlicu
od kucanog zlata i krzno prebačeno ukoso preko ramena. Preko bele
suknje što mu je padala gotovo do gležnjeva, oko struka je imao
zlatan opasač. Mišicu mu je stiskao zlatan obruč, a uši su mu krasile
zlatne alke. Što je od svega najčudnije, kol mu je bio iscrtan oko
očiju pa maltene sve do slepoočnica. Hafsa i Safija se zakikotaše, ali
ja ih ućutkah kad ovaj uze da razvija smotani pergament i da čita.
„U čast tvojih vojnih pobeda i verskog uticaja, Mukavkis od
Egipta, naš gospodar, šalje svoje poštovanje i pohvale, kao i poklone.
Molimo te da prihvatiš ovu kutiju punu izmirne, tamjana,
kardamoma, cimeta i mirisnih ulja šafrana i krina.“ Podigoše
poklopac i oko naših glava zavihoriše se mirisi kao kakvi snovi,
izazvavši žagor u svetini.
Izaslanik nastavi da ređa spisak darova: mula sa sedlom, svečana
odežda od zlatotkanog platna, drago kamenje, i dve zabavljačice s
Mukavkisovog dvora.
Kamile što su nosile ove dve žene klekoše i muškarci im
pomogoše da sjašu. Izaslanik priđe jednoj, tamnokosoj lepotici usana
crvenih kao krv i s bojom bakarne patine na kapcima, pa je provede
do Muhameda.
„Proroče, predstavljam ti Sirinu, omiljenu Mukavkisovu
milosnicu i njegovu najvrsniju igračicu.“ Ona se prignu, ne
dodirnuvši sasvim zemlju jednim kolenom. Napola sam očekivala da
će izgubiti ravnotežu i prućiti se po ulici. Umesto toga, Muhamed
beše taj koji se umalo ne preturi kad joj se bujna nedra maltene
preliše preko duboko izrezanog prslučeta. Vrat mu otpozadi postade
tamnocrven.
„Nju neće zadržati“, rekoh Hafsi. „Previše je bezočna.“
262
Kad je izaslanik predstavio drugu milosnicu, međutim, osetih
kako me nešto steže u grlu. Kosa ove žene bila je zlatna kao sunce i
slivala joj se oko lica i ramena u kovrdžama. Oči su joj bile duboko,
bezdano plavetnilo; takve oči nikada nisam videla.
„Marija, Sirinina mlađa sestra i najnadarenija pevačica na
dvoru.“, reče izaslanik. Kad se osmehivala, na obrazima je imala
jamice, a kad ga je pozdravila, glas joj je zažuborio kao vodopad.
Hafsa frknu. „Strankinja pa još neobična, oči boje neba, bokovi i
stomak obli kao jastuci, a glas kao u slavuja. Kako mi da se merimo s
njom?“
„Muhamed se ne bi oženio tuđom milosnicom.“, oglasi se Um-
Selema, ali čak i njen obično miran glas je podrhtavao. „Čula sam
kako je jednu od ovih žena obećao Hasanu ibn Tabitu.“
„Je li tebe udarila sunčanica?“, nasmeja se Rejhana. „Nju
Muhamed neće da dâ.“
Zaista, mi smo bile te koje je Muhamed odbacio. Večernje posete
mojoj sobi postale su mu zbrzanije i odsutnije nego ikad pre, a sudeći
po turobnosti što je senčila oči mojih sestara-žena, znala sam da ni
njihove noći s njim ne prolaze dobro. Um-Selema se posle noći s
Muhamedom jedva obraćala i svojoj deci. Zejneba se samo žalila i
zakerala: na hlebu mi je ispala prejaka kora, godinu dana nije dobila
novu haljinu, jastučići u kuhinjskom šatoru tvrdi su kao kamen. Posle
Hafsine noći s Muhamedom, Rejhana se ubacila sa svojim
uobičajenim gadnim opaskama, pa ju je Hafsa potegla činijom u
glavu.
Za to vreme, inoča hrišćanka Marija se kroz naš olujni harem
kretala vedro kao zlatni oblak i pevala dok kuva tarid za Muhameda,
koji je on pak hvalio kao da stiže pravo iz samog raja.
Muhamed bi se i oženio njome, ali ona je odbila. Rekla je kako
neće da se odrekne svoje hrišćanske vere, ali ja sam znala da uživa u
slobodi što može Medinom da se kreće bez vela. Nijedan Ibn Ubejev
čovek nije je štipao niti joj raskalašno dobacivao onako kako su to
nama činili. Muhamedova novostečena moć sve je zaplašila, čak i
munafike.
„Nije mi jasno“, suktala je Hafsa dok je sa mnom i Safijom u
mojoj kolibi pila galganovu vodicu. „ova je žena zatravila
Muhameda. Da nije čarobnica?“
Šta god da poseduje, moćnije je od čarolije. Vradžbine i čini
blede, ali njena vlast nad Muhamedom je bivala sve jača. A onda je
263
jedne noći preskočio da dođe u moju sobu, pa sam ostala samu sebe
grleći hladnim rukama i preklinjući Alaha da u mene poseje seme On
sam, kao što je učinio s Isusovom majkom.
Ljubomora me je stiskala oštrim kandžama. Odupirala sam se,
podsećajući sebe da je postizanje prijateljskih odnosa s Egiptom
izvanredan podvig. Kurejšije nas više nikad neće napasti sad kad
znaju da nam se jedna tako moćna zemlja obavezala na pomoć. Pa
ipak — mora li Muhamed baš sve vreme da provodi uživajući u tom
svom poklonu?
Misli mi prekide kucanje na vratima. Barira je donela vest da
Muhamed u medžlisu održava sastanak. „Ne zna kad će na spavanje.
Poručuje ti da ne čekaš.“
Pade mi kamen sa ogorčenog srca. Ipak nije Marija ta koja mi
noćas otima Muhameda. Navukoh haljinu pa se išunjah u noć;
radoznalost me je vukla kao neka uporna ruka. Skrivena ispred ulaza
u medžlis, čuh očev uzrujan glas.
„Dvadeset Gatafana su čuvali ovce blizu Meke i tad ih je napala
družina kurejšijskih saveznika. Beduini!“, govorio je moj otac. „Bile
su tu i neke Kurejšije, pa pretpostavljamo da je Ebu-Sufjan dao
pristanak za tu pljačku.“
Mirovni sporazum prekšen! Premre mi srce. Ovo će izvesno
značiti još jedan rat s Kurejšijama.
Kao da potvrđuje moje zebnje, oglasi se Alija. „Dajte da
okupimo najveću vojsku koju možemo da sastavimo, pa da krenemo
na Meku“, zareža. „Ugovori nisu ništa, samo puke reči. Sila je jedini
jezik koji Ebu-Sufjan razume.“
Kad im je razgovor jenjao, iskrala sam se iz džamije i zamalo da
se sudarim s iscerenom Safijom. „Imam novosti o Mariji“, reče.
„Novosti koje će tebi biti čudesne.“
„O Mariji?“ Sad mi je ona zaokupila pažnju. „Kakve novosti?“
„Vodi me u svoju sobu, pa ću sve da ti ispričam“, reče. „Ali prvo
moraš da mi kažeš šta si čula u medžlisu.“
U kolibi, nehajno je saslušala priču o napadu na Meku. A zašto bi
je i bilo briga? Budući Jevrejka, nema sa tim gradom nikakvih veza.
Mene je pak njena tajna silno zanimala.
„Sirota Marija nije mogla da trpi naša zadevanja više ni dan“,
kaza i namignu. „Muhamed joj je dodelio kuću izvan grada, u kojoj
će živeti.“
264
„Hvala dragom Alahu“, izustih. „Možda će sad Muhamed da
zaboravi na nju.“
„Neće mnogo teško da joj padne i ako je zaboravi“, kaza Safija.
Pa utiša glas kao da i zidovi imaju uši. „Posmatrala sam kad su joj
danas prenosili stvari u novu kuću. Kad su otišli, na vrata joj je
zakucao neki crn čovek— i ona ga je pustila unutra.“
„Zavitlavaš me“, rekoh.
Safija odmahnu glavom smeškajući se. „Čekala sam da vidim
koliko će da se zadrži. Nije ni izašao. Ako mene pitaš, i sad je tamo, i
ko zna šta radi s njom.“
Zagrcnuh se. Ako je istinita, ova vest je strašna pretnja
Muhamedu. Broj sledbenika raste, ali njegov položaj moćnog vođe
još je svež. Bruka bi mogla da mu nepovratno naudi. Ako se Marija
provodi s nekim drugim čovekom, Muhamed mora to da zna.
Sutradan uveče, prošunjala sam se Medinom čvrsto umotana u
pokrivku, pa otišla do ovčarskih pašnjaka na rubu grada. Dok mi je
srce kucalo u grlu, popela sam se na drvo na uzvišici odakle se vidi
Marijina kuća od ćerpiča, okružena stablima gaze, bagremom i
narovima i baštom punom procvale lavande. Posle kraćeg vremena,
vrata se otvoriše i na pragu se ukazaše ona i Muhamed. Užagrenim
očima sam posmatrala kako je Muhamed privija uza se da je
strastveno poljubi. Njena umršena kosa i razmrljana boja na usnama
razjašnjavale su kako su proveli ovo poslepodne. Uputio joj je dug
oproštajni pogled, a onda uzjahao kamilu i krenuo ka gradu, lica
snenog kao u mesečara.
Moje je pak lice plamtelo od jeda. Nije ni čudo što Muhamed
nema snage za svoje supruge! Čovek od pedeset devet godina može
da pruži telesnu ljubav samo do izvesnih granica, a on sve troši na
svoju inoču. Dok sam još bila u toj misli, iza kuće se pojavi ogromno
ljudsko obličje tamno kao senka, pa priđe Marijinim vratima. Već se
osmehivala dok mu ih je otvarala. Još časak, i bio je unutra.
Te noći, u svojoj kolibi, imala sam utisak da ću pući od
uzbuđenja zbog onog što sam otkrila. Ali Muhamedovo namršteno
čelo zasad mi je vezivalo jezik.
„Nisam zadovoljan kako se odnosite prema Mariji, sve vi.“,
rekao je. „Svojom ljubomorom oterale ste je iz džamije.“
Frknuh. „Alaha mi, kad budeš čuo šta imam da ti ispričam, biće
ti žao što je nismo oterale natrag u Egipat.“ Pa mu ispripovedah šta
sam videla, ali on odmahnu glavom, sevajući očima, i pozva Aliju.
265
„Ajša veli da Mariji neki čovek pravi društvo“, kaza Muhamed
dok sam se ja skrivala iza svog paravana. „Trk u njenu kuću i saznaj
je li ta glasina istinita. Budi neupadljiv. Nećemo da taj njen gost
pobegne od straha pre nego što saznamo šta je tačno posredi, niti da
uvredimo Mariju ukoliko se priča pokaže neistinitom.“ Pa ponovi
Aliji moj opis.
„Velik crn čovek?“ Alijin glas bio je podrugljiv. „Tvoja mašta ne
zna za granice, Ajša.“ Dok je trupkajući izlazio, osetih kako mi lice
gori.
Muhamed se još mrštio kad je zatvorio vrata. „Jä, Ajša, a zašto bi
ti uhodila Mariju? Zašto se ružno ponašaš prema njoj?“
Ukrutih se. „Čula sam gadne priče o njoj i nekom crncu. Znala
sam da ne želiš još jednu bruku. Šta bi svi oni vladari i kneževi rekli
za vođu koji ne može da upravlja vlastitim haremom?“
„A Marija je jedina kojom ne mogu da upravljam?“ Upro je
pogled u mene kao da mi je lice kakav zagonetan svitak. „Mnogo
sam te puta molio da se maneš svoje ljubomore, ali ti nastavljaš da
izazivaš svaku novu koju dovedem u harem.“
„Veoma sam milosrdna kad te delim s tolikim ženama.“ Sevnuh
na njega očima kroz suze. „Naročito s obzirom na to da su mi izgledi
da zatrudnim sve manji kako ti koja nova supruga dođe.“
On tresnu pesnicom po dlanu. Oči mu buknuše. „Mariju sve
kinjite od dana kad je stigla. Vaša zajedanja su je oterala iz harema te
sad mora da živi osamljena. Zašto sve to radiš, Ajša? Zar mi ne
veruješ kad kažem da tebe najviše volim?“
„Ti imaš svu moju ljubav“, rekoh. „Zašto ja onda tvoju ljubav
moram da delim s još devet žena?“
„Ovo smo već mnogo puta pretresali. Marija je poklon od
najmoćnijeg čoveka u Egiptu. On ukazuje čast meni — meni! Oči
mu zasjaše. „Vladar Jemena mi šalje najlepšu ženu u zemlji da se
njome oženim — kćer jednog svog važnog dvorskog savetnika. Šta
treba da mu odgovorimi ‘Ne, hvala — Ajša ne voli da me deli s
drugima.’ Kakav bi to utisak ostavilo na vizantijskog cara?“
„Aha, sad si bacio oko na Vizantiju“, uzvratih. „Oni su hrišćani,
zar ne? Misliš da će da se odreknu svojih crkava i ikona, i svog
proroka što je ustao iz mrtvih?“ Njegov izraz lica govorio je da se
upravo tome i nada.
266
Obrisah suzne oči. „Gde je onaj Muhamed kog sam poznavala?
Jedina mu je želja bila da okreće srca Alahu. Sad su ti noći ispunjene
telesnim željama i opojnim mirisima, a sanjaš da zavladaš svetom.“
„Okretanje srca Bogu je i dalje moja želja!“, viknu on. „Svaki
brak koji sklopim, svaka inoča koju prihvatim, sve je to za dobro
umeta, radi zaštite od neprijatelja. A zamisao koju sam razradio
deluje. Svakog dana stičemo nove preobraćenike — nove duše
spasene paklenog ognja. Egipat, Vizantija, Persija, Jemen — u nekoj
skoroj budućnosti svi će se ti narodi klanjati Alahu. Za Njega se ja
borim, i za umet. Da mislim samo na sebe, mogao sam do kraja
života da živim od Hatidžinog bogatstva.“
„Ali to ne bi bilo ni izbliza uzbudljivo kao sedenje s vascelim
svetom pod nogama“, odsekoh. „A brak sa svega četiri žene, kako si
svima ostalima propisao, ne bi ni izbliza bio užitak kao harem od
deset njih.“
„Užitak? Dok se trudim da zadovoljim deset ljubomornih žena?
Tebi ja izgledam kao da se zabavljam?“
Posle ovog sam oćutala, pa smo dugo sedeli u tišini, sve dok
neko nije zalupao u vrata. Pređoh iza paravana, a u sobu stupi Alija,
lica maltene raspolućenog koliko se cerio.
„Tvoj osmeh mi saopštava sve što treba da znam“, kaza
Muhamed, pa me ošinu mrkim pogledom. „Očigledno su glasine
neistinite.“
„Ne, vrlo su istinite“, odvrati Alija. „Neko dolazi Mariji, baš kao
što je Ajša izvestiia.“ Od zadovoljstva mi u grlo navre smeh — koji
zamre istog trena kad se Muhamed skljoka na jastuk, bezizrazno
zureći u pod.
„Jä, Alija, zašto se onda smeješ?“, upita kruto kao leš. „Rugaš mi
se?“
„Ne, brate. Kad čuješ šta imam da ispričam, smejaćeš se i ti.“ Pa
sede naspram Muhameda i pljesnu ga rukom po ramenu. „Tvoja
inoča ima posetioca, koji nije žensko ali nije ni muško.“
Oči su mu sijale dok je pripovedao kako je oprezno provirio kroz
Marijin prozor, po Muhamedovom uputstvu. Kad unutra — gle!
Ogroman crnac češlja joj kosu i peva s njom.
„Trebalo je da ih čuješ, brate. Glas mu je umilniji nego u neke
žene, a kad se spoji s njenim, zvuče kao dve zaljubljene ptice što
pevaju udvoje. Dok su tako cvrkutali, naslonila mu se na mišicu i od
zanosa sklopila oči.“
267
Muhamedu je lice sa svakom Alijinom rečju bivalo sve mračnije.
Uzdahnuh, pošto mi je bilo žao što sam mu nanela ovaj bol, ali i od
olakšanja jer sam pomislila da će sad ova uskoro da ode, te će
Muhamed biti spasen bruke.
„Jesi li ga uhvatio?“, procedi Muhamed škrgućući zubima.
„Alaha mi, noćas ću imati njegovu glavu.“
„Uhvatio sam ga. Upao sam u kuću s dignutim mačem.“ Alija
skoči na noge, pa isuka mač uz zvonak bruj. „Zgrabio sam ga za
gušu, pošto nema brade. Trebalo je da ga čuješ kad je zakukao!
Čuvaj suze za sudnji dan, velim mu ja. Alah neće biti velikodušan
prema onima koji kradu ono što pripada Proroku.“
„Dobro si to rekao, Alija.“, progunđa Muhamed.
„Rasplakala se i Marija. Kazala je kako joj je to sluga, ali ja njoj
na to velim kako neću da slušam njene laži. I onda ovaj progovori na
svom jeziku, pa krene da pokazuje među noge.“
Skljokah se na pod, nagađajući kako se Alijina priča završava.
Muhamed neće oterati Mariju od sebe, već će biti ljut na mene što
sam je uhodila. Još jednom sam sama sebi naudila pokušavajući
njemu da pomognem. Kad ću naučiti da posmatram i čekam umesto
da se hvatam za prvi zaključak?
„A onda“, nastavi Alija, „krene ti crnac da petlja oko učkura, pa
smakne suknju. Ja da pobesnim! Za ovu uvredu ima da ti otfikarim
jaja, velim. Ali on ti se tu sagne pa pokaže otpozadi — kad ono,
Alaha mi, neko mu to već uradio!“
Ali prasnu u takav grohot da umalo ne upusti mač. „Jä, brate,
nemaš rašta da se brineš. Kanija tvoje inoče bezbedna je od mača
ovog crnog uškopljenika.“



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

28 Re: Dragulj medine - Seri Dzouns taj Sub Dec 24, 2011 7:58 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
25.
Prorokov naslednik
Medina, maj 629 • Šesnaest godina
uhamed me je optužio da sam ljubomorna na Mariju, i
jeste, zavidela sam joj na onim plavetnim i zlatnim
čarima. Više me je, međutim, jedilo njegovo pomanjkanje
želje za mnom otkad je ona stigla. Da bih zatrudnela od njega,
potrebno je nešto više od nežnih poljubaca i umornih osmeha.
S obzirom na toliko supruga, Muhamed je dosad trebalo da ima
dovoljno naslednika da sastavi vlastitu vojsku. Sevda jeste odavno
bila premašila godine plodnosti, ali mi ostale smo bile kao drvo puno
zrelog voća što čeka da bude uzbrano. U haremu smo ljubomorno
jedna drugoj odmeravale trbuh, znajući da će ona koja Proroku rodi
naslednika imati u Hedžasu naročit položaj. A kad Muhamed ode u
raj, njegov sin će preuzeti umet u svoje ruke, da upravlja i vlada kao
što je to činio njegov otac — a majka će mu živeti kao carica i na
ovom i na onom svetu.
Raspirene tim nadmetanjem, okrutnosti su plamtele jače nego
ognjište u kuhinjskom šatoru.
„Jutros kad sam ustala, u glavi mi se vrtelo kao da je skroz
šuplja“, objavila je Safija žmirkajući. Iz Zejnebinog ugla se začuo
graktav smeh, nalik kreštanju ptice grabljivice.
„To nije znak trudnoće“, odbrusi Rejhana. „Tebi glava i jeste
šuplja.
„Ja sam pak svoje prve znake čuvala za sebe sve dok ne budem
sigurna. Izostanak mesečnog krvarenja i nije bio neki dokaz
trudnoće. I pre mi se događalo da mi prestane — usled gladi“,
govorila je Sevda. No posle nekoliko nedelja mučnine i još jednog
izostanka krvarenja počela sam da gajim potajne nade.
M
269
Ako se ne računaju ta nadmetanja, harem je bio uposlenije i
radosnije mesto sad kad su moje sestre-žene šile, prele, slikale, vezle,
drobile biljke da naprave boju, isprobavale nova rumenila za usne,
mućkale mirise u iščekivanju svog prvog plaćenog posla. Sevda je za
ovaj poduhvat rekla Um-Ajmani, i u roku od svega nekoliko dana ih
je supruga bogatog zemljoposednika Haruna ibn Malika unajmila za
ćerkino venčanje, i to za dobre pare.
Dok su moje sestre-žene radile i brbljale o tome na šta će koja
potrošiti zaradu, ja sam se išunjala do Sevdine kolibe. Kad mi je
otvorila vrata, oduševljeno se zagrcnula.
„Dugo si čekala da dođeš, Alaha mi“, reče. „Jesu li nam molitve
uslišene?“
Položila me je na svoju postelju, pa mi rukama blago pritisla
trbuh kao da opipava dinju je li zrela.
„Mmmhmm“, kaza. „Baš kako sam i mislila.“
Zatim mi raširi noge pa se podviri kao da može da mi vidi u
utrobu. „Da“, reče. „Da.“
Onda mi opipa grudi.
„Pune se. Dobar znak.“
Posle toga mi je pregledala jezik, buljila mi u oči, pa izjavila ono
što se ja nisam usuđivala da kažem ni svome liku u ogledalu: nosim
Muhamedovo dete.
Srcu kao da su mi izrasla krila, pa me ponela ogromnim,
uzbuđenim skokovima. Najzad moje rođeno detence, da ga volim, da
se s njime igram, da mu pevam, da ga držim i tetošim, a u starosti da
mi podari unučad! Skakutala sam po sobi kao radosno dete. Najzad
ću se osloboditi svoje uloge Zejnebine sluškinje! Rađanje naslednika
Muhamedu postaviće me na mesto glavne u haremu, zauvek van
njene vlasti. Obisnuh se Sevdi oko vrata pa je čvrsto zagrlih.
„Hvala dragom Alahu, ono najbolje je sačuvao za najmlađu“,
zagrcala je ona i osmehnula se od uva do uva kad sam je konačno
pustila. A onda, dotakavši svoju amajliju protiv urokljivog oka,
dodade: „Nek je po Njegovoj volji.“
Poljubih je, a onda pretrčah dvorištem do Hafsine kolibe.
„Nećeš da mi veruješ šta ima!“, povikah kad je otvorila vrata —
ali divalj pogled u njenim očima i crvenilo u obrazima prekidoše
moje ushićeno blebetanje kao da mi je rukom zapušila usta.
„Dolaziš s nekom čudnom pričom, Ajša? Haha! Imam ja
sopstvene priče. Avaj, previše su otrcane da bih ih ponavljala.“
270
Pa se okrete i nestade u kolibi. Pođoh za njom i zatvorih vrata za
sobom. Soba joj je bila ista kao moja, samo tamnija — Hafsa je
mrzela vrućinu — a zidovi i prozorske daske bili su goli. Osećao se
miris prašine i trag mošusa Marijinog mirisa. Dok su mi se oči
privikavale na polumrak, primetih da se za zidove još drže komadići
grnčarije, a na podu leže krhotine lonaca i zdela.
„Šta se desilo?“ Pokazah prstom u hrpe crepčića. Hafsa sevnu
očima. „Jä, Hafsa, da ne kriješ negde ovde leš?“
„Alaha mi, kamo sreće da ih ima dva!“ Niz obraz joj kliznu suza,
ali ona je obrisa. „Jä, Ajša, Muhamed mi je naredio da ni živoj duši
ne kažem, ali nekome moram. Zašto ja da krijem njegove tajne koje
svima bodu oči? Nek se razvede od mene! Briga me! Onda barem
neću morati da delim svoju sobu s onom misirskom kurvom,“
Čitavo poslepodne je provela, reče, u majčinoj kući, s
glavoboljom od koje joj je pucala glava, pijući šerbet dok su je
služavke hladile lepezama.
„Znaš da ne podnosim ove sparne letnje dane. Ali pojma nisam
imala koliko je vrelo u ovoj kolibi,“
Kad se vratila u džamiju, lica i kose mokrih od znoja, krenula je
pravo u kolibu da malo odrema.
„Otvorim ja vrata, kad ono tamo na mom krevetu leže Muhamed
i Marija, ljube se i grle.“
Zapanjih se. „Zatekla si ih na gomili?“ Preplavi me vrelina dok
sam pokušavala da zamislim taj prizor. „Šta su radili?“
„Nisu čak ni znali da sam tu dok nisam zavitlala činiju u zid, pa
im se razbila iznad glave. E, to im je privuklo pažnju, haha!“ Iako se
smejala, usta su joj bila kao bolna rana. „Pa sam zavitlala još jednu,
te je Marija prikupila odeću na grudi i istrčala na vrata. Muhamed me
je preklinjao da se smirim da ne bi čitav umet dotrčao. Samo za to on
i brine, Ajša za svoj ugled! Od te svoje težnje da bude vladar
Hedžasa zaboravlja na saosećanje i zdrav razum.“
Na vratima se začu kucanje. „Ova je koliba za jedan dan videla
više posetilaca nego što ja vidim za godinu dana“, progunđa Hafsa pa
cimnu vrata. Na ulazu je stajao Muhamed, oprezno se osmehujući.
„Došao sam da te pitam kako se osećaš, Hafsa.“
„Što? Plašiš se da ne ispričam sestrama-ženama kako sam te
zatekla da sa svojom inočom vodiš ljubav u mojoj sobi?“
„Nismo vodili ljubav. Samo smo se grlili. Smem li da uđem?“
271
Tako, dakle — Hafsa jeste uhvatila Muhameda u njenoj sobi s
Marijom! To je uvreda najgore vrste. I moje se raspoloženje naoštrilo
zajedno s njenim.
„Vala baš vam je zagrljaj“, prasnu Hafsa. „Toliko snažan da ste
morali da legnete. Ili se to tako grle u Egiptu?“
„Marija se osetila slabom. Zato sam je i uveo u tvoju kolibu.
Mislio sam da neće da ti smeta.“
„Šta je ona tu tražila? Nema celu kuću za sebe?“
„Hafsa, ne želim da ovaj razgovor vodim u dvorištu. Molim te,
smem li da uđem?“
„Samo ti radi po svojoj želji“, reče Hafsa. „Kao što uvek i činiš.
Ja ga dočekah sevajući očima, ne trudeći se ni da sakrijem gnev.
„Došao sam da razgovaram s Hafsom nasamo“, obrati mi se
Muhamed. „Molim te, ostavi nas same.“
„Da vas ostavim? Zašto? Već sve znam. Osim na šta ćeš da se
izgovaraš, naravno.“
Žila između očija mu zatitra. „Zar te nisam zamolio da naš sukob
ostane između nas dvoje, Hafsa?“
„Ti si imao društvo kad si uradio to što si uradio“, uzvrati ona.
„Zašto ja da sad zbog toga trpim sama?“
Muhamedu se smrče lice. „Ništa nismo radili! Ali si ti izdala
moje poverenje. Kako da živim sa ženom kojoj ne mogu da
verujem?“
„Jesi li to pitanje postavio pre nego što si se oženio Ebu-
Sufjanovom kćeri?“, rekoh ja.
„Ti se drži van ovoga, Ajša. Zar nisam zatražio da nas ostaviš?“
„Molim te da ostaneš.“ Hafsa izvi obrvu pa se niz dugački nos
zagleda u Muhameda. „Volela bih da imam svedoka.“
„Samo sam se ljubio s Marijom.“ Muhamedov glas bio je
bezizražajan. „Proslavljali smo lepu vest.“
„Marija će natrag u Egipat?“, upitah.
„Neće ona nikuda“, odgovori Muhamed. „Nosi moje dete.“
Prisilih ustreptali damar da mi se smiri. Marija, i ona trudna? Baš
kao što je razvodnila Muhamedovu žudnju za mnom, tako će sad
razvodniti i njegovo ushićenje zbog moje vesti. A opet — moja
vlastita radost time neće biti pokvarena. Dete je jedino što Marija ne
može da mi oduzme.
Hafsa zagrakta kao vrana. Muhamed mi se osmehnu kao da su
mu usta puna najlepše poslastice. Sina je želeo više no išta.
272
„Čestitam, mužu moj“, rekoh. „Ovo je za tebe izuzetan dan.
Uistinu, rekla bih da je dvostruko izuzetan. Jer i ja sam danas
ustanovila da sam trudna.“
Osmeh mu iščeze. Žila na čelu mu nabreknu. „Alaha mi, takvu
drskost nikad ne bih zamislio, čak ni od tebe“, reče. „Zar si dotle
spala u želji za mojom pažnjom da moraš da izmišljaš laži?“
Razbesneh se na tu uvredu, ali samo načas. U meni je kucalo srce
mog deteta, bodreći mi i hrabrost i jezik.
„Vodim se tvojim primerom, Proroče“, rekoh. „I ti si se izveštio
u umetnosti izmišljanja.“
„Kad sam ja to tebe lagao?“
„Nema ni pet minuta kako si rekao da si Mariju samo grlio kad je
ušla Hafsa. A ovamo, po Hafsinim rečima, Marija je zgrabila odeću
pre no što je istrčala iz kolibe.“
„Nije joj bilo dobro“, reče Muhamed. „Pa je skinula haljinu.“
„Isto tako, kažeš kako se prema svim svojim suprugama jednako
ponašaš. Pa ipak, kad si to tako radio? Tvoje prave supruge čekaju na
pažnju koju retko dobijaju, dok ti svoje seme seješ u ženu koja odbija
da se uda za tebe.“
„Dosta!“, zaurla Muhamed. „Previše si rekla, kao i obično,
Ajša!“
„Onda ću govoriti ja“, kaza Hafsa. „Dovde nam je više
prekršenih obećanja i praznih postelja.“
Muhamed je prostreli pogledom. „Navikni se na praznu postelju,
Hafsa“, reče. „Budući da si pogazila moje poverenje kad si Ajši
ispričala ono što sam te molio da ne pričaš, ja ću uzvratiti tako što ću
pogaziti svoj bračni ugovor s tobom. Čim budem razgovarao s
Omerom, možeš da kupiš prnje pa da se priključiš svome ocu u
njegovoj kući.“
Hafsa tako pobele u licu da pojurih da je prihvatim, za slučaj da
se onesvesti. „Kako možeš da pričaš o razvodu kad si svojim ženama
zabranio da se ponovo udaju?“, upitah sevajući očima.
„Tu zabranu je naložio Alah, ne ja.“ U očima mu je bila samo
tama. „A otkrovenje je govorilo o mojim udovicama, ne o ženama od
kojih bih se razveo. Svaka žena koju otpustim od sebe biće slobodna
da se ponovo uda.“
Bilalovo oglašavanje s krova džamije svima nam prizva
zbunjenost na lice. Muhamed otvori širom Hafsina vrata, pa krupnim
273
korakom izađe u dvorište. Ja htedoh za njim, ali setih se Hafse i
zastadoh da je umirim.
„Ne sekiraj se“, rekoh. „Samo je ljut. A to mu je tek prvi talak
(talak=razvod; tek kada muž ili žena tri puta izgovori ovu reč, razvod stupa na
snagu). Druga dva neće ni da izgovori.“ Kad čovek hoće da se razvede
od žene, mora tri puta da joj objavi tu svoju nameru.
„Ne, govorila si istinu“, reče Hafsa. „Mi žene Hedžasa smo u
poređenju s tom zanosnom Muhamedovom egipatskom
podmuklicom kao pseta što mašu repom.“ Niz obraze su joj se slivale
suze. „Nemoguće je takmičiti se.“
Utakmica se tek spremala da postane još žešća. Bilalova vika je
najavila prispeće tog toliko očekivanog karavana iz Jemena, onog što
je trebalo da Muhamedu dovede novu suprugu. Ni raznobojna svila
što je krasila kamile niti miomiris što je prožimao vazduh nisu uspeli
da nam izvuku i jednu jedinu opasku.
Svetinom se razlegao žamor, najavljujući buduću mladu. Isprva
smo je posmatrale ćutke, kao da slušamo neku pesmu koja govori o
visokim jagodicama nalik smokvama, o trepavicama dugim kao
poljubac zaljubljenih, o usnama punim i tamnim kao zabranjeno
vino, o koži poput kafe, o dojkama nalik na brda-blizance u Meki.
„Recite zbogom svome mužu, sestre-žene“, naposletku se oglasi
Rejhana. „Ova nova igračka neće nimalo uskoro da izgubi svoju
draž.“
„Ona je redak cvet koji privlači svako oko“, žalostivo će Safija.
„Alaha mi, još jedna strankinja pored koje ćemo sve mi izgledati
obično“, reče Hafsa. „Rejhana pravo zbori — nikad više nećemo
videti Muhameda.“
„Jä, Hafsa, kud ti se dede duh?“ Zagledah se u nju. „Nikad nisi
tako žurila da se predaš.“
Hafsino lice se oklembesi. „Ta gledaj je, Ajša!“
Pogledah — i videh kako Muhamed svojoj budućoj nevesti
pomaže da siđe s kamile. Devojčin osmeh — mada joj se nije
odražavao u očima — sjajem je zasenjivao dragulje što su joj visili o
grlu, ušima, rukama, gležnjevima, ali Muhamedov pogled su
privukle upravo te grudi što su, poput mekih jastučića, blago kipele
preko izreza haljine.
„Ne dajte da vas zavara ta njena napadna odeća. Skroz je nevina,
otac joj je stroži od Omera“, promrmljah Hafsi i Safiji. „Biće
bezopasna.“
274
A onda, dok joj se Muhamed klanjao, videh kako joj pogled
preleće na lice njenog pratioca, visokog muškarca u zlatotkanoj
odeći, s otmenim izduženim nosom i očima koje kao da su bodežima
gađale Muhamedov zatiljak. Njeno lice iskrivi se od straha, kao da
vrišti, a usne joj se pomakoše kao da preklinju, ali lice onog čoveka
otvrdnu, a vilice mu se stisnuše.
Sledećeg časa, Muhamed se ispravi i nasmeši joj se. I ona i
pratnja su tako dobrostivo blistali osmesima da se upitah nisam li
umislila onu razmenu pogleda.
To će valjati da saznam. „Mislim da bi s ovom trebalo da se
sprijateljimo“ rekoh Safiji i Hafsi. „Dajte da se ponudimo da je
pripremimo.“
„Hoćeš da je kitiš za svadbu?“ Safija odmahnu glavom.
„Samotne noći su ti izjele mozak gore nego meni.“
Hafsa me sumnjičavo odmeri. „Šta ti se to vrzma po glavi?“
„Volela bih da ovu nevestu upoznam. A ti ne bi?“ Uputih Hafsi
rečit pogled. Ona sleže ramenima. Kasnije, kad ostanemo nasamo,
reći ću joj šta sam videla. Svi moji nagoni opominjali su na opasnost
— ali pre nego što budem mogla da odem Muhamedu, moraću više
da znam. Inače mi neće verovati, a ja sebi ne smem da dozvolim još
jednu grešku.
Uhvatila sam se s Hafsom za ruke dok smo išle ka svojim
kolibama. „Jä, Hafsa“ rekoh nagnuvši joj se do samog uveta. „Ima
raznoraznih načina da se žena spremi za svadbu.“



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

29 Re: Dragulj medine - Seri Dzouns taj Sub Dec 24, 2011 7:58 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
26.
Šurovanje s neprijateljem
Kasnije istog tog dana
e noći, sama u svojoj sobi, čekala sam Muhameda i jela se
zbog reči koje je uputio Hafsi. Hoće li joj objaviti talak još
dvaput i poslati je natrag Omeru? Dah mi se kidao u grlu od
te pomisli. Ako Muhamed može da se razvede od Hafse, kćeri svoga
bliskog ahsaba, je li ijedna među nama sigurna? Jesam li sigurna ja?
Uprkos mojoj buri osećanja, želudac mi je tražio hrane. Već
nekoliko meseci, verovatno zbog trudnoće, glad mi je bila kao
dubok, nezajažljiv bunar. Izašla sam da bih skoknula do kuhinjskog
šatora, ali u dvorištu zastadoh jer sam ugledala kako kroz noć
promiču senke nalik vraninim krilima. Začu se kako puče grančica,
te se priljubih telom uza zid, očekujući da nešto skoči i osluškujući
čuje li se režanje ili siktanje kakve divlje zveri. Pošto su im pojila
presahla od suše, šakali su počeli da noću haraju ulicama u potrazi za
vodom. Sevda je rekla da će šakali, kad dotle dođe, ubijati i ljude da
im se napiju krvi.
Ču se prigušen krik. Na naspramnom kraju dvorišta je na zemlji
skljokano ležalo neko tamno obličje. Kad je ustalo, videh da to nije
šakal, već nešto mnogo crnje i gore. Srce mi je zadobovalo na
uzbunu dok sam razabirala obrise tog čoveka što se teturao od kolibe
do kolibe, povlačeći zavese u stranu i vireći kroz prozore. Posmatrala
sam ga kako zuri u moju kolibu, pa ne našavši tamo nikoga, hitro
kreće dalje. Kad je prošao kroz snop svetlosti, u grudima mi zaurla
gnev.
To je Ebu-Sufjan virio kroz prozore, cerio se onome što je video
u Hafsinoj, zadržao se kod Zejnebine, a onda uzbuđeno zamahao
pred prozorom svoje kćeri Um-Habibe. Odgegao se okolo do ulaznih
vrata, pa tamo pričekao dok mu je otvorila, a onda se ušunjao. A ja
sam jedina koja sam ga videla kako ulazi.
T
276
Dakle, Um-Habiba jeste uhoda! Koliko li ju je puta otac posetio
ovih poslednjih meseci? Je li ona pomogla Ebu-Sufjanu da udesi onaj
napad beduina na gatafanske pastire, napad kojim je prekršen
mirovni sporazum? Je li mu prenela da se naša vojska sprema da
napadne Meku?
Kao i mnogi iz umeta, brinula sam se da nas Kurejšije ne
napadnu prve. Kad sam to rekla Muhamedu, kazao je da se on ne
boji.
Postali smo prejaki i da se Ebu-Sufjan bori s nama, a nekmoli da
nas osvoji, rekao je tada.
Šta bi sad kazao kad bih mu ispričala za Um-Habibinu
prevrtljivost? Da li bi mi poverovao? Danas je prezrivo frknuo kad
sam mu rekla da nosim njegovo dete. „Zar si dotle spala“, tako mi je
kazao. Zašto bi me pa sad slušao?
Otrčala sam u medžlis, gde su Muhamed i njegovi ahsabi
večerali i raspravljali o politici s pratiocem njegove nove zaručnice,
jemenskim izaslanikom. Ulovih ocu pogled, pa mu dadoh znak da se
digne od večere, a onda mu prigušenim glasom ispričah šta sam
videla.
„Ebu-Sufjan, ovde?“ Na to se sav ukruti. „Moramo da
obavestimo Muhameda.“ Okrenu se da pođe natrag u medžlis, ali tad
zastade. „Jesi li sigurna da je to bio on, Ajša?“
„Naravno da sam sigurna!“
„Jesi li mu videla lice?“
Oklevala sam, pokušavajući da se setim. „Videla sam mu onu
debelu telesinu“, rekoh. „I videla sam kako je ušao u Um-Habibinu
kolibu.“
On se pogladi po bradi. „Idem ja da istražim. Ali s večerom smo
gotovo završili. Ako Muhamed izađe, hoćeš li mu reći kuda sam
otišao?“
Strah me ubode koščatim prstom i ja zgrabih oca za ruku. „Ne,
abi! Ne smeš sam. Previše je opasno...“
On me potapša po ramenu. „Imali smo Ebu-Sufjan i ja već
posla“, reče. Pa se naže da mi šapne: „Jezivo se loše bori.“
Dok sam čekala da se Muhamed pojavi, briga i uzbuđenje su mi
rastrzali misli na dve različite strane. Hoće li mi poverovati kad mu
kažem šta sam videla? Zbog optužbi protiv Marije postao je
sumnjičav prema meni. Sad me vidi kao ljubomornu spletkašicu koja
je rešila da mu razori ostale brakove. Jeste da mrzim što ga delim s
277
tolikim drugima, ali znam vrednost svakog tog saveza. A opet, kad je
Um-Habiba posredi, imam dobar razlog za podozrenje. Hoće li me to
što sam razotkrila posetu njenog oca iskupiti u Muhamedovim
očima?
Posle desetak minuta, muškarci počeše da izlaze iz medžlisa, po
dvojica i po trojica, nesvesni da im je neprijatelj tu u našoj kući i da
iz očiju jemenskog izaslanika vreba opasnost. Ja sam stajala u senci,
s pokrivkom preko lica, i čekala Muhameda. Kad se pojavio, zamolih
ga da pođe sa mnom do moje kolibe.
U sobi pustih pokrivku da spadne. „Um-Habiba je uhoda“, rekoh.
Pre nego što sam i stigla da produžim, njegov bes sunu kao oluja nad
nama oboma.
„Nosite se i ti i te tvoje optužbe“, proškrguta. „Čujem li ti sa
usana još jednu klevetu na račun tvojih sestara-žena...“
„Ovo nije kleveta.“ Silila sam sebe da govorim mirno, iako me je
njegov gnev rastrojio. „Videla sam u dvorištu Ebu-Sufjana. Moj otac
je otišao da se suoči s njime.“
„Ebu-Sufjan?“ Muhamedu su se na čelu sakupljala pitanja.
„Ušunjao se u kolibu svoje kćeri. One koju je poslao nas da
uhodi.“
Muhamed sevnu očima. „Um-Habiba nije uhoda.“
„Aha, kao što ni ja nemam riđu kosu.“
„Ona je već godinama pobožna muslimanka. Ebu-Sufjan je
pokušao da joj ubije muža kad je ovaj prešao u islam. Njih dvoje su
pre mnogo godina izbegli u Abisiniju.“
„A sad kad tog muža nema, šta je ona?“ Glas mi se povisi u znak
pobune. „Neprijatelj ili saveznik svoga oca?“
„Mržnja prema Ebu-Sufjanu donela joj je u životu mnogo jada.
Ako je i došao kod nje, onda je to bez njene dozvole.“
„Dakle, zato je htela da se uda za tebe“, sasuh mu u lice, želeći
da ga povredim isto onako kako je on svojim nepoverenjem povredio
mene. „Ne da bi uhodila za Ebu-Sufjana, već da bi ga kaznila.“ Tiho
režanje me je upozoravalo da je gotov opet da poviče, ali prekide nas
kucanje mog oca na vratima.
Osmeh mu je bio turoban dok je ulazio i klanjao se Muhamedu.
„Čestitam. Neprijatelj ti je poražen. Ebu-Sufjan je premro od straha
na glasine o muslimanskom napadu. Iako neće to da prizna, došao je
da moli za milost.“
278
Muhamed duboko udahnu, pa pogleda u mene. U očima mu
blesnu kajanje pre no što se okrenuo da mome ocu uzvrati osmehom.
„To su uistinu lepe vesti“, reče. „Ali zašto mi nije došao sa
zvaničnim poslanstvom?“
„Otkako su njegovi prekršili sporazum, nije znao da li bi mu
pretila opasnost“, odgovori otac. „Telesnu stražu je ostavio pred
kapijom kako ne bi privlačio pažnju na sebe, pa je molio Um-Habibu
da ga odvede tebi bezbednog. Odbila je.“
Muhamed mi dobaci još jedan pogled — ovog puta pun
likovanja. „Ona je odana i pobožna pravoverna“, reče. A onda se
namršti. „Ebu-Sufjan je morao to znati. Ebu-Bekire, da nije to neka
prevara? Zašto se izložio opasnosti dolazeći ovamo sam?“
„Nije to nikakva opasnost.“ Očev glas postade hrapav. „Njegov
sin Muavija zauzeo je dom moga oca u Meki; nezvan, niti misli da
ode. Ebu-Sufjan drži mog oca kao taoca.“
Muhamedova žila na čelu potamne, ali on ipak pljesnu abija po
ramenu. „Ne sekiraj se, Ebu-Bekire. Otac ti je bezbedan. Ebu-
Sufjanu ni dlaka s glave neće pasti.“ Na očevom licu ukaza se
olakšanje, iako su mu oči još bile pune brige.
„A što se tiče Ebu-Sufjanovog preklinjanja za milost, to bih
voleo da čujem lično“, kaza Muhamed. „Da idemo sad njemu.
Mislim da Meku možemo zauzeti i na milosrdan način.“
„Posle tolikih njegovih pokušaja da te ubije?“ izlete mi.
„On mi je rođak, a sada i tast“, odvrati Muhamed krajnje
poslovno dok se okretao prema vratima. „Jä, Ajša“ zastade tako
okrenut leđima prema meni, a glas mu postade zategnut i oštar —
„nismo ti i ja još završili. Molim te, čekaj me tu.“
Bilo je kasno kad se Muhamed vratio u moju sobu. Satima sam
bila šetkala tamo-amo, pokušavajući da smislim kako da čujem
njegov razgovor s Ebu-Sufjanom. Ali nisam htela da prekršim
Muhamedovu naredbu da ga čekam u svojoj kolibi. Njegovo
poverenje u mene isuviše je poljuljano da bih se upuštala u opasnost
od njegove ponovne srdžbe. To što sam otkrila Ebu-Sufjana trebalo
bi da mu je po volji, ali više mi je naudilo što sam optužila Um-
Habibu. Molim ti se, Bože, daj mi priliku da se dokažem.
279
Uleteo je u sobu kao vatra što hara čestarom. „Tvoja ljubomora
je postala nesnosna. Ako više ni na tebe u ovom haremu ne mogu da
se oslonim…“
„Prkose li ti i ostale supruge?“, upitah, a iznenadi me koliko mi
je glas miram „Možda si ti u nečemu kriv.“
On izvi veđama na ovaj moj bezobrazluk. „Kriv? A kog sam to
uvredio? Svaka moja žena se na nešto drugo žali.“
„Pojedine među nama imaju na štošta da se požale“, jetko rekoh,
u nadi da će me pitati šta sam time htela da kažem, pa da mu onda
ispričam kako sam postala Zejnebina služavka i kako mi se svakog
dana grozi da ustanem iz postelje. Ali Muhamed je bio previše
zaokupljen vlastitim nevoljama da bi još i o mojima razmišljao.
„Džuvejrija godinu dana nije dobila novu odeću“, progunđa.
„Safiji se ne sviđa kako Sevda sprema jela. Hafsa ne trpi Mariju.
Um-Habiba ne trpi tebe.“
„Gle slučajnosti! I ja isto prema njoj osećam.“
Neveselo se osmehnuo. „Um-Selema jedva da i razgovara sa
mnom, a Zejneba mi ne da ni da dišem. Rejhana ne trpi nijednu osim
Zejnebe, a Safiju pak nijedna ne voli.“
„Alaha ti, ala je to zamršeno!“, rekoh. „Sad razumem zašto jedva
čekaš da se opet ženiš.“
„Nije baš tako, Ajša. To činim zato što sam prinuđen.“
„Prinuđen? Jesu li ti tako govorile oči kad si sagledao prelepo
lice svoje neveste Jemenke?“
On se namršti. „Neću lagati niti reći kako se osećam prinuđenim
da s njom provodim vreme. Ali ja sam inače ne bih tražio novu
ženu.“
„A što i da se mučiš kad se same tako spremno jate oko tebe?“
„Pravo zboriš.“ Tu uzdahnu. „Alah mi je već dao više žena nego
što mi sleduje.“
Uhvatih ga za ruku pa je prinesoh svojim grudima, pustivši ga da
oseti kako užurbano lepršaju krila mog srca u kavezu. „Zašto se onda
ženiš ovom novom? Pošalji je natrag vladaru Jemena.“
„Pa da navučem njegovo nezadovoljstvo? Ni slučajno.“ On udari
pesnicom o prozorsku dasku. „Treba nam savez s Jemenom.
Zahvaljujući njemu, možemo da ujašemo u Meku bez straha od
krvoprolića.“
280
„Ali Jemen je u savezu s Kurejšijama“, naglasih. „Trguju
međusobno već naraštajima. Koliko smo njihovih karavana
opljačkali?“
„Sve je to okončano mirovnim sporazumom. Trgovački put je
sada otvoren.“
„Mirovnim ugovorom?“ Smeh mi je bio grub, jer shvatila sam da
je Muhamed rešen da istera ovu ženidbu do kraja. „Tvoj prijatelj
Ebu-Sufjan ga je prekršio, ukoliko si zaboravio.“
On istrže ruku iz mojih. „Zapečatio sam s njime danas drugi
sporazum.“
„Zaista?“ Zurila sam u njega s nevericom. „To je kao da stavljaš
glavu u lavlje čeljusti i veruješ mu da te neće ujesti, zar nije tako?“
„Ovaj sporazum će poštovati, ili će glavom platiti.“ Muhamed
me ščepa za ramena i ucakljenim očima se zagleda u mene. „Meka je
naša, Ajša! Uzimamo je natrag, u Alahovo ime. Zauzvrat, Ebu-
Sufjan ostaje njihov poglavar —dokle god je meni poslušan.“
„Zauzimamo Meku?“ Utrobu poče da mi kida strah. „Ali rekao si
da ti je dosta više ubijanja među braćom i rođacima.“
Muhamed podiže ruku i pomilova me po kosi. „Nemaš čega da
se plašiš, Ajša. Niko ko pređe u islam neće trpeti ni najmanje zlo. A
kad vide kolika nam je vojska, svi će se preobratiti — čak i Ebu-
Sufjam“



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

30 Re: Dragulj medine - Seri Dzouns taj Sub Dec 24, 2011 7:59 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
27.
Jusufova braća
Sutradan
ošto se Ebu-Sufjan krio, nisam mogla da prisluškujem
njegove razgovore s Muhamedom. Koliko god da mu nisam
verovala, tešila sam se da je makar Muhamed svestan
opasnosti koju ovaj predstavlja. Jemenski izaslanik, s druge strane,
kao da je sve nasamario izuzev mene.
Sumnjala sam u njegovu priču. Muhamedova oblast, u tom
trenutku, obuhvatala je nekoliko hiljada pobožnih podanika, nešto
malo pokorenih plemena i šačicu nepostojanih beduina. Zašto bi
vladar Jemena iznebuha odbacio svog vajkadašnjeg saveznika Ebu-
Sufjana zarad Muhameda, čiju veroispovest ovaj nije prihvatio?
Otkako je trgovački put između Jemena i Damaska ponovo otvoren,
šta je on to toliko postigao od savezništva s nama?
Svaki put kad bih se prisetila prestrašenog pogleda koju je
Muhamedova buduća nevesta Alija uputila jemenskom izaslaniku,
digla bi mi se kosa na glavi. I zašto se izaslanik kliberio dok je
Muhamed ljubio ruku prelepoj Aliji?
Ujutru sam se digla i obukla rano, u nameri da saznam nešto više
o tim našim gostima. Kucanje na vratima pogna me da potrčim i
otvorim ih, uzburkanog srca, strepeći da je neko zlo već iskrslo— ali
bila je to samo Zejneba.
„Valja nam pripremiti svadbeno slavlje“, reče. „Trebaš nam u
kuhinjskom šatoru. Smesta!“
Pošla sam za njom kroz dvorište sklapajući ruke i želeći da joj se
nađu oko guše, i okrećući se ka Alijinoj kolibi. U blesku sunčevog
izlaska, ulovih odsjaj zlata u njenom dovratku pre no što su se vrata
zatvorila. Prestadoh da dišem. Ta haljina pripada Numanu,
jemenskom izaslaniku. Upravo u ovom trenutku on je u njenoj sobi.
Moram da saznam šta to snuju. Ali kako kad se Zejneba sve vrti oko
mene?
P
282
„Mesečariš?“, upita ona. Pa mi steže mišicu prstima i cimnu me
za sobom ka kuhinjskom šatoru. „Čeka nas posao, lenjo derište!“
U šatoru se Sevdino lice zajapuri kad je ugledala Zejnebu kako
me tako grubo vuče. „Alaha ti, pažljivije s njom!“, uzviknu, pa
pritrča i otrže Zejnebinu ruku. „Naša Ajša nosi Prorokovog
naslednika“, obrati se svima, blistajući od radosti.
Usledi preneražena tišina. Zejnebine oči se trostruko iskolačiše, a
otvorena usta stadoše da joj drhte. Um-Selema pogleda sebi u šake.
Rejhana izvrnu oči i reče: „Hvala dragom Alahu, završilo se
utrkivanje oko trudnoće.“
Tad dotrča Sevda s poslužavnikom na kom je bilo urmi, ječmene
kaše i kafe. „Jä, Ajša, hoćeš da odneseš ovo Aliji?“, upita. Preuzeh
poslužavnik, radosna što imam izgovor da proverim tu buduću
nevestu Jemenku i njenog pratioca.
Ispred njene kolibe, spustih poslužavnik i obazreh se. Šatori po
dvorištu, u kojima su spavale Alijine sluškinje i stražari, bili su tihi i
spokojni, Prišunjah se okolo do prozora sa zadnje strane kolibe, pa
provirih između zavesa. Unutra je Numan jednom rukom držao Aliju
za kosu, vukući je da joj ogoli vrat, i ovlašno joj je prelazio bodežom
preko grla. Oči su joj bile izbezumljene, lice belo kao kreč.
„Nemaš izbora, habiba“, govorio je. „Nemaš ako ti je mila ta
tvoja lepa glava na ramenima.“
„Samo napred, prekolji me“, zakrklja ona. „Muhamedovi ljudi će
tebe sledećeg da ubiju, pa možemo zajedno da gorimo u paklu.“
On joj pusti kosu, ali njegove oči nastavile su da je dave. „Uzela
si moje pare. Sad hoću usluge koje si mi obećala.“
Ona probrlja po kesi o pojasu, pa baci na njega punu šaku novca.
„Evo ti duga. Sad me oslobodi tog groznog zlodela! Bog će me
zauvek kazniti ako ubijem Njegovog Proroka.“
Srce mi preskoči. Ako ubije Muhameda! Poželeh da mu pojurim
s ovom vešću — ali moraću da saznam više kako bi mi ovog puta
verovao.
Izaslanikove oči blistale su jednako sjajno kao oni novčići, koje
je pustio da popadaju na pod. „Za besmrtnost svoje duše trebalo je da
se brineš pre nego što si uzela od mene pare.“
„Morala sam da vratim očev dug.“ Ona pogleda u pod. „Oni ljudi
koje si poslao ubili bi ga.“
„I ubiće ga ako im ja tako naredim“, kaza on. „Što ću i učiniti
ukoliko ne održiš obećanje.“
283
Alija promumla nešto što je po svoj prilici bio pristanak, pošto se
Numan nasmeja i zari bodež natrag u nožnice pod miškom. „Da se
još jednom preslišamo“, reče. „Pričaj šta ćeš sve da uradiš.“
„Moram da mu sipam opojni prah u vino i da mu ga dam pre
nego što legne sa mnom.“
„Tako i treba.“
„Ali…“ — usne joj zadrhtaše. „Otkrila sam da Prorok ne pije
vino.“
„Onda ga sipaj u bilo šta što pije.“
„Ne verujem da će svoju čašu mleka da ponese u moju kolibu. A
prah će se prelako otkriti u vodi.“
„Hmm.“ Numan se čupkao za bradu. „Onda pretpostavljam da
ćeš morati do kraja da obaviš svoju bračnu dužnost.“
„Da vodim ljubav s njim i da ga onda ubijem? Numane, ne
mogu! To je isuviše bezdušno!“
,Ja se ne bih sekirao za Muhameda. Bar će u uživanju da provede
poslednju noć na ovom svetu.“ On se obliznu. „Ako bilo šta krene po
zlu, vrišti i ja ću ti pohitati u pomoć.“
Stresoh se zamišljajući taj jezivi prizor: Alija leže s čovekom kog
treba da ubije, dok čovek kojeg mrzi čeka napolju. Usta joj se
Zgrčiše, ali ništa ne reče.
„Kad bude zaspao, išunjaj se na vrata i dođi u moj šator“, reče
Uman. ,Ja ću da se privučem u kolibu sa svojim bodežom, i cap!
Nema više Proroka. Moja kamila će čekati ispred džamije, i pre nego
što se ostali u domaćinstvu i razbude, ti i ja odosmo. Tad ću konačno
mirno spavati, kad budem znao da su mi karavani bezbedni od
muslimanskih pljačkaša.“
Pustih zavesu, u strahu da mi ne čuju srce kako lupa. Ubice!
Jemenski izaslanik je krvnik koji kuje zaveru da ubije Muhameda
isto kao što je to učinio Ebu-Sufjan, i iz istog razloga — novca.
Umoriće ga koliko noćas ukoliko ne nađem načina da ih sprečim. Ali
kako? Bože, pomozi mi, prošaptah. Pokaži mi put.
Iskrala sam se okolo do vrata njene kolibe, pokucala, pa ušla s
poslužavnikom. Zapazih da bez boja na licu i nakita Alija nije ni
približno onoliko lepa. Trebaće tu mnogo posla do večerašnje
svadbe. A onda, kao da mi je neko smakao koprenu sa očiju,
odjednom uvideh savršen način da im pomrsim račune.
284
„Merhaba“, rekoh klanjajući se dok sam spuštala poslužavnik s
hranom pred nju. ,Ja sam Ajša bint Ebu-Bekir, supruga miljenica
Proroka Muhameda i tvoja buduća sestra-žena.“
„Merhabtejn“, uzvrati ona. „Ja sam Alija.“
„Nadam se da ćeš mi dozvoliti da te ja kitim“, rekoh. „Možemo
to vreme da iskoristimo da se bolje upoznamo. A mojoj sestri-ženi
Hafsi nema ravne u umetnosti slikanja kanom. Ponudila se da ti
ukrasi šake i stopala.“
Alija pometeno trepnu. „Imam za to služavke.“
„Ali ovo je dar od nas. Kad završimo, bićeš još i lepša nego što si
u prirodi. Pomisli samo na utisak koji ćeš o Jemenu da ostaviš!
„Ali...“ Napeto pogleda u izaslanika, a on klimnu glavom. Potom
se Alija obrte ka meni s blagim osmehom. „Biće mi veliko
zadovoljstvo, sestro-ženo“, reče.
Čim sam izašla iz njene kolibe, pojurih u Safijinu, da nađem
Muhameda. „Rano je ustao pa otišao u hamam“, reče ona. „Šta je
bilo, Ajša? Sva si bleda.“
Okrenuh se i otrčah, ne odgovarajući na njeno pitanje, već
misleći samo kako moram da stignem do Muhameda — mada ne i o
tome kako ću to ostvariti, budući da se kupa u muškom hamamu.
Ženama je tamo, naravno, pristup zabranjen, kao što mi prislužnik
nasmejanih očiju i reče kad sam došla do vrata.
„Zovi ga, molim te. Hitno je“, rekoh, ali on odmahnu glavom.
„Naređeno mi je da ne uznemiravam Proroka“, reče on očigledno
se zabavljajući. „Osim ako nije pitanje života i smrti.“
„Ali jeste!“, zavapih. „Molim te, reci mu da je Ajša tu, i da je
hitno!“
Dok sam čekala, šetkala sam tamo-amo tvrdo nabijenom
zemljom ispred kupatila, ponovo vrteći po glavi prizor kojem sam
prisustvovala u Alijinoj kolibi, pretresajući reč po reč i tragajući za
nekim drugačijim, smislenijim tumačenjem. Ali nije se ništa moglo
pogrešno protumačiti u rečima one sirotice niti u pohotnim
Numanovim očima dok je govorio o prolivanju Muhamedove krvi.
Vrata se otvoriše i ja se okrenuh kao vihor spremna da se
obisnem Muhamedu oko vrata i ispričam mu sve što sam videla i
čula. Umesto mog muža, međutim, nađoh se gledajući pravo u
Alijine podrugljive oči.
„Prorok se priprema za svadbu, Ajša“, kaza on. „Danas nema
vremena za ljubomorne žene.“
285
Stajao je raskoračen, milujući mač u kaniji kao da se premišlja da
li da ga primeni na meni. Ošinuh ga pogledom, žaleći što nemam kod
sebe svoj mač. Kakvo bi zadovoljstvo bilo baciti Aliju na kolena! No
trenutno, međutim, nisam imala ni vremena ni strpljenja za borbu, pa
čak ni za svađu.
„Jä, Alija, tražila sam da vidim Muhameda“, rekoh. „Imam hitne
vesti.“
„Rekao sam ti, zauzet je“, kaza Alija. Onda mu se osmeh
razvuče. „Šta je sad bilo, Ajša? Je li i Alija uhoda kao i Um-Habiba?
Ili si pak nešto novo izmudrijala?“
Mora biti da ga je izraz mog lica lecnuo, pošto je kročio bliže i
zagledao mi se u oči. „Gle kakvo ti je lice, Ajša kao u nevaljalog
deteta kom su prozreli laži. Dobro sam upoznat s tvojim smišljenim
rabotama u haremu, sve ako Muhamed i nije.“
Srce poče veoma brzo da mi udara. „Alija, moram videti
Muhameda. Možda mu od toga zavisi život.“
„Alahom ti se kunem, pokušaš li samo da upropastiš ovaj savez s
Jemenom, zagorčaću ti život“, izusti on. „Pokušao sam da ubedim
Muhameda da te ne pusti na svadbu, ali on je protivan tome. No
upozoravam te, Ajša: ja imam oči i uši na sve strane. Jedna tvoja
lažljiva reč ili postupak, i lično ću se postarati da budeš zaključana u
svoju sobu sve dok se stupanje u brak do kraja ne sprovede.“
Okrenuh se u mestu i pojurih ulicama, od besa slepa za radoznale
poglede prolaznika. Magarac onaj naduveni, on meni da preči pristup
mome mužu! Muhamed nije ni uspeo da sazna da želim da ga vidim,
inače bi izašao radi mene. Pomislih da se vratim i čekam dok se ne
pojavi, ali odlučih se da to ne činim. Šta ako je s njim Omer? Nek mi
je dragi Alah na pomoći ako me uvreba kako visim ispred muških
kupatila!
Uskoro usporih korak i navukoh pokrivku preko lica,
premišljajući o Alijinom ruganju. Koliko god da ga mrzim, njegove
su reči postigle korisnu svrhu. Naterao me je da shvatim koliko sam
glupo mogla izgledati Muhamedu da sam mu otišla tvrdeći da se
sprema zavera za njegovo ubistvo. Samo što sam optužila Um-
Habibu da uhodi za svoga oca, i to sam se grdno prevarila. Pre toga,
nepravedno sam Mariju proglasila za preljubnicu. Zbog mojih
nesmotrenosti, Muhamed mi nije poverovao kad sam mu rekla da
nosim njegovo dete. Zašto bi mi verovao sad?
286
Ako o Aliji izreknem bilo šta što nije pohvala, Muhamed će
samo još više da se razljuti. A onda će Alija očas posla da ga ubedi
da me zatvori. Ako se pak to dogodi, nikako neću biti u stanju da
sprovedem svoju namisao— i Muhamed će noćas nastradati.
Za pomoć oko pripremanja Alije za svadbu zavrbovala sam
Hafsu, jedinu sestru-ženu kojoj sam smela da poverim tajnu. Kad je
čula za krvničku zaveru, oči sujoj usplamtele dobro znanom
strastvenom vatrom.
„Zarila bih ja njoj bodež među te njene dragocene dojke“, reče.
„Strpljenje je, Hafsa, ovde ključ do uspeha“, kazah ja. „Ako je
ubijemo, njen izaslanik će prosto da iznađe drugi način da umori
Muhameda.“
Ona me ščepa za rukav. „Ali šta ako ti zamisao ne uspe, Ajša?
Zar ne bi trebalo nekome da kažemo?“
Ispričah joj za svoj pokušaj ispred muškog hamama i kako mi se
Alija narugao.
„Ne daj toj naduvenoj vreći da te spreči da upozoriš Muhameda“,
reče Hafsa. „Ako se nešto dogodi našem mužu, bićeš ti za to kriva.“
„Ništa mu se neće dogoditi ako ja tu mogu da pomognem“
uzvratih. „Ali neću biti u stanju ništa da učinim ako me Alija
zaključa.“
„Onda reci svom ocu, Ajša. Ne možeš ovo da izvedeš sama.“
Klimnuh glavom. „Od svih na svetu jedino bi mi otac možda i
poverovao. Ali ako mi ne poveruje, ne brini: dobra mi je zamisao. A
ako omane, imam još jednu. Onaj ubica nikad neće ni prići
Muhamedu.“
Ostavih je pa odoh abijevoj kući. Na svoje iznenađenje, zatekoh
ga u medžlisu s Ebu-Sufjanom. „Puštaš ga da ovde boravi?“, upitah
kad je izašao da me dočeka.
On prođe drhtavim rukama kroz kosu. Oči su mu bile prazne;
zurile su u mene, ali nisu videle. „Alaha mi, neće taj da mi mrdne sa
očiju sve dok je moj otac njegov talac.“
Uhvatih ga za bradu, nastojeći da mu zaplenim pažnju. „Treba mi
tvoja pomoć, abi. Ova nova Muhamedova mlada...“
„Ajša, jesi li ti mene čula šta sam rekao? Zauzet sam. Nemam
vremena za tvoje spletke.“
287
„Ali ovo je ozbiljno!“
Konačno mu se oči usredsrediše na mene — sevajući ljutnjom.
„Ozbiljno!“ povika. „Ništa ti ne znaš o tome štaje ozbiljno. Tvoje
domaće zađevice sad mi nisu nimalo zanimljive, Ajša, razumeš li to?
Imam na brizi očev život. Ostavi me sad!“
Okrete se i ulete u medžlis, ostavljajući me pod utiskom kao da
me je upravo zahvatio samum. Na kraju ni otac ne može da mi
pomogne. Oko mene je hujalo očajanje, ali ja duboko udahnuh i
sabrah misli. Muhameda ću spasti sama.
Tog popodneva sam se upinjala da mi ruke budu mirne a glas
vedar dok smo ja i Hafsa gizdale i češljale buduću nevestu, sve dok
nije čak i nas zaslepila svojom lepotom. Laskala sam Aliji i delila joj
sestrinske savete, a Hafsa je, škrgućući zubima, ukrašavala mladine
ruke i mišice oštrozubim gujama i bodljikavim ružama — što sad
žene veoma rado nose, kako sam je ubedila.
Sledeći deo moje zamisli bio je od vrhunske važnosti za uspeh.
Znajući da je Alija na svoju ulogu naterana putem ucene, gotovo sam
se grozila što ću to učiniti. Tešila sam se misleći na Muhameda, te je
mi je ljubav prema njemu oklopila srce tvrdom ljuskom.
„Sad upamti“, rekoh joj kad je ustala da krene. „Kad noćas
nastupi čas da Muhamed legne s tobom, ne podaji mu se smesta.“
„Budi čedna“, kaza Hafsa. „Tako on voli.“
„Opiri se njegovim nasrtajima — smejući se, tako da zna da ne
misliš ozbiljno“, rekoh ja.
„Muškarci uživaju u ulozi lovca“, kaza Alija. A onda nam uputi
prepreden osmeh. „Tako sam čula.“
„Muhamed će prestati da se zanima za tebe ako se pokažeš kao
lak plen.“
„Ali šta ako ga poplašim?“
„Da poplašiš Proroka? Najmoćnijeg ratnika u Hedžasu?“ Hafsin
smeh bio je podrugljiv.
„Taman kad bude na pragu da ti priđe, a ti vikni: ‘Sklanjam se od
tebe u Alahovo okrilje!’“, rekoh ja mrdajući obrvama. „Iznenadiće te
kako će to na njega delovati.“
Uistinu, dejstvo te rečenice na Muhameda već sam bila videla—
posredno. Prilikom jedne večernje kafe s njime, Safija je ispričala
neprijatnu priču o tome kako je umet poharao njeno pleme. Jedna
njena rođakaje preklinjala za milost kad joj je neki naš borac strgao
odeću. „Sklanjam se od tebe u Alahovo okrilje!“, povikala je ta žena,
288
ali vojnik nije ni zastao u svom napadu. Zaista, kazala je Safija,
nazvao ju je samozvankom pa se poneo prema njoj još grublje negoli
ranije.
Muhamedu je lice pobelelo kao mleko kad je čuo tu priču. „Ko je
taj borac? Izvesno će goreti u paklu za taj prestup.“
„Ali ona žena nije bila muslimanka“, rekla je Zejneba.
„Misliš da se samo muslimani smeju pozivati na Alaha?“, upitao
je Muhamed. „Svako ko to učini treba da bude pod zaštitom.“
Posmatrajući se u ogledalu, Alija je uvežbavala tu rečenicu.
„Sklanjam se od tebe u Alahovo okrilje“, reče pa se namršti.
„Jeste li sigurne da će to Muhameda da uzbudi?“
„Nećeš da veruješ kako će da deluje“, odgovori Hafsa. Usiljeno
se osmehivala dok je Alija u blaženom neznanju izlazila iz kolibe i
kretala ka džamiji, ka klopci što ju je čekala.
„Hvala dragom Alahu“, promrmljala je Zejneba za vreme
svadbe, „izrez na haljini joj bar ne seže do pupka.“
„Jä, Zejneba, a ti mislila da si ti izmislila taj vid zavođenja?“,
pecnu je Hafsa.
„Kod mene je bila spavaćica spuštena na ramenima“, reče
Zejneba. „I ne, nisam ga ja izmislila, ali sam ga zato usavršila.“
„Ja sam mislila da će da se rasprsne kao nar kad je juče sišla sa
one kamile“, reče Rejhana.
„Imaju oni tamo u Jemenu još mnogo da se uče pristojnosti.“,
kaza Um-Selema.
Marija nije učestvovala u našem razgovoru, već je stajala po
strani, sva gizdava u belom platnu i s dugačkim minđušama od
dragog kamenja, i upućivala nam hladne poglede ispod oka. Ali ja
sam bila ubedena da joj je ta osamljenost i te kako nadoknađena kad
joj se Muhamed milo osmehnuo s drugog kraja odaje. Ulovila sam
mu pogled i ja, ali on ga je hitro skrenuo, te su mene zapekle vlastite
oči. Kad mu budem spasla život, možda će i mene ponovo voleti i
verovati mi.
Molim Te, Bože, da moja zamisao uspe. Dok je ostatak umeta
gozbovao, meni su glad ubijale jezive slike koje su mi se priviđale.
Šta ako Alija propusti da izgovori reči kojima sam je naučila? Onda
će ona i Muhamed obaviti bračnu dužnost i Muhamed će, kao i uvek
289
posle vođenja ljubavi, zaspati dubokim, zadovoljnim snom iz kojeg
ne bi mogao da ga razbudi ni sam anđeo Džebrail. Biće lak zadatak
preklati ga.
Pokušavala sam da tešim samu sebe: zar neću tu odmah pored da
čekam ja, spremna da Muhameda odbranim mačem? Ali svejedno mi
je glava toliko bila prepuna briga da sam jedva i okusila neobična
jemenska jela za koja su svi ostali govorili da su izuzetna: sočni
komadi kozjeg mesa u ljutoj čorbi, salata od jogurta i krastavca
mirisna od belog luka, meze sa svim vrstama začina, jarke kriške
zrelog manga. Prebirala sam po jelu, znajući da bi trebalo da
napunim želudac, ali misli su mi bile usmerene na neposrednu
budućnost, kao da se spremam za boj. Muhamed je delovao krajnje
srećno dok je piljio mladi u lice, blaženo nesvestan njene prevare.
Po završetku večere, mi žene prišle smo da ih izljubimo i
čestitamo im. Dok sam posmatrala Muhameda kako se smeši,
osećala sam se kao da mi neki nož upire u grlo. A sirotoj Aliji su se
ruke tresle kad sam je zagrlila.
„Nisam zaboravila ono što si me naučila“, šapnu mi.
„Ne zaboravi da to kažeš, inače možda neće biti u stanju da
spava s tobom.“ Pocrvenela sam izustivši takvu klevetu na račun
Muhamedove muškosti.
Noć se protezala preda mnom kao kakav strašan san. Nameravala
sam da se šćućurim kod Alijine kolibe i prisluškujem šta se unutra
priča. Na taj način ću znati je li mi zamisao uspela. Ako propusti da
izgovori one reči, iskočiću s mačem pre nego što izaslanik stigne i da
se maši brave na vratima.
Ali dok sam se bližila kolibi, s mačem skrivenim ispod ogrtača,
videh ljudske prilike, po jednu na svakom uglu. Podmukli Numan je
postavio stražare — ne da spreči zločince spolja, već da zaštiti
zločinca unutra.
Iskidani oblaci prigušivali su mesečinu kao neprijateljska ruka.
Čučnula sam u senke ukraj susedne, Um-Habibine kolibe, čuljeći uši
da čujem mrmljanje i šapat što su se probijali iz njihove ložnice.
„Nemaš čega da se plašiš“, učini mi se da je rekao Muhamed.
„Uzbudljivi poljupci“, prela je ona.
Njegove gladne oči. Proždrljiva usta na njenom telu. Njegovi
prsti joj razvezuju odeću, razmotavaju je. Zatresoh glavom da
raspršim te slike, ali one su se opet skupljale, izoštrene njegovim
životinjskim ječanjem, njenim otužnim smehom. Nije zvučala
290
nimalo neiskusno. Zar je zaboravila na svoj zadatak, ili ga je pak
odbacila? Molila sam se da ne zaboravi one reči.
„Izgovori!“, šaputala sam čučeći u mraku, brišući znoj sa lica i
sileći srce da tiše lupa kako bih mogla da ih čujem.
Začu se njen nagli uzdah, oštar kao bodež, i njegov dubok smeh.
Alaha mu, zar joj se pokazao?
„Izgovori“, zahripah. Pomozi mi Bože! Molim Te, ne daj joj da
zaboravi! Ako ne izgovori naučenu rečenicu, biću bespomoćna da ga
sprečim. Stražari će me nadjačati i Muhamed će izgubiti glavu —
sem ako ne nađem načina da priđem bliže tim vratima.
Obazreh se po dvorištu u potrazi za nekim odgovorom. Zašto se
nisam bolje potrudila da pribavim pomoć? Zato što sam se plašila da
mi niko neće poverovati. Koliko mi je glup sada izgledao taj strah!
Čak i podozrenje da postoji zavera navelo bi Muhameda da bude
oprezniji, ili možda mog oca razbudilo da digne uzbunu. Baš sam
bila samouverena kad sam mislila da Muhameda mogu da spasem
sama. Sad je prekasno da potražim pomoć, a za tu moju taštinu
Muhamed bi mogao platiti najkrvavijom cenom.
Oblaci se ponovo razminuše, ogolivši mesec. Svetlost okupa sve
u dvorištu, a s njima i mene. Uzmakoh u senku, ali moj pokret
privuče pažnju stražara na ulaznim vratima. Bešumno doskoči preko
trave i zgrabi me za kosu.
„Polazi sa mnom“, hrapavo zašišta, a onda me, poklopivši mi
rukom usta, povuče ka poslanikovom šatoru.
Oči mi zasuziše od bola u glavi, ali nekako uspeh da se dokopam
bodeža što mi je bio pod miškom. Dok me je stražar cimao za
sobom, smišljala sam šta ću: čim se više ne budemo videli iz Alijine
kolibe, zariću mu nož u stomak, a onda navući njegovu odeću i stati
na vrata. Tako ću bez po muke zaustaviti Muhamedovog ubicu.
Ali nismo daleko odmakli, a noć zapara vriska i jauk, jeziv zvuk,
kao kad se mačke upuštaju u borbu. Stražar stade i okrete se, još me
držeći, a s njim se okrenuh i ja i videh Muhameda kako izlazi u
dvorište, razdrljene odeće, gologlav — a o ruci mu visi uplakana
Alija u prozirnoj košulji. U daljini se začu tutanj konjskih kopita u
trku, a potom utihnu.
Srce mi se razdiralo, vapeći da ga neko čuje. Otimala sam se od
stražara, želeći da upozorim Muhameda krikom. Stajao je
nenaoružan i okružen ubicama, nesvestan opasnosti.
291
„Jä, Muhamede, čuvaj se!“ U dvorište utrča Hafsa s Omerom i
Talhom, koji su vitlali mačevima. Ugledavši ih, stražar me pusti i
pojuri ka Aliji, i sam mašući mačem. Numana nigde na vidiku.
„Muhamede, pazi!“, kriknuh. „To su ubice!“ Ali niko me nije
čuo.
„Nisam to mislila!“, plakala je Alija. „To su mi tvoje druge žene
rekle da kažem. Rekle su kako to voliš, kuje jedne! Molim te, ne šalji
me natrag kući! Radiću šta god zatražiš!“
Stade da mu grli struk, potom noge. Muhamed se pruži dole i
blago je povuče da ustane. Ona mu uplete ruke oko vrata, ali on je
odvoji od sebe, pa je predade stražaru.
„Moja nevesta je od mene zatražila Alahovo okrilje“, reče.
„Moram poslušati njenu želju i poslati je kući netaknutu.“
Stražar se namršti. „Ali čuo si je kad je rekla da nije mislila to što
je izgovorila“, kaza. „Prevarile su je.“
„Svejedno“, uzvrati Muhamed. „Te reči imaju istu moć bez
obzira na njenu nameru.“
„Kralj će se uvrediti.“ Stražar gurnu napred Aliju što je jecala,
tako da udari u Muhameda, no on uzmače i odbi je od sebe.
„Hoće li mi Alah dopustiti da se oženim onom koja je od Njega
tražila da je zaštiti od mene? Nije na meni da to odlučim“, izgovori
Muhamed uz naklon. „Iskreno žalim.“
U tom času; umusana mlada opazi me gde stojim u dvorištu. „Ti
si mi to uradila! Ja, Proroče, eno je, to je ta što me je nasamarila! I
ona tamo!“ Pa pokaza u Hafsu, koja uzvrati sevajući očima.
„Ovo je bio pokušaj ubistva“, rekoh ja.
Potresen izraz na Muhamedovom licu kad je usmerio oči ka meni
izazva mi želju da mene nekud pošalje, a ne novu nevestu. A opet,
kad bi znao istinu, hvalospev bi mi spevao kao svome spasiocu.
„Muhamede“, počeh preklinjućim glasom. „Moraš da mi veruješ.
Numan je smerao da te noćas ubije!“
„Dosta!“, dreknu on drhtavim usnama.
„Ne, moraš da mi veruješ!“ Osvrnuh se tražeći pogledom
Numana, u nameri da ga optužim, ali on se nije pojavljivao. Tad se
setih onog konjskog topota kad je Alija vrisnula, i znala sam da je
otišao.
„Gde je Numan?“ Okrenuh se stražaru, čije su neprobojne oči
govorile da je i on znao šta Numan smera. „Pobegao je, je li?“ S
likovanjem se obrnuh ka Muhamedu. „Samo će krivac pobeći.“
292
Stražar pusti Aliju, koja je sad stajala i tiho jecala, pa se nakloni
Muhamedu. „Izaslanik šalje pozdrav“, reče. „Kralj ga je danas posle
podne pozvao u Jemen po nekom hitnom poslu.“
Muhamedu se smrče lice. Žila među očima mu je damarala.
Ošinu pogledom mene, pa moje sestre-žene, koje su lelujale
dvorištem kao četa duhova.
„Nije ni bitno koja je moja supruga ovo počinila, jer svaka od
njih bi to želela“, reče razmahujući rukom da označi svih devet nas.
„Ove žene su kao Jusufova braća, što su ga prodala u ropstvo, Ko
voli sebe više nego druge, izdaće i onog ko im nikad ne bi učinio
zlo.“
Okrete se i ude natrag u kolibu koja je bila Alijina, pa zalupi za
sobom vrata. Hafsa i ja se obrnusmo jedna ka drugoj s očima punim
straha. „Sad će sigurno da se razvede od mene“, promrsi ona.
Ja nisam rekla ništa, ali sam se odvukla u svoju kolibu s
osećajem da mi neko stopalo gazi prsa. Nije Hafsa jedina koja treba
da se brine zbog razvoda. Kad je Muhamed noćas pogledao u mene,
videla sam da mu se ljubav razbila u hiljadu i jedan komadić. Sad
samo čudo može da nas spase.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

31 Re: Dragulj medine - Seri Dzouns taj Sub Dec 24, 2011 8:00 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
28.
Čast i slava
pometnji što je usledila za nemilim događajem povodom
Alije, jemenski karavan je otišao pre nego što sam
Muhamedu uspela da objasnim šta se dogodilo. Omer je
izgrdio Hafsu što je nasela na moje „uvrnute“ bajke o Aliji i
Numanu, dok je Muhamed pak zamolio izaslanika da pošalje vladaru
Jemena njegova izvinjenja.
Što se mene tiče, nestrpljivo sam čekala da ubedim Muhameda
da sam mu spasla život time što sam mu zavarala nevestu. Ali kako
ma šta da mu kažem? Izbegavao me je kao da sam gubava. Tri večeri
sam čekala da mi dođe, no on je umesto toga provodio svoje noći s
Džuvejrijom, Rejhanom, Safijom.
Takoreći nisam ni izlazila iz kolibe. Nisam želela da odgovaram
na zapitkivanja sestara-žena. Ni na vlastita nisam umela da
odgovorim. Zašto sam, kidala sam se u sebi, stavila Muhamedov
život na kocku? Nikad se u životu nisam tako uplašila kao onda kad
je jemenski stražar krenuo da me vuče od Alijine kolibe. Mislila sam
da Muhameda mogu da odbranim sama, ali umalo da mi zamisao ne
uspe. Šta da nije uspela? Da Alija nije poslušala moj sumanuti savet,
Muhamed bi možda bio mrtav, a krivica bi bila do mene.
Kad bi Muhamed sad umro, umro bi s njim i umet. Zujali bismo
kao košnica bez matice i Ebu-Sufjan bi bez po muke zalio ulice
Medine krvlju pravovernih. A mene, moje sestre-žene i njihovu decu
— i moje dete pri tom — prodali bi u roblje; decu bi odvojili od
majki, žene bi trpele poniženja od besramnih očiju kupaca robova i
njihovih hladnih prstiju što džaraju po našim skrivenim delovima
tela.
Radi Muhameda bih se izložila svakoj opasnosti, ali ne samo
njemu za ljubav. Učinila bih to i radi sebe radije bih umrla nego da
živim kao robinja — i radi umeta. Sad sam, izgleda, svoju
nepromišljenost platila Muhamedovom ljubavlju, jer okretao je glavu
kad god ga ugledam u dvorištu i prestao je da mi dolazi u kolibu, čak
i noću. Osećala sam se praznom kao da mi je duša odletela.
U
294
Tri dana po Alijinom odlasku, Muhamed je poručio da odlazi.
On, moj otac, Alija i Zejd idu da se nađu s Gatafanima. Oca je poslao
da se pozdravi sa mnom.
„Na brzinu smo uredili ovaj polazak“, objasnio je abi
izvrdavajući mi pogled. „Muhamed nema vremena da te sad obiđe.“
„Ali mora!“ kriknuh. „Imam da mu kažem nešto važno.“
„Poglavica Gatafana zahteva da se Muhamed pojavi smesta“,
reče abi. „Hoće da se osveti Kurejšijama zato što su mu ubili
saplemenike i prekršili mirovni sporazum. Ljut je zbog
Muhamedovog poslednjeg ugovora s Ebu-Sufjanom.“
Ko bi i mogao da krivi poglavicu? Muhamed je pregovarao samo
u svoje ime, naizgled zaboravljajući na čast svojih saveznika
beduina. No Gatafane će lako primiriti. Prava opasnost za
Muhameda, strepela sam, vreba iz Jemena.
Kroz svega nekoliko sati, Muhamed — i moj otac — putovaće
pustinjom, izloženi napadu. Hoće li Numan tako lako odustati posle
tolikog puta koji je prevalio kako bi ubio Muhameda? Bila sam
sigurna da su on i njegova pratnja zauzeli busiju negde u blizini, pa
čekaju da dovrše svoje zlehudo poslanje.
„Abi“, izustih. „Moraš da upozoriš Muhameda. Ona žena kojom
se zamalo nije oženio — ona je ubica.“ Pa mu ispričah sve redom,
otkako sam uhodila nju i Numana u njenoj kolibi, pa do trenutka kad
sam svojim savetom omela zaveru — a dok sam govorila, on je
crveneo u licu.
„Zašto si toliko čekala da mi to ispričaš? Mogli su da ubiju
Muhameda!“
„Pokušala sam da ti kažem“, rekoh. „Pokušala sam da kažem
Muhamedu. Ali niko nije hteo da me sasluša.“
On se namršti. „Oprosti mi, Ajša. Nije trebalo da te onako
odbijem. Za sve ovo treba podjednako kriviti i tebe i mene.“
„Ali zamisao mi je uspela, nije li tako, abi?“ Ponosito digoh
glavu. „Muhamed je živ.“
Otac zažmuri i stisnu usne. Čekala sam da ospe grdnju,
podsećajući se da nije ni važno šta će neko, pa makar i moj rodeni
abi, misliti o meni ili onom što sam učinila — dokle god čuvaju
Muhamedov vrat od jemenskog mača.
Kad je otvorio oči, zahvalih Alahu jer videh da mu je lice
smekšalo.
295
„Jä, Ajša, često sam žalio što tvoj brat Abdurahman nema tu
tvoju žicu“, kaza. „Pitao sam se zašto je Alah protraćio toliku pamet i
hrabrost na jedno žensko čeljade.“
„Nažalost, izgleda da se hrabrost poštuje samo kod muškaraca“,
rekoh ja, oborivši pogled da ne vidi koliko me bole te njegove izjave.
Dakle, moj otac smatra da je sav moj napor da zaštitim Muhameda
traćenje. Da sam muško, upravo u ovom trenu sav bi blistao od
ponosa. A pošto sam žensko, sramotim ga.
„Nisi u pravu“, kaza on, na šta podigoh oči i ugledah mu širok
osmeh, sjajne oči. „Više poštovanja gajim prema tebi nego prema
oba moja sina zajedno. Ti ne dozvoljavaš da te to što si žena spreči
da se boriš za svoj umet.“
„A ipak me stižu osude“, rekoh. „Da sam muško, šepurila bih se
u sjaju slave.“
„Slave?“, frknu otac. „To želiš? Nju nije teško zadobiti. Pitaj
Ebu-Sufjana. Slave je lako dokopati se koliko i bodeža. Ona na onog
ko je nosi privlači pažnju kao sečivo što sjakti na suncu. Čast pak, s
druge strane, zahteva stegu nad samim sobom, saosećanje,
samopoštovanje. Često radi ispotiha, neprepoznata ili neizazvana
žudnjom za njome. Čast dolazi tek posle dugih godina truda, a kad se
jednom konačno stekne, još je teže zadržati je.“
„Zbog čega je utoliko dragocenija“, pokušah da pogodim.
On podiže obrve kao da me tek sad jasno vidi. „Isto onoliko
dragocena koliko i junačna kći.“
Na to iskorači i stisnu me za lakat, pozdravljajući me onako kako
se muškarci pozdravljaju. Zauzvrat stisnuh i ja njemu lakat, gušeći se
od osećanja dok sam prihvatala tu počast koju mi dodeljuje. Nikad
nećemo biti jednaki — uostalom, on mi je otac ali u tom času bili
smo ahsabi, s istom svrhom i ciljem: da zaštitimo našeg Proroka i
umet, i našu slobodu da se svome Bogu molimo u miru.
„Spasla si Muhameda, i to si vrhunski izvela“, reče on. „To
uradivši, spasla si i umet.“ Oči mi se orosiše od zahvalnih suza kad
me je privukao u svoj zagrljaj, mirisan od galgana i kardamoma.
Srce mi je raslo u grudima sve dok mi nije, reklo bi se, ispunilo i
grlo, ne dajući mi da prozborim. Moj otac se mnome ponosi zbog
onoga što sam uradila! Stisnuo mi je lakat, pohvalio mi pamet.
Zagnjurih se u njegovo naručje, u njegovu dugu kaniranu bradu, u
ljubav i poverenje koje sam osećala kako biju u njegovom srcu. Tad
me on pusti i okrete se da pođe.
296
„Sad moram da idem i posavetujem se s Muhamedom“, reče. „U
međuvremenu, tvoje vesti bi trebalo da držimo u tajnosti. Samo bi
zabrinule umet.“
„Meni je stalo samo do Muhamedovog suda, ni do čijeg više
osim tvojeg“, uzvratih. „Šta ako ti ne poveruje?“
„Ne sekiraj se, Ajša. Ne samo što će poverovati u tvoju priču već
će mu se i srce otkraviti prema tebi kad shvati šta si učinila za njega
— za sve nas.“
„A Numan, abi? Jesi li smislio štagod?“
On se nakloni. „Još nisam, ali nešto se pitam — da nemaš ti da
mi predložiš neko svoje rešenje?“
Zurila sam u njega, nesigurna jesam li dobro čula. Moj otac, od
mene da traži saveta? Da me ne začikava? Ali na licu mu se ogledalo
samo uvažavanje. Zamisao koju sam već bila stvorila u glavi
spremno mi izlete na usne.
„Ja bih na sve strane razaslala izvidnice da pronađu gde su se
Jemenci ulogorili. Mora biti tu negde blizu“, rekoh. „Slažeš li se?“
On klimnu glavom. „Alaha mi, slažem se.“
„Pošalji Aliju i Zejda s još nekoliko najvaljanijih ljudi da im se
prišunjaju noćas, pre nego što vi krenete na put. A onda pošalji
jemenskom vladaru Numanovu glavu na maču.
Kad su Muhamed i moj otac otputovali da umire Gatafane,
nadzor nad umetom preuzeo je Omer. U nekim drugim okolnostima,
mi u haremu zazirale bismo od ovakvog ustrojstva. Koliko je Omer
uživao da izmišlja nove zabrane za Muhamedove žene, toliko je još i
više, izgleda, voleo da ih silom sprovodi. Ali ovog puta, zahvajujući
ogromnom broju novopreobraćenih u Medini, bio je prezauzet
presuđivanjem u rasprama, nalaženjem smeštaja za ljude i
vrbovanjem ratnika da bi brinuo i za naš harem. Makar na neko
vreme.
Mi smo pak bile uposlene novim poduhvatom. Do svadbe naše
prve mušterije Gazele preostajalo je još nepune dve nedelje, a moje
sestre-žene imale su da sašiju i ukrase haljinu, da naprave boje za
lice, da smućkaju mirise, da spreme kanu. Smeše su isprobavale
jedna na drugoj, pa ih onda prečišćavale. Ovo će im biti prvo kićenje
mlade, te su zato htele da nevestina majka padne u nesvest kad vidi
297
kako joj je ćerka lepa. Hvale koje će posle širiti svaku će medinsku
nevestu uputiti na Prorokove žene.
Ja im nisam mnogo pomagala. Još sam zbog trudnoće osećala
mučninu i umor i mnogo vremena sam provodila u šatorskom
naselju. Trogodišnja suša samo je još pogoršala život njegovim
stanovnicima. Ljudi su umirali od gladi i boleština, žene i deca su
plakali, muškarci s očajanjem obarali glave. Kako bilo kome tamo da
pomognem? No ipak sam se i dalje trudila. Na svakih nekoliko dana
povela bih Dimiskiju, natovarenu ječmom i urmama, kroz Medinu pa
u njihovu tužnu zajednicu, gde su me dočekivali toplo kao da sam im
rod rođeni.
Svaki put kad se vratim iz tih poseta Um al-Masakininoj sirotinji,
sestre-žene bi me posadile u „gnezdo“ u kuhinjskom šatoru, pa
krenule da pokazuju šta su sve dovršile. Um-Selema bi cifrasto
podigla veo s lica, da se pohvali obojadisanim očima, ili bi pak
Zejneba ogolila mišice da se vidi najnovija Hafsina slikarija.
Nikad nisam čula svoje sestre-žene da se toliko smeju, ili da s
toliko žara razgovaraju. Prvi put u životu radovala sam se povratku
kući.
Nekoliko dana uoči Gazeline svadbe, po dolasku kući zateče me
iznenađenje: Rejhana je zveckala dairama, a Sevda je udarala u
tamburu, dok je nežna Džuvejrija igrala u nevestinskoj haljini,
zeleno-zlatnoj, šaka i mišica oslikanih paunovima kojima repovi kao
da su bleštali od boje. Kako se pokretala, tako se oko nje vio miris
kardamoma i ruže, Rejhanin izum, a potom je, na moje oduševljenje,
skinula pokrivku pa otkrila kosu boje mesinga uvijenu u blistave
slapove kovrdža, i oči tako snažno iscrtane kolom da su maltene
iskakale sa lica, dok joj usta pak nisu bila samo macnuta crvenilom,
već su delovala vlažno i sjajno kao da se ljubila s rosom.
„Alaha mi! Drago mi je što Muhamed nije tu da vidi ovo
otelotvorenje lepote“, rekoh smejući se, ali samo upola u šali.
Nasmejaše se i moje sestre-žene, a Hafsa skoči da se pridruži
Džuvejriji u igri, obrćući se, šibajući kosom i izvijajući telom kao
zmija, sve nas iznenadivši. Još čas i igrala je i Zejneba, smišljajući na
licu mesta pesmu o dirhemima i novim haljinama koje će se kupiti, a
Safija je pucketala prstima i trzala glavom levo-desno, pružajući ruke
i počivajući me da im se priključim.
Iznurena od moje zahtevne trudnoće, nećkala sam se, ali Hafsa
mi igrajući priđe i povuče me na noge. Tada u krug stupi Um298
Selema, pa čak i Um-Habiba. Uskoro smo sve igrale, smejale se i
tapšale. Uz Sevdino okidanje struna i Rejhanino zveckanje, sve brže i
brže, dok na kraju nisam zaboravila na svoju iscrpenost, a sestre-žene
se pretvorile u rasplinutu šaru. Sudarale smo se, cičale i pevale sve
dok kuhinjski šator nije delovao, po svoj prilici, kao da u njemu
tutnji samum.
Zaneta grajom i veseljem, nijedna nije čula kako grmeći nailazi
Omer. Mora biti da ga je Sevda opazila na ulazu, pošto je njena
svirka prva zaćutala. Sledeće su umukle Rejhanine daire, a onda smo
sve prekinule igru i okrenule se, zbunjene, našim sviračicama.
Prateći kud gledaju njihove prestrašene oči, primetile smo Omera,
podbočenog i lica tako iskeženog da je govorilo kako upravo radimo
nešto veoma naopako.
Načas je u šatoru vladao muk, a potom nam Omer, setivši se
propisa o gledanju u naša lica, zapovedi svima da se pokrijemo. Kad
smo to učinile, on uđe, pa uze od Sevde tamburu i prelomi je preko
kolena. Sevda zavapi, a nas nekoliko se zagrcnusmo, ali nijedna ne
prozbori. Naprasitog Omera sam se čak i ja plašila, naročito sad kad
sam u materici nosila nežno čedo.
„Proroku se ova muzika ne bi svidela“, reče hrapavim glasom.
Govorio je istinu: povučeni Muhamed je uživao u ovakvim
predstavama nasamo, ali nije odobravao javno izvođenje. No nisu
sve sestre-žene drhtale od straha pred Omerovom grmljavinom.
„Onda je sreća za Proroka što nije ovde“, odreza Um-Selema
hladnim, razgovetnim glasom. Izbečih se u nju: da je nije zaposeo
džin? Omeru niko ne sme da odgovara.
„Uskoro će biti ovde, a onda će biti nevolje kad sazna za ovu
igranku koju ste priredile!“, viknu Omer. Tad mu pogled pade na
avane i tučkove, boje u prahu i mastila, bočice s mirisnim uljima,
krpice tkanine, noževe za krojenje i konce, sve razbacano oko
njegovih nogu, nalik na srušene nade.
„Odakle vam novac za sve ove drangulije i džidžabidže?“ Tad
uvreba kesu sa srebrnjacima na podu, kaparu koju je Gazelina majka
dala da se nabavi sve što treba. Hafsa poseže da je uzme, ali on joj je
ote.
„Kćeri, ove dirheme nisi od mene dobila! Da ti ih nije dala
majka? Ako je tako, onda ih je ukrala od mene te ih uzimam natrag.“
„Nisam ih dobila od umi“, odgovori Hafsa gotovo šapatom. „Niti
pripadaju tebi.“
299
„Odakle ti onda? Sigurno ne od Proroka.“
„Prorok nema novca da ga razdaje, abi.“
„Samo mi reci odakle ti, Alaha ti!“ Omer izmahnu pesnicom.
„Odgovaraj, ili...“
„Ne!“ Bacih se pred nju, štiteći je telom. „Nije ona tvoja pa da je
udaraš, Omere, više nije tvoja. A Muhamed svoje žene ne tuče.“
„Miči mi se s puta, Ajša.“ Dok je dizao pesnicu, na rošavom licu
skupljale su mu se senke.
Isturih bradu praveći se kako me nije strah, iako mi je podrhtavao
i sam dah. „Hoćeš da me udariš, pa da možda ozlediš Prorokovog
naslednika?“, rekoh čikajući ga.
Omer samo zinu. Oči mu se zaokrugliše kao pun mesec. Ja se
pogladih po stomaku i osmehnuh se, s uživanjem posmatrajući kako
polako spušta ruku nz bok.
„Jä, Omere, taj novac pripada Um-Džebraili, ženi onog trgovca“,
kaza Um-Selema iskoračivši i stajući pred njega. „Ona nam ga je
dala da kupimo sve ovo. Kitićemo joj ćerku za svadbu.“
Kesa s novcem pade na pod. Um-Salamina ruka sunu da je ščepa.
„Prorokove žene rade za platu?“, namršti se Omer.
„Pomažemo Muhamedu tako što same sebi pomažemo“, uzvrati
Zejneba.
„To tako ne može.“ On odmahnu glavom. „Zabranjujem.“
Šumno udahnuh. Istupi Hafsa. „Abi, ne! Obećale smo Um-
Džebraili. Već smo uložile njen novac, vidiš?“
„Protraćile ste njen novac. Razgovaraću danas s njenim mužem i
reći ću mu da se dogodila greška.“
„Onda ćeš lažno govoriti, kaza Um-Selema. „Nikakvu grešku mi
nismo napravile.“
Od Omerovog smeha kao da se zatrese čitav šator. „Napravile ste
grešku kad ste sve ovo smislile ne posavetovavši se s mužem“, reče.
„Alaha mi! Dozvoljava da mu žene upravljaju domaćinstvom umesto
da preuzme vlast u svoje ruke! Ali dokle god se ja pitam, žene neće
vladati.“
U ušima kao da mi tresnuše neka zalupljena vrata, a u grudima
osetih vreli lepet zarobljenih krila. Bespomoćnost mi je zapušavala
usta kao pesnica.
„Izuzetno znaš da se isturaš kad treba pokazati moć, Omere“,
razvuče Rejhana. „Baš kao što si isturio i tu svoju trbušinu. Reci mi,
300
ti što si pun zlatnog prstenja, čime si se danas častio? Jagnjetinom?
Pirinčem sa šafranom?“
„Mi smo jele kašu od ječma“, kaza Džuvejrija. „I po dve urme
svaka.“
„Jä, Omere“, javih se i ja, pošto mi se konačno vratio glas, „ako
misliš da nas sprečiš da kupujemo hranu, onda makar deli svoje jelo
s nama.“
„I one lepe haljine što ih imaju tvoje žene“, reče Zejneba. „Ona
zelena koju sam prošle nedelje videla na Hafsinoj majci na meni bi
izgledala čudesno.“
„Mir!“ Omer se razmaha kao da će sve da nas sravni sa zemljom.
„Vi ste Prorokove, a ne moje žene!“
„Pravo zboriš“, kaza Um-Selema. „I samo nam Muhamed može
zabraniti da radimo za Um-Džebrailu.“
„Alaha mi, ja velim da nećete iz ove džamije! Koja pokuša, biće
išibana — nasred tržnice.“
„Jä, Omere, ne nameravaju one da izazivaju nikakvu sablazan“,
oglasi se Sevda pipkajući amajliju protiv urokljivog oka i leteći
pogledom s njegovog lica pa u pod. „Cure su gladne, to je sve. Znaš
kakva je suša. A sva deca ovde rastu. Kad nemaju sitne dece da se
oko njih staraju, nemaju mnogo šta da rade.“
„Nije to moja briga“, zareža Omer. „Ja velim da vi iz džamije
nećete, a to i mislim. Postaviću stražare pred vrata kako bih bio
siguran da slušate naređenje.“
Glasno se nasmejah, pošto nisam mogla da verujem koliko je
drzak. Stoji pred nama u toj skupoj haljini šarenoj kao ćilim, iz usta
mu miriše na jagnjetinu, kim i med, a nas lišava ništavne šačice
srebra! Osvrnuh se po kuhinjskom šatoru, i videh one stare, dobro
znane uze kako poput konjskih vodica zatežu usta mojim sestramaženama,
osetih kako poput poplašenih ptica iz šatora prhnu ona
radost što nam je bila oživela udove i srca. U meni naglo navre
potreba da ih odbranim.
Isukah bodež iza pasa, u želji da jade mojih sestara-žena satrem
oružjem. „Ne brinite, sestre. Ja ću sama isporučiti vašu haljinu i
spremiti mladu.“
„Pre toga ću ja da te vežem i bacim pod ključ“, odvrati Omer. No
kako krenu k meni, moje sestre-žene stadoše da ga biju u leđa, i mora
biti da se uskoro i samo nebo treslo od vike devet besnih žena, vapaja
jedne — Sevde — da se smirimo, i trupkanja, frktanja i urlanja
301
jednog čoveka koji je sipao pretnje, prazne kao što mu je prazno i
srce.
Kakav li je prizor dočekao Muhamedove oči kad je u tom trenu
kročio u kuhinjski šator! Ne znam koliko je dugo tamo stajao i
posmatrao kavgu pre no što je Safija izviknula njegovo ime i izletela
iz gungule da mu potrči u zagrljaj. Njegovo mrmorenje njoj, tako
tiho da se pravim čudom uopšte i čulo, ućutka šator kao da je
izgovorio kakvu basmu.
Stajao je u iskošenoj svetlosti predvečerja, kose rasute oko glave,
poispadale u divljim kovrdžama ispod turbana i opcrtane zlatom u
boji njegovih očiju. Osmeh mu je delovao sablasno, neprirodno ispod
sve tamnije žile na čelu. A ipak — poželeh da povičem, da zaplačem
— živ je! Hvala Ti, Bože, što si ga zaštitio od zla.
„Afvan, Proroče“, reče Omer, crveneći u licu dok se klanjao
Muhamedu. „Oprosti mi. Pokušavao sam da zavedem nekog reda u
ovom raspuštenom haremu.“
„Raspuštenom! Hoće da kaže ‘radnom’, mužu moj.“ Ponosito se
smešeći, ispričah mu za posao mojih sestara-žena — ali žila među
očima poče da mu se nadima i kljucka.
„Ne smeš dozvoliti svojim ženama da kamče novac od umeta“,
reče Omer. „Tako ćeš izgledati kao slabić.“
„Alaha mi! Čak i sad mi je povređen ponos“, reče Muhamed.
,Jesu li moje supruge to smislile a da se nisu posavetovale sa
mnom?“ Pogled mu je bio strog. „Mislio sam da me više poštujete.“
„Jä, Proroče, i ja se osećam nepoštovanom kad obučem prodrtu
odeću“, kaza Um-Selema.
„Kakvo je tu poštovanje ako si me prinudio da dve godine nosim
istu haljinu?“, kaza Rejhana. „Kad sam ti došla, bila sam kneginja, a
sad zbog tebe živim kao prosjakinja.“
„Ide li ijedna od vas s odećom u rupama?“ upita Muhamed. „Je li
vam zima ili ste pak nepristojno pokrivene?“
„A šta ti podrazumevaš pod nepristojnim?“, viknu Zejneba.
„Imam dve haljine, obe toliko izbledele da mi i boju s lica piju.
Ne podnosim više da se vidim u ogledalu. Alaha mi! Radije bih
hodala bez ikakve odeće na sebi!“
„Jä, Proroče, čuješ li ti kako tvoje žene govore?“ Omeru je lice
bilo crveno kao presno meso. „Ovaj bezobrazluk vapi za šibanjem.“
Zbog Omerove okrutnosti osetih kako mi vri krv. Eto čoveka koji
me je lišio slobode tako što je ubedio Muhameda da me natera da
302
krijem lice; koji mi je prevarom oduzeo priliku da se borim za svoj
umet. A sad bi, pošto nismo pokorne onako kako bi on voleo, da nam
izbrazda tela šibama.
„Jä, Omere, a ti misliš da su Prorokove žene životinje?“, prosuh
mu u lice. „Prvo nas stavi u kavez ako hoćeš da nas biješ.“
Muhamed me zbunjeno pogleda. „Znaš da je tvoj hidžab naredio
Alah, Ajša“, reče. „Prisustvovala si kad mi je prikazao to otkrovenje
u dvorištu.“
Nasmejah se, sećajući se tog otkrovenja i predobro: kako je
usledilo za Muhamedovim sablažnjivim stupanjem u brak sa
Zejnebom; koliko je ozlojeđen bio što mu nikako ne daju da je uzme;
kako se to otkrovenje, u suštini sve nas osuđujući na harem, sklopilo
nada mnom kao tamni, hladni zidovi groba i zamalo me nije oteralo
u naručje drugome.
„Da, prisustvovala sam“, rekoh. „Sve sam videla — uključujući i
tvoj preobražaj iz oslobodioca žena u ženskog ugnjetača. Ja, Proroče,
je li i to bilo Alahovo delo?“



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

32 Re: Dragulj medine - Seri Dzouns taj Sub Dec 24, 2011 8:00 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
29.
Lica nade
Medina, jun 629.
ako sam to odbrusila Muhamedu, tako sam zažalila. Oko
lica mu se skupljao gnev kao roj stršljenova, a oči su mu
govorile da nema ničeg što bih mogla da kažem ili učinim
da ga smirim.
Od očajanja mi dođe da odgrizem sebi jezik. Dve nedelje sam
čekala da se vrati, u nadi da ću mu u očima videti ljubav i oproštaj—
a onda sam samo sve pogoršala čim sam zinula. Zašto uvek mora
moja da bude poslednja? Muhamed pak kao da nije imao muke da
svoje misli zadrži za sebe. I pre no što sam dorekla misao, okrenuo
se i izašao iz šatora; jedini odgovor bilo je trupkanje njegovih stopala
kad je ispred otresao prašinu sa sandala.
Povikah za njim, no glas mi zazvuča kao šupalj, tup udarac.
Potrčah ulazu u šator, ali on podiže ruku dok je uzmicao, dajući mi
znak da ostanem na odstojanju. Kako sam žudela da mu se bacim
oko vrata onako kako je to učinila jemenska lepotica Alija! Ali
predobro sam ga poznavala da bih čak i pokušala.
Srce mi je u grudima bilo teško kao kamen dok sam posmatrala
Muhameda kako prilazi urminoj palmi i penje se uz prečage
prikucane uz deblo, u svoj stan na tavanu džamije. Peo se spretno i s
lakoćom, kao da bi mogao da nastavi još, i još, sve do samoga raja.
Ali zastade kad ga prigušenim glasom pozvah i upitah šta to radi.
„Idem da promislim o budućnosti“, reče. „A bilo bi mudro da i
sve vi isto to uradite.“
Da promislimo o budućnosti? Skupljajući se iza mene, sestrežene
su me podbadale da ga pitam šta je hteo da kaže. Ali nisam se
usuđivala. Strepela sam da već znam odgovor.
„Jä, Muhamede, kad ću moći da razgovaram s tobom?“,
doviknuh.
K
304
On produži da se penje kao da ga neka nevidljiva ruka vuče od
prečke do prečke. „Kad se budem posavetovao s Alahom.“
„U vezi s našom budućnošću?“, uzviknu Safija drhtavim glasom.
On ponovo zastade, pa nas odmeri očima oca koji bi da ukroti decu
koju voli.
„U vezi s vašom budućnošću, da“, reče. „i s mojom takođe.“
„Jä, Muhamede, koliko ćeš dugo ostati u svojoj sobi?“, doviknu
Zejneba.
„Danas je prvi dan meseca“, reče on. „Poslednjeg dana, vratiću
se i reći ću vam svoju odluku.“
Položi zatim šake na prozorsku dasku svoje sobe, ispe se unutra,
i nestade ga.
„Odluku?“, upita Hafsa. „Kakvu odluku? Hoće li da kaže kako
ipak neće da se razvede od mene?“ Usled silnih obaveza poslednjih
nedelja, Muhamed još nije o njoj popričao s Omerom.
„Misliš da ide tamo gore da o tebi razmišlja? Tad bi se vratio
kroz trideset minuta, a ne kroz trideset dana“, reče Rejhana. „Prorok
se ne zatvara od spoljnog sveta da bi promislio o budućnosti samo s
jednom od nas. U njegovim očima, sve mi jašemo istu ćopavu
kamilu.“
„Pravo zbori Rejhana“, kaza Um-Selema kad smo se vratile u
šator. „Ako se Muhamed razvede od jedne, razvešće se i od svih
nas.“
Naše zaključke prekide glasan uzdah, a potom prigušen jecaj— i
iz šatora izlete Sevda, zajapurena i stežući svoju amajliju.
Omer, zaboravljen otkako je Muhamed ušao, protutnja pored nas
kao bivo u trku, odgurnuvši me.
„Alaha mi, neće se on razvesti ni od jedne od vas ako ja mogu da
ga sprečim.“ Pa otrupka do drveta i pope se uz prečage, mnogo
sporije nego Muhamed i mnogo obilnije duvajući i znojeći se.
Izvih obrve prema Hafsi, a ona je pak delovala jednako
prestrašeno koliko sam se ja osećala prestrašeno u duši. „Omer nas
da brani?“, izustih. „Šta će biti sledeće, da neće mesec i sunce da
zamene mesta?“
„Jä, Ajša, ne brani on nas“, reče Um-Selema. „On brani umet.
Ako se Muhamed razvede od nas, pomisli kakve će biti posledice.
Ko će slediti čoveka koji ne može ni svojoj kućnoj čeljadi da
zapoveda?“
305
Narednih nekoliko nedelja podilazili su me ledeni žmarci kad
god bih zamislila Muhameda kako silazi iz svoga stana i isteruje me
iz svog života. Razmišljala sam kako će mu izgledati lice, skrhano i
puno senki, kao kameniti greben planine Sub u sumrak, i tad bi mi se
grudima raširila kao neka šupljina. On je jedini muž kojeg sam ikad
upoznala, jedini čovek kojeg sam ikad volela. Moje sestre-žene
kretale su se po haremu kao aveti, opsednutih očiju, ali njihov jad
nije bio ništa u poređenju s mojim. One su bile udovice, neke i s
decom, a sve su imale uspomene na neki život pre Muhameda, na
neku drugu ljubav možda. Za mene je život pre njega bio razmrljana
stranica, nečitka isto koliko i postojanje moje duše pre no što sam se
rodila. Oduvek je bio tu, kao što su tu bili moj otac i moja majka. I
otkad znam za sebe, bio mi je prijatelj. Eh, da sam slavuj! Prhnula
bih na vrh te urme, sela na one reckaste listove i zapevala mu pesmu
pokajanja što sam bila surova prema Mariji, koja takođe nosi
njegovo dete. Izvijala bih hvale Alahu što nam je dao naslednika koji
će biti naš, pojala bih sve dok mi ne poveruje i dok mi se ne pridruži
s pesmom iz vlastitog grla. Pevala bih i pevala o svojoj ljubavi prema
njemu, ljubavi tako dubokoj i čistoj da svoj život ne vidim bez njega,
ljubavi koja toliko žudi da ga zaštiti od zla da večito bdim u strahu
od uhoda i ubica, ljubavi koja me navodi da grešim, jeste, ali koja mu
je isto tako spasla život.
No avaj, ja nisam ptica, a do Muhameda se može stići jedino uz
to drvo — stazom koju nam je Omer izričito svima zabranio. A još
uz sve pravoverne i ensarije što se danonoćno jate udno drveta te
istežu šije i zijaju razjapljenih usta kao ptičad, u nadi da će makar
načas ugledati Muhamedov turban, nikakve prilike nije bilo da mu se
obratim.
Nogama sam u podu ugazila brazdu koliko sam šetkala tamoamo,
na samrtnim mukama, lupajući glavu šta li Muhamed sad
razmišlja, kakvu bi odluku mogao doneti u toj svojoj tavanskoj odaji,
bez ičijeg uticaja osim Omerovog, pošto mu Omer svakog dana
donosi obrok. Hoće li uistinu da se razvede od mene? Prožimao me
je jeziv strah od kog sam ceptala i nisam imala sna. Ako me
Muhamed odbaci, ostaću bez svog deteta jer deca pripadaju očevima.
Privijala sam jastuk na grudi, prisećajući se kad je Um-Selema
pričala kako je plakala za svojim izgubljenim sinom kog joj je
306
muževljeva porodica istrgla iz naručja. Do kraja života ostaću sama,
jer ko bi se u umetu oženio ženom koju je prezreo božji Prorok?
Hoću li ponovo morati da živim kod roditelja?
Moram da sprečim taj razvod, ali kako? Svakog dana sve sam
očajnije žudela da Muhamedu ispričam svoju priču, kako bi znao da
sam uvek postupala iz ljubavi prema njemu, a ne samo iz Ijubomore.
Dok sam kroz prozor gledala u stražara kojeg je Omer postavio ispod
drveta, osećala sam se isto onako bespomoćno kao u godinama
provedenim u perdi.
„Ne sekiraj se, Ajša“, reče mi abi jednog dana. „Rekao sam
Muhamedu za jemensku zaveru i kako si mu spasla život. Isprva se
izbezumio što ga nisi upozorila kad si to otkrila. Ali mislim da ti je
već oprostio dok smo se vratili u Medinu.“ I jest mi neka uteha! A po
podrhtavanju njegovog glasa shvatila sam da se i on brine šta bi
Muhamed mogao da učini.
Posle izvesnog vremena, Muhamedovi posetioci su počeli da se
umaraju od zijanja. Još su se jatili oko drveta da vode abrove i
nagađaju šta će Muhamed odlučiti, ali potkraj dana ostalo bi ih svega
po nekoliko. Kad noć zavije dvorište mrakom, i poslednji bi otišao
kući, te je čuvar ostajao da stražari sam. Molim te, Bože, pošalji ga
nekud, molila sam se, ali kako su nedelje milele, a stražar ostajao tu
gde jeste, odlučila sam da se uhvatim s tom preprekom u koštac —
uz Hafsinu pomoć.
Jedne noći, kad je mesec davao tek tračak svetlosti, Hafsa pritrča
stražaru i cimnu ga za rukav. „Neka senka!“, izusti zadihano. „Videla
sam kako je promakla iza moje kolibe. A kad sam prišla prozoru da
pogledam, u žbunju se čulo neko kršenje. Brzo dođi!“ Alal joj vera
kako je odglumila. Iz kolibe sam posmatrala kako stražar napušta
svoje mesto da bi izvideo šta je posredi — i tad sam, odevena u
tamnocrvenu haljinu, šmugnula preko trave, pa uz urmu.
Pela sam se kradomice, ne skidajući pogled s Muhamedovog
prozora; nisam se usuđivala da pogledam dole kako me ne bi oborila
vrtoglavica. Visine sam se plašila još od onog prvog ludog jahanja u
hovdi što se ljulja, pre nekoliko godina. Ali prevelik je ulog sad bio
na kocki da bi me visina sprečila da vidimMuhameda.
Zatekla sam ga kako skrštenih nogu sedi na podu od ilovače i
zuri kroz drugi prozor. Bio je gologlav, a kosa mu je bila umršena
kao moja osećanja. Duša mi je vapila da mu se bacim u krilo i
zarijem lice u njegovu bradu, kao što sam nekad tako često činila a
307
opet, u isto vreme, želela sam da poštujem njegovu potrebu za
osamom.
Naslonih se na prozor i šapatom mu izgovorih ime, u nadi da će
me pozvati da uđem. No on se i ne pomače; samo je sedeo i zurio,
kao oni kameni kipovi ispred Ćabe.
„Jä, Muhamede!“ zahripah, ali on i dalje nije odgovarao. Tako
mu Alaha, da mu nije duh napustio telo? Taman sam htela da ga još
jednom pozovem, no pucketanje suve trave privuče mi pogled
korenu drveta, duboko dole, gde se stražar vraćao na mesto. Dok sam
mu samo razaznala turban, nalik bledom kamenu na onoj slaboj
mesečini, već mi se želudac izokrenuo i od visine me je spopala
mučnina. Srce mi zabrza, a po licu mi izbiše ledene graške znoja.
Uhvatih se za prozor, pa stadoh da gutam noćni vazduh sve dok se
svet oko mene opet nije umirio.
Za sve to vreme Muhamed je sedeo nepomično. Da nije u
nekakvom zanosu?
„Morala sam da dođem i da te vidim, habibi“, izustih tihim
glasom kako me stražar ne bi čuo. „Pre nego što odlučiš o mojoj
sudbini, moraš znati zašto sam postupala tako kako sam postupala.“
Leđa mu se ispraviše, te poverovah da me sluša. Sad je trenutak
da Muhamedu kažem koliko ga volim; da sam samo htela da ga
zaštitim od zla; da me je Alah odavno pozvao da se borim za njega i
umet.
Umesto toga, međutim, shvatih da sam počela da pripovedam
drugačiju priču; priču o devojčici zaručenoj bez njenog znanja, za
mnogo starijeg čoveka, čoveka tako istaknutog da su je roditelji
zaključali u perdu mnogo ranije nego što je običaj, kako bi joj
obezbedili naročitu zaštitu. Pripovedala sam mu kako sam plakala i
šetkala po odaji, željna neba i slatke sunčeve toplote na svojoj koži.
Pripovedala sam kako sam gledala Kutejlu dok zlostavlja moju
majku, i kako sam se zaklela da neću dozvoliti da isto snađe i mene, i
koliko sam očajnički žudela za pažnjom mog vazda zauzetog oca.
Nisam mu rekla kako sam maštala da me Safvan spase niti da sam
smišljala stihove o tome kako odlazim na konju u pustinju s njim,
oslobođena perde i roditelja, i svakog ko ima moć da me zaključa u
kuću.
Poput slavuja, pevala sam Muhamedu o svojoj preneraženosti i
strahu kad sam na dan svadbe ušla u odaju i tamo zatekla njega,
čoveka kog sam volela više kao oca nego kao muža. Pripovedala mu
308
kako sam se usamljenom osetila u toj sobi punoj rodbine i prijatelja,
koji su svi blistali od zadovoljstva i ponosa zbog mene, i svi hvalili
moje suze, misleći da ih prolivam što ostavljam roditelje, dok sam ja
zapravo oplakivala srušeni san. Udata za Muhameda, nikada neću
jahati pustinjskim dinama slobodna kao vetar, sama sebi propisivati
zakone, živeti životom oslobođenim od zakona što ih nameću moji
susedi.
„Bio je to detinjast san“, rekoh, „ali moj. A to mi je bilo jedino
što mi je istinski pripadalo, jer šta drugo može da poseduje jedna
devojčica? Čak i njeno telo svojina je najpre njenog oca, a potom
njenog muža.“
Neki unutrašnji glas opominjao me je da stanem; da već previše
govorim, ali Alaha mi, nisam mogla stati, Kao da mi se u srcu
provalila brana, pa mi sad na usta bujicom naviru sve životne tuge i
razočaranja. Pričala sam Muhamedu koliko sam se prepala kad sam
ga videla kako na dan moje svadbe sedi na mladoženjinom mestu,
kako sam pokušala da pobegnem, ali me je majka snažnim rukama
zaustavila.
„Čim sam se našla u tvome krilu, osetila sam radost“, žurno
dodadoh. „Znala sam da ćeš se uvek lepo brinuti o meni. I mislila
sam da ćeš me povesti svojoj kući te da će se moje zatočeništvo
okončati.“
Ali nije se okončalo. Bila sam osuđena na još gotovo tri godine
perde. Pripovedala sam Muhamedu kako sam jedva čekala da
prokrvarim kao žena, pošto ću tad moći da odem iz tog mračnog,
zagušljivog zatvora roditeljskog doma, i da odjašem s njim u grad,
gde ću, kao njegova žena, smeti da hodam tržnicom slobodna, da
osećam sunce na licu i rukama kad god poželim. Snovi da postanem
beduinka jesu se razvejali, ali moja žudnja za slobodom nije,
„A onda si nas zamotao u velove, sputao nam pokrete“, govorila
sam, „Alaha ti! Mogao si isto tako i konjske naočnjake da nam
staviš!“
Rečeno nam je da su sva ta ograničenja smišljena da nas zaštite.
Isti izgovor sam čitavog života slušala. Nikakve veze nema to što
sam izučen mačevalac i mogu da odbranim samu sebe.
„Eto zašto sam ti izrekla one ljutite reči u kuhinjskom šatoru
onog dana kad si se vratio“, rekoh zapinjući glasom. „Oprosti mi, ali
nikad nisam verovala da mi je Bog namenio da živim u kavezu. Ako
309
je greh što to govorim, nek mi Alah oprosti. On poznaje moje srce.
Kao što ga i ti sada poznaješ, ljubavi moja.“
I dalje je sedeo nepomično, maltene ne trepćući. „Muhamede!“,
zavapih jecajući, „Reci mi nešto! Bilo šta!“ Ništa na to nije uradio;
nikakvim se zvukom nije oglasio; samo je sedeo i zurio u noć.
„Muhamede“, izustih počinjući da drhtim. „Muhamede, molim
te!“
„Silazi dole ili puštam strelu!“, dreknu stražar. Čuh kako Hafsa
viknu, za njom Sevda, i uskoro se čitav harem okupio oko drveta da
me gleda kako silazim.
Suze su mi kapale poput tople kiše na naviše okrenuta lica mojih
sestara-žena dok sam se polako spuštala niz drvo. Muhamed je, što
se mene tiče, već doneo odluku, to je jasno. Kako je bezdušno slušao
dok sam otvarala samu dušu, otkrivala svoje strahove i tuge,
preklinjala ga za oproštaj; ni pogledao me nije, niti makar klimnuo
glavom u znak da je čuo! Isto sam tako mogla biti i komarac što mu
zuji oko glave.
Suze su mi se slivale niz bradu, pa niz vrat, golicajući me.
Zastadoh da ih obrišem, ali samo su mi se okvasili prsti, te nisu
mogli dobro da se uhvate za bakarne šipke što su bile ukucane levo i
desno u stablo. Ponovo zastadoh da otrem jednu ruku o haljinu, i tad
se druga omače — a onda pad, tako brz da sa usana nije stigao ni da
mi izleti uplašen krik pre no što sam tresnula o tvrdu spečenu zemlju.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

33 Re: Dragulj medine - Seri Dzouns taj Sub Dec 24, 2011 8:01 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
30.
Najzad slobodna
Medina, januar-februar 627.
ačula sam nekoliko uzdaha i Sevdino „Alaha mi!“, potom je
stara draga mati čučala kraj mene držeći mi glavu u rukama i
opipavajući mi bilo na slepoočnicama. Znala sam da ću
morati da izdržim sate njenog tetošenja i bajanja protiv urokljivog
oka, te naterah sebe da ustanem uprkos odzvanjanju u glavi i tupom
bolu u trbuhu.
„Nisam se povredila.“ Na silu se nasmejah. „Samo sam trapava.“
„Šta si radila tamo gore?“, kaza Zejneba sevajući očima.
„Pokušavala da ubediš Muhameda da se razvede od svih osim od
tebe, rekla bih.“
„Ne odsvih. Radovala bih se ako bi ostale Hafsa i Sevda.“ Sad ja
nju prostrelih očima. Zatim pođoh ka svojoj kolibi, a za mnom Hafsa
i brižno raspričana Sevda.
„Strahujem da ti se želja neće ispuniti kad sam ja posredi“, kaza
Hafsa čim smo ušle u moju sobu.
„Neće Muhamed od tebe da se razvede.“ Pridržah se sa zid da se
ne preturim.
„Pretio mi je razvodom, zar si zaboravila?“, reče Hafsa.
„Alaha mi, i od mene hoće da se razvede!“ Sevda mi razmota
postelju, lica samrtno ozbiljnog.
„Od tebe neće, Sevda.“ Pružih ruku da je potapšem po leđima, i
zamalo ne padoh — ali se zaustavih. „Odgajila si Muhamedove
kćeri, pa i mene. Osim toga, ti si jedina njegova supruga koja se ne
žali.
„Možda je onda trebalo više da pričam“, kaza ona. „Prošlog
meseca me je pitao da li bih bila srećnija u vlastitoj kući, slobodna da
se udam za nekoga kome bih bila telesno privlačna.“
„Telesno privlačna?“, zapanji se Hafsa. „Ti i Muhamed ne...“
Sevdino „hm“ je ućutka.
Z
311
„Šta je staroj ženi poput mene stalo do toga? Naprovodila sam se
ja sa svojim prvim mužem As-Sakranom. Kad je umro, nikog drugog
nisam htela. Želela sam da budem s njim u raju.“
Polako su mi pomogle da priđem postelji, a Sevda je za to vreme
pričala.
„Kad me je Prorok pitao da se udam za njega, znala sam da mu
samo treba neko ko će da se stara o kući i njegovim kćerima, ali jeste
mi bila čast. To je značilo da gubim nadu da ću ponovo biti s As-
Sakranom, ali znala sam da bi on razumeo.“
„Istinski šehit“, reče Hafsa. „Najpre je žrtvovao život radi
Muhameda, a potom i ženu.“
„Sad As-Sakran u raju ima lepu mladu huriju, a ja bi trebalo da
boravim s Prorokom u njegovim dvorima, do samog Alaha. Ali ako
se razvede od mene, sve gubim!“
Na to otre suze, razmazavši prašinu po obrazima i nausnici.
Hafsa uze krajičak haljine pa obrisa Sevdi lice. „Muhamed da se od
tebe razvede? To nećemo dopustiti“, reče.
Utrobu mi raspara snažan bol, kao pred mesečno pranje, ali jači
nego što bih i zamisliti mogla, te kriknuh. Niz nogu mi poteče nešto
mokro. Pogledah dole i na podu ugledah krv. Zaječah, a onda,
padajući, čuh i moje sestre-žene kako viču. Kad sam ponovo
progledala, ležala sam na krevetu, u goloj vodi. Nos i usta bili su mi
puni mirisa krvi. Sevda mi je klečala između nogu i brisala mi
toplom mokrom krpom butine i stidne delove. Dade zatim krpu Um-
Selemi, koja je umoči u legen, pa ocedi ružičastu vodu.
Zarih nokte u dlanove da prigušim tegobu što mi se širila telom
kao neka vrelina.
„Ja ću da joj brišem znoj.“ Zejneba s gomile uze suvu krpu. Setih
se svojih reči pod urmom, groznih reči jer sam znala da bi razvod za
Zejnebu i ostale sestre-žene bio podjednako koban kao i za mene.
Sklopih oči jer nisam želela da joj na licu vidim zadovoljstvo i
podsmeh dok me gleda u muci, ili još i gore — saosećanje koje ne
zaslužujem.
Je li u opasnosti, Sevda?“, kaza Hafsa šmrcajući.
„Telo će joj se oporaviti. Nije ništa neobično da se prvo dete
izgubi. Ali ja se brinem da ne padne duhom, sirotica. Toliko je žarko
želela to dete.“
312
Želela? Mog deteta nema? Jezik kao da mi je bio ogrezao u
gorkim travama. Raširih prste preko trbuha i osetih neke treptaje
nalik krilima.
„Sad čak ni ona nije bezbedna što se tiče razvoda“, reče Rejhana.
„Alaha ti, Rejhana, zar si toliko bez srca?“, prasnu Zejneba.
Pritisnu mi zatim krpu na čelo, obraze, vrat, nežno mi tepajući iako
nije mogla znati da sve slušam. Moje dete mrtvo! Bože, kako si
mogao dopustiti da se to desi?
„Za tebe, Rejhana, nije ništa da izgubiš Muhameda“, zabrunda
Hafsa. „Nisi mu čak ni žena. Ajša se za njega udala još kao mala.“
„Svima nama teško bi palo da izgubimo Muhameda“, reče
Džuvejrija. „Kad samo pomislim da se kući vratim kao raspuštenica,
dođe mi da se bacim sa stene.“
Moje dete. Niz slepoočnice su mi se slivale vrele suze. Neće biti
nožnih prstića koje ću golicati, neće biti krupnih očiju da u njih
gledam, neće biti mekih detinjih obraščića da ih ljubim. Je li uopšte
već imao prste na rukama ili nogama? Nosila sam ga nepuna tri
meseca. Je li mu kucalo srce, je li imao uši da čuje pesme koje sam
mu pevala?
„Hoću da ga vidim“, prošaputah, ali niko me ne ču. A onda
pomislih na one pobačene plodove što sam ih vidala po šatorskom
naselju: tek delimično uobličena, jeziva stvorenjca, više nalik na
utvare iz košmara nego na ljudska bića. Odjednom mi je bilo drago
što moj zahtev niko nije primetio. Želela sam da svoga sina pamtim
onako kako sam ga bila zamišljala: kovrdžavog na oca, sa smehom
na mene, kako jaše koz vihor peska i usklika. I svoju majku poštuje
više od svih drugih žena. Nema ga više, mog malog čoveka. Ko će
me sad voleti? Koga ja da volim mimo svih na svetu kad Muhamed
ode u raj i ostavi me za sobom? Ko će me spasti ponižavajućeg
života u ulozi Zejnebine sluškinje? Kroz šupljinu u telu, tamo gde se
donedavno gnezdilo moje čedo, hujao je crn vetar i terao mi na oči
nove suze.
„Ti bar imaš kuću kojoj bi se vratila“, reče Rejhana. „Čitav moj
rod ili je mrtav, ili je porobljen. Šta će sa mnom biti? Pre bih se
otrovala nego da postanem nečija imovina.“
Strahovito sam želela da zajecam, ali i moje sestre-žene imale su
svoje brige. Treba li još da nose i moje breme? Upravo sam
saznavala da bi njih razvod upropastio na razne načine kakvih bar ja
ne moram da se plašim. Ako me Muhamed otera, mogu se vratiti u
313
roditeljski dom, gde ću imati i šta da pojedem i šta da obučem. Um-
Selemina porodica živi u Meki; isto tako i Um-Habibina. Nijedna ne
može da se vrati ukoliko se prethodno ne odrekne islama, a opet, ako
ostanu u Medini, moguće je da bi pomrle od gladi. Da bi opstale,
morale bi ponovo da se udaju, ali ko će ih hteti ako ih je odbacio
božji Prorok? Um-Selemi je još i gore jer ima sitnu decu koja od nje
zavise. Kako da ih prehrani?
Zejneba i Hafsa će se vratiti svojim očevima — ali Zejnebin otac
stari i neće još dugo poživeti. Tad će se njegov brat — Zejnebin stric
— oženiti njenom majkom, kako običaj nalaže.
„Nikad mi se nije sviđalo kako me gleda, kao da sam gola“, čula
sam je kako govori. „Kad bih stanovala u istoj kući s njim, samo bi
bilo nevolje. Nek me Alah čuva takve sudbine!“
Hafsa se pak smrtno bojala života kod Omera, a ko i da je krivi?
Zlostavljao bi je zato što ga je tako obrukala.
„Jezivo bi me tukao“, rekla je. „Na kraju bi me ubio ili bih sama
poželela da sam mrtva.“
Dok sam slušala te njihove strepnje, suze su mi kvasile jastuk.
Na moju sreću, Zejneba to nije primetila dok mi je upijala znoj sa
lica. Kako da podnesem njihove reči utehe sad kad nemam da im
ponudim ništa sem očajanja? Zapravo sam želela da odu kako bih
svoje dete mogla da ožalim u miru. Utroba mi je bila kao utrnula,
smoždena hladnom rukom smrti. Moj mali čovek.
Njihov me je razgovor zamarao. Molim te, Bože, pošalji ih
nekud. Ali zašto se molim Bogu? Mogao je da me zaštiti od te ruke
što čupa. I On je, isto kao Muhamed, okrenuo od mene Svoje lice.
Sama sam na ovom svetu. Suze su mi se skupljale u nosu i očima, ali
kako da naričem u sobi punoj tudih jada?
Sevda mi navuče haljinu natrag preko nogu, pa uz pljesak baci
krpu u umivaonik s vodom.
„Razmišljam se nešto, ne bi li trebalo da pozovemo Proroka?“,
reče. „On bi znao kako će i šta će s nesrećnom Ajšom.“
Zinuh da progovorim, ali moje „ne!“ zaguši mi se u grlu. Stisnuh
Zejnebi ruku. „Budi se!“, povika ona. Otvorih oči i zaustavih pogled
na licima mojih sestara, okupljenih oko mene kao kakva prelepa
kitica cveća. Srce mi ispuni ljubav prema njima, čak i prema Um-
Habibi, koja je stajala izdvojeno, brižno se mršteći, čak i prema
Mariji, koja se osmehivala, čak i prema Zejnebi, koja mi je stezala
314
ruku kao da će me oduvati zauba’ah („đavo“; peščani stub koji se stvara
prilikom pustinjske oluje).
„Neka Muhameda, nek završi svoje molitve“, izustih prigušenim
glasom. „Sad ne može ništa za mene da učini.“ Istini za volju, mislila
sam da ne bih mogla podneti sažaljenje u njegovim očima, pogotovu
pošto poslednji put kad sam ga videla nije hteo čak ni da me pogleda.
„Ali doneće ti utehu“, reče Sevda. „Daj da ga zovemo, dete.“
„Ne!“, planuh ja. Kad bih videla Muhameda, samo bi mi srce
ponovo prepuklo. Sestre-žene su piljile u mene.
„Šta se dogodilo gore na urmi?“, upita Rejhana.
„Ništa.“ Zapravo u tome i jeste bila sva muka, ali meni nije bilo
do priče o Muhamedu. Hoće li me kriviti što smo izgubili dete? Na
izvestan način, i jeste moja krivica. Da sam poslušala njegovu
naredbu da ga ostavimo na miru, ne bih pala s drveta. Kako ću
podneti njegove optužbe? Skrhaću se kao stena pod udarcem čekića.
„Biće mi samo još gore ako gledam Muhameda kako jadikuje“,
rekoh. Pa se osmehnuh ženama oko sebe. „A imam sve vas, sestre
moje. Ko mi može biti veća uteha?“
Danima su me besprekidno negovale, hranile, kupale, pričale mi
bajke, pomagale mi da prebolim. Po noći su me ostavljale samu da
otpočinem — ali istina glasi da sam veoma malo spavala. Snove mi
je zaposedalo moje izgubljeno čedo: grgoljav smeh koji nikad neću
čuti; mlečno, bucmasto lice koje nikad neću poljubiti. Jednog ranoga
jutra probudila sam se sva u suzama i setila se Muhameda. Gotovo je
prošlo mesec dana. Sutra će sići s tavana i objaviti svoju odluku. Šta
će reći? Hoće li mu biti žao kad sazna da sam zaista nosila njegovo
dete? Ili će mu laknuti što sam pobacila, pošto će biti slobodan da se
razvede od mene?
Kako je taj jedan časak, jedan omašaj, potpuno preokrenuo čitav
moj svet! Naspram goletne pustoline smrti moga čeda, mogućnost
razvoda sad mi je izgledala manje strašna nego ranije. Ista ruka koja
mi je oduzela dete srušila mi je i sne, i sad sam videla svoj život
onakav kakav je. Sudbina mi je zapisana onoga dana kad sam se
rodila kao žensko. Udala sam se za čoveka kojeg mi je odabrao otac,
nastavila sam majčinim stopama i vodila život žene pokorne mužu i
njegovoj kaduni. Budućnost mi se činila podjednako pustom.
Muhamed stari. Izvesno će umreti dok su meni obrazi još u cvetu
mladost, a šta će onda sa mnom biti? Obudovela, bezdetna, do kraja
života ostaću sama.
315
Sudeći po hladnom prijemu kojim me je Muhamed dočekao kad
sam mu bila otišla, razvod se činio verovatnijim. Već sam unapred
čula majčine oštre reči koje me krive što sam ostala bez muža. I
tačno je, možda i zaslužujem takvu optužbu.
Razmatrala sam šta mi preostaje. Ako se Muhamed razvede od
mene, mogu da se udam za nekog drugog— možda za Talhu, koji se
na Zejnebinoj svadbi hvalisao kako će se kad-tad mnome oženiti.
Kod drugog muža nadmetala bih se najviše s još tri supruge, pošto za
obične ljude važi ograničenje od četiri. I biću slobodna da lunjam
nepokrivenog lica.
Možda bih, s nekim drugačijim mužem, uspela i opet da
zatrudnim. Moj mali čovek, nema ga više! Utroba mi se zgrči pri
pomisli na smrt mog deteta. Klonuh na kolena, u nameri da se
pomolim, ali umesto toga se samo presamitih i zakukah. Toliko je
vremena trebalo da s Muhamedom začnem dete, zato što snagu
raspodeljuje na deset žena. Ako me zadrži, hoću li mu ikada roditi
sina?
Čuh muški glas kako viče, pa ustadoh da navučem zavesu. Još
nije vreme ni za jutarnju molitvu, a već se radoznalci okupljaju u
dvorištu! Ali ne. U zori što se polagano rascvetavala, ugledah
Muhameda kako teškim korakom ide ka mojoj kolibi, takoreći
blešteći u beloj haljini. Svetlost u bakrenastim očima bila mu je
ugašena, kao zvezde iza oblaka, a bore na licu razvlačile mu kožu. U
potpunosti je izgledao kao glasonoša rđavih vesti, i prvi poriv bio mi
je da se sakrijem od njega, ili da utrčim u džamiju, pa napolje. Već
sam se nagutala tuge da jedva mogu podneti.
Ali pravi ratnik ne beži, a ja sam sebe, uprkos svim zabranama
koje su mi uskratile borbu, i dalje smatrala ratnikom. Te tako priđoh
vratima i širom ih otvorih, da se sa sudbinom suočim visoko dignute
glave. Evo čoveka koji se oglušio o moje molbe za ljubav i vratio
me, uplakanu, niz onu urmu, Nije li on izazvao suze što su me
oborile na tle? Ništa što bi sad uradio ne može me povrediti više od
toga.
„Alan, jä, Proroče“, rekoh. (alan = pozdrav , dobro došao). „Kakvo je
iznenađenje što te ovde vidim danas! Rekao si da ćeš se vratiti kroz
pun mesec, ali prošlo je samo dvadeset devet dana.“
Načas mu se raziđoše oni oblaci u očima, te prosevnu treperenje.
„Ovaj mesec, Ajša, i ima samo dvadeset i devet dana.“
316
Nisam htela da mu pružim osmeh koji je tražio, baš kao što on
nije hteo na mene da obrati pažnju u svome potkrovlju. Držeći leđa
pravo kao kolac, okrenuh se i uđoh kao da me nije briga hoće li za
mnom ili neće. Čuh po šumu da se vrata zatvaraju, te se okrenuh da
ga pogledam u lice. Da se pogledam u lice sa sudbinom, koju u
rukama drži on, jer više ništa moje meni ne pripada.
Oči su mu tražile moj pogled, kao da je on taj koji vri od pitanja.
Kosa mu je padala u vlažnim kovrdžama; mirisao je opojno, sveže
okupan. Poseže rukama kao da bi da me zagrli.
„Bleda si mi, Ajša. Da nisi bila bolesna?“
Zažmurih. Skupljala sam snagu.
„Mislila sam da si čuo“, rekoh. „Zar ti Omer nije rekao?“
„Ovog meseca nisam razgovarao ni sa kim osim s Alahom. Još
prvog dana zakleo sam se da ću samo Njega slušati.“
„Zato si se oglušio o mene kad sam ti dolazila da te vidim?“
„I ti si se oglušila o moj zahtev da me ostavite samoga.“
Iznenadi me vlastiti jecaj, oštar i nagao kao kad puca staklo.
„Oglušio si se o moj zahtev da razgovaramo pre nego što si otišao.
Toliko sam imala da ti kažem! Ali sad je prekasno.“
On kroči bliže, pa mi položi ruke na ramena. „Za šta je prekasno,
habibati?“
Trgoh se od njegovog dodira kao da su mu šake plamenovi. Ovih
minulih dana možda mi je i bilo dobro došlo njegovo povlačenje u
samoću, dok sam oplakivala naše izgubljeno dete — ali sad kad je
stajao preda mnom, s razvodom na pameti, nisam imala želje da me
teši. Njegova ljubaznost samo bi me rasplakala, a nisam želela da mi
oči budu suzne kad mi on saopšti šta je odlučio. Ja sam Ajša bint
Ebu-Bekir, i ni pred jednim muškarcem neću se poniziti. Koliko god
ga volela.
„Sin ti je mrtav, Muhamede.“
On se ščepa za bradu. „Marija...“
„Ne, nije Marija!“ Duboko udahnuh, a kad sam ponovo
prozborila, glas mi je bio miran, tih. „Nije Marija. Ja sam... doživela
nezgodu, i izgubila naše dete.“ Tada uprkos svojoj volji zaplakah.
„Bilo mu je još malo pa tri meseca, i toliko sam ga volela, a sad ga
više nema, nemam nikoga. Kako bi predivan bio, Muhamede! Bio bi
naš!“
317
Pritisnuh dlanovima lice da obuzdam suze i sakrijem stid, u nadi
da me neće pitati kako se to desilo. Ako mu kažem da sam onda pala
sa urme, znaće da sam ja kriva što nam je dete umrlo.
Osetih kako mu ruke klize oko mojih ramena, pa zarih lice u
njegovu bradu što odiše na sandalovinu i misvak, nalazeći leka u
utehi koja mi je nedostajala i koju od ovog jutra pa nadalje nikada
više neću imati.
„Ajša, oprosti mi“, izusti Muhamed. Glas mu se kidao kao
haljina o trn, a kad pogledah naviše, videh da proliva suze. „Trebalo
je da budem tu. Nisam smeo da te ostavljam.“
„Jedino što mi nisi ni verovao da sam trudna. A i zašto bi? Sve
dotad ponašala sam se kao dete, optužila sam Mariju da ima
ljubavnika, Um-Habibu proglasila uhodom, borila se s ubicama da
pokažem kakav sam ratnik.“
„Spasla si mi život.“ Oči su mu bile pune sjaja. „Tvoja hrabrost u
meni i dalje izaziva divljenje. A sada znam koliko si oduvek i bila
hrabra. Brak sa mnom bio ti je teži nego što sam ja to zamišljao.“
Od njegovog ravnodušnog glasa zaledi mi se krv u žilama, ali
uspeh da mu se bledunjavo osmehnem. „Zašto govoriš u prošlom
vremenu, habib?“, upitah nastojeći da zvučim vedro. „Zar više nismo
muž i žena?“
On me pogleda, uprto i ćutke. Ja sam pak držala osmeh na licu
kao štit.
„To od tebe zavisi“, reče.
„Od mene?“ Nasmejah se na silu. „U tome se varaš, mužu moj.
Naš bračni ugovor ne daje meni moć da se razvedem, već samo tebi.“
„Sada ti dajem tu moć.“
Priljubljena uz njega, osećala sam kako mu srce u grudima udara
kao pesnica. Pogledah mu u virovite oči i ugledah svoj odraz, svoja
razjapljena usta.
„Odluka je na tebi, Ajša.“ Srce mi je tuklo poput nekih snažnih
krila. Videh da mu suze više ne teku i da mu se lice ukrutilo kao da
ima obrazinu.
„Kakva odluka?“, upitah.
„Možeš da odabereš mene i ovaj život, ili da se razvedeš i udaš
se za drugoga.“
Utroba mi je vrila. Kakvu to čudnu igru igra? Lice mu je bilo
tako bezizražajno da nisam mogla da mu pročitam osećanja. Izmakoh
318
se od njega pa priđoh prozoru. Napolju je sunce pomaljalo lice, rađao
se nov dan.
„Ne razumem tu tvoju igru. Ako hoćeš da se razvedeš od mene,
mužu moj, molim te da tako i kažeš.“
„Nije to igra, Ajša. Zakleo sam se da ću slušati samo Alaha, ali
On mi je one noći otvorio uši za tebe. Kad si otišla, ronio sam suze
gneva zbog vlastitog neznanja. Koliko te malo ja poznajem! Nisam
znao koliko su ti teške bile te godine u perdi.“
„A posle si mi ti ograničio slobodu“, rekoh. „I ne čini se baš
pošteno, s obzirom na to da mačem rukujem veštije od mnogih.“
„Umet posmatra svaki moj pokret, a isto tako i moji neprijatelji. I
tebe posmatraju“, kaza Muhamed.
„Pa nek posmatraju! Nikad me nije bilo briga za tuđe mišljenje!“
„Kao supruga miljenica Alahovog Poslanika, moraš naučiti da te
bude briga. Volim tvoj snažni duh, habibati, ali ne vole ga drugi.“ U
nekoliko koraka pređe rastojanje između nas i stade pred mene kraj
prozora. „Ajša, dokle god si moja žena, moraćeš da se kriješ od
budnih očiju abronoša, od pretnji mojih neprijatelja. Ne smem sebi
da priuštim skretanje s puta niti dodatne opasnosti.“
„A ja ne mogu da živim kao ptica u kavezu“, uzvratih.
„Niko te ne drži u kavezu. Slobodna si da odletiš smesta ako
želiš. Nikad nisam želeo da ti ili bilo koja žena budete primorane na
udaju za mene.“
„A ti misliš da sam te sama odabrala u šestoj godini života?“,
huknuh, gubeći strpljenje što se pravi nevešt. „Misliš da sam u tom
uzrastu uopšte umela da nešto biram?“
„O tome nisam nikad razmišljao, nažalost to moram reći. Ono što
si izrekla na urmi ukazalo mi je na štošta što nisam znao. Kad nemaš
slobodu da biraš sebi sudbinu, najobičniji si rob, Ajša. A ti znaš da ja
roblje ne držim.“
„Šta ti to pričaš?“ Glas mi je zapinjao u grlu.
„Imaš slobodu, Ajša. Da biraš.“ Na to priđe jastučićima u uglu,
pa se tu smesti da čeka.
Dok su se u meni sukobljavale misli i osećanja, ponovo se
okrenuh prozoru, nastojeći da razaberem neki smisao u toj
Muhamedovoj ponudi. Ja da biram sebi sudbinu? To je kao da kamili
nudiš na kojoj će livadi da pase. Jutarnji povetarac nanosio je miris
lavande, te sam ga udisala prisećajući se detinjih dana kad sam
švrljala brdima i brala cveće. Ako se razvedem od Muhameda, opet
319
ću to moći; neću se u rođenoj kući kriti iza paravana, neću morati da
zavijam lice pokrivkom. Kao slobodna žena, moći ću opet da se
udam ako mi je po volji, ili pak da ostanem neudata.
Safvan me još posmatra opsednutim očima kad god se usudim da
izađem. Jedva bi dočekao da me uzme za ženu — ali on bi bio još i
stroži nego Muhamed. Talha bi bio blag muž koji me poštuje, i s
njim bih mogla biti srećna. Ali koliko srećna? Da li bih iskrila od
smeha i pesme na samu pomisao da ću ga videti, kao što iskrim kad
pomislim na Muhameda? Hoće li mi kožu ožeći munja kad me Talha
dodirne, hoće li mi telo uzdrhtati od jednog jedinog poljupca?
Okrenuh se ka Muhamedu, koji je sedeo skrštenih nogu i
žmureći, čela izbrazdanog od brige, usta stisnutih u tanku crtu.
Čovek kojeg čitavog života volim, čovek koji me je naučio da se
borim, koji me je uveo u svet strasti, koji je začeo dete što sam ga
izgubila upravo iz ljubavi prema tom čoveku. Uz Muhameda sam
istinski slobodna — da govorim, da maštam, da grešim, da budem
ono što jesam. Neka i nisam carica njegovog harema, ali sam zato
prva gospa njegovog srca. A sad mi daje slobodu i moć da biram sebi
sudbinu, najveći dar koji mi je iko ikada poklonio. Tim svojim
postupkom me je potpuno, do kraja, osvojio.
Klekoh pred njega i skinuh mu turban s glave. Oči mu se otvoriše
i ja videh kako se u njima poput ledene vatre kovitla strah. Uzeh ga
za ruku pa je prinesoh svome obrazu, i ta vatra zgasnu, natopljena
njegovim suzama.
„Biram tebe“, rekoh.
On spusti usne do mojih, te žedno stadosmo da pijemo jedno
drugo, kao da je naša ljubav kiša za koju smo se svih tih godina
molili. Prislonih glavu uz njegovo srce, slušajući kako kuca za mene,
i osećajući sopstveno bilo kako udara u skladu s mrmorenjem i
uzdasima, pesmom Muhamedove ljubavi.
„Ajša“, promrsi on. „Voljena Muhamedova.“
Poljubi me još jednom, strasno, poljupcem koji je obećavao još
mnoge druge u danima i godinama što će tek doći. A onda se, previše
naglo, ispetlja iz moga zagrljaja i maši se turbana.
„Ne idi, habibi“, stadoh da preklinjem. „Ostani kod mene još
malo.“
Oči mu se orosiše od ljubavi. „Vratiću se“, reče. „Veoma brzo.“
Žignu me ljubomora, no tad shvatih da mu je osmeh sumoran.
Znala sam da ne želi da ide od mene, ali ima dužnosti koje mora da
320
obavi. Prisetih se suza mojih sestara-žena dok su me negovale i
strepele za svoju budućnost, i strah za njih me natera da skočim i
zaustavim ga.
„Muhamede, čekaj!“, izustih. On se obrte, a ja ga stegoh za ruke.
„Hoćeš li da se razvedeš od ostalih supruga?“
Žila na čelu mu potamne. „Za tim žudiš, je li tako?“
Oborih pogled, stideći se što misli da sam takva. „U svoje vreme,
možda bi tako i bilo. Ali sada ne. Moje sestre-žene — sve su u
velikom strahu.“ Pa mu ispričah šta sam sve čula dok su me
negovale, rekoh mu da bi se njihov život smrvio u prah ako ih on
odbaci. „Potreban si im, Muhamede.“ Potisnuh sopstveni strah i
pogledah ga u oči. „Čak i više nego meni.“
Žila na čelu mu se rastopi u širokom osmehu. „Moja Ajša“, reče.
„Konačno odrasla žena.“ Te njegove reči ozariše me toplim sjajem
od srca pa sve do vršaka prstiju, te kao da malo porastoh od sreće.
Taman se ponovo okrenuo da pođe, no ja ga zaustavih dodirom.
„Molim te, ne govori mojim sestrama-ženama šta sam o njima
rekla. Govorile su među sobom, to su ženski razgovori, pa možda ne
bi volele da znaš da se plaše.“
Klimnuo je glavom odsečno. „A s druge strane“, reče, „možda bi
im bilo milo kad bi znale da si se založila za njih. A tog zadovoljstva
ne bih da ih lišim.“
Čekala sam čitav sat, šetkajući novim stazama po sobi. Kad se
Muhamed vrati, hoće li mi doneti lepe ili rđave vesti? Neki vele da bi
bio spas za umet kad bi se od svih nas razveo; da bi tako prestala
govorkanja da je slabić kad su posredi žene. Drugi su pak govorili da
bi razorno delovalo na islam kad bi Muhamed raskinuo veze koje je
svojim brakovima izgradio. Što se mene tiče, znala sam samo to da
će za moje sestre-žene biti propast ako izgube Muhameda.
Neko zakuca na vrata te poskočih. Pohitah da otvorim, a srce mi
se batrgalo u grudima. Na vratima je stajo Muhamed, ozbiljnog lica
— a iza njega, kao jato, sve žene harema, roneći suze. Zasu me tuga
kao što zemlja zasipa grob, te zaplakah, znajući da su sad propale.
Istupi Zejneba pružajući jedre ruke i sevajući zlatnim očima.
„Čule smo da si molila za nas kod našeg muža“, reče. „Sad smo“ —
321
u grlu joj zatitra jecaj, prigušujući joj reči— „došle da ti zahvalimo i
da te proglasimo za svoju kadunu.“
Otvorih usta, ali za divno čudo ne navreše nikakve reči. A onda,
u jedinstvenom pokretu, moje sestre-žene pridružiše se Zejnebi
pružajući ruke ka meni, a potom se saginjući u dubok poklon. U
sredini je stajao Muhamed; neukrotiva kosa mu je lepršala, a osmeh
mu je poput svetlosti blesnuo s lica pre nego što je skinuo turban pa
se i sam poklonio maltene do same zemlje.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

34 Re: Dragulj medine - Seri Dzouns taj Sub Dec 24, 2011 8:02 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
31.
Deset hiljada plamenova
Medina, potom Meka, februar 630 • Sedamnaest godina
vaki dan je bio po jedna nedovršena misao. Noć je bila tajna
koja gori od želje da bude ispričana. Ljudi su govorili
prigušenim glasom. Svima su nam na licu bila iscrtana pitanja.
Naš napad na Meku bio je pitanje dana, i iščekivao se s
podjednakim nestrpljenjem kao i prva kiša. Zašto Prorok
odugovlači?, zapitkivale su me sestre-žene. Ja bih slegla ramenima,
praveći se da ništa ne znam. Da ne lažem, Muhamed je dan našeg
polaska tajio čak i od mene. Nameravao je da naša vojska iznenadi
Mekalije. Ali ipak sam nagađala zašto oklevamo, jer odgovor sam
videla u Muhamedovim očima kad je položio dlan na Marijin narasli
stomak. Čekao je— svi smo čekali na dete.
Nisam bila ljubomorna. Sad nisam imala čega da se plašim od
tog deteta ili od sestara-žena. Otkako su me načinile kadunom, više
niko ne može da mi oduzme taj položaj, čak ni majka Muhamedovog
naslednika. Niti je iko i želeo, pošto sam haremom upravljala
pravedno, okanuvši se osvete Zejnebi na koju sam se bila zaklinjala,
jer je više nisam mrzela. Sestre-žene sad su me poštovale. Treba li ja
da im uzvraćam nepoštovanjem?
Da budem iskrena, divila sam se Zejnebi što je odustala od tog
položaja. Isprva se opirala, rekla mi je Hafsa, ali je posle, nakon
dubokog promišljanja i molitve, pristala — i ubedila Um-Selemu da
tu promenu podrži. Sitan je to ustupak u poređenju s onim što je Ajša
učinila za nas, rekla joj je Zejneba.
Više nismo bile neprijateljice, ali moje muke ni izdaleka nisu bile
okončane. Sad kad sam postala kaduna, Alija mi je zakerao više no
ikad: vajkao se na rasulo koje sad vlada u kuhinjskom šatoru, pljuvao
hranu koju ja skuvam i tvrdio da ima ukus na otrov, pratio me do
tržnice kao uporna senka, sve u nadi da će me uloviti u kakvom
grehu koji bi u Muhamedovim očima srozao mene i mog oca.
S
323
Muhamed je na Aliju slabo obraćao pažnju. Jedine misli bile su
mu usmerene na dete. „Strpljiv na oca“, zadirkivala sam Muhameda,
koji se neprestano plašio što porođaj kasni.
„Deca se rađaju još otkako je Hava donela prvo dete na svet“,
kazala mu je Sevda. „Doći će kad odluči Alah, a ne mi.“
Vreme se razvlačilo, rastanjeno i drhtavo, kao da se sprema za
neko svoje rađanje. Dželep konja je pobegao iz svojih zabrana i
uleteo u džamiju, povredivši tamo pomahnitalim kopitima nekog
čoveka što se molio. Za to vreme je Marija, nezabrinuta zbog našeg
predstojećeg napada, pevala i smejala se kao da je svaki dan prvi dan
proleća. Ja i Sevda smo svako jutro odlazile do njene kuće, sekirajući
se zbog još jedne bitke s Kurejšijama i zabrinute za naše mile i drage
u Meki sve dok se na vidiku ne ukažu okrečene opeke Marijine kuće.
Kao i svima ostalima u haremu, i meni je ranije bilo drago što je
prognana izvan grada, ali sad sam joj zavidela. Tu je gajila vlastitu
cvetnu baštu; kroz prozor je videla krzave narandžasto-crne litice što
okružuju Medinu. Tu je mogla da odmori glavu, daleko od zahteva
umeta što se razrasta.
Svaki dan u Medini dovodio je nova usta koja treba nahraniti.
Muhamedov uticaj se poput sunčeve svetlosti širio zemljom
pomračenom od neznanja. U Medinu su se slivali preobraćenici u
islam, a tek malobrojni su znali da obrađuju zemlju ili uzgajaju
stoku. Ti novi članovi umeta patili su, kao što smo mi patili isprva,
od medinske groznice, a ponad svega od praznih džepova.
Kao Muhamedova kaduna, trebalo je da im ja obezbeđujem prvi
obrok. Po mojim uputstvima, neprekidno se krčkao ječam, a sluge su
delile činije s jelom ponekad i za pedeset ljudi dnevno. Mi žene
mlele smo brašno, vukle vodu, mesile hleb, muzle koze, ali sad pod
novim velovima, koje je Um-Selema smislila tako da nam budu
slobodne ruke.
Poštovanje stranih poglavara prema Muhamedu počinjalo je da
jenjava, pošto je na ovom belom svetu sad bilo toliko vladara.
Muhamed je po Zejdu i još nekima uputio vizantijskom caru poziv
da primi islam, ali ove su tamo ismejali i oterali iz Carigrada. A onda
ih je u pustinji snašla zlehuda sudbina. Carevi vojnici su sustigli naše
i sve ih pobili. Zejdova smrt je potresla čitav umet, pa je čak i
Zejneba krišom prolivala suze. Um-Ajmana je svoju žalost nosila
kao barjak; ucakljenih očiju teturala se ulicama i vriskom dozivala
Zejda po imenu, kao da je muči džin.
324
Muhamed je vlastitu tugu krio u sebi, kao što je uvek i činio;
povukao se u svoj stan na nekoliko dana i pojavljivao se samo da
prošapuće skraćenu molitvu nad Zejdom. Onda je nestao u medžlisu
sa svojim ahsabima, gde su održavali duge sastanke.
Prilikom poseta meni, Muhamed nije govorio samo o Zejdu, već
i o odbijanju vizantijskog cara. Nismo više mogli računati na pomoć
od tog bogatog carstva. Još je trajala suša što nas je morila još od pre
Bitke na jendeku. Ili će saveznici morati da plate poreze Medini, ili
ćemo poumirati od gladi.
„No ima ih mnogo koji, kao taj car, misle da smo beznačajni“,
rekao je Muhamed. „Malo će njih pristati da plati i jedan jedini
dirhem dok ne dokažemo svoju snagu tako što ćemo zavladati
Kurejšijama.“ Osvajanje Meke bilo je od vrhunskog značaja za naš
opstanak.
Kad god smo išle Mariji u kuću, ja i Sevda smo nosile moju
dobro snabdevenu torbu s lekarijama i Sevdine tamjane i čini. Isprva
sam išla preko volje, iz obaveze prema Muhamedu. Ali uskoro je
Marijina kuća postala naša oaza u oazi. Ona i njen uškopljenik Akiki
su nas s dobrodošlicom uvodili u tu kuću punu zelenih biljaka i
kadifenih crvenozlatnih tepiha, i plavih, ljubičastih, žutih i zelenih
jastučića razbacanih po podu kao latice cveća. Vez na zidu
prikazivao je hazreti Merjem na magarcu, stomaka nabreklog od
deteta u njemu, pod zvezdom što se rasprskava sa nebesa. Jedan
prozor gledao je na pašnjake gde su pasli i igrali se ovce i jaganjci,
mameći i mene da izađem i poigram se. Ali čekali su me važniji
zadaci: trljanje Marijinih šaka i stopala, pošto joj je krvotok bio slab,
i trbuha, gde je Muhamedovo dete, izgleda, jedva čekalo da izađe na
ovaj svet.
Nijednom nisam čula Mariju da se požalila: ni kad joj je dete
napinjalo kožu, te je postajala sjajna i zategnuta. Ni kad joj je
otežavalo korak dok se kreće obavljajući neki kućni posao. Pri hodu
se pridržavala za Akikijevu ruku, smejući se.
„Stan moga deteta raste gotovo kolika mu je i majčina kuća“,
rekla bi. „Uskoro će morati napolje, pošto ja na telu nemam
prozore.“
Povratak kući je svakog dana bio najteži deo. Oprostile bismo se
vedra srca, potom polako, ruku pod ruku, pošle bujnim baštama i
ustalasanim livadama sve dok nas grad ponovo ne opkoli smradom i
sumornim raspoloženjem. Naša pokrivena lica su čak i neznancima
325
saopštavala da smo mi Muhamedove žene, pa smo neizbežno morale
da izvrdavamo odgovore na pitanja — Zašto oteže? Kad polazimo?
— i odvraćamo oči od nestrpljivih pogleda.
Jedne večeri, taman kad smo poslednji put udahnule opojni
vazduh pa se dobro umotale u pokrivke radi silaska u Medinu, iza
naših leđa začuše se povici. Akiki, nalik na štap koji je oživeo, trčao
je k nama i mahao rukama. Nije govorio arapski, ali njegove rečite
pokrete bilo je lako shvatiti. Kad je šakama opisao nevidljivi stomak,
pa ih gurnuo nadole, znali smo da je dete na putu. Sevda zagega
natrag ka Marijinoj kući zajedno s uškopljenikom, dok ja poleteh u
grad da dovedem babicu Um-Hanifu.
Staricu sam našla u šatorskom naselju, gde je porađala neku
ženu, rukama izvlačeći klizavo novorođenče ženi između nogu kao
da čupa biljku iz tla, sa sve korenom. Ugledavši me, deca i starci
stadoše da mi pipkaju haljinu, tražeći ječam i urme koje im obično
donosim. Obećah im hranu za sutra, ali oni nikako da me puste, te mi
se učini kao da bi u toj svojoj gladi mogli i mene da prožderu.
„Jä, Um-Hanifa, Prorokovo dete uskoro će se roditi“, doviknuh
joj kroz gungulu. „Sevda me je poslala da te vodim Marijinoj kući.
Počeli su joj porođajni bolovi, jaki i učestali!“
Ona klimnu glavom kao da sam joj rekla koliko ima sati, pa iz
nožnica za pasom izvuče dugačak nož.
„Zna Sevda šta da radi“, kaza sekući pupčanu vrpcu što je još
vezivala novorođenče s majkom. „Očekujte da me vidite gde stižem
na magarcu kad se okupam i odmorim.“
Vrativši se, Mariju zatekoh kako se znoji i stenje u postelji;
Muhamed ju je držao za jednu ruku, Akiki za drugu. Sevda pruži
Muhamedu lepezu od palmovog lica, te on uze da hladi Marijino
vrelo lice.
„Bolje da malo okadiš tamjanom, jä, Ajša“, reče Sevda. „Um-
Hanifa će doći kad bude došla, ali mi već možemo da počnemo.“
Marija zajauka. Ja joj položih ruku na trbuh te se nemušto
pomolih Alahu da joj odlakne. Oprosti mi i što sam joj zavidela na
detetu, molila sam se. Molim te, ne daj da se nešto desi detetu ili
majci. Kao da mi stiže odgovor, osetih kako joj se stomak talasa,
poput vode što se preliva preko oštrog kamena.
„Kakav udarac!“ rekoh, na šta se Muhamed i Marija osmehnuše.
„Dete ti je borac, jä, Marija.“
326
„Sigurno je muško, Alaha mi“, reče Sevda. „Nema devojčice
koja bi se tako džilitala — osim možda tebe, Ajša.“ Pa usrknu
vazduz kroza zube i uhvati se za amajliju. „Muško ili žensko, kako je
po volji Alahu“, žurno dodade.
Potražih u torbi avan i tučak, a potom kesicu s korenom debele
koke. Njega ću izgnječiti s tamjanom kako bih mu ublažila oštar
miris, a onda ću ga zapaliti u malom mangalu da okadim Mariju
između nogu. Dim će zaštititi dete od kakve zaraze — ako babica
uopšte stigne.
„Zašto, Alaha joj, toliko gnjavi?“, zavapi Muhamed pošto je peti
put poslao Akikija da vidi ide li Um-Hanifa. Uškopljenik povika
nešto nerazumljivo. Potrčah vratima i ugledah zdepastu babicu kako
jaše livadom na sporom magaretu, praznično odevena u šarenu
haljinu što se nadimala oko nje na popodnevnom povetarcu, s
minđušama što su joj landarale do ramena, a očiju obilno iscrtanih
kolom i usana obojenih u jarkocrveno. Oko nje su se jatile stotine
pravovernih, bacajući joj cveće pred noge i cilikom izražavajući želje
za sreću.
Unutra rekoh Muhamedu šta sam videla. „Dok se babica
ovenčava ljubavlju umeta, Marija se bori s čeljustima smrti!“, povika
on. Morala sam da se uzdržim od smeha. Gde je onaj moćni božji
Prorok? Mogao bi ponečem da se nauči od uškopljenog Akikija, koji
je, iako uzbuđen, uspevao da ostane miran.
Mariji su iz očiju vrcale iskre, a Sevda je zgroženo vrtela
glavom. „Ratnici su najgori“, promrmlja. „Ubijaju i sakate a da ih
briga nije, ali čim vide ženu kako se porađa, drhte kao prut, a utroba
im se prevrće.“
Um-Hanifa stupi u sobu ponosito kao kakva carica. Sevda rasu
šaku korijandra, pa krenu da baje protiv urokljivog oka. Kad u odaji
ugleda Muhameda i Akikija, babici se lice ušilji i otvrdnu.
„Gubite se i ostavite ženama da rade svoj posao!“, dreknu mašući
mišićavim rukama. „Ako nam bude trebala muška pomoć, zvaćemo
Alaha?“
Uistinu, mnogo smo ga puta zazvale tokom dugih sati što su
usledili. Porođaj je bio težak i dugo je trajao, ali jedine krike
ispuštala je Sevda, koja je terala iz odaje zle sile što drže dete i ne
daju mu na ovaj svet.
„Smeš da izraziš bol, jä, Marija“, rekoh joj dok mi je maltene
drobila prste. „Ne moraš da se junačiš.“
327
Njoj se niz slepoočnice sliše dve suze. „Jeste da boli. Ali ako
budem kukala, Muhamed može da me čuje pa da se zabrine za dete.“
Konačno nastupi čas da je smestimo na stolicu za porođaje, gde
krenu da se napinje i stenje dok joj je Um-Hanifa trljala stomak i
noge.
„Ovo dete ne želi na ovaj svet“, namršti se babica. „To se obično
tumači da će kratko živeti.“
Sevda ciknu, a onda zgrabi svoj smotuljak s korijandrom i mahnu
njime babici ispred usta, „da otera baksuzne reči pre nego što stignu
do deteta“, kako mi kasnije reče.
Ako je u odaji i ostao kakav zao duh, izvesno je pobegao kad
smo iz sveg grla zacilikale dolazak deteta na svet, na šta se među
pravovernima oko kuće razleglo pojanje i klicanje. Marija je držala u
naručju smežurano detence i zurila u njega kao da je nešto najlepše
što je videla u životu. Ja sam obuzdavala suze, nastojeći da ne mislim
na dete koje sam izgubila i poričući pakosni glas u meni koji je
šaputao da moj položaj kadune sad ništa ne znači, da je ovo dete
muško i da će ga Muhamed voleti — i njega i njegovu majku više
nego sve druge, koliko god mu dece ja izrodila. Ljubav, podsetih
sebe, nije utakmica. Niti činija tarida da se razdeli i jede dok ga ne
ponestane. Što više ljubavi daješ, to je više imaš. Zagladih vlažnu
kosu Mariji s lica, a ona mi stisnu ruku.
„Možda ćeš ti biti sledeća, Ajša“, reče.
Deset hiljada plamenova: to je bila Muhamedova vojna zamisao
za savlađivanje Kurejšija. Naša vojska raširila se oko čitave Meke i
zapalila vatru po čoveku kako bismo brda okitili svetlima i stvorili
utisak da nas je kao zvezda na nebu. Ja i Muhamed stajali smo na
ivici osmatračnice na Al-Hudejbiji i udivljeni posmatrali svetlost što
nam treperi ispod nogu, slušali viku boraca koji su opominjali
Mekalije da je sutrašnji dan naš.
„Zamisli šta je sad Kurejšijama u glavi.“ Muhamedov tihi smeh
zagolica mi uvo dok me je on stezao oko struka. „Sad moraju znati
da je Alah stigao!“
Oči su mu buktale drugačijom vatrom. Poljubac mu je imao ukus
gvožda i začina. Udisala sam njega, dim ognjišta, misvak i prašinu
328
od dugog puta. „Konačno se, habibi, vraćaš kući“, rekoh. „A kad se
vratiš, vladaćeš. Ebu-Sufjan sad te više neće izazivati.“
Istina je, Ebu-Sufjan je iskolačio oči kad ga je Alija te večeri
doveo u naš šator. Ušavši, pao je na kolena i rukama obujmio
Muhamedove noge, na šta je Safija ciknula. Alija ga je ščepao za
haljinu i povukao ga natrag, a onda mu prislonio bodež uz grkljan.
Ebu-Sufjan je drhtao kao plamen sveće. „Preklinjem te, sine
Abdulahov, nemoj uništiti Kurejšije!“, zavapio je pridavljeno. „Budi
milostiv prema svom narodu!“
„Oni koji me podržavaju biće pošteđeni, Ebu-Sufjane.“
Muhamedu je glas zvučao nehajno, kao da mu neprijatelji vazda
dolaze u šator. „Što se tebe pak tiče, sa tvojih usana nisam čuo
nikakvo izjašnjenje o veri.“
„Kako da se izjasnim za veru u tvog Boga i izneverim vlastiti
narod?“, kreknu Ebu-Sufjan. „Ja sam poglavar Kurejšija. Njihovi
bogovi su i moji bogovi.“
„A njihov pakao je i tvoj pakao, kukavice slinava!“ Alija zagreba
sečivom uz Ebu-Sufjanov vrat, obrijavši mu pramičke prosede riđe
brade. „Izjasni se za Alahovog Proroka na licu mesta, ili si mrtav.“
„Čekaj!“ Ebu-Sufjanu je drhtala brada. „U svetlosti Alijinog
sečiva video sam svetlost Alahovu. Otkrila mi se istina! Nema
drugog boga osim Alaha, a Muhamed je Njegov Poslanik.“
„Lažovčino!“ Alija odgurnu Ebu-Sufjana na pod, pa ga pljunu.
„Može li tako nagao preobražaj da bude iskren, Proroče?“
„Samo Alah poznaje ljudska srca.“ Muhamed pruži Ebu-Sufjanu
ruku. „Prihvatam svakog čoveka koji me nazove Prorokom. Ustani,
Ebu-Sufjane, i dobro došao u umet.“
Alijine oči smrkoše se od razočaranja. Želeo je da ubije Ebu-
Sufjana, a i ja sam u duši isto to želela. Sad na kraju, kad se našao
pred kaznom za svoja zlodela, dovoljno je bilo da izgovori nekoliko
reči pa da u Muhamedovim očima postane bezgrešan. No opet —
morala sam samu sebe da podsetim— ja samMuhamedova kaduna i
moj posao je da podržavam njegove odluke, a ne da u njih sumnjam.
Iza paravana, ja i Safija smo slušale kako muškarci pretresaju
nakane za sutra. Čitava naša vojska ući će u grad, a za njima žene.
Svi koji nam se suprotstave biće smrvljeni.
„Ali ipak nam je draže da živimo u miru“, reče Muhamed. „Došli
smo da Meku prisvojimo u ime Alahovo, a ne da vodimo rat.“
329
Ebu-Sufjanu oči poleteše s Alije na Muhameda. Obliznu debele
usne.
„Nas većina pristaje na tvoje uslove“, reče. „Ali šačica mladih
usijanih glava zarekla se da će ti se odupreti. Oni i nisu nikakva
pretnja, naravno. Bićeš u stanju da ih očas savladaš a da nijednog
borca ne izgubiš.“
Muhamed mu se osmehnu i klimnu glavom: to je i želeo da
sazna. „Već si se dokazao kao dostojan saveznik, Ebu-Sufjane, reče.
„Tvoje prijateljstvo biće lepo nagrađeno.“
Noć se primicala kraju. Širom logora su vatre cvrčale i šištale,
podležući tami i hladnoći. Ja sam u svom šatoru uz obraz osećala
toplotu naše vatre koja je takođe gasnula. Kroz spuštene kapke
posmatrala sam oblike što trepere, kao da to lutke iz pozorišta senki
putuju u Meku. U zavičaj. Grad koji jedva i pamtim. Dom, gde je
Muhamed, tu je i moj dom. On je moj dom.
Probudio me je poljupcem još i pre Bilalovog poziva na jutarnju
molitvu. Sunce je tek ovlaš bojilo nebo, ali ja skočih i navukoh čisto
belu haljinu. Kad je Muhamed na godišnjicu mirovnog ugovora išao
na hadžiluk u Meku, poveo je Um-Selemu i Zejnebu, ali je mene
ostavio kod kuće, za kaznu što nisam podržala njegov sporazum. Sad
kad sam povratila njegovo poverenje, konačno ću videti čuvenu
Ćabu, koju su podigli Ibrahim i njegov sin Ismail pre tolikih vekova,
s onim zagonetnim crnim ugaonim kamenom koji je na Zemlju
spustio sam Alah.
„Ćaba je podignuta za Alaha, ne za kumire koji je sad skrnave“,
rekao je Muhamed. „Danas je vraćamo Njemu.“
Čekajući na red da uđemo na gradsku kapiju, mi žene sedele smo
na kamilama i posmatrale povorku. Nedaleko od nas stajao je Ebu-
Sufjan sa svojim savetnikom Al-Abasom, koji je stric i Muhamedu i
Aliji. Bila sam na povoljnom položaju pa sam mogla da vidim i
čujem kako se njih dvojica smeju dok prolazi pleme Muzejna
pljujući i stružući bosim nogama.
„Ovima smo se predali?“ podsmešljivo će Ebu-Sufjan. Ali Abas
se osmehnu i ništa ne reče.
„Više me plaši kurejšijski smeh nego ova odrpana rulja“, kaza
pak Ebu-Sufjan kad su prošli Sulejmi u prašnjavim haljinama i s
pokvarenim zubima.
Ali kad su krenuli da prolaze muškarci Medine, savršeno
postrojeni, naoružani do zuba, na izvrsnim konjima sa zelenim
330
pokrovcima, Ebu-Sufjan se ućutao. Muhamedova vojska nije bila za
smeh, a on je to dobro znao.
Naposletku dođe Talha da provede žene kroz kapiju u visokim
kamenim zidinama Meke. Gotovo sve žene umeta jahale su sad u
hovdama (naročito kamilje sedlo s nadstrešnicom i zavesama), pošto su im
muževi zapovedili da izdrže to ljuljanje u putu kako bi oponašale
Prorokove supruge. Kroz zavesu sam videla da Meka nije nimalo
nalik na Medinu. Vazduh je mirisao čisto i sveže, možda je bio
malčice prašnjav od papaka naših kamila. Kuće od kamena i žute
ilovače sijale su na suncu. Tržnica, u hladu tamne gromade planine
Hire, delovala je pusto s onim dugim redovima tezgi za kojima nema
prodavaca, ali su zato nebo nad ulicom bili premrežili nizovi
prazničnih zastavica. Setih se kao kroz maglu meteža što u običan
dan vlada na ovom mestu: klepetanja zvona, mirisa mesa i tamjana,
stoke što bleji i muče, cvrkuta ptica u kavezima, trgovaca što mame
mušterije, muškaraca i žena što se cenkaju na čudnim jezicima.
Zaustavili smo se pred Ćabom, ogromnim kockastim zdanjem
koje je sijalo belinom kao da je sveže oprano radi nas. Iako sam je
kao dete mnogo puta videla, tad sam bila previše opčinjena tržnicom
da bih obratila posebnu pažnju na Ćabu. Sad su me, međutim, podišli
žmarci dok sam stajala na crnom kamenu kojim je popločan deo oko
njenih temelja. Onako besprekorno čistu, kao da je htela da je uprlja
zbrka ljudi i konja; vazduhom se kovitlala prašina dok su ratnici
umeta obrušavali mačeve na stotine kumira što su stajali okolo na
postoljima.
Muhamed je stajao na ulazu u Ćabu, s omamljenim osmehom,
kosa mu se kovrdžala od vazduha prožetog znojem, desnom rukom
je držao dignut mač. „Ćaba je očišćena!“, kliknu. „Alahu-ekber! Bog
je velik!“
Sa vrha Ćabe, Bilal se oglasi poklikom. Naše kamile klekoše, te
mi žene istupismo iza svojih zavesa, lica ogoljenih pred Bogom, pa
se priključismo talasu pravovernih što su se spuštali na pesak i
pružali ruke. Naši uzvici hvale uzvinuše se kao sokolova krila,
kružeći sve više, sve više, Bogu koji je napokon doveo Svoga
Proroka kući.
Ustadosmo, a onda smo posmatrali kako Alija umotava crn
turban Muhamedu oko glave. Dade mu zatim beo barjak, kojim je
Muhamed mahao dok je tri puta optrčao — nije se usuđivao da
korača, kako ga Kurejšije ne bi smatrale slabićem — oko Ćabe, a
331
potom je dvaput protrčao između svetih brda ovoga grada. Na kraju,
lica sjajnog od znoja, podiže barjak, a muškarci i žene zagrajaše
otpozdravljajući dignutim mačevima, maramicama i rukama.
Svetina se razdvoji u podnožju stepenica što vode u Ćabu, da
prođe moj otac. Peo se pažljivo, držeći za ruku veoma starog šejha
koji je hramao poštapajući se, a kome su odeća i koža visile sa
kostiju što štrče.
„Moj je otac spreman da se izjasni za veru u Alaha i Njegovog
Poslanika“, objavi abi. Pohrlih ka njemu da se pozdravim s dedom
prvi put otkako pamtim. Ugledavši me tamo, Muhamed pruži ruku,
pa se popeh uza stepenice i sedoh mu zdesna.
Uskoro se sve orilo od radosnih pozdrava pravovernih s odavno
izgubljenim članovima porodice.
„Umi!“, viknu Um-Selema i potrča da zagrli neku visoku ženu u
bledoj svili, koja je i sama imala isturene jagodice. Ali privede Al-
Abasa, koji pak Muhamedu pruži mladu ženu s oblakom guste crne
kose.
„Hoćeš li mi ukazati čast da se oženiš mojom ćerkom
Mejmunom, pa da se naše porodice opet orode?“, upita, Ja zažmirih,
pomno ga promatrajući. Al-Abas je Muhamedov stric, ali je isto tako
i najprisniji Ebu-Sufjanov saradnik. Možda bi mogao da se posluži
svojom ćerkom kako bi naudio Muhamedu?
Utman je čitavu porodicu okupio da klekne Muhamedu pred
noge. Talha je doveo oca — moga ujaka — na šta se moja majka
zagrcnula od uzbuđenja. Ali kad se Ebu-Sufjan popeo uza stepenice
u pratnji svoje uspijene Hinde, čitav umet zasikta.
Žila među Muhamedovim očima damarala je dok je sevao očima
naniže u nju. Ja se sva zgrčih, setivši se kako je na Uhudu kreštala od
smeha dok je prinosila ustima džigericu našeg vojnog zapovednika
Hamze. Alija polete uza stepenice sa svojim dvovrhim Zulfikarom,
koji mu se tresao u ruci.
„Kurvo Hubalova!“, riknu. „Krv ću ti proliti po ovom stepeništu!
Na Alijino i moje silno čudo, Muhamed podiže ruku da ga
zaustavi.
„Jä, Hinda, tvoj muž je danas molio za tvoj život“, reče. „Pre
nego što odlučim o tvojoj sudbini, hoću da znam: priznaješ li me za
božjeg Proroka?“
332
Sleđena, gledala sam u zemlju krijući neodobravanje. Da li će
Muhamed popustiti pred zlom Hindom isto kao što je primio i njenog
prevrtljivog muža?
Ona podiže ka njemu blistave oči — pa mu pljunu na haljinu.
Počeh da ceptim od poriva da poletim na nju.
,Ja da se odreknem moćnoga Hubala i slavnoga Alata radi
Hašimovog potomka?“, uzviknu. „Za razliku od moga muža
podvirepa, ja neću izdati svoje bogove. Niti ću se pretvarati da
verujem kako bih spasla svoj bedni život. Radi sa mnom šta hoćeš,
Ibn al-Mutalibe!“
Osuše se podrugljivi uzvici, ali Muhamed opet podiže ruku da
primiri halabuku.
„Tvoj muž je molio za Alahovu milost, i Bog je odlučio da je
podari, preobratila se ti ili ne“, reče, „Idi kući sa svojim mužem i ne
izazivaj više nevolju. Alahovo strpljenje je beskrajno, ali moje nije.“
Hindi se zaokrugliše i oči i zapanjena usta, a telo poče da joj
podrhtava. Tu je izdadoše noge i ona pade na kolena, a potom
besramno nabi lice Muhamedu u krilo. Njemu se zažariše obrazi kao
da mu je neko u ustima razgoreo vatru, a i meni buknu lice.
Ali kad je digla glavu i kad sam joj ugledala suze, bes mi
splasnu. U mene pokulja ponos kao voda u prazan čun. Muhamed
dobro zna šta radi. Oprostivši Hindi život, stekao je njenu
privrženost.
„Posle svega što sam ti učinila ti me puštaš da živim?“, upita ona.
„Kakav si ti to čovek, sine hašimski? Kunem se Bogom, takvu
plemenitost nikad nisam videla.“ Ustade pa ispruži ruke u nebo, kao
da bi da zagrli čitav umet. „Ovim proglašavam da je tvoj Bog i moj
Bog, Muhamede sine Abdulaha ibn al-Mutaliba, a ti si bez svake
sumnje Njegov Prorok.“
I tada, savladavši neprijatelje i silom i oproštajem, Muhamed
konačno, posle desetina godina muka i odbacivanja, ču i svoje
sunarodnike i svoje neprijatelje kako mu izvikuju hvale. Jedno po
jedno, svaki je šejh, svaka staramajka, svaki borac i svaka žena,
svaka devojčica i dečak u gradu, svi su padali pred njegovim nogama
ničice na onim stepenicama i proglašavali Muhameda Prorokom
jednoga boga, a potom odlazili s crvenim belegom na čelu, od
pritiskanja glave o kamen. Neki su se cerili kao šakali; drugi se pak
natmureno mrštili. Mnogi su delovali iscrpeno — ali ne i Muhamed,
333
koji je čitave te noći stajao pod punim mesecom da primi poštu od
svog naroda, lica blistavijeg od svetlosti deset hiljada plamenova.
A ja?Ja sam povela žene, s Talhom ispred nas, natrag u logor, pa
potonula u dug spokojan san prve žene najmoćnijeg čoveka u
Hedžasu.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

35 Re: Dragulj medine - Seri Dzouns taj Sub Dec 24, 2011 8:02 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
32.
Ključevi raja
Medina, februar—jun 632 • Devetnaest godina
uhamed se toliko ponosio sinom da bi neko pomislio kako
ga je rođenim rukama oblikovao. „Nije li lep dečakić?“,
pitao bi kad ga rumeni Ibrahim čupne za bradu. A onda bi
namignuo: „Pazi kako je sav na mene, Ajša.“
Ja bih nakrivila glavu, odmeravajući zlatne detinje lokne i
indigoplave oči, pa se namrštila. „Ne vidim nikakve sličnosti“,
pecnula bih ga. ,Jesi li siguran da je tvoj?“
Istini za volju, Ibrahim je bio pljunuti otac. Kao da nikad nije
mirovao, čak ni kad spava, niti je ikada ikome dopuštao da mu se
ispreči na putu do cilja. Sevda je volela da prepričava kako je načinio
prvi korak dok su ga ona i Marija posmatrale: ozlojeđen pokušajima
da četvoronoške stigne Ebu-Hurejrinu mačku, uspravio se i bacio se
preko poda kako bi je uhvatio. I isto kao i otac mu, Ibrahim je voleo
žene. Češće bi zaređao po haremu nego Muhamed.
Što se mene tiče, Ibrahima sam volela koliko i sve žene u
haremu, uprkos tome što nisam uspela ponovo da zatrudnim s
Muhamedom. Jeste, bila sam ljubomorna kad se rodio, a ruke su me
bolele od čežnje za detetom dok sam posmatrala Mariju kako ga grli.
Ali koliko god da je ludo Muhamed voleo to dete, njegova ljubav i
poštovanje prema meni kao da su samo narastali s godinama, blažeći
mi strah da će me odbaciti za ljubav inoči i dajući mi time slobodu da
Ibrahima volim isto onako kako sam volela i svog sestrića Abdulaha.
Sem toga, od Muhameda sam naučila koliku moć znaju da imaju
ljubav i opraštanje— neuporedivo veću nego ljubomora i mržnja.
A onda se jednoga dana Ibrahim razbole. Koža mu je gorela od
vrućice kao da je progutao ne jedno već hiljadu i jedno sunce, a oči
su mu postale ukočene i sjajne kao da su se preobrazile u staklo.
Muhamed je svaki trenutak provodio kraj njega, iz dana u dan sve
izmoždeniji i ispijeniji. Kad je u petak bilo vreme za molitvu, moj
M
335
otac se ponudi da ga zameni u džamiji, ali Muhamed odbi. „Možda
će mu pomoći moje molitve“, reče.
Tek koji čas pošto se molitva okončala, Sevda i ja uzesmo da
spremamo ručak, no tad u šator utrča Akiki, sumanuto nešto
pokazujući i blebećući na svojoj nepovezanoj mešavini arapskog i
egipatskog. Ja i Sevda dograbismo lekove i potrčasmo — ili bolje
rečeno, potrčali smo pod natuštenim nebom Akiki i ja, dok je Sevda
kaskala daleko iza nas, vičući nam kroz vetar da produžimo, da ne
čekamo, stići će ona za minut-dva.
Ali nije bilo potrebe da Sevda žuri. Znala sam to čim sam ušla u
kuću i ugledala Mariju kako drži u naručju kruti mali zamotuljak i
privija ga na grudi.
„Ohladio se“, samo to kaza ona. „Moram da ga zagrejem.“
Posegoh da ga preuzmem, ali Marija ustuknu.
„Trčala sam od same džamije“, rekoh. „Vidiš? Toliko sam se
ugrejala da se sva znojim. Daj ga meni pa da ja probam.“ Ibrahimova
pesničica stiskala je egipatski krst koji je Mirijam nosila o vratu,
ispod safirne ogrlice koju joj je poklonio Muhamed. Detinje usne
bile su okružene bledoplavim sjajem. Telo mu je počivalo u mom
naručju kao trupac ili kamen. Položih mu dlan preko nozdrva, da
osetim disanje, ali znala sam da neću ništa osetiti. Zakukah baš u
trenutku kad je Muhamed hrupio na vrata i uleteo u sobu.
„Čuo sam da se ovde nešto dešava“, reče. Pogleda u Marijino
izbezumljeno lice, zatim okrete prestrašene oči ka meni. Ja od suza
nisam mogla da progovorim, te mu samo drhtavim rukama predadoh
dete.
On ga uze i kleče. Zasu Ibrahimove obraze poljupcima, pa stade
da drmusa dete, sve dok se ne uplaših da će ga pozlediti— a onda se
setih da je ionako prekasno, te me tako protresoše jecaji da i sama
klonuh na pod.
„Bože!“, zavapi Muhamed. „Bože! Zašto si mi oduzeo sina?
Jesam li ga previše voleo? Bože! Vrati mi ga i manje ću ga voleti.
Uzmi mene umesto njega.“
Spolja se začu prasak. Kroz otvorena vrata nalete miris nalik
moru. Po krovu zadobovaše kapi dok su Muhamedove suze kapale
po Ibrahimovom nepomičnom licu. U Medini sad ljudi sigurno
igraju, okreću lica naviše da piju prvu kišu posle niza godina. Na
vratima se pojavi Sevda, mokre odeće slepljene uz telo, a široki
osmeh beše joj kratkovečan kao i život ovog deteta.
336
Na sahrani se Muhamed nad Ibrahimom pomolio praznog
pogleda. Glas mu je jednoliko brujao, kao da je i njegova duša
odletela sa ovoga sveta. Marija se bila šćućurila uz uplakanog
Akikija, plave oči su joj plivale u vlastitom uzburkanom moru. Mi
sestre-žene stajale smo oko nje po kiši što je još padala, zaklanjajući
je od oluje našim ogrtačima.
Usled njene tuge i jada bilo mi je gotovo drago što nisam rodila
svoje dete. Zar nije Muhamedu Hatidža rodila dva sina, pa su obojica
umrli još kao mali? Čula sam da se po umetu šapuće: Nije volja
Alabova da Prorok za sobom ostavi naslednika. Ako je tako, a da
sam rodila sina, koliko bi veći moj bol bio da sam ga sad izgubila!
Jer jeste me srce još bolelo za mojim malim čovekom. Ali ničija tuga
nije bila ubitačnija od Muhamedove.
Danima, nedeljama, mesecima niko nije mogao da ga uteši. Oči
mu je poput koprene pokrila tama, i izmicao nam je kao senka pod
mladim mesecom. Preklinjale smo ga da jede, ali on se umesto toga
molio, klečao na podu svoga tavana i čekao od Boga utehu. Nudile
smo mu da noću spava s nama u postelji, ali on je spavao na groblju,
do Ibrahimovog groba.
Jedne junske noći, četiri meseca posle Ibrahimove smrti,
Muhamed u zoru dođe u moju sobu. Ja sam kao u magli izgovarala
jutarnju molitvu, čekajući njega. Kad sam završila s klanjanjem,
skljokah se na postelju, ječeći od glavobolje. Muhamed sede kraj
mene i uhvati me za ruku; prvi dodir posle mnogih sedmica.
„Uh, moja glava“, požalih mu se. On me pomilova po čelu
vrhovima prstiju i bol iščeze.
„Ne, Ajša“, reče. „Trebalo bi: Uh, moja glava.“ Pa pokuša da se
osmehne, ali osmeh mu je bio više nalik na grč.
„Suviše si dugo oplakivao dete koje ćeš ponovo videti u raju“,
rekoh. Zatim sedoh i potapšah se po krilu. „Dođi da otpočineš.
„Pravo zboriš, habibati.“ Ustade da spusti turban na prozorsku
dasku, a potom se ugnezdi dole kraj mene. Oči su mu svetlucale kao
vatra što gasne. „Ponovo ću videti Ibrahima, i to uskoro.“
„Ti, ljubavi moja? Tako jak i snažan borac? Ako je Alahu po
volji, ja ću umreti pre tebe.“
337
„Ajša.“ Glas mu se utiša. Nagoh se da ga bolje čujem. „Ako
umreš pre mene, dozvoljavaš li mi da te ja zavijem u pokrovac i
pomolim se nad tobom?“
„Pa da te ostavim da se sladiš ostalim suprugama? Predomislila
sam se.“ Na silu se osmehnuh dok sam ga začikavala. „Neću ja prva
da umrem.“
„Pravo zboriš.“
Sklonih mu kosu s čela. „Muhamede, pa ti goriš! Jesi li na
groblju naložio vatru da se ugreješ?“
„Snaga mi opada još od Ibrahimove smrti. Glava me toliko jako
boli da jedva gledam.“ On zatvori oči i prstima pritisnu slepoočnice.
„Ajša, Alah mi je sinoć dao da biram: ili ključeve carstva i
ovozemaljskih blaga, ili susret s Njime uskoro u raju.“
„Alaha mi, nadam se da si izabrao to svoje novo carstvo i
njegova blaga!“ Glas mi je treperio kao okinuta struna na tamburi.
On otvori oči, ali pogled mu je bludeo u daljinu, „Ovozemaljsko
blago stoji kao prepreka na putu do Alaha“, promrmlja. „Radije bih
otišao sada, pre nego što mi prevelik imetak zapreči stazu ka
Njemu.“
„Mala je opasnost da se to desi, pustinjače moj.“ Suze su mi se
zgrušavale na jeziku kao krv. Ruka mi nesvesno pređe preko
Muhamedovog čela, nezavisna od misli što su mi se kovitlale u glavi.
Šta da kažem da bih ga vratila meni? Pomozi mi, Bože, pre nego što
ga zaista izgubim.
„Nemoj da si tako nestrpljiv da odeš u raj, mužu moj. Večnost
traje beskonačno, ali meni je tek devetnaest godina. Mnogi mi dani i
mnoge noći preostaju u ovom životu. Zar bi bio toliko surov da me
sada ostaviš samu? Izdrži sa mnom još malo, habibi.“
„To ne može biti, Ajša.“ On zažmuri. Disanje mu se uspori.
Desna ruka mu se trzala. Usne nešto mrmljale. Žila između očiju
neprimetno mu je kuckala i kao da je tinjala bledim plavim sjajem.
„Ja sam se odlučio.“ Uskoro je odaju, kao kakva muzika, ispunilo
njegovo hrkanje, u pratnji mojih jecaja i molitava. Molim te, ne
uzimaj mi ga, nemoj još.
Noge su mi bile utrnule, ali nisam se micala. Prošla su dva
poziva na molitvu. Hafsa me pozva ispred vrata, ali ja se ne oglasih.
Sedela sam očiju uprtih u Muhamedovo lice, kao da gledam u zvezdu
na noćnom nebu koja me vodi kući. Ako su mu dani odbrojani, onda
želim da ga urežem u sećanje sad, pre no što ga otrgne smrt.
338
Kad se uveče probudio, groznica mu je bila popustila. Na licu mu
je titrao osmeh; oči su mu igrale.
„A taman sam mislila da ti je mrštenje zauvek zarobilo lice“,
našalih se. Hvala ti, Bože, što si čuo moje molitve. „A tvoja bolest,
habib? Je li otišla?“
„Dovoljno mi je dobro da obiđem svoje supruge.“ Na to krenu ka
umivaoniku, gde opra zube i umi se. Ja mu ponovo premotah turban,
pa mu ga namestih na glavu.
„Predugo sam te zapostavljao, Ajša“, reče. „Oprosti mi.“ Pa me
privuče sebi u naručje i tako me strasno poljubi da mu se turban
skotrlja na pod. Pripih se uz njega, pijući ga kao sva ona žedna usta
što su se okretala kiši na dan kad je umro Ibrahim. A onda, kad je
Muhamed otišao, razvih sedžadu da zahvalim Alahu, pa sam klanjala
sve dok me kolena nisu zabolela.
Naposletku me krčanje u stomaku potera u kuhinjski šator. Dok
sam išla dvorištem, začuh neku viku. Vrata kolibe u kojoj je sad
stanovala Mejmuna, Muhamedova nova supruga iz Meke, naglo se
otvoriše i ona se pojavi dozivajući pomoć. Pohrlih i zatekoh na podu
njene odaje Muhameda kako ječi, bled u licu. Nozdrve mi zapahnu
miris mesa i tad primetih, u uglu sobe, dopola punu činiju s taridom.
Da mu nije sipala nešto u jelo pa mu je pozlilo? Pritrčah Muhamedu i
dodirnuh ga po licu. Koža mu je gorela od vrućice. Očni kapci su mu
se grčili od bolova.
,Jaoj, glava“, zaječa.
Uleteše i ostale sestre-žene, lepršajući skutima i žagoreći, te
zakrčiše Mejmuninu otmenu kolibu. Njen otac Al-Abas dobro ju je
opskrbio: tepisi, tamjan, svilene zavese, kadifeni jastuci, dragulji što
joj vise o ušima kao suparnici ogrlici od oniksa koju joj je podario
Muhamed. Alija i Al-Abas se proguraše, pa nam pomogoše da
Muhameda položimo na Mejmuninu meku perinu.
„Ovde ti je dobro mesto za odmor“, rekoh, ali Muhamed
odmahnu glavom.
„Nije ovo Mejmunina noć“, reče. „Čija je ova noć? Tvoja li je?“
„Moja je bila prošla noć, zaboravio si?“ Stisnuh mu nemoćnu
ruku.
„Kad će ponovo biti tvoja noć?“
„Ne sekiraj se za to, Proroče“, reče Sevda. „Nego se odmori.
Ostaćemo ovde s tobom do jutra ako treba.“
339
On jeknu i steže rukama glavu. Um-Selema mi položi dlan na
mišicu. „Jä, Ajša, imaš li u onoj tvojoj torbici makar nešto protiv
glavobolje?“, upita.
„Da, Alaha ti, ublaži mu bolove!“, zavapi Zejneba. Zatim klonu
na pod, pa uplakane obraze položi njemu na nadlanice, a kosa joj se
slivala kao slap niz njegova bosa stopala.
Pohitah u svoju kolibu da uzmem torbicu; zatim se trkom vratih.
Tamo uzeh da preturam po torbi s lekarijama, pola prosuvši na pod.
Ružino ulje. Dohvatih bočicu pa je otvorih, a onda polih Muhamedu
čelo.
„Ovo će pomoći“, rekoh dok sam mu utrljavala ulje u kožu.
„Uskoro će ti biti bolje, ljubavi moja.“
„Ne“, kaza on s bledim osmehom. „To nije istina, Ajša. Ja sam
svoje odabrao. Uskoro ću biti s Ibrahimom.“ Nad mojom glavom,
lepet krila. Podigoh pogled: Al-Abas je izvijenih obrva zurio u
preneraženo Alijino lice.
Posle nekog vremena, Muhamedu je glavobolja malo uminula.
Klecavo je ustao, pa se polako, pridržavajući se rukom za Alijina
pleća, uputio prema Hafsinoj kolibi.
„Nije preka potreba“, govorila je Hafsa prateći ga u stopu. „Htela
bih da se samo odmoriš, mužu moj.“
Tako je terao nedelju dana. Borio se s bolovima da bi obavio
molitvu u petak. Poricao da ima groznicu kako bi se posrćući selio
od supruge do supruge, od stana do stana. Oglušivao se o naše molbe
da se mane nas, da gleda sebe. Kao što je i sam rekao, znala sam da
mu je sudbina zapečaćena. Ali dok su se moje sestre-žene
međusobno tešile prepričavajući kako se oko nečeg našalio, ili kako
je pojeo ovo ili ono jelo, ja sam to svoje znanje krila u sebi.
A onda, jednog jutra, u kuhinjski šator uđe Safija s patnjom na
licu.
„Muhamed je čitavu noć tebe tražio, Ajša“, reče.
Hafsa pogleda naniže u sklopljene šake, pa zatim gore, u mene.
„I kad je sa mnom proveo noć, isto je bilo“, kaza. „Ali bila sam
suviše sebična da bih ti rekla.“
„S kojom sam sutra?, samo je to sve vreme pitao kad je bila moja
noć.“, reče Zejneba.
„Kad ću ponovo biti u Ajšinoj kolibi?“
„Tebe hoće, Ajša“, reče Hafsa. Zvučala je nekako sićušno,
daleko.
340
„Naravno da nju hoće!“, izgovori Sevda otežalim glasom. ,Jeste
li ga čule kako priča? Bliži mu se kraj. Hoće da bude s onom koju
najviše voli.“
Sa Safijinih usana poput mehura prasnu jecaj. „Umire?“ Ona
zagnjuri lice u šake. „Naš Muhamed, gasi se! Šta će s nama biti?“
„Ko će se o nama brinuti?“, upita Džuvejrija. „Nećemo moći
ponovo da se udamo. Kuda ćemo? Šta će biti s našom decom?“
„Nema svrhe da se o tome brine sada“, kaza Rejhana.
„Kad bismo makar nešto mogle za njega da učinimo“, reče
Hafsa.
„Ima šta možemo.“ Um-Habiba upravi pogled u mene. „Jä, Ajša,
preuzmi večeras moju noć s Muhamedom.“
„Uzmi i moju“, tiho izusti Mejmuna.
Uskoro su se sve sestre-žene odrekle svojih noći s Muhamedom
kako bi poslednje dane i noći mogao da provede u mojoj postelji.
Ako je ijedna od njih to i učinila preko volje, verujem da su bile
nagrađene njegovim ozarenim osmehom kad su mu saopštile tu vest.
„Dabogda vas Alah sve blagoslovio kad ja preminem“, reče.
„Lično ću se za to postarati kad u raju budem sedeo kraj Njega.“
Dok je govorio, brisala sam gorke suze. Kako bih se od sveg srca
odrekla svih mojih noći s njime kad bi ga to zadržalo među nama!
Nije imao snage čak ni da uđe u moju sobu. Morali su da ga unesu
Al-Abas i Alija, a kad su ga pustili, pa se skljokao, imala sam osećaj
da i ja padam, kao da letim s neke litice u dubinu, ka oštrom stenju.
Preteće bliska Muhamedova smrt vezala je sve nas u haremu
mnogo čvršće jedne za druge. Um-Selemina sposobnost da sve
ustroji i uredi nije nam dala da se pogubimo; davala je Hafsi i
Rejhani uputstva koliko će i kakvog jela spremiti za posetioce što su
kuljali u moju kolibu. Sevdi je predložila da pozove najbolju vidarku
u Medini da Muhamedu propiše lečenje. Slušala sam šta nudilja
priča, ali moje drhtave ruke nisu uspevale da rukuju sredstvima za
blaženje boljke. Ispostavilo se da je Um-Habiba, uprkos svim svojim
crnim slutnjama, spretan pomoćnik, dovoljno bistre glave da to
obavlja umesto mene. Kako bi pospešila Muhamedov oporavak, Um-
Selema je smislila čime da ga zabavimo: ja sam kazivala pesme,
Hafsa je igrala, Sevda udarala u tamburu, a Marija mu je pevala,
opuštajući mu napregnuto čelo.
Za to vreme je umet počeo da se cepa kao da su odjednom neke
nevidljive ruke počele da ga vuku na razne strane. Crvenih očiju,
341
otac je seo sa mnom jedne noći dok je Muhamed spavao, pa mi
ispričao kakve su borbe počele. Ausi i Hazradži, koji su bili suparnici
oko vlasti u Medini pre nego što smo došli mi, sad se javno na tržnici
otimaju oko toga ko će vladati kad Prorok umre. Doseljenici u umet
šuškaju da su na pragu beduinski napadi i nov osvajački pohod
Kurejšija na oslabljenu Medinu.
„Ljudima treba da znaju ko će ih predvoditi ako Muhamed
umre“, reče moj otac. „Ali on mi je kazao kako hoće da to Alah
odluči.“
Za mene je izbor vođe bio očigledan: moj otac je stajao uz
Muhameda od prvoga dana. Bio je među prvima, zajedno s Alijom,
koji su prešli u islam a neuporedivo je bolji pregovarač od
plahovitog, nepromišljenog Alije. Slao je Muhamedu namirnice i
drugu pomoć kad su Mekalije prognale pravoverne u pustinju. Stajao
je na Muhamedovu stranu na sastancima mekanskih vođa, pomagao
mu da se spase od ubica. Dao mu je svoju najmiliju kćer — mene—
kao pečat tog njihovog prijateljstva. Pomagao mu je da pripremi
svaki napad na karavan, svaku bitku, i borio se rame uz rame s njim
uprkos tome što se Muhamed bunio i govorio da je opasnost
prevelika, da je moj otac previše značajan za umet i Muhameda da bi
bez njega ostali.
Preklinjala sam oca da mi dozvoli da se založim za njega kod
Muhameda, no on je odbio. Ostali nisu bili tako dosledni. Jedne
večeri, dok sam se posle obroka vraćala u svoju kolibu, čuh Al-
Abasa i Aliju kako se unutra prepiru toliko glasno da su se čuli i kroz
zatvorena vrata.
„Jä, sinovče, nema potrebe da kršiš ruke“, govorio je Al-Abas.
„Samo ti predlažem da ga pitaš.“
„Alaha ti, kako možeš da govoriš o njegovoj smrti dok je još
živi“, povika Alija. Al-Abas mu reče „pssst!“ te Alija utiša glas.
„Nije to na mestu.“
„I pre sam vidao Al-Mutalibovu rodbinu i potomke kako umiru“,
uzvrati Al-Abas. „Ne sviđa mi se kako Muhamed trenutno izgleda.
Podseća me na svog oca, koji je umro od upale porebrice.“
„Upale porebrice? Ne, nije to smrt od koje će Prorok umreti“,
reče Alija.“Ja bih radije da pogine u bici.“
„Nažalost, ne možeš ti da određuješ kako će on umreti“, reče Al-
Abas. „Međutim, možeš donekle imati vlast nad onim što će biti
posle. Želiš li da ga naslediš, Alija? Želiš li da vladaš Hedžasom, da
342
naš rod uzdigneš do nekadašnjeg položaja?“ Glas mu je zvučao
potmulo i podmuklo. Setih se onog poslužavnika s taridom u
Mejmuninoj sobi, pa zažalih što nisam uzela malo, da proverim nije
li otrovan.
„Znaš da želim da ga nasledim“, kaza Alija. Meni na samu tu
pomisao zalupa srce. Kad bi Alija došao na vlast, šta bi bilo s mojom
porodicom, šta bi bilo sa mnom? „Ali kako da tražim da mene
imenuje? Tad bi se prepustio smrti. Alaha ti! Radiji sam da ostane u
životu.“ Alijin glas je zvučao grgoljavo, kao da plače.
„Kad je Muhamedu umrlo dete, ostao je bez naslednika. Mrtav je
i njegov posinak Zejd. Ko drugi sem tebe, oca njegove unučadi,
ostaje da ga nasledi?“
„Onda ga pusti nek me sam imenuje. Ja tražiti neću.“
„A šta ako ne imenuje tebe?“, izusti Al-Abas siktavim glasom.
„Šta ako ne imenuje nikoga? Ti si mlad, i u ovoj zajednici nemaš
moć u rukama. Drugi će se izvesno grabiti za taj položaj — Ebu-
Bekir, koji Proroku nije čak ni rod, ili pak Omer! Tebe će da istisnu.
Hašimovo seme spašće na niske grane.“
„Sve i ako ga ne pitam, i ako nikoga ne imenuje, opet ljudi umeta
mogu mene da odaberu“, reče Alija. „Ali ako to od njega zatražim, a
on imenuje nekog drugog, nikad narod neće izabrati jednog
Hašimiju.“ Al-Abas zausti da se pobuni, no Alija ga saseče. „Ne,
striče. Neću to od njega tražiti.“
Otvorih vrata i doviknuh im pozdrav, u nadi da će pomisliti kako
sam upravo stigla. Al-Abas mi uputi onaj svoj večiti velikodušni
osmeh — za koji sam sad znala da skriva proračunatu dušu. „Koliko
je srećan Muhamed što ga dvori anđeo“, reče. „Kad se probudi, ima
to da mu kažem.“
Navukoh čvršće pokrivku na lice. „Nadam se da će se ubrzo
probuditi“, rekoh, „jer imam i ja ponešto da mu kažem.“
Kad se Muhamed zaista probudio — sutradan ujutru — u
mislima mu nisu bili ni anđeli ni naslednici. Samo je razmišljao o
tome da je petak i dan molitve.
„Moram to da obavim“, reče. „Čitav umet zavisi od mene.“
Zbaci na to pokrivač pa pokuša da ustane — ali noge su mu
toliko klecale da nije mogao da se pridigne ni na kolena. Pritrčaše
mu Alija i Al-Abas, pa mu pomogoše da ponovo legne u postelju.
343
„Smem li predložiti da danas odrediš nekog drugog ko će povesti
molitvu?“, upita Al-Abas. Pogled mu zaigra ka Aliji. „Nekoga u kog
imaš poverenja?“
Muhamed uzdahnu. „Biće da je tako najbolje“, reče. „Uskoro će
sve moje dužnosti obavljati drugi.“ Tu zaćuta. U odaji zavlada muk
kao da lebdi neko neizrečeno pitanje. Netremice sam gledala u
Muhameda, snagom volje ga navodeći da izabere bilo koga, samo ne
Aliju. Izabrati Aliju bilo bi isto kao da je izabran mutikaša Al-Abas,
kome je stalo samo do moći.
„Molim te, zovi Ebu-Bekira“, reče Muhamed.
Al-Abasu se lice smrači kao utrnuta sveća. Ja se pak osmehnuh
ispod vela.
„Tvoja želja, moja zapovest“, izusti Alija kruto se poklonivši, a
onda on i Al-Abas izađoše na vrata.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

36 Re: Dragulj medine - Seri Dzouns taj Sub Dec 24, 2011 8:03 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
33.
Ratnikova nevesta
Medina, jun 632.
og poslednjeg dana Muhamed se pridigao, sav u znoju i
cepteći, da obavi molitvu. Stenjao je od iscrpenosti dok se
uspravljao da sedne u postelji, ali uzdisao je od miline dok
sam ga kupala i prala mu kosu. Potom sam ga čitavog istrljala
peškirom, pevušeći jednu od onih pesama što mu ih je Marija pevala
prethodne večeri — ne mareći čak ni što se osmehnuo što mi je glas
tako jednoličan. Odglumila bih budalu hiljadu i jedan put kad bih ga
samo mogla čuti da se ponovo smeje.
Bio je preslab čak i za smeh. Muhamedu je groznica satrla i samu
dušu, ostavivši žeravicu što je jedva tinjala. Pa ipak, dok sam ga
oblačila i umotavala mu turban, priuštila sam sebi malecan tračak
nade. To što hoće da se digne iz postelje znak je nečega, zar ne?
Možda je Bog rešio da mi usliši molbe i ostavi Muhameda u životu.
Pomogoh mu da ustane. Dugo je stajao nepomično, dašćući i
dižući mlitavu ruku da protare bledo lice. A zatim, jednom se rukom
oslanjajući meni na rame, a drugom o zid, hramajući kao kakav šejh
kojeg muči kostobolja, pođe prema vratima što vode u džamiju.
Zagladi odeću, ispravi leđa, pa s naporom nekoliko puta udahnu.
Potom klimnu glavom i ja otvorih vrata.
Svaki zvuk u trenu zamuče. Molitve moga oca letele su kroz
prozor kao golubice. Džamiju ispuni svetlost, obasjavajući
Muhameda tako da je i sam zračio. Koža mu je blistala.
„Eselamu alejkum.“ (pozdrav u značenju: mir s tobom) Muhamedov
snažan, razgovetan pozdrav odbi se o zidove džamije. Zaklonih
šakama nasmejane obraze, pa zahvalih Alahu. Oporavio se!
„Va alejkum eselam“, uzvrati moj otac. Omer se kao odjek oglasi
vlastitim otpozdravom, za njim Alija i Utman, i uskoro je džamija
jektala od klicanja i lepih želja stotina vernika što su pevali hvale
božjem Proroku. Meni je srce obuzimala sreća, u sve širim
T
345
krugovima, te sam se osećala lakom kao perce. Muhamed
prezdravlja, i svi to vide!
Moj otac siđe s panja i pruži ruku ka Muhamedu. Ispod dugačke
brade, osmeh mu izbora lice. „Molim te, Proroče, dođi da ti
predvodiš molitvu.“
„Danas sam došao da sledim, ne da predvodim“, reče Muhamed.
„Ali kad završiš s molitvom, voleo bih s tobom malo da popričam.“
Propoved moga oca bila je vrhunac rečitosti. S jezika su mu tekle
reči divote, kao muzika, uzdižući mi duh. Govorio je o božjoj
ljubavi, o tome kako nam se nesebično On razotkrio kroz Svoga
Proroka, o tome kako nas je postojano branio od naših neprijatelja.
„On je sušto dobro i sušta moć“ govorio je otac. „Niko se od nas
ne može s Njime porediti ne, čak ni naš Prorok. Jer Muhamed će
vam reći sam: i on je samo čovek. Ljudi se rađaju, ljudi umiru. No
Alah živi zauvek— i islam će živeti i kad nas ne bude bilo.“
Dok je on govorio, Muhamed je i dalje stajao. Obema rukama
bio se uhvatio za dovratak, te je činio obličje Marijinog egipatskog
krsta. Kad je otac prestao da priča, sve oči u odaji okrenuše se ka
Muhamedu.
„Vreme je da se urede neke stvari“, reče Muhamed. Potom je
satima ispitivao narod umeta. Da li je Muhamed nekada nešto od
nekog uzeo a da mu to nije nadoknadio? Da se nije poneo grubo
prema nekom ko to nije zaslužio? Ima li nekoga ko traži da se
Muhamed za njega pomoli?
Ljudi su ustajali i govorili. Izbijale su rasprave. U jednom
trenutku Omer isuka mač i stade da preti nekom čoveku, razljućen
što je ovaj tražio od Muhameda da se pomoli. Muhamed podiže ruku,
a na suprotnom kraju odaje Omerov mač zveknu o pod.
„Jä, Omere, molim te da obuzdaš naprasitost“, reče Muhamed.
„Sve su ljudske muke Alahu važne, koliko god da su sitne.“
Naposletku Muhamedu glas poče da tihne. Kosu mu je kvasio
znoj. Kapci su mu padali kao svele latice.
„Pomozi mi da sednem, Ajša“, izusti hrapavim glasom.
Omer zatutnja kvoz džamiju, bučno objavljujući da je molitva
završena. „Jä, Proroče, prenapregao si se, a radi čega?“, brundao je.
„Radi budala .“
„Te ‘budale’ i jesu razlog što živim“, slabim glasom uzvrati
Muhamed.
346
Suze su mi pekle oči dok sam s Omerom vodila Muhameda u
postelju. „A delovao je baš kao da mu je mnogo bolje“, rekoh. „Ali
sad vene kao ruža otrgnuta sa žbuna.“
„Da, jeste mu bilo bolje“, kaza Omer. „Lice mu je blistalo od
zdravlja, Alaha mi! No kao što rekoh, prenapregao se. Pusti ga da se
odmori pa će se povratiti.“
Kad se Omer okrenuo da izađe iz moga stana, Muhamed
promrmlja njegovo ime. Omer mu priđe i saže se nisko kako bi mu
čuo reči.
„Molim te, donesi mi moj mač“, prodahta Muhamed. „Okačen je
u džamiji. Treba mi sad.“
Omer se zasmejulji dok je stupao kroz vrata u džamiju. „Jesam li
ti lepo rekao, Ajša? Naš Prorok se priprema za boj. Ne zvuči mi kao
čovek koji lebdi na rubu smrti.“
Ali kad sam pogledala u svog muža, znala sam da mu se bliži
kraj. Oči su mu neusredsređeno lutale. Disao je sa sve većim
naporom. Jeknuh, pa prislonih glavu na njegove grudi, osluškujući
kako mu srce preskače, a želeći da kuca zauvek.
Muhamed položi klonulu ruku na moju glavu. „Ajša“, reče.
„Hoću da operem zube. Moram da se pripremim.“
Strava mi je udarala u grudima kao ruke po bubnju, ali nekako
prođoh kroz sobu, osećajući se kao u nekom jezivom snu, te uzeh
grančicu misvaka iz ćupa što se natapao u vodi mog umivaonika.
Sedoh pored Muhameda, pa izgrickah grančicu da joj raščuperim
krajeve, a s oporim ukusom drveta mešale su se moje suze. Osam
godina, od dana kad sam prešla k njemu, ovo sam zaduženje ja za
njega obavljala. Nikad više neću osetiti taj užitak.
Tresla sam se od snažne želje da mu se bacim na grudi. Pohlepno
sam posmatrala kako misvakom trlja zube i desni, u želji da u
pamćenje urežem čak i najprizemnije njegove pokrete, sad sve
odreda dragocene za mene. Ponosno držanje njegove glave, čak i u
bolesti. Spušten levi kapak, tek ovlaš, dok se usredsređuje na neku
misao. Borice osmeha što su mu se pojavile oko očiju kad je primetio
kako ga upijam. Pogledi nam se susretoše i između nas kao da nešto
prominu, nalik na varnicu, na munju što leti između ruku oluje.
Ostavljam te, ali samo privremeno, kao da je govorio. A ja, vlastitim
suznim očima, odgovorih: Molim te, ostani uz mene, Muhamede.
Izdrži još koju godinu da uživamo u ljubavi koju smo stvorili.
Uđe Omer, tako tiho da poskočih kad je progovorio.
347
„Pere zube? Slavljen dragi Alah, to je dosad najpovoljniji znak“,
reče. Ja sakrih lice pošto nisam želela da mu moja tuga kvari nade.
Omer položi mač na postelju i taman htede da sedne na jastuče,
no Muhamed ga zaustavi.
„Jä, Omere, molim te da nas sad ostaviš nasamo. Hoću da
razgovaram s Ajšom.“
Omerov osmeh ni za trun se ne pokoleba. „Doći ću opet kasnije,
kad izađe pun mesec“, reče. „Jä, Proroče, izaći ćemo ti i ja u dvorište
da ga vidimo.“
Kad je Omer izašao, Muhamedu oči zatreperiše kao plamen
sveće na promaji.
„Šta će meni mesec kad imam moju Ajšu?“, reče. Ja mu obujmih
šaku i stisnuh je, silom terajući svoju snagu da putem dodira pređe u
njega, ali njemu se prsti samo trznuše.
„Ajša, uzmi taj mač“, kaza. „Isuči ga iz kanije.“
Ja se, zbunjena, namrštih. Šta hoće da radim s golim mačem? Ali
on je već sklopio oči i kao da je sve svoje misli usredsređivao na
sledeći udisaj. Uhvatih zlatni balčak, topao u mojoj šaci, pa polako
izvukoh dugačko sečivo iz dragim kamenjem optočenih korica. Oko
balčaka su se vile dve zlatne zmije, glavama okrenute jedna ka
drugoj. I balčak i kanija blistali su od tirkiza i smaragda 1 zelene,
Muhamedove ratničke boje, i sjajnijih no ikad od koprene mojih
suza.
„Dao sam mu ime Al-Matur“, izgovori Muhamed. „Zaveštanje.“
Otac mi ga je ostavio u poslednjoj volji. U mnogim me je bitkama
sačuvao, kao što i sama znaš.“
„Oduvek sam se čudila kako takvu dragocenu stvar izlažeš
opasnosti da se ošteti u borbi“, rekoh. „Ovaj mač je sam po sebi
dragulj— nema mu cene.“
„Mač je vredan samo koliko i onaj koji se njime služi“, reče
Muhamed. „Zato ga tebi i predajem.“
„Meni?“ Prinesoh mač prozoru pa ga okrenuh u svetlosti dana na
izdisaju, diveći se oštrini njegovog uskog brida, toplome sjaju boja.
A onda se prisetih zašto mi daje ovaj dar, pa tako gorko zaplakah da
zamalo ne ispustih Al-Matur Muhamedu na grudi.
„Ne treba mi“, reče. „Radije bih da imam tebe nego sve mačeve
Hedžasa.“
„Pa i imaš me, habibati.“ Oči mu se ispuniše suzama. „Ajša,
znam da si s ljubomorom gledala na ogrlice koje sam poklanjao
348
svojim ostalim suprugama. Da budem iskren, jesam razmišljao da
naručim jednu i za tebe. Ali nikad ne bih uspeo da nađem dragulj
koji bi bio dovoljno skupocen da izrazi prirodu naše ljubavi. Nadam
se da mi opraštaš, Crvenperčice.“
„Nemam šta ja tebi da opraštam“, rekoh otirući suze. „Dao si mi
svoju dragocenu ljubav. To je sve što mi je ikad i bilo potrebno.“
On se osmehnu. „Kolika je u tebe hrabrost! Mala moja nevesto.
Ne — moja ratnice nevesto! Uzmi taj mač i na dobro ga upotrebi,
habibati. Koristiće ti u džihadu što nastupa.“
„U svetom ratu?“, namrštih se. „Kurejšije nas neće više napadati,
čak i ako tebe ne bude. Naša bi ih vojska očas smlavila.“
„Biće kako Alah odluči“, kaza on. „Ali ja takođe govorim i o
unutrašnjoj borbi.“ Pa se trže kao da mu je kožu oprljila rasplamsala
buktinja, na šta se i ja lecnuh.
„Ajša“, zahripa. „Daj mi utehe.“
Stid me je ubadao koščatim prstima što sam tako plašljiva. Zar je
smrt oštrozubi pacov koji će ujesti svakoga prisutnog? Pređoh iza
Muhameda, pa ga naslonih sebi na grudi. Nove suze pekle su mi oči,
ali ja sam ih potiskivala. „Ratnice nevesto“, tako me je nazvao
Muhamed. Neću se bojati njegove smrti niti života što potom
nastupa. Imam Al-Matur, imam Muhamedovu ljubav za čitavu
večnost. Gladila sam ga dlanom po čelu. Kad bih samo mogla da mu
odagnam bol!
„Ajša, ispunila ti se želja“, reče on. „Svojim dodirom si mi
ublažila bolove.“
Odahnuh od olakšanja. „Hvala dragom Alahu...“
Ali telo mu se ponovo trznu, kao da mu život naglo kulja u
udove. On podiže šake ka tavanici. „Nema drugog boga do Alaha!“,
povika. A onda duboko udahnu i klonu na mene, težak kao sinji
kamen.
„Muhamede!“, vrisnuh. „Muhamede! O, Bože, zašto?“ Pljeskala
sam ga po licu, drmusala ga, ali on mi je počivao u naručju mlitav
kao krpa. Osećala sam kako me kandže smrti grebu duž potiljka i
izazivaju mi jezu. Odjednom poželeh da mi je otac tu. Iako su mi
suze zalivale oči i nos, uspeh da ga pozovem.
„Oče! Ja, abi! Oče, brzo!“
Vrata između moje sobe i džamije naglo se otvoriše i utrča moj
otac, izbezumljena pogleda.
349
„Ne mogu da ga razbudim“, izustih kroz jecaje, zaboravljajući da
sam sad ratnik, zaboravljajući sve drugo osim da Muhameda više
nema.
Kad je pogledao dole u Muhameda, abiju lice kao da poče da se
osipa, poput peska. Zadiže Muhamedove kapke, pokuša da mu zaviri
u dušu. Potom stavi dlan ispred Muhamedovih nozdva.
„Alahu pripadamo, Alahu ćemo se vratiti“, promrmlja iskidanim
glasom. Licem su mu se slivale suze i mešale se na Muhamedovom
čelu s mojim vlastitim suzama, On poljubi solju zaliveno čelo božjeg
Proroka.
„Vaj za Proroka!“ Potom ponovo celiva Muhameda u čelo.
„Vaj za čoveka takve čistote!“ Pa po treći put celiva Muhamedu
čelo. Lice mu je svakom svojom borom izražavalo tugu. „Vaj za
takvoga prijatelja! Božji Prorok je mrtav.“
Očešljali smo Muhamedu kovrdže i zategli mu odeću, nasumice
pipajući kroz suze. Zatim otac ode da obavesti umet, a ja ostadoh da
sedim sama s Muhamedom, ridajući, čupajući kose i grebući lice.
Uskoro se vrata otvoriše i u sobu utrčaše moje sestre-žene, ispunivši
je lelekom. Hafsa mi odvoji ruke od lica i zagrli me, ali čak ni njena
ljubav nije mogla da popuni prazninu u meni. S vrha džamije
odjeknu Bilalov zov. Fatima kliznu među nas, tik za njom Alija i Al-
Abas, pa pade na kolena da mrtvom ocu celiva stopala. Alija kleče
pored Muhameda, dok je Al-Abas stajao i pridržavao uplakanu
Mejmunu. Dok je osmatrao šta se zbiva, njegovo je lice bilo jedino
lice u odaji koje nije izražavalo nikakvih osećanja. Osetih kako pilji
u mene, pa digoh pogled i videh kako škiljeći odmerava mač koji
sam i dalje stiskala.
Te večeri sam izašla u dvorište da vidim mesec. Na nebu osutom
draguljima, visio je kao kakav ukras, natopljen zlatom i naizgled tako
blizu da me je mamio da pružim prste i uberem ga. Muhamedu bi se
ovaj prizor svideo.
Iz džamije se čuo mrmoravi glas moga oca. Tiho pođoh po travi
da ga potražim. Međutim, zastadoh na ulazu jer sam videla da drži
ruke na Omerovim ramenima što su odskakala, a bili su naslonili
čelo o čelo.
350
„Ponovo ćemo s njime šetati po raju“, govorio je abi. „Zasad
moramo voditi brigu o umetu.“
Neki nizak nabijen čovek, koji je ispod usta imao mladež velik
kao buba — Ebu-Ubejda, Omerov prijatelj — uđe u džamiju i uhvati
Omera za bradu. „Ausi i Hazradži su sazvali skup kako bi odlučili ko
će biti sledeći predvodnik Medine“, reče. „Pa sam pomislio da treba
da budeš prisutan.“
„Alaha im, još se nije Prorok ni ohladio!“ zareža Omer, ponovo
nalik onom starom Omeru.
„Slažem se, nije srećan čas“, reče moj otac. „Ali ovakav razvoj
događaja nije neočekivan. Ako se sastanak nastavi bez nas,
izgubićemo sve za šta se Muhamed borio.“
„Njegov život neće biti uzaludno protraćen, ne zvao se ja Omer
ibn al-Katab“, odseče Omer. Zatim sva trojica žurno izađoše na ulicu
— a ja za njima. Osećala sam da je Muhamed tu uz mene, da me
obavija kao mesečina, koju je toliko voleo.
Stupili su u medinsku zbornicu. Ja se ušunjah u jedan alkov, pa
zavirih unutra. Dvorana je bila ogromna i četvrtasta, s tako visokom
tavanicom da je čovek ne bi mogao dodirnuti čak i kad bi se popeo
drugome na ramena. Strme kamene stepenice vodile su pravo do
nekih zatvorenih vrata. Zadah na neokupana tela bio je toliko jak da
sam morala da se pokrijem velom preko nosa. Neokrečene kamene
zidove šarale su uljanice, bacajući titrave sumračne senke. Gomila
muškaraca unutra zaćuta čim su moj otac, Omer i Ebu-Ubejda stupili
u odaju.
Neki ušat čovek pljosnatog nosa iskorači da ih u znak pozdrava
uhvati za bradu. „Počastvovani smo vašim prisustvom, ali moram
vas upozoriti: namera nam je da izaberemo nekoga između sebe.“
Omer zinu da odgovori, ali moj otac se oglasi prvi.
„Poštujemo vašu želju da sami sobom upravljate“, reče. „Ali
možda ste zaboravili kako je bilo pre nego što je Muhamed došao u
Medinu.“ Zatim se okrete da se obrati čitavoj dvorani, pa opisa
njihove razmirice, podseti ih kako su Ausi i Hazradži toliko krvnički
ratovali da su se neki zabrinuli da će istrebiti jedni druge.
„Pod Muhamedovom vlašću, uživali ste mir među plemenima“,
reče abi. „Ali zapravo je Alah taj koji vam je podario mir, kao
nagradu što ste pomogli Njegovom Proroku. Muhamed je danas
umro, da — ali Alah nikad ne umire. Alah će nastaviti da vlada ako
vi to omogućite. A on će zauzvrat načiniti od Medine najnapredniji i
351
najugledniji grad na čitavom svetu. Čak ni Meka neće moći s njom
da se poredi.“
„Pamtim ja i predobro te razmirice“, reče jedan auski šejh,
upirući prstom u Hazradža preko puta njega. „Ti si mi dva sina
ubio.“
„I zasluživali su smrt“, odvrati Hazradž režeći. „Ubili su mi brata
i silovali mu ženu.“
„Tvoj brat je sazidao kuću na našem imanju i tvrdio da je
njegovo.“ Jedan od preživelih šejhovih sinova zatrese pesnicom ka
Hazradžu. „A kad smo poslali svoje robove da ga obaveste da nije u
pravu, i njih je ukrao!“
Uskoro je čitavom dvoranom zavladala halabuka. Zidovi su
odjekivali od vike i optužbi. Sudarali su se mačevi, bodeži puštali
krv, muškarci udarali one što im ranjeni leže pod nogama. Usred tog
ludila, muškarci umeta stajali su i posmatrali, ozbiljnih očiju.
Naposletku se moj otac pope uz one stepenice pa naredi da se tuče
okončaju.
„Očigledno ćete se upravo s ovim suočiti ako pokušate da nam
oduzmete Medinu“, reče. „Jä, Ausi i Hazradži, pozivam vas da
produžite savez s našim umetom i našim Bogom. Sad smo jači nego
ikad, ali samo dok ste vi uz nas.“
„Pravo zbori Ebu-Bekir“, doviknu onaj auski šejh. ,Ja bih pre
podržao nekog Prorokovog čoveka nego da sledim ijednog
Hazradža!“
„A ja bih pre sledio bilo koga iz umeta u sam pakao no što bih
pustio da me neki Aus ma kuda povede“, odreza njegov neprijatelj.
Posle nekoliko časaka, gotovo svi u dvorani urlali su u znak
podrške mome ocu, a i Omer i Ebu-Ubejda blistali su i izvikivali
njegovo ime. Ja se izvukoh iz ovog dešavanja, žaleći što ne mogu da
otrčim kući pa ispričam Muhamedu. Koliko bi mu drago bilo! Moj
otac je Muhameda voleo više negoli i samoga sebe. Upravljaće
umetom tačno onako kako bi to Muhamed činio.
Od bola mi iz očiju potekoše vrele suze. Kako da živim bez
Muhameda? Pogledah gore u sjajni mesec, jasan kao Muhamedovo
lice, i osetih kako mi suze usahnjuju. Znala sam da me sad posmatra
sa svog prestola u raju. Video je kako se i šta noćas desilo. Možda je
i on odigrao svoju ulogu posejavši neslogu među ensarijama. No
svejedno sam žudela da sedim pored njega u mraku i pretresam s
352
njime ovaj skup, i možda da osetim njegovo prisustvo još jednom,
poslednji put.
Ali kad sam stigla u svoju kolibu, vrata su bila otvorena.
Zastadoh ispred i oslušnuh, kao i ono ranije, Al-Abasov i Alijin glas,
sad izmešan sa zvekom, struganjem i tupim udarcima.
„Ovaj pod je tvrd kao kamen“, reče Alija. „I dalje mislim da bi
trebalo da ga sahranimo na groblju, pored sina.“
„Pa da pustimo da dženazu obavi Ebu-Bekir?“, promumla Al-
Abas, „To bi ga jednom za sva vremena označilo kao Prorokovog
naslednika.“
„Ako narod hoće Ebu-Bekira, možda treba i da ga dobije“, reče
Alija.
„Narod hoće sit trbuh“, kaza Al-Abas, „Izvan toga malo šta znaju
o svojim željama. Ako se Ebu-Bekir nametne kao vođa — ako
izgovori molitvu nad Prorokovim telom— niko se neće usuditi da se
suprotstavi njegovom punomoćju. Moraš da se odupreš ovom
pokušaju da ti se otme nasleđe.“
Kroz uski otvor odmeravala sam Al-Matur, moj mač, želeći da ga
nekako golom voljom prizovem da mi doleti u prste. Bez oružja se
ne smem usuditi da prekinem ovaj pogreb. Strepela sam da Al-Abas
ne bi oklevao da me ubije pa i mene baci u raku.
Premišljala sam se kako to da rešim. Moj otac je trenutno u
nekom drugom svetu, sladi se što su ga izabrali. Mogla bih da
razbudim svoje sestre-žene, ali Alija i Al-Abas će pokopati
Muhameda dok mene nema — i neću uspeti da čujem šta su naumili.
Moraću da budem u stanju da abiju sve ispričam.
Svaki tup zvuk budaka bio je kao udarac u moje grudi. Naslonila
sam se na dovratak i slušala ih kako kopaju; čula ih kako stenju dok
podižu Muhamedovo telo s postelje.
„Alaha mi, teži je sad kad ga je duša napustila“, reče Al-Abas.
Dođe im da im kažem da je Muhamedova duša bila laka. Ali samo
sam nemo stajala, pritiskajući ruke na srce kao da ga čuvam da se ne
rasprsne.
Još jednom stenjanje; tup udar: Muhamed je u svom grobu.
Zamislih kako mu telo pada u raku, pa se pridržah za vrata da težina
tuge ne povuče dole i mene.
„Alah te blagoslovio, voljeni moj brate“, zagrca Alija. „I dao
Bog da mi oprostiš za ovaj ubrzan pogreb, koji nimalo ne priliči
Proroku.“
353
„Ali je neophodan“, dodade Al-Abas. „To i sam sigurno zna.
Osim toga“, dodade nešto hrabrije, „sad njegova ljubomorna mala
nevesta može s njim da spava svake noći, kao što je oduvek i želela.“
Posle još nekoliko časaka, začu se utabavanje zemlje. Muhamed
je zatrpan. Zajecah zamislivši ga kako počiva u hladnoj zemlji,
skriven od meseca.
„Lepo obavljen posao“, reče Al-Abas. „Ne zaboravi svoj mač.“
„Kakav mač?“, upita Alija. „Nisam poneo mač sa sobom.“
„Onaj s draguljima, u uglu. Zar nije tvoj? Muhamed je svoje
oružje zaveštao tebi, nije li tako bilo?“
Meni ubrza srce, nagoneći me da stupim na delo. Naglo otvorih
vrata i poleteh k maču. U tren oka dohvatih ga za balčak i iščupah iz
kanije. „Ovaj mač je moj“, rekoh. „Ako bilo koji od vas dvojice hoće
da mi ga oduzme, čik neka proba.“
Al-Abas se osmehnu kao da sam najzabavniji prizor koji je u
životu video.
„Žena ratnik!“, reče. „Jä, Alija, nikad mi to nisi rekao. Oprosti
mi, Ajša. Mislio sam da je Muhamedov mač ostao ovde nekom
greškom.“
„Ovde neko jeste načinio grešku noćas, ali to nije bio
Muhamed.“ Pa rasturih sveže prekopanu zemlju nožnim palcem.
„Prorokova je želja bila da ga sahranimo tamo gde umre“, krotko
kaza Al-Abas.
„Napolje iz moje sobe, lažovi kradljivi!“ Zamahnuh vrhom mača
tik ispred Al-Abasovog sečiva. „Sem ukoliko ne želite i sami da
budete ovde sahranjeni.“
Kad su izašli kao pokisli — Al-Abas mi se pri tom klanjao kao
da je upravo bio u gostima iz puke pristojnosti, dok je Alija, oborene
glave, sevao očima — ostala sam da stojim kraj prozora i zurim u
mesto gde mi počiva muž. Telo su mi razdirali jecaji, a suze mi lile iz
očiju kao bujice što nadiru kroz vadi, kapljući mi s lica da natope
Muhamedov grob. Mač mi je teško visio u ruci. Drhtavom šakom,
digoh ga da ga vratim u kaniju, i tad mi oko zablesnu odsjaj svetlosti.
Uzeh da pomeram sečivo tamo-amo, posmatrajući odraz meseca u
Muhamedovom maču. Mogla sam se zakleti da sam tamo videla
njegovo lice kako me s ljubavlju posmatra.
A onda, baš kako sam se i nadala, osetih muževljevo prisustvo
kako mi ispunjava srce i suši mi suze kao topao vetar, ulivajući mi
hrabrost.
354
Moj mač će ti koristiti u džihadu što će tek doći. Sad sam znala
šta je Muhamed podrazumevao pod „unutrašnjom borbom“ Na sam
dan njegove smrti, džihad je već počeo. A ja?Ja ću biti tu sa svojim
mačem, konačno slobodna da se borim, da biram sebi sudbinu — da
proslavim svoje ime.
Ajša. Ime koje znači „život“. Neka bi tako bilo i sad i zauvek.
K R A J



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

37 Re: Dragulj medine - Seri Dzouns taj Sub Dec 24, 2011 8:03 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
Muhamedove supruge
i inoče hronološkim redosledom
Hatidža
Sevda
Ajša
Hafsa
Zejneba bint Huzejmet
Um-Selema
Zejneba bint Džahš
Džuvejrija
Rejhana
Safija
Remla
Marija
Mejmuna



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

38 Re: Dragulj medine - Seri Dzouns taj Sub Dec 24, 2011 8:03 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
ISTORIJSKE ČINJENICE
Ajša
Aiša bint Abdullah (arp. ةشئاع ) „ona koja živi“, takođe se piše i A'ishah,
Ayesha, 'A'isha, ili 'Aisha, Turski Ayşe. Ajša je kćer Ebu-Bekra i Umm
Rumman, poreklom je iz plemena Kurejš. Ajša je bila udata za Muhameda.
Smatra se da je bilja njegova miljenica. U Islamskoj literaturi često se
oslovljava sa Majkom vernika.
Prema predanju Muhamed je oženio Aišu po naredbi Alaha, a doneo mu je
anđeo Džibrail njen lik u komadu svile, pre nego što će je oženiti.
Hadis kaže:“Pokazano mi je u snu kako te dovodi melek u platnu od
kvalitetne svile, govoreći mi: „Ovo je tvoja žena.“ Zatim sam otkrio veo sa
tvoga lica, pa kad ono ti. Rekao sam: Ako ovo bude od Alaha, ostvari će
se.“
Postoje različita mišljenja o starosti Aiše u vreme udaje za Muhameda.
Prema nekim mišljenjima Muhammed se verio sa Aišom, u Meki, kada je
imala šest godina, dve godine nakon smrti Hatidže, Muhammedove prve
žene, a oženio je u Medini, kada je imala devet godina i to u Ševalu prve
godine po hidžri. Sa Poslanikom je živela devet godina, a postala je udovica
u osamnaestoj.
Pošto je postojala direktna zabrana venčanja sa suprugama Poslanika
Muhammeda, Aiša se posle smrti svoga muža nije nikada više udala.
Umrla je 17. ramazana, 58. godine po hidžri, a sahranjena je u Bekijji.
Smatra se da je Aiša od Muhammeda prenela 1.210 hadisa (reč hadis u
arapskom jeziku označava nešto što je naknadno nastalo, ono što nije oduvek
postojalo. Znači, Muhamedove reči su hadis za razliku od Kur'ana za koga se kaže
da je kadim tj. da je postojao oduvek).



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

39 Re: Dragulj medine - Seri Dzouns taj Sub Dec 24, 2011 8:05 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
ISTORIJSKE ČINJENICE
Muhammed
Muhamed (punim imenom: Abu al-Qasim Muhammad Ibn Abd Allāh
al-Hashimi al-Qurashi) je bio islamski prorok i muslimani ga smatraju za
poslednjeg Božjeg poslanika.
Rođen je 12. aprila 571. godine, u okolini Meke u plemenu Kurejš. Njegov
otac Abdulah je umro šest meseci pre njegovog rođenja, pa je ostao sa
majkom koja je umrla kada je imao šest godina. Tada ga je prihvatio njegov
stric Abu Talib, vođa klana Banu Hašim od plemena Kurejši.
S njim je još kao dečak sa trgovačkim karavanom putovao u Siriju gde je
susreo hrišćanske monahe i askete. Prema predanju, jedan od njih, Bahira,
je prepoznao njegovu izabranost kao Božjeg proroka.
Otprilike u dvadesetoj godini života stupio je u službu bogate trgovačke
udovice Hatidže, pa je s njenim karavanima po svojoj prilici još dva puta
boravio u Siriji. Stupivši u brak sa Hatidžom, koja je bila desetak godina
starija od njega, Muhamed se oslobodio materijalnih briga i mogao se
posvetiti dokolici i razmišljanju.
U tom razdoblju on je posinio Aliju, sina svoga strica Abu Taliba, i mladog
oslobođenog roba Zaida ben Harisa, koji je pripadao jednom hrišćanskom
arapskom plemenu iz sirijske pustinje. U isto vreme Muhamed se
zainteresovao za shvatanje arapskih monoteista hanifa koji su priznavali
Avrama kao svoga preteču i verovali u jednog boga. Muhamed je u vreme
kad se približavao svojoj četrdesetoj godine doživeo svoje prve vizije.
360
Prema predanju, čuo je da ga doziva glas s neba i naređuje mu da u božje
ime progovori svome narodu kao božji prorok. Svoje doživljaje je poverio
samo svojoj ženi Hatidži i ona je smesta poverovala u njegov proročanski
poziv. To ga je ohrabrilo, i on je uskoro za svoja shvatanja pridobio svoje
usvojene sinove Aliju i Zaida kao i nekolicinu drugih najbližih rođaka i
prijatelja.
Muhamed je svake godine po nekoliko sedmica sam meditirao u pećini na
planini Hira blizu Meke. Predanje kaže da je 610. godine, tokom jednog od
svojih meditativnih povlačenja, Muhameda u pećini posetio anđeo (arapski:
melek) Džebrail (Gavrilo). On je tad, po legendi, počeo da mu ponavlja
Božje reči dok ih Muhamed nije zapamtio. Ovo su bile prve sure i počeci
Kurana tako je počeo islam. Jedno vreme, o svojim otkrivenjima i
proročkom pozivu, govorio je samo porodici i najbližim prijateljima, ali
krug se širio i počinjao svakodnevno da se sastaje.
Posle tri godine, Muhamed je počeo javno da širi učenje u Meki, gde su
islam prvo prihvatili siromasi. Muhamed je žestoko osuđivao mnogoboštvo,
ali i gramzljivost bogataša. Pozivao je sve imućne da se odreknu svoga
bogatstva i podele ga sirotinji. Zahtevao je da se svi bez razlike jednako
podvrgavaju božijoj volji. U neograničenoj pokornosti neosporno je
zagovarao društvenu nivelaciju i jednakopravnost među muslimanima.
Međutim, trgovci su se bojali da bi nova vera štetila njihovom bogatstvu
(trgovci su se bogatili na račun vernika koji su dolazili u Kabu (Ćabu) da se
mole svojim bogovima) pa su pokušavili da ga isteraju iz Meke. Međutim,
imao je jaku zaštitu Abu Taliba i njegovog klana Banu Hašim. Kad je Abu
Talib umro 619. godine, stanje muslimana Muhameda u Meki se značajno
pogoršava. Pri svojim javnim istupima u gradu, oko Kabe, Muhamed je sve
češće nailazio na opiranje, grdnje i poruge.
Prema islamskoj tradiciji, oko 620. godine se Muhamedu desilo čuveno
"noćno putovanje" kada ga je arhanđel Gavrilo čudesnim načinom uzneo do
nebesa, gde je razgovarao sa Adamom, Avramom (arapski: Ibrahim),
Mojsijem (arp: Musa) i Isusom (arp: Isa) i od samog boga primio naredbe o
verskim pobožnostima muslimana.
Tražeći mesto gde bi se preselio, dobio je prijateljske pozive od nekih
klanova iz Jatriba (Medina), grada koji se nalazio na 250 milja severno i u
kome je bilo poprilično jevrejskog življa.
Vremenom su redovi muslimana rasli, ali i opiranje u Meki, čime je
prorokov život doveden u opasnost. Zbog toga su predstavnici dvanaest
najvažnijih klanova Jatriba (kasnije Medina), u kome je bilo poprilično
jevrejskog življa, uputili poziv Muhamedu da sa svojim pristalicama pređe
u njihov grad sa svrhom da tu ukloni međusobne sporove stanovništva i da
bude nezavisni arbirat čitavoj zajednici. Njegovi sledbenici su počeli da se
361
tamo preseljavaju, i 16. juna 622. godine, Muhamed i njegov savetnik Abu
Bakir prelaze u Medinu. Taj događaj, poznat kao hidžra (preseljenje),
obeležava početak islamske ere i prvi dan u brojanju godina po islamu.
U narednih deset godina, koliko je Muhamed živeo u Medini, on je nastavio
da zapisuje poruke otkrivenja koje, zajedno sa njegovim zapamćenim
izrekama i delima, predstavljaju jezgro muslimanske vere. Takođe je razvio
i veoma snažnu organizatorsku delatnost. On tu više nije bio samo prorok
nego je postao i politički vođa. Veoma je brzo oko sebe okupio brojnu
zajednicu pristalica. Uži krug su činili „Muhadžiri“, izbeglice iz Meke, a širi
krug „Ansari“, obraćenici koji su pristupili pokretu u Jatribu. Svi su oni
postali solidarna celina, među sobom jednaka u islamu. Grad Jatrib, premda
je u njemu bila manjina Muhamedovih pristalica koja je prihvatala novu
veru, proglašen je za „Prorokov grad“ (Medinaat at Naabi), pa je na toj
osnovi nastalo ime Medina. U Medini je Muhamed odmah započeo gradnju
bogomolje (mošeje) u kojoj se nalazi „niša“, tj. deo koji je imao obavezni
smer klanjanja, a koji je bio okrenut prema Jerusalimu. U medinskom
razdoblju Muhamed je i dalje razvijao svoju religiju mnogim novim
elementima, sistematizovao je i izgradio nove obrede. Još u prvoj godine
nakon preseljenja u Medinu Muhamed je doneo Ustav svoje zajednice pod
nazivom „Uma“, odredivši je kao natplemensku organizaciju među sobom
jednakih božijih podanika.
Uskoro u Medinu počinju da pristižu i Mekanski trgovci, pljačkajući
stanovnike i vršeći pljačke po gradu. Pljačkanja karavana su eskalirala u
nešto nalik ratu između Meke i Medine. Prva borba se desila 624. kada su
medinski muslimani pod vođstvom samog Muhameda napali kod El Bedre
362
veliki karavan trgovaca i mekanske čete, koji su karavanu pritekli u pomoć,
nanevši im težak poraz. Muslimani, u bici na Bedru, sa samo 300 vojnika
pobeđuju armiju Meke koja je imala više od 800.
Međutim, malo više od godinu kasnije, Muslimani gube bitku kod Uhuda.
U bici je sam Muhamed bio ranjen, a trećina boraca je izgubila život. Ipak,
poraz nije bio toliko velik, pa se obe strane pripremaju za konačnu
odlučujuću bitku.
Dve godine kasnije, Meka šalje 10.000 vojnika na Medinu protiv oko 3.000
branilaca. Opsada grada je trajala dve nedelje, ali na kraju ipak muslimani
pobeđuju u toj bici zahvaljujući boljoj strateškoj pripremi.
U februaru 628. Muhamed je sa velikom vojskom pošao protiv svoga
rodnog grada, ali je pohod okončan sklapanjem desetogodišnjeg mira koji
je, uz ostale odredbe, dopustio muslimanima da naredne godine dođu u
Meku i tu nesmetano izvrše verske obrede. Potvrdivši time zasnovanost
svoje vere na arapskim tradicijama, Muhamed je veoma ojačao svoj ugled.
Osvajanje Meke
Kada je u Meki 630. godine bio ubijen jedan musliman, Muhamed se
okoristio time i preduzeo presudni vojni pohod protiv Meke. Do borbe nije
ni došlo. U Meki su shvatili da je otpor islamu beskoristan i da se
suprotnosti mogu rešiti sporazumom. Muhamed je priznao Meki položaj
svetog grada, ali je Kaba (Ćaba) morala biti proglašena svetilištem jedinoga
Boga (arp: Alah). Većina stanovnika Meke prelazi na islam i Muhamed
uništava sve statue arapskih bogova u Kabi.
Osvajanje Arabije
Iz Meke Muhamed širi granice islama i islamske države. Dolazi do
podvrgavanja najpre susednih, a zatim i svih udaljenih arapskih plemena
Muhamedovom autoritetu. On insistira da njegovi saveznici prihvate islam,
i tako je već pola Arabije deo islamske države. Kada 630. godine čuje o
velikoj armiji neprijateljskih država, Muhamed odlazi da ih susretne. Sa
pobedom Muslimana u ovoj bici kod Hunajna, preostali delovi Arabije koji
nisu pod Muhamedovom kontrolom brzo prihvataju savez sa njim.
Muhamed je preminuo 8. juna 632. godine, u svojoj šezdesettrećoj godini,
pošto je završena objava Kur'ana časnog. Za manje od deset godina on je
ujedinio celo Arabijsko poluostrvo. Širenje muslimanske vere u doba
Muhameda vršilo se na dva načina: ili je neko pleme priznalo svoju
podložnost Umi, ali je zadržavalo svoju veru, pa je stoga moralo plaćati
danak (džiziju), ili je prihvatilo islam, uklapalo se u versko-političku
zajednicu (Umu) i plaćalo samo versku dažbinu (zekat). Na takvim
odnosima bila je ujedinjena gotovo cela Arabija.
363
Smrt
Deset godina nakon prelaska u Medinu, Muhamed je krenuo na prvi
islamski hadžiluk, učeći svoje sledbenike pravilima i običajima godišnjeg
hadža. Po svršetku hodočašća, Muhamed je održao čuveni govor, poznat
kao Oproštajna beseda. Savetovao je muslimane da se ne drže nekih starih
običaja već da žive u novoj islamskoj zajednici.
Nekoliko meseci nakon oproštajnog hodočašća, Muhamed se razboleo i uz
neprekidnu glavobolju i slabost, preminuo je nekoliko dana tj. 8. juna 632.
godine u svom domu u Medini, bez muškog naslednika. Sahranjen je u
grobnici koja je prvobitno bila u kući njegove njegove žene Aiše, a danas se
nalazi u Prorokovoj džamiji u Medini. Pored Muhamedovog groba, nalazi
se jedan prazan grob za koji muslimani veruju da čeka Isusa.
Nasleđe i podele
Kada je Muhamed umro, dok su njegov
nećak i zet Ali ibn Abu Talib i njegov ujak
al-Abas pobožno čuvali beživotno telo
proroka, drugi sledbenici su se okupili da
izaberu naslednika ili kalifa (od khalafa -
„slediti"). U zoru, posle dugog
savetovanja, skupština je odlučila da prvi
naslednik prorokov bude Abu Bakr, njegov
tast i pratilac na hidžri do Medine, izabran
lično od Muhameda da vodi zajedničke molitve. Tokom dve godine svoga
kalifata, Abu Bakr je učvrstio muslimansku dominaciju u Arabiji, pomirio
buntovna beduinska plemena i ratovao protiv vizantijske Sirije. Abu Bakrov
naslednik i drugi kalif bio je Omer (634-644), koji je osvojio Siriju i deo
Egipta i Mesopotamije. Posle Omerove smrti, počele su velike šizme.
Sledbenici Alija, prorokovog nećaka i muža prorokove kćerke Fatime,
očekivali su od njega da postane novi kalif, ali aristokrata Osman (644-656)
iz porodice mekijanskih Umajada, bivših prorokovih neprijatelja, je izabran
umesto njega. U skladu sa ideologijom revafid (oni koji ne priznaju/prvi
kalifi), članovi Ši`a Ali (ili „Alijeve stranke"), izjavili su da nasledstvo mora
da bude ustanovljeno na osnovu bližih srodničkih relacija: kalif mora da
bude ne samo iz plemena Kurejš, već takođe iz familije Hašemita i zakonski
rođen u braku Fatime, prorokove kćerke, sa Ali ibn Abi Talibom, što je
trebalo da znači dinastiju Alid.
Godine 656. naše ere, Umajada Osmana je ubila grupa Alijevih sledbenika.
Alija nije poricao njihovu akciju. Izabrani kalif (četvrti u suni-nizu), Alija,
morao je da se suoči sa bogatim i moćnim umajadskim guvernerom Sirije,
364
Muavijom, i njegovim pronicljivim generalom Amr ibn al-Asom,
osvajačem Egipta. Kada su Alijeve trupe konačno preuzele vođstvo u bici
kod Sifina na Eufratu, Amr ibn al-As je zakačio stranice iz Kurana na koplja
svojih vojnika i Alijeva vojska je prestala da se bori. Amr ibn al-As zatražio
je posredovanje između Alija i Muavije, i ovog drugog je zastupao tako
uspešno da su Alijevi predstavnici prihvatili Muavijin zahtev za kalifatom.
Došlo je do nove komplikacije, koja je međusobno podelila Alijeve
pristalice, slabeći time još više Alijev položaj. Velika grupa iz Alijeve
vojske, karidžiti ili „šizmatici" (od karidža - otići, izaći), nije prihvatila
arbitražu ljudskih bića, jer „nema drugog suda do Božjeg". Umesto da se
bori protiv Muavije, Ali se okrenuo protiv karidžita, i tako je postao njihov
smrtni neprijatelj. Godine 661. karidžiti su ga ubili. Nakon toga, kalif
Muavija je osnovao dinastiju Umajada iz Damaska (661-750).
Kao što je ranije spomenuto, Muhamed je imao sedmero dece: tri sina i
četiri kćeri. Svu decu, izuzev Ibrahima, rodila je Hatidža. Kao i svaki drugi
detalj u vezi s njegovim životom i delom, i deca Muhamedova su bila tema
istraživanja islamista.
Kasim i Abdullah imena su dvojice Poslanikovih sinova koje je rodila
Hatidža. Prvo je rodila Kasima, nakon njega kćeri, pa onda sina Abdullaha.
Obojica sinova su umrli u Mekki, u ranom djetinjstvu, te zbog toga o njima
nema mnogo podataka u biografskoj literaturi.
U svim sirama navodi se da je Muhamed, nakon stupanja u brak, od svoje
supruge Hatidže dobio kao dar mladog roba koji se zvao Zejd ibn Harise.
Ubrzo, Poslanik oslobođa Zejda i, s obzirom da su mu muška djeca umirala,
uzima ga za svog posinka. Zejda su tada počeli zvati Zejd ibn Muhammed i
on postaje stalni član Muhamedove porodice. Zejd ibn Harise je do kraja
života bio ljubimac i od svih ashaba jedino je on po imenu spomenut u
Kur'anu, što predstavlja posebnu počast. Poginuo je kao šehid u Bici na
Mu'ti, osme godine po Hidžri, noseći bajrak islama i hrabro se boreći protiv
Bizantinaca i njihovih arapskih saveznika.
Zejneb je najstarija Poslanikova kćerka. Poslanik ju je udao za Ebu-l-'Asa
ibn er-Rebi'u, sina Hatidžine sestre Hale. Kada je Poslaniku počela stizati
Objava, mušrici su zahtijevali od Ebu-l-'Asa da razvjenča Zejnebu, što je on
odbio. Ebu-l-'As je učestvovao u Bici na Bedru u mušričkom taboru i bio je
zarobljen. Dirljiva je priča koja se tim povodom spominje: Zejneb je za
otkup svoga muža poslala ogrlicu koju je dobila kao poklon od svoje majke
Hatidže. Tu ogrlicu Poslanik, a.s, ranije je poklonio svojoj voljenoj ženi.
Nakon savjetovanja s ashabima, ogrlica je vraćena Zejnebi a njen muž je
pušten na slobodu. On se tada zavjetovao da će, po povratku u Mekku,
dopustiti Zejnebi da učini hidžru u Medinu. Svoj zavjet je i ispunio i ubrzo
je i on primio islam i stigao u Medinu. Poslanik ga je tada ponovo oženio
365
Zejnebom. Zejneb, kći Muhammeda, a.s., preselila je na ahiret početkom
osme godine po Hidžri. S Ebu-l-'Asom rodila je kćerku kojoj su dali ime
Umama. Poslanik je svoju unuku mnogo volio i rado se igrao s njom.
Kasnije, kada je na ahiret preselila njena tetka hazreti Fatima, Umama se
udala za hazreti Aliju, ali s njim nije imala djece. Nakon Alijine pogibije,
udala se za čovjeka po imenu Mugire ibn Nevfel i s njim rodila sina po
imenu Jahja. U biografskoj literaturi navodi se da Jahja nije imao
potomstvo.....
366
Alija
Alija (Alija ibn Abi Talib) ili Ali živ od 25. maj 600. ili 16. mart 599 do 27.
januar 661. i smatra se kod sunita kao četvrti od četiri pravedna kalifa. Šiiti
ga smatraju prvim imamom i prvim pravim kalifom. Alija je bio
Muhamedov rođak, a kasnije je oženio Muhamedovu ćerku Fatimu. Alija je
prvi muški koji je prihvatio islam. Bio je kalif od 656. do 661., a šiiti ga
smatraju imamom od 632. do 661.
Rođen je u Hijaz regiji središnje
zapadne Arabije. Kada je Alijina
majka bila trudna imala je čudne
snove. Ulaskom u svetilište u
Meki desili su se čudni događaji
sa zidovim svetilišta, pa navodno
nije mogla tri dana da izađe
odatle. Trećega dana je izašla sa
Alijom u naručju.
Alijin otac Abu Talik je bio šeik
značajne grane plemena Kuraiš i
bio je Muhamedov ujak. Kada je
Muhamed ostao bez roditelja, a
kasnije i bez dede Abu Talik ga je
uzeo sebi. Alija je bio mlađi od
Muhameda. Kada je Muhamed po prvi javljao o božjem nadahnuću Alija je
imao 10 godina. Alija je verovao Muhamedu i počeo je da veruje u islam.
Alija je črsto stajao uz Muhameda tokom kažnjavanja muslimana u Meki.
Alija je 622. rizikovao svoj život i spavao je u Muhamedovom krevetu i
pretvarao se da je Muhamed da bi sprečio atentatore da ubiju Muhameda, a i
da bi omogućio Muhamedu da pobegne. Kada je Muhamed pobegao iz
Meke Alija je ostao i rizikovao je svoj život da bi sproveo Muhamedova
uputstva da svim vlasnicima vrati sve ono što su Muhamedu dali da im čuva
na sigurnom.
Prva mala zajednica muslimanskih emigranata u Medini bila je jako
siromašna. Nisu imali zemlje, ni kuća i živeli su od milostinje koju bi dobili
od onih koji bi prešli na islam. Alija je delio sve teškoće sa zajednicom.
Alija je učestvovao u svim bitkama sem jedne. Zajedno sa Muhamedom u
tim bitkama se borio za islam. Prvi put se istakao kao ratnik u bici kod
Badra 624. Tu je ubio 20 ili 22 neprijatelja. Istakao se i u bici kod Uhuda,
367
kao i u mnogim drugim bitakama, gde je koristio svoj u rascepljeni mač
Zulfikar. U toj bici je ubio dvojicu nosača zastava, pa je time oslabio moral
paganske vojske, a ojačao moral muslimana.
Kada se sa hadžiluka vraćao u Medinu Muhamed je 10. marta 632. , održao
govor u kome je naglasio da je Alija njegov naslednik. Autentičnost izjave
je sporna. Svi šiiti veruju da je to tačno, a samo deo sunita veruje da je to
tačno.
Muhamed je bio nešto bolestan 632. i izgledalo je da se oporavio. Otišao je
na molitvu u džamiju, a kada se vratio brzo je umro. Dok su Alija i
Muhamedova bliska porodica prali i pripremali mrtvo telo za sahranu, mala
grupa odabranih je glasanjem proglasila Abu Bakra za Muhamedova
naslednika tj. za prvoga kalifa. Prema sunitskom tumačenju Muhamed je
umro i nije odredio naslednika, pa je naslednik, kalif odabran glasanjem.
Šiiti smatraju da je Muhamed odredio Aliju za naslednika i da je to mnogo
puta svima rekao. Zbog toga nije odmah došlo do podele, jer se Alija nije
borio protiv izabranoga kalifa. Šiiti nisu prihvatali ni Abu Bakra ni dva
sledeća kalifa Omera i Osmana. Suniti tvrde da je Alija to prihvatio i
podržavao takvu vlast, a šiiti da se distancirao.
Zulfikar, Alijin mač sa dva vrha...
Alija je postao kalif 656. nakon što je kalif Osman nastradao u pobuni. Alija
je posmenjivao provincijske guvernere, koji su uglavnom bili Osmanovi
rođaci. Zamenio ih je poverljivim pomoćnicima.Glavni grad je preselio iz
368
medine u Kufu u Iraku. Alija je ubijen u atentatu u gradu Kufa dok je držao
jutarnju molitvu u džamiji. Ubile su ga Haridžije, ekstremna muslimanska
sekta, koje su podržavale Muaviju, vojskovođu i začetnika Omejadske
dinastije.
Mnogi šiiti veruju da Alija nije želeo da mu neprijatelji obeščaste grob i da
je zato tražio da ga tajno sahrane. Prema jednoj priči stavili su ga mrtvog na
kamilu i tamo gde je kamila poklekla bio mu je grob. Većina šiita veruje da
je Alija sahranjen u Nadžafu, pa je oko njegovoga groba nastala džamija
imama Alije.
Dva Alijina sina sa Fatimom su Hasan bin Alija i Husajn bin Alija. Hasan
nije tražio kalifat da ne bi izazvao krvoproliće. Hasan je obožavan od šiita
kao drugi imam, a Hasajn kao treći imam.
Alijini potomci sa Fatimom nazivaju se šarifi ili sajidi, što označava
plemenito poreklo. Muhamedovi potomci su poštovani i od sunita i od šiita.
Mnogi poznati Muslimani tvrde da imaju poreklo od Muhameda....
Reč Alah napisana na arapskom
Bismillah ir-Rahman ir-Rahim ve hihi’l-avn
(S Imenom Allaha Svemilosnog Samilosnog I sa Njegovom Uzvišenom pomoću)



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Sponsored content


Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh  Poruka [Strana 2 od 2]

Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu