Niste konektovani. Konektujte se i registrujte se

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole  Poruka [Strana 1 od 1]

1 Andrej Makin - Francusko zaveštanje taj Uto Sep 25, 2012 8:31 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator

Jedan od najboljih romana Andreja Makina, francuskog pisca ruskog porekla, za koji je dobio prestižne knjževne nagrade Gonkur i Medisis.

Ovo delo karakteriše pre svega stilska jasnoća, kao i jednostavnost priče. U njemu nema ničeg tegobnog, ničeg izveštačenog, a posebno nema traga od svođenja političkih računa. Andrej Makin ovde samo pripoveda, ostavljajući drugima da sude, a sve sa stanovišta bilingviste koji je “u Rusiji nastojao da se izleči od Francuske, a u Parizu pokušavao da sačuva unutrašnju vezu sa Rusijom”.

Ovaj roman je prethodno bio odbijen u izdavačkim kućama Seuil i Flamarion, ali je Simona Galimar, vlasnica Mercure de France, sa oduševljenjem prihvatila rukopis.

Scan,obrada : Wertas



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

2 Re: Andrej Makin - Francusko zaveštanje taj Uto Sep 25, 2012 8:33 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
Marijani Veran i Erberu Lotmanu
Lori i Tjeriju de Montalamberu
Žan-Kristalu



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

3 Re: Andrej Makin - Francusko zaveštanje taj Uto Sep 25, 2012 8:33 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
,,( ... ) Sa detinjim zadovoljstvom i dubokim uzbuđenjem, pošto ne mogu da navedem imena svih onih ljudi koji su morali postupiti na isti način, a zahvaJjujući kojima je Francuska preživela, ispisujem ovde njihovo pravo ime ( ... )"
Marsel Prust, Ponovo nađeno vreme

"Zar će se Sibirac moliti za maslinjake, ili Provansalac za jarebiku?"
Žozef de Mestr, Sanktpeterburške večeri

,,Pitao sam tog ruskog pisca kako radi i začudio sam se što svoja dela ne prevodi sam jer francuski govori veoma pravilno, jedva nešto uspore-nije usled istančanosti svoga duha.
Priznao mi je da ga Akademija i njen rečnik odbijaju."
Alfons Dode, Trideset godina u Parizu



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

4 Re: Andrej Makin - Francusko zaveštanje taj Uto Sep 25, 2012 8:34 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
I




1.

Još kao dete sam naslutio da taj osobiti smešak predstavlja za svaku ženu neku čudnu malu pobedu. Da, kao nekakvu kratkotrajnu osvetu zbog izneverenih nada, zbog grubosti muškaraca, zbog toga što su u ovom svetu retke lepe i prave stvari. Da sam umeo da to kažem u ono vreme, takav način osmehivanja bih nazvao „ženstvenošću" ...Ali u to vreme je moj jezik bio suviše konkretan. Zadovoljavao sam se time da u albumima porodičnih fotografija razgledam lica žena i da na nekima od njih pronalazim taj odblesak lepote.
Te žene su dobro znale da radi svoje lepote treba da nekoliko trenuta-ka pre nego što ih zablesne svetlost blica izgovore one tajanstvene fran-cuske slogove čije je značenje razumelo samo malo njih: „pettite-pomme" (mala-jabuka). Kao opčinjena, usta tada nisu razvučena u vese-loj blaženosti, ili zgrčena u bojažljivu grimasu, nego su kao u blagoj razdraganosti dobijala zaobljenu ljupkost. Time bi čitavo lice bilo izme-njeno. Obrve bi se lagano izvile, oblina obraza izdužila. One bi izgovara-le „petite pomme", a senka neke jedva primetne i sanjalačke blagosti prekrila bi pogled, ublažila crte lica, utisnula na fotografsku ploču nekak-vu prigušenu svetlost prošlih dana.
Takva fotografska magija je zadobila poverenje najrazličitijih žena. Na primer one rođake iz Moskve sa jedine slike u boji u našim albumima. Bila je udata za diplomatu, a govorila je ne rastavljajući zube i uzdisala od dosade i pre nego što bi počela da vas sluša. Ali i na njenoj fotografiji sam odmah uočio dejstvo "male jabuke".
Zapažao sam njen odraz i na licu te bezizražajne provincijalke, neke nepoznate tetke čije se ime pominjalo jedino kad se govorilo o ženama koje su ostale bez muža posle pogibije muškaraca za vreme poslednjeg rata. Čak je i Glaša, naša rođaka sa sela, na retkim fotografijama koje su nam ostale od nje imala taj tajanstveni smešak. Uostalom, tu je bio čitav niz mladih rođakinja koje su pućile usne trudeći se da za vreme tih neko-liko beskrajnih trenutaka poziranja zadrže tu neuhvatljivu francusku čaroliju. Šapućući svoje "petite pomme"; one su još verovale da će im budući život biti satkan jedino od lepih trenutaka ...
Tu povorku pogleda i lica remetilo je ponegde lice jedne žene pravil-nih i finih crta, sa krupnim sivim očima. U početku je mlada, u najstari-jim albumima, a osmeh joj je pun one tajanstvene ljupkosti "male jabu-ke". Zatim, kako je zalazi la u godine, kako su se albumi bliži li našem vremenu, taj izraz se polako gubio, prevlačio nekim velom sete i jednos-tavnosti.
Ta žena, Francuskinja zalutala u snežni beskraj Rusije, otkrila je osta-lima tu reč od koje se prolepšava. Moja baka po majci ... Rođena je u Francuskoj početkom veka u porodici Norbera i Albertine Lemonije. Tajanstvena reč "petite pomme" je verovatno bila prva bajka koja je ulepšala naše detinjstvo. I jedna od prvih reči iz onoga jezika za koji je moja majka u šali govorila "tvoj staramajkin jezik".
Jednog dana sam naišao na fotografiju koju nije trebalo da vidim ... Provodio sam raspust kod bake u onom gradu nadomak ruske stepe u kojem se nastanila posle rata. Bilo je to u osvit jednog toplog i tromog leta koje je sve prostorije ispunjavalo bledoljubičastom svetlošću. Ta pomalo nestvarna svetlost je padala na fotografije koje sam pažljivo razgledao pored otvorenog prozora. To su bili najstariji snimci u našim albumima. Likovi na njima sezali su u davno vreme revolucije iz 1917, oživljavali vreme careva i, što je najvažnije, probijali gvozdenu zavesu vrlo čvrstu u ono vreme, odvodeći me čas pred neku gotsku katedralu, čas u aleje nekog Vrta čije me je zelenilo zbunjivalo svojim geometrij-skim oblicima. Zaronio sam u praistoriju naše porodice ...
I odjednom, ta fotografija!
Ugledao sam je onda kad sam iz čiste radoznalosti otvorio jedan veliki koverat ubačen između korica i omota albuma. Bio je to onaj neizbežan svežanj fotografija za koje se smatra da ne zaslužuju da se nađu na poma-lo hrapavim listovima albuma, fotografija sa prizorima iz prirode za koje se više ne zna gde se nalaze, bezizraznim licima kojih se uopšte ne seća-mo. Fotografije za koje svaki put kažemo da ih jednog dana treba razvrs-tati i odlučiti šta sa tim grešnicima treba učiniti.
I usred tih nepoznatih ljudi i predela koje je prekrio zaborav, ugledao sam nju. Mladu ženu čija je odeća na čudnovat način odudarala od otme-no odevenih osoba koje su se nalazile na drugim fotografijama. Na sebi je imala prostran u pamukliju prljavosive boje i mušku šapku sa oboren im naušnjacima. Slikala se držeći čvrsto u naručju bebu umotanu u vune-ni pokrivač.
"Kako li je samo dospela", pitao sam se zaprepašćen, "među ove ljude u frakovima i žene u večernjim haljinama?" A oko nje, na drugim snim-cima, te veličanstvene avenije, kolonade, mediteranski predeli. Njeno prisustvo tu bilo je u neskladu sa vremenom, neumesno, neobjašnjivo. U toj porodičnoj prošlosti izgledala je kao uljez sa svojom smešnom ode-ćom kakvu danas oblače samo žene koje zimi raščišćavaju snežne smeto-ve na putevima ...
Nisam čuo baku kad je ušla. Spustila mi je ruku na rame. Trgao sam se, a onda sam je zapitao pokazujući fotografiju:
– Ko je ova žena?
Munjevit blesak uzrujanosti pojavio se u vazda mirnom pogledu moje bake. Gotovo nemarnim glasom odgovorila mi je pitanjem:
– Koja žena?
Oboje smo zaćutali osluškujući. Sobu je ispunio neobičan drhtav šum. Tada se baka okrenula i uzviknula, radosno kako mi se učinilo: – Mrtva-čka glava! Pogledaj, leptir mrtvačka glava!
Ugledao sam velikog leptira mrke boje, noćnu mrtvačku glavu, koji je drhtao pokušavajući da prođe kroz varljivu dubinu ogledala. Bacio sam se na njega ispružene ruke, već unapred osećajući na dlanu golicanje njegovih baršunastih krila ... Tada sam postao svestan neobične veli čine tog leptira. Približio sam se i nisam mogao da zadržim uzvik:
– Pa to su dva leptira! Sijamski blizanci!
U stvari, leptiri su izgledali kao priljubljeni jedan uz drugog. A tela su im bila obuzeta grozničavim drhturenjem. Bio sam iznenađen što taj par mrtvačkih glava nije obraćao nikakvu pažnju na mene,niti je pokušavao da pobegne. Pre nego što sam ih uhvatio imao sam vremena da na njiho-vim leđima zapazim bele šare – čuvenu rnrtvačku glavu.
Više nismo govorili o ženi u pamukliji... Pogledom sam pratio par mrtvačkih glava koji je poleteo prema nebu, razdvojio se na dva leptira, i ja sam shvatio, koliko može da shvati desetogodišnje dete, zašto su bili sjedinjeni. Zbunjenost moje bake mi je tada izgledala razumljiva.
Hvatanje sparenih mrtvačkih glava vratilo mi je u sećanje dve veoma stare i najtajnovitije uspomene iz detinjstva. Prva je bila iz vremena kad sam imao osam godina, a činilo ju je nekoliko reči jedne stare pesme koju je moja baka više šaputala nego pevala, ponekad sedeći na balkonu, glave pognute nad nekim komadom odeće na kojem bi krpila kragnu ili prišiva-la dugmad. Zbog poslednjih stihova njene pesme topio sam se od blažen-stva:
... I tu bismo spavali do kraja sveta.
Taj san zaljubljenih koji bi trajao tako dugo prevazilazio je moje deti-nje shvatanje. Već sam znao da ljudi koji umru (kao ona stara susetka čiji su mi nestanak te zime tako dobro objasnili) zaspe zauvek. Kao ljubavni-ci iz pesme? Ljubav i smrt su se tada na neki čudan način pomešali u mojoj glavi. A setna lepota melodije je samo povećavala tu zabunu. Ljubav, smrt, lepota ... I ono večernje nebo, vetar, miris stepe, sve sam to zahvaljujući pesmi doživljavao tako kao da je moj život počinjao upravo toga trenutka.
Druga uspomena se ne bi mogla vremenski odrediti, toliko je bila davnašnja. U njoj nije bilo čak ni moga "ja" jasno određenog u toj maglovitosti. Samo jasno opažanje svetlosti, opojan miris trava, i one srebrnasteniti što presecaju plavu gustinu vazduha – mnogo godina doc-nije prepoznaću u njima vilinske niti paučine u letnjem vazduhu. Neu-hvatljiv i zbrkan, taj odraz će mi ipak biti drag jer će mi pomoći da sebe ubedim kako je tu reč o prenatalnoj reminiscenciji. Da, bio je to odjek mog francuskog porekla. Tako ću u jednom kazivanju moje bake pronaći sve sastav ne delove toga sećanja: jesenje sunce sa njenog putovanja u Provansu, miris lavandinih polja, čak i one niti paučine u mirisnom vaz-duhu. Nikad se ne bih odvažio da joj pričam o svom dečjem predviđanju budućnosti.
Sledećeg leta, sestra i ja smo jednog dana videli našu baku kako plače ... Bilo nam je to prvi put u životu.
Ona je u našim očima bila nalik na neko pravedno i blagorodno božanstvo, uvek isto i izvanredno vedro. Njena životna priča koja je odavno postala mit izdizala ju je iznad bilo kakve tuge običnih smrtnika. Ne.' nismo videli nijednu njenu suzu. Samo bolno grčenje usana, Jedva pnmetne drhtaje njenih obraza, ubrzano treptanje ...
Nas dvoje smo sedeli na tepihu prekrivenom zgužvanim komadićima hartije, zadubljeni u igru koja nas je potpuno obuzela: izvlačeći neke kamenčiće iz belih zamotuljaka hartije u koje su bili uvijeni upoređivali smo ih – čas je to bio sjaj kvarca, čas gladak oblutak prijatan pod prstima. Na zamotuljcima su bila ispisana neka imena za koja smo mi u svom neznanju mislili da su zagonetni nazivi minerala:
Fekam, Larošel, Bajon ... U jednom zamotuljku smo čak otkrili hrapav komadic gvožđa sa tragovima rđe. Pomislili smo da je ispisano ime tog čudnog metala „Verden" ... Na taj način je bilo rastureno nekoliko pred-meta iz ove zbirke. Kad je baka ušla, naša igra je već bila dobro zahukta-na. Prepirali smo se oko najlepših kamenčića, probali njihovu tvrdoću udarajući ih jedan o drugi, ponekad i lomeći ih. One koji su nam izgledali ružni, kao „Verden" na primer, bacali smo kroz prozor u leju georgina. Mnoge zamotuljke smo i pocepali ...
Baka je zastala kao ukopana na prizor ovog bojnog polja posutog belim grudvicama. Podigli smo oči. Tada je pogled njenih sivih očiju izgledao pun suza – dovoljno da nam otkriju njegov nepodnošljiv blesak.

Ne, naša bakanije bila ravnodušna boginja. Znači da i ona može pasti u neraspoloženje, odjednom se naći u nevolji. Ona za koju smo verovali da tako spokojno provodi dane – čak je i ona bila na ivici da zaplače!
I prvi put toga leta, život moje bake mi je otkrio nove, neočekivane strane. I, posebno, veoma lične.
Pre toga, njena prošlost se svodila na nekoliko amajlija, nekoliko porodičnih relikvija poput svilene lepeze koja me je podsećala na tanani list javora, ili čuvene "torbice" sa mosta Pon nef. Po priči koju smo znali, našla ju je na tome mostu četvorogodišnja Šarlota Lemonije. Trčkarajući ispred majke, devojčica se naglo zaustavila i uzviknula: .Torbica!'' I više od pola veka kasnije odjekuje njen zvonak glas kao oslabljen odjek u jednom gradu usred ruskog beskraja, pod stepskim suncem. A u toj torbi-ci od svinjske kože i sa pločicama od plavog emajla na zatvaraču, baka je čuvala svoju zbirku drevnih kamenčića.
Ta stara torbica je bila jedna od prvih uspomena moje bake, a za nas izvorište bajkovitog sveta njenog sećanja: Pariz, Pon nef ... Čudnovato sazvežđe u nastajanju čiji su se nejasni obrisi još ocrtavali pred našim zadivljenim pogledima.
Pored ostalog, među tim ostacima prošlosti (sećam se sa kakvim smo uživanjem milovali pozlaćene i glatko obrezane ivice ružičastih knjiga: Uspomene jedne pudlice, Smetenjakova sestra) bilo je i jedno još starije svedočanstvo. Ona fotografija snimljena u Sibiru:
Albertina, Norber, a ispred njih na neprirodnom postolju kakva se uvek mogu videti kod fotografa, nekoj vrsti visokog stočića – Šarlota kao dvogodišnja devojčica, sa kapicom ukrašenom čipkom i u haljinici kao za lutke. Nas je mnogo kopkala ta slika na debelom kartonu, sa imenom fotografa i likovima medalja koje je dobio: "Šta li ta prelepa žena nežnog i pravilnog lica okruženog svilastim uvojcima ima zajedničko sa ovim starcem bele brade razdeljene na dva kruta pramena slična morževim kljovama?"
Već smo znali da je taj starac, naš pradeda, bio dvadeset šest godina stariji od Albertine. "To je kao da se oženio sopstvenom kćerkom!", rekla je moja sestra nekako uvređeno. Ta zajednica nam je izgledala sumnjiva, nezdrava. U svim našim knjigama za školsku lektiru bilo je bezbroj priča o brakovima između devojaka bez miraza i bogatih staraca, tvrdica i pohlepnih na mladost. Toliko ih je bilo da nam je izgledala nemoguća svaka drugačija bračna veza u buržoaskom društvu. Trudili smo se da u Norberovim crtama lica otkrijemo neku sklonost ka poroku, neki izraz loše prikrivenog zlobnog zadovoljstva. Ali je njegovo lice ostajalo jedno-stavno i iskreno poput lica onih neustrašivih istraživača prikazan ih na ilustracijama u knjigama Žila Verna. Sem toga, taj starac sa dugom belom bradom je u to vreme imao samo četrdeset osam godina ...
A Albertina, tobožnja žrtva buržoaskih običaja, uskoro će se naći na klizavoj ivici sveže iskopanog groba koji su već zatrpavale prve lopate zemlje. Otimaće se iz sve snage iz ruku koje su je pridržavale, očajnički vrištati, toliko da će zaglušiti čak i pogrebnu povorku Rusa na groblju u dalekom sibirskom selu. Naviknuti na tragičnu kuknjavu na sahranama u svojoj zemlji, na bujice suza i patetičnu tužbalicu, ti ljudi će zastati zapa-njeni pred mučeničkom lepotom ove mlade Francuskinje. Ona će se njihati iznad groba vapijući na svom milozvučnom jeziku: "Bacite i mene! Bacite me!"
Ta strašna tužbalica je dugo odzvanjala u našim detinjim ušima.
– A možda je ona ... možda ga je volela ... – rekla mi je jednog dana moja starija sestra. I pocrvenela.
Ali još više od čudnovate zajednice između Norbera i Albertine, moju radoznalost je na toj fotografiji sa početka veka pobuđivala Šarlota. Naročito goli prstići na njenim nogama. Prostom igrom slučaja, ili zbog neke nesvesne koketerije, bila ih je jako savila prema tabanu. Ova bezaz-lena pojedinost davala je toj sasvim običnoj fotografiji neko jedinstveno obeležje. Pošto nisam umeo da izrazim svoju misao, zadovoljavao sam se time da kao za sebe ponavljam sanjalački:
"Devojčica koja, ko zna zbog čega, sedi na onom smešnom stočiću, toga zauvek iščezlog letnjeg dana, onoga 22. jula 1905. godine, u najuda-ljenijem kutku Sibira. Da, ta majušna Francuskinja koja je toga dana napunila dve godine, dete koje gleda u fotografa i iz nekog nesvesnog inata grči svoje neverovatno malene nožne prstiće i tako mi omogućava da zavirim u taj dan, da osetim njegovu klimu, njegovo vreme, boju ... "
Zatvorio sam oči, toliko mi je zagonetka te detinje pojave izgledala neverovatna.
To dete je bilo ... naša baka. Da, bila je to ona, žena koju smo one večeri videli kako se ćutke saginje i skuplja komadiće kamenčića rasture-nih po tepihu. Zbunjeni i postiđeni, sestra i ja smo stali leđima uza zid, ne usuđujući se ni da prošapćemo reč izvinjenja, niti da baki pomognemo da pokupi one razbacane amajlije. Slutili smo da su se njene oborene oči napunile suzama ...
Te večeri kad smo se tako nedolično igrali, pred sobom nismo više videli nekadašnju dobrodušnu vilu koja nam je pričala o Plavobradom ili o Trnovoj ružici, nego ženu povređenu i osetljivu uprkos svoj snazi njene duše. Za nju je to bio trenutak nespokojstva kad se odrasla osoba neoče-kivano oda, pokaže svoju slabost, oseti se kao goli kralj pred pažljivim očima deteta. Tada on podseća na igrača na žici koji je napravio pogrešan korak i kojega u toku tih nekoliko trenutaka izgubljene ravnoteže na žici održava samo pogled gledaoca, i samog zbunjenog svojom neočekiva-nom moći...
Ona je zatvorila "torbicu sa Pon nefa", odnela je u svoju sobu, zatim nas pozvala za sto. Posle kraćeg ćutanja progovorila je ravnomernim i mirnim glasom, na francuskom, dok nam je uobičajenim pokretom sipala čaj.
– Među kamenčićima koje ste bacili bio je jedan koji bih veoma volela da pronađem ...
I dalje tim neutralnim tonom, i dalje na francuskom – iako smo za vreme obeda (zbog prijatelja i suseda koji bi često iznenada naišli), naj-češće govorili ruski – pričala nam je o paradi Velike armije i istoriji krhkog kamenčića mrke boje nazvan "Verden". Jedva da smo i razumeli smisao njene priče – nas je iznenadio njen ton. Baka je sa nama razgova-rala kao sa odraslima! Videli smo samo lepog brkatog oficira kako se izdvaja iz stroja pobedničke parade, prilazi jednoj mladoj ženi usred čvrsto zbijene oduševljene mase sveta i pruža joj komadić mrkog metala ...
Posle večere, opremljen džepnom lampom, uzalud sam podrobno pret-raživao leju zasađenu georginama pred našom zgradom. „Verdena" nije bilo tamo. Naći ću ga sutradan ujutru na pločniku – komadić gvožđa nalik kamenčiću, među opušcima, u. srči od razbijenih boca, na prosutom pesku. Gledajući ga učinilo mi se da se izdvaja iz te tako obične sredine kao kakav meteorit, doleteo iz nepoznate galaksije, koji se zamalo nije pomešao sa šljunkom na našoj stazi ...
Tako smo odgonetnuli skrivene suze naše bake i naslutili da je u nje-nom srcu još trajala ta davna ljubav prema jednom Francuzu koju je gajila pre našeg dede Fjodora. Bio je to gizdavi oficir Velike armije, čovek koji je u Šarlotinu šaku stavio hrapavi kamenčić „Verden". To otkriće nas je zbunilo. Osetili smo kako nas je sa bakom zbližila tajna koja možda nije bila poverena nikom drugome u porodici. Iza datuma i šaljivih pričica iz našeg porodičnog predanja osećali smo kako se sada pomalja život u svoj svojoj bolnoj lepoti.
Te večeri smo sedeli sa bakom na malom balkonu njenog stana.
Prepun cveća izgledao je kao da visi nad toplom izmaglicom stepe. Sunce boje užarenog bakra je dotaklo horizont, za trenutak se tu kao oklevajući zadržalo, a zatim uronilo. Na nebu su zatreperele prve zvezde. Do nas su sa večernjim povetarcem dopirali jaki prodorni mirisi.
Ćutali smo. Pošto je još bio dan, baka je nešto ušivala na bluzi rašire-noj na svom krilu. A kad je tamnoplava senka ispunila vazduh podigla je glavu, ostavila svoj rad, dok joj je pogled bludio po maglovitim daljina-ma ravnice. Ne usuđujući se da prekinemo njeno ćutanje, s vremena na vreme bismo je bojažljivo pogledali: da li će nam opet nešto poveriti, nešto još tajnovitije, ili će nam, kao da se ništa nije dogodilo, pošto done-se lampu sa tirkiznim abažurom, pročitati nekoliko stranica iz Dodea ili Žila Verna koji su nam često pravili društvo u duge letnje sutone? Ne priznajući to ni sami sebi vrebali smo njene prve reči i njen glas. U našem iščekivanju je – poput pažnje sa kojom gledalac prati igrača na žici – bilo dosta bezdušne radoznalosti i neke neodređene nelagodnosti. Činilo nam se da postavljamo zamku toj ženi, samoj pred nama.
Međutim, ona kao da nije primećivala ni naše prisustvo ni koliko smo napregnuti. Ruke su joj i dalje nepomično ležale na krilu,pogled joj se stapao s prozračnim nebom. Lagan smešak joj se pojavio na usnama ...
Malo-pomalo prepustili smo se tom ćutanju. Nagnuti preko ograde, širom smo otvorili oči da bismo videli što više neba. Balkon se lagano njihao, izmičući nam se ispod nogu, počinjao da lebdi. Horizont se pribli-žavao kao da smo jurili prema njemu kroz blag noćni povetarac.
Iznad njegove linije smo razabrali ono bledunjavo svetlucanje nalik na sićušne sjaktave iskrice talasića na površini reke. Nepoverljivi, istraživali smo tamu koja je osvajala naš lebdeći balkon. Da, u dubini stepe je svet-lucalo tamno prostranstvo vode, izdizalo se, širilo oporu svežinu velikih kiša. Njena površina kao da je postajala sve svetlija – nekom mutnom zimskom svetlošću.
Sada smo videli kako iz te fantastične plime izranjaju tamni obrisi zgrada, tornjevi katedrala, stubovi uličnih fenjera – ceo jedan grad! Ogroman, skladan, uprkos vodi koja je preplavila njegove avenije, jedan fantomski grad je izranjao na naše oči. ..
Odjednom smo shvatili da nam neko govori već izvesno vreme.
Govorila nam je baka!
– U to vreme sam bila u vašim godinama. Bilo je to u zimu 1910. godine. Sena se bila pretvorila u pravo more. Parižani su plovili čamci-ma. Ulice su ličile na reke, trgovi na velika jezera. A mene je najviše čudila – tišina ...
I mi smo na balkonu čuli tu uspavljujuću tišinu poplavljenog Pariza. Čulo se pljuskanje nekoliko talasa pri prolasku nekog čamca, nečiji pri-gušen glas na kraju poplavljene avenije.
Francuska naše bake je, kao neka Atlantida u magli, izranjala iz talasa.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

5 Re: Andrej Makin - Francusko zaveštanje taj Uto Sep 25, 2012 8:37 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
2.

– Čak je i predsednik republike morao da jede suvu hranu!
I to je bila prva rečenica koja je odjeknula u prestonici naše Francus-ke-Atlantide. Zamišljali smo dostojanstvenog starca – na čijem su se licu sjedinili otmeno dostojanstvo našeg pradede Norbera i faraonska ozbilj-nost jednog Staljina – starca snežnobele brade koji sedi za stolom tužno osvetljenim samo jednom svećom.
Vest je doneo čovek od nekih četrdesetak godina, živog oka i odluč-nog izraza, koji se pojavljivao na fotografijama u najstarijim bakinim albumima. Pošto je pristao čamcem uza zid neke zgrade, prislonio je lestvice i popeo se do jednog prozora na prvom spratu. Bio je to Vensan, Šarlotin ujak i reporter lista Ekscelzior. Otkako je počela poplava, on je ovako krstari o ulicama prestonice u potrazi za naj važnijim događajem dana. Obroci suve hrane predsednika republike bili su takva vest. A sa Vensanovog čamca je snimljena i ona zapanjujuća fotografija koju smo razgledali na požutelom novinskom isečku: tri muškarca u nekom slabaš-nom čamcu prelaze preko široko razli vene vode oivičene zgradama. Objašnjenje je glasilo: "Gospoda poslanici dolaze na zasedanje Narodne skupštine" ...
Vensan bi opkoračio prozorski okvir i uskočio pravo u zagrljaj svoje sestre Albertine i male Šarlote koje su se smestile u njegovoj kući za vreme boravka u Parizu ... Atlantida, dotle tiha, ispunila se zvucima, izlivima uzbuđenja, govorom. Pričanje naše bake je svake večeri izvlači-lo iz zaborava poneki nov delić toga sveta koji je vreme bilo izbrisalo.

A postojala je i ona skrivena riznica. Onaj kovčeg pun stare hartije koji je u nama izazivao strah zbog svoje veličine i zatupastog oblika svaki put kada bismo se podvukli pod veliki krevet u Šarlotinoj sobi. Povukli bismo bravice, podigli poklopac. Koliko stare hartije! Život odraslih, sa svim svojim neprijatnostima i zabrinjavajućom ozbiljnošću presecao nam je dah mirisom ustajalosti i prašinom ... Zar smo uopšte mogli i pretpostaviti da će baka među tim starim novinama, pismima sa nezamislivim datumima, pronaći za nas fotografiju trojice poslanika u onom čamcu?
... Upravo je Vensan preneo na Šarlotu ljubav prema novinarskim crti-cama i podstakao je da iz novina iseca i skuplja te prolazne odsjaje stvar-nosti. Mora biti da je mislio kako će ti isečci vremenom dobiti sasvim drukčiji značaj, poput onih srebrnih novčića koje pokriva patina vekova.

Jedne od tih letnjih večeri ispunjenih mirisom stepskog vetrića, uzgre-dne reči nekog čoveka koji je prošao ispod našeg balkona povratile su nas iz sanjarenja.
– Ali kad ti kažem, rekli su na radiju: izišao je u vasionu! Drugi glas je sumnjičavo odgovorio udaljavajući se:
– Misliš li da sam blesav, šta li? "Izišao ... " Pa tamo gore nema ničega u šta bi čovek mogao da iziđe. To ti je kao kad bi bez padobrana iskočio iz aviona ...
Ovaj razgovor nas je vratio u stvarnost. Oko nas se prostiralo ogromno carstvo koje je crpelo neku osobitu gordost iz istraživanja nedokučivog neba iznad naših glava. Carstvo sa svojom zastrašujućom vojskom, sa atomskim ledolomcima koji pretražuju Severni pol, sa fabrikama koje uskoro treba da počnu da proizvode više čelika nego sve ostale zemlje zajedno, sa pšeničnim poljima koja se talasaju od Crnog mora do Tihog okeana ... Sa ovom beskrajnom stepom.
A na našem balkonu, nama je jedna Francuskinja pričala o čamcu koji je plovio kroz poplavljeni grad i pristao kraj zida neke zgrade ... Trgli smo se i pokušali da shvatimo gde se to nalazimo. Ovde? Tamo? U ušima se čulo sve tiše šumorenje talasa.

Ne, nije nam bilo prvi put da primetimo tu dvostruko st u našem živo-tu. Živeti pored naše bake je već značilo osećati se na nekom drugom mestu. Ona je prolazila dvorištem ne sedajući nikad na klupu sa babuš-kama – institucija bez koje se ne može ni zamisliti rusko dvorište. Ali joj to nije smetalo da ih veoma prijateljski pozdravi, da zapita za zdravlje onu među njima koju nije videla nekoliko prethodnih dana i da im u ponečem pomogne, na primer objašnjavajući šta treba uraditi da bi se iz slanih mlečnih proizvoda odstrani o kiselkast ukus ... Ali dok im se lju-bazno obraćala, ipak je ostajala da stoji. I stare pričalice iz dvorišta su prihvatale tu razliku. Svi su shvatali da Šarlota nije prava ruska babuška.
To ne znači da je živela odsečena od sveta, ili da se pridržavala nekih društvenih predrasuda. U rano jutro bi nas ponekad iz detinjeg sna budila glasna vika koja je odzvanjala u dvorištu:
– Ajde, dođite po mleko!
Mi bismo kroza san prepoznali taj glas, a posebno neponovljiv način govora mlekarice Avdotje koja je dolazila iz obližnjeg sela. Domaćice su silazile i sa svojim kanticama prilazile dvema ogromnim aluminijumskim kantama koje je ova krepka pedesetogodišnja seljanka nosila od kuće do kuće. Jednog jutra, probuđen njenim dozivanjem nisam više ni zaspao. Čuo sam kako se naša vrata tiho zatvaraju, a zatim prigušene glasove koji dopiru iz trpezarije. Trenutak kasnije, jedan od tih glasova je prošaptao sa očiglednim olakšanjem:
– O, Šura, kako je lepo kod tebe! Kao da ležim na oblaku ... Zagolican tim rečima provirio sam iza zavese koja je odvajala našu sobu. Avdotja je ležala na podu raširenih ruku i nogu, sa poluzatvorenim očima. Čitavo njeno telo – od bosih prašnjavih nogu, pa do bujne kose prosute po podu – bilo se potpuno opustilo predajući se blaženom odmoru. Na poluotvo-renim usnama joj je lebdeo neodređen osmeh.
– Kako je lepo ovde kod tebe, Šura! – ponovila je sasvim tiho, oslov-ljavajući baku tim deminutivom kojim su ljudi često zamenjivali njeno neobično ime.
Naslućivao sam koliko je moralo biti umorno to krupno žensko telo prostrto nasred trpezarije. Shvatio sam da se Avdotja može ovako opustiti jedino u bakinom stanu. Bila je sigurna da je tu niko neće grditi niti osuđivati ... Završavala je svoj naporan obilazak kuća, povijena pod teretom velikih kanti. A kad bi rasprodala sve mleko popela bi se kod "Šure", natečenih nogu, otežalih ruku. Uvek čist i nezastrven pod odisao je prijatnom jutarnjom svežinom. Avdotja bi ulazila, pozdravljala moju baku, skidala glomaznu obuću i ispružala se po podu. "Šura" bi donosila čašu vode i sedala pored nje na stoličicu. Onda bi tiho razgovarale dok A vdotja ne bi prikupila snage da ponovo krene ...
Toga dana sam čuo nekoliko reči koje je baka uputila mlekarici
predan oj blaženom zaboravu. Žene su pričale o poljskim radovima, o berbi heljde ... A ja sam bio zapanjen slušajući Šarlotu kako sa punim poznavanjem govori o tom seljačkom životu. A naročito njen ruski jezik, uvek veoma čist, istančan, nije se nimalo razlikovao od sočnog, grubog i slikovitog Avdotjinog. U razgovoru su pomenule i rat, tu neizbežnu temu: mlekaričin muž je poginuo na frontu. Žetva, heljda, Staljingrad ... A večeras će nam pričati o poplavljenom Parizu, ili pročitati nekoliko stranica iz Ektora Maloa! Naslućivao sam kako se neka daleka tamna prošlost – ovog puta ruska – budi iz dubina njenog nekadašnjeg života.
Avdotja je ustala, poljubila baku i krenula na svoj put kroz beskrajna polja, pod stepskim suncem, na zaprežnim kolima koja su se gubila u okeanu visoke trave i poljskog cveća ... Toga puta sam, dok je izlazila iz sobe, video kako svojim velikim seljačkim prstima, veoma obazrivo, dodiruje tananu statueticu na komodi u našem predsoblju: bila je to nimfa blistavog tela koje su obavijale vijugave stabljike, figurina sa početka veka, jedna od nekadašnjih stvarčica sačuvan ih nekakvim čudom ...
Ma kako to čudno izgledalo, mi smo zahvaljujući mesnom pijancu Gavriliču mogli da proniknemo u smisao te neobične različitosti koju je u sebi nosila naša baka. Bio je to čovek koji je ulivao strah samom poja-vom svoje teturajuće senke čim bi se ukazala iza topola u dvorištu. Čovek koji je izazivao milicionare zaustavljajući saobraćaj u glavnoj ulici, hodajući za inat cikcak, čovek koji je psovao vlasti i od čijih je gromoglasnih psovki podrhtavalo staklo i bežale babuške sa svoje klupe. Dakle, dotični Gavrilič se zaustavljao kad bi se sreo sa bakom i, nastojeći da uvuče u sebe sopstveni dah prepun isparenja votke, izgovarao uz naglašeno uvažavanje:
– Dobar dan, Šarlota Norbertovnal
Da, jedino ju je on u dvorištu zvao njenim francuskim, doduše pomalo rusifikovanim imenom. Štaviše, on je zapamtio, nije se, znalo ni kada ni kako, ime Šarlotinog oca, pa je napravio to čudno ime po ocu – "Norber-tovna" – kao vrhunac učtivosti i predusretljivosti nastale u njegovim ustima. Njegove mutne oči bi zasjale, džinovsko telo bi uhvatilo priličnu ravnotežu, glava bi mu nekoliko puta klimnula bez smisla, a on bi svoj jezik natopljen alkoholom primorao da izvede tu zvučnu akrobatsku tačku:
– Jeste li dobro, Šarlota Norbertovna?
Baka bi odgovarala na njegov pozdrav, pa bi sa njim čak razmenila nekoliko reči koje nisu bile lišene poučnih primisli. U tom trenutku je dvorište dobijalo sasvim osobit izgled: babuške, rasterane pijančevim bučnim ulaskom, sklonile bi se u ulaz velike drvene kuće naspram naše zgrade, deca bi se sakrila iza drveća, dok su se na prozorima mogla videti poluradoznala, polupreplašena lica. A na poprištu, naša baka razgovara sa krotkim Gavriličem. U stvari, on i nije bio budala. Odavno je shvatio da je njegova uloga bila nešto više od pijančenja i izazivanja nereda. Na neki način se osećao neophodnim za psihičko zdravlje dvorišta. Gavrilič je postao ličnost, tip, zanimljivost – tumač nepredvidljive, čudnovate sudbine, tako drage ruskim srcima. I odjednom, ta Francuskinja mirnog pogleda i sivih očiju, otmena mada u sasvim jednostavnoj haljini, vitka i tako različita od žena njenih godina, babuški koje je maločas rasterao sa njihovog sedala.
Jednog dana, želeći da kaže Šarloti nešto više od običnog pozdrava, nakašljao se u veliku šaku i probrundao:
– Znači, Šarlota Norbertovna, vi ste sasvim sami ovde, u našoj stepi ...
I upravo zahvaljujući toj nespretnoj primedbi mogao sam da zamislim (što dotle nisam nikad činio) moju baku bez nas, zimi, samu u svojoj sobi.

U Moskvi ili Lenjingradu, sve bi bilo drugačije. Ljudsko šarenilo veli-kog grada izbrisalo bi Šarlotinu različitost. Ali ona se našla u toj maloj Saranzi, idealnoj za život u kome su dani slični jedan drugom. Njen prošli život je bio snažno prisutan, kao da se događao juče.
Takva je bila Saranza: okamenjena na obodu stepe, zastala u dubokom čuđenju pred beskrajem koji se otvarao ispred njenih vrata. Ulice vijuga-ve, prašnjave, sve same uzbrdice ka brežuljcima, drveni plotovi pod zelenilom bašta. Sunce, dremovni predeli. I prolaznici koji su, kada bi se pojavili na kraju neke ulice, izgledali kao da su u večitom kretanju, nika-ko ne dosežući do vaših visina.
Kuća moje bake se nalazila na ivici grada, na mestu zvanom „Zapadni proplanak": takva podudarnost (Zapad-Evropa-Francuska), veoma nas je zabavljala. Zgrada na tri sprata, podignuta u prvoj deceniji ovoga veka, trebalo je da prema planu jednog ambicioznog gubernatora bude prva u jednoj celoj aveniji sa obeležjima savremenog stila. Da, ta zgrada je bila daleka kopija modernih građevina sa početka veka. Čovek bi rekao da su sve vijuge, obline i krivine te arhitekture bile kao potočići iz istog evrop-skog izvora, pa oslabljeni, upola nestali, dospeli duboko u unutrašnjost Rusije. I pod ledenim vetrom stepe, to proticanje se zaustavilo ;li obliku građevine sa čudnim ovalnim prozorskim otvorima, stabljikama ukrasnih ruža koje su obavijale ulaze... Plan prosvećenog gubernatora je propao, Oktobarska revolucija je presekla sve nazadnjačke težnje buržoaske umetnosti. A ova zgrada kao začetak avenije iz snova – ostala je jedina u svojoj vrsti. Uostalom, posle nekoliko opravaka ostala je samo senka njenog prvobitnog stila. Posebno joj je zvanično pokrenuta kampanja borbe "protiv preterivanja u arhitekturi" (čemu smo bili svedoci i mi još kao mala deca) zadala koban udarac. Sve je na njoj izgledalo "preterano":
Radnici su počupali stabljike ruža, uništili ovalne prozore ... I kako se uvek nađe neko ko želi da bude veoma revnostan (zahvaljujući njima, zaista uspevaju ovakve kampanje), sused sa donjeg sprata se iz sve snage potrudio da sa zida poskida najočigledniji arhitektonski suvišak: dva lika lepih bahantkinja koje su se setno osmehivale sa obe strane balkona naše bake. Da bi to postigao morao je preduzeti neke opasne radnje, popevši se na ivicu svog prozora sa dugom čeličnom alatkom u ruci. Dva lika su se jedan za drugim odvojila od zida i pala na zemlju. Jedan se na asfaltu razbio u hiljadu komadića, a drugi je, krenuvši drugom putanjom, upao u bujno zelenilo georgina, što je ublažilo pad. Kad se smrklo, mi smo ga uzeli i doneli u svoj stan. Otad je to kameno lice, sa svojim uvelim osme-hom i blagim očima, tokom naših dugih večeri na balkonu gledalo u nas između saksija cveća i činilo se kao da sluša Šarlotine priče.

Na drugom kraju dvorišta prekrivenog lišćem lipa i topola nalazila se velika drvena dvospratnica, sva pocrnela od vremena, sa malim tamnim i sumnjičavim prozorima. Nju i njoj slične građevine je upravo želeo da ukloni ambiciozni gubernator i zameni ih gracioznim i jasnim savreme-nim stilom. U ovoj zgradi staroj puna dva veka boravile su najživopisnije babuške, izronile pravo iz priča – sa svojim debelim šalovima, mrtvački bledim licima, koščatim, gotovo modrim rukama položenim na krilo. Kad god bi se dogodilo da uđemo u to mračno obitavalište, uvek bih u grlu osetio opor težak miris koji i nije bio sasvim neprijatan, a neprekidno je ispunjavao zakrčene hodnike. Bio je to miris starinskog života, sumornog i veoma primitivnog po načinu na koji su primani smrt, rođenje, ljubav, bol. Neka vrsta atmosfere, teške ali ispunjene čudnom životnom snagom, u svakom slučaju jedine koju mogu podneti žitelji te ogromne izbe. Dah ruski ... U unutrašnjosti zgrade su nas začudili veliki broj i nesimetričnost vrata koja su vodila u prostorije utonule u zadimljenu polutamu. Gotovo sam fizički osećao telesnu bliskost života koji su se ovde mešali. Gavrilič je živeo u podrumu koji su sa njim delile još tri porodice. Uzan prozor njegove sobe nalazio se u nivou tla, tako da bi već s proleća bio zagušen bujnom travom. Babuške koje su sedele na klupi udaljenoj nekoliko metara odatle, s vremena na vreme su bacale uznemirene poglede – nije se retko događalo da se kroz vlati trave u otvorenom prozoru ugleda široko lice "izgrednika". Činilo se kao da mu glava izrasta iz zemlje. Ali u tim trenucima razmišljanja, Gavrilič je uvek ostajao smiren. Glavu bi zabacio kao da želi videti nebo i odsjaj sunčevog zalaska među granama topola ... Jednog dana, doprevši do tavana ove velike crne izbe, pod krovom koji se zagrejao na suncu, gurnuli smo težak poklopac krovnog prozora. Na horizontu se videlo kako je strahovit požar zahvatio stepu, dim samo što nije pomračio sunce ...
Revolucija je na kraju krajeva uspela da uvede samo jednu novinu u taj mirni deo Saranze. Crkvi koja se nalazila na jednom kraju dvorišta bila je skinuta kupola. Uklonjen je i ikonostas, a na njegovo mesto posta-vljen veliki kvadrat od bele svile – ekran napravljen od zavesa uzetih iz jednog buržujskog „dekadentnog" stana. Bioskop Barikada je bio spre-man da primi prve gledaoce ...
Eto, naša baka je bila žena koja je mogla da mimo razgovara sa Gavri-ličem, žena koja se protivila svim kampanjama i koja nam je jednog dana, govoreći o našem bioskupu, rekla namignuvši: "Ova crkva bez glave ... " A mi smo videli kako se iznad zdepaste građevine (čija nam je prošlost bila nepoznata) uzdižu vitki obrisi jedne pozlaćene kugle i jedan krst.
Znatno više od odevanja ili njene fizičke pojave, razliku između naše bake i ostalih otkrivali su nam takvi sitni znaci. A što se tiče francuskog jezika, za nas je on bio kao kakav porodični dijalekt. Bez sumnje, svaka porodica ima neke male govorne osobenosti, neke jezičke poštapalice i nadimke koji nikad ne prelaze kućni prag – svoj domaći argo.
Slika o našoj baki bila je satkana od tih bezazlenih neobičnosti – jedni su u njima videli originalnost, drugi ekstravagantnost. Sve do onog dana kada smo otkrili da jedan kamenčić prekriven rđom može izazvati suze pod njenim trepavicama i da francuski jezik, taj naš domaći govor, može – magijom svoga zvuka – da iz crne i mutne vode istrgne čudnovat grad koji se lagano vraćao u život.
Od jedne gospođe nejasnog neruskog porekla, Šarlota se te večeri pre-obratila u glasnika Atlantide koju je progutalo vreme.





3.

Neji na Seni sačinjavalo je dvanaestak zgrada od drvenih oblica. Prave izbe sa daščanim krovovima koji su dobili srebrnastu boju usled zimskog nevremena, sa prozorima u drvenim ramovima ukrašenim urezanim šarama, sa plotovima na kojima se sušilo rublje. Mlade žene su na obra-micama nosile pune kofe iz kojih je kapala voda na prašnjavo tle glavne ulice. Muškarci su tovarili teške vreće pšenice na zaprežna kola. Stado ovaca se lagano i lenjo kretalo prema štali. Čuli smo mukao zvuk nekih zvona, promuklo petlovo kukurikanje. Prijatan miris vatre od drveta – miris bliske večere – lebdeo je u vazduhu.
Pričajući o svom rodnom gradu, baka nam je jednom zaista rekla:
– Oh, Neji je u to vreme bio obično selo ...
Kazala je to na francuskom jeziku, premda smo mi znali jedino kako izgledaju ruska sela. A selo u Rusiji obavezno čini niz izbi – čak i reč djerevnja, selo, dolazi od reči djerevo, drvo, drvo kao građa. Zabuna je bila velika i pored objašnjenja koja su donosile kasnije Šarlotine priče. Na pomen reči "Neji", mi bismo odmah pomislili na selo sa drvenim kućama, stokom i peti om koji bi odnekud iskrsnuo. A kad nam je Šarlota sledećeg leta prvi put pričala o nekom Marselu Prustu, urzgred smo ga mogli videti u Nejiu kako igra tenis na bulevaru Bino", mi smo toga kicoša krupnih čežnjivih očiju (ona nam je pokazala njegovu fotografiju) zamišljali – među izbama!
Ruska stvarnost se često pomaljala ispod tanke patine našeg znanja francuskog jezika. Predsednik Republike nije mogao da izbegne ponešto staljinsko u slici koju je stvarala naša uobrazilja. U Nejiu su živeli kolho-znici. A Pariz, koji se polako oslobađao poplave, nosio je u sebi neko veoma rusko osećanje – onaj kratkotrajan predah koji dolazi posle istorij-ske kataklizme, a uz to i onu radost što se završio rat, što je preživljena smrtna opasnost. Lutali smo njegovim još mokrim ulicama, prekriven im peskom i muljem. Žitelji su pred vrata svojih kuća iznosili nameštaj i odeću da se osuše – kao što rade Rusi posle zime za koju su već povero-vali da će večito trajati.

A onda, kad je Pariz ponovo blesnuo u svežini svog prolećnog zraka čiji smo ukus intuitivno nazirali – jedna vilinska kompozicija, koju je vukla vencima okićena lokomotiva, usporila je kretanje i zaustavila se pred gradskim kapijama, pred zgradom železničke stanice Ranelag.
Jedan mladi čovek u prostoj vojničkoj dolamici izišao je iz vagona i krenuo po purpumoj prostirci položen oj pod njegovim nogama. Pratila ga je jedna žena, takođe vrlo mlada, u beloj haljini, sa tankim vencem od perja. Stariji muškarac u svečanom odelu, sa prekrasnim brkovima i lepom plavom trakom preko grudi, izdvojio se iz velike skupine koja je stajala u predvorju zgrade i pošao u susret onome paru. Blag vetrić je milovao orhideje i amarante kojima su bili okićeni stubovi, lelujao perja-nicu na belom somotskom šeširu mlade žene. Dva muškarca su se ruko-vala ...
Zapovednik potopljene Atlantide, predsednik Feliks For, dočekao je cara cele Rusije Nikolaja Drugog i njegovu suprugu.
Kroz Pariz nas je proveo carski par okružen uglednicima Republike ... Mnogo godina docnije saznaćemo pravi sled događaja u toku te veličans-tvene posete: Nikolaj i Aleksandra nisu otišli u Pariz u proleće 1910. godine, posle poplave, nego u oktobru 1896, to jest dosta pre preporoda naše Francuske-Atlantide. Ali nama nije bila mnogo važna ta istinska logika. Samo nam je hronologija dugih priča naše bake bila važna: jed-nog dana, u ona njihova legendama vremena, Pariz se izdizao iz vode, sunce je sjalo, a u istom trenutku smo začuli još uvek udaljen pisak car-skog voza. Taj red događaja nam je izgledao isto tako prirodan kao i pojavljivanje Marsela Prusta među seljacima iz Nejia.
Uzani Šarlotin balkon je lebdeo u mirišljavom povetarcu ravnice, na ivici usnulog grada odsečenog od sveta ćutljivom večnošću stepe. Svako veče je ličilo na bajkovitu alhemičarevu retortu u kojoj su se događale začuđujuće promene prošlosti. Sastavni delovi ove magije nisu za nas bili ništa manje zagonetni od sastojaka kamena mudrosti. Šarlota je otvarala neke stare novine, primicala ih lampi sa tirkiznim abažurom i potom bi objavila jelovnik sa svečane večere date u čast ruskog vladarskog para prilikom dolaska u Šerbur:

Čorba od povrća i mesa
Čorba od morskih raćića
Toplo predjelo Pompadur
Pastrmka iz Loare na žeravici i u belom vinu iz Soterna
Ovčiji odrezak sa slanih pašnjaka u vrganjima
Vinogradarske jerebice po Lukulusu
Kljukane kokice iz Man-Kambaseresa
Bobice u vinu iz Linela
Punč na rimski način
Prepelice kamenjarke i pečene punjene baštenske strnadice
Pašteta od guščije džigerice iz Nansija

Salata
Špargle sa penastim umakom

Sladoled Uspeh
Desert
Kako smo mogli da odgonetnemo ove kabalističke mađije? Prepelice kamenjarke i punjene baštenske strnadice! Vinogradarske jarebice po Lukulusu! Naša baka, puna razumevanja, tražila je sličan jelovnik, prise-ćajući se vrlo običnih namirnica koje su se mogle naći u prodavnicama u Saranzi. Mi smo oduševljeno probali ta zamišljena jela, poboljšana i maglovitom svežinom okeana (bilo je to u Šerburu), ali je već trebalo pohitati za carem.
Ulazeći, kao i on, u Jelisejsku palatu, bili smo zastrašeni prizorom svih tih crnih odela koja bi se ukočila kad se on približavao – zamislite samo, više od dve stotine senatora i tri stotine poslanika! (A oni su, pre-ma našem rasporedu događaja, samo pre nekoliko dana dolazili na svoje sednice nekim čamcem ... ) Bakin glas, uvek miran i pomalo sanjalački, tog trenutka je počeo da treperi lako i dramatski:
– Razumete li, dva sveta su se našla licem u lice. (Pogledajte ovu fotografiju. Šteta je što su novine tako dugo stajale savijene ... ) Da, car, taj monarh, samodržac, i predstavnici francuskog naroda! Predstavnici demokratije ...
Nama je tada izmicao dubok smisao toga sučeljavanja. Ali smo među pet stotina pogleda uperenih u cara raspoznavali one koji, bez ikakve zle misli, nisu prihvatali opšte oduševljenje. I koji su upravo zbog te zagone-tne "demokratije" mogli sebi to dozvoliti! Nas je zapanjivala ta nemar-nost. Pažljivo smo ispitivali redove crnih odela da bismo otkrili koliko je bilo onih koji su mogli da pokvare svečanost. Predsednik bi morao da ih otkrije i udalji iz Jelisejske palate!
Sledeće večeri, bakina lampa na balkonu se ponovo upalila. U njenim rukama smo videli nekoliko listova novina koje je izvukla iz onog sibir-skog kovčega. Ona je govorila, balkon se lagano odvajao od zida i leb-deo, uranjajući u mirisnu tamninu stepe.
... Nikolaj je sedeo za počasnim stolom ukrašenim divnim vencima mediole. Poslušao bi naizmenično poneku ljupku rečenicu gospođe For koja je sedela desno od njega i baršunasti bariton predsednika koji se obraćao carici. Odsjaj kristala i svetlucanje masivnog srebra zasenjivali su zvanice ... Dok je posluži van desert, predsednik je ustao, podigao čašu i rekao:
– Prisustvo Vašeg veličanstva među nama je učvrstilo, uz jednodušno odobravanje celog naroda, veze koje sjedinjuju naše dve zemlje u sklad-nom delovanju i uzajamnom poverenju u svoje sudbine. Savez jednog moćnog carstva i jedne marljive republike ... Ojačan dokazanom oda-nošću ... U ime cele nacije ponavljam Vašem veličanstvu ... Za veličinu njegove vladavine ... Za sreću Njenog veličanstva carice ... Dižem ovu čašu u čast Njegovog veličanstva cara Nikolaja i Njenog veličanstva Aleksandre Fjodorovne.
Orkestar republikanske garde intonirao je rusku himnu... a uveče je velika gala-predstava u Operi bila pravo slavlje.
Idući zavdvojicom ljudi koji su nosili baklje, carski par se popeo ste-penicama. Činilo im se da se kreću kroz kaskadu živih ljudi: bele obline ženskih ramena, sveži cvetovi na bluzama, mirisni sjaj frizura, svetluca-nje nakita na goloj koži, a sve to naspram svečanih uniformi i frakova. Gromki uzvik "Živeo car!" odjekom je podizao veličanstvenu tavanicu uzdižući je u nebo ... A kad je orkestar na kraju predstave zasvirao Mar-seljezu, car se okrenuo prema predsedniku i pružio mu ruku.
Baka je ugasila lampu i potom smo nekoliko minuta proveli u tami. Toliko vremena je bilo dovoljno da odlete mušice koje su tražile svetlu smrt ispod abažura. Malo-pomalo, mogli smo da vidimo bolje. Zvezde su ponovo napravile sazvežđa, Mlečni put je dobio fosfornu svetlost. A u jednom uglu našega balkona, među isprepletenim stabljikama divljeg graška, pala bahantkinja nam je upućivala svoj kameni osmeh.
Šarlota se zaustavila na pragu vrata i tiho uzadhnula:
– Znate, ta Marseljeza vam je u stvari bila vojni marš. Slično ruskim revolucionarnim pesmama. U ta vremena se niko nije plašio krvi...
Ušla je li sobu i otuda smo čuli onih nekoliko stihova koje je izgovori-la poluglasno, kao nekakvu litaniju iz prošlih vremena:
...Krvavi barjak je dignut ... Neka nečista krv zalije naše brazde...
Čekali smo da se odjek tih reči rastopi u tami, a onda smo složno uzviknuli:
– A Nikolaj? A car? Da li je znao o čemu se govori u pesmi?
Francuska-Atlantida se pokazivala kao zvučna, šarena, mirisna gama. Uz pomoć svojih vodiča otkrivali smo raznovrsne tonove koji su činili tu zagonetnu francusku suštinu,
Jelisejska palata nam se pomaljala kroz sjaj lustera i svetlucanje ogle-dala. Opera je blistala nagošću ženskih ramena opijajući nas mirisima koji su se širili iz tih divnih frizura. Notr Dam je za nas bila čudo od hladnog kamena pod tmurnim nebom. Da, kao da smo dodirivali njene porozne zidove -tu ogromnu stenu, skrojenu, kako nam se činilo, genijal-nim razornim delovanjem vekova ...
Te osetljive kamene ploče iscrtavale su još uvek nepoznate obrise Francuske. Taj kontinent koji je izranjao iz vode punio se stvarima i bićima. Carica je klekla na neko zagonetno "klecalo" (stoličica za molit-vu), što nam nije ukazivalo na bilo šta poznato. "To je neka vrsta stolice sa skraćenim nogama", objasnila je Šarlota, a mi smo ostali zbunjeni zamišljajući tu osakaćenu stolicu. Kao i Nikolaj, i mi smo goreli od želje da dodirnemo onaj purpurni ogrtač izvezen starim zlatom koji je Napole-on nosio na dan krunisanja. Osećali smo potrebu za tim bogohulnim dodirom. Vasiona u rađanju nije se još bila otelotvorila. U katedrali Sent Šapel takvu je želju u nama pobudio naboran komad nekog starog per-gamenta – Šarlota nam je objasnila da je ta visoka slova pre oko hiljadu godina ispisala svojom rukom jedna francuska kraljica, Ruskinja Ana Jaroslavna, supruga Anrija Prvog.
Ali najuzbudljivije je bilo to što se Atlantida sazdavala pred našim očima. Nikolaj je uzeo zlatnu mistriju i sipao malter na veliku granitnu ploču. Bio je to kamen-temeljac za Most Aleksandra III ... Onda je mis-triju pružio Feliksu Foru: "Sada vi, gospodine predsedniče!" A lak pove-tarac koji je mreškao vode Sene odnosio je reči koje je glasno izgovarao ministar za trgovinu, boreći se sa šuštanjem zavijorenih zastava:
– Sire! Francuska je želela da uspomeni na vašeg uzvišenog oca posveti jedan veliki spomenik u svojoj prestonici. U ime vlade Republi-ke, molim Vaše carsko veličanstvo da izvoli blagosloviti ovu posvetu, polažući sa predsednikom Republike kamen-temeljac za Most Aleksan-dra III koji će povezati Pariz sa izložbenim paviljonima iz 1900. godine, i na taj način podarite visoko dopuštenje Vašeg veličanstva i milostivo pokroviteljstvo carice velikom delu civilizacije i mira koje ovde započi-njemo.
Predsednik je jedva stigao da dvaput simbolično nabaci malter na gra-nitni blok, kad se dogodilo nešto neverovatno. Jedan čovek, koji nije bio ni iz carske pratnje ni iz grupe francuskih dostojanstvenika, izbio je pred vladarski par, obratio se caru na "ti" i uz veoma kavljersku spretnost poljubio caričinu ruku! Zapanjeni takvom slobodom zaustavili smo disa-nje ...
Malo-pomalo, sve se razjasnilo. Premošćujući vreme od daleke proš-losti i nedostatke u našem znanju francuskog jezika, reči tog neznanca su postajale sve jasnije. Grozničavo smo hvatali njihov zvuk:
Vrlo slavni care, sine Aleksandra Trećeg!
Francuska, proslavljajući dolazak srećni tvoj,
Jezikom bogova, a glasom mojim pozdravlja te,
Jer samo pesnik tako može zbori ti caru.
Mi izdušismo jedno "uh" olakšanja. Drski razmetljivac nije bio niko drugi nego pesnik čije nam je ime kazala Šarlota:
Žoze-Marija de Eredija!

A vi koja pored njega, Gospo, ovom prazniku
Jedina možete dati vrhovnu lepotu,
Dopustite da pozdravim u Vašem veličanstvu
Božansku blagost od koje je sazdana milost vaša!
Ritmičnost stihova nas je zanela. Zvučnost rima je u našim ušima sla-vila čudnovate spoj eve dalekih reči: fleuve – neuve, orencore ... Osećali smo da su samo takvi neprirodni spojevi reči mogli da izraze čudnovatost naše Francuske-Atlantide:
Evo Pariza! Za vas se jednodušno klicanje
Uzdiže iz nasmejanog i okićenog grada
Koji svuda, u dvorcima i na skromnim raskršćima,
Sjedinjuje tri boje naših dveju nacija ...

Pod zlatnim topolama, Sena krasnih obala
Nosi vam pozdrav svoga radosnog naroda,
Plemeniti gosti, k vama i srca i oči skreću,
Francuska vas pozdravlja svim snagama!

Sila će obaviti poslove sjajne
Za mir, a ovaj most koji baca ogroman luk
Veka što odlazi onome koji počinje
Stvoren je da poveže narode i epohe ...

Na istorijsku obalu pre no što se spustiš,
Ako ti se plemenito srce sa francuskim slaže,
Razmisli dobro, sanjari pred mostom ovim,
Francuska ga Aleksandru, ocu tvome, posvećuje.

Kao što otac ti beše, jak i čovečan budi,
Drži u koricama mač obliven slavom,
I kao ratnik mira oslonjen o mač,
Care, gledaj kruženje zemlje u tvojoj ruci.

Tvoje carsko delo čuva joj ravnotežu,
Ruka tvoja dvostruke snage umorna nije,
Jer sa carstvom, Aleksandar ti zavešta
I čast što osvoji ljubav jednog slobodnog naroda.

"Čast što osvoji ljubav jednog slobodnog naroda" – ta rečenica, koja je u početku prošla gotovo neprimećena u melodioznom toku stihova, pros-to nas je zapanjila. Francuzi – slobodan narod ... Sada smo shvatili kako se pesnik usudio da daje savete gospodaru najmoćnijeg carstva na svetu. I zašto je bila čast da ga vole ti slobodni građani. One večeri, u vrelom vazduhu noćne stepe, ta sloboda nam je izgledala kao oštar i prohladan vetar koji mreška Senu i napaja naše grudi opojnim i nekako luckastim dahom.
Kasnije bismo umeli da izmerimo naduvan u težinu te deklamacije. Ali u ono vreme, njen prigodnički zanos nije nam smetao da u njenim stihovima otkrijemo ono "nešto neuhvatljivo francusko" što je u tom času ostalo bez imena. Francuski duh? Francuska uglađenost? Još nismo znali da kažemo šta je to.
Za to vreme se pesnik okrenuo prema Seni i ispružio ruku pokazujući Dom invalida na drugoj obali. Njegov rimovani govor je stigao do vrlo bolne tačke iz francusko-ruske prošlosti: Napoleon, Moskva u plamenu, Bjerezina ... Uzbuđeni, grickajući usne, vrebali smo šta će njegov glas reći na tom opasnom mestu. Carevo lice se smrklo. Aleksandra je oborila oči. Nije li bilo bolje prećutati to, praviti se kao da se ništa nije dogodilo i od Petra Velikog ići pravo na Srdačnu antantu?
Ali Eredija kao da je čak podigao ton:
A prema nebu, u daljini, ova blistava Kupola
Još čuva junake vremena davnog,
Kada su Rusi i Francuzi u nadmetanju bez mržnje,
Predviđajući budućnost, već pomešali krv.
Potpuno zbunjeni, i dalje smo sami sebe pitali: "Zašto toliko mrzimo Nemce sećajući se tevtonskih najezdi od pre sedam vekova, za vreme Aleksandra Nevskog, koliko i poslednjeg rata? Zašto nikako ne možemo zaboraviti pustošenja poljskih i švedskih osvajača od pre tri i po veka? A o Tatarima da i ne govorimo ... A zašto sećanje na strašnu katastrofu iz 1812. godine nije okaljalo ugled Francuza u ruskim glavama? Možda upravo zbog verbalne uglađenosti te „viteške borbe lišene mržnje?"
Ali se posebno ono "nešto neuhvatljivo francusko" iskazalo kroz pri-sustvo te žene. Tu je bila Aleksandra, nenametljivo privlačeći pažnju na svoju ličnost, pozdravljana u svim govorima sa manje rečitosti nego njen suprug, ali zato sa više kurtoazije. Čak joj je i među zidinama Francuske akademije, gde nas je zapahnuo miris starog nameštaja i debelih prašnja-vih knjiga, to .neuhvatljivo" omogućilo da ostane žena. Da, ona je to bila čak i među onim starcima za koje smo verovali da su čangrizavi, sitničavi i nagluvi zbog dlaka u ušima. Jedan od njih, direktor, ustao je i zlovolj-nog izraza otvorio sednicu. Zatim je zaćutao kao da sređuje misli koje će, bili smo u to sigurni, ubrzo potom svim slušaocima pokazati kako su tvrda njihova drvena sedišta. Miris prašine se zgušnjavao. Odjednom je stari direktor podigao glavu – varnica zlobe je zažagrila njegov pogled – i progovorio:
– Sire, Gospođo! Pre gotovo dve stotine godina, Petar Veliki je jednog dana neočekivano došao među članove Akademije i umešao se u njihov rad... Vaše veličanstvo čini danas još više – jednoj časti dodaje drugu čast, ne došavši samo (tada se okrenuo carici): Vaše prisustvo, Gospođo, dodaće našim ozbiljnim zasedanjima nešto veoma neuobičajeno ... ljup-kost.
Nikolaj i Aleksandra su brzo razmenili poglede. A govornik, kao da je osetio kako je nastupilo vreme da izgovori ono glavno, pojačao je trepe-ravost svoga glasa, pitajući se veoma retorički:
– Da li će mi biti dopušteno da kažem? Taj dokaz blagonaklonosti ne upućuje se samo Akademiji, nego i našem nacionalnom jeziku ... koji za vas nije strani jezik, a u tome se oseća izvesna želja da se uspostavi bliža veza sa francuskim ukusom i duhom ...
"Naš jezik!" Sestra i ja smo se gledali preko stranica novina koje je baka čitala, zapanjeni istim prosvetljenjem: " ... koji za vas nije strani jezik". U tome je, znači, ključ za našu Atlantidu! Jezik, ta tajanstvena materija, nevidljiva a sveprisutna, koja je svojom zvučnom suštinom dopirala do najskrivenijeg kutka toga sveta što smo ga upravo sada upoz-navali. Taj jezik koji je oblikovao ljude, vajao predmete, žuborio u stiho-vima, urlao na ulicama prepunim naroda, mamio osmeh mlade carice koja je došla sa kraja sveta ... A posebno je u nama budio damare poput onog drvenog kalema, već obraslog listovima i laticama cvetova, koji u sebi nosi plod čitave jedne civilizacije. Da, taj kalem – francuski jezik.
I zahvaljujući tom mladaru izraslom u nama, uveče smo imali pristup u ložu pripremljenu u Francuskoj komediji za carski par. Otvorili smo program: Miseov Kapričo, odlomak iz Sida, treći čin Učenih žena. U to vreme nismo bili još ništa pročitali od ovoga. Lagana promena boje Šarlotinog glasa pomogla nam je da shvatimo značaj ovih imena za žite-lje Atlantide.
Zavesa se podigla. Na pozornici je bila sva pozorišna družina, u pozo-rišnim kostimima. Najstariji među njima je kročio napred, poklonio se i počeo govoriti o zemlji koju mi nismo odmah prepoznali:
Ima jedna lepa zemlja velika kao svet,
U kojoj horizont kao da se ne završava,
Zemlja blagorodne duše,
Ogromna nekada, još veća ubuduće.
Najžuće klasje, najbelji sneg,
Sinovi njeni, vojskovođe, stupaju sigurnom nogom.
Neka joj usud milostiv bude,
Sa žetvama zlatnim na netaknutom i čistom tlu!
Prvi put u životu sam posmatrao svoju zemlju izvan nje, iz daljine, kao da više nisam bio njen. Premešten u jednu veliku evropsku prestoni-cu okrenuo sam se da sagledam ogromna polja pšenice i snežne ravnice obasjane mesečinom. Rusiju sam video na francuskom jeziku! Bio sam na nekom drugom mestu. Van svojeg ruskog života. I taj rascep je bio toliko oštar i istovremeno strastan da sam morao zatvoriti oči. Uplašio sam se da više neću moći da se vratim sebi, da ću ostati u toj pariskoj večeri. Stišćući očne kapke, duboko sam udahnuo. Topao noćni stepski vetar me je ponovo ispunjavao.
Toga dana sam odlučio da joj ukradem tu čaroliju. Hteo sam da pre-duhitrim Šarlotu, da se pre nje uvučem u onaj praznično raspoložen grad, da se pridružim carevoj pratnji ne čekajući začaravajući poziv tirkiznog abažura.
Dan je bio tih, siv – letnji, bezbojan i tužan, jedan od onih koji, začu-do, ostaju u sećanju. Vazduh sa mirisom vlažne zemlje naduvavao je belu zavesu na otvorenom prozoru, tkanina se pomerala, nadimala, zatim bi splasnula puštajući nekog nevidljivog da uđe u sobu.
Srećan što sam sam, krenuo sam da izvršavam svoj plan.
Izvukao sam sibirski kovčeg na tepih pored kreveta. Bravice su škrip-nule onim blagim zvukom koji smo iščekivali svake večeri. Podigao sam veliki poklopac, nadneo se nad te stare hartije – kao neki gusar nad blago u kovčegu.
Na vrhu sam prepoznao neke fotografije, video sam opet cara i caricu ispred Panteona, zatim na obali Sene. Ne, ono što sam tražio nalazilo se dublje na dnu, u onoj zbijenoj pocrneloj gomili štampanih slova. Kao kakav arheolog podizao sam sloj po sloj. Nikolaj i Aleksandra su se pojavljivali na meni nepoznatim mestima. Još jedan sloj, i više ih nisam video. Zatim sam ugledao duge oklopnjače na nekom mirnom moru, avione kratkih krila, pomalo smešne, pa vojnike u rovovima. Pokušava-jući da ponovo uđem u trag carskom paru, sada sam kopao bez reda, mešajući odsečene listove. Car se pojavio jednog trenutka, na konju i sa ikonom u ruci, ispred stroja pešadinaca na kolenima ... lice mu je izgleda-lo starije, ozbiljno. A ja sam želeo da opet bude mlad i da ga prati lepa Aleksandra, da ga pozdravlja narod, da ga oduševljeno slave stihovima.
Tek sam na dnu sanduka naišao na takve tragove. Krupan naslov nije mogao da zavara: "Slava Rusiji!" Raširio sam novinski list na krilu, kao što je činila Šarlota, i počeo upola glasa sricati stihove:
O, blagi Bože, kakva lepa vest,
Kakvom radošću trepere naša srca
Kad vide najzad kako pada tvrđava
U kojoj roblje ječi od bola!
Kad vide kako narod podiže glavu
I buktinju prava nosi!
Druže, to je veliki praznični dan,
Na kuće naše podignite zastave!
Tek kad sam stigao do refrena zaustavio sam se ispunjen sumnjom: "Slava Rusiji?" Pa gde je ta zemlja žuta od žutog klasja, bela od belih snegova? Zemlja plodne duše? I šta radi ovde taj rob što ječi od bola? I ko je taj tiranin čiji se pad slavi?
Zbunjen, počeo sam da deklamujem refren:
Pozdrav, pozdrav vama,
Narode i vojnici Rusije!
Pozdrav, pozdrav vama,
Jer spasavate domovinu!
Pozdrav, slava i čast
Vrhovnoj Dumi koja će
Sutra, za vašu sreću,
Zauvek raskinuti vaše lance.
Odjednom, izuzetno krupni naslovi iznad stihova privukoše
moj pogled:
ABDICIRAO NIKOLAJ II. REVOLUCIJA: RUSKA 89. RUSIJA POSTAJE SLOBODNA. KERENSKI – RUSKI DANTON. ZAUZETA PETROPAVLOVSKA TAMNICA, TA RUSKA BASTILJA. KRAJ SAMODRŽAČKOG REŽIMA ...
Većina tih reči nije mi značila ništa. Ali sam razumeo suštinu: Nikolaj više nije bio car, a vest o njegovom padu je izazvala delirijum radosti kod onih koji su mu, koliko juče, klicali želeći mu dugu i plodnu vladavinu. U stvari, vrlo dobro sam se sećao glasa pesnika Eredije koji je još uvek odjekivao na našem balkonu:
Da, otac tvoj je vezao bratskom vezom
Francusku i Rusiju u zajedničkoj nadi,
Care, slušaj danas Rusiju i Francusku
Kako sa tvojim blagosiljaju sveto očinsko ime!
Takav obrt mi se činio nepojmljivim. Nisam mogao da poverujem u tako podlu izdaju. Naročito od jednog predsednika Republike!
Škljocnula su ulazna vrata. Na brzinu sam pokupio sve hartije, zatvo-rio sanduk i gurnuo ga pod krevet.
Uveče je Šarlota zbog kiše upalila sijalicu unutra. Smestili smo se pored nje kao što smo činili i na balkonu. Slušao sam je kako priča: Nikolaj i Aleksandra su u svojoj loži aplaudirali Sidu ... Posmatrao sam njihova lica tužno i razočarano. Bio sam onaj koji je zavirio u budućnost. Ono što sam saznao bilo je prava mora za moje detinje srce.
"Šta je tu istina?", pitao sam se, rasejano slušajući priču (vladarski par ustaje, publika se okreće i pozdravlja ih ovacijama). "Ovi gledaoci će ih uskoro proklinjati. I neće ostati ništa od tih nekoliko čarobnih dana! Ništa ... "
Kraj koji sam silom prilika saznao unapred, odjednom mi je izgledao tako besmislen i tako nepravedan, posebno ovako usred svečanosti, usred svetlosti Francuske komedije – da sam briznuo u plač i, odgurnuvši stoličicu, pobegao u kuhinju. Nikad ranije nisam toliko plakao. Besno sam gurao ruke moje sestre koja je pokušavala da me uteši. (Kako sam bio kivan na nju koja još ništa nije znala) Uzviknuo sam kroz suze neko-liko očajničkih reči:
– Sve je to laž! Izdajnici! Izdajnici! Taj brkati lažov ... I on mi je neki predsednik! Sve same laži ...
Ne znam da li se Šarlota dosetila razloga mom očajanju (verovatno je već bila primetila nered koji sam napravio pretražujući po sibirskom kovčegu, možda je čak pronašla proročansku stranicu novina). U svakom slučaju uzbuđena takvim mojim neočekivanim plačem prišla je i sela na moj krevet, poslušala koji trenutak moje neprekidne uzdahe, a zatim pronašla u mraku moju šaku i stavila u nju jedan hrapav kamičak. Stegao sam ga. I ne otvarajući oči, dodirom sam osetio od.Verden". Otad je on bio moj.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

6 Re: Andrej Makin - Francusko zaveštanje taj Uto Sep 25, 2012 8:38 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
4.

Potkraj raspusta smo otišli od naše bake. Atlantida je u jesenjoj magli i prvim snežnim mećavama iščezavala iz našeg ruskog života.
Vratili smo se u grad koji nije imao ničeg zajedničkog sa tihom Saran-zom. Taj grad se prostirao na obe obale Volge i sa milion i po stanovnika, fabrikama oružja, širokim avenijama oivičenim visokim zgradama u staljinističkom stilu, izražavao je moć carstva. Džinovska hidroelektrana nizvodno, metro u izgradnji, ogromno rečno pristanište, podržavali su u očima svih sliku našeg sunarodnika – pobednika nad silama prirode, sunarodnika koji živi u ime blistave budućnosti, ne hajući mnogo, u svom dinamičnom zaletu, za smešne ostatke prošlosti. Sem toga, naš grad je zbog fabrika bio zabranjen za strance ... Da, bio je to grad u kojem se veoma dobro osećao damar carstva.
Čim smo se vratili, taj ritam je počeo da upravlja našim kretanjima i našim mislima. Urasli smo u snežno disanje svoje domovine.
Francuski kalem nije smetao ni sestri ni meni da živimo slično kao i naši drugovi: ruski je ponovo postao naš svakidašnji jezik, škola nas je vaspitavala prema kalupu za mlade sovjetske uzorke, na predvojničkim vežbama smo se privikavali na miris baruta, na eksplozije školskih grana-ta, na misao o zapadnom neprijatelju sa kojim se treba boriti jednog dana.
Večeri na balkonu naše bake su nam od sada izgledale kao puki dečiji san. A kad se na času istorije govorilo o Nikolaju Drugom, u narodu nazvanom "Nikolaj Krvavi", mi nismo uopšte povezivali toga dželata iz priče i mladog monarha koji je aplaudirao pozorišnoj predstavi Sid. Ne, bila su to dvojica ljudi koji se nisu ni poznavali.
Ipak je jednog dana, više slučajno, do tog susreta došlo u mojoj glavi: iako me niko nije pitao počeo sam da pričam o Nikolaju i Aleksandri, o njihovoj poseti Parizu. Moje izlaganje je bilo tako neočekivano i sa tako mnogo biografskih podataka da se profesor zbunio. Učionicom su pros-trujali podsmesi izazvani strahom: đaci nisu znali da li moje reči treba da prime kao čin provokacije, ili kao obično trabunjanje. Ali profesor je ubrzo ponovo uzeo stvari u svoje ruke i počeo da govori naglašavajući svaku reč:
– Car je bio odgovoran za užasne nerede na polju Kodinka kada su izgažene hiljade ljudi. On je naredio da se otvori vatra na mirne demons-tracije 9. januara 1905. godine, kada je palo nekoliko stotina žrtava. Njegov režim je bio kriv za pokolje na reci Leni kad su ubijene 102 osobe! Uostalom, veliki Lenjin nije slučajno izabrao to prezimeželeo je čak da samim svojim pseudonimom žigoše zločin carizma!
Međutim, ono što je na mene ostavilo najjači utisak nije bio žučan ton toga napada. Bilo je to zbunjujuće pitanje koje se javilo u mojoj glavi na odmoru, dok su me drugi đaci opsedali ruganjem ("Gledajte! Pa ovaj car ima krunu!", vikao je jedan od njih vukući me za kosu). To pitanje je naizgled bilo sasvim prosto: "Dobro, znam, jeste bio krvav tiranin, tako piše u našem udžbeniku. Ali šta ćemo sa onim svežim povetarcem koji je duvao nad Senom i nosio miris mora, šta sa zvukom stihova koji su lebdeli na vetru, sa škripanjem zlatne mistrije po granitu – šta sa onim dalekim danom? Pa ja ga tako snažno osećam u vazduhu!"
Ne, nisam ja nameravao da opravdavam toga Nikolaja Drugog.
Verovao sam udžbeniku i našem profesoru. Ali onaj divni dan, onaj povetarac, onaj sunčani vazduh? Zagnjurivao sam se u takva razmišljanja bez reda – polumisli, poluslike. Gurajući od sebe drugove koji su mi se podsmevali, hvatali me i zaglušivali ruganjem, odjednom sam osetio strašnu zavist prema njima: "Kako je dobro kad u sebi ne nosiš taj vetro-viti dan, tu tako zgusnutu i naizgled nekorisnu prošlost. Da, treba imati samo jedan pogled na život. Ne videti onako kako ja vidim ... "
Ova poslednja misao učinila mi se toliko neobična da sam prestao da odbijam napade ismevača i okrenuo se prozoru iza kojega se prostirao grad pod snegom. Znači, ja vidim drugačije! Da li je to moja prednost? Ili nedostatak, moj teret? Nisam znao ništa o tome. Mislio sam da to dvos-truko gledanje mogu da objasnim svojim znanjem dvaju jezika: odista kad bih na ruskom izgovorio reč "царъ", preda mnom bi se pojavio surov tiranin; međutim, reč .izar" na francuskom je bila puna neke svetlosti, zvuka, povetarca, sjaja lustera, bleštanja nagih ženskih ramena, izmeša-nih mirisa – onog neponovljivog vazduha naše Atlantide. Shvatio sam da treba sakriti taj drugi pogled na stvari jer kod drugih može izazvati samo podsmeh.

Ovaj tajni smisao reči ispoljio se potom još jednom u tragikomičnoj prilici kao što je bila i ona na času istorije.
Čekao sam u beskrajnom redu koji je vijugao ispred prodavnice pre-hrambenih proizvoda, zatim se preko praga kružno nastavljao unutra. Verovatno je razlog bila neka namirnica koja se zimi ređe nalazila – pomorandže, ili prosto jabuke, ne sećam se više. Već sam bio prešao najznačajniju psihološku granicu u ovakvom čekanju – vrata radnje pred kojima je nekoliko desetina ljudi još tapkalo u raskaljanom snegu. U tom trenutku je stigla i moja sestra i pridružila mi se: nas dvoje smo imali pravo na dvostruku količinu namirnice koja je deljena.
Nismo ni shvatili šta je odjednom naljutilo onu gomilu ljudi. Mora biti da su oni iza nas pomislili kako je sestra htela da se ušunja bez čekanja u redu – što je bio neoprostiv greh! Prštali su zajedljivi uzvici, dug zmijoli-ki red se zbio, okružila su nas preteća lica. Pokušavali smo zajedno da im objasnimo da smo brat i sestra. Ali gomila nikad ne priznaje svoju greš-ku. Oni koji još nisu bili prešli prag, najogorčeniji, urlali su besno a da nisu ni znali protiv koga. I kako svaki pokret mase besmisleno preteruje u svom naporu, sada su i mene istisnuli iz reda. Zmijoliki red ljudi se zatre-sao, ramena se ukrutila. Samo jedan njegov pokret i – našao sam se van reda, pored sestre, tu pred zbijenim nizom lica punih mržnje. Pokušao sam da se vratim na svoje mesto, ali su oni laktovima napravili neproboj-nu ogradu. Bio sam unezveren, usne su mi drhtale, sreo sam sestrin pogled. Nisam toga bio svestan, samo sam naslućivao da smo oboje veoma ranjivi. Starija od mene dve godine, ona još nije imala ni petnaest, pa tako nije mogla imati prednosti mlade žene, a već je bila izgubila pogodnosti detinjstva koje bi mogle omekšati tu bezosećajnu gomilu. Slično je bilo i sa mnom: sa dvanaest i po godina nisam mogao da se nametnem kao momci od četrnaest ili petnaest, puni agresivne mladičke neodgovornosti.
Krenuli smo pored reda nadajući se da će nas primiti u njega bar neko-liko metara dalje od izgubljenog mesta. Ali tela su se zbijala kad bismo naišli i mi smo se ubrzo ponovo našli napolju, na raskvašenom snegu. Ljudi su i dalje pristizali, iako je jedna prodavačica vikala: "Hej, vi napo-lju, ne čekajte više, neće biti za sve!"
Ostali smo na kraju reda kao začarani snagom bezimene gomile. Nisam smeo da dignem pogled, da se pomaknem, ruke u džepovima su mi drhtale. A onda, kao da dolazi sa neke druge planete, začuo sam izne-nada sestrin glas – nekoliko njenih reči obojenih nasmejanom setom:
– Sećaš li se onoga: prepelice kamenjarke i punjene baštenske strnadice'l
I tiho se nasmejala.
A ja, videvši njeno bledo lice sa očima u kojima se ogledalo zimsko nebo, osetih kako mi se grudi pune nekim sasvim novim vazduhom – onim iz Šerbura, sa slanim mirisom magle, mokrim šljunkom na plaži i prodornim kreštanjem galebova nad beskrajem okeana. Na trenutak kao da sam oslepeo. Onaj red se lagano pomerao i gurao me prema vratima. Prepustio sam se ne ispuštajući taj trenutak svetlosti koja se u meni širila.
Prepelice kamenjarke i baštenske strnadice ... Osmehnuo sam se namignuvši sestri neprimetno. Ne, nismo se mi osećali nešto bolji od ljudi koji su se tiskali u redu. Bili smo kao i oni, možda smo živeli skro-mnije od mnogih među njima. svi smo pripadali istoj klasi: klasi ljudi koji šljapkaju po ugaženorn snegu usred velikog industrijskog grada, ispred vrata neke prodavnice, nadajući se da će uspeti da nabave ta dva kilograma pomorandži.
Pa ipak, čuvši čarobne reči naučene iz priče o svečanoj večeri u Šerbu-ru osetio sam se drugačiji od njih. Ne zbog svoje načitanosti (u to vreme nisam znao ni na šta liče te čuvene prepelice kamenjarke i baštenske strnadice). Prosto tako, taj trenutak koji je bio u meni – sa svojim maglo-vitim svetlosti ma i morskim mirisima – učinio je nevažnim sve što je bilo oko nas: taj grad i njegovu veoma staljinovsku čvrstinu, ono nervoz-no čekanje i nedotupavnu žestinu mase. Umesto ljutnje na ove ljude koji su me isterali iz reda, sada sam osećao neko začuđujuče sažaljenje: oni nisu mogli da zatvore očne kapke i da dožive onaj dan pun svežeg mirisa algi, kričanja galebova, zasenčenog sunca ... Obuzela me je strašna želja da to kažem svima. Ali kako? Morao bih da izmislim neki nepoznat jezik iz kojega sam i sam znao samo nekoliko reči: prepelice kamenjarke i baštenske strnadice ...





5.

Posle smrti moga pradede Norbera, nad Albertinom se lagano sklopio beli beskraj Sibira. Istina, ona se još dva ili tri puta vraćala u Pariz vodeći i Šarlotu. Ali ta snežna planeta nije nikad sasvim ispuštala duše začarane tim neograničenim prostranstvom, njegovim uspavamm vremenom.
Sem toga, ti boravci u Parizu nosili su pečat neke gorčine koju nisu mogle da prikriju bakine priče. Da li su to bile neke porodične razmirice o čijim razlozima nismo mogli ništa saznati? Ili je bila reč o vrlo evrop-skoj hladnoći odnosa i među bliskim rođacima, nerazumljivoj nama Rusima sa našim osećanjem za neograničeno zajedništvo? Ili je to napro-sto bio razumljiv odnos skromnih ljudi prema jednoj od četiri sestre, porodičnoj pustolovki koja je umesto lepog zlaćanog sna, uvek donosila zebnju iz jedne divlje zemlje i svog skrhanog života.
U svakom slučaju, činjenica da je Albertina više volela da boravi u stanu svoga brata nego u porodičnoj kući u Nejiu nije promakla nezapa-ženo, čak ni nama.
Prilikom svakog povratka u Rusiju, Albertini je Sibir sve više izgledao koban – neizbežan, nedeljiv od njene sudbine. Za tu ledenu zemlju nije je vezivao samo Norberov grob, nego i ona doživljena ruska seta čiji je opojni otrov osećala kako lagano prodire u njene vene.
Od supruge uglednog lekara, poznatog u celom gradu, Albertina se preobrazila u veoma čudnu udovicu – Francuskinju koja izgleda nije mogla da se odluči za povratak kući. Još gore, i kad bi otišla, uvek bi se vraćala.
Još je bila isuviše mlada i lepa da bi je mimoišlo ogovaranje u Bojar-sku. A opet, isuviše neobična da bi je prihvatili takvu kakva je bila. Osim toga, ubrzo je i sasvim osiromašila.
Šarlota je primetila da su posle svakog povratka iz Pariza stanovale u sve manjem stanu. U školi u koju je primljena zahvaljujući nekom starom očevom prijatelju, odmah je postala "ona Lemonije". Jednog dana ju je "razredna", kako je pre rata nazivana glavna nastavnica, izvela pred tablu – ali ne da je ispituje ... Kad je Šarlota stala pred nju, razredna je osmotri-la devojčicine noge i zapitala je uz prezriv osmeh:
– Šta vam je to na nogama, gospođice Lemonije?
Svih trideset učenica je ustalo, isteglo vratove, razrogačilo oči. Na dobro uglačanom parketu videla su se dva vunena nazuvka, neka vrsta "cipela" koje je Šarlota sama sebi napravila. Postiđena zbog tolikih pogleda, Šarlota je oborila glavu i nesvesno zgrčila prste u onoj obući, kao da je zaželela da joj noge nestanu ...
U to vreme su već živele u nekoj staroj izbi na periferiji grada. Šarlotu nije više čudilo kad bi videla majku kako gotovo neprekidno leži nemoć-na na seljačkom krevetu iza zavese. Kad bi Albertina ustala primećivalo se kako joj se u očima, premda otvorenim, komešaju mračne senke sno-va. Nije više čak ni pokušavala da se osmehne kćerki. Zahvatila bi bakar-nom kutlačom vodu iz kofe, dugo pila, pa bi otišla. Šarlota je već znala da uspevaju da prežive samo zahvaljujući nekolikim svetlucavim koma-dima nakita iz kovčežića sa sedefnim inkrustacijama ...
Njoj se ipak dopadala ta izba, daleko od lepih kvartova Bojarska. Nje-no siromaštvo je manje primećivano u onim krivudavim uličicama punim snega. A tako je bilo prijatno pri povratku iz škole popeti se na stari drveni trem koji je škripao pod nogama, proći kroz tamno predsoblje čiji su zidovi od debelih oblica bili prekriveni iglicama inja, a onda gurnuti teška vrata koja bi se otvorila uz prodorno kratkotrajno škripanje. Tu u sobi se moglo ostati koji trenutak ne paleći lampu, gledajući kako se mali nizak prozor boji večernjim ljubičastim zrakom, osluškujući nalete snega koji je zveckao po staklu. Leđima naslonjena na bok zagrejane velike peći, Šarlota je osećala kako joj toplota lagano prodire kroz kaput. Pris-lonila bi od hladnoće utrnule ruke na topao kamen – peć joj se činila kao ogromno srce te stare izbe. A ispod đonova njenih čizama valjenki otapa-le su se poslednje ledenice.
Jednog dana joj se pod nogom slomila ledenica uz sasvim neobičan zvuk. Šarlota je bila iznenađena – ušla je pre pola sata, sav sneg sa kaputa i šapke se već otopio, pa i osušio. A ta ledenica ... Sagla se daje uzme. Pa to je komadić stakla! Staklo, vrlo tanko, od razbijene ampule nekog leka ...
Tako je u njen život ušla ta strašna reč – morfijum. I razjasnija onu tišinu iza zavese, nestalne senke u očima njene majke, taj besmisleni i neizbežni Sibir kao sudbinu.
Albertina nije više imala šta da krije od kćerke. Otad je Šarlota odlazi-la u apoteku i stidljivo mrmljala: "Lek za gospođu Lemonije ... "
Uvek se vraćala sama preko prostrane utrine koja je delila njihovo predgrađe od poslednjih ulica grada sa radnjama i svetiljkama. Često je preko tog pustog prostora besnela snežna vejavica. Umorna od borbe sa vetrom punim ledenih iglica, zaglušena njegovim fijukom, Šarlota se jedne večeri zaustavila usred snežne pustare okrenuvši leđa naletima vetra, pogleda izgubljenog u vrtoglavoj vejavici snežnih pahulja.Snažno je osetila svoj život, toplinu svog mršavog tela usredsređenog u jednom malenom Ja. Osetila je kako je golica kapljica koja je skliznula pod nauš-njake šapke, kucanje srca, a pored srca – jedva primetan dodir ampula koje je malopre kupila. "To sam ja", odjednom je u njoj zazvučao neki prigušen glas, "ja, ovde, u ovoj snežnoj vejavici, na kraju sveta, u ovom Sibiru, Šarlota Lemonije, ja koja nemam ničeg zajedničkog sa ovom divljinom, ni sa ovim nebom, ni ovom ledenom zemljom. A ni sa ovim ljudima. Ovde sam sama, nosim majci morfijum ... " Pomislila je da joj se svest muti pre pada u ponor u kojem bi sav taj neočekivano otkriveni besmisao počeo da joj izgleda prirodan. Stresla se: ne, ova sibirska pusti-nja mora da se negde završava, a tamo postoji grad sa širokim avenijama koje su oivičene redovima kestena, sa osvetljenim kafanama, tamo je ujakov stan i sve one knjige pune reči, dragih već i po samom izgledu svojih slova. Tamo je Francuska ...

Grad sa avenijama oivičenim drvoredima kestena preobrazio se u než-nu zlatnu šljokicu koja blista u njenom pogledu, a da o tome niko nije imao pojma. Šarlota je razaznavala njen sjaj čak i u odblesku onoga lepog broša na haljini mlade gospođice sa jogunastim i gordim osmehom – sedela je u lepoj fotelji usred velike otmeno nameštene sobe sa svilenim zavesama na prozorima.
– Razlog jačega je uvek bolji – izdeklamovala je na francuskom mlada osoba hladnim glasom.
– ... uvek najbolji – ispravila je Šarlota i oboren og pogleda dodala:
– A pravilnije je reći najbolji, a ne najboljiji. Znači, meilleur. Izgova-rajući to zaokružila je usne i otegnuto izgovorila onaj neobičan francuski glas koji se zatim utapao u baršunasto francusko "r". Mlada deklamator-ka, namrštena, nastavlja da recituje:
– Mi ćemo vam ga pokazati nešto kasnije ...
Bila je to kći gubernatora Bojarska. Šarlota joj je svake srede davala čas ove francuskog. U početku se nadala da će se sprijateljiti sa tom veoma negovanom devojkom, jedva malo starijom od nje. Sada se nije više ničem nadala i jednostavno se trudila da valjano drži časove. Kratki prezrivi pogledi njene učenice nisu je više uopšte dirali. Šarlota ju je slušala, ispravljala s vremena na vreme, ali joj se pogled utapao u svetlu-canje lepog broša od ćilibara. Samo je gubernatorova kći imala dozvolu da u školu dolazi u haljini sa izrezom oko vrata i sa takvim nakitom na sebi. Šarlota joj je vrlo savesno ukazivala na sve akcenatske i gramatičke greške. A iz zlaćane dubine ćilibara izranjao je jedan grad prekriven divnim jesenjim lišćem. Znala je da će ceo sat morati da podnosi sitne grimase tog velikog, bucmastog, prekrasno odeven og devojčeta, zatim će sačekati zgodnu priliku da bude nasamo sa apotekarkom i da joj prošap-će: "Molim vas, lek za gospođu Lemonije ... " Talasić toplog vazduha ukradenog u apoteci brzo će iz njenog kaputa biti proteran ledenim vet-rom na pustoj utrini.

Kad se Albertina pojavila na tremu, kočijaš je nabrao obrve i pridigao se na sedištu. Nije očekivao tako nešto. Izba sa krovom svaljenim i obras-lim u mahovinu, crvotočan trem zarastao u koprive. I to u ovom predgra-đu sa ulicama zasutim sivim peskom ...
Otvorila su se vrata i u njihovom iskrivljenom okviru pojavila se jedna žena. Bila je odevena u dugu haljinu veoma otmenog kroja, haljinu kakvu je kočijaš do tada viđao samo na lepim gospođama, u samom centru Bojarska, kad uveče izlaze iz pozorišta. Kosa joj je bila skupljena u punđu koju je krasio širok šešir. Prolećni vetar je talasao veo na širokom, ljupko povijenom obodu.
– Idemo na železničku stanicu! – rekla je i još više začudila kočijaša treperavim glasom i tonom koji je zvučao veoma strano.
– Na železničku stanicu – ponovila je devojčica koja ga je maločas dozvala na ulici. A ona je veoma dobro govorila ruski, sa jedva primet-nim sibirskim naglaskom ...
Šarlota je znala kakva se duga i bolna borba vodila pre Albertininog izlaska na trem, u toku koje je dolazilo do nekoliko kriza bolesti. Kao borba čoveka koji se borio među santama leda u crnom proseku, a koga je Šarlota videla jednog prolećnog dana dok je išla preko mosta. Uhvativ-ši se grčevito za dugu granu koju su pružali prema njemu, puzao je uz klizavu strminu rečne obale, pružen potrbuške na ledenoj površini, pomi-cao se santimetar po santimetar i već pružao pocrvenelu ruku dodirujući ruke spasilaca. Odjednom, a da niko nije shvatio zašto, njegovo telo je zadrhtalo i počelo da klizi, a onda se ponovo našlo u mutnoj vodi. Reka ga je odvukla malo dalje. Valjalo je sve početi ponovo ... Da, kao borba tog čoveka ...

Ali ovog letnjeg popodneva punog svetlosti i zelenila, sve im je išlo lako i glatko.
– A veliki kovčeg? – uzviknula je Šarlota kad su se već smestile na sedišta.
– Ostavićemo ga. U njemu su samo stara hartija i one novine tvoga ujaka ... Vratićemo se jednom po njega.
Prešle su most, prošle pored gubernatorove kuće. Ovaj sibirski grad je već izgledao kao neka čudnovata prošlost u kojoj se sve moglo oprostiti sa osmehom ...

Da, nastanivši se u Parizu sećale su se Bojarska bez imalo ljutnje. A kad je Albertina sledećeg leta htela da se vrati u Rusiju (da konačno zaključi sibirsko razdoblje svog života, kako je mislila njena rodbina), Šarlota je čak pomalo zavidela majci: ona bi takođe želela da provede nedelju-dve dana u gradu u kojem će otad živeti lica iz prošlosti i čije su kuće, među kojima i njihova izba, postale spomenici starih vremena. Grad u kojem više ništa nije moglo da je povredi.
– Mama, ne zaboravi da pogledaš postoji li još ono mišje leglo tamo pored peći, sećaš li se? – doviknula je majci koja je stajala u vagonu pored spuštenog prozora.
Bilo je to u julu 1914. godine. Šarlota je imala jedanaest godina.

U njenom životu nije bilo nikakvog prekida. Samo joj je ona poslednja rečenica ("Ne zaboravi miševe!") počela vremenom izgledati sve gluplja, detinjasta. Trebalo je da ćuti i da netremice gleda u to lice na prozoru vagona, da u očima sačuva njegove crte. Meseci i godine su prolazili, a njene poslednje reči su i dalje zvučale onako budalasto srećno. Čekanje je postalo jedino vreme Šarlotinog života.
To vreme ("za vreme rata", pisale su novine) ličilo je na jedno sivo popodne jedne nedelje na praznim ulicama neke palanke: vetar iznenada du ne iza ugla kakve kuće, podigne vrtloge prašine, neki prozorski kapak se nečujno pokrene, čovek se lako sruči u bezbojan prostor, nestane bez razloga.
Tako je nestao Šarlotin ujak – "pao na polju časti", "poginuo za Fran-cusku", kako je pisalo u novinama. A zbog te uobičajene fraze, njegov nestanak je još više zbunjivao – kao i rezač za olovke na njegovom rad-nom stolu, sa olovkom u rupici i nekoliko tankih drvenih otpadaka, nepomerenih od njegovog odlaska. Tako je malo-pomalo opustela kuća u Nejiu – žene i muškarci su se saginjali da poljube Šarlotu i vrlo ozbiljnog izraza lica savetovali je da se lepo vlada.
To čudno vreme je imalo svoje ćudi. Iznenada, munjevito kao na fil-mu, jedna od njenih tetaka se obukla u belo, okružila se rodbinom koja se oko nje okupila istom filmskom brzinom onog vremena, da bi se nerav-nomernim i živahnim hodom uputili u crkvu u kojoj se tetka našla pored nekog brkatog čoveka glatke zalizane kose. I gotovo odmah – prema Šarlotinom sećanju nisu ni stigli da iziđu iz crkve – mlada se obukla u crninu i više nije mogla da podigne pogled zbog težine suza u očima. Čovek bi pomislio – toliko je promena bila brza – da je tetka već na izlasku iz crkve bila sama, u dubokoj crnini, i da je krila od sunca svoje pocrvenele oči. U stvari, dva dana su se stopila u jedan, oba pod sunča-nim nebom, oglašena zvonjavom crkvenih zvona i ispunjena letnjim vetrom koji kao da je povećavao gužvu što su je pravili gosti. A njegov topao dah je uz lice mlade žene priljubljivao čas beli nevestinski veo, čas crninu udovice.
Kasnije je to neobično vreme ponovo uzelo ujednačen tok u ritmu sa besanim noćima i beskonačnom povorkom unakaženih tela. Sati su sada odjekivali u velikim učionicama gimnazije u Nejiu pretvorene u bolnicu. Prvi put je videla telo muškarca kad je ugledala ranjene i krvave ljude ... A noćno nebo se tih godina zauvek ispunilo olovnosivom grozom dva nemačka cepelina između svetlećih stalagmita reflektora.
Najzad, dogodio se i taj dan, 14. jul 1919. godine, kad su bezbrojne kolone vojnika prošle kroz Neji na putu prema prestonici. Bili su uredni kao iz kutije, odvažnog pogleda i izglancanih cokula – rat je ponovo dobio izgled svečane parade. Da li je među njima bio i onaj ratnik koji je u Šarlotinu ruku stavio mrki kamenčić, hrapav zarđao delić granate? Da li su bili zaljubljeni? Vereni?
Taj susret nije nimalo promenio Šarlotinu odluku donetu nekoliko godina ranije. Prvom prilikom koja joj se pruži la – a bila je to prilika ravna čudu – otišla je u Rusiju. Još nije postojala nikakva veza sa tom zemljom opustošenom građanskim ratom. Bila je 1921. godina. Jedna misija Crvenog krsta se spremala da otputuje na područje Volgegde je od gladi stradalo na stotine hiljada ljudi. Šarlota je primljena za bolničarku. Njena prijava je brzo prihvaćena: dobrovoljci za ovu misiju su bili vrlo retki. A pogotovu što je ona govorila ruski.
Tamo je poverovala da je upoznala pakao. Izdaleka je ličio na mirna ruska sela – izbe, bunari, plotovi – sve utonulo u maglu pokraj velike reke. Izbliza je ostao zabeležen na snimcima koje je tih sumornih dana načinio fotograf misije: grupa seljaka i seljanki odevenih u ovčije kože, zbijena pred gomilom ljudskih kostura, raskomadanih tela, bezobličnih komada mesa. Zatim ono golo dete kako sedi na snegu – duga zamršena kosa, prodoran starački pogled, telo bube. Najzad, na nekom zaleđenom putu – glava, samo ona, otvorenih staklastih očiju. A najgore je to što snimci nisu konačni. Fotograf bi sklopio svoj tronožac i seljaci bi izlazili iz okvira fotografije – te užasne slike ljudožderstva – i nastavljali da žive u bezizlaznoj jednostavnosti svakodnevice. Da, nastavljali su da žive! Jedna žena se sagla nad detetom i u njemu prepoznala svoga sina. I nije znala šta će sa tim starcem-insektom, ona koja se nedeljama pre toga hranila ljudskim mesom. A onda se iz njenoga grla začuo urlik vučice. Taj krik nije mogla zabeležiti nikakva fotografija ... Jedan seljak je, uzdišući, pogledao oči neke glave bačene na put, zatim se sagao i jednom rukom je nespretno gurnuo u veliku suknenu torbu ... "Sahraniću je", promrmljao je. "Ipak nismo Tatari ... "
A trebalo je ući u izbe ovog mirnog pakla, pa otkriti da je starica koja je kroz prozor posmatrala ulicu u stvari mumija jedne devojke umrle nekoliko nedelja ranije sedeći kraj prozora u očajničkoj nadi u spas.
Šarlota je napustila misiju čim je stigla u Moskvu. Izišavši iz hotela zaronila je u šarenu gužvu na trgu i nestala. Na pijaci Suharevka gde je cvetao šverc zamenila je srebrnjak od pet franaka (trgovac je zubima proverio novčić, zatim ga kucnuo o oštricu sekire) za dva hleba kako bi se obezbedila za prve dane putovanja. Već se bila obukla kao Ruskinja, a na železničkoj stanici u žestokom i zbrkanom jurišu na vagone niko nije obratio pažnju na tu mladu ženu koja se, nameštajući torbu na leđima, probijala kroz uzmuvanu ljudsku gomilu.
Krenula je i sve videla. Savlađivala je beskraj te zemlje, njeno nesa-gledivo prostranstvo koje je gutalo dane i godine. Ipak je išla napred bauljajući kroz to zaustavljeno vreme. Vozom, taljigama, peške ...
Sve je videla. Veliko krdo osedlanih konja koji bez jahača jure ravni-com, za časak se zaustave, pa opet preplašeno nastave svoju besnu jur-njavu, srećni i omamljeni ponovo zadobijenom slobodom. Jedan od tih begunaca je privukao svačiji pogled. Sablja duboko zabijena u sedlo izdizala se sa njegovih leđa. Konj je galopirao, a sablja, dugim sečivom uglavljena u debelu kožu sedla, meko se njihala presijavajući se na suncu pred zalazak. Ljudi su pratili njene skerletne odsjaje koji su se lagano utapali u izmaglicu polja. Znali su daje ta sablja, sa balčakom ispunjenim olovom, verovatno rasekla telo nadvoje – od ramena do rakljeva pre nego što se tako uglavila u sedlo. A te dve polovine su skliznule u ugaženu travu, svaka sa svoje strane.
Videla je i kako su iz bunara izvlačili uginule konje. Pa ljude koji su kopali nove bunare u masnoj i teškoj zemlji. Oblice kaveza koje su selja-ci spuštali na dno bunarskih jama mirisale su na skoro posečeno drvo.
Videla je grupu seljana kako po uputstvima nekog čoveka u kratkom kaputu od crne kože vuku debeo konopac obavijen oko kupole jedne crkve, oko njenog krsta. Činilo se da je svako novo lomljenje razbuktava-lo njihovo oduševljenje. A u nekom drugom selu je rano ujutru opazila staricu kako kleči pred oborenim kubetom bačenim među humke na groblju bez ograde, otvorenom prema onom jedva čujnom šumoru polja.
Prošla je kroz pusta sela čiji su se voćnjaci slamali pod prezrelim voćem koje je padalo u travu ili se sušilo na granama. Boravila je u gradu u kojem je prodavac na pijaci jednog dana osakatio neko dete zato što je pokušalo da mu ukrade jabuku. Svi ljudi koje je sretala kao da su, ili stvarno jesu, srljali ka nekom nepoznatom cilju opsedajući vozove, gurali se po staničnim peronima, ili čekali ko zna koga pred zatvorenim vratima radnji, pored kapija koje su čuvali vojnici, a ponekad naprosto pored puta.
Prostor sa kojim se suočavala nije imao neko određeno obeležje: iz neverovatne prenaseljenosti odjednom se prelazilo u potpuno puste pre-dele gde su beskrajnost neba i dubina šum a činili nezamislivim čoveko-vo prisustvo. A onda se ta praznina, bez ikakvog prelaza, završavala žestokom gužvom seljaka koji su bauljali po glinovitoj obali kakve reke nabujale od jesenjih kiša. Da, videla je Šarlota i to. Razjarene seljake koji su dugim motkama odgurivali čamac sa koga je dopirala neprekidna kuknjava. Videle su se ljudske prilike koje su sa ivice barke pružale izmršavele ruke prema obali. Bili su to tifusari, odbačeni, oni koji su se već danima nalazili na svom plovećem groblju. Kad god bi pokušali da pristanu uz obalu, ljudi iz naselja su se okupljali da ih u tome spreče. Čamac bi nastavio svoju samrtnu plovidbu, ljudi su u njemu umirali, sada već i od gladi. Uskoro više ne bi ni imali snage za pokušaj da se iskrcaju, a poslednji preživeli, probuđeni jednog dana snažnim i ujednačenim hučanjem valova, ugledali bi ravnodušnu liniju horizonta na Kaspijskom moru ...
Jednoga jutra okićenog injem, na ivici jedne šume je videla neke sen-ke kako vise na drveću, izmršavele iskežene prilike obešenih koje niko nije nameravao da sahrani. A gore visoko, u sunčanom plavetnilu neba, jato ptica selica se lagano udaljavalo i svojim prodornim kricima nagla-šavalo tišinu predela.

Mučan i zapanjujući dah tog ruskog sveta nije više zastrašivao Šarlotu. Toliko je stvari saznala otkako je krenula. Znala je da je korisno, putujući u železničkom vagonu ili nekom zapregom, držati torbu punu slame i nekoliko kamenčića na dnu. Razbojnici su u noćnim prepadima otimali torbe. Znala je da je najbolje mesto na krovu vagona ono pored otvora za ventilaciju: za taj otvor se mogao zakačiti konopac kojim bi se čovek brzo spustio ili uspentrao. A kada bi kojom srećom našla mesto u pretr-panom hodniku, ne bi se začudila videvši prestravljeno dete koje ljudi, stisnuti na podu, predaju jedno drugom prenoseći ga prema vratima. Oni koji su bili priklešteni u blizini vrata otvarali su ih i držali dete iznad stepenica da bi obavilo nuždu. Ovo prenošenje deteta ih je čak zabavlja-lo, smejali su se, razneženi tim malim stvorenjem što se prepušta bez glasa, dirnuti tom njegovom sasvim prirodnom potrebom u ovom toliko neljudskom svetu ... Nikakvog iznenađenja nije bilo ni kad bi se kroz ravnomerno kloparanje voza u noći začuo šapat: saopštavano je o smrti nekog putnika izgubljenog među izmešanim životima.
Samo je jedanput u toku toga dugog putovanja, ispunjenog patnjom, krvlju, bolestima, blatom, poverovala da nazire delič vedrine i mudrosti. Bilo je to već na drugoj strani Urala. Na izlasku iz nekog gradića koji je dopola progutala vatra zapazila je nekoliko ljudi kako sede na padini prekrivenoj suvim lišćem. Njihova bleda lica okrenuta prema blagom suncu kasnog leta izražavala su blaženo spokojstvo. Seljak koji je vozio kola zaklimao je glavom i objasnio poluglasno: "Jadni ljudi. Ima ih dobra desetina, sada lutaju ovuda. Izgorela im je duševna bolnica. Da, ludaci, jakako ... "
Ne, ništa više nije moglo da je iznenadi.
Stisnuta u mraku nekog zagušljivog vagona, često bi usnila kratak i potpuno neverovatan san. Kao one ogromne kamile pod snegom koje su prezrivo okretale glave prema nekoj crkvi. Četvorica vojnika izlaze kroz njena otvorena vrata vukući popa koji ih opominje promuklim glasom. Kamile sa grbama pokrivenim snegom, ona crkva, ona gomila nasmeja-nog sveta ... Šarlota se u svom snu sećala da su ova grbava stvorenja bila nekad nerazdvojna od stabala palmi, pustinja, oaza ...
U tom trenutku je izronila iz obamrlosti: ne, to nije bio san! Nalazila se usred bučne pijace u nepoznatom gradu. Gust sneg joj se lepio za trepavice. Prolaznici su joj prilazili i opipavali mali srebrni medaljon koji je želela da razmeni za hleb. Kamile su upotpunjavale gungulu trgovaca kao čudnovate lađe postavljene uz dokove. A pred radoznalim pogledima gomile, vojnici su stvarno gurali popa u neke sanke natovarene slamom.
Posle tog lažnog sna, njena šetnja je te večeri bila tako obična, stvarna. Prešla je ulicu čija se kaldrma presijavala pod zamagljenom svetlošću uličnog kandelabra. Otvorila je vrata jedne pekare. Njena topla i dobro osvetljena unutrašnjost učinila joj se veoma prisna, ona boja lakiranog drveta tezge, raspored kolača i čokolade u vitrini. Gazdarica joj se ljuba-zno osmehnula kao da je njen stalni kupac i pružila joj jedan hleb. Na ulici se Šarlota zaustavila, odjednom zbunjena: trebalo je da kupi mnogo više hleba! Dva, tri, četiri hleba! I treba zapamtiti ime ulice u kojoj se nalazi ova prekrasna pekara. Približila se kući na uglu, podigla oči. Ali slova su izgledala nekako čudna, nejasna, preplitala se, treperila. "Ma, kako sam glupa!", pomisli odjednom. "Pa u ovoj ulici stanuje moj ujak ... "
Probudila se naglo. Zaustavljen usred pustog polja, voz se ispunio nekim zbrkanim brujanjem: razbojnici su ubili vozovođu i sada su jurili kroz vagone oduzimajući sve što bi im palo pod ruku. Šarlota je podigla šal i pokrila se po glavi, zavezavši njegove uglove pod bradom kao što rade stare seljanke. Zatim je, još se osmehujući zbog sećanja na svoj san, stavila na kolena torbu punu starih krpa obavijenih oko kamena ...
Tokom ta dva meseca putovanja bila je pošteđena samo zato što je ta ogromna zemlja kojom je krstarila postala već prezasićena krvi. Smrt je, bar za nekoliko godina, izgubila privlačnost, postala je isuviše obična, nije više vredela truda.

Šarlota se kretala kroz Bojarsk, sibirski grad svog detinjstva, i nije se pitala da li je to još uvek san ili stvarnost. Osećala se suviše slaba da bi o tome razmišljala.
Na gubernatorovoj kući je iznad ulaza visila crvena zastava. Dva voj-nika naoružana puškama tapkala su na snegu sa svake strane vrata ... Na pozorištu su neki prozori bili razbijeni, pa u nedostatku boljeg zatvoreni komadima dekora od šperploče: na jednom se mogla videti krošnja drveta obasuta belim cvetovima, verovatno dekor za Višnjik; na drugom slika nekog letnjikovca. A iznad vrata su dva radnika širila dugu traku od crvenog platna. "Svi na narodni zbor društva bezbožnika!", pročitala je Šarlota usporivši malo korak. Jedan od radnika je izvadio ekser koji je držao u zubima i snažno ga ukucao pored znaka uzvika.
– Eto, vidiš, sve smo završili pre mraka, hvala bogu! – doviknuo je svom drugu.
Šarlota se osmehnula i nastavila put. Ne, nije sanjala.
Jedan vojnik na straži pored mosta preprečio joj je put i zatražio dokumenta. Šarlota ih je predala. On ih je uzeo i pošto verovatno nije umeo da čita, odlučio je da joj ih oduzme. Činilo se, uostalom, da je i sam iznenađen svojom odlukom. "Moći ćete da ih uzmete posle neopho-dnih provera u revolucionarnom sovjetu", obavestio je, očigledno ponav-ljajući nečije reči. Šarlota nije imala snage da se raspravlja.
Ovde u Bojarsku je zima odavno počela. Ali toga dana je vreme bilo blago, led ispod mostaišaran velikim vlažnim mrljama. Prvi znak otop-ljenja. A krupne lenje pahulje su lelujale u beloj tišini utrine kojom je toliko puta prošla u svom detinjstvu.
Sa svoja dva uska prozora, kuća je izgledala kao da ju je spazila iz daljine. Da, kuća je gledala kako se ona približava, njeno naborano lice je napravilo malu, jedva primetnu grimasu, izraz gorke radosti zbog ponov-nog susreta.
Šarlota nije očekivala bogzna šta od ove posete. Odavno je bila spre-mna da sazna vesti koje joj ne bi pružile nikakvu nadu: smrt, ludilo, nestanak. Ili jednostavno i obično odsustvo, neobjašnjivo, prirodno, ni za koga iznenađujuće. Nije dozvoljavala sebi da se nada, a ipak se nadala.
Poslednjih dana je bila toliko iscrpljena da je mislila samo na toplotu velike peći na čiji bi se bok naslonila leđima spustivši se na pod.
Sa trema izbe je pod kržljavom jabukom ugledala neku staricu glave zamotane u crni šal. Sagnuta, žena je izvlačila veliku granu zatrpanu snegom. Šarlota ju je pozvala. Ali se stara seljanka nije okrenula. Glas joj je bio suviše slab i gubio se u teškom vazduhu nagoveštenog otopljenja. Nije se osećala sposobnom da još jednom pozove.
Ramenom je gurnula vrata. U tamnom i hladnom predsoblju je ugleda-la dobru zalihu drva – daske od sanduka, daščice od parketa, čak i gomi-licu crnih i belih klavirskih dirki. Šarlota se setila da su bes naroda izazi-vali naročito klaviri u stanovima bogataša. Videla je jedan oštećen seki-rom kako se zaglavio među santama leda neke reke ...
Kad je ušla u sobu, njen prvi pokret je bio da dodirne ploče peći. Bile su mlake. Šarlota je osetila prijatnu vrtoglavicu. Već je htela da sklizne pored peći, kad je na stolu od debelih dasaka, potamnelih od starosti, primetila otvorenu knjigu. Neka stara knjižica od hrapave hartije. Osloni-vši se o klupu nagla se nad otvorene strane. Čudno, slova su počela neka-ko da trepere, da se razlivaju – kao one noći u vozu kad je sanjala parisku ulicu u kojoj je živeo njen ujak. Ovoga puta to nije bio san nego suze. Bila je to neka francuska knjiga.
Starica sa crnim šalom je ušla i kao da se nije začudila što vidi ovu mladu sitnu ženu koja se diže sa klupe. Sa suvih grana koje je nosila pod rukom padale su duge ledenice. Njeno uvelo lice je izgledalo kao lice bilo koje stare seljanke iz tog sibirskog kraja. Usne prekrivene finom mrežicom bora podrhtavaju. A iz tih usta, iz usahlih grudi tog neprepoz-natljivog bića, zazvučao je Albertinin glas, glas čiji se nijedan ton nije promenio.
– Svih ovih godina sam se jedino toga plašila: da se ne vratiš ovamo!
Da, to su bile prve reči koje je Albertina uputila svojoj kćeri. Šarlota je shvatila: sve što su preživele otkako su se oprostile na peronu pre osam godina, svi oni pokreti, lica, reči, patnje, lišavanja, nadanja, nemiri, jauci, suze, sav taj životni metež je odzvanjao jednim jedinim odjekom – odbi-janja da se umre. Susret koji se toliko želi, a od kojeg se toliko strahuje.
– Htela sam da zamolim nekoga da ti piše da sam umrla. Ali bio je rat, zatim revolucija. Pa opet rat. A onda ...
– Ne bih poverovala tom pismu ...
– Da, onda sam pomislila da ti sigurno ne bi poverovala ...
Spustila je granje pored peći i prišla Šarloti. Kad ju je u Parizu gledala kroz otvoren prozor vagona, njena kći je imala jedanaest godina. Uskoro će imati dvadeset.
– Čuješ li? – šapnula je Albertina ozarenog lica, pa se okrenula prema peći. – Miševi, sećaš li se? I dalje su tu ...
Malo kasnije, čučnuvši pored vatre koja se razgorevala iza tučanih vratanaca, Albertina je kao za sebe rnrmljala, ne gledajući Šarlotu koja se opružila na klupi i izgledala kao da spava:
– Takva je ova zemlja. Lako se u nju uđe, ali se iz nje nikad više ne izlazi...
Topla voda činila joj se kao neka nova nepoznata tvar. Šarlota je pru-žala ruke prema tome mlazu iz bakarne cimente kojim ju je majka lagano polivala po ramenima i leđima. U pomrčini sobe osvetljene samo plamič-kom jednog ivera koji je goreo, te tople kapljice su ličile na borovu smo-lu. Prijatno su je golicale po telu koje je trljala grudvom plave ilovače. Sapun je ovde bio samo neka neodređena uspomena.
– Mnogo si oslabila – reče Albertina sasvim tiho i ostade bez glasa.
Šarlota se blago nasmejala. A onda je, podigavši glavu sa vlažnom kosom, ugledala one iste suze boje ćilibara kako sijaju u ugašenim očima njene majke.

Šarlota je sledećih dana pokušavala da sazna kako bi njih dve mogle da odu iz Sibira (iz sujeverja nije smela da kaže: da se vrate u Francus-ku). Išla je u nekadašnju gubernatorovu kuću. Vojnici na ulazu su joj se osmehnuli: dobar znak? Sekretarica novog rukovodioca Bojarska joj je rekla da pričeka u jednoj maloj sobi – onoj, pomislila je Šarlota, u kojoj je nekada čekala paketić sa ostacima ručka ...
Rukovodilac ju je primio sedeći za velikim teškim pisaćim stolom: ona je ušla, ali je on, nabranih obrva, i dalje energično vukao crvenom olovkom linije po stranicama jedne knjižice. Na njegovom stolu se nala-zila čitava gomila potpuno istih tankih knjiga.
– Dobar dan, građanko! – rekao je najzad pružajući joj ruku. Razgova-rali su. Šarlota je zaprepašćeno i sa nevericom primetila da su odgovori toga rukovodioca ličili na čudno izmenjen odjek pitanja koja mu je ona postavljala. Govorila je o Francuskom odboru za pomoć, a kao odjek čula kratak govor o ciljevima imperijalista sa Zapada pod plaštom buržoaskog čovekoljublja. Ispričala je o svojoj želji da opet ode u Moskvu, a onda ... Odjek ju je prekinuo: intervencionističke snage u inostranstvu i unutraš-nji klasni neprijatelji upravo nastoje da onemoguće obnovu u mladoj republici Sovjeta ...
Posle četvrt sata takvog razgovora, Šarlota je poželela da vikne: "Hoću da odem! To je sve!" Ali besmislena logika tog razgovora nije joj to više dopuštala.
– Neki voz za Moskvu ...
– Sabotaža buržoaskih specijalista na železnici ...
– Loše stanje zdravlja moje majke ...
– Užasno nasleđe u privredi i kulturi koje je ostavio carizam ...
Najzad je, bez snage, jedva čujno prošaptala:
– Znate šta, vratite mi, molim vas, dokumenta ...
Rukovodiočev glas kao da je udario u neku prepreku. Kratak grč mu je preleteo preko lica. Izišao je iz kancelarije bez reči. Iskoristivši njegovo odsustvo, Šarlota je zagledala onu gomilicu knjižica. Naslov je baci u krajnje zaprepašćenje: Kako likvidirati seksualnu raspuštenost u partij-skim ćelijama (preporuke). Te preporuke je, znači, rukovodilac podvlačio crvenom olovkom.
– Nismo pronašli vaša dokumenta – rekao je vrativši se. Šarlota je bila uporna. Ono što se zatim dogodilo bilo je neverovatno koliko i logično. Rukovodilac je sručio takav pljusak psovki da je ona bila zapanjena čak i posle dva meseca provedena po pretrpanim vozovima. Nastavio je da je psuje i kad je već uhvatila kvaku na vratima. A onda je prosiktao, unoseći joj se žustro u lice:
– Mogu da te uhapsim i streljam tu, u dvorištu, iza nužnika! Jesi l' razumela, špijunko pokvarena!
Dok se vraćala koračajući preko snežnog polja, Šarlota je razmišljala o tome kako u ovoj zemlji nastaje neki novi jezik. Ona nije poznavala taj jezik i zbog toga joj je razgovor u bivšem gubernatorovom uredu izgle-dao neshvatljiv. Ne, sve je imalo neki smisao: i ta nezadrživa revolucio-narna govorljivost na prljavom jeziku, i ta "građanka-špijunka" , i ona knjižica kojom se uređuje seksualni život članova Partije. Da, uspostav-ljao se nov poredak stvari. Sve u ovome svetu, ipak tako bliskom, počelo je da dobija neka nova imena, svaki predmet, svako biće, dobijali su novu oznaku.
"A ovaj sneg koji polako pada", razmišljala je, "ove dremljive pahulje što padaju večeras iz svetloljubičastog neba?" Setila se kako je kao dete bila srećna kad bi izišavši na ulicu posle časa kod gubernatorove kćeri zatekla takav sneg. "Kao danas ... ", rekla je u sebi, duboko udahnuvši.
Kroz nekoliko dana, život se okamenio. Jedne vedre noći se sa neba spustila polarna hladnoća. Svet se preobrazio u ledeni kristal u koji se utisnulo drveće nakićeno injem, beli i nepomični stubovi iznad dimnjaka, srebrnasta linija tajge na horizontu, treperav blistav prsten oko sunca. Ljudski glas se nije više mogao čuti – dah se ledi o na usnama.
Njih dve su mislile samo na to kako da prežive, od dana do dana, odr-žavajući oko svojih tela neophodan pojas toplote.
Spasila ih je njihova izba. Sve je u njoj bilo smišljeno tako da se odup-re beskrajnim zimama, noćima bez dna. Čak je i drvo debelih oblica sačuvalo surovo iskustvo nekoliko naraštaja Sibiraca. Albertina je upoz-nala tajno disanje te stare kuće, naučila da živi u tesnom spoju sa tromom toplinom velike peći koja je svojim tako rečitim ćutanjem zauzimala gotovo polovinu sobe. A Šarlota je, posmatrajući svakodnevno kretanje svoje majke, često pomišljala smeškajući se: "Pa ona je prava Sibirka!" U predsoblju je već prvog dana primetila snopove osušene trave. Oni su podsećali na snopiće koje Rusi upotrebljavaju za šibanje prilikom kupa-nja. A kad su pojele i poslednju krišku hleba, otkrila je pravu upotrebnu svrhu tih snopića. Albertina bi potopila jedan u toplu vodu, a uveče bi jele ono što su kasnije u šali nazivale "sibirska čorba" – pomešane sta-bljike, zrnevlje i korenje. "Znam napamet sve rastinje tajge", govorila je Albertina sipajući tu čorbu u tanjire. "Samo se pitam zašto ga ovdašnji ljudi tako malo koriste ... "
A spasilo ih je i prisustvo jedne devojčice, Cigančeta koje su jednog dana našle polusmrznuto na svome tremu. Poplavela od hladnoće, zgrče-nim prstima je grebala otvrdle daske vrata ... Da bi nju nahranila, Šarlota je činila nešto što nikad ne bi uradila za sebe. Videli su je na pijaci kako prosi: glavicu luka, smrznut krompir, komadić slanine. Preturala je po korpama za otpatke kod partijske kantine, nedaleko od mesta na kome joj je onaj rukovodilac pretio streljanjem. Događalo se da istovara i vagone za jedan hleb. Dete koje je u početku bilo sama kost i koža lebdelo je nekoliko dana između života i smrti, zatim se lagano, uz bojažljivo čuđe-nje, uključivalo u to neobično proticanje dana, reči, mirisa – onoga što svak naziva životom ...
Jednog sunčanog martovskog dana ispunjenog škripanjem snega pod nogama prolaznika, neka žena (devojčicina majka ili sestra?) došla je da je potraži i odvela je, ništa ne objašnjavajući. Šarlota ih je sustigla na izlazu iz predgrađa i devojčici pružila veliku lutku oguljenih obraza kojom se igrala u duge zimske večeri... Ta lutka je nekad stigla iz Pariza i sa starim novinama iz "sibirskog kovčega" ostala kao jedan od poslednjih tragova njihovog nekadašnjeg života.

Albertina je znala da će prava glad stići tek na proleće ... Nije više bilo nijednog snopića trave na zidovima trema, pijaca je bila pusta. U maju su otišle iz svoje izbe i ne znajući kuda će. Išle su nekim putem još punim prolećne vlage, a s vremena na vreme su se saginjale da uberu slabašne izdanke zelja.
Jedan kulak ih je primio za nadničarke na svom imanju. Bio je snažan i oštar Sibirac, sa licem dopola skrivenim bradom kroz koju se probijala poneka kratka reč bez pogovora.
– Neću vam ništa plaćati – rekao je bez okolišenja. – Hrana i prenoćiš-te. Ne primam vas zbog vaših lepih očiju. Potrebni su mi radnici.
Nisu imale izbora. Šarlota je prvih dana vraćajući se sa rada kao mrtva padala na ubogu postelju, a dlanovi su joj bili prekriveni provaljenim plikovima. Albertina je po ceo dan šila velike vreće za buduću žetvu, a nju je lečila kako je najbolje znala i umela. Šarlota je jedne večeri bila toliko umorna da je vlasniku imanja počela govoriti na francuskom. Seljakova brada se pokrenula na neobičan način, oči su mu se raširile – osmehivao se.
– Dobro, sutra možeš da se odmoriš. Ako tvoja majka hoće da ide u grad, idite ...
Učinio je nekoliko koraka, pa se okrenuo:
– Omladina u selu ima igranku svake večeri, znaš li? Idi sa njima ako ti se dopada ...
Kao što je bilo dogovoreno, seljak im nije ništa platio.
A u jesen, kad su se spremale da se vrate u grad, on im je pokazao zaprežna kola čije su kanate bile pokrivene novim komadom debelog platna.
– On će voziti – rekao je pokazujući očima na starog seljaka na pred-njem sedištu.
Albertina i Šarlota su zahvalile i popele se na ivicu kola natovarenih korpama, vrećama i sanducima.
– A ovo sve šaljete na pijacu? – upitala je Šarlota tek da prekine neu-godno ćutanje koje je trajalo već izvesno vreme.
– Ne. To ste vi zaradile.
Nisu imale vremena ni da odgovore. Kočijaš je povukao dizgine, zap-rega se trgla i krenula po toploj prašini poljskog puta ... Pod kolskim pokrovcem, Šarlota i njena majka su pronašle tri vreće krompira, dve vreće pšenice, burence meda, četiri ogromne bundeve i nekoliko sanduka povrća, boba, jabuka. U jednom uglu su primetile pola tuceta kokošaka vezanih nogu; jedan petao između njih je gledao ljutito i uvređeno.
– Ipak ću osušiti nekoliko snopova trave – rekla je Albertina kad je uspela da odvoji oči od ovolikog blaga. – Nikad se ne zna ...

Umrla je dve godine kasnije. Bilo je to jedne mirne i vedre avgustov-ske večeri. Šarlota se vratila iz biblioteke gde su je postavili za šefa odeljenja za sređivanje čitavih brda knjiga pokupljenih sa razorenih vlastelinskih imanja ... Majka je sedela na klupici postavljenoj uza zid izbe, glave naslonjene na glatku površinu oblica. Oči su joj bile zatvore-ne. Mora biti da je zaspala i umrla u snu. Lagan povetarac koji je dopirao sa tajge okretao je listove otvorene knjige na njenom krilu. Bila je to ona ista francuska knjižica sa izbledelom pozlatom na bočnoj strani.
Venčali su se u proleće sledeće godine. On je bio rodom iz nekog sela na obali Belog mora, udaljenog deset hiljada kilometara od ovog sibir-skog grada u koji ga je doneo građanski rat. Šarlota je vrlo brzo primetila da je u njegovom ponosu što je "narodni sudija" bilo neke neodređene nelagodnosti čije razloge u ono vreme nije ni sam umeo da objasni. Na svadbenoj večeri je jedan gost predložio ozbiljnim glasom da se povo-dom Lenjinove smrti oda pošta minutom ćutanja. Svi su ustali ... Tri meseca posle venčanja premešten je na drugi kraj carevine, u Buharu. Šarlota je htela da po svaku cenu ponese veliki kovčeg pun starih francu-skih novina. Njen muž nije imao ništa protiv, ali u vozu, loše prikrivajući stalnu nelagodnost, objasnio joj je da se između njenog francuskog i njihovog zajedničkog života uzdiže pregrada viša od bilo koje planine. Tražio je reči da iskaže ono što će uskoro izgledati tako prirodno: gvoz-dena zavesa.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

7 Re: Andrej Makin - Francusko zaveštanje taj Uto Sep 25, 2012 8:40 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
6.

Kamile u snežnoj mećavi, mraz koji je ledio sokove u drveću i cepao im stabla, Šarlotine ruke koje hvataju promrzle cepanice bačene sa nekog vagona ...
Tako je u našoj zadimljenoj kuhinji tokom zimskih večeri oživljavana ta bajkovita prošlost. Iza prozora zasutog snegom prostirali su se jedan od najvećih gradova Rusije i siva ravnica pored Volge, uzdizale se građevi-ne-tvrđave staljinističke arhitekture. A tu, usred nereda jedne beskrajne večeri u sedefastim oblacima duvanskog dima, pojavljivala se tajnovita prilika Francuskinje izgubljene pod sibirskim nebom. Televizor je ispo-ručivao novosti dana, prenosio sednice poslednjeg kongresa Partije, ali taj zvučni okvir nije imao nikakvog uticaja na razgovore naših gostiju.
Šćućuren u uglu zakrčene kuhinje, leđima naslonjen na policu na kojoj je tako važno stajao televizor, ja sam ih žudno slušao pokušavajući da budem nevidljiv. Znao sam da će lice nekoga od odraslih uskoro izroniti iz te plave izmaglice i da ću čuti uzvik dobroćudne ljutnje:
– Ma vidite vi onog malog mesečara! Prošlo je pola noći, a on još nije u krevetu. Hajde, brzo, miči se! Zvaćemo te kad ti poraste brada ...
Izbačen tako iz kuhinje nisam uspevao da odmah zaspim, zagolican pitanjem koje se talno vraćalo u moju mladu glavu: "Zašto toliko vole da pričaju o Šarloti?"
Pomislio sam u početku da sam razumeo kako to da je ta Francuskinja bila idealan predmet razgovora za moje roditelje i njihove goste. U stvari, bilo im je dovoljno da prizovu uspomene na poslednji rat pa da izbije svađa. Moj otac, koji je četiri godine proveo na prvoj liniji fronta u peša-diji, pripisivao je pobedu trupama ukopanim u zemlju koje su, kako je govorio, svojom krvlju natapale tu zemlju od Staljingrada do Berlina. A njegov brat bi, ne želeći da ga uvredi, tada kazivao da je, "kao što svi znaju", artiljerija boginja savremenog rata. Rasprava bi se rasplamsavala. Malo-pomalo, artiljerci bi se osetili uvređeni zato što su smatrani za pozadinu, a pešadija je zbog blatnjavih ratnih puteva kojima je išla posta-jala "blaterija". U tom trenutku bi se njihov najbliži prijatelj, nekadašnji pilot lovačkog aviona, umešao sa svojim argumentima, pa bi razgovor ušao u vrlo opasno obrušavanje. A još ne bi uspeli da razmotre ni zasluge svakog roda na bojištima, različite po svakom od njih trojice, ni ulogu Staljina za vreme rata ...
Osećao sam da ih je ta prepirka mnogo mučila. Znali su oni da je, ma koliki bio udeo svakog u pobedi, stvar bila svršena: njihova generacija, desetkovana, izmučena – uskoro će nestati. I pešadinac, i artiljerac, i pilot. I čak pre svih njih – moja majka, shodno sudbini dece rođene poče-tkom dvadesetih godina. A ja ću sa petnaest godina ostati sam sa sestrom. U njihovim raspravama je bilo kao nekakvog prećutnog predviđanja te vrlo skore budućnosti... Šarlotin život ih je, mislio sam, pomirio nudeći im neki neutralan prostor.
Tek kada sam odrastao počeo sam da razabiram razlog iz kog su u svojim beskrajnim razgovorima pokazivali naklonost prema francuskim temama. Šarlota je iskrsavala pod ruskim nebom kao neko vanzemaljsko biće. Ona nije imala ničeg zajedničkog sa tim ogromnim carstvom, sa glađu, revolucijama, građanskim ratovima ... Mi Rusi nismo imali izbora. Ali ona? Kroz njen pogled su posmatrali zemlju koja se ne može upoznati jer je o njoj svedočila jedna strankinja, ponekad naivno, a često proniclji-vije od njih samih. U Šarlotinim očima se ogledao nekakav zabrinjavaju-ći svet pun nepatvorene istine – neka neobična Rusija koju je tek valjalo otkriti.

Ja sam ih slušao i tako sam otkrivao Šarlotinu sudbinu u Rusiji, ali na svoj način. Neke tek ovlaš pomenute pojedinosti širile su se u mojoj glavi stvarajući ceo jedan potajni svet. Neki drugi događaji kojima su odrasli pridavali veći značaj, za mene su prolazili nezapaženo.
Čudno je da su me slabo doticale užasne slike ljudožderstva u selima na području Volge. Upravo sam pročitao knjigu Robinson Kruso, pa su me Petkovi saplemenici svojim veselim ritualima ljudožderstva vakcini-sali na neki romaneskni način protiv istinskih zverstava.
Ni težak rad na seljakovom imanju nije ono što je na mene ostavilo najveći utisak kad je reč o Šarlotinoj prošlosti na selu. Ne, ja sam poseb-no zapamtio njen odlazak na skup seoske omladine. Otišla je tamo iste večeri kad joj je seljak to kazao, i tamo ih je zatekla u nekom metafizič-kom raspravljanju: trebalo je utvrditi kakvom bi smrću bio umoren onaj ko bi se usudio da ode na groblje tačno u ponoć. Šarlota je, smeškajući se, pomislila da bi te noći smela da se među grobovima suoči sa svim mogućim natprirodnim silama. Zabave je u to vreme bilo malo. Oni mladi ljudi su, potajno očekujući nekakav jeziv ishod, pozdravili njenu hrabrost u burnom oduševljenju. Ostalo je još da se odabere predmet koji će ta lakoumna Francuskinja staviti na jedan grob na seoskom groblju. A to nije bilo lako. Sve što je predloženo moglo se zameniti istim takvim predmetom: marama, kamen, novčić ... Da, prepredena strankinja bi mogla doći u zoru i privezati taj šal dok svi spavaju. Ne, trebalo je odab-rati kakav jedinstven predmet... Sutradan ujutru je cela delegacija našla okačenu na jednoj krstači u najmračnijem uglu groblja – "torbicu sa mosta Pon nef" ...
I upravo zamišljajući tu žensku torbicu među nadgrobnim krstačama, pod nebom Sibira, počeo sam naslućivati neverovatnu sudbinu stvari. One su putovale, pod svojim običnim izgledom sakupljale čitave epohe našeg života, povezujući neke tako udaljene trenutke.
Što se tiče bakine udaje za narodnog sudiju, ja svakako nisam prime-ćivao svu istorijsku slikovitost koju su odrasli mogli da otkriju u tome. Šarlotina ljubav, udvaranje moga dede, oni kao par tako različit od drugih u sibirskoj zemlji – od svega toga sam zapamtio samo delić: Fjodor, u dobro ispeglanoj vetrovki i izglancanim čizmama, ide prema mestu nji-hovog presudnog sastanka. Nekoliko koraka iza njega – njegov pisar, mladi popov sin, svestan ozbiljnosti trenutka, korača lagano noseći ogroman buket ruža. Narodni sudija, čak i kad je zaljubljen, nije trebalo da liči na običnog operetskog udvarača. Šarlota ih vidi izdaleka, odmah shvata suštinu cele režije, pa uz đavolast osmeh prima buket koji Fjodor uzima iz pisarevih ruku. Ovaj se, postiđen ali radoznao, udaljava unatraš-ke.
Ili možda ovaj delić: jedina fotografija sa venčanja (sve ostale na kojima se video deda biće joj oduzete prilikom njegovog hapšenja), njihova lica blago nagnuta jedno prema drugom, a na usnama neverovat-no mlade i lepe Šarlote, blistav smešak u obliku onoga "petite pomme" ...
Uostalom, slušajući ono dugo noćno pričanje, mojim dečijim ušima nije bilo baš sve jasno. Ona lakomislenost Šarlotinog oca, na primer ... Taj ugledni i bogati lekar saznaje jednog dana od nekog pacijenta, viso-kog policijskog činovnika, da će velike radničke demonstracije koje za neki minut treba da ispune glavni trg u Bojarsku biti na jednoj raskrsnici sačekane mitraljeskom vatrom. Čim je pacijent otišao, doktor Lemonije je skinuo beli mantil i, ne pozivajući svog kočijaša, uskočio u kola i pojurio ulicama da obavesti radnike. Pucnjave nije bilo ... A ja sam se često pitao zašto je taj "buržuj", taj povlašćenik postupio tako. Mi smo bili naviknuti da svet vidimo u crno-belom: bogati i siromašni, eksploata-tori i eksploatisani, ukratko – klasni neprijatelji i pravednici. Postupak Šarlotinog tate me je zbunjivao. Iz ljudske mase tako jasno podeljene nadvoje izdizao se čovek svojom nepredvidivom slobodom.
Takođe nisam razumeo ni šta se dogodilo u Buhari. Samo sam naga-đao da je taj događaj bio užasan. Da li su ga odrasli tek slučajno pominja-li uz nekakvo podrazumevanje, nagoveštavano značajnim klimanjem glave? To je bila neka vrsta tabua oko kojega su se njihova pričanja vrtela, opisujući jedino mesto događaja. Zamišljao sam najpre reku kako teče preko glatkog šljunka, onda nekakav put duž beskrajne pustare. A u Šarlotinim očima je sunce počelo da se pomračuje, obraze joj je pekao vreo pesak, a nebo je odzvanjalo od konjskog rzanja ... Prizor čiji smisao nisam razumevao, ali čiju sam fizičku gustinu osećao, gubeći se. Odrasli su uzdisali, skretali razgovor na nešto drugo, ponovo sipali čašu votke.
Najzad sam razumeo da je događaj koji se zbio na pesku Srednje Azi-je, zauvek, tajanstveno i veoma blisko obeležio povest naše porodice. Primetio sam takođe da se o njemu nikad nije pričalo kad se među gosti-ma nalazio Šarlotin sin, moj ujak Sergej ...
U stvari, ja sam špijunirao te tajnovite noćne razgovore zato što sam hteo da upoznam francusku prošlost moje bake. Manje me je zanimao ruski deo njenog života. Bio sam kao istraživač kojeg, dok ispituje neki meteorit, svojim svetlucanjem privuku prvenstveno sjajni kristalići utis-nuti u njegovu bazaltnu površinu. I kao što se sanja o dalekom putovanju čiji je cilj još nepoznat, ja sam sanjao o Šarlotinom balkonu, o njenoj Atlantidi na kojoj sam prošlog leta, kako sam verovao, ostavio deo sebe.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

8 Re: Andrej Makin - Francusko zaveštanje taj Uto Sep 25, 2012 8:42 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
II














1.

Toga leta sam se mnogo bojao da ću se ponovo sresti sa carem ... Da, da ću opet videti tog mladog imperatora i njegovu suprugu na ulicama Pariza. Tako strahujemo od susreta sa prijateljem čiji nam je neizbežan kraj najavio lekar, a taj prijatelj nam u blaženom neznanju priča o svojim planovima.
Zaista, kako sam mogao da pratim Nikolaja i Aleksandru kad sam znao da su pogubljeni? Kada sam znao da čak ni njihova kći Olga nije bila pošteđena. Da će čak i druga deca, koju Aleksandra tada nije bila još ni rodila, imati istu tragičnu sudbinu.
Sa nekom potajnom radošću sam te večeri opazio malu zbirku pesama koju je baka listala na krilu, sedeći među cvećem na balkonu. Da li je osetila moju zbunjenost, sećajući se neugodnog događaja prošlog leta? Ili je prosto želela da nam čita neku od pesama koje je posebno volela?
Seo sam na pod pored nje naslonivši se na glavu kamene bahantkinje. Sestra je bila sa druge strane, naslonjena na ogradu, pogleda izgubljenog u toploj izmaglici stepe.
Šarlotin glas je bio raspevan, kako je već odgovaralo stihovima koje je čitala:
Ima jedna arija za koju bih dao
Svakog Rosinija, Mocarta i Vebera,
Tako stara arija, čežnjiva i tužna,
Jedina koja za mene nosi tajne čari ...
Čarolija ove Nervalove pesme kao da je iz večernje tame izvukla zamak iz vremena Luja XIII i vlastelinku, "plavokosu, očiju crnih, u starinskoi odeći" ...
Ali toga časa me sestrin glas trže iz poetskog sanjarenja.
– A šta je bilo sa onim Feliksom Forom?
I dalje je bila tamo, u uglu balkona, blago nagnuta preko ograde. S vremena na vreme je rasejano čupkala uveo cvetak ladoleža i bacala latice, prateći njihov let kroz noćni vazduh. Zadubljena u svoje devojačke snove nije ni slušala čitanje pesme. Bilo je to leto njenih petnaest godina ... Zašto li je mislila na predsednika? Verovatno da je taj lepi muškarac, stasit, sa otmenim brkovima i krupnim smirenim očima, za nju odjed-nom, preko čudnovatih ljubavnih sanjarija, u mašti postao oličenje muš-kog prisustva. A onda je upitala na ruskom, kao da želi bolje da izrazi onespokojavajuću tajnu toga u potaji željenog prisustva: "A šta je bilo sa onim Feliksom Forom?"
Šarlota mi je dobacila brz pogled uz osmeh. Zatim je zatvorila knjigu koju je držala na krilu i, blago uzdahnuvši, pogledala u daljinu prema horizontu na kojem smo pre godinu dana videli kako izranja Atlantida.
– Nekoliko godina posle posete Nikolaja Drugog Parizu, predsednik je umro ...
Nastalo je kratko ustezanje, nenamerna pauza koja je samo pojačala našu pažnju.
– Umro je iznenada, u Jelisejskoj palati. U zagrljaju svoje ljubavnice, Margerite Stene!...
I ta rečenica je bila posmrtno zvono za moje detinjstvo. "Umro je u zagrljaju svoje ljubavnice ... "
Uzbudila me je tragična lepota tih nekoliko reči. Zapljusnuo me je ceo jedan novi svet.
Međutim, mene je to otkriće zapanjilo pre svega zbog mesta na kojem se događaj zbio: ljubavni i samrtni prizor se dogodio u Jelisejskoj palati! U predsedničkoj palati! Na vrhu piramide vlasti, slave, ugleda u visokom društvu ... Zamišljao sam luksuzne dvorane obložene goblenima, pozla-tama, nizovima ogledala. Usred toga obilja – jedan čovek (predsednik Republike!) i jedna žena sjedinjeni u vatrenom zagrljaju ...
Zapanjen, nesvesno sam počeo da prevodim taj prizor na ruski.
To jest, da francuske učesnike toga prizora zamenjujem odgovaraju-ćim nacionalnim ličnostima. Pred očima mi se pojavio niz kratkovratih spodoba u crnim odelima. Sekretari Politbiroa, šefovi Kremlja: Lenjin, Staljin, Hruščov, Brežnjev. Četiri veoma različite ličnosti koje je narod voleo ili mrzeo i koje su obeležile čitavu epohu u istoriji carstva: Ipak, svi su imali jednu zajedničku osobinu: u njihovoj blizini nije nikad bilo žena, a pogotovo je bila nezamisliva ljubavnica. Mi smo pre mogli da zamislimo Staljina u društvu sa Čerčilom na Jalti, ili sa Maom u Moskvi, nego da pretpostavimo kako razgovara sa majkom svoje dece ...
"Predsednik je umro u Jelisejskoj palati u zagrljaju svoje ljubavnice Margerite Stene!..." Ova rečenica je izgledala kao šifrovana poruka upu-ćena iz nekog drugog sazvežđa.
Šarlota je otišla da u sibirskom kovčegu potraži neke novine iz toga vremena, nadajući se da će moći da nam pokaže fotografiju gospođe Stene!. A ja, zapleten u prevođenje ljubavnog prizora sa francuskog na ruski, setio sam se rečenice koju sam jedne večeri čuo od onog šljampa-vog bukvana, mog druga iz odeljenja. Išli smo mračnim školskim hodni-cima posle vežbe u dizanju tereta, jedinoj disciplini u kojoj je on blistao. Prolazeći pored Lenjinove slike, moj drugar je prosiktao veoma bezobra-zno i samouvereno:
– He, he, onaj Lenjin. Pa on nije imao dece. Taj nije ni znao kako se vodi ljubav ...
Upotrebio je veoma vulgaran glagol da bi označio tu polnu radnju u kojoj je, po njemu, Lenjin bio nemoćan. Glagol koji se ja nikad ne bih usudio da upotrebim i koji je, primenjen na Vladimira Iljiča, zvučao strašno bestidno. Zaprepašćen, čuo sam odjek tog bogohulnog glagola kako zvoni u dubinama dugoga praznog hodnika ...
"Feliks For... Predsednik republike... U zagrljaju svoje ljubavnice ... " Atlantida-Francuska mi je više nego ikad izgledala kao terra incognita na kojoj naši ruski pojmovi nisu više važili.

Smrt Feliksa Fora je učinila da postanem svestan svog uzrasta: imao sam trinaest godina, dokučivao sam šta znači "umreti u zagrljaju žene" i otad sam mogao da razgovaram o sličnim temama. U stvari, hrabrost i nepostojanje bilo kakvog licemerstva u Šarlotinoj priči pokazali su ono što sam već znao: ona nije bila baka kao druge. Ne, nijedna ruska babuš-ka se ne bi upustila u takav razgovor sa unukom. Ja sam u toj slobodi izražavanja predosećao neuobičajen odnos prema telu, ljubavi, odnosima između muškarca i žene – neki tajanstveni "francuski-pogled"
Sutradan ujutru sam otišao u stepu da sanjarim o čudesnoj promeni koju je u moj život unela smrt francuskog predsednika. Na moje veliko iznenađenje, u ruskom jeziku se nije mogao naći dovoljno dobar izraz za taj prizor. Čak je bilo nemoguće izraziti ga! Cenzurisan neobjašnjivim stidom od reči, taj prizor bi smesta izbrisala neka prikrivena moralna pouka. A kad bi takva reč i bila izgovorena, lebdela bi negde između sramotnog i bolesnog, u nekom razvodnjenom značenju koje bi taj ljuba-vni par pretvaralo u junake iz loše prevedenog ljubavnog romana.
"Ne", mislio sam ležeći u travi koju je talasao topao vetrić, "on je samo na francuskom mogao da umre u zagrljaju Margerite Stenel..."
Zahvaljujući ljubavnicima iz Jelisejske palate shvatio sam tajnu one mlade služavke koja se, kad ju je gazda zatekao u kadi, predala njemu u strahu i groznici najzad ostvarenog sna. Da, ranije je postojao samo neobičan trio opisan u Mopasanovom romanu koji sam pročitao toga proleća. Neki pariski kicoš kroz čitav roman pohlepno žudi za nedostup-nom ljubavlju jednog ženskog bića punog istančanih i izveštačenih shva-tanja o odnosima, želi da osvoji srce te umne kurtizane, bezosećajne, slične krhkoj orhideji, koja gaje uvek ostavljala da se uzalud nada. A pored njih – služavka, mlada kupačica snažnog i zdravog tela. Pri prvom čitanju sam razabirao samo taj trougao koji mi je izgledao izveštačen i neubedljiv: u stvari, te dve žene se nisu ni mogle smatrati suparnicama ...
Otad sam imao sasvim drugi pogled na taj pariski trio. Postali su stvarni, sazdani od krvi i mesa, opipljivi – živi! Sada sam umeo da uočim onaj blaženi strah koji je tresao mladu služavku izvučenu iz kade i onako mokru donetu u postelju. Osećao sam golicanje kapljica što se slivaju sa njenih jedrih grudi, težinu njenih bedara u naručju tog muškarca, čak sam video ritmičko talasanje vode u kadi iz koje je upravo izneto njeno telo. Voda se polako smirivala ... A ona druga, nedostižna mondenka koja me je nekad podsećala na cvet osušen među listovima neke knjige, sada mi je izgledala prizemno i tmurno putena. Njeno telo je imalo namirisanu toplinu, privlačan ugodan miris koji su stvarali pulsiranje njene krvi, sjaj negovane kože, izazovna usporenost njenog govora.
Ta kobna ljubav od koje je prepuklo predsednikovo srce promenila je lik one Francuske koju sam nosio u sebi. Ona je bila uglavnom knjiška. Likovi iz knjiga koji su se sretali na njenim putevima izgledali su mi one nezaboravne večeri kao da se bude posle dugog sna. Ranije su uzalud mahali mačevima, pentrali se uz lestvice od konopca, gutali arsenik, izjavljivali ljubav, putovali kočijama držeći u krilu odsečenu ljubavniko-vu glavu – nisu izlazili iz svog zamišljenog sveta. Egzotično blistavi, možda i smešni, nisu me se doticali. Kao ni onaj paroh kod Flobera, palanački sveštenik kojem je Ema poveravala svoje muke, ni ja nisam razumevao tu ženu: "Ali šta ona još može da poželi, ona koja ima lepu kuću, vrednog muža i poštovanje suseda" ...
Ljubavnici iz Jelisejske palate su mi pomogli da razumem Gospođu Bovari. Odjednom mi je postalo jasno, uočio sam onu pojedinost: uma-zani prsti frizera koji spretno izvlači i gladi pramenove Emine kose. Vazduh u tom tesnom salonu je težak, mutna svetlost sveća razgoni večernji sumrak. Ta žena koja sedi pred ogledalom je upravo otišla od svog mladog ljubavnika i sada se priprema da se vrati kući. Da, nagađao sam šta može da oseća preljubnica uveče, kod frizera, između poslednjeg poljupca na sastanku u hotelu, i prvih, tako običnih reči koje treba da uputi mužu ... Ne uspevši sam da to objasnim osluškivao sam treperavu strunu u duši te žene. Moje srce je ravnomerno odjekivalo u saglasju sa njenim. .Ema Bovari, to sam ja!" – šaputao mi je prijatan glas koji je dolazio iz Šarlotinih priča.

Vreme koje je proticalo u našoj AtIantidi imalo je sopstvene zakonito-sti. Tačnije, ono nije teklo, nego je lebdelo oko svakog događaja o kojem je pričala Šarlota. Svaka, čak i potpuno neočekivana činjenica zauvek se urezivala u svakodnevicu ove zemlje. Njeno noćno nebo je i dalje prese-cala jedna kometa, iako nam je baka, pozivajući se na neki isečak iz novina, kazivala tačan datum ove nebeske pojave: 17. oktobar 1882. godine. Mi još nismo mogli da zamislimo Ajfelovu kulu a da ne vidimo onog ludog Austrijanca kako se baca sa čipkastog tornja i; pošto ga je izdao padobran, strmoglavljuje se usred gomile naroda koji blene. Per Lašez nije za nas bio tiho groblje koje je oživljavalo jedino šaputanje nekolicine turista puno poštovanja. Ne, među njegovim grobovima su na sve strane jurili naoružani ljudi koji pucaju i kriju se iza spomenika. Pošto nam je o njoj jednom ispričano, ona borba između komunara i Versajaca je u našim glavama ostala zauvek vezana za ime "Per Lašez". A jeku te pucnjave čuli smo u katakombama Pariza. Jer, prema Šarloti, borba je vođena i u ovim lavirintima, a kuršumi su razbijali lobanje stare više vekova. A dok je noćno nebo iznad Atlantide bilo osvetljeno kome-tom i nemačkim cepelinima, sveže plavetnilo dana je bilo puno ravno-mernog zujanja jednokrilne letelice: neki Luj Blerio je preletao Lamanš.
Izbor događaja je bio manje-više subjektivan. Njihovo nizanje se pre svega pokoravalo našoj grozničavoj želji za saznajem, našim nesređenim pitanjima. Ali ma koliki bio njihov značaj, nikad nisu izmicali opštem pravilu: luster koji je pao sa tavanice za vreme predstave Fausta u Operi, odmah je rasuo kišu kristala po svim pariskim salama. Pravo pozorište je za nas podrazumevalo ono tiho zveckanje ogromnog grozda stakla, dovo-ljno zrelog da se otkači od tavanice na zvuk samo jedne kolorature ili jednog aleksandrinca ... A u pogledu pravog pariskog cirkusa znali smo da su ukrotitelja u njemu uvek rastrzale zveri – kao onoga "crnca po imenu Delmoniko" koga je napalo sedam lavica.
Šarlota je svoje znanje ponekad nalazila u sibirskom kovčegu, pone-kad u svojim uspomenama iz detinjstva. Mnoge njene pripovesti su poti-cale iz još starijeg vremena, a njoj su ih pričali njen ujak ili Albertina, koji su ih slušali od svojih roditelja.
Nama, međutim, nije ni bio važan tačan vremenski redosled događaja! Vreme Atlantide je znalo jedino za čudnovatu istovremenost sa sadašnji-com. Treperavi Faustov bariton je ispunjavao salu: ,,Pusti me, pusti da gledam lice tvoje ... ", luster je padao, lavice se bacale na nesrećnog Delmonika, kometa je špartala noćnim nebom, padobranac je poletao sa Ajfelove kule, dva lopova su iskoristila letnju opuštenost da noću iz Luvra iznesu Đokondu, .knez Borgeze se lupao u prsa, sav ponosan što je dobio prvu automobilsku trku PekingPariz preko Moskve ... A negde u skrovitoj senci nekog zavučenog salona Jelisejske palate, jedan čovek sa lepim belim brkovima grli svoju ljubavnicu i guši se u tom poslednjem poljupcu.

Ta sadašnjost, to vreme kad su se događaji beskrajno ponavljali, sva-kako je bila samo optička varka. Ali smo mi zahvaljujući tom varljivom priviđenju otkrili neke suštinske karakterne osobine stanovnika naše Atlantide. Pariske ulice su u našim pričama bile neprekidno potresane eksplozijom bombi. Anarhisti koji su ih bacali bili su mnogobrojni, kao i grizete ili kočijaši na fijakerima. Neki od tih neprijatelja društvenog poretka će za mene u svom imenu zadugo sačuvati zvuk praska eksplozi-je bombe ili pucnja oružja: Ravašol, Santo Kazerio ...
Da, na tim ulicama punim grmljavine pojavila se jedna neobična oso-bina ovog naroda: on je stalno postavljao zahteve, nikad nije bio zadovo-ljan zatečenim stanjem, u svakom trenutku spreman da pojuri na sve strane po arterijama svoga grada, da zbaci vladara sa prestola, da potresa, zahteva. U savršenom društvenom miru naše domovine, ti Francuzi su ličili na rođene buntovnike, ubeđene protivnike, gunđala po zanimanju. I sibirski kovčeg koji je čuvao novine sa opisima štrajkova, atentata, borbi na barikadama, ličio je i sam na veliku bombu usred sanjivog mira Saranze.
A onda, nekoliko ulica dalje od tih eksplozija, opet u toj sadašnjosti koja nikako nije prolazila, naišli smo na onaj mirni bistro sa koga nam je Šarlota, prema svojim sećanjima, smeškajući se čitala natpis: Ratafija iz Nejia. "Taj liker ratafija", objasnila nam je, "vlasnik je služio u srebrnim školjkama ... "
Ljudi sa naše Atlantide su, znači, mogli da osećaju naklonost i prema jednoj kafani, da vole njen natpis, da u njoj nađu sasvim posebnu atmos-feru. I da celog života čuvaju uspomenu kako su tu na uglu jedne ulice pili ratafiju iz srebrnih školjki. Da, ne iz kristalnih čaša, ni iz pehara, nego iz tananih školjki. Bilo je to naše novo otkriće: tajanstveno umeće koje povezuje mesto za okrepljenje, obedni obred i njegov psihološki ton. "Da li njihovi omiljeni bistroi imaju za njih dušu", pitali smo se, "ili bar poseban, sopstveni izgled?" A u Saranzi je bila samo jedna kafana, Iako je imala lepo ime – Snežna pahuljica, ona nije pobuđivala u nama nikak-vo posebno osećanje, ništa više nego prodavnica nameštaja pored nje, ili štedionica preko puta. Zatvarana je u osam sati uveče i jedino je njena mračna unutrašnjost sa plavom sijalicom pobuđivala našu radoznalost. A onih pet-šest restorana u gradu na Volgi u kojem je živela naša porodica, bili su po svemu slični: tačno u sedam sati uveče vratar bi otvorio vrata pred nestrpljivom gomilom sveta, gromoglasna muzika pomešana sa mirisom pržene masnoće izlivala se na ulicu, u jedanaest sati je ista gomila ljudi, omekšala i razvučena, izlazila na trotoar, a pored izlaza je zaustavljena "marica" davala notu fantastičnog tom nepromenljivom ritmu ... Srebrne školjke kod Ratafije iz Nejia, ponavljali smo u sebi.
Šarlota nam je otkrila sastav toga neobičnog pića. Priča je, sasvim pri-rodno, dotakla i svet vina. I tu smo, zasuti šarenim pliuskom marki, ukusa, bukea, upoznali ona izuzetna bića čija su nepca uspevala da razli-kuju sve te nijanse. Bili su to i dalje oni graditelji barikada. A sećajući se etiketa onih nekoliko boca izloženih na policama Snežne pahuljice, sada nam je postalo jasno da su to sve bili francuski nazivi: "šampanjac", "konjak", "silvaner", "aligote", .muskat", "kagor" ...
Da, posebno nas je zbunjivala ta protivrečnost: ti anarhisti su umeli da izrade dobro povezan i složen sistem pića. A sem toga, ta bezbrojna vina su, po Šarlotinim rečima, ulazila u mnogobrojne kombinacije sa sirevi-ma! A tek za sireve postoje čitave enciklopedije o ukusima, lokalnim odlikama, gotovo po ćudi svakog pojedinca ... Znači da nije lagao Fran-soa Rable koji je često bio gost na našim stepskim večerima.
Otkrili smo i da obed, da obično uzimanje hrane, može postati prava predstava, obred, umetnost. Kao u onoj Engleskoj kafani na Bulevaru Italijana u kojoj je Šarlotin ujak često večerao sa prijateljima. A on je i ispričao sestričini o neverovatnom računu na deset hiljada franaka za stotinu ... žaba! "Bilo je veoma hladno", sečao se, "sve reke su se zaledi-le. Morali smo da pozovemo pedeset radnika da probiju led i nađu žabe ... " Ne znam šta nas je više čudilo: to nezamislivo jelo koje se kosilo sa svim našim shvatanjima o hrani, ili ona četa mužika (tako smo zamišljali te radnike) koja probija sante leda na zamrznutoj Seni.
Iskreno da kažem, već smo počeli da gubimo glavu: Luvr, Sid u Fran-cuskoj komediji, barikade, pucnjava u katakombama, Akademija, posla-nici u čamcu, pa kometa, lusteri koji padaju jedan za drugim, Nijagara od vina, pa onaj poslednji predsednikov poljubac ... A tek žabe probuđene iz zimskog sna! Naslušali smo se o narodu prepunom čudnovatih osećanja, mišljenja, pogleda, načina na koje govori, radi, vodi ljubav.
Pa onda onaj, kako nam je pričala Šarlota, slavni kuvar Urben Diboa koji je jednu čorbu od morskih račića i asparagusa posvetio Sari Bernar. Mi smo to zamišljali kao da je neko nekom posvetio boršč kao što se posvećuje knjiga ... Jednog dana smo ulicama Atlantide pratili mladog kicoša koji ulazi kod Vebera, u jednu veoma pomodnu kafanu po tvrđe-nju Šarlotinog ujaka. Naručio je isto kao i uvek: jedan grozd i čašu vode. Bio je to Marsel Prust. Gledali smo u grožđe i vodu koji su se pod našim začaranim pogledima pretvarali u neko otmeno jelo bez premca. Znači, nije bila važna onolika raznovrsnost vina, ili rableovsko obilje hrane, nego ...
Opet smo mislili na onaj francuski duh u čiju smo tajnu želeli da pro-niknemo. A Šarlota nam je, kao da je želela da naše istraživanje učini još strastvenijim, već pričala o restoranu Bludnik na Šose d' Anten. Odatle je ciganski violinista Rigo oteo jedne večeri princezu
Karaman-Šime ...
Ne usuđujući se da poverujem, potajno sam se pitao: nije li izvor te toliko izuzetne francuske suptilnosti – ljubav? Pošto je izgledalo da se svi putevi naše Atlantide ukrštaju u Zemlji nežnosti.
Saranza je plovila u stepskoj noći punoj mirisa. Njeni mirisi su se mešali sa mirisom kojim je odisalo telo jedne žene prekriveno dragulj ima i hermelinom. Šarlota je pričala o vragolijama božanstvene Otero. Sa čuđenjem koje se graničilo s nevericom posmatrao sam tu poslednju veliku kurtizanu, koketno opruženu na kanabeu neobičnog izgleda. Njen luckasto čudnovat život bio je posvećen jedino ljubavi. A oko toga trona su se vrzmali muškarci – jedni su brojali poslednje napoleone svog pro-ćerdanog bogatstva, drugi su lagano primicali cev revolvera svojoj slepo-očnici. Pa čak i u tom krajnjem pokretu umeli su da ispolje otmenost dostojnu Prustovog grozda: jedan od tih nesrećnih ljubavnika se ubio na istom mestu na kojem je prvi put ugledao Karolinu Otero!
Uostalom, kult ljubavi u toj neobičnoj zemlji nije znao za društvene granice, pa bismo daleko od budoara prepunih luksuza, u narodnim kvar-tovima, nailazili na dve suparničke grupe iz Belvila kako se međusobno ubijaju zbog jedne žene. Jedina razlika: kosa lepe Otero je imala sjaj gavranovog krila, dok je kosa ljubavnice oko koje su se prepirali blistala kao zrela pšenica pred zalazak sunca. Razbojnici iz Belvila su je zvali Zlatna Kaciga.
U tom trenutku se bunio naš kritički duh. Bili smo spremni da poveru-jemo kako postoje ljudi koji jedu žabe, ali kako da zamislimo gangstere koji se uzajamno kolju zbog lepih očiju neke žene!
Očigledno, to nije bilo ništa neobično za našu Atlantidu. Zar nismo već videli Šarlotinog ujaka kako izlazi iz fijakera teturajući se, zamuće-nog pogleda, mišice umotane u okrvavljenu maramu – neposredno posle dvoboja u šumi Marli, gde je branio čast jedne dame ... Pa onda onaj general Bulanže, svrgnuti diktator, zar se nije i on ustrelio na grobu svoje drage?
Jednog dana je nas troje dok smo se vraćali iz šetnje iznenadio pljusak ... Hodali smo starim ulicama Saranze koje su činile samo velike izbe pocrnele od starosti. Sklonili smo se pod strehu Jedne od njih. Ulicu koja je trenutak ranije dahtala od vrućine, sada je obuzeo hladan suton kroz koji su šibali naleti grada. Bila je kaldrmisana na starinski način – veli-kim oblim granitnim kamenjem. Usled kiše se iz kaldrme podigao jak miris mokrog kamena. Niz onih kuća je kroz vodenu zavesu dobio neka-ko razliven izgled, a zahvaljujući tome mirisu, čovek je mogao poverova-ti da se nalazi u nekom velikom gradu, izvečeri, pod jesenjom kišom. Šarlotin glas, koji je u početku jedva nadjačavao pljuštanje kiše, zvučao je kao odjek prigušen talasima vode.
– Po jednoj ovakvoj kiši otkrila sam zapis urezan na zidu kuće u Aleji crnih lasta u Parizu. Mama i ja smo se bile sklonile pod neki crkveni trem, i čekajući da prestane kiša nismo imale u šta drugo da gledamo nego u taj spomen-grb. Njegov natpis znam napamet: U ovom prolazu je, dok je izlazio iz dvorca Barbet, vojvoda od Burgonje Žan Bez Straha ubio vojvodu Luja Orleanskog, brata kralja Šarla Šestog, u noći između 23. i 24. novembra 1407 ... A izlazio je iz kuće kraljice Izabo Bavarske ...
Baka je zaćutala, ali smo mi u šumorenju kiše i dalje čuli ta čudesna imena utkana u tragičan monogram ljubavi i smrti: Luj Orleanski, Izabo Bavarska, Žan Bez Straha ...
Ne znam zašto sam se odjednom setio predsednika. Jedna sasvim jas-na i veoma jednostavna, očigledna misao: tokom svih ceremonija u čast carskog para, da, u povorci na Jelisejskim poljima, i pred Napoleonovim grobom, i u Operi – on nije prestajao da sanja o njoj, svojoj ljubavnici, o Margeriti Stenel. Obraćao se caru, držao govore, odgovarao carici, raz-menjivao poglede sa svojom suprugom. Ali ona je u svakom trenutku bila tu.
Kiša se slivala niz mahovinasti krov stare izbe koja nas je štitila tre-mom. Zaboravio sam gde se nalazim. Grad koji sam nekada posetio zajedno sa carem, na moje oči se preobražavao. Sada sam ga posmatrao pogledom zaljubljenog predsednika.

Toga puta sam odlazeći iz Saranze imao utisak da se vraćam iz neke ekspedicije. Poneo sam mnogo novih znanja, zapažanja o navikama i običajima, još nepotpun opis jedne tajanstvene civilizacije koja je svake večeri ponovo iznicala u dubini stepe.
Svaki dečak vrši sopstvena razvrstavanja – to je odbrambeni refleks pred složenošću sveta odraslih koji ga uvlači u sebe dok je još na granici detinjstva. Ja sam to činio možda više od drugih, jer zemlja koju je treba-lo da istražim nije više postojala. Morao sam ponovo da postavim topo-grafiju njenih znamenitosti i svetili šta kroz gustu maglu prošlosti.
Natočito sam se ponosio galerijom ljudskih tipova koje sam imao u svojoj zbirci. Sem predsednika-ljubavnika, poslanika u čamcu i kicoša sa grozdom, tu su bili i mnogo skromniji likovi, mada ne manje neobični. Ona deca, na primer, tako mladi radnici u rudnicima, sa svojim osmesima okruženim.crnilorn. Jedan ulični prodavac novina (mi nismo smeli ni da zamislimo ludaka koji bi mogao da juri ulicama i da viče Ilpaeča! Ilpaeo-at). Jedan šišač pasa koji je svoj posao obavljao na obali reke. Jedan čuvar polja sa dobošem. Štrajkači okupljeni oko „komunističke kaše". Pa čak i jedan trgovac psećim izmetom. Bio sam tako ponosan što znam da je ta neobična roba upotrebljavana u to vreme za omekšavanje kože ...
Ali moje najveće saznanje toga leta bilo je to što sam shvatio kako se može steći svojstvo Francuza. Nebrojene strane tog neuhvatljivog identi-teta složile su se u živu celinu. Bio je to vrlo uređen način postojanja, i pored njegovih čudnih strana.
Francuska nije za mene više bila prosta zbirka neobičnosti, nego oset-ljivo i zgusnuto biće čiji je jedan delić poput kalema utisnut u mene.





2.

Ne, ja nikako ne razumem zašto je htela da se zakopa u toj Saranzi. Mogla je sasvim lepo da živi ovde, pored vas ...
Zamalo što nisam poskočio sa stolice kraj televizora. Pa ja sam tako dobro shvatao zbog čega je Šarlota toliko držala do svoje male palanke. Mogao sam tako lako da odraslima okupljenim u našoj kuhinji objasnim njen izbor. Pričao bih o suvom vazduhu velike stepe koji je pročišćavao prošlost svojom nemom prozračnošću. Govorio bih o onim prašnjavim ulicama koje nisu vodile nikuda, a sve su se završavale na istoj beskraj-noj ravnici. O tome gradu iz koga je istorija, obezglavljujući crkve i krešući .arbitektonske suvišnosti", proterala svaku predstavu u vremenu. O gradu u kojem živeti – znači neprekidno ponovo proživljavati svoju prošlost, za to vreme nesvesno obavljajući svakodnevne radnje.
A nisam ništa govorio. Plašio sam se da me ne oteraju iz kuhinje. Već izvesno vreme sam primećivao da su odrasli lakše podnosili moje prisus-tvo. Izgleda da sam sa svojih četrnaest godina izvojevao pravo da prisus-tvujem njihovim kasnim razgovorima. Samo da i dalje budem nevidljiv. Očaran tom promenom nisam nipošto hteo da proigram takvu povlasticu.
Šarlotino ime je tih zimskih večeri pominjano često kao i ranije.
Da, kao i pre, život moje bake je našim gostima pružao temu za raz-govor koja je štitila samoljublje svakoga od njih.
A zatim, ta mlada Francuskinja je imala prednost da u svom životu sabere najvažnije trenutke istorije naše zemlje. Živela je pod carem, preživela staljinističke čistke, prošla kroz rat i doživela pad tolikih idola. Njen život, otisak veka najkrvavijeg u istoriji carstva, u njihovim je očima dobijao epsku dimenziju.
Ona, ta Francuskinja rođena na drugom kraju sveta, praznim pogle-dom je kroz otvorena vrata vagona pratila talasanje peska ("Ali koji ju je đavo odneo u tu prokletu pustinju?", uzviknuo je jednog dana prijatelj moga oca, ratni pilot). Pored nje je, takođe nepomičan, stajao njen muž Fjodor. Vetrić je prodirao u vagon, ali nije unosio nimalo svežine, iako se voz brzo kretao. Poduže su ostali tako usred one bleštave svetlosti i toplote. Vetar im je glačao čela kao brusni papir. Sunce je razbijalo pogled na milijardu iskrica. Ali se oni nisu micali, kao da su hteli da se teška prošlost izbriše tim glačanjem i vrelinom. Upravo su odlazili iz Buhare.
A posle povratka u Sibir, ona je provodila nebrojene sate pred tamnim prozorom, povremeno duvajući na debeo sloj leda kako bi sačuvala otop-ljenu rupicu. Kroz taj vodnjikavi otvor videla je belu noćnu ulicu. Pone-kad bi lagano prošao neki automobil, približio se njihovoj kući, pa bi posle nekoliko trenutaka neodlučnosti otišao. Odzvonilo bi tri časa ujut-ru, a nekoliko minuta kasnije čula bi oštro škripanje snega na tremu. Za trenutak bi zatvorila oči, a zatim ih otvorila. Njen muž se vraćao uvek u to vreme ... Ljudi su nestajali nekad na poslu, nekad usred noći, kod kuće, pošto bi snežnim ulicama prošao crni automobil. Bila je sigurna da mu se ne može ništa dogoditi sve dokle ga ona bude čekala kraj prozora, otapajući led svojim dahom. A on je ustajao u tri sata, sređivao predmete na radnom stolu, polazio. Kao i svi činovnici širom ogromnog carstva. Znali su da gospodar zemlje završava radni dan u Kremlju u tri sata. I ne razmišljajući, svi bi pohitali da podražavaju njegov raspored radnog vremena. Nisu čak ni pomišljali da između Moskve i Sibira postoji vre-menski raskorak i da to vreme – "tri sata ujutru" – ne odgovara ničemu. I da je Staljin ustajao iz postelje i punio prvu jutarnju lulu dok su se u nekom sibirskom gradu njegovi verni podanici u sumrak borili sa snom na radnim stolicama koje su se pretvarale u sredstvo za mučenje. Kao da je gospodar iz svog Kremlja nametao svoju meru toka vremena, pa čak i kretanja sunca. Kad je on odlazio da spava, svi satovi na zemaljskoj kugli pokazivali su tri sata ujutru. Bar su svi to tako videli u ono vreme.
Jednog dana je Šarlota, iscrpena noćnim čekanjem, zaspala nekoliko minuta pre tog planetarnog časa. Trenutak kasnije, trgnuvši se iz kratkog sna, začula je muževljeve korake u dečjoj sobi. Ušla je i videla ga nagnu-tog nad krevetom njihovog sina, dečaka crne i sjajne kose, koji nije ličio ni na koga u porodici ...
Fjodora nisu uhapsili danju u kancelariji, a ni u rano jutro budeći ga silovitim lupanjem u vrata. Ne, dogodilo se to za vreme dočeka Nove godine. Bio je u crvenom kaputu Deda Mraza, a njegovo lice, neprepoz-natljivo pod dugom bradom, očaravalo je decu: dečaka od dvanaest godi-na i njegovu dve godine mlađu sestru – moju majku. Šarlota je upravo nameštala veliku kapu na glavi svoga muža kad su provalili u stan. Nisu morali da kucaju, vrata su bila otvorena -' očekivali su goste.
A prizor hapšenja koji se već milione puta ponovio u životu ove zem-lje tokom samo jedne decenije, te večeri su ukrašavali novogodišnja jelka, dvoje dece sa maskama od kartona: on zec, ona veverica. A usred sobe – Deda Mraz, ukočen, shvativši šta će se dogoditi i gotovo srećan što deca ne vide kako je prebledeo ispod brade od vate. Šarlota je mirnim glasom rekla zec u i veverici, koji su gledali nezvane goste ne skidajući maske:
– Sklonite se, deco. Idite da upalite bengalsku vatru.
Kazala je to na francuskom. Dvojica agenata su razmenila pogled pun podrazumevanja.

Fjodora je spasilo ono što je, po logici, trebalo da bude za njega pogu-bno: nacionalnost njegove žene ... Kad su ljudi nekoliko godina ranije počeli da nestaju, porodica za porodicom, kuća za kućom, on je odmah pomislio na to. Šarlota je nosila dve opasne mane koje su najčešće pripi-sivane "narodnim neprijateljima": Buržoasko" poreklo i povezanost sa inostranstvom. Oženjen takvim .Buržoaskim elementom", uz to i Francu-skinjom, on je svakako video sebe kao okrivljenog da je "špijun u korist francuskih i britanskih imperijalista". Taj izraz je od pre izvesnog vreme-na postao uobičajen.
Međutim, represivna mašina koja je dobro radila zaribala je upravo pred tom potpunom očiglednošću. Jer bilo je uobičajeno da se pri monti-ranju procesa obavezno dokazuje kako je okrivljeni vešto i mnogo godina skrivao svoje veze sa inostranstvom. A kad je bila reč o Sibircu koji govori samo maternji jezik, koji nikad nije izlazio iz domovine, niti ikad sreo bilo koga iz kapitalističkog sveta, takvo dokazivanje – iako u potpu-nosti krivotvoreno – zahtevalo je dosta veštine.
Ali Fjodor nije ništa krio. Šarlotin pasoš je crno na belo pokazivao njenu narodnost: Francuskinja. Naziv mesta njenog rođenja, napisan na ruskom, Neji na Seni, samo je isticao njeno inostrano poreklo. Njena putovanja u Francusku, "buržoaska" rodbina koja je i dalje živela tamo, deca koja govore francuski kao i ruski – sve je bilo potpuno jasno. Lažna priznanja koja su obično čupana iz ljudi pod mučenjem posle nedelja ispitivanja, ovog puta su već na početku data dobrovoljno. Mašina je proklizala. Fjodor je bačen u zatvor, a zatim je, pošto je sve više smetao, premešten na drugi kraj carstva, u jedan grad oduzet od Poljske.
Proveli su zajedno nedelju dana. Toliko je trajalo putovanje kroz celu zemlju, uz jedan dug i zbrkan dan dobijen za preseljavanje. Fjodor je sutradan otišao u Moskvu s molbom da ga vrate u Partiju iz koje je bio isključen po hitnom postupku. "To je posao od dva dana", rekao je Šarloti koja ga je pratila na železničku stanicu. Kad se vratila primetila je da je zaboravio tabakeru. "Ne mari", pomislila je, .vraća se za dva dana ... " I to tako skoro vreme (Fjodor bi ušao u sobu, ugledao tabakeru na stolu i, kucnuvši se prstom u čelo, uzviknuo: "Baš sam budala! A toliko sam je tražio ... "), da, to junsko jutro bilo bi prvo u dugom toku srećnih dana ...
Oni će se ponovo videti tek četiri godine kasnije. I Fjodor neće nikad pronaći svoju tabakeru koju će Šarlota u toku rata trampiti za . jedan crni hleb.

Odrasli su pričali. Televizija je svojim informacijama punim dobrih vesti, izveštaj ima o novim dostignućima nacionalne industrije, prenosi-ma koncerata iz Boljšog teatra stvarala zvučno polje spokojstva. Votka je blažila gorčinu prošlosti. Osećao sam da svi naši gosti, čak i oni novi, vole tu Francuskinju koja je bez gunđanja prihvatila sudbinu njihove zemlje.
Iz njihovog pričanja sam mnogo saznao. Počeo sam da shvatam zašto su novogodišnji praznici u našoj porodici uvek nosili odraz nespokojstva, kao kad nekakva podmukla promaja u predvečerje naglo zalupi vrata u praznom stanu. I pored veselosti moga oca, pored poklona, pucanja petardi i svetlucanja jelke, stalno je tu bila ta neuhvatljiva nelagodnost. Kao da se usred zdravica, praskanja zapušača i smeha očekivalo da neko dođe. Čak verujem da su naši roditelji, ni sami sebi to ne priznajući, sa izvesnim olakšanjem dočekivali snežni i svakidašnji spokoj prvih januar-skih dana. Tako smo i mi deca, sestra i ja, više voleli ono vreme posle novogodišnjih praznika nego same praznike ...
Dani koje je moja baka provela u Rusiji – ti dani koji su u jednom času postali naprosto njen život, a ne neko "rusko razdoblje" pre povratka u Francusku – nosili su za mene neku tajnu boju koju ostali nisu raspoz-navali. Bila je to vrsta nevidljivog oreola što ga je Šarlota nosila u sebi kroz prošlost koja se ponovo pojavljivala u našoj zadimljenoj kuhinji. U sebi sam mislio čudesno zadivljen: "Ta žena koja je mesecima i meseci-ma očekivala ona čuvena tri sata ujutru pred zaleđenim prozorom, ta žena je isto ono tajnovito i tako blisko biće koje je nekada videlo srebrne školjke u jednoj kafani u Nejiu!"
Kada su govorili o Šarloti nisu nikad propustili da pričaju o onome jutru ...
Njen sin se odjednom probudio usred noći. Skoči o je iz postelje na sklapanje i bosonog, ruku ispruženih ispred sebe, otišao do prozora. Prolazeći u mraku kroz sobu, lupnuo je u sestrin krevet. Ni Šarlota nije spavala. Ležala je otvorenih očiju u tami, pokušavajući da dokuči odakle dolazi ta zgusnuta i jednolična huka koja je prožimala zidove potmulim podrhtavanjem. Osetila je kako joj telo i glava podrhtavaju u tom tromom i lepljivom brujanju. Deca su se probudila i otrčala do prozora. Šarlota je čula kćerkin začuđen uzvik:
– Oh! Koliko zvezda! Pa one se sve kreću ...
Ne paleći osvetljenje, Šarlota je prišla deci. U hodu je zapazila na sto-lu neodređen metalni sjaj: Fjodorova tabakera. Ujutru je trebalo da on stigne iz Moskve. Videla je nizove svetlećih tačaka koje su lagano klizile noćnim nebom. .
– Avioni – rekao je dečak svojim mirnim glasom čiji se ton nije nikad menjao. – Čitave eskadrile ...
– Ali kuda lete toliki avioni? – uzdahnula je kći, raširivši oči teške od sna.
Šarlota ih je oboje prigrlila.
– Hajde, lezite! To su verovatno manevri naše vojske. Znate, ovde je granica sasvim blizu. Biće da su manevri, ili možda vežbe za neku avija-tičarsku paradu ...
Sin se nakašljao i rekao tiho, više za sebe, i kao obično sa onom mir-nom setom koja je svakog iznenađivala kod toga dečaka:
– Ili možda rat...
– Ne pričaj gluposti, Sergej – prekinula ga je Šarlota. – Hajde, brzo u krevet. Sutra idemo na stanicu da dočekamo vašeg oca.
Upalila je lampu kraj kreveta i pogledala u sat: "Pola tri. Znači, već danas ... "
Nisu imali vremena da ponovo zaspe. Prve bombe su već razdirale noć. Eskadrile koje su ceo sat nadletale grad ciljale su neke znatno uvu-čenije oblasti, duboko u unutrašnjosti, gde njihovi naleti mora biti da su ličili na zemljotres. Tek oko pola četiri ujutru, Nemci su počeli da bom-barduju pograničnu liniju, raščišćavajući put svojoj kopnenoj vojsci. A ona dremljiva devojčica, moja majka, očarana čudnovatim, suviše pravil-no raspoređenim sazvežđima, sada se našla među munjama između mira i rata.
Već je bilo gotovo nemogućno izići iz kuće. Zemlja je podrhtavala, crepovi su jedan za drugim klizili niz krov i uz prasak se rasprskavali na stepenicama trema. Tresak eksplozija sputavao je pokrete i zaglušivao govor.
Šarlota je najzad uspela da izgura decu napolje i da sama iziđe noseći veliki kovčeg koji joj je težinom istezao ruku. Na zgradama preko puta bili su porazbijani svi prozori. Neka zavesa je vijorila na vetru koji je tek počinjao da duva. Tkanina svetle boje zadržala je u svom lelujanju svu blagost nekadašnjih jutara u miru.
Ulica koja je vodila prema železničkoj stanici bila je prekrivena razbi-jenim staklom, polomljenim granama. Ponegde bi nadvoje rascepljeno drvo preprečilo put. Na jednom mestu su morali da zaobiđu ogromnu levkastu rupu. I upravo na tome mestu je gomila ljudi u bekstvu bila najgušća. Udaljavajući se od rupe, ljudi natovareni torbama gurali su se i tek onda primećivali jedni druge. Pokušavali su da razgovaraju, ali ih je zaglušivao udarni talas od eksplozije bombe usred neke kuće i oduzimao im moć govora. Potom su samo mahali rukama i nastavljali jurnjavu.
Kad je na kraju ulice ugledala železničku stanicu, Šarlota je fizički osetila kako njen dojučerašnji život juri u nekakvu prošlost bez povratka. Samo je prednji zid stanične zgrade stajao uspravno, a kroz prazne luko-ve prozora videlo se bledo jutarnje nebo ...
Vest koju su izgovarale stotine ljudi najzad se probila kroz huku bom-bi. Poslednji voz prema Istoku je upravo otišao, pridržavajući se uobiča-jenog reda vožnje sa nekom besmislenom tačnošću. Masa ljudi je naletala na ruševine stanice, zaustavljala se, zatim bi se, razbijena zavijanjem aviona, rasula po okolnim ulicama i ispod drveća na nekom trgu.
Izgubljena, Šarlota je gledala oko sebe. Kraj nogu joj je ležala tabla: "Ne prelaziti prugu! Opasno je!" A prugu su, iskidanu eksplozijama, predstavljale samo one izludele šine koje su se, iskrivljene i krute, prope-le uz betonski bedem nadvožnjaka. Ustremile su se prema nebu, a njihovi pragovi su ličili na avetinjske stepenice koje vode pravo među oblake.
"Eno jednog teretnjaka koji će sad da krene", čula je odjednom šapu-tav, miran i kao dosadom zamoren glas svoga sina.
U daljini je ugledala niz velikih mrkih vagona oko kojih su se vrzmale neke ljudske prilike. Šarlota je zgrabila ručku svog kovčega, deca su pokupila svoje torbe.
Kad su bili kod poslednjeg vagona, voz se trgao i onda se začuo bojaž-ljiv uzdah olakšanja u znak pozdrava polasku. Zbijena gomila preplaše-nih ljudi nazirala se između pregrada vagona. Shvativši da se očaj no sporo kreće, Šarlota je gurnula decu prema tom otvoru koji se već polako udaljavao. Sin se uspentrao i dograbio kovčeg. Njegova sestra je već morala ubrzati korak da bi uhvatila ruku koju joj je dečak pružio. Šarlota je obuhvatila devojčicu oko pasa, podigla je, stigla da je prinese do ivice prepunog vagona. Morala je da trči pokušavajući da se uhvati za veliku gvozdenu šipku. To je trajalo samo tren, ali je ona imala vremena da spazi ukočena lica begunaca, suze svoje kćeri i gotovo neprirodno jasno, ispucale daske vagona ...
Zateturala se, pala na kolena. Dalje se sve dogodilo tako brzo da je pomislila da nije ni dodirnula beo šljunak pored pruge. Dve snažne ruke su je prihvatile ispod pazuha, nebo se videlo kao cikcak linija, i ona je osetila kako je ubačena u vagon. Samo je u magnovenju prosvetljenja nazrela šapku jednog železničara, priliku čoveka koji se u deliću sekunde pojavio u zasenku između razmaknutih dasaka vagona ...
Oko podne je voz prošao kroz Minsk. Sunce se crvenelo u gustom dimu kao da pripada nekoj drugoj planeti. A kao neobični, zloslutni leptiri, u vazduhu je lelujao pepeo u krupnim loptama. Niko nije mogao da shvati kako se grad za samo nekoliko časova rata mogao pretvoriti u te nizove pocrnelih kostura.
Voz se kretao lagano kao da opipava put po onom ugljenisanom suto-nu, pod suncem koje više nije smetalo očima. Već su se bili privikli na takvo kao kolebljivo kretanje i na nebo ispunjeno hučanjem aviona. Čak i na ono piskavo zviždanje iznad vagona posle koga je nailazio pljusak metaka po njegovom krovu.
Napustivši ugljenisani grad naišli su na ostatke voza koji su razorile bombe. Nekoliko vagona je bilo prevrnuto na nasip, neki drugi su, sva-ljeni ili smrskani u strahovitom sudaru, zakrčili prugu. Nekoliko bolni-čarki, potištenih i nemoćno skamenjenih pred tolikim razbacanim telima, koračalo je duž vagona. U njihovoj mračnoj utrobi videle su se ljudske prilike, a ponegde je sa razbijenog prozora visila ljudska ruka. Tle je bilo prekriveno razbacanim stvarima putnika. A najčudnije je bilo videti onoliko mnogo lutaka koje su ležale po železničkim pragovima i u travi ... Jedan od vagona što su ostali na pruzi imao je emajliranu ploču na kojoj se moglo pročitati njegovo odredište. Zbunjena Šarlota je shvatila da je to voz koji su oni toga jutra propustili. Da, onaj poslednji voz za Istok koji je poštovao predratni vozni red.
Kad je pala noć, voz je krenuo brže. Šarlota je osetila kako joj se kći pripija uz rame i drhti. Ustala je da bi oslobodila veliki kovčeg na kojem su sedele. Trebalo je da se pripreme za noć, da izvade toplu odeću i dve kesice biskvita. Šarlota je odškrinula poklopac, zavukla ruku u kovčeg i sledila se, ne mogavši da suspregne kratak uzvik koji je probudio susede.
Kovčeg je bio pun starih novina. U prestravljenoj jurnjavi toga jutra ponela je sibirski kovčeg ...
Još ne verujući sopstvenim očima izvukla je jedan požuteo list i pri sivoj svetlosti sutona uspela da pročita: "Poslanici i senatori su, bez razlike u mišljenju i bez čekanja, odgovorili na poziv koji su im uputili gg. Lube i Brison ... Predstavnici glavnih državnih organa okupili su se u Miraovom salonu ... "
Šarlota je kao u bunilu zatvorila kovčeg, sela i gledala oko sebe lagano njišući glavom, kao da je htela da porekne nešto sasvim očigledno.
– Ja imam u torbi jednu staru jaknu. A iz kuhinje sam na polasku uzeo i jedan hleb ...
Poznala je glas svoga sina. Izgleda da je shvatio zašto je tako pomete-na.
Noću je Šarlota zaspala nakratko i sanjala neku mešavinu nekadašnjih zvukova i boja ... Neko ju je probudio provlačeći se prema izlazu. Voz se zaustavio usred polja. Noćni vazduh nije ovde bio onako gusto cm kao u gradu iz kojega su pobegli. Ravnica koja se pružala ispred bledog pravo-ugaonika otvorenih vrata vagona zadržala je pepeljastu boju severnih noći. Kad su joj se oči privikle na tamu zapazila je pored pruge, u senci šumarka, obrise uspavane izbe. A ispred nje, na livadi pored pružnog nasipa, ugledala je konja. Tišina je bila takva da se čulo lagano krckanje iščupanih stabljika i meko kretanje kopita po vlažnoj zemlji. Sa gorkom jasnoćom koja je iznenadila i nju samu, Šarlota je čula kako se u njoj rađa i treperi razgovetna misao: "Onakav pakao spaljenih gradova, a nekoliko časova kasnije – ovaj konj koji pase rosnu travu u noćnoj sveži-ni. Ova zemlja je isuviše velika da bi mogli da je savladaju. Spokoj ove beskonačne ravnice će odoleti njihovim bombama ... "
Nikad se do tada nije osetila toliko bliska sa tom zemljom.

Za vreme prvih meseci rata, kroz njen san je neprekidno prolazila povorka osakaćenih tela koja je negovala radeći četrnaest sati dnevno. U onaj grad na stotinak kilometara od linije fronta stizali su vozovi puni ranjenika. Šarlota je često pratila lekara kad je išao na stanicu da dočeku-je te vozove pune iskasapljenih ljudskih tela. Događalo se da na paralel-nom koloseku primeti drugi voz pun upravo mobilisanih vojnika koji su odlazili u suprotnom smeru – prema frontu.
Kolo unakaženih tela se nije prekidalo ni u snu. Ispunjavala su njene snove, okupljala se na granicama njenih noći, čekala je: onaj mladi peša-dinac sa istrgnutom donjom vilicom i jezikom koji je visio preko prljavih zavoja, onaj drugi bez očiju, bez lica ... A naročito oni, sve mnogobrojni-ji, koji su izgubili ruke i noge – užasni trupovi bez udova, pogleda zas-lepljenih bolom i očajem.
Da, naročito su te oči razdirale tanan i veo njenih snova. One su stva-rale svetlucava sazvežđa u tami, svuda je pratile, ćuteći joj govorile.
Jedne noći (dok su beskrajne povorke tenkova prolazile kroz grad), Šarlota je spavala površnije nego obično – bio je to niz kratkih zaborava i buđenja usred metalnog cerekanja guseničara. A na bledoj osnovi jednog od tih snova, Šarlota je odjednom počela da raspoznaje ona sazvežđa očiju. Da, ona ih je već ranije videla, jednom u nekom drugom gradu. U nekom drugom životu. Probudila se iznenađena što više ne čuje ni naj-manji šum. Tenkova više nije bilo na ulici. Tišina je bila zaglušujuća. I u toj jednoličnoj i nemoj tami ponovo je videla oči ranjenika iz Velikog rata. Vreme bolnice u Nejiu se odjednom primaklo. "Bilo je to juče", pomislila je Šarlota.
Ustala je i prišla prozoru da zatvori okno za provetravanje. pokret ruke joj je zastao na pola puta. Bela mećava (prvi sneg te prve ratne zime) u velikim naletima je prekrivala zemlju koja se još crnela. Nebo, spojeno sa snežnim talasima, udahnulo je njen pogled u svoje uskomešane dubine. Pomislila je na život muškaraca. Na njihovo umiranje. I kako negde pod tmurnim nebesima postoje bića bez ruku i nogu, njihove oči otvorene u noć.
Život joj se tada učinio kao jedno lična povorka ratova, kao beskrajni zavoj na uvek otvorenim ranama. I tresak čelika po vlažnoj kaldrmi... Osetila je pahuljicu koja joj je pala na ruku. Da, ratovi bez kraja, ove rane, a usred njih, u potajnom iščekivanju – ovaj trenutak prvog snega.

Ti pogledi ranjenika su nestali iz njenih snova samo dva puta u toku rata. Najpre onda kad je njena kći obolela od tifusa, i moralo se pošto-poto naći hleba i mleka (već mesecima su jeli ljuske od krompira). Drugi put kad je sa fronta dobila izveštaj o smrti ... U bolnicu je došla ujutru i ostala tu cele noći, nadajući se da će je umor dotući, plašeći se da se vrati kući, da vidi decu, da razgovara sa njima. Oko ponoći je najzad sela pored peći, glavu naslonila na zid, zatvorila oči i odmah se našla u nekoj ulici ... Čula je jutarnje odzvanjanje pločnika, udisala vazduh obasjan bled im niskim suncem. Idući kroz taj još usnuli grad, na svakom koraku je primećivala njegove jednostavne oblike: stanična kafana, crkva, pijaca ... Osetila je čudnu radost dok je čitala imena ulica, gledala odsjaj prozo-ra, lišće drveća u parkiću iza crkve. Čovek koji je išao pored nje upita je da mu protumači jedan od tih naziva. Tada je shvatila zbog čega je ta jutarnja šetnja kroz grad bila tako srećna.
Šarlota se povratila iz sna zadržavajući u pokretu usana poslednje reči koje je tamo izgovorila. A kad je shvatila koliko je njen san bio nestvaran – ona i Fjodor u onom francuskom gradu u jedno svetlo jesenje jutro – kad je pojmila potpunu nestvarnost te ipak sasvim obične šetnje, izvukla je iz džepa pravougaoni papir i stoti put pročitala smrt odštampanu ble-dim slovima i ime svoga muža upisano rukom, ljubičastim mastilom. Neko je već pozivao sa drugog kraja hodnika. Trebalo je da stigne novi voz sa ranjenicima.
"Samovari!" Tako su moj otac i njegovi prijatelji u toku svojih noćnih razgovora ponekad nazivali vojnike bez ruku i nogu, ta živa trupla u čijim je očima bio sakupljen sav očaj ovoga sveta. Da, bili su to "samova-ri": sa okrajcima butina sličnim nožicama ove bakarne posude i ostacima ramena sličnim njenim ručkama.
Naši gosti su o tome govorili sa nekakvom mešavinom gordosti, pod-rugljivosti i gorčine. Taj ironičan i surov naziv "samovar" je značio da je rat daleko, jedni su ga zaboravili, druge – nas mlađe rođene desetak godina posle Pobede – nije ni zanimao. A da ne bi izgledali patetični, pomislio sam, govorili su o prošlosti sa nekom pomalo nitkovskom neu-siljenošću onih koji ne veruju ni u Boga ni u đavola, kako kažu Rusi. Tek mnogo kasnije će mi taj nemaran ton otkriti svoju pravu tajnu: "samovar" je bio duša zarobljena u komadu mesa bez udova, mozak odvojen od tela, pogled bez snage zaglibljen u sunđerasto testo života. Tu namučenu dušu su ljudi nazivali "samovar".

Pričati o Šarlotinom životu, za njih je bio i način da ne otkrivaju sops-tvene rane i patnje. Naročito stoga što je njena bolnica, prihvatajući stotine vojnika prispelih sa svih frontova, sažimala bezbrojne sudbine, sakupljala tolike lične priče.
Kao priču o vojniku kojem sam se uvek divio zbog njegove noge napunjene ... drvetom. Komad granate koji mu se zario ispod kolena zdrobio je drvenu kašiku koju je nosio u visokoj sari čizme. Povreda nije bila teška, ali je trebalo izvaditi sve ostatke. "Sve te treščice", kako je govorila Šarlota.
A jedan ranjenik se po ceo dan žalio tvrdeći da ga ispod gipsa svrbi noga, "da čupa utrobu". On se uvijao, grebao beo oklop kao da njegovi nokti mogu dopreti do rane. "Skinite ga", preklinjao je. "Nagriza me. Skinite ga, ili ću ga sam razbiti nožem!" Glavni lekar, koji nije ispuštao skalpel dvanaest sati dnevno, nije hteo ni da čuje, uveren da pred sobom ima nekog kmezavca. "Samovari se nikad ne žale", mislio je. Šarlota ga je najzad ubedila da otvori rupicu na gipsu. Zatim je sama pincetom iz krvavog mesa izvadila bele crve i isprala ranu.
Na tu priču se sve u meni bunilo. Telo mi se treslo pred tom slikom raspadanja. Na svojoj koži sam osećao fizički dodir smrti. I široko otvo-renih očiju sam posmatrao odrasle koje su ovakvi događaji, svi slični po svojoj suštini, zabavljali: komadići drveta u rani, crvi ...
Pa onda priča o rani koja nikako nije htela da zaraste. A ipak se stvara-la krasta. Vojnik je bio miran i ozbiljan, ležao je, za razliku od ostalih koji su izlazili i vukli se po hodnicima ubrzo posle operacije. Lekar je pažljivo zagleda o ranu i vrteo glavom. Rana je pod zavojima, iako juče prevučena slojem tanke pokožice, ponovo prokrvarila, njene tamne ivice su ponovo ličile na pokidanu čipku. "Neobično!", čudio se lekar, ali nije mogao duže ostati tu. .Previjte mu to!", govorio je dežurnoj bolničarki provlačeći se između kreveta primaknutih jedan uz drugi. A sledeće noći je Šarlota sasvim slučajno iznenadila ranjenika. Sve bolničarke su nosile obuću čije je užurbano lupkanje ispunjavalo hodnike. Samo se Šarlota kretala bez šuma obuvena u kratke valjenke. Nije je čuo kako dolazi. Ona je ušla u neosvetljenu sobu, zastala pored vrata. Prilika vojnika koji je sedeo na krevetu jasno se ocrtavala na prozorskom staklu osvetljenom belinom snega. Šarloti je trebalo nekoliko trenutaka da se doseti: vojnik je nekim sunđerom trljao svoju ranu. Na jastuku su bili savijeni zavoji koje je upravo skinuo... Ujutru je to ispričala glavnom lekaru. A on je posle neprospavane noći gledao u nju kao kroz maglu, ne shvatajući. Potom je, savladavši obamrlost, izbacio promuklim glasom:
– Šta misliš da treba uraditi sa njim? Odmah ću telefonirati da ga vode. To je samoranjavanje ...
– Ići će na ratni sud ...
– Pa šta? Zar nije zaslužio? Dok drugi crkavaju po rovovima ... On ... Dezerter!
Nastao je trenutak tišine. Lekar je seo i protrljao lice dlanovima umr-ljanim jodom.
– Možda da mu stavimo gips? – rekle je Šarlota.
Lekarevo lice se pojavilo iza dlanova u ljutitoj grimasi. Zaustio je da nešto kaže, pa se predomislio. Pocrvenele oči su mu postale življe, osme-hnuo se.
– Opet ti sa tim gipsom. Jednome ga skidaš jer ga svrbi, drugome ga stavljaš zato što se grebe. Svaki put me nečim začudiš, Šarlota Norberto-vna.
Za vreme vizite je pregledao ranu i sasvim prirodnim tonom rekao bolničarki:
– Treba mu staviti gips. Samo jedan sloj.
Šarlota će to učiniti pred polazak kući.

Nada se vratila kad je godinu i po dana posle primitka prvog obaveš-tenja o njegovoj smrti dobila još jedno. Fjodor nije mogao da pogine dva puta, mislila je, znači – možda je živ. Ta dvostruka smrt je značila obeća-nje života. Ne govoreći nikom ništa, Šarlota je nastavila da čeka.
Vratio se, ali ne sa Zapada početkom leta kao većina vojnika, nego sa Dalekog istoka, u septembru, posle kapitulacije Japana ...
Saranza se od varoši na ivici fronta preobrazila u mirno mesto koje se vratilo svom stepskom snu, tamo preko Volge. Šarlota je tu živela sama: njen sin (moj ujak Sergej) je otišao u vojnu školu, a kći (moja majka) – u susedni grad kao i svi đaci koji su hteli da nastave školovanje.
Jedne blage septembarske večeri izišla je iz kuće i krenula pustom uli-com. Želela je da pre nego što se smrkne, na ivici stepe ubere nekoliko strukova divljeg kopra za zimnicu. Ugleda la ga je dok se vraćala istim putem ... Nosila je svežanj dugačkih strukova biljke koji su se završavali žutim štitastim cvetićima. Njenu haljinu, telo, ispunjavala je čistota polj-ske tišine, meka svetlost sunca na zalasku. Na prstima je ostao jak miris kopra i suvih trava. Znala je već da se uprkos bolu koji ga pohodi, ovaj život može živeti, da ga treba pratiti lagano, počev od ovog zalaska sun-ca, pa do prodornih mirisa ovih biljaka, od beskrajnog mira ravnice do cvrkuta ptice izgubljene na nebu, da, polazeći od toga neba do njegovog dubokog odsjaja koji je osećala u grudima kao nešto sasvim prisno i živo. Da, obraćati pažnju na mlaku prašinu na putiću koji vodi u Saranzu ...
Podigla je pogled i ugledala ga. Išao joj je u susret, bio je još daleko, tamo na kraju ulice. Da ga je Šarlota dočekala na kućnom pragu, da je otvorio vrata i ušao, kao što je tako dugo zamišljala i kao što su činili svi vojnici koji su se vraćali iz rata, u životu ili na filmu, ona bi verovatno kriknula, poletela prema njemu, uhvatila se za njegov opasač, zaplakala ...
Ali on se pojavio u daljini, raspoznavao se postepeno, ostavljajući svojoj ženi vremena da savlada ulicu koja je postala sasvim nepoznata usled pojave jednog čoveka na čijem je licu već raspoznavala onaj neod-lučan osmeh. Oni nisu potrčali, nisu razmenili nijednu reč, nisu se ni zagrlili. Činilo im se da idu jedno prema drugom čitavu večnost. Ulica je bila pusta, večernja svetlost je blistala na zlatastom lišću drveća – nekak-vom nestvamom prozimošću. Zaustavivši se pokraj njega, blago je mah-nula svežnjem. On je klimnuo glavom kao da kaže: "Da, da, razumem." Nije imao opasač, samo neki kaiš sa potamnelom bronzanom kopčom. Čizme su mu bile crvenkaste od prašine.
Šarlota je stanovala u prizemlju stare drvene kuće. Iz godine u godinu, već ceo vek, tle se neosetno izdizalo, a kuća se slegala, tako da je prozor njene sobe bio tek malo iznad pločnika ... Ušli su ćutke. Fjodor je spustio torbu na stoličicu, hteo da kaže nešto, ali nije rekao ništa, samo se nakaš-ljao prinevši prste usnama. Šarlota je počela da priprema nešto za jelo.
Sa iznenađenjem je primetila kako odgovara na njegova pitanja, odgovara bez razmišljanja (razgovarali su o hlebu, bonovima za snabde-vanje, o životu u Saranzi), kako mu nudi čaj, kako se smeši na njegovu primedbu da treba naoštriti sve noževe u ovoj kući". Ali dok je učestvo-vala u ovom prvom, još opreznom razgovoru, bila je na nekom drugom mestu. U nekoj dubokoj odsutnosti u kojoj su odzvanjale sasvim drugači-je reči: "Ovaj čovek kratke kose i kao posut kredom, moj je muž. Nisam ga videla četiri godine. Sahranjen je dva puta – najpre u borbi za Mos-kvu, zatim u Ukrajini. A evo ga, vratio se. Trebalo bi da plačem od rados-ti. Trebalo bi... Kosa mu je sasvim proseda ... " Primetila je kako je i on daleko od ovog razgovora o bonovima za snabdevanje. Vratio se onda kad su baklje Pobede već odavno bile ugašene. Život je krenuo svakod-nevnim tokom. Vratio se isuviše kasno. Kao rasejan čovek koji pozvan na ručak dolazi u vreme večere, iznenadivši domaćicu koja se već opraš-tala sa poslednjim odocnelim zvanicama. "Mora biti da mu izgledam veoma stara", pomislila je iznenada Šarlota, ali ni ta misao nije mogla slomiti ono neobično odsustvo osećanja u njenom srcu, onu ravnodušnost koja ju je zapanjila.
Zaplakala je tek onda kad je videla njegovo telo. Posle večere je zagrejala vodu, donela plehano korito – malu dečiju kadu koju je stavila nasred sobe. Fjodor se zgrčio u toj sivoj posudi čije se dna ulegalo pod njegovim nogama ispuštajući drhtav zvuk. I dok je sipala mlaz tople vode na leđa svoga muža koji je nespretno trljao ramena i leđa, Šarlota je zaplakala. Suze su joj se slivale niz lice koje je ostalo nepomično, padale su i mešale se sa sapunjavom vodom u koritu.
Ovo telo je bilo telo čoveka kojega ona nije poznavala. Telo puno oži-ljaka, brazgotina – onih dubokih, sa debelim ivicama kao debele pohlep-ne usne, onih sa glatkom površinom, sjajnom kao pužev trag. Na jednoj plećki je ostala rupa – Šarlota je znala koja vrsta hrapavog šrapnela pravi takvu rupu. Crvenkasti tragovi šavova su okruživali jedno rame, produ-žavali se prema grudima ...
Kroz suze je gledala svoju sobu kao da je vidi prvi put. Prozor nizak do tla, svežanj stabljika kopra, sada već iz nekog drugog razdoblja njenog života, vojnička torba na stoličici pokraj ulaza, velike čizme prekrivene riđastom prašinom. A pod nezaštićenom mutnom sijalicom, u sredini ove sobe dopola zarivene u zemlju – to neprepoznatljivo telo, kao da je bilo kidano pod točkovima kakve mašine. Reči čuđenja javile su se u njoj nehotice: "Ja, Šarlota Lemonije, nalazim se ovde, u ovoj izbi pokopanoj usred stepske trave, sa ovim čovekom, vojnikom čije je telo pokriveno ranama, ocem moje dece, čovekom koga toliko volim ... Ja, Šarlota Lemonije ... "
Na jednoj Fjodorovoj obrvi široka bela brazgotina koja mu je, sužava-jući se, presecala čelo. Zbog toga mu je pogled stalno izgledao kao začu-đen. Kao da nije uspevao da se privikne na ovaj život posle rata.
Živeo je manje od godinu dana ... U zimu su se preselili u stan u koji ćemo mi kao deca dolaziti kod Šarlote svakog leta. Nisu imali vremena ni da kupe novo posuđe i pribor za jelo. Fjodor je sekao hleb nožem done-tim sa fronta – napravljenim od bajoneta ...
Slušajući odrasle kako pričaju, ja sam ovako zamišljao našeg dedu za vreme njihovog neverovatno kratkotrajnog ponovnog zajedničkog života: jedan vojnik stupa na trem izbe, pogled mu se stapa sa pogledom njegove žene i ima samo toliko vremena da izgovori: "Vidiš, vratio sam se ... " pre nego što se sruši i umre od zadobijenih rana.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

9 Re: Andrej Makin - Francusko zaveštanje taj Uto Sep 25, 2012 8:43 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
3.

Te godine me je Francuska zarobila u duboku i studijsku samoću. Kra-jem leta sam se vratio iz Saranze kao kakav mladi istraživač sa hiljadu i jednim pronalaskom u svom prtljagu – od Prustovog grozda, do spomen-štita koji svedoči o tragičnoj smrti vojvode od Orleana. Te jeseni, a naro-čito u toku zime, pretvorio sam se u strastvenog čitaoca, u arhivara koji kao začaran pabirči svaki podatak o zemlji o čijoj tajni je tek ponešto naslutio za vreme letnje posete.
Pročitao sam sve zanimljivo što je naša školska biblioteka imala o Francuskoj. Uranjao sam u brazde prostranije od okvira našeg grada. Isprekidanim impresionističkim Šarlotinim kazivanjima hteo sam da suprotstavim sistematsko proučavanje idući od veka do veka od Luja do Luja, od jednog romansijera do njegove sabraće, učenika ili epigona.
Ti dugi dani provedeni u prašnjavim lavirintima pretrpanim knjigama, verovatno su ličili na privrženost monaštvu koju oseća svak u tom uzras-tu. Pribegavamo usamljenosti pre nego što nas ščepaju zupčanici života odraslih, usamljujemo se i izmišljamo ljubavne pustolovine koje. će .nam se desiti. To iščekivanje, to povlačenje iz života brzo nam dojadi. Otuda užurbano plemensko zajedništvo mladeži – grozničav pokušaj da se pre vremena odigraju svi scenariji društva odraslih. Retki su oni koji su sa trinaest-četrnaest godina kadri da se odupru tim igrama uloga nametnutih usamljenicima, sanjalicama, sa surovošću i netrpeljivošcu te dojučerašnje dece.
A ja sam umeo da sačuvam svoju radoznalu dečačku usamljenost zahvaljujući istraživanju Francuske.
Mala družina koju su sačinjavali moji školski drugovi prema meni je ispoljavala čas rasejanu popustljivost (bio sam nedozreo" nisam pušio i nisam pričao masne viceve u kojima su polni organi, i muški i ženski, postajali svojevrsni nosioci radnje), čas agresivnost čije me je grupno nasilje zapanjivalo: nisam se osećao mnogo drugačiji od ostalih, nisam smatrao da sam zaslužio toliko neprijateljstvo. Istina, nisam se odušev-ljavao filmovima o kojima je njihova družina razgovarala za vreme odmora, nisam razlikovao fudbalske klubove čiji su oni bili strastveni navijači. A njih je vređalo takvo moje nepoznavanje. U tome su videli prkos. Napadali su me ruganjem, pesnicama. U toku te zime počeo sam uviđati jednu istinu koja me je zbunjivala: nositi u sebi tu daleku prošlost, prepustiti svojoj duši da živi u bajkovitoj Atlantidi, i nije bilo bezazleno. Da, bio je to svakako prkos, izazov u očima onih koji su živeli u sadaš-njici. Jednog dana kad su mi zadirkivanja dojadila, počeo sam da se pravim kao da me zanima ishod poslednje utakmice i, umešavši se u njihov razgovor, navodio sam imena fudbalera koja sam naučio prethod-ne večeri. Svi su osetili podvalu. Razgovor se prekinuo. Družina se rastu-rila. Mene su udostojili samo sa nekoliko sažaljivih pogleda. Osetio sam se još potišteniji...

Posle tog žalosnog pokušaja, još dublje sam se zagnjurio u svoja istra-živanja i čitanje. Varljivi sjaj Atlantide mi je tokom vremena postajao nedovoljan. Otad sam se trudio da izbliza upoznam njenu istoriju.
Tragajući po dubinama naše stare biblioteke pokušavao sam da rasvet-lim uzorke neobičnog braka između Anrija Prvog i ruske princeze Ane. Hteo sam da saznam šta joj je njen otac, čuveni Jaroslav Mudri, mogao dati u miraz. I kako je iz Kijeva dopremio krda konja svom zetu Francuzu koga su napadali ratoborni Normani. I kako je Ana Jaroslavna provodila dane u tmurnim srednjovekovnim zamkovima u kojima je toliko žalila za ruskim kupatilima ... Više se nisam zadovoljavao tragičnom pričom koja je slikala smrt vojvode od Orleana pod prozorima lepe Izabo. Ne, sada sam se bacio na traženje njegovog ubice, onog Žana Bez Straha čiji je rodoslov trebalo naći, utvrditi ratničke podvige, pronaći kakvu je odeću i oružje nosio, utvrditi gde su bila njegova imanja ... Saznao sam koliko je kašnjenje divizija maršala Grušija i onih nekoliko izgubljenih sati bilo kobno za Napoleona na Vaterlou ...
Biblioteka, talac ideologije, bila je neujednačeno snabdevena: u njoj sam našao samo jednu knjigu o vremenu Luja XIV, dok je na susednoj polici stajalo dvadesetak knjiga posvećenih Pariskoj komuni i tuce tomo-va o nastanku francuske Komunističke partije. Ali žedan znanja, znao sam kako da doskočim tom manipulisanju istorijom. Okrenuo sam se književnosti. Veliki francuski klasici su bili tu i oni su, izuzev nekoliko zabranjenih slavnih, kao što su Retif de la Breton, Sad ili Žid, u celini uzev izbegli cenzuru.
Mlad i neiskusan postao sam fetišist: više sam prikupljao podatke nego što sam shvatao kako je izgledalo to istorijsko vreme. Posebno sam tražio anegdote slične onima koje vodiči pričaju turistima pred nekom znamenitošću. Bila je u mojoj zbirci priča o crvenom prsluku Teofila Gotjea koji je nosio na premijeri Ernanija, o Balzakovim štapovima, o nargilama Žorž Sand i prizoru njene prevare u zagrljaju lekara pozvanog da leči Misea. Divio sam se otmenosti kojom je ona ponudila svom lju-bavniku sadržaj Lorencaća. Nisam propuštao ni da se vraćam na scene pune slika koje je beležilo moje pamćenje, doduše dosta zbrkano. Poput one u kojoj je Viktor Igo, proseda i setna starina, u hladu nekog parka sreo Lekonta de Lila. "Znate li na šta sam upravo mislio?", upitao je stari pesnik. I pred zbunjenim sagovornikom izjavio u zanosu: "Mislio sam na ono što ću reći Bogu kada, možda sasvim uskoro, budem pristupio nje-govom kraljevstvu ... " A onda je Lekont de Lil, ironično i sa poštova-njem istovremeno, rekao sasvim uvereno: ,,O, reći ćete mu 'Dragi kolega' ... "

Čudnovato je da mi je samo jedno stvorenje, koje nije ništa znalo o Francuskoj, koje nikad nije pročitalo ništa od nekog francuskog pisca, neko ko sasvim sigurno nije umeo ni da pokaže na karti sveta gde se nalazi ta zemlja, sasvim nehotice pomoglo da se izvučem iz svoje zbirke anegdota, okrenuvši moje istraživanje u sasvim novom smeru. Bio je to onaj klipan koji me je jednom obavestio da Lenjin nije imao dece zato što nije umeo da vodi ljubav ...
Ono društvance iz našeg odeljenja preziralo ga je kao i mene, ali iz sasvim različitih razloga. Mrzeli su ga zato što je na njih ostavljao vrlo nedopadljiv utisak odrasle osobe. Dve godine stariji od nas, zašao već u godine čijom su se slobodom đaci unapred naslađivali, moj lenji drugar nije mnogo uživao u tome. Paška je – tako su ga svi zvali – živeo kao oni neobični mužici koji do kraja života sačuvaju u sebi nešto detinje, što je u velikoj suprotnosti sa njihovim divljačnim i muževnim izgledom. Oni uporno izbegavaju grad, društvo, udobnost, povlače se u šumu i, baveći se lovom ili lutanjem, najčešće tako i završavaju.
Paška je donosio u učionicu miris ribe, snega i, kad bi otopilo, miris gline. On je po čitave dane šljapkao obalama Volge. I u školu je dolazio samo da ne bi pravio neprilike majci. Uvek je kasnio, ne primećujući prezrive poglede budućih odraslih, prolazio učionicom i uvlačio se u svoju klupu tamo u dnu. Đaci su napadno šmrkali dok je on prolazio, razredna je uzdisala podižući oči prema nebu. Miris snega i vlažne zemlje lagano je ispunjavao učionicu.
Naš status parija u zajednici našeg odeljenja na kraju nas je združio. Iako nismo postali prijatelji u pravom smislu, zapazili smo našu usamlje-nost i u tom videli znak raspoznavanja. Otad sam često išao sa Paškom na pecanje na obali Volge pod snegom. On bi probušio led pomoću snežnog svrdla, u prorez ubacivao udicu i nepomično stajao iznad okruglog otvora u kome se mogla videti zelenkasta debljina leda. Ja sam zamišljao ribu kako se na kraju tog uskog tunela, ponekad metar dugog, oprezno pribli-žava mamcu ... Grgeči tigrastih leđa, pegave štuke, crvenperke jasnocr-venog repa, pomaljali su se iz rupe i, skinuti sa udice, padali na sneg. Posle nekoliko odskoka, njihova tela bi se kočila, zamrznuta ledenim vetrom. Kičmene pršljenove prekrivali su ledeni kristali kao nekakve dijademe iz bajke. Nismo mnogo govorili. Potpun mir snežnih ravnica, srebrnasto nebo, dubok san velike reke, činili su reči izlišnima.
Tražeći mesto sa više ribe, Paška se ponekad opasno približavao dugim pločama mutnog vlažnog leda koje su podrivali izvori ... Okretao sam se kad bih čuo krckanje i video svog druga kako se koprca u vodi i zariva raširene prste u zrnast sneg. Trčao sam do njega i na nekoliko metara od otvora pružao se potrbuške i dobacivao mu kraj svog šala. Paška je obično uspevao da se izvuče pre moje pomoći. Kao kakav delfin izvlačio se iz vode, ponovo padao grudima na led, puzao ostavljajući dug mokar trag. Ali ponekad, verovatno da meni učini posebno zadovoljstvo, hvatao je moj šal i tako se izvlačio.
Posle takvog kupanja odlazili smo do olupine jednog od starih čamaca koji su se mogli videti ovde-onde među smetovima snega. U njihovoj pocrneloj utrobi ložili smo veliku vatru. Paška je skidao debele valjenke i vatirane pantalone i stavljao ih pored vatre. Zatim bi podizao bose noge na neku dasku i počinjao da peče ribu.
Pored vatre smo postajali govorljiviji. On mi je pričao o izuzetnim ulovima (jedna riba je bila suviše široka i nije mogla da prođe kroz rupu otvorenu svrdlom!), o pucanju leda koje je u zaglušujućem praskanju odnosilo čamce, iščupano drveće, pa čak i izbe sa mačkama koje su se popele na krov ... A ja sam njemu pričao o konjičkim turnirima (upravo sam bio saznao kako su nekadašnjim ratnicima kad bi skinuli kacige posle borbe, lica bila umazana rđom: od gvožđa okvašenog znojem; ne znam zašto, ali me je ta pojedinost uzbuđivala više nego ceo turnir ... ), da, pričao sam o njihovim muževnim licima čije su crte isticane riđastim mrljama, pa o mladom junaku koji je dunuo tri puta u svoj rog tražeći pojačanje. Znao sam da je Paška, špartajući i leti i zimi obalama Volge, potajno sanjario o morskim prostranstvima. Bio sam srećan što sam u svojoj francuskoj zbirci našao za njega onu strahovitu borbu između mornara i ogromne hobotnice. A kako se moje sveznanje hranilo uglav-nom anegdotama, ispričao sam mu jednu u tesnoj vezi sa njegovom strašću i našim skrovištem u olupini starog čamca. Jednom na nekom opasnom moru, engleski ratni brod sreće francusku borbenu lađu, pa se engleski kapetan, pre nego što se upusti u bespoštednu bitku, obraća svojim iskonskim neprijateljima, napravivši glasnogovornik šakama: "Vi Francuzi se borite za novac. A mi kraljičini podanici se borimo za čast!" Onda se sa francuske lađe začulo kako sa naletom slanog vetra dopire veseo kapetanov usklik: "Svak se bori za ono što nema, gospodine!"
Jednog dana se Paška zamalo nije udavio. Čitavo jedno ledeno pod-ručje – uveliko je bilo otoplilo – popustilo je pod njegovim nogama. Samo mu je glava virila iz vode, zatim se pojavila ruka koja je tražila kakav nepostojeći oslonac. Žestokim naporom je izbacio grudi na led, ali se porozna površina slomila pod njegovom težinom. Vodena struja je već odvlačila njegove noge u čizmama punim vode. Ja nisam imao vremena da odmotam svoj šal, legao sam na led, puzao sam, pružio mu ruku. Tog trenutka sam u njegovim očima video kratak blesak straha ... Verujem da bi se izvukao i bez moje pomoći, bio je suviše prekaljen, suviše blizak silama prirode da bi dopustio da padne u njene zamke. Ali ovog puta je prihvatio moju ruku bez uobičajenog osmeha.
Nekoliko trenutaka kasnije, već je gorela vatra, a Paška je, bosih nogu i tela pokrivenog samo dugim džemperom koji sam mu pozajmio dok ne osuši svoju odeću, skakutao na dasci koju su lizali plameni jezici. Pocr-venelim oguljenim prstima mesio je loptu od gline kojom je oblagao ribu pre nego što je stavi na žeravicu ... Oko nas je bila bela pustinja zimske Volge, sa vrbama tankih zamrznutih grana koje su duž obale pravile providnu šikaru i, utonuo u sneg, onaj polurasturen čamac čijim smo delovima ložili našu varvarsku vatru. I suton kao da je postajao tamniji oko igre plamena koji nam je činio primamljivijim taj kratkotrajan utisak udobnosti.
Zašto sam mu toga dana ispričao tu, a ne kakvu drugu priču? Svakako je za to postojao neki razlog kao mamac za razgovor koji me je naveo na tu temu ... Bio je to sažet sadržaj, veoma skraćen, jedne Igoove pesme koju mi je kazivala Šarlota dosta davno i čijeg se naslova nisam ni sećao ... Negde pored porušenih barikada, vojnici su streljali ustanike u srcu pobunjenog Pariza, čija je kaldrma imala neobičnu sposobnost da se začas uspravi u zidine. Uobičajeno, surovo, nemilosredno streljanje. Ljudi su stajali leđima prema zidu, jedan trenutak gledali u puščane cevi koje su nišanile njihove grudi, zatim podizali pogled prema oblacima što su lagano plovili. Onda su padali. Na njihovo mesto naspram vojnika dolazili su njihovi drugovi ... Među osuđenima se nalazio dečak, neka vrsta Gavroša, čiji je uzrast mogao izazvati samilost. Nažalost, nije! Oficir mu je naredio da stane u red za čekanje smrti; dete je imalo isto pravo na smrt kao i odrasli. "I tebe ćemo streljati!", opsovao ga je glavni dželat. Ali trenutak pre nego što će stati pred zid, dete je dotrčalo do oficira i zamolilo: "Da li mi dozvoljavate da odnesem ovaj sat mami? Ona živi na dva koraka odavde, tu pored fontane. Vratiću se, kunem se!" Ovo dečije lukavstvo ganulo je čak i srca tih podivljalih vojničina, Prsli su u smeh, lukavstvo je stvarno izgledalo suviše providno. Oficir je izus-tio, smejući se glasno: "Ajde, trči. Gubi se, nitkove mali!" Nastavili su da se smeju puneći puške. Odjednom su zanemeli. Dete se ponovo pojavilo i, stajući ispred zida pored odraslih, doviknulo: "Evo me!"
Dok sam pričao činilo mi se da me Paška jedva sluša. Nagnut prema vatri nije se micao. Lice mu je skrivao oboren štit debele krznene šapke. Ali kad sam stigao do poslednje scene – kad se dete vraća, bledog i ozbi-ljnog lica i staje kao skamenjeno ispred vojnika – da, kad sam izgovorio njegove poslednje reči "Evo me!", Paška je zadrhtao, uspravio se ... I dogodilo se nešto neverovatno. Prekoračio je ivicu čamca i onako boso-nog pošao po snegu. Čuo sam nekakvo prigušeno ječanje koje je vlažan vetar odmah odagnao iznad bele ravnice.
Koraknuo je nekoliko puta, zaustavio se, do kolena utonuo u snežni smet. Zanemeo, ja sam stajao nepomičan nekoliko trenutaka gledajući iz čamca tog velikog dečaka odevenog u istegnut džemper koji je vetar nadimao kao kratku vunenu haljinu. Naušnjaci na njegovoj šapki lelujali su na hladnom vetru. Opčinjavale su me njegove bose noge duboko u snegu. Ne shvatajući više ništa skočio sam preko ivice čamca i krenuo prema njemu. Kad je čuo škripanje snega pod mojim koracima, naglo se okrenuo. Bolna grimasa mu je grčila lice. Plamen naše vatre ogledao mu se u očima sa neuobičajenim prelivanjem. Požurio je da te odsjaje obriše rukavom. "Ah, taj dim!", promrmljao je trepćući, pa se, ne gledajući me, vratio u čamac.
Tek onda je, primičući zaleđene noge do žara, zapitao sa ljutitom upornošću:
– I onda? Ubili su dečaka, je l' da?
Zatečen i ne nalazeći u sećanju ništa o tome, nesigurno sam promrm-ljao:
– E ... Ne znam baš tačno ...
– Kako to ne znaš? Pa sve si mi ispričao!
– Ali ne, u pesmi, znaš ...
– Ma briga me za pesmu! Nego u životu, jesu li ga ubili ili nisu?
Pogled koji je upro u mene preko plamena imao je pomalo ludački sjaj. Glas mu je bio istovremeno grub i preklinjući. Ja sam uzdahnuo, kao da sam hteo da zamolim Igoa za oproštaj, a onda sam jasnim i odsečnim glasom izjavio:
– Ne, nisu ga streljali. Jedan stari narednik koji se zadesio tu setio se svoga sina koji je ostao u selu. On je viknuo: "Onaj ko dime ovo dete imaće posla sa mnom!" I oficir je morao opet da ga pusti...
Paška je sagnuo glavu i počeo da izvlači ribu oblepljen u glinom, dža-rajući žeravicu grančicom. Ćutke smo razlomili koru od pečene zemlje, sa kojom su se skinule i krljušti, pa smo onda jeli meko i vruće meso posipajući ga krupnom solju.
Ćutali smo i dok smo se u sumrak vraćali kući u grad. Ja sam još bio pod utiskom čarolije koja samo što se beše dogodila. Čudo koje mi je pokazalo svemoć pesničke reči. Shvatao sam da nije u pitanju čak ni veština izražavanja, ni znalačko slaganje reči. Ne! Igoove reči su već bile izmenjene Šarlotinim pripovedanjem, a onda i mojim prepričavanjem. Znači da je bio dvostruko izneveren. Pa ipak, odjek te tako proste priče, ispričane hiljade kilometara daleko od mesta gde je rođena, uspeo je da izazove suze mladog varvarina i da ga golog gurne u sneg! U potaji sam bio ponosan što mi je pošlo za rukom da zablista varnica sjaja kojim je zračila Šarlotina otadžbina.
A te večeri sam takođe shvatio da čitajući ne treba da tražim anegdote. Ni reči lepo raspoređene na stranici hartije. Nego nešto mnogo dublje i istovremeno mnogo neposrednije: onaj prodoran sklad u vidljivom koji postaje večan kad ga otkrije pesnik. I ne znajući kako da ga nazovem, otad ću ga tražiti iz knjige u knjigu. Kasnije ću mu saznati i naziv: stil. A pod tim nazivom ne bih nikad mogao da prihvatim prazne igrarije žon-glera rečima. Tada bih pred sobom video pomodrele Paškine noge zari-vene u smet snega na obali Volge i nemiran odsjaj plamena u njegovim očima ... Da, njega je više uzbudila sudbina mladog ustanika nego sops-tveno davljenje iz kojeg se spasao nepun sat ranije!
Rastajući se sa mnom u predgrađu gde je stanovao, Paška mi je pružio moj deo ribe: nekoliko dugih ulomaka od gline. A onda je, izbegavajući moj pogled, zapitao nabusitim tonom:
– A gde se može naći ta pesma o streljanima?
– Ja ću ti je doneti sutra u školu, trebalo bi da je imam kod kuče, pre-pisanu ...
Rekao sam to u jednom dahu, loše prikrivajući svoju radost. Bio je to najsrećniji dan moga dečaštva.





















4.



"Pa ovo znači da Šarlota nema čemu više da me nauči!"
Ta zbunjujuća misao pala mi je na pamet onog jutra kad sam stigao u Saranzu. Iskočio sam iz vagona na maloj železničkoj stanici kao jedini putnik koji je tu sišao. Baku sam ugledao na drugom kraju perona. Opazi-la me je, blago mahnu la rukom i pošla mi u susret. I upravo sam u tom trenutku, idući prema njoj, shvatio: ona nema više ništa novo da mi priča o Francuskoj; sve mi je ispričala, a zahvaljujući čitanju, ja sam sakupio znanja možda i veća od njenih ... Grleći je osetio sam se postiđen zbog te pomisli koja je i mene samog iznenadila. Video sam u njoj neku nehotič-nu izdaju.
Uostalom, već nekoliko meseci sam osećao neobičnu zebnju: da sam suviše saznao ... Ličio sam na štedljivog čoveka koji se nada da će mu njegova ušteđevina uskoro omogućiti da živi na sasvim drugačiji način, da će mu otvoriti basnoslovne horizonte, promeniti njegovo viđenje stvari – sve do načina na koji ide, diše, razgovara sa ženama. Ušteđevina nep-rekidno raste, ali suštinskog preobražaja još nema.
Tako je bilo i sa mojim ukupnim francuskim znanjima. Ne zato što bih poželeo da iz toga izvučem neku korist. Zanimanje koje je moj lenji drugar pokazivao za moje priče već me je potpuno ispunjavalo. Pre će biti da sam očekivao da se nešto tajanstveno otkači, nalik na oprugu u muzičkoj kutiji, onaj zveket što najavljuje početak menueta koji će odi-grati figurice na postolju. Želeo sam da se to istraživanje datuma, imena, događaja, ličnosti pretopi u neviđenu životnu građu, da se kristalizuje u sasvim nov svet. Želeo sam da Francuska, kao kalem ubačena u moje srce, proučena, istražena, naučena, napravi od mene nekog drugog.
Ali jedinu promenu na početku toga leta unelo je odsustvo moje ses-tre, koja je otišla u Moskvu na studije. Plašio sam se da priznam
sebi kako sam se pribojavao da će naše večeri na balkonu možda pos-tati nemoguće zbog njenog odlaska.
Prve večeri, kao da sam hteo da se potvrde moja strahovanja, počeo sam da ispitujem baku o Francuskoj iz njene mladosti. Ona je rado odgo-varala, verujući da je moja radoznalost iskrena. Pričajući mi, Šarlota je nastavila da popravlja čipkanu kragnu na bluzi. Rukovala je iglom sa onim tračkom vešte otmenosti koja se uvek vidi kod žene koja radi i istovremeno razgovara sa gostom za koga misli da je zainteresovan za njenu priču.
Slušao sam je nalakćen na ogradu malog balkona. Moja mehanički postavljana pitanja su kao odjek ponavljala prizore iz prošlosti, one koje sam u detinjstvu hiljadu puta posmatrao, prisne slike, poznate osobe: šišač pasa na obali Sene, carske kočije u šetnji Jelisejskim poljima, lepa Otero, predsednik u kobnom zagrljaju sa ljubavnicom ... Sada sam shva-tao da nam je Šarlota ponavljala sve te priče svakog leta, udovoljavajući našoj želji da ponovo čujemo omiljenu pripovest. Upravo tako – bile su to samo one priče koje su nas oduševljavale u našem ranom uzrastu i koje nam, kao i svaka istinska priča, nikad nisu dosadile.
Toga leta sam napunio četrnaest godina. Shvatao sam da se vreme lepih priča neće vratiti. Već sam toliko saznao da me više nisu mogle zavarati njihove slikovite igre. I čudnovato, umesto da se radujem tom očiglednom znaku sazrevanja, toga dana sam mnogo žalio za svojom nekadašnjom bezazlenom prostodušnošću. Protivno onom što sam očeki-vao, nova saznanja kao da su zamračila moju zbirku francuskih slika. Čim bih poželeo da se vratim u Atlantidu našeg detinjstva, umešao bi se jedan učenjački glas: video bih stranice knjiga, datume štampane masnim brojevima. A glas bi počinjao da tumači, upoređuje, navodi. Osećao sam kao da me je odjednom zadesilo neko čudno slepilo ...
Razgovor se prekinuo u jednom trenutku. Ja sam slušao tako rasejano da su mi poslednje Šarlotine reči – izgleda da je to bilo neko pitanje – nekako promakle. Zbunjen, pažljivo sam gledao u njeno lice koje je podigla prema meni. U ušima sam čuo melodiju rečenice koju je upravo izgovorila. Ton te rečenice mi je pomogao da shvatim njen smisao. Da, bio je to ton kojim govori pripovedač kad kaže: "Ma ne, o tome ste sigur-no već slušali. Neću da vam dosađujem starim pričama ... ", a potajno se nada da će slušaoci početi da ga podstiču, tvrdeći da im ta priča nije poznata, ili da su je zaboravili ... Sumnjičavo i nesigurno sam odmahnuo glavom.
– Ne, ne, ne bih rekao. Jesi li sigurna da si mi to već pričala? Video sam smešak koji je obasjao bakino lice. Nastavila je priču. Sada sam je slušao pažljivo. I ko zna po koji put mi se pred očima pojavila uzana ulica srednjovekovnog Pariza, hladna jesenja noć i, na jednom zidu, mali tamni grb koji je zauvek sjedinio tri sudbine i tri imena negdašnjih vre-mena: Luja Orleanskog, Žana Bez Straha, Izabo Bavarske ...
Ne znam zašto sam je u tom trenutku prekinuo. Mora biti da sam želeo da joj pokažem svoje veliko znanje. A posebno je to bilo ono otkriće koje me je smesta zaslepilo: jedna stara gospođa, na balkonu što se nadneo nad beskrajnu stepu, još jednom ponavlja priču naučenu već napamet, ponavlja je mehanički precizno kao gramofonska ploča, verna tom tako-reći predanju koje govori o nekoj zemlji što postoji još samo u njenim uspomenama ... Naš razgovor u četiri oka u večernjoj tišini, odjednom mi se učinio neumesan, Šarlotin glas me je podsetio na glas iz automata. U letu sam uhvatio ime osobe koju je upravo pomenula, počeo sam da govorim. Žan Bez Straha i njegovo nečasno šurovanje sa Englezima. Pariz u kojem su mesari, postavši "revolucionari", krojili zakon i vršili pokolj protivnika iz Burgonje, ili onih koje su smatrali za takve. I onaj ludi kralj. I vešala na pariskim trgovima. I vukovi koji su lutali po četvr-tima grada opustošenog građanskim ratom. I nezamisliva izdaja koju je počinila Izabo Bavarska kad se pridruži la Žanu Bez Straha i odrekla princu pravo na presto, tvrdeći da nije kraljev sin. Da, lepa Izabo iz našeg detinjstva ...
Odjednom mi je ponestalo vazduha, zagušio sam se sopstvenim reči-ma, imao sam suviše toga da kažem.
Posle trenutka ćutanja, baka je blago zavrtela glavom i kazala veoma iskreno:
– Oduševljena sam što tako dobro poznaješ istoriju!
Meni se ipak činilo da u njenom glasu punom uverenosti razaznajem prizvuk potajne misli: "Lepo je znati istoriju. Ali kad sam ja govorila o Izabo i onom stroju strelaca, o onoj jesenjoj noći – mislila sam na nešto sasvim drugo ... "
Sagla se mid svoj rad bockajući iglom tačnim i ujednačenim pokreti-ma. Prošao sam kroz stan, izašao na ulicu. U daljini se začuo pisak loko-motive. Topao večernji vazduh je ublažavao prodorno st toga piska, pa je zazvučao kao neki uzdah, žalopojka.
Između zgrade u kojoj je živela Šarlota i stepe nalazila se veoma gusta šumica, čak neprohodna: gustiš od divljih dudova, kandžaste grane leske, stari rovovi puni kopriva. U stvari, mi smo čak i ovde uspevali da se u igri provučemo kroz prirodne zapreke, ali su nam put prečile druge koje je stvorio čovek: isprepletana bodljikava žica, zarđale ukrštene prepreke za tenkove ... Mesto se zvalo Staljinka, prema imenu odbrambene linije podignute ovde za vreme rata. Plašili su se da Nemci ne stignu sve dov-de. Ali ih je zaustavila Volga, a naročito Staljingrad ...
Linija je uklonjena, a ostaci ratnog materijala su ostali napušteni u šumi koja je nasledila njihovo ime. "Staljinka" – govorili su žitelji Saran-ze i tako je izgledalo da je njihov grad postao deo velikih istorijskih zbivanja.
Pričalo se da je unutrašnjost šume minirana. To je obeshrabrivalo i najtvrdoglavije među nama koji su hteli da krenu u tu no man 's land i na njeno zarđalo blago.
A iza šikare Staljinke prolazila je železnička pruga uskog koloseka; kao nekakva minijaturna pruga, sa malom lokomotivom sasvim pocrne-lom od čađi, takođe malim vagončićima i – kao pri kakvoj optičkoj varci – mašinovođom odevenim u majicu umrljanu kolomazom, sličnog džinu koji se naginje kroz prozor. Uvek kad bi presecala kakav put koji je odlazio prema horizontu, lokomotiva je ispuštala svoj polunežan, poluža-loban krik. Udvostručen svojim odjekom, ovaj signal je ličio na zvučno oglašavanje kukavice. „Kukuška" – pogledom smo govorili da smo opazili niz vagona na uskoj pruzi obrasloj maslačkom i kamilicom.
One večeri me je vodio njen glas. Zaobišao sam čestar u blizini Sta-ljinke i ugledao poslednji vagončić koji je klizio utapajući se u topao suton predvečerja. Čak je i ovaj mali voz širio neponovljiv, pomalo oštar miris železnice, neprimetno pozivajući na neko od onih dugih putovanja na koja se olako odlučujemo. Iz daljine, iz plavičaste večernje izmaglice, čuo sam kako setno leprša jedno "ku-ku-u". Stavio sam nogu na šinu koja je blago podrhtavala pod vozom koji je otišao. Tiha stepa kao da je od mene očekivala neki pokret, neki korak.
"Kako je to bilo nekada davno", govorio je u meni glas bez reči. "Ova Kukuška za koju sam mislio da odlazi nekud u nepoznato, prema zem-ljama koje ne postoje na karti, prema planinama snežnih vrhova, prema noćnom moru na kojem su se svetiljke sa čamaca mešale sa zvezdama. Sada znam da taj voz ide od ciglane u Saranzi do železničke stanice gde se njegovi vagončići istovaraju. Ukupno dva do tri kilometra. Lepo puto-vanje! Da, ja to znam sada, pa neću moći više nikad da verujem kako su ove šine beskonačne, a ovo veče jedinstveno, puno jakog mirisa stepe, ovo ogromno nebo, uz moje neobjašnjivo i čudnovato prisustvo, neopho-dno ovde pored pruge ispucalih pragova, tačno u ovom trenutku, sa odje-kom ovog 'ku-ku-u' u ljubičastom vazduhu. Nekada bi mi sve to izgledalo sasvim prirodno ... "
Noću, pre nego što bih zaspao, setio bih se da sam najzad shvatio smi-sao zagonetne formule u jelovniku za banket u carevu čast: .Prepelice kamenjarke i pečene punjene strnadice". Sada sam znao da je reč o div-ljači veoma cenjenoj među sladokuscima. Lepo, ukusno, retko jelo, ali ništa više. Uzalud sam ponavljao kao nekad: „Prepelice kamenjarke i punjene strnadice" – čarolija koja mi je ispunjavala grudi slanim vetrom iz Šerbura sada je bila sparušena. I tada sam, u nesigurnom beznađu, šaputao sasvim tiho, samo za sebe, očiju široko otvorenih u tami:
– Znači, završava se jedan deo moga života!

Otad smo razgovarali, a da ništa ne bismo kazali. Videli smo kako se između nas postavlja pregrada od tih bezličnih reči, tog zvučnog odraza svakodnevice, te tečne govorljivosti kojom se osećamo obavezni da, ko zna zašto, ispunimo tišinu. Sa zaprepašćenjem sam otkrio da govoriti zapravo predstavlja najbolji način da se prećuti ono suštinsko. A da bi se ono iskazalo trebalo je izgovarati reči na sasvim drugi način, šaputati ih, utkati ih u večernje brujanje, u zrake sunca na zalasku. Još jednom sam u sebi osetio tajanstveno klijanje toga jezika, toliko drugačijeg od reči izanđalih od upotrebe, jezika na kojem bih mogao da kažem tiho, susre-ćući Šarlotin pogled:
– Zašto mi se steže srce kad začujem udaljeni zov Kukuške?
Zašto mi neko jesenje popodne u Šerburu od pre sto godina, da, taj trenutak koji ja nisam ni doživeo, u gradu u kojem nikad nisam bio, zašto mi njegova svetlost i vetar izgledaju življi nego dani mog stvarnog živo-ta? Zašto tvoj balkon više ne lebdi u ljubičastom večernjem vazduhu iznad stepe? Prozračnost snova koji su ga obavijali rasprsla se kao alhe-mičareva retorta. I komadići njenog stakla škripe i ne daju nam da razgo-varamo kao nekada ... A tvoja secanja, koja sada znam napamet, nisu li kavez koji te drži zarobljenu? A naš život – nije li on upravo taj svakod-nevni preobražaj pokretne i tople sadašnjosti u zbirku uspomena okame-njenih kao leptiri prikovani čiodama ispod prašnjavog stakla? I zašto onda osećam da bih bez oklevanja dao celu tu zbirku da samo jednom osetim gorki ukus koji bi na mojim usnama ostavila zamišljena srebma posudica u nekoj nestvarnoj kafani u Nejiu? Za samo jedan udisaj slanog vetra u Šerburu? Za samo jedan zvižduk Kukuške iz mog detinjstva?
Međutim, mi smo i dalje ispunjavali ćutanje, kao bure Danaida, besko-risnim rečima, praznim rečenicama: "Danas je toplije nego juče! Gavrilič je opet pijan ... Kukuška nije večeras prolazila ... Pogledaj, tamo gori stepa! Ne, to je oblak ... Skuvaću opet čaj ... Danas su na pijaci prodavali lubenice iz Uzbekistana ... " Neizrecivo! Ono je na tajanstven način bilo povezano – ja to sada shvatam – sa suštinskim. Suština je bila neizreciva. Nesaopštiva. A sve što me je na ovom svetu mučilo svojom nemom lepotom, sve što se događalo bez reči, izgledalo mi je suštinsko. Neizre-civo je bilo suštinsko.
Ova jednačina je u mojoj mladoj glavi stvorila neku vrstu kratkog spo-ja u rasuđivanju. I zahvaljujući njenoj sažetosti, toga leta sam otkrio strašnu istinu: "Ljudi govore zato što se plaše ćutanja. Govore mehanički, glasno ili u sebi, opijaju se tom smešom od reči koja davi svaki predmet i svako biće. Govore o kiši i lepom vremenu, govore o novcu, ljubavi, ni o čemu. A čak i kada govore o svojoj uzvišenoj ljubavi uptrebljavaju reči izgovorene stotine puta, rečenice otrcane do krajnosti. Govore tek da bi govorili. Žele da odagnaju ćutanje ... "
Alhemičareva retorta je bila razbijena. Svesni besmislenosti svojih reči nastavili smo naš svakodnevni razgovor: "Možda će pasti kiša. Pogledaj onaj veliki oblak. Ne, to gori stepa ... Gle, Kukuška je prošla ranije nego obično ... Gavrilič ... Čaj ... Na pijaci ... " Da, jedan deo moga života bio je iza mene. Detinjstvo.

Pa ipak, naši razgovori o kiši i lepom vremenu toga leta nisu ili sasvim neopravdani. Kiša je često padala; u mom sećanju je seta obojila taj raspust maglovitim i tmurnim tonovima.
Ponekad je iz dubine tog usporenog dnevnog sivila izbijao odblesak naših nekadašnjih večeri – poneka fotografija koju bih slučajno otkrio u sibirskom kovčegu, čiji sadržaj već odavno nije više bio tajna za mene. Ili, s vremena na vreme, neka uzgredna, meni nepoznata pojedinost iz porodične prošlosti o kojoj bi mi Šarlota pričala, kao i o stidljivoj radosti osiromašene princeze koja iznenada, pod izlizanom postavom svog nov-čanika, pronalazi tanak zlatni novčić.
Tako sam jednog veoma kišnog dana, prevrćući hrpe starih francuskih novina u kovčegu, naišao na stranicu isečenu verovatno iz nekog ilustro-vanog lista sa početka veka. Bila je to reprodukcija, neznatno prevučena mrkom i sivom bojom, neke slike u stilu naglašenog realizma koji privla-či tačnošću i obiljem pojedinosti. Sadržaj slike sam i zapamtio po tome što sam njene pojedinosti posmatrao cele te kišovite večeri. Duga neskla-dna povorka ratnika – na svima su vidljivi umor i godine – prolazila je ulicom nekog siromašnog sela pored ogolelog drveća. Da, ti vojnici su bili vrlo stari – starci činilo mi se, sa dugom sedom kosom koja im je vijorila ispod šešira sa širokim obodom. Bili su to oni poslednji sposobni u pokretu jednog naroda već zahvaćenog ratom. Nisam zapamtio naziv te slike, ali znam da je sadržavao reč "poslednji". Oni su bili poslednja odbrana od neprijatelja, poslednji koji su mogli da rukuju oružjem. A ono im je, uostalom, bilo veoma oskudno: nekoliko kopalja, sekire, stare sablje. Radoznalo sam zagledao njihovu odeću, glomazne vojničke cipele sa velikim bakarnim kopčama, šešire i poneku potamnelu kacigu sličnu onoj kakvu su nosili konkistadori, kvrgave prste zgrčene oko drški koplja ... Francuska koja se uvek pred mojim očima prikazivala u raskoši dvora-ca, u slavnim časovima svoje istorije, odjednom se pojavila u obliku tog sela na severu gde su se niske kuće grčile iza proređenih živih ograda, gde je kržljavo drveće drhtalo pod zimskim vetrom. Začudo, osetio sam bliskost prema toj blatnjavoj ulici i prema ostarelim ratnicima osuđenim da poginu u neravnopravnoj borbi. Ne, u njihovom nastupu nije bilo ničeg patetičnog. Nisu to bili junaci koji pokazuju svoju veštinu ili požrt-vovanost. Izgledali su sasvim obično, ljudski. Naročito onaj što je nosio staru kacigu konkistadora, visok starac na kraju kolone koji se poštapao starim kopljem. Njegovo lice me je osvojilo iznenađujućom vedrinom, gorkom i nasmejanom u isto vreme.
Obuzet dečačkom setom, odjednom sam prešao u nekakvu zbrkanu radost. Poverovao sam da sam shvatio spokoj tog starog ratnika pred neizbežnim porazom, pred patnjom i smrću. Ni stoički ni pokorno, kora-čao je uzdignute glave kroz tu ravnicu, hladnu i tmurnu, ali koju je voleo i zvao "domovina". Izgledao je neranjiv. U deliću sekunde kao da je moje srce zakucalo istovremeno sa njegovim, pobeđujući strah, sudbinu, samoću. U tom prkos u sam osetio nešto kao novu strunu onog živog sklada koji je za mene predstavljala Francuska. Odmah sam pokušao da mu nađem ime: patriotski ponos? Hvalisavost? Ili čuvena furia francese – francuska žestina, koju su Italijani priznavali francuskim ratnicima?
Prizivajući u secanje te nazive video sam kako se lice starog vojnika lagano pomračuje, a oči mu se gase. Ponovo se pretvarao u lik sa stare potamnele reprodukcije posivelih boja. Kao da je skrenuo pogled da bi od mene prikrio svoju tajnu koju sam tek odškrinuo.

Drugi odsjaj prošlosti je bila jedna žena. Ona u pamukliji, sa velikom šapkom, koju sam pronašao na fotografiji u albumu punom starih slika iz francuskog razdoblja naše porodice. Setio sam se da je ta fotografija nestala iz albuma neposredno pošto sam se kod Šarlote raspitivao o njoj. Trudio sam se da se pri setim zašto tada nisam mogao dobiti odgovor. Taj prizor mi se pojavio pred očima: pokazujem sliku baki i odjednom vidim kako promiče neka tamna senka zbog koje ću zaboraviti na svoje pitanje; na zidu lagano pokrivam dlanom neobičnog leptira, noćnog leptira sa dve mrtvačke glave, dva tela, četvoro krila.
Pomislio sam kako sada, četiri godine kasnije, u tom dvostrukom noć-nom leptiru nema ničeg tajanstvenog za mene: jednostavno – dva sparena leptira. Razmišljao sam o sparenim ljudima, pokušavajući da zamislim pokrete njihovih tela ... I odjednom sam shvatio da sam već mesecima, možda i godinama, mislio samo na ta priljubljena, spletena, sastavljena tela. Na to sam i nehotice mislio u svakom trenutku dana, razgovarajući o nečem drugom. Kao da je grozničavo golicanje onih leptirova sve vreme peklo moj dlan.
Sada mi se činilo da je konačno nemoguće da pitam Šarlotu ko je ta žena u pamukliji. Između bake i mene se podizala nepremostiva prepre-ka: žensko telo sanjano, priželjkivano, hiljadu puta u mislima prisvojeno.
Uveče dok mi je sipala čaj, Šarlota je rekla nekako odsutnim glasom:
– Čudi me što Kukuška još nije prošla ...
Isplovio sam iz sanjarenja, podigao pogled prema njoj. Oči su nam se susrele ... Do kraja večere nismo više razgovarali ni o čemu.

Moj pogled na život, pa i moj život promenile su te tri žene ... Otkrio sam ih slučajno, na poleđini nekog članka izrezanog iz novina koji sam našao u sibirskom kovčegu. Ko zna po koji put sam čitao članak o prvom automobilskom reliju "Peking-Pariz preko Moskve", kao da sam hteo pokazati samom sebi kako nemam više šta da saznam, da je Šarlotina Francuska upoznata dokraja. Rasejano sam ispusti o taj list novina, on je skliznuo na tepih, ja sam gledao kroz otvorena vrata balkona. Bio je to nekako poseban dan, krajem avgusta, svež a sunčan, onakav po kakvom je, prevaljujući Ural, hladan vetar donosio prvi dah jeseni u naše stepe. Sve je blistalo u toj prozračnoj svetlosti. Drveće Staljinke se neobično jasno i nežno odslikavalo na nebu svetloplave boje. Vidik je bio obeležen čistom oštrom linijom. Sa nekim gorkim spokojem sam pomislio kako se približava kraj raspusta. Bio je to i kraj jednog razdoblja moga života, kraj koji je obeležilo izuzetno otkriće: sva moja znanja nisu mi obezbeđi-vala ni sreću, ni poseban dodir sa suštinskim ... Bilo je tu još jedno otkri-će: već dugo sam mislio na žensko telo, na tela žena. Sve druge misli su bile dopunske, uzgredne, iz ove izvedene. Da, postalo mi je jasno da biti muškarac znači neprekidno misliti na žene, da je muškarac samo sanjar o ženama! I ja sam postajao to ...
Igrom nekog šaljivog slučaja, onaj list iz novina se skliznuvši na tepih okrenuo. Podigao sam ga i na njegovoj poleđini opazio njih – one tri žene sa početka veka. Nikad ih ranije nisam video, kao da druga strana toga isečka iz novina nije ni postojala. Ovaj neočekivani susret me je zagoli-cao. Okrenuo sam fotografiju prema svetlosti koja je dopirala sa balkona ...
I smesta sam se u njih zaljubio. U njihova tela, u njihove blage i paž-ljive oči, na osnovu čijeg izraza se isuviše dobro osećalo prisustvo foto-grafa sagnutog ispod crnog platna, iza tronožnog stalka. Njihova žens-tvenost je neizostavno morala da dirne srce usamljenog i bojažljivog dečaka kakav sam bio ja. Ta ženstvenost se na neki način uklapala u pravila. Sve tri su bile odevene u duge crne haljine koje su isticale obline njihovih grudi, naglašavaIe bokove, ali je njihova tkanina, naročito pre nego što obavije noge i u ljupkim naborima se spusti do stopala, ocrtava-la prikrivenu oblinu njihovih stomaka. Mene je začarala sramežljiva senzualnost onog blago istaknutog trougla!
Da, njihova lepota je bila upravo ono što je jedan mladi sanjar, telesno još nevin, mogao neprekidno da zamišlja u svojim erotskim režijama. Bila je to predstava o „klasičnoj" ženi. Misao o otelovljenoj ženstvenosti. Viđenje idealne ljubavnice. Bar sam ja na taj način gledao te tri otmeno odevene žene krupnih očiju okružen ih crnim senkama, sa velikim šeši-rima ukrašenim pantljikama od tamnog somota, njihovim izgledom iz prošlih vremena koji nam, na portretima prethodnih naraštaja, uvek izgleda kao znak izvesne bezazlenosti, prirodne bezazlenosti koju nemaju naši savremenici i koja nas uzbuđuje i uliva nam poverenje.
U stvari, najviše sam se divio ovoj jednovremenosti: moje ljubavno neiskustvo je prizivalo upravo tu Ženu uopšte uzev, Ženu koja još nije imala nikakvih telesnih odlika koje bi već sazrela želja mogla da pronađe na njenom telu.
Posmatrao sam ih sa sve većom nelagodnošću. Njihova tela su mi bila nedostupna. O, nije bila u pitanju stvarna nemogućnost da budem kraj njih. Odavno je moja erotska uobrazilja naučila kako da savlada tu prep-reku. Zatvorio bih oči i video svoje lepe šetačice – nage. Kao neki herni-čar naučnom sintezom, ja sam mogao da sastavim njihovu put pomoću najobičnijih sastavnih delova: punoća butine one žene čiji me je dodir okrznuo u prepunom autobusu, obline preplanulih tela na plažama, svi aktovi sa slika. Čak i moje rođeno telo! Da, uprkos zabrani koja je u mojoj otadžbini suzbijala nagost, a naročito žensku, umeo sam sebi da predstavim gipkost ženskih grudi pod mojim prstima i mekotu njihovih bedara.
Ne, one tri otmene dame bile su mi nedostupne na sasvim drugi način ... Kad sam poželeo da u sećanju prizovem vreme koje je njih okruživalo, moje pamčenje se tome smesta privolelo. Sećao sam se da je nekako u to vreme Blerio prešao Lamanš na monoplanu, Pikaso je slikao Gospođice iz Avinjona ... Nesklad istorijskih činjenica je odzvanjao u mojoj glavi. Ali tri žene su ostajale nepomične, beživotne – tri muzejska eksponata sa jednim natpisom: otmene gospe iz Belle epoque u parkovima na Jelisej-skim poljima. Pokušao sam tada da ih prisvojim kao svoje zamišljene ljubavnice. Svojom erotskom sintezom sam oblikovao njihova tela, one su se pokretale, ali kruto kao obamrle osobe koje je neko hteo da premes-ti onako uspravljene, odevene, podražavajući njihovo budno stanje. I kao da je htela da naglasi taj utisak ukočenosti, ova početnička sinteza je iz mog sećanja crpla sliku na koju sam se mrštio: te gole mlitave grudi, mrtve grudi pijane starice koju sam video jednog dana na železničkoj stanici. Zatresao sam glavom da bih se otarasio tog otužnog priviđenja.
Trebalo je, znači, pomiriti se sa ovim muzejom punim mumija, vošta-nih figura sa natpisima "Tri otmene dame", "Predsednik For i njegova ljubavnica", "Stari ratnik u jednom selu na Severu" ... Zatvorio sam kovčeg.
Naslonivši se na ogradu balkona bludeo sam pogledom po zlatasto prozračnom sutonu koji se širio iznad stepe.
"Čemu je, na kraju, služila njihova lepota?", pomislio sam iznenada trezveno, jasno, kao što je bila ona svetlost sunca na zalasku. "Da, čemu su služile njihove lepe grudi, bedra, haljine koje su tako lepo ocrtavale njihova mlada tela? Tako su lepe, a našle su se zaturene u starom kovče-gu u ovom dremljivom i prašnjavom gradu izgubljenom usred nepregled-ne ravnice! U ovoj Saranzi za koju one nisu nikad ni čule u životu ... Sve što je od njih ostalo bila je, znači, ova slika u novinama, spasena nepojm-ljivim sticajem velikih i malih slučajnosti, sačuvana jedino kao naličje novinske stranice koja je prikazivala automobilski reli Peking-Pariz. Čak se ni Šarlota uopšte ne seća tih triju ženskih prilika. A ja, samo ja na zemaljskoj kugli, čuvam poslednju nit koja ih povezuje sa svetom živih! Moje sećanje je njihovo jedino pribežište, njihovo poslednje boravište pre potpunog i konačnog zaborava. Ja sam neka vrsta boga njihovog neposto-janog sveta, one tačke Jelisejskih polja na kojoj njihova lepota još blista ... "
Pa ma kakav bog da sam bio mogao sam da im ponudim samo život lutaka. Posegnuo sam za snagom svojih secanja i tri otmene dame su počele da se šetaju, predsednik Republike je grlio Margeritu Stenel, vojvoda od Orleana je padao podmuklo proboden mačevima, stari ratnik je držao svoje dugo koplje i isturao prsa ...
"Kako to", pitao sam se sa zebnjom, "sve te strasti, sav bol, ljubavi, reči, ostavljaju tako malo tragova? Kakva besmislenost zakona ovog sveta u kojem život tako lepih, tako poželjnih žena zavisi od toga da li će se okrenuti neki novinski list: i zaista, da se ovaj list nije okrenuo, ja ih ne bih spasao od zaborava koji bi bio večito Kakva kosmička glupost, nestanak neke lepe žene! Nestanak bez povratka. Potpun zaborav. Bez senke. Bez odraza. Bez prava na žalbu ... "
Sunce je zašlo u dubini stepe. Ali je vazduh još zadugo sačuvao kris-talnu prozirnost svežih letnjih večeri. Iza šumice se začuo pisak Kukuške, nekako zvonkiji na svežem vazduhu. Lišće na drveću je bilo prošarano ponekim žutim listom. Tek prvim. Pisak male lokomotive se ponovo oglasio. Već udaljen, oslabljen.
I tada mi je, u prisećanju na one tri otmeno odevene dame, pala na pamet jednostavna misao kao poslednji odjek tužnih razmišljanja u koja sam malopre bio zadubljen. "Ali u njihovim životima je postojalo to sveže i vedro jesenje prepodne, ona aleja po čijem je tlu ležalo opalo lišće kad su se zaustavile na trenutak, zastale nepomične pred fotografskim objektivom. I zaustavile taj trenutak ... Da, u njihovom životu je postojalo to vedro jesenje prepodne ... "
Ovaj kratak govor učinio je čudo. Odjednom sam se svim svojim čulima preneo u trenutak koji su osmesima zaustavile tri otmene žene. Obreo sam se usred njihovih jesenjih mirisa, moje nozdrve su ih osećale, toliko je opori miris lišća bio prodoran. Žmirkao sam na suncu koje se probijalo kroz grane. Začuo sam udaljen zvuk kočija koje su se kretale kaldrmom. I još nejasno žuborenje nekoliko veselih reči koje su tri žene razmenjivale pre nego što će nepomično stati pred fotografom ... Da, proživljavao sam njihovo vreme, žestoko i potpuno!
Dejstvo moga prisustva u onom jesenjem prepodnevu tu pored njih bilo je tako snažno da sam se, gotovo prestrašen, iščupao iz tog sjaja. Odjednom sam se uplašio da ću tamo ostati zauvek. Zaslepljen, zaglušen, vratio sam se u sobu, izvukao onaj list novina ...
Površina fotografije kao da je podrhtavala, kao površina slike vlažnih i živih boja prenete na porcelan. Njena plitka perspektiva odjednom je počela da se produbljuje, da se povlači pred mojim pogledom. Tako sam, kao dete, posmatrao dve istovetne slike koje su plovile lagano jedna prema drugoj pre nego što će se stopiti u jednu, prostorno sjedinjenu. Fotografija triju otmenih žena otvarala se preda mnom, postepeno me okruživala, uvodila me pod svoje nebo. Grane sa širokim žutim lišćem nadvile su se nada mnom ...
Moja nedavna razmišljanja (potpun zaborav, smrt ... ) nisu više ništa govorila. Sve je bilo sasvim jasno i bez reči. Nije mi čak bilo potrebno ni da gledam fotografiju. Zatvorio sam oči, taj trenutak je bio u meni. Pro-nicao sam do radosti koju su osećale one tri žene, radosti što je posle dokolice toplog leta opet došla svežina jeseni, odgovarajuća odeća, zado-voljstva života u gradu, pa čak i skorašnja kiša i hladnoća koje će samo povećati njihovu privlačnost.
Njihova tela, domaločas nedostupna, sada su živela u meni, kupajući se u prodornom mirisu suvog lišča, u lakoj izmaglici kroz koju je prodira-lo sunce ... Da, naslućivao sam kod njih jedva primetan drhtaj kojim telo žene dočekuje novu jesen, onu mešavinu radosti i zebnje, onu vedru setu. Više nije bilo nikakve prepreke između tih triju žena i mene. Osećao sam kako je naše spajanje sada bilo ljubavnije i putenije od bilo kakvog teles-nog uzimanja.
Izronio sam iz tog jesenjeg popodneva i ponovo se našao pod već gotovo crnim nebom. Umoran kao da sam preplivao kakvu široku reku gledao sam oko sebe, jedva raspoznajući meni bliske predmete. Ipak sam osećao želju da ponovo prođem ceo taj put da bih opet video tri šetačice iz Belle epoque.
Ali čarolija koju sam malopre doživeo kao da mi je opet umakla. Sećanje mi je nehotice stvorilo sasvim drugu sliku prošlosti. Video sam lepog muškarca odevenog u crno, u nekoj raskošno uređenoj kancelariji. Vrata su se tiho otvorila, u prostoriju je ušla žena lica prekrivenog velom. I predsednik je vrlo teatralno zagrli o svoju ljubavnicu. Da, bio je to hiljadu puta ponovljen prizor tajnog sastanka dvoje ljubavnika iz Jelisej-ske palate. Odazivajući se na poziv mog sećanja, došli su da ga još jed-nom odigraju kao neki kratak vodvilj. Ali meni to više nije bilo dovolj-no...
Preobražaj triju otmeno odevenih žena dao mi je nadu da bi se ta čaro-lija mogla ponoviti. Dobro sam se sećao one sasvim obične rečenice koja je sve pokrenula: "Pa ipak je u životu ovih triju žena postojalo ono sveže i sunčano prepodne ... " Kao kakav đavolov učenik, ponovo sam zamislio muškarca sa lepim brkovima u kancelariji pored zatvorenog prozora i šaputao sam čarobnu rečenicu:
– Pa ipak je u njegovom životu postojalo jedno jesenje veče kada je stajao pored tamnog prozora iza kojeg su se njihale ogolele grane Jelisej-skog parka ...
Nisam ni primetio u kojem je trenutku nestala granica vremena... Predsednik je gledao zatalasane obrise drveća ne videći ih. Usne su mu bile tako blizu stakla da ga je za trenutak zasenčio svojim dahom. On je to primetio i lagano odmahnuo glavom kao odgovor na svoje neme misli. Naslućivao sam kako je osećao neobičnu krutost odeće na svome telu. Činio se stran samom sebi. Da, kao da u njemu postoji nešto nepoznato, napregnuto, što je morao da obuzdava prividnim mirom. Mislio je, ne, nije mislio – osećao je negde u toj vlažnoj tami sa druge strane prozora sve prisnije i prisnije prisustvo one koja će uskoro ući. "Predsednik Republike", izgovorio je tiho, lagano razdvajajući slogove. "Jelisejska palata ... " I odjednom mu se učinilo kao da ove uobičajene reči nemaju nikakve veze sa onim što on jeste. Snažno se osetio kao muškarac koji će se za koji časak opet uzbuditi nežnom toplinom ženskih usana ispod vela po kome svetlucaju zaleđene kapljice ...
Nekoliko trenutaka sam zadržao na svom licu to protivrečno osećanje.
Čarolija ove preobražene prošlosti, istovremeno me je zanela i slomi-la. Sedeći na balkonu disao sam isprekidano, zaslepljenog pogleda, izgu-bljenog negde u stepskoj noći. Svakako sam postajao zaluđen tom alhe-mijom vremena. Tek što sam se pri brao, ponovo sam izgovorio svoje "sezame": "Ipak je u životu onog starog vojnika tog zimskog dana bilo ... " I video sam starog čoveka sa kacigom konkistadora. Išao je poštapajući se dugim kopljem. Njegovo lice, pocrvenelo od vetra, bilo je usredsređe-no na svoje gorke misli: njegova starost i taj rat koji će trajati i kad njega više ne bude bilo. I odjednom je u neprozirnom vazduhu tog ledenog dana osetio miris vatre. Prijatan kiselkast miris se mešao sa svežinom inja na ogolelim njivama. Starac je duboko udahnuo zimski vazduh. Nešto kao osmeh ozarilo je njegovo ozbiljno lice. Lagano je zažmurio. Bio je to on, čovek koji žudno udiše ledeni vetar sa mirisom vatre. On. Ovde. Sada. Pod ovim nebom ... Borba u koju je krenuo, pa taj rat, čak i njego-va smrt, učinili su mu se nekako nevažnim. Da, kao pojedinosti beskrajno veće sudbine u kojoj će, u kojoj već jeste učestvovao, još uvek nesvesno. Snažno je udisao, osmehivao se poluzatvorenih očiju. Naslućivao je kako je taj trenutak njegovog života početak sudbine koju je predosetio ...

Šarlota se vratila u sumrak. Znao sam da je ponekad pred veče odlazi-la na groblje. Uređivala je lejicu cveća pred Fjodorovim grobom, zaliva-la, čistila spomenik na čijem je vrhu bila crvena zvezda. Odlazila je kad bi se dan počeo bližiti kraju. Hodala je lagano, prolazila kroz celu Saran-zu, ponekad bi sela na neku klupu. Tih večeri nismo izlazili na balkon ...
Ušla je. Sa uzbuđenjem sam čuo njene korake u hodniku, zatim u kuhinji. I ne razmislivši o svom postupku zamolio sam je da mi priča o Francuskoj iz svoje mladosti. Kao nekada.
Ti trenuci moga života izgledali su mi tada kao nekakva neobična ludorija, lepa i strašna u isto vreme. To se nije moglo poreći jer se njiho-vo zračenje utisnulo u celo moje telo ... Ja sam ih stvarno doživljavao! Ali usled neke podmukle sklonosti ka protivrečenju, mešavini straha i pobunjenog razuma, trebalo je da poreknem svoje otkriće, da srušim svet čijih sam nekoliko delića nazreo. Od Šarlote sam očekivao smirujuću priču za decu o Francuskoj iz njenog detinjstva. Neko sećanje blisko i glatko kao fotografija, neko koje bi mi pomoglo da zaboravim svoje prolazno ludilo.
Nije odmah odgovorila na moje pitanje. Bez sumnje je shvatila da me je nekakav ozbiljan razlog na to naterao kad sam se usudio da poremetim naše navike. Mora biti da je mislila na sve one naše beznačajne razgovore tokom nekoliko poslednjih nedelja, na naše ranije uobičajene razgovore pred zalazak sunca – obred koji je toga leta izneveren.
Poćutala je nekoliko trenutaka, uzdahnula uz lagan osmeh u uglovima usana:
– Ma šta bih još mogla da ti ispričam? Ti sada znaš sve ... Ali čekaj, možda da ti pročitam jednu pesmu ...
I tako ću doživeti najdivotnije veče u svome životu. Zato što Šarlota dugo nije mogla da nađe knjigu koju je tražila. Onda je sa prekrasnom nemarnošću, kojom bi ponekad poremetila poredak stvari, ona, inače veoma pribrana i uredna žena, pretvorila noć u dugo bdenje. Gomile knjiga su se stvorile na podu. Penjali smo se na sto da bismo tražili na gornjim policama. Knjiga se prosto nije mogla naći.
Tek oko dva sata po ponoći, uspravljajući se usred nereda knjiga i nameštaja, Šarlota je uzviknula:
– Kako sam glupa! Ama ovu pesmu sam počela da čitam tebi i . tvojoj sestri prošlog leta, sećaš li se? I onda ... Više se ne sećam. A i zaustavili smo se već na prvoj strofi. Znači da knjiga mora biti ovde.
I Šarlota se sagla prema jednom ormariću pored balkonskih vrata, otvorila ga, i tada ugleda smo tu knjigu pored nekog slamnog šešira.
Sedeo sam na tepihu i slušao je kako čita. Stona lampa spuštena na pod osvetljavala joj je lice. Na zidu su se ocrtavale naše senke neverovat-no verno. S vremena na vreme bi talas hladnog vazduha dopro iz noćne stepe i grunuo u sobu kroz balkonska vrata. Šarlotin glas je imao zvuk reči čiji se odjek čuje i posle nekoliko godina pošto su izgovorene:

... I kad god čujem njen glas,
Dvesta godina mi se podmladi duša ...
Vreme Luja Trinaestog; i čini mi se da vidim
režuljak zeleni kako u suton žuti.

Pa zamak od cigle sa kamenim uglovima,
Oknima slikanim rumenim bojama,
Okružen parkovima, sa rekom
Što mu noge kupa i teče među cvećem.

I dama na prozoru visokom,
Plavokosa, očiju crnih, u haljini starinskoj
Koju sam, u nekom drugom životu, možda
Video već ... i koju pamtim!

Te neobične noći nismo više razgovarali. Pre nego što sam zaspao mislio sam na onog čoveka koji je pre vek i po, u zemlji moje bake, imao smelosti da priča o svojoj "ludosti" – tom trenutku iz snova, stvarnijem od bilo koje stvarnosti zdravog razuma.
Sutradan ujutru sam se kasno probudio. U susednoj sobi je sve već bilo sređeno ... Vetar je promenio pravac i donosio topao dah kaspijskog mora. Jučerašnji hladan dan je izgledao kao daleka prošlost.
Oko podne, i ne dogovarajući se, izišli smo u stepu. Hodali smo jedno pored drugog ćuteći duž čestara Staljinke. Zatim smo prešli usku prugu zaraslu u korov. Kukuška se izdaleka oglasila zviždukom. Videli smo kako se pojavljuje mali voz kao da se probija između busena poljskog cveća. Približio se, presekao našu stazu i otišao utapajući se u toplu izmaglicu. Šarlota ga je ispratila pogledom, a onda tiho progovorila nastavljajući hod:
– Događalo mi se u detinjstvu da putujem vozom koji je bio kao rođak ove Kukuške. Prevozi o je putnike i sa svojim vagončićima je dugo viju-gao kroz Provansu. Tamo smo odlazili na nekoliko dana kod tetke koja je živela u ... Ne sećam se više imena toga grada. Samo se sećam sunca koje je oblivalo brežuljke, zvonke i oštre pesme zrikavaca prilikom zaustav-ljanja na malim dremljivim stanicama. A na tim brežuljcima, dokle je pogled dopirao, prostirala su se polja lavande ... Da, sunce, zrikavci i to jako plavetnilo, pa miris koji je sa vetrom ulazio kroz otvorene prozore ...
Ja sam išao ćuteći pored nje. Osećao sam da će Kukuška biti ubuduće prva reč našeg novog jezika. Jezika koji će iskazivati neizrecivo.
Dva dana kasnije sam otišao iz Saranze. Prvi put u životu nije mi sme-talo ono ćutanje nekoliko trenutaka pre polaska voza. Sa prozora sam gledao Šarlotu na peronu, među ljudima koji su mlatarali rukama kao gluvonemi, plašeći se da ih oni što odlaze neće čuti. Šarlota je ćutala i, kad bi srela moj pogled, blago se osmehivala. Reči nam nisu bile potreb-ne.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

10 Re: Andrej Makin - Francusko zaveštanje taj Uto Sep 25, 2012 8:45 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
III


1.

Te jeseni je prošlo samo nekoliko dana od vremena kad sam se, stideći se da to priznam sebi, radovao zbog odsustva moje majke koja je bila u bolnici "radi običnog ispitivanja", kako nam je sama kazala, do onog popodneva kad sam izlazeći iz škole saznao da je umrla.
Sutradan posle njenog odlaska u bolnicu, u našem stanu je zavladao prijatan nemar. Otac je ostajao pred televizorom do jedan po ponoći. Aja sam, naslađujući se ovim uvodom u slobodu odraslih, pokušavao da svakog dana pomalo odložim vreme vraćanja kući: devet sati, pola deset, deset...
Te večeri sam provodio na raskrsnici koja je, u taj jesenji suton i uz malo mašte, stvarala iznenađujuću varku: o kišnoj večeri u jednoj metro-poli na Zapadu. Bilo je to jedinstveno mesto usred širokih jednoličnih avenija našega grada. Ulice koje su se ovde ukrštale razilazile su se zra-kasto ukrug – fasade zgrada su zbog toga izgledale zasečene u obliku trapeza. Već sam znao daje Napoleon naredio da se u Parizu izgrade takve raskrsnice kako bi se izbegli sudari vozila ...
Što je tama bila gušća, to je moja varka bila potpunija. A saznanje da se u jednoj od tih zgrada nalazio mesni Muzej ateizma i da su se iza zidova ostalih nalazili prenaseljeni zajednički stanovi – nije mi mnogo smetalo. Sa uživanjem sam gledao žuti i plavi akvarel prozora u kiši, odsjaje uličnih svetiljki na masnom asfaltu, obrise ogolelog drveća. Bio sam sam, slobodan. Bio sam srećan. Šapatom sam razgovarao sa sobom, na francuskom. Pred tim trapezastim zgradama, zvuk ovog jezika izgle-dao mi je sasvim prirodno. Da li će se čarolija koju sam toga leta otkrio opredmetiti nekim susretom? Svaka žena sa kojom bih se mimoišao delovala je kao da želi da mi nešto kaže. Svako pola sata otkinuto od noći pothranjivalo je moju francusku varku.

Više nisam pripadao ni svom vremenu, ni ovoj zemlji. Na tome malom trgu u noći osećao sam se čudno stran samom sebi.
Sada mi je sunce smetalo, dan je postajao beskorisno čekanje mog pravog života – večeri ...
Pa ipak sam upravo usred dana, žmirkajući očima zablesnutim svet1ucanjem prvog inja, saznao tu novost. Dok sam prolazio začuo se jedan glas usred vesele galame đaka koji su i dalje pokazivali prezriv u netrpeljivost prema meni:
– Jeste li čuli? Umrla mu je majka ...
Osetio sam na sebi nekoliko radoznalih pogleda. Uočio sam onoga koji je to rekao – sin naših suseda ...
Ravnodušnost s kojom je ovo bilo izgovoreno ostavila mi je dovoljno vremena da zamislim tu nepojmljivu činjenicu: moja majka je umrla. I sve što se događalo poslednjih dana, odjednom se sabralo u jedinstvenu sliku: često očevo odsustvovanje od kuće, njegova ćutljivost, dolazak moje sestre dva dana pre toga (iako nije bio studentski raspust, pomislio sam sada ... )
Vrata mi je otvorila Šarlota. Stigla je iz Saranze istog jutra.
Znači da su svi oni znali! Ja sam ostao "dete kojem zasada ne treba ništa reći". A to dete, ništa ne znajući, i dalje se šetkalo po svojoj "fran-cuskoj" raskrsnici, zamišljajući sebe odraslim, slobodnim, tajanstvenim. To otrežnjenje je bilo prvo osećanje koje je u meni izazvala majčina smrt. Posle njega je došao stid: majka je umirala, a ja sam se u sebičnjačkom zadovoljstvu radovao slobodi, zamišljajući jesen u Parizu pod prozorima Muzeja ateizma!
Tokom tih tužnih dana i na dan sahrane, jedino Šarlota nije plakala. Potpuno nepomičnog lica, mirnih očiju, bavila se domaćim poslovima, dočekivala je goste, smeštala rođake koji su stizali iz drugih gradova. Njena krajnja uzdržanost nije se dopadala ljudima ...
"Možeš doći kod mene kad god hoćeš", rekla mi je odlazeći.
Klimnuo sam glavom setivši se Saranze, balkona, kovčega punog sta-rih francuskih novina. Ponovo sam se zastideo: dok smo mi pričali priče, život se nastavljao kroz prave radosti i pravi bol, majka je radila iako već obolela, trpela je ne priznajući nikome, znala je šta je čeka, ali to nije odavala nijednom rečju, nijednim postupkom. A mi smo
svih tih dana pričali o otmenim ženama iz Belle epoque ...
Potajno sam osetio olakšanje kad sam video da Šarlota odlazi.
Osećao sam se podmuklo umešan u smrt svoje majke. Da, osećao sam onu neodređenu krivicu koju oseća gledalac pod čijim se pogledom zatetura, ili čak padne igrač na konopcu. A Šarlota me je naučila da raspoznajem pariske oblike usred velikog industrijskog grada na Volgi, ona me je zatvorila u tu prošlost iz snova iz koje sam rasejano gledao na stvarni život.
A taj stvarni život je bila ona barica vode koju sam, drhteći, primetio na dnu groba na dan sahrane. Pod sitnom jesenjom kišom, kovčeg je lagano položen u tu mešavinu vode i blata ...

Stvarni život se osetio još i sa dolaskom moje tetke, očeve starije ses-tre. Ona je živela u jednom radničkom gradiću čiji su stanovnici ustajali u pet sati ujutru i slivali se kroz džinovske kapije gradskih fabrika. Ta žena je donela težak dah ruskog života – neobičnu mešavinu surovosti, razne-ženosti, opijenosti, anarhičnosti, neuništive životne radosti, suza, prihva-ćene pokornosti, tupe tvrdoglavosti, neočekivane tananosti ... U sve većem čuđenju otkrivao sam svet koji su ranije bile zaseni le Francuska i Šarlota.
Tetka se mnogo plašila da će se moj otac propiti, što je bilo pogubno za muškarce koji su joj u životu bili bliski. Stoga je svaki put kad bi došla kod nas ponavljala: "Naročito, Nikolaj, ne pij prokletnicu!" To jest, votku. On je mahinalno odobravao, ne slušajući je, a zatim tvrdio, ener-gično mašući glavom:
– Ne, ne, trebalo je da ja prvi umrem. Sigurno. A ovako ... I stavljao je dlan na ćelavo teme. Znao sam da iznad levoga uva ima neku "rupu" – bilo je to mesto prekriveno samo tankom i glatkom kožom na kojoj se primećivalo ravnomerno pulsiranje. Mama se uvek plašila da otac u nekoj slučajnoj tuči ne bude ubijen običnom čvrgom ...
– Nemoj ni da pipneš prokletnicu .
– Ne, trebalo je da ja umrem prvi .
Nije se propio. Pa ipak, upozorenja njegove sestre pokazala su se na najgluplji način kao opravdana. U februaru, u vreme poslednjih najjačih zimskih mrazeva, srušio se jedne večeri u nekoj uličici punoj snega, pokošen srčanim udarom. Milicionari koji su ga našli ispruženog na snegu, prirodno su pomislili da je reč o pijancu i odneli ga u "otrežnjiva-čnicu". Greška je primećena tek sutradan ujutru ...
Opet je taj stvarni život svojom nadmenom snagom prkosio mojim uobraziljama. Bio je dovoljan samo taj jedan tresak: telo je prevezeno u kamionu pokrivenom ceradom u kome je bilo hladno kao i napolju; i to telo, dok su ga polagali na sto, lupnulo je po drvetu kao komad leda ...

Nisam mogao da lažem samog sebe. U tom dubokom pretraživanju misli bez maske, ispovesti bez uvijanja – u svojoj duši – nestanak mojih roditelja nije ostavio neizlečive rane. Da, u tom tajnom suočavanju sa sobom priznajem da nisam preterano patio;
A ako bih i zaplakao, to nije bilo zato što sam njih izgubio. Bile su to suze nemoći pred zastrašujućom istinom: jedna cela generacija izginulih, osakaćenih, onih "lišenih mladosti". Desetine miliona bića izbrisanih iz života. Oni koji su pali na bojnom polju imali su barem povlasticu da su poginuli kao junaci. Ali oni preživeli su posle deset ili dvadeset godina umirali "normalno", "od starosti". Trebalo je biti dosta blizu moga oca, pa iznad njegovog uva videti onaj blago ulegnuti trag u kojem je pulsirala žila. Trebalo je dobro poznavati moju majku pa u njoj prepoznati ono dete ukočeno pred tamnim prozororn, pod nebom punim čudnih zvezda koje zuje, u ono prvo ratno jutro; da bi se u njoj videla i ona mršava i bleda devojčica koja se gušila dok je gutala ljuske od krompira ...
Posmatrao sam njihov život kroz izmaglicu suza. Video sam oca u toplo junsko veče kako se posle demobilizacije vraća u rodno selo. U njemu je poznavao sve: šumu, reku, krivinu puta. A onda – to nepoznato mesto, ta mračna ulica koju sačinjavaju dva reda ugljenisanih izbi. I nigde žive duše. Samo blažen zov kukavice, usklađen sa vrelim otkuca-jima krvi iznad njegovog uva.
Video sam majku, učenicu koja je upravo položila prijemne ispite za univerzitet, devojku skamenjenu u ledenom stavu pred zidom prezrivih lica – partijskom komisijom koja se sastala da joj sudi za "zločin". Znala je da je Šarlotina nacionalnost, njeno „francustvo", bila ogromna mrlja u ono vreme borbe protiv "kosmopolitizma". U upitniku popunjenom pre prijemnog ispita, ona je drhtavom rukom ispunila rubriku: "Majka – nacionalnosti ruske" ...
I ta dva bića su se srela, toliko različita, a toliko bliska po svojoj osa-kaćenoj mladosti. Rodili smo se sestra i ja i život je nastavljen uprkos ratovima, spaljenim selima, logorima.
Da, kada sam plakao bilo je to zbog njihovog tihog mirenja sa sudbi-nom. Nisu nikom ništa prebacivali, nisu tražili nadoknadu.
Prosto su živeli i pokušavali da mi budemo srećni. Otac je proveo ceo život savlađujući beskrajna prostranstva između Volge i Urala dok je sa svojom brigadom postavljao električne vodove visokog napona. Majka, izbačena sa univerziteta posle onog zločina, nije se nikad usudila da ponovo pokuša. Postala je prevodilac u velikoj fabrici u našem gradu. Kao da ju je taj tehnički i bezličan francuski jezik oslobađao krivice zbog zločinačkog „francustva".
Posmatrao sam ta dva istovremeno obična i izuzetna života i osećao kako u meni raste neka zbrkana ljutnja. Nisam znao tačno prema kome. Da, znao sam: prema Šarloti! Prema vedrini njenog francuskog sveta. Prema nekorisnoj prefinjenosti te zamišljene prošlosti: kakva je ludost razmišljati o tri prilike koje su se slučajno pojavile na novinskom isečku sa početka veka, ili pokušavati da se oživi duševno stanje jednog zaljub-ljenog predsednika! A zaboraviti onoga vojnika koga je spasila zima pošto je njegovu polomljenu lobanju stegla u ledenu koru i tako zaustavi-la krv. Zaboraviti da i sam dugujem život onom vozu što se provlačio krišom između kompozicija punih raskomadanih ljudskih tela, vozu koji je odvozio Šarlotu i njenu decu i sakrio ih u zaštitničkim dubinama Rusi-je ... Ona propagandna rečenica koja me je nekada ostavljala ravnoduš-nim: "Dvadeset miliona ljudi je dalo život da biste vi mogli da živite!", da, taj patriotski refren je sada odjednom dobio nov i bolan smisao. I veoma ličan.
Rusija se budila u meni kao medved posle duge zime. Jedna Rusija neumoljiva, lepa, besmislena,jedinstvena. Jedna Rusija suprotstavljena ostalom svetu svojom tužnom sudbinom.
Da, kada bih zaplakao zbog smrti svojih roditelja bilo je to zato što bih se osetio Rusom. I što me je francuski kalem u srcu ponekad mnogo boleo.

Očeva sestra, moja tetka, nesvesno je doprinela takvom obrtu stvari ... Ona se smestila u naš stan sa svoja dva sina, mojom mlađom braćom od tetke, srećna što je mogla da ode iz pretrpanog opštinskog stana u radnič-kom gradiću. Nije ona namerno želela da nametne neki drugi način živo-ta, brišući tragove našeg nekadašnjeg. Ne, ona je jednostavno živela onako kako je mogla. I posebnost naše porodice, njeno vrlo neprimetno francustvo, udaljeno od Francuske koliko i francuski jezik tehničkih prevoda moje mame, tako se gubila sama od sebe.

Tetka je bila osoba nastala u staljinističko vreme. Staljin je umro pre dvadeset godina, ali se ona nije promenila. Nije to bila neka velika ljubav prema generalisimusu. Njen prvi muž je poginuo u smrtonosnom metežu prvih dana rata. Tetka je znala ko je bio kriv za taj katastrofalan početak i o tome je pričala svakom ko je hteo da je sluša. Otac njeno dvoje dece, sa kojim nije nikad bila u braku, proveo je osam godina u logoru. "Zbog svog predugačkog jezika", govorila je.
Ne, njen "staljinizam" se posebno ogledao u načinu kako je govorila, kako je druge gledala u oči, kao da je i dalje trajao rat, kao da je radio opet mogao da objavi pogubnim i patetičnim glasom: "Posle junačkih i ogorčen ih borbi, naša vojska je predala grad Kijev ... predala grad Smo-lensk ... predala grad ... " i sva lica bi se uozbiljila prateći to neumitno napredovanje prema Moskvi ... Živela je kao onih godina kad su se suse-di sporazumevali nemim pogledima pokazujući pokretom obrve neku kuću – noću je cela porodica bila utovarena u crni automobil...
Nosila je veliki crni šal, stari kaput od debelog štofa, zimi čizme valjenke, leti zatvorene cipele sa debelim đonom. Ne bih se nimalo začu-dio kad bih je video da obuče vojničku bluzu i obuje vojničke čizme. A kada je stavljala šoljice na sto, njene glomazne šake su delovale tako kao da njima na proizvodnoj traci u fabrici oružja uzima topovske granate za vreme rata ...
Otac njene dece, koga sam zvao Dmitrič po očevom imenu, dolazio je ponekad kod nas i tada je naša kuhinja odjekivala od njegovog hrapavog glasa koji kao da se postepeno zagrevao posle zime duge nekoliko godi-na. Ni tetka ni on nisu više imali šta da izgube i nisu se ničeg plašili. O svemu su govorili napadno i beznadno žučno. Čovek je mnogo pio, ali su mu oči ostajale bistre, jedino bi mu se vilice stezale kad bi ponekad hteo da što bolje izgovori kakvu tešku psovku donetu iz logora. On mi je dao da popijem svoju prvu čašu votke. I zahvaljujući njemu mogao sam da zamislim onu nevidljivu Rusiju – onaj kontinent opasan bodljikavom žicom i osmatračnicama. U toj zabranjenoj zemlji su i najobičnije reči dobijale neko zastrašujuće značenje, palile grlo kao "prokletnica" koju sam popio iz čaše od debelog rezanog stakla.
Jednog dana je pričao o nekom jezercu usred tajge, zaleđenom jedana-est meseci godišnje. Po želji zapovednika logora, njegovo dno je pretvo-reno u groblje: to je bilo jednostavnije nego kopati zaleđenu zemlju. A zatvorenici su umirali na desetine ...
– Jednom smo u jesen otišli tamo, a trebalo je da bacimo u vodu deset-petnaest leševa. U ledu je bila rupa. I tada sam video sve ostale koji su ranije bili ubačeni. Bez odece, njihovih su se prnja lako domogli. Jest, potpuno goli, pod ledom nisu uopšte istruleli. Evo, ovako, kao halodjec!
I halodjec, to hladno meso u pihtijama, koje je upravo stajalo na stolu u tanjiru, postalo je strašna reč – led, meso i smrt, sjedinjeni u rezak zvuk.

U njihovim noćnim ispovedanjima najviše me je mučila neuništiva ljubav prema Rusiji koju su ta poveravanja budila u meni. Bunio se moj razum koji se borio protiv razarajućeg delovanja votke: "Ova zemlja je užasna! Zlo, mučenje, patnja, samoranjavanje, omiljena su razonoda njenih žitelja. Ajaje ipak volim? Volim je zbog njene nelogičnosti. Zbog njenih grozota. U tome vidim neki viši smisao koji ne može da shvati nikakvo logičko rasuđivanje ... "
Ta ljubav me je neprekidno razdirala. I što je Rusija koju sam otkrivao bila crnja, to me je sve žešće vezivala za sebe. Kao da je trebalo iskopati sebi oči, zapušiti uši, prestati da misliš – da bi je voleo.
Jedne večeri sam čuo tetku i njenog nevenčanog muža kako pričaju o Beriji ...
Još ranije sam iz razgovora naših gostiju saznao šta je značilo to užas-no ime. Izgovarali su ga sa prezirom, ali ne bez izvesne note strahopošto-vanja. Bio sam isuviše mlad da bih razumeo zbunjujući, mračan deo života toga tiranina. Dosećao sam se da je bila reč o nekoj ljudskoj slabo-sti. O tome su govorili poluglasno, i obično se događalo da primete moje prisustvo upravo u tom trenutku i da me isteraju iz kuhinje ...
Posle toga je u kuhinji bilo obično nas troje. Troje odraslih.
Tetka i Dmitrič nisu ništa krili od mene. Pričali su, a ja sam kroz pla-vičast duvanski dim, kroz pijanstvo, zamišljao veliki crni automobil sa zatamnjenim prozorskim staklima. Iako je bio velik ličio je na taksi koji kruži po gradu. Kretao se nekako podmuklo sporo, ponekad bi se gotovo zaustavio, a onda brzo polazio kao da hoće da stigne nekoga. Radoznalo sam pratio njegovo kretanje po ulicama Moskve. Odjednom sam shvatio njegov cilj: crni automobil je pratio žene. Lepe, mlade. Posmatrao ih je svojim zatamnjenim staklima, kretao se u skladu sa njihovim hodom. Onda ih je napuštao. A ponekad, odlučivši se najzad, uletao za njima u neku sporednu uličicu ...
Dmitrič nije imao razloga da me štedi. Pričao je sve bez prikrivanja. Na zadnjem sedištu automobila sedeo je zavaljen debeo ćelav čovek, sa cvikerima utisnutim u debelo lice. Berija. Birao je telo žene koje mu je budilo želju. Posle toga su njegovi izvršioci zaustavljali prolaznicu. To je bilo vreme kad nije bio potreban čak ni izgovor. Kada je odvedu u njego-vu rezidenciju, žena je bivala silovana, prethodno slomljena alkoholom, pretnjama, mučenjem ...
Dmitrič nije pričao – to nije ni znao – šta se posle događalo sa tim ženama. U svakom slučaju, više ih niko nikad ne bi video.
Nekoliko noći nisam spavao. Stajao sam kraj prozora, ništa ne videći, oznojenog čela. Razmišljao sam o Beriji i onim ženama osuđenim da žive samo jednu noć. Mozak mi je plamteo. U ustima sam osećao kiseo meta-lan ukus. Zamišljao sam sebe kao oca, verenika, ili muža te mlade žene koju prati crni automobil. Da, za nekoliko trenutaka, koliko sam mogao da to podnesem, našao bih se u koži tog čoveka, u njegovoj zebnji, u njegovim suzama, u njegovom uzaludnom besu, nemoći, u njegovom mirenju sa sudbinom. Pa svi su znali kako su te žene nestajale! Stomak mi se stezao u strahovitom bolnom grču. Onda sam otvarao prozorski kapak, zgrtao malo snega koji se zadržao na ivicama, trljao njime lice. To bi ublažavalo vatru u meni samo za nekoliko trenutaka. I sada sam video onog drugog čoveka skrivenog iza tamnih prozora automobila. U stakli-ma njegovih cvikera ogledale su se prilike žena. Osmatrao ih je, opipa-vao, procenjivao. Onda je odabirao ...
A ja sam mrzeo sebe! Zato što nisam mogao sebe da sprečim da se divim tome lovcu na žene. Da, postojao je u meni neko ko se – sa užasa-vanjem, gnušanjem, stidom – oduševljavao snagom čoveka sa cvikerima. Sve žene su bile njegove! On se šetao po beskrajnoj Moskvi kao po svom haremu. A najviše me je zadivljavala njegova ravnodušnost. Njemu nije bilo potrebno da ga neko voli, nije ga bilo briga za ono što su njegove izabranice mogle osećati prema njemu. Odabrao bi neku ženu, poželeo je, imao je istog dana. A onda je zaboravljao. I svi jauci, jadikovanje, plač, ropac, preklinjanja, grdnje, psovke koje je slušao, za njega su bili samo začini koji su povećavali njegovu slast u silovanju.
Na početku moje četvrte besane noći onesvestio sam se. Neposredno pred taj prekid svesti učinilo mi se da sam pronikao u grozničavu misao jedne od silovanih žena, one koja se dosetila da je nipošto neće pustiti da ode. Misao koja se probila kroz nasilno pijanstvo, bol, odvratnost, odjek-nula je u mojoj glavi i oborila me na zemlju.
Kada sam se osvestio osećao sam se kao drugi čovek. Mirniji, otporni-ji. Kao bolesnik koji se posle operacije ponovo navikava da hoda, i ja sam krenuo od jedne do druge reči. Bilo mi je potrebno da opet sve dovedem u red. Mrmljao sam u tami kratke rečenice koje su kazivale kakvo je moje novo stanje:
– Znači, u meni postoji neko ko može da posmatra ta silovanja. Ja mu mogu narediti da ućuti, ali on opet ostaje tu. Dakle, u načelu, sve je doz-voljeno. Berija me je tome naučio. Ako sam ja obuzet Rusijom, to je stoga što ona ne zna za granice ni u dobru ni u zlu. Ona mi dozvoljava da zavidim tom lovcu na ženska tela. I da sebe mrzim. I da se pridružim toj izmrcvarenoj ženi, zgnječenoj gomilom oznojenog mesa. I da dokučim njenu poslednju jasnu misao: misao o smrti koja dolazi posle ovog odvra-tnog parenja. I da poželim da umrem u isto vreme kad i ona. Ne može čovek nastaviti da živi ako u sebi nosi dvojnika koji se divi Beriji ...
Da, bio sam Rus. Sada sam još nekako zbrkano shvatao šta to znači. Nositi u svojoj duši sva ona bića izobličena bolom, ona spaljena sela, zaleđena jezera puna golih leševa. Iskusiti mirenje sa sudbinom ljudske gomile izložene silovanju jednog despota. I užas što se osećam kao sau-česnik u tom zločinu. I besomučnu želju da ponovim sve te priče iz proš-losti – da bi se iskorenile patnja, nepravda, smrt. Da, sustići crni automo-bil na ulicama Moskve i uništiti ga svojim džinovskim dlanom. A zatim, zadržavajući dah, pogledom ispratiti mladu ženu koja otvara vrata svog doma, penje se stepenicama ... Prepraviti istoriju. Očistiti svet. Prognati zlo. U svom srcu dati pribežište svim tim ljudima, a onda ih jednog dana pustiti u svet oslobođen zla. A dok se to ne dogodi, podeliti sa njima patnju koja ih je pogodila. Mrzeti sebe za svaki neuspeh. Nastaviti to delovanje do izbezumljenosti, do besvesti. Svakodnevno živeti na ivici provalije. Da, to je to – Rusija.
Tako sam se u mladalačkoj smetenosti hvatao za svoju novu ličnost. Ona je za mene postala sam život, onaj koji će, mislio sam, zauvek izbri-sati moju samoobmanu Francuskom.

Taj život je brzo pokazao svoju glavnu osobinu (koju nam zaklanja svakodnevica) – njenu potpunu neverovatnost.
Pre toga sam živeo u knjigama. Kretao sam se od jedne ličnosti do druge, shodno logici nekog ljubavnog zapleta ili rata. Ali one martovske večeri, tako tople da je tetka otvorila kuhinjski prozor, shvatio sam da u životu nema nikakve logike, nikakve povezanosti. I da je možda jedino smrt predvidljiva.
Te večeri sam saznao nešto što su roditelji uvek od mene krili.
Onaj nejasni događaj u Centralnoj Aziji: Šarlota, naoružan i ljudi, metež, vika. Sećao sam se samo nejasnog i detinjeg utiska iz nekadašnjih priča. Odrasli su govorili tako nerazumljivo!
Njihova jasnost me je sada zaslepila. Sasvim običnim glasom, izruču-juči vruće krompire u posudu na stolu, tetka je govorila našem gostu koji je sedeo pored Dmitriča:
– Naravno, oni tamo ne žive kao mi. Mole se Bogu pet puta na dan, zamisli! Čak ne jedu za stolom. Da, svi sede na zemlji. Dobro, na ćilimu. Nemaju ni kašika, sve jedu prstima!
A gost je, više da bi održao razgovor, primetio razložnim tonom:
– Jest, ne žive kao mi ... baš tako. I ja sam bio u Taškentu, prošlog leta. Znaš, i ne razlikuju se baš toliko od nas ...
– A jesi li bio u njihovoj pustinji? (Počela je da govori glasnije, zado-voljna što su pronašli dobru temu za razgovor i što ima izgleda da večera bude zanimljiva i gostu prijatna.) Da, u pustinji? Na primer, njegova baba (tetka je pokretom brade pokazala prema meni), ona Šerl... Šurl... dobro, ona Francuskinja, nije nimalo smešno ono što joj se tamo dogodilo. Ti basmaci, banditi koji nisu hteli sovjetsku vlast, uhvatili su je, još je bila vrlo mlada, uhvatili su je na putu i silovali je kao divlje zveri! Svi, jedan za drugim. Bilo ih je šest, možda i sedam. I ti mi pričaš: "Oni su isti kao mi" ... A posle su joj pucali u glavu. Srećom, ubica je loše gađao. A seljaka koji je nju vozio dvokolicom zaklali su kao ovcu. I to je tvoje "kao kod nas", znaš ...
– Ama, slušaj, pa ti nam pričaš o onome što je nekad bilo! – umešao se Dmitrič.
Onda su nastavili razgovor pijući votku i jedući. Kroz otvoren prozor se čulo mimo šumorenje iz našeg dvorišta. Večernji vazduh je bio plavi-čast, blag. Razgovarali su i ne primećujući mene, skamenjenog na stolici, a ja nisam više disao, ništa video, nisam razumevao smisao njihovog razgovora. Onda sam korakom mesečara izišao iz kuhinje i otišao na ulicu, hodao po razmekšanom snegu, osećajući se potpuno stran u toj vedroj prolećnoj večeri, kao da sam došao sa Marsa ...

Ne, nije me zaprepastio događaj u pustinji. Ispričan na tako običan način, on se neće nikad – osećao sam to – osloboditi onih grubih reči i prostih pokreta. Njegovu žestinu će otupeti debeli prsti koji uzimaju kiseli krastavac, šetnja Adamove jabučice na vratu našeg gosta dok guta votku, vesela piska dece u dvorištu. Kao ona ljudska ruka koju sam video jednog dana na autoputu, pored dva automobila što su se ukleštila jedan u drugi. Otkinuta ruka koju je neko, čekajući da stignu bolnička kola, zamotao u list novina. Štamparska slova, fotografije koje su se zalepile za raskrvavljenu kožu stvarali su utisak da ta ruka nema nikakve veze ni sa čim ...
Ali mene je posebno zbunjivala neverovatnost života. Nedelju dana ranije saznao sam tajnu o Beriji, o njegovom haremu silovanih, pobijenih žena. Sada o silovanju mlade Francuskinje u kojoj ne bih nikada, činilo mi se, mogao da poznam Šarlotu.
Bilo je suviše saznanja odjednom. To prevršivanje mere ponelo me je. Ta bezrazložna, do besmisla očigledna podudarnost mutila mi je misli. Razmišljao sam kako bi u romanu, posle ove grozne priče o ženama koje su otimane usred Moskve, ostavili čitaoca da se pribere tokom nekoliko sledećih stranica. Mogao bi da se pripremi za dolazak junaka koji će uništiti tiranina. Ali se život nije obazirao na pravila pripovedanja. On je prosipao svoj sadržaj bez reda, pomešano. Nespretno je kvario čistotu našeg saosećanja i narušavao naš pravedni gnev. Život je u stvari bio beskrajna zbrka u kojoj su se loše raspoređeni događaji uzajamno potis-kivali, pri čemu su ličnosti, kojih je bilo premnogo, jedna drugu spreča-vale da govore, da pate, da se vole ili mrze pojedinačno.
Borio sam se između te dve tragične priče: Berija i one mlade žene čiji se život završavao poslednjim ropcem nasilnikovog zadovoljstva; Šarlo-ta, mlada, nepoznata, bačena na pesak, bijena, mučena. Osetio sam kako me obuzima čudna neosetljivost. Bio sam razočaran i prebacivao sam sebi zbog te tupe ravnodušnosti.
A noću su mi se sva moja razmišljanja o ublažavajućem neskladu života učinila pogrešna. U polusnu sam opet video onu ruku obavijenu novinom ... Ne, bila je sto puta stravičnija u tom tako običnom omotu! Stvarnost je svojom neverovatnošću potpuno prevazilazila uobrazilju. Odmahnuo sam glavom da bih oterao sliku nabora one novinske hartije zalepljene na krvavu kožu. Onda mi se odjednom u oči, nimalo pomuće-na, čista, izoštrena u pojedinostima, u prozračnom pustinjskom vazduhu, utisnula druga slika. Nemoćno telo mlade žene na pesku. Telo već neose-tljivo uprkos pomahnitalom trzanju muškaraca koji su se divljački bacali na njega. Tavanica u koju sam nestremice gledao postala je zelena. Bol je bio toliki da sam osetio kako mi se u grudima ocrtavaju zažareni obrisi sopstvenog srca. Jastuk pod mojim zatiljkom je bio hrapav i grub kao pesak ...
Bio sam iznenađen svojim postupkom. Počeo sam žestoko da se šama-ram, u početku uzdržano, zatim bez milosti. Osetio sam u sebi nekoga ko je, u blatnim rupčagama mojih misli, sa uživanjem posmatrao to žensko telo ... Udarao sam se sve dok mi se nije zgadilo sopstveno lice, naduve-no, mokro od suza, umazano. Sve dok nije potpuno zamukao onaj drugi koji se zgrčio u meni ... Onda sam, spotakavši se preko jastuka koje sam oborio nemirno se prevrćući, došao do prozora. Na nebu je svetleo vrlo tanak polumesec. Nežne treperave zvezde su zvonile kao izdrobljen led pod nogama nekog mesečara dok prolazi dvorištem. Hladan vazduh je smirivao moje natečeno lice.
– Ja sam Rus – rekao sam iznenada poluglasno.
















2.

Izlečen sam zahvaljujući tome mladom i još bezazleno senzualnom telu. Da, onog aprilskog dana sam poverovao da sam konačno oslobođen najmučnije zime svoje mladosti, izbavljen iz njenih nevolja, smrti i tereta otkrića koja mi je ona donela.
Ali najvažnije je bilo to što mi se činilo da u meni više nema francus-kog kalema. Kao da sam uspeo da ugušim to drugo srce u svojim grudi-ma. Poslednji dan njegove agonije podudario se sa onim aprilskim popo-dnevom koje će za mene označiti početak života bez priviđenja ...
U gledao sam je s leđa kako stoji ispod drveća, ispred hrapavog stola od debelih borovih dasaka. Instruktor je pratio njene pokrete i s vremena na vreme bacao pogled na hronometar koji je stezao u ruci.
Bila je negde moga uzrasta, petnaest godina, ta devojka čije me je suncem obasjano telo zadivilo. Onaje tog trenutka rasklapala mitraljez koji će zatim sklopiti, trudeći se da to učini što je mogućno brže. Bilo je to takmičenje u predvojničkoj obuci u kome je učestvovao veći broj gradskih škola, Jedno za drugim smo prilazili stolu, sačekali bismo na instruktorov znak, a onda zgrabili „kalašnjikov" i počinjali da ga raskla-pamo. Skinute delove smo ređali na dasku a sledećeg trenutka smo ih obratnim redom vraćali na mesto. Neko bi ispustio na zemlju crnu opru-gu, neko bi pogrešio redosled u sklapanju ... A ona, najpre mi se učinilo da igra pored onog stola. Odevena u vojničku bluzu i smeđu suknju, sa vojničkom kapom na kovrdžastoj riđoj kosi, talasala je telom u skladu sa onim što je radila. Mora biti da je mnogo vežbala kad je onako spretno rukovala glatkim delovima oružja.
Posmatrao sam je očaran. Sve je na njoj bilo tako jednostavno i živah-no! Bedra su joj se lako njihala u skladu sa pokretima ruku. Oble i pre-planule noge su podrhtavale. Uživala je u svojoj spretnosti koja joj je dopuštala da čini i nepotrebne pokrete – kao ono ravnomerno vrckanje lepom mišićavom zadnjicom. Da, ona je igrala. Iako joj nisam video lice zamišljao sam da se osmehuje.
Odmah sam se zaljubio u tu riđokosu neznanku. To je svakako bila prvenstveno fizička žudnja, putena zanesenost njenim stasom još detinje krhkosti koja je sasvim odudarala od njenog već ženskog poprsja ...
Ja sam svoju vežbu rasklapanja-sklapanja izveo potpuno ukočenim rukama, za šta mi je bilo potrebno više od tri minuta, pa sam se našao među najnesposobnijima ... Ali više od želje da obrglim to telo, da pod prstima osetim njegovu preplanulu površinu, osetio sam neku novu vrstu sreće bez imena.
Tu je bio onaj sto od debelih dasaka postavljen na rubu šume. Sunce i miris poslednjeg snega sakrivenog u senci gustiša. Sve je bilo božanstve-no jednostavno. I svetlo. Kao to telo sa svojom još neizraženom ženstve-nošću. Kao moja žudnja. I kao instruktorova naređenja. Nikakva senka prošlosti nije mutila prozračnost toga trenutka. Uzdisao sam, žudeo, nesvesno izvršavao naređenja. I sa neizrecivom radošću osećao kako se u mojoj glavi razlaže onaj ugrušak mučnih i zbrkanih razmišljanja.; Mlada riđokosa se lagano njihala pred mitraljezorn. Sunce je obasjavalo obrise njenog tela kroz tanku tkaninu bluze. Vatreni uvojci kose bežali su ispod vojničke kape. Tada su mi kao sa dna bunara, kao potmuo i zloslutan odjek, zvučala ona groteskna imena: Margerita Stenel, Izabo Bavarska ... Nisam mogao da poverujem da su moj život nekad ispunjavale te praš-njave relikvije. Živeo sam bez sunca, bez želje – u sutonu knjiga. U traženju jedne fantomske zemlje, privida one negdašnje Francuske nasta-njenog utvarama ...
Instruktor je uzviknuo od radosti pokazujući svima hronometar:
"Minut i petnaest sekundi!" Bilo je to najbolje vreme. Riđokosa se okrenula, blistala je. Skinula je kapu i zatresla glavom. Kosa joj je buk-nula na suncu, crvenkaste pegice izbile kao varnice. Zatvorio sam oči.
Sutradan sam prvi put u životu otkrio veoma neobičnu nasladu stežući neku pušku, jedan „kalašnjikov", i osećajući na ramenu njeno nervozno podrhtavanje. I gledajući u daljini jednu priliku – metu od šperploče kako se prekriva rupama. Da, njeni stalni trzaji, njena muška snaga, za mene su imali duboko senzualno značenje.
Međutim, moju glavu je posle prvog rafal a ispunila neka tišina puna zujanja. Moj drug sa leve strane je pucao prvi i zaglušio me. To nepreki-dno zvonjenje u ušima, venci dugin ih boja u trepavicama, divlji miris zemlje ispod tela – bio sam na vrhuncu sreće.
Najzad sam se vratio u život. Našao sam smisao u njemu. Živeti u bla-ženoj jednostavnosti tih naređenih pokreta: pucati, marširati u stroju, jesti prosenu kašu iz aluminijumskih porcija. Prepustiti se zajedničkom kreta-nju kojim drugi upravljaju. Oni koji znaju kakav je viši cilj. Oni koji su velikodušno skidali sa nas sav teret odgovornosti, čineći nas lakim, vaz-dušastim, čistim. I cilj je bio običan i jedinstven: odbrana domovine. Hitao sam da se utopim u taj veličanstveni cilj, da se potpuno sjedinim sa divno neodgovornom masom mojih drugova. Bacao sam školske granate, pucao, podizao šator. Bio sam srećan. Blažen. Zdrav. I sa užasom sam se ponekad sećao onog dečaka koji je u nekoj staroj kući na ivici stepe provodio cele dane razmišljajući o životu i smrti triju žena primećenih među gomilom starih novina. Da mi je neko tada pokazao toga sanjara, verovatno ga ne bih uopšte poznao. Ne bih sebe prepoznao u njemu ...
Sutradan nas je instruktor odveo da prisustvujemo dolasku kolone ten-kova. Najpre smo primetili siv oblak koji se širio na vidiku. Zatim nam je neko snažno podrhtavanje proželo đonove obuće. Zemlja je drhtala. A onaj oblak je postao žut, podigao se do sunca i zaklonio ga. Nestali su svi zvuci, zaglušeni metalnom hukom tenkovskih gusenica. Prvi top je pro-bio zid prašine, pojavio se komandantov tenk, zatim drugi, treći... a pre nego što će se zaustaviti, tenkovi su opisivali skučenu krivulju da bi stali u red, jedan pored drugog. Tada su gusenice tutnjale još žešće i presecale travu na duge brazde.
Opčinjen tim moćnim carstvom, odmah sam zamislio zemaljsku kuglu koju ovi tenkovi – naši tenkovi! – mogu svu da razriju. Bila bi dovoljna samo kratka komanda. To me je ispunjavalo gordošču koju nikad ranije nisam osetio ...
A divio sam se i vojnicima koji su izlazili iz tenkovskih kupola, puni živahne vedrine. Svi su ličili jedan na drugog, sazdani od istog čvrstog i zdravog materijala. Verovao sam da su neprijemčivi za one bolesne misli koje su mene mučile tokom zime. Ne,sav taj duhovni mulj ne bi se ni trenutak zadržao u bistrom toku njihovog rasuđivanja jednostavnog i jasnog kakve su bile i naredbe koje su izvršavali. Strahovito sam im zavideo na načinu života. On se video tu, pod suncem, bez najmanje senke. Njihova snaga, muški zadah tela, prašnjave vojničke bluze. A negde tu je bila i riđokosa devojka, ona devojčica-žena, onaj nagoveštaj ljubavi. Imao sam samo jednu želju: da se jednog dana i ja izvučem iz neke tenkovske kupole, skočim na gusenice, zatim na raskvašenu zemlju, i da onda idem prijatno umornim korakom prema toj ženi-nagoveštaju ...
Sada sam bio zanet pravim sovjetskim životom na čijoj. sam spored-noj stazi uvek bio. Utopiti se u njegovu dobroćudnu i sveopštu svakodne-vnu običnost, odjednom mi se učinilo kao sjajno rešenje. Živeti kao sav ostali svet! Voziti tenk, zatim posle demobilizacije izlivati čelik među mašinama u nekoj velikoj fabrici na obali Volge, svake subote ići na stadion i gledati fudbalsku utakmicu. A naročito znati da su svi ti dani, mirni i predvidljivi, krunisani jednim velikim mesijanskim programom – komunizmom koji će nas sve jednog dana zauvek usrećiti, naše misli učiniti kristalno jasnima, potpuno nas izjednačiti ...
U tom času su se pojavili avioni lovci iznad naših glava, gotovo dodi-rujući vrhove šume. Leteći u trojkama obrušavali su na nas rasprsnuto nebo. Nadletali su, zapljuskivali nas uzastopnim talasima vazduha, deci-belima zasecali u mozak.
Kasnije sam, u večernjoj tišini, dugo posmatrao opustelu ravnicu izbrazdanu tamnim tragovima po mestimično počupanoj travi. Mislio sam kako je nekad bilo jedno dete koje je zamišljalo grad iz bajke što se izdiže na tom maglovitom horizontu ... Toga deteta nije više bilo. Bio sam izlečen.
Od tog znamenitog aprilskog dana prihvatilo me je i društvance u ško-li. Primili su me sa onom snishodljivom blagonaklonošću koja se pokazu-je prema pokrštenicima, revnosnim preobraćenicima, ili oduševljenim pokajnicima. Takav sam bio ja. Stalno sam se trudio da im pokažem kako je moja jedinstvenost konačno prevaziđena. Da sam kao i oni. Štaviše, spreman na sve kako bih okajao ono što sam se držao po strani.
Sem toga, i društvance u školi se u međuvremenu promenilo.
Sve više podražavajući svet odraslih, podelilo se na nekoliko klanova. Da, gotovo na društvene klase! Ja sam razlikovao tri. One su već nagove-štavale budućnost ovih dečaka i devojčica, još juče jednakih u okviru malog jedinstvenog čopora. Sada je tu bila jedna grupa "proletera". Njih je bilo najviše, a većinom su poticali iz radničkih porodica koje su davale radnu snagu za radionice ogromnog rečnog pristaništa. Bilo je zatim jedno jezgro vrsnih matematičara, buducih "tehnara", koji su se, u prošlo-sti izmešani sa proleterima i njima podređeni, sve više izdvajali i zauzi-mali vodeće položaje u školi. Najzad, najzatvorenija i najodabranija, ali i najuža je bila ona vršna družina u kojoj se nazirala još nedozrela inteli-gencija.
Mene su prihvatile sve tri klase. Svi su cenili moje posredničko prisus-tvo. U jednom trenutku sam se čak osetio kao nezamenljiv. Zahvaljujući ... Francuskoj!
Jer, izlečivši se od nje pričao sam o njoj. Bio sam srećan što mogu da ponudim onima koji su me primili u svoje redove čitavu gomilu anegdota prikupljanih godinama. Moje priče su im se dopadale. Borbe u katakom-bama, žablji bataci plaćeni zlatom, cele ulice Pariza prepuštene plaćenoj ljubavi – ove teme su mi donele ugled jedinstvenog pripovedača.
Govorio sam i osećao kako sam potpuno izlečen. Nisu se više ponav-ljali oni napadi ludosti koji su me nekad utapali u vrtoglavo doživljavanje prošlosti. Francuska je postala samo tema za pričanje. Zanimljiva, neobi-čna u očima mojih drugova, uzbudljiva kad sam opisivao "ljubav na francuski način", ali u celini ne mnogo drugačija od onih smešnih, često "masnih" viceva koje smo pričali za vreme odmora, vukući na brzinu dimove iz cigareta.
Ubrzo sam uvideo da je potrebno da svoje francuske priče malo zači-nim prema ukusu slušalaca. Ista priča je menjala ton kad sam je pričao "proleterima", "tehnarima" ili "intelektualcima". Ponosan na svoj dar pripovedača menjao sam rodove, prilagođavao stilove, odabirao reči. Da bih se svideo prvima, dugo sam se zadržavao na žestokim nestašlucima predsednika i Margerite. Jedan muškarac, sem toga predsednik republike, umire zato što je suviše vodio ljubav – sama ta slika ih je dovodila do ushićenja. "Tehnari" su bili osetljiviji na psihološke zaplete. Hteli su da saznaju šta je bilo sa Margeritom posle tog ljubavnog skandala. Onda sam im pričao o tajanstvenom dvostrukom ubistvu u slepoj ulici Ronsen, o onom strašnom majskom jutru kad je Margeritin muž nađen udavljen konopcem, njena svekrva takođe udavljena, ali sopstvenom zubnom protezom ... Nisam zaboravio da naglasim da je muž, po zanimanju sli-kar, stenjao pod pritiskom vlasti, a da njegova supruga nije nikad preki-nula prijateljstva sa ličnostima na visokim položajima. I da je, po jednoj verziji, naslednika pokojnog Feliksa Fora, očigledno nekog ministra, iznenadio muž ...




Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

11 Re: Andrej Makin - Francusko zaveštanje taj Uto Sep 25, 2012 8:46 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
"Intelektualaca" se, međutim, ova tema izgleda nije doimala.
Neki su čak povremeno zevali da bi pokazali kako ih to ne zanima. Odustajali su od tobožnje ravnodušnosti samo onda kad bi našli neki izgovor da naprave šaljivu igru reči. Prezime "For" je začas postalo žrtva igara reči: "dati foru", na ruskom znači "dati olakšicu protivniku". Orio se učeno bezosećajan smeh. Neko je dobacio uz ravnodušan kratak smeh: "Kakav forward, taj For!", što je u fudbalu podrazumevalo navalnog igrača. Drugi je, uzimajući izraz prostodušnosti, pomenuo .fortočku", prozorčić za provetravanje ... Shvatio sam da se jezik koji je upotreblja-van u ovom uskom krugu sastojao gotovo isključivo od iskrivljenih reči, rebusa, izvrnutih rečenica, obrta poznatih samo njegovim članovima. Sa pomešanim divljenjem i zebnjom zaključio sam da njihov jezik ne oseća potrebu za svetom koji nas okružuje – ovim suncem, ovim vetrom! Usko-ro sam počeo sa lakoćom da podražavam te igrarije rečima ...
Jedina osoba koja nije cenila moj preobražaj bio je Paška, onaj najgori đak sa kojim sam ranije odlazio na pecanje. On bi se ponekad približio našoj grupi, slušao, a kad bih ja počeo da pričam o Francuskoj gledao me je pažljivo i nepoverljivo.
Jednog dana se oko mene okupila veća grupa nego obično. Kao da ih je moje pričanje osobito zanimalo. Govorio sam (ukratko sam prepriča-vao roman o jadnom Spivalskom, optuženom za sve moguće smrtne grehe i pogubljenom u Parizu) o dvoje ljubavnika koji su proveli celu dugu noć u gotovo praznom vozu koji je jurio kroz carsku zemlju na umoru. Sutradan su se rastali zauvek ...
Moji slušaoci su ovoga puta bili iz sve tri kaste – deca proletera, budući inženjeri, inteligencija. Pričao sam o žestokim zagrljajima u dnu mračnog kupea voza koji je jurio kroz mrtva sela i preko zapaljenih mostova. Žudno su me slušali. Verovatno im je bilo lakše zamisliti taj ljubavni par u vozu, nego predsednika republike sa draganom u nekoj palati ... A da bih zadovoljio ljubitelje igara rečima pomenuo sam zausta-vljanje voza u nekom provincijskom gradu: junak priče je spustio prozor i zapitao retke putnike koji su išli duž voza kako se zove to mesto. Ali niko nije znao da mu kaže. Bio je to grad bez imena! Grad nastanjen strancima. Uzdah zadovoljstva se čuo od grupe esteta. A ja sam se veštim skokom vratio u kupe i nastavio da govorim o skitničkoj ljubavi mojih čudnovatih putnika ... I u tom trenutku sam preko one gomile slušalaca video kako se pojavljuje nakostrešena
Paškina glava. Slušao je nekoliko trenutaka, a onda probrundao, lako nadjačavši moj glas svojim hrapavim basom:
– Dobro, jesi li zadovoljan? Svi ovi guzičari samo to i žele. Već
su zapenušili od tvojih izmišljotina!
Niko se ne bi usudio da protivreči Paški u pojedinačnim sukobima. Ali gomila ima svoju vrstu hrabrosti. Odgovorili su mu ljutitim gunđanjem. Da bih smirio duhove rekao sam pomirljivim tonom:
– Ne, Paška, nisu to izmišljotine! To je autobiografski roman.
Taj tip je posle revolucije stvarno pobegao iz Rusije sa ljubavnicom, a onda su ga ubili u Parizu ...
– A zašto im ne ispričaš šta se dogodilo na železničkoj stanici, a?
Zabezeknuo sam se. Setio sam se da sam tu priču već pričao svom drugaru bukvanu. Ljubavnici su se ujutru našli na obali Crnog mora, u nekoj praznoj pivnici, u gradu zatrpanom snegom. Pili su vreo čaj ispred prozora prekrivenog ledom ... Nekoliko godina kasnije, ponovo će se videti u Parizu i priznaće jedno drugom da su im tih nekoliko časova toga jutra bili draži od svih uzvišenih ljubavi njihovog života. Da, ono sivo tmurno jutro, prigušeni pozivi brodskih sirena i njihovo saučesničko prisustvo u ubitačnoj buri Istorije ...
O toj pivnici na stanici je govorio Paška ... Zvono me je spasilo zbu-njenosti. Moji slušaoci su ugasili cigarete i nagrnuli u učionicu. A ja, zanemeo, pomislio sam da nijedan od mojih stilova – ni onaj koji sam usvojio za pričanje "proleterima", ni onaj za "tehnare", pa ni verbalna akrobatika koju su prihvatili "intelektualci" – ne, nijedan od tih govora nije mogao prikazati tajanstvenu draž onog snežnog popodneva na ivici vremenskog ponora. Njegova svetlost, tišina ... Uostalom, nikoga od mojih drugara nije ni zanimao taj trenutak! Bio je suviše jednostavan: bez erotskih čari, bez zapleta, bez igre rečima.
Vraćajući se iz škole setio sam se da pričajući drugovima o zaljublje-nom predsedniku još nikad nisam govorio o njegovom nemom stražare-nju pored tamnog prozora Jelisejske palate. On sam naspram jesenje noći, a negde u tamnom i kišovitom svetu – jedna žena lica prekrivenog svet-lucavim velom magle. Ali ko bi me slušao da sam počeo govoriti o tom vlažnom velu u jesenjoj noći?
Paška je pokušao još dva-tri puta, i to svaki put nespretno, da me otme od novog društva. Jednog dana me je pozvao da pecamo na Volgi. Odbio sam pred svima, sa pomalo prezrivim izrazom lica. Ostao je nekoliko trenutaka pred našom grupom – sam, nesiguran, čudno slab uprkos svojoj stasitosti ... Drugom prilikom me je sustigao na povratku kući i zamolio da mu donesem knjigu Spivalskog. Obećao sam mu. Sutradan se toga nisam ni sećao ... Bio sam sav obuzet novom zajedničkom zabavom: Bregom radosti.
To je u našem gradu bilo ime za ogroman prostor za igru pod otvore-nim nebom koji se nalazio na vrhu jednog brežuljka iznad Volge. Jedva da smo i umeli da igramo. Ali naše njihanje u ritmu je u suštini imalo samo jedan cilj: da u naručju držimo žensko telo, da ga dodirujemo, pridobijamo. Da se posle ne bismo plašili. Uveče, u našim ludorijama na Bregu, kaste i klape nisu postojale. Bili smo jednaki u grozničavosti svoje žudnje. Samo su mladi vojnici na odsustvu činili posebnu grupu. Posmatrao sam ih sa zavišću.
Jedne večeri sam čuo da me neko zove. Glas kao da je dolazio iz kroš-nji drveća. Podigao sam glavu i ugledao Pašku! Kvadratni prostor za igru bio je okružen visokom drvenom ogradom. Iza nje je bujalo divlje rasti-nje, nekakav gustiš između zapuštenog parka i šume. Ugledao sam ga na debeloj grani jednog javora, iznad ograde ...
Otišao sam sa prostora za igru pošto sam se u svojoj nespretnosti sudario sa grudima svoje partnerke ... Tada sam prvi put igrao sa tako zrelom devojkom. Moji dlanovi na njenim leđima bili su sasvim vlažni. Zavaran neočekivanim muzičkim ukrasima orkestra učinio sam pogrešan korak i moje grudi su se priljubile uz njene. Dejstvo je bilo jače od elek-tričnog pražnjenja! Nežna mekota ženskih grudi me je do krajnosti pore-metila. Nastavio sam da tapkam nogama ne čujuči muziku i videći neku svetlucavu oblinu na mestu lepog lica moje igračice. Kad je orkestar ućutao napustila me je bez reči, očigledno ljuta. Prešao sam plato provla-čeći se između parova, kao da sam išao po ledu, i izišao.
Osećao sam potrebu da budem sam, da se priberem, da se nadišem. Kretao sam se duž staze pored prostora za igru. Vetar sa Volge mi je osvežavao vrelo čelo. "A ako je moja partnerka", pomislio sam odjed-nom, "namerno htela da se sudari sa mnom?" Da, možda je ona želela da osetim mekotu njenih grudi, upućujući mi na taj način poziv koji ja u svojoj bezazlenosti i stidljivosti nisam umeo da protumačim? Možda sam time propustio životnu priliku!
Kao dete koje je razbilo šolju, pa zatvara oči nadajući se da će trenu-tak mraka sve vratiti u red, spustio sam očne kapke: zašto orkestar ne bi opet mogao da odsvira istu pesmu, a ja da pronađem svoju partnerku i da ponovim sve one pokrete do dogovorenog stiskanja? Nikad ranije nisam osetio, niti ću ikad tako snažno osetiti toliko prisnu blizinu, a istovreme-no najbeznadežniju udaljenost ženskog tela ...
Usred te zbrke osećanja začuo sam glas Paške skrivenog u lišču, Podi-gao sam pogled. Osmehivao mi se, poluopružen na debeloj grani:
– Hajde, penji se! Napraviću ti mesta – rekao je skupljajući noge.
Trapav i težak u gradu, Paška se preobražavao čim bi se našao u pri-rodi. Na onoj grani je ličio na veliku mačku koja se odmara pre nego što će krenuti u noćni lov ...
U svakoj drugoj prilici ne bih prihvatio njegov poziv. Ali njegov polo-žaj je bio isuviše neobičan, a uz to sam se osećao kao uhvaćen na delu. Kao da me je sa one grane zatekao u grozničavim mislima! Pružio mi je ruku i popeo sam se do njega. To drvo je bilo prava osmatračnica.
Posmatrano odozgo, talasanje stotina zagrljenih tela je izgledalo sasvim drugačije. Istovremeno se činilo i besmisleno (toliki svet koji tapka u mestu!) i nekako logično. Tela su promicala, spajala se za vreme jedne igre, razdvajala se, a ponekad ostajala priljubljena tokom nekoliko pesama. Sa našeg drveta mogao sam jednim pogledom da obuhvatim sve one sitne ljubavne igre što su se tkale na platou za ples. Suparništva, izazovi, izdaje, ljubav na prvi pogled, raskidi, objašnjenja, tuče koje je brzo smirivala budna služba reda. Ali naročito žudnja koja je izbijala kroz koprenu muzike i obred igre. U toj ljudskoj gužvi ugledao sam devojku čije sam grudi malopre blago dodirnuo. Jednog trenutka sam posmatrao kako prelazi od jednog partnera drugom ...
Osećao sam kako me sav taj kovitlac podmuklo podseća na nešto. "Život!" Podsetio me je iznenada neki glas, a moje usne su tiho ponovile: "Život..." Isto ono mešanje tela koja žudnja uzburkava i razdvaja, koja pokreće želja prikrivana silnim prenemaganjem. Život... "A gde sam ja u ovom trenutku?", zapitao sam se, naslućujući da bi odgovor na to pitanje obelodanio neobičnu istinu koja bi konačno sve objasnila.
Sa staze su dopirali uzvici. Prepoznao sam drugove iz razreda koji su se vraćali u grad. Obgrlio sam granu spreman da skočim. Tada se začuo Paškin glas pun gorkog razočaranja i nekako nesiguran:

– Čekaj! Sada će tamo ugasiti reflektore, videćeš, biće mnogo zvezda! Ako se popnemo gore videćemo Vlašiće ...
Nisam ga slušao. Skočio sam na zemlju. Tle izbrazdan o krupnim korenjem, žestoko je dočekalo moje tabane. Potrčao sam da bih stigao drugove koji su se udaljavali mašući rukama. Želeo sam da im ispričam što je mogućno pre o svojoj partnerki lepih grudi, da čujem njihove pri-medbe, da sebe zaglušim rečima. Žurio sam da se vratim životu. I sa nekom zluradošću sam se podsmevao neobičnom pitanju koje je nastalo u mojoj glavi samo nekoliko trenutaka ranije: "Gde sam? Gde sam bio? Na grani, pored onoga blesavog Paške. Po strani od pravog života!"

Nekakvim ludim slučajem (već sam znao da se stvarnost sastoji od neverovatnih ponavljanja koja pisci romana osuđuju kao veliku manu), sutradan smo se ponovo sreli. Uz nelagodnost koju osećaju dvojica dru-gara što su prethodne večeri imali poverljive, ozbiljne, ushićene ili ose-ćajne razgovore, otvorili dušu do dna, a ujutru se ponovo sreću u svakod-nevnom sumnjičavom raspoloženju.
Lutao sam oko još zatvorenog mesta za igru, jedva da je bilo šest sati uveče. Hteo sam po svaku cenu da budem prvi partner sinoćne devojke. Sujeverno sam se nadao da će se vreme vratiti unazad i da ću moći da zalepim svoju razbijenu šolju.
Paška je iskrsnuo iz gustiša parka, spazio me, oklevao za trenutak, zatim prišao da se pozdravi sa mnom. Nosio je pribor za pecanje. Pod pazuhom je imao okrugao hleb od kojeg je otkidao komadiće i žvakao ih sa uživanjem. Ponovo sam se osetio uhvaćen na delu. Osmotrio me je, zagledao moju košulju svetle boje i široko otvorenog okovratnika, moderne pantalone sa zvonastim nogavicama. Onda je otišao klimnuvši glavom u znak pozdrava. Odahnuo sam sa olakšanjem. Ali se Paška odjednom okrenuo i dobacio mi pomalo grubim glasom:
– Hajde, pokazaću ti nešto! Dođi, nećeš zažaliti...
Da se zaustavio čekajući moj odgovor, ja bih već promucao kakav izgovor da odbijemo Ali on je nastavio da ide i ne gledajući me. Krenuo sam za njim neodlučnim korakom.
Spustili smo se do Volge, krenuli duž pristaništa sa njegovim ogrom-nim dizalicama, radionicama, skladištima od talasastog lima. Idući niz-vodno zašli smo u velik prostor zakrčen starim čamcima, zarđalim metal-nim konstrukcijama, piramidama dugih natrulih trupaca. Paška je sakrio udice i mrežice pod jedan od tih crvotočnih balvana i počeo preskakati sa čamca na čamac. Bio je tu i napušteni gat, nekoliko pontonskih prelaza koji su utanjali pod našim koracima. Uostalom, sledeći Pašku nisam ni opazio u kom smo trenutku napustili kopno i našli se na plovećem ostrvu napuštenih barki. Uhvatio sam se za polomljenu ogradu, skočio na neku vrstu džunke, opkoračio njenu ivicu, skliznuo na vlažnu dasku nekakvog splava ...
Najzad smo se našli u jednom kanalu strmih obala obraslih rascveta-lom zovom. Njegova površina je od jedne do druge obale bila zakrčena starim zbijenim brodovima koji su se dodirivali bokovima, ostavljeni u neverovatnom neredu.
Smestili smo se na klupu u malom čamcu. Iznad njega se izdizao bok ratnog čamca na kojem su se videli tragovi požara. Istežući vrat video sam gore, na palubi toga čamca, konopac zategnut pored kabine: nekoli-ko komada isprane tkanine se blago lelujalo – rublje koje se sušilo godi-nama ...
Veče je bilo toplo, sa izmaglicom. Miris vode se mešao sa sladunja-vim isparenjem zovinog cveta. S vremena na vreme bi neka lađa koja se videla kako plovi u daljini, sredinom Volge, poslala u naš kanal niz trom ih talasa. Naš čamčić bi se tada zanjihao tarući se o crni bok ratnog čam-ca. Živnulo je čitavo ovo dopola potopljeno groblje. Začulo se škripanje nekog metalnog užeta, pljuskanje vode ispod mostića, šumorenje trske.
– Baš je sjajna ova bastingaža! – uzviknuo sam upotrebivši tu meni nejasnu reč za koju sam znao da je upotrebljavaju mornari.
Paška me je pogledao pomalo zbunjeno, hteo je nešto da kaže, pa odu-stao. Digao sam se, žurilo mi se da se vratim na Breg radosti ... Ali moj drug me je odjednom povukao za rukav da bih seo i uzrujano prošaptao:
– Stani! Dolaze!
Tada sam začuo korake. Najpre šljapkanje đonova po glinovitoj vlaž-noj obali, zatim lupkanje po drvenom mostiću. Najzad, metalno bubnja-nje iznad naših glava, na palubi onog ratnog čamca ... Odmah zatim smo čuli prigušene glasove koji su dolazili iz njegove unutrašnjosti.
Paška se sada potpuno ispravio i pribio uz ivicu ratnog čamca.
Tek tada sam primetio ta tri okrugla okna. Stakla su im bila razbijena, a otvori sa unutrašnje strane zapušeni komadima šperploče. Površina ploča je bila puna uboda nekog šiljastog sečiva. Ne odvajajući se od svog prozorčića, moj drug mi je mahanjem ruke pokazivao da radim isto što i on. Uhvatio sam se za metalno uže koje se protezalo duž ivice i priljubio se uz prozorče na levoj strani. Ono u sredini je ostalo slobodno.
Ono što sam video kroz pukotinu na dasci bilo je istovremeno obično i neverovatno. Neka žena, kojoj sam video samo glavu sa strane i gornji deo tela, izgledala je kao nalakćena na sto držeći ruke paralelno, nepomi-čnih šaka. Lice joj je izgledalo mimo, čak dremljivo. I samo njeno prisus-tvo u tom čamcu bilo je za mene iznenađujuće. Mada, najzad ... lagano je klimala glavom sa svetlom kovrdžavom kosom, kao da je neprestano odobravala nekom nevidljivom sagovorniku.
Odvojio sam se od svog prozorčića i pogledao Pašku. Bio sam zbu-njen: "Dobro, pa šta tu ima da se vidi?" Ali je on, držeći dlanove priljub-ljene uz oguljenu površinu ratnog čamca, pri bio čelo uz šperploču.
Premestio sam se na susedni prozorčić i pogledao kroz pukotinu u drvetu kojim je bio zatvoren ...
Činilo mi se da naš čamčić plovi, da se spušta niz zakrčeni kanal, a da se ivica ratnog čamca, obratno, izdiže ka nebu. Grozničavo sam se prilju-bio uz hrapav metal pokušavajući da u pogledu zadržim sliku onoga što me je zaslepilo.
Bila su to gola ženska krsta, bela i krupna. Da, kukovi žene koja kleči, koja se stalno videla s boka, njene noge, butine čija me je debljina pres-travila, zatim donji deo leđa presečen vidnim poljem pukotine kroz koju sam gledao. Iza te ogromne zadnjice nalazio se jedan vojnik, i on klečeći, otkopčanih pantalona i neuredne bluze. Obuhvatio je ženina bedra i vukao ih k sebi kao da je hteo da se utisne u to glomazno telo koje je istovremeno odgurivao žustrim trzajima celog svog tela.
Naš čamac je počeo da mi se izmiče ispod nogu. Od nekog broda koji je plovio Volgom stigli su talasi u naš kanal. Jedan od njih me je izbacio iz ravnoteže. Trudeći se da ne padnem zakoračio sam nalevo i našao se pored onog prvog prozorčića. Priljubio sam čelo uz metalni okvir. U prorezu se opet pojavila žena sa kovrdžavom kosom, ravnodušnim i dremljivim licem, onim koje sam najpre video. Nalakćena na nešto nalik na stolnjak, odevena u belu bluzu, ona je i dalje sitnim klimanjem glave nešto odobravala i odsutnim pogledom zagledala svoje prste ...
Taj prvi prozorčić. I onaj drugi. Ta žena sa teškim i dremljivim očnim kapcima, njena sasvim obična odeća i kosa. I ona druga. Ona gola izdig-nuta zadnjica, to belo telo u koje je propadao muškarac koji je prema njoj izgledao sitan, one debele butine, tromi pokret bedara. U mojoj mladoj sluđenoj glavi nije mogla da se uspostavi nikakva veza između tih dveju slika. Nisam uspevao da onaj gornji deo ženskog tela dovedem u vezu sa onim drugim, donjim!
Bio sam toliko uzbuđen da mi se činilo kako se ivica ratnog čamca odjednom spustila u horizontalu. Prilepljen za nju kao gušter premestio sam se prema prozorčiću sa golom ženom. Bila je i dalje tamo, ali se snažna oblina njenog tela nije pomerala. Vojnik koji se video spreda zakopčavao se mlitavo, nespretno. A drugi, niži od prvog, spremao se da klekne iza bele zadnjice. Međutim, njegovi pokreti su bili brzi, nervozni i nekako bojažljivi. A čim je počeo da se trza, gurajući stomakom teške bele polu lopte, postao je iznenađujuće sličan onom prvom. Nije bilo nikakve razlike u načinu na koji su to činili.
Oči su mi već bile pune crnih trnaca. Noge su mi klecale. A srce priti-snuto uz zarđao metal treslo je ceo ratni čamac svojim snažnim zadiha-nim otkucajima. Tada je nov nalet talasića zaljuljao naš čamčić. Ivica ratnog čamca se ponovo uspravila, a ja sam, izgubivši spretnost guštera, skliznuo prema prvom prozorčiću. Žena u beloj bluzi je i dalje mehanički klimala glavom, zagledajući ruke. Video sam kako jednim noktom grebe drugi da bi skinula oljušten lak ...
Njihovi koraci su sada odjekivali obrnutim redom: najpre se čulo lup-kanje potpetica po palubi, pa bubnjanje po daščanom mostiću, najzad šljapkanje po mekoj glini. Ne pogledavši me, Paška je opkoračio ivicu našeg čamca i skoči o na dopola potonuo mostič, zatim na gat. Pošao sam za njim, skačući meko kao krpena lutka.
Kad smo stigli na obalu seo je, izuo obuću i, zavrnuvši pantalone do kolena, ušao u vodu razgrćući visoke stabljike trske. Odgurnuo je vodeno rastinje i dugo se brčkao grgoljeći od zadovoljstva, što je iz daljine moglo delovati i kao zapomaganje.

Bio je to veliki dan u njenom životu. Te junske večeri će se prvi put dati jednom od svojih mladih drugara, jednom plesaču koji je tapkao na platou Brega radosti.

Bila je prilično krhka. Lice koje je imalo one neutralne crte što se u masi ljudi ne primećuju. Tek se na dnevnoj svetlosti moglo videti da joj je kosa bledoriđa. Pod svetlošću reflektora na Bregu radosti, ili pod pla-vičastim osvetljenjem uličnih svetiljki, činilo se da je plava.
Ja sam tek pre nekoliko dana otkrio način kako se vodi ljubav.
U tom ljudskom mravinjaku igranke viđao sam kako se stvaraju grupe – omladina se zbijala u vrtlog koji je poskakivao, raspaljivao se i u roje-vima odlazio da bi oprobao ono što bi mi se čas činilo krajnje prosto, čas neverovatno tajanstveno i duboko: ljubav.
Izgleda da se osetila suvišnom u jednoj od takvih grupica. Kao i ostali, krišom je pila među žbunjem kojim su obrasle padine Brega. A kad se njena grupica razbila po parovima ostala je sama, pošto joj aritmetička slučajnost nije dodelila partnera. Parovi su se izvukli jedan po jedan. Već ju je uhvatilo piće. Nije bila navikla na alkohol, a popila je mnogo, namerno, iz bojazni da neće biti na visini ostalih, iz potrebe da ukroti zebnju pred tim velikim danom ... Upravo se bila vratila na podijum, ne znajući više šta da učini sa svojim telom čiji je svaki delić bio prožet nestrpljivim zanosom. Ali, već su se gasili reflektori.
Sve ovo ću shvatiti tek kasnije ... One večeri sam naprosto video mla-du devojku koja se šetka tamo-amo u nekom uglu parka utonulog u noć, kružeći ivicom bledog kruga koji je stvarala ulična svetiljka. Kao noćni leptir kad upadne u zrak svetlosti. Začudio me je način na koji je hodala: kretala se kao po zategnutom užetu, koracima istovremeno vazdušastim i krutim. Shvatio sam da se svakim pokretom borila protiv pijanstva. Lice joj je imalo okamenjen izraz. Čitavim bićem je težila tom glavnom cilju – da ne padne, da se ništa ne primeti, da nastavi okretanje po osvetljenom krugu dok crno drveće ne prestane da se-ljulja, da skače prema njoj nji-šući svoje šumne grane.
Krenuo sam prema njoj. Ušao u plavičast osvetljen krug. Njeno telo (crna suknja, svetla bluza) odjednom je privuklo svu moju želju. Da, ona je istog trena postala žena koju sam oduvek želeo. Ne mareći što joj je celo telo drhtalo od slabosti, crte lica izbrisalo pijanstvo, ne mareći ni za šta od svega što je na njenom licu i telu moglo da me odbije, a što sam sada nalazio da je tako lepo.
U svom osvetljenom krugu naletela je na mene, podigla oči.
Video sam kako joj se na licu smenjuju izrazi – straha, bola, osmeha.
Nadvladao je osmeh, neodređen, kao da je upućen nekome drugom a ne meni. Uhvatila me je pod ruku. Sišli smo niz Breg.
U početku je govorila bez prekida. Njen mladi pijani glas nije uspevao da bude ravnomeran. Čas je šaputala, čas vikala. Obesivši se o moju ruku, ponekad bi se zateturala i onda opsovala, stavljajući vragolasto šaku na usta. Ili bi se iznenada odvojila od mene, kao uvređena, da bi se trenutak kasnije privila uz moje rame. Naslućivao sam da moja partnerka igra ljubavnu komediju koju je dugo pripremala igru kojom je trebalo da svom partneru pokaže kako ona nije bilo ko. Ali pošto je bila pijana pobrkala je delove svoje predstave. A ja sam, kao loš glumac, ostao nem, savladan blizinom iznenada meni dostupne žene, posebno neshvatljivom lakoćom kojom mi se ovo telo prepuštalo. Oduvek sam zamišljao da će tom prepuštanju prethoditi duga predigra osećanja, sa hiljadama reči i nadahnutim udvaranjem. Ćutao sam osećajući kako se uz moju mišicu pribijaju male ženske grudi. A moja noćna drugarica je, neprekidno brbljajući, isturala svoje obline kao kakav preduzimljivi đavo, nadimala obraze na nekoliko trenutaka pokazujući kako se duri, potom zamišljenog ljubavnika obavijala tobože zaljubljenim pogledom, koji je naprosto bio pomućen vinom i zanosom.
Odveo sam je na jedino mesto gde se mogla dogoditi naša ljubav – na ono ploveće ostrvo na kojem sam početkom leta sa Paškom uhodio pros-titutku i vojnike.
Mora biti da sam u tami pogrešio put. Posle dužeg tumaranja među usnulim čamcima zaustavili smo se na nekom starom splavu čija je ogra-da zbog polomljenih držača bila zamočena u vodu.
Odjednom je ućutala. Izgleda da se postepeno treznila. Stajao sam nepomičan naspram nje, a ona je napeto očekivala u tami. Nisam znao šta treba da radim. Spustivši se na kolena pipao sam po daskama i bacao u vodu čas gužvu istrošene užadi, čas gomilicu osušenih algi. Raspremajući ono mesto, slučajno sam dodirnuo njenu nogu. Moji prsti su kliznuli po njenoj koži koja se odmah naježila ...
Ćutala je do kraja. Zatvorenih očiju, izgledala je odsutno, prepuštajući mi svoje telo koje je drhtalo ... Mora da sam joj svojim užurbanim pokre-tima pričinio veliki bol. Taj toliko sanjani čin potonuo je u bezbroj nes-pretnih i spetljanih pokreta. Ljubav je, reklo bi se, ličila na neko užurba-no i nestrpljivo pretraživanje. Kolena i laktovi su se povinovali nekoj čudnoj anatomskoj predodređenosti.

Zadovoljstvo je bilo kao plamen palidrvca na ledenom vetru vatra koja traje toliko da opeče prste pre nego što se ugasi, ostavljajući u očima zaslepljujuću tačku.
Pokušao sam da je poljubim (mislio sam da to treba učiniti u tom tre-nutku); ustima sam osetio njenu jako izgriženu usnu ...
A najviše me je uplašilo to što samo trenutak kasnije nisam više ose-ćao želju za njenim usnama, ni za grudima koje su stajale uspravno ispod širom raskopčane bluze, niti za tankim butinama na koje je navukla suknju brzim pokretima. Postao sam ravnodušan prema njenom sada nepotrebnom telu. Utonuo u svoje tupo telesno zadovoljstvo bio sam sebi dovoljan. "Šta joj je da ovde još leži polugola?", pitao sam se zlovoljno. Na leđima sam osećao neravnine dasaka, u šaci me je peklo nekoliko uboda treščica. Vetar je imao onaj težak vonj ustajale vode.
Možda se u tom noćnom isečku vremena desio prolazan zaborav, munjevit san od nekoliko minuta. Jer nisam ni primetio kako se približa-va jedan brod. Otvorili smo oči tek onda kad nas je nadvisio svojom ogromnom sjajnom belinom. Dotle sam verovao da se naše skrovište nalazi u dubini jedne od mnogih uvala zakrčenih zarđalim olupinama. Pokazalo se sasvim suprotno. U onoj tmini, mi smo stigli na najistureniju tačku jednog rta koji je prodirao gotovo do sredine reke ... Osvetljeni brod koji je lagano plovio niz Volgu naglo se izdigao iznad našeg starog splava sa sve tri svoje visoke palube. Na tamnom nebu ocrtavale su se ljudske prilike. Na najvišoj palubi se igralo pod jakim svetiljkama. Topla melodija nekog tanga izlila se preko nas, obavila nas. Prozori brodskih kabina, slabije osvetljeni, kao da su se naginjali da bi nam pokazali šta se iza njih događa ... Talasi koje je izazvao brod u prolasku bili su toliko snažni da je naš splav brzo napravio polukrug, od čega nam se zavrtelo u glavi. Kao da je lađa sa svojim svetlostima i muzikom kružila oko nas ... Ona je u tom trenutku stegla moju ruku i pri bila se uza me. Činilo mi se kao da sva topla čvrsti na njenog tela može da se smesti među moje dlanove, kao uzdrhtalo telo neke ptice. Njene ruke, stas, imali su mekotu snopića lokvanja koje sam jednom ubrao pošto sam ispod vode svezao nekoliko klizavih stabljika ...
Ali brod se već utapao u tamu. Melodija tanga se sve slabije čula. Brod je odnosio noć spuštajući se prema Astrahanu. Vazduh oko našeg splava ispunio se nekim nestalnim bledi lom. Izgledalo mi je čudno što se nalazimo usred reke u trenu stidljivog rađanja dana, na vlažnim daskama splava. A na obali su se lagano počeli ocrtavati obrisi pristaništa.
Nije me čekala. Ne gledajući me počela je da skače sa čamca na čamac. Bežala je onom plahom žurbom mlade balerine koja je odigrala pogrešan korak. Pratio sam je u tom skakutavom bežanju stegnutog srca. Svakog trena je mogla da se oklizne na vlažnom drvetu, da je prevare razmaknute daske, da upadne između čamca čije bi se ivice sklopile iznad njene glave. Moj uporni pogled ju je zaustavljao u toj igri na kono-pcu kroz jutarnju maglu.
Trenutak kasnije video sam je kako korača obalom. Vlažan pesak je škripao pod njenim nogama u onoj tišini ... To je odlazila žena sa kojom sam bio toliko blizak samo četvrt časa ranije. Osetio sam sasvim nepoz-nat bol: odlazila je jedna žena kidajući nevidljive veze koje su nas još vezivale. A na toj pustoj obali se prometala u čudesno biće – žena koju volim, a koja se od mene odvaja, postaje mi tuđa, samo trenutak kasnije razgovaraće sa drugima, osmehivati se ... Živeti!
Okrenula se kad je čula da trčim za njom. Video sam joj bledo lice, kosu koja je, sada sam to zapazio, bila veoma svetloriđe boje. Nije se osmehivala, gledala me je ćutke. Nisam se više sećao šta sam želeo da joj kažem minut ranije, slušajući kako vlažan pesak škripi pod njenim nogama. "Volim te", bila bi laž koju ne bih mogao da izgovorim. I sama njena izgužvana crna suknja i tanke detinje ruke značile su mi više nego sva "volim te" na svetu. A predložiti joj da se opet vidimo danas ili sutra bilo je nezamislivo. Naša noć je mogla da bude samo jedna i jedinstvena. Kao prolazak onog broda, kao onaj munjeviti san, kao njeno telo u sveži-ni velike uspavane reke.
Pokušao sam da joj to kažem. Govorio sam nepovezano o škripanju peska pod njenim nogama, o njoj tako samoj na obali, o njenoj noćašnjoj krhkosti koja me je podsetila na stabljike lotosa. Odjednom poneseno srećan, osetio da bi trebalo da joj pričam o Šarlotinom balkonu, našim stepskim večerima, o tri otmene dame nekog jesenjeg prepodneva na Jelisejskim poljima ...
Njeno lice se zgrčilo u prezriv i nespokojan izraz. Usne su joj drhtale.
– Da ti nisi bolestan, a? – rekla je prekidajući me onim pomalo kroz nos izgovorenim glasom kojim se devojke na Bregu radosti otresaju nametljivaca.
Zastao sam nepomično. Odlazila je penjući se prema prvim lučkim zgradama i ubrzo uronila u njihove velike senke. Radnici su se počeli pojavljivati na kapijama svojih radionica ...

Nekoliko dana kasnije, u noćnoj gužvi na Bregu, čuo sam razgovor svojih školskih drugova koji nisu primetili da sam u blizini. Jedna devoj-čica iz njihove grupice se žalila, pričali su, na partnera koji nije umeo da vodi ljubav (oni su se izrazili mnogo grublje), a ona je, izgleda, pričala neke smešne pojedinosti ("da pukneš od smeha", rekao je jedan od njih) o njegovom ponašanju. Slušao sam ih u nadi da ću saznati neke erotske tajne. Odjednom je izgovoreno ime pominjanog partnera: Француз... Bio je to moj nadimak kojim sam se ponosio. "Francuz" na ruskom. Kroz njihov smeh sam razabrao da se dvojica drugara posebno dogovaraju sa strane, zaverenički: "Da se malo pozabavimo njome večeras posle igran-ke. Zajedno, u redu?"
Shvatio sam da je i dalje reč o njoj. Napustio sam svoje skrovište i krenuo prema izlazu. Primetili su me. "Francuz! Francuz!", otpratilo me je njihovo sašaptavanje, a onda se izgubilo u prvom naletu muzike.
Sutradan, ne obavestivši nikoga, krenuo sam u Saranzu.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

12 Re: Andrej Makin - Francusko zaveštanje taj Uto Sep 25, 2012 8:47 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
3.

Krenuo sam u taj usnuli gradić izgubljen usred stepe da bih uništio Francusku. Trebalo je raščistiti sa tom Šarlotinom Francuskom koja je od mene napravila čudnog mutanta, nesposobnog da živi u stvarnom svetu.
Zamišljao sam da to uništavanje treba da liči na dugotrajan krik, na urlik besa koji će najbolje izraziti svu moju pobunu. Taj jauk je još uvek izbijao bez reči. One će doći, čvrsto sam verovao, čim se mirne Šarlotine oči budu zaustavile na meni. Za sada sam urlao bez reči. Samo su slike nadolazile u haotičnoj i šarolikoj bujici.
Video sam kako svetlucaju cvikeri u zaptivenoj polutami velike crne limuzine. Berija je birao žensko telo za svoju noć. A naš sused preko puta, mirni nasmejani penzioner, zalivao je cveće na svom balkonu i slušao pevušenje sa tranzistora. A u našoj kuhinji jedan čovek, ruku prekrivenih tetovažom, priča o zaleđenom jezeru punom golih leševa. a svi ovi ljudi u vagonu treće klase koji me je odvozio u Saranzu kao da nisu primećivali te bolne paradokse. Oni su i dalje živeli. Spokojno.
Hteo sam da svojim krikom sručim te slike na Šarlotu. Očekivao sam odgovor od nje. Hteo sam da se izjasni, da se opravda. Jer je u mene usadila francusku osećajnost – svoju – osuđujući me da živim u tom mučnom međusvetu.
Hteo sam da joj govorim o svom ocu sa "rupom" na lobanji, onim malim kraterom u kojem je kucao damar njegovog života. I o mojoj majci od koje smo nasledili strah od neočekivanog zvonjenja na vratima u praznične večeri. Oboje su umrli. Nesvesno sam prebacivao Šarloti što je nadživela moje roditelje. Zamerao sam joj zbog spokoja koji je sačuva-la na maminoj sahrani. I zbog njenog veoma evropskog načina života, u dobrom i čistom smislu, koji je vodila u Saranzi. U njoj sam nalazio oličenje Zapada, onog racionalnog i hladnog Zapada prema kojem Rusi i dalje osećaju neizlečivu srdžbu. One Evrope koja sa tvrđave svoje civili-zacije blagonaklono posmatra naše varvarske nevolje – ratove u kojima smo umirali na milione, revolucije za koje nam je ona napisala scenari-ja... U mom mladalačkom buntu bilo je dosta tog urođenog nepoverenja. .
Francuski kalem za koji sam verovao da je uvenuo bio je i dalje u meni i sprečavao me da vidim. Razdvajao je stvarnost nadvoje. Kao što je učinio sa telom one žene koju sam uhodio kroz dva brodska prozorčića: bila je tu jedna žena u beloj bluzi, mirna i veoma obična, druga – ogrom-na zadnjica zbog čije se putene delotvornosti činio gotovo nepotreban ostatak tela.
Ipak sam znao da su te dve žene činile jednu. Upravo kao rascepljena stvarnost. Moja francuska iluzija mutila mi je pogled, kao pijanstvo, raspolućujući svet varljivo živom obmanom ...
Moj vapaj je dozrevao. Slike koje će se pretvoriti u reči vrtele su mi se sve brže pred očima: Berija koji mrmlja vozaču .Ubrzaj! Uhvati ovu! Da vidim ... "; pa čovek odeven kao Deda Mraz, moj deda Fjodor uhapšen u novogodišnjoj noći; i ono spaljeno selo moga oca; i tanke ruke moje mlade dragane – detinje ruke sa plavičastim venama; i ona isturena zad-njica u svojoj životinjskoj snazi, i ona žena što guli crveni lak sa nokata dok neko pritežava donji deo njenog tela; i torbica sa Pon nefa, i .Verden", i sva ona francuska zbrka koja mi kvari mladost.

Na stanici u Saranzi zastao sam na trenutak na peronu. Po navici sam tražio Šarlotinu pojavu. Onda sam, podrugljivo se ljuteći na sebe, pomis-lio kakva sam budala. Pa niko me ovog puta nije čekao. Baka nije ni slutila ništa o mojoj poseti! Sem toga, voz kojim sam stigao uopšte nije bio onaj kojim sam svakog leta dolazio u ovaj grad. U Saranzu nisam stigao ujutru nego uveče, a kompozicija, neverovatno duga, suviše duga i glomazna za ovu malu palanačku železničku stanicu, tromo se trgla i nastavila za Taškent – prema azijskim predelima carstva. Urgenč, Buha-ra, Samarkand, zvuk njenog dugog puta odzvanjao je u mojoj glavi, budeći neku istočnjačku privlačnost, bolnu i duboku za svakog Rusa.
Ovog puta je sve bilo drugačije.
Vrata su bila otvorena. U to vreme su vrata na stanovima još uvek zaključavana samo noću. Gurnuo sam ih kao u snu. Unapred sam jasno zamislio taj trenutak, verovao da do poslednje reči znam šta ću reći Šar-loti, za šta ću je optužiti ...
Međutim, kad sam čuo tiho škripanje vrata, toliko poznato kao glas bliske osobe, udišući prijatan i blag miris koji je uvek lebdeo u Šarloti-nom stanu, osetio sam kako mi reči iščezavaju iz glave. U ušima mi je odzvanjao još samo poneki zvuk ranije pripremljene žalopojke:
– Berija! I starac koji mirno zaliva gladiole! I jedna žena podeljena na dve! I zaboravljeni rat! I tvoje silovanje! I sibirski kovčeg pun starih francuskih novina koji vučem kao robijaš okove! I naša Rusija koju ti, Francuskinja, ne razumeš i nikada je nećeš ni razumeti! I moja dragana kojom će se "pozabaviti" dva mlada nitkova!
Nije čula kad sam ušao: Video sam je kako sedi ispred balkonskih vra-ta. Lice je sagla nad neku odeću svetle boje, raširenu na krilu, igla joj se svetlucala (ne znam zašto, ali sam zapamtio Šarlotu kako uvek popravlja neku čipkanu kragnu) ...
Čuo sam njen glas. Nije to bila pesma, nego pre neko tiho recitovanje, blagozvučno mrmorenje, prekidano pauzama, kojima je ritam davalo proticanje nekih neizrečenih misli. Da, pesmica pola pevušena, pola izgovarana. U pregrejanoj obamrlosti večeri, njeno pevušenje je davalo utisak svežine nalik tananoj zvonkosti klavsena. Slušao sam njene reči i nekoliko trenutaka mi se činilo da čujem neki stran, meni nepoznat jezik – jezik koji mi ništa ne govori. Ubrzo sam prepoznao francuski... Šarlota je pevušila sasvim sporo, uzdahnuvši s vremena na vreme, puštajući da se između strofa njene recitacije useli nedokučiva tišina stepe.
Bila je to pesma čiju sam lepotu otkrio još kao dete i na koju se
sada usredsredi la sva moja zlovolja.

Na četiri ugla postelje,
Po buket zimzelena ...
"Da, upravo mi to francusko prenemaganje smeta da živim!", pomislio sam pun besa.
I tu bismo spavali
Dok bude sveta ...

Ne, nisam više mogao ni da čujem njene reči! Ušao sam u sobu i namerno grubo objavio, i to na ruskom:
– Evo me! Kladim se da me nisi očekivala!
Na moje čuđenje, ali i na moje razočaranje, Šarlotin pogled upućen prema meni je bio miran. U njenim očima sam naslutio ono nepogrešivo vladanje sobom koje se stiče svakodnevnim zatomljivanjem bola, zebnje, straha.
Pošto je sa nekoliko opreznih i naizgled običnih pitanja saznala da ne dolazim kao glasnik tragičnih vesti, otišla je u predsoblje, telefonirala mojoj tetki i javila da sam stigao. I opet sam bio iznenađen lakoćom s kojom je Šarlota razgovarala sa tom ženom toliko različitom od sebe. Njen glas, onaj isti koji je malopre pevušio staru francusku ariju, sada se blago obojio narodskim naglaskom i ona je umela sve da joj objasni u nekoliko reči, uspela sve da sredi, dovodeći moje bekstvo u okvire našeg uobičajenog letnjeg viđenja. .Pokušava da govori kao mi", mislio sam slušajući je kako priča. .Vešto nam se podsmeva!" Šarlotina mirnoća i njen veoma ruski glas samo su pojačavali moju gorčinu.
Počeo sam da vrebam svaku njenu reč. Neka od njih će izazvati eks-ploziju u meni. Šarlota će mi ponuditi "slatke snežne kuglice", našu omiljenu poslasticu, a onda bih mogao da svalim krivicu na sve te fran-cuske drangulije. Ili pak, pokušavajući da oživi atmosferu naših nekadaš-njih sedeljki, mogla bi početi da priča o svom detinjstvu, da, o nekakvom šišaču pasa na obali Sene ...
Ali Šarlota je ćutala. Na mene je slabo obraćala pažnju. Kao da moje prisustvo nije nimalo izmenilo uobičajeni red te obične večeri u njenom životu. Ponekad bi se osmehnula kad bi srela moj pogled, pa bi joj lice ponovo prekrila senka.
Večera je bila iznenađujuće jednostavna. Nije bilo "snežnih kuglica", niti bilo koje druge poslastice iz našeg detinjstva. Sa čuđenjem sam shvatio da su kriške crnog hleba i slab čaj bili Šarlotina uobičajena hrana.
Posle večere sam je sačekao na balkonu. Isti venci cveća, isti beskraj stepe-pod toplom izmaglicom. A između dva žbuna ruža – lice kamene bahantkinje. Odjednom sam osetio želju da bacim tu glavu preko ograde, da počupam cveće,da svojim krikom razbijem nepomičnost ravnice. Da, Šarlota će doći da sedne na svoju stoličicu, raširiće komad tkanine na krilu ...
Pojavila se, ali umesto da se smesti na svoje nisko sedalo, ona je nas-lonila na ogradu, pored mene. Tako smo nekad sestra i ja stajali Jedno pored drugog, gledali stepu kako lagano tone u noć i slušali priče naše bake.
Eto, ona se nasloni la na ispucalo drvo, zagledala se u beskrajno pros-transtvo prozirno ljubičaste boje. Onda je odjednom, ne gledajući me, počela da govori nekako udaljenim i zamišljenim glasom koji kao da se obraćao meni i još nekom drugom koji nisam bio ja:
– Vidiš kako je to čudno ... Pre nedelju dana sam srela jednu ženu. Na groblju. Njen sin je sahranjen na istoj parceli kao i tvoj deda. Razgovara-le smo o njima, o njihovoj smrti, o ratu. A o čemu se drugom i može razgovarati nad grobovima? Njen sin je bio ranjen mesec dana pre kraja rata. Naša vojska je već uveliko marširala na Berlin. Ona je svakodnevno molila Boga (bila je vernica, ili je to postala tokom onolikog čekanja) da joj zadrže sina u bolnici još nedelju dana, još tri dana ... Poginuo je u Berlinu u toku poslednjih borbi. Na ulicama samog Berlina ... Pričala mi je o tome sasvim jednostavno. Čak su joj i suze bile sasvim obične dok je govorila o svojim molitvama ... A znaš li na šta me je podsetila njena priča? Na jednog ranjenog vojnika iz naše bolnice. Plašio se da se vrati na front, pa je svake noći pozleđivao ranu sunđerom. Zatekla sam ga i sve ispričala glavnom lekaru. Stavili smo mu gips i posle izvesnog vre-mena je kao izlečen otišao na front ... Vidiš, u ono vreme mi je sve izgle-dalo tako jasno, tako pravedno. A sada se osećam pomalo izgubljena. Eto, život je iza mene, a odjednom sam počela ponovo da razmišljam o svemu tome. Možda će ti izgledati glupo, ali ja se ponekad zapitam: "A ako sam tog mladog vojnika poslala u smrt?" Razmišljam kako je verova-tno, u nekom
dalekom kutku Rusije, postojala neka žena koja se svakog dana molila Bogu da ga zadržimo u bolnici što je mogućno duže. Eto, kao ona žena sa groblja. Ne znam ... Ne mogu da zaboravim lice te majke. Shvataš li, to je potpuno pogrešno, ali se meni sada čini da je u njenom glasu bilo malo prekora. Ne umem to ni sebi samoj da objasnim ...
Zaćutala je, zakratko ostala nepomična, širom otvorenih očiju čije zenice kao da su zadržale svetlost koja se gasi na zalasku sunca. Gledao sam je iskosa kao sleđen, ne uspevši da okrenem glavu, da pomerim ruke, da opustim ukočene prste ...
– Spremiću ti krevet – rekla je najzad odlazeći sa balkona. Ustao sam i začuđeno pogledao oko sebe. Šarlotina stoličica, lampa sa tirkiznim abažurom, kamena bahantkinja sa setnim osmehom, taj uzani balkon što se nadnosi nad noćnu stepu – sve mi se odjednom učinilo tako krhko! Usplahiren, setio sam se svoje želje da uništim taj nepostojani okvir ... Balkon je postajao malen – kao da sam ga posmatrao sa veoma velikog odstojanja – da, malen i bez odbrane.

Sutradan je Saranzom duvao suv i vruć vetar. Na uglovima ulica koje je sunce isušilo javljali su se mali kovitlaci prašine. Za njima je dolazila zvučna eksplozija – vojni orkestar je svirao na glavnom trgu, a vruć vetar je donosio odlomke njihovih muzičkih majstorija do Šarlotine kuće. Zatim je naglo zavladala tišina, tako da se čulo škripanje peska uz pro-zorska okna i grozničavo zujanje neke muve. Bio je to prvi dan vojnih vežbi koje su održavane na nekoliko kilometara udaljenosti od Saranze.
Dugo smo šetali. Najpre kroz grad, zatim stepom. Šarlota je govorila istim mirnim glasom kao sinoć na balkonu. Njena priča se utapala u vesele zvuke orkestra, a onda, kad je vetar naglo prestao, njene reči su zazvučale neobično čisto u praznini punoj sunca i tišine.
Pričala je o svom kratkom boravku u Moskvi, dve godine posle rata ... Jednog vedrog majskog popodneva išla je kroz mrežu uličica u kvartu Presnja koje su vodile dole prema reci Moskvi, a osećala se kao posle bolesti, oporavljajući se od rata, strahovanja, pa čak – mada to nije smela da prizna sebi – od Fjodorove smrti, ili bolje reći od njegove svakodnev-ne odsutnosti koja joj nije dala mira ... Na uglu neke ulice čula je iz razgovora dveju žena koje su prolazile pored nje krajičak rečenice. "Samovari ... ", rekla je jedna od njih. "Dobri stari čaj ... ", pomislila je kao odjek Šarlota. Kad je stigla na trg, pred pijacom sa drvenim baraka-ma, kioscima i ogradom od debelih dasaka shvatila je da se prevarila. Neki čovek bez nogu, smešten u sanduk na točkovima, pošao joj je u susret pružajuči svoju jedinu ruku:
– Ajde, lepa moja, jednu rublju za invalida!
Šarlota ga je po nagonu zaobišla, toliko je taj nepoznati ličio na čove-ka koji izranja iz zemlje. Tada je primetila da je okolina pijace vrvela od osakačenih vojnika – tih "samovara". Vozeći se u svojim sanducima, od kojih su neki imali točkiće sa gumama, a neki obične kotrljajuće ležajeve, prilazili bi ljudima na izlasku i tražili od njih novac ili duvan. Neki su davali, drugi ubrzavali korak, neki su čak izvaljivali psovke i poučnim tonom dodavali: .Država vas već hrani...
To je sramota!" Gotovo svi "samovari" su bili mladi, a neki od njih očigledno pijani. Svi su imali prodorne oči, pomalo ludačke ... Tri ili četiri sanduka su krenula prema Šarloti. Vojnici su zabadali palice u ugaženo tle trga, uvijajući se, pomažući se žustrim trzajima celog tela. Međutim, njihovo mučenje je izgledalo kao neka igra.
Šarlota je zastala, brzo izvukla iz novčanika jednu novčanicu i dala je onome koji je prvi prišao. Ovaj nije mogao da je uzme – njegova jedina, leva ruka nije više imala prstiju. On je gurnuo novčanicu na dno svog sanduka, a onda se odjednom sagnuo na sedištu i, pružajući svoj patrljak prema Šarloti, dodirnuo njen nožni zglob. A onda je podigao prema njoj pogled pun gorke mahnitosti ...
Nije uspela da shvati šta se tada dogodilo. Ugledala je drugog invalida sa obe čitave ruke koji je, iskrsnuvši odnekud pored onog prvog bez ruke, drsko izvukao zgužvanu novčanicu iz njegovog sanduka. Šarlota je ispus-tila jedno "ah", a onda ponovo otvorila tašnu. Ali izgleda da se vojnik koji je malo pre pomilovao njenu nogu pomirio sa onim što se dogodilo i, okrenuvši leđa napadaču, već se udaljavao žureći uz dosta strmu uličicu sa čijeg se vrha videlo nebo ... Šarlota je oklevala jedan trenutak – da ga stigne? Da mu ponovo udeli novac? Tada je videla još nekoliko "samova-ra" koji su gurali sanduke prema njoj. Osetila je kako joj se smučilo. Strah, stid. Onda kratak prodoran krik probi jednolično mrmorenje koje je lebdelo nad trgom.
Šarlota se naglo okrenula. Ono što je ugledala događalo se munjevi-tom brzinom. Onaj prvi bogalj se u svom sanduku spuštao niz strmu uličicu uz zaglušujuću škripu kotrljajućih ležajeva. Svojim patrljkom se nekoliko puta odgurnuo o tle usmeravajući to ludačko spuštanje. Iz nje-govih usta, razjapljenih strašnim keženjem, strčao je veliki nož, čvrsto stisnut zubima. Invalid koji mu je malopre ukrao novac imao je vremena samo toliko da zgrabi svoju palicu. Sanduk onoga bez ruke se sudario sa njegovim. Šiknula je krv. Šarlota je videla još dva "samovara" kako jure prema prvom bogalj u koji je žestoko mahao glavom sekući telo svog neprijatelja. I drugi noževi su blesnuli među zubima. Urlalo se sa svih strana. Sanduci su se sudarali. Prolaznici, zapanjeni tom borbom koja je postajala sveopšta, nisu smeli da se umešaju. Neki drugi vojnik koji se punom brzinom spuštao niz strmu ulicu sa sečivom među zubima uleteo je u zastrašujuću gungulu obogaljenih tela... Šarlota je pokušala da se približi, ali se borba odvijala gotovo na tlu – da bi se učestvovalo trebalo je puziti, Već su dotrčali milicionari sa svojim prodornim pištaljkama. Posmatrači su se trgli. Neki su pohitali da se udalje. Ostali su se povukli u senke topola da bi videli kraj okršaja. Šarlota je spazila ženu koja je, sagnuvši se, izvlačila jednog "samovara" iz gomile tela i ponavljala očajničkim glasom: „Ljoša! Obećao si mi da više nečeš dolaziti ovamo! Obećao si mi!" Zatim se udaljila odnoseći obogaljenog čoveka kao kakvo dete. Šarlota je pokušala da vidi je li njen bogalj bez ruke još tu. Jedan milicionar ju je odgurnuo ...
Išli smo pravo, udaljavajući se od Saranze. Bučno sviranje vojnog orkestra izgubilo se u tišini stepe. Čuli smo još samo šuštanje trave na vetru. I u tom beskraju svetlosti i toplote, ponovo je odjeknuo Šarlotin glas.
– Ali oni se nisu tukli zbog ukradenog novca, ne! Svi su to shvatali. Tukli su se zbog ... da se osvete za svoj život. Za njegovu surovost, nje-govu glupost. I za ono majsko nebo iznad njihovih glava ... Tukli su se kao da su nekome prkosili. Da, onome koji je u jednom istom životu pomešao i ovo prolećno nebo i njihova osakaćena tela ...
"Staljin? Bog?", hteo sam da zapitam, ali bi reči na onom stepskom vazduhu bile opore, teško ih je bilo izgovoriti.
Nikad ranije nismo išli tako daleko. Saranza je već odavno bila utonu-la u maglovito talasanje horizonta. Ta besmislena šetnja bez cilja bila nam je neophodna. Iza leđa sam gotovo fizički osećao prostor nekog malog moskovskog trga ...
Najzad smo stigli do nasipa pored železničke pruge. Njena trasa je označavala neku nadrealističku granicu u tom beskraju bez ikakvog drugog belega osim sunca i neba. Začudo, predeo na drugoj strani pruge je bio drugačiji. Morali smo da zaobiđeno nekoliko jaruga, ogromnih procepa u kojima je bio pesak, a onda da siđemo u dolinu. Ubrzo je u gustom vrbaku zasjala voda. Osmehnuli smo se jedno drugom i uzviknuli uglas:
– Sumra!
Bila je to pritoka Volge koja dolazi izdaleka, jedna od onih neupadlji-vih reka, izgubljenih u ogromnom prostranstvu stepe, za čije postojanje saznajemo tek na njihovom ušću u veliku reku.
Zadržali smo se u senci vrba do večeri ... Šarlota je završila svoju pri-ču na povratku kući.
_ Vlastima je već bilo dosta tih ratnih invalida na trgu, njihove vike, tuče. A povrh svega su stvarali lošu sliku o velikoj Pobedi.
Vojnik, znaš, treba da bude ili hrabar i nasmejan, ili ... časno pao na bojnom polju. A ovi ... Ukratko, jednog dana stiže nekoliko kamiona i milicionari počinju da izvlače "samovare" iz sanduka i da ih ubacuju u kamione-furgone. Kao što se bacaju klade na zaprežna kola. Jedna Mos-kovljanka mi je ispričala da su ih odveli na jedno ostrvo u nekom jezeru na Severu. Za njih su opremili nekadašnje sklonište za gubavce ... U jesen sam pokušala da saznam štogod o tom mestu. Pomislila sam da bih mogla da radim tamo. Ali kad sam u proleće stigla u taj kraj rekli su mi da na ostrvu nema više nijednog invalida i da je sklonište za leprozne konačno zatvoreno ... A bilo je to veoma lepo mesto. Borovi unedogled, velika jezera i osobito čist vazduh ...
Posle jednog sata hoda, Šarlota mi se neveselo osmehnula: – Sačekaj, malo ću da sednem ...
Sela je na suvu travu i ispružila noge. Mahinalno sam učinio još neko-liko koraka i okrenuo se. I još jednom, kao iz neke čudne udaljenosti ili sa velike visine, video sam ženu sede kose, u veoma jednostavnoj haljini od satena svetle boje, ženu koja sedi na zemlji usred onog nečeg neizmer-ljivog što se prostire od Crnog mora do Mongolije i što se naziva "stepa". Moja baka ... Video sam kod nje neobjašnjiv uzmak koji sam sinoć pri-mio kao vrstu optičke varke nastale usled moje nervne napetosti. Pomis-lih da sam pronikao u neku vrtoglavu iskorenjenost koju Šarlota mora da je često osećala: neku gotovo kosmičku iskorenjenost. Bila je tu, pod ljubičastim nebom, i izgledala je potpuno sama na ovoj planeti, u travi slezove boje, pod prvim večernjim zvezdama. A njena Francuska, njena mladost, bile su udaljenije od nje nego onaj bledi mesec – ostavljene u nekoj drugoj galaksiji, pod nekim drugim nebom ...
Podigla je lice. Njene oči su mi se učinile krupnije nego obično.
Govorila je francuski. Zvuk tog jezika treperio je kao poslednja poru-ka iz te daleke galaksije.
– Znaš, Aljoša, ponekad mi se čini da ne razumem ništa u životu ove zemlje. Da sam ovde i dalje strankinja. Posle gotovo pola veka koliko živim ovde. Ti "samovari" ... Ne razumem. Bilo je ljudi koji su se smejali gledajući ih kako se tuku!
Pokrenula se kao da hoće da ustane. Pohitao sam da joj pružim ruku. Osmehnula mi se hvatajući moju mišicu. I dok sam bio sagnut promrm-ljala je nekoliko kratkih reči čiji me je odsečan ozbiljan ton iznenadio. Možda sam ih u mislima preveo na ruski i tako zapamtio.
Sada je to bila duga rečenica, dok je Šarlotin francuski sve sažeo u jednu jedinu sliku: onaj "samovar" bez ruke sedi, leđima oslonjen o stablo ogromnog bora i ćutke gleda odsjaj talasa koji se gasi iza drveća...
U prevodu na ruski koji sam zapamtio, Šarlotin glas je dodao kao neko opravdanje: "A ponekad pomislim da razumem ovu zemlju bolje i od samih Rusa. Jer nosim u sebi lice onog vojnika već toliko godina ... Jer sam naslutila njegovu usamljenost na obali jezera ... "
Ustala je i lagano pošla oslanjajući se o moju ruku. Osećao sam kako iz moga tela, iz moga daha nestaje onaj napadni i nervozni dečak koji je juče došao u Saranzu.

Tako je počelo naše leto, moje poslednje leto u Šarlotinoj kući. Sutra-dan ujutru sam se probudio sa osećanjem da sam konačno postao JA. Veliki spokoj, na tren gorak i vedar, razlivao se u meni. Nisam više morao da se mučim između svoje ruske i francuske ličnosti. Prihvatio sam sebe.
Sada smo provodili gotovo čitave dane na obalama Sumre. Polazili smo u cik zore noseći balon vode, hleb, sir. Vraćali smo se uveče, koris-teći prvi dah svežine.
Put nam je sada bio poznat i nije nam se činio tako dug. U sunčanoj jednoličnosti stepe otkrivali smo hiljadu belega i putokaza koje smo brzo upoznali. Onu granitnu ploču koja je izdaleka svetlucala na suncu svojim liskunom. Jedno mesto pokriveno peskom koje je ličilo na majušnu pus-tinju. Pa mesto obraslo kupinom koje je trebalo izbegavati. Kad bi nam se Saranza izgubila iz vida znali smo da će se na vidiku uskoro ocrtati pruž-ni nasip, a zasjaće i pruga. A kada pređemo tu granicu, gotovo smo stigli – iza jaraka koji su se usecali u stepu svojim strmim rovovima, već bismo naslutili blizinu reke. Kao da nas je čekala...
Šarlota se sa knjigom smeštala u hlad vrba, na korak od vode.
Ja sam plivao do iscrpljenja, ronio, po nekoliko puta preplivavao usku i ne mnogo duboku reku. Duž njenih obala se protezao niz ostrvaca obra-slih gustom travom, na kojima je bilo tek toliko mesta da se čovek ispruži i zamisli kako se nalazi na pustom ostrvu usred okeana...
Zatim sam, opružen na pesku, slušao nedokučivu tišinu stepe ...
Razgovor je započinjao bez povoda i kao da je izvirao iz žuborenja Sumre pod suncem, iz šumora duguljastog lišća vrba. Ruku položenih na otvorenu knjigu, Šarlota je gledala preko reke, prema ravnici oprljenoj suncem, a onda počinjala da govori, bilo odgovarajući na moja pitanja, ili kad bi ih intuicijom predosetila tokom priče.
I upravo sam jednog od tih letnjih popodneva, usred stepe u kojoj je svaka travka odzvanjala sušom i žegom, saznao ono nešto iz Šarlotinog života što se ranije krilo od mene. I što moja detinja pamet nije mogla da poj mi.
Saznao sam da je stvarno imala svoju prvu ljubav, prvog muškarca svog života, onog vojnika iz Velikog rata koji joj je u šaku stavio kamen-čić nazvan „Verden". Samo što se oni na dan svečane parade, 14. jula 1919. godine, još nisu bili upoznali, nego tek dve godine kasnije, nekoli-ko meseci pre Šarlotinog odlaska u Rusiju. Saznao sam i to da je taj vojnik bio veoma daleko od brkatog junaka okićenog odličjima što ga je stvorila naša bezazlena uobrazilja. Pre bi se reklo daje bio suvonjav, bledolik, tužnih očiju. Učestano je kašljucao. Pluća su mu bila oštećena za vreme prvih napada bojnim otrovima. I nije Šarloti pružio „Verden" za vreme velike parade. Predao joj je tu amajliju na železničkoj stanici. Na dan njenog odlaska u Moskvu. Bio je siguran da će je ubrzo opet videti.

Jednog dana mi je ispričala o silovanju ... Njen miran glas je zvučao kao da hoće da kaže: "Svakako, ti već znaš o čemu je reč ... To za tebe više nije tajna." Ja sam taj ton potvrđivao nizom kratkih "da", "da", izgo-varanih izveštačeno nemarno. Dok sam ustajao posle te priče, mnogo sam se plašio da ću ugledati neku drugu Šarlotu, neko drugo lice sa neizbrisi-vim izrazom silovane žene. Ali se u moj mozak najpre urezao taj blistavi sjaj.
Muškarac sa turbanom na glavi, odeven u neku vrstu dugog, veoma debelog i toplog ogrtača, čudnog usred pustinjskog peska koji ih je okru-živao. Kose oči slične oštricama brijača, bakarna preplanulost okruglog lica sjajnog od znoja. Mlad je. Grozničavim pokretima pokušava da dohvati krivi bodež zadenut za pojas, na suprotnoj strani od puške. Tih nekoliko trenutaka izgledali su beskrajni. Jer pustinja i taj čovek užurba-nih pokreta bivaju uhvaćeni najmanjim delićem pogleda onim prorezom između trepavica. Žena bespomoćno opružena na tlu, pocepane haljine, rasute kose upola utonule u pesak, kao da se zauvek urezala u taj pusti predeo. Preko leve slepoočnice tanak crven mlaz. Ali je živa. Metak je okrznuo kožu ispod njene kose i zabio se u pesak. Čovek se izvija da dohvati oružje. Hteo je da smrt bude još opipljivija – prerezano grlo, mlaz krvi koji natapa pesak. Bodež koji traži pomerio se na drugu stranu nešto ranije, dok se, široko otvorenih skutova svog ogrtača, koprcao na skrhanom telu ... Besno povlači svoj pojas bacajući poglede pune mržnje na skamenjeno ženino lice. Odjednom čuje rzanje. Okrenuo se. Njegovi drugari su već daleko u galopu, njihove prilike se jasno ocrtavaju na grebenu uokvirenom nebom. Odjednom se osetio čudnovato sam: on, pustinja u predvečernjoj svetlosti, ta žena na umoru. Pljuje od besa, udara nemilosrdno šiljatom čizmom nepokretno telo, pa spretno kao ris uskače u sedlo. Kad je topot kopita iščezao, žena je polako otvorila oči. I počela da diše, nesigurno, kao da više ne zna kako se to radi. Vazduh ima miris kamena i krvi.
Šarlotin glas se pomešao sa blagim šumom vrba. Ućutala je.
Pomislio sam na ljutnju onog mladog Uzbeka: "Trebalo mu je da je po svaku cenu zakolje, da je svede na telo bez života!" I nekom već muškom oštroumnošču sam shvatao da to nije bila obična surovost. U sećanje su mi sada dolazili trenuci posle ljubavnog čina, kada telo, željeno trenutak ranije, odjednom postaje nepotrebno, neprijatno za gledanje, za dodir, gotovo neprijateljsko. Setio sam se svoje mlade dragane na našem noć-nom splavu: istina je, ljutio sam se na nju zato što je više ne želim, što sam razočaran, što je osećam tu, zalepljenu za moje rame ... Sledeći dokraja svoju misao, otkrivajući do gole kože mušku sebičnost koja me je zastrašivala i istovremeno privlačila, pomislio sam: "U stvari, žena treba da iščezne posle ljubavnog čina!" I ponovo sam zamislio onu uzdrhtalu ruku koja traži bodež.
Brzo sam se uspravio i okrenuo Šarloti. Hteo sam da joj postavim pitanje koje me je mučilo mesecima i koje sam u sebi sročio hiljadu puta: "Reci mi samo jednom rečju, jednom jedinom rečenicom, šta je ljubav?"
Ali je Šarlota, svakako uverena da je preduhitrila neko mnogo logični-je pitanje, prva progovorila:
– A znaš li šta me je spasilo? Ili bolje – ko me je spasao ... To ti još niko nije ispričao? .
Gledao sam je. Ne, priča o silovanju nije ostavila nikakav trag na crtama njenoga lica. Na njemu su treperile samo senke i sunce koje je kroz krošnje vrba titralo na njenom licu.
Nju je spasao "sajgak", pustinjska antilopa ogromnih nozdrva sličnih kratko presečenoj slonovoj surli i – u čudnom neskladu – krupnih plašlji-vih i nežnih očiju. Šarlota ih je često viđala kako u krdima jure pustinjom ... Kad je konačno uspela da se pri digne videla je jednog sajgaka kako se lagano penje uz peščanu dinu. Šarlota je krenula za njim ne razrnišljajući, po nagonu – ta životinja je bila jedini putokaz usred valovitog beskraj a peska. Kao u nekom snu (1jubičasti vazduh je imao varljivu prazninu snova) uspela je da se približi životinji. Sajgak nije pobegao. Pri mutnoj svetlosti sutona, Šarlota je videla neke crne mrlje na pesku – krv. Životi-nja se sruši la, zatim se snažnim trzajem glave pridigla sa zemlje, stala na duge drhtave noge, načinila nekoliko neusklađenih skokova. Ponovo je pala. Bila je smrtno ranjena. Da li su to učinili ljudi koji zamalo nisu i nju ubili? Možda. Bilo je proleće. Noć ledena. Šarlota se ščućurila, priljubila telom uz leđa životinje. Sajgak se, nije više micao. Kožom su mu prolazi-li drhtaji. Njegovo šumno disanje je ličilo na ljudski uzdah, na šaptanje, Utrnula od hladnoće i bola, Šarlota se često budila opažajući taj šumor koji je uporno nastojao da nešto kaže. Prilikom jednog od tih buđenja usred noći, prestravljeno je spazila neko svetlucanje, sasvim blizu, nešto sjajno u pesku. Zvezdu palu sa neba ... Šarlota se okrenula prema toj svetloj tački. Bilo je to veliko otvoreno oko sajgaka – i veliko, divno i krhko sazvežđe koje se ogledalo u tome oku punom suza ... Nije primeti-la trenutak kad je prestalo da kuca srce bića koje je spasilo njen život...
Ujutru je pustinja svetlucala injem. Šarlota je stajala nekoliko trenuta-ka kraj nepomičnog tela posutog sitnim kristal ima. Zatim je lagano krenula uz din u koju ova životinja prethodne večeri nije mogla da pređe. Kad je stigla do vrha grebena ispustila je jedno "ah" koje je odjeknulo u jutarnjem vazduhu. Pred njom je bilo jezero, ružičasto pod prvim sunče-vim zracima. Do te vode je pokušao da stigne sajgak ... Šarlotu su našli iste večeri kako sedi na obali.
Kad smo već bili na ulicama Saranze, u suton, dodala je svojoj priči uzbudljiv epilog:
– Tvoj deda – rekla je sasvim tiho – nije nikad pominjao ovu priču. Nikad ... A voleo je Sergeja, tvog ujaka, kao da mu je rođeni sin. Možda čak i više. Teško je muškarcu da prihvati da mu prvo dete bude rođeno posle silovanja. Naročito što Serž, to već znaš, ne liči ni na koga u poro-dici. Ne, nikad nije govorio o tome ...

Osetio sam da joj glas Iako podrhtava. "Volela je Fjodora", pomislio sam jednostavno. "On je zaslužan što je ova zemlja u kojoj je toliko patila mogla da bude njena. A voli ga i dalje. I posle svih ovih godina bez njega. Voli ga u ovoj noćnoj stepi, u ovom ruskom beskraju. Voli ga ... "
Ljubav mi se ponovo javila u svojoj bolnoj jednostavnosti. Neobjaš-njiva. Neizreciva. Kao sazvežđe koje se ogledalo u oku ranjene životinje usred pustinje prekrivene ledom.

Slučajno načinjen lapsus otkrio mi je zbunjujuću činjenicu: francuski jezik koji sam govorio nije više bio isti...
Toga dana dok sam postavljao neko pitanje Šarloti, moj jezik se spo-takao, raspolutio se. Mora biti da sam naišao na neke od parova reči koji lako mogu da zavaraju, kakvih ima mnogo u francuskom. Da, to su reči-blizanci, kao na primer: „percepteur – precepteur" (poreznik – vaspitač), ili "decerner – discerner" (dodeliti – razlikovati, odvojiti). Takvi podmu-kli parovi reči, opasni kao i „luxe – luxure" (raskoš – razvrat), ranije su mojim nespretnim izgovorom izazivale sestrine podsmehe i Šarlotine oprezne ispravke ...
Ovog puta nije trebalo da mi se šapne ispravna reč. Posle trenutka oklevanja, ja sam se sam ispravio. Ali mnogo jače od tog trenutnog kole-banja bilo je zapanjujuće saznanje: upravo sam govorio neki strani jezik! Onih nekoliko meseci moje pobune nije, znači, prošlo bez posledica. Ne zato što ću se ubuduće sa manje lakoće izražavati na francuskom. Nego što je tu bio prekid. Kao dete, ja sam se poistovećivao sa zvukom Šarloti-nog jezika. Plivao sam u njemu i ne pitajući se zašto se onaj sjaj u travi, obojen, mirisan, živ blesak javljao čas u muškom rodu i značio nešto šuštavo, krhko, prozimo, što se izgleda nametalo samim njegovim nazi-vom cvjetok, čas opet, obavijeno baršunastim, mekim i ženstvenim oreo-lom – postajući „une fleur".
Kasnije ću misliti na anegdotu o stonogi koja je upitana kakvu tehniku primenjuje dok igra, odjednom pobrkala sve pokrete koje je ranije instin-ktivno izvodila svojim mnogobrojnim nožicama.
Moj slučaj nije bio baš toliko beznadežan. Ali od trenutka kad je nap-ravljen lapsus, pitanje "tehnike" se nije moglo zaobići. Sada mi je francu-ski jezik postao oruđe čiji sam domašaj u govoru dobro odmeravao. Da, postao je od mene nezavisan instrument kojim sam se služio shvatajući ponekad neobičnost toga postupka.
Moje otkriće, ma koliko bilo zbunjujuće, donelo mi je snažno osećanje za stil. Taj jezik-oruđe koji upotrebljavam, brusim, usavršavam, mislio sam, i nije ništa drugo nego književno pisanje. U francuskim anegdotama kojima sam tokom cele te godine zabavljao drugove u školi, već sam osetio prvi nagoveštaj tog jezika književnosti: zar se nisam igrao njime da bih se dopao "proleterima" ili "estetama"? Književnost se ukazivala kao neprekidno divljenje pred onom verbalnom bujicom u kojoj se topio svet. Francuski, moj "staramajkin" jezik je bio, uviđao sam sada, oličenje toga jezika za čuđenje.
... I eto, od tog davnog dana provedenog na obali rečice izgubljene usred stepe, ja se usred razgovora na francuskom sećam svoje negdašnje iznenađenosti: žena sede kose, krupnih mirnih očiju, i njen unuk sede usred puste, prave ruske ravnice spržene suncem, i u beskraju svoje usamljenosti razgovaraju na francuskom kao da je to nešto najprirodnije na svetu ... Ponovo mi je pred očima taj prizor, čudim se što govorim francuski, mucam, rado bih svoj francuski dao mačkama da ga pojedu. Čudnovato, ili možda sasvim logično, upravo u trenucima kad bih se našao između dvaju jezika činilo mi se da vidim i osećam snažnije nego ikada.
Možda sam upravo onog dana kad sam izgovarajući „precepteur" (vaspitač) umesto „percepteur" (poreznik) pronikao u nemi procep izme-đu-dvaju-jezika i primetio Šarlotinu lepotu ...
Misao o toj lepoti učinila mi se u prvi mah neverovatna. U tadašnjoj Rusiji se svaka žena kad prevali pedesetu pretvarala u „babušku" – biće kojem bi bilo besmisleno pripisati ženstvenost, pa prema tome i lepotu. A reći nekom: "Moja baka je lepa" ...
A ipak je Šarlota, koja je u to vreme imala šezdeset četiri ili šezdeset pet godina, bila lepa. Smestivši se podnousečene i peskovite obale Sumre čitala je ispod vrbovih grana koje su na njenu haljinu bacale mrežu senke i sunčeve svetlosti. Srebrnasta kosa joj je bila skupljena na potiljku. Njene oči su me s vremena na vreme gledale sa blagim osmehom. Poku-šavao sam da shvatim šta na tom licu, na toj tako jednostavnoj haljini, zrači lepotom koju sam gotovo zbunjeno zapažao.
Ne, nije Šarlota bila žena za koju bi se reklo kako "ne izgleda da ima toliko godina". Crte njenog lica nisu imale ni onu krutu lepotu koju imaju "dobro negovana" lica žena koje žive u neprekidnoj borbi protiv bora. Ona se nije ni trudila da prikrije svoje godine. Ali starenje nije kod nje izazivalo stezanje tkiva koje ispija crte lica i isušuje telo. Obuhvatio sam pogledom srebrnasti odsjaj njene kose, crte lica, blago preplanule ruke, bosa stopala kojima je gotovo dodirivala lenjo proticanje Sumre ... I sa neobičnom radošću sam zaključio da nije bilo jasne granice između cvetne tkanine njene haljine i šarene senke koju je pravilo sunce. Linije njenog tela su se neprimetno utapale u prozirnost vazduha, njene oči su se, kao kakav akvarel, mešale sa toplim sjajem neba, pokret prstiju koji-ma je okretala listove utkivao se u lelujanje dugih vrbovih grančica ... Znači, to stanje je krilo tajnu njene lepote!
Da, njeno lice i telo se nisu grčili u strahu od dolaska starosti, nego su se napajali vetrom punim sunca, oporim mirisima stepe, svežinom vrba-ka. A njeno prisustvo je davalo začuđujuči sklad tom pustom prostrans-tvu. Šarlota je bila tu, a u jednoličnosti žegom spržene ravnice nastajalo je neuhvatljivo saglasje: milozvučan žubor vode, opor zadah vlažne gline i oštar miris suvih trava, igra senke i svetlosti pod granama. Jedinstven trenutak, neponovljiv u nerazgovetnom proticanju dana, godina, vremena ...
Trenutak koji nije prolazio.

Otkrio sam Šarlotinu lepotu. A gotovo u istom trenu i – njenu usam-ljenost.
Toga dana sam je ležeći na obali slušao kako govori o knjizi koju je nosila za vreme naših šetnji. Otkako sam napravio onaj lapsus nisam mogao da tokom razgovora ne obratim pažnju na način na koji je baka vladala francuskim. Upoređivao sam njen jezik sa jezikom pisaca koje sam čitao i sa jezikom retkih novina koje su dospevale u našu zemlju. Bile su mi poznate sve osobenosti njenog francuskog, njeni omiljeni obrti, lična sintaksa, njen rečnik, pa čak i patina vremena koju su nosile njene rečenice – onaj kolorit Belle epoque ...
Ovog puta više nego sva ta-zapažanja o jeziku iznenadila me je jedna misao: "Evo, već pola veka živi taj jezik potpuno izdvojen, vrlo retko upotrebljavan, u sudaru sa stvarnošću stranom njegovoj prirodi, kao biljka koja uspe da iznikne na golom kamenu ... " Ipak, Šarlotin francuski jezik je sačuvao izvanrednu životnost, zgusnutu i čistu, onu prozračnost ćilibara koju dobija vino starenjem. Taj jezik je nadživeo sibirske snežne oluje, žarki pesak pustinje u Srednjoj Aziji. I još odzvanja na obali ove rečice usred nepregledne stepe ...
I tada se usamljenost te žene ukazala preda mnom u svoj svojoj razdi-rućoj svakodnevnoj jednostavnosti. "Ona nema s kime da razgovara", pomislio sam zapanjeno. "Nikog da razgovara na francuskom jeziku ... " Odjednom sam razumeo šta je za Šarlotu moralo značiti tih nekoliko nedelja koje smo zajedno provodi li svakog leta. Shvatio sam da će se taj francuski, to tkanje rečenica koje mi je izgledalo tako prirodno, okameni-ti čim ja budem otišao na celu školsku godinu, da bi ga zamenio ruski jezik, šuškanje listova knjige, ćutanje. I zamišljao sam Šarlotu kako sama ide tmurnim ulicama Saranze utonule u sneg ...
Sutradan sam video baku kako razgovara sa Gavriličem, pijancem i nevaljalcem iz našeg dvorišta. Klupa na kojoj sede babuške bila je prazna – mora biti da ih je oterala pojava tog čoveka. Deca su se krila iza stabala topola. Stanari su s prozora radoznalo pratili prizor: čudna Francuskinja je jedina smela da se približi tom čudovištu. Opet sam razmišljao o usam-ljenosti moje bake. Očni kapci su počeli da me peckaju: "Takav je njen život. Ovo dvorište, ovaj pijanac Gavrilič, ona ogromna tamna izba preko puta i u njoj porodice natrpane jedna preko druge ... " Tada je ušla Šarlo-ta, pomalo zadihana, ali nasmejana, očiju osenčenih suzama radosti.
– Znaš – rekla mi je na ruskom, kao da nije imala vremena da pređe sa jednog jezika na drugi – Gavrilič mi je pričao o ratu, borio se u odbrani Staljingrada, na istom frontu kao i tvoj otac. Često mi priča o tome. Sada mi je pričao o jednoj borbi na obali Volge. Borili su se da bi od Nemaca preoteli jedno brdo. Kaže da nikad ranije nije video toliko tenkova u plamenu, iskasapljenih leševa, zemlje u krvi. A uveče je na tom brdu bio među dvanaestak preživelih. Sišao je do Volge strahovito žedan. I tamo na obali je video sasvim mirnu vodu, beo pesak, trsku i ribice koje su se praćakale tu pored njega. Kao kad je bio dete, u svom selu ...
Slušao sam je, a Rusija, zemlja njene samoće, prestala je da mi se čini neprijateljski raspoložena prema njenom „francustvu". Uzbuđen pričom pomislio sam kako se taj krupni pijani čovek mrkog pogleda, taj Gavrilič, ne bi usudio da ikome poveri svoja osećanja. Smejali bi mu se u lice: Staljingrad, rat, a odjednom ta trska, te ribice! Niko se u tom dvorištu ne bi ni potrudio da ga sasluša – šta zanimljivo može da ispriča jedan pija-nac? Sa Šarlotom je razgovarao s poverenjem, siguran da će ga ona razumeti. Ta Francuskinja mu je u tom času bila bliža nego svi oni koji su ga gledali uživajući u besplatnoj predstavi. Osmotrio ih je mrkim okom gunđajući u sebi: "Svi su tu, kao u cirkusu ... " Odjednom je ugle-dao Šarlotu kako ide kroz dvorište sa torbom namirnica. Uspravio se i pozdravio je. Trenutak kasnije pričao je razvedrenog lica: "Znate, Šarlota Norbertovna, nismo više gazili po zemlji nego po mlevenom mesu. Od početka rata nisam nikad video nešto slično. A uveče, kad smo završili sa Nemcima, sišao sam do Volge. A tamo, kako da vam kažem ... "
Ujutru smo izlazeći prošli pored velike crne izbe. Već je bila ispunje-na zgusnutim brujanjem. Čulo se oštro cvrkutanje ulja u tiganju, svađa muškarca i žene, mešavina glasova i muzike iz nekoliko radio-aparata ... Pogledao sam Šarlotu podigavši obrve sa podsmešljivom grimasom. Bez muke je pogodila šta je značio moj osmeh. Ali izgleda da nju nije zani-mao veliki probuđeni mravinjak.
Progovorila je tek kad smo zašli u stepu:
– Zimus – rekla je na francuskom – odnela sam lekove onoj čestitoj Frosji, znaš onoj babuški koja prva pobegne kad se pojavi Gavrilič ... Bilo je veoma hladno toga dana. Jedva sam otvorila vrata njihove izbe ...
Šarlota je nastavila da priča, a ja sam, sve začuđeniji, osećao kako se njene jednostavne reči prožimaju zvucima, mirisima, svetlošću osenče-nom izmaglicom od velike hladnoće ... Prodrmala je kvaku i vrata su se s mukom i oštrim škripanjem otvorila lomeći ledeni okvir. Našla se u unutrašnjosti velike drvene kuće, pred stepeništern pocrnelim od starosti. Stepenište je pod njenim koracima ispuštalo žalobno ječanje. Hodnici zakrčeni starim ormarima, debelim kartonima naslaganim duž zidova, biciklima, oguljenim ogledalima koja su ovom mestu nalik na pećinu davala neočekivanu dubinsku perspektivu. Miris nagorelog drveta lebdeo je među tmurnim zidovima i mešao se sa hladnoćom koju je Šarlota nosila u naborima svog kaputa ... Našla ju je na kraju hodnika, na prvom spratu. Kraj prozora prekrivenog ledenim šarama stajala je mlada žena sa detetom u naručju. Nije se micala, a glavu je lagano sagla gledajući igru plamena u otvorenim vratima velike peći koja je zauzimala ugao hodni-ka. Iza zaleđenog prozora lagano se spuštao zimski suton, plav i vedar ...
Šarlota je ćutala jedan trenutak, zatim nastavila pomalo nesigurnim glasom:
– Znaš, to je verovatno bila varka ... Ali njeno lice je bilo tako bledo, tako nežno ... Reklo bi se sazdano od istih ledenih cvetova koji su prekri-vali okno. Da, kao da su se njene crte izdvojile iz ledenih šara. Nikad nisam videla tako tananu lepotu. Kao ikona naslikana u ledu ...
Dugo smo išli ćuteći. Pred nama se lagano otvarala stepa ispunjena zvonkim oglašavanjem cvrčaka. Ali ni taj oštar zvuk ni vrućina nisu mi smetali da u plućima ponesem ledeni vazduh iz velike mračne izbe. Video sam prozor prekriven injem, plavičasto svetlucanje kristala, mladu ženu sa detetom. Šarlota je govorila francuski. Francuski je ušao i u tu izbu koja me je oduvek plašila svojim mračnim, teškim pravim ruskim životom. A negde u njenoj dubini je svetleo jedan prozor. Da, govorila je francuski. Mogla je da govori i ruski. To ništa ne bi oduzelo ovom pono-vo stvorenom trenutku. Znači da je postojala neka vrsta posrednog jezika. Univerzalnog! Opet sam pomislio na ono "između-dvaju-jezika" koje sam otkrio zahvaljujući svom lapsusu, "jezik čuđenja" ...
I toga dana mi je prvi put pala na pamet ta uzbudljiva misao: ako bi se taj jezik izrazio pisanjem?"
Jednog popodneva dok smo bili na obali Sumre začudio sam se što pomišljam na Šarlotinu smrt. Ili bolje reći, obratno, mislio sam kako ona ne može umreti ...
Vrućina je toga dana bila posebno jaka. Šarlota je izula platne: cipele i, podigavši haljinu do iznad kolena, šetala po vodi. Ležeći I jednom ostrvcu gledao sam je kako ide duž obale. Opet sam pomislio kako i nju, i obalu od belog peska, i stepu posmatram kao sa velike udaljenosti. Kao da visim u korpi vazdušnog balona. Na taj način: osmatraju (saznaću to mnogo kasnije) mesta i lica koja nesvesno smeštamo negde u prošlost. Da, gledao sam je sa te zamišljene visine iz budućnosti kojoj sam stremio svom svojom mladalačkom snagom. Koračala je vodom sa sanjalačkom lakoćom mlade devojke. Otvorena knjiga je ostala na travi ispod vrba. Tada sam najednom, u trenutnom blesku, ponovo sagledao ceo Šarlotin život. Bilo je to kao neki niz drhtavih munja: Francuska s početka veka, Sibir, pustinja, ponovo beskrajni snegovi, rat, Saranza ... Još nikad nisam bio u prilici da na taj način sagledam život nekoga ko je još živ – od početka do kraja – i kažem: ovaj život je zaključen. U Šarlotinom životu neće biti više ničega sem ove Saranze, ove stepe. I smrt.
Uspravio sam se na svom ostrvcetu, pažljivo osmotrio tu ženu koja lagano hoda vodom Sumre. I sa meni dotle nepoznatom radošću koja mi je ispunila grudi prošaptao sam: "Ne, ona neće umreti." Odmah sam hteo da saznam otkud mi tako vedra izvesnost, toliko neobična vera, posebno u toj godini u kojoj su mi umrli roditelji. Ali umesto bilo kakvog logič-nog objašnjenja video sam niz trenutaka kako protiču u sjajnom neredu: jedno prepodne puno osunčane izmaglice u zamišljenom Parizu, vetar sa mirisom lavande koji prodire u vagon, zvižduk Kukuške u toplo letnje veče, davni trenutak prvog snega koji je Šarlota gledala kako leprša one užasne ratne noći i, naravno, sadašnji trenutak – ta sitna žena sa belom maramom na sedoj kosi, žena koja zamišljeno šeta kroz bistru vodu reke što teče beskrajnom stepom ...
Odrazi svega ovoga činili su mi se istovremeno prolazni i prožeti več-nošću. Osetio sam opijajuću sigurnost: oni će na tajanstven način onemo-gućiti da Šarlota umre. Naslućivao sam kako susret sa mladom ženom pored zaleđenog prozora – ikona na ledu! – u crnoj izbi, pa Gavriličeva priča, ona trska, ribice, jedno ratno veče, da, čak i ona dva kratka bleska svetlosti, otklanjaju mogućnost da ona umre.
A najčudesnije je bilo to što uopšte nije bilo potrebno da se to dokazuje, objašnjava, izlaže. Gledao sam kako Šarlota izlazi na obalu, ide da sedne na svoje omiljeno mesto ispod vrba, i ponavljao u sebi kao neku blistavu očigledno st: "Ne, svi ti trenuci neće nikad iščeznuti ... "
Kad sam došao do nje, baka je podigla oči i kazala mi:
– Znaš, jutros sam za tebe prepisala dva različita prevoda jednog Bod-lerovog soneta. Slušaj, pročitaću ti ih. Zanimaće te ...
Misleći da je reč o nekoj od stilskih zanimljivosti koje je Šarlota vole-la da mi otkriva dok čita, često u obliku zagonetke, naoštrio sam pažnju, željan da pokažem svoje poznavanje francuske pismenosti. Nisam mogao ni pretpostaviti da će taj Bodlerov sonet biti za mene pravo izbavljenje.

Istina je, žena se tih letnjih meseci nametala svim mojim čulima kao neprekidna mora. Nisam ni znao da proživljavam onaj bolni prelaz izme-đu prve telesne ljubavi, često jedva nagoveštene, i onih koje će uslediti. Taj prelaz je ponekad osetljiviji od prelaza između nevinosti i prvog dodira sa ženskim telom.
Čak i u onoj Saranzi bogu iza leđa, ta mnogostruka, mnogolika, neu-hvatljiva žena bila je čudno prisutna. Više kao nagoveštaj, nenametljivija nego u velikim gradovima, ali utoliko izazovnija. Na primer kao ona devojka koju sam sreo jednog dana u pustoj, prašnjavoj i suncem isušenoj ulici. Bila je visoka, stasita, one snažne zdrave telesne građe kakva se sreće u unutrašnjosti. Bluza joj je stezala jake okrugle grudi. Pod kratkom suknjicom ocrtavale su joj se snažne butine. Zbog tankih potpetica na belim lakovanim cipelama, hod joj je bio pomalo krut. Moderna odeća, šminka i onaj isprekidan hod davali su njenoj pojavi u pustoj ulici nad-realistički izgled. A naročito onaj suviše puten, gotovo životinjski izgled njenog tela, njenih pokreta! Onog popodneva ispunjenog nemom vreli-nom. U onom uspavanom gradiću. Zašto? Sa kojim ciljem? Nisam se mogao uzdržati da kriomice ne bacim pogled iza sebe: da, njeni snažni nožni listovi, bakarno sjajni, butine, dve polulopte zadnjice koje se blago kreću pri svakom koraku. Sav zabezeknut pomislio sam da u ovoj učma-loj Saranzi mora da postoji neka soba, neki krevet na kojem će se ispruži ti to telo i, razmičući noge, primiti među bedra neko drugo telo. Ta zami-šljena slika me je potpuno opčinila. Kako je sve to istovremeno bilo prirodno i neverovatno!
Ili opet jedne večeri, ona naga punačka ženska ruka koja se pojavila na nekom prozoru. Uska uličica puna teških nepomičnih krošnji – i ta tako bela, tako obla ruka, obnažena sve do ramena, koja se talasala nekoliko trenutaka koliko joj je bilo potrebno da navuče muslinsku zavesu na svojoj sobi. Ne znam na osnovu čega sam dokučio pomalo uzrujanu nestrpljivost toga pokreta i pojmio zbog čega je gola ženska ruka navlači-la zavesu ... Čak sam osetio glatku svežinu te ruke na svojim usnama.
Pri svakom od takvih susreta, u glavi mi je uporno odzvanjao zov: tre-ba odmah privući te neznanke, uzeti ih, od njihove puti načiniti brojanicu tela iz snova. Jer svaka propuštena prilika je bila poraz, nepovratan gubi-tak, praznina koju druga tela mogu ispuniti samo delimično. U tim trenu-cima sam imao nepodnošljivu groznicu!
Nikad se nisam usudio da o tome razgovaram sa Šarlotom. Još manje da joj pričam o raspolućenoj ženi iz ratnog čamca, ili o mojoj noći prove-denoj sa mladom pijanom devojkom. Da li je sama naslućivala moju pometnju? Svakako. Ne pretpostavljajući ništa o prostitutki viđenoj kroz brodske prozorčiće, ni o riđokosoj devojci na staroj skeli, čini mi se da je sasvim tačno procenila "dokle sam stigao" u svom ljubavnom iskustvu. Ja sam i nesvesno svojim pitanjima, izvrdavanjima, tobožnjom ravnoduš-nošću prema nekim osetljivim temama, čak i ćutanjem, dograđivao svoju sliku šegrta u ljubavi. Ali nisam bio svestan toga, kao onaj što zaboravlja da njegova senka prenosi na zid pokrete koje bi hteo da prikrije.
Tako sam slušajući Šarlotu kako govori o Bodleru pomislio da je reč o običnoj podudarnosti kad se u prvoj strofi njegovog soneta ukazao taj pojam ženskoga:

Kada, sklopivši oba oka, u toplo jesenje veče
Udahnem miris tvojih toplih grudi,
Tad vidim pred sobom obale srećne
Obasjane ravnomerno ognjem sunca ...

– Vidiš – nastavila je baka mešavinom ruskog i francuskog, jer je tre-balo da navede tekstove u prevodima – kod Brjusova prvi stih ovako kaže: Jedne jesenje večeri zatvorenih očiju ... itd. Kod Baljmonta: Kada, zatvorivši oči u toplo letnje veče ... Po mome mišljenju, obojica dosta pojednostavljuju Bodlera. Jer u njegovom sonetu, shvataš, ovo "toplo jesenje veče" je sasvim poseban trenutak, da, usred jeseni, odjednom – poput neke blagodati, to toplo veče, jedinstvena umetnuta svetlost usred kiše i životnih nedaća. Oni su u prevodima izneverili Bodlerovu misao: "jesenje veče", "letnje veče", to je tako ravno, bez duše. A kod njega taj trenutak čini mogućnom čaroliju, znaš, nekako kao i oni blagi dani u poznu jesen ...
Šarlota je nastavila da objašnjava uz lako prikrivanje svoje nestručnos-ti ispod koje se često krilo veoma široko znanje, iz zebnje da ne izgleda uobraženo. Ali ja sam čuo samo melodiju njenog glasa, čas na ruskom, čas na francuskom.
Umesto opsednutosti ženskim telom, sveprisutnom ženom koja me je razdirala svojom neiscrpnom mnogostrukošću, sada sam osećao neko veliko smirenje. Ono je imalo prozirnost "tople jesenje večeri".
I spokojstvo sporog, gotovo' setnog posmatranja lepog ženskog tela opruženog u blaženom umoru od ljubavi. Tela čiji se puteni odraz prosti-re u povorci uspomena, mirisa, svetlosti ...
Reka se zatalasala i pre nego što je oluja stigla do nas. Stresli smo se kad smo čuli kako voda već zapljuskuje žile vrba. Nebo je pomalo ljubi-často, pa crno. Stepa, naježena, skamenila se u zaslepljujucim modrim predelima. Oštar kiseo zadah zapljusnuo nas je zajedno sa svežinom prvih pljuskova. A ŠarJota, savijajući salvet na kome smo ručali, završa-vala je svoje izlaganje:
– Ali na kraju, u poslednjem stihu, postoji jedan pravi prevodilački paradoks. Brjusov je nadmašio Bodlera! Evo, Bodler govori o "pesmama lađara" na ostrvu rođenom iz "mirisa tvojih toplih grudi". A Brjusov, prevodeći, čuje "glasove lađara koji viču na raznim jezicima". Divno je upravo što ruski jezik može to postići samo jednim pridevom. Ti uzvici na raznim jezicima su mnogo životniji od "pesme lađara" u stilu pomalo sladunjavog romantizma, mora se priznati. Vidiš, to je ono o čemu smo pričali pre nekoliko dana: prevodilac proze je piščev rob, a prevodilac poezije mu je suparnik. Uostalom, u ovom sonetu ...
Nije imala vremena da završi rečenicu. Voda nam je već tekla rod nogama, povukla moju odeću, nekoliko listova hartije, jednu Šarlotinu platnenu cipelu. Nebo nabreklo od kiše sručilo se nad stepom. Pohitali smo da spasemo što se još moglo spasi ti. Dograbio sam pantalone i košulju koji su se, poneti vetrom, srećom bili zakačili za grane vrba i doslovno ulovio Šarlotinu cipelu. A listovi hartije bili su – prepisi prevo-da pesme. Pljusak ih je brzo pretvorio u razmazane mastiljave gužvice ...
Nismo ni primetili svoj strah – zaglušujuća huka grmljavine odagnala je svojom žestinom svaku misao. Naleti vode usmerili su svu našu pažnju na drhtave okvire naših tela. Snažno smo osećali svoja ogoljena srca uronjena u taj potop koji je spajao nebo i zemlju.
Nekoliko trenutaka kasnije ogrejalo je sunce. Posmatrali smo stepu sa obale. Blistala je trepereći hiljadama iskrica duginih boja, činilo se kao da diše. Pogledali smo se sa osmehom. Šarlota je izgubila svoju belu maramu, a mokra kosa joj je u potamnelim pramenovima padala na ramena. Trepavice su joj svetlucale kapljicama kiše. Sasvim mokra halji-na joj se lepila uz telo. "Mlada je. I veoma lepa. Uprkos svemu", odjeki-vao je u meni nehotičan glas koji nam se ne pokorava i koji nas dovodi u nepriliku svojom otvorenom iskrenošću, ali nam otkriva onaj deo naše misli koji izgovorena reč prikriva.
Zaustavili smo se kod nasipa ispred železničke pruge. Videlo se kako se iz daljine približava dugačak teretni voz. Na ovom mestu se zahuktali voz često zaustavljao, nakratko preprečavajući i našu stazu. Nas je zabav-ljala ta rampa koju je verovatno postavljao neki skretnički uređaj ili semafor. Vagoni bi se ređali kao džinovski zid zasut prašinom. Od njiho-vih zidova stalno izloženih suncu dopirao je snažan talas toplote. A iz daljine se čuo pisak lokomotive koji je jedini remetio tišinu stepe. Ja sam svaki put padao u iskušenje da ne čekam da voz prođe i da pređem prugu provlačeći se ispod vagona. Šarlota me je zadrža val a govoreći kako je upravo čula zvižduk. Ponekad, kad bi čekanje dugo potrajalo, popeli bismo se na otvorenu platformu koju su u to vreme imali teretni vagoni i silazili na drugu stranu pruge. Tih nekoliko trenutaka je uvek bilo ispu-njeno veselom užurbanošću: a ako bi voz krenuo i odveo nas u nekom nepoznatom pravcu, kao u bajci?
Ovog puta nismo mogli da čekamo. Bili smo potpuno mokri i trebalo je da stignemo kući pre nego što padne noć. Popeo sam se prvi, pružio ruku Šarloti i ona se popela na stepenik. U tom trenutku se voz trgao. Pretrčali smo platformu. Ja sam još i mogao da skočim. Ali Šarlota nije ... Ostali smo između vagona gde je vetar prodirao sve jače. Naša staza se uskoro izgubila u beskraju stepe.
Ne, nismo se zabrinuli. Znali smo da će se naš voz zaustaviti na ovoj ili onoj stanici. Čak mi je izgledalo da je Šarlota na izvestan način uživala u našoj iznenadnoj pustolovini. Posmatrala je ravnicu koja je oživela posle oluje. Lepršajući na vetru, kosa joj se rasula oko lica. Ona bi je s vremena na vreme zabacila brzim pokretom. Iako je grejalo sunce, pone-kad bi prsnula slaba kiša. Šarlota mi se osmehivala kroz taj svetlucavi veo.
To što se iznenada zbilo na platformi vagona usred stepe ličilo je na oduševljenje deteta koje je, posle dugog uzaludnoga gledanja, u znalački zapetljanim linijama neke skrivalice otkrilo traženo lice ili predmet. Ono ga vidi, šare crteža dobijaju nov smisao, nov život...
Tako je bilo i sa mojim unutrašnjim pogledom. Odjednom sam video! Tačnije, celim sam bićem osetio jasnu vezu koja je spajala taj trenutak pun šarenog svetlucanja sa nekim drugim trenucima u kojima sam nekada bio: ono davno veče sa Šarlotom, setan pisak Kukuške, pa ono jutro u Parizu, u mojoj uobrazilji obavijeno osunčanom izmaglicom, noćni trenu-tak na splavu sa mojom prvom draganom, kad je velika lađa nadvisila naša tela u zagrljaju, i one večeri iz mog detinjstva proživljene, činilo mi se, već u nekom drugom životu ... Tako povezani, ovi trenuci su činili poseban svet sa posebnim ritmom, vazduhom i suncem. Gotovo neku drugu planetu. Planetu na kojoj smrt ove žene velikih sivih očiju ne bi mogla ni da se zamisli. Na kojoj bi se žensko telo otvaralo u neprekidan niz trenutaka iz snova. Na kojoj bi moj "jezik čuđenja" bio razumljiv drugima.
Ta planeta je bila onaj isti svet koji se ukazivao u kretanju našeg vagona. Da, i stanica na kojoj se konačno zaustavio. I prazan peron umi-ven pljuskom kiše. I retki prolaznici sa svojim svakodnevnim brigama. Sav taj svet, ali viđen na drugi način.
Dok sam pomagao Šarloti da siđe pokušavao sam da odredim taj "drugi način". Da, da bi se videla ta druga planeta trebalo je ponašati se na poseban način. Ali kako?
– Hajdemo da pojedemo štogod – rekla mi je baka, izvlačeći me iz razmišljanja, i uputila se prema restoranu koji se nalazio u jednom krilu stani čne zgrade.
Sala je bila prazna, na stolovima nije bilo pribora. Smestili smo se bli-zu otvorenog prozora kroz koji se video trg oivičen drvećem. Na fasada-ma zgrada su bile crvene trake sa uobičajenim parolama u slavu Partije, Domovine i Mira ... Prišao nam je konobar i mrzovoljnim glasom saopš-tio da je zbog oluje nestalo struje i da je restoran stoga zatvoren. Ja sam već hteo da ustanem, ali je Šarlota bila istrajna, pribegavši naglašenoj učtivosti koja je, zastarelim izrazima za koje sam znao da su preuzeti iz francuskog, uvek ostavljala dobar utisak na Ruse. Čovek je malo okle-vao, zatim otišao, očigledno u nedoumici.
Doneo nam je neobično jednostavno sastavljeno jelo: tanjir sa desetak kolutića salame i velikim, na tanke kriške isečenim kiselim krastavcem. A povrh svega izneo je pred nas bocu vina. Nikada dotad nisam večerao nešto slično. Biće da je i konobar shvatio izuzetnost našeg pojavljivanja ovde i neobičnost ovog hladnog obroka. Osmehnuo se i promrmljao nekoliko opaski o vremenu, kao da se izvinjava zbog načina na koji nas je dočekao.
Ostali smo sami li sali. Vetar je kroz prozor donosio miris mokrog lišća. Na nebu su se slegali sivi i ljubičasti oblaci koje je obasjavalo sunce na zalasku. S vremena na vreme bi zaškripeli točkovi automobila na vlažnom asfaltu. Svaki gutljaj vina je tim zvucima i bojama davao novu gustinu: sveža otežalost krošnji drveća, sjajna prozorska okna opran a kišom, crvena boja parola na fasadama, vlažno škripanje točkova, ono i dalje oblačno nebo. Osećao sam kako se ono što smo doživljavali u toj praznoj sali malo-pomalo odvajalo od sadašnjeg trenutka, od ove železni-čke stanice, ovog nepoznatog grada, od njegove svakodnevice ...
Teške krošnje, duge crvene mrlje na fasadama, vlažan asfalt, škripa guma, sivoljubičasto nebo. Okrenuo sam se prema Šarloti. Nje više nije bilo ...

A to više nije bio ni onaj stanični restoran izgubljen usred stepe.
Nego neka kafana u Parizu, a iza prozora – prolećno veče. Sivo i lju-bičasto, još oblačno nebo, škripanje automobilskih točkova na vlažnom asfaltu, tek rascvetani kestenovi, crveni zastori restorana na suprotnoj strani trga. I ja, dvadeset godina kasnije, ja koji u tom trenutku prepozna-jem tu gamu boja i vaskrsavam vrtoglavicu ponovo nađenog trenutka. Jedna mlada žena naspram mene, sa vrlo francuskom ljupkošću održava razgovor ni o čemu. Posmatram njeno nasmešeno lice i povremeno kli-mam glavom u ritmu njenih reči. Ta žena mi je veoma bliska. Volim njen glas, način razmišljanja. Poznajem sklad njenog tela ... "Kad bih mogao da joj pričam o onom trenutku od pre dvadeset godina, usred stepe, u praznoj železničkoj stanici?", pomislio sam i znao da neću to učiniti.
U ono davno veče pre dvadeset godina, Šarlota već ustaje, namešta kosu ogledajući se u oknu otvorenog prozora, i mi odlazimo. A na mojim usnama, uz prijatnu gorkost vina, iščezava ono što nikad nisam smeo da izgovorim: "Ona je još tako lepa i pored sede kose i tolikih godina zato što kroz njene oči, lice, njeno telo, zrače oni trenuci svetlosti i lepote ... "
Šarlota napušta stanicu. Pratim je, opijen svojim neizrecivim otkrićem. A nad stepom se spušta noć. Noć koja traje već dvadeset godina u Saran-zi mog detinjstva.

Šarlotu sam video ponovo deset godina kasnije, na nekoliko sati, pred svoj odlazak u inostranstvo. Stigao sam veoma kasno uveče, a sutradan sam morao vrlo rano da putujem u Moskvu. Bila je hladna noć kasne jeseni. Za Šarlotu je ona predstavljala skup tužnih uspomena na sve odlaske iz njenog života, na sve noći opraštanja ... Nismo spavali. Prip-remila je čaj, a ja sam hodao po njenom stanu koji mi se učinio neobično malen i tako dirljivo veran pri snim stvarima.
Bilo mi je dvadeset pet godina. Putovanje me je snažno uzbuđivalo. Već sam znao da odlazim na duže vreme. Bolje rečeno, da će taj boravak u Evropi potrajati mnogo više od predviđenih dveju nedelja. Činilo mi se da će moj odlazak poremetiti mir našeg uspavanog carstva, da će svi njegovi stanovnici govoriti samo o mom bekstvu, da će od mog prvog poteza, od prve reči koju ču izgovoriti sa druge strane granice nastati nova epoha. Već sam živeo od povorke novih lica koja ću sretati, od lepote predela iz snova, od izazivanja opasnosti.
Upitao sam je veselim tonom, zanet sebičnošću svojstvenom mladosti:
– I ti bi mogla da odeš u inostranstvo! Na primer u Francusku ...
Zar te to ne privlači?
Lice joj se nije nimalo promenilo. Samo je oborila pogled. Začuo sam šištanje čajnika, udaranje snežnih kristala o tamno okno.
– Znaš "7 rekla je najzad uz umoran osmeh – kad sam 1922. godine otišla u Sibir, polovinu ili bar trećinu toga puta prešla sam pešice. To bi bilo kao odavde do Pariza. Vidiš, ne bi mi bili potrebni ni ti vaši avioni...
Opet se osmehivala gledajući me u oči. Ali uprkos ovom veselom tonu, u njenom glasu sam osetio duboku gorčinu. Zbunio sam se, uzeo cigaretu, izišao na balkon ...
Tada sam pod ledenom tamom stepe pomislio kako sam najzad razu-meo šta je za nju bila Francuska.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

13 Re: Andrej Makin - Francusko zaveštanje taj Uto Sep 25, 2012 8:48 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
IV




1.

U Francuskoj umalo nisam konačno zaboravio Šarlotinu Francusku ...

Te jeseni me je dvadeset godina delilo od Saranze. Pojmio sam tu uda-ljenost – to pobožno "dvadeset godina docnije" – na dan kada je naša radio-stanica objavila poslednju emisiju na ruskom jeziku. A uveče, odlazeći iz redakcije, zamislio sam beskrajan prostor koji zjapi između tog nemačkog grada i Rusije usnule pod snegovima. Čitavo to prostrans-tvo u noći koje je koliko sinoć odzvanjalo našim glasovima, sada je nestajalo, činilo mi se, u potmulom brujanju slobodnih radiotalasa ... Cilj naših disidentskih i subverzivnih emisija bio je postignut. Carevina se budila ispod snega otvarajući se pred ostatkom sveta. Ta zemlja će usko-ro promeniti ime, uređenje, istoriju, granice. Rodiće se nova zemlja. Mi više nismo bili potrebni. Radio-stanica je zatvorena. Moje kolege su se ispozdravljale izveštačeno bučno i toplo, i svak je otišao na svoju stranu. Neki su hteli da ponovo započnu život na istom mestu, drugi da se spaku-ju i otputuju u Ameriku. Neki opet, oni najmanje realistični, sanjali su o povratku koji bi ih odveo u snežne vejavice od pre dvadesetak godina ... Niko se nije zavaravao. Znali smo da nije nestajala samo jedna radio-stanica nego sve naše vreme. Sve naše prošle reči, sve što smo napisali, mislili, za šta smo se borili, što smo branili, sve što smo voleli, mrzeli, od čega smo strahovali – sve je to pripadalo tom razdoblju. Ostali smo pred tom prazninom kao voštane figure na izložbi zanimljivosti, relikvije jednog upokojenog carstva.
U vozu za Pariz pokušao sam da dam neko ime svim tim godinama provedenim daleko od Saranze. Izgnanstvo kao način života?
Glupa potreba da se živi? Upola proživljen život i, ukupno uzev upro-pašćen? Smisao tih godina činio mi se nejasan. Tada sam pokušao da ih preobratim u ono što čovek smatra sigurnim vrednostima svog života: sećanjima na onu silnu iskorenjenost ("Otada sam video ceo svet!", mis-lio sam sa detinjastom gordošču), tela voljenih žena ...
Ali uspomene su ostale tamne, tela čudnovato nepomična. IIi su se ponekad probijale kroz polutamu pamćenja sa upornošću bludećeg pogleda kakve lutke.
Ne, te godine su bile samo dugo putovanje na kojem sam pokatkad uspevao da pronađem neki cilj. Smišljao sam ga na samom polasku, ili tokom putovanja, ili čak pri dolasku kad je trebalo objasniti zašto sam toga dana u tome gradu, u toj zemlji, a ne u nekoj drugoj.
Da, putovanje iz nekog nigde prema nekom drugde. A čim bi mesto u kojem sam se zaustavio počinjalo da me vezuje, da me zadržava prijat-nom običnošću svojih dana, već je trebalo otići. Putovanje je imalo samo dva trenutka: dolazak u nepoznat grad i odlazak iz grada čije bi fasade tek počinjale da trepere pod mojim pogledom ... Pre šest meseci sam stigao u Minhen i izlazeći iz železničke stanice pomislio, uz mnogo smisla za praktično, kako bi trebalo da nađem hotel, zatim stan što je mogućno bliže mom novom poslu na radiju ...
U Parizu sam ujutru imao prolazan utisak da je reč o pravom povrat-ku: u jednoj ulici nedaleko od železničke stanice, ulici koja se tek budila u to magličasto jutro, video sam otvoren prozor i unutrašnjost sobe koja je odisala jednostavnim spokojem, svakodnevnim, ali za mene tajnovi-tim, sa upaljenom lampom na stolu, starom komodom od tamnog drveta, slikom malo odvojenom od zida. Uzdrhtao sam, toliko mi se blagost te jedva viđene prisnosti odjednom učinila starinska i bliska. Popeti se stepenicama, zakucati na vrata, ugledati poznato lice, biti prepoznat. .. Pohitao sam da odagnam to osećanje ponovnog susreta u kojem sam tada video samo sentimentalnu malodušnost skitnice.

Život je brzo počeo da jenjava. Vreme se zaustavilo, otad primetno jedino po izlizanosti potpetica na vlažnom asfalt u , po smeni zvukova koje ću uskoro znati napamet i koje je promaja nosila od jutra do večeri kroz hotelske hodnike. Prozor moje sobe je gledao na neku zgradu u ruševinama. Jedan zid oblepljen tapetima stajao je uspravno usred gomile šuta. Jedno ogledalo bez rama prikovano na taj šareni zid odslikavalo je nežnu i neuhvatljivu dubinu neba. Svakog jutra sam se pitao hoću li videti taj odraz kada razmaknem zavese. Ta jutarnja neizvesnost je tako-đe davala ritam vremenu na koje sam se sve više navikavao. Čak i misao da jednog dana treba prekinuti takav život, raskinuti i ono malo što me je još vezivalo za te jesenje dane, taj grad, možda se ubiti – čak mi je i ta misao uskoro postala obična ... A kad sam jednog jutra začuo tup zvuk nekakvog oburvavanja i kad sam kroz zavese umesto onog zida video prazan prostor koji se pušio od prašine – ta misao mi se učinila kao čude-sno izlaženje iz igre.

Toga sam se setio nekoliko dana kasnije ... Sedeo sam na klupi na nekom bulevaru, sipila je sitna kišica. U jakoj groznici kao da sam u sebi osetio nemi dijalog između uplašenog deteta i čoveka: čovek je, i sam uznemiren, pokušavao da ohrabri dete izveštačeno vedrim tonom. Taj ohrabrujući glas mi je govorio da mogu ustati, vratiti se u kafanu, popiti još jednu čašu vina i ostati u toplom ceo sat. Ili da siđem u toplu vlažnost metroa. Ili čak da pokušam da provedem još jednu noć u hotelu, iako više nemam čime da platim. Ili da, u krajnjem slučaju, uđem u apoteku na uglu bulevara i sednem na kožnu stolicu, da se ne mičem, da ćutim, a kad se ljudi počnu okupljati oko mene da prošapćem: "Ostavite me na miru samo tren ovde na svetlosti i u toplom. Otići ću, obećavam ... "
Oštar vazduh iznad bulevara se zgusnuo, pretvorio se u kapljice sitne dosadne kiše. Ustao sam. Onaj ohrabrujući glas je ućutao. Činilo mi se da mi je glava umotana u oblak vruće vate. Izbegao sam susret sa jednim prolaznikom koji je išao držeći devojčicu za ruku. Bojao sam se da ću uplašiti dete zajapurenim licem, drhtanjem od hladnoće koja me je tresla ... A kad sam hteo da pređem ulicu udario sam nogom u ivicu trotoara i zamlatarao rukama kao da idem po užetu. Jedan auto je zakočio izbegavši me za dlaku. Osetio sam kako su mi vrata automobila očešala ruku. Vozač nije propustio da spusti staklo i da me opsuje. Video sam mu izraz lica, ali su njegove reči dopirale do mene sasvim sporo i kao umekšane. U tom trenutku mi je sinula sasvim jednostavna misao: "Evo šta meni treba. Taj udarac, susret sa metalom, ali mnogo žešći. Udarac koji bi mi razmrskao glavu, vrat, grudi. Udar, a zatim ona tišina, konačna." Nekoli-ko zvižduka je probilo grozničavu maglu od koje mi je plamtelo lice. Besmisleno sam zamislio nekog policajca koji juri za mnom. Ubrzao sam korak, gacao po raskvašenom travnjaku. Zadihao sam se. Pogled mi se razbijao na mnoštvo oštrih delića. Zaželeo sam da legnem na zemlju kao životinja.
Širom otvorena kapija uvukla me je u sebe maglovitim vakumom široke staze koja se prostirala iza nje. Činilo mi se da plivam između dva reda drveća u neprozirnom vazduhu predvečerja. Gotovo u istom času, stazom su se oglasili piskavi zvižduci. Skrenuo sam na jednu užu stazu, okliznuo se na glatku ploču, uleteo među čudne sive kocke. Najzad sam se, iznemogao, zgrčio iza jedne od njih. Zvižduci su se čuli još malo, pa prestali. Iz daljine sam začuo škripanje gvozdene kapije. Na šupljikavom zidu ploče pročitao sam ove reči, ne shvativši odmah njihov smisao: Zakup na neodređeno vreme. Br ... Godina 18 ...
Negde iza drveća je odjeknuo zvižduk, potom je usledio nekakav raz-govor. Dva čoveka, čuvari, kretali su se stazom.
Polako sam se pridigao. I kroz umor i obamrlost nalik onoj koja najav-ljuje bolest osetio sam kako mi se usne osmehuju: "Podsmeh treba da uđe u prirodu stvari ovoga sveta. Ravnopravno sa zakonom gravitacije ... "
Sada su sve grobljanske kapije bile zatvorene. Obišao sam oko grob-nice iza koje sam bio pao. Vrata sa staklenim oknom su lako popustila. Unutrašnjost se učinila gotovo prostrana. Popločan i pod je sem prašine i malo uvelog lišća bio čist i suv. Nisam više mogao da stojim. Seo sam, zatim se opružio koliko sam dug. U onoj tami, glava mi je okrznula neki drveni predmet. Opipao sam ga. Bila je to stoličica za molitvu. Spustio sam potiljak na njenu somotsku oblogu. Čudnovato, činilo se da je mlaka, kao da je neko maločas klečao na njoj ...

Prva dva dana sam izlazio iz svog skrovišta jedino zato da bih nabavio hleb i umio se. Odmah sam se vraćao, ispružao se, utapao u grozničavu obamrlost koju su na nekoliko trenutaka prekidali zvižduci u vreme zatvaranja groblja. Velika kapija je škripala u sutonu, a svet se svodio na ove zidove od nagriženog kamena koje sam mogao da dodirnem ako bih sasvim raširio ruke, na odraz potamnelih stakala na vratima, na potmulu tišinu koja kao da je izbijala ispod ploča pod mojim telom ...
Brzo sam pobrkao datume i dane. Jedino se sećam da sam se toga popodneva konačno osetio malo bolje. Laganim korakom,
sklapajući oči pod suncem koje se bližilo zalasku, vraćao sam se ... kući. Kući! Da, mislio sam tako, iznenadio se što mislim tako, zasmejao se i zagušio napadom kašlja, zbog čega su prolaznici počeli da se okreću. Ta nadgrobna kapelica stara više od veka, u najnapuštenijem delu groblja jer u njemu nije bilo grobova slavnih ljudi – moja kuća. Zaprepastio sam se kad sam pomislio da tu reč nisam upotrebljavao još od detinjstva.
Toga popodneva sam na svetlosti jesenjeg sunca koje je obasjavalo unutrašnjost mog skrovišta čitao natpise sa mermernih pločica na zido-vima. U stvari, to je bila kapelica porodica Belval i Kastelo. A kratki epitafi na pločicama su urezanim slovima ponovo ispisivali njihovu povest.
Još sam bio veoma slab. Pročitao bih po jedan ili dva natpisa, pa bih sedao na popločani pod, teško dišući kao posle velikog napora, a glava mi je bučala u vrtoglavici. Rođen 27. septembra 1837. u Bordou. Premi-nuo 4. jUJ1a 1888. u Parizu. Možda mi se u glavi zavrtelo od tih datuma. Njihovo vreme je u meni izazivalo halucinantno osećanje. Rođen 6. marta 1849. Upokojio se u Gospodu 12. decembra 1901. Ti vremenski razmaci su bili ispunjeni grajom, ljudskim prilikama, pokretima u kojima su se mešale istorija i književnost. Bila je to bujica slika čija mi je život-na i veoma jasna oštrina gotovo nanosi la bol. Činilo mi se da čujem šuštanje duge haljine neke gospe koja se penje u fijaker. Tim jednostav-nim pokretom sjedinjavala je davne dane svih onih bezimenih žena koje su živele, volele, patile, gledale ovo nebo, udisale ovaj vazduh ... Fizički sam osetio zdepastu nepomičnost zvaničnika u crnom: sunce, veliki trg u nekoj palanci, govori, potpuno nova republikanska znamenja ... Ratovi, revolucije, vreva naroda, praznici – sve se za tren zgusnulo u jednu lič-nost, jedan blesak, jedan glas, jednu pesmu, jedan plotun, jednu poemu, jedno osećanje, tok vremena se nastavio između datuma rođenja i smrti. Rođena 26. avgusta 1861. u Bijaricu. Preminula 11. februara 1922. u Vensenu ...
Čitao sam nadgrobne natpise jedan za drugim: Kapetan caričinih dra-gona. Divizijski general. Slikar istorijskih događaja. Pri francuskoj vojsci u Africi, Italiji, Siriji, Meksiku. Glavni intendant. Predsednik odbo-ra u Državnom savetu. Književnica. Bivši veliki izvestilac u Senatu. Poručnik 224. pešadijskog. Ratni krst sa palmama. Poginuo za Francus-ku ... Bile su to seni jednog carstva koje je nekad blistalo na sve četiri strane sveta ... Najnoviji natpis bio je ujedno i najkraći:
Fransoaz, 2. novembar 1952 – 10. maj 1969. Šesnaest godina, svaka druga reč bi bila suvišna.
Seo sam na pod i zatvorio oči. Osećao sam kako se u meni zgušnjava-ju i trepere svi ti životi. I ne pokušavajući da izrazim nekakvu misao mrmljao sam:
– Naslućujem kako je izgledalo vreme njihovog života i njihove smrti. I tajna ovog rođenja u Bijaricu, 26. avgusta 1861. godine. Nepojmljiva posebnost tog rođenja, upravo u Bijaricu, toga dana, pre jednog veka. A osećam i krhkost onog lica nestalog 10. maja 1969, osećam ga kao dubo-ko uzbuđenje koje sam lično doživeo ... Ti nepoznati životi bivaju mi bliski.
Krenuo sam usred noći. Kamena ograda nije bila visoka na tome mes-tu. Ali mi se kraj kaputa zakačio za gvozdeni šiljak uglavljen u zid. Zamalo da se srušim. U mraku je plavo oko kandelabra ispisivalo znak pitanja. Pao sam na debelu gomilu opalog lišća. Čini lo mi se da padam dugo, imao sam utisak da sam sleteo u neki nepoznat grad. Njegove kuće su u taj noćni čas izgledale kao spomenici u napuštenom gradu. Vazduh je mirisao na vlažnu šumu.
Krenuo sam niz pustu aveniju. Uostalom, sve ulice kojima sam išao spuštale su se – kao da su htele da me uvedu što dublje u taj tamni mega-polis. Retki automobili koji su mi dolazili u susret kao da su bežali punom brzinom, nekud napred. Dok sam prolazio pored njega, neki klošar se promeškoljio u svojoj kartonskoj ljušturi. Promolio je glavu, izlog preko puta ju je osvetlio. Bio je Afrikanac, očiju teških kao u smi-renom ludilu s kojim se pomirio. Govorio je nešto. Nagnuo sam se nad njega, ali nisam ništa razumeo. Verovatno je to bio jezik njegove zemlje ... Kartoni njegovog skrovišta bili su išarani nekakvim hijeroglifima.
Kada sam prešao Senu, nebo je postajalo svetlije. Počeo sam da se krećem korakom mesečara. Grozničava radost zbog oporavka je nestala. Osećao sam kako tumaram u još gustim senkama kuća. Vidokrug mi je postajao iskrivljen, uvijao se oko mene. Zbijene zgrade duž obala i na ostrvu' izgledale su kao džinovski filmski dekor u tmini koja nastane kad se ugase reflektori. Nisam više mogao da se setim zašto sam otišao sa groblja.
Na drvenom pešačkome mostu okrenuo sam se nekoliko puta.
'Misli se na Sile, poslovno središte Pariza.
Učinilo mi se da čujem kako iza mene odzvanjaju koraci. Ili je to bilo pulsiranje krvi u mojim slepoočnicama. Odjek se pojačao u jednoj zavoji-toj ulici koja me je povukla kao tobogan. Naglo sam se okrenuo. Učinilo mi se da sam opazio žensku priliku u dugom kaputu koja se povukla iza nekog svoda. Stao sam iscrpen, naslonio se na zid. Svet se rastakao, zid se pomerao pod mojim dlanom, prozori se topili na bledim fasadama kuća ...
I odjednom, kao nekom čarolijom, pojavilo se tih nekoliko reči ispisa-nih na potamneloj metalnoj ploči. Nisam mogao da se odvojim od njiho-ve poruke: tako se čovek, gotov da se utopi u pijanstvo ili ludilo, hvata za neku izreku čiji ga običan ali nepogrešiv smisao drži na ovoj strani jave ... Ploča je stajala na metar iznad tla. Tri-četiri puta sam pročitao ono što je na njoj pisalo:

VODOSTAJ. JANUAR 1910.

... To nije bilo sećanje nego sušti život. Ne, nisam ponovo proživlja-vao, živeo sam. Naizgled krajnje obična osećanja. Toplina drvene ograde jednog balkona koji kao da visi u vazduhu, jedne letnje večeri. Suv opo-jan miris trava. Udaljen i setan pisak lokomotive. Blago šuškanje novin-skih listova na krilu žene koja sedi među cvećem. Njena seda kosa. Njen glas ... A to šuškanje i taj glas su se sada mešali sa šumorenjem dugih vrbovih grana – već sam bio na obali rečice izgubljene u sunčanom bes-kraju stepe. Video sam tu ženu prosede kose kako, utonula u sanjarenje, kao na javi ide lagano kroz vodu i izgleda tako mlada. A taj utisak o njenoj mladosti preneo me je dalje na platformu železničkog vagona koji juri kroz ravnicu, bIistavu od kiše i svetlosti. Žena koja je bila preda mnom osmeh iva la mi se zabacujući mokre pramenove kose sa čela. Trepavice su joj dobijale dugine boje pod zracima sunca pri zalasku ...

VODOSTAJ. JANUAR 1910.

Čuo sam tu maglovitu tišinu, pljuskanje vode pri prolasku nekog čam-ca. Jedna devojčica, čela priljubljenog uz prozorsko okno, gledala je bledo ogledalo neke poplavljene avenije. Kako sam silovito proživljavao to tiho prepodne u velikom pariskom stanu s početka veka ... A to jutro je počinjalo u nizu drugih, sa škripanjem šljunka na stazi pozlaćenoj jese-njim lišćem. Tri žene u dugim haljinama od crne svile, sa velikim šeširi-ma okićenim velovima i perjem, odlazile su i kao da su odnosile taj trenutak sa suncem i zrakom nekog prohujalog vremena ... I još neko drugo jutro:
Šarlota (sada sam znao da je to bila ona) u društvu sa nekim čovekom na bučnim ulicama Nejia svog detinjstva. Šarlota, pomalo zbunjeno radosna, u ulozi vodiča. Izgledalo mi je da na svakoj ploči kaldrme ras-poznajem prozračnost jutarnje svetlosti, da vidim treperenje svakog lista, nazirem taj nepoznati grad u pogledu čoveka, i perspektivu ulica tako pri snu Šarlotinom pogledu.
U tom trenutku sam shvatio da mi je Šarlotina Atlantida još u detinj-stvu nagovestila ovo tajnovito saglasje večnih trenutaka. Oni su otad, a da to nisam ni znao, ispisivali kao neki drugi, nevidljiv život uporedan sa mojim, koji je teško priznati. Onako kao što stolar koji danima, praveći noge za stolice ili stružući daske, ne opaža kako čipkasti otpaci prave na podu ukras svetlucav od smole i koji danas svojom svetlom prozirnošću privlači sunčev zrak što se probija kroz uzan prozor zakrčen alatom, a sutra – plavičast sjaj snega.
Taj život se sada ukazao kao suštinski. Trebalo je, a ja još nisam znao kako, pustiti da se on razvije u meni. Trebalo je, tihim delovanjem pam-ćenja, istražiti gamu tih trenutaka. Naučiti kako da se sačuva njihova večnost u običnosti svakodnevnih postupaka, u mrtvilu običnih reči. Živeti, svestan te večnosti...

Vratio sam se na groblje neposredno pred zatvaranje kapije.
Veče je bilo vedro. Seo sam na prag i počeo pisati u svoju beležnicu za adrese koju odavno nisam koristio:

Moj zagrobni položaj je savršen ne samo za otkrivanje suštinskog života nego i za novo stvaranje te suštine, beležene stilom koji tek treba da pronađemo Ili bolje rečeno, taj stil će ubuduće biti moj način života. Neću imati drugog života sem onih trenutaka koji će vaskrsava ti na listu hartije ...

Nisam više imao hartije, pa će se moj manifest ubrzo prekinuti.
Za moju nameru je veoma važno bilo to da ga napišem. U tom sveča-nom zavetu tvrdio sam da će samo dela stvorena na ivici groba, ili sa druge strane njega, odoleti iskušenjima Vremena. Pominjao sam epilepsi-ju jednih, astmu i sobu obloženu plutom drugih, izgnanstvo u dubine veće od grobnih opet nekih trećih ... Nadmeni ton ove ispovestiće ubrzo iščeznuti. Zameniće ga "blok za beleške" koji sam sutradan kupio za svoj poslednji novac i na prvoj strani napisao veoma jednostavno:

Šarlota Lemonije – Biografske beleške

A istog jutra sam zauvek napustio kapelicu Belvalovih i Kastelovih ... Probudio sam se usred noći. Nemoguća i suluda misao prostrujala mi je kroz glavu kao svetleći metak. Morao sam da je izgovorim glasno da bih se uverio u njeno neverovatno postojanje.
– A ako je Šarlota još živa? ..
Zapanjen, zamislio sam je kako izlazi na svoj mali balkon pun cveća, kako se naginje nad knjigu. Već godinama nisam imao nikakvih vesti iz Saranze. Znači da je Šarlota za to vreme mogla da živi kao i ranije, kao u vreme mog detinjstva. Sada bi imala više od osamdeset godina, ali u mom sećanju nije zašla u tu starost. Za mene je bila uvek ista.
Tada je počeo da mi se javlja onaj san. Budio sam se pod njegovim dejstvom. Pronaći Šarlotu, dovesti je u Francusku ...
Nestvarnost ove namere nastale u glavi skitnice ispružene na pločama nadgrobne kapelice bila je dovoljno očigledna da bih propustio da je sebi objašnjavam. Odlučio sam da zasad ne razmišljamo pojedinostima, nego da živim svakodnevno sa tom nerazumnom nadom. Da živim od te nade.
Te noći nisam više zaspao. Umotavši se u kaput izišao sam napolje. Blagost kasne jeseni bila se povukla pred severnim vetrom. Stajao sam gledajući niske oblake koji su se sve više bojili bledim sivilom. Setio sam se kako mi je Šarlota jednog dana, u nekoj neveseloj šali, kazala da njoj posle svih onih putovanja ogromnom Rusijom ne bi bilo nemoguće da pešice dođe u Francusku ...
U početku, tokom dugih meseci bede i lutanja, moj ludi san mi je ličio na taj tužni izazov. U njemu kao da vidim ženu u crnom koja u rani jutarnji čas sumorne zime ulazi u neku pograničnu varošicu. Kaput joj je pri dnu blatnjav, debeo šal natopljen hladnom maglom. Otvara vrata neke kafane na uglu, na uskom uspavanom trgu, smešta se pokraj prozora, blizu radijatora. Gazdarica joj donosi šolju čaja. A žena, gledajući kroz prozor mirna lica kuća brvnara, kao da šapuće za sebe: "To je Francuska ... Vratila sam se u Francusku. Posle ... posle čitavog jednog života."





2.

Izišavši iz knjižare prošao sam kroz grad i krenuo na most iznad sun-čane širine Garone. Pomislio sam na to kako je u starim filmovima posto-jala dobra dosetka kako da se za nekoliko trenutaka preleti nekoliko godina junakovog života. Radnja je prekidana, a na crnoj podlozi se pojavljivao natpis čija mi se krajnja iskrenost uvek dopadala: "Dve godi-ne kasnije", ili ,,Prošle su tri godine". Ali ko bi danas smeo da upotrebi taj zastareli način?
A ipak, kad sam ušao u praznu knjižaru usred neke palanke ubijene vrućinom i na polici našao svoju najnoviju knjigu, imao sam upravo taj utisak: "Prošle su tri godine". Groblje, nadgrobna kapelica Belvalovih i Kastelovih i – ta knjiga u mozaički šarenom omotu pod oznakom: .Noviteti francuskog romana" ...
Pred veče sam stigao do šume u pustari. Sada bih mogao, pomislio sam, da hodam dva dana, možda i više, predosećajući iza ovih brežuljaka obraslih borjem večito iščekivanje okeana. Dva dana, dve noći... Zahva-ljujući „Beleškama", vreme je za mene dobilo čudesnu gustinu. Živeći u Šarlotinoj prošlosti, ipak mi se činilo da nikad nisam tako snažno osetio sadašnjost! Nekadašnji predeli davali su veoma posebnu izražajnost ovom okrajku neba među grozdovima borovih iglica, ovom proplanku koji se, obasjan večernjim suncem, prelivao kao rastopljeni ćilibar ...
Ujutru kad sam nastavio put (jedno zasečeno borovo stablo koje sinoć nisam primetio plakalo je smolu – svoju "klicu", kako se govorilo u tom kraju), sasvim bez razloga sam se setio odeljka u knjižari:
"Književnost Istočne Evrope". Moje prve knjige nalazile su se tu zbi-jene – da mi se zavrti u glavi od megalomanije – među delima Ljermon-tova i Nabokova. Po mom mišljenju bila je to obična i čista književna obmana. Jer su te knjige bile napisane neposredno na francuskom jeziku, a izdavači su ih odbili: bio sam "neki smešan Rus koji hoće da piše na francuskom".
U beznađu sam izmislio prevodioca i poslao rukopis kao prevod sa ruskog. Bio je prihvaćen i objavljen uz pohvale za valjanost prevoda! Mislio sam, u početku sa gorčinom, a potom sa osmehom, da me i dalje prati ono moje francusko-rusko prokletstvo. Samo što sam kao dete morao da uklanjam francuski kalem u sebi, a sada sam bio kriv zbog ruskog dela sebe.
Uveče, pripremivši se za spavanje, ponovo bih iščitavao poslednje stranice "Beležaka". U odeljku od prethodne večeri napisao sam: .Dvogodišnji dečak je umro u velikoj izbi naspram zgrade u kojoj živi Šarlota. Vidim dečakovog oca kako uz ogradu terase prislanja pravouga-on sanduk prekriven crvenom tkaninom – mali kovčeg! Potreslo me je to što je bio tako malen, kao za lutku. Moram odmah naći neko mesto pod ovim nebom, na ovoj zemlji, na kojem bih mogao da zamislim ono dete kao živo. Smrt bića mnogo mlađeg od mene dovodi u pitanje opstanak čitave vasione. Hitam Sarloti. Ona uočava moju zebnju i kaže mi nešto začuđujuće jednostavno: – Sećaš li se kada smo jesenas videli jato ptica selica? – Da, preletele su dvorište, a onda su nestale. – Tako je, ali one i dalje lete negde tamo, u dalekim zemljama, samo ih mi svojim preslabim očima ne možemo videti. Tako je i sa onima koji umiru ... "
Kroz san mi se činilo da razaznajem šum grana, jači i dugotrajniji nego obično. Kao da vetar ni za trenutak nije prestajao da fijuče. Ujutru sam otkrio da je to bilo šumorenje okeana. Sinoć sam se, umoran, i ne znajuči zaustavio na granici gde je šuma uranjala u dine koje su zapljus-kivali talasi.
Proveo sam celo prepodne na pustom brežuljku posmatrajući neprime-tnu plimu okeana ... Kad je voda počela da se povlači, nastavio sam put. Idući bosonog po vlažnom i grubom pesku spuštao sam se prema jugu. Tako sam išao razmišljajući o tašni koju smo sestra i ja, kad smo bili deca, nazivali "torbica sa Pon nefa" i u kojoj su se nalazili kamenčići zavijeni u komadiće hartije. Bio je tu jedan „Fekan", zatim jedan „Ver-den", kao i jedan „Bijaric", čije nas je ime podsećalo na kvare, a ne na grad za koji nismo ni znali... Provešću u putu duž okeana deset-dvanaest dana i pronaći taj grad čiji je neizmerno mali delić bio zalutao negde u beskonačnim daljinama ruskih stepa.




3.

U septembru sam dobio prve vesti iz Saranze posredstvom nekoga Aleksa Bonda ...
Taj "gosp. Bond" je u stvari bio Rus, poslovan čovek, vrlo osobit predstavnik naraštaja tih "novih Rusa" koji su upravo u to vreme počinja-li da se ističu u svim prestonicama na Zapadu. Skraćivali su imena na američki način poistovećujući se, a da to često ne bi ni opazili, sa juna-cima iz špijunskih romana, ili sa vanzemaljcima iz naučnofantastičnih priča iz pedesetih godina. Prilikom našeg prvog susreta savetovao sam Aleksu Bondu, nekadašnjem Alekseju Bondarčenku, da pofrancuzi svoje prezime i da se predstavlja kao Aleksis Tonelije, umesto da ga onako osakati. Bez tračka osmeha objasnio mi je prednosti kratkog i blagozvuč-nog imena u poslovnim odnosima ... Imao sam utisak da sve manje razumem Rusiju koju sam sada video kroz razne Bondove, Kondrate, Fede ...
Putovao je u Moskvu i pristao, dirnut osećajnošću moje poruke, da se opredeli za taj zaobilazan put. Otići u Saranzu, hodati njenim ulicama, sresti se sa Šarlotom, izgledalo mi je mnogo čudnije nego putovati na neku drugu planetu. Aleks Bond je otišao tamo "između dva voza", kako se sam izrazio. I ne sluteći šta je Šarlota meni značila, ispričao mi je telefonom kao da je reč o novostima koje se saopštavaju posle godišnjeg odmora:
– Ne, ma kakva crna rupa ta Saranza! Zahvaljujući vama otkrio sam onu pravu Rusiju, ha, ha, ha. I sve one ulice koje izbijaju na stepu. A stepa nema kraja ... Vaša baka je dobro, ne brinite. Da, još je veoma pokretna. Kad sam stigao nije bila tu. Susetka mi je rekla da je na nekom sastanku. Stanari njihove zgrade su osnovali odbor za podršku, ili tako nešto, da bi spasli od rušenja neku staru izbu u dvorištu, neku ogromnu zgradu staru dvesta godina. Znači, vaša baka ... Ne, nisam je video, bio sam tamo između dva voza, a te večeri sam morao po svaku cenu da budem u Moskvi. Ali sam joj ostavio poruku ... Možete i vi da je posetite. Sada puštaju svakog da uđe. Ha, ha, ha, gvozdena zavesa je sada samo sito, kako to već kažu ...
Imao sam jedino izbeglička dokumenta i putnu ispravu uz koju sam mogao da posetim "sve zemlje osim SSSR-a". Sutradan posle razgovora sa "novim Rusom" otišao sam u policijsku prefekturu da se raspitam o postupku za dobijanje državljanstva. Trudio sam se da ućutkam u sebi misao koja mi se podmuklo vraćala. "Moraću od sada da se suočim sa tom nevidljivom trkom sa vremenom. Šarlota je u dobu kad svaka godi-na, svaki mesec mogu da joj budu poslednji."
Stoga nisam hteo ni da pišem ni da telefoniram. Sujeverno sam se pri-bojavao da bih ceo plan mogao upropastiti sa nekoliko običnih reči. Trebalo je da hitno nabavim francuski pasoš, da odem u Saranzu, da nekoliko uzastopnih večeri provedem u razgovoru sa Šarlotom i da je dovedem u Pariz. Video sam kako se sve to ispunjava jednostavnom brzinom iz snova. Zatim bi se slika odjednom zamutila i ja bih se našao u nekoj lepljivoj magli koja mi sputava pokretete.

Vreme.

Dosije koji su tražili da pribavim ohrabrio me je: nijedan od dokume-nata nije bilo nemoguće pribaviti, nije bilo birokratskih začkoljica. Jedino mi je poseta lekaru ostavila mučan utisak. Međutim, pregled je trajao samo pet minuta i bio je u celini dosta površan: izgleda da se otkrilo da je stanje mog zdravlja bilo u saglasnosti sa francuskom nacionalnošću. Pošto me je pregledao slušalicama, lekar mi je rekao da se sagnem držeci noge pravo i da dodirnem tle prstima ruku. Izvršio sam i to. Moja prete-rana žurba je verovatno izazvala osećanje slabosti. Lekaru kao da je bilo neprijatno, pa je promrmljao:
"Hvala, dobro je." Kao da se plašio da ću se u svojoj revnosti ponovo sagnuti. Često je neka sitnica u našem ponašanju dovoljna da promeni smisao najobičnijih okolnosti: dvojica ljudi u tesnoj lekarskoj ordinaciji, pod belom jakom svetlošću; jedan od njih se odjednom sagiba,
dodiruje tle gotovo do samih nogu onog drugog i ostaje tako za trenutak čekajući, reklo bi se, njegovo odobravanje.
Izlazeći na ulicu mislio sam na logore u kojima su uz pomoć sličnih fizičkih proba razvrstavani zatvorenici. Ali ovo više nego preterano zamišljanje nije moglo da objasni moje osećanje slabosti.
Ono što se od mene tražilo izvršio sam sa revnošću. To sam uvideo dok sam listao stranice svog dosijea. Video sam kako se svuda pomaljala ta želja da nekog ubedim. I mada se to u upitnicima nije od mene tražilo, navodio sam svoje daleko francusko poreklo. Da, govorio sam o Šarloti, kao da sam želeo da preduhitrim bilo kakvu zamerku i unapred uklonim svaku sumnjičavost. A sada više nisam mogao da se oslobodim osećanja kako sam je na neki način izneverio.

Trebalo je čekati nekoliko meseci. Dali su mi rok. Isticao je u maju. I odmah su se ti prolećni, još nekako nestvarni dani ispunili osobitom svetlošću, izbavljajući se iz kruga ostalih meseci i stvarajući jedan svet koji živi sopstvenim ritmom, u sopstvenoj klimi. Za mene je to bilo vreme priprema, a naročito dugih nemih razgovora sa Šarlotom. Dok sam koračao ulicama imao sam utisak da ih posmatram njenim očima. Da vidim onako kao što bi ona videla ovu pustu obalu na kojoj su topole, povijene vetrom, izgledale kao da šapatom prenose kakvu hitnu poruku, da osećam, onako kao što bi ona osećala, odzvanjanje kaldrme na malom starom trgu čiji je palanački mir usred Pariza skrivao privlačnost spokoj ne sreće, života lišenog sjaja.
Shvatio sam da moj plan tokom tri godine života u Francuskoj nije nikad prekinuo svoj lagani i tihi hod. Od one nejasne slike žene u crnom koja je pešice prošla kroz neki pogranični grad, moj san se okrenuo mno-go stvarnijoj viziji. Video sam sebe kako odlazim na železničku stanicu da dočekam baku, kako je pratim do hotela u kojem će boraviti dok se bude zadržavala u Parizu. Zatim sam, pošto je prošlo vreme najcrnje nemaštine, počeo zamišljati neki mnogo udobniji prostor od hotelske sobe, u kojem bi se Šarlota osećala prijatnije ...
Možda sam upravo zahvaljujući tom sanjarenju izdržao i onu bedu i ponižavanje, često veoma surovo, koje prati moje prve korake u svetu u kojem knjiga, taj najosetljiviji organ našeg bića, postaje obična roba. Roba koja se prodaje javnim nadmetanjem, izložena na vašarskim tezga-ma. Moj san je bio vrsta protivotrova, A "Beleške" – pribežište.

Tokom tih nekoliko meseci čekanja, topografija Pariza se izmenila. Kao što su njegovi arondismani različito obojeni na nekim planovima, tako se grad u mojim očima punio raznovrsnim tonovima koji su se prelivali Šarlotinim prisustvom. Bilo je ulica čija je sunčana
tišina u rano jutro čuvala odjek njenog glasa. Terase kafana na kojima sam slutio njen umor posle šetnje. Neka fasada i neki vitraž koji su pod njenim pogledom dobijali laku patinu sećanja.
Ova odsanjana topografija je ostavljala mnoge bele tačke na šarenome mozaiku pariskih arondismana. Naše staze bi sasvim nenametljivo zaobi-lazile one smele arhitektonske podvige iz poslednjih godina. Šarlotini dani u Parizu bili bi suviše kratki. Ne bismo imali vremena za privikava-nje naših pogleda na nove piramide, staklene kule i kapije. Njihovi oblici bi se okamenili za neko čudno futurističko Sutra koje ne bi pomutilo večno Sada naših šetnji.
A nisam želeo ni da Šarlota vidi kraj u kojem živim ... Došavši da se vidimo, Aleks Bond je uzviknuo sa podsmehom: "Ma slušajte, ljudi, ovo ovde i nije više Francuska nego Afrika!" I onda se upustio u priču koja me je sadržajem podsetila na ono što su govorili mnogi "novi Rusi". Sve je tu bilo obuhvaćeno: degenerisanost Zapada i blizak kraj bete Evrope, navala novih varvara ("uključujući i nas Slovene", dodao je pravednosti radi), neki novi Muhamed "koji će spaliti sve njihove Bobure" i neki novi Džingis-kan "koji će staviti tačku na sve njihove demokratske selamalej-kume". Nadahnjujući se neprekidnim prolaženjem obojenih ljudi pored terase na kojoj smo sedeli, mešajući apokaliptična predviđanja i nadu u Evropu okrepljenu mladom varvarskom krvlju, govorio je o mogućnosti da nastane totalni međuetnički rat i verovanju u sveopšte mešanje rasa ... Ova tema ga je oduševljavala. Mora biti da se osećao čas kao pristalica umirućeg Zapada – jer je njegova koža bela, a kultura evropska – čas je bio na strani novih Huna. "Ne, možete reći što god hoćete, ali ipak ima premnogo doseljenika!", završio je govor zaboravivši da je, trenutak ranije, upravo njima poverio spas starog kontinenta ...
Naše šetnje o kojima sam sanjario zaobilazile su taj kvart i intelektu-alnu kašu koja se iz njega rađala. Ne zato što bi njegovi žitelji mogli povrediti Šarlotinu osetljivost. Kao oličenje doseljenika, ona je uvek živela usred izuzetno velikog mnoštva naroda, kultura, jezika. Od Sibira do Ukrajine, od ruskog severa do stepa, upoznala je svu raznovrsnost ljudskih rasa koje su živele u carstvu. Za vreme rata se u bolnici ponovo srela sa njima, potpuno izjednačenima pred smrću, jednako ogoljenima kao tela za operaciju.
Ne, nije novo stanovništvo tog starog pariskog kvarta bilo ono što je moglo da ostavi utisak na Šarlotu. Ovamo nisam želeo da je dovedem zato što se tu moglo ići ulicama a da se ne čuje nijedna francuska reč. Neki su u toj egzotičnosti videli najavu novog sveta, drugi – veliku nes-reću. Ali mi nismo tražili egzotiku ni u arhitekturi ni u ljudima. Verovao sam kako lišenost zavičaja u naše vreme mora da je mnogo dublja.
Onaj Pariz koji sam hitao da ponovo otkrijem Šarloti bio je samo delimično Pariz i čak, u izvesnom pogledu, Pariz iz mašte. Sećao sam se Nabokovljevih memoara, u kojima on govori o svom dedi koji je posled-njih dana svog života mogao iz kreveta, kroz guste zavese, videti sjaj sredozemnog sunca i grozdove mimoze. Osmehivao se zamišljajući da je u Nici, u prolećnoj svetlosti. Ne sluteći da umire u Rusiji, usred zime, i da je ono sunce – lampa koju je njegova kći stavila iza zavese da bi mu stvorila tu slatku varku ...
Znao sam da bi Šarlota, uz uvažavanje mojih planova za šetnje, videla sve. Nju ne bi prevarila lampa iza zavese. Video sam kako bi mi brzo namignula pred nekom neopisivo savremenom skulpturom. Čuo sam njene komentare veoma pune humora čija istančanost može samo da istakne tešku napadnost dela koje posmatra. Videla bi ona i moj kvart koji bih pokušao da izbegnem ... Otišla bi tamo sama, bez mene, tražeci neku kuću u Ulici Ermitaž u kojoj je nekad živeo vojnik Velikog rata, onaj što joj je dao komadić gvožđa koji smo kao deca zvali "V erden" ...
Znao sam takođe da bih učinio sve što je u mojoj moći da ne razgova-ramo o knjigama. A da bismo o njima ipak razgovarali, i to mnogo, često do vrlo kasno u noć. Da, Francuska ima da zahvali knjigama što se jed-nog dana pojavila usred stepe, u Saranzi. Da, bila je to suštinski knjiška zemlja, zemlja sastavljena od reči čije su reke tekle kao strofe, čije su žene plakale u aleksandrincima, a muškarci se junačili u prigodnim sir-ventesima. Mi smo kao deca otkrivali Francusku tako, kroz njen književ-ni život, kroz govor pretočen u sonet i uglađen radom pisca. Naše porodi-čno predanje je svedočilo o tome kako je jedna mala knjiga sa starim omotom i ostacima zlatotiska na koricama pratila Šarlotu na svim njenim putovanjima. Kao poslednja veza sa Francuskom. Ili možda kao nepreki-dna mogućnost čarolije, "Ima jedna pesma za koju bih dao ... " – koliko li su se puta u pustinji sibirskih snegova ovi stihovi pretvarali u .zamak od cigle sa kamenim uglovima, oknima obojenim ružičasto ... " Mi smo Francusku poistovećivali sa njenom književnošću. A prava književnost je bila ona čarolija čija nas je jedna reč, jedna strofa, jedan redak prenosio u večni trenutak lepote.
Želeo sam da kažem Šarloti kako je ta književnost u Francuskoj umr-la. Da sam u bezbroj današnjih knjiga koje sam gutao od početka svoje književničke osamljenosti, uzalud tražio onu koju bih mogao da zamislim u njenim rukama, u nekoj sibirskoj izbi. Da, otvorenu knjigu, njene oči sa onim jedva primetnim sjajem suza ...
U tim zamišljenim razgovorima sa Šarlotom, ponovo sam bio onaj nekadašnji dečak. Budio se moj mladalački maksimalizam koji se odavno ugasio pred činjenicama života. Opet sam tražio neko apsolutno, jedins-tveno delo, sanjao o onoj jednoj knjizi koja bi svojom lepotom ponovo stvorila svet. I tada sam čuo baku kako mi odgovara, puna razumevanja i nasmejana, kao nekad u Saranzi, na njenom balkonu:
– Sećaš li se onih tesnih stanova u Rusiji koji su propadali pod knji-gama? Da, knjige pod krevetom, u kuhinji, predsoblju, naređane do tavanice. Pa one retke knjige koje bi vam neko pozajmio za jednu noć i koje ste morali da vratite tačno u šest sati ujutru. I one knjige koje su prepisivane pisaćom mašinom u šest primeraka, preko indiga; dobijali ste ponekad šesti primerak, gotovo nečitljiv, a zvali ste ga "slepac" ... Vidiš, teško je to uporediti. U Rusiji je pisac bio bog. Od njega su u isto vreme očekivani strašni sud i carstvo nebesko. Da li si tamo ikad čuo da se govori o ceni neke knjige? Ne, zato što knjiga nije imala cenu! Mogao si da ne kupiš cipele i da ti zebu noge zimi, ali bi kupio knjigu ...
Šarlotin glas je zastao kao da je hteo da mi stavi do znanja kako je taj kult knjige u Rusiji sada samo puka uspomena.
"Ali ona jedinstvena, apsolutna knjiga. Sud i carstvo u isto vreme?", kliknuo je dečak u kojeg sam se bio vratio.
Taj grozničavi šapat me je otrgnuo od mog zamišljenog razgovora. Postiđen kao neko koga su zatekli da razgovara sam sa sobom, video sam sebe onakvog kakav jesam. Čovek koji maše rukama u nekoj sumornoj sobici. Tamni prozor gleda na neki zid od cigle i nisu mu potrebni ni zavesa ni kapci. Soba koja se može preći u tri koraka, u kojoj se stvari zbog teskobe spajaju, nagomilane jedna preko druge, prepliću se: stara pisaća mašina, električni rešo, stolice, polica, tuš, sto, narogušena odela okačena o zidove. I svuda listovi hartije, delovi rukopisa, knjige koje tom pretrpanom prostoru daju izgled neke vrste veoma logičnog ludila. Iza prozorskog okna počinje zimska kišovita noć, a iz lavirinta oronulih kuća – arapska melodija u kojoj se mešaju žalopojka i veselost. I onaj čovek u starom kaputu svetle boje (vrlo je hladno). Na rukama su mu rukavice bez prstiju, neophodne da bi mogao u ledenoj sobi da kuca na mašini. Govori obraćajući se nekoj ženi. Govori joj sa poverenjem koje nemamo uvek čak ni prema sebi samima. Ispituje je o jedinstvenom, apsolutnom delu, ne plašeći se da će izgledati naivan ili smešno patetičan. Ona će mu odgovoriti...
Pre nego što sam zaspao mislio sam kako će Šarlota kad dođe u Fran-cusku pokušati da shvati šta se dogodilo sa književnošću čijih je nekoliko starih knjiga za nju u Sibiru predstavljalo sićušan francuski arhipelag. Zamišljao sam kako bih jedne večeri ulazeći u stan u kojem bi ona živela primetio na stolu ili prozorskoj dasci – otvorenu knjigu, jednu od novih knjiga koju bi ona čitala kad ja nisam tu. Nagnuo bih se nad njene strani-ce i pogled bi mi pao na ove redove:

Bilo je to uistinu najtoplije jutra one zime. Sunce je sjalo kao da je početak aprila. Inje se topilo i vlažna trava je svetlucala kao daje oblivena rasom ... Pošto sam svoje jedinstveno prepodne posvetio ponovnom viđenju hiljade stvari, sa sve većom setom, pod zimskim oblacima – bio sam zaboravio taj stari vrt i ljuljašku pod vinjagom u čijoj je senci odlu-čivano o mom životu ... Živeti u skladu sa tom lepotom, upravo to bih želeo da umem. Čistota te zemlje, jasnost, dubina i čudo tog susretanja vode, kamena i svetlosti – eto pravog saznanja, prvog nauka. Taj sklad nije varka. On je stvaran i ja pred njim osećam potrebu da govorim ...



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

14 Re: Andrej Makin - Francusko zaveštanje taj Uto Sep 25, 2012 8:49 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
4.

Mladenci uoči svadbe, ili ljudi koji se useljavaju u novu kuću, svakako osećaju to blaženo nestajanje svakodnevice. Čini im se kako će tih neko-liko svečanih dana, ili radosni nered posle useljavanja, potrajati zauvek, postati sama suština njihovog života, laka i blistava.
I ja sam živeo u takvoj opijenosti poslednjih nedelja svoga čekanja. Napustio sam sobicu i iznajmio stan, iako sam znao da ću moći da ga plaćam samo četiri-pet meseci. To mi nije bilo mnogo važno. Iz sobe u kojoj će biti smeštena Šarlota, pogled se prostirao iznad sivoplavih kro-vova od kojih se odbijala svetlost aprilskog neba ... Pozajmio sam koliko sam mogao, kupio sam nameštaj, zavese, tepihe i sve one stvari za doma-ćinstvo kojih sam se uvek lišavao u starom staništu. Stan je inače bio i dalje prazan, a ja sam spavao na dušeku na podu. Jedino je bakina buduća soba imala sada neophodne stvari.
I kako se maj približavao, tako se povećavala ta nesvesna sreća, ludost trošenja novca. Počeo sam da kupujem u starinarnicama sitne starinske predmete koji će, kako sam mislio, dati dušu toj naizgled suviše običnoj sobi. U radnji jednog antikvara našao sam stonu lampu. On ju je upalio da bi mi je pokazao, a ja sam zamislio Šarlotino lice u senci abažura. Nisam mogao da odem bez te lampe. Jednu policu sam ispunio starim knjigama, u kožnom povezu, ilustracijama sa početka veka. Svake večeri sam ređao svoje trofeje po okruglom stolu koji je bio u središtu te ukra-šene sobe: pola tuceta čaša, stara prskalica, svežanj starih razglednica.
Uzalud sam sebi govorio da Šarlota neće nikad hteti da na duže vreme napusti Saranzu, a pogotovu Fjodorov grob, i da bi se u hotelu osećala udobno isto koliko u ovom improvizovanom muzeju, ali nisam više mogao prestati da kupujem i dodajem stvari. Čak i kad se upozna sa tom čarolijom sećanja, sa veštinom ponovnog stvaranja nekog izgubljenog trenutka, čovek uvek ostaje vezan za materijalne fetiše prošlosti: kao onaj opsenar koji, po Božijoj volji obdaren čudotvornim sposobnostima, zaželi da umesto toga ima spretne ruke i sanduke sa dvostrukim dnom čija je prednost u tome što ne zbunjuju njegov zdrav razum.
A znao sam da će se prava čarolija ukazati u plavičastom odsjaju kro-vova, u vazdušastoj krhkosti linija iza prozora koje će Šarlota otvoriti rano sutradan po dolasku. I u zvuku prvih francuskih reči koje bude razmenila sa nekim na uglu ulice ...
Jedne od poslednjih večeri čekanja zatekao sam sebe kako se molim ... Ne, nije to bila ona prava i istinska molitva. Nikad nisam naučio nijednu, pošto sam odrastao u demistifikatorskoj svetlosti borbenog ateizma, gotovo religijskog po neumornom ratovanju protiv Boga. Ne, bila je to bolje reći neka vrsta amaterskog i zbunjenog prizivanja za koje ne znam ni kome je bilo upućeno. Hvatajući sebe na tom neobičnom delu požurio sam da ga izvrgnem podsmehu. Imajući u vidu svoju bezbožničku proš-lost mislio sam da bih mogao da kliknem kao mornar u Vo1terovoj priči: "Četiri puta sam stupio na raspeće prilikom četiri svoja putovanja u Japan!"
Sebe sam smatrao za paganina, idolopoklonika. Međutim, ovo pod-smevanje nije prekinulo neodređen unutrašnji šapat koji sam razabirao duboko u sebi. Njegov ton je imao nečeg detinjastog. Kao da sam svom potajnom sagovorniku predlagao nagodbu: neka živim još samo dvadeset godina, čak samo petnaest, dobro, hajde neka bude deset – samo da se dogodi taj susret, samo da ponovo dođu ti trenuci ...
Ustao sam i otvorio vrata susedne prostorije. U polutami prolećne noći, soba je bdela ispunjena pritajenim iščekivanjem. Čak i ona stara lepeza, mada kupljena pre dva dana, izgledala je kao da već godinama leži na niskom stočiću u bledunjavoj noćnoj svetlosti koja je dopirala sa prozora.
Bio je to srećan dan. Jedan od onih tromih i sivih dana izgubljenih između praznika na početku maja. Ujutru sam prikovao veliki čiviluk na zid u predsoblju. Na njega se moglo okačiti najmanje tuce kaputa. Nisam se čak ni pitao da li će nam usred leta biti potreban.
Šarlotin prozor je bio otvoren. Sada su se između srebrnastih krovova tu i tamo već videla svetlozelena ostrvca prvog rastinja. Toga prepodneva sam .Beleškama" dodao još jedan kratak odlomak. Setio sam se kako mi je Šarlota jednog dana u Saranzi pričala o svom životu u Parizu posle Prvog svetskog rata. Rekla mi je kako se u to posleratno vreme, koje je, a da to još niko nije mogao ni naslutiti, postajalo vreme između-dva-rata, u vazduhu osećalo nešto kao potpuno lažno. Neko lažno veselje, suviše lak zaborav. To ju je čudnovato podsećalo na oglase koje je čitala u novina-ma za vreme rata: „Grejte se bez uglja!" a onda je objašnjavano kako se mogu koristiti "lopte od hartije". Ili ono: .Domaćice, perite rublje ne ložeći vatru!" Čak i ovo: .Domaćice štedite, kuvajte bez vatre!"?' ... Šarlota se nadala da će kad se vrati iz Pariz sa Albertinom, zbog koje je otišla u Sibir, zateći onu Francusku od pre rata ...
Zapisujući tih nekoliko redova mislio sam kako ću ubrzo moći da pos-tavim Šarloti bezbroj pitanja, kako ću tražiti da mi objasni hiljadu pojedi-nosti, da mi kaže ko je, na primer, bio onaj gospodin u fraku na jednoj našoj porodičnoj fotografiji i zašto je polovina tih slika bila veoma briž-ljivo isečena. I ko je ona žena u pamukliji čije me je prisustvo među likovima iz vremena Belle epoque nekad davno začudilo.
Izlazeći u kasno popodne našao sam onaj koverat u poštanskom san-dučetu. Bio je bledožučkaste boje, a u gornjem uglu je imao oznaku policijske prefekture. Zastavši nasred trotoara, dugo sam ga otvarao, cepajući ga nespretno ...
Oči shvataju brže nego um, osobito kada je reč o nekoj vesti koju pri-malac ne želi da shvati. U tom kratkom trenutku nedoumice, pogled pokušava da probije neumoljiv oklop reči, kao da može izmeniti poruku pre nego što um bude hteo da shvati njen smisao.
Slova su mi treperila pred očima rešetajući me delovima reči, odlom-cima rečenica. Zatim se svom težinom, odštampana velikim debelim slovima kao namenjenim da se izvikuju pojedinačno, istakla glavna reč: NEPRIHVATLJIVO. Sledile su reči objašnjenja koje su se mešale sa udaranjem uzavrele krvi u mojim slepoočnicama: "Vaš položaj ne odgo-vara ... ", "u stvari, vi ne ispunjavate ... " Ostao sam bar četvrt časa nepomičan, pogleda prikovanog za pismo. Najzad sam pošao zaboravlja-jući kuda sam krenuo.
Još nisam mislio na Šarlotu. U tim prvim trenucima mučilo me je sećanje na lekarski pregled: da, ono besmisleno saginjanje do poda i moja revnost pri tome, sada su mi izgledali dvostruko nekorisni i ponižavajući.
Tek kad sam se vratio postao sam zaista svestan onoga što mi se dogodilo. Okačio sam mantil o čiviluk. Kroz vrata u dnu predsoblja video sam Šarlotinu sobu ... Nije dakle Vreme (o, kako se treba čuvati velikih slova!) ugrožavalo moje planove, nego odluka nekog skromnog činovni-ka doneta u nekoliko rečenica na listu hartije iskucane mašinom. Neki čovek kojeg nikad neću upoznati i koji je mene upoznao jedino preko nekakvih upitnika. Znači, trebalo je da njemu uputim svoje nevešte moli-tve ...
Sutradan sam uložio žalbu. „Učtivu žalbu", kako ju je nazvao potpis-nik dopisa. Još nikad nisam napisao tako lažno lično pismo, tako glupo gordo i u isto vreme molbeno.

Više nisam primećivao kako dani izmiču. Maj, jun, jul. Bio je tu taj stan koji sam napunio starim stvarima i podsećanjem na nekadašnja vremena, kao neki muzej bez namene u kojem sam bio nepotrebni kustos. A nije bilo ni one koju sam očekivao. Ni u .Beleškama" nisam dodao nijedan zapis od dana kad sam primio odbijajući odgovor. Znao sam da i sama priroda ovog rukopisa zavisi od toga susreta, našeg susreta za koji sam se nadao da je moguć uprkos svemu.
Tokom tih meseci često sam sanjao jedan isti san koji me je budi o usred noći. Jedna žena u dugom crnom kaputu ulazi u neki pogranični gradić u mimo zimsko jutro.
Stara je to igra. Izaberete pridev koji izražava neku krajnje izraženu osobinu: na primer .užasan". Zatim mu nađete sinonim koji, pošto je veoma blizak, izražava istu osobinu, ali na malo blaži način: recimo "jeziv". Sledeći izraz će nastaviti to neprimetno ublažavanje: "grozan". I sve tako, spuštajući se svaki put za jednu stepenicu u označavanju te osobine: .mučan", "nepodnošljiv", "neprijatan" ... Dok na kraju ne stigne-te do jednostavnog .Još", pa se preko "osrednji", "prosečan", "bilo kakav", počnete penjati nagore preko "skroman", .zadovoljavajući", "prihvatljiv", "prikladan", "prijatan", "dobar". Tako posle desetak reči stignete do .osobit", "odličan", "savršen".
Vesti koje sam dobio iz Saranze početkom avgusta su verovatno pre-trpele takve promene. U početku upućene Aleksu Bondu (ostavio je Šarloti svoj broj telefona u Moskvi), te vesti i paketić koji ih je pratio dugo su putovali, prelazeći iz ruke u ruku. Pri svakom predavanju uma-njivan je njihov tragični smisao, uzbuđenje se smirivalo. Tako je meni, gotovo šaljivim tonom, nepoznat glas saopštio telefonom:
– Slušajte, dali su mi ovde neki paketić za vas. To je od ... ne znam ko to beše, valjda neka vaša rođaka koja je preminula ... U Rusiji. Vi to verovatno već znate. Da, poslala vam je vaše zaveštanje, he, he ...
Hteo je da šaljivo kaže "vaše nasledstvo". Greškom, a posebno nekom jezičkom nemarnošću što sam je često zapažao kod tih "novih Rusa" kojima je engleski postao glavni jezik za svakodnevnu upotrebu, ovaj čovek je govorio o .zaveštanju".
Čekao sam ga dugo u holu jednog od najboljih pariskih hotela.
Ledena praznina ogledala sa obe strane fotelja savršeno je odgovarala praznini koja je ispunjavala moj pogled, moju misao.
Neznanac je izišao iz lifta propustivši u prolazu jednu plavušu, visoku, blistavu, sa osmehom koji kao da se obraćao svima i nikome. Za njima je išao neki plećat čovek.
– Val Grig – predstavio se nepoznati stežući mi ruku, a zatim mi je predstavio svoje društvo posebice: "Moj nestalni prevodilac, moj verni telohranitelj."
Znao sam da neću uspeti da izbegnem poziv u bar. Slušati Vala Griga bio bi način da mu se zahvalim za učinjenu uslugu. A bio sam mu potre-ban kako bi u punoj meri osetio i udobnost ovog hotela, i svoje novo svojstvo „businessman internationale; i lepotu svog "nestalnog prevodio-ca". Govorio je o svojim uspesima i o ruskoj propasti, možda i ne shvata-jući kako se između te dve teme i nehotice uspostavlja komičan odnos uzroka i posledice. Žena prevodilac, koja je svakako više puta slušala takve priče, izgledala je kao da spava otvorenih očiju. Telohranitelj, kao da je hteo da opravda svoje prisustvo, zagleda o je ljude koji su ulazili i izlazili. "Bilo bi lakše", pomislio sam odjednom, .marsovcima objasniti šta osećam nego ovoj trojci ... "
Paketić sam otvorio u vagonu metroa. Vizitkarta Aleksa Bonda je ispala na pod. Bilo je tu nekoliko reči saučešća, izvinjenja (Tajvan, Kanada ... ) što nije lično mogao da mi preda paketić. A što je najvažnije – datum Šarlotine smrti. Deveti septembar prošle godine!
Više nisam pratio kako su promicale stanice i pribrao sam se tek na poslednjoj. Septembra prošle godine ... Aleks Bond je išao u Saranzu u avgustu, pre godinu dana. Nekoliko nedelja potom, ja sam podneo molbu za državljanstvo. Možda u trenutku kad je Šarlota bila na samrti. I sve što sam učinio, svi moji planovi, svi oni meseci čekanja su došli pošto ona nije više bila u životu. Izvan njenog života. I nije imalo nikakve veze sa njenim već okončanim životom ... Paketić je sačuvala susetka, a zatim ga sledećeg proleća dostavila Bondu. Na komadu pakpapira bilo je nekoliko reči napisanih Šarlotinom rukom:
"Molim vas da ovaj koverat pošaljete Alekseju Bondarčenku koji će biti ljubazan da ga uruči mome unuku."
Na poslednjoj stanici sam ponovo ušao u metro. Dok sam otvarao koverat mislio sam sa bolnim olakšanjem da na kraju nije činovničko rešenje uništilo moj plan. Učinilo je to vreme. Vreme puno opore ironije, koje nas svojom igrom i neskladom podseća na svoju nedeljivu moć.
U kovertu nije bilo ničeg drugog sem dvadesetak stranica rukom pisa-nog teksta, objedinjenih spajalicom. Očekivao sam da ću pročitati oproš-taj no pismo, pa zato nisam shvatio zašto je toliko opširno, znajući koliko Šarlota nije bila naklonjena svečanim izjavama i praznorečivim izlivima. Ne usuđujući se da započnem dugo neprekidno čitanje listao sam prve stranice, ali nigde nisam naišao na ono "kada budeš čitao ove redove, mene više neće biti", čega sam se upravo pribojavao.
A pismo je u početku izgledalo kao da se ne obraća nikom. Prelećući brzo sa reda na red, sa jednog odeljka na sledeći, pomislio sam da je reč o nekoj priči bez ikakve veze sa našim životom u Saranzi, sa našom Fran-cuskom-Atlantidom i ovim krajem čiju je neizbežnost Šarlota možda htela da mi nagovesti ...
Izišao sam iz metroa i, ne želeći da se odmah vratim u stan, rasejano sam nastavio da čitam sedajući na klupu u parku. Sada sam video da se Šarlotina priča nije odnosila na nas. Ona je svojim lepim i urednim ruko-pisom opisivala život neke žene. Mora biti da sam nepažnjom preskočio mesto na kojem je baka objašnjavala kako se sa njom upoznala. To mi nije ni izgledalo važno. Bila je to jedna priča više o ženskoj sudbini, jednoj od onih tragičnih sudbina iz Staljinovog vremena koje su nas uzbuđivale dok smo bili vrlo mladi i čija je tragičnost otad nestala. Ta žena je, kao kći nekog kulaka, još kao dete dospela u izgnanstvo u moč-vare zapadnog Sibira. Zatim se posle rata, pod optužbom za "antikolhoz-ničku propagandu", našla u logoru ... Preletao sam te stranice kao knjigu koju znam napamet. Logor, zatvorenici utonuli u sneg do pojasa obaraju kedrove, svakodnevna i uobičajena surovost čuvara, bolesti, smrt. I nasil-na ljubav pod pretnjom oružjem, ili dodatnim neljudskim radom, pa ljubav plaćena bocom alkohola ... Dete koje je ta žena rodila olakšalo joj je kaznu takav je bio zakon. U tom "ženskom logoru" je postojala poseb-na baraka predviđena za slučajeve takvih porođaja. Žena je umrla pošto ju je pregazio traktor, nekoliko meseci pre amnestije u vreme popuštanja režima. Detetu su bile nepune dve i po godine ...
Kiša me je oterala sa klupe. Sakrio sam Šarlotino pismo pod sako, potrčao prema našoj kući. Prekinuta priča mi je izgledala veoma tipična: na prve znake liberalizacije, svi Rusi su počeli da izvlače cenzuri sanu prošlost iz duboke potaje svojih uspomena. I nisu shvatali da Istoriji nije potrebno bezbroj malih gulaga. Bio joj je dovoljan jedan, monumentalan i priznat kao klasičan. Šaljući mi svoje svedočenje, Šarlota mora daje upala u zamku kao i ostali, opijeni slobodom govora. Zabolela me je dirljiva beskorisnost ove pošiljke. Ponovo sam osetio prezrivu ravnoduš-nost vremena. Ona žena u zatvoru sa svojim detetom je klizila ivicom konačnog zaborava, a zadržava je jedino ovih nekoliko rukom ispisanih listova. A Šarlota, šta je sa njom?
Otvorio sam vrata. Promaja je snažnim treskom zalupila kapke na otvorenom prozoru. Pošao sam u bakinu sobu da ga zatvorim ...
Razmišljao sam o njenom životu. Životu koji je povezivao tako razli-čite epohe: početak veka, to gotovo arhaično vreme, gotovo isto toliko legendarno kao vreme Napoleonove vladavine, i – kraj našeg veka, kraj ovog hiljadugodišta. Sve one revolucije, ratovi, propale utopije i uspeli terori. Ona je izvukla njihovu suštinu kroz bol i radost svoga života. I ta opipljiva zgusnutost doživljenog uskoro će utonuti u zaborav. Kao mali gulag ove zatvorenice i njenog deteta.
Zadržao sam se malo na Šarlotinom prozoru. Nedeljama sam već zamišljao kako se njen pogled spušta na taj prostor. ..
Uveče sam, više da bih umirio savest, odlučio da pročitam Šarlotin rukopis dokraja. Ponovo sam naišao na onu ženu u zatvoru, na surovost logora i na dete koje je u taj surovi i prljavi svet unelo nekoliko trenutaka vedrine ... Šarlota je pisala kako je dobila odobrenje da ode u bolnicu u kojoj je ta žena umirala ...
Odjednom se hartija koju sam držao u ruci pretvorila u tanak srebrnast list. Da, zasenila me nekakvim metalnim sjajem i učinilo mi se kao da je ispustila hladan zvečeći zvuk. Zasjao je jedan red kao kad žičica u sijalici zaseni oči. Pismo je bilo napisano na ruskom i Šarlota je samo u tom jedinom redu prešla na francuski, kao da više nije bila sigurna u svoj ruski jezik. Ili kao da mi francuski, onaj francuski iz nekog drugog vre-mena, može omogućiti izvesno odstojanje od onoga
što će mi ona reći:
"Ta žena, koja se zvala Marija Stepanovna Dolina, bila je tvoja majka. Ona je želela da ti se ništa ne kaže što je mogućno duže ...
Uz taj poslednji list je bio prikačen mali omot. Otvorio sam ga. U njemu je bila fotografija koju sam lako poznao: žena sa velikom šapkom spuštenih naušnjaka i u pamukliji. Na četvrtastom komadiću bele tkanine prišivenom pored niza dugmadi – broj. U njenim rukama dete obavijeno vunenim pokrivačem ...
Te noći sam u svom sećanju ponovo pronašao sliku za koju sam Ivek verovao da predstavlja neku prenatalnu reminiscenciju koja mi dolazi od mojih francuskih predaka i na koju sam kao dete bio veoma gord. U njoj sam video dokaz svog francuskog nasleđa. Bio je to onaj jesenji sunčani dan na ivici neke šume, uz nevidljivo prisustvo žene, la veoma čistom vazduhu i sa vilinskom paučinom koja se lelujala u prozračnom vazduhu ... Sada sam shvatio da je ta šuma u stvari bila beskrajna tajga, a ljupko miholjsko leto se pretvorilo u sibirsku zimu koja traje devet meseci. Paučinaste vilinske niti u polju, srebrnaste i lagane u mojoj samoobmani Francuskom, bile su samo nova bodljikava žica u nekoliko redova koja još nije stigla da zarđa. A ja sam šetao sa majkom po krugu „ženskoga logora" ... Bilo je to moje najranije sećanje iz detinjstva.
Šarlota se kretala ispod drveća šume zakrčene ratnim materijalom koju su žitelj ovoga kraja zvali "Staljinka". Sledio sam je neodlučno: prema onom što se pričalo, u gustišima Staljinke se moglo naići na minu ... Šarlota se zaustavila nasred povećeg proplanka i progovorila tiho: ,,Pogledaj.' Ugledao sam tri-četiri istovetne biljke koje su nam dopirale do kolena, Imale su velike nareckane listove i stabljike koje su se obavi-jale oko tankih pritaka pobodenih u zemlju. Mali javori? Mlade šibljike ribizle? Nisam shvatao Šarlotinu zagonetnu radost.
– Ovo je vinova loza, prava – rekla mi je najzad.
– Ah, tako ...
Ovo saznanje nije povećalo moju radoznalost. Nisam mogao da pove-žem u glavi tu skromnu biljku i kult vina koji je gajila domovina moje bake. Ostali smo nekoliko minuta u srcu Staljinke, pored Šarlotinog tajnog vinograda...
Setivši se te vinove loze osetio sam jedva podnošljiv bol i istovremeno duboku radost. Radost koje sam se u prvom trenutku zastideo. Šarlota je umrla, a na mestu gde je bila Staljinka, prema pričanju Aleksa Bonda, izgrađen je stadion. Nije moglo biti opipljivijeg dokaza o potpunom, konačnom nestanku. Ali je radost nadvladala. Izvirala je iz onog trenutka provedenog na jednom proplanku, iz onog daška stepskog vetra, iz ved-rog ćutanja te žene koja je stajala pored četiri šibljike ispod čijeg sam lišća zamišljao mlade grozdove.

Dva dana kasnije sam napustio onaj stan. Vlasnik je došao prethodnog dana i prihvatio je sporazumno rešenje: ostavio sam mu av nameštaj i starinske predmete koje sam prikupljao nekoliko meseci ...
Malo sam spavao. Ustao sam već u četiri sata. Pripremio sam anac sa namerom da istog dana krenem na svoje uobičajeno pešačenje. Pre nego što sam pošao, poslednji put sampogledao Šarlotinu sobu. Na sivoj jutar-njoj svetlosti, njena tišina nije više podsećala na muzej. Ne, više nije izgledala nenastanjena. Oklevao sam za trenutak, onda sam uzeo jednu staru knjigu koja se nalazila na prozorskoj dasci i izišao.
Ulice su bile puste, utonule u san. Izgledalo je kao da se otvaraju pre-da mnom dok sam im se približavao.
Mislio sam na "Beleške" koje sam nosio u torbi. Iste večeri ili sutra, mislio sam, dodaću novi deo koji mi je pao na pamet te noći. Bilo je to u Saranzi mog poslednjeg leta kod bake ... Umesto da krenemo stazom koja nas je vodila kroz stepu, Šarlota se toga dana uputila ispod drveća šume zakrčene ratnim materijalom koju su žitelji ovog kraja zvali „Staljinka“. Sledio sam je neodlučno: prema onome što se pričalo, u gustišima Sta-ljinke se moglo naići na minu... Šarlota se zaustavila nasred povećeg proplanka i progovorila tiho: „Pogledaj.“ Ugledao sam tri-četiri istovetne biljke koje su nam dopirale do kolena. Imale su velike nareckane listove i stabljike koje su se obavijale oko tankih pritaka pobodenih u zemlju. Mali javori? Mlade šibljike ribizle?Nisam shvatao Šarlotinu zagonetnu radost.
– Ovo je vinova loza , prava – rekla mi je najzad.
– Ah, tako...
Ovo saznanje nije povećalo moju radoznalost. Nisam mogao da pove-žem u glavi tu skromnu biljku i kult vina koji je gajila domovina moje bake.Ostali smo nekoliko minuta u srcu Staljinke, pored Šarlotinog taj-nog vinograda...
Setivši se te vinove loze osetio sam jedva podnošljiv bol i istovremeno duboku radost. Radost koje sam se u prvom momentu zastideo. Šarlota je umrla a na mestu gde je bila Staljinka, prema pričanju Aleksa Bonda, izgradjen je stadion. Nije moglo biti opipljivijeg dokaza o potpunom, konačnom nestanku. Ali je radost nadvladala. Izvirala je iz onog trenutka provedenog na proplanku, iz onog daška stepskog vetra, iz vedrog ćuta-nja te žene koja je stajala pored četiri šibljike ispod čijeg lišća sam zamiš-ljao mlade grozdove.

Dok sam išao, s vremena na vreme sam pogledavao na fotografiju žene u pamukliji. Otad sam shvatio šta je njenim crtama lica davalo neku daleku sličnost sa likovima iz albuma moje usvojeničke porodice. Bio je to onaj blagi smešak koji se pojavljivao zahvaljujući čarobnoj Šarlotinoj formuli – "mala jabuka", „petite pomme"! Da, žena koja se fotografisala pored logorske kapije mora da je izgovarala kao za sebe te zagonetne slogove ... Zastao sam na trenutak,' zagledao se u njene oči ... "Treba da se naviknem na misao da je ova žena, mlađa od mene, moja majka", govorio sam sebi.
Spakovao sam fotografiju i krenuo. A kad sam mislio na Šarlotu, nje-no prisustvo na uspavanim ulicama je bilo očigledno, nenametljivo i prirodno kao sam život.
Nedostajale su mi još jedino reči koje bi to iskazale.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Sponsored content


Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh  Poruka [Strana 1 od 1]

Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu