Tek što je stigla u London sa balova i poprišta Velingtonove Evrope, sveža i puna elana, smela i originalna, Sofija uzburkava porodicu svoje tetke ledi Ombersli. Pokušava da na duhovit način izvuče rođake iz neverovatno zamršenih situacija. Istovremeno počinje sama da se bori za svoju sudbinu te preuzima glavnu ulogu u ovoj veseloj i punoj razonode, komediji.

Čim prepozna jedinog brata njenog gospodstva Daset se duboko pokloni i reče da će ledi biti srećna što ga vidi - mada za ostale poznanike nije kod kuće. Ser Horas, hladan na tu snishodljivost predade svoj kaput jednom slugi, drugom šešir i štap, rukavice baci na mermerni stočić i upita Daseta kako se drži ovih dana. Daset zahvalan što ser Horas pamti njegovo ime, mada nije odobravao lako i slobodno ponašanje ser Horasa, odgovori da je dobro kao što se samo može očekivati i srećan je (ako se usuđuje to da kaže) što vidi ser Horasa nimalo starijeg od kako je imao zadovoljstvo da ga poslednji put najavi njenom gospodstvu. Tada ga dostojanstveno povede impozantnim stepenicama do plavog salona gde je ledi Ombersli dremala na sofi pored vatre, s mekim šalom preko nogu i nakrivljenom kapom. Daset se nakašlja i glasno objavi: „Ser Horas Stenton Lejsi, ledi.“ Ledi Ombersli se trže iz sna, pogleda oko sebe ne shvatajući, najednom dohvati kapu i tiho viknu, „Horase!“
„Zdravo Lizi, kako si?“ Ser Horas pređe preko sobe i potapša je po ramenu.
,,Oh, kako si me uplašio“, i otvori flašicu sa sirćetom koja joj je uvek bila pri ruci.
Daset zatvori vrata, ostavi brata i sestru i ode da ispriča mlađima kako je ser Horas džentlmen koji je dugo živeo u inostranstvu u diplomatskoj službi i suviše delikatnoj da bi oni razumeli.
Diplomata se u međuvremenu grejao pokraj vatre, osvežio burmutom i rekao sestri da se ugojila, „Ne postajemo mlađi. Starija si pet godina ako me moje pamćenje ne vara, u što ne verujem.“
Na suprotnom zidu stajalo je veliko ogledalo u zlatnom okviru i dok je govorio ser Horas se ogledao, ne uobraženo, već kritički. Za četrdeset pet godina starosti dobro je izgledao, Možda se malo ugojio ali njegova visina preko šest stopa je to ublažavala. Lepog stasa, širokih ramena dobrih razmera, guste smeđe kose bez ijedne sede, elegantno obučen i suviše mudar da bi pratio preteranu modu koja bi samo pokazala nesklad sredovečne figure. „Pogledajte jadnog Prinija“, rekao bi manje oštroumnim znancima, „on nam je svima lekcija.“ Njegova sestra primi mirno kritiku. Dvadeset sedam godina u braku ostavilo je traga, a poslušno držanje prema nastranom i nimalo zahvalnom mužu davno je uništilo svaku misao na lepotu. Bila je prilično zdrava, savitljive prirode i govorila je da baki ne dolikuje da misli na svoj izgled.
„Kako je Ombersli“ pitao je ser Horas više iz učtivosti nego interesa. „Giht ga malo muči, ali sve u svemu, dobro je.“
Ser Horas primi to sasvim u bukvalnom smislu i reče, „Uvek je mnogo pio. Mora da ima šezdeset godina i ne verujem da sad imaš mnogo onih drugih nevolja.“
Ne, ne“, žurno odgovori. Nije mnogo patila zbog neverstva lorda Omberslija, mada su češto bila neprijatna. Nije želela o tome da priča sa ovim otvorenim čovekom zato skrenu razgovor i upita ga odakle je došao.
„Lisabon“, i ponovo se posluži burmutom.
Ledi Ombersli se iznenadi. Dve godine je prošlo od završetka rata i poslednji put kad je čula ser Horas je bio u Beču i sigurno imao tajni udeo na Kongresu kojeg je ono strašno čudovište sa Elbe grubo prekinulo. „Naravno, ti tamo imaš kuću, zaboravila sam. A kako je draga Sofija. „Došao sam, u stvari, zbog nje.“
Ser Horas je bio petnaest godina udovac i nikada nije tražio sestrinu pomoć pri podizanju ćerke niti je obraćao pažnju na njene netražene savete. Te reči je uznemiriše. „Da, Horase? Draga mala Sofija. Prošlo je četiri godine od kako sam je videla. Koliko ima sada?
Pretpostavljam da si je uveo u društvo.“
„Već nekoliko godina. Stalno je bila. Ima dvadeset godina.“ „Dvadeset“, uzviknu ledi Ombersli. Stade da računa. „Mora biti jer je moja Sesilija napunila devetnaest. Sećam se, Sofija je rođena godinu dana ranije. Bože! Jadna Marijana. Kako je ljupko stvorenje bila.“ S izvesnim naporom se ser Horas seti svoje žene. „Da, bila je. Čovek zaboravlja. Samo da znaš, Sofi nije na nju, više je na mene.“ „Znam kakva ti je uteha morala biti.“ Zaista Horase, ništa nije dirljivije od tvoje odanosti detetu.
„Ni najmanje nisam bio odan, prekide je ser Horas. Ne bi bila sa mnom da mi je zadavala nevolje. Nikad nije, dobra mala Sofi.“
„Da, dragi moj, ali vući malu devojčicu preko cele Španije i Por- tugalije, kad bi joj bilo mnogo bolje u nekoj odabranoj školi.“
„Ne, ona. Naučila bi da se prenemaže“, cinički će ser Horas. „sem toga ne vredi govoriti o tome, suviše je kasno. Stvar je u tome, ja sam u škripcu. Hteo bih da se brineš o Sofiji dok sam u Južnoj Americi.“ „Južnoj Americi!“
„Ne, ona. Naučila bi da se prenemaže“, cinički će ser Horas. „sem toga ne vredi govoriti o tome, suviše je kasno. Stvar je u tome, ja sam u škripcu. Hteo bih da se brineš o Sofiji dok sam u Južnoj Americi.“ „Južnoj Americi!“
„Brazil. Ne očekujem da ću biti dugo, ali ne mogu da povedem moju malu Sofi, a ne mogu da je ostavim kod Tili, jer je Tili umrla u Beču pre nekoliko godina. Vrlo nezgodna stvar ali mislim nije bila namerna.“
„Tili?“ zbunjeno će ledi Ombersli.
„Gospode, Elizabeta, nemoj stalno da ponavljaš moje reči. Vrlo loša navika. Gđica Tilingam, Sofijina guvernanta.“
„O, Bože, hoćeš li da kažeš da sada dete nema guvernantu?“ „Naravno da nema. Ne treba joj guvernanta. Uvek sam imao mnoge družbenice kad smo bili u Parizu, a u Lisabonu to nije važno. U Engleskoj je ne mogu ostaviti samu.“
„Prirodno da ne možeš. Ali najdraži moj Horase, mada bih sve uradila da ti pomognem, nisam sigurna...“
„Glupost. Biće dobar pratilac tvojoj devojci - kako se ono zva- še? Sesilija? Slatka duša, e, znaj, ni traga neke mane u njoj.“
Na ovu očinsku pohvalu sestra trepnu i blago se pobuni. Ser Horas ne obrati pažnju „Šta više, ona neće izazvati nikakvu nevolju. Vrlo je razumna, moja Sofija. Nikad se ne brinem za nju.“
Kako je dobro poznavala bratovljev karakter ledi Ombresli mu poverova pošto je i ona imala sličan, nehatan temperament, nikakva oštra primedba se ne ču. „Uverena sam da mora biti draga devojka. Ali znaš Horase...“
„I još jedna stvar, vreme je da mislimo na muža za nju“, nastavi ser Horas i sede na stolicu s druge strane kamina. „Znao sam da mogu na tebe da se oslonim. Do đavola, ti si joj tetka i moja jedina sestra.“ „Biću vrlo srećna da je uvedem u društvo“, reče setno ledi OMbersli. „Stvar je u tome - bojim se - strahovito smo se istrošili sa Sesilijinim izlaskom u društvo i nešto pre toga venčanjem drage Marije, i Hubert je u Oksfordu, a da ne govorim o školarini jadnog Teodora u Itonu...“
„Ako te trošak brine, Lizi, ne pomišljaj na to, uzeću sve na sebe. Nećeš morati da je predstaviš na dvoru, to ću ja obaviti kad se vratim. Ali ako ne želiš da se potrudiš mogu naći neku drugu ledi. Ono što želim u ovom trenutku je da izlazi sa svojim rođakama i upozna pravi svet - ti ga bar poznaješ.“
„Naravno da poznajem, a što se tiče truda nije u tome stvar. Ne mogu da se otrgnem od pomisli da možda - neće ići. Ne priređujemo prijeme.“
„Pa sa čoporom devojaka na grbači, trebalo bi“, grubo će ser Horas.
„Horase, nemam čopor devojaka na grbači“, pobuni se ledi Ombersli. „Selini je šesnaest, a Gertruda i Amabel tek su izašle iz dečje sobe.“
„Vidim u čemu je stvar. Bojiš se da će Sofija zaseniti Sesiliju. Ne, ne, draga moja. Moja mala Sofi nije lepotica. Dobra je - čak ćeš misliti da je vrlo zgodna - ali Sesilija je nešto neobično. Sećam se kad sam je video prošle godine. Bio sam iznenađen. Jer ti nisi bila iznad prosečne lepote, a Ombersli mi je izgledao sasvim obično.“ Njegova sestra krotko primi ove kritike, samo je uzbudi pretpostavka da tako nešto može pomisliti. „Pa čak i da jesam tako grozna, nema više potrebe za tako nečim. Ništa još nije objavljeno Horase, ali se ne ustežem da ti kažem da Sesilija ima vrlo poželjnu priliku.“
„To je dobro. Imaćeš vremena da potražiš muža za Sofi. Nećeš imati teškoće. Ona je privlačna mala i imaće lep miraz jednog dana, pored onoga što joj je majka ostavila. Nemoj se bojati da će se udati za nekoga ko ne odgovara - pametna je to devojka, bila je dosta u svetu i neće je niko prevariti. Ko je ta prilika za Sesiliju?“
„Lord Čarlberi je tražio od Omberslija da mu dozvoli da joj se udvara“, reče sestra blistajući od ponosa.
„Čarlberi, ha. Vrlo dobro Elizabeta! Moram priznati nisam se nadao takvom zgoditku, jer lepota nije sve, a način kako Ombersli rasipa svoje bogatstvo kad sam ga poslednji put video...“
„Lord Čarlberi je vrlo bogat čovek i znam da nema takve prostačke misli. Rekao mi je da je to ljubav na prvi pogled.“
„Sjajno! Rekao bih da je tražio ženu dosta dugo - bar trideset, nije li? - ali ako mu se zaista dopada devojka, tim bolje. Onda je on siguran.“
„Da. Ubeđena sam da vrlo dobro odgovaraju. On je sve najbolje što se poželeti može, maniri pravog džentlmena, inteligencija svakako superiorna, a kao osoba mora se dopadati.’’
Ser Horas koji se nije mnogo zanimao za nećaku reče:,,Gle, gle, on je očigledno savršenstvo. Sesilija mora da je srećna što ima takvu priliku. Nadam se da ćeš i za Sofiju isto tako uspeti.’’
,, Zaista volela bih, samo sada je nezgodan trenutak, zato – Stvar je u tome, bojim se Čarlsu se neće dopasti.’’
Ser Horas se namršti i pokuša da se seti. Mislio sam da se zove Bernard. Zašto mu se neće dopasti?’’
„Ne govorim o Ombersliju, Horase, valjda znaš ko je Čarls? „Govoriš o najstarijem sinu. Sećam ga se. Ali šta on, kog’ đavola, ima da zameri mojoj Sofiji?
„O, ne njoj. Sigurna sam da nema. Ali bojim se, neće voleti ako se baš sada prepustimo veselju. Verujem da nisi video vest o njegovoj skorašnjoj ženidbi. Verio se sa gđicom Rekston.“
„Šta, ćerkom starog Brinkloua? Tako mi svega Lizi bila si vrlo zaposlena! Nikad ne bih verovao da imaš toliko razuma. Poželjno, zaista. Čestitam ti.“
„Da, oh, da. Gđica Rekston je vrlo superiorna. Uverena sam da ima stotinu odličnih osobina. Široko je obrazovana i njeni principi izazivaju poštovanje.“
„Zvuči mi kao prava dosada“, iskreno će ser Horas.
„Čarls ne mari za vrlo žive devojke, ili - ili za bilo kakvu rasipnost. Priznajem da bih volela da je gđica Rekston življa - ali ne uzimaj to u obzir, Horase, jer nikad nisam bila naklonjena učenim ženama. I ovih dana kada su mnoge mlade devojke razuzdane, zadovoljstvo je naći nekog - Čarls misli kao gđicu Rekston ozbiljnu i misaonu“, završi malo užurbano.
„Znaš Lizi, čudna je stvar da tvoj i Omberslijev sin postane tako suv i dosadan. Nadam se da nisi prevarila Omberslija, jesi li?“ „Horase!“
„Ne, znam da nisi. Nema potrebe da se uzrujavaš. Ne, sa najstarijim. Ipak je čudno. Često sam o tome mislio može da se oženi plavom čarapom (učenom ženom), ali to ne objašnjava zbog čega mariš šta on voli i šta ne.“
Ledi Ombersli skrenu pogled sa vatre na brata. „Ti ne razumeš, Horase.“ „To sam i rekao.“
„Da. Horase, Metju Rivenhol je ostavio sve Čarlsu.“
Ser Horas je važio za oštroumnog čoveka, ali je teško svario ovo objašnjenje. Pogleda sestru na trenutak dva i reče: Misliš li na onog starog strica Omberslijevog?“
„Da, na njega.“
„Nabob.“
Ledi Ombersli klimnu glavom, ali brata to ne zadovolji. „Čovek koji se obogatio u Indiji?“ „Da. Mi smo uvek mislili - ali on je rekao da je Čarls jedini Rivenhol osim njega - koji ima malo zdravog razuma i sve mu je ostavio. Sve!“
„Gospode Bože!“
Taj uzvik kao da je odgovarao ledi Ombersli jer ponovo klimnu glavom i žalosno pogleda brata dok je prstima uvijala rese na šalu. „Znači on plaća svirača.“
„Niko ne bi bio tako darežljiv“, reče nesrećna ledi Ombersli, „moramo biti svesni toga.“ „Do đavola, to je drskost“, reče ser Horas kao otac. „Šta je uradio?“
„Pa, Horase, možda nisi znao jer si stalno u inostranstvu, jadni Ombersli je bio u priličnom dugu.“ „Svako to zna. Uvek je bio. Nećeš mi reći da je dečak bio toliko lud i sve podmirio?“
„Ali Horase neko je to morao da uradi“, bunila se. „Nemaš pojma koliko su stvari postale teške! I sa mlađim dečacima i dragim devojkama - nije čudo što je Čarls želeo da se Sesilija dobro uda.“ „Izdržava ceo čopor, je li? Još veća budala. A šta je sa hipotekama? Da veći deo Omberslijevog nasledstva nije zaveštan on bi ga davno prokockao.“
„Ne razumem mnogo ta zaveštanja. Bojim se da se Čarls nije poneo onako kao što bi trebalo. Ombersli je bio vrlo nezadovoljan - ali nazvati prvorođeno dete gujom u nedrima, je vrlo neprikladno. Kad je Čarls postao punoletan mogao je olakšati malo ocu da je bio predusretljiviji. Ali nije nikako hteo da prekine zaveštanje i sve je ostalo na mrtvoj tački. Čovek ne može da krivi Omberslija što je ozlojeđen. 1 tad taj strašni čovek umire...“ „Kad? Kako to da reči nisam čuo o tome?“
„Bilo je to pre dve godine i više.“
„To objašnjava sve. Bio sam u užasnom poslu oko Angulema. Mora da se desilo u vreme Tuluza, zakleo bih se.Kad sam te video prošle godine, ništa nisi rekla, Lizi.“
Ona se uvredi i gnevno reče, „Ne znam kako sam mogla da mislim na takve stvari sa onim čudovištem na slobodi i ratom, a banke su zaustavile plaćanje i Bog sveti zna šta još. A ti dolaziš iz Brisla bez reči nagoveštaja i sa mnom sediš jedva dvadeset minuta, Bila sam ošamućena, dobro da sam uspela da razgovaram.“
Ser Horas ne obrati pažnju na njene nepovezane reči već kao krajnje uzbuđen reče „Nečuveno. Ne kažem da Ombersli nije strahovit rasipnik, jer nema smisla zavijati činjenice u čisto rublje, ali izbaciti čoveka iz testamenta i dati sinu da nad njim vlada - što sam uveren da on to radi.“
„Ne, ne“, pobuni se ledi Ombersli. „Čarls je sasvim svestan šta duguje ocu. Uveravam te, uveliko se ponaša sa poštovanjem. Jedino što jadni Ombersli oseća to što je Čarls uzeo sve u svoje ruke.“
„Tako mi Boga, lepa stvar.“
„Ali uteha je što se o tome ne zna. I ne mogu poreći da je na neki način daleko prijatnije. Nećeš verovati, Horase ne postoji nijedan neplaćen račun u kući.“ Malo razmisli i dodade, „Bar ne mogu da kažem za Omberslija, ali svi oni računi zbog kojih se Ekington - sećaš se našeg dobrog Ekingtona, Omberslijevog agenta - hvatao za glavu; i školarina u Itonu i Oksfordu - o svemu tome, dragi moj brate, Čarls se brine.“
„Nećeš mi reći da je Čarls budala koja će rasprčkati novac starog Meta Rivenhola plaćanjam izdataka ove barake od kuće“, viknu ser Horas.
„Ne. Oh, ne. Nemam nimalo smisla za poslove, zato ne vredi da ti ja objašnjavam, ali sam uverena da je Čarls ubedio oca - da mu dozvoli da upravlja imanjem.“
„Ucenio ga, nema sumnje. Teška su vremena u kojim živimo. Ja vidim dečakov cilj, ali tako mi Boga, Lizi, žalim te.“
„Molim te, nije tako, „uzviknu ojađena ledi Ombersli. „Nisam želela da misliš kako je Čarls neprijatan, jer zaista nije, sem kad se naljuti, a mora se priznati da ima vrlo mnogo iskušenja. Eto zbog toga, dragi Horase, ako mu se ne dopada da se pobrinem za Sofiju, ne treba da ga izazivam.“
Gluposti, zašto mu se ne bi dopadalo?“
„Odlučili smo da ove sezone ne priređujemo velike prijeme sem one koji su neophodni. Vrlo je neugodno što se Čarlsovo venčanje moralo odgoditi zbog smrtnog slučaja u porodici gđice Rekston. Jedna od sestara ledi Brinklou je umrla i biće šest meseci u žalosti. Moraš znati da su Brinklouvi vrlo posebni kad se tiče ispravnog ponašanja. Evgenija ide samo na mirne prijeme - i naravno od Čarlsa se očekuje isto.“
„Bože, Elizabeta, čovek ne mora da je u žalosti zbog tetke ženske koju će da oženi.“ „Naravno, ne. Ali Čarls izgleda da oseća - i sem toga i Čarlberi...“
„Šta je, do đavola, s njim?“
„Zauške.“ Odgovori tragično ledi Ombersli.
„Ha“, prsnu u smeh ser Horas. „kakav je to čovek koji dobija zauške pred ženidbu sa Sesilijom?“
„Zaista, Horase vrlo je nepravedno od tebe, jer kako je mogao to sprečiti? Mučno je i za njega. A što je najgore, ne sumnjam da je bio u stanju da osvoji Sesiliju - uverena sam da bi bio, jer je jako prijatan, a da ne govorimo o ponašanju i udvaranju. Ali devojke su budalaste i imaju romantične snove u glavama, pored ostalih nemogućih maštarija. Srećom Sesilija nije od onih užasnih modernih devojaka i naravno poslušaće roditelje. Ali niko ne može da porekne da su se Carlberijeve zauške pojavile u najgore vreme.“ Ser Horasa ovo razonodi, ponovo otvori burmuticu i pogleda oštroumno sestru: ,,A koja je Sesilijina nemoguća maštarija?“
Ledi Ombersli je znala da bi joj najstariji sin savetovao da ovo zadrži za sebe, ali je nagon da se rastereti bio suviše jak. „Dobro Horase, nećeš nikom reći, ali šašavo dete misli da se zaljubilo u Ogastasa Fonhoupa.“ „Jednog od Lutervertovih dečaka? Ne mislim da je to dobra partija.“
,,Oh, ne spotninji tako nešto. I još najmlađi sin, bez ikakvog izgleda, sem što je pesnik.“ „Vrlo opasno“, složi se ser Horas. „Ne sećam se da sam video dečaka. Kako izgleda?“ „Divan je“, očajnički odgovori.
„Šta, u stilu lorda Bajrona? Taj čovek mnogo obećava.“
„Ne. On je lep kao i Sesilija, ne hramlje, i mada su mu pesme pulično dobre, ukoričene u belu kožu, izgleda nisu popularne. Ne onako kao lorda Bajrona. Nije pravo. Verujem da je štampanje mnogo koštalo, morao je sve sam da snosi - ili bolje reći ledi Lutervert, koliko sam čula.“
„Sad sam se setio. Znam dečaka. Bio je sa Stjuartom u Brislu lanske godine. Ako hoćeš moj savet, udaj Sesiliju za Čarlberija što je moguće pre.“
„Da i ja bih to htela - to jest - ne bih ako joj je odvratan. Moraš shvatiti, Horase, da ne mogu ništa kad on leži od zaušaka u krevetu.“ Ser Horas zatrese glavom. „Udaće se za pesnika.“
„Ne reci to. Čarls misli da bi bilo pametno ne voditi je tamo gde može da ga sretne i to je još jedan razlog zbog čega sad živimo sasvim povučeno. Najnezgodnija stvar! Ponekad pomislim da bi bilo mnogo zgodnije da je neko bedno stvorenje nepodesno - mirazolovac, ili trgovački sin ili tako nešto. Tad bismo mu mogli zabraniti da dođe i Sesiliji da s njim igra na balovima, mada bi to bilo nepotrebno jer ga ne bismo sretali u društvu. Ali prirodno svuda viđamo Fonhoupove. Užasno! I mada je Čarlsovo ponašanje prema njemu odbojno, rak i on priznaje da je nepristojno vređati njegovu porodicu. Almerija je jedna od mojih najstarijih prijateljica.

Ser Horasu dosadi ovaj razgovor, zevnu i reče: „Ne treba da se bojiš Fonhoupovih. Siromašni su kao crkveni miševi. Verovatno i ledi Lutervert ne želi taj brak kao ni ti.“
„Ni govora“, ljutito uzviknu, „Bezgranično je glupa. Horase. Sve što Ogastas hoće, mora mu se udovoljiti. Pružila mi je nepogrešive nagoveštaje. Nisam znala gde da gledam, a još manje šta da kažem, sem da je lord Čarlberi zatražio dozvolu od nas da se udvara Sesiliji. Verovala sam da i ona nije ravnodušna. Nije mi palo na pamet da će Ogastas biti toliko nepristojan i umesto da se obrati Ombersliju obratio se direktno njoj.“
„Ako joj se toliko sviđa, bolje je pusti. Iz dobre je porodice, i ako hoće da bude žena siromašnog pesnika, to je njena stvar.“
„Ne bi tako govorio da se radi o Sofiji.“ „Sofija nije takva budala.“
„Ne, Sofija nije“, uvređeno će ledi Ombersli. „Da vidiš Ogasta- sa, ne bi joj se čudio. Svako mu je vrlo naklonjen. Priznajem i ja sam bila. Ali Čarls je u pravu, kao što sam morala priznati; ne bi išlo.“ „Pa, dobro, kad joj rođaka bude pravila društvo, to će je razonoditi i verovatno će misliti drukčije.“ Uteši je ser Horas.
Taj predlog kao da razvedri ledi Ombersli. „Pitam se da li bi tako moglo biti. Malo je stidljiva i ne sklapa lako prijatejlstva. Od kako se njena dobra prijateljica, gđica Friston udala i otišla da živi u Midlendu, nema mlade devojke s kojom je u bliskoj vezi. Ako bi draga Sofija ostala s nama...“ nastavi da razmišlja. Još je bila u mislima kad se vrata otvoriše i njen najstariji sin uđe.
Časni Čarls Rivenhol, dvadeset šest godina star, uzdržanog, samopouzdanog ponašanja, zbog čega je izgledao par godina stariji, visok, jake građe izgledao je kao da bi bio zadovoljniji da gazi po posedu svog oca nego da se učtivo ponaša u salonu svoje majke. Gotovo je uvek nosio jahaće odelo umesto pantalona i modernih čizama. Vezivao je mašnu na najprostiji način i nosio slabo uštirkane kragne umerenih špiceva. Prezirao je drangulije kao pečate, male džepove, smešne cvikere. Uvredio je svog krojača kada je nastojao da kroji kapute tako da ih sam može obući bez pomoći sluge. Češto bi ga čuli kako se nada da ga ‘sačuvaj Bože’ ne svrstaju među dendije, na šta je njegov prijatelj g. Siprian Vičbold dodao da nema ni najmanje potrebe da se umeša Bog u to. „Dendiji se“ strogo je rekao g. Vičbold, „odlikuju ne samo svojim uglađenim ponašanjem već i izvanrednim odelom, uglavnom su prijatni ljudi, čije učtivo ophođenje i dopadljiva ljubaznost se prihvataju u svakom salonu. Što se tiče g. Rivenhola, pojam o ljubaznosti u društvu je bila hladna učtivost prema svakome ko mu se nije naročito dopadao; a ponašanje - daleko od dopadljivog. Oštro bi komentarisao i mrko gledao sagovornika što je dovodilo do kraja svakog razgovora, a po recima g. Vičbolda, bio je u daleko većoj opasnosti da ga ne zamene za Jahua.
Kad je zatvorio vrata majka ga pogleda, malo se trže i nervozno reče, što naljuti brata. ,,Oh, Čarlse, zamisli, ovde je tvoj ujak Horas.“ „Da, Daset me je obavestio. Kako ste gospodine?“
Rukova se sa ujakom, privuče stolicu, sede i učtivo poče da razgovara sa ser Horasom. Njegova majka je vrtela rese na šalu i iznenada upade. „Čarlse, sećaš li se Sofije? Tvoje male rođake?“
Nije izgledalo da se g. Rivenhol seća male rođake, ali na svoj hladan način reče, „Naravno, nadam se da je dobro, gospodine.“ „Nikad nije bila bolesna u životu ni dan, sem malih boginja. Uskoro ćeš je videti. Tvoja majka će preuzeti brigu o njoj dok sam u Brazilu.“
Bilo je očigledno da ovakav način nije odgovarao ledi Ombersli, koja odjednom požuri, „naravno nije još rešeno, mada sigurno ne bih ništa više volela do da ćerka mog brata bude s nama. Mislila sam Čarlse, bilo bi ugodno i za Sesiliju. Sofija i ona su skoro vršnjakinje.“ „Brazil? To treba da bude vrlo zanimljivo. Hoćete li dugo ostati, gospodine?“
„0, ne“, neodređeno odgovori ser Horas. „Verovatno ne. Zavisi- će od okolnosti. Rekao sam tvojoj majci da će me mnogo zadužiti ako može da nađe pogodnog muža za moju Sofi. Vreme je da se uda, a tvoja je majka, iz onoga što sam čuo, pravi majstor. Shvatio sam da i tebi treba da se čestita, dragi moj.“ „Da, hvala.“ i g. Rivenhol se malo nakloni.
„Ako ne bi imao ništa protiv, bila bih vrlo srećna da Sofija dođe“, reče pomirljivo ledi Ombersli.
Nestrpljivo je pogleda. „Molim te, uradi onako kako želiš. Ne vidim kakve veze to ima sa mnom.“
„Prirodno da sam objasnila tvom ujaku da vodimo vrlo tih život.“ „To joj ni najmanje neće smetati. Ona je dobro malo stvorenje. Uvek nađe nešto čime bi se zabavila. Srećna u španskom selu kao i u Beču ili Brislu.
Na to se ledi Ombersli ispravi. „Nemoj mi reći da si vukao to dete u Brisel, prošle godine.“
„Naravno. Bila je u Briselu! Gde bi, do đavola bila?“ mrzovoljno odgovori ser Horas. „Ne bi valjda htela daje ostavim u Beču? Sem toga, uživala je. Sreli smo veliki broj starih prijatelja.“
,,A opasnost?“
„Glupost, kakva opasnost sa Velingtonom kao glavnokomandujućim.“
„Kad gospodine, možemo da očekujemo zadovoljstvo i vidimo rođaku? Moramo se nadati da joj život u Londonu neće biti monoton, posle velikih uzbuđenja na kontinentu.“
„Ne njoj. Uvek je Sofi nečim zauzeta. Pustite je. Ja to radim i ona nikada nije pala u neku nevolju. Ne znam kadće doći. Pre nego što otplovim, videćemo se i posle toga će doći u London.“
„Doputovaće u London kad ti otploviš, Horase, svakako ćeš je ti dovesti. Sta, u njenim godinama devojka sama da putuje! Tako nešto nikad nisam čula“, i zapanjena sestra izgubi dah.
„Neće biti sama. Imaće svoju devojku - zmaja od žene. Putovala je po celoj Evropi s nama. Tu je i Džon Poton.“
Vide kako njegov sestrić diže obrve i nađe za shodno da doda, „konjušar, kurir, jednom rečju, čovek za sve. Brinuo se o Sofiji dok je bila beba.“ Izvadi sat. ,,E, pa, pošto smo sve sredili moram da idem, Lizi. Uzdam se u tebe da ćes voditi računa o Sofiji i potražiti partiju za nju. Vrlo je važno da te - nemam sad vremena za objašnjavanje. Ona će vam sve reći, nadam se.“
„Ali Horase nismo sve sredili, i Ombersli će biti razočaran ako te ne vidi. Nadala sam se da ćeš večerati kod nas.“ „Ne. ne mogu. Večeraću u Karltonu. Pozdravi Omberslija. Nadam se da ću ga videti jednog od ovih dana.“
Tada je nemarno poljubi, potapša je i ode u pratnji nećaka. „Kao da nema šta da poželim“, gnevno reče ledi Ombersli, kad se Čarls vratio. „Nemam pojma kad će to dete doći.“
„Nije važno.“ Ravnodušno će Čarls na njeno očajanje. „Pretpostavljam naredićeš da joj se spremi soba. Može doći kad joj se sviđa. Nadajmo se da će se dopasti Sesiliji, pošto će s njom najviše biti.“ „Jadnica“, uzdahnu ledi Ombersli. „Jedva čekam da je prigrlim, Čarlse. Kako je neobično usamljen život morala da ima.“

„Sigurno neobičan, sumnjam usamljen, ako je izigravala domaćicu ujaku. Morala je imati neku stariju ženu, guvernantu ili tako nešto.“ „Tako bi moralo biti, ali tvoj ujak mi je jasno rekao da je guvernanta umrla kad su bili u Beču. Ne volim da kažem za mog jedinog brata, ali izgleda da je Horas sasvim nepogodan da vodi brigu o ćerki.“ „Krajnje nepodesan“, suvo će Čarls. Nadam se da nećeš zažaliti tvoju dobrotu, mama.“
„O, ne. Uveravam te da neću. Tvoj ujak je govorio o njoj na takav način da jedva čekam da je primim! Jadno dete, bojim se, nije navikla da joj ispunjavaju želje i obraćaju pažnju na njenu udobnost. Gotovo sam se naljutila na Horasa što je stalno ponavljao da je dobra mala devojka i da mu nikada nije zadavala brige. Rekla bih da nikad nije dozvoljavao da mu neko zadaje brige, jer sebičnijeg čove- ka teško ću sresti. Sofija mora da ima dobru narav na majku. Biće, sigurno, divna družbenica Sesiliji.“
„Nadam se. A to me podseti, mama. Baš sam sad uhvatio još jedan buket od onog šteneta za moju sestru. Ova cedulja je bila prikačena.
Ledi Ombersli uze i pogleda ga zaprepašćeno. „Šta da radim s ovim?“ „Spali.“
„O, ne, ne mogu, Čarlse. Bilo bi to nezgodno. Sem toga možda ima neka poruka za mene od njegove majke. „Malo verovatno. Ali ako tako misliš, bolje pročitaj.“
„Naravno, znam da je to dužnost“, složi se sva nesrećna.
Prezrivo je pogleda ali ne reče ništa. Ona posle malog oklevanja otvori i raširi jedan list. ,,0h, dragi, to je pesma!

Moram priznati vrlo je lepa. Slušaj Čarlse.

Nimfo kad tvoj nežni pogled
Kao nebo plav
Baci svoj zrak
Na moj nemirni duh...

„Hvala. Ne volim stihove.“ Grubo je prekida g. Rivenhol. „Baci to u vatru, mama, i reci Sesiliji da neće primati pisma bez tvoje dozvole.“ „Da li treba da spalim, Čarlse? Zamisli ako je to jedini primerak. Možda hoće da je štampa.
„Neće on štampati takvu stvar o mojoj sestri“, mračno reče g. Rivenhol i pruži ruku.
Ledi Ombersli pod pritiskom jače volje htede da da papir kad je zaustavi drhtavi glas sa vrata. „Mama, nemoj!“





2

Ruka ledi Ombersli pade, g. Rivenhol se naglo okrenu i namršti. Sestra ga prekorno pogleda i dotrči do majke. „Daj mi to mama! Kakvo pravo ima Čarls da spaljuje moja pisma?“
Ledi Ombersli nemoćno pogleda sina ali on ništa ne reče. Sesilija istrže papir iz majčinih ruku i pritisnu ga na grudi. To natera g. Rivenhola da kaže, „za ime Boga, Sesili, nećemo pozorišnu predstavu:“ „Kako se usuđuješ da čitaš moja pisma?“
„Nisam čitao. Dao sam ga mami i ti nećeš reći da ona nema prava da ga pročita?“
Oči joj se napuniše suzama i tihim glasom reče, „Sve je tvoja greška. Mama ne bi nikada - mrzim te Čarlse! Mrzim te!“
On samo sleže ramenima i okrenu se, a ledi Ombersli tiho reče, „Ne smeš tako da govoriš Sesilija. Nije pristojno da primaš pisma bez mog znanja. Ne znam šta bi tvoj otac rekao da čuje.“
„Tata“ uzviknu prezrivo Sesilija. „Ne, Čarls uživa u mojoj nesreći.“ Pogleda je preko ramena, „Uzalud bi bilo reči da ne želim da si nesrećna.“
Ona ne odgovori, već savi pismo, gurnu ga u nedra i prkosno ga pogleda. G. Rivenhol se prezrivo nasloni na policu iznad kamina i s rukama u džepovima čekaše šta će još reći.
Brisala je oči uz tihe jecaje. Bila je vrlo ljupka devojka. Svetio plavi uvojci uokvirili su njeno lice izvanrednog oblika čiji nežni ten obli ljutito rumenilo što joj je još lepše stajalo. Uzbuđenje je upalilo ratnu varnicu u očima i grizeći donju usnu davalo joj je zloban izgled. Brat cinično primeti da treba češće da se ljuti jer joj je davao življi izgled licu koje je bilo dobro, ali malo bljutavo.
Na tu neprijatnu primedbu Sesilija osta hladna. Znala je da joj se mnogi dive, ali budući skromna i nesvesna svoje lepote, žalila je što nije crnka jer su one bile u modi. Uzdahnu, opusti usnu i sede na nisku stolicu pokraj majčine sofe i mnogo mirnije reče. „Priznajem tvoje je maslo što majka mrzi Ogastasa.“
„Draga moja, grešiš“, na to će ledi Ombersli, „ja ga ne mrzim, samo smatram da nije pogodan muž.“
„Baš me briga! On je jedini čovek za koga osećam pravu ljubav. Molim vas napustite nadu da ću ikada prihvatiti laskavu ponudu lorda Čarlberija.
Ledi Ombersli kao da se pobuni, a g. Rivenhol reče na svoj prozaičan način, „Nisi bila toliko protiv Čarlberijeve ponude kad ti je prvi put rečeno.“
„Tad još nisam srela Ogastasa“, odgovori Sesilija sjajnih očiju.
Ova izjava pogodi ledi Ombersli, ali njenog sina mnogo manje. „Ne troši reči. Poznavala si mladog Fonhoupa svih devetnaest godina.“
„To nije isto.“
„To je sasvim tačno Čarlse. Bio je običan dečak, a u Oksfordu je imao strašne pege. Niko nije ni slutio da će se pretvoriti u tako lepog mladića. Vreme koje je proveo u Brislu sa ser Čarlsom Stjuartom znatno ga je izmenilo. Priznajem nikad ga ne bih prepoznala.“
„Ponekad se pitam da li će ser Čarls ostati isti čovek. Kako ledi Lutervert može da umiri svoju savest što je, prevarivši čoveka, naterala ga da primi budalu za svog sekretara. Znamo da taj dragoceni Ogastas nije više u njegovoj službi, ili bilo kojoj!“ odsečno dodade.
„Ogastas je“ ponosno će Sesilija, „pesnik.“ Njemu ne odgovara dosadan poao sekretara jednog ambasadora.
„Ne poričem. Takođe mu ne odgovara da izdrzava ženu, draga moja sestro. Nemoj zamišljati da ću podržati tu ludost, kažem ti - neću. I nemoj se zavaravati da ćes dobiti pristanak od oca za taj nerazboriti brak, jer dok imam šta da kažem, nećeš.“
„Znam vrlo dobro da samo tvoja reč važi u ovoj kući!“ viknu Sesilija, a velike suze počeše da se slivaju. „Nadam se kad padnem u depresiju da ćes biti zadovoljan.“

Po grčenju oko usta videlo se da g. Rivenhol čini nadčovečanski napor da zadrži bes. Majka ga zabrinuto pogleda, ali glas mu je ostao zastrašujuće miran. „Hoćeš li, draga moja sestro, biti dobra i sačuvati tu Čeltnem tragediju kad ja nisam tu? I pre nego što povučeš mamu tim slavopojkama, dozvoli mi da te podsetim da te nisam terao na taj neprijatan brak, već si dobrovoljno sama slušala ono što si opisala kao vrlo laskavu ponudu lorda Čarlberija.“
Ledi Ombersli naže se da uzme Sesilijinu ruku i sažaljivo je pritisnu. „Da najdraža moja, to je sasvim tačno. Čak sam mislila da ti se izuzetno dopada. Ne smeš misliti da ćemo te tata i ja terati da uzmeš bilo koga ko ti se ne sviđa, jer takva stvar je sigurno užasna. Ni Čarls neće, zar ne, dragi Čarlse?“
„Ne, svakako, ne. Ali neću da pristanem da se uda za tog šupljoglavca Ogastasa Fonhoupa.“ „Ogastas će se“, i Sesilija isturi bradu, „pamtiti mnogo duže kad tebe zaborave!“
„Od strane svojih kreditora. U to ne sumnjam. Da li će ti to nadoknaditi što ćeš celog života izbegavati one koji naplaćuju dugove?
Ledi Ombersli se strese. „Avaj, draga moja, to je istina. Ne znaš kakva su to poniženja - ali nećemo govoriti o tome.“
„Besmisleno je govoriti o bilo čemu mojoj sestri što se ne nalazi između korica knjige iz pozajmne biblioteke. Mislio sam da će biti zahvalna, s obzirom na stanje ove porodice, bilo kojim pristojnim čovekom. Ali ne. Njoj je ponuđen ne pristojan već briljantan brak i ona se ponaša kao kakva gospođica iz Bata koja pada u nesvest i čežnjivo gleda pesnika. Pesnik! Bože, mama, ako je uzorak koji si pročitala dokaz njegovog talenta - nemam strpljenja da i dalje govorim o tome. Ako ne možeš da je ubediš da se ponaša dostojno svog odgoja, bolje je pošalji u Ombersli neka živi na imanju neko vreme dok se ne opameti. Izrekavši tu strašnu pretnju izađe i ostavi sestru u suzama i majku kojoj bočica sirćeta pomože da prikupi snagu.
Uz jecaje Sesilija je razmišljala o surovoj sudbini koja joj je podarila tiranina brata bez duše i srca i roditelje koji je nisu mogli da razumeju. Mada je ledi Ombersli saosećala ipak nije mogla to da dozvoli. Nije mogla da odgovara za muževljevu osetljivost ali je uveravala Sesiliju kako shvata patnju zabranjene ljubavi.
„Kad sam bila mlada, mila moja, nešto slično se i meni desilo“, reče i uzdahnu. „Nije bio pesnik, ali sam naravno, uobražavala da sam jako zaljubljena. Na kraju sam se udala za tvog oca koga su smatrali izvanrednom partijom, jer u to doba nije počeo rasipati naše bogatstvo...“
Kad shvati da te uspomene nisu bile dobro izabrane zastade. „Ukratko, Sesilija, ne treba da ti govorim - osobe našeg reda ne udaju se da bi sebe zadovoljile.“ Sesilija oborene glave ućuta i obrisa suze mokrom maramicom. Znala je da joj jedan roditelj čini sve po volji, a drugi ravnodušan i bila svesna da je ledi Ombersli pokazala više obzira nego što bi većina njenih savremenika. Sesilija je čitala romane, ali je znala da vatreno ponašanje njenih omiljenih junakinja nije bilo za nju. Slutila je da je osuđena da bude usedelica. Ta misao je toliko rastuži da ponovo poče da briše suze.
„Samo pomisli koliko je tvoja sestra srećna! Ništa nije prijatnije nego videti je u domu sa malom, dragom bebom, a Džejms pažljiv i predusretljiv i - i sve baš kako bi čovek poželeo. Verujem da nijedna ljubav nije mogla bolje ispasti - ne mislim da Marija nije bila iskreno privržena Džejmsu. Srela ga je samo pet šest puta, kad je zamolio oca da joj se udvara. Prirodno, osetila je jaku privlačnost jer ja ne bih - ali Marija je bila vrlo lepa i poslušna devojka. Sama mi je rekla kako oseća da je njena dužnost da prihvati ponudu tako vrednu poštovanja pogotovu s tatinim teškoćama i još četiri devojke.“
„Mama, nadam se da nisam neprirodna devojka, ali bih radije bila mrtva nego udata za Džejmsa. On samo mislsi na lov i ako nemaju uveče društva on odlazi na spavanje i hrče.“
Obeshrabrena tom izjavom ledi Ombersli zaćuta. Sesilija obrisa suze u dodade da je lord Čarlberi stariji od Džejmsa.
„Da, ali ne znamo da li hrče. Možemo biti sigurni da ne, zaista, jer ima manire pravog džentlmena.“ „Čovek koji može da dobije zauške, uradiće bilo šta.“
Ledi Ombersli ne vide ništa nerazumno u toj primedbi, niti je bila iznenađena neromantičnim ponašanjem lorda Carlberija, koje je Sesilija osudila. I sama je bila razočarana, jer ga je smatrala pametnim čovekom, a ne neko ko se razboli od dečje bolesti u nezgodnom trenutku. Nije mogla da ublaži ovu uvredu i obe su ćutale neko vreme. Najzad Sesilija zapita je li je istina da je ujak dolazio. Srećna što može da govori o nečem veselijem ispriča kakvo je zadovoljstvo očekuje i vide kako se natmureni oblak razilazi s ćerkinog čela. Nije bilo teško pridobiti Sesilijino saosećanje, jer ima li gore sudbine od te što mora da živi neko vreme među rođacima koji su joj bili stranci. Sesilija toplo obeća kako će se truditi da se Sofija oseća kao kod kuće u Barki i skveru. Nije pamtila rođaku jer su se davno srele i mada joj je putovanje po Evropi izgledalo uzbudljivo moralo je biti i vrlo neudobno. Složila se sa ledi Ombersli da takav neuobičajeni život teško može biti idealna priprema za uvođenje u londonsko društvo. Sofijin dolazak je značio i malo popuštanje skoro manastirskog života, koji je Čarls nametnuo porodici da bi uštedeo. Stoga ona ode daleko srećnija da se presvuče za večeru.
Te večeri samo četvoro sedoše za ogroman sto u trpezariji. Njegovo gospodstvo se resilo da obraduje ženu svojim prisustvom. Jedino se on neusiljeno ponašao. Bio je srećne naravi koja mu je omogućavala da ne primećuje uočljive znake nezadovoljstva svoje okoline. Na isti način umeo je neverovatno lako da prebrodi poniženje što je zavisio od sina. Užasavao se neprijatnosti i nikad ne bi sebi dozvolio da misli na loše stvari čak i u vreme neizbežnog pritiska. Ubeđivao je sebe da je neprijatna potreba došla zbog njegove sopstvene ludosti, a preterana sinovljeva volja njegov sopstveni izbor i mudra odluka. Dok je Carls pokazivao dužno poštovanje, mogao je da zaboravi da su uzde upravljanja istrgnute iz njegovih ruku. A kada bi, kao što se ponekad dešavalo, sinovljevo ponašanje bilo slabije, ti žalosni trenuci nisu dugo trajali te nije bilo teško čoveku optimističke naravi da zaboravi. Nije mrzeo sina mada je mislio da je dosadan. A kako mu je sreća bila naklonjena bio je zadovoljan što se nije očekivalo od njega da učestvuje u neprijatnim prilikama mlađe porodice.
Bilo je teško ne primetiti razdor koji je vladao u kući. Molba njegove žene da utiče na Sesiliju oterala ga je u Njumarket pre dve nedelje.
Za vreme večere ni mračni izraz sina, ni crvene oči ćerke nisu izazvali ni najmanji komentar s njegove strane, već kao da je uživao u podužem obedu u društvu zabrinute žene, neutešne kćeri i besnog sina. „Tako mi svega vrlo je prijatno večerati en famille ovako udobno. Ledi Ombersli možeš reći kuvarici da mi se dopada kako je servirala patku. Priznajem da je bolje nego kod Vajta.“ Zatim je ispričao poslednje ogovaranje i ljubazno upitao kako su deca provela dan.
„Ako misliš na mene, tata, provela sam ovaj dan kao i svaki drugi. Kupovala sam s mamom, šetala se u parku sa sestrama i gđicom Aderberi, vežbala na klaviru.“
Po tonu nije se moglo pretpostaviti da su je ove zabave razdragale, ali lord Ombersli reče sjajno i obrati se svojoj ženi. Ispričala mu je o bratovljevoj poseti, predlogu da treba da se poštara o Sofiji i lord Ombersli reče da ništa ne može biti bolje i čestita ćerki na sreći što će neočekivano dobiti prijatnu družbenicu. Čarls se ljutio na ovu bezosećajnost i dodao da još nemaju razioga da veruju kako je Sofija prijatna. Lord Ombersli nije u to sumnjao već svi treba da se potrude da boravak njihove rođake bude prijatan. Tada se okrenuo Čarlsu i pitao ga da li će sledećeg dana ići na trke. Čarls koji je znao da su trke pod pokroviteljstvom vojvode od Jorka, što znači provesti nekoliko noći u Otlandu i igrati vist sa velikim ulozima, odgovori da odlazi u Ombersli na par dana.
„Naravno“, veselo se složi otac. „Zaboravio sam na onaj posao oko Saut Hangera. Da, da, želim da se za to pobrineš, dragi moj dečače.“
„Hoću“, učtivo odgovori g. Rivenhol, tad baci pogled na sestru i upita, „Sesilija, da li bi išla sa mnom? Voleo bih.“
Oklevala je. To može biti maslinova grana, a s druge strane i uzaludan pokušaj da odvrati misli od g. Fonhoupa. Sleže ramenima i reče, „ne, hvala. Ne znam šta bih radila na selu u ovo vreme.“
„Jahala bi sa mnom.“
„Više volim da jašem u parku. Ako hoćeš društvo, što ne pove- deš decu. Uverena sam da bi bili oduševljeni.“
„Kako hoćeš“, ravnodšno odgovori.
Posle večere lord Ombersli se povuče, a Čarls koji nije imao ništa te večeri otprati majku i sestru u salon. Sede sa majkom da razgovara o Sofijinoj poseti, dok je Sesilija bez volje lupala po klaviru. Izgleda da se pomirio da priredi mali prijem za Sofiju, ali je bio protiv ideje da se nađe odgovarajući muž za bratanicu.
„Moj ujak je dozvolio da bude punoletna - dvadeset je li? - I ni prstom nije mrdnuo. Zašto sad iznenada hoće da ti to preduzmeš? Ne mogu da shvatim.“
„Jeste čudno. Rekla bih da nije primetio kako vreme brzo prolazi. Dvadeset! Horas je, zaista, vrlo nemaran. Neće biti teškoća velika je naslednica. Čak i da je ružna, ali to ne pretpostavljam. Moraš priznati Horas je vrlo lep čovek, dok je jadna Mariana bila izvanredno lepa. Ne verujem da je se sećaš - pa čak i da je ružna, neće biti teško udati je.“
„Vrlo lako, ali bi bilo bolje da to ostaviš ujaku, mama.“
U tom trenutku školska deca uđoše u pratnji gđice Aderberi, male žene, kao miš sive, koju su uzeli da vodi brigu o deci kad su Čarls i Marija napustili ljubomornu pažnju dadilje. Bilo bi prirodno da se, posle dvadeset godina boravka u kući, pod dorbroćudnom gospodaricom i ljubavi svojih učenika, njena bojažljivost ublaži, pored svih prednosti - a one su uključivale dobre pripreme dečaka za školu iz latinskog, izvrsnu upotrebu globusa, temeljnu teoriju muzike, sviranje na klaviru i harfi koje je moglo da zadovolji i one koji su najviše zah- tevali, talent za akvarele - sve to nije pomoglo da na ravnoj nozi razgovara sa svojim poslodavcem. Odraslim učenicima smetala je ta njena bojažljivost i želja da udovilji, ipak nisu mogli da zaborave njenu nežnost i ljubav i voleli su je. Sesili se nasmeši na nju, a Čarls reče, „Adi, kako ste danas?’ Ta mala pažnja dok je mucajući odgovarala natera krv u obraze od zadovoljstva.
Samo tri štićenika su ostala jer je Teodor, najmlađi sin nedavno otišao u Iton. Selina šesnaestogodišnja devojka oštrog izgleda sede pored sestre za klavir, a Gertruđa u dvanaestoj godini već je mogla da se takmiči po lepoti sa Sesilijom, punačka Amabel prilete bratu, očigledno oduševljena što ga vidi. Podseti ga na obećanje da će s njima igrati karte kad bude proveo veče kod kuće. Gđica Aderberi na poziv ledi Ombersli sede pokraj vatre uz negodovanje na ovu preteranost. Vide kako ledi Ombersli toplo gleda grupu oko Čarlsa. Želela je da Čarls, inače omiljen kod dece, bude isto tako nežan prema sestri i bratu, bližim po godinama. Za vreme Božića došlo je do žalosne scene kad se otkrilo da je Hubert napravio dugove u Oksfordu. Namestili su sto za kartanje i Amabel je već brojala ribe od sedefa na zelenoj čoji. Sesilija je molila da je izuzmu iz igre, a Selina koja je uvek sledila sestrin primer, a inače volela da igra, izjavi kako joj je dosadna ta igra. Čarls ne obrati pažnju, ali kad je prolazio pored muzičke klupe da bi uzeo karte iz visoke ukrašene komode, saže se i šapnu nešto Sesiliji u uvo. Ledi Ombersli ga zabrinuto pogleda, nije mogla da čuje ali vide, dok joj je srce sišlo u pete, kako se Sesilija zacrvene. Ipak se diže, priđe stolu i reče kako će malo igrati. Tada se i Selina smilova i posle par minuta obe mlade dame su pravile buku isto kao mlađa deca i toliko su se svi smejali da bi neki neutralni posmatrač pomislio da su neki zaboravili na svoje godine, a drugi na iskidane živce. Ledi Ombersli je mogla sada na miru da ćaska sa gđicom Aderberi.
Gđica Aderberi je od Sesilije čula za Sofijinu posetu i o tome je razgovarala sa ledi Ombersli. Uzdisala je zajedno sa njom zbog tužne situacije devojke koja je ostala bez majke u petoj godini, složila se s njenim planovima gde da smeste Sofiju i kako da je zabave, dok su obe žalile neredovan odgoj mada su bile sigurne da je draga devojka.
„Znam da se mogu uvek osloniti na vas, gđice Aderberi. To je takvo olakšanje.“ Nije imala pojma na koji bi se način oslonila na gđicu Aderberi, a ova nije pitala, što je bilo dobro jer ni njeno gospodstvo nije znalo, već je jednostavno izgovarala ljubazne fraze u želji da joj udovolji. Gđica Aderberi reče, ,,Oh, ledi Ombersli, tako ste dobri - tako predusretljivi...“ Gotovo je briznula u plač što joj je toliko poverenje ukazano, njoj neuglednoj. Iz dna duše se nadala da njeno gospodstvo nikad neće otkriti da je gajila zmiju u nedrima; žalila je što nije bila odlučnija već popustila pred navaljivanjem drage gđice Ri- venhol. Samo dva dana ranije mladi Fonhoup im se pridružio u Grin parku i još gore nije se protivila kad je zaostao sa Sesilijom. Tačno je da ledi Ombersli nije spomenula Sesilijinu nesrećnu zanesenost, a još manje da odbije g. Fonhoupa, ali gđica Aderberi je bila ćerka sveštenika, pokojnog po milosti božjoj, vrlo strogog i krutog morala i znala je kako izvrdavanje samo pogoršava neko zlodelo.
Ta razmišljanja je njeno gospodstvo tihim glasom prekinulo primedbom i pogledom na sto za kartanje u drugom kraju sobe. „Ubeđena sam gđice Aderberi da nije potrebno da vam kažem koliko se osećamo nespokojni u poslednje vreme zbog uobraženja kojima su mlade devojke podložne. Neću ništa više reći ali shvatate koliko sam radosna dolasku moje bratanice. Sesilija je suviše sama, a sestre nisu njenog uzrasta da bi joj bile drugarice, dok će rođaka biti. Nadam se da će Sesilija u želji da se draga rođaka oseća kao kod svoje kuće - jer će se jadnica sigurno žalosno izgubiti u ovako velikoj porodici - pomoći da se snađe u Londonu i tako skrenuti misli u drugom pravcu.
Gđica Aderberi nije do sada tako razmišljala i rado je prihvatila, sigurna da će se sve odvijati onako kako je ledi Ombersli predvidela. „Zaista, zaista, ništa ne bi bilo bolje. Tako je to lepo od vas vaše gospodstvo - i razumela sam od gđice Rivenhol - ona je tako dobra de- vojka i znam da će posvetiti pažnju manje srećnoj rođaki. Kad očekujete gđicu Stenton-Lejsi, draga ledi Ombersli?“
„Ser Horas nije bio u stanju da mi da tačne informacije, ali, koliko sam razumela, on će uskoro otići za Južnu Ameriku. Nema sumnje i moja nećaka će ubrzo doći u London. Sutra ću razgovarati sa domaćicom da joj se soba pripremi.“



3

Sofija je stigla u Barkli skver za Uskrs, prve nedelje raspusta. U kratkom obaveštenju kojeg je njena tetka primila ser Horas piše da je njegova misija malo odložena ali da će uskoro videti svoju bratanicu. Cveće kojim je Sesilija ukrasila sobu svoje rođake uvenulo je i bacila ga je; a gđa Ladstok, vrlo savesna domaćica, dva puta je provetravala krevetninu.
Jednog divnog poslepodneva četvoropreg sav uprskan blatom se zaustavi pred vratima. Sesilija, Selina i njihova majka su se vozile u parku i vratile pet minuta ranije. Sve tri su se pele uz stepenice kad g. Hubert Rivenhol skačući siđe i reče, „Mora da je rođaka, jer čitavo brdo stvari je na krovu. Kakav konj! Tako mi Boga nikad nisam video tako nešto.“
Taj neobičan govor iznenadi tri dame. Daset koji se na minut povukao vrati se sa svojim satelitima, pređe mermerni hol, otvori glavna vrata, pokloni se svojoj gospodarici i izjavi da je tog trenutka stigla gđica Stenton- Lejsi. Sateliti otvoriše dupla vrata i dame jasno videše kola, konje, pratnju i radoznala lica, puna strahopoštovanja, mlađih članova porodice kako pilje u konja sa ograde bašte na skveru, uprkos prigovorima gđice Aderberi, zbog kojeg je Hubert sleteo niz stepenice.
Dolazak gđice Stenton-Lejsi je bio impozantan. Četiri zagrejana konja su vukla kola, dva konjanika ih pratila, a za njima je jahao sredovečan konjušar i vodio divnog konja. Spustili su stepenice na kolima, otvorili vrata i jedan sivi talijanski hrt iskoči da bi malo posle izašla mršava žena sa torbom, tri kišobrana i kavezom za ptice. Naposletku se pojavi gđica Stenton-Lejsi, zahvali se slugi na pruženoj ruci i zamoli ga da pridrži malog jadnog Džakoa. Jadni mali Džako je bio majmun u crvenom kaputiću. Čim su deca shvatila projuriše pored zaprepašćene učiteljice, otvoriše vrata parka i sjuriše se na ulicu vičući, „Majmun! Dónela je majmuna!“ Ledi Ombersli je kao prikovana stajala na pragu gnevna što je visoki džentlmen, dobrih proporcija, prikazao svoju kćer u drugom sve- tlu i nju obmanuo. Ser Horasova mala Sofi je bila vrlo visoka, velikodušno građena, dugih nogu, punih prsa, veselog lica i more sjajnih smeđih uvojaka u jednom od najlepših šešira, koje su njene rođake videle. U kaputu zakopčanom do grla, vrlo dugačkom šalu od samurovine preko ramena i ogromnim mufom takođe od samurovine. Ona ga gurnu u ruke drugog sluge da bi pozdravila Amabel, koja je prva stigla do nje. Njena ošamućena tetka je gledala kako se graciozno saže, hvata ruke devojčice i govori,
„Da, ja sam, zaista vaša rođaka Sofija, ali molim te zovi me Sofi. Ako me neko zove Sofija odmah mislim da sam u nemilosti, što je vrlo neprijatno. Reci mi kako se zoveš.“ „Amabel, oh, molim vas mogu li da razgovaram s majmunom?“ Mucala je najmalađa gospođica Rivenhol.
Naravno, možeš, jer sam ga dónela vama. Jedino moraš biti vrlo nežna, on je plašljiv.“ „Doneli ga za mene?“ I Amabel poblede od uzbuđenja.
„Za sve vas“, i Sofi zagrli Gertrudu i Teodora svojim toplim osmehom. „Takođe i papagaja. Da li više voliš sobne životinje od igračaka i knjiga? Ja sam ih uvekk više volela, pa sam mislila da ćete i vi.“ „Rođako“, poče Hubert prekidajući vatrena uverenja mlađe dece da je rođaka pogodila njihov ukus, što se nije moglo očekivati od odraslih. „Je li to vaš konj?“
Ona se okrenu i nesvesno ga pogleda iskreno osmehom koji se zadržao oko njenih usana. „Da, to je Salamanka. Da li ti se dopada?“ „Nebesa! Mnogo mi se dopada. Je 1’ Španac?“ Da li ste ga doveli iz Portugalije?“
„Rođako Sofi, može li papagaj da govori? Adi, možemo li ga držati u učionici?“ „Mama, mama, rođaka Sofi nam je donela majmuna.“
Uzvik Teodora natera Sofi da pogleda oko sebe. Kad je videla tetku i druge dve rođake na vratima, ustrča uz stepenice i viknu, „Draga tetko Elizabet! Izvinite! Pokušala sam da se sprijateljim s decom. Kako ste? Vrlo sam srećna što ću biti s vama. Hvala vam, što ste dozvolili da dođem kod vas.
Ledi Ombersli je još bila ošamućena i dalje je mislila na sliku male plašljive bratanice koja je brzo nestajala, ali na ove reči odbaci onu bez ukusa devojku i bez žaljenja i pomena zagrli Sofiju. Podiže glavu onoj koja je sva sijala i reče drhtavim glasom, „Draga, draga Sofi! Tako sam srećna! Ličiš na oca. Dobrodošla, drago dete, dobrodošla.“
Trebalo je da prođe nekoliko trenutaka pre nego što se setila da je predstavi Sesiliji i Selini. Sofi se zagleda u Sesiliju i uzviknu, Jesi li ti to Sesilija? Što si lepa! Kako se toga ne sećam?“
Sesilija koja je bila prenapregnuta poče da se smeje. Ne sumnjajte da bi Sofija rekla nešto da bi se dopala. Uvek je govorila ono što joj prođe kroz glavu. „Pa ni ja se ne sećam. Mislila sam da si mala smeđa rođaka, samo noge i zamršena kosa.“
„Da, ali ja sam - oh, možda ne sa zamršenom kosom, ali samo noge i užasno smeđa. Nisam izrasla u lepoticu. Ser Horas mi kaže da moram napustiti sve nade - a on je pravi znalac.“
Ser Horas je bio u pravu. Sofija nikad neće biti lepotica. Bila je suviše visoka, nos i usta suviše veliki, a izražajne oči slabo su mogle da nadoknade te nedostatke. Ipak ne biste mogli zaboraviti Sofi. Čak i kad se ne biste setili oblika lica ili boje njenih očiju.
Opet se obrati tetki, „Da li bi vaši ljudi uputili Patona da smesti Salamanku, gospođo? Samo za noćas. I sobu za njega. Sve ću srediti čim se snađem.“
G. Hubert Rivenhol se sam ponudi da odvede Džona Patona u štalu. Ona se nasmeši i zahvali mu. Ledi Ombersli napomenu kako ima dovoljno mesta u štalama i ne sme da se brine. Izgleda da se Sofi brinula jer odmah odgovori, „Nijedan moj konj neće vam biti na teretu. Ser Horas je naročito naglasio da sredim ako hoću da imam svoju štalu. Ali za jedno veče to je vrlo ljubazno od vas.“

Tetki se zavrte u glavi. Kakva je to bratanica koja ima svoju štalu, sama sve sređuje i oca zove ser Horas. „Tad ih Teodor prekide i priđe sa uplašenim majmunom u rukama. Zamoli je da kaže Adi da ga odnese u učionicu, pošto ga je rođaka Sofi njima donela. Ledi Ombersli ustuknu kad vide majmuna i blago reče, „Mili moj ne mislim - oh mili, šta će Čarls reći?“
„Čarls nije takav nespretnjaković da se plaši majmuna. Oh, mama, reci Adi da nam dozvoli.“
„Džako neće nikoga ugristi. Imala sam ga nedelju dana. Najne- žnije je stvorenje. Nećete ga oterati gospođice - gospođice Adi. Znam da sam pogrešila.
„Gđica Aderberi, ali mi je svi zovemo Adi“, nasmeja se Sesilija. „Kako ste“, reče Sofi i pruži joj ruku. „Oprostite. Bilo je to nesmotreno, ali nisam znala. Molim vas dozvolite deci da zadrže sirotog Džakoa.“
Užasnuta što joj je majmun nametnut, a u želji da ugodi ovoj ozarenoj devojci koja se tako ljubazno na nju smešila, gđica Aderberi dobroćudno pruži ruku i izgubi se u vrtlogu polurečenica. Ledi Ombersli reče da moraju pitati Čarlsa, primedba koju su deca odmah protumačila kao dozvolu da se Džako usvoji i niko od dece nije mislio da će se njihov brat buniti protiv malog ljubimca.
Odvele su Sofi u plavi salon gde ona odmah zbaci šal od samu- rovine na stolicu, otkopča kaput i skide moderan šešir. Tetka je nežno povuče da sedne pored nje na sofu i upita da li je umorna od dugog puta i da li bi se malo osvežila. „Ne, zaista ne. Hvala vam. Nikad nisam umorna mada je bilo monotono, ipak ga ne bih mogla ubrojati u putovanje. Došla bih još jutros, ali sam morala svratiti u Merton.“
„Svratiti u Merton, zašto, draga moja? Imaš li poznanika tamo?"
..Ne, ne, ali ser Horas je to naročito želeo.“,, Draga moja, zar uvek zoveš oca, ser Horas?’’
Sive oči zaigraše.,, Ne. kad me jako naljuti zovem gat atom. To
je nešto što najviše mrzi. Jadničak. dosta mu je što ima ćerku kao motku, niko ne očekuje da to lako podnosi.“ Vide da je tetka šokirana i iskreno dodade, „ne sviđa vam se. Zao mi je ali on je divan roditelj i ja ga mnogo volim. Jedna od njegovih maksima je da nikad ne treba dozvoliti da se zbog naklonosti pređe preko grešaka jedne osobe.’’
Neobična misao da je ćerka ohrabrena da obraća pažnju na očeve greške, užasnu lediOmbersli i ona osta bez reči. Selina koja je želela sve da zna zapita zašto je Sofi išla u Merton.
„Samo da bih odvela Sanciju u njen novi dom. Zbog toga ste me videli sa onim besnim pratiocima. Nisam mogla ubediti Sanciju da su egleski drumovi bezbedni bez bandita i gerilaca.“
„Alo ko je Sancija?“ pitala je u čudu ledi Ombersli.
„0, ona je markiza de Vilakanas. Zar vam ser Horas nije rekao? Dopašće vam se morate je zavoleti. Glupa je i vrlo lena kao sve Španjolke, ali je lepa i dobroćudna.“ Vide da je tetka još više zbunjena i skupi prilično prave i guste obrve. „Ne znate? Nije vam, rekao? E, pa, to je sramno od njega. Ser Horas će se oženiti sa Sancijom.“ „Kako?“ zavapi ledi Ombersli.
Sofi se nagnu, uze tetkinu ruku i nežno je pritisnu. „Da. zaista, hoće i vi morate da se radujete jer mu ona savršeno odgovara. Udovica je i vrlo bogata.“
„Španjolka! Nije ni reč rekao.“
„Za ser Horasa su objašnjenja dosadna“, izvini ga Sofija. „Mogla bih reći, oduzelo bi mu mnogo vremena ili je mislio da bih ja to mogla mesto njega“, šeretski se nasmeja.
„Nikad nisam tako nešto čula“, gotovo se naljuti ledi Ombersli „Liči sasvim na Horasa. 1 kad, draga moja, misli da se oženi sa markizom?“
„Pa“, poče ozbiljno Sofija, „mislim zbog toga nije hteo da objašnjava. Ser Horas ne može da se oženi dok se mene ne otrese. Jadnik, vrlo je nezgodno. Obećala sam mu da ću sve uraditi, ali ne mogu da se udam za nekoga ko mi se ne sviđa. Razume moja osećanja odlično. Mogu reći ovo, nikad nije nerazuman.“
Ledi Ombersli nije volela da takve primedbe čuju njene kćeri, ali nije ih mogla zaustaviti. Selina upita, „Zašto tvoj otac ne može da se oženi pre tebe?“
„Zbog Sancije. Sancija ne želi da mi bude maćeha.“
„Jadno moje dete“, izusti ledi Ombersli kao da ju je neko pogodio u srce. „Ti si tako hrabra. Možeš mi se poveriti. Ona je na tebe ljubomorna. Svi Španjolci su jako ljubomorni. Nije lepo od Horasa. Da sam znala - Da li je neljubazna? Da li te ne voli?“
Sofi pršte u smeh. „0, ne, ne, ne! Svako joj se uvek dopadao u životu. Stvar je u tome, ako se uda za ser Horasa pre mene, svako će očekivati da se ponaša kao majka, a ona je suviše lena. Tad bih mogla da nastavim da vodim ser Horasa pre mene, svako će očekivati dase ponaša kao majka, a ona je suviše lenja. Tad bih mogla da nastavim da vodim ser Horasa i njegovu kuću i sve što sam navikla. Mi smo o tome razgovarale i priznajem da je u pravu. Zaista nije ljubomorna. Suviše je lepa da bi na mene bila ljubomorna. Kaže da me mnogo voli ali neće da sa mnom deli kuću. Ne krivim je, molim vas, nemojte misliti da je krivim.“
„Zvuči mi kao vrlo čudna osoba“, primeti ne odobravajući ledi Ombersli. „Zašto živi u Mertonu?“
„Ser Horas je iznajmio za nju najlepšu vilu. Želi da živi povučeno dok se on ne vrati u Englesku. Preterano je dokona. Ležaće u krevetu gotovo celo jutro, ješće mnogo slatkiša, čitače romane i biće zadovoljna da vidi prijatelje koji se potrude da je posete. Za ser Horasa je ona najmirinija žena od svih njegovih poznanica.“ Saže se da pomiluje malog psa koji je sve vreme sedeo pored njenih nogu. „Sem Tine, naravno. Draga gospođo, nadam se da vam se sviđaju psi. Ona je vrlo dobra, dajem vam reč. Ne mogu se odvojiti od nje.“
Ledi Ombersli je uveri kako nema ništa protiv pasa, ali je bila pristrasna prema majmunu. Sofi se nasmeja. „0, Bože, nisam ga smela doneti deci. Kad sam ga videla u Bristolu činilo mi se da je to prava stvar za njih. A sad kad sam ga već dala, bojim se, teško ćemo ih ubediti da se rastanu s njim.“

Ledi Ombersli se složi, zbunjena raznim otkrićima svoje bratani- ce i predloži Sesiliji da odvede Sofi u njenu sobu gde će se bez sumnje odmoriti i presvući za večeru.
Sesilija se smesta diže. Nije pretpostavljala da joj je odmor potreban jer ono malo što je videla bilo je dovoljno da je ubedi kako tako vitalnoj osobi retko treba odmor. Sofi ju je privukla i želela je da se što pre s njom sprijatelji. Tako kad su otkrile da Sofijina devojka raspakuje stvari odvede Sofi u svoju sobu. Selina se durila što nije mogla da prisustvuje tom tete-ii-tete razgovoru stoga se uteši što će ceo razgovor u plavom salonu da ispriča gđici Aderberi.
Sesilija, po prirodi bojažljiva, nije imala onu neprivlačnu rezervu starijeg brata i retko se poveravala. U roku od nekoliko minuta ispričala je rođaki svoje nevolje. Sofiju je zanimala i slušala je sa simpatijom, ali stalno vraćanje na ime g. Rivenhola je začudi i ona je prekinu. „Izvini, molim te, zar Čarls nije tvoj brat?“
„Moj najstariji brat.“
..Da. tako sam shvatila. Ali šta on tu ima da kaže?“
Sesilija uzdahnu, „Uskoro ćeš otkriti Sofi da se u kući ništa ne može uraditi bez Čarlsovog odobrenja, On sređuje, naređuje i vlada.“
„Da se razumemo, moj teča nije umro, je li? Uverena sam da bi mi ser Horas to rekao.“
„0, ne! Ali tata - ne bi trebalo da govorim, a zaista ne znam tačno - mislim da je jadni tata zapao u velike teškoće. Znam da je tako bilo, jer sam jednom zatekla mamu vrlo nesrećnu. Malo mi je rekla, bila je jako rastrojena, jedva je znala šta radi. Inače nije rekla ni reči o tati bilo kome od nas - sem Čarlsu, pretpostavljam i Mariji, jer je ona udata. Tad je moj deda - stric Metju umro i ostavio sve Čarlsu, ne znam tačno kako je to bilo, ali verujem da je Čarls uradio nešto sa hipotekama. Štogod da je bilo, sad izgleda da je tata u njegovim rukama.

Uverena sam da Čarls plaća školovanje za Huberta i Teodora, pored toga sredio je sve dugove, tako mi je mama rekla.“
„0, Bože, koliko to mora biti neprijatno tvom ocu. Čini mi se da je moj rođak Čarls vrlo nezgodan čovek.“
„Užasan je. Ponekad mislim da uživa da svakog muči. Sigurna sam da se buni protiv najmanjeg zadovoljstva i samo hoće da nas pouda za ljude dostojne poštovanja sa velikom imovinom, koji su skoro sredovečni, trezveni i ništa ne mogu da dobiju sem zaušaka.“
Pošto je Sofija bila daleko inteligentnija naterala je Sesiliju posle ovog uopštenog ogorčenog govora, da nešto više kaže o poštovanom džentlmenu sa zauškama. Posle malog oklevanja i velikog okolišenja, Sesilija je otkrila da je brak između nje i lorda Čarlberija ugovoren (mada nije objavljen) i opisala mladog Ogastasa Fonhoupa, što bi svakome ko nije imao čast da vidi lepotana izgledalo kao buncanje u delirijumu. Sofi je već srela Fonhoupa i umesto da natera svoju rođaku da legne sa hladnim oblogom na čelu, jednostavno rekla, „da, tačno. Nikad nisam'videla lorda Bajrona. ali mi kažu da nije ništa prema g. Fonhoupu. Najlepši je čovek koga sam videla.“ „Poznaješ Ogastasa!“ Sesilija uzdahnu i pritisnu grudi rukama. „Da - to jest - upoznala sam ga. Čini mi se da sam s njim igrala jednom ili dvaput na balu u Briselu, prošle godine. Zar nije bio u pratnji ser Čarlsa Stjuarta?“
„Jedan od njegovih sekretara, ali Ogastas je pesnik i nema smisla za spoljne poslove i sve mu se to smučilo. Oh, Sofi kad smo se sreli - bilo je to kod Almaka imala sam satensku haljinu najsvetlije plave boje prekrivenu svilenim ružinim pupoljcima i srebrnim masnicama. - Samo što sam ga videla osetila sam - uveravao me je da je i on isto. Kako sam mogla da pretpostavim da će biti i najmanje zamerke? Fonhoupove znaš. Ovde su od normanskog osvajanja ili tako nešto. Ako ja ne dajem ni pet para za stvari kao sto su bogatstvo i titule, šta se to tiče Čarlsa?
„Uopšte ne. Draga Sesilija. nemoj da plačeš, molim te. Samo mi reci ovo, da li tvoja mama ne voli da se udaš za Fonhoupa?“
„Draga mama je vrlo osetljiva, sigurna sam da sa mnom saoseća. Skoro mi je to rekla, ali se ne usuđuje da se suprotstavi Čarlsu. To se, Sofija, dešava u kući.“
„Ser Horas je uvek u pravu“, i Sofi ustade i strese suknju. Saletala sam ga da me povede u Brazil jer, priznajem, nisam mogla zamisliti kako ću uspeti da živim u Londonu i ništa ne radim, sem da se zabavljam u kući svoje tetke. Uveravao me je da ću biti zaposlena i vidiš, dobro je procenio. Pitam se da li je sve znao. Draga moja Sesilija oh, mogu li da te zovem Sesi? Kakav zalogaj, imaj poverenja u mene. Nema ni najmanje potrebe da budeš očajna. U stvari, ništa ne može bili fatalno u bilo kakvoj nezgodnoj situaciji. Pretpostavlja se kako se ništa ne može uraditi, ali jedna mala odluka je potrebna da se stvari dovedu do srećnog završetka Moram da se vratim u svoju sobu i obučem za večeru, Ništa nije gore nego kad gost zakasni na večeru.“
„Ali Sofi, šta to znači? Kako mi možeš pomoći?"
„Nemam pojma, ali ima stotinu načina. Sve što si mi rekla pokazuje da si pala u depresiju, svi vi! Tvoj brat! Bože! Kako ste mu dozvolili da postane takav tiranin? Pa, ja čak ne bih dozvolila ser Horasu da bude diktator, što i najbolji muškarci postaju ako su žene u njihovim porodicama glupe da ih hrabre. To nije dobro za njih, sem toga postaju dosadni. Je li Čarls dosadan? Uverena sam da mora biti. Ne mari! Ako voli da sklapa dobre brakove postaraće se da i meni nađe muža i to će mu skrenuti misli. Sesi, dođi u spavaću sobu. Ser Horas je želeo da izaberem mantile' za tebe i tetku. Džejn je do sada sve raspakovala. Izabrala sam beli veo za tebe. Ja sam tamne kose i ne nosim belo, ali ti ćeš čarobno izgledati.“

Povede je u svoju sobu i nađe mantile pažljivo uvijene u svilenu hartiju. Jednu odmah odnese u sobu ledi Ombersli i izjavi kako je ser Horas zamolio da pokloni dragoj sestri sa ljubavlju. Ledi Ombersli se oduševi. Poruka ju je dirnula, mada se docnije poverila Sesiliji kako ni jednu reč nije verovala, sve je Sofija puna pažnje i tananosti smislila.
Dok je Sofi oblačila haljinu od bledozelenog krepa ukrašenu volanom od bogate svile i vrpcom sa kićankom oko struka, Sesilija je spremna čekala da je odvede u salon. Sa niskom bisera oko vrata vrtela se dok je mršava devojka zakopčavala manžete na dugim punim rukavima. Sesilija u haljini od muslina sa plavim pojason ukusnoj ali neupadljivoj zavidela je Sofiji na haljini iz Pariza. Gotovo sve Sofijine haljine dolazile su iz Pariza.
Sesilija se uteši i naivno reče. „Evgenija će je mrzeti!“ „Gospode, ko je Evgenija?“ i okrenu se u stolici. „Zašto će je mrzeti? Smatram da nije ružna.“
„Gđice Sofi, do đavola, hoćete li biti mirni?“ viknu Džejn Sto- ridž i prodrma je.


1 Mantilla. veliki veo kojim Španjolke pokrivaju glavu i ramena.

„Naravno da nije. Ali Evgenija nikad ne nosi moderne haljine. Kaže ima važnijih stvari o kojima treba misliti.“ „Kakva glupost. Naravno da ima ali ne kad se neko oblači za večeru. Ko je ona?“
„Gđica Rekston. Čarlsova verenica. Mama me je opomenula pre nekoliko minuta da će večerati kod nas. Svi smo na to zaboravili.
Zbog tvog dolaska. Verujem da je već u salonu, veoma je tačna. Jesi li gotova, da siđemo.

„Kad bi se moja Džejn malo potrudila“, dade drugu ruku i šeretski pogleda nezadovoljno lice gđice Storidž. Devojka se mračno osmehnu ali ništa ne reče, zakopča malu dugmad, namesti zlatom izveženu maramu oko laktova i klimnu glavom u znak odobravanja. Sofi se saže poljubi je u obraz i reče:
„Hvala, idi u krevet i ne pomišljaj da ću te pustiti da me svučeš. Laku noć, draga Džejn.“
Dok su silazile Sesilija začuđena reče, „verovatno je vrlo dugo s tobom. Mama bi zurila u tebe kad bi videla da ljubiš svoju devojku.“
Sofi podiže obrve. „Zaista? Džejn je bila devojka moje majke, moja draga dadilja kad je majka umrla. Nadam se neću nešto gore uraditi što će naterati moju tetku da zuri u mene.“
„O, savršeno bi razumela. Samo je izgledalo malo neobično.“
Sjaj u oku rođake, kao da je pokazivao da ne uživa u ovoj kritici, alo kako su stigle do salonskih vrata ništa nije rekla već je dozvolila da je uvede u salon.
Ledi Ombersli, njena dva starija sina i gđica Rekston sedeli su oko vatre. Kad su se vrata otvorila, dva džentlmena se podigoše, Hubert, otvoreno se diveći a Čarls kritički.
„Uđi draga Sofi“, srdačno reče ledi Ombersli. „Vidiš da nosim divnu mantilu umesto šala. Kakva izvanredna čipka! Gđica Rekston joj se mnogo divila, Dozvolićeš mi da ti predstavim gđcu Stenton-Lejsi, draga moja Evgenija. Sofi, Sesilija ti je govorila da ćemo uskoro biti radosni i primiti gđicu Rekston kao člana naše porodice.“
„Da, zaista“, i Sofi s osmehom pruži ruku. „Želim vam mnogo sreće, gđice Rekston i takođe mom rođaku.“ Pošto se brzo rukova sa gđicom Rekston, dade Čarlsu ruku. „Kako si?“ On se rukova i primeti da ga gleda na isti kritički način što ga zabavi i iznenadi. „Kako si? Neću reći da te se sećam, rođako, uveren sam da se i ti mene ne sećaš.“ Ona se nasmeja, „Tačno, čak i tetka Elizabet nije mogla da me se seti. Rođače Huberte, reci mi molim te o Salamanki i Džon Potonu. Jesu li se dobro smestili?“
Ona se malo pomače da razgovara s Hubertom. Zabrinutoj ledi Ombersli bi lakše jer je Čarls izgledao ljubazan čak zainteresovan. Poluosmeh mu se zadrža na usnama dok mu verenica ne odvuče pažnju.
Poštovana Evgenija Rekston je bila vitka mlada žena, iznad prosečne visine, naviknuta da je opisuju kao elegantnu devojku, aristokratskih crta, mada je bila malo bezbojna. U skromnoj haljini od krepa golubije boje, što je trebalo da naznači kako je u žalosti, jednostavno očešljana, smeđe kose i po malo zlatne, dugih ruku i nogu, mršavih grudi koje su se malo nazirale, jer je njena majka protiv dubokih dekoltea kao, na primer, kod gđice Stenton-Lejsi. Od oca vikonta, svesna svoje vrednosti, pazila je da ne izgleda ponosno. Prijatno se ponašala i trudila da se i drugi tako osećaju. Imala je nameru da bude vrlo ljubazna prema Sofiji, ali kad je ustala da se rukuje morala je da podigne glavu što joj je teško palo. Naljuti se, ali se savlada i tiho Čarlsu reče, „gđica Stenton-Lejsi je vrlo visoka. Ja sam patuljak.“
„Da, suviše visoka.“
Srećna što joj se ne divi i što nije tako ¡epa kao ona, ali ipak vrlo upadljiva. U stvari, zaveo ju je oblik Sofijinih očiju, inače druge crte nisu bile vredne zapažanja. „Možda malo, ali je vrlo umilna.“
Sofi sede pored tetke i Čarls ugleda malog hrta koji se priljubio uz njenu suknju kao da ne voli strance. „Izgleda da imamo dva gosta. Kako se zove, rođako?“ On pruži ruku hrtu. Sofi odgovori, ,,Tina. Bojim se da neće prići, vrlo je bojažljiva."
„0, hoće“, i puknu prstima.
Njegova hladna samouverenost smetala je Sofiji, ali kad vide da je u pravu i malu ljubimicu kako se koketno uvija, pomisli da ne može biti toliko crn kao što su ga prikazali.
„Kako je lepa“, primeti gđica Rekston. „Uglavnom ne volim lji- bimce u kući - moja mama. draga ledi Ombersli. neće ni mačku, ali sam sigurna da je ovo izuzetak.“
„Mama, mnogo voli pse. Retko smo bez jednog, zar ne mama?“ dodade Sesilija.
„Debele, preuranjene mopsove“, i Čarls napravi grimasu. „Priznajem više volim ovu elegantnu ledi.“
„O to nije najčuvenije mezimče rođake Sofi, Čarlse, čekaj dok vidiš majmuna kojeg je donela iz Portugalije.“ Ledi Ombersli se neugodno trže jer nije obavestila sina da je majmun u crvenom kaputiću kralj učionice. Čarls reče, „shvatam da si dovela i konja. Hubert samo o njemu govori. Je l' španski?“
„Da, divan je.“
„Kladim se da odlično jašeš, rođako.“
„Ne znam. Bila sam primorana da mnogo jašem.“
Tada se vrata otvoriše, ali ne, kao što je ledi Ombersli očekivala da ih Daset pozove na večeru, već njen muž uđe da baci pogled na malu rođaku pre nego što ode do Vajta. Ledi Ombersli iako nije bila zadovoljna što je odbio da večera kod kuće u čast gđice Rekston ne pokaza ljutnju na njegovo nehatno ponašanje samo reče, „Nije tako mala. kao što vidiš.“
„Gospode Bože!“, uzviknu njegovo gospodstvo kad se Sofi diže da ga pozdravi. „Gle, gle, gle! Visoka si gotovo kao tvoj otac, draga moja. Neverovatno ličiš na njega, sad kad te bolje pogledam.“
„Gđica Rekston, lorde Ombersli“, opomenu ga njegova žena.
„A. Oh, da, kako ste?“ Veselo klimnu glavom na gđicu Rekston. „Računam vas kao člana porodice i neću se držati protokola. Dođi i sedi pored mene Sofi, i reci mi kako je tvoj otac.“
On povuče Sofiju na sofu i započe živ razgovor sećajući se događaja od pre trideset godina i od srca se smejao kao neko ko je zaboravio na sastanak u klubu. Bio je uvek sklon lepim mladim ženama i ako bi dodale živost svom šarmu uživao je u njihovom društvu, znao da flertuje i nije se žurio da ih napusti. Daset koji je posle nekoliko minuta došao, shvati situaciju, izmenja pogled sa gospodaricom, povuče se kako bi dodao još jedno mesto za stolom. Kad se vratio da ih pozove na večeru, lord Ombersli uzviknu, „šta, već je vreme večeri. Ostaću kod kuće.“
Uze Sofiju za ruke, ne obraćajući pažnju na gđicu Rekston i njena prava na tu čast. Kad su seli za sto zatraži od Sofi da mu objasni kakav je to crv ušao u glavu njenog oca da ide u Peru.
„Ne, Peru, Brazil, gospodine.“
„To je isto, draga moja, isto tako strano. Ne znam čoveka koji toliko putuje po ćelom svetu. Još će i u Kinu otići.“ „Ne, Lord Amherst je otišao u Kinu, mislim u februaru. Ser Horasa su poslali u Brazil jer odlično razume portugalske poslove i nadaju se da će uspeti da ubedi Regenta da se vrati u Lisabon. Znate maršal Beresford je vrlo nepopularan. Nikakvo čudo. Ne zna da pridobije i nema ni zrna takta.
„Maršal Beresford“, obavesti gđica Rekston Čarlsa promenjenim glasom, „je prijatelj mog oca.“
„Onda mi morate oprostiti što sam rekla da nema takta“, dodade Sofi uz osmeh. „To je potpuno tačno, ali verujem, niko ne sumnja da ima odličnih kvaliteta. Šteta što je tako zabrljao.“
Lord Ombersli i Hubert se nasmejaše, gđica Rekston se ukoči. Čarls se namršti na svoju rođaku preko stola kao da menja prvi dobar utisak. Njegova verenica koja se uvek ponašala prema strogim merilima i nije čak i na običnom domaćem prijemu razgovarala preko stola, pokaza svoje superiorno vaspitanje i ne obrati pažnju na Sofijinu primedbu već poče da govori Čarlsu o g. Karijevom prevodu Dantea. On je učtivo slušao. Kad se Sesilija, prateći neoubičajeni rođakin primer. umeša kako više voli stil lorda Bajrona, ne pokuša da je prekori, naprotiv kao da mu je bilo po volji što Sofi oduševljeno pohvali Sesilijin ukus i izjavi kako je njen primer Korsair-a toliko raskupusan da se raspada. Gđica Rekston nije mogla da da svoje mišljenje o poemi jer njena mama ne želi da ima u kući dela njegovog gospodstva.
Razgovor skrenu nepoželjno smelijim putem kako je lord Bajron usled skandaloznih bračnih teškoća spreman da napusti zemlju po savetu prijatelja i svako odahnu kad Hubert izjavi da ne voli poeziju već kapitalno delo Vejverli. Opet gđica Rekston nije mogla svojom umerenom kritikom da obogati društvo, verovala je da je roman sasvim običan. Lord Ombersli zaključi da su svi knjiški moljci, a on zadovoljan Rufovim Vodičem trkačkog sporta, povuče Sofiju i raspita se za svoje stare prijatelje po raznim ambasadama.
Posle večere lord Ombersli se nije pojavio u salonu, igra faro je bila suviše jaka da bi je zanemario. Gđica Rekston je ljupko zamolila da dozvole deci da siđu dodavši uz osmeh Čarlsu, kako nije imala sreće i videla malog Teodora otkad se vratio za uskršnji raspust. Međutim, kad se njen mali prijatelj pojavio sa Džakoom na ramenu, povukla se jako ozlojeđena.
Strašan trenutak je došao zahvaljujući po mišljenju ledi Ombersli žalosnom nedostatku kontrole gdice Aderberi nad mlađom decom. U početku Čarlsa to zabavi, ali je brzo došao sebi posle očiglednog negodovanja gđice Rekston. Rekao je bez obzira koliko je neka životinja kao majmun poželjna u učionici - pitanje koje treba docnije pretresti - nije pogodno stvorenje u salonu njegove majke i naredio Teodoru da smesta ukloni Džakoa. Teodorovo se lice smrači, a majka užasno zadrhta bojeći se ružne scene. Odjednom, Sofi priskoči u pomoć, da, odvedi ga gore, Teodore. Zaboravila sam da te opomenem da Džako najviše mrzi da se donese kad je veliko društvo. Molim tej požuri, jer ću vam pokazati čuvenu igru s kartama koju sam u Beču naučila. Dok je govorila izgura ga iz sobe i zatvori vrata. Čarls je gledao. „Jesam li u nemilosti što sam donela deci mezimče koje ne odobravaš. Uveravam te, savršeno je blag i ne treba se plašiti.“
„Ni najmanje se ne plašim“, brecnu se Carls. „Duboko sam zahvalan što si ga donela deci.“
„Čarlse, Čarlse“, Amabel ga povuče za rukav, „Donela nam je i papagaja, samo Adi stavlja šal preko kaveza jer su ga grubi mornari naučili da govori. Reci joj da to ne radi.“
„Oh, blagi Bože, sasvim sam pala u nemilost“, uzviknu užasnuta Sofi. „Čovek mi je govorio da bedna ptica ništa ne govori od čega bi neko pocrveneo. Sad šta da se radi?“
Čarls se nasmeja, „Moraš mu svakog dana čitati molitvu, Amabel, da bude bolji. Naš ujak Horas nas je obavestio da si ti mala dobra devojčica, koja nam neće zadavati nevolje. S nama si tek pola dana, tresem se od pomisli kakav ćeš haos napraviti do kraja nedelje."


4

Ne bi se moglo reći da je večera u porodici ledi Ombersli potpuno uspela i mnogi koji su joj prisustvovali razmišljali su o njoj. Gđica Rekston je ugrabila priliku, kad su ostali počeli da igraju, i približila se budućoj svekrvi i tihim gasom s njom razgovarala. Bila je ubeđena kad se vratila kući da Sofi može vrlo malo da naškodi, iako je rđavo vas- pitana, samo je potrebno da je neko taktično vodi. Ledi Ombersli je izjavila koliko joj je žao što je zbog smrti u porodici venčanje odgođeno, jer je iskreno osećala kako može biti podrška i uteha u njenoj sadašnjoj nevolji. Ledi Ombersli je prilično prkosno odgovorila da poseta bratanice nije nevolja na šta se gđica Rekston nasmešila na način koji je pokazivao da je razumela odluku da prikaže svetu hrabro lice i dodala kako jedva čeka da oslobodi ledi Ombersli od mnogih dužnosti koje su joj na teretu. To se moglo da odnosi samo na plan mladog para da uzme jedan sprat porodične zgrade i duboka potištenost pritisnu ledi Ombersli. Smeštaj ne bi bio neobičan, ali je ledi Ombersli je znala mnoge primere gde se pokazao kao neuspeh naročito u domaćinstvu Melburn. Gđica Rekston neće unesrećiti kuću napadima histerije ili strašnim skandalima, ali to nije moglo da uteši ledi Ombersli. Gotovo isto tako nepodnošljivo kao sumanuto ponašanje ledi Karoline Lem bila bi i odluka gđice Rekston da blagonaklono utiče na mlađu braću i sestre kao i ubeđenje da je njena dužnost da mnoge terete skine sa pleća ledi Ombersli, koje ona ne želi da prepusti.
Kad se povukla u spavaću sobu Sofija je mislila o svojim domaćinima. Činilo joj se da boravi u nesrećnoj porodici. Za Sesiliju Čarls je bio odgovoran u to je bila uverena. Sofi nije bila gospođica tek izašla iz učionice, trebalo joj je svega deset minuta da proceni lorda Omberslija. Neosporno je Čarls morao mnogo da pretrpi, a pošto ga se ostatak porodice očigledno plašio, nije čudo što se, po prirodi strogog i autoritativnog temperamenta, neobuzdano pretvorio u domaćeg tiranina. Nije verovala da mu nema spasa, jer ne samo da se Tina sprijateljila s njim, već kad se smejao cela njegova ličnost bi se preobrazila. Najgori je bio izbor nesnosne devojke i osećala je sažaljenje što mlad čovek koji toliko obećava bude vezan za nekoga čiji će posao biti da hrabri sve one neprijatne crte njegovog karaktera.
Nije bilo potrebe brinuti se za decu. Brza i inteligentna osetila je tokom večere da sve nije kako treba kod g. Huberta Rivenhola. Podozrevala je da ga neka tajna nevolja muči. Mogao je to zaboraviti dok se divio Salamanki ili igrao smešne igre sa mlađim, ali kad ga ništa drugo nije obuzimalo, nevolja bi dopuzila i on bi ćutao dok ga neko ne bi pogledao, tada bi brbljivo, preterano veselo govorio da zadovolji rodbinu. Sofi, sećajući se iskustva mladih oficira, pomisli da je to neki ludi izgred mnogo manje ozbiljan nego što zamišlja. Treba da se poveri bratu, jer niko ne sumnja kad pogleda u lice starijeg brata da je sposoban da se hvata u koštac sa svakom nezgodom. Hubert se očevidno bojao da to uradi zato ga treba ubediti.

Tu je bila i Sesilija tako ljupka i tako beznadežna. Njena stvar je mnogo teža, jer Sofi, vaspitana na sasvim drugi način, smatrala je greškom naterati bilo koju devojku u odvratan brak. Veoma praktična, osećala je da g. Fonhoup neće biti dobar muž, nije imao nikakva sredstva, a sklon da pod uticajem svoje muze zaboravi svetovne obaveze kao večere i predaje važnih obaveštenja i nije želela da pomogne tu vezu. Ipak bio bi bolji od sredovečnog čoveka sa zauškama. Ako se Sesilijina strast dokaže da je veća od čiste zanesenosti, njeni prijatelji moraju da nađu neko dobro plaćeno i otmeno mesto u kojem bi njegova lepa spoljašnost i šarm prevagnuli nad neobičnim navikama. Pre nego što je zaspala pokušavala je da se seti nekog mesta za njega.
U Omberslijevoj kući doručak se služio u salonu, pozadi kuće. U devet časova ujutru samo tri dame su sedele, jer lord Ombersli čovek noćnih navika, nikada nije napuštao spavaću sobu pre dvanaest časova. Dva stariija sina su već doručkovala i otišla u Hajd park na jahanje.
Ledi Ombersli, nežnog zdravlja razmišljala je satima kakve zabave da priredi za bratanicu i dok je pila čaj predložila je jednu večernju zabavu sa igrankom. Sesilijine oči sinuše, ali skeptično reče, „ako Čarls dozvoli.“
„Draga moja, znaš da tvoj brat nije protiv razumnih zabava. Ne mislim da treba da damo veliki bal.“
Sofi koja je sa strahom posmatrala kako samo jede prepečen hleb i čaj dodade, „draga gospođo, više bih volela da se zbog mene ne trudite.“
„Odlučila sam da priredim zabavu za tebe. Obećala sam tvom ocu da hoću, sem toga volim zabave. Uveravam te da nismo toliko mirni kao što smatraš. Kad smo Mariju izveli u društvo priredila sam jedan bal, dva velika večernja prijema, venecijanski doručak i maskaradu. Ali tad, „dodade uzdišući, jadna rođaka Matilda je bila živa i ona je poslala pozivnice i sredila sve s Ganterom. Mnogo mi nedostaje. Od- nelo ju je jedno zapaljenje pluća.“
„Ako je to sve što vas muči, molim vas ne mislite o tome. Sesi
i ja ćemo sve srediti i vi nećete ništa raditi već birati koju haljinu da obučete i primate goste.“
Ledi Ombersli trepnu, ali draga moja, ne možeš!“
„Zaista mogu. Pa ja sam sve zabave ser Horasa priredila, od moje sedamnaeste godine. I to me podseti na nešto što moram uraditi. Gde mogu da nađem Horovu banku, tetka Lizi“, upita i toplo se nasmeši.
„Horovu banku“, zapanjeno ponovi ledi Ombersli. „Za ime Boga, šta će ti Horova banka?“
Sofi se iznenadi. „Da predam ser Horasovo pismo kojim me ovlašćuje. Moram smesta da to uradim, inače ću se naći u nezgodi.“ Primeti kako su i tetka i Sesilija iznenađene. „Ali šta sam rekla? Horova banka. Ser Horas ima tamo račun.
,,Da, draga moja, on može, ali ti nemaš račun kod banke.“ „Nažalost ne. To je nezgoda. Međutim sredili smo da ču vući novac sa ser Horasovog računa za moje potrebe i za troškove domaćinstva, ali za sada nemamo kuću“, reče Sofi i obilno namaza četvrto parče hleba s buterom.
„Mila moja! Mlade dame nikad - eto ja nikad nisam ušla u banku tvog teče, u životu.“ Duboko dirnuta reče tetka. „Ne? Možda on više voli da sređuje svoje račune? Ništa ser Horas tako ne mrzi kao kad mu se traži novac. Pre mnogo godina me je naučio tom posl i tako smo oboje srećni.’’ Namršti se i dodade.
,,Nadam se da će Sancia naučiti to da radi za njega. Jadnica. On će mrzeti da gleda račune i plaća nadnice.’’
„Nikad nisam tako nešto čula. Zaista, Horas - ali ostavimo to, drago dete, nemaš potrebu za novcem kad si kod mene.“
Sofi se nasmeja, očigledno je tetka ubeđena da je Horova banka leglo poroka. „Novac mi je potreban. Nemate pojma koliko san ja skupa, gospođo. Ser Horas me je naročito opomenuo da ni u kom slučaju ne smem biti vama na teretu.’’
,, Zar tvoj otac ne ograničava tvoje izdatke’’, začudi se Sesilija.
,, Ne, kako bi kad je daleko i nema pojma šta bi mi iznenada trebalo. On zna da neću preći granicu. Nisam htela da vam dosađujem, samo mi recite u kom delu grada je Horova banka, molim vas.“
Srećom g. Rivenhol uđe u tom trenutku pošto nijedna dama nije znala. Bio je u jahaćem odelu, došao je samo da pita majku da li bi imala neki nalog da on uradi u Sitiju, kuda se uputio. Nije imala ništa, oklevala je da kaže neobičnu Sofijinu želju da je uputi u Horovu banku, uprkos verovatnom neodobravanju. Primio je mirno i dobro podneo kad je čuo da može da podiže novac sa očevog računa. Samo reče ‘ neobično’ i to ga je više zabavljalo. ,, Horova banka je u Templu Baru. Ako je tvoja potreba hitna biće mi milo da te otpratim.’’
,, Hvala, ako moja tetka nema zamerki biće mi drago da idem s tobom. Kad krećeš?’’
,, Čekaću kad ti je zgodno, rođako.’’
Ova učtivost je bila dobar predznak i ledi Ombersli se nadala da će se Čarlsu dopasti rođaka, nešto vrlo retko kod njega. Bilo mu je milo što je nije čekao, a ona nije mislila rđavo o čoveku sa takvim parom sjajnih konja. Sede pored njega u kola, konjušar uskoči nazad kad su konji prošli pored njega. Sofi i sama dobar vozač kritički je ćutala s poštovanjem dok je Čarls kontrolisao prvu žestinu ovog para.
Nije htela da da svoj definitivan sud dok ga ne vidi u tandemu ili četvoropregu. Osećala je da se može pouzdati u njega pri kupovini konja za kočiju i reče, „Moram da kupim kola, i ne znam da li dvokolice ili feton1 sa visokim sedištem, šta preporučuješ?“
„Nijedna“, odgovori smirivši konje iza jedne okuke na ulici.
„O “, iznenadi se Sofi, „Šta onda?“

On je pogleda, „Valjda nisi to ozbiljno rekla?“
„Naravno da jesam.“
„Ako želiš da voziš, odvešću te jednog dana u Hajd Park. Nadam se da ću naći konja u štali ili čak par dovoljno mirnih za damu da vozi.’’
„Bojim se da to neće ići“, i Sofi odmahnu glavom. „Zaista, zašto ne?“
„Mogla bih da uznemirim konja“, reče umilno.
Bio je iznenađen i nasmeja se. „Izvini, nisam imao nameru da te uvredim. U Londonu ti nisu potrebna kola. Bez sumnje ćeš se izvesti sa mojom majkom i ako budeš želela da odeš zbog posla uvek možeš narediti da ti se kola pošalju.“ „Vrlo je ljubazno, ali meni ne odgovara. Gde mogu da kupim kola u Londonu?“

1 Phaeton, otvorena laka kola sa dva konja.

„Teško ćeš se voziti u dvokolicama u gradu, a feton sa visokim sedištem nimalo nije pogodan za damu. Nije lak za vožnju. Ne bih voleo da vidim jednu od mojih sestara da tako nešto pokušaju.“ „Moram se setiti da im to kažem. Da li mare za ono što ti govoriš? Nisam imala brata i ne znam.“
Nasta kratka pauza dok g. Rivenhol nenaviknut na iznenadne napade ne povrati prisustvo duha. „Možda bi bilo bolje da si imala, rođako.“
„Ne mislim tako. Ono malo braće koje sam videla, raduje me što me ser Horas nije opteretio njima.“ „Hvala. Znam kako treba to da shvatim.“
Pa, verujem, mada imaš zastarele pojmove, ne mislim da si glup.“ „Velika hvala. Imaš li još nekih kritika da dodaš?“
„Da. Nikad se ne ljuti kad voziš besne konje. Suviše si brzo zaobišao ovu okuku.


Kako su g. Rivenhola smatrali vozačem bez takmaca, ova strela ne probi njegov oklop. „Užasna si devojka!
Dobro, ne možemo se svađati sve vreme do Templ Bara. Pomirimo se!“
,, U redu’’, srdačno pristade. ,, Bolje da govorimo o mojim kolima. Da li da idem u Tatersel zbog konja?’’
,, Nikako.’’
,, Dragi rođače, Čarlse, da li sam spomenula pogrešno ime, ili ima boljih prodavaca?’’
„Ni jedno ni drugo. Ono što želim da razumeš je da dame ne pohađaju Tatersel.
„Gle, da li je to jedna od stvari koju ne bi želeo da tvoja sestra radi ili je zaista nepristojno da je tamo idem? Ako bih bila u tvojoj pratnji.“
„Ne dolazi u obzir.“
„Tada, šta ću? Džon Poton je odličan konjušar ali mu ne bih poverila da kupi konje. Ne bih imala poverenja ni u koga sem ser Horasa koji tačno zna šta ja volim.“
Kad je video da je ozbiljna, a ne samo da ga zadirkuje reče, ,, rođak, ako hoćeš sama da se voziš, staviću tin a raspolaganje moj tilberi i izabraću odgovarajućeg konj.’’
,, Jednog od tvojih?’’
,, Nijedan od mojih konja nije pogodan za vožnju.’’
,, Dobro, ne mari ništa. Više volim da imam svoj feton i par konja.’’
,, Da li imaš pojma koliko ćeš platiti za dobar par konja?’’
,, Ne. Reci mi.Mislila sam ne preko tri do četiri stotine funti.’’
„Sitnica. Tvoj otac neće zameriti da straćiš tri ili četiri stotine funti za par konja?“
„Ni najmanje, sem ako dozvolim da kao guska kupim neku blistavu životinju sa drvenom nogom i onda primetim da posle jedne milje izdiše.“

„Savetujem ti da sačekaš dok se ne vrati u Englesku. On će ti izabrati pravu stvar.“
Na njegovo iznenađenje Sofi je to dobro primila i ne odgovori. Zamoli ga da joj kaže ime ulice kojom su vozili. Ne pomenu ni kola ni konje, a g. Rivenhol shvativši da je razmažena i da je treba ukoriti, da bi ublažio svoj oštar ukor, pokaza dve tri zanimljive zgrade i učtivo se raspita o Portugaliji. Kad su stigli do Templ Bara zaustavi se pred uskim ulazom Horove banke. Pratio bi je ali je ona odbila jer nije znala koliko će se zadržati, a jak vetar je duvao.

1 Tilbury, lake dvokolice sa jednim konjem.

Čekao ju je i mada je bilo neobično za mladu damu da ima posla sa bankom znao je da joj se ništa ne može dogoditi. Posle dvadeset minuta ona se pojavi u pratnji starijeg službenika koji joj vrlo ljubazno pomože da uđe u kola. Kad je podrugljivo zapita da li je u velikom prijateljstvu s njim, ona odgovori da ga je prvi put srela.
„Iznenađen sam, mislio sam da te je cupkao na kolenu, kad si bila beba.“ „Ne verujem, nije spomenuo. Kuda ćemo sad?
„Objasnio je da ima posla u blizini crkve sv. Pavla i da neće trajati više od pet minuta. Ako je mislio da je ubode zbog dugog vremena provedenog u banci razočarao se jer je Sofi najljubaznije odgovorila da joj ne smeta čekanje. To je bio mnogo uspešniji ubod i g. Rivenhol oseti da je u gđici Stenton-Lejsi našao vrednog protivnika. Kada su se zaustavili Sofi ispruži ruke i reče da će ih preuzeti. Predade joj uzde, iako nije imao poverenja da može kontrolisati tako snažne konje ali njegov konjušar je već bio kod njihovih glava i nije verovao da će se neka nezgoda desiti.
Kad je ušao u zgradu Sofi skide jednu rukavicu boje lavande. Istočni vetar je duvao dovoljno da je oduva u slivnik preko puta. Ulica je bila pusta. Koliko je iz razgovora čuo dama je bila u stanju da zadrži kola dva minuta. Konjušar dotaknu šešir i pređe ulicu. „Recite svom gospodaru da je vrlo hladno za konje da stoje!“ viknu Sofi za njim, „ja ću napraviti krug i vratiću se kad on bude gotov.“
Konjušar nagnut da dohvati rukavicu zamalo pade, jasno vide gđicu Stenton-Lejsi kao brzo vozi, pokuša da stigne kola ali ona zađoše iza ugla baš kad mu vetar skide šešir i odnese ga niz ulicu.
Prošlo je gotovo pola sata kad su se kola pojavila, g. Rivenhol je čekao s prekrštenim rukama i imao dovoljno prilike da primeti s kakvom je preciznošću zaobišla ugao, kako je dobro držala uzde i bič, ipak nije bio zadovoljan već se stegnutih usana mrštio. Od konjušara ni traga.
Gđica Stenton-Lejsi tačno stade ispred njega i veselo reče, „izvini što si čekao. Stvar je u tome što sam se izgubila i dobro se ne snalazim u Londonu. Morala sam da se bar tri puta raspitujem. A gde je konjušar?“
„Poslao sam ga kući.“
Pogleda ga veselo. „Vrlo pametno! Volim kad čovek na sve misli. Ne bi se mogao posvađati sa mnom ako čovek stoji iza nas i sluša svaku reč.“
„Kako se usuđuješ i teraš moje konje“, gromoglasno poče. Pope se na svoje mesto i prasnu, „daj mi uzde!“
Ona ih odmah predade sa bičem i popustljivo reče, „naravno, da nije lepo od mene, ali priznaćeš da nisam mogla podneti tvoje ponašanje kao da sam malo dete i ne znam da poteram magarca.“
Usta g. Rivenhola bila su tako stegnuta i bilo je malo nade da će išta priznati. „Bar priznaj da umem da teram tvoje konje.“
„Sreća što sam ih dosta zamorio.“ „Baš to nije lepo od tebe.“
Zaista, nije bilo velikodušno i on je to znao. „Voziti po Sitiju i to bez konjušara! Divno ponašanje, časna reč! Žalosno, rođako, ili su to portugalski maniri?“
„O, ne. U Lisabonu gde me svi znaju ne bih se usudila. Strašno, zar ne? Veruj svi bi građani buljili u mene! Zato se nemoj mrštiti niko me u Londonu ne zna.
„Nema sumnje“, cinično reče, ,,ser Horas bi pohvalio takvo ponašanje.“
„Ne. Mislim, ser Horas bi pre očekivao od tebe da mi ponudiš da teram tvoje konje kako bi procenio da li sam sposobna da vladam vatrenim konjima“, ljubazno mu objasni.
„Nikome ne dozvoljavam, nikome da tera moje konje.“
,,U pravu si. Zapanjujuće je kako nespretne ruke pokvare nežne čeljusti.“ G. Rivenhol zaškrguta zubima.
Sofi se iznenada nasmeja, „nemoj biti nerazumno ljut, rođače! Vrlo dobro znaš da nisam naudila konjima. Hoćeš li biti dobar i izabrati za mene jedan par?“
„Neću nikakve veze da imam s tako ludim planom.“
Sofi mimo prihvati. „Možda će ti više odgovarati da nađeš pristojnog muža za mene. Vrlo sam voljna, razumela sam da imaš za to talenta.“ „Zar nemaš nimalo tananosti duha?“
„Da, imam. Iznenadio bi se da znaš koliko.“ „Bio bih.“
„Dragi rođače, s tobom ne treba da se uzdržavam. Molim te nađi mi dostojnog muža. Nisam za lepotane i biću zadovoljna skromnim vrlinama mog partnera.’’
,, Ništa mi ne bi pružilo veće zadovoljstvo nego te udati za čoveka koji bi znao da kontroliše tvoje ćudi’’, reče dok je vešto ulazio u Hejmarket i pokazao kako se vozi.
,,Vrlo dobro izvedeno, ali šta bi se desilo da je pas naišao ili neki jadnik prelazio ulicu u tom momentu?’’
Smisao za humor izdade g. Rivenhola, morao je da uguši smeh pre nego što je odgovorio, „neobično je da te još niko nije udavio, rođako?“
Primeti da ga rođaka ne sluša. Okrenula je glavu i pre nego što je otkrio šta je privuklo njenu pažnju, ona reče,,,oh, molim te da li bi stao, videla sam jednog starog poznanika.“
Učini joj po volji i vide suviše kasno ko im dolazi u susret. Znao je ko je ta lepa pojava zlatno smeđe kose koja se pokaza kad je skinuo šešir. G. Ogastas Fonhoup videći damu kako mu maše stade sa šeširom u ruci i upitno pogleda.
Bio je zaista prelep mladić. Talasaste kose, čela kao alabaster, duboko plavih očiju malo sanjalačkih, velikih i sjajnih ali divnih ispod izvijenih obrva, a usta takva da bi vajar odmah zgrabio svoj alat. Bio je umerene visine lepih proporcija nije bilo potrebno da živi na dijeti od krompira umočenog u sirće da bi zadržao vitku figuru. To mu ne bi ni palo na pamet, što je bila jedna od manjih čari jer nije bio svestan svog izgleda. Moglo bi se pretpostaviti da mora zapaziti divljenje koje izaziva, ali zaokupljen ambicijom da postane veliki pesnik nije ob-raćao pažnju šta mu se govori, a još manje šta se o njemu govori, i njegovi neprijatelji (kao g. Rivenhol i ser Čarls Stjuart) morali su priznati da divljenje nije probilo oblak zanesenosti u kojeg se zavio.
Ali bilo je nečeg više od zanesenosti kad je ugledao gđicu Sten- ton-Lejsi. To je primetio i g. Rivenhol i tačno protumačio sumnjiv osmeh na usnama g. Fonhoupa. G. Fonhoup nije imao pojma ko je dama koja mu prijateljski pruža ruku. Međutim on je prihvati i svojim mekim neodređenim glasom zapita kako je.
„Brisel“, pomože Sofi. „Igrali smo kadril na balu vojvotkinje Ričmond, sećate li se? Morate znati da sam odsela kod moje tetke na Barkli skveru. Posetite nas, znam da će biti oduševljena.“
„Prirodno, sećam se. Divno što vas ponovo vidim i tako neočekivano! Pokloni se, a zbog nestrpljivosti sivih konja koje to prenesoše na g. Rivenhola pojuriše. „Kako je lepo što si srela starog prijatelja tako brzo po dolasku.“ „Da, zar ne?“
„Nadam se da će uspeti da se seti imena pre nego što iskoristi poziv.“
Usne joj zadrhtaše ali uspe mirno da odgovori. „Ako ne, sigurno će naći nekoga ko će mu reći.“ „Stidi se!“ ljutito će on.
„Glupost! To samo kažeš što sam terala tvoje konje. Ne mari, više to neću raditi.“
„Pobrinuću se. Dozvoli da ti kažem, rođako, da ću biti zadovoljniji ako se ne mešaš u porodične poslove.“
„Šta sad! Milo mi je što znam jer ako ikada poželim da ti udovoljim, znaću šta treba da preduzmem. Verujem da neću, ali bolje da sam spremna bez obzira koliko to bilo malo verovatno.“
Pogleda je i oči mu se suziše, njihov izraz nije bio nimalo prijatan. „Nije mudro, ako misliš da ukrstiš mač sa mnom. Neću se praviti da sam te pogrešno razumeo, biću sasvim jasan. Ako misliš da ću ikada dozvoliti da to štene oženi moju sestru, doznaćeš još nešto o meni.“
„Pih! Pazi na konje Čarlse, i ne govori bombastično.“


5

„Dosta smo završili u jednom danu“, reče Sofija.
G. Rivenhol je bio manje zadovoljan. Majka se užasnu kad otkri da ne samo što mu se rođaka ne sviđa, već je besan što može da boravi u kući mesecima. ,,Ko zna koliko će ujak biti odsutan! Želim samo da ne zažališ što si pristala da se brineš o njegovoj ćerki. Što pre ispuniš njegova očekivanja i udaš je za nekog jadnika, tim bolje za sve nas.“ „Zaboga Čarlse, šta je uradila da se tako uznemiriš?“
Nije odgovorio samo je dodao da je Sofija drska, tvrdoglava, rđavo odgojena i sumnjao da će se naći neka budala da je zaprosi. Majka se uzdrža i ne htede da pita za dalje Sofijine greške već ugrabi trenutak da predloži jednu večernju zabavu sa igrankom kako bi našla muža za nju. „Ne mislim ništa veliko. Možda oko deset parova - u salonu. „Svakako. Neće biti potrebno pozvati mladog Fonhoupa.“
„Oh, da“, složi se.
„Opominjem te. mama, da smo ga jutros sreli, moja rođaka ga je pozdravila kao starog prijatelja i zamolila da je poseti.“
„O Bože! Kakva nesreća! Sigurno ga zna, Čarlse, bila je s tvojim ujakom u Briselu.“ „Ona! Nije imao pojma ko je. Svakako će doći. Ostavljam da ti to središ, mama.“
S tim vrlo nepravednim recima izađe iz majčine sobe i ostavi je da se pita kako će da sredi jutarnju posetu mladića izuzetnog roda, sina jedne od njenih najstarijih prijateljica. Zaključila je da i Čarls ne zna, stoga presta da misli o tome već o mnogo prijatnijem problemu, koga pozvati na prvu zabavu posle dva meseca.
Kad je bratanica ušla setila se mračnih Čarlsovih reči i malo strožije je upita kako je naljutila Čarlsa. Sofi se nasmeja i prenerazi tetku kad reče kako mu je ukrala kola i vozila ih pola sata po Sitiju. „Sofi! Čarlsove sive konje? Ne bi nikad mogla da ih zauzdaš!“ „Priznajem da je to bio đavolski posao. Oh, izvinite, molim vas. Nisam htela to da kažem, najdraža tetka Uzo. Ne grdite me. To je zato sto živim sa ser Horasom. Kažem loše stvari, ali pokušavam sasvim ozbiljno da pazim šta govorim. Uskoro će se smiriti, ali da se nije verio s onom dosadnom devojkom ne bi bio toliko uvredljiv.“ „Oh, Sofi, priznajem da ne volim gđicu Rekston, makar koliko pokušavala.“
„Nju voleti, zaista je teško.“
„Da, ali bi trebalo“, nastavi nesrećna ledi Ombersli. „Ona je vrlo dobra, uverena sam, želi da mi bude primerna ćerka i vrlo je ružno što ne želim primernu ćerku. Ali kad pomislim kako će uskoro živeti u kući - oh, ne bih smela da govorim tako! Neprilično je i ti ovo zaboravi, molim te.“ „Da živi u kući! Niste ozbiljni tetka?“

Ledi Ombersli klimnu glavm. „Nema ničeg neprirodnog u takvom smeštaju, mila moja. Imaće svoje sobe, naravno, ali ..."
Sofi je posmatrala par minuta i ne reče ništa. Ledi Ombersli pokuša da na to ne misli i poče o zabavi koju je mislila da priredi. Njena bratanica oduševljeno i energično prihvati i zanese ledi Ombersli. Nije mogla da objasni ni Čarlsu ni sebi kako se složila sa Sofijom po svim pitanjima, ali na kraju razgovora bila je kao omađijana, ubeđena da nema bratanice tako razumne i mile prirode od Sofije. Dozvolila je ne samo da Sofi i Sesilija preuzmu sve potrebne poslove već i da ser Horas podnese sve izdatke za zabavu preko svoje ćerke.
,,A sada“, reče žustro Sofija Sesiliji. „Reći ćeš mi gde poručujemo pozivnice, a gde hranu. Ne bih to ostavila tetkinom kuvaru, bio bi toliko zaposlen i ništa drugo ne bi mogao, a to bi svakome smetalo, što ne želim.“ Sesilija se začudi, „Sofi, mama je rekla, sasvim mala zabava.“ „Ne, Sesi, to je tvoj brat rekao. Biće vrlo velika zabava.“
Selina koja je bila prisutna lukavo upita, „Da li mama zna?“ Sofi se nasmeja. „Ne još. Misliš li da ne voli velike zabave?“
„O, ne. Pa bilo je više od četiri stotine kad je priredila bal za Mariju, zar ne Sesili? Mama je uživala, bio je to veliki uspeh i svako joj je čestitao. Rođaka Matilda mi je ispričala.“
„Da, ali troškovi! Neće se usuditi, Čarls bi se ljutio.“
„Ne mislite na njega. Ser Horas će podneti troškove, ne Čarls. Napravi listu svih poznanika Sesi, a ja ću pozvati prijatelje koji su u Engleskoj, onda ćemo poručiti pozivnice. Ne verujem da će nam više od pet stotina biti potrebno.
„Sofi, zar ćemo poslati pet stotina pozivnica, a da ne pitamo mamu?“ prošaputa Sesi.
Đavolski osmeh zaigra na Sofijinim usnama. „Naravno, draga gusko. Jednom kad ih pošaljemo ni tvoj užasni brat neće moći da ih opozove.“

„Oh, sjajno, sjajno!“ vikala je i skakala Selina po sobi. „Kakav će to bes biti!“
„Da li da se usudimo?“ uplaši se Sesilija.
Sestra je zamoli da ne bude malodušna i Sofija je prekide i objasni da ona ne snosi odgovornost i brat je ne može optužiti i neće oklevati da nađe pravog krivca.
U međuvremenu, g. Rivenhol je otišao u posetu verenici. Kad je stigao u kuću Brinklouvih još se tresao od ljutine i gneva. Čim je verenica počela da grdi rođaku njegovo raspoloženje pređe u drugu krajnost i reče da se mnogo može oprostiti devojci koja je mogla da zauzda njegove konje. Od žene koja se toliko srozala Sofija postade neobična devojka čija je otvorenost osvežavala u doba usiljenosti i prenemaganja.— To nije bilo po ukusu gđice Rekston. Voziti se sama po Sitiju nije odgovaralo njenom osećanju korektnog ponašanja i tako reče. G. Rivenhol se nasmeja, „tačno je, ali pretpostavljam da je bila i moja greška. Ja sam je podstakao. Nije bilo štete. Prvoklasno vozi kad je mogla da zauzda moje konje onako sveže. Ipak ako se ja pitam neće dobiti svoja kola dok je pod maminim okriljem. Gospode Bože, u tom slučaju nikad ne bismo znali gde je, jer koliko znam mojoj strašnoj rođaki Sofiji ne bi odgovaralo voziti se mirno po parku.“
„Služi vam na čast što to tako staloženo primate.“ „Ne, ne“, prekide je i gromoglasno se nasmeja. „Strahovito me je razbesnela.“
„Ne čudi me. Voziti kola džentlmena bez njegovog dopuštenja pokazuje nedostatak pristojnosti koja ne može da se dopadne. Pa, čak ni ja nisam nikad tražila da mi prepustite uzde.“
„Draga moja Evgenija, nadam se da nikad i nećete, jer ću vas sigurno odbiti. Ne biste mogli da zauzdate moje konje.“

Da gđica Rekston nije bila lepo vaspitana besno bi uzvratila na tu netaktičnu primedbu, jer je bila ponosna što ume da drži uzde. Nije vozila u Londonu, imala je vrlo elegantan feton koji je vozila kad je boravila kod kuće u Hemširu. Bila je primorana da zastane pre nego što odgovori. Za vreme te kratke pauze resila je da pokaže Čarlsu i njegovoj nepoželjnoj rođaki da dama vaspitana po najstrožijim principima uljudnosti može da bude tako isto istaknuta jahačica kao bilo kakva devojka koja je provela devojaštvo zabavljajući se na banketima po Kontinentu. Nekoliko puta su je pohvalili kako sedi na konju i znala je da je njen stil odličan. „Ako gđica Stenton-Lejsi mari za takve stvari možda bi volela da jaše sa mnom, jedno posle podne po Parku. Tako bi skrenula misli od kola. Mogli bismo da skupimo društvo. Draga Sesilija ne voili jahanje inače bih je zamolila, ali Alfred će rado krenuti sa mnom a vi biste mogli povesti svoju rođaku. Sutra? Molim vas, zamolite je da ide s nama.“
Netolerantnom g. Rivenholu nije se dopadao Evgenijin mlađi brat i izbegavao ga je, ali ga je impresionirao plemeniti gest gđice Rekston i on se reši da joj pruži to malo zadovoljstvo, složi se i zahvali. Na- smešila se i izjavila da je njen cilj da mu pomogne. Nije mario za graciozne reči ali posle ovih reči poljubi joj ruku i zahvali se što može uvek računati na nju u svakoj nezgodi. Gđica Rekston tada ponovi ono što je rekla ledi Ombersli da joj je veoma žao što su se u ovoj krizi u Omberslijevoj porodici umešale okolnosti i odložile brak s njim. Mislila je da zbog osrednjeg stanja zdravlja, ledi Ombersli nije u stanju da vodi domaćinstvo onako kako bi Čarls želeo. Njeno meko srce je suviše tolerantno, a klonulost usled slabe konstitucije je čine šlepom pred nekim nedostacima koje bi lako popravila snaja od koristi. Gđica Rekston je bila iznenađena kad je brat ubedio ledi Ombersli - vrlo ču dan čovek, izjavio je njen otac - da vodi brigu o njegovoj kćeri na neodređeno vreme. Zatim je najumilnije prešla na kritiku gđice Aderberi, bez sumnje, odlične žene, ali kojoj nedostaje obrazovanje kao i kontrola nad njenim živahnim štićenicima. Tu je pogrešila. G. Rivenhol nije dozvoljavao bilo kakvu kritiku Adi. koja je vodila njegove prve korake. A podcenjivanje njegovog ujaka od strane lorda Brinkloa najednom ga nakostreši i on pređe u odbranu. Ser Horas, obavesti on gđicu Rekston, je vrlo ugledan čovek i genijalni diplomata.
„Ali priznaćete i genijalan za vaspitanje ćerke“, lukavo dodade gđica Rekston.
Nasmeja se, „Pa, dobro. Ne znam da li je Sofi stvarno loša.“
Kada je dobila poziv gđice Rekston Sofi je rado prihvatila i zatražila od gđice Džejn Storidž da ispegla jahaću haljinu. Sledećeg popodneva kad se pojavila u jahaćoj haljini od bledoplavog štofa sa epoletama a la Hussar Sesilija oseti malu zavist, a brat bojazan da se neće dopasti gđici Rekston. Plave rukavice, kratke čizme, visoka kragna i šešir kao kačket obavijen nojevim perom dopunio je ovo smelo odelo. Haljina je zadivljujuće isticala Sofijin izvanredan stas. Kada je sestra zapitala g. Rivenhola da li nalazi da Sofija divno izgleda poklonio se i rekao da nije znalac u takvim stvarima. Ali kad je video Sa- lamanku koju je Džon Paton doveo, otvoreno je rekao da se ne čudi llubertovom oduševljenju. Džon Paton joj pomože da se baci u sedlo i pošto je nekoliko minuta dozvolila da se razigrava mirno je dovede do konja g. Rivenhola i oni pođoše. Salamanka nenaviknuta na kola, čistače ulica, rog poštara i pse bila je uznemirena, a g. Rivenhol naviknut da bude na oprezi kad jaše sa Sesilijom znao je da ne treba da savetuje ili pomaže rođaku kroz londonske ulice. Bila je u stanju da zauzda Salamanku koja nije bila idealan konj za jednu damu.
Tu opasku je izgovorila gđica Rekston koja je čekala s bratom na kapiji Parka. Ona prelete pogledom Sofijino odelo i pređe na Salamanku. ,,Oh, kakvo divno stvorenje! Ali je sigurno suviše jaka za vas gđice Stenton-Lejsi. Treba da zamolite Čarlsa da vam nađe dobrog konja za dame.“
„Mislim, bio bi oduševljen, ali sam otkrila da su moji i njegovi pojmovi sasvim različiti. I jeste živa ali nema ni trunke greške u Salamanki. Ima, kao što kaže Vojvoda izvanrednu snagu - nosila me je miljama bez znaka klonulosti.“ Ona potapša Salamankin sjajni vrat. „Nije se nikad ritnula posle dugog jahanja, što je Vojvoda priznao da je njegov Kopenhagen radio kada je sjahao posle Vaterloa, mada ja nalazim da je to vrlina.“
„Zaista jeste“, i gđica Rekston ignorišući nepodesnu primedbu na heroja Engleske predstavi svog brata Alfreda gđici Stenton-Lejsi.

G. Rekston, bled, mlad džentlmen, skoro bez brade, opuštenih, vlažnih usana, znalačkog oka, pokloni se i reče kako je srećan da upozna gđicu Stenton-Lejsi. Pitao je da li je bila u Briselu u vreme velike bitke i dodao kako je želeo da volontira kad je bilo najstrašnije ali usled raznih razloga do toga nije došlo. „Da li vi dobro poznajete Vojvodu? Veliki čovek, zar ne? Kažu mi vrlo pristupačan. Rekao bih, da ste u dobrom prijateljstvu s njim, nije li tako?“
„Dragi moj Alfrede“, umeša se sestra, „gđica Stenton-Lejsi će pomisliti da imaš malo zdravog razuma, ako govoriš takve gluposti. Reci će ti da je Vojvoda imao mnogo važnijih stvari nego da misli o nama, jadnim ženama koje mu se dive.“

Sofiju ovo zabavi. „Ne, ne verujem da bih to rekla. Nikad nisam bila jedna od onih s kim bi on flertovao, ako ste na to mislili, gđice Rekston. Nisam nimalo po njegovom ukusu, uveravam vas.“
„Hoćemo li da jašemo? Morate mi reći sve o vašem konju. Je li španski? Vrlo je lep, ali malo plašljiv za moj ukus. Ja sam razmažena. Moj dragi Dorkas je dobro treniran.“
„Salamanka nije plašljiva. Ona se samo šali. A što se tiče manira, smatram da joj nema ravne. Da li biste voleli da probamo njegove sposobnosti? Gledajte! On je mameluk-treniran.“
„Za ime božje, Sofi, ne u Parku“, oštro ce Čarls.
Ona baci nestašan osmeh i pusti da se Salamanka razigra.
,,Oh, molim vas pazite, vrlo je opasno. Čarlse, zaustavite je! Svi će na nas gledati“
„Nećete zameriti ako ga pustim, nestrpljiv je, sav je za galop.“ Ona potera Salamanku stazom koja je bila uz drum za kola. „Oho!“ viknu g. Rekston i pođe za njom.
„Dragi moj Čarlse, šta treba da se radi sa njom? Galopira u Parku u tom odelu, crvenela bih da sam u njemu. Nikad nisam bila više šokirana.“
„Da“, složi se gledajući malu figuru u daljini. „Ali tako mi Boga, ume da jaše!“
„Naravno, ako hoćete da podstičete njene ispade, nema šta da se kaže.“
„Ja ne podstičem“, kratko odgovori.
Nije bila zadovoljna i hladno reče, „Priznajem da se ne divim njenom stilu. Vrlo mnogo me podseća na jahačice u Ešlijevom amfiteatru. Da krenemo i mi..“
Mirno su jahali i videli kako se Sofija vraća u galopu sa g. Rek- stonom za njom. Zaustavi se i stade pored svog rođaka. „Ah, toliko sam uživala“, dok su joj obrazi goreli. „Nisam jahala Salamanku više od nedelju dana. Ali recite mi, jesam li uradila nešto loše? Mnogi ukrućeni ljudi su me gledali kao da nisu mogli da veruju svojim očima!“
„Ne smeš da jašeš tako besomučno u Parku. Trebalo je da te upozorim“, odgovori Čarls.
„Zaista je trebalo. Bojala sam se da je to. Biću sad dobra i ako neko nešto kaže, reci da je to tvoja sirota mala rođaka iz Portugalije koja je tako rđavo odgojena da se tu ništa ne može.“ Nagnu se napred. „Obraćam se sa molbom vama, gđice Rekston Vi ste jahač. Zar nije nepodnošljivo ići kasom kad želite da galopirate miljama?“
„Da, napodnošljivo.“ Složi se gđica Rekston.

U tom trenutku Alfred Rekston ih stiže. „Nebesa, gđice Stenton-Lejsi, vi ćete ih sve nadmašiti. Evgenija, ne možeš da se meriš s njom.“ „Ne možemo svi četvoro“, a gđica Rekston preču ovu primedbu. „Čarls neka ide sa Alfredom, ne mogu da razgovaram sa gđicom Stenton-Lejsi preko tebe.

Pristao je, a gđica Rekston reče s taktikom kojom se dičila. „Ubeđena sam da morate smatrati neobičnim londonske načine, u početku.“
„Mislim da se mnogo ne razlikuju od onih u Parizu, ili Beču, ili čak Lisabonu.“
„Nisam posetila te gradove, ali, zaista, verujem - sigurna sam da je ton u Londonu daleko uzvišeniji.“ Njena mirna sigurnost bi joj tako smešna da se ona nasmeja. „Izvinite, ali to je smešno.“
„Očekujem da vama mora tako da izgleda. Shvatam da je veliki deo slobode dozvoljen ženama na Kontinentu. Ovde nije tako, naprotiv. Ako neko nije u tonu, draga gđice Stenton-Lejsi, bilo bi strašno. Znam da se nećete uvrediti ako vam dam savet. Želećete da prisustvujete skupovima u Almaku. Uveravam vas samo mali dah kritike ako dode do ušiju pokroviteljki, možete reći zbogom nadi da ćete dobiti pozivnicu. Karte se ne mogu kupiti bez pozivnice. Vrlo je ekskluzivno! Pravila su stroga i ne smeju se prekršiti.“
„Vi me zastrašujete. Da li mislite da će me odbiti?“
Gđica Rekston se nasmeši. „Teško, pošto ćete se pojaviti pod zaštitom ledi Ombersli. Ona će vam bez sumnje reći kako da se ponašate, ako je njeno zdravlje dozvoli da vas odvede. Vrlo je neprijatno da me prilike sprečavaju da zauzmem taj položaj, koji bi mi omogućio da je oslobodim takvih dužnosti.“
„Oprostite mi“, prekide je Sofi čija je pažnja odlutala, „mislim da mi madam Liven maše, a bilo bi vrlo neučtivo da je ne primetim.“
Dok je govorila odjaha i priđe putu gde se lepa kočija zaustavila i nagnu se iz sedla da se rukuje s mlitavo ispruženom rukom.
„Sofi“, reče grofica, ,,ser Horas mi je rekao da ću te ovde naći. Galopirala si ventre a terre. Nikad više nemoj to da radiš! Ah, gđo Barel dozvolite mi da vam predstavim gđicu Stenton-Lejsi.“
Dama koja je sedela pored ambasadorove žene klimnu samo glavom i dozvoli da joj se usne razvuku u neosetan osmeh. Taj se malo proširi kad vide gđicu Rekston koja je pratila Sofi i ona klimnu glavom, znak velike, velike snishodljivosti.
Grofica Liven takođe klimnu glavom gđici Rekston, ali nastavi da razgovara sa Sofijom. „Odsela si kod ledi Ombersli. Poznajem je malo. Posetiću je. Moći će bez tebe jedno veče. Nisi još videla princezu listerhazi ili ledi Džerzi. Reći ću im da sam te srela, želeće da znaju kako je ser Horas. Ono što sam obećala ser Horasu učiniću. Ah, naravno Almak! Poslaću ti pozivnicu, ma cliere Sofi, ali ne galopiraj po Parku.“ Tad reče vozaču da potera konje i obuhvati celo društvo oproštajnim osmehom i nastavi prekinuti razgovor sa gđom Dramond Barel. „Nisam znala da poznajete groficu Liven“, reče gđica Rekston. „Da li vam se ne sviđa?“ svesna hladnoće u glasu gđice Rekston. „Znam, mnogima ne. Ser Horas je zove velikom intriguante, ali je pametna i može da bude vrlo zabavna. Ima tendre prema njemu. Priznajem više volim princezu Esterhazi, a najviše od svih ledi Džerzi, mnogo je iskrenija uprkos onom nemirnom načinu.“
„Strašna žena. Nikad ne prestaje da govori. Poznata je kao ’Tišina' u Londonu“, dodade Čarls.
„Ako zna, sigurna sam da ne haje, mnogo voli šale.“
„Srećni ste što poznajete tako mnogo pokroviteljki Almaka.“
Sofi se prigušeno nasmeja. „Da budem poštena, moja je sreća što imam oca izvrsnog udvarača.“
G. Rekston se nasmeja, a sestra priđe s druge strane g. Rivenholu i tihim glasom reče dok je g. Rekston govorio nešto podsmešljivo Sofiji. „Šteta što će se muškarci smejati kad ona tako živahna kaže nešto nepodesno. Suviše se ističe, a po mom mišljenju je to izvor zla.“ On podiže obrve. „Vi ste strogi. Ne dopada vam se?“
„Ne, ne, ne, samo što se mene tiče ne volim te vragolaste ispade.“
Pogleda je kao da hoće nešto da kaže ali u tom trenutku prava vojna konjica se pojavi lakim kasom. Bila su to četiri džentlmena čiji zalisci i vojničko držanje odadoše njihovu profesiju. Pogledaše dokono društvo g. Rivenhola i sledećeg trenutka se ču uzvik, brzo zatezanje uzda i jedan viknu, „tako mi svega, to je Sjajna Sofi.“ Nasta pometnja i žagor. Sva četvorica htedoše da se rukuju sa Sofi i obasuše je pitanjima. Odakle je došla. Koliko dugo ostaje u Engleskoj. Zašto im nije niko rekao o njenom dolasku. Kako je ser Horas?
,,Oh, Sofi, vi ste melem duši“, izjavi major Kvinton, koji ju je prvi pozdravio.
„Još imate Salamanku! Bože, sećate se jahanja preko Pirineja kad vas je skoro ugrabio stari Soult?“
„Sofi, u kom pravcu idete? Živite li u Londonu? Gde je ser Horas?“
Smejala se i želela svima da odgovori, dok je konj poigravao, trzao se i zabacivao glavu. „U inostranstvu. Ne brinite za mene. Šta radim u Engleskoj? Mislila sam da ste još u Francuskoj. Nemojte reći da ste napustili vojsku.“
„Debenam jeste, srećnik! Ja sam na odsustvu. Vulvi je raspoređen u Engleskoj - šta znači biti gospodski sin. A Talgart je postao veliki čovek gotovo tigar! Da, uveravam vas A. D. C. vojvodi od Jorka. Primećujete li koliko važno izgleda. Ali sav je snishodljiv - još nema nimalo oholosti.“
„Ćuti čegrtaljko!“ reče njegova žrtva.
Bio je prilično stariji, lep, taman čovek, elegantan i finog ponašanja. „Draga Sofi, uvren sam da niste dugo u Londonu. Ni najmanji šum vulkanskog uznemirenja nije stigao do mojih ušiju, a vi znate kako brzo saznajem vesti."
Nasmeja se. „O, to je vrlo rđavo, ser Vinsente. Znate da ne izazivam uznemirenja.“
„Ne znam ništa, dete moje. Kad sam vas poslednji put video bili ste zauzeti sređivanjem poslova izbezumljene porodice iz Belgije, na nemilostiv način. Sreo sam ih. Žalio sam ih ali nisam mogao ništa da uradim i pomognem. Znam svoja ograničenja.“
„Ona jadna porodica Le Brun. Pa, neko je morao da im pomogne i izvuče iz onog zamešateljstva. Uveravam vas, sve se sredilo na najpovoljniji način. Zaboravila sam se u ovom uzbuđenju. Gđice Rekston, oprostite mi i dozvolite da vam predstavim pukovnika ser Vinsenta Talgarta, a pored njega pukovnika Debenama. Ovo je major Tajtus Kvinton i - o Bože, trebalo je da kažem vaše prvo ime Fransis. To je stvar koju nikad ne znam, ali ne mari - kapetan lord Fransis Vulvi. A ovo je moj rođak g. Rivenhol. oh i g. Rekston.“
Gđica Rekston učtivo nagnu glavu. G. Rivenhol se nakloni ostalima i obrati se lordu Fransisu. „Mislim da se nismo sreli, ali vaš brat i ja smo bili zajedno u Oksfordu. Lord Fransis se naže napred da se rukuje. „Sad znam ko ste. Vi ste Čaris Rivenhol. Mislim da se na varam. Kako ste? Da li i dalje boksujete? Fredi je imao običaj da kaže da nije znao amatera koji ima jaču desnicu."
G. Rivenhol se nasmeja. „Zar ja? Osetio je i on često, ali time se na hvalim.“
Major Kvinton ga je uporno posmatrao. „Tada sam vas vrlo ve- rovatno video u Džeksonovom salonu. Vi ste taj za koga je Džekson govorio da bi vas mogao napraviti šampionom da niste džentlmen“, reče uverljivo.
Ova primedba odvede svu trojicu na razgovor o sportu. G. Rek- ston je stajao po strani i s vremena na vreme ubacivao reč dve na koje niko nije obraćao pažnju. Sofi se blaženo smešila kad je videla prijatelje i rođaka tako zanesene. Pukovnik Debenam koji je imao odlične manire i nežno srce poče da razgovara sa gđicom Rekston. Jednoglasno vojna gospoda okrenuše se i pridružiše se društvu g. Rivenhola i cela kavalkada polako krenu. Ser Vinsent dovede svog konja do Sofijinog i ona iznenada reče, ,,ser Vinsente, baš ste mi potrebni, da krenemo malo napred.“
„Ništa u ovom životu, pređivna Junono ne može da mi pruži veće zadovoljstvo.“ Odmah dodade. „Ne zanima me pomodan svet. Nikome ne recite da sam to izjavio. Nije vredno mene. Hoćete li me obradovati i prihvatiti moje srce pred vašim nogama, koje ste često prezrivo odbili? Nešto mi kaže da sam suviše veliki optimista i da vi hoćete od mene neku uslugu koja će me ubaciti u more nevolja i završiću u sramu.“
„Ništa slično. Nikada nisam poznavala nekoga sem ser Horasa u čiji sud verujem kad je u pitanju kupovina konja. Ser Vinsente, kupila bih par konja za moj feton.“
Udaljili su se dosta od ostalih. Ser Vinsent uspori i skrhano reče. „Dozvolite mi da dođem sebi. Znači to je ta usluga koju hoćete od mene.“
„Ne budite smešni. Koju bolju uslugu bih mogla imati za bilo koga?“ „Draga Junono, rekao sam vam mnogo puta i više neću.“
„Ser Vinsente“, strogo će Sofi, „trčali ste za svakom naslednicom koja vam se našla na putu od dana kad sam vas prvi put srela...“
„Zar ću ikad to zaboraviti. Izgubili ste prednji zub i pocepali haljinu.“
„Vrlo verovatno, mada sumnjam da se sećate, ovog trenutka ste to izmislili. Vi ste gori udvarač od ser Horasa. Prosite me samo zato što znate da neću prihvatiti. Moje bogatstvo nije dovoljno veliko da vas privuče.“
„To je tačno, „priznade ser Vinsent. „Ali bolji ljudi krojili su kapute prema meri.“
„Samo ja nisam vaša mera i to vrlo dobro znate. Bez obzira koliko popustljiv ser Horas može biti, nikad mi ne bi dozvolio da se udam za vas, čak i da želim, što ne želim.“
„0, vrlo dobro. Da govorimo o konjima.“
„Stvar je u tome, bila sam primorana da prodam konje kad sam napuštala Lisabon i ser Horas nije imao vremena da se tome posveti pre odlaska za Brazil. Rekao mi je da će me moj rođak posavetovati, ali tu je pogrešio. On neće.“
„Čarls Rivenhol je poznat da se razume u konje.“ Pogleda je ispod oka. „Kakvu smutnju kuvate, Sofi?“ „Nikakvu. Rekao je da neće i da ne bi bilo pristojno da odem u Tatersel. Je l’ to tačno?“
„Bilo bi svakako neobično.“
„Tada neću ići. Moja tetka bi bila potresena i ima dosta nevolja na glavi. Gde mogu da kupim par konja koji bi mi odgovarao?“ Gledao je ispred sebe i razmišljao. „Pitam se da li biste kupili dva Maningtrijeva konja pre nego što izađu na tržište. Jadnik, propao je i rasprodaje svu ergelu. Koja je vaša cena Sofi?“
,,Ser Horas mi je rekao ne preko četiri stotine funti, sem ako bih videla par koji bi bio zločin ne kupiti.“ „Maningtri će vam prodati za manje, divan par samo se poželeti može. Da imam para ja bih ih kupio.“
„Gde ih mogu videti?
„Ostavite meni. Ja ću srediti. Gde ste?“
„Na Barkli skveru u kući lorda Omberslija; ona velika na uglu.“ „Znam. Znači on je vaš stric.“ „Ne, njegova žena je moja tetka.“
,,A Čarls Rivenhol, vaš rođak. Gle, gle! Kako uspevate da se zabavite, draga Sofi?“
„Priznajem da sam se pitala. Ali porodica je u tužnom stanju, jadnici i ja se nadam da ću uspeti da ih raspoložim.“
„Ne sviđa mi se mnogo vaš teča, jedan je od prijatelja mog cenjenog šefa. Jednom prilikom kad sam zamolio da igram sa vašom divnom rođakom Sesilijom, njen neprijatni brat me je preduhitrio na brz način ali i grub - neko treba da mu kaže da me samo nasledni- ce interesuju, pa ipak utroba mi se prevrnula. Skoro od srca žalim tu porodicu. Da li oni slepo idu svojoj sudbini, Sofi, ili su dobrovoljno primili žeravicu u svoju kuću?“
Nasmeja se. „Idu slepo, ali ja nisam žeravica.“
„Ne, upotrebio sam pogrešnu reč. Vi ste kao jedna Vinjejtsova raketa. Niko ne zna šta ćete uraditi.“


6

„Zar zvekir nikad ne miruje?“ upita Čarls svoju majku posle odlaska četvrtog jutarnjeg posetioca.
„Nikad“, ponosno će ona. „Od onog dana kad si je odveo u Park da jaše, primila sam sedam džentlmena - ne osam, ako računam Ogastasa Fonhoupa. Princeza Esterhazi, grofica Liven, ledi Džerzi i ledi Kaslrag su ostavile svoje posetnice i...“
„Da li je Talgart bio među njima, gospodo?“
„Talgart? O, da. Vrlo prijatan čovek sa zaliscima. Da, sigurno je bio.“ „Pazi, veza ne odgovara.“
Ona se uplaši „Čarlse, šta misliš? Izgleda da je u velikom prijateljstvu sa Sofi i rekla je kako ga ser Horas godinama poznaje.“ „Verujem, ali ako moj ujak misli da uda Sofiju za njega, onda on nije čovek za koga ga smatram. Govori se da je poznat mirazolovac, sem toga kockar, više dužan nego što može da pokrije i tako slobodnih manira, vrlo nepogodan za ženidbu.“
„O, Bože!“ Pitala se da li treba da mu kaže kako je njegova rođaka izašla sa ser Vinsentom samo dan ranije i zaključila da bi to bilo uzalud kad se već desilo. „Možda treba Sofiji to da pomenem?“ „Sumnjam da će dobro primiti. Evgenija je već razgovarala s njom o tome. Sve što je moja rođaka rekla bilo je da je dorasla tome i neće dozvoliti da je ser Vinsent zavede ili bilo ko.“

„0, dragi, ne bi smela govoriti takve stvari.“ „Tačno.“
„Ali ne želim da te uvredim Čarlse, nije bilo mudro od Evgeni- je da joj govori o tome. Znaš, dragi moj, nije ni u kakvom srodstvu sa Sofijom.“
„To je samo Evgenijino jako osećanje dužnosti, a mogu da dodam, mama, njena velika želja da te poštedi briga navela ju je da preuzme taj zadatak, koji je ona osećala da je vrlo neprijatan.“
„To je vrlo lepo od nje“, žalosnim glasom reče majka.
„Gde je moja rođaka?“
Na to pitanje mogla je mirno da odgovori „otišla je sa Sesilijom i tvojim bratom u kočiji.“ „Dobro, to nije opasno.“
Bio bi manje zadovoljan da je znao da su poveli i g. Fonhoupa koga su sreli u Bond stritu dok su oni razgledali sportska kola. Bilo je mnoštvo raznovrsnih kola izloženih u stovarištu kuda ih je Hubert odveo i mada je Sofi čvrsto ostala pri izboru fetona, Sesiliji su se mnogo dopale male dvokolice, a Hubertu kariki i saletao je da ih kupi. Kada su zatražili mišljenje od g. Fonhoupa, našli su ga kako blaženo posmatra kola koja su ličila na veliku solju za doručak postvljenu na dugačke opruge. Bila su pokrvena izbočenim krovom sa dosta pozlate i vozačevim sedištem prekrivenim plavim somotom i zlatnim resama visoko iznad prednjih točkova. „Pepeljuga“ jednostavno reče g.Fonhoup.
Prodavač u stovarištu nije mislio da gospođa to traži jer su više za izložbu.
„Kola za princezu“, g. Fonhoup nastavi „takva kola su za tebe Sesilija. Šest konja da ih vuku sa perjem na glavama i plavom opremom.“
Sesilija nije imala ništa protiv samo ga je podsetila da su došli da pomognu Sofiji. Odvukli su ga i kada je trebalo da glasa za feton ili kariki promrmljao je,


Šta može mali To da zna
Zašto voziti feton sa konja dva,
Može li mali To da uradi vise
I vozi mali feton sa četiri bez. kiše.

,, To je sve vrlo dobro’’, nestrpljivo će Huvert, ali moja rođaka nije Tomi Onslou. A što se mene tiče čeze su bolje.’’
,, Ne možete da vidite linije, ipak one su izvrsne, tako brze tako sjajne. Pa ipak Apolo je izabrao feton. Ova kola me zbunjuju,hajdemo dalje’’, reče Fonhoup.
,,Ko je Tomi Onslou? Da li zaista vozi feton sa četiri konja?“ Zapita Sofi, a oči joj sinuse. „To bi bilo nešto. Šteta, baš sam kupila par. Bojim se nikad ih ne bi uskladila.“
„Mogla bi pozajmiti Čarlsove. Nebesa, kakav bi to bio urnebes!“ Sofija se nasmeja i mahnu glavom. „Ne, to bi bilo sramno. Kupicu feton, resila sam se.“
Prodavač se trgnu, jer kola koja je porekla nisu bila feton već elegantno vozilo savršeno za jednu ledi - ali visoki model - ogromnih zadnjih točkova i trupom, dobrih pet stopa od zemlje. Naposletku nije bio njegov posao da odgovara kupca od skupe kupovine. On se pokloni i zadrža svoje mišljenje.
Hubert manje taktičan primeti, „Sofi, to baš nisu kola za jednu ledi. Nadam se da se nećeš prevrnuti kod prvog zaokreta.“
„Ne, ja.“
„Sesilija se ne sme voziti u njima“ iznenada dodade g. Fonhoup.
Reče to neuobičajeno odlučno, svako ga iznenađeno pogleda, a Sesilija se zacrvene zahvalna na njegovoj brizi.
„Uveravam vas da ih neću prevrnuti.“
„Svako bi bio povređen kada bi se ovako savršeno biće prevrnuli“, reče g. Fonhoup. „Sem toga, proporcije su mu smešne, sagrađene za veliku brzinu, a trebalo bi da ih vozi čovek sa pelerinom i tačkastom mašnom. To nije za Sesiliju.“
„Mislila sam da se bojite da ću je prevrnuti.“
„Bojim se toga. Sama pomisao na jedan takav nemio događaj mora da vređa. Zaista vređa! Ta grubost nad osećajnošću zamagljuje moju viziju porcelanske nimfe. Napustimo ovo mesto. Hajdemo smesta!“ Sesilija zadovoljna što je poistovećuje sa nimfom, a s druge strane uvređena što tako lako prelazi preko njene bezbednosti, dodade da ne mogu ići dok Sofi ne završi s kupovinom. Sofija dobro raspoložena predloži da se povuku u kočiju i tamo je sačekaju.
„Znaš, ne zameram Čari su što ne može da proguta ovog čoveka. Bedan je’.’
Tri dana docnije g. Rivenhol je vežbao konje po Parku. Zaustavio se da uzme svog prijatelja g, Vičbolda koji je koračao u svoj svojoj lepoti, bledožutim pantalonama, sjajnim čizmama i kaputu ekstravagantnog kroja i nežne boje. „Gospode Bože! Kakav prizor! Uskači kicošu i prestani da buljiš u ženske! Gde
si se krio u poslednje vreme. G. Vičbold se pope, graciozno
namesti noge i uzdahnu. „Dužnosti, dragi moj. Posetio sam
dom predaka. Obilno trošim vodu lavande, ali miris štale i
balege teško mogu da savladam, Čarlse, makar koliko te
volim da sam video tvoju kravatu pre nego što sam pristao da
me voziš po Parku...“

„Ne pričaj gluposti! Šta je sa tvojim doratima?“
G. Vičbold, zvezda Jahačkog kluba žalosno uzdahnu. „Osakaćeni. Ne, oba,već jedan, rđavo, rđavo. Da li veruješ? Dozvolio sam sestri da vozi Čarlse, nek' ti to bude pravilo, nijednoj ženi ne daj uzde.“ „Nisi još sreo moju rođaku.“
„Grešiš, sreo sam je na gala zabavi u Almaku, znao bi da si prisustvovao.“
„Znači, sreo si je. Nemam smisla za te bljutavosti.“
„Ne bi ni vredelo da imaš. Nije se moglo prići tvojoj rođaki, bar ti ne bi mogao. Ja sam uspeo jer imam tananosti. Igrao sam bulanže s njom. Đavolski fina devojka!“
„Dobro. Vreme je da se ženiš, zaprosi je. Bio bih ti mnogo zahvalan.“ „Sve bih za tvoju ljubav, ali nisam za ženidbu.“
„Nisam mislio ozbiljno. Da budem pošten kada bi imao takvu ideju uradio bih sve da te odvratim. Ona je najnezgodnija devojka kakvu nikad nisam sreo. Jedina stvar koja joj ide u prilog je da savršeno vozi. Bila je toliko drska, ukrala je moja kola kada sam samo na pet minuta okrenuo leđa.“
„Vozila je ove konje?“
„Da. Odlično. Samo da bi me naterala da joj kupim feton i par konja da se pravi važna. Neću to uraditi, ali bih voleo da vidim kako bi to izvela.“
„Nemam želju da podstičem lažne nade“, reče g. Vičbold i vide kako im se približava visok feton, „ali to je baš ono što si želeo. Mada, zašto tvoja rođaka tera Maningtrijeve konje ne shvatam.“
„Šta?“ viknu Ijutito g. Rivenhol ne verujući očima. Feton se približavao pristojnom brzinom. U tim opasnim kolima sedela je Sofi visoko iznad konja sasvim kao kod kuće sa konjušarem pored sebe i bičem tačno kako treba. U prvom trenutku je bio kao gromom pogođen ali malo docnije se samo namršti. Prizor mu je pružao zadovoljstvo ali nije blago izvoleo da se to vidi. Kad su njena kola usporila on zaustavi svoja.
„Rođak Čarls i g. Vičbold! Kako ste? Moj rođače, kaži šta misliš o njima. Ubeđena sam da je dobar posao.“ „Gde si dobila te konje?“
„O, Čarlse, ne budi glup!“ Preklinjao je g. Vičbold spreman da siđe Zar ne vidiš da su to Maningtrijevi konji? Sem toga rekao sam ti malopre. Ali kako to gđice Stenton-Lejsi, da li Maningtri rasprodaje?“
,, Verujem da je tako.’’
,, Jupitera mi, za dlaku ste me preduhitrili. Bacio sam oko na oba čim se Maningtri pojavio prvi put s njima po gradu. Kakos te doznali, gospodo?’’

„Priznajem ništa nisam znala. Ser Vinsent Talgart mi
je pomogao.“ „Taj čovek!“ Eksplodira g. Rivenhol. „Mogao sam
da pretpostavim.“
„Da, mogao si. On je čuven po tome što dozna vesti pre
svih. Hoćete li da vas povezem g. Vičbolde? Ako sam
vas preduhitrila bar mogu da vam ponudim i predam
uzde. Mala nadoknada štete.“
„Nemoj se ustručavati i reci mi, koje ćeš konje ukloniti iz štale kod moje majke da dobiješ prostor za tvoje? Sem naravno, ako ne planiraš svoju štalu.“
„Dragi rođače Čarlse, nadam se da znam bolje nego da te dovedem u tako strašnu nepriliku. Džon Paton je već sve sredio. Nećeš imati muka s mojim konjima. Siđi Džone. Ne moraš se bojati što ustupaš mesto g. Vičboldu, jer ako se konji otrgnu, g. Vičbold će ih bolje dovesti u red nego iko od nas.“
Pošto je dobro procenio g. Vičbolda sredovečni se konjušar zadovolji i posluša. G. Vičbold lako uskoči u feton. Sofi se pozdravi s rođakom i konji krenuše. G. Rivenhol se pušio. „Šta ste, do đavola, dozvolili svojoj gospodarici da kupi tako opasne konje?“
„Ne mrštite se zbog gđice Sofi, gospodine! Sam ser Horas je ne bi mogao da zaustavi kad nešto naumi. Mnogo puta sam govorio ser Horasu da bi morao da je obuzda, ali nikad nije ni pokušao.“
„Da ja imam...“ G. Rivenhol se pribra i shvati koliko je ovaj razgovor neumesan. „Do đavola, s vašim bezobrazlukom!“ Potera konje i tako pokaza svoj bes.
G. Vičbold galantno odbi da uzme uzde. „Nisam nikad pomislio da ću to reći, ali je zadovoljstvo voziti se kad ledi ume tako dobro da drži uzde. Divno idu, ne bi me iznenadilo da ih je Čarls imao u vidu, što objašnjava njegov bes.“
„Ne, ne. Uverena sam da niste u pravu. Besan je što sam ih kupila uprkos njegovom savetu - u stvari, uprkos njegovoj zabrani. Poznajete li dobro mog rođaka, gospodine?“
„Znam ga još iz Itona.“
„Tad mi recite da li je uvek voleo da gospodari?“
G. Vičbold je razmišljao ali nije došao do sasvim tačnog zaključka. „Ne znam.“ Uvek je jedan od onih koji vode, naravno, ali nije vođa svojih prijatelja, bar... Samo ima nezgodnu narav, inače je izvanredan prijatelj. Govorio sam mu hiljadu puta da treba da pazi na svoj đavolski neprijatan jezik, ali činjenica je, nikome ne bih tako rado otišao kad sam u nevolji sem Carlsu Rivenholu.
„To je prava pohvala“, reče zamišljeno.
„Imao je jadnik mnogih nevolja ako je istinito sve ono što se priča, ali mi se nije žalio. Postao je jedak, često sam mislio. Mada, kog đavola je morao da se veri sa onom...“ stade prilično zbunjen. „Zaboravio sam šta sam hteo da kažem.“
„Znači, to je po sredi.“ „Šta je po sredi?“
„Sesilija mi je rekla da ste njegov dobar prijatelj i ako vi mislite da to nije dobro onda ja neću da imam skrupula. Zamislite samo g. Vičbolde, kakva je nesreća za moju dragu tetku i onu jadnu decu imati to ledeno stvorenje, koje ih stalno ispravlja, i živeti s njom pod istim krovom. Ona hrabri Čarlsa da bude neprijatan.“
„Strašno je i pomisliti“, uzbudi se g. Vičbold. „Treba razmisliti!“
„Ne vredi. Veridba se pojavila u svim novinama. Već bi bio oženjen da devojka nije u žalosti. Vrlo dobra partija, žena puna vrlina, lep miraz i rekao bih odlične veze.“
„Dobro, ako mu je srce naklonjeno pretpostavljam mora mu se dopustiti da ide svojim putem, ali neće je nametnuti svojoj porodici! Meni se čini da njegovo srce nema veze s tim, a što se nje tiče ona ga i nema. Tako! Sasekli smo je!“
G. Vičbold se oduševi i poveri joj „znate šta gospodo, udavača je već dve godine. Prošle godine je bacila oko na Makštoka. Opklade u klubovima su bile izjednačene, ali se on izvukao, Čarls neće. Pojavilo se u Gazeti, jadnik sad i da hoće ne može.“

„Ne, ali ona bi mogla.“ „Ona bi mogla ali neće.“
„Videćemo. U svakom slučaju ja hoću i moram sprečiti da moje drage ne unesreći, jer to ona radi, uveravam vas. Stalno dolazi u Barkli skver i svakoga oneraspoloži. Na prvom mestu je moja tetka koja pola sata posle razgovora s njom ode u krevet s glavoboljom. Tu je i gđica Aderberi, kojoj govori najužasnije stvari slatkim melodičnim glasom, kad god hoće da je povredi. Čudi se što gđica Aderberi ne uči decu talijanski, a
Čarlsu se žali da vrlo malo radi s decom na tabli i boji se da će mala Amabel imati okrugla ramena. Glupost! Čak pokušava da im oduzme majmuna. A što je najgore huška ga protiv Huberta. To joj ne mogu oprostiti. To radi na takav podao način. Ne znam kako je nisam ošamarila juče, jer je smešni dečko imao novi prsluk - užasan, i bio vrlo ponosan. Ona skrenu Čarlsovu pažnju na to praveći se da zadirkuje Huberta. Na kraju je izgledalo kako on stalno kupuje nova odela i tako troši novac na besmislice“
„Kakva zla žena! Moram reći, nisam očekivao da Čarls mirno prihvati te stvari. Nije nikad podnosio mešanje.“ „O, sve to radi na izgled brižno i on ne vidi šta je posredi - još.“
„Vrlo je rđavo. Ništa on ne može da uradi.“
„To ljudi uvek kažu kad su lenji ili možda plašljivi - mada to
nije vrlina. Moj otac mi kaže da sam rođena bez nerava i skoro bez osećajnosti. Nisam se još rešila šta moram da uradim, ali može mi biti potrebna vaša pomoć da raskinemo tu glupu veriđbu.“ Po izrazu njegovog lica vide da je uplašen i dodade hrabreći ga „vrlo verovatno neće, ali nikad se ne zna i dobro je biti spreman. Moram vas sad ostaviti. Vidim da me Sesilija čeka, obećala mi je da će dozvoliti da je provozam po Parku, čim bude sigurna da je neću prevrnuti.“
„Nema bojazni“, reče g. Vičbold pitajući se šta će uraditi ova uzbudljiva žena za vreme svog boravka u Barkli skveru.
Rukova se i dodade da ako dozvole ženama da postanu članovi Jahaćeg kluba on će podržati njenu kandidaturu i skoči iz fetona da se pozdravi sa Sesilijom koja je čekala sa gđicom Aderberi i decom. Gertruda, Amabel i Teodor su tražili da se popnu mesto starije sestre, ali pošto je g. Vičbold bio čvrst, pomože Sesiliji, pokloni se i ode.
Sofi je odmah primetila Sesilijino bledilo i uzbuđenje male guvernante i pošto je htela da dođe do srži stvari otvoreno je upitala „zašto si tako bleda?“

Tina, čim je g. Vičbold izašao, izađe ispod ćebeta i skoči Sesiliji u krilo. Sesilija je mehanički pomilova i napeto reče „Evgenija.“ ,,0h, nek’ đavo nosi to stvorenje. Šta je opet uradila?“
„Šetala se sa Alfredom i naišla na nas.“.
„Dobro, priznajem da je ne volim, a Alfred je najodvratnija mala životinja, ali ne vidim šta te je uznemirilo? Ne može da te obuhvati oko struka ako je njegova sestra prisutna.“
,,Oh, Alfred me je naterao da uzmem njegovu ruku i tad je stezao na najodvratniji način, buljio u mene i govorio stvari zbog kojih bih ga ošamarila. Ali nije to u pitanju, Sofi, Ogastas je bio sa mnom.“
„Pa?“
„Istina je da smo malo zaostali iza Adi jer ko može razumno da razgovara s decom koja stalno brbljaju? Ona je bila tu i mi nismo krenuli usamljenom stazom - bar nije bila jako posečena i Adi je bila sve vreme tu. Šta treba to da znači - reći da se tajno sastajem sa Ogastasom je užasno nepravedno. Svako bi pomislio da je neki strašni avanturista, a ja ga znam celog života vrlo dobro. Zašto se ne bi šetao u Parku? I ako to radi i mi se sretnemo, zašto ne bih s njim razgovarala?“
„Nema razloga. Da li te je ta mrska devojka ukorila?“
„Ne toliko kao Adu. Očajna je jer je Evgenija rekla da je izne- verila mamino poverenje i da me bodri da se nedopušteno ponašam. Bila je strašna i prema meni, ali nije mogla mnogo da priča jer je Ogastas bio sa mnom. Naterala ga je da s njom pođe i rekla Alfredu da mi da ruku. Osećala sam se tako prljavom, Sofi, prljavom.“
„Svako bi kad bi uzeo Alfredovu ruku.“
„Ne samo to, već i Evgenijin način, kao da me je uhvatila u nečem neprikladnom! A to nije najgore, Čarls je naišao trenutak pre tebe i Evgenija je sela pored njega. Hladno me je pogledao. Sad će biti besan i vrlo verovatno će uticati na mamu. Biće užasno!“
„Ne, neće. Neću se iznenaditi ako to ne ispadne sasvim dobro. Ne mogu ti sve objasniti ali te molim, Sesi, ne tuguj! Nema potrebe. Uveravam te da nema, Čarls možda neće reći ni reči.“
Sesilija je pogleda u neverici. „Čarls neće reći ni reči! Ti ga ne znaš. Izgledao je kao grom ljut!“
„Verovatno je bio i često jeste, a ti si guska što se odmah treseš kao list. Sad ću te ostaviti, pridruži se jadnoj maloj Adi i nastavi da se šetaš. Idem kući gde ću sigurno naći tvog brata jer je baš sad zaokrenuo u Parku, vraća se u Barkli skver. Čula sam kad je rekao teci da će neko po imenu Ekington doći u pet.“
„Tatin agent. Ne verujem, najdraža Sofi, da li je važno naći Čarlsa kod kuće ili ne, jer on tebi neće o tom govoriti, zašto bi?"
„Oho, neće! Kladim se da je do sada ubedio sebe da je to sve bila moja greška od početka. Sem toga ljut je na mene što sam kupila ova kola bez njegove pomoći i što imam štalu. Jedva čeka da se vratim kući i posvađa se sa mnom bez straha od prekidanja. Jadnik. Moraš odmah sići, Sesi.“
„Koliko si hrabra! Ne znam kako možeš to podneti.“ „Šta, čudi tvog brata? Ne vidim zbog čega bih se plašila.“
„Nije samo to bojati se, već se užasavam ljutine i vike na mene. To je kukavički Sofi, ali tu nema pomoći. Meni odmah klecaju kolena i muka mi je.“
„Danas ti neće klecati. Pokvariću mu plan. Oh, gle! Eno Fransisa Vulvija, baš u pravi čas. On će te vratiti Adi mesto mene.“
Ona se zaustavi. Lord Fransis je razgovarao sa dve dame u kočiji. Priđe fetonu i uzviknu, „Sofi, kakva elegancija. Sluga gđice Rivenhol. Čudim se da ste se usudili, zaista se čudim. Jednom me je prevrnula.“
„To nije lepo od vas“, reče ljutito. „Kao da sam mogla na onakvom drumu Frenada! 0, Bože kako je to bilo davno. Došla sam sa ser Horasom i ostala sa gđom...“
„Skovel. Bila je jedina dama koja je živela u vrhovnom štabu te zime. Imala je običaj da priređuje prijem, Sećate li se?“
„Naravno da se sećam. ali još više, buva u onom užasnom selu. liansise, moram da pokupim Džona Potona i odem. Da li biste otpratili moju rođaku da se nađe sa sestrama i malim bratom? Šetaju se s guvernantom negde tu.“
Lord Fransis na koga je Sesilijina lepota napravila veliki utisak kada je posetio Barkli skver, brzo reče da će to biti zadovoljstvo i pomože joj da siđe s fetona. Nadao se da neće tako brzo sresti školsku grupu, a Sesilija osetljiva na njegovo lako i prijatno ponašanje i očigledno divljenje malo se razveseli. Sofi zadovoljna, vide kako odšetaše i potera kola ka Stenhoup Gejtu gde je konjušar čekao. Rekao je da je g. Rivenhol prošao pre nekoliko minuta, besan. „Opsovao moju smelost, gđice Sofi, zamalo je povredio čeljusti svojih konja.“
„Šta si rekao da se tako naljuti?“
„Samo sam rekao da vas nikada niko nije slomio. On se složio sa mnom ali nije mogao to da kaže već se na mene okomio i izgrdio me. Ne krivim ga. Svojeglavi jeste, gđice Sofi.“
Kad su stigli u Barkli skver Sofi ču da je g. Rivenhol baš ušao u kuću. Još je bio u kaputu, zaustavio se u holu da pročita poruku koju mu je poslao jedan prijatelj. Pogledao je mršteći se kad je Daset uveo Sofiju, ali ne reče ni reči. Tina je (po mišljenju njene gospodarice) nepromišljeno zavolela njegovo društvo, veselo je odskakutala i htela da privuče njegovu pažnju. Pogledao ju je ali umesto da prihvati njeno umiljavanje kratko reče, „budi mirna.“
,,A, stigao si pre mene", primeti Sofi i skide rukavice. „Sad mi iskreno reci šta misliš o doratima. G. Vičbold uobražava da su i tebi zapali za oko. Je l’ to tačno?“
„Sasvim van mog dometa."
„Zaista? Platila sam četiri stotine i mislim da sam vrlo dobro prošla." „Da li si ozbiljno mislila na svoju štalu?" „Prirodno da sam mislila. Bilo bi baš lepo kad bih dozvolila da tetka snosi troškove oko mojih konja. Možda ću kupiti još dva ako naiđem na par koji bi se složio sa doratima. Rečeno mi je da je to velika moda voziti se četvoropregom, mada bih tada morala da menjam rudu što je velika gnjavaža."
„Ne kontrolišem tvoje poslove. Nema sumnje ako hoćeš da od sebe praviš čudo u Parku, možeš. Ali nećeš povesti nijednu moju sestru.“
„Već sam provozala Sesiliju. Imaš zastarele ideje. Videla sam nekoliko lepih sportskih kola koje su vozile dame iz najvišeg društva.“
„Nemam ništa protiv fetona sa dva konja mada visoki model ne odgovara jednoj ledi. Oprostićeš mi ako ti kažem da ima nečeg lakog kod takvih kola.“
„Sad, ko je mogao da bude tako pakostan i ubaci ti tu ideju u glavu?“
On se zacrvene i ne odgovori.
„Da li si video Sesiliju? Izgledala je bajno u novom šeširu koji je tvoja mama tako pametno izabrala za nju.“ „Video sam Sesiliju, šta više, znam kao i ti rođako, kako je provodila vreme. Biću sasvim otvoren.“
„Ako želiš da budeš sasvim otvoren sa mnom“, prekide ga, „dođi u biblioteku. Vrlo je neumesno govoriti o porodičnim stvarima gde mogu da te čuju. Sem toga, imam nešto da ti saopštim vrlo delikatne prirode.“
On krenu u biblioteku i širom otvori vrata, ona prođe i on odmah zatvori vrata, a Tina osta s one strane. Morao ih je ponovo otvoriti jer su Tinine naredbe bile vrlo piskave. To nimalo ne ublaži njegov bes i neprijatnim glasom reče, „razgovaraćemo bez rukavica, rođako, Sofi, da li si ti udesila sastanalk Sesilijin i mladog Fonhoupa u Parku? Ja sam svestan..."
„Zar nije Sesilija sjajna? Prošetala se sa Fonhoupom, zatim sa Alfredom Rekstonom i ja sam je na kraju ostavila sa lordom Fransisom. A to je, dragi rođače Čarlse, ono o čemu želim da razgovaramo. Daleko, daleko od mene da se meššam u stvari tvoje porodice, ali trebalo bi da nagovestim. Znam da je tebi nezgodno, s obzirom na tvoj položaj, ali ti ćeš znati kako da kažeš Sesiliji reč dve.“
Izbacila ga je iz sedla i on se zagleda u nju. „O čemu, do đavola, govoriš?“
„Nije mi zgodno da to pominjem“, reče lažljivo Sofi, „ali ti znaš da volim Sesi. Sem toga, ja sam prošla svet i naučila kako da vodim brigu o sebi. Sesi je tako nevinašce! Nema ni trunke zla u Ogastasu Fonhoupu, a Fransis Vulvi je uveliko džentlmen da prekorači granicu. Ali ne treba da hrabriš tako ljupku devojku kao što je tvoja sestra da se šeta po Parku sa nečasnim Alfredom, Čarlse.“
Zapanjen nije mogao ni reči da izusti. Tada zatraži objašnjenje.
„On je odvratna mala žaba koja ljubi kućne pomoćnice na stepenicama“, iskreno reče Sofi. „Moja sestra nije kućna pomoćnica.“
„Ne, i ja verujem da će znati kako ga treba držati na rastojanju.“
„Mogu li znati, imaš li najmanje povoda da optužuješ mladog Rekstona?“
„Ako misliš da li sam videla kako ljubi kućnu pomoćnicu, ne, dragi Čarlse, nisam. Ako, s druge strane misliš, da li je hteo mene da poljubi, da, dragi Čarlse, jeste. Baš u ovoj sobi.“
Bilo mu je neprijatno i on se naljuti. „Vrlo mi je žao što si se tako uznemirila pod ovim krovom“, reći su mu jedva silazile s usana.
,,Oh, ne misli na to! Rekla sam ti da umem da se čuvam. Ali sumnjam da ga iko može da sprečiti kad - kad stiska, ili miluje ruku, ili zaustavi nepristojan stil njegovog razgovora.“
Ona skide kaput dok je govorila stavi ga preko stolice i sede pored kamina. Trenutak docnije reče, „neću se praviti da mi se Rekston dopada jer mi se ne sviđa. Gledaću koliko je moguće da ne dolazi u ovu kuću. Moj položaj je kao što si sama rekla nezgodan. Ne bih nikako želeo da tako nešto dođe do ušiju gđice Rekston.“
„Prirodno, ne. Da ogovaraš njenog brata gđici Rekston bila bi najbednija stvar.“
Naslonjen na kamin gledao je u vatru, ali na to on podiže glavu i baci prodoran pogled na Sofiju. Mislila je da je razumeo, ali on samo dodade, „baš tako, rođako.“
„Nemoj pridavati važnost tome. Ne mislim da Sesi ima tendre prema njemu, jer je njoj još odvratniji nego meni.“
„Svestan sam da nema tendre prema njemu, hvala ti. Ona je do ušiju zaljubljena u onog šteneta Fonhoupa.“
„Naravno da jeste.“
„Takođe sam svestan da od onog dana kada si kročila u ovu kuću bila si spremna da hrabriš tu glupost, na sve moguće načine. Ti i Sesilija ste stalno u Fonhoupovom društvu. Praviš se da je tvoj prijatelj i tako ima izgovor da dolazi šest dana u nedelji.“
„Jednom rečju Čarlse, ja sam stalno udešavala da budu zajedno. Jesam, ali da imaš i zrnca zdrave pameti trebalo je to raditi nedeljama pre mog dolaska.“

Tada je s nevericom zapita, „misliš da ćeš tako izlečiti Sesiliju? Ili da poverujem da imaš takvu nameru.“
„Pa, ne znam, jedna od te dve stvari mora da se desi. Ili će joj Ogastas dosaditi - i moram reći da je to sasvim moguće, jer mada je lep užasno je dosadan i zaboravlja da Sesilija postoji baš kad bi trebalo da bude najpažljiviji - ili će nastaviti da ga voli uprkos njegovim greškama. I ako se to desi Čarlse, znaćeš da to nije zanesenost i moraćeš da pristaneš na brak.“
„Nikad!’’
„Ali hoćeš. Bilo bi zlo udati je za drugog. Bio bi svirep ako to pokušaš.“
„Neću je naterati da se udaje. Treba da znaš da sam jako vezan za Sesiliju i zbog toga, a ne zbog neke moje ćudi, neću dozvoliti to veličanje sa čovekom don kihotovskog kalibra. A što se tiče tvog pojma da će se sastavljajući ih Sesiliji dosaditi, strašno grešiš. Daleko od loga, Sesilija grabi svaku priliku da bude nasamo s njim! Čak je otišla toliko daleko da je prevarila i Adi danas posle podne. Gđica Rekston ih je našla na jednoj pustoj stazi u Parku i otresla se Adinog prisustva. Tajni sastanci, lepo ponašanje gđice Rivenhol od Omberslija, časna reč!“
„Dragi moj Čarlse“, reče Sofi sasvim mirno, „znaš vrlo dobro da je to izmišljotina.“ „Ni govora! Zar bih izmislio priču o svojoj sestri?“
„Priznajem da bi učinio bilo šta kad te obuzme bes. Nije tajna da je šetala sa g. Fonhoupom, ali ostalo je iz tvog poremećenog temperamenta. Nemoj mi reći da je gđica Rekston to izjavila, jer verujem, ona nikad ne bi pričala laži o Sesiliji. Otresla se od Adi, zaista! Ni u jednom trenutku nije je Adi izgubila iz vida! Gospode Bože, valjda znaš Sesiliju bolje, a ne da je optužuješ da se nedopustivo ponaša? Kakav vulgaran izraz! Prestani da praviš budalu od sebe! Još malo pa ćeš vikati na Sesi što je dozvolila jednom pristojnom mladiću, koga zna kao dete, da malo šeta pored nje, pred očima guvernante.“
„Jesi li sigurna“, reče izmenjenim glasom.
„Naravno da sam sigurna, jer mi je Sesi ispričala šta se desilo. Izgleda da je gđica Rekston rekla nešto Adi što ju je jako pogodilo - nema sumnje pogrešno ju je razumela. Gđica Rekston je možda osećala da je Adi trebalo da otera Ogastasa, samo kako bi ona to mogla da uradi, jedva znam. Ona je vrlo osetljiva i lako se uznemiri, to znaš.“
Bilo mu je mučno. „Adi se nema šta prebaciti, Sesili nije pod njenom kontrolom, i trebalo bi da kaže mami o tim sastancima - ali ona nikad nije prenosila priče o bilo kome od nas.“
„Pokaži joj da se ne ljutiš na nju, Čarlse, i da ne misliš da je otpustiš posle toliko godina.“
„Da je otpustim?“ začudi se. „Kakva je to glupost, molim te?“ „Tačno sam joj i ja to saopštila. Ona je sebi uvrtela u glavu da je njen način poučavanja suviše staromodan i izgleda da misli da bi trebalo da deca uče talijanski i mnoge druge stvari, slične prirode.“
Nastade tajac. G. Rivenhol sede s druge strane kamina i nesvesno poče vući Tinu za uši. Mrštio se i iznenada reče, „nemam nikakve veze sa obrazovanjem mojih sestara. To je posao moje majke i ne mogu da shvatim da to pripada bilo kome drugom.“
Sofi vide da ne treba da ide dalje i složi se s njim. Pogledom potraži njene oči, ali ona zadrža isti izraz lica. „Ništa od ovog nema veze sa onim što sam ti malopre saopštio. Vrlo nam je bilo dobro, rođako, pre nego što si počela da prevrćeš kuću na tumbe Biću primoran, u buduće...“
„Zaboga, šta sam još uradila?“
Vide da nije u stanju da kaže i morao je da se vrati na njen jedini opipljivi zločin. „Donela si ovamo majmuna, nema sumnje u najboljoj nameri. Ali je vrlo neumesno pokloniti životinju deci i sad prirodno, smatraće svirepim kad ga se otarasimo, jer moramo da ga se otarasimo.“
„Čarlse, ti baš pokušavaš da budeš neprijatan. Ne možeš hraniti Džakoa komadićima jabuke, učiti ga trikovima i opominjati decu da ga noću pokriju s ćebetom, a zatim reći kako mora da se ukloni.“
Zagrize usnu ali osmeh nije mogao sasvim da sakrije. ,,Ko ti je to rekao?“
„Teodor, i da si ga odneo dole na ramenu kad je gđica Rekston bila u poseti, da joj ga pokažeš. Moram reći da je to bilo ludo, jer znaš da ne voli ljubimce. To nam je rekla. Sigurna sam da nema razloga zašto bi je progonio s njima, nije lepo od tebe. Nikad ne dozvoljavam Tini da je dirne.
„Grešiš. Ona ne voli majmune, ali ledi Brinklou ne voli pse.“ „Mislim da i ona isto oseća.“ I Sofi ustade, strese suknju. ,,Čo- vek ne može da ne primeti koliko ćerke liče na majku. Ne u licu, već naklonostima. To si morao zapaziti.“
Izgledao je kao uplašen. „Ne znam. Nisi u pravu.“
„Samo razmisli o Sesi! Ona će biti ista draga tetka Lizi, kad bude starija.“ Oseti kako istina ovog tvrđenja polako utiče na njega. Dovoljno je dala razloga za razmišljanje. Krenu vratima, „moram da se presvučem.“
„Ne čekaj!“ I on naglo ustade. Pogleda ga preko ramena, „da?“
Kao da nije znao šta hoće da kaže. „Ništa nije važno, sledeći put kad hoćeš da kupiš konje bolje mi reci šta želiš. Koristiti strance nije nikad poželjno.“
„Ali ti si me uveravao da nećeš.“
„Da. Najviše ti se sviđa da me okriviš, zar ne?“
Ona se nasmeja i ode bez odgovora. Gore je dočekala Sesilija sva zabrinuta.
„Ako ti išta kaže, biće da te opomene u vezi sa Alfredom Rek- stonom. Rekla sam mu tačno kako se ta žaba ponašala i skrenula pažnju da pazi na tebe.“
„Nisi?"
„Jesam. Završila sam savršen posao danas na najneprincipijelniji način. Oh, reci Adi Čarls je ni najmanje ne krivi. Neće reći mojoj tetki šta se desilo. I sumnjam da će i tebi išta reći. Jedina osoba kojoj može nešto da kaže je njegova dragocena Evgenija. Nadam se da će ga navesti da izgubi strpljenje.“






7


Sesilija nije mogla da veruje da je brat neće izgrditi i kad se docnije našla s njim lice u lice na stepenicama, ona skoro pokleknu. „Zdravo", reče i prelete pogledom preko izvrsne haljine od gaze preko satena. „Vrlo si se lepo obukla. Kuda ćeš?“
Ledi Sefton će doći po Sofi i mene da nas vodi u Almak Mami se ne ide." „Zablistaćeš više od svih.“
„Zašto ne pođeš s nama?“
„Ne bi bila sa Fonhoupom celo veče ako pođem.“
„Ja ni u kom slučaju neću provesti celo veče ni sa jednim džentlmenom." „Znam da nećeš. Nije to za mene. Sili. Imam sastanak sa svojim društvom."
Kad je izgovorio gotovo zaboravljeno njeno ime iz dečje sobe ona se osmeli i odgovori, ‘Dafi klub'? „Ne, Kribov salon“, i nasmeja se.
„Baš si strašan. Verovatno ćete govoriti o zaslugama Blumzberi Peta i Crnog Dijamanta ili..."
„Mejfer Marvela. Ništa tako zanimljivo, idem da se malo razonodim s prijateljima. A šta ti znaš o Blumbzbenju Petu, gospođice?"

Vragolasto ga pogleda dok je prolazila pored njega, „samo ono što sam naučila od svoje braće, Čarlse.“
Nasmeja se, pusti je da prođe ali pre nego što je sišla naže se preko ograde i upita, „Sesilija, da li ti onaj tip Rekston dosađuje?“ Mahnu rukom, ,,oh dobro! Mislim da ga mogu prekoreti ako - pa, ako se rešim.“
„Nemoj da se ustručavaš iz nekih obzira. Nije potrebno da kažem ako bi Evgenija znala, prva bi osudila njegovo ponašanje“
„Naravno.“
Da li je prekoreo gđicu Rekston niko nije saznao. Ako jeste tad je morao biti vrlo blag jer nije izgledalo da je kažnjena. Ipak Sofi dobi zadovoljenje. Kada je sledeći put gđica Rekston počela raspravu o Džakou i poverila ledi Ombersli kako se boji da će ugristi jedno od dece, Čarls je čuo i nestrpljivo rekao „glupost!“
„Verujem da je majmunov ujed otrovan.“
„U tom slučaju nadam se da će ujesti Teodora.“
Ledi Ombersli se pobuni, ali Teodor u nevolji što je šutnuo lop- lu i razbio prozor komšijske kuće, samo se smejao.
Gđica Rekston nije osećala da je dovoljno kažnjen zbog tog izgreda i ozbiljno je dala svoje mišljenje. Čarls ju je saslušao i samo rekao „tačno, ali bio je to odličan šut, video sam ga.“ To zanemarivanje njenog mišljenja peklo je gđicu Rekston i ona mu umil jato održa predavanje, što je često deci činila, kako je srećan što ne mora da žrtvuje svog ljubimca kao kaznu za zločin. Samo ju je ljutito pogledao bez reči, ali Gertruda se izbrblja, „verujem da vi ne volite Džakoa zato što nam ga je Sofi dala!“
Istina ta iskrena izjava pogodi sve prisutne. Obrazi gđice Rekston se zacrveneše, ledi Ombersli izgubi dah, Sesilija se prigušeno zakikota. Jedino Čarls i Sofi ostaše ravnodušni. Sofi nije dizala pogled sa ručnog rada a Čarls suvo reče, „glupa i bezobrazna primedba, Gertrudo. Vrati se u učionicu ako nisi u stanju da se lepo vladaš.“
Gertruda koja je došla u godine kada se lako zbunjuje sva crvena pobeže iz sobe. Ledi Ombersli poče da govori o poseti markizi od Vilakanasa u Mertonu.
„Želimo da pokažemo pažnju i ja ću se potruditi, samo da ne pada kiša jer bi to bilo neprijatno. Volela bih da i ti Čarlse pođeš s nama, izabranica je tvog ujaka.“ Priznajem da ne volim da idem van grada bez džentlmena, ali sam uverena da se možemo u Radnora pouzdati i naravno poći će moji lakeji.“
„Draga mama, tri jaka čoveka biće dovoljna da te zaštite na tom opasnom putu“, raspoloženo odgovori Čarls.
„Nemojte terati Čarlsa da ide ser Vinsent je izjavio da će s nama jahati, jer nije sreo Sanciju još od Madrida, kada je njen muž bio živ i kad su priređivali izvrsne prijeme za engleske oficire.“
Nastade mali zastoj pre nego što Čarls reče, „ako želiš mama, ići ću s vama. Mogu povesti rođaku u mojim kolima i nećete biti stešnjeni u kočiji.“
,,Oh, mislila sam da idem u svom fetonu.“
„Zar ne želiš da teraš moje konje?“
„Da li bi dozvolio?“
„Možda“
,,O, ne, ne, ne verujem tvom ‘možda.’ Povedi Sesiliju.“
„Sesilija bi više volela da ide u maminim kočijama. Možeš držati uzde jedan deo puta.“
„To je zaista nešto. Ganuo si me, Čarlse. Da li se dobro osećaš?“
„To će biti divan izlet“ veselo reče gđica Rekston. „Gotovo sam u iskušenju da vas zamolim ledi Ombersli za jedno mesto u vašim kočijama.“
Ledi Ombersli je bila suviše lepo vaspitana da pokaže preneraženost i reče u nedoumici -,, naravno, draga moja - ako Sofi ne misli da će nas biti mnogo za markizu. Ne bih želela da je i malo potresemo.“
„Nimalo ne možete potresti Sanciju, najdraža tetka Lizo! Ona se neće zamarati, sve će ostaviti svom majordomu. On je Francuz i biće oduševljen da pripremi sve, čak i za našu malu grupu. Moram prvo napisati pismo Sanciji i zamoliti teču da ga pošalje i stvar je gotova - ako se potrudi da prenese moju poruku Gastonu.“
„Biće vrlo zanimljivo sresti pravu špansku ledi“, ču se gđica Rekston. „Kao da je Sancija žirafa“, docnije je Sofi rekla Sesiliji.
„Šteta što nisam znao da želite da se pridružite mojoj majci“, reče g. Rivenhol. „Ja bih vam ponudio mesto u mojim kolima, sad ne mogu da povučem reč. Ne bih rekao da ću ići da nisam čuo da Talgart ide. Bog zna da ne brinem za koga će se udati, ali u ovom slučaju dužni smo ujaku da ne dozvolimo ovu vezu.“
„Bojim se da vam je njena poseta donela dosta briga, dragi moj Čarlse. Mnogo mora da se oprosti devojci koja nikad nije osetila majčinu brigu, ali priznajem, nadala sam se da će pod vodstvom vaše majke prilagoditi se engleskim merama uljudnosti.“
„Ne ona. Uveren sam da uživa da nas drži u neizvesnosti. Ne zna se šta će uraditi. Poznaje svaku zvečku koja nosi crveni kaput - mada ne marim. Ali hrabriti Talgarta da obleće oko nje je suviše, bez obzira što ona kaže da zna da se pazi, verujem da može, ali ako se viđa u njegovom društvu sve torokuše u gradu pričaće o njoj.“
Gđica Rekston zapamti ove nagle i dragocene reči i ponovi ih ne dovoljno mudro četrdeset osam sati docnije. Za vreme pomodne šetnje po Parku sa svojom devojkom naišla je na Sofiju u fetonu koja se zaustavila da bi izmenjala par reči sa ozloglašenim ser Vinsentom. Tada ugleda gđicu Rekston i pozdravi je s osmehom. Evgenija priđe i reče, „znači to su kola o kojima toliko slušam. Imate lep par konja. Vozite ih u tandemu, treba da vam se čestita. Ne verujem da bih ja mogla.“
„Vi poznajete ser Vinsenta Talgarta, mislim.'
Ser Vinsent dobi najhladniji naklon i najmanji nagoveštaj osmeha.
„Znate, zaista mislim da vas zamolim za jedan krug po Parku. Ljubomorna sam na vašu hrabrost.“
Sofi zamoli Džona Potona da siđe i učtivo reče, „izvolite pođite sa mnom, gđice Rekston. Ja ću svakako biti na probi. Ser Vinsente naći ćemo se u petak. Vi ćete doći po nas u Barkli skver.“
Džon Poton pomože da se gđica Rekston popne koliko je moguće graciozno i sedne pored Sofi, namesti lepo suknju i kad primeti Tinu reče, „dragi mali pas“, našta je mali hrt zadrhtao i pribio se uz svoju gospodaricu. „Vrlo sam srećna što imam priliku da s vama razgovaram, gđice Stenton-Lejsi. Mislila sam da je nemoguće naći vas samu. Poznajete mnogo sveta.“
„Da, zar nisam srećna?“
„Da, zaista“, složi se gđica Rekston slatka kao med „mada ponekad, gđice Stenton- Lejsi, kada čovek ima mnoštvo prijatelja, možda je sklon da ne bude pažljiv koliko treba. Pitam se da li se usuđujem da vam kažem kako treba da se pazite. U Parizu i Beču sigurno biste mi mogli da kažete kako da se ponašam ali u Londonu sam više kod kuće od vas.“
,,Oh, ne bih bila nikad tako bezobrazna da vam kažem kako da se ponašate bilo gde.“
„Dobro, možda ne bi bilo potrebno. Moja mama je bila najbrižljiviji roditelj i vrlo stroga kad je birala guvernante za svoje kćeri. Vrlo vas sažaljevam gđice Stenton- Lejsi. Morali ste često osećati što nemate majku.
,,Nimalo, nemojte me uzalud sažaljevati. Nikada mi nije nedostajala majka pored ser Horasa.
,, Džentlmeni nisu isto.’’
,, Tvrdnja koja nije za raspravljanje. kako vem se dopadaju moji dorati?’’
Gđica Rekston spusti ruku na Sofijino koleno.. ,,ozvolite mi da govorim bez uzdržavanja.’’
,,Jedva mogu da vas zadržim sem da vas prevrnem kolima, ali bolje ne. Vrlo sam nepokorna i ako izgubim strpljenje mogu da uradim nešto zbog čega bih se posle pokajala.’’
., Ali ja vam moram reći. Dugujem to vašem rođaku.’’
,,Razumećete da on ne voli da spominje neke stvari vama. Oseća izvesnu delikatnost…’’


„Da li to govorite o Čarlsu? Na kog rođaka mislili?“
,,Govorim o Čarlsu.“
„Glupost! On nema skrupula.“
„Gđice Stenton-Lejsi ta lakomislenost nije prikladna, verujte mi. Mislim da niste svesni šta se očekuje od žene od dostojanstva. Oprostite mi - fatalno je naljutiti svet i dati povoda za ogovaranje koje bi bilo bolno za Rivenholove kao i za vas.“
„Šta ćete, za ime Boga, još reći? Ne možete biti toliko sirovi i pretpostaviti što vozim visoki feton da izazivam ogovaranje!“
„Ne, mada bi bilo mnogo bolje videti vas u manje sportskim kolima. Ali navika da ste u lakom odnosu sa mnogom vojnom gospodom - zvečke u crvenim mundirima, kao što se Čarls israzio - naročito sa čovekom sa kojim sam vas videla da razgovarate, možete izgledati lako, draga gđice Stenton-Lejsi, što znam da ne biste želeli.
Društvo ser Vinsenta vam ne može pružiti ugled, naprotiv! Jedna izvesna gospođa - visokog ugleda - baš mi je danas rekla kako se mnogo za vas vezuje.“
„Verujem da se baš ona za njega zanima. On je veliki udvarač i da je moj rođak Čarls želeo da me opomenete protiv svih tih zvečki?“
„Ne, nije tačno želeo da to uradim, ali mi je o tome govorio i znam kakva su njegova osećanja. Morate znati da će društvo popustljivo gledati na male nestašluke kao što je vožnja Čarlsovih kola jer ledi Ombersli štiti vaš ugled.“
„Baš imam sreće. Smatrate li da je pametno videti vas u mom društvu?“ „Sad me zadirkujete gđice Stanton-Lejsi!“
„Ne, samo se bojim da vaš glas može stradati što ste u ovakvim kolima sa tako lakom ženskom!“
„Teško, možda može izgledati malo čudno, ali ja ne teram kola po Londonu. Moj karakter je dovoljno jak da mi omogući - ako želim - i ono što drugi nerazumni mogu da pokušaju.“
Bili su na domaku kapije pored Apsli Hauza. Da -li sam dobro razumela ako uradim nešto nepromišljeno u vašem društvu vaš dobar glas će me izvući?“
„Bolje reći glas moje porodice, gđice Stenton-Lejsi. Usuđujem se da odgovorim bez oklevanja sa da.“ „Sjajno“ i Sofi povede kola prema kapiji.
„Molim vas, šta radite?“
,,Uradiću ono što sam želela od kako mi je rečeno da ne smem ni u kom slučaju, za mene je to kao odaja Plavobradog.“ Feton polete kroz kapiju okrenu se na levo, izbeže sudar sa teškim kolima. Gđica Rekston prigušeno kriknu i čvrsto se uhvati za feton. „Pazite! Molim vas zaustavite kola! Neću se voziti po londonskim ulicama! Jeste li poludeli?“
„Ne, ne, ne. Sasvim sam prisebna. Vrlo mi je milo što ste hteli da vas provozam. Takva prilika mi se možda neće nikad ukazati!“
„Gđice Stenton-Lejsi, ne znam šta mislite. Ponovo vas molim da stanete! Ovaj nestašluk ne može da me razonodi, odmah stanite!“
„Šta, ići ćete Pikadilijem bez pratnje. Ne možete to dopustiti!“ „Stanite“, zapovedi gđica Rekston, gotovo kriknu.
„Ne dolazi u obzir. O, Bože, kakav saobraćaj! Možda bi bilo bolje da mi se ne obraćate dok se ne provučem između ovih kola i kočija.
„Za ime Boga, bar usporite.“
„Hoću kad dođemo do ugla“, reče Sofija i prođe pored teretnih i poštanskih kola kao kroz iglene uši. Jauk saputnice je natera da blago kaže, „nema razloga da se bojite. Ser Horas me je terao da prolazim kroz kapiju dok nisam naučila da ni lak ne zagrebem.“ Sad su se peli Pikadilijem. Teško se uzdržavajući gđica Rekston upita „smesta mi recite kuda me vodite?“
,,U ulicu Sent Džejms“, hladno odgovori.
„Šta?“ i gđica Rekston poblede i izgubi dah. „To nećete uraditi. Nijedna ledi se tuda ne vozi. Ispred svih tih klubova i svakakvih pešaka. Zamislite šta će se pričati o vama? Zaustavite ovog momenta!“
„Ne, hoću da vidim onaj istureni izlog o kojem sam toliko slušala, svi dendiji tamo sede. Šteta što je g. Bromel otišao u inostranstvo. Znate nikad ga nisam videla. Da li ćemo prepoznati Vajts ili ima i drugih kuća sa isturenim izlozima?“
„To vi nazivate ismevanje. Neozbiljni ste!“
„Da, jesam. Naravno, ne bih se usudila da vi ne sedite pored mene da zaštitite moj ugled. Vi ste me uveravali da je vaš položaj neuništiv i ja vidim da mogu da zadovoljim svoju ambiciju. Jednom rečju vaš ugled je tako veliki da ova vožnja može još postati moda. Videćemo.“
Ništa što je gđica Rekston govorila nije imalo snage da je dirne. Neumoljivo je vozila. Lude misli su saletale gđicu Rekston, na primer,da iskoči iz kola, ali bilo je suviše opasno. Da je imala veo mogla je prekriti lice, nadati se da je ne prepoznaju, ali njen šešir je bio običan samo sa skromnom trakom. Nije imala ni suncobran, već je morala sedeti pravo i ukočeno gledati ispred sebe ćelom dužinom ulice. Nije više rekla ni reci dok konji nisu skrenuli u Pel Mel i tada tihim glasom punim besa i tuge reče, „Nikad vam ovo neću oprostiti! Nikad!“
„Kako ste nemilosrdni. Hoćete li ovde da siđete?“
Kad su stigli Sofi upita, „možete li sići bez pomoći, pošto moj konjušar ni vaša devojka nisu ovde, moram da odvezem feton u štalu.“ Gđica Rekston ne reče ništa, siđe i pope se do vrata.
Posle pola sata Daset otvori vrata. Sofi ugleda istog trenutka g. Rivenhola kako silazi u hol. „O, kod kuće si, vrlo mi je milo“ Izgledao je strogo. „Hoćeš li doći u biblioteku na nekoliko minuta?“
Ona pođe za njim i poče da skida rukavice s ruku koje su malo drhtale, oči su joj se još sijale, a obrazi crveneli. „Rođako, šta te je spopalo, za ime Boga?“
„Zar ti nije gđica Rekston rekla? Ispunila sam davnašnju želju. „Mora da si luda! Zar ne znaš koliko je neprikladno tako nešto uraditi?“
„Da, zaista sam znala. I nikad ne bih to uradila bez zaštite gđi- ce Rekston. Ne budi zaprepašćen. Uveravala me je da čak iako napravim nešto preterano u njenom društvu, njen ugled je dovoljno dobar da nas izvuče! Sigurno ne sumnjaš u to?“
„Sofi, nije mogla reći tako nešto?“
„Ne? Kako hoćeš.“
„Šta se desilo? Kakav si razlog imala da joj prirediš takvo mučenje?“
„Ostaviću gđici Rekston da ti kaže šta hoće. Već sam dosta rekla. Ne volim dostavljanje i neću da se spuštam na taj nivo. Moja stvar se ne tiče tebe, rođače Čarlse, a još manje gđice Rekston."
„Ono što si uradila tiče se nje.“
„Tačno."
„Takođe mi je stalo da se nikakva šteta ne desi dok si gost ove kuće. Takvo ponašanje, ovo posle podne, može ti mnogo naškoditi, to ti kažem “
„Dragi moj Čarlse, meni nema spasa pošto sam ja prisna sa raspusnicama i zvečkama.“
On se ukoči. ,,Ko ti je to rekao?“
„Razumela sam da si suviše delikatan da mi to kažeš u lice. Mogao si znati da neću pokorno slušati gđicu Rekston.“
,,A ti si mogla znati da te ne bih kritikovao preko gđice Rekston ili bilo kog drugog.“

Ona podiže ruku da obriše suzu. ,,Oh, ćuti! Zar ne vidiš da sam i suviše ljuta da mirno govorim. Moj užasan jezik! Ali mada nisi želeo da me gđica Rekston izgrdi mesto tebe, razgovarao si o meni s njom, zar nisi?“
„Što god sam rekao nisam nameravao da se to ponovi. Ipak nije bilo umesno da te kritikujem pred gđicom Rekston. Oprosti mi.“
Ona izvadi maramicu iz rukava i dunu. Crvenilo je splasnjavalo i pokajnički reče, „Sad si me razoružao. Kako izazivački s tvoje strane. Zašto se nisi razbesneo. Baš si neljubazan. Da li je vrlo loše voziti se ulicom Sent Džejms?“
,,Znala si da jeste jer ti je gđica Rekston rekla. Potresla si je Sofi.’’
,, O, Bože, uradim strašne stvari kad izgubim strpljene. Vrlo dobro bilo je loše- veoma loše. Moram li joj se izviniti?’’
,, I sama vidiš kako si dužna da joj se izviniš. Ako je bilo šta rekla što te je naljutilo, bar nije imala nameru. Mislila je samo na ljubaznost i vrlo je uznemirena. Moja je krivica što sam je naveo da misli kako te mora prekore ti.“
„To je vrlo lepo od tebe, Čarlse. Žao mi je. Stvorila sam neprijatnu situaciju. Gde je gđica Rekston? Odvedi me do nje i uradiću sve što mogu da ispravim grešku.“
„Hvala ti“, i on otvori vrata.
Zatekli su gđicu Rekston oporavljenu od potresa, gledala je stranice časopisa 'Džentlmen’. Hladno pogleda Sofiju i spusti oči. Sofi pređe sobu i reče na svoj iskren način, „Hoćete li mi oprostiti? Zaista mi je žao. Užasno sam se ponela.“
„Tako užasno gđice Stenton-Lejsi da više volim da ne govorim o tome.“
„Ako to znači kako ćete pokušati da to zaboravite, biću vam vrlo zahvalna “ „Naravno, to ću uraditi.“ „Hvala. To je lepo od vas.“
Okrenu se i brzo pođe vratima. G. Rivenhol ih je držao i jednog momenta reče mnogo toplijim glasom, „Ako mi neko to spomene, reći ću da pošto si kupila dorate protiv moje volje, neka ti bude, jer su se otrgli tvojoj kontroli.“
„Želela bih da sve uradim i popravim nevolju koju sam prouzrokovala.“
„Draga devojko, nemoj mnogo misliti na to. Nema potrebe, uveravam te. Zahvalno ga pogleda i napusti sobu.
„Niste bili mnogo velikodušni, Evgenija.“ „Smatram njeno ponašanje neoprostivim.“
„Nije potrebno da mi to kažete, bilo je očevidno da tako mislite.“
„Nisam mislila da ćete stati na njenu stranu protiv mene, Čarlse.“
„Nisam to uradio, ali greška nije bila samo njena. Niste imali prava da je korite, Evgenija, a još manje da ponovite moje nepromišljene reči. Nisam iznenađen što se naljutila i ja imam nezgodnu narav."
„Vi ne mislite o mučenju koje sam pretrpela. Šta bi mama rekla da zna?“
„Dosta, dosta, naduvavate celu stvar. Za ime Boga zaboravimo to.“
Bila je uvređena, ali da nastavi to bi je smanjilo u njegovim očima. Smetalo joj je što se Sofi porekla bolje od nje u ovoj maloj sceni. Naterala je sebe da se nasrneši i pornpezno kaže, ,,u pravu ste. Dozvolila sam sebi da se suviše uzbudim. Molim vas uveritre svoju rođaku da neću o tome da mislim.“

Nagradio je. Zgrabio je za ruku i rekao, „to više liči na vas. Znao sam da se ne mogu u vama prevariti.“




8


Dve dame se nisu srele do puta u Merton. Gđica Rekston ubeđena da je ogovaranje počelo otišla je u posetu svojoj starijoj sestri koja je živela u Kentu. Dugo je odlagala posetu jer je bila čuvena da iskoristi svoje goste. Evgenija nije volela da izvršava njene naloge ni da se igra sa mnogobrojnom decom, ali rešila se da napusti London dok se šaputanje ne slegne. Za to vreme Rivenholovi su punih sedam dana uživali bez njenih kažnjivih napada, što je bila prednost i uveliko nadmašila Sofijin izgred. Do ušiju ledi Omberšli nije ni došlo, a mladi članovi domaćinstva, neki šokirani, a neki naročito Hubert i Selina smatrali su to izvrsnom šalom. Nije bilo nikakvih posledica, jedino su je mladi zadirkivali ali u drugom pravcu. Mnogo veći izvor šala bio je mladi lord Bromford koji je iznenada uplovio u Rivenholovu kuću. Lord Bromford, nepoznat učtivom društvu, nasledio je po smrti oca skromno imanje barona. Kako je bio jedinac ( braća i sestre umrli su još u detinjstvu) majka ga nije ispuštala iz vida.
Nikakva druga mana se nije videla, a dobrodušna Sofi je naglasila rođacima da rumeni obrazi i punačko telo nisu uvek znaci dobrog zdravlja. Obrazovan kod kuće, mada je bilo predviđeno da ide u Oksford, Henri je tad u društvu jednog sveštenika poslat na Jamajku gde mu je stric bio guverner. Pričalo se da je klima dobra za pluća i tek kad je Henri otplovio, majka je otkrila da uragani s vremena na vreme opustoše ostrvo. Henri je stigao u Port Rojal iscrpen od morske bolesti ali bez traga kašlja. Nije bilo uragana za vreme njegovog boravka. Nekoliko meseci pre punoletstva vratio se u Englesku. Majka nije odmah opazila da ga je odsustvo od osamnaest meseci udaljilo od njenog dobronamernog rukovođenja. Po njenim savetima menjao je čarape, stavljao šaleve oko vrata, uvijao noge u toplu ćebad i izbegavao štetnu hranu. Posle razmišljanja odlučio je da živi u Londonu. Savetovala gaje da se kloni bučnog Londona i predložila vrlo poželjnu mladu. Nije se raspravljao samo se zahvalio, okrenuo leđa poželjnoj devojci i nastanio se u Londonu. Majka je pričala da se Henri može da vodi ali ne i natera, dok je njegov sluga, otvoren čovek, smatrao da je tvrdoglav kao magarac.
Iako je bio duže u gradu, porodica Rivenhol nije znala da postoji. Njegovi prijatelji, dosadni glupači, po Hubertu nisu bili njihovi prijatelji. Tek kad je sreo Sofi u Almaku i odigrao s njom jednu seosku igru njegova slavna ličnost upade među njih. Lord Bromford neosetljiv na Sesilijinu lepotu ili poželjan izbor majke, odlučio je da bi Sofi odgovarala. Posetio je Barkli skver kada su Hubert i Selina bili sa ledi Ombersli. Ostao je pola sata, pričao domaćinima o raznim temama, kao vegetaciji na Jamajci, utičaju neke medicine s opijumom na ljudski si stem. Rivenholovi su ga slušali ljuti dok Sofi nije ušla u sobu. Tada im koprena pade s očiju i videše zašto ih je njegovo gospodstvo po- častvovalo posetom. Dosada prestade i pređoše u veselje. Sofin udvarač postade izvor najnemogućijih izmišljotina. Ako bi se čuo ulični pevač na skveru, Hubert ili Selina bi izjavili da lord Bromford peva Sofiji serenadu. Kad je zbog zdravlja morao da ostane kod kuće smatra su da se borio u dvoboju zbog njenih lepih očiju, a priča u nastavcima o njegovim avanturama na Jamajci sa raznim dodacima od strane tri plodna brbljivca postala je tako preterana da su se i Ledi Ombersli i gđica Aderberi pobunile. Ali se i ledi Ombersli, pored osuđivanog preterivanja vesele dece, zabavljala odlučnošću lorda Bromforda za Sofiju. Stalno je dolazio u Barkli skver pod najmanjim izgovorom. Svakog dana se šetao po Parku samo da bi presreo Sofi da ga poveze. Kupio je i upadljivog konja i svečano jahao nadajući se da će Sofi doći sa Salamankom. Sta više nagovorio je majku da poseti ledi Ombersli i pozove Sofi na koncert stare muzike. Bio je neosetljiv na omalovažavanje i kada je njegova majka nagovestila da Sofi nije za jednog ozbiljnog čoveka jer se predala lakomislenosti, bio je ubeđen da će biti u stanju da njene misli usmeri u ozbiljnije tokove.
Vrhunac šale za mlade Rivenholove je bio Carls koji obično nije trpeo uobražene ljude, ovog puta iz nedokučivih razloga hrabrio je njegovo gospodstvo. Smatrao je, sudeći po razgovoru, da je razuman čovek, a opis Jamajke vrlo zanimljiv. Samo se Selina usudila da priineti kako ulazak lorda Bromforda je signal da Carls ode u klub.
Bilo zbog udvaranja njegovog gospodstva, planova za bal, reke posetilaca, čak i Sofijinog ispada, život u Barkli skveru je postao veseliji i uzbudljiviji. To je I lord Ombersli primetio, „Tako mi Boga, ne znam šta je s vama. Ovo mesto je nekad bilo živo kao grobnica. Ledi Ombersli gleđaću da Jorka dovedem na prijem. Bez formalnosti, sad je u Stejbljardu i vrlo verovatno će doći na pola sata.“
,, Gledaćeš dadovedeš vojv odu od Jorka na moj prijem?’’Začudi se ledi Omersli. ,, Mora da si sišao s uma! Deset ili dvadeset parova, igranka u salonu i nekoliko stolova za kartanje u crvenom salonu. Molim te ne radi to!’’
,, Deset ili dvanaest parova? Ne, ne, Daset ne bi govorio o crvenom tepisima i perdetu zbog takve ništavne zabave.’’
Te zlokobne reći sledile su srce njegove žene. Sem što je utvrdila datum, opomenula Sesiliju da ne zaboravi pozivnicu jednoj vrlo dosadnoj devojci, njenom kumčetu, nije više mislila na prijem. Sad skupi svu hrabrost da upita bratancu koliko osoba očekuje. Zamalo je odgovor ne dotuče. Morala je da popije malo vode koju joj je Sesilija pametno prinela pre nego što se dovoljno oporavi i pobuni. Sedela je, pila vodu, mirisala sirće i jadikovala šta će Čarls reći. Trebalo je dvadeset minuta Sofiji da je ubedi kako on neće snositi troškova i da se to njega ne tiče. Ipak je ledi Ombersli strahovala šta će biti kad dozna i kadgod bi ušao u sobu strepela bi.
Srećom Čarls još nije znao kad su krenuli na izlet u Merton kod markize de Vilakanas. Markiza je napisala vrlo lepo pismo ledi Ombersli, radovala se i zamolila da dovede i decu ako žele da dođu. Sunce je sijalo, dan topao bez pretnji aprilskih pljuskova. Gđica Rekston se vratila na vreme u grad i bila najljubaznija prema svima uključivši i Sofiju. U poslednjem momentu i Hubert se pridruži rekavši da želi da vidi žirafu. Sofi mu dade znak, neugodan trenutak prođe nezapaženo jer majjka nije uhvatila šta je rekao. Rivenhol učtivo pozdravi ser Vinsenta i dok su se tri dame nameštale u kočiji razgovarao je s njim. Gđica Rekston je molila da sedne preko puta ali Sesilija nije dozvolila. Sve je išlo kao po loju kad iza ugla naiđe g.Fonhoup.
Lice g. Rivenhola se ukoči, baci namršten pogled na Sofi, ali ona mahnu glavom. G. Fonhoup se rukova sa ledi Ombersli i upita kuda će. Kad je spomenula Merton reče, Statutes., Nomulus leges Angiae mutari.
,, Vrlo verovatno’’, kiselo će ledi Ombersli. Gđica Rekston koja nikad nije mogla da se odazove izazovu i pokaže svoje visoko obrazovanje, ljubazno se nasmeši g. Fonhoupu i dodade ,,Tačno Kralja Džon je, znate, prespavao u manastiru pre potpisivanja Magna Karte. To je istprijsko mesto, jer nam je rečeno daje tu ubijen Senulf, kralj od Veseksa. Ima naravno i veze sa novijom istorijom, ali te novije istorijske veze uključuju, nažalost i ženu koju je bolje ne spominjati.’’
,, Nelson. Romatični Merton! Poći ću sa vama.’’
On se pope sede pored Sesilije, blaženo se osmehnu ledi Ombersli.
,, Sad sam hteo da uradim. Nisam imao pojma jutros, bio sam vrlo nezadovoljan. Ići ću u Merton.’’
,,Nemoguće da si želeo da ideš u Merton’’, ojađeno reče ledi Ombersli. Nadala se da Čarls neće reći nešto grubo mladom čoveku.
,, Da, biće zelenila i to je za čim čezne moja duša. Sa lepom Sesilijom idem u Merton, gde Vandl teče i cetaju zelenkade. – Kako je ružna reč Vandl! Kako para uvo! Zašto se mrštite na mene?zar ne mogu da idem u Merton?
Ta iznenada promena od zanesenog pesnika do molećivog dečaka zbuni ledi Ombersli.
,, Bilo bi nam milo da te povedemo Ogastase, ali mi idemo u posetu Markizi od Vilakanasa, a ona te ne očekuje.’’
,,O, pa to je divno ime! Vilakanas! Tako je bogato! Španska ledi u veseloj odori bogatoj kao što moše da bude. Okićena draguljima.’’
,, Ne znam ‘’, ljutito će ledi Ombersli.
Sofi koju je zabavljala krajnja gluvoća na opaske g. Fonhoupa, reče smejući se,, da, biseri koje bi samo kralj mogao da otkupi. Čak voli Engleza, mog oca.’’
,, Sjajno, milo mi je što sam došao.’’
Nije bilo načina da ga se otarase sem da mu narede da izađe iz kola. Ledi Ombersli baci očajan pogled na najstarijeg sina, Sesilija molećivo, a gđica Rekston se smešila da pokaže svoje razumevanje i odluku da Sesiliju drži na oku.
,,Ko je taj Adonis?“ upita ser Vinsent g. Rivenhola. „On i vaša sestra jedno pored drugog oduzimaju dah čoveku." „Ogastas Fonhoup“, reče oštro. „Rođako, ako ste spremni, pomoći ću vam.“
Ledi Ombersli shvati da je ćutke dobila pristanak na prisustvo g. Fonhoupa i reče kočijašu da krene. Ser Vinsent i Hubert pođoše za kočijom.
G. Rivenhol reče, „Ako je to tvoje maslo...“
„Dajem ti časnu reč da nije. Kad bih mislila da i malo sumnja u tvoje neprijateljstvo rekla bih da te je on nadigrao.“
Morao je da se nasmeje. „Sumnjam da ima pojma o bilo čemu sem jakog udarca toljagom. Kako možeš da ga podnosis?“
„Rekla sam ti da nemam lepe namere. Ne govorimo o njemu! Zakleta sam se da se danas neću s tobom svađati.“ „Zapanjuješ me. Zašto?“
„Ne budi tako glup. Želim da teram tvoja kola.“
Sede pored nje u kola, klimnu konjušaru da se skloni „0, tako! Kad izađemo iz grada moći ćeš.“
„To je sračunata primedba da bih izgubila strpljenje. Ipak neću.“
„Ne sumnjam u tvoju veštinu.“
„Lepo priznanje. Možda si to izrekao uz veliki napor što je još dragocenije. U Engleskoj su drumovi tako dobri i nije potrebna neka velika veština. Samo da vidiš neke puteve u Španiji.“
„Namerna provokacija, Sofi?“
Nasmeja se i poče da ga pita o lovu. Kad su izašli iz uskih ulica prestigli su kočiju. Gđica Rekston je ljubazno razgovarala sa g.Fonhoupom dok se Sesilija izgleda dosađivala. Razlog je objasnio Hubert koji je pored njih jahao neko vreme. U kočiji se vodio razgovoro Danteovom Paklu.
„I ovo mogu da kažem za Fonhoupa da zna mnogo bolje talijansko delo od tvoje Evgenije, Čarlse, i u stanju je da satima govori o tome. Sta više postoji još jedan čovek zvani Umberti ili tako nešto i on i o njemu zna. Dosadna stvai ako mene pitaš - ali Talgart, sjajan tip, kaže da je đavolski načitan. Sesiliji se to ne sviđa. Tako mi Boga biće smeha ako Evgenija preotme pesnika!“
Pošto ga brat nije ohrabrio on zastade i pridruži se ser Vinsentu. G. Rivenhol predade uzde Sofiji, srećan što ne sedi u kočiji.
Ništa nije rekla. Vreme je lepo prolazilo, nikakava sporna stvar se nije pojavila da pokvari dobre odnose.
Kuća koju je ser Horas iznajmio bila je prostrana vila usred divnih bašta i na jednom kraju šuma puna plavih zvončića u koju se ulazilo kroz ukrašenu kapiju od kovanog gvozda donetu iz Italije od prethodnog vlasnika.
Plitke stepenice su vodile do ulaznih vrata koje su se, na prvi zvuk kočije, širom otvorile. Čovek u crnom izađe i duboko se pokloni. Sofi ga prijateljski pozdravi i upita gde g. Rivenhol može da ostavi kola. Mršavi čovek kao mađioničar puknu prstima i konjušar iskoči i pritrča glavama konja.
„Videću kad ih smeste i doći ću sa majkom.“
Sofi klimnu glavom i pope se. „Gastone, ima još dva gosta više. Nadam se da mi nećete zameriti.’
„O, to nije ništa, mademoiselle. Madam vas čeka u salonu.“ Markizu je zatekla kako se odmara na sofi u salonu koji je gledao na južni travnjak. Rano proletnje sunce nije bilo jako, a zavese su ipak bile navučene na prozorima. Kako su one bile zelene kao i presvlake na foteljama soba je imala neku vodenu zelenkastu boju. Sofi smesta razgrnu zavese i uzviknu. „Sancija ne možeš da spavaš kada su ti gosti pred vratima.“
Slabo jecanje se ću sa sofe. „Sofi, moj ten! Ništa nije štetnije od sunca, koliko puta sam ti to rekla.“
Sofi joj priđe, saže se i poljubi. „Draga Sancija, moja tetka će smatrati da si čudna ako ležiš u mraku dok ona pipa put do tebe. Molim te, ustani.“
,,Bien entendido, ustaću kad se tvoja tetka približi’’, dostojanstveno će markiza. ,, Ako je pred vratima sada ću. Rado ću se potruditi.’’
da bi to dorekla skide jedan lepo izvezen šal i ispusti ga na pod i dozvodi Sofi da joj pomogne.
Punačka brineta, obučena više po francuskoj modi, raskošnih lokni prekrivenih španskim šalom skupljenim preko visokog češlja. Haljina od gaze preko satena bila je čvrsto stegnuta preko punih prsa i otkrivala više njene obline nego što je ledi Ombersli mislila pristojnim. Ipak razni velovi su ih skrivali kao zaštita od izdajničkih promaja.
Mantila je zakačena na grudima velikim brošem od smaragda. Oko vrata ona čuvena ogrlica od bisera dugačka do struka. Bila je izuzetno lepa žena, krupnih tamnih očiju, kao krem tena doteranog rukom umetnika. Nije ličila na udovicu (mislila je ledi Ombersli) nešto starija od trideset godina ali zbog punoće izgledalo je da ima više. Pružila je svoju mlitavu ruku ledi Ombersli.
„Com’ esta" reče markiza lenjim glasom.
Ovo je uplašilo Huberta koga su uveravali da odlično govori engleski. Pogledao je prekorno Sofiju koja se odmah umeša i ispravi svoju buduću maćehu. Markiza se blago nasmesi i reče, ,,De securo! Govorim i francuski i engleski, oba dobro, takođe i nemački, ali ne tako dobro, ipak bolje nego većina ljudi. Velika je sreća sresti sestru ser Horasa mada ne ličite na njega, senoru. Valgaine! Jesu li ovo sve vaši sinovi i ćerke?“
Ledi Ombersli je brzo razuveri i predstavi ih. Markiza se nije dugo zanimala ali se smešila na goste i zamolila ih da sednu. Sofija joj reče da u ser Vinsentu ima starog poznanika i ona mu pruži ruku i reče da ga se odlično seća. Niko joj nije verovao najmanje ser Vinsent, ali kad je podseti na jedno veće u Pradu poče da se smeje, da, da, sad ga se zaista sećam, pechero kakav je bio. Kad je uočila Sesilijine savršene crte lica pohvalila je ledi Ombersli na lepoti koja je bila u najboljem engleskom stilu i na Kontinentu mnogo cenjena. Očigledno oseti da duguje i gđici Rekston nešto i nežno se na nju nasmeši i reče da i ona izgleda sasvim engleski. Gđica Rekston koja nije zavidela Sesiiiji na lepoti (odgajali su je da je lepota prolazna) ali da su sad u Engleskoj crnokose moderne.
Pošto su dobro pretresli taj predmet zaćutaše, markiza se nasloni na jastuk u uglu sofe, a ledi Ombersli se pitala koja bi tema zanimala ovu tromu ženu. G. Fonhoup koji se povukao na sedište u prozoru sa zavesom od brokata gledao je na zelenilo za kojim mu je duša žudela. G. Rivenhol prilagodivši se društvu uze časopis sa stola i nemarno ga je prelistavao. Ostala je samo gđica Rekston koja sa finim društvenim smislom da ispuni prazninu reče da obožava Don Kihota.
„Svi Englezi ga obožavaju i niko od njih ne izgovara korektno ime. Kada je engleska armija bila u Madridu svaki oficir mi je rekao kako se divi Servantesu, mada većim delom, to nije istina. Ali mi imamo i Kvevedu i Ešpinela i Montelbana, iako sam nabrojala nekoliko. U poeziji...“
„El Fénix de España“, iznenada se g. Fonhoup ubaci u razgovor.
Markiza ga s odobravanjem pogleda. „Tačno. Vama su poznata déla Lope de Vega? Sofi“ reče na španskom, „ovaj mlad čovek sa licem anđela čita španski.“
„Sasvim osrednje“, reče Fonhoup, ravnodušan na nezgodan opis lica.
„Razgovaraćemo“, reče markiza.
„Nikako“, na to će odlučno Sofi, „bar ne ako misliš na špan- skom.“
Srećom po uspeh društva uđe Gaston i objavi da ih osveženje čeka u trpezariji. Vrlo su brzo otkrili da ma koliko lenja bila njihova domaćica, njen šef nije ništa ostavio slučaju. Obilje sočnih stranih jela čekalo je goste, u aspiku i finim sosovima uz raznovrsna laka bela vina. Želei, kremovi od voća, od kafe u korpicama od marcipana i sve je to markiza zvala marienda. Način na koji je gđica Rekston uzimala ova izvrsna jela nije bilo teško pogoditi da smatra to preobilno gostoprimstvo prostačkim, ali Hubert posle dobrog obeda smatrao je markizu dobrom ženom. Kada je video koliko je kremova od kafe, talijanskih biskvita i višanja iz brendija pojela, nemarno je počeo da je gleda s poštovanjem koje se graničilo sa strahom.
Posle jela Gaston je rekao tiho svojoj gospodarici da je šumska kapija otključana i ona reče. „O, da šuma sa plavim zvončićima tako je lepa. Ovaj mladi svet će voleti da se šeta dok ćemo se senora i ja malo odmoriti.
Nikada ledi Ombersli ne bi svom gostu predložila siestu, ali kako je uvek malo dremala posle podne nije našla manu ovakvom programu i vrati se sa markizom u salon. Prvo je htela da uvuče markizu u razgovor, ali bez uspeha. Markiza reče, „nije zabavno biti udovica, a sem toga više volim Englesku od Spanije, jer je sada jako osiromašila. Ali da budem madrusta Sofiji...! Ne, hiljadu puta ne!“
„Mi svi mnogo volimo našu nećaku.“
„I ja, ali je suviše zamorna. Ne zna se šta će da uradi ili, još gore, šta hoće da neko radi ono što ona želi.“
Ledi Ombersli nije mogla da se uzdrži da sebi ne dozvoli malu pakost. „Draga moja gospođo, uverena san da moja nećaka ne bi ubeđivala vas da radite ono što vam je neprijatno.“
„Baš to. Vidi se da ne poznajete Sofi. Odupreti joj se mnogo je, mnogo zamornije.“
U međuvremenu osoba o kojoj se govorilo ostavljala je cvet u rupicu Hubertovog kaputa. G. Rivenhol je otišao u pravcu štala, a četvoro ostalih prema šumi plavih zvončića. G. Fonhoup je dobio inspiraciju i samo pogled na Sesiliju u šumi može tu inspiraciju da ostvari. Uspeo je da sastavi jedan stih i osećao je da mnogo obećava. „Kad moja Sesilija usred zvončića korača“, mrmljao je.
„Sasvim karolinijanski“, primeti gđica Rekston.
G. Fonhoup nije voleo da mu se to kaže kao, uostalom, nijedan pesnik. On uze Sesilijinu ruku i odveo bi je da gđica Rekston nije bila na oprezi. Odlučno je ostala kod dvoje zaljubljenih i ubrzo navodeći Kupera uspela da skrene pažnju na sebe. Ser Vinsenta, kome je bilo dosadno, ova situacija razvedri, čekao je i bio nagrađen.
Sesilija, ne veliki čitalac, nije bila u stanju da prati vatrenu diskusiju te poče da zaostaje. Ser Vinsent joj se pridruži i za vrlo kratko vreme je odobrovolji i izvede iz šume. Smatrao je da je razgovor gđice Rekston gnjavatorski mada se divio njenom intelektu. Suma i plave čarape (učene žene) nepovoljno utiču na njegov duh. Tlo je bilo vlažno i prema tome nepodesno za šetnju delikatne mlade dame. Odveo je Sesiliju do golubarnika, a kako je bio vešt u flertovanju, a ona ljupka za malo zabave tog dosadnog poslepodneva uspeli su da provedu prijatno vreme zajedno.
Dok se to događalo Sofi se šetala sa Hubertom po šipragu. Ovih dana je primetila da često pada iz preterano dobrog raspoloženja u tešku depresiju. Spomenula je to Sesiliji ali Sesiliji je Hubert uvek bio ćudljiv i nije o tome više mislila. Sofi nije podnosila zabrinutost kod drugih, želela je da otkrije uzrok i ako je moguće popravi. U dobrom odnosu s njim nadala se da će se poveriti. Ipak se nije moglo reći da se poverio sem da je malo brižan i da će uskoro to prebroditi.
Sofi ga odvede do klupe i natera ga da sedne. Svojim suncobranom pravila je crteže na šljunku. „Ako je novac u pitanju - a skoro uvek jeste - ti ne bi želeo da moliš oca. Ja se nadam da bih ti mogla pomoći.“
„Ništa ne bi vredelo da molim oca. Nema ni prebijene pare što je velika nepravda, kad se razmisli. Jedini put kad sam se obratio bio je bešnji od Čarlsa.“
„Da li se Čarls razbesni?“
,,Oh, pa - ne tačno. Ali ja bih radije da to uradi“, gorko odgovori Hubert. „Znači ne želiš da mu se približiš. Molim te reci meni.“
„To nikako, dostojanstveno će Hubert. Izvanredno je od tebe Sofi, ali nisam došao dotle.“ „Došao do čega?“
„Da pozajmljujem od žene, naravno. Sem toga nema potrebe. Snaći ću se pre nego što odem u Oksford, hvala Bogu.“
„Kako?“
„Nije važno, ali ne može da omane. Ali ako ipak, ne - neće. Mogu da imam oca koji - o, nema smisla govoriti o njemu. Mogu da imam brata vrlo neprijatnog, koji je tako stegao kesu kao da je Jevrejin, ali srećom imam par dobrih prijatelja – ma šta Čarls rekao.’’
Sofi razmisli o ovom objašnjenju. Čarls može biti neprijatan, ali bila je mudra da ako Čarls osuđuje njegove prijatelje mnogo bi se moglo reči u njegovu odbranu. „Da li ne voli tvoje prijatelje?“
Hubert se lako nasmeja. „Samo zato što su znalci i ponekad naprave šale. Drži pridike kao da je metodista i - o Sofi, nećeš valjda razgovarati sa Čarlsom?“
„Naravno da neću. Za šta me to držiš?“
„Ne, samo - oh, nije važno. Za nedelju dana ću biti srećan kao niko i neću se ponovo naći u takvom škripcu, to ti mogu reći!“
Morala je s tim da se zadovolji, nije rekao ništa više. Pošto su se malo prošetali ona ga ostavi i vrati se kući. Zatekla je g. Rivenhola kako sedi ispod bresta na južnom travnjaku sa Tinom koja je spavala kod njegovih nogu posle obilnog obeda.
„Sofi, ako želiš da vidiš jednu retku sliku proviri kroz salonski prozor. Moja majka čvrsto spava na sofi, a markiza na drugoj.“
„Pa, ako im je to zadovoljstvo ne treba ih uznemiravati. To nije moje ali sećam se da neki ljudi provedu pola dana ne radeći ništa.“ On se pomeri i ona sede. „Ne, lenost nije tvoj greh. Ponekad se pitam da li bi bilo za sve nas bolje da jeste. Neću da nastavim, složili smo se da se ne svađamo danas. Sofi, šta je mom ujaku bilo da se ženi s tom ženom?“
„Vrlo je dobre prirode, a ser Horas kaže da voli mirne žene. „Čudi me da si ti odobrila tako neusaglašen par?“ „Glupost. Nemam ja tu ništa da kažem.“
„Uveren sam da imaš. Nemoj mi izigravati nevinašce, rođako. Znam te vrlo dobro. Vladaš ujakom čvrstom rukom i sačuvala si ga verovatno od niza markiza.“
Nasmeja se. „Da, jesam. Ali ni sa jednom od njih ne bi jadnom anđelku bilo udobno, sem možda sa Sancijom. Odavno sam se resila da treba ponovo da se oženi.“
„Još ćeš mi reći da je ovaj brak tvoje delo.“
,,Oh, ne. Nema ni najmanje potrebe provodadžisati ser Horasu“, otvoreno reče. „ On je najpodložnija osoba, opasno je jedino kad neka lepa žena plače na njegovom ramenu, sve bi tada uradio za nju.“ Nije odgovorio i vide da su mu pažnju privukli ser Vinsent i Sesilija koji su tog trenutka obišli potkresanu živicu od tisa. Čelo mu se namršti, što natera Sofiju da kaže, „nemoj sada da padaš u vatru zato što Sesi malo flertuje sa ser Vinsentom.
Trebalo bi da si zahvalan što se za još nekog interesuje sem g. Fonhoupa. Tebe je teško zadovoljiti.“
„Svakako nisam zadovoljan ovom vezom!“
„Nemaš razloga da strahuješ. Ser Vinsenta interesuju samo naslednice i nema nameru da zaprosi Sesiliju.“
„Hvala, ne strahujem zbog toga.“
Nije mogla ništa da kaže jer im par priđe u tom trenutku. Sesi- lija lepša nego ikad pričala je kako je ser Vinsent bio tako pažljiv da je zamolio slugu za kukuruz za golubove. Hranila ih je i njena rođaka pomisli da se više radovala što je hrabrila golubove da uzmu zrna sa njenih usana, nego komplimentima ser Vinsenta.
Uskoro im se i Hubert pridruži. Pogleda Sofiju tako vragolasto da uprkos špicevima na kragni i modernom prsluku, izgledao je više kao učenik nego neki kicoš u gradu. Nije mogla da zamisli kakav belaj je izveo za kratko vreme od kako ga je ostavila, ali pre nego što je počela o tome da misli markiza privuče njenu pažnju. Pojavila se na prozoru salona i očigledno želela da svi uđu u kuću. Učtivost natera g. Rivenhola da se odazove. Zatekli su markizu mnogo svežiju posle spavanja dok je ledi Ombersli tek probuđena ponavljala mistične reći ‘losion dama iz Danske’, na šta se domaćica ispravila na sofi i rekla, ,,e, ne, bolje destilisana voda zelenih ananasa.“ Kad se društvo vratilo dve gospođe su pretresale na sve moguće načine kako sačuvati lep ten, iako se nisu složile da li teletina preko noći na licu uklanja bore, ali za zgnječene jagode su obe imale dobro mišljenje.
Pošto je prošlo dva sata od lake mariende markiza je osećala potrebu da se malo okrepi i toplo pozvala goste da se posluže čajem i kolačima. Tada je ledi Ombersli primetila da nema gđice Rekston i g. Fonhoupa. Sesilija spomenu da verovatno recituju jedno drugom stihove u šumi. Ali kako je prošlo dvadeset minuta i niko se ne pojavi ledi Ombersli i njen najstariji sin se uznemiriše. Tada se Sofi seti nestašnog Hubertovog pogleda i vide kako je nezainteresovan i nimalo uverljiv. Zabrinuta sede pored njega i prošaputa, „strašni stvore šta si uradio?“ „Zaključao ih u šumi. „To će biti lekcija iz lepog ponašanja.“
Ona jedva zadrži smeh i strogo reče, „Ne može tako! Ako imaš ključ daj ga meni da niko ne primeti.“
„Baš mi kvariš zadovoljstvo“, ipak joj dade.
Bila je to sjajna ideja ali shvati da osloboditi par bez skandala može da bude vrlo teško.
„To nikako ne liči na dragu Evgeniju. Ne znam šta se to zbiva s njima“, reče ledi Ombersli. ,,En verdad, nije teško zamisliti. Tako lep mladić i tako romantična scena“, dodade markiza.
„Idem da ih potražim“, i g. Rivenhol se diže i izađe iz sobe. Hubert se uplaši, ali Sofija iznenada uzviknu, „pitam se da neko od baštovana nije zaključao vrata misleći da su svi izašli. Izvini rpe Sancia.“
Stiže g. Rivenhola i zovnu ga. „Takva glupost! Sancija živi u strahu od razbojnika i naredila je posluzi da nikad ne ostave vrata ili kapiju otključanu. Jedan od baštovana je zaključao kapiju misleći da smo svi izašli. Gaston je imao ključ. Evo ga.“
Iza zavijutka ugledaše kapiju. Gđica Rekston je stajala pored i videlo se da nije raspoložena. Iza nje na klupi, sasvim obuzet svojim sastavom, sedeo je g. Fonhoup zanesen.
Kad je g. Rivenhol otključao Sofi reče, „vrlo mi je žao! Sve je to Sancijina greška zbog njenog smešnog straha. Da li vam je neprijatno i hladno, gđice Rekston?“

Kada se gđica Rekston našla zatvorena u šumi tražila je od g. Fonhoupa da se popne preko ograde i kada je on jednostavno odbio jer ne može, zahtevala je da viče. Ali oda je već počela u njegovoj glavi da klija i obuzima, a šumski ambijent inspiriše, seo je na klupu izvadio notes i olovku i kad god bi ga molila da preduzme nešto i oslobodi ih, samo je odgovarao glasom koji je pokazivao koliko su njegove misli daleko.
„Tišina!“ Kada su najzad spasioci došli bila je u stanju da ubije i počela s glupim optužbama, „Vi ste to uradili!“
Bacila se na Sofi bela od besa.
Sofiji je bilo žao što se našla u tako smešnoj situaciji i umirivala je. „Ne, već neki glupi sluga je mislio da smo se svi vratili. Dođite da popijemo odličan Sancijin čaj.“
„Ne verujem vam! Vi ste bez principa, vulgarni i...“
„Evgenija!’ oštro će na to g. Rivenhol.“
Ona ljutito zajeca, ali ne reče ništa više. Sofi uđe u šumu da probudi g. Fonhoupa iz zanesenosti, a g. Rivenhol dodade, „slučajno se desilo i nema potrebe da se ljutite.“

„Ubeđena sam da je to vaša rođaka uradila da bi me ismejali!“ „Glupost!“
Vide da ne saoseća. „Ne treba ni da vam kažem da je moj cilj bio da sprečim vašu sestru da provede celo posle podne u društvu ovog užasnog mladića.“
„Zato je provela sa Talgartom. Nije bilo potrebno da se zalažete, Evgenija, zbog prisustva moje majke, a da ne pomenem i moje, vaša namera je bila - izlišna.“ Moglo bi se pretpostaviti da je prepunio čašu gorčine, ali kad je ušla u salon morala je da izdrži markizine komentare. Markiza je poredila slobodu mladih engleskih dama sa strogo vaspitanim Spanjolkama. Svi, sem g. Rivenhola koji je ćutao, sažaljevali su gđicu Rekston i trudili se da je umire. Sofija je otišla toliko daleko da joj je ustupila svoje mesto u kolima na povratku. Bila je neutešna i kad je docnije pokušala da se opravda pred verenikom, sasekao ju je rekavši mnogo buke ni oko čega.
„Ne mogu da verujem da je iko od slugu odgovoran.“
„Bolje bi bilo da se pravite da je tako.
„Tada ni vi ne mislite da je tako.“
„Ne, mislim da je to Hubert učinio i ako sam u pravu imate da zahvalite mojoj rođaki što vas je tako brzo oslobodila.“
„Hubert? Zašto bi on uradio tako nezgodnu stvar?“
„Možda kao šalu, a možda se ljuti što se mešate u Sesilijine stvari, draga moja Evgenija. On je mnogo vezan za sestru.“
„Ako je tako nadam se da ćete ga kazniti.“ „Neću ništa uraditi tako nerazumno.“




9


Ubrzo posle neuspešnog dana na selu g. Rivenhol izjavi da ide na kratko vreme u Ombersli. Majka shvati da je došao trenutak kad mora da mu saopšti istinu i reče da se nada da će se vratiti za zabavu u Sofijinu čast.
„Je li to važno? Nemam volje za igranjem, a takvo je veće, nema sumnje, dosadno.“
„Ipak je važno, izgledaće neobično ako ne prisustvuješ, Carlse.“ „Zaboga, mama, nikad ne prisustvujem takvim zabavama u kući.“ ,,U stvari, ova zabava će biti malo veća nego što smo prethodno mislili“, reče sva očajna. „Zaista? Razumeo sam da će biti oko dvadesetak ljudi“
„Biće - nešto više.“
„Koliko više?’
Ona poče da raspetljava rese na šalu. „Mislili smo da bi bilo najbolje - pošto je to prva zabava tvoje rođake, a tvoj ujak je naročito želeo da je uvedem u društvo - da priredimo bal Čarlse. Tvoj otac je obećao da će dovesti vojvodu od Jorka makar na pola sata. Izgleda da dobro poznaje Horasa. Uverena sam da to zadovoljava.“
„Koliko si pozvala gostiju na ovaj dragoceni bal?“
„Ne preko - četiri stotine“, promuca. „Ali dragi Čarlse neće svi doći.“
„Četiri stotine! Ne treba da pitam čije je to maslo. A ko će gospodo da plati račune?“ „Sofi - to jest tvoj ujak, naravno. Trošak neće biti naš.“
To ga nije ni najmanje umirilo. „Zar zamišljaš da ću dozvoliti toj bednoj devojci da plati zabave u ovoj kući? Ako si bila toliko nesmotrena da pristaneš...“
Ledi Ombersli pametno pribeže suzama i poče da traži mirišljave soli. Sin je zbunjeno gledao i uzdržano reče, „ne plači mama. Svestan sam kome imam da zahvalim za sve ovo."
Na sreću ledi Ombersli Selina upade u sobu „Oh, mama kad smo davali bal za Sesiliju mi smo...“ tad ugleda Čarlsa i prestade da govori.
„Nastavi!"
„Pretpostavljam da znaš za Sofijin bal. Dobro, baš me briga, jer sad ne možeš da zaustaviš kad su sve pozivnice prihvaćene. Mama, Sofi kaže kad su u Beču imali veliki prijem ser Horas je obavestio policiju da usmeravaju saobraćaj i upućuju vozila. Nismo li i mi tako nešto uradili za Sesilijin bal?“
„Da", brzo odgovori ledi Ombersli i sakri lice maramicom.
„Da, mama i šampanjac" rešena da sve istrese, „treba li da se poruči od Gantera sa svim ostalim? Ili...“
„Možeš da obavestiš rođaku da će šampanjac doći iz našeg podruma." Onda se obrati majci, „kako to da mi Evgenija nije to saopštila? Zar nije pozvana na bal?“
Majka očajnički pogleda Selinu tražeći pomoć.
„Za ime Boga, Čarlse“, šokirano će ova gospođica, „zar si zaboravio na smrtni slučaj u Rekstonovoj porodici? Bar dvadeset puta nam je saopštila da joj pristojnost zabranjuje zabave, sem one najmirnije.“
„I to je delo moje rođake! Moram reći ako si pristala na tu ludost da si poslala pozivnicu mojoj budućoj ženi?“
„Naravno, Čarlse, naravno. Ako nije učinjeno onda je to glupa omaška. Mada je tačno da nam je Evgenija rekla da dok je u žalosti..."
,,Oh, mama, nemoj. Znaš da će nas sve ugušiti s onim svojim dugačkim licem kao u konja“, uzviknu plahovito Selina.
„Kako se usuđuješ“, besno će Čarls.
Selina se uplaši i promuca, „pa, zaista liči, štogod ti govorio, Čarlse."
„Opet delo moje rođake, nema sumnje!“
Selina pocrvene i obori oči.
„Budi dobra i reci mi mama, na koji način je ovo sređeno između tebe i Sofi? Da li ti je dala ček na ujakovu banku ili kako?"
„Ne znam tačno. Nismo o tome razgovarale Čarlse, nisam do nedavno znala da je toliko sveta pozvano."
„Ja znam, mama, računi direktno idu Sofiji i ti nemaš nikakve muke s njima."
„Hvala“, reče i naglo izađe iz sobe.
Zatekao je rođaku u malom salonu poznatom kao salon mladih dama. Spremala je neku listu i kad vide Čarlsa nasmeši mu se. „Tražiš li Sesiliju? Otišla je u kupovinu sa gđicom Aderberi.“
„Ne tražim Sesiliju. Imam posla s tobom, rođako. Neće biti dugo. Obavešten sam da moja majka priređuje bal u tvoju čast u utorak i neobičnom greškom računi su tebi poslati. Hoćeš li biti ljubazna i predati ih meni.“
„Opet ideš u krajnost. Čarlse. Ovo je bal ser Horasa ne moje tetke. Nema greške.“
„Ser Horas može biti gospodar u svojoj kući, mada sumnjam - ali ovde nije. Ako moja majka hoće da priredi bal, može to, ali ni u kom slučaju to ne pada na trošak mog ujaka. Neoprostivo je što si ubedila moju majku da pristane. Molim te, daj mi račune.’’
,, Ali ja neću, ni ser Horas nit i niste gospodari ove kuće. Dobila sam dozvolu od teče Omberslija.’’
Zadovoljna vide zaprepašćenje na njegovom licu i dodade, ,, da sam na tvom mestu, Čarlse, otišla bih u šetnju po parku. Smatram da je najblagotvorniji led za bes vežba na svežem vazduhu.’’
S teškom mukom se savlada. ,, rođako, ne mogu da pristanem na ovakvu situaciju.’’
,, Nikon e traži da pristaneš na bilo šta. Ako su moja tetka i teča zadovoljni, šta ti imaš da kažeš na sve to, molim te.’’
,, Mislim da sam ti jednom rekao kakosmo vrlo lepo živeli penego što sit i došla i sve nas uznemirila.’’
,, Da, rekao si Čarlse, a ono što si mislio bilo je dase do mog dolaska niko nije usudio da ti se usprotivi. Treba da mi budeš zahvalan – ili bar, gđica Rekston treba, jer sam uverena da bi bio grozan muž pre nego što sam došla kod tvoje majke.’’
To ga podseti na sasvim opravdanu žalbu. ,, Pošto si spomenula gđicu Rekston, bio bih vrlo zahvalan rođako, da se uzdrjžjiš i ne govoriš pred mojim sestrama kako joj je lice kao u konja.’’
,, Ali Čarlse, niko ne krivi gđicu Rekston. Ona tu ne može ništa, uveravam te. To sam uvek isticala tvojim sestrama.’’
,, Smatram da lice gđice Rekston odaje lep odgoj.’’
,, Da, zaista, ali si pogršno shvatio. Mislila dam na naročito dobro odgojenog konja.’’
,,Shvatio sam. Omalovažavaš gđicu Rekston.’’
,,Ne, ne , ja vrlo volim konje’’, ozbiljno odgovori Sofi.
Pre nego što je mogao dase zaustavi reče, ,,Selina koja je ponovila tu opasku ne voli konje, ipak i ona…’’Stade shvativši kako je glupo raspravljati o tome.
,, Očekujem da hoće kad bude živela u istoj kući mesec dana sa gđicom Rekston’’, ohrabri ga Sofi.
g. Rivenhol se jedva uzdrža da opali šamar rođaki, izlete iz sobe, zalupi vrata za sobom. Na dnu stepenica srete lorda Bromforda. G.Rivenhol vide priliku da se osveti Sofiji. Ljubazno ga pozdravi, zapita hoće li doći na bal i kad ču kako ovaj to jedva čeka reče ,, da li ste došlida rezervišete ruku moje rođake za kotiljon. Pametno, biće sigurna obasuta pozivima. Dasete, odvedite njegovo gospodstvo u žuti salon gde je gđica Stenton – Lejsi.’’
,, Mislite da bi trebalo. Nije se igrao na Jamajci i ja sam uzimao časove i znam dve figure dobro. Da li će se igrati valcer? Ne igram valcer. Smatram da nije prikladno. Nadam se da gđica Stenton-Lejsi ne igra valcer. Ne sviđa mi se kad jedna ledi to radi.’’
,, Danas svako igra valcer. Treba da uzmete časove, Bromforde, inače ćete biti izbačeni.’’
Pošto je ozbiljno razmislio dodade ,, ne smatram da čovek treba da žrtvuje svoje jprincipe da bi zadovoljio žensku ćud. Kdril je u redu, mada ga mnogi ne dozvoljavaju u svojim kućama. Spreman sam da učestvujem u narodnim igrama. U delima starih kladičara postoje vežbe za igranje. Platon je proporučivao deci da uče i nekoliko kladičara su mišljenja da je to izvrsno osveženje posle ozbiljnog rada.’’
G. Rivenhol je morao hitno da ode. Lord Bromford je pošao za Dasetom koji je imao svoje gledište da li u salonu za mlade dame treba primiti džentlmene. kada je Sofi sa Selinom neprikosnoveno ušla, nije gubio vreme da je zamoli za jedan kotiljon. Sofi, uverena da će je neko od njenih prijatelja spastic, reče da je sasvim zauzeta. On se smrači i čudiose kako mu je njen rođak rekao da požuri i bude prvi.
,, Moj rođak Čarls? Zaista? Nema sumnje da nije znao da je za ova tri poslednja dana moja ruka sasvim zauzeta. Možda možemo neku od narodnih igara.’’
„Rekao sam vašem rođaku da su narodne igre dozvoljene. Ne mogu ih smatrati štetnim, valcer naprotiv ne odobravam.“
„O, ne igrate valcer? Milo mi je jer vi se lorde Bromforde ne bi upuštali u tako lakomislenu igru.“
To mu se dopalo. „Vi poznajete izreku: Čovek se poznaje po društvu s kojim se druži. Zar se ne bi moglo reći da se poznaje i po igrama koje sebi dozvoljava?“
Pošlo dame nisu prihvatile taj predmet, pitanje je bilo retorično. Počeo je da razvija temu, ali srećom g. Vičbold dođe po Sofi i njene rođake da ih povede na izložbu divljih životinja i ukaže mu čast jednim kotiljonom. Morala je da ga sa žaljenjem odbije jer je g. Vičbold odlično igrao.
Međutim kad je utorak osvanuo, dobila je izvrsnog partnera u lordu Fransisu Vulviju. Činjenicu da se prvo obratio gđici Rivenhol, hrabro je podnela.
Od samog početka bilo je jasno da će bal biti jedan od uspeha sezone. I vreme je bilo naklonjeno. Od ranog jutra do večeri kuća Ombersli je vrvila životom, a drum od kola trgovaca i nebrojenih zvižduka kurira. G. Rivenhol se vratio sa sela baš kad su dva čoveka zavrnutih rukava u kožnim pantalonama dizali perde od ulaza kuće do kapije, drugi u zelenoj kecelji prostirali su crveni tepih niz stepenice pod dostojanstvenom Dasetovom kontrolom.
U kući g. Rivenhol bi se skoro sudario s čovekom koji je posrtao pod teretom ogromne palme da domaćica, koja je nosila najbolje stolnjake od damasta, nije vrisnula. Daset je pratio g. Rivenhola i obavestio ga da će za večerom u osam časova biti trideset gostiju, dodao je da njeno gospodstvo leži i odmara se za veselje, a njegovo gospodstvo je odabralo vina za večeru. G. Rivenhol više pomiren nego oduševljen klimnu glavom i raspita se za pisma koja su za njega stigla.
„Ne gospodine. Treba da vam spomenem da će Skot Grejz svirati za vreme večere pošto gđica Sofi poznaje pukovnika koji je takode gost na večeri. Daleko su bolji, ako smem da kažem, od Pandinovih frulaša. Usuđujem se da kažem da gđica Sofi tačno zna kako stvari treba da se srede. Veliko je zadovoljstvo, ako mi oprostite na slobodi, raditi za gđicu Sofiju jer misli na sve i uveren sam da nijedna sitnica neće pokvariti svetkovinu.“
G. Rivenhol promumla i ode u svoje odaje. Pojavio se u salonu nešto pre osam. Njegove dve mlađe sestre uživale su viseći na stepenicama koje su vodile u učionicu i šapatom izjavile koliko je lep i kako mu niko neće biti ravan.
Nasmejao se jer iako je bio dobro razvijen i u crnim satenskim pantalonama, belom prsluku, prugastim dokolenicama i kaputu s dugačkim repovima, znao je da će ga polovina muškaraca prevazići odelom. Obećao im je da će poslati sladoled. Kad je ušao u salon uspeo je da pohvali haljine svoje sestre i rođake.
Sofi je izabrala svoju omiljenu haljinu od zelenog krepa preko belog satena. Rukavi su bili od čipke ukrašeni sitnim biserom, u ušima minđuše od dijamanata, oko vrata biserna ogrlica, češalj zaboden u vrlo složenu punđu dok su se smeđe lokne, koje je Dejn Storidz dobro očešljala, toplo sijale pri svetlosti sveća. Satenske zelene cipele, dugačke rukavice i lepeza od slonove kosti dopunjavali su njenu toaletu. Ledi Ombersli je odobravala taj upadljivi ansambl ali nije mogla da odvoji oči s ponosom od Sesilije kao princeze iz snova u beloj haljini od gaze koja se malo svetlucala dok se kretala kada bi svetlost uhvatila srebrne žirove koji su ukarašavali haljinu. Nije bilo devojke koju ne bi zasenila, njeni uvojci povezani srebrnom trakom izgledali su kao upredeno zlato, oči bistre prozračno plave, usta savršena. Pored Sofi izgledala je vanzemaljski. Njen otac s ljubavlju reče da ga podseća na vilu Mab ili Titaniju. Je li tako? Potrebna mu je Evgenija Rekston da ga ispravi.
I imaće je. Gđica Rekston posle dugog razmišljanja rešila je da prisustvuje Sofijinom balu. Dobila je dozvolu od majke kad ju je uverila da neće učestvovati u plesu. Od gostiju na večeri bila je prva sa bratom Alfredom koji je piljio u Sesiliju i Sofiju i davao im preterane komplimente da su Sesilijini obrazi buknuli, a Sofijine oči blesnle. Gđica Rekston u diskretnoj haljini boje lavande takođe je pohvalila rođake. Njene primedbe su bile daleko ukusnije i zagrejale Čarlsa. Prvom prilikom joj je prišao i rekao, „nisam se usudio da se nadam vašem prisustvu na večeri. Hvala vam.“
Nasmešila se i lako mu pritisnula rame. „Mama nije volela ali se složila da je pristojno u ovakvim okolnostima. Ne treba ni da kažem, neću igrati.“
„Oduševljen sam. Dajete mi odličan izgovor da ne igram.“ Izgledala je zadovoljno. „Ne, ne, vi morate da vršite svoju dužnost, Čarlse! Insistiram.“
Tad Daset objavi, „Markiza od Vilakanasa.“ „Gospode Bože“, prošaputa Čarls.
Markizin ulazak je bio veličanstven, svakako egzotičan. U zlatnom satenu ukrašenim broševima od rubina i smaragda, lancima i ogrlicama, ogromnim češljom u kosi s mantilom nabranom oko njega i dugačkim šlepom koji se vukao po podu. Težak parfem se širio. Lord Ombersli duboko uzdahnu i oduševljeno je pozdravi kao gospu vrednu pažnje.
G. Rivenhol zaboravi da ne razgovara sa svojom strašnom rođakom, šapnu joj u uvo, „kako si, zaboga, uspela da je podigneš iz njene letargije.“
„O, želela je da provede nekoliko dana u Londonu. I jedino sam morala da obezbedim apartman kod Paltnija i da opomenem njenu devojku Pepitu da je pošalje na vreme.“
„Čudi me da pomišlja na takav napor.“
„Ah, zna da bih je ja lično dovela.“
I drugi gosti dođoše i g. Rivenhol ode da pomogne roditeljima da ih primi. Veliki salon poče da se puni i tačno dva minuta posle osam Daset ih pozva na večeru.
Svaka domaćica bi bila ponosna jer su mnogi članovi diplomatskog kora i dva ministra sa suprugama bili prisutni. Ledi Ombersli je mogla da prepuni sobe članovima plemstva, ali kako je njen muž malo mario za politiku, vladini krugovi bi bili u malom broju. Sofija je jedva poznavala neistaknuto plemstvo visokog kruga, ali od dana kad je podigla kosu i produžila suknju odrasla je u vladinim krugovima i bila sa čuvenim ličnostima u prijateljskim odnosima. Njeni ili možda ser Horaso- vi poznanici su preovladali za stolom njene tetke i čak ni gđica Rekston koja se trudila da nađe u njenom ponašanju arogantnost nije uspela. Moglo se i očekivati, pošto je sve pripreme za prijem ona uradila, da će to istaći, izgledala je povučena, nije pozdravljala goste sa tečom i tetkom, a za stolom sasvim pristojno razgovarala samo sa gospodom koja su sedela pored nje. Gđica Rekston je bila primorana da prizna da je njeno ponašanje bilo van svake zamerke. Bal je počeo u deset časova u velikoj sali pozadi kuće. Stotine sveća su gorele u kristalnim polilejima, a kako su tri dana ranije skinute navlake oba lakeja i dečak iz kuhinje su ih prali da su blistali kao ogromni dijamanti. More cveća se nalazilo sa svake strane sale, odličan orkestar je svirao i nije se vodilo računa o trošku, mislio je g. Rivenhol. Sve je ukazivalo na uspeh. Nijedna domaćica ne bi mogla više da poželi.
Bal je počeo sa narodnim plesom i g. Rivenhol je bio prisiljen da igra sa rođakom. Svoj deo je izveo pristojno, a ona graciozno. Gđica Rekston dok ih je posmatrala ljubazno se smešila. G. Fonhoup, najlepši igrač, poveo je Sesiliju. Uznemiren g. Rivenhol je smatrao da bi prvu igru trebalo da igra sa važnijim gostom i nimalo nije uživao u pohvalama o lepoti i gracioznosti ovog para. Nigde g. Fonhoup nije blistao kao u balskoj dvorani i svaka dama je bila srećna kad je s njom igrao. Zavidljive oči su ih pratile i mnoga tamnokosa lepotica želela je da ima plavu kosu da bi mu se dopala.
Lord Bromford, jedan od najranijih posetilaca zbog dužnosti g. Rivenhola da prvi igra sa Sofijom, prilično dugo je čekao jer je druga bila valcer. Dok su se parovi okretali prišao je gđici Rekston i zabavljao je svojim mišljenjem o valceru. Donekle se slagala s njim, ali se uzdržavala jer je dozvoljen u Almaku, mada ona nije igrala.
„Nisam video da se igra u guvernerovoj luci.“
Gđica Rekson mu je zavidela što je proveo neko vreme na Jamajci. „Uverena sam da je to najzanimljivije mesto.“ Lord Bromford je odgovorio da ima mnogo povoljnih stvari kao lekovitih izvora, šarolikog mramora u planinama i gđica Rekston je slušala vrlo zainteresovano i docnije rekla g. Rivenholu kako je njegovo gospodstvo vrlo dobro obavešteno.
U pola večeri posle energičnog valcera sa g Vičboldom Sofija bez daha stade po strani s lepezom u ruci da gleda parove koji su se vrteli dok je njen partner otišao po ledenu limunadu. Najednom se jedan džentlmen prijatnog izgleda obrati osmehujući se. Moj prijatelj major Kvinton je obećao da će me predstaviti Sjajnoj Sofiji, ali nsrećnik stalno igra i ne misli na mene. Kako ste gđice Stenton-Lejsi? Oprostite mi na ovoj neformalnosti, molim vas? Istina je da nema svrhe što sam ovde jer nisam pozvan, ali me je Čarls uveravao da je to zato što su verovali da sam još bolestan.
Ona ga iskreno pogleda i dopade joj se. Bio je čovek ranih tridesetih godina, prijatne spoljašnosti, sivih očiju punih humora. Bio je viši od srednjeg rasta, lepih ramena i nogu.
„Zaista nije lepo od majora Kvintona, ali znate kakav je praznoglavac. Trebalo je da vam pošaljemo pozivnicu. Morate nam oprostiti. Nadam se da vaša bolest nije bila ozbiljna?“
„Avaj samo bolna i ponižavajuća. Verujete li da čovek u mojim godinama bude žrtva dečje bolesti, madam? - Zauške.“
„Zauške“, uzviknu Sofi i ispusti lepezu.
„Šta ste rekli? Zauške?“
„Zauške“, ponovi i podiže lepezu. „Ne čudim se vašem iznenađenju.“
„Tada ste vi lord Čarlberi!“
„Vidim da me je glas preduhitrio. Priznajem ne bih želeo da mislite o meni kao o čoveku sa zauškama, ali tako je.“
„Da sednemo!“
Radoznalo je doprati do sofe. „Svakako. Ali zar nećete da vam donesem čašu limunade?“
,,G. Vičbold - nadam se da ga poznajete - već je otišao po nju. Želela bih da malo razgovaramo jer sam mnogo čula o vama.“
„Ništa mi ne pruža veće zadovoljstvo jer sam i ja mnogo čuo o vama i jedva čekao da vas upoznam." „Major Kvinton je veliko zajedalo i verujem da je dao sasvim pogrešnu sliku o meni.“
„Moram naglasiti da smo u istoj korpi jer me vi znate samo kao čoveka sa zauškama i rizikujem da zvučim kao hvalisavac, uveravam vas da ste i vi dobili sasvim pogrešnu sliku o meni.“
,,U pravu ste, dobila sam pogrešnu sliku.“
Njene oči su pratile Sesiliju i g. Fonhoupa i ona uzdahnu. „Stvari mogu da budu malo teže."
I on ih je pratio očima. „To sam već shvatio.“
„Ne mogu da razumem“, skoro ljutito će Sofi. „Šta vam je bilo da uhvatite zauške?“
„To nisam namerno učinio."
G. Vičbold dođe s limunadom. „Zdravo Everarde! Nisam znao da smeš da izlažis. Kako si dečače?“
„Ucveljen, kicošu, ucveljen!“ Moje patnje koje su me oborile nisu ravne ovim koje sad podnosim. Da li ću ih ikad preživeti?“
„Hm, ne znam. Maler, naravno, ali se stvari brzo zaboravljaju. Sećaš li se jadnog Bontona, pao jc u Serpentinu preko glave svog konja? Gotovo nedelju dana se samo o tom pričalo. Jadnik, morao je da se povuče na imanje dok nije sve prošlo.“
„Moram li i ja da se povučem?“
„Nikako.“ Sačekala je da Vičbolda privuče dama u crvenom satenu i onda mu se okrenula. „Da li dobro plešete?“
„Ne verujem iznad prosečnog. Nikako ne mogu da se poredim s onim mladićem koga oboje posmatramo.“
„U tom slučaju ne bih zamolila Sesiliju za valcer.“
„Već sam to uradio. Vaša opomena je nepotrebna. Svi valceri i kadrili su zauzeti. Mogu jedino da se nadam narodnoj igri.“
„Nemojte. Pokušati razgovor kad treba da pazite na figure je fatalno, verujte mi.“
On je pogleda sasvim otvoreno. „Gđice Stenton-Lejsi vi ste svesni moje situacije. Recite mi kako stojim i koji je to Adonis koji monopoliše gđicu Rivenhol?“
„To je Ogastas Fonhoup, pesnik.“
„To mi zlokobno deluje. Naravno, znam porodicu ali ovog momka nisam sreo.“
„Vrlo verovatno jer je bio u Briselu sa ser Čarlsom Stjuartom. Lorde Čarlberi izgledate mi kao razuman čovek.“ „Više bih voleo da izgledam kao grčki zlatnik.“
„Morate razumeti.“ I ona ne obrati pažnju na njegovu frivolnost. „Više od polovine dama u Londonu je zaljubleno u g Fonhoupa.“ „Verujem, ali mu zameram samo na jednoj pobedi.“
Ona htede da mu odgovori ali ih prekinuše. Lord Ombersli koji je posle večere izašao ponovo se pojavi u društvu postarijeg korpulentnog gospodina koga su svi odmah prepoznali kao člana kraljevske porodice. Bio je to vojvoda od Jorka sin farmera Đorda koji je najviše ličio na njega. Iste buljave oči, orlovski nos, nabrekli obrazi i isturena usta, samo je bio mnogo krupniji od oca. Izgledalo je kao da će mu svakog časa pantalone pući, šištao je kad je govorio, bio srdačan princ, željan da se dopadne, nije mario za etikeciju, ljubazno razgovarao sa svima koje su mu predstavili. I Sesilija i Sofija imale su tu čast. Njegova kraljevska visost divila se Sesilijinoj lepoti i to je izrazila recima sličnim g. Rekstonu i niko ne sumnja da ju je sreo na nekom drugom manje javnom mestu njegova ruka bi obuhvatila njen stas. Sofija nije izazivala takve namere, prijatno je razgovarao s njom, pitao za oca i uz glasan smeh izjavio da ser Horas sigurno uživa među lepoticama Brazila, kakav je mangup bio. Posle toga pozdravio se sa mnogim prijateljima, obišao salu i najzad se povukao u biblioteku s domaćinom i druga dva intimna prijatelja na partiju vista.
Sesilija pobeže od kraljevskog člana užarenih obraza (mrzela je preteranu laskavost) i nalete na g. Fonhoupa koji joj jednostavno reče, „Lepša si večeras nego što sam i zamisliti mogao.“
,,Oh, nemoj! Nepodnošljivo je vruće u sobi.“ „Zagrejana si ali ti to pristaje. Odvešću te na balkon.“
Nije se bunila. Mada je taj balkon bio mali ispust na francuskom prozoru u balskoj dvorani ograđen niskom gvozdenom ogradom. Bilo ih je dvanaest. G. Fonhoup razgrnu teške zavese u dnu sale i pošto se malo borio uspeo je da otvori dupli prozor i ona stade na uski rub. Hladni povetarac joj rashladi obraze i ona reče, „Ah, kakva noć! Zvezde!“ „Večernja zvezda glasnik ljubavi“, reče g. Fonhoup i pogleda nebo.
G. Rivenhol prekinu grubo tu idilu. Primetio je mlad par i povlačenje te gurnu zavesu od brokata i oštro reče „zar si bacila pristojnost pod noge. Odmah se vrati u balsku dvoranu!“
Sesilija se brzo okrenu, uznemirena i nervozna prisustvom lorda Carlberija, drhtavim glasom odgovori, „kako se usuđuješ, Carlse. Šta je tu nepristojno ako tražim malo svežeg vazduha u društvu svog verenika. “
Ona uze ruku svog verenika i dignute glave, crvenih obraza, suprotstavi se bratu. Lord Carlberi koji je jednom rukom povukao zavesu stajao je onoliko bled koliko je ona crvena i uporno je gledao.
,,Oh“, tiho uzviknu Sesilija otrže ruku i pritisnu je na obraz.
„Mogu li da znam da li je ono što ste sad objavili istina?“ Upita njegovo gospodstvo bez traga uzbuđenja na svom licu.
„Da“.
„Dođavola nije“, prasnu g. Rivenhol.
„Dozvolite mi da vam čestitam“, i lord Čarlberi se pokloni, ispusti zavesu i preko cele dvorane uputi se vratima.
Sofi koja je baš zauzimala mesto u igri s majorom Kvintonom, napusti svog partnera i stiže lorda Čarlberija u predsoblju, „Lorde Čarlberi!“
„Gđice Stenton-Lejsi, hoćete li biti ljubazni i izviniti me kod ledi Ombersli što se nisam oprostio od nje? Nije u balskoj dvorani.“
„Da, da, ali manite to sada. Šta se desilo da tako rano odlazite?“
„Došao sam samo s jednom namerom. Izlišno je da ostanem kada je vaša rođaka objavila veridbu s mladim Fonhoupom.“
„Kakva guska! Videla sam kad se izdvojila sa Ogastasom i Čarlsa kako je prati. - To je sve njegovo maslo! Mogla bih ga išamarati. Da li ikad jašete u Parku?"
„Šta?“ zapita zaprepašćen.
„Jašete u Parku?“
„Naravno, ali..."
„Onda uradite to sutra ujutru. Ne suviše rano, jer ću verovatno leći u sitne sate. U deset časova, nemojte izostati." Ona ne sačeka odgovor već se vrati u dvoranu i ostavi ga da iznenađeno gleda za njom. U neko drugo vreme bi se nasmešio na njeno naglo i čudno ponašanje, ali bio je zaljubljen čovek pod strašnim pritiskom i mada je uspeo da izgleda miran nije mu bilo ni do kakvog čuđenja.



10


Sledećeg jutra Čarlberi je otišao u Park. Nije se nadao Sofiji jer mlada dama neće biti u stanju da dođe na jahanje oko deset časova. Ali tek što je ušao vide izvanrednog crnog konja i prepozna Sofiju. „Bio sam uveren da ćete još biti u krevetu i čvrsto spavati, gđice Stenton-Lejsi. Jeste li vi od gvožđa?“
Ona se nasmeja. „Zar ste mislili da sam jadno stvorenje koje jedan bal može da obori?“
On okrenu konja i krenuše zajedno dok ih je Džon Paton na pristojnom odstojanju pratio. Lord Čarlberi pohvali Salamanku. Ali ga ona preseče.
„Da, da, savršen konj, ali nećemo sad o konjima. Takav je metež u Barkli skveru. Naravno Čarls - pravi Čarls! Najsmešnija je stvar od svega - nasmejte se - nema potrebe za ozbiljnim licem - što je i sam Ogastas Fonhoup bio zapanjen isto tako kao i Čarls.“
„Hoćete li mi reći da ne želi da se oženi Sesilijom?“
,,Oh, u nekoj dalekoj budućnosti. Svakako ne odmah. Pošto je pesnik više bi voleo da je žrtva neuzvraćene ljubavi."
„Budala!“
„Možda. Igrala sam jedan valcer s njim posle vašeg odlaska i predložila mu neku pristojnu službu kao, na primer, sekretara nekom velikanu.“
„Nadam se da vam je zahvalan“, s teškom mukom reče lord Čarlsberi “
„Ne ni najmanje. Ogastas ne želi da bude sekretar jer ima dušu koja je van svakidašnjice. Porekla sam mu kakva će mu biti budućnost, na najlepši način. Ljubav u kolibi sa oko desetak brbljive dece na kolenima.“
„Vi ste najzagonetnija devojka. Da li mu se dopala takva slika?“ „Naravno, on je veliki kavaljer, rešio se na ranu ženidbu. Ali sam uverena kako planira da pobegnu na granicu.“
„Šta!“ uzviknu njegovo gospodstvo.“
„O, ne bojte se! Sesilija je i suviše lepo vaspitana da uradi tako nešto skandalozno. Hajdemo u galop. Znam da je pogrešno ali u Parku nema nikog sem guvernanti. 0, Bože, grešim, eno ga lord Bromford na onoj njegovoj kobili. Moram vam reći da je napustio bal u ponoć jer mu kasni sati škode. Sad moramo u galop, inače će nam se pridružiti i pričati o Jamajci.“
Poleteli su Salamanka ispred Čarlberijevog zelenka i Čari beri se oduševi. „Tako mi Boga to je odličan konj. Ne znam kako možete da ga savladate. Nije li suviše jak za vas?“
„Možda, ali ima divne manire. Sad ćemo trezveno da nastavimo. Da li mi zamerate ako vas pitam hoćete - želite li još da se oženite mojom rođakom? Možete me prekoreti ako hoćete.“
„Da li ćete me prezirati ako kažem da?“
„Nikako. Bilo bi glupo obazirati se na ono što se dogodilo prošle noći. Samo razmislite. Umesto da ste se obratili direktno Sesiliji vi ste to uradili preko mog teče.“
„To je uobičajeno.“
„Može da bude, ali to je najveća ludost naročito ako imate maler i dobijete zauške pre nego što ste je zaprosili.“ „Čini mi se da vas uzalud uveravam da mi to nije bila namera pre nego što sam je zaprosio. Imao sam utisak da joj se moje udvaranje dopalo."
„Verujem da ste joj se dopali, ali tada još nije videla Ogastasa Fonhoupa. Jeste ranije, ali je bio pegav i niko se nije nadao da će se zaljubiti u njega."
„Ta me misao nimalo ne umiruje gđice Stenton-Lejsi."
„Zovite me Sofi. Svako to radi i mi ćemo postati veliki prijatelji.“
„Hoćemo li? Mislim, oduševljen sam, naravno.“
Ona se nasmeja. „Ne plašite se. Ako i dalje želite da se Sesili- jom oženite - moram vam reći da nisam bila za to pre nego što sam vas srela - sada vidim da biste sjajno odgovarali - pokazaću vam kako da nastavite.“
Morao je da se nasmeje. „Vrlo sam vam zahvalan, ali voli mladog Fonhoupa...“
„Treba malo da razmislite kako je bilo. Čim ste se izjasnili mom teci glupo ste se razboleli. Nju su obavestili da će da je udaju za vas tragično i vrlo nepromišljeno - onda se pojavi Ogastas Fonhoup, koji, priznajem izgleda kao princ iz bajke i on okrenu leđa svim devojkama koje su bacale oko na njega i zaljubi se u Sesilijinu lepotu. Dragi moj gospodine on piše pesme njoj u pohvalu, naziva je nimfom, kaže kako njene oči prevazilaze zvezde i takve stvari.“
,,Oh, Bože!“
„Tačno. Ne čudite se što ju je osvojio. Nikad vam nije palo na pamet da je nazovete nimfom?“
„Gđice Stenton-Sofi čak da dobijem Sesiliju ne mogu da pišem stihove. Nek’ sam proklet ako bih pisao takve. U svakom slučaju nemam smisla za to.“
„O, ne smete pokušali da prevaziđete Ogastasa u tom pravcu. Vaša snaga baš leži u tome što možete da nabavite kola ako počne kiša.“ „Izvinite...“ „Zar ne možete?“ „Pretpostavljam da bih mogao...“
„Verujte mi, daleko je to važnije od stihova Ogastasa Fonhoupa koji nije u stanju da to uradi. Znam jer se bedno pokazao u baštama u Čelsiju. Pratila sam Sesiliju i kad je kiša počela da pada naši muslini su bili skroz mokri. Umrle bismo od zapaljenja pluča da nije jedan moj prijatelj nabavio kola i odvezao nas kući. Jadna Sesi! Bila je skoro ljuta na Ogastasa.“
„Major Kvinton je tačno govorio o vama. Počinjem već da se bojim.“ „Pa ne morate jer nameravam da vam pomognem.“
„Toga se i plašim.“
„Glupost. Pokušavate da me ismevate. Mi smo već utvrdili da možete da nabavite kola kad pljušti. Verujem kad pozovete goste na večeru u Pjazi kelneri vam neće ponuditi što na prolazu.“

„Ne“, složi se.
„Ogastas nije u mogućnosti da nas pozove na večeru u Pjazi jer moja tetka nam ne bi dozvolila, ali nas je jednom odveo na čaj u Parku i videla sam da je čovek koga kelneri posiednjeg usluže. Uverena sam da mogu da se na vas oslonim da će sve ići glatko ako nas odvedete u pozorište, a posle na večeru. Moraćete da pozovete i moju tetku.“
„Za ime Boga ne možete pretpostaviti da će Sesilija sada pristati da pođe.“
„Zaista, mogu. Šta više, pozvaćete i Fonhoupa.“
„Ne, to neću.“
„Onda niste pametni. Morate razumeti da je Sesilija morala to da izjavi. Vi niste bili tu da je privučete. Ogastas je pisao stihove o njenoj levoj obrvi, a iznad svega moj rođak Čarls se poneo kao tiranin, zabranio joj da misli na Ogastasa i naredio da se za vas uda. Uveravam vas bilo bi čudno da nije odbila.“
„Vidim. Bar - mi ne savetujete da očajavam.“
Na to će Sofi sasvim pošteno, „ne savetujem nikome da očajava jer ne mogu podneti tako malodušno držanje.“ „Šta mi savetujete? Izgleda da sam u vašim rukama.“
„Povucite svoju prosidbu.“
„Ne, mislim da budem još prilježniji."
„Dođite u Barkli skver danas posle podne“, reče Sofi krajnje strpljivo, „i tražite nekoliko minuta nasamo sa Sesilijom. Kad je vidite...“
„Neću je videti. Neće hteti“, gorko reče.
„Videće vas zato što ću joj reći da vam bar toliko duguje. Molim vas ne prekidajte me. Kad je vidite u veri te je da ne želite da je žalostite i da nećete to nikad spomenuti. Budite preterano plemeniti i ona će osetiti da saosećate s njom i ako uspete preneti kako vam je srce slomljeno makar koliko se trudili da to sakrijete, tim bolje.
„Mislim da vas je major Kvinton uveliko podcenio.“
„Vrlo verovatno. Gospoda nikad ne mogu da vide kad je mala dvoličnost potrebna. Vi biste bez sumnje, kad bih prepustila sve vama, zamerali Sesiliji i sve bi se završilo svađom. Bilo bi nemoguće ponovo doći, ali ako ona zna da nećete izvoditi nikakve tragedije, biće zadovoljna što vas vidi u Barkli skveru onoliko često koliko hoćete.“
„Kako mogu da dolazim u posetu kad je verena za drugog čoveka? Ako mislite da ću igrati nesrećnog udvarača da bi izazvao sažaljenje u Sesilijinom srcu, mnogo se varate. Ili da sam psetance...
„Mnogo bolje. Posećivaćete Barkli skver da mene vidite. Ne možete tako iznenada da prenesete svoja osećanja na mene, naravno, ali to će biti odličan početak ako biste danas rekli Sesiliji koliko sam smešna i zabavna.“ „Znate li da ste najneobičnija žena na koju me je moja sudbina navela? Primetićete da ne kažem dobra ili zla sudbina, jer ne znam šta će biti.“
Sofi se nasmeja, „Ali uradićete kako sam vam rekla.“
„Da. Najbolje što mogu. Ali bih voleo da znam kakav se taman plan vrti u vašoj glavi."
Pogledala ga je svojim izražajnim očima. „Rekla sam vam.“ „Imam utisak da tu ima više nego što ste mi rekli.“
Pogleda ga vragolasto i mahnu glavom. Stigli su do Stenhoup kapije, ona se zaustavi i pruži ruku. „Moram da idem. Nemojte se plašiti. Nikome nikada nisam naudila. Zbogom. Pazite u četiri časa.“
Kad je stigla u Barkli skver zatekla je kuću u priličnom neraspoloženju. Lord Ombersli se razgnevio na glupost, nezahvalnost i sebičnost ćerke. Hubert i Teodor su izabrali baš taj nezgodni trenutak i dozvolili da Džako pobegne iz učionice. Sofi je naišla na razne uzbuđene ukućane koji su joj svoje jade poverili. Sesiliju je potresao razgovor sa ocem i htela da je odvede u svoju sobu. Gđica Aderberi je želela da objasni kako je neprestano opominjala Huberta da ne ljuti majmuna, a za Teodora je to bila samo Hubertova greška. Hubert je tražio da mu pomogne i uhvati majmuna pre nego što Čarls čuje. Kad je Daset primetio sa kakvim oduševljenjem dva lakeja jure majmuna ledeno je izjavio kako nije navikao da divlje životinje lutaju po rezidenciji jednog džentlmena i da to ne može tolerisati. I Sofi je osetila pretnju da je spreman da obavesti njegovo gospodstvo. Pokušala je da umiri prvo Daseta dok su joj druge osobe govorile kako je lord Ombersli strašno ljut. Onda obeća Sesiliji da će ubrzo do nje, uspe da umilostivi Daseta i odbi usluge lakeja. Sesilija je morala posle razgovora sa lordom Omberslijem da izdrži nekoliko trenutaka sa starijim bratom i na kraju pola časa sa ledi Ombersli. Nije se obazirala na majmuna već je smatrala da je Džako važniji od nje. Selina je uživala u dramatičnoj situaciji i šaputala, „tišina, Čarls je u biblioteci“, a Sesiliji nije bilo Stalo gde je već je odjurila u svoju sobu.
„Kakva buka“, uzviknu Sofija.
Njen glas prepozna Tina koja se pripila uz G. Rivenhola u biblioteci i zatraži da se pridruži svojoj gospodarici, naravno na njeno navaljivanje Čarls se pojavi na sceni jer je morao da joj otvori vrata. Kad je video kako se veliki deo porodice sakupio u holu zapita u čemu je stvar. Amabel u prizemlju vrisnu, Džako iznenada skoči u hol, zacvile kad vide Tinu i uspentra se uz zavesu gde ga niko nije mogao dohvatiti. Tad se Amabel pojavi, a iza nje domaćica koja poče da se žali g. RivenHolu kako je nesrećni majmun pocepao dve najbolje kuhinjske krpe i rasuo suvo grožđe po kuhinjskom podu.
„Ako tog prokletog majmuna ne možete da savladate, otarasićemo ga se“, zaurla g. Rivenhol i ne izvini se zbog nepristojne reči.
Teodor, Gertruda i Amabel napadoše Huberta što je namerno začikavao Džakoa. Hubert svestan pocepanog džepa na kaputu povuče se, a g. Rivenhol, preteći pogleda mladu braću i sestre, priđe prozoru, podiže ruku i mirno reče, „Dođi!“ Džakoov odgovor mada glasan bio je nerazumljiv, a stav prkosan. Kad g. Rivenhol ponovi on poče polako da silazi. Tina u saglasnosti sa domaćicom i Dasetom da nema mesta majmunu u rezidenciji jednog džentlmena zalaja ali je Sofi zadrža i Džako se vrati. G. Rivenhol žučno naredi da svi budu mirni, Džako zadovoljan da je Tina pod jakom stražom nevoljno siđe i obavi svoje mršave ruke oko Čarlsovog vrata. On ga predade Gertrudi opomenuvši je da ne dozvoli da ponovo pobegne.
Grupa se povuče, a Sofija se toplo osmehnu g. Rivenholu i reče, „hvala ti. Imaš neku magičnu moć jer sve životinje imaju poverenja u tebe. Kad se najviše na tebe ozlojedim moram se toga setiti.“
„Jedina magična moć rođako, jeste ne uznemiriti uplašenu životinju.“
„Uf“, ću se Hubert i pojavi se iza stepeništa, „Sofi, vidi šta je ta životinja uradila mom novom kaputu!“
„Daj mi, zakrpiću ga - i za ime Boga, ti bedni stvore nemoj izvoditi još neke nestašluke danas!“
On se nasmeja, skide kaput i pruži ga. ,,Šta se desilo prošle noći, nikad nisam video oca tako ljutitog. Hoće li se Sesilija udati za Fonhoupa?“
„Pitaj je. Za dvadeset minuta ću ti srediti kaput. Dođi u moju sobu imaćeš ga.“
Ustrča uz stepenice i ne presvuče se već sede pored prozora da zakrpi Džakoov bes. Bila je vešta švalja i vrlo finim sitnim bodovima je to radila.
Kad je Sesilija ušla u sobu smatrala je da je Hubert mogao naći nekog drugog, a ne nju.
„Mogu da slušam dok ovo radim. Kakva si guska Sili bila prošle noći.“
Sesilija prkosno odgovori, „Verila sam se za Ogastasa i ako ne mogu da se udam za njega neću ni za koga.“ „U redu, ali izjaviti to usred bala!“
„Sofi mislila sam da saosećaš sa mnom.“
Sofi zaključi da što manje ljudi saosećaju s njom tim bolje zato pognute glave nad svojim radom lako reče „pa, saosećam ali ipak mislim izabrala si sme.šan trenutak da to objaviš.“
Sesilija ponovi kakav je izazov Čarls priredio. Sofi se složi ali nekako ravnodušno kao da je više zanimao Hubertov kaput, a ne Sesilijina nevolja. Ona ga istrese, zagladi krpež i kad je Hubert došao preseče Sesiliju, skoči i predade mu kaput.
U četiri časa lord Čarlberi predade svoju posetnicu sa željom da vidi Sesiliju. Sesilija je bila primorana da pristane i u njemu je našla jedinu osobu koja je s njom saosećala. Kad je ugledao tako bledu i ucveljenu, oterao je sve misli lukavstva. Prišao joj je, uzeo njenu malu ruku i duboko zabrinutim glasom rekao, „nemojte biti toliko nesrećni. Zaista nisam došao da vas povredim.“ Njene oči se napuniše suzama, ruka lako pritisnu njegovu pre nego što je izvuče.
Uspela je da kaže grcajući o njegovoj dobroti i svojoj žalosti. On je zamoli da sedne i sede pored nje.
„Moja osećanja se nisu promenila. Verujem da nikad i neće. Rekli su - shvatio sam da ih niste mogli da uzvratite. Ja vas poštujem što ste imah hrabrosti da to kažete. Misao da vas nateraju da me primite kada je vaše srce dato drugom mi je odvratna. Oprostite! Mislim da ste mnogo zbog toga pretrpeli, ali ja nikada nisam imao nameru, ni sanjao. Ali dosta sam rekao! Dozvolite da vas uverim da ću učiniti sve u svojoj moći da se prekine s tim navaljivanjem.“
,,Oh, toliko ste puni obzira - dobrote. Žao mi je što sam vam dala nade koju nisam bila u stanju da ispunim. Zahvalna sam na vašem saosećanju za meni u ovoj nevolji, na vašem uzvišenom...“ glas je izdade, mogla je samo da se okrene i zamoli ga da je razume.
On uze njenu ruku i poljubi je. „Ne recite ništa više! Uvek sam mislio da ste van mog domašaja. Mada mi odričete onu blisku vezu koju strasno želim. možemo li ostati prijatelji? Ako mogu ikako da vam budem na usluzi, samo mi recite? Bio bih, zaista, srećan.“
,,Oh, ne recite to. Suviše ste dobri.“
Vrata se otvoriše i g. Rivenhol uđe u sobu. Kad ugleda Čarlberija izgledalo je kao dtf će se povući. Čarlberi se diže, „Milo mi je što si kod kuće Čarlse, jer s tobom mogu ovo da sredim bolje nego bilo s kim. Tvoja sestra i ja smo se složili da ne odgovaramo.“
„Tu nema ništa da se kaže sem da mi je žao. Zaključujem da želiš da obavestim oca da neće biti veridbe.“
„Lord Čarlberi je vrlo dobar, velikodušan“, šapnu Sesilija.
„To verujem.“
„Glupost", reče i uze je za ruku. „Odlazim ali se nadam da mogu posećivati vašu kuću kao prijatelj. Uvek ću ceniti vaše prijateljstvo. Možda neću igrati na vašem venčanju ali vam od sveg srca želim sreću.“ Pritisnu joj ruku i izađe iz sobe u pratnji g. Rivenhola. „Strašna stvar Everarde. Ona je van sebe! Ali što se tiče venčanja za tog štneta - ne tako mi Boga!“
„Vaša rođaka kaže da je moja greška što sam namerno uhvatio zauške.“ „Sofi! Ne verujem da imamo jedan dan mira u kući otkako je došla.“
„Verovatno“, reče njegovo gospodstvo zamišljeno. „Ona je najneobičnije stvorenje koje sam sreo, ali priznajem sviđa mi se, zar ne i tebi?“ „Ne, ne!“
Kad je ispratio Čariberija Hubert je silazio. „Kuda se tako žuriš?“
„O, nigde, samo izlazim.“ „Kad se vraćaš u Oksford?“ „Sledeće nedelje. Zašto?“
„Da li bi išao sutra sa mnom u Tort Grejndž? Moram da idem i ostaću jednu noć.“ „Ne, ne mogu. Idem kod Harpendena. Ostaću nekoliko dana, znaš.“
„Ne znam. Njumarket?“
Hubert se zacrvene. „Do vraga, zašto ne bih išao u Njumarket ako hoću.“
„Nema razloga zašto ne bi, ali bih želeo da malo pametnije biraš društvo. Je li ti toliko stalo? Mogli bismo iz Torta da odjašemo, ako ti se sviđa?“
„Vrlo lepo od tebe Čarlse, ali obećao sam Harpendenu i ne mogu da otkažem.“ „Reći ću ti još nešto i zapamti. Ne mogu i neću da mi natovariš dugove od trka, zato ne prelazi svoje mogućnosti.“
Ne sačeka odgovor već ode u salon gde zateče sestru kako tiho plače u maramicu. On joj dobaci svoju u krilo. „Ako nastaviš uzmi moju. Jesi li zadovoljna? Trebalo bi da budeš. Ne može svaka devojka da se hvali kako je odbila čoveka kao Čarlberija.“
„Ne hvalim se. Ali me ne interesuje bogatstvo i položaj. Da nisam poklonila...“
„Ipak mogla bi da te zanima vrednost karaktera. Da pretražiš Englesku ne bi našla boljeg čoveka Sesilija. Nemoj sebi laskati da si ga našla u svom pesniku. Želeo bih da ne zažališ.“
„Svesna sam prijatnih izuzetnih vrlina lorda Čarlberija. Zaista verujem da je najfiniji džentlmen koga poznajem i ako plačem to je zbog tuge što sam ga povredila.“
„Izlišno je o tome raspravljati. Posle one objave sinoć mala je verovatnoća da Carlberi želi da se tobom oženi. Sta misliš da radiš? Mogu ti reći da otac neće pristati da se udaš za Fonhoupa.“
„Zato što mu ti nećeš dozvoliti. Zar nisi zadovoljan, Čarlse, što, se ženiš bez ljubavi i da li želiš da i ja to uradim?“
„Nije teško videti uticaj naše rođake. Pre njenog dolaska u London, ti mi ne bi tako govorila. Moje poštovanje prema Evgeniji...“ „Da je voliš, Čarlse, ne bi govorio o poštovanju.“
U tom nezgodnom trenutku Daset uvede gđicu Rekston. Sesilija sakri bratovljevu maramicu i obrazi joj se zacrveneše. G. Rivenhol se okrenu od prozora, „Evgenija, nismo očekivali takvo zadovoljstvo. Kako ste?“ Pruži mu ruku i okrenu se Sesiliji. „Reci mi da to nije istina. Nikad nisam bila tako zapanjena kad mi je Alfred ispričao šta se dogodilo.“
Skoro nesvesno se brat i sestra približiše. „Alfred?“ ponovi g. Ri- venhol.
„Rekao mi je kad me je vozio kući da je slučajno čuo šta je Se- silija tebi rekla, Čarlse. 1 Čari beri! Ne mogu da verujem da je to moguće.“ Iz lojalnosti i ljubavi prema sestri g. Rivenhol stade na sestrinu stranu i uzdržano reče, „Ako mislite da su Sesilija i lord Carlberi našli da ne odgovaraju u pravu ste. Ne znam šta se to tiče Alfreda i zašto trči vama sa onim što je čuo?“
„Dragi moj Čarlse, on zna da ono što je vama važno, važno je i meni.“ „Vrlo sam zahvalan ali nemam želju da o tome razgovaram.“
„Izvinite, moram otići do mame“, i Sesilija pobeže. Gđica Rekston značajno pogleda g. Rivenhola. „Ne čudi me što ste ozlojeđeni. Stvar je vrlo loše vođena i mislim da ne treba daleko tražiti uticaj koji je naterao dragu Sesiliju da se ponaša van sebe.“
„Ne znam šta mislite.“
Njegov ton je bio preteći i bilo bi mudro promeniti temu, ali ona je bila toliko obuzeta mržnjom prema Sofiji da nije mogla da se zaustavi.
„Morali ste primetiti, dragi Čarlse, da je našom dragom sestrom zavladala rođaka. To može dovesti do propasti. Gđica Stenton-Lejsi ima bez sumnje odlične kvalitete, ali sam uvek mislila da ste u pravu kad ste govorili kako ima malo prefinjenosti.“
G, Rivenhol koji je zaista smatrao da je Sofi kriva za ponašanje sestre, reče bez ikakvog oklevanja, „grešite, nikad nisam napravio takvu primedbu.“
„Zar niste? Nešto slične prirode ste mi rekli, ali to nije važno. Velika je šteta što je ledi Ombersli bila primorana da je primi baš sada. Svaki put kad dođem osećam promene! Čak i deca...“
„Svakako je kuća mnogo življa.“
Veštački se nasmeja, „Zaista je manje tiha. Znate Čarlse, uvek sam se divila tonu ove kuće. Znam da je to vaše delo. Osećam žalost kad vidim da je ta mirnoća - izvesno dostojanstvo, rekla bih - rasterano divljim duhovima.
Jadna mala Amabel čini mi se da je van kontrole. Naravno, gđica Stenton-Lejsi je nesvesno hrabri. Morate se setiti da sama ona nije imala redovno vaspitanje.“
„Moja rođaka je neobično dobra prema deci i velika je ljubimica moje majke. Moram dodati, zadovoljstvo mi je što vidim koliko se moja majka oporavila od kako je Sofi došla. Da li imate neke obaveze u ovom delu grada? Da li da vas otpratim? Treba za dvadeset minuta da budem u Bond stritu
Posle ovoliko omalovažavanja bilo je nemoguće gđici Rekston da
kaže još nešto. Pocrvenela je, stegla usne, ugušila žučnu opasku i prilično prijatno se zahvalila. „Treba da odem u biblioteku za mamu. Došla sam kočijom i biću srećna da vas povezem.“
Pošto je to bio Džeksonov Bokserski klub nije se moglo očekivati da će biti zadovoljna, jer nije marila ni za kakve sportove pogotovo boksovanje, samo se obešenjački podsmehnula da više voli užasno društvo od njenog.
Sesilija nije pobegla ledi Ombersli već rođaki koju je zatekla kako sedi i razgleda parče papira. Džejn Storidž je sklonila haljinu i kad je Sesilija ušla, osetila je da nije poželjna, pokupila Sofijine jahaće čizme i izašla.
„Šta ovo može biti, Sesi? Džejn kaže da je našla kod prozora i mislila je da je moje. Kakvo čudno ime Goldhanger,
Ber aleja, Flit Lejn. Nepoznat mi je rukopis i kako - o, baš sam glupa, mora da je ispalo iz Hubertovog džepa.“
„Sofi, imala sam najstrašniji susret sa Čarlsberijem.“ „Kako zaboga!“
„Sva sam skrhana. Niko, niko ne bi mogao da se ponaša toliko prefinjeno! Oh, bolje da me nisi ubedila da ga vidim. Ništa nije bilo bolnije.“
„Ne misli na to. Bolje da mislimo kako da nađemo Ogastasu neko lepo mesto.“
„Kako možeš biti tako bez srca! Bio je toliko dobar. Videla sam koliko sam ga ražalostila“ „Brzo će se oporaviti. Kladim se zaljubiće se pre kraja meseca u drugu.“
Sesiliju ovo predskazanje kao da ne uteši. „Svakako bih želela jer upropastiti život nije laka stvar.“
„Da li misliš da će padati kiša. Da li da stavim nov slamnati šešir. Imam nameru da flertujem sa Čarlberijem. Dopada mi se.“
„Volela bih da uspeš“, reče Sesilija nekako ukočeno. „Ipak mislim da on nije čovek koji flertuje. Njegov duh je suviše fin da tako provodi vreme.“
Sofi se nasmeja. „Videćemo! reci šta da stavim. Slamni je divan, ali ako padne kiša...“ „Ne tiče me se šta ćeš staviti.’’



11


Ostatak dana je prošao bez događaja. Sofi je u svom fetonu odvezla Sesiliju u Hajd park i ostavila je da uživa u šetnji sa g. Fonhou- pom prethodno dogovorenoj i umesto nje povezla ser Vinsenta Talgarta, koji ju je napustio kad je video markizu od Vilakanaša koja je zaustavila svoju kočiju. Markiza je privlačila veliku pažnju brojem i veličinom perja na šeširu. Osmehnula se leno i rekla Sofiji da su radnje u Londonu daleko ispod onih u Parizu.
Ništa je nije privuklo u Bond stritu. Ser Vinsent je znao za jednu modistkinju u ulici Bruton koja na prvi pogled prepoznaje dobru mušteriju i ponudio se da je otprati.
Sofi se malo namrštila ali pre nego što je mogla da sabere misli pojavio se lord Bromford i učtivost je natera da ga malo provoza. Seo je pored nje i pošto je ispričao koliko je uživao u balu, zaprosio joj je ruku. Bez oklevanja Sofi ga odbi. Lord Bromford se samo za trenutak zbuni, mislio je da je suviše rano i da se nada srećnom ishodu. „Kada se vaš otac vrati ovim obalama zvanično ću tražiti od njega dozvolu. U pravu ste što insistirate na ispravnosti.
Izvinite što sam prekršio zakon pristojnosti. Samo jaka strast - a moram vam reći da i pored najjačeg ubeđivanja, moja majka koju najviše poštujem, nije uspela da promeni moju odluku - samo jaka strast, kao što sam rekao, mogla me je naterati da zaboravim...“
„Mislim da treba da zauzmete mesto u Gornjem Domu. Jeste li to učinili?“
„Čudno“, i njegovo gospodstvo se malo isprsi, „da me baš to pitate jer nameravam. Uvešće me vrlo istaknut pokrovitelj, istaknut više svojim poreklom nego pravničkim dostignućem i ubeđen sam...“ „Ne sumnjam da ste predodređeni da postanete veliki čovek. Bez obzira koliko su vam dugačke rečenice vi se nikad ne izgubite u njima. Kako je čarobno lišće na onim bukvama, zar ne?“

„Svakako elegantno drvo. Ipak ne može da dostigne veličanstvenost mahagonija koji raste u Zapadnoj Indiji, ili upotrebu jedne vrste jasena. Pitam se gđice Stenton-Lejsi koliko ljudi su svesni da je ruda njihovih kola od jasena.“
,,U južnim provincijama Spanije raste hrast u izobilju.“
„Drugo zanimljivo drvo na Jamajci je balata. Imamo i ružino drvo, abonos, lignum vitae...“ „Severni deo Španije“ prkosno će Sofi „čuven je po najraznolikijim žbunovima uključujući i one koje mi nazivamo jarales i ladanum žbun, i... Oh, evo lorda Fransisa! Moram vas ostaviti lorde Bromforde.“
Nije mu se silazilo, ali pošto je lord Fransis mahao Sofiji i pokazivao želju da s njom razgovara, nije mogao da odbije. Kada se feton zaustavi on nespretno siđe i lord Fransis lako uskoči i reče. „bio je izvanredan bal prošle noći. Kakvo ljupko stvorenje je vaša rođaka.“ Sofi krenu. „Fransise da li hrast raste u južnim provincijama u Španiji?“
„Bože, Sofi, kako bih ja to mogao znati? Bili ste u Kadizu, sećate se? Koga zanima hrast?“
„Nadam se“ reče Sofi toplo, „kad prestanete toliko da flertujete zadobićete divnu ženu jer zaslužujete. Znate li nešto o drvetu ballata?“ „Nikad čuo! Šta je to? Neka nova igra?“
„Ne, drvo raste na Jamajci. Nadam se da će ona biti dobroćudna koliko i lepa.“ „Imajte poverenja u mene. Ali Sofi ne liči na vas da dosađujete s drvećem. Sta vam je?“
„Lord Bromford“, uzdahnu Sofi.
„Šta je l’ to onaj dosadan čovek koji je bio pored vas. Ispričao je Seli Džerzi prošle noći koliko je vredonosna guineo-grass za konje i stoku čuo sam ga. Nikad nisam video jadnu ćutalicu1 da se tako ućutala?“ „Zao mi je što ga nije presekla sa visine kao što ona ume. Moram vas ostaviti kad stignemo do Jahaćeg kluba jer me Sesilija čeka.“ Sesilija i njen dragi čekali su na određenom mestu. Lord Fransis iskoči iz fetona, pomože Sesiliji da se popne, a ne g. Fonhoup koji je zanesen posmatrao zelenkade i mrmljao Zelenkade dolaze pre nego što se laste usude.
Sesilija kao da nije uživala sa svojim dragim. Njegovi planovi za budućnost su bili nejasni. Imao je jedan ep u glavi koji bi mu mogao doneti slavu preko noći. Dok to priprema ne bi imao ništa protiv da bude bibliotekar.

' Ledi Džerzi. poznata pričalica.

Ali kako Sesilija nije mogla da zamisli oca i brata zadovoljne što je daju bibliotekaru, ovaj lepi ustupak g. Fonhoupa još je više oneraspoloži. Otišla je toliko daleko da mu je predložila da se bavi politikom, a on je odgovorio kako je sve prljavo, što nije nagoveštavalo ništa dobro, i da od smrti g. Foksa, deset godina ranije, nije postojao razuman čovek kome bi se on mogao pridružiti. Ova primedba samo je porekla malu verovatnoću da bi se njegova politika dopala porodici više od poetskog stremljenja.
Sofi shvati srž iz kratkih primedaba i stade vedro da je hrabri. „Pa dobro, moramo naći nekog velikog čoveka koji će hteti da bude njegov zaštitnik. Sesilija vide da je Sofi slabo razume.
Sofi vrati Hubertu parče papira pre nego što je sišao na večeru. Nije mnogo mislila o tome, ali način kako je primio izgledao joj je neobičan što je nagna da malo razmisli. Gotovo ga je istrgnuo iz ruke. „Gde si ga našla?“ I kada je najmirnije objasnila kako je moralo ispasti iz njegovog džepa rekao je, „Da, moje je. Nisam znao da sam ga tamo ostavio. Ne mogu ti reći šta znači, ali te molim da nikome ne spominješ.“
Uveravala ga je da nema takvu nameru. Bio je toliko uznemiren da su joj neke neizbežne misli iskrsle. Tek kad se vratio iz posete g. Harpendenu, bilo joj je jasno da je pretrpeo težak udarac. Pitala ga je šta nije u redu. G. Rivenhol je dan ranije otišao u Torp Grejndž, imanje u Lesterširu koje je nasledio od očevog strica i još se nije vratio, ali Hubert joj je objasnio da čak i da je stariji brat bio u Londonu ne bi mu se obratio ni u najvećoj nevolji. „On je sekao kao na panju i otvoreno mi je saopštio da neće. Dobro, nema veze.“
Uveravala ga je da Čarls može da kaže više nego što misli i molila ga da joj se poveri.. „Pogađam da si izgubio veliku sumu u Njumarketu“
„Kad bi to bilo sve!“ neoprezno uzviknu.
„Pa ako nije sve molim te reci mi celu istinu. Uveravam te da mi možeš verovati jer me je ser Horas vaspitao da najgore mislim o ljudima koji izbrbljaju tuđe tajne. Znam da si u nevolji i mislim ako nećeš meni da se obratiš trebalo bi starijem bratu jer kladim se biće ti gore, gore ako nemaš nekoga da te posavetuje.“
On prebleda. ,, Sofi, valjda ne bi…’’
,,Naravno da ne bih. Mrziš da mi sve otkriješ i primorana sam da te pitam. Imal li to veze sa nekom ženskom? Onom kako bi ser Horas rekao ‘lakom’.
„Sofi, na časnu reč - ne, ni slično.“
„Onda novac.“
Nije odgovorio i ona potapša sofu i pozva ga da sedne. „Molim te dodi i sedi. Verujem da ni upola nije tako strašno kao što se bojiš.“ Nije odgovorio ali posle njenog ubeđivanja sede i pesnicama steže pognutu glavu. „Snaći ću se. Ako dođe do najgoreg mogu dase prijavima u vojsku.’’
,,Tačno’’, složi se .,,Ali ja znam dosta ovojsci i ne verujem da bi ti taj život prijao. Sem tog ato bi jako ožalostilo moju tetku.
Nije bilo lako mladom gospodinu Hubertovog kova da se poveri ženskoj koja je maltene stara kao i on. Ali posle dužeg navaljivanja Sofi uspe da iščupa priču. To nije bila povezana priča i morala je da ga tera dok nije shvatila da je pao u kandže zelenaša. Bilo je nekih smetnji oko dugova u Oksfordu prošle godine, nije smeo da otkrije celu sumu starijem bratu, nadao se, po običaju mladih, da će sam uspeti i isplatiti. Poznavao je prijatelje koji su opet poznavali sve kockarnice u Londonu i sa malo sreće na ruletu srediće sve. Ali kad je za vreme božičnog raspusta pokušao da povrati novac, pratio ga je najveći maler. I sada se stresao kad se setio tih užasnih večeri, zbog čega je njegova mudra rođaka zaključila da ga kocka ne privlači. Dužan velikim dugovima časti, sa bratom u nevolji, šta je dtugo mogao da učini do da skoči u vodu ili ode zelenašu. I tad ne bi otišao da nije bio siguran da će za šest meseci povratiti novac.
„Misliš kad sledećeg meseca postaneš punoletan?“
„Ne, ne“, priznade crveneći. „Mada uobražavam da stari Goldhanger tako misli kad je pristao da mi pozajmi novac. Nisam mu rekao. Sve što sam mu rekao bilo je da ću dobiti veliku šumu i bio sam siguran. Sofi. Nisam mislio da može omanuti. Bob Gilmorton - moj dobar prijatelj - zna dobro vlasnika i kleo se da konj ne može izgubiti trku.“ Sofi koja je idilično pamtila prepozna Goldhangerovo ime sa one cedulje i nastavi da ga pita da li je perfidni konj izgubio trku.
„Da“, zajeca Hubert.
„Ser Horas mudro kaže da kadgod se kladiš u sve što imaš uvek izgubiš. Takođe kaže ako se kockaš praznih džepova uvek izgubiš. Samo onda kad imaš dosta možeš očekivati da dobiješ. Ser Horas je uvek u pravu."
Nije hteo o tome da raspravlja već je nekoliko minuta klevetao konja, vlasnika, trenera i džokeja. Pustila ga je da priča i kad je stao skrenu mu pažnju na vrlo važnu činjenicu.
„Huberte ti nisi punoletan. Nezakonito je pozajmljivati novac maloletnicima, jer kad je mladi G. - nije važno ime, kada je mladić upao u sličnu nevolju i došao ser Horasu po savet, ser Horas mu je rekao da su velike kazne za takve stvari.“
„Znam to. Većina njih to neće uraditi; ali - moj prijatelj me je poslao Goldhangeru i rekao mi šta treba da kažem i koji interes ću morati da platim, tada to nije bilo važno jer sam mislio...“
„Je l’ vrlo veliki?“
„Da, jer mada sam slagao koliko sam star, on je znao da nemam dvadeset i jednu godinu - i imao me je u šaci. Verovao sam da ću moći sve da platim posle trke.“
„Koliko si pozajmio?’ „Pet stotina“, promuca.
„Gospode, jesi li sve to izgubio na kartama?“
„Ne, ostavio sam stotinu da se kladim na onu ragu. Uzalud sam pozajmio više da otplatim dugove ali kako ću vratiti dug Goldhangeru.“ Sofi se nasmeja toj finansijskoj transakciji, ali se brzo izvini Hubertu da se ne uvredi.
„Jasno mi je da je taj Goldhanger propalica.“ „Da. On je stari đavo i budala sam što sam njemu otišao. Nisam znao onoliko koliko sada, ipak čim ga vidim. - Sve je suviše kasno za kajanje.“
„Da, suviše kasno, ali nema potrebe da očajavaš. Ne moraš se plašiti jer on zna da neće dobiti novac i neće se usuditi da te tuži sudu.“ ,,Oh, Sofi, moram mu vratiti novac, ima još nešto gore. Tražio je da mu dam zalog i - ja sam to uradio.“
Osećao se toliko krivim da su neke strašne mogućnosti proletele kroz Sofijinu glavu. „Huberte, nisi valjda dao u zalog porodični nakit?“ ,,0h, ne! Nisam tako rđav! To je moje - i ne bih ga nazvao porodičnim nakitom, mada ako bih ga izgubio podigla bi se takva graja i napali bi me kao da sam džeparoš. Deda ga je meni ostavio. Glupa stvar jer muškarci ga danas ne nose, ali on jeste. I mama kaže da kadgod ga vidi uvek se njega seti. Zamisli šta će se desiti kad bude čula da sam ga založio. To je prsten, veliki četvrtasti smaragd sa dijamantima unaoko. Zamisli nositi to danas! Izgledao bih kao Romeo Kouts ili neki bogati građanin koji pokušava da zaseni. Mama ga je uvek čuvala i ja nisam znao da je meni ostavljen dok nisam otišao na maskenbal prošle godine. Dala mi ga je da ga stavim i rekla da je moj. I kad je Goldhanger tražio zalog pomislio sam na njega - i kako sam znao gde ga mama drži uzeo sam ga. Nemoj mi reći da sam ga ukrao jer to nije to, bio je kod nje zato što ga nisam nosio.“
„Ne, ne, naravno.“
„Ne. Ne kažem da je trebalo da ga uzmem ali - bio je moj.“ „Prirodno, nije trebalo. Bojim se biće ozlojeđena. Moramo ga odmah vratiti.“
„O, kada bih mogao. Ali sada nema izgleda. Ne znam šta da radim. Kad je konj propao bio sam spreman da se ubijem. Neću to da uradim jer ne bi popravilo stvari sem što bi izbio prokleti skandal.“ „Dobro je što si mi rekao. Tačno znam šta treba da učiniš. Poveri sve bratu. On će te verovatno strašno izgrditi ali možeš biti siguran da će te izvući iz ovog škripca.“
„Ne znaš ga! Oh grdnji! Sigurno bi me izvadio iz Oksforda i gurnuo u armiju ili tako nešto. Sve ću pokušati pre nego što mu se obratim.“
„Vrlo dobro. Pozajmicu ti pet stotina funti.“
Hubert se zacrvene. „Sofi, ti si sjajna, ne izvanredna si. Duboko sam ti zahvalan, ali ne mogu da pozajmim novac od tebe. Ne, ne, ne govori više! To ne dolazi u obzir. Sem toga ne razumeš. Stari krvopija me je naterao da potpišem menicu na petnaest odsto interesa mesečno.“
„O, Bože, nisi pristao na to!“
„Šta sam mogao. Morao sam da platim te kartaške dugove a znao sam da ne vredi ići Haurdu i Gibsu ili nekom sličnom jer bi mi pokazali vrata.“
„Huberte, on ne može da izvuče ni peni interesa od tebe. Po zakonu ne bi izvukao ni glavnicu. Dozvoli da ti pozajmim pet stotina, odnesi mu i insistiraj da ti vrati menicu i prsten. Reci mu ako neće da primi glavnicu može da radi šta hoće.“

„I da me prijavi u Oksfordu. Kažem ti Sofi, on je krajnji podlac. Uradiće sve da me uništi. On nije regularni zelenaš. Uveren sam da prima ukradenu robu. Sto je najgore neće da mi vrati prsten, čak i kad bih mu zapretio on bi ga prodao.“
Sofi nije mogla da ga pokrene. Bilo je očigledno da se jako bojao Goldhangera i kako joj je to bilo neshvatljivo pretpostavljala je da još neka pretnja visi nad njim koju nije otkrio. Nije nastojala. Znala je da je ne bi impresioniralo, umesto toga pitala ga je kako misli da se izvuče ako se ne obrati bratu i ne primi od nje zajam. Odgovor nije bio odrešen, bio je mlad i imao neku ukorenjenu veru da će se neko čudo desiti. Nekoliko puta joj je ponovio da ima još mesec dana pre nego što preduzme očajnički korak, ipak je osećao da će se nešto desiti i neće biti potrebno. Pokušao je da to primi olako i zamolio Sofi da ne lupa glavu. Ona vide da je uzalud nastaviti. Kad je otišao poče da razmišlja. Prva stvar koju je odbacila bila je da se obrati advokatu ser Horasa. Dobro je poznavala g. Meridena koji ni u kom slučaju ne bi platio pet stotina funti zelenašu. Jedini savet koji bi verovatno dao bio bi da otkrije Hubertovu ludost što je bilo nezamislivo. Pomišljala je i na prijatelje ali ih je sve odbacila. Kako nije bila osoba koja napušta stvari kad se reši, niti da ostavi mladog rođaka da se sam bori, odluči da se suoči sa propalicom. Razmislila je dobro o ovoj odluci jer iako nije bila uplašena od Goldhangera znala je da mlade dame ne posećuju zelenaše i takvo bi se ponašanje smatralo neoprostivo. Međutim nije videla mogućnost da će iko sem Huberta ikad saznati, zato je odbacila glupe i bez duha skrupule devojčuraka, jer takvo ponašanje se ne očekuje od ćerke ser Horasa.
Rešila je da uzme stvar u svoje ruke i nije gubila vreme, karakteristična njena osobina. Tako isto nije htela da plati Hubertove dugove novcem ser Horasa. Složio bi se s njom da je jedna stvar potrošiti pet stotina funti na bal da bi ušla u londonsko društvo, a druga da bude velikodušna prema nećaku za koga verovatno nije znao da pstoji, zato otključa svoju kutiju s nakitom pregleda je i izvadi dijamantske minđuše koje joj je ser Horas kupio kod Randela i Bridža prošle godine. Neobično lepi kamenovi i malo ju je žignulo što se od njih odvaja, ali ostatak skupocenog nakita nasledila je od svoje majke koje se nije sećala i ne bi ništa od toga žrtvovala.
Sledećeg dana izvinila se ledi Ombersli i Sesiliji koje su išle u stovarište svile na Strendu i uputila se kod poznatog juvelira Randela i Bridža. Kad je stigla nije bilo nikoga i glavni prodavač požuri kad vide mladu damu, lepu, visoku, najelegantnije obučenu. Bio je to odličan trgovac koji se hvalio da nikad ne zaboravlja lice dobrog kupca. Prepoznao je gđicu Stenton-I^ejsi ponudio joj stolicu i zamolio da mu kaže šta želi. Kad je otkrio pravi razlog bio je kao gromom pogođen, ali je brzo sakrio svoje iznenađenje i mlađem pomoćniku dao znak očima da pozove g. Bridža. G. Bridž je došao duboko se poklonio ćerki čoveka koji je mnogo kupovao skupe male dragulje (najviše za drugu vrstu žena) i zamolio da uđe u njegovu kancelariju. Štogod je mislio o prodaji nakita kojeg je ona lično izabrala pre godinu dana, zadržao je za sebe. Učtivo pitajući doznao je da je ser Horas u Brazilu i sastavljajući dva i dva reši se da otkupi minđuše po lepoj ceni umesto da objasni klijentu, što mu je bila namera, da je cena dijamanata pala. Nije imao nameru da ih proda do povratka ser Horasa iz Brazila. Oštroumno je zaključio da će ih ser Horas otkupiti i kao zahvalnost što je to učinio kupice skupe sitnice od juvelira koji se tako džentlmenski ponašao prema njegovoj jedinici. Transakcija između gđice Stenton-Lejsi je izvršena na najotmeniji način, obe strane jako zadovoljne. G. Bridž je zadržao gđicu Stenton-Lejsi u kancelariji dok druga dva klijenta nisu napustila radnju. Mislio je da ser Horas ne bi želeo da se zna kako je njegova kćer morala da proda nakit. Nije ni trepnuo kad se složio da se Sofiji isplati pet stotina funti u novčanicama. Nije trepnuo kad ih je brojao i sa istim poštovanjem poklonio se kad je odlazila.
S novčanicama u mufu Sofi uze fijaker i dade adresu vozaču da je odveze do Ber-aleje. Vozilo nije bilo jedno od najelegantnijih, ali vozač je izgledao najpogodniji. Bio je to kršan, sredovečan čovek rumenog i veselog izgleda i Sofija je osećala da se može na njega osloniti i uverila se kad je doznao kuda je vozi. Dobro ju je pogledao, protrljao bradu i pomislio da je pogrešila jer u taj deo grada nijedna dama ne bi išla. „Je l’ to najgori deo grada?“
„Nije mesto za mladu damu“, dodao je i da ima ćerke.
„Dobro, najgori deo grada ili ne tamo hoću da odem. Imam posla sa g. Goldhangerom koji je veliki lupež, a vi mi izgledate kao čovek koji neće otići i tamo me ostaviti.“
Uđe u fijaker, kočijaš zatvori vrata pope se i promrmlja „neka me obese ako ikad budem tako blesav.“ Ber-aleja istočno od pijace Flit bila je uska smrdljiva uličica gde je svakakva prljavština ležala i trulila na neravnoj kaldrmi. Senka velikog zatvora kao da se nadnela na ceo kraj, čak i ljudi koji su išli ili sedeli na stepenicama ulaza bili su isto tako potišteni kao i njihova okolina. Kočijaš upita prolaznika u masnom šalu gde stanuje g. Goldhanger, a ovaj kolebajući se uputi ga do sredine uličice i ne upusti se u razgovor.
Stari fijaker nekad gospodska kočija nije privlačio pažnju ali kad se zaustavi i visoka, lepo obučena žena siđe držeći suknju da se ne isprlja nekoliko besposličara i dva otrcana deteta se približiše. Čuše se razni komentari ali tako izgovoreni da Sofi nije razumela. Nije joj bilo neprijatno jer je navikla da u nju bulje u mnogim španskim i portugalskim selima. Pošto ih je dobro pogledala dade znak dečaku i reče, „Da li čovek po imenu Goldhanger ovde živi?“ Dečak zinu ali kad mu pruži šiling zadrža dah, ispruži ruku i izusti, „prvi sprat.“ Onda pobeže da mu stariji ne bi oteli.
Pogled na toliki novac zbi gomilu oko Sofi ali kočijaš siđe s bičem u ruci i pozva svakoga da samo priđe. Niko ne prihvati poziv.
,,Hvala vam, ali molim vas ne započinjite bitku. Želela bih da me sačekate.’’
,, Da sam na vešem mestu, gospojice, klonio bi se ove kuće, to bi uradio. Ne znate šta se može desiti.’’
,,dobro, ako se nešto desi vrlo jako ću vrisnuti, tada možete da uđete i spasete me. Ne verujem da ću se dugo zadržati.’’
Uđe u kuću koju su joj pokazali. Vrata su bila otvorena a u dnu kratkog hodnika nepokrivene stepenice. Pope se i nađe se na malom odmorištu. Zatekla je dvoja vrata zato vrlo energično zakuca na oba. Nasta tišina i ona je imala neprijatan osećaj da je neko posmatra. Pogleda okolo, nikoga, onda primeti oko kako je gleda kroz malu rupu na vratima. Ču ključ i vrata se polako otvoriše, pojavi se mršava i tamna spodoba duge masne kose, orlovskog nosa i ulagujućeg osmeha, u crnom, pohabanom odelu i ničim nije odavao da može da pozajmi pet stotina funti. Spuštene oči brzo uhvatiše svaki deo Sofijine pojave, od uvijenog perja na visokom šeširu do čizmi od jagnjeće kože na nogama.
„Dobro jutro, jeste li vi g. Goldhanger?“
,,A šta biste želeli od g. Goldhangera, draga moja damo9“ Stajao je malo pognut i trljao ruke.
„Imam posla s njim. 1 ako ste to vi neću da stojim u ovom prljavom hodniku duže. Ne shvatam što ga ne pometete.“
G. Goldhanger je bio zapanjen, to mu se dugo nije desilo. Navikao je da prima sve vrste posetilaca, od potajnih osoba koje su se uvlačile po mraku i donosili raznu robu i istresali je na sto pri sve- tlosti jedine uljane lampe, do unezverenih pomodnih mladića koji su tražili pomoć za hitne obaveze, ali nikad nije otvorio vratamladoj odsečnoj dami koja ga je grdila što ne pomete stepenice.
„Volela bih da prestanete da buljite u mene na tako smešan način. Već ste me videli kroz rupu na vratima i morali ste se uveriti da nisam prerušen policajac.“
G. Golhanger se pobuni. Nagoveštaj da ne bi rado primio zvanično lice kao da ga je uvredio.
Ipak se povuče da propusti Sofiju i ponudi joj stolicu na jednoj strani velikog stola koji se nalazio usred sobe. „Da, ali bih vam bila zahvalna da prvo obrišete prašinu.“
G. Golhanger uradi to dugačkim pešem od kaputa i ču kako brava škljocnu iza njega, naglo se okrenu kad je posetilac izvadio ključ iz brave.
„Nemate ništa protiv da zaključam vrata. Ne želim da nas neko od vaših poznanika prekine, a kako mrzim špijuniranje dozvolićete mi da maramicom zapušim ovu rupu.“
G. Goldhangeru se učinilo da se svet počeo da okreće. Godinama je bio oprezan, nikad se nije našao u situaciji kojom on ne vlada, a posetioci su obično molili i nisu zaključavali vrata i naređivali da briše prašinu. Nije video ničega u onome što je Sofi zadržala ključ jer mada je bila krupna žena nije sumnjao da će ga iščupati ako bude potrebno. Instinkt njegove rase terao ga je da ostane pristojan i on se nasmeši, pokloni i reče da je dama dobrodošla u njegov skroman stan. Onda sede s druge strane i zapita šta može da učini za nju.
„Došla sam zbog jedne vrlo proste stvari samo da povratim menicu g. Huberta Rivenhola i prsten od smaragda koji vam je dao u zalog.“
„To je jednostavna stvar, zaista jednostavna. Biću oduševljen da vam izađem u susret, ne moram ni da pitam da li ste doneli novac, uveren sam da takva poslovna žena...“
„Sjajno. Nalazim da niste osoba koja zamišlja da žena nema glavu za posao i to naravno vodi u jadno gubljenje vremena. Odmah ću vam reći da kad ste g. Rivenholu pozajmili novac, pozajmili ste maloletniku. Ne treba da vam objašnjavam šta to znači.“
Najljubaznije se nasmešila i g. Goldhanger joj uzvrati osmeh i tiho reče, „kakva dobro obaveštena dama! Ako tužim g. Rivenhola ne bih dobio novac. Ne verujem da bi g. Rivenhol voleo da ga tužim.“ „Naravno da ne bi. Šta više, mada je vrlo rđavo od vas što ste mu pozajmili novac izgleda nepravedno da ne dobijete natrag novac." „Vrlo nepravedno. Ali moja damo tu je pitanje i interesa."
„Ne, neću vam platiti ni peni interesa što će vam biti lekcija da ubuduće budete pažljiviji. Imam kod sebe pet stotina funti u novčanicama i kad mi vratite menicu i prsten predaću vam ga.“
G. Golhanger se nasmeja jer mada nije imao mnogo smisla za humor bilo mu je smešno da se odrekne interesa po zapovesti mlade dame. „Više volim da zadržim menicu i prsten.“
„Verujem vam“.
Treba da shvatite da mogu mnogo da naškodim g. Rivenholu. On je u Oksfordu, zar ne? Ne verujem da bi bili zadovoljni kad bi saznali za ovu transakciju sa mnom. Ili...“
„Ne bi uopšte bili zadovoljni. Bilo bi malo neugodno i za vas, zar ne? Možda biste ih mogli ubediti da niste imali pojma da je g. Rivenhol maloletan.“
„Kakva pametna mlada žena!“
„Ne, ali imam mnogo zdravog razuma koji mi kaže da ako ne date menicu i prsten najbolji je način da smesta odem u Bou strit i tamo izložim stvar sudiji.“
Osmeh nestade s lica g. Goldhangera, posmatrao ju je suženim očima. „Mislim da to ne bi bilo mudro.“ „Ne? Smatram to je najpametnija stvar. Uverena sam da bi oni voleli da dobiju o vama vesti.“
G. Golghanger je isto mislio. Nije verovao da Sofi namerava da to uradi. Njegovi klijenti su se bojali publiciteta.
„Mislim da lord Ombersli više voli da mi plati.“„Verovatno bi, zato mu nisam ništa rekla o ovome. Glupo je biti ucenjen od nekoga kao što ste vi, sve u nedostatku malo hrabrosti.“ Zbog ovog gledišta g. Goldhanger zamrze svog gosta. Znao je žene su nepredvidive. Nagnu se i pokuša da joj objasni vrlo neprijatne posledice koje će zadesiti g. Rivenhola ako bilo koji deo duga ne plati. Takav mračan govor često je ostavljao utisak na slušaoce. Ovog puta nije uspeo.
„Sve ovo je glupost i to vi vrlo dobro znate. Sve što će se desiti g. Rivenholu biće grdnja i jedno vreme u nemilosti kod oca, a da će ga izbaciti iz Oksforda ni govora. Nikad neće ni saznati o ovome jer sam ubeđena da vršite gore stvari od pozajmica pod užasnim interesom mladićima, a kad odem u Bou strit kladim se da će vas zatvoriti pod sasvim drugim optužbama. Šta više onog trenutka kad doznaju da pozajmljujete maloletnicima nećete povratiti ni jedan peni. Zato ne govorimo o tom glupom načinu! Ne plašim se nimalo vas i bilo čega što možete da uradite.“
„Vrlo ste hrabri“, tiho će g. Goldhanger, „imate mnogo zdravog razuma kao što ste kazali, ali i ja imam zdrav razum, moja damo, i verujem da niste ovamo došli sa odobrenjem vaših roditelja ili s vašom devojkom ili g. Hubertom Rivenholom. Možda ćete me prijaviti u Bou strit, ne znam. Možda vam se neće ni ukazati prilika. Ne volim da budem svirep prema tako lepoj mladoj dami zato ćemo se dogovoriti. Daćete mi pet stotina funti i te lepe bisere koje imate u ušima, a ja ću vam predati menicu, tako ćemo oboje biti zadovoljni.“ Sofi se nasmeja. „Čini mi se bićete više nego zadovoljni. Ja ću vam dati pet stotina funti za menicu i prsten i ništa više.“
„Ali možda imate nežne roditelje koji bi rado dali više, mnogo više da im se vratite živi, neozleđeni, moja damo?“ Diže se sa stolice dok je govorio ali njegov nepoželjan gost umesto da se uplaši izvuče ruku iz mufa. Držala je mali revolver vrlo pogodan. „Molim vas sedite g. Goldhanger.
G. Golhanger sede. Verovao je da nijedna ženska ne može podneti prasak ali kako je već dobro upoznao Sofiju nije smeo da rizikuje. Zamolio je da ne bude glupa.
„Ne bojte se da ne znam da držim revolver. Potrebno je da vam kažem da sam neko vreme živela u Španiji gde ima vrlo neprijatnih ljudi kao što su banditi. Otac me je naučio da gađam. Nisam toliko dobra kao on ali na ovoj razdaljini mogu da vas pogodim gde god hoću.“ „Pokušavate da me zaplašite ali ja se ne bojim od pušaka u žen-skim rukama, uveren sam da je prazan.“
„Ako se pomaknete otkrićete da je napunjen. Bićete mrtvi ali očekujem da ćete znati šta se desilo.“ A šta će se desiti vama, moja damo?
„Ništa mi se neće desiti. I ne vidim šta vas to interesuje kad budete mrtvi. Ali ako budete onda ću vam reći šta ću kazati policiji.“ G. Goldhanger zaboravi na svoju učtivost i reče da ne želi da čuje.
„Čini mi se da bi bila dobra stvar da u vas pucam u svakom slučaju. Nisam imala nameru kad sam došla jer ne odobravam ubistvo ali vi ste vrlo zao čovek i pitam se da li je bolje da se svet oslobodi od nekoga koji čini takva nedela.“
„Spustite taj glupi revolver. Razgovaraćemo o poslu.“
„Nema više o čemu da se razgovara i ja se mnogo prijatnije osećam s revolverom u ruci. Hoćete li mi dati ono što sam tražila ili ću ići u Bou strit i obavestiti ih kako ste pokušali da me kidnapujete?“ „Moja damo“, zacvile g. Goldhanger, „ja sam samo skroman čovek.“ „Bićete mnogo bogatiji kad vam vratim pet stotina funti.“
On se razvedri jer je izgledalo da dama neće dati ni tu sumu. „Vrlo dobro ne želim neprijatnosti. Daću vam menicu. Prsten ne mogu da vratim jer mi je ukraden.“
,,U tom slučaju ću svakako ići u Bou strit jer sam uverena da vam neće verovati kao ni ja da je ukraden. Ako ga nemate mora da ste ga prodali, a to znači moraju da vas gone. Jutros sam pitala vrlo poštovanog juvelira kako stoje založene stvari po zakonu.“
G. Goldhangeru se zgadi ovo nežensko znanje zakona i s mržnjom je pogleda. „Nisam ga prodao.“
„Ne, niti je ukraden. Mislim da je u jednoj od fijoka u ovom stolu zajedno sa menicom, jer se pitam zašto biste kupili ovakav lep komad nameštaja ako ne biste u njega zaključali stvari od vrednosti. Može da se desi da imate revolver unutra zato vas opominjem da ako povučete obarač brže od mene ostavila sam pismo da bih obavestila tačno gde sam otišla i s kakvim ciljem.“
„Da imam kćer kao što ste vi bilo bi me sramota.“
„Glupost! Bili biste ponosni i naučili biste je da postane džeparoš. A da imate kćer kao što sam ja, ona bi izribala podove, oprala vašu košulju i izgledali biste mnogo bolje nego sad. Ne mogu više da čekam jer sam umorna od razgovora s vama. Odmah sam videla da ste prokleto dosadni.“
G. Goldhangera su nazivali podlacem, krvopijom, varalicom, đavolom, vampirom i bezbrojnim drugim imenima ali ga niko nije nazvao prokletom dosadom i nikada njegove žrtve nisu gledale na njega s podsmehom. Vrlo bi rado stavio svoje koščate ruke oko Sofijinog vrata i polako je zadavio. Ali Sofi je držala revolver, on polako otključa fijoku u stolu potraži drhtavom rukom ono što je želeo u gurnu joj parče papira i prsten. „Dajte mi novac.“
Sofi pročita menicu i zajedno sa prstenom stavi ga u muf, tada izvuče svežanj novčanica i spusti ih na sto.
Mehanički poče da broji novce. I Sofi se diže. ,.A sad okrenite stolicu leđima prema vratima.“ G. Goldhanger skoro zareža ali učini kao što mu je rekla i preko ramena reče, „Aspido!“
Sofi se nasmeja, stavi ključ u bravu okrenu ga i reče, „Pa više volim da budem aspida nego repa obučena u prljavo platno da plaši dečake.“
„Repa - repa“, zapanjeno ponovi, ali njegov neprijatni gost je već otišao.

12


Te večeri dok se penjao u svoju sobu Hubert srete rođaku kad je izlazila iz učionice. „Huberte, baš sam tebe htela. Sačekaj imam nešto za tebe.“ Ode u svoju sobu i za minut se vrati, veselo ga pogleda, „Zatvori oči i ispruži ruku.“
,,Oh, Sofi, je li to nešto užasno?“ „Nikako nije.“
„Izgleda kao da hoćeš da me prevariš“, ali poslušno zatvori oči i ispruži ruku. Sofi stavi menicu i prsten u nju i reče mu da može da otvori oči. Bio je to takav šok da ispusti prsten. „Sofi!“
„Kako si nemaran. Ne zaboravi da spališ to glupo parče papira. Htela sam ja to da uradim jer ličilo bi na tebe da ga ostaviš u džepu. Predomislila sam se da bi sam video kako je povraćen.“
Saže se, dohvati prsten, „Ali Sofi, kako - ko - kako je došao u tvoje ruke. „Dobila sam ga od g. Goldhangera.“
On izgubi dah. „Dobila od njega! Nisi valjda otišla do starog đavola! To nisi mogla!“ „Jesam - šta bi me zaustavilo?“
„Bože!“ Zgrabi je za ruku i oštro reče. „Zašto ti je dao? Nisi valjda platila novac koji sam dugovao?“
,,Oh, ne misli na to! Imala sam pet stotina funti i ti ćeš mi ih jednog dana vratiti. Nema potrebe da se uzrujavaš, ti smešni dečače.“
„Sofi, ne mogu to da podnesem. Sem toga pozajmio mi je sa interesom od petnaest odsto mesečno i znam vrlo dobro da se nika d ne bi rastao od menace ako se sve ne isplati. Sofi reci mi istinu.’’
,, To sam ti rekla. Naravno da mu se nije sviđalo ali je bio primoran a uradi kako sem želela, jer sam mu stavila do znanja da ću otići u Bou strit ako odbije. Mislim da si u pravu Huberte, povezan je sa svakim lopovom u Londonu i kad sam mu zapretila bilo mu je neprijatno jer ne želi d ga sudija zapazi.’’
,,Goldhanger da se uplaši i preda stvari? Gokdhanger!’’
,,Pa šta je drugo mogao da uradi. Rekla sam mu da je glupo pretpostaviti da će se tebi nešto strašno desiti ako se cela stvar obelodani. Znao je ako odem u Bou strit neće povratiti ni peni.’’
„Ti sa tim ljigavim podlacem! Zar se nisi uplašila?“
„Ne, ni najmanje. Znaš nemam nimalo osećajnosti, ser Horas smatra kako je to užasno i nedelikatno. Priznajem, Goldhanger mi je bio smešan. Daleko sam se više bojala E1 Moroa. Bio je jedam od gerilaca. Strašan lupež. On i njegovi ljudi su upali u kuću jedne noći kad ser Horas nije bio - ali ostavimo to, ljudi koji stalno prepričavaju do-gađaje su najdosadniji ljudi.“
„Sofi, mogao je da ti naudi?“
„Da, ali ja sam imala svoj revolver tako nije ni pomislio na to.“ „Sofi, Sofi, šta ja da radim?“
„Ništa, ništa. Moram da idem zakasniću na večeru. Ne zaboravi da spališ papir.“ Ona nestade i preseče njegovu zahvalnost i proteste, a kako je nije video samu te večeri nije mogao da ih ponovi.
Trebalo je da izađe s društvom ali prijateljima nije bio
zabavan. Misli str se kovitlale i mada mu je bilo uveliko
lakše što
se oslobodio duga Golhangeru imao je vremena da
razmisli iosetinajneprijatniju krivicu. Da Sofi, žena, i to mlađa
od njega ne samo plati dug već i poseti osobu kao što je
bio Goldhanger nagna ga da se grči i muči na stolici.
Jak alkohol ga nije razvedrio i kada se rano u zoru vratio
u Barkli skver nije rešio tu novu teškoću kao ni na
početku večeri. Jedina jasna misao u glavi mu je bila da na
neki neotkriven način vrati rođaki pet stotina
funti.
G. Rivenhol se vratio iz Lesteršira i stigao u najnezgo-
dnijem trenutku. Džejn Storidž na čije bdenje je Sofi zabora
vila nije našla dija- manstke minđuše u kutiji za nakit
i podigla pravu halabuku među slugama da je domaćica
gđa Ladstok posetila ledi Ombersli i izjavila da se kune
da nijedna devojka nije uzela minđuše gđice Sofije i Daset
se požalio da se ledi Ombersli izgubila pred ovom doma-
ćom nesrećom. Poslali su po Džejn Storidž i g. Rivenhol je
čuo kraj dijaloga između troje posluge ledeno učtive da
su uplašili ledi Ombersli. Pre nego što je tražio objašnjenje
Sofi uđe da saopšti da ide u kupovinu sa Sesilijom i da
pita ima li ledi Ombersli neku želju. Ledi Ombersli dočeka
je sa olakšanjem i zapita što nije spomenula da je izgu-
bila minđuše. Sofi samo malo pocrvene i mirno odgovo-
ri. „Nisam ih izgubila. Šta je ovo?“
,,Oh, mila moja, tvoja devojka kaže da su minđuše nestale, ni za
šta na svetu ne bih želela da se nešto tako desi.“ Sofi je
poljubi, „Tetka Lizo, vrlo mi je žao. Moja je greška što
sam zaboravila da kažem Džejni. Nisu izgubljene. Odnela
sam ih kod juvelira da se očiste i poprave. Jedna kopča je
malo labava. Kako je glupo od tebe Džejn da uznemiriš
njeno gospodstvo pre nego što mene pitaš.“
„Očiste? Kako gđice Sofi, zar nisam odnela sav nakit
kod Randela i Bridža da se očisti, kad ste došli u
London?“ „Da. Ali one noći na balu oni dijamanti nisu
lepo izgledali. Idi Džejn, dosta si dosađivala
njenom gospodstvu.“
Bila je svesna da je rođak posmatra i brz pogled je uveri da je ispituje. Ipak ništa nije rekao. Ona se otarasi devojke, doznade da tetka nema nikakve želje i izađe u nadi da ni g. Rivenhol ni tetka neće primetiti kako ne nosi dijamante.
Sledećeg dana baš kad je sela da ruča sa ledi Ombersli, Sesilijom i Hubertom, G. Rivenhol ušeta u sobu i pruži joj mali paket. „Tvoje minđuše, rođako. Mislim da su sad očišćene onako kako želiš.“
Prvi put u životu Sofi je ostala bez reci. Srećom nije očekivala da će išta više reći jer se okrenu, odseče komad šunke, zapita majku da li želi da provede neko vreme u Brajtonu. Ledi Ombersli se obrati Sofiji. Brajton nije odgovarao njenom zdravlju. Regent je Brajton uveo u modu i svako ko je neko, juri u junu i ako Sofi želi iznajmi-će kuću na neko vreme.
Sesilija koja je imala svojih razloga da ostane u gradu reče, ,,oh, mama, znam da ti Brajton ne prija. Nemojmo ići. Ništa nije gluplje od onih zabava u Paviljonu i preterano zagrejanim sobama.
I Sofi odbi i razgovor se povede o čarima Omberslija, Torta Grejdža i Skarboroa, a tetka se setila leta koje je provela u Ramsgejtu pre nego što je Regent izabrao Brajton kao letovalište.
Kad su se digli sa stola, Hubert koji je uzalud pokušavao da uhvati rođaku nasamo zapita je „jesi li zauzeta Sofi? Da li bi se prošetala po bašti?“
„Hvala. Samo trenutak, Čarlse, ako ti je zgodno, samo dve tri reci.“ „Svakako, ako želiš.“
Ledi Ombersli se iznenadi, Selina uzviknu, „tajne! Kujete li neku zaveru? Da li će nam se dopasti?“ „Ništa tako uzbudljivo. Jednostavno Čarls je uradio nešto za mene.“
Ona pođe za njim u biblioteku. Nikad nije odugovlačila i kad se vrata zatvoriše reče, „molim te reci mi, šta to znači? Kako si doznao da sam prodala svoje minđuše i zašto si ih, pretpostavljam, otkupio za mene?“ „Kupio sam ih jer ima samo dva razloga zbog čega si ih prodala.“
„Zaista! A koji su to rođače Čarlse?“
„Nije mi bilo dozvoljeno da vidim račune za bal, ali imam iskustva u tim stvarima. Mogu otprilike da pogodim iznos. Ako je to tvoje objašnjenje, nisi ništa htela od mene. Od početka mi je aranžman bio odvratan.“
„Dragi moj Čarlse, imam vrlo mnogo izdataka o kojima ti ništa ne znaš. Stvarno si apsurdan.“
„Ne verujem da imaš izdatke koje tvoj otac ne bi pokrio.“ Pogleda je mršteći se.“ Bojim se da si taj novac pozajmila Hubertu.“
„Za ime Boga, zašto bih.“ Nasmeja se. „Isteraj to sebi iz glave. Molim te zašto bih uradila takvu stvar?“
„Nadam se da nisi. Budala je bio u Njumarketu s grupom mladića za koje bih voleo da odu do đavola. Je li izgubio veliku sumu?“ „Sigurno bi tebi pre rekao nego meni.“
On ode do pisaćeg stola i nesvesno popravi neke papire. „Možda se plašio? Je li to bilo?“
„Bile su mi potrebne pare iz razloga koji ti neću reći. Moram te podsetiti, Čarlse, da nisi odgovorio na moje pitanje. Kako si pogodio da sam prodala minđuše?“
„To nije bilo nagađanje, znao sam.“ „Kako je moguće. Nisi se sakrio negde?“
„Ne, nisam. Svratio sam u ulicu Bruk kad sam se juče vraćao i posetio gđicu Rekston.“ Oklevao je. „Moraš razumeti da je gđica Rek- ston smatrala svojom dužnošću da mi kaže kako si u teškoći. Bila je kod Randela i Bridža sa ledi Brinklou kada si sa prodavcem ugovarala prodaju. Izgleda da g Bridž nije dobro zatvorio vrata. Gđica Rekston je prepoznala tvoj glas i slučajno čula šta si rekla g Bridžu.“ Ruka joj steže naslon stolice ali se ubrzo otpusti. „Nema kraja zabrinutosti gđice Rekston. Kako je lepo što je zanimaju moje stvari. Verujem da je iz delikatnosti to tebi saopštila, a ne meni.“
On porumene. „Moraš shvatiti da je moja verenica pod tim okolnostima smatrala svojom dužnošću da mi spomene tu stvar. Osećala je da nije dovoljno bliska s tobom da bi tražila od tebe objašnjenje.“ „To je tačno. Ni ti, dragi rođače nisi mi blizak. I ako misliš da me pitaš za bilo šta što radim, dozvoli mi da ti kažem - idi do đavola!“ On se nasmeja. „Tad je možda dobro što Evgenija nije tražila od tebe objašnjenje bila bi šokirana kad bi joj rekla da ide do đavola. Govoriš li ti uvek kao tvoj otac kad izgubiš nerve, Sofi?“
„Ne uvek, izvini. Bilo je nepodnošljivo.“
„Verujem, ali ne bih tražio objašnjenje da nisi želela razgovor.“ „Nije trebalo da se osvrćeš na gđicu Rekston i da ponovo uzimaš moje minđuše. Gospode Bože u kakav škripac si me doveo.“
Dok su razgovarali vrata se otvoriše i Hubert uđe u sobu, preterano bled ali odlučan. „Izvinite ali celog dana sam hteo da razgovaram s tobom Sofi i - sa Čarlsom.“
G. Rivenhol ne reče ništa samo ga prodorno pogleda ali Sofi se okrenu i pruži ruku. „Da, molim te, uđi Huberte“, i nasmeši se na njega.
On je uhvati za ruku i steže. „Sesilija mi je ispričala o minđušama i metežu - Sofi, je l’ to bilo to? Jer ako je bilo, ne mogu i neću da izdržim. Radije ću sve reći Čarlsu.“
Njena ruka stegnu njegovu pre nego što je pusti i mirno reče, „Znaš Huberte, uvek sam mislila da grešiš što ne govoriš sve Čarlsu, jer g. Vičbold mi je jednom rekao da ne postoji bolji čovek od njega, ako se neko nađe u nevolji. I ako on ima poverenja imaš više razloga da i ti to učiniš. Mislim biće ti bolje bez mene zato vas napuštam.“
Nije pogledala g. Rivenhola da vidi kakav su utisak njene reči ostavile na njega već brzo izađe iz sobe. G. Rivenhol osta miran. „Mislim da znam ali reci mi. Njumarket?“
„Još gore! Oh, da, izgubio sam u Njumarketu ali to je najmanje“, „Sedi, šta je najgore?“
Hubert ne sede. Od straha zauze prkosan stav koji nije pokazivao njegova osećanja. „Treba da znaš, prošle godine ti nisam rekao koliko sam bio dužan.“
„Mlada budalo!“
„Znam. Ti si rekao - nije važno govoriti o tome.“
„Treba da znaš da ne mislim sve ono što kažem. Ipak ako je jezik kriv, žao mi je. Nastavi.“
„Znam da je trebalo da ti kažem. Oh, samo da sam“ - ućuta i duboko uzdahnu. „Mislio sam da ću se snaći. Ovo ti se neće dopasti. Ne moraš mi reći koliko je pogrešno, jer i sam znam ali - ali drugo...“ „Dobro neću ti reći da je pogrešno. Ali mi reci jer nemam pojma.“
„Otišao sam jednom čoveku na jedno mesto u Pel Melu i na jedno drugo u Sen Džejmsis Plejs. Rulet i francuska kocka i đavolski sam mnogo izgubio.“
„O, Bože moj, zar nismo imali dosta toga u porodici?“
Gorčina u glasu grubo potrese Huberta i on se povuče. „Znao sam da ćeš da pobesniš ali ne vidim da je bilo toliko rđavo. Kamo sreće da nisam imao strašnu sreću, ali svako se kocka.“
Izgledalo je da će njegov brat jetko odgovoriti ali se uzdrža, odšeta namršten do prozora. „Da li znaš sumu dugova našeg oca?“
Hubert se iznenadi jer se do sada nikad nije govorilo o tome „Ne. To jest znam da su bili veliki ali nikad nisam čuo tačnu sumu.“
Čarls mu je reče.
Nasta mrtva tišina. Hubert najzad promuca. „Ali - moj Bože. Ne zavitlavaš me?“
G. Rivenhol se gorko nasmeja.
„Čarlse, nisi valjda sve platio?“
„Teško. Jedan deo sam isplatio, ali imanje je još dosta zaduženo. Neću da te uvlačim u to. Sad kad je otac dao upravljanje meni u ruke nadam se s razlogom da ću izvući porodicu. Ali pregovori s poveriocima i pronalaženje raznih načina sa našim agentom je đavolski posao.“
,,Oh. Bože! Naravno da jeste! Slušaj Čarlse, užasno mi je žao što sam i ja doprineo.“
G. Rivenhol se vrati pisaćem stolu. „Da znam. Tvoj dug nije velika stvar, ali ako ti je kocka u krvi onda...“ „Ne, nije. Nemoj se toga bojati jer ne marim za karte i uveravam te nije mi bilo zadovoljstvo odlaženje u taj prokleti pakao.“ Obiđe namrgođen sobu i iznenada stade. „Zašto mi nisi rekao. Do đavola nisam dete. Trebalo je da mi kažeš.“
G. Rivenhol se skoro nasmeši. „Da, možda je trebalo. Ali što manje sveta zna tim bolje. Čak ni majka ne zna sve.“
„Mama, ne, zaista. Naravno ne. Ali imao sam pravo da mi kažeš, umesto što si me pustio da ovako radim. - To liči na tebe Čarlse, da podmetneš leđa i pretpostavljaš da niko ne može ni najmanje da uradi sem tebe. Rekao bih da ima tuce načina da ti pomognem. A evo primera, da napustim Oksford i nađem neko pristojno mesto ili odem u armiju - ne to ne bi išlo, pošto bi morao da platiš za punomoćstvo čak i ako se ne pridružim konjici. - To svakako ne ide.“
To dirnu Čarlsa. „zadužićeš me ako ostaneš. Još tako nisko nismo pali. Pa ti šupljoglavče, šta misliš kakav mi je cilj do da vidim tebe i Teodora i devojke da ne patite zbog proklete očeve ludosti? Ako hoćeš da mi pomogneš kod upravljanja imanja, možeš jer ću ti biti zahvalan jer Ekington stari. Ne mogu da ga se otarasim, kod nas je tako dugo, slomio bih mu srce ali je od male koristi, a u mladog Badsija još nemam mnogo poverenja. Da li imaš smisla za posao?"
„Ne znam, ali ću brzo naučiti“, odlučno će Hubert. Kad dođem za vreme velikog raspusta možeš me obučavati. I pazi Čarlse, nemoj ništa da mi zatajiš.“
„Vrlo dobro. Ti mi još mnogo tajiš. Kad si izgubio sav taj novac? Sigurno ne nedavno.“
„Za vreme Božića. Bolje je da ti sve iskreno ispričam. Otišao sam jednom lopuži zelenašu i pozajmio pet stotina na šest meseci. Mislio sam da ću povratiti svaki peni i još više u Njumarketu. Ali prokleta raga podbaci. Ne gledaj me tako. Kunem ti se dok god sam živ neću to raditi. Naravno da je trebalo tebi da se obratim, ali...“ „Trebalo je meni da se obratiš, a što nisi više je moja greška nego tvoja.“
,,Oh, ne znam. Možda da sam te bolje poznavao to bih uradio. Sofi mi je rekla da je trebalo odmah u početku i Boga mi nisam ni sanjao da sam znao šta će učiniti omah bi dotrčao do tebe.“
„Znači nisi od nje tražio novac?“
„Zaboga, ne, Čarlse! Ne misliš da bih pozajmio od Sofi?“
„Ne mislim, ali nisam ni znao da se tako malo poznajemo. Dobro. Ne mari. Kako je Sofi doznala i ako nisi pozajmio od nje. Zašto je prodala minđuše?“
„Pogodila je da sam izgubljen. Uspela je da izvuče iz mene i kad sam joj rekao da neću tebi da se poverim, ponudila mi je novac. Naravno odbio sam. Ali ona je znala gde Goldhanger živi. Nije mi rekla šta namerava. Lično je otišla njemu i dobila menicu i prsten. Morao sam da založim dedin prsten. Ne
znam kako je to uradila jer se kune da nije starom đavolu platila ni peni više. Ona je najsjajnija devojka! Nisam mogao to da podnesem kao što vidiš.“
„Sofi je otišla zelenašu! Gluposti! Nije mogla to da uradi.“ „Ona nije od onih koji pričaju izmišljotine.“
Dok je čitala u žutom salonu g. Rivenhol je prekide. „Rođako, izgleda da ti vrlo mnogo dugujem. Hubert mi je sve ispričao. Prosto ne znam šta ti mogu reći.“
,,Ne duguješ mi ništa. Vratio si mi moje minđuše. Nema šta da se kaže. Znaš da je gđica rRekston u salonu s tvojom majkom i lord Bradford takođe, zbog čega sam se ovamo povukla.“
„Ima mnogo toga da se kaže. Oh, da si mi rekla!“
„Ubeđena sam da nisi ozbiljno očekivao da izneverim Hubertovo poverenje. Ne smeš misliti da sam ga hrabrila da ti ne kaže. Ozbiljno sam ga savetovala da ti se po veri u kakvom je škripcu, ali bio je tako uplašen i nisam više navaljivala. Verujem da je to često među braćom kad postoji razlika u godinama. A ti si ponekad strašan, zar nisi?“
„Zaista, tako izgleda. Nemoj misliti da ti nisam zahvalan, Sofi. Ne znam na koji način si otkrila da se zapetljao.“
„O, to nije bilo tako teško. Jadni dečak je izgledao izmrcvaren od kako je došao u London. Posle njegove posete Njumarketu bilo je jasno da se neka nesreća nadvila nad njim. Ali strah da ću govoriti o svojim slutnjama tebi izbacio je sve na videlo.“
Gledao ju je tvrdim svetlim očima. „Ja sam taj koji je trebalo prvi da primetim da ga nešto muči.“
„Očigledno mu je bilo neprijatno. Imaš mnogo drugih stvari o kojima moraš da misliš. Muškarci ne primećuju brzo kao žene. Vrlo mi je milo što ti je sve ispričao. Nemoj lupati glavu oko toga. Uverena sam, nema opasnosti da ovu lekciju zaboravi.“
„Verujem da si u pravu. Obično sam mislio da je lakomislen ali dao mi je razloga da se nadam da sam pogrešio. Ali Sofi još ne znam sve o ovoj žalosnoj stvari. Koga si angažovala?“
„Časna reč nikoga! Razmotrila sam stvar sa svih strana i mada sam želela da se posavetujem sa očevim advokatom brzo sam shvatila da to nije dobro. Nije bilo nikoga kome bih se obratila, a da ne izdam Huberta, zato sam sama otišla.“
„Sofi, nisi mogla otići toj spodobi?“
„Jesam. Znam da je to bilo užasno nezgodno i smelo, ali sam mislila niko neće saznati. I još jedna stvar koliko bi mrzeo da se Hubertova nezgoda raširi van našeg kruga.“
Videla je da je s nevericom posmatra.
„Hubert mi je dovoljno rekao i jasno mi je kakav je čovek taj Goldhanger. Nemoj mi reći da je dobrovoljno predao menicu i zalog samo za glavnicu.“
Ona se nasmeja, „nerado. Ali zamisli u kavom se neugodnom položaju nalazio. Pozajmio je novac maloletniku, a po zakonu ne može dobiti ni penija. Čini mi se da je bio srećan što je dobio glavnicu. Onog trenutka kad sam saopštila da ću ići u Bou strit - čist slučajni pogodak - videla sam da se uznemirio. Dragi moj Čarlse, ne razmem šta je Huberta toliko uplašilo. Baba Roga da plaši decu.“
„To mi zvuči kao čista fantazija, Sofi. Koliko sam razabrao on nema dozvolu da pozajmljuje novac, već je stoprocentni podlac. Kažeš da nije hteo da izvuče interes.“
„Ne. Pokušao je da me zaplaši i da mu dam biserne minđuše. Ali Hubert me je opomenuo s kim imam posla i iz predostrožnosti ponela sam revolver.
„Šta?“
„Moj revolver.“
„Glupost! reci mi istinu. Ne traži od mene da verujem da nosiš revolver sa sobom. Ne verujem ti.“ Oči joj se zasijaše i brzo ustade. „Zaista? Čekaj! Vraćam se za dva minuta.“
Izlete iz sobe i ubrzo se vrati s revolverom, srebrom optočenim u rukama. Da li sada veruješ?“ „Gospode! Ti?“ Pruži ruku.
„Pazi, napunjen je.“
Nestrpljivo reče, „Daj da ga vidim.“
„Ser Horas mi je uvek govorio da pazim i nikome ne dajem sem ako imam puno poverenje.“
G. Rivenhol koji je odlično gađao posmatrao ju je i u jednom trenutku savlada ga želja, skoči do kamina uze jednu pozivnicu koja je stajala zakačena u velikom pozlaćenom ogledalu.“ Drži ovo, stani tamo i daj mi revolver.“
Sofi bez straha posluša i držeći kartu okrenu leđa zidu. „Pazi vuče malo na levo.“
Poblede od besa koji je malo imao veze s njenom omalovažavajućom opomenom oko rukovanja revolverom, ali kad ga je uperio, osvesti se, spusti ga i reče, „Ne mogu. Ne sa revolverom kojeg ne znam.“
„Malodušan?“
Mrko je pogleda, istrže kartu iz njene ruke, ode u drugi kraj sobe stavi je u jedan ugao slike i opali. U tom zatvorenom prostoru eksplozija je bila zaglušujuća. Metak otkinu jedan deo karte i zabi se u zid.
„Rekla sam ti da trza u levo“, i kritički odmeri njegovo delo. „Da ga ponovo napunim i pokažem ti šta ja mogu.“ Pogledaše se. Čarlsu sinu sva grozota ponašanja i on se nasmeja.
I kada uzbuđena grupa ulete u sobu zateče ih kako se nezadrživo smeju. Ledi Ombersli, Sesilija, gđica Rekston, lord Bromford, Hubert, jedan lakej i dve devojke očigledno su očekivali tragične posledice. „Mogao bih te ubiti. Sofi!“
„Nemaš prava. Nisam rekla da to uradiš. Draga tetka Lizo, nemojte se bojati. Čarls je samo hteo da se uveri da je moj revolver u redu.“
Tada mnogi opaziše pukotinu u zidu. Ledi Ombersli se držala za Huberta, „Jesi li lud, Čari se?“ Kao krivac pogleda na haos koji je napravio. „Verovatno jesam. Baca u levo, Sofi. Voleo bih da vidim kako gađaš. Šteta što ne mogu da te odvedem do Mantona.“
„Je li to Sofijin revolver? Tako mi svega sjajna si Sofi“, uzviknu Hubert. „Ali šta ti bi da ovde pucaš, Čarlse? Mora da si lud.“
„To je bio puki slučaj“, dodade lord Bromford. Razuman čovek kao g. Rivenhol ne puca namerno u prisustvu dame. Draga gđice Stenton-Lejsi pretrpeli ste nervni šok. Ne može biti drukčije. Molim vas malo se odmorite.“
„Nisam tako bedno stvorenje“, reče Sofi sa smehom u očima. Čarls može da posvedoči da nisam ni ciknula ni skočila. Ser Horas je to sasekao u korenu dobro me šamarajući.“
„Sigurna sam da ste uvek primer za nas“, jetko će gđica Rekston. „Možemo samo da vam zavidimo na vašem gvozdenom sastavu. Ja sam nažalost slabija i priznajem, jako me je uplašila ova buka bez presedana u ovoj kući. Ne znam šta vam je bilo Čarlse, ili je to zaista revolver gđice Stenton-Lejsi? Da li je ona pokazivala svoju veštinu?“
„Naprotiv, ja sam se bedno poneo. Mogu li da ti ga očistim, Sofi?“ Mahnu glavom. „Hvala ali ja više volim da ga sama očistim i napunim.“
„Da ga napuniš. Sofi, ne misliš tu užasnu stvar da napuniš?“ jauknu ledi Ombersli.
Hubert se nasmeja. „Rekao sam vam da je čudo od devojke, Čarlse. Da li je uvek napunjen. Sofi?“
„Da, jer ne znam kad će mi biti potreban. Kakva korist od praznog revolvera! Čarlse, ti znaš kako je to delikatan posao i sigurno možeš to uraditi u času. ali ja ne mogu."
On joj vrati revolver. „Ako odemo ovog leta u Ombersli, takmičičemo se ti i ja". Kako im se ruke dotakoše, uhvati je za ručni zglob malo ga zadrža i tiho dodade, „sramna stvar. Molim te za oproštaj, hvala ti.“



13


Ovaj događaj se nimalo nije dopao gđici Rekston. Kao da je postojalo neko razumevanje između g. Rivenhola i rođake, a ona mada nije bila zaljubljena u njega, i takvo osečanje smatrala niskim, rešila je da se uda za njega i ljutila se na najmanju pažnju koju je pokazivao prema nekoj drugoj.
Sreća se nije osmehivala na gđicu Rekston. Još dok je bila u školi obećali su je jednom plemiću odličnog roda i bogatstva koga su odnele boginje pre njenog punoletstva. Kada se zadevojčila prve dve godine nekoliko džentlmena se malo zanimalo ali iz neobjašnjivih razloga niko nije zagrizao kao što je njen vulgarni brat rekao. Prosidba g. Rivenhola je došla u trenutku kada se počela bojati da će ostati use- delica i zahvalno ju je primila. Najstrožije vaspitana nikad nije imala romantične želje u glavi i bez oklevanja izjavila je ocu da prihvata prosidbu. Lord Brinklou je prezirao lorda Omberslija i ne bi prihvatio ponudu da nije bilo smrti starog Metjua Rivenhola. Bogatstvo starog nije bilo za preziranje čak i od strane najprepodobnijeg pera zato je dao svoj blagoslov. Ledi Brinklou je porekla Evgeniji šta je njena dužnost i time mislila da odvoji Čarlsa od nemoralne porodice. Gđica Rekston kao dobra učenica nije gubila vreme da najtaktičnije istakne nepoželjne prestupe oca, braće i sestara. Uvek bi je nagnali najčistiji motivi. Smatrala je veselo raspoloženje lorda Omberslija i Huberta štetnim po Čarlsa. Iz duše je prezirala ledi Ombersli, omalovažavala preteranu Sesilijinu osećajnost i nameru da se uda za siromašnog drugog sina. Njen prvi cilj je bio odvojiti Čarlsa od porodice i lažno je podržavala njegovu želju da izvuče domaćinstvo Omberslija iz neprijatnosti u koje je upalo. Verila se za g. Rivenhola u trenutku kada su ga očeve neumerenosti razdirale, a njene nežne reči sti pale na plodno tle. Po prirodi sumorna, vaspitana u turobnoj atmosferi videla je žalosne težnje za zadovoljstvom u živahnoj porodici. Čarls boreći se sa hrpom računa mislio je da je donekle u pravu. Tek kad je Sofi došla, njegova osećanja kao da su se promenila. Gđica Rekston se nije varala i nije podcenila štetan uticaj na Čarlsov karakter, a kako nije bila mnogo mudra uprkos obrazovanju pokušala je na razne načine da to spreči i samo izazivala njegovo negodovanje. Kada ga je upitala da li je Sofi objasnila svoju posetu Randelu i Bridžu, da bi opravdao rođaku morao je da ispriča nešto od istine, a njen zao genije istakao je Hubertov nestabilan karakter, sličnost s ocem i Sofijinu lošu procenu bez obzira na njenu dobru nameru. G. Rivenhola je već počela da grize savest i uz sve svoje greške nije bio čovek koji izbegava jasne razloge i njene primedbe mu se nisu dopale. „Krivim sebe što su moje nepromišljene reči imale takve posledice te nije mogao da mi poveri svoje teškoće, za mene je to veliki pre kor. Moram se zahvaliti rođaki što mi je porekla koliko sam grešio. Nadam se da ću bitibolji ubuduće. Nisam imao nameru ali sada vidim koliko sam mu morao izgledati bezosećajan. Trudiću se da jadni mali Teodor ne odraste u uverenju da mora da krije svoje nestašluke preda mnom."
,,Dragi moj Čarlse, uveravam vas da je to preterana osećajnost. Ne smete biti odgovorni za ponašanje svoje braće.“
„Grešite Evgenija. Stariji sam šest godina od Huberta i pošto sasvim dobro znam da se moj otac ne brine ni za koga od nas, moja je dužnost da vodim računa o mladim. Ne ustručavam se da vam to kažem jer znate prilike.“ Bez ustezanja je odgovorila, „Ubeđena sam da ste uvek vršili svoju dužnost. Videla sam kako ste pokušali da u domaćinstvo vašeg oca uvedete strožije mere ponašanja, viši pojam discipline i upravljanja. Hubert je, nema sumnje, znao vaše gledište i preći preko njegovog ponašanja - koje je meni neoprostivo - bilo bi vrlo neumesno. Intervencija gđice Stenton-Lejsi koja je, prirodno, bila u najboljoj nameri, potekla je impulsivno i nije je savest vodila. Mada je to bolno, njena dužnost je bila da vam odmah sve kaže. Platiti Hubertove dugove na taj način je čisto podsticanje njegove kockarske naklonosti. Trenutak razmišljanja bi je možda ubedio ali, nažalost, pored svih svojih dobrih osobina, bojim se gđica Stenton-Lejsi nije sklona razmišljanju.“ Gledao ju je čudnim izrazom u očima koji ona nije razumela. „Da se Hubert poverio vama, Evgenija, da li biste došli meni s njegovom pričom?“ „Bez ikakve sumnje, ne bih ni trenutak oklevala.“
„Ni trenutak ne biste oklevali mada je to rečeno u najvećem poverenju da ga ne izdate.“
Nasmešila se na njega. „To je dragi Čarlse, velika glupost. Ustezati se zbog takvih stvari kada je dužnost jasna. Za tako nešto nemam strpljenje. Moja briga oko buduće karijere vašeg brata bi me ubedila da nemam drugog izbora već da vam saopštim to nedelo. Takve ubistvene sklonosti se moraju iskoreniti, a pošto se vašeg oca, kao što ste rekli, to ne tiče...“
Prekide je bez izvinjenja. „To gledište može da bude čast vašem razumu, ali ne vašem srcu, Evgenija. Vi ste žena, možda ne razumete kada vam se neko poveri - morate to smatrati svetinjom. Rekao sam da bih želeo da mi je rekla ali to nije tačno. Ne želim da iko izda poverenu stvar! Gospode Bože, zar bih ja to uradio!“
Te brze reči je zarumeniše. „Podrazumevam da gđica Stenton-Lejsi, iako žena, to tako razume.“
„Da, možda je to rezultat njenog vaspitanja. Odličan je. Možda je znala kakav će rezultat biti njenog dela. Možda je samo spasla Huberta iz velikodušnosti. Ne znam. Nisam je pitao. Ishod je bio srećan - daleko srećniji nego da mi je otkrila. Hubert je i suviše čovek da se sklanja iza rođake. Sam mi je sve priznao.“
„Kao da vas vaša pristrasnost malo zaslepljuje, Čarlse. Onog trenutka kad ste otkrili da je gđica Stenton-Lejsi prodala svoj nakit, morali ste otkriti ostalo. Da vas nisam obavestila pitam se da li bi Hubert priznao.“
„Takav govor vam ne ide u prilog. Ne znam zašto ste tako nepravedni prema Hubertu ili zašto stalno želite da mislim rđavo o njemu. Rđavo sam mislio o njemu i pokazalo se da sam grešio. Greška je bila moja. Ponašao sam se prema njemu kao da je dete, a ja njegov učitelj. Bolje bi bilo da sam ga savetovao. Ovo se uopšte ne bi desilo da smo bili bolji prijatelji. Rekao mi je - da smo se bolje poznavali... Možete suditi o mojim osećanjima kad sam čuo to od brata! Pravi pogodak. Ni sam Džekson me ne bi tako oborio.“
„Bojim se“, slatko će ona, „ako upotrebljavate taj šatrovački bok- serski jezik neću vas razumeti, Čarlse. Bez sumnje, vaša rođaka sa svojim višim znanjem će ceniti taj jezik.“
„Ne bih bio iznenađen“, reče izazvan.

Nije mogla da se uzdrži, a da ne doda uprkos svom vaspitanju, „čini mi se da neobično cenite gđicu Stenton-Lejsi“.
„Ja“, uzviknu kao gromom pogođen. „Sofi! Gospode Bože! Moja osećanja prema njoj su dovoljno poznata. Želim da je se što pre otarasim i ne bi trebalo biti toliko pristrasan i ne videti njene dobre osobine.“
To je odobrovolji. „Ne, nadam se da i ja nisam. Šteta što joj se udvaranje lorda Bromforda ne sviđa. Odličan je čovek, dobrog rasuđivanja i trezvenog suda, na svaku ženu bi blagotvorno uticao“. Vide kako ga to zabavlja. „Mislila sam da čete je ohrabriti.“
„Sasvim mi je svejedno za koga če se udati. Nikad neće pristati na Bromforda. Dobro je za njega.“
„Bojim se da ledi Bromford oseća kao i vi. Ona i mama se poznaju i razgovarala sam s njom o tome. Pričala mi je o delikatnom zdravlju lorda Bromforda i njenom strahu za njega. Saosećam s njom. Slažem se s njom da vaša rođaka ne bi bila dobra žena za njega.“
„Bog sveti zna zašto se čovek poput njega zaljubio u nju. Možete zamisliti koliko je Sesilija i Hubert zadirkuju. A što se tiče njegovih avantura u Zapadnoj Indiji koje izmišljaju, čak se i moja majka trese od smeha. On je najapsurdniji čovek.“
„Ne mogu se složiti s vama. I čak da to učinim s bolom slušam toliko ismevanje osećajnosti ovog čoveka.“
Ovaj prekor podseti g. Rivenhola na neku obavezu u okolini. Nikad ranije nije došlo do tolikog neslaganja sa verenicom.
S druge strane nikad ranije nije bio u tako dobrom odnosu s rođakom. Srećno stanje je gotovo trajalo nedelju dana. Zelela je da vidi Kembela, slavnog glumca. Uzeo je ložu u Kovent Gardenu, iako nije krio da veliki glumac nepodnošljivo afektira i svojom rđavom dikcijom upropašćuje najsjajnije teatralne polete. Odveo je Sesiliju, Sofi i g. Vičbolda. Sofi se razočarala u glumcu koga su toliko hvalili, ipak veče je bilo prijatno i završilo se u pomodnom hotelu po imenu Zve- z.da u ulici Henrieta. G. Rivenhol se pokazao kao odličan domaćin, iz-najmio je privatnu trpezariju i poručio najfiniju večeru. Bio je toliko ljubazan, uzdržao se i nije podcenjivao Kembela. Vičbold je uslužno brbljao, Sesilija divno izgledala, a Sofi živahno održavala razgovor. Sesilija je čak rekla bratu kad mu je zaželela laku noć da se mesecima nije tako razonodila.
„Ni ja. Ne znam zašto češće ne izlazimo, Sesi. Misliš li da bi naša rođaka volela da vidi Kina. Čini mi se igra u novom komadu u Lejnu.“
Sesilija nije sumnjala ali pre nego što se taj plan ostvario, bio je sprečen i ono bolje razumevanje između njega i Sofi poče primetno da slabi. Lord Čarlberi slušajući uputstva, zamolio je ledi Ombersli da povede ćerku i nećaku u pozorište. G. Rivenhol je podneo to dobro ali kad je procurilo da će i g. Fonhoup ići njegova mirnoća pretrpe neuspeh. Sve je bilo savršeno. Čak je i ledi Ombersli, uznemirena prisustvom g. Fonhoupa, bila očarana pažnjom domaćina i starog prijatelja generala Retforda koji je zbog nje pozvan. Komad vrlo uzbudljiv, Kinova gluma je prevazišla sve hvale, a sa izvrsnom večerom kod Plaze završili su veče. Mnogo toga je g. Rivenhol doznao od majke, nešto i od Sesilije koja je s teškom mukom izjavila kako je uživala. Dodala je da je Sofi bila vesela ali nije spomenula da je veselost ličila na flertovanje sa domaćinom. Sesiliji je bilo milo što njen odbačen udvarač nije slomio srce i da ona nije za takvu vrstu zabave koja je inače šarmantnu rođaku porekla u lošoj svetlosti. Lord Čarlberi je predložio da pokaže Sofiji kako je njegov otac, jadni raspusnik, imao običaj da uzme burmut sa ručnog zgloba dame, Sofi je odmah pružila ruku, što je po mišljenju Sesilije bilo previše. Bila je srećna što se Ogastas ne bi nikad tako smelo ponašao. Svakako nije ni mislio to veče. Tragedija koju je video raspalila je njegovu ambiciju da napiše lirsku dramu i mada se kao gost ponašao bez greške, Sesilija je po- dozrevala da su njegove misli bile daleko. Bez obzira koliko je veče bilo rđavo još je gore dolazilo po mišljenju g. Rivenhola. Dok je lord Čarlberi bio u bolesničkoj sobi, najčešći Sofijin kavaljer je bio (ili kako g aje g. Rivenhol opisao njen cicisbeo) ser Vinsent Talgart. Ali ubrzo je lord Čarlberi zamenio ser Vinsenta. Ujutru bi je sreo u Parku kad je jahao. Primetili su ga da seda i u njen feton u vreme šetnje; u Almaku je odigrao dve igre s njom, odveo je svojim kolima na vojnu paradu i čak ju je pratio kad je otišla u Merton. Njegovo gospodstvo nije krilo veliko zadovoljstvo tom prilikom, njego smisao za humor bi podstakla bogaa, malaksala markiza. Izjavio je Sofi kako bi voleo da bude duže u njenom društvu. A dama koja se po njegovim rečima premori jutarnjim posetama, zatvori oči i zaspe pred njihovim zapanjenim pogledima, bila je sasvim neobična i vredna da se upozna. Nasmešila se i složila, ali je potajno zazirala kad je zatekla ser Vinsenta kako sedi pored markize.Kratak markizin boravak u hotelu Paltni doveo je nekoliko džentlmena koji su uživali u njenom gostoprimstvu u Madridu, ali ser Vinsent je jasno bio njen najuporniji posetilac. Major Kventin, lord Fransis Vulvi i g. Fonhoup su takođe bili. Prisustvo g.Fonhoupa se moglo lako objasniti. Želeo je da napiše tragediju o Don Džonu od Austrije, čija je kratka ali slavna karijera odgovarala njegovoj lirskoj drami.
Sofi nije mogla da poveže g.Fonhoupa da bilo kakvim muškim karakteristikama, iznenadilase kad je videla da posećuje markizu na čistokrvnoj kobili koju ne bi marila da ima. Jahao je iza njenog fetona kad su se vraćali iz Mertona i Sofi se poveri lordu Čarlberiju kako ne bi išlo u prilog da Sesilija vidi svog pesnika na konju.
On uzdahnu.,, Nemojte misliti, draga Sofija, da ne osećam zadovoljstvo u vašem društvu ali kuda me ovo void. Da li znate jer ja ne znam.’’
,,Vodi vas tamo gde želite da budete. Imajte poverenja u mene. Sesilija nikako ne voli što obraćate pažnju na mene.’’
Nije jedino Sesilija nezadovoljna. G.Rivenhol je negodovao, možda št ose i dalje nadao braku između Sesilije i lorda Čarlberija, a lord Bromford je omrzao svog suparnika i jedva se pristojno držao.
,,Vrlo je neobično’’,rekao je jednom svom najvećem simpatizeru, ,,što čovek koji je jurio za jenom jženskom- kao što se prosto kaže – posle par nedelja bude toliko nastalan i prenese svoju pažnju na drugu. Da nisam, draga gđice Rekston, putovao po svetu i naučio nešto o slabostima muškaraca io bih iznenađen. Njegovo ponašanje me ne čudi, samo sam ožalošćen i dodajem iznenađen kad vidim gđicu Stenton- Lejsi dase tako prevari.,,
,,Nema sumnje dase od dame koja je navikla da živi na Kontinentu mora očekivati da će na te stvari gledati pod drugim svetlom od nas jadnica koje smo ovde odrasle. Verujem da je flertovanje zabava strankinja.’’
,,Draga moja, moram vam reći kako nikako ne podržavam da dame putuju. Ne izgleda mi potrebno za obrazovanje slabijeg pola, mada je obavezno za muškarce. Ne bi me čudilo da lord Čarlberi nije nogom kročio van ovog ostrva i čudim se naklonosti gđice Stenton-Lejsi za njegovim društvom.
Neprijateljstvo lorda Bromforda je bilo dobro poznato. Čarlberi jašući sa Sofijom jednom reče:,, Ako iz ove maskarade izađem živ smatraću se srećnim. Da li ste rešili da me ubiju, vi nesrećnice?’’
Nasmeja se.,,A Bromford?’’
„On ili Čarls. Jedan od njih dvojice. Nadam se da će me on izazvati na dvoboj. Čini mi se ne može pogoditi ni plast sena na dvanaest jardi, ali Rivenhol je odličan strelac.“
„Zar stvarno tako mislite? Čarls?’
„Da, moje nevinašce. Nema sumnje zbog svoje sestre. Recite mi - uvek ste iskreni - da li vi preduzimate ovakve korake gde god idete?“
„Ne. Ne, ukoliko nisam ubeđena da je za njih bolje.“
Smejao se od srca i dalje se smejao kad su sreli g. i gđicu Rivenhol.
Sofi pozdravi rođake iskreno ljubazno, mada se iznenadila što Sesilija jaše iako ne voli. Ona i Čarlberi okrenuše konje da s njima pođu i kad je Rivenhol malo usporio nije imala ništa protiv. „Dopada mi se tvoj dorat, Čarlse. „Može ti se dopadati ali ga nećeš jahati.“ Neprijatno reče.
„Ne, dragi Čarlse?“ I vragolasto ga pogleda.
„Sofi, ako se usudiš da staviš svoje sedlo ma mog Gromovnika udaviću te i baciti telo u Serpentinu.“
Ona prsnu u smeh koji ga je uvek naterao da se nasmeši. ,,Oh, Čarlse, zar bi doista? Ne krivim te. Ako bih te ikad zatekla da jašiš Salamanku svakako bih pucala u tebe - ja mogu da savladam revolver koji malo vuče na levu stranu.“
„Da, moja draga rođako kad odemo u Ombersli uživaću da vidim tvoju veštinu. Pokazaćeš mi šta možeš sa revolverima za dvoboj. Oni ne vuku ni na jednu stranu. Volim da biram oružje.“

„Revolveri za dvoboj. Nisam očekivala to od tebe. Koliko puta si se borio? Da li uvek ubiješ protivnika?“ „Retko. Dvoboj je, nažalost, izašao iz mode. draga Sofi. Žao mi je što moram da te razočaram.“
„Ne, nisam očekivala da si uradio tako nešto smelo.“
Nasmeja se i izbaci ruku kao kad mačevaoci priznaju da su udareni. „Vrlo dobro, Sofi. Touclie."
„Da li se mačuješ?“
„Obično. Zbog čega?“
„O, samo zato što nikad nisam učila.“
„Kako to? Mislio sam da te je ser Horas naučio da rukuješ mačem.“
„Nije me naučio ni da boksujem i tako postoje dve stvari koje si u stanju da bolje radiš od mene.“
„Ti me nadmašuješ naročito u umetnosti zabavljanja.“
Smesta ga zbuni svojim napadom. „Zabavljanja, Čarlse. Nadam se da me ne optužuješ da flertujem?“
„Zar ne? Onda mi objasni, molim te, kakve je prirode tvoja veza sa Čarlberijem?“
Pogleda ga nevino. „Ali Čarlse kako? Sve je završeno između njega i Sesilije. Ne pretpostavljaš da bih ga podsticala da nije tako.“
Rivenhol potera svog konja i onda ga zaustavi i besno reče, „Ludost! Ne pokušavaj da me prevariš, Sofi. Čarlberi i ti - za kakvog glupaka me smatraš!“
„O, ne. Nema stvari koju ne bih uradila da zadovoljim ser Horasa i radije bih se udala za Čarlberija nego Bromforda.“
„Ponekad mi se čini da ti je vrlina delikatnosti sasvim nepoznata.“
„I ko mi to kaže, reci mi ti“ vrlo srdačno odgovori.
Nije iskoristio poziv već promrmlja kroz zube, „Opominjem te da se zbog Čarlberijevog zanimanja za tebe ozbiljno govori po gradu. Da li haješ kao za lanskim snegom, ne znam, ali kako je moja majka odgovorna za tebe bio bih ti zahvalan da si diskretnija.“
„Rekao si mi jednom šta mogu da uradim da bih te zadovoljila. Moram priznati da nikad i neću jer pored svih pokušaja ne mogu da se setim šta je to bilo.“
„Odlučila si da te omrznem prvog dana kad smo se sreli.“ „Nikako, to si ti uradio bez ikakvog ohrabrenja.“ Cutao je nekoliko trenutaka. „Grešiš, ja te ne mrzim. To jest, mnogo puta si mi se svidela. Ne misliš da sam zaboravio koliko sam ti dužan.“
Ona ga preseče. „Nisi. Molim te neću o tome. Pričaj mi o Hu- bertu. Čula sam kad si rekao mojoj tetki da si od njega dobio pismo. Je li dobro?“
„Odlično. Pisao mi je da mu pošaljem knjigu koju je ovde ostavio i da namerava da prisustvuje svim predavanjima. Da ne mislim da će odluku prekršiti smesta bih odjurio u Oksford. Takva vrlina će otići u najgoru krajnost. Dozvoli mi da ti kažem, Sofi, nikad nisam rekao, prekinuli su nas, a od tada nisam imao prilike. Duboko sam zahvalan što si mi porekla koliko sam grešio prema Hubertu.“
„Glupost, ali bih mogla da pokažem koliko grešiš sa Sesilijom.“ „Hvala Bogu, tu se nećemo složiti.“ Ne nastavi već potera konja i stiže lorda Čarlberija i Sesiliju.
Razgovarali su vrlo prijatno. Zategnutost koju je osetila kad se sama našla s njim u društvu brzo nestade pred njegovim prijatnim ponašanjem. Ni rečju ni pogledom nije je podsetio na ono što je bilo među njima, već je govorio o običnim stvarima znajući da će je zanimati. To je bila ugodna promena jer razgovor sa Fonhoupom se svodio na obim i strukture njegove velike tragedije. Slušati pesnika koji sam sa sobom raspravlja - jer nije imala učešća u diskusiji - o zaslugama slobodnog stiha kao dramskog medija bila je prirodno privilegija kojom bi se svaka dama ponosila, ali mora se priznati da pola časa razgovora sa čovekom koji sluša sa zanimanjem šta vi govorite je, zaista, dobrodošla promena u njenom životu. Nije za badava njegovo gospodstvo živelo deset godina duže od mladog rivala. Lepo lice i ljubak osmeh mogu da zasene žensko oko, ali g. Fonhoup još nije naučio veštinu da prenese prijatan utisak mladoj dami da je smatra nežnim stvorenjem koje treba čuvati i maziti na svaki mogući način. Lord Čarlberi je možda nesposoban da joj se obrati kao nimfi ili uporedi njene oči sa plavim zvončićima, ali će bez greške naći ogrtač ako je vreme nepovoljno - preneti je preko prepreka koje ona bez pomoći ne može da savlada i ubediti je da je za njega dragoceno biće.
Možda je izlišno reći da je Sesilija žalila što je odbila njegovo gospodstvo, a kad su se Čarls i Sofi pridružili bila je svesna nezadovoljstva što je njihov tête-à-tête prekinut.
Pokušala je da mirno razgovara o tome sa Sofi, ali joj je bilo teško da iznese osećanja koje ona više nije imala. Najzad je pognula glavu i zapitala da li je Čarlberi zaprosio.
„Zaboga, ne, gusko! Čarlberi nema ozbiljne namere sa mnom.“
„Zaista? Pre bih mislila da pokazuje veliku naklonost prema tebi.“
„Draga moja Sesi, ne bih te zadirkivala. Ubeđena sam da Čarlberi ne pokazuje svoja osećanja. Ne bi me čudilo da završi kao neženja.“
„Ne verujem, a ni ti. Zaprosićete - i nadam se da ćeš ga prihvatiti, jer da ne volim drugoga ne bih mogla zamisliti nikog drugog sem njega.
„Pa, videćemo.“






14

Ideja da napiše tragediju je toliko obuzela g. Fonhoupa da je odbacio plan o unosnom zaposlenju. Nekoliko puta je dolazio u Barkli skver neosetljiv na ledeno i brutalno ponašanje g. Rivenhola i čitao Sesiliji i Sofiji delove svog komada, jednom je čak i Ledi Ombersli koja se docnije žalila kako ni reč nije razumela. Provodio je mnoga poslepodneva u Mertonu i kad ga je Sofi pitala za ostale Sancijine goste nije mogao da se seti. Ali ser Vinsent u poseti Barkli skveru nije tajio da je često u Mertonu. Sofi mu otvoreno reče da nema poverenja u njega i podsetila da je Sancija verenica njenog oca.
Ser Vinsent se nasmeja, štipnu je za obraz, podiže njeno lice i reče, „hoćeš li ti, Sofi? Kad sam se tebi ponudio nisi me htela. Budi razumna, iunono! Ako me odbiješ ne možeš očekivati da te poslušno slušam.“
One ga uhvati za zglavak. „Ser Vinsente, nećete iskoristiti prljav trik.“
„Zašto ne? Zar misliš da on ne bi meni? Ti si sjajno nevinašce, obožavana Junona!“

G. Rivenhol izabra taj nezgodan trenutak da uđe u salon. Sofi nije mogla ništa reći. Ser Vinsent nimalo zbunjen oslobodi je i pođe da se pozdravi sa domaćinom. Prijem je bio leden. Ser Vinsent nije dobio ohrabrenje da produži posetu. Čim se oprostio g. Rivenhol bez ikakvog uzdržavanja iznese svoje mišljenje o njoj što poznatog raspusnika hrabri da se ponaša intimno. Sofi ga je slušala s velikim interesom, ali ako se nadao da će je postideti razočarao se, jer je na sve to odgovorila, „Tvoje grdnje su izvanredne jer uvek nađeš prave reči. Misliš li da nepopravio flertujem?“
„Da, ohrabruješ svaki crveni mundir koga si ikada srela da dolazi u kuću. Po gradu se priča o tvom neskromnom ponašanju. Ti nisi zadovoljna što Čarlberi juri za tobom još dozvoljavaš čoveku kao što je Talgart da se s tobom ophodi kao da si krčmarica.“
„Čarlse, da li ti to radiš? Stipneš ih za bradu? Iznenađena sam. Nisam mislila da bi i ti.“
„Ne izazivaj me suviše Sofi! Kad bi znala kako me dlanovi svrbe da te išamaram više bi pazila.“
„Uverena sam da nikad ne bi. Znaš da me ser Horas nije naučio da se boksujem i rvem, to ne bi bilo fer. Sem toga šta te se tiče šta ja radim. Nisam jedna od tvojih sestara.“
„Bogu hvala!“
„Da, zaista jer si ti užasan brat. Prestani da praviš od sebe budalu. Ser Vinsent je žalostan slučaj, ali mi nikad, uveravam te ne bi naškodio. To bi bilo protiv njegovog morala jer me zna dok sam bila beba, a prijatelj je i ser Horasa. Priznajem da je vrlo čudan. Jasno mi je da ne drži Sanciju za sveticu. Bojim se šta će da uradi u tom pravcu. Pitam se da li bi možda trebalo da se ipak udam za njega.“
„Šta! Udati se za tog čoveka! Ne, dok si pod mojim krovom!“ „Da, ali stalno mislim da sam dužna ser Horasu. Priznajem bila bih žrtva. On veruje da vodim brigu o Sanciji dok je na putu. Ne vidim kako ću sprečiti ser Vinsenta da je ne ukrade, sem ako se ja ne udam za njega. Znaš vrlo je privlačan.
„Čini mi se da si poludela. Nećeš me uveriti da nameravaš da se udaš za ovog čoveka.“
„Ali Čarlse, ti nisi razuman. Pre nedelju dana si mi saopštio da što pre izađem iz kuće tim bolje, a kad sam rekla da ću se možda udati za Čarlberija, pobesneo si, a sada nećeš da čuješ za jadnog Vinsenta.“
G. Rivenhol je mračno pogleda. „Jedna stvar bi me mogla iznenaditi, a to je da te Talgart zaprosi.“
„Dobro, iznenadićeš se, jer je to uradio bezbroj puta. Čini mi se to mu je postalo navika. Znam šta misliš i u pravu si, zbunio bi se kad bih pristala. Naravno mogla bih da se verim, a kad se ser Horas vrati raskinem. ali mi to ne izgleda kao dobra ideja, šta misliš?“
„Nikakva!“
,,U pravu si, a on je vrlo pametan i pogodio bi šta hoću. Mogla bih da se preselim u Merton onda bi ser Vinsentu bilo neugodno, a ni Sancija ne bi volela.“
„Saučestvujem s njom.“
Sofi ga pogleda i na njegovo zaprepašćenje velike suze počeše da klize niz obraze. Nije ni šmrkala ili gutala ni jecala samo je pustila da padaju.
„Sofi!“ vidno potresen htede da priđe ali se zadrža. „Molim te nemoj. Nisam mislio - Nisam imao nameru, znaš kažem više nego što mislim - kad - za ime Boga, ne plači.“
,,Oh, nemoj me zaustavljati. Ser Horas kaže da je to moj jedini dar.“
„Šta!“ viknu Čarls.
„Malo ko može to da uradi. To sam slučajno otkrila kad mi je bilo sedam godina. Ser Horas je smatrao da treba to da gajim jer će mi biti od velike koristi.“
„Ti, ti!“ Nije imao reči. „Prestani!“
„Prestala sam. Ne mogu da nastavim ako ne mislim na nešto tužno, a neprijatne stvari koje mi govoriš ili...“
„Ne verujem da si imala i malo želje da plačeš. Uradila si to samo da mi bude neugodno. Ti si, bez izuzetka, najstrašnija, bez srama, bez stida - ne počinji ponovo!“
„Dobro, ako sam tako užasna možda bi bilo bolje da odem kod Sancije.“
„Shvati jedno, moj ujak te je poverio mojoj majci i tu ćeš ostati dok se ne vrati u Englesku. A što se tiče gluposti oko markize, ne možeš odgovarati da bilo šta uradi.“
„Ako se tiče dobrobiti osobe koju volimo ne može se reći da nismo odgovorni. Čovek mora biti od koristi. Ne vidim šta mogu da uradim. O, da je bilo moguće da Sancija ostane u kući ser Horasa.“
,,U Aštedu? Zbog čega?“
„Nije tako blizu grada.“
„Sedamnaest milja, rekao bih?“
..Ipak mnogo dalje od Mertona. Ali ne verdi jadikovati. Ser Horas kaže da je kuća u lošem stanju, neugodna za život. Misli d j sredi kad se vrati u Englesku. Oj, samo da ne bude kasno!’’
„Zašto bi bilo kasno?“ G. Rivenhol ju je namerno pogrešno razumeo. Pretpostavljam da Lejsi Menor nije sasvim prazan. Zar nije moj ujak ostavio sluge?“
„Samo Kleveringe i jednog čoveka da se brine o bašti i farmi. Ali dobro znaš da nisam na to mislila.“
„Ako hoćeš moj savet ne mešaj se u markizine stvari. Ili bilo koje druge. Uštedi sebi trud i reci da nećeš moj savet, jer mi je to poznato.“
Sofi sklopi ruke, poče da vrti palčeve sa izrazom takve poslušnosti da se morao nasmejati.
Ali kako je vreme prolazilo sve manje i rede se smejao. Sofi nisu pozvali na veliki Regentov bal u Karlton Hausu pošto je još nisu predstavili na dvoru, ali je jedva neki drugi društveni događaj prošao bez njenog prisustva. G. Rivenhol je morao da prati majku i dve njene štićenice na mnoga primanja i gleda sestru kako igra sa Fonhoupom i Sofi kako flertuje sa Čarlberijem, stoga se ne treba čuditi što je izjavio kako će biti zahvalan kad u julu vidi celu porodicu u Ombersli Kortu. Izrazio je želju da Sofi izabere jednog od svojih udvarača da bi se najzad mogao vratiti u praznu kuću. Gđica Rekston se nadala skorom povratku ser Horasa, ali taj nastrani gospodin u svom pismu nije spomenuo brzi povratak iz Brazila.
„Ako“ stidljivo reče gđica Rekston i obori oči, „ona i dalje bude sa ledi Ombersli u septembru, moraću je zamoliti da bude jedna od mojih pratilja. Bilo bi učtivo.“
Složio se. „Nadam se da će se moj ujak vratiti dotle. Bog zna kakvu smutnju može da mi - nama priredi u Ombersliju. Ona će već nešto smisliti, bez sumnje.“
Ali kad je juli došao nije bilo govora o Ombersliju. G. Rivenhol je obećao mladim sestrama da ih povede u Astli Amfiteatar i proslave Gertrudin rođendan. Nedelju dana posle tog veselja pozvan je dr Bajli zbog Amabele.
Videlo se da je bolesna i mada je doktor uveravao g. Rivenhola da se ne zna gde je mogla da uhvati, smatrao je sebe krivim. Devojčicu je glava bolela, noću je imala jaku groznicu, bojali su se tifusa. Sva uveravanja doktora Bajlija da je blaga forma, nije zarazna kao ni opasna nisu mogla da smire strahove ledi Ombersli. Gđicu Aderberi sa Selinom i Gertrudom poslali su u Ombersli. Huberta koji je bio kod rođaka prve nedelje raspusta upozorili su da se ne usudi i dođe u Barkli skver dok opasnost ne prođe. Ledi Ombersli bi oterala i Sesiliju i Sofiju da je mogla, ali one su bile nepokolebljive. Sofi je tvrdila da ima iskustvo sa daleko gorim groznicama od Amabeline i da nikad ništa sem boginja nije imala, a Sesilija držeći se nežno majke izjavila je da bi je samo silom mogli odvojiti od nje. Jadna ledi Ombersli se privila uz nju i plakala. Njeno zdravlje nije bilo jako da podnese bolest dece. Iako je žarko želela da dvori Amabelu nije mogla da podnese muke deteta. Njena osećajnost bi prevladala i sam pogled na Amabelino grozničavo crvenilo je izazivao najgore napade. Ledi Ombersli nije mogla da zaboravi tragičnu smrt pod sličnim okolnostima i od samog početka Amabeline bolesti nije se nadala ozdravljenju. Nažalost i g. Rivenhol je morao da ode do tetke u Jorkšir. Amabel je plakala za Čarlsom kad bi groznica porasla.
Nadali su se da bi je otac mogao umiriti. Nije se bojao infekcije, doktor mu je objasnio da se retko odrasla osoba
razboli i mada potresem stanjem ćerke nije uspeo da je umuri.
Suze su mu tekle niz obraze i morao je da napusti sobu.
Dr Bajli je sumnjičavo posmatrao staru dadilju i vrteo glavom. Poslao je gđu Pedvert u Barkli skver. Gđa Pedvert, ogromna žena vodnjikavih očiju u velikom šeširu nežno se smešila na mlade dame koje su je primile i uveravala ih hrapavim glasom da se ne plaše pošto će se ona brinuti za malu. Posle dvanaest časova od njenog dolaska uputila je gnevne reči zatvorenim vratima kuće iz koje ju po naređenju gđica Stenton-Lejsi izbacila. Sofi je otvoreno rekla dr Bajliju kako se stalno krepila iz četvrtaste male boce i celu noć prespavala na stolici pored vatre dok se njen pacijent prevrtao i ječao. Kad je g. Rivenhol primio vesti iz Londona zatekao je majku nervno bolesnu, oca kako traži olakšanje kod Vajta, sestru koja grabi jednočasovni san u krevetu i rođaku kako vlada bolničkom sobom.
Kad se nevolja spustila ledi Ombersli zaboravi sve njegove neprijatne primedbe. Smatrala ga je jedinom potporom. Njena radost kad je ušao u sobu bila je ometana strahom da se i on ne zarazi. Odmarala se na sofi, ali se digla i zagrlila ga.
,,Oh, dragi Čarlse, hvala Bogu što si došao. Strašno je, znam da će i ona otići kao mala Klara.“ Briznula je u plač i trebalo mu je vremena da je umiri. Usudi se da je pita o Amabelinoj bolesti. Odgovori su bili nepovezani ali dovoljni da ga ubede da je majčino stanje očajno i da se mala možda zarazila u Astli Amfiteatru. Nije mogao ni reči da kaže već je ustao i gledao kroz prozor. Majka je brisala suze. „Samo da nisam toliko slaba, oh koliko bih želela da sam pored nje. Ali kad sam je videla tako slabu, tako grozničavu, dobila sam najgore lupanje srca. Jedva mi dozvoljavaju da uđem u sobu.“
„To nije za tebe. Ko je neguje? Je li Edi ovde?“
„Ne, ne. Dr Bajli je smatrao da je bolje da deca odu u Ombersli. Poslao nam je neko užasno stvorenje - ja je nisam videla, ali Sesilija reče da pije nesrećnica i Sofija ju je spakovala. Stara dadilja je tu ali znaš koliko se može osloniti na nju. Devojke joj pomažu i dr Bejli me uverava da se ne brinem. Kaže da je draga Sofi sjajna bolničarka i da bolest ide svojim tokom, ali oh, Čarlse, strašno se bojim.“
Vrlo strpljivo je pokušao da je umiri, što se od njega tako pla- hovitog ne bi očekivalo. Zatim je otišao sestri. Taman je ustala iz kreveta i izlazila iz sobe. Bleda. Umorna ali kad ga ugleda lice joj se ozari. „O, Čarlse, znala sam da ćeš doći! Jesi li bio kod majke? Tvoje prisustvo joj je mnogo nedostajalo.
„Ovog trenutka sam izašao od nje. Sili, Sili, kaže da je Amabel počela da poboljeva posle one proklete večere kod Asrlija.“
„Ćuti! Dođi u moju sobu. Amabel je u plavoj sobi, ne smemo tako glasno govoriti. Mislili smo i mi ali dr Bajli ne veruje. Seti se, druge dve su dobro. Juče se Edi javila. Ne mogu da se zadržavam, potrebna sam mami.“ „Jadnice, na smrt si umorna.“
„Ne, ne, nisam. Gotovo ništa ne radim. Grize me savest kad vidim Sofi i njenu dobru devojku kako nose sav teret. Dadilja je stara, a i na nju utiče kad vidi jadnu Amabel. Ali ako neko nije stalno s mamom ona se brine i dobija lupanja - znaš je. Ali sad kad si tu, pomoćićeš mi“, uze i steže mu ruku. „Nikad nisam mislila da ću se toliko obradovati, tako isto i Amabel. Ona te često zove i pita za tebe. Ne bojiš se infekcije?“
On nesrpljivo mahnu glavom.
„Znam da na to nisi ni pomislio. Sofi je napolju šeta. Dr Bajli zahteva da idemo na svež vazduh i u svemu ga slušamo. Dadilja sedi sa Amabelom posle podne."
„Da li mogu da je vidim? neće se uzrujatu.“
„Ne, to će je smiriti. Ako je budna i - hoćeš li sada? Mnogo se promenila jadnica!“
Odvede ga u bolničku sobu i tiho uđoše. Amabel je bila nemirna, vruća i odbacivala svaki predlog da joj se olakša, ali kad vide svog omiljenog brata, oči joj se vidno zasvetleše i slabi osmeh se razli po grozničavom licu. Ona pruži ruku, on je uze i govorio joj je nežno i veselo, izgledalo je da joj prija. Nije htela da je pusti ali na Sesilijin znak oslobodi ruku i obeća da će ponovo doći ako Amabel bude dobra i proguta medicinu koju joj dadilja daje.
Bio je zapanjen njenim izgledom i nije mogao da veruje Sesiliji da će se čim groznica prođe brzo oporaviti i povratiti težinu. Osećao je da stara dadilja nije sposobna da vlada bolesničkom sobom. Sesilija se složila ali ga uteši da je Sofija tu.,, Dr Bejli kaže da niko ne bi mogao biti bolji i zaista, Čarlse, ne bi sumnjao kad bi video kako je Amabel s njom dobra. Ona je odlučna i čvrsta. Jadna dadilja ne voli da primorava malu da uradi ono što neće, sem toga ima starinske pojmove koji ne odgovaraju doktoru Bajliju. Ali naša rođaka, uveren je, može da izvrši bezuslovno sva njegova naređenja. Oh, ne možeš je udaljiti od Amabel. Bilo bi fatalno jer se uzbuđuje ako je Sofi dugo van njene sobe.“
„Mnogo smo zahvalni Sofiji, ali nije u redu da ona radi taj posao. Da ne govorim o riziku zaraze. Nije došla da radi kao bolničarka.“ „Ne, naravno, nije ali - ali ona kao da je deo naše porodice, a onda se ne misli na takve stvari.“
Ćutao je i ona ode majci. Kad je docnije video Sofi i pokušao da protestuje ona ga preseče.
„Oduševljena sam što si došao, dragi moj Čarlse, jer će za Amabel to biti izvanredno, a jadnoj tetki je potrebna tvoja podrška. Ali ako želiš da govoriš takve gluposti onda bi bilo bolje da si hiljadu milja daleko.
„Imaš svojih obaveza. Rekao bih da sam video tuce pozivnica na stolu u žutom salonu. Nije pravo da odustaneš od svih zabava za ljubav moje male sestre.“
„Zaista, ne! Strašno ako propustim nekoliko balova. Kako ću to preživeti, pitam se? Bilo bi divno zahtevati od tetke da me prati na zabave sad kad je kuća malo poremećena. Molim te neću to da slušam. Umesto što se ljutiš na takve gluposti pokušaj da razonodiš tetku. Znaš njeno stanje, najmanja stvar pogoršava njeno stanje. Zadatak da je umiruje pada na jadnu Sesi jer je tvoj otac, nemoj se uvrediti, od najmanje koristi u ovakvoj krizi.“ „Znam, uradiću što mogu. Mogu zamisliti koliko je Sesiliji teška ta dužnost. Bio sam iznenađen kad sam je video tako iznurenu.“ Malo je oklevao, onda ukočeno reče“, Gđica Rekston bi možda mogla biti od koristi. Ne bih joj preporučio da uđe u Amabelinu sobu, ali sigurno ako bi ponekad sedela s mojom majkom, bilo bi dobro. Ton njenog duha je takav...“
Kad je video promenu na licu rođake prestade, samo malo oporo dodade, „svestan sam da ne voliš gđicu Rekston, ali njen miran zdrav razum mora biti vredan u ovoj nevolji.“
„Dragi moj Čarlse, nemoj me progutati! Pokušaj i dovedi je u ovu kuću.“
Ništa nije dodala. Ali ubrzo g. Rivenhol je otkrio da njegova ve- renica pored iskrenog saosećanja sa porodicom, nema nameru da se izlaže opasnosti infekcije. Objasnila mu je nežno sklapajući ruke da je njena mama izričito zabranila svake pósete kući dok ne prođe opasnost. Slično je i ledi Brinklou doista stavila do znanja g. Rivenholu.
A kada je čula da je bio nerazborit i posetio Amabel vidno se uplašila i zamolila ga da ne dolazi. „Zaista, Čarlse, to nije mudro. Nema potrebe da se izlažeš takvom riziku, sem toga džentlmenima i nije mesto u bolesničkoj sobi.“
„Bojite li se da mogu da se razbolim i vama prenesem. Oprostite nije trebalo da dolazim i više neću dok Amabel ne ozdravi“.
Ledi Brinklou je pozdravila odluku s olakšanjem, ali ćerka je uveravala g. Rivenhola da može da ih posećuje. On se zahvalio i odmah otišao. Njegovo raspoloženje nije bilo nimalo bolje kad je u Barkli skveru zatekao lorda Čarlberija kako sedi sa majkom. Ubrzo je doznao da je redovan posetilac i bez obzira kakav mu je motiv g. Rivenhol ga je morao poštovati jer se nije bojao infekcije.
Redovan posetilac je bio i g. Fonhoup ali kako mu je cilj bio da vidi Sesiliju g. Rivenhol nije osećao zahvalnost za neustrašive posete. Sesilija je izgledala iscrpeno i zabrinuto i on je savladao svoj gorki jezik.
Nije znao da su posete g. Fonhoupa pružale mala zadovoljstva Sesiliji baš kako je želeo. Sredinom druge nedelje Amabeline bolesti dr Bajli nije krio ozbiljnost bolesti njenim nego vate ljicama. Sesiliju nije mogla da zabavi nova forma poetske drame, odnela je u bolesničku sobu neobično lepo grožđe i tiho rekla Sofiji da ga je lord Čarlberi doneo za Amabel sa svog imanja. Kažu da poseduje niz najboljih staklenika u zemlji, pored voćnjaka i čim bude zrelo najbolje voće doneće Amabeli.
„Baš je ljubazan. Nisam mislila da je Čarlberi u poseti već Oga- stas.“
„Obojica su bili ovde. Ogastas je hteo da mi da pesmu o bolesnom detetu.“
Njen ton ništa nije odavao. „O, Bože! baš lepo. Je li dobra?“
„Možda, ali ne marim za pesme kad je bolest u pitanju“ tiho reče, a Sofija je ćutala.
„Mada mi je bilo nemoguće da uzvratim njegovu ljubav, ne smem da zaboravim finoću njegovog ponašanja i krajnju ljubaznost koju pokazuje u našim nevoljama. 0, da si mu mogla ti zahvaliti Sofi! Obično si gore i ne znaš koliko časova provodi sa mojom majkom, priča joj, igra karte samo da nam olakša te dužnosti.“
Sofi se morala nasmejati. „Ne, meni, Sesi, jer on zna da briga o tetki ne pada na mene. Ako je kompliment namenjen, namenjen je tebi.“
„Ne, ne. To je samo dobrota srca. Da ima neki prikriven motiv ne verujem.“ Nasmeja se i dodade podrugljivo „želela bih da tvoj drugi udvarač čini isto.“
„Bromford? Nemoj mi reći da se usuđuje da priđe kući na sto metara. Ne bih ti verovala.“
„Ne, Čarls mi je rekao da i njega izbegava kao da je kužan, ali ne spominje Evgenijino držanje.“ „Bilo bi i suviše očekivati to od njega.“
Bolesnik se pokrenu i razgovor utiša. Nisu o tome više razgovarale. Amabelina bolest je dostigla vrhunac krize i sve druge misli oterala. Nekoliko dana oni koji su viđali bolesnika strahovali su. Stara dadilja je tvrdoglavo odbijala da veruje u nove bolesti. Poverila se ledi Ombersli da je od početka znala da je tifus i ledi Ombersli dobi najgori napad. Trebalo je zajednički i sin, i ćerka, doktor da je razuvere, dok je njegovo gospodstvo potražilo olakšanje na jedini mogući način i ishod je bio, doneli su ga iz kluba sa ponovnim napadom gihta. Nekoliko dana nije napuštao sobu.
Ipak Amabel prebrodi krizu. Groznica poče da opada. Bila je slaba i bez volje i dr Bajli uveri majku, samo ako se bolest ne povrati, u lagani oporavak. Velikodušno je hvalio Sofiju da je mnogo doprinela Amabelinom ozdravljenju, a ledi Ombersli je samo prolivala suze pri pomisli gde bi bili bez njene najdraže nećake.
„Da, da, ona je vrlo sposobna dama, a takođe i gđica Rivenhol i dok su one sa Amabelom možete gospođo da budete mirni.“
G. Fonhoup je prvo čuo srećne vesti i odmah izbacio malu lirsku pesmu u spomen izlaska iz opasnosti. Ledi Ombersli je bila dirnuta i molila ga da joj da kopiju, ali pošto se bavila više lepom slikom Sesilije kako se naginje nad krevetom, a ne patnjama bolesnika, Amabeli se nije dopala. Sa mnogo više zahvalnosti je Sesilija primila buket lorda Čariberija za malu sestru. Došla je samo da mu se zahvali. Nije navaljivao da ostane u njenom društvu već rekao, „zaista razumem. Nisam se nadao da ću imati i munut vašeg vremena. Sasvim liči na vas da siđete. Samo kad bih bio siguran da nisam prekinuo vaš teško zarađen odmor.“
„Ne, ne“, reče jedva vladajući sobom. „Sedela sam sa sestrom i kada su doneli vaše cveće morala sam da strčim i kažem vam koliko se oduševila. Suviše ste dobri, suviše ljubazni. Oprostite moram da idem.“
Nadali su se da će bdenje sestre i rođake biti manje potrebno, ali su se prevarili. Bila je vrlo slaba da bi bila strpljiva i bunila se ako bi je ostavili sa dadiljom i Džejn Storidž. Jedno veče g. Rivenhol tiho uđe u sobu posle ponoći i iznenadi se kad umesto dadilje vide Sofi kako sedi pored vatre. Šila je uz sveću, a kad se vrata otvoriše nasmeši se i stavi prst na usta. Paravan se nalazio između sveće i kreveta tako da je g. Rivenhol nazirao sestru. Spavala je. Bez šuma zatvori vrata, priđe i šapnu, „Razumeo sam da dadilja sedi noću. Kako to? To nije pravo, Sofi.“
Pogleda na sat i poče da savija ručni rad, klimnu glavom na otškrinuta vrata od garderobe. „Dadilja je legla, jadnica satrvena je. Amabel je vrlo nemirna večeras - bila je ceo dan. Ne plaši se. To je odličan znak kad bolesnik postane mrzovoljan i zadaje muke. Sa dadiljom je navikla da radi po svome i ne sluša je kad treba. Zagrejaću malo mleka za nju i ako hoćeš možeš je naterati da popije kad se probudi.
„Mora da si premorena.“
„Nimalo. Spavala sam celo posle podne."
Stavi mleko da se zagreje. „Mogu da spavam kad god hoću kao vojvoda. Jadna Sesi ne može oči da sklopi danju i zato smo rešile da ne sedi noću.“
..Hoćeš reći ti si odlučila."
Osmehnu se i mahnu glavom. Nije ništa rekao samo je posmatrao dok je klečala pored vatre i zagrevala mleko. Posle nekoliko minuta Amabel poče da se mrda. Pre nego što je njen slabi glas zovnuo, Sofi se diže i priđe krevetu. Bila je žedna i vruća, sve je bilo neudobno i nije verovala da joj išta može ugoditi. Kad ju je podigla da joj pretrese jastuk plakala je. Želela je da joj Sofi briše čelo ali se žalila da joj lavandina voda štipa oči.
„Pst, razočaraćeš posetioca ako plačeš. Jedan džentlmen je došao da te vidi.“
„Čarls?“ I Amabel zaboravi na muke.
„Da. Čarls, zato me pusti da te malo doteram i zategnem čarša- ve. Tako, sad Čarlse, gđica Rivenhol biće zadovoljna da te primi.“ Skloni paravan i svetlost sveće pade na krevet, klimnu Čarlsu da sedne pored sestre. On uze malu ruku kao kandžu i poče veselo da je zabavlja dok Sofi donese mleko.
Kad je videla solju odmah je počela da odbija. Biće joj muka ako ga proguta, zašto je Sofi ne ostavi na miru.
„Nadam se da nećeš odbiti kad sam namerno došao da ti pridr- žim šolju i to šolju sa ružama. Odakle ti? Ne prepoznajem je.“ „Sesilija mi je dala da bude samo moja. Neću mleko. Pola je noći, nije vreme za mleko.“ „Nadam se da se Čarls divi tvojim pravim ružama“, reče Sofi. sede na ivicu kreveta i podiže Amabel da se nasloni na njeno rame.
„Svi smo ljubomorni. Čarlse, Sesi i ja! Amabel ima tako finog kavaljera. mi smo bačeni u zasenak. Pogledaj samo buket koji joj je doneo.“ „Čarlberi?“
„Da, ali ja više volim tvoj buketić“, ču se Amabel.
„Naravno, zato uzmi mleko kad ti on nudi. Moram reći osećanja jednog džentlmena se vrlo lako vređaju, draga moja, i to nikako ne bi išlo.“
„Tačno. Smatraću da više ceniš Čarlberija od mene i vrlo vero- vatno ću pasti u depresiju.“
Ona se slabo nasmeja i tako malo uz smeh i navaljivanje popi skoro sve mleko. Sofi je polako spusti. Morali su oboje da ostanu pored nje.
„Da, ali nemoj da govoriš. Ja ću ti ispričati jednu moju avanturu i ako se prekinem izgubiću nit.“
,,Oh, da, ispričaj mi kako si se izgubila u Pirinejima“, pospano je molila Amabel.
Sofi je pričala a glas joj je bio sve tiši i tiši kako su se kapci polako spuštali. G. Rivenhol je mirno sedeo i ćutao s druge strane kreveta i gledao sestru. Uskoro po dubokom disanju videlo se da spava. Sofi prestade, pogleda i srete Čarlsove oči. Gledao ju je kao da ga je neka misao zaslepela svojom novinom. Ona nastavi netremice da ga gleda malo upitno. On se naglo diže, upola ispruži ruku ali pusti je da padne, okrenu se i brzo napusti sobu.



15

Sledećeg dana Sofi ne vide svog rođaka. Posećivao je Amabel kad je znao da se Sofi odmara i nije dolazio na ručak. Ledi Ombersli se bojala da je nešto ljut iako je njegovo ponašanje i dalje bilo strpljivo, brinuo se za njenu udobnost, mračnog čela odgovarao je nasumce. Čak se prisilio da odigra partiju karata, a kada ih je dolazak g. Fonhoupa prekinuo sa pesmom za ledi Ombersli i buketom ruža za Sesili dovoljno je gospodario sobom da ga učtivo pozdravi.
G. Fonhoup je napisao tridesetak stihova tragedije prethodnog dana u bio je zadovoljan i raspoložen, nije tražio neki težak epitet ni razmišljao o nepodesnom stihu. Govorio je kako treba i kada su se pitanja o stanju bolesnika iscrpla razgovarao je o raznim pitanjima kao razuman čovek. G. Rivenhol je bio milosrdan, pobegao je kada je ledi Ombersli tražila da pročita pesmu o Amabelinom ozdravljenju. Imao je nešto bolje mišljenje zbog stalnih poseta nego što je zaslužio. Sesilija je mogla da mu kaže da neustrašivost g. Fonhoupa potiče od krajnje nesvesnosti infekcije i rizika, a ne heroizma, ali kako nije imala običaj da priča sa bratom o svom ljubljenom, nastavio je da živi u srećnom neznanju, suviše praktičan čovek da bi razumeo gustinu vela kojim se pesnik obavio.
Nikad nije posetio bolesnika kad je očekivao da sretne rođaku i kada bi se sreli za večerom bio je osoran, skoro grub. Sesilija znajući koliko je zahvalan Sofiji čudila se i terala rođaku da prizna da su se posvađali. Sofi je samo mahala glavom i smeškala se.
Amabel se lepo oporavila pored mnogih zastoja. Želela je da joj se donese Džako u sobu. Sofi je sprečila g. Rivenhola, brižnog da se oporavak ne omete, da ode u Ombersli i donese majmunče. Tina ljuta što je zapostavljena izvanredno je poslužila da zameni Džakoa i bila zadovoljna da je sklupčenu Amabel miluje. Početkom četvrte nedelje dr Bajli je spomenuo odlazak na imanje. Tu je neočekivano naišao na protivljenje ledi Ombersli. Strepeći da se bolest povrati nije dozvolila da se Amabel udalji od nje. Objasnila mu je da bi bilo pogrešno da Amabel bude u društvu sestara i bučne braće koji će uskoro stići za raspust. Devojčica je još bila ma-laksala za bilo koji napor i na svaki zvuk se trzala. Bolje da je u Londonu pred njenim očima i pažnjom majke.

Sad kad je opasnost prošla, ona i to samo ona će voditi brigu o ozdravljenju. Ležala je na sofi u maminoj garderobi, vozila se u kočiji što je odgovaralo Amabelinom raspoloženju. Sesilija i Sofi su odbile da napuste London.
U gradu je malo društva ostalo, a vreme nije bilo sparno i ulice neprijatne. Cesto je bilo pljuskova i malo koja dama bi se usudila da izađe bez ogrtača ili šala. I drugi su ostali u gradu. Lord Čarlberi je i dalje bio u Maunt stritu. g. Fonhoup u svojim sobama nedaleko od Sent Džejmsa. Lord Bromford gluv na majčina preklinjanja odbio je da se povuče u Kent, a Brinklouvi su našli dobre izgovore da ostanu u ulici Bruk. Kada je opasnost prošla gđica Rekston se ponovo našla u Barkli skveru, ljubazna prema svima, čak i nežna prema ledi Ombersli i Amabel, puna planova za venčanje. G. Rivenhol je imao važne poslove na svojim imanjima. I ako je gđica Rekston zamišljala njegove česte odlaske željom da dovede kuću u red za njen dolazak, bila je slobodna da tako misli.
Sesilija manje otporna od rođake nije se tako brzo oporavila posle četiri nedelje napora. Oslabila je i izgubila onu svežinu. Cesto je ćutala, činjenica koja je pala u oko bratu. Pitao ju je i kad je izbegavala odgovor zadrža je kad je htela da napusti sobu. „Sesi, stani. Iznenada je upita: „Da li si nesrećna?“
Ona se zarumene i usne joj zadrhtaše. Pobuni se i okrenu lice. Bilo joj je nemoguće objasniti bratu buru koja je besnela u njenom srcu.
Na njeno iznenađenje uze je za ruku, stisnu je i nežno reče, „nikad nisam želeo da budeš nesrećna. Nisam mislio ti si tako dobra devojka Sili! Mislim ako tvoj pesnik nađe neko pristojno mesto povući ću zabranu i pustiti da radiš kako želiš.“ Iznenađenje je ukoči, uplašeno ga pogleda. Pustila je ruku da leži u njegovoj dok je on ne pusti i okrenu se kao da nije hteo da je pogleda u oči.
„Mislila si da sam surov - bez osećanja. Nema sumnje, tako sam izgledao, ali ništa nisam želeo sem tvoje sreće. Ne radujem se tvom izboru, ali ako si rešena, nek' me Bog kazni ako učestvujem da se rastaneš od onoga koga iskreno voliš ili te nateram za čoveka koga ne voliš.“
„Čarlse“, tiho reče.
Preko ramena dodade i to vrlo teško, „shvatio sam da se samo nesreća rađa iz takvog braka. Bar ti nećeš biti podvrgnuta doživotnom žaljenju. Razgovaraću s ocem. Ti si se ljutila na moj uticaj, ovoga puta biće u tvoju korist.“
U bilo kom trenutku njegove reči bi je naterale da ga pita o njihovom neizgovorenom značenju, ali šok ju je skamenio. Nije mogla reći ni reči i jedva se uzdržala da ne brižne u plač.

Čarls okrenu glavu i reče s osmehom, „kakvo strašno čudovište ja izgledam da sam ti oduzeo dah; Sesi. Ne gledaj me tako, udaćeš se za tvog pesnika. Evo ti ruke.“ Ona mehanički pruži ruku, promuca hvala i pobeže is sobe, nesposobna da kaže nešto više ili da vlada svojim osećanjima. Tako uzrujana potražila je samoću i jedva se smirila posle dugog vremena.
Nikad protivljenje nije povučeno u nezgodnijem trenutku i nikada pobeda tako prazna. Gotovo neprimetno njena osećanja su se promenila poslednjih nedelja. Sad kad je njen brat dozvolio da se uda za čoveka njenog izbora, otkriva da je bila zaluđena onako kao što je Carls tvrdio. Protivljenje ju je zagrevalo i odvelo u kobnu grešku da javno objavi da će se udati samo za Ogastasa i nikog više. Lord Čarlberi tako superioran prihvatio je njeno odbijanje i okrenuo se na drugu stranu, i kakve god nade je mogla da gaji bilo je nemoguće priznati Cailsu da je bio u pravu, a ona jadna pogrešila. Suviše je daleko otišla, ostalo joj je samo da prihvati sudbinu na kojoj je ona insistirala i ponos da pokazuje svetu nasmejano lice.
Prvo je rekla Sofi i molila da joj poželi sreću. Kao gromom pogođena Sofi uzviknu, „Bože, Čarls dozvoljava brak!“ „Ne želi da me vidi nesrećnu. Nikad nije želeo. Sada kad je ubeđen da sam rešena neće odbijati. Bio je toliko dobar i obećao da će razgovarati s tatom. To je onda gotovo, tata uvek radi ono što Čarls hoće.“ Vide da je rođaka uporno gleda i nastavi brže, „nikad nisam videla Čarlsa nežnijeg. Govorio je da je nesreća biti nateran u brak bez ljubavi. Rekao je da ne treba da provedem ceo život u žalosti, Oh. Sofi, da li on više ne mari za Eugeniju. Sumnja se nameće.“ „Nikad je nije ni voleo. A ako je to tek sad otkrio to nije razlog za...“ zaustavi se, baci pogled na Sesiliju i vide više nego što je ona želela. „Dobro, ovo je dan pravih čuda. Naravno, čestitam ti od srca. Kad će se veridba objaviti?“
,,Oh, ne dok Ogastas ne dobije neko pristojno mesto. To neće biti dugo uverena sam. Sem ako se tragedija oduži.“ Sofi se složi bez treptaja. Slušala je kako Sesilija pravi planove za budućnost. Što su oni bili prilično melanholični primila je bez komentara i samo ponovila čestitanje. Ali iza ovih neistina njen mozak je brzo radio. Shvatila je u kakvoj se nevolji Sesilija nalazi. Nešto mnogo drastičnije je bilo potrebno, jer nijedna dama koja se verila uprkos roditeljskom protivljenju ne može istog trenutka, kad je dobila dozvolu, da se povuče. Sofi bi rado išamarala g. Čarlsa Rivenhola. Da ostane uporan onda kada je protivljenje samo potkrepilo sestrinu odluku, ali da je povuče u momentu kad je Čarlberi bio na dobrom putu da izbaci pesnika iz sedla, bilo je delo bezumlja. Sofi je izgubila strpljenje zahvaljujući sklonosti Alfreda Rekstona ogovaranju i tajna Sesilijina veridba je bila širom poznata. Šta više s teškom mukom je pokazivala da se odlučila za veridbu. Trebalo je nešto drastično da natera nežno vas-pitanu devojku da radi protiv svih konvencija. Ako se g. Rivenhol složio Sofi je očekivala da će se veridba i zvanično objaviti. Jednom kad se pojavi u Gazeti ništa ne bi pokolebalo Sesiliju da to pokvari. Pitanje je da li bi mogla da odustane i pre zvaničnog objavljivanja, zavisilo je od jačine ljubavi g. Fonhoupa u koju je ona verovala, a njeno nežno srce neće hteti da zada udarac tako vernom ljubljenom. Pramena g. Rivenhola nije bila tako neobjašnjiva Sofiji kao njegovoj sestri, ali iako su osećanja to podstakla Sofi se nije zanosila da on ima nameru da prekine veridbu sa gđicom Rekston. To se ne očekuje od njega. Nepažljiv može biti, ali nijedan muškarac dobro vaspitan ne može da uvredi jednu ledi. Nije se Sofija ni nadala da će gđica Rekston, svesna mlake pažnje, prekinuti vezu koja je nudila vrlo malo sreće budućim supružnicima. Gđica Rekston je govorila o skorom venčanju i bilo je očigledno da je brak sa čovekom s kojim ni¬je delila nijednu misao poželjniji od života usedelice.
Sofi podbočena razmišljala je šta da uradi iako bi situacija upla-šila svaku manje odlučnu zenu. Oni koji su je najbolje poznavali bili bi u panici jer su znali da kad se jednom odluči nikakav obzir prema uljudnosti je neće omesti ako preduzme plan koji bi bio preteran i ori¬ginalan.
„Iznenađenje je srž napada.“ Seti se fraze koju je čula jednom od generala. Vide da je dobra. Ništa sem iznenađenja neće otrgnuti Sesiliju i Čarlsa sa staze usvojenog načina ponašanja, prema tome imaće iznenađenje u punoj meri.
Ishod razmišljanja bio je razgovor sa lordom Omberslijem koga je uhvatila kad se vraćao sa trka. Njegovo gospodstvo je osetilo opa¬snost i objasnilo joj da nema vremena jer odmah izlazi.
„Manite to. Jeste li videli danas Čarlsa?“
„Naravno, jutros.“
„Ali ne docnije? Nije vam govorio o Sesili?“
„Ne, nije. I reći ću to ovo Sofi. Neću više da čujem o Sesilijinoj ljubavi. Rešen sam. Ne dozoljavam da se uda za onog pesnika,“ „Dragi moj gospodine“, i Sofi toplo stegnu njegove ruke. Nemoj¬te se pomerati s te tačke! Moram vam reči da će vas Čarls savetovati da odobrite veridbu, ali to ne smete.“
„Šta? Pogrešila si Sofi. Čarls neće ni da čuje i tu je u pravu. Šta je bilo onoj maloj da izbaci onako dobrog čoveka - nikad nisam bio ljući. Oterati Čariberija - onako bogatog...“
Nećaka ga povuče na sofu i natera ga da sedne. „Dragi tečo, Ber-narde. ako uradite tačno ono što vas molim, ona će se udati za Čarlberija. Ali morate mi obećati da nećete dozvoliti Čarlsu da promeni vaše mišljenje.“
„Ali Sofi stalno to govorim...“
„Čarls je rekao Sesiliji da će pristati.“
„Gospođe Bože! Je li on poludeo? Mora da grešiš.“
„Časna reč, ne grešim. Ta najgluplja stvar vrlo verovatno će sve upropastiti ukoliko ne ostanete čvrsti. Dragi moj tečo, ne mislite zašto je Čarls promenio mišljenje! Samo me slušajte. Kad Čarls počne da go¬vori o tome morate odbiti da se ne bi udala za Ogastasa Fonhoupa. U stvari, bilo bi lukavo ako kažete da samo hoćete Čarlberija.“
„Mnogo to vredi kad se Čarlberi povukao.“
„To nema nikakve važnosti. Čarlberi i danas želi da se oženi Se- silijom i ako hoćete možete joj to reći. Ona će reći da hoće da se uda za dosadnog Fonhoupa zato što je dala reč. Možete da besnite na nju koliko hoćete - onoliko kao kad ste prvi put čuli! Ali najvažnija je stvar, dragi gospodine, da ostanete nepokolebljivi. Ja ću ostalo.“ „Dobro Sofi, to se ne slaže. Ti si joj pomogla da stalno bude s njim, tako mi je Čarls rekao.“
„Da, i vidite kakav je sjajan rezultat. Ona više ne želi da se za njega uda, vidi koliko je Čarlberi viši. Da se Čarls nije umešao sve bi išlo onako kako ste želeli.“
„Ne razumem ni reči“, požali se lord.
„Verovatno ne, sve je uglavnom počelo od bolesti male Amabele.“ „Ali ako sad želi Čarlberija, zašto je, do đavola, on ne zaprosi.“ „On bi svakako to uradio ali mu ja ne dozvoljavam. Bilo bi uza¬lud. Samo zamislite u kakvoj se neprilici ona nalazi. Dozvolila je da Ogastas ide za njom, dala reč da će se udati za njega i nikog drugog. Ako se vi složite ona oseća da to mora uraditi. Po svaku cenu obaveštenje se mora zaustaviti. To možete uraditi samo vi. Molim vas učinite to! Ne slušajte šta Čarls govori. Budite neprijatni prema Sesi¬liji kao ranije, to će sjajno poslužiti.“
On je štipnu za obraz. „Ti mangupe! Ali ako se Čarls predomi-slio - znaš Sofi ja se dobro ne raspravljam.“
„Tad se ne raspravljajte s njim! Samo se razbesnite, znam da to znate dobro.“ Nasmeja se jer to shvati kao kompliment.
„Da, ali ako mi ne daju mira?“
„Dragi gospodine, uvek možete potražiti zaklon kod Vajta. Osta-vite ostalo meni. Ako vi to izvršite sigurna sam da ću i ja moći. Imam samo da dodam - nikako ne smete da otkrijete da sam s vama o to¬me razgovarala. Obećajte!“
„Vrlo dobro. Ali reći ću ti nešto, Sofi. Radije bih imao mladog Fonhoupa u porodici nego ono kiselo stvorenje koje je Čarls izabrao.“
„Svakako. To ne bi išlo. Čim sam došla u London primetila sam i sad se pomalo nadam da ću razrešiti i tu nezgodu. Samo uradite svoj deo, svi ćemo se izvući.“
„Sofi, šta kog đavola misliš time?“
Ali ona se samo nasmeja i pobeže iz sobe.
Kraj ovog razgovora potrese celo domaćinstvo. Prvi put nije g. Rivenhol uspeo da slomije očevu volju. Kad je predstavio lordu Ombersliju koliko je istrajna Sesilijina ljubav naišao je na ledeno odbija¬nje koje se završilo s takvim besom da je bio iznenađen. Kako je znao da će ga njegov naslednik brzo nadjačati i bojeći se volje daleko ja¬če od njegove, lord Ombersli gotovo mu nije dao priliku da otvori usta. Rekao je makar koliko da je Čarls osion u upravljanju imanjem, on nije staratelj svoje sestre. Smatra da je Sesilija upola obećana Čarlberiju i neće dozvoliti da se uda za drugog.
„Nažalost, gospodine, Čarlberi više ne želi moju sestru“ i suvo dodade. „Okrenuo se u drugom pravcu.“
„Glupost! Čovek ne izbija iz naše kuće.“
„Tačno, gospodine, hrabri ga naša rođaka.“
„Ne verujem u to. Sofi ga ne bi htela čak iako bi je zaprosio. Ipak ne dozvoljavam da se uda za onu budalu i to joj možeš reći.“
G. Rivenhol joj je rekao, i da bi je utešio, dodao je da se nada da će oca ubediti. Nije se iznenadio kad je mirno primila vest. Cak ni napad lorda Omberslija za vreme večere nije je potresao, mada ni-je volela povišene tonove jer bi je trgli i ona bi promenila boju.
Osoba koja se najmanje uzbudila ovim roditeljskim recima bio je g. Fonhoup. Kada su ga obavestili da je nemoguće objaviti veridbu u novinama odgovorio je rasejano, „da li smo to hteli“ Jesi li mi ti to rekla? Verovatno nisam slušao. Vrlo me brine Lepanto. Znaš, uzalud je poricati da scene bitke na pozornici nisu podesne, ali kako ih iz- beći. Šetao sam gotovo celu noć i nisam mogao da rešim problem.“ „Moram ti reći Ogastase kako je mala verovatnoća da ćemo se venčati ove godine.“
„Da, da. Nije verovatno. Neću misliti na brak dok ne završim ko-mad.“
„Ne. Moramo se setiti da Čarls zahteva da nađeš neko pristojno mesto pre nego što se veridba objavi.“
„To je onda u redu. Pitanje je koliko daleko se može ići i upo- trebiti metode grčkih dramatičara da bi se prevazišla teškoća.“
„Ogastase“, očajno će Sesilija da li tvoj komad više znači od me-ne?“
Iznenađeno je pogleda i vide da ozbiljno govori, uhvati je za ru-ku, poljubi je i reče s osmehom, „koliko si smešna moj divni anđele! Kako bi išta ili neko značio više od moje Svete Sesilije. Za tvoju lju¬bav pišem komad. Da li si protiv hora kao kod Grka?“
Lord Čarlberi kad je video rivala kako nastavlja sa posetama Barkli skveru bez izgovora o Amabelinom stanju uplaši se i zatraži ob¬jašnjenje od svoje učiteljice. Vozio ju je u Merton u svojim kolima i kad mu je otvoreno rekla šta se desilo gledao je dugo ispred sebe. „Vidim, kad mogu da se nadam objavljivanju veridbe?“
„Nikad. Nemojte biti unezvereni dragi moj Čarlberi. Uveravam vas nema potrebe. Jadna Sesi je otkrila da nije shvatila svoje srce.“
„Je li to tačno? Sofi ne igrajte se sa mnom. Priznajem, mislio sam * nadao se - Onda ću pokušati još jednom pre nego što bude kasno.“
„Čarlberi za razumnog čoveka govorite najgluplje stvari. Šta mi-slite da će njen odgovor biti?“
„Ali ako više ne voli Fonhoupa - ako možda žali...“
„Naravno žali, ali to je stvar koja izgleda vrlo laka dok se malo dublje ne sagleda. Uradite to! Da je vaša situacija obrnuta - vi siro¬mašni pesnik Ogastas bogat čovek - možda bi vas slušala. Ali nije ta¬ko! Ovde je njen pesnik za koga je izjavila da će da se uda uprkos porodici - i morate priznati da joj je veran.“
„On - ako uopšte misli na bilo šta drugo sem na one glupe sti¬hove bio bih iznenađen.“
„Ne misli, naravno, ali nećete očekivati da moja rođaka veruje u to. On se priljubio uz nju i ni uz jednu drugu pre nego što sam do¬šla u Englesku, a to bode oči svetu kao neobična odanost. Vi jadni Čarlberiju ste u nepovoljnom položaju što se tiče bogatstva. Kako bezdušna mora Sesilija da bude i odbaci pesnika i uda se za vas. Sigur¬na sam da je to užasno muči. Ona je nežna, ona neće bez dobrog raz¬loga da nanese bol onome koga smatra da je voli svim srcem. Jedina stvar je da joj damo dobar razlog.“
Znao ju je vrlo dobro i oseti se nelagodno. „Za ime Boga, Sofi, šta sad nameravate?“
„Pa, učiniću da se ražalosti zbog vas.“
Nelagodnost pređe u najdublju slutnju. „Bože, kako?“
„Bolje je da ne znate, Čarlberi!“
„Sofi, slušajte me.“
„Ne, zašto bih? Uostalom evo nas. Nemam vremena za diskusi-ju. Morate i dalje imati poverenja u mene.“
„Gospod zna, da nemam i da nikad nisam.“
Kola su već stigla pred markizina vrata.
Zatekli su samu markizu. Nežno je pozdravila Sofiju i izjavila da se pre dva dana vratila iz Brajtona gde je provela dve nedelje.
„Brajton! Nisi mi ništa o tome pričala Sancija. Zašto si tako iz-nenada otišla?“
„Ali Sofi kako sam mogla išta reći kad si bila zatvorena u bole-sničkoj sobi i nisi me posećivala. Ostati stalno na jednom mestu - majadero!"
„Tačno, ali ti si resila da povučeno živiš do povratka ser Hora- sa. Možda si dobila od njega nešto...“
„Ne, nijednu reč.“
„O“, i Sofi se zbuni. „Posao je bio uspešan i rekla bih da će se uskoro vratiti. U ovo doba godine je lepo vreme. Da li je bio vojvo-da od Jorka sa svojim bratom.“
Markiza širom otvori oči. „Ali Sofi, kako bih to znala. Svi kra-ljevski prinčevi su isti, prosti - i iembotado. Ne razlikujem ih.“
Sofi se morala zadovoljiti s tim. Kad su odlazili njen pratilac ra-doznalo zapita, „zašto ste neraspoloženi Sofi? Zar ne sme markiza da ide u Brajton kao svi?“
„Ne, ako je ser Vinsent tamo, njega se bojim. Nikad je nisam vi- dela tako bodru.“
„Da se čovek razočara. Osvojila me je kad je pred mojim očima zaspala.“
Ona se nasmeja i ne reče ništa više. Bila je malo rasejana sve dok nisu došli u Barkli skver. Zatekla g. Rivenhola kako čeka njen povratak u vrlo lošem raspoloženju. To je razvedri i bez ustručavanja odgovori gde je bila.
„Nisi sama išla?“
„Ne, Čarlberi me je vozio.“
„Vidim. Prvo si navela grad da govori o tebi i Talgartu, a sad Čarlberi! Divota!“
„Ne razumem te jasno. Mislila sam da si zamerao ser Vinsentu što ga bije loš glas kao zavodnika, svakako ne sumnjaš da je i Čarlberi to. Čak si neko vreme želeo da se i tvoja sestra uda za njega.“
„Još više želim da moja rođaka ne izađe na glas da je laka,“ „Zašto?“ Kako ne odgovori ona nastavi.
„Kakvo pravo imaš, Čarlse, da prigovaraš onome šta ja radim.“
„Ako tvoj dobar ukus...“
„Kakvo pravo, Čarlse?“
„Nikakvo. Radi što ti je volja. Mene se to ne tiče. Vrlo lako si osvojila Everarda. Nisam se nadao da je tako nestalan. Pazi da ne iz¬gubiš onog drugog obožavaoca tim tvojim flertovanjem, jer verujem samo je to.“
„Bromforda? E, to bi bila šokantna stvar. U pravu si što me opominješ. Čarlberi se boji da će ga izazvati.“
„Znao sam da si u velikoj meri neozbiljna.“
„Tako me glupo grdiš. Nisam uvek takva.“
„Sofi...“ naglo priđe, ispruži ruku i gotovo je odmah spusti.
„Ka¬mo sreće da nikad nisi došla kod nas!“ Okrenu se, osloni se na poli¬cu i pogleda prazan kamin.
„To nije lepo, Čarlse.“
Ćutao je.
„Pa uskoro ćeš me se otarasiti. Ser Horas tek što nije stigao. Radovaćeš se.“
„Moram da se radujem.“ Reči su skoro bile nečujne, nije podigao glavu ni sprečio da izađe. To se desilo u biblioteci. Izašla je u hol baš kad je Daset otvarao vrata g. Vičboldu u kaputu za vožnju, sjaj¬nim čizmama i ogromnim cvetom u rupici od kaputa. Ostavljao je vi¬soki šešir od dabra na sto od mramora i tada ugleda Sofi. „Gđice Stenton-Lejsi, vaš ponizni sluga.“
Bila je iznenađena kad ga je videla jer nije bio u gradu nekoliko nedelja. „Divno, nisam znala da ste u Londonu. Kako ste?“
„Danas sam došao. Čuo sam za vaše muke od Čarlberija. Nikad nisam bio toliko uzbuđen. Došao sam samo da pitam."
„To liči na vas. Hvala vam. Ona je sad dobro, mada mršava i da-lje slaba, jadna mala. Vi ste osoba koju sam želela da vidim. Da li morate odmah da vidite mog rođaka ili bismo mogli da napravimo je¬dan krug po Parku?“
Vozio je feton i galantno je izvede iz kuće i opomenu da će u Parku videti samo građane u ovo vreme.
,,A šta ću da kažem g. Rivenholu?“pitao je Daset i gledao g.
Vičbolda s neodobravanjem.
„Recite mu da sam dolazio i da mi je žao što ga nisam zatekao“, bežbrizno odgovori uvređenom batleru.
„Jeste li vozili vaš feton“, pitao je g. Vičbold dok je pomagao Sofiji da se popne. „Kako vaši dorati?“
„Vrlo dobro. Danas nisam vozila, bila sam u Mertonu sa Čarlbe- rijem...“
„Ah...“ i pogleda je iskosa.
„Da, priča se u gradu o meni. Ko vam je rekao? Najveći nepri-jatelj?“
„Naleteo sam na nju kad sam ovamo dolazio. Morao sam da sta-nem. Ne nosi crninu.“
„I misli da se uda za Čarlsa idućeg meseca.“ Lako je razgovara¬la s Vičboldom i nije patila od ceremonije.
„Rekao sam vam.“
„Da, a ja sam odgovorila da mi može zatrebati vaša pomoć. Osta-jete li duže u gradu ili odmah odlazite?“
„Sledeće nedelje. Ali znajte ne može se ništa učiniti. Šteta, ali ta¬ko je.“
„Videćemo. Sta bi se desilo ako kažete Čarlsu jednog dana da ste me videli u poštanskim kolima sa Čarlberijcm?“
„Ošamariće me. Šta više, ne bi me čudilo.“
„O, ne želim nikako da to uradi. Ali ako bi bila istina?“
„Ne bi mi verovao. Nema potrebe da odete sa Čarlberijem. Niti je on čovek koji bi pristao na takve ispade.“
„Znam, ali moglo bi se udesiti. On vas ne bi ošamario ako ga sa-mo pitate zašto napuštam grad sa Čarlberijem kao pratnjom, da li bi¬ste?“
G. Vičbold razmisli i priznade da bi se pod tim uslovima spasao šamara.“
„Ako pošaljem pisamce u vaš stan, da li biste udesili da to Čarls sazna. Zar nije kod Vajta svako posle podne?“
„Pa obično se tamo nalazi, ali ne uvek. Sem toga neću vas vide- ti da odlazite."
„Mogli biste ako biste napravili krug oko Barkli skvera. Ako vam javim znaćete da je istina i možete čiste savesti reći Carlsu. Pobrinuću se da dozna kad date kući, ali ponekad ne dolazi na večeru i to bi sve upropastilo. Pa. ne! Možda ne sve ali ja sam uvek smatrala od¬ličnim planom ubiti dve ptice jednim kamenom, ako je moguće.“
G. Vičbold se zamisli. „Znate šta mislim?“
„Ne, recite mi."
„Ne želim to da sprečim. Čarlberi nije moj poseban prijatelj. Vr¬
lo je dobar čovek. ali ne viđam ga često.“
„Šta mislite?"
„Mislim Čarls ga može vrlo lako izazvati na dvoboj. Kad razmi-slim, moraće. Savršeno gađa.“
,,U pravu ste i vrlo sam vam zahvalna što ste tu mogućnost spo-menuli. Ni za šta na svetu ne bih dovela Čariberija u opasnost. Ali neće biti ni najmanje potrebe za takve mere, verujte."
„Možda će ga oboriti nekoliko puta.”
„Mislite na pesnice? Ni to sigurno neće."
„Ipak hoće. Poslednji put kad sam video Čarisa bio je toliko ljut na Čari berija, rekao mi je kako bi bilo izvanredno da ga udari. Đavo od čoveka s pesnicama. Ne znam kakav je Čarlberi, ali ne verujem da se može meriti s njim. Boljeg amatera nisam video u životu! Sa¬vršena veština, odlična pozadina, nikako zamajavanje ili vrdanje". iz¬nenada dođe sebi. presta da govori i izvini se.
„Ne mari ništa. Moram o tome da razmislim jer to ne bi bilo do-bro. Ako ga naljutim, što priznajem želim da uradim..."
„To nije teško. Ima vrlo preku narav, uvek je imao."
„I bio bi radostan da nađe izgovor i nekog udari u to ne sum-njam. Naravno, vidim kako mogu da ga sprečim da ne naškodi Čarlberiju. Samo je odluka potrebna. Ne treba se ustezati od neprijatnih dužnosti da bi se dobilo nešto što vredi. G. Vičbolde vrlo sam vam zahvalna. Sad vidim šta ću i ne bih se čudila da oba cilja postignem.“



16

Kada je gđica Rekston čula o Čarlsovom pristanku da se sestra
uda za g. Fonhoupa bila je toliko šokirana, nije mogla da se uzdrži da ne protestuje. Svojim uobičajenim zdravim razumom istakla je rđave posledice takvog braka i molila ga da dobro razmisli pre nego što podstakne Sesilrinu ludost. Slušao je i ćutao, ali kada je saopštila sve što je imala, reče, „dao sam reč. Ne mogu da se s vama složim. Ne sviđa mi se ta veza ali neću da je gurnem u brak kojeg ona ne želi.
Verovao sam da će se povratiti od onoga što mi se činilo samo za¬nos, ali nije bilo tako. Primoran sam da priznam da je njeno srce u pitanju, a ne uobrazilja.“
Gđica Rekston podiže obrve s izvesnom odvratnošću. „Dragi moj Čarlse. to ne liči na vas. Mislim da ne treba daleko tražiti uticaj ko¬ji vas nagoni da tako govorite, ali priznajem nisam očekivala da ćete ¡uzeti u obzir osećanja koja se toliko razlikuju od vaše prirode i (mo¬ram dodati) vaspitanja.“
„Zaista! Moraćete mi malo podrobnije objasniti šta mislite ako ho¬ćete da vas razumem, Evgenija, jer nisam shvatio.“
„Svakako ne“, nežno reče, „Vrlo smo često razgovarali i složili se da ima nećeg nepriličnog kod kćeri koja se protivi roditeljima.“ „Da, opšte uzevši.“
„Ali i posebno, Čarlse, kad je u pitanju njena udaja. Roditelji mo¬raju biti najbolje sudije za ono što njoj najviše odgovara. Ima nečeg smelog i neprijatnog kad se devojka zaljubi, kao što se obično kaže. Nema sumnje, loše vaspitane osobe to često praktikuju, ali verujem da čovek od roda i odgoja više voli da vidi uzdržanost kod ledi koju uzi¬ma. Jezik koji upotrebljavate - oprostite mi Čarlse - više pripada po¬zornici nego salonu vaše majke.“
„Da li? Recite mi, Evgenija, da sam vas zaprosio bez odobrenja vašeg oca, da li biste prihvatili?“
„Ne treba da uzimamo u obzir apsurdnost. Vi od svih ljudi ne bi¬ste to učinili.“
„Ali da sam!“
„Svakako ne.“
„Zahvalan sam vam“, reče sarkastično.
„I treba da budete. Ne verujem da želite da buduća ledi Omber- sli bude žena bez uzdržanosti kćerinske poslušnosti.“
Oči su mu bile tvrde i oštre. „Počinjem da vas razumem.“
„Znala sam da ćete, jer ste razborit čovek. Nisam za brak. ne tre-ba ni da kažem, gde nema obostranog poštovanja. On ne može da uspe. Svakako ako se Sesiliji ne dopada Čarlberi bilo bi pogrešno naterati je da se uda za njega.“
„Velikodušno.“
„Nadam se. Želim da budem velikodušna prema vašim sestrama - prema celoj porodici. Jedan od mojih glavnih ciljeva je da pospešim njihovu dobrobit i uveravam vas da mi je to namera.“
„Hvala.“
Onda stade da okreće narukvicu. „Vi ste skloni da popuštate gđici Stenton-Lejsi, znam, Priznaćete da njen uticaj u ovoj kući nije bio srećan u mnogo čemu. Bez njenog ohrabrenja, usuđujem se da mislim, Sesilija se ne bi ovako ponašala.“
„Ne znam to. Ne biste rekli da njen uticaj nije bio srećan da ste je videli kako neguje Amabel i hrabri moju majku i Sesiliju. To je nešto što ne mogu zaboraviti.“
„Uverena sam da to niko i ne želi. Radujem se što se njenom po-našanju može nepoštedno odati hvala.“
„Dugujem joj što imam mnogo bolji odnos sa Hubertom. I tu je sve učinila za njegovo dobro.“
„Pa, što se toga tiče tu se nismo složili. Nadam se da će Hubert nastaviti kako valja.“
„Vrlo dobro, možda bih mogao reći i suviše dobro, jer šta taj smešni dečak radi smatra da je čašću vezan da nadoknadi zanemare¬no učenje za vreme raspusta. Ide na čitalačke časove.“ Iznenada se nasmeja. „Ako ne padne u depresiju zbog tolikih vrlina. Ipak očekujem da je upao u neku nezgodu.“
„Bojim se da ste u pravu. Postoji nestabilnost karaktera koja mo¬ra da vas stalno brine.“
Gledao ju je ne verujući, ali pre nego što je odgovorio, Daset uve¬de lorda Bromforda. Pozdravi novog gosta ljubaznije nego obično, ra¬kova se i reče, „bojim se da nemate sreće moja rođaka je izašla.1"
„Obavestili su me o tome kad sam ušao - kako ste gospođo - smatrao sam da je red da se popnem i ćeštitam vam na srećnom ozdra¬vljenju vaše sestre. S vremena na vreme posećujem našeg dobrog Bajlija - odličan čovek - i on se zakleo da nema nikakve bojazni od in¬fekcije.“
Kada je videla usta g. Rivenhola i osetila da će nešto podruglji¬vo odgovoriti, gđica Rekston se brzo umeša. „Niste bili dobro, dragi lorde Bromforde? To je žalosno. Ništa ozbiljno, nadam se?“
„Bajli ne misli tako. Smatra da je ovo doba neobično loše, tako loše vreme, vrlo lako utiče na grlo, a ja sam neobično osetljiv. Mo-žete zamisliti koliko je moja majka bila zabrinuta, jer je moje zdra¬vlje delikatno - bilo bi uzaludno govoriti da nije. Morao sam da osta¬nem u sobi preko nedelju dana.“
G. Rivenhol naslonjen svojim širokim leđima na kamin, stavi ru¬ke u džepove kao neko ko se sprema da se zabavlja. Lord Bromford nije video te znake, ali gđica Rekston jeste i jako se uplaši. Požuri da kaže, „bolesno grlo je vrlo čest slučaj. Ne čudim se što se ledi Brom¬ford brine. Znam da su vas dobro negovali.“
„Da. Ne da je moja bolest bila takve prirode - ukratko čak i ma-ma je bila dirnuta odanošću gđice Stenton-Lejsi prema maloj rođaki.“ Pokloni se g. Rivenholu koji prihvati tu ljubaznost klimanjem glave samo što je mračan smešak to kvario. „Setio sam se nekih stihova u Marmionu s tim u vezi.“
Gđica Rekston koja je čula za Sofijino savršeno držanje u bole-sničkoj sobi, mogla je biti zahvalna g. Rivenholu kad je odgovorio, „Da, mi ih dobro znamo.“
Lord Bromford koji je počeo da recituje, 0 ženo u času našem... bio je ometen ali se brzo oporavi i reče, „svaka sumnja koja se poja¬vila u vezi sa istinskom ženstvenošću karaktera gđice Stenton-Lejsi mora se odbaciti, usuđujem se da to kažem."
U tom trenutku Daset objavi da je kočija ledi Brinklou pred vra-tima. Gđica Rekston je morala da se oprosti. Došla je samo dok je nje¬na majka kupovala u Bond stritu. Lord Bromford nije hteo više da sme¬ta jer ni ledi Ombersli ni nećaka nisu bile kod kuće. G. Rivenhol je mogao da se smeje do mile volje. Lordu Bromfordu ljubimcu ledi Brin¬klou ponudili su mesto u kočiji i za vreme kratke vožnje do ulice Bruk u detalje je ispričao simptome njegove poslednje nelagodnosti.
G. Rivenhol pored odluke da se drži na odstojanju od rođake ni-je mogao da ne ispriča šta se desilo. Uživala je baš kao što se nadao i najednom uzviknula ne hoteći, „kako bi on i gđica Rekston odgova¬rali jedno drugom, kako o tome nisam razmišljala?
„Moguće“, hladno odgovori. „Mogla bi se setiti da je gđica Rek-ston moja verenica.“
„Ne mislim da je to razlog“ reče Sofi i podiže jednu obrvu. „Uvređen, Čarlse?“
„Da."
„O, Čarlse, čudim ti se. Tako neiskren.“
Pošto se brzo povukla ostao je da se mršti na vrata.
Rekao je majci da je Sofijino ponašanje sve gore i gore, ali kao najgore pokazalo se posle dva dana. Kada je naredio konjušaru da upregne najnovijeg konja u čeze i užasnut doznao da je gđica Sten¬ton-Lejsi s njim izašla pre pola sata.
„Uzela moje čeze? Kojeg konja?“
Konjušar se potrese. „Mladog - konja, gospodine."
„Ti si upregao mladog konja za gđicu Stenton-Lejsi?“ Rekao je takvim glasom da konjušar zaneme.
„Gospođica je objasnila - gospođica je bila sigurna - da se ne¬ćete buniti, gospodine“, mucao je nesrećnik. ,,A kako sam video da je dva puta vozila vaša kola, a nisam imao nikakve naredbe - rekla je da je u redu - mislio sam da ste joj dozvolili.“
G. Rivenhol besno zbrisa tu iluziju i odbaci svaku konjušarevu pretenziju da može da misli. Konjušar se nije usudio da objasni okol¬nosti već je ćuteći čekao da ga izbaci iz službe. To se nije desilo. G. Rivenhol je bio strog gospodar ali i pravedan i čak i u besu, znao je kakve načine njegova neprincipijelna rođaka upotrebljava da dođe do cilja. Uzdrža se i zapita „kuda je otišla? U Ričmond?“
„0, ne, gospo¬dine. Miledi i gđica Sesilija su otišle u Ričmond pre jednog sata. Gđi¬ca Amabel je s njima, gospođine.“
G. Rivenhol je znao za posetu rođaki koja je živela u Ričmondu, gledao ga je namršteno. Bilo je govora da će i Sofi ići s njima i pi¬tao se zašto se predomislila. To je bio manji problem. Mladi konj ko¬jega je nepromišljeno upregla bio je tvrdoglava životinja, nenaviknuta na gradski saobraćaj i sasvim nepodesan da ga jedna dama savlada. G. Rivenhol je mogao, čak je i Vičbold odličan poznavalac konja pri¬znao je da je težak. G. Rivenhol se seti nekih njegovih trikova i ohla¬di se od brige. Taj strah ga još više naljuti. Uvek je osećao bes ako neko uzme konja bez njegove dozvole, ali ništa se nije moglo upore- diti s ubilačkim besom koji ga je obuzeo. Sofi se ponašala neoprosti¬vo - iako ovo ponašanje nije njoj odgovaralo, nije imao vremena da o tome razmišlja i možda sada leži na kaldrmi slomljenog vrata.
„Osedlaj mi Gromovnika i dorata, brzo!“ Oba konjušara se samo pogledaše. Nijedan konjušar koji je navikao da menja konje na po¬štanskim kolima ne bi mogao brže raditi i dok su ostali buljili, g. Ri¬venhol u pratnji svog sluge, uzjaha i požuri u Hajd Park.
Pogodio je, ali je nažalost naišao na rođaku u trenutku kada se mladi konj propinjao zbog dečaka sa zmajem u ruci i pokušao da se
oslobodi kola. G. Rivenhol koji je mislio da će sve oprostiti samo da nađe rođaku živu vide da je pogrešio. Bled od besa sjaha i predade konja slugi da ga vrati kući baci se u čeze i zgrabi uzde. Nekoliko trenutaka borio se s konjem i Sofi je imala priliku da se divi njego¬voj veštini. Smatrala je da i ona nije bila loša jer joj se nije otrgao, ali priznala je Carlsovu veštinu i uprkos svemu uzviknu „Ah, savršen si! Nisam znala do danas da si tako dobar!“
„Nije potrebno da mi ti to kažeš. Kako se usuđuješ da to radiš? Kako se usuđuješ? Da si slomila vrat, zaslužila bi. Sto nisi noge slo¬mila mom konju, pravo je čudo!“
„Pih!“ reče Sofi jer se pokaja zbog prethodne greške i sad pot¬pali vatru.
Ostatak je bio kao što je očekivala. Povratak u Barkli skver je trajao nekoliko minuta ali g. Rivenhol je u njih nabio svu potisnutu razjarenost za vreme poslednje dve nedelje. Isekao je na komade njen karakter, osudio ponašanje, moral, vaspitanje, izrazio želju da je nau¬či pameti i u isto vreme sažaljevao čoveka koji bi bio tolika budala da je oženi i žestoko žudio za danom kad će se osloboditi njenog ne¬poželjnog prisustva u kući.
Bilo je pitanje da li bi Sofi mogla da zaustavi ovu plimu, ali ni¬je ni pokušala. Sedela je skrštenih ruku, oborenih očiju pored svog tu¬žioca. Nije sumnjala da je bes sasvim iracionalan raspaljen do usija¬nja zato što nije bila ozleđena. Bilo je trenutaka u njenoj pustolovini kada je sumnjala da će se ona ili konj povrediti. Nikad nije bila toli¬ko radosna kad je ugledala rođaka i jedan pogled na njegovo lice bio je dovoljan da sazna koliko je pretrpao straha i brige, mnogo više ne¬go što se i od najboljeg jahača očekuje da oseća za svog konja. Mo¬gao je reći šta hoće nije je prevario.
Dovezao ju je do Barki i skvera i grubo rekao da siđe bez njegove pomoći. Poslušala ga je i ne čekajući da uđe u kuću odvezao je Kolu u Štalu.
To se desilo rano posle podne. G. Rivenhol nije ušao u kuću. Kad je bila sigurna da neće nabasati na njega njegova nekažnjena rođaka pozva slugu i posla ga u najbližu stanicu za poštanska kola i sede da napiše nekoliko pisama. Oko dva časa Džon Poton iznenađen ali bez podozrenja kaskao je u Merton sa pisamcetom u džepu. Da je znao sadržaj ne bi bio tako veseo.
Najdraža Sancija, nalazim se u najstrašnijoj nezgodi i najozbiljnije te molim da mi se odmah pridružiš u Lejsi Menoru. Nemoj me iz.neveriti jer ću potpuno propasti. Asted je samo deset milja od Mertona i ne brini se da ćeš se umoriti. Ja napuštam London za jedan sat i zavisim od tebe. Tvoja oda-na Sofi.
Kad se sluga vratio za svoj trud je dobio pola gineje i sav sre- i mi krenuo da isporuči druga dva zapečaćena pisamceta. Jedno je osta¬vio u stanu g. Vičbolda, a drugo do kuće lorda Čarlberija u mentonovu galeriju za gađanje i odande u klub Bruk gde ga je najzad pronašao. Lorda Čarlberija pozvaše u hol, on primi pisamce, pročita ga, lepo nagradi donosioca da obavesti gđicu Stenton – Lejsi da joj stoji na raspolaganju.
U međuvremenu gđica Stenton-Lejsi koja je s razlogom dala slo-bodan dan svojoj devojci, naredi da uplašena sobarica spakuje njene stvari za jednu noć i sede da završi još dva pisma. Još je pisala ka¬da mi uveli lorda Čarlberija. Nasmeši se na njega i reče. „Znala sam da mogu da se u vas pouzdam. Hvala vam. Dozvolite mi da završim ova pisma.''
Čekao je dok se nisu zatvorila vrata za Dasetom i upitao. „Šta nije u redu? Zašto morate da idete u Asted?“
„To je moj dom. Kuća ser Horasa.“
„Zaista, nisam znao... Ali tako iznenada. Vaša tetka - vaš ro-đak...“
„Nemojte me mučiti. Objasniću vam usput ako budete moj prati¬lac. Nije daleko, može se stići u jednoj etapi.“
„Naravno, pratiću vas. Da li je Rivenhol van kuće?“
„Nemoguće mi je da tražim da me on prati. Molim vas samo da završim poruku Sesiliji.“
On se izvini, sede u stolicu pored prozora. Lepo vaspitanje mu nije dozvoljavalo da traži objašnjenje koje ona očigledno nije želela da da. Bio je mnogo iznenađen. Nestašni pogled isčeze iz njenih oči¬ju. Izgledala je vrlo ozbiljna, činjenica koja ga natera da ne buđe na oprezi već da joj buđe na usluzi.
Sesilijinu poruku završi i zapečati. Sofi se diže i Čari beri se usu¬di da pita da li želi da je vozi u njegovim kolima.
„Ne, ne, iznajmila sam poštanska kola. Tek što nisu stigla. Niste došli svojim kolima?“
„Ne došetao sam od Bruka. Ostajete na selu?“
„Ne znam. Hoćete li sačekati da stavim šešir i ogrtač?“

Pristade i ona se brzo vrati s Tinom koja se vrtela očekujući iz-lazak. Poštanska kola su stigla. Daset iznenađen kao i Čarlberi uputi jednog slugu da veže nazad torbu, Sofi mu dade dva pisma i objasni da čim se g. Rivenhol i gđica Rivenhol vrate odmah ih preda. Pet mi¬nuta docnije sedela je u kolima pored lorda Čarlberija nadajući se da ih kiša neće uhvatiti pre nego što stignu u Lejsi Menor. Tina joj sko¬či u krilo i ona tad ispriča njegovom gospodstvu da je u Grin parku naišla na još jednog ¡talijanskog hrta koji se divio Tini. Opisala je ži¬vo koketeriju Tininu i ljubomoru Čarlsovog prepeličara kojeg je doveo sa imanja na nekoliko dana. Tako i lord Čarlberi poče da priča o lovu na fazane, na lisicu i ostale sportove. Sve je to trajalo dok nisu prešli Kensington. Lord Čarlberi u početku zbunjen ponovo bi na opre-zu. Činilo mu se da se nestašni osmeh vraća na Sofijino lice. Kod Donjeg Tutinga ona mu skrenu pažnju na neobičan crkveni toranj, ali kad se Sofi nasloni on je pogleda i reče, „Sofi, da slučajno mi ne bežimo zajedno.“
Od srca se nasmeja, „Ne, ne, nije tako loše. Moram li da vam kažem?“
„Znam vrlo dobro da imate neki užasni plan. Recite mi odmah!“ Pogleda ga iskosa. Bez sumnje je video obešenjački osmeh. „Pa. U stvari, Čarlberi ja vas kidnapujem.“
Prenerazi se i poče da se smeje, ali ubrzo se povrati. „Znao sam da ima nekog vraga tu, kad sam video da vašeg vernog Potona nema. Sta je ovo, Sofi? Zašto me kidnapujete? Kakav je cilj?“
„Tako da budem kompromitovana, a vi primorani da me venča-
te.“
To veselo objašnjenje ga natera da se ispravi. „Sofi!“
„Nemojte se plašiti. Poslala sam po Džonu Potonu pismo Sanciji i zamolila je da dođe u Lejsi Menor.“
„O, Bože, možete li se pouzdati u nju?“
„Sigurno. Ima vrlo nežno srce i nikad me ne bi izneverila kad naročito želim njenu pomoć.“
On malo odahnu. „Ne znam šta zaslužujete! I pitam se zašto ste ovo uradili?“
„Zar ne vidite? Ostavila sam pismo Sesiliji u kojem joj kažem da hoću da se žrtvujem...“
„Hvala.“
„Tako da bih ućutkala mog teču. Objasnila sam vam kako sam ga ubedila da je njegova konančna odluka da se Sesilija uda za vas.
Koliko znam šok će dovesti Sesi smesta u Asted da nas izbavi. Ako se, dragi moj Čarlberi, ne snađete, perem ruke od vas.“
„O, da ste to davno uradili. Nečuveno, Sofi! Nečuveno! A šta ako ni markiza, ni Sesilija ne dođu? Kažem vam neće me ništa naterati da vas kompromitujem.“
„Ne, nikako! To ne bih volela. Ako bi se to desilo moraćete da provedete noć u Lederhedu. Nije daleko od Lejsi Menora i mislim da će vam biti prilično udobno kod ‘Labuda’. Ili možete iznajmiti kola i vratiti se u London. Ali Sancija neće izneveriti.“
„Jeste li rekli Sesiliji da ste me kidnapovali?“
Ona klimnu glavom i on uzviknu, „Mogao bih da vas ubijem. Ka¬kav trik! A kako ću ja izgledati?“
„Neće na to misliti. Sećate li se kad sam vam rekla da mora da se sažali na vas umesto na Ogastasa. Ubeđena sam da će biti straho¬vito ljubomorna. Nisam znala šta da radim dok mi nije pala na pamet rečenica vrlo uglednog vojnika,’Iznenađenje je suština napada.’ Najsrećnija okolnost.“
„Zar ne“, sarkastično će on. „Imam nameru da siđem kod prve poštanske stanice.“
„Upropastićete sve.“
„Ali to je užasno, Sofi.!“
„Da cilj nije čist.“
Ćutali su. Kad je dobro razmislio okrenu se i reče. „Bolje mi sve recite. Da sam čuo samo polovinu ne sumnjam. Gde se tu nalazi Čarls Rivenhol?“
„Avaj! Strašno sam se posvađala s njim i bila primorana da se sklonim u Lejsi Menor.
„1 ostavili ste pismo i obavestili ste ga o tome?“
„Prirodno.“
„Predosećam srećan sastanak!“
„To je bila teškoća, ali mislim prevazici ću je. Obećavam vam Čarlberi izaći ćete iz sveg ovog celi celcati - možda ne baš, ali tako nešto.“
„Ne znate koliko mi je laknulo. Verujem nisam takmac Rivenho- lu ni sa pištoljima, ali nisam ni kukavica da se bojim susreta s njim.“ „Verujem, ali ne bi vredelo da vas Čarls 'samelje' - da li se ta¬ko kaže?“
„Tačno.“
„Ili da puca u vas?“
Morao je da se nasmeje. „Vidim da Rivenhola treba više žaliti od mene. Zašto ste se posvađali?“
„Morala sam da nađem izgovor kako bih pobegla iz Barkli skve- ra. To morate da shvatite. Nisam mogla ništa drugo da izmislim već da uzmem mladog konja kojeg je nedavno kupio. Divno stvorenje. Ta¬kva velika ramena! Ali nenaviknut na saobraćaj Londona i suviše jak da bi ga ženska ruka držala.“
„Video sam konja. Jeste li ga ozbiljno izveli?“
„Jesam. Strašno, zar ne? Uveravam vas da me je stvarno grizla savest. Ipak nije bilo štete. Nije mi se oteo i Čarls me je spasao pre nego što sam se našla u pravoj teškoći. Šta mi je sve rekao. Nikad ga nisam videla tako besnog. Kad bih se samo setila pola uvreda ko¬je mi je bacio u lice! Ipak. ne mari. Dala sam mu razlog koji mi je bio potreban da pobegnem od njegove blizine.“
On zatvori oči u trenutku agonije. „Nema sumnje, obavestili ste ga da ste tražili moju zaštitu?“
„Ne. Nije bilo potrebe, Sesi će mu to reći.“
„Kakva srećna okolnost, zaista! Nadam se da ćete mi doneti lep venac kad umrem?“
„Svakako. Prema prirodi stvari vrlo verovatno ćete umreti posle mene.“
„Ako preživim ovu avanturu to pitanje ne dolazi u obzir. Vaša sudbina je jasno ispisana, Bićete ubijeni. Ne mogu da shvatim kako ste se dosad izvukli.“
„Čudno! Čarls mi je jednom rekao nešto slično.“
„Nema tu ničeg čudnog, svaki razuman čovek mora to reći.“
Ona se nasmeja. „Ne, niste pravedni. Nikada nikome nisam nau- dila. Može da se desi i moj plan u vezi sa Čarlsom ne uspe, ali u va¬šem slučaju ubeđena sam da hoće. To nas može zadovoljiti. Jadna Se¬si. Zamislite kako je strašno biti primoran i udati se za Ogastasa i pro¬vesti ostatak života slušajući njegove pesme.“
To je toliko uticalo na lorda Čarlberija da on zaćuta. Nije više govorio kako će ostaviti Sofiju kad su stali kod poštanske stanice već kao da se prepustio sudbini.
Blizu te poštanske stanice se nalazila kuća iz Jelisavetinog doba, Lejsi Menor. Mnoge generacije su dodavale po nešto ali ipak je za¬držala originalnu lepotu. Prilazilo joj se finom avenijom koju su ne¬kad okružavale lepo održavane bašte, ali kako je ser Horas bio dugo odsutan i još nemaran domaćin, bašte su zarasle u korov, a nepotkre- sane ruže cvetale u zapuštenim lejama, žbunje, prava divljina. Bilo je oblačno i tu i tamo se neki zrak probijao i pokazivao elegantne pro¬zore kojim je bilo potrebno pranje. Iz jednog dimnjaka tanak se dim dizao, jedini znak da u kući neko stanuje. Sofi kritički pogleda oko sebe dok je Čarlberi vukao lanac od zvona na vratima.
„Sve je u užasnom neredu. Moram reći ser Horasu da tako ne može više da ide. Nije smeo ovako zapustiti kuću. Čitava vojska ba- štovana je potrebna. Nikad nije voleo ovo mesto. Ponekad sam sum¬njala da je zbog toga što je majka ovde umrla ili je možda zato što je užasno nemaran. Pozvonite ponovo Čarlberi.“
Posle podužeg čekanja čuše se koraci, škripa reze i zvuk uklanja¬nja lanca sa vrata.
„Pomirio sam se, Sofi! Nikad se nisam nadao da ću se naći iz¬među korica romana iz biblioteke. Da li ćemo naći paučinu i kosture ispod stepeništa?“
„Bojim se nećemo, inače bi bilo izvanredno. „Dobar dan Kleve- rinže. Da, da, to sam ja. Došla sam da vidim kako si ti i Matilda.“ Stari sluga, mršav, prosed, povijenih leđa zagleda se u nju i izu¬sti, „Gđice Sofi! Ah, da smo znali da dolazite. Dobio sam takav udar kad sam čuo zvono. Ovamo Mati, Mati. To je gđica Sofi!“
Koliko je on bio mršav njegova žena je bila debela. Ispuštala je neobične zvuke i pokušavala da odveže prljavu kecelju. Sva usplahi¬rena zamoli Sofi da uđe i oprosti na neredu. „Gospodin je rekao da će srediti kad se vrati iz inostranstva.“ Sumnjala je da ima i mrvice čaja. Samo da je znala, očistila bi dimnjake i u najboljem salonu bi skinula navlake.
Sofi je smiri. Znala je da će kuća biti u takvom stanju i uđe u hol. Bio je veliki, u drvetu s niskim plafonom. Lepe stepenice su vo¬dile na gornje spratove. Stolice prekrivene navlakama, sloj prašine le¬žao na stolu u sredini, Vazduh neprijatno vlažan zbog velike fleke na jednom zidu.
„Moramo otvoriti sve prozore i upaliti vatru. Da li je markiza - španska ledi došla?“
Uverili su je da se nikakva španska ledi nije pojavila, činjenica zbog koje je Klevering mislio da im se treba čestitati.
„Dobro. Biće uskoro ovde. Moramo se potruditi da poboljšamo stvari pre nego što dođe. Donesite drva i zapalite vatru ovde, a ti Me¬ti skini navlake. Ako nema čaja u kući uverena sam da ima piva. Do¬nesi za lorda Carlberija, molim te. Čarlberi, izvinite na pozivu u ova¬ko napuštenu kuću. Čekajte, Kleverinže, da li su štale u dobrom sta¬nju. Ne bih želela da kola odu već neka se smeste i momci poštan¬skih kola malo os veže.“
Lord Čarlberi se ponudi. „Dozvolite da se ja pobrinem o tome. Neka mi Klevering pokaže gde su štale.“
„Da, molim vas. Moram pogledati koje su sobe najpogodnije i dok se vatra ne zapali biće vrlo neudobno.
Njegovo gospodstvo ode sa Kleveringom da odvede momke u šta¬lu - srećom, bile su suve i pazio ih je stari penzioner čije oči zacakli- še kad ugleda konje makar i bile za vuču. U prostranim štalama zate¬kli su samo jednu kobilu i par konja sa farme, ali on ih je uveravao da ima dosta hrane i slame i povede momke u svoju kuću da ih ugosti.
Lord Čarlberi se šetao po bašti dok ga kiša nije uterala u kuću. Tu vide da su navlake skinute, prašina izbrisana i vatra upaljena u ogromnom ognjištu.
„Nije zaista hladno, ali sve će izgledati veselije.“
Njegovo gospodsto je sumnjičavo gledalo kako se dim vraća, pri¬lično se meko složi i napravi da greje ruke na tankom plavičastom plamenu. Jači udar dima ga natera da se povuče i nakašlje. Sofi kle¬če da prodžara. „Verujem da je ptičje gnezdo u odžaku. Matilda tvr¬di da u početku uvek kulja dima kad su dimnjaci hladni. Našla sam nešto čaja u ormanu u ostavi. Matilda će nam uskoro doneti. Nije ima¬la pojma da je bio tamo. Pitam se koliko dugo je skriven ležao.
„Pitam se“, odgovori, iznenađen ostacima iz zaboravljenih dana u Lejsi Menoru.
„Srećom čaj tnože dugo da traje, da li?“
„Nemam pojma. Videćemo.“ Poče da se šeta i razgleda slike u holu i ukrase. „Sramota, pustiti da ovakvo mesto propada. Ova dre- zdenska grupa je divna. A onaj Harlekin me zaneo. Čudim se da vaš otac nije iznajmio kuću nekim uglednim ljudima dok je u inostranstvu.“
„Dozvolio je godinama tetki Klari da živi ovde. Bila je vrlo eks¬centrična, držala je mačke i umrla pre dve godine.“
„Nemam utisak da je vodila računa o kući.“, i poče da razgleda jedan pejzaž u zlatnom ramu.
„Ne, nije. Ne mari, Ser Horas će je uskoro popraviti. U među¬vremenu Matilda je sredila salon za doručak i tamo možemo sesti. Bi¬će nam prijatno. Jedina stvar koja me brine je večera. Čini mi se da Matilda nema pojma o kuvanju, a priznajem ni ja. Možete reći da to nije važno ali...“
„Ne. Neću reći ništa slično. Zar večeramo ovde? Moramo li?“
„Moramo se rešiti. Nisam sigurna kad možemo da očekujemo Sesiliju ali ne verujem da će pre sedam doći. Otišla je u Ričmond s tet¬kom i verovatno će provesti celo posle podne. Da li vas interesuju sli¬ke? Hoćete li da vam pokažem Dugu Galeriju? Najbolje su tamo.“
„Hvala, voleo bih da ih vidim. Da li očekujete Rivenhola sa se¬strom?“
„Možda. Ipak sumnjam da će krenuti sama, a on će sigurno biti osoba kojoj će se ona obratiti. Ali ako ne dođe sa sestrom, ubrzo će za njom. Hajdemo u galeriju dok čaj ne bude gotov!“
Povede ga i zaustavi se da ponese svoju veliku putnu torbu. Na severnom delu kuće galerija je bila mrtvački mračna, teške zavese na- vučene preko prozora. Sofi ih razgrnu.
„Ima dva Vandajka, jednu za koju se veruje da je Holbajn, mada ser Horas sumnja. A ovo je por¬tret moje majke od Hopnera. Ne sećam je se. Ser Horas nije voleo ovu, izgledala mu je usiljeno što ona nije bila.“
„Ne ličite na nju.“
„O ne, Smatrali su je lepoticom!“
On se nasmeši ali ništa ne dodade. Nastaviše dalje kad Sofi reče da je Matilda verovatno donela čaj. Trebalo je zavese ponovo navući i Čarlberi priđe prozoru. Navukao je preko dva prozora i ispružio ru¬ku da uhvati zavesu kad Sofi iza njega reče. „Ostanite tako na trenu¬tak, Čarlberi. Možete li da vidite letnju kuću odatle?“
On zasta s rukom preko prozora i poče da govori kako vidi ne¬što što - kad se začu prasak i on odskoči hvatajući podlakticu i ose- ti kao da ga je vrelo gvozde opeklo. Trenutak je bio omamljen, tad vide da je rukav pocepan, a krv curi između prstiju i Sofi kako spu¬šta elegantni mali revolver.
Bila je bleda ali se osmehivala na njega. „Oprostite. Bezočna stvar ali sam mislila da bi bilo gore da sam vas opomenula.“
„Sofi, jeste li poludeli? Šta kog đavola mislite time?“ I poče da zavija maramicom.
„Dođite u jednu od spavaćih soba i dozvolite mi da vam zavijem ranu. Imam sve spremno. Bojala sam se da ćete se naljutiti jer znam da sam vas užasno povredila. Trebalo mi je mnogo snage da to ura¬dim", reče nežno i povuče ga.
„Ali zašto? Za ime Boga šta sam učinio da ste morali da pucate na mene?“
„Ništa. Skinite kaput. Užasavala sam se da ću zadrhtati i slomiti ruku, ali vidim da nisam.“
„Ne, niste. Više je ogrebotina ali ipak ne vidim zašto...“
„Ne, zaista je samo mala rana. Toliko sam zahvalna.“
„I ja sam. Srećan sam što nisam mrtav!“
„Kakva glupost! Na ovom rastojanju? Ipak, ser Horas bi se po¬nosio sa mnom jer sam bila čvrsta i ne bi bilo dobro da sam zadrh¬tala. Sedite da je operem.“
On posluša i stavi ruku iznad lavora vode kojeg je pripremila. Bio je pun humora i sad kad je prvi šok prošao nije mogao da se uzdrži. „Da, zaista. Mogu da zamislim ponos roditelja ovakvom činu! Snaga je slaba reč za to. Zar nećete pasti u nesvest kad vidite krv?“
„O, ne. Nisam svilena.“
On prsnu u smeh. „Ne, ne, Sofi, niste svileni. Sjajna Sofi!“
„Budite mirni", strogo reče. Pogledajte jedva krvari. Posuću bazi- likum puder, zaviću i možete biti mirni,"
„Nisam nimalo miran i uskoro će me uhvatiti groznica. Zašto ste to uradili, Sofi?“
„Dobro“, reče ozbiljno, ,,g. Vičbold mi je rekao da će vas Čarls ili izazvati na dvoboj ili prebiti pesnicama, a ja ne želim da se išta od toga desi.“
Ovo ga naljuti, zgrabi njenu ruku i uzviknu, „Je 1’ to tačno! Mi¬slite li da se bojim Čarlsa Rivenhola?“
„Ne, ali zamislite kako bi bilo da vas Čarls ubije mojom gre¬škom?" „Glupost! I ako ijedan od nas bude toliko lud i dozvoli da dođe do toga - što ne verujem...“
„Ne, u pravu ste, ali prema recima g. Vičbolda Čarls može da vas obori.“
„Vrlo verovatno ali iako nisam takmac Rivenholu mogu dobro da se branim.“
Ona poče da zavija ruku. „Ne bi bilo dobro. Da vi oborite Čar¬lsa Sesi to ne bi volela, a ako mislite, dragi moj Čarlberi da će mo¬drica na oku ili krvav nos pomoći kod nje, grdno se varate.“
„Mislio sam da treba da me sažaljeva“ reče sarkastično.
„Tačno i ta okolnost mi je pomogla da pucam na vas“, trijumfal¬no reče.
Morao je ponovo da se smeje. Zavoj mu je bio suviše debeo i on jetko reče da ne može da obuče rukav.
„Rukav je ionako upropašćen te nije važno. Možemo zakopčati kaput preko grudi i napraviću maramu za vašu ruku. Jeste samo ma¬la rana ali može ponovo da krvari zato je bolje da je držite u mara¬mi. Siđimo i vidimo da li je Matilda donela čaj.“
Ne samo da je uznemirena gda Klevering to uradila, već je po¬slala baštovanovog dečaka da otrči u selo i pozove u pomoć devojku crvenih obraza koju predstavi Sofiji kao najstariju ćerku svoje sestre. Klanjajući se devojka reče da se zove Klementina. Sofi pretpostavlja¬jući da će nekoliko osoba provesti noć, uputi je da donese ćebad i po¬steljinu i da ih izvetri pored vatre u kuhinji. Gda Klevering je i dalje udešavala salon za doručak, ostavila je čaj u holu gde je vatra poče¬la da gori. Ipak s vremena na vreme bilo je naleta dima. Čarlberi u dubokoj fotelji s jastukom za povređenu ruku osećao je da bi bilo džandrljivo kritikovati. Servirala je čaj koji je malo izgubio od svog mirisa posle dugog ležanja uz komade hleba s buterom i kolače od šljiva koje je Sofija s apetitom jela. Napolju je jaka kiša padala ma-lo svetla se probijalo u niske sobe Menora. Našli su lojanicu, ali gđa Klevering donese lampu i hol s navučenim zavesama izgledao je vr¬lo prijatno.
Ubrzo su se čuli zvuci kola. Sofi skoči, „Sancija! Sad možete da budete spokojni.“ Uze lampu i donese je do vrata koja širom otvori držeći je visoko da baci više svetlosti. Prepozna markizinu kočiju i ser Vinsenta kako iskoči i pomože markizi. U istom trenutku g. Fonhoup siđe i stade kao ošamućen gledajući osobu na vratima ne hajeći što se kiša sliva s njegove glave.
,,Oh, Sofi, zašto?“ zajauka markiza čim je stala pod trem. „Kiša - moja večera. Vrlo rđavo od tebe.“
Sofi ne obraćajući pažnju na njene žalopojke, besno se obrati ser Vinsentu. „Šta to treba da znači? Zašto ste pratili Sanciju i kog ste đavola doveli Ogastasa?“
Ser Vinsent se zatrese od smeha. „Draga moja Junono, pustite me da uđem. Iz iskustva sigurno znate da niko ne dovodi mladog Fonho- upa, on jednostavno dođe. Čitao je dva prva čina svoje tragedije San- ciji kad je vaš glasnik stigao. Dok se još videlo čitao nam je u vožnji. Uđi u kuću zaneseni pesnice, bićeš skroz mokar ako i dalje ostaneš." G. Fonhoup krenu napred.
,,0h, dobro. Mislim da mora ući, ali ovo je veliki maler“, reče Sofija.
„To ste vi!“ izjavi g. Fonhoup. ,,U jednom trenutku dok ste sta¬jali sa lampom iznad glave učinili ste mi se kao boginja. Boginja ili Vestalka.“
„Da sam na vašem mestu ja bih ušao, pa se tek onda rešio.“




17


Kad su ledi Ombersli i ćerke to posle podne stigle iz Ričmonda u Barkli skver zatekla su gđicu Rekston. Pošto je srdačno zagrlila le¬di Ombersli objasnila je da ih čeka jer nosi poruku od svoje majke. Ledi Ombersli se malo zabrinu za Amabel, koja je izgledala umorno i žalila se na malu glavobolju, odgovori rasejano, „zahvaljujem se tvo¬joj majci draga moja. Amabel pođi sa mnom da ti obrišem čelo sir- ćetom. Biće ti odmah bolje, mila moja.“
„Jadnica, vrlo loše izgleda. Znate gospođo da smo skinule crni¬nu. Mama želi da napravi prijem u čast skorašnjeg događaja - vrlo mali - ali neće da odredi datum koji vama ne odgovara. Vidite ja sam njen glasnik.“
„Tako ljubazno od nje“, promrmlja njeno gospodstvo. „Bićemo srećni - koji god dan tvoja majka odredi. Imamo dosta vremena. Se- silija će to srediti s tobom. Reci sve što se pristoji svojoj majci. Do¬đi mila!“ I dok je govorila odvede svoju najmlađu ćerku i ne vide da je Daset predao Sofijino pismo. Dok je Daset ljubopitljivo gledao Se- silija pročita i preblede. Pogleda gore, pođe napred, otvori usta kao da je htela da pozove majku. Pribra se i pokuša da se stiša. Ruke su joj vidno drhtale i videlo se da je pretrpela šok.
Gđica Rekston prileti i saosećajno reče, „nisi dobro, jesi li primi¬la rđave vesti?“
Daset koga su svrbeli prsti da prelomi pečat na Sofijinom pismu, reče, „da li će se gđica Stenton-Lejsi vratiti u grad ovo veče? Njena devojka je uzbuđena nemajući pojma da gospođica ide na selo.“ Sesilija još ošamućena ga pogleda, savlada se i prilično mirno re¬če, „da, verujem. Svakako će doći.“ Ako je ovaj odgovor zadovoljio Dasetovu žeđ za znanjem, gđicu Rekston nije. Uze Sesiliju za ruku, odvede je u biblioteku i reče najslađim glasom, „vožnja te je umori¬la. Dasete, donesite času vode i mirišljave soli, gđica Rivenhol se ne oseća dobro.
Sesilija se zahvali kad je primora da legne na sofu. Gđica Rek¬ston vešto joj skide šešir, poče da joj trlja ruke i izvuče pismo koje je Sesilija jedva držala. Daset dođe, gđica Rekston mu se zahvali i uze čašu. Slabost koja je bila vrlo kratka već je prolazila te ona sede da se osveži mirišljavom soli. Gđica Rekston vrlo energično dohvati Sofijino pismo i poče da ga čita.
Druga Sesilija, pitala si zašto nisam htela da te pratim u Rič- inond. Neka ti ovo pisamce objasni. Dugo sam razjnišljala o nesrećnoj situaciji u kojoj se nalaziš, vidim jedini način da prekinem tu nevolju i patnju zbog neumoljive odluke teče da se udaš zu C.
Verujem da mu je sam C. pomogao u ovoj odluci, ali neću da ti zadajem veći bol pišući o tome. Ako C. bude otklonjen uverena sam da će teča dozvoliti da se udaš za F.
Čarls će ti reći da smo se posvađali. Muda je prvobitno gre¬ška bila moja - njegovo ponašanje, reci tako žestoke, nekon- trolisane, nateraU su ine da se povučem u Lejsi Menor. Ni¬sam mogla da ostanem pod istim krovom s n jim. Ubedila sam C. da me prati. Imaj poverenja u mene da mu neću dozvoli¬ti da napusti večeras Lejsi Menor. On je džentlmen i mada njegovo srce neće nikud pripadati meni, ubeđena sam da će me morati zaprositi i ti najzad možeš biti spokojna.
Nemoj se plašiti z.a mene. Ti znaš da želim da se udam i ma¬da ni moja osećanja nisu vezana z.a njega kao i njegova z.a mene, nadam se da ćemo podnošljivo živeti zajedno. Ako mo¬gu da ti na taj način pomognem moja najmilija rođako, bi¬ću nagrađena.
Uvek odana tvoja Sofi
„Gospode Bože“, uzviknu gđica Rekston. „Je li to moguće? Ma¬da sam mislila da je njeno ponašanje rđavo, nisam verovala da bi do¬tle mogla da ide. Nesrećnica! Nema ni traga od skrušenosti! Ni traga od sramote! Jadna moja Sesili ne čudim se što si klonula. Strašno si prevarena!“
„Šta to radiš?“ Trže se Sesilija. „Evgenija nemaš prava da čitaš moja pisma! Vrati mi ga odmah i ne usuđuj se da sadržaj spomeneš ni živoj duši!“
Gđica Rekston ga vrati i dodade, „Nisam htela da pozovem ledi Ombersli, više sam volela da otkrijem šta te je potreslo. A što se ti¬če sadržaja pisma, uverena sam da će se ta vest raširiti po Londonu do sutra. Ne znam kad sam bila toliko šokirana.“
„Po ćelom Londonu? Ne to neće biti. Sofi - Čari beri! Ne može i ne sme biti! Odmah krećem za Asted. Kako je mogla da uradi ta¬kvu stvar! To je njena dobrota, njena želja da pomogne. Ali kako se usuđuje da ide sa Čarlberijem!“
Pokuša ponovo da pročita pismo ali ga zgužva tresući se. „Svađa sa Čarlsom! Oh, mora znati da on ne misli ono što kaže kad je besan. Ona to zna. On će poći sa mnom da je vratimo kući. Gde je? Mora neko otići do Vajta.“
Gđica Rekston je zadrža. „smiri se, molim te, Sesili! Razmisli ma¬lo. Ako se tvoja nesrećna rođaka tako posvađala sa Čarlsom. njegov odlazak može da pogorša stvari. Verujem da si u pravu ali se ne sme dozvoliti da stvari pođu tim pravcem. Skandal koji bi iz toga proiza- šao bio bi takav da niko od nas ne bi mogao da misli drukčije, Bo¬jim se kakav će utisak napraviti na dragu ledi Ombersli. Nesrećnica mora da se spase od sebe.“
„I Čarlberi. To je sve moja ludost. Moram smesta da krenem“ re¬če lomeći prste.
„Uradićeš tako i ja ću poći s tobom. Samo mi daj vremena dok ti narediš da se upregne kočija tvog oca, ja ću napisati cedulju maj¬ci. Verujem da će je neko od slugu odneti u ulicu Bruk. Obavestiću je da ste me ubedili da ovde provedem noć s tobom, ona će to razu- meti.“
„Ti!“ uzviknu Sesili. „O ne, ne, ne. Vrlo je lepo od tebe Evge¬nija, ali bih volela da ne pođeš.“
„Ne možeš da ideš sama.“
„Sofjina devojka će poći sa mnom. Molim te o ovome ne govo¬ri ni reči.“
„Draga moja Sesili, nećeš valjda dozvoliti devojci da sazna. Ako nećeš moje društvo biću primorana da sve ispričam ledi Ombersli. Smatram dužnošću da idem s tobom i ubeđena sam da bi i Čarls želeo. Moje prisustvo u Lejsi Menoru će svemu dati ispravnost, jer verena devoka ima drukčiji status od one koja nije.“
,,Oh, ne znam šta da radim. Volela bih da nisi pročitala Sofijino pismo.“
„Mislim bolje je za sve što sam ga videla. Ti si jedva sposobna, draga Sesili da pribrano vodiš tako delikatnu stvar. Šta hoćeš? Da li da idem s tobom ili da iznesem sve tvojoj mami?“
„Dobro, pođi. Mada zašto želiš kad vrlo dobro znam da nikako ne voliš Sofi, nije mi jasno.“
„Kakva su god moja osećanja smatram da nikada ne smem zabo¬raviti hrišćansku dužnost.“
Sesilija se zacrvene. Bila je nežna devojka ali ove reči je nalju- tiše i ona kao zolja odgovori, „Dobro, pođi. Sofi će uspeti da te na¬pravi glupom. Ona to uvek učini i tako ti i treba zato što se mešsš u ono što te se ne tiče.“
Gđica Rekston je znala da je njen čas trijumfa došao. Neprijatno se nasmeja i posavetova je da dobro smisli šta će majci reći. Sesilija dostojanstveno odgovori da zna i krenu vratima. Pre nego što je sti¬gla Daset se ponovo pojavi i ovog puta najavi lorda Bromforda koji je želeo da razgovara s njom.
„Trebalo je reći da nisam tu. Ne mogu sad da vidim lorda Brom¬forda.“
„Ne. gospođice. Njegovo gospodstvo je odlučilo da vidi vas ili njeno gospodstvo ali njeno gospodstvo, ne želi zbog Amabel da je ne¬ko uznemirava. Treba da napomenem da njegovo gospodstvo zna da je gđica Sofi otišla iz grada i želi da dozna gde.“
,,Ko je rekao da je gđica Sofi otišla iz grada?“ oštro će Sesilija. „To ne mogu da uzmem na sebe. Kako nisam dobio protivna na¬ređenja smatrao sam da mogu da kažem kada me je njegovo gospod¬stvo pitalo da li je istina.“
Sesilija bespomoćno pogleda gđicu Rekston koja udmah ugrabi priliku da uzme stvar u svoje ruke.
„Molim vas zamolite njegovo gospodstvo da uđe.“
Daset se pokloni i povuče.
„Evgenija, pazi šta radiš. Šta ćeš mu reći?“
„To će zavisiti od prilika. Ne znamo koliko zna. Ne treba zabo¬raviti da se interesuje za tvoju rođaku...“
„Ne dolazi u obzir. Sofi se nikada ne bi za njega udala.“ „Svakako se porekla da nije dostojna njegove odanosti. Nadam se da neće ni za bilo kog uglednog čoveka ako je zaprosi.“
Kako je lord Bromford ušao u sobu u tom trenutku Sesilija ne odgovori.
Njegovo gospodstvo je bilo vrlo zabrinuto ali nikakva briga nije umanjila njegove formalnosti pri pozdravljanju. Izvedeno je savršeno. Pitao je za Amabelino zdravlje i na kraju zamolio gđicu Rivenhol da sedne. Video je gđicu Stenton-Lejsi na Pikadiliju u poštanskim koči¬jama sa lordom Čarlberijem i putnom torbom pozadi.
„Moja rođaka je morala iznenada da napusti grad“, hladno će Se¬silija.
„Sama sa onim čovekom kao pratiocem!“ uzbudi se lord. „Vrlo čudno - trebalo je danas posle podne da se provozam s njom.“ „Zaboravila je. Biće joj žao. Morate joj oprostiti.“
Prodorno je gledao i onda se obrati njenoj pratilji. „Gđice Rek¬ston, vas molim. Nije potrebno da mi kažete da je gđica Stenton-Lej¬si napustila tajno London. Kako je Rivenhol dozvolio. Izvinite, ali Čarlberijeva pažnja - složićete se, je preterana, van granica pristojno¬sti, dala je povoda najstrašnijoj sumnji. Nije vam nepoznato da sam i sam bio zainteresovan. Laskao sam sebi da ću posle dolaska ser Horasa Stenton-Lejsija - ali ovaj iznenadni odlazak - putna torba poza¬di, pozadi...“ stade očigledno savladan.
Gđica Rekston mirno reče, „gđica Stenton-Lejsi se uvek malo obazirala na pravila ponašanja. Odvezla se u svoj dom u Asted, ali uverena sam da će ubeđivanja gđice Rivenhol i moja prevagnuti i ona će se s nama vratiti u London večeras. Mi baš sad krećemo za Asted.“ Bio je jako uzbuđen. „To sasvim liči na vas. Razumem vas. Već nekoliko nedelja znam da je taj čovek razvratnik. Sigurno ju je obma¬nuo. Da li vas Rivenhol prati?“
„Idemo same. Pogodili ste šta je istina i cenićete naše poduhvate da se taj nesrećan događaj sačuva od sveta.“
„Da. sigurno. Ali ne može se zamisliti da dva nežna stvorenja preduzmu takvu misiju bez čvrste muške podrške. Pratiću vas. Pozva- ću čarlberija na odgovornost. Njegovo ponašanje u celoj ovoj aferi je pokazalo kakav je. Sramno je prevariti gđicu Stenton-Lejsi i odgova- raće za to.“
Sesilija se jako pobuni ali gđica Rekston se umeša i reče, „Vaša osećanja vam čine čast. Što se mene tiče biću vam zahvalna. Samo najveća potreba bi mogla da me natera da preduzmem ovu misiju bez podrške odgovornog džentlmena.“
„Odmah ću osedlati konja. Mogu vam reći biće neobično ako ne izazovem Carlberija. Nisam pristalica varvarskog običaja dvoboja ali prilike menjaju slučajeve, a ovakvo ponašanje ne sme proći nekažnje¬no. Odlazim i brzo se vraćam.“
Jedva je to rekao, zgrabio obe njene ruke i izleteo iz sobe. Upla¬kana Sesilija poče da grdi gđicu Rekston, ali ova dama se nije nima¬lo potresla.
„Velika je nezgoda što je svestan bekstva gđice Stenton-Lejsi, ali ne bi valjalo ostaviti ga da sumnja. Priznajem da će prisustvao razum¬nog čoveka za mene biti uteha i ako ga njegova viteška priroda nate¬ra da zaprosi tvoju rođaku, to bi bilo rešenje naših teškoća i moram dodati više za nju nego što zaslužuje.“
„Taj dosadni davež!“
„Svesna sam da je vrednost lorda Bromforda stalno potcenjivana u ovoj kući. Smatram ga razumnim čovekom koji oseća ono što tre¬ba o ozbljinim stvarima i veliki broj informacija može da pruži dru¬gima koji nisu lakomisleni da ga slušaju.“
Kako nije bila u stanju da savlada uzbuđenje gotovo se reši da sve kaže majci.
Ali ledi Ombersli kad je videla koliko je Amabelin puls brz bila je toliko zaneta da je malo pažnje obratila. Sesili znajući koliko je nje¬na majka nežna uzdrža se i reče da je poruka iz Lejsi Menora nate- rala Sofi da ode, ali kako je neugodno da ostane sama u napuštenoj kući, ona kreće da joj pravi društvo ili da je vrati u London. Kad se ledi Ombersli začudila rekla je da se Sofi posvađala s Čarlsom. To ju je ožalostilo ali se nije iznenadila. Suviše je dobro znala gorak jezik svog sina. Ni zašta ne bi dozvolila da se to desi i lično bi otišla za Sofijom da je Amabel dobro. Nije volela što njena ćerka putuje sama ali kad je čula za gđicu Rekston smirila se i dozvolila da ide.
U međuvremenu gđica Rekson je pisala u biblioteci. Nije mogla da se odupre iskušenju i napisa pismo svom vereniku kao i majci. Naj¬zad će i Čarls priznati koliko je njegova rođaka nemoralna i pokva¬rena, a ona velikodušna. Oba pisma je dala Dasetu da ih odmah pre¬da. Uskoro se popela u kočiju ledi Ombersli srećna što je izvršila svo¬ju dužnost. Ni Sesilijina zlovolja nije mogla da pokvari njeno samo¬zadovoljstvo. Nikad Sesilija nije bila tako ljuta. Na moralisanje svoje družbenice odgovarala je jednosložnim recima i bila toliko neosetljiva jer kad je kiša počela da pada odbila je da da treće mesto u kočiji lordu Bromfordu koji je jahao za njima zavrnute kragne i najnesreć- nijeg izraza lica. Gđica Rekston je predložila da jedan od slugu na bo¬ku vodi konja njegovog gospodstva, a on udobno sedne s njima, ali Sesilija je na sve to rekla da se nada da će grozni čovek dobiti zapaljenje pluća i od toga umreti.
Nije prošao ni sat kad se Daset ponovo uznemirio, koliko je to njegovo dostojanstvo dozvoljavalo, dolaskom druge poštanske kočije, isprskane blatom koju su vozila četiri oznojena konja. Veliki broj ko¬fera i putnih torbi bilo je natovareno nazad i na krovu. Umereno ob¬učen čovek iskoči, ustrča uz stepenice Ombersli zgrade i zazvoni. Dok je Daset stajao mirno drugi lakej je otvarao vrata. Mnogo krupnija osoba izađe iz kola i pošto dade nekoliko gineja postiljonima i ljuba¬zno proćaska s njima uputi se vratima.
Daset koji je ovo opisao domaćici bio je toliko rastrojen i jedva je promucao, „Dobro veće, gospodine. Nismo - vas - očekivali, go- spodine.“
„Ni ja nisam očekivao", odgovori ser Horas skidajući rukavice. „Vražje dobro putovanje. Ni dana više od dva meseca na moru. Recite vašima da moj ceo prtljag unesu u kuću. Njeno gospodstvo je dobro?“ Daset mu pomože da se iskobelja iz kaputa i reče da je njeno go¬spodstvo dobro.
,,U redu“, priđe velikom ogledalu malo popravi mašnu. „Kako je moja kći?“
„o, gđica Sofi je odličnog zdravlja.“
„Uvek bila. Gde je?“
„Žao mi je što moram da vas obavestim da je gđica Sofi otišla iz grada“, odgovori Daset koji je imao zadovljstvo da o Sofijinom ta¬janstvenom nestanku razgovara sa svim ukućanima.
„Dobro. Videću njeno gospodstvo.“ I tako, po Dasetovom mišlje¬nju. pokaza malo interesa za svoju jedinicu.
Daset ga odvede u salon i ostavi ga da potraži devojku njenog gospodstva. Amabel je baš zaspala i posle nekoliko minuta ledi Om- bersli užurbano uđe i skoro se baci na muške grudi svog brata. ,,0h, dragi moj Horase. Toliko mi je milo što te vidim. Žao mi je - bezbedno si putovao?“

„Dobro, ali nema potrebe da mi uništiš kravatu samo zbog toga, Lizi. Nisam bio ni u kakvoj opasnosti. Ne izgledaš sasvim zdravo. Iz¬gledaš bolesno, šta je? Ako su stomačne nevolje, znao sam čoveka ko¬ji se izlečio magnetizmom i toplim pivom. Činjenica je.“
Ledi Ombersli se požuri da ga razuveri da je to od brige i poče da priča o Amabelinoj bolesti i o Sofijinoj dobroti.“
„O, Sofi je sjajna bolničarka. Kako se slažeš s njom? Gde je de- vojka?“
To pitanje usplahiri ledi Ombersli isto onoliko kao i Daseta. Pro¬muca da će Sofiji biti jako žao. Da je pogodila da će njen otac doći u London, ne bi sigurno otišla.
„Da, Daset je rekao da je otišla iz grada. Nisam očekivao da ću ikoga naći u ovo doba godirfe. Naravno ako je jedno od dece bolesno sve objašnjava, kuda je Sofi otišla?"
„Mislim - bila sam sa Amabelom kad mi je Sesili rekla da je draga Sofi otišla u Lejsi Menor.“
„Šta, kog đavola, radi u Lejsi Menoru? Mesto nije za življenje. Nemoj mi reći da ga Sofi popravlja, jer nisam siguran - Uostalom ni¬je važno.“
„Ne, ne, ne mislim da je na tako nešto mislila. Bar - oh. Hora¬se, ne znam šta ćeš reći ali se bojim da je Sofi pobegla zbog nečeg što se danas desilo.“
„Ne verujem. Ne liči na moju malu Sofiju da izigrava Čeltnem tragediju. Šta se desilo?“
„Ne znam tačno. Nisam bila tu ali Sesili misli da - da su se So¬fi i Čarls posvađali. Naravno, znam da ima groznu narav, ubeđena sam da nije mislio — Sofi nikad ranije nije obraćala pažnju kad on - jer to nije prvi put da su se posvađali.“
„Dobro Lizi, nemoj da se uzrujavaš. Posvađala se s Čarlsom, e, pa, mislio sam da hoće. Verujem to će biti dobro za njega. Kako je Ombersli?“
„Zaista Horase“, pobuni se sestra. „Čovek bi pomislio da uopšte ..ne voliš dragu Sofi.“
„Tu grešiš, draga moja, jer je đavolski volim. To ne znači da sam budala i nasedam na njene trikove. Verujem ne bi mi bila zahvalna. Budi sigurna da sprema neki belaj.“
Kako je Daset ušao u tom trenutku sa odgovarajućim osveženjem za putnika razgovor se prekide. Kad se povukao ledi Ombersli reče. „bar sam sigurna da ćeš je večeras videti jer je Sesilija otišla sa gđicom Rekston da je dovede.“
„Ko je gđica Rekston?“
„Da si ikad čuo šta ti se govori, Horase, znao bi da je gđica Rek¬ston dama koju će Čarls da oženi.“
„Dobro, zašto to nisi rekla. Ne mogu da pamtim sva ta imena. Sad se sećam, devojka za koju si izjavila da je strašno dosadna.“ „Nikad nisam rekla. Istina ne volim je - ali ti si to rekao da zvu¬či strašno dosadno.“
„Ako sam ti rekao budi sigurna da sam bio u pravu. Ovo je vr¬lo dobro vino. Sad se sećam da i Sesili treba da se uda za Čari berija?“
„Avaj, pokvarilo se. Sesili nije htela. I sada je Čarls prestao da se protivi protiv Ogastasa Fonhoupa mada Ombersli ne pristaje, ali na kra¬ju hoće. Treba da znaš da je lord Čarlberi vrlo pažljiv prema Sofiji.“ „Da li, Jupitera mi?“
Zvuk nestrpljivih koraka ih prekide. Trenutak kasnije g. Rivenhol užurbano uđe. U ruci je držao pismo i nije čak ni skinuo kaput, toli¬ko je žurio da vidi majku. G. Rivenhol vrlo bled izgledao je zastra¬šujuće. To posle podne kad je ostavio kola otišao je prvo u Bond strit da istera bes kod Džeksona, zatim je otišao do Vajta da igra bilijar boreći se sa sobom da se vrati u Barkli skver i kaže svojoj nemogu¬ćoj rođaki da nije mislio ni reč od onoga što joj je rekao. Baš kad je ostavljao bilijar sreo je svog prijatelja g. Vičbolda. G. Vičbold je po¬slušao naređenje i upitao ga kuda gđica Stenton-Lejsi ide, a kad ovaj kratko odgovori, „nigde, koliko znam“, dodao je ne baš bez bojazni. „Dragi moj, video sam je u poštanskim kolima sa četiri konja. Nije bila sama, Čarlberi je bio s njom.“
,,U poštanskoj kočiji? Sigurno si pogrešio.“
„Nisam mogao“, reče držeći se muški svoje uloge.
„Pijan si. Moja rođaka je kod kuće. Sern toga, moj kicoše, biću ti zahvalan da to ne ispričaš nikome.“
„Ni sanjao ne bih.“
G. Rivenhol ode u nameri da igra vist. Stolovi su bili puni i dok je posmatrao igru s očima na kartama, a u mislima na smešnu zabludu g. Vičbolda, donesoše mu pisamce gđice Rekston. Kad ga je pročitao želja da igra vist nestade i on bez reči izvinjenja onima koji su ga po¬zvali, ode u Barkli skver. Kad je došao našao je Sofijino pismo na sto¬lu u holu, pročitao ga i skačući po dve stepenice potraži ledi Ombersli.
„Možda mama, možeš da mi objasniš“ - poče besnim glasom i ta¬da se zaustavi videvši da nije sam. „Oprostite! Nisam znao...“ stade kad ser Horas podiže monokl da ga bolje vidi. „O, to ste vi gospodine“, re¬če mračnim glasom. „Sjajno, niste mogli doći u boljem trenutku!“
Ledi Ombersli zapanjena glasom bez poštovanja usudi se da se tiho pobuni, „Čarlse. molim te...“
Nije se osvrnuo već pođe napred, „Vi biste bez sumnje želeli da znate, gospođine, da je vaša kći otišla sa Everardom Čalberijem.“
„Je li? Zbog čega je to uradila pitam se. Nemam ništa protiv nje¬ne udaje za Čarlberija. Dobra porodica, lepo imanje.“
„Uradila je to da bi me razbesnela. A što se tiče braka sa Čarl- berijem, ona to neće uraditi!"
„O, zar neće?“ reče ser Horas i dalje ga posmatrajući. ,,Ko to ka¬že?“
„Ja to kažem. Šta više nema ni najmanju nameru. Ako vi ne po¬znajete svoju kćer, ja je znam.“
Ledi Ombersli zaneme od užasa i jedva izusti, „ne, ne, ona ne bi pobegla s Čarlberijem. Grešiš! Avaj Čarlse, mislim da si ti povod. Mora da si bio užasno neljubazan prema jadnoj Sofiji.“
..O, užasno neljubazan, gospođo! Samo sam joj brutalno prigovo¬rio što je ukrala mog mladog konja iz štale bez reči i vozila u par¬ku. Sto nije slomila vrat u tom trenutku nije njena greška.
„To je bilo rđavo od nje. Iznenađen sam što se tako nepristojno ponašala, jer to ne liči na nju. Šta se desilo da tako nešto uradi?“ „Samo njena prokleta želja da se sa mnom posvađa. Vidim sve vrlo jasno, i ako ne buđe pažljiva, videće da je bolje uspela nego što se nadala.“
„Bojim se, dečače", reče ser Horas s jedva prikrivenim smeškom u očima, „da ti ne voliš moju malu Sofi.“
„Vaša mala Sofi, gospođine nije mi dozvolila -nije nam -ni tre¬nutka mira od kako je došla u našu kuću.“
„Čarlse, ne smeš to da kažeš. To je nepravedno. Kako možeš - kako možeš da se ne setiš njene dobrote, njene odanosti...“ i njen glas malaksa i ona potraži maramicu.
G. Rivenhol se zacrvene. „To ne zaboravljam. Ali ovo...“
„Ne znam odakle ti ta misao. Nije istina.Sofi je otišla zbog tvog
neodgovornog jezika, pomisliti da Čarlberi...“
„Znam da je bila s njim. Ako je potreban dokaz imam ga u ovom
pismu koje je izvolela ostaviti mi. Ne taji to.“
„U tom slučaju", reče ser Horas i napuni času, „ona sprema ne¬ki nestašluk. Probaj ovu maderu, dragi moj. Priznajem, tvoj otac je veliki poznavalac.“
„Ali, Čarlse, to je strašno. Sreća da nisam zabranila Sesiliji da ode za njom. Oh, Horase veruj mi, nisam ni slutila!“
„Bože, Elizabeta, ne krivim te. Rekao sam da se ne brineš za So¬fi. Dobro zna da vodi računa o sebi, uvek je tako bilo.“
„Horase, ovo prelazi sve granice. Zar ti ništa ne znači što je tvo¬ja kći na putu da se upropasti?“
,,Da se upropasti?' prezrivo će g. Rivenhol. „Da li veruješ u tu bajku, mama? Zar za šest meseci, što si živela s njom, nisi je ocenila? Ako ona španska dama nije takođe u Lejsi Menoru u ovom tre¬nutku, dozvoljavam ti da me nazoveš zvekanom.“
,,Oh, Čarlse, molim Boga da si u pravu.“
Ser Horas vrlo marljiv poče da briše monokl. „Sancia? Hteo sam da razgovaram o njoj s tobom. Je li još u Mertonu?“
„Gde bi mogla da buđe, Horase?“
„Pitam se. Sofi ti je govorila o mojim namerama?“
„Naravno. Posetila sam je, pretpostavljala sam da to želiš.“
,,U tome je nevolja. Čovek se zanese, Lizi. I ne može se reći da nije đavolski zgodna žena. Ne bi me iznenadilo da čujem da se neko drugi vrzma oko nje. Šteta što sam je smestio u Merton. Ali šta je, tu je! Čovek uradi nešto u trenutku i tek kad ima vremena da razmi¬sli... Ipak ne žalim se.“
„Mnogo lepotica u Brazilu, zar ne?“ podrugljivo će njegov nećak.,' „Ne želim tvoje bezobrazluke, dragi dečače. Sumnjam da sam čo¬vek za ženidbu.“
„Pa, ako je to neka uteha, treba da znate da je moja rođaka ra¬dila sve moguće da drži Talgarta podalje od nje.“
„Gle, što se, do đavola. Sofi umešala? Vidi, vidi! Vinsent se vr¬lo dobro udvara. Kladim se da je bacio oko na Sancijino bogatstvo.“ Ledi Ombersli uvređena uzviknu, „mislim, treba da se stidiš! Ka¬kve to veze ima sa Sofijinom pustolovinom? Sediš tu kao da te se ne tiče dok ona pokušava da se upropasti. Možeš da kažeš šta hoćeš Čar¬lse, ali ako je istina da je otišla sa Čarlberijem, to je užasno. Odmah je moraš ovamo dovesti.“
„Biće. Zar sumnjaš kad si poslala Sesiliju i Evgeniju daje po naj¬višim zakonima romanse izbave, gospođo.“
„Nisam to uradila. Ništa nisam znala, ali prirodno ne bih pustila tvoju sestru da ide sama. rekla mi je da je Evgenija bila tako ljuba¬zna da je prati. Šta sam mogla već da budem zahvalna.
Zastade i si¬nu joj glavi nešto neobjašnjivo, „Ali kako znaš da su otišle da je izbave,Čarlse? Ako je Daset zaboravio svoj položaj i ogovarao...“ „Ni govora! Evgenija me je zadužila i moram reći da ste ti i mo¬ja sestra zadržale ovu vest za sebe bio bih pošteđen prokleto bezobra¬znog pisma od Evgenije. To što vas je navelo da poverite takvu pri¬ču njoj je nešto što ne mogu da shvatim. Gospode, zar ne znaš. da će razglasiti po celom gradu da se moja rođaka ponela sramno?“
„Ali ja nisam, nisam Čarlse“, skoro zaplaka majka.
„Jedna od vas je morala to uraditi.“ Nestrpljivo se okrenu ujaku, „pa, gospodine, mislite li da ostanete ovde i hvalite ukus vina mog oca, ili nameravate da mi se pridružite za Asted?“
„Da krenem za Asted ovog časa kad sam dva dana putovao? Imaj malo zdravog razuma, dečače, zašto bih?“
„Uobrazio sam da će vas vaše roditeljko osećanje snabdeti sa od¬govorom. Ako ne, neka tako bude! Odmah polazim.“
„Šta nameravaš da uradiš kad stigneš u Lejsi Menor?“ Ser Horas ga pogleda raspoloženo.
„Zavrnuću šiju Sofiji“, besno će g. Rivenhol.
„Pa tada ti moja pomoć nije potrebna, dragi moj dečače!“ I ser Horas se udobnije namesti u fotelji.



18


Prvih par minuta po dolasku markizine pratnje iz Mertona žalila se na situaciju u kojoj se našla. Promaja prilikom otvaranja glavnih vrata ispuni dimom hol; i pored napora gđe Klevering ovaj apartman je izgledao zapušten. Gđa Klevering pod uticajem markizine bogate odeće stajala je i klanjala se, na šta markiza uzviknu, Maclre de Dios! Da sam povela Gastona možda bi se moglo podneti ili još bolje kuvara! Zašto sam morala doći u ovu kuću, Sofi? Zašto si tako iznenada poslala po mene, kad još i kiša pada? Su conducta es perversa!"
Sofi joj objasni da je pozvana da bude duenna, objašnjenje koje se dopade onoj u čijim žilama teče najčistija krv Kastilje. Markiza je bila tako zadovoljna da zaboravi da pita zbog čega je Sofi došla u ta¬kvu situaciju, koja je tražila prisustvo druge žene, a ne njene tetke, već reče da se Sofija ponela vrlo pristojno i nije se bunila na umor. Tada ugleda Čarlberija i s naporom se seti njegovog imena.
„Halo, jeste li povređeni?“ pitao je ser Vinsent kad je video ru¬ku u marami. „Kako se to desilo?“
„Nije važno“, umeša se Sofi i oslobodi Čarlberija odgovora. „Za¬što ste vi ovde ser Vinsente?“
„To je draga moja Junona“, a oči mu se zasijaše, „dugačka i de¬likatna priča. Mogao bih isto pitati. Naravno, neću jer objašnjenja su obično dosadna, a u ovom trenutku me više muči pitanje večere. Bo¬jim se da niste očekivali mnogo ljudi.“
„Ne, nisam, a samo nebo zna šta ćemo naći za jelo. Možda bi trebalo da odem u kuhinju i otkrijem šta se može naći u ostavi. Vr¬lo verovatno će i moja rođaka Sesilija doći na večeru, još verovatnije Čarls.“ ,,Oh, gđice Sofi da ste nas samo obavestili“, zakuka gda Klevering. „Ne znam kako da spremim za sve vas. Nisam navikla i nema ničega sem svinjskog obraza što Klevering voli za večeru.“ „Očigledno je“, reče markiza, skide šešir sa perjem i stavi ga na stolicu, „da ova maca de cocina ne zna ništa, moraću se ja potruditi. Ovo je rđavo ali je gore, infinitamente da gladujemo. Zapamti Sofi i budi mi zahvalna i ne svađaj se sa mnom. Moram ti reći, de ma vez, mislim da mi ne odgovara da se udam za ser Horasa, jer je neumoran. Brazil mi se neće dopadati, veo' ću naprotiv ostati u Engleskoj, ali neću engleskog kuvara. Zato sam se udala za ser Vinsenta i nisam više, Miarguesa de VUlaccmas, već ledi Talgart, ime koje ne mogu da izgovorim convenientement, ali ne mari. Čovek se mora navići.“
Ovaj razgovor zapanji slušaoce i nekoliko trenutaka ne ču se ni reč. Ser Vinsent izvadi burmuticu i nežno udahnu svoju omiljenu me- šavinu. On prekide tišinu, „Zec je izletio iz džaka. Ne gledajte tako za- prepašćeno Sofi! Setite se da će naša draga Sancia spremiti večeru!“ „Ovo je“, iznenada izjavi g. Fonhoup koji uopšte nije pratio raz¬govor, „izuzetno lepa kuća. Obići ću je.“
On uze lampu sa stola i pođe, ser Vinsent je uze od njega i vra¬ti je na mesto. „To možete uraditi dragi moj prijatelju, ali uzmite sve¬cu.“
„Ser Vinsente“, reče Sofi i borbeno ga pogleda, „da sam muška¬rac, vi biste platili ovu izdaju.“
„Draga Sofi, devet puta bolje pucate od deset mojih poznanika, i ako je neko imao ideju da donese pištolje za dvoboj...“
„Niko neće pucati“, odlučno će markiza. To je stvar koju prezi¬rem, sem toga važno je da pripremio večeru.“
„Tačno“, žalosno se složi Sofi „Mora se jesti. Ali sad vidim ko¬liko je u pravu moj rođak Čarls kad me je opomenuo da s vama, ser Vinsente, nemam posla! Nisam se nadala da ćete se tako poneti pre¬ma ser Horasu.“
„Sve je dozvoljeno u ljubavi i ratu, draga moja Sofi.“
Bila je primorana da se uzdrži odgovora. On se nasmeši jer je razumeo i uhvati je za ruku i tiho reče, „razmisli Junona, moja je po¬treba mnogo veća od ser Horasove. Nisam mogao da odolim.“
„ Amor ch’a nui’ amato amor perdona" kao u snu primeti g. Fonhoup koji je obilazeći hol čuo.
„Tačno tako, moj pesnice“, srdačno će ser Vinsent.
„Potrebna mi je gđica Rekston da mi to prevede, ali ako znači ono što mislim, nije takva stvar“, dodade Sofi. „Ipak najgluplja je stvar praviti buku oko nečega što se ne može promeniti. Sem toga imam o važnijim stvarima da mislim.“
„Tačno je tako. Znam način kako da pripremim sveže piliće. Ser Vinsent će odmah zaklati dva, jer ova žena kaže da imaju dosta pili¬ća.“
Tada se markiza povuče u kuhinju sa gđom Klevering, a njen šlep se kraljevski vukao po pođu i skupljao prašinu. Sofi i ser Vinsent po¬đoše za njom, a kako je g. Fonhoup otkrio biblioteku ode da pregle¬da knjige pri svetlu lojanice. Lord Čarlberi osta sam. Uskoro mu se pridruži ser Vinsent sa prašnjavom flašom i nekoliko čaša. „Šeri. Ako je klanje pilića moja sudbina bolje da se potkrepim. Nagovoriću sta¬rog slugu da to uradi. Kako ste se povredili?
„Sofi je pucala.“
„Zar? Kakva strašna ženska, pretpostavljam da je imala razloga.“ „Nisu bili oni koje ste, oprostite, mogli da zamislite.“
„Nikada ne puštam sebi na volju beznačajne misli. U svakom slu¬čaju ne u vezi sa Sofijom. Probajte! Bog zna koliko je dugo ležalo u podrumu. Vidim da ne pijem vašem bekstvu.“
„O, zaboga, ne. Ja sam odan Sofiji - potpuno odan njoj - ali nek’ me nebo sačuva od braka sa njom.“
„Ako vas nebo ne sačuva Rivenhol hoće. Ovo vino je podnošlji¬vo. Nemojte popiti bocu dok se ne vratim i ne trošite je na pesnika.“ Ode verovatno da nadgleda smrtno izvršenje u kokošinjcu i lord Čarlberi zahvalan zbog ranjene ruke nasu sebi još jednu čašu. Nešto docnije g. Fonhoup se pojavi iz biblioteke s istrošenom knjigom u ru¬ci. S velikim poštovanjem je pokaza njegovom gospodstvu ‘La Her- mosure de Angelica!“ Nikad se ne zna kad se može naići na blago. Moram je pokazati markizi. Čija je ova čarobna kuća?“
„Ser Horasa Stenton-Lejsija“, odgovori Čarlberi zabavljen. „Proviđenje me je moralo ovamo dovesti. Ne znam zašto sam do¬šao, ali to ne znači ništa. Kad sam video Sofi kako stoji na vratima s visoko uzdignutom lampom, otvoriše mi se oči i sve se sumnje rešiše. Imao sam zakazanu večeru negde, ali nije važno.“
„Zar ne mislite da bi trebalo da odjašete do grada i održite sasta¬nak?“
„Ne, više volim da ovde ostanem. Tu je i Galatea original.“ Ta¬da sede za sto, otvori knjigu, sve dok ga Sofi ne prekide sa svežnjem sveća pod rukom i plitkom drvenom kutijom u rukama. Pored nje je radoznao i ljubomoran kaskao njen hrt u želji da dohvati kutiju. G. Fonhoup skoči na noge i pruži ruke da dohvati kutiju. „Dajte mi je. Pehar možete nositi ali ne gadnu kutiju.“
Ona je pusti i reče, „gđa Klevering je to donela, ali nije vreme za čaj. Nismo večerali. Pažljivo! Jadničići, nemaju majke.“
„Sofi, šta zaboga viknu Čarlberi kad vide da su žutipačići u kutiji. „Ne mislite da nam ih pripremite za večeru?“
„Ne, ne! Gda Klevering ih je držala u toploj kuhinji, a Sancija se žali da joj se petljaju oko nogu. Stavite kutiju tamo u ugao, Ogastase. Tina im neće ništa.“
Posluša je, pačići pijučući pokušaše da se iskobeljaju iz kutije i jedno avanturistički nastrojeno krenu u istraživačku ekspediciju. Sofi ga uhvati i držala ga je u ruci kad Tina skoči ljuta na stolicu i okre¬nu glavu. G. Fonhoup se nasmeja I poče, „kao pažljiva domaćica tr¬či da uhvati pernata stvorenja koja su pobegla."
„Ako prekrijemo nečim kutiju neće izlaziti. Čarlberijev kaput bi odlično odgovarao. Imate li šta protiv, Čarlberi?“
„Da. Sofi. Imam“ i uze kaput iz njene ruke.
„Vrlo dobro“ - zastade jer je Tina podigla glavu i načuljila uši. Ču se zvuk konja i kočije.
Sofi se okrenu g. Fonhoupu, „Ogastase,molim vas, idite u kuhinju - naći ćete je na kraju hodnika. - I zamo¬lite gđu Klevering da vam da platno ili ćebe ili tako nešto. Ne mora¬te se žuriti s povratkom, jer Sancia bi volela da čupate piliće.“
„Je li markiza u kuhinji? šta tamo radi? Voleo bih da vidi knji¬gu koju sam našao u biblioteci.“
Sofi je uze sa stola i dade mu. „Da. Molim vas, pokažite joj. Biće joj milo. Ne obraćajte pažnju ako čujete zvono, ja ću otvoriti vrata.“
Tek što ga je izgurala iz hola i zatvorila vrata zaverenički reče.
„Sesilija! Pazite na pačiće!“
Još je držala jedno kad širom otvori vrata. Kiša je prestala, mesec se pojavio između oblaka. Samo što je otvorila vrata njena rođa¬ka joj pade na grudi. „Sofi! Oh. Moja najdraža Sofi - Strašno je to od tebe. Morala si znati da ne želim - Sofi. Sofi kako si mogla!“
„Sesi, pazi. Ovo malo pače. O, Gospode, gđica Rekston!“
„Da, gđice Stenton-Lejsi, ja sam. Niste očekivali da ćete me videti!“
„Ne. Vi ćete biti vrlo mnogo na smetnji“, iskreno odgovori Sofi. „Uđi, Sesi!“
Ona je blago gurnu preko praga. Sesilija se ukopa kad se Čarl¬beri diže sa stolice pored vatre i krenu napred, s levom rukom u ma¬rami. Sesilija je imala torbicu i muf, ona ih ispusti i tiho uzviknu, ,,0h, vi ste povređeni! Oh Čarlberi!“
Krenu ka njemu s ispruženim rukama, a njegovo gospodstvo, s velikim prisustvom duha, brzo oslobodi ruku i primi je u svoj zagr¬ljaj. „Ne, ne, draga Sesilija, samo ogrebotina.“
Takav heroizam natera suze u Sesilijinim očima. „Sve je moja greška! Moja glupa ludost! Neću prestati da se krivim! Čarlberi, sa¬mo mi recite da mi opraštate!“
„Ne, jer nosite šešir zbog čega ne mogu da vas poljubim“, reče i nasmeja se.
Ona podiže na to glavu i kroz suze osmehnu se, a on i pored še¬šira uspe da je poljubi.
Sofi uspešno blokira ulaz, vide šta se dešava, sasvim zadovoljna svojim naporima.
„Da li ćete biti tako dobri i pustiti nas da uđemo?“ Ledeno zapi¬ta gđica Rekston.
„Nas?“ i Sofi pogleda i vide krupnu figuru iza gđice Rekston, u prokislom kaputu, mokrom šeširu od dabra i s nevericom uzviknu, „Gospode Bože! Lord Bromford? Šta to, do đavola, znači?“
Sesilija koja je bacila šešir na pod pored mufa, podiže glavu sa širokog ramena na koji se oslonila, ,,Oh. Sofi, nemoj se ljutiti na me¬ne! To nije bilo moje delo! Čarlberi, šta se desilo, kako ste se povre- dili?“ Njegovo gospodstvo koje ju je i dalje držalo na grudima, baci zabrinut pogled na Sofi. Ona brzo priteče u pomoć. „Samo mala ra¬na, najdraža Sesi! Lupeži - ili bolje - drumski razbojnici - da drum¬ski razbojnici! Samo malo pucnjave i jadni Čarlberi je pokazao naj¬veće prisustvo duha - vrlo miran, više nego takmac takvim lupežima.“
,,Oh, Čarlberi!“ uzdahnu Sesilija dirnuta takvim hrabrim ponaša¬njem. Njegovo gospodstvo dok ju je umirujuće milovalo nije mogao da se uzdrži, a da ne zapita, „Koliko sam tih očajnika savladao. Sofi?“
„To nećemo nikad saznati“, i mrko ga pogleda.
Hladan glas gđice Rekston ih prekinu, lako je mogla biti radosna što je videla Sesiliju pomirenu s Čarlberijem, njeno osećanje pristoj¬nosti je bilo, zaista, povređeno kad ju je videla u zagrljaju njegovog gospodstva. „Draga moja Sesilija, molim te dođi sebi“, pocrvene i okrenu glavu.
„Ne znam šta treba da radim“, iznenada se javi lord Bromford, „Došao sam da izazovem ovog čoveka, ali ja sam se prehladio.
„Ako se to odnosi na mene“, reče Čarlberi, „nazeb je jedno od najmanjih zala koje će vas zadesiti. Nemojte zgaziti pačiće!“
„Ne“, reče Sofi i zgrabi jedno koje je jedva izbeglo Bromfordovu cipelu. „Kakvo ste nespretno biće. Molim vas pazite kako gazite!"
„Ne bi me čudilo da već imam groznicu“, i neprijatno pogleda pačiće. „gđice Rekston ove ptice! Ne drže se ptice u kući! Ne razumem zašto trče svuda po podu. Eno još jednog! Ne sviđa mi se. Ni¬sam na to navikao."
„Nadam se, dragi lorde Bromforde da ovo što se desilo danas ni¬je ono na šta smo navikli“, odgovori gđica Rekston. „Dozvolite mi da uzmem vaš kaput. Verujte mi nije bila moja želja što ste morali da jašete po pljusku! Ako ste navukli bilo kakvu trajnu nevolju, nikad neću sebi oprostiti što sam dozvolila da me pratite. Vaše čizme su skroz mokre. Ništa nije fatalnije od prehlađenih nogu! Gđice Stenton- Lejsi da li je suviše zamoliti vas da zamolite slugu - pretpostavljam da postoji sluga - trebalo bi da dođe i skine čizme lordu Bromfordu.“ „Da, postoji - otišao je da zakolje piliće. Sesi pomozi mi da po¬kupim ove pačiće i stavim u kutiju. Ako metnem tvoj muf preko njih misliće da je to njihova majka i smiriće se.“
Sesilija odmah to izvrši. Gđica Rekston natera lorda Bromforda da sedne u duboku naslonjaču pored vatre. „Ova lakoumnost gđice Stenton-Lejsi neće vam koristiti. Čak ćete i vi priznati da vaše pona¬šanje zahteva objašnjenje. Da li ste svesni strašnih posledica koje mo¬raju da prate.,, ovu pustolovinu i da vaša rođaka i ja nismo došle da vas izbavimo od sramote na koju vi tako olako gledate?“
Lord Bromford kinu.
,,Oh, prestani Evgenija“, zamoli je Sesilija. „Kako možeš tako go¬voriti? Sve je dobro kad se dobro svrši.“
„Ti si izgubila svaku skrupulu ženske prefinjenosti, Sesilija, ako smatraš da je dobro što tvoja rođaka pokazuje tako drsko lice kada je izgubila karakter i dobar glas.“
Vrata se otvoriše u dnu hola i markiza se pojavi sa keceljom oko struka i velikom varjačom u ruci. ,.Jaja moram odmah imati. A Lope de Vega neću. mada je fini pesnik, ali ne u kuhinji. Neko mora da ode u kokošinjac i reći Vinsentu da donese jaja. Ko su ovi ljudi?“
Moglo bi se pretpostaviti da će pojava markize na scenu ispuniti hrišćanksu dušu gđice Rekston olakšanjem, ali takva se emocija nije videla na njenom licu, naprotiv izraz takve ledene žalosti da je bilo smešno. Nije mogla ni reči reći i nije mogla da se savlada i rukuje sa Markizom.
Lord Bromford, uvek učtiv diže se i pokloni. Sofi ga predstavi i on se izvini jer se bojao da je opasno nazebao. Markiza svojom var¬jačom ga odstrani. „Ako imate nazeb ne prilazite mi. Sad vidim da je to gđica Rivenhol čija lepota je sasvim u engleskom stilu i druga takođe ali manje lepa. Mislim da dva pileta neće biti dosta, čovek s nazebom će jesti svinjskli obraz. Ali jaja moram imati.“
Posle takvog ultimatuma, ona se povuče ne obraćajući pažnju na proteste lorda Bromforda da je svaka vrsta svinjetine za njega otrov, samo bi retku ovsenu kašu mogao da proguta. Kao da je osećao da je jedina osoba koja saoseća s njim gđica Rekston, žalostivo je pogle¬da. Ona ga uveri da neće jesti svinjski obraz i ljutito se obrati Sofi¬ji. „Da sam znala da je ova kuća nešto između kokošinjca i ludnice nikad ne bih krenula iz grada.“
„Moram priznati šteta je što niste znali“, otvoreno će Sofi. „Na¬ma bi bilo sasvim udobno da ste vi i lord Bromford gledali svoja po¬sla i sad pretpostavljam moramo da spremamo ovsenu kašu i kupke od slačice.“
„Kupke od slačice“, rado prihvati lord Bromford. „Prava stvar. Ne kažem da će odmah sprečiti nazeb, ne smemo se toliko nadati, ali ako uspemo da se ne spusti u pluća biće velika stvar. Hvala vam! Vrlo sam vam zahvalan.“
„Gospođe, vi smešni stvore, nisam ozbiljno mislila“, i Sofi pra¬snu u smeh.
„Ne“, umeša se gđica Rekston, „verujemo da nemate ni mrvice ženske saosećajnosti, gđice Stenton-Lejsi. Umirite se lorde Bromforde. Ako moji napori mogu da vas izbave iz bolesti, neću ih štedeti.“
On upadljivo pritisnu njenu ruku i dozvoli joj da ga nežno sme¬sti u stolicu.
,,U međuvremenu da ne zaboravimo na jaja koje markiza mora da ima. Bolje da nađem Talgarta i kokošinjac“, reče Čarlberi.
Sofi zamišljeno reče „da - i Čarlberi odnesite sveću u salon za doručak da vidimo da li je topao za lorda Bromforda.“
On ode u salon i čim su se zatvorila vrata ona ga uhvati za ru¬ku i tiho reče, „manite jaja, otiđite u štalu i dajte uputstva Omberslijevim slugama da ponovo upregnu konje. Možete ih promeniti u go¬stionici u selu. Povedite Sesiliju u London. Pomislite samo koliko će biti neprijatno da sretne Ogastasa. Mrzeće to. Sem toga, smešno je da toliko ljudi bude ovde. Na to nisam računala.“
On se nasmeja. „Ako to uradim hoćete li ići s nama?“
„Šta da sedim između vas? Hvala.“
„Ali ne mogu da vas ovde ostavim.“
„Glupost! Ne odgovara mi da se sad vratim u London.“
On spusti sveću, uze je za ruke i čvrsto stegnu, „Sofi, beskrajno vam dugujem, hvala vam, draga moja. Možete da mi naredite što god hoćete. Da povedem gđicu Rekston?“
„Ne, jer imam sjajnu ideju. Ostaće da neguje lorda Bromforda i vrlo verovatno će se udati za njega.“
Čarlberi se zatrese, ,,Oh, Sofi, Sofi!“
„Ne, ne smejte se. Osećam da moram pomoći jadnoj devojki. Ne mogu da dozvolim da se uda za Čarlsa i sve unesreći u Omberslijevoj kući. Ubeđena sam da će se sa Bromfordom savršeno slagati. Ne pravite mi nikakve iepe govore, već idite odmah u štalu. Reći ću Sesili.“
Ona ga gurnu i kad je izašao iz kuće vrati se grupi pored vatre. Prilično je prijatno u salonu i ako želite možete tamo sedeti, lorde Bromforde dok vam se jedna od spavaćih soba pripremi. Poslaću Kle- veringa da vam skine čizme, Gđice Rekston odvedite ga i gledajte da mu bude udobno.“
„Nadam se da se odžak ne dimi kao ovaj ovde. Lord Bromford se već dvaput zakašljao.“
„Strašno. Treba odmah da ga odvedete.“
Njegovo gospodstvo je sedelo sklupčano, dthtalo i kihalo i slabim glasom joj se zahvali. Uz nežnu pomoć gđice Rekston diže se. Čim su izašli iz hola g. Fonhoup uđe i grubo reče, „odvratno je čupati per¬je. Niko ne treba to da gleda. Markiza mora da ima jaja.“
Sesili se naglo trže i vidno poblede. „Ogastase!“
„Sesilija. Nisi bila ovde malopre“, začudi se g. Fonhoup.
„Ne. oh ne - došla sam sa gđicom Rekston“ i jako pocrvene.
„A tako. Nisam mislio da sam te video.“
Iako uzbuđena odlučno reče, „Ogastase, neću da se igram s to¬bom. Moram ti reči, napravila sam veliku grešku. Ne mogu za tebe da se udam."
„Plemenita, plemenita devojko. Poštujem te što si iskrena i mo¬ram se smatrati srećnim što si mi dozvolila da ti se divim. Iskustvo me je pročistilo i ojačalo. Ti si inspirisala poetsku žestinu u meni zbog čega svet može da ti zahvaljuje, kao i ja. Ali brak nije za nekoga kao što sam ja. Moram da odagnam tu misao. Treba da se udaš za Čarlberija, ali moraš mi dozvoliti da moj komad posvetim tebi.“
„Hvalai" promuca Sesili, jako iznenađena.
„Da, udaće se za Čarlberija“, živo reče Sofi. ,,A sad pošto je to rešeno, Ogastase da li bi otišao i našao jaja za Sanciju.“
„Ne znam ništa o jajima. Uhvatio sam Talgarta kad je izlazio iz podruma i on je otišao da ih traži. Napisaću pesmu koja već dobija oblik u mojoj glavi posiednjih pola sata. Da li ćete mi zameriti ako joj dam naslov Sofija kako drži lampu?'
„Ni najmanje. Uzmi sveću i idi u biblioteku. Da li da kažem Kle- veringu da tamo upali vatru.“
„Nije važno, hvala.“ Rasejano odgovori, primi sveću i ode u bi¬blioteku.
Čim su se zatvorila vrata Sesilija zbunjeno reče. „Da li me je raz- umeo? Zašto mi nisi rekla da je ovde, Sofi? Ne znam kako u lice da ga pogledam.“
„Ne i nećeš morati, draga Sesi. Čarlberi je otišao po kočije, mo¬raš se vratiti u Barkli skver odmah. Zamisli koliko se tetka brine.“
Sesilija koja htede da se protivi, vidno se pokoleba. Još se kole¬bala kad se Čarlberi vratio i veselo objavio da će za pet minuta ko¬čija biti pred vratima. Sofi uze rođakin šešir i lepo ga namesti preko njenih zlatnih lokni i uz pomoć lorda Čarlberija je isprati. Njegovo gospodstvo se zaustavi da svoju dobrotvorku snažno zagrli, zatim uskoči u kola, stepenice se digoše, vrata zalupiše i srećan par se od- veze. Sofi je mahala i kad se vrati zateče gđicu Rekston hladnu kao led. Gđica Rekston je shvatila da ne može da očekuje nikakvu pomoć od markize, želela je da je odvede u kuhinju da napravi napitak koji se generacijama upotrebljavao u njenoj porodici kao lek za nazeb. Ne samo što je odvede u kuhinju već umiri markizu i naredi Kleveringu da stavi vodu za kupku od slačice. Jadni Kleveringovi penjali su se zadnjim stepenicama, nosili ugalj, ćebad i kante vruće vode. To je do¬sta potrajalo. Na kraju nežno ispratiše lorda Bromforda u najbolju spa¬vaću sobu, skinuše mu čizme i kaput, obukoše kućni kaput ser Vinsenta i namestišc ga pored vatre.
Na protest ser Vinsenta što su mu ne samo iščupali kućni kaput već i spavaću košulju i kapu. Sofi ga umiri i objasni da je i ona us¬tupila svoju putnu torbu sa svim portrebama za noć gđici Rekston, ,,A s obzirom na vaše ponašanje koje nije bilo lepo, ne treba da se buni¬te protiv male usluge koju vam tražim“, reče Sofi bez ustezanja.
On podiže obrvu. ,,A ti Sofi? Nećeš li ostati ovde celu noć?“
Nasmeja sa kad vide da ne zna šta će da odgovori. ,,U jedno ra¬nije doba, izgorela bi na lomači s punim pravom, Junona. Vrlo dobro, igraću kako kažeš!“
Nešto docnije Sofi je sedela za stolom u holu, kojeg je privukla vatri. Ču zvuk kojeg je čekala. Našla je stare otrcane karte u salonu i gradila kuću. Nije odgovorila na energično zvonjenje. Klevering do¬đe sav izmučen u hol i otvori vrata. Odlučni glas g. Rivenholaprijat- no zapljusnu Sofijine uši.
„Lejsi Menor? Vrlo dobro. Budi dobar i uputi mog konjušara u štalu.“
G. Rivenhol uđe u hol tresući kišu sa šešira od dabra. Vide So¬fiju zanesenu u gradnju kuće i najljubaznije reče, „Dobro veće, Sofi! Bojim se da si već izgubila nadu, ali znaš, padala je kiša, a oblaci su sakrili mesec.“
U tom trenutku Tina oduševljena skoči na njega i zalaja. Bio je primoran da prihvati njenu dobrodošlicu pre nego što nastavi. Sofi pa¬žljivo stavi jednu kartu na kuću i reče, „Čarlse, tako si ljubazan! Da li si došao da me spaseš od posledica moje nesmotrenosti?“
„Ne, već da ti zavrnem šiju.“
Ona širom otvori oči. „Čarlse, zar ne znaš da sam izgubila svoj dobar glas?“
Skide kaput, istrese ga i baci na stolicu. „Zar? U tom slučaju po- grešio sam. Bio sam spreman da ću naći markizu s tobom.“
Smeh joj ispuni oči. „Užasan si! Kako si to pogodio?“
„Znam te suviše dobro. Gde je moja sestra?“
Sofi nastavi s gradnjom kuće. ,,0h, vratila se natrag sa Čarlberijem. Verujem da si njihova kola sreo na putu.“
„Verovatno. Nisam gledao na kola. Da li je gđica Rekston s nji¬ma?“
Pogleda ga. „Kako znaš da je gđica Rekston došla sa Sesilijom?“ „Bila je jako ljubazna i poslala mi pismo kod Vajta i obavestila me o svojim namerama. Je li još ovde?“
„Da, ali mislim da je jako zauzeta." Saže se da dohvati jedno pa¬če koje se probudilo i iskobeljalo iz kutije. Pokušavalo je da se ugura u nabore njene haljine. „Uzmi dragi Čarlse, dok ti naspem čašu šerija.“ G. Rivenhol nesvesno pruži ruku i dohvati lopticu žutog paperja. Nije bilo vredno pitati zašto mu je dala pače. Sede na kraj stola i jed¬nim prstom je milovao pače i posmatrao rođaku.
„To, naravno, objašnjava zbog čega si došao.
„Ne objašnjava ništa i ti to dobro znaš!“
,,0h, koliko ti je mokar kaput!“ 1 Sofi ga raširi pored vatre. „Na¬dam se da nisi nazebao.“
„Prirodno da nisam“, nestrpljivo reče. Sem toga nije padala kiša celim putem.“
Pruži mu času šerija. „0, mnogo mi je lakše. Jadni lord Bromlord je užasno nazebao. Hteo je da izazove Čarlberija, ali kad je sti¬gao samo je kijao.“
„Bromford? Nećeš mi reči da je i on ovde?“
„Da, jeste. Gđica Rekston ga je dovela. Mislim da se nadala ka¬ko će me zaprositi i tako spasti moj dobar glas, ali jadnog čoveka je sasvim savladao taj užasni nazeb i boji se da mu se ne spusti na plu¬ća. Sve ostalo je zaboravio, ne čudim se.“
„Sofi, -pokušavaš da me obmaneš. Čak ni Evgenija ne bi dovela tog glupaka.“
,,(Gđica Rekston ne smatra da je glupak. Ona kaže da je čovek zdravog razuma i jedan koji...“
,,Hvala, dovoljno sam čuo. Uzmi ovo stvorenje. Gde je Evgenija?''
Ona prihvati pače i vrati ga u kutiju. „Pa ako još ne pravi ovsenu kašu u kuhinji, verujem da ćeš je naći sa Bromfordom u najboljoj spavaćoj sobi.“
„Šta?"
,, Da gaubedi da proguta malo retke kaše“, objasni Sofi, oličenje nevinosti. „Druga vrata na vrhu stepenica, dragi Čarlse!“
G.Rivenhol iskapi šeri i zloslutno opomenu rođaku da će docnije razgovarati. Pođe prema stepenicama dok je Tina veselo skakutala za njim. Sofi ode da obavesti namučenu markizu da mada je dvoje otišlo, još jedan gost će biti na večeri.
U međuvremenu se g. Rivenhol pope i bez ceremonije otvori ši¬rom vrata najbolje spavaće sobe. Domaća atmosfera ga dočeka: pored vatre u stolici sedeo je lord Bromford; paravan privučen da ga zašti¬ti od promaje, obe noge u vreloj kupki od slačice s ćebetom preko domaćeg kaputa ser Vinsenta, u ruci činija ovsene kaše i kašika. Iz¬nad njega lebdela jc brižna gđica Rekston spremna da doda još tople vode kupki i zameni činiju ovsene kaše sa napitkom kojeg je ona pripremila.
„Šta je ovo!“ dreknu g. Rivenhol.
,,Promaja! Pobuni se njegovo gospodstvo. „Gđice Rekston, osećam promaju na glavi.“
,,Molim vas, zatvorite vrata Čarlse“, oštro će gđica Rekston. „Zar nemate obzira? Lord Bromford nije nikako dobro.“
„Vidim“, reče i uđe u sobu. Možda biste voleli da mi objasnite, moja draga Evgenija, šta, do đavola, mislite ovim?“
Sva crvena ona odmah odgovori, „zahvaljujući nehumanosti vaše sestre - drugačije to ne mogu da nazovem - što nije dozvolila mesto u kolima lordu Bromfordu, on je dobio užasan nazeb i samo se mo¬lim Bogu da ne ostavi krajnje posledice na njegovo zdravlje.“
„Nikad nisam verovao da Sesilija ima toliko zdravog razuma. Da je uspela sprečiti njega i vas da krenete u ovu ekspediciju koja je bi¬la ne samo nepotrebna već tako nametljiva, bio bih još više zahvalan! Pogrešili ste Evgenija sasvim. Neka vam to buđe lekcija da se ubu¬duće ne mešate “
Oni koji su odlično poznavali moć izražavanja g. Rivenhola sma¬trali bi ovo vrlo blagim prigovorom. Gđica Rekston u čijem prisustvu je do sada vrlo pažljivo obuzdavao svoj jezik, jedva je verovala svo¬jim ušima. „Čarlse!“ izgovori duboko uvređena.
„Da li ste pomislili da ću poverovati rđave stvari o Sofiji koje ste izneli u vašem glupom i pakosnom pismu? Pokušali ste od početka da nas okrenete protiv nje, ali sad ste sami sebe prevazišli, moja devoj- ko! Kako se usuđujete da mi tako pišete? Kako ste mogli da budete toliko glupavi da je potrebna vaša pristojnost da se Sofiji povrati ugled pred svetom ili da ću poverovati i jednu reč vaše klevete protiv nje?“ „Gospodine!“ Dostojanstveno reče, koliko se to moglo očekivati od čoveka sa obe noge u kupki od slačice. „Odgovaraćete mi za ove reči!“
„Naravno. Gde i kad god hoćete“, zastrašujućom brzinom odgo¬vori g. Rivenhol.
„Molim vas, lorde Bromforde na obraćajte pažnju na njega“, vik¬nu uzrujana gđica Rekston. „On je van sebe. Ako dođe do dvoboja među vama zbog mene, neću nikad moći da dignem glavu. Budite mirni, molim vas. Uverena sam da vam je puls ubrzan i kako ću se pojaviti pred dragom ledi Bromford?“
On stegnu njenu ruku i držeći je dimuto reče, „suviše ste dobri, savršeni stvore! Sa svim vašim postignućima, vašim obrazovanjem da i dalje zadržite odlike svojstvene ženstvenosti...! Ne mogu a da se ne setim pesnikovih stihova...“
„Pazite“, neprijatno se umeša g. Rivenhol. Vi ste ih se sećali s mojom rođakom u vezi, neće ići ako ih ponavljate!“
„Gospodine“, prostrelja ga očima Bromford. „Hteo sam da kažem kako se gđica Rekston porekla smireno...“
„Kao anđeo! To sam znao. Pokušajte nekog drugog pesnika.“ „Moram da zahtevam, gospodine“, reče ledeno gđica Rekston, „da smesta napustite sobu - i tog užasnog malog psa gđice Stenton-Lejsi povedite sa sobom! Mogu samo da budem zahvalna što su mi se oči otvorile i videle vaš pravi karakter. Biću vam zahvalna ako pošaljete obaveštenje u Gazeti da je naša veridba gotova!“
„Odmah ću to uraditi“, reče g. Rivenhol i pokloni se. „Primite moje najdublje žaljenje i najozbiljnije želje za vašu buduću sreću, go¬spodo!“
„Hvala vam! Ako ne mogu da vam ćeštitam na braku koji ćete bez sumnje sklopiti, bar mogu da se molim da se žalosno ne razoča- jL- rate u karakteru dame koju mislite da oženite“, reče gđica Rekston ' dok su joj obrazi goreli.
„Ne, ne mislim da ću se razočarati, šokiran, ljut, možda zapanjen ali ne i razočaran. Hajdemo, Tina.“ Izađe osmehujući se.
Kad je sišao u hol, zateče Sofi na podu pored kutije s pačićima^ kako ih sprečava da pobegnu. Ne pogledavši ga reče, „ser Vinsent je našao nekoliko boca odličnog burgundca u podrumu i Sancia je rekla da nećemo morati da jedemo svinjski obraz.“
„Talgart!“ uzviknu g. Rivenhol i sav se nakostreši. Kog’ đavola je on ovde?“
„Došao je sa Sanciom. Strašna stvar Čarlse! Kako ću pogledati ser Horasu u lice, ne znam. Oženio se Sanciom. Ne znam šta se tu može.“
„Ništa. Tvoj otac će biti oduševljen. Zaboravio sam da te obavestim, draga moja rođako, da je stigao u grad pred moj odlazak i sa¬da čeka tvoj dolazak. Izgleda da mu nije bilo pravo kad je doznao o tvojim naporima da spaseš markizu od Talgarta.“
„Ser Horas u Londonu?“ Sofijino lice se ozari.Oh, Čarlse,a ja ga nisam dočekala! Zašto mi nisi odmah rekao?“
„Mislio sam o drugim stvarima. Ustani!“
Dozvoli mu da je povuče i ustade. „Čarlse, jesi li se oslobodio verenice?“
„Jesam. Gđica Rekston je prekinula našu veridbu.“
„Sesi je prekinula sa Ogastasom, tako sad mogu...“
„Sofi, ne pravim se da razumem zašto je to uradila i zašto držiš pačiće u kući, ali me nijedan od ovih problema ne interesuje naroči¬to sada. Imam nešto mnogo važnije da ti kažem!“
„Naravno! Tvoj konj! Pa, zaista, Čarlse, vrlo mi je žao što sam te toliko naljutila.“
„Ne!“ reče g Rivenhol i zgrabi je za ramena i protrese. „Znaš - Sofi, ti znaš da nisam mislio - nisi pobegla iz Londona zbog toga?“
„Ali Čarlse, morala sam naći neki izgovor! Shvati da sam mora¬la!“
„Đavole!“ I tako je jako zagrli da se ona pobuni, a Tina je igra¬la oko njih i uzbuđeno lajala. „Mir!“, zapovedi g. Rivenhol uhvati obema rukama Sofi za vrat, podiže joj bradu. „Hoćeš li se udati za me¬ne, ti strašna devojko?“
„Da, ali samo da se spasem da me ne zadaviš.“
Vrata biblioteke se otvoriše, on je pusti i pogleda preko ramena. G. Fonhoup sa izrazom potpune rasejanosti uđe u hol sa hartijom u ruci. „Tamo nema mastila, a ja sam slomio svoje pero. Napustio sam ideju da vas oslovim kao Vestalku. Ima nečeg nezgodnog u tim slo¬govima. Moj uvodni stih glasi, Boginjo čije čvrste ruke drže - ali mo¬ram da imam mastilo!“
S tim rečima i ne obraćajući pažnju na g. Rivenhola pređe hol i nestade iza jednih vrata.
G. Rivenhol užasnuto pogleda Sofi. „Gospode. Mogla si me opo¬menuti da je i on ovde. Šta je do vraga mislio?“
„Pa, mislim da je sad zaljubljen u mene, Čarlse. Dopada mu se kako držim lampu i kaže da bi voleo da me vidi s urnom.“
,,E, neće te videti sa urnom“, gnevno će Čarls. Baci pogled po holu, vide ogrtač na jednoj stolici i zgrabi ga. „Obuci ga! Gde je tvoj šešir?“
„Ali Čarlse, ne možemo ostaviti jadnu Sanciu sa svim ovim uža¬snim svetom u kući. Bilo bi suviše nisko.“
„Da, možemo. Valjda ne misliš da ću.večerati sa Evgenijom i ovim prokletim pesnikom? Je li ovo tvoj muf? Moramo li poneti ove pačiće?“
„Ne. To je Sesilijin muf i sad će se razbežati svuda po holu. Čar¬lse, izazivaš!“
Ser Vinsent uđe sa nekoliko flaša i stavi na ognjište. „Kako ste Rivenholu? Sofi ima li mastila u kući? Pesnik traži po ostavi i moja jadna Sancia će poludeti zbog njega.“
„Talgarte“, reče g. Rivenhol i čvrsto uhvati Sofi za ruku. „Molim vas pazite na ove paklene pačiće i želim vam prijatno veče. Ser Horas je stigao i ja moram da mu vratim kćer.“
„Rivenhole, savršeno vas razumem i divim se vašem prisustvu du¬ha. Dozvolite mi da vam čestitam! Preneću vaše izvinjenje mojoj su¬pruzi. Ne gubite vreme, pesnik se uskotro vraća.“
„Ser Vinsente“, viknu Sofi koju je Čarls vukao, „dajte moju tor¬bu gđici Rekston i molim vas neka radi sa stvarima kako hoće. Čar¬lse, ovo je suludo! Da li si došao u čezama? Šta ako pada kiša? Bi¬ću sva mokra.“
„Onda, budi!“ odgovori njen kavaljer.“
„Čarlse“, šokirano će Sofi „nemoguće je da me voliš!“
G. Rivenhol zatvori vrata iza sebe, grubo je uze u zagrljaj i po¬ljubi. „Ne, nimalo te ne volim!“
Zanesena recima svog dragana, gđica Stenton-Lejsi uzvrati mu va¬treno poljubac i poslušno mu dozvoli da je povede u štalu.



KRAJ