Niste konektovani. Konektujte se i registrujte se

Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole  Poruka [Strana 2 od 2]

1 Toni Parsons - Ljudi i dečaci taj Ned Maj 13, 2012 9:23 am

Margita

avatar
Administrator
Administrator
First topic message reminder :





Mome sinu.
I, naravno, mojoj kćeri.



„Sećam se svega!“, povika Pinokio. „Reci mi brzo, dragi pužu, gde si se rastao s mojom dobrom vilom? Šta radi ona? Je li mi oprostila? Da li me se seća? Da li me još voli?“
Karlo Kolodi, Pinokio



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

26 Re: Toni Parsons - Ljudi i dečaci taj Ned Maj 13, 2012 11:19 am

Margita

avatar
Administrator
Administrator
dvadeset pet
Lutao sam po praznoj kući.
Bilo je tragova porodice kakva smo bili, arheoloških znakova prethodnog života. U hodniku ružičasti trotinet koji je Džouni prerasla. Džepno izdanje knjige Ljubav je bezveze koju je Pegi pročitala za stolom u bašti, s osetljivim, ćudljivim, zlim i nemrtvim dečakom vampirom na koricama. I posvuda tragovi moje žene.
Njena zimska odeća. Njeni diskovi - Enja, Mejsi Grej, originalna verzija Oklahome, Priča sa zapadne strane i Pevajmo na kiši. Stari brojevi časopisa Gracija i Red. Knjige po kojima su snimljeni njeni omiljeni filmovi. Čokolada, Engleski pacijent i Nepodnošljiva lakoća postojanja. A najviše ih je bilo u kuhinji, u njenom radnom prostoru, u njenom carstvu - bila je puna stvari koje je kupila jer su joj potrebne ili jer su joj se dopale. Od svega toga osećao sam stvarnost njenog doma kao nikad dok je bila ovde.
Našao sam njenu majicu na dnu korpe za rublje i zagnjurio lice u nju. Na grudima majice pisalo je Sočno, i bila je stara i udobna. Osetio sam njen miris i zavrtelo mi se u glavi od čežnje za njom. Nedostajala mi je moja žena. Nedostajala mi je moja kći. Želeo sam svoju porodicu nazad.
A ono prastaro pitanje ponovo me je mučilo, kao kad sam se pitao jesmo li Pat i ja i dalje porodica. Da li se tako računamo? Ako smo samo nas dvojica, da li i dalje možemo da se nazivamo porodicom? Ili je to prevelika reč za dvočlani muški bend?
Želeo sam da verujem da smo i dalje porodica. Ali mislim da nije porodica kad ostanu samo dvoje.
Mislim da je to ono što želimo da budemo, zaista želimo.
Ali, iskreno rečeno, mislim da se samo trudimo.
Pat je spavao kad sam stigao u bolnicu.
Bilo je podne, odeljenje je odjekivalo od zveketa kolica s ručkom i punilo se mirisima nejestive hrane, ali Pat je sedeo skljokan u stolici, oborene glave, potpuno iscrpljen.
pnt
236
Pogledao sam Kena. Čuo sam kako mu dah krklja duboko u grudima, ali izgledao je bolje. Možda samo zbog brijanja, ali više je ličio na sebe.
Pat se promeškoljio i otvorio oči.
„Pođi kući nakratko“, rekao sam mu. „Spusti glavu na svoj jastuk. Dremni malo.“
Dremni malo. Još jedan izraz iz jezika naraštaja mog oca. Uskoro će zauvek nestati. Pat je ustao, protegao se i pogledao Kena.
„Idem samo da popušim.“, rekao je, pa smo izašli iz odeljenja za rak jer je moj dečak crkavao za cigaretom. Ispred staklenih vrata Pat je zatreptao na suncu koje već neko vreme nije video.
„Dobro je proveo noć“, rekao je Pat paleći cigaretu. „Samo jednom sam mu stavio masku. Jedna sestra mi je rekla da ponekad pred kraj bude bolje.“ Zaškiljio je u mene kroz dim cigarete. „Misliš li da je tako?“
Slegnuo sam ramenima. „Ne znam. Mislim da se biva naizmenično bolje i gore. Možda je sada bolje nego ranije, ali na kraju uvek bude gore.“
„Kazao je da mu je tamo žena“, rekao je Pat. „Dot?“
„Da“, rekao sam. „Dot.“
„To me je uplašilo. Bio je ubeđen da je ona tamo. Šta je to bilo? Nekakve halucinacije od lekova? Ili nešto drugo?“
Razmislio sam o tome.
„Voleo bih da mislim da je nešto drugo“, rekao sam.
Neko vreme smo ćutali i mislili o snovima o mrtvima, a kad je Pat popušio cigaretu, vratili smo se unutra.
U stolici koju je Pat danima zauzimao sedeo je neki sredovečni muškarac i gledao Kenovo usnulo lice. Ustao je kad smo ušli i obrisao oči nadlanicom. Bio je nizak, mišićav i preplanuo. Znao sam ko je i pre nego što je progovorio.
„Mik Grimvud“, rekao je, pa smo se rukovali. Po njegovom naglasku nikad ne bih rekao da je odrastao u ovom gradu, u ovoj zemlji.
„Iz Melburna“, rekao sam. „Vaš tata nam je mnogo pričao o vama.“
pnt
237
Svi smo pogledali starca.
Smršavio je, primetio sam sada. Mikovo lice bilo je slika i prilika Kenovog lica iz mladosti, i kad sam video Mika pored očeve postelje, video sam i koliko je Ken izgubio na težini.
„Ima li on pasoš?“, upitao je Mik.
Prenerazio sam se. „Pasoš?“
Setio sam se kako sam gledao po fiokama njegovog doma i kako sam video sadržaj tih fioka divljački rasut po podu malog stana.
Jesam li video pasoš među tim ostacima jednog života?
Nisam mogao da se setim.
„Ne znam, Mik“, rekao sam. Pat i ja smo se zgledali. Mik je očigledno malo skrenuo od vremenske razlike i tuge. Želeo sam da budem blag s njim. „Ali on je vrlo bolestan“, rekao sam. „Vaš tata je zaista teško bolestan.“
Nestrpljivo je isturio bradu i odjednom postao od glave do pete sin svog oca.
„Znam koliko je bolestan“, rekao je, „i zato me i zanima da li ima pasoš.“ Ken se promeškoljio u snu, a njegov sin je od nemoćnog besa stezao i otvarao pesnice. „Rekao sam mu da redovno produžava pasoš. Rekao sam mu, do đavola.“
„Sad mu je bolje“, rekao je Pat naglo, a ja sam pokušao da ga ućutkam pogledom, kako sam uvek činio. To više ne uspeva. „I čvrst je“, nastavio je moj dečak. „Malo mu je bolje. I sam si to rekao.“
Pokušao sam da sprečim ovu ludost.
„Mik“, rekao sam. „Zaista mislite da je on u stanju da putuje?“
„Ide u jednom pravcu“, rekao je Mik.
Tek tada sam shvatio.
Ken najzad ide u Australiju.
Ne da tamo živi.
Nego da tamo umre.
pnt
238
Policija je vršila raciju.
Plava svetla vrtela su se na sve četiri strane naselja Nelson i davala postupku veselu, svečarsku atmosferu. Deca su vozikala bicikle po trotoarima i vikala od sreće što ne moraju na spavanje. Stanari su izlazili da gledaju policajce u neprobojnim prslucima kako vrve uz stepenice. Neki pozornici već su stigli na najviši sprat i naređivali da im se otvore vrata. Bili su tačno iznad Kenovog stana. Došli su po Stare Dečake.
U dvorištu su stajala tri policijska automobila i jedna marica, upaljenih disko svetala, parkirani kako im se svidelo. Izašao sam iz kola i odmah mi je prišao Tajson; zamišljeno mi je onjušio nogu kao da se seća dobrih starih vremena. Debeli kožni povodac sa srebrnim nitnama vukao mu se po zemlji. Potapšao sam ga po glavi i pogledao gore, gde su policajci već zamahivali ovnom za probijanje vrata
„Idemo da potražimo i odlazimo“, rekao sam Patu.
Pošao je sa mnom do Kenovog stana, a Tajson je išao za nama. Još ljudi izlazilo je iz stanova. Nikad nisam video takvo osećanje zajedništva u naselju. Možda je uvek tako kad je policijska racija. Čuli smo kako vrata iznad nas popuštaju. Vriska, vika, psovke. I učtivi aplauz gledalaca sa staza. I klicanje, kad je pravda najzad zadovoljena. Gurnuo sam nepoznati ključ u bravu.
Ja sam pretražio dnevnu sobu, a Pat i Tajson spavaću. Stan je bio mali, ali činilo mi se da Ken u životu nije bacio nijedan list papira. Kopao sam po reklamama za kućnu dostavu sušija, zastakljivanje prozora, pice koje nikad neće jesti, servise za čišćenje koje nikad neće unajmiti, limuzine kojima se nikad neće voziti. Računi za plin, vodu, struju. Svežanj razglednica iz Australije, izuvijanih od starosti, iz vremena kad su ljudi još slali razglednice. A onda fotografija Dot. A onda otrcani koverat, neke čudne boje, plavo-zelene, boje mora.
POTVRDA O SLUŽBI, pisalo je na prednjoj strani, uz njegovo ime, čin i broj. U kovertu požuteli papir. Potvrda o službi. Preleteo sam pogledom po potvrdi, hvatajući pojedinosti. Mesto rođenja - selo - Detford. Okrug - Kent. Zanimanje - metalski radnik. Rok za koji se dobrovoljno prijavljuje - za vreme sadašnje opasnosti. Belezi, ožiljci i rane - ožiljci na kolenima. Žena - Doroti Mod Lilijen GRIMVUD.
Četvrtasti komad plavog papira ispao je na pod. Podigao sam ga. Bakingemska palata, pisalo je. Za jednu osobu, da prisustvuje
pnt
239
dodeli. Potpis lorda upravitelja dvora. S ovom propusnicom Dot je ušla da vidi kako se Ken upoznaje s kraljem.
Pat se pojavio na vratima spavaće sobe. „Našao sam“, rekao je mašući pasošem. Tajson je uzbuđeno skakutao oko njegovih nogu, osetivši raspoloženje. Plava svetla treperila su po zidovima. Odozgo su dopirali zvuci nasilja.
„Idemo odavde', rekao sam, a pas je poleteo pre nas.
Izvodili su Stare Dečake. Zastali smo na kraju hodnika i gledali ih kako odlaze, ogromnih glava nalik na kuvana jaja pognutih u porazu i mržnji, s rukama iza leđa, bez trunke otpora u sebi. Pajkani u pancirima žurili su da što pre odu odavde.
„Idi ti“, rekao sam Patu. „Sedi u kola i zaključaj sva vrata. Ja ću doći za minut.“
Pogledao me je, pa krenuo niz stepenice, a pas ga je dahćući sledio. Vrata marice u dvorištu su se otvorila. Jedan Stari Dečak udario je ogromnom obrijanom glavom u krov kad su ga gurnuli unutra. Gledaoci su se zadovoljno nasmejali.
Ustrčao sam na gornji sprat. Hodnik je bio prazan. Plava policijska traka lepršala je preko razbijenih vrata. NE ULAZI, pisalo je. Provukao sam se ispod trake i ušao.
Uz zidove hodnika nizali su se televizori s ravnim ekranima, konzole za video igre, kese za smeće pune Armiranih tašni i odeće, pomodnih telefona i otmenih blekberija. Otvorio sam vrata kupatila. U kadi je bilo još sjajnih crnih kesa. Otvorio sam jednu. Bila je puna kreditnih kartica. Stan je bio riznica ukradene robe, Aladinova pećina plena.
Pogledao sam preko ramena. Kroz otvorena vrata video sam da plavih svetala više nema. Vrata su se zatvarala po zgradi. Glasovi su jenjavali. Deca su poslana na spavanje.
Ušao sam dublje u stan.
Tamo je bilo još više robe. Još blaga, kojekakvog đubreta, ili makar proizvoda koji se ne prodaju lako. Novčanik u kome je samo slika nasmejanog deteta. Veliki zlatni roleks kojem sekundara posrće pa se vidi da je lažnjak. A na vrhu kante za otpatke natrpane plastičnim tašnama, ručnim satovima s gumenim kaiševima i staromodnim video plejerom veličine kofera, našao sam kutiju koju sam tražio.
pnt
240
Kutiju boje vina, obrubljenu zlatom.
Dovoljno malu da stane na dlan.
Uzeo sam je. Pritisnuo sam kopču i otvorio je. Gornja polovina bila je postavljena belom svilom, a iznad grba s lavom i jednorogom sitnim crnim slovima pisalo je snabdevač krune. Ispod toga stajali su ime i adresa. Dž. R. Gont i sin, Ulica Konduit 60, London.
U donjem delu kutije, prikačen skerletnom trakom na prašnjavom purpurnom somotu, ležao je Viktorijin krst.
Za hrabrost, pisalo je. Zatvorio sam kutiju i okrenuo se.
Pajkan me je ščepao za grlo i snažno me gurnuo.
Uleteo sam u gomilu plejera i udario potiljkom u kućni bioskop. Pajkan me je zgrabio za grudi košulje i povukao me na noge. Uneo mi se u lice i ostao tako dok je otvarao kutiju. Osećao sam njegov pancirni prsluk kao zid između nas. I video sam da je otprilike mojih godina. Zurio je u orden neko vreme, a onda je pogledao mene.
„Ovo pripada vama?“ rekao je.
Odmahnuo sam glavom. „Mom prijatelju“, rekao sam.
„Porazgovaraćemo o tome u stanici.“
Onda su se vrata spavaće sobe naglo otvorila i vrišteći je uletela neka starica s palicom za bejzbol.
Zamahnula je da udari pajkana u glavu i on se za dlaku izmakao. Palica je smrskala ekran ogromnog televizora. I dalje vrišteći iz sveg glasa, starica je ponovo zamahnula palicom.
Majka Starih Dečaka. Oni vole svoju staru majku.
Onda sam izleteo iz stana koliko su me noge nosile, s ordenom u džepu, ostavivši pajkana u neprobojnom prsluku i babu s palicom za bejzbol da se rvu među onim beskorisnim blagom.
Bila je noć, sedeli smo u polumraku odeljenja, zavese su bile navučene oko kreveta, a Mik je govorio tiho da ne uznemiri usnule. Ken je sedeo u krevetu, s rukama sklopljenim na grudima. Disanje mu je zvučalo kao vetar.
pnt
241
„Odvezeš se sto kilometara od Melburna“, rekao je Mik, „i preko mosta kod San Rema pređeš na Filipovo ostrvo.“
„To je mesto za ribu i krompiriće“, reko je Ken.
Mik je klimnuo glavom. „San Remo ima veliku ribarsku flotu, tata. Tamo prave najbolju ribu s krompirićima na svetu.“
Ken je klimnuo glavom, zadovoljan. Mik je nastavio.
„Na Filipovom ostrvu pingvini izlaze iz vode tek predveče, da bi izbegli grabljivce. Ali čim padne mrak, oni krenu iz mora, masa pingvina, više pingvina nego što možeš da zamisliš, tata, izlaze iz mora i idu preko plaže na dine i u svoje jame. Hiljade pingvina, tata, hiljade pingvina svake noći izlaze iz mora i šetaju po plaži Samerlend.“
Ken se nasmejao na tu pomisao, a smeh se preobrazio u kašalj. Klimnuo sam Patu, pa smo izašli dok je Mik stavljao ocu masku za kiseonik. Postao je vrlo vešt u tome. Kad smo se našli s druge strane zavese, Pat me je pogledao. Nije želeo da ode.
„Biće sve u redu“, rekao sam. „Sad mu je tu sin.“



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

27 Re: Toni Parsons - Ljudi i dečaci taj Ned Maj 13, 2012 11:23 am

Margita

avatar
Administrator
Administrator
dvadeset šest
Odvezao sam ih na aerodrom.
Starac je sedeo na suvozačkom mestu, besprekoran u blejzeru i košulji s kravatom, mada se činilo da odeća sada visi na njemu. Ali tog dana disao je dobro i lako, i bio je glatko obrijan. Miris old spajsa ispunio je kola. Bio je sav nagizdan.
S vremena na vreme kuckao je po limenci s duvanom u džepu blejzera, ali nije pokušao da zapali. Pomislio sam kako verovatno čeka da se ukrca u avion.
Mik je dremao na zadnjem sedištu, još umoran od puta ovamo. Pat i Sing Rana sedeli su levo i desno od njega, a kad smo se približili aerodromu krivili su vratove da vide avione na nebu.
Kvantas je sve odlično organizovao. Bocu s kiseonikom. Invalidska kolica. Ljupku devojku s Melburnom u glasu i suncem u kosi. Ken je na sve samo mahnuo rukom, mada je već bio prilično slab i kretao se sporo. Onog starog gegavog mornarskog koraka odavno više nije bilo, i mogao je da hoda samo ako čvrsto drži sina podruku.
Porodica nas je čekala kod pulta za čekiranje. Ijan i Trejsi neprestano su se osmehivali. Njihovi partneri i razna deca i unuci češali su prstenove u pupku i prazno zurili u mobilne telefone, želeći iz sve snage da su negde drugde, bilo gde. Stavili su bebu Kenu u naručje. On joj se divio trenutak-dva, a onda je vratio.
„Tata“, rekla je Trejsi i zagrlila oca. „O, tata!“
Ken se blago odmakao i pogledao svoju savijenu kartu za ukrcavanje.
„Zamalo da zaboravim“, rekao je pa posegao u džep u kom je držao duvan. Izvadio je malu kutiju boje vina. Svi smo ga gledali kako je otvara i poslednji put gleda svoj Viktorijin krst. Onda ga je dao Patu.
„Hvala“, rekao je dečak i pažljivo uzeo starčev orden kao da je ptičje gnezdo puno jaja.
Trejsi je zurila u mog sina kao da bi mu rado iščupala srce i jetru. Kad je progovorila, glas joj je podrhtavao od besa.
pnt
243
„Glupi starče“, rekla je. „Imaš li ti predstavu koliko to vredi?“
Ken joj se osmehnuo. Nije rekao: „Imaš li ti?“, ali njegov pogled je to govorio.
Zanemela je. Ali samo na trenutak. „Mogao bi kuću da kupiš za ono što bi dobio na aukciji“, rekla je jarosno buljeći u Pata. Na trenutak sam pomislio da će se baciti na njega.
„Ali ja ga nikad neću prodati“, rekao je Pat i spusti orden u džep blejzera.
Ken je odmahnuo glavom kao da uopšte nije važno šta će Pat učiniti s ordenom.
On je samo želeo da ga da Patu.
„Idemo“, rekla je Trejsi svom tupoglavom plemenu. „Idemo kući.“ Osvrnula se i pogledala oca. „I nadam se da će te izujedati besan pingvin, budalo matora.“
Ken se cerekao dok su odlazili.
Otpratili smo ih do šaltera za međunarodne odlaske, gde su bili dugi redovi. Sve vreme držeći se za Mika, Ken je škiljio u svoju kartu za ukrcavanje i gladio je palcem i kažiprstom, mada joj nije trebalo dalje ravnanje. Sing Rana je izvadio paket umotan u papir i dao ga Kenu. Osetio sam miris kajenskog bibera i kurkume nepalskih kolačića od krompira.
„Alu čop“, klimnuo je glavom Ken. „Prava stvar.“
Nije se rukovao sa svojim prijateljem. Nije se rukovao ni sa nama. Stajali smo tako trenutak-dva, ne znajući šta da kažemo ili uradimo, i slušali službenike obezbeđenja kako s dosadom izvikuju naređenja, a onda je Ken krenuo s dve male reči.
„Vreme je“, rekao je.
I tako su otišli.
Gledali smo ih neko vreme kako se pomeraju u vijugavom redu. Onda smo gledali Mika kako sprovodi oca kroz zamršene postupke savremenog putovanja i pomaže mu da se izuje i izvuče kaiš. Zatim je Ken prošao kroz detektor za metal i aktivirao ga. Jedan mladić se strogo mrštio na njega vadeći mu limenku s duvanom iz džepa. Ken je ponovo prošao kroz detektor, sam, s rukama podignutim kao u znak predaje. Posle toga više ih
pnt
244
nismo videli. Ali nas trojica, Pat, Sing Rana i ja, ostali smo na aerodromu, jer smo i bez dogovora znali da nigde ne bismo radije bili.
Dva sata kasnije bili smo na terasi, a čitav aerodrom širio se pred nama iza velikih staklenih zidova.
Pat mi se okrenuo s osmehom.
„Vidi“, rekao je. „To je on.“
Ka nama se kretao beli avion s crvenim repom. Dok je klizio ka poletnoj pisti pročitao sam slova na boku. Kvantas - duh Australije, pisalo je. Na crvenom repu bila je bela linija, a kad se avion približio video sam da je to silueta kengura, vitkog kao trkački pas.
Avion se okrenuo i kretao se uporedo s terasom jedno minut, ne više, smeštajući se u red drugih aviona koji su čekali pred pistom. I video sam ga.
Na sedištu uz prozor, pored sina. Mik se okrenuo i rekao nešto ocu, a starac je sa zakašnjenjem zakopčao sigurnosni pojas.
Pozvao sam ga po imenu, svestan da je to glupo, znajući da me ne može čuti.
Krenuo sam duž staklenog zida terase, u početku uporedo s avionom, a onda je avion ubrzao. Baš pre nego što sam stao, Ken se okrenuo i pogledao kroz prozor.
Nije me opazio, ali ja sam video kako mu kasno popodnevno sunce obasjava naočari i pretvara ih u zlatne lopte. Smešio se.
Onda sam, baš pre nego što mi se avion izgubio iz vida, kad sam stigao do kraja staklenog zida, video kako se starac naslanja i udiše.
Nije hvatao dah onako kako sam ga noćima gledao u bolnici - plitko, grčevito, očajnički. Ne, uopšte nije bilo tako. Udahnuo je kao da ima sve vreme sveta. Video sam ga kako udiše, i video sam kako izdiše, glave lako nagnute prema prozoru, s naočarima i dalje zlatnim od sunca, lako nasmešen.
Izgovorio sam njegovo ime poslednji put, dlanovima naslonjen na staklo.
I gledao sam ga kako odlazi.
pnt
245
Kad je počeo vatromet, sedeo sam za radnim stolom.
Dugačka pukotina sporo se otvorila na nebu, nalik na letnju munju. Pogledao sam kroz prozor svoje sobice i vratio se scenariju. Tu nešto nije bilo u redu.
Iako ne bih smeo da se žalim, mučio sam se sa serijom Pozornik Filt, nepravedni pajkan. Zarada je bila dobra, gledanost je rasla, a moj posao nije bio težak. Ali srce mi je bilo teško kao kamen od svih tih policajaca alkoholičara što se muče s bivšim ženama i odrođenom decom.
Zar nema nijednog policajca u toj stanici koji će popiti samo jednu čašu australijskog vina i onda otići kući da spava pored svoje žene? Zar u zapadnom svetu nema policajca, u uniformi ili u civilu, koji može da popije samo pivo-dva i vrati se kući na vreme da deci pročita priču pred spavanje? Može li pajkan da se razvede a da se ne propije? Zašto je tako teško biti obično, svakodnevno dobar?
Ponovo letnja munja.
Dugačko sporo cepanje neba, a za njim erupcija zvezda. Čuo sam glasove s ulice. Ljudi su izlazili iz kuća da vide. Stao sam na prozor.
Video sam da nebo plamti od eksplozija svetlosti. Rakete koje lete uz sladunjavo šištanje i prskaju u oluju boja. Vatrene pruge koje su uzletale zapanjujućom brzinom, a onda se sporo rušile u predivna umiruća svetla. Visoko iznad Siti rouda, vatromet je prekrivao letnje nebo.
Onda sam čuo brujanje dizel-motora, pogledao dole i video crni taksi ispred kuće i njihove senke. Treskale su vratima, vadile prtljag, plaćale. Čuo sam glas svoje kćeri kako nešto pita i glas njene majke kako joj odgovara. A visoko iznad nas vatromet je prštao kao da su sve zvezde na nebesima oživele na jedan kratki blistavi savršeni trenutak.
Potrčao sam niz stepenice kao bez duše i stigao u prizemlje baš kad se Džouni pojavila na vratima. Stajali smo i zurili jedno u drugo.
Moja kći se nesigurno nasmešila i video sam da više nema onog vampirskog osmeha. Jedan prednji zub sasvim joj je izrastao, a drugi ga je sustizao. Ona raste.
„Zdravo, lepotice“, rekao sam.
„Jesi li video?“, upitala me je Džouni uzbuđeno. „One boje? Na nebu?“
pnt
246
Klimnuo sam glavom i podigao pogled ka onome što je Sing Rana priredio za vreme pauze za čaj.
„Neverovatno“, rekao sam.
Uzeo sam je za ruku pa smo izašli da sačekamo moju ženu kad smo čuli njene korake pred vratima. Onda je Sid stala ispred mene i spustila kofer.
Uputila mi je poluosmeh.
Možda malo više od poluosmeha.
Uzeo sam je u naručje i voleo njeno lice, samo sam ga voleo, i znao sam da ću ga doveka voleti, da ću ga gledati kako stari i neću ga voleti ništa manje nego večeras.
Usne su nam se lako dodirnule.
I dalje su se savršeno uklapale.
Oslonila je čelo na moje.
„Šta te je toliko zadržalo?“ upitao sam je.
Sid je tiho uzdahnula. „Na Finčli roudu je paklena gužva“, rekla je.
Onda se naša kći ugurala između nas, uzela nas za ruke i povukla nas ka vratima. Nebo su i dalje šarale boje, a naša devojčica nas je vukla svom snagom, nestrpljiva da nam pokaže čudesa sveta.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

28 Re: Toni Parsons - Ljudi i dečaci taj Ned Maj 13, 2012 11:24 am

Margita

avatar
Administrator
Administrator
dvadeset sedam
Poslednjeg školskog dana stajao sam u pustom dvorištu i gledao igrališta škole Remzi Mekdonald.
Šator je još stajao, ali kad sam krenuo ka njemu, jedan zid beo poput kosti zatalasao se kao jedro i nežno pao na travu. Nekoliko radnika pojavilo se na mestu na kom je do malopre stajao zid, i video sam pozornicu, govornicu i redove belih stolica, svih odreda praznih osim onih nekoliko na kojima je ležao Pat.
Video me je kako dolazim i podigao je ruku u znak pozdrava.
Udario sam nogom u nešto i video da je po čitavom dvorištu razasuta sportska oprema. Lopte za odbojku i fudbal, palice za kriket. I egzotične stvari. Disk, kugle za bacanje, koplja. Još opreme ispadalo je kroz odvaljena vrata iz barake na ivici igrališta. Nehajno sam malo pimpovao loptu pred sobom, razmišljajući kako se ta veština nikad ne gubi, a uhvatio sam je kad sam prišao šatoru.
Seo sam u red ispred Pata, pa smo gledali radnike kako demontiraju pozornicu i tiho razgovaraju u izmaglici kasnog popodneva. Jezik nisam prepoznao. Još jedan zid je nestao i ukazala su se igrališta, bele oznake na stazama za trke i stative iza njih.
„Vraćaš li se ovamo u septembru?“, upitao sam.
„Ne znam još“, rekao je. „Ima dosta do septembra.“
Na to sam se zakikotao u sebi.
„Najbolje vreme tvog života“, rekao sam i gledao kako mu se spori osmeh širi licem. Pružio je ruku, uzeo loptu od mene i privio je na stomak kao termofor.
S igrališta se začuo devojački smeh. Okrenuli smo se i videli da se blizu nas nekoliko devojaka dobacuje loptom za odbojku. Sve su vezale školske kravate oko čela. Učinilo mi se da sam prepoznao jednu, ali nisam bio siguran.
„Elizabet Montgomeri?“, rekao sam, a to ime je još zračilo nekadašnjom moći.
pnt
248
Ali Pat se blago osmehnuo.
„Razgovarao sam s njom“, rekao je. „Dok su delili nagrade i držali govore, nas nekoliko otišlo je na igralište da popuši cigaretu. Tada sam s njom razgovarao.“ Pogledao me je na trenutak. „Rekla mi je za onog tipa. Onog s kojim si je video u hotelu. Rekla je da joj se sviđa što on razume vinsku kartu, ali da joj se ne sviđa što je čita s naočarima.“
„Žene, a?“, rekao sam. „Nikad zadovoljne.“
Gledali smo Elizabet Montgomeri i njene drugarice. Škola je gotova, ali ipak su se muvale okolo, zezale se s ukradenom sportskom opremom, ne želeći da izađu i priključe se odraslima.
Kako se šator rušio oko nas, jedan par smeđih očiju sevnuo je ka nama. Crna kosa Elizabet Montgomeri šibala je tamo-amo na letnjem suncu.
„Mogao bih ponovo da popričam s njom“, rekao je Pat grleći loptu i gledajući me iskosa kao da prekida neki unapred dogovoreni sastanak.
„Samo izvoli“, rekao sam. „Nemoj da te ja sprečavam.“
Nisam došao po njega niti išta slično. Samo sam hteo da vidim je li dobro. Ali trebalo je da znam. Biće s njim sve u redu.
„Zato što je to velika tajna, zar ne?“, rekao je. „Ne postoji tajni jezik koji moramo da naučimo. Nema tajnog jezika devojčica. Možeš da kažeš šta hoćeš.“
Ustao sam. Činilo mi se da mu smetam. Zidovi šatora su popadali i radnici su počeli da redaju stolice na gomile. Na igralištu je Elizabet Montgomeri s loptom jurila jednu drugaricu. Pogledala je Pata, nasmejala se, okrenula glavu i zavitlala loptu na devojku.
Pat je grlio fudbal.
„Hoćeš da pikamo malo?“ upitao je.
„Nemoj da me zezaš“, rekao sam. „Idi kod devojke.“
„Imamo vremena za poslednju utakmicu“, rekao je. „Hajde.“
Izašli smo iz oborenog šatora i otišli na fudbalski teren. Pat me je gledao i smešio se. Onda se okrenuo prema najbližem golu i iz sve snage šutnuo loptu uvis. Potrčali smo, sudarili se i povikali, a kad sam pogledao uvis, lopta kao da je na trenutak zamračila sunce, a onda je krenula dole.
pnt
249
Pojurili smo za njom, spoticali smo se i klizali po travi u nepodesnoj obući, hvatali smo se jedan za drugog i gurali se, smejali se i bunili, pogleda okrenutih ka nebu, gledajući gde će lopta pasti.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Sponsored content


Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh  Poruka [Strana 2 od 2]

Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu