Vitorija ima šesnaest godina, ona je anđeo, ali se razlikuje od svih svojih srodnika: nema krila i celoga života se osećala izopštenom i tuđinkom čak i u sopstvenoj porodici. Svest o tome oduvek je prati, i dok joj život, iz dana u dan, mirno protiče između škole, prijatelja i svađa sa starijom sestrom, ona se ipak sve vreme oseća drugačije i kao da tu ne pripada. Ali kad u grad stigne Guljelmo, tajanstveni mladić magnetno privlačnih očiju, Vitorijin svet se remeti i ona shvata da ljubav može da bude najgori demon. Klasična priča o zabranjenoj ljubavi, priča o Romeu i Juliji u svetu anđela i demona... Volim svoju suprotnost, svoj negativ, svoj i otrov i najbolji protivotrov. To je pogrešno. To je nemoguće. Ali je istinito i stvarno. Kao i naša ljubav.

Lepa curica. Lekar stavi novorođenče majci u naručje i nastavi da ga posmatra gladeći gustu plavu bradu. Majka ga je pogledala umornim očima punim zahvalnosti. Priđite, nemojte da se plašite - reče lekar obraćajući se ocu novorođene devojčice. U sobi je vladala nestvarna tišina, koju je remetilo samo tiho šuštanje kiše što je uporno padala, obavijajući sve i svakoga. Bio je deseti jun i mada je vreme proteklih nedelja bilo divno, kiša nije prestajala da pljušti od prethodne večeri. Guste sitne kapi, tanke i sjajne kao srebrne iglice, ispunjavale su nebo prekriveno oblacima.
________________________________________

Dorotea de Spirito ima sedamnaest godina i živi u Viterbu, gde pohađa klasičnu gimnaziju. Sa izdavačkom kućom "Mondadori" je već objavila roman Odredište: hotel Tokio. Njen najnoviji roman, Anđeo, postigao je veliki uspeh u Italiji i svetu. Veliki je fan grupa Tokio hotel i Pink flojd, i rado citira stihove njihovih pesama u svojim delima.

So, so you think you can tell heaven from Hell?
Znači, ti misliš da možeš da razlikuješ raj od pakla?
Pink flojd, Wish You Were Here

Ljubav je demon.
Ljubav želi nešto što joj je potrebno
a što nema i stoga je nepotpuna.
Ljubav je demon.
Platon

Platon nikada nije video demona, to je sigurno.
„Nešto između božanskog i ljudskog", tako misli Platon, iako ga nikada nije
stvarno sreo, kao što ni anđela nikada nije video.
A sigurno je da niko nikada, ni danas ni tada, nije video kako demon sreće
anđela.
Platon kaže da je demon tužan, jadan, bedan. Ne, Platon sigurno nikada nije
video demona.

Prolog
Lepa curica.
Lekar stavi novorođenče majci u naručje i nastavi da ga posmatra
gladeći gustu plavu bradu.
Majka ga je pogledala umornim očima punim zahvalnosti.
- Priđite, nemojte da se plašite - reče lekar obraćajući se ocu
novorođene devojčice.
U sobi je vladala nestvarna tišina, koju je remetilo samo tiho šuštanje
kiše što je uporno padala, obavijajući sve i svakoga.
Bio je deseti jun i mada je vreme proteklih nedelja bilo divno, kiša
nije prestajala da pljušti od prethodne večeri. Guste sitne kapi, tanke i
sjajne kao srebrne iglice, ispunjavale su nebo prekriveno oblacima.
- Sva je krvava - reče otac malecke sa izvesnom strepnjom u glasu.
- Možemo li da pogledamo... leđa?
- Naravno. Okrenite je i pogledajte sami.
Doktor je i dalje gladio zlatastu bradu, gledajući čas u oca, čas u
mladu ženu koju je nežno držao za ruku.
Žena nežno okrete devojčicu kao da je krhka kristalna vaza. Zatim je
podiže da bi pogledala izbliza.
- Ništa se ne vidi, sva je umrljana krvlju - reče žena.
Otac usplahireno priđe, a lekar se nasmeja. Devojčica od četiri-pet
godina posmatrala je krišom iza odškrinutih vrata ono što se događa u
sobi.
- I vaša starija ćerka je znatiželjna - reče lekar smeškajući se. Ali otac
nije obraćao pažnju na nju. Nešto je bilo važnije od toga i to je doktoru
jasno stavio do znanja upornim pogledom. - Nemojte da se plašite - reče on
- normalno je što je krvava, sada ću vam pokazati.
Lekar odlučno priđe bračnom paru, kao što je već stotinama puta
činio s drugim zabrinutim roditeljima novorođenih beba. Zatim se naže
iznad majke i nežno podiže devojčicu. Pre nego što je okrete i pogleda leđa,
primeti njeno smežurano lice i ote mu se osmeh.
- Šta se dešava? Šta vam je smešno? - upita majka.
- Baš su komične ove novorođene bebe.
Doktorova smirenost je počinjala da iritira mladi bračni par, koji sada
nije bio raspoložen za ćaskanje o svemu i svačemu. Hteli su da ih vide.
Hteli su da ih dodirnu. Hteli su da skinu s nje tu oblogu od krvi koja je sve
skrivala i da konačno pogledaju leđa svog malog anđela.
Ali baš u tom trenutku lekar promeni izraz lica i s njegovih usana
nestade osmeh.
- Sestro! - povika.
Trenutak kasnije, kraj njega se stvori mlada žena u dugom belom
mantilu. Lice joj nije bilo manje zabrinuto i začuđeno od lekarovog.
- Zar ova devojčica nije anđeo?
- Da, trebalo bi da jeste. Ali nije.
Naša tajna
Poslednji dan raspusta ne sme da se provede kod kuće. To se kosi s
nepisanim đačkim pravilima. Zatvaram knjigu i skačem iz kreveta.
Raščešljavam svoju kestenjastu grivu, uzalud pokušavajući da ukrotim
nestašni pramen. Prevrćem po fioci da bih pronašla CD grupe 30 sekonds
tu Mars koji treba da vratim prijateljici, ali nekoliko trenutaka kasnije,
privremeno odlažem ovaj težak poduhvat.
- Nemoj da kasniš - napominje mi majka kad sam već zatvorila vrata
za sobom.
Zalazim među centralne gradske uličice, sive od vulkanskog kamena,
obasjane vrelom svetlošću od koje postaju usijane i sjajne kao da su
okupane vodom, a ne letnjim suncem.
Moj grad je delimično podvala, razmišljam žmirkajući zbog jakog
sunca, pomalo zadihana. U smislu da jeste grad po definiciji, ali je
praktično malo više od selendre.
Ne poznajemo se svi lično, ipak nas ima šezdeset hiljada, ali ako se,
prema potvrđenoj teoriji, svaki stanovnik Zemlje može povezati s drugim
bilo gde u svetu posredstvom samo pet osoba, ovde kod nas je za to
dovoljna jedna, a najviše dve, ukoliko je ona prva zaista mnogo
rezervisana.
Kao na selu, svako o svakome sve zna, ali kao u velegradu, baš ih
briga da ti pomognu ako to mogu da izbegnu.
Naš grad je star, srednjovekovni, kažu neki... i greše, jer naši koreni
zapravo sežu mnogo dalje u prošlost, kada su ove prostore naseljavali
Etrurci. Od tih vremena, kada se proricala budućnost i živelo u kućama od
vulkanskih stena, nije mnogo ostalo, samo poneka kamena grobnica i
freske koje teško mogu da se protumače.
Iz srednjeg veka su nam pak ostale gradske četvrti popločane
vulkanskim kamenom, trgovi puni fontana od tamnog granita, statue
lavova na kulama i simsovima, lavova koji te netremice gledaju i prate
svojim očima od bazalta, stvrdnutog kroz vekove. Gledaju te kako dolaziš,
prolaziš i odlaziš.
Ostale su nam velike zidine. Visoke, impozantne, sagrađene u
prošlosti da bi zadržale neprijatelja napolju, a danas možda služe da
zadrže nas unutra. Da nas zatvore i ograde. Jer naš grad je zatvoren
prema svemu i svima, prema novinama i došljacima. Mi smo potomci

tajanstvenog i još uvek nedovoljno poznatog naroda, s njegovim
nekropolama, sveštenicima i misterijama. Naroda koji milenijumima
ljubomorno čuva svoje tajne. Zbog toga i danas sumnjičavo podiže pogled,
zbog toga ne veruje onima koje ne poznaje.
Čitanjem odgovarajućih spisa i povezivanjem istorijskih činjenica,
naša tajna bi zapravo mogla da se otkrije ili barem nasluti.
Ali koga je briga za gradić koji se zabarikadirao u tamo nekoj dolini,
zaklonjenoj planinama i dugačkom senkom Rima?
Viterbo živi zatvoren u sebe, ljubomorno čuva svoje tajne, kao što je to
oduvek činio, i zadovoljan je time.
Moja porodica je očigledan dokaz.
U kojem drugom delu sveta bi zajednica anđela mogla otvoreno da
živi?
Stanovnici nas poštuju. Možda su nas se svojevremeno plašili, ali
sada cene činjenicu da smo, uprkos svom posebnom stanju, svojoj krvi i
krilima (ili onome što je od njih ostalo), bili svedoci nastanka ovog grada i
njihove istorije, da smo odrastali s njihovim precima. Za ta mesta i te
ljude vezani smo hiljadugodišnjim sponama prijateljstva i poštovanja, koje
niko nema nameru da raskida.
Eto zašto je ova rupa od grada pomalo siva zimi, pomalo tesna ako
imaš šesnaest godina (i veliku želju da upoznaš svet), jedino mesto gde su
ljudi kao što su članovi moje porodice mogli da se nasele i žive.
Kao članovi moje porodice, podvlačim, ali ne kao ja.
Moja porodica potiče od veoma stare loze anđela i svi njeni članovi su
savršeni, s jednim jedinim izuzetkom. Moj otac je anđeo, moja majka je
anđeo, moja sestra Elena je anđeo; svi su lepi kao renesansne slike, svi sa
botičelijevskim licem, svi zlatokosi kao žito u junu. Svi sa krilima.
Svi osim mene.
Ja sam drugo dete u porodici, nemam krila i sapletem se i triput u
dva koraka; mada to radim graciozno, ako se može tako reći... ipak je reč o
padanju. Moja sestra je prisustvovala radosnom događaju kad sam se
rodila. Na sebi je imala jedan od onih dražesnih konfekcijskih kompletića
koje ti roditelji na prevaru obuku pre nego što dovoljno odrasteš da bi
mogao sam da ga skineš i pocepaš.
Bila je, dakle, prisutna, sa svojom svetloplavo-karamela haljinicom,
lepom plavom kosom, zlatnim nitima rasutim po majušnim plećima, na
kojima su se već nazirala prva tanana perca... Ona, živi primer genetske
savršenosti nasleđene od naših roditelja.

Možete onda da zamislite zaprepašćenje kad sam se ja rodila.
Možda će neko jednoga dana moći da mi objasni šta se tačno dogodilo,
čega je bilo u vazduhu osim sitne kiše. Možda ničeg posebnog. Ne možeš
da biraš gde, kod koga i pre svega kakav ćeš da se rodiš.
Čudno je biti bez krila u porodici anđela.
Čudno je biti smeđ u porodici zlatokosih.
Čudno je biti jedina crvena ruža u polju belih ruža.
Čudno je kako te gledaju ostale ruže.
Priroda se našalila.
Crna ovca.
Naravno, bele ovčice u stadu morale su da se pomire sa sudbinom, jer
to da sam ja dete svojih roditelja sasvim je očigledno: imam krupne oči na
majku, mada zelene, a ne jasnoplave, i tanke, povijene obrve na tatu. A
pune usne su pljunute sestrine. Stoga treba isključiti mogućnost zamene
beba u porodilištu zbog greške neke rasejane sestre, umorne posle
dvadesetčetvoročasovnog dežurstva.
Možda bi ostatak belog stada više voleo da može da se drži ove teoriju,
a možda i ne bi... Ne znam šta je bolje u malom gradu kao što je moj.
- Zdravo, Vitorija.
Jedna gospođa me pozdravlja dok hodam ulicama starog grada. Da
nije parkiranih automobila uz ivičnjake i osvetljenih izloga prodavnica
koje svedoče o modernom dobu, čovek bi pomislio da je još u srednjem
veku. Ljudi koje srećem pozdravljaju me. Ovde kod nas je oduvek tako:
dva koraka i jedna reč.
Nabadam najbolje što mogu u svojim konversicama preko
rasklimatane kaldrme pune rupa, stavljam ruke u džepove tamnoplave
dukserice, teturam se, zadržavam kako-tako ravnotežu.
Prelazim preko trga i tu sam.

Anđeli kao sto su oni
Lorenco je moj najbolji prijatelj, odrasli smo zajedno, poznajemo se od
vremena kad sam nosila kestenjaste kikice a on već i mao plavu kosu boje
zlata, sunce joj nije bilo ravno.
Pritiskam dugme na interfonu. Niko se ne javlja.
Tipično za njega: verovatno je još pod tušem ili suši kosu fenom.
Ležem na zvono, koristeći dva prsta.
Da vidimo da li će sada čuti.
Dobar minut kasnije, on se javlja.
- Ćao, Viki! Hajde, popni se.
Sklanjam prste sa dugmeta, prepoznaje kad ja zvonim.
Lorencova kuća mi se dopada, posebno zbog toga što, i pored činjenice
da je porodica velika, ili nikad niko nije tu, ili i ako jeste, jednostavno nas
ostavlja na miru.
Otvara vrata sa još vlažnim plavim čupercima.
- Izvini, sušio sam kosu.
Naravno.
- Nema veze, mogla sam da pretpostavim.
Lorenco mi je pravi brat, iako pripada drugoj porodici. Smatram ga
bratom mnogo više nego što Elenu doživljavam kao sestru. On je uvek i
oduvek je bio prisutan u mom životu, nemam sećanja koja na ovaj ili onaj
način nisu u vezi s njim. Lore je glas razuma koji mi kaže kad preteram, a
istovremeno ume da me zabavi svojim ludiranjem i uvek uspeva da mi podigne
raspoloženje. Ne moramo mnogo ni da pričamo, ako jedan od nas
dvoje nije dobro, onaj drugi to oseća, vidi, pita i, ako je potrebno, daje
savet ili samo sluša i ništa više, znajući kad treba da ćuti.
To je ono najlepše između nas.
Odlazimo u njegovu sobu i dok on završava spremanje, ja se bacam u
plavu vrećastu fotelju.
- Ovo čudo će me jednog dana progutati - kažem zabrinuto dok
propadam u želatinastu masu.
- Da, trudim se da ga tome naučim, ali neće da me sluša!
Počinjem da se smejem i tonem sve dublje u klopku od sunđeraste
gume, neverovatno udobnu.
- Pomozi mi, ne mogu da se izvučem!
- U velikom sam iskušenju da te prepustim sudbini - odgovara smejući
se.
Hvata me za ruku i izvlači iz sadističke vreće.
Kako je Lorenco viši od mene; zaista je savršen anđeo: vitak,
plavokos, oči svetle, boje između vodnjikastozelene i plave. Krila. Sada
nisu raširena, ali nisu ni sklopljena. Anđeli kao što smo mi, pardon, oni
(kojima je svaki deo na svom mestu) ne idu okolo sa raširenim krilima. I
to je jedan od razloga što im nije teško da izgledaju „normalno" kad
zatreba.
- Šta ćemo da radimo? - pita me. - Danas je poslednji dan raspusta,
treba ga obeležiti.
- Znam, znam... imaš neku ideju?
- Mogli bismo da sednemo u voz i odemo nekud. U gradu nema bogzna
šta...
- Možda do Rima, ali je sad prekasno da krenemo.
- U pravu si, mogli bismo onda da odemo do...
Razmišljamo nekoliko trenutaka, tražeći inspiraciju, dok nam oboma
ne postane jasno da nam ne ostaje mnogo izbora.
- Hoćemo da odemo da probudimo Dinevru? - predlažem.
- Odlična ideja.
Dinevra je moja najbolja prijateljica i Lorencova devojka. Zajedno su
već skoro dve godine, ali je situacija komplikovanija nego što bi trebalo.
Dinevra nije anđeo, ona je ljudsko biće.
To je glupo, blesavo i zastarelo, veoma zastarelo, ali anđeli ne smeju
da imaju ljubavne veze sa neanđelima; takvo je pravilo.
Đinevra i Lorenco su hrabri i ne obraćaju pažnju na neprijatne
komentare i poglede pune prekora koje im ljudi ponekad upućuju. Ipak su
veoma, veoma jaki i vredni divljenja. Iako svi znaju za njihovu vezu,
moraju da paze kako se ponašaju.
Srce mi se cepa svaki put kad se šetamo zajedno i kad vidim kako im
se prsti jedva dodiruju, u želji da se spoje, a onda se odjednom razdvajaju,
strahujući od osude nekog poznanika.
Silazimo niz stepenište stare zgrade i nailazimo na par anđela koji se
ljube, naslonjeni na stub. Lorenco ih gleda sa zavišću.
- Znaš šta bi se dogodilo kad bismo Dinevra i ja ovako nešto uradili? -
pita, vrteći tužno glavom.
- Verovatno bi vas proterali iz grada.
- Samo? Mislim da bi nas zatvorili u kavez i obesili na trgu.
Zbija šalu, ili bolje reći, pokušava s tim da se šali. Činjenica je da
mnogo pati, iako to neće da pokaže. I mada nikome verovatno ne bi palo
na pamet da ih obesi na trgu, to sigurno ne bi prošlo bez posledica.
Izlazimo iz zgrade i dočekuje nas svetlost sunca.
Zlatasti zraci pohlepno zaranjaju u Lorencovu plavu kosu, igraju se u
njoj, gube se i traže, od čega pramenovi blistaju kao svila. Kvart treperi.
Kad moj prijatelj izađe po sunčanom danu, čitav grad zatreperi, a ja se
smejem, jer se posle svih ovih godina još nije navikao na njegovu
zaslepljujuću lepotu.
Ali to je zapravo dobro, jer ako je svet suviše zauzet pokušajem da
izbegne snop svetlosti nakon što se zagledao u njegovu kosu, neće mnogo
obraćati pažnju na moju kestenjastu grivu, na koju se takođe još nije
navikao.
- Pravila će se pre ili kasnije promeniti - kažem da bih ga oraspoložila.
On zna na šta mislim.
- Da, nadam se - odgovara uzdišući, ali nije u to ubeđen.
U pitanju je pravilo staro kao ove ulice, ali ne, još je starije: kao
blokovi vulkanskog kamena na nekropoli. Šetamo se u džinsu, s mobilnim
telefonima i ajpodom u džepu, a još uvek moramo da se povinujemo ovoj
vrsti segregacije. To je apsurdno.
Osim toga, budući da se ovo pravilo na neki način odnosi i na mene,
kakva bi trebalo da je moja situacija? Ja, anđeo bez krila, s kim ću uopšte
smeti da imam ljubavnu vezu? Sa ormanom za cipele?
Misterija.
Više volim da o tome ne razmišljam.
Koračamo ulicama i za nekoliko minuta stižemo na odredište.
Dinevra živi u jednoj zgradi u starom delu grada, s prekrasnom
kamenom terasom na vrhu, koja se uzdiže iznad krovova i čitave doline.
Pogled obuhvata polja izvan grada, koja s te strane opasuju Viterbo,
odmah iza zidina.
Njena majka nam otvara vrata i obaveštava nas da Dinevra još
spava. Ništa novo. I ja sam lenja, veoma lenja, ali Dinevra me ozbiljno
šije.
- Idite slobodno da je probudite - kaže njena majka puštajući nas da
uđemo. - Možda vi uspete da je izvučete iz kreveta.
Odavno je prestala da se trudi kako bi našla načina da probudi ćerku
u normalno vreme.
Ulazimo u njenu sobu, utonulu u polumrak. Odlazim do prozora i
sasvim polako podižem venecijanere. Puštam unutra malo svetlosti tek da
razbijem mrak. Lorenco nečujno seda na krevet. Ljubi je u čelo.
Dinevra se meškolji i otvora oči posle ovako lepog buđenja.
- Ljubavi... - šapuće trljajući kapke - sanjala sam nešto apsurdno. Tu
si bio ti i... - Pogled joj u tom trenutku pada na mene. -...Bila je i Vitorija...
o bože, možda još sanjam.
- Ne, ne sanjaš! - kažem kroz smeh. - Ali sigurno još spavaš.
I Lorenco počinje da se smeje, a Dinevra dezorijentisano gleda oko
sebe.-
Idem na terasu - kažem u tom trenutku, izlazeći iz sobe. - A vi
ispričajte jedno drugom sve svoje snove, čekam vas napolju.
Dinevrina terasa je puna ogromnih glinenih saksija sa cvećem,
puzavicama koje se penju uz stari zid, upliću oko drvene verande i padaju
u obliku mekih i mirisnih venaca. Ovo je naša 1ična bašta. Naš komad
zelenila i boja u gradu koji je lep, ali je sav u kamenu.
Uvaljujem se u drvenu ljuljašku i zatvaram oči, puštajući da me vetar
polako njiše. Prijatan miris cveća ispunjava mi nozdrve i na trenutak
zaboravljam gde se nalazim. Otvaram kapke i bacam pogled ka nebu,
plavom, čistom, prozračnom, i ipičnom za leto, sa malo belih paperjastih
oblačića koji liče na rastresite zamotuljke vate. Nebo sa terase izgleda
mnogo bliže od ulice i ne mogu a da se ponovo ne zapitam gde mi je mesto
i zmedu ove dve krajnosti.
- Ćao, andelče! - pozdravlja me Đinevra pojavljujući se na terasi.
Uvek me tako zove, mada zna da se ne uzbuđujem. Prestala sam da
joj skrećem pažnju na to.
- Dobar dan, ironična prijateljice.
Smeje se i prilazi mi.
- Jeste li već doručkovali?
- Znaš li ti koliko je sati?
Ona pogleda na sat i začuđeno razrogači oči.
- Spavala sam malo... - kaže smeškajući se. - Idem po kafu, odmah se
vraćam.
Đinevra nestaje iza platnene zavese kojom je pokriven ulaz.
Lore seda na stolicu, zatvara oči i prepušta se suncu koje je još letnje,
toplo i sjajno, suncu koje ćemo za nekoliko dana puni nostalgije gledati
kroz školske prozore.
- O čemu razmišljaš? - pita me.
Nikada se neću na to naviknuti: u stanju je da oseti moje misli ili
napetost na daljinu, čak i sa zatvorenim očima.
- O mnogo čemu... - odgovaram tiho, nastavljajući da pratim pogledom
konture oblaka.
- Da li se ikada osećaš pomalo stešnjeno u ovom gradu? - pitam ga
potom, zaključujući svoja razmišljanja.
- Hoćeš da odemo u Rim pre nego što se završi leto?
- Na pitanje se ne odgovara drugim pitanjem. Ali što da ne, nije loša
ideja.
- Ponekad.
- Šta?
- Ponekad se osećam stešnjeno, ali ne uvek.
- Dobar odgovor...
Đinevra se pojavljuje na vratima terase s poslužavnikom.
- Morate da probate moje kolačiće. Sinoć sam ih napravila! Lorenco i
ja se pogledavamo, pokušavajući da sakrijemo strepnju.
Đinevrini kolači, na prvom mestu među njenim „nezaboravnim"
kulinarskim eksperimentima: uspeli su da izgore spolja, a da ostanu živi
unutra. Da ih je ostavila u kuhinji na tacni, kladim se da bi sami uskočili
u kantu za đubre. Probam jedan, ali samo da bih je zadovoljila.
- Ljubavi, znaš da te volim...
- Šta, ne sviđaju ti se?
- Ne, ne, sviđaju mi se, nego...
- Juče sam isprobala nov recept, treba samo da ga usavršim! - cvrkuće
ona zadovoljno. A ja nemam srca da je razočaram.
- Stvarno su odlični.
Šta može da naškodi mala laž?

Lep do bola
Zašto? Pitam se, zašto?
Zašto život nikad ne protiče jednostavno i mirno?
Zašto sve uvek mora da bude zamršeno?
Ne shvatam, kunem se, to je jače od mene.
Vozim moped, trudeći se da ne padnem, pokušavajući da održim
ravnotežu kako se ne bih prostrla po pločniku nasred trga. Borim se
istovremeno sa sobom, svojim vozilom koje ne sarađuje, gasom koji ne
mogu da regulišem, neprijatnom mučninom izazvanom Đinevrinim
kolačima, pa čak i s mačkom koja se odlično zabavlja gledajući me s nekog
balkona kako se zlopatim. Vozim kako-tako, dokazujući svoje akrobatske
sposobnosti i proklinjući najbolju prijateljicu što nema kulinarskog dara,
ali nastavljam svojim putem. Onim kojim oduvek idem - kamenitim,
punim zamki, ali poznatim... putem do kuće koji je uvek isti, zacrtan u
mom životu. Ni vezanih očiju ga ne bih promašila.
I baš tu gde nikad ne bih slutila, na mestu koje mi je poznato i blisko,
gde nema prostora za iznenađenja, tu me sudbina sapliće. A iza dobro
znane krivine meša karte.
Gotovo da izlećem s puta, točkovi škripe, moped se naginje i ja
zajedno s njim, trudeći se da ne padnem. Zadržavam upravljač i gotovo
nalećem...
Na njega.
Da li ste ikada videli kako se sunce rađa iznad vode? Prizor je
prekrasan, svaki zrak te mami da još malo gledaš u tu svetlost crvenu kao
krv. Ali ako zadržiš pogled duže nego što bi trebalo, može da postane
opasno: dok oči žude za nepojmljivom lepotom onoga što vidiš, razum te
upozorava na opasnost od svetlosti koja može da ti sprži zenice.
Tako izgleda on.
Sedi na klupi prekrštenih nogu, čita knjigu i jedva da podiže glavu, ne
obazirući se na činjenicu da ga je jedna ludača, ko¬joj se kosa digla od
straha, za dlaku izbegla svojim mopedom.
Hladnokrvno podiže obrvu, ukrašenu srebrnim pirsingom.
Liči na kip, a možda to i jeste, nego ja haluciniram od Đinevrinih
kolača, vrućine, straha ili svega toga zajedno.
Ne pomera se ni za dlaku, a ni ja.
Ne smeje se, ne viče. A ko je on? I odakle se pojavio?
Mora da je turista.
Ima savršenu kožu, sjajnu kao svila.
Kosa plava, veoma svetla, toliko plava i sjajna da gotovo izgleda
neprirodno. Nisam verovala da takva boja može da postoji. Crte lica blage,
nežne, kao da su nacrtane ugljenom na platnu: jagodice kao izvajane,
usne napućene kao da se duri. U jednom trenutku njegove oči nežno
skliznu u moje. Duboke su, otvorena mračna vrela. Crne, lepe do bola.
Beži!
U glavi mi odzvanja imperativ, kao da sam pred najgorim ubicom koji
mi drži nož pod samim grlom, a ne pred najlepšim mladićem koga sam
ikad videla.
Beži! Odmah!
Turista, lep kao pustinjska ruža, i dalje me gleda.
Tek sada shvatam situaciju. Ja. Koja sam ga gotovo zgazila.
Stojim nepomično iza mopeda oborenog na zemlju, držeći još čvrsto
upravljač u rukama.
Koja ga gledam kao kreten...
Podižem moped, dajem gas i nestajem za tren. Prelazim nekoliko
kilometara, a onda se zaustavljam. Između ostalog i zato što sam, onako
zbunjena, krenula pogrešnim putem.
Okrećem moped i vraćam se.
Nadam se da bar nije stranac, mada mi se čini da bih uvrede na
jeziku koji ne razumem lakše podnela.
Vraćam se do klupe. Gasim motor i gledam začuđeno oko sebe.
Nestao je.
Na putu do kuće nastavljam da se pitam ko je taj tajanstveni mladić.
Pa da, pomišljam, verovatno je turista. A šta bi drugo bio? Danas po
podne će sa svojom družinom ući u autobus i nikada ga više neću videti.
Otići će sa svojim prelepim licem, otići će odavde, kao i svi drugi.

Kao oni nikada nećeš biti
Sutra ponovo počinje škola. A ja nisam ni otvorila udžbenik iz
filozofije. Ali sada mi to nije važno. Stavljam slušalice u uši i uključujem
ajpod. Muzika, čovekov lek i otrov, ali pre svega njegova verna životna
saputnica. Pojačavam ton i slušam svoju omiljenu grupu, puštam da me
miluju i maze poznate note i glas koji toliko volim.
Tako možda neću razmišljati, ni o filozofiji ni o bilo čemu drugom.
Razmišljanje je za mene ponekad nešto veoma bolno. A danas mi je
jedan od loših dana. Ništa se posebno nije dogodilo, ako izuzmemo
nestanak CD-a grupe Maj kemikl romens, koji je, bojim se, iščezao zauvek.
To je naprosto jedan od onih dana kada se svet loše okreće, barem moj, a
ja ga gledam izdaleka, osećajući se kao tudinac.
Tuđinac u svetu jednakih.
Ono što radim, sve što mi se dešava podseća me na to da sam
drugačija. Svaka sitnica, svaka reč deluju kao krik koji se prolama kroz
tišinu i potvrđuje moju različitost. Surovi krik koji mi stalno ponavlja:
uvek će ti nešto nedostajati. A kao oni nikada nećeš biti.
Danas za ručkom, na primer: moj otac je izgubio rokovnik i Elena ga
je malo kasnije pronašla ispod hrpe papira rasutih po stolu, dok ga je on
uzalud tražio, a mama u kuhinji spremala ručak.
- Bio je ispod papira pored registratora, tata - rekla je, donosivši mu
rokovnik.
Uzeo ga je, udarivši se rukom po čelu koje krase pramenovi plave
kose.-
Naravno, baš sam šašav! Ostavio sam ga tamo pre... - Zatim je
prišao Eleni i pomilovao je po glavi i obrazu kao da je još dete. - Hvala,
anđele moj - šapnuo joj je.
Mama se okrenula da ih pogleda, smešeći se, smirenog izraza lica i
puna ljubavi. Izgledali su kao s reklame. Bili su savršeni, prelepi,
nestvarni...Ja sam stajala na vratima i posmatrala ovu dirljivu scenu
porodične intimnosti.
Spolja.
Nisam u njoj učestvovala.
Bila sam ispod ragastova. Na rubu sobe. Na rubu njihovog života. Kao
neželjeni gost što kroz ključaonicu posmatra svet i život kojem ne pripada
i u kojem se ne prepoznaje.
~ 17 ~
Uzdišem puštajući romantiču pesmu da bi me utešila, zatvaram oči i
vidim kako me melodija vodi i kako me grle hiljade nota za gitaru i bas. U
tom tenutku mira, moja sestra upada u sobu kao furija. Gledam je
uplašeno razrogačernih očiju, a ona viče nešto što ja ne čujem.
-A? Šta?
Čupa mi slušalice.
- Ej! Šta to radiš? - protestujem.
- Koliko puta sam ti rekla da ne smeš da uzimaš moje stvari? Ti si
obična murdaruša, a ja sada kasnim!
Počinje da pretura po mojim fiokama.
- Šta lupaš? Ništa tvoje nisam uzela! - Nastavlja da mi razbacuje
stvari, povećavajući haos koji vlada u sobi, ako je to uopšte mguće.-Elena,
prestani kad kažem! Kog vraga tražiš? Odmah prekini, nikada ne uzimam
tvoje stvari!
- Da, kako da ne, nisam videla svoj punjač tri nedelje dok mi ga nisi
vratila.
- Ali pitala sam te! Stani, slušaj...
U lice mi uleće dukserica, direktno iz ormana, koji moja sestra
demontira kao Ikeinu policu. Sad sam već ljuta.
- Slušaj, mogu li barem da znam šta tražiš? - pitam učtivo ispod tri
sloja odeće koje je već nabacala na mene.
- Svoje bele farmerke sa džepovima.
Sada ću je prebiti.
- A, tako - kažem, međutim, veoma mirnim tonom. - One što ne bih
obukla ni da mi plate, a već ih najmanje četiri dana gledam u korpi sa
vešom za peglanje.
Odeća prestaje da leti. Plavi anđeo s kojim protiv svoje volje živim
pod istim krovom gleda u mene.
- Mogla si ranije da mi kažeš.
- Mogla si da pitaš!
- Sad se smiri.
- Ja da se smirim? Ti si ta koja pošizi zbog svake gluposti, anđeo koji
se ponaša kao demon, eto šta si!
Staje ukočeno i besno stiska usne.
- Ti si jedna glupača. S nekim stvarima se ne treba šaliti.
Izlazi zalupivši vrata, više ogorčena nego besna. Ne shvatam šta sam
to tako pogubno, tako strašno rekla.
- Elena, šta sam loše rekla? - Otvaram vrata i pratim je hodnikom,
~ 18 ~
saplićem se o vazu (ima previše vaza u ovoj kući). - Odgovori mi, šta sam
rekla?
- Ništa, ništa.
Provlači ruku kroz kosu boje žita. Hoće da me se otrese, ali ja i dalje
idem za njom.
- Elena, reci mi.
- Nema svrhe. Ionako ne bi shvatila.
Zastajem. Kao da me je neko udario motkom u čelo. Ona zna kako te
reči deluju na mene. I dobro zna kada treba da ih upotrebi.
Saginjem glavu i vraćam se natrag. Zatvaram se u sobu. Oči me peku.
I ruke.
I glava.
I usne.
I misli.
Ja ne bih shvatila. Ja ne mogu da shvatim. Koliko puta sam čula tu
rečenicu? Prvi put kada sam imala otprilike šest ili sedam godina.
- Mama, zašto vi imate krila? - upitala sam jednog dana. Upravo se
istuširala i ja sam gledala njena gola leđa, tako različita od mojih.
- To je duga i komplikovana priča, zlato. Ne bi je razumela.
- Tata, zašto vaše rane odmah zarastu? - upitala sam jedne večeri.
Pala sam s bicikla i on mi je dezinfikovao koleno.
- Oh, malena, to je suviše teško objasniti, ne bi shvatila.
Čula sam tu rečenicu mnogo puta, ni sama ne znam koliko. Ali svaki
put bi me podsetila na to da nisam kao oni. Da sam iz neke druge priče.

Zamisli želju
Poslednje veče slobode provodim sa Đinevrom kod fontane na trgu.
Trg se nalazi u blizini njene kuće i tu se uvek sastajemo pre večere. Ona
puši poslednju cigaretu tog leta. Uvlači dim, brblja i pušta ga da se lagano
kovitla na prigušenoj i mekoj svetlosti u deset do osam.
- Hoćeš dim? - pita me, iako već zna odgovor.
- Više volim čokoladu.
Đinevra se kikoće. Jednom smo se posvađale zato što sam joj rekla da
je pušenje glupost, dok je ona tvrdila da je to porok kao i svaki drugi, kao
čokolada, na primer... Odatle moj odgovor koji je ušao u istoriju. Svaki put
kad mi neko ponudi cigaretu, kažem samo: „Više volim čokoladu."
Žar cigarete svetluca u mraku. Dani su se skratili i ulične svetiljke u
osam već gore. Đinevra me iznenada pogleda pravo u oči vrteći glavom, i
ja znam da u njoj postoji misao koja se priprema da izleti.
- Hajde, reci - hrabrim je, spremna na sve.
- Ti si jedinstvena.
Smeškam se, pomalo razoružana ovim komplimentom koji kod mene,
nažalost, pokreće i neke druge misli. Ti si jedinstvena, jedina bez krila.
- U kom smislu? - pitam je.
- Izbegavaš opasnost u svim oblicima, čak i... onim najbezazlenijim.
- A, pričaš o pušenju.
- Nije samo to u pitanju. Ti nikada ne rizikuješ.
- Možda imam posebne gene. A opasne stvari me nimalo ne privlače!
Cigareta, taj mali otrovni svitac, još svetluca.
- Tako je - dodajem odlučno. - Imam izražen nagon za samoočuvanje,
nikada mi se neće dopasti nešto što je opasno!
Smejemo se bezbrižno, danas nam je najveći problem pomisao na
budilnik koji će sutra ujutru u sedam ponovo zazvoniti.
- Da, biće da je tako.
Đinevra završava cigaretu, drhtavi žar se gasi.
- Znači, sutra ponovo počinje pakao, a? - pita me, vadeći iz tašne
žvakaću gumu.
- To je retoričko pitanje?
- Osim ako nemaš nešto drugo u planu - odgovara uzdišući.
- U fazonu da pobegnem od kuće i odem da radim u cirkusu?
- To je jedna od mogućnosti - kaže smejući se. Onda nastavlja: - Hoću
da ova godina bude drugačija.
~ 20 ~
- Hoćeš da prekrečiš zidove učionica? Nisi više oduševljena ludnica
zelenom?
Smejemo se zajedno.
- Htela bih da mi ova godina bude lepa. Ne da je prošla bila ružna...
možda su ovo samo glupi razgovori koji se vode veče pred početak škole,
nešto slično Novoj godini i novogodišnjim željama. - Zamišljeno gleda u
vrhove svojih crnih baletanki.
- Dobra ideja! - uzvikujem.
- Koja?
- Pa tvoja, gluperdo - ovo je doček nove školske godine, hajde da
napravimo spisak želja.
- Upravo sam pričala o tome da želje ničemu ne služe i da... važi, i
ovako nemamo ništa bolje da radimo. Da vidimo, ja ću prva... - nastavlja
moja prijateljica. - Želim da kažem Kalistijevoj šta stvarno mislim o njoj.
Kalistijeva je profesorka koje se đaci najviše plaše.
- Voliš da se igraš vatrom, a? Ali treba da sačekaš poslednji dan škole,
pre sledećeg letnjeg raspusta, tako će imati tri meseca da to zaboravi i
možda te neće oboriti. Zatim?
- Zatim... videćemo... Evo, želim da zalepim za zid Laviniju! -
nastavlja ona.
- I to su ti lepe želje?
Đinevra i dalje nabraja svoje manje-više lepe želje i nastavljamo da
ćaskamo i da se smejemo. U jednom trenutku zastaje i okreće pogled ka
horizontu. Zlatni sjaj sutona obasjava joj lice i omekšava pogled njenih
tamnokestenjastih očiju, čineći ga toplim i nežnim.
- Poslednji zrak sunca - šapuće kao da je odlutala u mislima.
Gledam u njenom pravcu i vidim da je u pravu.
O, ne.
Ne mogu a da ne mislim na to.
Ne, ne, ne, ne.
Kakva tuga.
Leto se upravo završilo, poslednji zrak sunca se gasi, odnoseći sa
sobom našu slobodu... naše vožnje mopedom po četvrti San Pelegrino u
dva noću, besciljno gluvarenje po podne dok nas noge ne zabole, dane na
jezeru, cigarete popušene na krovu i plaži i pre svega letnje noći, obasjane
bezbrojnim zvezdama, s peskom u očima i vlagom u kosi. Večeri koje smo
proveli igrajući, kada se zabavljaš čak i ako nisi sposoban za to i skačeš po
podijumu kao da si od gume, a onda povratak kući peške, sa sandalama
min@
~ 21 ~
na štikle od dvanaest centimetara koje nosiš u ruci, pevajući na sav glas
melodije s mobilnog... I baš te briga da li ćeš sutra moći da ustaneš.
Leto, najlepše godišnje doba.
Završava se.
- Zamisli želju - šapuće mi prijateljica pre nego što poslednji zrak
iščezne iza brda.
- Kako?
- Zamisli želju pre nego što se poslednji zrak sunca ugasi, kažu da će
se ostvariti.
- Je 1' to legenda? - pitam s nevericom.
- Pa i da jeste...
Okej, mogu da smislim želju.
Upirem pogled u tu zlatastu svetlost koja se polako gubi. Puštam da
mi ispuni zenice, da mi sprži pogled.
Želim da se zaljubim.
Sunce, poslednji letnji zraci, ne tražim da se zacopam do ušiju, da
izgubim glavu, tražim ti ljubav, onu pravu. Ljubav s velikim Lj, onu za
koju tek treba da saznam da li zaista postoji i za koju se plašim da je
nikada neću pronaći. Onu koja ti noću ne da da spavaš, danju da misliš,
koja te pretvara u roba i čini te srećnim. Koja uobličava tvoje snove i tera
te da veruješ kako možeš da ih dotakneš.
Zbog koje brojiš zvezde jednu po jednu, a onda rasejano izgubiš
računicu.
Zbog koje mrziš mržnju.
I što je više imaš, to je više želiš.
Gledam Đinevru, drugačiju pod narandžastom svetlošću sutona što
pada na nas i razmišljam o njoj i Lorencu: dve polovine koje čine celinu,
duše koje se uzajamno dopunjuju, to je ono što želim.
Da li na ovoj zemlji postoji moja polovina? Odraz anđela bez krila,
neko ko je dovoljno snažan da me izdrži, dovoljno strpljiv da me shvati, da
li postoji? Ako postoji, želim da ga sretnem.
Nestaje poslednji zrak, umire poslednji dan leta.
- O bože, kasno je... - kažem bezvoljno, vraćajući se u stvarnost.
Shvatam da je osam, da moram da brišem kući, inače sam nadrljala.
Moji ne dopuštaju kašnjenje i moja sestra je uvek tačna.
Skačem kao oparena.
- Je 1' idemo sutra zajedno u školu? - pita me Đinevra.
- Naravno - kažem.
~ 22 ~
- Onda dolazim po tebe.
- Okej, sad idem, bolje reći, trčim!
- Leti! - dovikuje mi.
Kakva ironija! Ali uspeva da mi izmami osmeh.
- Videćemo se sutra.
- Videćemo se, anđelče.
I trčim, trčim, trčim.
Trčim gradskim ulicama.
Trčim i ništa ne vidim, samo ulicu ispred sebe, koja se ukršta,
preplliće. Trčim i ništa ne osećam, samo kamenje pod nogama i vazduh
na licu.
Trčim i ni na šta ne mislim.
Svakako ne mislim na ono što sam upravo poželela.
Šteta, možda bih se setila jedne lepe rečenice koju sam jednom davno
pročitala: Pazi da želiš, moglo bi da ti se ostvari. A onda ćeš morati da
snosiš posledice.
Skoro sam stigla, možda ću izbeći grdnju. Usporavam i naslanjam se
na uličnu svetiljku da bih predahnula. Udišem duboko svež večernji
vazduh, mirišljav i vlažan.
Tu, oko te svetiljke, dogada se nešto čudno.
Šum. Podižem pogled i načas mi se učini da vidim crnu senku. Stojim
za trenutak nepomično u iščekivanju, ali ništa više niti čujem niti vidim.
Onda odlučujem da se više ne zamajavam, budući da kasnim, i trkom
odlazim. I tako ne osetim na sebi te oči. Ne osetim kako me snimaju kao
rendgen. Ne osetim kako plamte u mojim očima kao kad sam ih prvi put
videla. A možda je to i dobro. Jer ne bih znala kako da reagujem.
Ne vidim srebrni pirsing na toj obrvi boje zlata.
Ne osetim taj topli dah tako blizu svog lica.
A pre svega ne vidim to lice, zaklonjeno senkom od kapuljače.
Dobro je, jer bi me uplašilo i pokrenulo u meni oprečna osećanja.
Kukavičluk. Pošto mu se nisam izvinila kad sam ga skoro zgazila.
Zaprepašćenje. Jer sam mislila da je otišao, ili da zapravo nikada nije
ni dolazio, da sam ga izmislila.
Strah. Jer se, uprkos svemu, lako uplašim, a nepoznate stvari, makar
i lepe, izazivaju u meni uznemirenost. Dobro je što ta svetiljka ne
osvetljava dovoljno, dobro je što sam već stigla kući.
Otvaram tešku kapiju i ponovo je zatvaram, ostavljajući iza sebe
ulicu, veće i te indiskretne, prelepe oči. Oči predatora.
~ 23 ~
Prošlost je prošlost
Letim, letim radosno iznad drveća, uzdižem se lagano ka oblacima.
Oko mene su anđeli raširenih krila. Kad me sretnu, pozdrave me
osmehom i klimanjem glave. Letim gore-dole i zabavljam se praveći salto
na nebu. Odjednom mi sunce udara u lice. Pokušavam da pokrijem oči, ali
čini se da ništa ne pomaže.
- Probudi se, spavalice! - viče moja majka.
Otvaram oči i vidim podignute roletne i sunce koje ulazi kroz prozor.
To je bio samo san.
Imam dvadeset minuta da se spremim.
Skakućem s farmerkama navučenim dopola, grabim cipele, prevrćem
po ormanu, nalazim majicu i jaknu, jurim u kupatilo, i dalje s
polunavučenim farmerkama, nervozno provlačim četku kroz kosu, koja
delimčno zadržava „efekat spljoštenog jastuka". I za pet minuta sam
„spremna", ako se tako može reći...
Đinevra dolazi po mene svojim malim autom, sjajnim vozilom koje
nas je pratilo kroz lude avanture, čak više nego moj moped. Uključuje se u
saobraćaj u osam ujutru sa četrdeset pet kilometara na sat, najviše što
motor može da razvije.
- Kao da sam juče vozila ovim putem... - kaže sa uzdahom moja
prijateljica, ne dovršivši rečenicu. - Zašto raspust prođe tako brzo?
- Zato što već počinješ da čekaš sledeći, čim se jedan završi.
- Tačno! Kuda ćemo za Božić? I za karneval? A šta ćemo da radimo za
Uskrs?
- Oh, sranje, još nam je samo kolona trebala. Zakasnićemo! - kaže
frkćući Dinevra.
Prisećam se sna koji sam noćas sanjala kad sam letela visoko u nebo.
Na trenutak ponovo imam taj osećaj lakoće i zatvaram oči.
- Šta radiš, hoćeš ponovo da zaspiš?
- Ne, razmišljam o onome što sam sanjala. Imala sam krila i letela
sam. To jest, svi smo imali krila.
Gleda me nekoliko sekundi i već znam da će postaviti uobičajeno
pitanje.
- Misliš da je stvarno nemoguće leteti? Mislim na anđele.
- Zar opet? Već sam ti objasnila, a to ti i Lorenco stalno govori. Nije
lako izvući krila, jer da nije tako, svi bismo leteli i rekli zbogom
automobilima, motorima i nožnim mišićima.
~ 24 ~
- Da, da, znam, ali mi to izgleda tako čudno. Uostalom, u prošlosti...
- Prošlost je prošlost.
Naime, stvari stoje ovako. Naša vrsta postaje sve slabija i nije
potrebno biti genije da bi se to shvatilo. Prošlo je mnogo godina i mnogo
generacija nas deli od predaka koji su stvarno bili moćni. Mi smo samo
bleda senka nesavladivih stvorenja velikih mogućnosti, sposobnih da
izleče sve vrste fizičkih poremećaja, a ne samo površinske rane, ali
sposobnih, pre svega, da za sekund rašire krila na leđima bez svih ovih
napora, bez bola koji to sada izaziva.
A što si mlađi, to te više boli.
Što se više trudiš da raširiš krila, to su veći potoci krvi kad uspeš da
ih izvučeš. U leđima osećaš oštar bol koji ti polazi pravo iz srca i probija
kožu. A na telu ostaju ožiljci duboki kao rane od noža. To je bar ono što ja
znam, što su mi ispričali u retkim prilikama kad na moja znatiželjna
pitanja nije usledio uobičajeni odgovor: ionako to ne bi shvatila.
Moglo bi se reći da sada živimo mirnim, savremenim i monotonim
životom, ali svakako ne oplakujem prošlost, vreme ratova i borbi, pošto o
tome gotovo ništa i ne znam. Na ovu temu u mojoj kući postoji neka vrsta
veta, ali znam da smo danas samo blede senke onoga što smo nekad bili.
Đinevra ulazi na parking vozeći sportski kao i obično.
S jedne strane ulice izleće mačka.
- Đini, pazi na mačku!
Moja prijateljica naglo skreće i koči, zaustavljajući se na dva
centimetra od nekog momka, koga zamalo da pregazi.
On se okreće,
-Obože!
Bacam se na pod da me ne bi video. Ne mogu da verujem. Opet on.
Nije moguće da svaki put kad ga sretnem, malo fali da ga ubijem.
- Šta kog vraga radiš tamo dole?
- Ćuti, ni reči, nisam tu.
- Šta to pričaš?
- Okreni auto, okreni, polazi, pomeri se, objasniću ti kasnije.
- Pusti me da se barem prvo izvinim ovom tipu. Samo što ga nisam
zgazila.
- Neeeee!
Podižem glavu tek toliko da vidim ulicu ispred sebe. Nema nikoga.
- Nije moguće! - mrmljam.
- Kud je nestao? Nema ga - nadovezuje se Đinevra.
~ 25 ~
Ali onda je priviđenje,
Priviđenje?
Podižem se, gledam u svim pravcima, ali od njega ni traga. Ne znam
da li mi je lakše ili teže. Ne možeš dvaput doći u opasnost da pogineš i oba
puta pobeći, nestati za sekund. Đinevra kreće i parkira se.
- Hoćeš li mi objasniti šta ti je bilo? - pita me nakon što je ugasila
auto. Izlazi i uzima torbu s knjigama.
- To je tip koga sam zamalo zgazila mopedom.
- Šta?
- I tada je nestao. Ispario...
- Ovo je, dakle, drugi put da si ga gotovo ubila!
- Ti si ga gotovo ubila.
- Da, ali ti si bila sa mnom i brisnula si pod sedište kao luda.
- Hoćeš da kažeš da me je video?
- Bojim se da jeste.
- Nadam se da ga nikada više neću sresti.
- Da sam na njegovom mestu, to bih i ja rekla za tebe. U svakom
slučaju, tip nije loš. Ako pokušaš da ga zgaziš treći put, možda će te
pozvati na večeru.
- Nemoj da me zasmejavaš.
Između ostalog i zato što mi taj tip uvek budi čudno osećanje, ali to
neću da joj kažem.
Na platou ispred škole su zaista svi, prijatelji, drugovi iz odeljenja,
oni s kojima smo proživeli i dobre i loše dane. Pozdravljamo se, grlimo kao
da se sto godina nismo videli, iako smo bili zajedno pre samo nekoliko
dana. Kako je lepo videti ponovo poznata lica, čuti prijateljske glasove,
naći se opet u prijatnom društvu.
- Ćao, draga.
Pa dobro, nije baš svako društvo prijatno.
- Ćao, Lavinija - pozdravljam je trudeći se da sakrijem da mi njeno
društvo ne prija.
Nije ona loša, krivi su geni što je takva. Nije loša, samo je malo
razmažena, a možda i sebična.
- Dugo se nismo videle. Dobro izgledaš, ne ličiš na sebe.
I malo zlobna. Ali ona je ćerka najboljih prijatelja tvojih roditelja,
zato nemoj da praviš frku.
Lavinija namešta kosu punu sjaja potezom ruke uvežbanim do
savršenstva. Pruža mi prelepo lice, našminkano pomoću uglomera. Ljubi
~ 26 ~
me dvaput, naravno, ne dodirujući mi obraz.
- Pa, kako si, draga?
- Dobro, ne žalim se.
Ostavlja me na pola rečenice da bi pozdravila Lorenca, koji je u
međuvremenu stigao s rancem na ramenu i sa Đinevrom koju drži za
ruku. Kao i uvek, Lavinija ga pozdravlja sa mnogo oduševljenja, čak
previše. Stavlja ruku na savršeno izvajan bok, pokušavajući da ga
hipuotiše ljubičastim očima, kojima mnogi momci nisu odoleli.
Ne iznenađuje me što je Đinevra mrzi mnogo više nego ja.
Lavinija je pomalo antiteza anđelima: podla, zavodnica, užasno seksi.
Anđeli nisu ljudožderi, ali Lavinija proždire muškarce, to jest, njihova
srca.
Stojimo zajedno i razgovaramo, čekajući da nas rasporede po
učionicama. Domar je već na vrhu spoljašnjeg stepeništa i drži u ruci
papir s planom razmeštaja. Svi se, naravno, nadaju da neće završiti u
učionici koju zovemo „mrtvačnica". U pitanju je poslednja učionica u dnu
hodnika na poslednjem spratu.
Samo da ne bude mrtvačnica. Molim te, ne mrtvačnica!
To u sebi trenutno misli svaki učenik na ovom platou.
Molim te, nemoj u mrtvačnicu.
Ćaskamo još malo, a onda domar počinje. Proziva odeljenja i dodeljuje
učionice.
Ono nije učionica, ne može da se nazove učionicom.
Kako spisak odmiče, tako raste napetost.
Klupe su u njoj tako male da ne mogu da stanu noge. Ako nas pošalju
u taj golubarnik, kunem se da ću doneti radni sto od kuće!
- A ko je ovo?
Čujem Laviniju kako pita maznim glasom. Okrenem se iz
radoznalosti i razrogačim oči.
On. Ko god da je. Stoji sa rancem preko ramena.
Čeka da prozovu njegovo odeljenje.
U ovoj školi!
- Treći D, poslednji sprat do kraja desno.
To smo mi.
Učenici koji su ostali na platou kliču, moji drugari šize: mrtvačnica.
Penjemo se stepenicama. Okrećem se da bih se uverila da nije u mom
radijusu kretanja. Mogla bih da ga zgazim i bez motornog vozila... ali,
naravno, on je već nestao.

Poslednja kuća na bulevaru
Sutra imamo test iz filozofije radi provere da li smo za vreme
raspusta obnovili gradivo iz prethodne godine. Prvi dan škole i već sedim
kod kuće i učim, kakva gnjavaža.
Dobro, razmišljam dok obnavljam gardivo, vrlo dobro; ponavljam
pojmove u sebi:
Dakle, prema Platonu, naša stvarnost je praktično samo nesavršena
kopija više stvarnosti.
Dovde to mogu i da prihvatim.
A pravu stvarnost čine ideje koje, kako se čini, letuckaju u svom
totalnom savršenstvu po hiperkosmosu, što bi bilo nebo.
Odlazim na trenutak dole da uzmem nešto iz frižidera. Jedan od
izgovora da napravim pauzu...
Mama razgovara mobilnim i veoma je uzbuđena. Mora da je nešto
krupno u igri, neka poslovna stvar. Mama radi za jednog advokata.
Stvarno deluje zabrinuto.
- Da, shvatam... znači da je hitno, u redu.
Uzimam čašu soka od kruške i sedam za kuhinjski sto. Zabavno je
posmatrati je u ovoj situaciji, mada ne mogu mnogo toga da pohvatam iz
delova razgovora. Ali, na kraju krajeva, baš i ne žurim da se vratim
Platonu.
- Naravno, nema problema - kaže majka i prekida vezu.
- Je l' se nešto dogodilo? - pitam je znatiželjno.
- Ne, ne, uobičajeni problemi. Sad imam obavezu, a htela sam da
odem u nabavku, a treba da svratim i u čistionicu... uh, ovde uvek sve
moram ja.
- Šta hoćeš da kažeš?
- Ma ne, ništa, samo to da je porodica već dovoljan posao, a ako mu se
doda još i... ali dobro, pustimo to.
Zapravo savršeno znam na šta cilja. Znam napamet ovaj razgovor. A
ovoga puta, s obzirom na moju nedovoljnu spremnost da se posvetim
Platonu, mislim da ću iskoristiti pravi trenutak.
- Hajde, mama, hoćeš da te odvezem?
U početku odmahuje glavom kao da hoće da kaže: „Ne, nema potrebe",
ali samo čeka da ja malo navaljujem.
- Rado ću to učiniti.

Pet minuta kasnije već smo u kolima. Premda nisam još shvatila gde
to mora tako hitno da ide.
- Sad mi kaži kuda idemo?
- Znaš onu kuću na kraju Bulevara hrasta?
Naravno da znam: velika, glomazna, izolovana i zastrašujuća.
- Treba da predamo dokument o vlasništvu od njihovog advokata.
- Šta? Da li govorimo o istoj kući? Godinama napuštenoj i
polusrušenoj? Hoćeš da kažeš da je neko imao hrabrosti da je kupi?
- Ne, zapravo, mislim da niko nije toliko lud da je kupi. U pitanju je
nasledstvo, toj osobi treba da odnesem dokument o vlasništvu i... da vidim
o kome je reč.
Dok priča, prstima jedne ruke namešta kosu. Dobro poznajem taj
pokret koji odaje nervozu. Sada je sve jasno, nešto nije u redu. U našem
gradu, „novi ljudi" znače „potencijalnu opasnost". I zato to treba istražiti.
O ovoj kući postoje razne priče, podstaknute praznoverjem i
tračevima. U stvari, to je samo jedna stara kuća, kakva je, uostalom,
većina kuća u Viterbu.
Skrećemo u ulicu s visokim čempresima i upućujemo se ka teškoj
gvozdenoj kapiji, iza koje se naziru tamni obrisi kuće.
Parkiramo se ispred kapije i ulazimo.
Ispred kamenih stepenica na ulazu stoji veoma lepa žena, možda
malo mlađa od moje majke, visoka i mršava, izdužena, savršenog držanja.
Očekivala nas je. Na sebi ima dugu crnu suknju i bisernobeli džemper koji
nonšalantno pada preko suvonjavog tela. Kosa joj je crna, duga i ravna.
Preko ramena joj se spušta sve do struka.
Pozdravlja nas klimanjem glave i blagim osmehom. Zatim sasvim
mirno pruža ruku mojoj majci.
-Veoma mi je drago, gospođo, obavestili su me da dolazite. - Glas joj je
slabašan kao i telo. Ne menja ton. - Drago mi je što sam vas upoznala. Ja
sam Nora - nastavlja žena.
Moja majka se pak trudi da izgleda što srdačnije.
- I meni je drago i dobro došli u naš grad - kaže, smeškajući se
najbolje što može. - Donela sam dokument o vlasništvu, tako će sve biti u
redu.
- Vrlo dobro, hoćemo li da nastavimo razgovor unutra? Ima još mnogo
toga da se sredi i nisu nam još stigle sve stvari, ali je podnošljivo.
- Naravno, tako ću moći da upoznam i vašeg muža.
- Zapravo, ja sam udovica - dodaje mirno žena.

Pobogu, mama, kakav gaf.
- Živeću u ovoj kući sa svojim sestrićem.
Okreće se i gleda me pravo u oči. Njen prodorni pogled me pomalo
plaši. Ne mogu a da ne primetim njene predivne oči neodređene boje koja
naginje ka sivoj.
- Guljelmo je otprilike tvog uzrasta. Upoznaću te s njim kasnije.
- Svakako! - uzvikuje moja majka, zadovoljna što odmah može da
promeni temu. - Dušo, daj nam samo dva minuta, treba da
prekontrolišemo neke papire.
- Ovde imamo veoma lep vrt - kaže Nora. - Malo je zapušten, biće
posla, ali je pun retkih biljaka. Ako hoćeš, možeš da se prošetaš po njemu.
Mama me gleda u želji da me ohrabri, kao da mi kaže: „Hajde, uradi
kako gospođa kaže."
- Ako kreneš pravo ovim hodnikom - dodaje Nora pokazujući mračni
hodnik koji prolazi kroz kuću - naići ćeš na staklena vrata koja vode u vrt.
Nemam nimalo želje da istražujem kuću i vidim vrt s ,,retkim"
biljkama, ali kako se čini, nemam drugog izbora. Majka me i dalje gleda
klimajući glavom i ja se mirim sa sudbinom.

Oči crne kao gar
Vrt je čudesan. Trava je visoka i zapuštena, s obzirom na to da dugo
nije negovana, ali je vrt zaista lep. Nebeska i pomalo misteriozna,
neuhvatljiva lepota.
Tu su razne biljke, ružičnjaci i živice raznih oblika koji, naravno, više
nisu prepoznatljivi. Liče na velike životinje koje nepomično stoje u svojim
pozama, neme i uspavane. Veoma visoko drveće stvara neku vrstu
pokrivača, ogromnu, visoku nadstrešnicu, tako da se nebo jedva nazire:
popodnevna svetlolst stiže prigušena i razbijena u bezbroj delića, tamo
gde joj krošnje i grane dozvoljavaju da se probije.
Na sve strane su kameni kipovi i klupe, obavijeni puzavicama. Čini se
da ih je vreme i odsustvo ljudske ruke vratilo prirodi kao kad su još bili
kameni blokovi. Ne odudaraju više od drugih biljaka, drveća ili stena koje
izbijaju iz zemlje.
Ovo mesto kao da je nastavilo da se razvija samo i raste nakon što ga
je neko stvarno negovao i čuvao.
Sedam na kamenu klupu koja je prilično zaklonjena, ali nije previše
pokrivena žbunjem i okrećem se da pogledam kuću. Sa unutrašnje strane
zaista ne deluje zastrašujuće, mada pomalo izaziva uznemirenost i
napetost. Ima mnogo soba, to se može naslutiti kako iznutra, tako i spolja.
Otvaram udžbenik filozofije na krilu, mada nisam baš koncentrisana.
Sutra imam test a ništa ne znam. Kakav izgovor mogu da izmislim? Da
sam se zanela razgledajući kuću koja izgleda kao na filmu?
Učim, ili barem pokušavam. Sve u svemu, gotovo da je prijatno sedeti
na otvorenom uz blagi večernji povetarac na kraju leta. Uostalom, sviđa
mi se ovo mesto, liči na sklonište izvan vremena, na kutak iz sna.
Ali imam utisak da se moja majka malo previše zadržala. To je čudno,
pošto se ovakve stvari obično brzo obave. Podižem glavu da vidim sprema
li se da izađe, ali ništa od toga. Pre nego što spustim pogled na knjigu, još
jednom pogledam u prozore. Istinktivno.
I sledi mi se krv u žilama.
Srce prestaje da kuca i zastaje mi dah. Spuštam glavu i uranjam u
Platonove Ideje, tražim utočište u Parmenidu i zaštitu u Fedru, ali je sve
uzalud.
Mislim da će mi srce iskočiti iz grudi.
Dva tamna oka, crna kao gar, kao dno bezdana i vrh neosvetljenog
tornja gledaju me netremice s jednog prozora.
Diši, diši i smiri se. Ne dozvoli da te uhvati panika i pre svega nemoj
da ispadneš smešna. Udahni duboko i podigni ponovo pogled ka tom
prozoru. Ne mora da znači da je to on.
Možda je samo, šta znam, neki domar ili fizički radnik koji je obavio
selidbu i na gornjim spratovima sređuje poslednje stvari ili je, u najgorem
slučaju, to bila halucinacija.
Možda. Podigni te proklete uplašene oči i otkloni sumnje.
Podižem neodlučno pogled ka tom prozoru dok mi krv bubnja u
slepoočnicama. Jasno vidim kako svetluca njegov srebrnasti pirsing, a
onda nestaje iza debele zavese.
I odnosi te oči.
O bože.
Stavljam ruku na srce, hoće da iskoči, mislim da će mi pozliti.
Prestani, šapućem sebi masirajući slepoočnice, otišao je. Otišao je, uzalud
se trudim da ponavljam.
Moram da izađem odavde.
Ustajem s klupe, pa ako mu dođe da se ponovo pojavi na prozoru,
neću morati da osećam na sebi taj pogled. Noge mi se lagano tresu.
Prislanjam udžbenik filozofije na grudi kao štit. Koračam po vrtu, mada
ne znam tačno kuda da krenem. Prolazim pored prelepe vrbe. U nekoj
drugoj situaciji ne bih se libila da pomerim rukom te nežne lisnate grane i
sednem ispod njih. Ali ovog puta nastavljam dalje, između živica i žbunja;
neki kipovi me posmatraju, izbegavam njihove mermerne i prazne
poglede, kao da se plašim i njih da sretnem.
Zastajem pored ružinog grma čije se grane, ukrašene cvetovima,
prepliću i spuštaju u vidu vodopada. Pružam ruku i prstima milujem
jasnocrven cvet, baršunasto mek, boje jarke kao krv. Većina pupoljaka je
već otvorena i poput ovog koji sam dodirnula na vrhuncu njegove lepote.
Mada mi to izgleda pomalo neobično... Zar ruže ne bi trebalo da cvetaju u
maju?
Dodirujem još jedan pupoljak, opipavam tanku i bodljikavu stabljiku,
prelazim prstom do kraja i odjednom primećujem da to ispred mene nije
grm. Nije, jer ispod cvetova, ispod stabljika, listova i bodlji vrhovima
prstiju ne osećam druge listove, kao što bi trebalo.
Ne shvatam.
Krenem nekoliko koraka napred da vidim na čemu su se razgranale
te predivne ruže i pred sobom ugledam najčarobniji prizor koji su priroda i
godine nebrige mogli da stvore u ovoj zaboravljenoj vili, daleko od svega i
svakoga.
Grane ovih crvenih cvetova spojile su se i splele po površini belog
mermernog kipa. Kupine i trnje upleli su se oko mermernog kipa anđela,
oko njegovih raširenih krila koja se sada jedva naziru; latice i drvenaste
stabljike grle beli kameni lik.
Anđeo od belog mermera sa raširenim krilima, prekrivenim crvenim
ružama i trnjem. Iznenađena što se kip nalazi ovde, u skrivenom kutku
vrta, dodirujem mu lice. Još ushićena, odmičem se idući unatraške kako
bih mogla bolje da ga osmotrim.
Nalećem na nešto.
Ispuštam knjigu i padam na zemlju.
- Ali onda je stvarno priviđenje.
Panika.
Okrećem se.
Njegove oči, tamne kao duboka jezera, streljaju me pogledom. Odsjaj
pirsinga zlokobno me pozdravlja s podignute obrve. Plava kosa blista kao
platina, mada je već veće i nije obasjana svetlošću. Stoji nepomično, ali se
saginje da bi dohvatio udžbenik. Dodaje mi ga i ja ga uzimam, pazeći da
mu ne dodirnem ruku. Prislanjam ponovo knjigu na grudi kao da je štit a
ne svežanj papira.
Osećam još uvek njegove oči uprte u mene, mada pažljivo izbegavam
da mu uzvratim pogled. Konačno ustajem, stresajući travu s farmerki.
Podižem glavu da ga pogledam.
Velika greška.
Stvarno je lep. Moram da priznam, Lavinija je bila u pravu.
Visok, mršav, nosi uske farmerke koje mu božanstveno stoje i crni
duks... kao maneken.
A lice. Izgleda neodoljivije nego što mi se učinilo. Usne kao izvajane i
sjajne, jagodice visoke, tanke zlataste obrve blago savijene u luk. A desna
obrva, stalno podignuta, ukrašena je srebrnom alkicom.
- Ćao - pozdravlja me odmerenim glasom,
- Hm... Ćao - kažem zbunjeno.
I dalje me gleda, da li me skenira pogledom? Mršti čelo i još više
podiže obrvu, izgleda strašno seksi s tim izrazom lica i kladim se da to
veoma dobro zna.
- Ti si ona devojka...
Gledam u svoje cipele i crvenim.
- Ona s mopeda. - Počinjem nervozno da mrsim krajeve kose.
Nakašljavam se i glasno uzdišem. Sada već treba igrati otvorenim
kartama. - I iz automobila...
- Da, sećam se - odgovara, pri čemu mu se iskrada osmeh.
I u tom trenutku moja glava razrađuje jedinu i najgluplju strategiju
koju zna da bi savladala nelagodnost: počinjem da pričam kao navijena...
- Veoma mi je žao, mada stvarno nisam htela da te zgazim, i to dvaput
uzastopno, u stvari, auto nije moj, već moje prijateljice Đinevre koja vozi
kao luda i predstavlja neku vrstu „javne" opasnosti za sve, nisi sigurno
prvi koga je mogla da zgazi, a onaj prvi put sam se vratila da te potražim i
izvinim se, ali si nestao i možda sam jutros u školi mogla da ti uputim
izvinjenje, ali ne znam šta mi je bilo i tako...
O ne, neka me neko zaustavi, za ime boga, zašto kad sam zbunjena,
počinjem da pričam gluposti?
On mi prilazi.
Zašto prilazi?
- Da li uvek tako brzo pričaš kad si nervozna? - šapuće mi na uvo.
- Da, definitivno, samo što se ništa ne razume od onoga što kažem, a
još je veći apsurd što ni ja ne shvatam, ili bolje reći, shvatam, ali ne u
potpunosti i zato nastavljam to da radim dok me jedan deo mene proklinje
i naređuje mi da prestanem i...
Ponovo to radim, baš sam smešna. Stavlja mi prst na usta.
Njegov prst na mojim usnama. Ne osećam više noge.
- Diši - šapuće. - Obično „izvini" je dovoljno.
Da li to u njegovom glasu ima neke blagosti i nežnosti, ili ja to samo
umišljam? Skida prst s mojih usana.
Usne se bune.
Trudim se da sredim misli.
- Onda, izvini - kažem na kraju.
Povetarac se lagano probija kroz krošnje drveća, između ružinih
grana, obavija nas i igra se njegovom kosom. On brzo sklanja pramen s
lica. Gledam mu ruke, dugačke, tanke, negovane nokte, premazane crnim
lakom. Još jedan udar vetra, ovoga puta jači, koji kao da se zabavlja što
nas dira, što me dira, pošto se čini da on na to ne obraća pažnju.
- Znači... ti si Guljelmo.
Više zvuči kao pitanje nego kao tvrdnja. A ko bi drugi mogao biti?
Jedva primetno klima glavom, nastavljajući netremice da me gleda.
A ti si...
- Viki... Vitorija. - Ne znam šta još da kažem, a ne bih htela da ćutim,
pa dodajem: - One ruže što su izrasle preko kipa veoma su lepe.
Pravi korak napred ka kipu anđela i zastaje pored njega, sklanjajući
konačno s mene svoje oči od abonosa. Miluje mramorno lice anđela. Dođe
mi da se nasmejem Zato što je njegovo lice mnogo dražesnije i izražajnije,
a ta draž i lepota su suptilni i elegantni kao i sve ostalo kod njega, pa čak i
najmanji gest.
- I dakle, Viki... Vitorija - kaže smeškajući se, siguran u sebe. Dok
izgovara moje ime, osećam jezu niz kičmu... Biće da je od vetra.
Instinktivno stavljam ruke u džepove. - Čemu mogu da zahvalim za tvoj
upad u moj vrt?
- Došla sam s majkom da tvojoj tetki preda dokument o vlasništvu
nad ovom kućom.
Prstima prelazi gore-dole po mramornom licu kipa, veoma polako,
nežno, hipnotički.
- I nisi imala ništa bolje da radiš? - Ostajem na trenutak preneražena
zbog njegovog pitanja. - Nisam hteo da budem neuljudan - odmah se
ispravlja i netremice me gleda tim licem od žada, kao da traži oproštaj. -
Učila si? - pita me zatim, nastavljajući da klizi dugim prstima po licu
kipa.
Klimam glavom, očarana hipnotičkim pokretima njegovih ruku.
Postajem svesna da je već pao mrak. Nebo je gotovo tamnoplavo, svetlost
je odavno iščezla i vazduh je nesumnjivo hladniji. Verovatno je kasno, iako
me je majka uveravala da se nećemo dugo zadržati.
- Ja... moram apsolutno da krenem.
Polazim, u nadi da sam odabrala pravu stazu, onu kojom sam došla. !
-Viki. - Zastajem. Okrećem se. - Pročitaj ovo, bolje je od školskog
udžbenika. - Baca mi nešto što je izvadio iz džepa dukserice, knjigu.
Uspevam da je uhvatim u letu a da je ne ispustim, uprkos mraku...
pravi dokaz spretnosti! Prevrćem je po rukama, korice su meke i malo
pohabane, kao da je čitana više puta, listovi debeli od neplastificirane
hartije, kakva se koristila nekad davno.
- Pazi na bodlje - dodaje. Već je potpuno obavijen mrakom, on je samo
glas u daljini.
- Bodlje? Koje bodlje? - pitam. Ali on, Guljelmo, već je, kao i obično,
otišao. Ostajem sama, s knjigom u ruci.
Čitam naslov: Gozba, Platon.
Pazi na bodlje
- Zašto smo se toliko zadržale? - pitam majku u kolima.
- Nisam primetila da je tako kasno, dušo, oprosti.
- Znači da je Nora simpatična ako ti je vreme s njom tako brzo prošlo.
- Ne znam da li je simpatična prava reč kojom mogu da je opišem, ali
je, u svakom slučaju, veoma snažna osoba. Tako mlada je preživela smrt
muža i sama se preselila u nov grad sa sestrićem... jesi li ga upoznala? -
Gleda me. - Mislim na Guljelma.
Da li sam ga upoznala? Može li to da se nazove poznanstvom?
Ne.
Može da se nazove kratkim, iznenadnim, neugodnim dijalogom, u
kojem sam postala žrtva njegove neobične zavodljivosti. Ispuštam čudan
glas, koji može svašta da znači, a zapravo sam se samo zagrcnula
pljuvačkom.
- Pa ipak - nastavlja mama - nije mi mnogo rekla. Nadam se samo da
ne postoji ništa zbog čega treba da se brinem.
Mama je prilično uznemirena, vidim po tome što mi saopštava sve
svoje misli, ne čekajući da dode kući i izloži ih tati.
- Kako to misliš?
- Ta žena je prijatna, ali me je mnogo ispitivala i osećala sam se
neugodno u njenom društvu... ali možda je to bila samo moja napetost.
Znači i mama je osećala izvesnu napetost u Norinom prisustvu, kao
što sam se ja osećala uznemireno u društvu njenog sestrića. Zanimljivo.
- Bojim se da će ova nova porodica biti... veliki predmet pažnje u ovom
gradu.
Smejem se.
- Šta u ovom gradu ne bi bilo predmet pažnje?
Ljudi te ovde gledaju s podozrenjem i kad promeniš frizuru...
- Tačno - potvrđuje smešeći se. - Reci mi, kako su u školi prihvatili tog
momka? Je l' u tvom odeljenju?
Ne! Hvala bogu, nije. Samo je još to falilo... Kako bih uspela da se
koncentrišem u njegovoj blizini, u učionici gde su svi na trideset
centimetara udaljenosti, čak i od katedre. Nemoguće.
- Ne, i nemam pojma kako je prihvaćen, nisam ni primetila da je tu.
Gotovo da je to tačno: nikada ne primećujem da je tu, zato stalno
nalećem na njega...
Prevrćem knjigu po rukama i razmišljam kako ću pre ili kasnije
morati da mu je vratim. Mogu da je ostavim i u poštanskom sandučetu.
Osim toga, da je Guljelmo u mom razredu, Lavinija bi sve vreme morala
da glumi naivku, dvoumeći se između njega i Lorenca. A možda bi digla
ruke od Lorenca da bi se potpuno posvetila novajliji.
Grickam usnu, utonula u misli.
Ne znam zašto, ali na prvi pogled mi se čini da Guljelmo nije od onih
koji bi dozvolili da ih Lavinija proguta u jednom zalogaju.
Izlazimo iz automobila, konačno smo kod kuće, a tek je osam.
Odlazim u sobu a mama žuri da razgovara s tatom i da istovremeno
pripremi nešto za večeru.
- Nemam vremena da jedem - kažem.
Jedva da me čuju, pošto su potpuno udubljeni u razgovor.
Uključujem stereo, skidam duksericu i bacam je na stolicu, a onda
sedam na krevet prekrštenih nogu. Ostavljam udžbenik filozofije i
uzimam Gozbu. Prevrćem je ko zna koji put po rukama, kao da želim da
pronađem nešto što im je ranije možda promaklo, ali to je samo knjiga,
tanka i pomalo nagrizena vremenom.
Gozba, dobro znam o čemu govori: govori o ljubavi. Ali šta znači: „Pazi
na bodlje"?
A kako je Guljelmo znao da učim filozofiju?
Da li je u pitanju obična slučajnost?
Ili je s prozora pročitao naslov knjige koju sam držala u krilu? Uprkos
udaljenosti? Uprkos nejasnoj svetlosti kasnog popodneva?
Možda svugde ide s Gozbom u džepu...
Ili je i on imao test iz istog predmeta. Naša škola ne može da se
pohvali originalnošću kada je u pitanju rad u različitim odeljenjima.
Otvaram knjigu. Okrećem brzo listove.
Na noge mi pada crvena ruža.
Zastaje mi dah.
Uzimam je u ruku i ubadam se u prst.
Joj!
Pojavljuje se mala kap krvi.
Lepo mi je rekao: pazi na bodlje.

Dugujem ti dve usluge
Ovo su različita pitanja iz materije koju smo prošle godine zajedno
obradili. Svaki list se odnosi na posebno Platonovo delo. Da li je sve jasno?
Razred ćuti dok profesor nastavlja da nam deli testove.
- Pa, deco, srećan rad.
Profesor je simpatična i prilično tolerantna osoba. Zašto onda dok
stavlja okrenut list na moju klupu imam veliku želju da ga zadavim i
pobegnem kroz prozor?
- Ah, zaboravio sam da vam kažem, svi testovi su, naravno, različiti -
dodaje profesor.
Okrećem list i čitam.
Čitam ponovo.
Neverovatna sreća, apsurdna sreća, sreća nad srećom.
Pokrivam rukom usta da bih sakrila smešak, zapanjena i nervozna.
To nije moguće.
Zadatak, moj zadatak je... Platonova Gozba.
Dijalog koji sam čitala cele večeri pred spavanje i koji, stoga, dobro
znam. Smeškam se, zbunjena i zahvalna.
Da 1' je moguće?
Počinjem da pišem.
Obeležavam krstićima odgovore, birajući između više ponuđenih
rešenja. Trudim se da radim smireno i proveravam odgovore najmanje tri
puta, pa i pored toga, završila sam u roku od dvadeset minuta. Zatim
podižem glavu s više nego rečitim osmehom na licu i srećem profesorov
pogled.
- Već gotovo? - pita me pomalo začuđeno.
- Iskreno rečeno... da.
- Dobro, vrlo dobro, onda predaj.
Ustajem s papirom u ruci, predajem ga profesoru. Koliko god da sam
ga čitala, ni zapetu ne bih promenila.
- Bravo, Vitorija - kaže mi, dok na leđima osećam začuđene poglede
svojih drugova.
Dok se vraćam u klupu, profesor me poziva.
- Vitorija, da li bi mi učinila uslugu? Hoćeš da odneseš ove dokumente
profesorki Dildi? Ali ne znam u kojem je razredu, moraš da proveriš.
Uzimam četiri papira koje mi pruža i izlazim iz učionice.
Zadovoljna, dišem punim plućima. Krećem ka pultu za kojim sedi
domar i gde se nalazi list sa rasporedom časova za profesore. Počinjem da
čitam zamršeni splet tabela, šema i imena.
- Pa, ćao, lažno anđelče - čujem iza sebe glas.
Ne. Nije moguće.
Savršeno poznajem taj glas. Pripada poslednjoj osobi koju želim da
sretnem. Ne odgovaram, neću da prihvatim provokaciju.
- Prelepa greško prirode, nećeš više da mi se javiš?
Nevoljno podižem pogled.
Paris. Najdrskiji, najbezobzirniji, najomraženiji i najsuroviji anđeo
koga svet poznaje. Neprijatan, zao, uobražen, egocentričan. Pre nekoliko
godina, iz meni nepoznatih razloga, zatreskao se u mene i nikada nije
svario moje odbijanje i ravnodušnost. Od tada je uvrteo sebi u glavu da će
mi se osvetiti. Kako? Tako što će pokušati da mi pretvori život u pakao.
- Ostavi me na miru, Parise - kažem mu ne gledajući ga u lice.
- Šta ako neću? Hoćeš li odleteti? A ne, izvini, baš sam glup: TI TO NE
MOŽEŠ - sriče polako reči, jednu po jednu.
Gleda me očima punim mržnje. Ima lepo lice, bez obzira na sve
skrivene mane. Mogao bi da ima devojku koju poželi, zašto me ne ostavi
na miru?
Nastavljam da tražim ime profesorice Dildi, zašto ne mogu da nađem
to prokleto odeljenje?
- Šta radiš u hodniku? - pitam, u pokušaju da mu skrenem pažnu.
- Sad ću da uđem, nisam nešto zainteresovan za čas biologije.
- A, tako.
- Šta tako...?
Hvata me rukom za lice i okreće mi glavu, primoravajiići me da ga
pogledam u oči. Osim besa i nadmenosti, u tim očima nema ničega; nema
nikakve dubine u tom plavetnilu; iza bistrine se nazire samo prazna
pustinja.
- Ništa - mrmljam.
- Jesi li sigurna? - sikće kroz zube.
- Da.
Sve jače me steže za bradu.
I gde je taj domar sad kad je potreban? A da ne pričam o
profesorima... Pojavljuju se samo kad najmanje treba.
- Šta sad? - pita me provokativno. Osećam na licu njegov dah.
Na bradi osećam sve jači stisak njegovih prstiju.
Parise... povredićeš me - šapućem, pokušavajući da se oslobodim.
- I ti si mene povredila... i to mnogo, sećaš se?
Ne, nije istina, sve je tvoje delo, nisam ja kriva što si ti bezobzirni
kreten i što si nepodnošljiv.
- Sećaš se? - ponavlja.
Jedna vrata se otvaraju uz laganu škripu i pojavljuje se domar, s
kofom i krpom u ruci. Čistio je profesorske toalete, eto gde je bio sve ovo
vreme.
Paris me pušta, nije toliko glup da dobije ukor drugog dana škole.
Koristim tih nekoliko sekundi dok se okreće da bi propustio domara i
trkom krećem niz hodnik. Znam da će mi uskoro ponovo biti za petama i
zato ubrzavam korak. Ispred mene se iznenada otvaraju druga vrata,
neka ruka me grabi, uvlači me unutra i vrata se ponovo zatvaraju.
Pokušavam da vrisnem, ali ta ruka, meka i topla, zapušava mi usta.
- Š-š-š-š - šapuće tiho.
Gledam razrogačenih očiju i u početku ne shvatam gde se nalazim,
mada mislim da znam s kim sam.
Guljelmo?
Rukom koju još ne sklanja čita s mojih zapanjenih usana.
- Da, ali nemoj da se plašiš... nemoj da vrištiš - dodaje u minom dahu.
Polako odmahujem glavom.
- Dobro, nećeš da te onaj pronađe?
Energično odmahujem glavom.
- Vrlo dobro - šapuće stojeći tik uz mene.
Skida polako ruku s mojih usana i pušta me, tako da konačno mogu
da shvatim gde se nalazimo: u staroj hemijskoj laboratoriji. To je velika
sala sa četiri reda drvenih klupa raspoređenih u polukrug. Duž zidova,
iznad visokih polica, poredane su tegle i razne drangulije. Tu niko nikada
ne dolazi.
Stojimo sasvim priljubljeni.
Gleda me svojim divnim očima na divnom licu, bleda svetlost koja
prodire kroz mali prozor s rešetkama ističe visoke jagodice, savršenu kožu
i prelepe usne, s donjom malo većom od gornje, tako da uvek izgledaju
malo napućeno.
Situacija je nestvarna, osećam se kao u jednom od onih snova u
kojima ti se čini da možeš da odlučuješ šta će se dogoditi, ali nisi sasvim
siguran. Kao sinoć u vrtu njegove kuće kad sam ga prvi put srela.
Još sam crvenija u licu pod tom magličastom svetlošću.
Stavlja mi dva prsta ispod brade. Lice mi bukti, srce tuče kao ludo.
Podižem pogled, on me gleda pravo u oči.
- Je l' sve u redu? - pita me. Njegov glas je savršena melodija.
- Da... ali da me je stigao, mogao si da mu zalupiš vrata pred nosom.
Smeška se. Nikada ga nisam videla da se smeši. Celo lice mu se ozari,
od savršenih usana koje su mu otkrivale predivne bele zube do izvajanih
jagodica i crnih očiju koje su blistale.
- Bilo bi zabavno.
- Šta si radila u hodniku?
- Tražila sam profesoricu da joj predam dokumente koje mi je dao
nastavnik.
- Onda si nadrljala, suviše si se zadržala...
- Ne, ne, već sam završila test... Znaš, dobila sam baš Gozbu.
- Kakva sreća - odgovara hladnokrvno.
- Da, a šta si ti radio ovde? Je l' tvoje odeljenje na ovom spratu?
Odmahuje glavom.
- Gore je, ali bolje mesto od ovog nisam mogao naći.
- Bolje za šta?
Vrhom cipele mi pokazuje opušak od cigarete.
- A, okej.
Opet me gleda, prodornije nego ranije, kao da stvarno hoće da me
hipnotiše. On nema oči, ima dva crna projektila koja te streljaju,
zarivajući ti se u dušu.
- To nije dobro - mrmlja.
- Znam.
Trenutak ćutanja koji dugo traje.
- Nemoj nikada da počneš - dodaje, ne prestajući da me odmerava. Ne
zvuči kao naredba, već više kao molba.
- Nemam u planu - uveravam ga ironično.
Ne mogu da verujem da stojimo tu, u tom malom prostoru, licem u
lice i razgovaramo s takvom lakoćom i poverenjem. To je ipak onaj isti
mladić za koga sam pomislila da bi bilo bolje da ga nikad nisam srela... i
još uvek mislim, zar ne? Ponovo se smeši, diskretnije nego pre.
Primećujem samo onu istu iskru u pogledu od abonosa.
- A šta onda imaš u planu? - šapuće primičući mi se neprimetno.
- Zasada da se vratim u učionicu zdrava i čitava.
- Onaj tip je otišao, možeš biti sigurna - dodaje.
Osećam njegov topli dah.
- Mislim da onda treba da ti se zahvalim - kažem, usudivši se da
pogledam te dužice od mastila.
Gleda me pomalo zbunjeno, podiže desnu obrvu, pirsing zasija
zajedno s pogledom.
- Dugujem ti dve usluge: pomogao si mi da umaknem Pa-risu i spasao
si me slabe ocene na testu iz filozofije.
Smeškam se, znajući dobro da moj osmeh nikada neće biti tako
zavodljiv kao njegov.
- Vama na usluzi - kaže, načinivši mali naklon, propraćen Ironičnim
pogledom.


Sve lepo zadaje bol
Oglašava se poslednje zvono. Svi izlećemo napolje. Škola je u
delirijumu, kao da nije drugi odvratni dan nastave, nego poslednji. Pljušte
pune kofe vode, verovatno zbog vrućine. Ima tridesetak stepeni u hladu.
Đinevra i Kamila, koje idu ispred mene, ne stižu da izađu i okupane
su od glave do pete. Sakriven pored glavnog ulaza stoji tip iz četvrtog
razreda sa ispražnjenom kofom u ruci. Dok se cede, mokre do kože,
počinjem da se smejem kao luda, našavši zaklon iza Lorencovih metar i
osamdeset.
- Gotova si! - viču moje prijateljice. Grabe dve flaše i počinju da me
jure po platou ispred škole.
- Ali ništa nisam uradila!
Smejem se dok pokušavam da im pobegnem.
- Ipak ćeš da nam platiš!
Sipaju mi na glavu neke dve litre ledene vode. Sva sreća što je
vrućina. Potpuno sam mokra. Sa očiju mi se cedi raskvašena šminka.
Nastavljam da se smejem, pomerajući se u stranu da izbegnem kofu koja
se izliva pravo na Lorenca.
I u tom trenutku ponovo ugledam njega.
Kao priviđenje.
Sedi šćućuren, i suv, na svom bajnom motociklu, lep kao grčki bog, i
uživa u ovoj apsurdnoj sceni u kojoj učestvujem i ja, potpuno natopljena, s
razmazanom šminkom po obrazima i oko očiju tako da ličim na pandu, s
kosom slepljenom na čelu i farmerkama pripijenim uz noge.
Gleda me, podiže uglove usana, stavlja kacigu i odlazi. Nestaje u
saobraćajnoj gužvi za sekund.
Stižem kući sva prozebla.
Ispred kapije se pozdravljam sa Đinevrom, koja nije manje mokra od
mene.
- Idi na tuširanje! - dovikuje mi pre nego što je otišla svojim bolidom.
- Misliš da jedno nije bilo dovoljno? - odgovaram joj kroz smeh dok
tražim ključeve. Otvaram vrata i krećem gore kamenim stepenicama.
Koračam u cipelama koje šljapkaju, pune vode. Osećam se kao
patkica. Ispred kućnih vrata srećem komšinicu koja izlazi. To je jedna
stara, veoma ljubazna i veoma radoznala gospođa: zna šta se događa u
čitavom kvartu.
Pobogu, Vitorija... Šta ti se dogodilo?
- Dobar dan, gospodo Marčeli, ne brinite, to je samo voda.
Zašto se vrata ne otvaraju?
- Da, to sam pretpostavila. Ali zašto si mokra?
- Zbog nekoliko kofa vode, ništa strašno - pokušavam da je se
otarasim, ali bez uspeha.
- U moje vreme takve stvari se nisu radile.
U vaše vreme nije još bilo tekuće vode, gospođo Marčeli.
Vrata, otvorite se, molim vas.
- U svakom slučaju, tvoja sestra se nikada nije vratila iz škole u
takvom stanju. Trebalo bi da se ugledaš na nju, stvarno je dobro dete.
Vrata se konačno otvaraju. Ulazim na brzinu, ali dok ih zatvaram,
ona podmeće nogu. Mada ima preko osamdeset godina, okretna je kao
čigra.
- Vitorija, još nešto, onaj tip mi se uopšte nije dopao.
- Koji tip?
Namešta male srebrnaste naočare na nosu.
- Ja imam oko, vidim šta se događa.
- U to niko nikada ne bi posumnjao, gospođo Marčeli.
- A imam oko i za ljude. Taj tip... ne dopada mi se, ima lice koje mi ne
uliva poverenje... Suviše je mrk i ponaša se sumnjivo. Došao je do vaših
vrata, a onda otišao.
- Možda je bio poštar, gospodo Marčeli.
- Hoćeš da kažeš da ne bih umela da prepoznam poštara?
- Ne, nipošto.
- Bio je previše mlad i držao je kacigu ispod ruke, a imao je i ono na
obrvi... kako se beše zove? Pirsing!
Bledim.
- Draga, je 1' sve u redu?
- Izvinite, gospođo Marčeli, hladno mi je. Ali hvala na obaveštenju, do
viđenja.
Konačno uspevam da udem u kuću, ostavljajući napolju radoznalu
komšinicu.
Guljelmo je bio u mojoj kući?
To jest, ispred moje kuće? Zašto?
Sigurno je pogrešila.
Ali u pitanju je Marčelijeva, ona što ima sluh kao slepi miš i vidi kao
soko, što sve vidi i sve čuje, i nikada ne pogreši.
Ali šta je kog vraga tražio? Ne shvatam.
U tom trenutku na podu ugledam koverat. Saginjem se da ga
dohvatim. Nema pošiljaoca, nema poštanske marke, nema adrese.
Otvaram.
Unutra je ceduljica ispisana rukom.
Prva usluga: osuši se i nemoj da se razboliš.
Naslanjam se na vrata, noge mi se tresu, a bojim se da to nije od
hladnoće prouzrokovane vodom kojom su mi pantalone još natopljene.
Otvaram koverat do kraja, cepajući ga prstima.
U ruku mi upada crveni pupoljak.
Okrećem ceduljicu, nema potpisa, ali je tu još jedna rečenica.
I molim te, ovoga puta pazi na bodlje!
Stavljam ružu, zajedno sa onom prvom, u malu vazu na svom radnom
stolu. Lepa je, veoma lepa, prelepa. I kao i sve lepo, zadaće ti bol ako ne
paziš. Ruže imaju opojan miris, ali i oštre bodlje, spremne da te raskrvare.
Sunce daruje život, ali ako mu se previše izlažeš, opeći će te. Voda gasi žed
i utapa, stvara i razara.
Lepe stvari zadaju bol, a kad ih nema, osećaš da ti nedostaju.
Da ti vraški nedostaju.
Milujem latice cvetova, pazeći da ne dotaknem bodlje.
Molim vas, nemojte nikada da uvenete.

Ljubav je demon
Današnji dan počinje velikom vešću. Kreće iz naše učionice. Vijuga
hodnicima. Prolazi kroz vrata i prozore. Preskače gvozdenu kapiju. Odleće
do drugog dela zgrade. Preko dvorišta. Ide od usta do usta. Prenosi je glas
za glasom.
Marko pravi žurku.
To nije obična žurka.
To je Markova žurka.
- Ideš li? - pitam Lorenca na času matematike.
- Da, obećao sam mu.
Uostalom, Marko mu je jedan od najboljih prijatelja.
Profa nas gleda popreko, pretvaram se da sam udubljena u jednačinu
koju uzalud pokušavam da rešim.
- Onda idem i ja...
- A ko dolazi? - pita Đinevra.
- Cela škola ili skoro cela, znate da Marko voli sve da radi u velikom
stilu...
Cela škola? Baš cela?
Mislm da već znam ko će više nego verovatno biti izuzetak. A možda
će i doći. Žurke služe i za upoznavanje.
Malo kasnije, na školskom parkingu, Đinevra i ja samo što smo ušle u
kola, spremne da krenemo.
- Proveri da li nešto ide - kaže mi.
Gledam u bočni retrovizor dok ona počinje da se isparkirava.
- Čini mi se da... Ne, sačekaj! - s naše desne strane proleće motocikl i
pretiče nas.
Njegov motocikl.
Ali...
Nije sam.
Na zadnjem sedištu, pripijen uz njega kao pijavica, neko sedi.
Lavinija.
- Pusti me da izađem! Ubiću je! - vičem petljajući oko pojasa i ručne
kočnice.
- Smiri se.
- Prvo ću da je ubijem, a onda ću da se smirim!
- Ne možeš da je ubiješ.
- Mogu, da se kladimo?
Uveče se spremam za žurku kod Marka, ali ne znam da li sam još
raspoložena za zabavu.
Šta ću tamo da radim? Osoba koju bih volela da vidim neće doći, a
biće još gore ako dođe: Lavinija će je proždrati, a ja nemam nikakvu
nameru da prisustvujem toj sceni. Okej, dosta s tim lošim mislima.
Stojim ispred ogledala i prislanjam majicu da vidim kako mi stoji.
Grozno.
Bacam je u ćošak, preko drugih dvadeset. Danas mi sve stoji grozno. I
kosa mi ide u tri različita pravca, ličim na ananas.
Duplo grozno.
Grlim jastuk. A sinoć sam bila tako zadovoljna...
Prokleta osećanja, da sam komad leda, sad ne bih imala sve ove
probleme. Možda mi je suđeno da ostanem sama kao pas, ali bez ljubavnih
problema.
I još kažu da je ljubav anđeo.
Ljubav ne može da bude anđeo, tera te da patiš, da plačeš.
Da ubiješ.
Kako može nešto tako destruktivno da bude anđeo?
Tako opasno, nepouzdano, laskavo i zlo. Ljubav nije anđeo, pre je
demon, lep i privlačan, ali ipak demon.
Sa crnim i krvavim krilima. Platon je stvarno bio u pravu.

Muzika ne prestaje
Muzika se čuje već na pola puta, tipična Markova muzika za žurke,
čist haus. Ujednačen, energičan ritam koji udara kao čekić. Koji odjekuje i
odzvanja bez pravila: opija čula, omamljuje i briše misli. Počinješ da se
krećeš a da toga nisi ni svestan. To je ritam koji svakoga vuče i tera da
igra.
Stižem, kapija je otvorena, unutra poredani mopedi i poneki auto.
Markova kuća je cela prizemna, s lepim vrtom i prostranim tremom,
punim ljudi. Na jednom kraju tip koga znam samo iz viđenja petlja oko
haj-faj uređaja, izigravajući di-džeja.
Pozdravljam neke ljude i domaćina koji đuska sa čašom u ruci. U
jednom uglu vidim Dinevru, Lorenca, Frančesku i Kamilu i odmah im
prilazim. Muzika je suviše glasna da bi se razgovaralo. U krajnjem slučaju
možemo da se razderemo na uvo.
Đinevra pokušava nešto da mi kaže.
- Šta? - pitam je.
- Možeš večeras da izbegneš prolivanje krvi, Lavinija nije tu -
ponavlja još glasnije, pokušavajući da nadjača zaglušujući ritam.
Gotovo se gušim od duvanskog dima. Moja pluća su već izgubila nadu
da će ostati zdrava.
- Hajde da igramo - predlaže Frančeska.
- Okej. - Čini se da ću ovoga puta preživeti.
Uskačemo u bezličnu masu ljudi, u beskonačni splet tela, ruku i nogu.
Muzika ne prestaje, eksplodira iz zvučnika i ponovo implodira u venama i
slepoočnicama, srce i dah pokušavaju da je prate, da drže korak sa ovim
neprirodnim elektronskim ritmom.
Rasveta u boji, postavljena pored di-džeja, projektuje fluorescentne
senke koje ne postoje, dok jarke boje naizmenično poskakuju. Treptaj,
svetlost, treptaj, tama, svetlost. Kao da neki ogromni fotoaparat
neprekidno škljoca.
Oči se teško privikavaju na tolike stimulanse i imam utisak da nisam
više u Markovom vrtu. Njišemo se svi zajedno, Marko prolazi pored nas sa
fluorescentnozelenom lizalicom u ustima, koja neobično odudara od
njegove tamne puti i crnih uvojaka. Baca se na Lorenca i stavlja mu ruku
oko vrata.
- Plavi prijatelju moj!
Još je u stanju da govori, bar zasada. Lorenco hvata u letu lizalicu pre
nego što padne na zemlju.
- Marko, ne umeš da se obuzdaš, kao i obično - kaže mu kroz smeh
Lorenco.
On ponovo uzima lizalicu i drži je kao cigaretu.
- Lepo se zabavljajte! - uzvikuje, ne obazirući se na kritiku. Zatim
odlazi teturajući se.
Vruće je među svim ovim ljudima i jedva dišem.
A Frančeska ponovo pali cigaretu.
Ne, još katrana ne mogu da podnesem. Treba mi malo svežeg
vazduha.
- Idem nešto da popijem - vičem.
- Šta?
Rukom pravim pokret kao da pijem iz čaše.
Jedva se izvlačim iz tog kompaktnog i uskomešanog zida i dolazim do
stola gde su poredana pića. Mnogo je flaša sa žestokim pićima, plastičnih
čaša i činija punih leda. Ovde se svako poslužuje sam. Nalazim mesto
pored stola i sipam.
U tom trenutku neko me tapše po ramenu.
To je Alesija. Tetura se i čini mi se da joj nije dobro. I ona je verovatno
preterala.
Alesiju poznajem oduvek, bile smo prijateljice još u detinjstvu, išle
smo zajedno u osnovnu školu. Onda je u gimnaziji ona pripala drugom
odeljcnju, tako da smo Đinevra i ja pomalo izgubile kontakt s njom. S
vremenom je prijateljstvo oslabilo, ali smo se i dalje volele, a osim toga,
veoma smo slične. Iako je ona „regularni" anđeo, sa odgovarajućim
krilima, imamo istu kestenjastu boju kose i pomalo slične crte lica. Kada
smo bile male, često su mislili da smo sestre.
- Viki! - pozdravlja me zaplićući jezikom.
- Ale, je li sve okej? - pitam je, a zatim stavljam čašu na sto i
pomažem joj da se održi na nogama.
Klima glavom jače nego što treba.
- Ali čuj, nisam ja kriva - kaže mi, nastavljajući da se klati.
- O čemu pričaš?
Rukom se oslanja o moje rame.
Baš se nalila.
Pijucka iz flaše koju drži u ruci. Na sreću, u njoj je voda, što znači da
pokušava da se povrati.
Izvini, ja sam kreten: previše sam popila.
- Videćeš da će te uskoro proći, hoćeš da te odvedem u kupatilo?
- Ne, ne, slušaj me... - kaže mi stavljajući ruku na čelo. - Žao mi je,
reci to Marku ako ga vidiš... ali ja s tim nemam veze, okej? To je bila
njihova ideja, to stalno rade... a on zna da će posle biti frke...
Alesija pije još vode.
- Ale, o čemu pričaš? Ne razumem, ko je šta uradio?
- Paris. Dolazi ovamo. Sa svojim prijateljima.


Zar stvarno to želiš
da mi kažeš?
Na desetak metara udaljenosti, iza gomile ljudi i oblaka dima, kroz
stražnja vrata u kuću ulazi senka koja mi izgleda poznato.
Mislim da u toj senci prepoznajem Guljelmovu izduženu i tanku
figuru, ali odmahujem glavom, ošamućena dimom i lošim koktelom koji
sam popila. Kao barmen ne vredim pet para.
Vidim neke svoje prijateljice koje i dalje neumorno igraju tamo gde
sam ih malopre ostavila. Prilazim im i utapam se u inasu, nastavljajući da
se krećem. Malo kasnije vidim kako u mini-koloni na mopedima stiže
Pariš s prijateljima. Đinevra i Lorenco su u međuvremenu iščezli. Šepure
se, smeju se, pričaju. Ljudi se sklanjaju kad ih vide da prolaze i bez
negodovanja podnose njihove šale. Iako se čini da nemaju zle namere,
znam da je za mene zabava završena.
Nastavljam da igram, ili bolje reći stojim, jer se ljudi oko mene
gurkaju i svi se pokrećemo u manje-više istom ritmu.
Sve se vrti i ja pokušavam da održim korak. Pravim grešku i
zaustavljam se u centru vrteške koja nastavlja da se okreće, pošto sam
suviše zadihana da bih nastavila. Ako izađeš iz elektronske muzičke
struje koja te nosi i zaustaviš se na tren, vidiš samo grupu ljudi koja se
drmusa oko tebe i osećaš jedno jedino snažno bilo koje dopire do nogu i
mami ih da se pokreću. Samo to.
Užasno sam žedna. Koktel koji sam popila ostavio mi je čudan
sladunjav ukus u ustima. Osećam kako me peče u grlu kao da me bodu
igle.
Na stolu, medu prevrnutim čašama i praznim flašama, nije ostalo ni
kapi vode. Ulazim u kuću, prolazim pored salona u koji se nabilo
neverovatno mnogo ljudi. Ne sećam se baš dobro Markove kuće. Ne znam
gde je kuhinja.
Ulazim u hodnik i nasumično otvaram vrata.
I pravim veliku grešku.
To je Markova soba, tako mi se barem čini, s obzirom na nameštaj.
I nije prazna. Neko sedi na krevetu.
- Ćao - pozdravlja me, zaklapajući knjigu i sklanjajući je u džep
tamnih farmerki.
Gledam ga preneraženo.
Došao je. Znači da nisam halucinirala.
Odustajem od pomisli da zatvorim vrata i odem samo zato što bi to
značilo da mu pridajem veliki značaj, a neću to da mu pokažem.
- Ćao - kažem. Glas kao da mi dolazi iz druge sobe.
Gde si ostavio Laviniju? I zašto si došao? Htela bih da ga pitam, ali
odustajem. Smeška se, i slatko i zlokobno.
- Da li je moguće da se ti i ja uvek srećemo u neobičnim okolnostima? -
pita me kao da se ništa nije dogodilo.
Ne odgovaram, da li bi trebalo? Podiže obrvu, onu s pirsingom.
- Tražila sam kuhinju.
Klima glavom. Toliko želim da odem, ali kao da me neka čudna sila
sprečava i ne pomeram se.
- A ti? Jesi li došao...
- Pozvan sam, ali mi se ne dopada ova gužva.
Pokretom ruke pokazuje na ono što se dešava napolju.
Sada ja klimam glavom.
- Kako ti je u novoj kući? - pitam ga, mrtva hladna.
Gleda me za trenutak pravo u oči, kao da me strelja pogledom. Ne
progovara ni reč, a onda počinje da se smeje.
Šta je smešno? Baš, baš ništa.
Ustaje i prilazi mi. Previše blizu. Stavlja ruku na zid na koji sam
naslonjena i unosi mi se u lice. Ne mogu da uzmaknem.
Ne mogu da se udaljim.
- Zar stvarno to želiš da me pitaš? - Ne pomeram se. - Kako mi je u
novoj kući? - ponavlja, u slučaju da mi je promakao smisao njegove
provokacije.
Zvuci muzike prolaze kroz zid, prigušeni i daleki, kao da sam
svetlosnim godinama udaljena od žurke.
- A nije ti možda važno da saznaš zašto sam danas povezao tvoju
prijateljicu?
Srce gubi ritam, a dah mi zastaje u grlu koje me još peče. Na trenutak
me preplavljuje nelagodnost, a sekund kasnije počinje da me hvata bes.
Šta zamišljaš, ko si ti? Ko te zna i ko želi da te upozna?
I ko tebe šta pita?
Izlazim i lupam vratima.
Koračam brzo kroz hodnik, dok se između Guljelma i mene nižu sobe
i zatvorena vrata. Izlazim u vrt. Grlo me peče, sada i od suza koje su
krenule i zastale tu negde.
Ali gde su Đinevra i Lorenco?
Napolju je velika gužva. Guljelmo je potpuno u pravu, bar što se toga
tiče.
Uzimam nasumično čašu sa stola i ispijam je naiskap, pokušavajući
da ugasim vatru koja me peče u grlu. I pravim užasnu grešku. Šta god da
je bilo u čaši, sada me još više peče. Mrštim se s gađenjem i naslanjam se
rukom na sto. Vrti mi se u glavi. Hvatam se za grlo, peče me kao da oko
vrata imam zapaljenu kravatu.
Oko mene vlada velika zbrka. Ništa više ne shvatam. Svi se deru, a
muzika je preglasna. Odlučujem da se vratim unutra, jedva hodam. Zidovi
se ljuljaju, mutni su, nejasni. Onesvestiću se, pomišljam usplahireno u
trenutku lucidnosti.
Zid je sve iskošeniji. Na svakom deliću kože osećam hiljade upaljenih
plamičaka. Ne osećam više tlo pod nogama.
Otvaram neka vrata i zatvaram ih za sobom.
Soba je mračna, bacam se na fotelju i sklupčavam se tako da
kolenima dodirujem bradu. Jedva dišem, zadihana sam, kravata od vatre
me sve više steže oko vrata, osečam kako mi je čelo orošeno znojem. Soba
mi se okreće i molim se da je sve to samo košmar iz kojeg ću se uskoro
probuditi.
Tama koja obavija sobu titra i pulsira mi u očima. Masiram
slepoočnice koje bubnjaju kao lude. Ponavljam sebi da će proći. Brzo će
proći, zar ne? Naleti bola u glavi kao da hoće da me demantuju.
Čujem kako pucketa parket.
Neko je ušao.
- Đinevra! - zovem slabašnim glasom. - Lorenco!
Tišina.
Pokušavam da ustanem, ali ponovo padam na jastuke.
Cerekanje. Drsko, podlo cerekanje odzvanja mi u ošamućenoj glavi.
- Parise... odlazi - preklinjem.
Opet se ceri.
- Nije mi dobro - šapućem gotovo u sebi.
- Naravno da ti nije dobro.
Glas je sada bliži.
- Ti si jedna glupača: sama si to tražila - kaže osorno.
Osećam da me snaga potpuno napušta.
- Glupačo - ponavlja besno.
Prilazi mi još bliže.
- Je 1' ti se svideo koktel koji sam ti pripremio?
- Kako? Šta pričaš?
- Ah, naravno, izvini - nastavlja ironično. - Neću da ti umanjujem
zasluge. Koktel si ti pripremila. Ja sam mu samo dodao... lični pečat.
- Ti si seronja!
- Pazi kako se izražavaš - kaže polako. Glas mu sve više podrhtava od
besa i govori sve sporije. I on je pio. - O čemu smo pričali juče ujutru, sećaš
se?
Odjednom me hvata strah.
Naglim pokretom baca čašu na pod, staklo se razbija i ostaju oštre
krhotine. Steže me za ruke i, unoseći mi se u lice, viče:
- Je 1' se sećaš?
- Parise, previše si pio - šapućem uplašeno, zbog kiselkastog mirisa
njegovog daha, zbog njegovih nerazumnih poteza i činjenice da nemam
snage ni da viknem i da me ovde svakako niko ne bi ni čuo.
Steže me jače. Borim se da ostanem pri svesti, dok soba oko nas
pulsira kao ogromno crno srce.
- Ćuti - sikće kroz zube. - Pričali smo o tome koliko si me povredila,
sećaš li se? Sećaš se, zar ne?
Drhteći klimam glavom, pokušavam da se oslobodim, ali to mi ne bi
pošlo za rukom čak ni da sam u punoj snazi. Glava eksplodira, suze
naviru u uglove očiju, zadržavam ih pritiskajući jezik uz nepce.
- Dobro.
Smeje se.
Potpuno je van sebe.
- Hoćeš li da ti to pokažem? Možda ćeš tako bolje shvatiti...
Jednom rukom me steže za vrat.
Prestravljena, pokušavam da se istrgnem, ali je mnogo jači od mene i
drži me u šaci.
Obrisi sobe još jače pulsiraju. Batrgam se, ispuštam prigušeni krik.
- Tup bol, sličan ovome.
Nemam više vazduha.
- U početku, ali onda se menja i postaje oštriji.
Pušta mi vrat. Padam na kolena i jedva dišem. Ponovo me hvata, ne
dozvoljavajući mi da se pomerim.
- Kao ovaj.
Uzima parče stakla, dovoljno veliko i strašno oštro. Vidim kako
svetluca u njegovoj ruci.
Ne!
Vičem od straha, pokušavam da se oslobodim, batrgam se kao
životinja u klopci. Primiče staklo mojoj ruci. Suze mi kaplju na pod.
Oštrica je na centimetar od moje kože. Kroz glavu mi prolazi bezbroj slika.
Krv, pre svega.
Odjednom se sećam kada sam se kao dete prvi put posekla na parče
hartije. Majka mi je stavila flaster i možda su joj se tada javile prve
sumnje u vezi sa mojom anđeoskom prirodom. Naime, u tom uzrastu je
već trebalo da mi male ogrebotine same zaceljuju.
Ponovo ispuštam prigušeni krik, ritam se kao konj, ali uzalud.
Staklo je na pola centimetra od mene. Vidno polje mi se sužava, kao
da gledam kroz špijunku.
Zatvaram oči.
Glasan i iznenadan šum.
Onda još jedan.
Otvaram oči i uspevam da vidim visoku i vitku priliku kako stoji
udnu sobe. Paris leži na podu nekoliko metara dalje od mene, s Markovim
noćnim stočićem preko nogu, kao da ga je zemljotres zafrljačio na njega.
Vrata su širom otvorena, snop svetlosti iz hodnika obasjava njegov
savršeni profil i crte lica, zgrčene od besa i prezira.
Liči na anđela, razmišljam. Mnogo više liči na anđela od mene,
Lorenca, Elene i mog oca.
- Ti si mrtav čovek! - viče Paris, koji se s mukom pridiže. - Ne
pojavljuj se više u školi jer ću te ubiti!
Guljelmo ga i ne pogleda.
- Budi siguran da ćeš se kajati zbog ovog, platićeš mi...
Paris izlazi iz sobe kao furija i gotovo naleće na Đinevru.
Još nagnut nada mnom, Guljelmo mi stavlja ruku na čelo i miluje
jagodicu.
- Šta joj je? - pita zabrinuto moja prijateljica.
- Izgleda da je drogirana.
- Kako?
- Viki... - šapuće mi on na uvo. - Trudi se da ostaneš budna, šta god da
se dogodi, molim te, nemoj da zaspiš.
Vidim hiljade odsjaja u njegovim očima od crnog leda, hiljade senki i veliku strepnju.
- Molim te - dodaje, provlačeći prste kroz moju kosu.
Klimam glavom kako bih pokazala da sam razumela.
On se okreće ka mojim prijateljima. Đinevra je uplašena.
Skupila se pored Lorenca, koji je grli i pokušava da je smiri.
- Ne možemo da je vodimo kući, bar dok joj ne bude bolje. I ne sme da
ostane sama. Treba da bude budna dok ovo što je uzela ne prestane da
deluje... Ali moramo odmah da odemo odavde, prc nego što se Pariš vrati
sa svojim ulizicama - kaže Lorenco.
- Hajde da je odvedemo kod mene - predlaže Đinevra.
On odmahuje glavom.
- Ne smemo da rizikujemo da tvoji primete.
- Onda kod tebe.
- Isti problem - odgovara Lorenco. - Ako je moji vide u ovakvom
stanju, nagrabusili smo.
- Šta onda da radimo?


Čujem kako mu srce kuca
Sećanje na žurku je već nejasno kao obrisi sna: zamućeno, daleko,
panorama prekrivena izmaglicom, fotografija izbledela od sunca i propala
od kiše. Markova kuća postaje sve udaljenija, svetla i haotična tačka,
podivljala svetiljka.
Kažu da mozak može različito da reaguje na drogu. Neke supstance
vode na zadivljujuća putovanja, izazivaju živopisne i neverovatne
halucinacije, lepe i zastrašujuće, pune boja i haosa.
Ne vidim ružičaste slonove i mislim da je to dobro. Gadost koju su mi
stavili u čašu nije smela da bude tako jaka. Zbog toga imam utisak da ne
vladam svojim telom. To je čudan osećaj, kao da se duša jedva drži za telo
i samo čeka pravi trenutak da odleti.
Čula su pojačana, na koži osećam svež večernji vazduh, osećam ga
kao nešto kompaktno, gotovo telesno, kao zategnutu i vlažnu krpu.
Osećam miris ulice, vlage, prašine, miris biljaka i noći.
Boje se mešaju, blistaju, utapaju u nesavršenu i zbrkanu sliku pred
mojim očima.
Čujem kako se zvuci koji me okružuju, disanje, škripa, šapat, sustižu
i mešaju. Svi osim jednog, onog najbližeg.
Čujem njegovo srce...
Na svom levom uvetu.
...Kako kuca.
Čujem kako mu srce kuca.
Dok me nosi na rukama, šćućurenu kao kuče uz njegove
Dum... dum... dum.
Otkucaji su pravilni. Meki. Kao dah.
Dum... dum... dum.
Odjekuju nežno kao da se plaše da me ne uznemire.
Čovekov prvi zvuk, ritam života. Prvi šum i prva muzika.
Pritiskam jače glavu na njegove grudi.
I dalje kuca.
Onda ga ima, mislim, srce.
On, tako lep i leden, tako čudan i šarmantan, ponekad tako
zastrašujuć, ima srce koje kuca, koje živi.
Ima srce.
Srce da bi mogao da ima osećanja, srce koje bi neko jednoga dana
mogao da rani.
Srce koje bi moglo da krvari.
- Šta radiš? - pita me.
- Ništa, slušam.
- Slušaš me?
- Da, slušam te.
Slušam muziku života. Dokaz da nisi kip, slika, san ili košmar.
- I je l' ti se sviđa?
Klimam glavom. Uljuljkana ovim zvukom, zatvaram oči, kapci mi
postaju teški.
- Ne - šapuće, stavlja mi ruku na kapke i tera me da ih otvorim. -
Trudi se da ostaneš budna, mala...
- Ali mnogo mi se spava - bunim se kao dete.
- Stigli smo.
Vidim ogromnu, pomalo preteću senku njegove kuće koja se nazire u
mraku. Ulazimo, korača stazom i otvara velika vrata, držeći me
neprekidno u naručju.
Unutra je mrak, tišina, da nije nameštaja čiji obrisi svedoče da tu
neko živi, pomislio bi čovek da je pusta.
Prolazimo kroz dugačak hodnik.
On otvara neka vrata.
- Evo, možeš da ostaneš ovde.
To je jedna od mnogobrojnih soba. Stavlja me na krevet, visok i
prostran, starinski, koji zauzima pola sobe. Tu su još i orman, fotelja i
veliki prozor koji gleda na vrt. Da li je to možda soba na čijem se prozoru
pojavio pre neki dan, razgrnuvši debele zavese?
Spušta me nežno, stisak ruku popušta.
Krevet je mek ali hladan u odnosu na njegovo naručje.
Soba je mračna, samo mesečina ulazi kroz prozor i rasipa se po podu.
- Svetlost bi mogla da ti smeta i pojača glavobolju.
Glava me toliko boli da mi dođe da je otkinem, ali nema potrebe da
pogoršavam situaciju. Pospana sam, veoma pospana. Ne znam da li je to
zbog one gadosti koju sam popila, ali ne mogu da držim otvorene oči...
Ja, koja bih mogla da živim noću kao slepi miš i da nikad ne odem na
spavanje.
On seda na krevet pored mene. Dušek se savija pod njegovom
težinom.
- Nemoj da zaspiš - kaže.
Ne znam da li ću uspeti.
- Moraš.
- Misli mi zadaju bol.
- Kako?
- Misli - ponavljam - pritiskaju glavu i oči, viču i peku...
Mislim da se smeška, osećam to po načinu na koji govori.
- Onda nemoj da razmišljaš.
- A kako da ostanem budna?
Tišina.
- Kada ti je rođendan? - upita me u jednom trenutku.
- A? - odgovaram zaprepašćeno.
- Kada ti je rođendan? Kako ti se zovu roditelji? Jesi li jedinica?
- O čemu pričaš?
- Postavljam ti pitanja.
- Primetila sam, a zašto?
- Tako ćeš pričati, nećeš mnogo razmišljati i nećeš zaspati.
Leže na krevet i pruža se pored mene. Okreće se prema meni
naslanjajući se na lakat da bi me gledao pravo u lice. Ohrabrena mrakom,
počinjem da pričam... Govorim o sebi, svojoj porodici, Eleni o tome kako
bih je zadavila. Pričam mu o Đinevri, Lorencu, školi.
On postavlja pitanja i ja odgovaram.
Pričam o svemu, o tome šta mi se sviđa, šta mrzim i zbog čega to
nešto mrzim, o tome kako se osećam. Govorim mu stvari koje ni samoj
sebi nikada nisam rekla. O Eleni i tome kako se ponekad osećam manje
vrednom od nje; uvek suočena i u sukobu s njenim prividnim
savršenstvom. On sa interesovanjem sluša svaku moju reč, terajući me
nežno da otvorim oči kad kapci popuste pod umorom, i postavlja mi
pitanje za pitanjem.
Pričam mu kako bih ponekad volela da budem baš ono što bi moji
hteli, samo da mogu. A drugi put sam pak zadovoljna onim što jesam, šta
god da sam.
- Zašto, a šta si ti? - pita me. Ali ovog puta to nije obično pitanje samo
priče radi. Njegov glas odaje znatiželju.
- U kom smislu?
- Zašto si rekla „šta god da sam"?
Ovo pitanje me dovodi u nemoguću situaciju. U haosu koji mi
pomračuje um, primorana sam da još jednom ponavljam kako sam
drugačija, kako se ono što jesam spolja ne vidi.
Ja sam anđeo.
Na reč „anđeo" on se odjednom ukoči. Sklanja s mog lica ruku kojom
me je trenutak ranije nežno milovao i ubedivao da se ne predam Morfeju*.
- Znam, to se ne primećuje - objašnjavam mu. - Imam kestenjastu
kosu i, sve u svemu, nisam baš savršen anđeo.
Guljelmo malo zažmire i namršti čelo. Odmahnu glavom i nasmeši se,
ali taj osmeh se razlikuje od uobičajenog. Ima nečeg čudnog u njemu.
- Znači, ti si anđeo.
- Da - potvrđujem. - Anđeo koji je tužan jer ljudi ne primećuju da je
anđeo.
- Ljudi ne primećuju mnogo toga - kaže zagonetno. Onda ponovo
počinje da me miluje po obrazu i ćutke klima glavom, ko zna zašto.
Vreme nastavlja da teče i Guljelmo ponovo počinje da mi postavlja
pitanja.
Pričam, pričam, pričam, jedva da znam o čemu, budući da sam
pospana, ali sve lucidnija. Dejstvo prolazi. Posle mnogo, mnogo vremena,
prestajem da pričam. Očekujem ko zna koje po redu pitanje, koje ne stiže.
Okrećem se i gledam oko sebe.
Zaspao je.
S rukom još na mom obrazu.
Ima nevin izraz lica kao dete. Oči su mu zatvorene kao vrata čiji bih
ključ volela da imam... da bih mu se pridružila u snu u koji je za tren oka
utonuo.
Smešim se, i dobro je što smešak ne pravi buku.

Anđeo bez krila
Budim se i ne znam gde sam.
- Dobar dan - čujem iza sebe poznati glas.
Ustajem naglo i hvata me vrtoglavica. Trepćem i masiram slepoočnice
u pokušaju da ublažim glavobolju.
- Koliko je sati? - pitam.
- Dva.
- Šta? Strašno je kasno!
- Smiri se, Đinevra je rekla tvojim roditeljima da si kod nje. Kako si?
- Dobro, čini mi se.
- Čekaj me ovde, odmah se vraćam - kaže izlazeći iz sobe.
Nekoliko minuta kasnije ponovo ulazi sa čašom vode i slanim
krekerima.
- Nije neki doručak, ali to je ono što ti u ovom trenutku treba.
Pijem vodu i momentalno se osećam bolje. On me gleda i smeši se,
odmahujući glavom.
- Šta je?
- Ništa, ništa, razmišljao sam o protekloj noći.
- Tvoj plan je na kraju uspeo - kažem. - Nisam zaspala.
- A ono što si mi ispričala... Sećaš se?
- Da, naravno, više-manje.
- I... ovaj, je l' sve istina?
Ne shvatam smisao ovog pitanja, ali klimam glavom. Mislim da ne
bih baš bila sposobna da bilo šta izmislim u stanju u kojem sam se
nalazila. Podiže ruku i stavlja je na čelo, zatvarajući oči i smeškajući se
pomalo melanholično.
Ćutke grickam kreker.
Gledam kako ponovo stavlja ruku na krevet. Iz rukava dukserice mu
viri ručni zglob. Usredsređujem pogled na nežnu belu kožu, po kojoj se
vide isprepletane vene. Uočavam malu šaru. Reklo bi se da je neki simbol,
ili možda slovo.
- Je l' to tetovaža?
Brzo pogleda ruku, kao da je i on tek sada to primetio.
- Da... tetovaža - odgovara nonšalantno. Ali odmah pokriva zglob
rukavom dukserice.
- Lepa je - kratko komentarišem. On me začuđeno gleda.
Da, da - kaže odsutno. - To je uspomena, ili možda opomena.
Ne progovara nekoliko sekundi, držeći se rukom za zglob. Njegove
reči mi bude znatiželju, ali odlučujem da ne navaljujem. Čini se da nije
raspoložen da nastavi razgovor, mada bih volela da saznam šta je to i
kakvo ima značenje.
- Ali tetovaže nisu za anđele - zaključuje on tihim glasom koji zvuči
detinjasto i luckasto.
- Pa, ja nisam klasični anđeo. Farmerke, raznobojne dukserice,
narukvice, konversice, niko ne bi obratio pažnju na mene čak i ako bih
sutra izašla na ulicu s velikom tetovažom na čelu.
- Uprkos tome, uvek ostaješ to što jesi - kaže zagonetnim glasom, bog
zna zašto.
- Ili što nisi - dodajem odsečno.
- Pa, ti si anđeo.
Skidam duksericu.
Stavljam je na krevet, ustajem, okrećem mu leđa i podižem majicu da
bih otkrila lopatice.
- Šta vidiš? - pitam ga.
- Vidim tvoja leđa - kaže nekako zbunjeno.
- Tačno.
Spuštam majicu niz leđa, oblačim duksericu i nameštam kosu. Sedam
na krevet i čekam.
- Nemaš krila - kaže, ali kao da pokušava da uveri sebe u nešto što je
apsurdno.
Ovim otkrićem je čak i njegova savršena uravnoteženost stavljena na
tešku probu. Na trenutak šara pogledom kao da smišlja pravo pitanje za
mene.
- Tako je - objašnjavam jednostavno. - To znači da ceo razgovor o tome
šta jesi ili šta nisi... kad sam ja u pitanju, ne važi. Šta li sam ja?
Gleda me zbunjeno. I sama se divim s kakvom mu sigurnošću pričam
o sebi.
Vreme teče sporije, razvlače se sekunde i minuti, i tišina lišena
nelagodnosti ispunjava rastojanje između nas, ostavljajući moje pitanje da
lebdi u vazduhu. Gledam okolo i primećujem da je soba u kojoj se
nalazimo puna knjiga, CD-ova i otvorenih kutija na podu.
Zatim mi pogled ponovo pada na njega, čini se zaokupljenog nekom
dubokom mišlju koja mu se vrzma po glavi.
Što više gledam to lice, više primećujem da ima hiljadu izraza: da
krije hiljadu zagonetki, zamki i darova. Ne otkriva se do kraja, ne ostaje
razoružano, razotkriveno, već naprotiv: ma koliko da ga gledaš, stalno ti
se čini da postoji još nešto, nešto što stalno izmiče. Ono očarava i
opčinjava, pomalo plaši, pomalo ohrabruje, zarobljava te, a kad skloniš
pogled, osetiš da ti nedostaje.
- Anđeo bez krila - kaže Guljelmo, prekidajući ćutanje.
- Molim?
- Pitala si me šta si. Odgovorio sam. Nije teško.
- Ali anđeo bi trebalo da ima krila.
- A zašto te to toliko brine?
- Ne brine mene, brine druge, one koji u meni vide samo... devojku
kojoj nešto nedostaje.
- Normalno je da ljudi pokušavaju da te etiketiraju. To rade iz straha.
Plaše te se jer ne mogu da te definišu.
- To je ono što ne shvatam. Ne želim da budem etiketirana. Da li
previše tražim?
- Ne, ali to nije uvek jednostavno, nemaš uvek izbora.
- U kom smislu?
- Hoću da kažem da ako si tigar, a ponašaš se kao mače, utoliko bolje,
ali ćeš ipak uvek ostati tigar. I ljudi to znaju. Ne možeš ih ubediti da si
mače. A ostali tigrovi te istovremeno gledaju s podozrenjem.
- Ali ako tigar ne rastrže ostale mačke svojim zubima, zašto ga se
plaše?
- Ne znam. Ti mi reci.
- Nikakve. Tigar koji ne ujeda ne uliva strah.
Smeška se.
- Jesi li sigurna da neće pre ili kasnije ipak početi da grize?


Izgubljena u vremenu
- Hajde, dođi - kaže ustajući i hvatajući me za ruku. - Nudim ti
turistički obilazak kuće.
Izlazimo iz sobe, zatvara za sobom vrata i preuzima ulogu mog
vodiča.
Osećam se tako mala u ovim velelepnim hodnicima, i tako
beznačajna, što je čudno, jer živim u gradu prepunom zdanja iz prošlosti,
koja bi trebalo da izazivaju slična osećanja, samo stoput jača. Moguće je
da se među gradskim zidinama ne osećaš kao gost koji je na sporedna
vrata ušao u život nepoznate osobe, nekoga ko je živeo u drugom veku,
drugom svetu...
Ovde, dok prolazim kroz sobe koje izgledaju kao da su izronile iz
prošlosti, čini mi se da kradem nečije korake, da prodirem u intimnost
nekadašnjih vlasnika ove kuće, kroz čija vrata, do pre nekoliko nedelja,
godinama niko nije prošao.
Ako se zagledam u neko od ovih ogledala, možda ću videti odraz
krajička neke haljine koja zamiče iza ugla.
Kad tako razmišljam, podilazi me jeza.
- Je l' ti hladno? - pita Guljelmo.
- Ne, nego tvoja kuća ima čudno dejstvo.
- Šteta - kaže, pogledavši me kobajagi strogo. - Mislio sam da je to od
mog prisustva.
Kikoćem se glasno da se ne bi videlo da crvenim.
- Dođi, pokazaću ti najlepšu stvar u ovoj kući.
Silazimo niz široke kamene stepenice na donji sprat. Zastajemo
ispred velikih vrata, uokvirenih rezbarijama u kamenu, raskošnijim od
ostalih. Guljelmo vadi veliki gvozdeni ključ, okreće ga u glomaznoj bravi i
otvara.
- Ima malo prašine. Nismo još stigli sve da očistimo.
Pruža ruku kao da mi pokazuje umetničku riznicu, u stilu pravog
turističkog vodiča.
- Ovu sobu apsolutno najviše volim.
Ulazim.
Potpuno gubim vezu sa stvarnim svetom: ova soba izgleda kao da je
izgubljena u vremenu.
Podovi od glatkog, sjajnog mermera, na dva kraja dva kamina od
istog materijala, radni stolovi od tamnog, punog drveta na kojem se vide
tragovi vremena, fotelje presvučene debelim izvezenim platnom, zidovi
gotovo do tavanice prekriveni velikom bibliotekom. Na sve strane knjige,
na tone knjiga.
Domaćin prilazi jednom zidu i prstom dodiruje korice knjiga kao da ih
miluje.
- Ovde ima svega i svačega, mnogo tekstova za koje nisam znao da
postoje, a ima i knjiga o ovom gradu.
Odlazi ka velikom pisaćem stolu u uglu sobe.
- Volim da dođem ovamo. Ovo mesto me opušta.
Sedam na fotelju.
- Imam utisak da voliš da čitaš.
To nije samo utisak, to je očigledno: svugde ide s knjigom u džepu.
- Malo je reći da volim, obožavam.
Smešim se, u tome smo isti.
- To je hrana za dušu, to je droga i to je... čarobno.
Prelistava pohabanu knjigu koja stoji ispred njega.
- Kada čitaš, svet više ne postoji, možeš da zamišljaš kako je ono o
čemu čitaš apsolutno stvarno, ili da stvarnost naprosto nestaje. U knjizi
možeš da budeš sve što želiš...
Savijam noge i naslanjam glavu na kolena. On kreće ka uglu sobe i u
tom trenutku primećujem crno mače koje spava.
- Tu si, Švarc - kaže Guljelmo uzimajući ga nežno u ruke. Mače se
protegli u njegovom naručju i on ga pomazi. - Stalno skitaš...
Guljelmo prolazi ispred velikog staklenog prozora, kroz koji se probija
sunčev zrak šireći se konusno oko njega, dok okolo blistaju sitni tragovi
prašine koji lebde u vazduhu.
Slika deluje nestvarno.
Svetlost obasjava njegovu svetlu kosu, uplićući je u nežnu igru senki,
dok mu pirsing blista na obrvi kao dijamant. Svugde okolo kruže sitne
čestice prašine kao delići kristala.
- Bila si iskrena prema meni - kaže, narušavajući sakralnost prizora. -
Biću i ja iskren prema tebi.
Miluje mače crno kao ugalj, koje me posmatra svojim mačjim očima
žutim kao ahat, zajedno s gazdinim očima od vinila.
- Nora mi je tetka. Živim s njom jer su mi roditelji umrli, ili to nije
razlog što sam došao u ovaj grad, o kojem, nećeš verovati, znam mnogo
više nego što misliš i više nego što ti sama znaš.
Na trenutak zastaje, mačka žmirka očima koje se pretvaraju u dva
proreza. Ne dišem.
- Ja nisam ono što misliš.
Strelja me pogledom kao kad sam ga prvi put videla, pre gotovo
mesec dana, na onoj klupi ispred mog mopeda. Njegove oči nisu ljudske, to
su samo dva tamna ledena projektila koja se zabadaju u meso i um.
- Da li zaista misliš da su anđeli nešto najmoćnije što postoji na ovom
svetu? Da su jedino što uliva strah?
I glas je ponovo onaj što sam ga se svojevremeno uplašila. Osećam se
isto kao kad sam ga prvi put videla: strepnja, zbunjenost, ne strah, već
nešto mnogo drugačije, nešto što se mnogo teže može shvatiti i odrediti.
- To si što jesi... i s tim se treba pomiriti.
Gledam ga mršteći se, s tom mačkom u ruci i tim izrazom lica u
stilu... Šta hoćeš da kažeš? Ko si ti? Šta si?
U tom trenutku shvatam da sam ista kao svi drugi, da se i ja plašim
stvari koje ne mogu da definišem, da i ja imam potrebu da etiketiram
ljude, naročito ako ne liče na ono što je meni poznato.
- Ti ne treba da se plašiš... nadam se samo da...
U tom trenutku mi zazvoni mobilni.
Moja majka.
Moram odmah da se vratim kući. Njene reči ne dopuštaju replike, a
njen ton me brine. Nešto se dogodilo. Nešto veoma ozbiljno.


Istina je drugačija
Vreme i dalje teče, ne postoji ništa što može da ga zaustavi. Ni
devojačko srce, ni devojačko srce koje je stalo. Mlado i nevino.
Ne plačem. Ne progovaram.
I ne dišem.
Stalno me muči jedna te ista slika.
Alesija mi priča, malo pripita; ja je grlim da je pridržim, samo
nekoliko sati ranije.
Moje prijateljice više nema.
Zatvorena sam u sobi već dva dana s navučenim zavesama. Jedino po
čemu se dan razlikuje od noći jeste san, odnosno košmar koji me čeka
svake večeri.
Đinevra me je zvala uplakana, saslušala sam je ćutke, šta sam mogla
da joj kažem?
Stalno taj košmar.
Zastrašujući i uporan, dolazi sa svojim kandžama kad zatvorim oči i
seda pored mene.
I to je bolno jer vidim tebe, Alesija. Pozdravljamo se na stanici i ti
ulaziš u voz koji te zauvek odnosi iz našeg života.
Ulaziš i odlaziš.
Pre toga me grliš i kažeš: čuvaj se.
Tužno se smešiš, ne putuješ na odmor, i to obe znamo.
Čuvaj srce.
Ne shvatam te, mislim samo na to da će voz krenuti, kao svake noći, a
ja to ne želim.
- Ale, molim te, ostani - preklinjem jecajući.
Ti odmahuješ glavom, jedva primetno, polako, puna sigurnosti koju ja
nemam, pokazuješ mi rupu ispod leve lopatice, sa ogromnom
razderotinom, crvenom i dubokom. Ponovo se tužno smešiš.
- Čuvaj srce - ponavljaš.
Ulaziš i voz kreće.
Budim se s knedlom u grlu, bez daha, na jastuku vlažnom od suza.
Treći dan moje agonije. Sutra moram da se vratim u školu. Osećam se loše
kad pomislim da će u razredu jedno mesto ostati prazno.
- Možemo li malo da popričamo, dušo? - pitaju moji.
Elena već sedi s njima. Klimam glavom i pridružujem im se
- Vitorija, znamo da si u šoku, ali moramo malo da popričamo o onome
što se dogodilo, je 1' važi?
Klimam glavom, iako nisam sigurna da mogu da izgovorim njeno ime
a da ne briznem u plač.
- Nije se sve dogodilo baš onako kako smo ti ispričali...
Na trenutak potiskujem bol jer mi ova informacija zvuči apsurdno.
Šta to hoće da mi kažu? Kako se dogodilo?
- Nije bilo samoubistvo - kaže odsečno moja majka.
- Ko je onda to uradio? Je l' istražuju? I zašto ste me lagali?
- Sačekaj, mila, sada ćemo ti sve reći. Moraš da nam veruješ, nismo
mogli drugačije. Slučaj je odmah evidentiran kao samoubistvo jer su
okolnosti na to ukazivale. Policija je iznela zaključke i zajednica anđela ih
je prihvatila. Ali istina je drugačija... Anđeo ne umire tek tako
jednostavno od neke rane.
Nakon ovih reči, majka saginje glavu kao da oseća teret onoga što
treba da obelodani. U sobi nastaje nestvarna tišina. Otac, koji sedi pored
nje, gleda u stranu. Nisu u stanju da nastave.
- Hoćete li mi najzad reći šta se kog vraga dogodilo? - pitam ljutito.
- Ljubavi, mi... nismo jedini moćni na ovom svetu i jedini koji ulivamo
strah.
Od svih mogućih kombinacija reći, moja majka je morala da odabere
baš tu, baš tu rečenicu što mi u sekundi budi sećanje na njega, i kao dašak
ledenog vazduha koji uđe kroz naglo otvoren prozor, obuzima me isto ono
osećanje.
- Demoni - dodaje moj otac. - Jedino što može da ubije anđela jeste
demon.
Pokazuje mi sliku iz knjige koju nikada nisam videla u našoj kući.
Bog zna gde je bila sakrivena.
Na slici su žena i muškarac. Ona je u otmenoj i pretećoj pozi, ima
sasvim plavu kosu, zažaren pogled i dugačke crne nokte; on je na zemlji, u
pozi mačke koja se sprema za skok; crna kosa, crni nokti i pepeljaste oči.
Imaju potpuno crna krila, a devojka na stomaku nosi znak utisnut u kožu,
belu kao alabaster. Šara koja me na nešto podseća... Da li je moguće? Ne,
nije moguće.
To si što jesi. Njegove reči.
Neću u to da verujem. Ne mogu da poverujem da je baš on...
Demon.
Reč mi se ruga, podsmeva i uživa u samoj sebi: demon.
Soba postaje mračna i mutna, izvija se i guta me. Zatim osećam leđa
na podu.
I mrak.
Mrak.
Tišinu.
I ja sam mrtva, pomišljam.
Ali tama se brzo razilazi i kroz nju se probija tračak svetlosti. Vidim
lice koje je nagnuto nada mnom, lice moje sestre.
-Viki? - Ne odgovaram. - Viki, čuješ li me?
Mrdam glavom kao znak da čujem.
Sada sam na kauču. Podižem se, majka mi stavlja jastuk ispod glave,
Elena mi dodaje vodu i šećer. Uzimam gutljaj, ali se zagrcnem i
zakašljem. Šećer je gorak kao žuč. Stoje ćutke, samo me gledaju, puni
strepnje i možda osećaja krivice.
- Zašto mi nikada ništa niste rekli?
- Nismo mogli. Zajednica je smatrala da je bolje da većina anđela ne
zna za opasnost dok se ona ne pojavi. Nismo mogli o tome da ti pričamo,
ne bi shvatila.
- Pa naravno! Ne bih shvatila, kao i uvek! A zašto onda sad shvatam?
Kako ste mogli da krijete od mene...
- Nemoj da preteruješ, uradili smo to da bismo te zaštitili.
- Kako ste mislili da ćete me zaštititi skrivajući od mene opasnost? -
pitam i osećam kako odlučnost mojih roditelja popušta. Ali to je slaba
uteha u ovakvom trenutku.
- Da li je Lorenco to znao? - pitam.
- Naravno da nije!
- Ali njegovi roditelji svakako jesu.
- Da, odrasli su znali.
U glasu mi se još oseća uzrujanost.
- Paris? Ludovika?
- Ne, ne...
Odmahuju glavom, obarajući pogled. Glas me izdaje.
- A... Alesija?
Polako, gotovo neprimetno, majka odmahuje glavom, kao da se plaši
da ne pomeri vazduh: ne. Suze ponovo naviru, a mislila sam da su ostale
daleko iza mene.
- Ona nije znala? Umrla je... a nije ni znala da je u opasnosti? Zar ste
morali da čekate da neko umre pa da odlučite da nam to kažete?
Ustajem.
- Vitorija, nije to u pitanja! Nismo znali da će doći ovamo! Zapravo, ni
mi zasada ne znamo ko su i gde se nalaze - odgovara otac.
- Šta to znači? - pitam zbunjeno.
- Ne znamo ko su, ne znamo od koga treba da se branimo... - dodaje
on.
Želudac mi se uvrće, sumnja ostavlja gorak ukus u ustima.
Majka me gleda i čini se da mi čita misli.
- Jedino u šta smo sigurni - nastavlja ona - jeste da se nije reč o
osobama koje dugo žive u ovom gradu. Postoje sumnje, ali ne možemo da
delujemo bez pouzdanih dokaza.
- I šta sad? Šta ćemo da radimo u međuvremenu? – pita moja sestra.
- Nemojte same da izlazite iz kuće, ne zadržavajte se uveče napolju i
izbegavajte ljude koje ne poznajete.
Mučnina i tuga zbog onoga što se dogodilo, strah i uznemirenost zbog
onoga što bi se moglo dogoditi, prepliću se, kovitlaju se kao nošeni vetrom
i padaju, talože se poput ubitačnih i beživotnih pera negde u nekom
skrivenom kutku moje duše.
Prošla je sedmica.
Prošle su dve.
Nisam išla na sahranu. Koliko znam, bila je veoma skromna, u kapeli
katedrale, onoj ispod apside, u koju se ulazi kroz mala vrata iza oltara.
Mnogo ljudi je ostalo napolju.
Za mene je vreme stalo tog popodneva.

Noću je tišina
Ni ove noći ne mogu da zaspim. Ustajem iz kreveta i odlazim u
dnevnu sobu. Uzimam novine i bacam se na kauč. Pokušavam da
pročitam neki članak, ali posle nekoliko redova odustajem. Dižem se i
odlazim u kuhinju da uzmem čašu vode. Pijem dopola, ostatak prosipam u
sudoperu. Uzimam mobilni, rado bih pozvala Lorenca, ali on sigurno
spava.
Vraćam se na kauč. Pevušim neku pesmu, jednu od svojih omiljenih,
veoma veselu: It's time to dance grupe Penik in disko. Radim to da bih
zaposlila mozak, ali ovoga puta ni muzika ne uspeva da mi odvuče misli.
Koliko ljudi u ovom trenutku ne može da zaspi?
Koliko njih ima osećaj da tone u bezdan kome ne vidi dno?
Ali ono što me najviše plaši ne smem da priznam ni samoj sebi, i
stoga to odmah potisnem svaki put kad se ponovo javi, što znači svakog
trena. Skrivam to zajedno sa starim osećanjem nepripadnosti.
Danju je lakše. Dovoljno je napraviti malo zbrke, popričati, pomeriti
tanjir ili čašu, uključiti TV. Ali noć... noću je tišina. A tišina je gora od
buke, koja barem nadjačava ideje što se roje u glavi. To kaže i Maks
Pecali.
Svaka ćelija u mome telu zna za ideju koja muči moje misli.
Ali nemam dokaze. Zapravo, imam jedan mali dokaz.
U stvari, i nije tako mali.
Imam deliće slagalice koji ne moraju obavezno da se uklope u tu
sliku, taj lik. Ne moraju nužno da odvedu do tog zaključka. Nadam se da
grešim, jer bi u protivnom to značilo da se zaljubljujem u svog
potencijalnog ubicu.
Dok se nervozno šetkam po kući, primećujem da su vrata očeve radne
sobe otvorena. Tek toliko da se vidi tračak svetlosti, što nije uobičajeno i
zato me mami.
Knjiga je sigurno tu negde. I ako želim odgovore, ili kakve god druge
informacije, moram da uđem i potražim ih.
Sasvim polako, sa tri prsta, guram teška drvena vrata. Širi se snop
svetlosti koji pada na pod. Neodlučna, malo zastajem na pragu.
Stojim na ivici ponora, svugde okolo su još trava i cveće, a ispred
mene samo tama bezdana i pre svega nepoznato. Ali možda se iza tih
vrata krije odgovor.
Ulazim.
Na radnom stolu je knjiga. Prilazim, oklevam, plašim se onoga što bih
mogla da otkrijem. Gledam je pažljivije, proučavam je kao neko nepoznato
i na neki način opasno biće. Prilično je velika, verovatno i teška, ivice su
joj malo iskrzane, a korice neugledne; u pitanju je stara knjiga, na
listovima su vidljivi tragovi vremena i vlage. Naslov je napisan kosim
slovima, možda baš mastilom.
Mitska i legendarna stvorenja.
Otvaram knjigu nasumice. Listam je dok ne naiđem na onu
ilustraciju. Toliko je precizna da izgleda kao da je živa, samo što se ne
pokrene.
Pogled mi pada na njihove oči, naročito na njegove, strahovito slične
Guljelmovim, mada sa manje izražajnosti... Ali šta može da se uporedi sa
pronicljivošću i magnetizmom njegovih očiju?
Simbol utisnut na koži devojke lepo se vidi i takođe mi je strašno
poznat. Uzdišem i sklanjam pogled sa slike. Ali radoznalost je jača od bola
koji mi ovo otkriće zadaje.
Zatvaram knjigu, ali je odmah ponovo otvaram. I čitam.
I Platon, Pitagora, Senokrit i Krizip tvrde, sledeći u tome drevne teologe, da
demoni imaju snagu koja prevazilazi ljudsku i da nas nesumnjivo nadmašuju u snazi
svoje prirode: ali božanski element koji je u njima nikada se ne pojavljuje čist i
homogen, već je određen bilo karakteristikama svojstvenim duhu, bilo čulnim
sposobnostima tela, i kao takav podložan je prijatnim ili bolnim percepcijama,
elementi nereda, povezani s takvim hibridizmom, u raz¬ličitoj meri ograničavaju
sposobnosti pojedinih demona. Naime, i među njima, kao i među ljudima, postoje
velike kvalitativne razlike.
Knjiga mi ispada iz ruku, kao dete koje se otima iz majčinog zagrljaja.
Nekoliko sekundi ne mogu da odlučim da li da nastavim čitanje, a onda je
ponovo uzimam.
Nebo ih progoni čak na more,
more ih izbacuje na zemlju, i u zrake
neumornog sunca zemlja ih baca,
a sunce ponovo u vrtloge neba:
jedan drugome ih prepuštaju, uvek omražene;
a kad pravednu kaznu odsluže
i očiste se, tad ponovo mogu da zauzmu
mesto i položaj koje im priroda dodeljuje.
Ovoga puta zatvaram knjigu i vraćam je na sto, tamo gde sam je i
našla. Izlazim iz radne sobe i pažljivo zatvaram vrata. Ponovo sam u
dnevnoj sobi. Gledam predmete oko sebe. U mraku izgledaju kao da
spavaju. Blago njima kad mogu. Poznati predmeti ne izazivaju strah čak
ni u mraku. Štaviše, ulivaju mi sigurnost svojim poznatim obrisima.
Kao lica dragih osoba.
Tama koja me obavija sada je veoma gusta, zagušljiva, kao okean
mastila i nafte. Potrebno mi je da vidim pored sebe prijateljsko lice.
Uzimam mobilni. Čak i ako spava, znam da to nije pravi san i sigurna
sam da ga neću uznemiriti.
Spremam se da okrenem njegov broj i u tom trenutku mi telefon
zasvetli. Smešim se.
- Lorenco, baš sam htela da te pozovem!
- Viki - kaže neki glas. To je Lorenco, ali nešto nije u redu. - Viki -
ponavlja. Ovoga puta šapuće.
- Lorenco, šta ti je? Šta se dogodilo? - pitam usplahireno.
- To sam uradio... zbog vas - kaže tiho. - Mada nije sve ispalo... baš
onako kako sam hteo.
- Lorenco, plašiš me! Kaži mi gde si!


Grimizna pera
Koračam pustim ulicama. Viterbo izgleda gotovo zadivljujuće. Deluje
sablasno. Noć je vlažna i hladna. Prvi dan škole je već daleko, čini se kao
da je prošla večnost.
U praznom gradu, čije su puste ulice ispunjene samo vetrom i bledom
svetlošću uličnih lampi, trzam se na svaki šum. Svaka škripa je prasak,
svako pucketanje eksplozija.
Hodam sve bržim koracima.
Vetar zavija kao životinja, kao zver.
Odjednom osećam da mi je srce sišlo u pete, tuče kao ludo. Imam
utisak da je neko iza mene. Skupljam se u jakni, kao da je to dovoljno da
se zaštitim. Pokušavam da se smirim: nema nikoga.
Gotovo da sam stigla. Lorenco bi trebalo da je tu.
Nema nikoga, ponavljam sebi, to je samo autosugestija. Niko te ne
prati, sama si.
Baš kao što je bila Alesija. Baš kao ona, koja se vraćala kući, sama.
Pre nego što je umrla.
Stižem na mesto gde mi je Lorenco zakazao sastanak, ali nigde žive
duše. Trg je prazan, obuzima me još veći strah. Jednim pogledom
obuhvatam ceo trg i zastajem na stepeništu ispred crkve.
I vidim svog prijatelja.
Moje pomahnitalo srce staje.
Sivi vulkanski kamen se crveni.
Sivi vulkanski kamen umrljan krvlju je moja najgora noćna mora.
Trčim ka tim stepenicama. Naginjem se iznad njegovog nepomičnog tela.
Obliven je sopstvenom krvlju. Odeća, lice, kosa, krila.
Krila?
- Lorenco! Šta su ti uradili?
Pokrivam lice rukama, gušim milione snažnih jecaja koji se sustižu i
zastaju u grlu.
- Lorenco, odgovori! Reci da si živ!
Izvlačim ljubičastu maramu iz farmerki i pokušavam da zatvorim
rane koje najviše krvare. Ruke su mi umazane krvlju. Sklanjam vrele i
slane kapi koje mi zamagljuju vid.
Krila su pod njegovom težinom neprirodno sklopljena i umrljana
jarkocrvenom krvlju. Bela pera zaodenuta purpurom leže svuda okolo,
podrhtavaju i ne podižu se na vetru, podrhtavaju, liče na latice prelepog
cveta nastradalog u oluji. Iz leđa nastavlja da šiklja krv u vrelim i gustim
mlazevima, pod kojima nestaje belina njegovih krila i kože.
-Viki?
Govori! Živ je!
- Tu sam... - šapućem jecajući.
- Sve je u redu - tiho mrmlja.
Zatvorene oči i bolna grimasa na licu govore suprotno.
- Nije sve u redu, Lorenco...
- Da... da, dobro sam. - Konačno otvara oči. - Nemoj da plačeš... nije to
ništa.
Glas mu je tih, ali zvuči odlučno, kao i uvek. Izgleda da se krvarenje
na leđima smiruje.
- Daj mi samo sekund... znam ono što... - ne uspeva da završi
rečenicu. Okreće glavu i mršti čelo u naletu bola.
Za nekoliko sekundi krila nestaju. Na njih podsećaju još samo
grimizna pera na pločniku i krv svugde okolo. Disanje mu se polako
normalizuje, dok mu ja vidam rane na drugim delovima tela. Dve ogromne
razderotine na leđima nikako da zacele. Ne progovaramo. Čuju se samo
moji prigušeni jecaji koji se još ne smiruju.
Mozak juri hiljadu na sat. Zamišlja scenu kojoj nije prisustvovao,
režira je, gleda kao da je stvarna.
Vidim te samog, ovde, u pustoj srednjovekovnoj četvrti kako me
čekaš. Vidim te okrenutog leđima, možda si odsutan. Vidim jednu od onih
senki koje su me malopre uplašile kako se nadvija nad tobom, vidim te
kako se boriš da ne podlegneš. Svaka koska mog skeleta podrhtava.
- Lorenco, molim te... reci mi šta se dogodilo. Ko je to bio? Ko ti je ovo
uradio?
Okreće se ka meni. Plave oči su pune čuđenja a istovremeno i snage,
neke čudne snage.
- Ne, Viki, nisi shvatila... Sve sam ovo uradio sam.
Život mi ponekad liči na onu staru igru, domine. Taman kad se
kockice poredaju uspravno jedna do druge, dovoljno je da padne samo
jedna pa da sve ostale počnu da se ruše jedna za drugom. Čini se da je naš
život, tako normalan i ustaljen do pre nekoliko meseci ili malo manje,
sada uzdrman: jedna za drugom ruše se naše izvesnosti, a događaji se
redaju neočekivano, kao domine.
Sve ovo nema smisla!
Napreže mišiće pokušavajući da sedne i u tom trenutku primećujem
da su najlakše rane zacelile, više se i ne vide. Ostaje samo veliki crveni
ožiljak na desnoj ruci i duboka ogrebotina na čelu.
I dve tamne krvave brazgotine duž ledđa.
Na zadnjoj strani njegove zelene dukserice stoje dve velike
poderotine, očigledno tamo gde su prošla krila. Uzima je u ruku i veselo se
smeška.
- Sranje, bila mi je jedna od omiljenih.
Skidam jaknu.
- Drži, biće ti malo tesna, ali je barem topla.
- Nisam hteo da me vidiš ovakvog... žao mi je.
- Ali zašto... ništa više ne shvatam. Hoćeš li da mi objasniš šta se
dogodilo?
- To sam uradio zbog vas - kaže sasvim tiho, čak me i ne pogledavši u
lice. Glas mu je toliko slab da ga jedva čujem. - Zbog vas... zbog tebe i
Đinevre... zato što je Alesija mrtva, a umrla je jer nije znala da treba da se
plaši, umrla je jer nije imala nikoga ko bi mogao da je zaštiti... - Sa
svakom reči podiže ton. - A ja ne znam šta je to čega treba da se plašimo i
mrzim što to ne mogu da doznam, ali ako bi nešto ili neko pokušao da vam
učini zlo, bilo kakvo zlo... - Govori sve glasnije. - Kunem se da želim da
budem tu kako bih pogledao u lice tom čudovištu i golim rukama mu
oduzeo život, čak i po cenu da umrem, ako je potrebno. Eto, zato sam
večeras došao ovamo, daleko od kuće, da bih mogao da se pripremim i za
bilo šta... da budem spreman da vas odbranim. Zato sam izvukao krila.
Zato ću onog dana kad se nađem pred njim, znati kako da reagujem.
- Pred kim ćeš se naći? O kome pričaš?
- O demonu - odgovara, i ta reč mi odzvanja u glavi kao optužba. - Nije
napao običnu devojku, već anđela... Napao je jedino što može da ga ubije,
da je samo znala i da makar nije bila tako... ranjiva.
- Kako? - pitam. Izgleda da ne uspevam da pratim njegove misli, ali
mi se pre svega čini da on o ovome zna mnogo više od mene.
- Anđeli umiru od ruke demona... - nastavlja - ...a demoni umiru od
ruke anđela: mi smo jedni za druge otrov. Jedni za druge značimo smrt.
Ono što osećam nije samo šašavo i glupo, to je suludo i opasno, ne
samo za mene. Ne mogu to da kažem Lorencu, nikome ne mogu da kažem,
a neću reći ni samoj sebi. Dosta. Ljudi svakodnevno donose važne odluke,
a budući da je situacija takva kakva jeste, sada ću je doneti i ja.
Od večeras ću Guljelma izbegavati... kao smrt.


Ne mogu to da obećam
Prolazi nekoliko dana. Život se nastavlja kao da se ništa nije dogodilo.
Počinje ponovo da se vrti, nastavlja svoj krug. Uvlači me natrag u vrtlog.
Vraća me u mašinu.
Puštam da me nosi.
Prepuštam se svakodnevnim obavezama, školi, učenju.
Zainteresovana sam, više nego obično, za porodicu i prijatelje. Osećam da
sam opet ona stara, da živim i razmišljam uobičajeno. Idem napred i
smešim se, ne odajem ništa u svom pogledu, sve ostaje skriveno.
Idem napred i smešim se.
Ali uveče, kad ostanem sama u svojoj sobi, kad spustim i poslednju
zavesu, kad pogasim svetla na svojoj ličnoj pozornici i izađem iz uloge koju
uporno igram, iz mog oklopa pokulja potisnuti bol. Nemi bol devojčice koja
se plaši jer ne zna šta želi. Ili možda zna i savršeno shvata koliko je
apsurdno to što želi.
Jutro je, osam i dvadeset, Đinevra i ja stižemo u školu sa
zakašnjenjem, koje i nije tako veliko za naše standarde: bar jednom da ne
ličimo na Alisu koja juri belog zeca. I nismo jedine koje kasnimo.
Tu je i on.
Čita, kakva novost, sedeći na poslednjem stepeniku, leđima naslonjen
na stub kraj ulaza. Liči na kip. Neka devojka s prve godine gleda ga
iskolačenim očima, a druga za dlaku promašuje saksiju. Onaj što izaziva
svu tu zbrku to i ne primećuje. Ali zato veoma dobro primećuje nas dve. I
podiže glavu.
Đinevra se smeši i maše mu u znak pozdrava.
On otpozdravlja učtivim osmehom.
Zatim me gleda, smeškajući se i dalje, valjda očekujući pozdrav ili
nešto slično, ali ništa od toga. Osmeh nestaje, pogled se muti, kao prelepo
zatamnjeno staklo. Oči zbunjeno traže moje, ali ja izbegavam njegov
pogled i žurim uz stepenice.
Preskačem po dva stepenika, a Đinevra me prati.
- Hej, uspori! Šta ti je? Tek si sad primetila da kasnimo? - pita me u
šali.
Zastajem.
- Da, hajde da požurimo - odgovaram trudeći se da zvučim prirodno.
Ali ne uspevam da je prevarim.
- Da li se dogodilo nešto što ne znam?
- Zašto?
- Zašto nisi pozdravila Guljelma? Bio je tamo ispred, a ti si ga jedva
pogledala... Treba li da te podsetim da ti je gotovo spasao život?
- Ne preterujmo...
- Ne preterujmo? Da nije bilo njega, ti bi još uvek bila u onoj sobi kod
Marka, praktično drogirana, s Parisom koji radi s tobom šta hoće!
- Da, naravno, nisam htela da kažem da... - nisam baš ništa htela da
kažem.
- Onda izvini, ali ne shvatam tvoje ponašanje.
Na svu sreću, u tom trenutku stižemo u učionicu, pa mogu da završim
ovaj razgovor.
Život nula, Vitorija jedan.
Ali život se ne predaje.
- Zašto me izbegavaš?
Guljelmo se pojavljuje iza mene i ja se trzam kao luda čuvši njegov
glas tako iznenada.
- Ne izbegavam te.
- Ne razgovaraš sa mnom.
- Sada razgovaram s tobom.
Hvata me za ruku. Ovaj dodir nije bio predviđen i trudim se da
ostanem mirna.
- Kako ti je rana? - pita nežnim šapatom. Zatim mi podiže rukav
dukserice i otkriva ruku da bi proverio svojim očima.
Na mestu reza još se vidi tanka linija, koja nije više crvena, ali je
sasvim uočljiva, iako je prošlo dosta vremena.
Guljelmo prelazi prstom preko još svežeg ožiljka, od čega mi niz leđa
kreću žmarci.
Sklanjam ruku.
Traži moj pogled, u tim očima punim žara vidim zbunjenost.
- Hoćeš da odem?
Skupljam neopisivu snagu da kratko klimnem glavom.
- I hoćeš da se više ne vraćam?
Treba mi još više snage da klimnem još kraće.
Osećam kako mi pogledom slama srce dok šapuće:
- Ne mogu to da ti obećam...
Izlazi u sekundi, učionica je prazna. Uistinu prazna. Kao da se na
mestu gde je bila otvorio ponor.
Na pauzi za ručak, on je ispred školske kapije, ali već sedi na
motociklu. Poštuje naš čudni dogovor i odmah beži. Čuje se zvuk motora
koji se udaljava, ostavljajući za sobom potištenost.
- Jesi li sigurna da ti je dobro? - pita me Lorenco. - Veoma si bleda.
- Dobro mi je - uveravam ga, ali glas me odaje. Grozno mi je, mada
sam to zaslužila, ali nema veze.
Boli me ruka. Ožiljak koji je Guljelmo dodirnuo prstom peče kao da
sam se tek posekla. Ali ubrzo će potpuno nestati, kao i praznina što je
ostala iza njega.


Svi osim njega
Svakoga dana mi postaje sve lakše da ga ignorišem, a istovremeno
sve bolnije. Ali čovek se na sve navikne: kako na prijatne, tako i na
neprijatne situacije. Telo sve upije, polako ali sigurno, svari oduševljenje i
nezadovoljstvo, radost i suze; uništi svaki trag, i jednog lepog dana se
probudiš i primetiš da ništa više nije ostalo. Ništa.
Sa mnogo nade čekam da dođe taj dan.
- Šta nije u redu, dušo? - pita me zabrinuto majka. Sedimo za stolom i
nisam ni pipnula hranu. Otac je još na poslu, a Elena s prijateljima na
večeri.
- Ništa, nisam gladna.
- Trebalo bi ipak da jedeš, smršala si.
- Da, znam, mama, u pravu si - kažem joj da bih je zadovoljila.
- Je l' se nešto dogodilo? - pita, ali se odmah ispravlja. - Nešto novo?
Htela bih da joj kažem da se svašta dogodilo. Da otkad sam otišla s
njom u tu prokletu kuću, otkad sam upoznala Guljelma, ništa više nije
onako kako bi trebalo da bude. Ali imala bih mnogo toga da joj objasnim, a
nisam raspoložena da se ispovedam.
- Idem u sobu - kažem, i ona me pušta.
Prolaze tri nedclje. Svakoga dana za vreme odmora on ide našim
hodnikom do automata za kafu. Uzme čašicu, ali je ostavlja netaknutu i
prolazeći krišom pogleda kroz vrata. To traje samo nekoliko sekundi.
Brojim u sebi, izbegavajući da podignem pogled. Brojim dok ne prođu,
dok ne prođu dvaput. Onda zvoni za početak časa i počinjem ponovo da
dišem.
Jednog jutra, profesorka istorije ulazi ozarena u učionicu, što odmah
izaziva podozrenje.
- Dobro jutro, deco! - pozdravlja nas s neuobičajenim osmehom na
licu.
Tresemo se. Oduševljenje profesora retko ide ukorak saoduševljenjem
njegovih đaka.
- Nastavnik istorije umetnosti i ja dogovorili smo se da združimo
snage kako biste delove istorije i antičke umetnosti koji su u vezi sa našim
podnebljem mogli da učite na drugačiji način. Ideja je da vas povedemo na
naše arheološko nalazište izvan grada da malo istražujete. Ništa
komplikovano: posmatranje, poneka fotografija i skica, a onda na času
poređenje s gradivom u udžbenicima.
Naše arheološko nalazište izvan grada: etrurske grobnice
na koje su svi zaboravili.
- Naravno, radićete u grupama - dodaje brzo nastavnik - ili bolje reći,
u parovima. Svaki par će potom morati da sastavi detaljan izveštaj o svom
istraživačkom radu.
Đinevra mi upućuje pogled u znak dogovora i ja joj uzvraćam: bićemo
naučni par do bola!
- Ah, gotovo da sam zaboravio, parovi će biti mešoviti.
- Mešoviti? - pita neko iz prvih redova. Ovo je stvarno nečuveno. Zašto
bi to parovi morali da budu mešoviti?
- U smislu mladić i devojka? - pita neko kako bi bio siguran da je
dobro razumeo.
- U smislu vi i učenici trećeg H, odeljenja profesora istorije umetnosti.
Ne saslušavši do kraja, razred počinje uzbuđeno da čavrlja o tome ko
koga poznaje iz trećeg H. Svako razmišlja s kim bi mogao da bude u paru.
Naravno, i ja razmišljam o tome. Treći H. Guljelmovo odeljenje.
- Sada se malo stisnite, učenici trećeg H dolaze kod vas kako bismo
profesor i ja mogli valjano da vam objasnimo kako će se odvijati
istraživanje i, naravno, da odredimo parove.
U sobu koja može da primi najviše osam ljudi ulazi još njih dvadeset.
Ulaze svi, to jest, gotovo svi.
Guljelmo ostaje na vratima, više napolju nego unutra. Profesorka
počinje nasumice da čita imena i formira parove. Ne poznajem učenike
trećeg H, za mene su svi isti, svi mi odgovaraju, svi osim njega. Imena se
nižu jedno za drugim, parovi koji su izvučeni međusobno se odmeravaju.
Neki su zadovoljni, a neki očigledno razočarani. Ostalo je samo desetak
imena. Ni ja ni Đinevra nismo još prozvane. A nije ni Guljelmo.
- Hajde, deco, skoro smo gotovi - kaže profesor. - Sada... Guljelmo i...
Frančeska.
Jes!
Sjajno!
Ha-ha-ha: život nula, Vitorija dva!
- Ne, trenutak... - upada profesorka. - Frančeska, ti si već rekla da
nećeš moći da ideš. Imaš obaveze u školskom horu, zar ne?
- Da, nastavnice, baš sam htela da vas podsetim.
- Naravno, naravno, zaboravila sam. Onda moramo da promenimo.
Guljelmo i...

Tako nastaju lavine
Nakon izlaska iz škole jurim ka glavnoj ulici ne gledajući i ne
pozdravljajući nikoga. Bogzna zašto me sudbina i dalje tera da idem
putem s kojeg sam rešila da skrenem. Pođem u jednom pravcu, ona me
vuče u drugom. A on, stalno je tu. Zadubljena u misli, nalećem na
Đinevru, koja mi prilazi sa čudnim izrazom lica. Smrknutim. To je čudno
jer ne liči na nju.
- Hej, šta ti je? - pitam zabrinuto,
- Nije me odvezao kući.
- A?
- Lorenco, sredom me uvek vozi kući...
- A, da... i kako to da je danas preskočio?
Đinevra odmahuje glavom.
- Rekao je da ima neka posla i odmaglio u deliću sekunde...
Vidi se iz aviona da mu ne veruje.
- Možda ima obaveze kod kuće - kažem, tražeći objašnjenje za događaj
koji sam po sebi nije dramatičan. U suštini, znajući Lorenca, čini mi se da
nema običaj da se ovako ponaša.
- Možda...
Lorenco je, naime, od one večeri na trgu postao malo čudan.
- Možda se samo ne oseća dobro - kažem. Nemam nikakvu nameru da
se istrčavam i pričam o onome što se mom prijatelju dogodilo te noći kad
sam ga pronašla na zemlji u lokvi krvi.
- Hajde, idemo zajedno deo puta - predlažem joj. - Nisam Lorenco, ali
bolje išta nego ništa.
- Da, da, hvala - odgovara, pošto se jedva malo smirila.
Mogu jasno da vidim ružne i mračne misli koje joj se, zbunjenoj i
utučenoj, motaju po glavi poput tamnih niti.
Kada se osećaš loše, svako zrnce peska je kao planina, to dobro znam.
A kad bolje razmislim, planine i nastaju od zrnaca peska.
A od snežnih pahulja nastaju lavine.
Gledam je: tako je lepa, čak i ovako neraspoložena i namrštena, pod
teretom misli koje ne mogu da dokučim. Htela bi nešto da mi kaže. Možda
neku slutnju, pretpostavku koja joj lebdi na rumenim usnama, stisnutim
od brige, ali se uzdržava: ne zbog mene, nego zato što misao, dok ostaje
kao takva, može da se sakrije od drugih, a pomalo i od samog sebe... U
trenutku kad je izraziš, ti je prihvataš, na neki način je pretvaraš u
stvarnost i moraš s njom da se suočiš.
Pozdravljamo se na uglu ulice koja vodi do njene kuće.
- Ako bilo šta zatreba... - kažem joj smešeći se i stavljam ruku na uvo
kao da telefoniram.
Uzvraća mi osmehom.
Onda počinjem da razmišljam. Možda se moj prijatelj stvarno oseća
loše a možda samo ima težak period. U poslednje vreme svi imamo težak
period. Čini se da spokoj, uljuljkanost i umirujuća normalnost monotonije
u kojoj smo živeli odjednom nestaju.
Moje razmišljanje prekida automobil koji me je umalo zgazio.
- Koji ti je đavo!
Automobil me obilazi ne usporavajući.
Prolazi i vidim da mi je poznat.
To je Lorencov auto, savršeno prepoznatljiv po marinsko-zelenoj boji i
desnom faru koji je ostao malo ulubljen posle pogrešnog manevra na
jednom parkingu. Ali njegova kuća nije u tom pravcu. I dok se udaljava,
istežem se da vidim ko sedi unutra.
Vidim njegovu plavu kosu.
To je neosporno njegov auto.
Pogledam suvozačevo sedište i sledi mi se krv u žilama.
Pored njega neko sedi.
A to sigurno nije Đinevra.
Lorenco, kretenu jedan, šta petljaš?!
Možda paranoišem bez potrebe, možda je stvar bezazlena...
Pa ipak, ako je bezazlena, zašto ništa nije rekao svojoj devojci?
Sada ću da ga pratim...
Silazim odlučno sa stepenika, a onda zastajem. To nije moja stvar,
mada i jeste, pomalo, ali nisam ipak ovlašćena da zadirem u tuđu
privatnost. Ponovo se penjem na stepenik. Ali nije zločin ako nastavim
„svojim putem" i slučajno vidim šta se to dešava.
Silazim neodlučno sa stepenika.
Uostalom, moram svakako tuda da idem.
Iskačem na ulicu, stavljam kapuljaču i trčim u pravcu automobila
koji, „zahvaljujući" održavanju naših puteva, rupa do rupe, nije daleko
odmakao. Osećam se malo glupo što pratim automobil, trčeći i
zaklanjajući se iza prvog zida ili drveta kad se zaustavi.
Staje na raskrsnici da bi propustio nekoliko automobila.
Sakrivam se iza kontejnera za smeće i pokušavam bolje da snimim
tajanstvenog saputnika. U pitanju je devojka. To se vidi po odeći i kosi.
Živahno razgovaraju i smeju se. U jednom trenutku ona, ma ko da je,
pruža svoju ljigavu ručicu i miluje mog prijatelja po obrazu.
- Sranje! Kakav idiot...
Auto kreće i ja nastavljam da ga pratim. Na nesreću, on ubrzava, a
ravna i pusta ulica mi odmaže. Počinjem da trčim najbrže što mogu kako
ga ne bih izgubila iz vida. Skreće i konačno se zaustavlja. Sustižem ga, ne
približavajući se previše. Samo što se ne srušim... Ostajem iza ugla,
zaklonjena velikom žardinjerom.
Gledam u pravcu zaustavljenog automobila. Dve prilike u njemu
nastavljaju da ćaskaju još nekoliko minuta. Onda Lorenco izlazi, obilazi
auto, otvara vrata i pomaže joj da izađe.
Potpuno je obasjana svetlošću dana i više nema nikakve sumnje. Dok
se smeje, na mene se odjednom spušta najcrnja noć.
Uzburkana su mi sva čula i svi osećaji.


Volim te
Sada je prepoznajem. Prepoznajem veliku kapiju i nazirem iza zida
delić vrta gde smo se kao deca igrale dok su naše mame pile kafu i
ćaskale. U tom vrtu mi je, sa samo šest godina, otela omiljenog medu i
držala ga kao taoca pola dana.
Lavinija.
A onda, kao da to nije dovoljno, kao da već nisam dovoljno besna,
zbunjena i zgađena, šta radi plavi duh iz lampe u farmerkama i
konversicama? Pruža joj obraz da se pozdravi i, naravno, mis simpatija
koristi priliku i umesto u obraz, ljubi ga u usta.
Okej, sada ću da odem tamo, da zgrabim za kosu i premlatim tu
vešticu. Kako se usuđuje?
Nažalost, ulazi u kuću pre nego što sam uspela da sprovedem u delo
svoju zamisao.
Lorenco se vraća u auto i okreće ga.
Čekam iza ugla.
Čim priđe, pojavljujem se ispred njega, pretećeg izraza lica. Koči,
razrogačivši oči... Ne bi se više zabezeknuo ni da me je video kako izlazim
kroz otvorena vrata paralelnog sveta.
- Ćao, Lorenco, kakva slučajnost! Hoćeš da me povezeš?
Ulazim u kola i odsečnim pokretom zatvaram vrata.
Nadrljao je. Kunem se da bih ga linčovala da je nešto uradio. Okačila
bih ga naglavačke za tavanicu i igrala lopte njegovom glavom. Nije me
briga da l' se mešam u njegove stvari i narušavam i mu privatnost.
Između nas ne postoji privatnost.
Lorenco nervozno menja brzinu.
Gledam ga. Gledam te oči, plave kao nebo u avgustu, kad na
motociklu glavom bez obzira juriša užarenim i pustim ulicama; plave kao
letnje nebo koje se poput vodopada razliva preko naočara za sunce i prlja
stakla od indiga i safira.
Gledam te oči i primećujem da su ugašene. Pune neke prazne tuge,
kao duboki zdenci čije dno odjednom jasno vidim. A u tim očima dno
nikada nisam videla, nikada. Ni kad smo kao deca plakali, a grudi nam se
tresle od jecaja zbog najmanje gluposti i detinjarije, koje su u tom
trenutku, međutim, predstavljale sav naš svet.
Nisu bile tako izgubljene ni one večeri kad sam ga na San Pelegrinu
pronašla kako leži u krvi. Ta praznina me plaši, unosi u mene nemir.
- Znači... to je ozbiljno - šapućem dodirujući mu ruku, a grlo mi se
steže. Telo mi reaguje na nedefinisan ali opipljiv osećaj nelagodnosti.
Smeši se, a osmeh mu je takođe prazan i gorak.
- Ne znam...
Nikada nisam toliko mrzela ove reči. Bojim se da Sokrat, koji je bio
srećan zbog svog „neznanja", nije govorio o osećanjima.
Nervozno guta, još nervoznije namešta šiške.
- Pa dobro, šta ti... - reči mu zamiru na usnama. Shvata da je potpuno
besmisleno da se pretvara kako ne zna o čemu pričam.
- Đinevra mi je upravo rekla da nešto između vas nije u redu i odmah
zatim sam te videla kako prolaziš kolima... u društvu. Pratila sam vas,
priznajem, nisam prepoznala saputnika, to jest saputnicu...
Automobil se zaustavlja, stigli smo pred moju kuću a da nisam ni
primetila.
Gasi motor. Okreće se, gledajući me pravo u oči.
- Odvezao sam je kući.
Klimam glavom, šta mogu da kažem?
- Da budem iskren, nije prvi put. Dogodilo se i pre dva dana... Ali to
nije ništa, ne boj se, nema razloga za strah.
- Stvarno?
- Da, samo volim da ponekad malo ćaskam s njom, u ovom periodu.
- Zaklinješ se da ne postoji ništa drugo?
Moj ton nije ispitivački, više zvuči kao molba. Mislim da mi se to vidi
u uplašenom i molećivom pogledu. Smeši se da bi me umirio.
- Pa naravno...
- I dobro... šta ja sada da radim?
To je veliki problem, tek sada to shvatam. Nalazim se u groznoj
situaciji, između čekića i nakovnja: u pitanju su moji najbolji prijatelji.
Oboje na isti način.
- Nemoj ništa da joj kažeš, ništa se nije dogodilo i ne želim da se
uznemiri.
- Ali...
- Molim te, garantujem ti da to nije ništa i da nema razloga.
O bože, i šta sad?
Gleda me molećivo.
Kolebam se.
Strepi od svakog mog uzdaha.
- Zakuni mi se da se ništa nije dogodilo, da to nije ništa.
- Da, uveravam te.
Tragam u tim očima, dubokim i mirnim jezerima, sigurnim
skloništima u kojima mogu spokojno da plivam. Tragam do dna, idem u
potragu za tračkom svetlosti, za mrvicom iskrenosti. I na njegovu sreću,
mislim da sam je pronašla.
Lagano klimam glavom.
- Volim te...
Huknem.
- I ja tebe... u tome i jeste problem.


To nije moguće
Sedim kraj prozora.
Pada kiša.
Kapi sve jače udaraju u staklo, kao da kucaju.
Ne razgovaram s njim. Ne pozdravljam ga. Spustim pogled kad ga
sretnem u hodniku i što ga više izbegavam, više mislim na njega. Što se
više trudim da ne mislim na njega, to mi se pred očima više stvara slika
one male tetovaže na ruci.
Dokaz da je on moj ubica. Dokaz da je voleti i umreti za mene ista
stvar. Odmahujem glavom, ali misli ne odlaze, premeštaju se s jedne na
drugu stranu i postaju sve glasnije. Glupa si! Kažu mi. Ne treba da se
plašiš! Ali mi drugi glasovi u mojoj glavi govore da budem pažjiva, da moj
strah nije glup i da je bol od kojeg mi se želudac steže samo manje opasna
posledica onoga što osećam, onih osećanja koja su spremna da me zgrabe,
smrve, uguše, ubiju.
Demon. Anđeo. To nije moguće.
Ova poslednja misao vraća me na zemlju, u situaciju mojih prijatelja:
anđeo i ljudsko biće. Kako sada stoje stvari, čini se da ni ta veza nije
moguća. Još juče mi se Lorenco zakleo da nema razloga za brigu. Danas
su se posvađali. Čini se da svađa, bar što se tiče dela koji sam u školi
direktno pratila, nije bila teška. Ali ne znam kako se razvija, ako se
razvija.
Oboje su veoma nervozni u poslednje vreme. Istini za volju, svi smo
takvi, možda zbog vremena, tmurnog, mračnog i melanholičnog, koje nas
pretvara u male naelektrisane atome što nervozno kruže ni oko čega.
Možda zbog osećaja potencijalnih opasnosti koji je Alesijina smrt ostavila
u vazduhu.
A mene verovatno muči predstojeći test iz hemije: lupetam o atomima
razmišljajući o ljudima.
U svakom slučaju, uvek se uznemirim kad se svađaju. To mi stvara
neku vrstu nelagodnosti, pomalo se osećam kao da se svađaju moji
roditelji.
Uzdišem, prozor se magli od mog daha i ja po njemu prstom crtam
tužnu facu. Oglašava se mobilni. Svađa se nastavlja, konstatujem,
uzimajući telefon u ruku. Iznervirana, Đinevra mi je poslala poruku:
Još je ljut što sam mu jutros onako grubo odgovorila.
Odgovor jeste bio pomalo zajedljiv, ali ništa uvredljivo... A sem toga,
svi smo se borili s matematičkom jednačinom, teškom do besvesti, i
moguće je da su nam nervi popustili. I od tada traje frka, za njih
uobičajena. Oboje su gordi i tvrdoglavi i to je problem.
Razmišljam kako da odgovorim na prijateljičinu poruku. Htela bih da
je umirim, ukoliko je to moguće. U tom trenutku vidim da imam poruku i
na kompjuteru. Zalećem se i sedam za radni sto. Stolica s točkićima me
lansira nasred sobe. S mukom se vraćam na mesto. Mesindžer je otvoren.
Poziv je od Lorenca. I on me uvlači u problem.
Zar zaista ne shvata koliko me povređuje takvim svojim ponašanjem?!
Na kraju poruke tužni smajli.
Rukom se oslanjam o sto, posmatram mobilni i kompjuter, pomirena
sa iznenadnom ulogom terapeuta...
Prvo odgovaram Đinevri.
Znaš da je osetljiv na te stvari, jesi li pokušala da mu se izviniš i objasniš da nisi
bila ljuta na njega, već na jednačinu?
Stavljam telefon pored tastature i pišem Lorencu.
Naravno da shvata, naprosto nije to uradila namerno, nije htela da te povredi.
Dodajem čovečuljka koji energično klima glavom, kako bih bila
ubedljiva. Stiže poruka od Đinevre, munjevitom brzinom. Čitam je.
Da, ponavljam mu to već dva sata, ali neće da čuje razloge, kaže da nije prvi put
i da mu je to dojadilo.
Kako da ne.
Lorencov odgovor:
Da, ali ja ne visim o čiviluku, a nisam ni otirač. Mogla bi malo više da pazi, zna
da me to pogađa, nije prvi put.
Sledi ljutko.
Gledam žutog čovečuljka i zamišljam prijatelja sa istim tužnim
izrazom lica. Stiže ko zna koji po redu sms od Đinevre:
Možda je shvatio, čini se da je oluja prošla, ili se bar smirila.
Verovatno, nadajmo se.
Ponovo sam za kompjuterom.
Da li se oluja smirila?
Oblačići s munjama i gromovima kao dodatak.
Recimo da jeste... mada sam umoran od ovakvih stvari.
Čovečuljak koji frkće.
Još si ubeđen u ono što si mi rekao juče u kolima, zar ne?
Čovečuljak koji preti.
Naravno!
U protivnom, vidi šta te čeka.
Beli zeka koji stolom gađa ekran.
Razumeo.
Prase koje se smeje.
Buva koja se smeje.
I ja se smejem.
Gasim pi-si i mobilni i bacam se u krevet.


Moram nešto da te zamolim
Sledećeg jutra, Lorenco i Đinevra su bili opet oni stari. Čini se da je
kriza konačno prošla, mada imam osećaj da su se malo udaljili. Ali možda
je to samo utisak. U školi mi projekat „mešovitih parova" u međuvremenu
visi nad glavom kao Damoklov mač i tajno pokušavam da podmitim
Frančesku.
- Fra, to je samo takmičenje u pevanju, koje nikada neće... Drugim
rečima, zar se to može uporediti s projektom iz istorije?
- Da, i te kako! Po tvom mišljenju, trebalo bi da se opredelim za
obilazak etrurskih grobova na tri stepena ispod nule. Je 1' ti to zvuči
logično?
I zadovoljno se smeje jer ne mora da izigrava krticu u sezoni
pingvina.
- Ma hajde, Fra, platiću ti, učiniću sve što želiš - moljakam je - ali
preklinjem te, preskoči to glupo takmičenje i dođi da radiš na projektu!
- Žao mi je, ali ne bih mogla ni kad bih htela, već sam obećala da ću
učestvovati, ne mogu tek tako da odustanem.
Obilazim učionicu uzduž i popreko, to je bar lako, pokušavam sve da
ih podmitim i ubedim bilo koga da sa mnom zameni partnera, ali niko ne
pristaje.
Profanka je zagrejana za projekat. Tera nas da produbljujemo i
ponavljamo ceo program kako bismo „stigli na teren pripremljeni, jer u
protivnom nema svrhe ići." Skakuće po učionici kao loptica i deli
fotokopije tekstova sa svim podacima o Etrurima.
Pri kraju časa, Đinevra je ponovo nervozna. Bocka list markerom kao
bodežom. I Lorenco je nervozan. Vidim po tome kako klati nogu i struže po
podu svoje nove prugaste „vansice", satirući im đon.
Sivi olujni oblaci neumoljivo se gomilaju na nebu, što znači da ni
danas nećemo biti pošteđeni nevremena. Hladno i veštačko neonsko
osvetljenje u učionici deluje zaslepljujuće. Moji prijatelji su smrknuti kao
nebo. Za razliku od njih, Lavinija blista. Nervira me što je vesela dok su oni
tako tužni, iako ove dve stvari možda nisu povezane.
Igrajući se olovkom i slušajući profanku, dolazim na ideju: Lavinija bi
mogla da radi projekat zajedno sa Guljelmom! Štaviše, biće više nego
zadovoljna i sigurno će prihvatiti!
Dobro je, dobro je, dobro je, predložiću joj to na odmoru. Nakon zvona,
čekam nekoliko sekundi da se učionica isprazni, a onda zaustavljam
Laviniju na vratima.
- Hej, sačekaj!
Ona se okreće, trepćući lepim ljubičastim očima i gledajući me
ispitivački.
- Šta je?
- Moram nešto da te zamolim...
Vraćamo se do njene klupe, Lavinija seda, ja uzimam stolicu, okrećem
je i sedam naspram nje. Ličim na prodavca koji za pregovaračkim stolom
iznosi svoju ponudu.
- Ovaj projekat nas stvarno sve izluđuje. Još neka fotokopija i pun
kufer - kažem u šali. Počinjem izokola, ne znajući kako da pređem na
stvar.
- Da, nemoj da mi pričaš. Ježim se od pomisli da provedem ceo dan u
tom kamenjaru...
Dobro je, konverzacija je počela.
- Kad smo već kod toga, Lavinija, htela sam s tobom o nečemu da
popričam... Parovi koji su određeni za rad u grupama, znaš... Nisu baš
bogzna šta, zar ne?
Čekam potvrdu koja ne stiže, Lavinija namešta narukvicu na levoj
ruci i ne gleda me.
- Sve u svemu, da skratim, nisam baš zadovoljna što sam u paru sa
Guljelmom. Pitala sam se da li bi htela da se zamenimo...
Ma koliko se trudila, ne mogu da se setim ko joj je partner, ali nije
važno. Kao što sam već rekla, meni svaka kombinacija odgovara. Lavinija
mi ponovo poklanja pažnju i širi dužice boje ametista.
- Da li sam dobro razumela?
- Da... zašto?
Podiže svoje tanke obrve.
- Čudno mi je da ti nećeš da radiš s njim. Mislim... dečko je zgodan, a
sem toga, stalno se vrzma oko tebe.
Osećam kako mi krv udara u lice, što mi se nimalo ne dopada.
- To ne mora ništa da znači - kažem i instinktivno se ugrizem za jezik
da ne bih izjavila još nešto nesmotreno.
- Meni se čini da znači. U svakom slučaju, tvoja stvar... Žao mi je, ali
ja sam veoma zadovoljna partnerom koji mi je dodeljen.
Kako je moguće? I sama je rekla da je zgodan, a to je detalj koji ona
obično ne zanemaruje.
- Lavinija, jesi li sigurna?
- Sasvim sigurna.
- Okej. Samo ne mogu da se setim... s kim si ti?
Smeši se, ima divan osmeh, to je sigurno, gord i zadovoljan.
- Pošto nas ima neparan broj, jedna grupa će imati tri člana, a jedan
par je silom prilika sastavljen od dva učenika istog razreda. - Ne shvatam
na šta cilja. - Ja sam u paru s Lorencom.
Udarac pravo u stomak.
-Šta?
Klima glavom.
- Šta da ti kažem, sudbina je tako odlučila.
Nakašljavam se i preplićem prste.
- Lavinija, slušaj, ne družimo se mnogo, ali kao deca smo bile veoma
vezane...
Da budem precizna, obično sam ja bila vezana za stolicu, dok je ona
glumila Indijanca.
- U svakom slučaju, uvek smo išle zajedno u školu, mislim, govorim ti
iskreno... Znaš, zar ne, da je Lorenco... zauzet na emotivnom planu?
Lavinija se ponovo smeši.
- Naravno! - kaže, načinivši dvosmislen pokret rukom. - Šališ se? Ne
treba ništa ni da pomišljaš! - Pokušavam da se nasmešim, pokušavam da
joj verujem. - Ozbiljno - nastavlja ona - budi mirna. Lorenco je stara priča.
Lanjski sneg. Na to je stavljena tačka.
- Stvarno, jesi li sigurna?
Klima ponovo glavom i prekršta ruke na grudima.
- Recimo ovako: čovek se u određenom trenutku umori od jurnjave za
nečim što je nedostižno. Zar nisam u pravu?
- Mislim da jesi.
- Upravo tako. Prevazišla sam ga, ponavljam, možeš da budeš mirna.
Pa dobro, ubedila si me. Uostalom, devojka kao što si ti može da ima
koga god poželi i stoga je razumljivo što si se zasitila da trčiš za jedinim
koji te ne ferma.
- Ali, ako te Lorenco više ne interesuje, zašto onda...
Blokiram se, o bože, ne mogu to da izgovorim, zašto ne mogu to da
izgovorim? Nije teško: zašto nećeš da radiš sa Guljelmom?
- Zašto ne...
Šta mi je? Neću to da izgovorim.
Odjednom me pomisao da njih dvoje rade sami na projektu
uznemirava, zadaje mi bol, tako snažan kao kad sam ih videla zajedno na
motociklu. Jasan, dubok i oštar bol kao ubod igle.
- Nemoj da nastavljaš, nema potrebe.
Dobro, ionako nisam u stanju. Stavljam ruku na mesto gde je
zabodena imaginarna igla.
- Ne želim da pravim izmene koje bi mogle da iznerviraju profanku.
Osim toga, Guljelma veoma malo poznajem, a s Lorencom ću se sigurno
dobro slagati.
Gleda nokte namazane tamnocrvenim lakom.
- Da, ali si sela na njegov motocikl!
Zaprepašćena onim što mi je upravo izletelo iz usta, gledam je
razrogačenih očiju.
To sam rekla! Šta mi je?
- O bože, Lavinija, izvini... ne znam šta se sa mnom dešava - stavljam
ruke na usta. - Ne obraćaj pažnju na ono što sam rekla, naravno da možeš
da radiš šta ti je volja...
Ali ne s njim, dodaje deo mene. Neverovatno, ne mogu više da izdržim
ovu podvojenost u glavi. Kad je u pitanju Guljelmo, mislim jedno a
govorim drugo.
- Okej... samo me je odbacio do kuće - naglašava Lavinija, pogledavši
me mrko.
- Dobro, razumela sam. Hvala.
- Nema na čemu.
Ustaje i vraća stolicu na mesto. Kreće ka vratima, a onda na trenutak
zastaje.
- Vitorija, znaš da nisam glupa. Vas dvoje se sviđate jedno drugom.
Zašto ne prestanete da se izbegavate?

Nešto je puklo
Stojim ispred učionice i razmišljam o onome što mi je rekla Lavinija
kad se u hodniku pojavljuje Guljelmo. Bilo bi prirodno da se nasmešim i
pozdravim ga.
- Šta radiš ovde? - pitam umesto toga.
On se smeši, ispunjavajući mračni hodnik svetlošću.
- Ćao, Viki, drago mi je što misliš da sam ovde zbog tebe, i imaj na
umu da su automati za kafu na ovom spratu.
Prilazi, uzima mi ruku i steže je. Zaustavljam dah, gotovo da više ne
dišem.
-I još nešto. Sećaš se šta sam ti nedavno obećao?
Da: da ćeš se držati na odstojanju. Jedva primetno klimam glavom,
prikovana njegovim zenicama. Zlobno se smeška, podižući srebrnasti
pirsing.
- Žao mi je, nikada nisam umeo da održim obećanje.
Prinosi moju ruku usnama, gledajući me i dalje pravo u oči. Šta sve
ima da se otkrije u ovim očima... Koliko svetlosti i koliko tame se u njima
meša, pokrećući hiljadu osećanja i još mnogo toga. Hiljadu izgovora i samo
jednu istinu, skrivenu i nejasnu usred svega ostalog, istinu koja klizi po
dnu bacajući blede odsjaje, kao biser nošen rečnom bujicom.
Da li bi se isplatilo? Pitam se.
Mučiti se u pokušaju da se dohvati taj odsjaj? Nagnuti se nad reku i
do ramena gurnuti ruku u mutnu vodu dok je ne dodirneš licem.
Rizikovati da upadneš samo da bi dohvatio to svetlucanje, taj blesak
sedefa?
Da li bi se isplatilo?
Oglašava se zvono, okrutno, budeći me iz razmišljanja.
Ponovo se smeši.
- Onda, Viki, videćemo se uskoro.
Pušta mi ruku i kreće ka stepenicama. Stojim ukočena dve sekunde,
ne uspevajući da se setim ničeg pametnog što bih mu rekla.
- Automati su ipak s druge strane! - dovikujem za njim kad verovatno
ne može više da čuje.
Vraćam se u učionicu, sedam na mesto i, uprkos svemu, ne mogu da
sakrijem koliko sam srećna.
Malo kasnije pak moja dva najbolja prijatelja se ponovo svađaju,
ovoga puta mnogo žešće. Govore tiho, pokušavajući da se uzdrže, ali to im
samo delimično polazi za rukom, tako da su im glasovi za tri oktave viši
od tona kojim razgovaraju. Veoma loš znak.
Nagnuti su preko klupe najmanje sat vremena. Profesori koji se
smenjuju opomenuli su ih više puta i zamolili da prestanu, ali bez
rezultata. Jedini predmet svađe je projekat.
Marko, koji sedi iza mene, primiče mi se i šapuće na uvo.
- Hej, Viki... je l' tebi nešto od ovoga jasno?
- Da, slično je Parmenidovoj koncepciji, mislim...
- Ma ne! Mislim na ovo što se dešava između Đinevre i Lorenca.
- A...
Profesor strogo gleda u našem pravcu. Spuštam pogled na knjigu, ali
ne uspevam da ga prevarim.
- Ako odmah ne prestanete tamo dole, moći ćete da nastavite ćaskanje
napolju! Da li sam bio dovoljno jasan?
- Da, izvinite, profesore.
Ovoga puta niko više ne progovara ni reč. Moja prijateljica se trudi iz
sve snage da zadrži suze i obuzda jecaje, a moj najbolji prijatelj
ravnodušno gleda u zid. Sa gorčinom shvatam da je ovoga puta između
njih nešto stvarno puklo.
I u meni nešto puca.
Mrzeti i voleti
Ležim na krevetu i gledam u tavanicu. Najmanje sat vremena.
Sutra počinje projekat.
Ne mogu da spavam. Kao uvek kad sam frustrirana ili uzemirena. Ili
naprosto postoji neka misao koja kuca i grebe po vratima, umiljava se i
skiči, tražeći sklonište i zaštitu.
Znači, sutra je taj veliki dan.
Kroz prozor se nazire krajičak neba. Koliko li ima zvezda? Ne znam,
ne verujem da mogu da se izbroje. Da li je to isto kao sa ovcama? Hoću li
zaspati ako počnem da ih brojim? Sada ću da probam.
Jedna zvezda.
Dve zvezde.
Tri zvezde.
Četiri zvezde.
Ne, ne funkcioniše. Suviše su lepe, mogla bih da ih gledam do zore a
da na kapcima ne osetim umor. Osim toga, već sam izgubila računicu.
Okrećem se na bok, a zatim se odmah vraćam na leđa, dišem, čaršavi
odišu svežinom, mirišu kao cvetići na platnu, bezbrojni mali spomenci.
Izvlačim ruku ispod mekog i toplog pokrivača, ježim se, ali je puštam da
se lagano njiše.
Kako miriše spomenak?
Shvatam da ne znam, da ga nikada nisam pomirisala. Ko zna da li
miriše, ko zna da li je mirišljav koliko i lep.
Vraćam prozeblu ruku pod pokrivač i prislanjam je na grudi, zajedno
sa onom drugom.
Zatvaram oči, ali ih odmah ponovo otvaram.
Sutra počinje projekat.
Da li zbog iste stvari možeš istovremeno da budeš i srećan i tužan?
Da li je to isto kao poslednji dan škole, kad si srećan zbog raspusta i
dugog leta koje se otvara pred tobom, ali si i tužan jer znaš da neke
školske drugove nećeš više viđati?
Ne, to je drugačije.
Ta dva osećanja su u ovom slučaju ipak odvojena.
Može li se jedna stvar istovremeno mrzeti i voleti?
A jedna osoba?
Katul kaže da može, a kad to kaže veliki pesnik kao što je on, treba
verovati. Ponavljam napamet tih nekoliko stihova:
Mrzim i ljubim.
Zašto to činim, možda pitaš?
Ne znam, ali osećam da tako biva i mučim se.
I ja se mučim.
Ponavljam.
Mučim se.
Mrzeti i voleti istu stvar u istom trenutku.
Uzdišem i nabijam lice u jastuk.
Možda je i Katul imao šesnaest godina kad je prvi put o tome
razmišljao.


Prepuštena vetru
Budilnik ne zvoni. I on nastavlja da spava. Kako onda zamišlja da se
ja probudim? Na svu sreću, moja sestra upada u sobu da bi potražila svoju
stvar koju, naravno, ne može da nadđe na drugom mestu. Nije sigurno
došla zato što brine za mene. Ne čujem je dok me ne otkrije i ne počne da
me drma za ramena.
- Viki! Viki! Probudi se, treba da ustaneš.
Ni oči ne otvaram.
- Ostavi me na miru, Elena, molim te. - Grlim jastuk i zarivam lice. -
Nisam uzela ništa tvoje. Devedeset odsto tvojih farmerki je uvek u korpi
za prljavi veš, a punjač u fioci...
Zaranjam još dublje u jastuk.
- Viki, šta to pričaš? Nije zbog toga... već zato što treba da ustaneš.
Zar nisi čula budilnik?
Dugim tankim prstima moja sestra uzima u ruku malu mehaničku
napravu. Pažljivo je stavlja na uvo.
- Čini mi se da ovo ne radi.
- Savršeno. Baš lepo. Ja se nisam probudila i ti nisi došla da me
probudiš, što znači da danas ne idem da izigravam krticu na etrurskom
groblju, okej?
Prigušen jastukom, moj glas zvuči kao potmuli jauk.
- Šta to pričaš? Hajde, pokreni se ili ćeš zakasniti!
Elena mi skida jastuk s lica i ja se besno okrećem. Razro- gačivši
svoje divne oči, sestra nastavlja još sekund da me gleda s jastukom u ruci.
Onda ga nemarno baca na stolicu i seda na krevet pored mene. Dodiruje
mi obraz i sklanja sa čela nestašni pramen.
- Sestrice, pa ti si plakala... Šta se dešava?
Nežno mi stavlja pramen iza uveta i zabrinuto me gleda.
- Ne, nije tačno...
Rukom prelazim preko obraza.
- Oh, tačno je...
Osećam na prstima ostatke tih nevoljnih noćnih suza, lice mi je
išarano tragovima soli, a oči naduvene. Rukavom od pižame brišem
jagodice i šmrčem.
Da, shvatam da sam stvarno plakala.
- Ma... ništa... nije važno - kažem tužno.
Elena još sedi pored mene.
- Nije važno? - pita, kao da sam rekla nešto apsurdno. - Viki, plakala
si u snu i misliš da to nije važno?
Skrhana, sležem ramenima. Elena mi polako podiže glavu da bi me
pogledala.
Ko si ti, slatki i ljubazni anđele? Šta si to napravio od moje sestre?
- Zar stvarno nećeš da mi kažeš šta ti se dešava? - navaljuje Elena.
Dugo gledam njeno lice, lice u kojem, sve u svemu, još mogu da se
prepoznam, uprkos razlikama i godinama koje nas dele. Osećam kako mi
suze pritiskaju uglove očiju i izlivaju se pre nego što uspem da podignem
branu. Obrazi su mi ponovo išarani suzama koje naviru na oči, slivaju se
niz jagodice i stižu do usana, i dok se trudim da progovorim, osećam
njihov slankasti ukus.
- Svega mi je dosta.
Plač nadire kao nabujala reka. Ne mogu da ga zaustavim, tresem se
od snažnih jecaja.
- Svega dosta...
Ne mogu da govorim, baš sad kad bih htela. Slogovi su isprekidani
jecajima, i mešaju se s njima. Sestra me grli i pokušava da me smiri,
pušta me da se isplačem. Kvasim joj vrat i džemper, ništa ne govori, i
dalje me čvrsto drži, gotovo da me ljuljuška dok se malo ne smirim a leđa i
grudi ne prestanu da mi se tresu.
Sada dišem gotovo normalno. Ostajem još trenutak licem naslonjena
na njenu meku kosu, a onda se izvlačim iz zagrljaja i obema rukama
brišem naduvene i vlažne kapke.
- Je 1' ti bolje?
Odmahujem glavom.
- Sve se zapetljalo.
Glas mi je kao dašak vetra, a verovatno izgledam kao avet, veštica.
- Lorenco i Đinevra se stalno svađaju i sve vreme jedno drugo
napadaju... i to ne zbog uobičajenih gluposti. Ne znam, ponekad su tako
daleki... a možda i očekuju da se stavim na stranu jednog ili drugog! Kako
to da uradim? Ne mogu... i neću.
Još pričam seckajući reći zbog svih onih suza koje su ostavile trag i u
mom glasu.
- Ne podnosim ovu situaciju, oboje ih volim... A tu je i Lavinija i ne
znam koliko je ona umešana... Ne shvatam šta se događa. A danas počinje
i taj prokleti projekat... Ne znam da li želim da idem... Ne znam šta želim!
Hladnim rukama pokrivam lice.
Elena je ćutke saslušala moju konfuznu priču. Lagano odmahuje
glavom.
- Ponekad mislimo da ne znamo šta stvarno želimo - počinje mirnim,
umilnim glasom. - Ali to se dešava onda kad se - mazi me po raščupanoj
kosi - možda samo plašimo da priznamo sebi ono što je srce već odavno
odlučilo.
Gledam je netremice kroz veo od soli.
- Ali... Šta ako postoje suprotni signali?
Moja sestra razmišlja nekoliko trenutaka pre nego što odgovori.
- Onda moraš da osetiš koji je signal jači. Viki, pričamo o osećanjima,
zar ne?
Jedva primetno klimam glavom, vrat se savija kao stabljika
cveta prepuštena vetru.
- Tačno, osećanja su komplikovana, i to prilično. Moćna su i varljiva,
očaravajuća i kontradiktorna, ne otkrivaju se odmah, a ponekad čak i
nikad. Zabavljaju se postavljajući zamke, hvatajući te u mreže,
opčinjavaju te i istovremeno te zbunjuju. Ne daju ti sigurnost, već potpuno
suprotno. Ona su zavodljiva, lepa, ali opasna.
Slatko se smeška.
- Nisi ni prva ni poslednja koja je ostala zarobljena u tom mehanizmu.
Ljubav nije nežno osećanje iz bajke. U stvarnosti, princeze se ne
zaljubljuju u svog princa za sekund, pod uslovom da ga sretnu. Provode
besane noći postavljajući sebi pitanja i upućujući nekome najbolje želje i
najgore kletve. Prava ljubav je opasna, ona nije igra, nije cvet, nije anđeo.
Klimam glavom kao da je u pravu.
- Ljubav je demon - šapućem tiho, citirajući još jednom tu frazu koja,
kako se čini, neće da mi izađe iz glave.
Elena se nije ukočila, povezala je ovo sa delom grčkog mislioca, a ne
sa našim mladim sugrađaninom.
- Tačno, cenjeni Platon je nije mogao bolje opisati. A ipak ne kaže da
od nje treba bežati. Treba je samo... slediti, pustiti srce da te vodi. Srce ne
može da pogreši.
Srce ne može da pogreši.
Nadam se da je moja sestra u pravu.


Čvrsto u njegovom naručju
Uzimam moped da bih stigla do arheološkog nalazišta sa etrurskim
grobovima koje se nalazi nedaleko od grada. Uopšteno gledano, mislim da
je veoma lepo. Imaš utisak da si stvarno upao u život ovog drevnog,
tajanstvenog naroda. Ne liči na nekropolu, već na pravi pravcati grad, sa
svojim grobnicama iskopanim u vulkanskim stenama, kamenorezima i
putem koji je ukopan u tlo i preseca meke crvenkaste stene kao oštrica
sečiva, ostavljajući s jedne strane dolinu, a s druge zid od vulkanskog
kamena, prekriven portalima i grmljem.
Ubrzavam. Smrzla sam se. Sunce se tek pomalja iza sloja magle koja
zaklanja svetlost. Parkiram se na platou ispred nalazišta, gde
prepoznajem vozila nekih drugara i profankin auto. Čim siđem s mopeda,
hvata me nemir i niz leđa mi podilaze žmarci a kolena mi klecaju, ali
pokušavam da se savladam. Prelazim prvi deo puta, omeđen biljem i
stenama i za minut stižem na zaravan gde se već okupio ceo razred.
Trčim da se pridružim drugarima. Nastavnica me gleda s prekorom.
- Dobro, sad kad smo konačno svi na okupu... - kaže dok joj iz usta
izlazi oblačić pare - možemo da počnemo.
Hladno je, užasno je hladno. A pod zemljom, u grobnicama, biće još
hladnije.
- Hajde, razvrstajte se u parove.
Lavinija se migolji do Lorenca, on hvata moj zabrinuti pogled i smeši
mi se, sa očiglednom namerom da me umiri, da mi kaže da nemam čega
da se plašim.
Tražim pogledom Guljelma. Ne vidim ga. Želudac mi se steže.
- Da nisi slučajno htela da me ostaviš samog u turističkom obilasku?
Njegov glas. Taj prokleti glas, ponekad odvratno prijatan, užasno lep.
Čas prodoran i hrapav, čas blag i jasan, čist i prozračan kao kristal. Čas
nežan, čas surov. Čas ozbiljan, čas šaljiv. Isti onaj glas koji je noćas, u to
sam sigurna, ispunio istovremeno i moje snove i moje košmare.
- Onda, da... - kaže profanka listajući hrpu papira.
- Vitorija i Guljelmo...
Prilazi i stavlja nam u ruke malu mapu arheološke zone. Počinjem da
je gledam, mada ne uspevam da se orijentišem.
- Mi smo ovde - kaže pokazujući tačku u donjem desnom uglu karte.
Aha, dobro, sada je sve jasno.
A vi ćete proučavati grobnicu koja se nalazi... - prst malo luta po
papiru dok se ne zaustavi na najudaljenijoj tački, gore levo. - Tačno ovde.
- Najdalje... - kažem bez razmišljanja.
- Da, tačno, to je najdalje - potvrđuje ona pomalo nervozno. - Ali je i
najlepše.
Šta to znači? Sve grobnice su praktično jednake: mračne, duboke i
vlažne.
- Imate vremena do ručka. Molim vas, pamet u glavu.
- Naravno, profesorka, lepo ćemo obaviti posao i bićemo pažjivi - kaže
ljubazno i učtivo Guljelmo, s blistavim osmehom na licu.
Koračam brzo duž crvenkastih stena u pravcu grobnice, ne čekajući
njega.
- Hej, sačekaj me! - dovikuje Guljelmo trčeći za mnom.
Pravim se da ne čujem i nastavljam žurno da se penjem uzbrdo.
- Viki, čekaj.
Ne okrećem se, gledam vrletnu stazu i krupnim koracima grabim
napred. Hladan i vlažan vetrić mi mrsi kosu, pomolilo se sunce, ali
svetlost je još uvek veoma bleda.
- Čekaj me! - ponavlja on - karta je kod tebe!
- Plašiš se da se ne izgubiš? Zar ne vidiš grobnicu? Eno je tamo gore,
nije teško stići: idi pravo i naletećeš na nju!
-Viki! - Okrećem se naglo, dok u sebi kiptim od besa.
- Šta je?
Sa svojom uobičajenom gracioznošću uspevam da zapnem vrhom
patike o jedini koren koji izbija između stena u celoj okolini. Tipično za
mene. Gubim ravnotežu, teturam se, posrćem i mlataram rukama kao
pomahnitala ptičica.
- Sranje...
Gunđam besno, očekujući, kao u usporenom filmu, žestok i komičan
pad preko vulkanskih stena. Zatvaram oči.
-Pazi!
Padam mu u naručje.
Umesto na stene.
Otvaram oči, oklevajući, on me i dalje drži, nežno ali čvrsto, iako je
najgore već sprečeno. Smejemo se: crnilo njegovih očiju uliva se u zelenilo
mojih i obrnuto, utapajući se jedno u drugom. Nafta u moru i more u tami.
Stojimo nepomično, zaustavljajući ledeni dah na usnama. Dah se
odmrzava, silazi sa usana i pretvara se u paru. Njegov isto tako. Dva
oblačka se međusobno mešaju i osećam kako mi njegov miris prodire u
nozdrve.
- Je l' sve u redu? - mrmlja, ali ja posmatram paru koja mu izlazi iz
usta.
Smeje se. Volim da ga zasmejem, volim to otkad sam ga prvi put
videla kako se smeši pre nekoliko meseci u njegovom vrtu.
- Vidiš, da si me sačekala, ne bi se saplela - dodaje ironično.
- Veoma duhovito - odgovaram s kiselim osmehom, na
- koji on uzvraća pravim osmehom.
- Postao sam tvoj anđeo čuvar...

Najveći strah
Stojimo ispred velikih kamenih vrata. Iza njih se naziru stepenice
koje se uvlače u stenu i gube u mraku. Gotovo nalik na ogromno grčko
,,pi".
- Okej, znam pouzdano da tamo unutra postoji više prostorija - kažem,
prisećajući se crteža koji predstavlja unutrašnji deo svake grobnice na
ovom nalazištu.
Guljelmo ne odgovara i to me pomalo čudi, budući da je do sada bio
tako samouveren, ali ne pridajem tome mnogo značaja. Vadim iz ranca
baterijsku lampu i palim je.
- Hoćemo da krenemo? - pitam.
On samo klima glavom, ali se ne pomera. Stoga krećem sama. Čudim
se svojoj sigurnosti. Nije da nikada nisam osećala neku vrstu straha od
skučenog prostora, ali Guljelmovo prisustvo je to što mi danas, kao nikada
ranije, izaziva čudnu uznemirenost. Osećam u sebi jasno tu borbu: jedan
glas mi govori da se opustim, da sledim svoje srce, da siđem u tu grobnicu,
a drugi mi šapuće nešto što ne mogu da razumem.
Silazim na prvi stepenik.
Ne osećam prisustvo svog partnera iza sebe. Okrećem se.
- Guljelmo?
Stoji i dalje nepomično iznad stepeništa. Gleda u ulaz. Pogled mu je
prazan, ukočen, usudila bih se da kažem zbunjen i uplašen. Ponovo
osećam isto, zebnju, nedefinisan strah... njegova senka koja pada na
mene.
- Hej, Guljelmo!
Stoji kao skamenjen.
- Da, izvini... Ali moramo li baš tuda da prođemo? Zar ne postoji drugi
ulaz? - pita me gledajući netremice prolaz u stenama.
Pomalo začuđena, a pomalo zabavljena, prekrštam ruke. Izgleda kao
dete koje se plaši da pogleda pod krevet.
- Naravno, kako sam glupa, zaboravila sam na drugi ulaz, onaj s
druge strane, s nadstrešnicom i crvenim tepihom!
Kiselo se smeška.
- Zašto me to pitaš?
- Onako, čisto onako...
Zatim me obilazi i silazi prelazeći po dva stepenika odjednom. Pratim
ga, zbunjena ovakvim ponašanjem, neuobičajenim za njega.
Ulazimo u lagum i nalazimo se u prvoj prostoriji, utonuloj u
polumrak. Tavanica je veoma niska, a zidovi se gube u tami.
- Okej, ovde nema mnogo toga - kažem, uperivši baterijsku lampu
ispred sebe.
Pratim trag veštačke svetlosti. Guljelmo pali svoju lampu i ćutke me
prati.
- Zanimljive stvari kao što su rezbarije, ostaci fresaka i sarkofazi
nalaze se niže.
- Znam - odgovara ozbiljno.
Ulazimo u drugu salu. Tavanica je viša, prostor veći, mali tračak
svetlosti rasut po prašnjavom podu. Idem napred do kraja sale. Tu je neka
vrsta luka, tavanica se još malo podiže i dozvoljava nam da hodamo
uspravno, ali baterijske lampe su jedina svetlost koja nam ostaje.
- Okej, stigli smo skoro do kraja. Možemo da krenemo sa dna i ponovo
se popnemo gore - predlažem.
- Kako hoćeš... ja ću za tobom.
Glas mu je sasvim tih.
- Je l' sve u redu? - pitam, jer već pomišljam da nešto zaista nije u
redu.
- Naravno, zašto?
- Ništa, ništa.
Idem napred i stižemo do kraja grobnice.
Izlaz je daleko iza nas, kao i dnevna svetlost.
Užasno je hladno, a i mračno. Navlačim kapuljaču i pritiskam na
lampi prekidač pomoću kojeg se svetlosni snop rasipa kao kod fenjera.
- Tu smo.
Vadim beležnicu i olovku, počinjem ovlaš da beležim prve utiske o
ovom mračnom mestu. Koža mi se ježi kad pomislim da se nalazim u
unutrašnjosti male grobnice od klesanog kamena. Lampa mi visi o uzicu
vezanu oko ručnog zgloba. Sa svakim pokretom ruke po beležnici ona se
zanjiše, a bleda žućkasta svetlost zaigra i zadrhti na zidovima i
sarkofazima. Gutam pljuvačku i nastavljam da piskaram.
Pored mene, moj partner još uvek izgleda napeto. Korača polako,
razgledajući okolo. Na trenutak ude u krug svetlosti koju baca lampa, na
trenutak nestane u tami nekog kutka do kojeg svetlost ne dopire.
Odlazi i dolazi, nestaje i ponovo se pojavljuje, svetlost, tama. Liči na
dušu iz ove grobnice, jednu od onih koje uznemirujemo, koja luta po
svojim odajama, gledajući me kako ravnodušno hvatam beleške o njenoj
smrti.
Staje kraj mene i netremice gleda u zid. Svetlost mu ocrtava konture
lica, ističe samo linije profila: čelo, jagodice, usne, deo vrata koji je ukočen
i viri iz tamnosivog šala.
Bože, kako je lep, razmišljam nastavljajući da pišem.
Podiže ruku, na prašnjavoj svetlosti vide joj se obrisi, stavlja je na
kameni zid i pomera je kao da ga miluje. Ima divne ruke, s dugim i
tankim prstima.
Nastavljam da žvrljam po svesci dok on proučava zid. Svetlost se njiše
pod mojom rukom. Vlada grobna tišina, čini se da čak i olovka želi da
začuti. Pritiskam je, a škljocanje opruge i pucketanje plastike odjekuju u
tišini kao eksplozija.
- Ne hvataš beleške? - pitam, instinktivno govoreći tiho i nastavljajući
da gledam u svesku.
- Hvatam ih.
Pogledam ga, on mi se nasmeši.
- Imam dobro pamćenje - kaže i udaljava se, nestajući u tami.
Nastavljam da gledam kamenoreze i slike, izbledele i nagrižene
vremenom, zamišljajući ga kako nepomično stoji u mraku, u krajnje
otmenoj pozi.
- Izgledaš dražesno dok ovako hvataš beleške.
Ne progovaram i prekidam napola reč koju pišem.
Crvenim u mraku.
- Kako?
- Neki ljudi izgledaju glupo s beležnicom u ruci, ne znaju ljudski ni da
je drže, naslanjaju se tu i tamo, njišu i teturaju kao šepavi noj.
Onda nisam jedina koja pravi idiotska poređenja.
- Ti pak uspevaš da hvataš beleške sasvim prirodno.
- A ti uspevaš da izgovoriš „šepavi noj" a da ne zvučiš kao kreten.
Smeje se, a prostoriju ispunjava zveckanje srebrnih privesaka. Nisam
mu videla osmeh, pomišljam tužno. Ostaje i dalje skriven u tami.
- Sreća je da se ne plašiš mraka - kažem veselo.
- Da, ali ni ti se ne plašiš, iako si se... kao dete užasno plašila i
spavala s pokrivačem preko glave.
- Otkud znaš? - pitam okrenuvši se, začuđena ovom tvrdnjom.
- Ti si mi rekla, zajedno s mnogim drugim stvarima, one noći... Pitao
sam te čega se plašiš i ti si krenula od straha koji si imala u detinjstvu, to jest od mraka.
- U međuvremenu je tehnika s pokrivačem dala rezultate -
napominjem. - Nikada me nijedan vampir nije ujeo.
To je bio moj pravi strah, a ne mrak, zbog filma strave i užasa koji
sam gledala dok sam još bila veoma mala.
- O da, odličan metod - odgovara smejući se, a onda se ponovo uozbilji.
- Ali to je razumljiv strah, mislim na onaj od mraka, ne od vampira. U
pitanju je strah od nepoznatog, od toga što ne znaš šta bi moglo da se krije
ispred tebe...
Da, razmišljam, ne mogavši i dalje da ga vidim, razgovarajući
zapravo samo sa glasom bez lica.
- Onda... Hoćeš da čuješ i drugi deo odgovora?
- Naravno - kažem pomalo neodlučno.
- U vezi sa svojim sadašnjim strahom... rekla si nešto veoma lepo.
Mislim da nikada neću zaboraviti tvoj glas dok si izgovarala ovu rečenicu.
Počinjem nervozno da uvrćem pramen kose oko prsta, svetlost
podrhtava, zaljuljana i uzdrmana, razbijajući svoj sjaj na hiljadu
bleštavih, treperavih krhotina.
- Rekla si kako se plašiš... da se nećeš zaljubiti. -Pauza. - Sećaš se? -
nastavlja.
- Ne - lažem - uopšte.
Odgovor pada na zemlju, težak i prazan kao što samo laž može da
zvuči.
- Rekla si mi mnogo toga o sebi te večeri, pričala si mi o svojoj sestri,
svom omiljenom jelu, o tome kako ti je jednom eksplodirao aparat za kafu,
o Lorencu, o prvom danu u školi, o svojim strastima, o Đinevri. O muzici
koju obožavaš i onoj koju prezireš, o tome šta ti se sviđa a šta ne... toliko
toga. - Smeši se. - Ne znam zašto, kada sam stigao u ovaj grad... - vidim
sebe na mopedu kako gubim kontrolu i njega na onoj klupi - iznenada,
odmah, pojavila si se ti sa onim skuterom, a onda u mojoj kući.
Puštam uzicu da mi sklizne na dlan, stežući je između prstiju kako
lampa ne bi pala i usmeravam svetlost ka njegovom licu.
- Ali ništa nisam osetio. Bila si lepa, to da.
Ko, ja?
- ...To je apsurdno, svestan sam, s jedne strane sam želeo da te
upoznam, a s druge, istovremeno... - Da čujem dalje, molim te. Glas nežan
kao cvet i hladan kao led nastavlja: - S druge strane sasvim suprotno,
gotovo da si u meni izazvala strah, bojazan...
Strah, ta reč uprljana paučinom, mrakom i krvlju, taloži se u prostoru
između mene i njega i prodire u mene kao sečivo. Jer to je i on izazivao u
meni.
- Hteo sam te, nisam te hteo, želeo sam te, plašila si me...
Rukama dodiruje lice isklesano u žadu i slonovači i kosu plavu kao
svetlost zore.
- A onda, te večeri...
Njegov glas je meki somot koji klizi kroz ruke krojača.
Da li se ovo stvarno događa, razmišljam boreći se sa suzama koje, ni
sama ne znam otkad, naviru i hoće da izađu. Da li mi stvarno sve ovo
govori nekoliko metara ispod zemlje, u ovoj grobnici?
- One večeri...
Podiže glavu, crne oči sjaje i blistaju kao kapi ametista ili crnog leda
na dnu čaše.
- ...Kada sam kod Marka video tvoje zabrinute prijatelje i shvatio da
je ono đubre verovatno s tobom.
Ako je ovo samo prokleti san, pomišljam iznenada, ili košmar, plod
mog bolesnog i okrutnog uma, jednom rečju, ako ovo nije stvarnost, već
samo zlobna igra uspavanih misli, želim samo da se sutra ujutru ničega
ne sećam.
- Pomogao sam ti. Pomogao sam jednostavno osobi koja je u opasnosti,
ali kasnije, usput i kod mene...
Reči su sve mekše i tiše, izlaze jedna po jedna, sporo i teško, kao
krupne pahulje snega na vetru.
- Možda nisam više osećao nikakav strah jer ti je bilo loše, bila si
slaba i krhka, ništa mi nisi mogla, čak i da si htela. Sa svakim minutom
koji je prolazio osećao sam da te želim pored sebe, osećao sam kako u meni
narasta emocija, snažna, čista, Želeo sam samo da ostanem kraj tebe i
pomognem ti da se oporaviš, bar u tom trenutku. Ostalo nije bilo važno,
ništa drugo nije postojalo. I što sam te više slušao, više si me zasmejavala
i terala na razmišljanje, više sam osećao da želim da budem pored tebe,
bez obzira na sve, na to što jesam i što ti možda jesi.
Ne shvatam.
- Dok nisi rekla ono: čega se najviše plašiš.


Dan i noć
Svi mrtvaci u ovoj grobnici ustali su i slušaju. Da njihovi duhovi još
mogu da imaju osećanja, svima bi oči bile vlažne od suza.
- Rekla si nešto najslađe i najistinitije što sam ikada čuo u životu, i to
si izgovorila svesno, stvarno verujući...
Ne brojim više koliko mi puta zastane dah, ne brojim drhtaje u
grudima, brojim ih u njegovom glasu.
- Ponekad provedeš s nekim toliko vremena, ponekad i ceo život, a
onda u jedom kratkom trenutku, u deliću sekunde, shvatiš ono najvažnije
i ne gledaš više tu osobu istim očima... To se dogodilo i meni, koji sam bio
obuzet hiljadama sumnji, nedoumica i strahova, obuzet tobom, a onda u
jednom trenutku, ne bilo kojem, već u tom trenutku, shvatio šta je zaista
važno. U tom trenu, ležeći pored tebe i slušajući te kako pričaš, tako slaba
i istovremeno tako snažna, u tom trenutku sam shvatio da te... volim.
Oči mi se pune suzama.
- Oprosti mi što sam ovako iskren, ali to će ti objasniti moje
ponašanje, a naročito ono što sam ti rekao sledećeg dana...
Uzdiše. Od njegovog daha pokreće se listić koji leži na zemlji.
- Jer od tog trenutka mi nije više bilo važno ko si, šta si... nije mi
važno da li si ti moja smrt koja hoda.
Strah.
Iracionalan strah, snažan kao smrt, onaj pravi, primiče mi se vukući
svoje prljave dronjke i grli me koščatim rukama. Pravi, totalni strah.
Ne... to nema smisla.
Strah se pojačava i guši me. Nema smisla jer ja nisam ničija smrt...
Ne mogu da budem ni tvoja, pošto ti nisi...
Svaki centimetar vazduha se suši, svaki sekund vremena se
zaustavlja, svaka se kap krvi ledi dok gledam Guljelma kako se kiselo
smeška, sklanja pogled s mojih očiju i nestvarno polako podiže desnu
ruku, pruža mi dlan i povlači rukav crne dukserice. I eto ga tu, vidljiv i
dubok kao ožiljak, crni znak utisnut na koži.
- Demon - šapuće svojim kristalnim glasom. Nada se raspršuje u
hiljadu delića.
Dah je sve kraći, čelo orošeno hladnim znojem, a oči zamagljene od
suza koje podrhtavaju i ne mogu da krenu. Stavljam ruku na usta, gušeći
čuđenje i strah. Lampa se njiše kao luda.
- To nije istina. - Rukavom dukserice pokriva ručni zglob. - Ne može
da bude istina! - vičem izbezumljeno.
Pogled mu se ispunjava bezgraničnom tugom. Odmahujem glavom, ne
želeći da poverujem.
- Ne, ti nisi to, ne možeš - govorim u očajanju. - Da jesi, šta bi radio
ovde, u ovom gradu? Da li si lud? To nije moguće...
Svi moji strahovi, sve sumnje, sva premišljanja odjednom padaju u
vodu pred ovom istinom. Nepobitnom, jer je izriče on lično i sam priznaje.
To si što jesi, njegove reči, otrov koji mi je ostao negde u glavi i sada se
velikom brzinom širi po mojim žilama, pulsira u mom srcu i blokira ga.
Pred očima mi se ređaju zbrkane slike: njegova kuća, ruža s bodljama, kip
u vrtu, a onda škola, Lorenco u lokvi krvi, knjiga sa ilustracijom koju sam
htela da ignorišem, taj znak kao obeležje prirode koja nije ljudska, nije
anđeoska, već predstavlja čistu suprotnost životu.
On je smrt, moja smrt.
- Ali tako je - nastavlja on. - Zamisli, Viki, koje bi mesto moglo biti
bolje od ovoga, gde nas nikada ne biste tražili, gde nas ostatak sveta
nikada ne bi tražio...
- Hoćete da prevarite prevarante - kažem gotovo u sebi.
- Radimo isto što i vi.
- Zašto mi onda to pričaš? Znaš ko sam! Znaš šta sam! - vičem. - Bila
sam glupa...
- Zato što to ne menja moja osećanja, ponavljam ti - kaže razočarano,
ali sa odlučnim, snažnim izrazom lica, koje je lepo do bola.
Vičemo i plačemo, nekoliko metara ispod zemlje, u kamenoj grobnici.
- Morao sam to da ti kažem... bila si ubeđena da nisam to što jesam.
- Plašila sam se da jesi... od početka. Ali pravila sam se da ne čujem u
sebi glas koji mi govori da pobegnem, pravila sam se da ne razumem.
Poverovala sam da... poverovala sam da je moje srce ipak u pravu i zato
sam čekala, dozvolila da nađeš mesto u mom životu, a da zapravo nisi deo
njega.
Duša mi se kida u paramparčad.
- A onda si počela da me izbegavaš...
- Šta si mislio? - vičem kroz suze, tako glasno da se zidovi tresu. -
Možda i nisam tako luda. Ako moje srce nema nameru da me spase, sama
ću se spasti.
Odmahuje glavom.
- Ali danas si odjednom bila drugačija, tako mirna...
Prekrštam ruke.
- Slušala sam glupu priču o ljubavi. Greška koju nikada više neću
ponoviti. Ali zašto mi to odmah nisi rekao? Zašto si me pustio da... - reči
mi zamiru u grlu.
- Pustio te da...?
- Ne igraj se sa mnom, Guljelmo. Ne traži da završim rečenicu.
Grlo mi se steže, okovano ledom i gorčinom, podilazi me jeza,
zatvaram oči i ponovo ih otvaram, tražeći snagu koju nemam.
- Demon... - kažem.
- To si što jesi.
Pritisak se spušta u grudi, pluća, želudac, stomak: zahvata i steže
sve, nemilosrdan i bolan kao hladno sečivo.
- To ništa ne znači - tvrdi on, ali čini se da nije više tako ubeđen. -
Ništa ne znači? - ponavljam preneraženo. - Ti si lud, zar ne shvataš? -
vičem, van sebe. - Zar ne shvataš? Mi smo dan i noć! Dva otrova bez
protivotrova. Ja sam tvoj potencijalni ubica! A ti...
Zaslepljuje me iznenadni blesak.
Alesija.
Moja prijateljica... mrtva.
Anđeo... ubijen.
Ono najstrašnije shvatam tek sada. Shvatam gde sam, shvatam s kim
sam. Pravi strah ne shvataš ozbiljno dok ga ne doživiš.
Dok ga ne osetiš.
Baca se na tebe kao čudovište sa krvavim očnjacima, ustremljuje se
na tvoj vrat kao što ume samo najčistiji strah. Dok na sebi i u sebi ne
osetiš njegov smrdljivi dah: ispod zemlje, zatvorena u kamenom lagumu.
-Ti... - Ne uspevam da progovorim. - Alesija... - mrmljam uplašeno.
On razrogači crne oči.
- Šta? - Onda shvata. - Ne. Vitorija, pobogu, ne.
Prekasno.
Već bežim.


Ništa više ne vidim
Trčim najbrže što mogu između uskih i niskih galerija od tvrdog
kamena. Vučem noge, sudaram se sa zidovima, ruka mi je ogrebana, a
lampa neprekidno udara o kamenje. Ne smem da se sapletem, ne smem
da padnem u ovoj prokletoj grobnici. On juri za mnom i viče.
- To nisam bio ja! Nemam veze s tim, ništa nisam uradio! Vitorija,
molim te, stani!
Vidim svetlost na izlazu. Trčim po prašnjavom i neravnom podu,
saplićem se, udaram koleno. Jurim i dalje. Onda mi se na putu nađe jedan
mali kamen, malecki, podmukli kamen. Potura mi se pod nogu u trenutku
kad me Guljelmo hvata za ruku. Na samo dva metra od izlaza padam na
zemlju, leđima i glavom naslonjena na zid, dok me on drži za ruku, s licem
na trideset centimetara od mog. Vičem, okrećući glavu, plačući i
zatvarajući oči, želeći samo da se poveća udaljenost između mog i njegovog
lica.
-Viki!
Ne slušam ga, plačem i ritam se, on me jače steže.
- Pogledaj me, pogledaj me! Znaš da to nisam bio ja, znaš! - kaže
uzrujanim glasom. - Kako sam mogao? Bio sam s tobom kada se to
dogodilo! Zar ne shvataš? Bio sam s tobom kada se dogodilo!
Okrećem se i gledam ga, otvarajući oči umorne od plača. Želim da
vrisnem od straha, jer ga nikada nisam videla takvog.
S kosom boje zlata koja mu pada na čelo i dodiruje trepavice, dok mu
je svaki mišić na vratu strašno napet, zategnut do krajnosti, a tamne oči
sijaju kao crne buktinje.
Ječim od straha. Nikada ga se nisam toliko plašila kao sada, niti me
je ikada apsurdnije privlačio, kao samoubica koji žudi za oštricom noža.
- Ti me se plašiš.
Ne zatvaram oči, ali drhtim.
- Prestrašena si od mene - kaže utučeno, zadržavajući suze. - Plašiš se
da bih mogao da ti naudim, sada, uprkos svemu... - Potiskuje očaj i bes. -
Nikada ne bih mogao, da li shvataš? Nikada ne bih mogao... nikada! Pa i
pored toga... ti se plašiš, misliš da mogu da te ubijem. Ali ne shvataš da
to... ubija mene!
Viče koliko ga grlo nosi. Pušta mi ruku i pesnicom udara u zid na
izlazu, iskaljujući sav svoj bes, svoju tugu i agresiju.
Zidovi se ovoga puta stvarno tresu i kameni blok s desne strane ulaza
popušta, zatrpavši u trenu uzani prolaz.
Zarobivši nas unutra.
Sklanjam se instinktivno, bežim na drugu stranu prostorije, gde
vlada gotovo totalni mrak. Jedini tračak svetlosti ulazi kroz pukotinu koja
je ostala posle rušenja, veličine pola palca.
Mrtva sam, pomišljam.
Dvaput sam umrla.
I zaista ništa više ne vidim.


Nastavi da dišeš
Budim se pored zida, na podu od kamena. Polako dolazim sebi.
Nemoj da se plašiš, kaže glas u mojoj glavi. Tačno suprotno od onoga
što mi je rekao pre nekoliko meseci kad sam ga prvi put srela.
Ne treba da se plašiš. I ti si njegov otrov.
Tamni oblici oko mene tužno se vraćaju na svoja mesta, obrisi
kamenja prestaju da se tresu i leže na zemlji kao opalo lišće. Zid više ne
podrhtava. Pod je ponovo stabilan.
Bio je s tobom one noći i stoga nije mogao ništa da uradi tvojoj
prijateljici, govori drugi glas.
On je demon, dodaje prvi.
Rat u meni se nastavlja. Oba glasa su u pravu. Oba greše.
Beži, zaboravi ga.
Da je hteo da ti naudi, već bi to uradio.
Ustajem, boli me desna noga, pulsira u farmerkama. Dodirujem
koleno i osećam toplu krv ispod naborane tkanine. Nema svetlosti, niti
bilo kakvog zvuka. Kuda je otišao? Nije mogao da izađe.
Udišem i osećam čudan bol, ovde, posred grudi. Ne mogu da ga
mrzim. Stvarno ne mogu. Koračam vukući nogu koja me boli. Stižem do
kraja, gotovo do izlaza.
Zatim ga ugledam.
Sedi sklupčan na podu, sa leđima uza zid i glavom naslonjenom na
prekrštene ruke. Jedino što ga pokreće je užasno nepravilno, nestabilno i
otežano disanje.
Uloge se odjednom menjaju, još jedan prokleti put u igrama života,
tako apsurdnim i uvrnutim. Zato što ga gledam i ne vidim čudovište,
noćnu moru od krvi i mesa od koje treba bežati, koje se treba plašiti.
Vidim ga onako kako je on video mene one večeri kod Marka, slabog,
bespomoćnog.
Verujem mu. Verujem u ono što mi je rekao.
- Verujem ti - šapućem. - Verujem ti... izađimo odavde. - Saginjem se
do njega: - Šta ti je?
Podiže glavu, svoje prelepo lice od stakla i peska, koje ne bi umeo da
naslika ni najbolji slikar, jer se menja u svakom trenu i sa svakim
udisajem. Usne mu podrhtavaju kao dva nežna cveta na vetru, oblivene
suzama koje blistaju kao rosa. Oči, tako velike da u njima možeš da se
izgubiš, tamne i prodorne, sjaje i odaju zbunjenost.
- Ne znam da li mogu - mrmlja tihim glasom, punim gorčine. - Za sve
sam ja kriv... više ne postoji izlaz.
Diše sve teže. Čini se da ne može da udahne, da se guši, mada nema
razloga jer kiseonika ima dovoljno. Bori se da uzme vazduh i grudi mu
podrhtavaju, lice mu je sve bleđe.
- Guljelmo, šta ti se dešava?
Naglo okreće glavu i širom otvara oči u kojima čitam strah.
Uplašeno se odmičem, ali u tom trenutku shvatam.
- Ti si... klaustrofobičan.
To objašnjava njegovu malopredašnju nesigurnost dok smo ulazili u
ove lagume i što je, kada smo se svi nagurali u moju učionicu od nekoliko
kvadrata ostao na vratima, više napolju nego unutra.
Ponovo ga hvata grč. Očajnički pokušava da dode do vazduha, počinje
da se trese, posrčući skače na noge i rukama počinje panično da grebe po
kamenju, grizući usne i mrzeći sebe zbog onoga što radi i oseća.
- Prokleto kamenje... ja sam kriv - jedva progovara prigušenim
glasom, još bled u licu.
- Pa zašto si onda silazio ovamo? Zašto ništa nisi rekao?
Uplašena sam, ne znam šta da radim da bih ga umirila.
- Zato što sam glup - mrmlja dahćući i pokrivajući lice rukama, a onda
ponovo seda i naslanja na zid.
Opet se plašim, ali ovoga puta za njega. Osećam se nemoćno i ne
znam kako da se ponašam. Skačem i instinktivno guram kamenje.
Uzalud.
- Ne može da se pomeri... - kaže gušeći se.
- Hajde da pozovemo pomoć - predlažem i hvata me panika.
Ali kako mogu da nas čuju? Mnogo smo daleko od njih, a kad primete
da nas nema, možda će biti prekasno.
Šta da radim? Šta mogu da učinim?
Guljelmovo disanje je gotovo svedeno na krkljanje.
- Malopre si srušio ovo kamenje maltene slučajno samo zato što si bio
besan. Da li je moguće da sada ne možeš da ga ukloniš?
- Ne... ne mogu...
Jedva govori.
- Bes daje snagu... strah je oduzima.
Moram da ga smirim, ovako neće izdržati.
Saginjem se, podižem mu glavu i sklanjam mu ruke s kolena kako bi
grudni koš lakše mogao da primi kiseonik. Prepušta mi se, kao da je
krpena lutka. Ali diše sve teže, nervi su mu užasno napeti, usne crvene od
tragova zuba.
- Okej, sada ćemo pokušati da se smirimo - kažem mu nežno i
staloženo, iako sam usplahirena, tako da ni sama sebi ne zvučim
uverljivo.
Spuštam se na kolena, okrenuta licem k njemu koji sedi. Vrhovima
prstiju mu nežno milujem kosu. Vrat mu je još ukočen, ali u nešto
prirodnijem položaju.
- Sve će biti u redu - šapućem i stvaljam mu ruke na vrat,
pokušavajući da ga umirim.
Na mestima gde se oseća puls, vene bubnjaju iz sve snage, a krv kao
bujica teče kroz telo i udara u glavu.
- Ovde ima mnogo vazduha, veoma svežeg vazduha, vlažnog i
hladnog.
Gleda me, oči mu sijaju, kao i usne.
- Vidi kako ja lepo dišem, hajde, pokušaj i ti...
Udišem duboko i polako izdišem.
- Je l' vidiš? Može sasvim lepo da se diše.
Opet udišem i izdišem, sa istom smirenošću i energijom.
- Hajde, Guljelmo, probaj, uradi kao ja.
Vazduh unutra, vazduh napolje. Drhteći i dalje, pokušava polako da
me oponaša.
- Tako, odlično, ponovi... Unutra, napolje. Eto, lepo...
Unutra, napolje.
- Je l' vidiš koliko ima vazduha. Nastavi tako, odlično ti ide.
Pokušava i dalje da povrati kontrolu nad svojim uplašenim i
izbezumljenim plućima. Vene na vratu mu još snažno pulsiraju, kao da je
brzo trčao i naglo se zaustavio, baš u ovom trenutku. Slepoočnice samo što
mu ne eksplodiraju.
- Sjajno, nastavi tako da dišeš, već ti je bolje - smirujem ga stavljajući
mu ruke na čelo i pomerajući ih polako ka slepoočnicama. - Nemoj da
prestaješ, molim te.
Sluša me, vazduh unutra, vazduh napolje.
Osećam njegove oči na sebi, pune suza i zahvalnosti.
- Ovo bi trebalo malo da te smiri - mrmljam.
To uvek radim sa Đinevrom kad je uhvati ludilo pre odgovaranja, što
se dešava veoma često. Možda je to samo štos, ali kod nje pali.
Stavljam vrhove prstiju na njegove slepoočnice. Pulsiraju kao lude.
Počinjem polako da ih masiram, lagano, kružnim pokretima.
- Nastavi da dišeš, molim te.
Masiram veoma polako, nežno, u nadi da ću ga bar malo umiriti.
Radim to još nekoliko minuta, praćena zvukom njegovog disanja, koje
postaje sve pravilnije. Drhtavica se najzad smiruje i Guljelmo nastavlja
normalno da diše. Slepoočnice više ne pulsiraju. Ni vrat mu nije više
ukočen, lice nije bledo. Bolje mu je. Mada je iscrpljen.
Prestajem da mu masiram slepoočnice i sklanjam ruke.
- Je l' bolje?
Klima glavom i guta poslednji jecaj. Prinosi ruku licu i rukavom briše
tragove suza koji mu još stoje na jagodicama. Još uvek je malo uzdrman,
ali je bolje.
Ponekad su rešenja jednostavna, ponekad su tamo gde nismo
pretpostavljali. Kamen ne mogu sama da pomerim, a on svakako nije u
stanju da mi pomogne, ali sada se više ne plašim.

Nestaje distanca
Prolazi nekoliko minuta, za to vreme ne progovaramo, svako
osluškuje svoja osećanja koji se menjaju, preobražavaju, dopiru tamo gde
se nekoliko minuta ranije činilo da ne mogu da stignu. Guljelmo duboko
udahne, vidi se da mu još nije dobro, ali imam utisak da sada uspeva da
kontroliše svoj strah. Čudno je, zatvoreni smo ovde unutra samo nekoliko
sati, a čini mi se da je prošao čitav vek.
- Sada se više ne plašiš? - pita me nežnim, slabašnim glasom.
- Ne. Sada ne. - To je istina. U ovom trenutku ga se ne plašim. Ne
znam da li će se to promeniti, ali sada smo jedno kraj drugog i dobro je.
Dugo ne progovaramo.
- A ti mene? - pitam ga.
- Ne, ne plašim te se od večeri kada je bila žurka...
Stavljam ruke na kolena, grčim ih i klatim, stežući prste i osećajući
nokte na glatkom dlanu.
- Bio je jedan trenutak, one večeri, kad se ni ja nisam plašila... -
šapućem više za sebe, ali znam da može da me čuje. Smeškam se jedva
primetno, svojoj naivnosti, verovatno. - Možda zato što nisam bila svesna,
ili možda... ne znam stvarno zašto, ali sve je počelo u tom trenutku, sve se
za trenutak promenilo...
Ne znam zašto mu ovo pričam. Možda hladne i mračne kamene
pećine inspirišu na ispovedanje, ili samo podstiču ludilo.
Sklanjam pramen kose iza uveta i nastavljam.
- To se dogodilo kad sam potpuno kolabirala, kad mi je zaista bilo
užasno loše i nisam mogla da stojim na nogama. U stvari, kad si me držao
u naručju, a ja sam buncala i sve je bilo čudno i zbrkano... Bila sam sama
s tobom, potpuno nesposobna da se odbranim, i da je trebalo, pa ipak,
uprkos svemu, bila sam spokojna... osećala sam se sigurno.
Mašem glavom jer se osećam neprijatno. Na svu sreću, u mraku se ne
vidi crvenilo.
- Viki... hvala ti.
Kakva mala reč: hvala. Tako jednostavna, tako nepretenciozna, a
koliko radosti donosi. Zahvaljuje mi. Zahvaljuje mi tonom zaista punim
iskrenosti, nežnim i iskrenim.
- Život za život, platila sam dug.
Stavlja svoju ruku na moju.
Neke uvrede ne pogađaju, neki zagrljaji ne bude osećanja, neki
osmesi ne vesele, a ruka na ruci ništa ne znači... Naravno, zavisi čija je
ruka u pitanju. Eto zašto ovaj dodir, lagan i nežan, peče.
Gledamo se ponovo u oči.
Možda ćemo se jednog dana navići na te svoje poglede i onda neće više
imati nepoznata ili skrivena značenja, tajne nijanse... Zasada još tonem u
tu gustu i crnu naftu i pitam se da li on kroz prozračno zelenilo mojih
dužica može da vidi kako se misli zlopate. Nadam se da ne može!
Koliko li nas centimetara deli?
Četrdeset?
Manje... trideset?
Ne znam, znam da osećam njegov dah na obrazima i da se trideset
centimetara sve više tanji.
Sada je dvadeset, možda manje.
Deset centimetara, udisajima krademo jedan drugome vazduh.
Samo još nekoliko centimetara. Gotovo da osećam njegove trepavice
na obrazu.
Ostajemo tako, nepomični, dodirujući se čelima.
Eto: klasični tenutak kad moraš da napraviš izbor od kojeg će ti
zavisiti budućnost, svesna da ćeš, u slučaju da bude pogrešan, naredne
mesece provesti proklinjući sebe i razmišljajući da se samo nisam ponela
ovako ili onako. A u životu nema ničeg goreg od žaljenja za nečim što se
nije dogodilo.
Onda odaberi.
Odaberi, ali uradi to odmah, jer još samo sekund i biće ti nemoguće da
shvatiš da li zaista želiš da ustukneš.
Odaberi.
Biram.
Nula centimetara.
Nestaje rastojanje.
Poljubac. Reke mastila pokušale su da objasne nemoguće: nisu
uspele. Svaki poljubac je jedinstven, drugačiji, lep ili razaravajući.
Poljubac, poljubac koji ima ukus šećera i soli, mora i sunca, koji je kao
san, kao zvezde i muzika, zvezde koje eksplodiraju oko tebe dok si
umotana u taj poljubac, kao note koje ti više ne izlaze iz glave.
Poljubac sa ukusom ostvarenog sna koji si želela, ali si se plašila da
ga slediš.
Naš poljubac.
Nekoliko trenutaka, nekoliko sekundi, sekundi koje sagore u
vazduhu, koje preklinju vreme da uspori.
Odmičemo lica, ali ostajemo blizu.
- Pazi, mali anđele - šapuće mi tiho plavokosi demon. - Upravo si
uzela gutljaj svog otrova.
Blista srebrni pirsing, upijajući svetlost koje nema.
- A ti si upravo dao poljubac svom otrovu.
- Kad bi otrov imao ovakav ukus, ubio bih se, i to odmah.
- Smeši se, i tim osmehom poništava misli, baš sve.
- Uskoro će doći da nas izvuku.
Klima glavom.
- Da li se još kaješ što si učestvovala u ovom projektu?
Preplićemo prste, u dodiru s njegovom kožom moje srce počinje brže
da kuca.
- Ostanimo ovde. Ne želim da izađem iz ove grobnice...
Ako izlazak znači rastanak.
- Nemoj misliti da ću te lako pustiti da odlepršaš – kaže mi nežno.
Ostajemo tako u nekoj vrsti transa, bez potrebe da previše pričamo ili
se pomeramo. Nakon što smo se toliko jurili, bežali, tražili, mrzeli i želeli,
sada želimo samo da mirujemo. Konačno smo blizu i zajedno.
Ne pitajući se da li je ispravno ili pogrešno, ostavljajući sumnju i
pitanje negde u neku ostavu uma. Ako grešimo, razmišljaćemo o tome
sutra, u nekom drugom trenutku. Ne sada. Sada postoji samo sadašnjost.
Kao dva leptira koji lete, prepliću se, udaljavaju, jure i ponovo
razdvajaju, a onda zajedno staju na isti zeleni list da bi umrli, svesni da se
dan života koji imaju na raspolaganju bliži kraju, tako i nas dvoje
ostajemo tu, nepomični i zahvalni, da j slušamo jedno drugo kako dišemo.
Onda se situacija menja, tišina se prekida, glas pun strepnje 1 i brige
narušava našu intimnost.
- O bože, deco, jeste li tu? - I pita neko usplahireno. To je naša
profesorka.
San se raspršuje.
- Obećaj mi da se napolju ništa neće promeniti - kaže mi, zarobivši me
tim prokletim tamnim pogledom, koji ume da spoji slast i gorčinu kao dve
nijanse iste boje.
- Obećaj i ti meni.


Jedno ledeno zimsko jutro
Stižemo do mesta gde su nam parkirana vozila, ljudi odlaze jedan po
jedan. Profesor se odvlači do automobila naše nastavnice pošto su došli
zajedno. Iscrpljen je, stvarno je učinio sve moguće da bi otvorio prolaz i
izvukao nas iz grobnice. Mašem mu u znak zahvalnosti, ali mislim da me
ne vidi. Zastajem ispred svog mopeda, malog i crnog kao Kalimero. U
stvari, više ja ličim na Kalimera kad stavim belu kacigu nalik na ljusku
od jajeta.
- Imaš li snage da voziš? Mogu ja da te odvezem, ako hoćeš. Hajde da
sednemo na tvoj skuter, a ja ću se sutra vratiti po motocikl.
- Jesi li siguran?
- Naravno, nema problema.
- Okej, hvala ti.
Smeši se.
- Na čemu? Da uzmem kacigu.
Idemo ka njegovom motociklu, džinovskoj zveri od metala i šrafova
koja gordo počiva u jednom ćošku. Ostajem da uživam gledajući njegovo
vozilo, dodirujući vrhovima prstiju sjajne hromirane površine, očarana
metalnim odsjajima. Motocikl je kompaktan i nije mnogo napadan.
- Stvarno je lep - komentarišem.
- To je bila strast moga oca - kaže, primetivši s koliko pažnje ga
razgledam.
Ne znam ništa o njegovim roditeljima, ali posle svega što se dogodilo,
nije trenutak da navaljujem.
Uzima kacigu. Pravu, ozbiljnu, dostojanstvenu kacigu. Proklinjem
svoju ljusku od jajeta. Vraćamo se do mog malog crnog mopeda.
Otkopčavam kacigu i stavljam je na glavu. Vidim kako je razrogačio oči
ispod vizira, a onda saginje glavu i kao fol se nakašljava.
- Šta to radiš, smeješ se?
- Ne, ne...
Nameštam vizir.
- Ozbiljno, slatka si s tom kacigom.
- Znam da ličim na Kalimera - kažem. Smešno mi je.
- Pa dobro... Kalimero je mnogo sladak, a ti si još slađa - dodaje.
Seda na moped i pali ga.
- Izvolite, gospođice - kaže, pozivajući me da sednem.
Krećemo i mali skuter se kotrlja u sumrak, kotrlja se lagano kroz
ledeni vazduh, zagrevajući ga svetlošću svog malog fara. Bruji bojažljivo,
stvarno liči na malu, crnu, srećnu buvu.
- Nemoj da odlepršaš - moli me pre jedne krivine, usporavajući da ne
bismo proklizali.
- Misli ti na to kako voziš - upozoravam ga ironično.
Ali on vozi sigurno i besprekorno, nijedno naglo ubrzanje, nijedno
naginjanje, ništa. Naslonjena na njegovo rame, pokušavam da sačuvam
dostojanstven izgled, uživajući u vetru koji mi duva u lice i trudeći se da
ne zatvorim oči.
Putovanje traje veoma kratko. Stižemo do moje kuće za tren oka.
Zaista je tačno da se osećaj za vreme menja u zavisnosti od situacije:
jutros mi se činilo da isti put, od moje kuće do arheološkog nalazišta, traje
večnost. Zaustavlja se tačno tamo gde ja obično parkiram, gasi motor i
pomaže mi da siđem. Ne bih htela da ide kući peške, nakon što je bio tako
ljubazan da me doveze. Dok se sprema da siđe, ja ga zaustavljam.
- Čekaj - hvatam ga za ruku. - Ne mogu da te pustim da se vraćaš
peške. I ti si imao težak dan - smeškam se. - Zadrži ga, daćeš mi ga sutra
u školi, a ja ću doći sa Đinevrom.
- Ma ne, ne dolazi u obzir.
Hoće da siđe, pojačavam stisak ruke.
- Vratićeš mi ga sutra, nije problem, zaista.
Okleva.
- Jesi li sigurna?
- Sasvim sigurna!
- Okej, onda hvala.
- Na čemu? - Smeši se. Okreće ključ i lagano daje gas. - Budi dobar
prema njemu, molim te.
- Obećavam.
Kroz kacigu čujem njegov smeh, vidim oči kako sjaje.
- Videćemo se sutra - kažem u znak pozdrava.
Miluje me nežno po obrazu svojim tankim, mekim, divnim prstima.
Pogleda me još jednom.
- Videćemo se.
Nestaje niz ulicu, praćen brujanjem mog mopeda.
Prisećam se stiha jedne od svojih omiljenih pesama iz repertoara
Maksa Pecalija...
Sve može da se promeni jednog ledenog zimskog jutra.
Podeli sa mnom bol
Koračam s kacigom na glavi, skrećem iza ugla prema kapiji, lagana
kao oblačić, kao šareni balončić koji se diže u nebo. Iza ugla, ispred moje
kapije sedi Đinevra. Na trenutak zaboravljam sve što se dešava između
nje i Lorenca, srećna sam jednostavno što je vidim i umirem od želje da joj
ispričam svoj neverovatni doživljaj. Ali naglo se vraćam u stvarnost.
Oči moje prijateljice su naduvene i crvene od plača, njeno lepo lice je
bledo i išpartano suzama, a nežne crte gotovo su izobličene od dubokog
bola i tuge. Pogled joj je ugašen, nervozno puši cigaretu, a na zemlji već
stoje dva zgažena opuška. Ne moram ništa da pitam, nažalost. Suviše je
očigledno šta se dogodilo.
Balončić, mek i lagan, zapleo se u kupine.
Idem prema njoj i kad me ugleda, oči joj se ponovo napuniše suzama.
Grlim je, snažno je grlim, kao kad smo bile deca i kad nas je noću budila
oluja, a mi se stiskale u krevetu jedna uz drugu, premrle od straha. Grlim
je i puštam da se isplače, s glavom naslonjenom na moje rame, dok ne
isteče i poslednja suza.
- Šta se dogodilo? - pitam nežno.
Govori tiho, modulirajući glas između jecaja koji još ne prestaju.
- Raskinuli smo...
Briše suze, slaba i nemoćna. Ona. Ona koja je oličenje snage, koja me
uči hrabrosti, koja je uvek puna energije.
- Kako? Kako se to dogodilo?
Tako snažna osećanja ne mogu da se rasprše u trenutku, ne nestaju u
jednom danu, ne umiru tako iznenada, jer bi to značilo da nikada nisu
stvarno ni postojala.
Moja prijateljica grize usne.
- Rekao je da ne može više, da je to bolje za oboje...
To nema smisla, nije moguće da je to rekao.
- Ne znam šta da radim... - šapuće.
- Ne možeš da ideš kući, zar ne?
Odmahuje glavom.
- Sada ne bih mogla ni da vidim svoju sobu. Tako punu uspomena na
njega...
Pokriva lice rukama, ja je milujem.
- Ostani kod mene, nema problema.
Gleda me, nastavljajući da grize usne.
- Jesi li sigurna? Neću da smetam - tiho mrmlja.
- Šta to pričaš, ludo jedna - nežno joj se smešim. – Nema šanse da te
sada ostavim.
Tužno uzdiše. Suze ponovo naviru u oči, sjajne kao biseri, prozirne
kao dijamanti, kvase joj kapke i šaraju jagodice. Grlim je.
- Podeli sa mnom bol - kažem joj.
I to stvarno mislim. Volela bih da mogu, volela bih da preuzmem deo
njenog bola, da joj oslobodim misli, olakšam patnje, ubijem zver koja joj
razdire srce.
- Ne znam kako se to radi - šapuće dršćući na mom ramenu.
- Hajde da se popnemo. Naći ćemo načina.
Ulazimo u kuću, unoseći sa sobom mnogo tamnih oblaka i jedno
slomljeno srce.
Sve je tako zbrkano
Posle pice koju smo blagovremeno naručile kod Đidija i pored svih
mojih nastojanja da je utešim, Đinevru savladava umor i ona pada u san
na mom krevetu. Kosa joj se uvija u meke tamne kovrdže, koje joj padaju
preko čela i bledog umornog lica. Liči na cvet, cvet opao s grane, malo
razbarušen, ali još uvek divan.
Ne znam još šta se tačno dogodilo, šta se događa u Lorencovoj glavi, a
to ne zna ni ona.
Gledam je. Imala bih toliko toga da joj ispričam, ali neću da joj
remetim lagani san kojem je uspela da se prepusti. Volela bih da podelim
s njom ono što se danas dogodilo, ali ne mogu. Htela bih da je prodrmam,
probudim, da joj kažem da je današnji dan bio najlepši u mom životu, ali
ne mogu, jer je za nju bio najgori. Ne mogu da joj saspem u lice svoju
sreću.
Čudno je to kako život daje i uzima, održavajući neku vrstu krhke
ravnoteže. Kao da je moja sreća ukrala njenu.
I ja sam zaspala, na fotelji, preko knjige koja mi se nabila u leđa,
ostavljene bogzna kad medu jastucima.
Budi me mobilni koji vibrira kao lud.
Tri sata posle ponoći.
Tražim telefon između jastuka na fotelji i javljam se zevajući.
- Viki? Ja sam, jesi li dobro?
Lorenco.
- Spavala sam s knjigom između lopatica - kažem boreći se da ne
zevam.
- Ah, izvini...
- Nema veze.
- Je l' Đinevra kod tebe?
- Da, tu je, spava.
Tišina, čujem disanje s druge strane slušalice.
- Moram da razgovaram s tobom - kaže bojažljivo.
- Sada? Preko telefona?
- U stvari... ja sam ispred tvoje kuće.
Pospanost odjednom nestaje. Klikeri počinju da mi rade: ako se moji
probude i vide me na ulici s Lorencom usred noći... biće frke. Ako se
popne, i Đinevra se probudi i vidi ga u kući, poludeće ili još nešto gore
Okej, bolje je da siđem i molim boga da niko ništa ne primeti.
Uzimam jaknu i navlačim je preko pidžame, izlazim tiho iz sobe i
zatvaram za sobom vrata. Na prstima prolazim kroz mračni hodnik.
Silazim i vidim svog prijatelja kako stoji naslonjen na auto, zgrčen u
jakni. Užasno je hladno.
Ulazimo u auto, koji je izgleda postao naša ispovedaonica. Stavlja
ruke na crnu komandnu tablu, šireći prste i gledajući u pod ispred sebe.
- Pa... je l' dobro?
Klimam glavom.
- Da, recimo da jeste... sada spava... ali mnogo je plakala.
Da li grešim ili su to i plave oči moga prijatelja zamagljene? Nervozno
grči prste na tabli. Zglobovi mu se bele.
- Nisam hteo... ni meni nije bilo lako, nemoj da misliš.
- Ništa ja ne mislim i ne osuđujem te jer te mnogo volim, ali te pitam
samo jedno, i to najiskrenije - krajnje pažljivo biram reči. - S obzirom na
ovu odluku... da raskineš posle toliko vremena... da li je neko drugi
posredi?
Ne progovara, otvara šake i nervozno lupka prstima po tabli.
- Drugim recima, Lore, da li je to zbog Lavinije? – pitam gledajući i ja
u ruke.
Prolazi nekoliko sekundi pre nego što odgovori.
- Nisam siguran... ima više stvari, a između ostalog i to.
- Da li osećaš nešto prema njoj?
- Ne znam tačno šta.
- Znaš da joj se mnogo sviđaš, zar ne?
- Možda je baš u tome stvar - trese glavom kao da je to dovoljno da
sredi misli. - Ali sve je tako zbrkano i komplikovano. Ne znam stvarno šta
da mislim... - Frkćem, ali mu verujem. - Problem je pre svega nešto
drugo... - kaže duboko uzdahnuvši. - Moji su odnedavno počeli da me
ispituju, i to prilično uporno, o vezi sa Đinevrom, o tome šta mi ona znači,
koliko će naša priča još trajati...
Ostajem zabezeknuta.
- Stvarno?
- Da, to traje već neko vreme. Nisam ti pričao jer mi se, iskreno
rečeno, činilo smešnim.
Premešta ruke na volan prateći ih pogledom.
- Ali onda se umešao i moj brat, i to me je u početku pogađalo, ali
posle sam pomislio, pa... mom bratu je ipak stalo do mene i samo mi želi
dobro.
- Naravno.
- Tačno, ne znam kako da ti objasnim... činjenica je da se i on umešao,
govoreći mi da to nije dobro za mene, da je samo pitanje vremena i da ću i
sam shvatiti, da idealizujem svoja osećanja i da moja sreća nije dovoljan
dokaz da sam napravio pravi izbor. - Uzdiše. - Drugačije zvuči kad mi on
to kaže.
Počinjem da shvatam.
- Nisu više bili u pitanju mama i tata, odrasli sa svojim viđenjem
stvari, bio je to moj brat, jedna od najvažnijih osoba u mom životu, kojoj je
stalo do mene i koja mi želi dobro...
Pratim ga.
-I baš ti je on govorio kako to nije dobro za tebe? - pitam utučeno.
- Tačno - šapuće.
Sedimo ćutke gotovo ceo minut. Potrebno mi je malo vremena da
obradim to što sam upravo čula. Vremena da sagledam ono što se dogodilo
u svetlu ovog novog otkrića.
- A onda, u tom periodu, ovom periodu... Svađe sa Đinevrom su
postale sve češće, sumnje koje ranije nisam imao počele su da se stvaraju
u mojoj glavi i bilo ih je sve teže odagnati.
- Do danas.
- Do danas... s Lavinijom.
Srce mi staje.
- S Lavinijom? - mrmljam.
- Dok smo bili u toj prokletoj grobnici, otvoreno mi je rekla šta misli...
Dobro je da ju je prošlo.
- Poljubili smo se - priznaje ne gledajući me.
- Ne, Lore...
Klima glavom.
- Mislio sam da nije u redu da ostanem sa Đinevrom u trenutku kada
ne znam tačno šta mislim i osećam, a pre svega nakon što sam poljubio
drugu...
- A da li ona to zna?
-Da.
- I... šta sada?
Odmahuje glavom.
- Zasada znam samo da treba da razmislim i... morao sam to da ti
kažem.
Rukama brišem obraze.
- Šta da ti kažem...
Stvarno ne znam.
- Ne moraš ništa da mi kažeš. Znam da si u groznoj situaciji jer se
nalaziš između dve vatre, ali ne tražim apsolutno da me shvatiš ili... da
mi odobriš.
Uzdišem. Baš danas kad Lorenco donosi ovakvu odluku, ja sam
odlučila suprotno. Dok se on odriče, ja sam odlučila da se prepustim.
- Nije mi dobro... - kažem, osećajući hladan znoj na čelu i jezu po
celom telu.
Vraćam se u kuću bleda kao krpa i ponovo se strovaljujem u fotelju,
skupivši kolena do ispod brade.
Malo je kasno da mi to pričaš, Lorenco, nakon što sam toliko godina
posmatrala vas. Koliko puta sam se zadovoljno smeškala gledajući vas
zajedno, osećajući u dubini duše, priznajem, mrvu zavisti. Neku vrstu
bola, mada sasvim blagog, koji se teško mogao ignorisati i koji sam
energično potiskivala, zadovoljavajući se time da vas vidim zajedno,
verujući da je to najvažnije. Bila sam svedok mnogih poljubaca i nežnosti,
srećna zbog vas i pomalo tužna zbog sebe.
Malo je kasno da mi sada kažeš kako ne znaš više da li je to tvoja
sreća, malo je kasno.
Ko se druži sa zaljubljenima, nauči da se zaljubi.

To je bila divna priča
Jutro. Đinevra i ja smo u autu, idemo u školu. Totalno sam šlogirana
posle noći provedene na fotelji i samo nekoliko sati sna.
Rekla sam Đinevri da je Lorenco razgovarao sa mnom i da mi je rekao
isto što i njoj. Moja prijateljica još ima na licu tragove patnje, ali na
svetlosti dana sve izgleda malo lakše, čak i najgore situacije, ili se barem
tako čini.
- Je l' hoće da trčka za onom glupačom, uz bratovljev blagoslov?
Utoliko gore po njega.
Menja brzinu kao da zabada nož. Očigledno da smo prešle u fazu dva:
fazu besa. Ulazi u krivinu praktično na dva točka. Noktima se kačim za
sedište. Pomalo me hvata strah. Izgovara niz neponovljivih pogrda.
- Okej - kažem - dobro je što se prazniš.
To pomaže mnogo više nego kad voziš kao da hoćeš da zapališ asfalt
ili zdrobiš menjač.
- Prokleti projekat! A možda i nije... blagosloveni glupi projekat: da ga
nije bilo, ko zna koliko bi još odugovlačio i izigravao kretena!
- Hm, što se tiče projekta...
Prošle noći, dok sam uzalud pokušavala da zaspim u
najbesmislenijim pozama, shvatila sam da nema smisla da joj ne
ispričam, mada mi je žao zbog onoga što joj se dešava.
- Znaš da smo Guljelmo i ja ostali zarobljeni u grobnici koja nam je
bila dodeljena?
Gleda me zaprepašćeno.
- O bože, a zašto mi to nisi rekla?
- Juče sam ti opravdano dala prvenstvo... Sve u svemu, ništa se
naročito nije dogodilo, osim što smo se strašno uplašili i profesor umalo da
pogine kako bi nas izvukao. A i Guljelmo, jednom reči...
- Majko moja, je l' se povredio?
- Ne, ali sam otkrila da je klaustrofobičan.
- Zato mu u našoj učionici, punoj kao oko, nije bilo udobno.
- Pa da.
Zaključila je isto što i ja.
- Ali onda je lud! Klaustrofobičan a silazi u podzemnu pećinu?
- To sam i ja pomislila...
Udahnem duboko i polako joj sve ispričam.
Sve od početka, od strašnog i neprijatnog otkrića, pa sve do kraja, do
moje kuće, neposredno pre nego što sam je srela.
Sada smo na parkingu, auto je ugašen i dobro je da jednom ne
kasnimo, tako da ne moramo da trčimo sprint do kapije.
Đinevra je zbunjena, teško joj je da poveruje.
- Ali onda...i šta sad?
Ne dolaze joj reči, dobro došla u klub...
- Znam samo da je vaša priča, iako završena, bila veoma lepa i da
nikada niste imali bilo kakav problem, bili ste srećni jer se niste obazirali
na situaciju i to šta drugi misle... Izvini ako sam surova, ali želim da ti
kažem kako je ja vidim.
- Ali... to je drugačije, ozbiljnije... vi možete međusobno da se ubijete.
- Svako može svakoga da ubije, ako hoće.
Govorim sa sigurnošću, sa sigurnošću koju nisam ubeđena da imam.
- To je tačno, ali...
Osećam jezu niz leđa na tu pomisao. Momentalno je potiskujem.
Uzdiše i masira slepoočnice.
- Nisam prava osoba da ti kažem da grešiš.
Klimam glavom.
Đinevra grize usnu i okreće glavu ka prozoru. Vratila se seta. Ponovo
gleda u mene, očima koje se trude da ostanu suve.
- Da li mogu samo nešto da te pitam? Jesi li sada srećnija nego što si
bila juče, na primer, ili prekjuče?
Razmišljam i tužno klimam glavom.
- Ako si već našla nešto što te čini takvom, pazi da to ne izgubiš... da
ne protraćiš.
Poslednje reči se mešaju sa suzama.
Ponovo je stežem u zagrljaj.
- Hvala - šapućem joj na uvo.


Neko je pronašao početak
Koračati trgom punim sveta i osećati se lako, ići između toliko ljudi i
ne osećati se usamljeno, smešiti se iako između tvojih najboljih prijatelja
vlada hladni rat, a prvi čas imaš grčki i baš se ničega ne sećaš o elegijskim
pesnicima: to se događa kada si svestan sopstvene radosti.
Prilazim ulazu, ispred kojeg sedi on, s podignutom desnom nogom, u
svojoj uobičajenoj pozi, prirodnoj ali elegantnoj. Plašim se da ga pogledam
i u njegovim očima ne pročitam da jučerašnji dan ništa nije promenio, da
se, u suštini, ništa tako važno nije dogodilo. Da se te stvari dešavaju na
filmu, ali ne i u stvarnom životu.
Ali moram to da uradim. Bojažljivo podižem pogled, spremna da
shvatim kako je sve to bio samo san, predivan san.
Ali...
- Dobar dan - pozdravlja me skladan, kristalno jasan glas.
Poklanja mi osmeh, toliko blistav, toliko sladak i jedinstven... i moj.
Za mene, samo za mene.
- Dobar dan.
Smešim se.
Hvata me na sekund za ruku dok prolazim, kao da bere cvet. Potez
koji traje samo tren, ali mom danu daje smisao. I taj potez nosim sa sobom
uz stepenice, kroz hodnike, u učionicu, držaću ga kraj sebe dok ne budem
sigurna da ću ga ponovo sresti.
Ali čim uđem u učionicu, primećujem čudnu atmosferu.
Lorenco se jedva primetno smeška bivšoj devojci, više kurtoazno, a
Đinevra stavlja knjige na klupu, ne obraćajući pažnju na to i izbegavajući
da ga pogleda u lice.
Primećujem da je Lorencova klupa premeštena. Lavinija, ravnodušna
prema svemu i svakome, šali se s njim, priča i smeška se.
Lešinar nije sačekao ni da se ostaci njihove veze ohlade da bi se bacio
na njega svojim kandžama.
Sedam i otvaram knjigu.
Gledam ispitivački Lorenca, on sleže ramenima. Lavinija nastavlja da
iritira svojim ponašanjem.
Časovi počinju i traju, prate ovaj čudni mir, ispunjen srdžbom, besom,
znatiželjom.
Grčki, engleski, istorija... Pričamo o projektu, o zapažanjima i onome
što smo utvrdili i pronašli u starim etrurskim grobnicama.
Profesorka diplomatski preskače naš mali incident.
Zanimljivo je kako su se na kraju, u stvari, ispod slojeva vulkanskog
kamena dogodile stvari koje su odavno čekale da se dese...
Neko je tamo pronašao kraj, a neko početak


Izgled vara
- I jesi li bio dobar prema mojoj buvici?
- Predobar, zar si sumnjala?
- Videćemo.
- Hajde, odvešću te do nje da se uveriš svojim očima.
- Moram da priznam: teško mi je da živim ako svakoga dana ne čujem
tandrkanje tog auspuha.
Smeši se i ja se gubim u njegovim očima dok se cela škola sliva okolo
kao nabujala reka. Zvono još odzvanja, ali izgleda da su se svi sjatili na
ulicu u istom trenu. Guljelmo pali motocikl, koji tutnji i njišti kao ždrebac
pod svojim vitezom.
- Je l’ ova stvar sigurna? - pitam sumnjičavo.
- Apsolutno, zar bih te inače vozio?! - odgovara, stavljajući mi kacigu,
pravu i ozbiljnu.
Sklanja mi s lica nestašni pramen, koji na hladnom decembarskom
vetru hoće da stoji za svoj račun.
Ovaj momak ima ruke kao pijanista, razmišljam, osećajući na koži
dodir njegovih dugih gracioznih prstiju od kojih me podilaze žmarci.
Sedam na motocikl i brzo se uključujemo u saobraćaj, provlačimo se
između automobila koji stoje i ostavljamo iza sebe autobuse zaglavljene u
koloni.
Klizimo lagano na krilima od metala. Privijam se uz njega, osećajući
toplinu tog zagrljaja i prijatan osećaj praznine između grudi i stomaka
koji uspeva da stvori.
Ako mora da se završi, razmišljam neodlučno, udišući njegov miris.
Ako mora da se završi, neka onda nikada i ne počne.
Stižemo do njegove kuće, on se parkira ispred ulaza. Pored mog malog
skutera. Silazim i prilazim mu.
- Ćao, zverčice.
Skidam kacigu i ponovo na koži osećam hladan vazduh.
- Vidiš da je dobro! - smeje se Guljelmo otkopčavajući svoju kacigu.
- Ovakva zima... a ti mu ni pokrivač nisi stavio! – kažem ironično.
- Uh, kakav maler, zaboravio sam.
- Neću ti ga više ostavljati.
- Moraću da se pomirim sa sudbinom - kaže sležući ramenima kao da
je ožalošćen. - Hajde, hoćemo li da uđemo? Hladno je... - dodaje stresajući
se od zime.
Ulazimo u kuću i odlazimo u biblioteku, istu onu iz koje sam pre
izvesnog vremena praktično pobegla. Guljelmova crna mačka, koja je
prilikom našeg prvog susreta bila nepoverljiva prema meni, ovoga puta mi
prilazi, skače na policu i gleda me žmirkajući očima boje ahata.
- Je l' ova mačka živi ovde? - pitam.
Guljelmo se smeje mazeći je nežno, a crna maca počinje tiho da prede.
- Švarc je pomalo opsednut nekim sobama, a ova mu se posebno sviđa.
Sedam na fotelju dok Guljelmo i dalje mazi mačku, polazi od glave i
nastavlja polako duž cele kičme. Mačka prihvata njegove ruke i isteže
šape podižući zadnji deo tela svaki put kad se Guljelmova ruka udalji.
- Moram stvarno ponovo da ti zahvalim - mrmlja gledajući i dalje
Đvarca, koji još glasnije prede. - Da nije bilo tebe, da me nisi umirila u
tom tenutku, dok smo bili zatvoreni tamo dole, ne znam šta bi se
dogodilo... - Uzdiše i podiže glavu, tako da nam se pogledi sreću. - Hvala ti,
zaista - kaže svojim kristalnim glasom, sa izvesnom dozom nelagodnosti.
Smeškam se, mada moram reći da je i meni pomalo ne-prijatno.
Mačka lagano poskoči, ali se onda odmah umiri i zatvori velike žute
oči.
- Rekla sam ti: sada smo kvit, dugo sam ti bila dužna, od one žurke -
odgovaram mu dok njegove ruke ponovo klize po macinim leđima.
Provodimo tako izvesno vreme, smejemo se, šalimo se, pričamo o
svemu i svačemu. U vazduhu nema ni trunke napetosti, nimalo strepnje,
nikakve zabrinutosti. Što, s obzirom na situaciju, nije normalno. Ali misao
koja bi trebalo da nas zaokuplja suviše je teška i možda nam je u ovom
trenutku lakše da je potpuno ignorišemo nego da se trudimo da je
shvatimo.
- Sačekaj, zamalo da zaboravim, hoću nešto da ti pokažem - kaže u
jednom trenutku. - Ali nemoj da se smeješ, to je ozbiljna stvar.
- Okej, recimo da ću pokušati.
- Nadam se samo da neću ispasti budala - dodaje cerekajući se i
podižući obrvu sa srebrnim pirsingom.
Prilazi drvenim merdevinama, pomoću kojih može da dohvati knjige s
najviših polica, pošto bi mu inače bile nedostupne. Penje se na prve
prečage, a merdevine, prilično stare, pucketaju pod njegovom težinom.
- Čini se da nisu baš sigurne...
- Ne brini, stalno ih koristim. Izgled vara.
- Možda, ali mi ne ulivaju poverenje.
Prilazim merdevinama i instinktivno ih hvatam rukama. Gleda me i
smeje se:
- Stvarno im ne veruješ, a?
Dok Guljelmo traži knjigu, kroz prečage merdevina gledam policu
ispred sebe. Mora da su u pitanju veoma stara štiva, imaju kožni povez, a
neki naslovi kao da su utisnuti vatrenim žigom. U jednom trenutku se
gubim čitajući tajanstvena imena koja vidim pred sobom i tako ne
primećujem da je Guljelmo već sišao sa vrha merdevina i da će se sledećeg
trenutka, ako se ne sklonim, naći u mom naručju.
- Evo je! - uzvikuje Guljelmo spuštajući jednu nogu na pod. - Ovo sam
tražio.
Pruža mi staru knjigu s plavim koricama i kitnjastom srebrnastom
dekoracijom na prednjoj strani. Spremam se da je nasumično otvorim kao
što to obično radim s novim knjigama i pročitam bilo koji redak, kad se
iznenada začuje dug i oštar mjauk. Sijalica trepne i trenutak kasnije
ostajemo u totalnom mraku.
- Šta se događa? - pitam usplahireno.
- Ništa - odgovara Guljelmo kao da se stvarno ništa nije dogodilo.
U iznenadnoj tami momentalno osećam topli miris njegovog daha i
počinjem da opipavam korice knjige koju držim u rukama. Prsti klize po
blago ispupčenoj kitnjastoj dekoraciji i tako nailaze na njegove, s druge
strane knjige.
Sudaraju se i zastaju, proučavaju se. Onda se njegovi prsti penju na
moje, dlan mu klizi preko moje šake. Osećam kako mi niz leđa silaze
žmarci i jeza mi se kao talas širi po celom telu. Njegove ruke se veru uz
moje podlaktice, kojima gotovo nehotice dodirujem njegov puls.
Ali, u tišini i totalnom mraku, pojačana čula otkrivaju nešto što moji
prsti nisu očekivali. Mali reljefni znak koji se upliće oko Guljelmovog
ručnog zgloba. Jedva da se primećuje na njegovoj glatkoj, savršenoj koži,
ali ipak mogu da ga osetim i zamislim kako izgleda.
Šta to pobogu radiš? Ponovo se budi glas u meni.
Zar si potpuno sišla s uma? Nastavlja besno.
Zaustavi se! Sikće. Zar si zaista toliko sebična da misliš na svoju
sreću umesto na bezbednost zajednice? Donosiš smrt među anđele, šta
misliš, kako će reagovati tvoji roditelji? Da li stvarno misliš da bi mogli da
prihvate ovakav spoj? Vezu koja dovodi u opasnost i tebe i tvoje bližnje?
Ti si me to zamolila, zar se ne sećaš? Nastavlja besno glas. Rekla si:
ako mora da se završi, molim te da nikada i ne počne.
Prisećam se tog vatrenog žiga, dokaza da je taj prokleti glas u meni u
pravu, upozorenja da se stvari ne menjaju i da noć nikada neće postojati
istovremeno s danom. Vrhovima prstiju proučavam tetovažu na toj ruci,
potvrđujem stanje stvari.
- Ne! - viknem kao da mi stavlja nož pod grlo.
Guljelmo se uplašeno trza.
- Ne mogu da ostanem... - kažem i naglo ustajem.
Ostaje zbunjen. Ne shvata šta pričam. Odjednom dolazi svetlo.
- Šta se dogodilo? Je l' ti dobro?
- Ništa se nije dogodilo, samo ne mogu da ostanem. Hoću kući.
- Dobro, ispratiću te...
- Ne! - uzvikujem sa istom frkom u glasu. - Ne... idem sama.
- Ne shvatam te, nije ti dobro? Tako si bleda...
- Lorenco i Đinevra su raskinuli - kažem odjednom. - Raskinuli su
posle toliko godina i bilo je užasno, užasno. Nisu mogli da ostanu zajedno
samo zbog jednog glupog, starog zakona bez osnova!
U tom trenutku on primećuje da mu se rukav povukao i otkrio zglob,
zato pokriva tetovažu i gleda me.
- Znači, nije zbog ovoga.
- Zbog ovoga... zbog toga - mrmljam.
Ne zna šta da odgovori.
- Onda, izvini... oprosti mi - kažem i trkom izlazim iz sobe. Trenutak
kasnije palim moped.
- Čekaj... - šapuće kao da me preklinje, ali s nevericom u glasu.
Pokušava da me zaustavi, ali ja dajem gas i krećem niz ulicu, lijući
suze koje se gube u vetru i brzini. Udaljavam se, očajnički pokušavajući
da se ne okrenem.


Duboka noć u srcu
Koliko suza može da prolije ljudsko telo dok se ne sasuši i umre?
Idem da spavam deset godina, molim vas da me ne budite, ako me
neko traži, ja sam u snu koji ću kasnije zaboraviti. Mrak u sobi, duboka
noć u srcu. Tamna i hladna, ledena noć, bez zvezda. Nema zvezda u
noćima bola i patnje. Nema zvezda da me sada vode i pokažu pravi put da
se ne bih izgubila.
Zaboraviti - to treba učiniti, to je prava stvar.
Uzmi svaku uspomenu, svaki sekund, svaki osećaj, svaki miris i svaki
zvuk, svaku iskru u srcu i šum u ušima, i pazi da ih ne dodirneš: stavi
rukavice, ako ih još jednom dirneš, nećeš više moći da ih se otarasiš, uzmi
svaku boju i svaku nežnost. Sveži ih zajedno, dobro stegni i spali, ne
gledajući kako sagorevaju i petvaraju se u pepeo.
Onda baci i pepeo.
To treba učiniti.
Volela bih samo da se ne osećam krivom, volela bih samo da ne
moram da mrzim sebe. Zarivam lice u šake i grizem usne tako snažno da
u mraku vidim zvezde pred očima. Na jeziku i zubima osećam ukus krvi.
Opet zvoni telefon.
Puštam ga da zvoni, prestaće pre ili kasnije.
Lorenco, pokazuje displej.
Javljam se.
- Konačno, Viki, već sam se zabrinuo.
Bes i frustriranost se raspršuju na zvuk tih reči: moj najbolji prijatelj
je zabrinut, zabrinut je zbog mene, to je dovoljno da ga ponovo mnogo
volim.
- Stvarno mi je potrebna pomoć. Ovo sa Đinevrom je pravi delirijum i
ja...
Pomoć? Nakon što si sve sam zamesio, sada tražiš pomoć? Od mene?
Hoćeš pomoć, savet, samo to: nekoga kome ćeš se izjadati, psihologa
kome ćeš se ispovediti, iskreno mišljenje u koje ćeš se pouzdati, objektivne
stavove i rame na kojem ćeš se isplakati. To je Lorencu potrebno, baš ga
briga što nisam bila u školi, i to bogzna zašto.
U telu počinje da mi kulja bes, frustracija koja sve truje, noktima
stežem mobilni s takvom snagom da mislim da ću ga zdrobiti.
- Dobro... - kažem kroz zube - dobro, treba ti pomoć.
Od ozlojedenosti i razočaranja počinjem da zamuckujem.
- Naravno, shvatam i neću ti je uskratiti, kao što ti je nikada nisam
uskratila, kao što vam je nikada nisam uskratila - naglašavam svaku reč,
izmenjenim tonom zbog nove tuge - jer vas volim i vi to znate. Ali... da li
vam ikada padne na pamet da i ja imam život? Da i meni možda loše ide?
- vičem i osećam kako mi se obrazi kvase, zbog čega se još više derem. - I
da možda, kažem možda, i meni tu i tamo treba malo pomoći?
Vičem iz sveg glasa dok ponovo ne briznem u plač.
Isključujem telefon i bacam ga na pod.
On odskače i nestaje ispod kreveta.
Nikoga ne zanima kako se ja osećam.
To je prava istina.


Dobro ili pogrešno
Spavam. Mogu barem da zaspim i da tako ne razmišljam. Želim da
spavam deset godina. Ili da se možda, ako budem imala sreće, više i ne
probudim. Ali ponovo se čuje zvono, ovoga puta na kapiji. Ono me budi i
izvlači iz lažnog i nestvarnog sveta za koji se grčevito hvatam noktima i
zubima.
Zvoni interfon, a u kući očigledno nema nikoga.
Uporno zvoni.
Ako je poštar za mene, može slobodno da ide, ako nije poštar, nije
niko kome vredi otvoriti. Stoga...
Zvoni, zvoni, zvoni, probija mi mozak svojom upornošću, nemoguće da
je poštar.
Neću da otvorim iz principa, kažem sebi uspravljajući se u krevetu, i
zato što se osećam kao zombi.
Neću da otvorim.
Ali interfon neće da umukne, zove me, navaljuje, ne popušta.
Uzdišem i sklanjam pokrivač, spuštam noge na hladan pod i ježim se
do kostiju. Nesigurnim korakom odlazim do sobnih vrata, obavijena
tamom. Teturajući se prolazim kroz hodnik i prilazim slušalici. Spremam
se da je podignem, ali interfon se ponovo oglašava, ovoga puta drugačije.
Zvoni dugo, veoma dugo, nekoliko sekundi, tako uporno da je lako
zamisliti kako neko dole stoji i obema rukama snažno pritiska dugme.
To mi je strašno poznato: to je način na koji ja zvonim, na koji zvonim
nekome ko je uvek zaposlen sušenjem svoje plave kose. Način na koji
zvonim Lorencu.
Vraćam ruku.
I osećam gorčinu u ustima.
Interfon ćuti. Zamišljam svog prijatelja kako poražen i utučen gleda
gore u prozor. Ali ne odustaje, ne odustaje i neće da odustane, i ponavlja
operaciju još silovitije i duže: interfon zvoni kao pomahnitala, neumorna
sirena. Zatvaram oči i gutam gorčinu. Polako primičem ruku slušalici,
skidam je i vrhovima prstiju prinosim je uvetu.
- Šta hoćeš? - šapućem.
-Viki. - Podiže glas čuvši me. - Izvini, molim te...
Spuštam se na pod i sedam leđima naslonjena na zid, držeći slušalicu
na uvetu kao telefon
- Treba ti moja pomoć?
- Viki, pusti me da uđem, molim te.
Glas mu treperi od uznemirenosti i osećaja krivice.
- Zar ne možeš odmah da mi kažeš u čemu je problem? - pitam
apatično. - U pidžami sam.
Na lice i oči padaju mi pramenovi kose, ali nemam snage da
podignem ruku i sklonim ih. Puštam da mi pokriju lice i zatvore pogled.
- Ne, Viki, tebi nije dobro - nastavlja on tužno. - Tebi je potrebno da
razgovaraš.
Zamišljam ga kako se unosi licem u interfon, kao da hoće bar malo da
mi se približi.
- Bio sam glup, mislio sam samo na sebe - uzdiše. – Ali zašto mi nisi
rekla da imaš problema?
Glas mu je nežan i zabrinut, mek kao da želi njime da me pomiluje.
Otkad ga takvog nisam čula! Ima pravo što me to pita. Zašto mu nisam
rekla? Slušalica interfona klizi niže na moj obraz. Zato što je on bio
zaokupljen drugim stvarima, svojom frkom, i sve se više udaljavao,
postajao mi sve dalji, ili mi se bar tako činilo. Eto zašto mu ni o čemu
nisam pričala, ne samo o onome što se dogodilo juče već o svemu, o svemu
onome što sam ispričala Đinevri.
- Ti... - šapućem tiho. - Ti si imao svoje probleme.
Čujem ga kako ubrzano diše.
- Žao mi je... - kaže tiho.
- Ne treba da žališ - šapućem.
-Ali žalim. Ti nisi samo moj ispovednik, nikada to nisi ni bila! Mada
znam... znam da sam se prema tebi tako ponašao.
Otvaram oči i ukus u ustima postaje malo manje gorak.
- Ti si moja najbolja prijateljica... - kaže izgovarajući s ljubavlju svaku
reč.
Blago se smešim, šteta što preko interfona to ne može da vidi.
- Stvarno? - pitam tiho.
- Stvarno - potvrđuje. - Da li mi opraštaš?
Ne odgovaram. Pritiskam dugme koje otvara kapiju i nekoliko
trenutaka kasnije, Lorenco je na vratima. Čim me vidi, bukvalno skače na
mene i steže me u zagrljaj, ne obraćajući pažnju na to što sam u pidžami.
- Stvarno mi opraštaš? Ja sam kreten.
Gušim se u njegovom zagrljaju, ali mi u suštini prija.
- Da, već sam ti rekla
- Nisi mi rekla.
- A šta misliš, zašto sam ti otvorila vrata?
Onda me pušta iz zagrljaja i gleda, odmerava. Ne bih rekla da je
prizor lep. Tek što sam se probudila, raščupana, u pidžami na medvediće.
- Baš si loše, zar ne? - pita me ozbiljno.
Spuštam pogled i klimam glavom.
- Da.
Sedam na kauč i gledam u sto. I on seda i hvata me za ruku.
- Razgovarao sam sa Đinevrom - počinje - posle tvoje... reakcije preko
telefona. Ispričao sam joj šta si rekla. A ona mi je sa zabrinutošću otkrila
ono što si joj poverila...
Oslobađam ruku i provlačim prste kroz razbarušenu kosu.
- Uspostavili smo neku vrstu primirja. Naime, razgovarali smo i ona
je, istini za volju, više puta naglasila kako misli da je glupo to što radim,
ali je pristala da razgovara sa mnom... Uostalom, ne mogu reći da nije u
pravu.
Završava rečenicu s bolnim izrazom lica, suviše bolnim ako se ima u
vidu da je to što nisu više zajedno posledica njegove odluke.
- Onda sve znaš? - pitam ne pogledavši ga. Javlja mi se čudan osećaj
stida pri pomisli da Lorenco zna za ovo i instinktivno izbegavam njegov
pogled.
- Stidiš se? - pita s nevericom. - Razgovaraš sa mnom. Ne treba ničega
da se stidiš kad sa mnom razgovaraš.
Koliko ga volim kad tako nešto kaže.
- Potražili smo Guljelma, ispričao nam je šta se juče dogodilo,
razgovarali smo...
- Zar nisi imao čudan osećaj u vezi s njim? - pitam, prekidajući ga.
- U početku prilično - naglašava. - Ali kad mi je Đinevra rekla kako
stoje stvari i nakon razgovora s njim, uznemirenost je... nestala. Naročito
kad sam sve saznao, kako si sumnjala u njega, kako si ga izbegavala,
kako si pobegla... - Klimam glavom. - Prepoznao sam sebe u tvom
ponašanju.
- Šta hoćeš da kažeš?
Moj najbolji prijatelj klima glavom.
- Strah, Viki.
Jedna jedina reč iznenada pogađa tačno u centar.
- Nemoj pogrešno da me shvatiš. Nije u pitanju običan, glup,
iracionalan strah, kao kad se dete koje ne zna da pliva plaši vode, fizički
strah, opipljiv, kakav se oseća od noža - odmahuje glavom. - To je,
nažalost, mnogo jači strah, onaj koji veoma dobro poznajem i koji sam
lično osetio.
Ne pratim pažljivo reči svoga prijatelja, ali slutim da idu u dobrom
pravcu.
- Strah od onoga što se oseća, strah od onoga što se radi. Sumnja da li
je to dobro ili pogrešno. Ali ne za nas, ne - kaže s gorkim osmehom - već da
li je dobro ili pogrešno za druge.
Kreću mi suze, verovatno zato što sam ganuta i što osećam olakšanje
jer je moj najbolji prijatelj konačno shvatio i objasnio mi pravu prirodu
problema i moje rastrzanosti.
Uzima moju ruku i nežno je steže. Gleda me svojim divnim plavim
očima, koje negde u dubini kriju trunku bola, kao malu crnu slamku u
tirkiznim dužicama.
- Slušaj me dobro - kaže naglašavajući svaku reč. - Ako sam išta
shvatio, ako sam iz cele svoje priče i svoje frke nešto naučio, ako su mi
Đinevra i moja ljubav prema njoj pomogli da nešto saznam... to je da
nikada ne treba da osećaš krivicu zbog svoje sreće, ne treba da se stidiš
što ti je dobro, da se izvinjavaš zbog odluke koju donosiš srcem.
Sada me gleda pravo u lice, prodire u dušu, proučava svaku emociju.
- Nikada nemoj da se kaješ, nikada, što si nešto uradila, ako si u tom
trenutku bila srećna.
Zastaje mi dah. U suštini, to ima smisla.
- A ti si s njim srećna - dodaje, kao da pouzdano zna, a možda i zna jer
me zaista dobro poznaje, mada ponekad u to posumnjam.
„Nikada nemoj da se kaješ što si nešto uradila, ako si u tom trenutku
bila srećna." U glavi mi odzvanja ova rečenica.
Grlim ga, bacam mu ruke oko vrata i plačem.
- Ti si kreten - kažem glasom punim ljubavi i suza.
- Hvala - kaže smeškajući se.
Dok rukama brišem suze, shvatam da to što mi je nedvosmisleno ima
veze sa Đinevrom, jer inače ne bi o tome ni razmišljao.
- Lorenco, ali Guljelmo je...
Jecaj mi guši reči.
- Otkrio sam ti formulu, sada treba da vidiš da li je i ti možeš
primeniti za sebe...
Pruža mi izgužvani beli koverat.
- Ali prvo pročitaj ovo

Želim ti beskrajan dan
Prevrćem koverat po rukama, na poleđini nema marke ni imena
pošiljaoca. Gledam debeli beli papir, malo zgužvan, što je znak da je pismo
putovalo: stajalo je u knjizi, pod težinom velikog broja listova; truckalo se
u rancu ili torbi, došlo u ruke koje su ga otvorile i ponovo pročitale,
otvarale i čitale više puta, ruke koje su bile nesigurne, ali na kraju
odlučne, koje su zatvorile koverat.
Stavljam ga na sto.
- Nemoj da nestaneš - kažem mu, penjući se žurno uz stepenice.
Svlačim pidžamu i stavljam je na krevet, umivam se hladnom vodom,
trljajući kapke i oči da bi se sasvim probudile. Oblačim se i ponovo kvasim
lice dok se sasvim ne razbudim.
Vraćam se dole, sedam na kauč.
Uzimam koverat.
Na poleđini nema adrese. Samo jedna reč, ispisana rukom i perom.
Pročitaj...
Tri tačkice. Ako hoću, mogu da provedem godine iznad ove tri tačkice,
mogu da pročitam ovu prostu reč, ovaj glagol, pedeset puta, i pedeset puta
bih ovim trima tačkama od pomalo razlivenog mastila pripisala potpuno
različito značenje. Sa ove tri tačkice mogu da sagradim i porušim hiljadu
kula u vazduhu, da na njima odgajim deset hiljada nada i doživim isto
toliko razočaranja.
Stoga otvaram koverat i vadim list papira ispunjen rečima. Dok
držim pismo u ruci, pada mi na pamet jedna od mojih omiljenih pesama,
koja mi govori da treba da čitam polako i zato obuzdavam oči, nestrpljive
kakve jesu, da ne žure. Sa svakom reči još jedno osećanje umire. Nadam
se da neće i sa mnom biti tako. Uzimam dah i čitam.
Počeo sam da pišem ovo pismo one večeri kad sam se vratio kući tvojim
mopedom, nakon što smo proveli nekoliko sati zatvoreni u grobnici, koja je mogla da
postane i naša. U stvari moja, da nije bilo tebe. Tvoj sam dužnik i to već znaš.
Znaš mnogo o meni, Viki, možda u tome i jeste problem: previše znamo jedno o
drugom. Da smo blaženi u svom neznanju, sada bih bio ispred tebe, razgovarao bih s
tobom i uživao u tvom društvu, ne bih morao da ti pišem. Ali možda je i dobro što
moram da pišem, da, siguran sam da jeste: dobro je, a znaš zašto?
Reči su čudne tvorevine, s njima treba uvek biti veoma pažljiv, postoji opasnost
da izmaknu kontroli, da poprime pogrešno značenje. Pišući mogu barem da ih
obuzdam i kažem ono što želim.
Stoga ih sazivam, pozajmljujem iz svih knjiga koje sam pročitao, iz svih pesama
koje znam.
Tačno je, ja sam ono što jesam. To jest, mi smo ono što jesmo. To što jesi ne možeš
da promeniš, ali način na koji jesi možeš, ili je to barem ono u šta sam oduvek verovao.
Pogledaj svet. Postoji cveće koje ne miriše. Ptice koje ne pevaju. Otrovi koji ne ubijaju.
Anđeli koji ne lete. Demoni... sposobni da vole.
Ti i ja smo dva nesavršena stvorenja, gledano s bilo koje strane, dobre ili loše, ako
se Lošim smatra to što je neko divan i jedinstven... a mislim na tebe, anđele. Ne znam
da li veruješ u ljubav, to više ne znam, mada si mi jednom rekla kako se plašiš da je
nećeš pronaći ili da ćeš je zauvek izgubiti; zaista se nadam da još uvek tako misliš, jer,
možda je tačno da su mnogi mladići i devojke, mnoge osobe, skloniji da veruju u
mržnju ili ravnodušnost nego u ljubav, ali ja nisam normalan mladić. I ja te volim.
Zatim prazan red, razmak, pa nove reči, možda dodate naknadno.
Do juče sam mislio da je to problem: da smo mi sami prepreka.
Ali onda sam shvatio, razgovarao sam s nekim ko ima tu sreću da te poznaje i
voli duže od mene koji sam banuo u tvoj život tek pre nekoliko meseci. Razgovarao
sam s nekim ko mi je objasnio da nije u tome čvor, da je problem mnogo složeniji i
komplikovaniji. Razumem te, uprkos svemu.
Razumem te, Viki, anđele moj koji ne znaš da letiš i postavljaš sebi pitanja.
Nisam u tvojim mislima, nisam u tvom srcu, iako to želim, ne možeš ni da
zamisliš koliko, ne mogu da ti kažem šta je dobro a šta loše. Moraš to sama da
shvatiš, mali anđele. Poveravam ti ovo malo reči, napisanih instinktivno i na brzinu
na ovom listu papira, pročitanih više puta iz nesigurnosti, ali bez unetih izmena.
Želim ti da pronađeš pravu sreću. Želim ti da nikada ne moraš da tražiš izgovor što
se nečemu raduješ.
Želim ti da uživaš u svakoj maloj stvari.
Vetru na licu ili suncu u januaru, kada je suviše hladno da bismo verovali kako
će ponovo zagrejati zemlju.
Želim ti da uvek budeš to što želiš.
Da uvek slušaš svoj glas, koji vredi više od hiljadu drugih glasova, jer je tvoj.
Želim ti da ostvariš svoje snove.
Dohvati ih mrežom za hvatanje leptira ako odlete suviše visoko i ne možeš da ih
dodirneš, ali nemoj nikada prestati da se boriš za njih, da
gubiš volju da ih ostvariš.
Želim ti da jednoga dana ili jedne noći zaista uspeš da izbrojiš zvezde.
Želim ti beskrajan dan.
I večnu noć ako budeš htela u njoj da uživaš.
Želim ti da nikada ne gubiš nadu, jer ona stvarno poslednja umire.
Želim ti daje nikada ne vidiš kako umire.
Želim ti da shvatiš šta je dobro a šta pogrešno.
Želim ti da shvatiš šta je dobro a šta pogrešno za tebe, a ne za druge.
Želim ti da plačeš.
Kako zbog ružnih stvari, tako i zbog onih lepih.
Želim ti da se uvek smeješ.
I nadam se da ću moći da budem pored tebe jednog dana i gledam te kako se
smešiš.
Volim te.
Guljelmo



Heaven From Hell
Zima je. Pozna zima, hladna i suva. Na ulicama je asfalt prekriven
ledom i polumrakom: kosim zracima koji osvetljavaju polovično. Izdužuju i
tanje senke... Dok koračam, moja senka ide ispred mene kao da me vodi,
liči na duha koji me prati ili projekciju moje sopstvene duše na sivonarandžastom
pločniku.
Jurim svoju stilizovanu sliku koja se kreće po asfaltu, hodam sa
suncem iza leda, crveni zraci se provlače između nabora na farmerkama i
jakni i prolaze mi kroz raširene prste koji se s njima igraju.
Pod svetlošću zimskog sutona sve izgleda mirnije. Spokojnije i tiše. A
onda suton prođe i dođe veče, tamnije i surovije, da me još jednom pita da
li sam zaista sigurna, da li znam šta radim.
U međuvremenu sam stigla pred gvozdenu kapiju. Otvorena je.
Sunce je nestalo i narandžasta svetlost je ustupila mesto plavičastoj
boji sumraka. Još nije mrak i neće još malo.
Ulazim.
U vrtu je, sigurna sam. Prelazim nekoliko koraka i shvatam da nisam
pogrešila: sluša muziku na ajpodu sa slušalicam u ušima, naslonjen na
stablo žalosne vrbe. Grane se njišu pod naletima večernjeg vetra, kao
zavese na otvorenim prozorima.
Pogled mu je usredsređen na knjigu.
Stojim tako nekoliko sekundi, na desetak koraka od njega kao na
graničnoj liniji i ne mogu da odlučim šta da radim.
Mogla bih da se okrenem i odem i ne bi ni primetio. Mogla bih, ali
neću.
Podiže pogled s knjige.
U glavi mi izranja slika: ovu situaciju sam već doživela tako davno da
mi izgleda nestvarno. Samo što nismo na ulici, nije septembar i nisam ga
skoro zgazila, ne držim u rukama svoj moped i ne gledam ga izbezumljeno
pitajući se ko je.
Sada znam ko je.
Podiže glavu i jednom rukom skida slušalice, zatvarajući knjigu. Ne
ustaje, ne progovara, ne pozdravlja.
Crno: divna boja. Crna noć, sa zvezdama ili bez njih, s mesecom ili
bez njega, to je trenutak koji najviše volim. Crno kao more leti kad je
sunce već zašlo, a ti se bacaš sa stene ne znajući šta te čeka ispod tamne,
blago ustalasane površine. Ali pre svega kao njegove oči, crno, dragoceno,
nedokučivo zlato, magnetno privlačno i očaravajuće.
I da nije bilo hladnog povetarca koji sve lagano uskomeša kad brzo
prostruji, još bismo bili tamo, nepomični, i gledali se gotovo onesvešćeni.
Vetar nas budi i odmah se raspršuje, ostavljajući za sobom uzdrhtalo lišće
i granje.
Vadim pismo iz džepa i mašem njime kao belom zastavom.
- Pobedio si - kažem - predajem se.
Smeška se jedva primetno, srećan ali oprezan.
- Dakle... nećeš više pobeći glavom bez obzira? - pita s podozrenjem.
Odmahujem glavom.
- Ne... mislim da neću.
Lice mu se ozari.
Udišem hladan i oštar vazduh, gutam ga kao čašu ledene vode,
očekujući da mi krv otekne iz lica. Nastavlja da se smeška igrajući se
prstima malom srebrnastom alkicom na desnoj obrvi. Sedam pored njega,
ispod vrbe, naslanjajući se na stablo. Rame uz rame, bok uz bok, dok se
dah sa svakom reči i svakim izdisajem zgušnjava u vlažne oblačiće a prsti
se crvene od hladnoće. Njegova ruka klizi niz moja leda, on me privija uz
sebe i talas topline mi obliva celo telo.
Sve je mračnije, na najtamnijim delovima neba pojavljuju se zvezde
kao sićušni svetlucavi svici koji donose utehu ljubavnicima što pate,
sigurnost moreplovcima kada se izgube i smirenje vukovima kad ne mogu
da zavijaju na mesec zato što kasni i ne žuri da izađe, baš kao večeras.
Zatim uzima slušalicu i stavlja mi na uvo.
Vetar nam se ponovo pridružuje, podiže grane vrbe koje se lagano
njišu, i miluje njegov glas, meša se s njim i pretvara ga u zvuk kiše koja
kaplje po staklu i šušti po lišću. Glas svetlosti i šum noći. Glas koji šapuće
i krade reči jedne divne pesme, ulepšavajući ih svojim dahom.
- Look at the stars... - mrmlja smešeći se, s licem na mom vratu. - Look
how they shine for you... and everything you do.
Vetar duva jače, smejući nam se i smešeći se s nama, dok se i ostale
zvezde polako pale na nebu.
- Ne vredi krasti reči od Krisa Martina.
- Okej, u pravu si - priznaje zadovoljno se smeškajući. - Možda je ova
prikladnija...
Yellow grupe Koldplej nestaje sa ajpoda i ustupa mesto drugoj pesmi.
Mrštim čelo, ne uspevajući da je prepoznam, mada su mi note poznate
- My life is brilliant... my love is pure...
Krv se topi, kao i dah, on primiče još više lice mom uvetu kao da hoće
da otkrije tajnu nad tajnama, a ne strofe neke pesme.
- I saw an angel, of that I'm sure.
Pesmu ispunjava njegov slatki melodični smeh, kao srebrni zvončići
što se kače o vrata ili kineski štapići koji odzvanjaju na ulazima. Deo tog
smeha mi ulazi u uvo, a drugi deo odnosi vetar koji na mahove nastavlja
da duva i da nas obavija.
- Ne vredi krasti ni tekstove Džejmsa Blanta - opet protestujem.
Smeje se i nastavlja da peva, tiho i spokojno, stežući me sve jače u zagrljaj
i držeći za ruke sa isprepletanim prstima.
- I ovoga puta si u pravu - priznaje. - Osim toga, ja sam u ovom
trenutku mnogo srećniji od njega: on je svog anđela zauvek izgubio, video
ga je kako nestaje u vagonu londonskog metroa. A moj je ovde pored
mene.
Ljubi me kratko i ja se ježim.
- Mada me je ova pesma mučila satima i satima, štaviše danima... -
dodaje.
- Zašto? - mrmljam.
Pauza i uzdah, a onda se usne otvaraju i šapuću poslednju strofu.
- But it's time to face the truth... I will never be with you.
Pesma se završava, utihnule su note i njegov glas. Ponovo vlada
tišina i ta poslednja rečenica nam ispunjava uši i srce setom. Kakvu tugu i
pre svega strašno mirenje sa sudbinom, umiranje nade, rušenje iluzija
može da izrazi jedna jedina misao.
Stavljam mu ruku na lice, da li ga stvarno milujem? Ili je to samo
iluzija? Da li je san ili java? Čini se da su se te dve stvari ovoga puta
poklopile.
- How I wish... how I wish you were here - kažem dok muzika počinje
da svira, ovoga puta samo u mojoj mašti.
Gleda me i odmahuje glavom, ne shvata na koju pesmu mislim, a ja
ga bez strah gledam pravo u crne oči, očekujući da se ozare od reči koje mi
igraju u srcu.
Onda njegove usne dodiruju moje.
- So... so you think you can tell... Heaven from Hell? - šapuće na
milimetar od mojih usana, mešajući reči s mojim dahom.
Znači, misliš da možeš da razlikuješ raj od pakla?
Odgovor je ostao između naših spojenih usana.
Poljubac, poljubac od meda, poljubac od žuči, poljubac od zvezda koje
su se tek pojavile i već nestale.
Poljubac od trave zgažene bosim nogama, vlažne od rose i slane, od
sunca koje sija kroz prozorčić, poljubac od ljubavi i bola.


Još je lepši
Šta smo? Šta bi trebalo da budemo? Čini se da pitaju moje oči ovog
jutra kad nema škole i ja sam u ovom vrtu koji je danju, obasjan suncem,
još lepši.
Gotovo kao veče sa zvezdama i mesecom koji neće da izađe.
Svaki cvet i svaki list blistaju od svetlosti, jutarnje svetlosti koju
obično ne možeš da primetiš kroz prozore sive učionce golih zidova.
Danas igramo jednu igru, jednostavnu i zabavnu: to smo što jesmo i
ostalo nas se ne tiče. Danas nema Guljelma i Vitorije, danas nema anđela
i demona, danas se pretvaramo da smo samo dve osobe koje žele da budu
zajedno.
Mladić i devojka koji se vole.
I nije važno da li ne mogu, ili još gore, ne bi smeli, danas je krv koja
nam teče ispod kože samo krv. Danas smo pod ovim lepim zimskim
suncem izvan sveta i ništa drugo osim nas samih nije nam važno.
Postojimo samo mi, ništa drugo.
Postojimo mi i to je najvažnije.
- Je l' tvojoj tetki ne smeta što stalno visim ovde u poslednje vreme? -
pitam dok ponavljamo neko gradivo. Praktično pročitam dva pasusa, a
onda ga netremice gledam ispod oka, posmatram mu lice, tako
usredsređeno, dok brzo i tiho, gotovo nečujno, ponavlja lekciju kao da
izgovara molitvu ili nekom poverava svoje tajne misli.
- Nema problema - odgovara mi, sklanjajući pogled s teksta i
hvatajući me za ruku koja se poigrava ivicama sveske. - Ona je srećna ako
sam ja srećan. Uostalom, ovde, u ovaj grad smo došli svojevoljno i ne može
da se žali što se družim s njegovim stanovnicima... - upućuje mi
sarkastičan pogled.
- Nadajmo se da ćete moći dugo da ostanete - mrmljam stežući mu
ruku.
- Dok neko ne počne da zapitkuje ili ne posumnja, nemamo čega da se
plašimo.
Zaista se nadam.
Vrhovima prstiju slobodne ruke šara mi po licu kao da sam kip,
opisuje mi krugove oko očiju, jagodica.
- Jednog dana ćeš mi ispričati od čega bežite, je 1' važi?
Klima glavom.
Naravno, ali... kad budem siguran da se nećeš uplašiti - odgovara
smejući se.
Uvek me tako otkači smehom, razmišljam.
- Stvarno si proklet - šapućem žmirkajući kao da se ljutim.
- Tačno! Ili uklet, ako ti se više sviđa, meni je svejedno.
Sada se i ja smejem.
Usnama mi dotiče lice, tako odjednom, dok se još smejem. Uvek me
uhvati kad se najmanje nadam... Stvarno je uklet.
Osećanja nadiru i udaraju mi u glavu, podižu me i polažu na mek
zlatasti oblak, da se pitam kako se zovem i šta tu radim. Stavljam ruke na
njegov vrat i osećam kako mu krv polako struji pod baršunastom kožom.
Ubijte me ovde, odmah, mislim u sebi.
- Hoćeš stvarno da znaš? - mrmlja, ispisujući reči usnama još
prislonjenim uz moje. - Klimam glavom. - I nećeš se uplašiti?
- Suviše je kasno za strah...
Uzdiše.
- Dobro... Onda ću ti reći ukratko. U stvari, sačekaj sekund.
Ustaje i ulazi u kuću. Ostajem čekajući i pitajući se u kom obliku
može da bude to objašnjenje: pismo, dragulj, škrinja... Ali nekoliko
trenutaka kasnije, on se ponovo pojavljuje ispred mene s knjigom u ruci. S
knjigom koju poznajem.
- I moji roditelji je imaju.
- Ne čudi me.


Odlučila sam da odem
Nebo ih progoni čak na more,
more ih izbacuje na zemlju, i u zrake
neumornog sunca zemlja ih baca,
a sunce ponovo u vrtloge neba:
jedan drugome ih prepuštaju, uvek omražene;
a kad pravednu kaznu odsluže
i očiste se, tad ponovo mogu da zauzmu
mesto i položaj koje im priroda dodeljuje.
- U pitanju je kazna - objašnjava s gorkim osmehom. - Stoga se
pretpostavlja da će se pre ili kasnije završiti.
- Ne razumem.
Smeši se.
- Ti si anđeo neznalica!
Baš ne može a da me ne zadirkuje, pomišljam veselo. Ali možda je to
jedini način da se prevaziđe situacija koja je na granici apsurdnog i
nesvesnog.
- Moja priča je tvoja u negativu - nastavlja. - Vi ste dobri, a mi zli, oni
koji su bili nepokorni. Vi ste blažene duše, a mi proklete, mi smo suprotno
od anđela...
- Suprotno od anđela?
- Da. A tu smo i Nora i ja, ali to je komplikovanija priča.
- Zato hoću da mi je ispričaš.
Gleda u mene kao da me već dobro poznaje, kao da zna moje
verovatne reakcije i moguće odgovore, tako da može da me preduhitri i
zato je već zatvorio knjigu.
- Nora je sestra moje majke - počinje polako, kao da doziva u
pamćenje delove svoje prošlosti. - Najmlađa sestra. Roditelji su mi umrli,
kao što sam ti rekao, dok sam bio dete. Prošlo je mnogo vremena - kaže
milujući mi prste, gotovo odsutno. - Ubijeni su. Ukratko, osuđeni su zato
što su zaštitili Noru.
Uzdiše i nastavlja.
- Zato što se ona zaljubila u čoveka, a to nije dozvoljeno. Moji roditelji
su je branili za vreme suđenja, ali je na kraju osuđena na smrt. Moja
majka nije to mogla da podnese: njena sestrica, koju je podizala kao ćerku,
osuđena na smrt. I tako su moji roditelji organizovali njeno bekstvo.
Odabrali su tajno odredište gde bi moja tetka mogla da bude zajedno sa
čovekom koga voli, izvan domašaja progonitelja, ali su otkriveni, uhapšeni
i osuđeni. Moja tetka je uspela da pobegne i da me povede sa sobom.
Imam samo nju... Od tada se stalno selimo, a sada smo, izgleda, konačno
uplovili u mirne vode. Možda su prestali da nas traže, ili je apsolutna
zabrana veza između demona i ljudi postala manje stroga, ko zna... -
uzdiše, pa nastavlja. - Nora me mnogo voli, ja sam jedina ljubav koja joj je
ostala, ali nema mnogo razloga da se bori, izgubila je sestru i čoveka koga
je volela, razumljivo je što je tužna. Došli smo ovamo zato što je ovo mesto
bezbedno, izvan svake sumnje, barem što se tiče demona. Nadajmo se da
ni među vama nećemo pobuditi sumnju.
- A... ono što se dogodilo Alesiji? - pitam tiho. Nikada neću uspeti da
povežem reč „smrt" sa imenom svoje prijateljice. Ne mogu.
- Ne znam šta ili ko je to učinio... Ne znam da li je bio ovde zbog nas.
- Ali ako je tražio vas... kakve je ona imala veze s tim? - pitam, trudeći
se da ne mislim na to kako mi ova prosta zamenica vraća u sećanje lice
koje neću više videti.
Ponovo se primiče mojim usnama, brišući rastojanje.
Led, vrelina, slast, gorčina, koju reč da upotrebim da bih to opisala?
Nijednu. Nijedna ne može da objasni, nijedna nije dovoljna.
Igraju se uzdisaji, sustižu, prekidaju i kradu jedni drugima život.
U tom trenutku zvoni moj mobilni.
Sad će prestati, mislim u sebi. Ideja da se udaljim od njegovog lica
gotovo mi je nezamisliva.
Sad će prestati!
Ali ne prestaje.
- Moram da se javim - mumlam mrzovoljno.
- Ne... - protestuje tiho.
Zvuk telefona nastavlja da narušava našu intimnost.
- Okej, ili ću da se javim ili da razbijem telefon - mrmljam na
milimetar od njegovih koralnih usana. - Oh, to je Đinevra...
Pritiskam zeleno dugme.
- Đini!
- Ćao, Viki, izvini što te uznemiravam, znam da si kod Guljelma...
Glas joj, na sreću, nije uznemiren.
On mi uzima ruku i počinje da je prekriva sitnim poljupcima. Bečim
oči.
- Prestani, šašavko! - sikćem kroz zube, ali on nastavlja. Ludo se
zabavlja.
- Bilo mi je potrebno da razgovaram s tobom, to jest, potrebno mi je da
razgovaram s tobom, ali bolje da ti odmah kažem: donela sam odluku.
Glas joj je veoma smiren i zato pomišljam kako nemam razloga da se
plašim.
- Odluku? - ponavljam. Guljelmo mi pušta ruku i znatiželjno me
gleda.
- Da, odlučila sam da otputujem, idem u London.
- U London? - pitam razrogačenih očiju.
Kakve sad ima veze London? Jesam li nešto propustila?
- Da, ostaću tamo do kraja školske godine.
- Stani, Đinevra. Počni, molim te, iz početka, ne mogu da te pratim.
Uzdiše duboko u slušalicu.
- A... je l' to zbog Lorenca? - pitam tiho.
- I zbog njega - priznaje moja prijateljica. - Viki, ne mogu da ostanem
ovde da ga viđam svakog bogovetnog dana u školi kao da mi nije ništa, ne
mogu da se šetam po gradu i pretvaram se da se ništa nije dogodilo, ne
mogu...
Prstima trljam kapke, kao da mogu da izbrišem to što sam upravo
čula. Nadala sam se da do toga neće doći.
- Ne mogu čak da budem u svojoj kući, u svojoj sobi. - Glas joj je sada
mnogo, mnogo uznemireniji, odaje njena osećanja. - Moram da otputujem
na neko vreme... A koristiće mi i da usavršim engleski, stvarno mi je
potrebno. - Okreće na smeh, ali se oseća da je na ivici suza, a i ja sam na
dobrom putu da zaplačem.
- A... škola? Šta ćeš s njom? - mrmljam.
- Nastaviću je tamo. Postoji program koji ti omogućava da provedeš
izvestan period u školi u inostranstvu. Moji se slažu. Biću kod jedne
porodice.
Osećam kako mi ka stomaku kreće uznemirenost i tuga i kako mi
knedla zastaje u grlu. Grizem usne. A kako ću ja bez tebe sve to vreme?
Htela bih to da joj kažem, ali sigurna sam da joj je već dovoljno teško,
nema potrebe da dodatno komplikujem situaciju.
- Strašno ćeš mi nedostajati, ne možeš ni da zamisliš koliko - šapućem
najiskrenije. I to je istina.
- I ti meni, užasno... ali znam da si u dobrim rukama.
Gledam ispred sebe, Guljelmo je na osnovu mojih odgovora razumeo
samo neke delove razgovora, ali je primetio da sam promenila izraz lica i
miluje mi ruku.
- Da li Lorenco zna? - pitam iznenada. Ne može da bude odsutna tako
dugo a da mu ništa ne kaže.
- Ja ovo govorim tebi jer hoću s tobom da se pozdravim.
- Čekaj, ali kad si to odlučila?
Moram da shvatim šta se tačno dešava.
- Pre nekoliko dana... Nedavno sam počela da razmišljam o tome i da
prikupljam informacije. Imala sam sreće, jer sam zahvaljujući svojima
uspela sve da organizujem za veoma kratko vreme.
- Koliko kratko? Kad putuješ? Sada sam već uzbuđena.
- Moram da odem i upoznam se s nastavnicima u novoj školi, kao i s
porodicom kod koje ću stanovati. Onda se vraćam nekoliko dana u Italiju i
ako sve bude u redu, odmah odlazim natrag.
- Da, okej, i kad onda putuješ?
- Sutra.


Mnogo će mi nedostajati
Sledeći dan u školi izgleda mi apsurdno i smešno što je nema tu, što
nije pored mene.
Đinevra, ne znam da li je to samo bežanje, ali mogu da te shvatim i
treba da znaš da ću te uvek podržavati. Nadam se samo da ćeš tamo uspeti
da pronađeš onaj mir i spokoj koji ovde očigledno više nemaš.
Sve vreme mislim na nju i stalno zamišljam da razgovaramo. Tako
bar malo imam utisak da je tu kraj mene, jer mi je još nezamislivo da je
neću videti kako ulazi na ona vrata, kako ujutru seda u svoju malu
krntiju, pa čak i to da više neću udisati dim njene cigarete.
Lomim se između dva veoma snažna i suprotstavljena osećanja. S
jedne strane, sreće zbog Guljelma, a s druge, bola zbog rastanka, na koji
me stalno podseća prazno mesto s moje leve strane.
U pauzi između drugog i trećeg časa odlazim do Lorencove klupe.
- Lore, znaš li zašto Đinevra nije došla? .
- Da, znam - odgovara setno. - Mora da se spremi za put.
- Znači, rekla ti je.
I ovoga puta je uradila pravu stvar: bila je korektna do kraja.
- Večeras idem da se pozdravim s njom - dodajem. - Pre nego što ode.
A ti?
Molim te, molim te, molim te, ne budi blesav i dođi i ti.
Duga, veoma duga pauza. Ne gleda me, sedi pognute glave.
- Lore - uporna sam - šta ćeš ti?
- Mislim da ne bi volela da me vidi pred sam polazak.
- Ali...
- Daj, Viki, odlazi između ostalog i zato što ne želi da me viđa neko
vreme, malo duže... A ja treba da odem da se pozdravimo i da joj poželim
srećan put kao da se ništa nije dogodilo.
- A šta je sa onim što si mi rekao kad si došao kod mene? Sva ta
osećanja... Prazne priče?
Moj prijatelj sada izgleda veoma napeto. Možda se i on lomi između
dve suprotstavljene želje.
- Lorenco?
- Naravno da nisu, ali... Ne mogu nikako da odem, Viki. Ti idi, ja ne
znam šta da radim, moram da razmislim.
- Dugo je neće biti... - kažem mu gledajući ga značajno, a njegovo lepo
anđeosko lice dobija još tužniji izraz. U međuvremenu je nastavnik ušao u
učionicu. Tapšem svog prijatelja po ramenu i vraćam se na mesto.
Rastanak će biti bolan za oboje... A možda će njemu biti još gore.
Đinevra je veoma hrabra, mora se priznati: treba otići sam u stranu
zemlju i ostati tamo mesecima. Mora da zaista mnogo želi da ostavi sve
ovo iza sebe.
Koliko će mi samo nedostajati.
Na četvrtom času postajem još nervoznija, razmišljam šta da joj
kažem, kako da se na najbolji način oprostim od svoje prijateljice... Sto
puta u glavi ponavljam iste fraze i toliko sam sluđena da nemam pojma
šta će mi na kraju izaći iz usta.
Moja Đinevra odlazi i na to ne prestajem da mislim.
Neko kuca na vrata.
Sada će se otvoriti i pojaviće se moja prijateljica, otrčaće do sredine
učionice i zagrliće Lorenca. Oprostiće mu i ponovo će biti zajedno, i nikada
se više neće rastati. Kao završna scena u nekom starom filmu. Nije
Đinevra, već jedina osoba koja može da unese mrvu dobrog raspoloženja u
ovaj pakleni dan.
- Izvinite, može li Vitorija da izađe na sekund? - pita svojim
melodičnim glasom.
- Može, ali samo na sekunđ - odgovara profesor, budući da ispituje i da
sam, na svu sreću, već prošla ispod njegove giljotine.
Ustajem više nego rado i izlazim iz male učionice u koju moj demon
nikada ne ulazi, ne zaboravljajući ružno iskustvo u grobnici i kloneći se
skučenog zatvorenog prostora. Izlazim i pre nego što zatvorim za sobom
vrata, poželim sreću Kamili koja stoji ispred table i gleda me razrogačenih
očiju kao da kaže: „Povedi me sa sobom".
Gledam upitno Guljelma.
- Čemu ova poseta?
- Moja profesorka hoće s tobom da razgovara.
- Tvoja profesorka? A zašto?
Sleže ramenima i kreće niz hodnik. Idem za njim totalno zbujena.
Domar prolazi pored nas.
- Dani, čini mi se da slavina u toaletu opet ne radi - napominje mu
Guljelmo.
- Do đavola, od te slavine ću poludeti.
Domar frkćući odlazi ka toaletu, tako da je hodnik sada prazan.
Nastavljam ka njegovoj učionici, ali mi leva noga ostaje u vazduhu,
jer me Guljelmo hvata za ruku i odvlači u neku sobu. Zatvara vrata i
odjednom me ljubi, a ja se topim. Zatvaram oči i prepuštam se njegovim
usnama.
- Je l’ to ta profesorka što je htela da razgovara sa mnom? - pitam kad
prestanemo da se ljubimo. Gledam oko sebe. Opet smo u hemijskoj
laboratoriji u kojoj smo završili onog dana kad me je spasao od Parisa.
Smeje se i nastavlja da me ljubi.
- Okej, priznajem, bio je fol... morao sam, mnogo si mi nedostajala.
Nisam više mogao ni trenutka bez tebe.
Sklanja mi nežno pramen kose iza uveta.
- Jesam li pogrešio? - dodaje.
- Ne, naprotiv, ulepšao si mi grozan dan - kažem uzdišući.
Donja usna mu se izvija nadole, dajući mu namršten i zabrinut izgled.
- To je zbog Đinevrinog odlaska, zar ne? - pita zamišljeno.
Jedna suza mi se brzo sliva niz obraz i stiže do usana. Primećujem je
samo jer osećam ukus soli.
- Zato što će mi... mnogo nedostajati - kažem seckajući reći.
Vrhovima prstiju briše suzu na mom licu.
- Shvatam te... Barem tako mislim.
Gleda me u oči, koje se cakle i crvene.
- Ako hoćeš, ako ćeš se tako bolje osećati, mogu da te odvezem do nje
da se pozdraviš. Sačekao bih te napolju, da vam ne smetam.
Odmahujem glavom.
- Hvala, stvarno, ali bolje da idem sama. Imam toliko toga da joj
kažem, celog jutra mi se vrzmaju po glavi... Na kraju joj možda ništa neću
reći, samo ću stajati i gledati je suznih očiju, mašući rukom kao kreten.
Niz lice mi ponovo klize suze.
I njih mi briše rukom. Dodir mu je mek i nežan.
- Siguran sam da nećeš - hrabri me. - Uostalom, mnogo si slatka kad
si zbunjena, tako da ništa ne rizikuješ.
- Videćemo šta ću uraditi - dodajem s izmamljenim osmehom.
Briše mi preostale suze držeći me rukama za lice i obasipajući mi
poljupcima vlažne jagodice.
- Moram nešto da te pitam - glas mi se gotovo povratio. - Zašto ti se
toliko dopada ova laboratorija?
Cereka se.
- Zato što ako nas vide da ovo radimo u hodniku... - ovlaš mi poljubi
usne - dobićemo ukor... A ne bih hteo da se uvalim u nevolje.
- Odlično objašnjenje - kažem klimajući glavom.
- Je 1' ti bolje?
- Nesumnjivo... Baš mi je bio potreban ovaj razgovor sa profesorkom.
- Kad god zatreba... Znaj da joj je mnogo stalo do tebe - nastavlja kroz
šalu - mada stvarno ne shvatam zašto...
Smešim se dok izlazimo i idemo hodnikom a domar još popravlja onu
„prokletu" slavinu u toaletu.
Vraćam se ka učionici držeći Guljelma za ruku sa ukrštenim prstima
i iznenada nalećemo na Parisa. Pojačavam stisak ruke i usporavam korak,
sklanjajući pogled. Ali on nas, kao i obično, drsko gleda svojom odvratnom
facom.
- Imaš neki problem? - pita Guljelmo primetivši njegov uporan i
bezobrazan pogled.
- Ja svakako ne - odgovara nadmeno, prekrstivši arogantno ruke na
grudi. - A ti, Vitorija?
Podižem pogled i vidim da su mu plave oči uprte u moju ruku, moju
ruku u njegovoj. Ispuštam je istog trena, pokajavši se odmah što sam to
uradila. Time sam praktično priznala krivicu. Podiže pogled i još me malo
fiksira, drsko se smeškajući.
- Zanimljivo, veoma zanimljivo... Dobro, sad idem, do viđenja, deco.
Polazi ne menjajući onaj prokleti, iritirajući izraz lica. Onda, kad već
odmakne nekoliko koraka, okreće se govoreći direktno meni:
- Ah, Vitorija, kako ti je ruka? Bila si povređena ako se dobro sećam? -
pita sarkastično.
Rana na ruci je već zarasla, ali poče za trenutak da me peče od besa i
ozlojeđenosti. Guljelmo naglo podiže glavu. Na licu, koje je obično tako
nežno, ogleda mu se čista mržnja. Pesnice su mu stisnute od besa. Paris
klima glavom gledajući u njega.
- Zanimljivo... veoma zanimljivo - ponavlja.
Zatim se okreće i stvarno odlazi.
- Seronja, sve je ukapirao - kažem zabrinuto kad smo ostali sami.
- Nemoj da precenjuješ tog bednika - umiruje me Guljelmo. - Želi
samo da nas provocira.
Nadam se, stvarno se nadam.
Svim srcem se nadam da je tako.

Poslednji zrak sunca
Danas po podne vreme prolazi munjevitom brzinom, sati su kao
sekundi, sunce je već nisko i ponovo u suton koračam centralnim
gradskim ulicama, oblivenim uobičajenim nijansama, tako lepim, a danas
tako tužnim. Ni vulkanski kamen obasjan narandžastom svetlošću, ni
nebo boje ćilibara sa oblacima jarkocrvenih kontura ne mogu da mi
ulepšaju trenutak.
Put koji vodi do kuće moje najbolje prijateljice nikada nije bio tako
bolan. Reči se još vrzmaju po glavi, prepliću se, sustižu, sastavljaju i
rastavljaju. Jedino što bih htela da joj kažem jeste rečenica koja nikada
neće izaći iz mojih usta: „Đinevra, molim te, nemoj da odeš".
Stižem pred kapiju i vidim njenog oca kako stavlja torbe u kola.
Znači, stvarno me ostavlja, pomišljam, kao da je do sada to bila samo
šala. Sada imam neoboriv dokaz da odlazi.
Đinevra silazi i idemo da sednemo na uobičajeno mesto, na kamenu
fontanu, istu onu na kojoj smo toliko puta pričale o svemu i svačemu da je
i sama izgubila računicu, pomešavši naš smeh s laganim žuborenjem
hladne vode.
- Znači, odlaziš... - kažem zadržavajući suze i pokušavajući da se
nasmešim.
Đinevra mora da bude radosna što odlazi, ne sme da ostavi svoju
najbolju prijateljicu očiju crvenih i naduvenih kao babure.
- Hajde, pričaj mi nešto, šta ćeš tamo da radiš? - pitam je
pokušavajući da budem vesela.
- Pa... Učiću, kao i ovde, ali na engleskom, biće lepo... Upoznaću
mnogo ljudi.
Glas joj je neodgonetljiv. U njemu su pomešani radoznalost, strah i
nestrpljenje.
- Nemoj previše da se provodiš - kažem, ali se odmah ispravljam. -
Šalim se! Srećan put i lepo se provedi, uživaj u svakom trenutku i vrati se
jača nego ikad.
Ona se smeši i ja pomišljam kako je to otprilike bilo najbolje što sam
mogla da joj kažem. I da nema mnogo toga da se doda.
- Hvala, ljubavi.
- Čućemo se svaki dan, kao da nisi ni otišla. Znaj da ćeš mi... -
dodajem i osećam kako me oči peku - ...mnogo nedostajati.
Jecaj mi potresa grudi, poslednji put pokušavam da se obuzdam, pre
nego što otpustim sve kočnice i briznem u plač.
- Ne plačem! - uzvikujem, kao da moje reči mogu da prikriju istinu.
Sada se i mojoj prijateljici oči cakle. - Ne plačem... Kunem se! -
pokušavam da kažem kroz suze.
- Onda ti je nešto upalo u oko - kaže Đinevra smeškajući se dok joj
suze kvase duge trepavice i obraze.
Smešim se. Bože, kako ću bez nje? Bez našeg glupiranja?
- Mnogo te volim - kažem snažno je zagrlivši.
- I ja tebe, mnogo.
- Provedi se, ne obraćaj pažnju na gluposti koje sam malopre rekla,
treba da se provodiš.
- Nedostajaće mi tvoje glupostti.
- Slaću ti ih mesindžerom svaki dan, obećavam.
- Stvarno?
- Stvarno!
Đinevrin tata se nakašljava.
- Dušo, moramo da krenemo... - kaže tiho, i sam tužan što njegova
devojčica odlazi. Oči mi se ponovo pune suzama, ponovo se grlimo.
- Ti si sjajna, sila si, ne zaboravi to.
- Pokušaću... A ti se potrudi da se ujutru razbudiš i bez moje lude
vožnje do škole!
- Okej.
Rastajemo se.
Ostajem da je gledam dok ulazi u kola, vezuje pojas i pozdravlja me
kroz prozor, crvenih očiju. Snažno mašem rukom kao kreten, baš kao što
sam predvidela.
Nastavljam da mašem kad kola krenu, odmaknu niz ulicu i čak
skrenu i nestanu iza krivine, a moja prijateljica ne može više da me vidi.
- O bože, Đinevra, koliko ćeš mi nedostajati... – šapućem u sebi,
šmrčući i brišući suze.
Stojim i gledam fontanu i sunce koje zalazi na nebu.
Nismo stigle ni da kažemo svoju poslednju želju, onako kako si me ti
učila: kad ostane poslednji zrak sunca, koji je još malo predaleko.


Sve duže senke
Koračam uzdišući. Vraćam se kući. Osećam se prazno, bezemocija.
Suze su sve izbrisale.
U mom džepu ponovo zvoni mobilni.
Nadam se da je ona, ali to ne bi imalo mnogo smisla, zar ne?
I stvarno nije ona, ne prepoznajem broj. Dolazim u iskušenje da se ne
javim, ali onda se nakašljem da pročistim glas promukao od plakanja i
pritiskam zeleno dugme.
- Ćao, Viki.
- Ko je to?
- Ali kako, zar me ne prepoznaješ?
Mrštim čelo.
- Paris? - Zbunjena sam. - Odakle ti moj broj?
Ja mu ga sigurno nikada nisam dala. Duva.
- Shvatićeš, valjda si ti tajni agent na zadatku, Viki.
- Kog đavola hoćeš? - pitam gubeći strpljenje. Upravo sam se
pozdravila s najboljom prijateljicom i nisam raspoložena za razgovor,
naročito s njim.
- Pogodila si: đavola. Zanimljiva reč, zar ne misliš?
Zastajem, disanje mi se ubrzava.
- Sinonim za jednu drugu veoma zanimljivu reč – nastavlja Paris. - Ne
mogu odmah da se setim, pusti me samo sekund da razmislim... A, da:
demon.
Poslednji slog izgovara prenaglašeno, kroz smeh.
- Ne razumem o čemu pričaš.
- Mislim da ipak razumeš. Znaš, sve je počelo da mi izgleda veoma
čudno od one famozne večeri kod Marka... Da, zaista čudno, a onda sam
zatražio informacije od nekih ljudi, a potvrdu sam dobio danas pre podne,
baš zahvaljujući tebi, Viki. Kao da si mi odjednom otvorila oči. Način na
koji si ispustila njegovu ruku. Očigledno, jasno...
- Nije to što misliš - kažem tiho.
- Ne brini, ništa neću da uradim tvom đavolčiću - zadovoljno se smeje.
- Hajde ovako, dođi kod mene, popričaćemo o tome, i ako me uveriš da
grešim, možda bih mogao da se predomislim i... ne odem u policiju da
prijavim Guljelma za ubistvo Alesije. Šta kažeš?
- Nećeš to učiniti - kažem odlučno.
- Zavisi od tebe - odgovara i smeje se, zadovoljan i okrutan.
Prekidam vezu i počinjem da trčim. Ne osećam više svoje srce, ne
osećam više vazduh u plućima. Ne može se nazvati strahom ono što
osećam, strah nije ništa u odnosu na ono što osećam, ništa.
Užas. Užasavam se pomisli da bih mogla da izgubim ono najlepše u
svom životu, onoga ko me je razuverio da nikada neću sresti pravu ljubav,
savršenu polovinu, srodnu dušu.
Prisećam se okrutnosti s kojom je Pariš one večeri vikao: „Možeš biti
siguran da ćeš mi platiti!". Rekao je to sa toliko besa i žestine.
I sada hoće da održi obećanje.
Trčim brzo niz ulicu, sve izbezumljenija, jer ne znam šta da kažem,
šta da uradim... Šta bi moglo da ga odvrati od njegovog plana? Šta bi
moglo da ga ubedi da zaboravi na to?
Telefon ponovo zvoni, nadam se da nije on, nadam se da je neko ko
može da mi pomogne jer sam trenutno očajna.
- Viki, nisam mogao. Ja sam kukavica.
Lorencov glas.
- Šta? - pitam izbezumljeno ne usporavajući korak i osećajući se sve
lošije.
Glas mog najboljeg prijatelja zvuči mi sablasno. Možda svi postajemo
sablasti a da to i ne primećujemo... Na kraju krajeva, to i ne bi bilo tako
loše, svi bismo otišli tamo gde treba da odemo: u pakao ili raj, o tome bi
odlučila sudbina i ja ne bih morala ovde da lupam glavu tražeći rešenje za
nemoguću situaciju.
- Kada se vrati, neće više biti ista - nastavlja on. - I izgubiću ono
najvažnije u svom životu.
- Lore - kažem dok mi suze zastaju u grlu i krv kipti u žilama. - Ja ću
ovoga trena izgubiti ono najvažnije u svom životu!
Obuzima me osećaj strašne nemoći, od kojeg ostajem paralisana.
- Pariš je sve shvatio! Sve je shvatio! - vičem očajnički u telefon. -
Shvatio je da je Guljelmo demon i hoće da ode da ga prijavi jer je ubeđen
da je on ubio Alesiju.
- Šta?! - uzvikuje Lorenco.
- Hoće da ga ja ubedim da nije tako! - vičem, proklinjući sebe na svim
jezicima koje znam.
- Gde si? Ni reč nemoj da kažeš bez mene.
- Na ulici! Idem kod njega!
Ispred mene iskrsava senka, tek tako, iznenada i naizgled niotkuda.
Nemam vremena da se zaustavim i nalećem na nju. Iznenađena sam
sudarom, a istovremeno sam se udarila. Padam na zemlju, potpuno bez
daha. Dišem zadihano, sedeći na zemlji. Visoka i vitka prilika, umotana u
dugačak crni kaput s kapuljačom navučenom preko glave i tamnim šalom
koji joj skriva lice, netremice me gleda.
- Ćao, Vitorija.
Ono malo krvi što mi je ostalo u telu počinje da se hladi, jasno osećam
kako mi se svaka pojedinačna kap ledi i postaje smrtonosna ljuspa koja se
zabada između vena i kože.
- Kakva sreća da smo se ovde srele - nastavlja glas, neljudski, koji
para kožu i uši, više je šum nego glas, više bučanje nego šum. - Da li si se
udarila? Dozvoli, molim te, da ti pomognem.
Prilika pruža ruku ka meni i ja jedva gušim krik u grlu.
To nije normalna ruka. Na njoj su tamne kandže, oštre kao sečiva.
Uzmičem. Ne mogu da ustanem, kao da sam prikovana za tlo.
- Plašiš me se?
Ceri se. Iako glas zvuči zastrašujuće, prepoznajem da je ženski, ali
sam ipak skamenjena.
- Ah, kako sam nevaspitana, dozvoli da ti se predstavim.
Podiže ponovo ruku i okreće je, pokazujući mi unutrašnju stranu
ručnog zgloba.
- Ja sam Eva-mrmlja.
Pojavljuje se puls desne ruke: na njemu je utisnuta, kao vatrenim
žigom, crna tetovaža: njihov simbol. Zadovoljno se smeška, a ja umirem od
straha. Gledam te oči, poluskrivene u senci kapuljače, neljudske, hladne
kao led, kao metalno sečivo, tanke kao žilet, kao da su životinjske.
- Ti me ne poznaješ... Ali znaš onoga ko me poznaje?
Priča mi kao da se obraća nekom nižem biću, koje nije u stanju da
potpuno razume njene reči.
- Tvog dragog prijatelja koji je, istini za volju, i moj prijatelj. Iako ga
već izvesno vreme nigde nema, a stvarno ne znam zašto. Dugo ga tražim -
glas joj je pun mržnje, a ton kojim izgovara reči odaje njihovo pravo
značenje. - Oh, ali nije važno, sada kada sam pronašla tebe, neće mi biti
teško da dođem do njega, i ako sve bude teklo kako treba, uspećemo malo
da popričamo i s njegovom slatkom tetkicom.
Rekavši to, pravi nekoliko koraka ka meni. Uplašena, instinktivno
uzmičem. A ona zastaje i gleda me tobože začuđeno.
- Ali ne, ne treba da bežiš. Zašto se brineš? Ne želim tebe, neću
svakako da te ubijem. Samo ako ne budeš pravila gluposti kao ona druga
devojka, kako se ono beše zvala? Alesija... Ljupki anđeo, nema šta, i tako
slična tebi.
Eto, proživljavam košmar, upala sam u svoj košmar, košmar koji me
proganja i ne da mi da se probudim, košmar koji me tera da vrištim i iz
kojeg jedva uspevam da izađem kad me neko snažno prodrma.
U svoj najgori košmar.
Crna slika sve dužih senki nestaje u tami Trga smrti.


Demoni ubijaju anđele
Budim se, otvaram oči, oko mene tama. Ne znam gde se nalazim, da li
sam još živa?
Vreme. Volela bih da imam više vremena. Mislila sam da ga imam
mnogo pred sobom. Pomisao da sam stigla do kraja plaši me, užasava. Ali
neću da plačem pred njom, pred njom koja uživa u mom strahu, hrani se
mojom užasnutošću, hrani se dušama, proždire život, isisavajući ga do
poslednje kapi. Neću da se hrani mojim bolom, da oblizuje usne kao zmija,
sladeći se mojim suzama.
Vreme.
Poklonite mi godinu.
Godinu da se vratim i živim drugačije? Da donesem drugačije odluke?
Ne, nikada ne bih promenila prošlost samo da bih izbegla ovu današnju
situaciju.
Poklonite mi mesec.
Mesec, da kažem zbogom stvarima koje su mi važne i dragim
osobama, da se pozdravim s njima, s jednom po jednom.
Poklonite mi dan.
Dan, želim da osetim kako je to proživljavati svoj poslednji dan,
osećati na koži poslednje svitanje, poslednji povetarac na usnama,
poslednji san i poslednju mesečinu.
Poklonite mi sat, samo jedan sat. Dobro ću ga iskoristiti, obećavam,
iskoristiću ga da se oprostim od života i kažem zbogom svojoj ljubavi.
Poklonite mi minut, biće dovoljno samo nekoliko sekundi da se
pozdravim sa tim očima, tim licem, da zatražim oproštaj i zamolim ga da
ode dok još ima vremena.
Jer ako ja moram da umrem, to mogu da prihvatim... Ali šta će se
njemu dogoditi? Šta će biti ako se vrati tamo odakle je pobegao? A šta ako
ostane ovde i optuže ga za nešto tako strašno kao što je oduzimanje
života? Ne mogu da podnesem pomisao da on pati, da ima patnje u tim
očima, na tom licu od žada.
Vreme.
Poklonite mi sekund.
Vreme jednog otkucaja, otkucaja sata ili poslednjeg otkucaja srca. I ja
ću ti to pokloniti, Guljelmo, poklonicu ti svoje suze i svoj poslednji dah.
Eva, požuri, gde si? Jesi li ovde unutra? Pojavi se, otrovni stvore.
Kriješ se u tami ove sobe, ove zgrade, koju će ljudi sutra gledati, ne
znajući za kandže zlog demona koje su joj izgrebale zidove.
Virim napolje kroz jedini otvor ka ulici, mali prozor koji gleda na Trg
smrti. Ime potiče od priče da se u stara vremena ljudima koji bi stali na
prozor na nekom od gornjih spratova pojavljivao davo i primoravao ih da
skoče, da se ubiju. Iako je to samo legenda, gornji spratovi su uvek pusti,
niko se ne penje, niko ne staje na prozor.
Sunce zalazi, ovo je njegov poslednji zrak, moj poslednji dan.
Ruka s kandžama me hvata za vrat i primorava me da okrenem
glavu. Evo je. Smeška se, kezi se, sa zubima koji liče na očnjake i očima
koje ne liče na ljudske, s kosom kao griva, kao smrtonosni venac.
Pojačava stisak oko mog vrata. Ne dišem, pokušavam da se
oslobodim. Pušta me i ja brzo puzim u suprotni ugao sobe. Gleda me
sadistički, zabavlja se, igra se sa mnom kao mačka s mišem.
Dišem otežano, vrat me peče tamo gde me je dodirnula.
Smeje se dok oko mene počinju da se ocrtavaju obrisi sobe.
Prestravljena, netremice je gledam.
Ne odustaje, prilazi mi, jednom rukom me hvata za podlaktice i udara
me o kameni zid iza mojih leda.
Primiče mi lice, oblizuje usne i smeška se.
Ne plačem više, ne drhtim, ništa više ne osećam, gledam je pravo u
oči.
Jezikom prelazi preko savršenih zuba, a oštru kandžu prevlači preko
mog lica, polako, od slepoočnice, preko jagodice, do brade.
Onda je ponovo podiže, veoma sporo, do slepoočnice.
- Bila bi takva šteta ubiti tako ljupko stvorenje...
Njena ruka se spušta niz moj vrat i zaustavlja se na srcu. Sluša ga
kako tuče kao ludo i zadovoljno se smeška.
- ...I tako nevino - dodaje.
Osećam njene nokte na koži, željne da cepaju, razdiru, kidaju...
Strahujem da bi se to moglo dogoditi svakog trenutka, zamišljam njene
kandže kako se zabadaju u moje meso kao nož u puter.
U oko mi navire suza, vidim je, muti mi pogled. Htela bih smesta da
je vratim kako ne bih Evi pričinila to zadovoljstvo da me vidi uplakanu,
ali je ona brža od mene. Evina ruka me ponovo gura i ja snažno udaram
leđima o zid.
Zatvaram oči i stežem zube od bola. Njeno lice je na samo nekoliko
centimetara od mog, izbacuje jezik između usana, ne shvatam šta hoće da
mi uradi. Kako namerava da nastavi igru. Osećam njen dah, osećam
toplotu njene kože, osećam vrelinu a onda odjednom hladno dok mi
ledenim jezikom liže suzu s lica, ostavljajući mi na jagodoci svoj užareni
dah.
Vrele suze mi kvase obraze i vrat, očekujem da ih popije, jednu po
jednu. Ali ona to ne čini. Primiče se mom uvetu.
- Još nije trenutak... - šapuće. - Na kraju krajeva, naš prijatelj još nije
ovde...
Rekavši to, uzima moj mobilni i brzo piše poruku.
- Evo, sada će doći.
Smeška se, ja se izbezumljujem od straha i, koristeći trenutak njene
nepažnje, skačem na noge i trčim ka vratima. Ali ona istog trena reaguje.
Hvata me za ruku, stežući je nadljudskom snagom.
- Nemoj da komplikuješ stvari. Neće dugo trajati.
Gledam je kroz suze, s mržnjom i gađenjem.
- Zašto si ubila Alesiju? - pitam besno i ozlojeđeno. Kad bi samo reči
mogle da ubiju, istog časa bih svojom mržnjom već završila ovu priču.
- Zato što demoni ubijaju anđele.
Ne mogu da poverujem u njene reči, ne mogu da verujem da jedno
razumno biće, bez obzira na svoju prirodu, može da prekine nečiji život
kao da čisti mrvu sa odeće.
- Neće dugo trajati - ponavlja. - U pitanju su minuti. Vreme.
Poklonite mi minut i par krila kako bih sprečila svoju ljubav da dođe i
umre.


Nikada nisi video pakao
Osećam, dolazi. Vidim ga dok čita poruku, stavlja mobilni u džep i
trčeći izlazi iz kuće. Vidim ga kako seda na motocikl i kreće uz škripu
guma, a onda se zaustavlja pred ovom zgradom i gleda gore. Šta je Eva
napisala? Kako ga je ubedila da dođe ovamo? Sada je na stepeništu, penje
se preskačući po dva stepenika. Htela bih da vrisnem, da mu kažem da se
vrati, ali ne mogu. On dolazi ovamo, u susret svojoj smrti, a ja ništa ne
mogu da uradim.
Teška gvozdena brava škljoca, u sekundu je već suviše kasno, nema
više izlaza. Ne primećuje me odmah. Vidi samo nju, priliku koja ga
proganja od najranijeg detinjstva i koja je verovatno ubila njegove
roditelje. Oči se širom otvaraju, razrogačene od zaprepašćenja i užasa.
Onda ugleda mene, šćućurenu i izmučenu pored zida.
- O bože.
Prilazi mi, nežnim rukama me miluje po licu, bol se smanjuje
zahvaljujući njegovom blagom dodiru, ali samo na trenutak. Stiskam
zube, kroz leđa me probada oštar bol, ostavljajući me bez daha.
- Šta si joj uradila, čudovište? - viče ljutito, dok mu se crne ženice žare
od gneva.
- Još ništa - odgovara ona mirno, dodirujući zid svojim dugim i
nemirnim prstima. - A drugo, kakvo je to ponašanje? Čudovište: nije lepo
obraćati se tako bližnjem svom, zar ne?
Ne mogu više da se pomerim od bola, inače bih treći put skočila na
nju.
- Ja nisam kao ti - šapuće besno ali odlučno Guljelmo.
Naša tamničarka prekršta ruke i brzo nam prilazi.
- A je l' misliš da si kao ona? - pita, hvatajući me za lice i okrećući ga
k njemu.
- Ne diraj je! - viče, udarivši je snažno po ruci i nateravši je da
ustukne.
Ona se ponovo cereka.
- Ne želim svađu - kaže.
- A šta želiš? - pita on sve razjareniji.
- Hoću da ti pružim mogućnost odabira.
Prilazi mu polako, izgovarajući reči gotovo umilno, nežno, što je u
očiglednoj suprotnosti s njenim zlim namerama.
- Izbor...
Miluje Guljelmovo napeto lice, prevlači svoje odvratne prste preko
njegovih jagodica i mekih usana. Njene ruke na njemu. Njene okrutne
ubilačke ruke.
Osećam kako u meni kao vatra plamti bes i gnušanje.
- Zašto se ne vratiš sa mnom kući? Pronaći ćemo rešenje, prošlo je
mnogo vremena, bio si još dete, nevino dete, sigurna sam da niko prema
tebi ne oseća mržnju, niko. Zašto se ne vratiš među one koji su tebi slični,
kojima pripadaš? Nemaš ništa zajedničko sa ovim mestom, a naročito s
njom. Reči šapuće umilnim, baršunastim glasom... Ali meni zvuči ljigavo i
varljivo kao omamljujuće šištanje zvečarke. Guljelmo je ćutke sluša,
pažljivo odmeravajući svaku reč. Zatim klima glavom, ali steže pesnice.
- Nikada! - sikće, odgovarajući na njene reči pogledom punim mržnje.
U tami njegovih očiju sevaju užarene varnice.
Eva se mršti i steže tanke usne, a zatim odmahuje glavom.
- Šteta. Odabrao si. I sada ćeš snositi posledice.
Eva razočarano skida ruku sa Guljelmovog lica, koje je pre toga
milovala s toliko uživanja.
- Bilo bi jednostavnije...
U trenu je iza mene, podiže me kao lutku, stavlja me ispred sebe i
zavrće mi ruku iza leđa. Od bola ispuštam krik. Pod grlom osećam njene
kandže kao bodljikavu žicu.
- U slučaju da nisi primetio, mislim da imam prilično ubedljive
argumente.
- Ti si samo bedna kukavica! - viče glasom punim besa i straha.
- Guljelmo... - kaže ona mirno, držeći me čvrsto za gušu - pazi.
Spušta mi ruku na vrat i grudi, duž ključne kosti i ponovo na vrat. Ne
kao što je to činila malopre na njegovom licu, mirno i polako, već naglo i
grubo. Malo nedostaje da mi prodre u meso.
- Pazi... - ponavlja.
Njene kandže opisuju krug oko mog srca.
- Nemoj da me izazivaš, nemoj da me ljutiš!
Kao pomahnitala, noktima mi grebe kožu. Vrištim od bola. Iako je
samo ogrebotina, peče kao da me seku usijani mačevi. Izlazi vrela krv.
- Ne! - viče Guljelmo.
Glas ga izdaje i on skače kao pogođen munjom. Onda se ruši na pod.
Pada na kolena, s rukama spuštenim uz telo i stisnutim pesnicama.
Ne pomerajući se, Eva popušta pritisak oko mog vrata i pobedonosno
se smeška. Ali osmeh traje samo tren, a onda se gasi. Guljelmo naglo
podiže glavu, oči mu plamte od besa, pretvaraju se u žeravice, crvene od
vatre. Lice mu je promenjeno, napeto, bez izraza. Trese se, još se trese.
Oči plamte u tami sobe, zgrčena vilica otkriva zube koji blistaju kao
slonovača, srebrnasta svetlost obasjava mu kosu, dok mu se iza leda
pojavljuju dve senke. Dve crne senke koje ispunjavaju sobu, dve utvare od
tame i krvi šire mu se na leđima.
Soba nestaje pred prizorom Guljelma raspetog na svojim
okrvavljenim krilima. Ona me baca kao krpu, padam na pod s licem
nadole i okrećem se na leđa.
Onda ih vidim jednog naspram drugoga. Demon protiv demona.
Udarci, jauci i krici koji se prepliću. On se ustremljuje na nju kao furija,
ista ona furija koja je nedavno srušila zid pećine kao kulu od karata.
Njegove ruke nasrću na protivnicu, snažno je udaraju u grudi,
primoravajući je da ustukne nekoliko metara.
Ali Eva odmah dolazi sebi, ne skidajući osmeh s lica.
- Ako je ovo sve što znaš, mislim da sam te precenila.
Rekavši to, puni grudi vazduhom neprirodno uzdahnuvši, a zatim
obara glavu i nasrće na njega nadljudskom snagom. Guljelmo ne uspeva
da odbije napad i zakucava se u zid, nekoliko koraka od mene. Zid puca i
boji se u crveno. Guljelmo leži na zemlji, očigledno bez svesti. Eva se
sprema da ponovo nasrne na njega, ali Guljelmo brzo ustaje i u trenu joj je
opet za leđima. Iznenada je steže za vrat. Kroz tišinu se prolama
nadljudski krik, ali ne znam više čiji je. Tela im se uvrću i stapaju u jednu
jedinu figuru: ruke, noge, krila i krv. I iznad svega, krik zveri koja umire.
Tako su neverovatno isti u tom trenutku, kao da su jedno, jedinstvena
priroda. Demon čiju samo jednu polovinu volim, iako se ta polovina, u
ovom trenutku, prepušta smrti.
Umire zbog mene.
Udarci, pa opet udarci. Ništa ne vidim, ne shvatam, čujem reči
pomešane s jaucima, pomešane s bolom. Ko kome podleže?
Mlaz jarkocrvene krvi teče mu niz slepoočnicu, boji biserno belo lice,
kvari ga, prlja, kao zlato preko srebra.
Udarci, pa opet udarci, opet bol. Ko kome podleže? Htela bih to da
znam, htela bih da vrištim.
Ustajem, imam vrtoglavicu, u glavi mi se sve okreće, soba se boji u
crno i pulsira, hvatam se za prozor koji gleda na ulicu, naslanjam se na
dasku da ne bih pala naglavačke. I to je spas: dole na ulici, po tim
kamenim pločama koje izgledaju tako daleko, trče dve ljudske prilike.
- Upomoooć! - vičem iz sveg grla.
Vid se ponovo muti i jedna ruka pokušava da me odvuče s tog otvora,
s jedinog izlaza. Noktima se hvatam za udubljenje u zidu, odupirem joj se
dok me snažno povlači, soba odjednom postaje crna traka, još mutnija.
- Upomoooć! - vičem glasnije, moj krik odzvanja kao prasak, toliko je
snažan, toliko očajnički.
Dole, na ulici, ono dvoje se zaustavljaju, čuli su me i podižu pogled:
Lorenco i Paris.
Shvataju, trče ka ulazu zgrade. Nemam vremena, nisam dovoljno
prisebna da bih se pitala šta Paris radi sa Lorencom.
Ponovo trzaj, Eva me hvata za kosu i odvlači me s prozora, padam na
bok, ali se odmah podižem, boreći se sa senkama koje mi padaju na oči.
Bacam se na vrata, koja su još zatvorena, a iza mene se sukob nastavlja.
Guljelmovo lice je izobličeno od razjarenosti, u njegovom pogledu nema
više ničeg ljudskog, i u moje srce se useljava nov strah, koji mu raspršuje
nade: gde je moj dečko? Gde je demon anđeoskog lica? On je kao ona. Isti
su, ista stvar. Upravo je to Eva htela da postigne: da uništi njegovu
nesavršenost i natera ga da postane ono što mu priroda nalaže.
Kvaka ne otvara vrata. Brava je zaključana. Gulim šake udarajući u
drvenu površinu, bacam se na nju ramenom, ali uzalud. Iza vrata čujem
Lorencov glas kako me doziva, mada je to samo šapat što se probija kroz
krike koji odzvanjaju u sobi.
- Vitorija!
- Ovde sam! Molim vas, otvorite ova vrata! - vičem kroz suze koje mi
menjaju glas i kvase vrat, ruke, rane.
Udarci u vrata: ramenima i nogama, snažni ali još suviše slabi.
- Zaključana su! - dovikujem.
Iza mene je zadat jedan mnogo jači udarac, čujem Guljelmov glas
kako proklinje i vidim lice obliveno krvlju kako se muči kao da je na
umoru.
- Lorenco, molim te! Ubija ga! - očajnički vičem, razdirući noktima
drvene šare na vratima.
Jači udarac u vrata, još je nedovoljan.
Nov udarac, i on je suviše slab.
A onda tišina.
Ništa više ne osećam: ne osećam bol kostiju i udova, toplinu krvi
pomešane sa suzama, svoje tako kratke udisaje. Rukama stežem tešku
gvozdenu bravu, ali ni nju zapravo više ne osećam.
Umirem.
Ništa ne osećam, vidim samo njega.
Stoji na nogama, a onda pada na kolena ispred Eve, skrhan, oči su
mu još žive, sjajne i ponosne, ali ostatak tela je gotovo uništen: vene
pulsiraju, eksplodiraju, grudi se dižu i spuštaju u ritmu isprekidanog
disanja, znoj pokriva čelo, krv obliva slepoočnice i obraze.
Oči, sjajne od iscrpljenosti, gledaju netremice u nju, ne skidaju pogled
s te prilike.
- Idi u pakao - izgovara u jednom dahu, gledajući je.
- Ti nikada nisi video pakao - odgovara mirno.
Podiže ruku kao sekiru, spremnu da se obruši na njega. U tom
trenutku, Guljelmo sklanja pogled s nje i upire ga u mene.
Bol, tuga, žalost, ljubav... Sve je tu: sve je u poslednjem prodornom
pogledu, zamućenom suzama i patnjom. Njegov poslednji pogled, za mene,
samo za mene.
Njegov poslednji sekund.
Želim da bude i moj.
Njene kandže se natčovečanskom snagom obrušavaju na Guljelma, ali
ga ne pogađaju. Jer sam ispred njega sada ja.
Udarac završava na mom licu i vratu.
Zatim se čuje zvuk vrata koja konačno popuštaju i otvaraju se, a onda
i njen zastrašujući krik kad ugleda dva anđela belih krila umrljanih
krvlju kako provaljuju u njenu sobu strave i užasa i demona na kolenima,
još živog. Ja ležim na podu, ništa više ne osećam, oči su mi zatvorene i
vlažne od suza i krvi. Ali to što se dešava u sobi dešava se i u meni, i mogu
jasno da pratim scenu drugim očima.
Dva anđela se bacaju na nju, udarajući je besno i kidajući joj kožu.
Umorna je, nije očekivala napad. Guljelmo iznemoglo leži na podu i pruža
ruku ka meni. Oči su mu pune suza.
Htela bih da mu se nasmešim, da mu kažem da je sve u redu, da je
gotovo i da smo svoj poslednji sekund proživeli zajedno. Pomeram polako
usne i pokušavam da mu dodirnem prste.
Potmuli udarac, kao kada se zemljani sud razbije o beton.
A onda nestvarna tišina.
- Ti moraš da umreš - progovara jedan glas. To je Paris. Stoji, osećam
da je tu pored mene. Ali njegova pretnja smrću upućena je nekom drugom.
- Ne, Parise - šapućem tiho. - On nije ono što misliš.
Veštica to koristi, nekoliko trenutaka nepažnje i ona nestaje,
ostavljajući za sobom samo tamni trag krvi. Pobegla je, zbrisala, iščezla.
Lorenco šizi, ali kasno: demon je otišao.

Sve što je ostalo
Mrtva sam. Živa sam. Koliko je vremena prošlo? Ne znam.
Guljelmo leži nasred sobe. Grudni koš mu se ne pomera, čini se da je
vreme stalo. Ne čujem svoje misli, ne čujem nikakav zvuk, samo šištanje u
grlu jer jedva dišem. Paris stoji iznad Guljelma, u očima mu još seva iskra
gneva, odeća pocepana, kosa natopljena znojem i krvlju. Sve što je ostalo
od pakla i raja jeste samo nekoliko belih i crnih pera rasutih po tlu.
- Parise, slušaj! - viče Lorenco, postavljajući se između njega i
Guljelma. - Ništa nam neće učiniti, neće je povrediti!
U tom trenutku Guljelmo se nakašlja, telo mu zadrhta, kao da se
iznenada budi iz dugog sna. Odjednom se podiže i gleda oko sebe očima još
punim mržnje. Gubim se u tim očima, i mada ne nalazim nijednu reč,
nijednu pesmu, nijedan pokret, oči već sve znaju.
Na licu mu popušta napetost dok Paris uzmiče. Lorenco počinje da
mu priča njegovu istoriju, od početka do kraja. Guljelmo ćutke sluša, kao
da nije on taj demon burne prošlosti. A kad Lorenco najzad zaćuta, i
Parisov pogled se promeni.
- Bio sam u pravu... - kaže na kraju.
- Delimično, samo delimično - dodaje Lorenco. - Sada si u nezgodnom
položaju, Parise, moraš ovo da zadržiš za sebe, moraš to da nam obećaš.
Svakako ti niko ne bi poverovao...
Paris uzdiše i grize usne, mrmlja nešto u znak pristajanja, ali ne bih
znala da kažem šta mu prolazi kroz glavu.
- Sačekaću vas napolju - kaže jednostavno i prolazi kroz otvor gde su
do malopre bila vrata.
I u tom trenutku ništa više ne može da me zadrži. Odlazim brzo do
Guljelma, hvatam ga za ruku.
- Ponovo si mi spasla život - šapuće.
- Ja?
Klima glavom.
- Malo je anđela koji su se oduprli napadu demona - kaže gledajući mi
ogrebotine na vratu i grudima koje peku kao žar.
- Pusti da ti pomognem - kaže Lorenco prilazeći mi.
Koncentriše se, rukama i prstima mi dodiruje rane, prelazeći
jagodicama preko oguljene i razderane kože.
Stežem zube i trzam se.
Kao so na otvorenu ranu.
Ali bol ubrzo zamenjuje osećaj olakšanja koji se s ruku mog prijatelja
širi na rane, dok na kraju praktično ne nestane i najmanji bol i ozlede ne
zacele.
- Hvala.
Gledam nedirnutu površinu svoje kože, koja je do malopre bila sva u
ogrebotinama i posekotinama.
Iscrpljen, Lorenco se okreće ka Guljelmu i pita ga:
- Kako si ti prošao?
On sleže ramenima. Rana na slepoočnici nije duboka, ali i dalje
krvari, na vratu ima ogrebotinu od jednog do drugog kraja, a po koži
tamne modrice, plave kao senke.
- Možda mogu nešto da promenim.
- Ne, čekaj - zaustavljam ga.
Gleda me zbunjeno plavim očima, upalim od umora.
- Ja ću se za to pobrinuti.
Još više širi dužice.
- Kako?
- Ja ću to - kažem odlučno.
- Dobro, anđele, čekam te napolju s Parisom, moram još malo s njim
da popričam.
Ustaje i ostavlja nas same.


Kao naša ljubav
Uzimam nežno Guljelma u naručje i gledam koliko su mu duboke
rane na slepoočnici i vratu. Vrhovima prstiju polako prelazim preko
posekotina, plašeći se da ga još više ne povredim. Povlačim poteze po
njegovom licu, po slepoočnici i jagodici oblivenim krvlju što mi ostaje na
prstima. Prelazim polako preko ukočenog i izgrebanog vrata, koji pulsira
tamo gde su otvorene rane.
- Reci ako te boli.
- Ne, naprotiv, prija mi.
- To što te mazim ili što ti rane polako zaceljuju?
- I jedno i drugo - priznaje poklanjajući mi blagi osmeh.
Rana na slepoočnici zarasta, ali ožiljak još ne nestaje. Nastavljam da
milujem ogrebotine, koncentrišući se: neću da mu na licu i vratu ostanu
ožiljci.
- Rizikovala si život zbog mene.
Sklanjam ruke.
- Hteo si da mirno posmatram? - šapućem, pokušavajući da se ne
tresem.
Stavlja mi ruku na lice, zadržava je tu, osećam kako mi se toplina i
nežnost razlivaju po koži. Uzimam tu ruku, stežem je i gledam ga pravo u
oči, pravo u dušu, uranjam u toplo i hladno crnilo kao more na noćnom
svetlu, zaranjam i pokušavam da zaista vidim do dna, da zavirim u
njegovu pravu dušu.
- Da stojim skrštenih ruku dok te ona zauvek odnosi? - mrmljam. - Da
se zauvek odreknem ovih očiju? Ovog osmeha?
- Sada mi zadaješ bol. To što govoriš mnogo me više povređuje od ovih
glupih ogrebotina. Ne mogu da zamislim da se rastanemo. Ne mogu više
da zamislim život bez tebe.
Nastavljam da ga lečim, pokušavajući da ignorišem grozno osećanje
koje ove reči u meni bude. U daljini čujem Lorenca i Parisa kako mirno
razgovaraju. Ovde se čuje samo tišina: uobičajena tišina koju uspevamo
da stvorimo između sebe. Ona nije posledica nelagodnosti ili stida, od nje
ne bežimo i ne trudimo se da je ispunimo praznim recima. To je tišina koja
ispunjava i smiruje, od koje sve postaje čarobno.
Već je kasno, uskoro će mrak, uskoro će se završiti današnji dan, a
jutro mi se čini tako daleko.
Rane zaceljuju, krv više ne teče, ostala je samo poneka kap na koži i
odeći da nas podseća da nismo sanjali.
- Završila sam - kažem tiho. - Nisam verovala da sam sposobna za to.
- Nisi verovala ni da si anđeo - kaže mi smešeći se.
- I šta će sada biti? Hoće li se vratiti po vas? - pitam, promenivši ton.
- Ne znam - kaže iskreno. - Ali neću sada da mislim na to, neka samo
pokušaju da nas odvedu, neka samo pokušaju da me odvedu od tebe.
Snažno me steže i prstima mi dodiruje usne.
- Mrzim te - šapućem bez daha.
- Ja tebe ne.
- Mrzim te - ponavljam. - Mrzim te iz sve snage. Savršeno znam da
ću, kako vreme prolazi, sve manje moći bez tebe i zato te mrzim!
- Viki... sećaš se pesme Pink flojda, zar ne?
- Da.
- A da li ti misliš da možeš da razlikuješ raj od pakla?
- Mislim da je u ovom trenutku to malo teško.
Uspevam da ga nasmejem.
Veče je, živi smo, dobro smo, zajedno smo, nema šta više da se kaže.
- Hvala što si mi spasla život - šapuće prekidajući reči poljupcem.
- Hvala tebi što si mi ga promenio.
- Volim te - kaže mi sasvim tiho, kao da mu misao klizi iz glave. On to
kaže ozbiljno, ne sanjam, stvarno to kaže.
S nežnošću, strahom, treperenjem u glasu, što pokazuje da nije igra,
da nije iluzija, da nije lakomislenost.
Veče izgleda lepše, izgleda divno, jedinstveno. Vazduh miriše na
cveće, odiše bojama, izazivajući vrtoglavicu.
Ljubav, najgore i najbolje od svih osećanja, Platonov demon, dete
siromaštva i obmana, Venerin saputnik, rođen s njom, koji želi lepotu i
želi da se upotpuni, jer sam za sebe nije ništa, koji želi da leti i kome su
potrebna krila. Ljubav.
- Volim te.
Volim demona, volim demona, ja, koja sam anđeo. Volim svoju
suprotnost, svoj negativ, svoj otrov i najbolji protivotrov.
Mi smo belo i crno, svetlost i tama, košmar iz kojeg se beži i san u
kojem se traži utočište, sve i suprotno od svega, dobro i zlo.
Dobro ne grli zlo, ne obavija svoje ruke oko njega, a zlo ne miluje
dobro svojim crnim krilima.
Ne spasavaju jedno drugom život, ne podaju se jedno drugom.
To je pogrešno.
To je nemoguće.
Ali je istinito i stvarno.
Kao naša ljubav.


KRAJ