UKRADENO PISMO
Nil sapientiae odiosius acumine nimio.
Mudrosti ništa nije mrskije od preteranog oštroumlja.
Seneka
Jedne vetrovite večeri, ujesen 18.., u Parizu, dvostruko sam uživao u društvu mog prijatelja S. Ogista Dipena, dok smo, razmišljajući i pušeći lule, sedeli u njegovoj maloj biblioteci, u ulici Dono br. 33, treći sprat, Faubourg St. Germain. Ćutali smo razmišljaju-ći više od jednog sata; posmatraču sa strane moglo se učiniti da smo obojica zauzeti jedi-no pušenjem. Što se mene tiče, ja sam u mislima ponavljao najzanimljivija mesta iz raz-govora koji smo imali početkom večeri; razmišljao sam o stvarima u vezi sa ulicom Morg i misterijem oko ubistva Marije Rože. Došao sam do zaključka da ta dva događaja imaju međusobnu vezu, kad se vrata našeg stana otvoriše i pred nama se pojavi gospodin G., prefekt pariške policije.
Poželesmo mu srdačnu dobrodošlicu; o njemu smo imali mišljenje da je zabavan čo-vek, ali nismo mnogo cenili njegove sposobnosti. Nismo ga bili videli već nekoliko godi-na. Sedeli smo dotle u mraku, i Dipen sad ustade da upali lampu, ali ponovo sede ne uči-nivši to, jer G. reče da je došao da se savetuje sa nama, ili, bolje rečeno, da traži savet od mog prijatelja, u vezi s jednom zvaničnom stvari koja mu je zadavala dosta brige.
– Ako je u toj stvari potrebno razmišljanje – primeti Dipen, koji beše ustao da zapali lampu – mnogo ćemo bolje stići do cilja ovako u mraku.
– Još jedna vaša nastrana besmislica – reče prefekt, koji je imao običaj da kaže za sve stvari da su "nastrane" ukoliko su one bile iznad njegova shvatanja, a takvih "nastra-nosti" za njega je bilo neizmerno mnogo.
– Sasvim tačno – reče Dipen, pošto ponudi posetiocu lulu i privuče mu jednu udobnu stolicu.
– Kakva je nevolja? – upitah.
– Nadam se da nije opet neko ubistvo?
– O ne? Nije u pitanju ubistvo. Cela stvar, zaista, toliko je prosta, i ja nimalo ne sumnjam da ćemo je mi zajednički veoma lako rešiti; sem toga, smatrao sam da bi Dipen voleo da čuje pojedinosti, jer je u pitanju krajnja nastranost.
– Prosto i nastrano – reče Dipen.
– Pa, da. Ali, ipak, ne sasvim. Stvar je u tome što smo svi mi u priličnoj nedoumici, jer je stvar toliko prosta a ipak nas je sve redom dovela u zabunu.
– Možda vas je baš to što je stvar preterano prosta navelo na grešku – reče moj prija-telj.
– Govorite besmislice! – odgovori prefekt, smejući se srdačno.
– Možda je misterija suviše obična – reče Dipen.
– Oh, dragi Bože! Ko je još čuo ovako nešto?
– Možda suviše očigledna?
– Ha-ha-ha! Ha-ha-ha! Ho-ho-ho! – smejao se grohotom naš posetilac veoma raspo-ložen. – Oh, Dipen, umreću od smeha!
– Pa, u čemu je, najzad, cela stvar? – zapitah.
– Lepo, reći ću vam – odgovori prefekt, pošto povuče dugo i duboko iz lule, smešta-jući se u fotelju. – Ispričaću vam sve u nekoliko reči. Ali, pre no što počnem, dozvolite mi da vas upozorim da je u pitanju stvar koja zahteva najveću tajnu i da ću posigurno iz-gubiti položaj koji sad zauzimam ako se dozna da sam u tu stvar posvetio bilo koga.
– Nastavite – rekoh.
– Ili nemojte – reče Dipen.
– Pa, lepo. Primio sam lični izveštaj sa jednog veoma visokog mesta da je izvestan dokumenat od neobično velike važnosti ukraden iz kraljevskih apartmana.
Zna se osoba koja ga je ukrala: to je van svake sumnje. Videli su je kada je uzela do-kumenat. Zna se isto tako da je dokumenat još uvek kod nje.
– Kako se to zna? – zapita Dipen.
– To je jasan zaključak – odgovori prefekt – koji nam da je sama priroda dokumenta i posledice koje bi se odmah pojavile čim bi dokumenat prestao da bude vlasništvo lopo-va. Drugim rečima, da bi ga upotrebio, on mora dobro da spremi plan za njegovu upotre-bu.
– Budite malo jasniji – rekoh.
– Pa, ja mogu da idem toliko daleko da kažem da taj dokumenat daje pritežaocu iz-vesnu vlast na izvesnom mestu, gde je ta vlast ogromno važna. Prefekt je bio počeo da govori diplomatskim rečnikom.
– Ja još uvek ne razumem potpuno – reče Dipen.
– Ne? Dobro. Otkrivanje dokumenta trećoj osobi, koja neće biti imenovana, dovelo bi u pitanje čast osobe na veoma visokom položaju: ta okolnost da je pritežaocu doku-menta preimućstva nad uzvišenom osobom čija se čast i spokojstvo nalaze u velikom ri-ziku.
– Ali to preimućstvo – umešah se – zavisiće od toga da li kradljivac zna da pokradeni zna ko je kradljivac. Ko će se usuditi...
– Kradljivac – reče G. – je ministar D., koji se usuđuje da čini sve, od najpristojnijih do najnepristojnijih stvari. Način na koji je krađa izvršena isto toliko je vešt koliko i sme-o. Dokumenat o kome je reč – priznaću da je to jedno pismo – dobila je jedna osoba koja je bila pokradena u kraljevskom budoaru.
Za vreme dok je ta osoba čitala pismo, bila je iznenađena ulaskom jedne druge viso-ke ličnosti, od koje je ona naročito imala razloga da pismo sakrije.
Posle uzaludnih pokušaja da pismo stavi u fioku, ta osoba je bila prinuđena da ga os-tavi na sto onako otvoreno. Adresa je bila odozgo, dok je sadržaj bio nevidljiv i pokriven. U tom kritičnom trenutku ušao je ministar D.; njegovo levo oko smesta je primetilo pis-mo, prepoznalo rukopis na adresi, primetilo zabunu osobe kojoj je pismo bilo adresirano, i on je proniknuo u tajnu. Radeći brzo i vešto, kao što je to njemu već svojstveno, izvadio je jedno pismo približno slično pismu o kome je reč, otvorio ga nameravajući da ga proči-ta, a zatim ga stavio blizu onog prvog. Referisao je oko petnaest minuta o državnim pos-lovima. Najzad, odlazeći, uzeo je sa stola pismo koje nije njemu pripadalo. To je primeti-la osoba čije je bilo pismo, ali, prirodno, nije mogla da obrati pažnju na to u prisustvu tre-će osobe koja je stajala blizu nje. Ministar je izišao ostavljajući svoje sopstveno pismo – beznačajno pismo – na stolu.
– Sad, dakle – reče Dipen – imate iscrpno objašnjenje za ono što ste vi nazvali prei-mućstvom – kradljivac zna da pokradeni zna koje kradljivac.
– Tako je – reče prefekt – a vlast koja je time stečena za vreme nekoliko proteklih meseci uticala je na političke poslove u zastrašujućem obimu. Pokradena osoba svakim danom sve više je ubeđena da treba ponovo da dođe do svoga pisma. Ali to, prirodno, ne može da postigne javno. Na kraju krajeva, dovedena do očajanja, osoba je celu stvar po-verila meni.
– A kojoj bi drugoj – reče Dipen, usred jednog divnog koluta dima – kojoj bi drugoj oštroumnoj osobi, u licu agenta, mogla da bude poverena ta stvar?
– Vi mi laskate – odgovori prefekt – ali je mogućno da takvo mišljenje može da bude prihvaćeno.
– Jasno – rekoh – kao što ste primetili, da je pismo još uvek kod ministra; dokle god je kod njega a nije upotrebljeno, to mu daje tu vlast? Sa upotrebom pisma nestaje i vlasti.
– Tačno – reče G. – Na osnovu tog zaključka ja sam nastavio da radim. Prva mi je briga bila da izvršim podroban pretres u ministrovoj kući. Glavna teškoća pri tome nala-zila se u okolnosti što sam morao da tražim bez njegovog znanja. Usled svega toga nala-zio sam se u opasnosti da mu dam razlog da nam pokvari plan.
– Ali – rekoh – vi ste potpuno au fait što se tiče pretresa. Pariška policija radila je te stvari često i ranije.
– O, da. Zbog toga se ja nisam uznemiravao. Ministrove navike davale su mi, takođe, veliko primućstvo. On je često odsutan od kuće po celu noć. Njegova posluga nije velika. Sluge spavaju daleko od odaja gospodarevih, a kako su u većini Napolitanci, nije ih teško napiti. Ja imam ključeve, kao što znate, kojima mogu da otvorim svaku sobu ili kabinet u Parizu. Za vreme od tri meseca nije prošla noć koju ja većim delom ne bih iskoristio, i to lično, za pretresanje kuće ministra D. U pitanju je moja čast, i, da odam tajnu, nagrada je ogromna. I tako ja nisam odustao od traženja sve dok nisam postao sasvim siguran da je lopov lukaviji od mene. Siguran sam da sam preturio svaki budžak i svaki ugao mesta na kome je bilo mogućno da je pismo sakriveno.
– Ali, zar nije mogućno – dodadoh – da pismo može isto tako da bude u ministrovom vlasništvu, što je nesumnjivo tačno, iako je sakriveno na nekom drugom mestu, a ne u samoj njegovoj kući?
– Teško da je to mogućno – reče Dipen. – Sadašnje izuzetne prilike na dvoru, a naro-čito intrige za koje se zna da je u njih umešan D., daju trenutnu važnost dokumentu – ve-rovatnošću da bude izvađen svakog trenutka – a to je isto toliko važno koliko i biti vlas-nik pisma.
– Verovatnošću da bude izvađeno? – upitah.
– To će reći da bude uništeno – reče Dipen.
– Tačno – primetih. – Pismo se nalazi u kući. Da se ono nalazi u ministrovom vlasni-štvu možemo smatrati kao više nego sigurno.
– Sasvim – reče prefekt. – Dvaput je bio napadnut iz zasede od "razbojnika", i bio je pažljivo pretresen pod mojim ličnim nadzorom.
– Mogli ste da uštedite sebi tu neprijatnost – reče Dipen. – D., pretpostavljam, nije potpuna budala, pa, pošto to nije, sigurno je predvideo te napadače kao nešto sasvim pri-rodno.
– Nije potpuna budala – reče G. – Ali je pesnik, smatram, samo jedan korak od buda-le.
– Tačno – reče Dipen zamišljeno, posle jednog dubokog dima iz lule – ja sam takođe pravio izvesna smešna stihotvorenija.
– Pretpostavljam – rekoh – da ste podrobno vršili pretrese.
– Nego šta! Radili smo svojski i tražili svuda. Ja imam veliko iskustvo u tim stvari-ma. Pretresao sam unutrašnjost zgrade, sobu po sobu; celu nedelju, iz noći u noć, posve-ćivao sam samo jednoj sobi. Pretražili smo, najpre, nameštaj u svakom apartmanu. Otvo-rili smo sve moguće fioke. Pretpostavljam da znate da za jednog iskusnog policijskog agenta ne postoji takozvana tajna fioka. Šašavko je svaki čovek koji veruje da će ga "taj-na" fioka sačuvati od pretresa ove vrste. Radili smo ovako. Uzme se izvestan prostor ili zapremina – predviđena za svaki orman. Zatim bi izvukli linije, pedeseti deo te linije ni-kako nam nije mogao promaći. Posle ormana prešli smo na stolice. Jastuke na stolicama ispitivali smo finim dugačkim iglama, koje ste videli da ja upotrebljavam.
Sa stolova smo skidali gornji deo.
– Zašto to!
– Ponekad je gornji deo stola, ili neki drugi sličan deo nameštaja, podignut od lica koje želi da sakrije neku stvar; zatim je noga izbušena i stvar stavljena u šupljinu, a gornji deo opet stavljen na svoje mesto. Gornja i donja ploča kreveta upotrebljavaju se takođe za taj cilj.
– Zar šupljina ne može da bude otkrivena kucanjem? – pitao sam.
– Nikako; kad se predmet stavi u šupljinu, preostali prostor se popuni pamukom. Uo-stalom, u našem slučaju bili smo prinuđeni da tražimo bez kucanja.
– Ali vi niste mogli podići – niste mogli da raskomadate sve delove nameštaja u koje je po vašem mišljenju bilo mogućno nešto sakriti. Pismo može da bude savijeno u tanki spiralni svitak, koji se ne bi razlikovao mnogo po obliku ili veličini od velike pleteće igle, i u tom obliku bilo bi mogućno uvući ga u prečagu stolice, na primer. Niste valjda rasta-vili sve stolice?
– Svakako ne; ali smo učinili nešto bolje – ispitali smo noge svih stolica u hotelu, i dabome, zglobove svih vidova nameštaja, pomoću veoma jakog mikroskopa.
Ako bi se našao trag povrede, mi ne bismo oklevali da taj komad nameštaja rastavi-mo smesta. Jedno zrno prašine koje ostavlja burgija moglo je da se vidi pod mikrosko-pom kao jabuka. Svaka neurednost u lepljenju – svaka neobična hrapavost u sastavljanju – bila je dovoljan razlog za rasklapanje.
– Uveren sam da ste ispitali ogledala, između daske i srebrne ploče, zatim krevete i posteljinu, a isto tako zavese i tepihe.
– Još kako; a kad smo bili potpuno završili sa pregledom svakog komada nameštaja na taj način, onda smo počeli da pretražujemo samu kuću. Podelili smo njenu unutrašnju površinu na delove koje smo obeležili brojevima, tako da ništa nije moglo da nam pro-makne; zatim smo ispitali svaki kvadratni santimetar celog mesta, uključujući tu i dve kuće koje su se neposredno graničile sa ministrovom, i to mikroskopom, kao i ranije.
– Dve susedne kuće! – uzviknuh. – Mora da ste imali đavolskih neprilika.
– Pa i jesmo; ali ponuđena nagrada je ogromna.
– Niste izostavili ni zemljište oko kuće?
– Celo zemljište je popločano ciglama. To nam je zadalo prilično truda. Ispitali smo travu između cigala i našli da je nepovređena.
– Pregledali ste i papire koji su pripadali g. D. svakako, a i knjige u biblioteci?
– Razume se. Otvorili smo svaki paket i zavežljaj; nismo samo otvarali knjige, već smo okrenuli svaki list svake sveske, ne zadovoljavajući se prostim treskanjem, kao što to imaju običaj da rade neki naši policajci. Takođe smo merili debljinu svake korice, i to veoma pažljivo i uz pomoć najsavesnijeg mikroskopskog ispitivanja. Ako je neka od ko-rica imala skorašnju povredu, bilo je isključeno da nam ta okolnost ne padne u oči. Pet ili šest svezaka ispitali smo uzdužnim probijanjem igala, baš zbog sumnjivih korica.
– Ispitali ste i pod ispod tepiha?
– Bez sumnje. Pomerili smo svaki tepih i ispitali ivice mikroskopom.
– A tapete na zidovima?
– Da.
– Tražili ste u podrumima?
– Jesmo.
– Onda – rekoh – mora da ste napravili rđav proračun, a pismo nije negde na mestu, kao što ste pretpostavili.
– Plašim se da ste u pravu – reče prefekt. – Šta mi vi savetujete da činim sad, Dipen?
– Još jednom da pretražite celo mesto.
– To je sasvim uzaludno – odgovori G. – Ja sam isto toliko siguran da pismo nije u kući, kao što sam siguran da sam živ.
– Nemam boljeg saveta da vam dam – reče Dipen. – Vi, svakako, imate podroban opis pisma?
– O, da! – tu prefekt izvadi beležnicu, iz koje nam u trajanju jednog minuta pročita unutrašnji, a naročito spoljni izgled dokumenta. Ubrzo pošto završi sa opisom, on nas na-pusti, toliko potišten koliko nikad ranije nisam imao prilike da vidim tog dobrog gospo-dina.
Otprilike mesec dana kasnije on nam opet dođe u posetu i nađe nas približno u istom raspoloženju kao i prvi put. Uze lulu, potegnu, i upusti se u beznačajan razgovor. Najzad ja rekoh: – Dakle, G., kako stoji stvar sa ukradenim pismom? Pretpostavljam da ste naj-zad promenili mišljenje i da ste uvideli da je jedina mogućnost prevariti ministra?
– Neka je proklet, jesam! Ponovo sam tražio u međuvremenu, kao što je Dipen save-tovao – ali to je sve bilo uzaludan posao, kao što sam unapred znao da će biti.
– Kolika je, rekoste, ponuđena nagrada? – upita Dipen.
– Pa, veoma velika suma... vrlo izdašna nagrada... Ne bih voleo da kažem kolika je tačno; ali jednu stvar želim da kažem, a to je da neću oklevati da dam moju ličnu nagradu od pedeset hiljada franaka svakome ko bi mi mogao dostaviti to pismo. Stvar je u tome što pismo svakim danom dobija sve veću važnost; nedavno je nagrada udvostručena. Ako bude i utrostručena u međuvremenu, ja ne mogu da učinim ništa više no što sam učinio.
– Pa da – reče Dipen, otežući reči, između dimova iz njegove lule – ja zaista mislim, G., da se vi niste potrudili... do krajnjih granica u toj stvari.
Vi biste morali raditi... malo više, po mome mišljenju, a?
– Kako? Na koji način?
– Pa... puf, puf... vi biste morali... puf, puf ... upotrebni savet po tom pitanju, a?... Puf, puf... Sećate li se priče o Abernetiju?
– Ne. Manite se Abernetija.
– Sigurno. Manimo ga se vrlo rado. Samo jedno: neka bogata cicija izmisli plan kako da čuje od tog Abernetija lekarsko mišljenje. Pošto je započeo u tom cilju običan razgo-vor u privatnom društvu, on ispriča slučaj svom lekaru, kao da se slučaj tiče neke izmiš-ljene ličnosti.
– Pretpostavimo – reče cicija – da su njegovi simptomi takvi i takvi; sad, doktore, šta biste mu vi prepisali da uzme?
– Da uzme! – reče Aberneti – pa, da uzme savet, bez sumnje.
– Ali – reče prefekt malo zbunjeno – ja sam sasvim spreman da uzmem savet i da platim za njega. Ja ću zaista dati pedeset hiljada franaka svakome ko mi pomogne u ovoj stvari.
– U tom slučaju – odgovori Dipen otvarajući fioku i vadeći čekovnu knjižicu – vi mi možete smesta ispuniti ček na pomenutu sumu. Kad potpišete, ja ću vam uručiti pismo.
Bio sam zapanjen. Prefekt je izgledao potpuno kao gromom pogođen. Nekoliko mi-nuta ostade nepokretan i ćutljiv, gledajući s nevericom moga prijatelja otvorenih usta, očima koje kao da bejahu ispale iz duplji; zatim, pribravši se donekle, on dohvati pero i posle izvesnog kolebanja i povremenih pogleda najzad ispuni ček na pedeset hiljada fra-naka, potpisa se, pa ga pruži preko stola Dipenu, koji ga pažljivo savi i stavi u svoju bele-žnicu. Zatim otvori jednu fioku, izvadi odande jedno pismo i predade ga prefektu. A ovaj činovnik ga zgrabi van sebe od radosti, otvori ga drhtavim rukama, baci brz pogled na sadržinu, zatim pojuri ka vratima, žureći iz sobe i iz kuće bez ikakvog ustručavanja, ne ispustivši ni glaska od trenutka kad mu Dipen ponudi da ispuni ček.
Kad on ode, moj prijatelj pristupi izvesnom objašnjenju.
– Pariški policajci su izvanredno sposobni u svom poslu. Oni su lukavi, pametni, uporni i prilično upoznati sa svim onim što im njihova dužnost nalaže da znaju. Ali izla-ganjem G.-a o načinu istraživanja mesta u kući D. ja nisam bio potpuno zadovoljan – bar što se tiče obima radova koje je on preduzeo.
– Obima radova koje je on preduzeo? – rekoh.
– Da – odgovori Dipen. – primenjene mere nisu uvek jedino najbolje u svojoj vrsti, a daleko su od toga da budu sasvim savršene. Ako se pismo nalazi u oblasti njihovog istra-živanja, ti ljudi bi ga bez svake sumnje našli.
Ja se samo nasmejah, ali izgledalo je da je sve što je rekao bilo sasvim ozbiljno.
– Prema tome, mere su – nastavi on – bile dobre u suštini, i dobro primenjene, ali njihov nedostatak leži u njihovoj primeni na slučaj i na ličnost. Čitav niz neobično smiš-ljenih sredstava za prefekta su neka vrsta Prokrustove postelje, prema kojoj je on nasilno prilagodio svoje planove. Ali on je neprestano grešio bivajući preterano dubok ili prete-rano površan u vezi sa problemom, a mnogi đačić je razložniji od njega. Ja poznajem je-dnog od osam godina čiji su uspesi u pogađanju u igri "par-nepar" izazvali opšte divlje-nje. To je prosta igra i igra se sa piljcima. Jedan od igrača drži u ruci izvestan broj ka-menčića i pita drugog igrača da li mu je broj par ili nepar. Ako je pogodak tačan, pogađač dobija jedan, ako je rđav – gubi jedan kamenčić. Dečak o kome pričam dobio je sve ka-menčiće u školi. Razume se, on je imao izvestan princip u pogađanju. A on je počivao na prostom posmatranju i odmeravanju lukavstva njegovog saigrača. Na primer, ako bi nje-gov saigrač bio neki ovejani glupak, i sa zatvorenom rukom pitao, je l' par il' nepar?" naš đačić odgovori "par", i izgubi, ali prilikom drugog pogađanja on dobije, jer on rasuđuje u sebi: "glupak je dobio prvi put, njegovo lukavstvo nije veće od moga da opet sakrije par", i on bira par i dobija. Dalje, sa glupakom za stepen pametnijim od prvog on će rasuđivati ovako: "ovaj drugar je video da sam u prvom slučaju pogodio par, i on će se poslužiti, po prvom impulsu, izvesnom varijacijom između para i nepara, kao što je radio prvi glupak, ali posle mu padne na pamet da je to suviše prosta varijacija, pa se najzad odlučuje za ne-par, kao što je i nameravao prvo. Prema tome mislim da je "nepar" – on kaže nepar i do-bija. Šta u krajnjoj liniji predstavlja taj način rasuđivanja đačićevog, koga su njegovi dru-govi nazvali "batlijom"?
– To je prosto – rekoh – neka vrsta izjednačavanja oštroumnosti onoga koji pogađa sa oštroumnošću njegovih protivnika.
– Tako je – reče Dipen – a na osnovu ispitivanja dečakovog kojim je on postigao us-peh u pogledu izjednačavanja ja sam dobio sledeći odgovor: "Kad želim da doznam koli-ko je mudar ili glup, ili koliko je dobar ili nepošten neko, ili o čemu misli u datom trenut-ku, ja podešavam izraz svoga lica koliko je god moguće približnije njegovom, a zatim čekam da vidim kakve misli ili osećanja izbijaju u mojoj svesti ili srcu, pa ih upoređujem i dovodim u vezu sa izrazom".
Taj odgovor đačića leži u osnovi svih veštačkih mudrosti, koje su pripisivane La Ro-šfukou, La Božiou, Makijaveliju i Kampaneli.
– A to – rekoh – izjednačavanje pameti onoga koji pogađa sa pameću njegovog pro-tivnika zavisi, ako sam vas pravilno razumeo, od tačnosti kojom je sposobnost protivnika ocenjena.
– U praktičnom smislu zavisi od toga – odgovori Dipen – a prefekt i njegova družina grešili su tako često, prvo, odbacujući to izjednačavanje, i, drugo, rđavim ocenjivanjem ili, bolje, potcenjivanjem sposobnosti ličnosti kojom su bili zauzeti. Oni su uzimali u ob-zir samo svoj sopstveni pojam o sposobnostima; tražeći nešto skriveno, oni su obraćali pažnju samo na način na koji bi oni to sakrili. Oni su u priličnoj meri u pravu – njihova sposobnost je izrazito prosečna sposobnost jedne mase; ali, kad je lukavstvo izvesnog prestupnika drukčija u suštini od njihovog, prestupnik ih svakako pobeđuje. To se uvek dešava kad je nečija sposobnost iznad, i veoma često kad je ispod njihove sposobnosti. Oni nemaju raznolikosti u principu istraživanja; u najboljem slučaju, kad je u pitanju ne-ka neobična nagrada, oni ocenjuju ili preuveličavaju svoj stari način prakse, ne dirajući u svoje principe. Šta je, na primer, u slučaju D.-a učinjeno da bi se izmenio princip rada? Šta znači sve to bušenje, ispitivanje, osluškivanje, ispitivanje mikroskopom, ta podela prostora zgrade na izračunate kvadratne santimetre – nije li sve to samo jedno preuveli-čavanje primene jednog principa ili čitavog niza principa istraživanja, koji se zasnivaju na nizu poznatih iskustava o ljudskoj sposobnosti, a koje je prefekt usvojio u svojoj dugoj praksi prilikom ispunjavanja dužnosti? Zar niste opazili da on potpuno veruje da svaki čovek krije pismo – ako ne baš u rupi izbušenoj stvrdlom u nozi od stolice – ono bar, u nekom zabačenom holu ili uglu, savetovan da tako učini od onog istog duha koji savetuje čoveka da sakrije pismo u provrtenoj rupi u nozi od stolice? Zar niste primetili takođe da su takvi resherche budžaci za skrivanje prilagođeni samo za obične prilike, a njih će izab-rati samo ljudi običnih sposobnosti, jer u svim slučajevima skrivanja položaj sakrivenog predmeta, njegov položaj na taj resherche načinje u prvom redu mesto koje bi se moglo pretpostaviti i koje se pretpostavlja, te, odatle, njegovo pronalaženje ne zavisi samo od pronicljivosti nego takođe i od proste brižljivosti, strpljenja i odlučnosti onih koji traže. A kad je u pitanju važan slučaj, ili, što je isto u očima policajca, kad je nagrada velika, kva-liteti ljudi koji su u pitanju nikad ne dolaze u sumnju. Vi ćete sad shvatiti šta ja mislim kad tvrdim da bi, ako je ukradeno pismo sakriveno ma na kom mestu u granicama prefek-tovog istraživanja – drugim rečima ako je princip tog skrivanja bio usvojen po principima prefektovim – pronalaženje bilo veoma lako. Međutim, ovaj činovnik se grdno prevario, i njegov poraz u velikoj meri je posledica pretpostavke da je ministar glupak, pošto je poz-nato da naginje pesništvu. Svi pesnici su glupaci, to prefekt dobro zna, i on je kriv samo zbog toga što je non distributio medii odatle izvukao zaključak da su sve budale pesni-ci.
– A je li on zaista pesnik? – zapitah.
– Znam da su njih dva brata, a obojica su poznati kao ljudi od pera. Ministar je, mis-lim, pisao naučne rasprave o diferencijalnom računu.
– On je matematičar, a ne pesnik?
– Varate se. Ja ga znam dobro – on je i jedno i drugo. Dobar je i kao pesnik i kao ma-tematičar; da je samo matematičar on ne bi imao da rasuđuje uopšte, a to bi te još kako išlo u račun prefektu.
– Iznenađujete me – rekoh – takvim mišljenjem, koje je u oprečnosti sa usvojenim mišljenjem celog sveta. Ne nameravate valjda da poništite vekovima usvojeno mišljenje. Matematičko rasuđivanje odavno se smatra kao rasuđivanje par exellence.
Il y à aparier – odgovori Dipen, citirajući Šamfora, que toute idée publigue, toute convention reçue, est une sottise, car elle a convenu au plus grand nombre?
Matematičari su, slažem se sa vama, učinili mnogo da pronađu dobro poznate zablu-de na koje vi ciljate, a istina je najveća zabluda od svih njihovih pronalazaka.
Sa dostojnom umešnošću i u najboljoj nameri, na primer, oni su uveli izraz "analiza" i dodali ga algebri. Francuzi su pronalazači te osobite laži, ali ako je izraz od ikakve važ-nosti, ako reči izvlače kakvu korist od prisposobljavanja, onda "analiza" znači "algebra", isto toliko kao što u latinskom "ambitus" znači "ambicija", "religio" "religija", ili "homi-nes honesti" "red plemića".
– Vidim ja da ste u svađi s nekim matematičarima u Parizu – rekoh – ali nastavite.
– Ja sporim o korisnosti, a samim tim o vrednosti tog rasuđivanja koje se primenjuje u bilo kojem naročitom obliku, drukčijem no što je to apstraktna logika.
Sporim naročito o rasuđivanju koje je proisteklo iz matematičkih izučavanja. Mate-matika je nauka o formi i veličini, matematičko rasuđivanje je samo logika dodata razmi-šljanjima o formi i veličini.
Velika zabluda je pretpostavka da su čak i istine takozvane čiste algebre apstraktne ili opšte istine. A ta zabluda je toliko čuvena da se ja zaista čudim kako su je primili ši-rom sveta. Matematički aksiomi nisu aksiomi opšte istine. Ono što je tačno za odnos – u pogledu forme i veličine, često je veoma pogrešno, na primer, u pogledu na moral.
U ovoj drugoj nauci obično je netačno da su sastavni delovi jednaki celini. I u hemiji postavka nije tačna. U pogledu motiva nije tačna iz dva razloga, jer svaka od datih vred-nosti ne mora neophodno da bude vrednost kad je sastavni deo celine, kao kad je vrednost kad stoji sama za sebe. Ima bezbroj drugih matematičkih istina, koje su to samo u grani-cama odnosa. Ali, matematičar ih, po navici, brani sa stanovišta određenih istina, kao da se one sasvim uopštene mogu promeniti kao što ih svet, u stvari, i zamišlja. Brajant u svojoj veoma učenoj "Mitologiji" pominje jedan istovetni izvor omaški, kad kaže: "...da, iako se u paganske motive ne veruje, ipak se mi stalno zaboravljamo i izvodimo zaključ-ke iz njih, kao da su zaista stvarni". Međutim, ti matematičari, koji su i sami pagani, veru-ju takođe u "paganske motive" i donose zaključke na osnovu njih, ne toliko zbog zabo-ravnosti, koliko zbog neuračunljive nesposobnosti.
Ukratko, ja još nisam sreo samo matematičara koji ne bi verovao u jednake korene, ili matematičara koji ne bi tajno smatrao za vrhunac svoje vere da je x2+px apsolutno i nepobitno ravno q. Recite jednom od te gospode, kao za probu, molim vas, da se može desiti da x2+px nije uvek ravno q, i, pošto mu objasnite šta ste time hteli da kažete, bežite dalje od njegovog domašaja, jer će se sigurno postarati da vas izbije.
– Hoću da kažem – nastavi Dipen, dok sam se ja samo smejao njegovim poslednjim mislima – da prefekt ne bi imao nikakve potrebe da mi da ovaj ček, da je matematičar bio samo matematičar. Međutim, ja ga znam i kao matematičara i kao pesnika, i koje mere su bile prilagođene njegovoj sposobnosti, toliko sam uzeo u obzir okolnosti u kojim se nala-zio. Ja ga znam kao dobro vaspitanog čoveka i kao drskog intriganta. Takav čovek, zak-ljučio sam, neće dozvoliti da bude okrivljen običnim policijskim postupkom u poslu. On nije mogao da ne predvidi – a događaji su dokazali da je predvideo – zasede kojima je bio podvrgnut.
On je morao predvideti, zaključio sam, tajno pretraživanje njegovog prebivališta. Njegovo često odsustvo od kuće noću, koje je prefekt pozdravio kao izvestan uslov za svoj uspeh, smatrao sam samo za lukavstvo, da bi pružio mogućnost policiji za podroban pretres i da je na taj način što brže ubedi da donese zaključak, do koga je G. u stvari naj-zad i došao, da pismo nije na prostoru njegovog prebivališta. Siguran sam, takođe, da je ceo tok misli koje sam vam sad sa izvesnom teškoćom u pogledu pojedinosti izneo, od-nosno nepromenljivosti policijskog postupka u traženju sakrivenih stvari – siguran sam da je ceo taj tok misli posigurno prošao kroz ministrovu glavu. To ga je obavezno natera-lo da prezre obične budžake za sakrivanje. Ne bi mogao, razmišljao sam, da bude toliko slabodušan a da ne vidi da bi mnogo zamršenija kao i najobičnija fioka njegove kuće bila isto tako otvorena, kao što bi se to moglo desiti u njegovom javnom kabinetu; znao je da bi sva ta mesta bila dostupna očima, ispitivanjima, svrdlima i mikroskopima prefektovim. Uvideo sam, najzad, da će se on rukovoditi, što je sasvim prirodno, jednostavnošću. Vi ćete se setiti možda kako se prefekt svirepo smejao kad sam ja ukazao prilikom našeg prvog susreta da je sasvim mogućno da za njega predstavlja najveću teškoću baš to što je misterija veoma prosta.
– Da – rekoh – sećam se dobro njegovog smeha. Zaista sam mislio da će dobiti na-pad.
– Materijalni svet – nastavi Dipen – obiluje veoma određenim anomalijama nemate-rijalnog. Na taj način nešto od prave istine dato je u retorskoj dogmi da može da se stvori metafora ili nešto slično tome da bi se osnažio neki argument, a i da bi se ulepšao opis. Princip vis inertiae, na primer, izgleda identičan u fizici i metafizici. A ništa veća nije ni ona istina da se veće telo teže stavlja u pokret od manjeg i da njegov posledični mo-mentum odgovara tom naporu, nego što je to slučaj u metafizici, koja uslovljuje veću snagu, iako su u svojim pokretima efikasniji, stalniji i sa više promena od onih nižeg stu-pnja, ipak su nepokretljiviji i lakše mogu da dovedu u zabunu. S druge strane, da li ste ikad primetili neku od firmi nad vratima radnji koje najviše padaju u oči?
– Nikad na to nisam mislio – rekoh.
– Ima jedna igra sa zagonetkama – nastavi on – koja se igra na geografskoj karti. Je-dna strana zahteva od druge da nađe zadatu reč na raznobojnoj isprepletanoj površini ma-pe. Novajlija u igri obično se trudi da zbuni svoje protivnike dajući im najkraća imena, ali onaj ko je vešt bira takve reči koje su napisane krupnim slovima i protežu se s jednog do drugog kraja mape. Te reči, kao i oznake i plakate po ulicama, napisane suviše krupnim slovima, ne privlače pažnju već samim tim što su isuviše vidljive. I ovde je fizička omaš-ka sasvim istovetna sa oralnim nepoimanjem kojim se duh trudi da ne zapazi one okol-nosti koje su tako nametljivo i same po sebi očigledne. Ali, izgleda da je ovo gledište ko-je premaša sposobnost prefektovog shvatanja, da je ministar sklonio pismo na očigled celom svetu i da je izabrao najbolji način da ma ko od tog sveta to primeti.
– Najviše sam polagao na smelu, brzu i pronicljivu ministrovu pamet: na zaključak da dokumenat mora da bude uvek pri ruci ako želi da ga dobro iskoristi i pored odlučnog tvrđenja prefektova da se dokumenat ne nalazi sakriven u oblasti njegovog toliko cenje-nog istraživanja. A najviše me zadovoljavalo rešenje da je ministar, da bi sakrio pismo, pribegao pojmljivom i pronicljivom sredstvu – da ga uopšte ne sakrije.
– Sav u tim mislima, snabdeo sam se jednim tamnim naočarima i otišao jednog jutra, kao sasvim slučajno, u ministrovu kuću. Našao sam ga kod kuće kako zeva, lenčari i izle-žava se, kao obično kad želi da dâ vid da umire od dosade. On je, možda, najenergičnije ljudsko stvorenje na svetu – ali samo kad ga niko ne gleda.
– Izvinio sam se zbog crnih naočara i požalio mu se da moram da ih nosim zbog sla-bih očiju, a iza naočara ja sam pažljivo i podrobno razgledao ceo apartman, dok sam, na izgled, obraćao pažnju samo na razgovor moga domaćina.
– Obratio sam naročitu pažnju na pisaći sto za kojim je sedeo i na kome su ležala ra-znovrsna pisma i ostale hartije, jedan ili dva muzička instrumenta i nekoliko knjiga. Tu, međutim, posle dugog i veoma pažljivog ispitivanja, ne primetih ništa što bi probudilo naročitu podozrivost.
– Najzad, moje se oči prelazeći preko sobe zaustaviše na jednom ramu od kartona koji je visio na prljavoj plavoj traci sa malog tucanog izbočenja iznad same sredine kami-na. U tom ramu, koji je imao tri ili četiri pregrade, bilo je pet-šest posetnica i jedno pis-mo. To pismo je bilo veoma prljavo i izgužvano.
Bilo je pocepano gotovo na dve polovine, preko sredine, iz čega bi se zaključilo da je sasvim bezvredno. Na njemu je bio veliki crni pečat sa znakom D.
koji je bio veoma vidan i bilo je adresovano ženskim rukopisom na D., samog minis-tra. Bilo je zabodeno nebrižljivo, pa čak reklo bi se i prezrivo u jednu od gornjih pregrada rama.
– Samo što sam pogledao to pismo, i ja zaključih da je to ono za kojim sam se dao u poteru. Razume se, ono se u potpunosti razlikovalo od onog koje nam je prefekt opisao. Ovo je imalo veliki crni pečat sa znakom D., ono je imalo mali i crven, sa vojvodskim grbom porodice S. Ovde je adresa bila u deminutivu i pisana ženskom rukom, kod onoga je adresa, izvesnoj kraljevskoj ličnosti, bila jasna i smela; sama veličina odgovarala je običnom pismu, ali, najzad, osnov tih razlika, koje su bile izlišne! Prljavština, izgužvana i pocepana hartija, sve toliko u suprotnosti sa istinskim ministrovim navikama, i sve to to-liko nametljivo u nameti da prevari posmatrača da donese zaključak da je pismo sasvim bezvredno; te stvari, zajedno sa položajem dokumenta, svakom posetiocu pred očima, sve je to dovelo do saglasnosti za jedan zaključak do koga sam došao: te stvari, pomislih, po-buđuju veliku sumnju kod čoveka koji je došao s namerom da sumnja.
– Produžio sam posetu što je moguće više, a za to vreme vodio sam s ministrom raz-govore o veoma zanimljivim stvarima, koje su mi bile dobro poznate i koje su mogle da zadrže njegofvu pažnju, da ga zanesu, a za to vreme u stvari sam svu pažnju posvećivao pismu. Ispitujući ga proučavao sam u pameti njegov spoljni izgled i položaj u ramu; ispi-tujući ivice hartije primetio sam da su iskrzanije no što bi trebalo. Izgledalo je kao kad je tvrdi papir jednom savijen i poravnat, a onda ponovo savijen na obratnu stranu po istom prevoju ili ivicama koje čine originalni koverat. To otkriće bilo je dovoljno. Bilo mi je jasno da je pismo bilo prevrnuto kao rukavica, ponovo adresovano i ponovo zapečaćeno. Oprostih se sa ministrom i smesta odoh ostavljajući na stolu zlatnu tabakeru.
– Idućeg jutra došao sam po tabakeru, pa veoma usrdno nastavismo razgovor od pro-šlog dana. Međutim, dok smo mi bili zabavljeni razgovorom, ču se potmuo pucanj iz piš-tolja tačno ispod prozora kuće a za njim se čuše prestravljeni povici i galama uplašene gomile. D. požuri do prozora, otvori ga i pogleda napolje. U međuvremenu ja sam se pri-bližio ramu, uzeo pismo, strpao ga u džep, a zatim na njegovo mesto stavio jedno slično (bar što se tiče njegovog spoljnog izgleda), koje sam bio pažljivo pripremio kod kuće – imitirajući znak D. veoma lako a isto tako i pečat koji je imao oblik hleba.
– Galamu na ulici izazvalo je luđačko ponašanje nekog čoveka sa puškom. On je pu-cao na gomilu žena i dece. Ispostavilo se, međutim, da je metak bio ćorak, i čovek je puš-ten da ode jer su ga smatrali za mesečara ili pijanicu. Kad je otišao, D. se udalji od prozo-ra, kome sam se i ja približio čim sam se dočepao pisma. Uskoro se oprostih od njega. Takozvani mesečar bio je čovek u mojoj službi.
– Ali, u koju ste svrhu zamenili pismo kopijom? Zar nije bilo bolje da ste ga prilikom prve posete otvoreno zgrabili i otišli?
– D. je – odgovori Dipen – svirep i veoma naprasit čovek. Njegova kuća, takođe, nije bez posluge koja čuva njegove interese. Da sam izvršio divljačko prisvajanje, nikada ne bih živ napustio ministrovu kuću. Dobri ljudi u Parizu nikad više ne bi čuli za mene. Vi znate moje političke naklonosti. U ovom slučaju postupao sam kao pristalica dame koje se to ticalo. Osamnaest meseci ministar je nju držao u svojoj vlasti. Sad ona njega drži u svojoj – a zatim, kad dozna da više ne raspolaže pismom, on će nastaviti sa svojom lice-mernošću, kao što je i ranije činio. Odatle će neizbežno uslediti njegova politička propast. Njegov pad neće biti ništa manje strmoglav no što će biti grub. Lepo je to rečeno facilis dascensus Averni, ali u svim slučajevima penjanja, kao što je Katalani rekao u pevanju, daleko je lakše penjati se nego sići. U sadašnjem slučaju ja nemam simpatija, čak ni mi-losti – prema onom koji silazi. On je taj monstrum horrendum, jedan čovek bez načela genija. Ja, međutim, priznajem da bih veoma rado želeo da znam tačan smisao njegovih misli, budući pobeđen od one koju je prefekt nazivao "izvesna osoba", kad poniženo bude otvarao pismo koje sam mu ostavio u ramu.
– Kako? Jeste li stavili tamo nešto naročito?
– Pa... ne bi bilo pravo ostaviti pismo prazno... to bi moglo da ga naljuti. Jednom mi je D., u Beču, učinio paklenu uslugu, pa sam mu ja rekao, sasvim u šali, da mu to neću zaboraviti. Te tako, znajući da će biti malo radoznao da dozna ko ga je tako nasamario, smatrao sam da je šteta da mu ne pružim tu priliku. On dobro poznaje moj rukopis, pa sam samo prepisao na sredini belog lista reči: "... Un dessein funeste S' il n'est d 'Atree, est digne Thyeste". Ti stihovi se mogu naći u Krebijonovom "Atreju".
1845.
Preveo Momčilo Jojić

MOĆ REČI
OINOS: Oprosti, Agatose, slabost duha što se novom okitio besmrtnošću!
AGATOS: Ništa nisi izrekao, Oinose, što bi zahtevalo oproštaj. Čak ni ovde znanje nije stvar intuicije. U potrazi za mudrošću, slobodno zatraži od anđela da ti je udele!
OINOS: Ali u onom sam životu sanjao da ću istoga trena sve saznati i tako istoga trena prećutati sreću jer mi je sve poznato.
AGATOS: Ah, nije sreća u znanju, nego u sticanju znanja! Večno saznavanje večno je blaženstvo; ali znati sve bilo bi kletva đavola.
OINOS: Ali zar Svevišnji ne zna sve?
AGATOS: To (budući da je on Najsrećniji) mora da bude ono jedino što je čak i NJEMU nepoznato.
OINOS: Ali, pošto nam se znanje svaki čas povećava, neće li na kraju morati sve da se sazna?
AGATOS: Pogledaj ove nedokučive daljine! Pokušaj da zadržiš pogled na mnoštvu zvezdanih vidika dok polako lebdimo kroz njih – ovako – i još jednom! Nije li čak i du-hovni vidik posvuda preprečen nepreglednim zlatnim zidovima svemira? – zidovima saz-danim od neizbrojivih bleštavih tela stopljenih u jedno?
OINOS: Jasno vidim da beskonačnost materije nije san.
AGATOS: U Edenu nema snova – no pogledaj, beskonačnosti materije šapuće se ovde da joj je jedina svrha da obezbedi neiscrpne izvore na kojima duša može da utoli želju za znanjem, u njoj samoj zauvek neutoljenu – jer ukoliko se utoli, ugasnulo bi biće duše. Ispitaj dakle, Oinose, slobodno i bez straha.
Dođi! neka nam levo ostane glasan sklad Plejada i bacimo se s prestola na zvezdane Orionove livade, gde se umesto ljubičica te pitomih i divljih daninoć cvetića prostiru leje trostrukih i trobojnih sunaca.
OINOS: A sad me, dok odmičemo, pouči Agatose! – govori mi znanim zemaljskim glasom! Nije mi jasno na šta misliš kad spominješ načine ili metode onog što smo, u smr-tnom svom veku, navikli da zovemo Stvaranjem? Hoćeš da kažeš da Stvoritelj nije Bog?
AGATOS: Hoću da kažem da Tvorac ne stvara.
OINOS: Objasni!
AGATOS: Stvarao je samo u početku. Tobožnja stvorenja što se sada neprekidno ra-đaju u svemiru tek moraju da se razmatraju kao posredni ili indirektni, a ne kao direktni ili neposredni rezultati Božanske stvaralačke moći.
OINOS: Ta bi se misao, moj Agatose, među ljudima smatrala krajnje jeretičkom.
AGATOS: Među anđelima se, moj Oinose jednostavno prihvata kao istina.
OINOS: Toliko mogu da razumem: da određeno delovanje, kako je mi nazivamo, Prirode ili prirodnih zakona može, pod određenim uslovima, uroditi nečim u potpunosti nalik rezultatu stvaranja. Nedugo pre konačne propasti Zemlje bilo je, dobro se sećam, mnogo uspešnih eksperimenata sa, kako su to neki filozofi u svojoj slabosti nazvali, stva-ranjem sićušnih živih organizama (animalculae).
AGATOS: Slučajevi o kojima govoriš u stvari su primeri stvaranja drugog reda – i jedine vrste stvaranja koje uopšte postoje, sve od kako je prva reč podarila život prvom zakonu.
OINOS: Nisu li zvezdani svetovi što iz bezdana nepostojanja svakog trena silovito niču na nebesima – nisu li te zvezde, Agatose, neposredno delo Kraljevih ruku?
AGATOS: Pokušaću, moj Oinose, da te korak po korak dovedem do određenog shvatanja. Dobro znaš da, kao što nijedna misao ne može nestati, nema nijednog dela bez beskonačnog rezultata. Pokreti naših ruku, na primer, dok smo boravili na Zemlji, stvara-le su vibracije u atmosferi koja okružuje. Vibracije su se širile u beskraj, sve dok se ne bi prenele u svaku česticu zemljinog zraka, koji je od tad, i zauvek pokrenut tim jednim po-kretom ruke. Matematičarima naše planete ta je činjenica dobro poznata. Štaviše, tačno su izračunali specijalne efekte do kojih se na temelju posebnih impulsa dolazi u tečnosti, te se tako moglo lako odrediti u kojem će tačno razdoblju impuls datog domašaja da zao-kruži zemljinu kuglu i utisne se (zauvek) u svaki atom njene atmosfere.
Retrogadnim računanjem nije im bilo teško iz datog efekta, u zadatim uslovima, da odrede vrednost prvobitnog impulsa. Videći da su rezultati bilo kojeg impulsa apsolutno beskonačni, i videći da se algebarskom analizom deo tih rezultata može dokazati, i videći, pri tom, lakoću retrogradnog računanja – ti su matematičari istovremeno uvideli da sama ta vrsta analize sadrži u sebi sposobnost beskrajnog napretka – da su njenom usavršava-nju i primenjivosti nezamislive granice, osim u duhu onog ko je usavršava ili primenjuje. Ali na tom su mestu naši matematičari zastali.
OINOS: A zbog čega su, Agatose, trebali da idu dalje?
AGATOS: Zbog nekih nadasve važnih razloga. Iz toga što su znali bio je moguć zak-ljučak da beskonačno razumnom biću – biću kojem je razotkriveno savršenstvo algebar-ske analize – nije ni malo teško da sledi svaki impuls koji je poslat u vazduh – i kroz nje-ga u etar – sve do najdaljih ishoda u ponajdaljem, čak beskonačnom vremenu. Može se dokazati da svaki takav impuls koji je poslat u vazduh mora, na kraju, da se utisne u sva-ku pojedinačnu stvar što postoji unutar svemira; a beskonačno razumno biće – biće kakvo zamišljamo – moglo bi da ih sledi sve dalje i dalje u njihovim preobraženjima iz starih oblika – ili, drugim rečima, u njihovom stvaranju novih – sve dok ih, konačno neutisnute, ne nađe kao odraz s Božanskog prestola. A takvo biće ne samo što bi za to bilo sposobno nego, u makojem razdoblju, pruži li mu se kakav rezultat – koja od onih bezbrojnih ko-meta, na primer – ne bi mu bilo teško retrogradnom analizom da odredi koji ju je prvobi-tni impuls doveo. Ta moć retrogradacije u apsolutnoj punoći i savršenstvu – ta sposob-nost povezivanja svih posledica sa svim uzrocima u svim razdobljima – isključivo je, da-kako, povlastica Božanstva – ali u svim mogućim stupnjevima osim u apsolutnom savr-šenstvu, tu moć primenjuje i svekoliko mnoštvo Anđela.
OINOS: Ali ti govoriš samo o impulsima u vazduhu.
AGATOS: To što govorim o vazduhu vredi samo za Zemlju; ali opšta postavka se odnosi jedino na impulse u eteru – koji je, budući da jedini ispunjava sav prostor, na taj način veliki prenosilac stvaranja.
OINOS: Dakle, svakoje kretanje, bilo koje prirode, stvaranje?
AGATOS: Mora biti tako; ali jedna prava filozofija odavno uči da je izvor sveg kre-tanja misao – a izvor sve misli.
OINOS: Bog.
AGATOS: Govorio sam ti, Oinose, kao što bih govorio detetu lepe Zemlje, koje od-nedavno nema, o impulsima u Zemljinoj atmosferi.
OINOS: Da, govorio si.
AGATOS: I dok sam govorio, nije li ti pala na pamet misao o fizičkoj moći reči! Ni-je li svaka reč impulsom pokrenuti vazduh?
OINOS: Ali zašto plačeš, Agatose – i zašto, oh, zašto su ti klonula krila sada dok lebdimo iznad ove zvezde – najzelenije, a ipak najstrašnije od svih što smo sreli na svom letu? Sjajno njeno cveće nalik je na vilinski san – a žestoki vulkani na strasti uzburkanog srca.
AGATOS: Nisu im nalik, nego to jesu! Tu divlju zvezdu – a minula su od tada tri stoleća – stvorio sam izgovarajući nekoliko strastvenih rečenica, sklopljenih ruku i suznih očiju kod nogu svoje ljubljene. Njeno sjajno cveće jesu najdraži od svih neispunjenih snova, a razjareni vulkani jesu strasti najuzburkanijeg i najprkosnijeg od svih srca.
1845.
Prevela Dejana Dačović

NEKOLIKO REČI SA MUMIJOM
Simpozijum koji je održan prethodne večeri previše me je umorio. Imao sam strašnu glavobolju i bio sam beznadežno pospan. Umesto da zbog toga izađem napolje i prove-dem veče kako sam nameravao, palo mi je na pamet da ne mogu učiniti mudriju stvar ne-go pojesti zalogaj-dva za večeru i smesta otići u krevet.
Laku večeru, naravno. Veliki sam ljubitelj zeca na velški način. Međutim, više od je-dne funte, odjednom, ne može se uvek savetovati. A još uvek ne postoji neka stvarna primedba za dve. A, između dve i tri, jedva da postoji jedna jedinica razlike. Možda bih se odlučio i za četiri. Moja žena će sigurno uzeti pet; ali, naravno, pobrkala je dve vrlo različite stvari. Odlučujem se da prihvatim apstraktni broj – pet; ali on se konkretno od-nosi na flaše Braun Stauta, bez kojih treba izbegavati velškog zeca.
Završivši tako oskudni obed i navukavši noćnu kapu, sa spokojnom nadom da ću u njoj uživati do podneva sledećeg dana, smestih glavu na jastuk i bez oklevanja padoh u dubok san.
Ali kada su se ispunile nade čovečanstva? Nisam ni triput zahrkao, kad je zvonce ulaznih vrata besno zazvonilo, a odmah zatim me je probudilo nestrpljivo udaranje alke. Trenutak kasnije, dok sam još uvek trljao oči, žena mi pred lice gurnu poruku mog starog prijatelja, doktora Pononera. Glasila je: Dragi moj, dobri prijatelju, čim budeš ovo primi-o, svakako dođi do mene. Dođi i pomozi nam da se radujemo. Najzad sam, posle istrajnih posredovanja, dobio dozvolu, od direktora gradskog muzeja, za ispitivanje mumije – znaš na koju mislim. Imam dozvolu da je raspovijem i otvorim, – ako je to potrebno. Biće pri-sutno samo nekoliko prijatelja – naravno i ti. Mumija je sada kod moje kuće i počećemo da je razmotavamo večeras tačno u jedanaest.
Zauvek tvoj Pononer Kad stigoh kod "Pononera", pade mi na pamet da sam bio bu-dan onoliko koliko je potrebno da čovek bude. U ekstazi sam iskočio iz kreveta, obarajući sve na svom putu; obukao sam se brzinom zaista čudesnom, i najbrže što sam mogao krenuo doktoru.
Tamo pronađoh vrlo uznemireno društvo. Čekali su me sa mnogo nestrpljenja; mu-mija se pružala preko trpezarijskog stola; njeno ispitivanje je započelo čim sam ušao.
Bila je to jedna od dve mumije koje je, pre nekoliko godina, kapetan Artur Sabritiš doneo iz grobnice blizu iz Eliatisa, u libanskim planinama, koje su prilično udaljene od Tebe na Nilu. Pećine su na ovom mestu, mada manje veličanstvene od grobnica u Tebi, bile interesantnije, zahvaljujući brojnim ilustracijama privatnog života Egipćana. Rekli su da je odaja iz koje je uzet naš primerak bila vrlo bogata takvim ilustracijama, i da su zi-dovi bili potpuno prekriveni freskama i bareljefima, dok su kipovi, vaze i mozaici bogatih šara nagoveštavali ogromno bogatstvo pokojnika.
Blago je bilo povereno muzeju, u potpuno istom stanju u kojem ga je kapetan Sabri-tiš pronašao; to jest, kovčeg nije bio otvaran. Stajao je tako osam godina, podvrgnut jedi-no spoljašnjem javnom ispitivanju. Zbog toga smo, sada, imali na raspolaganju celu mu-miju, i onima koji znaju kako retko do naših obala stiže nepretrešena starina odmah će biti jasno da smo posedovali dobar razlog da sami sebi čestitamo na velikoj sreći.
Prilazeći stolu, videh na njemu ogromnu kutiju, ili sanduk, dugačak skoro sedam stopa, možda tri stope širok, i oko dve i po stope visok. Bio je duguljast – a ne u obliku kovčega. Činilo se, na prvi pogled, da je izrađen od drveta sikomore (platanus), ali smo posle njegovog zarezivanja otkrili da je to karton ili, tačnije, papiermaché? napravljen od papirusa. Bio je gusto ornamentisan slikama koje su predstavljale pogrebne scene i druge tužne teme, a između kojih su se u različitim pravcima pružale serije hijeroglifa koje su se, bez sumnje, odnosile na pokojnikovo ime.
Srećom, jedan od članova našeg društva bio je i gospodin Glidon, a on nije imao problema u prevođenju tih slova, koja behu jednostavno fonetska i predstavljahu reč Alamistekeo.
Imali smo izvesnih teškoća oko otvaranja sanduka jer nismo želeli da ga oštetimo, ali, najzad, pošto smo izvršili zadatak, stigli smo do drugog, koji je sada bio u obliku kovčega i po veličini znatno manji od spoljašnjeg, ali mu je u svakom drugom pogledu bio sličan. Prostor između ova dva sanduka bio je ispunjen kalafonijumom, koji je, u iz-vesnoj meri, izbrisao boje unutrašnje kutije.
Posle otvaranje, ove poslednje, što smo učinili sasvim lako, stigli smo do trećeg san-duka, takođe u obliku kovčega, koji se od drugog razlikovao ne po detaljima, već po ma-terijalu; beše to kedrovina; kovčeg je još uvek emitovao čudesan i jako aromatičan miris tog drveta. Između trećeg i drugog sanduka nije bilo razmaka; jedan je tačno odgovarao drugome.
Pošto smo odstranili i treći sanduk, otkrili smo i izvadili samo telo. Očekivali smo da ga, što je normalno, nađemo obavijenog gustim rolnama, ili zavojima, od lanenog platna, ali smo, umesto ovoga, našli jednu vrstu korica, načinjenih od papirusa, tanko pozlaćenih i obojenih, i premazanih slojem melema. Slike su prikazivale razne teme povezane sa očekivanim dužnostima duše i njenim predstavljanjem raznim božanstvima, kao i mnoge identične ljudske figure, koje su, vrlo verovatno, predstavljale portrete balsamovanog. Protežući se od glave do pete, nalazio se okomit natpis u fonetskim hijeroglifima, koji je ponovo davao njegovo ime i titule, kao i imena i titule njegovih rođaka.
Oko tako "ukoričenog" vrata nalazila se ogrlica od cilindričnih staklenih perli, razli-čitih boja i tako složenih da su, sa krilatom kuglom, obrazovale slike božanstava, skara-beja i dr. Oko uskog struka nalazila se slična ogrlica, ili opasač.
Ogulivši papirus, otkrili smo izvrsno očuvano telo, crvenkaste boje, bez primetnog mirisa. Koža je bila čvrsta, glatka i sjajna. Zubi i kosa su bili u dobrom stanju. Oči su (bar je tako izgledalo) bile izvađene i zamenjene staklenim, koje behu vrlo lepe i skoro život-ne, sa izuzetkom pomalo i suviše odlučnog izraza. Prsti i nokti su bili sjajno pozlaćeni.
Gospodin Glidon je bio mišljenja da je, zbog crvenila epiderma, celo balsamovanje izvršeno asfaltom; ali pošto smo čeličnim instrumentom zagrebali površinu i tako dobijen prah bacili u vatru, ubrzo se pojavila aroma kamfora i drugih guma prijatnog mirisa.
Vrlo pažljivo smo ispitivali telo, ne bismo li otkrili uobičajene otvore kroz koje je ut-roba izvađena, ali, na svoje iznenađenje, nismo mogli otkriti nijedan.
U tom periodu nijedan član našeg društva nije znao da se cele ili neotvorene mumije nisu baš tako retko sretale. Bilo je uobičajeno da se mozak ukloni kroz nos, a creva kroz rez sa bočne strane; telo bi tada bilo obrijano, okupano i posoljeno, a posle nekoliko od-ležanih nedelja počinjala bi, verovatno tako nazivana, operacija balsamovanja.
Pošto se nije mogao otkriti nijedan trag otvaranja, doktor Pononer je taman pripre-mio svoje instrumente za seciranje, kada sam primetio da je već prošlo dva sata. Zbog toga smo se složili da ispitivanje unutrašnjosti odložimo do sledeće večeri; i upravo smo se spremali da se rastanemo, kada je neko predložio eksperiment, dva, sa Voltinom bate-rijom.
Primena elektriciteta na mumiju staru najmanje tri ili četiri hiljade godina bila je, ako ne vrlo mudra, ono još uvek dovoljno originalna ideja, te smo se svi smesta složili. Oko jedne desetine u zbilji i devet desetina u šali pripremili smo, u doktorovom kabinetu, ba-teriju i tamo preneli Egipćanina.
Uz dosta muka uspeli smo da neke delove slepoočnog mišića, koji su izgledali manje okamenjeni od ostalih delova tela, ali, naravno, nisu, kao što smo očekivali, davali bilo kakav nagoveštaj galvanske osetljivosti, dovedemo u kontakt sa žicom. Ovaj prvi ogled bio je zaista presudan, i taman smo jedan drugome, uz srdačan osmeh zbog sopstvene ap-surdnosti, poželeli laku noć, kada mi pogled koji slučajno bejaše pao na mumijine oči os-tade tamo prikovan. Taj brzi pogled je bio dovoljan da me uveri kako su očne jabučice, za koje smo pretpostavljali da su staklene i koje smo zapazili zbog njihovog neobičnog izra-za, sada bile toliko prekrivene kapcima da je jedino mali deo tunica albuginea ostao vid-ljiv.
Sa krikom sam usmerio pažnju na tu činjenicu, i ona je svima odmah postala očigle-dna.
Ne mogu reći da sam bio uznemiren ovim fenomenom, pošto u mom slučaju "uzne-miren" nije prava reč. Takav bih, verovatno, bio, ali me zbog Braun Stauta obuze tek ma-la nervoza. Što se tiče ostatka društva, oni nisu učinili ni najmanji pokušaj da sakriju is-kreni strah koji ih je obuzeo. Doktor Pononer je bio čovek za žaljenje. Gospodin Glidon je, nekim čudnim procesom, učinio sebe nevidljivim. Mislim da će gospodin Silk Bakin-gem jedva biti toliko smeo da porekne da je put pod sto našao na sve četiri.
Međutim, samo se po sebi razume da smo posle prvog šoka odlučili da bez oklevanja nastavimo eksperiment. Naše su operacije sada bile usmerene prema velikom prstu des-nog stopala. Napravili smo zarez sa spoljne strane os sesamoideum pollicis pedis, i tako došli do korena abductor mišića. Ponovo namestivši bateriju, priključili smo je na secira-ni nerv – kada je mumija, pokretom koji je prevazilazio sličnost živom, prvo podigla svo-je desno koleno, skoro dodirnuvši njime abdomen, a zatim ispravila nogu nezamislivom silinom, podarivši doktoru Pononeru udarac, koji je tog džentlmena, kao strelu iz katapul-ta, izbacio pravo kroz prozor na ulicu.
Izjurismo napolje en masse ne bi smo li doneli osakaćene ostatke žrtve, ali smo imali sreću da ga sretnemo na stepenicama kako se u neobjašnjivoj žurbi penje do kraja ispu-njen najstrasnijom filozofijom, i više nego ikad opsednut potrebom da nastavi naše eks-perimente sa žarom i odlučnošću.
Saglasno njegovom savetu, na licu mesta smo napravili dubok zasek na nosu, dok ga je sam doktor, naglim pokretom doveo u dodir sa žicom.
Duhovno i fizički – figurativno i bukvalno – efekat je bio električni. U prvom mo-mentu les je otvorio oči i ubrzano žmirkao nekoliko minuta, kako to čini gospodin Barnes u pantomimi; u drugom je kinuo; u trećem je seo na ivicu stola; u četvrtom je pesnicom tresnuo po licu doktora Pononera; a u petom, okrenuvši se prema messieurs Glidonu i Bakingemu, progovorio na vrlo dobrom egipatskom jeziku: – Moram vam reći, gospodo, da sam isto toliko iznenađen vašim ponašanjem koliko sam i ponižen. Od doktora Pono-nera se ništa bolje i nije moglo očekivati.
On je jedna mala, debela budala koja ne zna ništa bolje. Sažaljevam ga i opraštam mu. Ali od vas, gospodine Glidon – i od vas, Silk – koji ste putovali i stanovali u Egiptu – od vas, kažem, koji ste toliko dugo bili među nama, da isto toliko savršeno govorite egi-patski koliko pišete svoj maternji jezik – vas, koje sam uvek smatrao iskrenim prijatelji-ma mumija – zaista, od vas sam očekivao više džentlmenskog ponašanja. Šta da mislim o vama kad ste ovde mirno stajali i gledali kako me ružno iskorišćavaju. Šta da mislim o vašoj dozvoli da me Tom, Dik i Hari izvade iz kovčega i skinu moje odore, u ovoj bed-noj, hladnoj klimi? Kako je (da pređemo na stvar) trebalo da gledam na vaše pomaganje i podsticanje tog malog, bednog nitkova, doktora Pononera, pri potezanju mog nosa?
Može se bez dileme smatrati da smo, čuvši ovaj govor pod tim okolnostima, ili pole-teli prema vratima, ili pali u žestoku histeriju, ili u duboku opštu nesvesticu.
Kažem da se jedna od ove tri stvari mogla očekivati. Vrlo je verovatno da smo mogli upasti u jednu od njih, ili u sve zajedno. I na časnu reč, ne znam kako ili zašto nismo teži-li nijednoj. Ali možda se pravi razlog može nazreti u duhu ovog veka, koji se odvija po pravilu protivrečnosti, i gde se za sve nalazi rešenje ili putem paradoksa ili nemogućnosti. Ili, možda je, pre svega, mumijin preterano prirodni i običan ton uklonio užas sa njenih reči. Međutim, to je moguće, činjenice su jasne, i nijedan član našeg društva nije odao ni trunčicu strepnje niti smatrao da je bilo šta pošlo naročito loše.
Što se mene tiče, bio sam ubeđen da je sve u redu i samo sam ustuknuo korak van domašaja pesnice Egipćanina. Doktor Pononer, duboko zagledan u mumiju, gurnuo je ruke u džepove pantalona i prekornerno se zacrveneo. Gospodin Glidon je izvukao krag-nu košulje i gladio zaliske. Gospodin Bakingem je oborio glavu i stavio desni palac u levi ugao ustiju.
Egipćanin ga je gledao nekoliko trenutaka strogim pogledom, i najzad rekao sa pod-rugljivim osmehom: – Zašto ne govorite, gospodine Bakingem? Jeste li čuli šta sam vas pitao? Ili ne? Hajde, izvadite prst iz usta!
Na to je gospodin Bakingem stidljivo izvadio desni palac iz levog ugla usta i nadok-nađujući to, stavio svoj levi palac u desni ugao gorepomenutog otvora.
Pošto nije mogao da od gospodina D. dobije nikakav odgovor, figura se zlovoljno okrenula prema gospodinu Glidonu i opštim terminima, u odsečnom tonu, zapitala ono što smo i očekivali.
Gospodin Glidon je nadugačko odgovorio; i samo zbog nedostatka hijeroglifskih slova u američkim štamparijama ne mogu sebi pružiti to zadovoljstvo da ovde zabeležim njegov izvrstan govor.
Iskoristiću ovu priliku da primetim da su svi sledeći razgovori, u kojima je učestvo-vala mumija, vođeni na staroegipatskom, posredstvom (bar što se ticalo mene i drugih članova društva koji nisu putovali) – kažem posredstvom messteurs Glidona i Bakinge-ma, kao tumača. Ovi džentlmeni su mumijin maternji jezik govorili sa neuporedivom la-koćom i lepotom; ali ne mogu a da ne primetim da su se dva putnika povremeno (bez sumnje, zbog uvođenja slika sasvim modernih i, naravno, sasvim čudnovatih strancu), u nameri da prenesu određeno značenje, ograničila na korišćenje razumnih oblika. Na pri-mer, gospodin Glidon nije, u jednom trenutku, mogao Egipćaninu nikako da objasni reč "političar", sve dok nije skicirao, komadom ćumura, na zidu, malog gospodina sa čirevi-tim nosem, sa poderanim laktovima, koji stoji na panju, sa levom nogom povučenom nat-rag, desnom rukom izbačenom napred, sa stisnutom pesnicom, očima prevrnutim prema nebu, ustima otvorenim pod uglom od devedeset stepeni. Isto tako, gospodin Bakingein nije uspeo da objasni sasvim modernu ideju "perike", sve dok nije (na predlog doktora Pononera) pristao da, postavši bled u licu, skine svoju.
Lako će se razumeti da se u govoru gospodin Glidon uglavnom osvrnuo na ogromne koristi koje je nauka dobila od ispitivanja mumija sa izvađenim utrobama; onda se izvinio zbog bilo kakvog uznemiravanja koje smo mu mogli naneti; i završavajući slabim nago-veštajem (jer to jedva da je moglo biti nešto više) da, pošto su te sitnice sada objašnjene, mirno možemo nastaviti sa naumljenim ispitivanjem. Na to je doktor Pononer spremio svoje instrumente.
Učinilo se da se Alamistekeo pomalo koleba u odnosu na poslednji predlog govorni-ka. Bilo je to kolebanje čiju prirodu nisam jasno razumeo; ali izrazio je zadovoljstvo po-nuđenim izvinjenjem i, sišavši sa stola, rukovao se sa celim društvom.
Pošto se ova ceremonija završila, smesta smo se bacili na popravku šteta koje je skalpel naneo našem subjektu. Zašili smo ranu na slepoočnici, zavili smo mu stopalo i vrhu njegovog nosa pripojili kvadratni santimetar crnog melema.
Tada smo primetili da je grof (mislim da je to bila Alamistekeova titula) imao slabu drhtavicu – bez sumnje zbog hladnoće. Doktor Pononer se smesta uputio prema svom ormanu i ubrzo se vratio sa crnim odelom, napravljenim u najboljem stilu Dženingsa, sa parom nebeskoplavih kariranih pantalona, sa tregerima, ružičastom košuljom od gingana, brokamim kratkim kaputom sa faltama, belim vrećastim ogrtačem, štapom za šetnju sa kukom, šeširom bez oboda, kožnim čizmama sa patentom, dečijim rukavicama boje sla-me, monoklom, parom zalizaka i kravatom sa motivom vodopada. Usled razlike u veliči-ni između grofa i doktora (srazmera je bila dva prema jedan), bilo je izvesnih, skoro za-nemarljivih, teškoća u prilagođavanju odeće osobi Egipćanina; ali pošto je sve bilo sre-đeno, moglo se reći da je bio obučen. Gospodin Glidon mu je pružio ruku i poveo ga prema udobnoj stolici pokraj vatre, dok je doktor zazvonio i naručio cigarete i vino.
Razgovor je ubrzo oživeo. Naravno, izrazili smo mnogo radoznalosti zbog donekle neobične činjenice da je Alamistekeo još uvek živ.
– Mislio sam – primetio je gospodin Bakingem – da je trebalo već odavno da budete mrtvi.
– Zašto? – odgovorio je grof, vrlo zbunjen – ja sam star tek nešto malo više od sedam stotina godina! Moj otac je živeo hiljadu i ne bi se moglo reći da je bio izlapeo kad je um-ro.
Ovde je usledilo brzo propitivanje i proračun pomoću kojeg je postalo jasno da je starost mumije bila veoma pogrešno procenjena. Od kako je predata katakombama Eliati-sa, proteklo je pet hiljada pet stotina godina i nekoliko meseci.
– Međutim – ponovo je započeo gospodin Bakingem – moja primedba se nije odno-sila na vašu starost u periodu sahrane (želim, u stvari, da potvrdim da ste vi još uvek mlad čovek), već se moja aluzija odnosila na beskrajnost vremena koje ste, po sopstvenom pri-znanju, proveli zapakovani u asfaltu.
– U čemu? – zapitao je grof.
– U asfaltu – bio je istrajan gospodin Bakingen.
– Ah, da; znam otprilike na šta mislite; bez sumnje, to bi mogao biti odgovor, ali u moje vreme, jedva da smo upotrebljavali išta drugo do taerkurijum-bihlorid.
– Ali ono što posebno ne shvatamo – rekao je doktor Pononer – to je kako to da ste, pošto ste umrli i sahranjeni u Egiptu pre pet hiljada godina, danas ovde, potpuno živi, i još uvek izgledate tako dobro.
– Da sam, kako kažete, bio mrtav – odgovorio je grof – više je nego verovatno da bih to još uvek bio; pošto primećujem da je kod vas galvanizam još uvek u povoju, s njim ne možete izvršiti sve ono što je nama, u prastarim danima, bila prosta stvar. Ali činjenica je da sam pao u katalepsiju, i da su moji najbolji prijatelji mislili da sam mrtav ili da bi tre-balo da budem; zbog toga su me odmah balsamovali – pretpostavljam da znate osnovni princip procesa balsamovanja?
– Pa, ne baš sasvim.
– Ah, primećujem, vaše neznanje je za žaljenje. Dobro, ne mogu sada ulaziti a deta-lje; ali neophodno je objasniti da je bajsamovanje (pravimo govoreći) u Egiptu imalo za cilj da potpuno zaustavi sve životinjske funkcije koje su podložne starenju. Koristim reč "životinjske" u njenom najširem značenju, što uključuje ne samo fizičko već i moralno i vitalno biće. Ponavljam, da se vodeći princip balsamovanja kod nas sastojao u tome da trenutno zaustavi i održava u večnom iščekivanju sve životinjske funkcije podložne pro-cesu starenja. Da budem kratak, u bilo kakvom stanju da je osoba u vreme njenog balsa-movanja, u tom stanju će i ostati. Dakle, pošto sam, srećom, skarabejske krvi, balsamo-van sam živ, onakav kakvog me sada vidite.
– Skarabejske krvi! – uzviknuo je doktor Pononer.
– Da. Skarabej je bio oznaka, ili "oružje" vrlo slavne i vrlo retke plemićke porodice. Biti, "skarabejske krvi" značilo je samo biti jedan iz porodice čija je oznaka skarabej. Govorim slikovito.
– Ali kakve to veze ima sa time što ste živi?
– U Egiptu je bio opšteprihvaćen običaj da se telo, pre samog balsamovanja, liši cre-va i mozga; jedino se rasa skarabeja nije slagala sa tim običajem. Dakle, da nisam skara-bej, sada bih bio bez creva i mozga, a bez jednog ili drugog nezgodno je živeti.
– Primećujem – rekao je gospodin Bakingem – i pretpostavljam da su sve čitave mumije, koje su nam došle do ruku, iz rase skarabeja.
– Van svake sumnje.
– Mislio sam – rekao je gospodin Glidon, vrlo nenametljivo – da je skarabej bio je-dan od egipatskih bogova.
– Jedan od egipatskih stat – uzviknula je mumija, skočivši na noge.
– Bogova! – ponovio je putnik.
– Gospodine Glidon, zaista sam posramljen što od vas čujem da govorite na taj način – rekao je grof, vraćajući se u stolicu. – Nijedan narod na kugli Zemaljskoj nije nikada priznavao više od jednog boga. Skarabej, Ibis, i sl. bili su kod nas (kao što su slična stvo-renja bila kod drugih) simboli, ili mediji, kroz koje smo poštovali Stvoritelja suviše dos-tojanstvenog da bismo mu se direktno približili.
Ovde je nastala pauza. Najzad je doktor Pononer obnovio razgovor.
– Onda, iz onog što ste objasnili nije neverovatno – rekao je – da u katakombama u blizini Nila postoje i druge mumije plemena Skarabeja, koje su još u stanju života.
– U to se ne može sumnjati – odgovorio je grof; – svi Skarabeji, slučajno balsamova-ni živi, živi su i sada. Možda se neki od onih koji su namerno balsamovani još uvek nala-ze u grobnicama, pošto su na njih zaboravili oni koji su ih balsamovali.
– Hoćete li biti tako ljubazni da nam objasnite – rekao sam – šta ste mislili pod tim "namerno balsamovani"?
– Sa velikim zadovoljstvom – odgovorila je mumija, pošto me je natenane odmerila kroz svoj monokl – jer sam se prvi put usudio da joj se obratim direktnim pitanjem.
– Sa velikim zadovoljstvom – rekao je. – U moje doba, uobičajen ljudski vek bio je oko osamsto godina. Malo je ljudi umiralo, osim zbog najneobičnijih nesreća, pre starosti od šesto godina; neki su živeli duže od dekade vekova; ali osamsto godina se smatralo prirodnim vekom. Posle otkrića principa balsamovanja, koji sam vam već opisao, našim filozofima je palo na pamet da se hvalevredna radoznalost mogla zadovoljiti, i da je u isto vreme nauka mogla imati mnogo više koristi ako bi se ovaj prirodni vek živeo u ratama. U slučaju istorije iskustvo je pokazalo da je nešto slično bilo potrebno. Istoričar bi, nap-rimer, pošto bi dostigao starost od petsto godina, uz veliki trud napisao knjigu i onda bi bio pažljivo balsamovan. Ostavljao bi svojim izvršiteljima i ljudima koji su ga balsamo-vali instrukcije pro tem., da ga ožive posle prolaska izvesnog perioda, recimo petsto ili šesto godina. Nastavljajući život po isteku ovog perioda, on bi uvek nalazio svoje veliko delo pretvoreno u primerke nasumice vođenih pribeleški – odnosno, u vrstu književne arene za protivrečna nagađanja, zagonetke i lične polemike celog čopora razdraženih ko-mentatora. Otkrilo bi se da su ova nagađanja i dr., koja su prošla pod imenom zabeleški ili redigovanja, potpuno iskrivila ili uništila tekst, tako da je autor morao da "kruži lam-pom" ne bi li otkrio svoju sopstvenu knjigu. A kada bi je otkrio, nije ni bila vredna napo-ra traganja. Pošto je bila skroz dopisana, smatralo se da je obaveza istoričara da se odmah baci na posao, i iz perspektive svog sopstvenog znanja i iskustva ispravlja tradicije koje su se odnosile na epohu u kojoj je on živeo. Pojedini mudraci su pratili ovaj proces prera-đivanja i ispravljanja, tako da je on, s vremena na vreme, imao za posledicu zaštitu naše istorije od degeneracije u potpuni mit.
– Izvinjavam se – rekao je u tom trenutku doktor Pononer, nežno položivši šaku na Egipćaninovu ruku – izvinjavam se, ali mogu li se usuditi da vas za trenutak prekinem?
– Svakako, ser – odgovorio je grof, zastavši.
– Samo sam želeo da vam postavim pitanje – rekao je doktor. – Pomenuli ste istori-čarevo lično ispravljanje tradicija koje su se odnosile na njegovu epohu.
Molim vas, ser, koja se srazmera ovih kabala smatrala, u prošeku, ispravnom?
– Uglavnom se otkrilo da je kabala, kao što je pravilno nazivate, gospodine, tačno odgovarala činjenicama zabeleženim u neprerađenim istorijama; odnosno, nikad se nije pokazala, pod bilo kojim uslovima, nijedna posebna jota i kabale i istorije a da nije bila potpuno i korenito pogrešna.
– Ali pošto je sasvim jasno – nastavio je doktor – da je prošlo najmanje pet hiljada godina od kako ste sahranjeni, smatram sigurnim da su vaše istorije, ako ne i tradicije, bile u tom periodu dovoljno izričite u pogledu jedne teme univerzalnog interesovanja – Stvaranja – koje se, kao što pretpostavljam da znate, dogodilo jedva oko pet vekova rani-je.
– Gospodine! – rekao je grof Alamistekeo.
Doktor je ponovio svoja zapažanja, ali stranac je mogao da ih shvati tek posle mno-gih dodatnih objašnjenja. Najzad je, oklevajući, rekao: – Priznajem da su mi ideje koje ste mi sugerisali potpuno nove. Nisam poznavao nikog ko je, u moje vreme, uzimao u obzir tako jedinstvenu zamisao da je svemir (ili ovaj svet, ako tako hoćete) uopšte ikad imao početak. Sećam se da sam jednom, i samo jednom, čuo da je neki čovek mnogob-rojnih spekulacija nejasno nagovestio nešto što se odnosilo na poreklo ljudske vrste; jedi-no je on koristio reč Adam (ili crvena zemlja), koju vi upotrebljavate. Međutim, koristio se njome u opštem smislu, koji se odnosio na spontano klijanje iz plodnog tla (na isti na-čin kao što hiljade naših vrsta bića klijaju) – kažem, spontanog klijanja, pet ogromnih ljudskih hordi, koje su istovremeno nastajale u pet odvojenih i skoro jednakih delova glo-busa.
Ovde je većina našeg društva slegla ramenima, a jedan ili dvojica su stavili ruke na čelo, sa vrlo značajnim izrazom lica. Gospodin Silk Bakingem je ovlaš posmatrajući zati-ljak, a potom teme Alamistekeovo, rekao: – Dugotrajni ljudski život u vaše vreme, zajed-no sa povremenom praksom da ga, kao što ste objasnili, provodite u ratama, mora da je, zaista, jako uticao na opšti razvitak i nagomilavanje znanja. Pretpostavljam da bi primet-nu inferiornost starih Egipćana u svim pojedinim naukama, kada se porede sa savremeni-cima, ili još više sa Jenkijima, trebalo da pripišemo čvrstoći egipatske lobanje.
– Ponovo priznajem – odgovorio je grof sa mnogo učtivosti – da vas uopšte ne razu-mem; molim vas, na koje pojedine nauke aludirate?
Ovde smo svi uglas objasnili, naširoko i nadugačko, postavke frenologije i čuda ži-votinjskog magnetizma.
Pošto nas je do kraja saslušao, grof je ispričao nekoliko anegdota koje su pružale do-kaz da su prototipovi Gala i Spurhajma bili u Egiptu na vrhuncu moći i nestali pre toliko vremena da su bili skoro zaboravljeni, i da su smicalice Mesmera zaista bile vrlo jadni trikovi kada se porede sa pravim čudesima tebanskih naučnika, koji su stvorili vaške i mnoge druge slične stvari.
Ovde sam upitao grofa da li su njegovi ljudi mogli da izračunaju pomračenja. Nas-mejao se oholo i rekao da jesu.
Ovo me je pomalo zbunilo, pa sam počeo da postavljam druga pitanja koja su se od-nosila na njegovo znanje iz astronomije, kada mi je jedan član naše družine, koji do tada nije otvorio usta, prošaputao u uvo da bi bilo bolje da za sva obaveštenja u vezi s ovim konsultujem Ptolomeja (ko god da je Ptolomej) i, isto tako, jednog Plutarha defacie lunae.
Onda sam mumiju zapitao o uveličavajućim staklima i sočivima, i uopšte o proizvo-dnji stakala. Ali nisam ni završio pitanje, kad me je ćutljivi član našeg društva nežno do-dirnuo za lakat i zamolio da, za ime božije, zavirim u Diodorus Sicilus. Što se tiče grofa, odgovarajući, jedino me je upitao da li mi, moderni, posedujemo bilo kakav mikroskop koji bi nam omogućio da kameju isečemo na egipatski način. Dok sam razmišljao kako bih odgovorio na ovo pitanje, mali doktor Pononer se angažovao na vrlo neobičan način.
– Pogledajte našu arhitekturu! – uzviknuo je, izazivajući ozlojeđenost obojice putni-ka, koji su mu štipanjem od kojeg je pomodreo, pokušali da pokažu da to ničemu ne vodi.
– Pogledajte – vikao je oduševljeno – Bouling-Grin fontanu u Njujorku! Ili ako je to i suviše ogromno za razmatranje, osmotrite za trenutak Kapitol u Vašingtonu!
– i mali, dobri doktor je potanko nastavio da opisuje proporcije građevine koju je na-veo. Objasnio je da je sam trem ukrašen sa ne manje nego dvadeset i četiri stuba, od kojih je svaki pet stopa u prečniku i udaljen deset od drugog.
Grof je rekao da žali što se u tom trenutku ne može setiti tačnih dimenzija bilo koje važnije građevine u gradu Aznaku, čije su oznake postavljene u samoj Noći Vremena, ali čije su ruševine, u njegovo doba, još uvek stajale u ogromnoj peščanoj ravnici zapadno od Tebe. Setio se, međutim (misleći na tremove), da je jedan, koji je pripadao ne baš zna-čajnoj palati, u predgrađu zvanom Kamak, imao sto četrdeset i četiri stuba, od kojih je svaki imao obim trideset i sedam stopa i bio udaljen dvadeset i pet stopa od drugog.
Pristup ovom tremu bio je sa Nila, kroz aveniju dugu dve milje, koja se sastojala od sfingi, statua i obeliska, visokih dvadeset, šezdeset i sto stopa.
Sama palata je bila (onoliko koliko se mogao setiti) u jednom pravcu dugačka dve milje, i mogla je biti, sve u svemu, sedam milja u obimu. Njeni zidovi bili su svuda, i iz-nutra i spolja, bogato islikani hijeroglifima. On nikako nije nameravao da tvrdi da bi se čak pedeset ili šezdeset doktorovih Kapitola moglo napraviti unutar tih zidina, već nije bio siguran da li bi se njih dve ili tri stotine možda mogli, uz izvesne teškoće, ugurati u tu palatu. Uostalom, ona u Karnaku je bila beznačajno mala građevina. On, međutim, nije mogao osporiti plemenitost, veličanstvenost i nadmoćnost fontane u Bouling Grinu, ona-kvu kakvu ju je doktor opisao. Nikad nešto slično tome, bio je primoran da prizna, nije viđeno u Egiptu ili bilo gde drugde.
Ovde sam grofa upitao šta ima da kaže o našim prugama.
– Ništa naročito – odgovorio je. – I suviše su male, slabo započete i nespretno spoje-ne. Naravno, da se ne bi mogle porediti sa ogromnim, ravnim, pravim i gvozdeni užleb-ljenim nasipima, preko kojih su Egipćani prenosili cele hramove i čvrste obeliske veličine i do sto pedeset stopa.
Govorio sam šta sve možemo uraditi svojim ogromnim mehaničkim snagama.
Složio se da na tom polju ponešto i znamo, ali me je upitao kako bih ja uspeo da po-dignem terete na grede, čak i male, palate u Karnaku.
Napravio sam se kao da ne čujem ovo pitanje i upitao da li ima bilo kakvu predstavu o arteškim bunarima; on je samo uzdigao obrvu dok mi je gospodin Glidon snažno nami-gnuo i tihim glasom rekao da su inženjeri, zaposleni da u Velikoj Oazi traže vodu, ne-davno otkrili jedan.
Onda sam spomenuo naš čelik; ali stranac je podigao nos i upitao me da li bi baš naš čelik mogao iseći besprekorno zaobljenu ivicu koja se vidi na obeliscima, a koja je cela izrađena bakarnim alatom.
To nas je toliko zbunilo da smo odlučili da napad promenimo metafizikom. Poslali smo po primerak knjige koja se zove Dial i pročitali iz nje glavu-dve o nečemu što baš nije jasno, ali što su Bostonci zvali Veliki Pokret ili Progres.
Grof je samo rekao da su u njegovo vreme Veliki Pokreti bili grozno proste stvari i da, što se tiče samog Napretka, jedno vreme je bio prava dosada, ali nikad nije napredo-vao.
Onda smo govorili o velikoj lepoti i važnosti Demokratije i imali mnogo muke da grofa impresioniramo velikim prednostima koje smo uživali živeći tamo gde je pravo gla-sa bilo ad libitum i gde nije bilo kralja.
Slušao nas je sa primetnim interesovanjem, u stvari, izgledalo je da se ne malo za-bavlja. Kad smo završili, rekao je da se nešto veoma slično pojavilo pre mnogo vremena. Trinaest egipatskih provincija su sve istovremeno odlučile da budu slobodne i tako pruži-le veličanstveni primer ostatku čovečanstva. Sakupile su svoje mudrace i zakuvale najoš-troumniji ustav koji se može pojmiti. Za trenutak su uspevale izvanredno dobro; jedino je njihova navika hvalisanja bila zapanjujuća. Stvar se, međutim, završila sjedinjavanjem trinaest država sa drugih petnaest ili dvadeset u najmrskiji i najnepodnošljiviji despoti-zam za koji se ikad čulo na površini Zemlje.
Upitao sam ga kako se zvao uzurpirajući tiranin.
Onoliko koliko se grof mogao setiti, bejaše to Mob. Pošto nisam znao šta na ovo da kažem, podigoh glas sažaljevajući egipatsko nepoznavanje vodene pare.
Grof me je pogledao vrlo iznenađeno, ali nije odgovorio. Ćutljivi gospodin me je, međutim, snažno gurnuo laktom među rebra – rekavši mi da sam se dovoljno eksponirao – i upitao me da li sam doista takva budala, pa da ne znam da je moderna parna mašina, preko Solomona de Kausa, proistekla iz pronalaska Heroa.
Bili smo u velikoj opasnosti da budemo poraženi; ali na svu sreću, oporavivši se, doktor Pononer se vratio našem spašavanju i upitao da li egipatski narod ozbiljno name-rava da se sa savremenim narodima takmiči u svim važnim detaljima odeće.
Na to je grof pogledao nadole, prema tregerima svojih pantalona, a zatim uhvatio je-dan kraj repa svog fraka, držeći ga izvesno vreme sasvim blizu očiju.
Najzad, pustivši ga da padne, usta mu se razvukoše od uva do uva; ali zaista se ne sećam da li je bilo šta odgovorio.
Ovde smo se pribrali i doktor, koji je vrlo dostojanstveno prišao mumiji, zaželeo je da mu ona, časno, kao pravi gospodin, odgovori da li su Egipćani, u bilo kom periodu, znali za Pononerove pastile, ili Brandretove pilule.
Čekali smo odgovor sa neskrivenom napetošću; – uzalud. Nije ga bilo. Egipćanin je pocrveneo i oborio glavu. Nikad se u pobedi nije toliko uživalo; nikad poraz nije rođen uz toliko nečasti. Nisam više mogao podneti prizor ponižavanja jadne mumije. Dohvatio sam šešir, kruto joj se poklonio i otišao.
Pošto sam stigao kući, ustanovio sam da je prošlo četiri sata, i odmah odoh u krevet. Sada je deset pre podne, ustao sam u sedam, pisao beleške, od kojih će koristi imati i mo-ja porodica i čovečanstvo. Ove prve više neću gledati. Moja žena je oštrokondža. Istina je, ustvari, da mi je dosta ovog života i devetnaestog veka uopšte. Ubeđen sam da sve ide loše. Pored toga, izuzetno me zanima ko će biti predsednik države 2045. godine. Zbog toga ću, čim se obrijem i popijem šoljicu kafe, mirno otići do Pononera i balsamovati se za sledećih nekoliko stotina godina.
1845.
Preveo Sveta Bulatović

ĐAVO PERVERZNOSTI
U razmatranju sposobnosti i pobuda, dakle, prima mobila čovekove duše, frenolo-zi su propustili da načine mesta jednoj sklonosti koju su, isto tako, prevideli i svi etiča-ri, njihovi prethodnici, mada ona očigledno postoji kao urođeno, iskonsko i neizmenljivo osećanje. U taštoj oholosti našeg razuma, mi smo je svi prevideli. Dopustili smo da njeno postojanje promakne našoj svesti jedino iz nedostatka verovanja – vere; bilo da je to vera u Otkrovenje ili vera u Kabalu. Predstava o njoj nikad nam nije pala na pamet prosto zato što se ona, kao nešto suvišno, uopšte i ne traži. Nismo videli potrebu pobude – za sklo-nost. Nismo mogli pojmiti da je potrebna. Nismo to mogli shvatiti, to jest, ne bismo mog-li shvatiti sve da nam se pojam togaprimum mobile ikad i nametnuo; ne bismo mogli shvatiti na koji bi način on mogao da podupre ciljeve čovečanstva, bilo prolazne bilo ve-čite. Ne može se poreći da je frenologija, a u velikoj meri i sva metafizika, izmišljena a priori. Intelektualac ili logičar, pre nego čovek koji stvari samo shvata i opaža, latio se da smišlja zamisli – da nameće namere Bogu. Postoje tako, na svoje zadovoljstvo, dokučio Jehovine ciljeve, on je na osnovu njih izgradio svoje bezbrojne sisteme mišljenja. U ob-lasti frenologije, na primer, mi smo, sasvim prirodno, prvo zaključili da je zamisao bo-žanstva da čovek jede. Zatim smo čoveku dodelili organ sklonosti za hranu, a taj organ je bič kojim Božanstvo goni čoveka da jede, hteo on to ili ne hteo. Drugo, pošto smo utvrdi-li da je božja volja da se čovek množi i da produžuje svoj rod, bez oklevanja smo otkrili organ sklonosti za polnu strast. I tako je i sa borbenošću, sa idealnošću; sa uzročnošću, sa stvaralačkom sposobnošću, tako je, ukratko, sa svakim organom, bilo da predstavlja neku sklonost, neko moralno osećanje, ili neku sposobnost čistog razuma. A u tom raspoređi-vanju principa ljudskog delanja špurchajmovci su, da li s pravom ili ne, delimično ili u celini, samo pošli u načelu stopama svojih prethodnika, utvrđujući i izvodeći svaku stvar iz unapred zamišljene sudbine čovekove i na osnovu ciljeva njegovog Tvorca.
Bilo bi mudrije, bilo bi pouzdanije da se vršilo razvrstavanje (ako već moramo ra-zvrstavati) na temelju onoga što je čovek obično ili prigodno činio ili uvek prigodno čini, pre nego na temelju onoga što mi smatramo božjom namerom da on to čini. Ako ne mo-žemo da shvatimo Boga u njegovim vidljivim delima, kako ga onda možemo shvatati u njegovim nedokučivim mislima po kojima se ta dela ostvaruju! Ako ga ne možemo ra-zumeti u njegovim stvarnim stvorovima, kako onda da ga razumemo u njegovim samoni-klim raspoloženjima i fazama stvaranja?
Indukcija, a posteriori, nagnala bi frenologiju da dopusti, kao urođeno i iskonsko na-čelo ljudskih postupaka, nešto paradoksalno što bismo mogli nazvati perverznošću, u ne-dostatku tačnije oznake. U onom smislu kako ja zamišljam, to je stvarno jedan mobile bez pobude, nemotivisan motiv. Na njegov podsticaj mi delamo bez razumljive svrhe; ili, ako će se to shvatiti kao protivrečnost izraza, možemo ovo tvrđenje izmeniti utoliko što ćemo reći da mi na njegov podsticaj delamo iz razloga što to ne bi trebalo da činimo. U teoriji, nijedan razlog ne može da bude manje razložan; ali, u stvari, ne postoji razlog koji bi bio jači. Kod izvesnih duhova, po izvesnim uslovima, on postaje apsolutno neubedljiv. Koliko sam siguran da dišem, isto toliko sam siguran da je ubeđenje u pogrešnost ili nei-spravnost nekog postupka često ona nesavladiva sila koja nas goni, i jedino ona goni, da ga izvršimo. I ta neodoljiva težnja da se učini pogreška radi pogreške neće dopustiti ana-lizu ili razlaganje na skrivene elemente. To je urođena, iskonska pobuda – elementarna. Reći će se, znam, da ako mi ustrajemo pri postupcima zato što osećamo da ne bi trebalo ustrajati, onda je naše ponašanje samo jedan izmenjeni vid onoga što obično proističe iz frenološkog pojma borbenosti. Ali i površan pogled pokazaće pogrešnost takve pomisli. Suština frenološke borbenosti je potreba samoodbrane, To je naša zaštita od zla koje nam se može naneti. Njeno načelo odnosi se na naše dobro i tako želja da nam bude dobro bi-va podsticana istovremeno sa njenim razvojem. Iz toga proizlazi da želja da nam bude dobro mora biti podsticana istovremeno sa bilo kojim načelom koje će biti samo izme-njeni vid borbenosti, ali u slučaju onog nečeg što ja nazivam perverznošću želja da nam bude dobro ne samo što se ne rađa već postoji jedno snažno suprotno osećanje.
Ako se obratite svom rođenom srcu, ono će vam, na kraju krajeva, dati najbolji od-govor na malopre istaknutu sofistiku. Niko od onih koji se s poverenjem obraćaju svojoj rođenoj duši i podrobno je ispituju neće biti voljan poreći da je pomenuta sklonost dubo-ko ukorenjena. Ona je isto toliko neshvatljiva koliko i karakteristična. Nema živa čoveka koji u izvesnom trenutku nije bio mučen, na primer, ozbiljnom željom da kinji slušaoca okolišanjem u govoru.
Govornik je svestan da se ne sviđa; on ima čvrstu nameru da se svidi; on je obično kratak, tačan i jasan; najsažetije i najsjajnije rečenice naviru mu na jezik i otimaju se sa usana; on se samo s mukom uzdržava da im ne da maha; ljutnja onih kojima se obraća ispunjava ga užasom i žaljenjem; pa ipak, u glavi mu sine misao da bi se izvesnim uvija-njem i umetanjem ta ljutnja mogla izazvati. Ta jedna misao je dovoljna. Podsticaj raste i pretvara se u želju, želja u težnju, težnja u neodoljivu žudnju, a žudnja (na duboku žalost i jad samog govornika i uprkos svim posledicama) najzad odnosi pobedu.
Pred nama je zadatak koji se mora brzo izvršiti. Znamo da bi odlaganje bilo kobno. Najodlučniji trenutak našeg života poziva gromoglasno na odvažnost i delanje. Mi smo uzbuđeni, mi gorimo od želje da otpočnemo posao, a od predviđanja njegovog sjajnog uspeha sva nam je duša u plamenu. Moramo pristupiti poslu, treba da mu pristupimo još danas, pa ipak ga odlažemo za sutra. A zašto? Nema drugog odgovora sem da smo per-verzni, upotrebljavajući tu reč bez poimanja samog načela. Osvane sutrašnji dan, a sa njim još nestrpljiva brižna želja da izvršimo svoju dužnost, ali upravo sa samim jačanjem te želje nailazi i neka bezimena, neka zaista strašna – jer je nedokučiva – čežnja za odla-ganjem. Vreme leti, a ta čežnja postaje sve jača. Došao je poslednji čas za delanje.
Drhtimo od siline sukoba u sebi, od borbe određenog sa neodređenim – suštine sa senkom. Ali, ako je borba već dotle došla, senka će biti ta koja će preovladati – mi se uzalud borimo. Časovnik izbija, i to je posmrtno zvono naše sreće. U isto vreme to je i petlovo kukurekanje za sablast koja nas je tako dugo držala u strahu. Ona beži, iščezava – mi smo slobodni. Stara energija se vraća. Sada hoćemo da radimo. Avaj, prekasno je!
Stojimo na ivici provalije. Zavirujemo u ponor – hvata nas muka i vrtoglavica. Prvi nanije impuls da ustuknemo pred opasnošću. Neshvatljivo zašto – ostajemo.
Malo-pomalo naša muka, i vrtoglavica, i užas tonu u oblak nekog osećanja koje ne-ma imena. Postupno, neprimemo, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce što se pre-tvara u duh u priči iz Hiljadu i jedne noći. Ali iz našeg oblaka na ivici provalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strasniji od svakog duha ili bilo kog demona iz priče, pa ipak je to samo jedna misao, mada užasna, misao koja nam ledi i samu srž u kostima žestinom slasti njene grozote. To je sama pomisao na ono što bismo osetili pri strmogla-vom padu s takve visine. A taj pad, to srljanje u propast – upravo zbog toga što je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i stra-danja koje su se ikad rodile u našoj mašti – upravo zbog toga sad ga silno priželjkujemo. I pošto nas naš razum snažno odvraća od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primičemo njoj. Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao što je strast čoveka koji dršćući na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku. Prepustiti se za trenutak ne-kom pokušaju razmišljanja, znači biti neminovno izgubljen; jer premišljanje nas samo tera na uzdržavanja i zato je to, kažem, baš ono što mi ne možemo. Ako se ne nađe prija-teljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo ničice na zemlju, okrenuvši leđa provaliji, mi ćemo skočiti u nju i poginuti.
Ispitajmo ove i slične postupke, pa ćemo naći da oni potiču jedino od duha Perver-znosti. Mi ih vršimo samo zato što osećamo da to ne bismo smeli činiti.
Izvan toga ili iza toga nema razumljivog načela: i mi bismo stvarno mogli tu perver-znost smatrati neposrednim podsticajem sotone kad se ne bi znalo da ona ponekad deluje u korist dobra.
Sve sam ovo rekao da bih donekle mogao da odgovorim na vaše pitanje, da vam ob-jasnim zašto sam tu, da vam pružim nešto što će imati bar bledi izgled razloga zašto no-sim okove i zašto se nalazim u ovoj ćeliji na smrt osuđenih. Da nisam bio ovako opširan, vi me možda ili ne biste uopšte shvatili ili biste me smatrali luđakom, kao što to čini go-mila. A ovako ćete lako pojmiti da sam ja jedna od nebrojenih žrtava Đavola Perverznos-ti.
Nemogućno je da je i jedno delo ikad bilo savršenije smišljeno i izvedeno. Nedelja-ma, mesecima sam mozgao o načinu ubistva. Odbacio sam hiljadu zamisli, jer je njihovo izvršenje nosilo u sebi mogućnost otkrivanja. Najzad, čitajući neke francuske memoare, našao sam opis jedne gotovo smrtonosne bolesti koja je dopala madam Pile pod dejstvom slučajno zatrovane sveće. Ta zamisao smesta je zaokupila moju maštu. Znao sam da moja žrtva ima običaj da čita u postelji.
Znao sam, isto tako, da je njena soba tesna i da se slabo provetrava. Ali nije potrebno da vas zamaram beznačajnim pojedinostima. Nije potrebno da vam opišem nimalo teška lukavstva pomoću kojih sam u spavaćoj sobi svoje žrtve zamenio voštanicom sopstvene izrade onu koju sam tamo našao u svećnjaku. Sutradan ujutru nađen je taj čovek mrtav u postelji, a islednikov zaključak glasio je: "Smrt po volji božjoj".
Pošto sam nasledio njegovo imanje, godinama mi je sve išlo dobro. Pomisao da bih mogao biti otkriven nijednom mi nije pala na pamet. Ostatke kobne sveće brižljivo sam uklonio. Nisam ostavio ni senke indicija na osnovu kojih bi bilo mogućno da me osude, ili čak i osumnjiče za taj zločin. Ne možete ni pojmiti svu jačinu osećanja zadovoljstva koje se razlivalo po mojim grudima pri pomisli na moju potpunu bezbednost. Vrlo dugo uživao sam po navici u tom osećanju.
Ono mi je pružalo više stvarnih uživanja nego sve one čisto zemaljske koristi nastale iz mog greha. Ali najzad je došlo vreme kada se to prijatno osećanje postepeno i jedva primetno pretvorilo u pomisao koja me je mučila kao mora. Mučila me je jer me je mori-la. Gotovo ni trenutka nisam se mogao nje osloboditi.
Sasvim je obična stvar da vam tako dosađuje zujanje u ušima, ili, bolje, u sećanju, re-frena neke proste pesmice ili nekih nezanimljivih odlomaka iz opera.
A to nas neće manje mučiti ako je pesma sama po sebi lepa ili arija iz opere dostojna pažnje. I tako sam najzad neprestano hvatao sebe kako mozgam o svojoj bezbednosti i ponavljam jedva čujno rečenicu: "Ja sam bezbedan".
Jednog dana, šetajući ulicama, ulovio sam sebe kako poluglasno mrmljam te uobiča-jene slogove. U nastupu obesti preinačio sam ih ovako: "Ja sam bezbedan, ja sam bezbe-dan, da, ako ne budem tolika budala da otvoreno priznam zločin!" Tek što sam izgovorio te reči, osetih kako me ledena jeza hvata za srce. Imao sam izvesnog iskustva s takvim nastupima perverznosti (čiju prirodu nisam lako mogao da objasnim)! dobro sam se sećao da se ni u jednom slučaju nisam s uspehom odupro njihovim nasrtajima. A sada se preda mnom isprečila moja sopstvena slučajna autosugestija da bih mogao ispasti tolika budala da priznam zločin koji sam izvršio, isprečila se kao duh koga sam ubio – i zvala me u smrt.
U prvi mah učinio sam napor da se otresena ove duševne more. Pošao sam oštrim ko-racima, brže, sve brže, najzad sam već trčao. Osećao sam bezumnu želju da glasno vik-nem. Svaki talas misli koji je nailazio obarao me je novim teretom užasa, jer, avaj! dobro sam, i suviše dobro znao da misliti, u mom položaju, znači biti izgubljen. Još više sam ubrzao korake. Jurio sam kao lud, probijajući se kroz gomile na ulicama. Najzad, rulja se uzbuni i stade da me goni.
Tada osetih da je moja sudbina zapečaćena. Da sam mogao da iščupam sebi jezik, ja bih to učinio – ali grub glas zazvuča mi u ušima, još grublja ruka ščepa me za rame. Ok-renuh se, dah mi se preseče. Za trenutak iskusih sve muke gušenja; postadoh slep, i gluv, i u glavi poče da mi se vrti; a zatim neki nevidljivi zao duh, pomislih, udari me svojim širokim dlanom u leđa. Tajna koja je toliko dugo bila zatvorena grunu iz moje duše.
Kažu da sam govorio jasno i razgovetno, ali naročito naglašeno i sa strasnom žur-bom, kao u strahu da me neko ne prekine pre no što završim kratke ali značajne rečenice koje su me izručile dželatu i paklu.
Pošto sam ispričao sve što je bilo potrebno za najpotpuniju sudsku presudu, pao sam onesvešćen.
Ali šta još da kažem? Danas nosim ove okove i ovde sam! Sutra ću biti bez okova! Ali gde!
1845.
Prevela Vera Stojić

ČINJENICE O SLUČAJU G. VALDEMARA
Ne smatram, naravno, da je čudnovato što je neobičan događaj sa g. Valdemarom izazvao rasprave. Bilo bi pravo čudo da nije, osobito pri ovakvim okolnostima.
Zbog toga što su sve umešane strane želele da se slučaj taj zataji od javnosti bar za sada, ili dok nam se ne javi druga zgoda za ovakva ispitivanja; i baš zbog toga što smo se trudili da to ostane u tajnosti – jedan nepotpun i preteran izveštaj prodre u društvo i pos-tade izvor mnogim nemilim tumačenjima, i naravno, mnogim nevericama.
Potrebno je radi toga da iznesem činjenice ukoliko ih ja sam shvatam.
Evo ih ukratko: Za poslednje tri godine u više mahova privlačila mi je pažnju hipno-za; a pre nekih devet meseci, sasvim nenadano, palo mi je na pamet da se u nizu opita činjenih u vezi sa tom pojavom učinila vrlo vidna i nerazumljiva omaška – niko dosad nije bio hipnotisan in articulo mortis. Ostalo je da se ispita, prvo, da li bolesnik n takvom stanju ima još osetljivosti za magnetički uticaj; drugo, ako je ima, da li se ona umanjuje ili raste; treće, u kom obliku i koliko dugo može da se zaustavi truljenje i spreči tom po-javom. Bilo bi i drugih stvari da se utvrde ali ovo je više od svega podsticalo moju radoz-nalost, naročito ovo poslednje pitanje, zbog velikog značaja njegovih posledica.
Tražeći oko sebe nekoga pomoću koga bih mogao ispitati ove pojedinosti, pade mi na pamet moj prijatelj g. Ernest Valdemar, dobro poznati kompilator dela Bibliotheca Fo-rensica i autor (pod književnim imenom Issachar Marx) poljskih prevoda Valenštajna i Gargantue. G. Valdemar, koji je stanovao najviše u Harlemu, a od godine 1839. u Nju-jorku, jeste, ili je bio, naročito upadljiv zbog svoje neobične mršavosti. Njegove noge mnogo su ličile na noge Džona Randolfa, belina njegovih zalizaka beše u strahovitoj sup-rotnosti s garavošću njegove kose – te je naravno svako mislio da nosi periku. Po tempe-ramentu bio je vrlo nervozan, pa je bio pogodan za opite hipnozom. U dva-tri maha uspa-vao sam ga bez velike teškoće, ali me je prevario u drugim rezultatima koje sam prema njegovoj naročitoj konstituciji, prirodno, očekivao. Njegova volja ni u kom trenutku nije bila pouzdano ni sasvim pod mojom vlašću, a što se tiče clairvoyance, nisam mogao s njim ništa postići na šta bi se moglo osloniti. Moje neuspehe u tom pripisivao sam uvek rastrojenosti njegova zdravlja. Jer na nekoliko meseci pre mog poznanstva s njim njegovi lekari su izjavili da on ima pravu utvrđenu sušicu. Imao je zaista običaj da sasvim hladno govori o svojoj bliskoj smrti kao o stvari koja se ne može izbeći niti se zbog nje vredi ža-lostiti.
Kad mi spomenute zamisli prvi put padoše na pamet, sasvim je prirodno što sam mislio na g. Valdemara. Znao sam staloženu filozofiju njegovu suviše dobro, te nisam s njegove strane očekivao nikakvo ustezanje; on nije imao u Americi rođaka koji bi se mo-gli umešati u stvar. Govorio sam mu otvoreno o toj stvari, i, na moje iznenađenje, to ga veoma zainteresova. Kažem, na moje iznenađenje, jer mada je uvek od sveg srca dopuš-tao da pravim s njim opite, nije dotle nikada odao ni mrvice simpatije za ono što sam ra-dio. Njegova bolest bila je takve prirode da se moglo tačno izračunati kad će se završiti smrću, i mi se konačno dogovorismo da on pošalje po mene dvadeset četiri sata ranije od časa koji lekari budu odredili kao čas njegovog umiranja.
Prošlo je sada više od sedam meseci kako sam dobio od g. Valdemara lično ovo pi-samce:
Dragi moj R Sad možete već doći. D. i F. slažu se u tom da neću moći izdržati duže nego do sutra u ponoć; ja mislim da su oni pogodili vreme dosta približno.

Valdemar
To pisamce dobio sam pola časa pošto je bilo napisano, a petnaest minuta kasnije bio sam u sobi samrtnikovoj. Nisam ga video deset dana i prebledeh zbog strašne promene koju je taj kratki razmak izvršio na njemu. Lice mu je dobilo olovnu boju, oči sasvim bez sjaja, a beše oslabio toliko da su mu kosti na obrazu gotovo probile kroz kožu. Kašljao je užasno. Puls mu se mogao jedva opipati. Ali pri svemu tome zadržao je u neobičnoj meri i svoju duhovnu snagu i izvestan stepen telesne snage. Govorio je razgovetno i uzimao neke lekove bez ičije pomoći, a kad ja uđoh u sobu bio je zauzet pisanjem zabeleški u svoju beležnicu. Bio je u postelji, naslonjen na jastuke. Doktori D. i F. bili su prisutni.
Pošto sam se rukovao sa g. Valdemarom, pozvah gospodu na stranu i obavestih se o bolesnikovom stanju. Levo pluće već osamnaest meseci kako se pretvorilo u polukost ili rskavicu i, naravno, beše sasvim nesposobno za funkciju života. Desno pluće u svom gornjem delu bilo je takođe delimično ali ne sasvim okoštalo, a donji deo bio je samo masa gnojavih tuberkula, koje su se slivale jedna u drugu. Na nekoliko mesta pluća su bila provaljena, najednom sasvim srasla s rebrima. Ove pojave u desnom pluću bile su srazmerno skorijeg datuma. Okoštavanje se vršilo neobičnom brzinom, dok pre mesec dana nije bilo ni traga, a srastanje pluća za rebra opazili su tek pre tri dana.
Nezavisno od sušice, bolesnik kao da je imao i otok, aneurizmu aorte; ali simptomi okoštavanja onemogućili su tačnu dijagnozu. Mišljenje oba lekara bilo je da će g. Valde-mar umreti sutra (u nedelju) oko pola noći. A bilo je to u subotu u sedam časova uveče.
Ostavljajući bolesnikovu postelju da bi porazgovarali sa mnom, doktori D. i F. bili su se već zauvek oprostili sa njim. Nisu više nameravali da svraćaju.
Ali na moju molbu pristadoše da ga obiđu oko deset časova iduće noći.
Kad su otišli govorio sam otvoreno sa g. Valdemarom o njegovoj bliskoj smrti, a isto tako o predloženom opitu. On opet izjavi da je sasvim voljan, šta više da želi da se to izvrši, pa je čak i navaljivao na mene da počnem odmah. Dvorili su ga bolničar i bolni-čarka, ali ja nisam mogao, zbog mogućih neočekivanih slučajnosti, da uzmem za svedoke ovog ogleda nepouzdane ljude. Zato sam odložio opit sve do osam časova iduće noći, kad me dolazak jednog medicinara koga sam poznavao (g. Teodor L.), oslobodi dalje neodlu-čnosti. Nameravao sam pre svega da čekam lekare; ali me navede da počnem, prvo, nep-rekidno navaljivanje g. Valdemarovo, a, drugo, uverenje da ne smem da gubim ni trenut-ka jer mu se život primetno gasio.
G. L. beše tako ljubazan i pristade na moju molbu da beleži sve što se bude dogodilo; ovo što vam sad pričam sve je iz tih njegovih beležaka, većinom zbijeno, skraćeno, ili prepisano verbatim. Bilo je oko pet minuta do osam, kada, uzevši bolesnikovu ruku, zamolih ga da kaže jasno koliko može g. L-u da li je on (g. Valdemar) sasvim voljan da ja napravim u takvom njegovom stanju opit, tj. da ga hipnotišem.
On odgovori slabim glasom, ali još sasvim čujno: "Da, želim da budem hipnotisan" – a odmah zatim dodade: "Bojim se da niste suviše oklevali".
Dok je on to govorio, ja počeh sa pokretima koji su mi dosad uvek najbolje poslužili da ga uspavam. U početku sam primetno uticao na njega, gladeći ga rukom po čelu. Ali, iako sam upotrebio sve svoje sile, nikakvog vidnog uspeha ne beše sve do nekoliko minu-ta posle deset časova, kada doktori D. i F. dođoše po dogovoru. Razložih im u nekoliko reči šta nameravam, i kako se oni, rekavši da je bolesnik i onako već na samrti, nisu pro-tivili nikakvom primedbom, nastavih bez oklevanja, ali zamenih pokrete sjedne strane na drugu pokretima odozgo-naniže i upravih pogled sasvim pravo u desno oko jadnika.
U to vreme puls mu se nije mogao opipati, a disanje mu beše pravo krčanje i u raz-macima od pola minuta.
To stanje bez promene trajalo je skoro četvrt časa. Kada je prošlo to vreme ote se pri-rodan ali dubok uzdah iz samrtnikovih grudi, a krčanje prestade, u stvari više se nije čulo, razmaci su bili isti, neumanjeni. Noge i ruke bolesnikove bile su hladne kao led.
Pet minuta pre jedanaest časova primetio sam nesumnjive znake hipnotičkog dejstva. Staklasta kugla oka izmenila se u onaj izraz nelagodne unutrašnje ispitljivosti koji se primećuje samo u slučajevima snobdenja, i taj izraz je sasvim nemoguće pogrešno tuma-čiti. Sa nekoliko brzih pokreta sjedne strane na drugu učinih da očni kapci zadrhte kao kad san počne da osvaja, zatim još nekoliko i oči se sasvim zatvoriše. Ja time još nisam bio zadovoljan, već nastavih dalje brzo i napregoh svu snagu volje sve dok se udovi us-pavanog nisu sasvim ukočili i pošto sam ih stavio u jedan, izgledalo je, zgodan položaj. Noge su bile sasvim ispružene, ruke su isto tako počivale na postelji u priličnom odstoja-nju od bedara. Glava je bila sasvim malo uzdignuta.
Završio sam to tačno u ponoć, pa zamolih prisutnu gospodu da sad ispitaju g. Val-demarovo stanje. Posle nekoliko ogleda oni priznadoše da je on u stanju neobično savrše-ne hipnotičke ukočenosti. Radoznalost obojice lekara bila je velika. Dr D. odluči najed-nom da ostane kod bolesnika celu noć, a dr F. ode s obećanjem da će doći sutra rano; g. L. i čuvari ostadoše.
Ostavismo g, Valdemara potpuno na miru sve do tri časa ujutru; tada mu se približih i nađoh ga u potpuno istom stanju kao kad je dr F. otišao. Drugim rečima, ležao je u is-tom položajii, puls se nije mogao opipati, disanje tiho i jedva primetno dok mu ne stavi-smo ogledalo na usne, oči prirodno zatvorene, a udovi hladni i ukočeni kao mramor. Ali ipak opšti izgled zaista nije bio izgled mrtvaca.
Kad sam se primakao g. Valdemaru učinih nešto kao mali napor da bih postigao da njegova desna ruka ide za mojom, i priđoh polako svojom rukom napred i nazad iznad njega. Ovakvim opitima s ovim bolesnikom ja ranije nikada nisam sasvim uspevao, i oči-to malo sam se nadao da ću sad uspeti. Ali, na moje veliko čudo, njegova ruka sasvim voljno, mada slabo i nemoćno, micala se u svim pravcima, koje sam joj svojom rukom označavao. Odlučih da pokušam da izmenjam s njim nekoliko reči.
– G. Valdemare – rekoh – spavate li? – On ne odgovori, ali opazih drhtanje oko nje-govih usana i to me navede da ponovim svoje pitanje još nekoliko puta.
Kad ponovih treći put, njegovo celo telo kao da obuze laka drhtavica, kapci se otvo-riše dovoljno da se ukaže bela pruga očne kugle, usne su se jedva micale, a između njih u jedva čujnom šapatu izađoše reči: – Da, sad spavam. Ne budite me, pustite me da ovako umrem.
Opipah mu udove, bili su hladni kao i pre. Desna ruka, kao i pre, slušala je pokrete moje ruke. Zapitah opet uspavanog: – Osećate li još bol u grudima, g. Valdemare?
On odgovori odmah, ali još nečujnije nego pre: – Nikakvog bola... Ja umirem.
Mislio sam da nije preporučljivo uznemiravati ga dalje baš tada, i ništa više ne rekoh niti učinih sve dok nije došao dr F., a on je došao malo pre izlaska sunca; on otvoreno izrazi svoje iznenađenje što vidi bolesnika još živog. Opipavši mu puls i metnuvši mu ogledalo na usne, on me zamoli da opet govorim sa uspavanim. Pristadoh, i rekoh: – G. Valdemare, spavate li još?
Kao i pre, prođoše nekoliko minuta dok mi je odgovorio. Za to vreme samrtnik kao da je prikupljao snagu da govori. Kad sam ponovio pitanje četvrti put, on odgovori vrlo tiho, jedva čujno: – Da, još spavam – umirući.
Sada su lekari smatrali, ili upravo želeli, da gospodina Valdemara ne diram više u njegovom prividno mirnom stanju dokle god smrt ne nastupi, a to će po opštem ubeđenju biti kroz nekoliko minuta. Ali ja odlučih da govorim sa njim još jednom, i samo ponovih svoje pređašnje pitanje.
Dok sam govorio, izraz uspavanog vidljivo se menjao. Oči su se lagano otvorile, že-nice se povukle gore, cela koža dobi mrtvačku boju, više nalik na beo papir nego na per-gament, a okrugli, bolesnički crveni pečati koji su se dotle lepo primećivali na sredini ob-raza najednom se izgubiše. Upotrebio sam ovaj izraz jer me njihov nagli nestanak ni na šta nije tako podsećao kao na gašenje sveće jednim dahom. Gornja usna u isti mah podiže se sa zuba koje je dotle sasvim pokrivala a donja vilica pade s čujnim zvukom; usta osta-doše strašno razjapljena, te se sasvim lepo video pocrneli i otečeni jezik. Mislim da nije-dan od prisutnih nije bio nenaviknut na strahote samrtničke postelje, ali tako strašan kako se ni zamisliti ne može beše izgled g. Valdemarov u tom trenutku da svi do jednoga uz-makosmo od postelje.
Osećam da sam sad na onom mestu ove priče na kome će svaki čitalac ustuknuti s nevericom. Ali moj je posao da prosto dalje nastavim.
Ne beše više ni najslabijeg znaka života u g. Valdemaru. Zaključivši da je mrtav, već ga htedosmo predati na čuvanje bolničarima, kad opazismo veoma drhtavo kretanje nje-govog jezika. To je trajalo možda pun minut. Kad isteče to vreme dopre iz razjapljenih nepomičnih vilica jedan glas – takav glas, koji se nikako ne može opisati. Ima, zaista, dva ili tri izraza koji mogu izgledati donekle prikladni za to. Mogao bih, na primer, da kažem da mu je glas bio hrapav, isprekidan i potmuo – ali cela strahovitost ne može se opisati iz prostog razloga što sličan glas nikad nije čulo čovečje uho. Ipak, ima dve osobine koje bi ga, mislio sam onda, a mislim i sad, mogle lepo okarakterisati i stvoriti neki pojam o nje-govoj nezemaljskoj osobenosti. Prvo, činilo se kao da je glas dopirao do ušiju – bar do mojih – iz ogromne daljine, ili iz kakve podzemne, duboke šupljine. Drugo, osetio sam ga (strah me, zaista, da me neće biti moguće razumeti) kao što se čulom pipanja osećaju lep-ljive, pihtijaste stvari.
Govorio sam i o "zvuku" i o "glasu". Hoću da kažem da su glas činili sasvim jasni – upravo neobično jezoviti jasni slogovi. G. Valdemar je govorio – očevidno odgovarao na pitanje koje sam mu bio zadao nekoliko minuta pre no što sam ga pitao, setite se, da li još spava. – On reče sada: – Da, ne... spavao sam, a sada... sada... sam mrtav.
Niko od prisutnih ne bi mogao ni pokušati da porekne ili da potisne neiskazani, stra-vični užas, koji to nekoliko reči, ovako iskazanih, izazva. G. L. (student) onesvesti se. Bolničar i bolničarka onog časa napustiše sobu i ništa ih nije moglo naterati da se opet vrate. Ne mogu računati da ću moje sopstveno osećanje učiniti shvatljivim čitaocu. Skoro čitav sat provedosmo ćutke, ne rekavši nijedne reči, osvešćujući g. L-a. Kada je on došao sebi, nastavismo opet da pregledamo g. Valdemarovo stanje.
Ono je u svakom pogledu ostalo isto kao što sam ga ranije opisao, sem što ogledalo nije više davalo dokaze disanja. Pokušasmo da mu pustimo krv iz ruke, ali uzalud. Mo-ram spomenuti i to da ruka nije više slušala moju volju. Trudio sam se uzalud da je prisi-lim da ide za pokretima moje ruke. Jedini stvarni znak dejstva hipnoze ogledao se u drh-tavom kretanju jezika kad god sam uputio g. Valdemaru neko pitanje. Izgledalo je kao da se upinje da govori, ali nije imao više snage ni volje. Za pitanja koja su mu druga lica sem mene zadavala bio je prosto neosetljiv, mada sam pokušao da dovedem svakoga od prisutnih u hipnotičku vezu sa njim. Našli smo druge bolničare i u deset časova napustih kuću u društvu oba lekara i g. L-a.
Posle podne svi se opet sastadosmo da vidimo bolesnika. Njegovo stanje ostalo je savršeno isto. Raspravljali smo kako bi bilo moguće probuditi ga, ali smo se gotovo svi složili da se time ništa dobro ne bi postiglo. Očevidno je bilo da je smrt (ili ono što se obično naziva smrću) bila zaustavljena hipnotičkim dejstvom. Bilo nam je svima jasno da probuditi g. Valdemara znači samo pouzdano i istog trenutka predati ga smrti, ili, najzad, ubrzati mu raspadanje.
Od tog časa pa sve do kraja prošle nedelje – razmak od nepunih sedam meseci – mi smo nastavili da se redovno sastajemo u g. Valdemarovoj kući, ponekad u društvu prija-telja i lekara. Za sve to vreme on ostade potpuno isti, kao što sam ga maločas opisao. Bolničari su ga stalno pazili.
U prošli petak, najzad, odlučismo da ga probudimo, ili da pokušamo da ga probudi-mo, i, možda je, ne mogu a da tako ne mislim, nesrećni ishod toga pokušaja izazvao toli-ko prepirki u privatnim krugovima, toliko toga što moram da smatram za neopravdane osećaje.
Da bih razbudio g. Valdemara iz hipnotičke ukočenosti pravio sam uobičajene pokre-te. Izvesno vreme nisam imao uspeha. Prvi znak oživljavanja beše delimično spuštanje zenice. Primetio sam kao naročito važno da je zajedno sa tim spuštanjem zenice ispod očnih kapaka obilno pocurila neka žućkasta tečnost, opora i vrlo gadnog zadaha.
Predložiše mi da sad pokušam da upravljam bolesnikovom rukom kao pre. Pokušah, ali bez uspeha. Dr F. izjavi tada želju da ga nešto upitam. Učinih to na sledeći način: – G. Valdempre, možete li nam objasniti, kakva su vaša osećanja ili želje sada?
Odmah se povratiše bolesni pečati na obrazima, jezik zadrhta, ili bolje reći valjao se brzo u ustima (mada su vilice i usne ostale ukočene kao pre), i najzad onaj isti užasni glas koji sam pre opisao reče: – Za ime Božje. Brzo, brzo... ili me uspavajte – ili brzo – raz-budite – brzo... Kažem vam da sam mrtav.
Bio sam potpuno van sebe i za trenutak nisam znao šta da radim. Prvo pokušah da uspavam bolesnika, ali kako u tome nisam uspeo zbog savršenog odsustva moje volje, ja sam promenio postupak i trudio sam se isto tako ozbiljno da ga probudim. Uskoro sam video da ću u tom pokušaju uspeti, ili u najmanju ruku uobražavao sam da će mi taj po-kušaj ispasti za rukom, i uveren sam da su svi u sobi bili spremni da vide bolesnika bud-nog.
Ali nije moguće da bi ijedno ljudsko stvorenje moglo očekivati ono što se stvarno dogodilo.
Dok sam brzo pravio hipnotičke pokrete usred njegovih uzvika "mrtav, mrtav", koji su u potpunom smislu padali s jezika, a ne s usana paćenikovih, njegovo celo telo, odjed-nom, za jedan jedini minut ili još manje, sruši se, izmrvi se, stopi se, istruli potpuno ispod mojih ruku. Na postelji pred celim društvom – ležala je bezmalo tečna masa smrdljive i gadne truleži.
1845.
Preveo Momčilo Jojić

SFINGA
Prihvatio sam rođakov poziv da za vreme užasne vladavine kolere u Njujorku prove-dem dve nedelje u povučenosti njegove cottage ornee na obalama Hadsona.
Sve uobičajene letnje zabave su nam ovde bile na raspolaganju; sa veslanjem, peca-njem, skitnjom po šumama, crtanjem, kupanjem, muzikom i knjigama, trebalo je da vre-me provedemo dovoljno prijatno, ali sa strahom, koji nam je svakog jutra iz naseljenog grada donosio izviđač, to nikako nije išlo. Nijedan dan nije prošao a da nam nije doneo vesti o bolesti nekog prijatelja. Tada smo, dok je zlokobnost rasla, naučili da svakog dana očekujemo gubitak nekog od poznanika. Na kraju smo drhtali na nailazak svakog glasni-ka. Činilo nam se da je i sam vazduh sa juga mirisao na smrt. Više nisam mogao ni o če-mu drugom da govorim, mislim ili sanjam. Moj domaćin je bio manje uzbudljive prirode, i mada mu je dušu obuzela potištenost, trudio se da spreči moju sopstvenu.
Njegov filozofski bogat intelekt nijednom nije bio zaražen nerealnostima. Za suštinu užasa je bio dovoljno živ, ali njegove senke uopšte nije shvatao.
Nekoliko knjiga koje sam pronašao u njegovoj biblioteci su u velikoj meri osujetile njegove napore da me izvuče iz nenormalne sumornosti u koju sam upao.
Karakter ovih dela je bio takav da su samo ubrzala klijanje bilo kog semena nasled-nog sujeverja koje je prikriveno ležalo u mojim grudima. Te knjige sam čitao bez njego-vog znanja, tako da često nije imao objašnjenja za snažne slike koje su mi se pojavljivale u mašti.
Moja omiljena tema je bila narodno verovanje u kobne predznake – verovanje kome sam, u tom periodu života, bio ozbiljno naklonjen. Vodili smo o tome duge i nadahnute diskusije – on je smatrao potpuno neosnovanim verovanje u takve stvari – ja sam tvrdio da narodno osećanje koje nastaje potpuno spontano, hoću reći bez očiglednih tragova su-gestija, ima u sebi nepogrešive elemente istine i ima isto toliko prava na poštovanje koli-ko i intuicija koja je svojstvena geniju pojedinca.
Činjenica je da mi se ubrzo po dolasku u letnjikovac dogodio potpuno neobjašnjiv slučaj, a koji je u sebi nosio toliko zloslutnosti da sam imao potpuno opravdanje što sam ga prihvatio kao kobni predznak. Taj me je događaj užasnuo, i u isto vreme toliko zbunio i začarao da je proteklo mnogo dana pre nego što sam se odlučio da ga saopštim prijate-lju.
Pri završetku jednog veoma toplog dana sedeo sam, sa knjigom u ruci, pored otvore-nog prozora i nadgledao dugačak vidik rečnih obala, sa pogledom na udaljeno brdo i nje-govu najbližu padinu, koja je bila odvojena od obližnje šume onim što se naziva klizište. Misli su mi dugo letele između knjige ispred mene i turobnosti i izolacije susednog grada. Podigavši pogled sa stranice, na golom licu brda sam ugledao neku stvar – neko čudoviš-te gnusnog oblika, koje se vrlo brzo kretalo putem od vrha ka podnožju, nestavši na kraju u gustišu šume. Posumnjao sam u sopstveno zdravlje kad se ova kreatura pojavila u mom vidokrugu – ili barem u svedočanstvo sopstvenih očiju; i prošlo je dosta vremena pre ne-go što sam uspeo da se ubedim, da niti sam lud, niti sanjam. Ali, plašim se, dok opisujem čudovište (koje sam jasno video i smireno premerio za vreme njegovog kretanja), da će biti teže u sve ovo ubediti moje čitaoce nego čak i sebe.
Upoređujući veličinu ovog stvorenja sa prečnikom ogromnih stabala blizu kojih je prošlo – sa nekoliko džinova iz šume koji su izbegli bes klizišta – zaključio sam da je mnogo veće od bilo kog bojnog broda koji postoji. Kažem bojni brod, jer je oblik čudovi-šta nametnuo tu ideju – trup jednog od tih brodova može stvoriti vrlo približnu zamisao opštih kontura. Usta životinje nalazila su se na nekih šezdeset ili sedamdeset stopa du-gačkoj i tako debeloj surli koliko je telo običnog slona. Na samom korenu ove surle nala-zila se neizmerna masa crne runjave kose – čak i više nego što bi se moglo dobiti od krz-na dvadeset bufala; izlazeći iz ovog runa vertikalno i pružajući se bočno, nalazile su se dve bleštave kljove, ne mnogo različite od onih kod divljeg vepra, ali beskrajno većih dimenzija. Sa svake strane i paralelno sa ovom surlom pružao se džinovski trup, dugačak trideset ili četrdeset stopa, kao da je stvoren od čistog kristala i u obliku savršene prizme; on je na najdivniji način reflektovao zrake zalazećeg Sunca. Surla je oblikovala klin sa vrhom prema zemlji. Sa nje su se širila dva para krila – svako krilo je bilo dugačko skoro sto jardi – jedan par se nalazio iznad drugog i oba su bila gusto prekrivena metalnim kr-ljuštima; svaka ljuska te krljušti je očigledno bila nekih deset ili dvanaest stopa u prečni-ku. Primetio sam da su donji i gornji red krila bili povezani jakim lancem.
Ali glavna osobenost ovog užasnog bića je bila pojava Glave Smrti, koja je prekriva-la skoro celu površinu njegovih grudi i koja je bila tako precizno ocrtana i bleštala beli-nom preko crne osnove tela kao da ju je pažljivo naslikao neki umetnik. Dok sam sa ose-ćanjem užasa i strahopoštovanja gledao ovu zastrašujuću životinju, a naročito pojavu na njenim grudima, primetio sam sa osećanjem nastupajućeg zla, za koje sam znao da ga nikakav napor razuma neće moći ugušiti, ogromne čeljusti na surli, koje su se iznenada raširile i iz kojih je izašao zvuk tako glasan i tako nesrećan da je po mojim nervima zatit-rao kao zvonjava.
Kako je monstrum nestao u podnožju brda, tako sam odmah onesvešćen pao na pod.
Pošto sam se osvestio, prvo što sam nameravao bilo je, naravno, da obavestim prija-telja o onome što sam video i čuo – ali jedva mogu da objasnim osećanje odvratnosti koje me je na kraju u tome sprečilo.
Konačno, jedne večeri, neka tri ili četiri dana posle tog događaja, sedeli smo zajedno u sobi u kojoj sam video utvaru – zauzeo sam isto mesto pored prozora, dok se on opru-žio na obližnjoj sofi. Asocijacija na mesto i vreme me je prisilila da mu opišem taj feno-men. Saslušao me je do kraja – u početku se od srca smejao, a potom je postao preterano ozbiljan, kao da je moje ludilo stvar van svake sumnje. U tom trenutku ponovo jasno ug-ledah čudovište, na koje mu sa krikom potpunog užasa usmerih pažnju. Posmatrao je sa interesovanjem – ali kao da ništa nije video – mada sam mu detaljno označio pravac ko-jim se to biće spuštalo niz ogoljenu liticu brda.
Ponovo sam bio neizmeino uzbuđen, jer sam viziju smatrao ili kao znak svoje smrti, ili, što je još gore, kao nailazeći napad manije. Strasno sam se bacio u fotelju i zagnjurio lice u ruke. Kada sam otvorio oči, utvare više nije bilo.
Moj domaćin je, međutim, delimično povratio hladnokrvnost i počeo da me vrlo energično ispituje o mojoj ponovnoj halucinaciji čudovišta. Kad sam ga u ovom pogledu potpuno zadovoljio, duboko je uzdahnuo, kao da se oslobodio nepodnošljivog tereta, i nastavio da priča sa, kako sam mislio, okrutnom smirenošću o različitim aspektima spe-kulativne filozofije, što je do tada bila tema naše diskusije. Sećam se između ostalog, njegovog posebnog insistiranja na ideji da prvenstveni izvor greške u svim ljudskim is-traživanjima leži u sklonosti našeg razumevanja da, kroz stepen pogrešnog merenja blizi-ne, potcenjujemo ili precenjujemo važnost neke stvari. – Na primer, da bi smo pravilno procenili – rekao je – uticaj koji širenje demokratije treba da izvrši na čovečanstvo, ne bismo smeli da u ocenjivanju propustimo da odredimo udaljenost epohe u kojoj bi takvo širenje moglo da se postigne. Ipak, možeš li mi navesti nekog pisca o vladavini koji je ikad mislio da je ova tema vredna diskusije?
Ovde je za trenutak zastao, otišao do biblioteke i doneo jednu običnu svesku Istorije prirode. Zamolivši me, zatim, da promenimo mesta, da bi bolje mogao da vidi fino izda-nje knjige, seo je na moju naslonjaču pored prozora i, otvorivši knjigu, produžio svoj go-vor, potpuno istim tonom.
– Zbog tvoje velike tačnosti u opisivanju čudovišta – rekao je – možda nikad ne bih imao dovoljno snage da ti dokažem šta je to. Dozvoli mi, zbog toga, da ti pročitam škol-ski opis roda Sphirinx, familije Crepuscularija, reda Lepidoptera, klase Insecta – ili inse-kata. Opis je ovakav: "Četiri membranozna krila prekrivena malim obojenim pločicama metalnog izgleda; usta formiraju uvijenu surlicu stvorenu od produžetka čeljusti sa čije se strane nalaze rudimentni ostaci donje vilice; slabija krila drže se za jača krutom dlakom; pipak u obliku izdužene palice, prizmatičan; abdomen označen.
Smrtoglava Sfinga izaziva užas među prostim narodom vrstom melanholičnog plača koji ispušta, s vremena na vreme, i oznakom smrti koju ovaj insekt nosi ispod tanke ljuš-ture oklopa." Ovde je zatvorio knjigu i nagnuo se napred, zauzevši potpuno isti položaj koji sam imao u trenutku posmatranja "čudovišta".
– Ah, evo ga! – odmah je rekao – ponovo se spušta sa litice brda i moram priznati da je vrlo neverovatnog izgleda. Ali ono ni u kom slučaju nije tako ogromno i tako udaljeno kao što si ti zamišljao; jer procenjujem (dok se migolji na svom putu niz ovu paučinu, što ju je neki pauk obavio oko prozorskog okna) da je dugačko oko šesnaestinu inča na naj-dužem delu i da je oko šesnaestinu inča udaljeno od zenice mog oka!
1846.
Preveo Sveta Bulatović

SKOČIŽABA ILI OSAM ORANGUTANA U LANCIMA
Nikada nisam znao ni za koga koji bi toliko od srca uživao u šali kao taj kralj. Činilo se da živi samo zato da bi zbijao šale. Najsigurniji put, da netko postigne njegovu milost, bio je da mu ispriča kakvu zgodnu šaljivu priču, ali da je ispriča dobro. Tako se dogodilo, da je svaki od njegovih sedam ministara bio poznat kao šaljivčina. Oni su se svi uvrgnuli u kralja i po tome, što su bili veliki, trbušasti, debeli ljudi kao i nedostiživi šaljivdžije. Da li ljudi debljaju šaleći se, ili pak naprotiv u samoj debljini ima nešto što osposobljuje za šalu, to nisam nikad do kraja utvrdio, ali je sigurno da je mršav šaljivčina rara avis in ter-ris. Za prefinjenost, ili kako je sam govorio, "duševnost" šale kralj je slabo mario. Osobito se divio grubosti neke šege, te bi se njoj za volju često pomirio i s njenom duži-nom. Prevelika istančanost ga je gnjavila. Rableov Gargantua bio bi mu draži od Volte-rova Zadiga; sve u svemu, opipljive, grube sprdačine kudikamo su se bolje slagale s nje-govim ukusom nego duhovite igre riječima.
U času, kad se događa moje pričanje, poziv lakrdijaša još nije bio potpuno izašao iz mode na dvorovima. Više kontinentalnih velesila još je na dvorovima držalo svoje "lude" koji su nosili šarena odijela s luđačkim kapama i zvoncima, i od kojih se očekivalo da će uvijek, na prvi mig, istresti po koju oštru doskočicu, iz zahvalnosti za mrvice s kraljev-skoga stola. Samo se po sebi razumije da je naš kralj zadržao svoju ludu. Istina je da je on morao imati veze s ludošću, već zato da nađe protutežu teškoj mudrosti sedmorice umni-ka, koji su bili njegovi ministri, a da njega ni ne spominjemo.
Njegova luda ili službeni lakrdijaš nije, međutim, bio samo luda. U kraljevim očima njegova je vrijednost bila trostruka zbog toga što je on bio također patuljak i bogalj. U ono su doba na dvorovima patuljci bili isto toliko uobičajeni kao lude, i mnogim bi vlada-rima bilo teško provoditi dane (dani su, sva je prilika, duži na dvoru nego na drugim mje-stima) da nisu imali svog lakrdijaša da se smiju s njim, i svojega patuljka, da se smiju njemu. Ali, kao što sam već primjetio, naši su lakrdijaši u 99 posto slučajeva debeli, ok-rugli i nezgrapni – tako da se kralj radovao, kao osobitom blagoslovu neba, što je u Sko-čižabi (to je bilo ludino ime) imao trostruko blago u jednoj osobi.
Vjerujem, da ime Skočižaba patuljku nisu dali kumovi na krštenju, nego su mu ga jednoglasnom odlukom prisili kraljevi ministri na temelju njegove nesposobnosti da hoda kako hodaju drugi ljudi. Skočižaba se mogao kretati samo nekim isprekidanim hodom – a to je bilo nešto između skakanja i koprcanja – koji je beskrajno zabavljao i, dakako, tješio kralja, jer je kralj, kojeg je cijeli dvor držao prekrasnom osobom, imao vrlo ispupčen tr-buh i prirođenu nabreklost glave.
Ali premda se Skočižaba zbog iskrivljenosti svojih nogu mogao kretati samo sa veli-kom mukom i naporom uzduž ravnog puta ili poda, golema mišićna snaga ruku što mu je priroda valjda pružila kao naknadu za nedostatke u donjim udovima, osposobljavala ga je za izvođenje mnoštva čudesno spretnih podviga, ako se radilo o penjanju uvis po stablima ili konopcima ili bilo gdje drugdje. U tim je vježbama on mnogo više ličio na vjevericu ili na malenoga majmuna nego na žabu.
Nisam u stanju da sasvim točno kažem iz koje je zemlje bio Skočižaba. Svakako je došao iz neke barbarske oblasti, za koju nitko nije nikada čuo – jer je bila na velikoj uda-ljenosti od dvora našega kralja. Skočižaba i djevojčica tek malo manje patuljasta od nje-ga, ali koja je imala divne razmjere tijela i bila čudesna plesačica, bili su nasilno odvede-ni iz svojih domova u susjednim pokrajinama, a jedan od kraljevih uvijek pobjedonosnih generala poslao ih je na dar kralju.
U takvim okolnostima nije se čuditi što se između ta dva mala sužnja razvilo prisno prijateljstvo. Oni se uistinu vrlo brzo sprijateljiše na život i smrt.
Premda je uvelike uveseljavao dvor, Skočižaba nije bio nimalo omiljen, pa nije bilo u njegovoj moći da Tripeti učini mnogo usluga; ali premda je bila patuljasta, zbog njene dražesti i divne ljepote njoj su se svi divili i mazili je; ona je tako bila vrlo utjecajna i taj je utjecaj uvijek, kad god je to bilo u njenoj moći, upotrebljavala u korist Skočižabe.
U nekoj veličajnoj, svečanoj prilici – smetnuo sam s uma kojoj – kralj odluči da pri-redi maskeratu; a svaki put kad bi se na našem dvora održavala maskerata ili bilo kakva slična zabava, u njoj su zbog svojih sposobnosti sudjelovali i Skočižaba i Tripeta. Osobi-to je Skočižaba pokazivao toliku domišljatost u priređivanju svečanosti, smišljanju novih likova i sastavljanju kostima za krabuljne plesove, te se činilo da se bez njega ne može ništa izvesti.
Dođe noć određena za tu sjajnu zabavu. Pod Tripetinom paskom raskošna je dvorana bila ukrašena dobro smišljenim pojedinostima što mogu podati sjaja maskerati.
Cijeli je dvor živio u groznici iščekivanja. Što se tiče nošnja i uloga, jasno je da je svatko već bio stvorio odluku u tom pogledu. Mnogi su odlučili o tome kakvu će ulogu i masku uzeti na se već tjedan ili čak i mjesec dana prije; tako da, zapravo nigdje nije bilo ni mrve neodlučnosti – osim upravo kod kralja i njegove sedmorice ministara. Još i sad ne znam zašto su oklijevali ako i to možda nije bilo šale radi. Vjerojatnije je, međutim, da im se bilo teško odlučiti zbog toga što su bili tako debeli. Bilo kako bilo, vrijeme je pro-hujalo, te tražeći posljedni izlaz oni poslaše po Skočižabu i Triperu.
Kad su se dva mala prijatelja pojavila pred kraljem, nađoše ga gdje sjedi uz vino za-jedno sa sedam članova svoga ministarskog vijeća; ali se činilo da je kralj veoma loše raspoložen. On je znao da Skočižaba ni najmanje ne voli vino, jer je ono raspaljivalo jad-noga bogalja gotovo do mahnitosti; a mahnitost nije ugodan osjećaj. Ali kralj je volio svoje grube šale i uživao je u tome da sili Skočižabu da pije i da (kako je to kralj nazivao) "bude veseo".
– Dođi ovamo, Skočižabo – reče on kada su lakrdijaš i njegova prijateljica ušli u so-bu. – Ispij ovaj pehar u zdravlje svojih odsutnih prijatelja (u tome času Skočižaba uzdah-nu), a onda nam pomogni svojom domišljatošću. Potrebne su nam maske... maske, čovje-če... nešto novo, neobično. Dosadile su nam te vječito iste stvari. Dođi, popij! vino će ti razbistriti mozak.
Skočižaba se naprezao kao i obično da odgovori kakvom dosjetkom na kraljevo nu-kanje; ali to je prelazilo njegove sile. Toga je dana slučajno bio rođendan ubogog patulj-ka, a zapovjed da pije u zdravlje svojih "odsutnih" prijatelja izvabila mu je suze na oči. Mnogo velikih, gorkih suza vrcnu u čašu u trenu kada ju je ponizno uzeo iz silnikove ru-ke.
– He! He! He! He! – hihotao je ovaj dok je patuljak nevoljko ispijao pehar.
– Vidite li što može učiniti čaša dobrog vina! Eto, oči ti već sjaju!
Jadnik! Njegove su se velike oči više žarile nego sjale, jer je djelovanje vina na nje-gov mozak bilo isto toliko brzo koliko i žestoko. On uzrujano postavi čašu na stol i pog-leda cijelo društvo naokolo polumahnitim pogledom. Činilo se da se svi strašno zabavlja-ju duhovitošću kraljeve šale.
– A sada na posao! – reče ministar predsjednik koji bijaše vrlo debeo.
– Da, reče kralj. Hajde, Skočižabo, pomozi nam. Masku, dragoviću moj, nitko od nas nema masku... baš nitko... he! he! he! – A kako je on ono što je rekao ozbiljno smatrao šalom, sva sedmorica se pridružiše tom njegovu smijehu.
Nasmijao se i Skočižaba, premda slabo i nekako rastreseno.
– Deder, deder, reče kralj nestrpljivo, nećeš li nam ništa predložiti?
– Naprežem se da smislim nešto novo – odgovori patuljak rastreseno, jer ga je vino potpuno omamilo.
– Naprežeš se! – poviknu vatreno silnik. – Što time misliš reći? Ah, razumijem. Mr-zovoljan si i još ti treba vina. Evo, popij ovo! – Natoči drugu čašu i ponudi je bogalju koji je samo buljio u nju boreći se da dođe do daha.
– Popij, kažem ti! – povika neman – ili ću u ime sto bijesova...!
Patuljak je oklijevao. Kralj se zajapuri od bijesa. Dvorjanici su se podrugljivo smija-li. Tripeta, blijeda kao lešina, približi se kraljevu sjedalu, padne na koljena pred njim i umoli ga ponizno neka poštedi njenog prijatelja.
Silnik ju je gledao nekoliko trenutaka, očito se čudeći njenoj smjelosti. Činilo se da je u neprilici što ima da učini ili da kaže – kako da najprikladnije izrazi svoje ogorčenje. Konačno, ne govoreći nijedne slovke, žestoko je odgurnu od sebe i izlije joj sadržaj pre-pune čaše u lice.
Uboga se djevojka pridigne kako je bolje mogla i, ne usuđujući se ni da uzdahne, vrati se na svoje mjesto na dnu stola.
Mrtvi muk zavlada čitav trenutak, a u tom času bi se čulo da je pao neki list ili pero. Taj muk prekinu tihi ali neugodan i produžen škripav zvuk koji kao da je u isti mah dopi-rao iz svih uglova sobe.
– Čemu... čemu, čemu proizvodiš taj zvuk? – upita kralj, bijesno se obrativši patulj-ku.
Činilo se da se ovaj prilično oporavio od svojega pijanstva i gledajući upiljeno, ali spokojno u silnikove lice, odgovori: – Ja – ja? Kako bih to mogao biti ja?
– Čini se da je zvuk došao izvana – primjeri jedan od dvorjanika. – Mogla bi biti pa-piga kod prozora koja brusi kljun na žicama krletke.
– Imaš pravo – odvrati vladar kao da mu je silno odahnulo – ali bio bih se zakleo na svoju vitešku čast da je to ova skitnica škrgutala zubima.
Na to se patuljak nasmija (kralj je bio suviše poznati šaljivčina da bi prigovorio ma čijem smijehu) i otkrije niz jakih, velikih i veoma odvratnih zubi.
Čak iskaže posvemašnju pripravnost da proguta onoliko vina koliko zažele. Vladar se umiri; a pošto je bez ikakva vidljiva lošeg učinka popio i drugu punu čašu vina, Skoči-žaba prijeđe odmah vrlo živahno na raspredanje planova za maskeratu.
– Ne znam što me je navelo na tu pomisao – primjeti on vrlo mimo, kao da nikad u životu nije okusio vina – ali neposredno nakon toga što je vaše veličanstvo udarilo dje-vojku i prolilo joj vino u lice... neposredno nakon toga, i dok je papiga proizvodila neobi-čan zvuk kod prozora, pala mi je na pamet sjajna zabava-vragolija iz moje zemlje; koju smo često priređivali na našim maskeratama: ali ovdje će ona biti potpuno nova. Samo, na nesreću, za nju je potrebna skupina od osam osoba, a...
– Nas ima toliko! – povika kralj zadivljen svojim oštroumnim otkrićem – točno osam, ni više ni manje: ja i mojih sedam ministara. Hajde! Kakva je to vragolija?
– Zovemo je osam okovanih orangutana i zaista je sjajna kad je dobro izvedena.
– Izvest ćemo je mi – primjeti kralj uspravljajući se i spuštajući očne kapke.
– Draž je igre u tome – nastavi Skočižaba – što izaziva strah među ženama.
– Sjajno! – povikaše jednoglasno kralj i njegovi ministri.
– Maskirat ću vas kao orangutane – nastavi patuljak – samo vi to prepustite meni. Sličnost će biti tako upadna, da će vas sudionici maskerate zaista držati tim životinjama, te će, dakako, biti isto toliko užasnuti koliko i zapanjeni.
– Oh, to je prekrasno! – povika kralj – Skočižabo! Napravit ću od tebe čovjeka!
– Lanci služe povećanju pomutnje zveketanjem. Vi ste tobože pobjegli, en masse, od svojih čuvara. Vaše veličanstvo ne može ni zamisliti dojam što će ga na maskerati izazva-ti osam okovanih orangutana za koje će većina nazočnih držati da su pravi, kad s divljim krikovima ulete u gomilu prefinjeno i raskošno odjevenih muškaraca i žena. Ta će opreka biti jedinstvena.
– Dakako da hoće – reče kralj. I vijeće se žurno digne (jer je već bilo kasno veče) da bi prionulo izvođenju Skočižabine zamisli.
Način kojim je tu skupinu predstavio kao orangutane bio je sasvim jednostavan, ali je odgovarao njegovoj namjeri. U doba kad se događa moja priča, dotične su životinje bile velika rijetkost u bilo kojem kraju uljuđenog svijeta; pa, kako su maske koje je načinio patuljak izgledale dovoljno životinjski i više nego odvratno, držalo se da je njihova suob-raznost prirodi time potpuno zajamčena.
Kralja i njegove ministre najpre obukoše u vrlo tijesne košulje i gaće od trikoa. Tada ih premazaše katranom. Kada su dotle došli, netko iz društva predloži da ih okite perjem; ali patuljak smjesta odbije taj prijedlog i zorno dokaže osmorici da lan mnogo uspješnije predstavlja dlaku životinje poput orangutana.
Prema tome, oni nalijepiše debeli sloj lana na premaz katrana. Na to nabaviše dugi lanac. Najpre ga položiše oko kraljeva pojasa i privezaše; onda oko pojasa nekog drugog iz skupine, pa ga također privezaše; a zatim oko svih uzastopce na isti način. Kada je to ulančavanje bilo dovršeno, a članovi su skupine stajali na što većoj mogućoj udaljenosti jedan od drugoga, oni su sastavljali krug; a da bi se cijela slika činila prirodnom, Skoči-žaba utaknu ostatak lanca u dva promjera pod pravim kutovima kroz taj krug onako kako to danas čine oni što hvataju čimpanze ili druge velike majmune na Borneu.
Veliki salon, u kojemu se imala održati maskerata, bio je okrugla vrlo visoka soba koja je primala sunčevu svjetlost kroz jedan jedini prozor na vrhu. U noći (taj je salon navlas bio izgrađen za noćno doba) bio je osvijetljen poglavito jednim velikim svjećnja-kom, koji je visio o lancu iz sredine prozora na stropu, te su ga spuštali ili dizali pomoću protuteže kao obično: ali (da ne bi kvarila izgled), ta je potonja prolazila izvan kupole i to povrh krova.
Kićenje sobe bilo je ostavljeno vrhovnom nadzoru Tripete; međutim, čini se da je u nekim pojedinostima ona poslušala mirniji sud svoga prijatelja patuljka.
Na njegov prijedlog, svijećnjak je u ovoj prilici uklonjen. Kapanje voska (koje je bilo posve nemoguće spriječiti po tako toplom vremenu), nanijelo bi ozbiljne štete gizdavim odijelima pozvanika, jer se nije moglo očekivati da će se u dupkom punom salonu svi moći držati daleko od središta, tj. daleko od mjesta pod svijećnjakom. Druge su svjetiljke postavili u različitim dijelovima dvorane postrani, a po jednu su baklju, koja je kadila ugodnim mirisom, stavili u desnu ruku svake od karijatida što su stajale uza zid – bilo ih je svega skupa pedeset ili šezdeset.
Osam orangutana, držeći se Skpčižabina savjeta, čekalo je strpljivo do ponoći, kada je soba bila dupkom puna sudionika maskerate. Sat još nije ni prestao udarati ponoć, me-đutim, kad oni provališe ili bolje, dokotrljaše se svi skupa – jer je, ometan lancima, veći dio društva pao, a svi su se spotaknuli pri ulazu.
Uzbuđenje među sudionicima maskerate bijaše golemo, i ono ispuni kraljevo srce veseljem. Kao što je bilo predviđeno, mnogo je zvanica pretpostavilo da su ti stvorovi divljeg izgleda ipak neke zbiljske životinje ako možda i nisu pravi orangutani. Mnogo žena od strave pade u nesvijest, te da kralj nije bio toliko oprezan da zabrani nošenje sva-kog oružja u salonu, njegova bi skupina možda začas platila šalu vlastitom krvlju. Ovako, svi pojuriše prema vratima; ali je kralj bio zapovjedio da ih zaključaju čim on uđe; a na patuljkov prijedlog, ključi su pohranjeni kod njega.
Dok je metež bio na najvećoj visini, a svaki Sudionik maskerate mislio samo na vlas-titu sigurnost (jer je zapravo svima prijetila zbiljska pogibelj od natiska razdražene gomi-le), lanac o kojem je svijećnjak obično visio i koji je bio potegnut uvis u času kada su svi-jećnjak odstranili, počeo se sasvim polagano spuštati sve dok njegov kukasti kraj nije sti-gao na same tri stope od tla.
Uskoro zatim, pošto su neko vrijeme glavinjali dvoranom u svim smjerovima, kralj i njegovih sedam prijatelja nađoše se konačno u samoj njenoj sredini, pa prema tome u ne-posrednom dodiru s lancem. Dok su stajali u tom položaju, patuljak, koji ih je bešumno slijedio tjerajući ih da neprestano potiču metež, zgrabi njihov lanac na sjecištu dvaju dije-lova koji su sjekli kružnicu po promjeru i u pravim kutovima. Tada brzinom munje utak-nu kuku o kojoj je obično visio svijećnjak u lanac; u tren oka neka nevidljiva sila poče potezati lanac svijećnjaka uvis sve dok kuka nije bila iznad svačijeg dosega odozdo, čime je, kao neminovnu posljedicu, orangutane zbio na okup tako da su stajali licem u lice.
Dotle su se sudionici maskerate pomalo oporavili od straha i povjerovavši da je to ipak dobro smišljena šala, gromko zahihotaše videći grdnu nepriliku u kojoj se nalaze majmuni.
– Prepustite ih meni! – zakriča sad Skočižaba, a njegov se prodoran glas mogao lako čuti kroz čitavu halabuku. – Prepustite ih meni! Čini mi se da ih poznajem.
Ako ih dobro pogledam, odmah ću vam reći tko su.
Nato počne gmizati povrh glava gomile, te mu uspije da se probije do zida; a onda pograbi baklju iz ruke jedne karijatide te se vrati, isto kako je i došao, u sredinu sobe – skoči spretnošću majmuna na kraljevu glavu – a odatle se provera nekoliko stopa uz lanac – spuštajući baklju da bi promatrao skupinu orangutana, sveudilj vičući: – Sad ću vam ja otkriti tko su!
Odjednom, dok se cijelo okupljeno društvo, uključujući majmune, treslo od grčevi-toga smijeha, lakrdijaš naglo oštro zazvižda; na to lanac munjevito odleti uvis za nekih trideset stopa – povlačeći za sobom uplašene i bespomoćne orangutane i ostavljajući ih obješene u zraku između krovnog prozora i poda. Držeći se čvrsto lanca koji se dizao, Skočižaba je ostao u istom položaju u odnosu prema osam maskiranih spodoba, i dalje (kao da se ništa nije dogodilo) upirući baklju dolje prema njima kao da želi otkriti tko su.
Svi su nazočni bili toliko zapanjeni tim dizanjem lanca, da je nastao grobni muk koji je potrajao oko jedne minute. Prekinu ga upravo onakav isti tihi, neugodan škripav zvuk kakav je prije privukao pozornost kralja i njegovih savjetnika u času kad je prolio vino u lice Tripeti. U ovoj prigodi, međutim, više nitko nije mogao sumnjati odakle taj zvuk do-lazi. Dopirao je od kljovastih zubi patuljka koji je mljeo i škrgutao njima, s pjenom na ustima, i buljio žarkim pogledom, s izražajem luđačkog bijesa, u lica kralja i njegovih sedam drugova koja su bila okrenuta uvis.
– Aha! – reče naposljetku pobješnjeli lakrdijaš. – Aha! sad prepoznajem te ljude! – Nato, hineći da želi još izbližega ogledati kralja, primaknu baklju lanenom krznu kojim je bio pokriven i koji odmah planu u mlazu živahnoga plamena. Do nepunih pola minute, svih je osam orangutana bilo u plamenu usled vriskanja mnoštva koje je odozdo užasnuto piljilo u njih, bez mogućnosti da im pruži i najmanju pomoć.
Naposljetku plamenovi, koji su se naglo rasplamsali, prisiliše lakrdijaša da se popne još više na lancu, kako bi bio izvan domašaja plamena; dok se penjao, gomila opet na čas utone u muk. Patuljak ugrabi tu prigodu i progovori još jednom: – Sad jasno vidim – reče – tko su ti maskirani ljudi. Jedan veliki kralj i njegovih sedam kabinetskih savjetnika, kralj koji se ne žaca napasti bespomoćnu djevojku, i njegovih sedam savjetnika koji mu povlađuju u bezakonju. A što se mene tiče, ja sam jednostavno Skočižaba, lakrdijaš – i ovo je moja posljednja šala.
Budući da lan, kao i katran, na koji je bio nalijepljen, lako izgaraju, patuljak je jedva do kraja izgovorio svoju kratku besjedu, a osvetnički je čin već bio dovršen. Osam lešina njihalo se na lancima u smrdljivoj, pocrnjeloj, odvratnoj i bezobličnoj masi. Bogalj baci baklju na njih, uspne se okretno do stropa i iščezne kroz prozor na krovu.
Nagađa se da je Tripeta, postavljena na krovu salona, bila suučesnik svoga prijatelja u njegovoj vatrenoj osveti, te da su zajedno pobjegli u svoju domovinu; jer više nikada nisu viđeni.
1849.
Preveo Tin Ujević

X-IRANJE TEKSTA
Dobro je poznato da "mudraci" dođoše "s Istoka", te kako je gospodin Ubojito Zrno došao sa Istoka, proizilazi da gospodin Zrno bejaše mudrac; a ako se traži dodatni dokaz, evo i njega – gospodin Zrno je bio urednik. Razdražljivost mu bejaše jedina slabost; tvr-doglavost zbog koje ga ljudi optuživahu, bejaše zapravo sve samo ne slabost, i on je s pravom držaše za svoju jaču stranu. Čak naprotiv bejaše to njegova vrlina; i bila bi potre-bna svekolika logika jednog Braunsa da ga uveri kako je to (nešto drugo).
Pokazao sam da Ubojito Zrno bejaše mudrac; a jedini potez kojim nije potvrdio svo-ju nepogrešivost bejaše njegov odlazak s Istoka, jedinog pravog boravišta svih mudraca, i nastanjivanje u Velikom Aleksandrovcu, ili slično nazvanom gradiću, tamo na Zapadu.
Da se ne ogrešim o njega moram, ipak, reći da je, kad je naposletku odlučio da se skrasi u tom gradu, imao utisak kako u tom delu zemlje nema nijednih jedincatih novina, pa dakle ni urednika. Utemeljivši Samovar čvrsto verovaše da mu je vascelo polje slobo-dno. A uveren sam, nikad taj ne bi ni u snu došao na pomisao da se naseli u Velikom Aleksandrovcu da mu bejaše poznato kako tamo, u Velikom Aleksandrovcu, živi izvesni gospodin Petar Petrović (ako se dobro sećam imena) koji se godinama nesmetano gojio uredujući i izdajući Velikoaleksandrovačke novosti. Zahvaljujući, dakle, samo i jedino neupućenosti našao se gospodin Zrno u Veliko... zovimo ga, "kratkoće radi", Ovac; no kad se već našao tamo, odlučio je da bude dosledan svojoj tvr... tj. postojanosti, i da osta-ne. Elem, ostao je; čak i više: raspakovao je štamparsku mašinu, mašinu za slaganje itd, iznajmio je kancelariju tačno nasuprot Novosti i, trećeg jutra po dolasku izdao prvi broj Veliko... što će reći, Ovačkog samovara; tako se, naime, a sećanje me valjda ne izdaje, zvahu nove novine.
Uvodni članak, mora se priznati, bejaše briljantan – da ne kažem preoštar. Naročito se okomio na stanje kao takvo – a što se tiče urednika Novosti, sasekao ga je na komadi-će. Neke opaske gospodina Zrna bejahu tako vatrene te sam od tog doba bio prinuđen da posmatram gospodina Petra Petrovića, i dan-danas živog i zdravog, u svetlosti daždev-njaka. Nipošto nisam kadar da prenesem sve Samovarove priloge doslovno, ali jedan od njih glasi: ,,O, da! – O, vidimo mi to! O, nesumnjivo! Dotični urednik preko puta živi je genije! O, Bože moj! – gde srlja ovaj svet? O, vremena! O, Mojsije!" Ova istovremeno tako zajedjiva, naprasita i duhom klasike prožeta filipika prasnula je poput bombe među dotad miroljubivim ovačkim stanovništvom. Grupe uzbuđenih građana skupljahu se na uličnim uglovima. Svako je, uz iskrenu teskobu, iščekivao odgovor dostojanstvenog Pet-rovića. I pojavio se drugog jutra, sa sledećim: "Iz jučerašnjeg Samovara citiramo dodatni člančić: "O, daa! O, vidimo mi to! O, nesumnjivo! O, Bože moj! O, vremena, o, Mojsi-je!" Kolega čemu toliko O! Sad je jasno zbog čega mu se misli vrte u krug i zbog čega ni on ni njegovo pisanje nemaju ni glavu ni rep. Zaista ne verujemo da ta spodoba ume da sroči jednu jedincatu reč bez o. A možda mu je to ojkanje navika? Uzgred dovukao se s istočnih strana u posve čudnoj žurbi. Ojkaše li i tamo kao sada kod nas. O, kakvog li ja-da!" Gnušanje gospodina Zrna na te skandalozne insinuacije neću ni pokušati da opišem. Držeći se one o magarcu naviklom na batine, međutim, čini se, da ga napad na njegovu ličnost nije raspalio onoliko koliko se očekivalo. U očaj ga je bacilo ruganje njegovom stilu. Šta – "o", Ubojito Zrno, da ne ume da napiše ni jednu jedinu reč bez o! Ubrzo će on da pokaže tom mamlazu da greši. Da, da, pokazaće mu koliko greši, balavac jedan. On, Ubojito Zrno iz Žabograda, pokazaće tom gospodinu Petru Petroviću crno na belo da on, Zrno, ume da sastavi, ako ga jako lepo zamole, celi članak – šta članak, studiju! – gde se nijednom – ni jedan jedini put – neće pojaviti taj ništavni samoglasnik. A, ne: bila bi to voda na vodenicu rečenome Petru Petroviću. On Zrno, neće stil svoj da menja, pa smetalo to svakom gospodinu Petroviću pod kapom nebeskom. Nestani, pogana misli! Zauvek sa o! Neće on da izneveri o. Biće ojan koliko se ojnim može biti.
Plamteći tom viteškom odlukom, Ubojito Zrno je u sledećem Samovaru povodom nemilog spora obelodanio samo ovaj jednostavni, ali odlučni članak: "Urednik Samovara ima izuzetnu čast da saopšti uredniku Novosti da će on (Samovar) biti slobodan da uveri u sutrašnjim novinama njih (Novosti) da on (Samovar) što se tiče stila može i hoće da bude svoj gazda; on (Samovar) namerava da njima (Novostima) pokaže nadmoćan, štavi-še suvi prezir kojim njihova kritika nadahnjuje njegove (Samovarove) nezavisne grudi na taj način što će za poseban užitak (?) njihov (Novosti) da sastavi predgovor, nemalog op-sega, u kojem taj prelepi samoglasnik – simbol Večnosti, a ipak izvanrednoj osetljivosti njihovoj (Novosti) tako neugodan – neće doživeti da ga njihov najpokorniji sluga poni-zan, (Samovar), izostavi. Toliko o Bakingamu!" Prihvativši se ispunjavanja te strašne pretnje, ne nejasno natuknute nego odlučno izrečene, Zrno bejaše veoma slep i gluv na sve vapaje za "tekstom" i jednostavno je svog predradnika slao "u..." kad god je on (pred-radnik) uveravao njega (Samovar) da je poslednji čas "da se pušta u štampu"; slep i gluv, kažem, na sve, veliki Zrno je sedeo do u cik zore kiteći, uz poslednje kapi petroleja, zais-ta besprimemi članak. Evo ga: "Moj Pero! Zlo je, zlo! Lepo ti rekoh – zlo i naopako! Pr-vo skok, onda hop, pravilo je vrlo važno. Da li tvoj babo zna da te kući nema?! Otpleši, lolo, u svoje kolo! Otprhni, sovo, u svoje jato, ahoj! Ostao bi? Jok, jok, sovac ne voli te Ovac! Ako ovde ostao, volinom rogatom postao, dom svoj prokock'o, novac potrošio, ženu u crno zavio, protuvom se zvao. Jer, bogami, ovde potrebno nikom nije takvo nešto, i to: nogato, okato, golovrato, ofucano, oglodano, olinjalo, oronulo, odvratno, omraženo trčkaralo novinarsko nemoćno i nesposobno... a kamoli nepismeno! Hodi, rode, u jagode, oteralo te iz mode! Vozi, vozi, nosile te vode, spadalo nikakvo! No, no, cmoljo, zašto s' nos obesio, što si oko orosio! Sve to život sobom nosi: nekom meso, nekom kosti. Ko sa psima leže, pun buva ustane. Zlo i naopako, rođo moj: o, joj joj, u rodno se mesto nosi, Pero moj, tamo stoj pa se goj – bog te tvoj!" Iznuren, sasvim prirodno tim silnim napo-rom, vrli se Zrno te noći ničeg drugog nije mogao da prihvati. Čvrsto, pribrano, a ipak s izrazom svesti o moći, predao je svoj rukopis dežurnom slugi, zatim se bezbrižnim kora-kom uputio kući i s neiskazivim dostojanstvom, povukao se na počinak.
Istovremeno je ubogi sluga kojem bejaše poveren tekst, preskačući stepenice neizre-civom brzinom, odjurio u svoju "rupu" i smesta počeo da "slaže" rukopis.
Najpre je, dakako, – jer prva reč bejaše moj – posegnuo za pregradom s velikim M i pobedonosno ga izvukao. Ohrabren uspehom, bacio se i ne gledajući u pregradu s malim o, ali ko bi mogao da opiše tu strahotu kad mu prsti izroniše iz pregrade bez očekivanog slova u svom zagrljaju? Ko bi oslikao njegovo zaprepašćenje i gnev kad je, trljajući zglo-bove, shvatio da je uzalud strugao po dnu. prazne pregrade! Ni jednog jedinog malog o ne beše u pregradi za malo o; a zavirivši bojažljivo u pregradu za veliko O, našao je, na svoj krajnji užas, i njega u potpuno istom stanju. Zgromljenom, prvi poriv mu bejaše da požuri predradnike.
– Šefe! – disao je teško, hvatajući dah – ne može da se slaže bez o!
– Šta ti to znači? – zareži predradnik, vrlo loše volje, jer se zadržao do kasno.
– Joj, šefe, nema nam u firmi nijednog slova o, ni velikog, ni malog!
– Ko je u p... m... odneo sva ona iz pregrade?
– Ja vam to ne znam, šefe – reče momak – ali jedan od onih kalfi iz Novosti tamo je noćas njuškao i rekao bih da je on sve maznuo.
– Kuga ga odnela! Nimalo ne sumnjam – složio se predradnik, zajapuren od besa – znaš šta, mali, reći ću ti kako ćemo: ugrabi prvu priliku da se uvučeš tamo preko i smotaj im (crkli da b.. da!) sve od a do ž.
– Jes' vala – prihvati momak namignuvši – ja ću im smestiti, daću im ja što su zaslu-žili; šta će do tad da bude s ovim tu tekstom? Znate da mora da ide noćas – inače smo na-je...
– I to grdno – nastavi predradnik, s dubokim uzdahom i naglaskom na "grdno". – A je li tekst jako dugačak, mali?
– Pa ne bih rekao baš da je jako dugačak.
– Tja, šta ćemo! Izvuci stvar kako god znaš i umeš.
– Moramo da pustimo u štampu – zaključi predradnik, do guše u poslu – jednostavno ubaci neko drugo slovo mesto o, ionako niko neće da čita to što matori lupeta.
– Ko bog – dočeka momak – sad ću ja! – i požuri u svoju rupu mrmljajući usput: – Zna matori da zasoli, sve bez psovki. A ja da onima preko zakuvam čorbu!
Nije mogao da nađe boljeg, sve da ga je i svećom tražio. – Što jest, jest: premda je momak napunio tek dvanaestu i dosegnuo metar i dvadeset santimetara, bio je dorastao svakom okršaju (sitnijih razmera).
Ovde opisana kriza nipošto nije retka pojava u štamparijama; ne umem to da objas-nim ali kad zaista dođe do slične krize, gotovo se uvek kao zamena za slovo kojeg nema koristi x. Pravi je razlog možda u tome što je x najsuvišnije slovo u pregradama, barem je to bilo u staro vreme, pa ga zato slovoslagači obično drže za najzgodniju zamenu. Tako bi i naš momak smatrao jeretičnim da u ovom slučaju posegne za bilo kojim drugim slo-vom osim slova x, na kojeg beše navikao.
– Ima u tom tekstu šta da se iksira – reče momak sam sebi, zaprepašćeno čitajući tekst – bogami je to najovastiji kojeg sam ikad slagao. – I iksirao ga je, ne trepnuvši okom; tako iziksiran tekst je pušten u štampu.
Idućeg jutra stanovnici Ovca zabezeknuli su se čitajući u Samovaru ovaj neobični uvodni članak: "Mxj Perx! Zlx je, zlx! Lepx ti rekxh – zlx i naxpakx! Prvx skxk, xnda hxp, pravik je vrlx važnx. Da li tvxj babx zna da te kući nema?! Xtpleši, lxlx, u svxje kxlx! Xtprhni, sxvx, u svxje jatx, ahxj! Xstax bi? Jxk, jxk, sxvac ne vxli te Xvac! Akx xvde xstax, vxlinxm rxgatxm pxstax, dxm svxj prxkxck'x, nxvac pxtrxšix, ženu u crnx zavix, prxtuvxm se zvax. Jer, bxgami, xvde pxtreb-nx nikxm nije takvx neštx, i tx: nxgarx, xkatx, gxlxvratx, xfucanx xglxdanx, xlinjalx, xrxnulx, xdvratnx, xmraženx trčka-rak nxvinarskx nemxćnx i nespxsxb-nx ... a kamxli nepismenx! Hxdi, rade, u jagxde, xteralx te iz mxde! Vxzi, vxzi, nxsile te vxde, spadak nikakvx! Nx, nx, cmxljx, zaštx s' nxs xbesix, štx si xkx xrxsix! Sve tx živxt sxbxm nxsi: nekxm mesx, nekxm kxsti. Kx sa psima leže, pun buva ustane, zk i naxpakx, rxđx mxj: x, jxj jxj, u rxdnx se mestx nxsi, Perx mxj, tamx stxj pa se gxj – bxg te tvxj!" Teško je zamisliti urnebes kojeg je izazvao ovaj mistični i kabalistični članak. Prva koliko-toliko suvisla pomisao u narodu bejaše da se u tim hijeroglifima krije neka paklena zavera; nastala je opšta trka u pravcu Zrnovog stana kako bi mu se što pre upriličio progon; ali dotičnog gospodina nisu mogli da prona-đu.
Iščezao je, niko ne zna kako; čak se od tog vremena ni njegova senka nikom nikad nije ukazala.
Pošto nije mogao da se iskali na pravom uzročniku, gnev naroda je utihnuo, ostavivši za sobom popriličan talog zbrkanih sudova o zlosretnom događaju.
Jednom gospodinu se sve to učinilo kao X (eks)-kluzivna šala.
Drugi je tvrdio da je Zrno zaista pokazao X (eks)-ibicionu maštu.
Treći mu je priznao X (eks)-centričnost, i ništa više.
Četvrti je samo pretpostavio da je reč o prilično dobroj X (eks)-presiji jednog X (eks)-travagantnog čoveka, koji je došao sa Istoka.
– Bolje je reći X (eks)-planacija namenjena potomstvu – predložio je peti.
Ubojito Zrno je bio prinuđen na krajnost, to je svima bilo jasno; a kako tog urednika nisu mogli da nađu, šuškalo se o linču onog drugog.
Ipak najustaljeniji zaključak bio je da je sve to ustvari X (eks)-cesno i X (eks)-centrično.
Čak je i prvi matematičar u gradu priznao da s takvim problemom teško može da izi-đe na kraj. Opšte je poznato da X znači nepoznatu; ali u ovom slučaju (što je dobro pri-metio) imali su nepoznatu vrednost X-a.
Mišljenje momka, sluge (koji je tajio da je zapravo on izvršio "X-iranje teksta") nije naišlo na onoliku pažnju koliku mislim da zaslužuje, iako je prepričavao veoma otvoreno, čak neustrašivo. Govorio je da, što se njega tiče, nema mesta za nikakvu sumnju, jer slu-čaj je sasvim jasan: "njegovog gazdu niko nije mogao da navuče na piće kao sav drugi svet, on je mahao onim blaženim pivom s tri XXX i, naravno, od njega se naduvao, oči mu se ukrstile u X i postao je baš X (eks)-treman.
1849.
Prevela Dejana Dačović

EDGAR PO NJEGOV ŽIVOT I NJEGOVA DELA ...
Nekog nesrećnog gospodara, koga je neumoljiva kob
Proganjala sve žešće i žešće, dok mu pesme nisu prihvatile jedan pripev.
Dok pogrebne pesme njegove nade nisu prihvatile onaj setni pripev:
"Nikad – nikad više".
EDGAR PO
– Gavran Sa bromanog trona
Sudbina se ruga
I njihove usne gorkom žuči kvasi,
Dok Neumitnost u svoj zagrljaj ih steže.
TEOFIL GOTJE

I
Nedavno izvedoše pred naše sudove jednog nesrećnika, čije je čelo bilo žigosano retkim i neobičnim znakom: Bez sreće! On je nosio iznad očiju obeležje svog života, kao knjiga svoj naslov, a saslušanje je pokazalo da je taj neobičan natpis bio svirepo istinit. Ima u istoriji književnosti sličnih sudbina, pravih prokletstava – ljudi koji nose reč bak-suz, ispisanu tajanstvenim slovima u vijugavim naborima svog čela. Slepi anđeo ispašta-nja dokopao ih se i šiba ih iz sve snage za nauk drugima. Uzalud oni u svom životu poka-zuju darovitost, vrlinu, ljupkost. Društvo ih je ipak proklelo i optužuje u njima slabosti do kojih ih je njegovo proganjanje dovelo. Šta sve nije činio Hofman da razoruža sudbinu i šta sve nije radio Balzak da bi umilostivio sreću? Postoji li, prema tome, neko đavolsko proviđenje koje priprema nesreću još od kolevke – koje baca sa predumišljajem uzvišena i anđeoska bića u neprijateljske sredine, kao mučenike u arenu? Ima li, dakle, blaženih duša, zaveštanih oltaru, osuđenih da idu u smrt i dostignu slavu svojom sopstvenom pro-pašću? Da li će mora Tmina večito mučiti ove izabrane duše? Uzalud se oni otimaju, uza-lud se prilagođavaju navikama sveta, njegovim predostrožnostima, njegovim lukavstvi-ma; oni će biti još oprezniji, zatvoriće sve izlaze, zastrće prozore protiv zalutalih metaka; ali će Đavo ući kroz ključaonicu; savršenstvo biće slaba tačka njihova oklopa, a neko iz-vanredno svojstvo začetak njihova prokletstva.
Da ga slomi, na njihovo čelo otkriveno Sa visine svoda nebeskog baciće orao Kor-njaču, jer oni neizbežno treba da propadnu. Njihova sudbina je ispisana u čitavom nji-hovom biću, ona blista zlokobnim sjajem u njihovom pogledu i u njihovim pokretima, ona struji njihovim žilama sa svakim njihovim krvnim zrncem.
II
Poova porodica bila je jedna od najuvaženijih u Baltimoru. Njegov deda po majci služio je kao quartermaster-general u ratu za nezavisnost, a Lafajet je prema njemu ose-ćao duboko poštovanje i prijateljstvo. Lafajet je prilikom svog poslednjeg putovanja u Sjedinjene Države želeo da vidi generalovu udovu i da joj izrazi svoju zahvalnost za us-luge koje mu je učinio njen suprug. Njegov predak bio je oženjen ćerkom engleskog ad-mirala Mek Brajda, koji je bio u srodstvu sa najplemenitijim kućama u Engleskoj. David Po, Edgarov otac a sin generalov, silno se zaljubio u englesku glumicu Elizabetu Arnold, čuvenu po svojoj lepoti; oni odbegoše i on se oženi njome. Da bi što više povezao svoju sudbinu s njenom, i on postade glumac i igrao je sa svojom ženom u mnogim pozorištima glavnih gradova Sjedinjenih Država. Oba supruga su skoro jednovremeno umrla u Rič-mondu, ostavljajući u bedi i krajnjoj oskudici troje sasvim male dece, među njima i Edga-ra.
Edgar Po rođen je u Baltimoru 1813. Ovu godinu navodim prema njegovim sopstve-nim rečima, jer on je protestovao protiv Grisvaldovog tvrđenja, koji 1811. uzima za godinu njegovog rođenja. Ako je ikada duh iz romana, da se poslužim izrazom našeg pe-snika, upravljao nekim rođenjem – zlokoban i buran duh! – svakako je upravljao njego-vim. Po je zaista bio čedo strasti i pustolovine. G. Alanu, bogatom trgovcu iz varoši, do-pade se ovo lepo i nesrećno dete, koje je priroda krasno obdarila, i kako nije imao dece, on ga usini. I on se otada nazivao Edgar Alan Po. Bio je odgajan u potpunom blagostanju i u opravdanoj nadi da će naslediti bogatstvo, koje daje karakteru ponosito samopouzda-nje. Poočim i pomajka povedoše ga sa sobom kad su putovali po Engleskoj, Škotskoj i Irskoj a pre povratka u svoju zemlju ostaviše ga kod doktora Brenzbija, koji je držao poz-nati vaspitni zavod u Stouk-Njuingtonu, u blizini Londona. Sam Po je u Vilijamu Vilsonu opisao ovu čudnovatu kuću, sagrađenu u starom stilu iz doba Elizabete, i utiske iz svog đačkog života.
On se vraća u Ričmond 1822. godine i nastavlja svoje studije u Americi pod nadzo-rom najboljih nastavnika u ovom mestu. Na Univerzitetu u Šarlotesvilu, na koji se upisao 1825. godine, izdvajao se ne samo izvanrednom inteligencijom nego i gotovo zlokobnim obiljem strasti – prevremena zrelost, doista američka – koja je najzad i bila uzrok njego-vom isključenju iz škole. Dobro je uzgred primetiti da je Po već u Šarlotesvilu ispoljio najveće sposobnosti za fiziku i matematiku. Docnije će on često to znanje iskorišćavati u svojim čudnovatim pričama i iz toga uzimati sredstva izuzetna, retka i neočekivana. Ali imam razloga da verujem da nije ovoj vrsti radova pridavao najviše značaja, i da je – baš zbog tih prevremenih sposobnosti – bio sklon da ih smatra kao obično opsenarstvo u po-ređenju s radovima čiste mašte. Nekoliko nesrećnih dugova napravljenih prilikom kocka-nja doveli su do trenutne svađe između njega i njegovog poočima, i Edgar – vrlo intere-santna činjenica, koja dokazuje, ma šta se o tome reklo, izvesno dosta izrazito viteštvo – stvori u svom mozgu, veoma podložnom utiscima, plan da se i sam umeša u rat Grka i da se bori protiv Turaka. On otputova, dakle, u Grčku. Šta je s njim bilo na istoku? Šta je tamo uradio?
Da li je proučavao klasične obale Sredozemnog mora? Zašto ga ponovo nalazimo u Petrogradu, bez putnih isprava, u neprilici, i u kakvim poslovima, kad je prinuđen da se obrati američkom ministru Henriju Midltonu da bi izbegao ruskim zakonima i vratio se kući? To se ne zna; ima tu praznina koje bi samo on mogao da popuni. Članci o životu Edgara Poa, o njegovoj mladosti, njegovim pustolovinama u Rusiji i o njegovoj prepisci dugo su oglašavani od strane američkih listova, ali oni nisu nikada objavljeni. Po pov-ratku u Ameriku, 1829. godine, izrazi želju da stupi u vojnu školu u Vest-Pointu; on je tamo bio zaista primljen i u njoj je, kao i u drugim školama, pokazao inteligenciju osobito jaku, ali neukrotivu, i posle nekoliko meseci bi otpušten. U isto vreme dogodio se u poro-dici koja ga je usvojila događaj koji će imati najteže posledice za čitav njegov život. Gos-pođa Alan, prema kojoj je on osećao istinsku sinovljevu naklonost, umre, a g. Alan se oženi sasvim mladom ženom. Tada je izbila porodična svađa – događaj čudan i taman, koji ne mogu da ispričam, jer nije dovoljno objašnjen ni od jednog biografa. Ne treba se onda čuditi što je konačno raskinuo sa g. Alanom, i što ga je ovaj, pošto je imao dece u svom drugom braku, potpuno lišio nasledstva.
Nešto kasnije po napuštanju Ričmonda Po objavi jednu malu svesku pesama; beše to uistinu blistava zora. Ko može da oseti englesku poeziju on će već u njoj naći vanze-maljski prizvuk, mir u seti, divnu svečanost, prevremeno iskustvo – htedoh, mislim, da kažem urođeno iskustvo – sve ono što služi kao obeležje velikih pesnika.
Zbog bede bio je neko vreme vojnik, i verovatno je upotrebio dugu dokolicu u garnizonskom životu da bi pripremio građu za svoja buduća dela – dela neobična, za koja bi se reklo da su stvorena da nam pokažu da je neobično jedan od sastavnih delova lepog. Vrativši se u književni život, jedinu sredinu gde mogu da žive izvesna promašena bića, Po je umirao u krajnjoj bedi, kad ga srećan slučaj ponovo vrati u život. Sopstvenik jednog časopisa raspisao je dve nagrade, jednu za najbolju pripovetku a drugu za najbolju pes-mu. Jedan osobito lep rukopis privukao je pažnju g. Kenedija, koji je predsedavao od-boru, i naveo ga je da sam pregleda rukopis. Ispostavilo se da je Po dobio obe nagrade, ali mu je samo jedna bila predata. Predsednik odbora hteo je da vidi nepoznatog pisca. Izda-vač lista privede mu jednog mladog čoveka upadljive lepote, u ritama, zakopčanog do grla, koji je imao izgled plemića toliko ponosnog koliko i izgladnelog. Kenedi se dobro pokazao. On je upoznao Poa sa g. Tornasom Vajtom, koji je pokretao u Ričmondu Sout-hern Literary Messenger. G. Vajt je bio smeo čovek, ali bez ikakvog književnog dara; bio mu je potreban pomoćnik. Tako Po, sasvim mlad, u dvadeset i drugoj godini, postade direktor časopisa čija je sudbina potpuno zavisila od njega. Časopis je pod njegovim vod-stvom postigao veliki uspeh, Southern Literary Messenger je otada imao da zahvali ovom nastranom prokletniku, ovoj nepopravljivoj pijanici za svoje mnogobrojne čitaoce i svoju unosnu popularnost. U ovom časopisu prvi put se pojavila Neuporediva pustolovina izvesnog Hansa Pfala, i više drugih pripovedaka, koje će naši čitaoci upoznati u ovoj knjizi. Skoro dve godine Edgar Po je s izvanrednom revnošću oduševljavao svoje čitaoce čitavim nizom dela nove vrste, kao i kritičkim člancima, koji su svojom živošću, jasno-ćom i mudrom strogošću bili tako dobro napisani da su skrenuli na sebe pažnju. Ti članci su se odnosili na najrazličitije knjige, a temeljno obrazovanje koje je mladi čovek stekao dobro mu je u tome poslužilo. Valja isto tako znati da je ovaj veliki posao bio nagrađen sa pet stotina dolara, to jest dve hiljade sedam stotina franaka godišnje.
– Odmah – veli Grisvold, što će reći: "Smatrao se dosta bogatim, glupan jedan! – on se oženi mladom devojkom, lepom, ljupkom, prirode ljubazne i herojske, ali i bez marjaša" – dodaje ovaj isti Grisvold s izvesnim preziranjem. To je bila Virdžinija Klem, njegova rođaka.
I pored zasluga koje je Po imao za list, g. Vajt se posvađao s njim posle gotovo dve godine zajedničkog rada. Uzrok razilaženju bili su svakako napadi hipohondrije i alkoho-ličarske krize pesnika, karakteristične nevolje, koje su zamračivale njegov duhovni vido-krug, kao oni tužni oblaci što najromantičnijem predelu odjednom daju izgled nepoprav-ljive sete. Otada mi vidimo nesrećnika kako premešta svoj šator kao nomad u pustinji i postavlja svoj oskudni dom u glavnim mestima Sjedinjenih Država. Svuda će on uređiva-ti časopise, u kojima će sarađivati na briljantan način. On će nezapamćenom brzinom ob-javljivati kritičke i filozofske članke i pripovetke pune čari, koje su se pojavile sabrane pod naslovom Tales of the Grotesque and the Arabesque, – naslov značajan i s izves-nim ciljem, jer nastrani ukrasi i arabeske odbijaju čoveka, a videće se da je u mnogom pogledu Poova književnost vanljudska ili nadljudska. Mi ćemo preko uvredljivih i skan-daloznih beležaka objavljenih u listovima saznati da se g. Po i njegova žena nalaze opas-no bolesni u Fordhemi i u potpunoj bedi.
Uskoro posle smrti gospođe Po, pesnik je imao prve napade delirijum tremensa. No-va beleška javlja se iznenada u jednom listu, ovoga puta više nego svirepa, koja napada njegov prezir i njegovu odvratnost prema svetu i daje povoda za jednu od onih doista tendencioznih optužbi javnog mnenja, od kojih je neprestano morao da se brani – jedna od onih, zamornih i najneplodnijih borbi za koju uopšte znam.
Nesumnjivo, on je zarađivao, i njegovi književni poslovi su mu kako-tako omoguća-vali da živi. Ali imam dokaze da se neprekidno borio s odvratnim teškoćama koje je tre-balo prebroditi. On je maštao, kao i toliki drugi pisci, da pokrene svoj časopis, voleo je da bude kod svoje kuće, i činjenica je da je dovoljno patio da bi žarko zaželeo ovo konačno utočište svojoj misli. Da bi to postigao i pribavio dovoljnu sumu novca, on pribegava predavanjima. Poznato je šta su bila ta njegova predavanja – neka vrsta teoretisanja, Col-lege de France stavljen na raspolaganje svim književnicima – pisac je objavljivao svoja predavanja pošto je izvukao sve prihode koja su ona mogla da pruže. Po je već u Njujor-ku pročitao svoju Eureku spev o postanku sveta, koja je, uostalom, izazvala velike pre-pirke. On je ovog puta rešio da drži predavanja u svom kraju, u Virdžiniji. Nameravao je, kao što je pisao Vilisu, da obiđe zapad i jug i nadao se pomoći od svojih književnih prija-telja, kao i od svojih starih poznanika iz škole i Vest-Pointa. On, dakle, poseti glavne gradove Virdžinije, i Ričmond je ponovo video čoveka koga je upoznao još dok je bio tako mlad, tako siromašan, tako pohaban. Svi oni koji nisu videli Poa još od dana kad je bio nepoznat dotrčali su u masama da se dive svom čuvenom zemljaku. On se pojavio lep, otmen, uzoran kao svaki genije. Ja čak verujem da je on od nekog vremena išao u svojoj smernosti toliko daleko da je primljen i od strane društva za borbu protiv alkohola. Izabrao je predmet koliko prostran, toliko i uzvišen: Načelo Poezije, i razvio ga je svom svojom jasnoćom, što je bila jedna od njegovih odlika. Verovao je, pošto je bio pravi pe-snik, da je svrha poezije iste prirode kao i njeno načelo, i ne bi trebalo da teži drugom sem samoj sebi.
Lep prijem preplavi njegovo jadno srce gordošću i radošću; on je bio toliko očaran da je govorio kako će se potpuno nastaniti u Ričmondu i da će završiti svoj život u mestu koje mu je toliko drago, jer je u njemu proveo svoje detinjstvo. Međutim, morao je pos-lom da otputuje u Njujork, i on krete 4. oktobra, žaleći se da na mahove podrhtava i da se oseća slab. Osećajući se još uvek dosta rđavo, pri dolasku u Baltimor, 6. uveče, on posla svoje stvari na železničku stanicu, odakle je trebalo da krene za Filadelfiju, i svrati u jed-nu krčmu da popije neko jako piće. Tamo se, po nesreći, sreo sa starim poznanicima i os-tao s njima vrlo dugo. Sutradan ujutru, u praskozorje, jedan leš je nađen na putu, – da li tako treba reći? – ne, jedno telo u kome je još bilo života, ali koje je Smrt već obeležila svojim kraljevskim žigom. Uz telo, čije se ime nije znalo, nisu nađeni ni isprave ni novac, pa su ga preneli u bolnicu.
Tamo je Po umro iste večeri, u nedelju, 7. oktobra 1849, u svojoj 37. godini, savla-dan delirijum tremensom, tim strahovitim pratiocem koji ga je već jednom ili dvaput po-hodio. Tako je nestao sa ovog sveta jedan od najvećih književnih heroja, genijalni čo-vek, koji je u Crnoj mački napisao ove proročke reči: Koja bi bolest mogla da se uporedi s Alkoholom!
Takva smrt je gotovo samoubistvo, samoubistvo odavno pripremljeno. U svakom slučaju, ona je izazvala skandal. Nastala je velika graja i vrlina se slobodno i sladostrasno pustila na volju svom preteranom licemerstvu. I najbliži posmrtni govori morali su da sa-drže nametljivi buržoaski moral, koji nije ni pomišljao da propusti tako divnu priliku. G. Grisvold je klevetao; g. Vilis, iskreno ožalošćen, bio je više nego pristojan. Avaj! Onaj koji je prešao vrletne visine estetike i zaronio u najmanje ispitane ponore ljudskog uma, onaj koji je kroz život, sličan buri koja se nikad nije stišavala, našao nova sredstva, nepo-znate načine da zadivi ljudsku maštu, da zavede duhove koji žude za Lepim, preminuo je za nekoliko časova u bolničkoj postelji – kakva sudbina! I toliko veličine i toliko nesreće da bi se podigao vihor buržoaske frazeologije, da bi postao hrana i predmet novinara pu-nih vrlina!
Ut declamatio fias! Ovakvi prizori nisu novi; retko se dešava da svež i slavan grob ne bude zborište skandala. Uostalom, društvo ne voli ove nesrećne pomamnike, i, bilo što mu kvare raspoloženje, bilo što ih naivno smatra grižom savesti, društvo je neosporno u pravu. Ko se ne seća pariških deklamacija u vreme Balzakove smrti, koji je, međutim, umro pristojno? I još skorije – ima danas, 26. januara, tačno godina dana kako je jedan pisac osobitog poštenja, visoke inteligencije, koji je uvek bio pri svesti, otišao pažljivo, ne uznemiravajući nikoga – toliko pažljivo da je ta njegova pažljivost ličila na preziranje – da ispusti dušu u najmračnijoj ulici koju je mogao da pronađe. Kakve odvratne pridike! kakvo prefinjeno ubistvo! Jedan slavan novinar, koga Isus neće nikad poučiti plemenitom držanju, smatrao je događaj dosta veselim da ga proslavi grubom igrom reči. Kod navo-đenja mnogobrojnih prava čoveka, koja mudrost devetnaestog veka ponavlja tako često i s tolikim uživanjem, dva toliko značajna su zaboravljena – pravo da čovek menja mišlje-nje i pravo da umre. Ali Društvo gleda na onoga koji odlazi kao na bezočnika; ono rado kažnjava posmrtne ostatke, kao onaj nesrećni vojnik koji veruje u vampire i koga je pog-led na leš dovodio do besnila.
III
Poov život, njegove navike, njegovo ophođenje, njegovo fizičko biće, sve što čini ce-linu njegove ličnosti izgleda nam kao nešto u isti mah tamno i blistavo.
Njegova osoba bila je neobična, zavodljiva, kao i njegova dela, obeležena neopisivim pečatom sete. Uostalom, on je bio upadljivo obdaren u svakom pogledu.
Kao mladić pokazao je retke sposobnosti za sve fizičke vežbe, i, mada mali rastom, sa nogama i rukama kao u žene – čitavo njegovo biće, uostalom, nosilo je osobine ženske nežnosti – on je bio više nego snažan i sposoban za izvanredne podvige snage. On je u svojoj mladosti dobio opkladu u plivanju koja prevazilazi obične mogućnosti. Reklo bi se da Priroda daje onima koje hoće da iskoristi za velike stvari krepak telesni sastav, kao što daje moćnu životnu snagu drveću određenom da izrazi tugu i bol. Ovakvi ljudi, katkad bolešljiva izgleda, skrojeni su kao atlete, dobri su za orgije i za rad, gotovi na preteranosti i sposobni za neobičnu umerenost.
Ima nekoliko stvari koje se odnose na Edgara Poa, u kojima se svi jednodušno slažu, na primer, njegova velika prirodna otmenost, njegova rečitost i lepota, što ga je pravilo pomalo sujetnim. Njegovo držanje, čudna mešavina gordosti i osobite blagosti, bilo je puno samouverenosti. Izraz lica, hod, pokreti, držanje glave – sve ga je obeležavalo, na-ročito kad se dobro osećao, kao izuzetno stvorenje. Celo njegovo biće odisalo je prirod-nim dostojanstvom. Bio je zaista obeležen od prirode, podsećao nas je na likove prolaz-nika koji privlače pogled posmatrača i dugo ostaju u njegovom sećanju. I sam Grisvold, inače cepidlaka i opor, priznaje da, kada je posetio Poa i kada ga je zatekao bledog i bole-snog još od smrti i bolesti njegove žene, da je bio neobično iznenađen ne samo savršen-stvom pokreta nego i otmenošću njegova izgleda, prijatnim mirisom stana, pri tom dosta skromno nameštenog. Grisvoldu nije bilo poznato da pesnik ima, više od ostalih ljudi, ono izvanredno preimućstvo svojstveno Parižankama i Španjolkama da umeju da se ukra-se tako reći ničim, i da bi Po, zaljubljen u lepo u svim stvarima, umeo da umetnički preo-brazi krovinjaru u palatu novog oblika. Zar on nije pisao s puno duha i retko zanimljivo o nacrtima nameštaja, o planovima poljskih kuća, o vrtovima i o ulepšavanju pejzaža?
Postoji jedno divno pismo gospođe Fransis Osgud, jedne od Poovih prijateljica, koje nam daje najzanimljivije pojedinosti o njegovim navikama, o njegovoj ličnosti i doma-ćem životu. Ova žena, i sama odličan književnik, odvažno odriče sve poroke i sve greške prebacivane pesniku.
"S muškarcima – veli ona Grisvoldu – možda je bio takav kako ga vi opisujete, i kao muškarac vi možete biti u pravu. Ali ja tvrdim na osnovu činjenica da je prema ženama bio sasvim drukčiji i da nikada žena nije mogla da se upozna sa g. Poom a da se za njega duboko ne interesuje. On mi je uvek izgledao kao uzor otmenosti, uglađenosti i blagoro-dnosti...
Videli smo se prvi put u Astor-Houseu. Vilis mi dodade za stolom Gavrana, o kome je pisac, reče mi Vilis, želeo da čuje moje mišljenje. Tajanstvena i neobična muzika ove čudne pesme prožela me je tako duboko da sam, kad sam saznala za želju Poa da se upo-zna sa mnom, imala tako čudno osećanje da je ono ličilo na užas. On se pojavio sa svo-jom lepom i ponositom glavom, svojim tamnim očima, iz kojih je izbijala naročita svet-lost, svetlost osećanja i misli, i svojim držanjem, neobjašnjivom mešavinom ponositosti i ljupkosti, on me pozdravi, tih, ozbiljan, gotovo hladan; ali pod tom hladnoćom treperila je tako izrazita naklonost da sam bila duboko potresena. Od tog trenutka pa sve do njego-ve smrti bili smo prijatelji... i ja znam da je u njegovim poslednjim rečima bilo sećanja na mene i da mi je pružio, pre nego što se njegov razum srušio sa svog nenadmašnog presto-la, najviši dokaz svoje vernosti u prijateljstvu. A naročito se u njegovom jednostavnom i poetičnom domu ispoljavao za mene karakter Edgara Poa u svojoj najlepšoj svetlosti. Vragolast, srdačan, duhovit, čas poslušan, čas zao kao razmaženo dete, on je uvek imao za svoju mladu, milu i obožavanu ženu, i sve one koji su ga pohodili, čak i usred najza-mornijih svojih književnih poslova, lepu reč, dobroćudan osmeh, pažnje ljupke i laskave. On je provodio beskrajne časove za svojim pultom, pod slikom svoje voljene i rano pre-minule Lenore, svagda vredan, uvek pomiren sa sudbom i beležeći svojim divnim rukopi-som dela sjajne uobrazilje, koja su sinula kroz njegov neobičan mozak, neprekidno bu-dan. – " U pripovetkama Poovim nema nikada ljubavi. Bar Ligeja, Eleonora nisu, u pra-vom smislu reči, ljubavne povesti; glavna ideja na koju se oslanja delo sasvim je druge prirode. Možda je verovao da proza nije jezik na visini tog neobičnog i skoro neizrecivog osećanja; dok su njegove pesme, u naknadu za to, presićene tim osećanjem. Božanstvena strast se u njima veličanstveno javlja i uvek je obavljena velom neizlečive tuge. U svojim člancima on govori ponekad o ljubavi, i to kao o nekoj stvari koja kad se samo i spome-ne, pero mora da zadrhti. U Predelu Arnhem on će tvrditi da su četiri osnovna uslova za sreću: život na čistom zraku, ljubav žene, odricanje od svakog slavoljublja i stvaranje no-ve lepote. Činjenica da i pored sveg svog izvanrednog dara za nastrano i grozno nema nijednog mesta u čitavom njegovom delu koje bi se odnosilo na pohotljivost ili čak i na čulna uživanja potvrđuje mišljenje gospođe Fransis Osgud o viteškom poštovanju Poa prema ženama. Njegovi portreti žena su dati tako reći kao svetiteljski likovi; oni blistaju u središtu natprirodnog sjaja i naslikani su sa preterivanjima jednog obožavaoca. Što se pak tiče malih romantičnih doživljaja, možemo li se čuditi što se jedno tako razdražljivo biće, čija je žeđ za Lepim bila možda osnovna crta, ponekad strastvenom žestinom oda-valo udvaranju, tom vulkanskom i veštačkom cvetu za koji je uzavreli mozak pesnika izuzetno pogodno tle?
Njegovu neobičnu ličnu lepotu, o kojoj govori više biografa, možemo, verujem, prib-ližno da zamislimo oslanjajući se na nedovoljno jasne pojmove, ali pri tom karakteristič-ne, sadržane u reči romantičan, reči koja obično služi da odredi vrste lepote koje se naro-čito ispoljavaju u izrazu. Po je imao visoko zapovedničko čelo, na kome su izvesna is-pupčenja odavala prekomerne sposobnosti i predstavljala moć kombinovanja, poređenja i pronalaženja uzročnosti, gde je u mirnoj ponositosti vladao smisao za idealno, estetsko osećanje u pravom smislu te reči. Međutim, i pored ovih darova, ili baš zbog ovih preko-mernih preimućstava, njegova glava gledana iz profila možda nije pružala prijatan izgled. Kao što se to dešava u svim preterivanjima u jednom smislu, nedostaci su mogli da proi-ziđu iz izobilja, oskudnost iz zloupotrebe. Imao je krupne oči, u isti mah tamne i pune svetlosti, boje neodređene i mračne, koja je prelazila u ljubičasto, nos plemenit i snažan, nežna i tužna usta, mada lako nasmešena, boju kože svetlo-zagasitu, lice obično bledo, izraz lica malo odsutan i obično neprimetno osenčen setom.
IV
O delima ovog jedinstvenog genija mogu malo da kažem; čitaoci će reći šta o tome misle. Možda bi mi bilo teško, ali ne i nemoguće, da razjasnim njegov način, da rastuma-čim njegov postupak, naročito u onim njegovim delima čiji glavni utisak leži u dobro iz-vedenoj analizi. Ja bih mogao da uvedem čitaoca u tajnu njegovog stvaranja, da opširno govorim o toj strani američkog genija, koga raduje savladana teškoća, objašnjena zago-netka, vešto urađen težak posao, što ga nagoni da se igra s dečjom nasladom i gotovo perverzno u svetu verovatnosti i pretpostavki, da bi stvorio bajku kojoj je njegova tanana umetnost udahnula verovatnost. Niko ne može da porekne da je Po bio izvanredan opse-nar; međutim znam da je naročito cenio druge svoje radove. Imam da učinim nekoliko primedaba, uostalom, sasvim kratkih.
On nije ovim čudima u stvaranju, što mu je, međutim, donelo slavu, postigao da mu se dive ljudi koji misle, već svojom ljubavlju prema Lepom, svojim poznavanjem sklad-nih uslova lepote, svojom poezijom dubokom i tužnom, ipak obrađenom, prozračnom i pravilnom kao ukras od kristala, svojim osobitim stilom, čistim i neobičnim, zbijenim kao pređa oklopa, lakim a savesnim, i čiji najblaži nagoveštaj upućuje čitaoca neosetno željenom cilju; najzad, svojim genijem sasvim posebnim, svojim jedinstvenim tempera-mentom, koji mu je omogućio da naslika i objasni na način besprekoran, potresan, straho-tan, izuzetke u moralnom poretku, Didro, da uzmemo jedan primer među stotinom, san-gviničan je pisac; Po je pisac nerava, i čak nešto više od toga – i najbolji koga ja pozna-jem.
Kod njega svako ulaženje u predmet privlači kao kovitlac, tako da čitalac to uopšte ne oseti. Njegova dostojanstvenost iznenađuje i održava duh budnim.
Oseća se u samom početku da je posredi nešto ozbiljno. A lagano, malo-pomalo, ra-zvija se povest čiji sav interes počiva na neprimetnom skretanju razuma, na smeloj pret-postavci, na nerazumnom odmeravanju Prirode u mešavini prirodnih sposobnosti. Čitalac ponet vrtoglavicom prinuđen je da prati pisca u njegovim ubedljivim zaključcima.
Niko, ja to ponavljam, nije pisao sa više čari o izuzetnome u životu ljudi i prirode; o žestokoj radoznalosti kod ljudi koji se oporavljaju; o koncu godišnjih doba punih uzbud-ljivog sjaja, o vremenu žarkom, vlažnom i maglovitom, kad južni vetar raznežava i opuš-ta živce, kao žice nekog instrumenta, kad se oči ispune suzama, koje ne dolaze od srca; o priviđenjima u koja se u početku sumnja, da bi uskoro postala ubedljiva i razložna; o ne-mogućnome što se nametnulo inteligenciji i što je vodi neumitnom logikom; o histeriji koja otima mesto volji, o suprotnosti između živaca i duha, i o čoveku poremećenom to-liko da bol izražava smehom. On ispituje ono što je najnestalnije, on odmerava nemerlji-vo i opisuje na podroban i naučan način, čije su posledice užasne, sve ono izmišljeno što lebdi oko čoveka od nerava i vodi ga zlu.
Silina kojom se on baca u nastrano za ljubav nastranog i u grozno za ljubav groznog služi mi da proverim iskrenost njegovog dela i slaganje čoveka s pesnikom.
Primetio sam već kod mnogih ljudi da je ova žestina bila često posledica prostrane životne energije, nezaposlene, ponekad uporne čednosti i takođe duboko potisnute ose-ćajnosti. Natprirodna sladostrasnost koju čovek može da oseti kad vidi svoju sopstvenu krv kako teče, iznenadni pokreti, plahoviti, nepotrebni, veliki krici iznenadno izleteli, ka-da duh nije upravljao grlom, pojave su iste prirode.
U krilu ove književnosti, gde je vazduh razređen, duh može da oseti onu nejasnu mo-ru, onaj strah gotov na suze i onu nelagodnost srca što borave po neizmernim i neobičnim mestima. Ali divljenje je najjače i umetnost je, uostalom, tako velika! Osnovno i spored-no ovde su prilagođeni osećanjima ličnosti. Usamljenost prirode i uznemirenost gradova, sve je tu opisano nervozno i neverovatno. Kao naš Ežen Delakroa, koji je uzdigao svoju umetnost na visinu velike poezije, Edgar Po voli da pokreće svoje likove na podlozi ble-doljubičastoj i zelenkastoj, gde se odražava svetlucanje truleži i miris oluje. Priroda naz-vana beživotnom učestvuje u prirodi živih bića, i drhti natprirodno i galvanski kao ta bi-ća. Prostor je produbljen opijumom; opijum daje svim bojama čaroban smisao, a trepere-nju svih šumova mnogo izrazitiju zvučnost. Ponekad se veličanstveni izgledi svetlosti i boja naglo otvaraju u njihovim pejzažima, i onda se pojavljuju u dnu njihova vidika isto-čnjački gradovi i arhitekture izbledele zbog udaljenosti, u koje sunce prosipa zlatnu kišu.
Poove ličnosti, ili, bolje rečeno, ličnost Poa, čovek izuzetnih sposobnosti, čovek ras-labljenih živaca, čovek čija vatrena i strpljiva volja prkosi teškoćama, onaj čiji je pogled upravljen oštrinom mača na predmete koji rastu pod njegovim pogledom – to je sam Po. A njegove žene, koje sve zrače, bolesne su i umiru od čudnih slabosti, govoreći glasom sličnim muzici, to je opet on; ili bar, svojim nastranim težnjama, svojim umom, svojom neizlečivom setom, one nose dobrim delom osobine svog tvorca. Što se tiče njegove ide-alne žene, njegove Titanide, ona se pojavljuje u različitim portretima rasturenim u njego-vim malobrojnim pesmama; portretima ili, bolje reći, načinima da se oseti lepota, koje temperament piščev zbližava i stapa u nejasnu, ali primetnu celinu, u kojoj živi možda još nežnije nego drugde ta nezasitna ljubav za Lepim, koja je njegov glavni naslov, to jest izvod svih njegovih naslova za naklonost i poštovanje pesnika.



Šarl Bodler