Mom dragom mužu, ČARLSU

1

SEPTEMBAR JE UVEK VELIČANSTVEN NA MENHETNU, a tako je i ove godine. Temperatura – 23 stepena, vlažnost vazduha je mala, a nebo je prozračno plave boje, neumrljano nijednim oblakom. Kad se vratite u grad nakon nemirnog leta, vreme je uvek podsetnik na spektakularne stvari koje se mogu desiti i na nešto veličanstveno što se može naći odmah iza ugla. Vazduh prosto bruji od uzbuđenja i, u samo jednom danu, Njujork se budi iz dremeža i pretvara u ludnicu. Tu je širom sveta poznata gužva u saobraćaju u Šestoj i Park aveniji, vazduh zuji od razgovora mobilnim telefonima i restorani su puni. Za ostatak zemlje, Dan rada označava kraj leta i početak školske godine. Ali u Njujorku, godina počinje nekoliko dana kasnije svetom tradicijom poznatom kao Nedelja mode.
Na Šestoj aveniji iza Narodne biblioteke, Brajant park je pretvoren u bajkovitu zemlju belih šatora u kojima će se održati na desetine modnih revija. Crne stepenice prekrivene tepihom, koje vode do Francuskih vrata, cele nedelje su prepune studenata i fanova, koji žive u nadi da će barem na tren videti svog omiljenog kreatora ili zvezdu šou biznisa. Tu su japanski foto reporteri (koji su, prema opštem slaganju, bili mnogo uljudniji od domaćih), paparaci, ljudi iz obezbeđenja koji nose haj-tek telefone u obliku diskretne slušalice sa malim mikrofonom i voki-tokije, PR devojke (koje, pored obavezne crne odeće, nose i poslovno zabrinut izraz na licu) i gosti puni kao brod koji urlaju u mobilne telefone tražeći da im se doveze auto.
Uvek je tu pet ili šest velikih revija na kojima jednostavno morate pri-sustvovati da biste očuvali svoje mesto na društvenoj lestvici (ili, da biste jednostavno podsetili ljude da postojite). Prva od ovih revija je bila revija Viktori Ford, koja se održava u sedam uveče, prvog četvrtka nedelje mode. U petnaest do sedam, unutrašnjost šatora je bila pozornica haosa koji se drži pod kontrolom – šest ekipa sa kamerama, oko stotinak fotografa, gužva od poklonika mode, društveno istaknutih „in” ličnosti, kupaca i manjih zvezda koje željno očekuju reviju, poput publike na premijeri filma. Jedna od tih osoba u trendu, koja je držala u rukama malog jazavičara, dobila je udarac u potiljak kamerom; nečija Džimi Ču cipela sa kaišićima je zgažena, a njen vlasnik zamalo pregažen kada je jedna PR devojka pojurila da dođe do nekoga koje je važniji. Oni koji su se nadali da će ugledati filmsku zvezdu su bili nasamareni, jer zvezde (kao i važniji političari, kao što je gradona-čelnik) nikad ne ulaze na glavni ulaz, već ih obezbeđenje doprati do tajnog sporednog ulaza koji vodi do bekstejdža. A u ovom svetu, u kome život čini niz sve manjih i manjih krugova ekskluzivnosti (ili Danteovih krugova pakla, u zavisnosti od ugla posmatranja) bekstejdž pre početka revije je upravo mesto na kome želite biti.
U zadnjem uglu bekstejdža, skrivena iza vešalica sa odećom, stajala je Viktori Ford i pušila cigaretu trudeći se da to niko ne vidi. Viktori je presta-la da puši pre mnogo godina, ali je cigareta bila dobar izgovor da ostane na trenutak sama. Za ta tri minuta, svi bi je ostavili na miru, dajući joj nekoliko sekundi da se koncentriše i pripremi za narednih šezdeset minuta, a za to vreme će morati da se pobrine za poslednje detalje oko revije, da proćaska sa bogatim i slavnim kupcima i da nekoliko intervjua novinama i televiziji. Namrštila se, povukla dim, želeći da uživa u ovom jednom jedinom trenut-ku mira. Četiri nedelje pre revije je radila osamnaest časova dnevno, a ipak, ovaj sladeći presudni sat će proleteti za sekund. Ubacila je opušak u polup-raznu čašu šampanjca.
Pogledala je na sat – elegantni Bom Sć Mersije od nerđajućeg čelika, sa redom sitnih dijamanata oko brojčanika – i duboko udahnula. Bilo je deset do sedam. Do osam sati, kada poslednja manekenka prođe pistom i kada ona izađe da se pokloni publici, znače svoju sudbinu za narednu godinu. Biće ili na samom vrhu; preživljavaće u sredini; ili će biti na samom dnu pokušavajući da povrati staru slavu. Znala je da ovom revijom puno riziku-je, ali je takođe znala da nije morala to da učini. Svaki drugi kreator bi nastavio sa istim onim modelima koji su ga i proslavili protekle tri godine, ali Viktori to jednostavno nije mogla. To je bilo previše lako. Nadala se da će večeras predstaviti modnoj industriji jednu novu stranu svog talenta, jedan novi način na koji bi žene mogle da se oblače. Ona je, sarkastično pomisli, ili heroj, ili budala.
Čim se pojavila iza vešalica sa odećom, priletele su joj tri asistentkinje, inteligentne mlade žene od dvadesetak godina, koje su radile skoro neu-morno kao i ona. Nosile su odeću iz nove kolekcije, fascikle i iste slušalice kao i pripadnici obezbeđenja, a na licu izraz paničnog straha.
Viktori se mirno nasmešila. „Lila”, reče, obraćajući se jednoj od devo-jaka, „da li su bubnjari na mestu?”
„Da, i Boni Biček, trač kolumnista, je pošizela – kaže da ima problema sa uhom i da moramo da je premestimo.
Viktori je klimnula glavom. Boni Biček je imala oko milion godina i bila je kao one veštice u Grimovim bajkama – niko ih ne voli, ali ako je ne pozovete na reviju, imaćete negative kritike u štampi cele godine. „Stavi je na mesto Mov Binšli. Mov tako očajnički želi da bude viđena da joj neće smetati gde sedi. Ali uradi to brzo, pre nego što iko primeti.”
Lila klimnu glavom i otrča, dok su se dve preostale asistentkinje borile za njenu pažnju. „'Ekstra' želi da uradi intervju....’’
„Kit Ričards dolazi, a nemamo gde da ga smestimo...”
„Nedostaju četiri para cipela..’’
Viktori je brzo rešila ove probleme. „'Ekstra' ima dva minuta za inter-vju, otprati Kita u bekstejdž i zadržavaj ga tamo do poslednjeg minuta. Cipele su u kutiji ispod ogledala za šminkanje.” Promenivši izraz lica u smiren, prišla je ekipi 'Ekstra, koja je stajala u sredini gomile dobroname-mika, od kojih je svako hteo da joj se javi. Gracioznom stručnošću se pro-vukla kroz gomilu, osećajući kao da lebdi van svoga tela, zastajkujući da nekoga poljubi, da sa nekim progovori reč-dve i da se rukuje sa nečijom desetogodišnjom ćerkom, ozbiljnom i punom strahopoštovanja, čija majka je tvrdila da je ona iako tako mala, već velika obožavateljka.
Nadam se da će i posle revije biti moja obožavateljka, Viktori podrug-ljivo pomisli, dozvoljavajući sebi jedan tren nesigurnosti.
Ipak, sledeće sekunde, nalazila se ispred ekipe 'Ekstra' i mlada žena sa sitno kovrdžavom kosom joj je gurala mikrofon u lice. Viktori je pogledala izraz lica devojke i pripremila se na najgore. Nakon šest godina intervjua, naučila je da prepozna u trenutku da li je novinar prijatelj ili neprijatelj, i dok je veći deo medija koji su se bavili zabavom bio jednako šarmantan i blagonaklon kao neka zvezda izašla iz mode, tu i tamo vam zapadne trula jabuka. Viktori je po njenom usiljenom osmehu punog prezira, razumela da devojka očigledno ima neki problem. Ponekad je razlog bio jednostavno taj da je šutnuo dečko, ali je često bio mnogo dublji: osećaj da ste besni na ceo svet, jer u Njujorku nije onako lako uspeti, kao što su vas uveravali.
„Viktori,” mlada žena reče odlučno, dodajući, „ne smeta Vam da Vas zovem Viktori, zar ne?”. Izveštačeno kultivisan akcenat je značio da ova devojka očigledno smatra da je ona mnogo iznad sveta mode. „Imate četr-deset i dve godine”
„Četrdeset i tri,” Viktori je ispravi. „Još uvek slavim rođendane.” Bila je u pravu – započinjanje intervjua pitanjem o godinama bio je čin otvore-nog neprijateljstva.
„Niste udati i nemate dece. Da li je zaista vredno odreći se braka i dece zarad karijere?"
Viktori se nasmeja. Zašto jednu ženu, bez obzira na to šta postigne u životu, smatraju promašenom, ako se nije udala i rodila decu? Pitanje novi-narke je bilo potpuno neumesno, u ovim okolnostima, i duboko uvredljivo, jer šta je ona znala o nepredvidljivim smicalicama života i njenoj borbi i žrtvovanju da bi došla do ovoga gde se sada nalazi – da bude međunarodno priznat modni kreator sa sopstvenom kompanijom – mnogo više od onoga što će ova neprijatna mlada žena ikad postići. Ali Viktori je znala da ne sme da se razbesni, jer bi to odmah đospelo na televiziju i u trač kolumne.
„Svako jutro kada se probudim”, Viktori je započela priču koju je mnogo puta ispričala novinarima (ali, izgleda da niko od njih to nije razu-meo) „osvrnem se oko sebe i oslušnem. Sama sam i čujem ... tišinu.” De-vojka je pogleda saosećajno. „Ali”, Viktori doda podignuvši jedan prst, „čujem.... tišinu. I polako, ali sigurno, sreća počinje da se širi mojim telom. Radost. I ja sam zahvalna Bogu na tome što sam nekako uspela da ostanem slobodna. Slobodna da mogu da uživam u svom životu i svojoj karijeri.”
Novinarka se nervozno nasmejala i povukla kosu.
„Biti žena umnogome znači lagati, zar ne?” Viktori upita. „Lagati znači govoriti sebi da želiš stvari za koje ti društvo propoveda da bi trebalo da ih želiš. Žene misle da njihov opstanak ovisi o prilagođenosti. Ali za neke žene, prilagođenost znači smrt – smrt za dušu. Jer duša je”, reče ona „dra-gocena stvar. Kada živite u laži, povređujete svoju dušu.”
Devojka je sa čuđenjem pogledala Viktori, a zatim, mršteći se u znak slaganja sa njom, počela da odlučno klima glavom, kada ih iznenada preki-nu jedna od Viktorinih asistentkinja, koja je uzbuđeno govorila u slušalicu „Dženi Kejdin je ovde. Predviđeno vreme njenog dolaska je tri minuta....”

VENDI HILI JE NATAKLA NAOČARE na nos i izašla iz svog Kadi-laka Eskalejd, gledajući u masu paparaca koji su opkoljavali njen auto. Bez obzira na to koliko puta se čovek nađe u ovoj situaciji, uvek ga iznenadi kako oni uvek uspeju da pronađu filmsku zvezdu. Paparaci mogu da nami-rišu zvezdu kao lovački psi. Uprkos tolikim godinama koliko je u filmskom biznisu, još uvek nije mogla da razume kako zvezde podnose ovoliku paž-nju i znala je da nikad ne bi mogla (ili, što je još važnije, ne bi želela) da je ona podnosi. Naravno, u svom položaju, nije to ni morala. Bila je predsed-nik Parador Pikčersa, jedna od najmoćnijih žena u filmskoj industriji, ali za foto reportere je bila jednako interesantna isto kao i nečiji asistent.
Vendi okrenu leđa automobilu, nesvesno noseći sa sobom svoju Arma-ni jaknu. Ona je živela u crnim delovima odeće Armani i brzo je shvatila da nije bila u šopingu dve godine. Ovo je verovatno bilo neoprostivo, s obzi-rom na to da joj je jedna od najboljih prijateljica modna kreatorka Viktori Ford. Trebalo je da se elegantno obuče za ovaj događaj, ali je došla pravo iz kancelarije i, pored troje dece i muža, koji je i sam ponekad dete, nešto je moralo da se žrtvuje, a to nešto je bilo moda. I teretana. I zdrava ishrana. Ma, baš me briga. Žena ne može da ima sve u životu. Najvažnije je da je došla i da je, kao što je obećala Viktori pre nekoliko meseci, dovela Dženi Kejdin.
Gomila foto reportera se gurala uz sportski auto, kada je prišlo nekoli-ko članova obezbeđenja, trudeći se da zauzda oduševljenu hordu, koja se izgleda, iz časa u čas, povećavala. Dženin lični publicista, mlada žena neveselog izgleda, koja je bila poznata samo po svom imenu – Domino – pojavila se iz auta. Domino je imala samo dvadeset i šest godina, ali je imala onaj ne-kači-se-sa-mnom stav koji bi čovek obično očekivao od neke „sirovine” i hrapav glas koji bi vas naterao da pomislite da je doručkovala eksere. „Rekli su da se pomerite unazad”, zarežala je, preteći gledajući u gomilu.
A zatim se pojavila Dženi Kejdin. Ona je bila, Vendi pomisli, čak više bila očaravajući lepa uživo, nego na fotografijama, ukoliko je tako nešto uopšte i moguće. Fotografije su uvek pokazivale neku njenu asimetričnu crtu i činjenicu da joj je nos bio malo deblji pri vrhu. Ali uživo, ove mane su izbrisane neopipljivim kvalitetom koji vas je nagonio da ne skidate oči sa nje. Kao da je posedovala neki svoj izvor energije koji je činio da ona pros-to zrači iznutra i uopšte nije smetalo što je bila visoka samo sto šestdeset i pet santimetara, svetle kose, neizražene zlatnocrvene boje ne sasvim sazre-lih jagoda.
Nasmešila se za fotografe, dok je Vendi za trenutak stajala sa strane, posmatrajući je. Ljudi koji nisu u ovom biznisu pitali su se kako je to kad poznaješ takvo stvorenje i pretpostavljali su da je zavist isključivala svaku mogućnost da sa takvom osobom budeš prijateljica. Ali Vendi je poznavala Dženi skoro petnaest godina, od vremena kada su obe ulazile u ovaj posao, i, uprkos njenom novcu i slavi, nikada se ne bi menjala sa njom. Bilo je nečeg neljudskog u Dženi – ona nikada nije bila neumerena niti arogantna, neljubazna ni egoistična. Ali postojala je neka otuđenost u njoj, skoro kao da ne poseduje dušu. Dženi je bila jedna od njenih zvezda i Vendi je znala da je bliska sa njom onoliko koliko ijedna osoba može biti bliska sa Dženi. Ali Dženi joj nije bila prava prijateljica, onakva kao što su joj Viktorija i Niko O’Nili.
Obezbeđenje je uspelo da načini malo prostora ispred njih da bi mogle da pređu kratko rastojanje do otvora šatora. Dženi je nosila odelo braon boje, sa pantalonama čije su se nogavice blago širile pri kraju i šarenim sakoom, za koji je Vendi mislila, da je jedan od najboljih odevnih predmeta koje je ikada videla. Odelo je bilo iz Viktorine nove kolekcije i Vendi je znala da ga je Viktori kreirala posebno za Dženi i da je Dženi odlazila nekoliko puta u njen studio radi proba. Ali V iktori je bila u takvoj gužvi protekle tri nedelje da Vendi nije imala prilike da porazgovara sa njom o ovome ili o tome šta je ona mislila o Dženi. Ipak, mogla je da zamisli šta bi Vik rekla. Nameštajući dečiji izraz lica, rekla bi:’’Znaš Ven, Dženi je divna devojka. Ali ne bih baš rekla da je ’dobra’. Verovatno je više sračunata od nas – verovatno više i od Niko.” A zatim bi se smejale, jer su se uvek slaga-le u tome da je Niko verovatno najviše sračunata žena u gradu. Ona je bila majstor u tome, a brilijantna stvar u vezi sa Niko je bilo to što nikada niste mogli da opazite njene mahinacije. Sve što znate je da ste iznenada mrtvi.
Upravo je od Niko potekla ideja da se Dženi Kejdin dovede na Viktori-nu modnu reviju, što je bilo tako očigledno, da je Vendi bila malo posram-ljena što se ona toga nije setila. „To će biti savršeno”, Niko je rekla na onaj mirni, kul način na koji je govorila, koji je činio da sve što izgovori zvuči apsolutno ispravno. „Dženi Kejdin je najveća filmska zvezda, a Viktori je najveća modna kreatorka. Uostalom”, ona dodade, „Džem uglavnom nosi muške kreatore. Imam osećaj da se ispod tog sjaja krije feministkinja, naro-čito nakon njenog raskida sa Kajlom Ungerom”, reče Niko, imenujući zvezdu akcionih filmova koji je javno šutnuo Dženi u jednom noćnom tok-šou. „Ja bih se obratila njenoj feminističkoj strani, iako sumnjam da ćeš morati. Ona nema dobar ukus ni za muškarce ni za odeću.”
Naravno, Niko je bila u pravu i Dženi je bila oduševljena ovom prili-kom da je oblači Viktori i da prisustvuje modnoj reviji, na kojoj će prisus-tvo Dženi doneti Viktori još više publiciteta. A sada, posmatrajući kako Dženi lagano prolazi kroz gomilu fotografa (ona je umela da obznani svoje prisustvo, pritom izgledajući savršeno prirodno, kao da je ne fotografišu), Vendi se nadala da je pojavljivanje Dženi znak da će Viktorina revija biti uspešna. Iako to nikada nikome ne bi priznala, Vendi je bila prilično suje-verna, i nosila je, radi Viktori, svoje srećne gaćiće – užasno iznošene bele Frut of d Lum gaćice, koje je igrom slučaja nosila kada je prvi put jedan od njenih filmova nominovan za Oskara pre pet godina.
Dženi je ušla u šator odmah iza Vendi. Spuštajući ruku pored tela, Vendi je brzo prekrstila prste za sreću. Nadala se da će Viktorina revija biti veličanstvena. Niko to nije zaslužio više od nje.

NEKOLIKO MINUTA KASNIJE, tačno u sedam i petnaest, potpuno nov, crn auto sa zatamnjenim staklima stao je na ulaz šatora na Šestoj ave-niji. Vozač u odelu na pruge sa tamnom, zalizanom kosom je obišao auto-mobil i otvorio vrata sa njene strane.
Niko O’Nili je izašla. Obučena u pantalone srebrne boje i kolonijalnu košulju, preko koje je imala zlatnocrvenkasti sako sa reverom od krzna koji je bio gotovo iste boje kao i njena kosa, ona je definitivno izgledala kao neko bitan. Niko je oduvek bila jedna od onih osoba koje jednostavno odišu značajem, zbog čega se drugi ljudi uvek pitaju ko su oni, i, na prvi pogled, zbog njene fenomenalne kose i glamurozne odeće, izgledala je kao filmska zvezda. Ako je pogledate izbliza, Niko nije bila lepa u tehničkom smislu. Ali ona je maksimalno iskoristila ono što poseduje, i, pošto samopouzdanje i uspeh stvaraju neku posebnu lepotu kod žene, opšte mišljenje je bilo da je Niko O’Nili bila izuzetno zgodna žena.
Ona je takođe bila veoma precizna. Znajući da Viktorina revija neće početi pre pola osam, ona je natempirala svoj dolazak tako da ne zakasni, ali takode da provede minimalno vremena čekajući da revija počne. Kao glavni urednik časopisa Bonfajer (i jedna od najuticajnijih žena u štampa-nim medijima, prema časopisu Tajni), Niko O’Nili je imala zagarantovano mesto u prvom redu na bilo kojoj reviji kojoj je želela da prisustvuje. Ali kada sedite na tim mestima, koja su samo nekoliko santimetara odvojena od piste, vi niste ništa drugo do glineni golub. Fotografi i kamere bi rovali pistom kao svinje koje traže žirove i bilo ko je mogao jednostavno da vam priđe i ponudi vam bilo šta od pozivnica za žurku do zahteva za poslovnim sastankom ili sa jednostavnom željom da proćaska sa vama. Niko je uvek mrzela ove situacije, jer joj ćaskanje jednostavno nije išlo od ruke, za razli-ku od Viktori, na primer, koja je za dva minuta mogla da zapodene razgo-vor sa čuvarom garaže o njegovoj deci. Kao posledica toga, ljudi su je uvek pogrešno smatrali snobom ili kučkom, i pošto nije imala govornički dar, Niko jedostavno nije mogla da objasni da ovo nije istina. Kada se susretne sa nekim oduševljenim, licem stranca željnog priče, Niko bi se ukipila, nesigurna u to šta ovaj stranac zaista želi i uverena da mu ona to sigurno neće moći da pruži. Ali kad se radilo o poslu i bezličnoj čitalačkoj publici bez lica, ona je briljirala. Znala je šta čitalačka publika želi – ono što ju je zbunjivalo bila je individualna publika.
Ovo je nesumnjivo bila jedna od njenih mana, ali sa četrdeset i dve go-dine, morala je da shvati da je beskorisno boriti se sa sobom i da je daleko lakše prihvatiti činjenicu da nisi savršena. Najbolje je bilo minimalizovati neprijatne situacije i nastaviti dalje. I tako, proveravajući koliko je sati i videvši da je sedam i dvadeset sedam, što znači da će biti na liniji vatre samo deset minuta, nakon čega će se svi usresrediti na reviju, ona je pošla uz stepenice.
U trenutku su joj prišla dva foto reportera koji su izgleda iskočili iza velike urne da bi je fotografisali. Od kad je postala glavni urednik cenjenog (i prašnjavog) časopisa Bonfajer pre šest godina, i pretvorila ga u trendi, bibliju pop kulture za zabavu, medije i politiku, fotografisali su je na sva-kom događaju na koji je išla. U početku, pošto nije bila sigurna šta bi treba-lo da radi, pozirala je foto reporterima, ali je ubrzo shvatila da joj nikada neće ići to da stojiš ispred baraža bliceva, u isto vreme pokušavajući da izgledaš makar malo prirodno (ili kao da uživaš u tome). Povrh svega, Niko nikada nije želela da padne u onu opasnu zabludu koja je zatrovala čitav grad – da si neko i nešto samo ako te fotografišu.Videla je da se to događa mnogima iz njene branše. Ljudi počnu da misle da su zvezde i pre nego što su svesni toga, više se trude da budu zvezde nego da rade svoj posao. A tada počinje da im opada koncentracija i dobiju otkaz, kao što se skoro desilo jednom čoveku koga je znala, koji je zbog svega morao da se preseli u Montanu.
Od tada, niko više nije čuo za njega.
I tako, Niko je odlučila da, iako ne može da izbegne foto reportere, ne mora ni da im pozira. Umesto toga, išla je svojim poslom, ponašajući se kao da foto reporteri ne postoje. Kao rezultat toga, Niko O’Nili je na svakoj fotografiji u pokretu, dok hoda od automobila do pozorišta, odsečno marši-rajući niz crveni tepih, lice joj se obično vidi iz profila, jer ju je fotograf uhvatio dok je proletala pored njega. Naravno, ovo je prouzrokovalo nela-godan odnos sa štampom, i neko vreme, nazivali su je i kučkom. Ali godine doslednog ponašanja („Doslednost je deo uspeha”, govorila bi Niko) su se isplatile i sada je njeno odbijanje da pozira smatrano šarmantnom ekcentri-čnošću, definišućom crtom njene ličnosti.
Proletela je pored dva foto reportera i kroz Francuska vrata gde je još više paparacija stajalo iza somotske trake. „Eno je Niko!”, neko bi sa uzbu-đenjem povikao. „Niko! Niko O’Nili!”
To je sve tako smešno, Niko je razmišljala u sebi, ali ne u potpunosti neprijatno. Ustvari, ona ih je viđala godinama i Bonfajer je kupovao fotog-rafije od većine njih. Prijatno im se nasmešila u prolazu i odgovorila „Zdra-vo momci!”
„Hej, Niko, šta si obukla večeras?", uzviknula je punačka žena sa krat-kom plavom kosom, koja verovatno fotografiše ovu istu scenu preko dvade-set godina.
„Viktori Ford”, odgovori joj Niko.
„Znala sam!”, žena zadovoljno reče. „Ona uvek nosi Ford.”
Veći deo publike je već bio u Paviljonu, velikom šatoru gde će se odr-žati Viktorina revija, tako da je Niko bez problema prošla kroz somotsku traku. Unutar Paviljona situacija je bila potpuno drugačija. Osam redova sedišta se uzdizalo skoro do vrha šatora i direktno ispred piste nalazilo se još sedišta odvojenih niskom metalnom ogradom iza koje je stajalo stotine foto reportera, boreći se da zauzmu što bolji položaj. Na samoj pisti, koja je bila prekrivena plastikom, scena je sličila ogromnoj koktel zabavi. U vaz-duhu je lebdela razdraganost, vratili-smo-se-u-školu raspoloženje, pošto su se ljudi, koji se nisu videli od poslednje velike žurke u Hemptonsu, među-sobno pozdravljali kao da su bili razdvojeni godinama. Takvo raspoloženje je bilo zarazno, ali je Niko gledala na tu gužvu sa očajanjem. Kako će se probiti kroz tu vrevu?
Na trenutak je pomislila da ode, ali je brzo odbacila tu ideju. Viktori Ford joj je bila najbolja drugarica. Shvatila je da će morati da se progura kroz tu masu i nada se najboljem.
Kao da je osećala njen očaj, jedna mlada žena se iznenada stvori pored nje. „Zdravo, Niko", ona veselo reče, kao da su stare drugarice. „Mogu li da te odvedem do tvog mesta?” Niko je stavila svoje najbolje lice za žurke – ukočen, čudan osmeh – i predala svoju pozivnicu ovoj devojci, koja je krenula da se gura kroz gomilu ljudi. Jedan foto reporter je podigao aparat i uslikao je, nekoliko ljudi koje je poznavala joj je veselo mahnulo rukom i proguralo se do nje da se rukuju ili da joj samo pošalju poljubac. Obezbe-đenje se oštrim glasom obraćalo masi, pokušavajući bezuspešno da natera ljude da sednu. Nakon nekoliko minuta, Niko i njena pratnja su stigli do sredine piste, gde je Niko konačno ugledala svoje mesto. Na beloj kartici sa neobičnom bordurom koja je ista kao i etiketa Viktori Ford, bilo je odštam-pano njeno ime, Niko O’Nili.
Niko je zahvalno sela.
Istog trena se ispred nje stvori veliki broj foto reportera koji su je fotog-rafisali. Gledala je na drugu stranu piste, koja je izgledala mnogo organizo-vanija od dela gde je ona sedela – barem su svi zauzeli svoja mesta. Oba sedišta sa njene leve i desne strane su još uvek bila prazna. Pogledavši u drugu stranu, uhvatila je pogled Lina Beneta, mogula u kozmetičkoj indus-triji i ona se nasmeja u sebi. Nije da on nije imao dobrog razloga da bude na modnoj reviji, naročito pošto su kozmetika, parfemi i moda tako isprepleta-ni, već se radilo o tome da nije mogla da zamisli Lina, kao notorno mačo biznismena, kako se stvarno interesuje za žensku modu. On je verovatno ovde kako bi muvao manekenke, a to je bila razonoda kojoj je malo koji biznismen iz Njujorka mogao da odoli. On joj je mahnuo, a ona je podigla svoj program i klimnula mu glavom.
Uzdahnula je i nestrpljivo pogledala na sat. Bilo je skoro sedam i tride-set sedam i osoblje još nije uklonilo plastični prekrivač sa piste – što je bio signal da će revija početi. Bacila je pogled na sedište sa svoje desne strane i bila srećna kad je pročitala da na kartici piše „Vendi Hili”, njena druga najbolja drugarica. Ovo je bilo divno – nije videla Vendi barem mesec dana, od sredine leta, pre nego što su one otišle na odmor sa svojim porodi-cama. Vendi je otišla u Mejn, koji je novo popularno mesto za leto za fil-madžije, jer tamo nema ništa da se radi i navodno je glavno da ste u prirodi. Ali, Niko je pretpostavila da nijedan holivudski insajder kome je stalo do sebe neće ni mrtav ući u kuću sa manje od šest kupatila i barem sa jednim ili dva člana osoblja, čak i u divljini severoistoka Amerike. Niko je svoju porodicu odvela na skijanje u Kvinstaun na Novom Zelandu, za koji je Sejmur, njen muž, rekao da je najudaljenija tačka od civilizacije koja se može zvati civilizacijom. Ipak, i tamo su uspeli da nalete na nekoliko poz-nanika, što samo dokazuje da, ma koliko daleko da otputujete, nikada ne možete zaista da pobegnete od Njujorka....
Ona se nervozno igrala sa programom, pretpostavljajući da uzrok ovog kašnjenja mora biti Dženi Kejdin, čije je mesto odmah pored Vendi, sa druge strane. Filmske zvezde su izgleda neophodno zlo modernog života, pomisli ona i bacajući pogled na ime na kartici sa svoje leve strane, iznena-da se sledi.
Na kartici je pisalo „Kirbi Etvud”.
Brzo je sklonila pogled osetivši vrtoglavicu, osetivši se odjednom kri-vom, uzbuđenom i zbunjenom. Da li je ovo bila slučajnost ili je to urađeno sa namerom? Da li je neko znao za nju i Kirbija Etvuda? Ali to je bilo nemoguće. Ona sigurno nikome nije rekla i nije mogla da zamisli da bi Kirbi rekao nekome. Nije čak ni pomislila na njega barem mesec dana. Ali ugledavši njegovo ime, iznenada se vratiše sećanja na taj trenutak u toaletu u noćnom klubu Bungalov 8.
To je bilo pre tri meseca i ona se nije čula ni videla sa njim od tad. Kir-bi Etvud je bio poznati maneken, koga je upoznala na after partiju koji je Bonfajer sponzorisao. Stajala je sama za barom, kada joj je Kirbi prišao i osrnehnuo joj se. Bio je tako zgodan, tako da nije ni obratila pažnju na njega, pomislivši da ju je pomešao sa nekim – nekim ko bi mogao da mu pomogne u karijeri. A tada, kada je sela za svoj VIP sto, gledajući na sat i pitajući se koliko brzo može da nestane, a da ne ispadne nekulturna, Kirbi je seo pored nje. Bio je zaista strašno fin i doneo joj je piće i nakon razgovora sa njim od oko pet minuta, počela je da zamišlja kako bi bilo spavati sa njim. Ona je pretpostavila da Kirbi ne bi bio zainteresovan, ali je za ženu bilo nemoguće da razgovara sa Kirbijem, a da ga ne poželi. Znala je da se nalazi na opasnoj teritoriji i ne želeći da rizikuje da se izblamira, ustala je i otišla do kupatila. Kirbi je pošao za njom – pravo u kupatilo i pravo u kabi-nu toaleta!
Patetično zvuči, ali tih nekoliko minuta u toaletu spadaju među najbolje trenutke njenog života. Mislila je o tome nedeljama. Način na koji je njego-va tamna kosa izgledala na njegovom čelu, koje je iste boje kao i njegove pune usne (boje bež trešnje, oivičene tamnijom linijom gde se usne susreću sa kožom, skoro kao da je stavio olovku za usta) i kako je osećala te usne svojim usnama. Meke i glatke i vlažne. (Njen muž, Sejmur, uvek je pućio usta i ljubio je suvim, malim poljupcima.) Njeno celo lice kao da je bio prekriveno tim usnama – noge su joj se bukvalno tresle – i nije mogla da veruje kako još uvek može tako da se oseća. U četrdeset drugoj godini! Osetila se kao tinejdžerka....
Hvala Bogu, posle toga se ništa više nije dogodilo. Kirbi joj je dao svoj broj telefona, ali ga ona nikada nije pozvala. Bilo bi smešno imati vezu sa manekenom za donji veš. Naravno, barem polovina oženjenih muškaraca koji su bili šefovi u kompaniji Spleč-Verner imali su ljubavnice i većina njih se skoro i nije trudila da to sakrije. A ni ona nije krila činjenicu da je zgrožena njihovim ponašanjem ...
Ali šta će da uradi sad na javnom mestu, izložena pogledima polovine Njujorka? Da li bi trebalo da se pretvara da ga ne poznaje? A šta ako on pomene ono veče? Ili još gore, šta ako se on toga ne seća? Viktori, koja je još uvek bila neudata, sigurno bi znala šta da uradi u ovakvoj situaciji – ona je verovatno u ovakvim situacijama sve vreme, ali Niko je četrnaest godina sa istim čovekom, a kada ste tako dugo sa jednim čovekom, izgubite sposo-bnost upravljanja romantičnim situacijama sa drugim muškarcima.
Ovo nije romantična situacija, ona strogo podseti samu sebe. Pozdravi-će se sa Kirbijem kao da su obični poznanici (on joj i jeste samo poznanik), zatim će odgledati reviju i otići kući. Sve će biti savršeno normalno i nevi-no.
Ali tada se Kirbi pojavi ispred nje.
„Hej!”, uzviknu on, glasno i razdragano, kao da je više nego prijatno iznenađen što je vidi. Ona ga pogleda, planirajući da zadrži kul, nezaintere-sovan izgled lica, ali čim ga je ugledala, srce poče da joj udara jako i bila je sigurna da se osmehivala kao zaljubljena šiparica.
„Šta radiš ovde?” upita on, sedajući do nje. Sedišta su bila toliko zbije-na da nije postojao način da sedi pored njega, a da im se ruke ne dodiruju. Osetila je vrtoglavicu od uzbuđenja.
„Viktori Ford je moja najbolja drugarica.”
Kirbi je klimnuo glavom. „Kamo sreće da sam to znao. Ne mogu da ve-rujem da sedim pored tebe. Tražio sam te svuda.”
Ovo je bilo tako zapanjujuće da Niko nije znala šta da kaže. Gledala je oko sebe da proveri da li ih neko posmatra, i odlučila je da je u datim okol-nostima verovatno najbolje da ne kaže ništa.
Klimnula je glavom i, diskretno ga pogledavši u lice, setila se njihovog poljupca. Ponovo je prekrstila noge i počela da oseća uzbuđenje.
„Nisi me pozvala”, on reče jednostavno. Ton u njegovom glasu ju je nagnao da pomisli kako ga je zaista povredila. „A ja tebe nisam mogao da nazovem.”
Okrenula je glavu od njega, nadajući se da će tada izgledati kao da sa-mo opušteno ćaskaju. „Zašto nisi?”upita Niko.
On se nagnuo ka njoj i dodirnuo joj nogu. „Slušaj”, reče „to je tako glupo. Ja sam znao ko si ti – mislim, znao sam da si poznata i sve ostalo – ali nisam mogao da se setim gde radiš.”
Njegov izraz lica je bio delimično sramežljiv, delimično zabavan, kao da nije imao izbora, već je morao da se zabavlja svojom sopstvenom glupo-šću, nadajući se da će i nju to zabavljati. Niko se nasmejala, iznenada ose-tivši lepršanje nade. Ako Kirbi zaista nije znao ko je ona, onda je možda zaista zainteresovan za nju.
„Časopis Bonfajer", prošaputa ona kroz ugao usana.
„Da, znao sam to”, rekao je Kirbi. „Ali nisam mogao da se setim. I ni-sam hteo da pitam nikoga da ne bi mislili da sam glup.”
Niko je saosećajno klimala glavom, kao da je često bila u takvim situa-cijama i kao da potpuno razume njegova osećanja.
Foto reporter je iskočio ispred njih i slikao ih. Niko je brzo okrenula glavu. Samo joj je još to falilo – fotografija nje i Kirbija Etvuda zajedno. Čvrsto je podsetila sebe da mora da prekine da flertuje sa njim. Ali Kirbi nije bio od one vrste mladića koji umeju da prikriju svoja osećanja. On joj je opušteno još jednom dodirnuo nogu da bi joj skrenuo pažnju. „Stalno sam mislio da ću te negde sresti i da ćemo onda moći ... Pa, znaš”, reče zavodljivo sležući ramenima. „Hoću da kažem, čim sam te upoznao, dopala si mi se, znaš? A ja nisam takav prema ljudima, hoću da kažem, znam dosta ljudi, ali mi se ne dopadaju onako stvarno ....”
Bacila je pogled ka Linu Benetu, koji je radoznalo posmatrao nji i Kir-bija, i verovatno se pitao šta je ona imala da priča sa manekenom. Morala je to da prekine.
„Znam šta hoćeš da kažeš”, prošaputa, gledajući pravo ispred sebe.
„A sad sam ovde, na modnoj reviji, pored tebe”, Kirbi uzviknu. „To se zove ... kako ide ona reč? Kometa?”
„Kismet”, reče Niko. Promeškoljila se na svom sedištu, jer joj je ova reč pomogla da vidi neizbežno. Spavaću sa Kirbijem Etvudom, pomisli ona razuzdano. Nije znala kada će se to dogoditi, niti gde. Jedino je znala da će se dogoditi. Spavaće sa njim jednom, neće to nikome reći i neće to više nikada uraditi.
„Tako je, kismet”, ponovi Kirbi. Smešio joj se. „To mi se sviđa kod te-be. Pametna si. Znaš reči. Većina ljudi više skoro i da ne zna reči. Jesi li to i ti primetila?”
Klimnula je glavom i osetila kako je obliva rumenilo. Nadala se da to niko nije primetio. Na svu sreću, u šatoru je bilo vruće, tako da njena nevo-lja neće izgledati neobično. Zelela je da se ohladi programom, kao što su to činili neki ljudi – izraženo, tako da ispolje svoje nezadovoljstvo kašnjenjem revije – ali je odlučila da bi to bilo neuljudno.
Kao da je osetio njen nemir, jedan od bubnjara poče da udara, a zatim se pridružiše i ostali bubnjari koji su bili smešteni u prednjem redu sa svake strane piste. Nastade malo komešanja i Dženi Kejdin, okružena četvoricom pripadnika obezbeđenja izašla je iza zavese koja je odvajala pistu od beks-tejdža i zauzela je svoje mesto, a Vendi je ušla iza nje.
Zvuk bubnjeva je postajao sve glasniji kada je Vendi sela i počela da priča Niko o komarcima u Mejnu. Dva radnika su brzo savila plastični prekrivač. Upalila su se zaslepljujuće bela svetla za pistu i iznenada se pojavi prva manekenka.
Nosila je kratki sako boje fuksije sa oštrim okovratnikom i zelenu suk-nju koja se završavala tik iznad članka i Niko je najpre pomislila kako te dve boje ne bi trebalo da se slažu. Ali umesto toga, one su izgledale baš kako treba – smelo, ali suptilno smelo, kao da je neko sklopio ove dve boje na savršeno prirodan način. Ali nakon toga, potpuno se izgubila. Niko se uvek ponosila svojom sposobnošću da odvaja misli u kategorije, da kontro-liše fokus svog uma i da ga izoštri na stvari ili osobi o kojoj razmišlja – ali odjednom, njena čuvena koncentracija ju je izdavala. Gledala je manekenku dok je prolazila, pokušavajući da upamti detalje njene odeće kako bi kasnije mogla da razgovara sa Viktori o tome, ali njen mozak je odbio da sarađuje. Udarci u bubanj su slamali njen otpor i sve o čemu je razmišljala bio je Kirbi i taj veličanstveni osećaj predavanja.

2

SJAJ NEDEUE MODE JE DOŠAO I PROŠAO, ŠATORI su sklopljeni i smešteni negde u okrugu za odeću i grad se ponovo uljuljkao u uobičajenu rutinu – posao, posao i još posla.
Smešten u delu Menhetna gde su nekada bila skladišta na Dvadeset šes-toj ulici, blizu Pete avenije, dom Hilijevih je bio u uobičajenom haotičnom stanju. U ne-baš-dovršenom potkrovlju koje je protekle tri godine dom Vendi Hili, njenog muža Šejna, njihovo troje dece i raznolikog izbora ribi-ca, kornjača i hrčaka, lepršave trake sa rođendana od prošle nedelje još uvek su visile sa tavanice u hodniku. Zajapurena beba, za koju se još uvek ne bi moglo na prvi pogled pogoditi da li je dečak ili devojčica, stajala je na kauču i vrištala; ispod nje je čučao mali dečak tamne kose koji je pokušavao da uništi crveni vatrogasni kamion udarajući ga o parket.
Vrata kupatila se otvoriše i Vendi Hili, sa nakrivljenim naočarima i obučena u japanski kimono, utrča u sobu. Uzela je bebu jednom rukom, a drugom otela crveni vatrogasni kamion. „Tajlere!”, grdila je dečaka. „Spremi se za školu!”
Tajler je legao na stomak i stavio ruke iznad glave.
„Tajlere” Vendi je rekla glasom upozorenja.
Nije dobila odgovor. Vendi ga je zgrabila za gornji deo pidžame i po-vukla ga nagore.
„Reci – molim te”, Tajler joj mimo reče.
Vendi je ljuljala bebu istovremeno pokušavajući da oraspoloži Tajlera. On je imao samo šest godina i, iako nije htela da mu popusti, vredelo je poniženja ako bi on otišao u sobu i obukao se.
„Okej” uzdahnu ona. „Molim te.”
„Molim te šta?” pitao je Tajler, siguran u svoju pobedu.
Vendi je prevmula očima. „Molim te idi u svoju sobu i spremi se za školu.”
Dečakovo lice dobi lukav izraz. „Plati mi”, reče on.
„Šta si rekao?” upita Vendi otvorenih usta od čuđenja.
„Plati mi”, on ponovi pokroviteljski, držeći ispruženu ruku.
Vendi je napravila grimasu. „Koliko?”
„Pet dollara.”
„Tri."
„Dogovoreno.” Rukovali su se i Tajler je otrčao u sobu, srećan što je još jednom pobedio svoju majku.
„Para”, izgovorila je beba. Beba je bila devojčica stara sedamnaest me-seci i Vendi se klela da joj prva reč nije bila „mama” nego „para”. Ali, šta se tu može?
„Pare. Tako je srećo. Pa-re. To je prava stvar”, reče Vendi ulazeći u spavaću sobu. Kao i ostatak potkrovlja i ova soba je bila veoma šturo op-remljena samo neophodnim stvarima, a opet je uspevala da odiše prenatrpa-nošću. „Novac je dobar, zar ne bejbi?” pitala je sa naglaskom, gledajući nezadovoljno svog muža Šejna koji se još uvek izležavao.
„Da li želiš nešto da mi kažeš?” upita Šejn.
O, Bože. Mogla je da pogodi po tonu njegovog glasa da će opet biti mrzovoljan. Nije znala koliko još može da ga trpi. Još od prošlog Božića, skoro cele protekle godine njegovo raspoloženje varira između nezaintere-sovanosti i neprijateljstva, kao da je nekako postao talac u svom sopstve-nom životu.
„Molim te, pomozi mi dušo”, ona ga zamoli glasom koji je bio na gra-nici da bude izraz ljutnje. Podigla je roletne kao gusar kada diže zastavu. Želela je da se izviče na njega, ali je nakon dvanaest godina braka znala da Šejn ne reaguje najbolje na žensku agresiju – kad bi ona vikala, on bi samo postajao još više tvrdoglav.
Šejn je seo u krevetu, napravio grimasu, istegao ruke i nekulturno zev-nuo. Uprkos činjenici da se ponašao kao kreten i da je bila besna na njega, Vendi je osetila bolesno sladak nalet ljubavi prema njemu. Šejn je bio tako zgodan i tako seksi da bi ona, da ne drži bebu u rukama, verovatno pokušala da vodi ljubav sa njim. Ali, ako bi mu sad popušila, to bi značilo da ga nagrađuje za loše ponašanje. „Tajler se opet ponaša kao razmažano derište”, rekla je „ i nisam videla Magdu...”
„Ona je verovatno u svojoj sobi i plače", reče Šejn kao da je time rešio problem.
„A mi ćemo svi da zakasnimo”, rekla je Vendi.
„Gde je stara gospođa Kakosezove?”
„Gospođa Miniver", ispravi ga Vendi. „Ne znam. Verovatno i ona kas-ni. Vreme je grozno... Možeš li da uzmeš bebu, da ja barem mogu da se istuširam?"
Gurnula mu je bebu u ruke. Beba je zgrabila njegovu metroseksualizo-vanu kosu oblikovanu u bodlje (Šejn je imao operaciju presađivanja kosev pre sedam godina, koju je Vendi platila) i veselo ju vukla, dok je Šejn, podjednako veselo svojim nosom golicao njen nosić. Vendi je zastala, ganuta ovim dirljivim prizorom oca i ćerke – da li postoji bolji otac od Šejna? – ali raspoloženje se trenutno pokvarilo kada je Šejn rekao „Moraćeš da odvedeš decu u školu danas. Ja imam sastanak.”
„Kakav sastanak?” Vendi ga upita sa nevericom. „Sastanak u devet ujutru?”
„U pola deset. Ali sastanak je u restoranu. Ako budem vozio do škole, neću stići na drugu stranu grada.”
„Zar ne možeš da pomeriš sastanak za kasnije?”
„Ne, Vendi”, odgovori on sa lažnim strpljenjem, kao da joj je to isto objasnio toliko puta ranije. „Imam sastanak sa izvođačem radova i građe-vinskim inspektorom. Da li znaš koliko je teško zakazati sa sastanak sa tim ljudima? Ali, ako ti želiš da pomerim sastanak, pomeriću ga. I onda ćemo čekati barem dva meseca da otvorimo restoran. Baš me briga, to je tvoj novac.”
O, Bože, pomislila je. Sad će da se duri.’To je naš novac, Šejn”, nežno mu je rekla. „Rekla sam ti to sto puta. Novac koji ja zaradim je za našu porodicu. Za nas. Tebe i mene.” Da je situacija obrnuta, da je on taj koji zarađuje, a ona da nema ni cvonjka, ne bi volela da joj to muž nabija na nos govoreći da je sav novac njegov. Zastala je. „Ja samo mislim .... možda nisi srećan u ovom poslu sa restoranom. Možda bi trebalo da ponovo počneš da pišeš scenarije...”
To što je rekla bilo je kao da je mahala crvenom maramom biku. „Jebi ga, Vendi”, planuo je. „Šta ti uopšte hoćeš?”
Ona je stala, a vilica joj se ukočila. Prva njena misao je bila da želi od-mor daleko od njega i dece, ali je brzo shvatila da ne želi odmor, već samo želi da snimi još filmova. Ustvari, da bude sasvim iskrena, želi da jedan njen film osvoji Oskara za najbolji film (do sad, pet njenih filmova je no-minovano, ali nijedan nije pobedio), i želi da prođe crvenim tepihom, popne se na binu i zahvali se svima („I posebno se zahvaljujem svom divnom mužu Šejnu, bez čije podrške ne bih mogla ovo da postignem”) i da bude cenjena nakon toga. Umesto toga, tiho je rekla „Samo želim da ti budeš srećan, Šejn”, i nakon sekunda pauze, „jer onda bismo svi mogli da budemo srećni.”
Otišla je u kupatilo, odvrnula vodu i stala ispod tuša. Isuse, pomisli. Dođavola, šta ću da radim sa Šejnom?
Zažmurila je ispod mlaza vrele vode, pipajući oko sebe ne bi li našla šampon i pogledavši ga, bila je zahvalna da je u njemu još bilo šampona. Prala je kosu i pitala se šta još može da učini da pomogne Šejnu. On je, ipak, odrastao muškarac. Ima trideset i devet godina. (Iako je uglavnom izgledao mlađi. Mnogo, mnogo mlađi. Ona je u šali govorila da je on njeno četvrto dete.) Da li je pošizeo zato što puni četrdeset godina. Ili je bio neza-dovoljan zbog novca i činjenice da za deset godina nije zaradio ni dolar?
Ništa novo. Ona ga je izdržavala skoro od dana kada su se sreli pre pet-naest godina. Ona je radila u jednom filmskom studiju na razvoju scenarija, a on je planirao da bude veliki producent. Ne reditelj, nego producent. Bio je tri godine mlađi od nje, što je bilo prilično smelo za to vreme da jedna devojka od dvadeset i sedam godina bude sa mladićem od dvadeset i četiri, a on je bio tako zgodan da je mogao biti glumac. Ali gluma nije bila dovo-ljan intelektualni izazov za njega. To je bilo ispod njegovih sposobnosti. Živeo je sa tri momka u nekoj straćari na šetalištu u Santa Moniki, što nije bilo najpogodnije za ozbiljnu vezu (čak ni za švaleraciju), tako da se uselio kod nje posle dve nedelje. On je bio, tako je govorio, kreativni genije. Ona je bila praktična. Nije joj smetalo. Bio je tako zgodan i pažljiv. Ali uvek je bio tako nervozan. Pisao je scenario i pokušavao da prikupi novac za svoj samostalni film. Ona mu je pomagala. Trebalo je dve godine i 300.000 dolara da se taj film snimi, a zatim je otišao na Sandens i bio je hit, pa su njih dvoje venčali.
A onda, na tipičan holivudski način, ništa se nije dogodilo. Šejn je do-bio posao da piše scenarije, ali ni od jednog nije snimljen film. Prava istina je da scenariji i nisu bili baš dobri, ali tu činjenicu je Vendi sačuvala za sebe. Rekla je sebi da to nije bitno – on nju podržava, divan je otac i bilo im je lepo zajedno, tako da nije marila. A njena karijera, što je njoj bilo pomalo nerazumljivo, postajala je sve sjajnija. Trenutno joj je karijera bila fenome-nalna, ali ona nije volela da razmišlja o tome. Njen položaj joj je značio samo utoliko što je osiguravao da ne moraju da brinu o novcu, čak iako je ona potajno brinula o novcu sve vreme. Brinula se da ne dobije otkaz ili da joj ne nestane novca, šta bi onda radili? A Šejn, koji je sa pisanja scenarija prešao na pisanje romana (koji nije objavljen), pokušavao je da otvori resto-ran. Ona je u to već uložila 250,000 dolara. Nije znala mnogo o tom projek-tu, jer nije imala vremena za to. Posao sa restoranom će verovatno propasti. Ali onda će moći da joj se odbije od poreza ....
Dok je izlazila iz tuš kabine, Šejn je ušao u kupatilo i dodao joj mobilni telefon. Gledala ga je upitno.
„Džoš je na telefonu”, rekao je praveći grimasu.
Ona je ljutito uzdahnula. Džoš je bio jedan od njena tri asistenta, aro-gantni mladić od dvadeset i tri godine, koji se nije trudio da prikrije činjeni-cu da smatra da bi on trebalo da dobije njen posao. Pokušala da mu stavi do znanja da je rano jutro vreme posvećeno njenoj porodici i da ne prima pozive pre devet, osim u hitnim slučajevima. Ali Džoš nikad nije slušao i obično ju je zvao barem tri puta od pola osam do devet i petnaest, kada je dolazila u kancelariju.
Prislonila je telefon na uvo i peškirom prelazila preko nogu. „Poranio si, kao i obično, Džoš”, rekla je.
Trenutak tišine koji je nastupio, delovao je kao optužba. Džošu je bilo nerazumljivo da bi ljudi mogli da imaju život van posla i, čak i ako ga imaju, njegovo ponašanje je izgledalo da govori da takvi ljudi ne bi smeli biti na položajima gde se donose odluke – naročito ako su iznad njega po položaju.
„Vik-tor Met-ik je upravo zvao”, rekao je Džoš jasno izgovarajući slo-gove da bi ih naglasio. „Mislio sam da ćete verovatno smatrati da je on važan.”
Jebote, htela je da vrisne. Jebote, jebote, jebote. Viktor Metrik je bio glavni izvršni direktor kompanije Spleč-Verner, koja je sada vlasnik kom-panije Parador Pikčers, čiji je ona predsednik.
„Šta si mu rekao?”
„Rekao sam mu da ste trenutno nedostupni, ali da ću pokušati da Vas dobijem kasnije.” Napravio je pauzu. „Da li da ga okrenem?"
„Samo trenutak, molim te.” Obmotala je peškir oko tela i požurila iz kupatila, pored otvorene kuhinje. Gospoda Miniver je stigla i, namrštena, dala je deci za doručak pecivo sa krem sirom; nekim čudom, Tajler i Magda su bili obučeni i spremni za školu. „Dobro jutro”, mrzovoljno je rekla gos-pođa Miniver svojim čistim britanskim akcentom. Njena plata je 150,000 dolara godišnje i Vendi je često govorila u šali da, pošto većina dadilja ima platu 150,000 dolara, akcent gospođe Miniver košta dodatnih 50,000. Vendi joj je energično mahnula i požurila u malu sobu pozadi koju su zvali kance-larija. Unutra je bio metalni sto, potpuno novi kompjuter, nekoliko neraspa-kovanih kutija, igračke, razni DVD diskovi, velika traka za trčanje (upot-rebljena jednom) i tri para skija. „Okreni Viktora sad”, rekla je. Peškir joj je skliznuo i ona pogleda u svoje grudi. Bože, grudi su joj se stvarno opustile. Nekada je bila tako ponosna na njih, ali sada su izgledale kao dve zgnječene kruške. Ozbiljno će razmisliti o poseti estetskom hirurgu ...
„Viktor Metrik je na vezi”, reče Džoš polu-sarkastičnim, polu- ulagi-vačkim glasom.
„Zdravo Viktore”, reče ona prijateljski.
„Nadam se da te ne prekidam u nečemu” Viktor odgovori opušteno.
„Ne, ne prekidaš me.”
„Ovaj film koji snimamo Pegavo prase. Pretpostavljam da je to film na koji mogu da odvedem svoje unučice.
Jebote, o čemu on to govori? „Pa, to zavisi od toga koliko godina ima-ju, Viktore”, odgovorila je oprezno. Da li je moguće da on nema pojma o ovom filmu?” „To je naša sjajna romantična komedija koja će biti u bios-kopima u decembru... ”
„Znači, nije film za decu”, rekao je Viktor.
„Neeee”, Vendi mu pažljivo reče. „to je romantična komedija u kojoj se radnja dešava oko jednog trendi restorana u Vest Vilidžu. Igraju Dženi Kejdin i Tener Kol”
„Znao sam da Dženi Kejdin igra u njemu i pitao sam se zašto je pristala da glumi prase!” Viktor je uzviknuo i (hvala Bogu na tome, pomisli Vendi) glasno se nasmejao.
„Sigurna sam da bi Amerika to volela da vidi Viktore, ali Pegavo prase je naziv restorana."
„U redu, Vendi”, reče Viktor pošto se oporavio od napada smeha „vi-dimo se u pet popodne."
„U redu, Viktore, vidimo se u pet”, ona reče opušteno, želeći da vrišti. Projekcija je još pre dve nedelje zakazana za četiri.
„Mislio sam da je projekcija u četiri”, prosiktao je Džoš, čim je Viktor spustio slušalicu. Bila je standardna procedura da asistenti budu na liniji, tako da mogu da hvataju beleške o razgovoru, ako je potrebno.
„Bila je u četiri”, Vendi mu odgovori sarkastično. „Ali je sada, pretpos-tavljam, u pet. Tako da ćeš morati sve da pozoveš i promeniš vreme."
„Šta ako ne mogu da dođu u pet?”
„Veruj mi, Džoš, doći će. Samo im reci da je Viktor Metrik promenio vreme.” Spustila je slušalicu i zavalila se u stolicu uz jauk. Godinama se priča da je Viktor Metrik, koga su svi zvali „Stari”, počeo da ludi, a ovaj poziv je bio dokaz toga. Samo joj je to falilo: ako bi Viktor poludeo i bio prinuđen da da ostavku kao glavni izvršni direktor, kompanija bi dovela nekog da ga zameni i ona bi verovatno prva dobila otkaz. Svi ljudi na njenoj poziciji su u ovakvim situacijama uvek dobijali otkaz. Bez obzira kako posao dobro ide, predsednik kompanije Parador Pikčers bi bio pitanje sujete za novog glavnog izvršnog direktora. A šta bi onda ona radila? Šta bi se desilo sa njenom decom? Šta bi bilo sa Šejnom?
Dođavola, pomisli ona, podižući peškir. Ovo znači da će morati još vi-še da radi i da radi pametno. Oni će verovatno zameniti Viktora nekim iznutra, što je značilo da će morati da neguje dobre odnose sa predsednici-ma raznih sektora kao i izvršnim direktorima koji su direktno odgovorni Viktoru. Ovo se desilo u najgore moguće vreme. Parador je snimao šesnaest filmova godišnje, koje je sve ona nadgledala – od kupovine prava na mate-rijal, do unajmljivanja scenarista i reditelja i ekipe, do odobravanja budžeta, posete setovima i lokacijama na kojima se snima, pregledanja nemontiranog materijala i davanja saveta korektorima i zatim odlučivanja o budžetu za reklamiranje i promocije i, konačno, prisustvovanja premijerama – ali, povrh svega, sada je radila na pretprodukciji filma koji je smatrala najvažni-jim u svojoj karijeri. Zvao se Poklonici i početak snimanja je zakazan za dva meseca. Poklonici je bio onaj pravi – film koji svako u ovom biznisu sanja da će snimiti jednog dana – film za koji ljudi poput nje žive, film zbog koga želite da počnete da radite u filmskoj industriji. Ali sada, film Poklo-nici je bio samo beba. Zahtevao je stalnu pažnju – kupanje, hranjenje, me-njanje pelena – da bi preživeo i prešao u sledeću fazu svog života. Najma-nje joj je sada potrebno da mora da ćaska sa tamo nekima
Telefon je zazvonio i na displeju je videla da je opet zovu iz zgrade Spleč-Verner. Možda je opet Viktor? „Halooo!”, javila se veselim glasom.
„Vendi?”, slabašan glas je upitao vrlo oprezno. „Ovde Miranda, Mi-randa Dilejni? Asistent Niko O’Nili... ?” Zvučala je kao da joj je ovo jedini posao danas , pa se ne žuri (što je verovatno i bilo tačno, Vendi pomisli) i ona joj kratko odgovori, „Da, Miranda, kako si?”
„Ja sam dobro ...”, Miranda reče usporeno. A zatim, pročistivši grlo: „Niko želi da proveri da li stižete na ručak danas. U Majklsu?”
„Ah, da, ručak”, odgovorila je Vendi, a potpuno je zaboravila na ručak i verovatno bi ga otkazala, zbog projekcije, ali se brzo predomislila. Ako je Viktor samodestruktivan, podrška od Niko će joj puno značiti. Naročito pošto se i Niko dizala na lestvici u Spleč-Verneru, sa tajnom namerom da postane predsednik celog Verner Pablišinga, što bi je dovelo odmah ispod Viktora po pitanju moći. Samo se nadala da će Niko dobiti taj posao pre nego što Viktor odlepi.

SEDEĆI NA ZADNJEM SEDIŠTU LINKOLNA, na putu ka heliod-romu na 1st Sajdu, Niko O’Nili pomisli da drži sve pod kontrolom. Nosila je kolonijalnu košulju koja je isticala njen zlatni ten i tamno teget odelo koje su u Parizu sašile Vikorine posebne krojačice. Odelo je bilo naizgled jednostavno i njegova lepota je ležala u tome što je sačinjeno tako da prati liniju njegog tela do savršenstva. Imala je barem pedeset ovih odela (neka od njih sa pantalonama), u raznim materijalima od bele svile do braon tvida, što je značilo da ne sme da se ugoji ni kilogram, ali je takođe značilo i da nikad ne mora da brine šta će ujutru obući. Njena modna doslednost je davala njenim zaposlenima osećaj da uvek znaju šta da očekuju od nje, a njoj je pružala duhovni mir koji je proizlazio iz znanja da će svaki dan početi isto ...
O Bože, pomisli ona.
Auto je sada bio na putu Frenklin Delano Ruzvelt i pogledavši kroz prozor, videla je sumorne braon zgrade koje su se pružale dužinom nekoli-ko blokova uz put. Nešto u njoj se rastuži od te sve monotonije i ona se iznenada oseti poraženom.
Promeni položaj na sedištu s nelagodnošću. Cele godine je doživljavala ove trenutke očajne praznine, kao da ništa više nije bitno i ništa se neće promeniti, i ništa se novo ne dešava; videla je život pred sobom – prolazak beskrajnih, potpuno istih dana. A vreme prolazi i sve što joj se dešavalo bilo je to da stari i da postaje sve manja i jednog dana će biti mala kao tačka, a zatim će jednostavno ispariti. Puf! Kao mali list koji sagori pod lupom na suncu. Ova osećanja su joj bila šokantna, jer nikada ranije nije osetila takav umor od života. Nikad ranije nije imala vremena za to. Celoga života se borila da postane ono što je sad – entitet Niko O’Nili. A zatim, jednog jutra, vreme ju je stiglo i ona se probudila i shvatila da je došla do željenog cilja. Došla je na svoju destinaciju i imala je sve za šta je tako vredno radila: izuzetnu karijeru, muža koji je (na neki način) voli, koga poštuje i prelepu ćerkicu od jedanaest godina koju obožava.
Trebalo je da je zbog toga oduševljena. Ali, umesto toga, osećala se umorna. Kao da su sve te stvari pripadale nekom drugom.
Neće sebi dozvoliti da razmišlja ovako. Neće dozvoliti da je neko slu-čajno, neobjašnjivo osećanje deprimira.
Naročito to neće dozvoliti ovoga jutra, koje je, podsećala se, tako po-tencijalno važno za njenu karijeru. Protekla tri meseca radila je na ugovara-nju sastanka sa Piterom Boršom, novim glavnim izvršnim direktorom lanca Hakabiza, gigantskog lanca maloprodaje koji je izgleda nameravao da osvoji čitav svet. Hakabiz se nije oglašavao u časopisima, ali nema razloga da se to ne promeni. Taj potez joj se činio tako očiglednim, ali ona je bila jedina u svom odseku koja je pokušala da priđe lancu Hakabiz, kompaniji koju je većina ljudi u Spleč-Verneru smatrala „tržištem za siromašne”. Niko, pak, nije bila snob, i pratila je karijeru Pitera Borša nekoliko godina, kad god je pomenut u Vol Strit žurnalu. Piter je bio čovek iz naroda, ali je takođe diplomirao na Harvardu, za koji je dobio punu stipendiju. Kada je Piter došao na mesto glavnog izvršnog direktora, znala je da će doći do velikih promena i htela je da bude deo te akcije od samog početka. Ali samo ugovaranje sastanka sa njim je zahtevalo nekoliko nedelja udvaranja, slanja rukom pisanih poruka i članaka i knjiga za koje je mislila da bi bio zaintere-sovan, uključujući retko prvo izdanje knjige Umeće ratovanja – i konačno je Piter lično pozvao i pristao da se sastane sa njom.
Niko je izvadila ogledalo i brzo popravila šminku. Zakazivanje ovog sastanka ustvari i nije njen posao (tehnički, to je posao njenog šefa, Marka Harnesa), ali je pre šest meseci Niko došla do zaključka da su oni trenuci očaja koje oseća u zadnje vreme samo posledica osećanja da je u pat pozici-ji. Bilo je zaista divno i uzbudljivo biti glavni urednik časopisa Bonfajer, ali ona je na tom položaju već šest godina, od svoje trideset šeste godine, kada je postala najmlađi glavni urednik u pedesetogodišnjoj istoriji časopisa. I nažalost, uspeh je kao lepota: nije tako uzbudljiva kada sedi u kući pet dana u prljavim čarapama. I tako je ona odlučila da će dobiti višu poziciju u kompaniji. Najviša pozicija je bila glavni izvršni direktor Spleč-Vernera, ali, da bi dobila taj posao, moraće da osvoji poziciju odmah ispod te, a to je da postane šef Verner Pablišinga. Jedini potencijalni kamen spoticanja bio je njen šef, Majk Hames, koji ju je zaposlio pre šest godina. Ali, tu je posto-jalo i pitanje principa: Nijedna žena još nije uspela da postane glavni izvršni direktor odseka Spleč-Vernera i krajnje je vreme da se to promeni.
A ona je planirala da to učini.
Auto je prošao kroz otvor u ogradi od lanaca koja je okruživala heliod-rom i zaustavio se na par metara od zelenog Sikorski helikoptera koji je bio mimo smešten na delu za uzletanje. Niko je izašla iz auta i energičnim koracima se uputila ka helikopteru. Pre nego što je došla do njega, ona iznenada zastade, iznenađena zvukom još jednog automobila koji joj se približavao. Okrenula se i ugledala plavi Mercedes koji je prolazio kroz kapiju.
Ovo je nemoguće, pomisli uz mešavinu besa, zabrinutosti i šoka. Mer-cedes je pripadao Majku Harnesu, glavnom izvršnom direktoru i predsedni-ku Verner Pablišinga. Naravno da je rekla Majku za sastanak – štaviše, rekla mu je nekoliko puta, čak je i predlagala da i on pođe sa njom – ali Majk je prezrivo odbacio tu ideju, i uporno govorio da mora da završi mno-go važnija posao na Floridi. Činjenica da se ne nalazi na Floridi i da je pojavio na heliodromu umesto toga je značila samo jednu stvar. Pokušao je da predstavi da je sastanak njegova ideja.
Kada je Majk izašao iz kola, ona ga pogleda neprijateljski. Majk, koji je bio visok i u ranim pedesetima i neprirodno preplanuo zbog preterane upotrebe sredstava za samotamnjenje, krenuo je ka njoj sa izrazom lica koji je odavao krivicu. Nije bilo sumnje u to da je besna, ali u korporaciji kao što je Spleč-Verner, u kojoj je sve što kažete, uradite čak i obučete potenci-jalno izazvati kritičku reakciju, uvek je bio imperativ da emocije zadržite za sebe. Ako bi se sukobila sa Majkom sada, svi bi mislili da je kučka. Ako bi povisila glas, rekli bi da je histerična. Zatim bi svi pričali o tome kako je otkačila. Umesto toga, pogledala je Majka sa malo zbunjenim osmehom na licu. „Žao mi je Majk, neko mora da je pomešao rasporede. Moj asistent je rezervisao helikopter za sastanak u vezi sa Hakabizom pre pet dana.”
Vratila je loptu na njegov deo terena, pomisli. Moraće da prizna da želi da ugura nos u njen sastanak. „Nakon toliko rada koji smo uložili u ovaj sastanak, odlučio sam da je bolje da ja lično pođem i upoznam tog lika, Borša”, rekao je Majk. A zatim da odeš do Viktora Metrika i pokušaš da mu kažeš da si sam organizovao sastanak, pomisli Niko, ključajući od besa u sebi.
Klimnula je glavom i lice joj je dobilo uobičajen izraz potpune hladno-krvnosti. Majkova izdaja je bila nečuvena, ali ne i neočekivana – tako je izgledao uobičajeni posao za izvršne direktore u korporaciji Spleč-Verner, gde je sve bilo dozvoljeno, ako te ne uhvate. „Hajdemo, onda”, ona dodate hladno i pope se stepenicama u helikopter. Kada je sela u sedište od pliša i kože, pomislila je kako joj je bilo potrebno tri meseca da ugovori sastanak sa Piterom Boršom, a Majku je bilo potrebno oko tri minuta da ga upropas-ti. Majk je seo pored nje, kao da je sve u najboljem redu i pitao:”Hej, da li si dobila Viktorom poslednji memorandum? On se zaista gubi, zar ne?"
„Mmmmm”, Niko zagonetno odgovori. Memorandum o kome je Majk govorio bio je e-mejl koji je Viktor Metrik poslao svim zaposlenima, a tiče se venecijanera na prozorima. „Svi venecijaneri moraju biti postavljeni tačno na polovini svakog prozora, podignuti tačno jedan metar i pet santi-metara.” Kao i većina glavnih izvršnih direktora, Viktor, koji je bio u se-damdesetim ili čak osamdesetim godinama, bio je notorno ekcentričan. Svakih nekoliko meseci bi krenuo u nenajavljenu šetnju hodnicima zgrade Spleč-Verner i rezultati bi bili ovakvi memorandumi. Zbog svojih godina i čudnog ponašanja, skoro svaki izvršni direktor je bio ubeđen da je Viktor lud i da neće još dugo izdržati. Ali, oni to govore već pet godina i Niko se u principu nije slagala sa tim. Viktor Metrik je zasigurno lud, ali ne na način na koji to ljudi misle.
Niko je uzela primerak Vol Strit žurnala i otvorila ga brzim potezom. Skoro svaki izvršni direktor u korporaciji je diskretno radio na tome da dobije Viktorov posao, uključujući i Marka i još jednog neugodnog direkto-ra, Seldena Rouza. Selden Rouz je bio predsednik kablovskog odeljenja i iako su on i Vendi bili istog statusa, Vendi je uvek brinulo to što Selden Rouz pokušava da proširi svoju teritoriju i da obuhvati njenu. Niko je još bila neodlučna po pitanju njega, ali u kompaniji kao što je Spleč-Verner, svako ko je na tako jakoj poziciji je mogao svakog sekunda da se okrene protiv tebe. Nije bilo dovoljno da radiš svoj posao svaki dan, morao si da potrošiš dosta vremena štiteći svoj položaj istovremeno tajno kujući zavere da napreduješ.
Niko je gledala u novine, praveći se da je zainteresovana za priču o ma-loprodaji. Pretpostavljala je da Majku nikad ne bi palo na pamet da je i ona želela mesto glavnog izvršnog direktora u Spleč-Verner-u. Sa svojim vizan-tijskim intrigama i ogromnim pritiscima, to nije vrsta posla kojoj je većina žena – ili čak i muškaraca težila. Ali Niko se nije stidela svoje ambicije i dvadeset godina rada u korporaciji ju je ubedilo da je u stanju da obavlja svaki posao jednako dobro kao i muškarac – a verovatno i bolje.
Pogledaj Majka, pomislila je, bacajući pogled na njega. On je bio nag-nut ka napred u svom sedištu, pokšavajući da dovikivanjem ćaska sa pilo-tom o sportu, nadvikujući buku motora koje je on upravo upalio. Korporaci-je su bile prepune muškaraca poput Majka – muškaraca koji nisu izgledali previše inteligentni niti zanimljivi, ali koji su znali da igraju tu igru. Znali su kako da se povežu sa osalim moćnim muškarcima; bili su uvek prijatelj-ski raspoloženi i lojalni, bili su „timski igrači”; peli su se na lestvici korpo-racije tako što su znali u čije dupe da se uvlače i kada. Niko je često sum-njala da je Majk postao glavni izvršni direktor i predsednik Verner Pabli-šinga zato što je uvek uspevao da pridobije Viktora Metrika, koji je bio opsednut svim vrstama sporta i takmičenja, imao karte za svake veće sportske događaje, na koje je i Majk, naravno, išao.
Pa, Majk Hames nije bio jedini koji je znao kako se igra ta igra, ona ljutito pomisli. Pre nekoliko godina, ne bi joj se dopadala ideja da pokuša da dobije posao svog šefa, naročito šefa kao što je Majk, koji je bio, uopšte-no govoreći, razumna osoba. Ali, u toku ove godine, Majk je promenio svoje ponašanje prema njoj. U početku je to pokazivao suptilono, spušta-njem na sastancima, a zatim, mnogo otvorenije, kada ju je namemo izosta-vio sa liste govornika na polugodišnjem sastanku korporacije. A sada, ovo, pomisli ona: trudi se da preuzme sastanak sa Hakabizom – sastanak za koji Majku nikad ne bi palo na pamet da ga sam organizuje, a čak i kad bi imao tu ideju, ne bi to mogao da izvede.
Helikopter se jednim naglim pokretom odigao od zemlje i Majk se ok-renuo ka njoj. „Baš sam pročitao priču o Piteru Boršu i Hakabizu u Vols Strit žurnalu", rekao joj je. „Ovo je dobra šansa. Borš bi nam zaista dobro došao.”
Niki mu se hladno osmehnula. Taj članak se pojavio pre dva dana i či-njenica da će Majk pokušati da ovo predstavi kao svoju ideju ispunila ju je svežim gnevom. Više nije mogla da izbegne stvarnost – da Majk pokušava da je zgazi – za nekoliko meseci, možda će pokušati i da izdejstvuje da dobije otkaz. Njegovo pojavljivanje jutros je ništa manje od objave rata. Od sada, pa nadalje, bori se sa njim za goli opstanak. Ali godine rada u korpo-raciji su je naučile da zauzda svoja osećanja, da nikada ne otkrije protivniku svoje misli ili šta planira da im uradi ako to bude neophodno. Ona je savila novine i popravila svoju suknju. Ono što Majk nije znao je to da je ona već preduzela korake da mu pokvari planove.
Pre mesec dana, kada je njen asistent pronašao primerak prvog izdanja Umeća ratovanja, ona je lično otišla do Viktora Metrika da ga zamoli za posebnu dozvolu da kupi knjigu na račun korporacije, jer je koštala preko hiljadu dolara. Naravno, morala je da objasni zašto joj je potrebna knjiga i šta je do sad uradila po pitanju sastanka sa Piterom Boršom, i Vikor ju je pohvalio na „kreativnom pristupu”. Ironija je bila u činjenici da ona Majku nikad ne bi radila iza leđa da je on nije izostavio sa liste govornika na sas-tanku korporacije. Ali izostavljanjem sa spiska naneta joj je otvorena uvre-da o kojoj se pričalo nedeljama pre i posle sastanka. Ako je Majk želeo da je uništi, trebalo je da to učini pametnije, pomisli ona.
Ali Majk je napravio grešku i sada, sve što je trebalo da učini, je da se pravi kao da igra njegovu igru. Ako bi se sastanak završio loše, bila bi to Majkova greška. Ako bi se završio dobro, i Majk bi otišao kod Viktora, Viktor bi odmah znao šta se dešava. Ništa nije moglo da promakne Vikto-rovim zastrašujućim plavožutim očima i njemu se ne bi dopala činjenica da je Majk pao na tako nizak nivo.
Ove misli, zajedno sa siluetom grada koji se uzdizao ka nebu, učinile su da se oseti kao ona stara borbena Niko. Kad se helikopter ustremio nado-le, pored visokih zgrada koje su ličile na šumu od ruževa za usne, Niko je osetila prijatan osećaj straha, nešto što je ličilo na seksualno uzbuđenje, što je osećala svaki put kada bi ugledala poznat prizor betona i čelika. Njujork je i dalje bio najbolje mesto na svetu, pomislila je, i sigurno jedno od neko-licine mesta u kojima su žene poput nje mogle ne samo da prežive, već da vladaju. I dok se helikopter spuštao nad mostom Vilijamsburg, nije mogla da se odupre jednoj misli „Ja sam glavna u ovom gradu.”
Ili, čak i ako nisam, biću uskoro.

KAFOMAT JE ZVUČAO KAO KRKUANJE nekog stvorenja koje prazni svoja creva dok je bljuvalo vodu kroz filter i u bokal.
Čak je i kafomat srećniji od nje, Viktori pomisli neutešno, sipajući gor-ku tečnost u jednostavnu belu šolju.
Gledala je u časovnik na zidu, ne želeći zaista da se podeća na to koliko je sati. Bilo je jedanaest sati pre podne i ona je još uvek bila kod kuće, još uvek u svojoj kineskoj svilenoj pižami plave boje na kojoj su bili naslikane kuce. Ovo bi samo po sebi moglo biti neka interna kineska šala, pošto Kinezi ništa tako ne vole kao da pojedu čovekovog najboljeg prijatelja.
I to je takode prigodno na ironičan način, pomisli ona stavljajući tri pu-ne kafene kašičice šećera u kafu. Poslednje tri nedelje, osećala se kao da je i nju neko pojeo, samo što je nju neko i ispljunuo.
Pokušala je da uradi nešto novo i njen trud nije prihvaćen. Svet je veo-ma okrutno mesto za život.
Uzela je šolju i izašla iz kuhinje, prošla kroz dnevnu sobu sa ugrađenim policama za knjige i televizorom ravnog ekrana, kroz predsoblje i niz ste-penice u donju dnevnu sobu koja je imala kamin. Stan su agenti za nekret-nine nazvali „malim draguljom” i gledajući u tavanicu visoku četiri metra, sa koje je visio predivni antikvarni Bakara kristalni luster, pitala se koliko će još moći da priušti da živi ovde.
Njena kompanija je sada i zvanično bila u krizi.
Dugačka klupa je išla čitavom dužinom francuskih prozora koji su gle-dali na ulicu, i ona je umorno sela na nju. Putovala je protekle dve i po nedelje, napustivši grad nakon svoje katastrofalne revije i mali sto u trpeza-riji od mahagonije bio je uredno prekriven novinama koje su dale prikaz revije. Skoro mesec dana je prošlo, ali ona se još uvek sećala svake kritike: „Nema pobede za Viktori”, „Skrenula je sa puta”, „Razočaravajuće” i još gore od toga „Ko bi ikada nosio ovu odeću, i čak i da je neko nosi, gde bi je nosio?”, a vrhunac je bio: „Viktori Ford je više zabavljačica nego modni kreator, a ta istina je postala kristalno jasna kad se pogleda njena nova kolekcija, njen pokušaj da se bavi visokom modom” – reči su je progonile kao neki odvratan miris. Znala je da dosta umetnika ne čita kritike, ali Viktori to nije mogla; ona nije mogla da dozvoli sebi da beži od neprijatne stvarnosti. Bilo je bolje da zna istinu i da se izbori sa njom. Verovatno je trebalo da pobaca sve te kritike, ali će ih ona uredno sačuvati sa ostalim kritikama i jednog dana će ih čitati i smejati se. Ako ne bude mogla da se tome nasmeje, to i neće biti bitno, jer tada već neće više biti modni kreator. A ako ne bude modni kreator, ni to neće biti važno, jer će već uveliko biti mrtva.
Pogledala je kroz prozor i uzdahnula. Verovatno je previše ostarila da bi mogla da posmatra svet kao crno-beo, i da još uvek veruje da bi, kad ne bi bila modni kreator, radije bila mrtva. Ali tako se osećala čitavog života, od kada je kao devojčica od samo osam godina sedela u čekaonici kod zubara i uzela sa stola Vog prvi put u životu (njen zubar, to je kasnije shva-tila, mora da je bio više šik nego što je ona mislila). Listajući stranicu po stranicu mode, iznenada je preneta u neki drugi svet – svet beskrajnih mo-gućnosti, gde se sve što zamisliš moglo i ostvariti. Kada ju je medicinska sestra prozvala, prenula se iz misli i videla da sedi na zelenoj plastičnoj stolici u maloj sobi sa zidovima boje senfa sa kojih se polako ljuštila boja i svaki detalj u toj prostoriji je postao uvećan i ona je doživela otkrovenje. Iznenada je znala šta je njena misija u životu. Biće modni kreator. To joj je bila sudbina.
Bila je čudno dete, naravno, ali to tada nije znala. Kao devojčica i mnogo kasnije, pretpostavljala je da su svi poput nje – i da, kao ona, tačno znaju svoju misiju u životu. Čak i kad je imala deset godina, seća se da je smelo govorila ostaloj deci da će biti modni kreator, čak iako nije imala pojma kako to da postane niti šta modni kreatori zapravo rade ...
To mladalačko neznanje je verovatno bilo dobra stvar, pomislila je, us-tavši sa klupe i šetajući se po persijskom tepihu koji je bio ispred kamina. Zahvaljujući tom neznanju ona je hrabro išla za svojim ludim snom, na način na koji se sad ne bi usudila.
Odmahnula je glavom i sa nekom toplinom u duši prisećala se tih svo-jih početaka u Njujorku. Tada je sve bilo novo i uzbudljivo. Imala je veoma malo novca, ali nije se bojala – imala je samo jedan smer kretanja, ka vrhu. Od njenog prvog dana u Njujorku, grad kao da joj je zaverenički pomagao u ostvarenju sna. Preselila se ovde sa osamnaest godina da bi pohađala Fešn Institjut of Tehnolodži, i jednoga dana – bilo je to s početka jeseni, još uvek je bilo pomalo toplo, ali sa nagoveštajem zime u vazduhu, dan sličan dana-šnjem – išla je podzemnom železnicom i jedna žena je upitala gde je kupila jaknu koju je imala na sebi. Viktori je po njenoj šatiranoj kosi i njenom obučena-za-uspeh odelu i košulji sa malom mašnom, što je tada bilo u modi pretpostavila da joj se obratio neko ko se bavi modom i sa mladalačkom arogancijom reče hrabro „Ja sam je sašila. Ja sam modni kreator.”
„Ako si modni kreator”, žena reče kao da joj ne veruje (a i zašto bi joj poverovala, Viktori pomisli – bila je mršava i ravnih grudi kao dečko, i izgledala kao da ima mnogo manje od osamnaest godina) – „onda bi trebalo da dođeš kod mene.” Žena je nešto tražila po svojoj Luj Viton torbi (Viktori nikad nije zaboravila tu torbu – mislila je da je tako šik) i dala joj svoju vizit-kartu. „Ja sam kupac za jednu robnu kuću. Dođi do mene u deset sati u ponedeljak ujutru i ponesi svoju kolekciju.”
Viktori nije imala kolekciju, ali nije dozvolila da je to zaustavi. Taj ču-desan susret sa tom ženom – zvala se Mirna Džejmson – desio se u pet popodne u sredu. Do pola devet ujutru u ponedeljak (ono malo preostalog vremena je iskoristila da se istušira i dođe do distrikta gde su bile robne kuće), Viktori je imala svoju prvu kolekciju od šest modela, uključujući i jaknu. Pet dana u međuvremenu i sav svoj novac za stanarinu – 200 dolara – potrošila je na crtanje modela, kupovanje materijala i sklapanju komada odeće na šivaćoj mašini koju su joj roditelji kupili kao poklon za diplomira-nje. Radila je danonoćno, ugrabivši nekoliko sati sna na polovnom kauču na izvlačenje koji je spašen sa ulice. Grad je tada bio drugačiji – siromašan i oronuo – održavan u životu samo zahvaljujući tvrdoglavoj odlučnosti i čeličnom cinizmu njegovih stanovnika. Ali ispod prljavštine nalazio se zdrav optimizam bezbrojnih mogućnosti i, dok je radila, izgledalo joj je kao da ceo grad pulsira u istom ritmu. Ona je sekla materijal i šila uz raznoliku muziku zvukova koje su stvarale sirene automobila i povici i neprekidni ritam koji je dolazio iz kasetofona sa ulice. Mogućnost neuspeha joj nikada nije pala na pamet.

Mirna Džejmson je bila kupac za poznatu čikašku robnu kuću Maršasl Filds i njena kancelarija se nalazila u zgradi nalik na pećinu smeštenu na mestu gde Sedma avenija seče Trideset sedmu ulicu. Distrikt robnih kuća je bila kao arapski bazar. Ulice su bile načičkane radnjama za mame i tate, koje su držale tkanine, sitnu robu, rajsfešluse i damski veš; kamioni koji su mileli i bljuvali izduvne gasove u vazduh dok su radnici gurali stalke sa odećom i krznima kroz gužvu. Otimači torbi, uličari i prostitutke su vrebali blizu ulaza u zgrade i Viktori je stegnula na grudi torbu u kojoj je bila njena kolekcija od osam modela, zamišljajući kakva bi to ironija bila da joj nakon napornog rada neko jednostavno otme torbu.
Kancelarija Mirne Džejmson se sastojala od dve sobe koje su se nalazi-le na sred dugačkog, sumornog hodnika sa podom od linóleuma; u prednjoj prostoriji je sedela mlada žena sa licem nalik ljutoj pčeli, čiji su dugi nokti na telefonu pravili metalni zvuk. Iza otvorenih vrata nalazila se Mimina kancelarija; Viktori je videla privlačnu nogu u najlon čarapi u elegantnim crnim špicastim cipelama. Mirna je bila prva žena od karijere koju je Vikto-ri ikada upoznala i, u to vreme, nije se od njih očekivalo da budu fine. Mirna je izašla iz kancelarije i odmerila Viktori od glave do pete. „Znači, došla si", reče ona glasom koji je imao jak, metalni prizvuk. „Da vidim šta imaš za mene.”
Pet besanih noći je iznenada uzelo svoj danak i Viktori je skoro briznu-la u plač. Prvi put joj je palo na pamet da se Mirni možda neće svideti njena kolekcija i pomisao o neuspehu je bila užasna za nju. Sram bi je obogaljio; mogao bi da definiše ostatak njenog života. Sta ako bi ona i dalje pokušava-la i opet doživela neuspeh? Morala bi da se vrati kući i da radi u foto-kopirnici kao njena najbolja drugarica iz gimnazije koja nije uspela da ode iz njihovog gradića
„Slatko”, reče Mirna pregledajući kolekciju. Način na koji je gledala uzorke, držeći ih naopako i okrećući ih pomno gledajući materijal, učinio je da se Viktori oseti kao da nju pregledaju. Na jakom, fluorescentnom svetlu, videla je da je Mirnino lice rošavo i da je pokušala da to prikrije debelim slojem podloge za puder. „Naravno, nemaš nikakvih podataka o prodaji, jel’ tako? Ili postoji nešto što bi trebalo da znam, a ti to prećutkuješ?", pitala je Mirna gledajući je sumnjičavo.
Viktori nije imala pojma o čemu Mirna govori. „Ne.... nesigurno je rek-la. „Ja sam samo.”
„Da li su se tvoji modeli nekad prodavali u radnjama?”, Mirna je upita-la nestrpljivo.
„Ne”, reče Viktori. „Ovo je moja prva kolekcija. To ne predstavlja pro-blem, zar ne?”, ona upita sa sve većom panikom.
Mirna je slegla ramenima. „Svako mora od nečeg da počne, zar ne? To samo znači da ne mogu da primim veliku narudžbinu. Moraću da počnem od male i, ako se tvoje stvari budu prodavale, kupićemo još sledeće sezo-ne.”
Viktori je, zapanjena ovim, klimnula glavom.
Nakon toga je istrčala na ulicu, osetivši vrtoglavicu od uzbuđenja. Ona će opet doživeti ovakav trenutak uspeha koji menja život, ali ništa nije kao prvi put. Prešla je od Trideset sedme ulice do Pete avenije krupnim koraci-ma, ne znajući kuda ide, znajući jedino da želi da bude u središtu svega. Setala je Petom avenijom veselo zaobilazeći prolaznike i zaustavljajući se kod Rokfeler centra da bi gledala klizače. Grad je bio kao srebrnkasti Oz, pun magičnih mogućnosti i, tek kad je došla do parka i istrošila malo ener-gije, prišla je govornici i nazvala svoju najbolju drugaricu sa fakulteta, Kit Kelender.
„Rekla je da želi da počne od male količine, ali je uzela osamnaest ko-mada odeće!” Viktori je uzviknula.
Porudžbina je obema izgledala ogromna i, u tom trenutku, nije ni zami-šljala da će jednog dala dobijati poružbine za deset hiljada ....
Nakon tri nedelje šivenja do kasno u noć, završila je svoju prvu po-rudžbinu i pojavila se u Mirninoj kancelariji sa modelima u kesama iz supermarketa. „Šta radiš ovde?”, pitala je Mirna.
„Imam stvari za Vas”, Viktori joj je ponosno odgovorila.
„Zar nemaš otpremnika?”, Mirna upita zaprepašćeno. „Šta da radim sa ovim torbama?”
Viktori se nasmeja sećajući se toga. Tada nije ništa znala o tehničkim aspektima posla modnog kreatora; nije imala pojma o tome da postoje sobe za sečenje i šivenje gde se pravi odeća pravih dizajnera. Ali ambicija i goruća želja (vrsta želje koju je, mislila je, većina žena gajila prema muš-karcima) nosili su je napred. A onda je dobila ček na pet stotina dolara . Prodali su sve stvari. Imala je osamnaest godina i bila je u biznisu.
Sledećih deset godina samo je nastavila da radi. Ona i Kit su se preseli-le u mali dvosoban stan na Louer 1st Sajdu, u ulici koja je bila puna indij-skih restorana i „prodavnica slatkiša” u podrumima, gde se prodavala dro-ga. Sekle su i šile dok ne bi obnevidele i tada bi obilazile neke izložbe i prljave noćne klubove u kojima su igrale do tri ujutru. Jedva je dovoljno zarađivala da pokrije troškove, ali to nije bilo važno. Znala je da je veliki uspeh tu, na dohvat ruke, a u međuvremenu je bilo dovoljno što živi u gradu i radi ono što o čemu je oduvek sanjala.
A onda je dobila svoju prvu porudžbinu od robne kuće Bendels, koja je bila poznata po tome što pomaže mlade kreatore koji su na početku karijere. Bila je to još jedna prekretnica – porudžbina je bila dovoljno velika da joj zagarantuje posebno mesto na trećem spratu sa njenim imenom i logotipom na zidu – ali tu je bio problem. Troškovi za pravljenje odeće su zahtevali da ona ima veliku količinu keša, više od 20,000 dolara, koje ona nije imala. Obišla je tri banke u pokušaju da pozajmi novac, ali su joj u svakoj od njih menadžeri strpljivo objasnili da ako želi da dobije zajam, mora da ima jemstvo u vidu nečeg konkretnog kao što je kuća ili auto, što bi banka mogla da joj oduzme i proda u slučaju da ne može da vrati dug.
Nije videla izlaza iz ove situacije, ali jednoga dana telefon je zazvonio i zvala je Mirna Džejmson. Ona je preložila da Viktori pozove jednog čoveka po imenu Hauard Friplmejer. On je bio ološ, Mirna je objasnila, pravi gar-mento, ali je u poslu trideset godina i možda može da ti pomogne.
Hauard Fliplemejer je bio sve što je Mirna obećala, i gore od toga. Prvi put se sastala sa njim u jednom kafiću, u kome je Hauard halapljivo jeo pastrami sendvič ne trudeći se da obriše tragove senfa koji su mu se skorili u uglovima usana. Odeća mu je bila braon boje, a frizura uznemirujuća – nosio je tupe koji je štrčao. Kad je završio sa jelom, uzeo je novine Dejli Njuz i otišao u toalet gde je bio punih petnaest minuta. Instinkti su joj govo-rili da plati svoj deo računa i pobegne, ali joj je očajnički bila potrebna pomoć.
Kad se vratio za sto, rekao je da je odlučio da je ona dobra investicija – da ima potencijala. On bi uložio 80,000 dolara u njenu kompaniju u toku sledeće godine, a želeo je trideset posto profita. To joj se činilo kao dobar dil. Hauard je bio grozan, i povrh te njegove proste ličnosti, imao je čudan, jak miris koji se širio oko njega, ali je Viktori rekla sebi da ne mora da spava sa tim čovekom. Pored toga, bio joj je potreban. „Ja ću da brinem o novcu, mala”, rekao je vukući dim iz svoje desete Njuport cigarete. „Ti se brini o modi. Ja sam u ovom poslu trideset godina i razumem vas kreativne tipove. Kad vi razmišljate o novcu, potpuno se spetljate.” Ona je klimnula glavom misleći, da, upravo se to dešava kad ona razmišlja o novcu.
Verovala je Hauardu, ali samo zato što nije imala dovoljno iskustva da mu ne veruje. Hauard je prebacio njenu „operaciju” u ogromnu prostoriju u zgradi koja je izlazila na Sedmu aveniju, gde je zvuk kao eho išao kroz zidove hodnika okrečenih u industrijsku sivu boju i u kojoj se toalet zaklju-čavao. To je bila zgrada kojom se širio zadah očaja, obećanja i snova koji se nikada neće ispuniti, ali nakon rada u svom malom stanu, ovo je izgledalo kao ogroman pomak.
Njeni modeli su se prodavali. Hauard joj je rekao da će kompanija za-raditi 200,000 dolara te godine, suma od koje se čoveku zavrti u glavi. „Naravno, dok ne odbijem mojih osamdeset hiljada i mojih trideset proce-nata. To je šezdeset hiljada plus osamdeset hiljada – ukupno sto četrdeset hiljada dolara.” Ovo joj nije izgledalo u redu, ali je bila suviše plašljiva da bi se usprotivila.
„On te pljačka!”, rekla je Kit. Odmah do nas je stanovala jedna žena koja je bila bankar i, jedno veče, Viktori joj je objasnila svoju situaciju. „Niko tako ne posluje”, reče joj ta žena, odmahujući glavom. „Pored toga, on ti ne treba. To je prilično jednostavno – ponuda i potražnja. Ti to možeš sve sama da radiš.”
Postojao je jedan problem: nije bilo lako otarasiti se Hauarda, barem ne na legalan način. U svem tom uzbuđenju od spašavanja iz novčanih prob-lema, potpisala je ugovor sa Hauardom kojim mu garantuje trideset proce-nata profita do kraja života.
Osuđena je da bude sa Hauardom i njegovim vonjom zauvek. Nije mo-gla da veruje koliko je ispala glupa i ležeći budna noću, pitala se da li pos-toji ijedan drugi način da se otarasi Hauarda, osim da unajmi nekoga da ga ubije. Zaklela se da, ako se ikada izvuče iz ove situacije, više nikada neće imati pamera u poslu...
A tada je Hauard uradio nešto čudno. Otvorio je još jednu modnu kom-paniju u zgradi preko puta.
To je bilo čudno, ali Viktori nije puno razmišljala o tome, jer je to zna-čilo da će joj manje visiti nad glavom. Svako jutro je dolazio u kancelariju javnim prevozom od Fajv Taunz na Long Ajlendu, noseći jeftin kišni man-til, kartonsku kutiju i Dejli Njuz. U kutiji su uvek bile tri kafe i punjene knedle. Prvo što bi uradio po dolasku bilo je da sedne na telefon, na kome je ostajao sledeća tri sata, dok ne dođe vreme ručku, koje je provodio u kafiću. Izgledalo je da Hauard ima beskrajnu mrežu garmento ortaka sa kojima se čuo svakih sat vremena i Viktori se pitala kako ijedan od njih uspe nešto da obavi. Njegovo ponašanje joj nije smetalo zbog principa, ali je kancelarija bila jedna velika prostorija i nisi mogao da pobegneš od Hauarda i njegovih telefonskih razgovora. A kada bi se konačno skinuo sa telefona, pregledao bi njene dizajne. „To ništa ne valja”, rekao bi. „Ko će to da nosi u Mineso-ti?” „Hauarde, ja sam iz Minesote i pokušavam da pobegnem od Srednjeg zapada”
„Sto? Da bi ti Vog objavio nekoliko lepih sličica? Lepe sličice ne pro-daju odeću, znaš. Ono što prodaje odeću je kad ljudima treba nešto lepo da izađu sa svojim dragim u subotu veče. Ništa previše fensi. Momci žele da vide svoje devojčice u nečemu lepom i skromnom”
„Ja hoću da Vog objavi sličice mojih modela”, prošištala je ljutito. „I objaviće ih, videćeš ....”
Zatim bi se Hauard nagnuo ka njoj, zaplahnjujući je svojim znakom ra-spoznavanja – svojim vonjom i nasmejao se. Zubi su mu bili sivi, sa beliča-stim naslagama od hrane između zuba, kao da ne može da se bavi tim dosa-dnim stvarima kao što je pranje zuba. „Jesi nekad pogledala pažljivo te kreatore u Vogu?”, pitao je. „Halston, Klajn ... čak i Scaasi, koji je nekada bio Isaacs, ali je odlučio čita svoje ime unazad ... sve Jevreji, sve pederi. Jesi videla nekad ženu modnog kreatora? Nema šanse. To je zbog toga što su u modi, ili inače u svemu .. filmovima, arhitekturi, slikanju – muškarci zakon. A postoji i razlog zašto je to tako ”
Hauard joj nikad nije rekao koji je to tačno razlog, a ni ona nije pitala. Nije želela da čuje odgovor.
Umesto toga ga je opsovala u sebi i vratila se crtanju. Videćeš ti jedno-ga dana ... uvek bi pomislila u takvoj situaciji. I uvek bi rekla sebi da će Hauard, ako zaradi dovoljno novca, možda otići i ostaviti je na miru.
I jednog dana, tako je i bilo. Nije se pojavio ujutru, već je došao tek oko četiri popodne. Ovaj obrazac ponašanja se nastavio nekoliko nedelja i Viktori je bila tako zahvalna što je spašena njegovog prisustva, da nije pitala zašto. Ali, primetila je da bez obzira na to do koliko je kasno radila, Hauard je uvek dolazio u kancelariju kad je ona odlazila.
Nekoliko nedelja kasnije, srela je Mirnu Džejmson na ulici. „Vidim da ti je ubacio modele u Dres Bam", reče Mirna.
Viktori je iznenađeno pogleda, odmahujući glavom i misleći da je Mir-na sigurno pogrešila.
„Mora da si ih videla u nekoj robnoj kući, verovatno u Blumingdejlsu”
„Dušo”, Mirna odgovori uvređeno, stavljajući ruku na Viktorin zglob. „Ja znam da prepoznam tvoj model bilo gde. To je moj posao, sećaš se?”
„Ali to je nemoguće”, Viktori se usprotivila.
Mirna je podigla dlanove u znak protesta. „Ja znam šta sam videla. Bila sam u Dres Bam-u u Fajv Taunzu u subotu i imali su ceo red haljina koje su izgledale baš kao tvoje. Čak su imale čipkane rukavice i somotske trake.... A šta se dešava sa tom novom kompanijom koju je Hauard osnovao preko puta u broju 1411?”
Viktori je, ne shvatajući o čemu se radi, samo odmahnula glavom. U ovom delu grada, ljudi su zgrade pominjali samo po brojevima i 1411 Bro-dvej je bila najbednija zgrada u ovoj oblasti. Odeća je prodavana na aukci-jama lancima maloprodaje kao da se prodaje roblje; zgrada je bila ružan potomak industrije o kojoj niko nije želeo da priča. Bila je ispunjena užas-nim osećanjem strepnje. Zahvalila se Mirni, pretrčala ulicu, izbegavajući vozila. To je nemoguće, pomislila je. Čak ni Hauard ne može biti tako glup da joj iza leđa prodaje njene modele u 1411. To bi joj uništilo i ime i inves-ticiju i nije imalo smisla. Proverila je popis od prošlog meseca i izgledalo je kao da ništa ne fali
To je nemoguće, pomisli ona, pokušavajući da razuveri samu sebe.
Predvorje u broju 1411 zaudaralo je na mast od miliona kesa brze hrane koje su prošle kroz predvorje u toku poslednjih sedamdeset godina. Na zidu je bio listing svih firmi u zgradi, ali Viktori nije znala šta traži – Hauard je mogao da nađene bilo koje ime novoj kompaniji, a sigurno je imao dovolj-no pameti da ne upotrebi svoje ime. Odlučila je da se zaputi na drugi sprat gde su se održavale aukcije i, stvarno, u sred dugačke prostorije pune drža-ča za odeću koja čeka na svoj red na aukciji, našla je dva reda odeće koja je bila potpuno ista kao njene kreacije. Pipnula je materijal i stresla se – razli-ka je bila u tome što su ove stvari napravljene od jeftinih materijala koji bi se raspali nakon tri-četiri nošenja i skupili se na hemijskom čišćenju. Okre-nula je porub i videla da je šav neujednačen i nedovršen; zatim je proverila etiketu. Etiketa sa njenom markom je bila kvadratnog oblika, roze boje i neujednačenim slovima je napisano „Viktori Ford”. Etiketa na ovoj jeftinoj kopiji je bila skoro ista, a jedina razlika je bila njeno ime koje je na ovoj glasilo „Vajsroj Fjord”.
Bacila je ovaj komad odeće kao da je zaražen i ustuknula, prekrivši ru-kom usta od užasnog straha.
Savila se od bola. On se nije ni trudio da promeni ime. Mora da je sma-tra za budalu. Da li je zaista mislio da će mu ona dozvoliti da se izvuče? Očigledno da jeste. Verovatno je smatrao glupačicom koja će raditi sve što on hoće, neko koga može da iskoristi i pokrade i zatim odbaci bez ikakvih posledica.
Pa, neće moći.
Osećanje straha iznenada zameni bes. Ukrao je njeno čedo i ona je na-meravala da ga ubije zbog toga. Ne, prvo će ga osakatiti, a zatim ubiti. Nije bitno što zajebava nju, ali ne sme da se zajebava sa njenim poslom.
Ova osećanja su bila potpuno nova za nju. Nije znala da može toliko da se razbesni. Kao da ju je vodio automatski pilot, ona siđe u predvorje, pro-nađe ime ove „nove kompanije” i zaputi se ka vratima. Hauard je sedeo za metalnim stolom i sa nogama na stolu, trpajući nešt u usta što je izgledalo kao mrvice hleba i pričajući telefonom. „Šta ’oćeš?”, upita kao da ga je iznerviralo to što ga prekida u nečemu važnom.
„Kretenčino jedna!” ona zavrišta na njega koliko je imala vazduha u plućima, zgrabivši njegove novine sa stola i bacivši ih na pod.
„Koji ti kurac”, upita on zavijajući i reče nekome sa druge strane linije „Pozvaću te kasnije".
„Kako se samo usuđuješ?”, vikala je, unoseći mu se u lice kao da će ga udariti i želeći da je muškarac i da može. „Videla sam one stvari. Na dru-gom spratu” Ali pre nego što je mogla da dovrši misao, on skoči na noge i prekide je. „Ma, kako se ti usuđuješ?”, povikao je, pokazujući na nju, kao da je on povređena strana. „Nemoj da si mi više ušla u kancelariju tako histerična.”
Činjenica da se on brani ju je šokirala i ona je otvorila i zatvorila usta, iznenada nesigurna u to šta da kaže.
„Videla sam one stvari.”
„Pa šta?”, reče, sagnuvši se da dohvati novine. „Videla si stvari. Pa si došla ovde da mi vrištiš k’o ludača”
Pokazao je da je zgađen njenim ispadom. „Ti si luda. Marš napolje.”
„Ne možeš to da radiš.”
„Šta, bre, ne mogu?” Slegnuo je ramenima preteći. „U ovom poslu je sve kopiranje – to svi znaju.”
„Slušaj, Hauarde, da ti nešto objasnim”, ona reče preteći. „Nemoj da se kačiš sa mnom. I nemoj da misliš da ćeš dobiti ni peni od mog teško zara-đenog novca..”
„Ma, nemoj?”, reče on, a lice mu se zacrveni od besa. Prišao joj je i zgrabio je za ruku i vukao do vrata. „Imam papir koji si ti potpisala i koji mi garantuje da ću ga dobiti.” Sledećeg trenutka se iznenada našla u hodniku i Hauard joj je zalupio vrata pred nosom.
Svaka vena u njenoj glavi je pulsirala od besa i poniženja. Nekoliko se-kundi je stajala u hodniku u stanju šoka, nemoćna da shvati šta se to upravo dogodilo. Hauard je trebalo da se uplaši nje; on nije bio u pravu i trebalo je da bar iz pristojnosti izgleda uplašen. Ali, umesto toga, nekako je preokre-nuo situaciju da ona ispadne negativac, ludača i ona je iznenada shvatila da je izgubila svu moć onog trenutka kada je počela da viče.
Dođavola, sada je on znao ono što ona zna. Prišavši liftu, pritisnula je dugme nekoliko puta u panici da izađe iz zgrade. Nije želela da Hauard izađe iz kancelarije i zatekne je tu – nije bila spremna za još jedan sukob. Trebalo je da krije činjenicu da je on potkrada dok ne sazna šta može da uradi povodom toga. Vrata lifta su se konačno otvorila uz škripanje i ona je ušla i naslonila se na zid dok su joj suze navirale na oči. Nije fer. Čitav život je radila danonoćno da bi stvorila ime i kompaniju, misleći da će biti nagrađena za sav trud, a desilo joj se to da je neki kreten naišao i da je potkrada. Nije mogla da mu dopusti da se izvuče iz ovoga.
„Moraš da prestaneš da se ponašaš kao devojčica i da odrasteš”, rekla joj je ona prijateljica, bankarka. „Ti si poslovna žena. Nemoj da ulaziš u lične sukobe sa tim kretenom. Ne pričaj, nego uradi nešto. Tuži ga. Podnesi tužbu i oderi ga.”
„Ne mogu da unajmim advokata”, rekla je. „To je tako neukusno.” Ali, onda je razmislila o tom predlogu. Ako želi da preživi u ovom biznisu, morala je pošalje poruku celoj modnoj industiji: Ako se kačite sa Viktori Ford, ona će vas zgaziti. To će imati gadne posledice.
Poslala je Kit, koja se pravila da je kupac neke velike radnje, da se sas-tane sa Hauardom u Vajsroj Fjordu. Kit se pravila da joj se stvari mnogo dopadaju i slikala ih je. Zatim je Viktori slikala svoje modele. Našla je advokata preko Mirne, koja je imala razumevanja za njenu situaciju.
Tri meseca kasnije, ponovo je videla Haurda, ali ovoga puta u sudu. Bio je smrdljiv i bedno obučen kao i obično, i potpuno opušten, kao da mu se ovakve stvari stalno dešavaju. Stavila je fotografije Hauardovih stvari pored fotografija svojih modela i kada je sudija otišao na pauzu da donese odluku, Hauardov advokat je ponudio nagodbu. Ako će ona da isplati Hau-ardu njegovih 80,000, on bi se odrekao prava na svojih trideset procenata i ona će biti slobodna.
Osetila je ogromno olakšanje. To je mala cena za njenu veliku poslov-nu grešku, ali je naučila važnu lekciju. Ljudi sa kojima si u nekom poslu su jednako važni kao i sam posao. To je bila lekcija koju je svaki kreator morao da nauči na sopstvenoj koži, jer tako nešto se, nažalost, ne uči na fakultetu za dizajn...
Telefon je zazvonio i prekinuo njeno sanjarenje. Viktori se odmah up-laši. Verovatno loše vesti. U protekle tri nedelje, samo su se nizale loše vesti, još više pogoršavajući katastrofu.
Razmišljala je da se ne javi na telefon, ali je shvatila da bi to bilo kuka-vički. Bila je to jedna od njenih asistentkinja, Triškoja je zvala iz studija.
„Gospodin Ikito je zvao tri puta. Kaže da je hitno. Mislila sam da biste želeli da znate.”
Hvala. Nazvaću ga sad.” Spustila je slusahcu i prekrstila ruke kao da joj je hladno. Šta će reći gospodinu Ikito? Već više od nedelju dana joj je uspevalo da odloži razgovor sa njim, pod izgovorom da je na putu, ali kada se radi o poslu, Japanci su insistirali na efikasnosti. „Sviđaš mi se – ti done-seš odluku brzo”, rekao joj je gospodin Ikito pre pet godina, kada su počeli da sarađuju. Ipak, gospodin Ikito je želeo da zaradi i prekinuo bi saradnju za trenutak, da je ikada pomislio da se njeni modeli neće prodavati. Ali, ono što je on nudio kao rešenje, bilo je nepodnošljivo.
Viktori Ford Fashions nije bila velika kompanija kao Ralf Loren ili Kelvin Klajn, ali, za samo pet godina, koliko je u poslu sa Japancima, kom-panija je, od biznisa koji je vodila jedna osoba iz svog stančića, narasla u mini konglomerat. U Japanu je imala osamdeset i tri radnje, a ove godine, gospodin Ikito planira da se proširi i na Kinu, da pomeri sledeću granicu potencijalnih kupaca. Gospodin Ikito je dobio licencu za njene dizajne – koji se nisu sastojali samo od odevnih predmeta, već i torbi, cipela, naočara za sunce i drugih asesoara – i proizvodio iz u Japanu, plaćajući troškove proizvodnje i dajući joj procenat od profita. Uz ovaj posao sa gospodinom Ikitom, njena kompanija je sada imala prihod od skoro pet miliona dolara godišnje.
Gospodinu Ikitou se nije dopadala njena kolekcija za proleće – u stvari, bila mu je grozna – i tako, dva dana nakon revije, ona je otputovala čak u Tokijo na sastanak sa njim, što se ispostavilo da je samo jedna vežba u trpljenju poniženja. Gospodin Ikito se oblačio na zapadnjački način, ali je i dalje obavljao posao na japanski način – sedeo je za niskim drvenim stolom za kojim se izvodila tipična ceremonija pijenja čaja – dok je listao njen katalog za proleće-leto. To je bio niski čovek sav kratkom, prosedom ko-som i ustima kao riba. Gospođice Viktori. Šta se to desilo sa Vama? pitao je, listajući katalog sa izrazom gađenja. „Odakle Vama ove ideje? Ovo niste Vi. I ko nositi ove stvari? Žene ne nose duga suknja u proleće. Ne zabavna, ne lepršava moda. Žene žele pokažu noge.”
„Gospodine Ikito”, reče ona poklanjajući se u znak poštovanja (mrzela je kad mora ovo da uradi, ali je bilo važno poštovati strane poslovne običa-je), „isprobavala sam nešto novo. Pokušavam da se, kao modni kreator, razvijam, širim vidike”
„Zašto Vi to želeti?”, gospodin Ikito upita prestravljen. „Vi veliki us-peh. Kako vi reći u Americi – ako ne pokvareno, ne popravljati.”
„Ali ja pokušavam da postanem bolja. Da budem što bolji dizajner."
„Pah!”, reče gospodin Ikito, mašući rukom ispred svog lica kao da se brani od nekog insekta.”Vi u Njujorku uvek misliti na sebe. Ovde, u Japa-nu, mi misliti na posao.”
„Ali ja i mislim na posao”, Viktori se usprotivila, čvrsto, ali ljubazno. „Ako mislim da opstanem kao kreator duže vreme, moram da proširujem vidike. Da pokažem da mogu da radim visoku modu..” „Sto Vi želeti to?", upita gospodin Ikito. „U visokoj modi nema novca. Svako to znati. Pre pet godina, vi meni reći, hoćete milione dolara”
„I još uvek želim”
„Ali sad Vi pokušate biti Oskar de la Renta. Ili možda gospodin Sen Loren”, nastavio je gospodin Ikito, prekidajući je. „Svetu ne trebati Sen Loren. Svetu trebati Viktori Ford.”
Da li je stvarno tako, Viktori pomisli, gledajući u svoj čaj.
„Mi nemati Oskarove radnje ovde. Okej, jedna u Tokiju. Ali Viktori Ford, ona imati osamdeset i tri radnje samo u Japanu. Razumete šta ja govori?”, upitao je gospodin Ikito.
„Da, ali gospodine Ikito”
„Ja imati rešenje”, rekao je on. Pljesnuo je rukama i njegova sekretarica (Viktori je sumnjala da bi nju iko mogao smatrati asistentom) otvori klizna vrata u zidu od papira i priljubivši dlanove jedan o drugi pognula je glavu i pitala na japanskom „Da, gospodine Ikito?"
On joj je nešto rekao na japanskom. Klimnula je glavom i nežno zatvo-rila vrata. Gospodin Ikito se ponovo okrenuo ka Viktori. „Vi meni biti zahvalni. Vi reći, ’gospodin Ikito genije’.”
Viktori se nelagodno nasmešila. Osetila je krivicu od koje joj je bilo muka, kao da je bila dete koje je napravilo neku veliku štetu. Pa, i jeste napravila štetu. Razočarala je gospodina Ikita. Nikad nije želela da ikoga razočara. Želela je da je svi vole i da je hvale i tapšu je po glavi kao dobru devojčicu. Zašto ona, pitala se, ma koliko da je uspešna, nije mogla da prevaziđe taj instinkt da se povinuje muškom autoritetu? Bila je odrasla žena sa svojim sopstvenim biznisom koji je započela samo svojom kreativ-nošću i marljivošću; čak je i mala i crnu Ameriken Expres karticu. A evo je tu, sedi sva na iglama sa gospodinom Ikitom, čekajući na njegovo rešenje, a ono što je trebalo da uradi je da mu kaže ono što ona želi da radi. Ali nije se usuđivala da ga uvredi. Zašto nije mogla da bude kao Niko, pitala se. Niko bi rekla „Gospodine Ikito, ovako ćemo. Ako hoćete, hoćete, ako nećete ...”
A onda je gospodin Ikito uradio nešto zbog čega joj se srce spustilo u pete. Podigao je čajnik i pridržavajući poklopac, sipao joj još čaja.
Viktori je nervozno uzela gutljaj. U tom trenutku je znala da joj se „re-šenje" gospodina Ikita sigurno neće svideti. U Japanu, sipanje čaja je imalo mnoga skrivena značenja, ali u ovom slučaju, bio je to čin umirivanja, pripreme za neprijatne vesti.
Gospodin Ikito je podigao svoju šoljicu i uzeo gutljaj čaja, pogledom joj govoreći da i od nje očekuje da uradi isto to.
Čaj je bio vreo i ona se opekla, ali je gospodin Ikito zadovoljnim pog-ledom ispratio ovaj njen čin slaganja. Zatim su se vrata ponovo otvorila i ušla je mlada Japanka u teget odelu.
„A, gospođica Macuda!”, uzviknu gospodin Ikoto.
„Dobro jutro, gospodine Ikito”, reče mlada žena, odajući mu poštova-nje klimanjem glave. Njen glas je imao blagi britanski akcenat i Viktori je zaključila da je sigurno pohađala fakultet u Engleskoj, verovatno na Oks-fordu.
„Gospođice Viktori Ford”, reče gospodin Ikito. „Upoznajte svog novog kreatora."
Viktori pogleda gospođicu Macudo, a zatim ponovo gospodina Ikotoa koji se ozareno smešio. Iznenada joj je pripala muka, ali je uljudno ispružila ruku.
Nikako nije mogla da se složi sa ovim.
„Obožavam Vaše modele”, reče gospođica Macuda, skliznuvši u pros-tor između proda i stola odman pored njenog. „Biće mi čast da radim sa Vama.”
Još nismo odlučili da li ćemo raditi zajedno, Viktori je poželela da ka-že, ali joj se grlo osušilo i nije mogla da progovori. Uzela je gutljaj čaja, pokušavajući da se pribere.
„Gospođica Macuda vrlo dobar kreator”, rekao je gospodin Ikito, gle-dajući čas u jednu, čas u drugu ženu. „Ona crta nove dizajne, kao dizajni Viktori Ford. Vi odobrite dizajne, naravno. Mi nastaviti biznis i svi srećni.”
Viktori se nakašljala. „Sigurna sam da je gospođica Macura dobar krea-tor”, rekla je oprezno, ne želeći da odmah odbije predlog. „Ali volela bih da prvo pogledam njene crteže. Pre nego što odlučimo o bilo čemu”, dodala je.
„Vi vidite sve crteže koje hoćete”, rekao je gospodin Ikito, velikodušno podižući ruke. „Ona dobra, Vi videti. Ona kopirati sve. Ona raditi Ralfa Lorena bolje od Ralfa Lorena.”
Viktorina jedina misao je bila da mora da izađe odavde. Bila je ljuta i uvređena, ali to je verovatno bio glas njenog ega, a kad se radi o poslu, ponekad biste otkrili da možete da živite sa idejama koje su u prvi mah zvučale nepojmljive – ako biste dali sebi dovoljno vremena da razmislite o njima i da pređete preko onoga što ste najpre doživeli kao uvredu. Ono što je u ovom trenutku bilo važno je ne odreagovati na uvredu i ne prouzroko-vati prekid saradnje koji se ne bi mogao popraviti.
Ustala je.
„Hvala Vam, gospodine Ikito, na Vašem ljubaznom rešenju”, rekla je. „Sada imam još jedan sastanak. Nazvaću Vas nakon ručka.”
Ovo je bilo rizično, jer je gospodin Ikito očekivao da će ona ostati koli-ko god on smatra da je neophodno. Namrštio se. „Vi ne voleti moje reše-nje?”
„O, ne, to je veoma dobro rešenje”, reče, krećući se ka vratima uporno se klanjajući kao marioneta. Ako nastavi da se klanja, možda gospodin Ikito neće primetiti njen užurbani odlazak. Ili ga barem neće protumačiti kao uvredu.
„Vi morati odlučiti”, reče joj. „Ponuda vrlo dobra.”
„Da, gospodine Ikito, veoma dobra”, reče. Došla je do vrata i otvorila ih, još uvek se klanjajući, načinila korak unazad i izašla kroz vrata.
„Baj-baj”, reče gospođica Macuda, mahnuvši rukom.
Biće vama baj-baj, pomisli Viktorija, smešeći se.
Nije mogla da dozvoli da njeno ime stoji na modelima koji nisu njeni – a možda bi i mogla, pomisli, izlazeći na prepun trotoar. Krenula je ka svo-me hotelu, misleći da će joj šetnja pomoći da se oslobodi ovog osećaja klaustrofobije. Ali joj je od buke i ljudi i saobraćaja i zgrada koje su se nesigurno uzdizale ka nevidljivom nebu bilo još gore i ona je na kraju zaustavila taksi. Vrata su se otvorila i ona se sruči na zadnje sedište. „Hotel Hajat Tokio”, rekla je slabim glasom.
U hotelskoj sobi je bilo još gore. Poznato je da su hotelske sobe u Toki-ju male i ona bi obično rezervisala apartman u hotelu For Sizons ne obraća-jući pažnju na dodatni trošak. Ali ovoga puta, kao za kaznu, uzela je sobu u Hajatu sa malim bračnim krevetom (Japanci su imali veoma drugačije ideje o komforu) koji je jedva stao u sobu. Otišla je u kupatilo (još jednu malecku prostoriju koja je veličine jednog ormara u Njujorku), pokvasila peškir hladnom vodom i stavila ga preko lica. Peškir je bio grub i ne baš namenjen upijanju vode. Skinula ga je sa lica, pogledala ga i briznula u plač.
Tako je oduvek bilo, mislila je. Od početka njene karijere, izgledalo je da je uvek plakala i vraćala se poslu. Plači, radi, plači, radi, mislila je.
Još uvek jecajući, otišla je u drugu sobu i sela na tvrd krevet. Mislila je da bi većina ljudi bila šokirana koliko mnogo vremena je ona provodila uplakana, jer je ona javno delovala kao opuštena, zabavna i istinski optimis-tična, uvek verujući da će sve ispasti kako treba i da je nova, uzbudljiva šansa na dohvat ruke. Nikad nije plakala ni pred kim (iako su je asistenti nekoliko puta zatekli naduvenog lica, uvek se pravila da je sve u redu), a ipak nikad se nije ustručavala da zaplače kada je sama. Važno je ispoljiti emocije – u protivnom biste postali ovisni o drogi ili alkoholu ili nečemu trećem...
Ležala je na leđima, gledajući u tavanicu, koja jedva da je bila visoka dva i po metra. Volela bi da može da pozove nekoga – Niko ili Vendi, ili nekog dečka, ili ljubavnika, koga nije imala trenutno – bilo koga ko bi slušao njene jadikovke i rekao joj kako je divna i utešio je – ali nije imala koga da pozove. Tako da je razmišljala kako da to sama reši, i kako je uvek sve rešavala sama, i uvek je uspevala u tome.
Nije zvala gospodina Ikitoa tog popodneva. Čekala je do narednog jut-ra, a zatim je sela na avion za Los Anđeles. Rekla mu je da joj je bilo potre-bno nekoliko dana da razmisli o ovom rešenju, a zatim je odlagala tu odlu-ku, fokusirajući se na ono što se dešava u radnjama u Los Anđelesu, Dala-su, Majamiju i Čikagu, koje su obično uzimale njene kolekcije. Svuda je dobila istu reakciju: vaša kolekcija za proleće-leto je „zanimljiva”. Ali ona je sigurno dizajnirala i neke druge stvari, koje su namenjene ovakvim rad-njama i nisu visoka moda, zar ne? Ne, nije. Kakva je dakle reakcija u Nju-jorku? Da li Bergdorf uzima kolekciju?
Ona je ubeđivala svakoga da Bergdorf uzima kolekciju, kao i Bamiz, ali ono što je propustila da pomene bilo je da uzimaju samo nekoliko komada odeće, i to samo najkonzervativnije modele. Bili su, po rečima kupaca „optimisti”. Ali kakva je korist od kupovanja nekoliko modela, kad će i njih na kraju morati da prodaju sa popustom od osamdeset posto.
Dođavola, pomisli, gledajući telefon koji je stavila na kamin. Šta je svima? Zašto su se tako prepali? Nije joj bilo bitno šta ljudi govore. Znala je da je ova kolekcija najbolja koju je ikada kreirala. Bila je potpuna pro-mena, ali je bila upravo ono što je ona zamislila, još kad je počela da razmi-šlja o tome, pre godinu dana. Istina je da je očekivala fenomenalne kritike. Očekivala je da je će biti glorifikovana i da će se o njenom uspehu govoriti. Nikada to ne bi priznala, ali bilo je trenutaka kada je mislila da će je ova kolekcija lansirati na nov nivo i verovatno joj osigurati mesto u modnoj industriji. Priželjkivala je da nakon njene smrti ljudi kažu: ’’Bila je jedna od najvećih modnih kreatora Amerike.”
Okej, mogla je da živi bez te slave, ali to ne znači da nije trebalo da pokuša. Ali šta je problem sa uspehom: kada ga jednom okusiš, želiš sve više i više. A ništa nije nalik uspehu u Njujorku. Dive ti se, vole te, a poma-lo te se i plaše. U uspehu je bilo sigurnosti. A u neuspehu
Odmahnula je glavom. Neće razmišljati na taj način. Niko nije došao u Njujork da bi propao. I ranije je mnogo puta bila na ivici neuspeha i svaki put ju je strah od neuspeha terao da pokuša s još više snage. Ali, u prošlosti, neuspeh i nije bio toliko važan, jer nije imala puno da izgubi. Sada je mora-la da se pribere. Nije smela da odlepi. Morala je da ostane mirna i da nasta-vi kao da je sve u redu i kao da nije povređena i kao da će sve biti dobro ....
Morala je da pozove gospodina Ikita. Ali šta će mu reći?
Neće dozvoliti da joj otmu njen rad i da ga prepravlja neko drugi, kao da su njeni modeli scenario za neki holivudski film. Neće dozvoliti da je neko tako vređa, a i kad bi se pročulo da ona nije uradila japansku kolekci-ju, to bi uništilo kredibilitet koji se toliko trudila da stvori. Ovo je njena kolekcija i ona je se neće odreći. To je bilo pitanje časti, a u svetu u kome je bilo tako malo časti u bilo kojoj profesiji, morala je da brani ono nekoliko stvari koje su za nju još uvek stvarne i istinite.
Gubitak prihoda iz Japana bi ozbiljno uzdrmao kompaniju, ali ona je to jednostavno morala da istrpi. Sigurno će se pojaviti nešto drugo. Gospodin Ikito će morati da uzme njene modele takve kakvi su, ili da zaboravi na saradnju sa njom, a to je ono što je trebalo da mu kaže na samom početku.
Podigla je slušalicu da ga pozove i istovremeno joj je pogled pao na CEDA Peri Elis nagradu za modu, koja je bila ponosno izložena na sred kamina. Nagrada je iznenada natera da razmisli još jednom pre nego što pozove gospodina Ikita. Peri Elis je nagrada koju su modni kreatori najviše priželjkivali, i dodeljivana je svake dve godine najboljem mladom kreatoru, u čast Peri Elis, kreatora koji je umro od AIDS-a osamdesetih godina. Ova nagrada je lansirala mlade kreatore u vrh sveta mode, ali glasine su kružile da nagrada ima i tamnu stranu: nekoliko kreatora koji su je dobili, propali su u svetu mode. Kao jedna od nekolicine žena koje su dobile nagradu, ona se šalila da je to što je žena štiti od prokletstva. Ali možda nije tako – i iznenada je videla ceo svoj život. Na putu ka vrhu, ona je klizila na dole i sledeće dve kolekcije za jesen i zimu će izazvati iste reakcije kao kolekcija za proleće-jesen, i potražnja će opasti i ljudi će prestati da kupuju njene stvari i za godinu i po dana, ona će bankrotirati i biće izbačena na ulicu i moraće da se preseli u svoj rodni grad, sama i propala u četrdest i trećoj godini....
Telefon u njenoj ruci je iznenada zazvonio i od poskoči, užurbano priti-skajući dugme za prihvatanje poziva. Sa druge strane je čula nepoznati ženski glas kako pita „Viktori Ford?”
„Da, ja sam”, Viktori reče oprezno, misleći da je u pitanju telemarke-ting.
„Dobar dan, ovde Elen iz kancelarije Lina Beneta.” Zastala je, kao da je ostavila malo vremena da shvati informaciju da je zove milijarder Lin Benet i Viktori zamalo nije počela da se smeje. Zašto bi pobogu Lin Benet zvao nju, pitala se. „Znam da je ovo iznenada, ali gospodin Benet želi da zna da li biste izašli sa njim na piće sledećeg četvrtka u šest popodne?”
Ovoga puta, Viktori je zaista počela da se smeje. Kakav je to muškarac kome sekretarica ugovara romantične sastanke? Ali, ne sme da donosi prebrze zaključke. To verovatno nije romantičan sastanak – ona se susrela sa Linom Benetom nekoliko puta u toku proteklih godina i on nikada nije obratio pažnju na nju. „Mogu li da pitam kojim povodom?”, rekla je.
Elen je zvučala kao da se postidela i Viktori je saosećala sa tom devoj-kom zbog posla koji mora da radi. „Pa, mislim da on .... hoće da Vas bolje upozna ustvari. Sve što znam je da mi je rekao da Vas pozovem i pitam da li biste izašli sa njim.”
Viktori je razmislila na tren. Bogataši kao Lin Benet nikad joj nisu bili zanimljivi, a ni ona nije bila tip žene za koji su oni bili zainteresovani. Ona je bila suviše divlja i direktna da bi igrala igru supruge nekog bogataša i nikada nije verovala u ideju da je novac nekog bogatog tipa odgovor na sve ženske probleme. Ali činjenica da se Lin Benet potrudio da je nađe je znači-la da je on možda drugačiji. A imajući u vidu njenu trenutnu situaciju, verovatno neće škoditi da bude barem u prijateljskim odnosima sa njim.
„Rado ću se sastati sa njim, ali moram da prisustvujem na otvaranju Vi-tni bienala sledećeg četvrtka”, rekla je. „Ne znam da li Lin Benet voli ume-tnost”
„On obožava umetnost”, rekla je Elen uz olakšanje.”On ima jednu od najvažnijih kolekcija na svetu”
Viktori se nasmešila pitajući se da li ova devojka ume da razmišlja svo-jom glavom. Pa, naravno da Lin Benet „obožava” umetnost. On je milijar-der, zar ne? A prva stvar koju muškarci urade kada dođu do novca (pored izlazaka sa supermodelima) je da poboljšaju svoj nedostatak kulture nekim kulturnim blagom.
Viktori je spustila slušalicu iznenada se osetivši dobro raspoložena. Protumačila je ovaj poziv od Lina Beneta kao znak da će se nešto u njenom životu promeniti. Dogodiće se nešto novo i zanimljivo – mogla je to da oseti. Pogledala je telefon i, sigurna u sebe, pozvala Japan.

3

VIKTORI JE RAZVILA SALVETU I POGLEDALA PO restoranu sa olakšanjem.
Čak i ako njena kolekcija nije bila uspešna, bilo je divno vratiti se u Njujork, gde su žene mogle da budu ono što jesu, gde je žena mogla da bude direktna i da kaže „Hoću ovo!" i gde je niko ne bi tretirao kao antihris-ta koji je prekršio neki sveti zakon o tome kako bi žena trebalo da se pona-ša.
A ne kao u Japanu, na šta ju je sama pomisao nervirala. „Gospođica Viktori. Vi ne kazati ne na moj predlog!”. Gospodin Ikito je insistirao da ga pozove. „Ti žena. Ti slušati šta muškarac kaže. Šta muškarac kaže, to bo-lje." I konačno, morala je da se preda i da odloži donošenje odluke za neki drugi dan. Sto je zaista nerviralo. „Draga, jednostavno moraš da nateraš radnje da uzmu tvoje modele”, rekao joj je prijatelj Dejvid Bramli, kada ga je pozvala da je uteši nakon onih katastrofalnih kritika. „Nemoj da im doz-voliš da oni tebi naređuju. Ti njima reci šta da rade. Mislim, stvarno.” Na-ravno, lako je Dejvidu da tako priča. On je bio uspešni modni kreator, a još i muškarac i to gej. Poznat je i kao diva. Ljudi su ga se plašili. Ali niko se nije ni malo plašio Viktori Ford.
Neće razmišljati o tome. Ne sada, kada je trebalo da ruča sa svojim najboljim drugaricama u Majklsu. Uprkos svim usponima i padovima Vik-tori se nikad nije umorila od života u Njujorku i još uvek je bila uzbuđena kada bi ručavala u Majklsu. Restoran je bio smešno preskup i ovde su ljudi pripadali određenim klanovima, kao u školskoj menzi, ali trenutak kada prestaneš da uživaš u uzvišeno blesavim stvarima u životu je trenutak kada se čovek pretvori u suvo, staro govance. A tada više niko neće prihvatiti vaš poziv za izlazak.
Stigla je prva i iskoristila je priliku da osmotri situaciju. Majkls je bila precenjena kantina za gradske face i neki od njih su bili ovisni o dešavanji-ma unutar njega da su ovde ručavali svaki dan, kao da je to neki ekskluzivni kantri klub. Ako ste želeli da podsetite ljude da ste živi, ručali biste u Maj-klsu za koji se pričalo da su trač kolumnisti plaćali konobarima za informa-cije ko je ručao sa kim i o čemu su pričali. Stolovi su bukvalno bili označe-ni brojevima od jedan do deset po tome koliko su značajni ljudi koji sede za njima i, verovatno zato što je ručala sa Niko O’Nili i Vendi Hili (Viktori je bila preskromna u pogledu svog značaja da bi dodala ime na listu), dobili su sto broj dva.
Udaljen par lagodnih stopa i usamljen, stajao je sto broj jedan, najpo-željniji sto u restoranu. Ne samo da je važio za „Sto moći”, već je bio i sto sa najviše privatnosti u restoranu, jer je bio dovoljno daleko od ostalih stolova da bi se sprečilo prisluškivanje. Za stolom su sedele tri žene koje je Viktori tajno nazivala Kraljice pčela. Bile su starije, mudrije i poznate po svojim povremenim napadima vrištanja, bile su vrhunske cure od karijere. Kružile su glasine da su one u tajnosti vladale Njujorkom. Ne samo da su bile u vrhu svojih delatnosti, već su i živele ovde četrdeset godina i više i poznavale su moćne ljude. Suzan Erou je poznata po svojoj izjavi „Svako je bio niko jednom u životu, čak i gradonačelnik.”
Suzan Erou je verovatno imala skoro sedamdeset godina, ali je bilo skoro nemoguće odgonetnuti koliko joj je godina na osnovu njenog izgleda. Nešto se dešava uspešnim ženama koje napune četrdeset godina – kao da vreme počinje da ide unazad i, nekako, one uspevaju da izgledaju mlađe i bolje – kao da im je trideset. Naravno, tu je botoks i kolagen koji ubrizgava-ju u lice i operacije kapaka i ponekad zatezanje lica, ali efekat je mnogo dublji od pukog rezultata koji se dobija uz pomoć hirurškog skalpela. Uspeh i samoostvarenje je ono zbog čega su ove žene sijale – blistale od punoće života. Suzan Erou se borila sa rakom, imala je dva zatezanja lica i verovat-no silikonske implante u grudima, ali koga je bilo briga? Ona je i dalje bila seksi, noseći bež džemper od kašmira sa V izrezom (otkrivajući pomalo neprimeren mladalački dekolte) i vunene pantalone bež boje. Viktori i Niko su uvek govorile da bi volele da izgledaju bar upola dobro kao ona kad dođu u te godine.
Suzan je bila osnivač i predsednik notorno uspešne kompanije za PR koja se zvala ADL, i sedela je sa Karlom Endruz poznatom novinarkom iz glavnih vesti, i Mafi Vilijams, koja je, u kasnim pedesetim godinama, bila najmlađa od njih tri. Mafi je bila predsednik američkog ogranka konglome-rata luksuzne robe Be et Se, koja ju je učinila najmoćnijom ženom u modnoj industriji Sjedinjenih Američkih Država. Njen izgled je bio oštar kontrast njenom pufnastom anglosaksonskom protestantskom imenu. Mafi je bila anglosaksonskog porekla i protestantkinja (iz čuvene bostonske porodice), ali je izgledala strašno francuski i nepristupačno. Imala je tamnu kosu zače-šljanu unazad i skupljenu u malu punđu, i uvek je nostila Kartije naočare sa plavičastim staklima čiji je okvir navodno bio od osamnaestokaratnog zlata. Bila je nemilosrdna poslovna žena koja nije nije trpela budale i koja je mogla da kreatoru stvori ili uništi karijeru.
Viktorino srce je poskočilo kada je ušla u restoran i videla Mafi – ne toliko zbog straha, koliko zbog poštovanja. Za nju, Mafi je bila ekvivalent Miku Džegeru. Imala je besprekoran ukus i nedostižne standarde. Neka lepa reč od Mafi je puno značila za Viktori i, iako će neki ljudi ovo smatrati detinjastim, Viktori je smatrala dragocenim sve komentare koje joj je Mafi uputila u toku njene karijere. Nakon prve velike revije u šatorima, pre šest godina, Mafi je došla u bekstejdž, autoritativno je potapšala po ramenu i prošaputala svojim lepršavim akcentom istočne obale „To je bilo veoma dobro, draga. Veoma, veoma dobro. Imaš po-ten-ci-ja-la.”
U normalnim uslovima, Viktori bi otišla do njenog stola da se javi, ali je strepila da bi i Mafi njenu reviju prokomentarisala kao i kritičari,
i, čak iako Mafi ne bi ništa prokomentarisala ako joj se revija ne bi do-pala, njena ćutnja bi imala isti efekat kao i otvorena kritika. Ponekad je bilo bolje ne dovoditi se u potencijalno neprijatne situacije, tako da, kad je Mafi ugledala dok je zauzimala mesto za stolom, Viktori je odlučila da ograniči pozdrav samo na neutralno klimanje glavom.
Ali sada, dok je gledala u sto Kraljica pčela, Mafi je iznenada podigla pogled i uhvatila Viktori kako bulji u nju. Viktori se nasmeja od neprijat-nosti, ali Mafi nije izgledala uvređeno. Ustala je, spustivši salvetu na svoje mesto i krenula ka njoj.
Gospode, pomisli Viktori nervozno. Nije mogla ni da pretpostavi da joj je revija bila tako loša da će se Mafi potruditi da joj to stavi do znanja. Za dve sekunde, Mafi je stajala iznad nje, tanka figura obučena u tvid prekri-ven malim biserima. „Draga, nameravala sam da te pozovem”, prošaputala je.
Viktori je iznenađeno pogleda. Mafi je nikad ranije nije udostojila ni telefonskim pozivom. Pre nego što je stigla da odgovori, Mafi je nastavila „Samo hoću da znaš da ti je revija bila odlična. Kritičari nemaju pojma o čemu govore – oni su nekad u pravu, a nekad ne. Samo nastavi tako, draga, i svet će te već stići.” Nakon što je to izrekla, Mafi je dva puta potapšala Viktori po ramenu (kao kad kraljica dodirne mačem viteza, pomisli Viktori) i vratila se za svoj sto.
Viktori je nekoliko sekundi sedela u šoku, pokušavajući da upije ovaj neočekivani kompliment, a zatim je osetila kao da će eksplodirati od sreće. Ovakvi trenuci su bili retki, i bez obzira na to šta se dogodi u budućnosti, znala je da će čuvati u duši ovaj kompliment kao da je redak porodični nakit, iznoseći ga i gledajući ga s vremena na vreme, kada je tužna.
Na vratima se oseti nalet energije i Niko O’Nili se pojavi, prolazeći po-red menadžera restorana kao da je nevidljiv i zaputivši se pravo ka njiho-vom stolu. Lice joj se ozarilo kad je ugledala Viktori. Niko je uvek bila kul, često i hladna, ali ne i sa svojim drugaricama. „Kako je bilo u Japanu?”, upita je, zagrlivši je.
„Užasno”, reče Viktori. „Ali Mafi Vilijams mi je upravo rekla da mi je revija bila odlična. Živeću od toga sledeće tri godine.”
Niko se nasmeja. „Nećeš morati, Vik. Ti si genije.”
„O, Nik...”
„Ja to zaista mislim”, rekla je Niko, oštrim pokretom otvarajući salvetu. Okrenula se ka konobaru koji je lebdeo oko nje, čekajući pravi trenutak da joj da meni. „Mineralnu vodu, molim vas, gaziranu”, reče.
Viktori je pogledala svoju drugaricu sa ljubavlju. Njen odnos sa druga-ricama je bio dragocen, jer jedino pred ženom možeš da budeš zaista ranjiva – možeš da tražiš da te potapše po ramenu, bez brige da bi ona mogla da misli da si beznadežno nesigurna. Ali njeno prijateljstvo sa Niko je bilo mnogo dublje. Pre nekoliko godina, kada je imala lošu godinu i nije imala dovoljno novca za novu kolekciju, Niko joj je pozajmila četrdeset hiljada dolara. Viktori joj nije tražila pozajmicu, i nikada ne bi ni pomislila da to uradi. Ali jedne večeri, Niko se pojavila u studiju kao dobra vila. „Ja imam novac, a tebi je novac potreban”, rekla je, ispisujući ček. „I nemoj da brineš da nećeš moći da mi vratiš, jer znam da hoćeš."
Ono što je interesantno kod ljudi, pomisli Viktori, je da nikada ne znate kakve skrivene dubine se nalaze u njima, naročito kod ljudi kao što je Niko O’Nili. Kada je upoznala Niko, nikada nije slutila da će je ona naučiti vred-ne lekcije o prijateljstvu, da se ispod svoje spoljašnje rezervisanosti krije vatreno odana osoba. Kada bi konobar znao kako je Niko fenomenalna osoba, pomisli Viktori, gledajući radi zabave u konobarevo lice dok je on oklevajući pružao meni. Niko je odmanula rukom, rekavši „U redu je. Ja već znam šta ću naručiti.” Njen komentar je bio bezazlen, ali je konobar pogledao kao da ga je upravo ujela. Kao i većina muškaraca koja se susret-ne sa ženom koja se ne zamara uobičajenim društvenim manirima, konobar je verovatno mislio da je Niko jedna obična kučka.
Niko je bila blagosloveno imuna na to što većina ljudi misli o njoj i ve-selo se nagnula nad sto. Bila je neuobičajeno napeta. Sastanak sa Piterom Boršom je prošao izuzetno dobro, naročito zato što je Piter Borš uglavnom ignorisao Majka Harnesa – a zatim je, ponesena trijumfom, uradila nešto što nikad nije ni slutila da će uraditi i pozvala je Kirka Etvuda, i ugovorila tajni sastanak sa njim posle ručka. „Upravo sam uradila jednu užasnu stvar”, rekla je ponosno, kad da je uopšte nije smatrala užasnom. „Tako sam bila besna na Majka Harnesa jutros”
„Sigurna sam da je zaslužio..."
„Pa, ustvari to i nema veze sa poslom”, Niko se nasloni na stolici i pog-leda ka dole, popravljajući salvetu na krilu. „Shvatila sam da sam se zatvo-rila u kulu, nedodirljiva sam, pa sam uradila nešto užasno”
Viktori se nasmejala. „Dušo, ti nikada ne bi uradila ništa užasno. Naro-čito ne nešto što je za društvenu osudu. Ti si uvek savršena.”
„Ali nisam. Ili barem, ne želim uvek da budem. I tako sam” – prekinula je, gledajući oko sebe da proveri da neko slučajno ne sluša njihov razgovor.
U tom trenutku ih je zapazila Suzan Erou i nagnula se ka njima.
„Zdravo, devojke”, zakreštala je kao stara vrana.
Niko je ponovo postala profesionalna. „Draga, možemo li da razgova-ramo o tvom klijentu, Teneru Kolu?" upitala je. Tener Kol, filmska zvezda, bio je naslovna strana novembarskog izdanja lista Bonfajer, i insistirao je na tome da on odabere fotografije. Da bi mu udovoljila, morala je da zakaže tri snimanja, a zatim je on navodno prepao jednu od asistentkinja, jer joj je predlagao da mu popuši u kupatilu.
„Draga, taj čovek je odrastao u štali. Bukvalno. On nema nikakve ma-nire”, objasnila je Suzan.
„Ko?” Karla Enderson je sumnjičavo pitala, stavljajući ruku na uvo. Karla je sedela sa druge strane stola i mrzela je da bude izostavljena iz bilo čega – a to je jedan od razloga što je, po mišljenju mnogih, tako dugo uspe-la da zadrži svoj posao, dok su mnoge mlade žene već oterane u penziju.
„Tener Kol. Filmska zvezda”, reče Mafi Vilijams nezainteresovano. Uprkos ljubavnoj vezi modne industrije i Holivuda, Mafi je tvrdoglavo insistirala da svom staromodnom stavu o glumcima, da su preplaćena, razmažena deca i trebalo bi ih tako i tretirati.
„Znam da je filmska zvezda”, reče Karla uputivši prezriv pogled ka Mafi. „Intervjuisala sam ga samo devet puta. Intervjuisala sam ga kad je bio praktično beba.”
„Jesi li sigurna da želiš da obznaniš tu infomaciju?”, upitala je Mafi, dodirujući usnu salvetom.
„Baš me briga ko šta zna. Ne plašim se ničega”, Karla joj oštro odgo-vori.
„Viktori” reče Suzan, ignorišući Karlu i Mafi, „da li te je dobio Lin Benet?”
Znači, tako je dobio moj broj, pomisli Viktori. Klimnula je glavom. „Jutros me je pozvao.”
„Nadam se da mi ne zameraš”, reče Suzan. „Ja nikada ne dajem broje-ve telefona, ali me je Lin davio za to tri nedelje. Od kad je bio na tvojoj reviji. Uporno sam mu govorila da moram prvo tebe da pitam, ali Lin je takav – kad nešto želi, postane opsesivan. Zvao me je pet puta, insistirajući na tome da se sastane sa tobom ...”
Gospode, pomislila je – sada će ceo restoran znati da je Lin Benet želeo da izađe na sastanak sa njom. Ali to i nije zaista bilo bitno – jer, čim se bude pojavila na nekom javnom mestu sa njim, svi će saznati. „Ali mi smo se već sretali”, reče Viktori, zbunjena Linovim ponašanjem. „Sreli smo se barem deset puta.”
„Verovatno si ga srela sto puta”, Suzan se usiljeno nasmeja. „Ali Lin se ničega ne seća. Njegov je mozak kao sito. Video je svog prvog poslovnog partnera na večeri pre nekoliko godina i nije ga prepoznao. ” „On nije toliko glup. On je milijarder, znaš”, ubaci se Karla. „Uostalom, bezopasan je", reče Suzan.
„On je umiljat kao mače”, dodade Karla. „Žene ga uvek iskorišćavaju. Naročito pametne žene.”
„On je muškarac, što znači da apsolutno nema pojma šta želi”, prošapu-ta Mafi.
„On je, inače, moj veoma dobar prijatelj”, Suzan reče uvređeno. „Mož-da nije savršen, ali ko je uopšte savršen? Uvek podsećam sebe na to da, ma koliko me moj muž Volter izluđivao, ja verovatno njega mnogo više izluđu-jem ..."
„Evo je Vendi", reče Niko, pogledavši ka vratima.
„Cao. Izvinite što kasnim”, reče Vendi Hili, prilazeći stolu. Naočare su joj bile zamagljene i sa nje je curila voda.
„Draga, izgledaš kao da si došla peske", Suzan reče spontano. „Zar te ne paze u Spleču?”
Vendi je napravila grimasu. Ona je stvarno došla peške iz kancelarije – njen asistent Džoš ju je ležerno obavestio da ne može da nađe auto za nju. „Imam muškog asistenta”, rekla je kao da je time sve objašnjeno.
„I ja sam jednom imala muškog asistenta”, reče Viktori. „Nosio je roze džemperiće koje je kupio u prodavnici polovne robe i svako popodne bi malo odremao. Na kauču. Kao dete. Razmišljala sam o tome da mu dam mleko i keks.”
„Da li su svi muškarci u gradu poludeli?”upita Vendi.
„Kad smo kod toga, da li ste skoro videle Viktora Metrika?” upita Su-zan neobavezno.
„Trebalo bi da ga vidim danas popodne", reče Vendi.
„Pozdravi ga, draga”, reče Suzan.
„Naravno”, reče Vendi.
„Uživajte u ručku”, reče Niko mahnuvši im.
„Nisam znala da Suzan poznaje Viktora Metrika”, Vendi je prošaputa-la, sedajući za sto.
„Nekada se zabavljala sa njim”, reče Viktori. „I dalje idu zajedno na odmor u Sent Barts. Viktor naravno vodi svoju ženu, a Suzana muža.”
„Uvek mi je bilo neverovatno kako ti znaš sve te stvari”, reče Niko.
„Dosta se krećem,” reče Viktori. „a i srela sam ih u Sent Bartsu prošle godine.”
„Kako ti je Viktor izgledao?” upita Vendi.
„Čudno”, reče Viktori. „Gurnuo je štap za golf u zadnji deo pantalona. A na Sent Bartsu nema terena za golf.”
„Ničija karijera ne bi trebalo da zavisi od toga da li će neko pošizeti ili ne”, reče Viktori. „Tvoja karijera bi trebalo da zavisi samo od tebe.”
„Da, trebalo bi. Blago tebi što ne radiš za korporaciju.”
„I neću nikada raditi za korporaciju, baš zbog toga”, reče Viktori. „Ali Parador dobro zarađuje. A svi znaju da si ti zaslužna za to.”
„Lako je”, reče Vendi sležući ramenima. „Moram samo da osvojim Oskara, to je sve. Sa Poklonicima. Ili Niko mora da dobije Viktorov posao.”
„Za to će biti potrebno nekoliko godina”, reče Niko, kao da je ovo bilo ostvarljivo. „U međuvremenu, ne bih se ja puno brinula za Viktora”, pogle-dom je dala konobaru znak da priđe. „Sa Viktorom se može izaći na kraj. Ako znaš kako.”
„Da?”, upita konobar usporeno.
„Želeli bismo da naručimo.”
„Ja ću stejk. Srednje pečen, „reče Viktori umiljato.
„Pastrmku”, reče Niko.
„Ja ću salatu Nikuaz sa tunjevinom. Bez krompira”, reče Vendi. „Želite li krompir kao prilog?”, upita konobar.
„Bez krompira. Čak ni kao garnirung”, reče Vendi. „Ustvari, ako biste mogli da uklonite sav krompir iz restorana, to bi bilo divno.” Konobar je pogleda bezizrazno.
„Moram malo da smršam”, rekla je drugaricama. „Sise su mi se opusti-le do pupka. Pogledala sam ih jutros i skoro sam se prepala. Nije ni čudo što Šejn nije hteo da spava sa mnom u poslednjih šest meseci.”
„Kako je Šejn?” upita Niko rutinski.
„Ne znam”, reče Vendi. „Skoro ga i ne viđam. Restoran mu verovatno propada, tako da je mrzovoljan sve vreme, osim kad je sa decom. Kunem se, ponekad pomislim da bi bilo bolje za Šejna da je rođen kao žena. U svakom slučaju, vidim ga samo kad uveče legnem da spavam, i znam da ću zvučati grozno, ali nije mi toliko stalo. U jednom trenutku, prestaću da radim, i onda ćemo imati ostatak života da budemo zajedno po ceo dan i da jedno drugome idemo na živce.” „Blago tebi”, reče Viktori. „Šejn je divan. Jedino što ja imam na vidiku je Lin Benet. A uveravam vas, nećemo pro-vesti ostatak života zajedno.”
„Nikad se ne zna”, reče Niko uz, Viktori pomisli, sa sebi nesvojstvenim tonom. „Ljubav može doći kad se najmanje nadaš."
„Ja još uvek verujem u pravu ljubav”, reče Vendi klimajući glavom. „Ali ne znam baš da li je to moguće sa muškarcem koji ima pedeset godina i nikada se nije ženio. Mislim, u čemu je njegov problem?”
„Ne znam”, reče Viktori. „U svakom slučaju, ja ne verujem u pravu ljubav. Mislim daje to glupost.”
„Svi veruju u pravu ljubav”, reče Vendi. „Mislim, svi moraju da veruju. Jer, inače, šta nas drugo pokreće?”
„Rad”, reče Viktori. „Zelja da ostavimo traga u svetu. Plus, neophod-nost da sami kupimo hranu i odeću i da imamo krov nad glavom.”
„Ali to je tako bezosećajno”, usprotivila se Vendi. „Kad ljudi ne bi ve-rovali u pravu ljubav, niko ne bi išao u bioskop!”
„Tačno tako”, reče Viktori. „Ljubav je marktetinški koncept. Zamišljen da bi ljudi kupovali razne proizvode.”
„Nemoj da je slušaš”, reče Niko, gledajući Viktori s ljubavlju. „Ona namerno brani suprotno mišljenje.”
„Ma, znam”, reče Vendi. „I ona će se zaljubiti jednoga dana ”
Viktori uzdahnu. „Ja sam previše stara da bih mogla da se zaljubim. Prihvatila sam činjenicu da ću do kraja svog života – ili barem još deset godina, dok muškarci ne prestanu da žele da budu sa mnom – imati hladne, civilizovane odnose sa njima, u kojima niko neće podizati glas, niti će ikome zaista biti stalo do nekoga."
Zar je to istina, pitala se Niko. Može li čovek da bude suviše star za ljubav i požudu? Od te pomisli joj postade neugodno i želela je da promeni temu. I ona je mislila da je još pre mnogo vremena odustala od romantične ljubavi.
„U svakom slučaju”, nastavi Viktori, „uopšte mi ne pada na pamet zaš-to bi Lin Benet želeo da se zabavlja sa mnom. Ja uopšte nisam njegov tip."
Niko i Vendi su se pogledale. Vendi je uzdahnula. „Vik, ti si svačiji tip, zar ne znaš to? Ti si lepa i pametna i duhovita ...”
„I sve ostalo što žene kažu jedna drugoj kad ne mogu da nađu muškar-ca”, reče Viktori. „Toje tako smešno. Muškarci te, ionako, uvek razočaraju pre ili kasnije – a kako da nas ne razočaraju, kad imamo tako visoka očeki-vanja? A onda shvatiš da je bolje da to „vreme za muškarca” ulažeš u svoj posao. Izvinite, ali ništa nije kao zadovoljstvo koje osetiš kad nešto stvoriš sopstvenim rukama i glavom... To je nešto što ti niko nikada ne može odu-zeti, bez obzira šta se dogodi.” Razmišljala je o svom razgovoru sa gospo-dinom Ikitom.
„Ja još uvek volim da se mazim sa Šejnom”, rekla je Vendi, čežnjivo pomislivši kako to dugo nisu radili. „Ja njega još uvek volim. On je otac moje dece. Mi smo napravili tu decu. Veza među nama je duboka.” ,tDa li i ti to isto osećaš prema Sejmuru?”, Viktori upita Niko. Čuvši Sejmurovo ime, Niko iznenada oseti krivicu zbog onoga što se spremala da mu uradi. Da li da im kaže za Kirbija? Htela je da kaže Viktori, ali onda je malo bolje razmislila o tome. Do sad, nije se desilo ništa vredno priče. A Viktori bi bila užasnuta. Sigurno bi se razočarala u nju. Viktori se nikada nije udavala i, kao i većina ljudi koji to nikad nisu iskusili, ima idealizovanu predstavu o tome. Ona je veoma stroga u pogledu toga kako bi ljudi u braku trebalo da se ponašaju. Ona nije osuđivala Viktori zbog tih ideja, već jednostavno nije želela da se Viktori naljuti na nju, jer ne zna šta bi tada radila. A nije ni želela da od Viktori i Vendi pravi saučesnike u svom zločinu.
Morala je da promeni temu. „Sto se tiče Viktora”, rekla je, ”on je sas-vim sposoban. Mislim da problem nije u njemu, već u Majku Harnesu.” I prepričala im je sve kako je on pokušao da predstavi kao svoju zaslugu sastanak sa Piterom Boršom.

„NAZAD U SPLEČ-VERNER?", upita vozač.
„Mmm, ne”, reče Niko. „Moram da negde svratim i kupim neku sitnicu za ćerku.” Saopštila je ovo autoritativno kao i uvek, ali je odmah shvatila da je to glup izgovor. Nema šanse da bi kupovina neke sitnice trajala duže od pet minuta. Ali možda će se stvarno zadržati samo toliko. Možda će, čim ugleda Kirbija Etvuda, shvatiti da pravi veliku grešku i otići će.
„Mogli bismo da se prošetamo po parku”, reče Kirbi veselo, kada ga je jutros nazvala iz kancelarije. „Park mi je blizu kuće. Obožavam ga, a ti? Čak ću ti kupiti i hot-dog, zgodna damo.”
„Kirbi”, prošaputa strpljivo. „Ne smeju da me vide u Central Parku sa tobom.”
„Zašto ne?”
„Zato što sam udata, sećaš se?”
„Znači, ne smeš da se prošetaš po parku sa prijateljem?”
„Mogla bih da dođem do tvog stana”, reče Niko, misleći da je Kirbi trebalo da se seti ovoga, osim ako uopšte nije zainteresovan za seks sa njom.
„Baš sam glup”, reče Kirbi. „Trebalo je da se toga setim.”
Činjenica da je Kirbi uviđao svoju grešku dala joj je tračak nade.
Našla je njegovu adresu na papiriću na kome ju je napisala (papiriću koji je nameravala da baci posle sastanka sa njim) i pogledala ga. Kirbijev stan uopšte nije bio blizu parka – bio je na uglu gde Sedamdeset devete ulica seče Drugu aveniju. Ali, šta je pet dugih blokova za jednog mladića?
„Idem do Istočne Sedamdeset i devete ulice, broj 302”, rekla je vozaču.
Bože, šta radi?
Uključila je mobilni telefon. Ne sme biti nedostupna, za slučaj da je neko pozove iz kancelarije. Pozvala je svoju asistentkinju, Mirandu, da proveri da li ima poruka za nju. Da li da Mirandi kaže isto što i vozaču? Bolje je da bude neodređena. „Moram da svratim na jedno mesto”, rekla je, gledajući na sat. Bilo skoro dva sata. Ako ona to zaista spava sa Kirbijem, koliko će im trebati za to? Petnaest minuta? Ali, moraće i da malo razgova-ra sa njim pre i posle. „Biću u kancelariji oko tri, pola četiri, zavisi od saob-raćaja”, rekla je Mirandi.
„U redu”, reče Miranda. „Imate sastanak u četiri. Javite mi ako kasni-te.” Hvala ti, Bože, pomisli Niko. Miranda je bila pametna kao pčelica, ili barem dovoljno pametna da zna kad da ne postavlja pitanja. Znala je da neke informacije ne mora da zna.
Pozvala je dva broja, a zatim je auto uleteo u gužvu u Pedeset devetoj ulici. Zašto vozač nije išao kroz park? Pa, zato što je park zatvoren za vre-me ručka. Kakvo glupo, nepraktično pravilo. Požuri, požuri, uhvatila je sebe kako razmišlja. Čim je donela odluku da pozove Kirbija, više nije bilo povratka i stalno je imala ove trenutke nepodnošljivog iščekivanja, nemo-gućnosti da dočeka da ga vidi i, istovremeno, strepnje od susreta sa njim. Kao da je opet imala osamnaest godina i ide na prvi sastanak sa dečkom. Osetila je blagu vrtoglavicu.
Trebalo bi da pozove Sejmura, pomisli. Ne bi želela da on nju pozove kad je sa Kirbijem i da mora tada da ga laže.
„Hap”, reče Sejmur javljajući se na telefon u njihovoj kući u gradu. Od kad je započeo da se bavi uzgajanjem pasa pre dve godine, stekao je neke izveštačene navike, a jedna od njih je bio njegov nov način javljanja na telefon.
„Halo”, reče Niko.
„Šta radiš? Ja sam u poslu”, rekao je Sejmur.
Niko je znala da nije nameravao da bude grub. On je jednostavno bio takav i nije se promenio od one noći kad ga je upoznala, pre četrnaest godi-na, na jednoj žurci, kada ju je nagovorio da odu sa žurke u bar, gde ju je pitao kada će se useliti kod njega. Sejmur je bio sav zaokupljen sobom, svojim mislima i aktivnostima; smatrao je sebe beskrajno fascinantnim i to mu je bilo dovoljno. Niko je pretpostavljala da su svi muškarci poput njega.
„Poslu?”, upitala je.
„Predavanje. Za Potkomitet Senata. Strogo poverljivo”, rekao je Sej-mur.
Niko je klimnula glavom. Sejmur je bio genije i skoro je počeo da radi kao savetnik Vlade o nečemu što ima veze sa terorizmom preko Interneta. Sejmur je inače bio tajnovita osoba, tako da mu je ova nova poslovna šansa ležala. Njegova zvanična profesija bila je – profesor političkih nauka na Univerzitetu Kolumbija, gde je imao jedan čas nedeljno, ali je pre toga bio moćan izvršni direktor u marketingu. Toliko je bio jak da nikada niko nije dovodio u pitanje njegovu kompetentnost ili mišljenje, i imao je pristupa najsjajnijim umovima na svetu. „Ljudi kod tebe dolaze radi glamura i sjaja pop-kulture”, Sejmur joj je jednom rekao, „a kod mene radi razgovora.”
Niko je mogla ovo da shvati kao uvredu, ali nije. On je u velikoj meri bio u pravu. Oni su oboje imali svoje vrline i mane, i prihvatili su ove me-đusobne razlike, znajući da su fenomenalan tim. Ovo je bio recept za uspeh njihovog braka. Kada je Niko počela dosta da zarađuje, doneli su zajednič-ku odluku da Sejmur da otkaz kako bi radio ono što zaista voli, i tako je postao profesor na Univerzitetu Kolumbija. Niko je bila srećna zbog činje-nice da je zbog nje Sejmur mogao da radi nešto značajno, mada slabo pla-ćeno. Ipak, pomisli sa ironičnim osmehom, ponekad se pitala nije li Sejmur to od samog početka potajno planirao, od dana kada ju je upoznao, kada ju je ohrabrivao i podučavao kako da uspe i kako da se penje na lestvici kor-poracije, da bi on mogao da napusti svoj posao.
Naravno, ona je bila vredan i sposoban student. Sejmur nije morao da je nagovara da uspe.
Rekla je, „Znači nemaš vremena da pričaš o zabavi?” Oni su svake dve nedelje pravili nešto kao zabave u svojoj kući u gradu – ponekad su to bile klasične večere za dvanaest ljudi, zakuske za pedeset ljudi ili kokteli za sto zvanica. Zabave su ustvari bile poslovnog karaktera, osmišljene da bi Niko zadržala svoj visok položaj, da bi stvarala saveze i da uvek zna sve što će se dogoditi, pre nego što se to pojavi u vestima. Niko nije zapravo volela zabave, ali je znala da je Sejmur u pravu i želela je da mu ugodi. A to za nju i nije predstavljalo poteškoću, jer je Sejmur dogovarao sve sa dostavljačima hrane i poručivao piće i birao meni, iako niko nije mnogo pio u njihovoj kući. Sejmur je mrzeo alkohol i mrzeo je kad ljudi izgube kontrolu nad sobom. Pored toga, imao je pravilo da idu u krevet rano, najkasnije u pola jedanaest.
„Možemo da se dogovorimo večeras”, reče Sejmur. „Da li dolaziš ku-ći?”
„Ne znam”, odgovorila je Niko. „Večeras ima nešto u vezi sa rakom dojke.”
„Onda bi trebalo da odeš, barem da se pojaviš tamo”, reče Sejmur.
Spustio je slušalicu i Niko se iznenada oseti umorna. Više uopšte nije radila ništa zabavno. Nije uvek bilo tako. Na početku svoje karijere, kada je sve bilo novo, život je bio uzbudljiv. Svaki dan je bio prepun ukusnih, malih uzbuđenja i ona i Sejmur su bili nošeni veličanstvenim osećanjem da nešto postižu i osvajaju. Problem je bio u tome što vam niko tada ne kaže da osvajanju nikad kraja, da morate uvek da osvajate. Ne možete nikad stati. Morate da idete napred i nikad da se ne zaustavite.
Ali, to je i suština života, na kraju krajeva. Bez obzira na to šta ste pos-tigli, morate stalno da pronalazite snagu duboko u sebi i volju da nastavite da osvajate. A kad više ne budete mogli, umrećete.
I svi će vas zaboraviti.
Naravno, ako čovek nije više među ljudima koji su ga zaboravili, što bi ga bilo briga za to?
Pogledala je kroz prozor. Konačno su izašli na Treću aveniju, ali je sa-obraćaj još uvek išao toliko sporo da ju je to nerviralo. Ali ne sme da razmi-šlja tako negativno. Za samo nekoliko minuta, videće Kirbija. Zamišljala ga je kao džokera u njenom životu, dvorsku ludu u šarenom odelu, lepo upa-kovanu bombonu.
„Da li ste rekli broj trista dva u ulici Istočna Sedamdeset deveta?”, upi-ta vozač, prekidajući njen tok misli.
Kirbijeva zgrada je bila ogromni toranj od svetlobraon cigle sa prila-zom koji je krivudao sa Sedamdeset devete ulice. Bila je to zgrada za sred-nji sloj, ali je prilaz, koji je verovatno bio više prigodan nego koristan, zamišljen da doda zgradi malo elegancije. Iznad tende su bila dvoja pokret-na vrata i jedna klizeća koja su se otvarala automatski, kao na aerodromu. Unutar zgrade je bio veliki sto za kojim je sedeo vratar koji je delovao kao temperamentna osoba.
„Kirbi Etvud”, rekla je Niko.
„Šta?” rekao je vratar bezobrazno.
Niko je uzdahnula. „Kirbi Etvud.”
On ju je pogledao ljutito iz jednog jedinog razloga što ga je uznemira-vala tražeći od njega da radi svoj posao i prelistavo fasciklu. Podigao je slušalicu i okrenuo broj.
„Kakosezovete?”
Niko se za trenutak zamislila, jer nikad ranije ovo nije radila i nije bila sigurna kakav je protokol. Da li da kaže svoje pravo ime i da otvori moguć-nost da neko možda sazna? Ako da neko lažno ime, Kirbi to verovatno ne bi ukapirao i to bi dovelo do još neugodnije situacije.
„Niko”, prošaputala je.
„Šta?”, upita vratar. „Nikol?”
„Da.”
„Ovde je neka Nikol”, rekao je vratar preko telefona i, gledajući je sumnjičavo, reče. „Popnite se. Stan dvadeset dva G. Kad izađete iz lifta, skrenite desno.”
Zgrada u ulici istočna Sedamdeset deveta, broj trista dva je bila ogrom-na, dok su stanovi bili kao kutije cipela naredane jedna na drugu. Imala je trideset osam spratova sa dvadeset šest stanova na svakom spratu, koji su određeni slovima abecede. To znači da je ukupno bilo devetsto odamdeset osam stanova. Ona i Sejmur su živeli u zgradi sličnoj ovoj kada su se ven-čali. Ali brzo su se preselili u drugi stan i drugu društvenu klasu.
Čula je otvaranje vrata čiji je zvuk odzvanjao uskim hodnikom. Očeki-vala je da Kirbijeva lepa glava izviri iz nekih od ovih vrata, ali je umesto toga, hodnikom potrčao ogromni pas, skačući veselo ili zbog gosta ili zbog toga što je uspeo da pobegne iz svoje kutije. Ova zver je imala oko pedeset kilograma i imao braonkasto sivo krzno, tako glatko da je Niko pretpostavi-la da je mešanac hrta i danske doge.
Niko je zastala spremna da zgrabi psa za obe strane vrata ako pokuša da skoči na nju, ali pre nego što joj je prišao, Kirbi se pojavi u hodniku i strogo reče „Kuco! Sedi!” Pas je odmah stao i seo, dahćući radosno.
„To je Kuca”, reče Kirbi, idući ka njoj krupnim koracima sa osmehom punim samopouzdanja. Nosio je tamno plavu košulju, kojoj je samo jedno dugme na sredini bilo zakopčano, kao da ju je upravo sad obukao, i koja je otkrivala njegove izdefinisane trbušnjake. Niko je bila impresionirana njegovim telom, ali još više njegovom dresurom pasa. Za tako savršenu dresuru velikog psa potrebni su određena vrsta strpljenja i benignog autori-teta, pomisli ona.
„Kako si, zgodna damo?”, on je upita ležerno, ako da je bilo savršeno normalno da mu žena starija od njega dolazi u stan popodne radi seksa. Niko se iznenada postidela. Kako bi trebalo da se ponaša? Šta je Kirbi očekivao? Šta je mislio o njoj – i njima? Pošto nije imala ništa pomoću čega bi kategorizovala ovu situaciju, nadala se da ih on vidi kao Ričarda Gira i Loren Haton u Američkom žigolu. Možda će ona, ako se bude pretvarala da je Loren Haton, uspeti da se snađe u ovoj sceni.
I šta mu znači ta fraza „zgodna damo”?
„Izvini što sam bio tako glup i nisam te pozvao u stan”, rekao je Kirbi, hodajući do stana. Okrenuo se i nasmejao tako slatko pokajnički, da se istopila od nežnosti. „A stvarno sam hteo da ti pokažem stan, znaš? Od trena kad sam te upoznao, ne znam, samo sam hteo da mi kažeš da li ti se sviđa moj stan. Baš čudno, a? Kako možeš da upoznaš nekoga i odmah hoćeš da znaš šta ta osoba misli? Jer razmišljam o tome da se preselim. Više mi je kul da živim u centru, ali upravo sam završio renoviranje stana i malo je glupo da se selim opet, šta misliš?” Niko ga je bezizrazno gledala. Kako da odgovori na ovo pitanje? Ona i Sejmur su živeli u centru, u velikoj kući u Vest Vilidžu na ulici Salivan. Pretpostavljala je da je to „kul”, ali je stvar-ni razlog za stanovanje tamo bio taj što je bilo mirno i prijatno i blizu Katri-nine škole. Možda bi trebalo da saoseća sa njim zbog pokušaja da renovira stan. Njoj je trebalo godinu dana da renovira kuću, ali nije zapravo lično bila uključena u to. Sejmur je uradio sav posao i zatim su proveli tri dana u hotelu Mark, dok su došli radnici za selidbe i dok je dekorater dodavao završne poteze i neko joj je dao svežanj ključeva i jednoga dana, nakon posla, otišla je u novu kuću umesto u hotel Mark. Sve je prošlo tako ugod-no, ali kada je sad razmišljala o tome, iznenada je shvatila da će zvučati razmaženo i da će zvučati kao da misli koliko je ona bogatija od njega. Neugodno se nasmeja. „Zaista ne bih znala, Kirbi...”, promrmljala je.
„Pa, reci mi”, reče Kirbi, otvarajući vrata i držeći ih rukom tako da je ona morala da prođe ispod njegove ruke da bi ušla. „Ona grudima dodirnu njegovo tele u prolazu i pocrvene zbog tog osećaja. „Jesi li za vino ili vo-du?” upita Kirbi. „Rekao sam sebi, ona izgleda kao neko ko pije belo vino, tako da sam izašao i kupio bocu belog.”
„Stvarno nije trebalo, Kirbi”, rekla je, osećajući seo šiparica kojoj se vezao jezik. „Ne bi trebalo da pijem u sred radnog dana.”
„A, razumem. Ti si zauzeta dama”, Kirbi reče, odlazeći u kuhinju, koja je bila jedan uzak usek odmah sa desne strane vrata. Otvorio je frižider i izvadio flašu vina. „Ali moraš da se opustiš, znaš. Nije dobro da uvek juriš dvesta na sat.” Okrenuo se i osmehnuo.
I ona se osmehnula njemu. Iznenada, njegova glava je poletela ka njoj kao zmija i on je uhvati u zamku, prislanjajući svoje usne na njene.
Još uvek držeći flašu sa vinom u jednoj ruci, privlačio je k sebi drugom rukom. Ona se predajući se, uvijala telom ka njemu, misleći kako su njego-va usta kao mekano, sočno voće – na primer, papaja – dok je njegovo telo neodoljiv kontrast. Izgledalo joj je kao da je poljubac trajao nekoliko minu-ta, a ustvari je trajao samo tridesetak sekundi, i zatim se osetila potpuno savladano i klaustrofobično, kao da ne može da dođe do vazduha. Stavila je ruke na njegove grudi i odgurnula ga.
Načinio je korak unazad i gledao je ljubopitljivo, pokušavajući da pro-tumači njenu reakciju. „Previše strasti malo prerano, a”, rekao je nežno je dodirnuvši po obrazu. Sledeće sekunde, promenio je brzinu, kao dete koje iznenada otkrije neku drugu igračku. „Hej, hajde da popijemo malo vina”, rekao je stavljajući bocu na pult širokim pokretom, kao da je prijatno izne-nađen otkrićem da mu je flaša u ruci. Otvorio jedan ormarić i izvadio dve čaše za vino. „Ove sam skoro kupio kod Krejt end Berela. Jesi nekad bila tamo? Sve im je na sniženju. Jedna ova čaša je koštala samo pet dolara, a još su od kristala”, rekao je vadeći čep iz flaše i sipajući vino u čaše. „Jed-nom”, nastavio je sa mladalačkom upitnom intonacijom glasa, „sam bio na jahti nekog bogataša? I sve su čaše, čak i čaše za sok bile od kristala. Ali ono što volim u Njujorku je to što možeš da kupiš stvarno super stvari jeftino. Jesi to nekad primetila?” Pružio joj je čašu i ona je klimnula gla-vom, posmatrajući njegove pokrete, ali ne mogavši da izusti ni reč. Zane-mela je od želje za njim.
Pas se uvukao u kuhinju, pravovremeno im skrećući pažnju. Niko je pomazila psa po glavi, a zatim mu stavila ruku ispod brade i okrenula mu glavu ka sebi, tako da ju je pas gledao u oči, pokorno. „On je dobar pas”, rekla je. „Da li ima pravo ime?”
Kirbi je izgledao tupavo. „Čekao sam da vidim kakvu će ličnost imati, pre nego što mu dam ime, znaš? Jer, kad odmah daš psu ime, a onda shvatiš da je pogrešno ime, posle nema menjanja. Ne možeš psu da promeniš ime, znaš? Oni nisu pametni. Oni se zbune”, rekao je. „Kao deca. Šta bi se desilo kad bi detetu od pet godina roditelji iznenada promenili ime? Verovatno ne bi znao u koju školu treba da ide.”
Kirbi je gledao u nju očekivajući odgovor, a Niko se samo nasmejala, što mu je godilo. Nije znala šta da očekuje, ali nije očekivala ovo – ovu naivnu, šarmantnu, neočekivanu ... inteligenciju? Pa, možda ne inteligenci-je, pomislila je. Ali bilo je definitivno nečega u vezi sa Kirbijem, što je bilo interesantnije nego što je u početku mislila. „Hej, zaboravio sam!”, reče Kirbi iznenada. „Upravo sam se setio da treba da ti pokažem stan. Zato sam te i namamio ovde, jel’ da?”, upitao je. „Ali, dekoncentrisala me je zgodna dama.” Gledao je direktno u nju i Niko je malo ustuknula. Dobro, možda i nije glup, ali volela bi kad bi prestao da koristi tu reč „damo”. Zbog nje se osećala staro, kao da mu je majka.
„Kirbi, ja...."
Išao je pored nje i odjednom se okrenuo ka njoj i zagrlio je još jednom i dugo ljubio. Možda je svaku ženu zvao „damo”, pomisli, dok je on izvlačio njenu bluzu i ruka mu je klizila uz njena leđa, stručno otkopčavši grudnjak. U svakom slučaju, nije je tretirao kao svoju majku, pomisli, dok mu je ruka nežno milovala grudi. Znao je kako treba dodirivati ženu i dok je nežno kružio prstom oko vrha njene bradavice, osetila je kako mu se predaje na način na koji to nikada nije sa Sejmorom...
Iznenada se uspaničila i odgurnula ga, okrećući glavu od njega. Šta to radi? Sejmur ... Kirbi.. za nekoliko sekundi će se skinuti i šta će on misliti o njenom telu? Verovatno je navikao da spava sa supermodelima od dvadeset godina.
Kirbi je sklonio ruku. „Hej”, reče. „Jesi li u redu? Zato što ne mora-mo... znaš.”
„Ali ja želim", prošaputala je. „Samo sam...”
Klimnuo je glavom kao da razume. „Prvi put?”
Pogledala ga je upitno, kao da ne zna o čemu govori. „Znaš”, rekao je, „prvi put da varaš muža.”
Otvorila je usta u šoku i on je iskoristio tu priliku da je još jednom stra-sno poljubi. „Nemoj da razmišljaš o tome”, promrmljao je. „Mora da imaš svoje razloge, jel’ da?” Iznenada je rukom obuhvatio oko struka i podigao je kao da je dete, stavljajući je na pult. Pritisnuo ju je telom i ona se nagnula nazad, još uvek nespremna da mu se prepusti, naročito nakon one opaske o varanju. Zašto je morao to tako otvoreno da kaže, pitala se. Ali to je bila istina. Ona je jeste varala muža. Možda to njega uzbuđuje.
„I, ako te zanima, imaš fenomenalno telo”, prošaputao je, podižući joj suknju i milujući je po unutrašnjosti nogu da bi ih raširio. Odupirala se, misleći kako je dobar osećaj to što se on toliko trudi da mu ona se preda i takođe znajući da, ako se bude opirala, kasnije može da laže samu sebe govoreći sebi da nije mogla da se odupre – da je bila potpuno savladana. Iznenada mu je dozvolila da joj raširi noge i on je milovao gore-dole po unutrašnjosti butina, gledajući je u lice. Hvala ti Bože na Sejmuru, pomisli, zato što ju je terao da vežba pola sata svako jutro u šest sati u njihovoj teretani u podrumu. Rekao je da je to više zbog zdravlja nego zbog estetskih razloga, da poveća izdržljivost i koncentraciju. Iznenada joj je palo na pamet da je Sejmur tretira više kao trkačkog konja nego kao ljudsko biće.
„Da li ti je ovo potrebno?”, upitao je Kirbi, vukući lastiš od njenih naj-lonki. Pogledala ga je u blaženoj zbunjenosti. „Ili mogu da ih isečem?”, smelo je pitao. „Hoću da ih isečem makazama, da ti osetim kožu, ali možda će to posle biti sumnjivo, a? Ako se vratiš kući bez čarapa.”
„Neće”, prošaputala je i legla da bi mu olakšala operaciju. Ovo uopšte ne liči na nju, mislila je, ali niko nikada neće saznati šta je radila ovde u Kirbijevoj kuhinji. Imala je još jedne najlon čarape u maloj garderobi koja se nalazila uz kupatilo u njenoj kancelariji i niko neće primetiti da je došla bez čarapa ....
Kirbi je uzeo makaze iz držača za drvene kašike sa cvetnim dezenom. Pored toga što je dobar u krevetu, on i kuva, pomislila je. Prešao joj je polako rukom preko stomaka i unutrašnjosti butina, a zatim, povukavši najlonke od stomaka, počeo da ih seče na dole, mučeći je sporim potezima. Kada je isekao najlonke sve Venerinog brega, spustio je makaze i obema rukama ih pokidao.
Mislila je da će umreti od iščekivanja.
Zatim je nežno pomerio njene gaćice u stranu (koje su, hvala Bogu, bi-le veoma lepe – svetloplave svilene prozirne od La Perle – i kružio prstom preko usmine njene vagine. Ona nikada nije volela da priča u toku seksa – ustvari, volela je da ne izusti nijedan zvuk – ali je sada iznenadila samu sebe zato što je zastenjala. Bilo ju je malo stid od toga, i pomislila je da zvuči kao glumica u porno filmu, ali Kirbiju izgleda nije smetalo. Još više joj je pomerio gaćice u stranu, otkrivajući ulaz u njenu vaginu i zatim joj je otvorio usmine prstima.
Bože, pomislila je. Bože, stvarno je dobro. Da li išta može biti bolje od seksa sa manekenom za Kelvin Klajn donje rublje?
Kako to da joj se posrećilo?
Iznenada je osetila grižu savesti. Ako bi Sejmur pokušao ovo da joj uradi, ona bi mu rekla da nema šanse. Ona je stalno gurala Sejmura od sebe, sve više i više kako je vreme prolazilo, tako da je sad retko prilazio sa željom za seksom.
„Imaš lepu pičkicu”, rekao je Kirbi i počeo da je liže, gurajući prste u vaginu dok je to radio.
„Sledeći put ćeš ti biti na kolenima”, rekao je napaljeno, zbog čega je zaboravila na Sejmura i zamislila sve što bi mogla da radi sa Kirbijem. „Jebote, ne mogu više da čekam”, rekao je. Uzeo je makaze i jednim moć-nim potezom, presekao gaćice između nogu. Stavio je ruku u džep i izvadio kondom u pakovanju koje je pocepao zubima. Za nekoliko sekundi, otkop-čao je šlic i izvukao penis tvrd kao kamen (okej, to je kliše, pomisli, ali nije mogla da ga opiše nikako drugačije), koji je izgledao malo veći i duži od prosečnog. Ili, veći od Sejmurovog u svakom slučaju ....
Vesto je stavio kondom na penisi, a ona se skoro nasmejala od stida kao neka devojčica. Kondomil Potpuno je zaboravila na njih. Nijedan muš-karac sa kojim je bila ih nije koristio, jer je u proteklih četrnaest godina (čak i duže, jer nije bila ni sa kim barem šest meseci pre nego što je upoznala Sejmura) bila samo sa jednim muškarcem. A spavala je samo sa petoricom muškaraca u svom ćelom životu, ne računajući Kirbija. „Ne smeta ti?”, on je upita. „Bolje je ovako. Ne moramo da brinemo. A i ti si tako vlažna ...”
Odmahnula je glavom, iščekujući onaj osećaj kad bude gurnuo svoj pe-nis u nju.
Pala je unazad i zastenjala od zadovoljstva, udarivši glavom o zid. Po-digao joj je noge, tako da su skoro bile na ivici pulta. Bila je potpuno ranji-va. Činjenica da je dopustila sebi da se toliko otvori ju je uzbuđivala, jer nikada nije bila takva ... nikad sa Sejmurom.
Zatim je izbacila Sejmura iz glave. Neće dozvoliti da joj muž pokvari jedan trenutak uživanja.

POSLE SEKSA, LEŽALA JE NA PULTU sva zgužvana kao krpena lutka. „Ovo je bilo super, jel’ da ?” pitao je Kirbi, pomažući joj da siđe. Ustala je i poravnala suknju. U toku seksa je izgubila ne samo čarape, gaćice, već i cipele. „Znaš da si vrištala dok si svršavala”, rekao je Kirbi.
Iznenada se postidela. „Stvarno?” upitala je, pronašavši jednu cipelu u uglu. „Obično to ne radim."
„Pa, danas si vrištala”, reče Kirbi sa toplom iskrenošću. „Ne brini se. Svidelo mi se.” Podigao je deo isečenih čarapa. „Treba li ti ovo?” pitao je.
„Mislim da ne”, rekla je pitajući se šta je mislio da će ona moći da ura-di sa tim – da neće možda da ih zalepi?
„Ići ćeš bez gaćica celo popodne#, rekao je Kirbi, držeći joj lice u ru-kama. „Zamišljaću te tako. I svaki put kad pomislim na to, dići će mi se.”
Nervozno se nasmejala. Nije navikla da muškarci razmišljaju o njoj kao o seksualnom objektu. Ali da li je ovo značilo da Kirbi želi opet da je vidi?
Nadam se da želi, pomislila je, pridržavajući se za njegovo rame dok je obuvala cipele. Šta sad? Da li da jednostavno ode? Bacila je pogled na sat. Bilo je pola tri. Ako bi krenula sad, bila bi u kancelariji do tri. Ali da li će se Kirbi uvrediti?
„Sad ću stvarno da ti pokažem stan”, reče Kirbi. „Veruješ li da nismo izašli iz kuhinje? To je baš kul, a?”
Pogledala ga je. Bio je zaista zgodan. Njegove crte lica su bile savrše-nih proporcija, ali bilo je tu mnogo više od lepih crta lica. To je bila neka čvrstina mladosti. Neke stvari se ne mogu popraviti skalpelom kod estets-kog hirurga ili iglom kod dermatologa, a to su zategnutost kože i čvrstina mišića, naročito na vratu. Kirbijev vrat je bio tako gladak, a koža kao puter. Dovoljan je bio samo pogled na njegov vrat, pa da se opet uzbudi. Ideja da ženu kod muškarca ne privlače njegov izgled i mladost je potpuna laž....
Ona se iznenada upita da li je on spavao sa dosta žena, ali nije mogla to da ga pita, zar ne? Ne sme da izgleda nesigurna. Bolje da to zaključi na indirektan način.
„Volela bih da vidim ostatak stana”, rekla je.
Stan nije bio veliki, samo dnevna soba, spavaća soba i standardno nju-jorško kupatilo, ali je nameštaj bio iznenađujuće lep. „Imam osamdeset posto popusta kod Ralfa Lorena, tako da je to super”, rekao je. Seo je na kauč od antilopa i ona je sela pored njega. Njegov buk je bio na stolu i ona je automatski počela da ga prelistava. Tu su bile fotografije Kirbijevog lica na reklamama za afteršejv, fotografija Kirbija kako sedi na motoru za neku kompaniju koja proizvodi kožnu galanteriju, Kirbija u Veneciji, u Parizu, sa kaubojskim šeširom negde na Zapadu, verovatno u Montani. Stavio je ruku preko njenih, „Nemoj”, rekao je.
Pogledala ga i poželela da se utopi u tim očima. Nisu bile braon, pre bi se moglo reći braonkaste sa zlatnim tačkama. Želela je da uspostavi dušev-nu vezu sa njim.
„Zašto ne?”, pitala je. Glas joj nije zvučao uobičajeno. Gledajući stra-nice njegovog buka (Kirbi na konju), nije mogla da veruje šta je upravo radila sa njim. To je bilo nekakvo čudo. Ko bi pomislio da bi ona mogla da doživi takav seks, u njenim godinama, sa muškarcem koji je bio tako mlad i tako zgodan?
„Mrzim svoj posao”, rekao je. „Mrzim način na koji me tretiraju. Kao da sam meso, znaš? Njih zabole za mene kao osobu.”
Kako bi bilo zaljubiti se u Kirbija Etvuda, pitala se, gledajući ga sa strahom iz saosećanja. Hvala Bogu da Kirbi nije mogao da čuje njene misli. „To je užasno”, rekla je, misleći kako je njegov bes zaista dirljiv. Nema ničeg moćnijeg nego kad otkriješ da su lepi ljudi isto ranjivi kao i ostali smrtnici. „Ali ti tako dobro ide u manekenskom poslu."
„Kako to misliš, dobro? Ništa ja ne radim, znaš, da kažeš da sam dobar u tome. Oni stave kameru ispred mene i kažu mi da izgledam srećno. Ili jako. Ili neko drugo sranje. „Ali ponekad”, rekao je šaljivo joj dodirujući ruku, „dam im nešto drugačije, znaš. Pokušam da izgledam zamišljeno. Kao, nešto razmišljam."
„Pokaži mi”, reče Niko ohrabrujući ga.
Gospode, šta to radi. Morala je da krene nazad u kancelariju.
„Stvarno?” reče Kirbi. Spustio je glavu, a zatim je podigao, sa očima uperenim na neku srednju razdaljinu. Zadržao je ovu pozu nekoliko sekun-di. Izgledao je blago zamišljen, ali, osim toga, njegov izraz lica nije ličio ni na šta posebno. Oh, Bože, pomislila je Niko.
„Jesi li videla?” upitao je razdragano. „Da li sam izgledao kao da raz-mišljam?”
Nije htela da bude okrutna. „Da. Stvarno si to odlično uradio, Kirbi.”
„Da li si mogla da pogodiš o čemu sam razmišljao?”
Niko se nasmeja. Bio je tako detinjast i to je bilo tako osvežavajuće. „Reci mi o čemu si razmišljao.”
„O seksu!”, uzviknu on sa osmejkom. „Ovom sad? Onda bi verovatno mislila da bi trebalo da izgledam srećno. Ali, zezao sam te, zato što sam razmišljao o tome kako bih voleo opet da te vidim i nisam bio siguran da i ti to želiš.”
„Ooo”, reče Niko, koja je potpuno ostala bez reči. Nastavio je da je obara sa nogu. Nikada joj nisu išle ovo izražavanje osećanja, naročito pred muškarcima. „Želim ponovo da te vidim. Ali Kirbi", rekla je gledajući na sat, „sad stvarno moram da se vratim u kancelariju."
„Ok, i ja bi trebalo da krenem. Imam i ja nešto da obavim, znaš?” Sta-jali su u čudnoj pozi za trenutak, a onda se Kirbi nagnu ka njoj i poljubio je.
„Baš je bilo dobro, a?” rekao je.
„Bilo je divno”, promrmljala je, želeći da mu kaže koliko joj je bilo divno.
„Kuco!”, reče, odvajajući se od nje. Pas je dotrčao iz spavaće sobe. „Sedi!”, Kirbi mu je rekao. „Pruži šapu!” Pas je pružio šapu i Niko se poz-dravila sa njim.

VENDI HILI JE SEDELA U ZADNJEM REDU sobe za projekcije na četrdeset trećem spratu zgrade Spleč-Verner.
Soba za projekcije je imala pedeset mesta – kožnih sedišta tamne boje, veličine stolica u klubovima – a zidovi su bili od svetle lamperije. Na nas-lonima za ruke su se nalazili držači za šolje i sa desne strane sedišta su bili drveni stolovi koji su mogli da se podignu, ako je neko želeo da nešto pribe-leži. U prostoriji je bilo dvanaestoro ljudi: Piter i Suzan, dva izvršna direk-tora koja su radila za nju, šef kablovskog odeljenja sa svoja dva izvršna direktora; Šeril i Šarlin, šefovi za odnose sa javnošću za Istočnu i Zapadnu obalu; reditelj i njegova devojka; i troje glumaca iz filma – Tener Kol i Dženi Kejdin, plus „pridošlica”, Toni Krenli, nizak mladić, zamišljenog izgleda, za koga su svi predviđali da će postati zvezda i koji nikuda nije išao bez svog publiciste, Majre, zdepaste žene kose boje meda koja je izgledala kao da je svačija majka.
„Zdravo, dušo”, rekla je Majra, ljubeći Vendi u obraz, nakon Sto je smestila Tonija u stolicu u prvi red, pored Tenera.
„Sedi sa nama”, Šarlin joj reče.
„Samo sekund”, reče Majra. Pogledala je u Tonija, koji se pretvarao da Tenera udara pesnicom u glavu.
„Kako ide?”, pitala je Vendi, podigavši naočare. Bila je malo nervozna i naočare su joj stalno klizile.
Majra je pogledala Tonija, prevmula očima i slegla ramenima, što je nasmejalo Šarlin i Vendi.
„Ne, zaista”, reče Majra. „Sve je super.”
„Videli smo onaj članak na šestoj strani”, reče Šarlin. Članak je bio o tome kako je Toni pipkao jednu poznatu starletu na nekoj ceremoniji dodele nagrada i dobio šamarčinu.
„Mrzim glumce”, uzdahnula je Vendi.
„Ti”, rekla je Šarlin, pokazujući prstom na nju, „obožavaš glumce. Svi te znaju kao producenta za glumce. Oni te svi obožavaju. I ti njih oboža-vaš.”
„Šarlin ide u Indiju”, reče Vendi.
„Bože, kad bi i ja mogla tako nešto da uradim”, žalila se Majra.
„Možeš”, Šarlin reče strastveno. „Mislim, šta te sprečava? Probudila sam se pre mesec dana, pogledala oko sebe i pomislila, u čemu se sastoji moj život? Šta ja radim? I shvatila sam da moram da živim. Van svega ovoga. Moram da sagledam svoj život.”
„U tome je suština, zar ne?” složi se Vendi. „U sagledavanju."
„Hajde sa mnom”, reče Šarlin.
„Ali ona ne može. Kako bi i mogla pored dece i svega?”
„Razmišljala sam o tome, veruj mi”, reče Vendi.
„Reci da ideš u potragu za lokacijom za film”, reče Šarlin.
Vendi se nasmešila. Ona nikad ne bi mogla da ode na takav put.
Ali sama ideja o takvom putu to je bilo nešto o čemu je oduvek sanjala da će uraditi, čak i kad je bila dete. Da obiđe svet. Egzotična mesta .... brzo je izbila tu ideju sebi iz glave.
Pogledala je po sali, još jednom vrativši naočare koje su skliznule.
„Koga čekaš?” upita Majra.
„Viktora Metrika”, reče Šarlin, namignuvši Vendi.
Vendi se osmehnula kiselo. Mrzela je ovaj deo svog posla. Trenutke mučenja pre nego što počne projekcija, kada, bez obzira na to koliko mislili da vam je film dobar, znali ste da ćete za dva sata možda postati uvereni da ste pogrešili u proceni i da ono što ste smatrali brilijantnim, ili smešnim, ili jasnim, iz nekog nejasnog razloga neće uspeti da dime publiku. A tada, bez obzira na to u koliko filmova ste bili producent, bez obzira na to koliko ste imali uspeha iza sebe (a ona ih je imala poprilično; verovatno, i više nego što bi trebalo), neuspesi su vam visili nad glavom kao smrt. Znala je da ne treba emotivno da se vezuje za film (to je ono što su muškarci uporno tvrdi-li da žene rade), ali je bilo nemoguće da uložiš toliko rada u projekat ako se emotivno ne vežeš za njega. I tako, kad film doživi neuspeh, to je isto i kad vaš dobar prijatelj doživi neuspeh. Taj prijatelj može biti totalno sjeban, može biti u haosu i biti gubitnik, ali to ne znači da ga vi ne volite i ne želite da on uspe.
A kada film doživi neuspeh, kada umre, nekoliko narednih dana ona je uvek u tamnoj, crnoj rupi srama. Nije film propao, nego ona. Izneverila je i sebe i sve ljude koji su radili na njemu....
„O, Vendi”, Šejn je uvek govorio, kolutajući očima uz uzdah gađenja. „Zašto ti je toliko stalo? To je samo glupi holivudski film.”
I ona bi se uvek nasmejala i rekla „U pravu si, dušo.” Ali, ustvari, nije bio upravu. Glavno u životu je da mora da bi bude stalo do nečega – zaista. Moraš da se emotivno predaš svojoj strasti...
Njen mobilnije zazvonio „Šejn”, prošaputala je devojkama.
„Blago njoj”, Šarlin je klimnula glavom i nasmejala se. Ni Šarlin ni Majra nisu imale ozbiljnu vezu preko pet godina, a to je činjenica koje su uvek bile svesne.
Vendi je ustala i izašla u hodnik da se javi. Izolovana vrata sobe za pro-jekcije su se tiho zatvorila za njom.
„Zdravo”, rekla je veselo. To je bio prvi put danas da se čuju telefo-nom.
„Jesi li zauzeta?”, pitao je, malo hladno, pomislila je. Zar nije znao da bi svakog trenutka trebalo da počne projekcija? A možda mu nije rekla za to.
„Je li sve u redu, dušo?”, pitala ga je sa majčinskom toplinom u glasu.
„Moramo da razgovaramo”, rekao je.
„Je li sve u redu sa decom? Da li se nešto dogodilo Magdi?”

„Deca su u redu”, reče kratko. „Mi moramo da razgovaramo.”
Ovo nije zvučalo dobro. Kroz glavu joj prolete hiljadu stvari koje su se možda dogodile. Možda je neko koga poznaje umro; možda su dobili pismo od Poreske uprave o nekim zaostalim porezima; možda su ga partneri izba-cili iz posla.... Podigla je pogled. Viktor Metrik je brzim korakom išao niz hodnik. Kako je to moguće da muškarci i majke imaju šesto čulo da pozovu u najgore moguće vreme?
„Pozvaću te kasnije. Posle projekcije”, rekla je, trudeći se da zvuči normalno, i prekinula vezu.
„Zdravo Vendi”, reče Viktor rukujući se sa njom „Drago mi je da te vi-dim Viktore. Svima nam je drago što si došao." Stajala je čudno na trenu-tak, pokušavajući da ga propusti, da bi on prvi ušao u salu za projekcije. Iako je ona žena, on je bio stariji i moćniji. Godine imaju prednost, a ne lepota, pomislila je. Ali nakon toliko godina u ovom poslu, još uvek nije znala kako da se ophodi prema ljudima kao što je Viktor Metrik – starim i sedim ljudima koji su na uticajnim mestima. Mrzela je muški autoritet. Svaki put kad se nađe oči u oči sa muškarcima poput Viktora, osećala se kao devojčica pred svojim tatom. Nije imala dobar odnos sa svojim ocem. On je bio rezervisan i nezainteresovan za nju kao da nikada nije očekivao da će nešto biti od nje (on je još uvek iznenađen da ona ima posao, i još više je bio šokiran kada je saznao koliko zarađuje – a kada je čuo da zarađuje preko tri miliona dolara godišnje, samo je prokomentarisao „Više stvarno ne razumem ovaj svet”). Niko je, sa druge strane, uvek znala kako da se postavi prema muškarcima poput Viktora. Upotrebljavala je suptilno laska-nje. Pričala je sa njima na njihovom nivou. Ponašala se kao jedna od njih. Vendi to nikada nije mogla. Ona nije bila „jedna od njih”, tako da je izgle-dalo besmisleno pretvarati se.
„Hoće li ovo biti hit Vendi?” pitao je. Viktor je bio jedan od onih ljudi iz korporacija koji su vam stalno ponavljali ime, navodno da biste se vi osećali važno, ali verovatno više da bi vas zaplašili podsećanjem da oni imaju savršeno pamćenje, a vi ne.
„Viktore", rekla je,"film će biti ogroman hit.”
„To je ono što volim da čujem kod svojih direktora. Entuzijazam”, reče Viktor, skupljajući desnu ruku u pesnicu i udarajući njom u levu šaku. „Haj’mo na teren!”
Vendi je ušla za Viktorom u salu za projekcije i sela u red iza njega. Ekran je zaživeo, dok je bela svetlost osvetljavala Viktorovu gustu, kratku sedu kosu koja je žutela. Vendi se zavali u sedište, pitajući se za trenutak, kako bi Viktor odreagovao kad bi mu prišla i rekla „Viktore, hajde da se igramo sa Barbikama!”


TAČNO STO JEDANAEST MINUTA KASNIJE, Tener Kol se nag-nuo i poljubio Dženi Kejdin u kočiji sa konjima, koji su jurili kroz Central Park. Vendi je videla kraj stotinu puta u sobi za montažu, ali je još uvek osećala isti nalet zadovoljstva koji je terao na suze, a to je nešto što publika oseti kada poveruje da je svet spašen snagom iskrene ljubavi.
Nasuprot mišljenju da su takvi završeci najlakši, zapravo je obrnuto – oni su najteži. Pravila su bila stroga: muškarac visokog društvenog statusa zaljubljuje se u ženu nižeg statusa, ali ženu koja vredi i zaslužuje ljubav. (Ili se zaljubljuje u devojku. Ovo je čak i bolje.) Pedeset godina feminizma i obrazovanja i uspeha nije puno pomoglo da se izbriše moć ovog mita, i Vendi se ponekad osećala nelagodno zbog činjenice da prodaje ove gluposti ženama. Ali da li je imala izbora? Ona je bila u biznisu u kome se prodaje zabava, a ne istina, a uostalom, koliko žena bi rado gledale suprotnu situaci-ju na filmu: da se žena visokog statusa (pametna, moćna, uspešna) zaljubi u muškarca nižeg statusa... i završi tako što se brine o njemu do kraja života?
Nema štanse. To jednostavno ne bi imalo isti efekat.
Šarlin se nagnula napred i potapštala Vendi po ramenu. „Želela bih da se ovako nešto dogodi i meni”, uzdahnula je, misleći na zaustavljen kadar poljupca Tenera Kola i Dženi Kejdin, za koji su već počele da stižu pohva-le.
„To se nama nikad neće desiti”, odgovori Majra prekomo. „Zar to do sad nisi shvatila?”
„Ali ja želim da mi se to dogodi”, usprotivi se Šarlin.
„Pa, i ja hoću jahtu i privatni avion, ali ne znači da ću ih dobiti”, pro-sikta Majra.
Svi su počeli da ustaju. „Ovo je fantastično, bejbi”, Tener Kol je povi-kao iz prednjeg dela sale.
„Svi ste odlično odradili posao”, reče Viktor Metrik. „Zaista, izuzetno. Seldene, šta ti kažeš? Hit?”
Vendi se nasmešila. Stomak joj se prevrnuo od brige pomešane sa stra-hom i besom. To je bio njen film, a ne Seldenov. Selden nije ništa imao sa njim, osim što je pročitao scenario i okrenuo par telefona da dobije Pitera Simonsona za reditelja. A sada je Selden stajao pored Viktora i rukovao se sa njim, ulizivački mu čestitajući, kao da je ovo Viktor postigao. Taj jebeni slabić Selden Rouz sa svojom kovrdžavom kosom i tim tupavim osmehom (neke žene u kompaniji su čak smatrale da je zgodan, ali im se Vendi oštro suprotstavljala) je pokušavao da dobije priznanje koje pripada njoj.
Stala je na prolaz direktno ispred Viktora i Seldena. Bilo je od ključne važnosti da obznani da je i ona prisutna. Nije često bila u istoj prostoriji sa Viktorom Metrikom, i morala je da iskoristi svaku moguću sekundu. Nakri-vila je glavu i smešila se Seldenu, pretvarajući se da ga sluša. Poznavala je Seldena Rouza godinama, od kada je, pre sto godina, bila u Los Anđelesu. Selden je bio poznat po tome što je bezobzirno ambiciozan. Pa, i ona je bila. I ona je imala snage za tu igru.
„Viktore”, rekla je ulagivački (od čega joj je bilo muka, ali moralo se), „Moram da ti čestitam na posvećenosti kvalitetu. U ovom filmu se vidi inteligencija Spleč-Vernera."
Viktorove oči se zasijaše – da li sjajem mentalne obolelosti, starosti ili kombinacijom oba – i on reče „Moja inteligencija, Vendi, ogleda se u tome što sam zaposlio najbolje ljude na svetu da vode moje kompanije. Oboje ste uradili izvrstan posao.”
Vendi se nasmešila. Krajičkom oka je videla da Dženi Kejdin i Tener Kol idu ka njoj. Za oko trideset sekundi, Dženi će joj biti za vratom ... a tada će se razgovor sa Seldenom i Viktorom završiti. Dženi će vapiti za pažnjom. Ona je bila filmska zvezda i bila je važnija od svega i svakoga.
„Hvala ti Viktore”, reče Selden, uhvativši Vendin pogled. „Vendi i ja zaista dobro radimo kao tim."
Vendi je skoro ostala bez daha od šoka, ali tada je samo zamrznula iz-raz lica u izveštačen osmeh. Znači to Selden planira. Iznenada joj je sve bilo kristalno jasno: Selden je želeo da inkorporira Parador u svoj odsek, Muvi Tajm. On je potajno planirao da upravlja i Paradorom kao njen šef – to je stvarno strašno! Pre tri godine, kada je Spleč-Verner kupio Parador i ona je postala predsednik, Selden Rouz nije želeo ništa da ima sa Paradorom.... to je imalo neke veze sa nečim užasnim, a što je vezano za njegovu bivšu ženu .... i čak su kružile glasine želeo da Parador propadne. Ali ona je preokre-nula situaciju tako što je uradila pet hit filmova za dve godine dok je Muvi Tajm kaskao za njom – nije ni čudo što je Selden željan krvi.
Dženi Kejdin joj je skoro prišla. Vendi je udahnula vazduh kroz nos, želeći da joj kiseonik omogući da brže razmišlja. Kad bi dozvolila Seldenu da mu ovo prođe pred Viktorom, on bi stavio svoje prljave prste u tu šuplji-nu i gurao i gurao dok ne napravi ogroman procep.
Morala je da mu prebije prste vratima.
„Selden mi je puno pomogao, Viktore”, reče Vendi, klimajući glavom prividno slažući se sa njegovim prethodnim komentarom. „Imali smo samo par sastanaka u vezi sa Pegavim prasetom, ali Selden nas je povezao sa Piterom Simonsonom, rediteljem.” Nasmešila se tako kao da je ceo uspeh filma zavisio od jednog telefonskog poziva. „Koji je fantastično odradio posao”, završila je misao.
Napravila je pauzu, čestitajući sebi na izvrsno izvedenom udarcu. Bilo je dovoljno što je stavila do znanja Seldenu da će, ako pređe crtu, imati rat, a istovremeno podsećajući Viktora da je istovremeno i glavna i timski igrač. I tajming joj je bio fantastičan, jer ju je već sledeće sekunde zagrlila Dženi Kejdin, što je značilo da je svaki razgovor koji nema veze sa Džejnin bio gotov.
Ven ... Dženi promrmlja zavodnički, „umorna sam. Hoću da dođem ve-čeras kod tebe na večeru. Hoćeš li da mi spremiš svoju čuvenu lazanju?”
Dženi, koja je bila visoka sto šezdeset i pet santimetara i oko šezdeset i dva kilograma (uključujući barem dva kilograma koliko su teški njeni im-planti za grudi od slanog rastvora, pomisli Vendi) izvila se elegantno kao zmija i ispružila dugu, belu ruku. „Zdravo, tatice”, rekla je, uzimajući Vik-torovu ruku i naginjući se ka napred da ga glasno poljubi u obraz. Viktor je sijao. Bože, hvala ti na Dženi, pomislila je Vendi. Ona je uvek znala sa koje stane vetar duva. „Obožavam ovo, tatice”, Dženi je oduševljeno hvalila film. Grupa je počela da se kreće ka liftovima.
„Vendi radi na novom scenariju za mene", Dženi je rekla Viktoru. Ima-la je krupne plave oči, a kada bi ih široko otvorila da nešto naglasi, niste mogli, a daje ne gledate. „Ali, ovaj filmje ozbiljan. Ima potencijala za Os-kara...."
„Dogovori se sa Vendi o tome", rekao je Viktor, tapšući je po ramenu. „Nikada ne dovodim u pitanje mišljenje mojih direktora.” Nasmešio se grupi i uputio se ka svojoj kancelariji.
Selden Rouz je pritisnuo dugme za pozivanje lifta. Sala za projekcije je zauzimala prostor od drugog do poslednjeg sprata. Imala je tajni lift koji je vodio do Viktorove kancelarije i prostorije za ručavanje, dok su kancelarije i razni odseci Spleč-Vernera bili ispod. Vendi je prva izašla iz lifta. Poljubi-la je Dženi u obraz i rekla joj da svrati do nje oko osam. Selden je stajao ispred lifta, nešto tražeći u svom mobilnom telefonu i Vendi se pitala da li je ljut. Ali nije je bilo briga. Sad kad ga je pokopala, mogla je da se ponaša velikodušno. „Čestitam Seldene, rekla je i dodala bez ironije, „na odlično obavljenom poslu.”
Selden ju je pogledao. „To je tvoj projekat”, rekao je sležući ramenima. Ovo je malo iznenadilo. Vendi je i ranije imala posla sa muškarcima kao što je Selden Rouz (filmska industrija ih je bila prepuna) i obično, ova vrsta suptilne borbe je vodila ka otvorenoj objavi rata. Ali, možda Selden nije takva ajkula, kako ga ljudi predstavljaju – a možda ga je jednostavno stavila na svoje mesto odakle je neće dirati bar nekoliko meseci. Bilo kako bilo – imala je dovoljno drugih problema. Dok je šetala hodnikom do svoje kance-larije na uglu, njen mobilni je počeo da pišti. Za dva sata joj je stiglo petna-est poruka, uključujući i pet poruka od Džoša, jedna od njene ćerke i tri od Šejna. Šta se to dešava sa njim? Verovatno mu je trebao novac. I jeste bio u pravu. Stvarno moraju da razgovaraju. Nije mu ona bankomat.
Okrenula je brzo biranje i pozvala ćerku na mobilni.
„Halo majjjjjjjka”, Magda reče produžavajući ,,j” da bi naglasila tu reč.
„Zdravo grofice kuči-ku”, reče Vendi.
„Mislim da ćeš morati da kupiš ponija za moi.”
„Moraću, ha?”, Vendi je upitala, ali više zadovoljna nego ljuta. Ovo je značilo da je Magdin čas jahanja sa Katrinom, Nikinom ćerkom prošao dobro, a čemu se nadala. Magda je bila tako čudna mala osoba. Bilo bi dobro za nju da ima nešto da radi sa društvom, nešto što bi joj bilo zabavno. A uostalom, koliko može da košta jedan poni? To je samo minijaturni konj, zar ne? Dve, možda tri hiljade dolara?
„Pronađi neke oglase za ponije na Internetu i razgovaraćemo kad do-đem kući”, reče Vendi.
Magda je ljutito uzdahnula. „Majjjjjjka. Tako se ne traži poni. Na Inte-netu.” Groza u Magdinom glasu je bila skoro opipljiva. „Moraš da ideš avionom u Palm Bič u svom privatnom avionu i tamo ima čovek koji ti donese najbolje ponije u zemlji ”
Isuse! Posle samo jednog časa jahanja pričala je kao da ide na Olimpi-jadu. Kako je naučila sve ove gluposti? „Dušice, nećemo kupiti ponija u Palm Biču”, Vendi reče strpljivo. „Sigurna sam da ćemo naći sasvim lepog ponija ovde... u Njujorku.” Da li je to moguće? Odakle su, dođavola, poni-ji? Ali mora da su svuda mogli da se nabave. Nakon svega, Njujork je stanište mnogih štetočina, ljudskih i ostalih.... i zar ovde ne žive svakakve vrste životinja i insekata za koje niko ne zna? „Pa, pričaćemo o tome kad dođem kući. Dženi Si dolazi na večeru.” „Koja Dženi”, upita Magda prave-ći se razmažena.
Vendi je uzdahnula. „Ona glumica dušo. Sećaš se. Jedna od tvojih omi-ljenih. Ona je bila Princeza Bockavi Nos u onom filmu koji ti obožavaš.”
„Ali, majjjjjjka, to je crtani film.”
„Ona je pozajmila glas”, reče Vendi predajući se. „Da li je tata kod ku-će?”
„Tata nije.”
„Vendin telefon je zazvonio. Šejn. „Tata je na drugoj liniji. Pozvaću te kasnije.” Šejn joj je slao poruku.
„Hoću razvod”, glasila je poruka.
To je bio takav očigledan vapaj za pažnjom da se Vendi skoro nasmeja-la. Šejn nikada ne bi mogao da traži razvod. Gde bi otišao? Šta bi jeo? Od čega bi kupovao one preskupe Dolče Gabana košulje koje toliko voli?
„Ne budi blesav”, napisala je, „volim te.”
„Ozbiljan sam.”
„Odloži malo razvod, Dženi Si dolazi na večeru.”

PEDESET SEDMA AVENIJA, BROJ PET bila je najprestižnija zgrada u distriktu robnih kuća. Smeštena u sredini bloka između Trideset devete i Četrdesete ulice, bila je uska zgrada opremljena sa diskretnom elegancijom. Sama zgrada je bila sagrađena od mermera i sjajna mesingana pokretna vrata vodila su u malo predvorje, na čijem zidu su se najazila sva najpozna-tija imena u modnoj industriji: Oskar de la Renta, Dona Karan, Ralf Loren – i, na sredini liste, Viktori Ford.
Bacivši pogled na svoje ime, Viktori uzdahnu i uđe u lift. Uselila se u zgradu pre četiri godine, iz neurednog potkrovlja u jednoj od poprečnih ulica, šaljući poruku modnoj industriji da je stigla. Njen studio je bio jedan od manjih – samo deo sprata, za razliku od tri sprata koliko je imao Ralf Loren, ali u modnoj industriji, polovina borbe je u poznavanju situacije. To je bio jedan od razloga zašto bi neki kreator mogao da bude na vrhuncu jedan dan, a bankrot sledećeg dana. Nikada neće zaboraviti ono popodne kada se vratila sa ručka i zatekla radnike koji vrše selidbe, i kada je saznala da je Viljem Maršal propao....
Ali Vili je imao investitore, podsećala se, dok su se vrata od lifta pola-ko zatvarala. Iznad vrata lifta nalazila se duga linija sa logotipima svakog dizajnera u zgradi – oni bi zasvetleli kada bi lift prošao taj sprat. Kružile su glasine da je Viljam još uvek zarađivao, ali ne dovoljno da zadovolji svoje investitore, tako da su oni presekli dotok novca. Njegov jedini zločin su bile tri klimave sezone jedna za drugom.
To i nju čeka, pomislila je besno. Plus, Viljem je bio na samom vrhu. A ona tamo nije ni stigla. Još ne.
Lift je zazvonio i logotip „Viktori Ford” ispisan slovima nepravilnog oblika zasvetle. Izašla je i napravila nekoliko koraka do vrata od neprovid-nog stakla na kojima se nalazio njen logotip. Oseti strah u stomaku. Zakup-nina za ovaj prostor je iznosila dvadeset hiljada dolara mesečno. To je bilo dvesta četrdeset hiljada dolara godišnje....
„Zdravo Kler”, rekla je veselo devojci na recepciji, kao da je sve u naj-boljem redu. Kler je bila mlada i lepa gradska devojka koja je još uvek bila oduševljena zato što je dobila posao iz snova u glamuroznoj modnoj indus-triji.
„Zdravo”, rekla je Kler radosno. „Kako ste putovali?”
„Odlično”, reče Viktori, dok je puštala da joj kaput sklizne niz ruke. Kler je načinila pokret da ga prihvati, ali je Viktori rukom pokazala da to nije potrebno. Njoj nikada neće biti prijatno da od zaposlenih traži da urade ono što bi svaka normalna osoba trebalo da radi sama.
„Kako je bilo u Japanu?"
„Vruće”, odgovori Viktori.
„Stigla su dva velika paketa za Vas”, reče Kler.
Viktori je klimnula glavom. Celog jutra je strepela da će paketi stići, još od razgovora sa gospodinom Ikitom i od kad je on još jednom izložio svoj brilijantni plan da unajme gospođicu Macudu da kreira. Ustvari, rekao je, ona je već uradila modele i oni će Vam stići danas. „Ne prihvatiti ne kao odgovor”, rekao je.
Sad je stvarno počinjala da ga mrzi. Zašto ranije nije uvidela koliko je taj čovek nervira?
„Hvala ti, Kler”, rekla je.
Preko puta stola recepcije, nalazilo se elegantni šourum, gde su kupci i slavne ličnosti mogli da vide kolekciju. Zidovi i tepih su bili prljavo roze boje, a sa tavanice su visila dva mala Bakara kristalna lustera. Trebalo je dve nedelje samo da bi se pogodila boja. Ideja da zidovi budu roze boje je bila brilijantna – roze je boja koja prirodno privlači žene i ona je lepo staja-la uz bilo koju boju kože – ali čista roze je obično bila katastrofalna Ako je suviše svetla, izgledala je detinjasto; dok je pogrešna nijansa tamno roze mogla da liči na antacid. Ali ova roza, pomešana sa nekim tonom bež boje, bila je savršena i stvarala je atmosferu koja je bila prefinjena i umirujuća.
U prednjem delu šouruma, stajala je poruka koja je bila veoma jasna: skoro ceo red uzoraka njene kolekcija za proleće-leto, koju je poslala Ni-manu Markusu u Dalas pre samo tri dana i koje nije trebalo da se vrate do kraja nedelje. Viktori srce siđe u pete.
„Kler?”,upita ona. „Kad je ovo vraćeno?”
„O”, reče Kler nervozno. „Vraćeno je jutros”
„Da li je Niman zvao?”
„Mislim da ne", reče Kler, ali dodajući optimistično, „ali ja sam morala da izađem do apoteke, pa je možda Zoi zapisala poruku.”
„Hvala”, reče Viktori, pokušavajući da zadrži nonšalantno ponašanje. Krenula je niz hodnik ka svojoj kancelariji, prolazeći sobu za šivenje, gde su četiri žene sedele za mašinama za šivenje; još dve sobe razdvojene odelj-cima za različite publiciste, asistente i stažiste; još jednu malu kancelariju za vezu sa medijima; i konačno do male kancelarije pozadi u kojoj je sedela Marša Zinderhof, ofis menadžer i knjigovođa. Maršina vrata su, kao i obič-no, bila zatvorena i na njima je stajao znak čuvaj-se-mačke-ubice. Viktori je pokucala i ušla.
„Zdravo”, reče Marša rutinski, podigavši oči sa kompjutera. Marša je bila samo par godina starija od Viktori, ali je bila od onih žena koje su izgledale srednjovečno još u gimnaziji. Zivela je u Kvinsu, gde je i odrasla, i imala je istog dečka već petnaest godina. Mašra je bila dosadna osoba, ali genije sa brojevima i Viktori je znala koliko je srećna što je ima. „Mogla bi da nađeš posao u nekoj velikoj knjigovodstvenoj firmi na Vol Stritu, Mar-ša”, jednom joj je rekla. „Verovatno bi imala sigurniji posao.”
„Moja najveća sigurnost je da su tvoje knjige dobro odrađene”, odgo-vorila je Marša. Marša nije volela promenu, i Viktori je znala da bi ona kod nje radila i za manju platu. Ali ona je bila čvrsto verovala u činjenicu da zaposleni rade onoliko koliko su plaćeni i da ljudi zaslužuju da budu plaće-ni onoliko koliko vrede. Marša je zarađivala sto hiljada dolara godišnje, plus pet procenata od profita.
„Mislim da ćemo imati problem”, reče Viktori sedajući na malu metal-nu stolicu na sklapanje ispred Maršinog stola. Marša je mogla da ima veću kancelariju i lepši nameštaj, ali je rekla da joj se dopada ova kancelarija ovakva kakva je – jeftina i neuredna – jer je to rasterivalo posetioce.
„Aha”, Marša je klimnula glavom, uzimajući žvaku iz gornje fioke sto-la.
„Sranje”, reče Viktori. „Nadala sam se da ćeš mi reći da sam sve umis-lila i da ne treba da brinem i da će sve biti u redu.”
„Sve si umislila”, reče Marša, „brzo žvaćući. „Ti sve znaš i bez mene”. Pritisla je par dirki na tastaturi. „Ako od Japanaca dobijemo isto kao i proš-le godine, izvući ćemo se. Ali su prodaje u robnim kućama opale za pedeset posto od prošle godine.”
„Jao”, uzdahnu Viktori.
„Mnogo, zar ne?”, reče Marša klimajući glavom. „Skotovi. To nas je unazadilo za tri godine.”
„A šta ako i Japan bude propast....?"
„To ne bi bilo uopšte dobro”, reče Marša. „To je dva miliona i sedam-sto hiljada dolara prošlogodišnjeg profita. To ne bismo smeli da izgubimo.”
„Skotovi”, reče Viktori. Marša je pogleda radoznalo, a Viktori iznena-da pripade muka.
„Ima i nekih dobrih vesti”, reče Marša. Progutala je žvaku i uzela još jednu. Marša je jela žvake kao da su prava hrana i Viktori se stresla pri pomisli na šta li izgleda utroba ove žene. „Sećaš se asesoara koje si uradila prošlog proleća za djuti fri radnje? Do sad, od njih imamo profit od pet stotina i osamdeset devet hiljada dolara, a, čeka nas barem pet meseci užas-nog vremena. ”
„Čizme i kišobrani”, reče Viktori. „Ko bi se tome nadao?”
„To su stvari koje su ti potrebne kad putuješ i kad zaboraviš nešto da spakuješ. A tada je zaista teško naći slatke kišobrane.”
Viktori je klimnula glavom, trgavši se na reč „slatki”. Da li će ikada pobeći od te reči? „Viktori Ford je tako slatka!”, napisala je vaspitačica u obdaništu u njenoj prvoj knjižici sa ocenama. Ta ju je reč pratila celim putem od Minesote do Menhetna. „Slatko! Slatko! Slatko!”, bio je naslov njenog intervjua u novinama Vimins Ver Dejli. Nikada nije mogla da ga se otarasi.
Slatko, pomisli sa gađenjem. Drugim rečima, ne predstavlja pretnju za ozbiljne kreatore. Prijatno, ali nedovoljno da bi bilo shvaćeno ozbiljno.
„Kolekcija proleće-leto nije tako slatka”, reče.
„Ne, Boga mi. Nije.” Marša ju je gledala direktno u lice.
„Šta misliš o njoj? Iskreno.”, upita Viktori, mrzeći sebe što ispada ne-sigurna pred Maršom.
„Mislim da je .... drugačija”, reče Marša nevoljno. „Ali stvarno, znaš,” progutala je još jednu žvaku, „duge suknje nisu tako praktične. Naročito ako ideš podzemnom svaki dan.”
Viktori je klimnula glavom. Osetila je grižu savesti. Izneverila ih je sve pokušavajući da uradi nešto drugačije, čak je uspela da razočara i vemu Maršu.
„Hvala”, rekla je ustajući.
„Šta ćemo da radimo?” upita Marša.
„Nešto ćemo smisliti”, reče Viktori, sa više samopouzdanja nego što je to stvarno mislila. „Uvek nešto smislimo.”
Otišla je niz hodnik do svoje kancelarije.
Njen radni prostor bio je smešten na sunčanom uglu sa prednje strane zgrade, gledajući na Sedmu aveniju. Bilo je bučno, ali je vredelo zbog svetla. Prostor je bio skroz praktičan i u njemu se nalazio ogromni radni sto i dugačak, uzak sto za crtanje. Jedan zid je bio prekriven plutom, na kome su stajali prikačeni dizajni u različitim fazama razvoja. Na sredini sobe je bio jedan ustupak glamuru: četiri art deko stolice iz kuće u Palm Biču, prekrivene belom kožom, ispred stočića za kafu od kovanog gvožđa i stak-la. Stočić je bio prekriven časopisima i novinama, a na vrhu te gomile su stajale dve velike koverte na kojima je srebrnim flomasterom bilo pažljivo ispisano njeno ime.
Ona je jauknula i sela na jednu od tih stolica, otvarajući koverte.
U njima je bilo nekoliko crteža na debelom belom papiru za skiciranje. Pregledala ih je na brzinu, a zatim ih vratila na gomilu, naslonivši se na stolici i zatvarajući prstima oči. Kao što je i očekivala, crteži gospođice Macude su bili grozni.
Spustila je ruke sa lica i otvorila drugu kovertu. Srebrni natpis joj se iz-nenada učini zloslutan. Okrenula je kovertu da ga ne bi gledala i otvorila je.
Ovi crteži su bili još gori od prvih. Provela je veći deo svog života gle-dajući u crteže, analizirajući ih, pokušavajući da otkrije šta nije u redu sa njima, i kako bi mogla, promenom proporcija za samo par milimetara, nešto da učini boljim i estetski prijatnijim. Trebalo joj je samo par sekundi da vidi da su crteži gospođice Macudo bili očajni.
Stavila ih je na vrh gomile i ustala, tresući se od besa. Ovo je bila uvre-da. Ova devojka uopšte nije imala talenta i, pokušavajući da kopira njen stil, uzela je detalje njene robne marke i pretvorila ih u parodiju. Tako će biti. Gospođica Macuda je upravo donela odluku umesto nje. Pre dosta godina, Niko je rekla Viktori nešto što nikada nije zaboravila, i gledajući crteže gospođice Macudo, setila se njenih reči: „Kad je u pitanju posao, moraš da zapamtiš jednu stvar. Radi onako da možeš sebe da pogledaš u ogledalu ujutru kad se probudiš. Naravno, trik je u tome da razumeš šta smeš, a šta ne smeš da tolerišeš u svom ponašanju.” Nije bilo šanse da bi mogla da se pogleda u ogledalu, znajući da tamo negde postoje dizajni sa njenim ime-nom na njima.
Ona nikada ne bi kreirala nešto tako očajno.
Reći će ona gospodinu Ikitou dve-tri reči. Trpela je dovoljno njegovog maltretiranja. Može da je podrži i da rizikuje sa njenom linijom za proleće-leto, ili može da ima prazne radnje Viktori Ford...
Pogledala je na sat. Sada je oko jedan ujutru u Tokiju; suviše je kasno da sad pozove. I gospodin Ikito nije bio njen jedini problem. Izgledalo je da su se i robne kuće – hleb nasušni u poslednjih dvadeset godina – okretale protiv nje.
Za trenutak, zamislila je kako zove svakog koga poznaje u svetu mode i kako viče na njih, ali bes nije imao efekta ako ste žena. Kada bi pokazala kako je povređena i besna lošim prijemom njene kolekcije, svi bi rekli da je ogorčena i gotova. Samo se gubitnici žale zbog svojih neuspeha i nesreće, okrivljujući svakoga osim pravog krivca – sebe.
Prišla je zidu od plute i pregledala svoje originalne crteže kolekcije proleće-leto. Uprkos kritikama, ona je i dalje mislila da su modeli divni; smeli, originalni i novi. Zašto to nije mislio i ostatak sveta? „Znaš Vik”, Vendi joj je rekla za ručkom, „videla sam da se ista stvar dešava reditelji-ma, glumcima i piscima. Čim doživiš uspeh, svet želi da te stavi u kutiju i obeleži. Kad pokušaš da uradiš nešto drugačije, ti si odjednom pretnja. Prvi instinkt kritičara je da te ubiju. A pošto ne mogu bukvalno da te ubiju, oni rade drugu po redu okrutnu stvar – žele da ti ubiju duh. „Lako je izaći na kraj sa uspehom", Vendi je nastavila, grickajući list zelene salate, „pravi test je kako ćeš izaći na kraj sa neuspehom.”
Viktori je i ranije doživljavala neuspehe, ali tada nisu bili bitni. Pred nju nisu postavljena tolika očekivanja, niti su njeni neuspesi bili tako javni. „Imam osećaj kao da mi se svi smeju iza leđa.”
„Znam”, reče Vendi klimajući glavom. „To je grozan osećaj, ali moraš da znaš da ti se niko ne smeje iza leđa. Ljudi su suviše zaokupljeni sobom da bi obratili pažnju na tebe ...”
„Hej!” Njena asistentkinja, Zoi je uletela u sobu. „Sendi Berman iz Ni-man Markusa je na telefonu. Kler je rekla da si ovde, ali nisam mogla da te pronađem."
„Bila sam kod Marše”, reče Viktori.
„Da joj kažem da nisi tu?” upita Zoi, osećajući njeno oklevanje. „Ne, uzeću vezu.”
Sela je za sto. Ovo će biti neprijatan razgovor, podjednako težak za Sendi i za nju. Sarađivala je sa Sendi deset godina i često su govorile kako su odrasle zajedno u ovom poslu. Pripremila se na najgore i podigla slušali-cu. „Sendi! Zdravo”, rekla je kao da je sve u redu.
„Mora da si mrtva umorna”, Sendi je prijatno promrmljala. „Bila si na putu, jel’ tako?”
„Da, u Japanu, Dalasu, Los Anđelesu, uobičajena ruta”, reče Viktori. „Ali, nisam previše umorna. Kako si ti?”
„Sad kad je gotova Nedelja mode, mnogo sam bolje.”
Pročitale su misli jedna drugoj i nasmejale se, a zatim je nastupila pau-za. Viktori je došla u iskušenje da je ispuni, ali je pustila Sendi da obavi prljavi deo posla.
„Ti znaš da te mi iz Nimana obožavamo”, počela je Sendi.
Viktori je klimnula glavom, ali je ćutala, jer joj je u grlu zastala knedla.
„I meni se lično mnogo dopala tvoja kolekcija za proleće-leto", rekla je. „Ali je opšte mišljenje da se neće tako dobro prodavati kao tvoje prošle kolekcije.”
„Stvarno?”, reče Viktori, glumeći da je iznenađena. „Iskreno rečeno, Sendi, mislim da mi je to najbolja kolekcija koju sam ikada napravila.” Namrštila se. Mrzela je što je morala da prodaje i sebe ljudima iz robnih kuća. Ali, nije jednostavno mogla da legne i umre. „Jeste daje malo druga-čija ....”
„Ja ne kažem da nije divna”, Sendi joj upade u reč. „Ali postoji opšta zabrinutost u pogledu toga ko će je nositi. Da se ja pitam, to ne bi bio prob-lem. Ali naše mušterije su konzervativnije nego što misliš.” „Razumem zašto su uplašeni", reče Viktori saosećajno. „Ali ljudi se uvek plaše novih stvari. Stvarno mislim da bi trebalo da daš šansu kolekciji. Mislim da ćeš se iznenaditi.”
„Ja znam koliko si ti talentovana – to se ne dovodi u pitanje”, reče Sen-di umirujući je. „Dobra vest je da ćemo ipak uzeti deset komada.”
„To je tako mnogo, od trideset šest..”
„Znam da obično uzimamo više”, Sendi se složila sa njom, „ali ova se-zona je teška za prodaju. Da budem iskrena Vik, morala sam da se izborim sa njima i za ovih deset."
Knedla se spuštala bolno niz jednjak, smeštajući se u sred grudi. „Zais-ta cenim tvoj trud, Sendi”, rekla je hrabro.
„Slušaj Vik, mi smo uvek imali divnu saradnju sa tobom i znam da će-mo još dugo sarađivati u budućnosti. Svi s nestrpljenjem očekujemo tvoju kolekciju za jesen-zimu”, reče Sendi, kojoj je očito laknulo što je saopštila loše vesti.
Ako još uvek budem u ovom poslu, pomisli Viktori pesimistično.
Nekoliko sekundi je samo sedela, pokušavajući da upije ono što joj je Sendi upravo saopštila. Poruka je bila prilično jasna: bolje bi bilo da radi onako kako je radila ranije, ono što je sigurno ili je gotova.
„Ali ja ne želim tako da radim”, rekla je naglas.
„Neka žena je na telefonu”, reče Zoi, nakrivivši glavu kroz poluotvore-na vrata.
Viktori je gledala u očajanju.
„Elen nešto? Iz neke ženske kancelarije, neke Lin možda?”
„Lina Beneta?”,upita Viktori.
„Može biti", reče Zoi.
„Hvala”, reče Viktori kratko. Naravno, njoj nije smetalo kad Zoi nije umela da zapamti ljudima imena. Ali to je podjednako i njena greška – ona je bila tako ležerna i dobra, a rezultat takvog njenog ponašanja je taj da njeni asistenti nikad nisu radili posao kako treba.
„Je li on onaj stari milijarder?” upita Zoi sa izrazom gađenja na licu.
Viktori je uzdahnula i klimnula glavom. Za devojku kao što je Zoi, Lin Benet je verovatno izgledao užastno star. Iznenada se ponadala da Elen zove da otkaže sastanak, a i da ne zove zbog toga, Viktori je razmišljala da ona otkaže. Nije mogla da izlazi sa muškarcem poput Lina Beneta sada kada se njen ceo život raspada. A čak i da je na vrhu karijere, u čemu je poenta u izlasku sa njim? To je gubljenje vremena, a Lin Benet će sigurno ispasti matori smarač...
„Zdravo Elen”, rekla je.
„Upravo sam razgovarala sa Linom i on je rekao da će otvarenje u Vit-niju biti odlično”, reče Elen „Pozvaću Vas nekoliko dana radije da potvr-dim.”
„U redu”, reče Viktori, suviše slaba da bi se usprotivila.
Spustila je slušalicu, znajući da je načinila grešku. Nije čak ni otišla na sastanak, a već je znala da će Lin Benet da je davi. Zar njegovi asistenti nisu imali pametnija posla od organizovanja njegovog društvenog života?"
Ali tako su se ponašali bogataši. Pretvarali su asistentkinje u zamene za suprugu.
Ustala je i došla do dugačkog stola za crtanje. Uredno složene u des-nom uglu bile su skice koje je započela za jesenju kolekciju. Uzela je jednu i gledala u nju kritički.
Linije kao da su se zamagljivale ispred njenog lica i ona je počela da paniči. Nije mogla da proceni da li je skica dobra ili ne. Spustila ju je i uzela drugu, jednu od svojih omiljenih. Gledala ju je, odmahujući glavom. Nije znala. Jednostavno više nije znala. Ovo se nikad ranije nije desilo. Bez obzira na to koliko joj je loše išlo, uvek je mogla da se osloni na svoj ukus i svoje instinkte. Ako je oni sad izdaju, mrtva je. „Vik?”
Trgla se. Zoi je opet ušla u kancelariju. „Opet ona žena. Iz Linove kan-celarije?”
Isuse, pomisli. Ljutito je došla do telefona i podigla slušalicu.
„Da, Elen”, reče strogo.
„Izvinite što Vas uznemiravam”, reče Elen, „ali upravo sam razgovara-la sa Linom i on bi želeo da zna da li Vam odgovara Ciprijani, za večeru posle otvaranja.”
„Nisam znala da idemo i na večeru”, rekla je Viktori.
Elen je snizila glas. „On obično ne ide na večeru na prvom sastanku, ali očigledno da je veoma zainteresovan za Vas.”
„Stvano?”, upita Viktori, razmišljajući cinično da, ako je to stvarno is-tina, zainteresovanost nije obostrana. Ali, on verovatn ne čita modne maga-zine.
„Ako nemate vremena, u redu je", Elen reče, „reći ću mu da imate oba-veze posle."
Viktori je razmislila za trenutak. Verovatno joj ništa neće škoditi da bude viđena sa Linom Benetom sad. To bi dalo ljudma novog materijala za ogovaranje, skrećući im pažnju sa njene katastrofalne kolekcije. Mrzela je da bude tako sračunata kad su u pitanju veze, ali ponekad moraš da uradiš sve da spaseš svoj posao. Uostalom, ne znači da mora da spava sa njim.
„Recite Linu da ću vrlo rado večerati sa njim”, rekla je.

„SVE ŠTO ŽELIM JE LJUBAV”, rekla je Dženi Kejdin uzdišući dra-matično.
„To i Oskara”, rekla je Vendi znalački.
Ona i Dženi su sedele na kaučima u dnevnom boravku potkrovlja, pile su belo vino i pušile cigarete. Dženi je bila kao i većina poznatih glumica: u javnosti je pričala kako ne pije i ne puši, ali je u tome sa zadovoljstvom uživala u privatnom životu. Vendi je sumnjala da Dženi puši i marihuanu, ali nije bila sigurna u to – i ona i Šejn su još uvek pušili po par komada godišnje. Namrštila se i pogledala na sat. Bilo je pola deset. Dođavola, gde je Šejn....?
„Ako ti ne možeš da pronađeš ljubav, ne znam ko može?”, dodala je Vendi, uzimajući gutljaj vina. Ovaj komentar je trebalo da umiri Dženi, koja je smatrana jednom od najlepših žena na svetu, ali koja nije imala vezu preko tri godine, što nije uopšte iznenađivalo Vendi. Nije bilo lako zabav-ljati se sa filmskom zvezdom. To je mogla samo neka posebna (bolesna, pomisli Vendi) vrsta ljudi koja ustvari uživa da je prate paparaci. Zatim, filmske zvezde su stalno bile na putu. Svaka lokacija bi postajala kao jedna napeta porodična jedinica, sa svim intrigama i dramama. U životu filmske zvezde nije zaista bilo mesta za bračnog druga, i to je nešto što bi muškarci brzo shvatili.
„Ti si tako srećna što imaš Šejna”, reče Dženiv.
„Da, pa...”, Vendi je krenula nešto da kaže. Šejn nije došao kući na ve-čeru, što uopšte nije ličilo na njega i nije se javljao na mobilni. Počela je da se oseća nervozno. Ostavila mu je dve poruke, ali nije htela i dalje da mu dosađuje, jer, ako je stvarno popizdeo zbog nečega, to bi samo pogoršalo situaciju. Šejn je još uvek bio sposoban da se ponaša kao đvadesetpetogodi-šnjak kome treba „prostora”.
Tajler je ututnjao u sobu kao teretni voz. „Dosadno mi je”, izjavio je.
„Trebalo bi da si u krevetu ti mali čoveče", reče mu Vendi, delimično prekomo. „Već je pola deset.”
„Neću”, reče on.
„Hoćeš”, insistirala je Vendi.
„Neću!" viknuo je. Bože, bio je u tako zahtevnom uzrastu. Magda je bi-la tako dobro dete kad joj je bilo šest godina. Zgrabila ga je za ruku i po-vukla ga ka sebi, gledajući ga pravo u oči. „Ponašaš se kao kreten pred Dženi. Hoćeš li da ona misli da si kreten?”
„O, meni ne smeta”, rekla je Dženi veselo.
„Ideš li u krevet?”, upitala je Vendi.
„Oslobodio se njenog stiska. „Neeeeeeee”, rekao je izazivački, trčeći oko kauča.
„Izvini zbog ovoga”, Vendi je rekla Dženi, ustajući. Sad kad mu je na-redila da ide u krevet, morala je da ga smesti u krevet.
Gde je, dođavola, Šejn?
„Ne obraćaj pažnju na mene”, rekla je Dženi, sipajući ostatak vina u svoju čašu. Držala je praznu flašu. „Otvoriću još jednu flašu vina.”
Vendi joj je klimnula glavom, jureći Tajlera. U sebi je režala. U nor-malnim okolnostima, ne bi joj smetalo što je Dženi ostala. Ali, u normalnim okolnostima, Šejn nije naprosto nestajao. O, Bože. Šta ako je počeo da se drogira ....?
Uhvatila je Tajlera od pozadi i podigla ga, dok je on šutirao nogama i vrištao. Odnela ga je u njegovu sobu.
Sve dečje sobe su bile improvizovane sobe sa gipsanim zidovima. Vo-lela bi da živi u pravom stanu sa pravim zidovima, ali Šejn je insistirao da žive u potkrovlju zato što je to „kul”. S vremena na vreme su razgovarali o tome da bi trebalo da srede stan ili da se presele, ali ona nije imala vremena, a Šejn bi dobio ospice svaki put kad bi se pomenuli građevinci ili agenti za nekretnine. I tako su jednostavno nastavljali da žive ovako i svaki dan je potkrovlje izgledalo sve više oronulo.
Spustula je Tajlera na krevet. On je krenuo da skače gore dole. A gde je Šejn? On bi obično stavljao Tajlera u krevet, a ona bi zatim došla i poljubila ga za laku noć, ako je kod kuće. Ponekad je morala da bude na lokaciji gde se snima film i, čak iako to nikome ne bi priznala, osim možda svojim najboljim drugaricama, ponekad bi se osetila veoma srećnom što je sama, ostvarena osoba koja živi sama bez porodice koja je prilepljena za nju kao neki dodatak.... Tajler je rukama poklopio uši i počeo da vrišti.
„I ja se baš tako osećam”, reče Vendi, hvatajući ga za prednji deo košu-lje. A on je zatim zamahnuo i udario je. Pravo u lice. Pesnicom.
Vendi je stajala razrogačenih očiju i otvorenih usta od šoka. Njena prva pomisao je bila da nikako nije mogao to da uradi namemo. Ali sada je ponovo krenuo da je udari, mašući svojim mršavim malim rukama. Nije mogla da veruje. Čula je za dečake koji udaraju mame (čula je da to rade čak i adolescenti). Ali nikada nije ni sanjala da će se njen rođeni sin okrenu-ti protiv nje, da će je njen šestogodišnji sinčić maltretirati kao da je neka čistačica.
Došlo joj je da zaplače. Bila je povređena. Ranjena. Evo ga tu, čak nije ni prikriveno, nepoštovanje muškaraca prema ženama koje traje milionima godina i njihova ubeđenost da imaju pravo na to....
Odjednom ju je ispunio nezadrživ bes. Mrzela je malog skota. Krenula je da diše ubrzano. Zgrabila ga je za zglobove ruku i držala ga. „Nemoj da si ikada više udario mamu!" rekla je, gledajući ga pravo u lice. „Jesi li me razumeo? Nikada više!”
On je izgledao .... zbunjeno. Kao da nije razumeo šta nije u redu. Vero-vatno i nije, pomisli Vendi, puštajući mu ruke.
„U krevet Tajler. Odmah!’ rekla je oštro.
„Ali....”, spremao se da protestvuje.
„Odmah!" povikala je.
On mirno leže u krevet obučen. Baš je briga. Šejn može posle da mu obuče pižamu. A može i da spava obučen. Neće mu ništa faliti.
Izašla je iz sobe i zatvorila vrata za sobom. Još uvek se tresla od besa. Stala je i prekrila šakom usta. Suze su joj navrle na oči. Volela je svoga sina. Stvarno ga je volela. Naravno da je volela svu svoju decu. Ali možda je loša majka. Tajler ju je očigledno mrzeo.
Nije mogla da podnese ove emocije. To znači imati decu. Beskrajne, beskrajne emocije. A mnoge od njih nisu veoma prijatne.
Osetila je ogromnu grižu savesti.
Krenula je ka dnevnoj sobi. Iz perspektive uskog hodnika, videla je uo-kvirenu figuru Dženi u dnevnoj sobi, kao fotografiju prelepe devojke. Njena talasasta kosa je bila nemarno skupljena pozadi; njene duge noge su se veličanstveno pružale ispred nje. Za trenutak, Vendi ju je mrzela. Mrzela je zbog njenog slobodnog života, zbog onoga sa čim Dženi nije morala svako-dnevno da se bori. Da li je znala koliko joj je život lak?
Vendi je skrenula ka kuhinji, otvorila frižider i izvadila flašu votke.
Zašto je uopšte rađala decu, pitala se, sipajući votku u malu čašu i is-kapila je. Da nije imala decu, ona i Šejn verovatno više ne bi bili zajedno. Ali to nije bio stvarni razlog. Zalupila je vrata od frižidera na kojima su stajali dečiji crteži, baš kao što je su na frižideru u kući njenih roditelja stajali njeni ručni radovi i radovi njeno četvoro mlađe braće i sestara. Imala je decu jednostavno zato što je to bilo najprirodnija stvar – ona nikad nije čak ni razmišljala o tome da ne želi decu. Čak i kad je sama bila dete, kao što je Magda sad, sećala se da je razmišljala o tome da jedva čeka da bude „odrasla” (da ima dvadeset i jednu godinu), tako da može da ima decu (mora da joj je majka rekla da su to godine kad žene mogu da imaju decu) i nije mogla da dočeka ni da počne da upražnjava seks. Počela je da se ljubi sa dečacima kad joj je bilo trinaest godina, a nevinost je izgubila sa šesnae-st. Obožavala je seks. Svršila bi čim bi neki dečko ušao u nju.
„Da li je sve u redu?” doviknula je Dženi.
„Da, sve je u redu”, rekla je Vendi, smirujući se i ulazeći u dnevnu so-bu. Mora da se tuca sa Šejnom noćas. I to kako kako treba. Proteklih neko-liko meseci, Šejn je postao veoma lenj u seksu ili je možda samo bio raz-mažen. On ju je puštao da mu popuši, a onda bi se samo okrenuo na drugu stranu i zaspao. To joj je stvarno smetalo, ali nije htela da ga previše maltre-tira. Kada ste u braku toliko dugo, shvatite da parovi prolaze kroz različite faze...
Čula je kako se ključ okreće u bravi i svet se opet vrati u normalu.
Šejn je ušao u dnevnu sobu u svom uobičajenom dečačkom raspolože-nju. Još uvek je bio malo osunčan od Božičnog odmora koji su proveli u Meksiku, a obrazi su mu bili crvenkasti od hladnoće. U njemu je uvek bilo nečeg ukusno muškog, zbog čega ste imali osećaj širenja neke energije kada bi on ušao u kuću. Kao da je vazduh počinjao da se širi, a kuća da biva ispunjenija...
„Ćaos”, reče, prebacujući kaput preko stolice.
„Šejn, dušo", reče Dženi tapšući jastuče pored nje. „Baš smo pričale o tebi.”
„Stvarno?”, reče, bacajući pogled na Vendi. Na sekundu su im se susre-le oči. Bilo je nečeg teškog u njegovom pogledu, ali je Vendi odlučila da to ignoriše. Verovatno je osećao grižu savesti zato što je propustio večeru i očekivao je da će ona da mu prebacuje zbog toga. Pa, razočaraće ga. Ignori-saće činjenicu da kasni; neće ga čak ni pitati gde je bio.
„Pričali smo o tome kako je Vendi srećna što te ima”, reče Dženi zavo-dnički.
Šejn se sledio. „Ima li još vina?”, upita on.
„Ima na tone vina”, reče Vendi, „ako si se setio da ga naručiš.” Iznena-da je osetila potrebu da istakne svoj autoritet u ovoj situaciji.
„Pa, nisam”, reče Šejn.
„Pa, onda nije bitno”, reče Vendi. Osetila je malu grižu savesti, tako da je ustala i otišla do kuhinje, gde je uzela čašu i sipala Šejnu vino.
„Hvala”, reče gledajući je hladno, kao da je stranac.
„Naš film će biti hit”, reče Dženi naginjući se ka njemu i dodirujući ga po nozi. „Da li ti je Vendi rekla?”
„Naravno da će biti hit", reče Šejn, uzimajući gutljaj vina. „Biće hit jer ti glumiš u njemu.”
Dženi je otišla četrdest i pet minuta kasnije. Šejn ju je ispratio do auta. Kad se vratio, na stan kao da se spustila neka jeza.
Ne gledajući je, otišao je u kuhinju i sipao sebi čašu votke. „Šta to ra-diš?”, upita ga Vendi. Želela je da ga dodirne, da sve ispravi, ali on je podi-gao zid oko sebe. Odustala je. „Ne znam koji je tvoj problem Šejn”, rekla je. A zatim ju je ophrvao bes. „Ali predlažem ti da ga prevaziđeš.”
Uzeo je gutljaj votke i spustio pogled na pod. „Nisam se šalio, Vendi. Želim razvod.”

4

JADNA VENDI, POMISLILA JE VIKTORI PO HILJADITI put ove nedelje.
Prošlo je punih deset dana otkako je Šejn izjavio da želi razvod i iselio se iz stana. Vendi je zvala u pola dvanaest to veče, pijana iju šoku, i Viktori je samo ogrnula kaput preko pidžame i došla do nje. Šejnovo ponašanje je bilo neobjašnjivo i stan je bio u haosu. Magda je ustala iz kreveta i zahteva-la da zna šta se dešava, a beba je, osećajući da nešto nije u redu, pokušavala da sisa, iako je bila odvojena od sise već godinu dana. Vendi nije imala mleka, ali ju je pustila da sisa, misleći da će se beba od toga umirili, i bila je u pravu. „Pogledaj me”, uzviknula je, sedeći na kauču sa otkopčanom košu-ljom i jednom stranom brushaltera skinutom i bebom zakačenom za brada-vicu. „Pogledaj moj jebeni život. Radim sedamdeset sati nedeljno i moj muž me je upravo napustio bez ikakvog razloga. Kako mi se, jebote, ovo desilo?”
Viktori je zabrinuto pogledala Vendi. „Nećeš da mi završiš kao Sara Ketrin?”
Na sreću, ovo je nasmejalo Vendi.
Sara Ketrin je bila osnovni primer određene vrste devojke koja je došla u Njujork, bila uspešna jedno vreme, a zatim bila živa zakopana. Ona je grabila rukama i nogama da bi se popela na vrh hotelijerskog biznisa i Bonfajer je čak objavio priču o njoj na šest strana. Ali jedne večeri, sa veoma malo znakova upozorenja, poludela je i jedno jutro u četiri sata otišla da razgleda izloge na Petoj aveniji potpuno gola.
„Nikad neću razumeti zašto je Sara Ketrin poludela”, Viktori reče Ven-di. „Ponekad se uplašim. To se svakome može desiti.”
Vendi je uzdahnula. Beba je još uvek bila zakačena za njenu bradavicu. „Ona je bila luda oduvek, ali je bila uspešna, pa to niko nije primećivao. Uspela je da to sakrije."
„Ko je Sara Ketrin?", upita Magda.
„Neko ko ne želiš da postaneš kad porasteš”, odgovorila ie Viktori.
„Ja ću kad porastem da budem kao moja majjjjjka”, rekla je Magda svojim karakterističnim čudnim načinom govora. „Biću kraljica i stalno ću da naređujem radnicima i da ih maltretiram."
Vendi i Viktori se pogledaše. „Mama ne maltretira ljude, draga. Ona samo kaže ljudima šta da rade. To joj je posao.”
„Naređivala si tati. Svi kažu da je on to voleo, ali zato je otišao.” Vikto-ri je uspela da stavi Magdu u krevet, ali samo zahvaljujući obećanju da će joj dozvoliti da dođe u njen šourum. Sirota Magda je bila u tom užasnom dobu, između detinjstva i adolescencije. Bila je punačka i počele su da joj rastu grudi. Vitkori se sažali na nju, ali šta se tu može?
Jadna Vendi, još jedanput pomisli, gledajući kroz prozor.
Sedela je na zadnjem sedištu moćnog sportskog Mercedesa, osećajući se pomalo kao jagnje koje vode na klanje. Ova zver od auta je pripadala Linu Benetu i poslata je specijalno po nju. Ona je pokušala da objasni da može sama da dođe na sastanak, ali ju je Elen, Linova asistentkinja, molila da prihvati auto. „On će se naljutiti na mene ako budete odbili", rekla je.
Lin Benet, razmišljala je. Eto dobrog primera osobe koja voli da nare-đuje.
Uzela je telefon i nazvala Vendi.
„Stvarno”, rekla je Vendi, glasom koji je bio malo nejasan, jer istovre-meno pričala i jela. „Toliko sam bila zauzeta ova dva dana, da nisam imala vremena da razmišljam o Šejnu. Zar to nije bolesno?”
„To je dobro”, reče Viktori. „Bez obzira šta se dogodi sa Šejnom, ba-rem imaš svoju karijeru. I svoju decu.”
„Niko mi ne veruje, ali ja sam uverena da će se vratiti."
„Ti ga najbolje znaš”, rekla je Viktori. Vendi je, pomisli ona, ili hrabra ili glupa. A možda je oboje. Šejn će se verovatno vratiti. Gde bi inače otiša-o? Nije imao novca, osim ako nije našao neku drugu ženu da se brine o njemu. Viktori je pazila da joj se ovo slučajno ne omakne ili da slučajno ne pokaže Vendi šta zaista misli o Šejnu. Ako se oni pomire, ne želi da njeno mišljenje o Šejnu bude problem u njenom odnosu sa najboljom drugaricom. „Da li ste se čuli danas?"
„Juče”, Vendi reče bez dodatnih detalja.
„Kaže da razmišlja. Tako da se trudim da ga ostavim na miru.” „Vero-vatno prolazi kroz krizu srednjeg doba. Ove godine puni četrdeset, zar ne?”
„Aha”, reče Vendi. „Jebeni muškarci. Zašto je njima dopušteno da ima-ju krizu srednjeg doba, a nama ne? Jednoga dana ću dići ruke od svega i otići u Indiju na duhovno putovanje. Pa da vidim kako će to da mu se svidi. Gde si ti?” pitala je.
Viktori je pogledala u vozačev potiljak. „Imam onaj sastanak. Sa Li-nom Benetom”, prošaputala je. „Trenutno sam u njegovim kolima."
„Sigurna sam da ćeš se lepo provesti”, Vendi je rekla, dodajući ogorče-no, „on barem može da plati večeru, ali verovatno mora da uzme Vijagru pre seksa.”
„Misliš?” upita Viktori. Nije otišla tako daleko u svojim razmišljanjima o Linu Benetu.
„Svi ti tipovi uzimaju Vijagru. Opsednuti su njom. Naročito ti holi-vudski tipovi”, reče Vendi sa gađenjem. „Znam da Lin Benet živi u Njujor-ku, ali on i izgleda i ponaša se veoma holivudski. Svi njegovi najbolji prija-telji su filmske zvezde. Uvek je u prvim redovima na utakmicama Lejkersa. To je tako strašno.”
„Košarka?”
„Vijagra”, reče Vendi. „Mislim, ako ne može da ti se digne bez medi-cinske pomoći, zar to nije način na koji ti priroda govori da verovatno ne bi trebalo da upražnjavaš seks?”
Viktori se nasmejala. Vendi je zaista bila besna zbog Šejna, pomisli, iako je tvrdila da nije. Ona obično nije bila tako cinična u vezi sa muškar-cima.
Prekinule su vezu i Viktori je pogledala kroz prozor. Auto se kretao Avenijom Medison, pored svih ekskuzivnih radnji od par stotina kvadrati-nih metara prostora, kao što je Valentino. Namrštila se, samo pomislivši na Vendinu i Šejnovu situaciju. Plašila se za Vendi – šta bi moglo da joj se desi ako se Šejn ne vrati, i jednako se bojala za to kakav će joj biti život ako se vrati.
Kada je prvi put upoznala Šejna sa Vendi pre mnogo godina na nekoj večeri u Los Anđelesu, videla je Šejna verovatno isto isto onako kako ga je Vendi videla. Prvo je bila iznenađena kada je saznala da se Vendi udala. Vendi je bila direktna i malo muškobanjasta – nije se šminkala i obično je nosila plave farmerke i čizme, mušku košulju i gornji deo mornaričke uni-forme. Viktori se pitala da li je Vendi namerno odbacila neka ženska obele-žja da bi je shvatili ozbiljno u filmskom biznisu, ali je je shvatila da je Vendi bila zaista takva. Vendi joj je bila tako topla osoba i činilo joj se kao da se oduvek znaju i podsetila je Viktori na svoje najbolje drugarice iz detinjstva. Vendi je bila od onih žena koje druge žene smatraju lepom, a muškarci je skoro i ne primećuju i prve nedelje njihovog poznanstva, nika-da nije spomenula nikakvog muškarca u svom životu.
Viktori je bila šokirana kada se Vendi pojavila na večeri sa neodoljivim mladićem. Šejn je imao razbarušenu kosu i okruglo, anđeosko lice. Nije bio naročito visok, ali za muškarca tako slatkog kao Šejn, to nije bilo bitno. Na prvi pogled, nije joj bilo jasno kako su njih dvoje uopšte par. Šejn se pona-šao kao dečak koji nije izgledao dovoljno zreo za brak i izgledao kao muš-karac koji nije ni morao da se trudi da sazri. Viktori je odmah postala sum-njičava – pitala se da Šejn nije možda gej i da se oženio sa Vendi iz koristo-ljublja. „Nisam znala da si se udala!” uzviknula je Viktori. gledajući čas u jedno, čas u drugo iznenađeno.
„Ja sam njena velika tajna”, reče Šejn, gledajući u Vendi sa obožava-njem u očima. „Pušta me iz kuće kad ona poželi.”
Vendi se ponosno nasmeja i Viktori se oseti kao idiot. Bila je toliko glupa da uopšte nije uzela u obzir treću mogućnost – da je Šejn jednostavno bio zaljubljen u Vendi. A zašto i ne bi bio? Ona je tada poznavala Vendi samo nekoliko nedelja, a već je i sama bila praktično zaljubljena u nju. Činjenica da je Šejn bio dovoljno pametan da uvidi kako Vendi divna bila je dovoljna da Viktori zavoli i njega.
Njegovo obožavanje Vendi nije dugo trajalo. Ako zanemarite njegov izgled, Šejn je bio kao jeftin srebrni tanjir koji, jednom kad potamni, zauvek gubi svoj sjaj. Uvek se ulizivao Vendinim prijateljima koji su bih filmske zvezde ili njene kolege. Vendi je crnčila na poslu, dok se Šejn bavio svojim hobijima – golfom, skijanjem, čak i skejtbordingom – a kad se radilo o izgledu, bio je kao devojka. Bila je kod Vendi nekoliko puta kada je Šejn pokazivao stvari koje je upravo kupio u butiku Dolče Gabana ili Ralf Loren ili Prada, a jednom je izvukao cipele od aligatorove kože od Koul Hana koje su koštale hiljadu i po dolara. Vendi se samo nasmejala. Ona je smatra-la smešnim to što Šejn ide u banje i na masaže i na manikir i pedikir. Čak je šatirao i vrhove svoje bodljikave kose. Takođe je imao i tretman botoksom – to čak ni Vendi, koja je žena, ni radila (nije joj ni bilo potrebno – nije imala bore, pošto je imala belu kožu koja nije mogla da pocrni). Pričao je i o tome da će ići kod jednog veoma cenjenog holivuđskog estetskog hirurga da mu sredi očne kapke.
„Ven”, upita je Viktori pažljivo. „Zar te ne nervira to koliko Šejn troši tvoj novac?”
To je bilo na novogodišnje veče pre nekoliko godina. Vendi i Šejn su priredili žurku i bili je kasno i skoro svi gosti su već otišli. Šejn je otišao u krevet, a Vendi, Viktori i Niko su sedeli na njenom propalom kauču, još uvek pijući šampanjac i razgovarajući o svojim najdubljim osećanjima. „Nikad nisi bila udata, pa zato ne razumeš”, Vendi je rekla. „Brak je delje-nje. Želiš da druga osoba bude srećna. Ja nisam policajac i neću da uhodim Šejna i neću da on uhodi mene. Volim ga.”
Vendi je govorila tako strastveno, da Viktori nikada nije zaboravila taj trenutak. On ju je uvek podsećao na to da je Vendi tako dobra i velikoduš-na. Ona je tako brižna osoba, Viktori pomisli i pitala se kako ljudi postaju takvi. Ona je više bila zaokupljena onim što je pravedno i jednako i kad se radilo o vezama i muškarcima, ona je sve beležila. Eksperti kažu da ne bi trebalo, ali to je bilo jače od nje. Kad se sve svede, htela je da zna da je muškarac uložio jednaku količinu napora u vezu. Oni to obično nisu činili i to je razlog što nijedna njena veza nije potrajala ...
Zazvonio joj je mobilni. Uzela ga je i pogledala broj. Gospode. Zvala je Elen, peti put u jednom danu. „Zdravo Elen”, javila se nerado.
„Nećete verovati, ali Lin ipak želi da dođete do kancelarije.”
Viktori je prevrnula očima. „Okej”, reče oprezno. „Jeste li sigurni?”
„Ovoga puta smo sigurni”, reče Elen ubedljivo. Čula je neko šuškanje, a zatim se Lin Benet lično javi na telefon. „Zdravo mala, gde si?” upitao je. „Dolazi ovde u Sedamdeset drugu ulicu."
„Biću tu za minut”, reče Viktori, trudeći se da prikrije bes u svome gla-su.
Preninula je i rekla vozaču. „To je bila Elen”, rekla je Vendi. „Trebalo bi ipak da odemo u Sedamdeset devetu ulicu.”
Naslonila se na sedište. Mislim stvarno je preterao! Zašto čovek ne može da odluči nešto i da se drži te svoje odluke? Očigledno je posedovao dve zgrade okrenute leđima jedna ka drugoj, koje su se pružale duž celog bloka, od Sedamdeset druge ulice do Sedamdeset treće. On je živeo je na strani Sedamdeset treće ulice, dok su mu kancelarije bile na Sedamdeset i drugoj. Elen ju je zvala celo popodne, prvo da joj kaže da Lin želi da je ugosti u svojoj rezidenciji, zatim se predomislio i rekao da želi da se sretne sa njom u svojoj kancelariji. Zatim je, umesto toga, rekao da će se naći u muzeju Vitni. Sada se opet predomislio i želeo je da ona dođe do njegove kancelarije.
To nije bio veoma suptilan način da joj kaže kako je njegovo vreme mnogo vrednije od njenog, pomisli ona.
Auto se zaustavio i vozač je izašao napolje da bi joj otvorio vrata. Vik-tori je bila brža od njega i sama je izašla i stala na trotoar gledajući u zgradu koja se uzdizala pred njom. Bilo je to čudovišno zdanje, sagrađeno od belog mermera sa malim tornjevima koji su se uzdizali sa strane. Mogla se zakleti da je videla neko žensko lice na prozoru koje je nekoga sa nestrpljenjem iščekivalo.
A zatim je lice nestalo.
Za trenutak se dvoumila. Ovo će zaista biti gubljenje vremena. Nije čak ni poznavala Lina Beneta, a već joj se nije dopadao. „Pozovi Elen odmah i reci joj da si se predomislila”, neki glas u glavi ju je terao. „A šta će on da uradi? Da popizdi i uništi ti život?”
Zatim se teška kapija od kovanog gvožđa sa šiljcima na vrhu otvorila i krupan čovek u odelu i slušalicom u uvetu i malim mikrofonom ispred usta joj je prišao pretećim korakom osobe koje je previše nabildovana. Viktori se činilo da ovaj čovek hoda kao da se upravo uneredio u gaće.
„Ovde ste da se sastanete sa gospodinom Benetom?” pitao je.
„Da....”
„Pođite sa mnom”, reče
„Da li sve posetioce ovako dočekujete?” upitala ga je.
„Da, gospođo”, rekao je dok ju je pratio unutra.

„KAKO TO MISLIŠ, DA LI JE LEPA? Naravno da je lepa. Prelepa je”, rekao je Lin Benet, gledajući u Viktori dok je pričao telefonom. Sedeo je na braon radnoj stolici od antilopa, pušio cigaru i opušteno držao nogu na stolu kao da ima ceo dan na raspolaganju i kao da ona ne sedi tu i ne čeka ga. Kancelariju je dekorater uredio po nekoj svojoj zamisli bibiliteke klasi-čnog džentlmena, sa lamperijom, policama za knjige, persijskim tepihom i velikom emajliranom pepeljarom od Danhila. Viktori je bila neudobno smeštena na malu francusku stolicu prekrivenu materijalom sa leopardovim šarama. Pogledala ga je smelo.
Koliko će još morati da trpi ovu scenu? Ušla je u Linovu kancelariju pre barem tri minuta i on je još uvek bio na telefonu. Možda bi trebalo jednostavno da ustane i da ode.
„Evo je, sedi ovde”, Lin je rekao preko telefona. „Viktori Ford. Jeste”, klimnuo je glavom, namignuvši joj. „Modni kreator. Aha. Jeste, stvarno je lepa.” Lin je jednom rukom prekrio slušalicu. „Tener Kol zna ko si ti i odobrava moj izbor. Evo ti je”, reče, pružajući joj slušalicu. „Javi mu se. Reci mu nešto lepo. Ne ide mu preterano dobro u ljubavi u zadnje vreme.”
Viktori je uzdahnula i ustala, uzimajući telefon u ruku. Ovo je tako de-tinjasto’ Mrzela je kad to ljudi urade, kad te teraju da pričaš telefonom sa nekim koga ne poznaješ. Čak i ako su to filmske zvezde. „Zdravo”, rekla je.
„Nemoj da mu dozvoliš da te maltretira”, rekao je Tener Kol zavodnič-ki.
„Neću”, rekla je gledajući u Lina. „A ako ne bude fin prema meni, mo-raću onda da se zabavljam sa tobom.” Lin je zgrabio telefon iz njene ruke i pravio se da je zgranut.
„Jes’ čuo to?” pitao je, osmehujući joj se. Viktori je primetila da su mu zubi veliki i blistavo beli. „Rekla je da bi možda trebalo da se zabavlja sa tobom. Očigledno ne zna kolika ti je piša.”
Viktori je uzdahnula i opet sela na stolicu. Namerno je gledala na sat, razmišljajući kako se Lin folira. To je malo patetično. Ali možda je samo nesiguran. Bilo je teško poverovati u to, ali je to bilo sasvim moguće. Nesi-gurnost je verovatno ona snaga koja ga je terala da zaradi milijardu dolara. Pogledala je po kancelariji i uočila tri crteža od Aleksandra Keldersa, koji su vredni stotine hiljada dolara. Lin je verovatno isplanirao ovu celu scenu da bi je impresionirao, čak i to da priča telefonom sa svojim ortakom Tene-rom Kolom, kad se Elen pojavila.
Ona je prekrstila noge na drugu stranu. Ipak je osetio potrebu da se ne-kako potrudi, pomisli i iznenada joj ga je bilo žao.
„Okej, ortak, vidimo se sutra uveče. Igraju Jenkiji!" povikao je. Bila je sezona u bejzbolu. Lin, bez sumnje, ima privatnu ložu na stadionu Jenkija.
Samo se nadala da neće pričati o sportu celu noć.
„Kako si?” pitao je, kao da je konačno primetio da je ona tu. Ustao je od stola i prišao joj, uhvativši je za ruke i saginjući se da je poljubi u obraz. „Izgledaš fenomenalno”, promrmljao je.
„Hvala”, Viktori reče hladno.
„Ne, zaista to mislim”, reče ne puštajući joj ruku. „Tako mi je drago da si pristala na ovo.”
„Nema problema”, reče Viktori ukočeno. Pitala se da li i njemu neprija-tno kao i njoj.
„Elen!” on najednom povika. „Je li auto dole?”
„Znate da jeste.” Elenin glas je dolazio iza ugla.
„Da, ali je li ispred ulaza? Hoću da direktno iz zgrade uđem u auto. Neću da stojim na trotoaru i čekam Rupu.”
„Reći ću mu da upravo silazite”, reče Elen veselo.
„Rupu?” upita Viktori, pitajući se o čemu će pričati celo veče.
„Rupa ja moj vozač”, objasnio je Lin. „Gospodin Rupa na kolovozu. Ako ima neka rupa u kolovozu, Rupa će je pogoditi. Jel’ tako Elen?” reče, izlazeći iz kancelarije.
Viktori mu se nasmešila, pitajući se da li je ozbiljan ili se samo šali.
Elen je stajala pored stola pridržavajući crni kaput od kašmira dok ga je Lin oblačio. „Pićence?” upitao je.
„Evo ga ovde" , reče Elen pokazujući flašu Kristal šampanjca na nje-nom stolu.
„Uvek imaju neko sranje od šampanjca u Vitniju”, reče Lin, okrećući se Viktori da joj objasni. „Rekao sam im da uzmu barem Vuv, ali su stipse. Tako da sad nosim svoj šampanjac."
Elen ih je pratila do auta, noseći flašu šampanjca i dve čaše. Jedna žena nikad ne bi tražila od svoje sekretarice da radi tako nešto, pomisli Viktori, uputivši Linu prekoran pogled. Seo je na zadnje sedište i Elen mu dodade flašu. „Lepo se provedite deco”, rekla je.
Viktori ju je gledala i Elen nju pogleda i samo bespomoćno slegnu ra-menima.
Viktori je bacila pogled na Lina koji je stručno skidao zlatnu foliju sa grlića flaše. Ona je razmišljala o tome ako će, ako ovo veče bude propast, barem naučiti Lina jednu lekciju.

TAJ LIN BENET JE TAKAV KRETEN, pomisli Niko, gledajući nas-lovnu stranu Njujork Posta.
Veliki naslov je glasio „Red Soksi su nepobedivi”, ali iznad glavnog naslova nalazila se slika Lina Beneta pored manjeg naslova „Milijarder u zavadi sa psima”, strana 3.
Nadam se da ga je neki pas ujeo, pomisli Niko okrećući stranu. Priča je, pak, malo razočarala. Članak je bio o tome kako je Lin Benet pokušavao da spreči da se školsko dvorište pored njegove kuće pretvori u igralište za pse posle šest sati popodne. Lin Benet se žalio na „nehigijenske uslove”, dok su vlasnici pasa iz komšiluka njega okarakterisali kao „siledžiju koji mrzi pse". Niko je morala da se složi sa njima, pošto nema ničeg goreg od čoveka koji mrzi pse. Ona je znala Lina Beneta godinama i svaki put kad bi ga videla, imala je utisak da je on bio ona vrsta deteta koje bi šutnulo psa kad niko ne gleda. Razmišljanje o muškarcima i psima ju je navelo da pomisli na Kirbija i njegovog psa. I na ono šta je radila sa Kirbijem dva puta prošle nedelje. Obećala je sebi da neće razmišljati o Kirbiju kada je kod kuće sa Sejmurom, jer to nije bilo fer prema njemu. Tako da je sklopila novine i bacila ih na pod.
Bila je subota i bilo je deset sati ujutru. Niko je bila „u pećini" – tereta-ni u podrumu njihove kuće koju je Sejmur napravio posebno za tu svrhu. Prostorija se nalazila jedan sprat ispod prizemlja u kome su bile kuhinja, bašta i boksovi za pse i prethodno je bila lavirint bez prozora u kome su bile sobe za skladištenje raznih stvari. Sejmur je postavio podne obloge od sisala, i ugradio tuš kabinu i saunu i to je sve koštalo 150,000 dolara, ne računajući i najmoderniju opremu za vežbanje. Niko je upravo vežbala na jednoj od tih sprava, nešto što se zvalo trenažer za celo telo. Sprava je bila takva da je vežbač kaiševima vezan dok radi, tako da sev Niko osećala kao da je deo nekog bizarnog naučnog eksperimenta. Sto je, pretpostavljala je, na neki način verovatno i istina.
Pogledala je na digitalni displej. Imala je još deset minuta. Gledala se u ogledalu koje je prekrivalo čitav zid. Disala je ubrzano i teško i mrštila se trudeći se da se koncentriše. Možeš ti to, hrabrila je sebe. Samo još .... devet minuta. A posle toga će biti osam, i tako dalje, sve do kraja. Mrzela je da trenira, ali je morala. Ne samo zbog Sejmura. To joj je bukvalno bio deo posla. Viktor Metrik je uveo pravilo da svi direktori moraju ne samo da budu jaki na radnom mestu, već i na terenu. Dva puta godišnje organizovao je avanture u prirodi za svoje direktore, koje su se sastojale na primer od splavarenja na brzim rekama, iskakanja iz aviona (slabići su mogli da skaču sa instruktorom privezanim na leđima) i mauntin bajking u Juti. Bračni drugovi su dobrodošli, ali ne i obavezni, a ipak, Sejmur ju je ovek pratio i uvek se isticao. „Nema šanse da bilo ko ima vremena da se sprema za ove pojedinačne sportove”, rekao je Sejmur. „Zato moraš uvek da budeš sprem-na. Sve dok si fizički spremna, moći ćeš da se takmičiš.” I zbog toga joj je sagradio teretanu.
Njen telefon je odjednom zazvonio. Visio je na maloj kuki na bočnoj strani ove sprave za mučenje i, za trenutak, ona je nervozno gledala u njega. U normalnim uslovima, ostavila bi telefon na spratu, naročito subotom. Ali pošto je sad imala nešto sa Kirbijem (nije se usuđivala da sebi prizna da je imala vezu), nije htela da rizikuje. Rekla je Kirbiju da nikako ne sme da je zove uveče ili za vikend, ali Kirbi je bio od onih tipova koji bi odjednom osetili strast i zaboravili bi na pravila. Pogledala je broj. Zvala je Vendi.
„Zdravo", rekla je, odvezujući se od mašine.
„Viktori se zabavlja sa Linom Benetom”, rekla je Vendi sa mešavinom užasa i divljenja. „Sve je u novinama.”
„Znam da je imala jedan sastanak sa njim..”
„Išla je sa njim na bezbol utakmicu u subotu uveče”, rekla je Vendi zgrožena. „O, Bože. Nadam se da neće završiti kao Sara Ketrin. I Sara Ketrin je isto izlazila sa njim.”
Niko je obrisala znoj sa zadnjeg dela vrata. Zašto je Vendi, pobogu, od-jednom razmišljala o Sari Ketrin? Pogotovu što niko ništa nije čuo o njoj već tri godine. „Ni meni se Lin Benet ne dopada preterano, ali Vik uopšte nije kao Sara Ketrin”, rekla je Niko. „Viktori ima pravi posao. I istinski talenat.” Vendi se nalazila, pomislila je, u onom užasnom stanju u koje žene upadnu kad im se život raspada i one pretpostavljaju da se i tuđi životi raspadaju. „Hoćeš na ručak?”, pitala je, znajući da ne bi trebalo, već da mora da radi umesto toga.
„Ne bi trebalo”, rekla je Vendi.
„Ni ja ne bih smela”, rekla je Niko. „Da Silvano u jedan? Zvaću Vikto-ri.”
Prekinula je vezu i uzela Post, listajući brzo stranice. Evo ih, na strani šest – fotografija Viktori i Lina Beneta, preko četvrtine strane. Oboje nose bejzbol kape Jenkija. Viktori je stajala i navijala, a Lin, koji je imao dugu-ljasto lice koje je ličilo, Niki je to mislila, na septoletu za grlo, sa trijumfal-no podignutom pesnicom.
Pa, pomisli Niko. Očigledno nisu imali pojma da će Jenkiji izgubiti.
Odnela je novine do benč klupe i sela je na kraj, odaljivši novine od li-ca da bi pročitala naslov. Njen vid je popuštao – to je bila neizbežna real-nost nakon četrdesetog rođendana – i jedva je uspela da pročita reči: „Meč ljubavi”, i ispod toga „Jenkiji su možda izgubili, ali to izgleda ne smeta milijarderu Linu Benetu i modnoj kreatorki Viktori Ford. Njh dvoje viđaju zajedno po ćelom Menhetnu...”
Kako se ovo dogodilo? Poslednji put se čula sa Viktori u petak ujutru i rekla je da se sjajno provela sa Linom Benetom, ali ne na romantičan način. U stvari, rekla je, sumnjala je da će se uopšte opet čuti sa njim. Nikoje proučila fotografiju pažljivije. Viktori je definitivno izgledala kao da se dobro provodi. Niko je odmahnula glavom, misleći kako je prijatelji nepres-tano oduševljavaju i šokiraju.

DESILO SE DA SE UN BENET ZAUUBIO u Viktori i ona se zaljubi-la u njega.
Okej, „zaljubila” je možda prejaka reč, pomisli Viktori. Ali to je bilo nešto kao početak „zaljubljivanja”. Toplo, nejasno osećanje koje imate prema muškarcu kada iznenada otkrijete da vam se dopada, da je okej i čak i bolje od okej, da je verovatno izuzetan. Neko osećanje nalik Božiću. Prijatno i mekano unutra, a lepo i sjajno spolja.
„Biću tu dole. Ako ti bilo šta treba siđi do mene. Ili zovi Roberta”, re-kao je Lin. Robert je bio batler, jedan od petoro članova osoblja koje je živelo u kući i koje su činili još dva telohranitelja, sobarica i kuvar. Nagnuo se ka njoj da je poljubi. Ona je podigla lice i pomazila ga po licu i vratu, osećajući pod rukom sveže obrijanu kožu. „Moram da obavim par poziva”, promrmljala je. „Tako da nemoj da brineš za mene.”
„Znam da ne moram”, reče, ljubeći je mnogo strastvenije, tako da je ponovo pala na krevet. Posle jednog minuta ga je odgurnula. „Nemoj da zakasniš. Zbog Džordža”, rekla je.
„Baš me briga. Taj skot može da čeka. To je, i onako, moj teren.” Sle-deće sekunde je skočio. On je bio frik po pitanju obaveza, baš kao i ona, pomislila je; mrzeo je kad ne uradi ono što obeća. „Vidimo se za sat vreme-na.”
„Lepo se provedi”, reče ona. Lin, primetila je, izgleda tako sladak jut-ros, obučen u belu trenerku i teniske patike. Krenuo je da igra skvoš sa još jednim milijarderom, Džordžom Pekstonom, na terenu za skvoš koji je izgleda bio smešten negde u zadnjem delu kuće. Mahnula je, osećajući se kao žena koja maše suprugu koji kreće na posao.
Opet se ušuškala pod pokrivače i pogledala oko sebe. Nameravala je da ustane za minut. Ali Gospode, kako je krevet Lina Beneta bio udoban. Posteljina je bila tako mekana, a iza leđa su joj bila tri ogromna jastuka koja su bila tako mekana, kao da toneš u oblak. Caršav i jorgan su bili beli, naravno, tepih je bio beo, teške svilene draperije su bele i nameštaj je bio Bidermajer – pravi Bidermajer, koji se može naći u Evropi ili na aukciji kod Sotebija – za razliku od imitacija Bidermajera koje su se mogle naći u antikvarnicama u Vilidžu. Samo je Bidermajer vredeo pola miliona dolara. Ali ova posteljina!
Zašto su samo bogataši imali ovakvu posteljinu? Ona je obišla najes-kluzivnije radnje koje prodaju posteljinu na Medison aveniji – Pratezi – i platila hiljadu dolara za jedan komplet posteljine (ustvari, pet stotina, pošto su bile na popustu od pedeset posto) i nije ni upola mekana kao ova. Razli-ka između njene i Linove posteljine je kao razlika između milionera i mili-jardera, pomislila je, i podsetnik na činjenicu da, ma koliko misliš da si uspešan, uvek postoji neko ko ima više.
Ali, koga je bilo briga za to, pomisli ona. Lin tehnički ima više novca, ali ona je bila svetska žena, koja je izgradila sebi ime i imala svoj posao i svoj zanimljivi život. Nije joj bio potreban Lin, niti njegov novac ni poste-ljina, što se toga tiče. Ali, baš zbog toga je bilo zabavno sa njim. On je bio kreten, ali zabavan kreten. I puštajući glavu da utone među jastuke, razmiš-ljala je o događajima u proteklih par dana.
Počela je da se svađa sa Linom od kad je auto krenuo u prvu noć koja je mogla da se pretvori u skoro katastrofalan prvi sastanak. „Da li misliš da je zaista neophodno da ti asistentkinja (namerno je izbegla reč „sekretari-ca”) nosi šampanjac do auta?” pitala je.
„Zašto bi joj to bilo teško?” pitao je otvarajući flašu. „Ona je najbolje plaćena sekretarica u Njujorki i obožava me.”
„Samo zato što mora. I zašto ti ona ugovara sastanke? Zašto ti lično ne zoveš? Viktori je znala da je nepristojna, ali nije je bilo briga. On je pustio da ona sedi i čeka dok je pričao sa Tenerom Kolom, a to je bilo još nepris-tojnije.
„Pa...”, reče Lin sipajući šampanjac u čašu koja je stajala u drvenom držaču za čaše na sredini zadnjeg sedišta, „minut mog vremena vredi oko pet hiljada dolara. Ne kažem da ti nisi vredna toga, ali, ako bih te ja pozvao, a ti me odbila, to bi me koštalo skoro dvadeset hiljada dolara.”
„Sigurno ti toliko možeš sebi da priuštiš”, rekla je prezrivo.
„Ne radi se o tome šta mogu sebi da priuštim, nego šta želim sebi da priuštim”, rekao je uz osmeh. Ona mu se osmehnu cinično. Lin je bio priv-lačan, ali je imao osmeh kao ajkula.
„Nikada nisam čula tako patetičan izgovor za izbegavanje odbijanja”, rekla je. Odlučila je da se pojavi u Vitniju sa njim, a zatim da ode pravo kući. Nije mogao da je natera da ode sa njim na večeru.
„Ali nisam bio odbijen”, rekao je.
„Tek ćeš biti.”
„Jesi li stvarno ljuta što te je Elen zvala na sastanak?” upitao je. Barem je imao pristojnosti da izgleda zbunjen.
„Ne", rekla je. „Ljuta sam zato što si me naterao da čekam dok si ti ra-zgovarao sa Tenerom Kolom.”
„Znači, ti očekuješ da ja skočim sa telefona svki put kad ti uđeš?”
„Da”, rekla je. „Osim ako i ja ne telefoniram i u tom slučaju je okej.”
Pogledala ga je pitajući se kako će ovo da podnese. Da li će je izbaciti iz kola? Ako je bude izbacio, neće se ljutiti. Ah on je izgleda uopšte nije shvatao ozbiljno. Telefon mu je iznenada zazvonio i on ga podiže, gledajući ko zove. „Znači, nećeš mi dozvoliti da se javim predsedniku Brazila?” pitao je.
Ona se nasmeja hladno. „Kad si sa mnom, predsednik Brazila može da sačeka.”
„Biće kako ti kažeš”, rekao je i odbio poziv.
Za trenutak su se vozili u tvrdoglavoj tišini. Nije ga čak ni poznavala, pa zašto su se onda svađali kao da su u vezi? Počela je da oseća grižu saves-ti. Uopšte nije ličilo na nju da se ponaša kao takva kučka. Muškarci kao Lin Benet su izazivali ono najgore u ženama.
„Da li je to stvarno bio predsednik Brazila?” pitala je.
„Ne, nego Elen", rekao je i počeo da se smeje. „Jedan nula za mene.”
Ugrizla se za usnu, pokušavajući da se ne nasmeje. „Za sad”, rekla je.
„Ustvari, jedan nula za tebe. Zato što je to stvarno bio predsednik Bra-zila.”
O, Bože. On je lud, pomisli ona.
Auto je skenuo na Medison aveniju. Ispred muzeja Vitni bila je gomila automobila i Lin je iznenada postao opsednut time da Rupa stane tačno pred ulaz. „Stani tamo Rupo!” vikao je ohrabrivački.
„Pokušavam gospodine Benet. Ali ispred nas je limuzina..”
„Jebeš limuzinu!” uzviknuo je Lin. „To je limuzina onog starog Šajne-ra. Ja ga zovem Seronja”, rekao je Viktori. „Kad sam počinjao sa poslom, rekao mi je da nikada neću ništa zaraditi. Uvek ga podsećam na to. Ako se Seronjina limuzina ne pomeri za pet sekundi, udari je Rupo.”
„Ali onda će doći policija. A to će nam oduzeti još više vremena”, pro-gunđao je Rupa.
„Pa šta. Ti umeš da izađeš na kraj sa policijom...” reče Lin.
Viktori je svega bilo dosta. „Hoćeš li prestati sa tim?” rekla je, okrećući se Linu. „Ponašaš se kao potpuni luđak. Kako te nije sramota? Ako ne možeš da prepešačiš dva metra do ivičnjaka, imaš ozbiljnih problema u glavi.”
Lina ovo uopšte nije pogodilo. „Čuješ li ovo Rupo?” pitao je, tapšući vozača po ramenu. „Tek smo deset minuta zajedno, ali me ona već poznaje. Hajde”, rekao je, uzimajući Viktori za ruku. „Znam da će mi biti zabavno sa tobom.”
Ona je složila grimasu. Lin Benet je očito bio čovek koga nije lako uv-rediti. Počinjao je da joj se malčice sviđa.
Što je bilo dobro, jer čak i da je želela tada da pobegne od njega, nije mogla. Čim su izašli iz auta, okružili su ih foto reporteri. Vitni bienale je bila najveća prezentacija male grupe izuzetnih umetnika koju je birao Ko-mitet bienala. Bio je to jedan od najvažnijih i najkontroverznijih umetničkih događaja u zemlji, ali je Viktori uvek zaboravljala da je i izuzetno posećen. Svako će pretpostaviti da su ona i Lin ne samo zajedno, već da se zabavljaju duže vreme. Pojavljivanje na Vitni bienalu je nešto što jedan par uradi kad želi da obznani javnosti svoju vezu.
I tu je bio Lin, držao je za ruku pred fotografima, kao da su ljubavnici. Nije joj smetalo da bude viđena sa njim, ali nije želela da ljudi pomisle da spava sa njim. Pokušala je da nežno izvuče svoju ruku iz njegove, ali ju je on samo stegao jače.
„Da li si ikada razmišljao o tome da možda boluješ od poremećaja de-ficita pažnje?” pitala je, misleći na njegovo ponašanje u kolima.
„Šta god ti misliš”, rekao je, pogledavši je bez reakcije na njen pretho-dni komentar. „Hajdemo mala”, rekao je vukući je za ruku. „Ako ti je do-voljno paparacija, hajdemo unutra." Kao kad je bila devojčica!
Čak iako je ona nosila visoke štikle, on je bio barem petnaest santime-tara viši od nje, tako da nije mogla da protestvuje fizičkom snagom. To je dodalo još poen njegovoj strani njihove tabele nadmetanja. Zatim je ona poentirala u delu muzeja sa izloženim vaginama, ali je zadala pobedonosni potez, pomisli samozadovoljno, u Siprijaniju

„OGROMNE VAGINE U VITNIJU?” Vendi je pitala. Nije baš bila šokirana – ustvari, sada ništa nije moglo da je šokira, ali joj je bilo teško da se koncentriše na razgovor. Tog jutra je Šejn pozvao i pitao je da li može da povede decu da posete njegove roditelje koji su živeli u Aper Vest Sajdu. Bilo joj je muka od pomisli da će Šejn da se zabavlja sa decom i svojim roditeljima bez nje.
Sedela je za ugaonim prednjim stolom u popularnom restoranu Da Sil-vano sa Niko i Viktori. Restoran je bio prepun i vrata su se stalno otvarala dok su ljudi uzaludno ulazili unutra da bi čuli da nema slobodnih stolova, zbog čega je hladan vazduh strujao preko zadnjeg dela njenog vrata. Ona je stalno nameštala svoj šal od közije dlake, ali on nije hteo da stoji uspravno. Ovi šalovi su očigledno izašli iz mode, ali to je bilo najbolje što je pronašla da bi izgledala dobro u nedelju.
Nagnula se napred, da bi izgledala zainteresovano za razgovor. Da li je Šejn rekao svojim roditeljima? Da li će pričati o njoj? Šejnova majka je nikada nije volela. Verovatno je govorila Šejnu kako je njegova žena loša majka...
„Ti umetnici svake godine pokušavaju da urade nešto šokantno", priča-la je Niko. „Pre nekoliko godina su pustili film o momku koji je ofarban u plavo i igra se sa svojim penisom.”
„Ove godine su to bile ogromne vagine sa plastičnim lutkama koje su štrčale iz njih”, rekla je Viktori umačući štapić od testa u malu zdelu sa maslinovim uljem.
„Što i nije bilo baš dobro realizovano”, rekla je Niko.
„Jesi li ih videla?” pitala je Vendi.
„Morala sam”, rekla je Niko. „Biće u decembarskom broju časopisa.” Vendi je klimnula glavom, osećajući se izostavljenom iz ovog razgovora. Ona je samo snimala filmove i brinula se o svojoj porodici. Nije imala dodira sa kulturom, nije imala život van tog svog malog splava egzistencije, a ona je na njega trošila poslednji atom energije da bi ga održala na površi-ni. Pogledala je Viktori koja je izgledala kao da joj je dvadeset i pet godina. Bile su vršnjakinje, ali je Viktori i dalje išla svuda gde je htela i radila sve – još uvek je izlazila na sastanke. Vendi je odjednom shvatila da nije bila na sastanku petnaest godina. Od te pomisli postade joj još više muka. Šta bi bilo da opet mora da počne da izlazi za muškarcima? Ne bi imala pojma šta da radi...
Viktori reče: „Umetnica, mlada žena iz Bruklina, upravo se porodila i bila je užasnuta tim iskustvom. Rekla je da je niko nikad nije pripremio na to što je doživela.”
„Molim te”, rekla je Vendi ravnodušno. „Zašto se žene koje se porode ponašaju kao da to nikad niko pre njih nije radio.”
„Mislim da je samo reagovala na činjenicu da su žene te koje moraju da rađaju decu”, reče Niko.
„Bilo kako bilo, Lin je potpuno pošizeo", Viktori je nastavila. „Rekao je da će povratiti.”
„I to je čovek sa kojim se ti zabavljaš?” pitala je Vendi.
„Ven, stvarno su grozne”, reče Viktori. „Ne njihova tema, već način na koji su urađene. Bilo kako bilo, ja sam odlučila da se malo našalim sa njim, da mu vratim za to što je bio takav kreten. Ubedila sam ga da će skulpture vagine jednoga dana biti jednako važne kao Venera iz Vilendorfa – praisto-rijska statua plodnosti – i on mi je stvarno poverovao. Kupio je statuu vagi-ne za dvadeset hiljada dolara.” Sedela je opušteno prisećajući se trenutka u Vitniju kada je povukla u stranu Lina, koji je gunđao kao školarac o tome „u kakvom stanju se nalazi Amerika danas”. „Znaš li da će ove skulpture jednoga dana stajati u muzeju”, rekla je. „Niko u početku nije ozbiljno shvatao konzerve za supu Endija Vorhola.”
„Ti si luda”, rekao joj je.
„Možda sam luda, ali Brendon Vinters nije. ” Brendon Vinters je bio kurátor muzeja Vitni, koga je Viktori poznavala i sa kojim je namemo razgovarala pred Linom. „Zar nisi čuo šta Brendon kaže?" pitala je. „Muzej savremene umetnosti iz Čikaga je veoma zainteresovan, kao i dva muzeja iz Nemačke. Brendon je rekao da su poredili skulpture vagine sa Venerom iz Vilendorfa...”
Brandon nije rekao tako nešto, ali bilo je to u stilu šašavih gluposti koje on obično govori.
„Venera koja?” pitao je Lin.
Pogledala ga je kao da je zbunjena. „Venera iz Vilendorfa. Bože, Line, čovek tako zainteresovan za umetnost kao ti... Morao si da čuješ za nju. Naravno, stara je samo dvadeset pet hiljada godina, pa možda nisi čuo ”
A onda je Lin dobio neki čudan izraz lica i zaputio se pravo ka gomili gostiju koji su bili okupljeni ispred skultpura vagine. Rekao je nekoliko reči Brendonu Vintersu, koji je odjednom delovao iznenađeno, oduševljeno i ulagivački. Lin mu je dao svoju vizitku.
„Pa?”, rekla je.
Uzeo ju je za ruku i odveo u stranu ponašajući se zaverenički. „Kupio sam jednu”, rekao je.
„Koliko je koštala?"
„Dvadeset hiljada dolara.”
To je, pomisli ona zadovoljno, ista suma novca koju bi izgubio da se potrudio da je pozove sam i da ga je ona odbila. Odlučila je da ipak ode sa njim na večeru, ako ni zbog čega, a ono zbog još nekih trikova koje može da isproba na njemu.
Sedeli su za romantičnim stolom kod Siprijanija. Lin je najpre naručio flašu Kristala, koga je pio kao da je voda. Ona je ozbiljno počela da razmiš-lja da on boluje od poremećaja deficita pažnje, pošto nikako nije mogao da sedi miran – stalno je ustajao i pričao sa ljudima za drugim stolovima. Nije mu ništa rekla povodom toga, jer je jedini način da muškarac shvati da se ponaša loše taj da mu vi uradite to isto. Kada se po treći put vratio za sto, ona je ustala i otišla do bara. Tamo su bili muškarac i žena koje je poznava-la, i ona je naručila svoje pivo od đumbira i ne žureći se, razgovarala sa njima o uređenju njihovog stana. Zatim se vratila za sto.
„Bila si dugo odsutna”, reče Lin osećajući se neprijatno.
„Videla sam neke važne ljude koje poznajem”. Slegnula je ramenima.
Došao je konobar da primi narudžbine. „Ja ću uzeti sto grama beluga kavijara”, rekla je prijatnim glasom, kao da je to savršeno uobičajeno. Lin je pokušao da ne izgleda ljut, pošto je milijarder, ali je mogla da primeti da je malo popizdeo. „Većini ljudi je dovoljno trideset grama”, rekao je for-malno.
„Ja nisam većina ljudi”, rekla je. „A uostalom, gladna sam." Zatim je naručila jastoga i čokoladni sufle za dezert. Navela ga je da priča o svom detinjstvu – kako ih je otac napustio kad mu je bilo četrnaest godina i kako je imao dva mlađa brata i kako je morao da radi u prodavnici delikatesa, gde je slagao za godine da bi mu dali posao – i svideo joj se još malo više. Ispod tog njegovog smešnog foliranja, Viktori je osetila da se krije verovat-no dobar čovek. Nažalost, on je smatrao da mora da se ponaša kao kreten sve vreme.
Kada je došao dezert, ona je ustala i otišla do toaleta. Ona jeste otišla tamo, ali je pre toga našla konobara i dala mu svoju crnu Ameriken Ekspres karticu, sa instrukcijom da večeru ona plaća. Planirala je da plati večeru od samog početka, ali ako ćete to da uradite, onda ne čekate da dođe konobar sa računom. To uradite pre nego što konobar dođe, uglađeno i u tajnosti. Tako neće biti raspravljanja oko toga ko će platiti.
Izašla je iz toaleta i potpisala račun. Iznosio je preko hiljadu dolara, ali je nije bilo briga. Njen posao je možda u krizi, ali Lin to ne mora da zna. I pored toga, račun je vredan Linovog izraza lica kad bude saznao da ga je ona već platila.
Vratila se za sto i strpljivo ćaskala o raznim zajedničkim poznanicima. Možda je to bilo nezrelo sa njene strane, ali plaćanje računa je stavlja u poziciju kontrole i čak i ako to većina žena nije sasvim razumela, za bizni-smene kao što je Lin, to je bio osnovni gest kontrole. A otkrila je da, onog trenutka kad je ona preuzela vlast, Linovo ponašanje je uopšte više nije brinulo.
„Možemo li da dobijemo račun, molim vas”, rekao je Lin, pokretom ruke.
Viktori je uredno savila salvetu i nasmešila se, gledajući kako konobar prilazi stolu gledajući u nju, pa u Lina sa zabrinutim izrazom lica. Kada je došao do Lina, savio se ka njemu i promrmljao: „Račun je već plaćen.”
„Stvarno? Ko ga je platio?” Lin je zahtevao da zna, gledajući po resto-ranu sa izrazom besa i neverice.
„Želim da znam ko je platio moj račun!” I zapravo je izgledao kao da je spreman nekog da prebije.
Konobar, koji je navikao na ove temperamentne ispade svoje moćne klijentele, skupio je dlanove i napravio naklon glavom rekavši „Mlada dama, gospođica Ford.”
„Ko?” rekao je Lin, još uvek gledajući po restoranu kao da je zaboravio da je upravo večerao sa njom. Onda mu je sinulo. „O!” rekao je.
Nasmešio se i uzdahnuo duboko. Ona je konačno uspela da ga ućutka.
Nije mogao da progovori sledećih nekoliko minuta, dok su oblačili ka-pute i silazili niz stepenice. Kad su izašli napolje, rekao je ljutito: „Nisi to morala da uradiš, znaš?”
„Ja ne moram da uradim ništa”, rekla je. „Ja radim ono što hoću.”
„Hteo sam da te pozovem kod mene na piće, ali pretpostavljam da ovo znači da imaš druge planove.”
Bože, kakvo je on dete, pomislila je. „Nemam druge planove”, rekla je, ljuta zbog njegovih pogrešnih zaključaka. „Ali moram da idem. Laku noć Lin”, rekla je ispruživši ruku. „Drago mi je bilo da te vidim."
„I meni”, progunđao je on, dok je išao ka kolima. Rupa je stajao pored držeći vrata otvorena, gledajući je radoznalo.
Podigla je ruku i pozvala taksi. Pa, saznala je sve što je htela da zna o njemu, pomisli, ulazeći u taksi. Bilo je zabavnih trenutaka sa njim, ali na kraju krajeva, on nije džentlmen. Nije sačekao da ona uđe u taksi i nije se čak ni zahvalio na večeri. Možda je bio suviše lišen snage kao muškarac da bi je otpratio do taksija, ali pravi muškarac nikada ne zaboravlja manire. Da li je njegov ego stvarno bio tako osetljiv? Nije imalo nikakvog smisla. Pre nekoliko godina, Lin Benet je kupovao kompanije i nemilosrdno ih rastav-ljao na delove. Verovatno iz zlobe, sada je shvatila. A mali glas u glavi joj reče da se igra sa vatrom.
Ali ona se iznenada sedi njegovog izraza lica kada je rekao da je hteo da je pozove kod sebe na piće. Za trenutak je izgledao pobeđen, kao da je još jednom shvatio kako je besmisleno ići na sastanke u Njujorku i kako je bilo beskorisno čak i pokušavati. I na trenutak se oseti tužnom.
Nije još puno razmišljala o tome, misleći da je to kraj i da je nikada vi-še neće pozvati.
„Ma naravno da je hteo da te pozove ponovo", prekinula je Niko. „Mo-rao je da te pozove.”
Zaista je pozvao, nastavi Viktori sa pričom, naginjući se ka stolu, da je neko ne bi slučajno čuo. U pola osam u subotu ujutru. Do tad, bila je skoro potpuno zaboravila na njega. Svi u Njujorku su imali čudne sastanke i znala je, ako ga ikada slučajno sretne, oboje će se pretvarati kao da se ništa nije desilo. Ali Lin nije bio spreman da se preda. „Halo?” rekla je dremljivo, misleći da je, pošto je ovako rano, sigurno zove Vendi.
„Želim da znaš da potencijalno gubim dvadeset hiljada dolara sada poš-to te lično zovem”, rekao je Lin.
Ona se nasmeja iako je sebi govorila da se ne smeje, iznenađena što joj je zaista drago da se čuje sa njim. „Zaista?” pitala je. „Znači i vikendom zarađuješ pet hiljada dolara za minut. Šta si ti, telefonska kompanija?"
„Kamo njihove lepe sreće. Ja sam bogatiji od telefonske kompanije", rekao je šarmantno.
„Za slučaj da zaboravim...”
„U svakom slučaju, dobro sam plaćen. Čak i ako me ti odbiješ”, reče. „Sećaš se one odvratne skulpture koju si me nagovorila da kupim? Samo hoću da znaš da si bila u pravu. Prodao sam je onom muzeju u Čikagu za četrdeset hiljada. Tako da imaš pravo da mi oduzmeš dvadeset hiljada dolara mog vremena. Što znači da imaš još devedeset i dve sekunde...”
„Šta imaš na umu?” pitala je.
„Utakmicu Jenkija protiv Red Soksa. Poslednja u seriji američke lige. Večeras u sedam.
„Važi”, rekla je.
Mislila je da on ne može biti tako grozan, ne samo zbog toga što želi da je opet vidi, već zato što što je zaista voljan da promeni svoje ponašanje.
Naravno, Lin Benet će uvek ostati kreten, ali to veče, krenuvši na bej-zbol utakmicu, bio je pažljiv kreten. Već je bio u autu kad je Rupa stigao, što znači da je pristao da ode u centar grada kolima po nju. A zatim su išli kolima nazad do heliodroma na 1st Riveru.
„Ja znam da si bogat”, reče Viktori dok su išli do srebrnog helikoptera koji se nalazio na uzletištu. „Ali, zar ne misliš na je malo preterano da idemo helikopterom u Bronks?”
„Mislim”, rekao je pomažući joj da se popne, „samo što utakmica nije u Bronksu nego u Bostonu.”
O”, reče Viktori. I iz nepoznatih razloga koji su stari koliko i naša dva pola, veče je od tog trenutka teklo sasvim divno.

PA, REČE NIKO U SEBI, navlačeći rukavice. Šta sad da radi?
Hladan povetarac oštar kao nož, kao bičem je šibao Šestu aveniju is-pred restorana. Nestrpljivo je pogledala na sat, videvši da je tek pola tri. Njena ćerka, Katrina, će biti u štalama barem do četiri sata gde će trenirati za takmičenje, koje je organizovao Sejmur. U stvari, Sejmur je sad verovat-no u štalama, zajedno sa ostalim roditeljima koji gledaju svoju decu kako jašu konje i ponije. Ova misteriozna ljubav prema konjima, koja je bila zajednička Sejmuru i Ketrin, je nešto za šta ona, kako je ona davno prizna-la, uopšte nije zainteresovana. Čak i dok je bila dete, nikad nije razumela te devojčice kojima su konji hobi i koje su dolazile u školu prljave kose, smr-deći na štalu. Naravno, Katrina, koja je trenirala pet puta nedeljno u štalama u Čelsi Pirsu (što je koštalo 250 dolara na sat) nije smrdela – ona se tuširala svako jutro i čak je išla kod frizera i manikira jednom mesečno u salon u Bergdorf Goodman.. Ali kad su Katrina i Sejmur počeli da razgovaraju o konjima, nije mogla da joj to zabrani, jer je bila opčinjena time.
Poenta je u tome da u sledećih sat i po najmanje ni Sejmur ni Katrina neće razmišljati o tome gde je ona.
Ili šta radi.
Ponovo je bacila pogled na sat, a srce joj je lupalo, da li od hladnoće ili od uzbuđenja, nije znala. Da li se usuđuje da to uradi? Čak i ako to uradi, niko neće znati. Reći će da ide u kancelariju i zatim će stvarno otići. Ovo uopšte nije sumnjivo. Često je radila za vikend. I Vendi je upravo otišla na jedan neplanirani sastanak sa nekim scenaristom, a Viktori je rekla da ide u svoj studio da crta.
Ako misli da to učini, bolje bi bilo da to učini što pre.
Ušla je u taksi, okrećući glavu da vidi da li je neko možda gleda. Ali sada se ponaša paranoično. Nije bilo ništa sumnjivo u tome što ulazi u taksi sama. Ovih dana je ispred Da Silvana uvek bilo paparacija i oni su napravili nekoliko fotki nje i Viktori kad su izlazile. Ali sada su je ignorisali, sedeći kao svrake na klupi ispred restorana.
Rekla je adresu vozaču. Ako Kirbi nije kod kuće, jednostavno će nasta-viti ka kancelariji.
Izvadila je mobilni telefon iz torbe i pogledala ga. Možda je bolje da ga uopšte ne zove. Postajala je sve više neustrašiva, kršila je sebi data obećanja u svakoj prilici. Nakon prvog incidenta, rekla je sebi da to nikada više neće uraditi. Ali nakon dva dana, pozvala ga je i opet otišla do njegovog stana, gde su to opet uradili. Dva puta za jedno popodne. Drugi put je bio odluču-jući. Da su imali seks samo jednom, mogla bi da pobegne i da se nikad ne vrati. Ali, taj drugi put, telo joj je bilo gladno za dobrim seksom i ona je svršila još jače – jače nego ikada u životu. I posle tog puta, bez obzira na to koliko se trudila da se kontroliše, njeno telo kao da je imalo sopstvenu volju. Pronalazilo je načine da opet dođe do Kirbija i dobije još.
Sve vreme dok je Viktori pričala o Linu za ručkom, ona nije mogla da misli ni o čemu drugom osim o tome da ode u toalet i pozove Kirbija. Jedi-no što ju je sprečavalo u tome je pretpostavka da Kirbi verovatno nije kod kuće. Bio je suviše zgodan mladić i bila je subota popodne. Verovatno je izašao sa prijateljima, a možda čak i sa devojkom. Kirbi se kleo da nema devojku i da nije zainteresovan za devojke, ali ona mu i nije baš verovala. „Hej, ja ne varam, znaš. Volim da obrađujem samo jednu ženu”, uporno je tvrdio.
Ona je malo ustuknula od ovoga što je čula, činjenice da je on nju sma-trao za nešto što „obrađuje”. To je bilo tako grubo i bezosećajno. Ali bilo je seksi.
Nestrpljivo je okrenula njegov broj.
Telefon je zvonio tri puta i on se javio. Po buci koja je dolazila iz po-zadine, mogla je zaključiti da nije kod kuće. „Hej”, rekao je malo iznena-đen. „Hej. Pa subota je.”
„Znam”, rekla je. „Imam malu pauzu i mislila sam da možemo da se nađemo. Ali, izgleda da si zauzet..”
„Nisam”, brzo je odgovorio. „Mislim, jesam. Na branču sam...” „Nema veze”, rekla je pokušavajući da skrije razočaranje. „Videćemo se ove nede-lje.”
„Sačekaj”, rekao je tiho. Čuo se smeh i zvuk posuđa, a zatim tišina „Je-si li tu?” upita Kirbi.
„Halo?” rekla je.
„U kupatilu sam. Gde si ti?”
„Krenula sam ka tvom delu grada.”
„Kul”, rekao je. Pa dobro, šta mu sad to znači, pitala se nestrpljivo. Je li to značilo da će se videti ili ne? Kirbi je uvek bio tako neodređen, kao da nikad nije shvatio ideju da se jezik može koristiti za prenošenje konkretnih informacija. „Hoćemo li se videti ili ne?” pitala je nestrpljivo.
„Aha, naravno. Što da ne?” rekao je Kirbi. „Mislim, ne odmah. Naručio sam jaja Benedikt i čekam da mi ih donesu.”
Zamalo da mu istakne da bi mu sat koji provede sa njom trebalo da bu-de važniji od jaja, ali nije. „Pa, šta ćemo da radimo?”
„Zašto ne dođeš ovde, da bih ja mogao da pojedem jaja i onda ćemo otići kod mene.”
Zamislila je sebe kako sedi u tom restorančiću i gleda Kirbija kako jede jaja, dok njegovi prijatelji bulje u nju i pitaju se koji će đavo ona tu i šta Kirbi radi sa ženom koja izgleda skoro dovoljno stara da bi mu bila majka. „Kirbi, znaš da ne mogu to da uradim”, rekla je, zvučeći čak i sebi, malo očajna. Pitala se kako mladi ljudi uopšte uspeju da se organizuju.
„Ček’ da razmislim”, reče Kirbi. Nekoliko sekundi je vladala tišina. „Znaš kako ćemo”, rekao je konačno. „Sačekaj me ispred restorana. Pozovi me kad stigneš. Verovatno ću do tad pojesti jaja. Možemo da se prošetamo do mog stana...”
To je bio rizičan plan, ali pošto je zamislila sebe kako vodi ljubav sa njim celo popodne, nije mogla da odustane. I onako nije poznavala nikoga ko živi u blizini Kirbija ... verovatno će sve biti u redu. „Okej”, rekla je oprezno. „Ali Kirbi, kad te pozovem, izađi odmah.”
„Alo? Pa nisam ja glup”, rekao je zavodljivo.
Prekinula je vezu i naslonila se na sedište, dok joj je srce lupalo od sa-me pomisli da će ga videti. Sad kad su se dogovorili, laknulo joj je, a istov-remeno je bila nervozna. Šta ako ih neko vidi da šetaju zajedno? Šta ako je neko vidi da ulazi u zgradu ... sa njim?
Jeo je jaja, pomisli. Jaja Benedikt u subotu popodne za branč. To je bi-lo tako normalno na vrlo dirljiv način. Tako dirljivo jednostavno. Kirbi je bio momak; momci jedu jaja za vikend. Za razliku od Sejmura koji se pona-šao kao da su jaja otrov. Pomislila je kako Sejmur nije svojevoljno pojeo jaje preko sedam godina.

TAKSI JE SKRENUO NA UGLU NA DRUGU AVENIJU. Bila je samo dva bloka udaljena od Kirbijeve zgrade. Možda bi trebalo da ode u predvorje i tamo ga sačeka. Ali to bi bilo još teže objasniti nego čekanje na ulici.
Niko je platila vožnju i izašla. Ovo će biti poslednji put, zaklela se.
„Cao, ovde sam. Stojim ispred restorana Sej bis?"
„Izlazim odmah”, rekao je.
Još jače se umotala u bundu, podignuvši okovratnik i sakrivajući vrat u njemu. Pogledala je u prozor radnje. Bila je to mala radnja u kojoj se pro-davao kavijar i dimljena riba. „Probajte našu salatu od jastoga!” pisalo je na izlogu. „Najbolja u Njujorku!”
U radnji je bila gužva. Zvono na vratima bi zazvonilo svaki put kad bi neko ušao ili izašao.
„Ovo je jače od mene”, prošaputala je naglas.
Zamišljala je kako bi Sejmur reagovao na taj izgovor ako bi saznao. „Izvini dragi, ali on je bio tako mlad i predivan i to je jednostavno bilo jače od mene. To je nama ženama u prirodi, znaš? To nam je biološka potreba.” To je onaj isti bedni izgovor koji muškarci govore ženama vekovima. Ona nikada nije verovala u to; nikad nije pomišljala da bi možda mogao da bude istina. Coveka jednostavno može da ponese fizička želja koja je jača od njega, ili barem jača od njegovog razuma. Sve što je trebalo da uradi je bilo da ovo okonča pre nego što iko sazna. Ako niko ne sazna, da li je onda bitno?
Gledala je niz ulicu i nadala se da će uskoro ugledati Kirbijevu visoku figuru i brz korak. Gde je on? Ako se ne pojavi za minut ili dva, moraće da ode.
Nije fer, pomislila je sa očajanjem. Samo je želela malo dobrog seksa pre nego što umre. Pre nego što postane previše stara da bi bila poželjna nekom muškarcu...
Zvono iznad vrata je zazvonilo. „Niko?" čula je muški glas.
Sledila se. Ovo se moralo desiti, pomisli. Svakog trenutka će naići Kir-bi i sve će biti gotovo.
Okrenula se. „Zdravo Lin”, rekla je opušteno, kao da uopšte nije izne-nađena što ga je srela. Šta je, kog đavola, on radio ovde na Drugoj aveniji, pitala se ljutito. Bolje da ga ne pita, jer će i on njoj postaviti isto pitanje. A šta bi mu ona odgovorila? „Čekam ljubavnika.”
Mozak joj je preuzeo automatski pilot. „Videla sam te u novinama jut-ros", rekla je sa ciničnim, blago optuživačkim osmehom.
„Dobro sam ispao na slici, a?” rekao je potavšavši je po ruci savijenim novinama, kao da je ona neki od njegovih ortaka. Da li je on znao da joj je Viktori najbolja drugarica? Bolje da to ne pominje. Zadnji deo vrata joj se naježio od straha. Kirbi će se pojaviti svakog trenutka...
„Mislila sam na onaj članak sa kučićima”, rekla je hladno.
Lice mu se uozbiljilo. Viktori je mislila da je Lin tako „drag” i da ume da bude takav kad hoće. Ali Niko je smatrala da je to samo pretvaranje. Lin Benet je bio nemilosrdni ubica koji nije opraštao kad neko pokuša da ga naljuti. „Ta priča je potpuno preuveličana”, rekao je. „Ja sam se jedino usprotivio tome što ljudi ne kupe govna za svojim kučićima. A grad se više ne trudi da sprovodi zakon po kome su obavezni da to rade.”
Zašto li je to pominjala, pitala se, smejući se ukočeno. Sad će verovat-no da krene u verbalni napad zbog pasjeg izmeta. Morala je da ga se otara-si...
Slegla je ramenima, dajući standardan odgovor. „Grad je u haosu.”
Ovo je delovalo. Opet ju je potapšao po ramenu novinama i rekao uo-bičajen sledeći komentar „A stanje se sve više pogoršava.”
Okrenuo se da krene i ona je uzdahnula od olakšanja. „Vidimo se”, re-če.
Mahnula mu je.
Ali zatim se okrenuo. „Reci mi”, rekao je, „kad si već pomenula haos, šta ima novo u Spleču?”
O, ne. Hoće da priča o poslu. Ako krenu da pričaju o poslu, trebaće joj barem dva do tri minuta da ga se otarasi. A Kirbi će se do tada definitivno pojaviti.
„Trebalo bi jednom da odemo na ručak i razgovaramo”, rekla je, kao da će se to stvarno dogoditi.
Nije zagrizao mamac. Umesto toga joj se približio i malo se nagnuo ka njoj kao da se priprema da ćaska sa njom. „Sta misliš o Seldenu Rouzu?" pitao je.
O Bože. Moraće ovo nekako da istrpi. Linovo pitanje je zahtevalo ne-kakav odgovor, ali, ono što ju je više brinulo, bilo je to što se on interesuje za Seldena Rouza? Nekoliko mogućnosti joj prolete kroz glavu, uključujući i ideju da je Lin mislio da bi Selden Rouz mogao da preuzme mesto Viktora Metrika. Ta pomisao je malo oneraspoložila i od nje joj je pripala muka.
Okrenula je glavu. Videla je Kirbija kako ide ka njima. Bio je udaljen oko sto metara....
Okrenula se ka Linu kao da je Kirbi nije primetio. Srce je htelo da joj iskoči iz grudi. Nakašljala se, stavljajući ruku preko usta. „Zavisi od toga zašto te to interesuje Lin”, rekla je.
„Samo sam radoznao”, odgovorio je. Osetila je kako je Kirbi odmah iza nje. Činilo joj se da će je noge izdati.
„Lin!” uzviknu Kirbi i udari Kirbija po ramenu. Lin se okrenuo i licu mu se promeni i od ljutog izraza postade neka vrsta muškog zadovoljstva. „Eeee, Kirbi, druže”, reče Lin, iznenada usvojivši ponašanje nekog dvade-setpetogodišnjaka, podigavši dlan da mu Kirbi „baci kosku”. Kirbi mu baci kosku, a zatim se zagrliše tapštući jedan drugog po rukama.
„Šta ima druže?” upita Kirbi, izbegavajući da pogleda u Niko. Ona je na licu pokazivala strpljivi bes.
„Dolaziš u Sent Barts ove godine?” pitao je Lin. Kirbi se prebaci sa je-dne noge na drugu, stavljajući ruke u džepove zbog čega mu se njegova jakna od tvida zategla preko zadnjice. Niko nije mogla, a da ne baci pogled.
„Zavisi”, reče Kirbi. „Zoveš me na jahtu ove godine?"
Lin je mudro izbegao da odgovori na ovo pitanje okrećući se ka Niko. „Poznaješ li Niko O’Nili?”
Ona je pogledala u Kirbija najhladnijim izrazom lica koji je mogla da složi. Molim te Kirbi, molila je u sebi, nemoj sad da budeš glup...
„Da...”, reče Kirbi, oklevajući kao da ne može da se seti ili nije siguran. „Mislim da smo se jednom upoznali.”
„Možda”, reče Niko ravnodušno, namemo ne pružajući ruku. Lin se ok-renuo ka Kirbiju da se pozdravi i Niko je iskoristila šansu da pobegne.
„Drago mi je što smo se videli Lin", reče ona pokazujući rukom da mo-ra da uđe u radnju.
„A da”, reče Lin mahnuvši joj. „Najbolje cene kavijara u gradu.” Ona je klimnula glavom kao da to zna i otvorila je vrata. Zaplahnu je talas top-log vazduha koji je imao jak, slan miris. Zvono je zazvonilo.

„EVO TI POKLON” reče Niko dajući Kirbiju konzervu kavijara Belu-ga. „Zato što si bio tako dobar dečko.”
„Hvala”, rekao je, uzeo konzervu i stavio je na stakleni stočić za kafu. Stajali su u dnevnoj sobi u njegovom stanu. Kirbi se konačno oslobodio Lina i otišao kući, a ona za njim, nakon što je sačekala u radnji petnaest minuta. Prislonio je svoje telo uz njeno. „Da sam znao da ću dobiti kavijar zato što sam slagao Lina Beneta, radio bih to svaki dan", rekao je dišući joj u vrat.
„Nemoj da ti to pređe u naviku, dragi”, reče mu ona.
„Šta misliš o tome da nam ovo pređe u naviku?” rekao je. Iznenada ju je gurnuo dole, savijajući joj lice preko naslona za ruke. Raširio joj je noge, a rukama joj je dohvatio šlic od pantalona da bi ga otkopčao. „Ti si nevalja-la devojčica, zar ne?” rekao joj je uvlačeći joj ruke u pantalone i svlačeći ih do članaka. Trljao je rukama golu kožu njene zadnjice. „Sviđa ti se to?”, pitao je. „Zamalo da te uhvate. Ti si strašno nevaljala devojčica....”
Udario je rukom preko zadnjice. Ona je uzviknula od iznenađenja i za-dovoljstva. Podigao ju je i stavio je na pod ispred sebe. „Ne”, rekla je než-no.
„Šta ne”, rekao je i još jednom je udario. I tu, na tepihu Ralf Loren sa leopardovim šarama, koji je dobio na popustu od osamdeset posto, imali su najbolji seks ikada.
„Vidiš?” rekao je Kirbi posle, sedeći potpuno go na kauču sa jednom nogom prekrštenom preko butine druge noge. „Rekao sam ti da umem da glumim.”

5

AKO VLADATE SVOJIM SEKSUALNIM ŽIVOTOM, vladate sve-tom, pomislila je Niko.
Ili barem imate osećaj da vladate svetom.
Za poslednjih šest nedelja, od kad je počela svoje nevaljalo druženje sa Kirbijem, osećala se upravo tako. Njen hod je bio brz, njene opaske brilijan-tne. Dosta se smejala i šalila. Razne delove tela je depilirala i negovala. Bila je puna želje – ne samo za Kirbijem, već za životom.
I drugi ljudi su to počeli da primećuju.
Nikada ranije to nije smatrala mogućim, ali Kirbi Etvud je nenamerno pomagao u njenoj karijeri.
Oko mesec dana je prošlo od onog popodneva kada je naletela na Lina Beneta. Izvukla se za dlaku, ali, kao što je pretpostavila, Lin to nije smatrao bitnim da bi rekao Viktori. Ipak, taj osećaj opasnosti je bio uzbudljiv i ona je postajala sve smelija i smelija, tajno se dogovarajući sa Kirbijem da se pojave na nekom koktelu ili društvenom događaju na kome je ona morala da se pojavljuje skoro svako veče. U javnosti su samo pričali i ništa više, ali činjenica da je Kirbi tu, da je posmatra i da ona može da potajno gleda njega, činila je neko potencijalno dosadno veče mnogo zanimljivijim. Vole-la je taj osećaj moći koji je dolazio od znanja da ona ima tajnu u koju niko drugi ne može ni da posumnja. I tako, krećući se kroz tople, neukusno uređene sobe u kojima su se održavale zabave u decembru, završavajući poslove, ćaskajući, uvek suptilno i sračunato ističući sebe u prvi plan, oseti-la se nedodirljivo.
Desio se jedan kratak emotivni pad za vreme Božičnih praznika koji je provela u Aspenu, kada se osetila iscrpljeno i prazno i usamljeno, čak iako je provodila vreme sa Sejmurom i Katrinom u malom, dvosobnom apar-tmanu u hotelu Litl Nel. Ali ta mala depresija je prošla čim su sleteli na aerodrom Džej-Ef-Kej. Jadni Kirbi ipak nije otišao na Linovu jahtu (uvek ju je iznenađivalo kako on poznaje Lina, ali prelepi muškarci kao Kirbi su uvek uspevali da se probiju) i umesto toga je otišao u posetu roditeljima u Sent Luis. Konačno su se sreli u četvrtak prve nedelje posle Nove godine – ona je efikasno skratila ručak i došla do njegovog stana. Prvih deset minuta je bio neraspoložen i sedeo je na kauču pokušavajući da stavi novu bateriju u daljinski upravljač, i svaki čas bi je pogledao sa zlokobnim izrazom na licu. Konačno je ubacio bateriju i uključio televizor. „Pa”, rekao je, pretva-rajući se da je zainteresovan u „Sou Elen DeGeneres”, „jesi li spavala sa njim?”
„Sa kim?” pitala je, razmišljajući da će, ako on ne promeni raspolože-nje i ako ne krenu sa seksom, već biti vreme da krene.
„Znaš”, rekao je optuživački. „Sa svojim mužem.”
„Sa Sejmurom?”
„Da. Sa Sejmurom” rekao je kao da mu je teško i da mu izgovori ime.
Bio je ljubomoran! Ljubomoran na Sejmura, pomisli ona. Kad bi samo znao....
„Ne, nisam spavala sa njim”, rekla je.
„Zbog mene?” pitao je.
„Da, dragi. Zbog tebe”, odgovorila je.
Ovo je bila laž, ali on to nije morao da zna. Kakva ironija, pomisli Ni-ko, da su njeni bračni odnosi sa Sejmurom predstavljali još veću i još sram-niju tajnu nego njena nezakonita veza sa Kirbijem.
Ona i Sejmur nisu imali pristojan seks barem tri godine.
Cesto bi prolazili meseci, a da njih dvoje uopšte ne vode ljubav, a čak i kad se to desi, oboma im je bilo jasno da to rade iz obaveze, a ne zato što imaju želju za seksom. Ali njihov seks najmanje mogao nazvati vođenjem ljubavi. Skoro se uopšte ne bi dodirivali, osim povremenih kratkih poljuba-ca, ili kad bi im se noge dodirnule u krevetu. Sejmur bi uvek stegnuo njene prste na nogama svojim, a zatim bi ih pustio. Znala je da je trebalo da raz-govaraju o tome, ali bilo je nečega u Sejmurovom ponašanju što je obeshra-brivalo kad je trebalo započeti intiman razgovor dvoje partnera. Ona je ionako mogla da pretpostavi šta će on reći: „Nisam zainteresovan za seks, to nema veze sa tobom, ali ja neću raditi nešto što mi se ne radi.” Bojala se da će otrkivanje misterija i motiva iza njegovog stava o seksu uopšte (i seksu sa njom) biti bolno i štetno za brak, tako da nije započinjala tu priču. Bila je zbunjena i povređena u početku, ali su prolazili meseci i ona je shvatila da joj to i ne nedostaje toliko. Rekla je sebi da može da živi bez dobrog seksa, naročito zato što je postojalo toliko važnijih stvari. A zatim je naišao Kirbi.
Bilo je pola jedanaest uveče i ona je sedela u Linkolnu, koji je bio vlas-ništvo kompanije Spleč-Verner i išla je kući. Veče je bilo vlažno i hladno – u toku dana je padala kiša i temperatura je sada pala ispod nule, zbog čega su se ulice sjajile od leda na kome su se presijavali izlozi radnji i ulične svetiljke. Namestila je svoju elegantnu haljinu i još jače se umotala u svoju bundu. Bila je na gala večeri na kojoj se prikupljao novac za škole i Kirbi je bio tamo. Ne za njenim stolom, naravno – to bi bilo suviše rizično Ali jeSuzan Erou, doajen u odnosima sa javnošću, bila presrećna da ugosti Kirbija za svojim stolom – jer je tih dana vladala nestašica zgodnih moma-ka. Niko je u decembru već uredila da se Kirbi upozna sa Suzan, jer je ona mogla da mu pomogne u glumačkoj karijeri. Suzan i Kirbi su razvili jedan opušteni prijateljski odnos i od tad bilo je prirodno da Kirbi predloži Suzan da joj bude pratilac, kad god joj je potreban. I tako je Kirbi sedeo za sused-nim stolom, a ono što niko nije znao je da je Niko odgovorna za to.
Niko je opustila glavu na naslonu od sedišta. Uspela je samo dva puta da progovori sa Kirbijem u toku večeri, i to na samo par sekundi. Ali nije u tome bila poenta. Želela je da je njen ljubavnik vidi u svem njenom sjaju – sa podignutom kosom i ogrlicom od dijamanata i rubina oko vrata, koju je kupila sebi pre tri godine, kada je zaradila bonus od pola miliona dolara.
„Izgledaš prelepo", šapnuo je Kirbi kada se sagnula ka njemu da mu se javi.
„Hvala", prošaputala je, na kratko ga dodirnuvši rukom po ramenu.
Ali, ona nije htela samo da ga oduševi svojim spoljašnjim izgledom. Želela je da Kirbi shvati koliko je ona važna u svetu i koliko se visoko popela. Želela je da je on vidi tu, u kontekstu, kako sedi za glavnim stolom, pored Viktora Metrika. I kako kasnije stoji na podijumu i prima nagradu za svoj trud u prikupljanju novca za nabavku kompjutera za učionice...
Nije se stidela toga što želi da impresionira ljubavnika, naročito zato što nije mogla da impresionira muža, barem ne na taj način. Sejmur je odbijao da ide sa njom na te društvene događaje, govoreći kako ne želi da ga svi tretiraju kao muža Niko O’Nili. To je jednom povredilo, ali je prešla preko toga. Nema poente patiti zbog stvari koje su, kad se bolje razmisli o njima, samo malo povređen ego.
Pomerila se na sedištu konačno uživajući u značaju te večeri za nju. Sejmur nije bio tamo, ali to nije bilo bitno. Ipak će biti zadovoljan zbog njenog uspeha, naročito kad mu bude rekla za to šta se desilo za stolom sa Viktorom Metrikom i Majkom Hamesom.
Radosno je napola zatvorila oči i posmatrala kroz zatamnjeni prozor radnje koje su se nizale Petom avenijom kao sjajni, žuti lednici. Da li da pozove Sejmura i kaže mu dobre vesti koje joj je Viktor saopštio? Ne. Vozač bi mogao da čuje i ispriča drugim vozačima. Nikome ne sme da veruje, pomislila je. Videla je kako karijere propadaju zbog nediskretnog hvalisanja. Bilo bi bolje da lično kaže Sejmura. Možda će i vatra u kaminu biti upaljena i ona će skinuti cipele i pričaće o tome šta se desilo.
Dozvolila je sebi mali osmeh, sećajući se trenutka na gala večeri kada se Viktor okrenuo ka njoj i rekao joj tiho „Da li biste ti i Sejmur došli do mene u Sent Barts za vikend?” Odmah je razumela da ovo nije poziv na druženje, već tajni strateški sastanak, koji se mora održati daleko od radoz-nalih očiju i, za trenutak, vreme je stalo. Bacila je pogled na Majka Harnesa koji je gurao veliki komad hleba u usta (hrana na ovim večerama je uvek bila užasna) i izgledao ljut zato što je stavljen da sedi pored pratilje Seldena Rouza – privlačne mlade žene u ranim tridestim godinama, koja za Majka nije bila ni od kakve važnosti.
I Niko pomisli „Majk, dušo, bićeš zajeban.”
A ona je ta koja će to učiniti.
Od te misli joj je bilo u isto vreme i muka i drago. Majk je ipak otišao kod Viktora nakon sastanka sa Piterom Boršom i, kao što je pretpostavljala, Viktor je bio užasnut njegovom očiglednom izdajom. Ona je salvetom dodimula usnu i klimnula glavom. „Naravno, Viktore”, tiho je rekla. „Biće nam drago.”
Auto je skrenuo u ulicu Salivan i, ne čekajući da joj vozač otvori vrata, Niko je izašla. Muškarac u zimskoj jakni i apre-ski čizmama je silazio niz stepenice od crvenkastobraon kamena usredsređen na tri mala jazavičara vezana za povodac. Od kad je Sejmur počeo da uzgaja jazavičare pre tri godine (nadajući se da će osvojiti barem prvo mesto na izložbi pasa u Ves-tminstera ove godine), krenuo je da se ponaša kao neki aristokrata koji ima kuću na selu.
„Sejmure”, rekla je Niko veselo.
Sejmur je pogledao ka njoj i nakon trenutka oklevanja, prišao joj. „Ka-ko je bilo na večeri?” upitao je.
Niko se sagnula ka psima koji su radosno skakutali po obodu njene ha-ljine. Njihovi mali nokti su bili tako tanki i kačili su joj se za haljinu kao mali pauci i ona podiže jednog i krenu da ga mazi držeći ga u naručju. „Zdravo Spajdi”, rekla je poljubivši psa u vrh glave. Pogledala je Sejmura, sačekavši trenutak da bi se pripremio za dobre vesti. „Mislim da je Majk ispao iz igre.”
„Lepo”, Sejmurove oči se raširiše dok je klimao glavom u znak odob-ravanja.
„Viktor nas je pozvao u njegovu kuću u Sent Barts za vikend”,
dodala je trijumfalno. Skupila je bundu i krenula uz stepenice.
Njihova kuća je imala pet spratova, lift i baštu iza kuće. Kupili su je pre četiri godine kad je izgledala kao ruševina za 2,5 miliona dolara i uložili 750,000 dolara u nju, tako da je sad vredela oko 5 miliona. Ipak, hipoteka od 1,5 milion dolara, što je iznosilo oko 15.000 dolara mesečno joj je pone-kad teško padala, naročito zato što je to ona sama plaćala. Ali ona nije prezirala Sejmura što nije davao svoj deo, jer je on platio pola avansa i platio je renoviranje i odradio je svoj deo posla, ali kada je dozvoljavala sebi da razmišlja o tome, bila joj je zastrašujuća ideja da mora da plaća toliku količinu novca iz meseca u mesec. Sta ako dobije otkaz? Sta ako dobije rak? Na kraju krajeva, karijere su bile prolazne. Imaš deset, možda petnaest dobrih godina, a zatim te vreme pregazi i svet ide dalje, a ti ostaješ u mestu. Isto se dogodilo Majku, pomisli ona.
Ali ovo veče, ulazeći u kuću, bila je ubeđena da će sve biti u redu. Majku je možda završena karijera, ali njena nije. Moraš da se boriš dok si još na vrhu. A ako ona dobije Majkov posao (a dobiće ga), neće morati da brine o hipotekama i novcu barem nekoliko godina.
Ušla je u predvorje i ponovo osetila taj mučan osećaj triumfa.
Kuća je bila uređena više kao kuća na selu u Vermontu, nego kuća u Njujorku, sa podom od cigle u predvorju i lamperijom na zidovima koji su poduprti drvenim gredama, sa kojih su visili kaputi i šalovi. U vazduhu je bio slabi miris pečenih kolača, što je nije iznenađivalo – njena ćerka Katrina je nedavno postala opsednuta kuvanjem i insistirala je da je Sejmur vodi u sve restorane sa četiri zvezdice na Menhetnu. Prošla je kroz hodnik – a prostorije gde su živela dva člana posluge, jedan bračni par, činile su dve sobe i kupatilo sa desne strane – i otvorenu kuhinju. Sejmur je sagradio konzervatorij od stakla u zadnjem delu kuće, koji se koristio za ono što je on nazivao njegova „štenara”. Pozvala je lift i popela se na treći sprat.
Treći sprat se sastojao od velike spavaće sobe i kupatila, a u zadnjem delu koji je gledao na baštu nalazila se Sejmurova kancelarija. Niko je ušla u sobu i otkopčala haljinu. U normalnim okolnostima sada bi joj se već spavalo, ali je posle Viktorovog tajnog poziva u Sent Barts bila nemirna. Pred oči joj je stalno izlazilo Majkovo lice, sa onom njegovom kožom bojom mahagonija, zgrčeno u ljutitu grimasu. Da li je imao pojma šta ga čeka? Niko je pretpostavljala da nema. Nikad ne znaš da će ti se to desiti. Možda sumnjaš, ali nikada to ne vidiš kao mogućnost. A to je upravo ono na šta su oni (u ovom slučaju ona i Viktor) računah: element iznenađenja.
Skinula je haljinu i bacila je nemarno na fotelju. Za trenutak joj je bilo žao Majka, ali i njoj se ista stvar jednom desila. Dobila je otkaz, što je za nju bilo šokantno i potpuno neočekivano, pre deset godina, kada je bila glavni urednik časopisa Glimer – i povrh svega, bila je trudna. Dve nedelje pre tog užasnog događaja imala je razgovor za posao za mesto glavnog urednika nekog drugog modnog časopisa sa većim tiražom i većom platom, naravno u tajnosti, i mislila je da je bila dovoljno pažljiva. Ali prevarila se. Jedno jutro, ubrzo nakon razgovora, u jedanaest sati, njena asistentkinja je ušla u njenu kancelariju. Imala je čudan izraz na licu i držala je neki papir u ruci. Kroz otvorena vrata, Niko je videla da se ispred skuplja mala grupa zaposlenih. Znala je da se nešto strašno dešava, ali tek kada joj je asisten-tkinja dala faks i kada je ustala i pročitala ga, shvatila je da se to užasno dešava njoj.
„Rac Neste Pablišing sa žaljenjem vas obaveštava da Niko O’Nili glavni urednik časopisa Glimer daje ostavku na to radno mesto. Njena predanost poslu i vizija su visoko cenjeni, ali gospođa O’Nili se povlači sa ovog radnog mesta iz ličnih razloga. Njena ostavka stupa na snagu odmah, a novi glavni urednik će ubrzo biti imenovan."
Nakon što je jednom pročitala obaveštenje, još uvek je smatrala, čvrsto i samopouzdano, da se radi o nekoj ogromnoj greški. Nije imala nameru da daje otkaz. Brzo će ispraviti ovu dezinformaciju koju je dobila faksom; a možda je ovo nečija ideja da se našali sa njom, a u tom slučaju će taj neko dobiti otkaz. Ali bukvalno pet sekundi kasnije, zazvonio je telefon. Bila je to sekretarica Voltera Bozaka, vlasnika, predsednika i glavnog izvršnog direktora kompanije Rac Neste Pablišinga i rekla joj je da gospodin Bozak želi da je vidi.
Odmah.
Grupica zaposlenih se razmilela do svojih stolova, kao da su nešto skrivili. Znala je šta se događa. Niko je nije ni pogledao dok je išla hodni-kom sa faksom savijenim u ruci. Trljala je ivicu papira o palac i, kad je ušla u lift, videla je da joj je prst krvario.
„Uđite”, rekla je Volterova sekretarica, izvesna gospođa Inid Veblem, kako je pisalo na malom kartonu koji je stajao na prednjem delu njenog stola.
Volter Bozak je skočio sa stolice kad je ona ušla. Bio je visok i nevero-vatno je ličio na nekog glodara. Za trenutak, gledala ga je pravo u oči, svesna samo toga koliko su male i krvave. Zatim je progovorila. Rekla je: „Pretpostavljam da ovo nije šala.”
Nije imala pojma u kom stanju je on očekivao da se ona pojavi – upla-kana, možda – ali je izgledao kao da mu je laknulo. „Ne, nije šala”, rekao je. Smejao se. Najgore na njemu je upravo bio njegov osmeh, koji je otkri-vao male, napola izrasle, sivo žute zube koji su jedva prelazili ivicu desni – crta koja je bila zajednička svima u klanu Bozak, kao da su genetski inferi-orna vrsta koja ne može da proizvede dovoljno kalcijuma ni za cele zube.
Ali, kad bolje razmisli, koliko novca imaju, nisu im ni trebali celi zubi.
Volter joj je prišao da se rukuje sa njom. „Cenimo sav tvoj trud koji si uložila u ovu kompaniju, ali, kao što možeš da vidiš, tvoje usluge nam više nisu potrebne.”
Ruka mu je bila vlažna i slaba kao deformisana kandža. „Gospođa Veblem će obezbediti dva čoveka koja će te ispratiti do kancelarije i van zgrade”, rekao je. I uputio joj je još jedan od onih njegovih zastrašujućih osmeha.
Niko nije ništa rekla. Jednostavno je stajala tamo i gledala u njega, pra-zno, neustrašivo i jedino što je u sebi mislila bilo je: ’’Ubiću te jednoga dana.”
Njen pogled mu je postajao neugodan. On je načinio korak unazad. Ne skidajući oči sa njega, nagnula se napred i stavila faks na njegov sto. „Hvala Vam”, rekla je bez emocija. Okrenula se i izašla iz njegove kancelarije.
Dva muškarca u jeftinim odelima stajala su kod stola gospođe Inid Ve-blem. Lica su im bila gruba i lišena emocija, kao da su ovo radili svaki dan i kao da su spremni na sve. Iznenada je sve jasno videla. Možda je dobila otkaz, ali neće dozvoliti da je ponižavaju. Neće dozvoliti da je sprovode kroz hodnik kao kriminalca kojeg šalju na giljotinu. Neće da pakuje svoje stvari iz kancelarije dok ova dvojica gorila gledaju, a njeni saradnici – njeni saradnici – se smejulje bojažljivo za svojim stolovima.
„Pozovi moju asistentkinju i reci neka pošalje moje stvari u moj stan”, rekla je oštro.
Gospođa Veblem se usprotivila „Ali ova dvojica ...”
„Samo uradi onako kako sam ti rekla.”
Gospođa Veblem je klimnula glavom.
Niko je izašla iz zgrade. Bilo je jedanaest sati i dvadeset i dva minuta.
Tek kad je došla do ugla, shvatila je da nije imala ni torbu, ni telefon, ni ključeve, ni novac. Nije imala čak ni dvadeset centi da pozove Sejmura na govornici.
Stajala je pored kante za đubre i pitala se šta da radi. Nije mogla da se vrati u kancelariju – verovatno su je već stavili na neku tajnu listu ljudi kojima je zabranjen ulaz u zgradu – i nije imala načina da dođe kući. Mogla je da ide peške, ali je njen stan bio udaljen četrdeset blokova na aveniji Jork, i nije bila sigurna da će moći toliko da prepešači u svom stanju. Bila je u trećem mesecu trudnoće i imala je jutarnje mučnine, iako su se javljale u bilo koje doba dana i to potpuno neočekivano. Nagnula se i povratila u kantu za đubre i u tom času se, zbog nekog njoj znanog razloga, setila Viktori Ford.
Ona i Sejmur su bili na žurci u potkrovlju Viktori Ford prošle nedelje. To potkrovlje nije daleko, baš tu, sa druge strane Šeste avenije i ona i Vik-tori su nakon žurke provele na ulici preko sat i po pričajući o svojim karije-rama. Viktori je tada bila modni kreator u usponu i imala je u sebi neko suptilno samopouzdanje i uredsređenost na ciljeve, što ukazuje na budući uspeh. Niko nije znala puno žena kao što je Viktori, i, kad su počele da pričaju, bilo je to kao kad dva psa shvate da pripadaju istoj vrsti.
Kako su samo bile mlade tada, Niko je razmišljala, skidajući gaćice. Imale su samo trideset dve ili trideset tri godine...
Niko se jasno seća da se pojavila na vratima Viktorinog potkrovlja tog jutra – ulica je bila prepuna kamiona, trotoari su bili prepuni umornih lica ljudi koji su radili u distriktu robnih kuća. Bio je vreo dan sredinom maja, skoro trideset i dva stepena. Viktorino potkrovlje je bilo u zgradi koja je nekada bila mala fabrika; na ulazu je bio red starih crnih dugmića za inter-fon koji su izgledali kao da možda nisu ni priključeni. Imena pored dugmića su bila imena nekih nepoznatih kompanija koje su sigurno odavno propale, a pri kraju se nalazila diskretna bela kartica na kojoj je bilo odštampano V.F.
Za trenutak je oklevala. Viktori verovatno nije kod kuće, a čak i da jes-te, šta će da misli o ženi koju je upravo upoznala na žurci, a koja se iznena-da pojavila u sred bela dana pred njenim vratima?
Ali Viktori nije bila iznenađena i Niko nikad nije zaboravila kako je Viktori izgledala kada je otvorila teška siva vrata potkrovlja, jer je prva misao Niko bila Tako je lepa! Njena kratka, tamna kosa je bila ošišana kao u dečaka – ali kad imate lice kao Viktori, ništa više vam i nije bilo potrebno – a telo je držala sa lakoćom žene koja uvek zna da je njena figura privlačna muškarcima. Niko je pretpostavila da je ona tip devojke koji izaziva ljubo-moru kod žena, ali bilo je nešto velikodušno u Viktorinom duhu, što je zavist činilo suvislom.
„Tako mi je drago da te vidim! ” uzviknula je Viktori. Pod dnevnom svetlošću potkrovlje je izgledalo svetio i opušteno boemski, i izgledalo je da nagoveštava mogućnost i drugačijeg življenja. Činjenica da je otpuštena je počela da joj polako dolazi u svest, ali umesto očaja, imala je neki čudan, lebdeći osećaj, kao da je upravo ušla u nekakav paralelni svet, gde je sve ono što joj je nekad bilo bitno, sada nebitno.
Bila je u Viktorinom potkrovlju do uveče, čekajući vreme kad je pret-postavljala da će Sejmur biti kod kuće. Kada je ušla, Sejmur je pao u pani-ku. Čuo je vesti – brzo su se raširile gradom, i novine i trač kolone su zvale tražeći komentar. Dobiti otkaz od Rac Neste izdavačke kuće je izgleda bilo zanimljivija vest nego kada je dobila posao kod njih pre dve godine. I nede-ljama nakon toga morala je da pretrpi laži i poluistine o razlozima otkaza i mogućim manama u njenoj ličnosti i profesionalnom stilu. Bila je šokirana kad je saznala da su je mrzeli ljudi koje je ona zaposlila da rade za nju – žalili su se na njeno „hladno držanje” prema novinarima. Bila je više izne-nađena da su novine uopšte zainteresovane za nju. Nije do tad shvatala da je tako „važna”.
Želela je da nestane, ali je Sejmur insistirao da se pojavljuje u javnosti. Bilo je važno poslati svima poruku da je još uvek tu, da je neće pobediti. Sejmur je rekao da je ova negativna propaganda samo test. I tako, tri večeri svake nedelje ona se doterivala i vukla svoj sve veći stomak van stana i ona i Sejmur bi išli na koktel zabave, otvaranja i večere koje su činile društveno tkanje izdavaštva u Njujorku.
Pa, pomisli ona, oblačeći pižamu. Sejmur je bio u pravu. To je bio test. Bilo je ljudi koje je poznavala, a koji su je jednostavno odbacili. A bilo je i drugih, kao što su bile Viktori i Vendi, koji su bili tu za nju, kojima nije bilo važno da li je dobila otkaz ili ne. Na kraju tih izlazaka, ona i Sejmur bi analizirah šta se dešilo, koga su videli, šta su rekli i kakvi su mogući plano-vi tih ljudi za budućnost. Bilo je ključno, govorio je Sejmur, znati šta ljudi žele, šta im je potrebno i koliko daleko bi išli da to dobiju. To je bilo pitanje ličnog morala ....
U početku je bolela glava od tih razgovora. Nikad nije bila zaintereso-vana za to da ulazi ljudima u glavu, pošto je mislila da ni oni nisu zaintere-sovani da uđu u njenu. Sve što je ikada želela u Glimeru je da od njega napravi sjajan časopis. To je razumela. Izgledalo joj je da će naporan rad i dobar rad doneti svoju nagradu, i da će, ako drugi ljudi imaju mozga, nap-redovati uz pomoć toga. Ali Sejmur joj je uporno objašnjavao da svet – ili barem poslovni svet – ne funkcioniše na taj način. Postojali su milioni talentovanih ljudi koji su bivali zgaženi svaki dan, jer nisu shvatali da tale-nat nije bitan za uspeh. Bitna je moć opažanja i bitno je pozicioniranje. Moraš da umeš da jednostavno uletiš u neku situaciju i da je odmah razu-meš.
Jedne večeri su bili na koktel zabavi povodom lansiranja novog Mont Blan naliv pera, kada joj je prišao čovek u poznim četrdesetim godinama. Dve stvari su joj odmah zapale za oko: koža mu je bila boje mahagonija od sredstva za samotamnjenje i nosio je kravatu na srebrne i crne pruge. „Samo sam želeo da Vam kažem da ste izvrsno obavljah posao u Glimeru. Napra-vili su veliku grešku što su Vas otpustili”, rekao je.
„Hvala Vam”, rekla je Niko. Ko je taj čovek? Imala je osećaj da je tre-balo da se upozna sa njim.
„Na čemu sad radite? Osim na onome što je očigledno”, rekao je baciv-ši pogled na njen stomak.
„Razmišljam o nekim zanimljivim ponudama", rekla je Niko. To joj je Sejmur rekao da govori kad je neko pita čime se bavi.
„Da li biste možda bili zainteresovani da dođete do nas na razgovor?” pitao je taj čovek.
„Naravno”, klimnula je glavom.
Tek kad je čovek otišao Niko je shvatila ko je on – Majk Hames, koji je upravo postavljen za glavnog izvršnog direktora Verner Pablišinga u kom-paniji Spleč-Verner.
„Vidiš”, Sejmur je trijumfalno izjavio u taksiju na putu do kuće. „To je poenta izlaženja u Njujorku. Sada treba samo da sedimo i čekamo."
„Možda neće pozvati”, rekla je Niko.
„O, pozvaće on”, reče Sejmur pouzdano. „Ne bi me čudilo da dobiješ mesto Rebeke DeSoto u časopisu Bonfajer. Rebeku nije zaposlio lično on, tako da će želeti da stavi svog čoveka umesto nje. Da bi učvrstio svoju poziciju.”
Niko je poznavala Rebeku i dopadala joj se. „Jadna Rebeka”, rekla je.
„Nemoj ništa daje sažaljevaš”, reče on prezrivo. „Moraš da razviješ malo čvršći stav. To ne znači da imaš nešto lično protiv nje. Ti je uopšte ni ne poznaješ. To je posao i ništa više.
Tri meseca nakon rođenja Katrine, Spleč-Verner kompanija je objavila da će Niko O’Nili zameniti Rebeku DeSoto na mestu glavnog urednika časopisa Bonfajer. I Niko je pretpostavljala da ni Rebeka nije očekivala otkaz.
A tada, kad je opet bila na vrhu, ljudi su počeli da se pojavljuju iz miš-jih rupa i da šalju cveće i čestitke. Sejmur je insistirao da odgovori na sva-ku, čak i na poruke od ljudi koji su je izbegavali kad je otpuštena. Ali prvu poruku je poslala Rebeki DeSoto, rekavši joj da je radila fenomenalno svoj posao i poželevši joj sreću u budućnosti. Nije bilo potrebe, mislila je Niko, da stvaraš neprijatelje ako ne moraš.
Naročito ako imaš prave rivale koje moraš da pobediš.
Već posle dve nedelje na poslu, Niko je shvatila da je njen prvi smrtni neprijatelj neko ko bi trebalo da joj je saveznik – Brus Cikalis, izdavač časopisa, arogantni mladić od tridesetak godina, koji je smatran zlatnim dečkom Majka Harnesa, što nije dozvoljavao da iko zaboravi.
To je bila mržnja na prvi pogled.
Brusovo razumevanje žena bilo je ograničeno na njegovu usku definici-ju uloge žene koja je u vezi sa njim. Postoje, po njemu, samo dve vrste žena: žene koje bi „tucao” i žene koje ne bi. Ako spadate u ovu drugu kate-goriju, bolje bi bilo da niste ni rođene. Prema njegovom mišljenju, žene bi trebalo da su lepe, da imaju ogromne grudi, da su mršava i poslušne, što znači da mu rado popuše kad god on to poželi. On nikada javno nije priznao ovo, naravno, ali nije ni morao. Niko je mogla da oseti njegov prezir prema ženama u svemu što je izgovorio.
Prvi put kad ga je srela, ušao je u njenu kancelariju, pokazao prstom na manekenku sa naslovne strane zadnjeg broja njihovog časopisa i rekao „Sve što želim da znam je da li možeš da mi zakažeš sastanak sa ovim?“
„Izvini?” rekla je Niko.
„Ako možeš da mi zakažeš sastanak sa njom”, rekao je cereći se i po-kazujući da je navikao da ga žene saleću, „možda zadržiš posao."
„Sa takvim stavom, mislim da bi ti trebalo da se brineš za svoj posao.” Niko mu je odgovorila.
„Videćemo. Tvoj prethodnik nije dugo sedeo tu”, rekao je Brus sedaju-ći i osmehujući se prividno dečački nevinim osmehom.
Niko je ustala. „Ali ja nisam moj prethodnik, Brus. Sad te molim da me izviniš. Imam sastanak sa Viktorom Metrikom.” I izašla je iz kancelarije, ostavljajući ga da sedi tu i da razmišlja o svojoj sudbini.
Naravno da nije imala sastanak sa Viktorom Metrikom, ali Brus to nije mogao da dokaže. Umesto toga, otišla je u toalet i sedela sakrivena u jednoj kabini deset minuta i razmišljala. Moraće da uništi Brusa Čikalisa. Nije ni sumnjala u njegovu umešanost u neuspeh Rebeke DeSoto. Ali najvažnije, mislila je da Brusu uopšte nije stalo do časopisa. Za njega, časopis je samo jedan od stepenika ka višoj poziciji, što je značilo, više novca i bolje ribe. Ako i ona doživi neuspeh kao Rebeka, to bi išlo u prilog činjenici da on nije kriv i još bi on ispao dobar u ćelom tom procesu. Ali ovoga puta je izabrao pogrešnog suparnika. Ona neće rizikovati da je dva puta otpuste. Jednom čovek može da pogreši. Ako pogreši dva puta, onda je gubitnik. Njena karijera bi tada bila završena, i šta bi Sejmur rekao? I šta bi njena ćerkica mislila o njoj?
Odgovor je bio jednostavan: moraće da uništi Brusa Čikalisa.
Pre nego što je dobila otkaz i pre nego što je upoznala Brusa, nikad joj ne bi palo na pamet da razmišlja o svojoj karijeri na taj način. Mislila bi da je eliminisanje protivnika ispod njenog nivoa, ali samo zbog toga što nije bila sigurna da može da ih uništi. Nije znala da li ima petlju. Ali sedeći tu na WC šolji razmišljajući o tome, shvatila je da, ne samo da nema izbora, već i da će možda uživati u tome.
Skinuće mu taj prezrivi, podrugljivi seksistički osmeh sa lica.
Sledećeg dana je pozvala Rebeku DeSoto. Ona i Sejmur su sat vremena raspravljali o tome gde bi trebalo da se vidi sa njom. Sejmur je mislio da bi trebalo da se sastanu u tajnosti, ali se Niko protivila toj ideji. Nije mogla da pozove Rebeku DeSoto na ručak i da je odvede na neko skriveno mesto – Rebeka bi to shvatila kao uvredu, a Niko nije zaboravila kako se osećala kada su je svi izbegavali nakon što je dobila otkaz. Nije mogla da izvuče informacije od Rebeke ako se ponaša da ju je sramota da bude viđena u društvu sa njom.
Otišli su u Majkls na ručak.
„Ti si jedina osoba koja je bila dovoljno pristojna da mi pošalje poru-ku”, rekla je Rebeka. Sedele su za jednim od prednjih stolova na mestu gde ih je ceo restoran mogao videti i Niko je mogla da oseti radoznale poglede ostalih patrona. „Pazi se Brusa. Opasan je”, rekla je Rebeka oprezno.
Niko je klimnula glavom. „U kom smislu?" pitala je.
„Marketing”, reče Rebeka. „Zakazuje važne sastanke sa klijentima, a zatim menja vreme, a njegova asistentkinja „zaboravi” da ti javi."
Sledećeg dana, Niko je srela Majka u liftu. „Čuo sam da si ručala sa Rebekom DeSoto juče u Majklsu”, rekao je opušteno.
Niko oseti kako joj se stomak grči, ali se setila da je namerno izabrala Majkls, tako da se pročuje po gradu sa kim je ručala. Želela je da ljudi znaju da se ne plaši. „Jesam”, rekla je opušteno. Nije ponudila nikakvo objašnjene ni izvinjenje. Lopta je opet na njegovoj strani.
„Neobičan izbor partnera za ručak, zar ne?” pitao je Majk, češući vrat sa unutrašnje strane okovratnika košulje.
„Zaista”, rekla je Niko. „Rebeka mi je prijateljica.”
„Ja bih se pripazio da sam na tvom mestu", rekao je Majk, gledajući tamno narandžastu kožu svoje nadlanice. „Čuo sam da je lažov.” „Hvala ti. Zapamtiću to”, rekla je.
Skot, pomislila je, gledajući ga dok je izlazio iz lifta. Muškarci se uvek drže zajedno, bez obzira na to koliko nisu u pravu. Pa, i žene mogu tako da igraju.
Dve nedelje kasnije, počela je da ostvaruje svoj plan.
Viktor je organizovao tradicionalno porodično okupljanje za odabrane izvršne direktore Spleč-Vernera koje je održavano svake godine na njego-vom imanju u Griniču, država Konektikat. Kuća je bila ogromno zdanje od sivog kamena sa kulama koje su se uzdizale sa strane, sagrađeno dvadestih godina ovoga veka, a nalazila se pored rezervata. Ona i Sejmur su tada imala džip Vegonir i upravo su se uparkiravali na kraju parkinga koji je dugačak kilometar i po, kada je došao Brus Čikalis u svom najnovijem Poršeu 011. Niko je izašla iz džipa držeći Katrinu u rukama, a Brus je le-žerno skliznuo iz Poršea i polako čistio naočare za sunce specijalnom tkani-nom, a zatim ih je pažljivo vratio na lice, pogledao Niko i nasmejao se – baš u trenutku kad je Viktor Metrik prolazio pored kuće u opremi za tenis. „E, tako te ja stvarno zamišljam Niko”, Brus je glasno prokomentarisao. „Kao mamu. Zar to nije divno Viktore?”
Niko je poželela da ga ubije, ali je umesto toga uhvatila Viktorov pog-led. Viktor je potapšao Brusa po leđima. „I ti bi trebalo da počneš da razmi-šljaš o deci, Brus”, rekao je. „Muškarci sa porodicom su bolji direktori.”
To je sve što je Niko želela da čuje.
U toku popodneva, Niko je morala da ode na drugi sprat u jednu od go-stinskih soba da podoji Katrinu, i dok se vraćala na zabavu, srela je Viktora u holu.
„Hvala Vam za ono", rekla je opušteno, misleći na incident na parkin-gu. „Ti mladi direktori moraju da znaju gde im je mesto”, rekao je. „Kako inače ide?” Skoro da su došli do stepenica – za par sekundi će svako otići na svoju stranu – i ovo je možda jedina prilika da nasamo razgovara sa Viktorom.
„Imaćemo fenomenalan prvi broj", rekla je Niko samopouzdano, pre-bacujući bebu sa jednog kuka na drugi. „I znam da ćemo povećavati tiraž, sve dok imamo na umu da je Bonfajer časopis koji promoviše žene. Mada, kad nas u poslu sa klijentima koji kupuju reklamni prostor predstavlja muškarac, nisam sigurna da šaljemo jaku poruku.”
Viktor je klimnuo glavom. „Možda si u pravu što se toga tiče”, rekao je. „Razmisliću o tome.”
Nastavila je sa tim, malo po malo, koristeći svaku priliku kada je sa Viktorom nasamo da ga podseća da moramo poslati jaku poruku klijentima, a istovremeno je čuvala leđa od Brusa. Nekoliko meseci je prošlo bez ikak-vog pomaka po tom pitanju, ali, kao i obično, pojavila se prava prilika.
Jedan od kozmetičkih giganata je organizovao celonedeljnu promociju i proslavu u ekskluzivnom ski centru u Čileu. Privatnim Boingom 747 dolazile su poznate ličnosti, manekenke i ljudi iz sveta modnih časopisa na ekskluzivan odmor – bila je to vrsta događaja za koje je Brus živeo. Naža-lost, Spleč-Verner nije blagonaklono gledao na to da direktori odlaze na poslovne puteve u udaljene zemlje odakle se ne mogu brzo vratiti ukoliko je potrebno. Niko je znala da, ako Brus ima bar malo mozga, neće otići na taj put. Ali, trik je bio u tome da ga ona ubedi da ode.
Ali kako?
„To je lakše nego što misliš”, rekao je Sejmur. „Muškarci su tako jed-nostavna bića. Samo mu reci da ne može da ide.”
„Ali ja nisam u poziciji da mu kažem šta sme, a šta ne sme”, rekla je Niko.
„U tome je i poenta”, objasnio je Sejmur.
Sredom ujutru, Niko je imala nedeljni sastanak sa Brusom i njegovim višim saradnicima. Na kraju sastanka je pomenula taj događaj u Čileu. „Ne bih da ideš tamo”, rekla je ravnim glasom. „Mislim da bi bolje iskoristio vreme da tu nedelju provedeš u Njujorku.”
Brus je podigao obrve od besa, ali se brzo oporavio. „Opet se igraš mame?” Zvučalo je kao da se šalio, ali je u njegovom glasu bilo ozbiljnosti.
Posle deset minuta došao je u njenu kancelariju. Zatvorio je vrata. „Moramo da razgovaramo. Nemoj da mi ikada više govoriš šta smem, a šta ne smem pred mojim saradnicima”, rekao je.
„To su i moji saradnici”, rekla je Niko smireno. „Samo mi je bitno da sve ide po planu u časopisu.”
„Ja se brinem o svojim poslovima, a ti misli na svoje.”
„Kako hoćeš”, rekla je Niko sležući ramenima. „Samo ti čuvam leđa. ”
Glasno je izdahnuo u neverici i izašao.
Progutao je mamac. Dok je on bio na skijanju u Čileu sa manekenkama za bikini, Niko i Viktor su izabrali njegovu zamenu – koja je bila žena. Majk Hames je možda mogao da zaštiti Brusa, ali je Niko sumnjala u to da Brus koristi incident sa Brusom da pokaže Majku gde mu je mesto time što je insistirao da Brus mora da leti.
Zakazano je da Brus dobije nogu dan nakon povratka iz Čilea. Mora da je naslućivao da se nešto dogodilo dok je bio odstutan, jer je ono popodne kad je doputovao pozvao Niko i insistirao da odu na večeru kako bi „napra-vih strategiju”.
Tu ponudu Niko nije mogla da odbije i to je bio jedan od sjajnih mo-menata njene karijere. Nikad neće zaboraviti to veče kada je sedela sa Brusom i kada je on neprestano pričao kako su pogrešno počeli, ah bi sada trebalo da pokušaju da rade kao tim. A ona je klimala glavom i govorila kako se slaže sa njim, znajući sve vreme da će sutra do podne on biti otpuš-ten i izleteće iz zgrade, a ona će biti pobednik. Bilo je nekih kratkih trenu-taka u toku večere kada joj ga je bilo žao, i kada joj je stvarno padalo na pamet da mu kaže istinu. Ali je brzo odbacila tu ideju. Osetila je slatki, zavodljivi ukus moći. Ovo je veliki biznis i Brus je veliki dečko. Moraće da nauči da pazi na sebe.
Kao što je ona to naučila.
U pola jedan, pola sata nakon što je objavljeno da Brus daje otkaz, po-zvao ju je. „Ovo je tvoje maslo, zar ne?” pitao je, čestitajući joj ogorčeno. „Pa, moram da ti čestitam. Nisam mislio da si u stanju da to uradiš. Mislio sam da nemaš petlje.”
„To je samo posao Brus”, rekla je.
Bože, kako je ovo jak osećaj. Nikad išta slično nije osetila u životu. Gledala je sebe iz čudne perspektive. Izvan svoje svesti, znala je, da bi, kao žena, trebalo da oseća krivicu. Trebalo bi da se oseća loše ili uplašeno zato što nije bila „dobra”. I jeste se uplašila na delić sekunde. Ali čega se plaši-la? Svoje moći? Sebe? Ili arhaične ideje da je uradila nešto „loše" i da će biti kažnjena?
Sedeći u kancelariji to popodne, odmah nakon razgovora sa Brusom, iznenada je uvidela da neće biti kažnjena. Tu nije bilo pravila. Ono što su žene mislile da su „pravila” bili su ustvari principi za pokazivanje ženama gde im je mesto. „Biti dobra" je udobna lepa kutijica za koju je društvo savetovalo ženama da će, ako ne izađu iz nje, biti sigurne. Ali niko nije bio siguran. Sigurnost je laž, naročito u poslu. Jedina prava pravila su bila pravila moći: ko ima moć i ko može da je demonstrira.
Ako možeš da je demontriraš, imaš je.
Prvi put je osetila da je jednaka sa najvećim igračima. I ona je postala igrač.
To veče, kupila je beluga kavijar i Kristal šampanjac i ona i Sejmur su proslavljali. Kasnije je Sejmur hteo da vode ljubav, ali ona nije. Jasno se sećala tog osećanja: nije želela nikoga drugog u sebi. Izgleda da je popunila praznine i pukotine u sebi i, prvi put, bila je dovoljna sama sebi.
Ali je li još uvek tako?
Došla je do prozora spavaće sobe i pogledala napolje. Godine su prošle od Brusa Čikalisa i ona je pažljivo raspolagala svojom moći, upotrebljava-jući njenu punu snagu samo kad je to apsolutno neophodno. Naučila je da ne likuje nad svojim trijumfima, niti da ih prizna, jer prava moć dolazi od nevidljive, uvek kontrolisane ruke. Osećala je uzbuđenje svaki put kad bi pobedila, ali to nije značilo da i drugi ljudi moraju da znaju za to.
Razmišljajući o Majku i šta će da radi sa njim, osetila je neizbežnu us-hićenost zbog pobede koja se bliži. To osećanje je ipak bilo i malo prazno i pomalo tužno. Postojao je deo nje koji se još uvek nadao da će se ljudi na vrhu korporacije ponašati pošteno, ali ju je iskustvo naučilo da je, kad su u pitanju novac i moć, priča uvek ista. Da je Majk stariji, i možda pred penzi-jom... ali nije, i ako ga ne eliminiše, napraviće joj pakao od života. Već je dva puta zamahnuo ka njoj, sledeći udarac bi mogao biti nokaut.
Okrenula se od prozora i šetala napred-nazad po persijskom tepihu. To je samo posao, podsećala se. Majk Harnes zna kako Spleč-Verner funkcio-niše. Morao je da pretpostavi da će mu jednoga dana Viktor odrubiti glavu. Ali i Majk je sekao glave..
Čovek uvek misli da njemu ne može da se dogodi tako nešto. To se uvek događa drugima.
Možda je u tome razlika između nje i ostalih direktora Spleč- Vernera, pomisli. Ona je znala da se to njoj može desiti. I nakon što dobije Majkov posao, u zavisnosti od okolnosti, možda će ga zadržati par godina, možda čak i pet, a ako bude stvarno imala sreće – deset godina.
Ali na kraju će i njena glava odleteti.
Osim ako ne dobije posao Viktora Metrika.
Pogledala je u mračnu ulicu ispod prozora i nasmešila se. Niko O’Nili, glavni izvršni direktor korporacije Spleč-Verner. To svakako nije bilo nemoguće.

6

VENDI SE TRGNULA IZ SNA.
Sanjala je uvek isti san. Bila je negde (bilo gde) i bila je slaba i bolesna. Jedva je hodala. Neko joj je govorio da mora da uđe u lift, ali ona nije mogla da dođe do njega. Pala je na pod uz dramatičan tresak. Nije mogla da ustane. Osećala je kako život polako ističe iz nje. Ona to nije mogla da kontroliše. Sad kad je znala da umire, nije je bilo briga. Tako je bilo mimo ležati tu, znajući da nema drugi izbor osim da odustane....
Otvorila je oči. Dođavola. U sobi je još uvek bio mrak. Znala je da je četiri ujutru, ali nije htela da gleda na sat. Za par sati će svanuti još jedan dan. Četrdeset i treći dan, da bude precizna. Prošlo je tačno četrdeset i tri dana i pet sati otkako je Šejn uništio njihovu savršenu malu porodicu.
Zlokobna crna nit srama joj je išla kroz telo i kao da joj se obmotavala oko vrata. Zatvorila je oči i škrgutala je zubima. Znala je puno ljudi koji su se razveli, ali niko je nije pripremio na to kako razvod zaista izgleda. Mogla je da čuje priče o prevari i o tome kako ljudi nikada stvarno nisu poznavali svog partnera. Čula je priče o besu i luđačkom ponašanju. Ali niko nije pričao o sramu. Ili krivici. Ili osećaju neuspeha koji te guši i zbog koga se pitaš da li život više ima smisla.
Sram je bio kao nož. Osetila je njegovo sečivo na svojoj koži nekoliko puta u toku deset godina svog braka, kada su Šejn i ona bili toliko besni jedno na drugo, da je i sama pomišljala na razvod. Ali bol i sram su joj uvek bili dovoljni da se predomisli i pomisli da, ma koliko da je užasan njen brak, razvod bi bio još gori.
A sledeći dan ili dva dana ili tri ili sedam kad se ona i Šejn pomire (obično nakon njihovih posebnih serija vođenja ljubavi), osetila bi kako na neki bolan način voli Šejna i njihov brak. On možda nije konvencionalan, ali koga je briga za to? Funkcionisao je. Znala je da su neke žene ludele zato što moraju da plaćaju sve, ah ona je uživala u tome. Volela je da zara-đuje novac, dosta novca; i volela je to što je uspešna u ludom, nemilosrd-nom svetu šou biznisa i da njen posao uvek bio šou (iako često frustrirajući i zastrašujući, ali bi ona radije da se plaši nego da joj bude dosadno). Znala je da može sa tim da izađe na kraj, jer je imela da napravi ravnotežu. Imala je porodicu kao oazu.
Prevrnula se na svoju stranu kreveta i zgrčila. Neće plakati. Ali sve je izgubljeno, a ona ne zna zašto. Uvek je mislila da se ona, Šejn i deca odlič-no provode. I, iz nekog razloga, seti se Tajlerove ribice, Plavog Drejka. Kupila mu je kinesku ribu borca na počektu leta i on je navaljivao da je ponesu kad krenu na letovanje u Dark Harbor u državi Mejn, gde su provo-dili po dve nedelje, jer su tamo išli svi iz Holivuda. Plavi Drejk je dobio status člana porodice i vožnja do Mejna se uglavnom sastojala od održava-nja te proklete ribe u životu, naročito nakon što ju je Šejn slučajno šokirao stavljajući je u ledeno hladnu vodu u lavabou u hotelu. Opstanak Plavog Drejka je bila glavna tema celog odmora i to je bila ona vrsta priče koju je Vendi zamišljala da će prepričavati nakon dvadeset godina kada deca poras-tu i dođu kod roditelja za vreme praznika. Kajanje se širilo njenim telom kao otrov. To se sada više nikad neće dogoditi. Kako će porodica izgledati bez Šejna? Šta će se desiti sa pričama?
Nije mogla da zaspi. Svaki dan je bio isti – odzvanjao je od besa zbog nepoznatog. Bila je uplašena. Shvatila je da je dobar deo života provela potajno uplašena. Plašila se samoće, plašila se da neće imati muškarca. Plašila se da neće izgledati dovoljno dobro da bi uopšte mogla da ima muš-karca. Da li je to jedan od razloga zašto je radila tako vredno da bi bila uspešna? Da bi kupila muškarca? Ako je uspela da kupi jednog, pomisli ogorčeno, možda će uspeti da kupi i drugog.
Odlučila je da ustane iz kreveta i radi. Pre dosta vremena je shvatila da je jedini način da smanji strah da radi više. Bilo je pet ujutru. Sumoran i cm sat, ah je ona odlučila da ustane iz kreveta i opere zube. Otišla je u kuhinju i napravila kafu. Ponela je šolju kafe sa sobom u kancelariju i sela za jeftin metalni sto. To je bio Šejnov sto iz koledža, ali je on odbio da ga baci iz sentimentalnih razloga. Ona ga nikad nije terala da ga baci. Uvek je dozvo-ljavala Šejnu te njegove iđiosinkrazije, zato što ga je poštovala. Ne bi volela da ima muža koji bi joj naređivao šta da radi i, druge godine braka, shvatila je da je ključ uspeha jednog braka u tome da se ponašaš prema nekome onako kako želiš da se taj neko ponaša prema tebi.
Ali očigledno to nije bilo dovoljno.
Uzela je neki scenario sa vrha gomile. Upravo je shvatila da je gomila scenarija bila uvek prisutan faktor u njenom životu već dvadeset godina. Dobijala ih je poštom za čitanje preko vikenda. Stizali su FedEksom iz egzotičnih mesta, prenošeni u poštanskim džakovima automobilima, vozo-vima i autobusima. A ona ih je sve čitala. Do sada je pročitala blizu pet hiljada scenarija. I nije im videla kraja. Iznenada je videla depresivnu sliku svoje budućnosti. Bila bi skoro ista kao sadašnjost, jedino bi bila starija i umornija i usamljenija. Bilo je dana kada je razmišljala o tome da ne ustaje iz kreveta nedelju dana.
Otvorila je scenario, pročitala pet strana i spustila ga, jer ju je iritirala scena u u kojoj majka grdi svoju dvadesetpetogodišnju ćerku zato što se još nije udala. Pogledala je korice scenarija, znajući da je pisac sigurno muška-rac, i to mlad muškarac – jer su još jedino oni verovali da majke svojim ćerkama žele samo da se dobro udaju. Ali ovaj scenario je napisala žena: neka Sasta. Kakvo je to ime – Sasta? Ono što je još važnije, kakva je ta Sasta žena? Zar ona ne zna da je kliše majke koja očajava zbog neudate ćerke passe?
Napisala je „Ne” preko cele prednje strane korica i gurnula ga u stranu.
Uzela je drugi scenario sa gomile i pomeriha naočare ka ivici nosa da bi videla bolje. U zadnje vreme je primetila da reči na stranici uporno odbi-jaju da miruju. Ali, isto tako, i njen mozak je odbijao da miruje i bilo joj je teško da se koncentriše. Razmišljala je o Šastinoj majci. Naravno, još uvek su postojale takve žene, žene koje su verovale da se žena jedino može os-tvariti kroz muža i decu. Uvek je osećala duboko neslaganje sa tom određe-nom vrstom žena – koje su mislile da je poželjno biti domaćica, zavisiti od muškarca. Do skora, držala se svojih osećanja prema tim „drugim” ženama tako žestoko, kao u političkim i verskim uverenjima u kojima ne može biti moralnih kompromisa. Ali sada više nije bila sigurna. Ovu ponovnu proce-nu stavova je inicirao razgovor sa majkom pre dva dana. Vendi ju je pozva-la da bi joj rekla da se razvodi od Šejna, sigurna da će je majka podržati. Vendi je godinama mislila kako je njena majka šampion i govorila je sebi da je uspešna, zbog uticaja svoje majke. Bila je ubeđena da joj je u detinj-stvu i dok je bila tinejdžerka, majka davala neizrečenu poruku da ne sme da završi kao ona – kao domaćica – i da je greška kad žena zavisi od muškar-ca, naročito onakvog kakav je bio njen otac. Vendina majka je imala četvo-ro dece i nije nikada radila i bilo je dana kada nije mogla da ustane iz kreve-ta. Njena majka je očigledno patila od depresije, ali tada nije bilo tako jednostavnih dijagnoza i ostajanje u krevetu je bilo jednostavno nešto što se dešava majkama iz predgrađa. Mogla je da prezire majku zbog toga – zbog onih časova poniženja kada ju je čekala pred školom, a ona se ne bi pojavila – ali je Vendi volela majku toliko jako da je bila šlepa za njene mane. Njena majka je verovatno bila psihički nestabilna osoba, histerična žena, ali je Vendi pamtila svoju majku kao lepu i šarmantnu, najglamurozniju ženu u susedstvu kada bi se doterala i ona je uvek imala veliki uticaj na Vendi u njenoj ambiciji da postane uspešna.
Ili je Vendi to samo verovala sve dok nije rekla majci za Šejna. „O, Vendi”, njena majka uzdahnu. „Pretpostavljam da je to bilo samo pitanje vremena.”
„Pitanje vremena?" upita Vendi šokirano. Očekivala je saosećanje od majke, a ne prekor.
„Znala sam da će se to jednom desiti. Takvi brakovi nikad ne potraju. To je jednostavno neprirodno.”
Vendi je zanemela od zaprepašćenja. „Mislila sam da ti i tata volite Šejna.”
Njena majka uzdahnu. „Volimo ga kao osobu. Ali ne kao muža. Mi ni-kad nismo verovali da će vaš brak da potraje.”
Vendi je ostala bezvdaha. „Pa, trajao je četrnaest godina”, rekla je.
v „Samo zato što je Šejn tako lenj. Tvoj otac i ja smo uvek mislili da će Šejnu jednom sve dosaditi i da će otići. Godinama sam želela da te upozo-rim na to, ali nisam htela da te naljutim.”
„Sada me ljutiš”, reče Vendi, „ali ne mogu da shvatim zašto.” „Samo bih volela da si se udala za uspešnog muškarca i da ne moraš toliko da radiš”, rekla joj je majka. „Tada se ovo nikada ne bi dogodilo.”
Vendi je sedela otvorenih usta od šoka. „Mislila sam da ti želiš da ja uspem. Oči su je pekle. Njena rođena majka ju je napuštala.
„Naravno da sam želela da budeš uspešna”, rekla joj je majka. „Ali ne moraš da osvojiš ceo svet da bi bila uspešna. Želela sam da budeš srećna. Uvek sam mislila da bi mogla da budeš srećna sa nekim advokatom ili bankarom. Mogla si i sa njima da imaš decu i da radiš ako želiš.”
Vendi je bila tako zaprepašćena da je morala da se uhvati za jednu stra-nu stola da bi ostala na nogama. Ovo je njena majka bila zamislila kao njen uspeh u životu? „Ti želiš da ja radim neki bedni posao?” rekla je dižući glas od besa.
„Ne bi morao da bude bedan”, reče njena majka strpljivo. „Ali tvoj muž je mogao da izdržava porodicu.” Zastala je. „Znam da ti ne veruješ u to, dušo, ali brakovi funkcionišu samo kada muškarac zarađuje više. Muš-karcima je potrebna ta vrsta stimulacije da bi ostali u braku. Oni se zbog toga osećaju ponosni na sebe.”
„A ja?” reče Vendi u neverici, skoro vrisnuvši. „Zar ja nemam prava da budem ponosna na sebe?”
Njena majka uzdahnu. „Sve tumačiš na pogrešan način”, rekla je i Vendi je shvatila da je to upravo radila godinama. „Zene imaju dosta razlo-ga i načina da budu ponosne na sebe. Imaju decu i dom. Muškarac ima samo jednu stvar – posao. A ako mu to žena oduzme, ne možeš zaista oče-kivati da će ostati sa njom.”
Da li ovo njena majka priča ili je to neko drugi? Vendi se pitala pres-travljeno. Njena majka sigurno nije verovala u to što govori. Ali je iznenada shvatila da u posledjih dvadeset godina nije sa majkom iskreno razgovarala o seksu ili odnosima između muškarca i žene. Njena majka nikada nije izrazila svoje mišljenje o muškarcima i ženama i njihovim ulogama, tako da je Vendi naravno pretpostavila da ona i majka imaju isto mišljenje o tim stvarima. Da li je moguće da je sve što je ona pretpostavljala o svim svojim vezama bilo pogrešno?
„Zašto si takva majko?” pitala je.
„Vidim sve te divne parove u gradu”, rekla je majka. „Dosta parova tvojih godina, sa decom. Muškarci rade i žene rade. Ali takođe imaju vre-mena da vode decu na utakmice..."
„Ako hoćeš da kažeš da su moja deca uskraćena za...” Vendi je krenula da kaže.
„O, znam ja da oni imaju sve Vendi”, njena majka je prasnula. „I previ-še. Ali nije u tome stvar. Ovi parovi izgledaju srećni.”
„Ali ko su oni? Sta su oni? Je li neko od njih predsednik velike filmske komapnije?”
„To nije stvarno bitno", reče njena majka uspijeno.
„Bitno je”, Vendi je prasnula. „To je jedino bitno. To čini glavnu razli-ku.“
„To ne znači da možeš da imaš normalnu vezu”, reče njena majka.
„Ja sam imala normalnu vezu.”
„Sa muškarcem koji izdržava porodicu”, reče njena majka.
„Muškarci imaju ego. To kad žena drži kontrolu ... svega to ne funkci-oniše u braku.”
Vendi je zastala. „Koliko ima muškaraca koji su uspešniji od mene?” pitala je i, iz nekog bizarnog razloga, pomislila je na Seldena Rouza.
„Možda ne moraš da budeš uspešna.”
Ovo je za Vendi bilo tako narazumljivo da nije mogla da odgovori. Za-lupila je slušalicu.
Mrzela je da se svađa sa majkom. To je suviše bolelo. Zaista ju je fi-zički bolelo. Sve te godine, ubijala se od posla ne samo zbog Šejna i dece, već i da bi obezbedila majku kad ostari.
Vendi je uzela šolju za kafu i ponela je do prozora. Nije razgovarala sa majkom od kad joj je spustila slušalicu i to je bio još jedan težak kamen bola. Zašto je gubila sve bliske osobe? Zašto je kažnjavana?
Gledala je u sivu tamu zore. Želela je da odbaci sve što joj je majka re-kla, ali je umesto toga počela da razmišlja o nekim neprijatnim i neizbežnim istinama. Da je mogla da nađe muškarca koji bi nju izdržavao (uh, mrzela je tu reč „izdržavao”), da li bi to učinila? Nije znala odgovor, jer joj ta mogu-ćnost nikada nije izgledala kao opcija – tu bolnu istinu koju je sad shvatila njena majka nikad ne bi razumela.
Svi uvek govore kako žene imaju izbora, ah to nije zaista tačno. Žene uopšte nemaju pun džak opcija koje svi misle da imaju – neugodna stvar-nost koju je Vendi počela da shvata na koledžu. Do druge godine, ona je shvatila da postoje dva tipa žena u svetu: žene za kojima muškarci odlepe i koje na kraju ožene i koje izdržavaju; i žene koje, iz bilo kog razloga, ne bude veliku strast kod muškaraca – barem ne onu vrstu strasti zbog koje bi je muškarac „izdržavao”. Ona je odmah razumela da spada u ovu drugu kategoriju i, ako je želela neku vezu sa muškarcem, morala je da ponudi nešto dodatno.
Njen je plan uvek bio da skrene pažnju muškarca sa njenog nedostatka lepote na njenu efikasnost u poslu, njenu samostalnost, njenu sposobnost da se brine o sebi – i o njima.
I to je delovalo. Toliko vreme je radila kao asistent, trpela maltretira-nje, ostajala do ponoći, vukla scenarije, i na kraju išla naviše na lestvici šou biznisa, dok nisu došli rezultati uspeha. Novac i stanovi i pristojna odeća i automobili, sve je ona to sa ponosom platila sama. Rekla je sebi da joj nije „potreban” muškarac, da joj nisu „potrebne” igre.
Ali i to je bila laž.
Ona je igrala igrice. Radila je na Šejnu od samog početka, uprkos sum-njama da on nije u dubini duše želeo da bude sa njom. Ona je ubedila sebe da može da ga izmori i da učini da on vidi njene vrednosti. Kada on shvati koliko mnogo ona može da učini za njega, moraće da je zavoli. U početku, kada ga je ubeđivala da bude sa njom, ona je se pravila da ne vidi njegove flertove sa drugim ženama. Nikada ga nije kritikovala; uvek mu je govorila da je genije (a ustvari je on trebalo njoj da govori da je ona genije). Ponaša-la se materinski. I više od toga. Kod nje je uvek imao spreman obrok i ženu spremnu za seks. I na kraju je popustio. Rekla mu je da ga voli nakon dva meseca zabavljanja. Njemu je bilo potrebno dve godine da prelomi te reči.
Kupila ga je i, kao kupac, mislila je da je bezbedna.
Njena majka je bila u pravu. Bila je arogantna luda.
Sedela je ukočeno i ova strašna stvarnost se kao otrov širila njenim te-lom.
Uvek je insistirala na tome da ona i Šejn imaju nov, moderan tip braka – brak budućnosti! Ali, u stvarnosti, bio je ništa drugo do obrnutog tradici-onalnog braka – i zar uostalom nije toliko puta u šali nazivala Šejna „savr-šenom suprugom izvršnog direktora u filmskoj industriji”?
Ta rečenica je uvek izazivala smeh kod njenih kolega i klimanje gla-vom u znak uvažavanja kod njenih drugarica. Uvek je pazila da to ne kaže pred Šejnom, ali je on sigurno osetio ove suptilne napade na svoj muški ego. I to mu se nije dopalo.
Stavila je glavu u šake. Kako se njihov odnos pretvorio u takav haos? Nije da ona nije želela da Šejn radi. Ona ga je podržavala u svemu što je pokušao da radi. Problem je bio u tome što nije bio dobar ni u čemu. Nije imao moć da istraje, imao je nerealna očekivanja i nije trpeo kritike. Bio je arogantan. Ljudi su mu pružah šanse (obično kao uslugu njoj) i nakon njegovog kašnjenja sa izvršavanjem zadataka, svađanja, arogantnog pona-šanja, ljudi su jednostavno odbijali da rade sa njim. Ona je želela da mu objasni da jednostavno nije dovoljno talentovan da bi ljudi trpeli te njegove ispade, ali kako to reći nekome, naročito osobi sa kojom si u braku?
A šta da su zavisili od njegovih prihoda? Odmahnula je glavom. Umrli bi od gladi. Definitivno ne bi imali sve ovo....
Pogledala je patetičnu, prenatrpanu kancelariju sa ciničnim gađenjem. Ostatak stana je bio isti ovakav – malo više od golog prostora sa tankim, gipsanim zidovima koji su sklepani da stvore iluziju sobe. Kao deo njenog ugovora sa Paradorom, studio (ili da budemo precizni, Spleč-Verner) je trebalo da plati pedeset procenata troškova renoviranja, ako iznose do pola miliona dolara; povrh svega, trebalo je da ugrade i sobu za projekcije. Pre dve godine, dala je Šejnu u zaduženje renovaciju stana (misleći da će to biti dobro za njega, da će mu to dati nešto konstruktivno i muževno i dobro za ego), ali je Šejn potpuno zabrljao. Odmah je počeo da se svađa sa svom trojicom građevinaca koje je zaposlio, tako da su svi dali otkaz za tri nede-lje; zatim je rekao da će sam to bolje uraditi. Nije uradio ništa.
Mogla je sama da se pozabavi tim projektom, dajući Džošu, svom asis-tentu ovlašćenje da pronađe nekoga ko bi to preuzeo, ali zbog Šejna je uvek odustajala. Nije želela da se on oseća kao da opet u nečemu nije uspeo, i uvek se trudila da mu ne maše svojim autoritetom (na koji je imala pravo, jer je ona zarađivala sav novac) ispred nosa. I, ma kako nepraktičan, stan je ostao isti. Ona je to opravdavala tako što je stalno govorila da je stan okej; čak je i bolje što je ovakav, jer, da ga je ona renovirala, taj njen uspeh (za njega nedostižan) bi ponizio Šejna. Mogao je da nastavi da živi u iluziji da je taj njen nivo uspeha za njega ostvariv – barem bi mogao da kaže, kada bi ikada našao posao i počeo da zarađuje, da bi on mogao da priušti od svoje plate ovakav stan.
Pa, očigledno da nijedna od njenih strategija nije bila dovoljna da nad-mudri Šejna Hilija, pomisli ogorčeno. Ljudi uvek kažu da u svakoj promeni ima nečeg dobrog, ali čega to? Pretpostavljala je da sada, kada je Šejn otišao, ne mora više da zadovoljava njegov osetljivi ego. Mogla je da doz-voli sebi da zablista. Prvo što će učiniti biće da sredi stan kako treba, da izgradi prave zidove; da unajmi dekoratera da sredi stan po njenom ukusu. Možda će napraviti spavaću sobu celu u beloj boji. Kao dete, maštala je da živi u kući koja je bela i čista sa lepršavim, prozirnim draperijama. Ugušila je tu svoju fantaziju, znajući da se Šejnu neće dopadati.
Ali sada, pomisli oprezno, bila je slobodna. Malo joj se podiže raspolo-ženje, oprezno, kao kad tek rođeno štene njuška vazduh. Možda to što je Šejn otišao i nije tako loša stvar. To bi moglo da se pretvori i u šansu, drugu šansu da postane sve ono što je ostavljala sa strane da bi bila sa Šejnom.
Sa ovom novom odlučnošću, uzela je scenario koji je napisala mlada žena po imenu Šasta i pripremala se da joj da drugu šansu. Vendi je imala pravilo da ne odbacuje scenario, dok ne pročita barem dvadeset pet strana (neki direktori bi stali na desetoj strani, ali njena logika je bila: ako se neko potrudio da napiše ceo scenario, ona može da uloži malo napora da otkrije njegove moguće vrline) i sada nije bilo vreme da snižava standarde, već da ih povisi. Otvorila je scenario, pripremila se da čita i kako je okrenula stranu, za oko joj je zapala gomila koverata koja se nalazila nagomilana ispod scenarija.
Uzdahnula je i spustila scenario. Sve koverte su bile od verovatno od prošlog meseca. Šejn je bio zadužen za poštu i plaćanje računa i sada, kad je on otišao, spremačica je verovatno stavila sve to na njen radni sto. Odlu-čila je da brzo sortira svu poštu, odvajajući račune za kasnije.
Bilo je nekoliko koverata od Ameriken Ekspresa. Najpre se zbunila. To je sigurno neka greška. Imala je samo dve kartice Ameriken Eskpresa – jedan račun od kompanije (za koji je i Šejn imao karticu za hitne slučajeve) i platinum karticu njenog ličnog računa. Bila je jedna debela koverta i četiri tanke. Tanke su je brinule. Ličile su na one preteče koverte kada ste u veli-kom minusu na računu. Ali to nije moguće, pomislila je, i mršteći se, otvo-rila jednu kovertu.
Izveštaj je bio za njen Senturion račun i preletajući očima došla je do količine novca koju duguje od koje joj se zavrte u glavi. Ovo je sigurno bila greška. Cifra je bila 214,087.53 dolara.
Ruka joj se tresla. Ovo je nemoguće. Neki računovođa je sigurno dodao previše nula. Uzela je debelu kovertu i otvorila je, nečujno vrisnuvši kada je pogledala izveštaj.
Bilo je troškova u iznosu od 14,087.53 dolara, što je bilo normalno. Ali pored toga, uzeto je 200,000 dolara sa Šejnovog računa.
Ustala je, bacivši račun na sto i šetajući napred-nazad dok je prstima pritiskala slepoočnice da joj glava ne bi eksplodirala. Kako je mogao to da učini? Ali tehnički, mogao je to da uradi – imao je svoju karticu i jedino što ga je sprečavalo u tome da ne napravi toliki račun svakog meseca bila je činjenica da mu je ona verovala. Ali trebalo je da bude pametnija, i uz ovo osećanje da tone, shvatila je da je ovo očekivala. Bilo je neizbežno. Duboko u sebi, uvek je sumnjala da bi Šejn mogao da izvede ovako nešto jednog dana.
To je bilo ono finalno „jebi se”. Završni ekser u kovčegu njihovog bra-ka. Čak i da je ona gajila neku nadu da bi oni mogli opet da se pomire, Šejn je zagarantovao da se to nikada ne desi.
I sve je odjednom opet bilo crno i opet je obuze bes. Dve stotine hiljada dolara je bilo 400,000 pre poreza. Četiri stotine hiljada dolara. Da li je Šejn imao pojma koliko ona mora da radi da bi zaradila toliki novac?
Ubiće ga. Insistiraće da joj vrati novac, svaki peni, makar mu trebalo dvadeset godina....
Uzela je telefon i nazvala ga na mobilni. Baš je briga koliko je rano – barem jednom će da pobesni pred njim i da bude sigurna da to nikada ne zaboravi. Naravno, ukljčila se govorna pošta.
Prekinula je vezu. Neće ostaviti poruku – otići će do njegovog stana i suočiće se sa njim. Otići će sad u svojoj staroj pidžami. Bes ju je odveo u spavaću sobu, gde je ugurala bose noge u par starih Konvers patika koje je nosila po kući.
Zatim je stala. Nije mogla da ode. Imala je troje dece u kući.
Užasna misao joj se javi. Deca su čvrsto spavala. Mogla je da istrči, izvrišti se na Šejna i vrati se kući za pola sata. Deca nikad ne bi znala.
Zastala je i pogledala u svoje noge i crne platnene patike koje su nez-grapno štrčale ispod plave flanelske pidžame. Šejn ju je izluđivao. Samo siromašni ljudi su ostavljali decu samu u kući. Širomašni ljudi koji su ose-ćali da nemaju izbora ili koje je porazila nemilosrdnost života, pa nisu marili. Stalno čitate o takvim ljudima u Njujork Postu. Oni ostave decu samu i zatim se nešto dogodi i deca nastradaju. Obično su muškarci krivi za to. Majke su na poslu, a očevi prosto odluče da moraju da izađu na pivo sa ortacima.
Pogledala je na sat. Bilo je skoro šest sati. Gospođa Miniver će stići za sat vremena. Mogla je da sačeka dok ona dođe, pa da se tad suoči sa Šej-nom.
Ali čekati čitav sat! Opet ju je obuzeo bes. Neće moći da razmišlja ni o čemu drugom. Ovo joj nije trebalo. Morala je da radi. Morala je da se kon-centriše. Sada, povrh svega, moraće da ode do banke u devet ujutru da skine Šejnovo ime sa svih računa.
I to je čovek koga je odabrala da bude otac njene dece.
Ustala je i pošla ka kupatilu. Šejn će joj platiti za ovo. Ako joj je on uk-rao novac, ona će njemu uzeti decu. Još danas će uzeti advokata i potrošiće koliko je potrebno da ga zauvek ukloni iz svog života. Neka vidi kako je u stvarnom svetu, u svetu u kome ljudi moraju da rade. Neka Šejn vidi kako izgleda biti pravi muškarac.
Ušla je u tuš kabinu i dok joj se topla voda slivala niz lice, iznenada se setila. Bila je subota. Gospođa Miniver neće doći. I Šejn je rekao da ide negde za vikend i da će biti „nedostupan”.
Nije mogla da uradi ništa.
A zatim joj se ote vrisak, kao neka vanzamaljska životna sila, ogroman naboj emocija od kojih je imala osećaj kao da će joj se stomak pocepati i zbog čega zgrabi zavesu da bi se pridržala. Spustila se na dno kabine i sela prekrštenih nogu ispod vode koja je tekla, ljuljajući se napred-nazad kao neka luda osoba. Jedan deo nje je bio čisto životinjski, ridao je i jecao. Ali drugi deo nje je bio odvojen, kao da je bio van njenog tela. Znači zato se ovo zove „slomljeno srce”, pomisli onaj odvojeni deo nje. Čudno kako su neki klišei u opisima emocija veoma odgovarajući za neke prilike kada ih doživljavate. Njeno srce se bukvalno lomilo. Sve u šta je njeno srce verova-lo i na šta je računalo bilo je otkinuto od nje. Godine onoga što je smatrala za neoborive emotivne istine su pukle kao tanke grančice. Nikada više neće moći ponovo da veruje u ono u šta je verovala.
Ali u šta će da veruje umesto toga?

VENDIN TELEFON U KANCELARIJI u Parador Pikčersu je imao pet linija i trenutno, na svih pet je gorela lampica.
Tako je celo jutro, ustvari cele nedelje. Zapravo, tako je bilo sve vreme.
Pogledala je u digitalni sat na stolu koji je pokazivao ne samo minute i sekunde, već i desetinke. Bila je na konferencijskoj liniji već petnaest minu-ta, trideset dve sekunde i četiri desetinke. Ako misli da se drži rasporeda, moraće da ga završi za tri minuta, dvadeset sedam sekundi i nešto desetinki. Matematika joj ne ide toliko dobro da može na brzinu da izračuna desetin-ke.
„Još uvek vam nedostaje više radnje momci. Više zapleta”, Vendi je govorila u slušalicu. Bio je četvrtak ujutru. Četvrtak ujutru je vreme za konferencijske pozive radi diskusija o napretku različitih scenarija koji su u fazi razvoja u Paradoru. U bilo koje doba, ovaj broj bi se kretao od četrdeset do šezdeset, i od tih šezdeset, ona bi dala zeleno svetio za trideset da idu u produkciju, a od tih trideset, petnaest će verovatno biti hitovi, što znači da će zaraditi novac. Većina studija računa na deset hitova godišnje. Njene brojke su uvek bile bolje od prošeka.
Ali samo zato što je ona ulagala više vremena u scenarije!
„Priča je egzistencijalno otkriće ovog klinca. O životu. Kao ono, šta je smisao života?” umešao se jedan od scenarista, Voli.
Dobro pitanje, Vendi uzdahnu. A šta to, dođavola, dva klinca od dva-deset sedam godina znaju o životu? Sta podrazumavaš pod egzistencijanim? Kontretno? pitala je. Zašto je uopšte kupila ovaj scenario, pitala se. Zato što je morala. Voli i njegov parter Rouen su trenutno smatrani fenomenalnim timom scenarista. Ustvari su napisali scenarije za dva hit filma, a i to je Vendi počinjala da tumači kao da su jednostavno imali sreće. Ili to, ili ih je uspeh već pregazio i već su pušili travu sve vreme, verovatno se vozeći Los Anđelesom u svojim Poršeima i Hamerima samouvreno misleći da znaju sve.
„To je pitanje, znaš”, rekao je Rouen. On i Voli su naglabali o tome bar još jedan minut. Vendi je prošla kroz vrata do svoje treće asistentkinje, Ksenije, koja je slušala razgovor. Ksenija joj je pročitala misli i zgrabila malo izdanje Vebsterovog rečnika i uletela u njenu kancelariju držeći otvo-renu stranu na slovu „E”.
„Egzistencijalizam”, Vendi pročita naglas, prekidajući Volija ili Roue-na, nije znala koga tačno „je filozofija koje se bavi individualnom egzisten-cijom i ličnom odgovornošću za činove slobodne volje u odsustvu određe-nog znanja o onome što je dobro i loše." Napravia je pauzu. Ovo je zvučalo kao njen celokupni život sumiran. Nije imala ideju šta je ispravno, a šta ne i bila je odgovorna za sve. Uključujući ovo sranje od scenarija. „To je divna ideja, ali nažalost, niko u publici ne zna šta je egzistencijalizam. Niti će ići u bioskop da to sazna. Ljudi idu u bioskop da vide priču. Da se identifikuju sa pričom koja je nekako slična njihovim mislima o i njihovim osećanjima.” Zastala je. Bože, i ona se proseravala kao i oni. Niko nije zaista znao zašto se publici sviđaju neki filmovi, a neki ne. Niko nije stvarno znao ništa. Ali čovek je morao da se pretvara da nešto zna.
„Mislim da biste vi momci – potajno je uživala u tome da ih zove „momci” – morali da se vratite na početak i da razradite radnju.”
Sa druge strane veze tišina. Verovatno su kipteli od besa, Vendi pomis-li, i nisu se usuđivah da odgovore.
Prošle su tri sekunde i dve desetinke. Ne bi se usudili da joj se suprots-tave, pomisli Vendi. Filmska industrija bila je kao dvor Luja XIV – suprots-tavljanje nadređenom značilo je zatočeništvo ili smrt. Nije bilo šanse da se Voli i Rouen suprotstave predsedniku Parador Pikčersa. Ali će je verovatno nazvati kučkom kad spuste slušalicu.
Nije je bilo briga. Bila je u pravu – ili barem više u pravu od njih – i zbog toga je ona na čelu Paradora, a ne oni.
„Odmah ćemo Vam poslati radnju”, rekao je Voli.
„Hvala Vam puno”, reče Rouen, sav šarmantan i potpuno se slažući. „Zaista cenimo Vaše savete."
„Vendi?” Njen asistent Džoš je upao u vezu. „Imam sledeći poziv.”
„Hvala Džoš”, rekla je. Ovaj poziv je bio od direktora i scenariste koji su radili na akcionom avanturističkom filmu koji je bio u preprodukciji. Njene osnovne instrukcije su bile da im je potrebno više pucanja u trećem činu. „Prvi čin, jedan pucanj”, rekla je. „Drugi čin, tri pucnja. Treći čin, pet velikih pucnjeva, jedan za drugim. Beng. Završili smo i nadamo se da ćemo zaraditi trideset miliona dolara za prvi vikend prikazivanja.
Direktor i scenarista se zakikotaše u očekivanju tolikog plena.
Dok je bila na telefonu, njena druga asistentkinja, Marija, je ušetala sa porukom. „Carls Henson mora da otkaže ručak”, pisalo je. Vendi je pogleda radoznalo. „Avion mu kasni iz Londona”, Marija je tiho rekla.
„Dođavola!” Na dnu lista, Vendi je napisala „Pomeri ručak za što rani-je”. Nastavila je da sluša svoj telefonski razgovor razmišljajući da je avion koji kasni verovatno izmišljotina da bi Carls Henson mogao da za još jedan dan odloži potpisivanje ugovora. Verovatno razmišlja o ponudama drugih studija. „Proveri Hensona” napisala je na velikom žutom papiru koji je uvek stajao na njenom stolu.
Obavila je još dva konferencijska razgovora. U sred jednog od njih, Marija je uletela sa porkukom na žutom papiru na kojem je pisalo „SEJN?”. Vendi je klimnula glavom.
Šejn je bio na čekanju četiri minuta, četrdeset i pet sekundi i tri dese-tinke.
„Da?” rekla je hladno.
„Šta to radiš?” pitao je.
„Radim”, rekla je naglašeno.
„Mislim šta to radiš meni?” rekao je.
Ovaj komentar je bio tako nečuveno egocentričan da Vendi nije znala šta da kaže.
„Skinula si sav novac sa našeg zajedničkog računa”, rekao je Šejn op-tuživački.
„Da’”, reče Vendi, „drago mi je da si primetio.”
„Ne budi kučka, Vendi”, rekao je. „Magdin dvanaesti rođendan se bli-ži. Moram da kupim našoj ćerki poklon."
„Zašto onda ne nađeš posao“ rekla je Vendi i zalupila slušalicu.
Obavila je još tri poziva i tada je bio jedan sat popodne.
„Šta ćeš da radiš za ručak?” pitala je Ksenija, svrativši do njene kance-larije. Vendi je prazno gledala u Holivud Riporter. Priče su zaokružene markerom po redu važnosti: crvena boja za članke koji imaju veze sa Para-dorom i nekim njegovim projektima, žuta za članke o konkurentnim projek-tima, i zelena za druge stvari koje bi mogle biti interesantne.
Vendi se trgnula. „Ručak?” rekla je.
„Pošto je Carls Henson otkazao, pitala sam se da nećete možda da po-ručim neku hranu?”
„A to”, reče Vendi. „Daj mi minut.” Ona je odsutno uzela Holivud Ri-porter, polako dolazeći sebi. Svaki put kad bi vezala četiri sata rada, jedan poziv za drugim, uvek je padala u neki oblik transa. Bilo bi joj potrebno par minuta da se povrati i vrati na zemlju. Sad se vratila i to sa treskom.
Iznenada se prisetila Šejnovog poziva.
Gospode. Stvarno je bila kučka.
Nek se nosi, pomislila je uzevši žuti papir i ustajući. Kako se samo usuđuje? Barem je počeo da kapira poruku. Bila je tako besna na njega što ju je pokrao, da je planirala da u ponedeljak ujutru unajmi advokata za razvod, ali je bila tako zauzeta, da je jedino uspela da prebaci sav novac sa zajedničkog računa na njen lični račun. Bila je iznenađena što se Šejn nije toga prvi setio i uradi to njoj . „Dvesta hiljada dolara nije mnogo”, rekao joj je Šejn u ponedeljak kad je konačno odlučio da je ponovo pozove.
„Molim?” pitala je.
„Ti zarađuješ preko tri miliona dolara godišnje, Vendi”, rekao je, kao da to neko krivično delo. „Taj novac što sam ti uzeo i onako se odbija od poreza dušo.”
„Tako je, Šejn. Ali;'a sam ga zaradila!” skoro je zaplakala. „Ja sam ta koja odlučuje kako će da ga potroši.”
Šejn očigledno nije mogao da smisli dobar ogdovor, i samo je rekao „Jebi se” i spustio slušalicu.
Postalo joj je muka kada je shvatila da se njihov odnos toliko pogoršao da ne mogu da budu ni uljudni jedno prema drugom.
„Marija?” rekla je i Marija uđe. „Moram da otkrijem da li Čarls Henson ima još neki ugovor u planu. Možeš li da pozoveš neku tvoju prijateljicu koja je asistent i da saznaš?”
Marija, koja je bila visoka i graciozna i veoma praktično inteligentna, klimnu glavom. Za otprilike šest meseci, Vendi će moći da je unapredi i da se otarasi Džoša. U suštini je planirala da se otarasi svih muškaraca. „Prvo ću da pokušam sa Diznijem."
„Znam koga ću pozvati”, reče Marija. „Ručak?”
„Ja ....” Vendi je počela. Telefon zazvoni.
„Šejn”, Džoš je doviknuo iz spoljašnje kancelarije.
Vendi je osetila grč u stomaku od besa. Krenula je da podigne slušali-cu, ali je razmislila malo bolje. Ove svađe sa njim se ne mogu odvijati pred njenim saradnicima. Oni su već počeli da pretpostavljaju da se dešava nešto ozbiljno. Ako bi razgovarala pred njima, za nekoliko dana bi ceo Spleč-Verner znao da se razvode.
„Pozvaću ga kasnije”, rekla je glasno.
Ustala je, zgrabila torbu, išetala kroz spoljašnju kancelariju u hodnik. „Poješću nešto u menzi za direktore”, rekla je opušteno. „Vraćam se za pola sata. Ako me neko traži, na mobilnom sam.”
„Trebalo bi da odete na svež vazduh", rekla je Marija.
Vendi se osmehnu. Nigde u celoj ovoj zgradi nema svežeg vazduha. U tome je bio problem.
Izašla je iz lifta, razmišljajući o tome da pozove Šejna sa mobilnog. Ali i to je bilo previše riskantno – neko bi mogao da naiđe i da čuje nešto što će sigurno biti neprijateljski, iako kratak, razgovor. Bez razmišljanja, ušla je u lift i pritisla dugme za trideset deveti sprat, gde se nalazi ne samo restoran za direktore, već i teretana za direktore, koju niko nikada ne koristi. Lift je oglasio dolazak na trideset deveti sprat i Vendi je izašla.
Skoro odmah je pomislila da se vrati u lift, ali se vrata brzo zatvoriše iza nje. Šta je to radila? Mrzela je restoran za direktore. Ideja je bila da bi restoran trebalo da neguje opuštene, prijateljske odnose među direktorima Spleč-Vernera, ali je Vendi uvek mislila da je zastrašujuća, kao menza u školi, sa ne-tako-suptilnim razlikama u statusu i polu. Mogli ste da insistira-te na tome da su ljudi jednaki, ali oni bi nazadovali i vratili se na pripadanje klikama na tinejdžerskom nivou.
Vrata lifta se otvoriše i dva izvršna direktora iz odeljenja za marketing su izašla. Klimnuli su glavom u znak pozdrava Vendi i ona im je uzvratila pozdrav. Sada se stvarno ponaša kao tinejdžer. Nije mogla da samo tako stoji tu neodlučno. Morala je da uđe.
Možeš ti to, rekla je, prateći dva izvršna direktora niz hodnik. Od sada, život će ti biti suočavanje sa različitim vrstama izazova.
Kao na primer, ručati sama, pomisli ogorčeno. Poželela je da je barem ponela scenario. Tada ne bi morala da sedi tako sama kao čudak.
Restoran je trebalo da podseća na bistro u Parizu. Zidovi su bili od lamperija, stolovi prekriveni crveno-belim stolnjacima. Od konobara ste mogli da naručite salatu i piće, a za glavno jelo ste morali da čekate u redu za švedski sto, na kome je bilo piletine, ribe (obično losos) i pečenja. Vendi je stavila torbu na prazan sto u uglu, pored prozora, i uz osećaj da je svi gledaju, došla do reda.
Naravno da je niko nije gledao, a nije ni bilo puno ljudi unutra. Uzela je drveni poslužavnik i stavivši tanjir na njega, iznenada se upustila u svoju omiljenu fantaziju. Šta ako, jednog dana, nađe Šejna u nekom trošnom stanu (koji je, pretpostavila je, nekako uspevao da plati) i to u krevetu sa drugom ženom? Ne bi ga sama ubila, već bi unajmila nekoga da to uradi. Znala je jednog mafijaša koji je bio savetnik u jednom od njenih filmova pre dve godine i ona bi veoma lako mogla da potraži njegov broj telefona bez izazivanja sumnje. Pozvala bi ga iz govornice sa stanice Pen i dogovori-la bi se sa njim da se sastanu u Sbaru. Nosila bi periku, ali to bi morala da bude stvarno dobra perika – jer su loše perike štrčale. Ljudi uvek pamte osobe koje nose loše perike. Ali u kojoj boji? Plavoj, pomisli. Ali ne srebr-no plavoj boji. Boja bi morala da bude prirodnija. Možda braonkasto plava ...
Njen poslužavnik je malo odskočio i ona se prenu i vrati se na zemlju. Neko je udario u njen poslužavnik. Odmah je pogledala dole i videla mušku ruku naslonjenu na ivicu njenog poslužavnika. Bila je glatka i lepog oblika i malo pocrnela i to je iznenada navede da pomisli na seks. Zatim je podigla pogled i sledila se. Ruka je pripadala Seldenu Rouzu.
Tako tipično, pomisli. „Pokušavaš da izguraš moj poslužavnik sa pu-ta?" upitala je grubo.
„O, Vendi”, rekao je iznenađen. „Izvini, nisam video da si to ti."
„Znači, da si znao da sam to ja, ne bi udario u moj poslužavnik?”
„Ne”, rekao je. „Udario bih još jače. Ti to možeš da izdržiš."
Bila je iznenađena. Ovo je bilo tako neobično (Da li to on pokušava da flertuje? Ili joj je samo otvoreno pretio?) da nije umela da mu odgovori.
Umesto toga, dobro ga je osmotrila. U poslednjih mesec dana verovat-no se nije šišao, jer mu je kosa bila duža nego obično i zalizana iza ušiju. Smešio se. „Pretpostavljam da smo oboje ovde zbog iste stvari”, rekao je.
Jesmo li, pomisli Vendi. O čemu ovaj priča? On je zaista izgledao sla-dak. Nikad u životu ne bi pomislila da bi flertovala sa Seldenom Rouzom, ali je nesvesno odgovorila. „Aha. A šta bi to moglo biti?”
„Sveže meso”, reče Selden. Nagnuo se ka njoj i šapnuo joj u uvo: "Ovo je najbolje čuvana tajna u Njujorku. Četvrtkom. Menza Spleč-Vernera.” Zastao je. „Specijalitet je pečenje od govedine. Direktno sa matorčevog ranča u Koloradu."
„Stvarno?” reče Vendi, impresionirana i neugodno uzbuđena. Kako je Selden Rouz znao ovakve stvari, a ona ne? I zašto je odjednom tako fin prema njoj?
Ha! Koga on zavarava, pomisli. Svako ko je stigao do njihovih pozicija imao je sposobnost da bude potpuno šarmatnan po potrebi.
Ne želeći da je on nadmaši u tom pretvaranju, ona reče: „Hvala ti, Sel-dene. Zapamtiću to.”
„Bilo mi je zadovoljstvo Vendi. Uvek sam srećan kad uputim ljude na gastronomsko uživanje.”
Vendi ga oštro pogleda. Da li je tu bilo seksualnih signala? Podigao je obrve i nasmešio se kao da možda ima, i nekoliko odgovora na frazu „osta-lih mogućih uživanja” prođe joj kroz glavu. Ali je odlučila da ne kaže ništa. Selden Rouz je bio neprijatelj i ne može mu se verovati.
Izgleda da su iscrpeli teme za razgovor i oni su nastavili da stoje u redu čuteći, dok je tišina postajala sve teža i sve neugodnija. Kada je konačno došla do kraja reda, zaista joj je laknulo.
Sela je za sto, odmotala salvetu i stavila je na krilo. Salveta je pala na pod i ona se savila da je dohvati. Tako savijena, videla je nogavice muških pantalona koje joj se približavaju. Selden Rouz. Opet!
„Da li mogu da ti se pridružim?" pitao je. „Hteo bih da razgovaramo o sastanku korporacije.”
Ovo je savršeno razumno, pomisli ona, i nije mogla da se ponaša kao kučka prema njemu bez razloga. „Naravno”, reče, pokazujući salvetom koju je podigla na stolicu preko puta. Selden je seo. Ona poče nesvesno da mu se smeši, kao da joj je drago da sa njim ruča.
Dok je on razmeštao hranu po poslužavniku, ona baci još jedan pogled na njega. Uvek je zamišljala Seldena kao malo smotanog, ali sad i nije baš bila sigurna u to. Možda zbog toga kako je obučen. Njegovo šiveno teget odelo, sa otkopčanom belom košuljom, je odavalo ležernu moć. Uzela je viljušku. „Ne treba ti izgovor da sedneš sa mnom, Seldene”, rekla je.
„U redu”, reče sedajući. „Ali nisam ni tražio izgovor. Samo nisam že-leo da te uznemiravam.”
„Stvarno”, Vendi reče, razmišljajući kako nikad ranije nije pokazao ka-janje zbog njenih osečanja u prošlosti. „To je prvi put.
”O, Vendi", rekao je gledajući je kao da ga je potpuno pogrešno shvati-la. Podigao je ruku i pokazao konobaru da priđe. „Planirao sam da te pozo-vem u vezi sa Tonijem Krenlijem.”
Vendi je osetila iskru neobjašnjivog besa. Skoro sve bije razbesnelo ovih dana. „Tonijem?” pitala je, nakon čega se grubo nasmeja.
„Svi znamo da je kreten”, reče Selden opušteno. „Ali veoma zgodan kreten.”
„Stvarno?” upita Vendi.
„Ti ne misliš tako?", reče Selden. „Mislio sam da je on ona vrsta muš-karca za kojima vi žene odlepite."
Vendi ga je pogledala sa gađenjem. Da li je Selden pokušavao da joj kaže da je i on kreten, i da bi ona trebalo da ga zbog toga voli? Ili je ovo bio samo jedan od onih testova? Da li je pokušavao da kaže da, ako ona voli kretene, on joj se neće svideti? Sta se dešava? Selden je znao da je ona o njemu mislila da je kreten. A da li je to stvarno znao? „Muškarci su tako glupi”, reče Vendi.
„Zar ti ne voliš kretene?” pitao je drsko.
Da lije on, nekako, mislio na Šejna? Ne, pomisli ona. To nije moglo već da se pročuje. Verovatno je samo neodređen. A najverovatnije se samo ponašao kao kreten.
„Da li ti voliš sponzoruše?” prasnula je.
Ovo nije izazvalo odgovor kome se nadala. Umesto visprenog odgovo-ra, Selden je spustio viljušku i pogledao kroz prozor. Izgledao je tužan. „Seldene?” upita obazrivo.
„Bio sam oženjen jednom”, on jednostavno reče.
Vendi, potpuno iznenađena, reče „Izvini”. Iznenada se setila nekih ne-određenih glasina o nekoj ludoj ženi sa kojom je Selden Roz bio oženjen, ali on nikad nije govorio o njoj.
Slegao je ramenima. „To ti je život."
„Da”, reče ona, misleći na Šejna. „Nemoj meni da pričaš..”
„Nevolje u raju?” pitao je.
„Moglo bi se tako reći", reče ona neodređeno. Grlo joj se stegnu. Usi-ljeno se nasmeja.
„Prošao sam kroz to i nije lako” , rekao je.
Odmahnula je glavom. Bože, suze su joj krenule. I sve zato što je Sel-den Rouz bio ljubazan prema njoj. Sto je, samo po sebi, bilo podsetnik da svet i nije tako loš. Ali da je Selden Rouz nosilac tih dobrih vesti... Pa to je bilo dovoljno da je nasmeje.
„Slušaj”, reče on. „Znam da te ovo neće puno utešiti, ali taj tip mora da je potpuno sjeban u glavu.”
„Sjeban u glavu?” reče Vendi, koju je ova reč prenula iz misli. „Nisam čula tu frazu od sedamdesetih”, reče ona, pomalo prezrivo.
„Ja je vraćam u modu”, reče on. „To je suviše dobra fraza da bi nesta-la.”
„Stvarno?” reče. „Da li imaš još neke fraze koje planiraš da vratiš u modu?"
„Hoćeš da razgovaramo o tome?” pitao je nežno, sekući pečenje.
Ona je stisnula usne. Stvarno je želela da sa nekim popriča o tome. Sel-den je muškarac i ponekad su muškarci razumeli ove situacije. Ali on je takođe njen kolega i neko kome verovatno ne sme da veruje. Ali zar će ovako da živi svoj život, da nikada više nikome ne veruje? On će to kad tad saznati.
„Izgleda da se moj muž razvodi od mene”, rekla je.
„Ne zvučiš ubeđeno”, rekao je. Oči su im se susrele. Evo ga opet. Neki seksualni podtekst. Nije moguće da im se pričinjava. A zatim, bila je sigur-na da su mu oči na tren pale na njene grudi. Nosila je belu košulju sa kaš-mirskim džemperom. Košulja je bila uska i njene grudi su bile podignute, jer je nosila puš-ap brushalter. Nije ga obukla namemo, već su svi ostali bili prljavi i taj je bio jedini čist, kao i par velikih, pamučnih roze gaćica.
„Ništa još uvek nije konačno. Nisam ni našla advokata.” Gledala je u tanjir, pretvarajući se da je zainteresovana za pečenje. On nije rekao ništa, ali kad su im se pogledi opet sreli, oči su mu izgledale tako pune razumeva-nja.
„Još uvek se nadaš da će sve da se sredi?” pitao je.
„Radi se o tome što .... jednostavno ja to uopšte ne razumem”, rekla je bespomoćno. Naslonila se na stolicu.
„Šta on kaže?” Selden je upitao.
„On ne želi da priča. Jedino što govori je da je među nama sve gotovo.”
„Bračno savetovalište?”
„Odbija. Kaže da nema poente.”
„Za njega verovatno nema.”
„Bili smo zajedno dvanaest godina”, Vendi je rekla.
Selden se namršti saosećajno. „Bože Vendi. Tako mi je žao. Znači vi ste u principu odrasli zajedno.”
„Pa... ona se nakratko, ogorčeno nasmeja. „Moglo bi se reći da sam ja odrasla. On nije.”
Selden je mudro klimnuo glavom. „Ne želim da budem indiskretan, ali čime se on bavio?”
U uobičajenim okolnostima ona bi u ovom trenu postala defanzivna. Rekla bi da je Šejn scenarista (izostavljajući reč „propali”) i da dosta radi na otvaranju restorana. Ali iznenada joj više nije bilo stalo do toga. „Ništa”, rekla je. „Nije radio nijednu prokletu stvar.”
„To je nešto što nikad nisam mogao da razumem”, rekao je. Vendi se nasmeja. „Ni moja majka to nikada nije mogla da razume.”
Seldenove usne se razdvojiše u sarkastičan osmeh. Nikad ranije nije primećivala njegova usta. Usne su mu bile pune i zakrivljene, kao dva crvenkasto roze jastuka. Mogla bih da poljubim te usne, iznenada pomisli.
„Znam kroz šta prolaziš”, rekao je. Prošao je rukom preko glave, stav-ljajući pramen kose iza uveta. Nasmejao se. Nastupio je još jedan blesak seksualne tenzije. Da li je odjednom zainteresovan za nju zato što je sama? Da li se oko nje širi neki miris slobodne ženke? „Osećaš se kao da ti je stomak pun razbijenog stakla”, rekao je.
Klimnula je glavom. Da, upravo tako se osećala. Bilo joj je mnogo lak-še kada je saznala da nije sama. Nije bila frik.
„Teško je, ali moraš da uradiš sledeće”, rekao je. „Moraš da doneseš odluku i da se držiš nje. A zatim da nastaviš dalje sa životom. Bez obzira na to koliko se loše osećaš, čak i ako poželi da ti se vrati, a sigurno hoće, moraš se držati svoje odluke. Kad te neko izda jednom, izdaće te opet.”
Nije rekla ništa, samo ga je gledala u oči, i, na trenutak, zadržala dah. Zatim je podigao viljušku. „To je lekcija koju sam naučio na teži način”, rekao je.
„Uvek misliš da će život biti lakši kad ostariš, ali nije lakši”, rekla je, pretvarajući se da je sve normalno.
„Ne, nije”, rekao je. Pogleda je i pogledao je očima tako punih tuge, da je skoro ostala bez daha.
Umesto toga je uzela mali komad govedine. Dok je žvakala meso, raz-mišljala je o tome kako je luda, kako misliš da poznaješ neku osobu i pot-puno se prevariš. Selden Rouz je iskusio bol. Zašto nikad pre nije razmišlja-la o tome? I on je verovatno isto razmišljao o njoj.
Može biti da je to samo plod njene mašte, ali činilo joj se da su ona i Selden veoma shčni.
Kako bi to izgledalo biti u braku sa Seldenom Rouzom, pitala se.
Završili su ručak i išli zajedno liftom do svojih kancelarija.
Selden je pričao o nekoj TV emisiji koju upravo sad radi. Vendi je kli-mala glavom sa entuzijazmom, ali nije stvarno slušala. Šta, pitala se ona, ako nekim čudnim preokretom sudbine, ona i Selden završe kao par? Pre ovoga, uvek su se mrzeli, ali šta ako je to zbog činjenice da su bili tajno privlačni jedno drugom? Takve stvari se stalno događaju. Uglavnom u filmovima, naravno. Ali to ne znači da to nije moglo da se dogodi u stvar-nom životu.
Ugrizla se za unutrašnji deo usne. Ako je to istina, onda bi ceo fijasko sa Šejnom imao smisla. Svi kažu da su potrebne godine i godine da čovek preboli razvod, ali šta ako to nije istina? Šta ako odmah upoznaš pravu osobu i počneš novi, srećan i bolji život? Gde piše da čovek mora da pati? Bila je dobra osoba. Bila je osoba puna Ijubavi. Zašto da nema divan život, život pun Ijubavi i davanja o kome je uvek sanjala?
Lift je stao. „Hvala na ručku”, rekao je Selden opušteno.
Da li je u njegovom glasu bilo nagoveštaja nečeg više, pitala se. „Mo-lim i drugi put”, reče.
A zatim je Selden uradio nešto. Krenuo je ka njoj i zagrlio je.
Ukočila se. Grudi su joj bile pritisnute na njegove grudi. Da li ih je i on osećao. O, ne. Šta ako dobije erekciju?
Šta ako ne dobije?
„Ako ti bude trebao advokat, zovi me”, rekao je.
Klimnula je glavom širom otvorenih očiju od šoka. Krenula je da nap-ravi korak nazad, ali se pramen Seldenove nove, misteriozne kose zamrsio u njene naočare. Cimnula je glavu na stranu i usne su joj bukvalno završile na njegovom vratu.
„Izvini...”, promrmljala je, brzo se povlačeći unazad. Naočare su joj pa-le i završile na podu.
Selden se sagnuo i pokupio naočare koje joj je dao uz odmahivanje glavom. „Ja sam kriv”, reče, nameštajući taj pramen kose. Selden Rouz nije ranije imao takvu kosu. Da li ju je peglao, pitala se radoznalo.
Stavila je naočare i njihove se oči sretoše.
Evo ga opet! Seks!
Hvala Bogu, vrata se otvoriše i ona izađe iz lifta.
Šetala je hodnikom, a srce joj je jako udaralo u grudima. Sta se upravo dogodilo? Nešto jeste, bila je sigurna u to. I to sa Seldenom Rozoum! Mora da ludi. Bila je odrasla žena – predsednik Parador Pikčersa pobogu – a evo je kako se ponaša kao glupava šiparica. Ali to je neodvojiv deo žene, deo koji niko nije razumeo. Bez obzira koliko da ste stari uprkos činjenici da znate „šta je dobro za vas”, ipak ste mogli da postanete tinejdžerka koja se kikoće kada se suočite sa seksi muškarcem u osetljivom trenutku. Verovat-no se radi o nadi, pretpostavljala je.
Nada i ono previše ljudsko uverenje da je moguće vratiti se i pokušati ponovo, pomislila je idući ka kancelariji. Nada da ovoga puta nećete pogre-šiti.

7

PROTEKLIH TRIDESET SATI SU IZGLEDALI OVAKO:
Probudila se i shvatila da je revija za jesen-zimu za šesnaest dana, je-danaest sati i trideset i dva minuta. Imam potrebu da povraćam, ali ipak ne. Otrčala do studija – još nisam oprala kosu, ali me briga. Išla taksijem, kišo-branom oborila biznismena koji mi je stajao na putu. Pozvala Niko rano ujutru. Panika u glasu. „Šta je inspiracija?” „Petar Pan”, reče Niko smire-no.„Okovratnici Petar Pan?” izgubila sam dah. Ovo neće biti dobar look za jesen. „Ne, mi. Žene koje se ponašaju kao Petar Pan. Odbijamo da odraste-mo.” „Ali mi vodimo kompanije i imamo decu”, kažem iako ja nemam decu, ali umesto njih imam zaposlene, što bi moglo biti isto. „Ipak želimo da pobegnemo”, reče Niko. Pitam se o čemu ona priča. Zabrinuta sam za Niko, ali nema vremena da pričamo o pitanju bežanja, jer obe imamo druge pozive.
Jutro: buljim u očajanju u tkanine koje sam kupila u Premijer Vižnu u Parizu prošlog septembra. O čemu sam dovraga razmišljala? Svi ostali kreatori kupili materijal sa leopard štampom – opet – ali ne „vidim” leopard za jesen. Drugi dizajneri kupili limeta zeleni file i roze vunu, ah ne „vidim” boje za jesen. Sad ionako kasno. Moram da radim sa materijalima koje imam ili će kompanija propasti zbog prevelikih troškova. Ležem na pod i stavljam ruke preko očiju. Asistenktinja me nalazi u ovom položaju, ali nije iznenađena – „navikla” na luđačko ponašanje kod šefova. Opet ustala i piljila u materijal.
Podne: otrčala na ručak u Njujork Siti Balet. Ne bi trebalo da idem (ne bih smela da radimo bilo šta drugo osim da užasno patim radi umetnosti), ali ipak otišla, tražeći inspiraciju. Godišnji ručak u u Njujork Siti Baletu je pun najuticajnijih žena u gradu: senatorka iz Njujorka, dve sutkinje, banka-ri, advokati, ličnosti sa televizije, „novi” socijalisti (mlade društveno istak-nute ličnosti koje rade – to je novo), kraljice pčela, feministkinje (žene od pedeset i nešto godina koje ne „prate” modu niti sređuju kosu i tako su moćne da ih nije briga), Prada supruge (žene koje su nekad radile, ali su se udale za bogate muškarce i sada imaju dadilje i idu na kozmetičke tretmane svaki dan), i gradske devojke (odlučne u tome da napreduju i znaju da je balet pravo mesto za to) i svako nosi krzno i materijale sa leopardovim šarama i broševe svojih baka (uh, kako mrzim taj trend) ili haljine u pastel-nim bojama koje prekrivaju telo tankim tkaninama sa nezavršenim slabim porubima (što može biti metafora za današnju modu – odšiva se i nije na-menjena da se izdrži više od dva nošenja) i ja i dalje mislim da je to pogreš-no. Ali šta je ispravno?
Nakon ručka, napolju je hladno i kišovito, tipično vreme za februar. Viktori je shvatila da je zaboravila da pozove taksi i sve ostale žene su ulazile u automobile sa svojim vozačima koji su poredani kao kočije ispred Linkoln centra. Bilo je nečeg zastrašujuće glamuroznog i bogatog u svemu tome – sve te žene koje su same zarađivale svoj novac i same kupovale svoju odeću (osim Prada supruga, koje ništa same nisu plaćale) i koje su imale svoje automobilie i vozače i čak odlučivale o slučajevima na Vrhov-nom sudu. To je trebalo da bude inspirativno, ali Viktori ništa nije „videla”. Na sreću, naišla je Mafi Vilijams, sažalila se na nju i ponudila joj da je poveze. Viktori je ušla u luksuzni Mercedes S 600 Sedan, i bukvalno je grizla nokte od straha za svoju budućnost. Shvatila je da joj je lak iskrzan i da nije imala manikir četiri nedelje. Pitala se da li je Mafi primećivala da joj je kosa prljava.
„Šta predviđaš za jesen?” Mafi je pitala. Htela je da ispadne fina, ali je ovo pitanje izazvalo da malo žuči krene do Viktorinog grla i skoro je udavi. Još uvek nije „predviđala” ništa za jesen, ali je rekla uvereno, „Predviđam pantalone. ”
Mafi je mudro klimnula glavom kao da je ovo imalo smisla i reče „Svi ostali predviđaju leopard print.”
„Leopard trenutak je prošao."
„Dužina suknje?"
„Previše suknji. Pantalone, mislim. Niko ne zna da li ekonomija raste ili pada.”
„Srećno”, prošaputa Mafi i njena ruka puna prstenja sa dragim kame-njem od barem deset do dvanaest karata uhvati Vikotrinu za trenutak i stegnu je. Mafi je izašla iz auta isped blještave Be e Se zgrade, dajući uput-stvo vozaču da odveze Viktori do njene kancelarije ....
... Gde su svi stajali i čekali da ona smisli konačne dizajne za reviju za jesen ili da dobije neku vrstu vizije pa da svi mogu da nastave posao. Zabri-nutost se suptilno ocrtavala na njihovim glatkim, mladim licima. Viktori je shvatila da su verovatno čuli glasine da ona samo što nije propala, iako se zabavlja sa milijarderom Linom Benetom, koga je, po njihovim pričama, jurila u očaju da bi mu izmolila novac kako bi kompanija opstala. Pre ću da isečem vene, nego da od tog čoveka tražim ijedan peni, Viktori pomisli. „Šta je bilo sa baletom?” neko ju je pitao.
„Baletske suknje? Ne. Svi su dizajnirah baletske suknje za proleće.” Osim mene, Viktori pomisli i to je razlog što je kompanija u nevolji. Ali ju je balet podsećao na ručak, a ručak je podsećao na loš film koji se zove Pozornica u kome učitelj baleta govori učeniku da se vrati na osnove. I kao zombi, ona je otišla u sobu za šivenje i opet piljila u materijal. Uzela je neki novi materijal koji je bio narandžasto-braon i prekriven malim providnim šljokicama i sela za jednu od šivaćih mašina. Počela je da šije pantalone, iz zabave, jer to je jedino što je umela. Većina dizajnera nije mogla da se zamara šijući, podsećajući se kako je bilo nekada kada su počinjali, kada su bili bezbedni, kada su bili nepoznati i nisu imali ništa da izgube i kada su bili samo čudni tinejdžeri sa snom...
I nekako je prošao ceo dan i bilo je podne sutradan i Viktori je stajala na peronu podzemne železnice na Zapadnoj četvrtoj ulici.
Nije bila u podzemnoj godinama, ali je šetala Šestom avenijom nakon skoro besane noći mučenja zbog kolekcije i ugledala je devojku u žuto zelenom sving kaputu. Devojka je izgledala zanimljivo, pa je Viktori pratila niz prljave stepenice od cementa koje su silazile u podzemnu železnicu i u masu ljutih i pomahnitalih ljudi koji su se u vreme našli u podzemnoj. Devojka je prošla kroz kapiju za podzemnu i Viktori je stala, tražeći je, pitajući se kako bi izgledalo biti ta devojka u žuto zelenom kaputu, imati dvadeset i pet godina i biti potpuno bezbrižna, bez vrtoglave težine moranja da ponovo uspeš, da očajnički zaviruješ u sebe, da izvučeš to što je potreb-no za uspeh, da rizikuješ da opet ne uspeš...
Biti modni kreator, kakav smešan posao – dve kolekcije godišnje, sa jedva dovoljno vremena da udahneš vazduh između njih, obaveza da izmiš-ljaš nešto „novo” svaki put, nešto „sveže” (kad zaista nema ničeg novog pod kapom nebeskom) iznova i iznova, svake godine. Bilo je čudo kako je bilo ko od kreatora opstajao.
Načinila je nekoliko koraka napred. Ljudi su se gurali pored nje, gleda-jući je sumnjičavo – kao ženu koja nema kuda da ode, kao ženu bez cilja. To je kao smrt u podzemnoj železnici, u kojoj je trik za opstanak da uvek izgledate kao da ste negde krenuli, na neko mesto bolje od ovoga. Mobilni je počeo da vibrira u njenoj ruci – ona ga je nesvesno stiskala, kao da je uže za spašavanje. O, hvala Bogu, pomisli. Veza.
„Gde si?" pisalo je u poruci. Bila je to Vendi.
„U podzemnoj”
„Tiiiiiiii"
„tražim inspiraciju"
„inspiraciju Z kod majka? u jedan? velike vesti”
„štaaaaaa?”
„idem u rumuniju mislim + pustila šejna da se vrati”
Viktori je skoro ispustila telefon od šoka.
„jesi u blizini? možeš da dođeš?"
„Da!!!!! ” Viktori pritisnu dugme na tastaturi i posla poruku.
Napravila je grimasu. Sta je ovo značilo – pustila Šejna da se vrati?
Nije mogla da zamisli ali to je značilo da je imala nešto važnije za raz-mišljanje od proklete jesenje kolekcije. Bila je potrebna Vendi i, hvala Bogu, mogla je da ode kod nje. Nestrpljivo je stajala u redu za mašinu za prodaju karata i nakon što je kupila kartu za metro, provukla je kroz otvor koji je automatski otvarao kapiju za ulaz u podzemnu. Sa šina je u naletu naišao vlažan, ustajao vazduh i voz je ututnjao u stanicu, od čega se zatresla cementna platforma. Bila je puna osećaja koji su bili uznemirujući, ali čudno utešni – godinama, pre nego što je uspela u karijeri, vozila se pod-zemnom svaki dan, svuda i sad se setila svih starih trikova, stajanja sa jedne strane gomile ljudi, odmah pored ivice otvorenih vrata, gde je bilo lakše skliznuti unutra, guranja u sredinu vagona i zauzimanja položaja pored šipke. Iznenada joj je sinulo da su kritičari bili u pravu za njenu prolećnu kolekciju. Stvarno ne možeš da nosiš dugu suknju u podzemnoj železnici. Trebale su vam pantalone i čizme. I pravi stav. Pogledala je lica ljudi u prenatrpanom vagonu, njihove prazne izraze, strance koji stoje preblizu jedni drugih, i situaciju u kojoj je najbolje pretvarati se da oko vas nema nikoga ....
A zatim se dogodilo nezamislivo. Neko ju je potapšao po ramenu.
Viktori se ukočila, ignorišući tapšanje. Verovatno je to neko greškom učinio. Nadala se da će tapšač sići na sledećoj stanici. Pritisla se još više uz šipku, pokazujući da je, ako je potrebno, spremna da se pomeri.
Tapšanje se ponovi. Ovo je već bilo uznemirujuće. Sada će morati da nešto preduzme. Okrenula je glavu, očekujući moguću svađu.
„Hej devojko.” Tapšač je bila mlada žena tamne kože koja je nosila na-očare.
„Da?” reče Viktori.
Devojka se nagnula napred. „Sviđaju mi se tvoje pantalone.” Šljokice u toku dana. To je kul.
Viktori pogleda devojku. Pantalone! Potpuno je zaboravila da nosi pan-talone koje je skrpila juče popodne i uveče. Reči „Sviđaju mi se tvoje pan-talone” su joj odzvanjale kao eho u glavi kao veseli slogan. „Hej, devojko. Sviđaju mi se tvoje pantalone.” To nisu bile samo pantalone. To je bila Moda – sa velikim slovom „M” – međunarodni jezik devojaka, koji probija led, kojim se daju komplimenti i kojim se umiruje, kojim se dobija auto-matsko članstvo u klubu
„Hvala”, reče Viktori ljubazno, osećajući neku toplinu i prijatnost pre-ma ovoj mladoj ženi koja je bila stranac, ali nije više, jer su sad ujedinjene u zajedničkoj osnovi Ijubavi prema njenim pantalonama.
„O, Bože” došlo joj je da vrisne, jer je dobila iznenadnu eksploziju in-spiracije koja je skoro oborila sa nogu.
Voz se zaustavio i ona je otrčala uz stepenice i izletela sa stanice na Šestu aveniju kao raketa.
Mobilni joj je još uvek bio u ruci i ona okrenu svoju kancelariju.
„Zoi?” reče asistentkinji. Zastala je. Konačno vidim jesenju kolekciju”, objavila je.
Počela je da brzim korakom hoda trotoarom, vešto izbegavajući gužve. „Vidim Vendi kao u Petru Panu. Odrasle žene kao Vendi Hili – žene koje imaju sve i koje to same plaćaju; žene izvršni direktori koje se brinu o svemu .. putovanjima, deci. Vidim muškobanjaste žene; naočare i ne tako savršena kosa. Odela od debelih vunenih materijala i bele košulje sa dug-madima od imitacija dijamanata i novim oblicima, malo šire, ništa suženo u struku, jer je nesputan srednji deo znak moći. Kolonijalne košulje sa panta-lonama sa suptilnim šljokicama i cipele cipele .... satenske cipele sa otvore-nom petom sa malim i visokim štiklama, stil Luj XIV sa imitacijom dija-manata .... Nastavljajući da priča o ovome još šest blokova, Viktori Ford je došla do Majklsa i konačno spustila telefon, smirila se i otvorila vrata, osetivši nalet toplog vazduha na licu i oseti kako joj je laknulo i oseti tri-jumf.

CEO DEBAKL SA ŠEJNOM je verovatno najinteresantnija stvar koja se dogodila u njihovoj vezi u zadnjih nekoliko godina, Vendi je objašnjava-la, sedeći preko puta stola sa Viktori u Majklsu. Dosta zanimljivih stvari van braka joj se dogodilo, ali, tužno je shvatila, možda ne lično Šejnu. Ali to nije njena krivica, zar ne? I što bi kog đavola on imao da se žali? Imao je decu! Imao je sreće. Mogao je da provodi koliko god vremena je želeo sa decom. Zar nije znao koliko je to dragoceno? I mogao je da provodi to vreme sa decom zahvaljujući njoj.
Viktori je klimnula glavom u znak razumevanja. „Inače, da li si videla Seldena Rouza? Izlazio je kad sam ja ulazila i definitivno je uradio nešto sa kosom. Izgleda kao da ju je ispravljao. Onom novom japanskom tehnikom. Moraš da sediš kod frizera satima."
Na pomen njegovog imena i naročito njegove kose, Vendi se zacrvene-la. „Selden je okej”, rekla je. „Bio je tako dobar prema meni kad sam mu rekla za Šejna.”
„Misliš daje .... zainteresovan?”
Vendi je panično odmahivala glavom, jer su joj usta bila puna zelene salate Nikoaz. Kada je progutala, rekla je „Sigurna sam da ima devojku”. „A Šejn je unajmio bračnog savetnika.”
„A šta je sa Rumunijom?”
„Nisam sigurna da ću morati da idem. Znaću za sat-dva. Ako taj prok-leti reditelj uopšte pozove”, rekla je Vendi. Uzela je mobilni i pogledala ga sumnjičavo, a zatim ga spustila pored tanjira da slučajno ne propusti poziv. „Uostalom, i ovo sad je terapija, znaš? Vičemo jedno na drugo sat vremena, i zatim se osećam kao da je sve u redu i mogu da preživim još jednu nede-lju.” Telefon je zazvonio i ona ga zgrabi. „Da, anđele”, rekla je možda previše veselo. „To zvuči divno. Svideće joj se.... Ne, još uvek ne znam Samo na par dana. Verovatno bih se vratila u subotu oko podneva.” Napra-vila je grimasu. „O, i anđele? Hvala ti što si organizovao ovo. Volim te.”
„Šejn?” Viktori upita.
Vendi je klimnula glavom, a oči su joj se raširile kao da nije mogla da veruje šta je upravo čula. „On planira put u Transilvaniju za vikend. Da traži ponija za Magdu.” Zastala je, čitajući Viktorin izraz lica. „Bolje je ovako, obećavam ti. Prošle nedelje se Tajler ukakio u pantalone, a to nije uradio barem tri godine...”
Viktori je klimnula glavom u znak razumevanja. Verovatno je bolje za Vendi što se Šejn vratio, čak iako je on poznat kao muška verzija bogate, razmažene domaćice. Njegova jedina interesovanja, osim za samog sebe, su se izgleda sastojala od poznatih ljudi sa kojima su se Vendi i on viđali, glamuroznih žurki i poznatih mesta na koja su išli na odmor i koliko je sve to koštalo, što je još iritirajuće kad se uzme u obzir činjenica da on uživa u tom glamuroznom životu bez ikakvog sopstvenog napora. Čak i kad idu u restoran Vendi uvek plaća za njega – već je apokrifna priča o tome kako je neko zamolio Šejna za pet dolara za napojnicu konobaru, a Šejn je samo slegnuo ramenima i ravnodušno rekao „Izvini, uopšte nemam novca.”
„Nije čak imao ni pet dolara!” Niko uzviknu u neverici. „Ko je on! Kraljica?”
Obe su se složile, pak, da je vrhunac njegovog bezočnog ponašanja in-cident sa njegove rođendanske zabave prošle godine. Vendi mu je kupila Vespu i organizovala je da je donesu u Da Silvano, gde je organizovala rođendanski ručak za njega. Vendi je sigurno satima planirala celu tu stvar, jer je tajming bio savršen. Odmah nakon što je iznešena torta, beli kamion sa natpisom „Vespa Motors” sa strane stao pred restoran i iz njega je izneta Šejnova Vespa, uvezana crvenom vrpcom sa mašnom. Vespa je bila nebo plava, a Šejn je imao drskosti da kaže „Jebiga Vendi, hteo sam crvenu."
Ali je Vendi uvek govorila kako je Šejn divan otac (u stvari, ponekad se žalila da je previše dobar otac i da deca uvek traže njega, a ne nju, zbog čega se uvek osećala kao luzer) i uvek je bolje za decu da imaju oca u kući. Tako da je Viktori rekla „Mislim da je divno što si mu dozvolila da se vrati, Ven. Morala si.
Vendi je nervozno klimnula glavom. Uvek je bila nervozna kad je u sred snimanja nekog velikog filma, ali je sada izgledala na ivici živaca. „On postaje bolji”, rekla je, kao da ubeđuje sebe u to. „Stvarno mislim da mu ovaj psihijatar pomaže.”
Viktori je umirala od radoznalosti da čuje o ovome sa Šejnovim psihi-jatrom, ali joj je u tom trenutku zazvonio telefon.
„Da li se zabavljaš?” Lin Benet je pričao kao mačka koja prede. Viktori se okrenu – Lin je sedeo udaljen dva stola od njih sa debelim milijarderom Džordžom Pekstonom. Obojica joj mahnuše rukom.
„Zdravo”, reče Viktori, koja uopšte nije bila nezadovoljna što ga vidi. Nije ga videla barem nedelju dana, zbog radnih obaveza kojima su oboje bili pretrpani.
„Džordž bi da zna da li želimo da odemo u njegovu kuću u Sen Trope-u”, rekao je Lin svojim glatkim, niskim tonom.
„Zar nisi mogao da dođeš do mene da me to pitaš?”
„Ovako je više seksi.”
Viktori se nasmeja i prekinu vezu. „malo sam zauzeta, halo, sećas se? modna revija’” – poslala je poruku. Okrenula se ka Vendi. Razgovarah su još par minuta i zatim je Viktorin telefon ponovo pozvonio. „Samo sam hteo da ti kažem da ja ne šaljem poruke”, Lin je opet počeo da prede.
„Imaš i deficit snalaženja sa tehnologijom, zar ne? Drago mi je da ima stvari koje ne umeš da radiš.”
„Ne želim da ih radim.”
„Zašto Elen ne pošalje poruku umesto tebe?” reče Viktori okrenuvši glavu da Vendi ne vidi da se nasmejala. Prekinula je vezu.
Vendin mobilni je zazvonio. Podigla ga je i pogledala broj – zvali su je iz kancelarije. „To je to”, reče sumorno.
Ustala je da ode van restorana i javi se. Ako je zaista bio Bog Vejburn, režiser, razgovor će verovatno postati žestok. „Da?” rekla je.
Javio se Džoš, njen asistent. „Imam poziv za Vas.”
„Bob?” pitala je.
„Ne, Henk.”
„Dođavola!” reče. Henk je bio izvršni producent. Ovo je značilo da Bob Vejburn, režiser, verovatno odbija da priča sa njom, upotrebljavajući ovo kao nadmetanje u moći da bi je naterao da dođe u Rumuniju. „Spoji ga.”
„Vendi?” Veza nije bila najbolja, ali Vendi je po glasu zaključila da je Henk uplašen. To takođe nije bilo dobro. „Stojim ispred njegove prikolice.”
To je prikolica Boba Vejburna. „I?” pitala je Vendi.
„Zalupio mi je vrata ispred nosa. Rekao je da je suviše zauzet i da nema vremena da prima pozive.”
„Ovo ćeš da uradiš”, reče Vendi, izlazeći iz restorana na trotoar. „Uđi u prikolicu, daj mu telefon i reci mu da sam ja na vezi. A njemu bi bolje bilo da se javi."
„Ne mogu to da mu kažem”, reče Henk. „Izbaciće me sa snimanja.”
Vendi je duboko udahnula, nateravši se da bude strpljiva. „Ne budi sla-bić, Henk. Znaš da je i to deo posla."
„On može da mi zagorca život.”
„I ja mogu da ti zagorčam život”, reče Vendi. „Samo se popenji uz ste-penice i otvori vrata. I nemoj da kucaš. Mora da zna da ne može da se tako ponaša. Ja ću sačekati”, rekla je.
Trljala je rukom drugu ruku, da se zagreje, priljubivši se uza zid kao da će je ovo nekako zaštititi od hladnoće. Dva policijska automobila su jurila Šestom avenijom i njihove sirene su parale vazduh, a ona je čula deset hiljada kilometara udaljen zvuk Henkovih radnih čizama kako se penju uz metalne stepenice do prikolice za produkciju u planinama Rumunije.
Čula je i kako Henk sa naporom diše.
„Pa?” rekla je.
„Vrata su zaključana”, reče Henk. „Ne mogu da uđem.”
Svet se odjednom srušio i ona je imala utisak da gleda u jednu crnu ru-pu. Duboko je udahnula i podsećala se da ne sme da plane. Nije Henk kriv zato što Bob ne želi da razgovara sa njim, ali je bio kriv što ne ume da radi svoj posao. „Reci Bobu da ćemo se videti sutra”, rekla je sumorno.
Henk je prekinuo vezu. „Džoš?”rekla je. „Kad imam let?”
„Imate let u pet Er Fransom do Pariza, a zatim u sedam za Bukurešt. Avion stiže tamo u deset ujutru i odatle svi idu helikopterom do Brasova. Let traje otprilike sat vremena. Za one koji ne vole da lete ruskim helikopte-rom starim trideset godina, tu je voz. Ali putovanje traje četiri sata.
„Rezerviši helikopter i reci vozaču da me sačeka ispred restorana za dva minuta, a zatim nazovi Er Frans i organizuj da me neko iz Specijalnih usluga sačeka na aerodromu.” Proverila je koliko je sati. Bilo je skoro dva. „Neću moći da dođem na aerodrom pre četiri.”
„U redu šefe”, reče Džoš uvredljivo i prekide.
„Rumunija?” upita Viktori kad je Vendi dotrčala do stola.
„Izvini, imam u pet avion za Pariz...”
„Ne brini dušo. Moraš da radiš. Samo idi.” Vendi ju je požurivala. „Ja ću platiti račun. Zovi me iz Rumunije....”
„Volim te”, Vendi reče, nakratko čvrsto zagrlivši Viktori. Kad bi samo Šejn imao toliko razumevanja kao njene drugarice, pomislila je, zgrabivši torbu i jureći ka vratima.
Viktori je ustala i prošetala do Linovog separea. Činjenica da je Lin ru-čao sa Džordžom Pekstonom predstavljala je zanimljivu šansu da malo pronjuška, radi Vendi, koja je bila suviše privlačna da bi je ignorisala. Poznata je priča o tome kako je Džordž Pekston pokušao da kupi Parador pre četiri godine, ali je Spleč-Verner dao bolju ponudu, ali ono što se ne zna u javnosti je kako je Džordžov navodni „najboljni” prijatelj Selden Rouz radio njemu iza leđa da se sklopi taj ugovor u korist Spleč-Vernera, misleći da nakon toga, uzme Parador za sebe. Ali nije baš ispalo kako je on planirao – Viktor Metrik, glavni izvršni direktor Spleč-Vernera i Seldenov šef, čuo je za Seldenovu duplu igru i, iako je bio srećan što je kupio Parador, Viktor je prezirao izdaju i samtrao je da, ako Selden može tako nešto da učini najboljem prijatelju, sigurno će to kad-tad pokušati da uradi i Viktoru. I tako, kao mali podsetnik za Seldena da tako nešto ne pokušava u njihovoj kući, Viktor je doveo nekog spolja da vodi Parador – Vendi. Niko je nekako saznala ovu informaciju od Viktora lično, kad su Sejmur i ona išli na onaj tajni put u Viktorovu kuću u Sent Barts i Niko je to naravno ispričala Vendi i Viktori. I iako su se Džordž i Selden navodono pomirili (očigledno su smatrali da je sve dozvoljeno u Ijubavi i biznisu), bilo je moguće da je taj čitav incident sa Paradorom još uvek izvor nerviranja za Džordža. Nakon sveg njegovog muljanja, ni on ni Selden nisu dobili Parador – i povrh sve-ga, nadigrala ih je jedna žena.
„Zdravo mala”, reče Lin povukavši Viktori ka sebi da je poljubi.
„Uživate u ručku?" pitala je.
„Uvek”, reče Lin. „Ali ne kao što Džordž uživa. Malo se ugojio, zar ne?”
„Ma ’ajde...” reče Džordž Pekston, glasom koji je zvučao kao da dolazi sa dna bunara.
„Sa kim si ručala?” pitao je Lin, igrajući baš kako njoj odgovara.
„Sa Vendi Hili”, rekla je nonšalantno, gledajući nevino u Džordža Pekstona i pitajući se kako će on reagovati na ovu informaciju. „Direktorom Paradora.”
Džordž je namestio svoj najbolji pokerski izraz lica. Ipak ga je to još nerviralo, pomisli ona radosno, što bi moglo da se pokaže kao korisna informacija.
„Ti poznaješ Vendi Hili, zar ne Džordže?” pitao je Lin Benet opušteno, razmenjujući brz, zaverenički pogled sa Viktori. Lin je, pomisli ona, vero-vatno uživao u ovome koliko i ona, jer je dobio priliku da Džordža, koji je od njega teži nekoliko stotina miliona, malo pecka.
„O, da” Džordž Pekston je klimnuo glavom, kao da je odlučio da ipak prepozna Vendino ime. „Kako je Vendi?”
„Odlično”, reče Viktori, sa takvim entuzijazmom kao da je bilo šta drugo nemoguće. „Priča se da će Parador imati nekoliko nominacija za Oskara ove godine.” Ona ništa slično nije čula, ali u ovim situacijama, sa ovakvom vrstom muškaraca, morala je da sve maksimalno ulepša. A uosta-lom, Vendi je rekla da će verovatno dobiti nekoliko nominacija za Oskara, što je blizu istine Plus, vredelo je vidti taj prepadnut izraz na Džordžovom licu. On se očigledno nadao da će Vendi doživeti neuspeh.
„Pa, pozdravi je”, rekao je Džordž.
„Hoću, naravno”, Viktori reče ljubazno. A tada, osećajući da je uradila sve što je mogla u ovoj situaciji, izvinila se i otišla do toaleta.

8

VENDI SE SRUŠILA U SVOJE SEDIŠTE U PRVOJ KLASI, dok joj je srce još uvek lupalo od trčanja do aviona. Pogledala je na sat. Imalo je još punih deset minuta do poletanja. Čak iako je ponavljala sebi da avion neće poleteti bez nje, jedan drugi glas je ponavljao Sta ako poleti? Sta ako pole-ti? kao neki šestogodišnjak koji se ruga. Ako poleti ja sam sjebana, vikala je tom pakosnom glasiću. To bi značilo da neće stići na lokaciju do sutra uveče i da će posle biti suviše kasno
Barem Džoš nije zabrljao sa osobom za specijalne usluge, pomisli i du-boko udahnu. Osoba za specijalne usluge je bila jedna fina žena koja nikad nije gubila smirenost, čak i kad je videla da je Vendi na ivici da pobesni pred carinicima koji je trebalo samo da udare pečat u njen pasoš. „Putujete dosta”, rekao je. „Da li putujete poslovno ili turistički?" Za trenutak ga je bledo gledala, pitajući se da li je dobra ideja da mu objasni da jedan od vrhunskih režisera namerno ubija njen film koji košta 125 miliona dolara i verovatno će time ubiti i njenu karijeru. Ali, pretpostavila je da bi to bilo malo preterano. „Ja sam izvršni direktor u jednoj filmskoj kompaniji”, rekla je hladno.
Filmovi! Bože, to je bila magična reč. Umesto svog uvređenog stava, ponašanje ovog momka se odmah promeni. „Stvarno?” upita oduševljeno. „Da li znate Tenera Kola?”
Vendi mu se usiljeno nasmeši. „Pokušao je da me poljubi u ormaru za moj trideseti rođendan.” Razmišljala je da li da to kaže, što je bilo istina, ali, umesto toga, samo je promrmljala „On mi je jedan od najboljih prijate-lja.”
A zatim su ona i žena iz specijalnih usluga (nije čula kako se zove) ušle u neko aerodromsko vozilo koje je ličilo na vozilo za golf terene i odvezle se brzinom od tri kilometra na čas do gejta. Vendi je razmišljala o tome da je zamoli da ide malo brže, ali bi to izgledalo malo previše neuljudno, čak i za nju. Ipak, gledala je na sat svakih trideset sekundi u pauzama između naginjanja na stranu vozila i mahanja ljudima da se sklone sa puta.
„Šampanjac, gospođo Hili?” pitala je sjuardesa.
Vendi je pogledala u nju, iznenada svesna činjenice da verovatno iz-gleda strašno. Dahtala je kao pas, kosa joj se izvukla iz trake koja ju je držala, a naočare su joj bukvalno visile sa lica. Moraće da uzme nove ovih dana, podsetila se, gurajući ih nazad na nos.
„Izgledate kao da bi Vam dobro došla jedna čaša”, rekla je stjuardesa.
Vendi joj se nasmeši, iznenada zahvalna za ono što je bio, u poređenju sa ostatkom ovog dana, ogroman čin ljubaznosti. „Da, to bi mi baš prija-lo...”
„Da li Vam dogovara Dom Perinjon?”
O, da, pomisli Vendi, naslanjajući se na sedište i dišući duboko da bi se smirila. Stjuardesa se vratila za sekund, noseći čašu šampanjca na srebrnom poslužavniku. „Želite li da večerate ili biste više voleli da se odmorite?”
„Da se odmorim”, reče Vendi, iznenada iscrpljena.
Stjuardesa je odšetala do prednjeg dela aviona i vratila se noseći kom-plet za spavanje – koji se u osnovi sastojao od velike majice sa dugim ruka-vima i širokog donjeg dela pižame uvijenog u plastičnu kesu.
„Hvala”, reče Vendi i pogleda oko sebe. U prvoj klasi je bilo deset se-dišta koja su se mogla pretvoriti u ležajeve, većinu od njih su zauzimah biznismeni koji su već bili u svojim pižamama. Sve je izgledalo kao jedna velika pižama žurka, osim što su svi ignorisali jedni druge. Podigla je svoju torbu – staru, crnu kožnu Kol Han torbu sa malom rupom na vrhu gde ju je „slučajno” isekao carinik u Maroku – i otišla u jedan od toaleta.
Otvorila je plastičnu kesu i skinula sako i bluzu. Još uvek je bila u Ar-mani odelu koji je obukla jutros za posao i verovatno će to isto odelo nositi sledeća tri dana. Navukla je gornji deo pižame, zahvalna na tome što ga ima, jer je, za tri minuta koliko je imala vremena za pakovanje, zaboravila da spakuje pižamu, a toga se setila na putu za aerodrom. To je značilo da će morati da spava u ovoj pižami iz aviona sledeća tri dana. U rumunskim planinama će biti hladno; sve zimske scene su snimah tamo. Bolje da kupi neke debele čarape na aerodromu u Parizu...
Mobilni joj je pozvonio.
„Mama”, glas njenog šestogodišnjeg sina Tajlera je bio ozbiljan.
„Da dušo?”pitala je, držeći telefon ramenom dok je otkopčavala panta-lone.
„Zašto Magda može da dobije konja, a ja ne mogu?"
„A da li ti želiš ponija?” Vendi upita. „Oko ponija ima puno posla. To nije isto kao Plavi Drejk. Moraš da ga hraniš i da ga šetaš”, rekla je misleći da li je to istina. Da li i konji moraju da se šetaju kao kučići? Gospode, kako je uopšte dozvolila da se započne sve ovo sa ponijima?
„Ja mogu da ga hranima mamice”, rekao je Tajler nežno. „Ja ću ga do-bro paziti”, njegov glasić je bio tako zavodljiv da je mogao da se takmiči sa Tenerom Kolom, pomisli ona.
Njoj je prepuklo srce od pomisli da mora da ga ostavi, makar i na samo par dana. „Odlučićemo za vikend, mili? Kada odemo u Pensilvaniju. Odve-šću te da pogledaš ponije i, ako ti se neki svidi, možemo da razgovaramo o tome.”
„Da li se stvarno vraćaš mamice?”
Sklopila je oči. „Naravno da se vraćam dragi. Uvek se vratim. Znaš to.” Možda ne za vikend, pomislila je, osećajući strašnu grižu savesti.
„Da li će tata opet da ode?”
„Ne, Tajlere. Tata će da ostane.”
„Ali bio je otišao.”
„Sad će da ostane. Neće više da odlazi.”
„Obećavaš?”
Da, dušo. Obećavam. Je li tata tu? Daj mi ga na telefon.?
Šejn je uzeo slušalicu. „Jesi li stigla na avion?”
„Da anđele”, rekla je umiljatim i blagim glasom kojim je sad trebalo da mu se obraća. Doktorka Vinsent, bračni savetnik koga je Šejn unajmio i čija se klijentela uglavnom sastojala od filmskih i sportskih zvezda (ona ne samo da je išla u kućne posete, već je takođe putovala u bilo koji deo sveta, pod uslovom da joj obezbede privatni avion ili prvu klasu), rekla je da Vendin oštar ton čini da se Šejn oseća kao jedan od njenih zaposlenih. Zbog toga je, jedna od Vendinih „vežbi” bila da se obraća Šejnu kao da je on „njena najdraža ljubav na svetu”. Ovo je bilo tako iritirajuće, naročito zato što je, u zadnjih deset godina, radila sve što je u njenoj moći da usreći Šejna, ali nije jednostavno imala srca da se raspravlja. U ovom trenutku, bilo je lakše da popusti – Šejnu i doktorki Vinsent – i da pokuša da nastavi sa svojim filmom.
„Kako si?” upita umiljato, iako ga je videla pre samo dva sata u stanu kada se panično pakovala.
„Okej”, reče Šejn svojim uobičajenim izveštačenim glasom. A onda, mora da se setio instrukcija doktorke Vinsent, zato što je dodato „ljubavi moja."
„Samo sam htela da ti kažem koliko cenim to što si toliko posvećen deci”, reče Vendi. „Bez tebe ne bih mogla.”
„A ja hoću tebi da zahvalim zato što toliko radiš za našu porodicu”, re-kao je Šejn, ako da je čitao odgovor sa neke kartice sa tekstom. Kao jedan deo „rehabilitacije njihovog braka”, doktorka Vinsent im je dala dva kom-pleta kartica sa frazama za izražavanje zahvalnosti i uvažavanja, koje je trebalo da unesu u svakodnevnu konverzaciju. Na jednom kompletu je stajao naziv „osoba koja radi za porodicu”, a na drugom „osoba koja se brine o porodici”
„Obično, muškarac dobija kartice onoga koji radi, rekla je doktorka Vinsent, uz razdragani, cvrkutavi osmeh, otkrivajući porcelanske zube koje su ličile na bele, kockaste bombone. Doktorka Vinsent, koja je za vreme prve terapije ponosno objavila da joj je pedeset sedam godina, imala je neprirodne osobe koja je imala previše plastičnih operacija. „Ali u ovom slučaju, mislim da bi Vendi trebalo da uzme kartice za osobu koja radi. Ako ti je zbog toga neugodno, Šejn, možemo da razgovaramo o tome”, rekla je, tapšući Šejnovu ruku šakom koja je ličila na kandžu male naslikane ptice. „Ali, vidim da ovih dana dajem sve više i više ovih kartica ženama, tako da nisi u manjini.”
„Ali ja zaista obavljam najviše posla po kući”, Šejn je jasno istakao. „Ja sam tata koji je na dužnosti dvadeset četiri časa dnevno, sedam dana nedeljno.”
Veni nije istakla da gospođa Miniver i čistačica obave sve teške poslo-ve.
„To je dobro, Šejn”, reče doktorka Vinsent, klimajući glavom u znak odobravanja. „Prihvatanje, uvažavanje i ljubav – to su glavna pravila braka. A šta ona obezbeđuju?” pitala je. „Fenomenalnost!”
Vendi ustuknu. Pogledala je u Šejna, nadajući se da i on misli da je doktorka Vinsent smešna i da bi ovo mogla postati jedna od njihovih inter-nih šala. Ali Šejn je pomno posmatrao doktorku Vinsent, sa trijumfalnim držanjem osobe koja u svakom času očekuje da će neko dokazati da je on u pravu. Očigledno, poslednje godine, njihov brak je prešao iz faze interne šale u fazu internog pakla.
I sada, stojeći u malom toaletu u avionu, sa čarapama na rukama i pan-talonama spuštenim do poda, rekla je „Cenim to što me ceniš, anđele.”
„Dobro”, rekao je nestrpljivo, kao dete koje je upravo rešilo da okonča svađu.
Ona uzahnu. „Šejn, možemo li da prekinemo sa ovim? Možemo li da se opet ponašamo kao pre?”
„To meni nije odgovaralo Vendi, znaš to”, rekao je sa prizvukom upo-zorenja u glasu. „Dolaziš li u subotu. Stvarno je važno."
Predanost, Pričanje i Popuštanje, pomisli Vendi, podsećajući se na tri P za dobar brak o kojima je doktorka Vinsent govorila na poslenjoj terapiji. „Potrudiću se”, rekla je, „znam da je važno.” Trebalo je da to prihvati bez rasprave, a zatim da pokaže Predanost tome tako što će se pojaviti. Ali, dođavola Šejn joj je nametnuo ovaj put bez Priče sa njom – namemo, pomi-sli, pošto je znao koliko je ovaj film važan za njenu karijeru.
„Ali i film je važan Šejn”, rekla je, pokušavajući da ne zvuči suviše svađalački i umesto toga je zvučala kao da kuka. Kukanje, Menjanje miš-ljenja i Slabost – „no -no” u braku, to je ono zbog čega brak postaje gori, pomislila je, čuvši u glavi glas doktorke Vinsent.
„Dobro”, reče Šejn na brzinu, skoro kao da se nadao ovakvom njenom odgovoru. Prekinuo je vezu.
„Zvaću te sutra. Čim sletimo”, rekla je Vendi, ali sa druge strane veze nije bilo nikoga.
Isključila je telefon i ubacila ga u torbu.
Otišla je do sedišta i sela. Ne razmišljaj o tome, rekla je sebi, pretražu-jući torbu. Ne možeš tu ništa da promeniš. Izvadila je crvenu masku za spavanje (poklon za Božić od Magde prošle godine), malu metalnu kutiju u kojoj su bili voštani čepovi za uši i bočicu tableta za spavanje, koje je stavi-la u mali pretinac na naslonu za ruke.
Avion se trgnuo iz mesta. Sela je na sedište i naslonila je glavu na pro-zor, čija je plastika bila prijatno hladna. Duboko je udahnula, pokušavajući da se smiri. Pred sobom je imala sedam sati slobode – sedam sati blaženstva kad niko neće moći da je dobije telefonom ili imejlom.
Iznenada je čula Šejnov glas u glavi. „Bez mene bi se sve raspalo. Zato sam otišao. Da pokažem Vendi kako bi joj bilo bez mene."
Otkrio je ovu šokantnu informaciju doktorki Vinsent na početku njiho-ve prve terapije. Vendi se samo mučno nasmeja na ovaj komentar. Činjeni-ca je da je Šejn u pravu.
To bila prinuđena da prizna one noći kad je došla kući i zatekla Tajlera koji se ukakio u gaće.
Avion je ubrzao duž piste i odvojio se sa zemlje uz zujanje motora koje se pretvori u nisko brujanje. „Buuuuu, buuuuu”, brujali su motori, kao da joj se rugaju Stjuardesa joj donese još jednu čašu šampanjca. Vendi je uzela pilulu za spavanje i progutala je u jednom penušavom gutljaju. Pritisla je dugme da spusti sedište u horizontalni položaj, stavila dva jastuka pod glavu, pokrila se pufnastim jorganom i zatvorila oči.
„Buuuuu, buuuuu", čula je.
Na desetine misli joj se odmah javiše u mozgu bez određenog redosle-da: Selden Rouz, Poklonici, Bob Vejbum, Šejn (i njegovo sve čudnije pona-šanje), doktorka Vinsent, šareni poni, Viktori i Lin Benet (šta se tu koji đavo dešava?), proliv u Tajlerovoj pižami....
To je bilo stvarno odvratno. Skinuo je donji deo pižame i proliv je jed-nostavno skliznuo iz njegovih gaća i razlio se po posteljini. Tajler očigledno nije išao u kupatilo ceo dan (on je to zadržavao, kao je opisala doktorka Tajler, u pokušaju da nađe podršku u samom sebi) i kada je legao da spava, jednostavno je izgubio kontrolu nad tim.
To je bio najgori od svih dana, apoteoza rezultata Šejnovog odlaska.
Popodne su stigli nemontirani snimci sa prva dva dana snimanja Pok-lonika, a već su bili tri dana u zaostatku, i ona je jednostavno morala da ih vidi. Nisu bili dobri – četiri sata sranja koje će verovatno morati ponovo da se snimi (po ceni od pola miliona dolara – tri dana snimanja, a već su pre-koračili budžet) – a sledeća dva sata je zvala Rumuniju u panici. Otišla je kući u devet sati, a da ništa nije resila i sa mučnim osećanjem da će propasti pet godina posla i kad je došla kući, čekao ju je haos. Tajler je stajao na kravetu i vrištao; Magda je pokušavala da ga nadjača tako što je do kraja pojačala televizor na kome je gledala rieliti šou o plastičnoj hirurgiji; gos-pođa Miniver je bila u Tajlerovoj sobi, a Kloi joj je bila zakačena za nogu i plakala je. A nastojnik je kucao na vrata da je upozori da se komšija ispod nje žali na buku.
Tajlerova soba je zaudarala na proliv i, za trenutak, Vendi je pomislila da će povratiti. Gospođa Miniver je skinula Kloi sa noge i dala je Vendi. „Mladi Tajler je imao nezgodu u pižami”, rekla je optuživački, kao da je ovo nekako Vendina greška. „Ljudi ne bi trebalo da imaju toliko dece, ako ne mogu da se brinu o njima. Bolje vratite muža, draga.”
„Hoću tatul” Tajler je vrištao.
Vendi je pogledala gospođu Tajler pogledom koji je govorio „Ti bez-dušna ženo, vidi šta si uradila!” Ali gospođa Miniver nije prihvatala krivicu za to. Stegla je usne i odmahnula glavom, sigurna u svom uverenju da je Vendi loša majka i to je to.
„Sad kad ste stigli, ja idem kući”, rekla je naglašeno.
Vendi je uspela da stavi Kloi i Tajlera u kupatilo, a zatim da stavi Taj-lera u kadu. Nije mogla da se bakće sa posteljinom, tako da ih je pustila da spavaju u njenom krevetu. Ovo je bilo „no-no”, ali ljudi koji su smislili ta pravila, nisu mogli ni da zamisle njenu sadašnju situaciju. Tajler se prevrtao celu noć, najpre se zakačivši za nju kao hobotnica, a zatim je šutirajući u snu. Nešto se moralo učiniti, ali šta?
U šest ujutru ju je probudio telefonski poziv od Henka, njenog pomoć-nika u produkciji filma Poklonici. Henk je imao nezahvalan posao da bude zadužen za produkciju prvih nekoliko nedelja i dao posla mu je bio da joj raportira svako jutro o tome šta se dešava na lokaciji. Ona se javila na telefon konfuzna od umora. „Bob Vejburn je pijan”, rekao je, misleći na genijalnog, ali napornog režisera. Pio je sa meštanima do tri ujutru. Već je stvorila tenzija između Dženi Kejdin i Boba. Dženi je rekla da je pozoveš. Ona hoće da joj sestra dođe ovde, a Bob je uveo ovo pravilo da nema pose-tilaca. Rekla je jednom od kamermana da je Bob namerno snima iz loših uglova. Saznao sam ovo zato što taj tip kaže da je spavao sa njom prošle noći i da je jedino htela analni seks ....” Nastavio je da priča na ovu temu još deset minuta i na kraju je rekao „Slušaj, ja ne mogu ovo više da izdržim. Moraćeš da dođeš ovde.”
Pogledala je Tajlera koji je konačno mimo spavao, sa rukama pod bra-dom i otvorenim ustima. Pitala je da li će i on hrkati kao Šejn...
„Vendi.”
„U redu, Henk”, rekla je. Nije mogla da mu kaže da je u ovom trenutku nemoguće da ostavi decu – to bi moglo da se pročuje i Bob Vejburn bi pretpostavio da može da radi šta hoće. Ako se njena porodična situacija ne popravi, stvarno će moći da radi šta hoće, ali je morala malo da odugovlači. „Odlučiću šta ću da radim kad budem videla nemontirani snimak sledeća dva dana snimanja”, rekla je.
Poželela je da legne i da nastavi da spava, ali se odvukla do kupatila i ušla u tuš kabinu. Ranije je uvek mogla da otputuje u kriznim trenucima, ali to je zbog toga što je Šejn bio ovde. Ali Šejnov odlazak je bio pogoršan činjenicom da je budžet za njen najnoviji film 125 miliona dolara i ako bi Poklonici doživeli neuspeh, njena karijera bi bila gotova. Šejn je znao kako je ulog veliki, pomisli ona umorno; bez sumnje je planirao da ode sad kad može da načini najveću štetu. Morala je da ga vrati. Možda ako mu kupi auto ... nešto fensi, kao na primer novi Porše.
„Gospođo Hili?” gospođa Miniver je kucala na vrata kupatila. „Želela bih da porazgovaramo o ovoj situaciji.”
Da li je i gospođa Miniver planirala da ode? Možda je bolje da gospođi Miniver kupi auto umesto Šejnu.
„Izlazim odmah", rekla je.
Mobilni joj je zvonio. Zvala je Dženi Kejdin. „Neću da ti pravim prob-lem, ali nisam srećna”, rekla je.
Dženi joj je pravila problem, ali je Vendi prećutala. „Znam sve i sredi-ću to”, reče Vendi trudeći se da ne zvuči ni malo iritirano. „Pozvaću Boba i pozvaću te čim se čujem sa njim.”
„Bolje požuri...'’
„Gospođo Hili!” gospođa Miniver je zahtevala da razgovara.
„Za deset minuta”, rekla je Vendi preko telefona i prekinula vezu.
Išla je za gospođom Miniver u kuhinju. Nije znala ni kako joj je ime. Da li je uopšte imala ime, pitala se Vendi.
„Ona situacija od juče ne sme da se ponovi", rekla je gospođa Miniver. „Ja imam svoje radno vreme i svoje obaveze i moram da ih poštujem. Moje radno vreme je od sedam ujutru do pet popodne. Vi možda niste upoznati sa tim, jer me je Šejn nekoliko puta zamolio da ostanem duže i ja sam pristala. Ali on je, sa druge strane, pomagao u brizi o deci.”
Vendi nije znala šta da kaže. Osetila užasno od griže savesti. Čak joj je i osmeh bio kiseo. „Izvinite , rekla je.
„Ne radi se o izvinjavanju”, rekla je gospođa Miniver uvređeno, sipaju-ći vodu u aparat za kafu.”Ja obično ne kritikujem svoje klijente, ali ova kuća je u haosu. Deca su u jadnom stanju i verovatno im je potreban psihi-jatar. Magdi je potreban brushalter ...”
„Kupiću joj brushalter... ovog vikenda”, rekla je Vendi.
„Stvarno ne znam šta da radite”, reče gospođa Miniver, uzdišući i sipa-jući kafu.
Dok joj je gospođa Miniver bila okrenuta leđima, Vendi je gledala pog-ledom punim mržnje. Stajala je tu u krutoj sivoj uniformi sa čarapama sa lastišem ispod kolena (gospođa Miniver je bila dadilja stare škole i nikad nije dozvolila da se to zaboravi), dok je ona, Vendi, njen poslodavac, čiji život bi ta osoba trebalo da olakša, stajala tu mokre kose i u mekanoj, staroj kućnoj haljini dok joj se život raspadao pred njenim očima. Vendi je videla da ima dva izbora. Mogla je da se izviče na gospođu Miniver, a u tom slučaju bi ona sigurno dala otkraz, ili je mogla da se stavi na milost ove nemilosrdne Engleskinje. Izabrala je ovu drugu opciju.
„Molim Vas, gospođo Miniver”, rekla je preklinjući. „Ja nemam dru-gog izbora. Ne mogu jednostavno da prestanem da radim. Kako ću onda da kupim hranu svojoj deci?”
„To stvarno nije moj problem”, reče gospođa Miniver, nasmešivši se superimo. „Iako je to pitanje organizovanja radnog vremena.” Vendi je osetila luđačku želju da se smeje. Od kad je gospođa Miniver postala eks-pert po pitanju uspeha u filmskoj industriji?
„Možda bi trebalo da unajmim još jednu osobu”, Vendi pažljivo reče. „Nekog ko bi dolazio u pet i bio tu do uveče.” Isuse. Dve dadilje. Kakav će život da imaju deca?
„To je možda dobra ideja”, reče gospođa Miniver. „Takođe biste mogli da razmislite o internatu.”
„Kao u Engleskoj?" upita Vendi povišenim glasom od neverice. „Magda je sigurno dovoljno stara za to. I Tajler će uskoro biti.” Vendi je čula uzdah zaprepašćenja iza sebe. Okrenula se. Magda je stajala u otvorenom prostoru između kuhinje i dnevne sobe. Koliko li je čula? Sudeći po izrazu povređenosti i konfuzije na njenom licu očigledno je čula dovoljno.
„Magda!" reče Vendi.
Magda se okrenu i otrča.
Vendi ju je pronašla na krevetu kako sedi zagrljena sa Tajlerom. Tajler je jecao. Magda je pogledala u Vendi sa optužujućim izrazom trijumfa na licu. „Zašto mamice?” pitao je Tajler između jecaja. „Zašto hoćeš da nas oteraš?”
„Zato što si se ukakio u gaće, glupane”, reče mu Magda. „Sada će obo-je da nas oteraju.” Odskočila je od kreveta. „Kao siročiće."
Vendi spusti ramena „Niko neće oterati nikoga, u redu?”
„Gospođa Miniver je rekla da ćeš nas oterati.”
„Gospođa Miniver je lagala.”
„Kad će tata da se vrati?”
Dvogodišnja Kloi je utrčala u sobu vrišteći, a iza nje je išla gospođa Miniver.
A zatim je usledio događaj kao u filmovima, zato što je Vendi uzela kaput gospođe Miniver iz ormara i rekla joj da njene usluge više neće biti potrebne. Dobar osećaj zbog toga je trajao oko dva minuta, dok nije pogle-dala svoje troje uplašene dece i počela da se pita šta da radi.
„Mamice, hoćeš li da i nas da otpustiš?” upitao je Tajler.
Pozvala je Šejna. Nije imala izbora. Za to i služe bivši muževi, pomisli ogorčeno.
Plašila se da se Šejn neće javiti na telefon. Nedeljama je dokazivao svoju nezavisnost time što se nije javljao na telefon, a zatim bi joj uzvraćao pozive kad njemu odgovara.
„Da?” rekao je.
„Pogodi šta ima novo?” rekla je veselo, pokušavajući da to preokrene na šalu. „Otpustila sam gospođu Miniver.”
„U osam ujutru?” rekao je Šejn, pospano zevajući. Zamislila ga je u krevetu, pitajući se da li je sa drugom ženom i želeći da zameni mesta sa njim. „Pametan potez” rekao je.
„Htela je da pošalje decu u internat", reče Vendi, zaprepašćena.
Šejn je došao pola sata kasnije, otključavši vrata svojim ključem, opušteno kao da nikada nije otišao i kao da je samo skoknuo da kupi novine. Kada se to veče vratila kući oko sedam sati, ponovo je vladao red. Deca su bila okupana i nahranjena; Magda i Tajler su čak radili domaći. Dok je Šejn bio odsutan, ona bi došla kući i deca su bila kao ptići koji su napušteni u gnezdu, puni očajničke potrebe za roditeljima. Ovaj mir ju je malo nervirao. Mislila je da je deci nedostajala ona, ali ustvari im je nedostajao Šejn. Ali neće se žaliti. Čula je za majke koje pošize kad deca traže „tatu” umesto „mamu” (zaista, ovo je onaj filmski trenutak kad bi žena trebalo da shvati da su joj deca mnogo važnija od karijere), ali ona je uvek smatrala ta osećanja za egoistična i nezrela i, u njenom slučaju, takođe izuzetno glupa. Šta ima veze sve dok su deca srećna?
Ali koliko dugo će biti srećna? Kako da nagovori Šejna da ostane?
Otišla je u kupatilo i primetila da je Šejn vratio četkicu za zube na svo-je uobičajeno mesto u baricu vode pored česme na ivici lavaboa. Uzela je četkicu za zube i ponela je u dnevnu sobu. „Da li ostaješ?” pitala je.
„Aha”, rekao je podigavši pogled sa DVD-ja koga je gledao. Bila je to akcioni visokobudžetni film koji nije još u bioskopima.
Oklevajući, jer nije želela da ugrozi njegovu odluku, ona upita „Pa, zašto si onda otišao?”
„Trebao mi je odmor od svega. Da razmislim.”
„Stvarno?”, rekla je. Nije mu rekla da žene nemaju tu opciju da napuste svoju porodicu kad im je potrebno vreme da razmišljaju. „I šta si odlučio?”
„Da ću da se brinem o deci. Neko mora da se brine o njima.” Ovo je malo uplašilo i, Vendi je pretpostavila da je to bila kritika na njen račun što ne ume da se brine o deci. Ali nije nameravala da se žali. Ustvari, osetila je nelagodnu krivicu što je sve bilo rešeno, a da se ona nije mnogo pomučila.
I Šejn je držao reč. Zaposlio je novu dadilju, Gvinet, koja je bila Irkinja u poznim dvadesetim godinama, koja je radila samo od dvanaest do pet popodne, što je Šejn obrazložio time da ne želi da mu dadilje podižu decu. Vendi je pretpostavljala da je razgovarao sa nekim domaćicama iz sveta šou biznisa, koje su uvek pričale o najnovijim trendovima u odgajanju dece. Ovako je, pretpostavila je, i dobio ime i broj telefona doktorke Širli Vinsent, bračnog savetnika. Doktorka Vinsent je naplaćivala 500 dolara po jednoj terapiji ( „Znam da to zvuči kao puno novca", rekla je svojim usnama punim kolagena koje su ličile na patkin kljun, „ali toliko biste platili dobrog frizera. Ako možete toliko da platite za kosu, sigurno biste želeli da platite najmanje toliko za svoju vezu. Kosa ponovo poraste, veze ne!”) i proglasila je njihov brak za „visoki rizik – narandžasto”, pre-poručujući dve do tri terapije nedeljno za početak.
„Šejn se vratio”, Vendi je rekla majci. „Odlučio je da postane TPRV.”
„Prodaje taperver?” uzviknula je njena majka, ne razumevši je.
„Tata Puno Radno Vreme”, objasnila je Vendi.
„Uz dadilju i kućnu pomoćnicu?" pitala je mama.
„Šejn radi najveći deo posla sad.”
„Znači ne radi nigde.”
„Briga o deci jeste rad, mama. To je posao, sećaš se.”
„Da, znam dušo”, rekla je njena majka. „Samo imaj na umu da to kažu sve one žene koje na kraju plaćaju ogromne alimentacije.”
Ne mogu dapobedim u ovome, pomisli Vendi. „Šejn je muškarac, ma-ma”, reče ona prekomo.
„Da, muškarac je”, njena majka uzdahnu. „I sigurna sam da je zaklju-čio da mu je mnogo lakše da bude sa tobom, nego da bude sam."
Ovo je podsetilo na stan u kome je Šejn stanovao u toku svog odsustva, koji ona lično nije videla, ali u koji je poslala svoju asistentkinju da pomog-ne Šejnu da spakuje svoje stvari. To je bio stan u zakup koji je na jedvite jade dobio od barmena (Vendi nije pitala da li je barmen bio žensko ili muško) – mali jednosoban stan sa dušekom na podu i bubašvabama u kupa-tilu – što je opet podseti na 200,000 dolara koje je ukrao od nje za potrebe svog restorana. O tome nisu pričali, osim što je Šejn priznao da je cela ta stvar sa restoranom ustvari bila greška i da će on to da batali. Ovo je bio signal da bi i ona trebalo to da batali. Ipak, malo joj je to smetalo. To je bilo kao kada vas nešto jako i misteriozno zasvrbi upravo kad se spremate da zaspite.
„Hej”, rekao je Selden Roz jedno popodne, ulazeći u njenu kancelariju. Od onog zajedničkog ručka, Selden je često svraćao do njene kancelarije neočekivano, proletevši pored dve asistentkinje u spoljašnjoj kancelariji i Džoša u sredini. Svaki put kad bi ušetao, sa rukama u džepovima, ona je uvek bila na telefonu, i uvek je malo glumila zbog njega i to je bilo jače od nje. Tako je bilo i ovog popodneva, iako se Šejn vratio. Razgovarala je telefonom i prevrnula očima da Selden to vidi, a zatim pogledala u sto malo se mršteći, zatim naslonila lakat na stolicu, naslanjajući glavu na ruku; zatim je prekrstila noge i podigla obrve, hvatajući njegov pogled i osmehom izrazila nevericu.
A zatim se okrenula na stranu i oštro rekla u mikrofon. „Slušaj Ajra, Sem Vitlstejn je kreten i mi nećemo tako da radimo. Mene niko neće ucenjivati. To će uništiti posao i ako on neće da sarađuje, moraćemo da nastavimo bez njega.”
Skinula je slušalice sa glave i ustala, dolazeći do prednjeg dela stola i naslonivši se na ivicu. „Prokleti agenti”.
„Paraziti”, Selden se složi.
„Ajra bi pre uništio ceo posao nego da ne bude po njegovom.
„Kao i većina muškaraca."
„Nadam se da ti nisi takav, Seldene”, rekla je sa seksi, autoritativnim smehom, naslonivši se unazad oslanjajući se na ruku da bi pritisla dugme interkoma.
„Mors Bliber?” upita Džoš.
„Neka sačeka.” Zatim je usredsredila svu pažnju na Seldena. „Kako napreduje premijera.”
„Pravo pitanje je – ko će doći da vidi moj vrhunac kreativnosti?” reče Selden stavljajući naglasak na reč „vrhunac” kao da nagoveštava seks. Podigao je pantalone i seo na meku fotelju sa raširenim nogama.
Vendine oči su slučajno skliznule na njegovo međunožje, gde se mate-rijal njegovih pantalona zgužvao u oblik šatora. Ali to nije značilo ništa. Verovatno je to samo od materijala.
„Kako to misliš?” pitala je.
„Toni Krenli je rekao da je to veče zauzet.”
„Sigurna sam da jeste. Ili planira da bude”, reče Vendi, prekrštajući ru-ke. „Sa prostitutkom."
„Nikad se ne zna. Može biti i sa nekom glumicom u usponu.” „Hoćeš da ga pozovem?” pitala je.
„Ako misliš da bi vredelo."
„Mislim da hoće. Znam šta da mu kažem. Toni je drag, ali glup." Oči su im se srele i oboje su brzo skrenuli pogled, znajući da je ovaj razgovor mogao da se obavi telefonom ili imejlom. Trebalo bi da mu kaže za Šejna, pomisli ona.
„Ti bi trebalo da dođeš”, reče on ležerno ispružajući ruku. Klimnula je glavom, pretvarajući se daje zainteresovana za slaganje gomile scenarija na stolu. Bila je potpuno nespremna za njegov poziv. To je bio ili suptilan nagoveštaj sastanka ili lukav strateški potez, a verovatno i jedno i drugo. Pre tri meseca, Selden Roz se ne bi usudio da nagovesti da se ona pojavi na nekoj njegovoj premijeri – njeno prisustvo bi bilo ekvivaletno javnom obaveštenju da ona u potpunosti podržava njegov projekat i veruje u njega. U svakom slučaju, počele bi da kruže razne priče, naročito zato što je ona kategorički odbijala da prisustvuje njegovim premijerama ranije.
„Mogla bih”, rekla je oklevajući. „Ako se na vreme vratim iz Rumuni-je.”
„Problemi?” pitao je ležerno.
Ona ga pogleda oštro. Da li je čuo za katastrofalne nemontirane snim-ke?
„Uobičajene stvari.” Slegla je ramenima. „Verovatno ću biti odsutna dva-tri dana.”
„Dobro. Onda se vidimo na premijeri”, rekao je ustajući. „Uvek sam govorio da niko ne može da odbije lični poziv.”
„Duguješ mi piće”, rekla je.
„Već ti dugujem”, reče on. „Ako mi dovedeš Tonija.”
Morala je da mu kaže za Šejna. Bio je skoro na vratima, kada joj je iz-letelo „Inače, Šejn se vratio."
Zastao je za trenutak i okrenuo se i potpuno mirno rekao „A, dobro. Mislim, dobro je za tebe. Olakšava dosta stvari. Povedi i njega.”
Dođavola, pomisli ona, uzimajući slušalice. Zašto je bio tako nonšalan-tan? iznenada je shvatila da je želela da bude malo tužan zbog toga.
Sve vreme dok je on sedeo kod nje, ona je razmišljala o seksu, potajno upoređujući svoja osećanja prema Seldenu sa onim što oseća prema Šejnu. Nažalost, u tom trenutku, Selden je pobeđivao. Ali, tu zapravo i nije bilo takmičenja: otkad se vratio, Šejn joj uopšte nije bio seksualno privlačan. Ali ovo je nije sprečilo da mu popuši pre nego što je krenula za Rumuniju, zbog čega nije imala vremena da se spakuje.
„Ovo je malo glupo, Vendi”, rekao je Šejn ranije tog popodneva, prate-ći je u spavaću sobu. „Nema ni nedelja dana od kad sam se vratio, a ti si odlučila da odeš?”
„Šta da radim anđele? Da im kažem da zaustave produkciju od 125 mi-liona dolara da bih malo poradila na braku?”
„Da”, reče Šejn. „Ako hoćeš da naš brak funkcioniše, moraš da budeš ovde.”
„Zašto ju je mučio?” „Anđele”, reče strpljivo. „Znaš šta Poklonici znače. Nama. Svima nama.”
„Znači tebi, Vendi”, rekao je. I dodao zlobno. „Najvažniji ti je novac, zar ne?”
To je bio nizak udarac, pomisli Vendi. Zašto kada muškarci misle o tome kako da zarade novac, to je za divljenje, a kada je žena u toj poziciji, ona je sumnjiva? A što se tiče novca – koji ona sa teškom mukom zaradi – Šejn svakako nema problema da ga potroši. Ili da ga jednostavno ukrade.
Ovo je bila suviše velika i suviše ružna tema za ovaj trenutak, tako da nije ništa rekla. A kao što bi rekla doktorka Vinsent „Omalovažavanje, zvocanje, čine vaš brak lošim.”
Uzdahnula je, izvlačeći torbu ispod gomile cipela u ormaru. „Ja moram da radim. Sećaš se šta je doktorka Vinsent rekla? Samo pokušavam da odradim svoj deo posla. Da obezbedim novac za porodicu.
Ali Šejn je bio suviše pametan za ovo.”Doktorka Vinsent je rekla da postoji granica između posla i bekstva.”
Užasna misao joj prođe kroz glavu. Doktorka Vinsent je bila u pravu. Ona je stvarno želela da pobegne. Od Šejna, koji je bio njena supruga, domaćica koja stalno zvoca. Pitala se kada će doktorka Vinsent doći do tog dela programa.
Iznenada je osetila grižu savesti. Ne sme tako da razmišlja o Šejnu, ni-kad više. On se samo trudio da uradi ono što je najbolje za porodicu. Tako da se okrenula i počela da mu puši. Ionako je bila na kolenima.
„Trebalo je da se vidimo sa Širli večeras. Neće joj se svideti ovo", re-kao je posle. Izašao je iz sobe i vratio se nekoliko minuta kasnije. „Biće sve okej. Širli je rekla da možemo da zakažemo terapiju preko telefona sutra. Koje vreme ti odgovara?
Iz Rumunije?
Buuuuuu. Buuuuuuu, brujali su motori.
Otvorila je oči i skinula masku za spavanje. Sad je bila skroz nervozna. Pogledala je na sat. U Njujorku je sedam sati. U Parizu je jedan sat, a u Rumuniji dva. Pilula nije delovala i sada neće više moći da zaspi.
Sela je pritisnuvši dugme za podizanje sedišta. Iz torbe je izvadila dva scenarija. Jedan je bio za Poklonike, pun njenih beleški, a drugi je bio za snimanje, sa scenama raspoređenim po danima snimanja. Ova dva dokumenta su bila njena biblija. Zatim je izvadila kompjuter, uključila ga i ubacila disk.
Diks je sadržao nemontiran materijal od prethodne dve nedelje snima-nja. Poklonici su snimljeni na film, i svaka dva dana, specijalni kurir iz odeljenja za produkciju, leteo bi iz Rumunije za Njujork da donese film u centar za obradu filma u Kvinsu. Zatim bi odneo film u zgradu Spleč-Vernera gde bi on bio prikazan. Nakon toga, film bi bio digitalno kopiran na disk, tako da ona može da ga detaljno prouči na kompjuteru.
Stavila je scenario sa snimanja na krilo i počela da gleda nemontiran materijal, upoređujući beleške sa onim što gleda na ekranu kompjutera.
Škrgutala je zubima od frustracije, što je prouzrokovalo oštar bol u vi-lici odmah ispod uveta. Baš joj je to bilo potrebno, ponovna disfunkcija zgloba vilice. Stalno joj se javljao taj problem, godinama, i to se uvek deša-valo kada je bila pod velikim stresom. Jako je pritisla vilicu, pokušavajući da opusti mišiće. Nije mogla ništa drugo da učini, osim da istrpi bol.
Ponovo je pomno posmatrala ekran. Bila je u pravu, pomisli, jer su ne-montirani snimci bili stvarno očajni. Ona je u ovom poslu skoro dvadeset i pet godina i imala je potpuno poverenje u svoje mišljenje. Problem nije bio u tome što glumci ne izgovaraju tačno svoj tekst, već način na koji ga izgo-varaju i ton scena koji je bio potpuno pogrešan. Ovo je bio nemoguć deo snimanja filma, u nekom smislu – umetnost pravljenja filmova: da preneseš svoju viziju i ono što ti je u glavi na ekran. Ali ta distanca je bila dubok jaz, pun stotina ljudi – koji su svi imali svoje ideje.
Kao na primer Bob Vejburn, režiser. Napravila je grimasu. Ona i Bob bukvalno nisu govori istim jezikom kad je u pitanju ovaj film i on je to znao. Zbog toga je Bob odbijao da se javi na telefon kad ga je ona zvala u protekle dve nedelje. To je bilo uvredljivo i nekulturno, ali ne i neobično, i u nekim okolnostima, ona bi to prećutala. Da je, na primer, Bob u pravu – da pronalazi neke nijanse u scenariju koje ona nije zamislila – ili da ima dovoljno filma u nemontiranim snimcima da bi se film popravio u montaži. Ona je uvek išla na lokacije i setove na kojima se snima za svaki film koji je Parador pravio i, da su okolnosti malo drugačije, ona bi mogla da odloži put u Rumuniju na nekoliko dana, posle vikenda kad Magda izabere svog ponija. Ali Poklonici nisu bili prosečan film. Bio je to film koji naiđe jed-nom u pet do deset godina, film koji ima srce, mozak i fascinantne likove. Bio je to film koji ljudi u industriji zovu „vredan”.
Pročitala je nekoliko rečenica skripti za snimanje, ali nije ni morala. Znala je napamet svaku rečenicu dijaloga, svako uputstvo za scenu. Radila je na ovom projektu pet godina, pošto je kupila prava na Poklonike, kada su još bili u obliku rukopisa šest meseci pre što je rukopis postao knjiga. Niko, čak ni izdavač nije imao ideju da će knjiga postati svetski bestseler koji je preko godinu dana ostao u vrhu liste bestselera Njujork Tajmsa. Ali ona je bila sigurna u to. Naravno, svako u ovom poslu je znao da treba snimiti film po knjizi koja je bestseler. Ali bila je potrebna posebna vrsta talenta da znaš da će knjiga biti hit pre nego što se to desi. Još uvek se seća iskustva kada je prvi put pročitala prvi paragraf Poklonika, kada je legla u krevet sa rukopi-som, izmorena nakon što je naterala je sebe da radi još dodatnih pola sata. Prošlo je jedanaest sati uveče i Šejn je ležao pored nje i gledao televiziju. Imala je stvarno loš dan. Tada je radila drugačiji posao – bila je producent u Global Pikčersu i imala je svoju kompaniju za produkciju – i Global je upravo zaposlio novog predsednika. Pričalo se da Global samo želi da radi sa muškim producentima i da će Vendi prva otići. Sećala se da se u očaju obratila Šejnu. ”Ne znam da li je ovaj posao više vredan ovolikog nervira-nja”, rekla je. „Izgleda da niko više neće da snima filmove koje ja želim da vidim. ”
„O, Vendi” , Šejn uzdahnu, ne skidajući oči sa TV ekrana. „Ti uvek dramiš. Jednostavno zaboravi na to.”
Uputila mu je pogled pun razočaranja i počela da čita.
Skoro odmah, srce je počelo da joj lupa od uzbuđenja. Okrenula je prvu stranu, a ruka joj se tresla. Nakon tri strane, okrenula se Šejnu. „To je to”, rekla je.
„Šta?” upitao je.
„Film. Onaj na koji sam čekala.”
„Zar ti to ne kažeš za svaki film?" upitao je i zevnuo, a zatim se okre-nuo i ugasio svetio.
Otišla je u kuhinju. Čitala je celu noć sedeći na stolici za radnim delom.
Film Poklonici prati dirljive doživljaje tri američke medicinske sestre koje su stacionirane u Evropi za vreme Prvog svetskog rata, sa ženskim hemingvejevskim tonom. U devet ujutru je pozvala agenta i kupila prava za 15,000 dolara svojom ušteđevinom. To je bila, pomisli ona, jedna od njenih najboljih investicija ikada. Film Poklonici bi mogao da dobije Oskara – dobiće Oskara, podsetila se – i upotrebom svog novca ona je osigurala svoje učešće na tom projektu. To je značilo da, kad ga ona odnese u studio, niko ne može da joj ga oduzme.
Šest meseci kasnije, knjiga Poklonici je postala bestseler i njoj su po-nudili mesto predsednika Parador Pikčersa. Ona je donela Poklonike u Parador i provela zadnje četiri godine boreći se za taj film. Borila se da se scenario dobro odradi (za to je trebalo tri godine i šest scenarista) i zatim podržavala projekat govoreći da će biti hit. Problem je bio budžet – lokacije i kostimi su pretvorili film u film sa budžetom od 125 miliona dolara – što je najveća suma novca koju je Parador dao za neki film.
Svi su u Paradoru bili uplašeni, osim nje. Ali zato je ona bila predsed-nik, a ne oni. Sve do skoro, do pre dve nedelje kada su počeli snimanje, ona je bila nepokolebiva u svom uverenju da će film biti hit, da će zaraditi dosta novca, i da će biti nominovan barem za deset Oskara. A onda je videla nemontiran materijal.
U suštini, to je bio feministički film i, mogla je da zaključi po snimci-ma, da je Bob Vejbum potajno mrzeo žene. Bob Vejbum je njena jedina greška, ali velika greška, i ona je bila malo nerealna u očekivanjima kad ga je zaposlila, misleći da će on uneti balansiranu perspektivu u materijal. Umesto toga, on ga je uništavao. Nije mu se moglo verovati i nije smela da ga ostavlja samog.
Izazivao je i dobiće svoje, ali scena uopšte neće biti prijatna. Moraće da se vrate na početak i da ponovo snime sve scene koje su već snimili i Bob Vejbum će dobiti nervni slom. Ali ona je i ranije izlazila na kraj sa arogan-tnim, kreativnim muškarcima i strategija je bila jednostavna: radićeš kako ja kažem ili put pod noge. Bob ima dve nedelje da radi onako kako mu ona kaže, a, ako ne bude tako radio, otpustiće ga. Postojala je, naravno, moguć-nost da on sam da otkaz, ustvari, kad njen helikopter sleti u rumunske pla-nine, možda će biti kasno, jer je on to već možda izveo na dramatičan način. Ali ona je bila spremna na to. Tri dana je bila neprekidno na telefonu, po-tajno tražeći druge reditelje koji bi bili zainteresovani za taj posao i koji bi zaista mogli da ga odrade i već je imala jednog reditelja spremnog.
Nažrvrljala je nekoliko poruka na scenariju i osetila grižu savesti. Činjenica od koje nije mogla da pobegne je to što je slagala Šejna i slagala je svoju porodicu i uskoro će morati da slaže doktorku Vinsent. Nije bilo načina da stigne kući za vikend. Trebaće joj najmanje deset dana da vrati film na pravi put, a zatim će verovatno morati da se vrati u Rumuniju na još deset dana malo kasnije. Naravno da je loše lagati (možda bi fraza „ne ispuniti obećanje” bila bolja), ali postoje trenuci u životu kad čovek mora da donese teške odluke, verujući da će jednog dana, ljudi kojima je stalo do tebe, razumeti.
A niko ne bi trebalo da razume više od Šejna, pomisli ona ljutito. On je dovoljno dugo upoznat sa tim biznisom (čak je i bio u njemu) da razume kako on funkcioniše. Neuspeh ovog filma nije uopšte opcija i ona je imala moralnu obavezu da uradi sve što je u njenoj moći da on doživi uspeh. Ako treba, iskakaće iz aviona; radiće dvadeset četiri sata dnevno, odseći će desnu ruku ako je potrebno. Ako ne ode na lokaciju i ne popravi stanje dobiće otkaz – ne odmah, ali kad film bude pušten u bioskope za devet meseci i doživi neuspeh, a Parador izgubi dosta novca (pedeset ili šezdeset miliona ili više), izbaciće je za dve sekunde. Ako se to desi, možda bi mog-la da dobije manje važan posao u nekom velikom studiju. Ali to bi značilo da mora da preseli porodicu u Los Anđeles – i da deca ostanu bez Njujorka, svojih škola i svoje familije. Postojao je jedan veliki filmski studio u Nju-jorku i jedno radno mesto za predsednika. I ona ga je imala. Odatle, mogla je da ide samo naniže.
A to se neće dogoditi. Ne nakon što je uložila dvadeset godina napor-nog rada u taj posao.
Pa, nije se plašila da uloži još nekoliko godina u njega. Ona radi – kraj priče To je ono što voli i za šta je rođena.
Nastavila je da radi celu noć, u tami, dok je avion preletao Atlantik i dok je svitala rumena zora nad Parizom. Avion je sleteo u pet sati i dvadeset minuta po lokalnom pariškom vremenu. Uključila je mobilni, prebacujući mobilni na evropsku mobilnu mrežu. Telefon je odmah počeo da pišti. Pritisnula je dugme za glasovnu poštu.
„Imate .... trideset i dve nove poruke", rekao je prijatan glas automatske sekretarice.

9

BIO JE KRAJ MARTA I SNEG JE OPET PADAO PETI PUT za deset dana.
Svuda po ulici autobusi i bljuzgavica, automobili koji trube i ljudi ko-jima se smučio sneg (i koji su se nadali da je pao poslednji put ove godine), a u taksiju je bilo vruće i vlažno sa baricama vode na podu, tako da se Viktori vozila malo podignutih kolena dok je vrhove svojih antilop čizama podigla ka zadnjem delu prednjeg sedišta da se ne bi previše pokvasile.
Zašto ne uzmeš auto i vozača, pitala ju je Niko. Verovatno je mogla to da priušti, ali Viktori nije volela nepotrebne troškove. Važno je da čovek zapamti ko je i odakle je došao, bez obzira na to koliko je uspešan. Ali sada kada se činilo da će dobiti ponudu od Be e Se koji bi da kupe njenu kompa-niju, pretpostavila je da bi mogla da kupi auto i unajmi vozača. Možda nešto stvarno fensi – nešto kao Mercedes, kao onaj koji ima Mafi Vilijams
Ali ne sme da donosi preuranjene odluke. Ništa još nije odlučeno.... Te-lefon je emitovao prijatan ton i ona je pročitala poruku.
„ne zaboravi da si ti glavna u ovom gradu, srećno!” Niko „hvala ti!”
„nervozna?”
„neeeeee. prosto k’o pasulj.”
„zovi me posle, tražićemo nakit.”
Viktori se nasmejala malo cinično gledajući telefon. Niko je, pomisli ona, bila više uzbuđena zbog njene poslovne prilike nego ona sama. Od kad je Niko saznala o prvom sastanku u Parizu sa Be e Se, to je praktično bilo sve o čemu su pričale i Niko ju je ohrabrivala i savetovala kao ponosna majka guska. „Možeš ti to Vik”, stalno joj je govorila. „Povrh svega, ti to zaslužuješ. Niko ne zaslužuje da zaradi trideset miliona dolara više od tebe, znajući koliko si naporno radila”
„Ali verovatno će biti manje od trideset miliona. I možda ću morati da odem iz Njujorka i preselim se u Pariz...”
„Pa, onda se preseli u Pariz”, Niko reče kratko. „Uvek možeš da se vra-tiš.” Niko je bila u Viktorinom prljavo roze šourumu, gde je naručivala odeću za jesen i izašla je iz male kabine za presvlačenje u teget pantalona-ma koje su imale kroj za dečake.
„Izgledaš fenomenalno”, reče Viktori.
„Znači ovo će svi nositi?"
„Verovatno”, reče Viktori. „Radnje su poludele...”
„Vidiš?” Niko reče, stavljajući ruke u prednje džepove i šetajući do og-ledala. „Mi smo moderne žene. Kad moramo da se preselimo u Pariz zbog karijera, selimo se u Pariz. To je tako uzbudljivo. Koliko ljudi dobije takvu šansu? Mislim ....”
Niko je izgleda zamalo otkrila nešto važno, ali se onda predomislila i počela da namešta visok okovratnik košulje umesto toga.
„Da li bi se ti preselila?" upita je Viktori.
„Za tren oka.”
„I ostavila bi Sejmura?”
„Za sekund”, Niko je promrmljala. Njen izraz, pomisli Viktori, bio je samo delimično šaljiv. „Naravno, povela bih Katrinu sa sobom Vik, poenta je u tome što moraš da prihvatiš šansu ...”
A zatim je Niko dobila ideju da, ukoliko Viktori dobije ponudu, mora da ode u Sotebi i kupi „važan” komad nakita koji košta barem 25,000 dola-ra da obeleži taj događaj. Zbog toga je pominjala nakit.
Taksi je prebrzo skrenuo i ušao u Pedeset sedmu ulicu, i Viktori je još jače nabila vrhove čizmi u zadnji deo prednjeg sedišta da bi održala ravnotežu. Niko je bila tako čudna u zadnje vreme, ali je Viktori pretpostavila da je to zbog njene strogo poverljive situacije na poslu. Bilo bi fenomenalno, pomisli ona, da u sledećih par nedelja i ona i Niko postanu dosta bogatije i uspešnije. Niko je bila blizu preuzimanja mesta Majka Hamesa, što bi značilo ne samo veću platu (verovatno 2 miliona dolara), nego i opcije sa deonicama i bonuse koji bi potencijalno mogli da izađu još nekoliko miliona. Naravno, kod Niko je stanje na poslu „šššššš”, dok njenu situaciju zna ceo grad. Baš je tog jutra u Vimins Ver Dejliju bio još jedan članak o teome kako je Viktori Ford u tajnim pregovorima sa Be e Se oko kupovine njene kompanije, a tu priču su preuzeli i Post i Dejli Njuz. Viktori nije rekla ni reč nikome osim naravno Vendi i Niko i još nekolicini ključnih ljudi, kao na primer svom računovođi Marši – ali je nekako modna štampa saznala za pregovore i do najmanjeg detalja. Uključujući i činjenicu da je u pregovorima sa Be e Se već dve nedelje i čak je i dva puta putovala do Pariza radi sastanaka.
Pa, nema tajni u modnom biznisu, a to nije ni bilo bitno. Modna indus-tija je imala koristi od dešavanja i do određene tačke, percepcija je zaista bitnija od stvarnosti. Sto se tiče modne industrije, Viktori Ford je opet „u žiži”. Prvo je u Vimins Ver Dejliju objavljena priča o tome kako je njena kolekcija asesoara – oni kišobrani i čizme – razgrabljena sa polica. Zatim je objavljeno kako je njena revija doživela uspeh i smatrana je svežim, novim pravcem za jesen. A odmah posle toga, tu je bila užurbana serija sastanaka sa Be e Se, koje je ugovorila Mafi Vilijams. Hvala Bogu što Mafi postoji – i naročito mu hvala za Niko! Nema puno ljudi sa kojima možeš da rasprav-ljaš o mogućnosti da zaradiš milione dolara, a Lin tu nije bio ni od kakve pomoći. „Mrzim jebene žabare!” rekao je gunđajući.
„Ne pomažeš mi puno”, rekla mu je.
„Pa, mala, moraš sama da donosiš odluke.”
„Svesna sam toga.”
„U ovakvim situacijama, prvo uzmi ponudu, pa onda razmisli." , Niko je rekla mirno. A Viktori se još jednom podsetila činjenice da, kada se radi o važnim stvarima u životu kao što su seks i posao, samo drugarice mogu da te razumeju.
Taksi se zaustavio ispred blještave Be e Se kule, koja je izgledala kao moderan zamak u snegu i Viktori je izašla, noseći pod rukom portfolio pun crteža za sledeće dve sezone. Glavni face su htele da vide neke varijante za sledeće sezone i ona je u proteklih par nedelja radila kao konj da bi ih završila između letova do Pariza i njenih uobičajenih poslovnih obaveza. Aksiom života je da, što si uspešniji, to više moraš da radiš, i ona je radila od dvanaest do šesnaest sati, sedam dana nedeljno. Ali, ako bi Be e Se izneli ponudu i ona je prihvatila, život bi mogao postati lakši – imala bi više zaposlenih i ne bi morala da brine oko prebacivanja novca da bi pokrila troškove proizvodnje. Situacija je bila takva da, pošto su robne kuće dostavljale velike narudžbine za jesenju kolekciju, bio joj je potreban svaki peni od ekstra kapitala da pokrije proizvodnju.
A kakvo će olakšanje biti da ne mora stalno da brine o novcu!
To je bio pravi luksuz u životu.
Prošla je kroz pokretna vrata i zastala kod stola čuvara. Be e Se su oz-biljno shvatali obezbeđenje – uniformisani čuvar je imao pištolj ispod jak-ne. „Pjer Bertej, molim vas”, rekla je, dajući ime glavnog izvršnog direktora kompanije. Čuvar je pritisnuo dugme za otvaranje vrata i ona je ušla u malo predvorje sa tri lifta. Pritisla je dugme; jedna od vrata se otvoriše i ona uđe. Stajala je na sred lifta, koji je bio šik i crn, i okrenula je glavu unazad da vidi kako prolaze spratovi. Da li će ovo biti njen novi dom, pitala se. Bio je tako prostran, elegantan i hladan....
Ali, bez obzira na to šta se dogodi, već joj je veza sa Be e Se strašno pomogla. Asistent Pjera Berteja joj je zakazao sastanak sa tri najeksluzivnije kompanije za proizvodnju tkanina u Italiji, koje prave tako skupe i lepe materijale, da jedino uzimaju u obzir da rade sa kreatorima koji imaju duboke džepove, drugim rečima, investitore koji mogu garantovati plaćanje od preko pola miliona dolara samo za materijal! Predstavnici kompanija su došli u njen šourum i kako je drugačije iskustvo od onog kad moraš da se probijaš kroz štandove Premijer Vižna u Parizu. Bilo je to kao razlika između bitke sa ostalim kupcima u rasprodajama po podrumima i kupovine u ekskluzivnoj robnoj kući. I sve vreme dok je dodirivala materi-jal, udobrno smeštena u svetosti svog šouruma, razmišljala je da je, po prvi put u životu, uspela u igri sa velikim igračima.
Vrata lifta se otvoriše i ona je skoro naletela na samog Pjera Berteja.
„Dobar dan, Viktori”, reče on toplo, prefinjenim francuskim akcentom. Nagnuo se ka njoj i poljubio je glasno i vlažno u oba obraza, a zatim joj uhvatio ruku, prateći je kroz još jedan niz zaključanih vrata. Pritisnuo joj je ruku kao da joj je dečko, a ne poslovni saradnik, što bi se smatralo za nekul-turno ponašanje u Americi, ali je bilo normalno za Francuze, koji su, barem na površini, mnogo više intime sa poslovnim saradnicima.
„Vi ste spremni za veliki sastanak? Da?” on je preo kao mačka.
„Da, veoma sam uzbuđena”, rekla je.
„To je veoma uzbudljivo, ne?” rekao je, gledajući Viktori kao daje smatrao priliku da poslovno sarađuje sa njom seksualno uzbudljivom i još jednom je Viktori bila iznenađena koliko su različiti bili biznismeni u Evropi od američkih. Pjer Bertej je bio vrsta muškarca za koje biste mogli rekli da su bili „zgodni do bola” u mladosti; sa pedeset godina, jasno je da je on još uvek čovek koji je navikao da bude privlačan ženama i mora da zavodi svaku ženu koju sretne, jer je to jače od njega.
„Vi ste uživali u ze šou?”, Pjer je upitao.
„O, smučile su mi se revije”, reče Viktori iskreno, glasom koji je čak i njoj zvučao metalno i grubo u poređenju sa Pjerovim kremastim akcentom. Kad bi se preselila u Pariz, pomisli, morala bi da promeni način govora.
Pjer izgleda nije primećivao. „Ja? Ja volim ze šou”, reče on strastveno. „Kad gledam ze šou, to me podseti na ze ski. Znaš, Francuzi, mi volimo ski. Znaš Mežev, da? Moja porodica ima najlepšu kolibu tamo. Kad smo u Francuskoj, idemo tamo svaki vikend. Koliba je ogromna”, objasnio je, šireći ruke da bi naglasion. „Koliba ima nekoliko krila, inače mi ubijemo jedni druge, da?” Stavio je ruke preko srca i pogledao u plafon. „O, ali je tako lepo. Sledeći put kad dođeš u Pariz, ja te odvedem tamo za vikend.”
Viktori se nasmeja, ignorišući nagoveštaj seksa u ovoj primedbi. Pjer je bio šarmantan na uobičajen francuski način – on je svakoj ženi stavljao do znanja da mu je seksualno privlačna i da bi je on, kad bi imao priliku, odveo u krevet – a opet je uspeo ovo da saopšti na način koji je laskav, a ne ljigav. Ali, ovo nije po čemu je on najviše privlačan. Njegova najbolja privlačna osobina je to što je bio na ivici da od nje napravi bogatu ženu.
„Nije valjda da je pozivaš u onu staru, hladnu kolibu u Meževu?” Mafi Vilijams je prošaputala, pojavljujući se iza njih. „Grozna je. Nema greja-nja.”
„Tako je zdravije”, Pjer se usprotivio. Viktori je osetila prizvuk ljutnje u njegovom pogledu kad se savio da poljubi Mafi u oba obraza.
„Veoma je toplo noću. Ako znaš ... kako se kaže da se ušuškaš?" reče Pjer naglašavajući.
Mafi je pogledala u Pjera, pa u Viktori i reče „Hajde da se ušuškamo ' na ovaj sastanak.”
Otišli su u salu za sastanke, koja se bila osvetljena nekom prigušenom, zelenom svetlošću koja je dolazila od ugrađenog osvetljenja na plafonu. U sredini sale je bio dugačak pravougaoni sto od debelog zelenog stakla; na jednakim razdaljinama na površini stola nalazili su se mali oblikovani žbunovi u crnim kutijama. Na stolu sa strane stajala je srebrna kófica sa ledom u kojoj je bila flaša Dom Perinjona. Ovo nije bilo neuobičajeno – Pjer je počinjao svaki sastanak sa čašom šampanjca, zbog čega se Viktori pitala kako je uspevao da ostane trezan ceo dan.
A, možda i nije bio trezan.
U salu za sastanke je ušlo još dvoje ljudi – šefovi za marketing i za prodaju i distribuciju. Iza njih je ušla neka mlada žena, skroz obučena u crno, koja je sipala šampanjac i poslužila ga na srebrnom poslužavniku. Pjer je nazdravio i zatim je ekran na dalekom zidu prostorije, kojim je neko nevidljivo upravljao, oživeo, pokazujući sliku žene koja je obučena u jedan Viktorin model iz kolekcije za proleće. Viktori je ostala bez daha i spustila je čašu sa šampanjcem. O, ne, pomisli ona divlje. Pogrešno je, sve je pogre-šno. Žena je bila previše mršava i previše arogantna i previše mlada i previ-še Francuskinja. U naslovu je stajalo: „Viktori Ford: Poželi je.” Čak je i to izgledalo pogrešno.
Na trenutak ju je obuzeo dečiji bes zbog koga je poželela da ustane i ode iz te prostorije, na način na koji bi to uradila da je upravo počinjala sa ovim poslom. Ali od tad je dosta napredovala i ovo je bio veliki biznis. Veliki, ogroman biznis u kom se radi o milionima dolara.
Ostala je na mestu, gledajući netremice u sliku.
„Veoma je lepo, da?” reče Pjer.
Dođavola, pomisli ona. Zašto neko ne može da uradi nešto kako treba? Ali to bi bilo previše lako. Slika je bila samo skica onoga kako bi mogla da izgleda reklama. Ali ova slika je takođe bila i podsetnik da će, ukoliko prihvati ponudu, raditi sa raznim ljudima koji bi mogli da njenu viziju zamišljaju drugačije od nje. A ona će morati da otvoreno prima takve vrste sugestija.
Uzela je gutljaj šampanjca. Sada je trebalo naterati Pjera da misli da je ona oduševljena, istovremeno ga nežno upućujući na pravac kojim ona želi da on ide „Veoma je zanimljivo, da”, rekla je. „Sviđa mi se...”
Mrzela je sebe zato što je lagala. Ali tada joj je pogled pao na prstenje na Mafinim rukama. Mafi Vilijams je gledala sliku na ekranu, dok su joj prsti nežno držali čašu sa šampanjcem, i, na ovom zelenom svetlu, prstenje na njenim prstima je svetlucalo kao zvezde. I ti možeš da imaš takvo prste-nje, rekao joj je glas u njenoj glavi. Možeš da imaš takvo prstenje i još puno toga. Možeš da budeš bogata...
I sada je čula sebe kako kaže, sa više entuzijazma ovoga puta „Da Pjer, zaista mi se dopada. Veoma mi se dopada.”


SAT I PO VREMENA KASNIJE, Viktori je gledala svetlucave dubine retkog šestokaratnog plavog dijamanta u obliku suze. Na kartici pored dijamanta pisalo je „Vlasništvo džentlmena”. Procenjena vrednost 1,200,000-1,500,00 dolara.
Ko je bio taj džentlmen, pitala se, i zašto je prodavao dijamant? Kako je u opšte došao u posed ovakvog dijamanta? Zamislila je nekog matorog gunđala, koji se nikada nije ženio i sada mu je bio potreban novac. Možda je imao prsten godinama i koristio ga da namami žene u krevet. „Dođi kod mene, želim da ti pokažem nešto”, zamišljala ga je kako govori. A zatim bi izvadio dijamant iz sefa i žene bi odlazile u krevet sa njim, misleći da, ako dobro odigraju ovu partiju, jednog dana će dijamant biti njihov.
Gospode, kako je cinična, pomisli, trljajući čelo rukom. Priča je vero-vatno romantičnija – neki muškarac je poklonio prsten svojoj ženi i ona je iznenada umrla, a on ga je zadržao. Ona je pokušala da pređe u drugi svet, ali ju je dijamant misteriozno vukao nazad. Bio je bledo plavozelene boje – plavi led, pomisli ona – sa neonskim odrazom, kao zeleno svetio sale za sastanke u Be e Seu.
Ko bi mogao da kupi ovaj dijamant? Mogli su Lin Beneti ovoga sveta ... i filmske zvezde. Ali zašto da ona nema taj dijamant, pomisli iznenada. Želim taj dijamant, pomisli. Imaću ga jednog dana.
Zaista je gubila razum. Čak i da može da potroši milion dolara na dija-mant, da bi bi to učinila? Ne bi. To joj je bilo odvratno razmetljivo. Ali lako je kritikovati takvo ponašanje ako nikad niste imali taj novac i priliku da se bahato ponašate. Možda bi razmišljala drugačije kad bi sklopila ovaj posao i iznenada dobila milione dolara. Da li bi je novac promenio? Kakva bi žena postala?
Bilo je toplo na sedmom spratu Sotebija i ona je skinula kaput. Niko je kasnila, a to uopšte nije ličilo na nju. Niko je bila nacista po pitanju vremena – uvek se precizno držala rasporeda, govoreći kako je to jedini način da stigne sve da uradi. Otrgla se od dijamanta i produžila do sledeće vitrine, u kojoj je bilo nekoliko prstenova one vrste koje je nosila Mafi Vilijams.
„Da li tražite nešto posebno, gospođo Ford?” pitala je jedna žena koja je prilazila. Obučena je u sivu haljinu bez struka preko braon- bele bluze na pruge. Na maloj pločici sa imenom je pisalo „gospođica Smit”.
„Samo razgledam, hvala”, reče Viktori.
„Imamo neke fenomenalne komade na sniženju”, reče gospođica Smit. Viktori poče da razmišlja da reč „sniženje” i nije adekvatna reč za ove cene. „Ako želite da probate neki komad, rado ću Vam ga pokazati.”
Viktori je klimnula glavom. Bilo je baš kul da te prepoznaju zaposleni u Sotebiju i naročito da se ponašaju prema tebi kao da je savršeno prirodno da si tu i da možeš da sebi priuštiš nešto odavde. Čak iako ništa ne kupiš. Niko je bila u pravu. Bilo je nečeg zadovoljavajućeg u znanju da si uspešna žena i da možeš sama sebi da kupiš nakit. Naporno si radila i sada zaslužu-ješ da ugodiš sebi...
I iznenada se opet oseti presrećno.
O čemu je kog đavola brinula, pomisli, gledajući nisku prirodnih bisera debelih 12 milimetara koji su koštali 25,000 dolara. Trebalo bi da skače od sreće. Čak je i Mafi Vilijams rekla da je sastanak protekao odlično, a posle sastanka, Pjer Bertej se rukova sa njom, poljubi je u oba obraza i reče „Sad mi idemo kod advokata, da? Mi njih pustimo da rade prljav posao, a naše ruke ostaju čiste.” To je značilo samo jednu stvar – Pjerovi i njeni advokati će sada napraviti dil. A ona bi bila luda da ga ne prihvati. Pored miliona dolara koje će morati da plate za kupovinu njene kompanije i njenog imena, nudili su joj svakakve stvari koje sama nikada nije mogla da priušti, kao što je, na primer, ogroman budžet za marketing od preko milion dolara godiš-nje. „Industrija te mnogo ozbiljnije shvata, ako imaš marketing, da?” rekao je Pjer. „Jeste tužno, ali je život. Mi igramo ze igra.”
„To je nešto što mi zaista znamo ovde”, prošaputala je Mafi. „Znamo kako da odigramo i pobedimo.”
„Ti ćeš biti ze nova zvezda mode, draga”, rekao je Pjer, podižući čašu šampanjca. I ona je dopustila sebi da pluta na ovom balončiću neverovatnih mogućnosti. Moraće da se preseli u Pariz, jer je većina poslovnih kontakta tamo i ona će raditi sa Pjerom sledeće dve godine. Ali zadržaće svoj stan u Njujorku i provodiće svakog meseca po nedelju dana tamo. Ko bi mogao da zamisli da će njen život postati tako glamurozan?
Pariz! Pariz je jednako uzbudljiv kao Njujork i još lepši – barem su to svi govorili. Kad je bila u Parizu pre nedelju dana, odsela je u aparmanu na Plaža Ateneu, u sobi sa malim balkonom koji je gledao na Ajfelovu kulu. Zatim je šetala na Tijeriju, gledajući lale i jela senvič sa šunkom i prešla reku na Levu obalu, gde je sedela u kafiću i pila kafu. To je bilo malo kliše, shvatila je tužno, ali se nalazila u onoj tački svog života kad pogled sa Ajfelove kule jednostavno nije više dovoljan. Ali sate je provodila i vozika-jući se taksijem po gradu, govoreći loš francuski i trčeći trotoarom u viso-kim štiklama i širokim, dečačkim pantalonama prekrivenim šljokicama kada je shvatila „Ziveću u Parizu i biću bogata!”
Samo ju je jedna stvar mučila: ta slika koju su joj prikazali na današ-njem sastanku. Ali ona će moći to da promeni. Naravno da još uvek nije sve savršeno. Predomišljanje i sumnja su deo procesa poslovanja, kao što su deo kreativnog procesa. Važno je doneti odluku i držati se nje. Odluke se mogu promeniti. Neodlučnost ne može....
„Desetokaratni prsten sa žutim safirom u platini sa dvokaratnim sertifi-kovanim dijamantima. Procenjena vrednost 30,000 – 35,000 dolara, pisalo je na kartici.
„Izvinite”, reče Viktori. „Mogu li da probam ovo?”
„Naravno”, reče gospođica Smit. Otključala je vitrinu i izvadila prsten, stavljajući ga na malo crno jastuče od antilopa.
Viktotri ga stavi na prst. Kamen je bio tako veliki da je ličio na lešnik.
Telefon joj zazvoni. „Šta se radi?” Lin je pitao zavodnički.
„Kupujem neki nakit kod Sotebija”, rekla je, uživajući u tome što je re-kla.
„Znači da si potpisala ugovor", reče i zakikota se.
Vitkori se ukoči. „Nisam”, rekla je uvređeno, uštinuvši svoj džemper od nervoze. „Tek rade nacrt ugovora.”
„Znači da još imam vremena da te spasem.”
„Ne, nemaš”, rekla je Viktori, pitajući se zašto se i dalje viđa sa ovim čovekom. U njemu je bilo nečeg tako iritirajućeg, ali nije mogla da ga ostavi – barem ne još. „Potpisaću čim dobijem ugovor.”
„Tako je. ’Čim’ dobiješ ugovor”, reče Lin „Mala, koliko puta treba da ti kažem? Nemoj nikada da radiš za žabarima. Veruj mi, oni rade stvari na drugačiji način.”
„Lin”, uzdahnu ona. „Ti si samo ljubomoran!”
Lin je prasnuo u smeh. „Ma nemoj. A na koga sam ljubomoran?" Pa, to je bilo dobro pitanje. Šta sad da kaže? Da je Lin ljubomoran na Pjera? To bi bilo smešno – Njujorčani poput Lina nisu mogli ni da zamisle da su ljubo-morni na bilo koga, naročito na muškarca kao što je Pjer Bertej, koga je Lin smatarao „pederkom”, samo zato što je bolje izgledao. Nije mogla ni da kaže da je Lin ljubomoran na činjenicu da je ona u sred velikog posla, jer je on u sred velikih poslova sve vreme. „Jednostavno ne želim da ulazim u tu raspravu. Opet”, rekla je bezbrižno.
„Zašto”, reče Lin izazivački. „Zato što znaš da sam u pravu?” „Zato što ne želim da ti dokazujem da nisi u pravu – opet”, rekla je. Tišina. Lin je izgleda razmišljao o ovome. „Dopada mi se kad dokažeš da nisam u pravu. Ali u pravu sam kad su u pitanju žabari!” Zatim je imao još jedan telefonski poziv i prekinuo je vezu, obećavši da će je pozvati za par minuta. Uzdahnu-la je, želeći da je ne pozove. Lin je ovo ponekad radio satima – zvao je u pauzama između važnih poslovnih razgovora, kao da ona nije imala pamet-nija posla nego da sedi i čeka da je on ponovo pozove.
Vratila je prsten gospođici Smit i krenula dalje, gledajući par antikvarnih dijamantskih minđuša na preklop. Lin je bio naporan, ali je njihov razgovor podseti na to kako je bilo ironično i zadovoljavajuće kada ju je Mafi Vilijams pozvala odmah nakon svađe sa Linom oko toga kako se zarađuje novac. Svađa se odigrala u njenom stanu, nekoliko dana posle revije, kada je dobila pozitivne kritike. Osećala je samopouzdanje, osećala je da može da postigne sve o čemu