Niste konektovani. Konektujte se i registrujte se

Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole  Poruka [Strana 2 od 2]

1 Stevan Sremac-Zona Zamfirova taj Pon Jan 30, 2012 6:30 pm

Scarlet

avatar
Elite member
Elite member
First topic message reminder :

Glava prva

U kojoj je opisana jedna dirljiva scena izmedju kalfe Kote i segrta Pote, dalje, kuca hadzi Zamfira corbadzije, a tako isto i slika junakinje ove pripovetke.

U kujundzinici Mana kujundzije sede kalfa Kote i segrt Pote, i rade. Zadubili se u posao. Kalfa Kote dovrsuje neku srmali-mustiklu, -koju je porucio kod njih u radnji neki Mile, nazvan Mazni, najveci kicos i meraklija u svoj mahali, ako ne i u svemu gradu, - a glavati cupavi segrt Pote, i on smrce i radi; cisti zecjom nogom stare mindjuse i baca ih na gomilicu preda se. Obojica se zadubila u posao pa rade. Kalfa Kote zvizduce nesto, a segrt Pote se zaneo u posao, pa se u jedan mah zaboravi, pa zapeva, onako kao za sebe:

Sinocke te, lele, vido', Zone,
gde se premenjuvas...

Kalfa Kote ostavi rad pa ga samo pogleda.
A Pote se zaneo kao tetreb pa produzi onim svojim tankim srebrnim glasom.

Gde se premenjuvas, lele, Zone,
u tvoja gradina.
Oj, hoj-hoj, lele, Zo...

ali ne dovrsi jer puce samar, i Pote ispusti onu zecju nogu i mindjuse i pogleda zacudjeno u kalfa-Kotu.
- Sto me pa tepas, bata-Kote? - pita ga Pote pitomo, masiv se sakom za udareno mesto na glavi.
- A, bre, eseku nijedan, - pita ga kalfa Kote - kakvo pojenje u ducan?!
A segrt Pote ga gleda blesasto i pipa glavu, i gleda da se nije i krv prolila.
- Kude si gu cuja i naucija, ete, tuj pesnu, eseku nijedan palilulski?!...
Pote cuti i cese se po glavi koja bridi, pa mu to cesanje cini neko osobito zadovoljstvo.
- Od koga si gu, zbori, bre, naucija?! - opet ga pita kalfa Kote, ali ne dobija odgovora. - Ti li ce za Zonu pesnu da pojes?!... Sto si gu ti pa da mozes da pojes?!
Pote oborio oci, pa se stidi.
- Paa... - nastavlja kalfa Kote - ti li si gu videja kad si ona, demek, presvukuje kosulju i cicek-anteriju u bastu?!... Hm, - huknu i duhnu ljutito na nos i zavrte glavom Kote. - Kude si gu videja? Zbori, kelco nijedan.
- Nesam gu videja, bata-Kote, - veli stidljivo, sapatom, segrt Pote - kude smem ja pa da gledam corbadzijske kerke?! Ja si sal pojesem, eto, sto se poje po carsiju i po ma'ale!...
- Ih! - viknu kalfa Kote i dize ruku da ga jos jedared udari, ali ga ostavi, kad uplaseni Pote uvuce vrat i glavu kao kornjaca da bi izbegao drugi samar koji ocekivase. Kote samo obrte glavu pa se krisom nasmeja; valjda i njemu smesno dodje pri pomisli kakav bi smesan izgledao segrt Pote kad bi zaista virio kroz plot u corbadzijsku bastu i uzivao u prizoru opisanom u pesmi.
Kad Pote ne dobi ocekivani drugi samar, on polako ispruzi siju i glavu, pogleda plasljivo oko sebe, uze onu zecju nogu i mindjuse, smrknu i produzi posao i ne razmisljajuci bas mnogo zasto je dobio samar. Mozda zato sto je s tim nacisto bio da su samari sasvim prirodna i neminovna posledica bednog segrtskog polozaja. A vukao je samare preko cele godine. Sem prvoga dana Bozica i Uskrsa, slave i Todorove subote (kad se pricescivao), nije bilo dana da Pote nije dobio samara, ili u ducanu, ili na cesmi. Zato zaboravi brzo dobiveni samar, pa kad svrsi posao, primace preda se bednu svoju veceru, - komad hleba i povece parce pecene bundeve - prekrsti se i poce vecerati, razmisljajuci i hesapeci u sebi koliko jos ima da prodje dok ga zakalfe; a cim postane kalfa, iskijace prvi segrt - misljase fatalista Pote - za sve ove dosad dobivene samare. Boze zdravlja! Zapamtice prvi novi segrt ko je kalfa Pote! Tako misli Pote i jede pecenu bundevu, i tesi se i uziva vec sad. Zato inije cuo kad ga je jos jednom zapitao kalfa Kote gde je cuo tu pesmu.
Kalfa Kote ne dobi odgovora.
A nije trebalo da ga pita ni gde je pesmu cuo ni od koga je pesmu naucio, a jos manje je smeo da se ljuti, jer je ta pesma isuvise dobro poznata bila. Pevala se po celom gradu, i da je kalfa Kote malo-malo mucnuo glavom, setio bi se da je segrt bas od njega istog cuo i naucio tu pesmu, kao sto je on cuo i naucio od majstor-Mana. A posle, bas da je sve zaboravio kalfa Kote, nije trebalo da zaboravi onaj samar sto ga je pre nedelju dana dobio i on sam od majstor-Mana kad je tu istu pesmu pred njim zapevao. Zato je vise nije pevao pred majstorom. Pa i ono malocas, mozda segrt Pote i ne bi zapevao i, ni kriv ni duzan, dobio samar da nije sam on, isti kalfa Kote, zvizdukao bas tu istu pesmu. Ukratko reci, ta se pesma najradije pevala u ono doba kad i ova nasa pripovetka pocinje. Bila je cisto fatalna sa svoje prilepcivosti; i ko je samo jedared cuo, nije mogao vise da je izbije iz glave i zaboravi. Kad uvece leze u krevet, sapuce te stihove; kad ujutru ustane i potrazi papuce, opet mu se ti isti stihovi otmu s usana, i on pevusi tu pesmu: "Sinocke te, lele, vido', Zone..."
Svaki ju je znao i pevusio, i zenjeni i nezenjeni, i mladi capkuni i stari dilberi pevuse je. Cak i prozaicni cir-Mosa Abensaam pevusio bi je kad bi sto dobro prodao, ili kad bi, sarafeci, koga zabusio i prevario - i on bi, trljajuci ruke, pevao tu pesmu. Pa i vi, postovani citatelji, bez razlike pola i starosti, zvanja i zanimanja, izvesno da znate tu pesmu o lepoj Zoni. Ali ima sto ne znate, a sto cete tek iz ove pripovetke saznati, a to sto ne znate, to je to: na koga se odnosila ta pesma. Ta je pesma iz naroda; i bog zna ko ju je spevao, i na koju je Zonu mislio taj prvi kad je tu pesmu spevao! I ko zna otkud i na kom dalekom kraju Srbije pokriva crna zemljica i zelena travica i tvorca i predmet te pesme! I to vam ni pisac ne ume kazati, jer to ni sam ne zna, ali ono sto zna, to je: da ko je god i kad god je ko - u vreme ove nase pripovetke - zapevao tu pesmu, uvek je mislio sam na jednu Zonu, na lepu Zonu, Zonu Zamfirovu.


26 Re: Stevan Sremac-Zona Zamfirova taj Pon Jan 30, 2012 6:37 pm

Scarlet

avatar
Elite member
Elite member
Glava jedanaesta

U njoj su neka strašna i luda priviđenja i snovi, što su bili prirodna posledica ispričanoga u prošloj glavi, a što će opet isto tako (unekoliko, naravno) biti uzrok onome što će se ispričati u idućim glavama.

Kad je došao kući bio je Mane kao u groznici. U grudima mu besnela bura, a u glavi rojile se silne misli i slike. Preturaju se jedna preko druge, a glava da prsne. Ni tumaranje po ulicama, ni pokušaj da se razgali u veselom društvu i da zaboravi nemio večerašnji događaj, da svirkom i igrom zagluši buru koja mu je besnela u grudima, - sve mu to nije pomoglo! Zato je i došao kući ranije nego što obično subotom dolazi, jer se nadao da će bar tu, u starom i skrovitom i mirnom svom gnezdancu, moći odahnuti malo i utešiti se; da će mu kućna noćna tišina i blagi sanak biti melem ovim novim ranama njegovim...
Bacio se onako obučen na dugi minderluk što se pružao uz čitavu jednu stranu prostrane gostinske sobe. Bila je subota. Kandilo je gorelo pred ikonom Bogorodice, koju je Mane svu okitio i pokrio srebrom, i blaga polusvetlost padaše na izmučeno lice Manino. I godila mu ta svečana i pobožna noćna tišina subotske noći i polutama i svetlost od kandila, koje je na mahove čas tinjalo čas planulo, pa se svetlost i tama potiskivale svaki čas po šarenom ćilimu na podu... Mislio je o Zoni i o večerašnjem sastanku i razgovoru, o Manulaću, o proševini, o svadbi njihovoj i o životu njihovom posle svadbe, pa se trže uplašen i od same pomisli te. Vrati se opet mislima sinoćnjem događaju. Mislio je o glupom smehu Vaske izmećarke, a u ušima mu jednako zvoni ono strašno jasno smejanje ponosite čorbadžijske kćeri koje se čulo iz avlije. I strašna mu beše i sama pomisao na to kako je smešan, kako bedan morao izgledati kad je ostao sam na sokaku onako gadno ismejan od jedne glupe izmećarke i od jedne hladne i bezdušne čorbadžijske kćeri!
Pa tek ona reč "kuče u čašire" kako mu se uvrtela! On bi da je zaboravi, a ona mu se jednako nameće kao nasrtljiva dosadna muva koju ne može čovek da otera, - tako ga zaokupila ta reč!...
Dugo nije mogao sklopiti oka ni zaspati iako je to želeo i odagnavao misli. Neki polusan i polujava beše to, pa se jedno i drugo naizmence prelivalo.
Misli o večerašnjem. Huče i ljuti se. Pred očima mu živa slika zvezdanog neba, meseca i Zone kako stoji umotana u bundicu svoju s isturenom levom nogom i pogledom na stranu; seća se izmećarke kako podalje stoji, i čuje jednako reči njene i vidi Manulaća kako sa spuštenim rukama stoji kao stupac nekakav i kako se smeši, i čuje kako se ovaj ceri... Hu, zar je i on tu bio, a on ga zadugo nije opazio! Kakva bruka!! Bar da nije to pred njim bilo! Ljut, pođe na njega, trže se i razabra se malo. Koješta! - pomisli Mane - pa Manulać nije ni bio tu. On je u to doba već obično u krevetu. A sreća što nije bio, jer i bez toga dosta je bruke i sramote. Da, misli Mane, sami su bili. Bio je samo noćni stražar, pa i on je daleko bio; šta je on mogao čuti? Ništa. A Zona i Vaska bile su tu, ali one neće smeti nikome kazati. A sačuvaj bože da je još ko tu bio! Pucala bi mu sutradan bruka po celom gradu. Ne, ne, - tešio se Mane - nije niko bio, samo one, samo ženske, a one ne smeju od muških ništa da kažu, a mogu se smejati do mile volje, - to toliko... Gleda one ženske prilike u senci visokih zidova kako stoje podalje jedna od druge, ali Manulaća nema tu, - on se ne smeje, nego one. Ah, taj smeh strašan je, iako ga sutradan niko neće čuti! Pa i ona matora tetka Taska, i ona tu; smeje se i ona, a prihvatile i one druge dve tetke, Kaliopa i Uranija. Samo se tetka Doka ne smeje, nego se ljuti: planula, pa skida papuču i poletela na njih da se bije, a Mane skočio i zaustavlja je i preklinje da se okane, da ne kupi komšiluk na tu bruku. A ona ga i ne sluša, nego se obrecuje na nj, veli mu: "Aj si, kelešu nijedan! Ovoj si je naše žensko znanje!", pa vikne: "Eve, toj ti je za kuče u čašire!" a on tada polete i viknu na nju iz svega glasa... Trže se i razabra... Šta je ovo? pomisli Mane, kakva Doka, kakve druge žene! Niko više nije tu bio, samo njih dve. Prekrsti se i zahvali bogu što je sve to samo san bio. No, samo bi mu to još trebalo da su one bile sinoć tu!... Pucala bi mu bruka sve do Kuršumlije, Ristovca i Sukova. Umirio se malo i stao opet razmišljati, i već ga glava zabole, a željeni san nikako da naiđe. Izlaze preda nj i priviđaju mu se sve neke čudnovate slike kao čoveku u vrućici, i te su slike prelazile iz jave u san, i obratno, i najzad nije više mogao razabrati i razlikovati: šta je njegova raspaljena budna mašta, šta bunilo, a šta varljivi sanak stvorio!... Sve je to čudnovato strašno i njemu nemilo bilo što je tada video u tim slikama... Svi veseli, samo on tužan; svi pusti i obesni, samo on bedan; svima do šale i smeha, samo on stoji i služi svima, pa i onim najgorima, za podsmeh. Oseća i vidi da je sve propalo za nj... Ne zna, ne seća se kad je to mogla biti proševina i prsten i kad brže je došao sam dan svadbe, samo čuje pesmu, čuje strašne one reči:

Jesi l' čuo da sam isprošena?

i one još strašnije reči:

Je l' ti žao što se rastajemo,
rastajemo, a ne sastajemo!...

strahovito mu tutnje u ušima i razležu se po grudima njegovim, i on se sklanja i beži ispred podsmešljivih i pakosnih pogleda sveta. Već bilo venčanje, prošao ručak i sad posle podne grdno veselje u kući čorbadži-Zamfirovoj. Sve se sleglo tu. Silan svet se okupio, pa prekrilio sve odaje, doksate, avliju i sav sokak; na sve strane samo oro vidiš - jedno, drugo, treće oro, kako se talasa i šareni!... Sve veselo, pa igra, peva, pije i grli se, samo on, tužan, povukao se neopaženo u jedan ćošak u avliji i odatle, skriven od očiju sviju, gleda sav taj šareni džumbus i veselje i traži očima nju... Malo posle, eto i nje, Zone. Izlazi iz kuće, spušta se dostojanstveno kao golubica niz visoke kamene stepenice dole u avliju. Vodi je Sotirać, Manulaćev brat od tetke, koji je dever uz devojku, hramajući malo, jer ga ubijaju nove lagirane cipele, u koje jednako gleda. A Mane je gleda nedanimice i netremice. Pritisnuo rukom grudi, je rmu srce silno lupa, pa se povlači još dublje, jer se boji da ga srce ne izda - da svet ne čuje tu silnu lupu srca i da ga ne opazi... A Zona lepa, lepša no igda, i bleđa no ikada. Usta skupila, kao da će da se zaplače i gleda sanjivo, umirno i tužno po drugaricama koje se skupile oko nje. Pevaju drugarice:

Je li ti žao starih stazica,
starih stazica i drugarica?

Zona se ljubi s njima, a one je gledaju, smeše se na nju očiju punih suza, a posle je zagledaju i razgledaju joj odelo. A ona u bogatom i šarenom venčanom odelu. Pustila dugu kosu niz pleća i preko grudi, a niz dugu kosu pušta se tel, blešti i treperi tel među crnom bujnom kosom, pa mu izgleda Zona sjajna i svečana kao zavetna ikona. Na plećima bundica od ruzičastog atlasa, i ispod bunde libade; libade pokriva jelek, košulju od žute burundžuk-svile, a košulja bele grudi. Dole svilena suknja i šalvare od juma basme. Sve to razgledaju drugarice i pitaju je: je li joj žao kuće i majke, je li joj žao što će da ide u tuđu kuću tuđoj majci, što neće više kod majke da noći! A njoj oči pune suza i gotova je da zaplače. Kraj nje stoji mali sestrić njen, Kostadinko Milanče; uhvatio se za tetkinu suknju, a devojke i momci napali ga, pa ga rezile, vele mu: "Ih, kakav si pa i ti!... Tetu Zonu ti iskaju da gu ukradnu!... Nećeš više da spiješ kod tetu - će gu ukradnu. A ti si ćutiš tu, a imaš si takvo ubavo kraljevsko ime!... Jazuk, Milanče!" A dete ih sluša i gleda čas u njih čas u Zonu, pa se smeši usiljeno i viče "jok!...", posle postaje ozbiljnije, pa tek silno zatrepće očima, a suze mu silno grunuše. Silno se priljubilo Zoni, obgrlilo joj kolena, plače, bacaka se, grdi Manulaća, bije Sotiraća devera nogom i dere se - viče majku Kostadinku! "Nane, poskoro će da ni ukradnu teta-Zonu!" A Zona silno briznula tada u plač. - "Svirite, ništo, viče stari Zamfir, što zaćutaste! Što je ovoj sag?! Je li panaija, ta da smo žalni i da plačemo, - eli svadba, ta da smo veseli i da trupamo?1..." Tada zasviraše Cigani i sve polete i poče se hvatati u kolo. Tu odnekud i ludi Gane Klinčar - i njega privuklo veselje. Svega dve stvari u svetu još voli: devojke i livene eksere; i uvek mu puna šaka eksera, a to dobija većinom prilikom silnih svojih proševina. Tek bane u kuću, pa prosi devojku. Oni ga odbiju, kažu mu da je isprošena već, ili da nemaju devojke na udaju i dadu mu šaku eksera, a on primi, kaže: hvala, i smeje se na ekser, a na devojku odmah i zaboravi... I on je sad tu, došao i on na ovaj džumbus. Svi ga diraju, a on opet nikom ne ostaje dužan. Devojke ga zovu i pitaju ga hoće li da im bude časnik. Jedna ga zove za devera, druga za kuma, treća za starojka, a on im odgovara peltečeći: "Ne-ne-ne može! I-i- -ič ne može! M-m-ladoženja 'oću sam, a d-e-de-dever, ete-ete, i ku-ku-kum, - ete-te, neću sam!" A one ga pitaju koju će da uzme, a on kaže: "Sve po avliju i po sokak". Svi se smeju i vele: "Lelee, ludo je, ama pa si znaje što si je poubavo!" pa mu daju livenih eksera punu šaku, a on odlazi zadovoljan i cereka se na nove eksere. Tada se i Zona nasmeja onako kroza suze. Gleda je Mane, pa mu se učini taj njen osmeh kroza suze kao zrake sunčane kad prodru kroz kišne oblake i sunce se osmehne na zemlju... I ona se uhvatila u kolo s čitavim buljukom devojaka, drugarica svojih. Pohvatale se do nje sve njene vršnjakinje: Timka Kaltagdžijska i Dika Grnčarska, Lenče Kubedžijsko i Genče Krivokapsko, Zone Stavrino i Jone Mamino, pa igraju i pevaju onu omiljenu Zoninu igru "Jelku tamničarku"... Igraju i pevaju:

Nane, kaži tajku
da me mladu dava
za naše komšijče,
za mlado bankerče!

Malo posle eto ti i Manulaća: vodi ga majka i gura ga da se i on uhvati i da igra. On se otima i neće, a ona ga miluje po obrazu, ljubi i moli ga i hrabri ga da igra. I on se uhvatio, pa igra, sasvim po onom: "Kako igram da igram, samo da se naigram". Igraju svi; klikću i podvriskuju uz ona silna ćemaneta, zurle i dahireta. A Mane se sve više sklanja i povlači ukraj, i sve tužnije mu oko srca gledajući šta se sve događa. I gledajući neprestano igranje one suklate Manulaća, pade mu teško; steže mu se srce i pomisli u sebi: "I u čem nisam bolji od ovoga zevzeka Manulaća, - i ona opet volije njemu nego meni?!..." I crne misli sve više, kao crna noć, sve više omotavahu i pritiskivahu bolnu dušu njegovu, dokle ga iz tih misli ne trže silan smeh, od kojega se tresla sva avlija i visoka trokatnica bogatoga hadži-Zamfira. Samo se čulo sa svih strana silno pljeskanje dlanovima, i uzvici "Leleee..." i opet strašan smeh odasvud...
Trže se Mane i stade zverati na sve strane oko sebe da vidi čemu se to smeju tako silno. Pogleda, a sve oči i ruke uprte na kolovođu: njemu se smeju. Pogleda i Mane na tu stranu. Pogleda bolje, kad al' kolovođa nije kao druge kolovođe, nego stari Žućko, stari pas Zamfirov!... Šta je ovo ako ko boga zna? pomisli Mane, pa se samo prekrsti od čuda i reče: "Gospodi bože, i ovoj čudo u svet da vidim!" Pogleda opet bolje, da ga oči kakogod ne varaju. Kako bi to bilo da pas vodi kolo?!... Priseća se da li je ikada video da pas vodi kolo. Ako iko, on se baš svoga veka dosta naigrao i bio kolovođa, ali da je pas kadgod vodio kolo, toga se ne seća! I posle, otkud bi pas mogao dati bakšiš sviračima?!... Onaj Manulać bi još i mogao povesti kolo, ali pas - baš nikako!... "Lele, pšeško igranje - ima li ga u svet?!..." reče Mane. Protrlja oči bojeći se da ga one možda ne varaju. Ali ne, ne vara se! Baš glavom on, stari Žućko, čiji se noćni lavež iz mirne hadži-Zamfirove avlije bestraga daleko čuje i raspoznaje. Lepo se uhvatio i on u oro i vodi oro. I, začudo, pa nekako baš i izgleda na kolovođu! Ili se to, možda, samo oči navikle, pa izgleda tako!... Na desno rame pala mu duga tanka kićanka od nakrivljena fesa, a na levo rame isplazio jezik, pa mu landara; leva šapa mu na leđima, a desnom nakrivio fesić; isprsio se, pa silno zapleće nogama, a na nogama mu praznične gajtanli-čakšire i oko pasa trabolos-pojas... "Ih, što je nesrećnik!" vele jedni. "Lelee, kuče u čašire!" smeju se drugi, a on igra, pa i njemu smešno, ali ništa ne govori. Smeje se i on, srećan što mu se dala prilika da zabavlja goste i što ga svi prijatno gledaju; jer sve je to pojurilo sa sokaka u avliju, a okolni komšijski zidovi puni načičkani radoznala sveta. I sve se to trese od silna smeha, a najviše se smeju baš sami mladenci. Zona i Manulać. Manulać se pustio iz kola, pa se samo lupa rukama po kolenu: previja se i zaboleše ga već slabine, a vilice mu ostaše razjapljene, pa ne može da ih sastavi od silna smeha koji je sve obuhvatio, i avliju, i komšiluk, i sokak. Svi se tresu od silnog smeha. Jedni viču: "Lele, tugoo, kuče u čašire fatilo se u oro!", a drugi počeli da viču: "Ua, ua!" i siti gledanja i njegovog igranja pitaju: "Ako li, more, da mu prikačimo na rep tendžeru?1", a treći prihvataju radosno i predlažu još: "Pa da ga napudimo da juri, ete, u čašire kroz sokaci i po druge ma'ale?1" I gotovi su već da potraže tendžeru, a izmećarka Vaska već pošla po nju da mu je privežu na rep i viknu za njim jedno "Ua", ali se tu sada Zona umešala, pa ne da. Smeje se, istina, ali ga ipak brani, zaustavlja ih i veli im: "Mori, ćoravi li ste, što li, ćorče nijedne? Mori, neje to Žućko!... To si je Mane, Mane kujundžija!... Ne davam vi ga!... Tugoo!" reče, pa se zasmeja i jedva govori od smeha. "Malo li je zar muke i bruke njegove, ta sag da mu vrzujete ta i tendžeru jošte da ponese?!..." A Manulać sve skače od radosti i smeha držeći tendžeru koju mu je donela i predala Vaska... A od silna smeha razglavile su se vilice i ostale tako razglavljene, pa ne može da ih sastavi, nego mu priteče u pomoć majka, udari ga jednom pesnicom odozgo po glavi, a drugom odozdo po donjoj vilici, dok mu jedva sastavi. A on se dere: "Ua, ua!"
A Mana oblio mrtvački znoj. Steglo ga nešto u grlu, davi ga, pritiskuje mu grudi... Oko njega se sve vrti, a zemlja čisto tone pod njim, - i on jeknu silno: "L'že, kučka!... Neje ono Mane; ja sam Mane, a ono je kuče! Ovoj su mađije!... Kuče kude je vodilo oro?" pa nabi fes na oči i naže kroz svet da beži. Ali nekako ne može. Teško korača - smeta mu nešto; kao da gaca kroz duboku vodu i da hoće uz vodu - tako teško odmiče, a sve poletelo na njega, i viče: "Ua!", a on svaki čas pada, pa se opet diže i opet beži. I brani se rukama, a njih teško diže: malaksale mu; on pada i opet diže i grabi napred, a za njim se jednako oro ono strahovito: "Lele, kuče u čašire!" I on se opet sapleće, pada, muči se da digne, ali već ne mogaše, - a utom se i probudi...
Beše gola voda... Sede na minderluk, uhvati se za čelo i, teško dišući, gledaše unezvereno oko sebe i ne verovaše čisto onoj tišini i usamljenosti u kojoj se sada nađe posle malopređašnje tišme i vreve! Dugo je tako ćutao pogružen i nesrećan, dok se jedva razabrao i uvideo da je to samo san, strašan i ružan san bio. I tek tada odahnu dušom, pribra se malo i razmišljaše hladnije. Prekrsti se i zahvali bogu sto je to samo san bio, i što tako, hvala bogu, nije još i tu sramotu doživeo da mu se sav svet smeje!...
Zora je već zabelela, gugutke i golubovi gukali ispod strehe, kandilo dogorevalo, a on još sedi i razmišlja o strašnoj sinoćnoj javi i još strašnijem snu noćašnjem, i o Zoni, koja sada mirno i bezbrižno spava, jer je legla mirne savesti, iako ga je sinoć onako ljuto i nemilosrdno uvredila...

27 Re: Stevan Sremac-Zona Zamfirova taj Pon Jan 30, 2012 6:37 pm

Scarlet

avatar
Elite member
Elite member
Glava dvanaesta

U njoj je ispričano kako se vešto umeo osvetiti Mane Zoni, tako vešto da je ispalo sasvim po onom narodnom:" I kurjaci siti i ovce na broju", ili, još bolje, po onoj: "Ni luk jeo, ni na luk mirisao"; a to će poštovanim čitaocima jasnije biti tek u idućoj, trinaestoj glavi.

Strašne one slike sna duboko su se utisnule u dušu Maninu. Dugo još vrzle mu se po pameti slike te, i nije mu nikako jasno bilo, i dugo još lupao je glavu o tom: da li je on ono bio što je u snu vodio kolo, ili je to bio Zamfirov Žućko; tako i smeh onaj Zonin ne mogaše nikako da izbije iz glave. I ona mu dođe užasno nemilosrdna i gadna. I kad je ona takva u snu bila, razmišljaše Mane, bila bi ona takva, i još gora, i na javi. Zato je toga celoga dana u nedelju bio Mane vrlo sumoran, a zato, opet, i nije proveo nedelju kao dosada što je obično provodio.
Ali "svako čudo za tri dana", veli narod. A Mane je bio sin toga naroda u koga je postala za utehu ona reč: "Ko zna zašto je to dobro?!" - i on se naskoro pribrao i ispravio. Nije padao u melanholiju i sentimentalnost, nego je odmahnuo rukom i rekao: "Usput, diko, usput, peruniko", i malo po malo slike su sve bleđe i bleđe bivale, dok nisu sasvim iščezle, a s njima i spomen na Zonu. I da nije bio on čapkun-Mane, o Zoni ne bi bilo ni reči u ovoj pripoveci, iako joj je ime u naslovu, jer Mane bi rekao: "Drugi sokak, druga devojka", a što bi rekao, to bi i uradio, jer bi svud dočekan bio, i priča bi se, verovatno, nastavila sa drugom nekom junakinjom pripovetke. Ali se Mane nije tek onako zvao čapkun-Mane, nije zabadava bio sin čuvenog Ðorđija i bratanac još čuvenije Doke, bio krv njihova, - pa se nije zadovoljio samo time da joj okrene leđa i da na drugoj strani potrazi utehe, nego je pre toga hteo da joj spremi nešto da ga dobro zapamti, - a za to je, opet, moralo doći ovo što je došlo, i pripovetka se morala svršiti samo ovako kako će se i svršiti.
Posle nekoliko dana Mane je išao opet ponosito i vedra čela. Vratila mu se stara bezbrižnost njegova i vesela ćud, i on se opet šalio i zadevao mlade lepuškaste mušterije kad bi mu se svratile u dućan i iskašljavao bi se po starom svom običaju za seljančicama kad bi prošao kraj njih, a na Zonu nije više ni mislio ili, bolje reći, mislio je na nju, ali samo još utoliko ukoliko je želeo da joj se osveti. A na osvetu je jednako mislio od onog večera od rastanka kad joj je pripretio osvetom. Ali kako, na koji način će joj se osvetiti, to još nije znao, i zato je sad mislio samo o načinu osvete. I, kako je bio dosetljiv, to mu nije trebalo dugo da lupa glavu. Posle tri dana on je već imao ideju o osveti i zadovoljan trljao ruke pri pomisli da to neće biti san koji zorom bledi i nestaje ga kao magla sa Paša-čaira što se diže i nestaje je pod zracima sunčanim, nego će to biti java, sušta java; i bruka će pucati po kafanama, po čaršiji, po mahalama, pa čak, možda, i po novinama. "Ah", tresnu se u grudi Mane, "što će mi bidne ćef da gu, ete, ture i u novine!" Ostalo mu je još samo da smisli o pojedinostima kako će da izvede svoje delo osvete.
Pa kako je cela ta stvar bila i drska i luda, to je Mane držao da je sasvim prirodno da je sme slobodno poveriti tetka-Doki, koja je, uostalom, i dužna da mu pomogne, jer ona mu je, mišljaše on, onom svojom proševinom svu tu bruku i nevolju i natovarila na vrat. Zato joj sve potanko ispriča i ono što je bilo, a tako i ono što treba da bude, i naravno da ju je odmah pridobio za stvar, jer Doka je na takve stvari bila uvek gotova kao, što rekli, bos u baru. Doki se divno dopalo; tako joj se dopalo da ga je u znak zadovoljstva tresnula rukom i umal' mu rame nije odvalila. "Aškoljs'n bre!" - podviknu ushićena Doka - "kuče Ðorđijino! Sag te priznavam dek si tetino tetinče! Takoj te iskam, ešeku nijedan!"
Za tu stvar trebala je Manu kao pomagač jedna ženska, vitka i poviša, i on zapita Doku da li zna ona koju takvu žensku. Tetka Doka se ponudi sama. Povisoka je, a kuražna je.
- Što da tražim po ma'ale, eve sam ti ja! - veli Doka.
- More, tetko, - brani se Mane od ove nove i neočekivane napasti - nesi ti veće za tej rabote. Iskam visoka i t'nka nika da je...
- Što, što, bre? Pitaj, bre magare, tetina, on da ti kaže kakva sam bila t'nka i visoka kad me uzede, ete, moj Sotirać...
- Ama, bila si de, ama sag, ete, nisi!
- More, uzni si ti sal mene, pa ič ne beri brigu! Ako treba da se tepamo s nekoga, - pa će se i tepamo. Ako treba da se bijem s patrolu, - lasno za toj! Će se bijem, a ti sal da seiriš.
Umiruje je Mane i veli da nikakva boja neće i ne sme biti, ali tu treba ženska vitkija i lakša. Tetka Doka se brani i veli da je ona laka, i zove ga da se ogledaju: "Ajde da preripujemo koj će pobolje da preripi kočije u avliju tam'!" Ali se nikako ne složiše. Mane ostade pri svom; njemu je potrebna bila tanka, visoka i mlada devojka, i to samo za jedan sat. Razmišljali su, razgovarali, ređali i prisećali se koju bi to mogli zamoliti da im pomogne, pa nijedna nije podesna bila. Sve što je Doka spomenula nisu bile zgodne za ovo čudno, a pomalo i opasno preduzeće, jer ili je bila plašljiva, ili brbljiva, ili zaljubljena u Manu, pa će raditi za sebe i svoju korist: obesiće mu se o vrat i upotrebiti događaj u svoju korist, ili tako nešto učiniti što bi upropastilo ovu ovako lepo zamišljenu stvar.

* * *

Mislio i mislio Mane, dok se naposletku ne seti Mitanča Petrakijevog, poznatog već čitaocima iz glave pete. To mu je iz detinjstva dobar drug, iako nešto mlađi od njega. Toliko su lepo živeli da su čak i pobratimi. On će, mišljaše Mane, biti taman za taj posao. Kuražan je, drzak je, ima puno tih ludih avantura, a što je ovde najglavnije, ćosav je i ima nežne ženske crte lica; i kad se preruši u žensko odelo, izgledaće visok i vitak u tom odelu. I Doki se dopala ta misao, i ona ostade i dalje u toj zaveri imajući u njoj i svoju određenu ulogu, kojom će pripomoći da stvar ispadne kao što treba i da osveta bude izvršena.
A Mitanče još jednako živi odvojen od roditeljske kuće. Majka mu krišom šalje novaca i inače ga pomaže, ali otac, stari Petrakija, još nikako da se odljuti: nikako neće ni da čuje za njega iako je već nestalo uzroka svađi između oca i sina. Jer Mitanče je dobio pouzdane vesti da mu je njegova fatalna supruga Hermina bila umešana u neku poveću internacionalnu družinu za pravljenje i proturanje lažnih forinti, sa sedištem u Oršavi, gde su svi pohvatani i osuđeni na robiju, a među njima i ona, Hermina. Time je ta fatalna veza bila raskinuta, i sad je Mitanče opet bio slobodan. Ali mu otac nikako ne prašta jer mu ne veruje; boji se lakomislenosti njegove i još nikako neće da zna za njega, pa zato na sva navaljivanja majke njegove nije mu dopustio čak ni o slavi da mu dođe u kuću. Zato Mitanča još jednako nateže i tavori s ovom malom platom i, da ga majka krišom ne potpomaže, bilo bi zlo i naopako. Ali i ovako, u ovim teškim prilikama, sačuvao je staru svoju veselu ćud i još je uvek gotov na svaku, pa i najdrskiju ludoriju i budalaštinu.
Njega se, dakle, sada setio Mane, a setio se još i toga da Mitanča užasno mrzi čorbadži-Zamfira, jer je ovaj podstrekivao čorbadži-Petrakija da onako uradi sa sinom, a i sad ga još jednako hrabri i svetuje da što duže istraje u svojoj odluci. Kao krvni neprijatelj čorbadži-Zamfirov, Mitanča je dobro došao sada Manu: da se slože i sloški da napadnu na zajedničkog im neprijatelja.
Uveče nađe Mane Mitanču u Trgovačkoj kasini. Uz čašicu mastike, mezetišući maslinke, razgovaraju se o tom. Kaže mu Mane u čemu je stvar, a Mitanče, naravno, odmah pristane. Dopao mu se taj način i ushićen je bio dosetljivošću pobratima Mana i trljao je ruke i smejao se zadovoljno, uveren već unapred da će im sve lepo i lako ispasti za rukom.
- Pobratime, - uzviknu Mitanče - u vatru, - u vatru, u vodu, - u vodu! Sas teb' ću, pobratime!
- Znam te, de! - veli mu zadovoljno Mane.
- E, što će mi ćef bidne, pobratime, da ostanu rezil u čaršiju i u svet, ete, te jaguride čorbadžijske! - grdi Mitanče, koji je od isključenja iz nasledstva omrznuo na čorbadžijski stalež i sasvim postao plebejac i demokrata. - E, mnogo mi ćef da ti pomognem. Ti si uživaj; nakrivi si kapče, a za onaj reč "kuče u čašire" ubavo će gi se osvetiš!... E, što da ti ne davaju devojče?! Koj su oni, što su pa oni pobolji od teb'?!... More, men' mi muka i žal mi za men' što si ja nemam niku sestru, ama sproti teb' priliku, - pa ja da gu ukradnem i dadnem, em sas kakav alal!...
- Eh, - gruva se u prsa Mane - sal toj da si dočekam da gu pukne bruka i ode aber po ma'ale, pa posle sal tol'ko da poživejem kol'ko od zajca op'nci da pocepam! Tol'ko, pobratime, e što mi veće treba i svet i život!?... Ja iskašem moja da si bidne, a oni mi gu ne davaju; ta kad ne može toj da bidne, e nek' si ostane rezil... pa neka gu tag uzne koj oće i koj sme...
- Će da gu uzne, ama treba da si ima travu stiskavac...
- A sag jošte ima, pobratime, da najdemo jednoga kočijaša. Ama cvrst da je, bata da je...
- Ti ič brigu da si ne bereš za toj! Znam si jednoga, Stavre Jare se vika... Antika kočijaš!... U svašta se razbira. Taj što može da ti izraboti, ete, nikuj poslu, veće nikoj ti toj ne može!... Iz Turcko tri risjanke iz arem ukrade si i preturi gi ovam' preko granicu... Poznava se sa sve me'andžike, amamdžike i stare bule, vikaju ga i ciganski konzul...
Odoše i nađoše Stavre Jare. Pristade i on odmah. Kad mu kazaše sve šta je i kako je, reče im Stavre Jare:
- More, ako iskate, može da ukrademo sve tetke, strinke, kume i kumice. Ja mislešem nešto će bidne pocvrsta posla, a za ovaj što mi kazaste, - kolaj rabota!...
Ugovoriše sve šta će i kako će, gde će ko nabaviti ono što treba i gde će se naći na urečeno vreme. Mane će čekati Stavru u Trgovačkoj kasini; kad Stavre spremi sve, neka dođe i neka mu javi. Tako ugovoriše, a zatim se raziđoše.

* * *

Već je veče. Na Šarenoj česmi, obrasloj drevnom mahovinom i okruženoj žalosnim vrbama, puno sveta. Vreva velika, smeh i kikot, guranje i psovke; pukne šamar ili prsne koja testija, zatim se čuje zveckanje tesaka, čuje se žandarevo: nazad!, pa opet nešto kao šamari, posle objašnjenje, - čuju se reči: "Ja sam, bre, vojnik, poreska glava, plaćam, bre, porez!" a zatim opet: "Aj si, kelešu nijedan, teb' ću te gledam", ili: "A ti si pa neka devojka!" i tome podobni razgovori. Jedni odlaze, drugi dolaze, i oko česme jednako puno. Polako se spušta mrak, noć septembarska. Svet iz čaršije prolazi i hita kućama po mahalama. Na istoku rezonuju: ko nije video fajde od očiju, neće ni od trepavica; ko nije pazario i ćario danju za videla, neće ni uveče spram sveće, - i zato malo ranije zatvaraju dućane. Iako su malo gramzivi za parama, ali oni vole i rahatluk, i vreme im nije novac; zato rano zatvaraju dućane i majstori i trgovci i grabe kućama. Željni domaćeg kruga, one domaće i tišine i razgovora, oni neće što više vremena da provedu na poslu, nego otkidaju od toga vremena i hitaju kućama da u prijatnom rahatluku provedu neko vreme, da narede, pregledaju, pokaraju i pomiluju ukućane pre sveće i večere. Jedni, a njih je većina, idu pravo kući, - to su oni što svako veče sruče pazar u kesu i nose ga kući; pod jednim pazuhom nose kesu, a pod drugim nešto kupljeno usput čime će se uveličati kućevna večera. A drugi, koji takođe rano zatvaraju dućan, ali koji ne nose uveče pazar kući, ne idu pravo kući, nego svraćaju obično u kafanice. Od sviju kafanica i kafana najznatnija je i najinteresantnija i najposećenija Trgovačka kasina. Tu svraća najraznovrsniji svet, ali se ipak od starina naziva trgovačka jer njih ima ipak najviše. Tu svraćaju i oni krupni trgovci što trguju s Bečom i Carigradom, i oni sitni što od tih krupnih pazare espap i sami ga u kolicima u prvi mrak doguraju u svoj dućan; tu svraćaju i tanki praktikanti i debeli liferanti, koji obično prate debelog kaznačeja, omiljenu ličnost u okrugu, s kojim su obično svi "per-tu" i zato mu nikad ne daju da on plati što je pio, već kad se kaznačej maši za džep i pita: "Šta imam da platim?", a kelner samo kaže: "Nemate ništa; plaćeno je", a kad ovaj začuđeno gleda po kafani i pogledom kao pita, vidi tek nekog gde odmahuje rukom, a to mu znači: "Ne pitaj! To mi je mana da sam druželjubiv!"
U kafani puno. Žagor i razgovor na sve strane. Dolazi i Mile s harmonikom i seda obično u jedan ćosak. On obično pre večere odsvira ovde, a posle večere gde svira - ko bi to znao! Tako, naizmence, - malo posvira, pa onda pije, mezetiše i puši, pa opet svira. Bakšiš retko kupi, jer on upravo i ne dolazi u Kasinu radi bakšiša (jer on bi po ovom bakšišu umro od gladi), nego dolazi radi tombole, koju svi rado i redovno ovde igraju, samo malo docnije, kad se svi igrači skupe. A dotle provode vreme kako ko zna. Neki igraju žandara, neki domina, neki "šeš-beš", ali svi čekaju kad će se tombola otpočeti, a ona ne može, baš i kad se svi skupe, dok ne dođe neophodni i potrebni Nacko, jer on je, tako reći, diplomirani vikač. Njega, dakle, svi čekaju, samo ga ne čeka skoro premešteni iz Beograda praktikant Velibor, strastan šahista, koji ne igra tombole, nego samo šah, i to s farmacajtskim pomoćnikom Pajicom. S njim igra. I ti se ljudi tako strasno zadube u taj prokleti šah da se oko njih mogu svi isklati, a oni ne bi primetili! (Onomad su se čak i slikali tako sa šahom kako, zadubljeni u igru, igraju njih dvojica šaha, a treći, lepi Perica, pravi im cigare i kibicuje, iako se on i ne razume u šahu.)
Dolazi najzad i davno izgledani Nacko. On je stalan i vrlo vešt vikač od ovo dve godine - tako vešt, kao da mu je još ded bio vikač. Nacko je bio galanterist, još mu u šupi stoji firma "Galanterijska radnja kod Bez konkurencije", ali zbog njegove suvišne galanterije prema raznim "bubnjarima" u raznim ženskim orkestrima bankrotirao je i doterao do ovoga što je sad. Ali on se ne ljuti na sudbinu: snosi je mirno i nada se da će opet biti što je bio, a zasad se teši time što je ispekao ovaj svoj sadašnji zanat. A šta mu i treba više? Mlad je, zdrav je, grlat je; ima jasan glas, dobro mućka numere u kesi, ima dobre oči, razgovetno čita brojeve i nikad se nije zabunio da kaže od 66 da je 99, ili obratno, kao što se to dešava onom drugom, nekom Micku, koji sem toga i šušljeta kad viče, pa zato ga i ne mare igrači tombole.
Zato nije čudo što je cela kafana graknula kad se pojavio na vratima. Svi oturaju od sebe, kao po nekoj komandi, domine, karte, table za šeš-beš i pitaju ga gde se toliko zadržao. A on se izvinjava - kaže da se zadržao zbog pisanja neke žalbe i davanja advokatskog saveta.
Odmah nastade veca zivost. Kelner raznosi tablice, uzimaju svi, ko jednu, ko dve, a neko i po cetiri! Mane, i on tu, i on uzima dve tablice da igra.
Kelner meće pred svakoga šaku kukuruza. Nacko seda za jedan sto u sredini, mućnu kesom i viknu: "Počinje; molim za tišinu!" Mućnu opet kesom i stade izvlačiti brojeve i vikati ih, a cela kafana sluša i meće zrno na tablu. Tek malo posle neko se meškolji, zagleda u komšijsku tablicu, viče: "Mućni!" Nacko odgovara: "Mućkam". Jedni viču: "Mućni bolje!", drugi opet: "Dobro je, dobro!", poneki dodaje: "Dobro je! Što da se mućka? Neje pljoska s rakiju, ta da mućka!" Tako se jedni smeju, a drugi ljute. Samo Mane niti se smeje niti se ljuti. Stoje table pred njim, a on čak i ne sluša niti ređa; misli njegove i nisu sada ovde u kafani, zato se ne osmehnu baš nijednom na Nackove šale. Jer Nacko je bio rado slušan što je imao i onako kao nekog humora. Dugom praktikom na tombolama izvežbao se i znao je iz iskustva da su cifre uvek nekako suvoparne, pa je umeo to vikanje ciframa svojim humorom i začiniti. Oslanjajući se na familijarnost koja je vladala tu u društvu, on često pri vikanju nije ni vikao i izgovarao cifre, nego nešto drugo, ali svakidašnji i redovni posetioci i igrači znali su šta mu to znači, i svi su pogađali i metali na jednu istu cifru. Pa tako i sada, dok je vikao cifre, vikao, a sada poče onako.
Viknu Nacko:
- Madžarska buna...
A svi meću zrno kukuruza na broj 48.
- Fuzija...
Igrači meću na broj 87.
- Didić! - viče Nacko.
Oni meću na broj 83.
- Svetoandrejska skupština...
Igrači meću na broj 58.
- Bontu bankrot... - razdera se Nacko.
Svi traže broj 82.
- Čifuti...
Oni meću na broj 77.
- Ženske noge...
Svi se smeju i meću ozbiljno na broj 11.
- Dosta ! Stiga! - razdera se kao lud Vane Jagurida i sruči kukuruz s table na sto, pa polete s tablom ka kasiru tako silno da je sa stolicom zajedno oborio sitnog Tasicu šnajdera. Predade tablu radi kontrole. I dok je on brisao čelo, primao čestitanja i očekivao pare, pojavi se na vratima kafanskim Stavre Jare.
- Ela! - reče samo toliko. Dade znak Manu, ovaj se diže i obojice nestade iz kafane...

* * *

Stavre i Mane uputiše se žurno kroz neke ulice, koje su sve praznije i mirnije bivale. Sedoše u jedna kola i udariše opet drugim sporednim ulicama i uputiše se u čorbadži-Zamfirovu ulicu, koja je nešto življa bila, jer je s druge strane, malo podalje, na uglu ulice, bila česma; nadaleko čuvena sa svoje dobre vode; zato je oko nje uvek više sveta bilo i malo dublje u noć nego oko drugih. Kola Stavre Jareta uđoše u hadži-Zamfirovu ulicu malo dublje, pa stadoše. Iz mraka priđoše još dve prilike i razgovarahu nešto tiho s Manom, koji je sišao bio s kola.
Zatim priđoše kapiji. Ne prođe nekoliko trenutaka i ču se tresak kapije i zvek zvekira, a zatim svi skočiše u kola i poteraše... Oni što u taj par prođoše s testijama vode tom ulicom videše pri svetlosti opštinskog fenjera sve. Videše kako Mane i ona dvojica pridržavaju u kolima devojku, kako je umiruju, kako je pokrivaju nekom maramom; neko muvanje u rebra videše, i čuše samo to kako jedan reče: "Što se smeješ, budalo?" A zatim pojuriše kola kao oluj brzo kraj česme, pune sveta, vičući: "Varda!" svetu, koji prsnu na sve strane kao rasplašene kokoške.
- Bree!... Ukradoše Zamfirovo devojče! - viknuše iznenađeni muški oko česme videći u kolima snažnom Maninom rukom oko pasa stegnutu žensku priliku u zelenoj bundici, s jednim manjim zavežljajem u rukama i drugim većim na kolima (u kome behu dušek, jastuci, i jorgan) kraj nje. U kolima još kolevka, koritance i dubak...
- Leleee! Crna Tašano, u zem da propadneš! - viknuše ženske, gledajući za kolima koja lete preko kaldrme i krešu varnice, koja su već daleko izmakla i silno pojurila u Dokin sokak. - Ih, ih, ih, lele! Kakva sramota!... Crna, crna Tašana, kako će u svet da iskoči, - devojče gu stanula pobegulja!...

28 Re: Stevan Sremac-Zona Zamfirova taj Pon Jan 30, 2012 6:37 pm

Scarlet

avatar
Elite member
Elite member
Glava trinaesta

U njoj je prva verzija o događaju ispričanom u prošloj glavi, verzija koja je ponikla podalje od pozornice događaja i zato je, kao posve neverovatna, brzo i propala.

Osvanulo lepo jutro. Počinju oživljavati i čaršija i mahale. Kreće se svet na svoja opredeljenja polako i postepeno, onako, što rekli, po činu i gospodstvu. Najranije se krenuše na rad baštovandžije i dunđeri, za njima zanatlije i trgovci idu i otvaraju dućane i iznose mangale i meću ih na ivice trotoara da se ćumur bolje razgori. Iza njih prolaze simidžije i pekari, sluge i sluškinje, i naposletku se kreće polako i dostojanstveno činovnički i gospodski svet.
Prolaze mamurni praktikanti i policijski pisari večno promukla glasa, možda od izdavanja usmenih naredaba, a još više od silnih (kako se oni lepo izražavaju) "krkanluka"; prolaze učitelji, kisela lica i pognute glave, misleći jednako, danonoćno, o svom bednom učiteljskom stanju, kome valjda u svoj Evropi ravna nema; prolaze profesori sviju profesija i disciplina, istoričari i mikroskopičari, biolozi i abiolozi, filolozi i matematičari, - ovi poslednji s grdnim fasciklama popravljenih đačkih zadataka pod miškom, od kojeg popravljanja dobiše i sami neki umoran i skoro reći glup izraz na licu. Pojavljuju se i popovi, zastanu za časak na avlijskim vratima, vade grdne češljeve i brzo češljajući u red doteruju bradu, a zatim se žurno kreću na svoj posao; žure se da pre od sviju stignu na kasapnicu ili riblju pijacu da ugrabe bolji deo. Prolaze đaci, i sitni i krupni, muški i ženski, osnovci i preparandisti. Osnovci idu sa knjigama i lepinjama pod miškom, i džaveljaju i galame, a preparandisti s knjigom pod miškom, britvicom o kuku i brigom za vratom, idu u grupama, ali ne džaveljaju i ne galame, nego idu tiho i ćute i izgledaju zlovoljni i zabrinuti. Zlovoljni što nisu imali vremena da pročitaju lekcije, a nisu imali vremena zbog nekih neprijatnih vesti koje stigoše iz Engleske, jer tamo se pobunili fabrički radnici u Bradfordu protiv kapitalista. I pošto ne znaju kakav će položaj prema svemu tome zauzeti engleska vlada i parlamenat (donji dom bar!), - moraju biti zabrinuti...
Sve to prolazi i hita svak na svoj posao, ili sedi u otvorenom dućanu i čeka sefte i mušteriju, da pazari i da prevuče paru preko brade i rekne: "Oho-ho! Od tebe sefte, a od boga beriket". Svi su dućani već davno otvoreni i pazare, samo Mana kujundžije dućan - preko običaja, kao nikad dosad - stoji još jednako zatvoren, iako je već malo podocne, jer je već davno prošla mnoga sila i gospodstvo; prošao i okružni načelnik, i predsednik suda, i direktor gimnazije, i upravnik preparandije, a sva ta gospoda - kao što je svakom poznato - ne moraju, pa se i ne žure baš bogzna kako da su prvi na poslu u kancelariji. To je odmah palo u oči prvim komšijama Maninim, a posle toga i velikom delu čaršije. I kako je koji čas prolazio, sve im je čudnovatije izgledalo to, jer, kao nikad, danas je za pakost pokuljala mušterija varoška i, ko god dođe do zatvorenih vrata, samo začuđeno pita: "A... majstor Manča - nema li ga?" ili: "Mača, nema gi tuj?" ili drugi pitaju malo podsmešljivo: "A, jošte li ga nema?!... Jošte si zar spiju?" vele ironično i odlaze, a to su bili većinom oni od Šarene česme, možda baš očevici sinoćnog prizora, koji sve znaju, ali neće da kažu.
I to je dalo povoda svakojakim nagađanjima, tumačenjima i pričama najčudnijim i najneverovatnijim. Jedna takva strašna verzija bila je ta da je policija uhvatila neke lažne dvodinarce i, prirodno, posumnjala odmah na Manču. Zato mu je noćas pretresla dućan i kuću i našla, vele, dva puna korita lažnih dvodinaraca, pa čak i kalupe, sakrivene pod patosom, i uhapsila ih sve, - i Mancu i kalfe i šegrta Potu. Neki su ga čak čuli kad su prolazili kraj načelstva, i poznali Potu po glasu (jer Pote se češće derao kad ga tuku u dućanu, i otud mu poznaju glas), i vele da je žalost bila slušati tu dernjavu i kuknjavu Potinu. To prihvatiše i žene i stadoše kleti Manču (a zna se da je ženska kletva strašnija i brža i savršenija nego i sam Teslin telegraf bez žica, jer ide pravo čak u nebo). "Kad je već", govorahu one, "njega i kalfe navukao đavo na taj prljav posao, neka ga i nosi, ali što da u to umeša i nevinu decu?!" I jednako ponavljahu: "Crna majka - misleći na Potinu majku - šta je čula i doživela, - i šta će još sve čuti i doživeti!"... Mnogi primetiše kako im je tek sada puklo pred očima, i sve im je sada, vele, jasno. Sad im je jasno otkud Mani tolike lakovane plitke cipele da ih i radnim danom, po kiši i blatu, nosi!...
No taj glas nije mogao dugo da kruži po varoši i da opstane, jer oko jedanaest časova doša je, na veliko čudo i zaprepašćenje sviju, sam glavom Manča s Potom šegrtom i otvorio dućan. "Valjda su ga, na jemstvo više viđenih građana, pustili da se iz slobode brani?" mislili su i razgovarali građani. Ali, kad su ga malo bolje posmatrali, učinilo im se da taj čovek baš ni najmanje ne izgleda kao čovek koji iz apse dolazi. Jer, na veliko iznenađenje njihovo, Manča nije došao ni čupav, ni neumiven, ni neobučen, - ukratko, nije bio bedna izgleda, kako obično izgleda čovek kad ga kakav belaj snađe, pa prenoći u apsi, nego je, baš naprotiv, izgledao kao kita cveća. Na njemu sve svečano. Lepo obrijan i ošišan, veseo i raspoložen, samo izgleda malo neispavan. Za pasom mu revolver prikriven, a više njega svilen vezen jagluk prosipa prijatan miris nadaleko. Lepo se zdravi sa svima, ali je, izgleda, malo zamišljen, no ipak to nije od nevolje, jer se ponekad i osmehne i jednako suče svoje tanke crne brčiće. A još kad videše da se Mane i ne osvrće čak ni na policijskog pisara, a kamoli na žandara, i da ih čak i ne otpozdravlja, - onda otpade svaka, pa i najmanja sumnja i verovatnoća za taj glas. I onda nema više ni govora o kalupima i lažnim dvodinarcima, govorahu ljudi. "Koješta!" branjahu ga opet sad neki, "Mane je vredan i pošten mladić kao i otac mu; ima zlatne ruke, koje više vrede i od pravih srebrnih, a kamoli od lažnih olovnih dvodinaraca! Džumbusio mladić noćas, uspavao se, odocneo, - eto, to je sve!" Ali kad ga videše da se samo malo zadržao u dućanu, izdao naredbe, pa opet duhnuo kao vetar, zavrteše opet isti ti sumnjivo glavom i rekoše: "Ama, - nije bez ništa! Ima nešto! Ima neku muku!" Ali šta je to nešto, i kakva je to muka, - to niko u toj gomili ne znade da kaže...

29 Re: Stevan Sremac-Zona Zamfirova taj Pon Jan 30, 2012 6:37 pm

Scarlet

avatar
Elite member
Elite member
Glava četrnaesta

Tu je opisano kako je tetka Taska donela u Zamfirovu kuću prvi glas i opširan izveštaj skoro o svemu onome što se u varoši govorilo, i kako je ta vešt kao grom porazila domaćicu Tašanu.

Stari Zamfir nije tih dana bio doma. Po svom običaju otisao je na svoj čifluk, gde se često i rado bavio po nekoliko dana radi domazluka, a možda još - kako je besposlena čaršija govorila - i radi neke čivčike svoje, neke "Bele Vele", kako su je svi zvali, a koja je, po onom da "medved najbolju krušku ugrabi", imala cmolju muža. Iako su Zamfira varoške žene nemilosrdno kritikovale zbog toga i govorile: "Toj li je za njegove godine?! Deda se vika, - a pogle šta praji! Bela glava, bre, brate!", ipak je on redovno i rado dolazio tamo. I nesreća je tako htela da se ovih dana tamo nađe i da sevdališe i sluša kako mu seljanke pevaju pesmu koju je na čifluku rado slušao, pesmu:

Zapregni, Velo, zapregni,
zapregni skuti, rukavi.
Izmesi, Velo, izmesi,
izmesi čistu pogaču!
Će dojdu, Velo, će dojdu,
će dojdu selski sejmeni!...

Ali dok je on slušao na čifluku omiljenu pesmu, desilo se ono oko njegove kuće, - i kritici i grdnjama na njega nije bilo kraja. "Nesreća drta!" grdile su ga ma'alske žene, "što si dom ne sedi, veće si krši vrat po čiflaci, a po kuću, sokak i ma'alu mu se taraf-taraf čini!" Tako su govorile jer su sve verovale da se sinoćni događaj mogao dogoditi samo zbog nemara i te izvesne lakomislenosti hadži-Zamfirove. I nisu mu oprostile ni kad je, istoga dana posle podne, stigao sa čifluka, i videle ga kako je otišao gospodinu načelniku. "Docne si se setija, hadžijo! Beše mu rabota!" rekoše tvrdo uverene da što su videle i čule, da je to viđeno i čuveno! Jer celo pre podne toga dana vrzmale su se ispred i oko kuće hadži-Zamfirove; privirivale i ulazile unutra pod raznim izgovorom: jedne tražile hadžiju, druge pozajmljivale čunke za razboje, jedne tražile na zajam malo soli, k'ne i tome podobne stvari. Ali Zone nigde ne beše, niko je nije video (a čudno bi im bilo da su je i videle!). Spazile su samo to da su domaći svi nekako smeteni, rasejani i zabrinuti - i tada im je sve jasno, jasno kao dan bilo...
A tako je nekako baš i bilo. U kući Zamfirovoj doista je bilo nešto tužno, nešto sve rasejano, neki umor i tišina celoga toga dana, sve dok nije u sam mrak banula u kuću tetka Taska, i s vrata, pre "živo zdravo", sva zaduvana i usplahirena, zapitala:
- Zone kude vi je? Sag si dođo' iz lojze, pusto ostalo! Filoksera ga poručala!... Zone tuj li je?
- Tuj, ta što? - odgovara joj začuđeno Tasana.
- Zdrava li je, živa li je? - pita tetka Taska, a ne može još nikako da se izduva.
- Etee, - oteže Tašana - kako da ti reknem?...
- Ama doma li je? Nije iskačala nikud? - zapita tetka Taska, a uprla ispitivački pogled u Tašanu i donju usnu isturila kako ćepenak.
- Zašto me pa gledaš tol'ko?! - pita je začuđeno Tašana.
- Što te gledam, - to si je moje znanje, a da beše ti žena od čorbadžijski red, - trebaše tvoje znanje da je!... Pitujem te: kude ti je Zone?
- Ete, pa ovde si je!
- Vazdan-dan? - pita Taska.
- Vazdan-dan! - odgovara Tašana.
- I svu noć?
- Taske, mori! - viknu Tašana, poplašena od njena pogleda.
- Neje nikud iskačala?
- Neje... Neje iskačala ni u avliju! Treći dan veće... Mori, zašto me pituješ?
- Pa kude je? Vikni gu! Okni gu pri nas. - Zone, mori! Ela 'vam-ke pri tetu ti! - razdera se tetka Taska.
Zona se odazva na poziv i izađe iz sobe. Umotana u bundicu, sa povezanim čelom i omotanim vratom, bleda i malaksala, izađe; osmehnu se bolno, pokloni i poljubi tetka Tasku u ruku, pa se spusti i sede na minderluk i gledaše umorno i tužno dole ustranu.
- Što ti je, mori?
- Bolna sam, teto, - odgovara polako Zona.
- Bolna?
- Glava gu boli, - veli Tašana. - Ima si zauške, ta nikakve se napraji; ništa ne valja, veće tri dni, ete.
- Pa mnogo li si bolna? U čaršiju i ma'alu nesi iskačala?
- Za kakvo iskačanje pa zboriš? - pita je tiho i bolno Zone.
- Pa, demek, za spaciruvanje, ete, nesi iskačala?
- Jok! - odgovara Zona umorno i uvi se još jače u svoju zelenu svilenu bundicu, sede i nasloni čelo na ruku, oduprtu o koleno.
- Da čuješ, demek, ništo... što se zbori. Što ima, što nema po ma'ale, i po svet, za toj si mislim i zborim!... - veli Taska.
- Jok, teto, - odgovara tiho Zona, pa zaroni još jače svoju lepu, bledu glavu i šake i zatrese je bolno. - Što će mi veće svet, i čaršija, i ma'ale?!...
- Pa, ete, dete si, - veli joj tiho Taska - ako u tej godine nećeš, a ti kada ćeš?!
- Bilo je! - prošapta Zona, pa se zavali i pade licem na šiljte od minderluka.
- Pa ćorče i slepče nijedne, - planu tetka Taska - skutaste se tuj kako brabinjci u zem, pa ni čujete ni vidite pa što se zbori i čini! A po ma'ale puna bruka... iskočila reč, ide prikažnja, a ja u zem da propadnem odi tija reči!...
- Kakvija reči? - zapita je Tašana.
- Eh, pa zbore si... Zbore po čaršiju i po ma'ale.
- Tugo, a što si zbore?
- Loše si zbore, Tašano.
- Leleee, a za kog si zbore?
- Za kog si zbore? Za hadži-Zamfirovi se zbori! - veli Taska i pogleda krišom na onu koja je nepomično ležala na minderluku i kao da ništa nije ni slušala ni čula. - Idi si, dete, poskoči i rek'ni si po jedno kafence. Iska teta i majka ti da popiju po jedno kafe, - veli Taska Zoni - pa gi prati, ete po izmećarku.
Zona se diže i ode, a Taska skide šamiju i raskomoti se, pa sede, i tek sada, kad se udobno namesti, a ona zajauka, ama onako ženski, kao na groblju.
- Crna Tašanoo, - zakuka Taska - crna i trikleta druškeee! Traži si krivo drvo sas dve krive grane, pa jednu za teb' a drugu za men' crnu tetku, da se besimo zašto život veće nemamo!...
- Što, mori?...
- Ete, crna sam ti muštulugdžija, Tašano! Sas crn ti aber dođo'!...
- Ćuti si, ne zbori! - viknu Tašana. - Što je bilo, zbori!
- Mori, bruka po čaršiju i po ma'ale! - poče šapćući tetka Taska. - Ona luda Doka zar je pustila taj reč! Pipka gu izela, treska gu fatila, pa gu ne pustila odi Mitrov pa sve do Ðurđovdan, ete!... Po čaršiju se, ete, zbori da je Zona stanula pobegulja, pobegulja za onoga - onoga kockarina...
- Koj, mori?
- Zone, mori... naše Zonče...
- Za koga reče?
- Za onoga džimpira i nesreću Manču...
- Tugoo, toj si zbore! - viknu Tašana, pa se uhvati za glavu, a posle se umiri malo, pa poče: - Ete, kako može da si stane "pobegulja" kad si je, ete dom; dom si sedi dete; tri dni neje iskočilo iz kuću!... Kako može toj i da si pomisli?!
- E, idi si, pa gi pituj sama. Oni si takoj zbore. Dževap ne mogašem da si veće dajem, - tol'ki me pituvaše! Koj me sretne na put, ne zbori mi: "Živo-zdravo", ni me pituje: "Kako si, Taske?", veće si zbori: "Lele, a što vi ocrni obraz Zonče vaše?!" - "Ćuti si, kučko, zborim si ja, kako je ocrnela obraz? - Pa stanula, reče, pobegulja za Manču onoga... E što gu ne dadoste za njeg', kad je k'smet? Da gu dadoste sas alal, ne bi bilo sag, ete, sas aram i sas bruku!..." zbore si. - Ama koj vi reče za toj? Vidoste li s oči, ta da takoj možete da zborite? pitujem gi pa ja. - "Ne vidosmo, zbore si, ama druzi vidoše i pričaše ni; ta sag po ma'ala za ništo drugo sal za toj se zbori". Pa kako gu je ugrabija? pitujem gi pa ja. - "Pa, zbore si, adžija ne beše gu tuj, a oni znali za toj, pa Mane si dođe lepo s kočije i s kardaši, i ona gi, reče , pričekala u akšamsko vreme; oni čuknuše u portu, a ona si iskoči, ta jala u kočije!... Pa em što na iskoči, - đene-đene, ama što si ponese, zbore si, jošte i jorgan i jast'ci, i kolevku, reče, i sve što treba ete-te... ete, za spijenje, kako da će, reče, pod čadar za skera da se udadne"...
- Tugooo! - uzviknu Tašana, pa se zaplaka i sede sva malaksala na minderluk.
- A ja dor ču' to, - nastavi plačući Taska - a men' mi se noge odsekoše, pa kako da nesu moje noge!... Ća da sednem tam, nasred čaršiju, - tol'ko si be' oslabela odi zort i rezilak golem...
- Pa koja si zbori toj?...
- Mori, jedna li zbori?! Sve si zobre, sve me pituju. Pa si ne znam veće ni što je pološe: eli kad me pituju, eli kad si čuti i promine, te sal gleda na men', a duša gu se smeje što gu je, ete, kef zaradi naš rezilak i sramotu!...
- Gospod gi sudija, - kune Tašana. - E što gi je milo da l'žu i zbore kad ništo neje bilo! Devojačku sreću da batisuju... Pa kako se naprajilo toj čudo, reci mi, Taske, ako znaš?
- E, ne znam ni sama si, Tašano, veće si i sama krstim s obe ruke, i pitujem: što je ovoj?! I kazuju jošte i to: kako gu na kočije odvezoše u Dokine; tam je, zbore si, noćila; svu noć goreše sveće u kuću, - toj kazuju...
- Za Doku zboreše?! Mori, odi tuj nesreću može da je iskočila reč i sokak-lafovi tija, ubija gu Gospod!
- Sreto' se ja i s njuma, - veli Taska - ama ne smešem da gu pitujem ništo zašto je luda... Ama ona si mene pituje: "Živo-zdravo, Taske!" viče preko sokak. "Što se, mori", reče, "naprajilo toj pri vas? Koj se to udava, koj se pa ženi? 'Oće li", vika, "skoro da potrupamo malko u svatove? Pustija li je", reče, "Manulać mustaći, ta da prilega", reče, "na mladoženju?" - A što je pa teb' ti krivo za Manulaća i za mustaći? zborim gu pa ja. Ako je k'smet, pa pobolje za Manulaća nego za Manu; para paru vukuje, a čorbadžijski sin čorbadžijsku kerku, - toj si je, vikam, red u ovaj svet. - "Čorbadžija dušu dava i gubi, a pare ne dava", reče pa ona. "Za toj pa da nije! Nekoj si je", reče, "bogat sas pare i bruku, a nekoj sas zdravje", reče, "i sas sevdah; pa takoj je", reče, "i sas Zonu i Manu":

Ako pare, reče, nemame,
oka i pol sevdah imame.

Sas stihovi zbori!... Ludo, što da gu prajiš?... A ja što da zborim i da se karam s budalu? Pokupi si skuti, pa brgo kroz čaršiju kako kučka kad gu poliju s vodu... Ama ona si neće da ćuti, veće ide poza mene i zbori sal da čuje čaršija. "Ako neje istina za današnji sokak-laf, pa će bidne!" reče Doka. "Ako danas neje, će bidne jutre. I jošte gori rezilak će dočekate! Sag se berem zbori da je Mane došeja pri njuma, pa je đene-đene; ama skore će čujete i će se zbori i jošte pološe! Će da da Gospod", reče, "pa će si ona sama da dođe i čuka na Mančinu portu! Mori, vaša bruka i rezilak će se u novine i u knjige", reče, "turi! Da zapantiš", reče, "ovaj moj reč, i takoj da se", reče, "pozdraviš od men' do onu", reče, "brljivu čorbadžiku Tašanu!" - završi Taska, dižući se da ide i obećavajući da će ona da prokljuvi već ko je proturio taj glas. A zatim zovnu još Zonu da se oprosti i s njom.
- Pa idi si u krevet, - savetuje je tetka Taska, koja je važila u toj kući kao lekar ili, još bolje, kao neka "Zlatna domaća knjiga"; jer kad ona nekoga oceni da je bolestan i propiše mu neki lek, taj mora leći u krevet i uzeti lekove, pa ma se osećao zdrav kao bik. - Legni si i pospij malko, a ja će ti veće pratim, jutre "zapisi" odi derviši iz Leskovačku tekiju, - oni pomagaju. Prilepi gi i obloži gi na šiju, pa će te mine i će ti prođe boles'... - veli joj ljubeći je u čelo i ispraćajući je.
- E, - zavrte tužno glavom Zona - moje si je bilo, teto! - reče bolno i ode spuštene glave polako, i kao senka tiho, u svoju sobu...

30 Re: Stevan Sremac-Zona Zamfirova taj Pon Jan 30, 2012 6:37 pm

Scarlet

avatar
Elite member
Elite member
Glava petnaesta

Ona je nastavak glave trinaeste. U njoj se pripoveda kako se za taj čudan i mnogima neobjašnjiv i zagonetan događaj zainteresovala i zauzela i sama mesna štampa, i kako je htela i pokušala da stvar načisto izvede. Drugim rečima, tu je izneta jedna jalova misija g. Ratomira, direktora novina.

Celoga toga dana - dok se još kod hadži-Zamfirovih nije ni slutilo šta se sve tamo po gradu priča - kružile su po čaršiji i po mnogim mahalama slične priče, najčudnovatije, i jedna se na drugu gomilala, jedna drugu potiskivala. A pričati sve to bilo bi i dugo i dosadno, a i izlišno. Dosta je samo spomenuti da ih je bilo svakojakih. Pričalo se kako je Zona oteta na česmi, kako je u kola bačena i u toj gužvi kako je troje kolima pregaženo. Drugi su, opet tvrdili da je svojevoljno pobegla, a to su potkrepili time što se nije otimala, i što su svojim rođenim očima videli na kolima ne samo nju nego i ponete stvari, kao: krevetske haljine, kolevku, koritance - i dubak!... Zatim, kako je odmah odvedena i ispitana u nekom selu kod popa Zipe (koji je već poznat kao čovek koji lako sudeluje u takvim avanturama, pa zato je jednako na epitimiji po manastirima, gde lepi balegom košnice ili trebi pasulj od mehuna). I što je dalje bilo od čaršije, tamo po mahalama i vinogradima, sve se čudnovatije i neverovatnije i opširnije sama stvar pripovedala. U Banji i na Mramoru pričalo se toga dana uveče da je bilo ne samo otmice nego čak i puškaranja; bilo je i mrtvih i ranjenih, a među poslednjima i sam stari, nesrećni otac lepe nevaljale "pobegulje" Zone, za kojega su, opet, postojale dve verzije: jedna, da je poginuo, a druga, da je samo ranjen; po jednima, lako ranjen, a po drugima, teško, - tek što je živ; bori se s dušom i prokleo je, vele, ćerku, koja mu je tako zagorčala njegove stare, poslednje dane...
U samoj čarsiji i po glavnijim cetralnim ulicama glasovi o tom događaju nisu, naravno, bili tako preterani, ali se ipak dosta štošta pričalo, tumačilo, i kitilo i dometalo, tako da se čovek, slušajući sve to, nije mogao snaći i razabrati. A sve je to bilo i došlo otuda što se htelo suditi i zaključci izvoditi iz Maninog ponašanja. - Manu toga dana nije držalo mesto. Nekoliko puta je posle podne dolazio u dućan, sedao i počeo da radi; nekoliko puta uzimao preko krila neku pušku (a svi su verovali da njome očekuje nekoga i pitali ga je li puška puna) i šarao joj srmom kundak, i nekoliko puta opet bataljivao rad, ustajao i odlazio. A čulo se i da je prošle večeri, po starom običaju, bio u amamu, održao, po običaju, poslednje "momačko ili bećarsko veče". Pa sve to, a i što je danas celoga dana u svečanom ruvu, - sve je to davalo povoda najčudnijim i najraznovrsnijim nagađanjima.
Interesovanje građanstva bilo je toliko jako, događaj sam po sebi tako interesantan i tajanstven, verzije tako mnoge, kontroverzije tako velike - da nije nikakvo čudo što se i sam gospodin Ratomir, direktor i glavni urednik lista "Slobodna reč", najpre zainteresovao i pribeležio sve što je čuo, a posle - ne mogući se ni sam snaći u tom haosu i lavirintu od naraznovrsnijih protivrečnosti - što se, velim, rešio da sam, gde treba, izvesti, a posle da po svetoj novinarskoj dužnosti - kao pravi služilac istine, pravde i poštenja - obavesti i svoju čitalačku publiku. Imao je već i gotov naslov koji je glasio: "Roditelji, pazite na svoju decu!" a i moto, koje je glasilo "Ćud je ženska smiješna rabota!" Znao je mnogo i nije znao ništa, - zato se krenuo Mani u dućan. Krenuo se k samom izvoru, tako reći, pozornici događaja, da svojim očima vidi, svojim ušima čuje i svojim perom da opiše. Bio je radostan unapred što će na licu mesta prvi on naići na obilan materijal, i pre od svoga protivnika, direktora lista "Vinik", doneti tu senzacionalnu vest. Tako će se restaurirati u očima publike i javnog mnjenja, koje ga je držalo za lenštinu od onog fatalnog slučaja kad mu je jednoga dana list zadocnio, izašao na pola tabaka, i u njegovom rođenom i vlastitom listu stojalo od reči do reči: "Umoljavaju se poštovani čitaoci za izvinjenje što je list zadocnio i što je izišao samo na pola tabaka. Krivica nije ni do redakcije i ekspedicije, ni do ajnlegerke, nego do urednika, jer je - pisalo je u listu - direktor i glavni naš urednik svu noć lumpovao, i sad, pijan kao zemlja, spava, i ne zna ništa ni za sebe, a kamoli za list".
Zato je pohitao radi materijala, a da će ga umeti obraditi, - to je već njegova briga, upravo, nije ga ni briga bilo za to, jer njegovo je pero i u Beogradu cenjeno bilo. Što on napiše, to je bilo napisano. A i to mu je ne jedan rekao da je njegovo pero, kojim on piše, prosto jedna žaoka umočena u žuč, a i on sam se često s uzdahom izražavao da "piše krvlju srca svojega i sokom živaca svojih". I to nije, da kažete, odskora - odvajkada je to. Još njegovi đački školski zadaci silno su se odvajali od ostalih zadataka drugova njegovih: bili su i duži i jedriji, puni smelih, originalnih i slobodoumnih misli, tako da je već i zbog toga nemoguć bio u školi. Doterao je do šestog razreda, i tu je zapeo jer je izgubio pravo na dalje školovanje. To ga je dovelo u sukob i u zavadu s državom i društvom. I on se, napojen tako iz pehara žuči (iz kojega svaki u životu mora makar malo da gucne), posveti teškom ali svetom žurnalističkom pozivu, - postade borac za istinu, pravdu i slobodu. I tako se ipak u nekom vidu obistiniše slutnje i želje kapetan-Mikajla, kuma, koji mu na krštenju dade ime Ratomir, da bude, to jest, junak i borac, kako mu samo ime kazuje. Nije mu se dalo da svrši akademiju, da mu mač bude oružje, ali, kao što vidite, postade borac ipak: mesto mača izabra pero, da ga ono hrani i brani, - pero, koje ni za koje novce ne prodaje!
I sad se, kao što već rekosmo, krenuo u nadi da će možda biti stofa čak i za jedan pikantan i senzacionalni podlistak. Rešio se da pohodi tri mesta: da intervjuiše Zamfirove, Manulaćeve i Manu. Samo na ta tri mesta. Naravno da i to nije bilo lako. Nije bilo bez nekih teškoća, naročito kod našega sveta, koji je, na žalost, izostao iza Švajcaraca i Amerikanaca (severnih, naravno), pa još nikako neće da uvidi i da prizna da je ipak javnost i žurnalistika i javna kritika jedini najbolji i najradikalniji lek svakom uopšte društvenom zlu i mani. I on je bio spreman na svaku eventualnost i neprijatnost, jer nije mu to prvina bila da tako negde pođe za podatke i fakta, a vrati se sa čvorugama po glavi i masnicama po leđima; ali se tešio da je takav žurnalistički hlebac, i da služioci istine u svemu redovno najgore prolaze.
Otišao je najpre Zamfirovima. Kad skočiše na nj sve tetke, ujne i strine, - sve Uranije i Kaliope, Taske i Tašane, sva ta ženskadija - pa zadžakaše na nj na sva tri jezika, srpskom, grčkom i ciganskom, g. Ratomir je, tako reći, pre izleteo odatle nego što je ušao... Ali ga to nije mnogo zaplašilo: tešio se što se samo na rečima svršilo a nije dobio, kao što je mogao, nijednu stolicu u glavu ili saksiju u leđa.
Odatle je g. Ratomir krenuo Manulaćevoj kući, jer je bilo jedno, dosta jako i prilično rasprostrto i podržavano mišljenje da je Manulać, i niko drugi, odveo devojku. Pričalo se da ga je u tom, se njegove, čak i devojačka majka, Tašana, pomagala, pošto Zamfir nije hteo ni da čuje za Manulaća, nazivajući ga s bagatelisanjem "zevzek-Ibraimom". Kad je došao, kazao je "Pomozi, bože!" jer je bio lepo dočekan, slatkim poslužen i kafa poručena, ali kad je otpočeo jednim podužim uvodom - koji ukućani ništa nisu razumeli - i prešao na stvar i razgovetnije rekao zašto je došao, tražeći čak i Zonu, da s njom progovori, ukućani se prosto zgranuše, pokazaše mu vrata, i tako ode i bez kafe, zadovoljan što nisu, kako su mu pripretili, pustili s lanca čuvenog njihovog zeljova.
Izlazeći, mislio je u sebi: Bože moj, mnogo li smo još iza srećnih, civilizovanih naroda! Mnogo li će još vode Nišavom proteći dokle naš svet ne oseti blagotvornu moć štampe, te osme svetske sile!... Ostade mu još Mane. On je čovek mlađi, svetski, suvremen, iako nosi fes i brabolos-pas, - pa valjda će od njega što saznati moći. Njega će bar moći onako lepo intervjuisati, mišljaše g. Ratomir. Srećom, zatekne u dućanu Manu. Odmah pređe na stvar. Postavljao mu je pitanja, ali se, na veliko iznenađenje svoje, ni ovde nije koristio. Mane nešto nije bio najbolje raspoložen, pa nije hteo ništa da odgovara ni odmah, a kad je još razabrao da g. Ratomir hoće da ga metne u novine, onda mu je isuviše razgovetno kazao šta ga čeka ako to učini, jer ga je samo zapitao kratko i hladno: zadržava li se on poduže uveče, zna li šta su to ćuteci, i nosi li fenjer kad se vraća kroz sokake i budžake kući. A kad ga je ovaj začuđeno zapitao našto sve to, i otkud sad taj razgovor, otkud fenjeri i sokaci, ćuteci i budžaci, Mane mu je odgovorio hladno i mračna lica:
- Za pisuvanje da batališ ti toj, tol'ko ti zborim! Zašto ja sam si esnaf-čovek, pros', i nesam pismen; nesam činovnik ni učovnjak, ni presednik, ni pa poslanik, ta da si ćutim kako porena riba brena, kad me ture u novine, ta kako kučku rezile!... A za ono pa što te pitujem, demek, za docna kući idenje... znaješ, ima tesni sokaci, budžaci, ćuteci, - a t'mnina je - pa može lasno bez fenjer da se sopleteš priko niki direci što su pokraj zid, ta da se strošiš!...

31 Re: Stevan Sremac-Zona Zamfirova taj Pon Jan 30, 2012 6:38 pm

Scarlet

avatar
Elite member
Elite member
Glava šesnaesta

U njoj je izneto šta je u hadži-Zamfirovoj kući porodični savet ili komarila, sastavljena iz tetaka, strina i ujni, rešila odnosno pronesenih glasova; kako, to jest, da se najzgodnije demantuju svi ti lažni glasovi koji su se pojavili ili će se pojaviti, i oni po čaršiju i oni po štampi, ako ih bude bilo.

Naravno da hadži Zamfir nije smeo ništa čuti od svega toga i stoga ga je sa zebnjom očekivala Tašana kad se vratio od gospodina načelnika, i krišom ga posmatrala neće li pročitati što na licu njegovom: zna li ili ne zna za sve te glasove od kojih je njoj bučala glava ne samo od tetka-Taskinih referata nego i od sviju drugih strina, ujni i tetaka koje se posle Taskine pohode izređaše i napuniše joj glavu, da već više ni jedna jota valjda ne bi mogla stati. Posmatrala ga je i dahnula je dušom jer joj se učinilo da joj domaćin još ništa ne zna. Bio je, istina, ljut, ali on je obično uvek ljut i kad ide na čifluk i kad se s čifluka vraća. (Za ovo drugo su mu komšijske žene verovale, ali za ono prvo nisu, nego su tvrdile da se stari lisac samo pretvara, samo da bi se pokazao pred Tašanom kako nerado ostavlja kuću. A tako isto mu nisu verovale ni za ono da će prodati čifluk.) Ta noć je, dakle, mirno prošla, ali je Tašanina radost ipak kratkog veka bila. Jer sutra na podne, kad je stari Zamfir došao iz čaršije, bio je ljut kao ris. Čuo je sve. Kako je grmio po kući, kako se sve razbežalo od praske i gneva njegova! Svi su povukli, a Tašana i Zona najviše. Da je to samo pust glas i lažna kleveta bila, nije Zamfir ni sumnjao; ali zašto i toliko da se pojavi, - to ga je besomučnim pravilo!... I Zamfir pokaza Zoni onu lipu pred kapijom u avliji. Samo dotle, reče joj, sme ići; ni na avlijska vrata ne sme više sama, bez nekog od starijih, izići! Svima je preseo ručak; Zamfir nije ni seo, a drugi niko nije onda ni smeo. Sve je vraćeno natrag u kujnu, nedirnuto, onako kao što je i doneseno. I pokućar Koce, šta će, nego zadrži na ručak i pudara Provira, da bude toga dana njegov gost. Priseli su za bogatu sofru, za one mnoge gospodske đakonije na onoj velikoj siniji, i kao davno što nisu, jeli su i slagali u se polako i natenane čitav podrug sahata. Nukali jedan drugog, prestajali, pa se opet naklapali, otirali svoje debele seljačke brke, pili i nazdravljali jedan drugom, baš kao da se ništa u toj kući nije ni desilo...


* * *

Tako se nije smelo više trpeti niti je moglo ostati, mišljaše Tašana. Glasovi su se bestraga raširili, zahvatali sve veće razmere i postajali sve verovatniji, - tako su je izveštavale silne rođake koje su joj neprestano dolazile i referisale, i odlazile, da se opet skorim s novim glasovima vrate. Toga drugoga dana uveče skupio se čitaocima poznati porodični savet da pretrese sve, da se posavetuje i da reši šta da radi. Prestale su da istražuju ko je proturio taj glas, a više ih je zanimalo otkuda toliki tako uporno tvrde da su sve to videli što se sad priča. Otkud gotove pripovetke kad ni trunke istine nema?! To im nikako nije išlo u glavu i bilo im je zagonetno. Eto, i sam Manča se odriče toga: kaže da je u to vreme igrao tombolu u Trgovačkoj kasini, i poziva se na svedoke koji su ga videli. I on sam kaže da je to laž i kleveta; ako je ko kriv, - kriv će biti Manulać: ako je gde odvedena, to je, veli, odvedena Manulaćevoj kući, pa i ako je laž, ali bar izgleda, veli, verovatnija, jer je i prilika da čorbadžijska ćerka beži u čorbadžijsku kuću. I tako se ponegde i tumačilo. Ali time je samo još veća zabuna načinjena i uneta u javno menje koje se time podelilo, pa jedni tvrdili da je Mane, a drugi da je Manulać odveo Zonu, a to nijedno ne valja! Stoga je porodični savet rešio, na predlog tetka-Taske, da će najbolje biti, i najlakše će se zapušiti usta laži i kleveti, ako se devojka provede, i svet je tako vidi u krugu njenih tolikih anđela hranitelja, među kojima, doista, ne može pokliznuti i vrdnuti sa staze vrlina ni sam crni đavo, a kamoli jedna čedna i bezazlena devojčica u pupoljku svoga mlađana žića!...
Ugovoriše da sutra pre podne cela rodbina ide u amam, gde i tako nisu odavno bili. I Zona će moći, jer joj je danas već mnogo lakše. Tu utvrdiše tačno i poimence kojim će je sve ulicama odvesti u amam, a kojim će je, drugim ulicama, vratiti iz amama. Tako će se, govorahu, jedared za svagda zapušiti usta svakoj laži i kleveti...
Tada se sve raziđoše zadovoljne, samo Zona ostade tužna i ne mogaše zadugo oka sklopiti. Oplakala je dan, lila suze, klela svet, ali i sebe, jer je u duši osećala da je sama dala povoda onim svojim držanjem i uvredljivim rečima kojima je uvredila jednu iskrenu i njoj tako predanu dušu čoveka koji joj sada opet u mašti iziđe pred njene umne oči i mio, divniji i miliji nego ikada dotle...


* * *

Što su rešile, to su učinile. Sutradan se iskupila sva mnogobrojna rodbina i krenula se, sa Zonom u sredini, u amam. Jednim su je ulicama odveli, a drugim su se ulicama posle svi vratili. Tako je svetu javljeno bilo da Zona nije nikud bila odvedena, nego da je kod roditelja, i tako da ništa od svega onoga što se kojegde priča nije bilo. Svet se okretao i blenuo za njima, izvirivao kroz prozore, istrčavao na avlijska vrata i radoznalo ih gledao, i kada su išli tamo i kad su se vraćali amo; kad su išli u amam, on se čudio, a kad su se vraćali iz amama, - on se smešio.
Sa ćepenka i levo i desno čaršijom ispružili majstori i trgovci šije, pa gledaju za njima.
- Mičo, mori, - zapišta svojim tankim glasom, udevajući konac u iglu, terzijica Vače Šatorče, i zapita svoga prvog komšiju, Miče Šebinče, kubedžiju, - ću te, ete, pitujem za ništo! - pa podiže glas da bi ga čula tetka Taska, koja je baš u taj par sa Zonom i ostalima prolazila tuda. - Ću te pitujem, ako, demek, znaš da mi kažeš ništo... Eli se, Mičo, devojke vode predi svadbu u amam, eli posle svadbu?...
- Pre svadbu, - odgovara Miče Šebinče - ja si tol'ko znam i pantim... U naš varoš, - taj si je adet...
- Pitujem, - veli Vače Šatorče - zašto, znaš... Eto, zab'ravija sam zar onaj stari adet, pa iskam da znam. Zašto sag iskočija niki nov adet, pa niki sad vode i posle...

32 Re: Stevan Sremac-Zona Zamfirova taj Pon Jan 30, 2012 6:38 pm

Scarlet

avatar
Elite member
Elite member
Glava sedamnaesta

Mišljenje nekog Milisava Jekonomije o toj, tako da kažem, "krađi i prekrađi" Zone, koje je, upravo, bilo mišljenje inteligentnijeg i slobodoumnijeg dela publike; ili kraće: kako je tetka-Taskin plan i račun s onom korporativnom šetnjom totalno propao.

Sutradan je tetka Taska htela da vidi efekat koji je proizvela ona jučerašnja šetnja kroz onoliki svet i ulice, i zato je i sama zaredila po mnogim kućama, navijala razgovor na onu stvar, ali se pokajala i ratosiljala jer je uvidela da je propala kao nikad dotle. Nije ništa pomoglo: glas koji je jedared pukao nije se mogao zadržati, i stvoren jedared sud i mišljenje nije se moglo potrti. Ostao je glas i nadalje i mišljenje ono staro, samo obogaćeno i nakićeno novim dosetkama i zajedanjima. Jer sa sviju strana je obasuše pitanjima, kojima se - posle onako eklatantnog dokaza da je sve laž i kleveta - ni najmanje nije nadala. Jedna je zapitala: "Kod koga gu nađoste: kod Manulaća, eli kod Manču?"; druga: "Kad gu vrnuste dom?"; treća: "U lojze li gu ufatiste?" a četvrta baš zagrdi pitanjem: "Eli gu sas džandari vrnuste? Što reče gospodin načelnik?" - i sve takva neka, luđe od luđega, pitanja, tako da je tetka Taska savila šipke i pobegla čak u lojze. Tako je pripalila kandilo, tamjanom okadila odaju, i klekla pred ikonu i na grčkom jeziku bacila anatemu na sve, a najviše na Mana, koji je, kako je ona uverenja bila, sve to ujdurisao!
Glas, jedared raširen, ostao je, i niko ga više nije mogao demantovati i povratiti natrag u usta klevetnicima. Zoni ostade ime "pobegulja" iako je vraćena; jer to što je vraćena nije još značilo da joj je povraćen i stari dobar glas njen. - Svi su tumačili da je to lako bilo: ništa lakše od toga. Upravo, drukčije nije moglo ni biti kad stari, bogati Zamfir i gospodin načelnik žive lepo.
A to je najlepše objasnio neki gospodin Milisav Jekonomija, koji se potpisivao "ovdešnji", a nazivali ga Jekonomijom jer to mu je bila nekako struka, najmilija tema za razgovor, o kojoj je najradije u kafani, za stolom, s razumevanjem razgovarao. Učio je nešto zemljodelsko-šumarske škole, ali, kako sam nije imao zemlje da je racionalno obrađuje, nije je hteo obrađivati ni kod velikih gazda da ne bi pripomogao još većem propadanju malih gazda i postajanju latifundija ili velikih gazdinstava ili veleposeda, koji će tada neminovno gutati one male posede. Zato, a i stoga što je mislio da narodu treba prvo izvojevati političke slobode, bacio se na pravnu struku. Advocirao je, slao dopise, postavljao po novinama pitanja ovome ili onome ministru pod potpisom "Nebojša"; išao u deputacije, bivao predstavnik liste, primao pred sudom na sebe da je on pisac oštrijih uvodnih članaka, i sve takve krupnije narodne brige i poslove otaljavao. Mrzio je nepravdu i nejednakost, i ekonomsku, i političku, i socijalnu, i smelo se izražavao u krugu svom, u kafanici "Kod prepečenice", gde je redovno sedeo i govorio o berićetu lanjskom i ovogodišnjem, o opštinskim koševima, o kiši i suši, i želeo seljaku kišu. I kada se spusti tako davno željena i očekivana kiša, on je onda zadovoljan i nudi duvanom one oko stola: - Pravi, boga ti ljubim! Nema što ti danas, kad ovako pljušti ovaj božji blagoslov, ne bi' dao - veli, pa priča raspoložen dalje. Da mu, veli, neko kaže: "Šta bi voleo, Milisave, duše ti, pravo kaži: il' da ti dam jedan milion, ili jednu dobru kišu za našeg seljaka?"... - "Časti mi moje, kune se Milisav (stara zemljodelsko-šumarska krv!), časti mi moje i ove mi pričesti, - to jest, kud ja odoh - ovo nije vino, - nego ove mi rakijice i ovoga blagoslova što pljušti, časti mi, ne bi' - veli Milisav - ni pogledao na milion, nego bi' rekao: Aman, brate šta će mi milion? Daj ti, brate slatki, meni kišice; pa kad ima naš 'ranitelj, naš gedžo, - imaću i ja. Daj jednu kišicu, daj božji blagoslov onom veselom gejaku..."
Eto, tako je objektivan, pravičan i nesebičan čovek bio taj Milisav Jekonomija, čije ćemo mišljenje izneti opširno i tačno, kao da je iz stenografskih beležaka vađeno. A koje mišljenje mislimo da neće biti na odmet kad od jedne takve osobe dolazi. I onda nije nikakvo čudo što je njegovo subjektivno mišljenje i osvojilo i brzo postalo objektivno i opšte mišljenje celoga grada...
- More, znao sam ja to - govorio je Milisav, opet u krugu svojih, u kafanici "Kod prepečenice" - da će to biti ono štono naši stari rekli: "Pojeo vuk magarca", čim se to tiče bogataške kuće. Jer evo, brate slatki, sasvim prosta stvar! Čobradži-Zamfir ima kuće, dućane, čifluke i vinograde, a gospodin načelnik, jopeta, nije s raskida za kakav dobar krkanluk pa još kad je i muftaluk, - pa se to nekako složi, ujduriše mu se to nekako... Vrana vrani oči ne vadi... Teško sirotinji! Lako je njemu, nego muka je nama - meni i tebi, i onome tamo bratu, - i pokaza na zajmodavca Ljubisava - muka je poštenim ljudima!...
- More, znam ja sve to, - nastavlja Milisav, držeći na donjoj usni cigaricu, a u isto vreme praveći novu - pa zato i lajem toliko. Zar je meni milo da se povlačim od sveta?!... Čudite se što čutim, što se tuđim, što se poneki put, pa boga mi, i našljemam ove rakijčine!... (Uostalom, znaće se i to u svoje vreme...) Od muke je sve to, brate... Ne mogu... ne mogu da gledam šta se ovo radi - pa to ti je! Eno, gledam samo... Uzmi samo po našim novinama!... Novine, novinari, bre brate, ako ko boga zna, ko jedni najčestitiji i jedni, zaista, najsvesniji sinovi ove zemlje, - pa, eno, i oni profanisani... Eno, uzmi po novinama! Sporečkaju se dvojica, dva siromaška, reći poguraju se malo, a po novinama sve raspričaju nadugačko i naširoko: "Juče su se sporečkala dvojica, i posle kraće amalske i alaske svađe i grdnje, i potukli i uznemirili čitav ovaj kraj, kao da smo u centralnoj Africi, a ne u civilizovanoj Jevropi... Šta će stranci reći na to? A naše budne policije niotkuda, da nas, vele, poštedi od svega toga!..." Eto, tako kažu kad je o sirotinji red. A kad se gospoda potuku s ambrelima da sve pršti, - a oni samo ukratno pišu: "Bili smo", vele, "očevici jedne neprijatne scene; žaliti je i želeti je da se takovo što više nigda ne ponovi"...
Ili, još bolje, uzmi ovo napriliku: žive nevenčano gospoda, i niko neće da kaže i nazove to pravim njegovim imenom. Ama, kresni mu, brate, reci: popu pop, bobu bob!... Nego umotavaju to, kriju u kučine, te: simpatišu jedno drugom, te brak na levu ruku, te morganatički, te divlji, te neki nedozvoljeni i nedopušteni odnosi - i sve tako nešto. A kad sirotinja, što ne može da se formalno uzme zbog troška, počne kao gospoda, - da vi'š kako onda nađu izraz i pogode pravo ime, onda prosto vele: spanđali se...Onda piše u novinama:
- "Taljigaš", reci Proka, "i vešerka Sosa žive naočigled sveta i policije nevenčano. Žive na sablazan svetu, a najviše na sablazan onim čestitim i mirnim susedima. Čudimo se", vele, "kako naša vredna policija, koja je tako revnosna i brza kad koga treba kazniti za nepočupanu zubaču pred kućom, i za đubre u kući, - kako je sada tako indiferentna i spora prema ovom, i to moralnom, đubretu!..." - More, - završi Milisav - mrzi me i da pričam, - samo se naljutim, pa onda ne valjam i nisam ceo dan ni za kakav posao...
Svi mu odobravaju, vele da je sve tako kao što on kaže, poručuju čokanjče lincure, a on opet nastavlja.
- Pa tako je s ovim sad. Ona je odbegla, ili oteta, - to ne menja mnogo stvar; glavno je da je to fakat, nepobitni fakat koji se više ničim ne može oboriti! E, ali je to čorbadžijska, bogataška ćerka, njen otac i načelnik ovako - i tu metnu jedan kažiprst kraj drugoga, da pokaže kako se Zamfir i načelnik slažu - i onda, to ne sme tako ostati! Ne sme niko preko javnih glasila ni reči zucnuti o tome, iako štampa postoji, iako smo se mi krvavili i po apsanama trunuli, i koske naše ostavljali - samo da je dobijemo. I što će nam onda sve to?!... I pošto je ona čorbadži-Zamfirova, - onda daj policiju i žandare, trči po kućama i vinogradima, vraćaj je kući, zamaži oči svetu da ne vidi bruku, i zapuši mu uši da ne čuje istinu!... Ama neće se ofajditi time! Ostade to - beše mu! Ni za milion miraza ne bi je ja - ja, ovako kako me sad vidiš, koji sem časti i inteligencije ništa pod ovim nebom nemam, - ja je, ev' vidiš, ne bi' uz'o, pa ni za sve one kuće, dućane, čifluke, vodenice i vinograde!... Časti mi moje, - ne bih! A 'nije malo kad se čovek u svoju čast zakune... Ona je, vidiš, sad u mojim očima, - završi Milisav podignutim glasom, lupajući na svaku reč šakom o sto da su se sve tresli i zvečali oni silni čokanjčići - ona je sad prosto kao jedna knjiga iz antikvarnice... Ama, vele, nova knjiga, neisečena, - jok, jok! Je li ona dospela u antikvarnicu, - ona je stara! Ona je sad, ista Zona, nikako drukše, nego kao jedna poništena taksena marka!...

33 Re: Stevan Sremac-Zona Zamfirova taj Pon Jan 30, 2012 6:38 pm

Scarlet

avatar
Elite member
Elite member
Glava osamnaesta

Na šta su se sve rešili čorbadži-Zamfirovi, samo da bi ućutkali glasove.

Kroz usta istoga toga Milisava govorio je veći deo građanstva, i to je ostalo, i takoreći stereotipisalo se. I samo utoliko ukoliko je kod nas "svako čudo za tri dana", samo utoliko se manje i ređe govorilo, - govorilo se i tumačilo samo onako kao u prvi mah.
Zamfirovi su se tešili da će to ipak proći, ali kad posle kratkog vremena postade i pesma, i kad je čuše, - svi su bili kao utučeni. A pesma je glasila:

Na portu seđaše to Zone Zamfirče.
Tud se špaciruje Manulać bankirče.
- "Zdravo-živo, Zone! Što ti rade doma?"
- "Zdravo su mi doma, serbez si živiju,
serbez k noći ležu, spiju, uranjuju
teke u sobu mi često nagviruju:
Doma li si, Zone? vazdan me pituju!..."

Više se nije moglo trpeti. Morao se tražiti neki način i lek zlu. Zato su odmah i našli da će biti najbolje da brzo svše stvar. Šta će biti jesenas, neka bude večeras. A valjda je i suđeno i pisano da to tako bude.
Zato se prve nedelje po podne krenu tetka Uranija (jer je od tetka-Taske, koja je inače svršavala takve stvari, oduzeto svako punomoćje, pošto je bila oglašena za baksuza) da ona pokuša da raskravi i oslobodi Manulaćeve starije i da im sama ponudi i opomene ih i da im mig za proševinu. Ako što misle, neka se - da im kaže - i požure, jer Zoni se javljaju mnoge prilike - traže je neki oficiri, tri frontovna i dva akademska, a oni opet nisu baš radi da im dete ide u gurbetluk, nego bi voleli da im je tu na očima, i radije bi je dali u kakvu čestitu ovdašnju trgovačku kuću - tako, otprilike, neka kaže.
Tetka Uranija ode, ali se ne vrati. Nema je ni u ponedeljak ni u utorak celoga dana. Kod Zamfirovih odmah osetiše da nije dobro kad ne sme da dođe, zato se u četvrtak krenu sama Tašana do Uranije da vidi šta je bilo. Zla slutnja se obistinila. Tetka Uranija joj je sve ispričala. Kad im je, veli, ona razgovetnije nagovestila zašto je došla, oni, Jordanovi, su se učtivo izvinjavali: da im dete nije još za ženidbu, da nije odslužilo vojsku, da će ga možda poslati gore u Grac na više trgovačke nauke (na što se tetka Uranija grohotom nasmejala i rekla: "Lelee, staro magare, ta mu se sag toprv setiste za samaricu!"), i sve su takve neke stvari navodili da je očevidno bilo da se na fini način izvlače i odbijaju. Jasno je bilo da neće, i da veruju čaršijskim glasovima, jer je Uranija odmah sutradan čula - dostavljeno joj je - da se Persa, Manulaćeva majka, jasno i razgovetno izrazila na jednom mestu kod žena da zato neće Zonu za sina što iz njihove porodice još dosada, hvala bogu, niko nije "skočidevojku" uzeo, pa neće ni Manulać, makar se nikada ne oženio, makar otišao u kaluđere, u Svetu Bogorodicu Gabrovačku. A sem toga - pričala je Uranija - i to je imalo nešto da znači, i nije tek onako što je Jordanovica neobično stala hvaliti Manu kujundžiju, baš sada (e, što to baš ona i baš njega da hvali?), kako je momak naočit, dobar, "krotak kako devojka", reče, kako je sem toga čula da su se nekad Mane i Zona pazili i sevdisali, i kako im je zar pisano da se i uzmu. A da to ne bi bio prvi slučaj niti kakvo čudo da se orode čorbadžijska i zanatlijska kuća, spomenula je neke davnašnje slučajeve koje je još kao dete slušala, gde se čorbadžijski sin oženio pudarskom ćerkom, i obratno, gde se poljak što je čuvao blizu groblja oženio nekom trgovačkom udovicom i ušao u punu kuću; a Mane je, veli, tek nešto više: rastapa zlato, okiva ikone, kuje minđuše i belenzuke, pa i ovo sad sa Zonom, završi Persa Jordanovica, može da ispadne po onom narodnom: "Zlatu će se kujundžija naći"...


* * *

Jasno je kao dan bilo da je Jordanovica ciljala na Manu, da je drugim rečima htela reći: Kako ste drobili, tako i kusajte. Ona sumnja na Mana. A Mane, opet, kako su čuli, ne da se ni opepeliti da je on štogod u to umešan. - Eno, onomad je istuk'o jednog što ga je zapitao šta je on sad: momak, udovac, ili šta li? Brani se da nije ni snevao ono što mu se prišiva: nit' je odveo, niti je pokušavao, niti pak izneo taj glas za devojku; ako je ko uradio, to nije niko drugi nego Manulać. Međutim, i oni koji su i mislili da je Manulaćevo maslo sve to, batalili su tu pomisao kad su ga videli i bolje zagledali, jer su našli da taj ne bi mogao povesti za sobom ni jednu junicu na ularu, a kamoli najlepšu devojku kao što je Zona!...
Mane, Mane je majstor za tako nešto. Čupkun-Mane, Ðorđijin sin, krijumčarska stara krv, - on je i niko drugi pustio taj prokleti glas, koji Zamfirovima ne da spavati. Da je staro tursko vreme, čorbadžijsko vreme, uzdisahu Zamfirovi, bilo bi lako: degeneci (a možda i surgun) mu ne bi falili, - ali je Srbija za fukaru slobodnija, pa muka!...
Zato nađu da će još najbolje biti ako pošlju na mesec dana Zonu u goste kojoj od sestara. A imala je tri zeta u okolini. Spreme je u P*, pa tamo neka posedi kod sestre, - može joj se kakva sreća javiti tamo. I tamo ima bogatih trgovačkih kuća, a lepoticama se baš ne može bogzna kako pohvaliti to mesto. A najposle, ako joj se baš i ne javi sreća, a ono je i to neka fajda što će se neko vreme ukloniti ispred očiju sveta: svet će je zaboraviti, pa će i glasa onoga tako polako nestati.
Tako i urade. Dođe zet Gope po Zonu i odvede je. Ali je nesreća bila to što je ona pesma o Zoni stigla pre nje u P*, i Zona je samo interesantna bila tamo, i ništa drugo. I mesto da ostane tamo tri-četiri meseca, ili dvared duže nego što su mislili, - vratila se odande posle šest nedelja, tužna i zlovoljna, tužeći se na dugo vreme provedeno tamo.
Posle dve-tri nedelje dođe po nju drugi zet, zet Toške, i odvede je sobom u L*, drugoj njenoj sestri. A bolje da nije ni dolazila, jer i ovde je ona prokleta pesma pre nje stigla, pa je bilo kao i u P*. I još gore od onoga. Tamo su je tek kalfe počele pevati, i to tek solo, - a ovde je već i šegrti pevahu, i to u horu: u duetu, tercetu, kvartetu, kvintetu i tako dalje. Pevali je i šegrti i tamburaši! - Tu se još manje skrasila nego u P*. Ovde ni tri nedelje nije ostala. Užasno joj teško, dugo i dosadno bilo, i ona se vratila zlovoljnija i tužnija nego ikada što je bila.
Trećem zetu u L* nisu je ni slali, jer su im odatle pisali da je ne dovode sad, bar još za neko vreme, dok se ućuti s nekom prokletom pesmom, koja se tamo sad najviše i najradije peva, a počinje sa: "Na portu seđaše". Zona je bila - što lepo rekao tada poštar i telegrafista Pajica, Edison nazvani - bila je sudbine jednog rđavo adresovanog pisma koje luta iz mesta u mesto, pa se, crno od silnih žigova, vraća pošiljaocu s onim hladnim, zvaničnim i nemilosrdnim natpisom: "Return! Adresat se ne nalazi u mestu!..."

34 Re: Stevan Sremac-Zona Zamfirova taj Pon Jan 30, 2012 6:38 pm

Scarlet

avatar
Elite member
Elite member
Glava devetnaesta

U noj su opisani očajni koraci učinjeni od strane Zamfirovih na sve strane, a najviše oko Mana, kome su u poslednje vreme akcije počele naglo skakati.

Prošla čitava godina od onog kobnog večera, a stvar još jednako stoji da ne može biti gore. Manje se, istina, govori, ali kad se već govori o tom, samo se onako govori kako se prvih dana govorilo. Govori se dvojako, i ovako obično, a i u stihovima. Na ono prvo mogli su nešto i odgovoriti, ali na ovo u pesmi ništa: morali su slušati i oćutati. A malo koje veče da im ne prođe pored kuće gomila kalfica, trgovčića ili pisara iz divizije i iz ranih vojnih slagališta, i ne zapevaju baš pred kućom.

Teško dolji kud se voda sliva
i devojci koja sama dođe!

I tako prošla čitava godina, - vek čitav za Zonu, na koju sva rodbina popreko gledaše - čak i oni dalji, koji davno već ni pristupa ne imađahu u hadži Zamfirovu kuću, - i oni je napadahu i odricahu se srodstva s njom. A tek kako je bilo Zoni i onima što dolažahu! Šta je saveta i karanja progutala za tu godinu, - to samo ona zna! Otac Zamfir je s njom vrlo malo govorio, a tetke i strine bolje i da nisu, jer čim zinu i otvore usta, one još samo pozleđuju rane svojim hukanjem i kukanjem: kako su i one devovale i ašikovale, ali toga čuda nije bilo; kako će ko nikoja ostati usedelica na sramotu Zamfirovih, iz čije su se kuće u srećno vreme već u petnaestoj godini udavale! Ili je krišom pogledaju, mere je očima od glave do pete, vrte glavom zabrinuto, sažaljevaju u sebi, šapćući: "Lelee", ili puštajući zvuke "ccc!", a to sve Zona, naravno, da i čuje i vidi, pa joj teško, i plače po vazdan...
Jedina majka Tašana što je bila nežnija prema njoj: tešila je da to nije ništa, ali je i ona krišom pogledala i tajom plakala. Užasno je provodila i dane i noći; danju crne misli, a noću strašni snovi nizahu sve crnje i crnje slike iz budućnosti Zonine.
Često noću misli Tašana, i dugo ne može oka da sklopi misleći o Zoni, pa valjda pod utiskom tih crnih misli i zaspi, pa često sneva nemile snove. Sneva Tašana, a ko njena Zona učena, nije više onako umiljata, ali je učena - vrlo učena, sve na svetu zna, nosi čak i naočare. Čudi se Tašana otkud sve to zna i gde je naučila Zona sve to?! Govori francuski, nemački, grčki zna. Ide po gospodskim kućama, kurdisuje klavire, svira iz neke velike knjige i pečali pare, i uči gospodsku decu da govore francuski i odasvud donosi silne pare i meće ih na gomilu. Ujutru ode, a uveče dođe. Nema više one raskošno bujne kose, onog dugog lepog kurjuka, - otrcao se i krzao jednako, dok nije došao tanak i kratak, malo duži od mačjeg repa, a posle nestade i njega. Odsekla ga Zona, ošišala se, a na tršavoj glavi joj muški šešir neki (pa došla ista poznata madmazelj d'Angulem, što uči decu francuski). Krsti se Tašana, briše suze i pita je: "Što se napraji, dete, rezil? Što iskube, mori, kurjuci? Koj će te takvu, bez kurjuci uzne?!" - A Zona joj odgovara: "Mori, glaj si posla, nane, - ja li ću se zar udam?! Ba! Meni mi stiga i ovako!" - "Lele", plače Tašana, "istin' li zar iskaš devojka da ostaneš!?" - "Ama, pa može da se i udam", odgovara Zona, "teke neje zort! Ima vreme, nane! Zašto si ja pečalim i zbiram onol'ke pare? Za miraz, nane! Pa može i da se udam za nikoga... da se udam za onoga ćeleš-efendiju Isidora, agent što je osiguravajućega društva... a može lasno da si ostanem i devojka... A, jedna li ću sam ja takva!?"...
Nikad tužnija i utučenija nije Tašana bila nego posle toga sna. Celoga dana joj nije izbijala iz glave slika madmazelj d'Angulem, poznate u mestu učiteljice (sa osobitom metodom za lako i perfektno učenje francuskog jezika), koja se sa Lafontenovim Basnama često viđala po glavnim ulicama. Sutradan je pozvala Uraniju i Kaliopu, rešena da učini još jedared, poslednji put, korake u obe kuće - u Maninu i Manulaćevu. Zamilila ih da odu - Uranija do Manine, a Kaliopa do Manulaćeve kuće, i da ih zapitaju i zatraže da otvoreno kažu šta misle s devojkom - pa kud puklo da puklo! Ove odoše i vratiše se s neveselim glasima, jer Uraniji rekoše da sumnjaju u Manulaćeve, a Kaliopi opet odgovoriše da sumnjaju u Manine...


* * *

Sve ovo rađeno je, ako ne baš s odobrenjem, a ono sa, znanjem hadži Zamfirovim. Ah, da je ono staro tursko vreme, uzdisaše stari Zamfir, kad je on posle paše i vladike bio prva sila, - sve bi to drukčije bilo. Ali ovako nije ostalo hadži-Zamfiru ništa nego da duva na nos, pa da sam potrudi svoje čudo i gospodstvo i da sam traži leka tome zlu i nevolji. Dok je malodušna ženskadija očajavala misleći da je sve propalo, on je, kao čovek, bio jači i staloženiji, i, kao iskusniji, držao je da još nije sve propalo. A nadao se uspehu jer je spremio teren. O Mani se lepo izražavao. U jednom društvu hvalio je Manu kao jednog dobrog zanatliju i pričao im kako je lepo živeo s ocem njegovim, pokojnim Ðorđijem, kako su jedan drugom u pomoći bili - on Ðorđiji kad je zbog nekog krijumčarenja mogao da povuče, a Ðorđija opet njega odbranio od nekih pijanih askera. Tako je govorio već od dužeg vremena i pustio da se to čuje i dalje, da dopre do Mana. Pa ne samo da se zadržao na hvali rečima nego je i delom dokazao da ga ceni: poručio je preko svoga čoveka jednu Bogorodičinu ikonu da je Mane okuje u srebro, - i poručio i bogato mu isplatio.
I kad je tačno izvešten bio da je Mane sve to čuo, i kad mu se Mane počeo već i javljati, - krene se jednoga dana sam glavom čorbadži-Zamfir, ne kazujući, naravno, nikome ništa. Ali to što je obukao pantalone gugutkine boje i poneo skupoceni štap od abonosa davalo mu je svečan izgled, i ukućani su odnekud slutili da se domaćin krenuo na vrlo važan posao.
Tako je hadži Zamfir pošao čaršijom, idući polako i dostojanstveno, birajući, kao golub, gde će da stane. Hod mu je bio kao hod čoveka koji se krenuo da se onako malo prošeta jednog lepog septembarskog dana, da se nagleda lepote i šarenila na pijaci, gde seljanke prodaju grožđe i breskve. Uz put se zadržavao malo kraj grupa seljančica, zaustavljao ih i pitao ih kako su zadovoljne s berićetom i kad će biti berba u njihovom selu.
- Iz koje si selo, dete? - zastade Zamfir i zapita jednu seljančicu.
- Iz Vrtište.
- Tatko - koj ti beše?
- Stojanča... Topal-Stojanča...
- Stojanča... Stojanča? - priseća se hadži-Zamfir, pa ne može nikako da se seti. - A, majka... kako ti se zvaše?
- Bela! - odgovori devojče.
- Bela? Ne li Bela Stojančina? Pa ti li si gu kerka? - reče začuđeno, i maši se za grozd i pipnu zrno-dva. - Bre, bre! Zar tol'ku golemu kerku ima Bela?! Znav'am Belu Stojančinu... Poznavam ti majku! - veli Zamfir i gleda lice devojčetovo, - valjda u pameti sravnjuje crte kćerina lica sa majčinim. - Poznavam gu, poznavam! ponavlja Zamfir. - I Topal-Stojanču, tatka ti, poznavam ubavo! Krotka žena, ubava domakica beše! E li jošte onakva dobra tkalja kako u onoj vreme što beše?... Beše dobra tkalja - i ti si takva da bidneš, kako, kako, ete, majka ti! - reče i tiho uzdahnu pri pomisli da će sve biti što je bilo, samo on neće više biti, onaj negdašnji!... - He, 'aj idi si, - veli joj - pa se pozdravi na majku... Rekni gu: pozdravija, ti se hadži Zamfir... Poznavam gu, kako da gu ne poznavam!... Beše dobra argatka... rabotila mi je u lojze... Beše vatra za rabotu... vredna... radi i sve poje. Volešem gu kad potrči! Pa da gu pozdraviš, dete! Rekni: čorbadži-Zamfir... što imaše lojze u Ćurline...
Tako je još neke zaustavio i pitao za berićet, pa utom stiže i do Manina dućana. Mane mu se javi, a on ga otpozdravi onako u hodu. Prođe dućan za nekoliko koraka, a posle zastade, kao da se setio nečega, i vrati se i uđe u dućan na veliko zaprepašćenje Manino, koji skide brzo fes i skoči sa sedišta, ali ga Zamfir povrati, uzev sam stolicu.
- Ostani si, ostani!... Sedi si!... Ti si raboti, a ja će si sednem malko.
Mane pokri glavu, - zbunio se, iskašljuje se i maša za tabakeru.
- Pa, Mančo, kako si?... Kako pazar, ališ-veriš kako? - zapita ga Zamfir posle kratke pauze, praveći i sam cigaru.
- The, sprama godine! - veli Manča raspremajući ispred sebe onako u čudu i zabuni jednako.
- Sag vidi čudo? - otpoče hadži Zamfir. - Ima si čovek sijasvet deca, pa sve zdrava i cvrsta i ubava, a jedno... ono najmalecno što je, ono žuto, slabo i nikakvo, - i tatko ga pa pobolje voli odi sva druga deca! E, zašto je toj sag tako u svet - koj će da zna!... E, toj ti je sag alis i sas men'... A sag će ubavo i vidiš i razbereš zašto ti, demek, toj tol'ko dugo zborim! Imam si dom teste mušljike, i sve pobolje i poskupe, a na ovuja mi keif da pijem tutun, a one si sede dom, pa ako su poubave i pobolje odi ovuja! Ti si esnaf-čovek, majstor na mušljike... razbiraš se u tej stvari... E, kaži mi, zašto je toj?
- He, - snebiva se Mane, a utanjio glasom još više. - Ima si čovek keif i na ništo što je pološe... naučija se...
- Ha! - odobrava Zamfir. - Aškoljs'n za taj reč!... Ovuja mušljiku imam si... znaš od koje vreme gu imam? More, i ne pantim veće!... Od tatka mi ostade, a on gu dobija u damno vreme odi vladiku Melentija, onoga što ga u grčku bunu obesi pšeška vera tuj na nišavsku ćupriju... Pa zar za toj mi može da je keif da čurim na njuma. Ako gu neki put zab'ravim dom, a men' mi se ne čuri, keif nemam!... A imam si dom teste, bre, em poveće i poubave i poskupe. Da gu izgubim, batalija bi' i duvan i čurenje!...
- Tabijat ti takav, hadžijo!
- ... Pa ete mi se - nastavlja hadži-Amfir razgledajući cigarluk o kome je reč - ništo sag batisala: spade gu prsten, i srma se pokidala, pa i ne prilega veće na mušljiku. "Prati gu - zbori mi gospodin načelnik - po Mamut-agu (on si ide sag u Tursko, a skoro će se vrne odande), pa da gu, reče, odnese u Prizren, eli u Peć; tam' su, reče, majstori za takve rabote!" - More što će mi i Peć i Prizren i Stambol, - ovde si je Stambol i sve, zborim mu pa ja. Imamo si mi ovden, vikam ja, gospodin načelniče, kujundžiju, ama antiku kujundžiju! Pobolji što će mi, i kude da ga tražimo... što ni treba drugi, vikam ja, pri, ete, našoga Manču? Naše si je dete... Sam ću gu - ako se, kad minem kroz čaršiju, setim - sam ću gu, vikam, odnesem do njeg'... Ako gu on ne bude ekimin i doktur i ne opraji gu, oću si batalim i duvan, zašto cigara-pušenje bez ovuj mušljiku ne biva!... Lezet, taj slas' nema!...
- Fala, fala, čorbadžijo, za taj čes' i reči tija! - veli snebivljivo Mane.
- ... Ta već nedelja dana kako gu nosim, pa sve si zab'ravim... Ta i sag, vide li kako pokraj tvoj dućan prominu' - ća pa da zab'ravim, ama se seti' i vrnu' da teb' da mi, ete, kurdišeš mušljiku... - završi hadži Zamfir i pruži mu cigarluk. - A ja će pratim za njuma - dodade - kad bude gotova...
Mane razgleda muštiklu. Kaže mu da se i lako i brzo može popraviti, za četvrt sahata, i pita ga gde će biti, da je pošlje za njim.
- Što da mi pratiš?! Kad vikaš da je za čerek sata gotova, pa ja će si tuj pričeknem, a sud i gospodin prisednik mi neće pobegne... Pošeja sam u sud... - veli Zamfir praveći cigaru i mećući je u jednu mustiklu. Povuče nekoliko dimova, pa baci cigaru i vrati muštiklu u futrolu. - Ete, toj si je, alis što ti otoičke reče: "Ima si čovek keif i na ništo pološe... naučija se!" Vide li? Ne čudi mi se. Keif si nemam na drugu... Isti taj duvan, ama, neje ta ista mušljika! Tri-četiri dima, pa gu frlji'!...
Mani milo što mu čorbadži-Zamfir navodi njegove reči. Zadubio se u opravku muštikle. Sam radi, jer je maločas poslao sve mlađe iz dućana i ostao sam.
Tišina. Zamfir razgleda po dućanu i izjavljuje od vremena na vreme svoje i čuđenje i zadovoljstvo, a Mane se udubio u posao, pa radi, ali se kradom ispod očiju počešće pogledaju, zavaravaju jedan drugoga, dok im se jednom pogledi ne susretoše.
- Ahaha! - zeva Zamfir i zevajući pita: - Kol'ko si platija, Mane, za ovuj Verthajmovu, ete, kasu?
- Za koju? - pita Mane. - Za onuj pogolemu, eli za oveja male?
- Bre! Tri li imaš? - zapita začuđeno Zamfir, i sad tek spazi i onu veliku iza leđa.
- Za golemu, dvokrilnu, šest stotina, a za malu, za svaku po dvesta pedeset.
- Aferim, - hvali ga Zamfir - kada doživesmo i toj da naše dete ima si tri kase.
Mane mu kaže da su mu obe potrebne zbog dragocenosti kojih ima mnogo, pa ne može da ih svako veče odnosi i ujutru opet donosi u zelenim kesama, kao nekad što su stare kujundžije radile.
- Eh, - veli mu Zamfir - kude su bili oni stari sprama teb?! Onoj beoše prstendžije i dugmedžije, a ti si zlatar, juvelir jedan može da se vikaš! - laska mu Zamfir.
Dugo se još razgovarahu o momcima i čiracima i o pazaru, kad uđoše dve seljančice u dućan da kupe grivnu - jedna starija, a druga mlađa.
- Šta iskate? - pita ih Mane.
- Ja neću da pazarim, sal prajim društvo... iz jedno smo selo, i komšije... Ona iska da kupi ništo... sag prvi put kupuje, pa se sramuje... - reče starija i pokaza ma mlađu, koja je stisla pare u šaku, pa se zablenula u Mana i zastala odmah na ulazu u dućan.
- Što iskaš, što ti treba?
- Iskam, trebe mi srma-mustaći... Lele, - trže se mala - posmešila sam se! - zamuca zastiđeno devojče i pokri šakama pocrvenele obraze. - Trebe mi, ete-te, iskam srma-belenzuci...
- E, toj može - umeša se stari Zamfir, koji se slatko nasmejao. - Toj može, toj ima. Belenzuci se prodavaju, a mustaći se sal davaju, a ne prodavaju - i stade očinski milo gledati obe mušterije. Zausti da ih pita iz koga su sela i čije su, ali se uzdrža, valjda zato što je u Maninom dućanu. Devojke pazariše, pa i odoše.
Ostadoše opet sami.
Opet mala počivka.
- Bre! - poče hadži Zamfir - iskvari se mnogo svet! Batisaše se i selskije!... Ni ima veće stid, ni čes' ni pa sramuvanje ono starovremsko!...
- Pa, posmesilo se dete...
- "Dete", - a vide li kako ume da zbori i što iska da pazari? Poznavaš li gu?
- Ne poznavam gu, hadžijo...
- Eh, kujundžija pa da ne poznava selski devojčiki! - dira ga Zamfir. - Neje ništo lošo... Teke... zborim si... za teb neće da valja!... Zašto ti si jošte adžamija, prajiš si keif s usta, a drugi sluša, pa misli, istina je... Slušaju čiraci, pa neje red za esnaf-čoveka. Iskačaju loši reči!... Ne činiš ništo lošo, ama - neje red!... A da si imaš domakicu, e, toj veće na drugo prilega! Toj si je red, ama i tagaj to ne biva pred čiraci!... A ti što radiš sag?... Harčiš takoj i gubiš si mlados' tvoj ubav... Vreme prominjuje... Treba veće da se ženiš... Majka ti ne može sag lasno hizmet da ti čini... Na majku treba da misliš, dete!
- Pa će se ženim...
- E, što čekaš?... Iskaš pare, miraz?!...
- Jok, čorbadžijo, devojku si iskam!... "Miraz"... nišlijski miraz! Što će mi davaju u miraz! Jednu kesu leblebije...
- Što kesu leblebije? Ama ima poneki pa će i pare da dava! Pitujem te, ete, sal toj: tražija li si?
- Nesam tražija, teke...
- U koga si tražija, da ti ne dava? Imaše li ga u naš varoš tak'v čovek?...
- Kako da ti reknem, hadžijo?... Iskoči loš reč za men': ta lovdžija sam, meraklija sam, džimpir, kockarin... - iskoči' nikakav čovek, hadžijo, u čaršiju pomeđu trgovci i esnaf-čoveci!... Ta kako sag da tražim kad ubavo si znam da mi neće dadnu devojku?
- Ta što nesi tražija nikog potakvog čoveka, od red čoveka... tatko ti imaše prijatelji sijasvet, a ti si žmiješ neženet i gubiš si mlados' sa selski zveri... I ja ti se s tatka živuvašem alis kako s brata... Eli si došeja pri men' i pitaja men' da ti, demek, navodadžišem za niku trgovačku kerku?... Nesi!...
- Nesam... - odgovara Mane i pruži Zamfiru muštiklu, koju je opravio.
- Ja si sina nemam, Mane. Tatko te Ðorđija men' u amanet ostavi. Toj si ne znaje niki - znaje bog i crna u Gorici zemja što ti tatka pokriva. Po sag da me ne zoveš čorbadžijo i hadžijo, veće tatko da me zoveš... Tatko sam ti, zašto si mi amanet... Ako iskaš da se ženiš, men' mi sal kaži... Razbra li? - završi stari Zamfir i oprosti se s Manom, koji ga, silno tronut, pri polasku poljubi u ruku...


* * *

Vrativši se kući, stari Zamfir je poverio domaćici razgovor s Manom i nije krio da se nada da ga je Mane razumeo, i da će koliko sutra ili prekosutra stvar svršena biti. A da je majka ćerki poverila, to nije, mislim, nužno ni kazivati.
I svi se nadali i svakoga dana očekivali da se pojavi ko od Maninih. Ali su se prevarili svi. Prođe nedelja dana, a od Mane ni traga ni glasa. Čak mu je po pouzdanom čoveku poručeno da Zamfir daje uza Zonu pet stotina dukata miraza na dan prstena. Mane je bio srećan i zadovoljan posle one scene sa starim Zamfirom; razumeo ga je dobro, pa ipak nije ni koraka prišao na susret željama hadži Zamfirovim. Znao je on dobro staroga gospodara; znao je da je u kući svemoćan, da što on kaže, to je kazano, a što zapovedi, da će biti i poslušano. Pa ipak nije hteo ništa silom da dobije. A posle, njega i nije vređalo to kako su o njemu mislili i cenili ga stariji njeni, nego ga je bolelo ono što je ona o njemu mislila i rekla, i iza njegovih leđa, i njemu u oči. I što bi ona sad učinila, kao poslušna kći, od straha očeva, zastrašena i prisiljena, - to mu nije trebalo. Zato je Mane ostao i dalje hladan i povučen i ostavio ih bez odgovora.
Ovo je silno dejstvovalo na sve u hadži Zamfirovoj kući, a na Zonu najviše. Bila je kao ubijena: tužna po vazdan, sumorna i lepa kao jesen koja nastajaše. Kao požutelo lišće što se kidalo i opadalo, tako i nade njene kidahu se i opadahu jedna po jedna. Obuze je i pritište teško i gorko kajanje. Rastužilo je ovo tiho jesenje vreme... Ah, kako je mogla biti srećna! razmišljaše sećajući se njega i reči njegovih, a sedeći usamljena, zasipana jesenjim lišćem, na doksatu, i kidajući mitrovske, zimnje ruže, zapeva tiho pesmu:

U bašču mi zumbul rast'o, -
ja ga ne gledah;
na zumbul mi bulbul poj'o, -
ja ga ne slušah!...

35 Re: Stevan Sremac-Zona Zamfirova taj Pon Jan 30, 2012 6:38 pm

Scarlet

avatar
Elite member
Elite member
Glava dvadeseta

U njoj se pripoveda kako se dogodilo, ama sasvim od reči do reči, po onoj bačvanskoj pesmi, koja glasi: "Ja sam curu molio i lepo govorio, a sada je došlo vreme - cura moli mene!"

Jevda je bila žena još mlada i lepa, ali staroga kova, "starovremska", kako bi tamo rekli, ozbiljna i dostojanstvena. Sin njen, Mane, jako ju je poštovao i bio prema njoj neobično nežan i poslušan. Ali baš zato joj se nije mnogo poveravao nikada. Pa tako i sada. Ono što je znala tetka Doka, nije znala majka Jevda, jer Mane nije hteo, a drugi joj nije smeo kazati to. Jevda je čula, istina, da se nešto priča o Zoni, o nekom bekstvu, o nekoj otmici, ali Manino ime nije čula tom prilikom, a celoj stvari nije poklanjala nikakve vere. Ona je znala da je Zona dobro dete, i sve ovo je smatrala i prezirala kao gadne spletke besposlenog sveta - spletke koje je na jedno uho primila, na drugo pustila, čula, pa i zaboravila.
Zato se silno iznenadila kad joj na Krstovdan priđe glavom sama Zona i poče o tom istom da joj se jada. Jevda izišla malo iz crkve i sela u trem koji je oko crkve, a Zona je vrebala i uvrebala. Iskrala se od svojih, samo da se sastane s njom. Priđe joj i poljubi je u ruku, pa je odazva na stranu, u baštu crkvenu, tamo pod osmanluke. I tu joj se izjada. Iznese sve šta je i kako je bilo. Plačnim glasom pričaše joj Zona da je ona, istina, kriva, jer ga je volela i htela za njega, pa tetke pokvariše, ali da ipak nije zaslužila da tako prođe, i da je Mane još krivlji, jer je on izneo na glas - on i niko drugi, on, koji joj je pretio i pretnju svoju i ispunio. Upropastio je, i ona sada ostade na podsmeh kao nijedna njezina druga, završi Zona i briznu silno u plač.
Jevda je neko vreme iskreno branila svoga sina, verujući i sama iskreno da nije do njega krivica, ali kada Zona spomenu Dokino ime, - da je i ona tu umešana bila - Jevdi je onda sve jasno bilo, sve je verovala da je sušta istina. I ona obeća Zoni da će učiniti sve kod sina i da se nada da će je Mane poslušati i da ona neće dugo plakati...
Idući kući, Jevda je razmišljala o tome. Bila je tužna i zamišljena. Plač unesrećenog devojčeta zvonio joj je jednako u ušima kao zvono koje oglašava mrtvaca, a reči poslednje Zonine, koje joj je rekla praštajući se i ljubeći je u ruku: "Strinke Jevdo, eli ćeš mi ti sag ovej jeseni da bidneš majčica, - eli će mi to na prolet bidne Gorica i zelena travica!" - reči te nikako joj ne izbijahu iz glave. I sada joj je sve jasno bilo. Verovala je da je sve tako kako joj je nesrećna devojka rekla; verovala kao da je sama svojim očima gledala i svojim ušima slušala. Sad joj je jasno bilo i ono raspoloženje Manino, a setila se i pokojnog Ðorđije, oca Manina, da je i onaj uvek gotov bio na takve stvar, - a Mane je isti otac...
Silno je optuživala sina, ali samo zato što je bio Krstovdan uzdržala se i nije mu toga dana ništa spomenula. Ali sutradan napade ga svom žestinom jedne uvređene čestite majke. Mane se trudio da se brani i odbrani.
Jevda tada planu:
- Ti dušu nemaš, boga se ne bojiš... Devojačku sreću da ubiješ!...
- Ama, nesam, nane... - brani se Mane.
- Jesi, jesi, nesrećo, poznavam ja Ðorđijinu krv!... Ðorđijo, Ðorđijo!
- Nesam, nane, - brani se i kune Mane - živa mi... ete-te...
- Dede, dede, mori... Zakuni se! Što poče, pa zastade... Što se ne zakuneš?!... Zakuni se de ako smeš i možeš!...
- Ama de, nesam, nane... ete... lovačke mi sreće, nesam.
- Jesi, jesi, Mane. Znam te ja tebe ubavo!... Jesi!... Ti da se oženiš, a ona da te kune! Toj da si dočekam, crna majka!
- Ja se neću ženim, nane.
- Mančo! - reče Jevda podignutim glasom. - Uzni se, dete, u pamet! Bog dužan nikom ne ostanjuje!... Skudena i oklevetana devojka kada prokune, teško će ti bidne, sine! Do boga se, mori, čuje njojna kletva!...
- Ama, nesam, nane!
- Jesi! Za sve si sal ti kabaet! Ama si inaet i inćar, kako i tatko ti što beše. - Pripreti mu i samim vladikom. - Mori, pri deda-vladiku ću iskočim na daviju. Kako ti to misliš?! Zar da skudiš devojku, pa da si kapče nakriviš?! Crkvu pobolje da si batisaja i oganj u nju frljija i zapalija gu nego što si skudija devojku...
Mane ućuta i ne htede više da se brani, a nije mu lako bilo ni da sluša karanje, zato se diže i ode od kuće. Oseća se da nije ni za kakav posao, - zato uze pušku i ode u polje da se razonodi malo.


* * *

Išao je tako celo posle podne. Dan bio lep, topal i vedar septembarski dan, sumoran ipak malo zbog one tišine koja je obična već ranih jesenjih dana kada nas većina ptica selica ostavlja. Mane je obišao svoje vinograde, svraćao i posedeo još u nekima, a kad sunce već na smiraju svom beše, vrati se i Mane ne uloviv ništa. Od samih misli i osećanja nije lovio ništa; jer, kako je u mislima zanet bio, mogli su mu zečevi preko puške preskakati, a on ih ne bi opazio a kamoli gađao!
Već je pao mrak kad je stigao i prolazio kraj poslednjih vinograda što su najbliži varoši. Iz misli ga trže ženski glas. "Bata-Mane, ti li si?" Mane se zaustavi, a iz žbunja mu se približavaše jedna ženska prilika, i kad mu priđe bliže, opet ga oslovi:
- Poznavaš li me, mori?
- Koj si ti? - zagleda je Mane.
- De, nesam kumita!... Što, jošte li me zar ne poznaješ? - smeje se ženica. - Ja sam si Vaska... Vaska Gmitraćeva, zar me ne poznavaš... što sam bila u hadžijske izmećarka, a donosila ti aberi od Zonu...
- A, ti li si, Vaske, devojke?...
- Ba, nesam više devojka, - veli zadovoljno i ponosito - veće šes' nedelje kako sam udadena...
- Bre! A za koga se udade?... Koj ti beše čovek?...
- Za Gmitra grnčara... Imamo si tuj lojzence, pa iskamo prekojutre gorjze-branje da prajimo... Ete mi ga tuj i covek mi... On me i pusti sag pri teb'... Ja te vido' kako prođe, pa te čekam odamno... Imam jedan aber za teb' i pozdravlje...
Mane se tiho iskašlja, pa se krene i pođe polako, a za njim pođe i Vaska, mlada ženica, koja se silno prolepšala otkako se udala. Srećna i vesela u svom novom životu, želela je sreću celom svetu, zato je rado pristala da bude posrednica između dvoje nesrećnih. Opazila je Manu kad je prošao u lov, otrčala Zoni i kazala joj sve, vratila se odande i vrebala i uvrebala sada Manu pri povratku kući. - Posle kraće počivke, razmišljajući kako da otpočne, progovori ženica:
- Mori, zašto me ne pituješ, bata-Mane, od koga si je, ete, aber i pozdravlje?
- Pa toj si je tvoje znanje.
- Pa pituj me, de!
- Pa od koga?
- Pozdravila ti se Zone...
Mane ćuti i ništa ne odgovara.
- Ču li, mori, pratila me Zone da te mahsuz nađem i da ti reknem da gu mnogo milo za teb'... Bez teb', reče, život si nema...
- Kol'ko će put pa tija isti reči da mi kažeš i zboriš?...
- Što, ne veruješ, bata-Mane?
- Da se nesi posmešila, nevesto?... Znaš: Manulać i Manča slično mu dolazi, - ta može da si zab'ravila za koga ti rekoše...
- Ama, de! - smeje se ženica. - Mori, kakav Manulać?! Ešek... pule čorbadžijsko!
- Ja se veće jedanput prevari'... Drugi put neće me lasno prevarite!
- Jok, jok, sag je drugo! Prizortilo je... Eve, pratila ti ovoj cveće! Sama ga je trgala u bašču, za teb' ga trgala! Poljubila ga kad mi predade za teb', - poceluj ga i ti sag! Reče mi jošte da ti reknem: da pročetiš iz njeg'... "Kako je, reče, ovoj cveće bledo i vene, takoj, reče, bledi i vene i njojno lice od karasevdah"... - reče ženica i predade mu kitu belih hrizantema. - Jošte te je pozdravila da gu prošćavaš, zašto je prolet damno minulo, jesen došla, - zmiske ruže su cveće!... Nesu ruže od prolet, ama neje, reče, veće ni ona što je bila! Bilo cveće - bilo i Zone!... - završi dršćućim i zagušenim glasom mlada ženica i obrisa krišom suze, pa mu pruži kitu zimskih bledih ruža.
- Eh, - uzdahnu Mane bolno i dodade jetko, primajući i mirišući ruže. - Dobro si je što si "kuče u čašire" nosi i pojas, ta imam kude da ga zadenem, ete, ovoj prateno cveće...
- De, pa i ti! Kakav si! - ljutnu se Vaska, jer je razumela prebacivanje. - Da zab'raviš ti onoj što je bilo. Sag da gu vidiš, bata-Mane, kakva stade: nikakva se napraji!... I ti pantiš oneja reči!... Čorbadžijsko dete, pusto, ludo; raslo u svaki dovlet; zar znalo ono što je muka i nevolja?... Ama, sag, sag da gu vidiš i čuješ što si tvori i zbori!... Slušaj što ti zborim... Nesam jošte svršila rabotu... Ima, jošte kodža mi ti mnogo da ti reknem... Pozdravila ti se Zone i rekla da ti reknem: Ako ti je jošte krivo na njojni stareji, - lasno za toj... Ima si ona čare i za toj! Svet si zbori da je pobegulja, pa kad takoj vika, zbori, kada ništo neje bilo, a ono dođi k noći i ukradni gu... će te čeka, pa, vika, ako se zove "pobegulja", - berem da znaje zašto se tako zove. Ete, toj ti se pozdravila! Vodi gu, reče, - u Šam će ide s teb'!
- Ama, kako da se ženim, da si 'ranim i ženu, kad sam, ete, lovdžija, fukara? Kad ulovim, će večeramo; kad ne ulovim ništo, bez večeru će legnemo. Za men' je sirota, sproti men'... More, kude se je ženila fukara iz čorbadžijsku kuću?!
- Eh, de pa i ti! - smeje se Vaska
- Boga mi ti kazujem!
- Vika: ti gu sve to napraji; ti si zavrzaja, ti sag pa i odvrzuj!...
- More, kakoj će mu pa sag toj bidne? Čaršija zbori da gu je Manulać ugrabija, - pa sag, biva li ja da gu ukradnem?... Kujundžija sam, ama... "noseno zlato"... biva li?...
- Mori, ćuti si, nesrećo kujundžijska! - prekida ga ženica i pljesnu po ramenu. - Kako pa to zboriš!... Zašto, inćariš, inćaru nijedan!... Sve si ti toj napravija! - reče smejući se - pa sag "Manulać", vikaš! Ih, majka mu ostarela!... Mori, znavamo si mi žene ubavo što je i koj je Manulać, a koj pa Manasija kujundžija, i što si može kad 'oće... Ih, što si ti, bata-Mane, pa nesreća nika!
- Ama, ti me pa l'žeš, Vaske!
- Ne l'žem te, bata-Mane, dve mi oči!... Živ mi Gmitrać, - a Niš da mi davaš, - ne davam ga!... Da gu vidiš, tvoje Zone, pa da gu ne poznaš! Nikakva se naprajila! Eve, da vidiš, koliko gu milo za teb' - tag će gu zar veruješ. "Odnesi mu i ovoj - reče mi Zone - i pituj ga: eli je bilo jošte u svet da je devojka na momka ovoj pratila?! - reče i predade mu zavijenu svilenu maramu.
- Što je ovoj?! - kliknu Mane začuđeno kad razvi maramu. - Šeftelija?!...
- Šeftelija! - prošapta ženica i ustuknu poplašeno dva-tri koraka ustranu.
- Šeftelija?!... - prošapta Mane i zaljulja se od neočekivane sreće.
- Ee! - tvrdi Vaska.
- I... Zone ti, ete, dade ovuj šefteliju? Za men' ti dade?!...
- Zone...
- L'žeš me, mori!
- Ne l'žem te, - kune se ženica - dve mi oči, ne l'žem te... Ovakva da se naprajim - ako te l'žem! - reče i savi kažiprst kao kuku.
- I Zone pratila? - pita je ponovo Mane.
Zone, a koj će drugi da prati? - odgovara Vaska. - Ako imaš boga i dušu, a ti si, belkim, pročeti, pa ćeš vidiš ubavo kol'ko je bolna od karasevdah... "Ja si učini' toj, zbori si Zone, a on sag neka si čini što si hoće i miluje!... Ako mi, reče, ne dođe sag u jesen u kuću, - na prolet će mi dođe tam' pod Goricu!..."
- Ama! - viknu radosno Mane, i u onom oduševljenju ispali pušku, iako su bili već na samom ulazu u varoš gde ih je Gmitrać čekao, pa zavali ruke iza potiljka i pođe silno kao orao kad hoće da poleti.
- E, što da reknem? - zapita Vaska i potrča za njim.
- Rekni gu: Pozdravija vi se Mane da ga čekate, rekni, u prvu nedelju.

36 Re: Stevan Sremac-Zona Zamfirova taj Pon Jan 30, 2012 6:39 pm

Scarlet

avatar
Elite member
Elite member
Glava dvadeset prva

U njoj je opisano poslednje momačko veselje Manino.

Mane je otišao zadovoljan kući. Poljubio majku u ruku, kazao da pristaje, a sve ostalo, reče, njena je briga! Sutra će, reče, od Zamfirovih doći k njoj Kaliopa, pa neka njih dve udese tako da ispadne svima po volji i po hataru. Jevda je sva srećna bila kad je čula to, i nije se ljutila kad joj je Mane kazao da ide da se nađe i malo provede s društvom.
Te je večeri Mane otišao i prodžumbusio sa svojim društvom. Nikom nije kazao zašto i krošto, - samo je Mitku, onom Petrakijevom, sve poverio, ispričao mu što je bilo, zašto je večeras veseo, i pobratimio se ponovo s njim.


* * *

U Kaloferlijskom hanu džumbus i veselje... To se Mane sa drugovima veseli... Čuju se ćemaneta, pište zurle, zveckaju čampare, a goč potresa temelje staroga hana i sasipa prašinu i crvotočinu sa plafona na vesele goste... To se Mane sa drugovima veseli... Čuje se svirka nadaleko! Čuje je i Zone kroz onu meku i tihu septembarsku jesenju noć, a već pre toga stigao joj je pozdrav i vest da se to u njeno zdravlje vesele... I dosad od derta nije spavala, a danas zadugo nije sklopila oka od silne radosti i zadovoljstva.
A Mane sedi sa kardašima i veseli se. I niko, sem Mitanče Petrakijevog, ne zna zašto se Mane veseli, zašto je veseo, zašto časti sve i zašto nemilice baca bakšiš, i ne da nikome da plaća!...
Prema njemu sede čengije; odmaraju se od malopređašnjeg burnog i besomučnoga igranja. Sve lepša od lepše, a među njima najlepša mala Ajša, najmlađi i najomiljeniji čoček, koja boluje od sevdaha. Zato se i odvojila i povukla u ćošak, i odande jednako gleda netremice u Manu i čeka kad će poručiti onu njegovu (ili bolje reći, njihovu) pesmu "Kad ja imam", pesmu koju je dilber-Dudija donela amo čak iz Mostara, a čučuk-Ajša je najradije i najlepše pevala, jer se cela pesma na nju odnosila, i Mane dosad uvek na nju mislio i gledao kad se ta pesma pevala. I kad god su otpevali tu pesmu, dobijala je čučuk-Ajša lepa bakšiša i još lepših reči i pogleda od Mane i svega društva Maninog. Ali večeras Mane nije poručivao ništa. Zato Ajša dade znak Dudiji da zapeva tu pesmu. Dudija zapeva, a ostale čengije prihvatiše; zapevaše i Ðulsefa i Ajša, prateći pesmu udaranjem u dahireta. Zapevaše onako malo orijentalski - tiho i sanjivo, malo kroz nos zapevaše:

Kad ja imam rujno vino, -
zašt' ga ne pijem? Aj-haj-haj!
Kad ja imam čarne oči, -
ej, zašt' ih ne gledam?!...

Čučuk-Ajša ga pogleda sanjivo svojim strašnim, velikim, bademastim očima, ali Mane i ne primeti to. Iskapi čašu vina, ali je ne pogleda kako je dosad uvek činio. Misli njegove ne behu tu, ali ipak tu blizu, nekoliko kuća odatle, kod Zamfirovih. Zamišljao je sada Zonu, razdragao se; zato sam produži dalje pesmu, koju opet svi svirkom i pevanjem prihvatiše.
Peva Mane:

Kad ja imam belo lice, -
zašt' ga ne ljubim? Aj-haj-haj!
Kad ja imam ruse kose, -
ej, zašt' ih ne mrsim?!...

Uzalud je Ajša koketovala! Na druge oči, druge kose i na drugo lice mislio je sada Mane...
Ni sada ne pogleda Mane Ajšu, ni njeno belo lice, ni njene duge kose, koje beše prebacila i ukrstila preko grudi, pokrivenih tankom providnom košuljom od burundžuk-svile. On beše razvio onu svilenu maramu i gledaše u nju. I tek kad mu priđe Ajša s dahiretom, trže se iz sanjarija, zagrabi šaku stoparaca i baci joj na dahire.
- Pogle ga! Sal tol'ko... - reče jetko i zlovoljno Ajša.
- Malo li je? - zapita je Mane. - Zar tol'ke pare?
- Neje za pare reč! - veli Ajša stojeći i očekujući još, kao i dosad što je uz bakšiš dobijala. - Što mi je za pare! Ovoj si ja delim sas društvo, ali ono što je salte moje!...
- Evo ti ovoj! - reče Mane. - Zima ide, - sas zimske ruže da se zakitiš! - reče i dade joj onu kitu hrizantema. - Toj ti je poslednje od men', Ajšo, za igre što mi igraše, za pesne što mi poješe... za spominjuvanje...
- Ee, - uzdahnu tiho Ajša, - vido' veće ja...
- E, tol'ko - reče Mane i odmahnu rukom.
- Bilo, Mane!...
- Bilo, Ajšo!...
Ajša samo prevuče rukom preko čela i ostavi ga, dade dahire Dudiji, neka ona kupi bakšiš, a ona se povuče, ućuta, i gledaše kroz prozor u mrak, u noć...
Veselje se produžilo ipak, iako je Ajša tužna bila. Još se pevalo, sviralo i besno i strašno čočeški igralo, i Mane sedeo, u dahireta bogato spuštao, ali nijednu - ni Ajšu, ni Ðulsefu, ni Dudiju Bošnjakušu - nije ni pogledao, niti je čuo nežne reči kardaša Dudiji i Ðulsefi. Sedeo je, pio, i budan sanjao, i tek ga iz sanjarija tih trže glas spolja, jer baš pored prozora ču se: "Vrije, vrijeeee! Parigušica!"
Svi se trgoše, pogledaše na prozor. Kroz zavese se belelo, zora se prokradala u odaju koju beše od tavana do poda pritisnuo dim kao oblak gust.
Digoše se da idu.
Probudiše staru Avu, koja je pre četrdeset i više godina bila na glasu čoček, a sada je kao neki anđeo hranitelj i kaznačej u ovoj družini mladih čengija: nosi fenjer i kišobrane i živi u uspomenama.
Pustiše čengije da izmaknu, a posle se i sami raziđoše...

37 Re: Stevan Sremac-Zona Zamfirova taj Pon Jan 30, 2012 6:39 pm

Scarlet

avatar
Elite member
Elite member
Glava dvadeset druga i poslednja

Ona je sasvim obična, kao što su obično sve poslednje glave u pripovetkama i romanima.

Posle ovoga stvar se brzo razvijala i kraju privodila, - brze nego što je i sama Zona želela i očekivala.
Svršila se i proševina i prsten. Mane je iznenadio Zamfira, ali i Zamfir Mana. Bilo je govora i o mirazu. Hadži Zamfir spomenu pet stotina dukata, ali ih Mane ne primi, nego odgovori da će on za toliko dati nakita svojoj nevesti. Ushićen time, stari Zamfir pokloni im jednu od svojih kuća, najlepšu posle one u kojoj je stanovao.
Žurno se sprema u obema kućama. Prije Tašana i Jevda pohode se uzajamno češće i razgovaraju se i savetuju šta će i kako će uraditi da sve to ispadne što bolje. One same sve to svršavaju - nikoga ne pitaju; Taska i Doka, te dve tetke, vešto su i fino udaljene da ne bi škodile stvari koja se tako lepo i glatko svršava. Čak je u uslove ušlo da se ni na dan svadbe ne nađu one dve zajedno.
Dođe red i na biranje i traženje časnika. Za sve se složiše, samo za devera nikako, jer to je pravo bilo pravo mladenaca.
- Da reknes: dragička! Našeja sam pobratima! - veli Mane Zoni, koja ga je ispratila do avlijskih vrata.
- A koj si je? - zapita Zona radosno.
- E, ela sama da ga pogodiš...
- Kakav je? Je li je tanak, visok; ima li mustaći? - pita Zona. - Neću ga, ako nema mustaći...
- Pa... će da ima...
- A šta je? Od kakav si je red? E li činovnik, oficer?...
- Neje!
- Esnaf-čovek?
- Neje.
- Trgovac?
- Neje ni toj...
- Ama, de!... Zbori si, živa ti ja, što je!
- Saraf i banker...
- E, saraf! Kako može saraf dever da bidne?! Neću sarafina!
- Ama de, nije Čifut... naša si je vera!... Em, mlad, ubav, bogat... sarafče i banćerče... u naš varoš nem' ga, ete, jošte jedan potakav!... Pratija sam čoveka da ga pituje...
Zona izdiže obrve i slegnu ramenima kao da hoće da kaže da se ne može setiti.
- Što, jošte ne može da se setiš?!
- Jok...
- Ama će bidne dever! Ama antika dever... poubav odi gardijskog poručnika, ete...
- Ama, zbori, de...
- Manulać... - veli Mane.
- Ba, neću si! - prekide ga ljutito Zona i zalupi avlijska vrata za sobom, ostaviv Mana napolju.
Mane je bez ičijeg pitanja, onako po svojoj pameti, učinio taj korak. Pozvao je Manulaća on lično da bude dever uz devojku, dodav: neka se pokori sudbini, onome što je pisano i suđeno, kao što bi se, reče, i on - Mane - pokorio i pristao da bude Manulaću dever, da je njega - Manulaća, to jest - Zona begenisala i da je suđeno i pisano bilo. A kad se Manulać otimao i spomenuo da sada nisu pređašnje godine, da je "oskudacija", da su im silne nepokupljene pare u narodu rasturene i izložene propasti, Mane mu je rekao: ako je samo to, da je za to najlakše! Obećao je da će mu on kupiti lakovane deverske cipele i novu zlatnu minđušu u uvo (Manulać je bio prvenac), i još svrh toga da će mu celoga svoga veka kupovati za njegov račun ovčije i jareće kože i, kao pobratimu svom, naravno, bez i jedne pare čara davati.
Zbog toga se, eto, sukobiše i posvadiše Zona i Mane. I to traje već nekoliko dana. Zona neće nikako ni da čuje za Manulaća, a Mane opet kaže: il' njega il' nikoga. Čorbadžijski je sin, stara kuća, pa će mu, veli, to činiti čest! A sem toga, to mu je i dužnost, pričaše joj Mane, jer su se on i Manulać pobratimili i zarekli: ko se prvi oženi, da mu onaj drugi bude dever. Dakle, mora!... Ali Zona neće; veli da Manulać nema ni formu za devera! - A kako je imao forme za mladoženju?! dira je Mane i dovodi je do plača. I Mane gleda kako je lepa i kad plače, i milo mu da je gleda kad plače. Kaže joj da ga je u snu video kao njenog mladoženju, pa bi sad rad bio i na javi videti ga i kao devera!...
I da se samo Mane pitao i od njega samo da je završilo, možda bi tako i bilo. Ali, srećom po Zonu, stiže i Zamfirovima i Mani pozdrav od Manulaćevih. Manulać se izvinjava da ne može, jer baš tih dana ga trgovački poslovi odazivaju na duži put u Leskovac i okolinu - da kupi propalu veresiju, od koje, ako što para skupi, da posle kupuje kudelju i kuskune...
Tada se jedva jednom razvedri i sinu lice Zonino.
Za drugog kandidata za devera lako se pogodiše. To je bio Mitanča, čorbadži-Petrakijev sin, i čitateljima već dobro poznat iz ranijih glava. Na to rado pristaše svi - i mladenci, i roditelji njihovi. Mitanče već može; iz čorbadžijske je kuće, mlad je, lep je, ima nausnice, drug je Manin, - dakle, niko bolji od njega da bude Mani dever. A sem toga, tako će se uzeti da je ostao momak i da onog braka sa Švabicom Herminom kao da nije ni bilo. Tako treba i ocu Petrakiju predstaviti i protumačiti. I stari Zamfir uze na sebe tu dužnost, obeća se da će uložiti sav svoj autoritet i uticaj na jogunastog Petrakija, i da će izmiriti oca sa sinom - sa sinom koji se kaje, koji se popravio, i koji je opet primljen u red čorbadžijski, jer ga, eto, i sam stari i ponositi Zamfir prima u svoj rod!
I uspeo je čorbadži-Zamfir kod čorbadži-Petrakija! Jer nije prošlo mnogo, a trećega dana od izmirenja rano ujutru čitaše iznenađene čaršilije novu firmu nad vratima Petrakijeva dućana, koja je glasila: "Trgovina Petrakija N* i Sina".


* * *

Licem na Svetu Petku bila je svadba. Bio je lep, vedar dan - kao i lica srećnih mladenaca. Sve se sleglo u svatove, i radovalo se što se tako lepo, i baš onako kao što je trebalo, svršilo. Tetka Taska je toga dana bila sve i sva u Zamfirovoj, a tetka Doka u Maninoj kući. Duboko u noć još se talasalo kolo i igre, a "Jelke tamničarke" igralo se nekoliko puta do "Šaren-ora".
- Ama sag pravo da mi kažeš što ću te, ete, pitujem, - zapita trećega dana Zamfir zeta Manu - ama ti gi napraji sav onaj džumbus?! Ete, živ ti ja, toj pravo da mi kažeš!
- Hehe! - snebiva se Mane. - Nesam, nesam, lovačke mi sreće, nesam! Kud pa smem ja toj da naprajim?! - kune se Mane. - Teke sutradan, pred ručak, i ja si sam ču' u čaršiju, ama vikam "sokak-laf" si je... Što si neće zaludnjaći da zbore?
- He! - vrti glavom stari Zamfir i ne veruje mu. - Tatko koj ti beše?... Ðorđija! A iverka pada li daleko od kladu?...
A Mane mu se kune u pušku, koja ga nikad nije slagala, pa tako neće ni on sad njega slagati. Zaklinje mu se naposletku čak i u svetog Evstatija, patrona lovačkog!
Ali mu Zamfir ne veruje. Vrti glavom, ali mu ipak milo kad ih pogleda - gleda ih dugo i veli i priznaje u sebi: da drugog zeta po svom ćefu, i taku sliku i priliku kao što su Zona i Mane mučno da bi mogao naći i sastaviti...
Milo mu sve to, milo mu što je dahnuo dušom, što se kurtalisao jedne teške brige i glavobolje, samo mu nije milo što se mladenci mnogo snebivaju i stide i kriju od sveta. Zato se valjda hadži-Zamfir, odmah posle nekoliko dana, i setio svoga čifluka i jesenjih radova koji mu imperativno nalažu i zahtevaju da se ovih dana neizostavno tamo pojavi i probavi. I on nađe da će biti najbolje da se ukloni malo od kuće. Pa tako je i uradio. Kazao je domaćima da ide; ide, veli, jedno, da se posle silnih briga odmori i razonodi na nedelju-dve dana tamo na čifluku, a drugo - vreme je da se, veli, i ta deca malo oslobode i iziđu među svet, jer eno blagočestivi tutori i odbornici opštine turekovačke već treći dan kako se vuku sve sredinom sokaka (već im se i šegrti smeju gledajući ih kako spadoše s nogu!) tražeći Manu kujundžiju da mu isplate i dignu poručena kandila, kadionicu i petohljebnicu, pa nikako da ga nađu: nema ga, kao da je u zemlju propao...

Sponsored content


Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh  Poruka [Strana 2 od 2]

Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu