Sreda, 4. jun, 10.00, Policijska uprava, Hamburg
Fabel glasno pročita poruku, a onda spusti list hartije na sto i ode do prozora. Soba za brifing nalazila se na trećem spratu upravne zgrade policije. Tamo dole saobraćaj je pulsirao u skladu s promenama na semaforima; ritam hamburškog života ulivao je poverenje.
– I ovaj mejl je bio adresovan na vas lično? – upita Van Hajden.
– Da, isto kao prošli put. – Fabel je pijuckao čaj. Leđa okrenutih ostalima gledao je kroz kišu, preko gradskog parka Vinterhuder, ka mestu gde je gradski centar štrčao u čeličnosivo nebo.
– Zar nema načina da mu se uđe u trag? – upita Van Hajden.
– Nažalost nema, her načelniče, odgovori mu sada Marija Kle. – Naš prijatelj se, izgleda, poprilično razume u sofisticiranu informacionu tehnologiju. Jedini način da ga lociramo jeste da ga uhvatimo baš u vreme kada je na mreži. Čak i tada ne bi bilo sigurno.
– Je li ovo videla tehnička sekcija?
– Da, gospodine, reče Marija Kle. Fabel se još nije okrenuo i bio je sav usredsređen na puls saobraćaja dole, na ulici. – Angažovali smo i nezavisnog stručnjaka da pogleda mejl. Jednostavno, ne može mu se ući u trag.
– Savršeno – reče Fabel. – Anonimno pismo ili beleška daju nam fizički dokaz; možemo da tražimo DNK, da analiziramo rukopis, da utvrdimo odakle potiču hartija i mastilo... ali mejl je prisutan samo u elektronskom obliku. Za forenzičare ne postoji.
– Ali ja sam mislio da je nemoguće poslati anonimni mejl – reče Van Hajden. – Sigurno imamo neku IP adresu."
Fabela za trenutak zapanji Van Hajdenovo poznavanje tehnologije prenosa informacija. – Tako je. Imali smo dve poruke poslate elektronskom poštom, svaku sa zasebnim internet provajderom i identitetom. Pratili smo ih obe i otkrili da je naš čovek provalio u navodno neprobojno osiguranu mrežu, gde je otvorio lažne naloge. Zatim je poslao mejlove preko tih naloga.
Fabel se okrete od prozora. Šestoro ljudi je bilo za stolom od trešnjevog drveta. Sa jedne strane zajedno su sedela četiri glavna člana Fabelovog tima iz Odeljenja za ubistva – Verner Majer, Marija Kle, Ana Volf i Paul Lindeman. S druge strane sedela je jedna privlačna tridesetpetogodišnja brineta, kriminalistički psiholog, doktor Suzana Ekhart. U vrhu stola bio je Horst van Hajden, rukovodilac i načelnik Kriminalističke policije Hamburga: Fabelov šef. Van Hajden ustade sa stolice. Bio je slika i prilika policajca, kao da mu je to genetski određeno; čak i sada, u svetlosivom odelu marke Hugo Bos, uspevao je da ostavi utisak da je u uniformi. Prešao je nekoliko koraka do zida sobe za brifing, gde su se na fotografijama u boji velikog formata videla raskomadana tela dve mlade žene. Krv na sve strane. Bele kosti svetlucale su između krvi i mesa. Različite žene, različite okolnosti, ali u središtu slika užas je bio konstanta: pluća su im bila iščupana i izbačena iz tela. Van Hajdenove oči prelazile su preko ovih strahota, a lice mu je pri tom bilo bezosećajno.
– Verujem da znate ko me čeka... ko nas čeka gore, Fabele.
– Da, načelniče, znam.
– I znate da će me on izložiti paklenim mukama da stanem na put... ovome.
– Vrlo sam svestan političkog pritiska na vas, gospodine. Međutim, moja glavna briga je da sprečim da još neka sirota žena postane žrtva ove zveri.
Sitne plave Van Hajdenove oči hladno zasvetlucaše. – Moji prioriteti su tačno tamo gde treba, gospodine glavni kriminalistički komesaru. – On ponovo pogleda slike. – Imam ćerku približno istih godina kao druga žrtva... – Opet se okrenuo ka Fabelu. – Ali ne čeznem za tim da mi gradonačelnik Hamburga duva za vrat.
– Kao što sam rekao, gospodine, svi mi pokušavamo da ulovimo to dubre što pre možemo.
– Još nešto. Sve ovo o 'razvijanju orlovskih krila' i 'našoj svetoj zemlji'... baš mi se ne sviđa. Zvuči politički. Orao – je li to nemački orao?
– Moguće je – reče Fabel gledajući Suzanu Ekhart.
– Moguće je... – potvrdi ona. U izgovoru je imala trag južnjačkog akcenta: Minhen, pomisli Fabel. – Ali orao je moćna psihološka slika u svim kulturama, ikona sile i grabljivosti. Možda mu je orao metafora: posmatra, kruži nebom nevidljiv za svoj plen, a onda se nečujno obrušava da ubije. Znatno je verovatnije da ga motiviše neki duboko sublimirani i apstraktni seksualni nagon nego ekstremistička politička ideologija. Ovaj čovek nije fanatik: on je psihopata. Ima razlike... mada moram da priznam da me uznemiravaju religiozni ton mejla – nagoveštaj svetog rata – i ritualizovani metod smrti.
– Tražimo li nekog ludog neonacistu ili ne?, oglasi se Van Hajden agresivno i oštro.
– Sumnjam. Najozbiljnije sumnjam. Žrtve nisu nenemačkog etničkog porekla, nisu tipične mete neonacističkih napada. Ali ne mogu to da isključim kao mogućnost. Pre bih rekla da je to neki lični krstaški pohod... – Suzana Ekhart je imala izraz osobe koja pokušava da se seti gde je ostavila ključeve kola.
– Šta je, frau doktor? – upita Fabel.
Doktorka Ekhart se nasmeja snebivljivo, gotovo kao da se izvinjava. – Ništa... ili bar ništa što bi podnelo profesionalno, pa ni objektivno preispitivanje...
– Ipak nas upoznajte s tim, molim – reče Van Hajden.
– Dakle, reč je o tome da je ovaj mejl udžbenički primer socijalno disfunkcionalnog psihopate. Hoću da kažem, sve je tu: osećanja društvene neprilagodenosti i izolacije, pervertirana krstaška etika, identifikovanje s plemenitim simbolom grabljivosti...
Fabel oseti jezu od koje mu se nakostrešiše dlake na vratu. Još nešto što je bilo suviše tačno.
– Ne razumem... – Van Hajden je očigledno propustio podtekst. – Vi kažete da je mejl autentičan. Da ga je pisao naš ubica.
– Ne... ovaj, da... – Ekhartova se ponovo nasmeja i pokaza savršene zube koji su blistali kao porcelan. – Zaista ne znam šta govorim. Samo to da bih ja uključila sve te elemente da sam sela da pišem poruku od nekog serijskog ubice.
– Vi kažete da je u pitanju falsifikat? Ili kažete da je poruka autentična? – U Van Hajdenov glas vrati se oštrina. – Zbunjujete me...
– Verovatno je autentična. Dva ubistva, dva primljena mejla. Tajming je suviše tačan da bismo nagađali da iza ovoga stoji neki varalica ili bolesnik koji priznaje sve zločine. Ja to samo ističem. Ne... primećujem. – Oči su joj lutale po sobi tražeći podršku. Našla ju je: Fabel je zamišljeno klimnuo glavom.
Van Hajden diže ruke od nje. – Ova poslednja... nepromišljenost
– Imamo li još nešto da dodamo, Fabele?
– Baš to me muči, reče Fabel. – Brojne anomalije. Štaviše, mnoge podatke o žrtvi jednostavno ne znamo.
– Recimo, njen identitet... – reče Van Hajden. Fabel nije mogao da odredi je li sarkastičan ili nije.
– Pokušavamo to da ustanovimo.
Van Hajden prelista izveštaj. – Šta je s ovim bivšim pripadnikom Mobilne operativne grupe s kojim je bila u vezi? Ne sviđa mi se priča o nekadašnjem hamburškom policajcu koji je prešao u podvodače. Mediji će biti na s.edmom nebu.
– Nažalost, morali smo da ga pustimo, reče Fabel. – Ali nećemo ga ispuštati iz vida. Biće pod prismotrom dvadeset četiri sata Inevno. Siguran sam da nam uskraćuje informacije, ali ništa ne ložemo da dokažemo.
– Jeste li videli njegov dosije službovanja?
– Upravo su mi ga dostavili, reče Fabel, sede i nasloni se na sto. Pomalo je preterivao praveći se da je opušten. Znao je da odstupanje od propisne forme uzrujava Van Hajdena i uživao je da ga razdražuje. – Nisam imao mnogo vremena da ga proučim, ali izgleda da je Klugman bio zvezda među regrutima i da je mnogo obećavao dok nije optužen za posedovanje narkotika. Pre nego što je stupio u hamburšku policiju, služio je kao Fallschirmjager...
– Padobranac?
– Da. Savršena sprema za Mobilnu operativnu grupu. – Fabel se kratko nasmeja. – Obuka da ne razmišljate drukčije nego vatrenim oružjem.
Van Hajden se naroguši. – MEK obavlja dragocene zadatke. I oni su policajci baš kao i mi. Kakvi su bili Klugmanovi podaci o službovanju u vojsci?
– Koliko sam mogao da vidim, bio je uzoran gotovo u svemu...
– Dobar čovek koji se pokvario...
– Ili visokoprofesionalna bitanga koja je promenila stranu... zavisi kako gledate na to, gospodine.
Ovog puta Van Hajden nije progutao Fabelov mamac. – Mislite da on prikriva informacije?
– Ni za trenutak mu nisam poverovao da ne zna puno ime žrtve. Ali alibi mu je čvrst. Čekamo potvrdu o tačnom vremenu smrti, ali gotovo je sigurno da to neće kačiti Klugmana.
– Zašto onda treba da bude pod prismotrom? Možda je bolje da se naše ljudstvo i sredstva angažuju negde drugde?
Fabel je mogao da oseti poglede pune neverice koje su razmenili članovi njegovog tima. – Zato što imam jedno bezimeno telo pronađeno pod krajnje čudnim okolnostima, gospodine.A instinkt mi govori da je Klugman naš najbolji trag za utvrdivanje njenog identiteta. Kao što rekoh, on nešto krije. Još ne znamo, ali to nešto može da bude identitet ubice... moguće je da je taj 'Svenov sin' jedan od devojčinih klijenata.
Fabel ulovi pogled doktorke Ekhart, ali se ne obazre na to: ona je znala da on pušta dimnu zavesu. Bila je to očigledno smicalica da Van Hajdena skine s grbače. I uspela je.
– U redu – reče Van Hajden. – Ali više me zanima ko je ubica nego ko je žrtva. Šta preduzimamo osim ovoga?
– Još proveravamo biografiju one druge žrtve. – Marija Kle izvuče neke zabeleške iz jedne fascikle. – Koliko možemo da ocenimo, ne postoji nikakva veza između njih. Jedna prostitutka i jedna ugledna gradska advokatica. Kao da ih bira nasumice.
– Vama se možda čini da je izbor nasumičan – reče doktorka Ekhart, – ali ubica među njima nalazi vezu koju mi ne vidimo. Setite se da imamo posla sa ozbiljno poremećenom ličnošću: njegova logika nije ista kao naša. To može da bude sličnost u visini, način hoda, oblik nosa... ubica vidi neki zajednički faktor, ma koliko da je apstraktan... u stvari, možda to vidi samo ubica.
Nastade pauza pre nego što se Verner umešao: – A to znači?
– To znači da žrtva može da bude bilo koja žena u Hamburgu, bez obzira na godine i poreklo.
Van Hajden se počeša po sedim čekinjama na temenu. – A zasad imamo samo jednu potencijalnu vezu sa ubicom – tog Klugmana, koji ga možda poznaje, a možda i ne poznaje kao klijenta ove poslednje žrtve.
– Ima još jedna potencijalna veza. – Doktorka Ekhart nije dizala pogled sa stola. Rukama je obuhvatala fascikle. Privukla je pažnju svih prisutnih. – A ta veza je glavni kriminalistički komesar Fabel. Baš kao što ubica ima neki apstraktni kriterijum u izboru žrtava, odredio je her Fabela za svog... pa za svog alter ega, svog protivnika u ovoj igri, da je tako nazovemo. U njegovim očima her Fabel je dostojan protivnik. Izabrao ga je za svoju Nemezis. U stvari, glavni komesar Fabel je postao suštinski element u njegovoj mašti, u planu. Ubica je jasno istakao da namerava da projektuje ishod ovog lova. – Ona se okrete ka Fabelu. – Možda čak i tako što ćete ga vi ubiti. Ova izjava – možete da me zaustavite, ali me nikada nećete uhvatiti – predstavlja neko obećanje.
– Da moram da ga ubijem da bih ga zaustavio?
– Možda. On očigledno veruje da je psihopatski deo njegove ličnosti bezbedan od vas. Možda čak fantazira o besmrtnosti koju vi ne možete da dosegnete čak ni ako ga ubijete. Kao da između vas postoji neki odbojnik.
– Ja sam policajac, ne dželat. – Fabel poćuta i namršti se. – Ali zašto je izabrao mene?
– Ne znam. Možda će razlog zašto je izabrao vas ostati tajna za sve osim za 'Svenovog sina'... ali...
– Ali šta? – upita Van Hajden.
Doktorka Ekhart nastavi da se obraća lično Fabelu: – Pa, on oseća da jepovezan s vama. Moguće je da su vam se u prošlosti putevi ukrstili. A možda je on neko koga poznajete danas.
– Ali to nipošto nije sigurno... – Fabel je ovaj stav iskazao gotovo kao pitanje.
– Ne, nije sigurno. To je samo mogućnost. Ovo osećanje povezanosti može jednostavno da se temelji na nečemu što je čitao o varna, na primer... o vama ili nekom vašem slučaju, pa je svoj izbor zasnovao na tome.
– Ali nije isključeno da je posredi neko čiji se put zaista ukrstio s mojim u prošlosti, možda radikalno?
– Mislim da je moguće... ali ne više od toga. – Fabel se okrete Van Hajdenu; značajno ga je gledao. Van Haj-den odmahnu glavom. – Manite tu staru priču, Fabele...
Fabel slegnu ramenima. – Znam. Samo ne mogu da se oduprem ideji da bi se to uklopilo: ova koještarija sa 'Svenovim sinom' liči mi na Svensonovo ruganje... kao da mi govori da je živ i da je ovo njegovo delo...
Van Hajden odmahnu glavom. – Zaboravite, Fabele. Svenson je mrtav. Mrtav je već dvadeset godina.
– Ko je Svenson?, upita doktorka Ekhart.
– Prošiost – odgovori Van Hajden. – Davna prošlost koja nema veze sa ovim slučajem. Neko ko je davno umro.
– Za koga se pretpostavlja da je davno umro – ispravi ga Fabel. – Navodno je izgoreo. Ali nije bilo dovoljno dokaza da je izgorelo njegovo telo. Zvao se Karl-Hajnc Svenson i bio je zločinačko đubre i manipulant na čelu jedne terorističke ćelije koju su činile mlade žene. Počeo je kao član frakcije Crvene armije Bader-Majnhof, ali se osamostalio. U to vreme bilo je mnogo političkih grupa koje se nisu slagale s filozofijom frakcije Bader-Majnhof o prelasku u potpunu ilegalu. Pokret Drugi jun i SPK prethodili su frakciji Crvene armije, a postojale su i revolucionarne ćelije koje su kombinovale duboko skrivenu terorističku aktivnost s 'legalnim' delovanjem na javnoj sceni. Zatim, tu je bila Crvena zora – isključivo ženska frakcija. Svenson je zajmio od svih. Nazvao je svoju jedinicu GRA – Grupa za radikalnu akciju. Većina devojaka kojima je komandovao bile su starije tinejdžerke. Slao ih je da postavljaju bombe ispod Alsterarkada i da pljačkaju banke.
– Fabel i ja smo već raspravljali o tome. – Van Hajden se okrete doktorki Ekhart. – Pošto Svensonovo telo nije bilo pouzdano identifikovano, Fabel podozreva da je možda on nekako ustao iz groba i izvršio ova ubistva.
– Da li zaista verujete u to? – upita ona Fabela.
– Ne, ne sasvim. Nisam čvrsto ubeđen. Samo mislim da ne treba otpisati ni tu mogućnost...
– Oprostite, reče doktorka Ekhart. – Jednostavno ne razumem, zašto uopšte tu osobu smatrate potencijalno sumnjivom? Ne vidim vezu između jednog mrtvog teroriste i ovih serijskih ubistava...
– Priznajem da je to malo verovatno. I prihvatam ono što kaže gospodin načelnik Kriminalističke policije Van Hajden – veliki su izgledi da je u onoj eksploziji nastradao baš Svenson. Ali pozivanje na 'Svenovog sina' nateralo me je na razmišljanje... i stalno pozivanje na orlove. Svensonovo kodirano ime bilo je 'Orao'. Dodajmo tome njegove čudne odnose sa ženama.
– U kom pogledu čudne?
– Izgledalo je da ispoljava potrebu za potpunom dominacijom. Navodno je bio fizički intiman sa celom grupom. Štampa im je nadenula nadimak 'Svensonov harem'.
– A kakva je veza s vama?
– Hiljadu devetsto osamdeset treće žene su pokušale da opljačkaju glavnu Komercbanku na Trgu Paula Nevermana. Bile su tri, sve članice Svensonove frakcije. Prilikom izlaska naletele su na dva uniformisana policajca u pešačkoj patroli. Došlo je do razmene vatre... dve teroristkinje i jedan šupovac su stradali, dok je drugi teško ranjen. Stigao sam na mesto zločina dok je preživela teroristkinja bežala. Jurio sam je do dokova, gde sam joj doviknuo da baci oružje, ali ona se okrenula i pucala. Pogodila me je u bok i uzvratio sam vatru: dva metka u lice i glavu. Smrt je nastupila trenutno. Zva-la se Gizela From. Imala je sedamnaest godina. Dete.
– Jasno mi je. – Doktorka Ekhart je skinula naočare i za trenutak je izgledalo kao da procenjuje Fabela. – Razumem da uspostavljate vezu, ali moram da kažem da taj Svenson, čak i pod pretpostavkom da je preživeo, prirodno ne bi bio kandidat za osumnjičenog za ova ubistva.
– Zašto?
– On se jednostavno ne uklapa u profil – ni po godinama, ni po psihologiji, ni po čemu... – Doktorka Ekhart pomeri pramen guste kose, crne kao gavranovo perje, koja joj je pala na široko čelo. Stavi naočare i poče da čita iz svoje fascikle. – Gradimo profil našeg ubice na osnovu dva pokazatelja: to su fizički dokazi s mesta zločina i sadržaj mejlova. U ovom trenutku imamo sledeći opšti profil: lice je muškog pola, između dvadeset i četrdeset godina, ali verovatno mlađe od trideset. Jasno je da je inteligentan, ali možda ne tako inteligentan kao što misli. Obrazovan bar do nivoa velike mature, možda je završio fakultet i sada obavlja relativno odgovoran posao, pa ipak smatra da je to ispod njegovih mogućnosti. Ili je, iz ko zna kojih razloga, možda sprečen da pokaže ono što doživljava kao svoj puni akademski potencijal i zauzima neki niži tehnički položaj. Ako je diplomirao, to, naravno, pomera procenu donje granice njegovih godina na dvadeset šest ili više.
Kao što je frau Kle već ukazala, izgleda da odlično poznaje rad na kompjuteru. Najverovatnije živi sam – mada to nije izvesno. Opis društvene izolacije i marginalizacije iznet u mejlu slaže se s tipičnim profilom. On je usamljenik, neko s manjkom samopoštovanja. Oseća da je njegova inteligencija potcenjena, a potencijal nerazvijen krivicom sveta koji ga okružuje... i tom svetu je sada objavio rat. Moguće je da je u detinjstvu ili mladosti imao doživljaj – ili niz doživljaja – u kojem ga je neka žena ponižavala ili se ponaša-la nadmoćno. Druga mogućnost je da je to bio neki događaj za koji okrivljuje majku, recimo, što ga nije štitila od oca tiranina koji ga je zlostavljao. Što god da se desilo, možda se vremenski podudarilo s pubertetom kada su masturbatorske fantazije mogle da se vrte oko nasilne osvete ženskom rodu. U tom slučaju njegovo gnušanje i strah od žena postali su neodvojivi od seksualnog uzbuđenja. On je možda nesposoban da normalno seksualno funkcioniše i impotentan je, osim kada ga krajnje nasilje prema ženama uzbudi i dovede do orgazma.
– Ali na mestima zločina nisu nađeni ni seme ni tragovi penetracije – primeti Fabel. Lepa doktorka uzvratila mu je pogled nagnuvši lice i zaškiljivši u njega preko naočara.
– Nisu. Ali to ne znači da nije obavio polni čin. Možda je upotrebio kondom da ne ostavi tragove DNK. Međutim, verovatnije je da je način na koji dolazi do seksualnog zadovoljenja tako daleko od normalne seksualne funkcije da je gotovo neprepoznatljiv. A kao što rekoh, možda je impotentan. Zločin je po svojoj prirodi seksualan, ali izvršilac možda ne prepoznaje ili ne priznaje seksualnu motivaciju. Verska osnova tog čina je važan element koji proizilazi iz mejla – i iz ritualizovane prirode ubistava. To je neka vrsta obreda koji on obavlja i koji je apstraktniji od običnog i neposrednog seksualnog zadovoljstva.
– Je li moguće da je to uradilo više lica? – umeša se Marija Kle. – Vi to opisujete gotovo kao ritual. Ako nije politički, možemo li da pretpostavimo da je u pitanju neka sekta?
Verner Majer se prigušeno nasmeja. Dve žene nisu obraćale pažnju na njega. Fabel ga opomenu kratkim pogledom.
– Moguće je, ali nije verovatno – odgovori Suzana Ekhart. – Ako je ovo delo više osoba, onda profil kolovođe – onoga ko ubija – ostaje isti. Svaka druga varijanta podrazumevala bi učešće manipulanta... nekoga čija uloga ispunjava prazninu nastalu gubitkom nebrižljivog ili tiranskog roditelja. U takvim slučajevima – kao što je slučaj Leonarda Lejka i Čarlsa Nga u Americi osamdesetih godina – jedna polovina para nema nikakvo samopoštovanje, dok je druga patološki sebična. Međutim, mislim da je u ovom slučaju verovatnije reč o samostalnom krstaškom pohodu. On sam nam to jasno stavlja do znanja u drugom mejlu. On je vuk samotnjak. A, razume se, to je mnogo češće nego timski rad serijskih ubica. – Doktorka Ekhart poćuta i skide naočare. – Osoba o kojoj govorimo nadoknađuje ovim činovima svoje nisko samopoštovanje. Zato smatram da je vrlo malo verovatno da bi u to mogao da se uklopi her Fabelov terorista: pogrešne godine, pogrešna motivacija, pogrešna psihologija, pogrešna politika...
Van Hajden je reagovao kao da je primio blagi elektrošok: ,Kako to mislite 'pogrešna politika?
– Pa osnovni psiho-profil koji sam iznela... okrivljavanje društva za lične promašaje, uverenje da je lični potencijal nerazvijen u nepravednom svetu... u stvari, gotovo sve, izuzimajući psihoseksualnu traumu, takođe odgovara tipovima neonacista.
– Mislio sam da ste rekli da ovo nije politički motivisano.
– Tako je. Mislim da nije. Ovaj čovek je verovatno psihoseksuaIno motivisan da ubija, ali, kao i svi drugi, i on ima političke stavove. U njegovom slučaju ti politički stavovi mogu, mada ne moraju, da budu groteskno iskrivljeni psihopatskom perspektivom i možda čak nekom vrstom pravdanja – izgovora – za ove postupke. Bar delimično. Suština onoga što hoću da kažem jeste da se jedan terorista s krajnje levice, kao Svenson, nikako ne uklapa u taj profil.
Fabel lagano klimnu glavom. – Prihvatam sve što kažete, ali šta ako sam u žiži svega ovoga ja7. Šta ako mi on upućuje... pa, neku vrstu izazova? Ubio sam mu jednu ženu i on ubija žene koje sam ja, kao policajac, dužan da štitim.
Suzana Ekhart se nasmeja. – Sada smo zamenili uloge i moram da kažem da je to dosta klimava psihologija. Veza je u najmanju ruku nategnuta. – Ona spusti naočare na sto ispred sebe, ispravi ramena i zabaci glavu mereći Fabela crnim očima. Osećao se nelagodno pod njenim nepopustljivim pogledom i plašio se da ostali ne primete da ga ona privlači. – Ali ako već izigravate psihologa, nastavi ona s osmehom, – dopustite mi da ja izigravam policajca. Sami priznajete da govorimo o nekome ko je po svoj prilici mrtav...
– Da.
– A u ovom poslednjem mejlu on sebe opisuje kao nekoga ko je ceo život proveo na periferiji tuđih fotografija'. To baš ne upućuje na teroristu koji puni novinske naslove i ima harem mladih sledbenica...
Van Hajden se nasmeja. – Doktorka Ekhart, možda vama treba da dam her Fabelov posao... – On se okrete ka Fabelu, a s lica mu išče-ze osmeh. ,,A sada, Fabele, usredsredimo se na žive osumnjičene. – Fabel je još posmatrao doktorku Ekhart. Ona se i dalje osmehivala ne izbegavajući njegov pogled, s nagoveštajem vatre u crnim očima.
– Pa, kao što sam rekao, vidim to samo kao daleku mogućnost.
Doktorka Ekhart ponovo stavi naočare i pregleda svoj izveštaj. – Takođe bi trebalo da se pozabavimo ranijim nerešenim silovanjima ili pokušajima silovanja. Moguće je da je naš ubica u prošlosti seksualno napadao žene i da je to predstavljalo uvod u glavni događaj.
– Jesmo li obratili pažnju na skorašnje napade kakve je opisala frau doktor Ekhart? – upita Van Hajden. Verner pogleda Fabela imitirajući izraz lica koji je govorio: – Zašto se mi nismo toga setili? – Sledio je još jedan opominjući pogled.
– Jesmo, gospodine načelniče, odgovori Fabel. – Razgovarali smo sa svim poznatim licima okrivljenim za seksualne delikte koja se uklapaju u široki profil. Ništa nismo pronašli. Mada jedan broj prošlogodišnjih napada na žene u području Harburga i Altone nije rasvetljen. Za svaki slučaj, ponovo smo razgovarali sa žrtvama.
– U redu, glavni kriminalistički komesaru Fabele – reče Van Hajden, – nastavite da me obaveštavate. U meduvremenu, imamo jedan sastanak. – On pogleda na sat. – Vidimo se gore za deset minuta.
– Vrlo dobro.
Fabel priđe zidu prekrivenom fotografijama žrtava, načinjenim na mestima zločina. Snimljene sa blicom, slike su bile neobično žive: mučne boje eksplodirale su na blistavim fotografijama. Izgledale su nestvarno, kao Gojine vizije. Ali bile su stvarne: pre četiri meseca Verner i Fabel stajali su na hladnoj i vetrovitoj lineburškoj pustari, podignutih okovratnika kako bi se zaštitili od oštrog sibirskog vetra koji je neometano duvao preko baltičke nizije. Predeo je bio kao na Mesecu; jarka svetlost prenosivih elektrolučnih lampi blistala je u noći dok je ledeni vazduh pucketao od šištavog brborenja preko policijskih radio-stanica. Zurili su u iskasapljeno telo prve žrtve, Ursule Kastner, dvadesetdevetogodišnje advokatice u gradskoj službi, koja je iz svoje kancelarije otišla pravo u pakao. Ležala je ispružena pred njima na pustari, a na grudima joj je zjapila crna duplja. Sutradan je Fabelu stigao prvi mejl.
On postade svestan da kraj njega stoji Marija Kle.
– Zašto to rade? – Fabel je govorio sebi koliko i njoj. Oči su mu lutale po slikama.
– Zašto rade šta?
– Zašto pristaju? Izgleda da se prva žrtva srela sa ubicom po dogovoru. Njena kola, parkirana i zaključana, pronašla je drumska patrola na jednom odmorištu na autoputu i nije bilo znakova borbe ili nasilne otmice. Ova druga žrtva... kao da je pozvala ubicu da uđe. Ili je imao ključ. Nema tragova provale ili borbe na pragu ili u blizini. Valjda je u izvesnoj meri shvatljiva ta njena predusretljivost jer je bila prostitutka, ali Ursula Kastner je bila pametna mlada žena, svesna potrebe da bude zaštićena. Zašto su se obe povinovale potpunom neznancu?
– Ako je bio neznanac – reče Marija.
– Ako sledi uobičajeni profil serijskog ubice, kao što znate, on ne bi birao žrtve koje ga poznaju odranije... – Suzana Ekhart se pridruži Fabelu i Mariji.
– Onda zašto je Kastnerova pošla s njim i zašto ga je 'Monika' pustila u stan? – ponovi Fabel svoje pitanje. Marija slegnu ramenima.
– Možda im je nečim ulivao poverenje... – Suzana poćuta kao da bira reči. – Sećate li se slučaja Alberta Desalva?
Marija i Fabel se bezizrazno zgledaše.
– Albert Desalvo. Bostonski davitelj. Početkom šezdesetih godina ubio je dvanaest žena u Bostonu...
– I šta s njim? – Fabel je bio iskreno zbunjen.
– Bostonska policija postavljala je isto pitanje kao i vi sada: 'Zašto ga žrtve puštaju u stan?'
– I zašto su to činile?
– Desalvo je po struci bio vodoinstalater. Zazvonio bi na vrata i rekao da je od nadzornika stambenog bloka dobio nalog da ih poseti. Ako bi žrtva izrazila sumnju ili se bunila, Desalvo bi jednostavno kazao: 'U redu', i odlazio je kao da tome ne pridaje neku važnost. Pošto žrtve nisu htele da se svađaju s vlasnicima stanova, a budući da je Desalvo očigledno imao originalan alat za obavljanje svog posla i nije insistirao, žrtve su ga pozivale da se vrati i otvarale mu vrata.
– Šta, dakle, hoćete da kažete? – upita Marija. – Da treba da tražimo nekog vodoinstalatera?
Suzana nestrpljivo uzdahnu. – Ne, ne mora da bude baš to. Ali moguće je da se prerušava u nešto slično. Nešto što uliva poverenje, iako ga žrtve i ne poznaju.
Marija je kuckala nalivperom po zubima. – Znamo da taj čovek, po sopstvenom priznanju, ostavlja utisak anonimnosti. Možda se pre nego što ubije oblači kao neko ko ima vlast.
– E, ovo je, her Fabele, mnogo bolja amaterska psihologija nego vaša. – Suzana Ekhart se široko osmehnu i pokaza savršene zube.
Fabelove oči su prelazile preko fotografija na zidu. – Recimo da on ulepšava ritual tako što se oblači kao ovlašćeno lice. Šta bi u očima žrtava najbolje reprezentovalo vlast i pridobilo njihovo bespogovorno poverenje?
Marija Kle je za trenutak zurila u Fabela. Kada je progovorila, glas joj se pretvorio gotovo u šapat: – Oh, shit.
– Hoćeš li ti da saopštiš novost načelniku kriminalističke policije ili da to učinim ja?
Pre odlaska u Van Hajdenovu kancelariju Fabel je telefonirao u LKA7, specijalno odeljenje Državne kriminalističke uprave za borbu protiv organizovanog kriminala. Ugovorio je sastanak s glavnim komesarom Buholcom, koji je bio na čelu tima čiji je cilj bilo razotkrivanje Ulugbejove organizacije. Nešto u Buholcovom tonu opomenulo je Fabela da je on očekivao njegov poziv, ali mu se nije naročito obradovao. Buholc se složio da primi Fabela u pola tri. Pošto je telefonirao, Fabel je izvukao Klugmanov plavi dosije – onaj s podacima o službovanju u hamburškoj policiji. Našao je upravo ono što je očekivao: Klugman je proveo šest meseci – i to šest meseci neposredno pred otpuštanje iz policije – direktno pod Buholcovom komandom, kao pripadnik jedne mobilne operativne jedinice.
Fabel tek što je skupio svoje papire da bi krenuo u Van Hajdenovu kancelariju kada je Verner proturio svoju čekinjastu oblu glavu kroz vrata njegove službene sobe.
– Jane, profesor Dorn te je tražio još jednom. Ponovo pita da li može da te vidi.
– Jesi li zapisao broj njegovog telefona? – Fabel nije podigao pogled i nastavio je da skuplja fascikle.
– Nego šta. Kaže da može da nam pomogne u ovom slučaju. Vrlo je uporan, Jane.
Fabel i dalje nije podizao pogled. U redu. Dogovori se o vremenu.
Verner klimnu glavom i nestade. Fabel gurnu fascikle pod mišku, izide iz kancelarije i pođe ka liftu. Duboko u utrobi osećao je nelagodno uzbuđenje dok se sećao lica svog starog tutora. Jasno ga je video. Zatim je pokušao da se seti drugog lica, lica koje je takođe dovodio u vezu s prezimenom Dorn, ali je otkrio da ne može.
Van Hajdenova kancelarija nalazila se na četvrtom spratu uprave policije. Čim je izašao iz lifta, Fabel se našao oči u oči s privlačnom i nasmešenom mladom službenicom koja je radila na prijavnici u civilnoj odeći. Svetla kosa boje maslaca bila joj je začešljana i skupljena u konjski rep; nosila je jednostavnu belu bluzu i crni kostim koji se sastojao od suknje i žaketa. Fabel bi mogao da je zamisli u nekoj banci da nije znao da je zgodna mlada žena policajka i da verovatno ima devetomilimetarski zigzauer PG automatik u futroli za opasačem. Pošto je dobila potvrdu da ima zakazan sastanak, službenica je odvela Fabela kroz hodnik do velike sobe za sastanke, izduženog pravougaonog oblika i velikih prozora duž jednog zida, koji su, kao i u sobi za brifinge ispod nje, gledali na Ulicu Hindenburg. Dugačak sto od trešnjevog drveta bio je sa svih strana okružen stolicama presvučenim crnom kožom. Tri stolice u vrhu stola bile su zauzete: Van Hajden je sedeo izmedu jednog zdepastog, snažno građenog čoveka kratke crne kose, proređene na slepoočnicama, koga Fabel nije poznavao, te jednog gojaznog čoveka kose boje peska i rumenog tena, koji je ostavljao utisak da je nedavno izribao kožu. Fabel je u njemu prepoznao inensenatora Huga Ganca, hamburškog ministra. Kraj prozora je stajao četvrti čovek, ledima okrenut Fabelu, i posmatrao saobraćaj na ulici. Bio je vrlo visok i nosio je elegantno odelo koje nije bilo nemačko, već verovatno italijansko. Tri čoveka za stolom bili su zauzeti nekom podrobnom raspravom i često su nešto proveravali u beleškama ispred sebe.
Fabel pogleda preko stola u neznanca. Van Hajden ulovi njegov pogled i predstavi ih.
– Ovo je pukovnik Gerd Folker iz BND-a. Pukovniče Folkeru, glavni kriminalistički komesar Fabel. Molim vas sedite, Fabele.
Opet ista priča, pomisli Fabel. BND – Bundesnachrihtendienst – tajna služba koja je imala zadatak da štiti Grundgesetz: Osnovni zakon ili Ustav Savezne Republike Nemačke. Posao BND-a bio je da prati i kontroliše terorističke i ekstremističke grupe oko nemačke političke scene, kako desnice, tako i levice, aktivne ili primirene.
Takođe, od 1996. BND je uključen u borbu protiv organizovanog kriminala. Fabel je gajio duboko nepoverenje prema BND-u. Tajna služba je tajna služba, kakve god joj inicijale dali.
Folker se osmehnu i pruži mu ruku preko stola. – Milo mi je što smo se upoznali, her Fabele. Mnogo sam čitao o vašim zaslugama u prošlogodišnjem slučaju Markusa Štimpkea...
Njih dvojica se rukovaše.
– A ovo je ministar Ganc, nastavi Van Hajden.
Ganc pruži ruku; na izribanom licu nije se pojavio osmeh. – Strašno je ovo što se događa, her kriminalistički komesaru – reče Ganc snizivši Fabelov čin za nekoliko stupnjeva. – Nadam se da koristite sva sredstva koja vam stoje na raspolaganju da to zaustavite.
– Prvi glavni kriminalistički komesar, ispravi ga Fabel, i razume se da činimo sve što možemo da uhvatimo ubicu.
– Siguran sam da ste svesni da štampa raspiruje zabrinutost javnosti do stanja pomame... – oglasi se prilika pored prozora i najzad se okrete ka ostalima. Bio je to čovek u ranim pedesetim, visok, elegantan, rhršav i plećat, prodornih plavih očiju i duguljastog, uskog, inteligentnog lica sa urezanim okomitim borama. Skupa frizura krasila mu je kosu podjednako plavu i sedu. Fabel, koji je i sam cenio finoću engleskog krojačkog zanata, prepoznao je skupu kraljevskoplavu košulju iz Ulice Džermin u Londonu. Odelo je nesumnjivo bilo italijansko. Opšti utisak je bio više potvrda ukusa i stila nego razmetljivosti. Fabel ovog čoveka nikada nije sreo, ali ga je odmah prepoznao. Najzad, za njega je glasao.
– Da, gospodine prvi gradonačelniče, nisam propustio da to primetim. – Fabel okrete naslonjaču presvučenu kožom na kojoj je sedeo da bi pogledao u oči prvom gradonačelniku i premijeru hamburške vlade, doktoru Hansu Šrajberu.
Šrajber se osmehnu. – Vas zovu der englische Kommissar, zar ne?
– Da, netačno.
– Niste Englez?
– Nisam. Mogu iskreno da kažem da u sebi nemam ni kap engleske krvi. Majka mi je Škotkinja, a otac mi je bio Friz. Dok sam bio dete, neko vreme smo živeli u Engleskoj. Delimično sam se tamo školovao. Zašto pitate?
– Samo sam radoznao. I sam sam anglofil. Najzad, kaže se da je Hamburg 'najbritanskiji grad izvan Ujedinjenog Kraljevstva'... A osim toga, smatram da je baš zanimljivo – to što vas zovu engleski komesar, hoću da kažem. To vas obeležava kao... pa, različitog. Vidite li sebe kao nekoga ko se razlikuje, her Fabele?
Fabel slegnu ramenima. Nije video svrhu ovog razgovora, a lični ton je počeo da mu smeta. Istina je da je osećao da se razlikuje. Celog života je bio svestan drugog, nenemačkog aspekta svog karaktera. Mrzeo ga je i cenio u isti mah.
Šrajber očigledno oseti nelagodnost koja je rasla u Fabelu. – Žao mi je, her Fabele, nisam želeo da čeprkam po vašoj intimi. Činjenica je da sam pročitao vaš dosije službovanja i jasno je da ste izuzetan policajac. Verujem da se zaista razlikujete, da imate neku oštrinu i dodatnu perspektivu koja nedostaje drugima. Zato verujem da ste vi čovek koji će stati na put ovom čudovištu.
– Nema mi druge, reče Fabel i nastavi objašnjavajući da ga je – izabrao – takozvani Svenov sin. Dok je Fabel govorio, Šrajber je klimao glavom i mrštio se kao da upija i meri svaku mrvicu informacija, ali Fabel je primetio da gradonačelnikov pogled luta po sobi. Ovaj pokret je njegovim poluzatvorenim usredsređenim očima davao gotovo grabljiv izgled. Činilo se da je duhom na više mesta istovremeno.
– Voleo bih da znam, gospodine glavni komesaru, imate li vi, u stvari, neku strategiju? – upita ministar Ganc. – Nadam se da ne prepuštamo tom manijaku da diktira program. Ovde je potreban proaktivan policijski rad...
Fabel se upravo spremao da uzvrati kada ga je Šrajber prekinuo. – Imam puno poverenje u her Fabela, Hugo. A mislim da nam neće pomoći ako mi političari budemo učili policiju kako da radi svoj posao.
Gancovi rumeni obrazi još jače se zajapuriše. Bilo je jasno ko je ovde gazda. U svemu tome bilo je čudno što Fabel nije bio sasvim ubeđen da zaista uživa poverenje prvog gradonačelnika uprkos Šrajberovim korektnim rečima. A ni sam nije bespogovorno verovao Šrajberu.
Van Hajden spreči da ova zađevica preraste u neprijatnu tišinu. – Možda je sada zgodan trenutak da nam glavni kriminalistički komesar Fabel podnese izveštaj.
Šrajber zauze mesto za stolom, a Fabel kratko izloži koliko su dosad napredovali u ovom slučaju. Izveštaj je prekidao da pokaže slike iz fascikle za fotodokumentaciju. U pojedinim trenucima izgledalo je da će Gancu pozliti; Šrajberovo lice imalo je masku uvežbane ozbiljnosti. Pred kraj izlaganja Fabel se zavalio u naslonjaču i pogledao Van Hajdena.
– Šta je, Fabele? Imate li da nas izvestite o još nečemu?
– Bojim se da imam, gospodine načelniče. U ovom času to je samo teorija, ali...
– Ali?
– Kao što sam već pomenuo, nije bilo tragova provale u stan druge žrtve, a ni znakova borbe ili nasilja na prvoj tački dodira između izvršioca i obe žrtve. To nas je navelo na zaključak da je ili bio naoružan i da ih je pretnjom naterao da sarađuju, ili da su žrtve zbog nečega imale poverenja u svog ubicu. Ovo drugo znači jedno od dvoga: da je ubica bio neko koga su već poznavale – mislimo da je to gotovo isključeno ako imamo u vidu profil ubice koji smo izradili i velike razlike u biografijama žrtava i mestima stanovanja...
– A druga mogućnost?, oglasi se Šrajber pre ostalih.
– Druga mogućnost je da se ubica prerušava u neku osobu koja predstavlja vlast ili uživa poverenje...
– Kao što je...?, upita Van Hajden.
– Kao što je policajac... ili neki gradski činovnik...
Za trenutak je zavladala tišina. Šrajber i Ganc razmenili su pogled koji je bilo teško protumačiti. Van Hajden je izgledao pokislo. Folkerovo lice ostalo je bezizrazno.
– Ali to nipošto nije sigurno? – Van Hajdenovo pitanje zvučalo je kao molba.
– Ne, nije. Ali moramo da objasnimo kako to da su žrtve primile ubicu ne pružajući otpor. On se možda pretvarao da je lažni majstor sa uverljivom pričom, ali naš psiho-profil sugeriše da bi uživao u osećanju moći nad žrtvama koji bi mu dala policijska uniforma ili značka za identifikaciju.
Gancove obraze obli još dublje rumenilo. – Siguran sam da ne moram da vas podsećam, gospodo, da Policija Hamburga u ovom času dobija sve samo ne dobar publicitet. Koliko juče imao sam vrlo – da kažemo 'živu' – raspravu u Komisiji za policiju o problemu koji oni vide kao institucionalizovani rasizam u hamburškoj policiji. Poslednje što nam treba jeste neki manijak koji luta hamburškim ulicama i kasapi žene...
Fabela napusti strpljenje. – Zaboga, čoveče, nije naša krivica ako je neki psihopata rešio da se prerušava u policajca – a to je još veliko 'ako'. Ne možemo da odgovaramo za nešto nad čime nemamo kontrolu...
– Nije to suština prímedbe ministra Ganca, reče Šrajber. – Suština je da će sumnje javnosti u policiju još više porasti ako ljudi misle da se neki psihopata maskira u jednoga od nas.
– Samo ako sam u pravu i ako se to pročuje. Kao što sam kazao, zasad je to samo teorija.
– Iskreno se nadam da je vaša teorija pogrešna, her Fabele, reče Ganc; spremao se da nastavi, ali čini se da ga je Šrajberov pogled ućutkao.
– Siguran sam da to neće postati predmet debate, reče Šrajber. – Čvrsto sam uveren da će her Fabel uskoro da pronađe i uhvati to čudovište.
Jeste li?, pomisli Fabel. Nisam siguran da ja verujem u to. Šrajber se sada obrati Van Hajdenu: – Naravno, očekujem da ćemo moći da izvestimo o nekom napretku što skorije. Znam, go-spodo, da vam je teško – a niste ni dužni – da uzimate u obzir zabrinutost j avnosti, ali ja moram da mislim na viđenj e nasilnog kri-minala u Hamburgu koje pokreće štampa. Još jedan serijski ubicaje samo razlog više da se naše sugrađanke osećaju onesposobljeno. – Onesposobljeno. Sranje, pomisli Fabel, ovi ljudi više ne govore pošteno nemački jezik. Šrajber krenu ka vratima. Ganc shvati mig i ustade. Beendeovac Folker, Van Hajden i Fabel takođe ustadoše.
– Molim da nas iscrpno obaveštavate o napretku, reče Ganc.
– Naravno, gospodine senatore, uzvrati Van Hajden.
Posle odlaska dva političara Fabel se okrete Folkeru. – Smem li da pitam, gospodine pukovniče, kakve razloge ima BND da se interesuje za ovaj slučaj?
– Nadajmo se, nikakve. – Folkerov preširoki osmeh nije se nekako odražavao u njegovim očima. Fabel oseti da se u njemu produbljuje nepoverenje prema ovom beendeovcu. – Ja radim u Organizaciji specijalnog sastava ovde, u upravi policije. Her Van Hajden me je upozorio na činjenicu da su u ove zločine možda umešani neki radikalno desni ekstremistički politički elementi.
Fabel polako klimnu glavom dok je obrađivao tu informaciju. Zašto bi se jedan pripadnik tajne službe BND, koji radi u Organizaciji specijalnog sastava, interesovao za ovaj slučaj? BAO je osnovala Savezna kriminalistička uprava posle sramnog otkrića da je jedan stančić u Ulici Marijen broj 54 u Hamburgu bio baza teroristima koji su 11. septembra izveli napade u Sjedinjenim Državama. Najmanje osam terorista, uključujući i vođu ćelije, Mohameda Atu, prošlo je kroz taj stan u Hamburgu. Odgovor nemačke vlade bila je BAO. Sedamdeset specijalista Savezne kriminalističke uprave, dvadeset pet detektiva hamburške policije i šest američkih agenata FBI-ja radilo je u okviru BAO; njihova isključiva delatnost bila je prikupljanje obaveštajnih podataka o Al Kaidi i drugim grupama islamskih terorista. Fabel je osećao da ga vreda to što je prinuđen da o svojoj istrazi raspravlja s nekim čiji mandat nema nikakve veze sa ovom slučajem.
– Već sam objasnio načelniku kriminalističke službe da je verovatnoća da je ovo delo nekog neonaciste praktično minimalna. – Fabel se uzalud trudio da prikrije razdražljivost. Folker nije prestao da se osmehuje.
– Oh da, razumeo sam, her Fabele. No, i pored toga, ako postoje i najmanje sumnje da je u ovo umešan neki politički element, mislim da je najbolje da BND bude redovno informisan o napredovanju istrage. Obećavam da ću vam se sklanjati s puta koliko god mogu... ako me jednostavno budete obaveštavali, naročito o svakom razvoju koji bi mogao uputiti na postojanje nekog političkog elementa...
– Svakako, gospodine pukovniče Folkeru.
Van Hajden ustade. ,,Pa, zahvaljujem, gospodine Fabele, mislim da se svi slažu da je vaš izveštaj bio informativan. – Prišao je vratima da isprati Fabela. Fabel je skupio svoje fascikle i rukovao se s Folkerom pre nego što se uputio k vratima.
Van Hajden mu otvori vrata i isprati ga u hodnik. Obrati mu se zaverenički tihim glasom: – I zaboga miloga, Fabele, obavestite me ako otkrijete išta što može da potvrdi vašu teoriju o ludaku koji podražava policajca. Ne sviđa mi se ovo. Nimalo mi se ne svida. Pogotovu ne kada se čini da je ova poslednja žrtva bila prostitutka koju je podvodio bivši pripadnik hamburške policije.
– Hoću, gospodine načelniče.
Fabel krenu kada ga Van Hajden zadrža blago mu spustivši šaku na mišicu. – I, Fabele... ne zaboravite da prvo kažete meni... i da me izvestite pre nego što saopštite ijednu reč pukovniku Folkeru.
Fabel se ovlaš namršti. – Naravno, gospodine načelniče...
Kada se Van Hajden vratio u svoju kancelariju, Fabel za trenutak zastade u hodniku pribirajući misli. Bilo je nečega u celom ovom zadatku – učešće beendeovca Folkera, žestoka briga ministra Ganca zbog mogućnosti da se ubica maskira kao policajac i način na koji je ceo sastanak – štimovao – Šrajber – što je u Fabelu pobudilo sumnju da je u pitanju nešto više od lova na jednog serijskog ubicu. Kao da je postojao neki drugi program koji se odvijao bez njegovog znanja.
''Krvavi orao'' Krejg Rasel Ned Jan 15, 2012 5:25 am
