Niste konektovani. Konektujte se i registrujte se

Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole  Poruka [Strana 2 od 2]

1 ''Krvavi orao'' Krejg Rasel taj Ned Jan 15, 2012 5:25 am

Grebem mu malter

avatar
Elite member
Elite member
First topic message reminder :



Dve žane ubijene su u Hamburgu, na isti jeziv obredni način. Ubica izaziva policiju podrugljivim mejlovima. Naizgled je jasno da je reč o serijskom ubici koji žrtve bira nasumično i koji iživljava neku svoju izopačenu maštariju.

Ali, kako istraga napreduje, ispostavlja se da ništa nije kao što izgleda. Džon Fabel i njegova ekipa bivaju uvučeni u mračni polusvet vikinških mitova i legendi, nepoznatih verskih kultova, političkih spletki i bezobzirne borbe za preuzimanje kontrole nad gradom.

Dok očajnički žure da ulove ubicu pre novih ubistava, Fabel i njegova ekipa suočavaju se s ledenom svirepom pretnjom kakvu nisu mogli da predvide.

Sa zlom većim nego što su mogli i da zamisle




26 Re: ''Krvavi orao'' Krejg Rasel taj Uto Jan 24, 2012 8:33 pm

Grebem mu malter

avatar
Elite member
Elite member
Petak, 20. jun, 10.00, Šancenfirtel, Hamburg


Šancenfirtel je deo Hamburga koji je uporno na glasu da je bezmalo propao, ali je ipak u vrhu društvenih kretanja. Veliki izbor restorana, barova i kafana u ovoj četvrti odražava multikulturni profil njenih stanovnika, a tu je i bogat izbor specijalizovanih prodavnica i radnji. Ipak, ovaj – kul – ambijent je prošaran sirotinjskim kućama za porodice imigranata, u kojima su životni uslovi ispod standarda. Veliki park Šternšancen i monumentalni Vaserturm preko dana privlače porodice, a noću narko-dilere i bili su poprište protesta pristalica urbane obnove iz redova srednje klase.
Trgovinsko preduzeće Bjerna Jansena bilo je stisnuto između jedne ulične tezge za ekspres kafu i suši bara pored Ulice Štrezeman. Na uskom, skučenom prostoru prodavao je knjige, rukotvorine i umetnička dela; sve je izgledalo polovno i nosilo je magloviti pečat nju ejdža.
Bjern Jansen baš i nije odgovarao Fabelovoj predstavi o Vikingu. Doduše, bio je plavokos, ali kosa mu je bila za nijansu-dve tamnija od Fabelove i pažljivo ali bezuspešno raspoređena da prikrije oznojenu rumenu ćelu. Jansen je bio nizak dežmekast čovek koji je savršeno govorio nemački, ali uz muzičku pratnju nepogrešivog danskog naglaska. Pokušaj da se Jansen zamisli kao pomahnitali ratnik sa čeličnim šlemom, koji skače s dugog broda i vitla vikinškom ratnom sekirom, bio je više nego smešan i fizički neostvarljiv.
Jansen je stajao za pretrpanom tezgom i pružao ruke preko gomile stvari kada se pojavio par policajaca. Bio je pritvoran tip i Fabelu nije promaklo da mu se pogledi vodnjikavih plavih očiju često krišom zadržavaju na Marijinim nogama i grudima. Ona ga ulovi u tome i uzvrati mu pogledom koji je rečito poručivao – smor.
– Her Jansene, osmehnu se Fabel učtivo. – Frau Kle, ova dama ovde, kaže mi da vi pripadate jednoj odinističkoj sekti i da biste mogli da nam pomognete u istrazi koju vodimo.
Jansen se takođe osmehnu i odmahnu glavom. Lice mu je izražavalo mešavinu zamora i popustljivosti. – Ne, ne, ne, her Fabele, ja sam goti – prvosveštenik – asatru blota. Ja propovedam prvobitni verski sistem severne Evrope.
– Neka je i tako. Rado bih čuo nešto o vašem verskom sistemu. Mi istražujemo ubistva koja sadrže ritualne elemente. Verujemo da su možda izvršena pod uticajem staroskandinavskih obreda.
– Uveravam vas, her Fabele, da je asatru vera miroljubivosti i sklada.
– Dve vrednosti po kojima su vikinški pljačkaši bili nadaleko poznati, primeti Marija podrugljivo podignuvši ton.
Jansen se sada osmehnu njoj i nastavi: – Asatru je bio vera svih severnih i zapadnih germanskih naroda: Svera, od kojih su postali Sveđani, Dana, od kojih su postali Danci, Angla, od kojih su postali Englezi, i brojnih plemena od kojih su postali Nemci. Muškaraca i žena, seljaka i ratnika, slobodnih ljudi i robova. To nije bila isključivo religija učesnika u pljačkaškim pohodima više nego što je hrišćanstvo bilo isključivo religija nacista. U svakom slučaju, poreklo reči Viking' nije jasno. Neki kažu da potiče od vik, što znači selo... da su vikinzi u stvari bili seljaci koji su se bavili trgovinom i odlazili da pljačkaju samo kad žetva ne bi bila dovoljna da podmiri potrebe naraslog stanovništva. Vera im se temeljila na prirodi više nego na ratu.
– Pa ipak su podnosili žrtve u krvi, reče Fabel.
– Da. I to se još čini. Zdela hlaut je posuda za blot. Danas je punimo medovinom i pijemo iz nje pre nego što je ponudimo kao uzdarje bogovima. Blotje staroskandinavska reč za 'krv'. U starim danima zdela hlaut punjena je krvlju zaklane životinje. Pogrešno je smatrati da je to bio varvarski ili neki izuzetan čin. Ljudi su klali životinju za blot isto kao što bi činili da prirede gozbu koju će podeliti s nekim posetiocem. Asatru ima mnogo neposredniji odnos prema bogovima i na njih se gleda kao na stvarne, žive elemente koji učestvuju u običnom, svakodnevnom životu.
– I žrtva više ne igra nikakvu ulogu u asatruu?
– Oh, da... i te kako. Blot je i dalje žrtveni obred. Ali u asatruu koncept žrtve je više u duhu davanja. Ponekad medovinom zalivamo tlo u slavu Majke zemlje. Vraćamo joj ono što nam je darivala. Naše žrtve i simboliku preuzelo je hrišćanstvo. Rimokatolička misa, na primer, ili žetveni praznici. A Uskrs je pokraden od boginje Eostre, koja se pretvorila u zeca i krila zlatna jaja u polju. Zato deca i danas idu u potragu za jajima.
– Imaju li žene neku ulogu u vašoj religiji? – upita Marija.
– Kako da ne, frau viši komesaru. – Jansenov osmeh zamalo se ne pretvori u pohotno keženje. – Žene su tvorci života. Asatru ih duboko poštuje i blot često vodi gitija, sveštenica, a ne goti.
Na Mariju ovo nije ostavilo utisak. ,,A kakav je to specijalni 'dar' koji žene treba da ponude?
– Ne razumem pitanje... – odgovori Jansen, ali izraz lica mu je govorio suprotno.
Fabel zavuče ruku u unutrašnji džep sakoa i izvadi kopiju fotografije čela Mihaele Palmer, snimljene u Gradskoj bolnici Kukshafen. – Mislim da je ovo runa gebu...
Jansen slegnu ramenima. – Mogao bi da bude i krst. Ili iks.
– Ovaj znak je bio iscrtan na čelu žrtve prisiljene da uzme učešće u nekom staroskandinavskom ritualu. Silovana je više puta, a počinioci su nosili maske jednookog bradatog lika.
Jansen se trže. – Votana... ili Odina... – On razmisli za trenutak. – Ko god da su ti ljudi, her Fabele, ne samo da su počinili strašan zločin nego su se ogrešili i o jednu miroljubivu, blagu veru. Za razliku od drugih religijskih sistema, asatru veruje da su slobode i prava pojedinca neprikosnoveni. Pomoći ću vam koliko god mogu. – Jansen pažljivije pogleda fotografiju. – Da... da... ovo bi mogla da bude runagebu. Gebu ima naročitu važnost za blot. Simbolizuje davanje i žrtvu. Kao što sam već kazao, ta dva koncepta su u bliskoj vezi.
– Vi tvrdite da niko od vaših sledbenika nije mogao da bude umešan u tako nešto?
– Ni u kom slučaju! To je izopačavanje naše vere. Baš kao što je crna misa izopačavanje katolicizma. – Jansen zastade kao da nešto razmatra.
– Šta je, her Jansene?
– Kružile su glasine... pre dve godine.
– O čemu? – Marijin glas je jasno odavao nestrpljenje. Fabel je brzo pogleda.
– U Hamburgu i okolini ima nekoliko asatru grupa. Svi mi delimo ista najšira uverenja i protivimo se svakoj njihovoj negativnoj ili nasilnoj interpretaciji. Ali kao i svaka druga religija, i ova ima svoju mračnu stranu. Pre dve godine pričalo se o nekoj izdvojenoj grupi. Bili su navodno malobrojni i čuo sam da izuzetno paze koga primaju u članstvo.
– I ta grupa se navodno opredelila za crnomagijsku stranu čitave ove... – Mariji je teško padalo da izgovori reč – ...religije.
Jansen klimnu glavom. – Izgleda da su se usredsredili na sajdr... To je šamanska tradicija u odinizmu. Pitali ste za ulogu žena u asatruu. Dakle, postoji tradicija prema kojoj su žene glavne učesnice u sajdru. Ali takva grupa se sastoji isključivo ili pretežno od muškaraca.
– Imate li neku ideju ko je učestvovao u toj grupi?
– Ne znam. Kao što sam rekao, u to vreme samo su kolale priče. Ali tvrdilo se da u grupi ima vrlo uticajnih ljudi. Čuo sam takode da je u to umešan neki stranac.
Fabel i Marija se zgledaše.
– Može li ritualno silovanje da bude deo njihove ceremonije? – upita Fabel.
– Ne u tradicionalno legitimnom smislu. Ali jedan od elemenata blotaje koncept samožrtvovanja. Davanja sebe. Možda jeposredi neka izopačena interpretacija toga. Sigurno je da je runa gebu u vezi s 'darivanjem' ili podnošenjem žrtve. Recituje se kao galdr ili ritualno pojanje u vreme blota. Postoji i koncept ond. Označava ekstazu. U stvari, znači 'radost', ali nisu isključena ni zlonamerna tumačenja. Bar mislim. I ne poričem da su drevni vernici koji su to upražnjavali činili neka vrlo mračna dela. Jedan arapski posmatrač svedoči da je na sahrani jednog vikinškog poglavara video ženu koja je imala seksualni odnos sa sedam muškaraca pre nego što su je ukrcali na dugi brod i živu spalili sa telom plemenskog vode.
– Eto vam vaše miroljubive, blage religije, reče Marija.
– I hrišćani su na lomači spaljivali jeretike i takozvane veštice, reče Jansen, hladno se osmehnu i okrznu pogledom Marijinu bluzu. – Kao svaka druga filozofija ili religija, i asatru može da se zloupotrebi. Zaista ne znam jesu li priče o toj sekti bile istinite i ima li to kakve veze sa zločinom koji istražujete. Samo pokušavam da pomognem.
– I pomogli ste nam, her Jansene, reče Fabel i značajno pogleda u pravcu Marije. – Vrlo ste nam pomogli. Je li bilo nekih glasina odakle je došao onaj stranac'?
Jansen odmahnu glavom. – Žao mi je.
– Ili gde se ta grupa sastajala?
– Ne. Bojim se da nije. Navodno su bili vrlo tajanstveni.
– Još jednom hvala na pomoći, reče Fabel i pruži ruku Jansenu.
Jansen svečano obiđe oko tezge da bi ih ispratio. – I drugi put, reče. Otvorio je vrata oboma, ali mu je osmeh bio rezervisan isključivo za Mariju.
Ovamo su se dovezli Marijinim kolima, koja su ostavili parkirana iza ugla. Ona je daljinskim upravljačem isključila alarm, a Fabel zastade sa šakom na ručici vrata i preko krova pogleda Mariju.
– Šta je? – upita ona kao da se brani.
Fabel se osmehnu. – Her Jansen ti nije mnogo simpatičan... je li?
Marija se pretvarala da se ježi, iskrivila je lice i izustila uuuh.
– Šteta, reče Fabel ulazeći u kola. – A ja sam stekao utisak da se on baš zagrejao za tebe.
Marija nije odmah upalila motor. Izraz lica pokazivao je zamišljenost, a pogled joj je bio upravljen u neku nepostojeću tačku.
– Čudno je, zar ne?
– Šta?
– Što ljudi uvek posežu za nečim. Ponekad za nečim pakleno zastrašujućim.
– Misliš na izdvojenu grupu o kojoj je govorio Jansen? Periferne elemente perifernih elemenata.
– Da. Misliš li da Jansen zaista veruje u sve to sranje? I da muškarci siluju na takav način? I pri tom osećaju da imaju neko religiozno opravdanje?
Fabel skupi usne. – Sumnjam, Marija. Bar ne u nekoj razumnoj dobroj nameri. Što se Jansena tiče... možda. Kao što kažeš, ima toliko onih koji se hvataju za moralne slamke i pokušavaju da svom životu daju formu i sadržaj. Bez toga, svemir je mračan i usamljen.
Marija upali motor i istera kola na saobraćajnicu.

Petak, 20. jun, 12.00, uprava policije, Hamburg


Izgledalo je da je isključivi zadatak sekretarice Norberta Ajtela da onemogućava svaku vezu svog gazde sa spoljnim svetom. Najzad je prosledila Fabelov poziv, ali tek pošto je zapretio da će doći nenajavljen s timom policajaca i uhapsiti svakoga ko ih bude sprečavao.
– Da, her glavni kriminalistički komesaru... – Glas Norberta Ajtela je zvučao rasejano, kao da čita nešto mnogo važnije dok razgovara s Fabelom. – Šta mogu da učinim za vas?
– Rado bih došao na razgovor s vama... i vašim ocern, ukoliko je slobodan u isto vreme.
– Smem li da pitam u vezi s čim?
– Shvatio sam da ste poznavali Angeliku Blim?
– Oh... da... strašno je to što se desilo. Ali kako mi možemo da vam pomognemo? – Fabel oseti da sada ima punu Ajtelovu pažnju.
– Reč je uglavnom o proveri podataka.
– Ali moj otac nije poznavao Angeliku. Mislim da su se sreli samo jednom i to vrlo kratko... Ne shvatam kako on može da vam pomogne.
– Pa, mislim da je bolje da o tome razgovaramo kad se sretnemo. Možete li da odvojite vreme danas po podne u pola tri?
– Pa... valjda, ali ne mogu da govorim u očevo ime. On nije zaposlen ovde. Ima sopstvene interese.
– To je sasvim u redu, her Ajtele. Ako je vaš otac sprečen, možemo da mu obezbedimo kola koja će doći po njega i odvesti ga u upravu policije... Ne bih želeo da ga izlažem neprijatnostima.
Pred ovom pretnjom Ajtelov glas zahladni i otvrdnu. – Videću šta mogu da učinim, reče i prekinu vezu.
Fabel je sredio da svima u Odeljenju za ubistva donesu ručak iz kantine. Bio je nestrpljiv da završi Anin brifing za sastanak s Maksvejnom te večeri. Ana je unela samo sitne promene u svoj prvobitni plan. Tražila je da se ekipa za podršku pojača s još dva policajca, čime je ukupan broj narastao na deset, ne računajući nju. Fabel je odobrio dodatno obezbeđenje na kojem je, kako je podozrevao, insistirao Paul Lindeman. Kao što se Fabel i nadao, Ana je odabrala Paula da predvodi timove za podršku. U klubu će biti dva policaj – ca; preostalih osam će se rasporediti na pet vozila. Glavno vozilo će biti dostavni kombi u kojem će se nalaziti dva teško naoružana pripadnika MEK-a, Paul i Marija, kao i elektronska oprema za prisluškivanje Aninog ozvučenja. Kombi će služiti kao komandno mesto za praćenje aktivnosti i izdavanje naređenja ostalima. Dva člana tima biće motociklisti, što će im omogućiti da ne zaostanu za brzim Maksvejnovim poršeom, a još dva automobila voziće pripadnici Odeljenja za ubistva. Sve u svemu, to je značilo da će Maksvejnovi pratioci moći neprekidno da se smenjuju kako ne bi izazvali sumnju, a ako on povuče pogrešan potez, policija će ga zaskočiti za nekoliko sekundi. Kao što je Van Hajden već naglasio, bila je to skupa operacija da bi se organizovala samo na osnovu Fabelove slutnje i Anine improvizacije na licu mesta. U okviru budžeta koji je Fabel mogao da pravda, bilo je to maksimalno obezbedenje za ovakvu operaciju.
Posle brifinga Fabel je pozvao Anu, Paula, Vernera i Mariju u svoju kancelariju. Ispričao im je za sastanak s Ajtelovima i zatražio da Marija i Verner pođu s njim.
– Želim da budemo brojniji od njih... ili bar da im pariramo, odgovori Fabel na pitanje zašto. – Očekujem da će biti prisutan bar jedan advokat. Samo želim da osete i našu brojnost. – Brauner je vratio Fabelu oružje kojim je Klugman ubijen, priloživši i potpuni izveštaj. Fabel je upoznao sve sa činjeničnim podacima o pištolju i onim što je Hanzi Kraus rekao o ubicama. Zatim je pozvao saradnike da o tome iznesu svoje mišljenje.
– Čini mi se da su želeli da pištolj bude pronađen, primeti Marija dobrovoljno. – A Kraus im je pomrsio račune jer se našao na licu mesta i prvi ga se dočepao. Neko je želeo da zaključimo kako su ga odradili Ukrajinci.
– Ali znali su da će to izgledati podmetnuto – reče Fabel.
– Samo zato što smo pronašli nekoga ko ih je čuo i može da potvrdi da su bili Nemci – reče Verner. Da nije toga, verovatno bismo zaključili da je pištolj ostavljen namerno, kao neka vrsta poruke... prihvatanje odgovornosti. – On se namršti. – Ima nešto čudno u vezi s Hanzijem Krausom, šefe.
– Sinoć sam mu uzeo celovitu izjavu i pregledali smo neke fotodosijee. Onda sam ga odveo u kantinu da jede. Ne znam koji ga je đavo spopao, ali odjednom je izjavio da mora da ide. Pitao sam ga kuda žuri, ali dobio sam nesuvisle odgovore. Obećao je da će se vratiti danas, ali kazao sam mu da mora da ostane još malo i nastavi da pregleda slike kriminalaca. Smestio sam ga za jedan sto i otišao do šanka – kad sam se vratio, već je bio otišao. Onda si me ti tražio telefonom... a ja sam se rastrčao da ga pronađem.
– Ali dao je izjavu? – upita Fabel. Verner to potvrdi. – Ne bih se brinuo zbog tog bekstva, Verneru. On je narkoman koji mora da podmiri svoju potrebu. Kada sam ga poslednji put video, već je izgledao kao da mu gori pod nogama. Privešćemo ga ako se ne pojavi. – Fabel se okrete Mariji. – Imaš li podatke koje sam tražio o Ajtelima?
Marija dade Fabelu fasciklu koju je nosila sa sobom. – Stariji Ajtel nije najprijatnija osoba za istraživanje. Sve moje zabeleške su unutra, ali da skratim... Volfgang Ajtel ima sedamdeset devet godina. Poreklom je iz oblasti Pasau u gornjoj Bavarskoj. Bio je član Hitler jugenda do 1942, kada je pristupio SS-u. Kao većina esesovskih svinja, čini se da pati od selektivne amnezije, ali izveštaji, ako prihvatate da su pouzdani, govore da je počeo sa činom unteršturmfirera – potporučnika – a u vreme kada su ga zarobili saveznici, bio je hauptšturmfirer, dakle, kapetan.
Fabel izvadi crno-belu fotografiju jednog naduvenog mladića, ne starijeg od dvadeset jedne godine, ali sa oholim stavom nekoga ko pokušava da deluje autoritativno. Nosio je esesovsku uniformu. Fabel je očekivao da mu na okovratniku vidi dvostruku munju, simbol SS trupa. Iznenada Fabelu pade na um da bi, da ju je video, opet gledao drevnu germansku runu. Runu sig – magijski znak za pobedu – prisvojili su nacisti i upotrebili je za dvostruko S, oznaku zaštitnog ešelona. Ali na ovoj fotografiji je nije bilo. Umesto toga, na Ajtelovom desnom okovratniku bio je simbol goropadnog belog lava na crnoj pozadini. Fabel okrenu fotografiju ka Mariji: – Kakvo je sad ovo znamenje?
Marija se široko osmehnu. – To nas odvodi na zanimljivu teritoriju. Ne sumnjam da je posredi slučajnost, ali ovo je znak Četrnaeste grenadirske divizije SS-a. Poznate i kao Division Galizien – Galicijska divizija. Kao što znate, Galicija je bila istorijska oblast koja je obuhvatala deo današnje Ukrajine. Galicijska divizija SS-a bila je sastavljena od Ukrajinaca koji su u tome videli način da svoju zemlju oslobode od Staljina.
– Ukrajinski sastav, ali su oficiri uglavnom bili Nemci.
– Tako je. Jedan od njih bio je Ajtel. Posle poraza u bici kod... – Marija prekide da bi pogledala beleške, – ...kod Brodija, divizija se povukla u Austriju. Ajtel se tamo predao saveznicima u strahu da ne padne u ruke Sovjetima. Posle rata proveo je u zarobljeništvu četiri godine. Osnovao je uvozno preduzeće Ajtel u Minhenu 1956. i sredinom šezdesetih bio je multimilioner. Njegova sada pokojna žena bila je iz Hamburga, pa je 1972. premestio sedište firme ovamo. Pomogao je sinu da osnuje medijsku grupu Ajtel i pre deset godina prodao uvozno preduzeće Ajtel toj grupi. Ovaj potez omogućio mu je da se posveti 'političkoj' karijeri. Osnovao je BDD – BundDeutschland-fiir-Deutsche – 1979. godine. Bio je dosta nezapažen do pada Berlinskog zida i Wende. Čaki od tada uživa slabu i sporadičnu podršku. Ukratko, prljav posao.
Fabel je zurio u Mariju kao da će mu to pomoći da obradi informacije koje mu je donela. Zatim reče: – Čudno je koliko se puta u ovom slučaju pojavljuje neka ukrajinska veza.
– Ovog puta, kao što rekoh, verovatno je posredi puka slučajnost, reče Marija.
Fabel slegnu ramenima. – Valjda. – On poćuta. ,,A šta je sa sinom Norbertom?
– On je izdavač tabloida, s političkim ambicijama. Studirao je u Hamburgu i Hajdelbergu i osnovao je Šau Mal! uz očevu podršku i obilatu finansijsku pomoć. Kupovinom i sopstvenim rastom grupa Ajtel je prodrla u sve oblike medijskih komunikacija, uključujući internet...
– Zato im je potreban neko kao Maksvejn, prekide je Verner.
– Grupa takođe ima interese u tabloidnom izdavaštvu u Holandiji, Poljskoj i Češkoj Republici. Pored medija, ima ogranak za trgovinu nekretninama i malu građevinsku firmu. Svemu ovome treba dodati uvozno-izvozne poslove koje je Norbert preuzeo kupovinom očevog preduzeća. Politički se opredeljuje za desni centar. Vrlo desni centar. Ali zadržava nezavisnu poziciju. Očigledno shvata da bi ga iskompromitovala prevelika bliskost sa BDD. Uporno tvrdi da nije neonacista ni ekstremni desničar. Ipak, platforma niu je prvenstveno antiimigrantska i prolegalistička, s naglaskom na zavođenju reda. Žena mu je aristokratskog porekla. Marta fon Berg.
– Da nije u srodstvu s Jirgenom fon Bergom, gradskim senatorom? – upita Fabel.
– Ne znam, šefe. Samo znam da je zadržala svoje prezime, a da se on neko vreme predstavljao kao Norbert fon Berg Ajtel. No od toga je odustao. Cena uključivanja ženinog aristokratskog prezimena bila bi ta da u javnosti stvori sliku o sebi kao o nekome ko prihvata pomodni običaj liberalnijih Nemaca da kombinuju prezime sa ženinim. To se ne slaže sa imidžom tradicionaliste. Pored toga, važi za ženskaroša, mada se trudi da se o tome što manje čuje.
Fabel protrlja podbradak. – Simpatični ljudi. – Zatim pogleda na sat. – Mislim da je vreme da ih posetimo.



27 Re: ''Krvavi orao'' Krejg Rasel taj Uto Jan 24, 2012 8:38 pm

Grebem mu malter

avatar
Elite member
Elite member
Petak, 20. jun, 14.30, Nojštat, Hamburg


Poslovne prostorije Medijske grupe Ajtel nalazile su se u jednoj blistavo uglačanoj komercijalnoj kocki od čelika i stakla u srcu poslovne zone Nojštata. Dobra arhitektura zanimala je Fabela, što je značilo da ga ova zgrada ne zanima. Bila je to korporativna kutija bez duše, sa ugrađenom skupom opremom, ali i sa svim karakteristikama nekog hotelskog hola. Uniformisani službenik koji je upravljao recepcijom odveo je Fabela i njegovu pratnju do liftova.
Prva dva sprata zgrade zauzimale su redakcijske sobe tabloida Šau Mall, dok je treći pripadao TV espresu, nedeljnom televizijskom vodiču koji je izdavala Grupa Ajtel. Četvrti sprat je bio označen kao Odeljenje za komunikacije. Sprat iznad toga bio je rezervisan za korporativne i administrativne prostorije Grupe. Tamo se nalazio i kabinet Norberta Ajtela.
Sredovečna žena ozbiljnog izraza sačekala ih je kada su se vrata lifta otvorila u prostranoj otvorenoj kancelariji. Fabel je nagađao da je s njom ukrstio mač na telefonu. Na licu joj se videlo da nije naviknuta da neko dovodi u pitanje njen autoritet.
– Dolazite u posetu her Ajtelu?
Fabel joj pokaza ovalni kripovski disk. ,Ja sam glavni komesar Fabel.
Ona pogleda ostale sa uvežbanim i visokoparnim prezirom, što smesta izazva Vernera da se nasmeje.
– Pratite me – pozva ih zlovoljno.
Uvela je Fabela, Vernera i Mariju u jedno sumorno odeljenje, obalu o koju se razbijao žagor glasova s mora pisaćih stolova. Posle deset minuta sekretarica kamenog lica pozva ih u sobu za sastanke sa staklenim pregradnim zidom.
Norbert Ajtel uđe u sobu minut kasnije. Nije nosio sako; kretao se podvrnutih rukava na košulji i olabavljene kravate. Učtivo se osmehnuo, ali govor tela mu je otkrivao da na umu ima važnije stvari. Otvorio je vrata jednom visokom mršavom čoveku aristokratskog izgleda, sa krestom guste kose boje slonovače koja se nije povukla s mesta na čelu gde je bila pre šezdeset godina. Fabel je u starcu prepoznao esesovskog oficira s fotografije, s tim što je sada u potpunosti stekao onu autoritativnu zrelost kojoj je toliko težio kao arogantan mladić. Starijeg Ajtela pratio je čovek srednjeg rasta, koji se bližio četrdesetoj godini.
– Dobar dan, her glavni komesaru Fabele – reče Norbert Ajtel. – Ovo je moj otac, Volfgang Ajtel. – Ajtel stariji ispruži ruku i oštro klimnu glavom. Fabel je gotovo očekivao da čuje kako udara petom Opetu. – A ovo je Vilfrid Valkes, naš rukovodilac pravne službe.
Fabel i Marija se zgledaše sa osmehom. Advokat. Fabel predstavi Vernera i Mariju. Zatim kratko odmeri advokata. Valkes je bilo frizijsko prezime, ali advokat je – dobar dan – izgovorio na geografski neodređenom visokonemačkom.
– Na koji način mogu da vam pomognem? – upita Norbert Ajtel 1 mahnuvši rukom pozva ih da sednu za ovalni konferencij ski sto. Pre nego što je Fabel stigao da odgovori, on nastavi: – Mogu li nečim da vas ponudim? Jeste li za kafu... čaj?
– Ne, hvala, ne treba – odgovori Fabel u ime svih. Advokat i Ajtel stariji takođe zauzeše mesta. – Hteli smo da vas pitamo za Angeliku Blim. Možete li mi reći kakav ste odnos imali s njom na ličnom i profesionalnom planu?
– Lično ne bogzna kakav... profesionalno, nikakav. Iskreno govoreći, Angelika je na našu publikaciju gledala dignutog nosa. Smatrala je da se bavi novinarstvom koje je na višem stepenu.
– A vi se ne slažete s njenom procenom? – Norbert Ajtel se nasmeja. ,,Ja sam visoko cenio Angelikine sposobnosti. Ali takođe smatram da naši naslovi svojim kvalitetom zadovoljavaju sve zahteve tržišta. Sa Angelikom sam se uglavnom sretao na skupovima privrednika i preko zajedničkih prijatelja. Bili smo poznanici.
– A vi, her Ajtele?, obrati se Marija Ajtelu starijem. – Na koji ste način vi dolazili u dodir sa frau Blim?
Volfgang Ajtel nagnu glavu unazad i zagleda se u Mariju preko svog orlovskog nosa. – Ni na koji. U redu, sreli smo se jedanput, u hotelu Altona krone... to bi bilo pre dve nedelje.
– Ali rekla bih da je nijedan od vas dvojice nije preterano voleo... – Marija ne dovrši misao.
– Ne razumem... – Norbert Ajtel se dobroćudno i zbunjeno smeškao, dok je lice njegovog oca ostalo bezizrazno.
– Frau Blim se spremala da objavi istraživanje i iznese tvrdnju da ste umešani u špekulacije sa zemljištem uz učešće stranih interesa, reče Marija čvrstim, autoritativnim tonom. Fabel se oštro zagleda u Norberta Ajtela, rešen da ničim ne otkrije da ga je Marija zapanjila svojim blefom. Ajtelov osmeh nimalo se ne promeni i već samo njegovo trajanje izazva sumnju da je neiskren. Marija je – ubila – desetku. Ali Norbertov otac progovori prvi:
– Her glavni komesaru Fabele, nismo bili upoznati s namerom frau Blim da objavi ma kakav tekst o mom sinu ili meni. Istina je da naši interesi obuhvataju zemljište. Istina je da poslujemo sa inostranstvom. Moja karijera se zasnivala na uvozu i izvozu. Ako se frau Blim spremala da izađe u javnost s nekom pričom o nama, ne samo što smo bili potpuno neobavešteni o tome nego vas uveravam da nemamo pojma kakve bi osnove imala za takvu priču.
Fabel promeni temu. – Koliko znam, za vreme rata ste služili na Istočnom frontu. Komandovali ste Ukrajincima, je li?
Jedna varnica u očima Volfganga Ajtela ukresa vatru koja se brzo pretvori u pomahnitali mračni oganj. Ali ništa od toga mu se ne odrazi u glasu, izrazu lica i pokretima.
– Ne razumem kakve to veze ima sa bilo čime, her glavni komesaru... – Fabelu se učini da kroz olovno staklo debljine jednog metra gleda pravo u srce nuklearnog reaktora; da prisustvuje nečemu neobično moćnom i smrtonosnom, ali kontrolisanom.
– Razlog je samo taj što se Ukrajina vrlo često pojavljuje u istrazi koju vodimo. – Bila je to istina; ali kako će je Ajtel protumačiti? Fabel ućuta iščekujući objašnjenje.
Volfgang Ajtel zagladi dlanovima kosu boje slonovače na slepoočnicama. Ali njegov sin odgovori: – Mi imamo poslovne interese širom Evrope i dalje. Posedujemo publikacije u Holandiji, Poljskoj i Madarskoj. U našim poslovima s nekretninama učestvuju partneri iz Sjedinjenih Država, kao i oni iz Ukrajine. Ne vidim da je to, samo po sebi, vredno pažnje javnosti.
Pogodak u centar mete. Fabel i Marija se zgledaše brzo i krišom. Fabel se s mukom obuzdavao da izrazom lica ne oda oduševljenje zbog ovog otkrića. Opet se obratio Volfgangu Ajtelu:
– Mislim da svi znamo da se članak frau Blim sigurno nije zasnivao samo na jednostavnim ugovorima sa vašim istočnoevropskim poslovnim partnerima, je li?
– Onda znate više od mene, her Fabele.
Advokat Valkes ih prekide: – Mislim da je ovo otišlo predaleko, her glavni komesaru. Pristali smo na ovaj razgovor jer smo svi užasnuti ubistvom frau Blim i želimo da u okviru naših mogućnosti damo pun doprinos da se to čudovište uhvati. Ali moram da kažem da mi se čini da je vaša linija ispitivanja ujedno drska i nebitna. Vi, izgleda, nastojite da upetljate moje klijente u neke predmete van ovog slučaja.
– Nisam primetila da smo optužili bilo koga za bilo šta, reče Marija. – Samo pokušavamo da utvrdimo vezu između Grupe Ajtel i frau Blim.
– I mislim da smo to razjasnili. – Norbert Ajtel ustade, stavljajući im na znanje da je razgovor završen. Nijedan policajac se ne povede za njegovim primerom. Fabel se obrati Valkesu:
– Mislim da je u svačijem interesu da nam oba vaša klijenta dostave izveštaj o svom kretanju u vreme kada su ubistva izvršena, kao i imena svih koji mogu da potvrde te navode. I biću vam zahvalan ako to urade što je pre moguće...
– Ovo je skandal! – zagrme Ajtel stariji i munjevito skoči, što nije bilo u skladu s njegovim godinama. – Ne optužujete valjda mene ili mog sina za učešće u tim čudovišnim delima?
I dalje sedeći Fabel mirno reče: – Ovo je rutinski postupak, her Ajtele. – Marija dade Fabelu list hartije sa ispisanim vremenima i datumima svih ubistava. Fabel ustade i ponovo se okrete Ajtelu starijem. – Bilo kako bilo, her Ajtele, mislio sam da vi bar imate iskustva u odgovaranju na teška pitanja...
Ovog puta Valkes je eksplodirao. – Prevršili ste svaku meru, her Fabele! Ovo je nepodnošljivo. Nameravam da o ovome obavestim vaše pretpostavljene...
Fabel ustade i pruži Valkesu list hartije. – Vremena, mesta, svedoci... Treba mi potpun izveštaj o obojici vaših klijenata. – Okrenuo se Norbertu i Volfgangu Ajtelu. Ispod gustih sedih veda oči Ajtela starijeg sijale su kao žeravice. – Do viđenja, gospodo, reče Fabel i povede Mariju i Vernera iz sobe.
Do lifta nisu izgovorili ni reči. Čim su se vrata zatvorila za njima, Fabel, Marija i Verner široko su se osmehnuli.
– Mislim da nas čeka mnogo rudarskog posla, je li? – upita Fabel.
– Odmah se bacam na to – reče Marija. – Lepo je od njih što su nam ukazali pravac. Za početak ću analizirati sve ugovore koje su Uvozno preduzeće Ajtel i kasnije Grupa Ajtel sklapali s partnerima iz Ukrajine.
– Izvela si to zaista blistavo, Marija, reče Fabel.
– Hvala, šefe.
Verner je ćutao.
– Uzgred, šefe – primeti Marija kada su se pred njima otvorila vrata u foajeu, – htela sam ranije da ti kažem... dobila sam podatke o svim kontaktima sada aktivnih lica iz hamburške policije i ukrajinskih službi bezbednosti. Nećeš verovati čije sam ime, pored ostalih, tamo pronašla.
– Čije?
– Tvoje.
– Šta? Ja u životu nisam bio u Ukrajini.
– Sećaš se da si pisao jedan papir za konvenciju Evropola o zločinima serijskih psihopata? Zasnovan na ubistvima Helmuta Šmida.
– Izgleda da se to koristi kao glavni izvor informacija u Forenzičkom i kriminološkom centru u Odesi, gde se ukrajinska policija obučava da hvata serijske ubice.
Verner i Marija se uputiše ka velikim dvokrilnim hromiranim i staklenim vratima koja su vodila na ulicu. Fabel je za trenutak stajao i pogledom pratio svoje kolege pre nego što je izašao za njima.

Petak, 20. jun, 19.00, uprava policije, Hamburg


Kolege Ane Volf toliko su naviknute na njen uobičajeni neopank izgled, napadno šminkanje, preširoku kožnu jaknu i tesne farmerke da su se svi pomalo zapanjili kada je ušla u glavnu kancelariju Odeljenja za ubistva. Verner i još dvojica iz ekipe za podršku tiho su zviznuli izražavajući divljenje. Marija je čestitala Ani na izgledu, a Fabel ju je diskretno pohvalio. Paul Lindeman je jednostavno izgledao zabrinut.
Ana je tonirala šminku tako da joj je samo nežno naglašavala jaku strukturu kostiju i ublažila je stil češljanja svoje kratke tamne kose. Crna haljina s bretelama oko vrata, koja se završavala na sredini butina, isticala joj je obline i otkrivala lepe noge. Ispod haljine, neprijatno ugurani u grudnjak bez bretela, bili su mobilni otpremnik, žice i mikrofon, koje je smestila uz Marijinu pomoć. Tehnička sekcija je već proverila da li funkcionišu.
– Rekla bih da je mamac na udici, primeti Marija sa osmehom.
– Dobro, reče Fabel. ,,Da ponovimo još jednom. Ana?
Ana Volf još jedanput opisa operaciju do tančina. Najvažniju stavku ostavila je za kraj.
– Zapamtite moju rečenicu koja je dugme signala za uzbunu. Ako me čujete da kažem: Ne osećam se najbolje', to je znak da mi priteknete u pomoć. – Ana je pažljivo odabrala ove reči. Mogla je da ih izgovori odjednom i u svakom kontekstu. Sobu je ispunjavao žagor iščekivanja, nervoze i adrenalina. – Siguran si da nećeš da pođeš s nama, šefe?
– Ne, Ana... ovo je tvoj šou. Ali proveravaću kod ekipe je li sve u redu. Srećno.
– Hvala.
Tim isprati Anu do auto-parka ostavivši Fabela i Vernera same u Odeljenju za ubistva. Opustela soba odjednom je izgledala beživotno, lišena elektriciteta koji ju je ispunjavao do pre koji čas. Ćutali su trenutak-dva pre nego što se Verner okrenuo Fabelu.
– Sada?
Fabel klimnu glavom. – Ali drži se dalje od operativne zone. Samo sledi akciju i prati radio-komunikaciju. Ne želim da Ana i Paul steknu utisak da nemam poverenja u njih da samostalno obave posao. Za slučaj da bude problema, ostavljam svoj mobilni uključen cele noći.
– Naravno, Jane.
– I, Verneru..., reče Fabel. »Zahvalan sam ti što radiš ovo. Biću mnogo mirniji znajući da imaju tvoju stručnost i iskustvo odmah iza ugla.
Verner slegnu ramenima nalik na panj i iskezi se. – Biće u redu – reče. Malo podbaci ključeve automobila na dlanu i iziđe iz kancelarije.



28 Re: ''Krvavi orao'' Krejg Rasel taj Uto Jan 24, 2012 8:40 pm

Grebem mu malter

avatar
Elite member
Elite member
Petak, 20. jun, 20.00, Sankt Pauli, Hamburg


Jedan veliki tamnoplavi mercedes vario kombi, koji je sa strane imao logo kompanije Ernst Toms elektriker, bio je parkiran preko puta ulaza u noćni klub. Prolaznici su ga jedva primećivali: sedišta vozača i putnika bila su prazna i nije bilo znakova života, osim ravnomernog i tihog okretanja krovnog ventilatora. Većina ljudi bi takođe propustila da zapazi da se drugi krovni ventilator ne vrti, nego je otvoren i okrenut ka klubu.
Ana Volf se osmehnu za svoj račun kada joj portir otvori vrata, jer u njoj očigledno nije prepoznao ženu koja mu je tako spektakularno demonstrirala savitljivost njegovih palčeva. Jedan poluokret na vratima omogući joj da dokono i kratko pogleda u pravcu kombija mercedesa. Odsutnim pokretom kucnula je prstima o grudi, a zatim se okrenula i ušla u klub. Znala je da će je Paul i Marija, koji su sedeli pozadi u kombiju i pratili na monitoru sliku dobijenu preko kamere na krovnom otvoru za ventilaciju, videti kako se kucka i da će to čuti. Ako ne bi čuli, neko bi odmah ušao da je povuče sa zadatka. Imala je neprijatno osećanje da je gluva, ali ne i nema. Posmatrači u kolima mogli su da čuju sve što se dogada oko nje i svaku reč koju izgovori ili koja joj je upućena, ali ona sama nije mogla da ih čuje. Bubica u uhu bila bi brzo i lako otkrivena. Znala je, medutim, da su dva člana tima, obojica opremljena radiom sa slušalicama, već u klubu i da prate svaki njen pokret.
Ana duboko uzdahnu i otvori vrata glavnog podijuma za igru u klubu. Preplavi je pulsirajući ritam, ali ne uspe da joj ublaži osećanje nelagodnosti u dubini stomaka.


Petak, 20. jun. 20.00, Alsterpark, Hamburg


Fabel se našao sa Suzanom da nešto pojedu i popiju u Pezeldorfu. Za vreme večere bio je odsutan i izvinio se Suzani.
– Jedna moja saradnica je na terenu, objasni joj. – I ne mogu da kažem da sam prezadovoljan tom situacijom.
– Ima li to veze sa slučajem Svenovog sina?
Fabel klimnu glavom. – Ili bi bar moglo da ima. Dozvolio sam jednoj mladoj detektivki da posluži kao mamac.
– Za Svenovog sina? – Suzana se iskreno užasnu. – Imamo posla s krajnje opasnim, nepredvidivim i inteligentnim psihopatom. U pravu si što brineš, Jane. Moram ti reći da mislim da se to graniči sa neodgovornošću.
– Baš ti hvala, reče Fabel mračno. – Sada si me utešila. Ali nisam sasvim ubeđen da je on naš čovek. Mada možda ima neke veze sa otmicama i silovanjima.
– Šta da ti kažem, samo se nadam da tvoja detektivka ume da se stara o sebi.
– To je Ana Volf. Vraški je sposobna i žilavija nego što izgleda. U stvari, žilavija je od većine nas. A kao podršku ima kompletan tim.
Suzana nije izgledala ubedena. Njena zabrinutost je podstakla Fabela da telefonira Verneru, koji je pratio radio-komunikaciju tima za prismotru. Još nije imao ništa da mu saopšti. Ovo je bio Fabelov treći poziv i Verner je govorio tonom bebisiterke koja umiruje preterano zabrinute roditelje. Rekao je Fabelu da je Ana na dogovorenom mestu, da čeka da se Maksvejn pojavi i još jednom je obećao da će ga odmah obavestiti ako se dogodi bilo šta značajno.
Posle obeda Fabel i Suzana su prošetali kroz park i grad do dokova i seli na jednu od klupa okrenutih ka vodi. Iza njih je zalazilo sunce, a senke su se izdužile pred njima.
– Oprosti, nećeš se mnogo zabaviti u mom društvu – reče bledo se osmehnuvši Suzani, koja se nagnu i nežno ga poljubi u usta.
– Znam. Muči te ovaj slučaj. – Ona ga ponovo poljubi. – Da se vratimo u tvoj stan na neko pićence.
Fabel se nasmeši. – Važi.
Taman su ustali kada se oglasi Fabelov mobilni. Fabel ga brzo otvori očekujući da čuje Vernerov glas.
– Jane... ovde Mahmut.
– Gospode bože, Mahmute, gde si dosad? Već sam...
Mahmut prekide Fabela. – Jane, moramo odmah da se sastanemo. Važno je i neću da govorim preko telefona.
– U redu. – Fabel pogleda na ručni sat, a zatim u Suzanu i načini pokret kao da se izvinjava. – Gde si sada?
Mahmut mu dade adresu u Špajherštatu.
– Šta za ime božje tražiš tamo? – nasmeja se Fabel. – Praviš zalihu kafe?
Izgledalo je da je Mahmuta napustio uobičajeni smisao za humor. – Samo dolazi ovamo. Odmah.
– U redu, eto me za deset minuta.
– I, Jane...
– Dođi sam.
Glas je zamro. Fabel zatvori mobilni telefon i nastavi da pilji u aparat. Otkako su poslovali zajedno, Fabel nijednom nije ugrozio anonimnost, koja je za Mahmuta bila životno važna, tako što bi na sastanak poveo drugog policajca. Mahmut ne bi smislio tako izlišnu rečenicu ni da ju je tražio svećom. Jedino logično objašnjenje je bilo da je neko tražio od Mahmuta da to kaže: neko ko je želeo da bude siguran da će Fabel doći sam. On se okrete Suzani. – Zaista mi je žao. Moram da idem...
– Ima li to veze sa Svenovim sinom?
– Nema... mislim da mi je prijatelj možda u nevolji.
– Hoćeš li da pođemo zajedno?
– Ne. – Fabel se osmehnu i dade joj ključeve svog stana. – Ali grej mi krevet.
– Je li to opasno? Zar ne bi trebalo da tražiš pomoć? – Fabel pomilova Suzanu po obrazu. – U redu je. Kao što rekoh, u pitanju je samo nešto zbog čega mi se jedan prijatelj obratio za pomoć. Moraću da uzmem svoja kola. Daj da vidimo možemo li da zaustavimo neki taksi...

Petak, 20. jun, 21.00, Sankt Pauli, Hamburg


Ana je isprva bila učtiva i pomirljiva; ali kada je za kratko vreme peti tip uzastopce pokušao da je startuje, njene reakcije su se svele na oštro i ogorčeno odbijanje. Čuvši još jednog barskog Romea kako joj kaže – Zdravo! – ona se okrenu iskeženih zuba.
Maksvejn ustuknu i diže šake.
– Izvini... – reče Ana snebivljivo. – Mislila sam da je neko drugi... pa, valjda, bilo ko drugi...
– Laskaš mi.
– Ne zanosi se. Konkurencija je kilava. – Ana ga odmeri od glave do pete. – Već sam mislila da nećeš doći.
– Zadržali su me na poslu. Oprosti. – On joj pruži ruku. ,Ja sam Džon Maksvejn... – A onda dodade na engleskom: – Its nice to meet you..
– Sara Klemer... – reče Ana, posluživši se imenom jedne bivše školske drugarice. – Ti si Englez?
– Blizu si, uzvrati Maksvejn. – Jesi li gladna?
Ana neodređeno slegnu ramenima.
– Hajdemo odavde... – S komandnog mesta u parkiranom kombiju Paul Lindeman upozori policajce u klubu. – Spremite se... krećemo. – Okrenuo se pripadniku MEK-a, koji je nosio kombinezon električara. – Mi polazimo kad dva vodeća vozila budu na položaju.

Petak, 20. jun, 21.00, Špajherštat, Hamburg


Špajherštat znači – grad stovarišta. To je jedna od najimpresivnijih kompozicija urbanih elemenata u Evropi. Gotska arhitektura ogromnih sedmospratnih skladišta od crvene opeke, čije krovove krase patinirane bakarne kupole, dominira lukom neodoljivom sigurnošću. Monumentalna stovarišta izukrštana su tesnim uličicama i kanalima, kao i galerijama koje se protežu od jedne zgrade do druge, često na visini četvrtog sprata.
Špajherštat je takođe najveći carinski magacinski prostor na planeti: milioni tona kafe, čaja, duvana i začina stokirani su na gotovo dvadeset šest kvadratnih kilometara, pored mnogo modernije robe kao što su kompjuteri, farmaceutski proizvodi i kućni i kancelarijski nameštaj. Poslednjih godina ovamo su nagrnuli dileri antikviteta i smestili se pored kancelarija službi za plovidbu i prekomorskih trgovačkih zastupništava, a neke kompanije za uvoz kafe otvorile su kafane za javnost. Ali sve ovo je bilo aktivna komponenta života u Hamburgu, jednom od najvažnijih lučkih gradova u svetu.
Fabel je parkirao u Ulici Dajh, izvan same carinske zone Špajherštata. Izvadio je iz futrole svoj valter P99, proverio okvir i gurnuo ga nazad debljim delom šake pre nego što ga je vratio u futrolu. Izašao je iz kola i nastavio pešice preko mosta Kornhaus, koji je spajao obale uzanog Colkanala, dok su se pozadi u nebo dizale šiljate kule crkava Sankt Katarine i Sankt Nikolaja. Prelazeći most gledao je niz kanal opkoljen liticama od crvene cigle na fasadama ogromnih skladišta. Sunce je sada bilo nisko i davalo je još dublju nijansu raskošnom crvenilu zidova od opeke. Nešto jače od puke nelagodnosti zatreperi u Fabelovim grudima. Prošao je pored carinarnice i našao put za Obalu Sankt Ane. Posle nekoliko zavoja obreo se u uzanoj popločanoj ulici koju mu je Mahmut pomenuo preko telefona.
U Špajherštatu je bilo mračnije nego u gradu. Sunce je sada bilo nisko na nebu i nije moglo da se probije pored džinovskih viktorijanskih trgovačkih katedrala. U prizemlju ove ulice nije bilo ni kancelarija ni kafića; prozori na skladištima bili su mračni i opusteli. Fabel je čuo sopstvene korake kako odzvanjaju u pustoj uličici. Malo je nedostajalo da prođe pored broja koji mu je Mahmut dao. Na jednoj maloj tabli stajala je oznaka da je to skladište firme Klimenko internešenel. Bila su tu velika dvokrilna vrata lučnog oblika, a u prizemlju nije bilo prozora. Fabel okrenu kvaku u obliku velike gvozdene alke i gurnu vrata; bila su otključana. Ušao je u ogroman otvoren magacinski prostor sa nizovima stubova od cigala i gvožđa na odredenom rastojanju, koji su služili kao noseći elementi za gornje spratove. Visina od poda do tavanice iznosila je gotovo devet metara i, prema Fabelovoj proceni, samo je u prizemlju bilo više od četiristo kvadratnih metara korisne površine. Čitav prostor bio je prazan, izuzev jedne kabine-kancelarije od gotovih elemenata, podignute u najdaljem delu skladišta. Bilo je mračno. Od mnogih okačenih neonki gorela je samo jedna; prozore na kraju skladišta, više nalik na zasvođene i zastakljene hodnike, prekrivao je debeo sloj prašine koji je spoljnu svetlost letnje večeri svodio na maglovito narandžasto svetlucanje. Fabel se trže kada su se vrata iza njega zalupila, a odjek zaorio u ogromnom skladištu. Ako je ovde bilo ikoga, Fabel je uspešno najavio svoj dolazak.
Izvadio je valter i povukao zatvarač. Pretražio je pogledom skladište i osmotrio stubove, posvetivši naročitu pažnju pokretima, iako su oni bili dosta uzani i muškarac bi se teško mogao sakriti iza njih. Ako se ovde iko nalazio, morao je da bude u montažnoj kabini ili iza nje. Fabel pređe na desnu stranu, pribi se uza zid da ograniči izloženu površinu tela i, poduprevši desnu ruku levom ispruži pištolj držeći ga u visini oka. Malo-pomalo micao se uz zid, dok se nije našao paralelno s kancelarijom u kabini. Žurno i odlučno je iskoračio u stranu, spreman da puca, da bi zavirio iza kabine. Tamo nije bilo nikoga. On se malo opusti i hitro priđe kabini. Leđima se nasloni na zid. Temelj od cigle na kojem je bila ttiontirana kabina dopirao je Fabelu do struka, pa je pretpostavio da mu je glava samo malo iznad nivoa poda. Okrenuo se ka zidu, ali nije čuo ništa. Fabel se oprezno približi stepeništu i lagano pope upirući automatsko oružje u vrata. Iznutra i dalje nije dopirao nikakav šum. Upravo je spustio šaku na kvaku vrata kada je na potiljku osetio hladnoću: tvrd metalan otvor cevi nekog pištolja snažno mu se zari u vrat.
– Molim vas, her Fabele. Ne pravite probleme... – Bio je to glas žene koja je govorila nemački s jakim stranim naglaskom. – Odvojite kažiprst od obarača i dignite pištolj iznad glave. – Fabel posluša i oseti kako mu ona oduzima valter jednim brzim i naglim pokretom. Zurio je u zelenu boju koja se ljuštila sa vrata kabine i pitao se hoće li to biti poslednja slika koju mu mozak registruje. Misli su mu grozničavo jurile kroz glavu dok je pokušavao da se seti pregovaračkih strategija u ovakvim situacijama, kojima su ih učili na seminarima za obuku. Onda se vrata kabine otvoriše. Pred njim se pojavi omanji zdepast čovek u poznim šezdesetim godinama života. Fabel prepozna slovensku građu tog lica. Ali najpre prepozna prodorne, gotovo blistave zelene oči čoveka koji ga je napao u stanu Angelike Blim.



29 Re: ''Krvavi orao'' Krejg Rasel taj Čet Jan 26, 2012 7:08 pm

Grebem mu malter

avatar
Elite member
Elite member
Petak, 20. jun, 21.05, Špajherštat, Hamburg

Fabel je bio u pravu: iza stubova nije bilo dovoljno mesta da se sakrije muškarac. Ali bilo je dovoljno prostora za vitku gipku ženu zlatne kose koja se prelivala u duginim bojama i koja je zračila mladošću: zauzela je takav strateški položaj da je u nekoliko brzih nečujnih koraka mogla da stigne do svakoga ko bi pokušao da se primakne vratima kabine.
Fabelov strah malo oslabi čim je cev pištolja prestala da mu pritiska vrat pošto ga je razoružala. Iza onog Slovena na vratima, Fabel je video Mahmuta kako sedi u najudaljenijem delu kancelarije. Stekao je utisak da nije sasvim smiren, a primećivala se i modrica na desnoj strani čela. Ako se to zanemari, izgledao je dobro. Sloven se pomeri u stranu da propusti Fabela. Ukoliko je Fabel želeo nešto da preduzme, ovo je bio trenutak za to. Ali nije mogao ništa da učini.
Sloven kao da mu je čitao misli. – Molim vas, ne prenagljujte, her Pabele. – Naglasak mu je bio u skladu sa crtama lica. Fabel se upita J H on član ukrajinskog – Top tima: gleda li u lice Vasiliju Vitrenku. Ne želimo da naudimo ni vama, ni vašem prijatelju ovde.
– U redu je, Jane, dobaci Mahmut s drugog kraja kancelarije. – Oni su policajci... neka vrsta. Ne bih te pozvao da sam mislio da ti zaista preti opasnost.
Sloven mu pokaza na drugu stolicu, pored Mahmutove. – Molim vas, her Fabele, sedite. – Kada je Fabel poslušao, on se okrenu devojci i reče na nemačkom: – Martina, molim te, vrati oružje glavnom komesaru.
Devojka stručno izvuče okvir iz Fabelovog pištolja i predade mu ih odvojene. Fabel gurnu valter u futrolu, a okvir spusti u džep. Dok je to radio, primetio je da devojka nosi isti model automatskog oružja kakav je Hanzi Kraus izvadio iz napuštene plivačke dvorane. Razlikovao se samo po tome što nije bio ukrašen umecima i ručno obrađen.
On se obrati Mahmutu: – Jesi li dobro?
Mahmut klimnu glavom. – Žao mi je zbog ovoga, Jane. Ali mislim da treba da čuješ šta imaju da kažu. Oni misle da jure istog tipa kao i ti. Već neko vreme motre na tebe... a mene su pratili od onog sastanka na trajektu.
Fabel se okrene Slovenu, čiji se osmeh nije odražavao i u hladnim zelenim očima. – Vi pripadate nekoj ruskoj kriminalističkoj službi? Ako je tako, zašto niste išli zvaničnim kanalima? Moram da kažem da ste prekršili nekoliko nemačkih saveznih zakona... Grad trenutno vrvi od policajaca koji vas love zbog napada na mene...
Mahmut se naglo okrete na stolici i htede da ustane. Plavuša zanjiha cev pištolja, dajući mu znak da ostane da sedi.
– Napali su te?
Fabel klimnu glavom. – Tvoji novi prijatelji nisu tako ljupki kao što izgledaju.
– I meni je žao što se to desilo, her Fabele – reče Sloven. – Ali nisam smeo da dozvolim... komplikacije do kojih bi neizbežno došlo da su me tada lišili slobode. Siguran sam da cenite činjenicu što vam nisam stvarno i nepovratno naškodio, mada sam mogao.
Fabel pređe preko ove izjave. – Ko ste vi? Za koga radite?
Osmeh Slovena opet propusti da zapali varnicu u hladnim zelenim očima. U ovoj fazi nevažno je kako se ja zovem. Moja koleginica... – on mahnu glavom u pravcu zlatokose, – ...i ja pripadamo ukrajinskoj antiterorističkoj policiji. Berkutu.
– Ukrajinskoj tajnoj službi?
– Ne... to bi bila SBU – Služba Bespeki Ukrajini – koja je, nažalost, verovatno i sama upletena u ovu dramu.
– I kako su ova ubistva povezana s terorizmom?
– Direktno? Nikako. Her Fabele, sve ću vam objasniti u dogledno vreme. Bojim se da je objašnjenje dugačko i da je moje poznavanje nemačkog ograničeno, pa vas molim za strpljenje. Osnovno je što verujem da obojica možemo da imamo koristi ako razmenimo informacije.
Fabel se oštro zagleda u Slovena. Njegov nemački je bio sasvim solidan, uprkos jakom stranom naglasku. – Šta ste radili u stanu Angelike Blim? I šta ste radili ispred mesta zločina u Sankt Pauliju?
– Kao što je kazao vaš prijatelj, obojica se interesujemo za isti slučaj. Pre nego što je ubijena, frau Blim je istraživala izvesne poslove s nekretninama u kojima je učestvovala grupa Ajtelovih kompanija je h?
Fabel neodređeno slegnu ramenima.
Sloven se osmehnu. ,,Iz tih imovinskih poslova najveću korist izvukao bi Klimenko internešenel, konzorcijum sa sedištem u Kijevu. Prostorije u kojima smo sada tek nedavno je ispraznio Klimenko internešenel.
– Ti poslovi su bili nelegalni? – upita Fabel.
Sloven odbaci ovu primedbu pokretom ruke. – Tehnički? Verovatno. Zavisili su od informacija koje je Klimenko dobijao od zvaničnih izvora u hamburškoj vladi, možda zasnovanim na sigurnijim prognozama nego što bi se vlastima svidelo.
– Dozvolite da pogadam, središnja tačka svih tih ugovora je partnerstvo Nojer horizont7.
– Vi ste, možda, bolje upoznati sa situacijom nego što sam mislio. Đa, her Fabele, u pravu ste. Svuda oko Hamburga postoje nekretnine koje same po sebi imaju malu komercijalnu vrednost. Ali kada se jednom sazna da je ta oblast predviđena za obnovu i preskupu urbanizaciju, vrednost svake parcele na kojoj nešto treba da se izgradi spektakularno će porasti.
– Dakle, Klimenko internešenel i Nojer horizont zaradiće bogatstvo time što kupuju jeftino i rano.
– Tako planiraju. Sada ću vam reći nešto što više nikada neću da ponovim i što nikada nećete biti u stanju da dokažete. Klimenko internešenel je samo paravan iza kojeg stoji moja vlada. Ukrajina je siromašna zemlja, her Fabele. Ali ima potencijal da postane vrlo bogat i uticajan deo Evrope. Ima onih koji bi upotrebili svako – i bukvalno svako – sredstvo ili oružje koje im stoji na raspolaganju da se taj potencijal realizuje. Konzorcijum Klimenko internešenel predstavljao je jedno od tih sredstava. Da vam odgovorim na pitanje... razlog mog odlaska u stan frau Blim bio je da proverim ima li tamo ičega što bi inkriminisalo moju vladu ili mi pomoglo da ispunim svoju misiju ovde. Uskoro ću vam objasniti ciljeve te misije. Verovao sam da su vaši ljudi možda propustili da posvete pažnju nekim dokumentima ili informacijama koje ne bi automatski povezali sa ubistvima, ali koje se odnose na Klimenkove operacije. Potcenio sam vas.
– To nije isključivo naša zasluga. Ko god da je ubio Angeliku Blim, izbrisao je sadržaj kompjutera i, pretpostavljamo, odneo fajlove iz stana.
Sloven se bezizrazno upilji u Fabela i provuče prste kroz kosu prešavši dlanom preko grubih sedih čekinja; zatim nastavi jako naglašenim ali gramatički savršenim nemačkim: – Ovde je u igri i treći element, koga ste vi već, makar delimično, svesni. – On poćuta za časak, kao da naglašava važnost podatka koji se spremao da iznese. – Čovek izabran da reprezentuje bperaciju Klimenko' bio je Pavlo Klimenko, navodni šef konzorcijuma. Klimenko je, u stvari, oficir tajne službe SBU, sa impresivnim rezultatima u aktivnoj vojnoj službi. Nažalost, iza ove 'inicijative' već poduže su se sticali drugi interesi. Je li vam poznato ime Vasilij Vitrenko?
Fabel klimnu glavom. ,,Za njega kažu da je vođa bande kriminalaca iz Ukrajine. Nove grupe koja otima poslove svim drugima u gradu.
– Vasilij Vitrenko je – ili je bio – pukovnik u Berkutu. Vitrenko ima službeni dosije kojem se mnogi nekritički dive do tačke kada ga kuju u zvezde. Drugi u njemu vide čudovište. Đavola. Na nekom drugom mestu, u neko drugo vreme, bio mi je poveren zadatak da otkrivam i sprečavam Vitrenkove najgore izgrede. Vitrenko je okupio deset svojih bivših saboraca – oficira koji su mu bili podređeni u Čečeniji ili Avganistanu, ili i na jednom i na drugom frontu – a čiju su karijeru obeležile i izuzetna hrabrost i nesvakidašnja surovost. Svi ti oficiri su ostali bezrezervno odani Vitrenku. Štaviše, on im je obećao da će uz njega svi postati milioneri. I nije daleko od toga da ispuni obećanje. Jedan od tih oficira bio je major Pavlo Klimenko.
– Dakle, Vitrenko vam je ispred nosa oteo vašu malu pokvarenu šemu? – nasmeja se Fabel ogorčeno.
Zelene oči Slovena zasijaše pod slabim veštačkim osvetljenjem u montažnoj kabini. – Tako je, her glavni komesaru. Ali ne savetujem da zlurado likujete, jer ni vaša vlada nema čiste ruke. Kakav je bio cilj operacije u kojoj je učestvovao nesrećni her Klugman?
– Nisam spreman da o tome razgovaram s vama.
– Niste? Pa lepo, her glavni komesaru. Dozvolite mi da odgovorim na sopstveno pitanje. Vi verujete da je her Klugman obavljao prismotru i prikupljao informacije o aktivnosti Vasilija Vitrenka i njegove ekipe. Je li tako?
Fabel slegnu ramenima i klimnu glavom.
– E, nije tako, her Fabele. Her Klugman je imao samo jedan cilj: da se poveže i pregovara s Vasilijem Vitrenkom. Klugman je bio operativac BND-a i nudio mu je sporazum. Vaša vlada, sa punim saznanjem o Vitrenkovoj zločinačkoj prošlosti i kriminalnoj sadašnjosti, spremna je da mu ponudi imunitet od gonjenja i unosan dogovor.
– Zašto bi, za ime sveta, nemačka savezna vlada sklapala poslove s nekim kriminalcem velikog kalibra?
– Zbog 11. septembra 2001.
– Šta?
– Osam od deset bombaša samoubica koji su izveli napad na Svetski trgovinski centar u Njujorku živelo je u Hamburgu ili je prošlo kroz ovaj grad neposredno pre napada. Ta okolnost izazvala je priličnu pometnju kako u gradu, tako i u nacionalnoj vladi. Ukratko, vi Nemci biste učinili sve da pomognete Amerikancima.
A Amerikancima je dobrodošla svaka pomoć koju neko može da im pruži. Vasilij Vitrenko je izuzetno inteligentan i obrazovan čovek; uz to, on je vodeći ekspert za Avganistan i islamski terorizam. CIA je jasno stavila do znanja BND-u da bi bili veoma zahvalni ako Vitrenko pređe na njihovu stranu. Vašem kolegi Klugmanu stavljeno je u zadatak da počne pregovore; stan u kojem je devojka ubijena bio je odabran za mesto tih pregovora.
Fabel oštro pogleda Slovena, a zatim plavušu. Ne bi bilo prvi put da se brutalno pogaze zakoni u trci sa vremenom, a u ime – viših interesa. Sloven je bezizrazno posmatrao Fabela ostavljajući mu vremena da razmisli kako će da reaguje. Fabel najzad reče: – Ali Klugman je uspostavio vezu s novom ukrajinskom grupom, preko nekoga ko se zove Vadim. Nije imao druge kontakte.
– Nije tako. Morate da se zapitate, her Fabele, ko je bio izvor te informacije i kakve su političke interese imali da vas obmanu. Vadim je zaista jedan od Vitrenkovih ljudi – Vadim Redčenko – i Klugman je sigurno bio u vezi s njim kao s glavnim posrednikom. Ali Klugman je imao i tri odvojena sastanka s Vitrenkom. O ishodu tih pregovora mogu samo da nagađam. Ali krvavi rasplet očigledno dokazuje kakvu je odluku Vitrenko doneo.
– Vi kažete da su ova stravična ubistva Vitrenkovo delo?
– Ubeđen sam u to, her glavni komesaru.



30 Re: ''Krvavi orao'' Krejg Rasel taj Čet Jan 26, 2012 7:11 pm

Grebem mu malter

avatar
Elite member
Elite member
Petak, 20. jun, 21.25, Altona, Hamburg


Ana je uspevala opušteno da ćaska s Maksvejnom, ali povremeni nemarni pogledi, kada bi odvojila oči od njegovog profila i hitro ih okretala ka bočnom prozoru ili vetrobranu poršea, bili su kao bacanje spasilačkog užeta i svaki put su se zadržavali na nekoj putnoj oznaci ili orijentiru. Vozili su se ka Elbi. Kuda je, kog đavola, vodi?
– Radoznala sam, reče Ana, trudeći se da to izgovori što je moguće smirenije.
Maksvejn se promišljeno osmehnu. – Spremio sam za tebe nešto izuzetno, Saro. Obećavam da to nećeš zaboraviti...
Paul Lindeman se trže kao da se opekao čuvši Maksvejnovu rečenicu preko Aninog ozvučenja. On se okrete ka Mariji, koja je sedela pored njega u zadnjem odeljku Mercedesovog kombija. »Ovo mi se uopšte ne sviđa...
– Nije još ništa rekao ni učinio što bi nam dalo povoda da intervenišemo. Ana ume da se čuva. A mi smo im za petama. Pokušaj da se opustiš.
Paulovo bezizrazno zurenje u Mariju nije otkrivalo da ga je na ma koji način ubedila ili umirila svojim argumentima. Prineo je radio-mikrofon usnama i tražio najnovije informacije od oba vozila zadužena za neposrednu prismotru. I jedan i drugi pratilac su mu potvrdili da imaju dobru i blisku vizuelnu vezu.
– Meta je upravo krenula u Helgolender, ka jugu, obavesti ga glas iz radija u čelnim kolima za pratnju. – Izgleda da kreće ka pristaništu...
Paul je korigovao držanje radija, kao da će mu čvršći stisak omogućiti da iz njega iscedi povoljnije informacije.
– Kastor četiri-jedan Kastoru četiri-dva... – Tanka nit Paulovog strpljenja još jednom se prekide: – Podnesi izveštaj...
– Skrenuli smo u pristanište... – Sagovornik poćuta i zbunjeno dodade: – ...Izgleda da se krećemo ka Baumvalu i Niderhafenu... Ili Hanzebothafenu... Meta je sada na Johanisbolverku.
Ana je osećala da joj se grč u utrobi pojačava. Maksvejn je skrenuo s puta koji je vodio ka glavnoj gradskoj luci na pontone koji su odvajali uvale Niderhafena i lučkog brodogradilišta, gde su nuđeni vezovi za izlagače i posetioce Hanzeatske izložbe čamaca i lađica. Parkirao je porše, obišao oko automobila i otvorio joj vrata da izađe. Ana se u prvom trenutku ne pomeri. Čula je škripu, zveku i jeku iz šume jarbola jahti oko sebe.
– Hajde – pozva je Maksvejn strpljivo. – Imam nešto da ti pokažem.
Ana i nehotice zadrhta izlazeći iz kola, mada veče nije bilo nimalo hladno. Maksvejn to ne primeti, jer je pružao ruku na zadnje sedište da izvadi korpu s poklopcem. Zatvorio je vrata, zaključao i uključio alarm. Ispružio je lakat, s korpom u drugoj ruci pozivajući Anu da provuče ruku ispod njegove. Ona se osmehnu i posluša. Uputili su se preko pontona ka rampi. Maksvejn odjednom zastade pored jednog elegantnog i svakako skupog brodića za krstarenje.
– Eto nas... mali je, ali udoban i brz. Devet koma tri metara. Širina veća od tri metra.
Ana je stajala i zurila u jahtu. Bila je snežnobela, sa uzdužnom plavom trakom na pramčanom delu. Po prestižu i eleganciji mogla je na vodi da se ravna s Maksvejnovim poršeom na kopnu.
– Divna je... – Anin glas je zvučao mrtvo i prazno. U tom času nije imala pojma šta će dalje da radi.
– Jebi ga! On ima brod. – Paul izbezumljeno pogleda Mariju. – Ako se Ana ukrca i on je izvede iz luke, gubimo ih. Sranje. Nije nam palo na pamet da ima brod. Javiću timu da je vade odande...
Marija Kle se namršti. – Ali to bi upropastilo celu operaciju. Nemamo osnov da ga uhapsimo za bilo šta... nije uradio ništa nezakonito. Samo bismo odali Anu i upozorili Maksvejna da je pod sumnjom. A Ana nas još nije pozvala.
– Zaboga, Marija... Ako isplove, biće potpuno nezaštićena. Ne smemo da je izlažemo takvoj opasnosti... – On zgrabi radio. Marija spusti šaku preko njegove.
– Čekaj, Paule, reče ona. – Možemo da obavestimo Rečnu policiju, možda čak i da pošaljemo helikopter tamo napolje. Nalazimo se na sredokraći između Komesarijata WSP na pristaništu i policijske stanice u Špajherštatu... možemo da obezbedimo plovnu podršku za nekoliko minuta. Pošalji tim tamo, ali tako da se ne vidi. Ako posumnjamo da je Ana u nevolji, možemo da ga iznenadimo i pre nego što napusti vez. – Ona odlučnim pokretom otvori mobilni telefon. – Pozvaću Rečnu policiju...
Ana je munjevito razmišljala. U svom planu nije predvidela ovakvu mogućnost. Bezizrazno je zurila u elegantne linije jahte kao da gleda neko napunjeno oružje, upereno u nju. Oborila je gard i Maksvejnu to nije promaklo.
– Saro? Nešto nije u redu? Nadao sam se da ću ostaviti utisak... – Maksvejnov glas trže Anu i podseti je na njen zadatak. Ona se okrenu ka njemu i slabašno se osmehnu. – Žao mi je. Ne marim za brodove, to je sve.
– Šta? – Maksvejn je glumio užasnuto zaprepašćenje. ,,Ti si Hamburžanka, je li? More ti je u krvi! – Popeo se uz kratke metalne lestvice, pažljivo držeći pokrivenu korpu slobodnom rukom. Spustio je korpu na palubu i pružio ruku Ani da joj pomogne da se popne s keja.
– Ne... ozbiljno, Džone... ne volim brodove. Pripadne mi muka. I bojim se.
On se široko osmehnu, a zelene oči mu blesnuše pri slaboj svetlosti. – Biće ti dobro. Dođi i proceni sama. Neću čak da pokrećem jahtu. Ako ne budeš zadovoljna, ješćemo u gradu... Mislio sam samo da bi bilo lepo posmatrati svetlosti grada sa vode.
Ana prelomi u sebi. – U redu. Ali ako mi ne bude prijatno, idemo na neko drugo mesto. Važi?
– Važi...
U komandnom kombiju mercedesa Paul se okrenu ka Mariji, oštro je pogleda i reče: – Zovi Fabela.

Petak, 20. jun, 21.30, Špajherštat, Hamburg


– Bio sam major u jedinici sovjetskog Ministarstva unutrašnjih poslova. MVD Kondor. Amerikanci su snabdevali pobunjeničke snage najsavršenijim oružjem i rat u Avganistanu se brzo pretvarao u Vijetnam Sovjetskog Saveza. Bilo je to vreme očaja. Mi smo uvek agresivno gonili počinioce krivičnih dela u ratu, ali sve više i više naših mladića vraćalo se u vrećama za leševe. Što je još gore, mnogi su nestajali bez traga. Bilo je jasno da ovaj oružani sukob ne vodi pobedi i gledišta su se zaoštrila. – Sloven izvadi cigaretu iz pakla sa ćiriličnim natpisom i ponudi prvo Fabela, a onda Mahmuta. Obojica odmahnuše glavom. On slegnu ramenima, izvuče jednu cigaretu bez filtera i stavi je medu malo mesnatije usne. Iz džepa uze jedan težak hromirani upaljač; Fabel na njemu primeti isti amblem u vidu orla. Rezani duvan zapucketa kada je čovek pripalio cigaretu i duboko uvukao dim.
– Ne ponosim se onim što se dešavalo u tim mračnim danima, her Fabele. Ali rat je rat. Rat, nažalost, podstiče odmazdu. U Avganistanu je odmazda postajala sve okrutnija i okrutnija. Na obe strane.
Sloven snažno odbi dim pre nego što je nastavio:
– Već broj raketa zemlja-vazduh koje su Amerikanci dopremili praktično je onemogućio vazdušnu podršku i snabdevanje. Jedinice su bile odsečene od pozadine. Često su jednostavno bile ostavljane da se same čupaju iz obruča ili da padnu u ruke pomahnitalih fanatika. Jedna od tih jedinica bila je MVD Kondor vojne policije Specnaz.
– Pod Vitrenkovom komandom?
Sloven okrete cigaretu prema Fabelu, a oblačak sivog pepela lagano se prosu na pod. – Baš tako... – On poćuta. – Mislim da je vreme da vam kažem nešto o specijalnim sposobnostima pukovnika Vitrenka. Sposobnost zapovedništva je dar. Kad komandujete ljudima u borbi, budete im kao otac. Morate ih ubediti da vam veruju potpuno i bezuslovno, da samo vi možete da ih dovedete do svetlosti i sigurnosti; da ste samo vi u stanju da ih zaštitite. A ako ne možete da ih zaštitite i dođe im smrtni čas, moraju da veruju da ste izabrali jedino pravo i dostojno mesto za umiranje... da bi opstanak i život na nekom drugom mestu i u drugom vremenu bili izdaja. Sve ovo znači da su najvažnije pretpostavke strategije komandovanja psihološke, a ne vojne. Vasilij Vitrenko je rođeni zapovednik. Još u detinjstvu je zapaženo da se ističe nesvakidašnjom inteligencijom. Nažalost, zapažene su i neke potencijalno problematične karakterne osobine. Rođen je u vojničkoj porodici i smatralo se da će mu vojna karijera najbolje isterati te bubice.
Još jednom je duboko uvukao dim cigarete.
– Odlikovao se kao vojnik i brzo je primećeno da ima vrlo izraže-ne prirodne sposobnosti za vođu. Umeo je da natera ljude da čine stvari za koje su sami mislili da su iznad njihovih mogućnosti... – podvige. Međutim, vlasti je uznemiravao njegov gotovo kultni status. Propagirao je filozofiju Večnog vojnika... ljudi kojima je komandovao gledali su na sebe kao na poslednje u dugoj lozi ratnika koja se proteže unazad dve hiljade godina. – Sloven se nagnu napred i nalakti se na kolena. Jedna spirala dima obavi mu rtiali bebasti podbradak i nastavi da se penje uz obraz, nateravši ga naj-zad da suzi zelene oči kako bi izbegao štipanje. – Vaš ubica. On ima plemenitu misiju, ne? On vidi sebe kao vikinškog ratnika koji svoj narod vraća pravoj staronordijskoj veri?
Fabel oseti stezanje u grudima, jer je to bilo gotovo savršeno ponavljanje opisa koji mu je dao Dorn. – Da... ali kako...
Sloven ga prekide: I vi, prema tome, tražite nekog Nemca ili Skandinavca?
– Pa, da...
– Razočarali ste me, her Fabele. Studirali ste srednjovekovnu istoriju, je li?
Fabel kratko klimnu glavom. – Na šta ciljate?
– Samo na to da bih od vas očekivao da razmišljate šire... i geografski i istorijski.
Smisao izlaganja pogodi Fabela u grudi kao snažan udarac.
– Sranje... – Fabelove oči streljale su okolo dok je obrađivao podatak izvučen iz nekog dubokog kutka sećanja. – Kijevska Rusija...
– Tako je, her Fabele. Kijevska Rusija. Osnivači Kijeva i Novgoroda, po kojima je Rusija dobila ime. Ali oni nisu bili Sloveni.
Fabel je osećao isti uzbudljivi drhtaj otkrovenja kao dok je sedeo u Dornovom kabinetu. Evo je. Evo poslednje karike. Veze izmedu ukrajinskog elementa i ostatka slagalice. – Ne... – reče Fabel. ,,Ne, nisu bili. Bili su Šveđani. Švedski vikinzi.
– Tako je. Doplovili su Volgom i uspostavili trgovačke postaje i gradove na strateškim tačkama duž reke. Ratnici. To poreklo nadahnulo je Vitrenka da stvori svoju kvazireligijsku filozofiju vojevania. Svojim podredenima ulio je veru da su oni naslednici ratničkog kodeksa koji seže unazad do vikinškog porekla Kijevske Rusije.
Naterao ih je da veruju da je beznačajno za šta se bore: da su važni borba kao takva, drugarstvo po oružju, ispit lične i kolektivne hrabrosti... samo to i ništa više. Mogli su da budu sovjetski vojnici, plaćenici, da ratuju čak i za račun Zapada... Vitrenko ih je programirao da veruju da je sam rat jedina neotuđiva i neuništiva istina. I verujem da je u tu filozofiju upleo polumitski vikinški kodeks. Na taj način stvorio je kod svojih ljudi nešto što nadmašuje svaku definiciju lojalnosti – bezgraničnu posvećenost i odanost. On je bio... i jeste... sasvim sposoban da ubedi ljude da počine najgnusnije zločine. Čak i da bez razmišljanja žrtvuju sopstveni život. – Sloven je rasejano zurio u pod pre nego što je stresao pod noge još pepela. Zatim je u Fabela upro najiskreniji i najbeskompromisniji pogled koji je on ikada video. – Osećam da su mi reči nedovoljne da opišem sirovu potpunu moć Vitrenkovog vladanja ljudima... i strahote za koje je sposoban. – Činilo se da Slovenu ponestaje goriva; kao da je potrošio i poslednje rezerve energije nakupljene u teškim i nesrazmerno razvijenim ramenima u odnosu na zdepasto telo.
– Razumem zašto vas sve to navodi na sumnju da je Vitrenko kriv za ove zločine, ali vi kažete da znate da je on ubica. Otkud znate?
Sloven ustade i ode do jednog od širokih niskih prozora. Fabelu se činilo da on, mada gleda u mračni bezdan skladišta, zapravo vidi nešto drugo i drugde. U drugom vremenu.
– Kao što rekoh, Vitrenkova jedinica ostala je izolovana na pobunjeničkoj teritoriji. I bez vazdušne podrške. Reći da subili odsečeni značilo bi služiti se jezikom konvencionalnog rata, a taj rat je bio sve samo ne konvencionalan. Da bi se vratili na prijateljsku teritoriju, morali su da se probiju kroz jednu dolinu koju su držali pobunjenici. Trebalo im je deset dana da stignu s jednoj kraja na drugi, u kratkim etapama koje su prelazili noću, trkom, od zaklona do zaklona. Ljudi su ginuli svake noći... i, što je još gore, neki su ostajali ranjeni i padali u ruke pobunjenicima. A preko dana, iz dana u dan, u toj dolini, prikovani i nemoćni da se pomere iz zaklona, preživeli su slušali vriske svojih zarobljenih drugova koje su mudžahedini mučili. Bilo je to dovoljno da se slomi duh i najposvećenijeg i najodanijeg vojnika. Ali nešto se u toj dolini dogodilo između Vitrenka i njegovih ljudi: među njima je iskovano nešto neraskidivo.
On se okrenu od prozora, gurnu novu cigaretu među usne i otvori upaljač.
– Od jedinice koja je brojala više od sto vojnika, tek dvadesetak ljudi probilo se do kraja doline. Među njima je bila šačica pokretnih ranjenika. Njih su poslali na sigurno, u pozadinu, ali umesto da se vrate na sovjetsku teritoriju, Vitrenko i ostali su samo malo odmakli od doline, da bi zatim udarili natrag, pod okriljem noći. Mudžahedinima, naravno, nije padalo na pamet da će se oni vratiti. Vitrenko i njegovi ljudi počeli su da tuku pobunjenike njihovim sopstvenim oružjem, zauzimali su planinske kote i prikradali se svakoj grupici boraca koju bi sreli. Poubijali bi sve pohvatane zarobljenike, osim jednoga. Njega su bezdušno mučili da iščupaju ma kakvu obaveštajnu informaciju, a onda bi ga razapeli i ostavljali satima da vrišti dok ne umre. Pobunjenici su isprva pokušavali da spasu žrtvu, ali Vitrenko je postavio snajpere i skidao ih. Posle gubitaka koje su imali u tim pokušajima spasavanja, mudžahedini su naučili da žive sa kricima. Vitrenko i njegovi ljudi postali su kao banditi, ljudi van zakona, potpuno nezavisni od vojnog lanca komandovanja. Ali u očima običnih sovjetskih vojnika u Avganistanu postali su heroji. Bilo je samo pitanje vremena kada će GRU – Tna&noe paaeebueamenbHoe ynpaeneHue – našu Glavnu vojnu obaveštajnu službu, uhvatiti nervoza: znali su da Vitrenko i njegovi ljudi skupljaju važne obaveštajne podatke koje ne šalju višoj instanci. Zatim su priče postale još strašnije. Stizali su izveštaji o masovnim ubistvima svih zatečenih na pobunjeničkoj teritoriji; o pljački i silovanjima.
– Ne bih pomislio da je tako nešto moglo suviše da povredi osetljivost Sovjeta u to vreme, reče Fabel.
Ukrajinac pogleda Fabela, tražeći mu na licu znake sarkazma. Nije ih bilo.
– Ne. U pravu ste. Ali u toj fazi rata patili smo od vijetnamskog sindroma: vodili smo neravnopravnu bitku u kojoj je trebalo da nam naša brojnost, resursi i tehnologija omoguće laku pobedu, ali žestoko su nas tukli i očajnički smo želeli da se izvučemo a da koliko-toliko sačuvamo obraz. To znači da su do osamdeset sedme, osamdeset osme sovjetske vlasti počele da vode više računa o svetskom javnom mnjenju. A Vitrenkove akcije su postajale sve..., tražio je reč, – ...neprijatnije. Tako me je GRU poslao s dva odreda Specnaza da pronađem Vitrenka i njegovu jedinicu i stavim ih pod kontrolu.
– Pa, jeste li?
Ukrajinac se nasloni na zid i pripali cigaretu. Zatim dade znak plavuši, koja mu pruži koverat vojne smeđe boje.
– Da. Najzad. I Vitrenko i njegovi ljudi pohvaljeni su za izuzetnu hrabrost iza neprijateljskih linija. – On dobaci koverat Fabelu, koji ga nespretno uhvati. – Ali ono što sam video usput... Verujte mi, Fabele, u životu sam se nagledao svačega, kao što možete da zamislite, ali ovo je bilo kao da sam na tragu samom davolu...



31 Re: ''Krvavi orao'' Krejg Rasel taj Čet Jan 26, 2012 7:13 pm

Grebem mu malter

avatar
Elite member
Elite member
Petak, 20. jun, 21.40, Niderhafen, Hamburg


Dva čoveka iz prismotre nisu mogla dovoljno da se primaknu brodiću da bi mogli da vide šta se događa. Paul je naredio dvojici pripadnika MEK-a, s tamnim pancirima, kombinezonima i šlemovima, da se približe cilju. Jedan je uspeo da zauzme dovoljno isturen položaj da drži na kugličastom nišanu heklera i koha Maksvejnovu glavu i torzo dok je on sedeo na krmenom delu jahte i pružao čašu sekta Ani Volf.
U komandnom kombiju Mariju su pozvali iz Rečne policije: patrolni čamac bio je na putu i zauzeće položaj podesan za jasno nadgledanje izlaza iz Niderhafena na glavne saobraćajnice Elbe. Ako Maksvejn isplovi na reku, nakačiće mu se i diskretno ga pratiti na bezbednom odstojanju. Rečna policija je bila zabrinuta zbog činjenice da je Maksvejnov brodić očigledno tako brz da bi mogao da stavi na ispit njihov patrolni čamac. Marija je već tražila da helikopter bude u pripravnosti. I pored svih ovih mera predostrožnosti Paul Lindeman nije prestajao da se mršti. Bio je naročito zabrinut zato što Marija nije uspela da razgovara s Fabelom preko mobilnog i stalno je dobijala samo njegovu glasovnu poruku; zašto li je Fabel isključio telefon kada je obećao da će biti dostupan cele noći?
U kasnom večernjem vazduhu već se osećala studen i Ana se opet nehotice stresla kada joj je Maksvejn dodao čašu iskričavog sekta.
– Samo časak... – Maksvejn odgurnu dvoja mala vrata oblikovana tako da prate blagu zakrivljenost obloga na suprotnim stranama. Dva stepenika iza njih vodila su u mali ali jarko osvetljen prostor kabina. Čim joj je Maksvejn okrenuo leđa, Ana je pomirisala vino i srknula jedan gutljaj radi probe. Nije osetila nikakav miris ni ukus osim svežine nemačkog šampanjca; ali znala je da je rohipnol ili GHB gotovo nemoguće otkriti u bilo kom piću. Napunila je usta i ponovila u glavi svoju nemu mantru: Ne osećam se najbolje.
Maksvejn se opet pojavi s tamnoplavim vunenim kardiganom i prebaci joj ga preko ramena.
– Možemo da uđemo unutra ako ti je hladno, reče on. Ana odmahnu glavom. Maksvejn se osmehnu i dodade joj tanjir s paštetom, hlebom i salatom od haringa. – Opusti se malo, reče on. – Hteo bih nešto da ti pokažem. Znam da nisi dobar mornar, Saro, pa obećavam da neću da brzam. – Pogledao je Anu kao da traži dozvolu. Ana, kao ni Maksvejn, nije mogla da vidi kako pripadnici MEK-a zauzimaju strateške tačke, ali je pretpostavljala – uzdala se – da su već tamo negde, u senci. Jedino je morala da igra na sreću u slučaju da Maksvejn isplovi, jer nije znala da li joj je Paul obezbedio zaštitu na reci.
Oduprla se iskušenju da na pontonima pogledom potraži tim za podršku i odlučno je uprla oči u Maksvejna.
– U redu..., reče i klimnu glavom; zatim dodade za svoju nevidljivu publiku: – Mislim da će to biti lepo.
Paul Lindeman naredi pripadnicima MEK-a da ne intervenišu. Marija opomenu patrolni čamac rečne policije, koji je sada bio u direktnoj radio-vezi s timom, da se Maksvejn sprema da krene.
Maksvejn odreši vezove na pramčanom i krmenom delu jahte i upali motor. Duboka potmula tutnjava pogonskog stroja uznemiri Anu, kojoj je instinkt govorio da to ukazuje na veliku snagu i brzinu plovila. Veran datoj reči, Maksvejn lagano i blago odvoji brod od doka. Ana primeti opuštenu, gotovo bezbrižnu lakoću s kojom je manevrisao. Osvrnula se ka stalnom vezu od kojeg su se udaljavali taman na vreme da primeti neku senku koja je hitro i pogureno grabila ka zemljanom delu pontona.
Elba se pružala pred njima, crna kao vulkansko staklo i neprozirna, opasana svetlima brodogradilišta na dalekoj obali. Maksvejn okrete brodić tako da bude paralelan sa obalom i isključi motor. Pritisnuo je jedno dugme na konzoli i Ana začu brzo čegrtanje teškog lanca dok je sidro tonulo u tamnu reku. Ana je sada mogla da čuje zapljuskivanje vode oko njih: osećala se kao da je na leđima nekog golemog živog bića čiji dah i koža klize duž brodskog korita dok beskrajno telo diže talasiće ispod njih. Maksvejn pogasi svetla.
– Nije li veličanstveno?, upita on i širokim pokretom ruke u kojoj je držao visoku uzanu čašu šampanjca pokaza udaljenu obalu.
U nekoj drugoj situaciji ovaj prizor bi opčinio Anu; Hamburg je blistao u noći, a Elba je držala ogledalo njegovoj lepoti i oživljavala iskričave odraze grada.
– Lepo je... – reče Ana. – Zaista. Radujem se što si me doveo ovamo...
– Volim ovaj grad – reče Maksvejn. – Ovde mi je mesto. Oduvek sam želeo da budem ovde.
– Ali ti si Britanac, je li? Zar ti ne fali... – Ana pokuša da smisli nešto karakteristično za Veliku Britaniju što bi mu moglo nedostajati. – Ne fali ti kiša? upita smejući se.
Maksvejn se takode nasmeja.
– Veruj mi, Hamburg nudi sasvim dovoljno padavina da uguši svaku melanholiju za vlažnom klimom. Ali ne, ne nedostaje mi ništa iz Britanije. Sav britanski duh koji mi je potreban može se naći u Hamburgu... Ponekad imam utisak da živim u nekom od najistočnijih londonskih predgrađa. Na svetu nema grada kao što je Hamburg. Ne bih ga ostavio ni za šta na svetu.
Ana slegnu ramenima. ,Ja... meni je svejedno gde živim.
Maksvejnovo lice živnu. – Ne razumem. Samo jednom se živi. Vreme koje nam je dato suviše je dragoceno da se proćerda. Zašto ga onda provodiš u mestu koje te ostavlja ravnodušnom?
– Valjda po inerciji. Ostajanje ne zahteva dodatni napor. Verovatno me mrzi da skupljam energiju za postizanje druge kosmičke brzine.
– Pa, milo mi je što je tako, Saro. Inače ne bismo bili ovde. – On sede pored nje. – Voleo bih da ti pokažem tvoj grad... viđen očima stranca. Siguran sam da bih mogao da promenim tvoja osećanja prema njemu. A, osim toga, dobio bih priliku da te bolje upoznam...
On joj se približi. Ana oseti najdiskretniji nagpveštaj neke skupe kolonjske vode. Pogledala je blistave zelene oči i ispitala savršeno izvajane crte lica. U njoj se rodi vrlo ozbiljna sumnja da on ima bilo šta sa ubistvima o kojima su vodili istragu, pa čak i sa drogiranjem devojaka u cilju ritualnog seksa. Maksvejn je bio klasični lepotan; odelo koje je nosio jasno je otkrivalo da mu je telo savršeno građeno i mišićavo; iz njega su provejavali urbani duh, inteligencija i samopouzdanje. Sve u vezi s Maksvejnom trebalo je da prija Ani. Pa ipak, kada je primakao lice i usnama pokrio njene, morala je da suzbija mučninu koja joj je navirala u grudi.
WS25, dugačak petnaest metara i izgrađen u Bartelu, bio je najnoviji patrolni čamac hamburške Rečne policije, ali ne i najbrži. Komesar Franc Kasel naredio je da se sva svetla pogase, što je bilo u suprotnosti sa istim onim lučkim propisima čije je poštovanje svakodnevno zahtevao. Kasel je podigao dvogled i pažljivo osmotrio Maksvejnov motorni čamac dok se odvajao od keja. Promrmljao je nešto sebi u bradu kada je plovni objekt identifikovao kao kris Hraft 308 ili 328 ekspresnu krstaricu. Idealan za krstarenje. I brz. Znatno brži, ako se vlasnik odluči za trku, od 22 kilometra na čas, koliko je postizao WS25. Ali ne brži od radio-talasa ili radara. Ako krstarica pokuša da beži, Kasel je mogao da traži podršku od svih komesarijata Rečne policije odavde do Kukshafena. Znao je, takođe, da je na toj krstarici jedna policijska detektivka. A prema onome što mu je viša komesarka Kle rekla preko radija, ako usledi poziv za pomoć, brzina reagovanja mogla je da znači razliku između života i smrti. Kasel je ličio na utvaru: neverovatno mršav i visok, rićkaste kose i pega koje kao da su se stopile posle dvadesetogodišnjeg izlaganja slanom lučkom vetru, suncu i prskanju vode. Spustio je dvogled, koji mu je bio okačen o vrat, skinuo šiljastu kapu Rečne policije s glave i provukao koščate prste kroz suvu proređenu kosu boje peska.
– Nevaljao momak..., promrmljao je i posegnuo za radiom.
Ana se oslobodi Maksvejna stavivši mu ruku na grudi i odgurnuvši ga: ne grubo, ali dovoljno odlučno da shvati poruku. Kad su im se lica razdvojila, Ana se potrudi da se osmehne.
– Šta nije u redu, Saro? – Maksvejnov glas nagoveštavao je zabrinutost koja se nije ogledala u hladnim zelenim očima.
– Ništa..., uzvrati Ana. Zatim dodade gotovo koketnim glasom: – Samo ne volim da žurim. Jedva da te poznajem. Ne znam o tebi ništa.
– Šta tu ima da se zna? – On pokuša ponovo da je poljubi. Ana se povuče. Ovoga puta pritisak njene šake na Maksvejnove grudi bio je ozbiljniji.
Marija Kle se okrete Paulu Lindemanu i dalje držeći radio-mikrofon nedaleko od usta. – Komandant patrolnog čamca Rečne policije kaže da postoji način da se ovo okonča ako želimo, a da Maksvejn ne posumnja da je bio pod prismotrom.
Paulu zasijaše oči. – Kako?
– Maksvejn je priredio malo razgledanje 'Hamburg by night'. Komandant patrolnog čamca kaže da je isključio navigaciona svetla. To je protivno propisima... dovoljno je blizu glavnog plovnog puta da predstavlja opasnost. Srećom, naš rečni pandur je uradio isto. On misli da može da se približi Maksvejnu pre nego što on shvati šta se događa, otprati ga natrag na vez i novčano ga kazni. Recimo da bi Maksvejnu to pokvarilo veče... a Ana bi opet bila na suvom.
– Šta ti misliš o tome?
– Ana nije dala nikakav signal da želi da se povuče. A mi nismo dobili još nijednu korisnu informaciju. Mislim da treba da nastavimo. Ali, s druge strane, ako on uključi navigaciona svetla, nećemo imati tako dobar izgovor. Na tebi je da odlučiš, Paule.

Petak, 20. jun, 21.40, Špajherštat, Hamburg


Cigareta bez filtera sada je gorela opasno blizu usana Ukrajinca, a on ih je stisnuo dok je uvlačio poslednji dim. Napravio je štipaljku od palca i kažiprsta, uhvatio mali opušak, bacio ga na pod i zgazio potpeticom.
Fabel izvadi desetak fotografija iz smeđeg koverta. Već prve slike izazvaše mu žestoko lupanje u grudima. Tri kolor fotografije iz različitih uglova prikazivale su istu ženu rasporenog i otvorenog trbuha i pluća izvađenih iz tela. Ukus žuči pope mu se u grkljan. Nove strahote. Fabel primeti da je zlatokosa devojka okrenula glavu i da kroz mali prozor gleda u prazno skladište veliko kao utroba kita, kao da želi da izbegne da joj pogled padne na slike. Ukrajinac pokretom ruke odbaci ove slike.
– Uskoro ću doći na taj slučaj... – Ukrajinac pokaza Fabelu da pređe na sledeći komplet slika. Devojka se okrenu od prozora. Naredne fotografije bile su snimljene bez dopunskog osvetljenja, samo pomoću blica, pa se sve belelo u bazenu jarke svetlosti i živih boja. Začudo, amaterska fotografija snimljena pomoću blica davala je svakoj sceni neposrednost i realizam kojih nema u kliničkoj objektivnosti forenzičke fotografije. Kako bi okrenuo jednu, Fabel bi ugledao novu jezivu sliku neke žene, ponekad tek devojke, rasporene na isti način. Ali na svakoj slici, skrivene na mračnim rubovima područja obasjanog fotografskim blicem, Fabel je mogao da nazre druge žrtve. Okrenuo je poslednju sliku.
– Bože blagi... – Fabel je zapanjeno zurio u sliku, kao da ne veruje sopstvenim očima u grozotu onoga što vidi. Jedna devojka, ne starija od šesnaest ili sedamnaest godina, bila je prikovana za drveni zid. Ekseri, sličniji grubim gvozdenim klinovima, bili su joj zabijeni u šake i meso i mišice. Bila je rasečena i rastvorena po uzoru na krvavog orla kao i ostale, s tim što je tamna i krvava masa njenih pluća takođe bila zakovana za zid. Ali nekako, uprkos dubokom gađenju od kojeg mu se prevrtao stomak, analitički deo Fabelovog mozga obradio je sličnost fotografije koju je držao u rukama s platnima koja je video na izložbi Marlis Mencel. Fabelu fotografija ispade iz ruku. Dok je padala, licem okrenuta nagore, video je vlažne otiske svojih palčeva na mestima gde ju je držao. Gotovo molećivo on podiže pogled ka Ukrajincu, kao da se nada objašnjenju koje bi na neki način ublažilo strahote koje je video.
– Bilo je to poslednje selo do kojeg smo stigli pre nego što smo sustigli Vitrenka. Nalazilo se duboko u pobunjeničkoj teritoriji i vodili smo paklenu borbu da se donde probijemo. Nismo bili sigurni da li ga je već napala Vitrenkova jedinica ili je u vlasti pobunjenika. Ispostavilo se da je to obično selo, bez boraca. Ali morali smo da se uverimo; zato smo proveli pola dana pod neumoljivim suncem, šibani vetrom koji nas je neprekidno zasipao prašinčinom i peskom. Onda je, baš oko podne, vetar promenio pravac i doneo nam zadah smrti iz sela. Tada smo shvatili da je Vitrenko već prošao ovuda. Poslao sam izviđačko odeljenje, koje nam je signaliziralo da dođemo. Kada sam se pridružio komandiru, po izrazu njegovog lica znao sam da je zlo i naopako.
Ukrajinac poćuta i pokaza glavom sliku koja je sada ležala na podu između Fabelovih nogu.
– Bilo je to u nekakvom ambaru ili seoskom skladištu. Ako postoji pakao, mora da liči na ono što smo tu zatekli. Svi muškarci su bili streljani. Ležali su na velikoj gomili odmah iza vrata. Ruke i noge su im bile vezane i morali su da kleknu pre nego što su ih streljali. Zatim su tu bile žene. Verovatno sve seljanke. Njih dvadesetak. Svih uzrasta... od dece do baba. Sve do jedne bile su iskasapljene i izvađenih pluća – baš kao vaše žrtve ovde. Dve su bile zakovane za zid ambara, raširene kao na nekoj izložbi... – Ukrajinac poćuta. Oči su mu tumarale po nekom nevidljivom prizoru u potrazi za pojedinostima koje bi dočarale što verniji opis. – Kao što kolekcionari leptira izlažu svoje primerke.
– Sve je to učinio Vitrenko? – upita Fabel.
– Ne on lično. To je ono glavno: ubedio je druge da to urade za njega. Ima dar da utiče na ljude. Priredio je tu gnusnu postavku eksponata, a da sam nije okrvavio ruke. Bilo je to kao neka vrsta ispita... dokazivanje. Ritual koji ih je još jače vezivao za vođu.
– I stradale su samo žene? – upita Mahmut, koji je do tada nemo slušao Ukrajinčev izveštaj.
Ukrajinac klimnu glavom. – Sećam se da je komandir izviđačkog tima rekao da su muškarci bar umrli lakšom smrću. Ali onda smo shvatili da nisu. Vitrenko ih je prisilio da budu očevici. Naterao ih je da gledaju kako žene umiru pre nego što su pobijeni.
Fabel i Mahmut se dugo zgledaše. U maloj montažnoj kabini zavladao je muk. Fabel opet oseti kako ga nešto vuče nazad ka slikama koje je izlagala Marlis Mencel i zamisli sebe u jezivoj galeriji u zagušljivom bezvazdušnom ambaru u nekoj nedođiji, kako zuri u nagrdene leševe dvadeset žena; izopačen umetnički rad psihopatske kreativnosti.
– Jeste li ga uhvatili?
– Najzad jesam. Moja naredenja su glasila da njega i njegove ljude otpratim natrag, na teritoriju pod upravom sovjetskih vlasti. Tako smo i postupili. Ali tek posle dugih pregovora. Kada smo ih sustigli, Vitrenkovi ljudi su doslovce zauzeli odbrambene položaje. Morao sam svoje ljude da pošaljem u zaklone. Oni nisu mogli da shvate zašto ih njihovi drugovi drže na nišanu. Ali ti ljudi više nisu bili sovjetski vojnici. Bili su Vitrenkovi. Banditi. Visokoobučeni, visokomotivisani i vrhunski sposobni... no, uprkos tome, banditi. Odani isključivo Vitrenku.
Posle Avganistana on je bio heroj. Pojedinosti o Vitrenkovim zverstvima bacila je u zasenak njegova popularnost među običnim svetom. Iskreno govoreći, na bilo kom nivou vlasti većina nije davala ni pet para za sudbinu nekih tamo stranih muslimana ako je to donelo rezultate. Vitrenko se uskoro pročuo kao ekspert za islamski terorizam. Posle raspada Sovjetskog Saveza postao je dragocen član novih ukrajinskih antiterorističkih jedinica. Stupio je u Berkut, 'Zlatne orlove'. Opet je stekao uzoran dosije službovanja. Vitrenko je visokointeligentan i obrazovan pojedinac i proučavao je sve oblike kriminologije, psihologije i antiterorizma. Sve to, udruženo s njegovim iskustvom na ratištu, donelo mu je status veoma uvaženog stručnjaka. Ali onda se u Kijevu desio niz brutalnih silovanja i ubistava. – Ukrajinac ponovo pokaza na fotografije. – Na prvoj slici koju ste gledali bila je jedna od tih žrtava, mlada novinarka jedne nezavisne radio-stanice u Ukrajini. Uhvatili smo nekoga za ta ubistva, mladića starog oko dvadeset pet godina. Odgovarao je serijskom ubici prema svim merilima i priznao je zločine, ali bili smo prilično sigurni da nije postupao samostalno. U stvari, her glavni komesaru, uopšte nisam ubeđen da je on bio ubica. Čule su se glasine o delovanju neke sekte i pominjalo se Vitrenkovo ime. Sumnjali smo takođe da je mozak ove organizovane kriminalne aktivnosti neki policajac ili pripadnik službe bezbednosti na visokom položaju, ali Vitrenko nikada nije bio direktno osumnjičen. Onda je, pre oko tri godine, iznenada nestao. Ubrzo zatim, jedan za drugim, netragom su se izgubila dvanaestorica njegovih bivših podređenih... ili su doslovce dezertirali iz vojnih struktura Rusije, Belorusije i Ukrajine.
Fabel se ogorčeno nasmeja. – I tako su se preselili u Hamburg, gde je žetva bogatija. Pretpostavljam da su to oni koje naše Odeljenje za organizovani kriminal zove Top tim'...
Ukrajinac slegnu ramenima. – Kako god ih nazvali, Vitrenkova jedinica sistematski preuzima kontrolu nad glavnim aktivnostima u podzemlju vašeg grada. Vidite, vaš voljeni Hamburg za njih se ne razlikuje od Avganistana, ili Čečenije, ili ma kojeg drugog rejona borbenih dejstava. Samo je predeo drukčiji. Odanost jedan drugome i svom vođi, motivacija da ostvare cilj svoje misije... važno im je samo to i ništa drugo.
– Ali Vitrenko je lud, pobuni se Fabel, i sam svestan slabosti sopstvenih reči.
– To je potpuno nebitno. I ja verujem da je poremećen. Psihopata. Ali ludilo mu je postalo najjači adut. Toliko je lišen svih obzira i, recimo, moralnih ograda da mu to služi kao sredstvo terora nad onima koje hoće da podjarmi i hipnotičko sredstvo za one koje koristi kao svoje oruđe.
– Ivan Grozni... – promrmlja Fabel.
– Šta?
– Samo mi je palo na pamet nešto što mi je neko nedavno rekao, uzvrati Fabel. – Zašto mi govorite sve ovo?
Nešto se smrknu u zelenim očima. Fabel je to skoro sa sigurnošću mogao da opiše kao tugu. Plavuša još jedanput protumači nemo naređenje Ukrajinca i dade mu jednu fasciklu sa istog pisaćeg stola. Bio je to službeni vojni portret nekog četrdesetogodišnjaka. Ukrajinac se tiho nasmeja Fabelovoj zbunjenosti dok je prenosio pogled sa fotografije na Ukrajinca i obratno. Lik na foto-
grafiji imao je istu građu i zelene oči kao starac, ali mu je vilica bila šira i jača, a iznad širokog čela štrčala je gusta kosa boje žutog maslaca. Za trenutak Fabel se zapita je li to fotografija Ukrajinca iz mlađih dana; ali uprkos sličnosti koja ga je zbunjivala bilo je suviše suštinskih razlika u crtama lica. Za samo nekoliko sekundi Fabel prevali veći put nego u celoj dotadašnjoj istrazi. Zavali se na stolici i pogleda starca s vidnom simpatijom.
– Vi se prezivate Vitrenko?
Ukrajinac klimnu glavom.
Fabel opet pogleda lik na fotografiji. – Brat?
Ukrajinac sporo odmahnu glavom kao da je olovno teška. – Sin. Ja sam otac Vasilija Vitrenka.



32 Re: ''Krvavi orao'' Krejg Rasel taj Čet Jan 26, 2012 7:23 pm

Grebem mu malter

avatar
Elite member
Elite member
Petak, 20. jun, 22.00, Niderhafen, Hamburg


Klizna panel vrata Mercedesovog kombija koji je služio kao policijsko komandno mesto bila su sada otvorena pošto nije pretila opasnost da ih Maksvejn primeti. Pripadnici MEK-a koji su učestvovali u prismotri stajali su napolju i pušili. Vazduh unutra bio je čistiji, ali atmosfera je i dalje bila naelektrisana. Svi su slušali razgovor vođen na zamračenom brodu, negde na crnoj vodi. Anin glas zvučao je opušteno i samouvereno. Paul Lindeman je raširio šake na kolenima, trljao dlanove o tkaninu nogavica i duboko i lagano disao pre nego što se naglo uspravio u stav koji je otkrivao odlučnost.
– Javi patrolnom čamcu Rečne policije da bude u pripravnosti. Da Ana želi da je povučemo već bi nam signalizirala.
Marija diže radio-mikrofon, ali sačeka sa emitovanjem poruke. »Jesi li siguran, Paule?
– Kaži im da ostanu u punoj gotovosti. Ali želim da zadrže vizuelni kontakt po cenu da sami budu primećeni. Ne želim da im se Ana nađe van domašaja.
– Mislim da si u pravu što puštaš da se akcija nastavi, Paule. Brod nas je gadno iznenadio, ali sada, pošto smo obezbedili saradnju Rečne policije, opet smo gospodari situacije. – Marija poćuta trenutak. – Ako želiš, i sami možemo da se prebacimo na vodu...
Paul odmahnu glavom. – Ne. Vratiće se na obalu... ovako ili onako. I logično je da on opet dođe na isti vez. Želim da mu budem za petama čim se to dogodi.
Maksvejn pritisnu jedno dugme na širokoj brodskoj instrument tabli pored kormila. Upališe se navigaciona svetla i unutrašnje osvetljenje u krmenom delu jahte. On ispruži bocu sekta i diže obrvu. Ana mu pruži svoju čašu.
– Zar nećeš i ti?, upita ona i pokuša što je mogla neupadljivije da proveri je li to ista boca koju je otvorio pre nego što je pogasio svetlo.
Maksvejn se osmehnu. – Ne pijem više od jedne čaše kad upravljam brodom... Ali ti se posluži, molim te.
Napunio joj je čašu i vratio bocu u kiblu s ledom. Ana srknu vino. Oseća li nešto čega nije bilo ranije? Neki naknadni ukus? Po čelu joj izbi hladan znoj dok se do krajnosti naprezala da nepcima ispita tečnost. Zatim proguta vino i opet usredsredi svoje misli na rečenicu koja je predstavljala dugme za uzbunu, kao što pojas za spasavanje mora da se zgrabi i drži na prvi znak tonjenja. Bledo se osmehnula Maksvejnu, čiji je izraz ostao nepromenjen i neproziran. Trenutak prođe. Nije osetila ni vrtoglavicu ni zamagljenje svesti.
– Koliko se dugo interesuješ za plovidbu? – Ana se ne doseti nijednog pametnijeg pitanja.
– Oh... od detinjstva. Otac me je vodio na jedrenje u Škotskoj. Uvek sam se motao oko vode i čamaca. Volim to.
– Jeste li otac i ti bili bliski?
Maksvejn se nasmeja. ,,Ne postoji niko ko je blizak mom ocu. On je hladna bezosećajna baraba. Nikada se nismo zaista slagali. Poslali su me u internat i viđao sam roditelje preko raspusta. Čak i tada, osim kada sam s njim išao na jedrenje ili odlazio na izlete u inostranstvo, otac nije imao mnogo vremena za mene. – On filozofski slegnu ramenima. – Majka mi je Nemica i uvek sam se bolje slagao s njenom porodicom. Hoćeš li još da jedeš?
– Ne, hvala... sigurno nije lako... muškarcu, hoću da kažem, kad sa ocem nema dobar odnos.
Maksvejn se malo ukoči. – Više nisam dečkić. – On se usiljeno osmehnu. – Zahladnelo je ovde napolju... jesi li za to da pređemo u kabinu, na kafu?
Ana se nasmeja. ,Je li to najbolje čime hoćeš da me namamiš? Ili imaš i neke bakropise koje bi mi pokazao?
Maksvejn podiže šake. – Ako je kaia sve što želiš, dobićeš samo kafu.
Ana napregnu mišiće obraza da sačuva osmeh. Kafa. Još jedan napitak koji može da posluži za skrivanje nečega nimalo bezazlenog. – Dobro...
Kabina je bila mala ali svetla i elegantna, izrađena od belog modeliranog polimera sa drvenim elementima. Sa svake strane bila su dva ovalna brodska prozora i još tri na tavanici prema palubi. Zdesna se nalazio mali kauč uvučen u jedno udubljenje; na preostalom prostoru sleva bili su sabijeni mala brodska kuhinja i odeljenje za koje je Ana pretpostavljala da je – kancelarija. Bračni krevet zauzimao je čitav raspon pramčanog dela. Kabinu ispuni bogata aroma iz automata za pripremu kafe ugrađenog u zid kuhinje. Maksvejn pokaza Ani da sedne na kauč. Gledala je kako on puni šoljice iz iste posude i laknulo joj kada je Maksvejn seo na ivicu kreveta umesto da je prisiljava na intimnost tako što bi se ugurao u skučen prostor na kauču, pokraj nje.
– Kažeš da radiš u nekoj putničkoj agenciji? – upita on.
Ana oseti zebnju u grudima. Bio je to deo njenog lažnog identiteta u koji nije htela preduboko da zalazi ako bi Maksvejn počeo da je propituje. U mislima je obnovila prava osećanja koja je stekla u vreme kratkog – studijskog – boravka u agencijiMajer rajzen.
– Da. To je najdosadniji posao na planeti. Šalješ prosečnu nemačku porodicu na dve nedelje na Tenerife ili Kanarska ostrva, a onda slušaš njihove pritužbe što na jelovniku nije bilo 'bratvursta ... Zašto?
– Zar nikada nisi poslala nekoga na neko mesto odakle nije želeo da se vrati... mesto koje je u toj osobi probudilo instinktivna osećanja? Da istinski pripada tom delu sveta?
Ana slegnu ramenima. – Ne... ne mogu da kažem da mi se to desilo...
– Tako sam se osećao ja kada sam prvi put video Hamburg. A ponekad se to dešava i između ljudi. – Maksvejnove oči zasijaše. – Ponekad vidiš nekoga i čini ti se da ga poznaješ odvajkada. Kao da je to poslednja varijacija na temu staru hiljadu godina.
– Zvuči romantično... je li to rečenica kojom se služiš kod žena?
Maksvejnovo lice se smrknu. ,,To nema veze sa ženama ni sa seksom. Govorim o nečemu hiljadu puta važnijem od... pa... ljubavi. Govorim o istinskoj vezi između jedne osobe i jednog mesta... između jedne i druge jedinke. – Maksvejn se namršti kao da traga za nekom referentnom tačkom, nekim orijentirom koji bi mogao da pokaže Ani. – Postoji jedna nemačka reč koja je neprevodiva na engleski...
– Ima ih popriličan broj...
Maksvejn pokretom ruke odbaci Aninu primedbu. – Heimat. Ideja mesta, vremena i ljudi koji mu pripadaju. Leži negde izmedu ideja doma i domovine.
Ana klimnu glavom ne izjašnjavajući se. Bila je to reč koja ju je asocirala na uskogrudost i zatucanost; na bezbojne, politički očišćene i manirističke filmove proizvođene u Nemačkoj posle Drugog svetskog rata; na vreme kada se svako osećanje germanizma činilo neprikladno ili čak neukusno.
– U životu ima odnosa koje pronalaziš i kuješ, a daju ti taj intimni doživljaj pripadanja, skriven u reči heimat. Uz ogradu da to ne mora da bude vezano za jedno određeno mesto. Gde god i kad god u svetu to ponovo doživiš, ti si kod kuće. – Žestina se malo-poma-
lo izgubi iz Maksvejnovih očiju. On slegnu ramenima i srknu još malo kafe. – Zato moj otac više nije lik iz mog pejzaža, osim kao prolazna figura. Naučio sam da postoje i mnogo značajnije veze među ljudima od puke genetike. Ali... dosta o meni...
On se premesti na kauč. Ana je bila prisiljena da mu napravi mesta. Približio joj se i okrenuo lice k njoj. Ana još jednom primeti da su mu crte lica gotovo savršene i iznenadi se gađenju koje je osetila kada je usne spustio na njene. Odmakla se i osmehnula.
– Vreme je da se vratimo na obalu, kapetane, reče ona, nadajući se da mu njena veselost ne zvuči tako isprazno kao njoj.
Maksvejn se suvo osmehnu i uzdahnu. – Naravno...
Maksvejn je bio učtiv i uljudan ali primetno hladan dok su se vraćali na mali gat. Kako se svetla obale približiše, Ani laknu, a energija joj se povrati. Odbila je Maksvejnovu ponudu da je odveze kući, rekavši da su joj kola parkirana blizu noćnog kluba; on je insistirao da je odbaci donde. Paul Lindeman i tim za prismotru povukli su se na skrovita mesta dok je Maksvejn pristajao uz obalu i ponovo su ih pratili do noćnog kluba.
– Ovde će biti dobro... – reče Ana kada su se zaustavili pred klubom.
Maksvejn se opet učtivo osmehnu. – Gde su ti kola? – upita.
Ana neodređeno mahnu rukom. – Iza ugla. – Izvadila je beležnicu iz damske tašnice i zapisala broj mobilnog telefona koji su joj dodelili za ovu operaciju. – Oij... mislim da noćas nisam bila najzabavnije društvo... Zovni me, pa možemo da se dogovorimo za neki drugi put.
– Već sam pomislio da ti se ne sviđam, Saro. Izgledala si kao da se osećaš... pa, nekako nelagodno ili uznemireno.
Ana se nagnu i pritisnu jedan dugačak poljubac na Maksvejnova usta. Onda se odvoji i osmehnu. – Rekla sam ti... Nisam za brodove. To je sve. Zovi me. – Otvorila je vrata poršea i proturila noge napolje. – Neka sledeći put bude na čvrstom tlu...
Jedna kola za prismotru zaustavila su se na pristojnom rastojanju iza Maksvejnovog poršea. Ana je stajala na pločniku i pratila pogledom automobil dok je skretao za Albers-Ek. Mercedes vario doveze se do Ane tek kada se vozač iz kola za prismotru uverio da je Maksvejn napustio Kic. Marija prva izađe i nezgrapno zagrli Anu, jer nije navikla da ispoljava nežnost.
– Pokazala si se vraški dobro, Ana, pohvali je ona.
– Presekli smo se kada je izveo onaj štos s brodom. – Paul Lindeman je sada takođe napustio kombi i zastao pored Ane. – Ne znam kako si uspela da ostaneš onako hladnokrvna.
Ana se kratko detinjasto nasmeja i shvati da joj se noge tresu. ,,Ne znam ni ja.
– Alarmirali smo Rečnu policiju da te drži na oku, objasni Paul. – Bila si bezbedna sve vreme... Da ti je zatrebala pomoć, stigli bi za nekoliko sekundi.
Marija zausti da nešto kaže kad joj mobilni telefon zazvoni. Ona se odmače nekoliko koraka i odazva se.
– Moram da ti kažem, Ana, da si se zaista sjajno držala. Ali nismo saznali mnogo. Nije rekao ništa što bi nagovestilo da ima neke veze sa otmicama ili ubistvima.
Ana ne odgovori, ali nastavi da gleda u pravcu u kojem se odvezao Maksvejn. Duboko u utrobi još je vrebao onaj fantom mučnine koji ju napadao kad god bi je Maksvejn dotakao.
– Imam neko predosećanje u vezi s Maksvejnom, reče ona ne gledajući Paula. – Stvarnu i snažnu fizičku reakciju na njega.
Paul se kratko nasmeja. – Ženska intuicija?
– Ne, odseče Ana tiho ali odlučno i oštro. – Policijski instinkt. – Pa, izgleda da si sve ovo radila uzalud, primeti Paul. – Sumnjam da je mister Maksvejn nešto više od japija koji juri za ženama.
– Izgleda da si u pravu. – Marija zatvori svoj mobilni telefon. – Javio se Fabel... najzad. Reklo bi se da je i on proveo uzbudljivo veče. Maksvejn otpada. Znamo ime ubice. Vasilij Vitrenko.
Ana se sada okrenu da pogleda svoje kolege. Njene tamne oči hladno zablistaše u neonskom sjaju Kica. – Briga me šta je Fabel otkrio. Znam da u Maksvejnu ima nešto zlo. On je ubica koga tražimo. Jednostavno znam.



33 Re: ''Krvavi orao'' Krejg Rasel taj Čet Jan 26, 2012 7:41 pm

Grebem mu malter

avatar
Elite member
Elite member
Subota, 21. jun, 1.04, Harburg, Hamburg


Mada je noć bila blaga, Hanzi Kraus je drhtao pod oba svoja smrdljiva, dronjava prekrivača i teškim vojnim kaputom koji je svuda nosio sa sobom. Mršavo telo mu se grčilo, zubi su mu cvokotali i činilo mu se da mu neki pacov neprestano glođe utrobu. Možda nije trebalo da se vrati u svoje skrovište; ali bilo mu je potrebno nešto toplo i neko mesto gde bi možda mogao da isprosi, pozajmi ili ukrade dovoljnu sumu da plati fiks koji mu je bio preko potreban. Na njegovu nesreću, nije bilo prilike ni za šta od toga.
Ovde je bio nezaštićen, ali morao je da se sredi. Izjutra će otići kod Turčina i reći mu šta je video u upravi policije. Turci će znati šta da rade; možda će mu, za promenu, čak i dati malu nagradu. Napisao je i pismo svojoj majci, prvi dokaz posle pet godina da još diše. Izvinjavao joj se onoliko koliko je za to bio sposoban; tražio je od nje oproštaj što joj je uništio sina jedinca i ugasio svaku nadu i snove koje je gajila o njemu. Bilo je ironije u tome što je, posle decenije straha i pretnji i pet godina koliko su ga majka i sestra verovatno smatrale mrtvim, Hanzi zaključio da mu je sada, po svoj prilici, kucnuo čas. Sada je bio trenutak da promeni vladanje; sada je ostavio poruku koja će ga nadživeti.
Hanzi se plašio. Hanzi se uvek plašio, to mu je bilo prirodno stanje; ali sada je strah dobio ubrzanje. Negde, usađeno u njegove kosti, ostalo je sećanje na detinjstvo koje nije usahnulo kao meso koje mu je nekada oblikovalo telo. Kad god je bio bolestan ili uplašen, majka mu je dozvoljavala da zaspi sa slabom svetiljkom pored kreveta. Utvara koja je ostala od Hanzija sada se vratila detetu Hanziju i sećala se mekog toplog kruga svetlosti, mirisa sveže oprane posteljine, prijatnog osećanja glatke kože posle kupanja i golicave radosti i udobne sigurnosti koje mu je pružalo meškoljenje u krevetu.
Sada, dvadeset godina kasnije, Hanziju je ostala samo gola sijalica na tavanici koja je neuspešno širila mutnu svetlost kao talisman protiv jeze, bolova i strave koji su mu razdirali opustošeno telo, željno droge. Čuo je korake na odmorištu. U uobičajenim prilikama ne bi na njih obratio pažnju; uvek se neko muvao po skrovištu, ljudi su dolazili i odlazili, pijani ili drogirani, tukli se ili buncali u snu. Ne mičući se naprezao je sluh, ali koraci su se zaustavili.
Nisu se udaljili. Zaustavili su se.
On upravo poče da se pridiže na jedan lakat kada se vrata lagano otvoriše. Hanzi u mislima čak nađe vremena za zaključak kako bi očekivao da oni provale vrata umesto da ih otvore blago i tiho kao što je to radila njegova majka kada je u detinjstvu proveravala šta je s njim. Stariji čovek zadrža otvorena vrata i propusti mlađeg, građenog kao da bilduje. Ovaj uđe i brzo i tiho pređe kratko rastojanje do Hanzijevog kreveta. Krik koji se rodi u Hanzijevom grlu uguši snažna ručerda mlađeg čoveka, koja se teško i neumoljivo spusti na njegova usta. Stariji čovek uđe i zatvori vrata. Smešeći se Hanziju, on izvadi jednu metalnu kutiju iz džepa svog žutomrkog kožnog kaputa. Nije prestajao da se osmehuje dok je lagano krivio glavu i držao duguljastu kutiju između palca i kažiprsta i tresao je kao otac koji mami dete nudeći mu neki slatkiš.
– Vreme je da se uradiš, Hanzi, reče on glasom koji je bio gotovo blag dok je otvarao kutiju i vadio špric i iglu. – Da budeš srećniji nego ikada ranije...
Hanzi pokuša da vrisne, ali mlađi muškarac mu strpa u usta neku krpu odvratnog ukusa pre nego što mu silom ispravi ruku i zavrnu rukav.
U deliću sekunde pre nego što mu je ubrizgan smrtonosno čist heroin, Hanzijev pogled prelete s jednog lica na drugo. Reči: Znam ko ste vi... Video sam vas i znam ko ste... zamrle su mu na jeziku, nepomičnom ispod prljave krpe kojom su mu zapušili usta. Heroinu je trebalo samo nekoliko sekundi da ovlada mršavim telom Hanzija Krausa. Kad su mu izvadili krpu iz usta i okrenuli mu leđa ostavljajući ga da umre sam, činilo mu se da oseća mirisnu svežu posteljinu.

Subota, 21. jun, 4.00, uprava policije, Hamburg


Atmosferu u operativnom centru činila je čudna mešavina uzbuđenja i umora. U sitne sate pred zoru, tek probuđeni policajci i oni koji, kao Fabel, Marija, Paul i Ana, nisu trenuli zbog aktivnosti u prethodnom danu, pokušavali su da savladaju fizički zamor koji ih je pritiskao i slabio uzbuđenje što se primiču svom plenu. Čuo se žagor glasova na telefonima dok su se zlovoljni funkcioneri budili širom Evrope, od Hamburga do Kijeva.
A tamo, u centru pozornice, uvećane i zakačene nasred table za istrage, hladne zelene oči Vasilija Vitrenka, kao na herojskom portretu nekog zlog istočnoevropskog diktatora, zurile su u gonioce i prkosile im. Pored Vitrenkove slike bile su kopije fotografija iz ambara koje im je stavio na raspolaganje njegov otac. Kada je Fabel zalepio te slike za tablu, tajac zapanjenosti privremeno je prekinuo sve razgovore.
Marija, koja je relativno dobro govorila engleski i znala pomalo ruski, tražila je telefonom policijske službenike u Odesi i Kijevu, koji su se nerado odazivali. Takođe je pretraživala baze podataka Evropola i Interpola i pronalazila jedan komadić ovde, drugi onde, prikupljajući materijal o osobi čija je slika bila na operativnoj tabli.
Fabel iskoristi trenutak relativnog zatišja u sobi da sazove veći deo svog tima, koji zatim sačeka da njihove kolege, koji su još telefonirali, završe razgovore.
Fabel stade pred operativnu tablu i nasloni se rukama na sto od trešnjevog drveta. Oštro je udahnuo vazduh pre nego što je ih je zvanično izvestio o onome što mu je Ukrajinac rekao. U sobi je vladala tišina, intenzivni muk kao da je sam vazduh vezan konopcem i zategnut dok je on ponavljao starčevu priču o tome kako je progonio sina kroz planine i polupustinjske ravnice Avganistana tragom sve većih strahota, što je dostiglo vrhunac otkrićem onog ambara. Zatim je dao kratak pregled ubistava u Kijevu.
– U redu, ljudi. Nesporno je da imamo prvog osumnjičenog... Ali mada je to dovoljno da od državnog tužioca tražimo izdavanje naloga za njegovo hapšenje i saslušavanje, budimo načisto s tim da nemamo solidne dokaze da mu smrsimo konce. – Fabel se okrenu i pljesnu šakom po uvećanom portretu. – Pukovnik Vasilij Vitrenko, bivši pripadnik ukrajinskog Berkuta ili antiterorističke jedinice Zlatni orao. Star četrdeset pet godina. I okoreo i bezdušan kučkin sin. Imamo izveštaj očevica, doduše postfactum , da je Vitrenko organizovao masovna ubistva primenjujući potpuno isti metod kao ovde, u Hamburgu. Imamo takođe seriju istovetnih ubistava u Kijevu... Ali opet slaba vajda, jer nemamo konačan dokaz da je Vitrenko odgovoran za njih, osobito zato što ukrajinska policija veruje da je već uhvatila izvršioca. Međutim, imamo potencijalni motiv. Izgleda da su bar dve naše žrtve imale neka saznanja, moguće vrlo ozbiljna, o velikoj aferi sa kupovinom zemlje u kojoj učestvuju naši prijatelji Ajteli i 'ukrajinska veza. Marija?
Marija Kle izvadi svoje beleške i prelista ih. Progovorila je, ali umor kao da joj je nasuo šljunak u grlo, pa se malo nakašljala pre nego što je nastavila.
– Razgovarala sam sa ukrajinskom policijom u Kijevu, sa antiterorističkom jedinicom Berkut i tajnom službom SBU. Kao što se moglo očekivati, u SBU nisu bili predusretljivi, ali dobila sam neke informacije od policije u Kijevu. Oni, izgleda, misle da mi imamo ubicu-plagijatora, jer su, kao što kaže glavni komesar Fabel, uvereni da su već uhvatili pravog krivca. – Ona opet proveri u beleškama. – Nekog Vladimira Gera... – Marija se splete izgovarajući ime i pokuša ponovo: – Vladimira Gerasimenka. Čini se da je to bio jedan bistar momak koji nije ostvario svoj potencijal i radio je kao neki šef na železnici. Bile su tri žrtve. Za dve je utvrđeno da su žrtvovane u nekakvom obredu. Sumnjalo se da je u tom obredu učestvovalo još osoba, ali Gerasimenka su osudili za treće ubistvo.
– Novinarke?, upita Fabel.
– Da. U njenom stanu.
– Baš kao u slučaju Angelike Blim, naglasi Fabel ono što je bilo očigledno, ali tupim i umornim glasom. – Postoji li mogućnost da pošaljemo nekoga u Ukrajinu da razgovara s tim...
– Gerasimenkom... – pomože Marija Fabelu. – Ništa od toga. Ukrajina je potpisala moratorij um na smrtnu kaznu hiljadu devetsto devedeset sedme i ukinula ju je dvehiljadite... ali Gerasimenko je pogubljen devedeset šeste.
Fabel uzdahnu. – Šta si još saznala?
– Dakle, ovako... tvoj čovek, Vitrenkov otac, nije više u aktivnoj službi ni u jednom ogranku ukrajinske policije. Razgovarala sam s nekim iz Ministarstva unutrašnjih poslova, jedinim koji se udostojio da ustane iz kreveta, i prema njegovim rečima, major Stepan Vitrenko je penzionisan u Berkutu pre dosta godina. Uspela sam da iščupam iz tipa s kojim sam razgovarala podatak da je Vitrenko stariji jurio svog sina kao da sam-samcat vodi krstaški rat. Sovjeti su ga očigledno poslali za Vitrenkom u Avganistan i od tada to mu je postala opsesija.
– Jasno mi je zašto, reče Fabel.
– Moram da dodam da je Vitrenkova važnost kao specijaliste za antiterorizam i organizovani kriminal jedini razlog što Ukrajinci pridaju veću važnost njegovom nestanku nego u uobičajenim slučajevima nestalih osoba. Službeno, kriv je samo za dezertiranje i ništa više.
– Šta je s tim Berkutom... antiterorističkom jedinicom kojoj je pripadao?
– U stvari, to je objedinjena ukrajinska jedinica za suzbijanje nereda i borbu protiv terorista. Amnesti internešenel je izrazio zabrinutost zbog njihovog vladanja. Potčinjeni su Ministarstvu unutrašnjih poslova Ukrajine. Prema onome što sam saznala, Vitrenkove kvalifikacije su uveliko nadmašivale uobičajene operativne parametre Berkuta. On je neprikosnoveni ekspert za oblast građanskog, političkog i terorističkog kriminala. Ukrajina ima velike probleme sa organizovanim kriminalom, a vlada i velika napetost izmedu manjinskog ruskog i većinskog ukrajinskog stanovništva. Dodajmo tome da oni imaju verovatno najučestalija serijska ubistva na svetu. Zato prednjače u hvatanju serijskih ubica u odnosu na svet.
Fabel protrlja čekinje stare dvadeset četiri sata na svojim obrazima. – Ako Vitrenkov otac sam-samcat vodi krstaški rat sa ciljem da ga ulovi, ko je devojka koja radi s njim? I zašto?
– Mislim da imam odgovor na to, reče Marija i opet poče da pretura po beleškama da bi našla odgovarajući podatak. – Mislim da je to poručnik Martina Onopenko. Doskora je bila policajka u Kijevu.
– Detektivka?
– Ne... iz uniformisanog ogranka. Ali ima vojno iskustvo. Ispostavilo se, takođe, da je ona mlađa sestra ubijene novinarke. Izgleda da deli starčevo uverenje da je Vitrenko pravi krivac za ubistvo njene sestre. Dala je otkaz u policiji kada su odbili da ponovo otvore slučaj.
– Neobični partneri, promrmlja Fabel zamišljeno. – Sestra žrtve i otac glavnog osumnjičenog...
Marija slegnu ramenima. – Samo nagađam ko bi mogla da bude ta devojka koju pominješ. U svakom slučaju, bili su zajedno aktivni u Ukrajini posle Vitrenkovog nestanka. – Ona pruži Fabelu fotografiju na kojoj su bili snimljeni glava i telo do ramena neke mlade žene. – Naši ukrajinski prijatelji poslali su mi ovo mejlom...
Fabel pogleda fotografiju. Bilo je dosta sličnosti između devojke na fotografiji i pomoćnice Vitrenka starijeg, ali kosa joj je bila tamnija i lice je imalo ovalniji oblik.
– Liči, ali nije ona...
– Znam. To je ubijena kijevska novinarka. Valerija Onopenko.
– Onda je ovo svakako sestra žene koja prati Ukrajinca. Izgleda da se ceo slučaj vrti oko prokletih porodica.
Verner istupi iz okupljenog tima. – Kad je već o tome reč... proverio sam naše prijatelje Ajtele. Znam da na njih ne gledamo kao na direktno odgovorne za ubistva, ali obojica imaju sigurne alibije za prvo ubistvo. Otac ima potvrđeni alibi za drugo, a Norbert Ajtel za treće. Razgovarao sam s nekim našim kolegama s drugog sprata, koji se bave finansijskim i privrednim kriminalom, ali oni kažu da trenutno ne vode nikakvu istragu o Ajtelima, mada su se živo zainteresovali za one navode o špekulaciji sa zemljištem. Dobio sam od njih potpuni izveštaj registrovanih kompanija i poslova kojima se Ajteli bave ili imaju određeni udeo u vlasništvu. I istina je, oni su direktori Nojer horizonta. – Sada je na Vernera došao red da lista beleške. – Takođe su suvlasnici Galicija trejdinga. To je holding kompanija koja izgleda nominalno trguje s krilom Ajtelove grupe koje upravlja kupoprodajom nekretnina. I baš je ta novost otvorila apetit Odeljenja za finansijski i privredni kriminal. Uspeo sam da utvrdim da su kodirektori Galicija trejdinga Volfgang Ajtel, Norbert Ajtel, Pavlo Klimenko i neki američki biznismen po imenu Džon Sturčak. Galicija trejding)e nedavno pokupovala mnogo nepokretne imovine u Hamburgu.
– A Pavlo Klimenko je jedan od Vitrenkovih ljudi. – Fabel malo razmisli. – Šta znamo o onom Amerikancu?
– Ne mnogo, ali prevela sam na engleski jedan mejl da ga pošaljem FBI-ju i Interpolu.
– Mislim da treba još jedanput da malo popričamo sa Ajtelima, primeti Fabel. – I ovog puta, umesto da uživamo u njihovom gostoprimstvu, mislim da je bolje da oni uživaju u našem.
Ana Volf ustade. Nosila je istu elegantnu haljinu kao na sastanku s Maksvejnom, ali je preko nje navukla kožnu jaknu koja je bila njen zaštitni znak. Ispod šminke, lice joj je izgledalo iznureno i bledo.
– Šta je Maksvejnom?
– Šta s njim?
– Je li još osumnjičen ili nije? – I pored umora, u glasu joj se osećao prkos.
– Ne za ova ubistva... nije. Ali ostaje pod prismotrom. I dalje verujem da možda ima neke veze sa otmicama, za koje sada smatram da nisu u vezi s našom glavnom istragom. Ipak, moram da budem oprezan, Ana. Načelnik policije Van Hajden ne sekira se samo zbog troškova; boji se da nam preti vrlo neprijatna tužba ako Maksvejn provali da ga pratimo na svakom koraku bez čvrstih dokaza kojima bismo obrazložili za šta je osumnjičen.
Ana sede.
I dalje stojeći, Fabel napravi pauzu pre nego što se ponovo obratio celom skupu.
– A sada, čas istorije... – On spusti kutiju za fascikle na stolicu pored one na čiji je naslon okačio sako. Otvorio je poklopac i izvadio gomilu papira. Taj postupak kod prisutnih izazva nestrpljivo meškoljenje. On ih zaustavi hladnim pogledom. – Ovo je neophodno. Imamo posla s ritualnim metodom ubijanja koji ima hiljadugodišnju istoriju. Naš ubica, Vitrenko, živi u prošlosti koliko i sada. Moramo da shvatimo kakvo ga izopačeno shvatanje istorije i sudbine tera da to radi. Otkrio sam dosta toga što bi moglo da nas zanima...
Fabel nije pomenuo da je telefonom probudio Matijasa Dorna. Profesor Dorn mu je dao ključna uputstva u kom pravcu da traga. Što je još važnije, Dorn se setio imena vikinškog kralja koji je zamenio kralja Ingea starijeg kada je odbio da podnosi devetostruke žrtve u Upsali. Fabel je iz gomile papira izvadio jednu fotokopiju i zalepio je pored Vitrenkove slike tako da su se gotovo preklapale. Bila je to fotokopija ilustracije s jednog bakropisa iz devetnaestog veka. Prikazivala je neverovatno plećatog ratnika na vatrenom konju. Imao je dugačku kovrdžavu kosu, goleme brkove i bradu upletenu u kike i ukrašenu perlama. Nosio je pancirnu tuniku, a ogromno životinjsko krzno prebacio je preko grdnih ramena kao ogrtač. Na glavi je imao kacigu u obliku orla raširenih krila.
– Ovo je pravi otac Vasilija Vitrenka, reče Fabel. ,,A ne onaj Ukrajinac koji za njim traga. Bar nagađam da to tako vidi Vitrenko.
Fabel sačeka da iznenadni žagor, delimično praćen smejuckanjem, malo oslabi.
– E sada, ovo je samo moja pretpostavka. Moraću to sutra da proverim kod frau doktor Ekhart... hoću da kažem, kasnije izjutra... ali, dame i gospodo, ovo je Sven. Kao u potpisu 'Svenov sin'. Puno ime mu je Blot-Sven, Krvavi Sven ili Sven Žrtvovalac, u zavisnosti od tumačenja. Bio je švedski kralj između hiljadu osamdeset četvrte i hiljadu osamdeset sedme. Njegov polubrat, kralj Inge stariji, preobratio se u hrišćanstvo i odbijao je da obavlja paganske žrtvene obrede u hramu u Upsali. Sven je obnovio žrtvovanje i tako stekao ime. Inge je pobegao u Vesterjitland, a Blot-Sven je postao kralj Švedske ili Svelanda. E sada, pitaćete vi, kakva je veza jednog ludaka iz Ukrajine sa Švedskom. – Fabel kucnu po drugoj ilustraciji, opet jednog herojskog lika, pored Blot-Svenove. – Ovaj gospodin je Rjurik, prvi veliki knez Kijeva. Rjurik je navodno bio neki vikinški knez iz ovog dela Nemačke, možda iz Frizije ili Frizlanda, kako je zovemo sada. Ratnici koje je predvodio da osvoji Novgorod i Kijev zvali su se Rusi i po njima je Rusija dobila ime. U Rjurikovoj družini su bili varjaški i drugi plaćenici. Prema predanju, ma koliko neverovatno zvučalo, Sloveni iz onog dela sveta koji danas čini Ukrajinu i Rusiju živeli su u bezvlašću i pozvali su Rjurika i njegovu braću da zavedu red. Ista legenda pripoveda se o Saksoncima u Engleskoj, s tim što su u ovom drugom slučaju braća bila Hengist i Horsa. Ali ključna okolnost je da su Rjurik i njegovi ljudi bili strani zavojevači koji su pokorili tu zemlju. Bili su odani isključivo jedni drugima. A nagradeni su bogatstvom i uspehom. Oni će postati elita ove nove zemlje i osnivači Rusije i ukrajinske aristokratije. Vitrenko i njegovi ljudi to isto čine ovde... a Vitrenko je sve to zavio u svoj polumitski koncept bratstva po oružju i tajanstvenog vikinškog rituala.
– Ali to je teško sranje – pobuni se Verner. – Nemoguće je da zaista veruju da su vikinška grupa koja okupira novu zemlju.
– Da, moguće je. A kad pominješ sranje, to može da se kaže za svaku religiju ili sistem verovanja ako im ne pripadaš. Nije toliko važno u šta se veruje. Bitan je čin verovanja. Ma koliko se to drugima činilo čudno ili ekstremno. To je razlog što se duševno zdravi mladići zaleću putničkim avionima u zgrade pune ljudi.
Verner zavrte glavom. Više sa tupom i tužnom pometnjom nego iz nekog kategoričkog neslaganja. Fabel nastavi.
– Nemam pojma je li Vitrenko u početku iskreno verovao u bilo šta od ovoga ili se služio mitom kao sektaskim sredstvom da manipuliše onima kojima je komandovao, reče on, – ali sam prilično siguran da sada veruje u sve to...
Fabel načas ućuta i seti se završetka svog razgovora sa starim ukrajinskim vojnikom. Snažna ramena su mu se opustila dok je govorio o Vitrenkovom detinjstvu. O bledunjavom dečaku očiju nalik na očeve, tako sposobnom i s tako rano ispoljenom velikom potrebom za svirepošću. Čuo je priče o drugoj deci kojima je mališan vešto upravljao, kinjio ih ili laskanjem ubeđivao da muče male životinje. A kasnije i jedni druge. Fabel produži:
– Ubeđen sam, takođe, da je Vitrenko bio psihopata od malih nogu. Ali umesto da ga leče i nadziru, poslali su ga u elitnu sovjetsku vojnu akademiju, gde su mu još izostrili prirodne sklonosti i psihopatiju. – Fabel pokupi hartije sa stola i podrža ih kao fišek u ruci. Ispružio ga je ispred sebe kao da je planuo. Činilo se da pruža baklju svojim kolegama. – Vasilij Vitrenko je najopasniji pojedinac s kojim smo ikada imali posla. On će ubiti svakoga koga doživljava kao pretnju. To se odnosi i na vas. I na mene.
Fabel nije znao šta više da kaže. Misli su mu preplavile slike žrtava, uporedo sa očima Vitrenkovog oca kada ga je zgrabio za vrat... istim hladnim smaragdnim očima kao što su bile sinovljeve. Jeza mu prođe telom pri pomisli da se pogled Ursule Kastner,
Tine Kramer i Angelike Blim ukrštao sa istim tim kamenohladnim blistavim očima dok ih je život napuštao. Ostatak tima mora da je bio na nekim sličnim mračnim mestima, jer je nekoliko trenutaka vladala mukla tišina, sve dok je nije prekinuo glas Marije Kle.
– Šta je sa Vitrenkovim ocem? Jesi li ga priveo?
Fabel odmahnu glavom.
– Ali on je napao višeg policijskog službenika. Tebe. Ne smeš da dozvoliš da prođe nekažnjeno.
– Mogu i smem. Napao je mene i ja ukidam poternicu za njim. Pristao je da mi se javlja kad god bude imao da mi saopšti neku vrednu informaciju. Iskreno verujem da on samo želi da zaustavi svog sina. – Dok je to govorio, u Fabelovim mislima odzvanjala je rečenica iz prvog mejla: Možete me zaustaviti, ali me nikada nećete uhvatiti.
– A šta će Vitrenkov otac da radi u međuvremenu? – Izraz neodobravanja na Marijinom licu nije bio daleko od mrštenja.
– Radiće isto što je radio i dosad: pokušavaće da pronađe i zaustavi Vitrenka.
– I šta ako ga on prvi ulovi?, produži Verner tamo gde je Marija stala.
Fabel se seti da je starcu postavio isto pitanje kada su iz montažne kabine izašli u tamu skladišta, punu odjeka. Ukrajinac se okrenuo Fabelu i odgovorio tihim bezbojnim glasom: – Onda ću to da okončam.
Fabelov pogled se ukrsti s Vernerovim i on slaga: – Dao je reč da će mi predati Vitrenka sa svim dokazima koje bude imao. Zato ne želim da ga hapsimo. Želim da u njemu gledamo ključnog dostavljača. Važi? – Fabel se ponovo nagnu napred, čvrstog i nepokolebljivog lica koje je odolevalo umoru, i odupre se prstima o sto. – Ima stvari koje ne trpe odlaganje. Želim da Ajtele privedemo na saslušanje. Odmah. Ako pruže otpor, želim da ih uhapsite pod sumnjom za saučesništvo u ubistvima. I, Verneru, neka momci iz Odeljenja za privredni i finansijski kriminal pripreme pitanja koja hoće da im postave. Bilo bi dobro da zajedno razgovaramo.
Verner se saglasi klimnuvši glavom.
– Drugo, nastavi Fabel, – želim da pronađete sve dostavljače ukrajinskog porekla i obradite ih. Oštro. Želim podatke o rejonu i mestima iz kojih deluje Vitrenkova grupa, i to do kraja dana. A da ne bude zabune, boli me uvo hoćemo li da gazimo po prstima naših kolega iz Odeljenja za organizovani kriminal, tamo u LKA7. I sam ću malo da im dosolim, a neću da štedim ni naše drugare iz BND-a. – Fabelovo nezadovoljno lice smrknu se još više. – Niko nam nije saopštio ono što je trebalo da znamo. I to mora odmah da se završi. Viša komesarka Kle i viši komesar Majer podeliće vam zaduženja. Verneru, ostani za trenutak, imam nešto da ti kažem.
– Naravno, šefe...
Soba se ispraznila za nekoliko minuta. Verner je ostao da sedi, a Ana Volf je obišla oko konferencijskog stola i pogledala Fabela. Oči su joj bile mračne, ali je u njima tinjao prkos.
– I šta da kažem ako me zove?
– Maksvejn. Dala sam mu dodeljeni telefonski broj. – Otkaži broj. Ne želim da mu se približavaš. A ne mogu više ni da pravdam kod Van Hajdena skupe operacije praćenja ubačene detektivke. Nastavićemo da ga proveravamo, ali on je nisko na listi prioriteta.
– Mislim da je on naš čovek, šefe.
Fabel se namršti. – Zašto, Ana? Videla si materijal o Vitrenku.* – Maksvejn je krvoločna zver. To se vidi iz načina na koji gleda. ženu... kako se kreće oko nje. Kao da je plen. – Ona lagano odmahnu glavom kao da je muči što nije u stanju da pruži verniji opis, Zatim se upilji u Fabela bistrim, čvrstim, odlučnim pogledom. – On je silovatelj, šefe. I mislim da je ubica. Ubica koga tražimo.
Fabel je za časak nemo zurio u svoju potčinjenu. Nije mogao da osuđuje mlađu policajku što sluša svoj instinkt u pogledu istrage osumnjičenog; najzad i on je postupao tako obradujući u nekortA dubokom kutku mozga najsitnije pojedinosti o tome kako se neko kreće, govori ili je ponavljao sliku po sliku prizora. Takvom dubin. skom analizom dolazio je do zaključka u koji je, kao i Ana, bi0 siguran, mada nije mogao da ga potkrepi nekim čvrstim dokazorA Najzad, baš takvo osećanje, procena Maksvejnove reakcije kada sA mu se dva hamburška policajca pojavila na kućnom pragu, navelo je Fabela da posumnja u njega.
– U redu, Ana, verujem u tvoju procenu, ali ne mogu da kažem da se slažem s tvojim zaključkom. – Ponovo je čuo hrapav šum pod prstima kada je protrljao čekinje. – Odrediću nekoga da motri na Maksvejna za svaki slučaj. Ali nipošto ne želim da se opet viđaš s njim, pogotovu ako te instinkt ne vara. – Fabel uzdahnu. – Ipak, moram da kažem da mislim da se varaš, Ana. Istina je da nemamo nepobitan dokaz, ali posredni dokazi protiv Vitrenka vrlo su ubedljivi.
– Znam, uzvrati Ana. – Razumem. I hvala što nisi otpisao Maksvejna.
– Nema na čemu. – Fabel je posmatrao Anino lice. Izgledala je potpuno iscrpljeno. Fabel nikada nije bio na tajnom zadatku, ali poznavao je mnoge pripadnike službe koji jesu. Bio je to jedan od fizički, emocionalno i duševno najtežih izazova za svakog policajca koji bi se latio takvog posla. Iz sećanja mu je isplivala slika Klugmana kako sedi preko puta njega u sobi za razgovore u policijskoj stanici David. Tada je crvene rubove očiju čoveka koga su ispitivali pripisivao drogama. Ali verovatnije je to bila posledica stresa. A tragovi amfetamina pronadeni prilikom autopsije po svoj prilici su poticali od Klugmanovih pokušaja da se izbori sa tim. Sada je Fabel otkrio istu olovnu napetost u Aninim pokretima, iste crvene rubove i tamne kolutove oko očiju. – Čuj, Ana, oslobađam te dužnosti za sledeća dvadeset četiri sata. Idi kući i naspavaj se.



34 Re: ''Krvavi orao'' Krejg Rasel taj Čet Jan 26, 2012 7:43 pm

Grebem mu malter

avatar
Elite member
Elite member
Subota, 21. jun, 10.00, uprava policije, Hamburg


Ako ništa drugo, Fabel se osećao čistije. Presvlačenje je izgledalo kao da skida sloj izgužvane kože; ali dvočasovno spavanje nije odagnalo senku umora koja ga je i dalje pratila i morao je da se napregne da je ukloni iz svojih pokreta i misli. Kao što je obećao, Verner je pokupio Volfganga Ajtela nešto pre osam izjutra, a drugi tim, na čijem se čelu nalazio Paul Lindeman, doveo je njegovog sina u isto vreme. Ajtel otac i sin bili su razdvojeni, ali su gotovo na isti način besno pretili da će tužiti odgovorne policajce, hamburšku policiju i Vladu. Fabel je znao da te pretnje mogu da se pokažu kao vrlo, vrlo ozbiljne ako ne iznesu neke čvrste dokaze protiv Ajtela.
Kao potvrda ove činjenice, grupica pravnika, među kojima je bio Valkes, već se nalazila u glavnoj čekaonici uprave pohcije kada je Fabel stigao. Valkes je spazio Fabela dok se spremao da uđe u htt i dao je oduška svom besu. Fabel mu je veselo doviknuo – Dobro iutro, her Valkese! – baš pre nego što su se vrata lifta zatvonla, tako da je'Valkes ostao na pola puta u prostoriji za prijem, prekinut usred svog ljutitog protesta.
Fabel je pozvao Vernera iz sobe za ispitivanja, koji je odugovlačio da pozove advokata Volfganga Ajtela, koji je smesta zahtevao nieeovo prisustvo.
Dole ih ima ko kusih pasa, reče Fabel. – Kaži mu da ima pravo na'prisustvo jednog pravnog zastupnika, ali neka ga prvo omekšaju momci iz Odeljenja za privredni i finansijski knminal. Isti postupak s Norbertom.
Fabel ode u svoju kancelariju i zatvori vrata za sobom. Digao je slušalicu i telefonirao Suzani u Institut za sudsku medicinu. Javio joj se noćas po odlasku iz Špajherštata i glas joj je trepeno od bri-ge kao prenategnuta struna. Umirio ju je rekavši da je sve u redu, ali da mora da se odveze u upravu policije, a njoj je posavetovao da spava. Kada je prekinuo vezu, osetio je laku grižu savesti zbog topline koja mu je ogrejala dušu zato što neko opet brine o njemu. Sada ioj je telefonirao da joj ukratko izloži do kakvih je dokaza došao i iznese joj svoju teoriju o Vitrenku i njegovom – duhovnom ocu – Blot-Svenu.
– Ima u tome neke logike, bar mi se čini – reče Suzana, iz cijeg tona je zaključio da nije uverena u to što kaže.
– Ali?
Ne znam. Kao što rekoh, ima u tome logike. I mishm da si u pravu Bar delimično. Nemam čvrstih profesionalnih osnova da dovodim u sumnju tvoju teoriju. Kolebam se samo zbog kruga učesnika.
– Na šta ciljaš, Suzana? – On to ne čini sam. Možda ne čini uopšte. Sećaš se Čarlsa Mensona u Americi? Masovnih ubistava u kući Tejtove i bračnog para La Bjanka? Menson čak nije bio prisutan u njenoj kući, napustio je dom La Bjankinih pošto je svojim sledbenicama naredio da pobiju vezane žrtve, ali pre nego što su ubistva zaista izvršena. Dakle, Menson nije pobio te ljude. Ali on je stajao iza zločina. Naveo je druge da to urade umesto njega. Stvorio je širi krug učesnika od članica svoje takozvane porodice, ali je isključio sebe.
Fabel razmisli o Suzaninim rečima. Temeljno je proučavao Mensonova ubistva: Menson je cementirao veze u svojoj – porodici – tako što je imao seksualne odnose sa svim – Čarlijevim devojkama, pripadnicama svoje grupe. Svenson se poslužio istim metodom da osigura bezgraničnu odanost svojih sledbenica, kao što su bile Marlis Mencel i Gizela From. Fabel je shvatio da on i Gizela nisu stajali sami na onom doku. I Svenson je bio tamo. Nevidljiv, potuljen. Njegov duh je bio vidljiv samo Gizeli. Fabel glasno uzdahnu, kao da tera utvaru iz svoje lobanje.
– Ne znam, Suzana. ]a Vitrenka vidim kao neposrednog i aktivnog kasapina. I, ako sam u pravu, on u sebi gleda prirodnog naslednika, Blot-Svena, majstora žrtvovanja...
Fabel je čuo njeno disanje na drugom kraju žice. – Samo budi oprezan, ]ane. Budi vrlo oprezan.
Verner uđe u Fabelovu kancelariju neposredno pred ručak. Policajci iz Odeljenja za privredni i finansijski kriminal još su se bavili Volfgangom i Norbertom Ajtelom; dva detektiva ispitivala su ih pojedinačno.
– Markman iz Privrednog kriminala veruje da su na tragu nečega u vezi s kupovinom onih nekretnina, ali još nema čvrstih dokaza, saopšti Verner utučeno. ,,On je sastavio timove za pretres poslovnih prostorija Galicija trejdinga i Ajtelove grupe, ali Staatsanwaltschaft se još premišlja da li da izda nalog na osnovu tako klimavih pretpostavki. – Fabel klimnu glavom. Hajner Gec, glavni državni tužilac, već mu je telefonirao i nedvosmisleno izrazio zabrinutost što su te eminentne ličnosti pod sumnjom. Fabel je Geca poznavao godinama i uzajamno su se više nego uvažavali, ali Fabel je znao da je Gec obazriv i razborit tužilac koji ne voli prečice. Fabel je takođe znao da bi Gec prozreo svaki na brzinu smuvani pokušaj praznih pretnji, pa je morao da prizna da mnogo rizikuje sa Ajtelima. Sve je zavisilo od službene procene i Gec je bio spreman da glavnom kriminalističkom komesaru dopusti izvesnu slobodu delovanja. U ovoj fazi Fabel je, ipak, rešio da Geca ne obaveštava o svom planu da i Maksvejna privede na saslušanje; nadao se da će Maksvejn želeti da se prikaže kao uzoran saradnik.
– Oni iz Privrednog kriminala kažu da će biti zeznuto ako Državno tužilaštvo ne prihvati da postoji osnovana sumnja za konfiskaciju, reče Verner. ,,A bez dokumentacije kojom bi dokazali krivična dela nema slučaja.
Fabelovo lice se skameni. Zgrabio je slušalicu i ukucao broj mobilnog telefona koji mu je dao Ukrajinac.
– Nisam očekivao da ćemo se čuti tako brzo, her Fabele, reče Vitrenko stariji na svom savršenom nemačkom, ali s jakim stranim naglaskom.
Fabel mu objasni situaciju sa Uredom državnog tužioca. – Treba mi nešto, bilo šta konkretno što bi nam dalo osnov da duže zadržimo Ajtele i dobijemo njihovu dokumentaciju. Ajteli su naša jedina potencijalna karika sa organizacijom vašeg sina.
Na drugom kraju telefona vladala je tišina. Zatim Ukrajinac reče: ,,Ne znam mogu li da vam pomognem. Izvesno je da sada ne mogu da vam dam ništa. Ali da se nađemo večeras, recimo u osam sati, u skladištu u Špajherštatu.
Fabelovo lice nije izgubilo ništa od svoje čvrste rešenosti kada je prekinuo vezu. – Verneru, idi po Mariju. Posetićemo BAO.
Marija je govorila dok su žustro koračali hodnikom koji je od lifta vodio ka Folkerovoj kancelariji. Pružila je Fabelu tri ili četiri zaheftana lista papira.
– Proverila sam Vitrenka. Teško ćemo dobiti neke iscrpnije biografske podatke. Iz onoga što sam saznala proizilazi da je Berkut prerastao u ozbiljnu antiterorističku jedinicu koja se koristi i u borbi protiv organizovanog kriminala, mada je dosad prvenstveno delovala u suzbijanju nereda. Kao operativna jedinica slična je GSG9 ovde, u Nemačkoj. Nesumnjivo su visokoobučeni. Javila sam se njihovom glavnom štabu u Kijevu – ispoljili su spremnost za saradnju, ali nisu bili suviše predusretljivi kad je reč o Vitrenku. Izgleda da im je on bio jedan od glavnih stručnjaka za islamski terorizam, najviše zato što je služio u Avganistanu i Čečeniji. Od njih sam dobila samo ovaj sažeti opis njegove karijere. A pohranjeno u svemu tome bilo je ovo... – Marija prevrte dve stranice koje je Fabel držao. Tu se nalazio list ćiriličnog teksta sa zaglavljem za koje je Fabel pretpostavio da je grb Ministarstva unutrašnjih poslova Ukrajine. Sledeća stranica je bila prevod na nemački. – Vidi ovo: dvonedeljna obuka u jedinici za profajlere serijskih ubica, u Odesi.
Fabel zastade. ,,A ti kažeš da je moj rad o ubistvima Helmuta Šmida, koji sam pripremio za Evropol, cirkulisao u Ukrajini?
– Tako je. Još čekam odgovor, ali kladim se u mesečnu platu da je bio razmatran ili dostupan u okviru tog kursa.
Fabel oseti glad sličnu onoj koja obuzima lovca kad se približi plenu. – Zato se mi ovde nosimo s klasičnim udžbeničkim slučajem psihopatskih serijskih ubistava; jer se sve zasniva na slučaju iz udžbenika. A mene je izabrao jer je pročitao rad koji sam objavio o serijskim zločincima.
Verner se ogorčeno nasmeja. – Dakle, mislio je da može da povla-či konce i da će te usmeriti u pogrešnom pravcu. – Ali nije uspeo, dopuni Marija.
Fabel joj vrati dosije. – Hajdemo, reče on i Marija i Verner krenuše za njim.
Sekretarica je učinila sve što je mogla da zaustavi Fabela, Mariju Vernera koji su protutnjali pored nje u Folkerovu kancelariju. Folker je sedeo za pisaćim stolom i razgovarao na engleskom s dva čoveka u košuljama koji su sedeli preko puta njega. Fabel je pogodio da dvojica Amera pripadaju šestočlanom timu FBI-ja koji je bio pridodat hamburškoj policiji posle napada jedanaestog septembra. Folker je požurio da osmehom zabašuri upadljivu zlovolju što ga uznemiravaju.
– Pretpostavljam da je u pitanju nešto važno, her glavni komesaru?
Fabel ne odgovori, već značajno pogleda u Amerikance.
– Oprostite, gospodo, reče Folker na, prema Fabelovoj proceni, savršenom engleskom. – Smem li da vas zamolim da ovaj brifing zaključimo kasnije?
Izlazeći, Amerikanci su merkali Fabela radoznalim i ljutitim pogledima. Folker se zavali u kožnu naslonjaču i ispruži ruku kao da poziva Fabela da kaže sve što mu je na srcu. Bio je to gest nemarne oholosti, a Fabel je pogodio da je sračunat na to da ga razbesni i samim tim pomeri tas bilo kakve rasprave u Folkerovu korist. Pošto je prozreo Folkerovu strategiju, Fabel poćuta pre nego što je progovorio, priđe i spusti se na jednu od stolica koje su maločas oslobodili Amerikanci.
– Da, pukovniče Folkeru, u pitanju je nešto važno. I hitno. Nameravam da sazovem konferenciju za štampu povodom ubistava o kojima vodim istragu – slaga Fabel. – Moram u javnosti da ispravim neke zablude. Štaviše, nameravam da vam učinim uslugu – osmehnu se Fabel hladno.
– Oh? A kako?
– Pa, spremio sam izjavu kojom kategorički demantujem da BND štiti ubicu, bivšeg pripadnika ukrajinske antiterorističke jedinice po imenu Vasilij Vitrenko, samo zato što on može da posluži kao izvor informacija o Al Kaidi i drugim islamskim terorističkim organizacijama.
Fabel vide da Folker napreže svaku mrvu snage volje da mu se na licu ne ispolje osećanja.
Fabel nastavi: – Naglasiću naročito da vi lično nikada ne biste prljali ruke tako bezočnim skrivanjem istine, pa su, prema tome, lažne sve glasine kojima se tvrdi suprotno.
Folker iskezi zube i načini grimasu koja se teško mogla opisati kao osmeh. – Nećete se usuditi.
– Neću se usuditi šta? Da zaštitim vaš ugled od tako sramnih glasina? Nema nikakvih glasina...
Fabel pogleda na ručni sat. ,,Ne? Dakle, nije istina da je u redakciju Šterna ili Hamburger morgenposta stigao paket anonimnog pošiljaoca prepun optužbi... – Fabel se nagnu na stolici i gotovo izbljuva poslednje reči u lice Folkeru: ,,...da, još nije stigao!
– Kao što rekoh, nećete se usuditi..., ponovi Folker, ali u glas mu se uvuče prizvuk nesigurnosti.
– Pukovniče Folkeru, biću vam zahvalan ako biste se držali našeg prvobitnog dogovora i preneli mi sve raspoložive podatke koji su važni za ovu istragu. Počnimo od toga da su Ajteli povezani s kartelom čije je sedište u Kijevu, a koji na neki način ilegalno profitira od inicijative za novo širenje Hamburga. Dok mi ovde razgovaramo, Odeljenje za privredni i finansijski kriminal ispituje oba Ajtela. Kada siđem tamo posle ovog sastanka, gospodine pukovniče, nameravam da im ponudim dovoljno solidan trag da državni tužilac izda nalog za pretres i zaplenu. Uz to> želim da saznam gde mogu da nađem nekadašnjeg druga Vitrenka i njegove više oficire. E sada... ako se to desi, možda ono curenje dokumenata i konferencija za štampu koju sam pominjao neće biti potrebni. – •
Folker je mrko i dugo zurio u Fabela. ,,U stanju sam da vam vrlo, vrlo zagorčam život, Fabele. Svesni ste toga, zar ne?
– Lepo je od vas što me podsećate, Folkeru. Naročito pred dva svedoka.
– Šta vi zamišljate da mi radimo, Fabele? Mislite li da ovde vodimo neko odeljenje za prljave poslove?
Fabel slegnu ramenima. – Ja sam policajac. Volim da puštam da činjenice govore za sebe. A zasad mi te činjenice kažu da ne samo što ste skrivali dokaze od mene nego da očigledno imate i svoje planove u vezi s Vitrenkom.
Folker se gorko nasmeja. – Čini mi se da za jednog policajca visokog ranga, koji vodi istragu o ozbiljnim zločinima, imate nezgodnu naviku da izvrćete činjenice tako da se uklapaju u vašu ličnu listu predrasuda.
– Poričete li da ste pokušali da se sporazumete s Vitrenkom?
– Ne. To ne poričem. Ali ne do granice kada bih zažmurio pred onim krvavim ubistvima, ako na to ciljate. I ne sporim da su naši američki prijatelji možda manje gadljivi da sarađuju sa đavolom ako im to donese glave koje žele. Ali ne. Ako... – Folker naglasi ovu reč i ponovi je: – Ako je Vitrenko zaista ubica koga tražite, onda, razume se, nećemo sklapati nikakve poslove, mada bismo rado razgovarali s njim. Što se tiče naše nespremnosti da vam pružimo informacije... Zar se nikada niste zapitali postoji li još neki razlog za našu uzdržanost?
– Na primer?
Folker ustade i nasloni se na svoj pisaći sto. – Na primer, da vam se ne može verovati. Na primer, da je vama tako draga hamburška policija korumpirana. I da je Klugman, čovek koga sam lično zavrbovao i koji je bio vraški dobar operativac, možda baš zato platio glavom.
– To je sve dimna zavesa, Folkeru. – Fabel se takođe diže sa stolice.
– Je li? Klugman je ušao u trag pravom curenju informacija iz hamburške policije. Otkrio je da neko, neko na visokom položaju, možda čak i neki glavni komesar Kriminalističke policije, prodaje Ukrajincima najpoverljivije informacije.
Fabelu je bio potreban jedan trenutak da se pribere. Taj trenutak iskoristio je da na brzinu isplete debelu mrežu i njome prekrije gnev koji ga je obuzeo. – Hoćete da kažete da ste zato krili informacije o Vitrenku? Ne verujem vam.
– Pitajte Van Hajdena. On zna sve o tome. Neko iz ove uprave ili iz policijske direkcije u nekom drugom gradskom centru prodaje Vitrenku podatke koji mu pomažu da se obračunava sa svojim glavnim suparnicima i otima im poslove – kao što je bio onaj dil s Kolumbijcima u kojem je likvidiran Ulugbej.
– Ali vi kažete da je Klugman dao Ukrajincima tu informaciju...
– Tako je. I mislimo da je zato mrtav. Klugman je osećao da gubi poverenje svoje veze, Vadima. Naravno, ljudi na tajnom zadatku često postaju hiperparanoični, ali Klugman je bio vrlo zabrinut da su Ukrajinci posumnjali u njega.
Fabel je ćutao, ali se setio Sonjinog straha kada je njegov tim upao u stan u potrazi za Klugmanom. I kako je sam Klugman potražio neko još tajnije skrovište, da bi konačno završio na dnu ispražnjenog bazena, pokrivenog smećem. Folker je video da Fabel razmišlja o njegovim rečima i ponovo se zavalio u naslonjaču. Fabel učini isto. Kada je Folker nastavio, glas mu nije zvučao ni približno tako agresivno:
– Možda ćete se setiti, her glavni komesaru, da ste bili više nego kritični prema načinu na koji smo, preko Klugmana, dostavili Ukrajincima podatke o sastanku koji se završio Ulugbejovim ubistvom. Dakle, nismo ni tako glupi, ni tako beskrupulozni kao što vi, izgleda, verujete. Vraški smo se trudili da izostavimo ključne pojedinosti u verziji o Ulugbej ovom dilu s Kolumbijcima koju im je Klugman servirao. Organizacija Ulugbej ovog ubistva je zahtevala više, mnogo više, od onoga što im je saopštio Klugman. A onaj ko im je zaista pružio te informacije mora daje posumnjao daje Klugmanova priča o tome da on ima krticu u Mobilnoj operativnoj grupi za droge gola izmišljotina.
– Vi kažete daje Klugmana ubio neki policajac? – Ovim pitanjem Marija Kle je pretekla Fabela.
Folker slegnu ramenima. – Direktno? Možda, ne znam. Indirektno? Verovatno. Ko god da prodaje informacije, skupo ih naplaćuje i siguran sam da ne preza od drastičnih koraka da se zaštiti. To, međutim, ne mora da znači da bi sam prljao ruke. Ako je dojavio Vitrenkovoj bandi daje Klugman tajni operativac, Ukrajinci su lako mogli sami da se postaraju da ga uklone.
– Šefe..., izusti Verner, koji je stajao iza Fabela, tihim ali napregnutim glasom.
– Sranje... naravno. Mi smo našeg svedoka doveli u upravu policije. Do đavola, Folkeru, da smo sve ovo znali ranije, ne bismo ga izlagali toj opasnosti. Nikada, ni za sekund, nije nam padalo na pamet da će biti obeležen ako se tamo pojavi. – Fabel se okrenu Verneru. – Odmah obezbedi Hanziju policijsku zaštitu.
– Idem, šefe, reče Verner i napusti kancelariju. Marija sede u praznu naslonjaču pored Fabela.
Fabelovo lice izražavalo je nevericu. – Vi, dakle, tvrdite da ste zato prikrivali informacije važne za ovu istragu?, upita on.
Folker uzdahnu. – Nisam ništa prikrivao. Ako vi zaista verujete da je Vitrenko krivac za te zločine, učiniću, naravno, sve da vam pomognem. U stvari, naša spremnost da pridobijemo Vitrenka umrla je s Klugmanom. – Folker pažljivo odabra sledeće reči: – Ja vam se baš ne sviđam, Fabele?
– Ne poznajem vas. Ne mogu da kažem da li mi se sviđate ili ne.
Folker se kratko i jetko nasmeja. – Da formulišem to na drugi način, ne sviđa vam se ono što predstavljam.
– Pa, lagao bih ako bih kazao da mi se dopada.
– Jasno pokazujete da sam u vašim očima samo korak od Gestapoa, dok vaša hamburška policija predstavlja sve što je dobro i čisto. Dopustite da vam nešto kažem, Fabele. Srećan sam što sedim ovde. Da je zavisilo od hamburške policije, moje porodično stablo bilo bi sasečeno u zatvoru hamburške policije Fulsbitel.
Fabelove oči se raširiše.
– Iznenađeni ste? Moj otac je bio socijaldemokrata i sindikalista. Jedan osamnaestogodišnji idealista. I tako je, neizbežno, neko zakucao na vratima usred noći. Ali nije kucao ni SS ni Gestapo. Vama tako draga hamburška policija odvela je mog oca u policijski zatvor u Fulsbitelu. Ubrzo zatim određena mu je nova službena kategorija, je li, Fabele? Konzentrationslager Fuhlsbiittel... sopstveni mali koncentracioni logor hamburške policije. Naravno, vi biste to rado zaboravili.
Fabel je dobro znao istoriju koncentracionog logora Fulsbitel, poznatog kao Kola-Fu. Bilo je to najmračnije poglavlje u istoriji hamburške policije, vredno prezira. Posle dolaska nacista na vlast u Hamburgu, marta 1933, hamburška policija dobila je zadatak da pokupi komuniste i socijaldemokratske aktiviste. U septembru iste godine to je prešlo u nadležnost SS-a, ali tih šest meseci policijske strahovlade bili su dovoljni da zauvek bace ljagu na istoriju policije u Hamburgu.
– U redu, reče Fabel najzad. – Jasna mi je poenta. Ali ne vidim zašto je to važno.
Folker se zakači za rep Fabelove izjave. – Važno je zato što vi imate čitav niz teorija o tome zašto sam ja pristupio BND-u. DozvoHte da vam kažem istinu. Pristupio sam zato što želim da branim jedino što Nemačku deli od opasnosti da joj se istorija ponovi: demokratiju i Ustav. Vi sebe vidite kao branioca zakona. E, ja sebe vidim kao branioca Osnovnog zakona... Ustava. Radim to jer verujem da je istinska liberalna demokratija jedini pravedan način upravljanja zemljom. – On se zavali u svoju kožnu naslonjaču. – Znate li šta sam ja zaista, Fabele? }a sam vatrogasac. – Trgnuo je glavom ka prozoru. – Tamo napolju, Fabele... tamo su svi mogući gubitnici i žalosne drkadžije koji se igraju šibicama. Ekstremni desničari, ekstremni levičari, ludaci verski fundamentalisti... svi se oni igraju šibicama u mraku. A moj posao je da gasim varnice pre nego što bukne plamen.
– Dobro, mislim da vam dugujem izvinjenje, reče Fabel. – Ali činjenica je da ste skrivali informacije od nas.
– Mi ništa ne dugujemo jedan drugome, Fabele, osim malo uzajamnog poštovanja i pažnje da moj i vaš posao ne činimo težim nego što jeste. – Folker podiže telefonsku slušalicu na svom pisaćem stolu, pritisnu jedno dugme i naredi da mu donesu Vitrenkov dosije.
Čim ga je dobio, Folker izvadi jedan list i pruži ga je Fabelu. Sadržao je nizove inicijala i brojeva. On nekoliko puta prelete pogledom po njima, pa ga dodade Mariji.
– Ovo mi ništa ne znači, reče Fabel. Pogledao je Mariju, koja slegnu ramenima.
– Ali značiće mnogo vašim kolegama iz Privrednog kriminala. – Folker nakrivi svoju kožnu fotelju unazad i ukrsti prste pred sobom. – Ovo su tragovi transakcija. Evidencija o prebacivanju novca sa računa na račun – o vremenu, datumima i iznosima. – Pustio je da mu se naslonjača opet naglo pomeri napred i dao Fabelu još dva lista iz dosijea. – Ovo su ključevi za račune. Otkrivaju ko su njihovi vlasnici. Tu je, takođe, nalog Saveznog suda, osmehnu se Folker gotovo zlobno, – tek da se dokaže da smo informacije pribavili na legalan način.
Na listi vlasnika računa nalazili su se Galicija trejding, Klimenko internešenel, Ajtel importing i nekoliko drugih pravnih lica za koja Fabel nije čuo.
– Ovo je dovoljno da vam osigura nalog za zaplenu. Ako vaši stručnjaci za prevare otkriju pukotine u nekima od fiktivnih računa, pronaći će tragove koji vode pravo natrag do Ajtela. I to lično.
Ne mislim na njihova preduzeća. Možete da očekujete i neka druga iznenadenja.
Fabel diže obrvu.
– Samo dajte svojim ekspertima da ovo pregledaju. – Folker se nagnu napred i prebaci na laktove težinu svojih širokih ramena. – Što se tiče Vitrenka... najiskrenije, ne mogu da vam dam nikakvo uputstvo gde da ga nađete. On je kao fantom. Međutim, ušli smo u trag dvojici njegovih poručnika. – Opet je zavukao ruku u fasciklu i izvadio dve fotografije. Obe je stavio na sto i okrenuo tako da Fabel i Marija mogu da ih vide. Bile su to tipične fotografije za neposredno praćenje; snimljene iz daljine teleobjektivom. Obojica su bila u poznim četrdesetim: jedan mršav i žilav, drugi zdepast. Obojica su izgledali opasno, kao prekaljeni vojnici. Folker kucnu po slici mršavka.
– Ovo je Stanislav Solovej. On je Juriju Varasovu ukazao na prednosti povlačenja u penziju. Drugi je Vadim Redčenko.
– Klugmanova veza? – upita Marija.
– I mogući dželat – dodade Folker.
Fabel odmahnu glavom. – Hanzi Kraus kaže da su ubice razgovarale na nemačkom bez stranog naglaska. I namerno su ostavili ručno oružje ukrajinske službe bezbednosti da ga pronademo. Mislim da su pokušavali da nas navedu na pogrešan trag.
– Pa, Redčenko je okoreli ubica, bez obzira je li on smaknuo Klugmana ili nije. Sedište mu je bilo u Rajnbeku, gde je upravljao fabrikom za proizvodnju droge i mrežom za distribuciju iz jednog napuštenog industrijskog pogona. Pre mesec dana izveli smo raciju u sadejstvu s Mobilnom operativnom grupom za narkotike.
– Da pogadam, reče Marija. – Niko nije bio kod kuće.
– Baš tako. Štaviše, zgrada je planula tek što smo zauzeli položaje. Nekakva sovjetska mina i rezervoari sa zapaljivim hemijskim sredstvima obavili su posao. Vrlo profesionalno i vrlo temeljno. Uništeni su svi dokazi koje smo mogli da pronađemo. Od tada nismo uspeli da pratimo Redčenka do neke stalne adrese, mada znamo za dve operativne tačke koje redovno posećuje. Svaki put kad to učini, mi mu nakačimo pratnju i on je se svaki put otrese. Ti ljudi su neverovatno dobro obučeni. Uzmite samo Vitrenka – nije bilo lako izvući informacije od Ukrajinaca, ali, prema onome što smo otkrili, on nije služio samo u MVD Kondor i brigadama Alfa, nego i u brigadi Visotnjiki, kao i u nekima od njihovih sadašnjih grupa. Visotnjiki su bili, i još su, zasnovani na modelu britanske vazduhoplovne desantno-diverzantske službe specijalne namene, a sačinjavaju ih male operativne jedinice od jedanaest ljudi. Prema onome što smo iscedili iz naših veza, Vitrenko je formirao jednu takvu jedinicu u Avganistanu i obnovio je u Čečeniji. Ali umesto jedanaest, on ima trinaest ljudi. Mislimo da ih je s njim i ovde toliko.
– To se slaže s našim podacima, reče Marija.
Folker sastavi šake na potiljku. – Naša operacija s Klugmanom i Tinom Kramer imala je za cilj prikupljanje obaveštajnih informacija o Vitrenku. Nisam vas obmanjivao u tom pogledu, Fabele. Priznajem da je naš konačni cilj bio da mu ponudimo neku vrstu dogovora – imunitet od gonjenja za dela iz oblasti organizovanog kriminala pod uslovom da sarađuje sa Amerima i, naravno, da prekine sve nezakonite aktivnosti. Ali teško je nekoga namamiti obećanjem o imunitetu od gonjenja ako nema gotovo nikakvih izgleda da ga pronadete, a još manje da ga uhapsite i skrpite dovoljno dokaza da ga izvedete na sud. Naravno, ako Vitrenko zaista stoji iza tih ubistava, nijedna ponuda više ne važi. – On spusti ruke i nagnu se napred u naslonjači. – Verujete u to, je li, Fabele?
– Ako mi vi kažete da je istina, her Folkeru, reče Fabel.
Folker vrati sve fotografije i papire u fasciklu i gurnu je preko stola. – Neredigovana, nepročišćena verzija. Postarajte se da je ne izgubite.
Kada su se Fabel i Marija vratili u Odeljenje za ubistva, na Vernerovu adresu stigao je jedan mejl iz FBI-ja. Marija ga je odštampala i donela u Fabelovu kancelariju.
– Čuj ovo... – ona sede za sto, preko puta Fabela. – Džon Sturčak, to je onaj poslovni partner Ajtela iz Amerike?
Fabel klimnu glavom.
Marija je pregledala dokument i istovremeno obaveštavala Fabela o sadržaju. – FBI je veoma zainteresovan za svaku našu moguću informaciju o Džonu Sturčaku ili o poslovima u koje je umešan. Ovde piše da je Sturčak sin Romana Sturčaka, koji je bio oficir u SS diviziji Galicija u isto vreme kad i Volfgang Ajtel. Sturčak je bio jedan od onih Ukrajinaca koji su se pod vatrom probili do Austrije da bi se tamo predali Amerikancima na kraju rata. Da ga se dočepala Crvena armija, bio bi streljan. Romanu su dozvolili da emigrira u SAD, gde je osnovao preduzeće za uvoz. Izgleda da ove najnovije inicijative nisu prva saradnja porodica Ajtel i Sturčak. Sedište Sturčakove firme je u Njujorku a, kako navodi FBI, Romana Sturčaka su sumnjičili za veze sa organizovanim kriminalom, ali nikada nije bio osuđen ni za kakvo kršenje zakona. Džon Sturčak je preuzeo očevu poslovnu imperiju kada je ovaj umro, 1992. Posle pada Berlinskog zida u SAD je nagrnula bujica ukrajinskih imigranata, što legalnih, što ilegalnih. Prema ovoj informaciji, sumnja se da je Džon Sturčak pomogao nekima da uđu bez važećeg pasoša ili vize. Ameri sada muku muče sa odeskom mafijom, koja se ugnezdila u Brajton Biču, u Bruklinu, u državi Njujork. – Marija podiže pogled s dokumenta. – Slušala sam i ranije o njoj – čine je pretežno Ukrajinci i Rusi. Italijanska mafija je pitoma u poređenju s njima. – Marija se vrati proučavanju dokumenta. – Sumnja se da je Džon Sturčak u bliskoj vezi sa organizovanim kriminalnim grupama Rusa i Ukrajinaca.
Fabel se široko osmehnu. – Dakle, Volfgang Ajtel, oslonac zakona i reda, ne sme sebi da dopusti obelodanjivanje takvih veza. Ne sme da se pročuje da posluje sa ukrajinskom mafijom.
Marija nastavi da čita dokument. – Sranje. Slušaj ovo. Jedan od razloga što FBI dosad nije uspeo da stane na rep Sturčaku jeste način rada odeske mafije. Potpuno je različit od sistema italijanske mafije. Ona je organizovana u ćelije, na čijem je čelupahan ili bos. Svaka ćelija sastoji se od četiri grupe, koje deluju odvojeno. Nijedna nema direktnu vezu spahanom, koji njima upravlja preko takozvanog 'brigadira'. Dodajmo tome njihov običaj da angažuju slobodnjake', koji ne moraju da budu ruskog ni ukrajinskog porekla i koji obave jedan posao, budu plaćeni i nemaju pojma za čiji su ga račun, u stvari, odradili. Dakle, izgledi da FBI probije tu barijeru oko Sturčaka praktično su ravni nuli.
– I zato su tako nestrpljivi da čuju imamo li mi dokaze o nekoj direktnoj vezi njihovog državljanina s kriminalnom aktivnošću ovde?
– Tako je. Ali ima još. Očigledno, ruska i ukrajinska mafija ne petljaju mnogo s narko-biznisom. Specijalizovali su se za finansijski i haj-tek kriminal. Ali najaktivniji su u ilegalnom transferu kapitala i osnivanju fiktivnih uvozno-izvoznih firmi za pranje novca stečenog organizovanom kriminalnom aktivnošću u Rusiji i Ukrajini, kako u SAD, tako i van njih, obično preko evropskih banaka ili investiranjem u nekretnine.
– Kao što su ove u Hamburgu. – Fabel dopusti sebi kratak trenutak zadovoljstva. Delovi mozaika uklopili su se u jednom malom uglu slagalice. Možda će se kola slomiti samo na Ajtelima, ali porasli su izgledi da bar neko odgovara za svoj udeo u ovom galimatijasu teških krivičnih dela. On iznenada ustade i naglo sklopi list s tragovima transakcija i ključ koji je išao uz to. – Da razgovaramo s našim kolegama iz Finansija i privrede.



35 Re: ''Krvavi orao'' Krejg Rasel taj Čet Jan 26, 2012 7:47 pm

Grebem mu malter

avatar
Elite member
Elite member
Subota, 21. jun, 13.30, uprava policije, Hamburg


Markman je izgledao baš kao što treba; više je ličio na računovođu nego na policajca. Bio je to oniži, uredan čovek, za čije se besprekorno plavo odelo činilo da traži šira ramena. Protresao je ruku Fabelu s preteranom čvrstinom.
– Pregledao sam računovodstvene ispise koje ste mi dali, her Fabel, reče Markman ovlaš vrskajući. – Sigurno pokreću dovoljno pitanja da opravdaju naš zahtev za zaplenom finansijske dokumentacije svih glavnih kompanija i pojedinaca koji su umešani. Ali mislim da nećemo moći još dugo da zadržavamo Ajtele bez iznošenja konkretne optužbe, makar u inicijalnom obliku. Oni sada prelaze u protivnapad – tačnije, njihov tim skupih advokata počinje da pravda svoju satnicu. Ako vi nemate nešto...
Fabel se osmehnu. – Samo sumnje... i blef. Hajde da proverimo mogu li malo da ih nasekiram. Počnimo od Ajtela starijeg.
Prizor koji su zatekli odgovarao je onome što bi se očekivalo u nekoj policijskoj sobi za ispitivanja. Četiri čoveka, po dvojica na svakoj strani stola za kojim se razgovaralo. Jedan je stajao skrštenih ruku i naslanjao se na sto gledajući sagovornika na protivničkoj strani, koji se pak prkosno pretvarao da ne naseda podbadanju onog drugog. Ali nešto nije valjalo u ovoj sceni. Policijski tim bio je u senci Volfganga Ajtela. Fabel je ocenio da se u toku razgovora psihološka ravnoteža lagano, vešto i presudno pomerila u Ajtelovu korist. Fabel shvati da mora brzo da promeni odnos tasova na vagi.
– Sedite! – reče Fabel čim je ušao u sobu.
Ajtel se uspravi, pokazujući svoju pozamašnu visinu i pažljivo odmeri Fabela gledajući ga niz orlovski nos.
– Manite to aristokratsko poziranje, Ajtele. – Fabelov glas bio je prožet prezirom. – Svi znamo da ste sin jednog bavarskog seljaka. Nije teško dizati nos na ljude kada ste pola detinjstva proveli gacajući do kolena po svinjskim govnima. A sad sedite!
Fabel se iznenadio videvši da je Ajtelov pravni savetnik Valkes, direktor pravne službe Ajtelove grupe, verovatno stručniji za privredno nego za krivično pravo. Advokat zapenuši i skoči.
– Ne možete... jednostavno, ne smete... – Od uzbuđenja reči su mu se saplitale jedna o drugu. – Ovo je nepodnošljivo. Ne dozvoljavam da s mojim klijentom razgovarate na takav način. Vi ga vređate...
Ajtel se znalački osmehnu i dade znak Valkesu da sedne, što ovaj i učini. Ponašao se kao čobanin koji tiho umiruje psa. ,,U redu je, Vilfride. Mislim da her Fabel namerno pokušava da nas izazove. – S tim rečima Ajtel ponovo zauze svoje mesto. Markman dade znak dvojici policajaca koji su ispitivali osumnjičenog da odu, a na njihova mesta seli su on i Fabel.
– Promena tima, vidim, reče Ajtel. – Sada je očigledno potreban ispitivač višeg nivoa.
– Što pokazuje vaš sve veći očaj da nađete osnov da dalje maltretirate mog klijenta, her Fabele, reče Valkes. Još jedan Ajtelov pokret rukom ponovo ućutka advokata.
– Mene nije lako zaplašiti, reče Ajtel i opet zabaci glavu unazad ističući svoju nadmoćnu visinu čak i u sedećem položaju. ,,Na kraju rata svi su na meni isprobavali svoje male tehnike. Amerikanci su bili sirovi i neposredni; a služili su se i uvredama i pretnjama. Britanci su, uopšte uzev, bili mnogo suptilniji i profesionalniji; beskrajno učtivi, ali istrajni i nemilosrdni. Pretvarali su se da vas poštuju, čak i da vam se dive, a istovremeno su pokušavali da saznaju dovoljno da vas obese. Kao što vidite, Fabele, ni jedni ni drugi nisu uspeli.
Izgledalo je da Fabel uopšte ne sluša ono što Ajtel govori. Podigao je slušalicu i okrenuo Marijin lokal. Kada se odazvala, zatražio je da u sobu za ispitivanje donese izveštaj FBI-ja i ostale dosijee. Zatim je sedeo ćutke. Valkes zausti da se pobuni.
– Umuknite, reče Fabel mirno i bez ljutnje.
– E, sad je prevršilo – reče Valkes i ustade. – Mi odlazimo.
– Sedi!, zareža Ajtel. – Zar ne vidiš da her Fabel pokušava da izazove neki incident?
Kada se Marija pojavila s dosijeima, atmosfera u tihoj sobi za razgovore bila je naelektrisana.
– Marija – reče Fabel vedro. – Zašto i ti ne bi prisustvovala ovome?
Marija privuče jednu stolicu od zida pored vrata i stavi je na začelje stola za razgovore. Bio je to upad na neutralnu teritoriju, što je navelo Valkesa da nezadovoljno frkne i malo pomeri stolicu prema Ajtelu. Fabel je video da je Valkesovo prepuštanje jednog centimetra teritorije razbesnelo njegovog klijenta.
– Možemo li sada da počnemo?, upita Valkes. – Ili želite da pozovete ostatak svog odeljenja?
Fabel nije obraćao pažnju na njega. Uzeo je dosije od Marije, otvorio ga i rekao ne dižući pogled. – Her Ajtele... vi poslujete sa onim što naši američki prijatelji zovu odeskom mafijom, zar ne?
Valkes htede da se umeša. Još jedan Ajtelov pokret rukom.
– Ja nemam veze ni sa kakvom mafijom, her Fabele. – Glas mu je bio tih i spokojan, ali pun pretnje. – I predlažem da budete malo oprezniji u svojim optužbama.
– Vi poslujete s Džonom Sturčakom?
– Tako je, poslujem, baš kao i s njegovim ocem, i ponosim se time.
Fabel diže pogled s dosijea. – Ali Sturčakje nekakavkum... neka vrsta šefa... – Fabel se pretvarao da mu je reč teška za izgovor.
– Pahan – reče Marija ne skidajući pogled s Ajtela.
– Da... neki krupanpata. Je li tako? Neko ko se bavi prevarama, klo'niranjem mobilnih telefona, organizuje prostituciju i trgovinu drogama...
Ajtelove oči se skameniše, a glas mu sada postade krt kao ledenice. ,,To je kleveta. To je nepravedna, nepotkrepljena, neosnovana i usmena kleveta jednog biznismena koji uživa poštovanje.
Fabel se osmehnu. Postigao je ono što je hteo; probio je Ajtelu kožu. – Oh, hajde, čoveče. Džon Sturčak je samo jedna obična ruska lopuža, baš kao što mu je bio i otac.
Ajtelovi obrazi buknuše, sve do slepoočnica. – Roman Sturčak je bio hrabar čovek i vojni genije. I, ako mogu da dodam, pravi ukra-jinski patriota. Neću da slušam da neko... – Ajtel načini preznvu grimasu; imao je izraz lica čoveka koji želi da od sebe udalji nesto štetno i smrdljivo, ,,...da neko kao vi kalja uspomenu na njega.
Fabel slegnu ramenima što je mogao nemarnije. ,,Oh, manite se ćorava posla. Roman Sturčak je bio plaćenik nacista. JJbijao je svoje zemljake po nalogu gangsterske bande iz Berlina.
Izgledalo je da se Ajtel drži za uže i grčevito pokušava da obuzda rastući bes. – Roman Sturčak se borio za svoju zemlju. Zeleo je da Ukrajinu oslobodi od Staljina i njegovih sledbenika. Bio je borac za slobodu i bolji čovek nego što vi možete i da sanjate da postanete.
– Zaista? A čime merite taj kvalitet? Brojem svojih zemljaka koje je pobio? Ili količinom prljavog novca koji je nagomilao u Sjedinjenim Državama krađom i korupcijom? Ne, u pravu ste... mislim da nikada ne bih težio da postanem drugi Roman Sturčak.
Ajtel htede da se digne sa stolice. U tom času Valkes poče da zarađuje novac. – Her Fabele, vi ne radite ništa drugo osim što ljutite mog klijenta. Neću više ni trenutak da trpim vaše grube provokacije. Ako nemate neko određeno pitanje koje se odnosi na neku finansijsku nepravilnost, ovaj razgovor je završen.
– Verujem da vaš klijent pere novac za rusku i ukrajinsku mafiju'verovatno preko fiktivnih kompanija koje osniva sa Džonom Sturčakom. – Dok je govorio, Fabel je osetio da se Markman ukočio pored njega. Fabel je znao da otkriva ruku. I to nije bila ruka koja dobija. – Ali ima drugih, još ozbiljnijih optužbi, o kojima treba da razgovaramo.
– Kao što su? – Ajtel se pribrao. Fabel shvati da je on prozreo koliko je ova igra puna blefova.
– Vratićemo se na to uskoro. U međuvremenu, ostavljam vas u pouzdanim rukama her Markmana. – Fabel ustade, a Marija mu se priključi. – Brzo se vraćam, a vi dotad ostanite ovde.
Izlazeći, Fabel klimnu glavom dvojici detektiva iz Odeljenja za finansijski i privredni kriminal, koji se pridružiše Markmanu u sobi za razgovore.
– Hvatamo se za slamku, šefe, reče Marija.
– U pravu si, potvrdi Fabel smrknuto. – Da probamo sa Ajtelom broj dva.
Kada je ovog puta stupio u sobu za razgovore, Fabel je to učinio bez reči i naslonio se na zid. Marija je zastala kraj njega. Namera je bila da se pošalje signal da je on posmatrač a ne učesnik u razgovoru, ali takođe da se Norbert Ajtel uznemiri. Najzad, zašto bi se jedan policajac iz Odeljenja za ubistva zanimao za istragu o malverzacijama?
Drugi advokat u drugom skupom odelu sedeo je pored Norberta Ajtela. Dva komesara iz Privrednog kriminala prorađivali su onu kopiju liste transakcija. Posle desetak minuta Fabel priđe jednom od njih i šapnu mu nešto na uvo. Policajac klimnu glavom i oni ustupiše mesta Fabelu i Mariji.
– Hvala, momci... – reče Fabel. – Obećavam da neću dugo.
Norbert je sa izrazom popustljive blagosti sačekao da Fabel iznova pokrene pitanja o vezama sa obojicom Sturčaka. Ali ovog puta Fabel nije uspeo ništa osim da kod Norberta izazove nestrpljenje i dosadu.
– Ovo ne vodi ničemu, reče Norbertov pravni savetnik. I Fabel je, hteo ne hteo, morao da se složi s njim. Nije imao apsolutno nikakvo sredstvo pritiska kojim bi oca ili sina naterao da mu pruže neku informaciju o Vitrenku. Fabel je ustao i klimnuo glavom dvojici policajaca za privredni kriminal da nastave ispitivanje. U tom času Norbert Ajtel je nanjušio pobedu. Odbacio je svoj nezainteresovani ton i ustao s grimasom koja je bila mešavina mržnje i prezira. Kažiprstom leve ruke kucnuo je Fabela u grudi.
– Uništiću vas, Fabele – procedio je Norbert kroz stisnute zube. – Ovo vam neće proći.
Ponovo je ubo Fabela u grudi i dodatno ga gurnuo kao da odbacuje nešto bezvredno. Fabelu polete šaka i on zgrabi Norberta za zglavak.
– Dalje ruke od mene.
Norbert pokuša da oslobodi ruku, ali Fabel ju je čvrsto držao. Spustio je pogled i spremio se da je odbaci na Norbertove grudi. Umesto toga se ukočio. Bezizrazno je zurio u Norbertovu sada stisnutu pesnicu, a Norbert je pokušavao da je istrgne. Opet ju je samo klatio tamo-amo, kao u nekoj mini-verziji obaranja ruke. Fabelov stisak oko Norbertovog ručnog zgloba se pojača, a zarobljena pesnica dobi jarkocrvenu boju. Fabel diže pogled s pesnice i upravi ga u Norbertove oči. Osmehnuo se. Hladno i zlobno.
– Imam te – reče Fabel glasom koji je bio pun tihog gorkog trijumfa. – Sada te imam.
Oči Norberta Ajtela tražile su neku odgonetku na Fabelovom licu. Fabel dopusti sebi još jedan pogled. Tamo dole na Norbertovoj levoj nadlanici. Ožiljak. Tačnije, dva ožiljka koja su se spajala tako da su ličila na lako iskrivljeni jadac. Baš kao što ga je opisala Mihaela Palmer.
Fabel je uspeo da protera keženje sa svog lica kada je naglo otvorio vrata prve sobe za razgovore. Nije ulazio, već se samo naslonio na dovratak. Volfgang Ajtel, Valkes i dvojica policajca za privredni kriminal prekinuli su raspravu i okrenuli su se ka vratima kao da su ih obasjali farovi nekog automobila koji se približava.
– Samo da vam kažem da ste, što se mene tiče, slobodni kad ova gospoda završe s vama.
Lice Vofganga Ajtela ozari hladna, zlurada radost zbog pune pobede. Fabel se okrenu da pođe, a onda se predomisli i opet se nasloni na štok kao da se odjednom setio neke nevažne pojedinosti.
– Oh, uzgred, vašeg sina Norberta teretimo za silovanje, pokušaj ubistva i sumnju za saučesništvo u ubistvu.
Fabel zatvori vrata i dozvoli sebi da se opet osmehne kada je čuo eksploziju glasova u sobi za razgovore.
Prešao je otprilike polovinu hodnika kada do njega dotrča Paul Lindeman. – Šefe, upravo mi je telefonirao Verner. Želi da dođete u Harburg. Pronašao je Hanzija Krausa. Mrtvog.



36 Re: ''Krvavi orao'' Krejg Rasel taj Čet Jan 26, 2012 7:59 pm

Grebem mu malter

avatar
Elite member
Elite member
Subota, 21. jun, 15.30, Harburg, Hamburg


Za dvadeset godina staža u policiji, od čega je većinu vremena proveo u Odeljenju za ubistva, Fabel je bio na desetinama mesta zločina. To je nešto na šta se čovek ili navikne, ili ne. Fabel se nikada nije prilagodio blizini smrti. Svako novo mesto u njemu je ostavljalo mali ožiljak. Za razliku od mnogih svojih kolega, on nikada nije uspevao da odvoji ljudskost od leša: duh od tela.
Smrt je beskrajno maštovita u raznolikosti vidova u kojima nastupa. Svaki ima neku posebnu neprijatnost, a Fabel je video većinu. Bilo je užasa; kao što je telo izvađeno iz Elbe posle mesec dana s jeguljama ili krvave kompozicije koje je za njega aranžirao ovaj poslednji ubica. Bilo je bizarnosti; kao u seksualnim igrarijama u kojima je nešto krenulo naopako ili u neobičnom izboru oružja kojim je izvršeno ubistvo. Bilo je nadrealističkih prizora; kao u slučaju dilera droge koji je ustreljen u potiljak dok je sedeo za kuhinjskim stolom i jeo i koji je, posle smrti, ostao da sedi uspravno s viljuškom u ruci, naslonjenom na sto, kao da se odmara izmedu zalogaja, dok je tanjir pred njim bio poprskan delovima kostiju, mozga i krvlju. Zatim, bilo je tu tužnih situacija u kojima su žrtve pokušavale da izbegnu neizbežnu smrt bekstvom iza neke zavese ili zavlačenjem pod krevet u očajničkom pokušaju da se sakriju od ubice; tela skupljenih u položaju fetusa, kao da se uvlače u sebe i pokušavaju da se smanje.
Kraj Hanzija Krausa mogao je da se svrsta negde između tužnog i poganog. Bilo je teško zamisliti neprijatnije mesto od prljavog sobička u kojem je napustio ovaj svet. Farba, zidovi, svaki kutak sobe, čak i jedna gola sijalica koja je usamljeno visila s tavanice, bili su zamašćeni i prašnjavi. Mada je Verner širom otvorio jedini prozor u sobi, ustajali smrad visio je u vazduhu kao nekakav zloduh koji se ne da isterati.
Hanzi, koji više nije patio ni od hladnoće ni od vrućine, ležao je nogu delimično pokrivenih svojim teškim kaputom. Oči su mu bile otvorene, jabučice utonule u duplje u licu nalik na lobanju. Raspadanje leša, pomisli Fabel s gorčinom, imalo je prednost već u startu zahvaljujući Hanzijevom aktivnom naporu da svoje telo pretvori u kostur. Jedan rukav njegove košulje, koja je nekada imala nekakav dezen, bio je dopola podvrnut na Hanzijevom mršavom mišiću leve nadlaktice. Gumeno crevo za stezanje žila ostalo je obavijeno, mada već olabavljeno, iznad samog zgloba u pregibu ruke i video se svež ubod u podlaktici, jedva razaznatljiv među groznim tragovima, putnom kartom desetogodišnje odiseje kroz tešku zavisnost. U mlitavoj Hanzijevoj desnoj šaci ležao je prazan špric.
Lep pokušaj, pomisli Fabel. Obuhvatio je pogledom celo ogavno mesto. Zaista lep pokušaj. Bilo je to ubistvo kamuflirano kao smrt od droge kako bi se brzo i tiho preselilo u statistiku. Bila je to ona vrsta anonimne i očekivane smrti koja za sobom ne povlači ništa više od površnog zvaničnog policijskog registrovanja: još jedan narkos je konačno uspeo da se smrtonosno otruje. S tom razlikom što je ovaj narkos imao šta da ispriča i neko se postarao da ga ućutka pre nego što to kaže.
– Jesi li obavestio lokalce?
Verner odmahnu glavom. – Hteo sam da ti vidiš prvi. Vrlo zgodno, je li?
– I vraški velika podudarnost. Želim da tim Holgera Braunera obavi uviđaj. Obavesti lokalnu policijsku stanicu da sumnjamo na ubistvo, a to znači da je slučaj u nadležnosti Odeljenja za ubistva.
Fabel spusti pogled na Hanzija. Opet je, hteo ne hteo, morao da vidi dalje od leša, dalje od narkosa, da vidi nečijeg sina, osobu koja je nekada morala da ima snove, nade i ambicije.
– Kažeš da se Hanzi iznenada uznemirio u upravi? – upita on Vernera. ,,U kantini?
– Da, jeste. Pomislio sam da je zaista čudno što mu je odjednom tako neudobno i mora hitno da ode.
– A ja sam ti rekao da je verovatno bio u frci da se još jednom ufiksa. Ali šta ako nije? Šta ako je, pošto smo ga naterali da bulji u policijske fotografije jednu za drugom, video jednog ili obojicu ubica, baš tamo, u upravi?
– U početku je bio dobro... u kantini je bilo malo uniformi i poneki kripovac. Uobičajena mešavina. Nije se unervozio dok nismo seli za sto. U stvari, sedeli smo tamo neko vreme pre nego što je počeo... – Vernerovo lice je bilo bezizrazno, a oči su mu šetale tamo-amo kao da oživljava prizor iz sećanja. – Tako je! – Onda mu se lice, koje je iznenada zablistalo, isto tako naglo smrknu. Užasnuto je pogledao Fabela. ,,Oh, sranje...

Subota, 21. jun, 17.30, uprava policije, Hamburg


Čim su se vratili iz bednog ćumeza Hanzija Krausa, Fabel i Verner su otišli pravo u Van Hajdenovu kancelariju. Čak i dok su ulazili, Fabelu se činilo da ga još prati ustajali zadah buđi i nečistoće koji teško visi u vazduhu, kao da mu se delimično uvukao u štofani sako. Osećao je gotovo neodoljivu potrebu da ode kući, istušira se i presvuče.
Van Hajden očigledno nije bio raspoložen za ćaskanje. – Jeste li sigurni u ovo, Fabele? – upitao je načelnik policije maltene ne čekajući da se vrata njegove kancelarije za njima zatvore. Folker, koji je već sedeo pred Van Hajdenovim pisaćim stolom, ne ustade iz naslonjače, ali klimnu glavom Fabelu kada su se pojavili. Fabel na stolu primeti dve crvene fascikle – dosijei personala. – Ovo je vrlo ozbilj na tvrdnj a...
– Ne, her načelniče, nisam siguran. U ovom času imamo samo šaku podataka koji su donekle izvesni...
Fabel i Verner su sada stajali pred širokim prostranstvom Van Hajdenovog pisaćeg stola. Van Hajden mahnu rukom ka dvema praznim naslonjačama pored Folkera. Obojica su seli i Fabel nastavi:
– Obaveštajna služba her Folkera nam kaže da neki tajni izvor iz hamburške policije prodaje podatke ovoj novoj ukrajinskoj grupi, a možemo da pretpostavimo i drugim organizovanim grupama kriminalaca. Ko god da je taj izvor, on, ona ili oni, imao je motiv da ubije svakoga ko može da ih identifikuje. Pukovnik Folker veruje da su oni otkrili da je Klugman operativac na tajnom zadatku i da su ga ili potkazali Ukrajincima ili ga lično ubili.
– A izgleda da su taj prljav posao obavili sami, umeša se Verner. – Hanzi Kraus nam je kazao da su ubice koje je video bili Nemci, ne stranci. I odradili su posao sa zadovoljstvom. Nalaz forenzičkog patologa govori da su ta đubrad mučila Klugmana pre nego što su ga ubili. A automatski pištolj ukrajinske proizvodnje koji je Hanzi našao, ostavili su, naravno, da bi nas naveli na pogrešan trag.
Fabel opet uze reč: – Pošto smo Krausa dovezli ovamo da pregleda fotodokumentaciju kriminalaca, Verner ga je odveo dole u kantinu, gde ga je neko toliko preplašio da je ugrabio prvu priliku da zaždi glavom bez obzira. U sledećem činu Kraus leži mrtav u svom ćumezu, s divno insceniranim predoziranjem.
Sve ovo vreme Van Hajden je sedeo smrknuta lica. Fabel je primetio da Folkerova pažnja nije usmerena na govornike, nego na Van Hajdenovo reagovanje na ono što su iznosili.
– Dobro... indicije ukazuju na to da su neki policajci korumpirani. Ali kakve dokaze imamo konkretno protiv ove dvojice?, upita Van Hajden, podiže crvene fascikle s dosijeima i baci ih preko stola tako da su se našli pravo pred Fabelom.
– Još nemamo čvrste, objektivne dokaze, her načelniče – odgovori Fabel. – Ali savršeno odgovaraju fizičkom opisu koji nam je dao Hanzi. Štaviše... – Fabel otvori prvi dosije i kucnu prstom po fotografiji u gornjem desnom uglu prve stranice, – ...kada sam bio u njegovoj kancelariji primetio sam više bokserskih trofeja, od kojih je jedan bio za osvajanje šampionske titule za juniore u poluteškoj kategoriji u Hamburgu-Harburgu. Tamo je odrastao. Hanzi je pomenuo da se stariji ubica vajkao što je taj kraj sada tako zapušten. – Fabel otvori drugi dosije. – Kraus je takođe opisao drugog, mladeg čoveka, onoga koji je povukao okidač, kao nekoga ko je nabijen mišićima. Ne mogu da zamislim opis koji bi dao verniju sliku ovog čoveka.
– Čini mi se da sve to zasnivate na vrlo klimavim i posrednim dokazima – primeti Van Hajden.
– Tako je, potvrdi Fabel, – dok ne sakupimo čvrste dokaze protiv njih. Počećemo s temeljnim forenzičkim pregledom mesta zločina. Lokalna policija je obaveštena da to vodimo kao slučaj ubistva, a siguran sam da je blaga vest stigla i do naših prijatelja ovde. Ali najubedljiviji dokaz, mada priznajem subjektivan, nalazim u Krausovoj reakciji u kantini, ovde u upravi. – Fabel pogleda Vernera.
– Pokušao sam tačno da odredim trenutak kada je Hanzija spopala nervoza, reče Verner. – Onda sam se setio da su ova dvojica – on pokaza na dosijee, – ušla i sela nedaleko od nas. Hanzi se onda uzvrteo kao da mu je neko gurnuo u dupe žicu pod naponom. Čak me je pitao ko je onaj krupni mišićavi tip. Rekao sam mu.
– Pitali ste me jesam li siguran u ovo. Pa ne sumnjam da su ovo ljudi koje tražimo. – Fabel mahnu glavom ka otvorenim dosijeima, odakle su sa fotografija dva lica bezizrazno zurila u svoje tužioce. – Oni su svakako u mogućnosti da prodaju izuzetno značajne obaveštajne informacije... zauzimaju dovoljno visoke položaje i u pravim su odeljenjima. – Iskreno je pogledao Van Hajdena. – Jesam li siguran da to mogu da dokažem? Nisam. Možemo li da skupimA dovoljno dokaza za pravosnažnu osudu, sasvim je drugo pitanje.
Još jednom je zavladala kratka tišina dok su svi gledali u fotografije glavnog kriminalističkog komesara Manfreda Buholca i kriminalističkog komesara Lotara Kolskog iz LKA7.



37 Re: ''Krvavi orao'' Krejg Rasel taj Čet Jan 26, 2012 8:07 pm

Grebem mu malter

avatar
Elite member
Elite member
Subota, 21. jun, 20.00, Špajherštat, Hamburg


Fabel je, kao i prethodni put, parkirao u Ulici Dajh pre nego što je otpešačio preko, u Špajherštat. Opet su gromade džinovskih skladišta stremile u sumračno nebo, a činilo se da crvene cigle tinjaju kao utrnule žeravice na svetlosti koja je zamirala. Išao je istim putem do nekadašnjeg Klimenkovog skladišta i otvorio teška vrata. I prilikom prošle posete bilo je dosta mračno; ovog puta nije bilo uključeno nikakvo osvetljenje. Ogroman trbuh skladišta naprosto je progutao čitavo veče, svaki tračak svetlosti iz udaljenih prozora i otvorenih vrata bio je netragom usisan. Fabel prokle sebe što nije poneo baterijsku lampu. Znao je da su neonke raspoređene po celom skladištu i da vise s tavanice kao šipke trapeza; pretpostavio je da prekidač mora da bude blizu vrata, ali nije imao pojma gde.
– Majore Vitrenko! – Glas mu se odbi od zidova pre nego što ga proguta tama. Tiho je opsovao i još jednom uzviknuo: – Vitrenko! – Mada je bio razdražen, Fabel nije mogao da previdi ironiju što doziva nekoga ko nosi baš to ime. Gotovo mu se nametnulo poređenje s njegovom istragom, poterom za čudovišnom utvarom u mraku. Nije bilo odgovora. Fabel se zagledao u skladište, žmirkao je i istezao vrat, kao da će mu sve to pomoći da nekako prodre kroz tamu. Učinilo mu se da u dubokoj tmini nazire neko duguljasto svetlucanje. Po sećanju, Fabel odredi da bi ta bleda svetlost odgovarala jednom od uskih prozora montažne kabine. Pozvao je još jednom. Tišina. Ovo nije valjalo. Pogledao je na osvetljeni brojčanik svog ručnog sata. Prošlo je osam, a znao je da čovek naviknut na vojnu disciplinu i tačnost, kao Ukrajinac, ne bi dozvolio sebi da kasni. Fabel posegnu pod sako i izvuče valter iz futrole. Proklinjao je svoju neopreznost; nije računao da bi prilikom novog susreta sa Ukrajincem mogla da mu zapreti neka opasnost. Niko ne zna da je Fabel ovde. Sam je. Ispružio je ruku i pljesnuo dlanom leve šake zjd pored vrata, a onda nastavio da povlači ruku, ali nije uspeo da napipa prekidač.
Zvuk. Negde u crnom ponoru nešto se oglasilo tako tiho i nerazgovetno, tako da Fabel nije uspeo da ga prepozna. Ukočio se i ispružio valter u približnom pravcu zvuka. Orijentisao se prema slabašnoj svetlosti iza prozora i lagano se uputio k njoj. Povremeno skrećući u stranu određivao je gde su stubovi i kad god bi stigao do nekog, prevlačio je šakom po njemu i tražio prekidač.
Čuo je to ponovo. Stenjanje. Ili prigušeni glas.
– Vitrenko? – pozva on opet, ovoga puta oklevajući, kao da nije siguran ko bi od njih dvojice, otac ili sin, mogao da mu se odazove. Odgovor stiže u vidu tihog, prigušenog krika, kao da se javlja neko kome su usta zapušena. Fabel se okrete u pravcu iz kojeg je dopirao zvuk. Naprezao je sluh do krajnjih granica, ali tišinu u skladištu remetili su podivljali udarci njegovog srca. Stisnuo je rukohvat valtera, svestan da su mu dlanovi, kao i lice, obliveni znojem.
Sada se približio kabini koja je služila kao kancelarija. Fabel je ocenio da su stepenice udaljene samo nekoliko koraka. Stigao je do još jednog stuba i prislonio na njega otvorenu šaku. Napipao je ispupčeni provodnik koji se uspravno spuštao niz stub. Žurno ga je opipao rukom i pronašao četvrtastu masku prekidača. Fabel uzdahnu duboko, sporo i tiho, udalji se od stuba i protegnu se tako da je samo prstima leve ruke dodirivao prekidač. Opet se opustio, a zatim jače stisnuo pištolj i spremio se da puca na bilo koga ko bi mogao da ga čeka u zasedi kad uključi svetlost.
Fabel pritisnu prekidač i desetak fluorescentnih cevi u srednjem delu skladišta nerado ožive i osvetli prizor iz pakla.
Zlatokosa devojka, devojka koja je izgledala tako mladolika, vitka i puna energije, bila je prikovana mrtva za zid montažne kabine. Njeno nago, iskasapljeno telo, pluća iščupanih iz grudnog koša, bilo je zakovano na isti način kao žrtve na fotografijama snimljenim pre dve decenije u jednoj dalekoj zemlji. Krv i drob blistali su kao sveža boja na zidu uzdignute kabine-kancelarije. Gubitkom života izgubila je i svoju ljudskost; Fabel se upinjao da u njoj vidi osobu kakva je nekada bila, ali je prizor neodoljivo rađao u njemu osećanje da gleda nakaznu strvinu neke groteskne ptice sa ljudskom glavom. Ova misao nagnala ga je da opsuje, jer je ubica želeo da izazove baš takav efekat. Jedva je uspeo da povrati dah i oteturao se unazad, naslonivši se na jedan stub. Očajnički je želeo da skrene pogled, ali otkrio je da ne može da odvoji oči od slike užasa pred sobom.
Fabel opet začu tiho, prigušeno ječanje. Kao iznenada probuđeni mesečar, on se okrete dignutog pištolja u pravcu iz kojeg je dopirao zvuk. Stari Ukrajinac je stajao uspravno kraj stuba okrenutog prema strahoti na zidu kabine. Bio je vezan zategnutom žicom čija je jedna petlja bila učvršćena iznad i iza njegove glave, a zatim spuštena i stegnuta ispod vilice. Žica se duboko urezala u starčevo meso i prednji deo košulje bio mu je natopljen tamnocrvenom krvlju. Usta su mu bila zapušena širokim navojem trake. Fabel je video da je Sloven još živ, da divlje strelja očima. Istina pogodi Fabela kao nizak udarac u trbuh: Vitrenko je sopstvenog oca naterao da ovo gleda. Ponovila se istorija koju je sam stvarao i prisilio je nesrećnika da bude svedok dok je iz devojčinog tela čupao pluća koja su još disala. Fabel pohita napred i stavi šake sa obe strane starčeve glave; njegove zelene oči neobuzdano su i sa žestinom zurile u Fabela. Pokušavao je nešto da kaže.
– Čekajte... čekajte, reče Fabel žurno, ispitujući smrtonosno zategnuti žičani okov, ne znajući odakle da počne da ga razvezuje pre nego što Sloven iskrvari na smrt. – Izvući ću vas...
Ukrajinac odmahnu glavom tako silovito da mu se žica još dublje ureza u meso i nešto nalik na krik ote se ispod trake. Fabel preneraženo ustuknu.
– Za ime božje, ne mrdajte... – Fabel vrati pištolj u futrolu i poče da mu skida traku sa usta. Ukrajinac je ponovo neobuzdano reago-vao trzajući glavom u stranu i nadole u pokušaju da klimne. Fabel je pratio pogled zelenih očiju.
A onda je video. Vezan za stub, pored starčevih nožnih članaka nalazio se veliki metalni disk u kojem je Fabel prepoznao nekakvo antitenkovsko bojevo punjenje. Uz minu je bila pričvršćena crna električna kuti-ja veličine pesnice s trepćućom zelenom lampicom. Fabelov užas poveća se za još jedan stepen kada je shvatio da su dve debele žice koje vijugaju iz kutije iste one kojima je Ukrajinac vezan za stub. Čitavo telo služilo mu je kao upaljač mine, a zelena bleskalica na kutiji potvrđivala je da postoji i neki uređaj za vremensko aktivi-ranje. Vezani čovek je još jednom počeo žurno da trese glavom i očima, kao da upućuje Fabela ka vratima skladišta.
Fabela izdade glas kada je izgovorio: ,Ne mogu... ne mogu da vas ostavim ovde...
Onda mu se učini da se nešto blisko spokojstvu vraća u zelene Ukrajinčeve oči, i to sa tihim snažnim mirenjem sa sudbinom. Zažmurio je i sasvim ovlaš klimnuo glavom. Bio je to pokret oslobađanja; oslobađao je Fabela svih obaveza, obaveze smrti; oslobadao je sebe mučnog života.
– Dovešću pomoć... – reče Fabel, mada su obojica znala da Ukrajincu više nema pomoći. Fabel se odvoji od njega, zadržavši pogled što je mogao duže pre nego što se okrenuo i potrčao, a zatim prešao u pravi sprint preko dugačkog pustog skladišta. Ka vratima. Ka životu.
Fabel izbi na uzani pločnik ispred skladišta takvom silinom da bi glavačke zaronio u kanal iza njega da ga nije zaustavila ograda o koju je tresnuo. Klizao se i grebao pendžetama kamene kocke grabeći duž zida susednog skladišta. Seo je na kocke i leda naslonjenih na zid od crvenih cigala čekao ono za šta je znao da je neizbežno. Tako je i bilo.
Gromki udar razleže se u utrobi skladišta kao da je zgradu pogodila neka gigantska pesnica i Fabel oseti kako zid na koji se naslanja i tlo pod njegovim nogama vibriraju od udarnog talasa. Teška vrata skladišta bila su prosto iščupana iz okvira, a prozori na drugom spratu pretvorili su se u pljusak blistave srče. Fabel se okrenuo na bok štiteći glavu rukama i podavio kolena do grudi, u položaju fetusa. Veliki talas belog i crvenog plamena grunu kroz provaljena vrata i prozore, a zatim se, režeći kao divlja zver, povuče u svoj brlog. Vazduh ispuni zagušljiva mešavina prašine od cigala, dima i prljavštine. Posle silovite eksplozije od koje se zemlja zatresla izgledalo je da je svet stao i utihnuo. Onda su sirene svih okolnih skladišta počele da zavijaju, jalovo oglašujući uzbunu. Fabel se pridigao i nepomično sedeo, kako mu se činilo, čitavu večnost. Mada je snažno žmurio, nije mogao da ugasi oganj zelenih očiju pokojnika koji mu je još goreo u mozgu. Istih onih očiju čiji se pogled ukrstio s Fabelovim dok mu se gasila svest u stanu Angelike Blim. Istih onih očiju koje su oslobodile Fabela svake obaveze da ostane s njim. Istih onih tužnih očinskih očiju koje su, skoro dve decenije ranije, gledale jezivo delo ruku svoje krvi i mesa.
U daljini je čuo sve jače i jače zavijanje sirena koje su se približavale Špajherštatu. Fabel je potražio oslonac za noge, odupro se dlanovima o zid i pridigao. Nos i usta bili su mu puni prašine koju je morao da iskašlje. Držao se zida kao da bi odvajanje od njega značilo da će se izgubiti u prašnjavom i mračnom kovitlacu, žmurio i ponovo video sav užas koji mu je Vasilij Vitrenko naslikao mesom krvlj u na zidu skladišta; video j e starca vezanog za stub i prisiljenog da gleda strahotu i sluša vriske mlade žene koja je komadana pred njim. Bilo je to Vitrenkovo remek-delo. A namera mu je bila da ga Fabel vidi. Tu misao pratilo je saznanje da je Vitrenko svesno Fabelu poštedeo život. Sve je udesio i vremenski isplanirao do savršenstva: dopustio je Fabelu da vidi njegovo remek-delo, da mrcvari sebe razmišljanjem kako da spase starca neizbežne smrti i da onda pobegne. Na taj način Vitrenko je u Fabelovu dušu utisnuo dve neizbrisive slike koje će ga pratiti do kraja života: iskasapljenu devojku i starca pomirenog sa smrću. A pošto je te slike sigurno uneo u Fabelovu dušu, razneo ih je u ništavilo. Izbrisao ih je iz stvarnosti i ostavio da žive samo u galeriji Fabelovih sećanja.
On se ponovo nasloni na zid u sedećem položaju i oseti kako mu se u grlu rađa jecaj. Suzbio ga je, spustio glavu na cigle i čekao da stigne pomoć.

Subota, 21. jun, 20.30, uprava policije, Hamburg


Izveštaj komandira Fojervera* nije Fabelu doneo ništa što već nije znao: – Osim eksplozivnog punjenja na stubu, našli smo tragove nekog katalizatora u blizini kancelarije ili u samoj kabini... mislim da je u pitanju tečni naftni derivat. Posle eksplozije u kabini nije ostalo gotovo ništa, a ako je nešto i preostalo, smesta se zapalilo. Našli smo dva otvorena kontejnera od pet litara. Bilo kako bilo, vrlo efikasno su uklonjeni svi forenzički tragovi s mesta zločina.
Fabel turobno zahvali kapetanu Fojervera i vatrogasac napusti kancelariju. Zavladala je teška tišina koju je pokušala da prekine Marija. – Holger Brauner i njegov forenzički tim su sada tamo, reče ona. – Ali mali su izgledi da će nešto naći.
Fabel progovori ne gledajući ni Mariju, ni Vernera, ni Paula: ,,On se igra s nama. Sa mnom. Hteo je da to vidim i preživim da bih mogao da pričam. Zato je ostavio i žene na zidu onog krvavog ambara kao eksponate, da se i drugi osvedoče. – Fabel pogleda svoje kolege, koji su tada prvi put videli svog šefa izgubljenog i bespomoćnog. – Ovo je forma u kojoj iskazuje svoju umetnost. Baš kao platna koja Marlis Mencel izlaže u Bremenu.
– Šta sada, šefe? – Vernerov ton je bio izazovan, ne ispitivački.
– Sada idem kući da se istuširam. – Fabelu je bilo dosta susreta sa smrću za taj dan. Kosa i koža su mu bili prašnjavi, a grlo kao skoreno. – Da se sastanemo ovde u upravi oko deset.
– Važi, šefe. Da sazovem ceo tim?
Fabel se osmehnu. Marija se nikada nije žalila. Radila je ono što je bilo potrebno da se posao završi.
– Da, molim te, Marija... Ali izostavi Anu. Dao sam joj slobodno dvadeset četiri sata. Mislim da je operacija Maksvejn za nju bila vrlo zamorna.
Marija klimnu glavom.
– Da li bi potražila načelnika policije Van Hajdena i proverila može li on da prisustvuje sastanku?
– Da, šefe.



38 Re: ''Krvavi orao'' Krejg Rasel taj Čet Jan 26, 2012 8:11 pm

Grebem mu malter

avatar
Elite member
Elite member
Subota, 21. jun, 21.30, Pezeldorf, Hamburg


Tri poruke na Fabelovoj telefonskoj sekretarici bile su kao pupčana vrpca sa svetom koji je ležao iza onog punog nasilja i ubistava: prva je bilo od njegove ćerke Gabi. Dok je slušao njenu poruku, osećao je smeh koji joj je zvonio u glasu otkako je izgovorila svoje prve reči. Slušanje njene poruke u ovakvom času bilo je kao da neko kida tešku prašnjavu zavesu u mračnoj i strašnoj sobi i preplavljuje je svetlošću spolja. Ali noćas je to bila samo jedna soba u kući strave.
Gabi je htela da nadoknadi propušteni vikend tako što bi ovaj provela kod njega, ako mu to odgovara. Bio je jedan koncert na koji je želela da ode, Die Fantastischen Vier . Fabel nikada nije mogao da se pomiri sa idejom da se rep – muzički pravac rođen u njujorškim, čikaškim i losanđeleskim getima i usidren u toj određenoj vrsti uličnog engleskog – izvodi na nemačkom jeziku. Ali Gabi se sviđao: jedna od nebrojenih tačaka razilaženja kada dete postaje ličnost nezavisna od roditelja. Teško je uzdahnuo; bilo je sasvim neizvesno hoće li podmukli zahvat kojim mu je ovaj slučaj zarobio život imalo popustiti do sledećeg vikenda. Sledeća poruka stigla je od Suzane. Želela je da joj se javi i da iz njegovih usta čuje kako je. Treća je bila od Fabelovog brata, Leksa.
Leks je bio stariji brat, ali Fabelu se često činilo da ga neodoljivo prkosni mladalački duh čini deset godina mlađim. Nije to bila jedina velika razlika: Leks je bio niži od Fabela, smeđokos i imao je đavolast keltski smisao za humor, koji mu je mreškao kožu oko očiju dok nije ostavio tragove u vidustalnih bora. Leks je upravljao restoranom i hotelom na Siltu, severnofrizijskom ostrvu nekada poznatom samo po ribarstvu, ali koje je sada našlo mnogo krupniji ulov: bogatu, moćnu i slavnu klijentelu iz Hamburga i Berlina. Njegov restoran je bio na jednom niskom grebenu iza dina sa spektakularnim pogledom na široku kosu belog peska i promenljivu paletu Severnog mora iza nje. Fabel je provodio dosta vremena kod Leksa. Našao je tamo neku vrstu utočišta. Tamo se oporavljao posle ranjavanja. I tamo se povukao dok je pokušavao da se pomiri s činjenicom da više nije član porodice. Da više nije muž. Ni otac s punim radnim vremenom.
Leks nije imao neki poseban razlog da ga zove. Bio je to samo bratovljev pokušaj da se čuje s bratom: saobraćaj za koji je Fabel s grižom savesti shvatio da je u dobroj meri jednostran. Bratovljev glas ispunio ga je žarkom željom da pobegne iz Hamburga i provodi nedelje zureći u okean koji se neprestano menja; da ostavi svoja odela izrađena strogo po meri, zaboravi na gradsku obavezu urednosti i šeta okolo neobrijan, u majicama izbledelim na suncu, farmerkama i u mornarskoj obući. Jasno je video tu sliku u glavi, povratak u svoje omiljeno utočište, ali ovog puta izmaštao je i prijateljicu: Suzanu. Tada se odlučio: čim se ovaj grozni slučaj završi, pozvaće Suzanu da pođe s njim na Silt.
Pre nego što se odazvao na bilo čiji poziv, Fabel se javio Mahmutu na mobilni telefon. Mahmut je bio očevidac prvog Fabelovog sastanka s Vitrenkovim ocem u Špajherštatu. Dvoje od četvoro prisutnih sada je bilo mrtvo; Fabel je želeo da se uveri da Mahmut nije treći. Kratko je uzdahnuo jer mu je laknulo kada je čuo Mahmutov glas. Ispričao mu je šta se dogodilo kada se vratio u skladište i iznenadio se kada je primetio da mu ruke drhte dok je svom prijatelju opisivao taj događaj. Mahmut je neko vreme ćutao.
– Zaboga, Jane. A ja sam mislio da živim u mračnom svetu – reče on najzad. – Ali sad sam se usrao. Ne mogu da verujem da su mrtvi. Ne mogu da verujem da je to uradio sopstvenom ocu. – Mahmut prekide kao da o nečemu razmišlja. – Čuj, Jane, izgubiću se na neko vreme. Odlazim iz Hamburga. Ne znam da li taj nadviking gleda u meni neobavljen posao ili ne, ali ne bih da završim kao neki skandinavski ćevap. Javiću ti se kad se vratim. Ali, Jane, nemoj da me tražiš u međuvremenu.
– Razumem, reče Fabel.
Mahmut prekide vezu.
Fabel je telefonirao Gabi. Bilo je to uobičajeno kratko i vedro ćaskanje, kakvi su mahom bili svi njegovi razgovori s ćerkom. Među njima je postojala neka vrsta stenografije koja je sabijala čitave pasuse istorije i značenja u malo reči. Fabel se brinuo da mu ovaj slučaj ne proguta skoro sve vreme, ali je želeo da ona dođe. Gabi mu je rekla da se ne sekira ako bude zauzet. Fabelu su trenuci provedeni s Gabi bili dragoceniji od zlata i oberučke je prihvatao svaku priliku da bude s njom. Ista ekonomija koju su primenjivali štedeći reči omogućavala im je da izvuku najviše što su mogli iz kratkog vremena koje su provodili zajedno.
Pošto je spustio slušalicu, Fabel shvati da nije jeo. Otišao je u kuhinju i spremio salatu i prejaku crnu kafu. Dok je pripremao obrok, počeo je da bira Leksov broj, ali je odustao pre nego što je dobio vezu setivši se da je Leks verovatno još zauzet u kuhinji ili trpezariji. Umesto toga, telefonirao je Suzani. Ona se užasnula čuvši za događaj u Špajherštatu i htela je da odmah dode. Fabel je to odbio, objasnivši da mora da se vrati u upravu policije na sastanak s timom. Bila je vidno uzrujana i zabrinuta, ali joj se glas razvedrio kada joj je Fabel predložio da se zajedno odmore na Siltu.
– Sa zadovoljstvom, Jane. I mislim da bi to koristilo i meni i tebi. Brinem se zbog psihološke cene koju ćeš plaćati za sav ovaj užas.
I ja, pomisli Fabel.
Posle razgovora sa Suzanom, on pojede salatu bez apetita, nali sebi još jednu šolju kafe i ode u sobu za dnevni boravak. Upalio je svetlo, seo na kauč i posmatrao svoj odraz u velikom prozoru. Duboko je uzdahnuo i pogledao na sat. Pre nego što se vrati u upravu policije, morao je da se malo opusti jer su mu vratni i rameni mišići bili zategnuti kao brodsko uže.
Fabel pruži ruku ka niskom stolu i uze Rečnik engleskih prezimena koji mu je dao Oto. Zasmejuckao se. Samo je Oto znao da Fabela smiruje nemačka ili engleska etimologija. Voleo je knjige referenci. One su predstavljale okean kojim je mogao da jedri bez cilja, da prvo traži jednu mrvu znanja, a da zatim promeni pravac ka drugoj, udaljenoj tački koja bi ga isto toliko zaokupila. Otpočeo je dokonim traženjem sopstvenog imena. Znao je da – Fabel – može da se nađe u Holandiji i Danskoj, kao i u Nemačkoj. Bio je pomalo razočaran kada mu nije ušao u trag među prezimenima na Britanskim ostrvima. Naprezao je mozak da se seti nekog neobičnog engleskog imena koje je nedavno čuo. Jedno mu je odmah palo na pamet zbog slučaja kojim se bavio. Listao je stranice dok nije došao do dugačkog odeljka posvećenog prezimenima koja su počinjala sa Mek i Mak, a bila su najčešća u Irskoj i Škotskoj.
Našao je odrednicu za Maksvejna.
Fabel se ukoči. Šoljica kafe u ruci zaustavi mu se između usana i tacne. Mir je nadmašio čak i gluvu tišinu. Činilo mu se da je zamrznut u tom trenu između dva otkucaja srca, a da mu je krv još u venama. Onda su čini nestale. Ispustio je šoljicu na tacnu, prosuvši crnu lepljivu tečnost. Skočio je i pretrčao sobu pre nego što je shvatio da više ne sedi. Knjiga mu je još bila otvorena u levoj ruci, a pogled prikovan za odrednicu. Desnom šakom je napipao bežični telefon i pritisnuo jedno dugme da dobije vezu s Odeljenjem za ubistva.
– Sranje... oh, sranje... – mrmljao je, dok je telefon, kako mu se činilo, beskonačno zvonio.
Odazvala se Marija. Fabel se čak i ne predstavi.
– Ana je bila u pravu, Marija... Gospode, užasno smo pogrešili. Maksvejn je taj. Maksvejn je Svenov sin...
Marijin glas je zvučao zbunjeno, kao da nije baš ubedena, ali Fabel preseče njenu nevericu bujicom reči. – Sve vreme nam je otkrivao ko je on. A mi smo to previđali. Paradirao je time u svakom mejlu. Je li Maksvejn još pod prismotrom našeg tima? – Jeste. Sada je tamo bar jedan čovek. Ispred Maksvejnovog stana. – Pošalji odmah još nekoga! Kaži im da čekaju da mi stignemo osim ako Maksvejn ne pokuša da ode. U tom slučaju neka ga uhapse pod sumnjom za ubistvo. Okupi sve u operativnom centru. I kaži Ajtelovom advokatu da ću s Norbertom razgovarati za deset minuta, bio on prisutan ili ne. Tebe i ostale videću u sali za konferencije za četvrt sata.



39 Re: ''Krvavi orao'' Krejg Rasel taj Čet Jan 26, 2012 8:21 pm

Grebem mu malter

avatar
Elite member
Elite member
Subota, 21. jun, 21.00, Ajmsbitel, Hamburg


Ana je spavala utonuvši u duboko, mračno i toplo jezero bez snova. Kada se vratila iz uprave policije, nije očekivala da će zaspati: bila je premorena, a prizori iz večeri provedene s Maksvejnom bez ikakvog reda iskrsavali su joj iz sećanja kao kad se nasumce biraju TV kanali. Umor od kojeg su joj odebljali prsti i otežali udovi usporio je njene pokrete dok je obavljala poslove koji su bili kao prepone na stazi između nje i kreveta. Nahranila je Mauzija, svog čupavog tigrastog mačora, skinula šminku i svukla se da legne.
Bilo je skoro pet po podne kada se probudila i zatekla Mauzija kako sedi u dnu kreveta i posmatra je sa oholom ravnodušnošću. Olovo u udovima se otopilo, ali dok je spavala, obruč bola stegao joj se oko glave. Ustala je i progutala dva analgetika pre nego što je uronila u kadu s mlakom vodom. Ležala je nepomično s vlažnim ubrusom preko očiju i pustila da se voda oko nje hladi dok joj se koža nije naježila. U kupatilu je vladala gotovo potpuna tišina, koju je remetio samo odjek pljuskanja vode kad bi se pomerila. Jednom je i doviknula – Mauzi! – što je mogla strožim glasom i ne skidajući frotir s lica, kada je čula šumove u kuhinji.
Ana je pogledala podrezane i pobelele nokte na svojim prstima pre nego što je nerado ustala iz kade. Istrljala je kosu, telo i uputila se u kuhinju gde je Mauzi sedeo u jednom ćošku i ponašao se neobično bojažljivo. – Šta si to uradio, Spitzbube' Ana se osvrnu po kuhinji tražeći dokaze teškog mačjeg prestupa. Otvorila je kuhinjski prozor koji je Mauziju pružao izlaz na mali balkon stana i on iskoči napolje. Ana slegnu ramenima, uze hladnu vodu iz frižidera i otpi nekoliko osvežavajućih gutljaja. Prošla je natrag kroz spavaću sobu i tek što je završila oblačenje, čula je kucanje na vratima. To je morao biti neko od suseda, jer su se posetioci stanara najavljivali interfonom. Pre nego što je otvorila vrata, pretpostavila je da će to biti frau Krojcer, starica koja je stanovala neposredno iznad nje. Frau Krojcer, svesna prirode Aninog poziva, često joj je dolazila na vrata s pričama o sumnjivim licima koje je srela u mini-marketu, u biblioteci, ili ih je videla kako se muvaju na ulici pored zgrade. Ana ju je uvek strpljivo slušala, nudila joj šolju zelenog čaja i dopuštala joj da navodnu motivaciju savesne građanke postepeno zameni tračarenjem i ćaskanjem. Bilo joj je jasno da su brige njene starije komšinice samo lukavstvo kojim stvara oazu druženja u samotnoj pustinji dana, ali joj to nije smetalo. Večeras je, međutim, mogla i bez te razonode. U stvari, iako je dugo spavala, Anu je uhvatila laka vrtoglavica dok je išla ka vratima.
– Dobro veče, frau Krojc... – poče Ana otvarajući vrata. A onda joj se učini da joj srce staje u isto vreme kada joj se prekinuo glas i kada je ugledala hladan zeleni oganj u očima Džona Maksvejna.
– Zdravo, Ana, reče Maksvejn.
Ana je izgledala zbunjeno. Kao odgovor, Maksvejn podiže kažiprst i zaklati ključevima njenih vrata. Ana se okrenu. Od pokreta glave sve joj se okrete i zamagli. Potražila je svoj službeni zigzauer kalibra devet milimetara, koji je ostavila u futroli na stolu pored vrata u predsoblju. Nestao je. U tom času je sve povezala: šum u kuhinji, vodu, Mauzijevu nervozu. Ponovo se okrenula ka Maksvejnu i za trenutak je morala da pomeri glavu na jednu, pa na drugu stranu da bi izoštrila njegov lik i nije mogla da ne uporedi način na koji je Maksvejn hladno zurio u nju zelenim očima s ledenom nezainteresovanošću s kojom ju je obično posmatrao Mauzi. Tako je, zaključila je tupo, on ima nešto neljudsko. To je pokušavala da objasni Fabelu: da mu nedostaje neki nevidljiv, presudan element, esencijalan za ljudski rod. Zaklatila se i pokušala da se pridrži za ivicu kuhinjskog ormara. Umesto toga, Maksvejn joj priđe i uhvati je ispod pazuha.
– Samo oprezno – rekao je bez trunke zabrinutosti. – Mislim da ti je potreban još j edan gutlj aj vode...
Kada je koktel droga koje je Maksvejn rastvorio u vodi koju je pila počeo da navlači zavesu oko Anine svesti, ona oseti potrebu da govori.
– Ja... ne osećam se najbolje – reče, mada je samo Maksvejn mogao da je čuje i nije mogla da se seti zašto je to morala da kaže.



40 Re: ''Krvavi orao'' Krejg Rasel taj Čet Jan 26, 2012 8:25 pm

Grebem mu malter

avatar
Elite member
Elite member
Subota, 21. jun, 21.40, uprava policije, Hamburg


Marija, Verner, Paul i Van Hajden već su bili tamo kada je Fabel stigao. Marija je pozvala i dva policajca iz proširene taktičke jedinice koji su još bili na dužnosti. Fabel, s knjigom pod miškom koju mu je poklonio Oto, samouvereno uđe u operativni centar i zastade ispred demonstracione table.
– Dozvolite mi da odmah pređem na stvar, reče Fabel. – Imamo novog glavnog osumnjičenog. Ili tačnije, još jednog glavnog osumnjičenog: Džona Maksvejna, britanskog državljanina stalno zaposlenog u Nemačkoj.
– Šta je s Vitrenkom? – upita Van Hajden.
– Vasilij Vitrenko ostaje vrlo važan deo svega ovoga. Mislim da ovde imamo posla s majstorom i učenikom. Ili prvosveštenikom i sledbenikom. Vitrenko je savršeni manipulant ljudima. Njegovi saborci slede ga s ropskom odanošću koja se zasniva na nekom suludom obnavljanju starih skandinavskih mitova i verovanja. Ali on ne manipuliše samo borcima. Služi se ljudima svih profila da ostvari svoje ciljeve. A to uključuje i psihički poremećene. Džon Maksvejn je primer za to, baš kao i onaj čovek u Ukrajini koji je pogubljen zbog serije sličnih zločina sredinom devedesetih godina.
Fabel ućuta. U sobi je vladala mrtva tišina.
– Vitrenko je imao pristup materijalu koji sam ja napisao o slučaju jednog serijskog ubice u Hamburgu. Takođe je studirao u jednom od vodećih kriminoloških instituta u svetu... Ukrajinskom institutu, a kao što znamo, Ukrajina ima jednu od najvećih stopa serijskih ubistava u svetu. Zato je sve što smo dosad rešavali ličilo na slučaj iz udžbenika. Jer to jeste slučaj iz udžbenika. Vitrenko se verovatno upoznao s Maksvejnom kod Ajtela, za koje Maksvejn radi. Ajteli su se spetljali s Vitrenkom u špekulaciji s nekretninama, u šta je upletena i odeska mafija, a Norbert Ajtel je direktni učesnik u drogiranju, otmicama i silovanjima mladih žena u nekoj vrsti rituala. On ima vrlo karakterističan ožiljak na levoj ruci, koji odgovara opisu koji nam je dala jedna žrtva. Verujem da se Vitrenko služio ovim obredima kao sredstvom da veže i obaveže ljude. I verujem da ćemo otkriti da su u to bile umešane i druge uticajne osobe.
Fabel načini još jednu pauzu. Osećao se čudno dok je izricao sve ovo; kao da projektuje u spoljnu sredinu nešto što je dotad bilo strogo unutrašnji psihološki proces. Njegovi slušaoci su sedeli gotovo nepomično, u potpunoj tišini. Nije bilo pitanja, pa Fabel produži:
– Što se ubistava tiče, mora da je Ursula Kastner, kao gradski advokat za pravno-imovinske poslove, naišla na neke nepravilnosti u poslovima vezanim za kupovinu nekretnina kod suvlasnika Nojer horizonta. Pretpostavljam da je otkrila korupciju na visokom nivou i rešila da ide preko štampe, umesto kanalima izvršne vlasti. A štampa je, u ovom slučaju, bila Angelika Blim. Tina Kramer, operativka BAO-BND, ubijena je jer su otkrili da je glavna Klugmanova veza, a da je na tajnom zadatku provalila su dva visoko rangirana policajca iz ove službe. Isti korumpirani policajci ubili su Klugmana u napuštenom bazenu i ostavili službeno oružje ukrajinskih specijalnih snaga da navedu na pogrešan trag. Tri žrtve, jedan ubica. Džon Maksvejn. Učenik. – Fabel pokaza slike tri ubijene žene. Zatim pređe na fotografije snimljene u Avganistanu.
– Ovo je, međutim, rad majstora. A ja sam sopstvenim očima video delo njegovih ruku. Ubistvo Vitrenkovog oca i njegove pomoćnice danas nosilo je njegov potpis i Vitrenko je bio dovoljno samoživ da je želeo da ga vidim pre nego što uništi dokaze. Ubio je sopstvenog oca i sestru jedne od svojih žrtava u Kijevu. Vitrenko to ne bi poverio Maksvejnu. Bilo je to remek-delo.
– Ali izuzimajući ove poslednje zločine, vi tvrdite da je ubica Maksvejn? – upita Van Hajden.
– Da. Vitrenko je znao kako treba da pokrene Maksvejna. Maksvejn je očigledno sociopata. Vitrenko je to shvatio. Mislim, ko će kome ako ne svoj svome. U svakom slučaju, Maksvejn je bio u vrlo lošim odnosima sa ocem. Verujem da je Vitrenko preuzeo očinsku ulogu i sve to zavio u neko vikinško blebetanje. Prvo Maksvejnovo zaduženje bilo je verovatno da nađe žene za obrede koje je organizovao Vitrenko... a koji, u stvari, nisu bili ništa drugo nego prerušena grupna silovanja. Vitrenko mora da je shvatio koliko je duboka Maksvejnova psihopatija. Onda je mu je poverio sprovođenje njegove svete misije. Mislim da je Maksvejn slao mejlove, ali da su reči poticale od Vitrenka.
– Ali zašto si posumnjao u Maksvejna?, upita Marija. – Sada, posle toliko vremena?
– Odaje ga ime. Bilo je pred nama sve vreme. – Fabel otvori knjigu na stolu ispred sebe. – Poreklo imena 'Maksvejn. To je poengleženi oblik irskog i škotskog gelskog imena. Prefiks Mak je patronim... znači sin toga-i-toga'. Deo prezimena, Svejn, potiče od vikinških osvajača koji su naselili zapadna ostrva Škotske. To je pogelizovan, a zatim poengležen oblik starog skandinavskog imena Svein, što znači dečak.
Fabel ućuta. Osećao je elektricitet u vazduhu. Svi su znali šta će reći sledeće, ali hteli su da to čuju iz njegovih usta.
– Maksvejn znači 'Svenov sin'.
– Znao sam! – reče Verner. – Kao i Ana. Nešto se nije slagalo kod Maksvejna.
– Upravo sam popričao s Norbertom Ajtelom, koji je još dole u pritvoru, nastavi Fabel. – Kazao sam mu da znam sve o Vitrenkovoj i Maksvejnovoj ulozi u silovanjima. Nije mi odgovorio, svakako po savetu svog advokata koji mu je rekao da ćuti, ali izraz na njegovom licu bio je više nego rečit. Imao je izraz čoveka koji se preduboko zaglibio. Nema sumnje da je Maksvejn onaj koga tražimo. – Fabel se okrenu ka Mariji. ,Je li naš tim još tamo?
– Poslala sam još jednog policajca, ali čovek određen da prati Maksvejna kaže da ne mrda iz kuće celo veče.
– U redu, reče Fabel. – Hoću da svi budu spremni za pokret kroz dvadeset minuta. Marija, prenesi timu za prismotru da bude u pripravnosti.
Jedna uniformisana policajka zakuca na vratima i proturi glavu u sobu za sastanke.
– Neko čeka u prijemnom da vas vidi, her glavni komesaru. Neka frau Kraus...
Margareta Kraus je mogla da ima između četrdeset pet i šezdeset pet godina. Bila je jedna od onih žena koje nadoknađuju to što su u mladosti izgledale sredovečne zadržavanjem takvog izgleda sve do poznih sedamdesetih. Kakva god da je sličnost postojala između majke i sina, Hanzijevo višegodišnje hronično trovanje prouzrokovano uzimanjem droge bez sumnje ju je izbrisalo sa njegovih crta. Lice frau Kraus je bilo oblo, prazno, a u sitnim smedim očima ogledao se neizmeran umor, kao da za sobom ne ostavlja ni trenutak svog života, već to breme vuče kud god da krene.
Sedela je u čekaonici kraj prozora koji se crneo u noći. Njene male ruke bile su skrštene na nekom omanjem kovertu. Trapavo je ustala kada je Fabel ušao.
– Frau Kraus? – Fabel se osmehnu i pruži joj ruku. – Primite moje saučešće.
Margareta Kraus se gorko osmehnu. – Izgubila sam Hanzija još pre mnogo godina. Sada imam samo telo koje mogu da oplakujem.
Fabel ostade bez reči. Klimnuo je glavom pažljivo održavajući ravnotežu između saučešća i razumevanja. Posle ćutanja koje se činilo duže nego što je zaista trajalo, Fabel reče:
– Želeli ste da me vidite, frau Kraus. Zbog Hanzija?
Večno sredovečna žena ne odgovori, već pruži Fabelu koverat. Fabelovo lice je odražavalo zbunjenost.
– Ovo je od Hanzija, reče ona.
Fabel otvori koverat. Pismo je bilo pisano olovkom, ali neobično uredno. Kao da se u rukopis uvukla neka daleka uspomena na školsku disciplinu. Za Hanzija je ovo pismo očigledno bilo važno. Bilo ga je mučno čitati. Glavnina pisma je bila krajnje lične prirode: u suštini, Hanzi se izvinjavao majci za brige i jad koje je naneo njoj i svojoj sestri. Fabel se već pitao šta je frau Kraus navelo da te intimne pojedinosti deli s njim kada je stigao do završnih pasusa.

Razlog što ti pišem sada, mama, posle toliko godina, jeste što mislim da je kraj mojim nevoljama. Ne želim da te rastužim ili plašim, ali moram da ti kažem da verujem da će neko možda da me traži. Ako sam u pravu, mislim da se više nećemo videti. Ako mi se dogodi nešto loše, želim da ovo pismo odneseš glavnom kriminalističkom komesaru Janu Fabelu u upravu policije. Mislim da je on pošten policajac i verujem da će pohapsiti ljude koji su mi uradili ono što su uradili.
U kantini uprave nalazila su se dva policajca kada sam bio tamo s her Vernerom. Seli su iza nas, s leve strane. Jedan je bio stariji, drugi mlađi. Mlađi ima vrlo kratku plavu kosu i mišićav je kao neki dizač tegova. Pitao sam her Majera ko je mišićavi. On je rekao da je to Lotar Kolski. Lotara Kolskog sam video da ubija čoveka u praznom bazenu. Stariji čovek za istim stolom naredio mu je da to uradi. U tom trenutku nisam kazao ništa jer sam se zgrozio što ih vidim u upravi policije. Pomislio sam da iza ubistva možda stoji sama policija, ali sada znam da to nije istina. Her Fabel će znati šta treba da uradi.
Bojim se, ali nije me strah onoliko koliko sam mislio da će biti. Ja sam loš. Nikada nisam valjao. Ovako je bolje.
Žao mi je, mama. Nisam sin kakvog zaslužuješ, a ti si bila mnogo bolja majka nego što sam ja ikada zasluživao.
Voli te tvoj
Hanzi
Kada je pročitao pismo, Fabel je dugo zurio u papir. Zatim je pogledao Margaretu Kraus.
– Veoma mi je žao, frau Kraus. Hvala vam što ste ovo doneli.
– Je li Hanzija zaista ubio neki policajac?
– Hanzija su ubili kriminalci, frau Kraus. – Fabel upre u nju ozbiljan pogled. To nije bila laž. – Ali obećavam da ćemo ih uhapsiti. – Podigao je pismo. – A ovim ćemo ih dotući.
Margareta Kraus se učtivo osmehnu, kao neko ko je upravo dobio uputstvo kako da ode do autobuske stanice. – Bolje je da krenem. Već je kasno.
Fabel odmahnu glavom. Bilo je hladno i pomalo vlažno. – Bojim se da ću morati da vas zamolim da ostanete još malo. Moram da nađem nekog policajca da od vas uzme punu izjavu. Onda će vas neko odvesti kući. Plašim se, takođe, da će neko morati da vas pričuva nekoliko dana... dok se ovo ne sredi.
Frau Kraus slegnu uskim ramenima, povinujući se ovom zahtevu. – Onda ću sačekati ovde, reče, sede na isto mesto i ponovo skrsti ruke u krilu, ovog puta bez poslednjeg sinovljevog pisma ispod njih.
Van Hajden je čekao Fabela kada se vratio iz čekaonice. Fabel mu pruži pismo i pokaza odgovarajući pasus.
– Mislim da ovo mogu da prepustim vama, her načelniče? – upita Fabel. Van Hajden mu ne odgovori, ali u njegovom besnom pogledu Fabel je mogao da pročita blisku sudbinu: Buholc i Kolski to još nisu znali, ali ekspresni voz je jurio pravo na njih.
– Došao sam da vam predam ovo, Fabele. – Van Hajden mu pruži jedan mejl.

Šalje: SVENOV SIN
Prima: PRVI KRIMINALISTIČKI GLAVNI KOMESAR JAN FABEL
Poslato: 21. juna 2003,21.30
Predmet: DAVIDOVA KĆI

VI MISLITE DA STE Ml BLIZU, ALIJA SAM ZAPRAVO BLIZU VAS. PRUŽIO SAM VAM TOLIKO MNOGO DOGAĐAJA ZA PAMĆENJE, HER FABELE. OVAJ NIKADA NEĆETE ZABORAVITI. UŽIVAĆU U NJEMU VIŠE NEGO U BILO KOJEM DRUGOM.
U PRIRODI JE ŽENA DA VARAJU. OD ROĐENJA SU ZATROVANE LUKAVSTVOM I DVOLIČNOŠČU I PROVODE SVOJE ŽIVOTE USAVRŠAVAJUĆI VEŠTINU LAŽI I IZDAJE. IMA POEZIJE, ZAR NE, U TOME DA SVENOV SIN RAŠIRI KRILA DAVIDOVOJ KĆERI.

SVENOV SIN



41 Re: ''Krvavi orao'' Krejg Rasel taj Čet Jan 26, 2012 8:27 pm

Grebem mu malter

avatar
Elite member
Elite member
Subota, 21. jun, 22.00, Harvestehude, Hamburg


Fabel se trudio da svoj tim zadrži u granicama gotovosti za hitnu intervenciju, bez zapadanja u pravu paniku. Sadržaj mejla je bio kristalno jasan. Davidova kći. Opis se odnosio na njen pokušaj da obmane Maksvejna. Okomio se na Anu. Marija je pokušala da telefonira Ani. Nije se javljala. Fabel je hitno poslao jedan tim u Anin stan u Ajmsbitelu, s naredbom da provale unutra ako je neophodno. U međuvremenu, Fabel je predvodio juriš na Maksvejnov dom.
Policajac koji je motrio na zgradu u kojoj je stanovao Maksvejn tvrdio je da Britanac nije izlazio odande otkako se vratio u 17.56. U stanu mje primetio nikakve pokrete, osim što je osvetljenje uključeno u 19.30. Detektiv iz prismotre čak je otišao i proverio je li Maksvejnov porše još na svom mestu u podzemnoj garaži. Fabel je podelio tim i poslao Mariju stepenicama, dok su se on i Verner na čelu druge polovine, opremljeni teškom alatkom za razvaljivanje vrata, odvezli gore liftom od poliranog čelika.
Stan je imao samo jedna ulazna vrata. Jedini drugi način da se napusti bio je preko balkona, a od pločnika su ga delila tri sprata. Dva pripadnika MEK-a, zaštićena pancirima, zajedno su zaljuljali ovna dužine jednog metra, nemo brojali zamahe i u četvrtom ga zarili u vrata i razvalili bravu. Maksvejnova vrata su uletela unutra, a naoružani mobilni tim upao je u stan, mašući po pustom prostoru poluautomatskim pištoljima hekler i koh.
Fabel je odmah znao da u stanu neće zateći nikoga. Posle tri-četiri minuta tim je potvrdio njegovo predviđanje.
– Jebi ga! – reče Verner. – Kako je to moglo opet da se dogodi?
– Zato što smo gledali u drugom pravcu, reče Fabel. – Trebalo je da poslušam Anu i ostavim kompletan tim da motri na ovu džukelu.
Već na pomen njenog imena dva policajca zgledala su se znalački, gotovo sa strepnjom. – Pojuri tim i vidi jesu li pronašli Anu.
Verner otvori mobilni telefon.
– Šefe... dođi da vidiš ovo..., pozva ga Marija u tesan odeljak, sličniji velikom plakaru, pored prostorije za dnevni boravak. Maksvejn je u taj sobičak nekako uspeo da smesti mali sto za kompjuter i stolicu. Zidovi su bili prekriveni fotografijama, isečcima i beleškama ispisanim rukom. Dve reflektorke ispod tavanice obasjavale su izložbu na zidu kao nekakvu muzejsku postavku. U samom središtu nalazila se jedna rezbarena maska. Bila je to verna imitacija rezbarije koju je Fabel video u knjizi koju mu je Oto dao. Istu knjigu imao je i Maksvejn. Bradata usta bila su iskežena kao kod ratnika koji pomahnitalo reži, a jedna očna duplja crnela se zbog ugla pod kojim je padala svetlost.
Marija je morala da se pomeri da bi Fabelu omogućila da uđe u pregradu. On zamisli kako se vrata zatvaraju za njim i francuski ključ pokrete zupčanik klaustrofobije u Fabelovim grudima za još jedan zubac. Fabel shvati da je ovo više od prostorije opremljene za određenu svrhu. Ovo je bila druga dimenzija; svet daleko od spoljnog sveta. Maksvejn je ovde sedeo, u odeljku iza zatvorenih vrata, debelih i neprobojnih kao pokretni most, utonuo u svet alternativnih istina, morala i verovanja, koji je bio skovan oko njega. Koliko je toga Maksvejn iskovao sam, a koliko je u svemu učestvovala Vitrenkova ruka, Fabel nije mogao pouzdano da oceni.
Neka pozlaćena bronza zasja pod svetlošću reflektorke. Jedna ovalna značka Kriminalističke policije visila je na lančiću od perli okačena o malu zakačku na zidu. Bila je to značka koja je poslužila kao ključ od stana Angelike Blim, koja je zadobila njeno poverenje; bila je to značka kojom je ubica uverio Blimovu da je Fabel. Marija se nagnu pored svog šefa i pokaza na jedan isečak iz novina, zakačen iznad ostalih.
– Bože, promrmlja, o tebi je.
Članak star godinu dana bio je isečen iz Hamburger morgenposta. Fabelova fotografija je bila u vrhu dvostubačnog teksta o hapšenju Markusa Štimpkea. Štimpke je pratio i ubio članicu Senata, Lizu Kelman. Očigledno je bio nastavak uvodnog dela jer se, kao što je obećavao naslov, detaljnije bavio Fabelovom biografijom i karijerom u hamburškoj policiji. Maksvejn je ispodvlačio mesta koja su se odnosila na Fabelovo mešovito britansko-nemačko poreklo i činjenicu da ga ponekad zovu der englische Kommissar. Fabel pregleda preostali izloženi materijal. Bio je gotovo potpuno posvećen vikinškoj mitologiji i istoriji. Karta severne Evrope pokazivala je pravce kretanja Vikinga: niz Volgu, do srca Ukrajine, duž Severnog mora i baltičke obale i opet, istaknut crvenim flomasterom, pravac kojim su doplovili da osvoje i nasele obalu severne Škotske. Tim crvenim flomasterom Maksvejn je izatkao neku nit lažne lične istorije; tanku ali nepoderivu mrežu perverznog opravdanja za svoje postupke.
– Primećuješ li da nešto nedostaje?, upita Fabel Mariju. Ona klimnu glavom.
– Nema slika žrtava ni pojedinosti o njima... nema trofeja.
– Tato je.
Serijske ubice obično traže neki – odnos – sa onima koje su ubili, čak i ako se njihov prvi susret završio samoubistvom. Ovde nije bilo upućivanja na to. Ni na Ursulu Kastner, ni na Angeliku Blim. Ni na Tinu Kramer. Nije bilo tajno snimljenih fotografija žrtava pre smrti. Nije bilo delova odeće. Nije bilo trofeja.
– Razlog je to što žrtve nije birao on sam, reče Fabel. – Bile su mu odabrane. Predmet Maksvejnove opsesije nije njegova žrtva, nego osoba koja ga vodi. Njegov duhovni otac: Vitrenko. Vitrenko je popunio jaz koji je ostavio Maksvejnov biološki otac, koga je bolelo uvo za sina.
Fabelu pade u oči još nešto.
– Nema dokumenata iz stana Angelike Blim. A ni nestala videokamera nije ovde. Predao ih je. Bilo mu je rečeno na koji način da ubije i šta da uzme s mesta zločina. – Verner mu se pojavi kraj ramena. S Marijom i Vernerom, koji su stajali iza njega, Fabel se osećao zarobljeno u skučenom, zagušljivom prostoru. Okrenuo se i odlučno mahnuo glavom pokazujući na prostranu sobu za dnevni boravak. Svi pređoše tamo.
– Reč je o Ani, šefe. – Vernerovo lice je bilo smrknuto od brige. – Nije dobro. Ona nije u svom stanu, a ostavila je kod kuće tašnu i mobilni.

Subota, 21. jun, 22.00, Elba blizu pristaništa, Hamburg


Minuli dan trudio se da bude zapamćen po kovitlacu crvenila na nebu i noćnom vazduhu koji je još zadržavao prijatnu toplotu.
Franc Kasel je skinuo kapu i zagladio fine vlasi boje peska na temenu. Smena mu se bližila kraju i unapred se radovao krigli hladnog piva. A možda i više od jedne krigle. Smena je protekla mirno i Francu se pružila prilika da uživa u onome što ga je i podstaklo da stupi u Rečnu policiju: slušanje blagog zapljuskivanja vode i tiha škripa i zvonjava lađa na sidrištu; gledanje večnih promena svetlosti i plovidba pored ogromnih visokih korita brodova za vreme patroliranja. Ali ponajviše zbog toga što mu se otvarala sasvim drukčija perspektiva. S vode sve izgleda drugačije. Vidi se više. Hamburg, koji je gledao svakodnevno, potpuno se razlikovao od onog viđenog sa kopna. Osećao se povlašćenim što ima taj jedinstveni pogled.
Znao je da to osećanje povlašćenog položaja nije zajedničko svima: na primer, Gephardu, višem pozorniku koji je bio za kormilom i vodio je WS25 natrag ka pristanišnoj stanici. Za Gepharda WSP je bio samo posao; sastavio je u WSP-u tek tri godine, a neprestano je razgovarao s drugim članovima posade o obuci i premeštaju u kopneni MEK.
Kasel je gledao kako Gephard kormilari ka obali. Bio je sposoban, ali mu je očigledno nedostajalo osećanje za vodu, koje je Kasel smatrao neophodnim preduslovom za pravog rečnog policajca. Bilo je to nešto blisko svakom mornaru: svest o vodi kao o živom biću. Nasuprot tome, Gephard je na Elbu gledao kao na autoput ispunjen vodom, na kojem on nije bio ništa više od saobraćajca. Kasel ga ostavi i izađe na palubu. Povetarac mu je hladio lice i on je zadovoljno uzdahnuo kao čovek koji je našao svoje mesto i to zna. Tada je primetio da jedan brodić koji je poznavao izlazi iz sidrišta kod mostobrana za prekomorski saobraćaj. Kasel diže dvogled. Bila je to laka krstarica kris-kraft 308, koju je gledao onomad. Žurno se vratio u kabinu i naredio Gephardu da prati krstaricu, ali na sigurnom rastojanju.
– Ali već je kraj smene, šefe, pobuni se Gephard.
Kasel mu uzvrati bezizraznim zurenjem, sve dok Gephard nije slegnuo ramenima i okrenuo kormilo natrag ka Elbi. Kasel nije znao da li se mlada dama iz Odeljenja za ubistva još interesuje za ovaj plovni objekt, ali je pomislio da je bolje da proveri. Digao je radio-telefon i zatražio da proslede poziv višoj komesarki Kle u Odeljenje za ubistva.



42 Re: ''Krvavi orao'' Krejg Rasel taj Čet Jan 26, 2012 8:31 pm

Grebem mu malter

avatar
Elite member
Elite member
Subota, 21. jun, 22.00, Elba, blizu Hamburga


Nije postojao nikakav preovlađujući oblik Anine svesti. Ako zbunjenost može da se definiše kao neki oblik, onda bi to ponajpre bilo njeno stanje duha. Ali čak se i zbunjenost vezuje za druga osećanja, za nekakve druge emocije. Čovek je zbunjen i ljut, ili zbunjen i uplašen, ili zbunjen i veseo. Ali Ana je bila zbunjena sama po sebi, lišena bilo kakvog sidra. Naišao bi neki svetao trenutak. A onda bi nestao. Bilo je to kao da leti kroz masu gustih oblaka; tu i tamo vazduhoplov bi izronio i zaslepilo bi je jarko plavetnilo vedrog neba> da se odmah potom izgubi.
Bila je budna. Prepoznavala je unutrašnjost Maksvejnovog brodića. Ruke su joj bile vezane na leđima i ležala je na krevetu. Sada je znala gde je i šta se dogodilo. Maksvejn ju je drogirao. Bio je u njenom stanu. Ubacio je koktel flunitrazepama ili klonazepama i gamahidroksibutirata u njenu vodu. Nije imala svoj pištolj. Nije imala svoj mobilni. Fabel joj je dao slobodan dan, pa niko neće znati da je nestala. Mogla je da se pouzda samo u sebe i morala je da pobegne bez ičije pomoći. U roku od nekoliko sekundi sve ove činjenice bile su joj kristalno jasne. U sledećem trenutku sve je iščezlo. Nije znala gde je ni šta joj se dogada. Onda je obavi nešto nalik na san.
Probudio ju je Maksvejnov glas. Obraćao se nekome. Govorio je brzo i bez daha, ne prekidajući. Nije mogla da razabere šta kaže, to je bilo preduboko ispod površine njene svesti, ali se otisnula nagore, u pravcu glasa.
Izronila je na površinu. Glava joj je pucala od bola koji je prosevao s kraja na kraj lobanje. Maksvejn je nastavljao da govori. Ana otvori oči. Sedeo je preko puta nje i netremice je posmatrao mrtvim i praznim očima, a lice su mu oživljavali samo pokreti usana. Kao da je neko odvrnuo slavinu koja nije mogla da se zatvori dok iz nje ne isteče sav sadržaj ružnog Maksvejnovog duha.
– On mi je sve objasnio – nastavljao je žurno i uzbuđeno. – Mi sami stvaramo svoje mitove. Mitove modelujemo prema legendama, a legende obrazujemo posezanjem u istoriju. Odin je bog. On je bog svih Vikinga jer su svi Vikinzi verovali da je bog. Pre nego što je mit kazao da je on bog, legende su govorile da je bio kralj. A pre nego što su ga legende načinile kraljem, istorija kaže da je verovatno bio poglavar nekog sela u Jitlandu. Ali nevažno je šta je bio. Bitno je šta je postao. Izgovorite reč Odin i niko neće pomisliti na kukavnog seoskog glavešinu. To je istina... to je istina. To mi je objasnio pukovnik Vitrenko. Pokazao mi je da smo svi mi varijacija na jednu temu i da nas sve vezuju naša istorija i naši mitovi.
On naglo prekide. Ana poče da se uspravlja u sedeći položaj. Maksvejn ustade i u dva koraka nade se nad njom. Grubo joj je zario pesnicu u slepoočnicu i bol joj je eksplodirao u glavi. Svet oko Ane malo se smrknu, ali ne toliko da se onesvesti. Ona ostade da leži na boku i gleda Maksvejna, koji je nastavio da govori kao da je samo načinio pauzu da bi spljeskao mušicu.
– Pukovnik Vitrenko mi je pokazao da postoje ljudi za koje smo vezani. Kao što smo pukovnik i ja. Rekao je da nam se srodstvo ogleda u očima, da smo nekada u prošlim vremenima sigurno imali istog vikinškog oca. I ja, i glavni komesar Fabel. Pukovnik Vitrenko mi je pokazao da u mojim i her Fabelovim žilama teče ista mešavina krvi. Obojica smo polu-Nemci, polu-Škoti. Da smo izabrani za ove uloge. Zato je her Fabel izabran za mog protivnika.
Ana oseti da joj se vraća malo snage. Misli su joj tekle slobodnije i življe kroz razvodnjeni mulj u glavi. Posmatrala je Maksvejna. Bio je krupan i čvrsto građen, ali mada ju je njegov udarac zaboleo, nedostajalo mu je snage. Osim zapljuskivanja vode, nije bilo drugih šumova u brodu. Ana pomisli da je Maksvejn isključio motor i sišao da pred njom otvori srce. Možda je ovo prilika. Možda je za nju ovo sad ili nikad. Nije bila tako drogirana kao što je verovao. Boriće se. Boriće se i boriti do poslednjeg daha. Neće joj tek tako oduzeti život.
– Ali nismo vezani samo za savremenike, nastavi Maksvejn svoj monolog. – Ima onih koji su bili pre nas i onih koji će tek doći. A mi smo istorija za one koji dolaze posle nas. Oni će o nama pričati legende. Ja ću ući u legendu. Pukovnik Vitrenko će ući u legendu. A onda ćemo, vremenom, zauzeti mesto pored Odina. – Maksvejnove oči najednom ispuni ledena zloba. Ustao je i prišao Ani. – Ali prvo moraju da se podnesu žrtve. – Nagnuo se nad nju.
Anin prvi udarac nogom pogodi ga u glavu sa strane, ali zbog nezgodnog položaja tela i dejstva droga na nervni sistem šut je bio slabiji od očekivanog. Maksvejn se zatetura unazad, više iznenađen nego povreden. Ani to dade vremena da spusti noge s kreveta i ustane. No čim se uspravila, zavrte joj se u glavi. Bila je svesna da se Maksvejn uspravlja. Kabina je bila mala i tesna, što je za visokog Maksvejna predstavljalo veći problem nego za Anu. Bacio se na nju, a ona diže nogu i udari ga čvrsto i snažno u grudi, tako da joj se peta zari tačno u njegovu grudnu kost. Udarac ispumpa Maksvejnu vazduh iz pluća i on pade na kolena boreći se za dah u kabini kao da je zarobljen u vakuumu.
Ana koraknu napred i u stranu, pri čemu su joj pokreti bili ograničeni vezanim rukama. Sačekala je da pažljivo nacilja i žestoko je zviznula nogom Maksvejna u slepoočnicu. Silina udarca odbaci ga u stranu i on tresnu o malu brodsku kuhinju. Ostao je da leži i stenje. Ana potrča ka vratima prema palubi i zalete se u njih ramenom. Nisu se pomerila. Setila se da su vrata klizna i zakoprcala se nastojeći da šake i zglavke ruku spusti ispod stražnjice. Prvo je čučnula, a onda sela i provukla šake prvo ispod kolena, a onda proturila kroz njih stopala. Žurno je pogledala u stranu šta radi Maksvejn. Ponovo je zaječao. I dalje vezanim rukama Ana je zagrebala po vratima da ih odgura klizanjem. Uspeće. Napolje, pa preko ograde. Imala je bolje izglede da se spase u vodi nego poludrogirana i zarobljena u brodiću s jednim psihopatom.
Klizna vrata su se zaglavila. Ana skupi sve preostale rezerve snage i volje i povuče ih silom. Ona se otvoriše i udariše o kućište. Kabinu preplavi hladan miris reke, u kojem se osećala nafta. Ana jurnu nagore u noć.
Iza nje se razleže životinjski urlik. Ona oseti da se Maksvejn punom težinom baca na nju. Licem je snažno udarila u gornji stepenik koji je vodio do vrata. Nos i usta joj se napuniše jakim gvozdenim ukusom krvi. Maksvejn je zgrabi za kosu i grubo cimajući odvuče natrag u kabinu. Pesnica mu se snažno spusti na njen vrat; ali Ana shvati da to nije udarac. Osetila je na vratu hladan metal i žestok ubod igle. Onda noć, koju je tako očajnički pokušavala da dosegne, posegnu nazad ka njoj i preuze je.



43 Re: ''Krvavi orao'' Krejg Rasel taj Čet Jan 26, 2012 8:32 pm

Grebem mu malter

avatar
Elite member
Elite member
Subota, 21. jun, 22.15, Elba, između Hamburga i Kukshafena


Franc Kasel je gledao kako se laka krstarica zaustavlja. Bila je van glavnih navigacionih kanala i propisno osvetljena, za razliku od WS25, koji se šunjao za njom. Video je visokog mladića koji se pojavio na palubi. Kasel nije bio sasvim siguran zbog mraka i rastojanja, ali kada je mladić obrisao lice peškirom, zakleo bi se da su ostale crne mrlje. Kao od krvi. Strgnuo je dvogled sa očiju i okrenuo se Gephardu.
– Pokušaj opet da dobiješ višu komesarku Kle. A ako se ne odazove, zaustaviću onog drugara tamo, pa kud puklo da puklo.
Opet je pogledao krstaricu. Traka pene zabelela se na crnoj svili reke.
– On kreće...

Subota, 21. jun, 22.25, Harvestehude, Hamburg

Bele zidne pločice u Maksvejnovom kupatilu antiseptično su blistale, a skupe slavine i držači za sušenje imali su oštar hladan sjaj hirurškog noža. Fabel, Marija i Verner zurili su u čovečji oblik. Jedno tamnoplavo-crveno ronilačko odelo visilo je sa tuša i kapalo na sjajni emajl. Imalo je uznemirujući izgled zmijskog svlaka. Košuljice odbačene posle prelaska u novu fazu. Preko ruba kade bila je prebačena ronilačka kapa.
Verner lakim pokretom brade pokaza na ronilačku opremu. – Misliš da je to nosio?
Fabel zaviri u kadu. Čuo je kako su kanule još dve kapi. Učinilo mu se da na belom emajlu razaznaje laki rumeni sjaj. Izvadio je iz džepa pero i njime gurnuo polugu da zatvori čep.
– Ako jeste, onda je to loš izbor za uklanjanje krvi. Tačno je da ronilački kostim koji prianja uz telo ne propušta vodu, ali okovratnik i manžete za gležnjeve i članke na rukama su od neoprena. Koliko god da se uporno ispira, krv se ipak zadržava u neoprenu. Ovde niko ništa ne sme da dodiruje dok ne stigne Brauner.
Fabel reši da ponovo zaroni u klaustrofobični Maksvejnov sobičak bez prozora. Slojevi i slojevi materijala bili su zakačeni ili zalepljeni za zid. Umesto da ih metodično analizira – taj zadatak će prepustiti Verneru – pustio je da mu pogled klizi sopstvenim putem kroz pejzaž Maksvejnovog ludila. Tražio je celovitu a ne delimičnu psihopatsku sliku. Bili su tu članci o sovjetsko-avganistanskom ratu i isečci iz časopisa i knjiga. Jedan je naročito privukao Fabelovu pažnju; najčudnije mu je izgledalo što je to bio odlomak nekog većeg teksta. Bio je pažljivo izrezan, ali je počinjao i završavao se usred rečenica:
nastalu neslogu. Nemoćni da među sobom nađu pogodnog vladara, Kriviči, Čudi i Slavi složiše se da dovedu nekog stranog kneza ili kralja da upravlja i zavede vladavinu zakona. Tražiše ga među francuskim Vikinzima znanim kao Normani. Tražiše ga među Anglima iz Jitlanda i Engleske. I tražiše ga među Sverima ili Švedima iz Švedske. Ovi Švedi među Murima behu poznati kao Rusi i iz njihovih redova tri brata, Rjurik, Sineus i Truvor, dođoše s porodicama i zavladaše narodima Dnjepra. Rjurik, najstariji, postade gospodar Novgoroda, a zemlja i narodi te oblasti prozvaše se Rusijani. Oba Rjurikova brata umreše nedugo potom, a Rjurik ostade jedini vladar. Izvestiše ga da jednom gradu na jugu preti velika opasnost. Osnovao ga je poljanski skeledžija Kij, s braćom Ščekom i Horivom i sestrom Libed. Ovaj grad dobi ime po Kiju i nazva se Kijevec ili Kijev, a proču se po dobroj i mudroj vlasti. Ali po smrti Kija i loze mu, grad se nađe u velikoj nevolji, te mnogo propati u surovim rukama Hazara. Rjurika dirnu sudba

Fabel ponovo pročita ovaj odlomak. Je li Maksvejn tako video sebe i Vitrenka: Vitrenka kao nekog savremenog Rjurika, a sAbe kao njegovog odanog vazala? Nastavio je da luta po predelu minuciozne psihoze. Još jedan odlomak. Ovaj se ticao gospodara rata, kneza Igora koga su Varjazi zvali Sveneld ili Svejnald. Mada je ime bilo i vremenski i geografski udaljeno, imalo je isti koren kao Maksvejnovo i bilo je približeno uveličavajućim staklom Maksvejnovog ludila. Putovao je dalje. Brojni opisi jednookog Odina. Na jednoj strani panteon dvanaest glavnih bogova Asa. Na drugoj Vaniri, na čelu s Lokijem. Bilo je tu fragmenata o asatruu skinutih sa Interneta. Najveći pojedinačni prilog bila je reprodukcija jedne ilustracije rađene drvorezom koja je prikazivala gigantsko jasenovo drvo čije su se grane i korenje uvijali i pružali kao pipci, praveći petlje koje su obuhvatale prikaze dvanaest svetova. Jedan ogroman orao sedeo je na gornjoj grani. Fabel je znao da je to Igdrasil, drvo univerzuma i središnji deo skandinavskih verovanja. Igdrasil je povezivao sve: smrtnike i bogove, prošlost, sadašnjost i budućnost, nebo, zemlju i pakao, dobro i zlo.
Marijin glas ga tako prenu da je poskočio.
– Javila se jedinica koju smo poslali u luku. Maksvejnova jahta je isplovila.
– Shitl, izbljuva Fabel englesku reč u teskobi sobička.
– Ali nije sve tako crno, šefe... – reče Marija, a bledoplave oči joj zablistaše. – Na telefonu je komesar Kasel iz WSP-a. Onaj koji nam je pomagao kada se Maksvejn prošli put otisnuo na vodu.
Fabel nestrpljivo klimnu glavom.
– On u ovom trenutku prati jahtu. Plovi na zapad duž južne obale Elbe. Siguran je da je to Maksvejn...
Fabel pojuri napred tako da je Marija morala hitro da se povuče da je ne bi oborio.
– Paule, Verneru, Marija – hoću da pođete sa mnom. – On se okrenu ostaloj dvojici policajaca iz Odeljenja za ubistva. – Landsmane, Šileru, vi čekajte ovde, za slučaj da se on pojavi.
Fabel otvori svoj mobilni. Govorio je dok je živahnim korakom izlazio iz Maksvejnovog stana, a Verner, Paul i Marija za njim. – Dajte mi vezu s načelnikom Van Hajdenom, rekao je. – Brzo.
Van Hajden je obezbedio helikopter koji je na platformi Državne policijske škole, pored uprave policije, čekao Fabela i njegov tim. Buholcu i Kolskom je odreden pritvor, a na Fabelov zahtev advokat Norberta Ajtela obavešten je da je Maksvejn oteo jednu policajku. Kao što je Fabel i predvideo, Ajtelov advokat je jedva čekao da svom klijentu savetuje da da izjavu što je moguće pre.
Fabel i njegovi ljudi sagnuli su se dok su trčali ka helikopteru, čije su lopatice elise već sekle vazduh pun mirisa avionskog goriva, uz tutnjavu helikopterskih motora. Čim su se vezali, kopilot je pružio Fabelu kartu reke velikih razmera, mikrofon i slušalice i pokretima mu pokazao da ih stavi. Sada je mogao da razgovara s posadom.
– Znate li kuda letimo?
Pilot odsečno klimnu glavom sa zaštitnim šlemom.
– Onda hajdemo. I dajte mi vezu s komandirom patrolnog čamca WSP-a.
Kasel se trenutno nalazio blizu južne obale onog dela Elbe koji je poznat kao Milenberger Loh. Kretali su se prema Štadeu i uskoro treba da stignu do mesta gde Elba širi svoje rukavce da se zagrli sa Severnim morem. Objasnio je da ne vide Maksvejnovu jahtu, koja je za njih bila prebrza, ali da je prate na radaru i da su dva patrolna čamca Direkcije policije WSP u Kukshafenu već dobila znak za uzbunu da priteknu u pomoć.
Fabel razmotri ovu informaciju. Uskoro će proći duž obale one ravničarske niske zemlje gde su bile puštene dve drogirane devojke. Ta misao ga udari kao parni čekić. Dao je znak Mariji, Paulu i Verneru da se nagnu bliže. Skloni ručicu mikrofona svojih slušalica sa usta i povika da bi nadjačao zavijanje motora helikoptera.
– Devojke nisu odvožene kolima na mesto gde su ih silovali; Maksvejn ih je verovatno liferovao brodom, a kasnije ih je on ili neki drugi učesnik u obredu odvozio kolima i ostavljao u blizini.
Ponovo je prineo mikrofon ustima. – Dajte mi vezu s policijom u Kukshafenu. Moram da razgovaram s glavnim komesarom Vilbergom, i to bez odlaganja.
Bili su daleko od grada kada je iz radija dopro Vilbergov glas. Fabel mu objasni da Maksvejn ne zna da ga prate i da verovatno kreće u širem pravcu rejona gde su bile ostavljene one dve devojke.
– S tom razlikom što je ovog puta zarobio jednu policajku koja može da ga identifikuje – dodade Fabel. – Nema nameru da je pusti, pa čak ni drogiranu.
– Odmah šaljem tamo jedinice, obeća Vilberg. – Zauzećemo položaje i čekati vaša uputstva.
Čim je Vilberg oslobodio liniju, kopilot obavesti Fabela da se Kasel u međuvremenu opet javljao. Maksvejn se zaustavio. Negde iza Frajburga.
Fabel pogleda na kartu. – To je zona Ausendajha, reče glasom koji drugi nisu mogli da čuju zbog huke rotora.



44 Re: ''Krvavi orao'' Krejg Rasel taj Čet Jan 26, 2012 8:34 pm

Grebem mu malter

avatar
Elite member
Elite member
Nedelja, 22. jun, 00.10, između Hamburga i Kukshafena


Maksvejnov brodić je bio vezan za jedan stari i napušten drveni gat koji je izgledao kao da će se raspasti u paramparčad u crnoj vodi ako ga zapljusne talas nekog broda u prolazu. Kasel je procenio da se tamo nalazio dobrih deset minuta pre nego što je stigao WS23. Dovoljno vremena da Maksvejn odvuče Anu s broda i preko močvarnih polja koja su hladno blistala na mesečini. Kasel i Gephard su se iskrcali sa izvađenim pištoljima i tiho se zavukli u grmlje koje je raslo na obodima okolnog polja. Dok su se saginjali, Kasel je osećao da je Gephard naelektrisan od uzbudenja; ovo je bila akcija o kakvoj je sanjao. Kasel ga okrznu pogledom.
– Bez junačenja, Gepharde, važi? Obavestio sam radiom hamburški Kripo i oni preduzimaju dalje mere. Mi samo motrimo da se ovaj tip ne vrati ovim putem i ne pokuša da utekne brodom.
Gephard nestrpljivo klimnu glavom, kao tinejdžer kome su Aili da ide na žurku. Kasel je dvogledom osmatrao polje. Meseje nemarno obasjavala nije pružala dovoljno svetlosti, – bio prilično siguran da tamo nema nikoga. Mora da je Maksvejn prošao s druge strane. On pomeri dvogled za nekoliko stepeni i poveća vidik za još stotinak metara. Iza daleke živice nalazile su se dve napuštene zgrade: ličile su na ambare koje niko ne koristi. Za trenutak se fokusirao na njih, dok nije ponovo počeo da pretražuje mračni obod pustare. Nešto ga podstače da se opet vrati ambarima. Svetlost. Slaba pokretna svetlost u zgradi s leve strane. Kasel nadlanicom dvaput kucnu Gepharda po ramenu, a onda mu dade dvogled i pokaza na ambare.
– Tamo! – prošišta on. Prineo je radio usnama, pritisnuo dugme predajnika i dvaput uputio pozivni znak.
Fabel je bio prisiljen da žonglira radio-vezama: obaveštavao je upravu; jedinica MEK-a već je bila na putu, ali trebaće im skoro sat da stignu dovde. Rekao je Kaselu da ne mrda i da pojedinosti o lokaciji saopšti pilotu helikoptera, kao i Vilbergu i jedinicama šupovaca iz Kukshafena. Pilot je potvrdio da mogu da slete pored ambara.
– Ne. Ne želim da Maksvejna prerano upozorim na naše prisustvo. Anu to može da košta života. Letite podalje i spustite se blizu glavnog puta. Tamo ćemo se pridružiti Vilbergu.
Fabel je radiom obavestio Vilberga, koji mu je dao reference na karti. Okrenuo se Verneru, Mariji i Paulu. Na njihovim licima video je izraz čvrste odlučnosti. Paul je imao i nešto više: nemir koji je probudio Fabelove instinkte i izazvao u njemu snažnu nelagodnost.
Helikopter slete na jedan proplanak nedaleko od glavnog puta. Dok je trčao polusagnut ispod elisa helikoptera koje su se okretale, Fabel shvati da nisu daleko od mesta gde su bile ostavljene devojke. Aljkava zdepasta prilika u kojoj je prepoznao Vilberga trkom pride Fabelu i ostalima.
– Naša kola su na glavnom putu. Hajdemo.
Vilberg naredi patrolnim kolima da isključe farove čim su stigli na zemljani put koji je vodio do ambara. U prvom vozilu su bili vozač, Vilberg, Fabel i Marija. Staza jebila razrovana i očigledno korišćena retko ili skoro nikada; zeleno-beli mercedes se žestoko ljuljao kao da se bori s nepredvidljivom topografijom. Vilberg naredi vozaču da stane. Ostala troja patrolna kola zaustaviše se iza njih.
Vilberg i Fabel, koji su bili na čelu, nisko su se sagnuli krijući se iza žive ograde. Pred ambarom su bila parkirana dva prazna BMV-a. Maksvejn nije bio sam.
S jedne strane zgrade nalazio se poveliki prozor kroz koji se u noć izlivala mutna nevesela svetlost, ali ugao nije dozvoljavao Fabelu i Vilbergu da zavire unutra. Obazrivo su se vratili do mesta gde su ih čekali Verner, Marija, Paul i četiri Šupovca iz Kukshafena. Sabili su se u krug, kao neki tim u američkom fudbalu koji bira taktiku igre.
– Verneru, ti i glavni komesar Vilberg idite okolo i vidite ima li tamo neki ulaz. Paule, ti i ja ćemo na glavna vrata. Marija, zauzmi položaj sa strane i pazi na bočni prozor, u slučaju da neko pokuša da pobegne tuda. – On pogleda Vilberga pre nego što se obratio policajcima iz Kukshafena. Vilberg mu to odobri klimnuvši glavom. – Vas dvojica pokrivajte drugu stranu ambara. Samo pazite da, ako se tamo neko pojavi, ne pogodite nikoga od nas. A vas dvojica, pokaza Fabel ostaloj dvojici šupovaca, – rasporedite se levo i desno od više komesarke Kle. WSP obezbeđuje pravac natrag ka brodu.
Jedna nepravilna grudva oblaka srebrnastih rubova lenjo zaplovi preko meseca stvarajući utisak da se senke oko ambara izdužuju i nestaju u noći kao crno mastilo u već tamnom upijaču.
– U redu – reče Fabel. – Hajdemo.
Činilo se da je noć progutala sve ostale šumove, pa je Fabel bio mučno svestan njihovog disanja i krckanja pod nogama dok su polusagnuti žurili ka parkiranim BMV-ima. Potegnuo je valter iz futrole i povukao navlaku da ubaci metak u cev. Isto su postupili Paul, Verner i Vilberg. Fabel klimnu glavom Vilbergu, pa se Verner i on odvojiše obilazeći ambar sa strane na kojoj nije bilo prozora. Fabel im je dao trideset sekundi, koji su se otegli kao večnost, a onda klimnuo glavom Paulu.
Za nekoliko sekundi bili su na nogama i stigli do ambara. Paul i Fabel su zauzeli položaj levo i desno od vrata, sa oružjem na gotovs.
Fabel lagano pritisnu teška vrata. Popustila su. Naravno da ih nisu zaključali. Osećali su se sigurno u ovoj osami.
Sada je bilo vreme za hladan profesionalizam, ali oni su tamo držali zarobljenu Anu i Fabel je osećao da mu u krvi kipte gnev i mržnja. Paul je stisnuo vilice, a vijugavi mišići lica su mu se zategli kao užad pod kožom. Jedna žila vidno mu je pulsirala na vratu. On se okrete Fabelu; u očima mu je buktao mračan bes. Samo izrazom lica Fabel mu uputi nemo pitanje – – Jesi li dobro? – Paul klimnu glavom, ali na način koji nije umirio njegovog šefa. Fabel prinese radio usnama i prošaputa samo jednu reč:
– Idemo!
Paul tresnu vrata đonom cipele i Fabel upade unutra prvi. Video je četiri osobe. Od jednog hrastovog stola bio je načinjen improvizovani žrtvenik, na kojem je ležala Ana. Na njoj je bio bademantil. Dopola sagnuti Maksvejn pružao je ruke ka njoj. Tupo se zablenuo u Fabela i Paula, a onda je trgnuo glavom i okrenuo je kada su Verner i Vilberg provalili druga vrata. Fabel i Paul su se raširili da im se dvojica policajaca preko puta ne nađu na liniji vatre.
Fabel je uočio još dve prilike. Jedan čovek izgledao je kao da mu je silna energija zarobljena u niskom, zdepastom ali moćnom telu; po fotografijama snimljenim u prismotri, Fabel je prepoznao Soloveja, jednog od Vitrenkovih poručnika. Druga prilika je bila viša i nosila je dugačak crn mantil. Čak i na ovom rastojanju i pri slabom osvetljenju oči su mu blistale gotovo gorućim zelenim sjajem.
Vitrenko.
Nešto zablista u Vitrenkovoj desnoj ruci: nož sa širokim sečivom. Sečivo je imalo debljinu mača, ali je bilo kraće i sa dvoseklom savijenom oštricom. Fabel nije sumnjao da gleda oružje kojim su vršena ubistva.
Fabel je čuo sopstveni visok i oštar glas: – Policija! Stavite ruke na potiljak i kleknite. – Niko od trojice se ne pomeri. Maksvejn od šoka i neodlučnosti. Druga dvojica, pretpostavi Fabel, iz nekih strateških razloga. Paul Lindeman je očigledno mislio to isto.
– Pokušajte bilo šta i razneću vam jebene glave. Ne šalim se. – Paulov glas je zvučao napeto kao sabijena opruga, što je Fabel osećao i kod sebe. I nije sumnjao da Paul ne govori badava.
– Siguran sam u to, reče Vasilij Vitrenko, a pogled njegovih zelenih očiju ukrsti se s Paulovim.
Sve se odigralo tako brzo da je Fabel jedva stigao da to prati. Solovej se baci na pod kao da su se pod njim otvorila vrata nekog trapa i u padu posegnu rukom ispod crne kožne jakne. Razleže se gromki pucanj pištolja i Fabel začu nešto kao ćušku pored sebe. U tom času, i ne okrenuvši glavu da vidi, Fabel je znao da je Paul mrtav. Vitrenko se hitro pomeri u stranu, kao da se odbaci vrhovima prstiju i polete kroz prozor. Fabel opali u pod, tamo gde se bacio Solovej. Vazduh zadimljen od kordita ispuni se zaglušujućom kišom prasaka kada su i Verner i Vilberg otvorili vatru. Maksvejn se zabi u jedan ugao i sklupča se kao fetus.
Fabel se okrenu ka mestu gde je pao Paul. Ležao je i prazno zurio u tavanicu, a bes mu je u smrti nestao s lica. Široko bledo čelo bilo mu je tačno po sredini probijeno ulaznom ranom koju je načinio Solovejev metak.
Verner i Vilberg su pritrčali. Vilberg udari nogom opruženog Soloveja, koji je ležao licem okrenutim ka prašnjavom podu; zavukao je nogu pod Ukrajinčevo rame i nekoliko puta pokušao da je digne pre nego što ga je prevrnuo. Jasno se videlo da je mrtav. Verner je već stigao do mesta gde je ležala Ana. Hitro i snažno joj je opipao telo, grozničavo tražeći očima tragove krvi. Podigao je oči ka Fabelu, a onda kratko oborio pogled na Paula.
– Ona je dobro, Jane. Nije pogođena.
Fabel zgrabi radio iz unutrašnjeg džepa sakoa. Antena mu se zakači za odelo i on ga tako povuče s nemoćnim besom da je poderao postavu. Čim ga je oslobodio, pritisnu dugme predajnika.
– Marija... Vitrenko beži. Iskočio je kroz zapadni prozor i ide u tvom pravcu.
– Vidim ga! Vidim ga! – Piskavi prizvuk Marijinog glasa pojačalo je šuštanje statičkog elektriciteta.
– Marija, čuvaj se. Dolazim. Sve jedinice da pomognu višoj komesarki Kle!
Pustio je dugme radija i hitrim korakom otišao do Maksvejna, koji je još bio šćućuren u uglu. U Fabelovim pokretima bilo neke smrtonosne odlučnosti. Naglo je ispružio i ukrutio ruku i zabio cev valtera u Maksvejnov obraz. Maksvejn zacvile i stisnu oči, čekajući da mu Fabelov pucanj raznese lice i život u ništavilo.
– Jebeni skote... – reče Fabel lagano i tiho. Zatim pogleda Vernera i Vilberga, koji su ćutali. Fabel pogleda Maksvejna. Olabavio je i opet pojačao stisak rukohvata pištolja, lica iskrivljenog u podrugljivu grimasu. Za ciglo jedan sekund desetine slika projurile su mu kroz mozak. Četiri nevine žene, rasporene i pripremljene za smrt na isti način. Mrtve oči Paula Lindemana. Prestrašeni, progonjeni pogled Mihaele Palmer. Ali ovo je bio učenik, ne majstor. Maksvejn je bio duševni bolesnik kojim je manipulisao jedan veći i perverzniji um. Vitrenko je ubio Ukrajinku i starca. Sopstvenog oca. Taj posao ne bi prepustio učeniku. Bio je to original, s njegovim potpisom. Fabel naglo odvoji pištolj od Maksvejnove glave.
– Pazite na njega!, naredi Vilbergu, koji mrko klimnu glavom i priđe Maksvejnu. – Verneru, postaraj se za Anu.
– A šta s Vitrenkom?
– On je moja briga – reče Fabel i pojuri ka vratima.
Fabel izlete u noć. Zastao je i osmotrio niska široka polja. Prineo je radio ustima.
– Marija?
Tišina.
– Marija? Odgovori mi. – I dalje se nije odazivala.
Vilberg, u ambaru iza njega, mora da ga je čuo. U radiju odjeknu njegov glas kojim je pozivao četiri jedinice iz Kukshafena da prijave jesu li videli Vitrenka ili višu komesarku Kle. Dobio je tri negativna odgovora. Četvrti se, kao ni Marija, nije odazvao. Fabel suzi oči, tragajući po noći za bilo kakvim pokretom u crnozelenom obodu drveća i šiblja na kraju polja. Nešto je video. Nejasno, ne bi čak mogao da se zakune da je osoba. On pojuri u tom pravcu.
– Ide ka vodi! Udaljuje se od jahte! – vikao je Fabel u radio između udisaja. – Izgubiću ga u drveću!
Fabela su počela da peku pluća. Srce mu je tuklo u grudima.
Prvo je pronašao šupovca iz Kukshafena. Policajac je ležao na boku, još uvek držeći pištolj SIG, a mrtvo telo u udubljenju koje je načinio prilikom pada milovala je dugačka trava. Položaj uniformisanog policajca podsetio je Fabela na mumificirana tela drevnih obrednih žrtava koje su arheolozi povremeno pronalazili u tresetištima u ovom delu Nemačke. Od udubljenja ispod uva pa preko vrata, ispod samog obrisa donje vilice, jedan širok dubok usek svetlucao je na bledoj mesečini, a trava je blistala od crnila krvi. Tišina i smrt sustigli su mladog šupovca istovremeno i bilo mu je uskraćeno čak i pravo da krikne dok ga je život napuštao.
– Marija! – viknu Fabel u mrak. Tišina. Zatim ču nešto slično uzdahu. Fabel se okrenu desno za šezdeset stepeni. Marija je ležala na udaljenosti oko deset metara, poluskrivena u travi. Fabel otrča tamo i baci se na kolena kraj nje. Ležala je nauznak, lica okrenutog ka mračnom nebu, u položaju koji je izgledao gotovo opušten, kao da je tražila samoću da bi zurila u mesec i zvezde. Pomerila je oči da pogleda Fabela ne okrećući glavu. Usne su joj bile razvučene i disala je kratkim, plitkim dahom. Drška širokog obrednog noža zastrašujuće joj je štrčala iz trbuha, ispod same grudne kosti. Čitavo sečivo bilo joj je zariveno u telo, namerno promašivši srce, što bi izazvalo trenutnu smrt, ali je nanelo dovoljno unutrašnjih povreda da ozbiljno ugrozi Marijine izglede da preživi.
Fabel se nagnu nad nju i nežno joj šakama obuhvati lice, približivši lice na rastojanje dovoljno da je poljubi.
– Ne želim da umrem, Jane... – reče ona glasom devojčice. – Molim te, ne daj da umrem.
– Nećeš umreti, Marija. – Fabelov glas je istovremeno odražavao blagost i odlučnost. – Gledaj me. Slušaj me. Razmišljaj. Vitrenko je mogao da te ubije da je hteo. Ali nije. Nije, jer je želeo da ja budem ovde, da te čuvam umesto da ga progonim. Ti nisi jedna od njegovih žrtava, Marija. Ti si sredstvo za odvlačenje pažnje. Taktika usporavanja. – Na licu je osećao njen laki dah. – Nećeš umreti. – Ali nije bio siguran da joj govori istinu. Marija se osmehnu i crni potočić krvi pobeže joj iz ugla usana.
Glas iz svemira izvan Fabelovog i Marijinog malog kruga tamne trave. Glas iz radija. Vernerov.
– Ana je dobro, šefe. Ponavljam... Ana je dobro... Jesi li stigao Vitrenka? Odjava.
Fabel pritisnu dugme predajnika. Čuo je sopstveni glas, mrtav i jednoličan, kako izveštava o ubistvu policajca iz Kukshafena i ozbiljno ranjenoj policajki kojoj treba hitan prevoz medikopterom.
– Pomoć uskoro stiže, Marija. Bićeš dobro. Obećavam. Uhvatili smo Maksvejna.
Marija se malaksalo osmehnu. Disala je sa sve većim naporom.
Fabel podiže pogled. Činilo mu se da vidi jednu visoku priliku na samom kraju polja. Vitrenko je bežao ka šumi. Dok je trčao, njegov kišni mantil lepršao je iza njega poput tamnih krila. Fabel skoči, izvuče pištolj i pripuca, znajući da je Vitrenko van domašaja. Kada je ispraznio okvir i čuo ponovljeno nemoćno škljocanje udarne igle u praznoj komori, Fabel se seti reči iz mejla. Reči koje je napisao Maksvejn, ali koje mu je diktirao Vitrenko.
Mozete da me zaustavite, ali nikada me nećete uhvatiti.



Sponsored content


Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh  Poruka [Strana 2 od 2]

Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu