6. JANUAR 2 0 0 1 .
Dragi Frenkline,
Elektorski kolegijum upravo je potvrdio izbor predsednika republikanca
i sigurno ti je drago zbog toga. Ali uprkos tome što si se
izdavao za seksistu, reakcionara što maše zastavicama, kao otac bio
si dobar mali liberal, izričit u vezi s telesnim kažnjavanjem i nenasilnim
igračkama kao što su to vremena nalagala. Ne podsmevam
ti se, samo se pitam da li i ti preispituješ sve one predostrožnosti
i razmišljaš gde li smo to pogrešili.
Moje preispitivanje Kevinovog odgajanja potpomoglo je obučeno
pravno telo. „Gospođo Hačadurjan", ispitivao me je Harvi na
svedočenju, „је li u vašoj kući važilo pravilo da deci nije dozvoljeno
da se igraju puškama-igračkama?"
„Аkо to išta vredi, jeste."
„А pratili ste i šta se gleda na televiziji ili videu?"
„Pazili smo da Kevin ne gleda ništa gde ima preteranog nasilja i
seksa, naročito kad je bio mali. To je, nažalost, značilo da moj muž
nije mogao da gleda većinu svojih omiljenih kanala. Ali morali
smo da napravimo jedan izuzetak."
„А koji to?" Ponovo se naljutio. Ovo nije bilo planirano.
„Histori čenel." Kikot. Udvarala sam se publici.
„Poenta je u tome", nastavio je Harvi kroz zube, „da ste preduzeli
sve mere predostrožnosti da vaš sin ne bude izložen štetnim
uticajima, je li tako?"
170 LAJONEL ŠRAJVER
,,U mojoj kući da", rekla sam. „А to je samo šest jutara od čitave
planete. A čak ni tamo ja nisam bila zaštićena od Kevinovog
štetnog uticaja na mene."
Harvi je zadržao dah. Pretpostavila sam da ga je kakav poznavalac
alternativne medicine naučio nekim tehnikama. „Drugim
rečima, niste mogli da kontrolišete čime se Kevin igrao niti šta je
gledao kad je odlazio kod druge dece?"
„Iskreno, deca su retko pozivala Kevina da im ponovo dođe
u goste."
Umešala se sudija. „Gospođo Hačadurjan, molim vas, samo
odgovorite na pitanje."
„Oh, valjda je tako", malodušno sam se povinovala. Postajalo
mi je dosadno.
„А šta je s internetom?", nastavio je Harvi. „Је li vaš sin mogao
po slobodnoj volji da pristupa kojim god sajtovima želi, pa i, recimo,
onima sa nasilnim ili pornografskim sadržajima?"
,,Oh, instalirali smo sve moguće vrste zaštite i kontrole pristupa,
ali Kevin ih je provalio u jednom danu." Prezrivo sam odmahnula
rukom. Harvi me je upozorio da ni najmanjom sitnicom ne
ukazujem na to kako suđenje ne shvatam ozbiljno, a ova je parnica
iznedrila moju izopačenu crtu. Ali veća mi je muka bila da se usredsredim.
Za optuženičkom klupom oči su mi se sklapale, glava bi mi
klonula. Makar da bih se razbudila, dodala sam izlišan komentar,
što me je sudija - jedna ukočena, oštra žena koja me je podsećala
na doktorku Rajnstin - već bila opomenula da ne činim.
„Vidite", nastavila sam, ,,kad mu je bilo jedanaest ili dvanaest
godina, za sve je to već bilo prekasno. Ta pravila da nema oružja-
-igračaka, kompjuterske šifre... Deca žive u istom svetu kao i mi.
Zavaravati sebe da ih možemo zaštititi od njega nije samo naivnost,
već je i sujeta. Mi želimo da kažemo sebi kako smo dobri roditelji,
da dajemo sve od sebe. Kad bih sad sve mogla ponovo, pustila bih
Kevina da se igra čime god želi; ionako mu se gotovo ništa nije
sviđalo. I batalila bih ta pravila o televiziji, filmovima pogodnim
za sve uzraste. Kraj njih smo samo izgledali tupavo. Ta su pravila
samo naglašavala našu nemoć i izazivala njegov prezir."
Moramo da razgovaramo o Kevinu
Iako mi je u pravnom smislu dopušten solilokvij, u mislima
sam ga prekinula. Nisam više sputana sudskom efikasnošću, pa
mi dozvoli da elaboriram.
Ono što je izazvalo Kevinov prezir nije bila, što se možda moglo
zaključiti iz mojih reči, naša očigledna nesposobnost da ga zaštitimo
od velikog zlog sveta. Ne, Kevinu je sprdnja bila sama bit naših
zabrana, a ne njihova neefikasnost. Seks? Oh, upražnjavao ga je
on, kad je otkrio da se toga plašim, ili da se pribojavam njegovog
učešća u tome. To mu je bila gnjavaža. Nemoj se uvrediti, ti i ja
smo beskrajno uživali jedno u drugome, ali seks jeste gnjavaža.
Poput onih kutija-igračaka koje je Kevin kao mali s prezrenjem
odbijao, okrugli klin ide u okruglu rupu. Tajna je u tome da nema
nikakve tajne. U stvari, obično tucanje u gimnaziji bilo je toliko
rasprostranjeno, toliko obično, da sumnjam da ga je mnogo uzbuđivalo.
Alternativne okrugle rupe predstavljaju samo privremenu
novinu čiju bi iluzornost on odmah prozreo.
A što se tiče nasilja, tajna je samo u jeftinom triku.
Sećaš li se kad smo, nakon što smo odustali od podele filmova
na pogodne i nepogodne za decu kako bismo pogledali i neki
valjan, porodično, ako smem tako da kažem, gledali na videu Hrabro
srce! U poslednjoj sceni mučenja, Mel Gibson je vezan na
spravi za mučenje, sva četiri uda razapeta. Kad god bi njegovi
mučitelji Englezi jače zategli užad, ona bi zaječala, a i ja bih. Kad
je dželat zario nazubljeni nož u Melovu utrobu i rasporio ga, pritisla
sam dlanove o slepoočnice i ciknula. Ali kad sam kroz prevoj
ruke bacila pogled na Kevina, on je blazirano zurio u ekran. Kiselo
napućena usta bila su njegov uobičajeni izraz u dokolici. Nije baš
rešavao ukrštene reči u Tajmsu, već je odsutno flomasterom bojio
sva bela polja u crno.
Filmska kasapljenja teško je podneti samo ako negde u podsvesti
veruješ da se sva ta mučenja dešavaju tebi. Zapravo, prava
je ironija što su ovi filmski spektakli na tako rđavom glasu među
fanatičnim vernicima jer se dejstvo tih jezivih specijalnih efekata
zasniva na sasvim hrišćanskom porivu gledalaca da se poistovete
s bližnjima. Ali Kevin je pronikao u tajnu: ne samo što to nije
bilo stvarno već to nije bio on. Godinama sam posmatrala Kevina
171
172 LAJONEL ŠRAJVER
kako gleda obezglavljivanje, vađenje utrobe, komadanje, dranje,
nabijanje na kolac, kopanje očiju i razapinjanje na krst i nikada se
nije ni štrecnuo. Zato što je provalio trik. Ako odbiješ da se identifikuješ,
kasapljenje će te uznemiriti koliko i kad gledaš majku dok
priprema meso za gulaš. Pa od čega smo, zapravo, mi to pokušali
da ga zaštitimo? Praktična strana nasilja u osnovi je geometrija, a
njegovi su zakoni poput gramatičkih; poput osnovnoškolske definicije
predloga, nasilje je sve ono što avion može da učini oblaku.*
Naš sin je vrlo dobro ovladao i geometrijom i gramatikom. Malo
je toga bilo u Hrabrom srcu - ili u Uličnim psima ili Čakiju II - što
Kevin ne bi mogao sam da smisli.
Na kraju, to je ono što nam Kevin nikada nije oprostio. On
možda ne prezire to što smo pokušali da navučemo zavesu između
njega i užasa zrelog doba koja vrebaju iza nje. Ali iz dna duše
prezire to što smo ga vukli za nos - što smo ga namamili obećanjem
nečeg egzotičnog. (Nisam li ja sama gajila iluziju da ću se
konačno nastaniti u nekoj drugoj zemlji?) Kad smo prebacili veo
preko tajni odraslih za koje je Kevin bio premali, implicitno smo
mu obećali da će se, kad bude vreme za to, zavesa razvući i otkriti
- šta? Kao što ni ja nisam imala jasnu predstavu o emotivnom univerzumu
koji me je, kako sam zamišljala, očekivao iza porođaja,
ne verujem da je Kevin stvorio živu sliku onoga šta smo krili od
njega, ma šta to bilo. Ali ono što svakako nije zamišljao bilo je to
da smo zapravo krili ništa. Ničega nije bilo s druge strane naših
glupih pravila, ama baš ničega.
Istina je da sujeta zaštitnički nastrojenih roditelja, koju sam
pomenula na suđenju, ide i dalje od „pogledajte nas, mi smo tako
odgovorni staratelji". Naše zabrane podupiru takođe i našu samovažnost.
One utvrđuju ideju da smo svi mi odrasli upućenici. Po
tom uverenju, mi smo stekli pristup nepisanom Talmudu čiji smo
se dušegubni sadržaj zakleli da ćemo čuvati od „nevinih" zarad
njihovog dobra. Negujući taj mit o naivnima, mi održavamo sopstvenu
legendu. Mi smo, navodno, pogledali užasu pravo u oči,
* U američkim školama deci se na taj način objašnjavaju predlozi za mesto -
avion može proći kroz oblak, iznad oblaka, ispod oblaka itd. (Prim. prev.)
Moramo da razgovaramo o Kevinu 173
kao da gledamo u zaslepljujuće sunce, izobličavamo se u nasilna,
iskvarena bića koja su enigma čak i nama samima. Zgađeni tim
otkrovenjem, mi bismo rado vratili vreme unatrag, ali ne može se
zaboraviti taj užasni kanon, nema povratka u svet blaženog neznanja
našeg detinjstva, ne preostaje nam ništa drugo do da ponesemo
tu tešku crnu mudrost čija je najvažnija svrha da sprečimo naše
praznoglave patuljke da nazru ambis. Žrtva je laskavo tragična.
Poslednje što želimo da priznamo jeste da je ono zabranjeno
voće koje grickamo otkako smo ušli u to čarobno doba od dvadeset
i jedne godine isti onaj brašnjavi zlatni delišes koji trpamo deci u
kutije za užinu. Poslednje što želimo da priznamo jeste da čarke
na igralištu tačno predskazuju mahinacije u kancelariji upravnog
odbora, da je naša društvena hijerarhija samo produžetak onog
ko je prvi izabran za kikbol tim, i da se odrasli i dalje dele na siledžije,
debele i plačljivce. Šta će to pa dete otkriti? Mi im najčešće
namećemo da je isključivo pravo na seks naše, ali ta se pretenzija
toliko kosi s istinom da je sigurno proizašla iz neke konspiratorske
grupne amnezije. Do dana današnjeg neke od mojih najžešćih
uspomena vezanih za seks datiraju iz vremena kad nisam imala ni
deset godina, što sam ti poverila u krevetu u neka bolja vremena.
Ne, i oni upražnjavaju seks. Mi smo, uistinu, veće, nezasitije verzije
iste one rulje što jede, sere i pari se, namerne po svaku cenu da
sakriju od nekoga, makar to bilo i trogodišnje dete, da mi uglavnom
ne radimo ništa drugo osim što jedemo, seremo i parimo se.
Tajna je u tome da nema nikakve tajne. To je ono što mi zapravo
želimo da sakrijemo od naše dece, i to zataškavanje je pravi dosluh
između odraslih, pakt koji sklapamo, Talmud koji čuvamo.
Naravno, kad je napunio četrnaest, mi smo već odustali od toga
da kontrolišemo koje filmove gleda, kad leže, koje knjige čita, ako
i čita. Ali dok je gledao one glupe filmove, posećivao one glupe
sajtove, cevčio ono glupo piće, pušio one glupe pljuge i tucao one
glupe školarke, Kevin se sigurno osećao tako okrutno prevarenim.
A onog četvrtka? Kladim se da se i tad osećao prevareno.
U međuvremenu, po Harvijevom suzdržanom licu videla sam
da moje mini-predavanje smatra još destruktivnijim samopovlađivanjem.
Naša odbrana - njegova odbrana zapravo - izgrađena je
174 LAJONEL ŠRAJVER
bila oko pretpostavke da sam ja bila normalna majka s normalnim
materinskim osećanjima, koja je preduzela normalne mere predostrožnosti
da odgaji normalno dete. Jesmo li mi žrtve zle kobi ili
loših gena, to pitanje treba da rešavaju šamani ili biolozi ili antropolozi,
a nikako sud. Harvi je hteo da prizove onaj skriveni strah
svakog roditelja da je moguće učiniti apsolutno sve kako treba i
opet iz vesti saznati za košmar iz kojeg nema buđenja. Bio je to
đavolski mudar pristup kad se osvrnem na to, i sad, nakon godinu
i nešto dana, pomalo se stidim što sam tada bila onako naopaka.
Ipak, poput onog obezličujućeg žiga postporođajne depresije,
naša odbrana ,,ovo se i vama moglo desiti" strašno me je nervirala.
Imala sam potrebu da se razlikujem od onih skroz normalnih
mamica, pa makar i kao izuzetno jadna majka, čak i po moguću
cenu od šest i po miliona dolara (tužitelji su se raspitali koliko vredi
ŠIK). Već sam bila sve izgubila. Zapravo, sve sem kompanije, Frenkline,
posed koji mi se u tim okolnostima činio nedoličnim. Istina
je da od tada ponekad čeznem za svojim korporativnim čedom, o
kome sada brinu tuđi ljudi, ali u to vreme nije me bilo briga. Nije
me bilo briga hoću li izgubiti parnicu, samo da za vreme njenog
trajanja ne zaspim, nije me bilo briga hoću li izgubiti sav novac, a
usrdno sam se molila da dođem u situaciju da moram da prodam
naše ruglo od kuće. Nije me bilo briga ni za šta. A ima određene
slobode u apatiji, nekog uzbudljivog, opojnog oslobođenja od koga
gotovo možeš da se napiješ. Možeš da učiniš sve. Pitaj Kevina.
Kao i obično, sama sam obavila unakrsno ispitivanje umesto
advokata tužitelja (obožavali su me; rado bi me pozvali da svedočim
u njihovu korist), pa je moje svedočenje završeno. Napuštajući
klupu za svedoke, zastala sam na pola puta. „Izvinite, uvaženi
sudijo, upravo sam se nečeg setila."
„Želite li da dopunite svoje svedočenje, za zapisnik?"
„Ipak jesmo dopustili Kevinu da ima pištolj." (Harvi je uzdahnuo.)
„Pištolj na vodu, kad je imao četiri godine. Moj je muž obožavao
pištolje na vodu kad je bio mali, pa smo napravili izuzetak."
Bio je to izuzetak od pravila koje sam inače smatrala besmislenim.
Ukloni im replike, i deca će u tebe uperiti štap, i ne vidim
Moramo da razgovaramo o Kevinu
bitnu razliku između mlataranja uobličenom plastikom što puca
ra-ta-ta-ta-ta na baterije i upiranja parčeta drveta i vikanja „bam-
-bam-bam!". Kevinu se bar sviđao pištolj na vodu jer je otkrio da
nas to nervira.
Sve vreme naše selidbe sa Trajbeke prskao bi u šlic radnike
što su nas selili, a onda bi ih optužio da su se „upiškili u gaće". Ta
mi je optužba bila vrlo smešna s obzirom na to da ju je izgovarao
dečačić koji se i dalje uporno oglušivao o naše stidljive nagoveštaje
kako bi trebalo da nauči da „ide na nošu kao maka i tata", i to
dve godine nakon što većina njegovih vršnjaka već pušta vodu do
besvesti. Nosio je drvenu masku koju sam mu donela iz Kenije, s
kosom od kudelje razbarušenom kao da ju je udarila struja, malim
otvorima za oči okruženim ogromnim praznim beonjačama, i svirepim
zubima od ptičjih kostiju dugih osam centimetara. S tom
maskom ogromnom spram njegovog žgoljavog tela izgledao je
kao vudu lutkica u pelenama. Stvarno ne znam na šta sam mislila
kad sam mu je kupila. Dečaku uopšte nije bila potrebna ta maska
kad mu je golo lice već bilo nedokučivo, a i ježila sam se od njenog
izraza osvetničkog besa.
Tegljenje kutija s mokrim, svrabežljivim preponama sigurno
nije bilo prijatno. Bili su to baš fini momci, strpljivi i pažljivi, te
sam, čim sam opazila da su počeli da se mršte, kazala Kevinu da
prestane. A on je na to okrenuo masku u mom pravcu da se uveri
da ga posmatram i štrcnuo jednog žilavog radnika crnca u dupe.
„Kevine, rekla sam ti da prekineš. Nemoj da prskaš ove fine
ljude koji samo hoće da nam pomognu, ozbiljno ti kažem." Naravno,
time sam mu samo implicirala da prethodnog puta nisam bila
ozbiljna. Inteligentno dete sračuna to ,,sad sam ozbiljna, dakle
prošli put nisam bila" i zaključi da su sva upozorenja njegove
majke baljezganje.
I prolazimo kroz isto. Štrc-štrc-štrc. Kevine, prestani istog časa.
Štrc-štrc-štrc. Kevine, neću te više opominjati. A onda (štrc-štrc-
-štrc) ono neizbežno: Kevine, budeš li još nekoga isprskao, uzeću
ti pištolj, na šta sam dobila: „NJA-nја? Nja nja nja, NJA-NJA nja
nja nja, nja-nja-nja-NJAAAAAAAA."
Frenkline, čemu li su služile one tvoje knjige o valjanom odgajanju?
Sledećeg časa ti si čučnuo kraj našeg sina i uzeo mu prokletu
175
176 LAJONEL ŠRAJVER
igračku. Začula sam prigušeno kikotanje i nešto o maki, a onda si
ti počeo da prskaš mene.
„Frenkline, ovo nije slatko. Rekla sam mu da prestane. Uopšte
mi ne pomažeš time."
„NJA-nја? Nja nja nja, NJA-NJA nja nja, nja-nja-nja-NJAAAAAAAA!"
Neverovatno, ovo je nja-nja došlo od tebe, nakon čega si
me prsnuo pravo među oči. Kevin je zagakao (znaš, ni dan-danas
on još nije naučio da se smeje). Kad si mu vratio pištolj, zasuo mi
je lice slapovima.
Zgrabih mu pištolj.
„Еј!", povikao si ti. „Evo, selidba je takva ukakana stvar!" (Ukakana,
sad smo tako govorili.) „Zar ne možemo malo da se zabavimo?"
Pištolj na vodu sad je bio kod mene i lako rešenje bilo je da
sve okrenem na šalu: da te veselo prsnem u nos, pa bismo imali
urnebesnu porodičnu jurnjavu gde mi ti otimaš pištolj i bacaš ga
Kevinu... I mi bismo se smejali, popadali jedni preko drugih, pa
bismo se možda i setili toga godinama kasnije, te legendarne borbe
za pištolj na vodu onog dana kad smo se selili u Gledston. A onda
bi jedno od nas vratilo igračku Kevinu, a on bi ponovo prskao
radnike, a ja ne bih imala prava da ga teram da prestane jer sam i
sama štrckala ljude. Druga mogućnost bila je da ispadnem baksuz,
što i jesam, i stavim pištolj u tašnu, što sam i učinila.
„Radnici su se upiškili u gaće", kazao si ti Kevinu, ,,ali maka je
ukakala zabavu."
Naravno, slušala sam ranije druge roditelje kako pričaju o onoj
nepoštenoj podeli na dobrog i lošeg policajca, kako je onaj dobri
policajac uvek miljenik deteta, a loš uvek vadi vruće krompire, i
pomislila kakav glupi kliše, kako je to meni zapalo? Mene ovo čak
i ne zanima.
Kevinov vudu alter ego opazio je da se pištolj nalazi u mojoj
tašni. Većina dece bi se zaplakala. Ali on je samo nemo iskezio
svoje zube od ptičjih kostiju na majku. Kevin je, još pre nego što je
pošao u školu, bio spletkaroš. Umeo je da sačeka pravi trenutak.
Kako dete ima nežna osećanja, malo povlastica, sitan imetak
čak i ako su mu roditelji imućni, rečeno mi je kako je vrlo bolno
Moramo da razgovaramo o Kevinu 177
kazniti rođeno dete. Međutim, kad sam oduzela Kevinu pištolj
na vodu, osetila sam navalu divljačke radosti. Dok smo putem
za Gledston kamionetom pratili kamion s našim stvarima, toliko
sam kiptela od zadovoljstva što je Kevinova igračka sada kod
mene da sam izvukla pištolj iz tašne i držala ga sve vreme vožnje s
prstom na obaraču. Vezan između nas na prednjem sedištu, Kevin
je prebacio pogled s mog krila na kontrolnu tablu s preteranom
nezainteresovanošću. Držao se povučeno, telo mu je bilo mlitavo,
ali maska ga je odala: u sebi je kipteo od besa. Mrzeo me je iz dna
duše, a ja sam bila srećna kao kuče.
Mislim da je osetio moje zadovoljstvo i rešio je da me ga kad-
-tad liši. Već je naslutio da ga vezivanje, pa bilo to i za pištolj na
vodu, čini ranjivim. Pošto sam mu mogla uskratiti sve što želi, i
najmanja želja predstavljala je hendikep. Kao u znak priznanja
ovog otkrovenja bacio je masku na pod kola, šutirao je nemarno
patikom i polomio joj nekoliko zuba. Ne verujem da je bio tako
zreo dečak - takav monstrum - da je već sa četiri i po godine
uspeo da svlada sve svoje zemaljske žudnje. I dalje je želeo svoj
pištolj na vodu. Ali ravnodušnost će se kasnije pokazati kao razorno
oružje.
Kad smo se dovezli pred kuću, izgledala je još odvratnije nego
što sam upamtila, i zapitala sam se kako ću pregurati noć a da ne
zaplačem. Iskočila sam iz kabine. Kevin je sad već umeo sam da
odveže pojas i nije dao da mu se pomaže. Stao je na nogostup da
ne mogu da zatvorim vrata.
„Vrati mi sad moj pištolj." Ovo nije bilo „slomi mamu" kukanje,
već ultimatum. Neće mi se dati druga šansa.
„Kevine, bio si nevaljao", rekla sam nehajno, uhvatila ga pod
miške i spustila na tlo. ,,Za nevaljalce nema igračaka." Pomislila
sam - hej, možda ću i uživati u tome da budem majka. Ovo je baš
zabavno.
Iz pištolja je curila voda, pa nisam htela da ga vratim u tašnu.
Kad su radnici počeli da istovaruju nameštaj, Kevin je pošao za
mnom u kuhinju. Propela sam se oslonivši se na pult i vrhovima
178 LAJONEL ŠRAJVER
prstiju gurnula njegov pištolj na vodu na vrh kredenca. Bila sam
zauzeta objašnjavanjem gde šta treba odneti i nisam se vraćala u
kuhinju nekih dvadeset minuta.
„Ne mrdaj, gospodičiću", rekla sam. „Stoj!"
Kevin je dogurao jednu kutiju do dve, jednu na drugoj, kako bi
napravio stepenice do pulta, na koji je jedan radnik spustio kutiju
sa posuđem, što je bio još jedan stepenik. Ali čekao je da začuje
moje korake pre nego što se popeo na same police kredenca. (Po
Kevinovom mišljenju neopažena neposlušnost je uzaludna.) Kad
sam ušla, on se već popeo na treću policu. Levom rukom držao se
za vrata kredenca što su se klimala, a desna mu je lebdela na pet
centimetara od pištolja. Nisam ni morala da viknem „Stoj!". Već
se ukipio kao da nekome pozira za fotografisanje.
„Frenkline!", vrisnula sam uplašeno. „Molim te, dođi ovamo!
Odmah!" Nisam bila dovoljno visoka da ga spustim na pod. Dok
sam stajala ispod njega da ga uhvatim ako se oklizne, Kevin i ja
smo se pogledali u oči. Zenice su mu se raširile od ponosa, radosti,
ili možda sažaljenja. Gospode, pomislih. Tek su mu četiri godine,
a već pobeđuje.
„Неј, drugar!" Ti si se nasmejao i spustio ga, ali ne pre nego
što je dohvatio pištolj. Frenkline, imao si tako divne ruke. „Još si
mali da naučiš da letiš!"
„Kevin je bio veoma, veoma nevaljao!", besno sam rekla. „Sad
dugo, dugo nećeš moći da dobiješ taj pištolj!"
„Еј, zaslužio ga je, je li tako, mališa? Čoveče, trebalo je hrabrosti
da se tamo popne. Ti si pravo majmunče, jesi li?"
Kevin se smračio. Možda je pomislio da si snishodljiv, ali čak
i da jesi bio, to mu je dodvoravanje išlo u prilog. „Ја sam majmunče",
kazao je bezizrazno. Odšetao je iz sobe dok mu je pištolj visio
niz bok s onom arogantnom nonšalancijom koju sam povezivala
s otimačima aviona.
„Upravo si me ponizio."
„Evo, selidba je i za nas teška, ali za decu je traumatična. Popusti
malo. Slušaj, imam loše vesti o onoj tvojoj stolici za ljuljanje..."
Za prvu večeru u našem novom domu kupili smo bifteke, a ja
sam obukla omiljeni kaftan od belog brokata iz Tel Aviva. Te iste
Moramo da razgovaramo o Kevinu 179
večeri Kevin je naučio da može da napuni svoj pištolj i sokom od
crnog grožđa. Tebi je to bilo smešno.
Kuća mi se cela opirala koliko i ja njoj. Ništa nigde nije pristajalo.
Bilo je toliko malo pravih uglova i kad bih najobičniju komodu
gurnula u neki ćošak, uvek bi ostajao ružan trougao neiskorišćenog
prostora. A i moj nameštaj je bio oronuo, mada su ona ručno
izrađena pohabana kutija za igračke, raštimovani klavir, udobno
upali kauč iz čijih je jastuka ispadalo guščje perje davali stanu na
Trajbeki baš osobenu notu. A sada se, u našoj ganc novoj kući,
ekscentrično odjednom pretvorilo u krš. Bilo mi je žao tog nameštaja
isto kao što bih žalila moje neuglađene ali dobrodušne školske
drugare iz Rasina kad bi se na zabavi našli među modernim
Njujorčanima oštrog jezika poput Ajlin i Belmonta.
A isto je bilo i s kuhinjskim posuđem. Stavljen na gladak pult
od zelenog mermera, moj mikser iz hiljadu devetsto četrdesete
od starinskog je postao krntija. Kasnije si ti kupio multipraktik
u obliku metka i ja sam svoj drevni mikser odnela u Vojsku spasa
kao po kazni. Kad sam raspakovala okrnjene aluminijumske
šerpe i tiganje po kojima se skorelo ulje, a ručke u raspadu bile
zalepljene lepljivom trakom, izgledalo je kao da se neki beskućnik
smestio u kuću čiji su stanari, pripadnici džet-seta, otputovali u
Rio. Rešila sam se i tiganja; ti si u radnji Mejsiz pronašao komplet
modernih tiganja od crvenog emajla. Dotle uopšte nisam opazila
koliko je to staro posuđe propalo, mada mislim da nisam ni želela
da primetim.
Sve u svemu, možda i jesam bila prilično bogata, ali nikad
nisam posedovala mnogo stvari, i osim svilenih zavesa iz južne
Azije, nekoliko rezbarija iz zapadne Afrike i jermenskih ćilima od
mog ujaka, rešili smo se gotovo svih ostataka mog starog života
na Trajbeki u zastrašujuće kratkom vremenu. Čak su i suveniri iz
inostranstva izgubili onu autentičnu auru, pa kao da su poticali
iz prodavnice skupe uvozne robe. Pošto se naš estetski preobražaj
zbivao u vreme mog odsustva s posla, osećala sam se kao da
lagano nestajem.
180 LAJONEL ŠRAJVER
Iz tog mi je razloga uređenje radne sobe bilo od onolikog značaja.
Shvatam da za tebe onaj incident oličava moju netolerantnost,
moju rigidnost, moje odbijanje da imam razumevanja za decu. Ali
on to za mene ne predstavlja.
Za svoju radnu sobu izabrala sam jedinu prostoriju u toj kući
iz koje nije iznicalo drveće, koja je imala samo jedan svetlarnik i
koja je imala gotovo prave uglove - nesumnjivo je sagrađena među
poslednjima kad je, bogu hvala, našem paru ponestalo blistavih
novih ideja za kućicu iz snova. Većina bi se ljudi užasnula na
pomisao da tapetiraju fino drvo, ali naša je kuća ogrezla u tikovini,
a ja sam se dosetila nečeg što bi mi pomoglo da se, bar u jednoj
prostoriji, osećam komotno: oblepiću sobu mapama. Imala sam ih
na kutije: plan grada Oporta, ili Barselone, na kojima su crvenim
zaokruženi svi hosteli i pansioni koje sam nameravala da uvrstim
u IBERIŠIK; karta doline Rone Geografskog instituta, na kojoj
lenja žuta vijugava šara označava put koji sam prešla vozom; čitavi
kontinenti išarani pravim linijama izvučenim flomasterom što
predstavljaju moje ambiciozne avionske rute.
Kao što znaš, oduvek sam bila veliki ljubitelj mapa. Ponekad
pomislim kako u slučaju bliske nuklearne opasnosti ili invazije
premoć neće imati rasisti s puškama niti Mormoni s konzervama
sardine, već oni vični kartografiji što znaju koji put vodi u brda.
I stoga, čim stignem u neko nepoznato mesto, ja najpre potražim
kartu, i to samo ako nisam stigla da je kupim u gradu, u radnji
Rend Mekneli, pre nego što sam se ukrcala u avion. Bez mape se
osećam izgubljenom i lakim plenom. Čim nabavim kartu, mnogo
se bolje snalazim u gradu nego većina njegovih žitelja, od kojih su
mnogi izgubljeni izvan ograničenog kruga poslastičarnica, mesarnica
i restorana. Odavno se ponosim svojom veštinom navigacije
jer mnogo bolje od drugih umem da prebacujem dve dimenzije
u tri, a i naučila sam da koristim reke, pruge i sunce da se orijentišem.
(Izvini, ali čime sad više mogu da se hvališem? Starim na
svoje oči. Radim za putničku agenciju, a sin mi je ubica.)
Mape su me stoga asocirale na umešnost, pa sam se ponadala
da ću, uz to što su mi uvek pomagale da se snađem u prostoru,
uspeti možda figurativno da se orijentišem u ovom stranom sveMoramo
da razgovaramo o Kevinu
tu domaćice iz predgrađa. Žudela sam za nekim materijalnim
simbolom svog predašnjeg života makar da bi me podsećao na
to kako sam ga se svojevoljno odrekla i da mogu da mu se vratim
kad god to poželim. Gajila sam slabašnu nadu da će Kevin možda,
kad poraste, postati radoznao, pa će upreti prstom na Majorku u
ćošku i pitati kako je tamo. Dičila sam se svojim životom i dok sam
govorila sebi kako će Kevin možda preko ostvarene majke pronaći
ponos i u sebi, verovatno sam samo želela da se ponosi mnome.
Još nisam imala predstavu o tome koliko to težak zadatak može
biti za svakog roditelja.
U fizičkom smislu posao je bio pipav. Mape su sve bile različitih
veličina, pa sam morala da osmislim dizajn koji nije simetričan
niti sistematičan, a opet je dopadljiv kolaž lepo složenih boja, vešti
amalgam gradskih centara i kontinenata. Morala sam da naučim
kako da nanosim lepak za tapete, što je bio brljav posao, i ispeglam
starije, pohabanije mape; papir lako žuti. Kako sam imala toliko
toga da uradim u novoj kući, a tu su bile i stalne operativne konsultacije
s Luisom Rolom, mojim novim glavnim urednikom ŠIK-a,
oblepljivala sam radnu sobu nekoliko meseci.
Na to sam mislila kad sam rekla da Kevin ume da sačeka pravi
trenutak. Pratio je kako teče oblepljivanje te radne sobe i video je
koliko je to naporno bilo; i sam je potpomagao da bude još teže
jer bi razgazio lepak za tapete po celoj kući. Možda nije razumeo
zemlje koje su mape predstavljale, ali je shvatio da meni nešto
znače.
Kad sam krpom prebrisala poslednji isečak kraj prozora, topografsku
kartu Norveške prepune fjordova, sišla sam niz merdevine
i vrteći se ukrug posmatrala rezultat. Bilo je božanstveno! Živo,
otkačeno i natopljeno emocijama. Isečci voznih karata između
mapa, vodiči kroz muzeje i računi hotela davali su kolažu dodatnu
ličnu notu. Naterala sam jedan delić ove prazne, bezumne kuće
da ima neki smisao. Pustila sam ploču Džoa Džeksona Veliki svet,
zatvorila konzervu lepka, sklopila čaršav što je pokrivao moj sekreter
visok dva metra, otvorila ga uz čegrtanje, raspakovala poslednju
kutiju i poređala zbirku starinskih nalivpera i bočica crnog i
crvenog mastila, selotejp, heftalicu i džidžabidže za premetanje po
181
182 LAJONEL ŠRAJVER
prstima - minijaturno švajcarsko zvono za krave, figuricu pokajnika
od terakote, iz Španije.
U međuvremenu sam blebetala Kevinu nešto u stilu Virdžinije
Vulf, kao: „Svakome je potrebno da ima svoju sobu. Znaš kako
ti imaš svoju? E pa, ovo je makina soba. I svako voli da mu soba
bude posebna. Maka je obišla raznorazna mesta i sve me ove mape
podsećaju na putovanja na kojima sam bila. Videćeš, možda ćeš
i ti jednog dana želeti da nekako posebno udesiš svoju sobu, a ja
ću ti u tome pomoći ako hoćeš..."
„Каkо to posebno?", pitao je on držeći se za lakat. U ruci koja
mu je visila držao je onaj svoj pištolj na vodu, iz kojeg je sad još
više kapalo. Iako je i dalje bio sitan za svoje godine, retko sam sretala
osobe koje su zauzimale više metafizičkog prostora. Njegova
sumorna ozbiljnost nikad ti nije dopuštala da zaboraviš da je tu, i
ako je govorio malo, uvek je sve posmatrao.
„Таkо da oličava tvoju ličnost."
„Kakvu ličnost?"
Bila sam uverena da sam mu već objasnila značenje te reči.
Stalno sam ga učila novim rečima, ili tome ko je bio Šekspir; edukativne
priče ispunjavale su prazninu. Imala sam osećaj da želi da
zavežem. Činilo se da nema te informacije koja ga zanima.
„Recimo taj pištolj na vodu, to je deo tvoje ličnosti." Uzdržala
sam se da ne dodam - ono što si mi uništio kaftan, to je deo tvoje
ličnosti. I to što još sereš u pelene iako ćeš uskoro napuniti petu
godinu, i to je deo tvoje ličnosti. „Kevine, znaš, tvrdoglav si. Mislim
da znaš šta hoću da kažem."
„Moram da stavljam krš na zid." Zvučao je kao da je prinuđen.
,,Ne moraš ako to ne želiš."
,,Ne želim."
„Odlično, otkrili smo još nešto što ne želiš da radiš", kazala
sam. ,,Ne voliš da ideš u park, ne voliš da slušaš muziku, ne voliš da
jedeš i ne voliš da se igraš s lego kockama. Kladim se da ne možeš
da se dosetiš ničeg više što ne voliš sve i da hoćeš."
„Svi ti uvrnuti parčići papira", odmah se ubacio, ,,baš su glupi."
Glupo mu je bila omiljena reč posle „nesviđamiseto".
Moramo da razgovaramo o Kevinu
,,U tome je smisao imati svoju sobu, Kevine. Nikoga se ne tiče.
Baš me briga što misliš da su moje mape glupe. Meni se sviđaju."
Sećam se da se u meni upalila buktinja prkosa: neće on meni
pomračiti radost. Moja radna soba izgledala je fenomenalno, bila
je samo moja, sedeću za pisaćim stolom i praviću se da sam velika,
i jedva sam čekala da prišrafim i poslednji detalj kao vrhunac
svega - rezu na vratima. Da, da, unajmila sam lokalnog stolara i
on mi je napravio vrata.
Ali Kevin nije hteo da odustane. Želeo je nešto da mi kaže. ,,Ne
razumem. Bilo je baš brljavo. I trebalo ti je sto godina. A sad sve
baš izgleda glupo. Kakva je razlika? Što si se toliko mučila." Lupio
je nogom. „Glupo je!"
Kevin je preskočio onu zašto fazu koja obično nastupa oko treće
godine, a on je tada jedva govorio. Iako se ta zašto faza može
činiti kao neutoljiva želja da se shvate uzrok i posledica, načula
sam dovoljno razgovora po parkovima (Vreme je da idemo kući
i spremimo večeru, slatkišu! Zašto? Zato što nam telo traži hranu!
Zašto?) da bih znala da nije tako. Trogodišnjake ne zanima
proces varenja; jednostavno su naleteli na čarobnu reč koja uvek
izaziva odgovor. Ali Kevin je imao pravu zašto fazu. Mislio je da
je moje oblepljivanje neshvatljivo traćenje vremena, isto kao što
mu se gotovo sve što su odrasli radili činilo besmisleno. Nije to
njega samo zbunjivalo, već ga je razjarivalo, i Kevinova zašto faza
nije tada izgledala kao prolazni stupanj razvoja, već kao stalno
stanje.
Klekla sam. Pogledala sam u njegovo mračno, ispijeno lice i
položila mu ruku na rame. „Zato što obožavam svoju novu radnu
sobu. Obožavam mape. Obožavam ih."
Kao da sam govorila urdu. „Glupe su", rekao je ledeno. Ustala
sam. Spustila ruku. Zazvonio je telefon.
U mojoj radnoj sobi još nije bio sproveden telefon, pa sam
otišla u kuhinju da se javim. Bio je to Luis s novim problemom u
vezi s JAPŠIK-om, za čije je rešavanje bilo potrebno prilično vremena.
Jesam zvala Kevina, i to ne jednom, da dođe negde gde će
mi biti pred očima. Ali ipak sam imala posla za koji sam morala
da se pobrinem, i imaš li ti uopšte predstavu koliko je zamorno
183
184 LAJONEL ŠRAJVER
danonoćno, svakog trenutka, paziti na malo dete? Bezgranično
saosećam s onim brižnim majkama koje okrenu leđa samo na tren
- koje ostave dete u kadi samo da bi otvorile vrata i potpisale prijemnicu,
pa odjure natrag i vide da im je ćerkica udarila glavom
o slavinu i udavila se u pet centimetara vode. Pet centimetara. Da
li iko ikada uvaži što ta žena nije skidala oka s deteta dvadeset i
četiri sata minus tri minuta na dan? Mesece, godine ponavljanja
„nе stavljaj to u usta, dušo", „ора, umalo da padnemo"? A, ne. Mi
krivično gonimo te ljude, nazivamo to „nebrigom o deci" i vucaramo
ih po sudovima dok sline i liju gorke suze od sopstvenog jada.
Jer, samo se ta tri minuta računaju, jer je bilo dovoljno samo ta
tri bedna minuta.
Konačno sam završila razgovor. U drugom delu kuće Kevin
je otkrio lepote prostorije s vratima: radna soba bila je zatvorena.
„Неј, mali", viknula sam uhvativši se za kvaku, „plašiš me kad si
tako miran..."
Moje mape bile su premrežene šarama crvenim i crnim mastilom.
Po papirima koji su dobro upijali već su se razlivale mrlje.
Čak i na plafonu, jer sam i njega oblepila; kičma mi se raspadala
od istezanja vrata na merdevinama. Odozgo je kapalo i flekalo
jedan od najskupocenijih jermenskih ćilima mog ujaka, dar za
naše venčanje. Soba je bila toliko isprskana i mokra da se činilo
kao da se uključio požarni alarm i aktivirao sistem za gašenje,
samo prskalica nije bacala vodu već motorno ulje, havajski punč
od višanja i sorbe od duda.
Po prelaznim nijansama bolesno modrih šara kasnije bih zaključila
da je Kevin najpre ispraznio bočicu crnog indijskog mastila,
a potom prešao na karmin-crvenu, ali Kevin ništa nije prepuštao
nagađanju: još je bio cedio poslednje kapi crvenog mastila u burence
pištolja na vodu. Kao što je onda pozirao dok je pokušavao da
se domogne pištolja s vrha kuhinjskog kredenca, činilo se da je
čuvao ovu poslednju kafenu kašičicu dok ja ne dođem. Stajao je
na mojoj radnoj stolici, sagnute glave i usredsređen; nije čak ni
podigao pogled. Rupica za punjenje bila je mala, i mada je pažljivo
sipao, moj uglačani sto od hrastovine bio je sav umrljan. Ruke su
mu bile skroz mokre.
Moramo da razgovaramo o Kevinu
„Е sad је posebna", mirno je rekao.
Otela sam mu pištolj, bacila ga na pod i skroz izgazila. Nosila
sam lepe žute italijanske salonke. Mastilo mi je uništilo cipele.
Eva
Lionel Shriver – Moramo da razgovaramo o Kevinu Pet Sep 21, 2012 10:04 pm
