Niste konektovani. Konektujte se i registrujte se

 » Svet književnosti » Forumska biblioteka » Fantastika/Horor » Ijan Mekdonald - Bespuće

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole  Poruka [Strana 1 od 1]

1Ijan Mekdonald - Bespuće Empty Ijan Mekdonald - Bespuće Uto Sep 25, 2012 7:51 pm

Margita

Margita
Administrator
Administrator
Ijan Mekdonald - Bespuće K1i61v3r4_bespuce_delfi_knjizare
Remek-delo naučne fantastike i magijskog realizma o teraformiranom Marsu. U konačnom sagledavanju `Bespuće` se otkriva kao čistokrvno remekdelo savremene književnosti, čudesna povest jarkih boja od koje zastaje dah. Magijski realizam ovog romana čini se kao prirodni nastavak hispano uzora jer, ako negde postoji mesto za novi Makondo – grad čudesa, onda je to svakako u svemiru.

Scan, obrada : Wertas. :ttyy

http://www.book-forum.net

2Ijan Mekdonald - Bespuće Empty Re: Ijan Mekdonald - Bespuće Uto Sep 25, 2012 7:52 pm

Margita

Margita
Administrator
Administrator
1.
Tri dana je Doktor Alimanando pratio zelenka kroz pustinju. Pozvan prstom saĉinjenim od aranţiranih zrna pasulja-priĉanika, jedrio je pustinjom crvenog šljunka, pustinjom crvenog kamena i pustinjom crvenog peska u poteri za njim. I svake noći, dok je sedeo kraj vatre nalo-ţene ostacima mumificiranog drveta i unosio zapise u dnevnike, podizao se mesec-prsten, ta zakovitlana blistava struja veštaĉkih satelita, prizivajući zelenka iz dubina pustinje.
Prve noći, meteori su svetlucali visoko u stratosferi kada je zelenko došao Doktoru Ali-mantandu.
– Pusti me blizu svoje vatre, prijatelju, dopusti mi da se zagrejem, zakloni me, jer ja poti-ĉem iz toplijeg doba nego što je ovo. – Doktor Alimantando mahnu zelenku da priĊe bliţe. Posmatrajući neobiĉnu, golu priliku, Doktor Alimantando je morao da upita: – Kakav si ti stvor? – Ja sam ĉovek, reĉe zelenko. Njegova usta, usne, jezik bili su zeleni kao lišće dok je govorio. Zubi su mu bili sitni i ţuti kao zrna kukuruza. – A šta si ti? – I ja sam ĉovek. – Onda smo isti. Podloţi malo tu vatru, prijatelju, daj da osetim plamen. – Doktor Alimantando šutnu ĉvor sivog drveta i iskre umakoše visoko u noć. Nešto kasnije, zelenko reĉe: – Imaš li vode, prijatelju? – Imam, ali pazim na nju. Ne znam koliko ću dugo prelaziti preko ove pustinje, niti hoću li pronaći vode bilo gde tokom putovanja. – Sutra ću te povesti do vode, prijatelju, ako mi veĉeras daš svoju ĉuturicu. – Doktor Alimantando je dugo ostao nepomiĉan pod zatumba-nim svetlima mesecprstena.
Onda je otkaĉio jednu ĉuturicu sa ranca i dodao je zelenku preko plamena. Zelenko je ĉutu-ricu iskapio. Vazduh oko njega svetlucao je, sa aromom zelenila, poput šume posle prolećne kiše. Onda je Doktor Alimantando zaspao i ništa nije sanjao.
Sledećeg jutra, tamo gde je sedeo zelenko bio je samo crveni kamen kraj ţara vatre.
Druge noći, Doktor Alimantando se ulogorio, veĉerao i uneo zapis u dnevnik.
Onda je sedeo, samo sedeo, ispunjen ushićenjem zbog kamene pustinje. Jedrio je, jedrio i jedrio, dalje od brda Deuteronomije, dalje od pustinje crvenog šljunka, pustinjom crvenog kamena, preko zemlje ponora i pukotina, nalik na okamenjeni mozak, preko ploĉnika od ugla-ĉanog kamena, izmeĊu erodiranih tornjeva od tamnog vulkanskog stakla, kroz šume okame-njene već milijardu godina, niz vodene tokove suve već milijardu godina, kroz vetrom izvaja-ne palisade od drevnog crvenog pešĉanog kamena, preko ukletih pljosnatih uzvisina, survava-jući se preko tankih granitnih rubova u beskrajne odjekujuće kanjone, drţeći se, razrogaĉen od strave, za svaki rukohvat dok su se promagneni levitatori upinjali da dasku za vetar odrţe u vazduhu. Beţao je pred dugim vetrom, jedrio je, jedrio i jedrio sve dok prve ĉiode veĉernjih zvezda ne bi probole nebo.
Dok je sedeo tako i dok su laseri plavog usijanja grĉevito trepereli u luku iznad njega, zelenko mu je ponovo došao.
– Gde je voda koju si obećao? – upitao je Doktor Alimantando.
– Posvuda je nekada bilo vode, i biće je ponovo, reĉe zelenko. – Ovaj kamen je nekada bio pesak, i biće ponovo pesak na plaţi, za milion godina. – Gde je voda koju si obećao? – povika Doktor Alimantando.
– Hodi sa mnom, prijatelju. – Zelenko ga povede do ureza u crvenoj litici i tamo, u najdub-ljoj tami, ţuborila je samotna, bistra voda koja je curkala iz pukotine u kamenu i padala u mali, tamni basen. Doktor Alimantando napuni ĉuturice, ali ne otpi. Plašio se da ne zagadi drevnu samotnu vodu. Tamo gde je stajao zelenko, bledozeleni izdanci sada su izbijali iz oti-saka njegovih stopala. Tada je Doktor Alimantando zaspao i te noći baš ništa nije sanjao.
Sledećeg jutra, kraj ţara vatre, tamo gde je sedeo zelenko, nalazilo se sparušeno sivo drvo.
Treće veĉeri posle trećeg dana, kada je projedrio pustinjom crvenog peska, Doktor Aliman-tando je naloţio vatru, ulogorio se i zapisao svoja zapaţanja i razmišljanja u koţom uvezane dnevnike finim, delikatnim rukopisom, koji je sav bio u petljama i vijugama. Te veĉeri je bio umoran; prolazak pustinjom peska iscrpeo ga je i isušio. Isprva je osećao trnce ushićenja i peska nošenog vetrom dok je jahao na dasci za vetar naviše i preko, naviše i preko, naviše i preko nepreglednih talasa peska. Jahao je nad crvenim peskom i plavim peskom, ţutim pes-kom i zelenim peskom, belim peskom i crnim peskom, talas za talasom za talasom sve dok ga talasi nisu slomili, iscrpeli i isušili, ostavivši ga izmoţdenog da se suoĉi sa pustinjom sode, pustinjom soli i pustinjom kiseline. A iza tih pustinja, na mestu iza iscrpljenosti, nalazila se pustinja nepomiĉnosti, kao da je nastala iz tornjeva gradova sahranjenih milijardu godina pod peskom, ili iz tornjeva gradova koji će se roditi i stajati tu tek za milijardu godina. Tamo, u srcu pustinje, Doktor Alimantando se zaustavio, i pod nebom ogromnim i ispunjenim signal-nim svetlima Jedrenjaka koji je pristizao do ruba sveta, zelenko mu je došao treći put. Ĉuĉnuo je na pete iza ruba svetlosti vatre, crtajući prilike kaţiprstom u pesku.
– Ko si ti? – upita Doktor Alimantando. – Zašto me pohodiš noću? – Mada putujemo razli-ĉitim dimenzijama, i ja sam, kao i ti, putnik u ovom suvom i bezvodnom mestu, reĉe zelenko.
– Objasni to o 'razliĉitim dimenzijama'. – Vreme i prostor. Ti prostor, ja vreme. – Kako je to moguće? – uzviknu Doktor Alimantando, koji se strasno zanimao za vreme i temporalnost. Zbog vremena je i bio oteran iz svog doma na zelenim obroncima Deuteronomije. Susedi koji nisu mogli da trpe njegovu bezazlenu i kreativnu ekscentriĉnost u svom tesno definisanom svetu krava, dašĉanih kuća, ovaca, utrapljene stoĉne hrane i belih plotova, obeleţili su ga kao 'demona', 'ĉarobnjaka' i 'decoţdera'. – Kako moţeš da putuješ kroz vreme, da ĉiniš ono što ja već godinama teţim da postignem? – Vreme je deo mene, reĉe zelenko, uspravivši se i otresa-vši telo vršcima prstiju.
– Tako sam nauĉio da ga kontrolišem kao što sam nauĉio da kontrolišem i bilo koji drugi deo svog tela. – Moţeš li toj veštini nauĉiti drugoga? – Tebe? Ne. Tvoja boja je pogrešna. Ali mislim da ćeš jednog dana dokuĉiti i drugaĉiji put. – Srce poskoĉi Doktoru Alimantandu u grudima.
– Kako to misliš? – To ti treba da zakljuĉiš. Ja sam ovde samo zato što budućnost tako zah-teva. – Suviše dobro postavljaš zagonetke za mene. Reci šta misliš. Ne mogu da trpim sops-tvenu glupost. – Ovde sam da bih te poveo tvojoj sudbini. – O? Tako? – Ako me ne bude ovde, odreĊeni nizovi dogaĊaja neće se zbiti; to su zakljuĉili moji drugovi, jer oni mogu pot-puno da manipulišu vremenom i prostorom, i oni su me poslali da te povedem tvojoj sudbini. – Budi odreĊeniji, ĉoveĉe! – uzviknu Doktor Alimantando, prasnuvši onako prek.
Ali svetlost vatre zatreperi, jedra laĊe 'Prezidijum' koja su ispunjavala nebo zasvetlucaše na sjaju išĉezlog sunca, i zelenko nestade. Doktor Alimantando ostade da ĉeka zaklonjen svojom daskom za vetar, da ĉeka sve dok mu vatra nije zgasnula u jarki crveni ţar. Onda, kada je shvatio da se zelenko te noći neće vratiti, on zaspa i usnu ĉeliĉni san. U tom snu titanske mašine boje rĊe gulile su koţu pustinje i polagale gvozdena jaja u njeno osetljivo meso. Iz jaja su se izlegale koprcave metalne larve, gladne hematita, magnetita i nefrita. Ĉeliĉni crvi sazda-li su sebi visoko gnezdo od dimnjaka i peći, grad izbljuvanog dima i šištave pare, zvonkih ĉekića i letećih varnica, reka belog istopljenog ĉelika i pulpastih belih trutova koji su sluţili crvima.
Sledećeg jutra, Doktor Alimantando se probudio i video da se vetar tokom noći pojaĉao i prekrio dasku peskom. Tamo gde je zelenko ĉuĉao na rubu svetlosti vatre, nalazio se napukli kamen zelenog malahita.
Vetar je ojaĉao i poneo Doktora Alimantanda dalje iz srca pustinje. Udisao je vazduh oštar poput vina i osluškivao prasak vetra u jedrima i šapat vetrom nošenog peska koji je tekao
dalje od njega i beţao mu. Osećao je kako mu se znoj suši na koţi, a so ga je pekla i usecala mu se u lice i šake.
Jedrio je, jedrio i jedrio, ĉitavo jutro. Sunce samo što je stiglo do zenita, kada je Doktor Alimantando ugledao svoju prvu i poslednju fatamorganu. Linija ĉistog, sjajnog srebra prote-zala se pravo kroz razmišljanja o vremenu i njegovim putnicima; najĉistije srebro jarkog sjaja protezalo se pravcem istok-zapad iznad linije niskih breţuljaka koja kao da je obeleţavala kraj pustinje peska. Prilazeći bliţe, Doktor Alimantando je razabrao tamne senke u srebrnom sjaju i zeleni odsjaj, kao od nekih zelenih stvari koje tamo moţda rastu.
Varka suvog uma, rekao je sebi, podigavši lebdeću dasku za vetar naviše, kroz jedva vid-ljiv prolaz izmeĊu litica punih pećina, ali dok se pribliţavao vrhu uspona uvideo je da to nije bila varka suvog uma, niti bilo kakva fatamorgana.
Sjaj zelenila zaista je bio sjaj zelenog rastinja, senka je bila tamna silueta neobiĉne kamene izboĉine koja je na vrhu nosila mikrotalasni relejni toranj naĉiĉkan antenama kao perjem, a linija srebra bila je upravo to: dva ţelezniĉka koloseka od šina standardnog promera, koje su blistale na suncu.
Doktor Alimantando je neko vreme hodao po zelenoj oazi prisećajući se mirisa zelenila, izgleda zelenila, osećaja zelenila pod tabanima. Sedeo je i slušao ţubor vode koja je tekla kroz kaskadni sistem malih kanala za navodnjavanje, kao i strpljivo kloparanje, škripu pumpi na vetar koje su je izvlaĉile iz nekog sloja podzemne vode. Doktor Alimantando se posluţio bananama, smokvama i narom i ruĉao je smrknuto u senci pamukovog drveta. Bilo mu je dra-go što je došao do kraja surove pustinjske zemlje, a opet, duhovni vetar koji ga je nosio tim izdvojenim krajevima zamro je u njemu. Sunce je sijalo na oazu ispunjenu zujanjem pĉela, a Doktor Alimantando je utonuo u lenji, udobni dremeţ.
Posle ko zna koliko vremena, probudi ga ubod krupnog peska na obrazu. U jednom lenjom trenutku, zatvorenih oĉiju, znaĉenje toga mu je izmicalo. Onda ga uviĊanje tresnu kao ĉekić meĊu oĉi. On se naglo uspravi, uzdrhtavši do dna duše od naleta ĉistog uţasa.
U svojoj ţurbi, zaboravio je da priveţe dasku za vetar.
Nošena sve jaĉim vetrom, neprivezana daska poskakivala je i nadletala suvu ravnicu. Bes-pomoćan, Doktor Alimantando je posmatrao kako njegovo jedino sredstvo izbavljenja jedri dalje od njega preko Visoravni. Posmatrao je svetlozeleno jedro sve dok nije nestalo kao mrlja na horizontu. Onda je dugo i glupavo stajao i pokušavao da smisli šta da radi, ali nije mogao da misli ni na šta osim na tu podrugljivu, skakutavu dasku za vetar. Izgubio je svoju sudbinu, pustio je da odjedri od njega na vetru. Te noći, zelenko će istupiti iz vremena da bi razgovarao sa njim, ali njega neće biti tamo zato što je propustio sudbinu i svi ti nizovi dogaĊaja koje su veliki umovi zelenaka predvideli nikada se neće zbiti.
Sve je nestalo. ZgaĊen glupošću i muĉninom, Doktor Alimantando je spustio ranac i pona-dao se izbavljenju. Moţda će prugom naići neki voz. Moţda će moći da prepravi neki meha-nizam u relejnom tornju kako bi poslao svoj poziv za pomoć preko vazdušnih talasa. Moţda bi vlasnik ovog plodnog, zelenog, varljivo blagog mesta mogao da mu pomogne. Moţda... Moţda. Moţda je sve to samo san, dremeţ iz koga bi mogao da se probudi i zatekne svoju izlupanu dasku za vetar kako lebdi kraj njega.
Posle 'moţda' sledilo je 'samo da'. Samo da nije zaspao, samo da je privezao to uţe... Samo da.
Podzvuĉna tutnjava od koje škripe kutnjaci zatrese oazu. Vazduh zatreperi.
Voda zadrhta i prosu se u kapljicama sa lišća biljaka. Metalni relejni toranj se zatrese i Doktor Alimantando preneraţeno skoĉi na noge. Kao da je došlo do nekog poremećaja ispod pustinje jer je površina kljuĉala i napinjala se kao da se neki ogromni predmet tumba i okreće duboko ispod nje. Pesak se nadu u veliki crveni plik i prsnu, u bujicama iskliznulih krupnih zrna, da bi otkrio ogroman predmet nalik na kutiju, jarkonarandţastu, sa blago zaobljenim ivicama, koja se pomaljala ispod Velike Pustinje. Na njenim kao planina visokim bokovima
nalazila se reĉ ROTEH, ispisana crnom bojom. Privuĉen kobnom ljubopitljivošću, Doktor Alimantando priĊe bliţe rubu litica. Narandţasta kutija, velika kao kuća, nalazila se na pus-tinjskom tlu i moćno je zujala.
– Orf, šapnu Doktor Alimantando, dok mu je srce lupalo od strahopoštovanja.
- Dobar dan, ĉoveĉe! reĉe iznenadni glas u glavi Doktora Alimantanda.
– Šta? – zaskiĉa Doktor Alimantando.
- Dobar dan, ĉoveĉe. Izvinjavam se što te nisam spremnije doĉekao, ali, vidiš, na umoru sam, i taj proces mi zadaje velike muke.
– Molim? – - Ja umirem; moji sistemi otkazuju, kidaju se kao konci, moj nekada titanski intelekt hrli prema idiotluku. Pogledaj me, ĉoveĉe, moje divno telo je puno oţiljaka, plikova i mrlja. Umirem, napušten od svoje braće, koja su me ostavila da umrem u ovoj groznoj pusti-nji umesto na rubu neba kako priliĉi jednom orfu, štitova spuštenih tako da plamtim u kratkoj zvezdanoj slavi u gornjem sloju atmosfere. Neka su prokleta ta neverna braća! Kaţem ti, ĉoveĉe, ako je to ono do ĉega je došao mlaĊi naraštaj, onda mi je drago što napuštam ovo pos-tojanje.
Samo da to nije tako nedostojanstveno. Moţda mi ti moţeš pomoći da umrem dostojans-tveno.
– Da ti pomognem? Tebi? Pa ti si orf, sluga Blaţene Gospe, ti bi trebalo da pomogneš meni! Kao ti, i ja sam napušten ovde, i ako mi neko ne pomogne, moja propast uslediće ubrzo posle tvoje. Ovde me je ostavila ćudljiva sudbina, izdalo me je sopstveno prevozno sredstvo. – - Imaš noge.
– Sigurno se šališ. – - Ĉoveĉe, ne gnjavi me svojim sitnim potrebama. Ja ti više ne mogu pomoći. Ne mogu te otpremiti sa ovog mesta; ne mogu otpremiti ni sebe. I ti i ja ćemo ostati ovde, na mestu koje sam ja stvorio. Priznajem, tvoje prisustvo je ovde neplanirano, a još manje zvaniĉno; Petstogodišnji Plan ne dopušta stanište u ovom mikrookruţenju za još šest godina, ali ti moţeš ostati ovde dok ne naiĊe voz i ne odveze te nekuda.
– A kada će to biti? – - Za dvadeset osam meseci.
– Dvadeset osam meseci? – - Ţao mi je, ali to je prognoza Petstogodišnjeg Plana. Istina, okruţenje koje sam pripremio teško je i surovo, ali odrţaće te i pomoći da preţiviš, a posle moje smrti imaćeš pristup svoj opremi koja se u meni nalazi. E sad, ako si sasvim završio sa gnjavaţom i sopstvenim mukama, smem li ja da obratim paţnju na svoje?
– Ali, ti me moraš odvesti odavde! Moja sudbina nije da budem... to što ti hoćeš da budem... – - Ĉuvar komunikacionih sistema.
– Ĉuvar komunikacionih sistema: postoje veliki dogaĊaji koje moram pokrenuti drugde! – - Kakva god da ti je sudbina, ona se mora od sada odvijati odavde. A sad, ĉoveĉe, budi ljuba-zan, poštedi me cviljenja i dopusti da umrem dostojanstveno.
– Da umreš? Umreš? Kako moţe jedna mašina, jedan ROTEH-ov modul za inţenjering ţivotne sredine, jedan orf, da umre? – - Odgovoriću još na to pitanje, a onda više neću odgo-varati. Ţivot jednog orfa je dug, ja sam star skoro sedam stotina godina, ali mi nismo ništa manje smrtni od tebe, ĉoveĉe. A sad, daj mi mira i predaj moju dušu u ruke Naše Gospe od Tarzisa.
Prodorno zujanje naglo prestade. Doktor Alimantando zadrţa dah u išĉekivanju sve dok to nije poĉelo da mu smeta, ali orf je leţao i dalje nepromenljiv i nepromenjen na crvenom pes-ku. U tišini punoj poštovanja, Doktor Alimantando istraţivao je malo kraljevstvo, rukotvorinu koju mu je orf zaveštao. Pronašao je izuzetno lepe pećine kojima je bila prošarana kamenita izboĉina sa mikrotalasnim relejom; njih je Doktor Alimantando odabrao za svoj dom.
Njegova oskudna imovina izgledala je trivijalno u velikim okruglim pećinama.
Odmotao je vreću za spavanje da bi se izvetrela i otišao da nabere veĉeru.
Spuštao se mrak. Prvi dragulji meseca-prstena sijali su na nebu. Tamo gore, bezosećajni orfovi kotrljali su se i tumbali, zauvek uhvaćeni u ĉinu padanja. U zamci zemlje i gravitacije,
njihov brat na samrti bacao je dţinovske ljubiĉaste senke na pesak. Doktor Alimantando je veĉerao bez apetita i otišao na spavanje.
U dva minuta do dva, probudi ga snaţan glas.
- Dabogda istruleo ROTEH! - povikao je. Doktor Alimantando poţuri kroz mrkli mrak pećina da bi video šta se dešava. Noćni vazduh zujao je od energije, zraci reflektora-tragaĉa probadali su tamu, a delovi moćnog tela orfa izbijali su napolje i uvlaĉili se unutra, otvarali i zatvarali. Orf oseti Doktora Alimantanda koji je drhtao u svojoj spavaćici i prostreli ga reflek-torima kao sveca-muĉenika.
- Pomozi mi, ĉoveĉe! Ovo sa umiranjem nije tako lako kao što sam zamišljao.
– To je zato što si mašina, a ne ljudsko biće, viknu Doktor Alimantando, zaklonivši oĉi pred sjajem reflektora. – Ljudska bića vrlo lako umiru. – - Zašto neko ne moţe da umre onda kada to poţeli? Pomozi mi, ĉoveĉe, pomozi mi, siĊi do mene i ja ću ti pokazati kako mi se moţeš smilostiviti, jer ovo sporo onesposobljavanje, ovo mehaniĉko propadanje, ne da se istr-peti. SiĊi do mene, ĉoveĉe. Pomozi mi!
I tako se Doktor Alimantando smandrljao bosonog niz tešku stazu koju je naĉinio tog jutra. Shvatio je da mora da je prejedrio preko zakopanog orfa, a da to nije ni znao. Ĉudne stvari, ĉudne stvari. On poţuri preko još toplog peska prema zujećem licu grdosije. Tamna taĉka pojavila se na glatkom metalu, otprilike veliĉine novĉića od jednog centavosa.
- Ovo je aktivator uništenja mojih sistema. Dodirni ga i ja ću prestati da postojim. Svi moji sistemi će se pogasiti, sva moja kola stopiće se i ja ću umreti.
Uradi to, ĉoveĉe.
– Ne znam... – Ĉoveĉe, star sam sedam stotina godina, star koliko i ova zemlja po kojoj hodaš; zar starost više ne izaziva poštovanje meĊu vama, ljudima, u ovo degenerisano doba? Poštuj moje ţelje, ne ţelim ništa drugo do da me nema. Dodirni taĉku.
Uradi to, ĉoveĉe. Pomozi mi.
Doktor Alimantando dodirnu tamnu taĉku i ona smesta izblede u topao narandţasti metal. Onda, veoma sporo, veoma postepeno, ţivotno zujanje orfa poĉe da jenjava i zamire, da bi prestalo i nestalo u tišini Velike Pustinje. Dok se velika mašina opuštala u smrti, njeni mno-gobrojni paneli, komore i odeljci otvarali su se i otkrivali ĉudesne mehanizme njene unutraš-njosti. Kada je bio potpuno siguran da je orf mrtav, Doktor Alimantando se odvukao natrag u krevet, zabrinut i sa osećanjem krivice zbog onoga što je uĉinio.
Ujutro je otišao da oĉerupa telo orfa koga je ubio. Od toga je saĉinio, posle pet dana mah-nitog, poletom ispunjenog i krajnje prijatnog rada, solarni kolektor u obliku romba pet puta viši od njega i postavio ga, uz izvesne poteškoće, na uzdignute skele pumpe na vetar. Obez-bedivši energiju i toplu vodu, prešao je na probijanje prozora u zidovima pećina i zastaklio neuporedivi pogled na Veliku Pustinju plastikom iz orfove fabrike za polimerizaciju. Rašĉe-reĉio je leš i odneo ga komad po komad uz litice do svog novog doma. Proĉeprkao je po utro-bi mašine da bi isekao komade mašinerije od kojih su se mogli napraviti dobri automatski kultivatori, pumpe za navodnjavanje, elektriĉne grejne ploĉe, paneli za osvetljenje, varioci metana, sistemi prskalica, sve sa malo rada i domišljatosti. Doktor Alimantando je oboţavao domišljatost, naroĉito sopstvenu. Svaka nova poboljšana sprava oduševljavala ga je danima, sve dok na kraju ne bi naĉinio novu. Dan za danom, orf je bio svoĊen na jadnu ljušturu, a zatim na odeljke dok je Doktor Alimantando gradio nove solarne kolektore, potom na ploĉe, a onda je jedne noći olujni vetar dunuo zaista jako, tako jako da je Doktor Alimantando, na svom krevetu domaće izrade, drhtao sklupĉan u vreći za spavanje. Ujutro, kosti mrtve mašine nestale su kao neki drevni grad ispod nanosa peska.
Ali kroz njenu smrt, Doktor Alimantando je preobrazio oazu u išĉekivanju u pravo, udob-no, tehnološko skrovište pustinjaka, u privatni svet nepoznat ĉak i onima koji su sazdali svet, gde ĉovek moţe dugo i duboko da razmišlja o sudbini i gustini, o vremenu, prostoru i smislu ţivota. Sve je to Doktor Alimantando uĉinio, i pošto je oskudevao u hartiji, zapisao je svoja
razmatranja na zidovima pećina crnim ugljenom. Godinu i jedan dan, prekrivao je zid alge-barskim izrazima i teoremama simboliĉne logike, a onda je jednog popodneva ugledao paru voza na zapadnom horizontu i shvatio da je orfovo obećanje ispunjeno, i to sedam meseci ranije. Saĉekao je da voz bude dovoljno blizu da moţe da proĉita naziv Ţeleznica Vitlejem Ares, a onda se popeo u najvišu odaju svoje kuće, u sobu za osmatranje vremenskih prilika, i seo da posmatra veliku pustinju sve dok voz nije prešao preko istoĉnog horizonta. Jer shvatio je da je sudbina nešto nedokuĉivo, kao od ţive; zahvaljujući svom prouĉavanju znao je da mnogo staza vodi kroz predele vremena i paradoksa kojima se moţe doseći njeno odredište, jer zar nisu sudbina i odredište ista reĉ pisana drugim slovima? Ovo je bila njegova sudbina, da ţivi ţivotom plodne usamljenosti na vrhu pustinjskog tornja. Mogao je da se seti i gorih stvari. I tako, jednog jutra, ubrzo pošto je prvi voz u istoriji prošao kroz Vaseljenu Doktora Alimantanda, popeo se sa bocom graškovog vina do sobe za osmatranje vremenskih prilika. Najviša pećina, sa ĉetiri prozora koji su gledali u sva ĉetiri smera kompasa, bila je za njega toliko opĉinjavajuća da ju je posećivao veoma retko, kako bi ostala izuzetna. Gledao je dugo kroz svaki prozor. Onda je nasuo sebi ĉašu graškovog vina, pa još jednu, i još jednu, i još jed-nu, da bi sa poslednjom kapi iz boce podigao ĉašu i nadenuo ime svemu što je mogao da vidi.
– Bespuće, zapleo je jezikom, iskapivši poslednju ĉašu graškovog vina. – Ti si Bespuće. – I to ostade Bespuće, iako je Doktor Alimantando shvatio kada se otreznio da uopšte nije mislio na Bespuće, već na Odredište.

http://www.book-forum.net

3Ijan Mekdonald - Bespuće Empty Re: Ijan Mekdonald - Bespuće Uto Sep 25, 2012 7:53 pm

Margita

Margita
Administrator
Administrator
2.
Gospodin Jerihon pumpao je ruĉku dresine kroz šume i ravnice. Pumpao je kroz doline i metropole. Pumpao je kroz pirinĉana polja i voćnjake, moĉvare i planine. Sada je pumpao kroz Veliku Pustinju. Bio je strpljiv. Bio je tvrdokoran.
On je bio mali, zadrti ĉovek, tvrd i crn kao uglaĉani koren nekog pustinjskog drveta, bez-vremen i nepokolebljiv. Pumpao bi to ruĉno vozilo do ivice sveta i preko ako bi ga to sakrilo od ljudi koji su ţeleli da ga ubiju. Pronašli su ga u Telfersonu, pronašli su ga u Namanga Pet-lji, pronašli su ga u Ksipotlu, a ĉak je i on imao poteškoća da pronaĊe Ksipotl. Pet dana je gledao preko ramena, a onda šestog dana to više nije bilo neophodno, pošto su ubice u grad-skoj odeći sišle sa voza, privukavši sve poglede na sebe, a gospodin Jerihon je istog sata oti-šao odatle.
Bio je to oĉajniĉki potez, da se otisne preko Velike Pustinje, ali oĉajanje i pustinja bili su jedino što je preostalo gospodinu Jerihonu. Na šakama je imao plikove od vrele ruĉke i zaliha vode mu se smanjivala, ali on je i dalje pumpao pumpao pumpao tu smešnu ruĉnu dresinu kilometrima i kilometrima i kilometrima kamena i plamtećeg crvenog peska. Nije se radovao umiranju na kamenju i plamtećem crvenom pesku. Tako nije trebalo da umre jedan Paternos-ter Egzaltiranih Porodica. Tako je kazao Dţim Jerihon. Tako je kazivala i sveukupna mudrost njegovih Egzaltiranih Predaka koji su se tumbali u limboĉipu usaĊenom u njegov hipotala-mus. Moţda je igla ubice bila prikladnija.
A moţda i nije. Gospodin Jerihon je zgrabio ruĉku još jednom i polako, bolno, pokrenuo dresinu.
On je bio najmlaĊi Paternoster ponikao iz Egzaltirane Loze i bila mu je potrebna uskladiš-tena mudrost njegovih predaka, ukljuĉujući i njegovog oţaljenog neposrednog prethodnika, Paternostera Vilema, da bi preţiveo prvih nekoliko meseci na svojoj funkciji. Egzaltirani Pre-ci nagnali su ga da se preseli iz Metropolisa u Novi Svet.
- Privreda u razvoju, rekli su, hiljadu i jedna mogućnost za posao koja se da iskoristiti. I on ih je zaista iskoristio, jer iskorišćavanje je i bilo svrha postojanja Egzaltiranih Porodica: zlo-
ĉin, porok, ucena, iznuĊivanje, korupcija, narkotici, kocka, kompjuterske prevare, ropstvo: hiljadu i jedna privredna mogućnost.
Gospodin Jerihon nije bio prvi, ali je bio najbolji. Drskost njegove kriminalne smelosti moţda je nagonila javnost na zastajanje daha od izbezumljenog divljenja, ali je takoĊe izazva-la njegove rivale da odustanu od sitnih trvenja i udruţe se kako bi uništili njega i njegovu Porodicu. Kada se ponovo uspostavi mir, moći će da nastave meĊusobne sukobe.
Gospodin Jerihon zastade da obriše slani znoj sa ĉela. Ĉak i uz pomoć Damanskih Disci-plina, snaga mu je bila na izmaku. Zatvorio je oĉi pred jarkim sjajem sunca i usredsredio se, pokušavajući da iz nadbubreţne ţlezde istisne noradrenalinski nalet koji bi mu dao snagu da nastavi dalje. Glasovi Egzaltiranih Predaka buĉali su u njemu kao vrane u katedrali, reĉima saveta, reĉima ohrabrenja, reĉima prekora, reĉima prezira.
– Umuknite! – zaurla on na jonski plavo nebo. I nastade muk. Osnaţen svojim poricanjem, gospodin Jerihon još jednom zgrabi ruĉku. Ruĉka se spusti. Ruĉka se podiţe. Dresina se pokrenu uz škripu. Ruĉka se spusti. Ruĉka se podiţe. Dok se podizala, gospodin Jerihon ugle-da naĉas zeleni treptaj na bliskom horizontu.
Ţmirnu, obrisa znoj koji mu je pekao oĉi, zagleda se podrobnije. Zeleno.
Komplementarno zeleno na crvenom. On usmeri vid onako kako ga je uĉio Paternoster Avgustin, fokusirajući ga na granice izmeĊu predmeta gde razlike postaju oĉigledne. Time potpomognut, mogao je da razabere majušne ĉiode svetla; sunĉeva svetlost u odsjaju na solar-nim ploĉama, zakljuĉila je nagomilana mudrost Egzaltiranih Predaka. Zeleno na crvenom i solarne ploĉe. Stanište.
Gospodin Jerihon zgrabi ruĉku sa obnovljenim poletom.
MeĊu nogama su mu se nalazila dva predmeta. Jedan je bio svileni šal sa kockastim šara-ma. U njega je bio umotan pištolj na igle sa rukohvatom od ljudske kosti, tradicionalno oruţje ĉasti meĊu Egzaltiranim Porodicama. Drugi je bila varljivo mala koţna torba, od onih koje su nekada zvali 'Gledston'. U njoj se nalazilo tri miliona dve stotine pedeset hiljada Novih dolara u hartijama od vrednosti Ujedinjene Banke iz Ravnodnevice, u krupnim apoenima. Ta dva predmeta, zajedno sa odećom na leĊima i cipelama na nogama, bila su jedine stvari koje je gospodin Jerihon uspeo da ponese sa sobom u Noći Uništenja.
Njegovi neprijatelji udarili su svi odjednom, svuda. Još dok se njegovo carstvo rušilo oko njega u orgiji bombardovanja, paljevina i ubistava, gospodin Jerihon je zastao na trenutak kako bi se divio delotvornosti svojih protivnika. Tako mu je nalagala ĉast. Ţalosno ih je pot-cenio: oni nisu bili tupani i sitni parohijski kriminalci kakvim ih je smatrao. Sledeći put znaće da tako ne postupi. A oni su sa svoje strane potcenili Dţejmsona Jerihona, ako su mislili da će on pred njima pasti. Njegovo osoblje umiralo je svuda unaokolo; dobro, onda, radiće sam.
Aktivirao je plan za sluĉaj bekstva. U deliću trenutka pre nego što su virusni programi razorili njegovu mreţu podataka i pretvorili je u proteinsku supu, Dţejmson Jerihon je imao novi identitet. U deliću-delića-delića sekunde pre nego što su drţavni revizorski programi upali u njegovu kreditnu matricu, Dţejmson Jerihon je preneo sedam miliona dolara na depo-zitne raĉune laţnih kompanija u bankarskim filijalama pedeset gradića širom severne polulop-te planete. Podigao je samo ono što je sada leţalo u njegovoj crnoj 'Gledston' torbi kada su Paternosteri provalili da je njegova smrt bila falsifikovana (neki jadni dvojnik, ali posao je posao) i poslali ubice i tragaĉke programe za njim.
Dţejmson Jerihon je za sobom ostavio dom, ţenu, decu, sve što je ikada voleo i sve što je ikada stvorio. Sada je beţao preko Velike Pustinje na ukradenoj dresini Ţeleznice Vitlejem Ares u potrazi za poslednjim mestom na svetu gde bi iko pomislio da ga potraţi.
Bliţilo se veĉe kada je gospodin Jerihon stigao do staništa. Nije bilo impresivno, ne za ĉoveka koji je navikao na velike arhitektonske vidike drevnih gradova Velike Doline, koji je odrastao u Metropolisu, gradu-prstenu, najmoćnijem gradu od svih. Tu je bila jedna kuća, straćara od grubog ćerpiĉa oslonjena uz visoku crvenu stenu istaĉkanu prozorima, sa jednim
mikrotalasnim relejnim tornjem, pregršti solarnih kolektora i pumpi na vetar, kao i sa mnoš-tvom blago zapuštenih zelenih bašti. A opet, sama izolovanost tog mesta veoma je impresioni-rala gospodina Jerihona. Tu ga niko nikada neće traţiti. On siĊe sa škripave dresine da bi natopio plikove vodom u valovu kraj kuće. Ovlaţio je crvenu maramicu i nakvasio vrat toplom vodom dok je u mislima nabrajao proizvode iz bašte. Kukuruz, pasulj, matoka, luk, šargarepa, krompir, beo i sladak; jam, spanać, razno bilje. Voda je tekla crvenkasta kroz kana-le za navodnjavanje izmeĊu parecela.
– Lepo će posluţiti, reĉe gospodin Jerihon svima u sebi. Egzaltirani Preci se saglasiše. Jedan pustinjski soko zakrešta sa vrha mikrotalasnog tornja.
– Alo! – viknu gospodin Jerihon iz sveg glasa. – Aloooooo... – Nije bilo odjeka.
Nije postojalo ništa od ĉega bi mu se glas odbio, izuzev crvenih brda na juţnom horiozon-tu. – Aloooo... – Nešto kasnije, neka prilika pojavi se iz niske straćare od ćerpiĉa; visok, mršav ĉovek, veoma mrk, kao koţa. Imao je dugaĉke, izuvijane brkove.
– Zovem se Jerihon, reĉe gospodin Jerihon, u ţelji da stekne prednost. – Alimantando, reĉe visoki, mršavi koţni ĉovek. Izgledao je podozrivo.
– Doktor. – Dva muškarca se nakloniše jedan drugom priliĉno kruto, priliĉno nesigurno.
– Drago mi je što smo se sreli, reĉe gospodin Jerihon. Alimantando je bilo ime iz Deutero-nomije: osetljivi ljudi, ti Deuteronomaši. MeĊu samim prvim naseljenicima, pa su smatrali da je ĉitava planeta njihova i bili su priliĉno netrpeljivi prema pridošlicama. – Ĉujte, samo sam u prolazu, ali treba mi neko mesto gde bih prespavao; malo vode, malo hrane, krov nad glavom. Moţete li mi pomoći? – Doktor Alimantando je zagledao nezvanog gosta. Slegnuo je rame-nima.
– Vidite, ja sam veoma zauzet ĉovek. Nalazim se usred veoma vaţnog istraţivanja i voleo bih da me ne uznemiravate u razmišljanju. – Šta to istraţujete? – Pravim zbirku hronodinami-ĉkih teorija. – Egzaltirani Preci izbaciše prikladan odgovor na površinu uma gospodina Jeri-hona.
– A, poput Vebenerovih postulata o sinhronosti, i Ĉen Cuovog trostrukog paradoksa. – U podozrivom pogledu doktora Alimandanda zaiskri poštovanje.
– Koliko mislite da se zadrţite? – Samo jednu noć. – Sigurno? – Priliĉno sigurno. Samo sam u prolazu. Samo jednu noć. – I gospodin Jerihon ostade tu samo jednu noć, ali ona je pot-rajala dvadeset godina.
3.
Oluja je sada bila blizu i šinska laĊa beţala je pred njom punim jedrima ne bi li ukrala sva-ki kilometar udaljenosti od kljuĉanja mrkog oblaka prašine. Tri dana je beţala pred olujom, tri dana od jutra kada je Deda Haran okrenuo levo oko, svoje oko za vremenske prilike, prema zapadnom horizontu i primetio prljavoţutu boju neba. – Stiţe prljavo vreme, rekao je on, i prljavo vreme je stiglo i pribliţavalo se neprestano, tako da je sada bilo toliko blizu pionira da je ĉak i Rael Mandela, proklet darom pragmatizma, shvatio da ne postoji mugućnost da mu izmaknu i da je jedina nada za njegovu porodicu da pronaĊe neko sklonište pre nego što ih ne proguta prašina.
– Još brţe, još brţe! – povika on, a Deda Haran i mila, prelepa Eva Mandela, sušto oliĉenje supruge, u poodmakloj trudnoći, povešaše i poslednju maramicu jedra tako da je šinska laĊa zujala i pevala po pravim ĉeliĉnim šinama. Grede su krckale, palamari odapinjali i vrištali, dok se vozilo na vetar ljuljalo i njihalo. U prikolici sa opremom, koze i lame preplašeno su meketale, a svinje grebale po rešetkama svojih kaveza. Iza, zakotrljana mrka prašina kuljala je po tlu, sve bliţa i bliţa.
Rael Mandela ponovo ošamari u mislima sam sebe zbog preke odluke da povede ţenu, oca i neroĊeno dete preko Velike Pustinje. Pre ĉetiri dana, u Marĉison Fletsu, izbor je bio jednos-tavan. Pomeranje poluge skretnice na jednu stranu poslalo bi njegovu porodicu juţno, u nase-ljene zemlje Deuteronomije i Velikog Oksusa, dok bi je pomeranje na drugu poslalo preko Velike Pustinje do praznih prostora Severne Argire i Transpolarisa. Tada nije oklevao. Ose-ćao je zadovoljstvo pri pomisli o sebi kao o smelom pioniru koji osvaja nove prostore, gradi novu zemlju sopstvenim rukama. Bio je gord. Ovo je, dakle, bila kazna za to. Njegove mape i karte bile su neumoljive, ROTEH-ovi kartografi nisu oznaĉili nikakvo stanište hiljadu kilome-tara duţ ove pruge.
Prasak vetra dohvati glavno jedro i pocepa ga po sredini. Rael Mandela je zurio zapre-pašćeno u lepetanje rita od tkanine jedra. Onda naredi da se jedra skupe.
Pri tom se još tri jedra pocepaše sa praskom nalik na pucnjeve iz puške. Šinska laĊa zadrh-ta i izgubi nešto od svoje strmoglave brzine. Onda Eva Mandela ustade, povodeći se, grabeći palamar koji je zujao. Stomak joj se nadimao u trudovima, ali oĉi su joj izgledale odsutno, a nozdrve bile raširene kao u preplašene srne.
– Tamo ima neĉega, reĉe ona glasom koji se podvuĉe ispod krika vetra i ţica.
– Osećam miris; tamo ima neĉega zelenog, što raste. Harane, ti imaš oko za to, šta moţeš da vidiš? – Deda Haran uperi svoje oko za vremenske prilike duţ geometrijski savršene linije i u vrtlogu prašine i jari koja je nagoveštavala oluju, on ugleda ono što je Eva Mandela nami-risala: mehur zelenog rastinja, i još toga; visoku metalnu kulu i nekoliko solarnih kolektora u obliku romba.
– Naseobina! – viknu on. – Naseobina! Spaseni smo! – Još jedara! – zaurla Rael Mandela, dok su mu krpe jedara lepetale oko ušiju.
– Još jedara! – Deda Haran je ţrtvovao drevni porodiĉni barjak od najfinije svile iz Novog Merioneda kojim je nameravao da ponosito proglasi sinovljevo kraljevstvo u zemlji iza pusti-nje, a Eva Mandela svoju venĉanicu od krem organdina i najfinije podsuknje. Rael Mandela je ţrtvovao šest listova nezamenljive plastiĉne solarne oplate, i sve je to bilo zajedno podignuto na katarku. Vetar dohvati šinsku laĊu koja malo zadrhta i malo poskoĉi pa, pre nalik na putu-jući karneval zahvaćen provalom oblaka nego na pionire koji osvajaju nove zemlje, porodica Mandela jurnu po šinama prema utoĉištu.
Doktor Alimantando i gospodin Jerihon ugledali su šinsku laĊu još dok je bila daleko, par-ĉe raznobojne tkanine koja leti pred frontom oluje. Oni su se suprotstavili prvim naletima i udarima uskovitlane prašine da bi svili neţne latice solarnih kolektora u ĉvrste pupoljke i uvukli pernate antene i tanjire u relejni toranj. Dok su radili, glava i šaka umotanih u debele krpene turbane, vetar je narastao u prkosni krik i ispunio vazduh letećim iglama prašine. Dok je šinska laĊa mahnito koĉila u mlazu krikova, škripe i varnica, Doktor Alimantando i gospo-din Jerihon potrĉaše da pomognu pri istovaru provijanta.
Radili su u nemoj sinhronizaciji, lišenoj liĉnih posebnosti, tipiĉnoj za ljude koji su zajedno proveli mnogo vremena u usamljenosti. Za Evu Mandelu njihovo neumorno, mehaniĉko diza-nje i nošenje bilo je priliĉno zastrašujuće: stoka, korenje, semenje, alati, mašine, materijali, štofovi, predmeti za domaćinstvo, ekseri, zavrtnji, ĉiode i boje; nosi i spusti, nosi i spusti, sve bez ijedne izgovorene reĉi.
– Gde moţemo to da stavimo? – vrisnu Rael Mandela.
Doktor Alimantando ih pozva prstom umotanim u tkaninu i povede u toplu, suvu pećinu.
– Ova za vas, susedna za vašu opremu. – U sedamnaest sati i sedamnaest minuta naletela je oluja prašine. U istom trenutku Eva Mandela je poĉela da se poraĊa. Dok su njena venĉanica, njene podsuknje, porodiĉni barjak i šest listova vredne solarne oplate hujali u vrtlogu naviše u atmosferu, nošeni vetrom koji bi ĉoveku strgnuo meso sa kostiju, ona je istiskivala i istiskiva-la i stenjala i dahtala i istiskivala i istiskivala u toploj, suvoj pećini pri svetlosti lojanica; istis-kivala i istiskivala i istiskivala i istiskivala sve dok nije istisnula dve uplakane bebe u svet.
Vriska njihovog prispeća izgubila se u jaĉem vrisku oluje. Malo crvenog peska procurelo je u ulaz pećine. U ţutoj, treperavoj svetlosti sveća Rael Mandela je podigao sina i kćerku.
– Limal, rekao je detetu u desnoj ruci. – Tasmin, rekao je detetu u levoj, i time ih prokleo svojom kletvom, tako da je njegova desnoruka racionalnost prešla u sina, a levoruka mistika njegove ţene prešla u kćerku. Oni su bili prvi prirodni graĊani Bespuća, i njihov status graĊa-na uspostavio je status graĊana i za njihove roditelje i dedu, jer oni nisu mogli da nastave dalje iza pustinje dok su bebe na sisi. I tako su ostali zauvek i nikada nisu pronašli zemlju iza planina za kojom svaki Mandela od tada veĉno traga, jer zna da je Bespuće uvek na jedan korak od raja i da on time ne moţe biti zadovoljan.
4.
Radţandra Das ţiveo je u rupi ispod Platforme 19 Glavne Stanice Meridijan. Tu rupu delio je sa mnogo drugih ljudi, a ispod Glavne Stanice Meridijan bilo je mnogo rupa, tako da je tamo bilo mnogo ljudi. Sebe su nazivali dokona gospoda, poznavaoci slobode, nauĉnici Uni-verzuma Ţivota, Veseli Duhovi. Upravnici ţeleznice zvali su ih ljudi iz slivnika, skitnice, pro-sjaci, tumarala, gunde i propalice. Putnici su ih zvali nevoljnici, nesrećnici, pale duše i vitezo-vi zle sudbe, i otvarali su im svoje novĉanike dok su ovi ĉuĉali na stepenicama stanice, ruku ispruţenih da prime kišu centavosa, oĉiju koje su zurile mleĉno-slepe, zahvaljujući naroĉitim kontaktnim soĉivima za kataraktu koje je proizvodila 'Istoĉna kompanija za svetlost, naoĉari i optiku' iz Istoĉne hlebne ulice.
Radţandra Das, meĊutim, bio je iznad darova ljudi Meridijana koji su putovali vozom. On je postojao u potpunosti samo unutar podzemne zajednice Glavne stanice i ţiveo od onoga što su prosjaci mogli da prikupe kako bi plaćali za njegove usluge. Uţivao je izvestan ugled, (mada, pitanje je šta ugled uopšte moţe da znaĉi u kraljevstvu skitnica), zato što je bio nada-ren.
Radţandra Das je bio obdaren sposobnošću opĉinjavanja mašina. Nije bilo niĉeg mehaniĉ-kog, elektriĉnog, elektronskog ili podmolekularnog što ne bi proradilo za Radţandru Dasa. On je voleo mašine, voleo je da ih rastavlja, ĉaĉka po njima, ponovo ih sastavlja i ĉini ih boljim nego pre, a mašine su volele na sebi njegove dugaĉke, spretne prste koji su im mazili unutraš-njost i izvijali njihove osetljive komponente. Mašine bi pevale za njega, mašine bi prele za njega, mašine bi za njega uĉinile sve. Mašine su ga ludo volele. Kad god bi se neka sprava pokvarila u rupama pod Glavnom stanicom Meridijan, išla bi pravo Radţandri Dasu, koji bi zapevušio, zamrmljao i pogladio svoju urednu smeĊu bradu. Onda bi izvadio odvrtke iz jakne sa mnoštvom dţepova, rastavio spravu i za pet minuta je popravio tako da bi radila bolje nego ranije. Umeo je da izmami dve godine ţivota iz ĉetvoromeseĉnih sijalica. Mogao je da podesi radio-aparate tako fino da hvataju kosmiĉko ĉavrljanje izmeĊu ROTEH-ovih staništa na viso-koj orbiti.
Mogao je da preveţe protetiĉke ruke i noge (kojih nije nedostajalo u Glavnoj stanici Meri-dijan) tako da budu jaĉe i brţe od mesnatih delova koje su zamenjivale.
Takve sposobnosti nisu prošle nezapaţeno kod zvaniĉnika stanice, i kad bi se povremeno dogodilo da se neka pred-fuziona cediljka naprosto ne smiruje kako treba, ili da štipaljka broj 3 neprestano spada, pa mašinovoĊe iznervirano treskaju svoje alatke sa indukcijom E-M polja o beton, tada bi najmlaĊi podšegrt bio odaslan u lavirint prolaza i tunela pun izmeta da dovede Radţandru Dasa. A Radţandra Das bi ispravio štipaljku i podesio neispravnu cediljku i sve bi ponovo bilo baš kao što treba, ako ne i bolje.
I tako je Radţandra Das imao ĉaroban ţivot; imun na periodiĉna ĉišćenja tunela koja je vršila transportna policija, poštovan, voljen i udobno po strani. A onda je Radţandra Das jed-nog dana osvojio Veliki Ţelezniĉki Loto.
Bilo je to lukavo delo socijalnog inţenjeringa koje je smislila legendarna skitnica poznata samo kao Stari Mudrac, a evo kako je dejstvovalo. Jednom meseĉno, ime svakog podzemnja-ka ispod Glavne stanice Meridijan ulazilo je u veliki bubanj. Izvlaĉeno je jedno ime i pobed-niku je nuĊeno da napusti Glavnu stanicu Meridijan iste te noći vozom po sopstvenom izboru. Jer Stari Mudrac je prozreo zamku koju je predstavljala Glavna stanica Meridijan; udobnu, toplu, suvu rupu, poziv za veĉnost zadovoljnog prosjaĉenja i samouniţenosti. Bilo je to pori-canje svakog potencijala u jednom ljudskom biću. Bio je to prijatan zatvor.
Pošto je bio Star i Mudar, (star koliko i svet, po legendi), Stari Mudrac doneo je dva zako-na koja su vaţila za njegovu igru. Prvi je bio da svako ime bez izuzetka mora ući u bubanj. Drugi je bio da nijedan pobednik nikada ne sme da odbije nagradu.
I onda je bubanj u sobiĉku sa razglednicama ranijih pobednika na zidovima tiho zazujao, kašljucnuo i iskašljao ime Radţandre Dasa. To je mogla biti ĉista sreća.
A opet, mogla je to biti i ĉista ţelja mašine sa bubnjem da ga zadovolji. Kako god bilo, Radţandra Das je pobedio i dok je pakovao svoje malobrojne stvari u platnenu vreću, vest se proširila Glavnom stanicom Meridijan, kako iznad, tako i ispod tla, od Boĉnog koloseka za teretnjake u aveniji Esterhazi do kancelarije gospodina Populeskua, upravnika stanice: – Radţandra Das je dobio na lotou...
jeste li ĉuli? Radţandra Das je dobio na lotou... odlazi veĉeras... zaista? Da, dobio je na lotou, tako da je u vreme kada je ponoć došla i kada je Radţandra Das ĉuĉao u jami za ispiti-vanja kraj Glavnog koloseka broj dva i ĉekao da se promeni signal, više od stotinu ljudi staja-lo kraj pruge da bi ga ispratilo.
– Kuda ideš? – upitao je ðong Pot Huan, drugar iz rupe i verni isporuĉilac.
– Ne znam. Na kraju, mislim, u Mudrost. Oduvek sam ţeleo da vidim Mudrost. – Ali to je na sasvim drugoj strani sveta, R.D. – Time je vrednije kao cilj. – Onda je signal postao zelen i duţ koloseka u jarkom sjaju Glavne stanice Meridijan zaĉulo se huktanje i dahtanje fuzijom zagrejane pare. Iz bleska i pare pojavio se voz, hiljadu i po tona kloparajućeg i zveckavog ĉelika Vitlejem Aresa. Teretni vagoni nezgrapno su se zakotrljali kraj skrovišta Radţandre Dasa, neizdrţivo spori i teški. Radţandra Das izbrojao je dvanaest, svoj srećni broj, i skoĉio. Dok je trĉao izmeĊu voza i redova dobronamernika, ruke su se pruţale da ga pljesnu po leĊi-ma a glasovi izvikivali ohrabrenja. Radţandra Das se osmehivao i mahao im dok je trĉao. Voz je lagano ubrzavao. Radţandra Das odabra svoj vagon i naskoĉi na spojnicu. Povici, klicanje i pljesak dopreše do njega iz mraka. On krenu po rubu vagona i pokuša da otvori vrata. Ĉarolija ga nije napustila. Bila su otkljuĉana. Radţandra Das otvori vrata i ukotrlja se unutra. Rasko-moti se na gomili kutija sa mangom. Voz nastavi da tutnji u noć. U grĉevitom, isprekidanom snu, Radţandri Dasu se ĉinilo da je voz stajao dugo na bezimenim ukrštanjima dok su svetliji, brţi vozovi vrištali u prolazu. U zoru se probudio i doruĉkovao mango. Otvorio je vrata i seo oklembesivši noge izna šina, posmatrajući kako se sunce diţe iza ogromne crvene pustinje, obedujući reţnjeve mangoa koje je isekao svojim noţem Odbrambenih snaga sa mnoštvom seĉiva, ukradenim iz 'Krišnamurtijeve prodavnice posebnih alata' u Vodenoj ulici. Pošto nije bilo niĉega za gledanje osim crvene pustinje u velikim koliĉinama, ponovo je zaspao i sanjao tornjeve Mudrosti kako blistaju u svetlu osvita dok se sunce dizalo iza Sirtijskog mora.
U dvanaest sati i dvanaest minuta, Radţandru Dasa je probudila mala eksplozija u podno-ţju kiĉme. Zvezde su mu buknule pred oĉima, jeknuo je i pokušao da udahne, bez vazduha, u agoniji. Eskplozija se ponovi, jednom, dvaput.
Radţandra Das je sada bio dovoljno budan da to prepozna kao udarce u bubrege.
Bez daha toliko da ne moţe ĉak ni da zaurla, prevrnuo se i neko ĉekinjavo, oznojeno lice zapahnu ga ogavnim zadahom.
– Prokleti, lenji propalitet i skitnica, ništavilo švercersko, zareţa masno lice.
Noga se podiţe za novi šut.
– Ne ne ne ne ne ne ne ne ne, ne ne ne šutiraj, zavapi Radţandra Das, pronašavši vazduha u nekom dţepu svojih pluća da bi molio, ruku podignutih u zaludnoj odbrani.
– Prokleti, lenji propalitet i skitnica, ništavilo švercersko, ponovi ĉekinjavi smrad radi efekta i šutim izbi Radţandri Dasu vazduh. Ruka zgrabi izlizani kaput Radţandre Dasa i podi-ţe ga.
– Ideš preko, reĉe lice dok je vuklo Radţandru Dasa prema vratima. Crvena pustinja jurila je pod toĉkovima.
– Ne ne ne ne ne, molio je Radţandra Das. – Ne ovde, ne u pustinji, to je ubistvo! – Baš me briga, progunĊa oznojeno lice, ali neki ostatak pristojnosti koji Ţeleznica Vitlejem Ares još nije dodirnula mora da je reagovao, jer on spusti Radţandru Dasa na hrpu kutija sa man-gom i sede da ga pogleda, lupkajući palicom po butini. – Ĉim sledeći put iole usporimo, sila-ziš. – Radţandra Das oćuta. Osećao je kako mu modrice postaju ljubiĉaste uzduţ i popreko po leĊima.
Posle pola sata, vagon se trţe. Radţandra Das oseti po pritisku na ljubiĉaste modrice da voz usporava.
– Gde smo, hej? Na nekom civilizovanom mestu? – Straţar se osmehnu, otkrivši rasklima-tane, trule zube. Voz je usporavao. Uz grubu škripu koĉnica, voz se zaustavi. Straţar otvori vrata i pusti unutra buktanje blistavog sunca.
– Hej hej hej, šta je ovo? – upita Radţandra Das, trepćući, zaslepljen. Onda se naĊe na tvr-doj zemlji, ponovo bez vazduha. Platnena vreća tresnu ga bolno po grudima. Zaĉu se pisak, zašišta para, zabućkaše klipovi. Vrela teĉnost curkala je Radţandri Dasu po licu i pekla ga. Krv! - pomisli on, a onda trepnu, pljunu, uspravi se. Straţar je mokrio po njemu i smejao se grohotom dok je trpao bradaviĉavi ud natrag u uţegle pantalone. Voz se oglasi sirenom i kre-nu dalje.
– Gadovi, reĉe Radţandra Das ţelezniĉkoj kompaniji uopšte. Obrisa lice rukavom. Mokra-ća je naĉinila tamnocrvenu mrlju u prašini. Mogla je to isto tako biti i krv. Radţandra Das se zagleda iz sedećeg poloţaja u mesto na kome se našao. Niske kuće od ćerpiĉa, beli zid ili dva, nešto zelenila, nešto drveća, nešto pumpi na vetar, pregršt velikih solarnih kolektora u obliku rombova i zdepasti mikrotalasni relejni toranj na vrhu gomile stena koje su izgledale kao da neko u njima ţivi.
– Posluţiće, reĉe Radţandra Das, koga su oboţavale tombole, vozovi i teretni vagoni, ali ne i straţari, nikada straţari Ţeleznice Vitlejem Ares. Neke prilike su mu prilazile, nerazaz-natljive u podnevnoj jari. Radţandra Das ustade i poĊe u susret svojim novim domaćinima.
– Hej, reĉe on, – postoje li moţda razglednice sa slikama ovog mesta?
5.
Babuška nije volela vozove. Plašila ju je njihova glomaznost. Zgromljavala ju je njihova teţina. Zabrinjavala ju je njihova brzina, a zvuk njihovih toĉkova bio je zvuk nailaska sudnjeg dana. Plašila se njihove pare, njihovih cevi i mogućnosti da njihovi tokamaci eksplodiraju i raznesu je u slobodne atome u višim delovima atmosfere. Mrzela je vozove. Naroĉito vozove koji su morali da prolaze kroz grozne crvene pustinje. Što se vozova tiĉe, oni su prema Babu-ški bili uglavnom ravnodušni. Ĉak i ovaj, koji je prolazio kroz groznu crvenu pustinju.
– Miša, Miša, koliko još treba da proĊe dok ne siĊemo iz ove uţasne mašine? – Mikal Margolis, minerolog, industrijski hemiĉar, poslušni sin i mladi pionir, odvrati pogled od hip-notiĉke crvene pustinje, ĉiste, škrte i divne zbog svog geološkog potencijala, pa reĉe sitnoj,
staroj majci: – Proći ćemo kroz pustinju kad budemo prošli kroz pustinju, a onda ćemo biti u Rajskoj Dolini, gde kiša pada samo u dva ujutro, gde, kada posadiš seme, moraš da ustukneš da te izdanak ne bi udario u bradu, gde pitome ptice pevaĉice doleću i pevaju ti na prstu i gde ćemo se ti i ja, majko, obogatiti i provesti svoje dane u izobilju, zdravlju i sreći. – Babuški je prijala jednostavna ĉudesna priĉa njenog sina. Dopadalo joj se ono o pitomim pticama pevaĉi-cama koje će joj sedeti na prstima. Jedine ptice u Novom Kosmobadu bile su promukle crne vrane.
– Ali, koliko još, Miša? – Do sledeće stanice, Majko. U ovoj pustinji nema gradova, tako da se nećemo zaustaviti sve dok ne stignemo tamo. Na sledećoj stanici prelazimo na planinski voz koji će nas odvesti do Rajske Doline. – O, menjamo vozove. To mi se ne sviĊa. Ne volim vozove, Miša. Uopšte ih ne volim. – Ništa ne brini, majko, ja sam tu. A sad, ţeliš li malo nane da ti smiri ţivce? – To bi bilo stvarno veoma lepo, Miša. Hvala ti. – Mikal Margolis pozvoni stjuartu, koji donese ĉaj od nane u malom ĉajniku ukrašenom crnozlatnim znakom Ţeleznice Vitlejem Ares. Babuška je pijuckala ĉaj i osmehivala se sinu izmeĊu gutljaja. Mikal Margolis joj je uzvraćao osmehom i pitao se šta će reći majci kada stignu u Rajsku Dolinu, jer to je bio raj jedino za nekog industrijskog hemiĉara; tamo je kiša padala samo u dva ujutro zato što su rafinerije tada ispuštale otpadne gasove u atmosferu, tamo su biljke nicale preko noći zbog etilena u tlu, da bi onda svenule, da bi onda umrle, i tamo su sve ptice odavno podlegle otrov-nim isparenjima, a one koje sede na prstima bile su vešto napravljeni mehaniĉki duplikati, kao deo programa Kompanije za odnose sa javnošću.
Brinuće o tome kada doĊe vreme. Iza polarizovanog prozora nalazila se uzbudljiva crvena pustinja, muški predeo, šljunkovita zemlja ĉuda sirovog stenja i minerala. Zamišljao je kako jaše tuda na konju, umotan u veliki šal i turban, dok mu koţna kutija za uzorke lupka po leĊi-ma. Utonuo u takvo sanjarenje, ubrzo je zaspao zbog blagog ljuljanja voza.
Probudio se u pandemonijumu. Ne u Pandemonijumu, kako je glasilo ime stanice gde se prelazilo na liniju za Rajsku Dolinu, već u onom drugom, strašnijem. Ventili su šištali, glasovi vikali, metal zveketao o metal, a neko mu je drmao rame i vikao: – Gospodine, vaša majka, gospodine, probudite se, gospodine, vaša majka, gospodine, gospodine, gospodine. – On se usredsredi na bledo stjuartovo lice. – Gospodine, vaša majka, gospodine. – Babuška nije bila na svom sedištu. Sav prtljag je nestao. Mikal Margolis jurnu prema prozoru i vide kako nje-gova majka zadovoljno klizi niz šinski nasip, terajući rukom napred nekog vitkog, bradatog mladića koji se cerio ispod gomile paketa i torbi.
– Majko! – zagrme on. – Majko! – Babuška diţe pogled i mahnu, majušna, srećna porce-lanska lutka od ţene. Lice joj je bilo kao lice lutke.
– Miša! Hodi! Ne smemo gubiti vreme. Moramo pronaći tu drugu stanicu. – Majko! – zaurla Mikal Margolis. – Ovo nije ta stanica! – Ali njegove reĉi izgubile su se u naletu pare i grmljavini tokamaka koji su se zagrevali. Uz škripu, vremešni voz poĉe da se kotrlja. – Gos-podine, gospodine! – povika uzmlatarali stjuart. Mikal Margolis ga gurnu ispruţenom rukom na prazno sedište i jurnu prema vratima. Skoĉi dok je vagon prolazio kraj završetka priruĉne platforme.
Babuška se obrnu na platformi u oluji male uvreĊenosti.
– Miša, kakav si šok to priredio meni, svojoj jadnoj, dragoj majci! Zaspao u vozu, ni manje ni više. Hajde, propustićemo planinski voz. – Drski nosaĉ je morao da spusti torbe, toliko se smejao.
– Majko, a gde su planine? – Iza zgrada. – Majko, moţeš da vidiš preko zgrada, toliko su niske. Majko, ovo nije ta stanica. – Ma nemoj? A gde te je onda to dovela tvoja jadna, draga majka? – Mikal Margolis pokaza na neke reĉi ispisane lepim, belim oblucima kraj samih šina.
– U Bespuće, majko. – I to je sledeća stanica, zar ne? – Trebalo je da siĊemo u Pandemoni-jumu. Voz nije trebalo da se zaustavlja ovde.
Ovaj grad ne bi trebalo ni da se nalazi ovde. – Onda krivi za to ţelezniĉku kompaniju, krivi grad, ali ne i tvoju jadnu, dragu majku! – pušila se Babuška, histerisala i grdila, klela i uglav-nom psovala ţelezniĉku kompaniju, njene vozove, šine, signale, vagone, vozaĉe, mašinovoĊe, straţare i sve što je imalo i najmanje veze sa Ţeleznicom Vitlejem Ares sve do onog najgoreg ĉistaĉa klozeta u trećoj klasi, otprilike dvadeset minuta.
Konaĉno, Doktor Alimantando, nominalni voĊa Bespuća, stanov. 7, vis. 1250 m, 'na korak od Raja' došao je da smiri raspravu kako bi mogao da se vrati svojim hronokinetiĉkim prou-ĉavanjima u miru. Samo dan ranije naruĉio je od Radţandre Dasa, momka za sve, ĉarobnja-kovog šegrta, ĉoveka za sitne poslove i staniĉnog nosaĉa, da ispiše ime grada gordim, belim oblucima tako da svaki voz u prolazu zna da se ljudi Bespuća ponose svojim gradom. Kao da je bio namamljen zlobno saosećajnom magijom, voz koji je nosio Babušku i Mikala Margoli-sa došao je sa horizonta i zastao da baci pogled. Ĉarolija Radţandre Dasa nad mašinama bila je moćna, ali svakako ne toliko moćna. Svejedno, on je prizvao Babušku i njenog sina u pos-tojanje, i Doktor Alimantando je sada morao da odluĉi šta da radi sa njima. Ponudio im je utoĉište u jednoj od toplih suvih pećina kojima su brda bila prošarana sve dok ne odluĉe da odu ili da sagrade neko trajnije stanište. Kruta od uvreĊenosti, Babuška je odbila ponudu uto-ĉišta.
Nije imala nameru da spava u nekoj prljavoj pećini sa izmetom šišmiša na podu i gušteri-ma koji bi joj pravili društvo; ne, niti je ţelela da to deli sa sinom, nevernim raspikućom koji ne zna kako treba da se ponaša prema jednoj staroj dami, svojoj jadnoj, dragoj majci. Doktor Alimantando ju je saslušao, sa ono malo uljudnosti koliko je mogao da prizove u sebi, a onda naloţio Mandelama, ĉija je kuća bila sazidana za porodicu, da prime ţenu. Mikal Margolis je prihvatio pećinu. Tamo je bilo izmeta šišmiša i bilo je guštera, ali nije bilo majke, tako da pećina i nije bila odveć loša.
U domaćinstvu Mandela, Babuška je našla vršnjaka u Dedi Haranu, koji ju je posluţio vinom od graškove mahune, zabavio slatkoreĉivim laskanjem i zatraţio od sina da sazida dodatnu sobu u inaĉe razbaškarenoj kući Mandela, posebno za Babušku. Svake veĉeri pijuc-kali bi vino, prisećali se dana kada su i oni i svet bili mladi i igrali igre reĉima koje je Babuška toliko volela. Jedne takve veĉeri, u ranu jesen, dok je Deda Haran ispisivao 'boksit' na mestu za dvosloţne reĉi, Babuška je prvi put primetila njegovu izuzetnu sedu kosu i fino uspravno telo, iskrzano vremenom poput porcelanskog boga, ali snaţno i neistrošeno.
Dozvolila je svojim oĉima da se zadrţe na gvozdeno ĉvrstoj bradi i ljupkim sitnim oĉima sjajnim poput dugmadi, a onda tiho uzdahnula i zaljubila se u njega.
– Harane Mandela, kako mi ono kaţemo u Starom Novom Kosmobadu, ti si mnogo mnogo dţentlmen, reĉe ona.
– Anastasja Tjurišĉeva Margolis, kako mi ono kaţemo u Bespuću, ti si mnogo mnogo dama, reĉe Deda Haran.
Venĉanje je zakazano za sledeće proleće.
Mikal Margolis je u svojoj pećini sanjao o mineralnim izvorima Rajske Doline.
Nikada nije pronašao svoju sreću u stenju Bespuća, ali ono što jeste pronašao bili su krista-li sulfata dileme. Vremenom, ona se rafinisala u ĉisti oblik: da bi pronašao svoju sreću, morao bi da napusti Bespuće i majku; ako bi napustio nju, napustio bi rod najroĊeniji, a on za to nije imao hrabrosti. To je bila suština preĉišćene dileme Mikala Margolisa. Njeno rastavljanje na upotrebljive sastojke i njegova potraga za liĉnom protivmajĉinskom hrabrošću provešće ga kroz preljubu, ubistvo i izgon, sve do uništenja Bespuća. Ali ne još.

http://www.book-forum.net

4Ijan Mekdonald - Bespuće Empty Re: Ijan Mekdonald - Bespuće Uto Sep 25, 2012 7:58 pm

Margita

Margita
Administrator
Administrator
6.
Jednog popodneva, ubrzo posle zvaniĉnog završetka sieste, dok su ljudi još nezvaniĉno ţmirkali, istezali se i zevali budeći se iz znojavog sna, u Bespuću se zaĉula buka kakvu niko nikada ranije nije ĉuo.
– Zvuĉi kao neka velika pĉela, reĉe Babuška.
– Ili kao roj pĉela, reĉe Deda Haran.
– Ili kao veliki roj velikih pĉela, reĉe Radţandra Das.
– Pĉela-ubica? – upita Eva Mandela.
– Ne postoje pĉele-ubice, reĉe Rael Mandela.
Blizanci zagrgoljiše. Sada su se već gegali i bili u uzrastu kada su neprestano padali nap-red. Pred njima se nisu mogla zatvoriti nijedna vrata u gradu, bili su smeli, neustrašivi pusto-lovi. Pĉele-ubice ne bi ih nimalo potresle.
– Pre je kao avionski motor, reĉe Mikal Margolis.
– Jednomotorac? – oglasi se Doktor Alimantando. – Jednomotorac i jednosed za zapraši-vanje? – Takve stvari su se ĉesto viĊale u Deuteronomiji.
– Pre će biti dvomotorac, reĉe gospodin Jerihon, napinjući svoj podešeni sluh.
– Dvomotorac, dvosed, ali ne za zaprašivanje, već za izvoĊenje vratolomija, 'Jamaguĉi i Dţons', sa dva 'Majbah/Virtel' motora u dvosmernoj konfiguraciji, ako ne grešim. – Kakav god bio izvor, zvuk je postajao sve buĉniji i buĉniji. Tada gospodin Jerihon ugleda crnu mrlji-cu na sunĉevom licu.
– Eno ga, gledajte! – Zavijajući kao veliki roj pĉela-ubica, avion se odvoji od sunca i zagrme iznad Bespuća. Svi se sagnuše izuzev Limala i Tasmin, koji ga ispratiše glavama i preturiše se, izgubivši ravnoteţu.
– Šta to bi? – Gledajte... okreće se, vraća se. – U najvišoj taĉki zaokreta svi jasno razabraše avion koji ih je razbudio. Bila je to izduţena stvar u obliku morskog psa sa dva propelera, nosnim i repnim, sa krilima pod uglom i naniţe zakošenim repom. Niko nije propustio da primeti jarke tigraste pruge naslikane na njegovom trupu i reţeći, zubati kez na nosu.
Avion još jednom nadlete Bespuće, jedva izbegavši vrh relejne kule. Glave se ponovo sag-nuše. Avion na trenutak zastade u zaokretu i popodnevno sunce blesnu sa poliranog metala. Ljudi Bespuća zamahaše. Avion se ponovo obruši prema gradu.
– Gledajte, pilot nam uzvraća mahanjem! – Ljudi još više zamahaše.
Treći put avion nadlete kuće od ćerpiĉa u Bespuću. Treći put se izvuĉe u tesnom zaokretu.
– Mislim da sleće! – viknu gospodin Jerihon. – Sleće! – Oprema za prizemljenje izbijala je iz krajeva krila, nosa i zakošenog repa. Avion prolete i poslednji put, gotovo u visini glava, pa se obruši prema praznom mestu sa druge strane ţelezniĉkih šina.
– Neće mu uspeti! – reĉe Doktor Alimantando, ali svejedno potrĉa sa ostalim ljudima pre-ma velikom oblaku prašine koji se dizao iza koloseka. NaiĊoše na avion koji je jurio nosom prema njima. Ljudi se razbeţaše, avion se zanese, polomi krilni toĉak na kamenu i sruĉi se na bok, zaoravši dugu zaokrenutu brazdu u prašini. GraĊani Bespuća poţuriše da pomognu pilotu i putniku, ali pilot se oslobodio i, povukavši poklopac kabine unazad, ustao i vrisnuo: – Bitange jedne glupe! Bitange jedne tupe glupe! Zašto ste to uradili? A?
Upropašćen je, upropašćen, nikada više neće poleteti, samo zato što ste vi, bitange glupe, suviše tupi da znate da ne treba da trĉite pred avion! Gledajte šta ste uradili, gledajte samo! – I pilot briznu u plaĉ.
Ime joj je bilo Persis Taterdemalion.
Bila je roĊena sa krilima, u venama je imala avionski teĉni vodonik, a u nervima vetar. Sa oĉeve strane, tu je bilo tri pokolenja Letećeg cirkusa Rakete Morgana, sa majĉine loza zapra-šivaĉa, komercijalnih pilota, ĉarter-letaĉa i neustrašivih kaskadera sve do ĉukunbabe Indire, koja je navodno pilotirala Jedrenjacima Prezidijuma dok su izmišljali svet. Persis Taterdema-lion bila je roĊena da leti.
Bila je velika, vinuta, razmahnuta ptica. Za nju je gubitak aviona bio ništa manje bolan od gubitka uda, voljene osobe ili ţivota.
Sve njeno vreme, novac, energija i ljubav bili su, od desete godine, usmereni u 'Vazdušni bazar zapanjujuće Taterdemalion', leteći cirkus sa jednom ţenom i jednom arenom, nebesku atrakciju koja ne samo da je zaprepašćivala publiku vazdušnom akrobatikom i vratolomijama što su prkosile smrti, već ju je takoĊe obrazovala, omogućavajući onima koji plate skromnu naknadu da iz vazduha vide svoje farme, vremenske prilike izbliza, ili da razgledaju lokalne znamenitosti. Tako angaţovana, išla je prema istoku preko gornje polovine sveta sve dok nije došla do ravniĉarskog grada po imenu Stanica Volamura.
– Pogledajte Veliku Pustinju, pevala je ovĉarima iz Stanice Volamura, – ĉudite se vrtogla-vim dubinama moćnih kanjona, divite se silama Prirode koje su izvajale zapanjujuće prirodne lukove i visoke kamene stubove. Ĉitava istorija zemlje leţi u kamenu ispod vas: jemĉim za jedan dolar i pedeset centavosa, ovo je putovanje koje nikada nećete zaboraviti. – Za Dţuniju-sa Lambea, omamljenog od jarosti na zadnjem sedištu, ovo poslednje bilo je sasvim taĉno. Posle dvadeset minuta leta od Stanice Volamura, bez ijednog kanjona, zapanjujućeg luka ili visokog stuba na stotinu kilometara udaljenosti, Persis Taterdemalion je primetila da joj se pokazivaĉ goriva nije pomerio. Kucnula ga je. Crveni indikatori na displeju zatrepereli su i sunovratili se prema oznaci za prazno. Ponovo je kucnula. Indikatori su ostali tamo gde su bili.
– O, sranje, rekla je. Ukljuĉila je na traku snimljen komentar o ĉudima Velike Pustinje ne bi li primirila Dţulijusa Lambea i potraţila na kartama obliţnje naselje gde bi mogla da prisil-no sleti. Nije mogla da se vrati u Stanicu Volamura, to je bilo oĉigledno, a ROTEH-ove mape nisu je nimalo utešile.
Proverila je opremu za radio-lociranje. Ukazala je na curkanje mikrotalasnog zraĉenja samo dvadeset kilometara dalje, od one vrste osobene za releje u planetnoj komunikacionoj mreţi.
– Da pogledamo, ipak, rekla je i podvrgla sebe, avion i putnika svojoj odluci.
Pronašla je maleno naselje tamo gde nikakvog naselja nije trebalo da bude. Bili su tu ured-ni kvadrati zelenila, a svetlost je bleštala sa solarnik-kolektora i kanala za navodnjavanje. Mogla je da razabere crvene crepove na krovovima kuća. A bilo je i ljudi.
– Drţi se, rekla je Dţunijusu Lambeu, za koga je to bila prva naznaka da nešto moţda nije u redu. – Slećemo. – Poslednjom suzom goriva spustila je svoju voljenu pticu, i šta se onda desilo?
Toliko je bila zgaĊena da je odbila da ode iz Bespuća sa Dţunijusom Lambeom Ares Esk-presom Ljagoned-Svetkovina u 14:14.
– Doletela sam, pa ću i odleteti, objavila je. – Otići ću odavde samo na krilima. – Radţan-dra Das je pokušao da svojom ĉarolijom vrati toĉak na kraj krila, ali njegova moć, pa ĉak ni moć aparata za zavarivanje Raela Mandele, nije bila dovoljna da avion ponovo bude doveden u ispravno stanje. Za jedinu preţivelu iz 'Vazdušnog bazara zapanjujuće Taterdemalion' naj-mrskije je bilo to što je aparat za zavarivanje Raela Mandele radio ni manje ni više nego na stopostotni, ĉisti, nerazblaţeni avionski teĉni vodonik.
I tako je Doktor Alimantando pronašao kuću za Persis Taterdemalion, i vrt kako ne bi gla-dovala, ali ona nije mogla da bude srećna jer je imala nebo pred oĉima.
Gledala je kako se mršave pustinjske ptice okupljaju na antenama relejnog tornja, ogorĉena zbog toga što su njena krila slomile budale. Stajala je na ivicama visokih stena, posmatrala kako ptice s veĉeri jašu naviše na toplim strujama i pitala se koliko bi morala da raširi ruke da bi se digla poput njih i bila povuĉena naviše u spiralu vazduha sve dok ne nestane iz vidokru-ga.
Jedne noći, Mikal Margolis predloţio joj je dve stvari, i pošto je znala da će moći da zabo-ravi nebo samo ako se izgubi u njima, prihvatila je obe. Te noći, i dvadeset sledećih noći, mir
graĊana remetila je ĉudna buka iz Margolisovog staništa. Deo te buke bilo je i zavijanje i rika snošaja. Ostalo je zvuĉalo kao unutrašnja dekoracija.
Kada se pojavila tabla, sve je postalo oĉigledno.
Tamo je pisalo: HOTEL/ŢELEZNICA VITLEJEM ARES JELO * PIĆE * SMEŠTAJ VLASNICI: M. MARGOLIS, P. TATERDEMALION – To nije moj sin, izjavila je prenera-ţena Babuška. – Kad moţe da zanemarisvoju dragu majku da bi se upustio sa nekom jevtinom strankinjom i ispunio mirne noći zvucima kakve ne ţelim ni da opišem; kakva sramota! A sada, ta jazbina greha i sodomije! Hotel/B.A.R, ha! Kao da njegova draga majka ne zna šta to znaĉi! Misli da njegova draga majka ne ume da ĉita, a?<$FU originalu: Bethlehem Ares Rail-road, odn. skraćeno B.A.R.; prim. prev.> Harane, rekla je svom budućem muţu, – niti jednom nogom nećemo stupiti tamo. Od sad, on mi više nije sin. Odriĉem ga se. – Pljunula je u izveš-taĉenom ogorĉenju na tle ispred Hotela/Ţeleznice Vitlejem Ares. Te noći, Persis Taterdemali-on i Mikal Margolis priredili su sveĉano otvaranje, sa onoliko kukuruznog piva koliko je sva-ko mogao da popije, što nije bilo naroĉito mnogo, jer je bilo samo pet gostiju. Ĉak je i Doktor Alimantando bio primoran da napusti svoja izuĉavanja da bi te veĉeri bio na proslavi. Deda Haran i Babuška ostali su da ĉuvaju malog Limala i Tasmin. Deda Haran bi rado otišao, pa ga je Babuška s prekorom gledala svaki put kada bi ga uhvatila da ĉeţnjivo baca pogled napolje, prema svetlosti i buci.
Njena potpuna zabrana prelaska praga B.A.R.-a obavezno se odnosila i na njenog muţa.
Dan posle proslave, Persis Taterdemalion odvela je Radţandru Dasa, gospodina Jerihona i Raela Mandelu preko ţelezniĉkih šina i trojica muškaraca rasklopili su peskom izgreban kas-kaderski avion i spakovali ga u petnaest sanduka za ĉaj.
Persis Taterdemalion nije prozborila ni reĉ za vreme operacije rasklapanja.
Zakljuĉala je delova svog aviona u najdublju, najmraĉniju pećinu Hotel/B.A.R.a i stavila kljuĉ u jednu teglu. Nikada nije uspela da natera sebe da sasvim zaboravi gde se ta tegla nala-zi.
Jednog jutra, u dva sata i dva minuta, prevrnula se preko Mikala Margolisa i šapnula mu u uho: – Dragi, znaš li šta nam treba? Šta nam zaista treba da sve bude savršeno? – Mikal Mar-golis je zadrţao dah, u oĉekivanju burmi, dece, malih perverzija sa koţom i gumom.
– Bilijarski sto.
7.
Bila su tri brata Galaĉeli: Ed, Lui i Umberto.
Niko nije znao koji je Ed, koji Lui, a koji Umberto, pošto su bili trojke potpuno istovetne poput zrna graška u mahuni ili dana u zatvoru. Odrasli su u poljoprivrednoj zajednici Burma Šejv, gde su graĊani o njima imali tri zajedniĉka mišljenja. Prvo je bilo da su pronaĊeni napu-šteni u jednoj kartonskoj kutiji na ivici kukuruzne njive ðovan' Galaĉelija. Drugo je bilo da su oni nešto više od trojki, mada niko nije bio spreman da kaţe šta je to više, iz straha da ne uvredi bezgrešnu gospoĊu Galaĉeli. Treće je bilo da su Galaĉelijevi deĉaci razmenili identite-te makar jednom od najranijeg detinjstva tako da je Lui odrastao ili u Eda ili u Umberta, Umberto u Luija ili Eda, a Ed u Umberta ili Luija, uz sve moguće permutacije daljih trampi. Ĉak ni sami momci nisu bili sigurni koji je Ed, koji Lui, a koji Umberto, ali meĊu ljudima Burma Šejva bilo je sigurno da oni nikada nisu videli tako istovetne trojke ('klonove', o majku mu, eto, reĉeno je, prosto je izletela, znate, ta reĉ koju ne smete pominjati pred njihovim rodi-teljima): ili tako Ċavolski zgodne.
Agneta Galaĉeli bila je zdepasta ţaba od ţene, sa srcem od tople mleĉne ĉokolade. ðovan' Galaĉeli bio je visok, mršav i tanak kao motka. Ed, Lui i Umberto bili su tamnooki, kovrdţa-
vi, nasmejani bogovi ljubavi. I znali su to. A isto tako i sve devojke u Burma Šejvu. Zbog ĉega su braća Galaĉeli i morala da napuste Burma Šejv u sitne sate jednog utorka ujutro, motorizovanim ţelezniĉkim vagonom koji su sami napravili od kamiona sa farme.
Bila je tu ta devojka. Zvali su je Magdala, skraćeno Magz. Uvek postoji neka takva devoj-ka, od onih koje flertuju, igraju se, petljaju okolo i ne ostavljaju mesta sumnji da je i ona jedna od momaka, sve dok momci ne postanu momci i tada, baš kao i ona, ne shvate da ona ni naj-manje nije jedna od njih, ni najmanje.
Za Magz je trenutak uviĊanja nastupio dve nedelje posle njene voţnje po zabaĉenijim nji-vama u zadnjem delu kamiona Galaĉelijevih. Za Eda, Luija i Umberta on je nastupio kada je kamion bio zasut saĉmom posle zaustavljanja ispred kuće Majagezovih, gde su išli da se ras-pitaju zašto Magz nije tako dugo došla da ih poseti.
Bratska solidarnost bila je stoţer ţivota braće Galaĉeli. Nije se pokolebala suoĉena sa rezi-gniranim ocem i jarosnim komšijom. Odbili su da kaţu sa kojim od njih je Magdala Majagez zatrudnela. Bilo je sasvim moguće da to ni sami nisu znali.
– Ili će jedan od vas da prizna, ili ćete svi da se oţenite njome, rekao je Soni Majagez. Njegova ţena potkrepila je taj zahtev saĉmaricom. – Pa, šta ćete onda?
Priĉajte, il' se ţenite. – Braća Galaĉeli nisu odabrala niti jedno, niti drugo.
Bilo gde u svetu niko ne bi izgubio ni tren sna zbog glupe devojĉice kao što je Magz Maja-gez. U obliţnjoj Beladoni, samo u Ulici Tomobolova moglo se izbrojati ĉetrdeset osam salona za pobaĉaj i dvanaest biroa za usvajanje transplanta za glupe devojĉice upravo u njenoj situa-ciji. Beladona je, ipak, bila Beladona, a Burma Šejv je bio Burma Šejv, pa su braća Galaĉeli stoga odabrala Beladonu umesto Burma Šejv. Tamo su stekli diplome od deset dolara iz obla-sti poljoprivrednih nauka, prava i mašinstva iz univerzuuma u obliku rupe u zidu.
Tamo bi ţiveli zadovoljno sve do kraja ţivota da nije došlo do jednog ţalosnog nespora-zuma sa noţem, pijanim utovarivaĉem šatlova i devojkom u baru u ulici Primavera. I tako su ponovo pobegli, jer još je postojao nekakav zakon u Beladoni, gde je najpribliţnija stvar pot-puno poštenoj policiji ona potpuno korumpirana.
Privukla ih je mreţa blistavih ĉeliĉnih šina koje su prekrivale svet kao pauĉina: farmer, pravnik, mehaniĉar. Ed je bio mehaniĉar, Lui pravnik, Umberto farmer.
Sa takvim kvalifikacijama, mogli su da uspeju bilo gde u svetu, jer svet je još bio dovoljno mlad da za svaku ruku postoji više nego dovoljno posla. Ali mesto do koga su, zapravo, došli bilo je Bespuće.
Skoĉili su sa svog vagona smrknuti i znojavi, ali i dalje Ċavolski zgodni, i upali u Hotel/Ţeleznicu Vitlejem Ares. Tresnuli su po zvonu na recepciji jedan za drugim. Glave su se okrenule da ih pogledaju. Braća Galaĉeli osmehnula su se i mahnula.
– Ed, Lui i Umberto, predstavi ih jedan od njih.
– Traţimo mesto gde ćemo prespavati, objasni drugi.
– Ĉistu postelju, vruće kupatilo i vruću veĉeru, reĉe treći.
Persis Taterdemalion pojavi se iz pivskog podruma, gde je postavljala novu baĉvu.
– Da? – upita ona.
– Ed, Lui i... – reĉe Ed.
– Traţimo... – reĉe Lui.
– Ĉistu postelju, vruću... – reĉe Umberto, i odjednom, istog trenutka, oni se strahovito, oĉajniĉki i strasno zaljubiše u nju. Vidite, ima jedna teorija koja tvrdi da za svakoga postoji jedna osoba koja će mu ispuniti ljubav savršeno i potpuno.
Braća Galaĉeli, koja su bila jedna ista osoba pomnoţena tri puta, naravno da su delila tu zajedniĉku, jedinstvenu ljubav, a potpuno ispunjenje te zajedniĉke ljubavi bila je Persis Tater-demalion.
Sledećeg jutra, braća Galaĉeli otišla su u posetu Doktoru Alimantandu pošto su se tu trajno nastanila. On je Umbertu dao veliko parĉe zemlje, Edu je dao radionicu u kojoj će moći da
popravlja mašine, a pošto Luiju nije mogao da dâ kancelariju, okruţni sud ili makar ugao šan-ka gde bi ovaj upraţnjavao svoju veštinu, dao mu je komad zemlje gotovo podjednako velik kao i Umbertov i posavetovao ga da se lati uzgajanja ţivotinja, pošto je to bilo nešto najsliĉni-je pravosuĊu što je Bespuće moglo da ponudi.
8.
Mikal Margolis imao je problem. Bio je bolno zaljubljen u veterinarku koja je stanovala preko puta u Kući Dvanaest. Ali predmet i zadovoljenje njegove poţude bila je Persis Tater-demalion, njegova partnerka u postelji i poslu.
Veterinarka u Kući Dvanaest, ĉije je ime bilo Marja Kvinsana, takoĊe je imala problem. Problem je bio u tome što je ona bila predmet poţude svog brata Mortona. Ali ona ga nije volela, ĉak ni kao brata, kao što nije volela ni Mikala Margolisa. Jedina osoba koju je volela bila je ona sama. Ali ta samoljubav bila je brušena kao dijamant sa mnogo sjajnih površina tako da su se zraci te samoljubavi odbijali od Marje Kvinsane na one oko nje i navodili ih na pomisao da ona voli njih, kao i oni nju.
Jedan od takvih bio je njen brat Morton Kvinsana, zubar sa neobiĉnim opsesijama, ĉija posesivnost prema sestri nikoga nije mogla da prevari. Svi su znali da on u potaji ţudi za njom, tako da ta ţudnja i nije bila potajna, ĉim je toliko ljudi za nju znalo. Ali poštovanje i posesivnost Mortona Kvinsane bili su takvi da nije mogao ni prstom da pipne svoju sestru. I tako je izgarao nadohvat nje u paklu osujećenosti. I što je duţe izgarao, to su vrelije gorele vatre opsesije.
Jedne veĉeri je uhvatio sestru kako flertuje sa braćom Galaĉeli, smeje se njihovom sirovom seljaĉkom humoru, pije njihovo piće, dodiruje njihove grube i ruţne šake. Tada i tamo, zakleo se da nikada neće leĉiti nijednog Galaĉelija, ĉak ni ako mu doĊe molećivo, uz vrisku zbog zubobolje, ĉak ni ako agonija trulog zuba oslobodi ţivotinju u njima i natera ih da udaraju glavom o zidove; ne, oteraće ih, oteraće ih bez razmišljanja, nagnati ih na stenjanje, trpljenje i škrgutanje zubima zbog toga što su bacili mreţu svojih ţarkih ţelja na njegovu sestru Marju.
Druga takva budala bio je Mikal Margolis. Zbog svoje majke, nikada nije bio srećan u lju-bavi. Kada je njegova majka objavila veridbu, postao je srećan u ljubavi, srećan sa ţivom, pohotnom, poletom ispunjenom Persis Teterdemalion.
Onda su Morton i Marja Kvinsana sišli sa nedeljnog voza sa namirnicama iz Meridijana. Mikal Margolis je uzimao na stanici baĉve sa pivom i sanduke sa alkoholnim pićima, kada je ugledao visoku, snaţnu ţenu kako hoda platformom sa prirodnom gracioznošću i nagovešte-nom snagom maĉke-lovca. Oĉi su im se srele, a zatim razdvojile, ali u treptaju kontakta, Mikal Margolis je osetio kako mu šok kiĉmenog elektriciteta topi podnoţje srca, mesto gde leţi svo poštenje i pristojnost, u debelo crno staklo. Voleo je nju. Nije mogao da pomisli ništa drugo osim da voli nju.
Kada im je Doktor Alimantando Kvinsanama dao pećinu, poţurio je da im pomogne da sagrade dom. – Hej, a ĉišćenje, pranje ĉaša? – upitala je Persis Taterdemalion. Mikal Margolis je odmahnuo i otišao. Kada je Doktor Alimantando Kvinsanama dao zemljište, Mikal Margo-lis je došao da kopa jarak, nasip i branu sve dok mesec-prsten nije zablistao poput dijamanata. – A šta je sa sluţenjem pića? – rekla je Persis Taterdemalion. – Šta je sa spremanjem veĉere za ove gladne ljude? – A kada su Morton Kvinsana i njegova sestra došli u Hotel/Ţeleznicu Vitlejem Ares, oboma im je dao po ĉiniju vrućeg jagnjećeg pilava i onoliko besplatnog piva koliko su mogli da popiju, a onda se šalio sa njima i ćeretao sve do zatvaranja. Kada bi se u hotelu razbolelo neko pile, makar bilo namenjeno i za veĉernji kazan, svejedno je nošeno Marji Kvinsani, koja bi ga bockala i pipkala veštim prstima dok bi Mikal Margolis zamišljao
kako ti prsti to isto rade njemu. Mnogo se Margolisovih i Taterdemalioninih ţivotinja poraz-boljevalo te jeseni.
A opet, Mikal Margolis nije bio srećan. Oscilirao je izmeĊu ljubavi dobre ţene i ljubavi loše ţene, kao mali kvarcni kristal koji otkucava vreme. Persis Taterdemalion, priprosta i neduţna poput orla na nebu, pitala ga je da li je bolestan. Mikal Margolis je zastenjao i ogla-sio se zvukom ĉiste osujećene poţude.
– Moţda bi trebalo da odeš kod nekoga, ljubavi, proteklih nekoliko dana uopšte ne misliš na posao. A šta je sa onom veterinarkom, a? Mislim, ljudi su samo još jedna vrsta ţivotinja, zar ne? Moţda bi ona mogla da ti pomogne. – Mikal Margolis se okrenu da pogleda Persis Taterdemalion.
– Šališ se, zar ne? – Ne. Ozbiljno. – Mikal Margolis još glasnije zastenja.
Što se tiĉe Marje Kvinsane, ona nije marila. Baš tako, nije marila, osećala je samo prezir prema svima dovoljno slabim da je vole. Prezirala je svog budalastog brata, prezirala je tog glupog momka koji je imao kafanu. A opet, nije mogla da se odupre izazovu. Preoteće glupog momka od te pegave i benave ţene sa kojom je ţiveo i vodio ljubav. U pitanju je bila igra, igra; figure u igri nisu vaţne, ono što je vaţno jeste um koji ih pomera; to, i pobeĊivanje, jer dok je pobeĊivala, gubitnike je još više prezirala. Jednim nadahnutim gambitom mogla je da trijumfuje i nad Mikalom Margolisom i nad svojim prokletim bratom. Onda bi makar mogla da mu se otme i omogući svom imenu da svet ĉuje za njega. – Staraj se o Mortonu, rekla je njena gvozdena mati na samrti, – staraj se o njemu, pazi ga, pusti ga da misli da on odluĉuje o svemu, ali pobrini se da ne odluĉi ni o ĉemu, Marja. Zapovedam ti. – Staraj se o Mortonu, staraj se o Mortonu; da, već je pet godina verno postupala po majĉinoj volji. Pošla je sa njim u pustinju posle one afere sa devojĉicom u parku, ali mora doći vreme, majko, kada će Morton ostati sam, a istog jutra ona će uhvatiti prvi voz za Mudrost.
Zbog toga su tu bile igre. One su je zabavljale, saĉuvale joj razum u tih pet godina, dok je Mortonova zaljubljenost sve više jaĉala, davale joj nadu da će zahvaljujući njima biti dovolj-no snaţna da stupi na taj jutarnji voz za Mudrost.
O, da, igre su joj saĉuvale razum. I zato je smislila da izlazi da hrani piliće svakog dana u isto vreme kada je i Mikal Margolis preko puta, u zadnjem dvorištu Hotela/B.A.R.-a hranio svoje. Igra ju je nagnala da ga zamoli da doĊe i pogleda njen sud za metan ne bi li ustanovio zbog ĉega ne radi kako treba, mada bi Radţandra Das taj posao bolje obavio. – Hemijski pro-blemi, gospoĊice, rekao je Mikal Margolis, – neko je sasuo tovar korišćenog sredstva za steri-lisanje unutra i inhibirao bakteriofage. – Marja Kvinsana se osmehnula. Ona je koliko jutros nasula tri boce hirurške teĉnosti za sterilizaciju u rezervoar. Igra se odvijala valjano. Iz zahvalnosti, pozvala ga je unutra na piće, zatim na razgovor, zatim u krevet (a Mikal Margolis je sve vreme drhtao kao trska), zatim na seks.
I u tom krevetu proliveno je seme uništenja Bespuća.
9.
Problem izmeĊu porodica Staljin i Tenebre zapoĉeo je kada su ustanovile da im je prodato isto parĉe zemlje i idiliĉnom, rajskom gradu Bespuće, a to je uĉinio gospodin E. P. Venkata-ĉalum, nekadašnji agent za prodaju nekretnina u Venkataĉalumovom birou za imigraciju i naseljavanje, koji je upravo sedeo u jednoj beloj sobi suoĉen sa pitanjima inspektora ðijen Ksao-Pina iz policijske ispostave u Bleriotu koja su se ticala prevarnih radnji. Ne samo da su porodice Staljin i Tenebre kupili isto parĉe zemlje (koje gospodin E. P. Venkataĉalum uopšte nije imao pravo ni da prodaje), već su im takoĊe bile izdate duplirane karte za isti kupe u spa-vaćim kolima Noćnog voza za Ravnodnevicu u 19:19, sa stajanjem u Severnom Benovom
Gradu, Anensiju, Merĉisonvilu, Novom Poduhvatu, Stanici Volamura i Bespuću. Nijedna porodica nije htela da popusti onoj drugoj. Posluţitelj spavaćih kola zakljuĉao se u svoju kabinu i odvrnuo radio. Morali su sami da reše svoje sporove. Niko nije uspeo mnogo da odspava u vagonu 36 Noćnog voza za Ravnodnevicu. Petoro ljudi, sa prtljagom za petoro, pokušavalo je da spava u kupeu za troje ljudi, sa prostorom za prtljag za troje. Prve noći, samo je mali Dţoni Staljin, uzrasta nepune ĉetiri godine, imao krevet za sebe. To je bilo stoga što je on bio veoma nervozan mali i debeli deĉak koji je vrištao i vrištao i razboleo se od vriš-tanja sve dok nije dobio krevet za sebe. Njegova majka se prećutno sloţila i dala mu tri ili ĉetiri pilule za spavanje namenjene odraslima da bi ga ućutkala i umirila. Dţoni Staljin bio je razmaţen, veoma nervozan mali i debeli deĉak, uz to i narkos.
Sledeći dan protekao je u krtoj tišini sve dok se Gaston Tenebre nije nakašljao taĉno u ĉetrnaest sati i rekao da bi moţda bilo dobro da svi spavaju po smenama.
On i njegova ţena, Ţenevjev, probdeće celu noć i prespavaće ceo dan, ako Staljinovi budu probdeli ceo dan i prespavali celu noć.
Taj aranţman isprva je izgledao praviĉno. Onda je prosta, neumoljiva logistika kupea za spavanje preuzela kontrolu. Jedan krevet je morao da se preklopi kako bi se napravila sedišta za dvoje, tako da su preostala tri tela na dva kreveta.
Potom bi troje sedelo, a dvoje udobno spavalo. Gospodin i gospoĊa Staljin bacakali su se i gunĊali na skuĉenom krevetu, mali Dţoni je astmatiĉno hrkao, a Gaston i Ţenevjev Tenebre imali su svoje male privatne, ljubavne svaĊe, sa mnogo besnog šapata i malih, agresivnih ges-tova rukama dok je voz zveketao i kloparao, išao unazad i cepao se da bi formirao nove vozo-ve, pribliţavajući se u takvim grĉevima i cimanjima sve više Bespuću.
Prilikom bauljanja radi prelaska sa sedišta na krevet trećeg jutra došlo je do formalnog poĉetka neprijateljstava. Ţenevjev Tenebre je optuţila mladog Dţonija Staljina da je pokušao da joj zaviri pod suknju dok se pela na gornji leţaj. Gospodin Staljin je optuţio Gastona Tenebrea da mu je preturao po prtljagu dok je njegova porodica toboţe spavala. Gaston Tene-bre je optuţio gospodina Staljina da je nepristojno navaljivao na njegovu lepu ţenu u redu za klozet druge klase. GospoĊa Staljin optuţila je gospoĊu Tenebre da je varala na kartama. Zvocanje je izbijalo u naletima, nalik na nalete snega koji predskazuju jaku zimu; i došao je ĉetvrti dan i ĉetvrta noć.
– Bespuće! – viknu kondukter koji je izišao iz skrovišta i zakucao na vrata srebrnom olov-kom. Kuc kuc kuc. – Bespuće! Tri minuta! – Kuc kuc kuc.
Anarhija je paradoksalno vladala dva minuta i trideset sekundi dok su porodice Staljin i Tenebre ustale umile se odenule sakupile torbe knjige dragocenosti debele sinove i nabile se tresnule zaglavile u uskim hodnicima da bi ispale kroz uska vrata na tanušnu, široku sunĉevu svetlost sedmog jutarnjeg sata. Sve to da nijednom nisu pogledali kroz prozore gde se nalaze, što je bilo baš šteta, jer da jesu, moţda ne bi ni sišli sa voza. Ali kada su pogledali, videli su: – Zelene doline... – reĉe gospodin Staljin.
– Bogata zemlja, spremna za plug, reĉe je Gaston Tenebre.
– Vazduh blag od mirisa miliona pupoljaka, reĉe gospoĊa Staljin.
– Miran, spokojan raj na zemlji, reĉe Ţenevjev Tenebre.
Dţoni Staljin pogleda bleštavi beli ćerpiĉ i sprţenu crvenu zemlju, jarke treptaje solarnih kolektora i gole kosture nosaĉa pumpi. Onda skupi lice kao vlaţan sunĊer koji se upravo cedi i pripremi se na vrišteće histerisanje.
– Mama! – zavapi. – Ja neću... – GospoĊa Staljin ga ţestoko zviznu po levom uhu.
On još besnije zakuka, što posluţi kao znak porodicama Staljin i Tenebre da jedna drugu zaspu baraţnom vatrom opakih pogrda koje su ostavile tragove na obliţnjim zidovima. Dţoni Staljin se udalji kako bi se osamio sa svojim jadom, neprimećen, pa samim tim i nevoljen. Limal i Tasmin Mandela pronašli su ga kako nabusito sedi kraj glavnog metanskog suda dok su traţili nešto novo ĉime bi se poigrali u novom danu.
– Zdravo, reĉe Limal. – Ti si nov. – Kako se zoveš? – upita Tasmin, ĉetrdeset osam sekun-di starija od brata.
– Dţoni Staljin, reĉe Dţoni Staljin.
– Bićeš dugo ovde? – Mislim da hoću. – Onda ćemo ti mi pokazati gde ovde moţe da se igra, reĉe Tasmin, i dva brza, vitka deteta povedoše bledog i slinavog Dţonija Staljina za ruku da mu pokaţu divnu kaljugu za krmaĉe, vodene pumpe, kanale za navodnjavanje gde moţeš da puštaš male jedrenjake, obore gde Rael Mandela drţi male ţivotinje roĊene zahvaljujući njegovom kompletu sa klicama, i ţbunje sa bobicama, gde moţeš da jedeš sve dok ti ne pozli, a da niko ne mari, ni malĉice. Pokazali su mu kuću Doktora Alimantanda, kao i samog Dokto-ra Alimantanda, koji je bio veoma visok, veoma star i veoma ljubazan na priliĉno zastrašujući naĉin, a Doktor Alimantando je odveo deĉaka umazanog blatom, govnima, vodom i bobicama roditeljima koji su se još svaĊali, i proglasio ih stanovnicima Bespuća. Prve dve noći proveli su u Hotelu/Ţeleznici Vitlejem Ares dok je Doktor Alimantando razmišljao šta da radi sa nji-ma. Konaĉno je pozvao svoje najpouzdanije prijatelje i savetnike; gospodina Jerihona, Raela Mandelu i Radţandru Dasa, pa su zajedno, uz pomoć Egzaltiranih Predaka gospodina Jeriho-na, došli do zapanjujuće jednostavnog zakljuĉka.
Bespuće je bilo premalo da sebi priušti takav luksuz velikih gradova kao što su zaraćene porodice. Staljinovi i Tenebreovi moraće da nauĉe da ţive zajedno.
Zato im je Doktor Alimantando dao kuće jednu do druge i zemljište sa zajedniĉkom meĊom i samo jednom pumpom na vetar. Zadovoljan svojim solomonskim rešenjem, Doktor Alimantando se vratio sobi za osmatranje vremenskih prilika i izuĉavanju vremena, prostora i svega ostalog.

http://www.book-forum.net

5Ijan Mekdonald - Bespuće Empty Re: Ijan Mekdonald - Bespuće Uto Sep 25, 2012 8:00 pm

Margita

Margita
Administrator
Administrator
10.
– Kaţi mi ponovo, oĉe, zašto idemo tamo? – Da bismo umakli lošim ljudima koji priĉaju loše stvari o tebi i meni, od ljudi koji ţele da te odvedu od mene. – Kaţi mi ponovo, oĉe, zašto ti ljudi ţele da me odvedu od tebe? – Zato što si ti moja kćer. Zato što kaţu da si neprirodna, nakaza, veštaĉki eksperiment, moja malena ptiĉice. Zato što kaţu da si roĊena suprotno zako-nu, i ja zbog toga moram biti kaţnjen. – Ali, kaţi mi ponovo, oĉe, zbog ĉega bi te kaţnjavali? Zar ja nisam tvoja kćer, tvoja malena ptiĉica? – Ti jesi moja malena ptiĉica i jesi moja kćer, ali oni kaţu da nisi ništa više od...
lutke, ili mašine, ili bilo koje druge tvorevine, a takvi ljudi smatraju da je protivzakonito da ĉovek ima takvu kćer, kćer koju je saĉinio za sebe, iako je on voli više od samog ţivota. – A da li me ti voliš više od samog ţivota, oĉe? – Volim te, trešnjice moja malena, i upravo zbog toga beţimo od tih loših ljudi, jer oni bi da me odvedu od tebe, a ja to ne bih mogao da podne-sem. – Ni ja, oĉe. Ne bih mogla da te nemam. – Znaĉi, bićemo zajedno, a? Uvek. – Da, oĉe. Ali, kaţi mi ponovo, gde to idemo? – To se mesto zove Bespuće, i toliko je maleno i daleko da se za njega zna samo zbog priĉa koje se o njemu ispredaju. – I tamo idemo? – Da, maĉkice moja, na poslednje mesto na svetu. U to Bespuće. – Meredit Modra Gora i njegova kćer, Ruti, bili su tihi ljudi. Bili su jednostavni, neupadljivi, neprimetni ljudi. U kupeu treće klase sporog putniĉkog voza koji je prolazio pustinjom izmeĊu Meridijana i Beladone, bili su nevidljivi pod gomilama tuĊeg prtljaga, tuĊe ţivine, tuĊe dece i drugih ljudi. Niko im se nije obraćao, niko nije pitao sme li da sedne kraj njih ili ostavi gomilu prtljaga ţivine dece sebe preko njih. Kada su sišli na maloj pustinjskoj stanici, niko nije primetio duţe od jednog sata da ih nema, a ĉak ni tada niko nije mogao da se seti kako su ti saputnici izgledali.
Niko nije primetio da silaze iz voza, niko ih nije video da stiţu u Bespuće, ĉak ni Radţan-dra Das, samoprozvani upravnik stanice, koji je doĉekivao svaki voz što je stizao u njegovu
sklepanu stanicu, niko nije primetio da ulaze u Hotel/Ţeleznicu Vitlejem Ares u dvadeset i dvadeset. Onda je nešto veoma nalik na kontrolisanu eksploziju svetlosti ispunilo hotel i tamo, u epicentru sjaja, nalazila se najlepša ţena koju je iko od njih ikada video. Svaki muškarac u prostoriji bio je primoran da proguta knedlu. Svaka ţena borila se sa neizrecivom potrebom da uzdahne. Desetak srca prelomilo se po sredini i sva ljubav izletela je iz njih poput lasti da bi poĉela da kruţi oko neverovatnog stvorenja. Bilo je to kao da je Bog Liĉno ušao u prostoriju.
Onda je boţja svetlost nestala i ustupila mesto tami za ţmirkanje i trljanje oĉiju.
Kada su ponovo mogli da vide, svi su ispred sebe ugledali nekog sitnog, veoma obiĉnog ĉoveka i devojĉicu od nekih osam godina koja je bila u potpunosti najobiĉnije, najbezliĉnije stvorenje koje su ikada videli. Jer takva je bila priroda Ruti Modre Gore, devojĉice zapanjuju-će obiĉnosti, da apsorbuje poput sunĉeve svetlosti lepotu svega oko sebe i ĉuva je sve dok ne odluĉi da je otpusti, sve odjednom, nalik na blesak svetiljke silovite lepote. Onda bi se ponovo vratila aljkavoj anonimnosti, ostavivši za sobom u srcu sliku neizrecivog gubitka. To je bila prva tajna Ruti Modre Gore. Druga je bila da ju je njen otac naĉinio takvom u svojoj boci pos-tanka.
Izuzetna dešavanja u B.A.R.-u još su bila predmet razgovora kada su se Meredit Modra Gora i njegova kćer popeli da posete Doktora Alimantanda. Veliki ĉovek je radio u svojoj sobi za osmatranje vremenskih prilika i prekrivao zid neĉitkim algebarskim simbolima u crnom ugljenu.
– Ja sam Meredit Modra Gora, a ovo je Ruti, moja kćer (tu se Ruti naklonila i osmehnula kao što je strpljivo uveţbavala u njihovoj hotelskoj sobi). Ja sam odgajivaĉ stoke iz Marsarita, koga njegova zajednica naţalost nije umela da shvati. Kćer mi znaĉi više od svega, ali njoj je potrebno sklonište, potrebna joj je zaštita od surovih i zlonamernih ljudi, jer, avaj, moja kćer je jadno i jednostavno stvorenje, zarobljeno u mentalnom uzrastu petogodišnjakinje. Stoga traţim sklonište za sebe i svoju jadnu kćer. – Tako je molio Meredit Modra Gora.
Doktor Alimantando je obrisao naoĉari.
– Dragi moj gospodine, savršeno razumem kako to izgleda biti neshvaćen u sopstvenoj zajednici i mogu vas uveriti da niko nikada nije oteran iz Bespuća.
Za sve siromahe, prikraćene, progonjene, oĉajnike, gladne, beskućnike, lišene ljubavi, kri-vce, opsednute prošlošću, za sve njih ovde ima mesta. – On pogleda glavni Petstogodišnji plan na zidu sobe za osmatranje vremenskih prilika, ugroţen primicanjem matematike. – A vaše mesto je Parcela 17, Pećina 9. Idite kod Raela Mandele po oruĊa za obradu zemlje, a kod gospodina Jerihona u vezi sa zidanjem kuće. Sve dok ne bude sagraĊena, moţete besplatno boraviti u gradskom hotelu. – On pruţi Mereditu Modroj Gori svitak. – Dokumenta o statusu graĊanina. Popunite ih kada stignete i vratite ih meni ili Persis Taterdemalion. A sada, upamti-te dva pravila. Pravilo broj jedan jeste da kucate pre nego što uĊete.
Pravilo broj dva jeste da nema vike u vreme sieste. Poštujte ta pravila i bićete ovde srećni. – I tako je Meredit Modra Gora poveo svoju kćer i posetio gospodina Jerihona, koji mu je obećao kuću za nedelju dana, sa vodom, gasom iz zajedniĉke fabrike metana i elektriĉnom strujom iz zajedniĉkog solarnog pogona; <%-2>i Raela Mandelu, koji im je pozajmio motiku, ašov, budak, sadilicu i raznovrsno seme, lukovice, rizome, kaleme i korenje. TakoĊe im je dao malo kultura ubrzanog rasta za svinje, koze, piliće i lame iz svoje zalihe ćelija.<%0> – Oĉe, kaţi mi, je li ovo mesto u kome ćemo ostati zauvek? – Jeste, maĉkice moja, tako je. – Lepo je, mada malo suvo, zar ne? – Baš tako. – Ruti je ponekad govorila glupe i oĉigledne stvari, ali šta je Meredit Modra Gora mogao da oĉekuje od devojĉice mentalnog uzrasta petogodišnjaki-nje? U svakom sluĉaju, voleo je njena glupa pitanja. Voleo je njenu odanu zavisnost i krajnje oboţavanje, ali ponekad bi poţeleo da ju je stvorio sa višim koeficijentom inteligencije.
11.
Prvog dana proleća godine Druge, Babuška i Deda Haran venĉali su se pod pamukovim drvetom u vrtu Doktora Alimantanda. Dan je bio vedar, jasan i plav, kako i priliĉi prvom danu proleća. Ali, u Bespuću su dani većinom bili vedri, jasni i plavi. Doktor Alimantando je oba-vio ceremoniju, Rael Mandela je bio kum, Eva Mandela i mala Tasmin bile su deveruše, a Mikal Margolis je drage volje predao mladu.
– Moraš predati svoju dragu majku, cvrkutala je Babuška jedini put kada su se sreli po dolasku u Bespuće.
– Ja, majko? Svakako bi mogla da naĊeš nekog boljeg? – Pokušala sam, Miška, pokušala, ali bilo bi ispod ĉasti da bilo ko osim sina preda svoju dragu, ostarelu majku na venĉanju. Zato me moraš ti predati. – Mikal Margolis nikada majci nije umeo da kaţe ne. Pristao je, uprkos prekoru Persis Taterdemalion zbog njegove slabosti i reĉima sa kojima se majka rasta-la od njega.
– O, i ne zaboravi, Miška, ovo je izuzetan dan za tvoju majku i ne ţelim da je pokvari pri-sustvo te jevtine ţene lakog morala, razumeš li? – I tako je Persis Taterdemalion zadrţana dobrano pozadi dok je Doktor Alimantando obavljao ceremoniju. Sam je to napisao. Smatrao je da veoma dobro zvuĉi. Doktor Alimantando je rado mislio da ume lepo da ĉita. Posle sveg ĉitanja i pevanja, razmene prstenja i krunisanja glava, prireĊena je proslava.
Bila je to prva proslava u istoriji Bespuća, i zbog toga, ostaće i najbolja. Jagnjad su peĉena iscela nad jamama ispunjenim uţarenim ugljevljem, posluţavnici lokuma i punjenih urmi kruţili su okolo za one koji vole da grickaju, velike posude matoke i kuskusa pušile su se, a ĉaše hladnog voćnog punĉa kvasile su grla svatova. Slatkiši su bili vezani trakama za granje pamukovog drveta, i deca su skakala i skidala ih. Limal i Tasmin, mali, vitki majmuni od dece, ubrzo su se toliko najeli mleĉnih anĊela da im je bilo muka. Bucmasti Dţoni Staljin, uprkos prednosti u godinama, nije skinuo nijedan kolaĉ i cvileo je sa gaĊenjem pod stolom do kraja popodneva.
Kada su prve zvezde probile kupolu noći, papirni fenjeri popaljeni su u krošnjama, a mali kavezi sa ţivim svicima pokaĉeni o grane. Deca su dugaĉkim slamkama gurkala insekte kako bi se aktivirali, i bilo je to kao da je galaksija zvezda mekog zelenog sjaja pala iz meseca-prstena i uhvatila se u granje drveća.
Tada se zbio najĉudesniji dogaĊaj te veĉeri. Radţandra Das i Ed Galaĉeli dokotrljali su na kolicima veliki radio koji su napravili u potaji za venĉanje, od jednog sanduka Raela Mande-le. Radţandra Das se duboko poklonio i objavio: – Dame i gospodo, srećni mladenci, dragi prijatelji, neka poĉne igranka! Neka zasvira muzika! – Ed Galaĉeli je zapetljao oko dugmeta za traţenje stanica i zaĉula se muzika grebuckava, daleka, loše podešena, ali ipak muzika. Svatovi su zadrţali dah u išĉekivanju. Radţandra Das je svojim ĉarobnim prstima dodirnuo dugme za podešavanje, radio se oglasio ĉujnim uzdahom ekstaze, i napolje je pokuljala muzi-ka; snaţna, ubedljiva, muzika od koje se pocupkuje. Zaĉu se klicanje. Zaĉu se pljesak.
– Da zaigramo? – predloţi Deda Haran svojoj nevesti. Babuški se pojaviše jamice na obra-zima kada mu se osmehnula i naklonila. Onda je deda Haran zgrabi - i u trenu, obrtali su se u talasima podsuknji i rukom izvezene svile po utabanoj zemlji. Nadahnuti njihovim primerom, svi su pronašli parove i igrali igrali igrali uz svetovnu, poletnu muziku Sletišta Zapadne Rav-nodnevice. Doktor Alimantando je vodio Evu Mandelu u nezgrapnom, sveĉanom narodnom plesu njegove rodne Deuteronomije. Neprestano preplašen zbog majĉine cenzure, Mikal Mar-golis je igrao sa Marjom Kvinsanom, koja se osmehivala i pomerala svoje telo uz njegovo na takav naĉin da je on ostatak noći proveo plešući sa bolnom erekcijom. Braĉni parovi Staljin i Tenebre plesali su i komentarisali koliko su njihovi neprijatelji nespretni i neugledni, mada je
Ţenevjev Tenebre odigrala jednu brzu igru sa gospodinom Jerihonom, koga je smatrala izvan-redno hitronogim. Ostavljena za tu noć, Persis Taterdemalion igrala je sa svakim bratom Galaĉeli naizmeniĉno i videla isto lice toliko puta da se osećala kao da je cele noći igrala sa istim ĉovekom. Limal i Tasmin Mandela Ċipali su zajedno okolo sa nesmanjenom energijom, a Dţoni Staljin se šunjao i sluţio ostacima hrane.
Igrali su, igrali i igrali pod uţurbanim mesecima sve dok spiker na radiju nije rekao da sta-nica sada prestaje emitovanje programa i svima poţeleo laku noć.
– Laku noć! – rekoše svi.
– Piiiiiiiiiiiiiiiiii, reĉe radio.
I svi su lepo proveli noć.
– Najbolja noć, rekao je Radţandra Das gospodinu Jerihonu dok su se pijano teturali, svaki prema svom krevetu. A svi Egzaltirani Preci saglasili su se sa time.
Venĉanje je bilo divno za Babušku i Deda Harana, svi koji su ih videli osetili su auru lju-bavi koja ih je okruţivala dok su bili zajedno i to ih je obradovalo. A opet, radost tog para nije bila potpuna, jer u njegovom srcu nalazila se senka. Tu senku je u svet izgovorila Babuška jedne noći, umotana zbog hladne veĉeri u skerletnu flanelsku piţamu.
– Harane, ţelim da rodim dete. – Deda Haran se zagrcnuo vrućom ĉokoladom.
– Šta? – Zbog ĉega ne moţemo imati dete, muţu dragi? Malo, savršeno dete. – Ţeno, budi ozbiljna. Suviše smo stari za decu. – Ali, Harane, ovo je Dvanaesta Dekada, ĉuda se svakog dana dešavaju. Ovo je doba mogućeg, tako nam govore, pa je onda i to moguće za nas, zar ne? Reci mi, ĉoveĉe moj, ţeliš li dete? – Pa... to bi bilo divno, ali... – Muţu, to je ono za šta ţivim! Ah, biti supruga jeste divno, ali biti i majka!
Harane, reci mi, ako budem pronašla naĉin da raĊamo, hoćeš li pristati da imamo dete? Hoćeš li? – Pomislivši, pogrešno, da je to samo prolazni hir nedavno venĉane ţene, Deda Haran je spustio šolju, preturio se na krevet i zareţao: – Naravno, najdraţa, naravno. – Ubrzo je zaspao. Babuška je sedela u krevetu sve dok nije svanulo.
Oĉi su joj bile ozarene i svetlucale su kao granat.
12.
Malo je toga u Bespuću izmicalo paţnji Limala i Tasmin Mandele. Pre nego što je i sam Doktor Alimantando, obuzet algebrom u svojoj sobi za osmatranje vremenskih prilika, okre-nuo tamo optikon, blizanci su spazili oblak dima na rubu druge polovine sveta iza šina. Pohr-lili su da jave Doktoru Alimantandu.
Posle venĉanja njihovog prirodnog dede, Doktor Alimandanto je postao daleko pogodnija dedovska pojava, deda pomalo nalik na ĉaronjaka, ljubazan, ali donekle zastrašujući. Doktor Alimantando je ĉuo kako Limal i Tasmin kloparaju uz zavojito stepenište i bio je zadovoljan. Baš je uţivao u ulozi dede.
Kroz optikon, oblak prašine poprimio je oblik šarene gusenice, koja se posle uvećanja pre-tvorila u kamion i dve prikolice, u veoma brzoj voţnji preko suve ravnice.
– Gledajte, reĉe Doktor Alimantando, pokazavši na ekran displeja. – Šta tamo piše? – ROTEH, reĉe Limal, u kome su klijale klice racionalnosti.
– Lotjanino Srce: Genetsko obrazovanje, reĉe Tasmin, podjednako prokleta misterijom.
– Da poĊemo i susretnemo to Lotjanino Srce, vaţi? – predloţi Doktor Alimantando. Deca ga uzeše za ruke, Limal za desnu, Tasmin za levu, i povukoše niz strme, zavojite stepenice, pa napolje na vrelo sunce u ĉetrnaest i ĉetrnaest. Ostali stanovnici stigli su pre njih, ali bez svog poĉasnog poglavara nisu znali šta da rade, pa su stajali nesigurno u blizini; pomalo u straho-poštovanju zbog reĉi ROTEH na prednjoj strani šarenog traktora.
Ogromna obla ţena sa licem nalik na krompir pruţala im je posetnice.
– Dobrodošli u Bespuće, reĉe Doktor Alimantando, poklonivši se po propisu.
Deca su oponašala njegov postupak.
– Alimantando. – Drago mi je što smo se upoznali, reĉe krupna ţena. Govorila je sa neobi-ĉnim naglaskom koji niko nije mogao sa sigurnošću da prepozna. – Lotjanino Srce: genetski inţenjer, konsultant za hibridizaciju, ROTEH-ov sluţbenik za eugeniĉno obrazovanje. Hvala. – Ona nakloni glomazno telo Doktoru Alimantandu, Limalu, pa Tasmin. – Jedna stvar, reĉe ona, – ovo mesto ne vidi se ni na jednoj karti... sigurni ste da ste registrovani u Birou za raz-voj? – Pa, reĉe Doktor Alimantando, – ovaj... – Nije vaţno, grmnu Lotjanino Srce. – Stalno nailazim na to. Srediću to sa momcima u Porcelanskoj Planini kada se vratim. Stalno se deša-va, ali nije to moja stvar. Evo... – Ona svakome pruţi po posetnicu i povika glasom nalik na grmljavinu: – Kartice koje imate daju vam pravo na jednu besplatnu posetu, uz ĉašu vina, Putujućoj genetsko-obrazovnoj predstavi Lotjaninog Srca: sva ĉuda današnje biotehnologije na raspolaganju su vam, besplatno, zahvaljujući velikodušnosti ROTEH-ovog Veća za oblasni razvoj. DoĊite, doĊite, povedite porodicu, stari i mladi, veliki i mali, hodite svi da vidite kako ROTEH moţe da pomogne vašoj plantaţi, vrtu, voćnjaku, pašnjacima, stoci, ţivini, domaćim ţivotinjama i rastinju, sve u Velikoj šarenoj predstavi biotehnologije. Vrata se otvaraju u dva-deset sati. Prvih deset dobijaju besplatne ROTEH-ove znaĉke, nalepnice i plakate. Šešire za deĉicu, a svako dobija besplatno ĉašu vina. Onda, dodade ona, sa sjajem u oku, – onda ću vam pokazati kako ga pravim. – U dvadeset sati, svaki muškarac, ţena i dete u Bespuću stajali su u redu ispred putujuće predstave Lotjaninog Srca. Traktor i dve prikolice nekako su se rasklopi-li u pupoljak šarenog platna i blistavih neonskih svetiljki. Privezan helijumski balon lebdeo je stotinu metara visoko i vukao dugi barjak na kome su bila ispisana ĉudesa Putujuće genetsko-obrazovne predstave Lotjaninog Srca. Iz zvuĉnika je navirala brza muzika od koje su stopala sama cupkala. Svi su bili veoma uzbuĊeni, ne zbog moguće koristi za njihova mala imanja (Rael Mandela je bio sve zabrinutiji zbog praţnjenja njegove banke klica i time izazvanog meĊusobnog ukrštanja stoke u gradu), već zbog toga što je u mestu od deset kuća, gde je ĉak i dolazak nedeljnog voza dogaĊaj, pripeće putujuće predstave, bilo samo nešto manje vredno strahopoštovanja od mogućnosti da Panarh i svi anĊeli Pet Nebesa promarširaju iznad Bespu-ća uz zvuke flauta i doboša.
U dvadeset i dvadeset, Lotjanino Srce otvorila je širom vrata i ljudi su pokuljali unutra u masi koja se gurala i laktala. Svi su dobili po torbu mešanih ROTEHovih sitnica; imajući u vidu malobrojno stanovništvo Bespuća, ograniĉenje na prvih deset bilo bi nepravedno. Sa ĉašom vina u ruci, ljudi su gledali ĉudesa ROTEH-ove genetske nauke. Bili su zapanjeni hormonima plodnosti koji su omogućavali kozi da okoti ĉak i do osam jarića odjednom; ĉudili se kompletima za kloniranje pomoću kojih su se ţivi pilići odgajali iz obiĉnihi ljuski jaja i perja; govorili 'oh' i 'ah' pred ubrzivaĉima rasta koji mogu da dovedu svako ţivo stvorenje, biljku ili ţivotinju (ĉak i ljudsko biće, rekla je Lotjanino Srce) do pune zrelosti za nekoliko dana; s nevericom gledali veštaĉki stvorene bakterije koje mogu da jedu kamen, prave plasti-ku, leĉe biljne bolesti, stvaraju gas metana i proizvode gvoţĊe od peska; kolaĉili oĉi u apara-turu za vrenje Lotjaninog Srca, veliki dţak od plavog veštaĉkog mesa koji je vario sve oblike otpadaka domaćinstva i krvario iz bradavica crnim, belim vinom ili ruţicom, po ţelji; i bojaţ-ljivo su i obazrivo ulazili u zamraĉenu sobu sa oznakom Ĉudovišne mešavine, toboţe prene-raţeni genetskim mešavinama koje su vrebale, rikale ili puzale u svojoj zaštićenoj sredini. Opremljeni narandţastim papirnim kapama sa reĉju ROTEH i crnim simbolom ognjenog toĉ-ka sa devet ţbica, Limal, Tasmin i Dţoni Staljin ostali su tamo satima, zadirkujući agapante da škljocaju ĉeljustima širokim ĉitav metar i zmajeve da izbacuju male kugle veštiĉje vatre. Konaĉno je Lotjanino Srce liĉno morala da ih izbaci kada je zatekla Limala i Tasmin kako pokušavaju da proguraju Dţonija Staljina kroz gasnu komoru u rashlaĊeni kavez pirana-šišmiša.
Ljudi su ostali do kasno, veoma kasno za seljane koji ustaju i leţu sa suncem.
Pitali su, naruĉivali, dizali puna naruĉja besplatne literature koje je bilo u izobilju, i ispijali ĉašu za ĉašom izvrsnog crnog, belog vina i ruţice Lotjaninog Srca. Rael Mandela je kupio ĉitavo pakovanje plazme za klice ('zajemĉeno snaţnije i zdravije', rekla je Lotjanino Srce) da bi popunio zalihe na izmaku.
Braća Galaĉeli, sa previše crnog, belog i ruţice u sebi, pitali su Lotjanino Srce da li bi za svu trojicu mogla da stvori istu ţenu, savršenu u svakom fiziĉkom detalju. Lotjanino Srce ih je izbacila sa smehom iz svoje kancelarije, ali rekla im je da se vrate posle predstave ukoliko poţele da probaju koliko je savršeno njeno obilato meso. Gospodin Jerihon i njegovi Egzalti-rani Preci upustili su se s njom u podsticajan, uzvišen razgovor duţi od jednog sata, Meredit Modra Gora kupio je malo bakterijskih tretmana za svoj krompir, porodice Tenebre i Staljin pribavili su raznovrsne sojeve ogromnih i gnusnih puţeva koje će pustiti jedni drugima u baš-tu, Persis Taterdemalion je poruĉila kućnu vinariju koja proţdire otpatke (iako ju je Velika šarena biotehnološka predstava ţalosno podsećala na Vazdušni bazar zapanjujuće Taterdema-lion), a poslednja od svih došla je Babuška.
Svi neoni su se pogasili, nadstrešnica i šareni šatori sklapali su se natrag u prikolice, braća Galaĉeli nepotrebno su se motala pod jednom pumpom na vetar, a zvezde snaţno sijale kada je Babuška došla Lotjaninom Srcu.
– Madam, videla sam vaše divote i ĉudesa, i da, sve je to zaista divotno i ĉudesno, šta sve danas moţe da se uradi, ali pitam se, madam, da li je moguće da mi sva ta nauka i tehnologija daju ono što najviše ţelim na celom svetu, a to je dete. – Lotjanino Srce, velika majka-zemlja od ţene, zagleda se u Babušku, sitnu, ţilavu poput pustinjskog vrapca.
– Gospo, ne postoji nikakav naĉin da rodite dete. Nikakav. Ali to ne znaĉi da ne moţete da ga dobijete. Moraće da se zaĉne izvan tela, i to bih mogla da izvedem podešavanjem jedne od posteljica koje drţim u zalihama, goveĊe, verovatno; krave su se obiĉno koristile za surogate ljudskih beba, znate li to? Mogla bih da oplodim jaje in vitro, to je elementarna stvar, mogli biste to ĉak i sami; trebalo bi da budem u stanju da pronaĊem negde u vama jaje; ukoliko ne uspem, mogla bih da uzmema malo ćelijskih uzoraka... da li je vaš muţ još potentan? – Molim? – Da li bih od njega mogla da dobijem uzorak sperme, gospo? – To mora on da kaţe. Ali recite mi, je li moguće da dobijem dete? – Sasvim. Genetski, ono će biti vaše, iako nipošto nećete moći da ga nosite u sebi. Ako ţelite da to uĉinite, doĊite sutra kod mene, u devetnaest, sa muţem. – Madam, pravo ste blago. – Samo radim svoj posao. – Babuška se iskrala u noć, a braća Galaĉeli su se iskrala iz noći. Niko nije primetio dolazak i odlazak.
Isto tako, niko nije tri dana kasnije video kako Babuška nosi kući posteljicu u Beldenovoj tegli.
– Muţu Harane, imamo naše dete! – uzdahnula je i skinula diskretni pokrov da bi otkrila crvenu pulsirajuću stvar u staklenoj tegli.
– Taj, taj, taj... pobaĉaj, jeste naše dete? – grmnu Haran Mandela, posegnuvši za stamenim štapom da razbije tu neĉistu stvar. Babuška se ispreĉi izmeĊu razjarenog muţa i vlaţne, usisa-vajuće veštaĉke materice.
– Harane Mandela, muţu, ovo je moje dete, koje mi je draţe od svega na ovom svetu, i ako samo pipneš ovu teglu bez mog pristanka, otići ću i nikad se neću vratiti. – Odluĉnost Dede Harana bila je pokolebana. Štap mu je drhtao u ruci. Babuška je stajala pred njim, mala i prkosna kao kos. Smirila ga je pevušenjem.
– Biće prelepa, naša kćer, plesaće, pevaće, ulepšaće svet svojom lepotom, ta naša kćer; dete Harana i Nastasje Tjurišĉeve Mandele. – Deda Haran vrati štap na njegov drţaĉ i ode u krevet. Na prozoru, gde je svetlost svitanja mogla da je hrani, posteljica je podrigivala i pulsi-rala.
Ali Babuškino ponoćno šunjanje nije prošlo sasvim neprimećeno. Pošto su ĉuli da Stalji-novi od Lotjaninog Srca poruĉuju ogromne i gnusne puţeve, Tenebreovi su neprestano bili na
straţi zbog mogućih puţevskih pohoda njihovih neprijatelja. U noći kada je Babuška došla u posed blastocita, Ţenevjev je pazila na puţeve. Videla je staricu i zaveţljaj u njenom naruĉju i shvatila, zahvaljujući sigurnom i neporecivom uviĊanju, pravu prirodu Babuškinog posla sa Lotjaninim Srcem. A njeno roĊeno srce poludelo i je prepuklo od zavisti.
Ţenevjev Tenebre nije verovala svom muţu. Nije mu verovala zato što je odbijao da joj dâ dete, dete koje bi vezalo porodicu u ĉvrst Gordijev ĉvor bliskosti, dete koje bi je izjednaĉilo sa tim prokletim snobovima Staljinovima, i na šta su uopšte imali da budu tako prokleto ponosni kada im je sin jedinac bio samo debeli, starmali govnar, loše naravi i toliko razmaţen da je bio gotovo upropašćen? Dete bi pruţilo Ţenevjev Tenebre sve što je ţelela, ali Gaston Tenebre joj ga nikada ne bi dao.
– Dete, dete, ţelim samo dete, zašto nećeš da mi ga daš? – zvocala je svakodnevno i sva-kodnevno je Gaston Tenebre pronalazio neki slab izgovor, tanak papir izmišljotina koje su se svodile na sebiĉnost, da, sebiĉnost, ĉistu i prostu, a sada ova babuskera, matora, udata Mande-la, sasušene materice, ima dete koje fiziĉki ne moţe da nosi, a ona, sa matericom plodnom poput Crnice Oksusa, nema seme koje bi u njoj proklijalo; to nije bilo pošteno, ne, nimalo, a onda joj se javi zamisao, dok se krila u patuljastom ţbunju matoke i pazila na puţeve, zami-sao, strašna divna zamisao.
Sledećeg jutra, dok je ĉitavo naselje mahalo Lotjaninom Srcu i pratilo je pri polasku natrag prema Porcelanskoj Planini, gde će njihovom gradu isposlovati zvaniĉan ROTEH-ov blagos-lov, Ţenevjev Tenebre je klisnula u dograĊeni deo kuće Mandela u kome su stanovali Babuš-ka i Deda Haran. Posteljica je drhturila i pulsirala na prozorskom pragu. Prišla joj je sa gaĊe-njem i odluĉno. Iz torbe je izvukla teglu za biološko odrţavanje koju je njenom muţu dao Rael Mandela.
Nekoliko minuta prljavog posla u ribljem smradu i ponovo je nestala u oblaku prašine i krivice, sa teglom stitnutom uz srce, dok se majušni blastocit unutra slepo i bledo prevrtao. Da nedostatak fetusa ne bi bio primećen, zavukla je nedozreli mango u veštaĉku matericu.
Ĉim se slegla prašina od odlaska Lotjaninog Srca, Ţenevjev Tenebre je pokucala na vrata Marje Kvinsane.
– Dobro jutro, gospoĊo Tenebre, reĉe Marja Kvinsana, oštra i profesionalna u zelenom, plastiĉnom kombinezonu. – Posao ili zadovoljstvo? – Posao, reĉe Ţenevjev Tenebre. Ona stavi teglu za odrţavanje na operacioni sto. – Ovo je dete koje je za mene napravila Lotjanino Srce. Nije imala vremena da mi ga sama usadi, ali rekla je da biste vi bili kadri za to. – Opera-cija je potrajala deset minuta. Kada su završile ĉaj i karamele, Ţenevjev Tenebre je šmugnula kući svom uobraţenom i sitniĉavom muţu. Osećanje krivice sasvim je nestalo, odagnano zgodnim instrumentima Marje Kvinsane. U dţepu njene suknje zveckala je tegla imunopotis-kivaĉa koji će joj pomoći da ne odbaci fetus; zamišljala je da oseća kako se u materici ukra-deno dete već rita i proteţe. Nadala se da će biti devojĉica. Pitala se kako da saopšti muţu. Biće zanimljivo posmatrati izraz na njegovom licu.
13.
Rael Mandela se plašio da će mu deca izrasti u divljake. Tri godine su trĉala neduţna i bez ikakvog znanja poput pilića, u krug, po malenom gradu Bespuću.
Bio je to jedini svet koji su poznavali, širok poput neba, a opet tako tesno omeĊen da je jedan trogodišnjak mogao da ga ĉitavog optrĉi za manje od deset minuta. Da postoji neki svet i nebo, pa ĉak i svet izvan neba, sve to puno ljudi i istorije, blizancima nikada nije palo na pamet. Vozovi koji su zahuktalo dolazili i odlazili u neredovnim razmacima dolazili su odne-kud i odlazili nekud, ali od pomisli na to nekud, deca su osećala uznemirenost i nelagodnost.
Volela su svoj svet, mali i udoban kao jorgan na krevetu. A ipak je Rael Mandela insistirao da saznaju stvari o tim drugim svetovima. 'Obrazovanje', tako se zvao taj proces, i obuhvatao je ţrtvovanje ĉitavih prepodneva koja su mogla mnogo korisnije da se upotrebe za slušanje Dok-tora Alimantanda, koji je bio ljubazan, ali ne i naroĉito viĉan komunikaciji, ili gospodina Jeri-hona, koji je tako mnogo znao o svetu da je to bilo zastrašujuće, ili za uĉenje ĉitanja iz majĉi-nih divnih ilustrovanih slikovnica koje su pripovedale o danima kada su ROTEH i Sv.
Katarina sazdali svet.
Limal i Tasmin ostali su poletni divljaci. Daleko su više voleli da provode dane zagorĉava-jući ţivot debelom Dţoniju Staljinu blatom, vodom, izmetom i neponovljivim akrobatskim podvizima na skelama pumpi za vodu. Ipak, Rael Mandela je nepokolebljivo tvrdio da njego-va deca neće izrasti u pogrbljene robove lopate, tupa poput starih ĉizama. Imaće sve ono što on nije mogao da ima. Svet će biti njihova igraĉka. Pokušao je da u njima podstakne uzbuĊe-nje zbog uĉenja, ali njih je ĉak i genetsko-obrazovna predstava Lotjaninog Srca ostavila hlad-ne. To jest, sve do dana kada je u grad stiglo Putujuće vrelo znanja i obrazovna atrakcija Adama Bleka.
U noći pre dolaska velikog zabavljaĉa, na istoĉnom horizontu pucketao je i svetlucao sre-brni i zlatni vatromet. U Bespuću nije ostalo mesta nikakvoj sumnji da mu se sprema veliki trenutak. Sledećeg jutra, voz bez voznog reda ušao je u sklepanu stanicu Bespuća i nezvaniĉni šef stanice, Radţandra Das, mahanjem ga je uputio na boĉni kolosek. Stajao je tamo, izbaci-vao oblake pare i treštao ţivahnom muzikom iz zvuĉnika postavljenih na lokomotivi dok su se ljudi okupljali da vide šta je sad to došlo.
– Putujuće vrelo znanja i obrazovna atrakcija Adama Bleka, proĉitao je Radţandra Das upadljiva oglasna slova ispisana crvenom i zlatnom bojom na lokomotivi i vagonima. Pljunuo je u prašinu. Muzika je i dalje svirala. Vreme je prolazilo. Vazduh se zagrevao. Ljude je poĉe-lo da zamara ĉekanje na vrućini.
Ţenevjev Tenebre se umalo nije onesvestila.
Iznenada se istovremeno zaĉuše fanfare i nalet pare, od ĉega svi poskoĉiše.
– Dame i gospodo, momci i devojke, jedinstveni... Adam Blek! – zaurla glas koji je zazvu-ĉao neobiĉno mehaniĉki. Iz vagona se spustiše stepenice. Neki visoki, elegantni muškarac stupi napred. Nosio je tamni frak i pantalone sa pravom zlatnom trakom. Oko vrata bila mu je vezana crna, tanka kravata, a na glavi je imao ogroman okrugao šešir. Nosio je pozlaćeni štap, a oĉi su mu svetlucale kao crna smola. I, naravno, imao je brkove tanke poput linije povuĉene olovkom.
Bilo je teško zamisliti ikoga ko bi više liĉio na Adama Bleka. Postarao se da ga svi dobro pogledaju. Onda je povikao: – Dame i gospodo, pred sobom vidite najveću riznicu ljudskog znanja: Putujuće vrelo i obrazovnu atrakciju Adama Bleka. Istorija, umetnost, nauka, priroda, ĉudesa zemlje i neba, divote nauke i tehnologije, priĉe o ĉudnim mestima i dalekim zemljama, gde se ĉuda svakodnevno zbivaju, sve je to unutra. Pogledajte moćna dela ROTEH-a iz prve ruke kroz Optikon po patentu Adama Bleka; poĉujte priĉe misterije i mašte Adama Bleka, sa sve ĉetiri strane globusa; ĉudite se najnovijim dostignućima nauke i tehnologije; divite se vozu, da, upravo ovom vozu, koji sam sobom upravlja, sopstvenim umom; beĉite oĉi na Tup-sonijance, pola ljude, pola mašine; uĉite o tajnama fizike, hemije, filozofije, teologije, umet-nosti i prirode; sve to moţe biti vaše, dame i gospodo, ova riznica drevne mudrosti; vaša za samo pedeset centavosa, da, pedeset centavosa, ili za robu koju sami odaberete u istoj vredno-sti; da, dame i gospodo, momci i devojke. Adam Blek vam predstavlja svoje Putujuće vrelo znanja i obrazovnu atrakciju! – Ţivahni kicoš vešto kucnu štapom po crvenom, zlatnom i zelenom vagonu, a lokomotiva izbaci pet prstenova pare, jedan unutar drugog, i zasvira mar-ševsku muziku zaglušujućom snagom.
Adam Blek otvori vrata svoje zemlje ĉudesa saznanja i Rael Mandela i njegova bandoglava deca umalo ga ne poĉistiše s puta na ĉelu pohoda na obrazovanje.
Tajne fizike, hemije, filozofije, umetnosti i prirode nisu uzbuĊivale Limala i Tasmin Man-delu. Oni su zijali u Tupsonijance, pola ljude, pola mašine, vrpoljili se od dosade dok je kom-pjuterizovani voz sa sopstvenim umom pokušavao da ih uvuĉe u razgovor, priĉali i kikotali se za vreme ilustrovanog predavanja Adama Bleka o prirodnim ĉudima sveta. Ali moćna dela ROTEH-a, koja su videli kroz Optikon po patentu Adama Bleka, nateraše ih da iskolaĉe oĉi.
Sedeli su u vagonu na tvrdim plastiĉnim stolicama. Limal je ustanovio da mu stolica škripi ako se ljulja napred-nazad, i upravo je to radio kada se prostorija najednom naĊe u tami crnoj kao smrt. Pozadi se zaĉuše krici, tamo gde su braća Galaĉeli sedela iza Persis Taterdemalion. Tada neki glas reĉe: – Svemir: poslednja granica, i vagon najednom ispuniše lebdeće iskre svetlosti. Blizanci pokušaše da ih uhvate i zadrţe u rukama, ali svetle mrljice prolazile su im kroz prste. Uskomešana spiralna maglina proĊe pravo kroz Limalove grudi. On posegnu da je zgrabi, ali ona izlete kroz zadnju stranu vagona. Jedna zvezda odvoji se od svetlucave galakti-ĉke mreţe i naraste u veliĉini i sjaju sve dok ne ocrta jasne senke na zidovima vagona.
– Naše sunce, reĉe Adam Blek. – Pribliţavamo se svom sunĉevom sistemu simuliranom brzinom dvadeset hiljada puta većom od brzine svetlosti. Dok budemo ulazili u sistem sveto-va, usporićemo kako biste mogli da osmotrite veliĉanstvene planete. – Zvezda je sada bila daleko sunce. Planete su klizile u sveĉanom mimohodu kugli i prstenova. – Prolazimo kraj spoljnih svetova; oblaka kometa koji okruţuje naš sistem, tamo vidite daleku Nemezis, dale-ku, slabašnu druţbenicu našeg sunca, tu je Avernus, ovde Haron; Posejdon, to je Uran sa prs-tenom, Hronos takoĊe sa svojim prstenovima... evo Jupitera, najmoćnijeg od svih svetova, ako bi naš svet, koga sada vidite, iza gomile stenovitih asteroida, bio oljušten kao pomorandţa i smešten na površinu moćnog Jupitera, ne bi izgledao veći od novĉića od pedeset centavosa... ovo je naš svet, naš dom, vratićemo mu se za trenutak, ali najpre da naĉas posetimo blistavu Afroditu i majušni Hermes, najbliţi Suncu, pre nego što budemo obratili paţnju na Matiĉni svet na kome su nikli ljudi naše zemlje. – Taĉka svetla na rubu prostorije eksplodira u sistem dva velika sveta, jedan je bio mutna, bela, beţivotna lobanja, drugi kugla plava kao opal, sa mleĉnim mrljama nalik na mermer. Mrtvi, beli svet-lobanja projuri kraj posmatraĉa u zvezda-nu daljinu, a blizanci shvatiše da lebde iznad plavog sveta-materice kao dva musava Panarho-va serafima. Videli su da je taj zahuktali plavi svet ovenĉan srebrnim prstenom, ĉije dimenzije nisu mogli ni da zamisle.
Ţiţa holograma ponovo se pomeri i svi jasno videše tanke preĉke, nalik na ţbice toĉka bicikla, koje su vezivale svet-prsten sa svetom-sferom.
Malu, mraĉnu prostoriju ispuni strahopoštovanje. Blizanci su sedeli nemi i mirni. Zastrašu-juće stvari na nebu toliko su ih potresle da nisu mogli ni da se pomere. Adam Blek nastavi predavanje. – Pred sobom vidite Matiĉni svet, planetu na kojoj je nikla naša rasa. To je vrlo star svet, neverovatno star. Ljudi nastanjuju naš svet samo sedam stotina godina, većina je došla pošto je njegovo prilagoĊavanje ĉoveku dovršeno pre manje od jednog veka, ali na Matiĉnom svetu postoje civilizacije stare hiljade i hiljade godina. – Plavi Matiĉni svet okretao se pod sveznajućim pogledom blizanaca. Dok su njegovi oblacima zastrti predeli zamicali u noć, oţivljavali su desetinama miliona miliona svetala gradova koji su se prostirali preko ĉita-vih kontinenata. – Stari, stari svet, pevušio je Adam Blek publici koju je hipnotisao plesom reĉi, – star i istrošen. I pretrpan. Veoma pretrpan. Ne moţete zamisliti koliko je pretrpan. – Limal Mandela se drţao za oca iz straha, jer mogao je to isuviše dobro da zamisli. Mogao je da vidi sve te gole, ćelave ljude nagurane rame uz rame, ţivi tepih mesa koji diše prebaĉen preko brda i dolina, planina i ravnica, sve do obale mora. Tu su ljude gurali do pojasa u masnu vodu, gurala ih je sve dublje i dublje maltuzijanska masa u neprestanom rastu, sve dok im voda ne bi prekrila glave.
Zamišljao je kako taj glomazan globus mesa u eksploziji pada sa neba povuĉen sopstve-nom teţinom i mrvi ga svojim masama.
– Stanovništva ima tako mnogo da su kopnene mase odavno popunjene, a ĉak ni u velikim gradovima koji plove okeanima tog sveta više nema mesta. Zato su ljudi primorani da se pop-nu tim ţbicama, orbitalnim liftovima, kako bi ţiveli u gradu-prstenu koji su saĉinili oko svog sveta, gde energije i resursa ima u izobilju. – Ţiţa projekcije bila je usmerena na srebrni prs-ten i rastvorila se u uznemirujuću hrpu geometrijskih oblika koji su rasli jedan iz drugog poput kristala. Još bliţe, i pojaviše se detalji geometrijskih oblika, ogromnih poput ĉitavih gradova; cevi, sfere, lepezaste formacije i ĉudni izraštaji, kocke i iskrivljeni trapezoidi.
Najbliţe od svih, jasno su se videli providni krovovi, a ispod njih gurale su se i laktale pri-like male poput bakterija.
Oĉi Tasmin Mandele bile su ĉvrsto zatvorene i skrivene iza stisnutih prstiju. Sa druge stra-ne njihovog oca, Limal Mandela sedeo je širom otvorenih usta, zgromljen znanjem.
– Ovaj grad zove se Metropolis, reĉe Adam Blek. Gospodin Jerihon je u istom trenutku nemo izgovorio ime 'Metropolis'. Plašio se donekle da bi mogao da ugleda sebe ispod tog velikog providnog krova, kako sedi pod nogama Paternostera Avgustina. – Uprkos njegovoj veliĉini, stanovništvo tamo raste tako brzo da mašine koje ga dograĊuju svakog sata u svakom danu ne mogu da odrţe korak sa povećanjem. Sada ćemo reći zbogom Matiĉnom svetu, i pla-vi opalni svet, njegov prsten, satelit-lobanja i natiskani trilioni smanjiše se u daleku taĉku, – i obratiti paţnju na ono što nam je bliţe. – Sada zemlja naraste pred blizancima i oni ugledaše sneţne polove koji su im bili poznati iz atlasa, plava mora opkoljena kopnom, zelene šume, ţute ravnice i široke crvene pustinje. Gledali su odozgo na Olimp, toliko se njegov vrh visoko izdizao iznad najviših snegova, i naĉiĉkane zemlje Velike Doline, pune varoši i gradova. Dok se njihova planeta pribliţavala, ugledali su blistavi mesec-prsten, i tu je poĉivalo proroĉko oko, koje je prostoriju ispunilo nerazaznatljivim lebdećim obliĉjima. Neka su bila toliko ogromna da su im trebali ĉitavi minuti da proĊu prostorijom, neka majušna i zatumbana, neka uţurbana poput insekata, tako da su strelovito letela meĊu posmatraĉim obuzeta svojim malim poslovima; na svima njima negde je pisalo ROTEH.
– Gledajte, sile koje su oblikovale naš svet i stvorile od njega mesto na kome ĉovek moţe da ţivi. Pre hiljadu godina, neki pametni ljudi, sve sami sveti mudraci, bez sumnje, predvideli su ovo što ste vi upravo videli, da Matiĉni svet neće moći da izdrţi sve te ljude koji će na njemu ţiveti. Moraju se naći drugi svetovi, ali svi svetovi na dohvat ruke bili su mrtvi i beţi-votni, ĉak i ovaj. Da, naša je zemlja bila mrtva i beţivotna poput one bele lobanje od sveta koji ste videli pre par minuta. Ipak, ti su mudraci znali da se on moţe preinaĉiti tako da ţivot na njemu opstane. Obrativši se razliĉitim vladama drţava Matiĉnog sveta, osnovali su ROTEH, Orbitalni štab za daljinsko teraformiranje i kontrolu ţivotne sredine, u originalu: Remote Orbital Terraforming and Environmental Control Headquarters; prim. prev.> i potpu-no naoruţani naukom i tehnologijom tog doba radili sedam stotina godina kako bi od ove zemlje stvorili pogodno mesto za ĉoveka. – Prostorijom kliznu neki ogroman, asimetriĉan predmet, naĉiĉkan malim, blistavim prozorima, sa svetim imenom ispisanim slovima koja su, u prirodnoj veliĉini, sigurno bila visoka dve stotine metara. Majušne mušice zujale su oko toga i mahnito radile. Limal Mandela je skakao gore-dole na stolici uzbuĊen obliĉjima na nebu.
– Smiri se, prošišta njegov otac. On potraţi majku ne bi li u njoj našao nekoga sa kime bi mogao da podeli toliko uzbuĊenje, ali na licu Eve Mandela bio je izraz nerazumevanja. Nje-gova sestra bila je razrogaĉena i bezizraţajna poput ikone neke svetice.
– Ono što sada vidite jeste nekoliko orbitalnih ureĊaja pomoću kojih ROTEH odrţava delikatnu ravnoteţu ţivotne sredine našeg sveta. Neki od njih su mašine za kontrolu vremen-skih prilika, koje infracrvenim laserima greju oblasti površine planete kako bi generisale raz-like u pritisku, pa time i vetrove. Drugi su magnetna super-jezgra, 'magnetosi', koji generišu snaţno polje što štiti naš svet od bombardovanja naelektrisanih solarnih ĉestica i kosmiĉkog zraĉenja. Treći su 'vane', orbitalna ogledala koja osvetljavaju mraĉne noći u nedostatku mese-
ca, neki su orfovi, koji rade direktno na svetu, i koliko sada seju ţivot na jalovim mestima zemlje, neki su odbojnici koji premeštaju kometni led iz oblaka koji smo maloĉas videli, na samom rubu Sunĉevog sistema, i donose ga našem svetu kako bi se odrţala hidrostatiĉka rav-noteţa, a neki su 'partaci', zastrašujuće oruţje silnog uništenja kojim ROTEH moţe da brani ovaj krhki svet od napada...
spolja. Nekada je njih bilo mnogo više, ali oni su zajedno sa ROTEH-om krenuli prema većim izazovima; da ukrote pakleni svet koji zovemo Afrodita, ali bolje bi bilo da nosi svoje staro ime, Lucifer; da ozelene bezvazdušni mesec Matiĉnog sveta. A sada, pogledajte ovo... – Deci se ĉinilo da lete kao velika svemirska ptica oko ramena sveta i vide daleko iza kaskad-nog meseca-prstena kako nešto ogromno prilazi svetu, nešto nalik na leptira širokog kilomet-rima i kilometrima i kilometrima, nešto tako ogromno i sloţeno da prkosi mašti. Okretalo se nezgrapno tako da ga je sunce uhvatilo, i blizanci i svi oko njih glasno uzdahnuše kada je jed-ro od tri miliona kvadratnih kilometara najednom bilo obasjano.
– Jedra dovoljno široka da u njih umotate svet, šapnu Adam Blek, a onda diţe glas do dra-matiĉne visine, dok je deklamovao: – Jedrenjak Prezidijuma, koji stiţe na ROTEH-ovo orbi-talno pristanište. Pre jedne godine i jednog dana otisnuo se iz Metropolisa sa milion i tri ĉetvr-ti kolonista usnulih u stanju zastoja u teretnim mahunama, i njihovo je putovanje sada okon-ĉano. Stigli su na naš svet. Za njih će to biti neobiĉno, naopako, zbunjujuće mesto, baš kao i za oĉeve oĉeva naših oĉeva i majke majki naših majki. Neki će umreti, neki će se vratiti kući, neki će propasti i potonuti do društvenog dna, ali većina, kada stigne u prijemne gradove ĉija su imena Sletište, Blerio i Beladona, odmeriće svet dugim pogledom i pomisliti da su stigli u raj. – Bestelesna taĉka posmatranja obruši se prema zemlji, dole dole, ponirući sve brţe, dok se Limalu i Tasmin nije uĉinilo da će se razbiti u paramparĉad na tvrdom tlu. Zglavci na rukama pobeleše i Babuška vrisnu. Svetla se ponovo popališe. Zrnca prašine lebdela su u zra-cima svetiljki. Adam Blek stupi u svetlo i reĉe: – Time je okonĉan naš obilazak ĉudesa zemlje i neba, i sada se još jednom bezbedno vraćamo poznatom, ĉvrstom tlu. – Vrata se otvoriše na kraju vagona, propustivši navalu prašnjave sunĉeve svetlosti. Ljudi su vrlo tiho izlazili u koloni na popodnevno sunce.
– Pa, šta mislite o tome? – upita Rael Mandela svojoj deci. Ne odgovoriše mu.
Bili su zagnjureni u sopstvene misli.
Glava Limala Mandele bila je puna planeta u padu, nabreklih od ĉoveĉanstva, toĉkova sve-tlosti širokim hiljadama kilometara, naizgled anarhiĉnih gomila obliĉja koja svejedno pokreću svet kao podmazani ĉasovnik, i njegov racionalni deo posegnuo je napolje i prigrlio sve što je video. Shvatio je da i ljudska i materijalna Vaseljena dejstvuju u skladu sa osnovnim naĉelima i da, ukoliko se ta naĉela mogu dooznati, onda se dooznati mogu i ĉitave Vaseljene materije i uma. Prigrlio je Veliki Plan i video ga u minijaturnim kopijama gde god bi mu se pogled zaustavio. Sve se moglo shvatiti, sve se moglo objasniti; nije bilo više misterija, sve je poka-zivalo unutra.
Tasmin Mandela isto je tako posmatrala ĉudesa zemlje i neba, ali radije je odabrala stazu misticizma. Videla je da svaki organizacioni poredak poštuje više poretke, dok oni, opet, poš-tuju poretke daleko veće i izuzetnije inteligencije u uzlaznoj spirali svesti na ĉijem vrhu sedi Bog Panarh Nedokuĉivi: Neizgovoriv i Neĉujan kao Svetlost, ĉiji se planovi samo mogu nagaĊati u Njegovim otkrovenjima koja padaju kao neki slatki destilat niz zavoje helikoide svesti. Sve je pokazivalo napolje i naviše.
Rael Mandela nije mogao da zna šta je uĉinio svojoj deci, bilo u trenutku njihovog roĊenja, kada ih je prokleo svojom porodiĉnom kletvom, bilo zahvaljujući klijanju tog ukletog semena u Holografijumu Adama Bleka.
Blizanci su izgledali oĉarano. Moţda su nauĉili nešto vredno. Ako se korenje uĉenja primi-lo u njima, onda je dobro uloţio dve baĉve jagoda i pile koje je potrošio na obrazovanje svoje dece.

http://www.book-forum.net

6Ijan Mekdonald - Bespuće Empty Re: Ijan Mekdonald - Bespuće Uto Sep 25, 2012 8:01 pm

Margita

Margita
Administrator
Administrator
14.
Uveĉe u petak, 21. avgustembra, u dvadeset i dvadeset, Babuška je skoĉila usred jedne od njihovih beskrajnih igara reĉima baš kada je Deda Haran hteo da stavi 'zoomorf' kao trostruku reĉ, i uskliknula: – Vreme je! Vreme je! Moja beba, o moja beba! – I jurnula je u sobu gde je posteljica pulsirala, pumpala i nadimala se dan za danom, sat za satom, dve stotine i osamde-set dana, 7520 sati, u veliku loptu modrocrvenog mesa.
– Šta je bilo, cvete srca moga? – uzviknu Deda Haran. – U ĉemu je stvar? – Ne dobivši odgovor, on poţuri u sobu i zateĉe svoju ţenu kako stoji sa rukama na ustima i zuri u postelji-cu. Veštaĉka materica je podrhtavala i grĉila se, a soba je bila puna gnusnog zadaha raspada-nja.
– Vreme je! – zablebeta Babuška. – Moja beba je stigla! Naša beba! O, Harane!
Muţu. – Deda Haran onjuši smrdljivi vazduh. Potoĉić crnog fluida bio je istisnut iz poste-ljice i uprljao je hranljivu teĉnost. Srce mu se steţe od slutnje velikog zla.
– Napolje, zapovedi on Babuški.
– Ali, Harane... naše dete! Ja, majka, moram biti sa svojim detetom. – Ona pruţi ruke pre-ma mesnatoj gnusobi na prozorskom pragu.
– Napolje. Ja, tvoj muţ, zapovedam to! – Deda Haran zgrabi svoju ţenu za ramena, okrenu je oko ose i izgura kroz vrata, da bi ih zabravio za sobom.
Uţasno podrigivanje sada je u erupcijama dopiralo iz posteljice koja se grĉila.
Deda Haran joj priĊe sa strepnjom. Kucnu po tegli. Posteljica se oglasi ţalosnim cvilje-njem poput gasa koji kulja pod visokim pritiskom. Mehurići prokljuĉaše na površini Beldeno-ve tegle i rasprsnuše se, zapahnuvši sobu zagušljivim smradom.
Deda Haran prekri usta i nos maramicom, pa bocnu matericu olovkom.
Posteljica se zgrĉi i, sa zvukom cepanja, podrigivanja, rasprši ogavnu sivu sluz u vazduhu. Ispljunu bujicu gnusnog crnog fluida isprekidanu zagušljivim prdeţima, a onda se pokida po sredini i lipsa. Zadrţavajući vazduh da ne bi povratio, Deda Haran poĉe da ĉaĉka olovkom po ostacima u raspadanju. Nije bilo nikakvog znaka da je unutra ikada bilo deteta. Pronašao je nekakve trule crne komade neĉega što je liĉilo na ljusku mangoa. Zadovoljan što deteta nije bilo, ni ţivog ni mrtvog, on iziĊe iz sobe i zakljuĉa je za sobom.
– Strašna, svetogrdna stvar dogodila se ovde veĉeras, reĉe on svojoj ţeni. – Dok god budem ţiv, niko neće ponovo ući u tu sobu. – On priĊe ulaznim vratima i baci kljuĉ u noć što je dalje mogao.
– Moje dete, Harane, moje dete, je li ţivo, je li mrtvo? – Babuška proguta knedlu.
– Je li... ljudsko biće? – Nikada nije bilo nikakvog deteta, reĉe Deda Haran, zagledan pravo ispred sebe. – Lotjanino Srce nas je prevarila. Materica je bila prazna. Potpuno prazna. – Tu i tada on prekrši zavet koji mu je ţena nametnula i ode u Taterdemalionin B.A.R. da se uvošti od pića.
Taĉno u trenutku kada je Babuška skoĉila i ostavila igru, Ţenevjev Tenebre osetila je u sebi neizdrţiv bol. Oglasila se prigušenim jecanjem i stenjanjem, znajući da je došlo vreme.
– Najmilija, nešto nije u redu? – upita Gaston Tenebre iz svoje stolice kraj vatre, gde je sedeo uveĉe, pušio huka-lulu i sanjario o slatkoj preljubi.
Ţenevjev Tenebre se presamiti od nove kontrakcije.
– Dete, šapnu ona. – Dolazi. – Dete, reĉe Gaston Tenebre. – Kakvo dete? – Ţenevjev Tenebre se osmehnu uprkos bolu. Namerno je krila trudnoću devet meseci, u išĉekivanju ovog izuzetnog trenutka.
– Tvoje dete, šapnu ona. – Tvoje dete, idiote uobraţeni. – Šta? – grmnu Gaston Tenebre, hiljadu kilometara odatle, visok i beskoristan poput vlaţne trske.
– Prešao si se, muţu. Tvoje dete... uskraćivao si mi... uskraćivao i ostavljao me...
da... ĉekam, pa sam tako i ja tebe ostavila da ĉekaš i sada... ĉekanju je kraj. – Ona glasno uzdahnu kada je proţe novi bol. Gaston Tenebre uzvrteo se i uzmahao kao mala, jadna ptica u staklenoj bašti. – Vodi me Kvinsani... Marji Kvinsani. – Prikupila je onoliko dostojanstva koliko joj je preostalo i prišla vratima. Tada je protrese najţešći niz kontrakcija.
– Pomozi mi, svinjo beskorisna, zastenja ona i Gaston Tenebre priĊe i pomoţe joj da po hladnoj, tamnoj noći doĊe do zubne i veterinarske klinike Kvinsana.
Ţenevjev Tenebre pomisli da lice Marje Kvinsane koje se nadnosilo iz postanestetiĉke umrtvljenosti priliĉno liĉi na lice lame. Ta zaglušujuća misao kruţila je u superprovodniĉkom kolu njenog uma sve dok joj se beba spakovana kao poklon nije našla u naruĉju, a onda se svega setila.
– Nije mnogo teţe od pomaganja pri poroĊaju koze, reĉe Marja Kvinsana, ĉije je lice lame bilo ozareno osmehom. – Ali mislila sam da je ipak najbolje da te uspavam. – Gaston, gde je Gaston? – upita Ţenevjev Tenebre. Kozje lice njenog muţa nagnu se blizu njenog.
– Razgovaraćemo kada budemo nasamo, reĉe joj poverljivim šapatom.
Ţenevjev Tenebre se osmehnu odsutno, njen muţ je bio vaţan koliko i obiĉna muva zunza-ra. Vaţno je bilo da je u njenom naruĉju dete, njeno dete; zar ga nije sama rodila, nosila ga u sebi devet meseci, uĉinila ga delom sebe skoro pola godine?
– Arni Nikolodea, šapnu ona. – Mala Arni. – Kada je u Hotelu/Ţeleznici Vitlejem Ares pukao glas o iznenadnom roĊenju trećeg prirodnog graĊanina Bespuća, Persis Taterdemalion je objavila da kuća ĉasti pićem, bilo je zdravica i veselja za sve osim za Dedu Harana, koji je potpuno shvatio, dok se noć pretvarala u jutro, šta mu je uĉinjeno. TakoĊe je shvatio da ništa ne bi mogao da dokaţe.
– Nije li ĉudno, prokomentarisao je Radţandra Das, govorljiv zahvaljujući kukuruznom pivu i vinu iz hotelske mešine za vrenje, – da bebu nije dobio par koji ju je ţeleo, a dobio ju je par koji je nije ţeleo? – Svi su to smatrali zgodnim rezimeom.
15.
Radţandra Das je nekada ţiveo u rupi ispod Glavne stanice Meridijan. I dalje je ţiveo u rupi: u Velikoj Pustinji. Radţandra Das je nekada bio princ ljudi iz slivnika, skitnica, prosja-ka, tumarala, gundi i propalica. I dalje je bio princ ljudi iz slivnika, skitnica, prosjaka, tumara-la, gundi i propalica. Niko drugi nije mogao da mu konkuriše za tu ĉast. Previše lenj za zem-ljoradnju, ţiveo je zahvaljujući svojim vijugama i milostinji suseda, magijski ulivao obnovlje-nu ĉilost u njihove pokvarene kultivatore i nepouzdane aparate za praćenje sunca, pomagao Edu Galaĉeliju u konstrukciji mehaniĉkih aparata od male praktiĉne vrednosti izuzev kada je u pitanju trošenje vremena koga je bilo na pretek.
Jednom je popravio lokomotivu Ţeleznice Vitlejem Ares: Klase 19, sećao se; dohramala je u Bespuće sa loše podešenim tokamakom. Kao da se vratio u stare dane. U napadu nostalgije, umalo nije zamolio mašinovoĊe da ga povezu: u Mudrost, blistavi san njegovog srca.
Onda je pomislio na straţara koji ga je izbacio iz voza, na nedaće, bolne udarce i rad, napo-ran rad koji bi ga ĉekao na takvom putovanju. Bespuće je bilo mirno, Bespuće je bilo izolova-no, ali Bespuće je bilo udobno i tu se plod mogao ubrati sa drveta. Ostaće ipak još malo.
O zimskoj ravnodnevici, dok je sunce stajalo nisko nad horizontom, dok se crvena prašina presijavala mrazom, Adam Blek se vratio u Bespuće. Njegov dolazak su zemljoradnici umor-ni od zime doĉekali sa dobrodošlicom kao da je stiglo proleće.
– PriĊite, priĊite, drao se on. – Putujuće vrelo znanja i obrazovna atrakcija Adama Bleka još jednom – (i tu je udario pozlaćenim štapom po malom kamenom bloku da bi naglasio zna-
ĉaj reĉenog) – predstavlja vam ĉudesa sa sve ĉetiri strane sveta u sasvim novoj – (tras tras) – predstavi! Ukljuĉujući, za vaše zadovoljstvo i uţivanje, dame – (tras) – gospodo – (tras) – momci – (tras) – i devojke, neviĊeni novitet, AnĊela iz Kraljevstava Slave! Zarobljenog u Nebeskom Cirkusu, pravog, istinskog, stopostotnog anĊela! – (tras tras) – Da, priĊite, priĊite, dobri graĊani, samo pedeset centavosa za pet minuta sa ovim ĉudom našeg doba; pedeset cen-tavosa, dobri ljudi, moţete li zaista dopustiti sebi da ne prisustvujete ovom jedinstvenom fenomenu? – (tras tras?) – Ako biste bili tako ljubazni da formirate red, vremena ima dovoljno za svakoga. – Radţandra je zakasnio na predstavu. Udobno je spavao kraj svoje vatre kada je voz Vrela stigao, i zahvaljujući tome morao je da stoji na hladnoći duţe od jednog sata pre nego što je došao na red.
– Samo jedan? – upita Adam Blek.
– Ne vidim nikog drugog. – Onda, pedeset centavosa. – Nemam pedeset centavosa. Prima-te dva saća? – Dva saća, moţe. Pet minuta. – U vagonu je bilo toplo. Crne draperije prekrivale su prozore i šaputale, pomerane vrelim vazduhom iz ventilatora. U središtu vagona nalazio se veliki i teţak ĉeliĉni kavez, krajnje ĉvrst, bez vrata ili brava. Na trapezu koji je visio sa tava-nice kaveza sedelo je melanholiĉno stvorenje za koje je Radţandra Das trebalo da poveruje da je anĊeo, iako nije bilo ni nalik anĊelima o kojima ga je na svom poboţnom kolenu uĉila nje-gova draga, pokojna majka.
Imalo je lice i telo izuzetno lepog mladića. Ruke i noge bile su mu od metala spojenog zakivcima. Kod ramena i bokova, meso je bilo stopljeno sa metalom.
Nije bilo vidljivih granica izmeĊu koţe i ĉelika. Radţandra Das je video da to nije puki spoj ĉoveka sa veštaĉkim protezama. Ovo je bilo nešto potpuno drugaĉije.
Sjajna plava aura ocrtavala je anĊela i predstavljala jedino osvetljenje u crnom, toplom vagonu.
Radţandra Das nije znao koliko je dugo stajao i zurio pre nego što je anĊeo izduţio meha-niĉke noge u dugaĉke štule i sišao sa trapeza. Teleskopski je poprimio ljudsku visinu i pribio lice uz rešetke, oĉi u oĉi sa izbuljenim Radţandrom Dasom.
– Ako imaš samo pet minuta, predlaţem da me nešto pitaš, reĉe anĊeo uzbudljivim kontra-altom.
Ĉarolija zurenja bila je razbijena.
– Auu! – reĉe Radţandra Das. – Kakvo si ti to stvorenje? – To je obiĉno prvo pitanje, reĉe toboţnji anĊeo, umoran od davno uspostavljene rutine. – Ja sam anĊeo, serafim Petog Reda Nebeske Vojske AnĊela, sluga Blaţene Gospe od Tarzisa. E, sad, da li ţeliš da zamolim Našu Gospu nešto za sebe ili za druge, ili da prenesem tvoju poruku dragim pokojnicima s one stra-ne vela smrti? To je obiĉno drugo pitanje. – E, pa, moje nije, reĉe Radţandra Das. – Svaka budala moţe da vidi da nećeš nigde prenositi nikakve poruke, ne dok si u tom kavezu i dok nastupaš za gospodina Adama Bleka. Ne, ono što ja hoću da znam jeste, do Ċavola, kakva si ti to vrsta anĊela, gos'n, jer mene su uvek uĉili da su anĊeli kao gospe sa dugaĉkom kosom, lepim krilima, sjajnim odorama i tako to. – AnĊeo napući usta zbog te sitne uvrede.
– Danas više nema prokletog dostojanstva. U svakom sluĉaju, to je treće pitanje koje pos-tavlja većina smrtnika. Od tebe sam oĉekivao više, pošto si propustio pitanje broj dva. – Pa, kako bi onda bilo da odgovoriš na pitanje broj tri? – AnĊeo uzdahnu.
– Gledaj, smrtniĉe. – Iz njegovih leĊa rasklopiše se dve sklopive helikopterske elise. Kavez je bio premali da bi dozvolio rotorima da se potpuno otvore, i anĊeo je sa oklembešenim eli-sama izgledao još jadnije i beskorisnije.
– Krila. A što se tiĉe pola. – Oreol anĊela zatrepere. Neobiĉna nabreknuća pojaviše se i poĉeše da mu se pomeraju pod mesnatim delovima. Crte lica stopiše mu se i potekoše kao kišnica sa krova. Potkoţne izboĉine spojiše se, oĉvrsnuše i stvoriše novi telesni predeo. Radţandra Das tiho zviznu u divljenju.
– Lepe sise. Znaĉi, ti si i jedno i drugo. – Ili ni jedno ni drugo, reĉe anĊeo i ponovi trik sa facijalnim stapanjem, pretvorivši se u izuzetno lepu mladu osobu neodreĊenog pola. Sada zavreĊujući svoju zamenicu, to uvuĉe elise rotora u leĊa i osmehnu se neutešnim osmehom.
Radţandra Das oseti kako mu se igla sauĉešća zabada u srce. Znao je kako je to kada se neko nalazi na mestu koje nije sam odabrao. Znao je kako izgleda kada se ţivot popiša na nekoga.
– Još nešto, smrtniĉe? – upita anĊeo umorno.
– Hej hej he, ĉovek, nemo' da si tako osetljiv. Na tvojoj sam strani, stvarno. Reci mi, kako to da ne moţeš da razvališ ovaj kavez malim prstom? Uĉili su me da su anĊeli priliĉno moćna bića. – AnĊeo se nasloni na rešetke svog kaveza o reĉe poverljivo: – Ja sam samo obiĉan anĊeo, Petog Reda Nebeske Vojske, a ne jedan od onih glavonja poput FARIOSTERA ili TELEMEGONA; oni su najnoviji modeli; Prvog Reda, Arhangelsci; oni mogu da urade prak-tiĉno sve, ali mi anĊeli, mi smo bili prvi, bili smo prototipovi Blaţene Gospe, a ona je pobolj-šavala dizajn kod svakog sledećeg modela: kod Avataha, Lorarha, Kerafa, Arhangelska. – Ĉekaj malo, ĉekaj malo, kaţeš da su te napravili? – Sve nas prave, smrtniĉe, ovako ili onako. Ono što hoću da kaţem jeste da smo mi anĊeli projektovani tako da radimo na solarnu energi-ju, zbog toga Adam Blek drţi ovaj kavez u mraku, inaĉe bih mogao da upijem dovoljno sun-ĉeve energije da razvalim ove rešetke. Ipak, dodade anĊeo ţalosno, – mi anĊeli prevashodno smo projektovani za letenje, ne za borbu; najveći deo snage kanališe mi se kroz rotore. – Šta bi se, dakle, desilo kada bih otvorio sve zavese? – Adam Blek doĊe i sve ih ponovo navuĉe. Hvala ti za tu pomisao, smrtniĉe, ali bilo bi potrebno oko tri nedelje neprekidne sunĉeve svet-losti da povratim svoju punu anĊeosku moć. – Adam Blek zaviri kroz vrata i reĉe: – Vreme je isteklo. IziĊi. – Pogleda strogo anĊela. – Opet ih zadrţavaš razgovorom? Rekao sam ti da skratiš priĉu. – Hej hej hej, ĉemu ţurba? – usprotivi se Radţandra Das. – Iza mene nema nikoga, a baš smo došli do zanimljivog dela razgovora. Još minut, u redu? – O, vaţi. – Adam Blek se povuĉe da prebroji zaradu: šest dolara i pedeset centavosa, pile, tri boce graškovog vina i dva saća.
– Dobro, ĉovek, priĉaj mi još, reĉe Radţandra Das. – Kao, kako si se uopšte našao u ovom kavezu? – Puka neopreznost. Bio sam u Velikoj Pratnji Blaţene Gospe, paradirao iznad nekog sirotog grada zvanog Francuz u Velikoj Ravnici - radimo to s vremena na vreme, pravimo veliku cirkusku paradu, kako bi smrtnici i dalje mislili na više stvari, kao na to ko je stvorio svet. Blaţena Gospa ima tu novu politiku o neposrednom uplivu kod organskih bića. Pa, bila je to priliĉno velika predstava, sa sve Velikim Silama, Dominionima, Duhovnom Menaţeri-jom, Velikim Plavim Plimutom, Jahaĉem na Mnogoglavoj Zveri i tako to, tako da je prošao dobar deo dana dok svi nismo prošli. Ja sam bio u poslednjem talasu, i priliĉno sam se dosa-Ċivao zbog ĉekanja, a anĊeli kojima je dosadno postanu neoprezni.
Dok sam se opepelio, uleteo sam pravo u visokonaponski deo Francuzovog mikrotalasnog linka. To me je omamilo. Iskoĉili su mi osiguraĉi. Pandrknuo sam. Smrtnici su me spustili tako što su isekli kablove, pa su me strpali u ovaj kavez i u podrum, gde su me hranili projom i pivom. Imaš li pojma kako izgleda biti anĊeo-alkoholiĉar? Stalno sam im govorio da radim na solarnu energiju, ali oni to nisu mogli da shvate. Smrtnici su se pitali šta da rade sa jednim anĊelom iz Nebeske Vojske, kada je naišao Adam Blek i kupio mene i moj kavez za petnaest zlatnih dolara. – Pa, šta je sa pokušajem bekstva? – predloţio je Radţandra Das, sa zlim mis-lima u glavi.
– Nema brave. Mi umemo sa mašinama, toliko mogu da kaţem za nas, svaku bravu na kavezu mogao bih da obijem, ali Adam Blek poznaje hagiografiju, jer kada sam povratio sna-gu i kada su mi izrasla nova kola, zavario je vrata. – To ne valja, reĉe Radţandra Das, setivši se rupa ispod Glavne stanice Meridijan. – Niko ne bi trebalo da se nalazi u kavezu zbog greš-ke. – AnĊeo reĉito slegnu ramenima. Adam Blek ponovo zaviri kroz vrata.
– Dobro. Vreme je isteklo, i sad to stvarno mislim. Napolje. Zatvaram za ovu noć. – Pomozi mi, šapnu anĊeo oĉajniĉki, šĉepavši rešetke debljine prsta. – Ti moţeš da me izbaviš, znam to; ĉitam ti to u srcu. – To je verovatno samo pitanje broj pet, reĉe Radţandra Das i okrenu se da napusti zamraĉeni vagon. Ali iz dţepa izvadi noţ Odbrambenih Snaga sa mno-gostrukim oštricama, ukraden u Krišnamurtijevoj specijalizovanoj gvoţĊari, pa ga stavi anĊe-lu na dlan.
– Sakrij to, šapnu, ne pomerajući usne. – I obećaj mi da ćeš uĉiniti dve stvari kada iziĊeš. Prvo, ne vraćaj se. Nikad. Drugo, pomeni me Blaţenoj Gospi kada je vidiš, zato što me je ona uĉinila takvim da budem dobar sa mašinama, i da mašine budu dobre sa mnom. – Dlan se okrenu da mahne u znak pozdrava. Adam Blek je ĉekao da zakljuĉa vrata.
– Bogami, predstava i po, napomenu mu Radţandra Das. – Pravo da velim, to će biti teško nadmašiti. Šta nam sledeće spremate? Svetu Katarinu u kavezu, a? – On namignu vlasniku predstave. Pomisli da već moţe da ĉuje struganje metala po metalu.
16.
Tog jutra kada je došao, ROTEH je ušao u svet kao tupo zujanje u snovima ljudi, a iskrao se iz njih kao teško pulsiranje. Probudio je sve iz sna i tada su shvatili da ne dele isti zajedniĉ-ki košmar, da je buka stvarna, objektivna pojava, toliko stvarna i objektivna da je svaki nepri-ĉvršćeni predmet u kući zveĉao, a tanjiri padali sa polica i razbijali se na podu.
– Šta je to, šta je to? – pitali su ljudi jedni druge, nabacujući na sebe dnevnu odeću, zbacu-jući košmarna sujeverja o Apokalipsi, Armagedonu, nuklearnom uništenju, meĊuplanetnom ratu ili nebu koje im se ruši na glave. Pulsiranje je narastalo sve dok nije ispunilo ĉak i prostor u unutrašnjosti njihovih lobanja.
Treslo je kamen pod njihovim nogama, treslo im kosti pod koţom, treslo nebo i zemlju, treslo ljude koji su se peli uz stepenice i izlazili na vrata kuće da vide šta se dešava.
Iznad Bespuća lebdelo je hiljadu srebrnih tanjira, tako sjajno blistavih na suncu zore da su bili zaslepljujući za oĉi: hiljadu srebrnih nebeskih letelica treslo je zemlju i nebo treštanjem svojih motora. Svaka je bila promera punih pedeset metara, svaka je imala sveto ime ROTEH zajedno sa serijskim brojem i zapisom ispod toga, masnim crnim slovima: 'Planetno odeljenje za odrţavanje'.
Reflektori blesnuše i prošpartaše gradom, u potrazi za graĊanima koji su stajali zapanjeni na svojim terasama i verandama. Obasjana sa visina, Babuška pade na kolena i pomoli se da je AnĊeo Pet Boĉica Uništenja (pošast tame, pošast gladi i ţeĊi, pošast jalovosti, pošast sarka-zma, pošast mutiranih koza-sveţdera) mimoiĊe. Deca Bespuća mahala su posadama u isture-nim kontrolnim kabinama.
Piloti su im uzvratili mahanjem i zablesnuli ih reflektorima. Kada su se ljudi privikli na zamisao da se ROTEH-ove letelice nalaze u vazduhu iznad njihovog grada, shvatili su da ih nema hiljadu, niti stotinu, ĉak ni pedeset, već dvadeset tri. Dvadeset tri laĊe ispunile su nebo i zemlju motorima koji su tutnjali tutnjali, i dalje veoma upeĉatljive za prvi jutarnji prizor.
Uz riku toliko snaţnu da je od nje pucao kamen, dvadeset dve laĊe podigle su se visoko u vazduh, nagnule se i odletele na zapad, dok su reflektori ostavljali dugaĉke grabuljaste mrlje na nebu. Jedan preostali diriţabl spustio se niţe i prizemljio sa suprotne strane ţelezniĉke pruge, taĉno na onom mestu gde se Persis Taterdemalion srušila u Bespuće. ROTEH-ovo sle-tanje bilo je potpuno kontrolisano i izvedeno sa nadmenom lakoćom. Elise laĊe nagnule su se naviše pri sletanju i digle zagušljive oblake prašine u vazduh. Kada je kašalj prestao, laĊa je poĉivala na stajnim trapovima i iz njene blistavo osvetljene unutrašnjosti spuštalo se stepeniš-te. Sa stepenicama je došao i miris doruĉka koji se priprema.
Svi graĊani Bespuća okupili su se na gradskoj strani pruge, svi osim Persis Taterdemalion, koja je pobegla kada je osetila prvi dodir reflektora na koţi, jer laĊe su mogli slobodno da lete, a ona nije. Ljudi su posmatrali dešavanja oko vazdušnog broda sa mešavinom strepnje i uzbuĊenja. Ovo su mogli biti najbolji posetioci do sada.
– Samo napred, reĉe gospodin Jerihon Doktoru Alimantandu. – Ti si šef. – Doktor Aliman-tando otrese malo prašine sa svoje stalno prašnjave odeće i preĊe stotinu metara sa druge stra-ne pruge, do laĊe. Niko se nije oglasio povikom ohrabrenja u znak podstreka.
Neki izuzetno uredan muškarac u divnom belom odelu sa visokim okovratnikom siĊe niz stepenice laĊe i zagleda se u Doktora Alimantanda. Doktor Alimantando, prašnjav i ponizan, uĉtivo se nakloni.
– Ja sam Doktor Alimantando, privremeni predsednik zajednice zvane Bespuće, stanovnika dvadeset dva, visina hiljadu dvesta pedeset, 'na korak od raja'. Dobro došli u naš grad, nadam se da ćete uţivati u svom boravku, imamo veoma dobar hotel u kome će vam biti zgodno i udobno, ĉisto, jevtino, krajnje prijatno. – Nepoznati, koji je i dalje zurio (što je bilo krajnje nepristojno po merilima srameţljivog Deuteronomijanca), klimnu glavom jedva poklonivši paţnju formalnostima.
– Dominik Frontera, sluţbenik za naselja i razvoj, ROTEH-ovo planetno odeljenje za odr-ţavanje, sa Porcelanske Planine. koga Ċavola vi to radite ovde? – Preki Doktor Alimantando prasnu.
– Ja bih to isto mogao vas da pitam, gospodine. – I tako mu Dominik Frontera reĉe. A Doktor Alimantando smesta sazva sastanak svih stanovnika kako bi Dominik Frontera mogao i njima da kaţe ono što je rekao njemu. I evo šta im je Dominik Frontera rekao.
– U utorak šesnaestog maja, za tri dana, u šesnaest sati i dvadeset ĉetiri minuta, Bespuće će ispariti u udaru kometnog jezgra teškog negde oko dve stotine megatona, brzine pet kilometa-ra u sekundi, oko trideset ĉetiri kilometra odavde. – Nastade haos. Doktor Alimantando stade da udara ĉekićem privremenog predsednika sve dok nije slomio blok, potom je promukao od vike, ali ljudi su i dalje urlali, besneli i mahali najboljim stolicama Persis Taterdemalion u vazduhu. Dominik Frontera je teško mogao da pretpostavi da je dvadeset dvoje ljudi kadro da stvori takav dţumbus.
Ništa od toga nije trebalo da mu se dogodi. Trebalo je da dovrši ispitivanje mesta udara za jedno prepodne, i sada bi bio kod kuće, u oblasnom štabu u Meridijanu. Igrao bi bekgemon u svom omiljenom uglu Ĉen Cuove ĉajdţinice, srkutao rakiju iz Beladone i posmatrao pupoljke kajsije. Umesto toga, bio je suoĉen sa podivljalom ruljom ţeljnom da ga ubije od batina bar-skim stolicama od borovine - gledaj samo onu matoru, mora da je napunila svih ĉetrdeset, ali ništa joj ne bi bilo slaĊe nego da oliţe moju krv sa poda - sve zato što je pronašao popišani mali grad tamo gde nikakav popišani mali grad nije trebalo da se nalazi, u oazi koja je bila predviĊena za ekološki inţenjering tek dve godine posle udara. Dominik Frontera uzdahnu. Izvuĉe zatupasti Presnijev reaktivni pištolj iz pilotske futrole i opali tri brza hica u tavanicu Hotela/Ţeleznice Vitlejem Ares.
Trenutna preneraţena tišina prijala mu je. Reaktivni naboji šištali su i pušili se meĊu cre-povima. Pošto je mir ponovo uspostavljen, objasnio je zbog ĉega Bespuće mora biti uništeno.
Sve je to imalo veze s vodom. Nje nije bilo dovoljno. Svet je odrţavao niz ekoloških jed-naĉina koje uvek moraju biti u ravnoteţi. Sa jedne strane jednaĉine bila je stvorena ţivotna sredina zemlje: vazduh, voda, vremenske prilike i oni manje opipljivi agensi, poput orbitalnih magnetnih superprovodnika koji su ispleli zaštitnu mreţu oko planete, odagnavši zraĉenje i oluju solarnih ĉestica koja bi inaĉe sterilisala površinu zemlje, ili sloja metalnih jona koji je poĉivao visoko iznad tropopauze i pojaĉavao ambijentalnu svetlost sunca, i orbitalnih nebes-kih ogledala, Vana, koja su peglala lokalne diferencijale temperature i pritiska; stabilna jedna-ĉina, ali krhka. Sa druge strane znaka jednakosti stajali su narodi zemlje, domaći i doseljeni,
sa sve većom populacijom i sve većim zahtevima od sveta i njegovih resursa. I ta jednaĉina uvek mora biti u ravnoteţi!
U sluĉaju aritmetiĉkog, geometrijskog, logaritamskog prirodnog priraštaja, jednaĉina uvek mora biti u ravnoteţi (tu Dominik Frontera uperi cev svog pilotskog pištolja u publiku da bi naglasio reĉeno), i ukoliko ta jednakost pretpostavlja povremeno dovoĊenje vode odnekud ('povremeno' je znaĉilo svakih desetak godina u sledećih pola milenijuma, 'odnekud' se odno-silo na gigatone kometnog leda koji ĉeka sa strane u sunĉevom sistemu na svoj gravitacioni šlagvort), onda će voda stizati.
– U prošlosti, objasnio je Dominik Frontera redovima otvorenih usta, – vršili smo udare kometnih glava, hteli-ne hteli, na površini sveta: ono leda što ne bi isparilo pri ulasku u atmo-sferu uĉinilo bi to pri udaru, a ogromne koliĉine prašine baĉene naviše silinom eksplozije iza-zvale bi nastanak vodenih oblaka, a time i kišu. U rano doba, komete su padale stopom od najviše tri nedeljno. Naravno, tada nisu imale na koga da padnu. – Dominik Frontera se seti da ne drţi predavanje nekom gimnazijskom razredu na ĉasu geografije, već gomili glupih selja-ka, pa se raţesti. – Kao što moţete da zamislite, otkad je poĉelo naseljavanje, sve je teţe pro-naći mesta na koje se moţe oboriti led; a mi volimo da led obaramo ako moţemo, jer to je daleko najjevtiniji naĉin stvaranja vodene pare. E, sad, odabrali smo ciljnu oblast, oblast Severozapadne Ĉetvrtsfere, gde ekološki inţenjering nije bio planiran najmanje još za ĉetiri godine, moţda koji usamljeni putnik, usamljeni voz, usamljena nebeska laĊa, ali njih moţemo da upozorimo da napuste tu oblast pre udara, a potom moţemo da doĊemo, sredimo uništene pruge i pozovemo orfove da siĊu sa orbite kako bi od pustinje napravili vrt. To je plan. I šta smo zatekli? Šta smo zatekli? – Glas Dominika Frontere podigao se toliko da je postao pisku-tav. – Vas. Šta vi, koga Ċavola, radite ovde? Ovde ne bi trebalo da bude ni oaza, a kamoli grad! – Doktor Alimantando ustade da ispriĉa svoju priĉu o daskama na vetar i ludim orfovi-ma. Dominik Frontera mu mahnu da sedne.
– Poštedite me objašnjenja. Niste vi odgovorni. Došlo je do zajeba u odeljenju za orbitalni ekološki inţenjering, programiranje nekog orfa otišlo je u majĉinu. Te stvari se kvare. Dobro, niste vi krivi, ali ja ne mogu tu ništa da uradim. Kometa stiţe, putuje već sedamdeset dva meseca. U utorak šesnaestog maja, u šesnaest i dvadeset ĉetiri, udariće na trideset ĉetiri kilo-metra odavde i ovaj gradić i njegova mala oaza sklopiće se kao... kao... kuća od kartona. – Zaĉuše se urlici protivljenja. Dominik Frontera diţe ruke kako bi uspostavio tišinu i mir. – Ţao mi je. Stvarno mi je ţao, ali ne mogu ništa da uradim. Kometa se ne moţe skrenuti, ne postoji drugo mesto na koje bi mogla da padne, ne u ovako kasnoj fazi. Da ste samo nekoga, bilo koga, ranije obavestili da postojite, bili bismo u stanju da proraĉunamo drugaĉije orbite. Ovako, prekasno je. Ţao mi je. – A šta je sa Lotjaninim Srcem? – viknu Ed Galaĉeli.
– Ona je obećala da će nekome ispriĉati o nama, sloţi se Umberto.
– Da, rekla je da će ispriĉati Porcelanskoj Planini, dodade Lui.
– Lotjanino Srce? – upita Dominik Frontera. Njegov pilot reĉito slegnu ramenima.
– Putujući predstavnik Ministarstva opšteg obrazovanja, objasni Doktor Alimantando.
– A, drugo ministarstvo, reĉe Dominik Frontera. GraĊani ga zasuše pogrdama zbog tog jadnog izgovora.
– Birokratske budale! – drao se Morton Kvinsana. – Planirate propast! – Dominik Frontera pokuša da umiri situaciju.
– Dobro, dobro, slaţem se da je došlo do birokratske omaške na najvišem nivou to se ne dovodi u pitanje. Ono o ĉemu je reĉ jeste da će kometa za tri dana da udari tako da će se ovaj grad rasprštati okolo kao sos, eto, kratko i jasno. Ono što mogu da uradim jeste da pozovem natrag eskadron laĊa i naredim da vas sve presele odavde. Moţda onda, pošto oĉistimo pop-rište udara, ako vam se ovde zaista sviĊa, moţda ćete moći da se vratite ovamo, ali za tri dana svi morate otići, sa svim svojim kozama, lamama, svinjama, ţivinom, decom i imovinom.
A sad, ima li pitanja? – Rael Mandela skoĉi pre svih ostalih.
– Ovo je naš grad, mi smo ga napravili, sagradili, naš je, i ne dozvoljavamo da bude uniš-ten. Sve što imam jeste ovde, moja ţena, deca, dom, imanje, ne ţelim to da ostavim kako bi bilo uništeno tom vašom kometom. Vi, inţenjeri koji ćuškate planete okolo kao bilijarske kugle, pošaljite svoju kometu na neko drugo mesto. – Zaĉu se burni pljesak. Dominik Fronte-ra saĉeka da zvuk zamre.
– Sledeći. – Persis Taterdemalion ustade i viknu: – Ovo mesto, u kome si ti, gospodine, napravio rupe, pripada meni. E sad, već sam ostala bez jednog posla, letaĉkog, i nemam nameru da izgubim još jedan. Ja ostajem. Vaša kometa neka ide drugde. – Mikal Margolis ţustro zaklima glavom i viknu: – Tako je, tako je! – Onda Ruti Modra Gora ustade i muk se spusti oko nje kao sneg.
– Da? – upita Dominik Frontera umorno. – Molio bih pitanje, a ne monolog bezbadeţnih sluĉajeva. – Gospodine Frontera, reĉe priprosta Ruti, koja je iz ĉitave guţve razabrala da su njeni prijatelji u opasnosti, – ne smete nauditi mojim prijateljima.<%0> – Gospo, nije mi ni na kraj pameti da naudim vašim prijateljima. MeĊutim, ako oni imaju nameru da naude sebi time što nemaju dovoljno zdravog razuma da se uklone opasnosti s puta, to je potpuno drugo pita-nje. – Ruti nije razumela odgovor ROTEH-ovog predstavnika.
– Neću dozvoliti da naudite mojim prijateljima, promrmlja ona tupo. U prostoriji je vladala napeta tišina kakva prethodi neĉem izuzetnom. – Kada biste ih voleli koliko i ja, ne biste im naudili. Zato ću vas naterati da zavolite mene. – Gore, na podijumu, Doktor Alimantando vide da joj lice postaje sve svetlije u deliću sekunde pre nego što je Ruti Modra Gora pustila lepotu akumuliranu ĉetiri godine na Dominika Fronteru. Privremeni predsednik zaglavi pod privre-meni predsedniĉki sto i prekri oĉi rukama. Dominik Frontera nije imao takvo upozorenje. Sta-jao je punih trideset sekundi u svetlu nove pre nego što se oglasio neobiĉnim piskom i srušio na pod kao dţak graška.
Doktor Alimantando preuze kontrolu. Pokaza pilotu laĊe, koga su spasla polarizovana kon-taktna soĉiva. – Vodite ga odavde u neku od soba, naloţi on.
– Vas dvoje, pokaţite mu gde. – On pokaza Persis Taterdemalion i Mikalu Margolisu da pomognu pilotu da ponese ljubavlju obeznanjenog agenta ROTEH-a do mesta oporavka. Opš-ti ţamor ućutka jednim pogledom.
– Pa, svi ste ĉuli šta je ovaj naš prijatelj imao da kaţe, i uopšte ne sumnjam da je to taĉno. Stoga, nalaţem svima vama da se pripremite za evakuaciju. – Preneraţenost se pojaĉa. – Tiši-na, tišina. Evakuacija je poslednje sredstvo. Jer ja, Alimantando, pokušaću da spasem naš grad! – On ustade da prihvati opšte odobravanje koje je trajalo nekoliko minuta, a onda pohita iz Hotel/B.A.R.-a da spase svet.
17.
Noć i dan, Doktor Alimantando je punio zidove svoje sobe za osmatranje vremenskih pri-lika hronodinamiĉkim simbolima. Struja logike zaĉeta tri godine ranije u donjem levom uglu njegove kuhinje, krivudala je kroz dnevnu sobu, trpezariju i hodnik, uz stepenice, sa malim digresijama i skretanjem u spavaće sobe broj jedan i dva, kroz kupatilo, preko zidova klozeta, uz novo stepenište i u osmatraĉnicu za vremenske prilike, gde je vijugala oko zidova, u krug i u krug, naviše i naviše, sve dok u središtu tavanice nije preostalo prazno mesto veliko otprili-ke kao dolarska novĉanica.
Ispod te taĉke Doktor Alimantando je sedeo i drţao se za glavu. Ramena su mu se tresla. Nisu se tresla od suza, već od besa, monumentalnog besa na podrugljivu Vaseljenu koja, poput obojene rumbo-igraĉice u nekom opijumskom paklu Beladone, zbacuje sloj za slojem odeće koja je skriva, samo da bi se svetla pogasila u trenutku konaĉnog otkrovenja.
Rekao je svojim ljudima da će izbaviti njihov grad.
I nije to mogao da uradi.
Nije mogao da pronaĊe nedostajuću inverziju.
Nije mogao da pronaĊe algebarsku formulu koja bi stajala u ravnoteţi sa petnaest godina pisanja po zidovima u bespuću, Jingjang-Sorengu i Univerzuumu Liks i svela sve to na nulu. Znao je da formula sigurno postoji.
Toĉak mora da se okreće, zmija da guta sopstveni rep. Podozrevao je da je sigurno jednos-tavna, ali on nije mogao da je naĊe.
Izneverio je sebe. Izneverio je nauku. Izneverio je svoje ljude. To je bio neuspeh zbog koga se najviše osećao zgromljeno. Duboko je mario za svoje ljude; tako ih je video, kao svoje lju-de, decu koju je mislio da nikada neće poţeleti. Kada im nije bio potreban spas, on ih je spa-sao. Sada, kada moraju biti spaseni, on to nije mogao.
To uviĊanje izazvalo je kod Doktora Alimantanda veliko popuštanje napetosti.
Poput ţivotinje koja se bori i bori i bori, a onda se u ĉeljustima neizbeţnog preda smrti, gnev je išĉileo iz njega, iscureo kroz njegovu kuću, otekao kroz pukotine u stenama u Veliku Pustinju.
Bilo je šest i šest ujutro, u ponedeljak petnaestog. Gasne svetiljke su pucketale, a insekti naletali na staklo. Sa istoĉnog prozora video je kako usamljeni Rael Mandela obavlja svoje jutarnje poslove koji su poĉinjali u šest sati. Sada nisu bili neophodni. Sići će sa gore i reći svojim ljudima da idu. Nije ţeleo njihovo praštanje, mada će mu oni oprostiti. Ţeleo je samo njihovo razumevanje. Ĉvrsto je zatvorio oĉi i osetio kako veliki mir dopire iz pustinje, kako ga zapljuskuje, proţima talas smirenosti. Jutarnja izmaglica nosila je miris rastinja iz vlaţne, bogate zemlje, crne poput ĉokolade, bogate poput Kralja Solomona. Zvuk nalik na zveket zvonĉića za vetar natera ga da odvrati pogled od prozora.
Trebalo je da bude preneraţen, ili zapanjen, da oseti neku vrstu ljudske emocije iznenaĊe-nja, ali zelenkovo prisustvo na ivici njegovog stola izgledalo je kao nešto najprirodnije.
– Dobro jutro, reĉe zelenko. – Mora da smo se mimoišli u tom sledećem logorištu... pet godina, zar ne? – Jesi li ti samo proizvod moje mašte? – upita Doktor Alimantando. – Mislim da si nešto od te sorte: arhetip, konstrukcija mog uma pod stresom: halucinacija, eto šta si - simbol. – Ma daj, zar bi sebe voleo da smatraš ĉovekom koji halucinira? – Ne bih voleo sebe da smatram ĉovekom koga posećuju animirani ostaci povrća. – Touché. Kako onda da te ube-dim? – Zelenko stade na sto. Izvuĉe štapić od crvene krede sa nekog nevidljivog mesta i ispisa kratku jednaĉinu simboliĉke logike u prostoru velikom kao dolarska novĉanica nasred tavani-ce. – Mislim da ovo traţiš. – Zelenko proguta štapić od crvene krede. – Hranljive materije su veoma korisne, znaš. – Doktor Alimantando se pope na sto i zagleda u jednaĉinu.
– Da, promrmlja, – da... da... – Pratio je spiralu crnih ugljenih jednaĉina unazad, preko tavanice, oko zidova, u krug i u krug, po podu na sve ĉetiri, i sve vreme mrmljao: – Da... da... da, niz stepenice, oko klozetske šolje, kroz kupatilo, skrenuvši u spavaće sobe broj jedan i dva, niz nove stepenice, preko hodnika, trpezarije i dnevne sobe, do kuhinje. Gore, u osmatra-ĉnici za vremenske prilike, zelenko je sedeo na stolu sa krajnje samozadovoljnim osmehom na licu.
Glasni povik trijumfa zaĉu se iz dubina kuće Doktora Alimantanda. Pratio je trag logike do njegovog izvora u donjem levom uglu kuhinje.
– Daaaaa! Uklapa se! Uklapa! Nula! Ĉista, divna, okrugla, potpuna nula! – Kada je stigao do osmatraĉnice, zelenka više nije bilo. Nekoliko zelenih listova bilo je razbacano po stolu.
18.
Alimantandov vremenski kljuĉ, Model Jedan, izgledao je kao mala šivaća mašina uhvaće-na u paukovu mreţu. Leţao je na stolu koji je Doktor Alimantando koristio za doruĉak, i ĉekao priznanje svog tvorca.
– Ovo je bilo Ċavolski teško napraviti, reĉe Ed Galaĉeli.
– Pola vremena proveli smo radeći stvari ĉiji razlog nismo znali, reĉe Radţandra Das. – Ali, eto ga. – To su praktiĉno dva sinhronizovana unifikovana generatora polja koji rade u tandemu, ali sa promenljivom faznom kontrolom, reĉe gospodin Jerihon, – te tako stvaraju temporalnu razliku izmeĊu dva nefazna polja. – Znam kako radi, reĉe Doktor Alimantando. – Ja sam ga projektovao, zar ne? – Zagledao je vremensku mašinu sa sve većim oduševljenjem. – Baš izgleda kako valja. Jedva ĉekam da ga isprobam. – Hoćeš da kaţeš da ćeš to upotrebiti na sebi? – upita Radţandra Das.
– Zar bih stvarno mogao to da zatraţim od ikog drugog? Naravno, i to što je pre moguće. Mislim, posle ruĉka. – Ĉekaj malo, reĉe gospodin Jerihon. – Zar ćeš da uradiš ono što mislim da ćeš da uradiš, to jest... – Da se vratim u prošlost i izmenim istoriju? Naravno. – Doktor Alimantando zapetlja po dugmićima za fino podešavanje, a vremenski kljuĉ nagradi ga moć-nim zujanjem. – To je samo istorija, i kada je izmenim, sve će se promeniti sa njom, tako da to niko nikada neće znati. Sigurno niko u Bespuću. – Boţe moj. – To je rekao Ed Galaĉeli.
– To je otprilike efekt kome teţim, reĉe Doktor Alimantando. Uspeo je da okruţi vremen-ski kljuĉ svetlucavim plavim mehurom. – Naravno, ima nekih temporalnih paradoksa koji se moraju razrešiti, ali mislim da sam se pobrinuo za to. Glavni paradoks jeste u tome da, ako uspem, svrha mog vremenskog putovanja biva poništena; shvatate šta hoću da kaţem, ĉitava stvar pretvara se u petlju, ali mislim da bi trebalo da nestanem iz Bespuća i da se ne vraćam; pojaviće se neki drugi izgovor za moj nestanak, verovatno nešto vezano za vremensko puto-vanje. Te se stvari stiĉu u jednu. TakoĊe, biće dosta meĊuvremenskog curkanja; ne dajte da vas to brine, u trenutku proboja biće dosta vremenskih odjeka oko znaĉajnih ĉvorišta i moţda ćete pronaći deliće alternativnih istorija, tih starih paralelnih Vaseljena, preslikanih preko ove, pa budite spremni na to da će se tu i tamo dogoditi koje ĉudo. Ĉaĉkanje po istoriji obiĉno iza-ziva dosta vremenskih padavina. – Dok je govorio, njegovi spretni prsti pronaĊoše ţeljeni poloţaj kontrola za vremenski transfer. On odstupi od vremenskog kljuĉa; ovaj uzdahnu, zadrhta i nestade u nizu zamrljanih naknadnih slika.
– Gde ode? – upitaše Radţandra Das i Ed Galaĉeli.
– Tri sata u budućnost, reĉe Doktor Alimantando. – Uzeću ga negde oko ruĉka.
Gospodo, videli ste roĊenim oĉima da je putovanje kroz vreme praktiĉno moguće, i ako mi se pridruţite u trinaest i dvadeset, moći ćete da mi pomognete pri prvom ljudskom putovanju u istoriji. – Dok je ruĉao praziluk i sir, Doktor Alimantando je planirao kako da izmeni istori-ju. Pomislio je da poĉne od orfa koji mu je zaveštao oazu. Odatle, pa, moći će da luta kroz ĉitavo vreme i prostor. Moći će da provede ĉitav ţivot za jedno veĉe, dok bude spasavao svoj grad. Biće to dobro utrošen ţivotni vek. On ode do jednog naroĉitog kredenca u kuhinji i otvori ga. Unutra se nalazila gomila njegove opreme za vremenskog putnika-amatera. Proveo je pet godina i dobar deo kredita deponovanog u Deuteronomijskoj Banci prikupljajući je. Isprva je to bila dokona fantazija, ona vrsta hobija kome se ljudi predaju kao dokazu krajnjeg ispunjenja nemogućih snova, a onda, od trenutka kada su poštom poruĉeni predmeti poĉeli da stiţu od firmi iz Meridijana, fantazija je vukla za sobom san, tako da je sada bio tu i spremao se da otputuje u razna vremena i mesta na naĉin na koji niko nikada ranije nije putovao.
Doktor Alimantando se osmehivao nad svakim predmetom dok ga je izvlaĉio i spuštao.
Sklopivi šator za jednu osobu, vojniĉki, sa zaptivcima za dvostruko zatvaranje i integral-nom prostirkom za tle.
Jedna vreća za spavanje, u stilu mumije; vojniĉka.
Jedno providno plastiĉno izolaciono odelo, sa sve mehurastom kacigom i maskom za udi-sanje kiseonika.
Dva kompleta ĉistog rublja, jedne dugaĉke gaće za hladno vreme. Ĉarape.
Jedna kompletna preobuka.
Jedna vojniĉka kuhinja za kampovanje, sklopiva, prilagoĊena napajanju iz njegovog preno-sivog izvora energije. Kompresovana sledovanja samo za oĉajniĉke situacije.
Pet stotina dolara u gotovini.
Šešir za sunce i dve tube kreme za sunĉanje.
Vrećica sa sapunom, sunĊerom i peškirom.
Ĉetkica za zube i pasta (spermint).
Pribor za prvu pomoć, ukljuĉujući antihistamine, morfin i antibiotike opšteg dejstva.
Za upotrebu uz gore navedeno, jedna kalajna pljoska rakije iz Beladone.
Jedne naoĉari za sunce, jedne naoĉari za pesak.
Šal od ĉiste svile: sa plavim kašmir-šarama.
Jedan dţepni kratkotalasni primopredajnik.
Kompas, sekstant i interni tragaĉ, zajedno sa geološkim kartama kako bi mogao da odredi svoj poloţaj na površini planete pri izlasku iz polja fluksa.
Jedan mali komplet alata, lepljive i vinilne zakrpe za odelo pod pritiskom i šator.
Jedan paketić tableta za sterilisanje vode.
Kamera, tri soĉiva i dvanaest rolni samorazvijajućeg filma.
Pet svezaka u koţnom povezu i jedna zajemĉeno veĉna hemijska olovka.
Jedan ruĉni dozimetar jonizacije.
Šest tabli ĉokolade za hitne sluĉajeve.
Jedan noţ Odbrambenih Snaga, sa seĉivom za svaki dan u godini, i konzerva suvih šibica.
Signalne rakete.
Jedan primerak Kompletnih dela Straţara Rija.
Jedna prenosiva trans-stabilna muonska energetska jedinica sa multinabojnim sifonom za re-energizaciju iz bilo koga izvora energije: kućne proizvodnje.
Sa napajanjem iz gore navedenog, jedan prenosivi tahijonski blaster kućne proizvodnje, veliĉine i oblika sklopivog kišobrana, sa dovoljno snage da raznese omanji oblakoder.
Jedan veliki ranac sa ramom, vojniĉki, za sve to.
Doktor Alimantando poĉe da pakuje opremu. Sve se sklapalo do izuzetno malih dimenzija. Onda pogleda na sat. Bilo je skoro trinaest sati. On ode do kuhinjskog stola da broji sekunde na zidnom satu.
– Sada. – On pokaza na sto. U kaskadi mnogostrukih slika, vremenski kljuĉ stiţe iz prošlo-sti. On ga uze i dodade putniĉkoj opremi. Onda ode i presvuĉe se u iznošenu, voljenu pustinj-sku odeću i dok je navlaĉio na sebe dugaĉki, sivi, pustinjski kaput, iznašao je osam stotina šest razloga da ne poĊe.
Osam stotina šest protiv, a jedan za. Naprosto, morao je. On nabaci glomazni ranac i prive-za kontrolne nonijuse oko ruĉnog zgloba. Gospodin Jerihon, Radţandra Das i Ed Galaĉeli uĊoše, taĉni onoliko koliko samo gospodin Jerihon ume da bude taĉan.
– Spreman? – upita gospodin Jerihon.
– Zar ĉovek moţe da bude iole spreman za nešto ovakvo? Slušajte, ako budem uspeo, vi to nikada nećete znati, razumeš? – Razumem. – Zbog prirode hronodinamike, izmeniću ĉitavu istoriju i vi uopšte nećete znati da ste bili u opasnosti zato što opasnost neće ni postojati. Sa objektivnog stanovišta, mog stanovišta, pošto ću biti osloboĊen vremena, Vaseljena, ili pre ova subjektivna linija sveta, premestiće se u neku novu liniju sveta. Pokušaću da ostavim
poruku o onome što sam uradio, ako budem mogao, negde u prošlosti. – Previše priĉaš, Dok-tore, reĉe Radţandra Das. – Samo ti to uradi. Bolje da ne zakasniš. – Doktor Alimantando se osmehnu. Oprosti se sa svakim od njih i dade im tablu svoje ĉokolade za hitne sluĉajeve. Upozori ih da je brzo pojedu, pre nego što neka transtemporalna anomalija ne poništi taj tre-nutak. Onda prebaci nekoliko prekidaĉa na ruĉnim kontrolama. Vremenski kljuĉ zazuja.
– Na kraju još jedna stvar. Ako uspem, neću se vratiti. Tamo napolju ima isuviše toga što ţelim da vidim. Ali moţda navratim s vremena na vreme, tako da me oĉekujete i ĉuvate mi jednu praznu stolicu. – Onda se obrati gospodinu Jerihonu: – Znao sam sve vreme ko si, zap-ravo. Meni to nimalo ne smeta, prošlost mi nikada nije smetala, iako sam opsednut njome.
Ĉudno. Samo pripazi na moje ljude umesto mene. Tako. Vreme je za polazak. – On pritis-nu crveno dugme na ruĉnim kontrolama. Zaĉu se krik izmuĉenog kontinuuma, ostade sve ble-Ċi trag naknadnih slika u obliku Alimantanda, i on nestade.
U noći pre Kometnog Utorka, svi su usnili isti san. Sanjali su da je zemljotres prodrmao grad tako snaţno da je iz zidova i podova istresen neki drugi grad, kao dvostruka slika koju ponekad vidite kada vam oĉi nisu u ţiţi, ĉim ujutro ustanete. Grad-duh, sa sve stanovnicima-duhovima (koji toliko podsećaju na prave stanovnike da se ne bi moglo razabrati ko je ko), odvojio se od Bespuća kao usireno mleko od surutke i odlebdeo, mada niko nije mogao da kaţe kuda.
– Hej! – povikali su ljudi u svojim snovima. – Vratite nam naše duhove! – Jer duhovi su podjednako deo zajednice kao i njen vodovod ili biblioteka, jer kako zajednica da postoji bez svojih sećanja? Onda nastade udar koji na tren prodrma svakog spavaĉa iz stanja brzih oĉnih pokreta. Nisu mogli da znaju da su u tom trenutku umrli da bi bilo roĊeni u novi ţivot. Ali kada su se vratili u utoĉište zajedniĉkog snevanja, ustanovili su da je na delu bila suptilna revolucija. Oni su bili duhovi, stvarni, ĉvrsti, duhovi od krvi i mesa, a grad koji je lebdeo u nepojmljivom smeru bilo je Bespuće koje su sagradili i voleli.
Iz sna se probudio Dominik Frontera, prenut budilnikom svog komunikatora.
Protrljao je oĉi da bi iz njih prognao san i Ruti Modru Goru.
– Frontera. – Asro Omelijanĉik. – Njemu pretpostavljena sluţbenica. Prava kuĉka od ţene.
– Došlo je do pravog haosa; orbitalci su oĉitali ogromnu navalu energije verovatnoće foku-sirane na pet godina, petnaest godina i osamnaest godina u prošlost sa hron-odjecima gore-dole duţ vremenske linije. – Uh. – Prokletstvo, ĉoveĉe, neko se igra vremenom! Orbitalci su procenili sa verovatnoćom većom od devedeset odsto da je naša Vaseljena baĉena u drugaĉiju vremensku liniju: šta god bilo, to će promeniti istoriju, ĉitavu prokletu istoriju sveta! – Nisam shvatio... kakve to veze ima sa mnom? – Prokletstvo, to dopire iz tvoje oblasti! Neko u krugu od pet klika oko tebe zajebava se sa hronokinetiĉkom skretnicom za koju nema dozvolu! Trag mreţe verovatnoće vodi do tebe! – Za Boga miloga! – uskliknu Dominik Frontera, najednom budan i svestan.
– Znam ko je to! – A onda je ponovo spavao i sanjao Ruti Modru Goru, kao i svake noći od... kada?
Zašto? Zašto ju je voleo?
Vaseljena se izmenila. Ruti Modra Gora nikada nije otvorila pupoljak svoje lepote pred Dominikom Fronterom, koji zaista nije imao nikakvog razloga da bude u Bespuću, sada kada je prošlost izmenjena, a ipak je spavao u svojoj sobi u Hotelu/Ţeleznici Vitlejem Ares i sanjao Ruti Modru Goru zato što Vaseljene dolaze i prolaze, ali ljubav ostaje; takvo je uĉenje Panar-ha iz koga izvire vaskolika ljubav, a Doktor Alimantando je takoĊe obećao poneko malo i ĉudesno meĊudimenziono curkanje u noći kada je izmenio svet.
A ujutro je bio Kometni Utorak i svi su se probudili, protrljali oĉi da isteraju ĉudne noćne snove i pogledali gradsku povelju, gordu na njihovim zidovima, povelju koju je Doktor Ali-mantando potpisao sa ROTEH-om pre toliko godina da bi ovde osnovao grad, povelju koja je znaĉila da će nailazeća kometa biti pretvorena u paru u gornjim slojevima atmosfere umesto
da se sruši na zemlju sa ogromnom silinom uništenja, što je ROTEH inaĉe praktikovao. Svi su od srca zahvalili Doktoru Alimantandu (kad god da je) za to što je sve ispravio i sredio.
U ĉetrnaest i ĉetrnaest, svi su bez izuzetka bili na uzvisini meĊu brdašcima, zvanoj Kota Bespuće, sa toplim prostirkama i pljoskama vrućeg ĉaja zaĉinjenog rakijom iz Beladone, spremni za ono što će, kako ih je Dominik Frontera uveravao, biti spektakl decenije.
Po ĉasovniku Eda Galaĉelija, Kometni Utorak okasnio je dva minuta, ali po lovaĉkom hro-nometru gospodina Jerihona, uranio je ĉetrdeset osam sekundi. Ne obazirući se na zemaljske sprave za merenje vremena, kometa je došla kad je došla, i došla je sa tupom grmljavinom koja je uzdrmala kamen pod nogama posmatraĉa dok su iznad njihovih glava, visoko u jonos-feri, praţnjenja aurore nematerijalno gasnula, meteori pljuštali poput raketnih mlazeva, a gru-pe ljubiĉastih jonskih munja obasjavale ĉitavu pustinju u delićima sekunde fantomskog osvet-ljenja.
Nebo iznenada prošaraše plavi zraci koji se spojiše na još nevidljivoj kometi poput ţbica u središtu toĉka. Uzdasi zajedniĉke zapanjenosti pozdraviše taj prizor.
– Zraci ĉestica, viknu Dominik Frontera, koji se upinjao da ga ĉuju usred nebeske buke. – Gledajte to! – Kao da je rekao abrakadabra, iznenadni pupoljak svetla ispuni nebo.
– Uuu! – rekoše svi, zatreptavši da odagnaju mrlje pred oĉima. Snaţan zlatni sjaj ispuni horizont i lagano izblede. Jonske munje grĉevito su pucketale i prolazile, poneki meteor izga-rao je u ništavilo. Predstava je bila završena. Svi su pljeskali.
Na visini od ĉetrdeset kilometara, Kometa 8462M bila je razbijena ROTEHovim zracima ĉestica u komade leda veliĉine i oblika zamrznutog graška, a onda je blesnula i isparila zahva-ljujući strujama nabijenih ĉestica. Blaga kiša leda padala je kroz jonosferu, troposferu, tropo-pauzu i stratosferu, danima i nedeljama, da bi sazdala sloj oblaka. Ali to nije bio deo Komet-nog Utorka.
Kada je i poslednja zvezda padalica sagorela nad horizontom, Radţandra Das je napućio zamišljeno usne i rekao: – Pa, to stvarno nije bilo loše. Ni najmanje.
Mogao bih da ţivim s time ako bih morao. – I to je priĉa o Kometnom Utorku.
I ovo je priĉa o Kometnom Utorku.
Na jednom mestu daleko od Bespuća, a opet tako prisno povezanog sa njim poput štampe sa druge strane lista, dve stotine pedeset megatona prljavog vodenog leda, nalik na neĉisti šerbet, sjurilo se sa neba brzinom od pet kilometara u sekundi i tresnulo u Veliku Pustinju. E sad, primena Njutnove formule o kinetiĉkoj energiji daje nam za energiju osloboĊenu ovim dogaĊajem iznos od 3,126 x 1016 J, dovoljno da napaja vakuumski prekidaĉ do kraja Vase-ljene, ili ekvivalentnu kaloriĉnu vrednost ramsteka veliĉine planete Posejdon; svakako dovo-ljno da Kometa 8462M trenutno ispari, da se ta para i dignuta prašina popnu desetinama kilometara u atmosferu, i da udarni talas, ĉetiri puta brţi od zvuka, proĊe kroz kamen ispod pustinje, digne veliki talas peska u vazduh i pokopa Bespuće sa ĉitavim njegovim tovarom snova i smeha ispod sloja peska dubokog petnaest metara. Prateći peĉurkasti oblak svakako su mogli da vide duhovi Bespuća u svom izgnanstvu u gradovima Meridijan i O; svakako su osećali crvene kiše rĊe koje su sporadiĉno padale godinu i jedan dan posle Kometnog Utorka. Ali to je bilo daleko/davno, znaĉajno koliko i san.
I to je druga priĉa o Kometnom Utorku.
Ko moţe da kaţe koja je istinita, a koja laţna?
19.
U danima svoje najmraĉnije podvojenosti, Mikal Margolis je ĉesto odlazio u duge šetnje Velikom Pustinjom kako bi vetar mogao da mu oduva ţene iz glave.
A vetar je duvao kao što je duvao već sto pedeset hiljada godina i kao što će duvati još sto pedeset hiljada godina, ali to opet ne bi bilo dovoljno da oduva krivicu koju je Mikal Margolis osećao u srcu. Imao je tri ţene, ljubavnicu, metresu i majku, i baš kao što uĉeni astronomi Univerzuuma Liks smatraju da dinamika sistema sa tri zvezde nikada ne moţe biti stabilna, tako je Mikal Margolis lutao, odbegla planeta, kroz polja privlaĉenja svoje tri ţene. Ponekad je ĉeznuo za postojanom ljubavi Persis Taterdemalion, ponekad ţudeo za pikantnim i lasciv-nim odnosom koji je imao sa Marjom Kvinsanom, ponekad, kada ga je krivica grizla u dnu stomaka, traţio je majĉin oproštaj, a ponekad je ţeleo da bude u stanju da potpuno umakne njihovim uskomešanim gravitacijama i tumara slobodan kroz svemir.
Pustinjske šetnje bile su njegovo bekstvo. Nije imao hrabrosti da sasvim umakne silama koje su ga uništavale; nekoliko sati nasamo meĊu crvenim dinama bilo je najviše što je mogao da uĉini da bi se udaljio od zvezdanih ţena svog ţivota, a opet je u tim satima bio sâm, uţivao u samoći i mogao da pušta svoje fantazije u bioskopu mašte: pustinjski razbojnici; smrknuti, ćutljivi revolveraši; smeli pustolovi u potrazi za izgubljenim gradovima; visoki jahaĉi; usam-ljeni kopaĉi blizu zlatne ţice. Bazao je satima gore-dole po padinama, bio sve ono što mu ţene nisu dopuštale da bude i pokušavao da oseti kako vetar duvanjem, a sunce znojem isteru-je krivicu iz njega.
Danas ni vetar nije duvao, niti je sunce sijalo. Posle sto pedeset hiljada godina svetlosti i vazduha bez prekida, sunce i vetar su omanuli. Gusti sloj oblaka leţao je iznad Velike Pusti-nje, širok kao nebo, crn i uzburkan poput Ċavoljeg mleka.
Bilo je to zaveštanje Komete 8462M, sloj kondenzovane vodene pare koja je prekrivala najveći deo Severozapadne Ĉetvrtlopte i pretvorila se u kišu da bi pala na Beladonu, Meridi-jan, Transpolaris i Novi Merioned, i svugde osim na Bespuće, gde je nekako zaboravila da padne. Mikal Margolis, hodaĉ po dinama, malo je znao o tome, a mario još manje: on je bio nauĉnik zemlje, a ne nauĉnik neba i, uostalom, bio je zaokupljen jer samo što nije naĉinio sluĉajno otkriće.
Pesak. Prezreni pesak. Crveni šljunak. Beskoristan, ali Mikal Margolis, sa svetlom otkro-venja u oĉima, sagnuo se da uzme pregršt i pusti da mu iscuri kroz prste. Zatvorio je pesnicu da zadrţi preostali pesak, ustao i oduševljeno viknuo u svaki kraj Velike Pustinje.
– Naravno! Naravno! Naravno! – Napunio je peskom torbicu za ruĉak i otplesao natrag do Bespuća.

http://www.book-forum.net

7Ijan Mekdonald - Bespuće Empty Re: Ijan Mekdonald - Bespuće Uto Sep 25, 2012 8:03 pm

Margita

Margita
Administrator
Administrator
20.
Limal i Tasmin Mandela, Dţoni Staljin i mala Arni Tenebre, šest dana posle njenog drugog roĊendana, popeli su se na Kotu Bespuće da prave papirne jedrilice i bacaju ih iznad breţulja-ka, kada se pojavio Šaka. Tada nisu znali da je to Šaka, ne odmah. Tasmin Mandela, ĉije su oĉi bile najoštrije, pomislila je da je to samo varka jare, poput izmagliĉastih toplih struja koje su nosile papirne jedrilice naviše u spirali, u teške sive oblake. Onda su svi primetili i zapanji-li se.
– To je ĉovek, reĉe Limal Mandela, koji je jedva bio u stanju da razabere obliĉje.
– To je ĉovek svetlosti, reĉe Tasmin Mandela, primetivši kako prilika sija snaţnije od sun-ca skrivenog oblacima.
– To je anĊeo, reĉe Dţoni Staljin, videvši dva crvena krila svijena pozadi.
– To je nešto mnogo mnogo bolje! – ciknu Arni Tenebre. Tada sva deca pogledaše i videše ne ono što su ţelela da vide, već ono što je tamo ţelelo da bude viĊeno, a to je bio visoki mršavi ĉovek u belom odelu sa visokim okovratnikom po kome su bile projektovane pokretne
slike ptica, ţivotinja, biljaka i neobiĉnih geometrijskih šara, a krila na njegovim leĊima uopšte nisu bila krila već velika crvena gitara koju je prebacio preko ramena.
Deca strĉaše da doĉekaju nepoznatog.
– Zdravo, ja sam Limal, a ovo je moja sestra, Tasmin, reĉe Limal Mandela. – A ovo je naš drug, Dţoni Staljin. – I Arni Tenebre, ja! – reĉe mala Arni Tenebre, poskakujući od uzbuĊe-nja.
– Mi se zovemo Šaka, reĉe stranac. Imao je ĉudan glas, kao da govori iz dubina sna. – Gde je ovo mesto? – Ovo je Bespuće! – rekoše deca u horu. – Hodi. – I dvoje ga zgrabiše za ruke, jedno potrĉa kao prethodnica, a jedno kao odstupnica i zagalopiraše uz breţuljke, kroz zelene, drvećem oiviĉene uliĉice Bespuća do Hotela/Ţeleznice Vitlejem Ares, jer to je bilo mesto na koje su najpre dolazili svi stranci.
– Gledajte šta smo našli, rekoše deca.
– Zove se Šaka, zapišta Arni Tenebre.
– Prešao je ĉitavu Veliku Pustinju, reĉe Limal. Grmljavina se prosu meĊu gostima, jer samo je Doktor Alimantando (izgubljen u vremenu, u poteri za legendarnim zelenkom, neka ga Bog saĉuva u toj ludosti) ikada ikada ikada prešao Veliku Pustinju.
– Znaĉi da je za piće, reĉe Rael Mandela i klimnu glavom prema Persis Taterdemalion da natoĉi ĉašu hladnog kukuruznog piva.
– Veoma vam hvala, reĉe Šaka svojim ĉudnim odsutnim glasom. Ponuda za prihvat je data i primljena. – Smemo li da izujemo ĉizme? Velika Pustinja je nemilostiva prema tabanima. – On skinu gitaru sa ramena, sede na jedan sto, a sjaj njegovog oslikanog odela bacao mu je neobiĉne senke na ajkulasto lice.
Deca posedaše oko njega, u išĉekivanju da budu pohvaljena zbog svog ĉudesnog otkrića. Ĉovek zvani Šaka skinu ĉizme i svi uţasnuto uskliknuše.
Stopala su mu bila uska i prefinjena kao ţenske šake, noţni prsti dugi i fleksibilni poput prstiju na rukama, a njegova kolena, kolena su mu se savijala nazad, baš kao i napred, poput ptiĉjih.
Onda Persis Taterdemalion prozbori i umiri buru. – Hej, gos'n, odsviraj nam nešto na toj gitari, hoćeš? – Šakine oĉi potraţiše osobu koja je to zatraţila, daleko pozadi, u senkama šan-ka.
Ustade i izvede sloţen naklon, nemoguć za ikoga manje fleksibilnog od njega.
Slike ubrzanog cvetanja pupoljaka preĊoše mu preko odela.
– Pošto gospa tako traţi, mislim da hoćemo. – On uze gitaru i udari akord. Onda dodirnu ţice dugaĉkim, vitkim prstima i pusti roj tonova u vazduh.
Nikada nije svirana takva muzika kakva je svirana tog popodneva u Hotelu/Ţeleznici Vitle-jem Ares. Muzika je pronalazila tonove u stolovima, stolicama i ogledalima na zidovima; nalazila je melodije u spavaćoj sobi i kuhinji, podrumu i klozetu, i izvlaĉila zvuke iz mesta koja su godinama ĉamila neotkrivena, pronalazila ih, uzimala i ugraĊivala u sebe. Bilo je tu melodija od kojih su noge cupkale i melodija koje su izazvale nagli ples. Bilo je melodija koje su preturale stolove i melodija od kojih je staklarija zveĉala. Bilo je melodija zbog kojih ste morali da se smešite, melodija da vas rasplaĉu i melodija od kojih su vam divotni ţmarci pro-ţimali leĊa. Bila je tu veliĉanstvena drevna muzika pustinje i vazdušasta, lepršava muzika neba. Bila je tu muzika igre svetlosti vatre i beskrajnog zviţduka dalekih zvezda, bilo je tu veselja, ĉarolije, tugovanja i ludila; muzika je Ċipala, muzika je plakala, muzika se smejala, muzika je volela, muzika je ţivela, muzika je umirala.
Kada se završilo, niko nije mogao da poveruje da je gotovo. Niko nije mogao da poveruje da samo jedan ĉovek, sa gitarom u krilu, moţe da proizvede tako moćnu muziku. Odzvanjaju-ći muk ispunio je vazduh. Šaka opruţi neobiĉne prste na rukama, nogama. Pešĉani sutoni sija-li su crvenom i ljubiĉastom bojom na njegovom oslikanom odelu. Onda mu Umberto Galaĉeli
doviknu: – Hej, gos'n, odakle, zapravo, dolaziš? – Niko nije ĉuo da je ušao gospodin Jerihon. Niko nije video da je seo za šank.
Niko nije ni znao da je on tu, dok nije rekao: – Ja ću vam reći odakle je. – Gospodin Jeri-hon pokaza prema tavanici. – Jesam li u pravu? – Šaka ustade, napet, oštar.
– Spolja, zar ne? – Gospodin Jerihon bio je uporan. – Stopala, sa takvima se raĊaju radi upotrebe u otvorenoj gravitaciji, zar ne? Dodatne ruke? I oslikano odelo, to je univerzalna alatka ROTEH-ovog orbitalnog osoblja, za trenutni pregled vizuelnih informacija: pretpostav-ljam da samo izvodi nasumiĉne testove slikama u nedostatku podataka, jesam li u pravu? – Šaka ne reĉe ni da ni ne. Gospodin Jerihon nastavi.
– Pa, šta radiš ovde? NareĊenja o iskljuĉivanju zabranjuju ljudskim bićima prilagoĊenim svemiru da doĊu na površinu osim sa dozvolom. Imaš li ti dozvolu? – Ĉovek zvani Šaka nape se, spreman da umakne, drţeći gitaru defanzivno ispred sebe. – Moţda bi trebalo da porazgo-varaš sa našim oblasnim nadzornikom, gradonaĉelnikom Dominikom Fronterom. On moţe da javi RORTEH-ovim momcima u Porcelanskoj Planini da te provere. – Ĉak ni raskošno iskus-tvo Egzaltiranih Predaka gospodina Jerihona nije moglo da ga pripremi na ono što je Šaka tada uĉinio. Vrišteći akord moći iz crvene gitare izobliĉi svet i stade da kida um hromnim zubima. Zaklonjen vriskom gitare, Šaka nestade, a i deca s njim.
21.
Limal, Tasmin, Dţoni Staljin i Arni Tenebre sakrili su Šaku u jednoj maloj pećini iza kuće gospodina Modre Gore. Bilo je to najbolje moguće skrovište. Tu niko neće pronaći Šaku zato što niko od odraslih nije ni znao da tu postoji tajna pećina. Oko Bespuća je bilo dosta mesta za koja niko od odraslih nije znao, na desetine uistinu dobrih mesta gde su igraĉka, ţivotinja ili ĉovek mogli da se kriju dugo, dugo. Jednom su Limal i Tasmin pokušali da sakriju Dţonija Staljina u jednoj tajnoj pećini, ali njega je spopao napad vrištanja, pa je majka doletela da ga izbavi. To je bilo jedino skrovište koje više nisu mogli da koriste.
Donosili su Šaki ukradene stvari koje su smatrali potrebnim da bi mu bilo udobno: prostir-ku, jastuk za sedenje, tanjir i ĉašu, krĉag vode, nešto sveća, malo pomorandţi i banana. Arni Tenebre mu je dala bojanku i nove voštane boje koje je dobila za roĊendan i koje su stigle ĉak iz jedne gradske radnje koja se bavila kataloškom prodajom. Minijaturni ĉarobnjaci predali su svoje poklone Šaci.
Prihvatio je njihov dar sa zahvalnošću i nagradio ih melodijom i priĉom.
Evo priĉe koju je ispriĉao Šaka.
U letećim gradovima koji su kruţili oko zemlje kao krhotine razbijenog stakla ţivela je rasa ljudi koji su još smatrali da, kao ljudska bića, imaju nešto zajedniĉko sa svojom braćom vezanom za tle, ali koji su, u vekovima samonametnutog izgnanstva, postali tako neobiĉni i strani da su, zapravo, predstavljali zasebnu vrstu. Ta ĉarobna rasa imala je dva velika zadatka. Ti zadaci bili su razlog za njihovo postojanje. Prvi je bila briga i odrţavanje, kao i upravljanje svetom koji su saĉinili njihovi preci, sve do trenutka kada on postane sposoban da upravlja sobom. Drugi je bila odbrana od onih tuĊinskih sila koje bi mogle da poţele, iz ljubomore, pohlepe ili neshvatljive gordosti, da unište najveće ljudsko delo. Ispunjenje tih svetih naloga, koje im je dala liĉno Blaţena Gospa, zahtevalo je takvu koncentraciju napora nebeskih ljudi da niko nije mogao biti pošteĊen zbog nekih manje vaţnih zadataka. Stoga je donet jedan jed-nostavan zakon.
Bilo je to doba većine i razuma, kada osoba preuzima odgovornost i svaki pojedinac mora da od više mogućih izabere budućnost za sebe. Prva je bila da prati put besmrtnih predaka, da preuzme katarinistiĉke zavete i sluţi ROTEH-u i njegovoj zvezdanoj pokroviteljki. Druga je
bila da se podvrgne operaciji prilagoĊavanja kod lekara i odabere izgnanstvo i novi ţivot dole, na svetu, izbrisanih sećanja na sve što je bilo ranije. Treća je bila da se oslobodi telesnog i spoji s mašinama kako bi ţiveo kao bestelesni duh u kompjuterskoj mreţi, ili da podesi kon-trole trans-mat mašine na dobro ĉuvanu kombinaciju koordinata znanih kao Taĉka Epsilon, gde bi kvazi-razumni Psimbiji, vegetativna stvorenja svetlosti i vakuuma, došli, uzeli tog pojedinca, omotali ga, proţeli, ušli u njega sve dok ne bi postali simbiot tela i biljke, da bi ţiveli slobodno u ogromnim prostranstvima meseca-prstena.
A opet, bilo je onih koji su smatrali da je o svim tim budućnostima uţasno razmišljati, pa su birali sopstvenu. Neki su ţeleli da ostanu ono što su bili, pa su silazili na svet neprilagoĊe-ni, gde su ţiveli samo vrlo kratko i umirali u velikom jadu. Neki su uzimali brodove i jedrili u noć prema bliţim zvezdama, tako da više niko nije ĉuo za njih. A neki su traţili utoĉište iza zidova sveta u vazdušnim šahtovima i svetlosnim bunarima, braća i sestre pacovima.
Takav je bio i Šaka. O svom desetom roĊendanu, na tradicionalni dan odluke, ukrao je bra-tovljevo odelo od tkanine sa ţivim slikama i šmugnuo iza zidova da bi jurio tunelima i gaziš-tima, jer on nije ţeleo da sluţi Blaţenoj Gospi, već Muzici. I postao je Gospodar Tamnih Mesta, što se moglo brzo izgovoriti u malo reĉi, ali nije se tako brzo moglo i postati: Kralj u svetu gde je muzika bila zakon, a elektriĉna gitara gospodar svetlosti i tame.
Dok su se veĉernje senke beskrajno izduţivale niz svetlosne bunare Stanice Karioka, stvo-renja blistavih krila nalik na heroinske anĊele u blesku su proletala kroz prostore pune odjeka i rojila se poput vampira, obavijena sopstvenim krilima kao pokrovom, na gredama i ţicama, kako bi prisustvovala muziĉkim dvobojima. Dok god je trajao mrak i dok god ih, kao vampi-re, sve jaĉa sunĉeva svetlost ne bi oterala u senke, slušala su sudar gitara. Šahtovi i tuneli odzvanjali su ludaĉkom muzikom, gitare su zavijale i vrištale kao oznojeni ljubavnici, a odgovorni graĊani koji su poštovali zakon i duţnost budili su se iz svojih snova u slobodnom padu da bi hvatali tragove odjeka divlje, slobodne muzike koja je dopirala iz njihovih ventila-cionih proreza, muzike o kakvoj nikada ranije nisu sanjali. I kada su sve borbe bile završene i poslednje kapi krvi istisnute iz razrovanih vršaka prstiju, kada je i poslednji sprţeni gitarski leš bio izbaĉen kroz izlazne komore da se tumba kroz svemir, krunisan je Kralj i svi su objavi-li da su Šaka i njegova crvena gitara najbolji u Stanici Karioka.
Za jednu sezonu, Šaka je vladao tunelima i prolazima Stanice Karioka, i nije bilo nikoga da ga izazove. Onda se proĉulo da Kralj Stanice Makartni ţeli da izazove Kralja Stanice Karioka. Rukavica je baĉena. Nagrada je bilo Kraljevstvo gubitnika. I svi njegovi podanici.
Sreli su se u opservacionom mehuru u otvorenoj gravitaciji, pod zvezdama koje su se sporo okretale. Ĉitavog dana oslikano odelo Kralja Stanice Karioka (koje je on radije nosio nego prnje, plastiku, metal i sintetiĉko krzno ljudi iza zidova) projektovalo je neverovatno stare crno-bele slike: vizuelnu zabavu ĉije je ime, prevedeno sa drevnih jezika, znaĉilo 'Bela kuća'. Onda je paţ dodao Kralju Stanice Karioka upravo naštimovanu gitaru. On je dodirnuo ţice prstima i osetio sa uzbuĊenjem kako mu se zloduh genija penje uz ruku i pretvara mu mozak u teĉnost. Paţevi su Kralju Stanice Makartni dodali njegovu mašinu: devet stotina godina star 'stratokaster'. Sunĉeva svetlost zabuktala je na njegovoj zlatnoj boji i nagnala posmatraĉe, koji su visili o stopalima i repovima sa popreĉnih ţica, da utonu u svetu tišinu izazvanu strahopoš-tovanjem.
Sudija dade znak. Zapoĉe dvoboj.
U svim obaveznim fugama, Kralj Stanice Makartni bio je ravnopravan sa Kraljem Stanice Karioka. Njihove melodije uvijale su se i meĊusobno umotavale oko tema kao ptice u letu sa tako preciznom veštinom da niko nije mogao da kaţe kada se jedna okonĉala, a druga zapoĉe-la. Njihove improvizacije slobodne forme odjekivale su u ogromnoj katedrali vazdušnog šahta broj dvanaest, a pahuljice kristalizovanih moćnih akorda spuštale se kao sneg da bi prekrile glave devojaka zvezdanom prašinom. Gitare su pratile jedna drugu kroz harmonijske predele modusa: jonskog, dorskog, frigijskog, lidijskog i miksolidijskog, eolskog i lokrijskog. Vreme
je usporilo u dţungli skala i arpeĊa: vremena nije bilo, zvezde su se zaledile na svojim luĉnim putanjama, ispisujući spore srebrne puţevske tragove po kupoli od glasita. Gitare su suktale kao noţevi-skakavci, kao metadonski snovi. Gitare su kreštale kao silovani anĊeli.
Tamo-amo, bitka se vodila, ali i dalje nijedan od njih dvojice nije mogao da stekne pred-nost nad onim drugim.
Kralj Stanice Karioka znao je da je našao ravnopravnog takmaca u Kralju Stanice Makart-ni. Sada je preostao samo još jedan naĉin da pobedi, a cena te pobede biće uistinu strašna. Ali gitara, koja je nanjušila krv i ĉelik u vetru, nije nameravala da svom robu dozvoli taj slabićki luksuz predaje.
Kralj Stanice Karioka, a to je bio Šaka, posegnuo je u sebe do onog mraĉnog mesta gde borave divlje stvari i sa molitvom Blaţenoj Gospi otvorio to mraĉno mesto svetlosti i pustio da crnilo pokulja iz njega. Puštena s lanca, crvena gitara zaurlala je kao uspaljeni demon i usisala tamni fluid u interna pojaĉala i sintisajzere. Duţ njenih ţica, koje su odzvanjale tuĊin-skim harmonijama o ĉijem postojanju niko nikada nije ni sanjao, blesnuše ljubiĉaste munje. Mraĉna muzika udari kao Boţja pesnica. Publika pobeţe u vrisku od crnih, ţivih neĉastvih stvorenja koja je Šaka oslobodio. Jezik mraĉne munje izbi iz crvene gitare i sprţi stranĉev 'stratokaster', ostavivši samo zadimljene komade. Za trenutak, unutrašnjost stranĉeve lobanje obasja nebeska svetlost, a onda mu oĉne duplje sagoreše u blesku i dim pokulja iz njih, tako da je bio mrtav mrtav mrtav, a Kralj Stanice Karioka bio je uistinu Kralj, Kralj dva sveta, ali kakva je bila cena, kolika, cena koju je platio za svoju krunu?
Tada su krilate ţene smrknutih lica u tesnim ţutim kombinezonima pokuljale iz svih ulaz-nih komora. Staniĉno obezbeĊenje, naoruţano palicama za šokove i pištoljima ljubavi. Opko-lile su Kraljeve podanike, podelile ih uredno u grupe od po šestoro i odvele u neizvesnu, ali obezbeĊenu budućnost. Zasule su penom za gašenje poţara ugljenisani leš Kralja Stanice Makartni koji se tamo tumbao.
Odvele su Kralja Dva Sveta uvezanog narkotiĉnim koncem, i crvenu gitaru sa njim. Odve-le su Kralja vidarima Svete Katarine, koji će izvršiti presudu Grupe Devetnaestoro primenom malih, o-tako-paţljivo odmerenih doza mijelinskih potiskivaĉa, kroz koje će još jednom vratiti u ţivot dušu ubijenog, u telu ubice, a taj ubica platiće svojom nasmejanom, vrištećom dušom i više ga neće biti.
To bi bio Šakin kraj da nije pobegao od svetih doktora Svete Katarine. Kako im je pobega-o, ne ţeli da kaţe, osim da je umakao i spasao crvenu gitaru od peći, pa su zajedno podesili kontrole staniĉne trans-mat kabine tako da ga pošalju dole, na zabranjeni svet. Brzinom misli, on, njegova gitara i embrion duše Kralja Stanice Makartni bili su prebaĉeni u industrijski geto Sletišta, gde su im milost ukazale Male Sestre Tarzisa i odvele ih u svoj dom za sakate pros-jake. Jedan stari prosjak bez nogu nauĉio ga je kako da se oslobodi kolica i hoda, još nešto što se brzo dalo izgovoriti, ali se sporo moglo ostvariti, a pošto je pogodio odakle je Šaka stigao, starac ga je nauĉio svemu što je znao o obiĉajima tog sveta, jer takve stvari mora nauĉiti ili će propasti, i uredio mu bekstvo od Malih Sestara Tarzisa. Šaka je uspeo da isprosi voţnju kami-onskim konvojem preko Planina Eklezijasta u samo srce drevne zemlje Velikog Oksusa, gde je tumarao godinu i jedan dan po pirinĉanim farmama i nudio se da spretnim stopalima seje seme na poplavljenim poljima. Noću je zabavljao seljane melodijama svoje crvene gitare i tako uspevao da zaradi ĉiniju supe, ĉašu piva ili nekoliko centavosa u dţepu.
Ali, nije mogao da se smiri, jer duša ĉoveka koga je ubio nije mu dala mira.
Noću ga je budila iz sna u vrisku i znoju iz snova o sopstvenoj smrti.
Probadajući ga krivicom kad god bi dodirnuo ţice crvene gitare, duh ga je terao dalje kroz neprekidne podsetnike na ono što su sveti doktori Svete Katarine još imali da mu urade. I tako je Šaka lutao svetom širom i popreko, jer sveti doktori Svete Katarine tragali su za njim po šaru globusa, i ako bi ikada prestao da se kreće, pronašli bi ga, vratili na nebo i uništili. To je
bila kletva Šake, da zauvek luta svetom sa crvenom gitarom na leĊima, progonjen duhom ubi-jenog ĉoveka koji iza njegovih oĉiju ĉeka da mu uzme dušu.
– To je bila dobra priĉa, reĉe Arni Tenebre.
– Svaki ĉovek ima dobru priĉu, reĉe Rael Mandela. Deca uspaniĉeno vrisnuše.
Šaka posegnu za svojom crvenom gitarom kako bi ispalio novi akord paralize.
– Polako, reĉe Rael Mandela. – Ne ţelim ti ništa naţao. – Deci reĉe: – Treba više da pazite na vodu kada sledeći put budete hteli nekoga da krijete. Pratio sam trag kapljica sve do ovog mesta. Zašto ste to uĉinili? – Zato što je on naš drug, reĉe Limal Mandela.
– Zato što mu je trebao neko ko će biti ljubazan prema njemu, reĉe Tasmin Mandela.
– Zato što je bio uplašen, reĉe Arni Tenebre.
– Nećete, valjda, nikome reći da je ovde? – upita Dţoni Staljin. Deca se horski pobuniše.
– Tišina, reĉe Rael Mandela, najednom ispunivši pećinu svojim prisustvom.
– Ĉuo sam tvoju priĉu, gos'n Šaka, i mogu da ti kaţem ovo, šta je neko radio u prošlosti mene se ne tiĉe, niti bi trebalo da se tiĉe bilo koga. Kada je Doktor Alimantando izumeo ovo mesto (sećate ga se, deco?), rekao je da odavde niko nikada ne sme biti oteran zbog neĉega što je ranije ĉinio. Ovo je trebalo da bude mesto za novi poĉetak. Pa, Doktora Alimantanda više nema, otišao je u prošlost ili budućnost, ne znam, ali mislim da je bio u pravu. Ovo je mesto za novi poĉetak. E, sad, nisam baš siguran da je dobra ta novotarija sa gradonaĉelni-kom; stvari su bile mnogo bolje kada se Doktor Alimantando brinuo za ovo mesto. I ne sla-ţem se sa ljudima koji trĉe gradonaĉelniku da bi od njega traţili sve one prave odgovore; ja velim da su pravi odgovori već u tebi, ili ti nikada neće doći, što je samo još jedan naĉin da kaţem kako neću nikome reći da si tu. Reći ću im ako pitaju, a i vi, deco, da ste ga videli kako odlazi preko pruge, jer ako je istina što je rekao, ubrzo će ionako morati dalje. – Šaka klimnu glavom, uz mali naklon zahvalnosti.
– Hvala, gospodine. Sutra ćemo krenuti dalje. Moţemo li nešto da uĉinimo za vas da bismo pokazali koliko smo vam zahvalni? – Da, reĉe Rael Mandela. – Kaţeš da si Spolja, pa onda moţda znaš zbog ĉega kiša nije pala sto pedeset hiljada godina. Hodite deco, smišljate alibi, a veĉeraćete u mojoj kući.
22.
Tle se iskrilo mrazom pod ĉeliĉnosivim nebom kada je Rael Mandela odneo izbeglici ĉini-ju ţitne kaše i dve banane u pećinu. Rael Mandela je uţivao u mirnim satima pre nego što bi se ostatak sveta probudio u zevanju i prdeţima.
Obiĉno su se samo ptice budile pre njega; stoga je bio veoma iznenaĊen kada je zatekao Šaku budnog, spremnog i obuzetog nekim tajnovitim privatnim poslom.
Njegovo oslikano odelo postalo je crno kao noć, i linije pune svetlucavih brojeva, uţurba-nih grafikona i obojenih reĉenica obrtale su se kao paoci toĉka po toj izuzetnoj tkanini. Malu pećinu ispunila je treperava svetlost.
– Šta se dešava? – upita Rael Mandela.
– Ššš. Grafiĉko oĉitavanje klimatskih i ekoloških reţima Sletišta Ravnodnevice za sedam stotina godina otkad je zapoĉelo teraformiranje. Ubacili smo se u Anagnostasa na Stanici Papa Pije da vidimo moţemo li locirati prekid u lokalnoj mikroklimi, i to ne samo da stiţe munjevito brzo, već moram sve da ĉitam unazad u odrazu iz ovog krĉaga s vodom, pa molimo za malo tišine dok se usredsredimo. – To je nemoguće, reĉe Rael Mandela. Boje su letele, reĉi se komešale.
Vrtoglavi displej najednom se iskljuĉi.
– Imam ga. Problem je u tome što i oni imaju nas. Pronaći će nas pomoću kompjuterske veze, pa ćemo doruĉkovati, zahvaliti vam se i poći. – Svakako, ali zbog ĉega nije pala kiša? – Šaka se posluţi ţitnom kašom i reĉe izmeĊu punih kašika: – Zbog raznoraznih stvari. Vre-menskih anomalija, barometrijskih gradijenata, agenasa taloţenja, skretanja mlaznih struja, mikroklimatskih zona verovatnoće, polja katastrofe: ali uglavnom, zaboravili ste ime kiše. – A na to deca, koja su krišom pratila Raela Mandelu do pećine, povikaše: – Zaboravili ime kiše? – Šta je to kiša? – upita Arni Tenebre. Kada je Šaka objasnio, ona reĉe strogo: – Bez veze. Kako voda moţe da doĊe s neba? Na nebu je sunce, voda ne moţe da doĊe odatle, voda dolazi iz tla. – Vidiš? – upita Šaka. – Nikada nisu nauĉili ime kiše, pravo ime, ime iz srca, ime koje ima svaka stvar i na koje sve doĊe kada se pozove. Ali ako ste zaboravili njeno ime iz srca, kiša uopšte ne moţe da vas ĉuje. – Rael Mandela zadrhta, iako nije mogao da shvati zbog ĉega.
– Kaţi nam ime kiše, gos'n, reĉe Arni Tenebre.
– Da, hajde, pokaţi nam kako voda moţe da doĊe s neba, reĉe Limal Mandela.
– Da, napravi nam kišu tako da moţemo da je zovemo po imenu, reĉe Tasmin.
– Aha, pokaţi nam, dodade Dţoni Staljin.
Šaka spusti ĉiniju i kašiku.
– U redu. Vi ste pomogli nama, pa ćemo i mi pomoći vama. Gospodine, postoji li naĉin da se ode u pustinju? – Braća Galaĉeli imaju pešĉani bagi. – Da li biste mogli da ga pozajmite? Treba da odemo dosta daleko: igraćemo se silama na priliĉno kosmiĉkom nivou. Koliko zna-mo, niko ranije nije pokušao zvuĉnu setvu oblaka, ali teorija je ĉvrsta. Dovešćemo kišu u Bespuće. – Pešĉani bagi braće Galaĉeli bio je neobiĉna mešavina vozila. Sklepao ga je Ed u slobodnim trenucima, i liĉio je na motorni tricikl šestosed za sve terene, sa velikom nadstreš-nicom poput onih koje se stavljaju na prodavnice. Rael Mandela ga nikada ranije nije vozio. Deca su se kikotala i klicala dok je bagi poskakivao po neravnom putu niz breţuljke i hitao prema poljima dina. Dok je vozio glomazno vozilo kanalima izmeĊu planina crvenog peska, upravljao je sve sigurnije. Šaka je zabavljao decu priĉom o tome kako je prešao pustinju, naglašavajući najvaţnije i najzanimljivije delove. <%-3>Vozili su se i vozili pod velikim sivim oblakom, dalje od staništa ljudi u predeo gde je vreme bilo fluidno i neuobliĉeno kao pesak u vetru, gde je zvonjava pokopanih gradova dopirala ispod nestalne površine pustinje.
Svima su satovi stali u dvanaest i dvanaest.
Šaka mahnu Raelu Mandeli da stane, ustade i onjuši vazduh. Televizijski oblaci hitali su mu po oslikanom odelu.
– Ovde. Ovo je to mesto. Osećate li? – On skoĉi sa pešĉanog bagija i iskobelja se na vrh velike crvene dine. Rael Mandela ga je sledio sa decom, koja su posrtala i klizala se po nesi-gurnom pesku.
– Eno, reĉe Šaka, – vidite li to? – U udubljenju dine stajala je poluzakopana skulptura nalik na pauka, od zarĊalog metala, izjedena vremenom i peskom.
– Hodite. – Zajedno krenuše dugim koracima niz klizavi nagib dine u kaskadama obruše-nog peska. Deca dotrĉaše do skulpture kako bi dodirnula njene tuĊinske površine.
– Osećam da je ţivo, reĉe Tasmin Mandela.
– Osećam da je staro, hladno i mrtvo, reĉe Limal.
– Osećam da mu nije ovde mesto, reĉe Arni Tenebre.
– Ja ne osećam ništa, reĉe Dţoni Staljin.
Rael Mandela je pronašao neki zapis na stranom jeziku. Gospodin Jerihon bi nesumnjivo to mogao da prevede. Rael Mandela nije bio nadaren za jezike.
Slutio je neobiĉnu ravnu tišinu na mestu izmeĊu dina, kao da neka ogromna sila crpi ţivot iz vazduha i reĉi koje u njemu lebde.
– Ovo je srce pustinje, reĉe Šaka. – Ovde je njena snaga najveća, odavde njena snaga pola-zi i ovamo se vraća. Sve biva privuĉeno ovamo; mi smo bili privuĉeni dok smo prolazili,
nesumnjivo i vaš Doktor Alimantando dok je prelazio preko Velike Pustinje, i tako je bilo već stotinama godina. Ovo je drevno svemirsko vozilo. Spustilo se ovde pre oko osam stotina godina, kao prvi ljudski pokušaj da se proceni koliko je ovaj svet prikladan za ţivot. Njegovo ime, zapisano ovde, gospodine Mandela, znaĉi Severni Moreplovac, ili ako bi se prevelo buk-valno, 'onaj koji nastanjuje zalive i fjordove'. Već je dugo dugo tu, u srcu pustinje. Pesak je moćan tu, u srcu. – Gore su oblaci postali gusti i bremeniti. Vreme se motalo oko taĉke ozna-ĉene kao dvanaest i dvanaest. Niko nije progovarao; nije bilo potrebe za reĉima, a one neop-hodne uzela je pustinja. Šaka skinu crvenu gitaru i odsvira harmoniju.
Oslušnu napeto.
Onda zapoĉe kišna muzika.
Šapat peska na crvenoj dini, nosi i kaplje, zrnasti marš pustinje u dizanju vrtlog u vihoru, Ċavoljom voljom oblikovani kamen sve stvari potiĉu iz peska i u pesak se vraćaju, rekla je crvena gitara, slušajte glas peska, slušajte vetar, lavlju riku, vetar s druge strane sveta, što oblakenosi u struja mase diţe spušta, vazdušasti barometarski slojevi zaklonjenih frontova spiralnih depresija: element zona i granica mada bezgraniĉan, nestalne krajine promenljivih kraljevstava vazduha zavijaju ukrug ukrug ukrug i u krug i ukrugukrugokoglobusa: gitara je pevala pesmu vazduha i peska, sad pevaj pesmu svetlosti i toplote: pruga, ravni i geometrijske preciznosti njihovih preseka, domena veĉnih vertikala, svetlosnih pruga, toplotnih štitova, zagušljivosti pustinjskih tepiha i pećnica, srebrnih sunĉevih obrva upitno podignutih iznad tamnog perimetra velova oblaka: ovo je pesma svetlosti, ovo je pesma toplote, a opet ima još pesama za pevanje, rekla je gitara, pre no što kiša bude mogla da padne padne padne, a pesma oblaka jedna je od njih, pesma jastuĉastihpaperjastihšećernovatastihvisokihvunastih izdisaja parnih vozova, tiganja i kupatila u zimska jutra šibanih vetrom tako da plovejezde klize u belim armadama po plavomplavomplavom moru; poĉuj i glas vode usisane u vazduh, reĉnog-tokakapkapkapunaletuispraţnjenihpotoĉića što se mnoţe u potoke reĉice pritoke reke u more more! Gde pruge svetlosti i toplote šetaju kao Boţji prsti, a vetar ga diţe goregore gore u kra-ljevstvo barometarskih granica gde more poprima oblik akorda durskog stratusa i molskog cirusa, povišenog kumulusa; postojala je pesma za sve to, i muzika, ime koje su tim stvarima ljudi dali u svom srcu, skriveno poput harmonija u ţicama gitare. Te su pesme bile prava ime-na stvari, koja izgovara duša, imena tako lako zakopana pod naslagom svaĉijih svakodnevnih malih poslova.
Muzika je besnela u nebo kao nešto elementarno. Bacala se sa rikom i zavijanjem na zido-ve oblaka: divlja i nesputana, sve veća i veća, dok nije raskinula granice ljudskog poimanja i zašla izvan poimanja, tamo gde su prava imena. Gitara je vapila za osloboĊenjem. Oblaci su bili uzburkani zbog takvog pritiska. Vreme se upinjalo da nastavi dalje od dvanaest i dvana-est, ali pesma ih nije puštala, nikoga od njih. Odrazi ludaĉkih slika trepereli su po Šakinom odelu od bele tkanine. Deca su se sakrila pod peševe pustinjskog mantila Raela Mandele.
Svet nije mogao da podnese još mnogo istine.
Tada pade jedna kišna kap. Skliznu niz bok olupine svemirskog istraţivaĉa i ostavi tamnu mrlju u pesku. Druga joj se pridruţi. Pa još jedna. Pa još jedna i još jedna i još jedna i još jed-na, i najednom, pade kiša.
Kišna pesma bila je završena. Glas kiše, bez muziĉke pratnje, ispunio je ĉitav svet. Deca su pruţala ruke u neverici da dohvate teške kapi. Tada se oblaci provališe i sto pedeset hiljada godina prosu se po tlu. Rael Mandela, slep i zadihan, bez vazduha u plućima, potraţi prestrav-ljenu decu i sakri ih pod mantil.
Nebo se praznilo na zgurenu, jadnu grupicu ljudi.
Koncentriĉni zidovi vode širili su se iz tajnog srca pustinje. Na uzvišenju zvanom Kota Bespuće, Babuška i Deda Haran priredili su privatni piknik u vreme sieste. Voda je to pretvo-rila u paniĉno bekstvo. Jadna u svom natopljenom taftu, Babuška je omamljeno trpala tanjire i prostirke u pletenu korpu koja se brzo punila vodom. Bujice crvene vode pokuljale su u sve
kuće i odnele tepihe, stolice, stolove i nepriĉvršćene predmete. Ljudi su bili zabezeknuti. Onda su ĉuli dobovanje po crepovima i svi povikali: – Kiša, kiša, kiša! – i izjurili na uliĉice i sokake da bi okrenuli lica prema nebu i pustila da kiša iz njih ispere suve godine.
Kiša je padala kao nikada ranije. Crvene reke tekle su uskim sokacima, mali ali spektaku-larni vodopad preskakao je breţuljke, kanali za navodnjavanje u vrtovima narasli su u bujice guste, mrke, ĉokoladne ilovaĉe pune išĉupanih sadnica i povrća. Sve je skakalo i šištalo pod tim potopom. Kiša je kaţnjavala Bespuće.
Ljudi nisu marili. Bila je to kiša: kiša! Voda sa neba, kraj suše koja je pustinjsku zemlju drţala u šaci sto pedeset hiljada godina. Ljudi su pogledali grad.
Pogledali kišu. Bila je tako jaka da su jedva mogli da vide svetlo signalnog releja na vrhu kuće Doktora Alimantanda. Zgledali su se, u odeći pripijenoj za tela, kose slepljene za glave, lica umrljanih crvenim blatom. Neko se nasmeja, i bio je to mali blesavi smeh koji je rastao i rastao i rastao sve dok se nije pretvorio u gromoglasni grohot. Neko drugi prihvati smeh, onda još neko i još neko, i za trenutak, svi su se smejali, divnim, dobrim dobrim smehom. Zbacili su odeću sa sebe i pojurili goli u provalu oblaka dopustivši da im kiša puni oĉi i usta, sliva im se niz obraze i brade, grudi i trbuhe, ruke i noge. Ljudi su se smejali, klicali i plesali u šljap-kavom crvenom blatu, i kada su se zgledali, obojeni u crveno i goli kao stanovnici Hanzeove Zemlje odbegli u brda, nasmejali su se još grohotnije.
Kap je sledila kap koja je sledila kap kada je kiša poĉela: isto tako, kiša se i okonĉala, kap po kap. Došao je trenutak u oduševljenju ljudi kada su mogli jasno da vide i da ĉuju jedni drugima glas usred huka. Potop je jenjavao, popuštao, da bi se onda pretvorio u obiĉan laki pljusak. Kap po kap, kiša je slabila. Pade i poslednja kap. Posle kiše zavlada tišina nalik na muk pre Stvaranja. Voda je kapala sa crnih rombova solarnih kolektora. Kiša je isušila ROTEH-ove oblake. Sunce se probijalo i obasjavalo pustinju lokvama svetla.
Dvostruka duga dizala se, sa nogama u dalekim brdima i glavom u nebesima.
Pramenovi isparenja dizali su se kao duhovi iz tla.
Kiša je prestala. Ljudi su ponovo bili samo ljudi i poprimali su iznova ţivote muškaraca i ţena. Posramljeni svojom golotinjom, navukli su natopljenu, prljavu odeću. Tada se dogodi nešto ĉudesno.
– O, gledajte! – uskliknu Ruti Modra Gora. Ona pokaza prema dalekom horizontu.
Tamo se odvijao mistiĉni preobraţaj, pred zapanjenim oĉima ljudi Bespuća, pustinja je zelenela. Linija alhemije napredovala je kao zahuktali talas po poljima dina. Za samo nekoli-ko minuta, zelenilo se prostiralo koliko god je oko gospodina Jerihona moglo da dopre. Obla-ci su nestali i sunce je sijalo na ĉistom plavom nebu. Ljudi zadrţaše dah. Dogodiće se nešto ogromno.
Kao po boţanskoj zapovesti, Velika Pustinja eksplodira bojama. Na dodir sunca iza kiše, dine su se prostrle u poentilistiĉki predeo crvene, plave, ţute, delikatne bele. Vetar je namreš-kao okean latica i zapahnuo grad mirisom stotinu miliona svetova. Ljudi Bespuća sjuriše se sa svojih golih kamenih breţuljaka u beskrajne cvetne doline. Iza njih, napušteni grad isparavao je na popodnevnom suncu u dva sata i dva minuta.
U srcu pustinje, Rael Mandela je primetio da je kiša prestala. Deca su provirila ispod nje-govog mantila kao ptići. Pod njihovim sandalama zeleni izdanci otvarali su se kao opruge ĉasovnika dok im je lahor njihao blede stabljike.
Cvetovi su iznikli oko crvene gitare. Rael Mandela je prišao instrumentu i podigao ga. Gla-tka plastiĉna koţa bila je puna plikova, oprljena, pragovi spljeskani, ţice pocrnele, vrat od ruţinog drveta rascepljen po sredini. Tanak dim izbijao je iz stopljenih unutrašnjih sintisajzera i pojaĉala. Dok je Rael Mandela prevrtao mrtav predmet u rukama, ţice su popucale: preciz-nim, konaĉnim zvucima. Bilo je neĉeg ĉistog u crvenoj gitari posle njene smrti. Kao da je kiša isprala sve njene grehove.
Od ĉoveka koji je sebe nazivao Šaka, negdašnjeg Kralja Dva Sveta, ostao je samo komad oslikane tkanine otcepljen sa televizijskog odela.
– Previše muzike, šapnu Rael Mandela crvenoj gitari. – Ovog puta stvorila si previše muzike. – Šta se dogodilo sa Šakom? – upita Limal.
– Kuda se deo? – upita Tasmin.
– Jesu li ga uhvatili zli doktori? – upita Arni Tenebre.
– Da, zli doktori su ga se doĉepali, reĉe Rael Mandela.
– Hoće li ugurati mrtvog ĉoveka u njega? – upita Dţoni Staljin.
– Ne verujem, reĉe Rael Mandela, zagledan u nebo. – A kazaću vam i zašto. Zato što mis-lim da ono što imaju nije ni Šaka ni taj mrtvac. Mislim da su tu obojica, da su se na samom vrhuncu svoje muzike stopili kao što se pesak topi u staklo, i sada kao da poĉinju sasvim iznova. – Kao da su se ponovo rodili? – upita Arni Tenebre.
– Baš kao da su se ponovo rodili. Šteta što su ga našli i uzeli natrag tako brzo; nismo stigli da mu zahvalimo za kišu. To nije bilo lepo od nas. Nadam se da nam neće zameriti. Pa, deco, idemo. – Limal Mandela je pokušao da vuĉe crvenu gitaru za sobom kako bi je odneo kući kao uspomenu, ali bila je previše teška i otac mu je rekao da je ostavi tamo, u srcu, kraj starog svemirskog istraţivaĉa, i on se vratio u svet praznih šaka.
23.
Persis Taterdemalion udala se za Eda Galaĉelija, Luija Galaĉelija i Umberta Galaĉelija u deset sati pre podne, jedne nedelje poĉetkom proleća godine 127.
Na osnovu ovlašćenja koja je imao kao gradski upravnik, Dominik Frontera proglasio ih je poliandrijski venĉanim i otpratio ih na voz za Meridijan, gde će provesti medeni mesec pod vulkanima. Venĉanje je za njega bilo dirljivo iskustvo. Onog trena kada je voz krenuo, otišao je i zatraţio od Meredita Modre Gore ruku neugledne Ruti. Meredit Modra Gora je oklevao. Dominik Frontera je priznao svoju mistiĉnu ljubav roĊenu u drugoj dimenziji, opsesivnu vizi-ju lepote koja ga danonoćno muĉi, a onda se rasplakao.
– Ah, jadni ĉoveĉe, šta bih mogla da uĉinim da ponovo postaneš srećan? – upitala je nedu-ţno Ruti, koja je ušla u prostoriju na zvuk cmizdrenja.
Kada joj je Dominik Frontera kazao, rekla mu je; – Ako je to sve, naravno da hoću. – Dru-gi srećno venĉani par za isto toliko dana proveo je medeni mesec meĊu hiljadu izuzetnih i jedinstvenih sela Porcelanske Planine.
Na vrata Hotel/B.A.R-a bio je postavljen znak. Tamo je pisalo: ZATVORENO NA JED-NU SEDMICU: PONOVNO OTVARANJE U NEDELJU 23, U 20 SATI, VLASNICI: P. TATERDEMALION, E, L. I U. GALAĈELI. Znak je ispisao Mikal Margolis. Dok je brisao svoje ime da bi ga zamenio imenima svojih uspešnih takmaca u ljubavi, nije osećao ljubomo-ru niti mrţnju, već samo tupu slutnju sudbine koja mu se primiĉe. Zakljuĉao je vrata i bacio kljuĉ u bunar. Onda je otišao da pokuca na vrata Marje Kvinsane.
Marja Kvinsana je brzo shvatila situaciju.
– Mortone, uzeću Mikala kao pomoćnika u ordinaciji. Je l' da? – Morton Kvinsana oćuta, ali izjuri, zlovoljno zalupivši vrata.
– Šta sad to bi? – upita Mikal Margolis.
– Morton mi je veoma privrţen, reĉe Marja Kvinsana. – Pa, moraće naprosto da se navikne na ĉinjenicu da su se stvari malĉice izmenile sad, kad si i ti ovde. – Jednu sedmicu kasnije, Persis Taterdemalion se vratila u Bespuće sa svojim starim, gordim imenom, sa svoja tri muţa i velikim profesionalnim stolom za bilijar koji su napravili Mekmurdo i Ĉung iz Landrijskog Druma. Svi su pripomogli da se on prebaci sa stanice u Hotel/Ţeleznicu Vitlejem Ares.
Obećano je besplatno osveţenje, a deca, koja su poigravala oko konopaca za vuĉu i motki za nošenje, zaklicala su u išĉekivanju neiscrpnih krĉaga bistre limunade. Kada je Persis Tater-demalion/Galaĉeli ugledala katance i znak, otišla je pravo kod Mikala Margolisa.
– Ne moraš da ideš. – Mikal Margolis je sterilisao alat za kastriranje svinja. Shvatio je da ne moţe nikako da se ljuti na nju, mada je racionalnost nalagala da oseća to. Bila je to sudbi-na, a ljutnja na sudbinu jalova je koliko i ljutnja na vremenske prilike.
– Mislio sam da je najbolje da odem. – Glas Mikasa Margolisa bio je pun zgrušane ljubavi. – Ne bi išlo, ne bismo mogli da se vratimo u stare dane, ne sa saznanjem da pripadaš nekome drugome, da nosiš tuĊe dete. Ne bi nam ponovo išlo. Uzmi moj udeo u hotelu kao svadbeni dar i nadam se da će ti doneti radost.
Zaista. Ipak, jedna stvar... reci mi, zašto si morala to da uradiš? – Šta? – Da zatrudniš sa... braćom Galaĉeli, od svih mogućih ljudi! Šta ste to radili onog dana, kad je pala kiša? To je ono što ne mogu da shvatim, zašto oni, zar nisi videla gde ţive? Kao u svinjcu... izvini. – U redu je. Gledaj, bila sam tada luda, svi smo tada poludeli... – Setila se da je leţala na leĊima u krevetu od crvenog maka onog dana kada je pala kiša, zurila u nebo, obrtala mali crveni mak meĊu prstima, pevušila neku glupu pesmicu dok je milion svetlosnih godina daleko nešto uĉi-nilo ump-vump, ump-vump, ump-vump u njoj. Radosno je strgla sa sebe odeću kada je pala kiša i utrljala divno crveno blato u kosu; osećala se dobro, osećala je kao da bi mogla veĉito da pada poput debele, bremenite kišne kapi i da rasprši svoje ţenske fluide po suvoj zemlji. Ispruţila je ruke kao krila viiiiiii u krug i u krug, spustila se u cvetne livade, dok su joj prope-leri nosili krasuljke nevene mak u istovetnim luĉnim putanjama dalje od okruglih bradaviĉas-tih motora. Blaţena, bila je tada luda, ali zar nisu i svi ostali, i ako taj poludeli grad sa svim tim istim licima nije bio izgovor da se s vremena na vreme poludi, šta jeste? Moţda je malo preterala: braći Galaĉeli nikada nije trebalo mnogo ohrabrenja, ali kada se EdUmbertoLui popeo na nju, kako je samo poletela!
– Nisam znala šta radim; do Ċavola, mislila sam da letim. – Taj izgovor nije ubedio ĉak ni nju. Posle rastanka, Mikal Margolis je osetio kako krivica u njemu narasta kao magla. Mora da ode, i to brzo, od tih ţena koje ga privlaĉe Rošovoj granici srca.
U novoj bilijarskoj sali Hotel/B.A.R-a, gospodin Jerihon je udarao kugle sa savršenom lakoćom ĉoveka kome Egzaltirani Preci proraĉunavaju sve uglove.
Limal Mandela, star sedam godina i tri frtalja, posmatrao ga je. Kada je sto ostao slobodan, uzeo je tak i dok su ostali obraćali paţnju na pivo i paprikaš od pasulja, poĉeo da igra varijan-tu od sto sedam. Iza šanka, Ed Galaĉeli je ĉuo zvuk kugli koje padaju u dţepove i zaintereso-vao se. Posmatrao je kako Limal Mandela završava svoju sto-sedmicu, a onda prelazi na sto petnaest.
– Zaboga miloga! – uskliknuo je tiho. Prišao je deĉaku, koji je bio zauzet postavljanjem trougla crvenih kugli za novu veţbu. – Kako to radiš? – Limal Mandela slegnu ramenima.
– Pa, naprosto ih udaram tamo gde mi se ĉini da treba. – Hoćeš da kaţeš, nikada pre nisi uzeo tak u ruke? – A kako bih? – Zaboga miloga! – Pa, gledao sam gospodina Jerihona i radio sve što i on. To je veoma dobra igra, u potpunosti kontrolišeš ono što se dešava. Sve je u uglovima i brzini. Mislim da bih sa ovim ramom mogao da probam veliki brejk. – Koliko veliki? – Pa, mislim da sam stekao osećaj. Maksimalan. – Zaboga miloga! – I Limal Mandela izvede maksimalni brejk od sto ĉetrdeset sedam, a Ed Galaĉeli se potpuno prenerazi. Zamisli o opkladama, izazovima i novĉanicima poĉeše da mu curkaju umom.
Meseci trudnoće Persis Taterdemalion prolazili su. Postajala je sve krupnija, loptastija i neaerodinamiĉnija, što je kod nje izazivalo veću potištenost nego što je bilo ko mogao da zamisli. Postala je toliko krupna i loptasta da su je muţevi odveli u veterinarsku ordinaciju Marje Kvinsane kako bi zatraţili i njeno mišljenje. Marja Kvinsana je osluškivala skoro ĉitav sat kroz aparat za praćenje skotnosti lama i na kraju tog razdoblja objavila trudnoću sa blizan-cima. Grad se razveselio, Persis Taterdemalion se nezgrapno kretala po Hotel/B.A.R-u u gra-
vidnom jadu, kiše su padale, a prinosi rasli. Pod rukovodstvom Eda Galaĉelija, Limal Mande-la je postao mlada ajkula i gulio je koţu neobaveštenim nauĉnicima tla, geofiziĉarima i bilj-nim patolozima u prolazu, pelješeći im dolare za pivo. A Mikal Margolis se pribliţio blesavo blizu matiĉnoj masi Marje Kvinsane i po zakonima emocionalne dinamike zasenio Mortona Kvinsanu.
Jedne oštre, ledene jesenje noći, Radţandra Das je obišao i pokucao na sva vrata u Bespu-ću.
– Stiţu, vreme je! – rekao je i zaţdio da svoje upozorenje prenese i drugim domaćinstvima. – Stiţu, vreme je! – Ko to stiţe? – upita gospodin Jerihon, vešto zadrţavši brzonogog Merku-ra spretnim zahvatom.
– Blizanci! Blizanci Persis Taterdemalion! – Za pet minuta, ĉitav grad, sa izuzetkom Babu-ške i Dede Harana, ispijao je besplatne runde u Hotel/B.A.R-u, a u spavaćoj sobi Marja Kvin-sana i Eva Mandela smetale su jedna drugoj dok je Persis Taterdemalion istiskivala i huktala i huktala, istiskivala i huktala da bi konaĉno istisnula dva sjajna sina na svet. Kao što se moglo oĉekivati, bili su jednaki kao jaje jajetu, baš kao i njihovi oĉevi.
– Sevrijano i Batisto! – objaviše braća Galaĉeli (starija). Proslavili su, i dok su braća Gala-ĉeli (starija) bila unutra sa majkom i braćom Galaĉeli (mlaĊom), Radţandra Das je postavio pitanje koje je svakome bilo na vrhu jezika, ali niko nije imao hrabrosti da ga izgovori.
– Dobro, onda, koji je od njih otac? – Veliko Pitanje zazujalo je Bespućem kao roj nepod-nošljivih insekata. Ed, Umberto ili Lui? Persis Taterdemalion to nije znala. Braća Galaĉeli (starija) nisu bila sigurna. Potpuna vladavina pitanja Radţandre Dasa trajala je dvadeset ĉetiri sata, da bi ga onda zamenilo još bolje. A to pitanje je glasilo: Ko je ubio Gastona Tenebrea i ostavio ga kraj pruge sa glavom razbijenom poput ljuske rovitog jajeta?
24.
Spremalo se suĊenje. Svi su ga ţeljno išĉekivali. Biće to dogaĊaj godine.
Moguće i dogaĊaj za sva vremena. Obeleţiće Bespuće kao stvarno mesto, jer nijedno mes-to nije stvarno dok neko tamo ne umre i ne stavi veliku crnu ĉiodu na monohromne mape mrtvih. Bilo je to toliko vaţno da je Dominik Frontera razgovarao sa pretpostavljenima preko svog mikrotalasnog releja i zatraţio usluge Suda Pajpauder.
Dva dana kasnije, crnozlatni voz pojavio se iznad horizonta da bi ga na boĉni kolosek mahanjem skrenuo Radţandra Das, privremeni šef stanice. Voz je smesta bljunuo gomilu advokata i sudija s perikama, zapisniĉara i ĉlanova sudskog obezbeĊenja koji su odmah pomoću sudskog naloga od svih starijih od deset godina obrazovali porotu.
Sudnica Pajpauder nalazila se u jednom vagonu. Stoga je, za jednu sudnicu, bila priliĉno dugaĉka i uska. Sudija je predsedavao na jednom kraju, sa svojim knjigama, savetnicima i pljoskom rakije; sa druge strane stajao je optuţeni.
Javnost i porota gledali su se preko središta vagona, tako da su osećali ţestoke bolove teni-skog vrata za vreme unakrsnog ispitivanja. Ĉasni Sudija Dan zauzeo je svoje mesto i suĊenje je poĉelo.
– Ova legalno konstituisana Mobilna Sudska Sluţba pod jurisdikcijom Ministarstva pravde Severozapadne Ĉetvrtsfere (kako je to odredila Korporacija Vitlejem Ares) za rešavanje onih sluĉajeva i zahteva koji ne mogu biti razmatrani pred Zvaniĉnim Sudovima i odgovarajućim legalnim institucijama, sada zaseda. – Sudija Dan je strašno patio od šuljeva. U prošlosti, oni su ĉesto nepovoljno uticali na ishod suĊenja.
– Zastupnici Drţave i Kompanije? – Gospoda Praj, Pik i Medil. – Tri pravnika sa licima poput lasica ustadoše i pokloniše se.
– Zastupnici optuţenog? – Ja, ĉasni sudijo, Lui Galaĉeli. – On ustade i pokloni se. Za Per-sis Taterdemalion, on je izgledao veoma pametno i sigurno u svojoj advokatskoj odori. Lui Galaĉeli je drhtao, znojio se i osećao preterano stezanje pantalona meĊu nogama. Nikada rani-je nije nosio odelo koje je mirisalo na naftalin, niti upraţnjavao svoju nauku.
– I kako glasi optuţba? – Zapisniĉar se diţe i pokloni.
– Da je u noći trideset prvog julavgusta, gospodina Gastona Tenebrea, stanovnika zvaniĉno registrovanog naselja Bespuća, hladnokrvno i umišljajno ţivota lišio gospodin Josif Staljin, stanovnik Bespuća. – Retko je u istoriji pravosuĊa postojao osumnjiĉeni ĉija je krivica bila tako jasna, kao što je to bio gospodin Staljin. On je bio tako oĉigledan izbor za ubistvo svog omrznutog suparnika Gastona Tenebrea, da je većina ljudi smatrala suĊenje traćenjem vreme-na i novca, i rado bi ga linĉovala i obesila o vetrenjaĉu-pumpu.
– Odrţaćemo suĊenje, rekao je Dominik Frontera. – Sve mora biti legalno i po propisu. – Dodao je: – Prvo suĊenje, onda vešanje. – Uprkos protestima da je neduţan, svi dokazi govo-rili su protiv gospodina Staljina. Imao je motiv i priliku, a uopšte nije imao alibi za tu noć. Bio je kriv kao sam Ċavo.
– Kako se optuţeni izjašnjava? – upita Sudija Dan. Promeškoljeni šuljevi ĉupkali su ga za ĉmar. Biće to teško suĊenje.
Lui Galaĉeli ustade, zauze propisnu pozu advokata i izjavi glasno: – Da nije kriv. – Red je ponovo uspostavljen posle pet minuta treskanja sudijskim ĉekićem.
– Još jedan ispad i narediću da se sudnica isprazni, prekori ih Sudija Dan.
– Dalje, nisam sasvim uveren da je porota potpuno nepristrasna, ali pošto druge nema, moramo nastaviti sa porotom koju imamo. Pozovite prvog svedoka. – Radţandra Das je pro-glašen privremenim sudskim sluţbenikom, do kraja suĊenja.
– Pozovite Ţenevjev Tenebre! – viknu on. Ţenevjev Tenebre iziĊe na podijum i dade svoju izjavu. Kako je prozivan svedok za svedokom, postalo je sasvim jasno da je gospodin Staljin kriv kao sam Ċavo. Tuţioci su pobili njegov alibi (da je igrao domine sa gospodinom Jeriho-nom) i iskopali dugotrajni sukob izmeĊu porodica Staljin i Tenebre. Navalili su na usamljenu vetrenjaĉu-pumpu za obe bašte radosno kao lešinari koji sleću na mrvu lamu. – Primarni motiv! – povikali su u horu, podigavši trijumfalno kaţiprste. U brzom sledu, sruĉili su govor-kanja o prepirci u vozu pri dolasku u Bespuće, zavist zbog dece (u tom trenutku, Ţenevjev Tenebre je izišla iz sudnice) i hiljadu i jednu sitnu pakost i mrţnju pravo u krila porote. Gos-poda Praj, Pik i Medil bila su trijumfalna.
Odbrana je bila demoralisana. Sve je bilo spremno za osudu gospodina Staljina zbog ubis-tva suseda Gastona Tenebrea.
U oĉajanju, Lui Galaĉeli, koji je shvatio da ne moţe da se meri sa gospodom Prajem, Pikom i Medilom, zatraţio je odlaganje. Na njegovo iznenaĊenje, Sudija Dan se saglasio. Ĉasni sudija imao je dva motiva. Prvi se sastojao u ĉinjenici da je Sud Pajpauder radio na dnevnice, a drugi u ĉinjenici da je bol u njegovim hemoroidima postao toliko neizdrţiv da ne bi mogao ni da pomisli na još jedan sat u sudijskoj stolici. SuĊenje je odloţeno, svi su ustali, a Sudija Dan se povukao na veĉeru koja se sastojala od kotleta i ruţice da bi zatim odrţao inti-mni susret sa teglom masti za hemoroide Mame Li, na bazi nevena.
U Hotelu/Ţeleznici Vitlejem Ares, Lui Galaĉeli je tiho sedeo u uglu i razmatrao dnevne dogaĊaje nad bocom besplatne rakije iz Beladone.
– Sveta Majko, uprskao sam stvar. – Video je da gospodin Jerihon ulazi i naruĉuje pivo. Nije mu se dopadao gospodin Jerihon. Nijednom od braće Galaĉeli nije se dopadao gospodin Jerihon. Kraj njega osećali su se grubo i nespretno, više ţivotinje nego ljudi. Ali nije ta odboj-nost nagnala Luija Galaĉelija da glasno pozove gospodina Jerihona da priĊe, već ĉinjenica da je gospodin Jerihon odbio da iziĊe na podijum za svedoĉenje i potvrdi alibi njegovog klijenta.
– Zašto, koga Ċavola, kaţem, zašto koga Ċavola nisi podrţao Dţoov alibi? Zašto koga Ċavola nisi istupio kao svedok i rekao: 'Igrali smo domine u to i to vreme te i te noći' i okon-ĉao taj sluĉaj? – Gospodin Jerihon slegnu ramenima.
– Pa, jeste li igrali domine zajedno u noći ubistva ili niste? – Naravno da jesmo, reĉe gos-podin Jerihon.
– Pa, majku mu, reci to onda i na sudu! Slušaj, naloţiću da te privedu kao kljuĉnog svedo-ka odbrane, i onda ćeš svakako morati da kaţeš da si igrao domine u noći ubistva! – Neću se pojaviti kao svedok, ĉak ni po sudskom nalogu. – Do Ċavola, zašto ne? Plašiš se da te neko ne prepozna? Moţda sudija? Plašiš se unakrsnog ispitivanja? – Baš tako. – Pre nego što je Lui Galaĉeli stigao da postavi ikakvo teško advokatsko pitanje, gospodin Jerihon reĉe zavereniĉ-kim šapatom: – Mogu da ti pribavim sve potrebne dokaze i bez izlaska na podijum za svedo-ke. – O? Kako? – PoĊi sa mnom, molim te. – Gospodin Jerihon povede advokata do stare kuće Doktora Alimantanda, prazne i prašnjave od onog dana kada je, dve godine ranije, Dok-tor Alimantando ĉarobno nestao u vremenu da bi lovio mitskog zelenka. U radionici Doktora Alimantanda, gospodin Jerihon obrisa prašinu sa jedne male mašine koja je liĉila na mašinu za šivenje uhvaćenu u paukovu mreţu.
– Niko ne zna da ovo postoji, ali to je Alimantandov vremenski kljuĉ Model Dva. – Ma, daj. Hoćeš da kaţeš da je sve to o nekakvom malom zelenom vremenskom putniku istina? – Trebalo je više da razgovaraš sa svojim bratom. On nam je pomogao da to napravimo. Doktor Alimantando nam je ostavio uputstva za pravljenje njegovog Modela Dva za sluĉaj da u vre-menu nešto krene kako ne treba; mogao bi sebe da dovede u stanje zastoja na nekoliko milio-na godina i stigne ovamo da uzme rezervnu mašinu. – Oĉaravajuće, reĉe Lui Galaĉeli, ni naj-manje oĉaran. – Kakve to veze ima sa mojim svedokom? – Time ćemo naviti vreme unazad kako bismo bacili pogled na noć ubistva i videli ko je uistinu poĉinio zloĉin. – Hoćeš da kaţeš da ne znaš? – Naravno da ne znam. Zbog ĉega si uopšte mislio da znam? – Da ĉovek ne pove-ruje. – Samo ti gledaj i saĉekaj. – Radţandra Das i Ed Galaĉeli prekinuli su veĉeru kada su ih poveli do mesta kraj pruge gde je Radţandra Das pronašao telo. Noć je bila hladna, kao i noć ubistva.
Zvezde su sijale kao ĉeliĉni šiljci na kopljima. Laseri su grĉevito bleskali po kupoli neba. Lui Galaĉeli je mlatarao rukama da bi se zagrejao i pokušavao da ĉita nebesku heliografiju. Dah mu je visio i isparavao u velikim oblacima.
Gospodin Jerihon je izvršio fino podešavanje generatora polja.
– Spreman. Krećemo. – Ed Galaĉeli pomeri prekidaĉ daljinskog upravljaĉa i zarobi Bespu-će u providnom plavom mehuru.
– Zaboga miloga! – uskliknu njegov brat Lui. Ed Galaĉeli ga pogleda. To je bio njegov izraz.
– To ne treba da se dogodi, reĉe Radţandra Das nepotrebno. – Uradite nešto pre nego što neko primeti. – Pokušavam, pokušavam, reĉe Ed Galaĉeli, ĉiji su zaleĊeni prsti nespretno lete-li po finim komandama.
– Mislim da smo prevideli Problem Vremenske Inverzije, razmišljao je naglas gospodin Jerihon.
– O, a šta je to? – upita Advokat Lui.
– Elektromagnetnogravitaciono polje sa promenljivim entropijskim gradijentom, reĉe Ed Galaĉeli.
– Ne, šta je to. – Nešto nalik na minijaturnu gromovnu oluju bombardovalo je gornje zakrivljenje mehura priliĉno lepim, mada krajnje nedelotvornim plavim munjama.
Tri inţenjera digoše pogled sa svoje vremenske mašine.
– Zaboga miloga! – reĉe Ed Galaĉeli.
– Mislim da je to duh, reĉe Radţandra Das. Oluja entropijske ektoplazme zgrušavala se u providni plavi lik Gastona Tenebrea u prirodnoj veliĉini. Glava mu je bila savijena pod nemo-
gućim uglom i kao da je kljuĉao od potisnutog besa. Moţda je to bilo zato što je bio potpuno nag. Odeća oĉigledno nije prelazila u zagrobni ţivot, ĉak ni dekorativni beli ĉaršavi kojima je ljudska imaginacija prekrivala golotinju svojih aveti.
– Izgleda priliĉno besno, reĉe Radţandra Das.
– I ti bi da su te ubili, reĉe Lui.
– Duhovi ne postoje, reĉe gospodin Jerihon ĉvrsto.
– O, ne? – rekoše tri glasa istovremeno.
– To je vremenski zavisan skup liĉnih engrama holografski uskladišten u matricu lokalnog prostornog napona. – ðavola, reĉe Radţandra Das. – To je duh. – Izgleda kao da jeste, reĉe gospodin Jerihon.
– U redu. Onda imamo svog svedoka. Proĉaĉkajte tu stvarĉicu i pogledajte moţete li ga poneti. Jedva ĉekam da sutra predstavim duha ubijene ţrtve koji će svedoĉiti u sopstveno ime. – Šest ruku posegnu za kontrolama generatora polja.
Gospodin Jerihon pljesnu manje spretne prste i pomilova nonijuse. Plavi mehur se skupi do polovine svoje zapremine, preseĉe vetrenjaĉu i odseĉe trećinu gradske solarne farme.
– Uradi to ponovo, reĉe Lui Galaĉeli, dok je u mislima pripremao pitanja. Ući će u istoriju prava. Prvi advokat koji je ikada podvrgnuo jednog duha unakrsnom ispitivanju. Mehur se još jednom skupi. Sada udaljen manje od stotinu metara, duh se mrštio na svoje tamniĉare i zasi-pao kupolu zatvora majušnim munjama.
– Nadam se da neće to okrenuti na nas, reĉe Radţandra Das. Duh je sada kruţio velikom brzinom pod najvišom taĉkom svoje kupole, kljuĉajući od neizrecivog besa.
– Dovedite ga, reĉe Lui Galaĉeli, nesvesno zauzevši pozu iz sudnice. U njegovim mislima, sluĉaj je već bio uspešno rešen. Ime Galaĉeli šaputalo se gde god se odvijala borba protiv nep-ravde i gde su se branila ljudska prava.
Polje elektromagnetnogravitacione promenljive entropije više nije bilo veće od jednog metra. Duh, zgrĉen i iskrivljen unutra u bolnom ĉvoru ektoplazme, nemo je izvikivao zavete koji su za gospodina Jerihona, viĉnog ĉitanju sa usana, bili priliĉno šokantni i krajnje nepri-kladni za nekoga ko je navodno prešao u blizinu samog Panarha. Lui Galaĉeli pokuša da mu postavi nekoliko preliminarnih pitanja, ali duh je bio tako uvredljivo nezahvalan da je on naloţio Radţandri Dasu da polje smanji na bolnih petnaest centimetara i ostavio ga takvog cele noći, dok duh ne nauĉi da treba da poštuje zvaniĉan sudski postupak. Vremenski kljuĉ Model Dva i stešnjeni fantom smešteni su u Hotel/Ţeleznicu Vitlejem Ares da saĉekaju jutro. Umberto Galaĉeli se zabavljao nekoliko sati tako što je pljuvao u polje sile i pokazivaom duhu deo svoje ogromne zbirke fotografija ţena koje upraţnjavaju, ili se spremaju da to ura-de, ili misle o tome kako upraţnjavaju seks same, sa drugim ţenama, raznoraznim domaćim ţivotinjama i masivno obdarenim muškarcima.

http://www.book-forum.net

8Ijan Mekdonald - Bespuće Empty Re: Ijan Mekdonald - Bespuće Uto Sep 25, 2012 8:06 pm

Margita

Margita
Administrator
Administrator
25.
Sudija Dan bio je loše raspoloţen za odrezivanje presude. Od lokalne vode dobio je proliv zbog koga je, u kombinaciji sa šuljevima, osećao kao da sere mlazeve plamena. Doruĉak mu je bio hladan i neprikladan, saznao je na radiju da je njegov trkaći konj pao i slomio vrat na Deset hiljada metara Morongaj Fletsa, a sada su mu nedostajala dva porotnika. Naloţio je svom sudskom sluţbeniku, onom dronjavom ugursuzu Radţandri Dasu, da ih potraţi u gradu, a kada se to pokazalo uzaludno, doneo je rešenje da se suĊenje nastavi sa porotom od osam porotnika. Saĉinio je mentalnu belešku da na gradski, inaĉe priliĉno veliki raĉun, doda još pedeset zlatnih dolara zbog donošenja tog dodatnog rešenja. A sada je branilac, taj smešni
poluobrazovani seljak sa predimenzioniranim mišljenjem o sopstvenoj pravnoj potkovanosti, ozbiljno predlagao da ovako kasno u postupku dovede kljuĉnog svedoka.
– Kako se zove taj kljuĉni svedok? – Lui Galaĉeli se nakašlja.
– Duh Gastona Tenebrea. – Gospoda Praj, Pik i Medil su se smesta našla na nogama. Ţenevjev Tenebre se onesvestila, pa su je izneli. Sudija Dan je uzdahnuo. Ĉmar je ponovo poĉeo da ga svrbi. Advokati su se prepirali. Optuţeni je doruĉkovao prţeni hleb i kafu.
Posle jednog sata, porota, posmatraĉi i svedoci otišli su da obraĊuju svoje njive.
Argumenti su se sudarali i meĊusobno parirali. Sudija Dan se borio sa upornim porivom da zavuĉe kaţiprst u guzicu i ĉeše je u osujećenju sve dok ne prokrvari.
ProĊoše dva sata. Pošto nije video kraja raspravi ukoliko se ne umeša, Sudija Dan tresnu ĉekićem i objavi: – Duh moţe da svedoĉi. – Radţandra Das je obišao njive i kuće Bespuća da bi prikupio porotnike, svedoke i posmatraĉe. Još nije bilo ni traga ni glasa porotnicima koji su nedostajali: Mikalu Margolisu i Marji Kvinsani.
– Pozovite duha Gastona Tenebrea. – Lovci duhova pokazaše jedan drugom stisnute pesni-ce u znak trijumfa. Ed Galaĉeli ugura vremenski kljuĉ, Model Dva, i proveri kablove koje je priĉvrstio oko mehura.
– Da li me ĉujete? – zacvile duh. Tek vraćena svesti, Ţenevjev Tenebre se smesta ponovo obeznani. Fantomov glas ĉuo se grebuckavo ali jasno kroz radio pojaĉalo Eda Galaĉelija.
– E sad, gospodine Tenebre, ili radije, pokojni gospodine Tenebre, da li vas je ovaj ĉovek, optuţeni, ubio u noći trideset prvog julavgusta, otprilike u dvadeset minuta posle ponoći? – Duh se ĉilo premetnu u svojoj plavoj kristalnoj kugli.
– Dţoi i ja smo imali u prošlosti odreĊene nesuglasice, prvi sam koji će to da prizna, ali sada, pošto sam prešao u blizinu Panarha, sve je oprošteno i zaboravljeno. Ne. Nije on bio taj koji me je ubio. Nije to on uĉinio. – Onda, ko je? – Ţenevjev Tenebre doĊe svesti taman da ĉuje kako njen muţ navodi ime svog ubice.
– Bio je to Mikal Margolis. On je to uĉinio. – U tarapani koja je usledila, Ţenevjev Teneb-re se onesvestila i treći put, a Babuška je trijumfalno zapištala: – Rekla sam vam da ništa ne valja, taj moj sin, a Sudija Dan je toliko jako udarao ĉekićem da mu je glava spala s drške.
– Ako još bude ovakvog ponašanja, sve ću vas pokaţnjavati zbog nepoštovanja suda, grm-nu on.
Kada je red ponovo uspostavljen, duh Gastona Tenebrea izneo je svoju prljavu priĉu, posvedoĉivši o preljubi, blistavoj strasti, nasilnoj smrti i tajnoj trostrukoj vezi izmeĊu Gastona Tenebrea, Mikala Margolisa i Marje Kvinsane.
– Verovatno nije trebalo to da radim, cvileo je fantom, – ali još sam sebe smatrao privlaĉ-nim muškarcem: ţeleo sam da znam da li sam izgubio svoj uticaj na ţene, pa sam flertovao sa Marjom Kvinsanom zato što je to jedna fina, fina ţena. – Gastone! – vrisnu njegova udovica, samo što se oporavila od trećeg onesvešćivanja, spremna za ĉetvrto. – Kako si mogao to da mi uĉiniš? – Red! – reĉe Sudija Dan.
– A šta je sa bebom, draga, eh? – upita duh. – Otkad sam prešao u drugi svet saznao sam mnogo toga zanimljivog. Kao na primer, odakle nam mala Arni. – Ţenevjev Tenebre briznu u plaĉ i Eva Mandela je izvede iz sudnice. Duh nastavi svoju priĉu o tajnim sastancima i intim-nom šaputanju pod svilenim ĉaršavima na krajnje zaprepašćenje stanovnika Bespuća. Na zap-repašćenje i divljenje zbog toga što je tajna preljubniĉka veza takvog intenziteta (i sa u jav-nosti toliko primetnom liĉnošću kao što je Marja Kvinsana) mogla tako uspešno da se skriva u populaciji od samo dvadeset dva stanovnika.
– Dobro me je povukla za nos. Ali sada sam pametniji. – Posle metempsihoze sa Nebes-kom Egzaltiranom Ravni, Gaston Tenebre je saznao za istovremenu vezu Marje Kvinsane sa Mikalom Margolisom. – Igrala se nama, okretala jednog protiv drugog; mene, Mikala i svog brata Mortona; igrala se nama iz ĉiste zabave. Uţivala je u tome da manipuliše ljudima. A Mikal Margolis, pa, on je oduvek bio tvrdoglav momak i ljubav mu nikada nije baš išla od
ruke: to što je morao da se takmiĉi sa mnom za njega je bilo previše. – Sumnjiĉav, Mikal Margolis pratio je Marju Kvinsanu i Gastona Tenebrea i uhodio ih dok su vodili ljubav. Tada je poĉela njegova drhtavica. U ordinaciji se tresao od potisnutog besa, ispuštao instrumente i obarao stvari. Napetost je narastala sve dok nije osetio kako mu krv kljuĉa oko kostiju kao okean koji se razbija o stenje, sve dok nešto staro i gadno poput crnog ĉira nije prsnulo u nje-mu. Pronašao je Gastona Tenebrea dok je ovaj išao kući posle sastanka kraj pruge.
– Onda je podigao kratko parĉe šine, duţine oko pola metra, koje je leţalo kraj pruge, i tre-snuo me njime sa strane po vratu. Smesta mi je presekao kiĉmu. Ubio me je u trenu. – Duh je tu završio svedoĉenje, pa su ga izgurali napolje. Sudija Dan izneo je svoj rezime, zamolio porotu da bude objektivna u vezi sa onim što je videla i ĉula, i naloţio joj da se povuĉe i donese presudu. Porota se povukla u Hotel/Ţeleznicu Vitlejem Ares, sada svedena na sedam porotnika. Neprimećen, Morton Kvinsana je klisnuo tokom završnog svedoĉenja.
U ĉetrnaest i ĉetrnaest, porota se vratila.
– Da li je optuţeni kriv ili nije? – Nije kriv, reĉe Rael Mandela.
– I to je presuda svih vas? – Jeste. – Sudija je oslobodio gospodina Staljina. Zaĉulo se kli-canje i pljesak. Luija Galaĉelija su izneli na ramenima iz Suda Pajpauder i u paradi poneli po gradu tako da je svaka koza, kokoš i lama mogla da vidi kakvog sjajnog advokata Bespuće ima. Ţenevjev Tenebre je uzela svoju kćerku i otišla da zatraţi od Eda Galaĉelija muţevljevog duha.
– Vremenski zavisni skup liĉnih engrama holografski uskladišten u matrici lokalnog pros-tornog napona? – upita inţenjer Ed. – Svakako. – Ţenevjev Tenebre odnese kući vremenski kljuĉ sa malim mehurom u kome je bio njen muţ i stavi ih na policu, da bi sledećih dvanaest godina zvocala duhu zbog njegovog neverstva.
Sudija Dan se vratio u svoj vagon-garderobu i naloţio liĉnoj sluškinji, osmogodišnjoj ksan-tijskoj devojĉici tamnoplavih oĉiju, da mu utrlja melem u šuljeve.
Gospodin Staljin se radosno vratio svojoj ţeni i slinavom sinu, ĉiji je nos generisao potok sjajne sluzi tokom ĉitavog suĊenja. Dok su Staljinovi slavili te noći uz peĉenu ćurku i graško-vo vino, radosno raspoloţenje pokvarila su im ĉetiri naoruţana ĉoveka odevena u crnozlatnu koţu, razbivši im vrata kundacima pušaka.
– Josif Menke Staljin? – upita voĊa.
Ţena i sin istovremeno pokazaše na muţa i oca. Ĉovek koji je progovorio pruţi mu parĉe papira.
– Ovo je vaš raĉun za usluge koje vam je pruţio Sektor pravnih usluga korporacije Vitle-jem Ares, i on obuhvata iznajmljivanje sudnice, sudske troškove, iznajmljivanje sudskog oso-blja na dva dana, dnevnice za isto, upotrebu energije i svetlosti, upotrebu hartije, naknadu za pristup dosjeima, naknadu za tuţioce, naknadu za beleţnike, naknadu za sudiju, namirnice, ukljuĉujući sitne troškove, melem za šuljeve, ruţicu, naknadu za sudijinu sluškinju, dolaznu i odlaznu taksu za lokomotivu, njeno osiguranje, najam, naknadu za isleĊivanje, sudsku taksu i zamenu jednog sudijskog ĉekića: ukupno, 3548 Novih Dolara i dvadeset osam centavosa. – Staljinovi zinuše kao patke u oluji.
– Ali platio sam. Platio sam Luiju Galaĉeliju njegovih dvadeset pet dolara, promuca gos-podin Staljin.
– Sve sudske troškove obiĉno plaća kriva strana, reĉe oficir. – MeĊutim, pošto je kriva strana umakla, po odeljku 37, ĉlan 16 Zakona o odgaĊanju pravnih troškova (za oblasne i sudove po ugovoru o delu) sve prelazi na optuţenog, kao na prvu stranu do one koja je naĊena krivom. MeĊutim, pošto je Kompanija velikodušna prema onima ĉija su sredstva ograniĉena, prihvatiće plaćanje bilo u gotovini, bilo u naturi, i izdaće vam, na vaš zahtev, sudski nalog za regresiranje od gospodina Mikala Margolisa, pravog krivca. – Ali mi nemamo para, molila je gospoĊa Staljin.
– U gotovini ili naturi, reĉe oficir, koji je već odmeravao prostoriju oĉima sudskog izvršite-lja. Pogled mu zastade na Dţoniju Staljinu, sa viljuškom ćuretine na pola puta izmeĊu tanjira i otvorenih usta. – On će biti dovoljan. – Tri naoruţana uzaptioca umarširaše u trpezariju i podigoše Dţonija Staljina sa stolice, sa sve viljuškom u ruci. Oficir naškraba nešto u svojoj beleţnici.
– Potpišite tu i tu, reĉe on gospodinu Staljinu.
– Tako. To je... – nastavi on, otkinuvši ruţiĉasti formular po perforiranoj liniji, – potvrda o konfiskaciji vašeg sina zbog dospelih sudskih troškova plativih Sudu Pajpauder, na neodreĊe-ni rok od najmanje dvanaest i najviše šezdeset godina. A ovo je – - on tresnu parĉe plavog papira na dlan gospodina Staljina - – vaša priznanica. – Dok je Dţoni Staljin, star 8 i 3/4, vriš-tao i slinio kao zaklana svinja, izveli su ga iz kuće, poveli sokakom, pa pravo na voz. U gro-moglasnoj moćnoj rici, lokomotiva je potpalila svoje fuzione motore i odvezla se iz Bespuća. Sud Pajpauder niko više nikad nije video.
Morton Kvinsana se vratio u praznu ordinaciju. Uzeo je zubarske alatke, zubarske knjige, zubarske mantile, zubarsku stolicu, sve to nagomilao usred ordinacije i zapalio. Kada je vatra zamrla u pepelu, uzeo je parĉe uţeta od konoplje iz kredenca, napravio jaku omĉu i obesio se o tavansku gredu u ime ljubavi. Noge su mu se klatile kroz gomilu pepela i stopljenog metala, a za njima su na podu ostajali mali sivi tragovi.
26.
Već punu godinu, iz dana u dan, ista stvar: kako joj je samo bio neveran, kako je samo nje-ga volela, samo njega, uvek i jedino njega, nikada ni pomislila nije na drugog muškarca, nije-dnom za sve te godine, nikada, i dok je sedela kod kuće i oboţavala ga u hramu svog srca, šta je on radio, o da, znaš ti jako dobro: da, to, sa tom ţenetinom, sa tom besramnicom lošeg porekla (neka joj materica istruli, a dojke svenu kao suvi patlidţani) i nije bolje ni zasluţio, da, pravda je pobedila, zbog izdajstva ţene koja ga je tako oboţavala i šta je samo uradio, šta je uradio; osramotio je pred ĉitavim gradom, da, pred ĉitavim gradom, gde više nije mogla ponovo da proĊe gordo i dignuta ĉela, gde mora da se krije od ljudi koji govore za nju u pro-lazu: – Eno je, ide, gledajte je, ţena koju je muţ varao, a ona o tome nije imala pojma; e, sad svi znaju zahvaljujući njemu, zahvaljujući njegovom dobrom srcu, njegovim divnim i uzviše-nim namerama da oslobodi tog Staljina optuţbe, svog liĉnog suparnika i neprijatelja, ni manje ni više, mnogo je on mislio na suparnike i neprijatelje, da, ali da li je ikada jednom pomislio na jadne odane ţene, koje vole ljubavlju neuporedivom, i šta je samo uradio sa tom ljubavlju, a? Šta je uradio? Samo ju je straćio na neku jevtinu ţenturaĉu koja nije zvoczvoczvoczvocz-vocala od buĊenja, kada je potpaljivala zorom vatru, do odlaska u krevet u suton, i sada je mogao da vidi kako ju je zvocanje poruţnelo u telu i duši i mrzeo ju je zbog toga, mrzeo je pakost koja ju je terala da mu zvoca zvoca ĉitavu veĉnost na grudima Panarha, mrzeo ju je, pa je rešio da je kazni, i tako je jednog dana zviznuo i poĉeo da doziva kćerku sve dok nije spus-tila knjigu i pribila lice uz mehur, a onda joj rekao: – Arni, kćerko, da li si se ikad zapitala odakle si došla? – a Arni je odgovorila, dok su joj usne dodirivale plavo polje sila: – Misliš, seks, i tako to? – na šta je on rekao: – O, ne, mislim na tebe, liĉno, jer, Arni, ja nisam tvoj tata, a onda joj je saopštio ono što je saznao kada je naĉas dodirnuo panarhijsko sveznanje, o tome kako je jedna ţena ukrala bebu od starice koja nije imala dece i kako je ta ţena ţelela tu bebu više od iĉega u vidljivom ili nevidljivom svetu, pa je primila, hranila i rodila tu bebu kao da je njena, a pošto joj je sve to saopštio, rekao je sledeće: – Idi pred ogledalo, Arni, i upitaj se, da li zaista izgledaš kao jedna Tenebre, ili liĉiš na Mandele, jer to je ono što si; Raelova sestra, Limalova i Tasminina tetka, i kada je ona otišla pred ogledalo u svoju sobu, i kada je ĉuo nje-
ne jecaje, bio je veoma zadovoljan, jer posejao je seme uništenja svoje ţene u devojĉici koja nikada nije bila njegova kćerka, i toliko se pakosno radovao da se oduševljeno premetao u svom treperavom plavom mehuru.
27.
Ime mu je bilo Spretni O'Rork. Imao je dijamantne plombe u zubima i pozlaćeni tak. Odelo mu je bilo od najfinije organca-svile, a cipele od koţe iz Hristadelfije.
Nazivao je sebe mnogim velikim imenima: 'Svetski Šampion', 'Sultan Bilijara', 'Majstor Zelene Ĉoje', 'Najveći Igraĉ Bilijara Koga Je Vaseljena Upoznala', ali bio je zvezda na zalas-ku i svi su to znali, jer ĉovek koji je bio sve to što je tvrdio da jeste, ne bi igrao bilijar za uloge od deset dolara u bilijarskoj sali Hotela/Ţeleznice Vitlejem Ares. Ipak, ĉak i potpuno pomra-ĉena, njegova zvezda sijala je snaţnije od svih ostalih igraĉa bilijara u Bespuću, a on je naku-pio znatnu gomilu novĉanica pre nego što je upitao ima li još izazivaĉa.
– Znam ja jednog, reĉe Persis Taterdemalion, – pod uslovom da nije već u krevetu. Je li iko video Limala? – Tamna mrlja se odvojila od najtamnijeg stola u najtamnijem uglu i zapuzala prema bilijarskom stolu. Spretni O'Rork odmeri svog protivnika. Pretpostavio je da je ovaj star izmeĊu devet i deset godina, u tom bolnom uzrastu izmeĊu detinjstva i muţevnosti. Mlad, samopouzdan: gledaj samo kako vraća kredu za tak u dţep prsluka. Kako da nastupi: oštro i grubo, ili kao majstor taktike, princ igraĉa ili kralj psihopata?
– Koliko polaţeš? – upita on.
– Koliko hoćeš? – Ĉitav sveţanj? – Mislim da imam toliko. – Lica za šankom zaklimaše u odobravanju. Kao da su se cerila. Gomila novĉanica od deset dolara narastala je na šanku.
– Da bacimo za brejk? – Glava. – Pismo. Ja brejkujem. – Gde je jedan devetogodišnji muškarac-deĉak nauĉio da bude tako samouveren? Spretni O'Rork gledao je kako se njegov protivnik saginje nad tak.
Liĉi na zmiju, pomisli bilijarski kockar, gibak i elegantan. Ali mislim da mogu da ga pobe-dim.
I igrao je svom snagom, ispredao nit svoje veštine tako fino da je mislio da će pući, ali mršavi deĉak upalih oĉiju mora da je crpeo snagu iz tame, jer svaki potez odigrao je podjed-nako paţljivo i promišljeno kao onaj pre njega. Igrao je sa smrtonosnom ujednaĉenošću koja je Spretnog O'Rorka samlela kao vodeniĉki toĉak. Stari kockar odigrao je protiv deĉaka pet partija. Krajem pete, bio je umoran i nemotivisan, ali deĉak je bio sveţ i precizan kao kada je brejkovao u prvoj. On je stajao pozadi u neskrivenom divljenju pred deĉakovom veštinom i kada je poslednjom crnom kuglom deĉak pobedio rezultatom tri prema dva, profesionalac mu je prvi ĉestitao.
– Sinko, imaš dara. Pravog dara. Nije mi krivo što sam izgubio stotinu dolara u igri sa pro-tivnikom poput tebe. Bilo je to uţivanje gledati. Ipak, da ti uĉinim jednu uslugu. Dozvoli da ti proreknem sudbinu? – Ti proriĉeš sudbine? – Po stolu i kuglama. Nikada to ranije nisi video? – Spretni O'Rork izvuĉe široku rolnu crne ĉoje iz kofera i raširi je po stolu. Ĉoja je bila pode-ljena u odeljke, svaki je bio oznaĉen tajanstvenim simbolima i neobiĉnim imenima, u zlatotis-ku: 'SamoneviĊenje', 'Promene i menjanje', 'Ogromnost', 'Iza njega', 'Pred njim', 'Izvan njega'. Spretni O'Rork napravi trougao raznobojnim kuglama i postavi belu kuglu na zlatnu taĉku oznaĉenu sa 'Nastupiće'.
– Pravila su jednostavna. Samo udari te poreĊane kugle osnovnom. Od tebe zavisi strana, felš, ugao, brzina, obrtanje, a iz naĉina na koji ih razbacaš, protumaĉiću ti sudbinu. – Mršavi deĉak uze tak i obrisa ga krpom. – Jedan savet.
Ti igraš racionalno; verovatno si već smislio gde hoćeš da ti se kugle zaustave.
Ako to uradiš, neće delovati. Moraš da iskljuĉiš um i pustiš srce da odluĉi. – Deĉak klimnu glavom. Pogleda niz tak. Iznenadno pucketanje tamne energije nagna sve da uzdrhte, a osno-vna kugla udari u raznobojne i razbaca ih po stolu.
Za sekund, sto je bio kvantni košmar rikošetirajućih sfera. A onda se sve ponovo umiri. Spretni O'Rork pevušio je i obigravao oko stola.
– Zanimljivo. Nikada nisam video ništa sliĉno. Gledaj, vidi. Kugla boje mandarine, kugla Putovanja, poĉiva na Zlatnom Blagu, kraj kugle Grimiznog Srca, koja leţi podjednako u Zlat-nom Blagu i Boţjoj Kući. Otići ćeš odavde, ubrzo, ako je verovati kugli Hitrine; takoĊe ćeš naći nekoga ko će te zavoleti na tom mestu slave i bogatstva, ali taj neko neće biti odatle. Ali ovo je najbolji deo.
Vidiš tirkiznu kuglu, Ambiciju; poĉiva taĉno u Borbi odmah do sive kugle Tame. Ja bih protumaĉio da to znaĉi da ćeš se sukobiti sa moćnom silom tame moguće ĉak i sa samim Uni-štiteljem. – U Hotelu/Ţeleznici Vitlejem Ares zavlada iznenadna hladnoća. Limal Mandela se osmehnu i upita: – Hoću li pobediti? – Tvoja kugla je odmah do samog polja. Pobedićeš. Ali, gledaj, vidi tamo, bela kugla, kugla Ljubavi, nije se ni pomerila sa taĉke udarca. A kugla Odgovora, limun-zelena, leţi u Velikom Krugu dok ljubiĉasta kugla Pitanja leţi u Promeni i Menjanju. Otići ćeš odavde da pronaĊeš odgovore na svoja pitanja, a njih ćeš naći tek kada se vratiš kući, gde ti je ostalo srce. – Moje srce? Ovde? – Smeh Limala Mandele bio je ruţan, previše star za devetogodišnjeg deĉaka.
– Tako kugle kaţu. – A kaţu li kugle kada Limal Mandela mora umreti, starĉe? – Pogledaj crnu kuglu Smrti. Vidiš kako leţi kraj Nade na liniji izmeĊu Reĉi i Tame. Vodićeš svoju naj-veću bitku tamo gde ti je srce, i kada je izgubiš, izgubićeš sve. – Limal Mandela se ponovo nasmeja. Uhvati se za srce.
– Moje srce, starĉe, nalazi se u mojim grudima. To je jedino mesto gde je moje srce. U meni. – Istinu zboriš. – Limal Mandela zakotrlja crnu kuglu Smrti vrškom kaţiprsta.
– Pa, svi moramo umreti, a niko od nas ne moţe da izabere ni vreme, ni mesto, ni naĉin. Hvala za ĉitanje sudbine, gospodine O'Rork, ali ja ţelim da kuglama sam sebi stvorim buduć-nost. Bilijar je igra za racionaliste, ne za mistike. Šta kaţeš, nije li to priliĉno duboka misao za jednog devetogodišnjaka? Ali igrao si dobro, gos'n, igrao si najbolje. Ipak, vreme je da ovaj devetogodišnjak ode na spavanje. – On iziĊe, a Spretni O'Rork prikupi ĉarobne kugle i tkani-nu za ĉitanje sudbine.
Posle te noći, Limal Mandela je bio ubeĊen u svoju veliĉinu. Iako mu racionalnost nije dozvoljavala da poveruje velikodušnom proricanju kugli, u srcu je video svoje ime ispisano krupnim slovima meĊu zvezdama i on je poĉeo da igra ne zbog ljubavi ili novca, već zbog moći. Njegova veliĉina nalazila je novu potporu svaki put kada bi razbio nekog geologa, geo-fiziĉara, botaniĉara, biljnog patologa, inţenjera tla ili meteorologa u prolazu. Novĉani ulog bio je beznaĉajan, i on je njime ĉašćavao kafanu pićem. Ime Limala Mandele prenošeno je tamo-amo prugom, zajedno sa legendom o deĉaku iz Bespuća koji je bio nepobediv dok god je ostajao u svom rodnom gradu. Nije nedostajalo mladih lovaca na glave revnosnih da ospore tu legendu: njihov poraz samo ju je osnaţivao. Poput zatumbanih planeta iz košmara njego-vog detinjstva, zakotrljane kugle mrvile su sve protivnike Limala Mandele.
Negde rano ujutro, na svoj deseti roĊendan, na dan njegovog sazrevanja, kada su prekrivaĉi bili navuĉeni na novu pobedu na ĉoji, a stolice podignute naopako na stolove, Limal Mandela je otišao kod Persis Taterdemalion.
– Hoću više, rekao je dok je ona prala ĉaše. – Mora da postoji više, mora da postoji neko drugo mesto gde su svetla jaka, muzika glasna, a svet se ne zatvara u tri i tri minuta. I ţelim to. Boţe, ţelim to više od svega. Ţelim da vidim taj svet, ţelim da mu pokaţem koliko sam dobar. Tamo ima ljudi, tamo gore, ĉiji se svetovi okreću oko bilijarskih kugli, i ja hoću sve da ih izazovem, hoću da ukrstim svoju veštinu sa njihovom, hoću da odem odavde. – Persis
Taterdemalion spusti svoju ĉašu i zagleda se dugo u jutro. Prisećala se osećaja zarobljenosti na malom, zbunjujućem mestu.
– Znam. Znam. Ali poĉuj ovo, i poĉuj to odmah. Danas si muškarac i gospodar sopstvene sudbine. Ti odluĉuješ kakva će ona biti, gde će te povesti. Limale, svet moţe imati oblik kakav god poţeliš. – Misliš, da poĊem? – PoĊi. PoĊi odmah, pre nego što se predomisliš, pre nego Što izgubiš hrabrost.
Boţe, ţelela bih da imam hrabrosti i slobode da poĊem s tobom. – Oĉi vlasnice kafane bile su suzne.
Tog jutra, Limal Mandela je spakovao mali ranac sa odećom, stavio osam stotina dolara ušteĊevine u cipelu, i poneo dva taka u koferu za štapove. Napisao je poruku roditeljima i ušunjao se u njihovu sobu da im je ostavi kraj kreveta.
Nije traţio njihovo praštanje, već samo razumevanje. Video je poklone koje su majka i otac nameravali da mu daju za roĊendan i pokolebao se. Udahnuo je duboko, tiho, i otišao zauvek. Saĉekao je na mraznoj hladnoći pod svetlucavim zvezdanim nebom noćni poštanski voz za Beladonu. U zoru je bio pola kontinenta daleko.
28.
Nikada se nije prala. Nikada nije sekla kosu. Nokti na njenim rukama i nogama uvijali su se na krajevima, a kosa joj je visila sa glave sve do struka u debeloj, masnoj, prašnjavoj plete-nici. Legija parazita tamo je našla utoĉište, kao i meĊu maljama njenih prepona i smrdljivim, znojem ulepljenim i umršenim dlakama ispod pazuha. Svrbelo ju je i gnojilo se, ali nikada se nije ĉešala. Ĉešanje bi znaĉilo predaju telu.
Zapoĉela je rat protiv svog tela na deseti roĊendan. To je bio dan kada je Limal otišao. Tak od javorovine koji je njen otac liĉno napravio leţao je upakovan na kuhinjskom stolu. Kada je palo veĉe i kada je postalo oĉigledno da se Limal neće vratiti, stavili su ga u kredenac, a kre-denac zakljuĉali i zaboravili. Onda se Tasmin popela sama do isturenog crvenog stenja da ponovo pogleda obliĉje sveta. Stajala je pred Velikom Pustinjom i pustila da je vetar šiba, pokušavajući da od njega sazna šta znaĉi biti ţena. Vetar koji nikada nije prestajao da duva cimao ju je kao da je zmaj koga hoće da odnese u nebesa.
Shvatila je da bi joj se to dopalo. Dopalo bi joj se da je duhovni vetar odnese kao papirnu kesu, ljudski otpadak vinut sve više i više, dalje od plamteće suve zemlje, u nebo ispunjeno anĊeoskim bićima i delovima orbitalne inţenjerske opreme. Osećala je da jedri, diţe se na Boţjem vetru, i u panici pozvala u sebi glas svog brata, ali ta bliskost je nestala, istegla se do taĉke pucanja, razloţila se, nestala. Blizanci više nisu bili u ravnoteţi. Mistiĉnost jednog više nije vladao racionalnošću drugog: poput mašina bez kontrole, odleteli su u prostor, dalje jedno od drugoga. Nezauzdana, mistiĉnost je pohrlila u prazninu Tasmininog uma, tamo gde je nekada bio njen brat, i preobrazila je u stvorenje najĉistije svetlosti; belo, koje sija veĉitim svetlom kao vodoskok uperen u nebo.
– Svetlost, šapnula je, – mi smo svetlost, od svetlosti, u svetlost se vraćamo. – Otvorila je oĉi i ugledala dole crvenu pustinju i ruţni mali grad zguren kraj nje.
Pogledala je svoje telo, tek zadevojĉeno, i osetila mrţnju prema njegovoj glatkoći i izvaja-nim mišićima. Gadila se njegove beskrajne gladi, neutaţivih apetita, slepog neobaziranja na bilo šta osim sebe.
Tada se Tasmin Mandeli uĉini da je u vetru ĉula glas iz velike, velike daljine, izvan sveta, izvan vremena, i da je glas povikao: – Muĉenje tela! Muĉenje tela! – Tasmin Mandela se javi-la kao odjek tog povika i objavila rat svom telu i materijalnim stvarima sveta. Tu i tada, zbaci-la je sa sebe odeću koju je fino istkala Eva Mandela na razboju svoje posvećenosti. Hodala je
bosa, ĉak i kada bi kiša pretvorila uliĉice u teĉnu prljavštinu ili kada bi mraz kljucao zemlju. Pila je kišnicu iz bureta, jela povrće pravo iz zemlje u bašti, i spavala bez krova nad glavom, pod pamukovim drvećem, u društvu lama. O podnevu, kada bi ostali stanovnici uţivali u obo-ţavanoj siesti, ona bi ĉuĉala na plamtećem kamenju Kote Bespuće, uronjena u molitvu, ne mareći za sunce od koga joj je koţa tamnela, a kosa belela u boju kostiju. Meditirala je o ţivo-tu Katarine od Tarzisa, koju je potraga za duhovnošću u pagansko, svetovno doba navela da odbaci ljudsko telo i stopi dušu sa dušama mašina koje su sazdale svet.
Muĉenje tela.
Tasmin Mandela je prevazišla ljudsko stanje. Roditelji nisu mogli da dopru do nje, a pre-nebregla je pokušaje Dominika Frontere da je natera da pokriva svoju golotinju. Bilo je vaţno samo unutrašnje milozvuĉje, kaskada svetaĉkih glasova koji su ukazivali na put kroz zastor tela do nebeskih kapija. Bio je to put kojim je Blaţena Gospa prošla pre nje, i ako je taj put zahtevao zgaĊene poglede pridošlica u Bespuću, zemljoradnika i vlasnika prodavnica, meha-niĉara i osoblja ţeleznice, onda je to bila cena koju je morala da plati. Videla su je ruţnu, ta nova lica sa Gvozdene Planine i iz Ljagoneda, Novog Merioneda i Velike Doline, šaputali su joj iza leĊa. Ona je sebe videla neopisivo lepu, duhovno lepu.
Jednog dana meseca jula, kada je letnje sunce bilo u zenitu i kada su obluci pucali, a cre-povi se lomili od podnevne vreline, Dominik Frontera je došao sav vreo i znojav Tasmin Mandeli, koja je ĉuĉala visoko kao koţnata ptica na isturenim crvenim stenama.
– Ovo ne moţe dalje ovako, rekao joj je on. – Grad raste, novi ljudi stalno dolaze: Merĉan-danijevi, sestre Pentekost, Ĉungovi, Aksamenidesi, porodica Smit: šta će pomisliti, kakvo je to mesto gde devojke... ţene tumaraju okolo gole po ĉitav dan i zaudaraju kao blatište u svinj-cu? Ne moţe tako, Tasmin. – Tasmin Mandela je zurila pravo ispred sebe prema horizontu, stisnuvši oĉi pred jarom.
– Gledaj, moramo nešto da uradimo. Dobro? Vaţi. E sad, šta kaţeš da se vratiš sa mnom svojim roditeljima, ili ako to ne ţeliš, Ruti će se brinuti o tebi, okupaće te, oĉistiti, odenuti ti neku lepu odeću, a? Šta misliš o tome? – Nalet vetra zapahnu Dominika Fronteru zadahom prljavštine. On se zagrcnu.
– Tasmin, Bespuće nije što je nekad bilo, i ne moţemo se vratiti onome što je bilo. Ono raste, doĉekuje Ĉetrnaestu dekadu. Ne moţemo prihvatiti takvo ponašanje. A sad, ideš li? – Ne pomerajući pogled, Tasmin Mandela reĉe: – Ne. – Nije progovorila pedeset pet dana pre te reĉi i osećala je gaĊenje zbog njenog izgovaranja. Dominik Frontera je stajao neko vreme, slegnuo ramenima i sišao sa isturenog stenja onome što je ostalo od njegove sieste. Iste noći, Tasmin Mandela napustila je ljude Trinaeste dekade i lutala daleko duţ breţuljaka sve dok nije pronašla pećinu gde je voda curkala odozdo, iz podzemnog okeana. Tu je obitavala deve-deset dana, danju je spavala i molila se, noću prevaljivala dvanaest kilometara do Bespuća da pohara bašte ljudi Trinaeste dekade. Kada su poĉeli da se pojavljuju psi i saĉmarice, osetila je boţanski poziv da se još više udalji, te je jednog vedrog jutra hodala i hodala i hodala u Veli-ku Pustinju, hodala i hodala sve dok iz pustinje crvenog peska nije zašla u pustinju crvenog kamena.
Tamo je pronašla kameni stub na kome će ţiveti isposniĉki, stenovitu iglu na koju će se nabosti. Te je noći spavala u podnoţju kamenog stuba koji joj je pokazivao put prema Pet Nebesa, a za vlagu joj je posluţila rosa koju je lizala sa svog nagog tela. Od svitanja do sum-raka tog dana pela se uz kameni stub; gipka i spretna kao pustinjski gušter. Rascepljeni nokti, izrovani noţni prsti, prsti na rukama puni plikova, iskidano meso: sve joj je to znaĉilo podjed-nako malo koliko i glad u njenom trbuhu; sve su to bila divna mala muĉenja, sitne pobede nad telom.
Tri dana je sedela ukrštenih nogu na vrhu crvenog kamenog stuba, nije ni spavala ni jela, bez pića i bez najmanjeg pokreta, i terala je telesni vrisak dole dole dole, napolje napolje
napolje. Ujutro ĉetvrtog dana, Tasmin Mandela se pomerila. U dugoj noći, sanjala je da se pretvorila u stenu, ali ujutro se pomerila.
Nije to bio neki veliki pokret, samo pomeranje suvih oĉnih jabuĉica kako bi pogledala oblak koji je dolazio sa juga, samotni tamni oblak proţet munjama. Iz tog oblaka dopirao je zvuk nalik na zvuk roja besnih pĉela. Dok se pribliţavao, Tasmin Mandela je videla da je saz-dan od mnoštva majušnih ĉestica u oĉajniĉkom kretanju, uistinu kao roj insekata. Pribliţavao se oblak, pribliţavao, i ona vide na svoje zaprepašćenje (Tasmin Mandela je još bila donekle kadra za izvesna ljudska osećanja) da se oblak sastojao od hiljada i hiljada svetih anĊeoskih bića koja su se probijala kroz gornje slojeve vazduha. Bila su sliĉna anĊelu koga je Radţandra Das oslobodio iz Vrela znanja Adama Bleka, i u vazduhu su ih odrţavala zbunjujuće raznovr-sna krila, elise, rakete, jedra, propeleri, baloni, rotori i mlazni motori. AnĊeoska vojska proje-zdila je kraj nje sa juga, i bilo ih je toliko da su moţda kruţili i uzdizali se u troposferu da bi ponovo proparadirali. Onda se iz zujećeg oblaka pomolio masivni aparat, ĉetvrtasti leteći pre-dmet blistavoplav i srebrn, dugaĉak ĉitav kilometar. Svojom neobiĉnom konstrukcijom podse-tio je Tasmin na slike rikši i autokola koje je videla u majĉinim slikovnicama. Na njegovom zatupastom pramcu nalazio se hromni kez rešetke sa nazivom 'Plimut' ispisanim slovima visokim poput Tasmin Mandele. Ispod rešetke, bio je pravougaoni štit, svetloplav, sa natpi-som ţute boje: DRŢAVA BARSUM KAT Plavi Plimut se zaustavi iznad kamenog stuba i dok je Tasmin pokušavala da pogodi njegovu moguću svrhu (ROTEH-ova inţenjerska stani-ca, zvezdane koĉije, leteća trţnica, trik sunca i kamena), anĊeoski hor zavi ispod njega i zape-va, uz pratnju citre, zmijaste trube, okarine, krumhorne i stratokastera: Du ap a bi bap Šubi-dubi du Du ap šuvadi-šuvadi A-bap bam bu Bi-bap a lula Šibap šubi-du Ri bap a lula Bibap bam bu.
Jedan usamljeni anĊeo izdvoji se iz nebeskog hora i spusti na helikopterskim elisama sve dok se nije našao licem u lice sa Tasmin Mandelom.
O Blaţena Smrtnice, sad ove Vesti Primi: Pripremi Sebe da te vidi Svetica, Naša Svetica, Naša Blaţena Gospa, od Tarzisa, Gledaj je gde Dolazi, Blaţena Katica!
Izdeklamovao je to u besprekornim jambiĉkom petercu. Elise u kontrarotaciji uzdigoše anĊela u nebo. Veliki Plavi Plimut odsvira drevnu, drevnu melodiju zvanu 'Di-ksi' svojim petostrukim fanfarama i izbaci pristupnu rampu. Sitna, kratko ošišana ţena u blistavo belom odelu sa projektovanim slikama siĊe niz rampu i poĊe prema Tasmin Mandeli, ruku ispruţe-nih u univerzalnom simbolu dobrodošlice.
29.
Ugledavši prvi put grad Keršo, prestonicu korporacije Vitlejem Ares, Dţoni Staljin nije mogao sasvim da shvati šta, zapravo, vidi. Iz straţarske prostorije voza koji je kloparao kroz venac brda boje škriljca i rĊe, uĉinilo mu se da je ugledao kocku, crnu poput njegovih stisnu-tih oĉnih kapaka, na ĉijim su gornjim ivicama bila zlatna slova KORPORACIJA VITLEJEM ARES KORPORACIJA VITLEJEM ARES KORPORACIJA VITLEJEM ARES. Ipak, nije mogao sebi da predoĉi razmere te kocke jer se ona nalazila u lokvi prljave vode koje joj je oduzimalo svaku perspektivu. Onda je ugledao oblake. Bili su to prljavobeli kumulusi, nalik na uprljanu vatu, i okupljali su se negde na tri ĉetvrtine visine kocke. Dţoni Staljin se obrnu i pobeţe od prozora da bi se sakrio od onoga što je video.
Kocka mora da je imala osnovicu od gotovo tri kilometra.
Sada je svet poprimio odgovarajuće razmere: brda su bila krastava od visokih peći i livni-ca, lokva i nije bila lokva, već veliko jezero u ĉijem se središtu nalazio Keršo. Strahotna opĉi-njenost privukla ga je ponovo spoljnom prizoru.
Tanušne niti koje su spajale kocku sa obalama jezera sada mu se ukazaše kao široki zem-ljani vijadukti, dovoljno veliki da nose dva ţelezniĉka koloseka, a ono što mu se uĉinilo kao ptice u letu oko površina kocke, bili su helikopteri i diriţabli.
Sud Pajpauder zakloparao je po vijaduktu. Gordi crnozlatni ekspresi sukljali su kraj njega i ljuljali voz talasima pritiska. Po njihovom prolasku, Dţoni Staljin je prvi put ugledao jezero izbliza. Ĉinilo se da je puno masnog taloga i da se blago klobuĉi i isparava. Hromno ţute i zarĊalo crvene mrlje plovile su po površini, daleko odatle naftni gejzir izbacivao je crnu prljavštinu, a oblast veliĉine omanjeg grada eksplodirala je u ţutim sumpornim kljuĉalim mahnitim kaskadama kiselog blata, na stotine metara u svim mogućim pravcima. Na manje od pola kilometra od vijadukta, neki ogroman voštani ruţiĉasti predmet dizao se iz polimerizo-vanih mehurova, kompleks tornjeva i ograda poput obrnute katedrale koja se neprestano mrvi pod sopstvenom teţinom.
Dţoni Staljin zacvile od straha. Nije mogao da pojmi to pakleno mesto. Tada vide nešto nalik na ljudsku priliku, u neobiĉnoj odeći, u šetnji na suprotnoj obali jezera. Prizor ljudskog bića u toj hemijskoj divljini razveseli ga. Nije znao, a kamoli mario, da je to bio neki Akcio-nar Grada Keršo u šetnji po prijatnim obalama Sisa, otrovnog jezera, u surlastom respiratoru i izolacionom odelu.
Akcionari Keršoa veoma su cenili prizmiĉne boje i sjaj duge na površini jezera, njegove silovite gejzire, erupcije i spontano gomilanje polimera: setni vazduh Zaliva Sepije, propisno profiltriran kroz respirator i iznova udisan, izuzetno je podsticao na razmišljanja o ljubavi i njenom gubitku; Zeleni Zaliv, bogat bakarnim nitratima, nadahnjivao je na smirene misli i staloţenost neophodnu za donošenje menadţerskih odluka; bolesno truli Ţuti Zaliv, koji je mirisao na smrtnost, bio je omiljeno mesto za samoubistva; Plavi Zaliv setan, zamišljen; Crveni Zaliv, koga su mnogo voleli Funkcioneri Niţih Nivoa, agresivan, dinamiĉan. Funkcio-neri u šetnji po zarĊalim obalama videli su da se Sud Pajpauder vratio, videli su da se neobi-ĉan polimerni hemoid diţe iz hemijske ĉorbe i uzbuĊeno zabrbljali preko svojih mikrofona. Takav fenomen smatrao se znakom sreće i onome ko bi ga opazio donosio je sreću u ljubavi, uspeh u poslu, dobro znamenje. Za putnika koji stiţe u Keršo, bilo je to predskazanje velike sreće. Dţoni Staljin, osam dana zakljuĉan u straţarskom vagonetu, nije znao ništa o zname-njima i predskazanjima. Nije imao pojma o korporaciji Vitlejem Ares. Ali, ubrzo će je upoz-nati.
– Akcionar 703286543, rekli su mu. – Ne zaboravi, 703286543. – Bilo bi zaista teško da to zaboravi. Broj je bio odštampan na plastiĉkoj znaĉci koju su mu dali, na jednodelnom odelu koje su mu dali, na vratima sobe koju su mu dali, i otisnut na svakom predmetu u majušnoj prostoriji bez prozora: na stolu, stolici, krevetu, svetiljki, peškirima, sapunu, primerku knjige Ka novom feudalizmu pod brojem obeleţenim jastukom: Akcionar 703286543. Na prozivci u hodniku svakog jutra, debela ţena u sivom papirnom odelu funkcionera niţeg ranga viknula bi: – Akcionar 703286543 – i svakog jutra, Dţoni Staljin bi podigao ruku i odazvao se: – Pri-sutan. – Nalazio se odmah iza Akcionara 703286542 i neposredno pre Akcionara 703286544, i nauĉio je gde da stoji u redu po broju, ne po licu. Posle prozivke, debela ţena bi proĉitala mali odlomak iz Ka novom feudalizmu, kratko nahvalila vrline industrijskog feudalizma i glasno izdeklamovala proizvodnu normu za taj dan, koju su Akcionari glasno ponavljali dok su izvodili ĉetrdeset sklekova, ĉetrdeset ĉuĉnjeva, i trĉali u mestu uz priliĉno vojniĉku muziku koja je treštala iz zvuĉnika. Onda bi poskidali papirne kape i drţali ih na srcu, pevajući pesmu Kompanije. Dok bi Smena C marširala hodnikom prema gravitacionom autobusu, debela ţena izvikivala bi stanje akcija kompanije na svetskim berzama. Politika Kompanije predviĊala je da svi Akcionari osete liĉno zadovoljstvo zbog svog sićušnog doprinosa korporaciji Vitlejem Ares. Debela ţena bi ispratila Smenu C u gravitacioni autobus, uz proveru: Akcionar bla-bla-bla, Akcionar bla-bla-bla, Akcionar bla-bla-bla. Vrata bi se zatvorila, a gravitacioni autobus jurnuo bi goredolenaprednazadlevodesno, a Akcionar 703286543 izazvao bi salve smeha u
svojoj smeni oponašanjem debele ţene i njenog bla-bla-bla. Uz trzaj koji bi ih pobacao jedne na druge, gravitacioni autobus stigao bi na odredište, vrata bi se otvorila s treskom, a smeh i osmesi iskljuĉili bi se kao kasni noćni radio program dok bi Smena C marširala u fabriku.
I mašine su imale brojeve: mašina broj 703286543 stajala je kod transportne trake izmeĊu mašine 703286542 i 703286544. Akcionari bi zauzeli poloţaj, sirena bi se oglasila, poklopac na kraju transportne trake bi se otvorio, a komponente krenule serpentinom proizvodne linije. Od devet do jedanaest sati (kada je bila pauza za ĉaj) i od jedanaest i petnaest do trinaest (kada je bio ruĉak), Akcionar 703286543 uzimao bi parĉe plastike pomalo nalik na ljudsko uho i parĉe plastike u obliku kitnjastog slova P, a onda ih zavarivao jedno za drugo na svojoj mašini. Od trinaest i trideset do šesnaest i trideset zavarivao bi još ušiju i slova P, a onda bi se Smena C odjavila i izmarširala iz fabrike u susret Smeni A koja je marširala unutra. Ponovo bi ušli u gravitacioni autobus, došlo bi do novog cimanja gore-dole i tamo-amo, a onda bi se Akcionari iz Smene C opet našli u poznatim hodnicima. Nastupio bi jedan sat buke i pošalica u kupalištu hodnika, potom veĉera u trpezariji (toliko sliĉnoj fabriĉkoj trpezariji da se Akcio-nar 703286543 ponekad pitao nije li ta trpezarija jedna te ista), a potom bi drugari iz Smene C otišli u bar i zaduţili fenomenalnim svotama svoje raĉune kupovinom glupavog dajkiri slado-leda i smešnog pića koje se uglavnom pravilo od kaše od malina. Ponedeljkom, sredom i pet-kom, odlazili su u bar.
Utorkom i ĉetvrtkom išli su u bioskop ili na neku ţivu predstavu, a subotom su išli na igranku jer je Palais de Danse bilo jedino mesto gde su mogli da sretnu devojke. Akcionar 703286543 bio je malĉice prenizak i malĉice premlad da bi uţivao i igranju. Zubi su mu dopi-rali neprijatno blizu bradavica plesnih partnerki, ali on je voleo muziku, naroĉito onu novu, koju je svirao taj Glen Miler. I Badi Merks je bio dobar. Nedeljom je bila Trţnica Ĉudesa i uveĉe su svi išli u relaksarijum Kompanije, gde su mladi Akcionari pre vremena mogli da saznaju sve o Muškoj Zabavi.
Klinac je previše mlad za to, govorili su njegovi drugari, ali vodili su ga sa sobom iz nede-lje u nedelju, jer bi njegov izostanak narušio njihovu solidarnost.
Solidarnost Smene bila je zvezda vodilja za ţivot proizvodne jedinice. Drţao si se svojih pajtaša, ili se nisi drţao niĉega. To je bilo pre nego što je Dţoni Staljin saznao za znaĉenje tigrasto obojene kutije za sugestije.
Dţoni Staljin je mnogo toga nauĉio u prvih nekoliko meseci koje je proveo u korporaciji. Nauĉio je kako da se klanja menadţeru i da mu se krevelji iza leĊa.
Nauĉio je kako da svima udovolji, a da istovremeno udovolji i sebi. Nauĉio je zapetljanu pseudonauku zvanu ekonomija i njene laţne zakone, a udvarao se i njenoj idiotskoj kopilan-skoj kćerki zvanoj industrijski feudalizam. Noću je pio i šegaĉio se sa momcima, a danju zavarivao komade plastike u obliku ušiju za komade plastike u obliku slova P, i prepuštao ih Akcionaru 703286544, koji ih je zavarivao za parĉe plastike u obliku debelog ĉoveka. Prolazi-le su nedelje, meseci, turobno i bezliĉno poput papirnih maramica iz kutije sve dok jednog dana, usred zavarivanja, Dţoni Staljin nije shvatio da nema pojma kuda odlaze plastiĉni komadi u obliku slova P, ušiju i debelog ĉoveka, niti šta se od njih pravi. Dvanaest meseci je zavarivao dva parĉeta plastike jedno za drugo i sada je morao da sazna zašto. Dok je sanjao jedne noći u svom brojem obeleţenom krevetu, plastiĉni odlivci tumbali su se oko njega i stapali u ogromne plastiĉne planine, plastiĉne masive, plastiĉne kontinente, ogromne plastiĉne mesece u ĉijem je srcu bilo parĉe plastike u obliku uha zavareno za parĉe plastike u obliku slova P.
Jednog dana, izgovorivši se na blagi proliv, pustio je da se ĉitava smena odjavi i sakrio u klozet sve dok gravitacioni autobus nije zatutnjao i odzveketao naviše u svom šahtu. Provu-kavši se tiho kroz zaljuljane vratnice, ustumarao se kraj kameno tihih Akcionara i stigao do poĉetka linije, gde su komponente prolazile kroz zid i polazile na svoje fuziono putovanje. Pratio je krivudavu proizvodnu liniju, virio preko ramena Akcionara dok su ovi zavarivali,
šrafili kvake, presovali kućišta i kutije, lemili elektroniku i opremali proizvod. Obuzeta radom za Kompaniju, većina ga nije primetila; pred onima koji su mu uputili upitan pogled, Akcio-nar 703286543 nabacio bi svoj najbolji menadţerski izraz na lice (usavršen mesecima uveţ-bavanja) i rekao im kao nadozrnik: – Vrlo dobro, vrlo dobro, samo tako. – Poĉeo je da shvata kakav je to aparat - kombinacija radija, ĉajomata i svetiljke za noćno ĉitanje, sasvim sigurno korisna stvar, mada nije mogao da vidi gde su se uklapali njegovo plastiĉno uho i slovo P. Na kraju proizvodne linije radioĉajomatsvetiljke prolazile su kroz prorez u zidu i nestajale. Kraj transportne trake nalazila su se vrata sa oznakom 'Samo za menadţere'. Dţoni Staljin je gur-nuo vrata, otvorio ih i našao se u kratkom hodniku na ĉijem kraju su se nalazila nova vrata sa oznakom 'Samo za menadţere'. Kraj njega, transportna traka nosila je kompletirane radioĉa-jomatsvetiljke prema sledećem prorezu u zidu. Dţoni Staljin gurnu i druga vrata sa oznakom 'Samo za menadţere' i naĊe se u prostoriji toliko sliĉnoj onoj iz koje je izišao, da je na trenu-tak pomislio da je prošao kroz pogrešna vrata. Onda bolje pogleda i vide da je tu sve potpuno drugaĉije.
Radioĉajomatsvetiljke pojavljivale su se iz zida i prolazile proizvodnom linijom gde su ih Akcionari Kompanije u papirnim radnim odelima i sa plastiĉnim identifikacionim znaĉkama rastavljali na sastavne delove. Deproizvodna linija, linija za demontaţu. Omamljen iznenaĊe-njem, Dţoni Staljin je došao do mesta na liniji gde je njegov parnjak stavljao plastiĉno uho i slovo P pod radio-snop i raskidao veze koje su ih spajale. Broj tog Akcionara bio je 345682307. Na kraju linije, kod mesta 215682307, reka plastiĉnih i hromiranih komponenti prolazila je kroz prorez u zidu kraj koga su stajala vrata sa oznakom 'Samo za menadţere'.
Te noći, dok je pio koktele u baru, Akcionar 703286543 napisao je na ceduljici: 'U interesu normi izraţenih u broju komercijalnih proizvoda po radnoj jedinici, predlaţem da istraţite i potom zatvorite sve proizvodne linije za proizvod 34216. S poštovanjem, Akcionar 703286543, Dţ. Staljin.' Sledećeg jutra, ubacio je tu malu bombu u ţutocrnu prugastu kutiju sa oznakom 'Sugestije'.
Za dve nedelje, pripadnici Smene C bili su premešteni na nove proizvodne linije.
Dţoni Staljin se osmehivao u sebi na pomisao da su sivi ljudi u sivim odelima na svoj uţas otkrili ekonomsku nakazu od fabrike koja je neprekidno pravila i rastavljala isti proizvod, iznova i iznova. Kada je premeštaj obavljen, Akcionar 703286543 našao se u novoj prostoriji gde je radio na novoj liniji, sa novim kreditnim rejtingom. Kupio je mali radio za svoju sobu kako bi mogao da sluša Novi sat velikih orkestara nedeljom po podne. Veoma je voleo novu muziku; Hamiltona Bohanona, Badija Merksa, Dţimija Ĉunga i najvećeg od velikana, Glena Milera. Mogao je sebi da priušti kupovinu sitnica i triĉarija od nakupaca u Trţnici Ĉudesa, koje su potpuno odudarale od radniĉkih kombinezona Kompanije. Mogao je sebi da priušti da se napija tri noći nedeljno. Mogao je sebi da priušti devojku: mršavo, kratko ošišano derle sa naoĉarima koje je vodio na romantiĉne (i skupe) promenade kraj Zaliva Sepije i na koje je bacao novac, ali ne i poverenje. Neko sivo odelo u upravi zainteresovalo se za njega, pretpos-tavljao je, pa je rešio da neprekidno potpaljuje vatru tog interesovanja, da bi anĊeli ĉuvari u sivim odelima stalno lebdeli u njegovoj blizini.
Jednog dana, za ruĉkom, ĉuo je kako Akcionar 108462793 šapuće nešto Akcionaru 93674306 dok je dodavao boĉicu sa sosom na sastanku Sindikata u zadnjem delu Delehantije-vog bara. U kabini u muškom toaletu, Dţoni Staljin je olovkom napisao malu poruku anĊeli-ma u sivom i prepustio je kutiji za Sugestije.
Akcionari 108462793 i 93674306 sutradan se nisu pojavili na poslu, kao ni sledećeg dana, ni sledećeg, a onda je nadzornik linije obavestio smenu da su se oni dobrovoljno javili za premeštaj na drugu liniju zbog nedostatka radne snage.
Dţoni Staljin bi to gotovo i poverovao da nije ĉuo ĉangrljanje racije policije Kompanije kod Delahantija kroz svoj prorez za ventilaciju. Morao je priliĉno da odvrne radio kako bi
prigušio sve te povike i krike. Akcionar 396243088 kraj njega je krajnje neprijatno lupao po zidu sat ili više da bi utišao zvuk.
Dva dana kasnije, Akcionar 396243088 našalio se za ruĉkom o seksualnom ponašanju direktora Kompanije za vreme sednica odbora. Dţoni Staljin se iskidao od smeha kao i svi ostali. Za razliku od svih ostalih, poslao je ceduljicu sivom odelu.
'Optuţujem Akcionara 396243088 da nije mislio Pravilne Misli o Kompaniji, njenom Ĉas-nom Odboru Direktora i naĉelima industrijskog feudalizma. On je nelojalan i nema poštova-nja, pa podozrevam da gaji naklonost prema sindikatu.' Kada je mesto Akcionara 396243088, koji je bio sektorski nadzornik, najednom postalo upraţnjeno ('Premeštaj i UnapreĊenje', rekao je linijski supervizor), Dţoni Staljin bio je najmlaĊi ĉovek koji je ikada unapreĊen na taj poloţaj u odeljenju za laki poljoprivredni inţenjering. Imao je kreditni rejting ĉoveka sa pet puta više godina i iskustva. Nagrada za Uzornog radnika godine (sektor lakog inţenjeringa) došla je na svoj godišnji red. Dţoni Staljin je anonimno razotkrio sistem sitne korupcije i pot-kradanja sa vezama ĉak i meĊu niţim menadţerima, pa je, zahvaljujući dobro odabranom tre-nutku, postao Uzorni radnik godine (sektor lakog inţenjeringa) samo dva dana pre nego što će korporacijska sekira pasti na dvanaest zaposlenja u poljoprivrednom odeljenju.
U ĉvrstoj demonstraciji akcionarske solidarnosti, Dţoni Staljin je odbio da prisustvuje sed-nicama tribunala Kompanije na kojima je sud za radnike i menadţere optuţio dvanaest osum-njiĉenih i otpustio ih po kratkom postupku.
– Moglo se to desiti svakome od nas, rekao je Uzorni radnik godine svojim kolegama u Smeni A dok su srkali dajkiri od mandarina u tek renoviranom Delahantijevom baru. – Moglo se to desiti svakome. – I jeste. Desilo se Akcionaru 26844437 (Sumnjam da se Akcionar 26844437 bavi industrijskom špijunaţom i da sprema veliku izdaju za raĉun suparniĉkih kompanija koje ja, kao lojalni i iskreni Akcionar neću pominjati, s poštovanjem, Dţ. Staljin), Akcionarima 216447890 i 552706123 (Sumnjam da Akcionari 216447890 i 552706123 odr-ţavaju nedozvoljene seksualne odnose u vreme koje plaća Kompanija, s poštovanjem, Dţ. Staljin) i Akcionaru (Optuţujem Akcionara 664973505, linijskog supervizora na proizvodnoj liniji 76543, odeljenje lakog poljoprivrednog inţenjeringa, za neodluĉnost, lenjost i nedosta-tak poleta u promovisanju Devetostrukih Vrlina Industrijskog feudalizma, s poštovanjem, Dţ. Staljin).
Bilo je samo pitanje vremena kada će siva odela pozvati to oliĉenje industrijske vrline da se pridruţi niţim menadţerima. Tada je otkrio da ne postoji jedno sivo odelo, već jedanaest, sada prisutnih oko stola od hrastovine, i svi su bili skinuti sa proizvodne linije na kojoj su se pravili niţi menadţeri. Na ĉelu stola sedeo je najstariji niţi menadţer, sivo odelo kome su se povinovala ostala siva odela. U dnu stola, na duţnom odstojanju od odliĉnika menadţerske kaste, stajao je Dţoni Staljin. Najstarije sivo odelo odrţalo je kratak govor pun izraza poput 'uzorni radnik', 'blistavi primer', 'proizvodna jedinica', 'odanost Kompaniji', 'više vrednosti' i 'Akcionar koji shvata naĉela Industrijskog Feudalizma'. Dţoni Staljin je s paţnjom pamtio te klišee da bi ih koristio u sopstvenim govorima hvale i bodrenja. Posle razgovora, posluţili su ga lepljivim koktelom, ĉestitali su mu, a Dţoni Staljin se poklonio i napustio menadţersku kastu. Po povratku u svoju sobu obeleţenu brojem, pronašao je koverat sa dokumentima o premeštaju u jedinicu za obuku proizvodnih menadţera, proguran ispod vrata. Na unutrašnjoj strani vrata zatekao je papirno odelo standardne veliĉine, sivo, koje je visilo o plastiĉnoj veša-lici, sivoj.

http://www.book-forum.net

9Ijan Mekdonald - Bespuće Empty Re: Ijan Mekdonald - Bespuće Uto Sep 25, 2012 8:09 pm

Margita

Margita
Administrator
Administrator
30.
Mudrost, prestonica sveta, nalazi se na ĉetrdeset bregova kraj Sirtijskog Mora i njeni kris-talni tornjevi zaodenuti su zavesama zelenih lijana i letnjih cvetova.
Ljagoned je sazdan na ostrvu u jezeru i tokom vekova probio je te granice sagradivši ĉitave oblasti koje plutaju na prepletu pontona ili se nesigurno uzdiţu na hiljadama stubova. Liks stoji na obe usne velikog ponora, sa dvadeset mostova, od kojih je svaki remekdelo i u nadle-ţnosti jedne katedre Univerzuuma; po njima hodaju Majstori Fakulteta u odorama i kapulja-ĉama, a sa njihovih niskih cilindriĉnih kula diţe se deset hiljada molitvenih zmajeva, umolni-ca za neprekidnu mudrost Majstora Liksa. ROTEH-ova tvrĊava, Porcelanska Planina, jeste federacija od stotinu malih sela smeštenih u izvanrednom parku. Tu je selo koje visi o grana-ma drveća poput prepletanih ptiĉjih gnezda, drugo je sazdano od izuzetnog, glaziranog i ţeţe-nog porcelana, treće poĉiva na plutajućem ostrvu u jezeru, ĉetvrto se sastoji od veselo oboje-nih karavana i paviljona koji vrludaju i lutaju po šumi, peto je sagraĊeno na mreţi od dijaman-tnih vlakana zakaĉenoj izmeĊu vrhova Porcelanske Planine.
To su neki od velikih gradova sveta. Ovom spisku mora se dodati i Beladona.
Nesumnjivo, ravna je svakome od pomenutih, ali njena ĉudesa su manje oĉigledna. Za put-nika koji se pribliţava Beladoni preko suvih i prašnjavih Stamposa, sve što se od nje vidi jeste nekoliko tanjirastih antena, visoki toranj za kontrolu svih vidova saobraćaja, nekoliko prljavih tezgi od ćerpiĉa i par kvadratnih kilometara piste sa otiscima guma. A opet, Beladona je tamo, prisutna, ali nevidljiva, poput boţanske esencije u uskršnjoj nafori: nije laţ, najporoĉniji grad sveta ĉeka na putnika, samo nekoliko metara ispod njegovih nogu, poput mravljeg lava, gla-dan ljudi koje će uvući dole, u svoju gubicu.
Beladona se ponosi svojim apetitima, ponosi se svojim porocima. To je stara, gruba kuĉka od grada; luĉki grad, mornarska kurva od grada. U Beladoni, pod betonskim nebom, uvek je tri sata ujutro. Tu ima više uliĉnih uglova nego bilo gde na svetu. A u gradu sa više barova, suši-restorana, taverni, seks butika, vinarija, bordela, saraja, kupališta, privatnih bioskopskih klubova, kabarea otvorenih cele noći, kafea, arkada za zabavu, restorana, paĉinko-salona, bili-jarskih sala, opijumskih jazbina, kockarskih ćumeza, plesnih palata, škola za kartanje, kozme-tiĉara, kladionica, radnji za bildere, salona za masaţu, privatnih detektivskih kancelarija, rafi-nerija narkotika, krĉmi, sauna, bunko-kabina, alkoholnih palata, podruma za vezivanje, baro-va za slobodne, trţnica telima, buvljih pijaca, robovskih aukcija, gimnastiĉkih sala, umetniĉ-kih galerija, bistroa, revija, parternih predstava, prodavnica oruţja, tezgi sa knjigama, odaja za muĉenje, relaksarijuma, dţez klubova, pivskih podruma, kolica nakupaca, soba za probe, kuća sa gejšama, cvećara, vinskih kafana, modnih butika, sportskih sala, bioskopa, pozorišta, jav-nih auditorijuma, privatnih biblioteka, muzeja bizarnog i spektakularnog, izloţbi, oblasti za izlaganje i performanse, kazina, vašarskih nakaza, trţnica sa mašinama za kocku, striptiza, senzacija, salona za tetoviranje, verskih kultova, hramova, crkava i pogrebnika nego na bilo kome drugom mestu na svetu, teško je pronaći nekoga ko ne ţeli da bude pronaĊen.
Ali ako je on slavan kao Limal Mandela, onda ga je lakše pronaći u Beladoni nego u bilo kome drugom velikom gradu sveta, jer Beladona voli da laska slavnim ljudima. Nije bilo tog ĉistaĉa ulica ili klozeta koji nije znao da Limal Mandela, Najveći Igraĉ Bilijara Koga Je Vase-ljena Ikada Dala, moţe da se naĊe u zadnjoj prostoriji Dţez Bara Glena Milera u Ulici Tuge. Isto tako, bilo je vrlo malo onih koji nisu mogli da izdeklamuju spisak pobeda Limala Mande-le, jer je Beladona bila varoš u kojoj spiskovi doprinose veliĉini. Nema jednog jedinog veli-kog Beladonjanina koji za sobom nije ostavio nekoliko velikih spiskova.
Koja su to, onda, imena onih koje je Limal Mandela pobedio da bi postao šampion? Odmah ćete ĉuti.
Toni Dţulijus, Olifon Dau, Dţimi 'Dragulj' Petrolenko, 'Kec' Kvartućo, Ahmed Sinaj Ben Adam, 'Dţak' Dţonson, Itamuro (Sami) Joši, Lui Manzanera, Rafael Rafael MlaĊi, 'Brzoprsti' Lo, Noburo Dţ. Vošington, Henri Naminga, Bišop R.
A. Vikramasingi, gospodin C. Asim, 'Ĉeljust' Dţekson MlaĊi, 'Ledeni' Lari Lemesku, Isus Ben Sirah, Valentin Kvi, gospodin Piter Melterdţons, 'Frenĉi' Rej, Darma Alimangansoreng, Nejemija Ĉung (Trbosek), gospodin Dejvid Bouvi, Mikal 'Miki' Manzanera (nisu rod), Salo-man Salrisijan, Vladimir 'Nabadaĉ' Drakul, gospodin Norman Majler, gospodin Halran Elisi-jan, Mercedes Braun, 'RiĊi' Futuba, Sudija (Sudija Dred) Simonsen, 'Profa' Ĉaz Ksavijer, Crni Dţon Delorean, Hju O'Her, gospodin Piter Melterdţons (ponovo).
U pobedi, Limal Mandela je bio skroman ĉovek. Prezirao je skupe afektacije svojih protiv-nika; kutije za tak obloţene krznom, dijamantima ispunjene zube, biserne takove, nabildovane telohranitelje, flešetne pištolje od ĉistog zlata: sva ta trivijalna odliĉja gubitnika. Od bogatstva koje je gomilao, šesnaest odsto išlo je njegovom menadţeru, Glenu Mileru, koji je osnovao sopstvenu muziĉku etiketu 'Ameriĉka patrola' za andergraund bendove i napravio im studio u kome su mogli da snimaju, zadrţavao dovoljno da mu telo i duša ostanu na okupu, a ostatak anonimno poklanjao u dobrotvorne svrhe za pomoć penzionisanim prostitutkama, vrući papri-kaš za Beladoninih 175.000 registrovanih prosjaka i rehabilitaciju zavisnika od alkohola, nar-kotika i pornografije.
Koliko god Limal Mandela ţiveo skromnim, ĉak velikodušnim ţivotom, za njega se nije moglo reći da ne poseduje višak uobraţenosti. Verovao je da je najbolji sa ubeĊenjem posto-janim poput neba. Postao je ţustar, smršao, pustio bradu koja je samo naglašavala ĉeliĉnu nijansu njegovih oĉiju. Zabrinut zbog fanatizma svog štićenika, Glen Miler ga je gledao jed-nog jutra pošto se orkestar spakovao i otišao kući, kako udara kuglu za kuglom, veţba veţba veţba, usavršava se, doteruje, nikad zadovoljan.
– Previše se napreţeš, Limale, reĉe Glen Miler dok je odlagao trombon na sto.
Kugle su zakuckale u dţepovima, uterane neumoljivom matematikom taka.
– Niko ne bi mogao da uĉini više od tebe. Gledaj, ovde si koliko, jednu godinu?
Jedva nešto više, dvadeset šest meseci, da budem precizan; tek što si napunio jedanaestu, a pobedio si ljude iskusnije od sebe; ti si šampion, dika Beladone, zar to nije dovoljno? Šta još moţeš da poţeliš? – Limal Mandela je saĉekao da rašĉisti sto pre nego što je odgovorio.
– Sve. Sve moguće. – Bela se dokotrljala do središta stola i tu ostala. – Nije dovoljno biti najbolji u Beladoni kada tamo negde moţda postoji neko još bolji od mene. Sve dok ne budem znao postoji li takav ili ne, neću moći da se smirim. – Uzeo je kugle iz dţepova i pore-Ċao ih za novu partiju protiv samog sebe.
I tako je roĊen izazov. Ĉoveku koji bude mogao da ga pobedi, Limal Mandela će dati svoju krunu, pola liĉnog bogatstva i reĉ da tak više nikada neće ni taknuti.
Od poraţenog će zahtevati samo da se pokloni i prizna pobednika. Izazov je odaslat na radio talasima Sata velikoh orkestra Glena Milera, u nedelju uveĉe, a devet kontinenata se diglo da na izazov odgovori.
A izazivaĉi ĉine sasvim drugi spisak.
Bilo je mladih muškaraca, starih, sredoveĉnih, visokih, niskih, debelih, mršavih, bolesnih, zdravih, ćelavih, kosmatih, glatko izbrijanih, bradatih, muškaraca sa brkovima, bez šešira, crnih, crvenih, mrkih, ţutih, beliĉastih, srećnih, tuţnih, pametnih, prostih, nervoznih, samopo-uzdanih, skrušenih, oholih, ozbiljnih, nasmejanih, muškaraca koji su voleli da priĉaju, nor-malnih, homića, onih koji su bili i jedno i drugo, onih koji nisu bili nijedno ni drugo, plavih oĉiju, smeĊih oĉiju, zelenih oĉiju, radarskih oĉiju, loših, dobrih, muškaraca iz Oa, Meridijana i Mudrosti, muškaraca iz Ksantija, Kriza i Velikog Oksusa, muškaraca iz Velike Doline, Veli-ke Pustinje i Arhipelaga, Transpolaraca i muškaraca iz Borealisa, iz Sletišta Ravnodnevice, iz Ljagoneda i Liksa, Keršoa i Gvozdene Planine, Blerioa i Prizemljenja, muškaraca iz velikih gradova i malih naselja, planina i dolina, šuma i ravnica, pustinja i mora; dolazili su i dolazili
i dolazili sve dok se gradovi nisu ispraznili, mašine ostale neuposlene u fabrikama, a prinosi narasli i sazreli u njivama pod letnjim suncem.
Dolazili su starci, oni kojima je smrt bila u oĉima, oni koji su Limala podsećali na Dedu Harana, i ţene, supruge, ljubavnice i one jake, koje su nosile teret sveta na plećima, velike, snaţne ţene sa devet kontinenata, a stizala su i deca, iz škola, zabavišta i grupa za igranje, sa skresanim takovima i pivskim kutijama da na njima stoje dok udaraju kugle.
Limal ih je sve pobedio.
Nije bilo muškarca, ţene, deteta na planeti, koji su mogli da pobede Limala Mandelu. On je bio Najveći Koga Je Vaseljena Ikada Dala. A kada je pao i poslednji izazivaĉ, on se popeo na sto, digao tak iznad glave obema rukama i objavio: – Ja sam Limal Mandela, Najveći Igraĉ Bilijara Koga Je Vaseljena Ikada Dala: ko je taj, ĉovek ili bog, koji će me izazvati, ko je taj, smrtan ili ne, grešnik ili svetac, koga ne mogu da pobedim? – Ja sam on, ja sam taj. Igraj sa mnom, Limale Mandela, i nauĉi se poniznosti, ti mali raskokodakani picopevcu. – Govornik je ustao kako bi Limal Mandela mogao da vidi svog izazivaĉa. Bio je to elegantni gospodin maslinaste koţe, odeven u crveni saten, oslonjen o štap kao da je malĉice hrom.
– Ko si ti da mene izazoveš? – razmetao se Limal Mandela.
– Od mene se ne traţi da kaţem kako se zovem, samo da te izazovem, reĉe elegantni muš-karac; i uistinu, nije ni morao da kaţe kako se zove, jer ga je trenutni treptaj paklene vatre u crnim satenskim oĉima razotkrio svima: Apolion, Put Satanahja, Ariman, Mendesov Jarac, Mefisto(feles), Arhizlotvor, Antihrist, Hermes Trismegatus, Matori Papak, Neĉastivi, Lucifer, Otac Laţi, Satana Mekratrig, Diabolus, Iskušivaĉ, Matori Nik, Zmija, Gospodar Muva, Stari Gospodin, Sotona, Neprijatelj, ðavo, zlo kome ne treba ime kojim bi se prikrilo.
Moţda je Limal Mandela bio previše opijen pobedom da bi prepoznao svog neprijatelja, moţda mu je racionalnost branila da dopusti mogućnost paklenog ovaploćenja tog gospodina, moţda naprosto nije mogao da odoli nikakvom izazovu, jer je uzviknuo: – Koliko ramova? Koliko ţeliš da budeš poniţen? – Svih sedamdeset šest? – predloţi Neprijatelj.
– Vaţi se. Baci za brejk. – Samo trenutak. Ulozi. – Isto kao za svakog drugog izazivaĉa. – To nije sasvim dovoljno, ako mi dozvoliš. Ukoliko ti pobediš, Satana Mekratrig saviće koleno pred tobom, Limale Mandela, ali ako izgubiš, uzeće ti krunu, bogatstvo i dušu. – U redu, u redu. Dosta teatralnosti. Glava ili pismo? – Pismo, reĉe Neprijatelj, osmehnuvši se paklenom sebi. Limal Mandela je dobio bacanje i zapoĉeo partiju.
Vrlo brzo, Limal Mandela je shvatio da je naišao na protivnika kakvog nikada ranije nije sreo. Jer zahvaljujući svojoj preĊašnjoj boţanskoj prirodi, Neprijatelj je mogao da koristi i zloupotrebljava vaskoliku ljudsku nauku i duh, ali iz razloga demonske ĉasti neobjašnjivih za ljude, ali obavezujućih za Ċavole i Panarhe, nije mogao da koristi tu natprirodnu mudrost da bi nepropisno uticao na ishod igre. Njegove prirodne moći ipak su bile dovoljne da sa Limalom Mandelom igra nerešeno. Plima i oseka bitke valjala se po zelenoj ĉoji; sad bi Neprijatelj poveo sa dva rama, sad bi Limal Mandela nadoknadio manjak i poveo sa jednim. Borce nika-da nije razdvajalo više od nekoliko ramova.
Svaka ĉetiri sata pauzirali bi po šezdeset minuta. Limal Mandela bi jeo, kupao se, pio pivo ili malo dremao. Neprijatelj bi sedeo sam u svojoj stolici i pijuckao apsint iz ĉaše koju je dosipao nervozni šanker. Kada se pronela vest po hodnicima i sokacima da Limal Mandela igra sa Ċavolom za samu svoju dušu, gomile radoznalaca navalile su u Dţez Bar Glena Mile-ra, usredsreĊene i stisnute gotovo do taĉke gušenja i implozije, policajci na konjima jahali su tamo-amo napolju, na bulevarima, i drţali gomilu dalje od vrata. Mladi kuriri jurili su u novinske agencije sa najnovijim rezultatima partije, a uzbuĊeni Beladonjani gledali su postav-ljanje plakata na kojima je pisalo 'Mandela vodi sa jednim ramom prednosti' ili sedeli u baro-vima i kafeima, slušajući radio komentarepskog takmiĉenja na radiju Melstrom Morgana. U berbernicama, sušibarovima, kupalištima i rikšama, grad Beladona klicao je Najvećem Igraĉu Bilijara Koga Je Vaseljena Ikad Dala.
Ali Najveći Igraĉ Bilijara Koga Je Vaseljena Ikad Dala znao je da gubi. Kvalitet njegove igre bio je neverovatan, ali on je znao da gubi. U udarcima protivnika bilo je zastrašujuće pre-ciznosti, a igrao je sa pronicljivošću koja je liĉila na odjek svemoći, i Limal Mandela je znao da koliko god dobro igra, njegov ljudski dar nikada neće moći da se meri sa demonskim savr-šenstvom Sotone.
Gubio je inicijativu, zaostajao i poĉinjao da kaska za ðavolom, stalno nadoknaĊujući manjak kako bi ostao u partiji, ali nikako nije mogao da navali i preuzme kontrolu nad stolom. U povicima i usklicima dobronamernih, sada se ĉuo prizvuk oĉajanja.
Posle trideset dva sata za stolom, Limal Mandela je bio uništen ĉovek. Iscrpljen, neobrijan, saginjao se ponovo nad sto dok mu je premor izbijao iz svake pore.
Samo su ga racionalnost i postojana vera u to da veština mora na kraju trijumfovati nad mraĉnim vradţbinama, nagonili da pomera ruku s takom.
Došao je red i na poslednji ram. Treća smena sudija objavila je rezultat: Limal Mandela 38 ramova, Izazivaĉ 38 ramova. Igra se svela na boje. Limalu su za pobedu bile potrebne plava, ruţiĉasta i crna. Neprijatelju su bile potrebne crna i ruţiĉasta. Pijuckajući apsint, on je bio sveţ i vedar kao maslaĉak u letnjoj ţivici.
Vaseljena zelene ĉoje sa majušnim šarenim solarnim sistemima kovitlala se pred oĉima Limala Mandele, i najednom je to postala partija crne kugle. Limal je duboko udahnuo i pus-tio da ga proţme talog racionalnog. Crna kugla je kliznula po stolu, uskoprcala se u ĉeljusti-ma, iskobeljala napolje.
Publika jeknu.
ðavo pogleda niz tak. I tada Limalu Mandeli prekipe. On stade na svoj pomoćni stoĉić, uperi tak u Neprijatelja i viknu: – Ne moţeš pobediti! Ne moţeš pobediti, ti ne postojiš! Nema Ċavola, nema Panarha, ni svete Katarine, postojimo samo mi, sami. Ĉovek je sopstveni bog, ĉovek je sopstveni Ċavo, i ako ću biti poraţen od Ċavola, taj je Ċavo u meni. Ti se laţno pred-stavljaš, ti si obiĉan starac u kostimu koji kaţe 'Ja sam ðavo', a svi vi ostali mu verujete! Veru-jemo mu!
Verujem mu! Ali sada više ne, ne verujem u tebe! Nema mesta Ċavolu u racionalnom sve-tu! – Sudija pokuša da vaspostavi kontemplativni mir bilijarske sale. Dţez Bar Glena Milera primiri se posle nepriliĉnog ispada. Mendesov Jarac još jednom pogleda niz tak i udari. Bela kugla udari crnu, crna se zakotrlja prema dţepu. Dok je kugla hitala po stolu, paklena vatra zapalaca u oĉima gospodina i zgasnu.
Neĉastiva moć, natprirodno savršenstvo nestalo je, zbrisalo ga je bezverje Limala Mandele. Grad Beladona zadrţa dah. Crna kugla je gubila brzinu, gubila momenat sile. Na dašak od dţepa, crna kugla se zaustavi. Zavlada grobna tišina.
I brbljivi Melstrom Morgan, koji je neprekidno blebetao, ućuta, sa reĉima zamrznutim u mikrofonu. Deset kilometara visok, Limal Mandela priĊe stolu.
Grad Beladona oglasi se krikom išĉekivanja.
Najednom, ðavo je bio samo umoran, uplašen stari gospodin.
Limal Mandela postavi tak u poloţaj za udarac, ne mareći za premor koji mu je kidao svaki mišić. Prostorija ponovo utihnu, kao da je njegov pokret zaustavio vreme. Ruka mu se trţe unazad, istim onim preciznim mašinskim pokretom koji je izveo deset hiljada istovetnih puta u proteklih dan i po. Osmehnuo se samo za sebe i pustio da tak jedva dodirne kuglu. Bela kugla se otkotrlja po stolu i pomazi crnu neţno, poput milovanja ljubavnika. Crna zadrhta i upade u dţep poput obrušenih porcelanskih planetoida iz njegovih košmara.
31.
Pošto je ostavila Mikala Margolisa u soba-baru u ţelezniĉkom ĉvoru Išivara, Marja Kvin-sana uperila je srce prema Mudrosti i pustila da je ponese sloboda.
Sloboda. Toliko je dugo bila zarobljenik tuĊih potreba da je zaboravila na ukus slobode. A sloboda ga je imala. Ukus joj je bio kao ukus prsta rakije iz Beladone na dnu ĉaše, kada misliš da je ĉaša prazna. Imala je ukus kao soba-testo sa sosom u hladno jutro posle hladne noći. Imala je tako dobar ukus da je ona ustala posle doruĉka i napustila Mikala Margolisa, napusti-la soba-bar, prešla ulicu tamo gde su starci gaĊali mlazevima soka od mrke konoplje izlupanu mesinganu pljuvaonicu, da bi prišla teretnjaku koji je dremao na boĉnom koloseku. Osećala je na sebi oĉi Mikala Margolisa pri svakom koraku dok se pela u kabinu gde su dvojica mašino-voĊa, starih najviše deset godina, besposliĉila i ĉekala na signal.
– Ima li ikakvih izgleda da se provozam? – upita ona. Dok su je dva omladinca odmeravala od glave do pete i ţvakala paan, naĉas je pogledala preko ulice prema Mekmurdovom soba-baru gde su je susrele izdate oĉi Mikala Margolisa iza staklenog prozora.
– Mi bismo isto to mogli tebe da pitamo, reĉe tamnoputi mladi mašinovoĊa na ĉijoj je kapi pisalo Aron.
– Naravno. Zašto ne? – Marja Kvinsana je premetala ukus slobode po ustima kao smotano lišće paana. Kurvanje je bilo sitniš u valuti ambicije.
– U tom sluĉaju, naravno, zašto ne? – MašinovoĊa Aron otvori vrata kabine.
Marja Kvinsana se pope i sede izmeĊu najednom napetih mladih mašinovoĊa.
Signal se promeni, tokamaci riknuše, i voz krenu iz ţelezniĉkog ĉvora Išivara.
Menjajući vozove u satima osvita, ĉekajući po pola dana kraj Velikih Magistralnih Dru-mova sa visoko podignutim totemom vetrom šibanog palca, stopirajući noćne transportne diriţable, Marja Kvinsana je pratila duha slobode preko pola sveta sve dok ga nije sustigla na teretnom koloseku iza glavne stanice u L'Esperadu.
Voz je bio oronuo, sa bojom koja se ljuštila i otrcan, erodiran godinama izlaganja ĉudesima i divotama, ali Marja Kvinsana je mogla da razazna natpis u ţutom sjaju natrijumskih svetilj-ki: Putujuće vrelo znanja i obrazovna atrakcija Adama Bleka. Mala grupa staniĉnih propalica stajala je dokono u podnoţju stepenica, bez i ono malo sitniša neophodnog da vide ĉudesa predstave Adama Bleka. Marja Kvinsana nije znala šta ju je nateralo da ode tamo te noći; moţda topla nostalgija, moţda neki atavistiĉki poriv, moţda ţelja da ĉaĉka po krastama.
Progurala se izmeĊu propalica i ušla. Adam Blek je bio malo stariji i malo tuţniji, ali inaĉe isti. Marji Kvinsani se dopalo to što ga je prepoznala, a on nije prepoznao nju.
– Pošto? – Pedeset centavosa. – U gotovini ili naturi. Kao i uvek. – Adam Blek je pogleda sa izrazom nekoga ko pokušava da prebira po sećanju.
– Ako poĊete sa mnom, pokazaću vam ĉudesa Dvorane sa ogledalima. – Uzeo je Marju Kvinsanu za ruku i poveo je u zamraĉeni vagon. – Ogledala u Dvorani Adama Bleka nisu obiĉna ogledala, jer njih su izlili Majstori Livci iz Merioneda koji su svoju veštinu toliko usa-vršili da njihova ogledala ne odraţavaju fiziĉku sliku, već vremensku. Odraţavaju hronone, ne fotone, vremenske slike bezbroj mogućih budućnosti koje mogu da vas zadese, koje se razila-ze kroz vreme kada na njih padne pogled onoga koji traga. Vama će prikazati moguće buduć-nosti na razliĉitim ţivotnim raskršćima, i pametni ljudi obiĉno zapamte to, meditiraju i u skla-du s tim promene ţivot. – Dok je deklamovao svoju staru priĉu, Adam Blek je poveo Marju Kvinsanu kroz mrkli mrak i lavirint klaustrofobiĉnih skretanja i zavijutaka. Kada je završio govor, on stade.
Marja Kvinsana ga je ĉula kako uzima vazduh, i on onda objavi: – Neka svetlost obasja budućnost! – Prostoriju ispuni oštra ljubiĉasta svetlost iz fenjera neobiĉnog oblika koji je visio
sa tavanice. U toj ĉudnoj svetlosti, Marja Kvinsana ugleda sebe u hiljadu hiljada hiljada odra-za u beskrajnom lavirintu ogledala. Slike su beţale, beţale, izmicale u trenu kada bi ih oko pojmilo, zahvaljujući sloţenim mehanizmima koji su okretali ogledala. Marja Kvinsana je shvatila da je trik u tome da zadrţi slike u perifernom vidiku, i ta vizuelna varka omogućila joj je da opazi mistiĉne sopstvene slike u raznim budućnostima: ţenu u borbenoj maskirnoj uniformi sa MRCV-om prebaĉenim preko ramena, ţenu sa petoro dece pod skutima i stoma-kom nabreklim sa šestim, ţenu plemenitu i moćnu u sudijskoj odori, ţenu golu na krevetu sa glicerinskim punjenjem, ţenu umornu, ţenu radosnu, ţenu uplakanu, ţenu mrtvu... ĉim bi ih opazila, one bi se okretale kao stranci u vozu, prema sopstvenim budućnostima. Bila su tu lica osujećene ambicije, lica oĉajanja, lica nade i lica koja su zaboravila na svaku nadu zbog toga što znaju da je ono što sada imaju sve što će ikada imati: bila su tu lica smrti, hiljadu lica krvavih ili pepeljasto sivih, oprţenih poput crnog ugljena, prekrivenih gnojavim ĉirevima bolesti, sasušenih starošću i trošenjem ili smirenih u laţnom poĉinku koji smrt daruje onima što se protiv nje najviše bore.
– Smrt je svaĉija budućnost, reĉe Marja Kvinsana. – Pokaţi mi budućnost ţivih. – Onda pogledaj ovamo, reĉe Adam Blek. Marja Kvinsana pogleda tamo gde je pokazao i ugleda nasmejanu, sardoniĉnu priliku koja se osvrće preko ramena i odlazi u lavirint, stupa iz ogleda-la u ogledalo lakim koracima jaguara, sa snagom na gotovs u stomaku. Hodala je koracima moćnih; tako hodaju oni koji stvaraju i menjaju svetove. Tako je sebe oduveka zamišljala.
– To je budućnost koju ţelim. – Samo napred, uzmi je. – Marja Kvinsana stupi napred da sustigne buduću sebe, i sa svakim korakom, samopouzdanje je naviralo u njoj poput pupoljka. Potrĉala je, kao lovac, i dok su joj se ogledala uklanjala s puta da bi pokazala samo prazne meĊusobne odraze, videla je da njen plen usporava. Moć i autoritet su prelazili iz koraka slike u njene korake. Marja Kvinsana se pribliţila na dohvat odbegle slike.
– Moja si! – uzviknu ona i zgrabi sliku, ĉvrsto joj stisnu rame. Sa uzdahom prestravljenos-ti, slika se obrnu i ona vide sebe onakvu kakva je nekada bila, sigurna, a opet nesigurna, puna znanja, a opet neznalica, rob slobode, i shvatila je da je u nekom trenu ona postala slika, a slika se pretvorila u nju. Slika se sruši uz prasak naleta vazduha i rasprši se u stvetlucavu pra-šinu, a Marja Kvinsana se naĊe još jednom na ulazu Dvorane sa ogledalima.
– Verujem da je to bilo vredno iskustvo, reĉe Adam Blek uĉtivo.
– Mislim da jeste. Evo, zaboravila sam, pedeset centavosa. – Vama, madam, neću naplatiti. Zadovoljnoj mušteriji nikada ne naplaćujem.
Plaćaju samo nezadovoljni. Ali opet, oni uvek plaćaju, zar ne? Ali sada mislim da sam vas se setio, madam, vaše lice mi je poznato; imate li ikakve veze sa mestom zvanim Bespuće? – Bilo je to, bojim se, davno i daleko, a ja više nisam ona ţena koja sam tada bila. – To se moţe reći za sve nas, madam. Pa, laka vam noć, hvala vam na poseti, i ako bih mogao da vas zamo-lim za jednu uslugu, ispriĉajte svojim prijateljima i roĊacima sve o opĉinjavajućoj predstavi Putujućeg vrela znanja i obrazovne atrakcije Adama Bleka. – Marja Kvinsana preĊe preko pruge prema boĉnom koloseku osvetljenom natrijumskim svetiljkama, gde je voz sa hemikali-jama i natpisom 'Mudrost' na cisternama zagrevao fuzioni motor. Poĉe kiša, retka, hladna, igliĉasta kiša.
Marja Kvinsana je premetala po glavi slike koje je videla. Sada je znala šta je.
Imala je cilj. Još je imala slobodu, ali ta je sloboda imala svrhu. Potraţiće odgovornost, jer sloboda je bez odgovornosti bezvredna, a toj dvojnosti dodaće moć, jer odgovornost bez moći je nemoć. Otići će u Mudrost i ustoliĉiti trojstvo sloboda u sebi.
Sada blizu voza sa hemikalijama, ona vide da joj mašinovoĊa maše. Osmehnu se i uzvrati mu mahanjem.
Dve neobiĉne stvari nisu te veĉeri mogle da se uklope u njen plan. Jedna je bila to što se odraz Adama Bleka nije pokazao ni u jednom vremenskom ogledalu.
Druga je bila ĉinjenica da je slika koju je prigrlila hodala prema Bespuću.
32.
Otkad joj je oĉev duh rekao da je ukradeno dete, Arni Tenebre je odbijala da ţivi pod istim krovom sa bilo kojim od roditelja, ţivim ili mrtvim. Ako je već Mandela, ţiveće u domaćins-tvu Mandelinih. Zatekla je Dedu Harana usnulog na verandi meĊu sadnicama (odnedavno je postao strasni vrtlar, delom i zbog osujećenog roditeljstva). Usta su mu bila širom otvorena i hrkao je. Arni Tenebre mu je ubacila ljutu papriĉicu u otvorena usta, i kada su plamen i bes utrnuli, naklonila mu se i rekla: – Gospodine Mandela, ja sam vaša kćerka, Arni. – I tako je napustila domaćinstvo Tenebre i došla pod krov porodice Mandela, nadenuvši sebi novo ime, mada su je svi i dalje zvali mala Arni Tenebre. Mrzela je da je zovu mala Arni Tenebre. Imala je devet godina i bila je gospodarica sopstvene sudbine, što je dokazalo i usvajanje nove porodice, pa je oĉekivala da je ozbiljno shvataju. Zar ona nije izazvala najveći skandal u Bes-puću posle smrti njenog oca, što je za posledicu imalo to da je njena majka sada ţivela prakti-ĉno kao izopštenica i samo su Staljinovi razgovarali sa njom, a i tih nekoliko reĉi svodilo se samo na zadirkivanje i okrivljavanje? Ona je bila znaĉajna osoba i mrzela je ljude koji su se smejali njenoj taštini.
– Pokazaću im ja, rekla je svom ogledalu. – Bila Mandela ili Tenebre, nateraću nebesa da odzvanjaju mojim imenom. Ja sam jedna vrlo znaĉajna osoba. – Bespuće je bilo grad bez zna-ĉaja i imena kojima odzvanjaju nebesa. Bilo je, naprosto bilo, i njegovo zadovoljstvo pukim svojim bivstvom dovodilo je do besa Arni Tenebre, koja to nije mogla da trpi. Bespuće joj je bilo dosadno.
Usvojeni roditelji bili su joj dosadni. Mrzela je njihove male izlive ljubavi; jeţila se od nji-hove silne ljubaznosti.
– Oslobodiću se, poveravala se svojoj slici. – Kao Limal, koji se proslavio u Beladoni, pa ĉak i Tasmin; ona je bila dovoljno jaka da se otrgne kalupu društva i da ţivi u stenama kao mrmot, pa zašto ne bih i ja? – Prenebregavala je prisustvo ljudi, ĉak i svog izlapelog oca i majke, jer je znala da ljudi misle da je ona mala pohlepnica koja igra na kartu osećanja jednog starca i starice. Pronašla je naĉin da uĊe u kuću Doktora Alimantanda i provodila duge sate blaţene samoće u ĉitanju njegovih knjiga i spekulacija o vremenu i temporalnosti, sama u napuštenoj sobi za osmatranje vremenskih prilika. Nestao je, nestao nestao nestao, svi su nes-tajali iz Bespuća, svi oni zanimljivi i pustolovni: a šta je sa Arni Tenebre?
Jednog dana ugledala je valjanje prašine koja se pribliţavalo ravnicom i shvatila, i pre nego što se prašina pretvorila u desetak muškaraca naoruţanih MRCV-ima i ţena u borbenim uniformama na motornim triciklima za sve terene, da to pustinjom stiţe njeno spasenje.
Isprva se plašila da ne otera tu vojsku spasa kao neku nervoznu ptiĉicu, pa se drţala pozadi u gomili kada su naoruţani vojnici proĉitali proklamaciju da su oni Korpus Istine Severoza-padne Ĉetvrtsfere, da pripadaju Svezemaljskoj Armiji i da je ovaj grad pod privremenom okupacijom iste. Ćutala je dok su vojnici objašnjavali proklamovane ciljeve Svezemaljske Armije: zatvaranje sveta za dalje useljavanje, prenošenje kontrole nad odrţavanjem uslova ţivotne sredine sa ROTEH-a na planetne vlasti, delegiranje svakog kontinenta u oblasni auto-nomni parlament, promovisanje uistinu domaće planetne kulture neuprljane mutljagom i degenerisanjem Matiĉnog Sveta, i razbijanje transplanetnih korporacija koje su uništavale svet svojom teškom korupcijom. Nije se pridruţila protestima kada su Dominik Frontera i tri nameštenika Ţeleznice Vitlejem Ares zarobljeni i smešteni u kućni pritvor dok potraje okupa-cija, niti je bila prisutna kada se Ruti Frontera, rastrojena i musava od suza, valjala po zemlji ispred kuće u kojoj su zatvorenici bili ĉuvani.
Zapravo, krila se u senci lepezastog drveta i gledala kako gerilci upadaju u kuću Doktora Alimantanda i rade nešto oko mikrotalasnog tornja. Videla je logo na sanducima radio opreme i najednom shvatila razlog okupacije.
– Sving-radio, promrmljala je za sebe, dok je vršcima prstiju pratila reĉi na sanducima. – Sving-radio. – Sving-radio je emitovao vampirsku muziku. U nekim gradovima, oni koji bi bili uhvaćeni kako slušaju Sving-radio bili bi osuĊeni na globu, pedesetodnevnu javnu sluţbu, konfiskovanje radija, pa ĉak i na javno biĉevanje. Bila je to muzika subverzivnih, terorista, anarhista koji su tumarali pustarama sveta na svojim terenskim triciklima, u potrazi za mikro-talasnim tornjevima u koje bi mogli da utaknu svoje nelegalne predajnike i emituju subverzi-vnu, strašnu, anarhiĉnu muziku deci u ćorsokacima, praznim gimnastiĉkim salama, na zad-njim sedištima rikši, u zatvorenim barovima, zabravljenim opštinskim domovima kulture, i maloj Arni Tenebre/Mandeli koja je slušala Veliki Veliki Zvuk Nove Muzike pod jorganima u dva i dva minuta ujutro. Bila je to najbolja muzika na svetu, stopala su ti gorela od nje, druš-kane, terala te je na ples, druškane, terala je devojke da zadiţu suknje i krate kombinezone, a momke da rade kolut napred i nazad i obrću se na podu, betonu ili utabanoj zemlji: smela, opaka podrumska muzika Daramdţit Singa i Hamiltona Bohanona, Badija Merksa i samog Kralja Svinga, Ĉoveka Koji Je Propao Kroz Vremensko Zakrivljenje: Glena Milera, i njego-vog Orkestra. Bila je to podrumska muzika iz zadimljenih suterena duboko pod Beladonom i studija za snimanje smeštenih u rupama po zidovima, sa imenima kao što su Ameriĉka patro-la, Ţuti pas i Kicoševa lova: bila je to muzika koja je šokirala majke, bio je to Sving-radio, potpuno nezakonit.
Bio je nezakonit zato što je u pitanju bila propaganda koja nije imala nikakvu politiĉku poruku. Bila je to subverzija kroz uţivanje. Bio je to najbolje odraĊeni reklamni posao u isto-riji profesije, i njegov uspeh mogao se meriti ĉinjenicom da je pola miliona klinaca svakodne-vno zviţdukalo njegovu ĉuvenu najavnu melodiju, a isto toliko roditelja nosilo je tu melodiju na usnama ne znajući ĉak ni šta je ona, zapravo. Od pirinĉanih polja Velikog Oksusa do tor-njeva Mudrosti, od favela Oduševljenja do stoĉnih stanica Vulamagonga, dok se bliţio dvade-seti sat, deca su podešavala radio na Zabavu 881, a veĉeras će ta ĉuvena najavna melodija zagrmeti globusom iz Bespuća.
– Zabava 881, reĉe Arni Tenebre. – Ovde, u Bespuću. – Kao da je Bog poslao dole svoje svete anĊele da pevaju i igraju samo za nju.
– Hej! – Neka kršna mlada ţena mahala je Višenamenskim Borbenim Oruţjem prema njoj. – Ne ĉaĉkaj opremu, mala. – Arni Tenebre pobeţe natrag u svoje skrovište pod lepezastim drvetom da odatle gleda kako vojnici rade sve do veĉere. Te noći je slušala Sving-radio u dva i dva minuta pod jorganima kako njeni usvojeni roditelji ne bi mogli to da ĉuju. Suze osujeće-nosti tekle su joj niz obraze dok je luda, opaka muzika svirala i svirala i svirala.
Izvesni Inţenjer Ĉandrasekar, seljaĉe ne mnogo starije od nje, iz Velikog Oksusa, osmeh-nuo joj se sledećeg jutra dok je ĉupala šargarepu iz bašte. Arni Tenebre mu je uzvratila osme-hom i sagnula se još više kako bi mogao da vidi šta krije s prednje strane, ispod kombinezona. Tog popodneva, Inţenjer Ĉandrasekar došao je da zapodene razgovor sa njom i pokušao da je dodirne, ali Arni Tenebre je bila malo uplašena zbog sile koju je oslobodila u mladom vojni-ku, pa je odbila njegovo detinjasto udvaranje. Ali te veĉeri je otišla u drvenu baraku koju je Korpus Istine koristio za emitovanje i potraţila potporuĉnika Ĉandrasekara. Kada je došao na vrata, Arni Tenebre ga je zablesnula svojim blistavobelim zubima i otkopĉala bluzu kako bi pokazala svoje prpošne devetogodišnje dojke, koje su zasjale kao kupole hrama na svetlu meseca-prstena.
Potom su leţali pod prugama svetlosti koja se probijala kroz kapke svetlarnika.
Arni Tenebre je ukljuĉila radio i rekla: – Povedi me sa sobom. – Noga Inţenjera Ĉandrase-kara nesvesno je cupkala i pratila Ritam Velikog Svinga.
– Nije to tako lako. – E, baš jeste. Moraćete za par dana da pronaĊete novi relej. Samo me povedi sa sobom. – Mi smo tajna, vrlo pokretljiva jedinica, i ne moţemo naprosto da pove-demo sa sobom svakoga ko to poţeli. Traţiš preveliko poverenje. – Ja sam tebi upravo ukaza-la najveće poverenje koje jedna ţena moţe da ti ukaţe.
Zar ne moţeš da mi uzratiš na to? – A šta je sa tvojim ideološkim stavom? – Misliš, sve ono 'blizu neba' i tako to? Naravno. Znam ja ĉinjenice. Slušaj ovo. – Arni Tenebre se uspravi i nadnese svetlom išarano telo nad Inţenjera Ĉandrasekara, nabrajajući ideologije lepljivim prstima. – To mu doĊe ovako, zar ne? Jedan jedrenjak Prezidijuma moţe da nosi milion i po kolonista, i kada oni stignu na našu zemlju, ĉekaju ih kuće, farme, hrana, voda i zaposlenje. I ako po deset takvih vozila stiţe godišnje, to mu doĊe petnaest miliona ljudi, što znaĉi pet gra-dova veliĉine Meridijana, godišnje. I ako se tako nastavi stotinu godina, to mu doĊe trista gra-dova, hiljadu jedrenjaka, milijardu i po ljudi, a odakle hrana, voda, zaposlenje, kuće, fabrike, farme za sve te ljude? I upravo u tome je smisao Svezemaljske Armije, u ĉuvanju zemlje za njene ljude, u odvraćanju svih tih pohlepnika koji bi da nam oduzmu naš divni svet i napune ga svojim groznim telima. Je li tako? – Pa, pojednostavljeno govoreći. – Tako, znaĉi da znam naĉela. Jesam li onda primljena? – Ne... – Arni Tenebre kriknu osujećeno i ujede Inţenjera Ĉandrasekara za grudi. Deda Haran zalupa na zid i viknu joj da malo utiša taj radio.
– Hoću da me primite! – To ne zavisi od mene. – Gledaj, ja umem da radim stvari koje ne bi ni poverovao. – Već jesi, cvetiću moj mali. – Ne mislim na to. Mislim na oruţje, na stvari sa kojima biste postali nepobedivi.
Slušaj, ovde je pre dosta godina ţiveo jedan starac. On je izmislio ovo mesto, a priĉa se da je upoznao zelenka i otputovao sa njim kroz vreme, mada u to nisam baš sigurna. Ali njegova kuća je, eno, tamo, gde su vam predajnici, i puna je ideja o stvarima u koje ne bi mogao ni da poveruješ. – U šta to, na primer, ne bih mogao da poverujem? – Na primer, u zvuĉne blastere, induktore elektromagnetogravitacionih polja koje moţete koristiti bilo za napad, bilo za odbranu, moţete pomoću njih ĉak i poništiti gravitaciju na malim udaljenostima; na primer, polja raštrkavanja svetlosti koja bi vas uĉinila gotovo nevidljivim... – Blagi Boţe. – Znam da je to tamo, videla sam. E, sad, evo pogodbe. Ako ţelite to, morate uzeti i mene. Dakle, jesam li primljena, ili ne? – Polazimo sutra u zoru. Ako ţeliš da poĊeš, budi tamo. – Nego šta ću. E, sad lepo, uzmi odeću i javi svom šefu da stiţe Arni Mandela. – Arni Tenebre je verovala da treba da plati samo onoliko koliko joj nešto vredi.
Stoga je smatrala da je neobiĉna neugodnost meĊu nogama odgovarajuća cena za moguć-nost da sedi iza Inţenjera Ĉandrasekara na njegovom terenskom triciklu. Drţala se ĉvrsto pri-pijena za Inţenjera Ĉandrasekara i osećala da joj obrazi gore od pustinjskog vetra koji je pokušavao da joj strgne tubu sa umotanim dokumentima sa ramena.
Ne, ne, rekla je vetru, to je moje, pomoću ovih papira nagnaću nebesa da odzvanjaju mojim imenom. Spustila je pogled na znaĉku Svezemaljske Armije prikaĉenu za njen mrki kombinezon i osetila da u njoj navire sjaj uzbuĊenja.
Horizont je tonuo pod suncem i svet je bio preplavljen obliĉjima i svetlom. Arni Tenebre se osvrnu prema Bespuću, hrpi ćilibara, crvenila i blistavog srebra.
Shvativši da ne postoji beznaĉajnija zatupljujuća mala rupa od one koju je upravo napusti-la, Arni Tenebre oseti divlju, ţestoku radost. Uhvatila je pticu spasenja, zapevala joj, pripito-mila je i zavrnula joj šiju. Ovo je bilo njeno ispunjenje, poskakivanje na zadnjem sedištu pobunjeniĉkog tricikla, odlazak u izgnanstvo sa romantiĉnim revolucionarima. Bio je to vrhu-nac beznaĉajnog, zatupljujućeg malog ţivota Arni Tenebre.
33.
Uprkos oreolu oko levog ruĉnog zgloba i kontroli nad svim postojećim mehaniĉkim stva-rima, za Tasmin Mandelu je status svetice bio priliĉno dosadan.
Mrzela je da provodi sate i sate u malom hramu koji je njen otac dodao ionako neplanski zidanoj kući: napolju je sijalo sunce, zelenilo bujalo, a ona je bila tu, u svojoj maloj mraĉnoj sobi, i primala spiskove molbi od starica sa mrtvim muţevima (propisno mrtvim muţevima; s vremena na vreme, pitala se gde je njena tetka otišla onog jutra kada je nestala iz Bespuća sa zbrda-zdola okupljenim pobunjenicima) ili spuštala lekovitu levu ruku na pokvarene radioa-parate, automatske sadilice, motore rikši i pumpe za vodu da bi ih popravila.
Kada bi jedna poboţna starica izišla, a druga ušla, zrak ţute sunĉeve svetlosti probio bi se kroz vrata i Tasmin Mandela bi poţelela da moţe da se vrati u gušterske dane, kada se sunĉala gola i duhovna na vrelim crvenim stenama, lišen svake odgovornosti izuzev one prema Bogu Panarhiĉkom. Ali Blaţena Gospa joj je dala sveto breme.
– Moj svet se menja, reklo je sitno, kratko ošišano derle od ţene, odeveno u oslikanu tka-ninu. – Sedam stotina godina bila sam svetica mašina i samo mašina, jer jedino je mašina bilo, i pomoću njih sam oblikovala ovaj svet i uĉinila ga dobrim i prijatnim mestom za ĉoveka. A sada, pošto je ĉovek došao, moje veze moraju se ponovo definisati. Naĉinili su od mene svog boga: ja od njih nisam traţila da od mene naĉine boga, a još manje ţelela da budem taj bog, ali to sam što sam i moram da nosim tu odgovornost. Stoga sam odabrala izuzetne smrtnike; izvini na izrazu, ali priliĉno su spremni da budu moji zastupnici na zemlji. Vidiš, ne mogu govoriti ljudskim bićima drugaĉije nego ljudskim glasovima. Zato tebi dajem svoj proroĉki glas i svoju moć nad mašinama: ovaj oreol – - i on je zasjao iznenada oko njenog levog ruĉ-nog zgloba ľ – prvi je znak tvog proroštva. To je pseudoorgansko polje informacione rezo-nance, i zahvaljujući njemu moţeš da kontrolišeš sve mašine. Koristi ga mudro i dobro, jer jednog dana ćeš morati da poloţiš raĉune o njegovoj upotrebi. – To joj je sada liĉilo na san. Da nije bilo tog istog oreola oko njenog levog ruĉnog zgloba, ĉinilo bi joj se da se to uopšte nije dogodilo. Devojke iz malih varoši ne susreću svece. Devojke iz malih varoši koje tumara-ju lude, terane dušom, po Velikoj Pustinji, ne vraćaju se kući u snopu svetlosti iz letećeg Pla-vog Plimuta. One umru u pustinju i pretvore se u kost i koţu. Devojke iz malih varoši nemaju moć kontrole nad svim mašinama zahvaljujući oreolu oko levog ruĉnog zgloba. Devojke iz malih varoši nisu proroĉice.
To je bilo taĉno. Blaţena Katarina (Zaboga, zovi me Keti: nikada, nikada ne dozvoli da ti neko nadene titulu koju sama nisi odabrala!) nije od nje zahtevala nikakvu posebnu vrlinu, već samo da bude mudra i iskrena. Ali, proroĉka misija Tasmin Mandele svakako se nije sas-tojala samo od sedenja u sobi zadimljenoj tamjanom i izvoĊenja jednominutnih ĉudesa za sujeverne babe koje su ţivele duţ pruge.
Ni novinari iz ĉasopisa nisu joj pomagali. Još nije videla ĉasopis, iz nekog razloga, roditelji su od nje sakrili poslate probne primerke, ali bila je sigurna da kada se ĉasopis bude pojavio u novinarnicama širom sveta, red hodoĉasnika ima da se protegne sve do Meridijana. Nikada neće ugledati svetlost dana.
Pa se pobunila.
– Ako me ţele, mogu da doĊu i pronaĊu me. – Ali, Tasmin, mila, ti imaš odreĊene odgo-vornosti, gugutala je njena majka.
– Koristi to mudro i dobro, jer jednog dana ćeš morati da poloţiš raĉune za njegovu upot-rebu; ona je tako rekla. Nije ni pomenula odgovornost. – Ona? Tako nazivaš Našu Gospu od Tarzisa? – Tako, i Keti. – Proroĉica Tasmin poĉela je da ruĉava u Hotelu/Ţeleznici Vitlejem Ares, da drema uz radio u vreme sieste, sadi leje pasulja u oĉevoj bašti i mala bele zidove u
još belju boju. Ako zatreba neko ĉudo, isceljenje ili molitva, izvešće to na licu mesta, u hote-lu, na verandi, na njivi, kraj zida. Kada zahtevi vernika postanu preveliki, otići će u tihi ugao vrta Dede Harana i na nekom mirnom mestu meĊu stablima skinuti odeću da oseti jednostav-no zadovoljstvo pukog postojanja.
Jednog letnjeg jutra, neki starac se pojavio na rubu grada. Imao je mehaniĉku levu ruku, nogu i oko. Pozajmio je ašov od Staljinovih, ĉije se svaĊalaštvo, u nedostatku dostojnog nep-rijatelja, svelo na puki sukob supruţnika, i iskopao veliku rupu u tlu, kraj ţelezniĉke pruge. Hodao je oko te rupe, hodao i hodao dan i noć, izazvavši mnogo komentara zbunjenih stanov-nika Bespuća, kao i ĉitavo sledeće jutro, dok Tasmin Mandela nije došla da se nasmeje toj ĉudnovatosti. Ugledavši je, starac stade, zagleda se dugo i podrobno u nju, pa upita: – Tako, dakle, ti si ta? – Ko si ti da me to pitaš? – Nadahnuće Kadilak, nekada Juan P. Tupsonijanac iz Hirondele; Siroto Dete Bezgrešne Ugradnje. – Tasmin Mandela nije bila sigurna da li se nje-gov poslednji komentar odnosio na njega ili nju.
– Ti to ozbiljno? – Smrtno ozbiljno. Ĉitao sam o tebi u ĉasopisima, mlada ţeno, i moram da znam, jesi li ti ta? – Pa, mogla bih da budem. – Pomozi mi, hoćeš li? – Tasmin pruţi levu ruku sa oreolom. On obavi metalnu šaku Nadahnuća Kadilaka i plava vatra zapucketa mu duţ mehaniĉkih udova i zapalaca iz njegovog veštaĉkog oka.
– Ti si ta, nema greške, objavi on.
Dva dana kasnije, u Bespuće je stigao voz. Bio je to voz kakav niko nikada ranije nije video. Bila je to zveketava, škripava, šištava stara skalamerija ĉiji su kotlovi pretili da se ras-prsnu sa svakim udarom izmuĉenih pogonskih vratila.
Lokomotiva je vukla pet oronulih vagona za kojima se vijorio eskadron molitvenih zmaje-va i balona, i bila je naĉiĉkana gomilom religijskih zastava, barjaka, amblema i svetih triĉarija svake vrste. Vozovi su bili nakrcani putnicima. Oni su pokuljali kroz vrata i prozore kao pod pritiskom, i na zapovest Nadahnuća Kadilaka rastavili vagone i lokomotivu, a od sastavnih delova sagradili na brzinu sklepano naselje straćara, šatora, tezgi i favela. Usred te mahnite aktivnosti niko od posmatraĉa nije propustio da uoĉi da svi radnici imaju najmanje jedan mehaniĉki deo tela.
Ubrzo je stigla zvaniĉna delegacija sa Dominikom Fronterom na ĉelu, i tri njegova novoi-menovana policajca koje je zatraţio od Meridijana za sluĉaj da Svezemaljska Armija pokuša novi drţavni udar.
– Šta to, koga Ċavola, radite? – Došli smo da sluţimo proroĉicu Blaţene Gospe, reĉe Nadahnuće Kadilak, i na taj šlagvort kiborzi-graditelji naselja se pokloniše.
– Mi smo Sirota Deca Bezgrešne Ugradnje, nastavi Nadahnuće Kadilak.
– Nekada znani kao Tupsonijanci, mi verujemo u emulaciju telesnog muĉenja na osnovu primera koji je dala sveta Katarina, tako da svoje grešne delove tela zamenjujemo duhovno ĉistim, mehaniĉkim. Mi verujemo u duhovnost mehaniĉkog, potpuni preobraţaj tela u metal, i jednaka prava za mašine. Avaj, naša revnost u poštovanju ovog poslednjeg naĉela dovela je do toga da nas proteraju iz Ekumenske Enklave Hristadelfije: spaljivanje fabrika bilo je pot-puno nenamerno, bili smo ţrtve ţalosnog nesporazuma i velikog zlostavljanja. MeĊutim, saz-nali smo preko raznih kanala, duhovnih i svetovnih, za mladu ţenu koju je Gospa blagoslovila da bude proroĉica, te smo došli da odgovorimo anĊeoskoj viziji i sluţimo joj, da bismo kroz nju postigli svoj savršeni preobraţaj u mehaniĉko. – Dok je Nadahnuće Kadilak završavao, stigla je Tasmin Mandela, ĉije je meditacije remetila sve veća buka. Dok je posmatrala naselje straćara i njegove bedne stanovnike, Sirota Deca Bezgrešne Ugradnje oglasiše se krikom.
– To je ona! Ona! Ona je ta! – Ĉitava masa Tupsonijanaca pade na kolena u pozu oboţava-nja.

http://www.book-forum.net

10Ijan Mekdonald - Bespuće Empty Re: Ijan Mekdonald - Bespuće Uto Sep 25, 2012 8:10 pm

Margita

Margita
Administrator
Administrator
– Blaţeno Dete, reĉe Nadahnuće Kadilak, osmehnuvši se jezivim osmehom, – gledaj svoje stado. Kako ti moţemo sluţiti? – Tasmin Mandela pogleda metalne udove, metalne glave,
metalna srca, prazna ĉeliĉna usta, plastiĉne oĉi. Zgadiše joj se. Uzviknu: – Ne! Ne ţelim da mi sluţite!
Ne ţelim da budem vaša proroĉica, vaša gospodarica! Ne ţelim vas! Vratite se tamo oda-kle ste došli i ostavite me na miru! – Ona pobeţe od jarosnih vernika, duţ spoljnjeg ruba ste-na, u svoje staro utoĉište.
– Ne ţelim ih, ĉuješ li? – vrisnula je zidovima svoje pećine. – Ne ţelim njihova grozna metalna tela, gade mi se, ne ţelim da mi sluţe, da me oboţavaju, da imaju bilo šta sa mnom! – Ona zabaci ruke iznad glave i pusti svu svoju svetu moć. Vazduh zasvetluca plavetnilom, kamen zastenja i uzdrhta, a Tasmin Mandela zasu tavanicu munjama osujećene sile. Konaĉno, kada se ispraznila, sela je na pod i sklupĉala se, razmišljajući o moći, slobodi i odgovornosti.
Predstavila je sebi u glavi Sirotu Decu Bezgrešne Ugradnje. Videla je njihove metalne šake, metalne noge, metalne ruke, metalna ramena, ĉeliĉne oĉi, limene grudi, gvozdene uši, polumetalna lica koja su virila iz njihovih ruţnih, jevtinih kolibica. Osetila je saţaljenje. Bili su jadni. Sirote, slabe budale, jadna deca.
Pokazaće im bolji put. Navešće ih na samopoštovanje.
Posle ĉetiri dana razmišljanja i donošenja odluka u svojoj pećini, Tasmin Mandela je ogla-dnela i vratila se u Bespuće da pojede ĉiniju jagnjećeg ĉilija u Hotel/B.A.R-u. Njen oreol sijao je tako snaţno da niko nije mogao da gleda u njega. Zatekla je svoj grad pun graĊevinskih radnika sa tvrdim, ţutim kacigama, u velikim, ţutim bagerima i velikim, ţutim buldoţerima. Veliki, ţuti transportni diriţabli spuštali su tovare prenapregnutih ĉeliĉnih greda od po dvade-set tona, a velike, ţute ţelezniĉke kompozicije istovarivale su već umešani beton i graĊevinski pesak u male, ţute kontejnere.
– Do Ċavola, šta se dešava? – upita Tasmin Mandela, u nesvesnom odjeku gradonaĉelniko-vih reĉi dobrodošlice. Zatekla je Nadahnuće Kadilaka kako nadgleda nalivanje temelja. Bio je odeven u ţuti radni kombinezon i imao je ţutu kacigu. On dade Tasmin sliĉnu ţutu kacigu.
– Da li ti se dopada? – Šta to? – Grad Vere, reĉe Nadahnuće Kadilak. – Duhovno središte sveta, mesto hodoĉašća i otkrovenja za sve koji traţe. – Kako reĉe? – Tvoja bazilika, Gospo. Naš poklon tebi: Grad Vere. – Ne ţelim nikakvu baziliku, ne ţelim Grad Vere. Ne ţelim da budem središte duhovnog sveta, niti otkrovenje za sve koji traţe. – Tovar graĊevinskih greda zanjiha se nad njihovim glavama, ispod teretnog letaĉa koji se spuštao.
– Odakle pare za sve ovo? Kaţi mi to. – Nadahnuće Kadilak je nadgledao radove. Po izra-zu njegovog lica, Tasmin je znala da već vidi dovršenu baziliku.
– Pare? Ah, pa, eto. Zašto misliš da se ovo zove Grad Vere?
34.
Najveći Igraĉ Bilijara Koga Je Vaseljena Dala i Kralj Svinga šetali su jednog dana ulicom Tombolova u Beladoni, i tada se Najveći Igraĉ Bilijara Koga Je Vaseljena Dala ukopao ispred malog uliĉnog hrama uglavljenog izmeĊu muškog striptiz kluba i tempura-bara.
– Gledaj, reĉe Najveći Igraĉ Bilijara Koga Je Vaseljena Dala. Ispred devetokrake zvezde sveta Katarine molila se neka mlada ţena, usne su joj se tiho pomerale dok je šaputala litaniju, a oĉi su joj hvatale svetlost sveća dok joj je pogled bio uperen u nebesa. Najveći Igraĉ Bilijara Koga Je Vaseljena Upoznala i Kralj Svinga gledali su je kako završava molitvu, pali štapić tamjana i prikucava molitvu za gredu dovratka hrama.
– Zaljubio sam se, reĉe Najveći Igraĉ Bilijara Koga Je Vaseljena Dala. – Moram je imati. – Ime joj je bilo Santa Ekatrina Santesteban. Imala je meku maslinastu koţu i oĉi tamne poput onog tajnog mesta odmah do srca. Ţivela je sa majkom, ocem, ĉetiri sestre i tri brata, maĉkom i pticom pevaĉicom u stanu iznad Ĉambalajine Prodavnice specijaliteta, zaĉina i aroma u ulici
Depoa. U godinama koje je provela iznad gospodina Ĉambalaje, koţa joj je poprimila miris zaĉina i tamjana. – Ja sam poluzaprţena, šalila se ona. Volela je da se šali. Volela je da se smeje. Imala je jedanaest godina. Limal Mandela ju je ludo voleo.
Privuĉen tragom kardamoma, Ċumbira i korijandera, pratio ju je ulicama i sokacima do njenog doma iznad prodavnice gospodina Ĉambalaje i tamo, pred njenim ocem, majkom, ĉeti-ri sestre i tri brata, maĉkom i pticom pevaĉicom, skromno se poklonio i zaprosio njenu ruku. Venĉali su se deset dana kasnije.
Glen Miler je bio kum, a nevesta i mladoţenja izišli su od matiĉara i ušli u rikšu pod bal-dahinom podignutih takova. Orkestar Glena Milera pratio je svatove na posebnoj samohodnoj platformi sve do stanice Bram Ĉajkovski i svirao izbor svojih najvećih hitova dok su se neves-ta i mladoţenja ukrcavali u voz. Zrna pirinĉa i soĉiva zasula su ih kao kiša, a dobronamerni su zalepili papirne molitve dobrog znamenja za zadnju stranu rikše i boĉni zid voza. Osmehujući se, mašući gomili koja je klicala, Limal Mandela je stisnuo šaku svoje ţene, i tada mu je sinu-la jedna zabludela misao.
Ovo je bila jedina iracionalna stvar koju je ikada uradio.
Ali iracionalnost se prikupljala oko njega. Pribliţavala mu se mnogo meseci; malo je zaus-tavila svoj nailazak kada je porazio Ċavola, ali ponovo se pribliţavala. U tom trenutku, izme-Ċu muškog striptiz kluba i temputa-bara, tresnula ga je i vezala se za njega kroz Santu Ekatri-nu... Srećan zbog svoje ţene, potom zbog svog prvog sina, Raela MlaĊeg, potom mlaĊeg sina, Kaana, bio je blaţeno slep za ĉinjenicu da ga Bog priprema za Veliku Stvar.
Pošto je porazio Antiboga, Limal Mandela je vladao zemljom Bilijarijom potpuno, bez iza-zova. Pošto niko nije mogao da ga pobedi, niko nije hteo ni da igra s njim. Sopstveno savršen-stvo praktiĉno ga je diskvalifikovalo iz igre.
Gradski, Pokrajinski, pa ĉak i Kontinentalni i Svetski Šampionat prošli su bez njega i šam-pioni su krunisani sa titulama poput 'Majstor Beladone, ako se izuzme Limal Mandela', ili 'Profesionalni šampion Sletišta Ravnodnevice, osim Limala Mandele'.
Limal Mandela nije mario za to. Odsustvo iz sale za takmiĉenja omogućilo mu je da pro-vodi više vremena sa svojom ljupkom ţenom i decom. Odsustvo iz sale za takmiĉenja omo-gućilo je iracionalnosti da ga postepeno proţme.
Kada se bilijarskim krugovima Beladone pronela vest o izazivaĉu koji dovodi u pitanje nadmoć Limala Mandele, svi su znali da taj izazivaĉ mora biti neko, ili nešto, krajnje izuzet-no. Moţda je Panarh Liĉno uzeo tak u ruku kojom je upravljao galaksijama da bi ponizio gor-dog ĉoveka...
Ni nalik tome. Izazivaĉ je bio beznaĉajni miš od ĉoveka koji je nosio naopake naoĉari i izgledao kao nervozni pripravnik u nekoj velikoj korporaciji. I to bi bilo sve što bi se dalo reći o njemu da nije bilo znaĉajne ĉinjenice da je isekao svoju ţenu u sitne komade, samleo ih u pljeskavicu, pa je sada za kaznu bio samo telesni domaćin projektovanoj liĉnosti ROTEH-ovog kompjutera po imenu Anagnosta Gabrijel. Bio je to psihonambulist, zaĉarani ĉovek, stvorenje iz deĉjih priĉa o duhovima.
– Koliko? – upitao je Limal Mandela u zadnjoj sobi Dţez Bara Glena Milera, jer on je bio igraĉ ĉija je veština bila ĉvrsto vezana za njegov osećaj za mesto.
– Trideset sedam ramova, rekao je Kasper Milkvetost, zaĉarani ĉovek. Nisu razgovarali o ostalim opkladama. One nisu bile vaţne. Ulog je bila titula Najvećeg Igraĉa Bilijara Koga Je Vaseljena Dala. Limal Mandela je bacio novĉić i brejkovao prvi od trideset sedam ramova. Kao što je tako taĉno pretpostavio godinama pre nego što mu je Spretni O'Rork pokazao sud-binu koju je odbijao da prihvati, bilijar je bio vrhunska igra racionalnosti. Ali Anagnosta Gab-rijel je bio ovaploćenje racionalnosti. Za njegovu superprovodniĉku dušu, kugle na stolu nisu se nimalo razlikovale od baleta orbitalne tehnologije u rasponu od monitora veliĉine zrna groţĊa do habitata preĉnika više desetina kilometara, a on je za sve njih rutinski radio koreo-grafiju. Iza svakog poteza Kaspera Milkvetosta, majušni fragment te raĉunarske snage vršio je
precizne proraĉune obrtaja, impulsa i kretanja. 'Sreća' nije imala analognu reĉ u Anagnostaso-vom nerazumljivom jeziku. Uvek pre toga, postojao je srećan sluĉaj, nenamerna protivnikova greška koja bi dovela Limala Mandelu u situaciju da dobije partiju; akumulirani niz nesrećnih sluĉajeva koji bi demoralisao protivnika i naterao ga da sam sebe pobedi, ali kompjuteri se ne demorališu, niti greše. Limal Mandela je oduvek smatrao da veština uvek pobeĊuje sreću. Sada je poĉelo da se ispostavlja da je imao pravo.
U pauzi meĊu partijama (jer ĉak i zaĉarani ljudi moraju da jedu, piju i mokre), Glen Miler je odvukao Limala Mandelu u stranu i šapnuo mu: – Napravio si nekoliko grešaka. Zla sreća. – Limal Mandela se razbesne i unese se, znojav, dţez muziĉaru u lice.
– Ne govori to, nikada ne govori to, ne ţelim to nikada više da ĉujem. Sâm stvaraš svoju sreću, razumeš? Sreća je veština. – On pusti uzdrmanog voĊu orkestra, posramljen i uplašen visinom plime iracionalnosti koja se digla oko njega. Limal Mandela nikada nije gubio nerve, rekao je sebi. Tako je glasila legenda. Limal Mandela je krio svoju dušu. Ali taj ispad ga je postideo i demoralisao, i kada se igra nastavila, Anagnosta Gabrijel je iskoristio svaku njego-vu grešku. Bio je nadracionalizovan. Dok je sedeo na svom mestu i automatski brisao tak, dok su kompjuterski voĊene ruke Kaspera Milkvetosta postizale brejk za brejkom, upoznao je kako izgleda kada neko igra sa njim. Bilo je to poput velike stene koja se kotrlja i mrvi ga. Tako je terao druge da se osećaju: razapeti na mrţnji prema sebi. Mrzeo je mrţnju prema sebi koju je prizvao u bezbroj poraţenih protivnika. Bila je to grozna stvar koja je mrvila, grizla i proţdirala dušu. Limal Mandela je upoznao kajanje u svom tihom uglu, a mrţnja prema sebi proţdrala je njegovu snagu.
Ruke su mu bile obamrle i nespretne, oĉi suve kao dva pustinjska kamena; nije mogao da pogodi kugle. – Limal Mandela gubi, Limal Mandela gubi! – Vest se vinula u spirali iz Dţez Bara Glena Milera kroz ulice i sokake Beladone, a za njom je nastupila tišina tako duboka da se kuckanje kugli moglo ĉuti iz svakog ventilacionog šahta u gradu.
Kompjuter ga je smrvio fino poput peska. Nije bilo saţaljenja, niti milosti. Igra će se nas-taviti sve dok pobeda ne bude sigurna. Limal Mandela je gubio partiju za partijom. Poĉeo je da prepušta ramove koje je, sa malo odluĉnosti, mogao da dobije.
– Šta nije u redu, ĉoveĉe? – upitao je Glen Miler, ne shvatajući agoniju svog štićenika. Limal Mandela se u tišini vratio stolu. Satiran je pred oĉima posmatraĉa. Nije mogao da digne pogled i suoĉi se sa Santa Ekatrinom koja je sve to gledala. Ĉak su ga i neprijatelji saţaljevali.
A onda se okonĉalo. Poslednja kugla je ubaĉena. ROTEH-ov Anagnosta Gabrijel, koji je delao kroz sinapse osuĊenog ubice, bio je Najveći Igraĉ Bilijara Koga Je Vaseljena Dala. Grad i svet pozdravili su ga. Limal Mandela je sedeo na svom mestu, pobeĊen sopstvenim oruţjem. Santa Ekatrina kleknu da ga uzme u naruĉje. Limal Mandela je zurio ispred sebe i nije video ništa osim plime iracionalnosti koja ga je preplavila.
– Vraćam se, reĉe on. – Ne mogu ostati ovde; ne u sramoti koja me okruţuje svakog minu-ta, svakog dana. Natrag. Kući. – Pet dana kasnije, prelomio je sve svoje takove na pola i spa-lio ih. Povrh ognja bacio je svoj ugovor sa Glenom Milerom. Onda je uzeo ţenu, sinove, tor-be, prtljag i onoliko novca koliko je mogao da vidi, a da mu se ne zgadi, i tim crnim novcem kupio ĉetiri karte za sledeći voz do Bespuća.
Na stanici Bram Ĉajkovski, nosaĉi su ga vukli za peševe kaputa. – Da vam ponesem torbe, gos'n Mandela, ser, molim vas, da vam ponesem torbe? Ser, gos'n Mandela, da vam ponesem torbe? – Ubacio je prtljag u voz. Dok je prolazio ispod ogromne, mozaikom obloţene kupole stanice Bram Ĉajkovski, gunde, ljudi iz slivnika i bednici previše siromašni ĉak i za klupu treće klase, poskakali su sa signalnih stubova na krov. Nagnuli su se preko i zalupali na pro-zore kupea, dozivajući: – Za ljubav Boţju, gos'n Mandela, pustite nas unutra, ljubazni gospo-dine, dobri gospodine, molimo vas, pustite nas unutra, gos'n Mandela, za ljubav Boţju, pustite nas unutra! – Limal Mandela je navukao zavese, pozvao straţara, i posle prve stanice kod Katedral Ouksa, više nije bilo uznemiravanja.
35.
Cilindar sa smotanim dokumentima visio je o ramenu Mikala Margolisa dvadeset pet cen-timetara iznad pruge. Mikal Margolis je visio ispod vagona Ţeleznice Vitlejem Ares, Model 12, prve klase, sa erkondišnom. Vagon Ţeleznice Vitlejem Ares, Model 12, prve klase, sa erkondišnom, visio je ispod Nove Kolumbije, a Nova Kolumbija je visila sa zadnje strane sveta dok je ovaj kruţio oko sunca brzinom od dva miliona kilometara na sat, noseći sa sobom Novu Kolumbiju, ţeleznicu, vagon, Mikala Margolisa i cilindar sa dokumentima.
Ţelezniĉki ĉvor Išivara bio je na drugoj polovini sveta. Njegove mišice sada su bile ĉvrste, mogle su da ga nose po ĉitavoj putanji sveta oko sunca, okaĉenog ispod vozova. Više nije osećao bol, bol mišica i ţelezniĉkog ĉvora Išivara.
Poĉeo je da podozreva da selektivno pamti. Dok je visio ispod vozova, imao je mnogo vremena za razmišljanje i sopstveno preispitivanje. U prvoj takvoj prilici posle ţelezniĉkog ĉvora Išivara, smislio je plan koji ga je poveo blistavim šinama kroz ţelezniĉke ĉvorove, skre-tnice, stanice, rampe i depoe za ponoćno manevrisanje, prema gradu Keršou. Mraĉno je neo-doljivo privlaĉilo mraĉno.
Smotuljak papira o njegovom ramenu ne bi mu dopustio nikakvu drugu sudbinu.
Zauzeo je najmanje neudoban poloţaj i pokušao da zamisli grad Keršo. Njegova mašta ispunila je veliku crnu kocku ogromnim trţnicama gde su izuzetne rukotvorine iz hiljada radi-onica mamile oĉi i novĉanike; nivo za nivoom rekreacionih centara gde se mogao zadovoljiti svaki hir, od partija igre Go u zabaĉenim ĉajdţinica, preko koncerata najveće svetske simfoni-je greha, do podruma ispunjenih glicerinom i mekanom gumom. Tamo će biti muzeja i audi-torijuma, boemskih umetniĉkih ĉetvrti, hiljadu restorana sa hiljadu svetskih gastronomija i pokrivenih parkova tako mudro projektovanih da bi ĉovek poverovao da šeta pod otvorenim nebom.
Mogao je da vidi buĉne livnice gde su konstruisali gorde lokomotive Ţelezniĉke kompanije Vitlejem Ares, Centralni depo iz koga su ih slali po ĉitavoj severnoj polovini sveta, podzemne hemijske fabrike koje su brbotale i izbacivale otpad u jezero Sis, i fabrike-farme gde su sakupljali sojeve veštaĉkih bakterija iz rezervoara sa otpadnom vodom da bi ih upotrebili u hiljadu restorana sa hiljadu kuhinja. Mislio je na šahtove za kišnicu i briljantan ekonomski sistem ĉuvanja i preĉišćavanja vode, mislio je na vazdušna okna uz koje su se veĉito dizale spirale uragana, prljavi dah dva miliona Akcionara izdisan u atmosferu.
Zamišljao je apartmane menadţerskih kasti na spoljnoj opni, pogled iz njih što puca na Sis i njegovu masnu obalu, sa sve širom panoramom što je visina veća, i stanove u tihim porodiĉ-nim rezidencijalnim ĉetvrtima otvorene prema jarkim i prozraĉnim svetlarnicima. Mislio je na decu, srećnu i dobro izribanu, u školima Kompanije, gde uĉe radosno lekcije iz industrijskog feudalizma, što im ne pada teško, mislio je, jer su svake sekunde svakog dana okruţena nje-govim vrhunskim dostignućem. Okaĉen ispod vagona prve klase Noćnog ekspresa Nove Kolumbije, Mikal Margolis je svojim unutarnjim okom obuhvatio sva moguća dela korporaci-je Vitlejem Ares i glasno jeknuo: – Pa, Keršo, evo me! – Tada mu prvi kiseli dah Sisa zastade u grlu i zaslepi mu oĉi suzama.
Postoji nivo još niţi od nivoa mašinskog rmbanja kroz koji je Dţoni Staljin ušao u presto-nicu korporacije Vitlejem Ares. To je nivo rezervisan za one koji se dovezu do Centralnog depoa okaĉeni ispod vagona prve klase Noćnog ekspresa Nove Kolumbije. To je nivo onih bez broja. To je nivo nevidljivosti. Mikalu Margolisu nije uveţbana nevidljivost pomogla da neprimećen umakne iz Centralnog depoa u masi Akcionara Kompanije, već nevidljivost poje-dinca pred telom korporacije.
Mermernim stepeništem, kroz mesingana vrata deset puta viša od ĉoveka, i Mikal Margolis se naĊe u ogromnoj dvorani od sjajnog mermera i uglaĉane tišine. Pred njim je bila veoma velika i ruţna statua Krilate Pobede sa natpisom: 'Laborare est Orare'. Nekoliko kilometara dalje, preko mermerne ravnice, nalazio se mermerni sto iznad koga je visio znak sa natpisom UPITI ZA RAZGOVORE, ZAKAZIVANJA I AUDIJENCIJE. Pohabane cipele Mikala Mar-golisa vulgarno su odzvanjale po svetom mermeru. Debeljko u papirnom odelu Kompanije zapilji se u njega odozgo, iza mermernog grudobrana.
– Da? – Ţeleo bih da zakaţem sastanak. – Da? – Ţeleo bih da vidim nekoga iz industrij-skog razvoja. – To vam je Oblasna kancelarija za razvoj. – U vezi sa ĉelikom. – Oblasna kan-celarija za razvoj, sektor za gvoţĊe i ĉelik. – U oblasti Bespuća... znate, u Velikoj Pustinji? – Trenutak samo. – Debeli recepcionar zakucka po svom kompjuteru.
– Kancelarija Severozapadne Ĉetvrtsfere za projekte i razvoj, sektor za gvoţĊe i ĉelik, Oblasna kancelarija za razvoj, soba 156302, molim vas da stanete u red A radi preliminarne molbe za sastanak kod podsekretara odseka za pod-podplaniranje. – On pruţi Mikalu Margo-lisu ceduljicu. – Vaš broj: 33.256. Red A, kroz ova vrata. – Ali, ovo je vaţno! – Mikal Margo-lis zamaha smotanim dokumentima recepcioneru pod nosom. – Ne mogu da ĉekam da 33.255 drugih ljudi bude pre mene samo radi... neke molbe da vidim nekog podsekretara. – Prelimi-narna molba za preliminarnu molbu za sastanak sa podsekretarom odseka za pod-pod-planiranje. Pa, ako je toliko hitno, ser, trebalo bi da stanete u red B, da biste saĉekali na molbu za Prioritetni Program. – On otcepi novu cedulju sa brojem. – Eto. Broj 2304. Vrata B, moli-ću. – Mikal Margolis iskida oba broja u komadiće i baci ih u vazduh.
– Obezbedite mi sastanak, odmah, najkasnije za sutra. – To je potpuno nemoguće. Najrani-ji sastanak je sledećeg oktembra, da budem precizan, šesnaestog, sa menadţerom za vodovod i kanalizaciju, u 13:30 sati. Ne moţete se igrati sistemom, ser, za dobro svih nas. Evo, novi broj. Dajte mi vaš, kako bih znao ko to traţi sastanak, pa idite u red B. – Molim? – Dajte mi svoj broj i stanite u red B. – Broj? – Akcionarski broj. Valjda imate akcionarski broj? – Ne. – Onda imate privremenu posetilaĉku vizu. Mogu li to dobiti, moliću? – Nemam privremenu... – Jarosni krik debelog recepcionara nagna sve glave u mermernoj katedrali da se okrenu.
– Bez broja! Bez vize! Sveta Gospo, pa vi ste jedan od onih... jedan od onih... – Zaĉu se zvonjava. Crnozlatni policajci Kompanije pojaviše se iz nevidljivih vrata i krenuše prema njima. Mikal Margolis pogleda kuda da umakne.
– Uhapsite ovog tipa iz slivnika, skitnicu, tumarala, gundu i propalicu! – vrisnu recepcio-nar. – Uhapsite ovog... Slobodnjaka! – Gusta pena izbijala mu je na usta.
Policajci isukaše kratke palice za šokove i jurnuše.
Iznenadna eksplozija automatske vatre nagna sve da se bace na pod. Vrištavac, koji obiĉno vrišti u takvim prilikama, vrisnu. Neka prilika u sivom papirnom odelu stajala je kraj vrata za red A, i pretila predvorju malim crnim MRCV-om.
– Da niko nije mrdnuo! – viknu on. Niko ne mrdnu. – Dolazi ovamo! – Mikal Margolis se obazre ne bi li opazio nekog drugog na koga je naoruţani mislio. Pokaza na sebe i nemo izgo-vori reĉ ja?
– Da, ti! Dolazi ovamo! Miĉi se! – Jedan od policajaca Kompanije sigurno je posegnuo za komunikatorom, jer mermerni opiljci zavrištaše i zanjištaše posle novog rafala. Mikal Margo-lis nespretno ustade. Naoruţani mu pokaza da mu priĊe izokola, tako da ima ĉisto polje vatre.
– Šta se dešava? – upita Mikal Margolis.
– Spasavam te, reĉe naoruţani u poslovnom odelu. – A sad, šta god da se desi, prati me i ne gnjavi nikakvim pitanjima. – Iz unutrašnjeg dţepa on izvuĉe dimnu bombu i baci je u pre-dvorje. – Trĉi. – Mikal Margolis nije znao koliko je daleko trĉao, kroz koliko mermernih, hra-stovih ili plastiĉnih hodnika: samo je trĉao, visokim koracima ĉoveka koji svakog trena oĉe-kuje metak u kiĉmu. Kada su zvuci potrage i potere postali dovoljno daleki, izbavitelj stade i otvori deo plastiĉne zidne oplate priliĉno zgodnom spravicom.
– Unutra. – Tu? – Zvuci potrage i potere najednom se pojaĉaše.
– Unutra. – Dva muškarca baciše se u zidnu šupljinu i zatvoriše zid za sobom.
Izbavitelj palcem podesi laser svog MRCV-a na nasumiĉno emitovanje i uz njegovu plavu svetlost povede Mikala Margolisa kroz dţunglu kablova, prolaza, cevi i snopova provodnika.
– Pazi na to, reĉe on kada je Mikal Margolis posegnuo za jednim kablom da bi se pridrţao pošto se zateturao na rubu vazdušnog okna dubokog dva kilometra.
– Tuda prolazi dvadeset hiljada volti. – Mikal Margolis trţe ruku natrag kao da je pokušao da uhvati zmiju ili kabl kroz koji prolazi dvadeset hiljada volti.
– Ma, ko si ti? – upita on.
– Arpe Magnuson, inţenjer sistemske sluţbe. – Sa MRCV-om? – Slobodnjak, reĉe inţenjer sistemske sluţbe, kao da to sve objašnjava. – Vidiš tamo one svetlucave ĉestice, pazi na njih. Tamo se nalazi laser za komunikacije.
Skinuo bi ti glavu, jašta. – Slobodnjak? – Nezavisna jedinka u zatvorenoj ekonomiji Kom-panije. Posprdni naziv. Vidiš, kao i ti, i ja sam ţeleo da budem neko u Kompaniji, imao sam veliku zamisao o revolucionizaciji Keršoovog sistema za rashlaĊivanje, ali niko nije ţeleo da me primi, ne bez broja ili vize. Pa sam se vratio ovamo, iza zidova, jer ovde brojeve ne traţe, i pridruţio se Slobodnjacima. To je bilo pre oko ĉetiri godine. – Ima vas još, osim tebe? – Oko dve hiljade. U ovoj kocki postoje mesta kojih nema ni na jednoj shemi Kompanije. S vremena na vreme, odradim poneki samostalni poslić za Akcionare; mahom stvari u kući, kad se nešto pokvari, a stvari se stalno kvare, jer je to politika Kompanije, programirana stopa kvarova, a njima baš i nije mnogo stalo da popravljaju stvari, za Kompaniju je bolje da kupiš nove, pa se tako proĉuje, a ja doĊem i to popravim. TakoĊe, drţim na oku Upite zbog potencijalnih Slo-bodnjaka: malo-malo, pa se pojavi neko kao ti, i ja ga sklonim iza zidova. – Pomoću MRCV-a? – Prvi put da sam morao da ga upotrebim. Zamalo da zakasnim da te pronaĊem, kompjuter umalo nije propustio da zabeleţi taj poziv policiji. Pazi na promaju iz tog otvora za ventilaci-ju... ovde ţivot nije lak, ali ako izdrţiš prvih dvanaest meseci, biće sve u redu. – Magnuson se okrenu i pruţi ruku Mikalu Margolisu.
– Dobrodošao meĊu Slobodnjake, prijatelju. – Usred provalija, kiseline, hemijskog otpada, nestanaka struje i elektriĉnih udara, meseci koji su usledili bili su najsrećniji meseci u ţivotu Mikala Margolisa. Bio je neprestano u opasnosti, zahvaljujući ţivotu iza zidova i sporadiĉnim pohodima Kompanijinih ekipa za ĉišćenje, i nikada se nije osećao komotnije niti opuštenije. To je bilo ono o ĉemu je sanjao na dugim putovanjima po pustinjskom rubu. Ţivot je bio okrutan, opasan i divan. Kompjuter Slobodnjaka, Dţitni, koji je ţiveo u njihovim odajama, u mreţi potpornih kablova razapetoj preko Vazdušnog okna 19, davao mu je brojeve identiteta mrtvih Akcionara i tako opremljen, Mikal Margolis je mogao da nekaţnjeno obeduje u sva-kom restoranu Kompanije u gradu, da se kupa u kupalištima Kompanije, odeva u papirna ode-la Kompanije koja su se kupovala u automatima na uliĉnim uglovima, pa ĉak i da spava u krevetu Kompanije sve dok Kompanija ne povuĉe broj preminulog iz opticaja. Tada bi se vra-tio u svet prolaza i pristupnih šahtova i dremao u svojoj mreţi razapetoj iznad ventilacionog okna dubokog jedan kilometar, zaljuljan dahom stotina hiljada Akcionara.
Kada se zaĉuo alarm, umalo nije iskoĉio iz mreţe. Da ga Slobodnjaci nisu dobro obuĉili, skoĉio bi pravo u ventilaciono okno. Saĉekao je da se pribere.
Pribranost je znaĉila opstanak. Misli pre nego što delaš. Promišljenost, bez spontanosti. Proverio je da li su mu smotani dokumenti još o ramenu, a onda zgrabio okaĉeno uţe i zalju-ljao se do ruba okna. Alarmi su bili signal pribliţavanja. Ekipe za ĉišćenje. Broj prituţbi na štetoĉine u tunelima nagomilao se toliko da je odsek za vodovod i kanalizaciju bio primoran na akciju. On potraţi gas-masku. Bila je tamo gde ju je ostavio. On je navuĉe i zaljulja se u glavni prolaz za strujne kablove koji se pruţao uporedo sa servisnim šahtom.
Hiljade ampera pulsirale su mu uz obraz. On zaĉkilji kroz pukotinu u oplati i vide da se gas valja tunelom. Zraci svetla iz baterijskih svetiljki probiše se kroz oblake otrovnog gasa. Ekipa
za ĉišćenje zagaca u vidokrug: dva muškarca i jedna ţena, u funkcionerskim papirnim odeli-ma, iz odseka za vodovod i kanalizaciju, debeli ljudi-baloni u providnim izolacionim odelima. Iz njihovih ranĉeva tunelom je kuljala magla neurotoksiĉnog gasa, a zvuĉnim oruţjem na ruĉ-nim zglobovima izobliĉavali su vazduh. Jedan pripadnik Ekipe za ĉišćenje podiţe alarm Mikala Margolisa i pokaza ga drugima. Oni klimnuše glavama i zraci svetla sa njihovih kaci-ga poskoĉiše i zanesoše se.
Glava Arpea Magnusona sa gas maskom proviri iz prolaza, praćena rukom i ispisanom porukom.
PRATI ME I DOBRO GLEDAJ.
Dva muškarca potrĉaše kroz lavirint prilaza, skela i šahtova sve dok ne stigoše do ĉvorišta sa ventilacionim oknom desetog nivoa, kuda je Ekipa za ĉišćenje nedavno prošla. Tela mrtvih miševa leţala su i krutila se na metalnim rešetkama, što je bilo dokaz delotvornosti oruţja Ekipe za ĉišćenje. Arpe Magnuson pokaza na tri vijugava creva. Mikal Margolis klimnu gla-vom. Znao je šta je to, pupĉanici Ekipe za ĉišćenje. Arpe Magnuson krenu za pupĉanicima natrag do vazdušnog ventila. Pokazavši Mikalu Margolisu da paţljivo posmatra, on odvrnu creva za vazduh i prespoji ih za kanalizacionu cev desetog nivoa. Mrka prljavština pokulja kroz creva i pohrli u daljinu mutnu od gasa. Najednom, zraci svetla iz svetiljki na glavama zalediše se u mestu, a onda poĉeše mahnito da se njišu tamo-amo. Konaĉno, popadaše na pod i ostaše nepokretni. Par sekundi kasnije, dva ĉoveka jasno zaĉuše tri tihe, mrke, vlaţne eks-plozije.
Mikal Margolis je u tunelima proveo dve godine pre nego što mu se ukazala prilika. Kom-pjuter je izvestio o smrti u odseku za planiranje i razvoj Severozapadne Ĉetvrtsfere, sektor za gvoţĊe i ĉelik. Neki mlaĊi pomoćni podpodsekretar za proizvodnju bacio se u gejzir Ţutog Zaliva zbog loše odluke koju je doneo u vezi sa projektom Arkadija. I pre nego što ga je iz gejzira poluskuvanog izvukla Brigada Hrizanteme, zaduţena posebno za takve duţnosti, Mikal Margolis je uzeo njegov broj, ime, posao, sto, kancelariju, stan, ţivot i dušu. Rizik tak-vog direktnog pristupa Menadţeru/Direktoru za projekte i razvoj Severozapadne Ĉetvrtsfere bio je velik: mogućnost prepoznavanja iznosila je gotovo sto odsto, ali Mikal Margolis nije bio spreman da provede nekoliko godina u virtuelnoj ekonomiji crnog novca da bi se provu-kao izmeĊu liĉnih asistenata, mlaĊih pod-menadţera, privremenih sluţbenika za vezu, pomo-ćnih menadţera za proizvodnju, organizatora sektora, mlaĊih analitiĉara sistema, direktora prodaje, glavnih direktora, direktora projekata, pod-menadţera i liĉnih menadţera direktora projekata. Informacije u njegovom smotuljku papira bile su vaţne.
I tako, jednog utorka ujutro, otprilike u 10:15, pošto je to najbolje jutro za duševni mir pos-lovnog ĉoveka, ako je verovati Psihologiji menadţerske prakse Lemjuela Šiprajta, u dva toma, izdanje Rija i Rija, Mikal Margolis je podesio svoju papirnu kravatu i pokucao na vrata Menadţera/Direktora za projekte i razvoj Severozapadne Ĉetvrtsfere.
– UĊite, reĉe Menadţer/Direktor za projekte i razvoj Severozapadne Ĉetvrtsfere.
Mikal Margolis uĊe, pokloni se uĉtivo i reĉe jasno, mada ne preglasno: – Minerološki izve-štaji o projektu Bespuće. – Zauzet svojim kompjuterskim terminalom, Menadţer/Direktor za projekte i razvoj Severozapadne Ĉetvrtsfere bio mu je okrenut leĊima.
– Ne sećam se da postoji ikakav Projekt Bespuće, reĉe Menadţer/Direktor za projekte i razvoj Severozapadne Ĉetvrtsfere. Usta Mikala Margolisa najednom se skupiše kao papagajev ĉmar. U tom glasu bilo je neĉeg neobiĉno poznatog.
– Projekt Bespuće, ser: projekt vaĊenja rudnog peska. Studije o isplativosti koje je zatraţio savet za planiranje. – Blef je bio toliki da je morao da uspe zbog same drskosti. Mikal Margo-lis bio je siguran da Menadţer/Direktor za projekte i razvoj Severozapadne Ĉetvrtsfere ne zna lica ni imena svih zaposlenih u svom sektoru. Bio je podjednako siguran da je Mena-dţer/Direktor za projekte i razvoj Severozapadne Ĉetvrtsfere toliko zauzet da svakako ne moţe da se seti svih svojih odluka.
– Podsetite me još. – Mamac je progutan.
– Ustanovljeno je da crveni pesak u oblasti oko izolovanog naselja Bespuće sadrţi feno-menalno visok nivo oksida gvoţĊa, jer je pesak, praktiĉno, ĉista rĊa.
Projekt je predviĊao izuĉavanje naĉina za eksploataciju tog resursa pomoću bakteriološkog postupka na pesku rĊe, koji bi ga uĉinio prikladnijim za preradu.
Sve se to nalazi u ovom izveštaju, ser. – Vrlo zanimljivo, gospodine Margolis. – Srce Mikala Margolisa zaustavi se u tom opasnom trenutku. Menadţer/Direktor za projekte i raz-voj Severozapadne Ĉetvrtsfere okrenu mu lice. Isprva, Mikal Margolis nije prepoznao elegan-tnog mladića, uglaĊenog, moćnog, opasnog, ni najmanje slinavog ili plaĉljivog kao što ga je Mikal Margolis pamtio.
– Blagi Boţe. Dţoni Staljin. – Akcionar 703286543. – Mikal Margolis je stajao i ĉekao da stigne policija Kompanije. Ĉekao je i ĉekao i ĉekao. Konaĉno, reĉe: – Pa, zar ih nećeš pozva-ti? – Nisu potrebni. A sad, vaš dosje. – Šta s njim? – Hoću da ga vidim. Ako vredi tolikog rizika da iziĊete iz zidova i upustite se u ovu šaradu, o, znam ja sve o vama, gospodine Mar-golis, sve, onda mora da vredi da se pogleda. – Ali... – Ali vi ste osuĊeni ubica i Slobodnjak... Gospodine Margolis, moj otac je bio budala i da sam ostao u Bespuću, postao bih siroti zem-ljoradnik umesto poslovnog ĉoveka i industrijalca. Ono što ste vi moţda uĉinili mojoj porodi-ci u prošlosti ostalo je u prošlosti. A sad, pokaţite mi dosje. Verujem da ste pripremili kom-pletnu minerološku, hemijsku, biološku i ekonomsku studiju da sve to poduprete? – Mikal Margolis zapetlja po ukradenoj akt-tašni i raširi papire na stolu Menadţera/Direktora za pro-jekte i razvoj Severozapadne Ĉetvrtsfere. Pritisnu uglove malim tegovima za papir u obliku golih deĉaka koji su leţali na leĊima, sa nogama podignutim u vazduh.

http://www.book-forum.net

11Ijan Mekdonald - Bespuće Empty Re: Ijan Mekdonald - Bespuće Uto Sep 25, 2012 8:11 pm

Margita

Margita
Administrator
Administrator
36.
– Ja ću joj pokloniti zemlju, rekao je Umberto Galaĉeli dok se izleţavao u vreme sieste na svom krevetu, sa gomilom prljavih gaća pod glavom. – Samo je ĉitava zemlja dovoljno dobra za nju. – Ja ću joj pokloniti more, rekao je Lui Galaĉeli, dok je vezivao pertle pred ogledalom. Posao je krenuo kada su poĉeli da dolaze hodoĉasnici. – Ona je toliko nalik na more, bezgra-niĉna, neukroćena, nemirna, a opet podatna. Za nju, more. – On baci pogled na Eda Galaĉeli-ja, masnog i zaokupljenog primerkom Praktiĉnog mehaniĉara. – Hej, Eduardo, šta ćeš ti pokloniti našoj ljupkoj ţeni za roĊendan? – Oduvek nesklon nepotrebnim govorima, Ed Gala-ĉeli spusti ĉasopis i blago se osmehnu. Te noći, otišao je Meridijan Ekspresom ne rekavši bra-ći kada će se vratiti. Do dvadesetog roĊendana Persis Taterdmalion preostalo je još sedam dana. Tih sedam dana prošlo je kao tren. Lui je šesnaest sati dnevno uĉestvovao u sitnim suĊenjima Dominika Frontere: hodoĉasnici su doneli sitan kriminal i sitne kriminalce, i mada su gradonaĉelnik i iznureni pravnik slušali i do pedeset sluĉajeva dnevno, gradski aps bio je neprekidno pun. Tri dobrodušna policajca koje je Dominik Frontera dobio iz policijske sluţbe Meridijana jedva su suzbijali navalu sitnog kriminala.
Umberto je malo promenio profesiju, prešavši sa obraĊivanja zemlje na trgovinu nekretni-nama. Davanje njiva u najam pokazalo se tako unosno da je ušao u posao sa Raelom Mande-lom, pretvarajući golo stenje u plodne obradive površine, koje je davao u najam po cenama taman tolikim da ne upropaste mušterije. Ĉak je i Persis Taterdemalion toliko radila da je uze-la dodatno osoblje, a razmišljala je i o tome da uzme u najam kuću preko puta sokaka kako bi proširila lokal.
– Posao cveta, govorila je redovnim mušterijama i klimala glavom prema zgurenim poboţ-nim hodoĉasnicima koji su sedeli u svojim uglovima sa likerom od guave i mislili ĉiste misli o Gospi Tasmin. – Posao cveta. – Onda bi Sevrijano i Batisto šmugnuli napolje zajedno, u isto
vreme svake noći, a ona bi ih pogledala, uzdahnula i zaĉudila se koliko su porasli za samo devet godina. Izgledali su Ċavolski dobro i bili raskalašno šarmantni, na oĉeve. Nije bilo devojke u ĉitavom Bespuću koja nije poţelela da spava sa Sevrijanom i Batistom, po mogućs-tvu istovremeno. Setivši se toga, pozivala ih je za šank i udešavala, ravnala im kovrdţvu crnu kosu koja bi se ponovo uzjogunila ĉim bi izišli na vrata, i da niko ne primeti, ubacivala im paketiće muških pilula za kontracepciju u dţep košulje.
Devet godina. Ĉak ni vreme nije bilo kao nekada. Nostalgija svakako nije.
Trgnuvši se, Persis Taterdemalion shvati da je do njenog roĊendana ostalo još samo pet dana. Dvadeset godina. Na pola puta. Posle dvadesete, nemaš ĉemu da se nadaš. Ĉudno kako vreme leti. Ah, leti. Nije pomislila na letenje već... nije mogla da se seti koliko. Ţalac je nes-tao, ali svrab je još bio tu. Ona nije bila pilot. Bila je hotelijer. Dobar hotelijer. Ta profesija nije bila nimalo neĉasnija od pilotske. Tako je govorila sebi. Kada su ljudi govorili o hodo-ĉašću u Bespuće, govorili su o Hotelu/Ţeleznici Vitlejem Ares. Trebalo bi da se ponosi time, govorila je sebi, ali u srcu srca znala je da bi radije letela.
Trgnuvši se, shvatila je da ima mušteriju.
– Izvini. Odlutala sam i zalutala. – U redu je, reĉe Rael Mandela. – Još dva piva. Ima li ikakvog traga onom tvom odbeglom muţu? Umberto kaţe da je otišao pre tri dana. – Pojaviće se on. – Ed je bio crni klon porodice. Dok su njegova braća bila gladna uspeha, pa su postali advokati i trgovci nekretninama, Ed se zadovoljavao time da ostane u svojoj maloj šupi gde je popravljao sitnice i za to nije traţio novac.
Dragi Ed. Gde li se samo deo?
Osvanuo je dvadeseti roĊendan i Umberto i Lui priredili su doruĉak iznenaĊenja za svoju ţenu, sa tortama, vinom i ukrasima. Ed se još nije pojavio.
– Propalica i ništarija, reĉe Umberto.
– Kakav je to muţ koji nije prisutan za ţenin roĊendan? – upita Lui. Oni pokazaše svoje poklone Persis Taterdemalion.
– Ja ti dajem zemlju, reĉe Umberto, zemljoradnik prljavih prstiju, i dade svojoj ţeni dija-mantski prsten, ruĉni rad patuljaka draguljara iz Jazua.
– A ja ti dajem more, reĉe Lui i dade joj vauĉer za odmor na Ostrvima Vetrova u Moru Argira. – Deset godina si radila bez odmora. Sada idi i ostani koliko god ţeliš. Zasluţila si to. – I obojica je poljubiše. A Eda još nije bilo.
Tada Persis Taterdemalion zaĉu zvuk. Nije to bio bogzna kakav zvuk, i lako je mogla da ga preĉuje u buci proslave da ga nije ĉekala i osluškivala deset godina.
Zvuk se pojaĉao, ali i dalje je samo ona mogla da ga ĉuje. Kao obuzeta Arhangelskom, ona ustade. Zvuk ju je pozivao napolje iz hotela, na otvoreno.
Sada je znala šta je to. Dupli Majbah/Virtelov motor u dvosmernoj konfiguraciji.
Zaštitila je oĉi od sunca i zagledala se. Eno, iz sunca, ĉestica, crna mrlja koja je postala najpre ptica, pa soko, a zatim gromoglasni kaskaderski dvomotorac Jamaguĉi i Dţons koji je nadleteo iznad njene glave, a ona je stajala u oblaku prašine i oblutaka koje je podigao vazdu-šni talas i gledala kako avion zaokreće.
Videla je kako Ed Galaĉeli maše sa putniĉkog sedišta, tihi Ed, povuĉeni Ed, Ed zadovoljan onim što jeste. Od tog trenutka, Persis Taterdemalion volela je samo i potpuno njega jer od svih njenih muţeva samo ju je on razumeo dovoljno da joj pokloni ono što je najviše ţelela. Umberto joj je poklonio zemlju, Lui more, ali Ed joj je vratio nebo.
37.
Zbog stare slabosti koje nije mogla da se otarasi, vraćala se iznova i iznova u riblji restoran Raana Turinena na Okeanskom bulevaru. Nije bio u pitanju kvalitet hrane, koliko god bio bez premca. Nije u pitanju bila ni vesela pojava Raana Turinena, rumenog od Štalerovog piva, iako ju je on sada zvao 'GospoĊica Kvinsana'. U pitanju je bilo to, pomislila je, što zaborav nije mogao da spere tri godine koje je provela radeći tu.
– Kao i obiĉno, gospoĊice Kvinsana? – Hvala, Raani. – Ĉiniju vrele sveţe hrane posluţila je tinejdţerka tupog pogleda, koja je ţvakala paan.
Mala neće potrajati ni tri meseca, a kamoli tri godine, pomisli Marja Kvinsana.
Ali klopa je bila veoma dobra. Ĉudo kako je, za tri godine koliko je tu radila i dok je mogla besplatno da je dobije, nije ni okusila.
I dalje je bila zapanjena svojom tadašnjom energijom. Od šesnaest do ponoći sluţila je hranu, riblju ĉorbu i paprikaš, a onda ustajanje u osam ujutro i odlazak u kancelarije Partije na Prospektu Kajanga gde je punila koverte, pa spuštanje jedara na Doku 66. Simpatizer partije, ĉlan partije, aktivista partije, a onda je došlo vreme da odluĉi hoće li biti kandidat partije ili sluţiti riblju hranu. To, zapravo, i nije bio neki izbor, ali i dalje je bila zahvalna što postoje Raano i njegovi dolari. Mnogo je toga nauĉila iz hranom natrpanih ustiju njegovih mušterija, dovoljno da ponovo ispiše partijski manifest za izbore za oblasnu skupštinu Sirtije i da partiju uznese do pobedniĉkih balkona širom kontinenta.
Bila je tamo, na balkonu, sa drugim lojalnim partijskim akivistima, pljeskala uspešnim kandidatima, ali misao u njenom srcu glasila je: 'sirote marionete, sirote marionete'. Izmanipu-lisala ih je i dovela na vlast tako što im je rekla da slušaju narod.
Slušajte, rekla je, slušajte narod, slušajte šta mu se dopada, šta mrzi, šta ga ljuti, šta ga ĉini srećnim, za šta mari, a za šta ne. Ali ono što je, zapravo, htela bilo je da slušaju Marju Kvin-sanu dok im govori da slušaju.
– Trebalo bi i sama da se kandiduješ, predloţio je Mohandas Dţi, – kad toliko znaš o tome šta narod ţeli. – Odbila je. Tada. To je izgledalo kao posvećenost. A bilo je ambicija. Njeno vreme će doći sa svetskim izborima, za dve godine. U meĊuvremenu, bila je ĉekić, a njen manifest nakovanj na kome je iskovana Nova Partija. Revnosna opredeljenost za reforme poĉistila je kadrove. Izglasan je novi Izborni Savet i mnogi stari reakcionari ('profesionalni politiĉari', kako ih je etiketirala Marja Kvinsana) ustanovili su da su ostali bez nominacije kada su ponovo došli na red oblasni izbori. Ipak, Marja Kvinsana je paţljivo birala korake. Njeno sušto licemerje nikada ne sme biti otkriveno: to da ona, borac protiv profesionalizma, teţi da unese ĉitavu novu dimenziju profesionalizma u politiĉku arenu. Još je tu bilo isuviše politiĉkih moćnika dovoljno snaţnih da je unište.
Umakala je hleb u ĉiniju i posmatrala ribarsku flotu koja se zamajavala svojim mreţama i jedrima kraj dokova preko puta Okeanskog bulevara. Godine i decenije. Na ovim izborima, zadovoljiće se mestom savetnika. Tri godine kasnije, doći će vreme da se proslavi kao voĊa partije. Galebovi su kreštali i leteli iznad otvorenog potpalublja ribarskih brodova. Godine i decenije. Politika je bila kao more. Manifest je bio mreţa, stanovništvo ulov, a na njoj je bilo da tu mreţu izvuĉe.
Raano Turinen sede teško za sto preko puta nje.
– Kakva je veĉera, gospoĊice K? – U skladu sa tvojim standardnim, izuzetnim kvalitetom, Raani. – Sjajno. Za pet minuta ste na radiju, ako ţelite da slušate. – Ne podnosim emisije o izborima. Zvuĉim kao lama. Samo ću pokvariti ljudima apetit. Izlaziš sutra na izbore? – Nara-vno. Glasaću za vas, gospoĊice K. – Tiho, Raani. Privatnost izbornog opredeljenja jeste usta-vno pravo svakog ĉoveka. – Ne stidim se, neka svako zna. Ma, ko se sa mnom ne slaţe, slo-
bodno moţe da ode iz mog restorana. – Dobro, dobro, Raani, upamti, postoje demokratska prava. Ĉovek moţe da misli šta god hoće. – Ne u mom restoranu. Ma, danas su unutra natra-pala dva propaliteta sa bedţevima Svezemaljske Armije, pa su poĉela da dele letke, jašta. E, ja to ne trpim u svom restoranu, pa sam ih izbacio. Bili su priliĉno nezgodni, jašta, pa sam morao da razlupam par glavurdi. Ta devojka koja je bila sa njima, zamislite, pokušala je oĉi da mi iskopa. Ne znam, gospoĊice K, sve to oko te Svezemaljske Armije, mislim, mišljenje je jedno, ali ubijanje i bombaški napadi, pa, nešto tu mora da se uradi, zar ne? Vi ćete uraditi nešto po pitanju te Svezemaljske Armije, zar ne, gospoĊice Kvinsana? Ma, donekle se plašim i da će doći da podmetnu ovde poţar: ĉuo sam da su to već radili. Uradićete nešto sa njima, gospoĊice K? Morate ih zaustaviti, svi su oni ludi, i ta muzika koju puštaju, nije dobra za decu. Podivljaju od nje. Ja to ne dozvoljavam ovde... kada budete izabrani, znam da ćete to zaustaviti. – Hoću, reĉe Marja Kvinsana. – Dajem ti reĉ. – Tada radio najavi politiĉku partij-sku emisiju koju će u ime Nove Partije voditi gospoĊica Marja Kvinsana, i ona se zapita dok je muzika svirala koliko će još svojih izbornih obećanja ispuniti sa tolikom sigurnošću kao obećanje da će slomiti Svezemaljsku Armiju.
38.
Sada, pošto su stabla sasvim izrasla, tako da je ispod njih bila divna hladovina, Deda Haran je provodio sve više i više vremena u vrtu koji je napravio. Voleo je da provodi vreme u raz-mišljanju o stvarima iz prošlosti. Mislio je na svoje detinjstvo u Tomsons Folsu, mislio je na svoju prvu ţenu, Evgeniju, mislio je na detinjstvo svog sina i detinjstvo sinovljevog sina. Mis-lio je na svoju usvojenu kćer, koja se pretvorila u divlju zverĉicu od deteta, mislio je na unuku koja je postala boţanstvo protiv svoje volje, i unuka, Najvećeg Igraĉa Bilijara Koga Je Vase-ljena Dala. Pitao se hoće li ga ikada ponovo videti. Kada je mislio te misli, voleo je da mu donose obroke tako da moţe da jede u miru svog vrta, u neremećenom prisećanju, i Babuška je jednom ili dvaput došla u suton da ga odvede kući.
– Trebalo bi da ga otvoriš za javnost, rekao je Rael Mandela, pomislivši na nabrekle dţe-pove hodoĉasnika koji su se jatili da vide njegovu kćer. – Vrt Mira Sive Gospe. Ulaz dvadeset centavosa. – Odskora, Sirota Deca Bezgrešne Ugradnje poĉela su da je nazivaju Sivom Gos-pom.
– Ne dolazi u obzir, reĉe Deda Haran. – To je moj vrt, za privatnu i liĉnu upotrebu moje ţene, mene i onih gostiju koje sâm pozovem. – Da bi zaštitio privatnost, unajmio je šaĉicu oĉajniĉki siromašne Sirote Dece iz sklepanog naselja zvanog Grad Vere oko velike sive bazi-like, i platio im da dignu zid oko vrta. Zadovoljan njihovim radom, podigao je kapiju koju je zakljuĉao robusnim katancem i stavio jedan kljuĉ u dţep, a drugi okaĉio o dugaĉki zlatni lan-ĉić ţeni oko vrata.
Kada bi buka i huka novog Bespuća sa svim njegovim preduzetnicima, prodavcima religij-skih koještarija i besramno skupim hotelijerima postala prevelika, oni bi se zakljuĉali u vrt da slušaju pesmu ptica i poskakivanje riba u malom potoku. Sadili su cveće i grmlje, jer vrt nika-da nije dovršen dok god je njegov vrtlar ţiv, i dok su radili zemljom umrljanim prstima duţ staza i cvetnih leja, kao da su pronalazili delove ĉijeg se saĊenja nisu sećali: tajne dolove, majušne slapove, šumarke sa sveţom hladovinom, lavirint, pešĉani vrt, travnjak sa sunĉanim satom u središtu.
– Najdraţa ţeno, zar ti se ponekad ne ĉini da se naš vrt proteţe izvan zidova koje sam sagradio oko njega? – pitao je Deda Haran. Posle šetnje duge skoro ĉitav sat po neobiĉnoj kaldrmisanoj stazi, stigli su do kamene klupe ispod vrbe i tu seli da se odmore. Babuška
pogleda u nebo, koje joj je izgledalo ĉudnovato meko, ni najmanje nalik na oštro plavocrno nebo Bespuća, i puno paperjastih oblaka.
– Muţu Harane, mislim da kao što smo mi odgajali ovaj vrt, tako je i on odgajao nas, i neoĉekivane stvari koje u njemu nalazimo jesu seme koje je on posadio u našoj mašti. – Sede-li su dugo bez reĉi na kamenoj klupi ispod vrbe, posmatrali oblake, u tišini onih starih ljudi kojima ne treba govor da bi opštili. Kada je svet poĉeo da okreće lice od sunca, ostavili su kamenu klupu i vratili se puteljcima divljijim i divnijim od svih kojima su ikada ranije koraĉa-li, do kapije u zidu. Dok su zakljuĉavali kapiju za sobom, prodavci peciva i bledoliki turisti grubo su se gurali kraj njih na ploĉniku.
– Mislim da se, ako je taĉno to što kaţeš, naš vrt moţe protezati beskonaĉno i biti beskraj-no raznolik, reĉe Deda Haran. Babuška oduševljeno pljesnu rukama.
– Deda Harane, pa onda ga moramo istraţiti! Sutra ćemo poĉeti, da? – Rano sledećeg jutra, pre nego što su se ulice i sokaci ispunili strancima, Babuška i Deda Haran otisnuli su se u istraţivanje vrta. Babuška je vezala jedan kraj velikog klubeta prediva za kapiju i odvijala ga za sobom. U torbi je nosila još osamnaest takvih, sveske za crtanje i olovke, kako bi mogla da saĉini mapu neistraţenih predela mašte, i dva zapakovana ruĉka. Deda Haran je krenuo prvi, opremljen optikonom, sekstantom, satom i kompasom. Deset minuta pošto su ostavili kapiju, muţ i ţena našli su se na nepoznatoj teritoriji.
– Ovde bi trebalo da se nalazi nekoliko bukvi ubrzanog rasta, reĉe Deda Haran.
– Liĉno sam ih zasadio, jasno se sećam. – Pred njim je bila mala pošumljena dolina. Šumarci rododendrona rasli su na padinama, a potoĉić je ţuborio po kamenju. – Ovde nema rododendrona. Oni su levo od kapije... mislim da se vrt neprekidno iznova oblikuje. Nevero-vatno. – Tiho, reĉe Babuška, – ĉuješ li neki glas? – Deda Haran napregnu svoje manje pouz-dane uši.
– Je li to Rael? – Da. Tiho, slušaj. Jesi li ĉuo šta je rekao? – Mislim da sam ĉuo da je moj sin viknuo nešto, kao, da se Limal vraća kući. – Jeste. Dakle, muţu, hoćemo li natrag? – Deda Haran pusti predivo iz prstiju. Iza sebe je jedva mogao da razabere gvozdenu kapiju. Ispred sebe, video je novu dolinu i uĉini mu se da se iza nje nalazi ogroman nedirnuti predeo, zemlja šumovitih brda, cvetnih dolina i jelena u skoku.
– Napred, reĉe on, i oni zajedno siĊoše u dolinu; on je vodio raĉuna o suncu i kompasu, a ona odmotavala predivo za sobom. Prešli su preko potoka i popeli se, sa rukom u ruci, u šumovita brda, prema cvetnim dolinama, da se nikada odatle ne vrate.
Kada je Rael Mandela došao da ih potraţi, pronašao je samo predivo koje je Babuška odmotala za sobom. Išao je za vijugavim koncem oko stabala i cvetnih leja, vodoskoka i grm-lja, u velikoj spirali koja se pruţala prema unutrašnjosti, od zidova prema srcu vrta. Izbio je kroz poslednji zastor kaline na mali, uredni travnjak i došao do kraja prediva. Bilo je obavije-no oko debla velikog bresta, jednog od dva koja su stajala tako blizu jedan drugome da su im se grane i korenje isprepleli toliko da nije bilo tog ĉoveka koji bi mogao da ih razdvoji.
39.
Limal Mandela došao je sa ţenom, decom i stvarima u Bespuće kako bi pobegao od ljud-ske pošasti, ali njegova je slava bila tolika da je najveći deo svoje prve godine proveo praktiĉ-no u kućnom pritvoru.
– Ja nisam Najveći Igraĉ Bilijara Koga Je Vaseljena Dala! – vikao je, iznerviran, gomilama oboţavalaca koji su se svakog jutra okupljali ispred kuće porodice Mandela. – Više nisam. Odlazite! Idite i oboţavajte ROTEH-ovog Anagnostu Gabrijela, ja vas ne ţelim! – Konaĉno, Rael Mandela Stariji pošao je u dnevne patrole sa saĉmaricom kako bi zadrţao ništarije dalje
od kuće, a Eva Mandela, koja je tokom leta plela pod velikim lepezastim drvetom ispred kuće, veliĉanstveno se pokazala kao recepcionerka i prepreka za posetioce. Onda, samo što se Limal Mandela skrasio u prvom razdoblju mira otkad je ušao u Dţez Bar Glena Milera, sa takom pod miškom, pošast geometara spustila se na Bespuće.
A pošast geometara zaĉela je pošast kvadrata obeleţenih plastiĉnom trakom, pošast kvad-rata obeleţenih plastiĉnom trakom zaĉela je pošast graĊevinskih radnika, a pošast graĊevin-skih radnika naterala je Limala Mandelu natrag u izolaciju. Samo što se navikao na hodoĉas-nike i preduzetnike, i oni na njega, grad je najednom bio pun uzastopnih talasa geometara, planera i graĊevinskih radnika sve dok hoteli, svratišta, krĉme, gostionice i pansioni nisu nab-rekli od njih. Nije više mogao da ode do Pentekostove prodavnice mešovite robe kako bi kupio Glasnik Meridijana, a da se ne oglasi desetak glasova: – Hej, gledaj, Sanĉi, to je Limal Mandela, – To je on, kaţem vam, Najveći Igraĉ Bilijara Koga je Vaseljena Dala, – Je li to... jeste... Limal Mandela, i desetak ruku podiglo bi ceduljice, raĉune, priznanice o primljenoj nadnici, formulare za klaĊenje, da ih on potpiše, uz desetak poziva da odigra egzibicioni meĉ u nekom hotelu, baru, restoranu društvene ishrane.
– Šta se, koga Ċavola, to dešava! – besneo je on pred Santom Ekatrinom. – Prvo celu pusti-nju izdele plastiĉnim trakama na kvadrate, kao tablu za pikado, a sada noću i danju okolo leti dovoljno teških graĊevinskih mašina da se sagradi dodatni kontinent. I samo što ljudi ovde saznaju da sam u penziji i da ne ţelim da razgovaram o bilijaru, o tome kako sam pobedio ðavola niti o takmiĉenju za Najvećeg Igraĉa Bilijara Koga Je Vaseljena Dala; samo što sam ponovo postigao da mogu da odem u kafanu, ili radnju, opet moram da se krijem. Šta to, koga Ċavola, rade tamo, prave dodatni svemirski lift, šta li? – Kaan Mandela, star ĉetiri godine, vedar, bucmast i pun pilava s jagnjetinom, zapišta: – GvoţĊe, tata. Cela pustinja puna je gvoţĊa. Praktiĉno ĉista rĊa, kaţe uĉiteljica, a ona to valjda zna, bila je geoli... geogi... – Geo-log. GvoţĊe! Blaţena Gospo, šta je sledeće? Znaĉi, to je korporacija Vitlejem Ares. Ne znam... šta li će biti sa Bespućem? – Bespuće se dovoljno izmenilo tokom godina koje je on proveo u Beladoni da ga Limal Mandela praktiĉno ne prepozna. Sveci, proroci, bazilike, ljudi sa metalnim rukama, hoteli, gostionice, jevtina svratišta obasjana šarenim neonom, molitveni zmajevi, gongovi i harfe za vetar, zvonici puni zveketa, deda i baba koji nestaju, ozidani vrto-vi, tajanstveni roĊaci koji išĉile podjednako brzo kao što su se i pojavili, bezliĉni zapanjeni tuĊinci na uliĉnim uglovima, pet vozova dnevno i pristanište za teretne letaĉe, trgovine, kafa-ne, straćare i favele, ljudi koji spavaju noću u sokacima, ljudi koji ceo dan stoje u redu kraj vrata sa oznakom 'Umolnici'; kraĊe, silovanja, otmice: policija! Policajci sa šokpalicama, sudovi i Lui Galaĉeli u advokatskoj odori, trgovina nekretninama, svojina i najam. Prodavci peciva na svakom uglu; momci sa kolicima, nakupci, utrapljivaĉi religijskih triĉarija: ulice! Nasuti beton i zarĊali lim, staklo, ĉelik i plastika; pivo sa ukusom mokraće: uvozna hrana! Redovi pred pumpama za vodu, hektari solarnih generatora, sveproţimajući zadah kala iz pretrpanih pogona za varenje metana. Bicikli, rikše, tricikli: kamioni! Ljudi koji viĉu, u vreme sieste, ljudi koji ulaze bez kucanja, ljudi, stranci, koji zure zure zure, priĉaju, otvaraju usta, prave buku. Ĉak mu je i sestra bila tuĊin, zatvorena u taj ruţan betonski ĉir koji sebe naziva Bazilika Sive Gospe; pristup moguć samo za poboţne umolnike, pokajnike i one sa srcem hodoĉasnika. Limal Mandela je u sebi još imao toliko svetovnog ponosa da odbije da stane u red pred vratima sa oznakom 'Umolnici'.
– Ova kuća, ovaj grad, ovaj svet, u šta se sve to izmetnulo? – povikao je i buĉno izišao iz kuće, prešao preko dvorišta i ušao u kuću roditelja. Za dvadeset sekundi koliko mu je trebalo da preĊe preko dvorišta koje su izbalegale lame, dvaput su ga snimili uz blesak blica, a neka ţena, skrivena u tami iza lavorovog drveta zasaĊenog u saksiji, molila ga je da je seksualno zlostavlja.
– Majko, ovaj grad me je potpuno izludeo! – Obuzeta radom nad ramom za tepiseriju, Eva Mandela se osmehnu i reĉe: – Limale! Baš mi je drago što te vidim! – Majko, nemam nikakvu
privatnost! Pre samo trideset sekundi, neka ţena me je molila da je veţem, zapušim joj usta, umotam je u plastiĉnu foliju i popišam se na nju! Ne mogu više! Moram imati nekakvu priva-tnost! – Imaš slavno lice, Limale. – Gotovo je sa tim delom mog ţivota, majko. – Dok god si ţiv, ni sa jednim delom tvog ţivota nije gotovo. Zbog toga ovo radim. Reci mi, Limale, šta misliš? – Ona mu pokaza tapiseriju na kojoj je radila.
– Vrlo lepo, reĉe Limal Mandela, i dalje drhteći od besa.
– Zar ne? To je istorija ovog grada. Sve što se ikada desilo u njemu, stavljam u tapiseriju tako da će, kada me ne bude bilo, tvoja deca i njihova deca, moći da je pogledaju i shvate da mogu da se ponose svojom istorijom. Veoma je vaţno znati odakle potiĉeš i kuda ideš. To je tvoj problem, Limale, došao si odnekud, ali još nemaš kuda da odeš. Moraš imati neki cilj. – Limal Mandela je ćutao i stajao, šarajući stopalom po prašnjavim kamenim ploĉama. Onda cmoknu kratko majku u obraz, obrnu se na peti i istrĉa iz kuće, kraj osujećene ţene i piratskih fotografa u krošnjama dudova, kroz kuhinju, kraj zabezeknute ţene i sinova, napolje u noć i riku teških graĊevinskih mašina.
Nastavi dalje smrknut i odluĉan, prenebregavši povike radnika koji su ga prepoznali i zaklicali mu, pa uĊe u zapušteni vrt oko pećinske kuće Doktora Alimantanda. Vrata su bila provaljena, predvorje prašnjavo i memljivo. Šišmiši pobegoše iz svojih gnezda na tavanici kada oţiveše svetlosne ploĉe.
Negde tu mora da se nalazi kljuĉ nezadovoljstva, nervoze, zlovolje, nemira. Kao dete, verovao je da je Doktor Alimantando ispisao svu ljudsku mudrost i pamet po svojim zidovi-ma, a sada mu je samo trebala meta prema kojoj bi usmerio svoju racionalnost. Limal Mande-la je stajao pred zidovima punim hronodinamiĉkih hijeroglifa, i osmeh mu se širio. U njemu je blesnula svetlost.
On moţda više nije Najveći Igraĉ Bilijara Koga Je Vaseljena Dala, ali pred njim se nalazio kljuĉ pomoću koga će postati Gospodar Prostora i Vremena. Tu je bilo misterije, dostignuća, neuspeha i trijumfa za ĉitav ţivot.
– Tata? – Glas ga prenu. – Tata, da li si dobro? – Bio je to Rael MlaĊi, pet godina star i već ţrtva porodiĉne kletve. Limal Mandela spusti ruku sinu na glavu.
– Dobro sam. Naprosto, otkad smo došli ovamo, nisam znao šta ţelim da radim sa sobom. – Znam. Bio si kao papirna jedrilica na vetru. – Zar je tako neuspešno skrivao svoju osujeće-nost?
– Pa, sa time je sada gotovo. Raele, tvoj otac će biti Dţentlmen Nauke i Saznanja, kao Doktor Alimantando u priĉama koje sam ti pripovedao o ovom mestu.
Vidiš, ovde... – Otac i sin kleknuše da pogledaju izbledele škrabotine. – Ovde sve poĉinje. – Krenuo je za linijom rezonovanja duţi zida, gore i okolo, dok ga je Rael MlaĊi pratio, i otis-nuo se u godine praćenja linije koja će ga dovesti do središta tavanice u osmatraĉnici Doktora Alimantanda.

http://www.book-forum.net

12Ijan Mekdonald - Bespuće Empty Re: Ijan Mekdonald - Bespuće Uto Sep 25, 2012 8:13 pm

Margita

Margita
Administrator
Administrator
40.
– Gledajte! – uzviknu Nadahnuće Kadilak dok je svetlost hirurških svetiljki sijala na nje-govoj ĉeliĉnoj lobanji. – Prva potpuna ugradnja! – Hirurzi, bolniĉarke, protetiĉari popadaše na kolena, podigavši ruke u oboţavanju. Tasmin Mandela uzmaknu od metalne stvari na opera-cionom stolu. Bila je uţasnuta.
Ispod plastiĉne kupole pulsirao je mozak, naĉiĉkan elektromehaniĉkim kablovima. Neki neuron je opalio, kabl se gicnuo, metalna ruka podigla, metalni prsti otvorili da zahvate vaz-duh.
– Slava slava slava! – zakreštaše hirurzi bolniĉarke protetiĉari.
– Sklanjajte to od mene, promrmlja Tasmin Mandela. – Muka mi je. – Nadahnuće Kadilak se u trenu stvori kraj nje, da je ubeĊuje slatkoreĉivim šaputanjem.
– Razmisli o ovom dostignuću, Gospo, o prvoj potpunoj ugradnji! Telo pretvoreno u metal. Ovo je zaista sveti trenutak! – Neskrivena zavist u njegovom glasu nagna Tasmin Mandelu da se trgne. Stvar otvori metalni oĉni kapak i zakoluta ĉeliĉnom oĉnom jabuĉicom prema njoj. Glatko ĉeliĉno oko bilo je proseĉeno tako da je imalo tri crna proreza. Usta se otvoriše i potok grgotavih besmislica pokulja iz njih. Stvar pokuša da sedne, zagrli je.
– Ubijte to, tu gnusobu, sklanjajte je od mene! – vrisnu Gospa Tasmin.
Potpuna Ugradnja sede. Proţe je grĉ. Kibernetsko trabunjanje diţe se u krik metala na metalu. Ulje curnu iz drhtavih ustiju. Hirurzi bolniĉarke protetiĉari poskakaše sa kolena pre-ma operacionom stolu. Potpuna Ugradnja se zgrĉi, zadrhta i sruši uz tresak i škripu zupĉanika. U zbrci, Tasmin Mandela šmugnu iz operacione sale i pobeţe praznim aseptiĉnim hodnicima i kolonadama vrelim od sunca uz šuštanje tkanine sa štampanim kolima.
Meditirala je u pešĉanom vrtu u suton, kada je zaĉula napev. Mašinske mantre Sirote Dece pomešane sa grubljim povicima stanovništva dodirnule su rub njenog opaţanja srebrnom zvo-njavom i povukle je natrag u svet ljudi.
Nevoljama nikad kraja. Ona se protegnu, izvi leĊa uz naslon stolice za meditaciju i odrţa-vanje kondicije. Za jedan minut, Nadahnuće Kadilak pokucaće na vrata i pozvati je da se vrati svojim obavezama. Ona se diţe sa stolice, ode u svoju sobu i navuĉe sivu formalnu odoru. Nadahnuće Kadilak je njenu golotinju smatrao neduhovnom i uznemirujućom.
Bila je spremna za kucanje.
– Šta je bilo? – Problem, Gospo. Sirota Deca... – Ĉula sam ih. – Mislim da je najbolje da sama vidiš. – Nadahnuće Kadilak je povede kroz zasvoĊene hodnike vrele od sunca, koji su vraćali svoju dnevnu toplotu nebu.
– Kako je prošao tvoj... eksperiment? – Tasmin nije mogla da sakrije drhtaj u glasu, a Nadahnuće Kadilak ga je oĉigledno ĉuo, jer je odgovorio: – Uz duţno poštovanje, ne bi treba-lo da uniţavaš rad naših nauĉnika, oni pokušavaju da usavrše novo ljudsko biće, ĉoveka budućnosti. Avaj, u ovom trenutku, pacijentov sistem je prestao da radi, ali njegova hrabrost i vera zasigurno su mu obezbedili trenutni prelazak u prisustvo Velikog Inţenjera. – Nadahnuće Kadilak gurnu teška ukrasna vrata koja su vodila na ulicu. Zvuk napeva i klicanja pojaĉa se.
– Šta se dešava? – Molim te, Gospo, sledi me. – Komornik i proroĉica skrenuše iza ugla i naĊoše se licem u lice sa velikom masom ljudi.
– Ovamo gore, bolje se vidi, predloţi Nadahnuće Kadilak, poţurujući Tasmin Mandelu uz kameno stepenište, na balkon. Iza kruga zbunjenih graĊana, Tasmin Mandela je mogla da vidi udove mašina u odsjaju veĉernjeg sunca. Sirota Deca Bezgrešne Ugradnje kleĉala su kraj ţiĉane ograde oko gradilišta Ĉeliĉane Vitlejem Ares. Vazduh je bio ispunjen brujanjem njiho-vih binarnih mantri, a njihove nezgrapne ruke pomerale su se poput kranova, pokretima goru-ćeg oboţavanja.
Svakih nekoliko sekundi, poneko Siroto Dete napustilo bi svoje mesto i, u krajnjem neoba-ziranju na znake upozorenja da je ograda pod naponom, pritisnulo ogradu metalnom prote-zom. Struja bi zaiskrila, vernik bi zastenjao i opruţio se u religijskoj ekstazi. Onda bi se vratio na svoje mesto i nastavio sa napevom 10111010101111000001101101101010, dok bi neki drugi zauzeo njegovo mesto.
– Šta to rade? – upita Tasmin Mandela.
– Mislim da je to oĉigledno, Gospo. Oboţavaju. – Gradilište? – Izgleda da meĊu niţim redovima u Gradu Vere kruţi jedno proroĉanstvo. To proroĉanstvo tvrdi da korporacija Vitle-jem Ares ovde gradi ni manje ni više nego mesto gde će se roditi, ako je to pravilan izraz, Ĉeliĉni Mesija, Oslobodilac, Mašina sa ljudskim srcem koja će izbaviti mašine iz hiljadugodi-šnje veze sa telesnim. – I zbog toga oboţavaju... gomilu temelja i zemljanih radova? – Iza
ţice, vanredna smena graĊevinskih radnika zastala je da se zapilji u Tupsonijance ispunjene oboţavanjem.
– Baš tako. Gradilište je sveto, mesto dubokog poštovanja i oboţavanja. – Tasmin Mandela ponovo pogleda neprekidnu reku Sirote Dece koja su radosno išla napred da se prinese na ţrtvu ţici pod naponom.
– To je bolesno, šapnu ona.
Neki glas iz gomile stanovnika grada uzviknu.
– Gledajte! To je ona! Siva Gospa! – Glave se okrenuše, prsti pokazaše. Sirota Deca se ukoĉiše usred svog Oboţavanja Ţice i obrnuše metalne oĉne jabuĉice prema balkonu. Neka mlada ţena sa metalnim grudima i metalnom levom nogom ustade i vrisnu.
– Poruku! Daj nam poruku! – Napev se smesta raširi pastvom.
– Poruku! Poruku! Daj nam poruku! Poruku! Poruku! Daj nam poruku! Pet hiljada oĉiju razapelo je Tasmin Mandelu.
– Oni ĉekaju da ih povedeš, Gospo, laskao joj je Nadahnuće Kadilak.
– Ne mogu, šapnu Tasmin Mandela. – To je ogavno. Bolesno, idolatrija... to nije prava duhovnost, pravo oboţavanje... to mora prestati. – Ti si njihov voĊa, njihov duhovni poglavar, njihov pastir, vodiĉ i savest. Moraš ih povesti. – Napev je postao mahnit. Zemlja se tresla ispod dve i po hiljade pesnica koje su tukle po njoj.
– Ne! Odbijam! To je gnusno! Nisam ja Bog pa da ţelim njihovo oboţavanje...
ono mi se gadi. Ja nisam traţila da me sledite, ja sam sluga Blaţene Gospe, nisam Tupsoni-janka, ja sam dete Panarha, a ne Siroto Dete Bezgrešne Ugradnje. – Ona pokuša da zadrţi reĉi, ali one poleteše sa njenih usana kao slatke ptiĉice. – Kao ni ti, Juane P. Tupsonijanĉe! – Najednom više nije ĉula napev niti osećala silinu zahteva Sirote Dece. Pogledala je organsko oko Nadahnuća Kadilaka i ugledala tamo takav plamen mrţnje da je morala duboko da udah-ne.
Zar me je oduvek toliko mrzeo? - pomisli i shvati još dok je pomišljala na to da jeste, od trena kada ju je uzeo za ruku u jami kraj pruge, Nadahnuće Kadilak ju je mrzeo i zavideo joj zato što je ona bila istinski Boţji sluga, a ne toboţnja, samozvanac poput njega. Zavideo joj je na duhovnosti, jer on je sebi mogao da priušti samo umornu svetovnost maskiranu odorama svetosti. Zavideo joj je i mrzeo je, i svaki svoj budni trenutak posvetio je tome da je izmanipu-liše, iskvari i na kraju stavi pod sosptvenu kontrolu.
– Kako me samo mrziš, šapnu ona.
– Molim, Gospo? Nisam to dobro ĉuo. Koju ćeš poruku preneti svom narodu?
Ĉekaju te. – Glas mu je bio tvrd od licemerja.
Tasmin Mandela stisnu levu pesnicu. Njen oreol zasija jarko plavom bojom, što nije mogla da sakrije pred pozornim oĉima.
– Mi smo neprijatelji, Nadahnuće Kadilak, Juane Tupsonijanĉe, kako god se zvao: ti si moj neprijatelj i neprijatelj Boga. – To je poruka koju ţeliš da preneseš svom narodu? – Napev je tutnjao po njenom duhu.
– Da! Ne! reci im ovo: mene je odabrala sveta Katarina da budem njen izaslanik u svetu ljudi, jer je posle sedam stotina godina koliko je bila Svetica Mašina sada poţelela da povede ljude Bogu. Bogu, a ne fabrici. Reci to svojim vernicima. – Ona siĊe sa balkona i vrati se u svoje odaje. Bilo je dobro imati neprijatelja, baš kao i prijatelja. Posle godina zaludnosti, ose-ćala se svrhovita i moćna. Ona je bila Boţji krstaš, borac u praviĉnoj borbi, anĊeo sa plamte-ćim maĉem. Zbog toga se osećala dobro. Veoma dobro, bolje nego što bi ijedan prorok Bla-ţene Gospe smeo da se oseća.
41.
Svakog jutra u jedanaest i jedanaest, Arni Tenebre bi se popela na kraj svog kreveta kako bi mogla da vidi tri stvari iza rešetaka na prozoru. Po redosledu perspektive, bilo je to stablo pomorandţe u saksiji od terakote, trideset šest kilometara suvih Stamposa, i jedno plavo nebo. Nijedna od te tri stvari nije se ni najmanje menjala, ali svakog dana u jedanaest i jedanaest Arni Tenebre bi se popela na krevet ne zato što su joj te tri stvari bile iole zanimljive, već zato što joj je Migli izriĉito branio da se penje na krevet (strah da se ne obesi, pretpostavljala je) i pošto je svakog dana dolazio taĉno u jedanaest i dvanaest, volela je da postigne makar kakvu sitnu pobedu pre poniţenja svakodnevnih rehabilitacionih seansi.
– GospoĊice Tenebre, molim vas, ovaj, nemojte stajati na krevetu. Ovaj, ĉuvari to ne vole. – Nebo je bilo plavo. Stamposi mrki, a stablo pomorandţe prašnjavo zeleno. Sada je mogla da siĊe.
– 'Jutro, Migli. – 'Migli' je bio Prakeš Merĉandani-Singalong, rehabilitacioni psiholog u Okruţnom zatvoru Ĉepsenit: nizak, smeĊ, neugledan, usplahiren, nespretan sa trakom, mag-netofonom i sveskama, tako da je mogao da bude samo Migli.
– Šta imamo danas, Migli? – Eksperimentisao je raznim kombinacijama traka, magnetofo-na i sveski na stolu.
– Mislio sam, ovaj, da nastavimo, ovaj, tamo gde smo juĉe prekinuli. – Gde smo ono stali? – Te seanse razgovora predstavljale su traćenje drţavnog vremena i novca. Podozrevala je da Migli misli isto što i ona, ali šarada je morala da se odigra sa svim tim uţurbanim zapisiva-njem i laţima malim i ne tako malim, koje je igra zahtevala.
– Kod vaših prvih dana sa Korpusom Istine Severozapadne Ĉetvrtsfere, kod, ovaj, raznih seksualnih, ovaj, veza sa njegovim pripadnicima. – Migli se zapilji poput sove kroz naoĉari debele kao piksle. Arni Tenebre prekrsti ruke i sede natrag na krevet. Otvori usta i pusti laţi da poteku napolje.
– Pa, posle oko pola godine provedene u Korpusu Istine - bilo je u redu, ali nekako dosad-no - romantika je prošla i sve se svelo na obiĉne vrele voţnje triciklima i po nekoliko dana u nekom selu Bogu iza leĊa, sa prikljuĉivanjem u telekomunikacionu mreţu: ne bi to bilo tako loše da smo zaista mogli da snimamo muziku. Ali od tog silnog putovanja na sedištu tricikla zaradila sam samo svrab meĊu nogama; ono što sam zaista ţelela bilo je da se prikljuĉim nekoj jedinici Aktivne Sluţbe. – I šta ste uradili? – Migli se ţeljno nagnu napred. Ovo je verovatno već ĉuo sa traka snimljenih tokom isleĊivanja. Arni Tenebre ispruţi ruku da bi nok-tima zagrebala malter.
– Pozvala sam Pašala O'Hera, komandanta Brigade Severozapadne Ĉetvrtsfere, da okusi slast mog devetogodišnjeg tela iza šupe za telekomunikacije, u glavnom štabu u Zaboravgra-du. On je snabdevao glavni štab SZĈS u isto vreme kada smo mi bili tamo, i ta prilika bila je isuviše dobra da bih je propustila.
Moţeš li uopšte da zamisliš koliko je on bio dobar ljubavnik? – Migli je balio u klasiĉnom Pavlovljevom stilu. Arni Tenebre je osećala gaĊenje zbog toga što ĉovek sa diplomom Uni-verzuuma Liks moţe toliko da veruje njenoj priĉi o zavoĊenju i terenskom seksu. Ništa od onoga što je opisala nikada se nije dogodilo, ali Migli to, zapravo, i nije hteo da zna. Ona je zaista srela Pašala O'Hera u Zaboravgradu i trampila sve tajne Doktora Alimantanda za mesto u jedinici aktivne sluţbe, a svoju prljavu priĉu o seksualnom poniţenju, muĉenju, zlostavlja-nju, ispaštanju i disciplini smislila je samo da bi zadirkivala Miglija.
Za jednog rehabilitacionog psihologa, bio je i sam priliĉno zreo za terapiju.
Pegavi perverznjak. Opisala je tri meseca koje je provela u borbenoj obuci do najmanjih pojedinosti, dok je u bioskopu svoje glave puštala dokumentarac.
Meseci sedenja na jednom mestu, hladna zimska logorovanja u planinama Eklezijast, dosada, dizenterija i bacanje u plitke rovove svaki put kada bi iznad glave proleteo neki avion.
– I šta je onda bilo? – upita Migli, ushićen smrću i slavom.
– Neka to ostane za sutra, reĉe zatvorenica Tenebre. – Vreme je isteklo. – Migli baci pogled na svoj sat i pokupi gomilu magnetofona, svezaka i olovki.
– Sutra u isto vreme, Migli? – Da, i, ovaj... – Da se ne penjem na krevet. – Ali ona se u isto vreme sutradan popela na krevet, a Miglijev mali temperamentan ispad toliko joj se dopao da je zatvorila oĉi i improvizovala poduţu, veliĉanstvenu fantaziju o svojoj prvoj godini aktivne sluţbe u Svezemaljskoj Armiji, spektakl sa puškaranjem, bombaškim napadima, zasedama, pljaĉkanjem banaka, otmicama, atentatima i raznovrsnim zverstvima u mestima sa milozvuĉ-nim imenima kao što je Greben Dţatna, Dolina Vrele Vode, Ravnica Naramanga i Hromvil. Ali kada je Migli otišao i kada je sela na krevet da pertlama pravi pletenice, setila se kako joj je krv voĊe grupe Heuha Lina curela kroz prste u blatnjavoj rupi na Planini Praznoverja. Seti-la se kako je, sa rukama punim smrti, digla pogled iz crvenog blata i ugledala Miliciju Crne Planine koja juriša, juriša, juriša, širom razjapljenih usta. Setila se straha koji je zaudarao kao krv na njenim rukama i govna u njenim pantalonama, straha koji ju je izludeo svojim zavija-njem toliko da je izvukla MRCV, zavrištala, pripucala i nastavila da puca sve dok strah nije nestao i dok se sve nije umirilo. Nije ţelela unapreĊenje. Napisali su: 'Hrabrost u bezizlaznoj situaciji', ali ona je znala da je strah bio ono što ju je nagnalo da puca. Tek je nekoliko meseci kasnije otkrila da je prvi pohod Pašala O'Hera sa novim naoruţanjem koje je koristilo indukci-ju polja bio neverovatno uspešan, a unapreĊenje je bilo njegov izraz zahvalnosti.
Kapetan prve klase u Deuteronomijskoj diviziji. Dok je pravila pletenice u svojoj ćeliji u Okruţnom zatvoru Ĉepsenit, nije mogla ĉak ni da se seti šta je uradila sa medaljom.
Trećeg dana, Migli je ponovo došao sa trakama i sveskama. Arni Tenebre je sedela na kre-vetu.
– Danas, ovaj, nismo na krevetu? – Njegov pokušaj da bude sarkastiĉan bio je bedan.
– Još nisam videla ono što traţim. – Odluĉila je da danas priĉa samo istinu. Nije bilo nika-kvog zadovoljstva u laganju kada je samo ona znala da laţe. – Danas ću, Migli, da ti priĉam o napadu na sistem za navoĊenje sletanja u Kosmobadu.
Imaš dovoljno trake? Dovoljno papira? Baterije su u redu? Ne bih ţelela da bilo šta od ovoga propustiš. – Ona se nasloni na zid, zatvori oĉi i zapoĉe priĉu.
– Iz oblasne komande stiglo je nareĊenje za veliku ofanzivu u vreme izbora za planetnu skupštinu. Posle bitke kod Smitove Šupe, nekoliko komandnih nivoa Deuteronomijske divizi-je izbaĉeno je iz stroja - još nismo imali I.P. naoruţanje i ja sam bila zaduţena za petu i šestu brigadu. Pošto nismo dobili novu opremu, pomislili smo, ja sam pomislila, da krenemo na manje vaţnu metu, konkretno, na sistem navoĊenja za sletanje u Kosmobadu. Sa Nebeskog Toĉka spuštaju se pomoću daljinskog navoĊenja, tako da, ukoliko izbacimo iz stroja radare za navoĊenje, nijedan šatl neće sleteti u Beladonu. Sinhronizovali smo akciju sa ostalima u sek-toru i zauzeli poloţaje kraj Kosmobada. – Napad je bio dobro isplaniran i besprekorno izve-den. U dvanaest i dvanaest, 65 radarskih signala uništeno je minama, a kompjuter za navoĊe-nje bio je skremblovan programom tipa lovac-ubica, kupljenim od Egzaltiranih Porodica.
Svaka komunikacija izmeĊu tla i orbite u Beladoninom sektoru sletanja bila je beznadešno zbrljana. Bilo je to prelepo, ne kao što mogu da budu prelepe ţute eksplozije i rušenje tornje-va, već je u pitanju bila intelektualna lepota svojstvena dobro obavljenom poslu. Vodnici su raportirali da su sve primarne mete uništene. Arni Tenebre je naredila da se snage povuku i raziĊu. Njena komandna grupa, Grupa 27, povukla se prema mestu po imenu Klarkgrad i naletela pravo na dobrovoljaĉke ĉete A i C iz Novog Merioneda, koje su tamo bile na manev-rima. Pucnjava je bila kratka i krvava. Setila se da nije ispalila ni jedan jedini metak tokom kratke borbe. Bila je toliko zapanjena sopstvenom glupošću, jer nije proverila ima li vojske u toj oblasti, da ĉak nije ni podigla svoj MRCV.
Grupa 27 pretrpela je 82 posto gubitaka pre nego što se kapetan prve klase Tenebre preda-la.
– Sledeći put ću naterati svoje obaveštajce da bolje rade, rekla je kapetan prve klase Teneb-re.
– Teško, ovaj, da će biti sledećeg puta. – Kako god ti kaţeš. U svakom sluĉaju, Grupa 27 bila je zbrisana, a sada stanujem u Okruţnom zatvoru Ĉepsenit, priĉam sa tobom, Migli, i govorim ti da je vreme za danas isteklo. O ĉemu bi ţeleo da priĉamo sutra? – Migli slegnu ramenima.
Te noći, kapetan prve klase Tenebre leţala je pod prugom zvezdane svetlosti koja se probi-jala kroz rešetke, sa pertlom meĊu prstima. Mislila je zvezdama obasjane misli o strahu i gnu-šanju. Od jutra kada je napustila Bespuće na zadnjem sedištu tricikla Inţenjera Ĉandrasekara nije prošao dan da se nije probudila sa strahom i usnula u strahu. Strah je bio vazduh koji je udisala. Strah je bio poput dubljeg ili plićeg daha, strah od koga je popuštala petlja u rupi, sa Huehom Linom koji joj je krvario kroz prste, ili strah napetog pogleda uprtog u nebo radi pre-poznavanja motora letelice. Obavijala je pertlu oko prstiju, u krug i u krug i u krug, i plašila se. Strah. Ili ona koristi strah, ili strah koristi nju.
Prsti joj se ukoĉiše u plesu. Sinu joj misao neodoljive dubine, poput boţanskog zakona. Njenu besciljnost obasja sveta svetlost te misli. Do tog trena, strah je koristio nju i prouzroko-vao njenu nesposobnost, neuspeh, gnušanje i smrt. Od tog trenutka preplitanja pertli ona će koristiti strah. Koristiće ga iz straha da on ne koristi nju. Biće strašnija, silnija, opakija, uspeš-nija od bilo koga komandanta Svezemaljske Armije pre nje: samo njeno ime biće kletva stra-ha i gnušanja. Još neroĊena deca strepeće od nje, a mrtvi će umirati sa njenim imenom na usnama, jer ili će ona koristiti strah, ili će strah koristiti nju.
Leţala je te noći dugo budna i razmišljala pod kosom prugom zvezdane svetlosti.
Ĉetvrtog dana, u jedanaest i dvanaest, Grupa 19 Deuteronomijske divizije Svezemaljske Armije napala je Okruţni zatvor Ĉepsenit, likvidirala straţare, pustila zatvorenike i izbavila kapetana prve klase Arni Tenebre. Dok je prikopĉavala komplet novog oruţja sa indukcijom polja koje su joj doneli izbavitelji, neki mladić sa naoĉarima, nalik na sovu sa prljavom maš-tom, iskoĉio je ispod dovratka mašući ogromnim reaktivnim 'presni' pištoljem dugaĉke cevi, koji oĉito nije umeo da upotrebi.
– Ostanite, ovaj, gde ste, ne mrdajte, jer ste, ovaj, svi uhapšeni. – O, Migli, ne budi tako blesav Migli, reĉe Arni Tenebre i raznese mu potiljak kratkim rafalom iz svog induktora polja. Grupa 19 spalila je Okruţni zatvor Ĉepsenit i odvezla se po tamnomrkim Stamposima dok je iza nje ostao da visi tamnomrki dim.
42.
Kao da je sve nestalo u noći: ljudi, kuće, velike ţute mašine, sve je išĉilelo. Te noći bila je najgora oluja koje je iko mogao da se seti i braća su leţala u svojim krevetima u uzbudljivoj jezi, preplašeni, svaki put kada bi munja bacila ogromne plave senke na zid, a grom zatutnjao tako buĉno i tako dugo da se ĉinilo da je u sobi, u krevetu kraj njih. Nisu mogli da se sete kada su zaspali, ali mora da je tako bilo, jer sledećeg trenutka, njihova majka je povlaĉila zavese da bi unutra pustila neobiĉnu sunĉevu svetlost kakva se moţe videti samo posle oluja, tako ĉista, laka i jasna da izgleda oprano. Iskobeljali su se iz kreveta, navukli odeću, doruĉko-vali i izišli u oprano jutro.
– Kako je tiho, reĉe Kaan. Za uši koje su mesecima, godinama bile naviknute na buku i danonoćne radove, tišina je bila zastrašujuća.
– Ne ĉujem ih da rade, reĉe Rael MlaĊi. – Zašto ne rade? – Braća poţuriše do prolaza koji su iskopali ispod ţice kako bi mogli da se igraju na najuzbudljivijem mogućem igralištu za deĉake, na gradilištu. Stajali su kraj ţice zagledani ni u šta.
– Nema ih! – uzviknu Kaan. Nije bilo nijednog valjka, mešalice ili dizalice, nijedne barake, spavaonice, kantine ili radniĉkog kluba, nijednog zavarivaĉa, zidara, pa ĉak ni predradnika, nadzornika gradilišta, vozaĉa krana niti utovarivaĉa kamiona. Kao da ih je oluja sve usisala u nebo, da se nikada ne vrate. Rael MlaĊi i njegov mladi brat skotrljaše se ispod ţice da istraţe nov, prazan svet.
Oprezno su gazili zasenĉenim ulicama izmeĊu ogromnih nosaĉa ĉeliĉnih transformatora. Trgla ih je svaka pustinjska ptica koja je zakreštala, i svaki sopstveni izobliĉeni odraz u dţun-gli metalnih cevi. Kada je postalo oĉigledno da je fabrika potpuno pusta, deĉaci su se osmelili.
– Jahiii! – viknu Kaan Mandela obavivši usta šakama.
– Jahii jahii jahii jahii... – odazvaše se odjeci u nepomiĉnim rezervoarima i trakama za pre-nos rude.
– Gledaj ono! – viknu Rael MlaĊi. U privremeno formiranom logoru, ispod nadvijenog kompleksa cevi i dimnjaka, uredno je bilo parkirano dve stotine kipera. Spretni kao majmuni, deĉaci se popeše i zapuzaše po jarkoţutim kamionima, vešajući se o ruĉice na vratima i pra-gove kabina, klizeći niz kose zadnje strane u spremišta dovoljno velika da se u njih smesti ĉitava hacijenda Mandelinih. Energija ih je odvela sa velikih kamiona na skele i gazišta gde su igrali opasnu igru trodimenzione šuge meĊu cevima i kanalima sistema za filtriranje rude. Okaĉen o jednu ruku iznad zastrašujuće dubokog spremišta kipera, Kaan Mandela se oglasi oduševljenim pokliĉem.
– Rael! Au! Gledaj! Vozovi! – Smesta su ostavili penjalice industrijske hemije zbog dva-naest nepomiĉnih vozova. Istraţivaĉi nikada ranije nisu videli takve vozove, svaki je bio duţi od kilometra i svaki su vukle po dve lokomotive Ţeleznice Vitlejem Ares Klasa 88, u tande-mu. Osećaj uspavane snage uzapćene unutar iskljuĉenih tokamaka naterao je deĉake na ćuta-nje ispunjeno strahopoštovanjem. Rael MlaĊi dodirnu bridom šake jednog titana.
– Hladno, reĉe on. – Iskljuĉeno. – Deda mu je poklonio knjigu o vozovima za sedmi roĊendan.
– 'Edmund G', 'Spidvel', 'Neukrotivi', reĉe Kaan Mandela, ĉitajući imena crnozlatnih grdo-sija. – Šta ako bi neki najednom proradio? – Rael MlaĊi je zamislio da fuzioni motori oţivlja-vaju u eksploziji i ta ga je zamisao toliko prestravila da je naterao Kaana da ostave usnule dţinove na miru, i poveo ga u sasvim drugi deo kompleksa, onaj koji nikada ranije nisu videli prilikom svojih tajnih poseta igralištu.
– Ovo je kao još jedno Bespuće, reĉe Kaan.
– Bespuće kakvo bi trebalo da bude, reĉe Rael MlaĊi. Našli su se na rubu malog, ali potpu-nog grada za oko šest hiljada stanovnika ili, taĉnije, grada u koji bi moglo da se smesti šest hiljada stanovnika, jer on je bio prazan kao groblje. Bio je to dobro sreĊen grad sa urednim terasama na kućama od belog ćerpiĉa sa crvenim krovovima (jer neke stvari su isuviše svete da bi ih menjala ĉak i korporacija Vitlejem Ares) duţ prostranih ulica koje su se širile kao paoci toĉka iz središnjeg okruglog parka. Na kraju svake ulice, tamo gde se ona spajala sa kruţnim servisnim drumom, nalazila se prodavnica Kompanije sa mešovitom robom, škola Kompanije, dom kulture Kompanije i depo Kompanije za male priruĉne elektriĉne tricikle.
– Hej! Sjajni su! – viknu Kaan dok je pravio tesne krugove unutar krugova na svom bagiju sa tri toĉka. – Da se trkamo! – Rael MlaĊi, u odgovoru na izazov, upali tricikl nogom i dva deĉaka poĉeše da se trkaju praznim ulicama Ĉelikgrada kraj praznih kuća, praznih prodavni-ca, praznih škola, klubova, ĉajdţinica, lekarskih ordinacija i kapela, praznih praznih praznih poput oĉiju lobanje, uz podvriskivanje i klicanje dok su njihovi toĉkovi dizali oblake crvene prašine koja je našla sebi put ĉak i do tog svetog mesta.
U središtu toĉka ulica nalazio se kruţni park sa imenom 'Vrtovi industrijskog feudalizma' iznad kapije od kovanog gvoţĊa. Kada su se deĉaci umorili od trkanja, zbacili su sa sebe pra-šnjavu i znojavu odeću i zapljuskali po ukrasnom jezeru, da bi se potom sunĉali na uredno podšišanim travnjacima.
– Hej, ovo je sjajno! – reĉe Rael MlaĊi.
– Šta misliš, kada će svi ti ljudi doći? – upita Kaan.
– Baš me briga, pod uslovom da to nije danas. Mogao bih ovde da ostanem zauvek. – Rael MlaĊi se protegnu kao maĉak, izlaţući sebe neduţnom suncu.
– Šta misliš, hoćeš li ovde da radiš kada porasteš? – Moţda. A moţda i neću. Nisam mno-go razmišljao o tome šta bih ţeleo da radim. A ti? – Ja ţelim da budem bogat i slavan i da imam ogromnu kuću kakvu smo imali u Beladoni, bazen i diriţabl, i da me svi znaju, kao što su znali tatu. – Hah! Tek mu je sedma godina, a već taĉno zna šta hoće. Kako ćeš onda da doĊeš do svega toga? – Ući ću u posao sa Radţandrom Dasom. – Sa tom skitnicom! Taj ne ume ništa da radi. – Otvorićemo kiosk sa vrućom hranom i kada tu zgrnemo pare, otvorićemo još jedan, pa još jedan, i još jedan, pa ću biti bogat i slavan, ĉekaj samo! – Rael MlaĊi je leţao na uredno podšišanoj travi i pitao se kako to njegov mlaĊi brat ima pred sobom uredno ocrta-ne dane, dok on ţeli samo da bude nošen mistiĉnim pustinjskim vetrom kao leptir.
– Slušaj, reĉe brat Kaan, uspravivši se, pozoran. – Kao da lete diriţabli. – Rael MlaĊi oslu-šnu i uhvati tutnjavu motora vazdušnih laĊa na rubu vetra.
– Dolaze ovamo. Moţda su to ljudi. – O, ne, nema tu moţda, reĉe Kaan dok je navlaĉio na sebe lepljivu odeću. Prvi diriţabl dolete iznad ĉeliĉnih visova grada. – Hajdemo. – Deĉaci potrĉaše pustim ulicama ispunjenim bubnjanjem avionskih motora, dok je nad njihovim gla-vama proletala letelica za letelicom. Rael MlaĊi je u trku jednim okom osmatrao nebo.
– Ima ih sigurno na stotine. – U glasu mu se ĉulo ĉuĊenje i strahopoštovanje.
– Hajde, reĉe brat Kaan, uklet pragmatizmom.
– Ne, hoću da vidim šta se dešava. – Rael MlaĊi se pope uz nekoliko strmih stepeništa koja su vodila do vrha stuba katalitiĉkog transformatora. Posle oklevanja koje je trajalo samo jedan tren, Kaan krenu za njim. On je zaista bio pragmatiĉan; ali i ljubopitljiv. Sa gazišta oko vrha stuba, plan operacije postao je oĉigledan. Letaĉi su formirali ogroman disk u ĉijem je središtu bilo Bespuće.
– Au, ima ih sigurno na hiljade, reĉe Kaan, ispravivši raniju bratovljevu procenu. Letelice su i dalje prolazile iznad njihovih glava. Diriţabli su nadletali Bespuće još pola sata, pre nego što su dovršili formaciju. Nebo se zacrnelo od njih, to crnilo bilo je proţeto zlatnim munjama, i oluja industrije spremala se da se stušti na Bespuće. Koliko su oštre pustinjske oĉi deĉaka mogle da vide, letelice su ĉekale. Tamno prisustvo zadušnih laĊa plašilo ih je. Znali su da je korporacija Vitlejem Ares moćna, ali da bude toliko moćna da oboji nebo u crno, to je stvarno delovalo zastrašujuće.
Onda, kao da je neko izgovorio ĉarobnu reĉ.
Odjednom, posvuda, tovarni otvori na diriţablima pootvaraše se i napolje pokuljaše oblaci narandţastog dima.
– Gas! – kriknuše braća pomislivši na opasnost, ali narandţasti dim nije lebdeo kao gas, već je visio u namreškanim zavesama oko Bespuća. Narandţasti dim je visio nekoliko sekun-di, a onda se neobiĉno brzo spustio do tla.
– Pametno, reĉe Rael MlaĊi. – Koriste elise da bi spustili dim. – Hoću kući, reĉe deĉak ĉija je budućnost bila isplanirana.
– Ššš. Ovo je zanimljivo. – Samo minut posle otvaranja vrata spremišta za teret, oblak se nataloţio kao gusti narandţasti sloj preko crvene Velike Pustinje.
– Hoću kući, bojim se, ponovi deĉak koji je ţeleo da bude bogat i slavan. Rael MlaĊi se zagleda u dine i suvu visoravan, ali jedino što je mogao da vidi bili su letaĉi koji su jedan po jedan napuštali formaciju.
– Video sam dovoljno. Sada moţemo kući. – Kod kuće, tata je bio razdragan.
– DoĊite da vidite ovo, reĉe i povede sinove u kukuruzište. – Šta kaţete na to? – Raela MlaĊeg je to podsećalo najviše na kristale sulfata bakra koje je pravio u školi, ali bilo je mat-crno, zarĊalo i dugaĉko oko pola metra. Raslo je usred kukuruzišta, što nikakav kristal sulfata bakra nije mogao da izvede. Limal Mandela reĉe sa prizvukom ponosa u glasu: – Mogao bih da ga iskopam za uspomenu. – Šta je to? – Zar niste slušali radio? To je kristal gvozdenog ferotropa! Ţivimo taĉno u središtu najveće svetske bakteriološki aktivne zone! – Nisu mogli da shvate zbog ĉega njihov otac zvuĉi toliko zadovoljno. – Ako uzmete dvogled i odete do ruba breţuljaka, videćete da ove stvari rastu iz peska dokle god vam pogled doseţe!
Kristalni ferotropi! Na taj naĉin korporacija Vitlejem Ares dobija sve to gvoţĊe iz peska, pomoću bakterija, majušnih ţivih organizama koje jedu beskorisnu rĊu i seru te stvari koje tu vidite. Pametno? Briljantno! Prvi pravi uspeh za Bespuće.
Nigde se to nije dogodilo. Mi smo prvi! – Je li to izbaĉeno iz vazdušnih laĊa? – upita Kaan. Rael MlaĊi ga ritnu da zaveţe pre nego što izusti bilo šta o provlaĉenju ispod zabranjene ţice Ĉelikgrada, ali oĉi njegovog tate bile su isuviše ispunjene svetlom tehnologije da vide išta manje vaţno.
– Spore mikroba. To su bile spore mikroba. Ali znate šta je najbolje od svega?
Ta... bolest, pretpostavljam da biste mogli tako da je zovete, deluje samo na rĊu, jedan krajnje osoben oksid gvoţĊa. Ne dira ništa drugo; moţete da hodate kilometrima i kilometri-ma i kilometrima kroz pustinju, a da vam to nikako ne naudi. Vitlejem Ares je rasuo tu mate-riju na sve strane, u preĉniku od dvadeset kilometara. Najbogatije rudno nalazište na ĉitavoj planeti, ĉuo sam da je tako rekao jedan graĊevinac pre nego što je otišao. – Zašto se ovaj nalazi ovde? – Rael MlaĊi se sagnu da pogleda tuĊinsku stvar u kukuruzištu.
– Mora da duboko ispod tla ima gvoţĊa. Vetar je naneo nešto spora ovamo i one su došle do rĊe. Da vam kaţem, deĉaci, Edu Galaĉeliju rastu sa krova šupe! – Au! Smem da odem da pogledam? – upita Kaan.
– Naravno, reĉe tata. – Poći ću i ja, uzećemo dvoglede i otići do breţuljaka. Svi su tamo i posmatraju predstavu. Ideš, Raele MlaĊi? – Rael MlaĊi nije otišao. Ušao je unutra i ĉitao svo-ju knjigu o vozovima, a kada su njegov otac brat majka baba i deda došli kući puni opisa kris-talnih tornjeva koji izbijaju iz peska i rastu u visinu od deset, dvadeset, pedeset metara pre nego što ih sopstvena teţina ne skrši, pravio se da se igra s maĉkom, ali, zapravo, ih je mrzeo, oca brata majku babu dedu jer nije znao kako da mrzi te pilote i planere koji su svojevoljno izazvali toliki potres u njegovoj Vaseljeni. Nije shvatao zbog ĉega oseća tu mrţnju, zbog ĉega se oseća oskrnavljeno, ispraţnjeno, bolesno u duši. Pokušao je to da kaţe bratu, majci, pa ĉak i ocu sa kojim nije bio blizak, ali oni nisu shvatali ono što je pokušavao da im kaţe, niko od njih, ĉak ni mudra Eva Mandela koja je plela svojim starim, mudrim rukama. Jedina koja bi u ĉitavom Bespuću shvatila duboku bolest u duši Raela MlaĊeg bila je njegova tetka Tasmin, jer samo je ona znala kako izgleda biti uklet neodgonetljivom mistiĉnom sudbinom.
43.
U šest i šest minuta, oglasiše se sirene.
Oglasiše se kao anĊeoske trube. Oglasiše se kao letnje oluje kroz skele pumpi i iznad crve-nih crepova. Oglasiše se kao Truba Sudnjeg dana, pucanje neba, dah Panarha koji udiše ţivot u beţivotno.
U šest i šest minuta, jeka sirena prolomi pustinjski vazduh i u svakoj ulici sva se vrata otvoriše istovremeno, a napolje pokuljaše ljudi, ljudi sa svih kontinenata sveta i šire, iz Met-ropolisa, uvek u trku unazad i u poteri za samim sobom, sa samog osiromašenog Matiĉnog
Sveta umornog od ljudi, svi tu kako bi pravili ĉelik u moćnoj ĉeliĉani Vitlejem Ares: radnici pohitaše u fabrike, pritoka se spoji sa pritokom u reku glava, šaka i srca, u naviranju zasenĉe-nim ulicama Ĉelikgrada. Niţi funkcioneri, u elegantnim papirnim odelima koja su istog jutra ispala sveţa iz mašine na kovani novac, prohujaše kraj njih na elektriĉnim triciklima, deca zabazaše u škole i zabavišta Kompanije, vlasnici radnji i trgovci iz prodavnica mešovite robe podigoše kapke sa vrata i iznesoše stolice na verande kako bi pokazali da su im prodavnice otvorene.
Na jeku sirena, dve stotine ţutih kamiona oţive i strese se poput umornih pasa, a onda zatutnja iz garaţa. Na kristalnim poljima dina, prenosnici i bageri probudiše se iz molitvenog poĉinka da bi se nahranili. Sa rikom i grmljavinom, dvadeset ĉetiri crnocrne lokomotive Klase 88 upališe fuzione tokamake i klopklopzakloparaše po skretnicama prema glavnoj pruzi.
Na jeku sirena, dim izbi iz stotinu dimnjaka: izbi, izbaci prstenove, a onda pokulja u nebo miholjskog leta, crn, beo, narandţast, mrk. Transportne trake pokrenuše se sa zveketom, peći potpališe, usijane ugljeniĉne elektrode spustiše se u uskomešane rezervoare istopljene vreline, valjaonice poĉeše da ubrzavaju, a u samom srcu kompleksa, iza zidova betona, zvuka, ĉelika, olova i magnetizma, plazmiĉni duh zaĉegrta u svojoj boci, ulivši ĉarobnu moć u grad.
Na jeku sirena, straţari u crnozlatnim uniformama sa crnim i zlatnim amblemima na rame-nima otvoriše širom ţiĉane kapije i dve stotine kamiona pohrli kroz njih da poskakuje kroz Bespuće po crvenom zemljanom drumu, prema poljima rude.
Na jeku sirena, Sirota Deca Bezgrešne Ugradnje jurnuše iz svojih kartonskih i plastiĉnih straćara oko Bazilike i navreše kroz sokake starog Bespuća u talasima psalama i mantri da bi okruţila ĉelikgradske kapije i pobacala papirne konfete pod kamionske toĉkove velike kao kuća. Straţari se osmehnuše i mahnuše, vozaĉi u kariranim košuljama stadoše da im ablendu-ju i trube. Dronjava Sirota Deca zaigraše i zapevaše za njih. Molitveni zmajevi improvizovani od plastiĉnih kesa za otpatke digoše se na vetru osvita vezani za ţiĉanu ogradu: veliko je bilo slavlje tog prvog dana Prispeća Ĉeliĉnog Mesije! Kamioni protutnjaše kraj njih, pedeset, sto-tinu, dve stotine. Buka njihovih motora zagluši himne vernika, teški toĉkovi zasuše ih crve-nom prašinom. Svetlost osvita se pojaĉa i pokulja kroz fabriĉke geometrije, zapljusnuvši kroz ţicu ples Sirote Dece divnim industrijskim senkama. Reflektori se pogasiše kada je dnevna svetlost ojaĉala.
Na jeku sirena, Sevrijano i Batisto Galaĉeli probudiše se i shvatiše da je svanuo njihov deseti roĊendan. Danas punimo deset. Ura ura. Dan zrelosti, dan odrastanja, dan zaborava na detinjstvo: na dane toboţe grubih gotovodevetogodinjaka koji su se koškali po uliĉnim uglo-vima, na dane kukuruznog piva i sunca, muzike sa radija Hotel/B.A.R-a, oĉijukanja sa devoj-kama, dţeparenja, kartanja, priĉanja viceva, zavitlavanja policajaca, povremenog, krivicom ispunjenog njuškanja zapaljene konoplje iz vrta gospodina Jerihona i igranki subotom uveĉe u klubu graĊevinskih radnika, gde su ponekad dovodili Velike Orkestre iz Velikih Gradova, kao što su Badi Merks, Hamilton Bohanon i nekada legendarni Kralj Svinga liĉno, Glen Miler i Njegov Orkestar, a ponekad su tu bile i one nove stvari koje su puštali na Sving radiju, samba, salsa, kako god ih zvali. Ah, te igranke subotom uveĉe! Od trenutka kada bi se vrata zatvorila u nedelju ujutro, poĉelo bi odbrojavanje do trenutka kada će se otvoriti u dvadeset i dvadeset sledeće subote. Oblaĉenje i doterivanje, pirlitanje i razmetanje, pijanĉevanje i povraćanje, poziranje i foliranje, a ponekad, krajem zaista dobre noći, tuĉe i obraĉuni na parkingu za rikše iza plesne dvorane. Sve je to sada prošlo. Sve je nestalo, odbaĉeno, jer danas su se oglasile sirene, a braća Galaĉeli (meĊusobno nerazaznatljiva kao dva zrna graška u mahuni ili dani u zatvoru...) napunila su deset godina.
I tako, kada se Ĉelikgrad probudio u svoje prvo jutro, Sevrijanova i Batistova majka poz-vala je sinove k sebi.
– Danas ste napunili deset godina, rekla im je. – Sada ste muškarci i morate primiti na sebe odgovornosti odraslih. Na primer, da li ste razmišljali o tome šta da uĉinite sa svojim ţivo-
tom? – Nisu. Priliĉno im se dopadalo ono što su do tada radili sa svojim ţivotom. Ali, obećali su majci i oĉevima da će za pet dana znati šta ţele da uĉine sa svojim ţivotom. I tako su pitali svog školskog savetnika za profesionalnu orijentaciju, pitali su prijatelje, pitali su devojke sa kojima su se viĊali na igrankama subotom uveĉe, pitali su susede, pitali su sveštenike, politi-ĉare, policajce i prostitutke, i na isteku petog dana znali su šta ţele da urade sa svojim ţivo-tom.
– Ţelimo da budemo piloti kao ti, mama, rekli su.
– Šta? – upita Umberto, koji je ţeleo da sa njim uĊu u trgovinu nekreninama.
– Šta? – upita Lui, koji je ţeleo da se sa njim bave pravom.
– Ţelimo da letimo, rekoše Sevrijano i Batisto, pomislivši na vetar, ţice, sunce na krilima i senzualnu riku aero-motora Jamaguĉi i Dţons u dvosmernoj konfiguraciji, setivši se kako je njihova roĊena majka bila blaţena i blistava posle dugih popodneva provedenih u tutnjavi duţ pustinjskih kanjona i iznad stenovitih ivica avetnih visoravni. Za njih zemlja nije bila nimalo lepša od neba.
– Ako ţelite da letite, letećete, reĉe Ed koji je jedini shvatao kako vetar moţe da duva kroz krv. – Da li ste razmislili kako to da postignete? – Razgovarali smo sa gospodinom Vongom, savetnikom za profesionalnu orijentaciju u školi, reĉe Sevrijano.
– Rekao je da se zaposlimo u Kompaniji kao komercijalni piloti vazdušnih laĊa, reĉe Batis-to.
– I sigurni ste da je baš to ono što ţelite? – upita Persis Taterdemalion, potajno oduševljena što će bar njeni sinovi da ispune njene snove.
– Jesmo. – Blizanci izvadiše formulare.
– Onda morate poslušati ţelju srca, reĉe ona, potpisavši u dnu da je saglasna. Iz nekog raz-loga, videla je lice Limala Mandele na papiru, kao neki drevni vodeni ţig.
I konaĉno, na kraju tog dana poĉetaka, jeka sirena pozva jednog ĉoveka na visoki balkon obloţen crnozlatnim barjakom Kompanije. Ĉovek je posmatrao bujice radnika, košnicu menadţera, mašine procvetale u ţivot i pokret.
Posmatrao je kako se iskra oţivljavanja širi Ĉelikgradom, paleći posvuda plamenove cars-tva i industrije. Menadţer/Direktor za projekte i razvoj Severozapadne Ĉetvrtsfere posmatrao je osvit prvog dana nad Ĉelikgradom i bio je veoma zadovoljan. Zaista, veoma, veoma zado-voljan.
44.
Dvadeset sedmog maja, u 06:13, sedam nuklearnih bombi snage od po deset kilotona istov-remeno je detonirano na jedrenjaku Prezidijuma Dţonatan Berd koji se pripremao da iskrca putnike, posadu i teret u ROTEH-ovoj orbitalnoj pristanišnoj stanici za prevoz do svemirskog lifta Nebeskog toĉka. Tri stotine pedeset pet hiljada ljudi trenutno je isparilo u eksploziji. Još sto pedeset hiljada eksplodiranih tela pokupile su ROTEH-ove sonde i kapsule iz samotnih pogrebnih orbita. Pedeset osam hiljada je preţivelo eksploziju u zabaĉenim delovima letelice ili u teretnim mahunama oduvanim sa osnovnog korpusa broda. Od njih, dvanaest hiljada je umrlo zbog izloţenosti jakom zraĉenju.
Daljih sedamnaest hiljada skonĉalo je kada se njihov zatumbani deo broda istopio u šljaku u atmosferi, pre nego što su svi mogli da budu prebaĉeni na sigurno. Izginulo je hiljadu šest stotina sluţbenika ROTEH-a, ukljuĉujući i servisnu posadu Dţonatana Berda - njih dvadeset osmoro - i devetnaest pilota šatlova Nebeskog toĉka na prekinutom kraju kabla. Devedeset sedam hiljada doseljenika već je bilo prebaĉeno na površinu kada je Dţonatan Berd uništen.
Jedan šatl sa hiljadu pet stotina putnika izbaĉen je sa orbite pred zavitlani kabl koji ga je prepolovio. Još dvesta trideset osam ţrtava palo je kada je tuĉa otpadaka iz orbite zasula grad Dolencijas Kui. Deo osnovnog trupa broda od pet stotina tona koji je padao brzinom od osam kilometara u sekundi udario je u školu Dolencijas Kuija i u jednoj nanosekundi ostavio grad bez dece. Za sudbinu sedamdeset dve hiljade ljudi nikada se nije saznalo, a meĊu njima mora da je bilo i sedmoro fanatika koji su bojeve glave prokrijumĉarili na jedrenjak.
Broj ţrtava sa Dţonatana Berda iznosio je 589.545. Grupa koja je sebe nazivala Taktiĉka grupa Svezemaljske Armije prihvatila je odgovornost za bombaški napad. U šatoru ispod hra-stovog drveta na najsevernijem rubu svete Šume Hriz, gde se tle uzdiţe i cepa kao presavijeni ĉapati-hleb u Palisade Holzbek, Arni Tenebre je sedela kraj radija i slušala posebni bilten sa vestima. Klimnula je glavom, osmehnula se, poigrala se stanicama kako bi to ĉula iznova, izgovoreno drugim glasom. Njeno ime sada će ţiveti veĉno.
Marja Kvinsana prekinu govor da bi srknula malo vode i procenila situaciju.
Bila je to dobra masa: direktan, jednostavan govor. Mahni zastavom, zalupaj u doboš, pusti ih da pomisle da su te pridobili za svoju stvar dok ti njih pridobijaš za svoju; ponizi nedostoj-nog protivnika, zakucaj mu ekser meĊu oĉi i nastavi da zakucavaš, tras tras tras. Lokalni izbo-ri bili su vrlo zabavni. Osmehnula se lokalnom kandidatu, tom bledunjavom i ţućkastom, pametnom mladiću, i uzela ĉekić u ruku.
– GraĊani Dţabalpura! Zar zaista moram da vam priĉam ove stvari? Zar zaista moram da vam priĉam da ubice i probisveti tumaraju vašom zemljom, spaljuju fabrike i firme, pale pri-nose, teraju doseljenike sa njihovih imanja; zar moram da vam priĉam, dobri graĊani, o nedu-ţnim ljudima poklanim poput ţivotinja u bombaškim napadima, na sopstvenom kućnom pra-gu? Ne! – Publika je zanjakala u znak odobravanja.
– Ne! Ne moram da vam sve to priĉam, dobri graĊani! Vi to sasvim dobro znate!
I moţete se zapitati gde su naoruţani policajci da patroliraju vašim ulicama?
Gde su lokalne jedinice odbrane, gde su redovne trupe? Da, gde su Dobrovoljci Dţabalpu-ra, Prva Oksijanska Divizija, Dvadeset druga motorizovana vazdušna?
Reći ću vam gde su! – Podarila im je nekoliko sekundi sraĉunate pauze.
– Sede besposleni u kasarnama, eto gde su! A zašto? Zašto? Zato što vaša lokalna skupšti-na u kojoj preovlaĊuje opozicija ne smatra da situacija zahteva takvu vrstu intervencije! Dakle: najbolja moguća vojna tehnologija vredna tri miliona dolara sakuplja prašinu, a lokal-ne odbrambene snage nemaju ni naoruţanje ni uniforme za veţbu zato što Kembel Mukadţi ne smatra da situacija zahteva takvu vrstu intervencije! Neka to kaţe porodici Garbosaĉi! Neka to kaţe Banerdţijevima, Ĉungovima, Makalpinovima, Ambanijima, Kuestama, a oni će reći njemu zahteva li situacija takvu vrstu intervencije, ili ne! – Pustila ih je da urlaju dok je klimala glavom kandidatu, a onda ih dlanovima okrenutim nadole primirila, da se tiho krĉka-ju.
– Ali najbolje od svega... najbolje od svega, prijatelji, policajci; vaši policajci, vaši ĉuvari zakona i reda, rutinski sprovode demonstrante Svezemaljske Armije kroz ulice ovog grada! 'Oĉuvanje prava politiĉkog izraţavanja', kaţe Kembel Mukadţi. Stvarno, gos'n Mukadţi? A šta je sa pravima Konstantina Garbosaĉija, Katje Banerdţi, Roja Makalpina, Abrama Ambani-ja; Ignjacija, Mavde, Anunsijata i Dominika Kueste, a sve su ih protekle nedelje poklali odre-di ubica Svezemaljske Armije? – Publika je uzela dah da grmne u osudi, ali Marja Kvinsana je njima upravljala kao lutkama na koncu. – Sprovode ih? Trebalo bi da ih hapse! – Osećala je zadah frenetiĉnog znoja i histerije u dvorani, ali još ih nije puštala. – U svakom od tri doma ove oblasne skupštine sede predstavnici Svezemaljske Armije, koji otvoreno opravdavaju ubistva i nasilje, a gospodin Kembel Mukadţi nijednom nije zahtevao da budu odstranjeni! On otvoreno saraĊuje sa ubicama i teroristima, on i njegova partija: zbog njegovog popustlji-vog liberalizma stotine vaših zemljaka iskasapljene su; on odbija da mobiliše snage bezbed-nosti zato što ne smatra da situacija zahteva takvu vrstu intervencije: to su njegove reĉi, dame
i gospodo! A sada... sada... traţi od vas da ponovo izaberete njega i njegovu partiju na nove tri godine!
A ja znam, znam u dubini srca, da će narod okruga Dţabalpur reći ne, ne, hiljadu, deset hiljada, stotinu, milion puta ne u ĉetvrtak, za nove tri godine pogrešne vladavine liberala, i da će reći da, da, da milion puta da za Novu Partiju, partiju sa voljom, partiju odluĉnu, partiju sa snagom i vašim mandatom, graĊani, da poĉisti Svezemaljsku Armiju sa zemnog šara; u ĉetvr-tak ćete reći da, da Novoj Partiji, da Pranu Kajkoribecengu, vašem lokalnom kandidatu, da: za pobedu i snagu! – I tada ih pusti. Kao jedan, publika ustade; publika, partijski kandidati, ĉla-novi partije, aktivisti partije, oluja šaka u pljesku. Marja Kvinsana se osmehnu, pokloni. Ali nije bila zadovoljna svojim nastupom. Više je volela suptilnost od ovog agitovanja i halabuke. Nezgrapno, nesofisticirano, bez suptilnosti. Prljav noćni posao. Neprimećen, neki kurir se pope na platformu i dade joj parĉe papira: telegram.
VRATI SE SMESTA U MUDROST ZAREZ HITAN SASTANAK U VEZI SA SKAN-DALOM DŢONATAN BERD CRTICA KAROLAITIS STOP.
Dţonatan Berd? Dţonatan Berd?
Saznala je da Dţonatan Berd nije neki ubijeni velikodostojnik kada joj je stjuard noćnog poštanskog voza na liniji Dţabalpur-Sirtija doneo novine sa doruĉkom, a ogromni naslovi preklapali su se u pokušajima da što bolje istraţe dubine sinonima za nevericu i uţas.
Sastala se sa premijerom, Ĉasnim Vangelisom Karolaitisom na verandi njegove gradske kuće koja je gledala na Sirtijsko more. Bio je to fini stari dţentlmen, ĉastan baš kao i njegova titula, i mudar, a Marja Kvinsana se nadala da će on umreti u krevetu pre nego što bude pri-morana da ga se otarasi. Sluga ih je posluţio ĉajem od nane. Lahor je nosio miris jasmina i vistarije iz vrtova koji su dosezali sve do mora.
– Dakle, reĉe premijer.
– Već sam rekla. Premestite me iz nauke i obrazovanja u bezbednost, i baciću Svezemalj-sku Armiju na kolena za šest meseci. – Danas popodne ću objaviti rekonstrukciju vlade. TakoĊe ću predloţiti vanredni akt kojim se Svezemaljska Armija kao takva stavlja van zako-na; kod njegovog usvajanja ne bi trebalo da bude nikakvih problema, liberali od jutros ne zvuĉe baš tako liberalno. Dakle: vojska je tvoja. Upamti, oni nikada nisu vodili pravi rat, pa probaj da ih vratiš natrag u jednom komadu, ali ako to zanemarimo, uradi šta god zatreba da se ove zemlje otarase tog... raka terorizma. – Jedno pitanje: ko je uništio Dţonatana Berda? Prvo njega hoću. – Neka frakcija koja sebe naziva Taktiĉka grupa Svezemaljske Armije. Nji-hov poslaniĉki klub je u potpunosti demantovao ikakvu vezu sa tom grupom; liĉno im ne verujem. VoĊa se zove... da, Arni Nikolodea Tenebre.

http://www.book-forum.net

13Ijan Mekdonald - Bespuće Empty Re: Ijan Mekdonald - Bespuće Uto Sep 25, 2012 8:15 pm

Margita

Margita
Administrator
Administrator
45.
Svet je izgubio smisao za ĉudesno. Ĉudesa koja su pre sedam, šest, pet godina nagonila na uzdahe uzbuĊenja i zapanjenosti, danas su izazivala prezirno zevanje i dosadu. Star samo sto pedeset godina, svet je već bio sredoveĉan i ciniĉan, a svoje ĉudotvorce, pripovedaĉe, zabav-ljaĉe, maĊioniĉare, vraĉeve i karnevalske atrakcije osudio je na zarĊale sporedne koloseke zaboravljenih stanica.
– Stari moj vozu, svet je izgubio smisao za ĉudesno! – uzviknu Adam Blek. On sebi veli-kodušno nasu još jednu ĉašu rakije i stade u središte svog nekada raskošnog, sada otrcanog vagona karnevalskog gazde, pa diţe ĉašu u ironiĉnoj zdravici. – Svet je umoran od Vrela zna-nja i obrazovnih atrakcija, prijatelju moj.
Šta sada da radi Adam Blek? – Smem li da predloţim da se uortaĉimo sa Imamom-Begom i njegovim Staklenim Cirkusom? – Adam Blek zavitla ĉašu sa rakijom u zid.
– Sa tim šarlatanom! Sa tim pajacem! Sa tim srebroljupcem koji igra na interesovanje pub-like! Adam Blek je ĉovek obrazovanja i nauke, i ima misiju uĉitelja i propovednika, a ne muvare i kurve! – Ipak, smatram da je njegov karneval sada jedini karneval ĉuda na ovoj polulopti. – Glas voza bio je smiren i strpljiv, toliko da je to bilo gotovo neizdrţivo.
– Smatraj šta god hoćeš. Adam Blek se neće pojaviti u istoj predstavi sa ImamBegom. – Dva dana kasnije, lokomotiva i tri vagona pošli su sa sporednog koloseka stanice Ahualipa prema glavnoj juţnoj liniji, širine osam koloseka. Velikom Juţnom Prugom tog dana su hujali vozovi i kompozicije velikih svetskih ţeleznica: Vitlejem Aresa, Velike Juţne, Velike Istoĉ-ne, Velike Dolinske, Transpolarne Vuĉe, Argira Ekspresa, Ljagonedske i Severoistoĉne, Transborealijske, a meĊu njihovim jarkim i blistavim bojama bila je i oguljena i klobuĉasta boja Putujućeg vrela znanja i obrazovne atrakcije Adama Bleka. U svom glavnom vagonu, Adam Blek je besneo i bacao stvari.
Tras.
– Smesta okreni ovaj voz. – Dobro znaš baš kao i ja da to fiziĉki nije moguće. – Glas voza bio je krajnje ravnodušan, dok je ubrzavao na dve stotine na sat.
Bum tras.
– Ne pravi se pametan. Znaš ti na šta mislim. Zabranjujem ti da me voziš u Begoviju, zab-ranjujem ti da me voziš Imam-Begu. – Adam Blek je udarao po zakljuĉanim vratima. Vagon se ljuljao i poskakivao, a voz je još ubrzavao.
Adam Blek je strepeo zbog tokamaka. Odavno nije bio u stanju da plati za njihovo servisi-ranje.
– Smem li da razjasnim jednu sitnicu? – upita voz. – Ti si putnik. Ja ne vozim tebe u Begoviju. Vozim sebe. Siguran sam da će Imam-Beg imati istaknuto i poĉasno mesto u svom Staklenom Cirkusu za jedinstveni, kompjuterizovani, svesni voz! – Nezahvalniĉe! – riknu Adam Blek. Bum tras bum, razbijale su se njegove boce sa rakijom iz Beladone o soĉivo kamere. – Da izdaš onoga koji te je stvorio, podario ti ţivot i svest. – Ne pravi melodramu od ovoga, reĉe voz i Adam Blek pomisli da je ĉuo ĉudan prizvuk pakosti u savršenoj dikciji. – Ionako nisam tvoj sin. – Videćemo! – viknu Adam Blek. On se zatetura kroz zaljuljani vagon i otkljuĉa robusni metalni ormanić. Izvadi kacigu naĉiĉkanu antenama.
– Ne bih savetovao upotrebu kiberkape, reĉe voz. Sada je pakost bila oĉigledna.
– O, ma nemoj? – upita Adam Blek. Boreći se da zadrţi ravnoteţu, on nabi kacigu na gla-vu. – Da si se smesta okrenuo. – Nemoj, reĉe voz.
– Hoću. – Nemoj... obrnuo sam polaritet tako da ne moţeš... – Adam Blek stisnu slepooĉ-nice prstima. Najednom, ĉula jedan dva tri ĉetiri pet i šest se iskljuĉiše. Halucinacije nabubre-še u njegovoj mašti: probijanje kroz svetlucavi vetar, vatre vrele kao zvezde koje mu gore u trbuhu, neumorne noge, neumorne ruke, zid od ĉvrstih opeka.
- Dakle, voz mi se opire. On prikupi mentalnu snagu i hitnu svoju maštu na cigle. One se razleteše, nimalo ĉvršće od papira, a Adam Blek poĉe da pada pada u ponor pred-svesti.
– Obrnuti polaritet, obrnuti polaritet, obrnuti polaritet. – Dok je padao, reĉi su kruţile oko njega kao lešinari. Osećao je da mu se telo menja, raste, širi se, poprima nove teksture i povr-šine, nove tvrde ravni, nove linije sile.
- Ne! zaurla Adam Blek dok se njegova svest stapala sa metalom, uljem i parom voza. Ne ne ne ne ne ne ne nenene neeeeee; poput voza koji dodaje paru, njegovo poricanje izgubilo je reĉi i preraslo u zviţduk, zviţduk pare koji se razlamao nad pirinĉanim poljima Velikog Oksusa.
U glavnom vagonu, telo Adama Bleka proţe samrtniĉki grĉ kao da je njime prošla struja od milion volti, a i jeste, jer kompjuterska liĉnost voza bila je isuviše snaţna za neţne sinapse mozga Adama Bleka i one su se istopile, jedna po jedna, popucale, razlomile se, zadimile, zanjihale. U blesku, njegove oĉne jabuĉice su sagorele i tanušni dim se vinuo iz praznih duplji i otvorenih usta.
Istopljeni mozak iscureo mu je kroz prazne oĉi u krilo kao zgrušana ĉorba i sa oĉajniĉkim krikom voz shvati da je on mrtav mrtav mrtav, a da je njegov otac i tvorac, Adam Blek, uzap-ćen u ĉeliĉnom telu lokomotive Velike Juţne Ţeleznice, Klase 27.
46.
Slušajte sad.
Bio jednom jedan ĉovek koji je ţiveo u kući sa ulaznim vratima mrkoţute boje.
Njemu se mrkoţuta boja nije mnogo sviĊala. Smatrao ju je bezliĉnom i neukusnom. Ali sva vrata u svim ulicama grada bila su obojena u mrkoţuto, a promena boje skrenula bi na njega paţnju ljudi koji su voleli vrata mrkoţute boje. Svakog jutra, on je zakljuĉavao svoja ulazna mrkoţuta vrata za sobom i odlazio na posao, gde je vozio kran za nalivanje ĉelika sve do veĉernjeg zviţduka, kada se vraćao kući i otvarao svoja mrkoţuta vrata, i svake veĉeri ose-ćao se potišteno zbog turobnosti mrkoţute boje. Svakog dana, otvarao je i zatvarao vrata mrkoţuta boje i osećao se sve jadnije i jadnije, jer su mrkoţuta vrata postala simbol svega sumornog, jednoliĉnog i bezliĉnog u njegovom ţivotu.
Jednog nedeljnog jutra, otišao je u prodavnicu Kompanije i kupio ĉetku i veliku kofu zele-ne boje za vrata. Nije stvarno znao zbog ĉega je otišao i kupio ĉetku i veliku kofu zelene boje za vrata, ali probudio se tog jutra sa upornom vizijom zelenila u glavi. Zeleno zeleno zeleno. Zelena je bila smirujuća, meditativna boja, laka za oko i dušu, staloţena; zelena je bila boja zelenih stvari koje rastu, zelena je bila omiljena Boţja boja: najzad, On ju je stvorio u strašno velikim koliĉinama. I tako je odenuo staru odeću i dao se na posao. Ubrzo, ljudi su se okupili da posmatraju. Neki su ţeleli da pripomognu, pa im je ĉovek koji je voleo zeleno dao ĉetku i dozvolio im da mu oboje deo vrata. Uz svu tu pomoć, nedugo zatim, vrata su bila gotova i svi ljudi koji su posmatrali sloţili su se da je zelena veoma dobra za ulazna vrata. Onda je ĉovek zahvalio onima koji su mu pomogli, okaĉio znak sa natpisom 'Sveţe obojeno' i ušao da ruĉa. Ĉitavo nedeljno popodne šetaĉi su prolazili kraj njegove kuće da bi zagledali zelena ulazna vrata i hvalili ih, jer meĊu tolikim ulicama sa mrkoţutim ulaznim vratima, samo jedna su bila zelena.
Pošto je sutradan bio ponedeljak, ĉovek koji je voleo zeleno obukao je prsluk, pantalone i šlem, pa je izišao na svoja zelena ulazna vrata da se prikljuĉi reci radnika koja je kuljala u fabriku. Nalivao je ĉelik ĉitavo jutro, ruĉao, popio malo piva sa prijateljima, otišao u klozet, a onda ponovo nalivao ĉelik do sedamnaest sati, kada se oglasila sirena, pa se vratio s posla.
I nije mogao da pronaĊe svoju kuću.
Vrata svih kuća u ulici bila su mrkoţuta.
Moţda je pogrešno skrenuo: proverio je ime ulice. Vrtovi Adama Smita. On je ţiveo u Vrtovima Adama Smita. Gde je njegova kuća sa zelenim vratima?
Brojao je nanizane kuće sa mrkoţutim vratima sve dok nije došao do broja sedamnaest. Broj sedamnaest bila je njegova kuća, kuća sa zelenim ulaznim vratima. Samo što su vrata ponovo bila mrkoţuta.
– Gadovi jedni! – dreknuo je ĉovek koji je voleo zeleno. Mrkoţuta ulazna vrata su se otvo-rila i neki sitni zubati muškarac u papirnom odelu Kompanije izišao je da mu odrţi kratku lekciju o neophodnosti odstranjenja nepoţeljnih crta individualnosti meĊu radnim jedinkama u interesu veće ekonomske harmonije u skladu sa Manifestom projekta i Razvojnim planom koji u sistemu socijalnog inţenjeringa ne predviĊa disfunkcionalne i individualistiĉke boje za radne jedinke: boje kao što je zelena, u neskladu i nasuprot uniformnim, zvaniĉnim, funkcio-nalnim i socijalno harmoniĉnim bojama, kao što je mrkoţuta, sa referencom na module za smeštaj radnih jedinki: podsekcija 'ulazni i izlazni portali'.
Ĉovek koji je voleo zeleno strpljivo je to saslušao. Onda je duboko udahnuo i udario sitnog muškarca u papirnom odelu Kompanije iz sve snage, pravo u zubatu gubicu.
Ime ĉoveka koji je voleo zeleno bilo je Rael Mandela MlaĊi. On je bio jednostavan ĉovek, lišen sudbine ili uviĊanja o misteriji koja je širila svoje ukleto korenje oko njegove kiĉme. Za svoj deseti roĊendan, rekao je to svojoj majci.
– Zaista, ja sam jednostavna osoba. Volim jednostavne stvari kao što su sunce, kiša i drve-će. Ne ţelim da budem neka velika istorijska liĉnost, video sam kako su prošli tata i tetka Tasmin. Ne ţelim da budem znaĉajan i veliki ĉovek, kao Kaan sa svojom franšizom za ishra-nu, hoću samo da budem srećan, a ako to znaĉi da nikada neću postići ništa veliko, sasvim sveejedno. – Sledećeg jutra, Rael Mandela MlaĊi je krenuo u kratku šetnju od velike kuće Mandelinih kroz kapije Ĉelikgrada i kada je prošao ispod njihovog svoda postao je Akcionar 954327186 koji je vozio kran i nalivao ĉelik, sasvim zadovoljan time da bude jednostavan ĉovek koji nikada neće znaĉiti mnogo, sve do nedeljnog jutra kada ga je mistiĉni poriv nagnao da oboji svoja vrata u zeleno.
Akcionar 954327186 je suspendovan sa posla pred istragu koju će sprovesti Industrijski Tribunal. Poklonio se sudskom pozivaru, sa mnogo poštovanja, ni najmanje ogorĉen ili odbo-jan, jer pravda je pravda, a onda otišao svojoj kući sa mrkoţutim ulaznim vratima da bi tamo zatekao pet-šest demonstranata koji su ispred nje marširali u krug.
– Vratite na posao Raela Mandelu! – skandirali su. – Vratite vratite vratite! – Šta radite to pred mojom kućom? – upitao je Rael Mandela MlaĊi.
– Protestujemo zbog tvoje nepravedne suspenzije, reĉe mladić pun poleta, sa transparen-tom na kome je pisalo: 'Mrkoţuto je dosadno, zeleno je veliĉanstveno'.
– Mi smo glas onih koji nemaju glasa, dodade neka zgurena ţena.
– Izvinite, ali ja ne ţelim vaše proteste, hvala vam. Nikada nisam video nikoga od vas, pa vas molim da se udaljite. – O, ne, reĉe mladić pun poleta. – Ti si simbol, vidiš, simbol slobode za potlaĉene robove Kompanije. Ti si duh slobode smrvljen pod ĉizmom korporativne indus-trije. – Ja sam samo obojio svoja vrata u zeleno. Nisam ja nikakav simbol. A sad, idite da ne napravite guţvu sa snagama bezbednosti kompanije. – Paradirali su u krug pred njegovom kućom sve dok nije pala noć. Rael Mandela MlaĊi je odvrnuo radio veoma glasno i zatvorio kapke na prozorima.
Industrijski tribunal ga je oglasio krivim za protivdruštveno ponašanje i napad na liĉnost funkcionera Kompanije prilikom vršenja duţnosti. Predsednik veća je u svom kratkom rezi-meu upotrebio je frazu 'industrijski feudalizam' trideset devet puta i zakljuĉio da, iako je niţi menadţer za odnose sa radnicima E. P.
Virasavmi obiĉno plašljivo govance koje je odavno zasluţilo da dobije po njonji, Akcionar 954327186 nije bio ovlašćen za izvršenje takve jedne presude, pa je zato kaţnjen novĉano, u iznosu dvomeseĉne plate, a globu će platiti u dvanaest meseĉnih rata i biće mu onemogućeno napredovanje u sektoru sledeće dve godine. Vraćen je na posao vozaĉa krana. Rael Mandela je slegnuo ramenima.
Ĉuo je i gore presude.
Demonstranti su ga ĉekali napolju, sa spremnim barjacima i sloganima.
– Drakonsko tlaĉenje Akcionara! – viknula je zgurena ţena.
– Prekinite sa nameštenim suĊenjima! – viknuo je ĉovek pun poleta.
– Imamo prava na zelena vrata! – uzviknuo je treći demonstrant.
– Rael Mandela je neduţan! – dreknuo je ĉetvrti, a peti dodao: – Poništite presudu!
Poništite presudu! – Zapravo, mislim da sam priliĉno dobro prošao, reĉe Rael Mandela MlaĊi.
Pratili su ga do kuće. Marširali su pred kućom u krug. Pratili bi ga i u radniĉki klub te veĉeri da nisu bili ukljuĉeni u bojkot rekreacionih ustanova Kompanije, pa su marširali ispred kluba i mahali zastavama, skandirali slogane i peval protestne pesme. Priliĉno nakresan, Rael
Mandela MlaĊi izišao je na zadnja vrata, kako ga demonstranti ne bi pratili. Zaĉuo je viku i zavirio iza prodavnice Kompanije da vidi nisu li nekako saznali za njegov manevar. Ono što je video smesta ga je otreznilo.
Ugledao je naoruţane i oklopljene policajce kako trpaju demonstrante, slogane, barjake, transparente i povike u crnozlatnu oklopljenu maricu kakvu nikada ranije nije video. Dva zla-tnocrna straţara izjurila su iz kluba odmahujući glavom. Uskoĉili su pozadi u maricu i ona se odvezla. Prema kući Raela Mandele MlaĊeg.
Zakleo se da se nikada neće vratiti pod roditeljski krov dok god ima posao i samostalnost, ali te noći je prekršio zakletvu, provukao se ispod ţice i spavao u kući Mandelinih.
Bilten Kompanije u šest sati sledećeg jutra doneo je sumornu priĉu. Prethodne noći, neki Akcionari su se nekontrolisano odali piću ('bekrijali', kako se to popularno kaţe), pa su se, potpuno opijeni, previše pribliţili pustinjskim liticama, gde su se strmeknuli i izginuli. Spi-kerka je zakljuĉila svoju pouĉnu priĉu upozorenjem na zla koja izaziva piće i podsećanjem da istinski Akcionar ne sme da dopusti da bilo šta ugrozi njegov doprinos Kompaniji. Nije proĉi-tala imena niti brojeve. Rael MlaĊi nije morao ni da ih ĉuje. Pamtio je duhovnu bolest iz detinjstva, i dok se prisećao toga, ona mu se vratila, prizvana njegovim prisećanjem; muĉnina, potreba, sudbina, misterija, i znao je, dok je Santa Ekatrina iznosila na sto jaja i pirinĉani hleb za doruĉak, da više ne moţe da ćuti, da ima sudbinu, da mora da progovori, da mora da se osveti. Dok je sedeo u majĉinoj kuhinji, oblaci su se razišli pred njim i naĉas je ugledao sops-tvenu budućnost, strašnu, ali zato groznu. I neizbeţnu.
– Dakle, reĉe Santa Ekatrina dok se bavila doruĉkom. – Šta sada? – Ne znam. Plašim se... ne mogu natrag, uhapsiće i mene. – Ne zanima me šta jesi ili šta nisi uradio, reĉe Santa Ekat-rina. – Samo uĉini ono što treba, to je sve. Prati kompas srca. – Naoruţan pozajmljenim megafonom, Rael Mandela MlaĊi prešao je preko polja zasaĊenog repom, sagnuo se i uvukao u kanal za koji su znali samo on i njegov brat, pa zagacao po teĉnom izmetu u srce Ĉelikgra-da. Dok niko nije gledao, popeo se na betonsku ţardinjeru u Vrtovima Industrijskog Feudali-zma i spremio se za govor.
Reĉi mu nisu dolazile.
On nije bio govornik. Bio je jednostavan ĉovek: nije posedovao moć da natera reĉi da se vinu poput orla ili udare kao maĉ. Bio je jednostavan ĉovek.
Jednostavan ĉovek, bolesnog srca, i gnevan. Da... gnev, gnev će govoriti za njega. On uze gnev iz srca i smesti ga sebi na usne.
I majke deca starci besposleni šetaĉi stadoše i poslušaše njegove nespretne, gnevne reĉeni-ce. Govorio je o zelenim vratima i mrkoţutim vratima. Govorio je o ljudima i blagim, ljud-skim stvarima koje se nisu pojavljivale u izveštajima Kompanije niti u Izvodima sa raĉuna; o poverenju i izboru, o samoizraţavanju i stvarima koje su svima bile potrebne, jer one nisu bile stvari, materijalni predmeti koje obezbeĊuje Kompanija, već ono bez ĉega ljudi venu i umiru.
Govorio je o tome kako izgleda biti jednostavan ĉovek, a ne stvar. Govorio je o strašnoj stvari koju je Kompanija uradila ljudima koji su ţeleli da budu ljudi, a ne stvari, govorio je o crnozlatnoj policiji i marici koju nikada ranije nije video, o ljudima odvedenim u petak uveĉe da bi bili baĉeni sa litice zbog toga što su ţeleli više od onoga što je Kompanija bila spremna da pruţi. Govorio je o susedima i kolegama izvedenim iz kuća ili sa radnog mesta na svaki šapat doušnika Kompanije, govorio je neartikulisanim glasom srca i otvorio velike, zjapeće rane u dušama svojih slušalaca.
– Šta predlaţeš da uĉinimo? – upita visoki mršavi muškarac po ĉijoj se slaboj graĊi videlo da potiĉe iz Metropolisa. Sada već pozamašna gomila prihvati njegov povik.
– Ja... ne... znam, reĉe Rael Mandela MlaĊi. Duh je pobegao. Ljudi su se pokolebali, dove-deni do ivice, a onda ostavljeni. – Ne znam. – Povici stadoše da odjekuju oko njega, šta da radimo šta da radimo šta da radimo, a onda mu sinu.
Znao je šta da rade, bilo je to toliko jednostavno, nekomplikovano i jasno kao letnje jutro. Dograbio je ispušteni megafon.
– Organizujmo se! – povika. – Organizujmo se! Nismo niĉija svojina!
47.
Bio je to divan dan za marš.
Tako su rekli ĉeliĉari, odeveni u svoja najbolja odela, pošto su se napunili do taĉke pucanja doruĉkom od ananasa i prţenih jaja, i izišli na ĉisto jutarnje sunce.
Tako su rekli ţelezniĉari, dok su ispravljali visoke kape i proveravali da li su im uglaĉana mesingana dugmad, pre nego što su izišli da se pridruţe rastućoj masi ljudi.
Tako su rekli vozaĉi kamiona, svi sa tregerima i u kariranim košuljama, dok su zagledali izlizane farmerke i proveravali da li se na njima nalazi profesionalno korektna koliĉina prljav-štine.
Tako su rekli vozaĉi kranova, tako su rekli radnici iz valjaonice, tako su rekli mešaĉi rasto-pljenog ĉelika i vozaĉi rovokopaĉa, ljudi oko peći i njihovi pomoćnici, ljudi kraj separatora, ispiraĉi, operateri drobilica i fuzionih pogona; i njihove ţene, njihovi muţevi, njihovi roditelji i deca: svi su oni rekli dok su izlazili kroz svoja mrkoţuta ulazna vrata, da je to divan dan za marš.
Dok su navirali prema Vrtovima Industrijskog Feudalizma, njihove noge dizale su letke baĉene samo nekoliko minuta pre toga sa zadnjeg sedišta malog, brzog aviona sa propelerima da zaspu kao sneg ĉelikgradske krovove i bašte. Štampa je na tim lecima bila gruba, papir jevtin, jezik jednostavan, neobrazovan.
U NEDELJU 15. AVGTEMBRA U DESET I DESET MINUTA ODRŢAĆE SE MASO-VNI MITING. PARADA ĆE SE FORMIRATI ISPRED VRTOVA INDUSTRIJSKOG FEUDALIZMA NA UGLU ULICA PRIVRŢENOSTI I DVANAESTE, ODAKLE ĆEMO MARŠIRATI DO UPRAVE KOMPANIJE I ZAHTEVATI OBJAŠNJENJE ZA SMRT (i tu su na grubom papiru bila navedena imena jadnih, budalastih demonstranata) I PRIZNANJE PRAVA SVAKOG AKCIONARA. GOVORIĆE RAEL MANDELA MLAðI.
Rael Mandela je ĉekao na uglu ulica Privrţenosti i Dvanaeste, odeven u oĉevo najelegant-nije crno bilijarsko odelo.
– Moraš da izgledaš prikladno, rekla mu je Santa Ekatrina tog jutra. – Tvoj otac je bio veoma naoĉit kada je osvajao svet, i ti ne smeš biti ništa neugledniji za isti takav posao. – Pogledao je na oĉev sat sa lancem. Njegovih pet kolega: sastavljaĉ letka, brat muĉenika, nezadovoljni niţi menadţer, politiĉki uspaljenik i ĉovek pun saosećanja, pogledali su na svoje ĉasovnike. Deset sati. Tik tak. Rael Mandela MlaĊi se ljuljao na potpeticama oĉevih crnih bilijarskih cipela.
Šta ako se niko ne pojavi?
Šta ako niko nije spreman da se suprotstavi Kompaniji, da se suprotstavi upozorenjima emitovanim iz crnozlatnih marica, onih novih koje više liĉe na oklopna kola?
Šta ako niko nije nelojalan? Šta ako svaka ruka pripada Kompaniji, ako svako srce pripada Kompaniji?
Šta ako nikoga nije briga?
– Divan dan za marš, reĉe Harper Tju, a onda zaĉuše to, zvuk hiljadu zalupljenih mrkoţu-tih ulaznih vrata, zvuk hiljadu parova stopala koji izlaze u jutro, formiraju stroj, i taj zvuk je rastao i rastao u blagu riku nalik na zvuk zaboravljenog mora. Prvi uĉesnici marša opkoliše Vrtove Industrijskog Feudalizma i Rael Mandela dobi odgovore na svoja pitanja.
– Briga ih je! – viknu on. – Zaista ih je briga! – Povorka se obrazovala ispod zastava zana-ta i profesija. Ovde su se vozaĉi kamiona okupili ispod simbola zahuktalog narandţastog kamiona, onde su mešaĉi i nalivaĉi nosili sliku usijanog belog ingota, tamo se crnozlatna lokomotiva gordo vijorila u vazduhu iznad utovarivaĉa i mašinovoĊa. Oni bez barjaka ili amblema okupili su se isped oblasnih zastava i raznoraznih slogana, od duhovitih, preko ska-rednih, do otrovnih. Rael Mandela MlaĊi i njegovih pet pomoćnika stali su na ĉelo procesije. Podigli su umotani barjak. Povukli su uzicu i vetar je razvio zastavu sa ĉistom belom podlo-gom i zelenim krugom.
Zbunjeni ţamor razli se procesijom. To nije bio barjak bilo koga poznatog zanata, profesi-je, oblasti ili religije zastupljene u Ĉelikgradu.
Oglasiše se pištaljke, sirene zatrubeše, i marš krenu u kratku i prijatnu šetnju od Vrtova Industrijskog feudalizma kroz podrigujuće plamteće fabrike do Trga Korporacije ukrašenog vodoskocima i kipovima. Bilo je potrebno dvadeset minuta da se trg napuni, i dok su uĉesnici marša prolazili kroz odjekujuće ĉeliĉne kanjone koji su ih vodili prema upravi Kompanije, radnici koji su u toj smeni bili na skelama i gazištima zasipali su ih povicima podrške. Pošto je prebrojao glave, Rael Mandela je procenio da je prisutna ĉitava trećina ukupnog broja rad-nika.
– Nigde ne vidim policiju, reĉe on Mavdi Arondelo. – Da poĉnemo? – Petorka zaklima glavama. Rael Mandela MlaĊi prizva u sebi mistiĉni gnev i pusti ga da pokulja kroz megafon na Trg Korporacije.
– Ţelim da vam svima zahvalim na tome što ste danas došli. Hvala vam, u moje ime i u ime mojih prijatelja koji su ovde: ne mogu da vam objasnim koliko mi to znaĉi, i kako je bilo marširati sa svima vama. Kompanija nas je zlostavljala, Kompanija nam je pretila, Kompanija je ĉak i ubila neke od nas, ali vi, ljudi Ĉelikgrada, vi ste se vinuli iznad zlostavljanja i pretnji. – Sada je osećao tok mistiĉne struje. Dograbio je zelenobeli barjak i pustio da se zavijori na vetru.
– Pa, danas se moţete ponositi sobom, danas imenujemo tu snagu i odluĉnost, i kada vas unuci na kolenu budu upitali gde ste bili petnaestog avgtembra, moći ćete da kaţete da, da, bio sam tamo, bio sam na Trgu Korporacije, bio sam tamo kada je roĊen Konkordat! Da, pri-jatelji, predstavljam vam: Konkordat! – Zbunjenost je nestala pred tim izrazom. Rael MlaĊi se okrenu svojim pomoćnicima i viknu da nadjaĉa ţamor. – Pa, da li sam to obavio kako treba? – Obavio si to kako treba, Raele. – Kada su se utišali, podigao je visoko zguţvani list papira.
– Ovde imam naš Manifest; naših Šest Pravednih Zahteva. Oni su pošteni, oni su pravedni. Proĉitaću ih vama, i Kompaniji, tako da ona moţe da ĉuje glas svojih Akcionara.
– Pravedni Zahtev Jedan: Priznavanje organizacije predstavnika Akcionara, poimence Konkordata, kao zvaniĉnog glasnogovornika radnika i menadţera podjednako.
Pravedni Zahtev Dva: Povlaĉenje bonova Kompanje koji se mogu koristiti samo u prodav-nicama Kompanije i uvoĊenje legalne drţavne valute, novog dolara.
Pravedni Zahtev Tri: puno predstavljanje radnika i konsultacije po svim pitanjima vezanim za radnu snagu, ukljuĉujući sistematizaciju, smenski rad, prekovremeni rad, proizvodne nor-me, programe automatizacije i delotvornosti.
Pravedni Zahtev Ĉetiri: postepeno uklanjanje sistema industrijskog feudalizma iz privatnog ţivota, u sferama obrazovanja, rekreacije, zdravlja i javnih usluga.
Pravedni Zahtev Pet: puna sloboda izraţavanja, udruţivanja i religije priznata za sve ĉla-nove Kompanije. Sva imovina smatraće se zajedniĉkom imovinom svih Akcionara, a ne Kompanije, navodno, za raĉun Akcionara.
Pravedni Zahtev Šest: ukidanje sistema napredovanja na osnovu uhoĊenja i dostava protiv kolega. – Pošto je proĉitao Šest Pravednih Zahteva, Rael Mandela MlaĊi presavi list zguţva-nog papira, skrsti ruke i saĉeka odgovor korporacije Vitlejem Ares.
ProĊe pet minuta. ProĊe još pet i sunce rane sieste poĉe da lije toplotu i znoj po Trgu Kor-poracije. ProĊe još pet minuta. Ljudi su bili strpljivi. Pet pomoćnika bilo je strpljivo. Rael Mandela MlaĊi bio je strpljiv. Posle dvadeset minuta, staklena i ĉeliĉna vrata na staklenom i ĉeliĉnom proĉelju uprave Kompanije otvoriše se, i neki ĉovek odeven u crnozlatne boje obez-beĊenja Kompanije stupi na Trg Korporacije. Demonstranti nisu mogli da mu vide lice iza polarizovanog vizira kacige, ali ta predostroţnost nije bila potrebna, pošto ga niko od prisut-nih ne bi prepoznao kao Mikala Margolisa.
– Duţnost mi je da vas obavestim da je ovaj skup nezakonit i da su njegovi organizatori i uĉesnici krivi za kršenje odeljka 38, paragrafa 19, podsekcije F Akta korporacije Vitlejem Ares o okupljanju i udruţivanju. Imate pet minuta da se raziĊete i vratite se kućama da uţivate u svojim danima odmora. Pet minuta. – Niko se nije pomerio. Pet minuta je otkucavalo na satu sa lancem Raela Mandele i napetost se zgušnjavala na Trgu Korporacije. Rael Mandela MlaĊi, koji se znojio u oĉevom najboljem šampionskom odelu, uţasnuo se kada je shvatio da tako kratko petominutno razdoblje moţe da potraje kao ĉitav ţivot.
– Jedan minut, reĉe crnozlatni pripadnik obezbeĊenja. Pojaĉala ugraĊena u kacigu davala su njegovom glasu strahovitu teţinu ĉitave korporacije Vitlejem Ares. Ipak, demonstranti su zraĉili prkosom pomešanim sa kolosalnom nevericom da bi Kompanija upotrebila silu protiv sopstvenih Akcionara.
– Ne radi to, šapnu Rael Mandela MlaĊi crnozlatnoj prikazi.
– Moram, reĉe Mikal Margolis. – Imam nareĊenja. – Tada on dreknu uz gromko pojaĉanje od koga zazvoniše nebesa: – Dobro, onda. Prenebregli ste upozorenja Kompanije. Više ih neće biti. Zapovedniĉe Ri, rasturite ovaj nezakoniti skup. – Tada odjeknuše pucnji.
Zaĉuše se krici. Glave se okrenuše ovamo, onamo, masa se uskomeša kao kaša.
Straţari iz obezbeĊenja iziĊoše iz zaklona i krenuše prema masi, crnozlatni kordon koji je ispaljivao plotune u vazduh. Masa se uspaniĉi, a organizovane demonstracije pretvoriše su se u rulju. Transparenti se mahnito zanjihaše, barjaci popadaše i ostaše da leţe izgaţeni, ljudi se okrenuše i posrnuše. Crnozlatni kordon obruši se na rub demonstracija u jurišu sa podignutim šok-palicama. Trg Korporacije ispuniše psovke, urlici i panika. Straţari su ĉistili prostor ispred sebe u klinovima, ali kada su nagrnuli na srce demonstracija, otpor se pred njima uĉvrs-tio. Šok-palice su im otimane iz ruku, štitovi ĉupani iz stiska. Negde na rubu bitke, neko je nasumice pucao iz flešetnog pištolja palog straţara u nastupajući kordon. Straţari i demons-tranti slamali su se jedni o druge u talasima. Iz kanistera suzavca, narandţasti pramenovi diza-li su se u vazduh. Sa maramicama preko lica, demonstranti su ih bacali natrag na napadaĉe.
Zadrţavali su ih... demonstranti su ih zadrţavali... obezbeĊenje se povuklo, pregrupisalo, isturilo štitove i krenulo napred iza širokog polja vatre strelica i mekih plastiĉnih metaka. Jedan odred izlete kroz vrata uprave Kompanije i jurnu na stepenice, u nameri da uhvati Raela Mandelu MlaĊeg i njegove kolege. Sa urlikom prkosa, neki mladi vozaĉ kamiona (karirana košulja, crveni tregeri, prljave farmerke, ţena i dvoje dece) baci se na crnozlatne napadaĉe naoruţan teškom šok-palicom. Zapovednik obezbeĊenja spusti flešetni pištolj i sa bliskog rastojanja pretvori glavu pobesnelog u crvenu fleku. Pucanj i krv zalediše napadaĉe. Puške za kontrolu nereda spustiše se u poloţaj za gaĊanje iz bliskog rastojanja i poĉeše da ispaljuju plotun za plotunom u prestravljeni pandemonijum. Šake, noge, ramena, lica, razleteše se u crvene dronjke. One koji su popadali izgazila je uskomešana masa. Rael Mandela MlaĊi se sagnu da izbegne hitac kojim je straţar hteo da ga pogodi u glavu, pa ga šutnu iz sve snage meĊu noge i obori ga na tle. Dograbi pušku za kontrolu nereda i jurnu, urlajući, na nastupaju-će straţare. Njegov manijaĉki gnev ih slomi. Razbeţaše se.
Mikal Margolis, izolovan pred Raelom Mandelom MlaĊim i njegovim pomahnitalim pomoćnicima, odluĉi se za taktiĉko povlaĉenje.
Rael Mandela MlaĊi uze megafon.
– Beţite odavde, svi! Pobiće vas! Pobiće vas sve! Kompanija moţe da shvati samo jedno. Štrajk! Štrajk! Štrajk! – Meci izrovaše betonsko proĉelje uprave Kompanije i zasuše Raela MlaĊeg opiljcima. Njegove reĉi ĉule su se jaĉe od pesme bitke i krici gomile poprimiše oblik i znaĉenje.
– Štrajk štrajk štrajk! – skandirali su, u kontra-klinovima kojim su probijali policijske kor-done i otvarali ih šok-palicama i puškama. – Štrajk štrajk štrajk! – Gomila se probi kroz kor-don koji ju je opkolio i pobeţe otvorenim ulicama uz povike: – Štrajk štrajk štrajk. – Straţari pripucaše za njima flešetnim rafalima.
Satima kasnije, straţari su još traţili Raela Mandelu MlaĊeg na Trgu Korporacije, zaviru-jući izmeĊu skrhanih transparenata, iscepanih zastava i baĉenih kaciga, zagledajući okrvavlje-ne i ranjene i, da, ĉak i mrtve, jer bilo je mrtvih, i gledali su u lica onih koji su naricali i neute-šno kleĉali kraj svojih sinova, oĉeva, muţeva, ţena, majki, kćeri, ljubavnica, da vide da li je meĊu njima lice izdajnika Raela Mandele MlaĊeg, budale koji je sve ovo skrivio tim neduţ-nim ljudima. Oĉekivali su da ga pronaĊu ranjenog, nadali se da će ga naći mrtvog, ali on je pobegao u crnom burnusu neke starice iz Novog Glazgova, koju je ubila zarazna panika. Uz grudi je stezao Šest Pravednih Zahteva i smotani zelenobeli barjak Konkordata.
48.
U šest i šest minuta, oglasile su se sirene. Oglašavale su se svakog jutra u šest i šest minu-ta, ali nije to bilo ono što je tog jutra bilo drugaĉije. Duţ ulica koje su se širile od okruglog središta, ţutomrka vrata otvarala su se silovito i bljuvala radne jedinke u osvit. Ali ni to nije bilo nimalo drugaĉije od bilo koga drugog jutra. Drugaĉije je bilo to što je na svaka vrata koja su se otvorila, pet ostalo zatvoreno. Tamo gde je svakog drugog dana kuljala reka radnika u kanjonske ulice Ĉelikgrada, curkao je potoĉić ispod luĉne kapije na kojoj su bila istaknuta Tri ekonomska ideala kompanije: Profit, Carstvo, Industrija. Tamo gde je svakog drugog dana dve stotine kamiona nadmeno poskakivalo kroz uske uliĉice Bespuća, danas je manje od ĉetr-deset zatandrkalo izbegavajući decu, kuće i lame. Tamo gde je nekada rmbalo stotinu rovoko-paĉa, radilo je samo deset, tamo gde je pedeset bagera hvatalo kraste na koţi Velike Pustinje, danas je bilo samo pet, i isto je bilo sa lokomotivama, pakleno vrelim konvertorima i diriţab-lima zatvorenim u podzemnim hangarima.
Sve zato što je to bio dan štrajka.
Dan štrajka! Dan štrajka! Dan štrajka!
Rael Mandela MlaĊi sazvao je svoj štrajkaĉki odbor oko majĉinog kuhinjskog stola. Ĉula su se ĉestitanja, kratki komemorativni govori i deklaracije odluĉnosti. Tada Rael MlaĊi zatraţi izveštaje.
– Štrajkaĉka naknada dovoljna je za tri meseca, reĉe Mavda Arondelo. – Plus izjave podrš-ke iz tako razliĉitih izvora kao što je Esnaf proizvoĊaĉa kašika iz Ljagoneda ili Male Sestre od Tarzisa. – Sa protestne linije nema bogzna šta da se izvesti, reĉe B. Dţ. Armitradţ.
– ObezbeĊenje Kompanije još je lako na obaraĉu. Moramo da se uzdrţavamo. – Obaveš-tajci javljaju da Kompanija već raspisuje tendere za štrajkbrehere, i to se moţe osujetiti prote-stovanjem u velikim gradovima i naseljima, B. Dţ. Odvedi krišom nekoliko agitatora. – Ari Osnan, šef obaveštajne sluţbe, prekrsti svoje debele ruke i ponovo sede.
– Proizvodnja je pala za šezdeset odsto, reĉe Harper Tju. – Za tri dana, sve postojeće zalihe ĉelika biće iscrplene i moraće da ugase najmanje tri peći. Za nedelju dana ni trunka ĉelika neće izići iz Ĉelikgrada. – Akciona grupa nema šta da izvesti. – Rael Mandela MlaĊi zapilji se dugo i prodorno u Vinstona Karamazova.
– Kako to misliš, nema šta da izvesti? – Nemam šta da izvestim: još. Ako doĊu štrajkbre-heri, moţda ću tada imati o ĉemu da izvestim. – Objasni, molim te. – Vinston Karamazov samo slegnu ramenima, i Rael Mandela MlaĊi zakljuĉi sastanak sa osećanjem blage zabrinu-tosti u srcu.
Sledećeg jutra, struja, gas i voda iskljuĉeni su u kućama ĉeliĉara koji su stupili u štrajk.
– Kompanija uzvraća udarac, reĉe Rael Mandela MlaĊi svom štrajkaĉkom odboru. Santa Ekatrina je cupkala po kuhinji, srećna i raspevana, i pravila male pirinĉane lepinje.
– Nećete im, valjda, dozvoliti da to tek tako urade, zacvrkutala je.
Lokalni kadrovi Konkordata u okviru Ĉelikgrada odgovorili su veliĉanstveno.
– Krašćemo struju od Kompanije da bismo pripremali obroke, vodu ćemo dovesti iz Bes-puća, ako treba i kofama, i ići ćemo u krevet u suton i ustajati u osvit kao što su to ĉinili naši dedovi, rekli su. GraĊevinci su usred noći provukli plastiĉne cevi ispod ţice i pumpali vodu iz podzemnog okeana, kroz hidrante na uliĉnim uglovima, u kofe. Naoruţani straţari prolazili su oprezno tuda, bez ţelje da isprovociraju bilo kakav incident. Santa Ekatrina je hacijendu Mandelinih pretvorila u narodnu kuhinju i naterala Evu da se ostavi tapiserije sa istorijom Bespuća kako bi mešala ogromne kazane paprikaša i pirinĉa.
– Dovoljno ste dugo pleli istoriju; sada moţete u njoj i da uĉestvujete, rekla je svekrvi. Prozirna opna belog pirinĉanog štirka prekrila je sobu i potpuno iznenadila Limala Mandelu prilikom jednog od njegovih sve reĊih povrataka iz isposništva na vrhu kuće Doktora Aliman-tanda.
– Šta se dešava? – Dešava se štrajk, zapevušila je Santa Ekatrina, nikada tako srećna kao kada je sipala kari sa soĉivom u ĉinije i delila ih dugom stroju štrajkaĉa. Ĉeliĉari koji su se hranili karijem pokazali su na Limala Mandelu i zamrmljali, prepoznavši ga.
– Zaboga miloga, ĉak ni moja kuća nije sveta! – uskliknuo je on i zatvorio se u kući Dokto-ra Alimantanda da zaroni još dublje u tajne vremena i temporalnosti.
Rael MlaĊi i njegov štrajkaĉki odbor gledali su kako prva isporuka hrane stiţe u Bespuće. Na drugoj strani ţelezniĉke pruge firma za izgradnju i nekretnine Galaĉeli/Mandela ogradila je nekoliko hektara narandţastom plastiĉnom trakom pripremivši ih za novi veliki stambeni kompleks za oĉekivanu eksploziju stanovništva. Narandţasta kvadratna rešetka bila je savrše-no sletište za tri unajmljena diriţabla sa namirnicama, koji su se spustili i istovarili trideset tona raznovrsne robe.
– Potpišite ovde, reĉe pilot i pruţi priznanicu i olovku Raelu Mandeli MlaĊem.
Namirnice je ljudski lanac prebacio u skladište novoosnovanog Restorana za vruću hranu i poslastice Mandela i Das. Na kutijama i sanducima šablonom su bila ispisana imena donatora: Male Sestre od Tarzisa, Velika Juţna Ţeleznica, Argirski Separatisti, Prijatelji Zemlje, Sirote Madlene.
– Kako sada stoji štrajkaĉki fond? – upita Rael MlaĊi, prebrojavajući sanduke kupusa, soĉiva, sapuna i ĉaja.
– Pošto ne moramo mnogo da trošimo na hranu i pošto smo s uspehom uveli sistem bonova za sledovanja umesto gotovinskog plaćanja, rekao bih da će potrajati pet meseci. – Kada je i poslednji dţak bio u skladištu Radţandre Dasa i Kaana Mandele, vrata su zakljuĉana dvostru-kim katancem, i postavljene su straţe. Kompanija se ne bi libila sitnih paljevina.
– Podaci o proizvodnji? – upita Rael MlaĊi. Bilo je sve teţe odrţavati red na sastancima štrajkaĉkog odbora, otkad je njegova majka pretvorila porodiĉnu kuću u kantinu.
– Kao što sam i procenio. – Harper Tju se samozadovoljno osmehnu. Pre štrajka, on je bio zamenik pomoćnika menadţera za proizvodnju; Kompanija nekako nije uspela da ga liši ĉoveĉnosti. – Proizvodnja ĉelika je katastrofalno smanjena, na ispod osam odsto ukupnog kapaciteta. Procenjujem da će Kompanija doći do krajnje taĉke odluke za oko deset dana. – U pet ujutro, šesnaestog dana štrajka, gospodin E. T. Daramdţitsing, mašinovoĊa štrajkaĉ, nje-gova ţena, Miza, i osmoro dece, probuĊeni su iz gladnog sna nedvosmislenim zvukom kun-
daka koji su lomili ulazna vrata. Ĉetiri naoruţana pripadnika obezbeĊenja upala su u spavaću sobu, sa uperenim cevima MRCV-a.
– Diţite se i oblaĉite, naredili su. – Pet minuta. – Dok su beţali Dvanaestom ulicom i steza-li na brzinu ugrabljene stvari od vrednosti, ĉlanovi porodice Daramdţitsing videli su kako se zaustavlja oklopljena marica, a ekipa naoruţanih ljudi razvaljuje mrkoţuta vrata svih kuća u ulici. Za sobom su ĉuli povike, pucnje i zvuk razbijanja pokućstva.
– Ne ovoga! – dreknuo je neki narednik svojim ljudima, koji su poţurili da sruše jedna mrkoţuta ulazna vrata. – Taj je lojalan. Pustite ga na miru. Sledeća vrata. – Tog jutra, dve stotine štrajkaĉkih poodica isterano je iz kuća. Još dve stotine ostalo je bez krova nad glavom sledećeg osvita, a dan posle toga još dve stotine.
Ulice Bespuća ispunili su klimavi tornjevi od nameštaja po kome su sedela uplakana deca. Porodice su se sklonile ispod improvizovanih šatora naĉinjenih od ĉaršava i plastiĉnih kesa za otpatke.
– Ovo će nas oterati u bankrot, izjavila je Mavda Arondelo. – Ne moţemo da finansiramo evakuaciju dece i izdrţavanih lica iz Bespuća u bezbedne kuće u Velikoj Dolini. Cene ţelez-niĉkog prevoza su uţasne; sa ovakvim rashodima, štrajkaĉki fond će se isprazniti za manje od dva meseca. – Idi i popriĉaj sa svojom tetkom, Raele, reĉe Santa Ekatrina, bela kao duh od pirinĉanog štirka, brašna i poţrtvovanog rada. Porodice nisu sada bile samo hranjene, već i smeštene u domaćinstvu Mandelinih, i spavale su na podu, po petnaestoro u sobi. – Tasmin će pomoći. – Iste te veĉeri, zabravljeni voz lagano je prošao kroz stanicu Bespuće. Za tezgom svog bara i restorana kraj pruge, Radţandra Das je primetio zakljuĉana vrata, kapcima prekri-vene prozore i ploĉe na vagonima koje su kazivale da je voz bio sastavljen od voznih parkova širom ĉitave severne polulopte. Voz je prošao kao avet preko skretnice i ušao na ĉelikgradski boĉni kolosek. Ljudi iz obezbeĊenja oĉistili su teretne depoe i uveli strogi policijski ĉas, ali Radţandra Das je mogao da vidi ono što oni zatvoreni iza kapaka na prozorima nisu; naoru-ţane prilike u crnom i zlatnom koje sprovode ljude smrknutih lica, sa torbama i koferima, u maloĉas ispraţnjene kuće.
U šest sati, oglasile su se sirene i hiljadu i po štrajkbrehera ustalo je iz svojih ukradenih kreveta, obuklo radniĉku odeću i odmarširalo pod teškom straţom ulicama, duţ Prstena, kraj svetine koja je skandirala – Štrajk-breheri štrajkbreheri štrajk-breheri! – u fabriku. Tada se tanušni dim vinuo iz hladnih odţaka, a tutnjava mašina koje su dremale zatresla je vazduh.
– Ovo je ozbiljno, rekao je Rael Mandela MlaĊi svom štrajkaĉkom odboru.
Preselili su se u Hotel/Ţeleznicu Vitlejem Ares (odnedavno preimenovan, poštenije, kao što je oduvek i trebalo da bude, u Hotel/BAR, tako što su taĉke prebojavane) zbog prevelikog broja usta u porodiĉnoj kući Mandelinih.
Harper Tju je procenjivao da će se proizvodnja za deset dana vratiti na nominalnih šezdeset posto.
– Promašićemo taĉku ekonomskog sloma za pedeset dva sata, reĉe on. – Ukoliko ne naĊe-mo naĉin da sredimo štrajkbrehere, Konkordat će propasti. – Mi ćemo se pobrinuti za štrajk-brehere, reĉe Vinston Karamazov. Oko njega kao da se zgušnjavao mraĉni nimbus.
– Akciona grupa konaĉno ima šta da izvesti, reĉe Ari Osnan.
– Tišina. – Rael Mandela MlaĊi sklopi šake i oseti da je najednom strašno strašno prazan. Vizija, duhovni vetar, mistiĉna snaga koja ga je terala pred sobom kao šinsku škunu, snaga koja je smestila uţareno ugljevlje na njegov jezik, posustala je i izdala ga. Bio je ĉovek, izo-lovan, slab i podloţan greškama. DogaĊaji su ga uhvatili u zamku. Nije mogao da kaţe ne organizatoru Akcione grupe, a ako mu kaţe da, postaće stvorenje rulje. Ta dilema savršeno ga je prikovala.
– U redu, onda, Akciona grupa mora da uradi ono što je neophodno. – Te noći, izgoreo je Društveni centar ekonomske analogije. U prosejanom pepelu, Dominik Frontera i njegovi policajci pronašli su ostatke osamnaest štrajkbrehera, vaspitaĉice iz obdaništa Kompanije,
vlasnika, njegove ţene i dve bebe-blizanaca. Te noći, jedan štrajkbreher bio je izboden noţem petnaest puta na uglu Privrţenosti i Prstena. Nekim ĉudom, preţiveo je toliko da oţiljke odne-se u grob. Te noći, tri stranca su oteta i odvedena u praznu baraku za signalizaciju, gde su skinuti, vezani za stolice, da bi im genitalije bile otfikarene baštenskim makazama.
Te noći, rael Mandela MlaĊi je šmugnuo kući i ispovedio majci svoje sumnje, propuste, bespomoćnost. Uprkos njenom praštanju, nije osećao da mu je oprošteno.
Nasilje je raĊalo nasilje iz noći u noć. Zverstva su se gomilala. Iako je podrţavao štrajk, Dominik Frontera nije više mogao da se pravi nevešt pred ludilom i uništenjem koje je haralo njegovim gradom. Kompanija je pretila direktnom akcijom protiv poĉinilaca iako njeno obez-beĊenje nije imalo nikakva ovlašćenja izvan ţice. Dominik Frontera je obećao šefu obezbeĊe-nja Kompanije da će smesta preduzeti nešto, iako nije bio siguran kako to da izvede. Otišao je da poseti Raela Mandelu MlaĊeg u Hotel/BAR-u.
Liĉni telohranitelj Raela Mandele MlaĊeg nije mu dozvolio da se pribliţi na manje od tri metra.
– Ovo mora prestati, Raele. – VoĊa štrajka slegnu ramenima.
– Ţao mi je, ali ĉim štrajkbreheri odu, prestaće. Oni su krivi. Ako traţite mirno rešenje, obratite se Kompaniji, a ne meni. – Upravo dolazim iz Kompanije. Oni su rekli isto to, samo obrnuto. Raele, nemoj da mi se praviš lud. Poznajem te otkad si bio ovolicni. E sad, nemam dokaze, niti imena, ali zakon je zakon, bez obzira na moje naklonosti, i ĉim budem imao dokaze, zakon će biti primenjen. – Vi to meni pretite? – Dominik Frontera je bio vrlo svestan da bi zalud pretio svojom šaĉicom debelih, uĉtivih policajaca ĉoveku koji se usudio da izaove meĊuplanetno carstvo korporacije Vitlejem Ares; svejedno, on reĉe: – Ne pretim, Raele. Samo savetujem. – Krajem nedelje, otišli su svi štrajkbreheri osim njih tri stotine. Od onih koji su ostali, pedeset dvojica su našla stalnu adresu na gradskom groblju. Istog vikenda, Konkordat je sahranio svog prvog muĉenika. Vili Gumira, devet godina, neoţenjen, operator pogona za separaciju, ubijen je udarcem ciglom u vrat kada je pokušao da se pribliţi i ubode noţem štrajkbrehera operatora pogona za separaciju iz Maţinoa, ispred zabavišta 'Industrija je ekstaza'. Vili je bio muĉenik, a nesuĊena ţrtva, koja je pobedila, ĉudovište. Vili je spušten u zemlju u pogrebnoj urni umotanoj u zelenobeli barjak Konkordata dok su majka dve sestre ljubavnica ronile reku suza.
Rael Mandela MlaĊi i njegov štrajkaĉki odbor prisustvovali su sahrani.
– Šta je sada sa proizvodnjom? – Ustaljena je na otprilike optimalnih deset odsto. Po mom proraĉunu, profitabilnost fabrike postaće marginalna za dvadeset dva dana. – Štrajkaĉki fond je dovoljan za petnaest. Mavda, vidi moţeš li da središ da oni koji nas podrţavaju prilaţu i gotovinu pored redovnih vazdušnih isporuka. B.
Dţ, navali na druge Transplanetne kompanije. Zao udes Vitlejem Aresa za njih je bogom-dan. Mislim da ću popriĉati sa svojom tetkom i videti moţe li da nam obezbedi besplatan smeštaj u crkvenim hostelima. To bi trebalo da oslobodi nešto novca iz budţeta za smeštaj. – Šestoro zaverenika se pokloniše i raziĊoše, a prve lopate fine crvene zemlje zasuše keramiĉki kovĉeg Vilija Gumire.
49.
Otkad je izvršio ugradnju na tri ĉetvrtine tela, Nadahnuće Kadilak je postao srazmerno nepopustljiviji, pomisli Tasmin Mandela.
– Gospo, ne smete dozvoliti da se umešate u spor oko ĉeliĉane Vitlejem Ares. Ne smete brkati duhovno sa politiĉkim. – Siva Gospa i Gvozdeni Komornik ţurili su podzemnim prola-zom koji je vodio iz privatnih odaja u javne prostorije. Na reĉ 'politiĉko' Tasmin Mandela
stade i šapnu Nadahnuću Kadilaku u uho: – Dvoliĉnjaku jedan. Reci mi, ako duhovnost ne dotiĉe svaki vid ţivota, ukljuĉujući i politiĉki, kako onda moţe biti istinski duhovna? Reci mi to. – Udaljila se neonom osvetljenim hodnikom. Proteze njenog protetiĉkog komornika škljo-cale su i zujale dok je hitao za njom.
– Gospo, uz duţno poštovanje, dozvolili ste da vas zastru oblaci osećanja.
Prenebregnite ĉinjenicu da je Rael Mandela MlaĊi vaš bratanac; morate doneti objektivnu odluku da li da dozvolite ili ne dozvolite tim jereticima... izvinjavam se, Gospo, štrajkaĉima, da koriste naše spavaonice. Kada se jednom o toj stvari oslobodite zbunjujuće subjektivnosti, rešenje će biti jasno. – Na vratima svoje odaje za audijencije, Tasmin Mandela ponovo stade.
– Zaista, Komorniĉe. Traţim punu duhovnu, moralnu i ekonomsku podršku Konkordatu. – Gospo! To je ludost! Pomislite na hodoĉasnike, od ĉije velikodušnosti zavisimo, zar njih taj preki postupak neće obeshrabriti? Pomislite na Sirotu decu, svrstavanjem uz te jeret... štrajka-ĉe, vi im praktiĉno branite da veruju u svetost Hrama Ĉelikgrada. Ne moţete napustiti svoje odane vernike, ni hodoĉasnike ni Sirotu decu! – Znam odakle su potekla ta impulsivna proro-ĉanstva o fabrici, Komorniĉe.
Nisam ni trećinu tolika budala koliko ti misliš. – U svojoj prostoriji za audijencije sedela je na tronu, obasjana jednim jedinim zrakom sunca uhvaćenim u ogledalima postavljenim pod uglom visoko u kupoli.
Oko njenih nogu bili su razbacani cveće i guţve metalnih traka, ispred nje red hodoĉasnika sa devetokrakim zvezdama oslikanim na ĉelima koja su se protezala u pomrĉinu. Ledena poboţnost zraĉila je kroz vazduh.
– Ovom mestu treba više svetla, šapnu Tasmin Mandela sebi, zamislivši kako Panarhova ruka diţe vrh Bazilike kao poklopac na tegli kiselih krastavĉića da bi pustio unutra punu dne-vnu svetlost.
– Molim, madam? – upita Siroto Dete koje joj je pomagalo.
Siroto Dete - pomisli Tasmin Mandela. Dok se red za izleĉenja, blagoslove, proroĉanstva, umolnice i oproštaje pomerao napred, shvatila je da gleda naviše u odraze oblaka uhvaćene u ogledalima na tavanici i misli na svog bratanca koji bije bitku za koju je njoj podarena moć, tamo na pustinjskom suncu, pod otvorenim nebom i oĉima Panarha. Duhovnost u akciji, vera u smeĊe cipele, oštrica revolucionarne ljubavi. Bila je u pravu što je zatraţila pomoć za Kon-kordat. I pored svih svojih ljudskih grehova, oni su pretpostavljali ĉoveĉnost, ţivot i slobodu zgromljujućoj jalovosti Kompanije, mašinskom reţimu i uništenju svega ljudskog.
– Gospo, Starice iz Ĉernove. – Jato krezubih baba u crnim šalovima pokloni joj se usred cveća i metalnih traka. Nosile su ruţan, drveni kip malog deteta.
Nespretno izrezbareno, nevešto obojeno, imalo je izraz kao da mu je neko zabio u leĊa neš-to oštro. – Imaju molbu, madam. – Pomoćnik se pokloni s poštovanjem i mahnu Staricama iz Ĉernove da priĊu.
– Kakva je vaša molba? – Sunce je blistalo na ĉistoj hladnoj vodi, lišće je bacalo mrlje senki u udobnoj hladovini; Tasmin Mandela jedva da je i ĉula njihove umolne glasove.
– ...uzimaju nam sinove i sinove naših sinova uzimaju nam slobodu, plemenitost, uzimaju sve i vraćaju nam u dronjcima; to nazivaju 'industrijski feudalizam' i za to bi trebalo da smo im zahvalne... – Stanite. Vi ste iz Ĉelikgrada? – Najstarija i najuglednija baba pognu se nisko, u strepnji.
– Ustanite, sve. – Sunĉeva svetlost, hladovina i ĉista, hladna voda ispariše u svetlu uzviše-nijeg sunca. – Vi ste iz – - ona potraţi u pamćenju, proklinjući sebe zbog nemara - – Ĉernove u Novom Merionedu? – Tako je, madam. – I tlaĉi vas Kompanija... koliko shvatam, u štrajku ste? – NajmlaĊa baba se probi u prednji red jata.
– Gospo, uskratili su hranu našim trbusima i vodu našim usnama, svetlost našim oĉima i struju vršcima naših prstiju, oterali su nas iz kuća tako da moramo ili da napustimo porodice ili da ţivimo kao ţivotinje u sklepanim straćarama od plastike i kartona! Siva Gospo, molimo
vas, pomozite nam! Molite se za nas, posredujte za nas, prosledite krike potlaĉenih do Panar-hovih ušiju, neka nas on zablesne svojom milošću, blagoslovi nas... – Dosta. – Ţena koja je tako neskriveno ispoljila osećanja odvuĉe se natrag na mesto, postiĊena svojim ispadom. – Šta ste to donele? – Najstarija baba podiţe ruţan kip.
– To je naša ikona, Bistro Dete iz Ĉernove, koje je uz upliv Blaţene Gospe spaslo naš grad od uništenja kada je pao šatl svemirskog lifta, prizvavši mistiĉni vetar da oduva opasnost dalje od nas. – Tasmin Mandela je ĉula za ĉudo u Ĉernovi. Grad je bio spasen, ali šatl i svih dvesta pedeset šestoro u njemu isparili su. Neko bolje ĉudo spaslo bi i jedne i druge, pomislila je. A kip je bio izuzetno ruţan.
– Dajte ga ovamo. – Tasmin Mandela pruţi levu ruku prema ikoni. Pulsiranje svetlosti poteĉe uz kola na njenoj haljini i prikupi se oko njenog levog ruĉnog zgloba. Njen oreol zabli-sta tako snaţno da je bacio senke u najudaljeniji kraj dvorane za prijeme. Ona oseti kako se talas nevinosti slama preko nje: unutrašnja simfonija ponovo se javi u njenom srcu i ona oseti da je slobodna i da joj je oprošteno. Metalne trake poput uţadi štampanih kola potekoše iz njene šake i obaviše Bistro Dete iz Ĉernove mreţom elektronike. Okupljeni vernici posmatrali su u krajnjem strahopoštovanju kako grubu drvenu koţu ikone prekriva sloj kola. Elektricitet zapucketa duţ udova kipa, fuziona svetlost mu zasja u oĉima, a sa usana mu se zaĉu brbljanje mašinskog koda.
Preobraţaj iz drveta u mašinu bio je potpun. Hodoĉasnici popadaše na kolena.
Neki pobegoše iz bazilike, preplašeni. Starice iz Ĉernove pokušaše da se poklone, ali Tas-min Mandela ih spreĉi.
– Uzmite ovo i pokaţite mom bratancu. To je odgovor na koji je ĉekao. Prenesite mu i moj blagoslov: Bog je na našoj strani. Vi niste niĉija svojina. – Poriv svetog nestašluka nagna Tasmin Mandelu da podigne levu šaku i stisne pesnicu u znaku pozdrava Konkordata. Ustala je tako da svi vide Solidarnost Sive Gospe, a onda se okrenula, zalepršavši odorom, i udaljila se sa podijuma.
– Danas više neće biti audijencija, doviknu ona svom bioniĉkom ţenskom majordomu. Videla je da se ova zbunila i usplahirila, da bi potom ţurno otrĉala da to saopšti Nadahnuću Kadilaku. Nije je bilo briga. Bog se probio, rat je objavljen, ona je postupila po slobodnoj volji i savesti. Rat je objavljen i ona je bila srećna srećna srećna.
– A ni ja nisam niĉija svojina, reĉe ona sopstvenom odrazu u ĉistoj, hladnoj vodi malog jezera u vrtu.

http://www.book-forum.net

14Ijan Mekdonald - Bespuće Empty Re: Ijan Mekdonald - Bespuće Uto Sep 25, 2012 8:16 pm

Margita

Margita
Administrator
Administrator
50.
Svako ko bi pokazao ĉlansku kartu Konkordata bilo kome od dvojice vlasnika Restorana sa vrućom hranom i poslasticama Mandela i Das imao je prava da besplatno jede u zemlji ĉuda gde su se kuvale kobasice, na roštilju pekli ćevapi, a uštipci od nauta veselo prţili u fritezi uz raznorazne badţije, samose, pakore i ostale zezalice. To je bio gest bratske solidarnosti one polovine Restorana sa vrućom hranom i poslasticama koja je pripadala Mandeli; to je upropa-stilo profitabilnost preduzeća, ali Mandelina polovina je znala da je Dasova polovina sklonila dţakove zlatnih dolara iz doba koga su se sada sećali sa ţaljenjem, kada je ovaj radio kao gradski predradnik, najamnik, gunda i skitnica, tako da je restoran mogao da prebrodi krizu Konkordata.
Restoran sa vrućom hanom i poslasticama imao je izuzetnu, ĉak jedinstvenu konstrukciju. Prednja polovina bila je saĉinjena od stare rikše koja je leţala tri godine iza Edove šupe, a zadnja polovina preureĊena je od rashodovane palube vazdušne laĊe, sa barskim sedištima na sklapanje, muzikom frula, veselo obojenim papirnim fenjerima i mnoštvom svetih ikona,
medalja i papirnih molitvenih karata. Svakog jutra, pre nego što bi prvo svetlo dodirnulo nje-gov prozor, ortak po imenu Das ritnuo bi polovinu restorana koju je ĉinila rikša, i ova bi astmatiĉno oţivela i povezla nezgrapnu skalameriju uskim sokacima, izbegavajući kokoši, koze, lame, decu, kamione, sve dok on ne bi pronašao zgodno mesto za parkiranje. To je gotovo bez razlike bilo preko puta prodavnice mešovite robe sestara Pentekost, kako bi Radţandra Das mogao šarmantno da im se osmehne kada bi došle da otvore radnju u osam i osam minuta, a one bi ga, za uzvrat, pozvale unutra na ĉaj od mente u najvrelije doba dana. Kada bi stigao i ortak Mandela (oliĉenje poslovnog oštroumlja, što je genetski nasledio od svog oca racionaliste), prţile bi se kobasice, a vazduh mirisao od isparenja ĉaja od mente ili kafe, pred otegnutim redom za besplatni doruĉak, pred redom ljudi koji su stezali svoje ĉlan-ske karte Konkordata.
Šezdeset šestog dana štrajka, Radţandra Das je umotavao kobasicu dugaĉku kao njegova podlaktica da bi je pruţio štrajkaĉu ĉije je lice maglovito prepoznavao, kada se ukoĉio usred umotavanja.
– R. D., reĉe Mandelina polovina. – Šta si to video? – Radţandra Das automatski dodade kobasicu štrajkaĉu.
– To je on. – On? – Kaan Mandela pogleda, ali vide samo nekog tamnokosog sredoveĉnog muškarca koji je posmatrao sa kraja ulice.
– Imao je toliko drskosti da se vrati, posle onoga što je uĉinio... – Kaan Mandela ponovo pogleda, ali prilika je nestala.
– Ko je to bio? – Radţandra Das nije ništa rekao, ali je ĉitav dan bio osvetniĉki napet, što je njemu bilo krajnje nesvojstveno. Kada je Restoran sa vrućom hranom i poslasticama bez-bedno bio parkiran za tu noć, Radţandra Das je posetio gospodina Jerihona.
– Vratio se, reĉe on, i kada je gospodin Jerihon saznao ko se to vratio, poslao je Radţandra Dasa da okupi sve Osnivaĉe, sa izuzetkom Dominika Frontere, i dok je Radţandra Das okup-ljao sve Osnivaĉe, on je otišao do ladice u kojoj je drţao svoj pištolj sa iglama i izvukao ga iz svilenog zamotuljka.
U dvadeset i ĉetrdeset pet, Mikal Margolis, šef obezbeĊenja projekta Bespuće, nameravao je da se okupa u svom menadţerskom apartmanu. Preliminarno izviĊanje Bespuća, koje je izvršio prerušen, bilo je gotovo, Kompanija je mogla da krene na Konkordat u bilo kome tre-nutku i da ga smrvi, bio je to teţak dan i baš mu je trebala duga vrela kupka. On otvori vrata i ugleda uperenu cev antikvarnog pištolja sa iglama i koštanom drškom.
– Nemoj zalupiti vrata, reĉe glas koji je zaboravio. – Mogu da te ubijem kroz njih ako zat-reba. Sad, molim te, poĊi sa mnom. – Dok se Mikal Margolis ponovo oblaĉio, gospodin Jeri-hon primeti uniformu Kompanije.
– To nisam znao. – Pa, bar postoji nešto što ti ne znaš. Šef bezbednosti Projekta, ništa manje. – Gospodin Jerihon ne reĉe ništa, ali dodade još jedan zloĉin optuţnici koju je sastavio u glavi. Povede zarobljenika sporednim i boĉnim prolazima do ţice perimetra. Nit ĉistog elek-triĉnog napona spajala je vrh cevi pištolja sa iglama i potiljak Mikala Margolisa.
– Tu, ispod, reĉe gospodin Jerihon, pokazavši na otvoreni poklopac kanala za ĉije postoja-nje Mikal Margolis nije ni znao.
– Kako si me pronašao? – upita zarobljenik dok su dva muškarca šljapkala kroz otpadnu vodu Ĉelikgrada.
– Zahvaljujući damantinskim disciplinama, mada to tebi ništa ne znaĉi. – Ali, znaĉilo je, i Mikal Margolis je najednom shvatio mnogo toga o gospodinu Jerihonu. TakoĊe je shvatio da i pored svih svojih izoštrenih ĉula Slobodnjaka, ne bi mogao da umakne svom tamniĉaru. Zato je pustio da ga ovaj izvede iz Ĉelikgrada u Bespuće.
Provizorni sud sazvan je u skladištu Radţandre Dasa meĊu sanducima nauta koje je Kon-kordatu poklonilo Udruţenje uliĉnih prodavaca Meridijana.
Obazrevši se oko sebe, Mikal Margolis prepozna Mandele, braću Galaĉeli, Staljinove, Ţenevjev Tenebre, koja je drţala kuglu sa duhom svog muţa, ĉak su otac i kćer Modra Gora bili tamo. On zadrhta. Kao da mu je sudio parlament duhova. Tada ugleda Persis Taterdema-lion.
– Persis, šta je ovo? Reci mi. – Ona odvrati pogled od njega. Gospodin Jerihon proĉita formalnu optuţnicu. Onda upita optuţenog kako se izjašnjava.
– Reci mi, je li Majka mrtva? – upita optuţeni.
– Jeste, reĉe Rael Mandela Stariji.
– Dobro. Ne bih voleo da vidi ovo. – Kako se izjašnjavaš? – upita gospodin Jerihon.
– Kriv sam po navodima optuţnice. – I svi ĉlanovi porote se saglasiše. Svi. Ĉak i Persis. Ĉak i duh.
– Onda, znate šta da radite, reĉe gospodin Jerihon, i Mikal Margolis tada prvi put ugleda uţe. Dok su ga vodili prema sklepanim vešalima (od merdevina za prodavnice), nije osećao ni gnev ni mrţnju, već samo neodoljivo gaĊenje što ĉovek koji se suĉelio sa korporacijom Vitle-jem Ares i pridobio je za sebe treba da skonĉa tako sramno. Omĉa mu se spustila oko vrata.
– Zar ne osećaš nikakvo kajanje? – upita Ţenevjev Tenebre, izobliĉena, bleda stvar, herme-tiĉki troglodit. – Zar ne osećaš ništa prema jadnom Gastonu? – Jadni Gaston, je li? Sladostra-snik i propalica.
– Tada sam bio klinac, reĉe on. – Lud, smušen. Dešava se to. – On pogleda Persis Tater-demalion i pruţi ruke. – Gledaj, Persis. Više ne drhte. – Osvetnici vezaše te smirene ruke, a onda se posvaĊaše oko poslednjih reĉi koje je trebalo izgovoriti nad dušom osuĊenoga. Mikal Margolis se klatio na vrhu lestvica i bes je u njemu rastao. Nije mogao da prihvati da mora tako glupo da umre, – Jeste li više završili? – viknu on.
– Da, hvala, reĉe gospodin Jerihon. – Gurnite ga. – Radţandra Das izbi lestvice ispod Mikala Margolisa. Mikal Margolis oseti kako mu gvozdena pesnica otkida glavu sa tela, zaĉu se prasak (Moj vrat, moj vrat!)...
i on tresnu na slamu.
– ðavo da nosi jevtino uţe! – viknu neko. Mikal Margolis se otkotrlja i ustade, pa jurnu oborene glave prema prekidaĉu za svetlo. U prostoriji zavlada mrak i vika upravo u trenu kada mu je jedna od igala gospodina Jerihona odrala koţu s obraza. Mikal Margolis izjuri na ulicu i stušti se kao kokoš, u cik-cak, prema ţiĉanim kapijama Ĉelikgrada.
– U pomoć, u pomoć, ubistvo! – riknu. Straţari jurnuše iz svojih montaţnih kućica i preteći uperiše cevi pušaka prema ulici. Gospodin Jerihon, koji je paţljivo ciljao pištoljem sa iglama, podiţe oruţje.
– Izvan dometa je. Ţao mi je. Ima previše zaklona. – Gad je pobegao! – zajeca Ţenevjev Tenebre.
– Drugi put! – reĉe Radţandra Das dok je posmatrao kako straţari širom otvaraju kapije da prime begunca.
– Trećeg neće ni biti, reĉe gospodin Jerihon. Niko nije bio sasvim siguran na šta je mislio.
51.
Znaĉenje komentara gospodina Jerihona postalo je jasno 12. novembra, kada je korporacija Vitlejem Ares slomila Konkordat.
Bila je to veoma delotvorna operacija, i ništa manje se nije moglo ni oĉekivati od korpora-cije Vitlejem Ares. Znali su taĉno gde da idu i koga da hvataju.
Ulazili su u kuće, probijali se kroz zabarikadirane prostorije, upadali u hotele, kafane, kan-celarije. Ţica nije mogla da ih zadrţi i oni su nahrupili ulicama Bespuća u svojim crnozlatnim
maricama. Rafali vatre iz MRCV-a parali su vazduh. Dominik Frontera i njegovi policajci bili su pred njima bespomoćni.
Razoruţali su ih crnozlatni oruţnici i zakljuĉali ih u gradski zatvor. Ostale koji su pokušali da ih ometu tretirali su sa manje neţnosti. Neke su gaĊali u ĉašicu kolena ili lakat. Nekolicini srećnika samo su zgnjeĉili prste kundacima MRCVa.
Ljude su izvlaĉili iz hotela i bezbednih kuća, terali ih da ĉuĉe kraj zidova prekrivenih paro-lama, sa rukama iza glave, dok su niţi menadţeri koji su ispijali idiotska pića od banana i tapioke pronalazili organizatore protesta i predstavnike pojedinih sektora. Neke su odvezli zlatnocrnim maricama. Neke su pustili.
Neke, naroĉito problematiĉne, jednostavno su odveli iza tih zidova i prostrelili kroz oko. Kćerke ţene ljubavnice majke koje su odluĉile da ostanu urlale su u nemoćnom besu. Obez-beĊenje kompanije probilo se u aneks Taterdemalioninog Hotela/Bara i pohapsilo tri od pet ĉlanova štrajkaĉkog odbora i dva neduţna hodoĉasnika, koliko da popune broj. Zarobljenike su odveli iza kafane i streljali meĊu baĉvama piva i sanducima. Ljudi iz obezbeĊenja posuli su pod kerozinom i spalili hotelski aneks za sobom.
U naselju straćara zvanom Konkord, koje je niklo kraj ţice kako bi pruţilo krov nad gla-vom ljudima izbaĉenim iz Ĉelikgrada, crnozlatni pripadnici obezbeĊenja natopili su plastiĉne i kartonske kolibe gorivom za rikše i zapalili ih. Poţar je prošao gradom brţe nego što su gra-Ċani mogli da beţe. Za samo nekoliko minuta, zajednica Konkord pretvorena je u pepeo.
ObezbeĊenje nije poštovalo ni granice ni savest. Odgurnuvši uzbunjenu Sirotu Decu u stranu, ispraznili su spavaonice Grada Vere i potraţili u redovima lica ona sa svojih naloga za hapšenje. Utoĉište Bazilike Sive Gospe oskrnavili su pripadnici obezbeĊenja naoruţani puš-kama, ali dok je Tasmin Mandela stigla, prenuta iz meditacija, korporacija Vitlejem Ares pro-hujala je kao tajfun i ostavila za sobom trag uništenja i zloĉina.
Kompanija je divljala Bespućem i dopustila sebi svaki sitni hir. GraĊanske vlasti nisu mogle da joj se odupru. Postalo je oĉigledno da nasilje ima i sekundarni, zlokobniji vid. Kuće i radnje osnivaĉa Bespuća posebno su odabrane za napad.
Dok se dim dizao iz aneksa Hotela/Bara, kancelarije graĊevinske firme Galaĉeli i Mandela uništene su kolosalnom eksplozijom. Odmah iza ugla, Restoran sa vrućom hranom i poslasti-cama Mandele i Dasa polomljen je na komade pred oĉima vlasnika.
– Nadam se da ste zadovoljni! – dreknula je Dasova polovina ortakluka. – Nadam se da ste zadovoljni, Ċavo da vas nosi! – Oba partnera salutirala su stisnutom pesnicom Konkordata leĊima straţara koji su se povlaĉili.
– Mi nismo niĉija svojina! – povika Radţandra Das. Ljudi iz obezbeĊenja se vratiše i obo-riše ih obojicu na tle udarcima oruţjem.
Pet straţara upalo je u hacijendu Mandelinih pod izgovorom da traţe Raela MlaĊeg, da bi izvrnuli kuću naopako.
– Gde je on? – pitali su svetaĉki mirnu Santa Ekatrinu, prislonivši joj cev MRCVa uz sle-pooĉnicu.
– Nije kod kuće, reĉe ona. Zbog osujećenosti i iz sitne osvete, pobili su sve domaće ţivoti-nje u dvorištu. Razbili su svaki komad nameštaja, prevrnuli posude sa soĉivom i paprikašem u kuhinji, uništili kućni romboidni solarni kolektor i pokušali da polome razboj na kome je Eva Mandela tkala svoju tapiseriju.
– Ne bih to dirao da sam na vašem mestu, reĉe Rael Mandela Stariji, sa smrtonosnim mirom koji moţe da pruţi samo lovaĉka puška u ruci. Ljudi iz obezbeĊenja slegnuše rameni-ma (matora budala, glupi ĉiĉa) i podigoše kundake svojih MRCV-a. Rael Mandela zaurla urlikom pobijenih ţivotinja prevrnutih posuda razbijenog solarnog kolektora i baci se izmeĊu straţara i razboja.
Projektil iz MRCV-a raznese mu grudi i baci ga na ram tapiserije, gde je njegova krv umr-ljala poludovršenu istoriju melodramatiĉnom crvenom bojom.
U dimu, krvi i zadahu spaljenog mesa, tiho uĉtivo nakašljavanje gotovo da je bilo neĉujno, ali bilo je dovoljno da natera ubice da se okrenu. Pred njima je stajao Limal Mandela. U ruci mu je bio pištolj gospodina Jerihona. Na licu je imao strašan strašan osmeh. Pre nego što su prsti stigli da dodirnu obaraĉe, svi su bili mrtvi, i posred svakog para oĉiju virila je po igla, ispaljena nenadmašnom brzinom i preciznošću Najvećeg Igraĉa Bilijara Koga Je Vaseljena Dala.
Dok je njegov deda leţao opruţen i mrtav preko babinog razboja i dok je njegov otac sta-jao strašan i trijumfalan kraj njegove uplakane majke, sa pištoljem Egzaltiranih Porodica, dok se sve to dešavalo, Rael Mandela MlaĊi, u društvu Eda, Sevrijana i Batista Galaĉelija, krao je teretni diriţabl ĉeliĉane Vitlejem Ares, na pisti iza Ĉelikgrada.
Dovršivši proveru pred let, Sevrijano i Batisto ukljuĉiše elise i pripremiše se da izbace balast.
– Zaboga miloga, promrmlja Ed Galaĉeli. Ljudi iz obezbeĊenja u borbenim oklopima juri-šali su preko piste prema beguncima. Okupljeni kraj komandne table zgledaše se zabrinuto. Nešto se moralo uĉiniti, ali nisu bili sigurno šta, i ko bi to trebalo da uradi. Ed Galaĉeli pogle-da lica redom.
– U redu, reĉe. – Ja ću ih se otresti. – Pre nego što su stigli da zucnu i reĉ protivljenja, on šmugnu kroz vrata za posadu na beton.
– Uzgred, viknu on, iako mu se glas jedva ĉuo u sve jaĉoj rici motora, – ja sam bio taj sve vreme! Ja! Ja sam vaš otac! – Tada se iskezi kontrolnoj kabini, mahnu u znak pozdrava i potr-ĉa prema straţarima koji su se pribliţavali. Potraţi po svojim punim dţepovima.
– Evo, hvatajte ovo! – On baci mehaniĉku gugutku u vazduh i ona polete prema ljudima Kompanije, zapevavši svoju podzvuĉnu pesmu. Kada je video da se pripadnici obezbeĊenja presamićuju i povraćaju od migrene, on pusti da mu se domišljatost široko razmahne, diţe visoko ruke i pusti roj robotskih pĉela u vazduh. Naoruţani laserskim ţaokama, njegovi maju-šni izumi skoliše obogaljene pripadnike obezbeĊenja, sve dok se jedan od njih ne pokaza pri-sebnijim od ostalih i obori soniĉnu gugutku i pĉele ubice hipersoniĉnim rafalima iz svog MRCV-a.
– Probaj onda ovo, viknu Ed Galaĉeli. Zaĉu riku motora diriţabla u poletanju i najednom se oseti srećan bez nekog razloga koji je jasno mogao da razluĉi. Iz njegovih rukava pokulja mlaz gustog crnog dima. Pre nego što ga je oblak obavio, on se osvrnu i vide kako se vazduš-na laĊa diţe i skreće, udaljavajući se od Ĉelikgrada prema severu.
Odoše.
Baš lepo.
Navukavši naoĉari za infracrveno, Ed Galaĉeli se pribliţi pripadnicima obezbeĊenja i poĉe da obigrava oko njih, šutirajući ih u guzice i jaja potpuno nevidljiv, sve dok neplanirani vetar ne dunu i ne odagna njegovu dimnu zavesu preko horizonta.
– Auh, reĉe Ed Galaĉeli posramljeno. – Predajem se. – On diţe ruke. Smesta vide da prsti steţu oroze MRCV-a. – Ups. Izvin'te. – On ih pozdravi stisnutom pesnicom. – Neka ţivi Konkordat. Amin! – I poĉe da se smeje i smeje i smeje i smeje zbog toga što je onaj prisebni pripadnik obezbeĊenja skinuo kacigu i to je bio Mikal Margolis, što je sve vreme trebalo da zna, i to je bio najbolji vic od svega, bolji od trikova koje je on krio u rukavu, a onda zapove-dnik voda dade nareĊenje i dvanaest laserskih snopova bljunu i zapljusnu ga plamenovima, ne prestajući s paljbom sve dok izdajniĉki vetar nije poĉeo da raznosi pepeo.
52.
Posle bitke za Ţuti Prolaz, Arni Tenebre napravila je piramidu od glava ispred svog komandnog šatora. Parlamentarci su bili razbijeni i beţali su kroz pirinĉana polja bacajući oruţje, kacige, uniforme, ranjeni u panici da umaknu demonima sa tigrastim šarama koji su ih neumorno progonili. Naredila je svojim komandosima-ubicama da odrube glavu svakom mrt-vom i ranjenom i da joj glave donesu. Piramida je bila visoka koliko i Arni Tenebre. Pogleda-la je iscerene glave seljaka, mehaniĉara za rikše, pilota vazdušnih laĊa, rudara, studenata, pro-davaca osiguranja, i nekakva neĉastiva ludaĉka vatra buknula je u njoj. Te noći je obojala lice u masku ptice smrti i kada je ubrizgala sebi morfin iz medicinskih rezervi, ptica smrti digla se pred njom, prizvana sa mraĉnog mesta, da bi joj kreštanjem nalik na krike ĉoveka podvrgnu-tog muĉenju saopštila da je ona Avatar, ovaploćenje Kosmiĉkog naĉela; Vastator, Uništitelj, Razaraĉ Svetova, Ubica Bogova, Ona Nepredvidljiva.
Ţuti Prolaz, Kota 27, Elehujev Trajekt, Harperova Štala: krila ptice smrti razvejala su Par-lamentarce kao plevu.
– Deĉaci protiv muškaraca, rekla je svojim komandantima. – Imaju brojĉanu nadmoć od sto prema jedan, a opet ih ţanjemo kao pirinaĉ! – Znala je da je se njeni kapetani plaše. S pra-vom. Bila je luda, traţila je tela koja će baciti na oltar uništenja, mislila je da je bog, demon, tamni anĊeo. S pravom su mislili takve stvari o njoj. Sve je to bilo taĉno. Nizala je pobedu za pobedom.
– Sistemi naoruţanja sa indukcijom polja ĉine nas nepobedivim, objavila je svom štabu posle bitke za ţelezniĉki ĉvor Sakamoto. Njeni kapetani i poruĉnici znali su da ona, zapravo, misli da ih Arni Tenebre, Vastator, ĉini nepobedivim.
Poĉeli su da se plaše da je i tu u pravu.
Onda su u boju za Tetsenok Parlamentarci nekako pretvorili napredovanje Taktiĉke grupe Svezemaljske Armije u povlaĉenje. Arni Tenebre nije bila iznenaĊena. Osetila je tog jutra u vetru miris poraza.
– Tamo je neko ko me traţi, rekla je. Sumnja je poĉela da osujećuje njeno komandovanje, sumnja i pokolebana odluĉnost. Arni Tenebre nije prihvatala tu sumnju. Zar moţe da postoji sumnja u ţivo prisustvo otelotvorenja Kosmiĉke Snage?
Ipak, na sledećem sastanku štaba, poruĉnik Lim Ĉung je upitao: – Zašto se borimo, kada ništa ne postiţemo? – Arni Tenebre nije smatrala da treba da odgovori. Kasnije je naredila da odvedu poruĉnika Lim Ĉunga daleko u šumu, svuku ga, zaveţu raširenih ruku i nogu izmeĊu dva drveta i prepuste elementima i vremenu.
Posle bitke za Kotu 66, kada su Parlamentarci preplavili rovove Svezemaljske Armije upr-kos sistemima naoruţanja sa indukcijom polja, neko bledunjavo seljaĉe sa zastavom primirja natrapalo je na odstupnicu glavnog štaba Taktiĉke grupe. Arni Tenebre je strpljivo saslušala uslove koje su joj Parlamentarci ponudili za predaju. Onda je postavila dva pitanja.
– Kako se zoveš? – Redov Meknoton Belju, broj 703286543. – Ko ti je vrhovni koman-dant? – Maršal Kvinsana, gospoja. Maršal Marja Kvinsana. – Marja Kvinsana. Vidi vidi.
Arni Tenebre ih nije obavestila da odbija uslove na odranoj koţi redova Meknotona Beljua kao što je nameravala. Deĉak je pušten zdrav i ĉitav na rubu zone borbenih dejstava noseći u ruci pozdrav jednog generala drugom, sa nanizanim sasušenim smanjenim glavama o opasa-ĉu.
Posle Kote 66, Arni Tenebre je postala tiha i opasna. Tako je u dramu ušlo još jedno Kos-miĉko Naĉelo. Avatar osvete. Ĉudesno kako svi ljudski sukobi i borbe predstavljaju, zapravo, samo simboliĉno odigravanje uzvišenijih borbi izmeĊu Kosmiĉkih Sila, tako da je svaki tren sadašnjosti samo delić prošlosti koja se iznova i iznova ponavlja. Sada je pozornica bil prip-
remljena, Götterdämmerung je mogao da padne, Poslednja Truba da zasvira, i ona će se suko-biti sa Marjom Kvinsanom: Vastator i Osvetnik, kako je oduvek bilo i kako će uvek biti.
Donohjuev Greben, Darmštat, Crveni Most: tri strašna poraza u isto toliko meseci. Arni Tenebre je provodila mnogo vremena u svom šatoru prekrštenih nogu na podu, u meditaciji. Poruĉnici i kapetani muvali su se okolo, kao uţurbani mišići, sa izveštajima o predaji, masa-krima, uništenju. To nije znaĉilo ništa. Ljudske marionete moraju da igraju uz doboše bogova. Šake Arni Tenebre lupkale su po zemljanom podu - tuptuptuptup. Ona i Marja Kvinsana bile su male dobošarke, tuptuptup.
Pozvala je k sebi sve preostale snage, manje od dve regularne divizije, i povukla ih u srce uklete Šume Hriz kako bi se pripremila za konaĉni obraĉun.
53.
Postojao je zid. SagraĊen od starog sivog kamena, neomalterisan, visok ĉoveku do struka, i nije izgledao naroĉito vaţan. Ali, bio je vaţan. Kao što inaĉe biva sa svim zidovima, znaĉaj mu je davalo ono što se nalazilo sa obe njegove strane: da li je to bio zid koji je nešto spreĉa-vao da uĊe, ili nešto spreĉavao da iziĊe, ili je naprosto razdvajao. Na jednoj strani zida nalazi-la se njiva sa krompirom, u izmaglici jutra, siva i hladna kao stari krompir. Na toj njivi stajo je Transportni Diriţabl ĉeliĉane Vitlejem Ares BA 3627S Istoĉno prosvetljenje, iskljuĉenih motora, prazan, sa otvorenim vratima kroz koja je ulazila hladna magla uskomešana oko sta-jnog trapa. Sa druge strane zida nalazila se Šuma Hriz, Gospina Šuma, najstarije od svih mla-dih mesta na svetu, gde je Sveta Katarina liĉno zasadila Drvo Poĉetka Sveta pomoću svojih ĉeliĉnih manipulatora. Drveće se tiskalo blizu zida, naginjalo preko perimetra, gusto i tamno poput kamenja.
Grane su mu posezale prema otvorenoj njivi krompira, a na nekim mestima korenje je sru-šilo delove starog, suvog kamenog zida, ali granica je i dalje ustrajavala, jer granica izmeĊu šume i njive bila je starija od zida koji ju je obeleţavao. Bio je to zid iskljuĉenja, sagraĊen da zadrţi svet izvan šume umesto šumu izvan sveta.
To će se pokazati znaĉajnim za tri muškarca sa ranĉevima koji su koraĉali kroz spoljni rub šume. Prvi koraci na šumskoj strani zida uĉinili su ih ljudima bez zemlje i statusa; izgnanici-ma. Ĉuli su kako eksplozivna sredstva uništavaju diriţabl, u prasku neobiĉno prigušenom meĊu stablima, i bilo im je drago, jer sada više nisu mogli da se vrate kući. Dim paljevine dizao se sa njive krompira kao presuda o krivici.
U prvih nekoliko sati pronašli su mnogo tragova o prolasku ĉoveka: hrpice sivog drvnog pepela, ţivotinjske koţe upola istrulele i otvrdnule, ruţno razbacane konzerve koje su rĊale u mrku šumsku boju, ali kako ih je put vodio dalje od zida prema srcu šume, bilo je sve manje i manje tragova ĉoveĉanstva. Tu se ĉinilo da izmaglica prkosi suncu, dok se zadrţavala u vlaţ-nim dolovima i ulegnućima, a ĉak je i samo sunce izgledalo daleko i nemoćno iza lisnate tavanice. Šuma se drţala sebe, obuzeta dubokim snom korenja, a tri ĉoveka oprezno su hodala meĊu stablima starim koliko i svet. Tu nisu pevale ptice, niti kevtale lije, nije se oglašavao jaguar niti je roktao vombat: ĉak ni ljudski glasovi nisu remetili snevanje.
Izgnanici su se te noći ulogorili ispod ogromnih bukava starijih od pamćenja bilo koga ĉoveka. Mesec-prsten je svetlucao neverovatno visoko i daleko na lišćem prošaranom nebu, a logorska vatra izgledala je veoma mala i budalasta; privlaĉila je mraĉne stvari iz šume da poĉivaju na rubu tame. Rael Mandela MlaĊi bio je na straţi i zadrţavao je mrak u dometu vatre, ĉitajući odlomke iz knjiga koje mu je otac dao pre bekstva.
– Uzmi ih, rekao je on. – Tebi su namenjene, radi sa njima šta god hoćeš. Ĉitaj ih, spali, briši njima dupe, tebi su namenjene. Za sve beskorisne godine. Vraćam ti ih. – Stranica za
stranicom bila je ispunjena tajanstvenim matematiĉkim formulama ispisanim divnim rukopi-som njegovog oca. Bili su to njegovi prepisi iz beleţnica Doktora Alimantanda, njegovo ţivo-tno delo. Raelu MlaĊem to nije ništa znaĉilo. Vratio je knjige u ranac i ostao da sedi i zuri u mrak sve dok ga nije odmenio Sevrijano Galaĉeli.
Te noći, izgnanici su sanjali ne-san, anti-san praţnjenja u kome su simboli i alegorije usnu-log uma bili isisani, ostavivši samo iscrpljujuće prazno crnilo, nalik na prazne oĉne duplje.
Sledećeg jutra, tri muškarca promaršila su kroz paviljon svetlosti koju su na visini drţali stubovi hrastova. Pruge zelene sunĉeve svetlosti sijale su kroz lisnate krošnje koje su se mreš-kale i nabirale poput zelene reĉne vode kako su se grane pomerale na vetru, ali nikakav šum velikog komešanja u krošnjama nije dopirao do šumskog tla. Ĉak su i teški koraci izgnanika bili progutani u debeloj i mekoj lisnatoj buĊi. Po podne, Sevrijano Galaĉeli otkrio je srušeni izviĊaĉki helikopter nabijen na drvo. Njegova posada visila je iz otvorenih poklopaca, mrtva već tako dugo da su im oĉi iskljuvale neme svrake, a zelena mahovina izrasla im je na jezici-ma. Mala rupa, tanka i prava kao olovka, probijala se kroz oplatu, pilota i glavni motor.
– Laseri, reĉe Sevrijano Galaĉeli. Pošto je to bio dovoljan epitaf za jednu staru tragediju, tri muškarca nastavila su prema srcu šume. Tog dana, do tog trena, nisu progovorili ni reĉ. U satima koji su usledili, naišli su na mnogo uspomena na rat i nasilje: trake iskidane padobran-ske svile blago su se njihale sa granja brestovog šumarka; kosturu u borbenoj uniformi kroz kez je rasla paprat; u izgaţenoj lisnatoj buĊi na proplancima duboko u šumi videli su se uglje-nisani krugovi; tela su bila nataknuta na raĉve grana, sa neobiĉnim oruţjem na gotovs.
Predveĉe su naišli na najmraĉniji memento mori: na ukrštanju dve staze, raĉvasto drvo bilo je zabodeno u tle, a na njegovim rakljama stajale su nataknute ljudske glave, praznih duplji, bez usana koje su iskidale lasice, koţe zguljene u parĉiće i dronjke.
Tokom noći, drveće se pribilo oko vatre i ponovo iskapilo izgnanicima snove.
Ĉitavog sledećeg jutra, putovali su predelem ratnog uništenja. Tu se vodila velika bitka. Drveće je bilo razneseno u belo iverje, tle izrovano i iskopano u kratere i zemunice. Nad zem-ljom su lebdela teška sveţa sećanja na zverstva: spaljeni vazdušni motorcikl jednosed, bez ikakvog traga vozaĉa, uokvirena fotografija lepe ţene sa natpisom 'Uz svu moju ljubav, Ţanel' u donjem levom uglu, ĉistina usred šume gde se srušio lovac dvosed, zaoravši brazdu blata i zelenila. Rael Mandela MlaĊi uze fotografiju lepe ţene i stavi je u dţep na grudima. Osećao je potrebu za prijateljem.
A opet, usred uništenja, Gospina Šuma i dalje je bila jaka. Kao da pokušavaju da izgnaju zla sećanja, lijane orlovih noktiju i pavita posezale su da prekriju olupine ratnih mašina, a sveţa bujad nikla je da sakrije poginule ispod zelenog prepletanog pokrova. Batisto Galaĉeli pronaĊe ispravni vojni radio kraj mrtvog veziste. Deĉak teško da je imao više od devet godi-na. Tri muškarca ruĉala su uz emisiju Dţimija Vonga. Sunce je sijalo, kasna rosa opervaţila je travu, i ogromni mir tekao je sa istoka preko napuštenog bojnog polja.
Rael Mandela MlaĊi ostavi fotografiju lepe ţene kraj mrtvog veziste. Ĉinilo se da je njemu prijatelj potrebniji.
U rano popodne, prešli su iz kraja oskrnavljenog bitkom u tajno srce šume Hriz.
Tu su se zaprepašćujuće visoke sekvoje dizale stotinu dve stotine tri stotine metara u vaz-duh, grad mekih crvenih tornjeva i širokih, iglicama posutih bulevara. Trebalo je da se tri put-nika obraduju što su tako blizu srcu šume i legendarnom Drvetu Poĉetka Sveta, tako daleko od rata Sila, ali osećanje uţasa vrebalo je i raslo iz minuta u minut, korak za korakom. U veli-ĉanstvenom srcu ţume, to je bilo poput otrova, otrova izvuĉenog iz tla u vazduh i drveće, da bi u noćima iskapljenog sna trovao izgnanike. Poĉeli su da gaze oprezno, naćulivši uši, pozor-nih oĉiju, nepoverljivi kao maĉke. Nisu umeli da objasne zašto.
Pulsiranje avionskog motora koje je prošlo daleko na istoku nagnalo ih je da kriknu i poju-re u skrovište meĊu lukovima sekvojinog korenja. Kap po kap, ljudskost je isisivana iz njih, kap po kap, šuma ih je punila svojim duhom, svojim uţasavajućim, otrovnim, prokletim,
neljudskim duhom. Poĉeli su da kaskaju, dali se u trk, nisu znali zbog ĉega beţe, niti kuda, nije ih progonio nikakav neprijatelj izuzev tame u sopstvenim srcima. Beţali su od straha, beţali su od uţasa, bezglavo srljali kroz draĉ i trnje, potoke i reĉice, beţali beţali beţali da se oslobode uţasa, ali nisu mu mogli umaći, jer uţas su bili oni sami.
Probivši se kroz gusti prsten ogromnih sekvoja, izbiše na kruţnu ĉistinu u ĉijem je središtu stajalo najmoćnije drvo od svih, Drvo Otac, sa glavom i ramenima višim od njegove najsnaţ-nije dece. Grane su se njihale i šibale na vetru visoko iznad njih, meĊu oblacima, zraci vitraţ-nog svetla padali su kroz iglice i obasjavali šumsko tle. Tri ĉoveka stajala su ispod Drveta Poĉetka Sveta i gledala naviše u uzmahane grane, u ĉistom strahopoštovanju i radosti. Svetost tog mesta dodirnula je njihovu pokopanu ljudskost i oslobodila ih uţasa. Grane su se pomera-le i blagoslovile ih odozgo.
Neka prilika u belom stajala je meĊu korenjem drveta, lica podignutog prema suncu, prili-ka koja se okretala polako, ekstatiĉno, obasjana stubom svetlosti. U svom svetom okretanju, prilika uoĉi tri oĉarana muškarca.
– O, zdravo, reĉe prilika u belom, istupivši iz svetla da bi ih pozdravila, i to više nije bio mistiĉni anĊeo, već neki sredoveĉni ĉovek u prljavom brokatu. – Do Ċavola, gde ste toliko dugo?
54.
Ime mu je bilo Ţan-Mišel Gastino, 'poznat takoĊe kao Zapanjujući Podrugljivac, Mutantni Majstor Iskriĉavog Sarkazma i Hitrog Odgovora, nekada Najsarkastiĉniji Ĉovek Sveta', i voleo je da priĉa. Tri izgnanika bila su zadovoljna što on to radi dok god se usput zabavlja i prţenjem jaja i peĉurki u svojoj kolibici izmeĊu lukova korenja.
– Nekada sam bio priliĉno slavan, pre mnogo godina, kada je svet bio mlaĊi, i bio sam ĉlan putujuće predstave; znate, 'Ĉudesa zemlje i nebesa', 'Najveća predstava na zemlji' i tako to; bio sam tu ja (Zapanjujući Podrugljivac), Leopold Lenc, patuljak gutaĉ maĉeva, visok metar i deset, a gutao je maĉeve dugaĉke metar i po; Takverej Bob, vukodlak, i još nekoliko njih ĉijih imena ne mogu da se setim, u svakom sluĉaju, uobiĉajene stvari. Nekada sam demonstrirao kako moj sarkazam moţe da ubije bubašvabe i sljušti boju sa zidova, priliĉno trivijalno, sve dok jednog dana neki pesnik, veliki veliki ĉova, velik kao pivska baĉva, riĊe brade, sve dok taj nije došao i rekao da je on Najveći Satiriĉar Koga Je Svet Dao, a ja mu velim, nema izgle-da, sinak, ja sam roĊen sa darom sarkazma; jesi l' ikad ĉuo za neke ljude koji su roĊeni sa darom zapovedanja u glasu tako da niko ne moţe da im se odupre? E, ja imam takav dar za sarkazam i satiru; ma, da li znaš da sam sa dve godine, kada deca govore stvari da bi jedna druge rasplakala, govorio stvari koje su drugima ostavljale male posekotine? I mislio sam da ne znaš. Svejedno; trebalo je da se organizuje veliki dvoboj sarkazama u jednom finom, otmenom hotelu... pojavilo se pola okruga i, da skratim priĉu, a to mi je oduvek predstavljalo problem, malĉice mi se otelo. Ĉim sam poĉeo sa tim pesnikom, na koţi su mu se otvorile velike, dugaĉke pukotine i napolje je pokuljala krv, trebalo je tada da stanem, trebalo je, ali nisam mog'o, sarkazam me je obuzeo, nastavio sam i svi u publici poĉeli su da krvare, jeĉe i ĉupaju kosu, a krupalija je, pa, naprosto pretrpeo srĉku i otegao papke, na licu mesta. I, tu je tome bio kraj, ali ja nisam znao da je taj tip bio nekakav lokalni heroj, priliĉno velik ne samo u onom bukvalnom smislu, kad gle, eto njih za mnom sa puškama, psima, sokolima i lovaĉ-kim pumama, pa sam, tako, priliĉno uzdrman, naprosto beţao i beţao da bi' završio ovde.
Rek'o sam sebi, Ţan-Mišel Gastino, previše si opasan da bi ţiveo meĊu ljudima, i ako se taj tvoj jezik još koji put opet otme kontroli, ljudi će ponovo da izginu, pa sam se zakleo da više neću biti Zapanjujući Podrugljivac, Mutantni Majstor Iskriĉavog Sarkazma i Hitrog Odgovo-
ra; provešću ostatak ţivota kao usamljeni isposnik, ne ĉineći nikome naţao, odbijajući društvo ostalih ljudi. Vidite, drveće ne moţe da oseti sarkazam. Njegovo opaţanje je preduboko da bi mu naudile puke reĉi. Kako god, kao i vas, i mene je ovamo privuklo srce šume, Drvo Poĉet-ka Sveta. U to doba Gospina Šuma bila je prijatno mesto, bilo je ptica, kengurĉića, leptirova i tako to, a ne kao sad, otkad su došli vojnici: ko bi to pomislio, da biju bitke u Šumi Hriz? Svakako ne Ţan-Mišel Gastino: da vam kaţem, otkad su oni došli, ovo mesto je postalo mraĉ-no. Znate na šta mislim, videli ste to iz veće blizine nego ja; šuma ima taj neki kao... um, sve to prepletano korenje i granje i tako to, spajanje i veze, tako mi je reĉeno, svako drvo je kao jedan element mreţe; ona velika krĉevina iznad puta Belveder poĉupala je dosta viših saznaj-nih nivoa; stvari su se ponovo vratile u duboko snevanje. Svejedno, skrenuo sam sa teme. – Sitni ĉovek ih posluţi omletom sa peĉurkama i mateom.
– Sam pravim ĉaj od biljaka i korenja. Dobijete od toga snagu kao jarac, jašta.
Svejedno... jedite samo, ja ću da priĉam... doveden sam ovamo, do Drveta Poĉetka Sveta, i došla mi je Blaţena Gospa... ĉasna reĉ, Sveta Katarina liĉno, lepa već onakva kakva je, sva treperavo bela, a njeno lice... kao da ne znam kakvo je bilo. Bolje od anĊeoskog. Svejedno, kaţe ti ona meni: 'Ţan-Mišel Gastino, imam jedan posao za tebe. Da mi ĉuvaš šumu, pa ću ti oprostiti ono što se dogodilo u tom gradu. Šumi treba neko da je pazi, ĉuva, neguje, mari za nju, voli je ĉak. Imaćeš moć saznanja o svemu što se dešava u Hrizu (tako sam znao da dola-zite; šteta za taj diriţabl) i moći ćeš da zapovedaš svim zonama Geneze, leglima; tamo se raĊaju anĊeli, pod korenjem; i mašine... ostalo ih je još dosta iz doba prilagoĊavanja sveta; sve dok ne budeš pozvan zbog jednog višeg zadatka, a to će se jednom desiti'. I tako se Ţan-Mišel Gastino tu našao i tu ostao. Lep je to ţivot ako volite sveţ vazduh i tako to; nisam prozborio ni reĉ sarkazma već pet godina. Zamislite. Ali ovih dana, pa, mesto je postalo mraĉno. Sada ću to objasniti. – On ritnu vatru od šišarki sekvoje. Iskre pobegoše kroz dimnjak u tamu koja se zgušnjavala.
– Ovo ovde drvo – (on potapša rub korena na kome je sedeo) – zove se Sequoia Sempervi-rens - što znaĉi 'Veĉno ţivo' na jednom starom starom jeziku, i takvo i jeste... zasadila ga je ovde prvog dana prilagoĊavanja sveta liĉno sveta Katarina i šuma je izrasla oko njega. Ali veliko Drvo Otac najstarije je i najmudrije. O, da, mudro i sa veoma dugim pamćenjem. Drveće je ţivo, i svesno, znate, ono oseća, misli. Jeste li tamo imali ne-snove? Naravno da jeste; to vas je šuma upoznavala, apsorbovala vaša sećanja da bi ih dodala velikom pamćenju ovog Drveta Oca. Ali takoĊe je apsorbovala sav strah, mrţnju, sranje i frku koja se zbivala tamo i to je šumu uĉinilo mraĉnom, zastrašujućom i nemalo opasnom.
Mene brine što to truje drveće ľ ne nalik na zasipanje korenja sredstvom za uništenje koro-va, ništa sliĉno tome, već truje dušu ovog mesta. Ja i mašine moţemo da uĉinimo malo toga, a ĉitave oblasti šume umiru, dok novo rastinje izbija krţljavo i deformisano. To ne valja. To me plaši, jer ako se nastavi, nestaće duša sveta.
Ţao mi je što sam tako dugo priĉao. Nemam mnogo prilika da priĉam. Pa, da li vam se zavrtelo u glavi zbog starog Ţan-Mišela Gastinoa? Previše filozofije?
Naravno da biste sada da odspavate; obiĉno i sâm idem u krpe u ovo doba.
Uzgred, moţda noćas usnite nešto ĉudno, ali ne brinite, to vas samo kuša Veliko Drvo i pokušava da komunicira s vama. – Spavali su te noći oko mangala sa ćumurom. Crveni sjaj gurao je noć dalje od njih, a oĉi izgnanika kolutale su i treperele od brzih pokreta ljudskog snevanja.
Rael Mandela MlaĊi sanjao je da se probudio i da je posle buĊenja izišao iz drvene kućice meĊu korenjem u noć. Obuzelo ga je osećanje svetosti i stajao je dugo lica podignutog prema nebu, okrećući se u krug i u krug i u krug. Kada je osetio vrtoglavicu od okretanjaokretanjao-kretanja, pa su se zvezde zavrtele, a debla sekvoja popadala po njemu kao šibice, Rael Man-dela MlaĊi klonuo je na tle i stisnuo obraz uz hladnu, vlaţnu zemlju. Dugo je ostao tako, a
onda je usnio da ĉuje glas koji pevuši neku melodiju. Podigao je glavu i ugledao Santu Ekat-rinu koja je stajala pod prugom svetlosti.
– Jesi li ti duh? – upitao je, a u njegovom snu, majka mu je odgovorila: – Duh, da, ali nisam mrtva. Postoje ţivi dusi, baš kao i mrtvi. – Tada njegov otac istupi iz tame.
– Zbog ĉega si došao ovamo? – upita Limal Mandela ljutito.
Rael Mandela MlaĊi zausti da odgovori, ali reĉi su mu ukrale noćne ptice.
– Odgovori ocu, reĉe Santa Ekatrina.
– Beţiš, zar ne? – optuţi ga Limal Mandela. – Ne pokušavaj da me izblefiraš, sine.
Znam šta je posredi. Ne moţeš da se suoĉiš sa neuspehom i sada beţiš. – Rael Mandela MlaĊi zausti da vikne kako on, Limal Mandela, Najveći Igraĉ Bilijara Koga Je Vaseljena Dala, nije postupio nimalo bolje kada je pobegao u Bespuće, kad jedna za drugom poznate prilike izroniše iz senki meseca-prstena i pridruţiše se njegovim roditeljima. Imale su lica njegovog ţivota: njegovih kolega iz Smene C u livnici, devojaka sa kojima je plesao na igran-kama subotom uveĉe, prijatelja iz škole, lica iz Beladone; ajkule, kockari, kurve, agenti, Glen Miler sa svojim trombonom pod pazuhom; gledali su ga odozgo kako kleĉi na mekom mrkom tepihu od iglica sa beskrajnim saţaljenjem.
– Šta ćeš uĉiniti? – pitali su. – Šta ćeš uĉiniti? – Za sve ovo si sam kriv, reĉe njegov otac, neuspešan izgnanik i kukavica.
– Da mi samo nije ponestalo trikova! – reĉe Ed Galaĉeli, vaskrsnut iz pepela, dok mu je jezik sijao kao ţeravica.
– Stoj stoj stoj stoj! – uzviknu Rael Mandela MlaĊi. – Prekinite san! Hoću da se probudim! – I zaista se probudi i naĊe se sâm na svetom mestu meĊu stablima. Mesec-prsten svetlucao je visoko, vetar je šaputao u granama, a vazduh je bio nepomiĉan, sladak, boţanstven. Pod pru-gom zvezdanog sjaja, svetlost se sklupĉala, zgusnula, poprimila ĉvrsto ljudsko obliĉje. Neki visoki brkati muškarac u dugaĉkom sivom mantilu sede na koren drveta kraj Raela MlaĊeg.
– Fina noć, reĉe on, preturajući po mnoštvu dţepova u potrazi za lulom. – Fina noć. – On pronaĊe lulu, napuni je, pripali i zapućka zamišljeno.
– Znaš, moraš da se vratiš. – Dosta mi je snova, šapnu Rael MlaĊi. – Dosta mi je duhova. – Snova? Ksantiĉni mistagozi veruju da je postojanje okonĉano trećeg dana i da je naš svet samo san iz druge noći, reĉe sivi stranac. – Duhovi? Ma daj. Mi smo najmaterijalnije stvari na svetu, temelj sadašnjosti. Mi smo sećanja. – Njegova lula bila je mala crvena taĉka ţeravice u noći. – Mnemolozi. Mi smo stvari koje ĉine ţivot; samo što ovde, samo na ovom mestu, ima-mo telo i tvar. Mi smo snovi drveća. Znaš li šta je ovo drvo? Naravno da znaš, to je Drvo Poĉetka Sveta. Ali to je takoĊe Drvo Kraja Sveta, jer svaki poĉetak mora imati i kraj.
Imaš nedovršen posao u mom gradu, Raele, i dok ne dovršiš ono što si zapoĉeo, tvoja sećanja neće te ostaviti na miru. – Ko si ti? – Poznaješ me, ali nikada me nisi sreo. Tvoj otac me je poznavao kada je bio mali, tvoj deda takoĊe, a ti me ovih proteklih dana nosiš na leĊi-ma. Ja sam najstarije sećanje Bespuća. Ja sam Doktor Alimantando. – Ali, kaţu da ti putuješ kroz vreme, u poteri za nekakvim legendarnim stvorenjem. – Tako je, ali sećanja ostaju. Slu-šaj: iako mi je to muĉno, kao jednom dţentlmenu od nauke, moram ovo da kaţem: ti u sebi nosiš magiju. Ako je zemlja ovde dovoljno jaka da ovaploti tvoja sećanja i strahove, zar ne bi takoĊe mogla da bude dovoljno jaka da ovaploti i tvoja nadanja i ţelje? I ako je tako, moţda je ta snaga, zapravo, u tebi, kao što sam to bio ja, i nije vezana ni za kakvo mesto, koliko god ono bilo naroĉito. Razmisli o tome. – Doktor Alimantando ustade i stavi lulu u usta. Zagleda se dugo u nebo, zvezde, drveće. – Fina noć, reĉe. – Fina fina noć. Pa, zbogom, Raele. Drago mi je što smo se sreli. Pravi si Mandela, tu nema greške. Sredićeš ti već to. – Onda skrsti ruke i uĊe u senke zvezdanog sjaja.
Zvuk radija Ţan-Mišela Gastinoa probudi Raela Mandelu MlaĊeg. I on je bio podjednako loše podešen, negde izmeĊu programa o kraju Vaseljene i popularne jutarnje muziĉke emisije.
Svetlost je navirala kroz loše nameštene daske od kojih se sastojao zid. Osećao se miris i ĉulo cvrĉanje jaja koja su se prţila na mangalama.
– Dobro jutro dobro jutro dobro jutro, reĉe Ţan-Mišel Gastino. – Diţite se, danas nas ĉeka dug put, a ne moţete nikuda bez pristojnog doruĉka. – Rael MlaĊi istisnu zglavcima san iz oĉiju, ne shvatajuši sasvim.
– A? – Idemo. Danas. Pozvan sam. Sinoć. Dok si ti bio zauzet svojim mnemologom, ja sam bio zauzet svojim, Blaţenom Gospom, pa, makar sećanjem na nju; svejedno, rekla mi je da je kucnuo ĉas, da treba da krenem sa tobom. Izgleda da će ti zatrebati moj naroĉiti dar. Moţda si zato i doveden ovamo. Postoji skrivena veza meĊu tim stvarima. – Zar nisi... – Zar nisam makar malo uzrujan zbog toga što napuštam sve ovo? Pa... samo malo. To je privreme-no, i ĉim izvršim Svetu Volju, moći ću da se vratim na stari posao. Svejedno, rekla mi je da, ukoliko ne poĊem, ubrzo neću imati šta da ĉuvam. To se zove Osa DogaĊanja, gde mnoštvo budućnosti zavisi od malobrojnih pojedinaca, a to obuhvata i Šumu Hriz. – Ali... – Ali ko će da pazi na Gospinu Šumu dok je ja spasavam? Ne bi trebalo ovo da ti priĉam, ali upravo se konstruiše ĉitav novi red anĊela: Model Šest, Amshastrije, posebno projektovan za oĉuvanje ţivotne sredine. Biće ovo staro mesto u redu još neko vreme, dok mene nema. Staro Drvo Otac vodiće raĉuna o njima. Pa, hajdemo. Ustajte, umivajte se, jedite! Ĉeka nas dug put dok ne stignemo do šumskog zida, a ja moram da se spakujem i pozdravim sa kokama. Šta si se toliko iznenadio? Šta misliš, odakle sva ta jaja? Iz vazduha?

http://www.book-forum.net

15Ijan Mekdonald - Bespuće Empty Re: Ijan Mekdonald - Bespuće Uto Sep 25, 2012 8:18 pm

Margita

Margita
Administrator
Administrator
55.
Jedna patrola 'Jaguara' Arni Tenebre zarobila je ĉetiri muškarca u unutrašnjosti Zone pasi-vne odbrane 6. Stalna nareĊenja nalagala su da svi zarobljenici smesta budu pogubljeni, ali radoznalost potporuĉnika SerĊa Estramadure bila je podstaknuta njihovom sposobnošću da prevale deset kilometara kroz eksplozivne zamke, iskopane jame, omĉe od ţice i pangi-koĉeve prekrivene govnima, bez ijedne povrede. Uprkos vazdušnim patrolama Parlamentara-ca, prekršio je naredbu o radio-tišini da bi zatraţio savet od svog komandanta.
– Ko su oni? – upita Arni Tenebre.
– Ĉetiri muškarca. Jedan od njih je onaj Ĉiĉa iz Šume, sarkastiĉni, a ostali izgledaju nor-malno. Bez identifikacija, ali imaju na sebi nešto V.A. opreme. – Zanimljivo. Gastino se do sada nije formalno opredeljivao. Mora da ih je on proveo kroz zonu odbrane. Baš bih volela da ih vidim. – Gledala je kako gerilci dovode zarobljenike. Vojnici su im vezali ruke i oĉi i vodili su ih na uzicama. Trojica su posrtala i padala na neravnom terenu na kraju doline; ĉet-vrti je hodao visok i prav i vodio je, umesto da ga vode, kao da vidi drugim ĉulima, a ne vidom. Biće da je to Gastino. Iako ga je Arni Tenebre srela samo dva puta pre toga, njegovo ime bilo je legenda meĊu veteranima pohoda na Hriz, kako u Svezemaljskoj Armiji, tako i meĊu Parlamentarcima.
Kakav bi to gerilac bio. On je deo šume, svestan kao ţivotinja. Ona pogleda svoje gerilce, vojnike-deĉake nespretne u kameleonskim uniformama i sa teškim borbenim ranĉevima, lica prekrivenih tetovaţom ili obojenim poput tigrova, demona ili insekata; pegavi, prugasti, kari-rani. Glupi deĉaci koji se prave da igraju igre glupih deĉaka. Begunci buntovnici izgnanici lutalice gameni šizoidi, homoseksualci i vizionari. Glumci u ratnom teatru. Dajte joj hiljadu ljudi poput Gastinoa i smrviće Kvinsanu tako fino da će od nje ostati samo pesak.
Lica dvojice zarobljenika izgledala su joj poznato. I dalje je pokušavala da ih pronaĊe u sećanju dok im je potporuĉnik Estramadura skidao ranĉeve, odeću i dostojanstvo, i vezivao ih u toru od bambusa. Estramadurin izveštaj bio je prava farsa. Zar momak nije imao oĉi, uši? Njegova informacija svodila se na 'odjednom su se stvorili tamo'. Ĉovek bez oĉiju i ušiju neće
dugo poţiveti u šumskoj borbi. Pretraţila je odeću zarobljenih. U Gastinoovoj iznošenoj beloj odeći nije bilo niĉega, a ostali su imali stvari koje je proizvela Kompanija, otporne, dobro izraĊene. U dţepovima nije bilo niĉega osim papirnih maramica i male lopte od srebrnog papira.
Pre nego što im je pregledala ranĉeve, upitala je potporuĉnika Estramaduru: – Njihova imena. – Ah, zaboravio sam da ih pitam. – Idi i pitaj ih. – Odskakutao je nizbrdo do torova, lica crvenog i poniţenog ispod smelih plavih i ţutih tigrastih šara.
Neće dugo poţiveti. Nedostaje mu inteligencija.
Vratio se minut kasnije.
– Gospoja, zovu se... – Mandela. – Ona pokaza na koţom uvezanu knjigu koja je leţala kraj nje na tlu.
– Onaj najmlaĊi je sin Limala Mandele. – Rael MlaĊi, gospoja. – Tako. – Ostala dvojica su... – Galaĉeli. Sevrijano i Batisto. Znala sam da su mi njihova lica poznata.
Poslednji put sam ih videla kada su imali dve godine. – Gospoja. – Ţelim da popriĉam sa zarobljenicima. Dovedi ih ovamo. I vrati im odeću. Goli muškarci izgledaju bedno. – Kada je potporuĉnik Estramadura otišao, Arni Tenebre je pomazila prstima svoju kratku kosu, finu poput krzna; mazi mazi mazi, maniĉno, neodoljivo maţenje. Mandela. Galaĉeli. Kvinsana. Skriven ispod korica knjige, Alimantando. Zar je neopozivo zapisano da nikada ne umakne od njih? Zar je ĉitav grad Bespuće jedrio oko sveta kao oblak u poteri, ne bi li je odvukao natrag u stagnaciju i beskorisnost? Kakav je to zloĉin izvršila kada prošlost mora da je kaţnjava, iz pokolenja u pokolenje; zar je bilo tako loše ţeleti ime ispisano na nebu? Poigravala se idejom da naredi da ih brzo, tiho, anonimno pobiju.
Odbacila ju je. To bi bilo nemoguće. Ovaj sastanak bio je Kosmiĉki PredodreĊen. Dešava-lo se to i ranije, dešava se sada, i desiće se ponovo.
Zagledala ih je dok su kleĉali s druge strane vatre; u treptanju i ĉuĊenju u zadimljenoj koli-bi. Dakle, to je bio njen mali bratanac. Videla je kako vire prema njoj kroz dim, ali ona je za njih bila nevidljiva, obasjana s leĊa snaţnim sunĉevim svetlom koje je kuljalo kroz bambus. Ţan-Mišel Gastino zausti da progovori.
– Mir, ĉasni ĉoveĉe. Tebe veoma dobro znam. Znam ime Mandela, i znam ime Galaĉeli. – Ko si ti? – upita Rael MlaĊi. Bio je drzak. Baš dobro.
– Znaš me. Ja sam demon koji jede male bebe, bauk koji tera decu u krevet, ja sam, reklo bi se, ovaploćenje zla. Ja sam Arni Tenebre. Tvoja baba-tetka, Raele MlaĊi. – I pošto joj je to priĉinjavalo zadovoljstvo, ona ispriĉa priĉu o ukradenim bebama, priĉu koju joj je ispriĉao njen fantomski otac, priĉu koja ju je i dovela do tog mesta i trenutka. Izrazi uţasa na licu nje-nog malog bratanca veoma su joj prijali. – Ali ĉemu tolika uţasnutost, Raele? Kako ĉujem, ti si podjednako velik zloĉinac kao ja. – Nije taĉno. Ja se borim za pravdu potlaĉenih protiv tiranskog reţima Ĉeliĉane Vitlejem Ares. – Lako je to reći, ali molim te da me poštediš svojih vatrenih govora. Potpuno te shvatam. I ja sam nekada bila takva. Sada moţete ići. – Kada se potporuĉnik Estramadura vratio pošto je zakljuĉao zarobljenike u kavez, Arni Tenebre je ponovo prala ruke i zurila u njih pozorno i opĉinjeno.
– Da naredim da ih streljaju, gospoja? To je uobiĉajena praksa. – Uobiĉajena, dakako. Ne. Vrati im njihove ranĉeve, bez diranja, i isprati ih do severnog šumskog zida kod Novog Holz-beka. Mogu slobodno da idu. Na delu su sile veće od uobiĉajene prakse. – Potporuĉnik Estramadura nije odlazio.
– Uradi to. – Zamislila ga je svuĉenog, ruku i nogu raširenih izmeĊu dva drveta, ostavlje-nog suncu, kiši i gladi. Kada se bude vratio, pomislila je. Stvarno je bio previše glup da bi mu dozvolila da ţivi. Gledala je kako patrola 'Jaguara' prati izgnanike iz doline u šumu. IzviĊaĉka letelica Parlamentaraca zazujala je na istoku, prema Brdima Tetis. Odredi za kamuflaţu poju-rili su okolo, frenetiĉno, sa mreţama, grmljem i ceradama.
Lepe lepe ptiĉice, Kvinsana. Pozovi ih dole, pozovi ih sa neba, pozovi ROTEHovo svemir-sko oruţje koje moţe da razori svet, pozovi nebo da se sruši na mene, pozovi samog Panarha da me uništi, ali ja ću te ipak nadmašiti. Jer imam kljuĉ za Konaĉno Oruţje! Osećala je zado-voljstvo zbog te melodrame. Setila se koţom uvezanih knjiga Raela Mandele MlaĊeg. Setila se zidova kuće Doktora Alimantanda, prekrivenih arkanom hronodinamike. Da je samo ono-mad obratila više paţnje na to. Ona se hladno osmehnu sama sebi.
Mogu da ovladam vremenom.
Sazvala je svoj generalštab. Ĉuĉali su u polukrugu na zemljanom podu njene kolibe.
– Pripremite sve divizije i sektore za pokret. – Ali, gospoja, odbrana, priprema za konaĉnu bitku. – Ona se zagleda dugo i opasno u kapetana prve klase Dţonatona Baja. Taj je previše priĉao. Moraće da nauĉi koliko vredi tišina.
– Konaĉna bitka će naprosto morati da se odigra na nekom drugom mestu.
56.
Otkad je Dţoni Staljin zamenio celokupno neposredno osoblje robotima, stopa delotvorno-sti se utrostruĉila. Njegov plan bio je toliko blistav da je provodio mnoga popodneva u svom privatnom studiju za masaţu pod prstima Taj Manzanere; meditirao je o blistavosti svog pla-na. Roboti ne samo da se nikada nisu umarali, spavali, jeli i pili ili izbacivali izmet, već nisu morali ni da budu plaćeni. Nadnice za njihov neumorni rad koristile su se za izdrţavanje nji-hovih originala od krvi i mesa koji su otišli na trajni odmor u polarna skijališta, na rajska ostr-va mora Tisus, ili u podzemlje greha u Beladoni i Gumenoj Ulici u Keršou. Sve dok zamene ostanu neotkrivene, taj plan će usrećivati sve te ljude.
– Blistavo, rekao je Dţoni Staljin sebi, zagledan kroz svoj zid-prozor na 526. spratu u izob-liĉene predele oko Keršoa. Setio se strepnje koju je zatrovana zemlja izazvala kod deĉaka starog osam i tri ĉetvrtine, dok se pribliţavao velikoj kocki. Sada je voleo jezerca mulja i izvore nafte. Vodio je mnoge svoje ljubavi u promenadu kraj Zaliva Sepije i šaputao slatke reĉi ljubavi kroz respirator u naćuljene uši. Profit, Carstvo, Industrija. Šta znaĉi jedno mrtvo jezero, par zatrovanih reka, nekoliko brda šljake? Prioriteti, o tome je bilo reĉ. O Prioritetima i Progresu.
Kucanje na vratima, – Napred, naklon i Karter Hausman; radije, robotski dubler Kartera Hausmana, naĊe se kraj njega.
– Razglednice sa Porcelanske Planine, iz Stanice sveta Mod i Sveta-dţungle Novog Brazi-la, uobiĉajeni izrazi zahvalnosti i pohvale. – Izgleda da su poslednja tri zamenjena sluţbenika bila zadovoljna. I dok god se kredit na njihovim raĉunima bude gomilao iz meseca u mesec, ostaće zadovoljni. – TakoĊe, najnoviji izveštaji o projektu Bespuće. – Dţonija Staljina napusti dobro raspoloţenje.
– Reci mi najgore. – On se prevrnu na leĊa kako bi Taj Manzanera mogla da mu lupka po stomaku. Još je ĉvrst, Bogu hvala. Viši menadţeri ne smeju da pokaţu ni najmanji znak sla-bosti.
– Dobre vesti i loše vesti, ser. Nivo proizvodnje se vratio na normalu, a otpor naĉelima industrijskog feudalizma uglavnom je slomljen. Crna berza još donekle ugroţava prodavnice Kompanije, a tu je i nedostatak saradnje stanovnika Bespuća, ali organizacija Konkordat efek-tivno je rasturena posle uništenja njenih najviših ešelona. – Mani se jezika Kompanije kada priĉaš sa mnom. Ako je to dobra vest, koja je onda loša? – Zahvaljujući operacijama presaĊi-vanja, mogao je da podnosi ĉireve, ali tri zamene ţeluca i tankog creva za isto toliko godina predstavljale su previsoku cenu za projekt Bespuće.
– Imamo informacije da Rael Mandela MlaĊi namerava da se vrati u Bespuće da bi se osvetio za dedinu smrt. TakoĊe, znamo da je bio u kontaktu sa Taktiĉkom grupom Svezemalj-ske Armije u Juţnom Hrizu. – Zaboga miloga. Tu, po butinama, ljubavi. Ta porodica. Ipak, šteta za matorog.
Dobro sam ga poznavao kad sam bio mali. Nije trebalo to da urade. – Postojao je izvestan element revanšizma kod direktora obezbeĊenja. Opet, postoji ona izreka o kajgani i jajima, ser. TakoĊe imam informacije da Tasmin Mandela organizuje protestni marš baš u vreme vaše posete fabrici sledećeg meseca. Ĉuo sam da deca širom sveta imaju vizije same Blaţene Gos-pe: dva sluĉaja su zabeleţena ovde, u Keršou, i oba deteta umakla su kao slepi putnici diriţab-lom. – Prokletstvo. Šta preporuĉuješ? – Savetovao bih vas da ne posetite projekt Bespuće u planirano vreme. – Slaţem se. Naţalost, prate me tri ĉlana odbora kako bi se uverili da sam na valjan naĉin ugušio nemire, a njihov raspored je priliĉno pun. – Ljudski dvojnici su povreme-no bili toliko ljudski da je Dţonija Staljina to plašilo. Premeštanje teţine dublera na jednu nogu kao znak da ţeli da predloţi nešto toliko ga je podsetilo na Kartera Hausmana da se stre-sao.
– Da li bih smeo da pitam, u vezi s ovim, šta gospodin najviše voli da radi? – Za trenutak, Dţoni Staljin se uplaši da je kod svih njegovih robota-dublera došlo do masovne greške u programiranju.
– Najviše volim da pecam tilapiju na reci Kaluma, u Gorama Sin. Zašto pitaš? – Pa, moţda bi gospodin voleo da više vremena provodi u takvim zadovoljstvima, a manje u sumornim svakodnevnim zadacima vezanim za projekt Bespuće. – Znaĉi, tako se to dogodilo. Oĉekivao je već duţe vreme taj dan kada će ga roboti upitati ne bi li uzeo produţeni odmor i pustio mašinskog dublera u svoje cipele, za svoj sto.
– Koliko već dugo već radite na dvojniku? – On leţe natrag i zagleda se u tavanicu. Ĉudno da to uopšte nije bilo onako strašno kao što je oĉekivao. Nije bilo ni najmanje nalik na umira-nje.
– Dubler je spreman već osamnaest meseci. – Ali sve do sada niste imali priliku. – Upravo tako, ser. – U mislima, Dţoni Staljin je posmatrao najlon i plovak na uzburkanoj, brzoj vodi reke Kaluma. Bila je to privlaĉna zamisao, sjajno klizava i jarka koliko i tilapija iz Kalume.
– Pretpostavljam da, sa svim dokazima koje imate protiv mene, nemam drugog izbora. – Robot je priliĉno dobro odglumio izraz skandalizovanosti.
– Nikako, ser! Ovo je u vašem najboljem interesu. – Lišće ţuti i poprima boju ćilibara gore, kod slapova Kalume. Na visijama je sneg, noći su hladne, a vatre tople u Kaluma-brvnari.
– Pa, Taj, dušo, plašim se da si ostala bez posla. Robotima maserke nisu mnogo potrebne. – On odmeri Taj Manzaneru od glave i pete. Bila je to zaista dobra devojka. – Ne mogu ni da te ostavim ovde, ne posle ovog razgovora. Da li bi volela da poĊeš sa mnom? U ovo doba godine, gore, na Sinu, pecanje je sjajno.
57.
Kada je saznala za oĉevu smrt, Tasmin Mandela je sebi nametnula zavet ćutanja.
Poslednje što je rekla, pre nego što su joj usne prekrivene glomaznom metalnom maskom koju su joj napravila Sirota Deca, bilo je da će ponovo progovoriti tek kada pravda poseti zlo-ĉince koji su poĉinili ta zlodela. Pravda, rekla je, ne osveta.
Iste noći, krenula je duţ breţuljaka, dalje od paklenog sjaja iz usta peći Ĉelikgrada, prateći sopstvene stope stazom muĉeništva koju je prešla pre toliko godina. Ponovo je pronašla malu pećinu sa izvorom vode. Na podu su bila mumifikovana zrna pasulja i šargarepe. To ju je
nagnalo da se osmehne iza maske. Stajala je na ulazu u pećinu i gledala u Veliku Pustinju krastavu i gubavu zahvaljujući ruci industrijskog ĉoveka. Zabacila je glavu i oslobodila svu svoju moć u psalmu energije.
Usnulo u hiljadu kreveta u hiljadu domova, hiljadu dece sanjalo je isti san.
Sanjala su ruţne metalne insekte koji se spuštaju na pustu ravnicu i grade sebi gnezdo visokih dimnjaka, podrigujućeg dima i odzvanjajućeg metala. Gnjecavi beli trutovi sluţili su insekte komadima crvene zemlje otkinutim iz koţe pustinje. Tada se na nebu otvorila rupa, a iz rupe je izišla sveta Katarina od Tarzisa odevena u šareni baletski triko. Podigla je ruke kako bi pokazala da joj ulje kulja iz rana i rekla: – Spasite moje ljude, ljude Bespuća. – Tada su ĉeliĉni insekti, koji su gradili nestabilnu piramidu spojenim metalnim telima, dosegli Blaţenu Gospu hvataljkama i povukli je, uz uzdah i vrisak, u metalni mlin svojih ĉeljusti.
Kaan Mandela ih je nazvao Izgubljeno pokolenje.
– Grad je pun tih klinaca, objašnjavao je mušterijama preko šanka. Pošto je Persis Tater-demalion u napadu tuge zbog Edovog ubistva pobegla u suton, vlasništvo nad Hotel/Barom prešlo je na njega i Radţandru Dasa. – Saplićeš se o njih kad ideš u radnju, ne moţeš da pri-Ċeš stanici jer klinci spavaju na platformama. Kaţem vam, ne znam šta ta moja tetka misli da postigne. Zar će deĉji krstaški pohod da impresionira... znate već koga? – Ime korporacije Vitlejem Ares nije se smelo više pominjati u hotelu koji je nekada nosio isti naziv. – Izgublje-no pokolenje, eto šta su oni. Zastrašujuće; pogledaš tu decu i, puf! Nema niĉega. Prazne oĉi. – Prazne oĉi takoĊe su uznemiravale Nadahnuće Kadilaka. Njegov arsenal upozorenja, saveta, prekora i prikrivenih pretnji bio je iscrplen. Ostalo je samo zbunjeno strahopoštovanje pred hirovitim postupcima Sive Gospe. Nije mogao da shvati zbog ĉega je Boţanska Energija oda-brala da se ispolji u tako slabom i manjkavom telu.
HODOĈAŠĆE U SUB. 12. NOVODEC, U 12 I 12, objavila je Tasmin Mandela olovkom ispisanom porukom na zidu bazilike. SVI SVEŠT, SIR. DECA, HODOĈAS, GRAð, MARŠ NA ĈELIKGRAD: DA V.A. NATER. DA SLUŠA. ONDA GOVOR.
Hodoĉasnici? Ĉeliĉna maska oĉito je zaslepila statistiĉko ĉulo Sive Gospe podjednako delotvorno kao što joj je zapušila usta. Od osvita Konkordata, priliv hodoĉasnika neprestano se smanjivao sve do nekoliko preostalih fanatika. Bog i politika, ulje i sirće. Ništa dobro neće proizići iz toga, rekao je Nadahnuće Kadilak sebi.
Neposredno pred siestu, gospoĊa Arbotinski iz pošte došla je kod gospodina Jerihona sa pismom koje mu je poslao Halovej. Gospodin Jerihon nikada u ţivotu nije primio pismo. Niko nije znao gde se on nalazi da bi mu slao pismo, a ako oni zainteresovani to saznaju, pos-laće ubice pre nego pisma. Pismo ga je obavestilo da njegovi sestrići Rael, Sevrijano i Batisto i njihov roĊak Ţan-Mišel stiţu sutradan u 14:14 Ares Ekspresom. Gospodin Jerihon je voleo spletke i zavere, pa se u naznaĉeno vreme sredio, kupio ruĉak u jednoj od ispostava Mandeli-ne i Dasove franšize na platformi, i kada se Ares Ekspres Katarina od Tarzisa u 14:14 zausta-vio u velikom oblaku pare i isparenja, srdaĉno je doĉekao ĉetiri bradata i kosata dţentlmena prikladnim porodiĉnim zagrljajima. Brade i kose otišle su niz slivnik gospodina Jerihona. Braća Galaĉeli obišla su oĉev grob i od svojih pretendenata na oĉeve saznala za majĉino tuţno bekstvo. To ih je strašno uznemirilo. Gospodin Jerihon je proveo prijatno i podsticajno popo-dne u razgovoru sa Zapanjujućim Podrugljivcem, Mutantnim Majstorom Iskriĉavog Sarkazma i Hitrog Odgovora, a Rael MlaĊi se vratio u porodiĉnu kuću Mandelinih.
– Ah, Raele, vratio si se, reĉe Santa Ekatrina, iznenaĊujuće neiznenaĊena.
– Znali smo da ćeš se vratiti. Otac bi da te vidi. On je preko, u Alimantandovoj kući. – Limal Mandela doĉekao je sina izmeĊu ĉetiri panorame u osmatraĉnici.
– Znaš da ti je deda mrtav? – Ne! – Kompanija je upala u kuću, moţda si video deo štete koju su poĉinili. Rael je ubijen dok je pokušavao da zaštiti svoju imovinu. – Ne. – Grob je dole, na gradskom groblju, ako ţeliš da ga posetiš. TakoĊe, mislim da bi trebalo da odeš i posetiš babu. Ona te veoma krivi za muţevljevu smrt. – Limal Mandela iziĊe da bi omogućio
sinu da tuguje u samoći, ali pre nego što je zatvorio vrata, reĉe: – Uzgred, i tetka bi htela da te vidi. – Otkud ona zna da sam se vratio? – Ona zna sve. – Novi plakati pojavili su se na zido-vima: HODOĈAŠĆE BLAŢENSTVA: 12 NOVODECEMBAR U 12 I 12. GOVORIĆE RAEL MANDELA MLAðI.
Mikal Margolis bio je u škripcu. Hodoĉašće Blaţenstva poklapalo se sa posetom Dţonija Staljina i tri ĉlana upravnog odbora. Da nije prisustva Raela Mandele MlaĊeg, bio bi sklon da previdi taj marš, zbog njegove uzaludnosti; bilo je tu velike popularne privlaĉnosti, nesumnji-vo, ali bez efekta. Nije ţeleo da rizikuje novi pohod na Bespuće da bi pohapsio bundţije: Dominik Frontera je pribavio nalog okruţnog suda protiv Kompanije sa obećanjem vojne pomoći ukoliko doĊe do njegovog flagrantnog kršenja. Tajna operacija bila bi pametna stvar, ali sa gradom punim medijskih vukova, privuĉenih decom koja su poĉela da se pojavljuju sa svih mogućih strana, i najmanji incident naterao bi odeljenje za odnose sa javnošću da se raz-besni. Naneo je dovoljno štete imidţu korporacije svojom policijskom taktikom ĉvrste ruke kada je rušio Konkordat. Zaboga miloga, šta hoće, kompaniju ili bućkuriš zavaĊenih strukov-nih sindikata?
Škripac škripac škripac. Ponekad je priţeljkivao da je bacio rolnu geoloških izveštaja u ventilacioni šaht i ostao Slobodnjak. Kao direktor obezbeĊenja projekta Bespuće, ispunio je sve svoje pubertetske snove, a opet se nije oslobodio gravitacije. Pogledao se u ogledalu i video da mu crno i zlatno, zapravo, ne pristaje.
Dvanaesti novembar u 12 i 12 bio je divan za hodoĉašće. I trebalo je da bude tako. Tasmin Mandela suptilno je prĉkala po orbitalnim stanicama za kontrolu vremenskih uslova kako bi bila sigurna da ni kap kiše neće pokvariti Hodoĉašće Blaţenstva. Velika masa okupila se ispred Bazilike Sive Gospe. Napolju, na vrelini sieste, hiljadu dece, odevenih u deviĉansko belo, srdilo se, gunĊalo, osećalo muĉninu, povraćalo i padalo u nesvest, kao i bilo koji drugi skup grešnika koji ĉekaju na popodnevnoj vrelini. U zakazanom trenutku, oglasili su se gon-govi, zatreštala cimbala u zvonicima, a velika bronzana vrata Bazilike otvorila su se na neu-potrebljavanim mehanizmima, i Tasmin Mandela, Siva Gospa Tišine, izišla je napolje. Nije to bio ĉak ni neki naroĉito dostojanstven hod. Bio je to umoran hod ţene koja je osećala iza svo-je mašinske maske kako se vreme slama o nju. Na prikladnom rastojanju iza nje hodao je Rael Mandela MlaĊi; njen brat, njegov otac, Limal, Mavda Arondelo i Harper Tju, dva preţivela ĉlana štrajkaĉkog odbora, Sevrijano i Batisto Galaĉeli, i Ţan-Mišel Gastino pod svojom mas-kom Zapanjujućeg Podrugljivca, Mutantnog Majstora Iskriĉavog Sarkazma i Hitrog Odgovo-ra. Oreol oko ruĉnog zgloba Tasmin Mandele goreo je tako dubokim plavetnilom da je bio gotovo crn.
Oko nje se obrazovalo hodoĉašće: Deca Blaţenstva, Deca Bezgrešne Ugradnje (Sirota), raznorazna udruţenja iz Ĉelikgrada sa sledbenicima, ikonama, relikvijama i svetim kipovima, meĊu kojima je bio i Nebeski Patron Konkordata, Bistro Dete iz Ĉernove. Iza crkvenjaka išli su zanatlije, predstavnici struka i zanimanja Ĉelikgrada, okupljeni pod barjacima koji su leţali skriveni u podrumima i tavanima otkad je Kompanija uništila Konkordat i, da, ĉak i nekoliko prkosnih zastava Konkordata, malih ali prepoznatljivih sa smelim zelenim Krugovima Ţivota. Iza zanatlija išlo je stanovništvo, ţene, muţevi, deca, roditelji radnika, a meĊu njima i malob-rojnija populacija Bespuća, njegovi zemljoradnici, pravnici, piljari, mehaniĉari, kurve i poli-cajci. Za njima su išle gunde, propalice, mangupi i probisveti, a za njima izveštaĉi iz novina, sa radija, iz filmskih novosti i sa televizije, zajedno sa svojim kamermanima, majstorima zvu-ka, fotoreporterima i ţivĉanim reţiserima.
Sa Tasmin Mandelom na ĉelu, procesija krenu dalje. Dok je prolazila kraj kuće porodice Mandela, pevaĉi himni i psalama ućutaše iz poštovanja. Kapije Ĉelikgrada bile su zatvorene pred Hodoĉašćem Blaţenstva. Tasmin Mandela primeni najmanji mogući treptaj boţanske sile i brave prsnuše, a kapije se raskriliše na šarkama. Straţari koji su uzmicali, uperiše MRCV-e više u strahu nego u gnevu, i ispustiše ih sa urlicima bola kada su na zapovest Sive
Gospe puške zasjale crvenim usijanjem. Masa je podvriskivala i klicala. Goneći ljude iz obez-beĊenja Vitlejem Aresa, procesija je nastupala prema Trgu Korporacije.
Na balkonu zastakljenih kancelarija Kompanije, robotski dubler Dţonija Staljina i tri ĉlana upravnog odbora posmatrali su to sa sve većim zgraţavanjem.
– Šta ovo znaĉi? – upita Debeli Direktor.
– Imao sam utisak da su ovi neţeljeni nemiri okonĉani, reĉe Mršavi Direktor.
– Zaista, ako je ta besmislica oko Konkordata srušena, kao što ste nas naveli da poveruje-mo, šta oni zeleni barjaci tamo traţe? – upita Osrednje Mišićavi Direktor.
– Iako nije zgodno da se takav jedan marš odrţi unutar projekta, reĉe robotski dubler menadţera/direktora za projekte i razvoj Severozapadne Ĉetvrtsfere, – bilo bi daleko gore da smo preduzeli nešto dok to posmatraju filmske ekipe sa devet kontinenata. Gospodo, predla-ţem da naprosto progutamo tu neprijatnost. – Hrumf, reĉe Debeli Direktor.
– Nedopustivo, reĉe Mršavi Direktor.
– Krajnje neekonomiĉno, reĉe Osrednje Mišićavi Direktor.
– Mikal Margolis će se pobrinuti za sve, reĉe Robot Staljin. – Konkordat se neće ponovo dići. – Zapoĉeše govori.
Najpre su Sevrijano i Batisto Galaĉeli govorili o tome kako im je otac ubijen laserima kor-poracije Vitlejem Ares. Onda je Limal Mandela govorio o tome kako su njegovog oca ubili projektili korporacije Vitlejem Ares. Tasmin Mandela klimnu glavom Raelu Mandeli MlaĊem da istupi i govori. On pogleda more lica i oseti veliki umor. Video je dovoljno za ĉitav ţivot platformi, podijuma i govornica. Uzdahnu i istupi da ga ljudi vide.
Sa svog mesta na gazištu konvertora broj 5, Mikal Margolis u potpunosti je iskoristio taj kratki korak da podesi teleskop.
Jedan metak. Sasvim dovoljno. Jedan metak koji je izlila i prigušila ĉeliĉana Vitlejem Ares. Potom više neće biti škripca.
Limal Mandela je gledao kako njegov sin istupa i osećao toplinu zbog ulizivanja ljudi. Dobro je podigao svoje sinove. Bili su upravo onakvi kakve je njegov otac ţeleo za unuke. Tada opazi odsjaj na cevima iznad Trga Korporacije. Ţiveo je predugo na najopasnijem mestu na svetu da ne bi znao šta je to.
On obori sina grubim zahvatom kada su njegove uši izoštrene u bilijarskim salama ĉule prigušeni pucanj ĉisto i jasno kao trubu Arhangelska iznad glasova mase. Nešto ogromno i crno eksplodira mu iz leĊa, nešto o ĉijem prisustvu nije ni slutio. On oseti iznenaĊenje, gnev, bol, ukus mesinga u ustima i reĉe: – Boţe blagi, pogoĊen sam. – Rekao je to toliko ravnim glasom da je još bio iznenaĊen time kada mu je tama prišla preko ramena i odnela ga sa sobom.
Masa se zanese i vrisnu. Dve hiljade kaţiprsta bilo je upereno prema mestu gde se krivac verao niz lestvice koje su vodile u srce industrijskog lavirinta. Rael Mandela MlaĊi bio je zgr-ĉen iznad oĉevog tela; Tasmin Mandela zgromljena smrću svog blizanca. U poslednjem trenu ţivota, mistiĉna veza izmeĊu Limala i njegove sestre bila je vaspostavljena i ona je osetila ukus krvi u njegovim ustima i osetila je kako ga gutaju bol, strah i crnilo. Iako je još bila ţiva, umrla je sa svojim bratom.
Tada Siva Gospa ustade pred ljudima i skinu masku, a oni videše da joj je lice mraĉno i strašno, pa jeknuše od straha.
– Ovo je izmeĊu moje porodice i Mikala Margolisa! – uzviknu ona, prekinuvši ćutanje. Podiţe svetu levu ruku i grmljavina zatrese Trg Korporacije. Na njen poziv, svaka nepriĉ-vršćena mašina u Ĉelikgradu poskoĉi u vazduh: cevi, aparati za zavarivanje, baštenske grabu-lje, radio-aparati, elektro-tricikli, pumpe, meraĉi napona, ĉak i Bistro Dete iz Ĉernove napusti svoje postolje i polete na njen poziv. Sve to zakovitlalo se u jatu iznad Trga Korporacije. Prib-liţavalo se, pribliţavalo, i prestravljena masa vide da se metal topi, stapa i preobraţava u dva ĉeliĉna anĊela, dva smrknuta osvetnika, koji poĉeše da je nadleću.
– PronaĊite ga! – uskliknu Tasmin Mandela i anĊeli zaurlaše niz ĉeliĉne kanjone Ĉelikgra-da da je poslušaju. Oreol Tasmin Mandele ponovo blesnu i posmatraĉima se uĉini da se njena nezgrapna haljina topi i menja oblik, da se tesno pripija uz njeno obliĉje, i da joj je maska, u trenutku kada je skoĉila sa platforme da se i sama dâ u poteru, poletela u ruku i preobrazila se u neko moćno oruţje.
Pandemonijum je zavladao na Trgu Korporacije. Bez voĊstva, demonstracije su se ustala-sale i uspaniĉile. Hodoĉašće Blaţenstva pretvorilo se u rulju. Porazio ga je sopstveni bes i strah. Naoruţani ljudi iz obezbeĊenja pojavili su se na krovovima i gazištima i privukli na sebe tuĉu kamenica. Podigli su oruţje na gotovs, ali nisu otvorili vatru. Rael Mandela MlaĊi pokuša da ustane i primiri uzavrelu masu, ali Ţan-Mišel Gastino se progura kraj njega.
– Ubiće te kao psa, reĉe on. – Ovo je moj trenutak. Ovo mi je zapoveĊeno da uradim. – On udahnu duboko i pusti sav svoj mutantni sarkazam u jednoj jedinoj vreloj satiri.
Iako nije bio usmeren na njih, ljudi su svejedno osetili oštrinu njegovog jezika.
Neki vrisnuše, neki zaplakaše, neki se onesvestiše, neki ispovraćaše, neki prokrvariše iz rana krivice koje je sarkazam otvorio. On zapljusnu snopom svoje satire poloţaje obezbeĊenja i zaĉu se stenjanje i krici kada naoruţani ljudi shvatiše šta su zapravo, šta su sve poĉinili. Neki nisu mogli da podnesu sramotu, pa su se bacili sa visokih osmatraĉnica. Drugi su okrenuli oruţje prema sebi ili svojim drugovima; ostali su histeriĉno zaridali zbog reĉi Zapanjujućeg Podrugljivca. Neki su kreštali, neki bulaznili, neki povraćali kao da će povraćanjem izbaciti svu tu mrţnju prema sebi na koju ih je naterao ĉoveĉuljak na stepenicama, neki su praznili creva i bešike, neki pobegli vrišteći iz Ĉelikgrada u pustinju da ih više niko ne bi video, neki su se srušili u krvi, slomljenih kostiju, pošto ih je sarkazam rasporio i smrvio im udove.
Pošto je bacio naoruţanu silu korporacije Vitlejem Ares na kolena, Zapanjujući Podruglji-vac okrenu jezik prema visokom balkonu, gde su se sakrili direktori Kompanije. Istog trena, Debeli Direktor, Mršavi Direktor i Osrednje Mišićavi Direktor preobraziše se u uzdrhtale pih-tijaste mehure kajanja.
– O dosta dosta dosta, molili su, gušeći se u sopstvenoj ţuĉi i bljuvotini, ali satira je trajala i trajala i trajala, sekla i kasapila po svakom mraĉnom i sramnom postupku koji su ikada poĉi-nili. Satira je kidala odeću u dronjke, rasecala tela u dugaĉkim, dubokim, krvarećim posekoti-nama, a moćni direktori vrištali su i urlali, ali reĉi su ih sekle sekle sekle, sekle i kasapile, sve dok nije preostalo samo mrtvo, iskasapljeno meso i pihtijasta masa na uţasno skupom tepihu.
Robotski zamenik Dţonija Staljina posmatrao je drhtave gomile mesa sa prezirom pome-šanim sa nedoumicom. Nije mogao da pojmi šta se dogodilo osim da su direktori bili slabi i manjkavi na neki neshvatljivi naĉin. On nije bio slab, nije bio manjkav, jer kao robot, bio je imun na sarkazam. Bilo je nedopustivo da direktori Kompanije budu tako slabi kad su on i njegovi tako jaki. Odaslao je neutrinskim impulsom poziv drugovima da sazovu hitan sasta-nak u najranijem mogućem trenutku kako bi Kompaniju spasili od nje same.
Na stepenicama, Ţan-Mišel Gastino je ućutao. Njegov mutantni sarkazam bacio je korpo-raciju Vitlejem Ares na kolena. Ljudi su ustajali iz ĉuĉnja, uzdrmani, zaprepašćeni, ne shvata-jući. On pogleda decu odevenu u deviĉansko belo, sirote, idiotske Tupsonijance, potresene zanatlije i piljare, izveštaĉe i kamermane ĉiji su se mikrofoni raspali, a soĉiva popucala kada je oslobodio svoju mutantnu silu; pogleda propalice, gunde i jadne, budalaste ljude, osetivši saţaljenje.
– Idite kući, reĉe on. – Samo idite kući. – Tada, na ranije dogovoreni signal, pet transport-nih vazdušnih laĊa koje su lebdele nevidljive iznad drame iskljuĉiše polja nevidljivosti i zapo-ĉeše napad na Bespuće.
58.
Tasmin Mandela, digitalni lovac, gonila je svoj plen dublje u lavirinte Ĉelikgrada. Osećala se ţiva kao samo jednom u ţivotu, kada ju je Blaţena Katarina posetila na njenom suvom pustinjskom visu. Ovaj put, priroda osećanja bila je potpuno drugaĉija. Ĉudesni pištolj bio je vreo na dodir i gladan u njenoj šaci, a preobraţena odora pripijala joj se uz telo svilenkasto i senzualno. Uţivala je. Mikal Margolis dva puta ju je gaĊao iz MRCV-a koji je odnekud pri-bavio: to je bilo uzbudljivo i opasno.
Anael Sikorski nadleteo je kao helikopter Sektor 2 u pogonu za separaciju i raportirao.
– Meta je zauzela poloţaj na Nivou 17. – Ona odasla svetu zapovest Anaelu Luftvafeu i smesta je, desno od nje, nagradi vrisak mlaznjaka i ţestoko dobovanje topova od 35 mm koje je nosio ispod krila.
– Amo alati amo igraĉke amo gvoţĊe, maĊijala je, da bi od delova mašinskog otpada koje je pozvala po imenu izradila malene gravitacione sanke. Vetar joj je nosio kosu dok je jahala po talasima industrije, spretna izmeĊu cevi, greda i kanala. Za ovo je bila stvorena, za vetar u kosi i oruţje u ruci, da juri u cik-cak ulicom Henrija Forda izmeĊu eksplozija projektila Mika-la Margolisa. Nasmejala se i isterala ga iz zaklona rafalom iz svog prenosivog tahijonskog odašiljaĉa.
– Tvoj je, Luftvafe. – AnĊeo na mlazni pogon obruši joj se iznad glave i zasu pogon za separaciju iz topova u prstima. Eksplozije išĉupaše krov fabrike i posuše Tasmin Mandelu šrapnelom, ali ona nije marila; nasmejala se raskoraĉena na svojoj vazdušnoj dasci i preobra-zila tuĉu metala u nove dodatke za svoje neobiĉno naoruţanje. Anael Luftvafe se diţe da bi se okrenuo i stuštio u novi napad. Na krajnjoj taĉki uspona, klin od tri projektila iz MRCV-a navoĊenih toplotom suknu iz skrovišta. Anael Luftvafe eksplodira u zadimljenu olupinu i zap-ljusnu Ĉelikgrad kao kiša.
Tamo. Tahijonski zrak Tasmin Mandele pogodi mesto odakle je crnozlatna prilika samo par trenutaka ranije šmugnula uskim jarkom izmeĊu dva ventilaciona kanala. Siva Gospa podvrisnu, uskliknu i dade se u poteru. GaĊala je Mikala Margolisa u pete. Mogla je u svakom trenu da ga pretvori u paru, ali ţelela ga je na otvorenom, u pustinji, gde će se to svesti na obraĉun sredoveĉnog muškarca i sredoveĉne svetice.
Anael Sikorski je lebdeo u blizini i kinjio ţrtvu. Bila je to veoma uska uliĉica...
UsredsreĊenost Tasmin Mandela bila je usmerene do krajnjih granica na manevrisanje sankama oko ventila i cevovoda.
– Sikorski, vraćaj se. – Lepeza lasera zagrabulja po vazduhu. Anael Sikorski se obrnu da izbegne rubinske zrake, okrznu rezervoar taloţnika, odbi se od zida do zida do zida i razbi se u pupoljku plamena.
Dakle, ipak će to na kraju morati da bude ĉovek protiv svetice. Bila je zadovoljna. U dalji-ni, glas svete savesti zvocao joj je, ali samo u daljini. Smrt njenog blizanca bila je bliţa i pris-nija. Još je osećala ukus tame. Mikal Margolis jurnu iz spleta industrijskih cevi u sprint preko piste za diriţable. Tasmin Mandela ga ošinu rojem robotskih pĉela iz jedne od mnogobrojnih cevi svog boţjeg pištolja. Potera voljom sanke visoko u nebo kako bi mogla dramatiĉno da se obruši na lovinu i onemogući joj da umakne.
Mikal Margolis odasla luk projektila iz MRCV-a. Puls energije poteĉe duţ štampanih kola njenog kostima i pretvori ih u ptice. Tasmin Mandela kriknu od radosti. Njena moć nikada nije bila tolika. Oreol joj je blistao crn kao kolapsar, svetlucajući progutanim belim zvezdama savesti. Ona okruţi Mikala Margolisa vatrenim prstenom iz bacaĉa plamena i zaustavi sanke pred njim. Stavi oruţje ispred lica i voljom pogasi plamenove. Mikal Margolis je reagovao
oprezno. Iza njega, dim zapaljenog Sikorskog dizao se u nebo zajedno sa zvukom velikog oĉajniĉkog zapomaganja iz Ĉelikgrada.
– Da ti vidim lice, reĉe Siva Gospa. – Hoću da vidim kako si se promenio. – Mikal Margo-lis skinu kacigu. Tasmin Mandela je bila iznenaĊena time koliko se malo promenio. Bio je stariji, umoran, potamneo, osedeo, ali nije se promenio. I dalje je bio ţrtva okolnosti.
– Molim te, poštedi me melodrame, reĉe Mikal Margolis. On ispusti MRCV.
– Pretpostavljam da ovo verovatno ne bi delovalo protiv tebe. I molim te da me ne gnjaviš priĉom o ocu i bratu. Nema svrhe. Ne osećam nikakvo naroĉito kajanje; ja nisam takva osoba i, uostalom, samo sam radio svoj posao. A sad, završi s tim. – Prašina se dizala u malim vrtlo-zima oko njegovih nogu. Tasmin Mandela je polako kanalisala svu svoju moć u jednu jedinu boţju munju koja će pretvoriti Mikala Margolisa u ugljeniĉni ĉelik. Ona diţe levu ruku za udarac i najednom, zapanjujuće, obasja je pruga ĉvrste svetlosti.
Neka prilika hodala je pistom prema njoj. Tasmin nije mogla da vidi odakle je došla, ali bila je to prilika niske, mršave, kratko ošišane ţene u kostimu od svetlucave oslikane tkanine.
– Ne! – zavapi Tasmin Mandela, Siva Gospa. – Ne! Ne sad! Ne ti, ne sad, od svih mogućih trenutaka! – Moţda se sećaš da je deo uslova za tvoje proroštvo i to da ćeš biti pozvana da poloţiš raĉun za korišćenje svoje moći, reĉe Katarina od Tarzisa. Mikal Margolis posegnu za oruţjem, u nameri da pobegne. Sveta Katarina ga zamrznu jednim pokretom ruke.
– Uska vremenska petlja, objasni ona s osmehom. – Ĉim odemo, proći će ga. – Imaš usran osećaj za pravi trenutak, reĉe Tasmin Mandela, zaleĊena u belom sjaju.
– SviĊa mi se kostim, reĉe Blaţena Gospa. – Mnogo mi se sviĊa. Baš ti lepo stoji. Mi, Panarhove sluge, uzgred, ne moramo da opravdavamo svoj dolazak i odlazak vama, smrtni-cima. Ovo je zakazano vreme, i moraš poći sa mnom da poloţiš raĉun za naĉin na koji si kori-stila svoje povlastice. – Stub svetlosti poĉe da se obrće oko Tasmin Mandele i ona oseti da se tegli, rasteţe kao ţvaka, preobraţena u nešto drugaĉije od ljudskog. Oseti kako joj zemlja izmiĉe. Bila je laka; laka... Ona pljunu poslednji put zgaĊeno, a onda je Katarinina moć obavi i, kao što je nekada fantazirala gola na plamtećim liticama, pretvori u stvorenje od najĉistije svetlosti, bele, blistave veĉne svetlosti, najĉistije informacije, da bi šiknula kao vodoskok u nebo.
Sitna, mršava ţena koja je bila biološki konstrukt inkarnacije Blaţene Gospe od Tarzisa pomeri ruku na onaj naroĉiti naĉin koji manipuliše prostorom i vremenom, pa nestade.
59.
Prerušena u Pokajniĉkog Prosjaka, Arni Tenebre je provela pet dana valjajući se u blatu, biĉevanju, opruţena u molitvama, i kleĉeći na oštrom kamenju ispod površine otpadne vode pre nego što je šmugnula dalje od glavnine hodoĉasnika kod ĉelikgradskih kapija, sakrila se iza kućnog metanskog rezervoara i izgovorila pet reĉi u komunikator na palcu, zapovedivši da invazija poĉne. Na njenu zapovest, pet transportnih diriţabala koji su sa prigušenim elisama zauzeli poloţaj iznad Ĉelikgrada, ukinulo je svoja polja nevidljivosti i poĉelo da emituje poruke ohrabrenja i osloboĊenja zapanjenim licima na tlu. Iz otvora na njihovim trbusima, jurišne trupe Svezemaljske Armije iskoĉile su, okaĉene o LTA vezove, sa induktorima polja na gotovs da pretvore neprijatelje u crveni pekmez na najmanji znak otpora. Neprijatelju nije bilo do otpora.
– Ne plašite se, grmele su snimljene poruke. – Bespuće sada od tiranije korporacije Vitle-jem Ares oslobaĊa Taktiĉka grupa Svezemaljske Armije: ne brinite se. Ponavljamo, osloba-Ċamo vas. Molimo vas da ostanete mirni i pruţite svaku podršku oslobodilaĉkim snagama. Hvala vam. – Iza metanskog rezervoara, Arni Tenebre je skinula izmetom umazan burnus koji
je pet dana skrivao vojniĉku odeću i borbeni ranac. Obojila je lice tako da liĉi na Pticu Smrti i natakla komplet sa mikrofonom na glavu.
– Grupa 19, kod mene, šapnu ona. – Sve ostale borbene grupe po nareĊenju. – Na prethod-no dogovorenim mestima oko perimetra Trga Korporacije, desetak sliĉno odevenih Pokajniĉ-kih Prosjaka zbacilo je maske i krenulo kroz gomilu prema kancelarijama Kompanije. Dok su se desantne trupe spuštale, oslobaĊale vezova i zauzimale planirane poloţaje kako bi kontroli-sale elektranu, sletište, stanicu, kamionski depo, gradonaĉelnikov ured, policijske kasarne, mikrotalasni link, solarnu energanu, banke, pravne kancelarije i transportne depoe, Arni Tenebre se sastala sa svojom borbenom grupom i krenula u juriš na sanktum ĉeliĉane Vitle-jem Ares.
Dok je stara gospoĊa Kanderambelo, koja je radila na telefonskoj centrali, kuvala ĉaj za šest uĉtivih, mada priliĉno zastrašujuće udešenih mladih ljudi u borbenoj opremi, a Dominik Frontera zurio u emisione glave ĉetiri induktora polja, Grupa 19 odvezla se do funkcionerskih nivoa liftom za direktore.
GospoĊica Fenšo, Sekretarica Godine za ĉitavu Kompaniju, ustala je iza stola da se uspro-tivi zbog bespravnog upada da bi je udar gravito-sile razmazao po ĉitavom zidu. Arni Tenebre raznese crnozlatna vrata sa crnozlatnom krestom i uĊe.
– Dobar dan, reĉe ona uplakanim, okrvavljenim, poniţenim sektorskim menadţerima, nad-zornicima pogona, finansijskim direktorima, šefovima marketinga i kadrovskim konsultanti-ma. – Gde je menadţer/direktor za projekte i razvoj Severozapadne Ĉetvrtsfere? – Odgovori joj iznenadno pištanje energije koja otvori krater u trbuhu potporuĉnika Henrija Ĉana. On se izbeĉi na nepoznati prizor sopstvene kiĉme, a onda sruši u dve hrpe. – Polja, momci, ima I.P. – Odbrambena polja zazvoniše kao gongovi u hramu pod tuĉom naleta induktora polja. Sar-kazmirani funkcioneri pobegoše, vrišteći, kraj crvene gnjecave kaše koja je nekad bila Uzorna Sekretarica Godine.
– Do Ċavola, gde je? – viknu neko.
– Oko sebe ima polje za rasipanje svetlosti, reĉe Arni Tenebre, uţivajući u opasnoj taktiĉ-koj situaciji. – Svi napolje. Samo ćemo smetati jedni drugima.
Liĉno ću da ga sredim. – Bila je i privatno zainteresovana za to. Trupe se povukoše u pros-toriju ispred lifta da ĉuvaju zarobljene funkcionere.
– Hej, Dţoni, odakle ti I.P? – Urlik energije raznese punjenu glavu antilope u prah i pilje-vinu. Dţoni Staljin na trenutak postade vidljiv, u ĉuĉnju iza fotelje menadţera/direktora. Nes-tade istog trena kada Arni Tenebre raznese kraj velikog stola u paramparĉad hiperzvuĉnim zrakom. – I polje nevidljivosti. Nije loše. – Ona okruţi po sobi, potpuno vidljiva, sa podignu-tim odbrambenim poljem, ĉula naćuljenih poput maĉjih ušiju. – Dţoni, zapevuši, – morala sam da doĊem da te vidim kada sam saznala da si to ti. Sećaš me se? Ja sam ona slatka devoj-ĉica koju si ljubio iza pogona za varenje metana Raela Mandele? – Njen energetski puls zakrešta i odbi se gromoglasno od odbrambenog polja Dţonija Staljina. On za tren zatreperi u providnost. – Hajde, Dţoni, bori se pošteno. Znaš kakvo je oruţje koje koristiš, znaš da ne moţeš da ga istovremeno koristiš ofanzivno i defanzivno, a ja znam da ti polje nevidljivosti crpi energiju. Šta kaţeš, da se pokaţeš pa da se borimo kako valja? – Mrlja vazduha zatreperi i Dţoni Staljin postade vidljiv u drhtaju. Arni Tenebre se iznenadi time koliko se promenio: bucmasti, uplašeni, cmizdravi mali drekavac je nestao; prilika pred njom mogla je biti njen muški parnjak.
– Dobro izgledaš, Dţoni. – Ona proveri ruĉne meraĉe: 85 posto naboja. Dobro.
Krenu kruţno ulevo. Dţoni Staljin krenu kruţno na njenu desnu stranu. Oboje su traţili onaj izdajniĉki trenutak kada će drugome polje spasti samo tren pre hica.
Arni Tenebre je kruţila, ĉekala. Vazduh je bio ustajao od njenog odbrambenog polja.
– O, Dţoni, reĉe ona ponovo, – upamti, ako mene proĊeš, ĉeka te još deset njih. – Ona opa-li, baci se u zaklon. Staljinova uzvratna paljba bila je spora spora spora.
Arni Tenebre je imala sve vreme sveta da se okrene, nacilja i probije njegovo spušten štit pesnicom polja sila koja ga razbi kao jaje.
Zapovednica Tenebre naredila je svojim ljudima da kroz dim i krš potraţe neki suvenir Dţonija Staljina koji bi mogla da doda svojoj zbirci trofeja, ali oni su pronašli samo ugljeni-sanu mašineriju. Tada je redov Dţensen doneo Arni Tenebre glavu Dţonija Staljina i ona je sedela dugo i smejala se ţicama i sloţenim artikulisanim aluminijumskim zglobovima koji su sluţili kao kiĉmeni pršljenovi.
– Robot, nasmejala se. – Stari, dobri robotko. – Onda je bacila glavu u stranu i smejala se i smejala i smejala tako dugo i jako da je to poĉelo da plaši vojnike iz Grupe 19.

http://www.book-forum.net

16Ijan Mekdonald - Bespuće Empty Re: Ijan Mekdonald - Bespuće Uto Sep 25, 2012 8:21 pm

Margita

Margita
Administrator
Administrator
60.
Dominik Frontera prvi je saznao da je oslobaĊanje Bespuća, zapravo, okupacija i da su svi oni razdragani graĊani koji su gerilce Svezemaljske Armije nosili na ramenima kroz sokake taoci sna Arni Tenebre o Götterdämmerungu. Saznao je to u šest i šest izjutra kada ga je pet naoruţanih ljudi izvuklo iz podruma Pentekostove prodavnice mešovite robe, gde su ga drţali bez dodira sa spoljnim svetom, da bi ga prislonili uz blistavo beli zid. Vojnici su povukli crtu u prašini i stali iza nje.
– Imaš neku poslednju ţelju? – upita kapetan Peres Estoban.
– Kako to mislite, poslednju ţelju? – upita Dominik Frontera.
– Uobiĉajeno je da se ĉoveku pred streljaĉkim strojem ispuni poslednja ţelja. – O, reĉe Dominik Frontera i isprazni creva u svoju lepu belu ROTEH-ovu uniformu. – Mm, smem li da poĉistim ovo? – Streljaĉki stroj je ispućkao lulu ili dve dok je gradonaĉelnik Bespuća ski-dao pantalone i ĉistio se. Onda su mu vezali oĉi i vratili ga ispred zida.
– Streljaĉki stroj, puške u zgib ramena, streljaĉki stroj, nišani, streljaĉki stroj...
streljaĉki stroj... Zaboga miloga, šta sad? – Dok je hranila kokoši, odana ali neinteligentna Ruti videla je kako vojnici vode njenog muţa, postavljaju ga uz zid i diţu oruţje prema nje-mu. Oglasila se krikom zaprepašćene ptiĉice i jurnula navrat-nanos, tamo-amo sve do grado-naĉelnikove kancelarije da bi stigla baš kada se Peres Estoban spremao da izda nareĊenje za vatru.
– Nemojte ubiti mog muţa, zakrešta ona, bacivši se izmeĊu krvnika i ţrtve mlatarajući rukama i suknjama.
– Ruti? – šapnu Dominik Frontera.
– Madam, sklanjajte se, naredi Peres Estoban. Ruti Frontera je stajala ĉvrsto, musava Val-kira debelih nogu. – Madam, ovo je legalno konstituisani Revolucionarni Streljaĉki Vod koji izvršava legalno konstituisanu presudu.
Molim vas da se sklonite sa linije vatre. Ili ću, dodade, – narediti da vas uhapse. – Hah! – reĉe Ruti, – Hah hah hah. Svinje ste vi, eto šta ste. Pustite ga. – Madam, on je narodni neprija-telj. – Gospodine, on je moj muţ i ja ga volim. – Blesnu svetlost koju je ĉak i Dominik Fron-tera mogao da vidi kroz povez kada je Ruti Frontera, devojaĉko Modra Gora, u jednom silovi-tom trenutku odaslala dvanaest godina akumulirane lepote.
Zasula je streljaĉki stroj svojim snopom karizme, a svaki vojnik je zauzvrat zablebetao kada se puna silina njene ljupkosti usredsredila na njega, tako da su popadali, dok im je sa usana curkala pena. Ruti Frontera je oslobodila muţa i tog istog jutra pobegla sa svojim osta-relim ocem i onoliko pokućstva koliko su mogli da natrpaju u ukradeni kamion ĉeliĉane Vitle-jem Ares. Probili su se kroz mreţu ĉelikgradskog perimetra i odvezli u zemlju Kristalnih Feroida, da se više nikada ne vrate u Bespuće. Opšte mišljenje bilo je da su skonĉali u Velikoj Pustinji od ludila izazvanog vodom koju su pili iz hladnjaka. Bilo je daleko od toga. Dominik
Frontera i njegova porodica stigli su u Meridijan, a on je tamo dobio nameštenje u prijatnom i mirnom gradiću po imenu Borovi Brzaci, u Visijama Sin, gde je bilo visokog drveća, ĉistog vazduha i blago ustalasane vode. Ţiveo je tamo veoma srećno kao gradonaĉelnik sve dok jed-nog dana neki zimski posetilac nije prepoznao njegovu ţenu i tasta sa nekog drugog mesta i iz nekog drugog vremena, pa mu je rekao kako je njegovu ţenu kao koktel u Genezisorijumu smućkao ludak koji je mrzeo ţene, ali je voleo decu. Posle toga, Ruti Frontera više nije izgle-dala lepo gradonaĉelniku Borovih Brzaka, ali za to moţda i nije bio toliko kriv traĉ, koliko njen otac koji ju je, dok ju je pravio, prokleo kletvom da moţe svoju moć lepote da upotrebi samo triput, i da će ona potom zauvek nestati. I tako je, spasavši Dominika Fronteru od stre-ljaĉkog stroja, Ruti izgubila njegovu ljubav, i to je jedna stara stara priĉa.
Izvršni direktori ĉelikgradskog projekta, avaj, nisu imali Ruti da ih spase ljubavlju. U raz-doblju od deset dana, Oslobodilaĉka Vojska Arni Tenebre odvodila ih je u grupama od po pet i komadala induktorima polja. Predstavnici medija prisustvovali su tome pred uperenim oru-ţjem kako bi zabeleţili slavno pogubljenje despota, ali svi su oni već odavno došli do zaklju-ĉka da su Bespuće i njegovi stanovnici taoci improvizacija Arni Tenebre sa Marjom Kvinsa-nom.
Uveden je policijski ĉas koji se strogo sprovodio, Izdavane su propusnice za prolazak uli-cama, a uvedeno je i ograniĉenje u snabdevanju. Vozovi sa robom zaustavljani su na pruzi kod ruba Kristalne Zone, dovoĊeni u Bespuće i sistematski pljaĉkani. Sva hrana bila je u vlas-ništvu Revolucionarne Diktature i teorijski se sakupljala na jednom mestu da bi se svima pod-jednako delila, ali Bespuće je bilo gladnije nego što je bilo u najgladnijim danima štrajka.
Lavovski deo išao je ustima dve hiljade vojnika koji su okupirali grad, a graĊani, radnici ĉeliĉane, hodoĉasnici, Sirota Deca, izveštaĉi, gunde i skitnice hranili su se soĉivom i pirin-ĉem. Gospodin Piter Ipošlu, vrtlar agencije za promet nekretninama Mandela/Galaĉeli odbio je da preda letinu Svezemaljskoj Armiji, pa su ga obesili o pamukovo drvo. Alba Aškenjazi, bezopasni i ugledni prosjak, pokušao je da ukrade jednu salamu iz Revolucionarnog Provijan-ta, pa je tretiran na isti naĉin. Radţandra Das morao je da moli svoju klijentelu za taĉkice kako bi nastavio prodaju vruće hrane i poslastica dok je Hotel/Bar pod upravom Kaana Man-dele morao da okaĉi natpise 'Zatvoreno do daljeg' na prozore prvi put koliko je javnost pamti-la. MeĊutim, posle policijskog ĉasa, njegovi podrumi bili su obasjani svećama kontrarevolu-cionarnih miševa.
– Šta to ona, zapravo, hoće od nas? – upitao je Umberto Galaĉeli.
– Kaţe da hoće da navuĉe Parlamentarce ovamo u poslednju veliku bitku, reĉe gospodin Jerihon.
– Zaboga miloga, reĉe Lui Galaĉeli. – Otkud znaš? – Priĉao sam sa vojnicima, reĉe gospo-din Jerihon neubedljivo.
– Mislim da hoće da nam se svima osveti, reĉe Radţandra Das. – Smatra da smo je mi iste-rali iz grada, pa će sad da nas natera to da platimo. Gramziva kuĉka. – Znaĉi, osveta? – suge-risao je Umberto Galaĉeli.
– Mislim da ovde ima nešto što ona ţeli, reĉe Zapanjujući Podrugljivac, prigušenim šapa-tom, grlenim i kanceroznim. Oprţio je grlo prilikom nastupa na Trgu Korporacije, njegova moć je prevazišla sebe. Nikada više neće moći da bude sarkastiĉan. – Kada nas je zarobila u Hrizu, izgleda da je htela da ostanemo u ţivotu zbog neĉega, u vezi sa ovim mestom. – Gos-podin Jerihom tresnu pesnicom po dlanu druge ruke kao što to ĉine duboko zamišljeni ljudi. Posavetovao se sa svojim Egzaltiranim Precima i pretraţivao njihove uskladištene persone u potrazi za drevnom pronicljivošću.
– Blaţena Gospo! Znam! Zaboga miloga, vremenska mašina! Alimantandov vremenski kljuĉ, Model Dva. Sveti Boţe, konaĉno oruţje... – Ĉizme zakrckaše napolju, na tlu. Ućutkuju-ći jedni druge, prekršioci policijskog ĉasa utrnuše sveće i iskradoše se kroz mreţu tunela i pećina u svoje postelje ispunjeni strepnjom.
Dvanaestog dana okupacije, Arni Tenebre zapoĉela je pripreme za bitku.
Kamioneti sa zvuĉnicima konfiskovani od Kompanije objavili su svim graĊanima starijim od tri godine da imaju radnu obavezu i obavestili ih o vremenu i mestu njenog obavljanja. Pod induktorima polja 14. i 22.
inţenjerijskog korpusa, ljudi su poĉeli da kopaju ozide u liticama, postavljaju kruţno min-sko polje oko ĉitavog Bespuća na unutrašnjem rubu Kristalne Zemlje i grade lavirint rovova, bunkera, zemunica i rupa za skrivanje iz kojih će branioci moći da kontrolišu polja vatre po ekscentriĉnom planu ulica Bespuća.
Sunce se diglo do visine za siestu, ali ljudi sa radnom obavezom radili su i dalje, jer oslo-bodioci su dan oslobodili tiranske sieste. Padali su u nesvest, kolabirali, vukli se kao puţevi i ispuštali alat. Debeli znojavi vlasnik hotela po imenu Maršal Kri spustio je lopatu i odbio da nastavi rad. Došla su dva straţara iz inţenjerijskog korpusa i odvela ga odatle. Pola sata kasni-je, njegova odrubljena glava izloţena je na zašiljenoj grani i pronesena okolo da je vide svi radnici.
Ako nije nameravao da koristi ruke za Oslobodilaĉku Vojsku, nije uopšte mogao da oĉeku-je da ih koristi. U 13 i 13, kada je ĉak i zimi sunce zalivalo Bespuće kazanom topljene vreline, dva straţara iz inţenjerijskog korpusa došla su po Ţenevjev Tenebre.
– O ne ne ne ne, ne mene, molim vas! – zavrištala je, mlatarajući i ritajući se tako jako da se ĉinilo da će njene drevne kartonske kosti svakako popucati. Straţari je nisu odveli do podi-juma za amputacije, već u njenu kuću, gde ju je ĉekala kćerka.
– Zdravo, majko, reĉe Arni Tenebre. – Da li si dobro? Dobro. Samo sam htela da te poz-dravim. – Ţenevjev se oduvek pomalo plašila svoje ukradene kćerke. Kad god bi ĉula kćerki-no ime na radiju u vezi sa nekim novim zverstvom, govorila je sebi: ta Arni je Mandela, da, uopšte nije njena krv i meso, iz straha. Sada je bila prestravljena izgledom svoje kćerke u bor-benom oklopu, obojene poput demona.
– U stvari, htela sam da pozdravim svoju majku i oca, ali oni su mrtvi, kao i moj brat, kao i moj bratanac. A niko se nije ni setio da mi kaţe to. – Šta hoćeš? – upita Ţenevjev Tenebre.
Arni procenjivaĉki odmeri prljavu sobu, neurednu i zapostavljenu zahvaljujući malim zaboravnostima stare ludaĉe. Oĉi joj se zaustaviše na plavom mehuru na starom prljavom kaminu. On je lebdeo iznad neĉega nalik na šivaću mašinu umotanu u paukovu svilu. Unutar izo-informacionog polja, njen oĉuh i dalje se tuţno premetao. Više nije govorio. Posle dvana-est godina samotnog zatoĉeništva, nije imao šta da kaţe. Usne Arni Tenebre dodirnuše plavi mehur.
– Zdravo, tata. Došla sam da te oslobodim, kao što si ti oslobodio mene. – Kontrole vre-menskog kljuĉa bile su sliĉne ruĉnim kontrolama induktora polja; ništa neobiĉno, jer je oruţje Svezemaljske Armije bilo izraĊeno na osnovu projekata Doktora Alimantanda. Ona se osme-hnu i podesi nonijuse na nulu.
– Zbogom, tata. – Plavi mehur puĉe u imploziji vazduha. Duh njenog oca nestade.
Dala je vremenski kljuĉ majoru Davramu Mantonesu iz elitne 55. strateške inţenjerijske grupe.
– Dave, gledaj da mi to proradi, rekla je, a onda otišla da vidi kako napreduju radovi. Vole-la je da hoda duţ rovova i ozida i igra se heroja i demona u mislima.
Davram Mantones vratio se već sledećeg jutra.
– Neizvodljivo, izjavio je. – Najviše što sam postigao jeste lokalizovano polje temporalne stabilnosti. – Ako je Doktor Alimantando mogao, moći ćeš i ti, Dave, reĉe Arni Tenebre i pogleda kroz prozor svog štaba u Ĉelikgradu, kao da ţeli da naglasi neuhvatljivost vremena. – Ako ti treba pomoć, naĊi gospodina Jerihona, Radţandru Dasa i Eda Galaĉelija. Oni su radili na originalnom vremenskom kljuĉu. Trebalo bi da moţemo da ih ubedimo. – Instrument za ubeĊivanje bila je sprava po imenu Konjić Ĉarli. Bio je to obiĉan trouglasti liveni stolac od metala, vrhom okrenut naviše, okaĉen metar i po iznad poda. Delovao je podjednako jednos-
tavno. Osoba koju je trebalo ubeĊivati bila bi svuĉena, ruke bi joj bile vezane za gredu iznad glave kako bi se omogućilo sigurno nasedanje, a onda bi je smestili raskoraĉenu na metalni stolac. Nekoliko sati na Konjiću Ĉarliju bilo je dovoljno da ubedi i najtvrdokornije jahaĉe.
Gospodinu Jerihonu i Radţandri Dasu nije bio potreban ni minut ubeĊivanja.
– Ne znamo ništa više od vas. – Šta je sa Edom Galaĉelijem? – On je mrtav. – Moţda je ispriĉao svojoj miloj ţeni? – Moţda, ali ona je otišla. Pobegla. – Ko bi onda mogao da zna? – Limal Mandela. – Ne pravite se pametni. I on je mrtav. – Onda, moţda Rael. Limal je dosta tajni Doktora Alimantanda preneo Raelu MlaĊem. – Znamo. U sveskama nismo našli ništa. Niti u kući. – Moţda treba liĉno da ga pitate. Moţda mu je Limal rekao nešto ĉega nema u knjigama. – Zaista, moţda jeste. – Rael Mandela MlaĊi, koji se osamio posle ubistva oca, nestanka tetke i Pirove pobede nad Kompanijom, dobio je iznenadni poziv da zajaše Konjića Ĉarlija.
Nije reagovao na pretnju; posle samo ĉetiri sata, skinuli su ga u gotovo komatoznom sta-nju, a do tada je Arni Tenebre ionako bila uverena da on ne zna ništa o arkani hronokinetiĉkih veština Doktora Alimantanda. Ipak, dobila je od njega jednu informaciju zahvaljujući kojoj ga je pustila: da se sve tajne Doktora Alimantanda, ukljuĉujući i mistiĉnu Temporalnu Inverziju koja omogućava hronodinamiku, nalaze negde na zidovima njegove kuće. Poslala je Davrama Mantonesa da pobliţe pogleda freske pod pretnjom stalne posete Konjiću Ĉarliju. Raela Man-delu MlaĊeg skinuli su i vratili u porodiĉnu kuću. Šteta. Arni Tenebre bi baš uţivala da ga ostavi tamo i vidi je li u stanju da obori trenutni rekord u jahanju koji je iznosio trideset sati.
Raela Mandelu MlaĊeg, koji je bio u bunilu, uneli su u babinu kuhinju, gde su ga ona i njegova majka previle i stavile u krevet. Tamo je halucinirao da je nekada imao oca naprav-ljenog od javora i majku koja je potekla iz cveća i pivskih konzervi. Leţao je tako tri dana, a kćerka njihovog komšije, stidljiva devojka po imenu Kvaj Ĉen Pak, koja je pomagala Santa Ekatrini u danima narodne kuhinje, donosila mu je cveće i lepe kamenĉiće, a od oskudnih namirnica pravila mu je kengure od slatkiša i ĉoveĉuljke od hleba sa groţĊicama. Na kraju trodnevnog razdoblja, probudio se i shvatio dve vaţne stvari. Prva je bila da oĉajniĉki voli Kvaj Ĉen Pak. Druga je bila da je tokom noći vojska Parlamentaraca opkolila Bespuće, spre-mna za poslednju bitku.
61.
– Ima ih najmanje osam hiljada, reĉe gospodin Jerihon napreţući uveţbane oĉi kako bi razabrao šta se dešava u nestalnoj jari meĊu kristaloidima. Sevrijano Galaĉeli pomeri lopatu, kao da radi, dok ga je straţar posmatrao.
– Šta je onda ono? – On klimnu glavom prema ogromnim tronogim mašinama koje su nadmeno hodale po kristalnom predelu i pretvarale opakim plavobelim zracima gromade fero-tropa u paru.
– Ne znam baš, reĉe gospodin Jerihon. – Nešto nalik na hodaĉe-izviĊaĉe koje je ROTEH koristio pre mnogo godina. Jedno da ti kaţem, kada poĉne akcija, ovde ima da bude priliĉno vruće. Te stvari ispaljuju tahijonske zrake. – Dva muškarca zamahaše lopatama praveći se da kopaju dok su posmatrali nezgrapnu skalameriju koja je marširala pustinjom ne trudeći se da se prikriva, i doĊoše do zajedniĉkog i nezibeţnog zakljuĉka da je Bespuću došao kraj.
Na isturenoj osmatraĉnici 5, Arni Tenebre došla je do sliĉnog zakljuĉka.
– Procena? – upita ona svog aĊutanta, majora prve klase Lenarda Hekija.
– Borbene mašine, idealno prilagoĊene terenu. Ţao mi je što to moram da kaţem, madam, ali one mogu da prekoraĉe minska polja. – Tako sam i mislila. Naoruţanje? – Madam, ţao mi je što i ovo moram da kaţem, ali... – Ali ti tahijonski zraci mogu vremenski da skliznu kraj
naših indukovanih polja odbrane i izbuše nam štitove. – Ona ostavi Lenarda da posmatra bor-bene mašine i potraţi Davrama Mantonesa. Ţelela je da utvrdi u kome je stanju njena nepobe-diva borbena mašina. Dok je išla uzbrdo, prošla je kraj tela dva novinara SRBC-a koji su pokušali da podignu zastavu predaje. Raširenih ruku i nogu, naglavce, na drvenim ramovima, njihova tela poĉela su da se štave posle tri dana na suncu i grozomorno su zaudarala. Predaja nije bila nedopustiva, već nezamisliva.
Na isturenoj komandnoj taĉki Zebra, Marja Kvinsana je posmatrala mumifikovana tela kroz dvogled. Nije je šokiralo varvarstvo pogubljenja; šokiralo ju je to što je prepoznala mnoštvo prilika koje su zgurene radile na terasama i utvrĊenjima. Ĉak i sam grad Bespuće; onaj njegov deo uglavljen izmeĊu dva ruţna betonska ĉira bazilike i visokih cevovoda fabri-ke, bio je nepromenjen, neuredni konglomerat vetrenjaĉa-pumpi, blistavih solarnih rombova i crvenih crepova na krovovima. Pitala se šta radi Morton. Nije ga videla da rmba na liticama, ali u gradu su u toku bili i drugi radovi. Nije pomislila na njega dvanaest godina. Pomislila je, meĊutim, na Mikala Margolisa; na jadnog, glupog momka koji je dopuštao da ga vetar nosi kuda hoće. Zapitala se šta je bilo sa njim pošto ga je ostavila u soba-baru na ţelezniĉkom ĉvo-rištu Išivara.
Kasnije će imati dosta vremena za prisećanja. Odbrana Svezemaljske Armije izgledala je snaţno, ali ne toliko snaţno - mislila je - da prkosi njenim borbenim mašinama sa tahijonskim zracima. Potrošila je dosta politiĉkog kapitala kako bi dobila specifikacije ROTEH-ovih izvi-Ċaĉkih hodaĉa od mudraca sa Porcelanske Planine i bila je uverena da je taj ulog bio pametan. Njena pešadija bila je brojnija od protivniĉke u srazmeri ĉetiri prema jedan, sistemi njenog tahijonskog naoruţanja davali su joj prednost nad induktorima polja Svezemaljske Armije... poigravanje mislima o pobedi i ambiciji bilo je primamljivo. Trebala joj je ĉista glava i smire-nost. Dok je odlazila sa komandnog mesta Zebra, postala je svesna dalekog zujanja insekta.
Isti zvuk motao se na rubu ludaĉke percepcije Arni Tenebre dok je ona sedela za stolom i igrala se pertlom. Njen um usredsredio se na zujanje insekta i ona je zaboravila da sluša raport Davrama Mantonesa o napretku u dešifrovanju hijeroglifa Doktora Alimantanda. Zujanje, brujanje, lenja pĉela usred zime sećala se cvećem ispunjenih jutara kada se brĉkala u kanalima za navodnjavanje, dana ispunjenih suncem i zujanjem pĉela.
– Molim? – Imamo nešto što biste mogli da pogledate. – Pokaţi mi. – Zujanje joj je bilo u uhu sve vreme dok je išla prema kući Doktora Alimantanda i pela se u osmatraĉnicu za vre-menske prilike, punu prašine i razbacanih polupraznih šolja za ĉaj koje je ostavio Limal Man-dela, a paţnja joj je neprestano vrludala kroz ĉetiri prozora u letećoj poteri za zujanjem.
– Evo, madam. – Davram Mantones pokaza na mrlju izbledele crvene škrabotine taĉno u središtu tavanice. Arni Tenebre se pope na kameni sto i zagleda kroz ruĉnu lupu.
– Pa, šta je to? – Mislimo da je to formula Temporalne Inverzije koja daje vremenskom kljuĉu i svemu unutar njegovog polja uticaja sposobnost razvezivanje vremena i hronokineze. Pokušaćemo to veĉeras. – Hoću da prisustvujem. – Odakle to zujanje? Arni Tenebre je poĉela da se plaši da ono potiĉe iz njene roĊene glave.
Zvuk je, profiltriran, stigao ĉak i u podrum Hotel/Bara, gde je tajni sastanak pokreta otpora bio u toku. Pet duša okupilo se oko smeĊe drvene kutije: oko radio-predajnika ugraĊenog u sanduk za pakovanje.
– Pomolite se da nam ne uhvate emitovanje, reĉe Radţandra Das, pomislivši na razapete televizijske novinare.
– Jesi li više pronašao? – upita Santa Ekatrina Mandela, roĊeni borac protiv totalitarizma. Batisto Galaĉeli ponovo pritisnu prekidaĉ za emitovanje.
– Alo, parlamentarne snage; alo, parlamentarne snage; ovde Bespuće, ĉujete li me, ovde Bespuće. – Ponovio je taj napev nekoliko puta da bi ga nagradio pucketavi glas. Anti-oslobodioci se pribiše oko slušalice.
– Alo, ovde Slobodno Bespuće, upozoravamo vas, budite krajnje oprezni, Svezemaljska Armija kontroliše oruţje za temporalno izmeštanje: ponavljam, neprestano pazite na oruţje za izmeštanje. Krenite u napad što je pre moguće kako biste spasli istoriju. Ponavljam, poţurite da biste spasli budućnost; gotovo... – Odgovori mu pucketavi glas. Jedini od njih petoro, gos-podin Jerihon, nije se usredsredio na šuštave slogove. Paţnja mu je bila usmerena na neku taĉku iznad tavanice.
– Ššš. – On ih ućutka pokretom ruke. – Gore ima neĉega. – Gotovo, šapnu Batisto Galaĉeli i prekinu emitovanje.
– Ĉujete li? – Gospodin Jerihon se polako okrenu, kao da pokušava da oţivi ono malo izgubljenih sećanja. – Znam taj zvuk, znam taj zvuk. – Niko drugi nije mogao ni da ga ĉuje kroz ploĉice, ciglu i kamen. – Motori, aero-motori... ĉekajte malo, Majbah/Virtelovi motori, u dvosmernoj konfiguraciji! Vratila se! – Ne mareći za propise o propusnicama i nezakonitom okupljanju, kontrarevolucionari izleteše iz podruma na ulicu.
– Tamo! – Gospodin Jerihon pokaza u nebo. – Eno je! – Tri taĉkice svetla blesnuše usred zaokreta i narastoše u rici snage od koje je zastajao dah, u tri propelerska aviona sa ajkulastim njuškama. U formaciji strelice, tri aviona zatutnjaše iznad Bespuća i ĉeoni avion u preletu zasu grad lecima. Ulice smesta ispuniše ustrĉali gerilci. Oni razdvojiše kontrarevolucionare i nateraše ih u zaklon. Gospodin Jerihon baci pogled na letak koji je proleteo kraj njega na oblaku prašine i udarnom talasu.
– Taterdemalionin Leteći Cirkus stigao je u grad, pisalo je tamo. – Vitlejem Ares, ĉuvaj se! – Ta naivnost izmami mu osmeh na lice. Trideset godina stara, i nimalo mudrija, Bog je bla-goslovio. Leteći cirkus napravi petlju iznad Bespuća i nadlete u visini krovova. Šest snaţnih eksplozija zatrese grad. Gospodin Jerihon vide blesak plavobelih zraka na vrhovima avionskih krila i zviznu u ĉistom divljenju.
– Tahijonci! Odakle joj, pobogu, tahijonci? – Tada ga vojnici uguraše u Hotel/Bar i zauze-še poloţaje kako bi uzvratili vatrom.
Dok je predvodila svoju formaciju preko ţelezniĉke pruge za napad na Ĉelikgrad, Persis Taterdemalion shvati da joj nikada nije bilo lepše u ţivotu.
– AnĊeli zeleni i plavi, zapeva ona, – otpoĉnite drugi napad. – Nije bilo bekstva. Eda više nije bilo, nije više bilo Eda, ali ona je mogla da odleti preko ivice Vaseljene i da opet ne bude dovoljno daleko da bi ga zaboravila. Umesto toga, ispunilo ju je ludilo, ludilo zahvaljujući kome je pronašla svoja dva klipana, nezaposlena zaprašivaĉa letine, za dva akrobaciona avio-na koje je kupila od Jamaguĉija i Dţonsa, opremila ih najnovijom vojnom tehnologijom i kre-nula u ludaĉki napad u ime ljubavi, na voz ĉeliĉane Vitlejem Ares koji je pućkao po Visorav-ni, a potom i na crno srce od šljake, srce same Kompanije koja je mrvila snove, na utvrĊenje zvano Ĉelikgrad. Zanjihala je krilima i leteći cirkus se zbio u tesnu formaciju.
Dopadalo joj se kako vojnici beţe kao pilići od tres tres treštanja njenih tahijonskih blaste-ra. Dopadali su joj se ĉisti plavobeli zraci i jarki cvetovi eksplozija dok je uništavala kancela-rije, rezervoare, kamione, bunkere, prenosne linije, solarne kolektore. Dopalo joj se sve to od trena kada je stisnula dugme za paljbu i raznela dve lokomotive Klase 88, pedeset vagona i dvojicu mašinovoĊa u plamenu subkvantne fuzije.
– Bum! – pevala je i pritiskala dugmad za paljbu. Iza nje, dva parkirana teretna diriţabla eksplodiraše u plamenoj bujici.
– Uiiii! – uskliknu ona i skrenu Jamaguĉija i Dţonsa za novi prelet. Njen radio zapucketa i neki poznati glas zašišta joj u uhu.
– Perssiss, dušo, to sssam ja. Dţimmmm Jerihon, znaš? – Aha, znam, dreknu ona. Njeni tahijonski blasteri ostaviše dugaĉke, zadimljene posekotine u Ĉelikgradu. Dimnjaci su se ruši-li, cevovodi prevrtali.
– Vaţţţna inffformacija, Besssspuće je pod okupppacijom, ponavljam, pod okupppacijom Taktiĉke Grupe Ssssvezemaljske Armije. Kompanija je poraţţţena, ponavljam, poraţţţena. – Lepeza projektila odlepi se od tla i vinu prema njoj.
– Babadabum! – reĉe ona i pretvori ih u paru. – Poraţena? – Da. Govorrrrim iz Hotel/Bara sa illllegalnog rrradija. Predlaţţţem da gaĊašššš vojne mettte, ponavljam, vojne mettte. Komanduje Arni Tenebre. – Ona ponovo nisko nadlete Bespuće i vide rovove i zemunice. Nadlete litice i tamo vide razapeta tela i sunĉev sjaj na kacigama vojnika na poloţajima. Arni Tenebre? Ovde?
– AnĊeli, u novu formaciju, naredi ona.
– Tako je, currro, zašišta gospodin Jerihon i prekinu emitovanje. Zeleni i plavi anĊeo joj se pribliţiše u formaciju strelice. Dobra deca. Ona ih upozna sa novom situacijom.
– Vaţi se, reĉe Kalan Lefteremides.
– Vaţi se, reĉe njen brat Ven.
AnĊeli u formaciji skrenuše kao jedan i sjuriše se prema poloţajima Svezemaljske Armije. Leteli su samo nekoliko metara iznad pustinje, Tahijonski blasteri na vrhovima krila gaĊali su odbrambene poloţaje, dok su projektili ispaljeni sa ozida hrlili prema njima.
– Zeleni anĊele, zeleni anĊele, projektil ti je... – Projektil zemlja-vazduh marke 'Braća Long', Tip 337 Feniks, koji je u panici ispalila izvesna redovka Kasandra O'Miĉini, stiţe Vena Lefteremidesa i otkinu rep sa Jamaguĉija i Dţonsa. Zeleni anĊeo stade da se obrće u spirali smrti i tresnu usred napuštenog novog stambenog kompleksa iza ţelezniĉke pruge.
Persis Taterdemalion se uĉinilo da je opazila lepršanje padobrana. Tako, Arni Tenebre, ovo je za tebe. Ona okrenu nos svog aviona prema Ĉelikgradu i pritisnu dugmad za paljbu.
Arni Tenebre je posmatrala vazdušni udar sa svog prozora, u ljubopitljivom divljenju.
– Dobri su. Strašno dobri, razmišljala je naglas dok su dva preţivela ĉlana Taterdemalioni-nog Letećeg Cirkusa nadletala u visini krovova kako bi lansirala novi tahijonski napad na Ĉelikgrad.
– Madam, zar ne mislite da bi trebalo da se sklonite sa tako isturenog poloţaja? – predloţi Lenard Heki.
– Taman posla, reĉe Arni Tenebre. – Ne mogu mi ništa. Meni moţe nauditi samo Osvetnik. – Na Polju Kristalnih Ferotropa, Osvetnik Marja Kvinsana posmatrala je vazdušnu bitku.
– Ko god da su, veoma ako su dobri. Proverite registracione brojeve. Hoću da znam ko upravlja avionom. – Svakako. Maršale, poruka iz grada, od talaca. – Albi Vesarijan, laskavica i ĉankoliz kojoj je bilo suĊeno da nikada ne zaustavi metak, pruţi joj zapis i poţuri da izvrši nareĊenje da identifikuje piratske letelice.
Ona pogleda kominike. Temporalno oruţje? Baci pelir u stranu i vrati se vazdušnom napa-du taman na vreme da vidi kako se Ven Lefteremides prevrće, udara i gori.
– Tako, prozbori ona. – To je to. Naredite napad! – Petnaest sekundi kasnije, drugi napadaĉ bio je oboren i tresnuo je u Baziliku Sive Gospe.
– Naredite napad! – dreknu general Emilijano Marfi.
– Naredite napad! – dreknuše majori Li i Vo.
– Naredite napad! – dreknuše razni kapetani, poruĉnici i potporuĉnici.
– Napad! – dreknuše vodnici i desetari, i ĉetrdeset osam dugonogih borbenih mašina naĉi-niše prve nezgrapne korake prema Bespuću.
– Madam, Parlamentarci napadaju. – Arni Tenebre je tu vest primila tako ravnodušno da je Lenard Heki pomislio da ga nije ĉula.
– Madam, Parlamentarci... – Ĉula sam te, vojniĉe. – Nastavila je da brije skalp i skida veli-ke pramenove kose sve dok joj glava nije zablistala gola pod suncem. Pogledala se u ogledalu. Bila je zadovoljna. Sada je bila oliĉenje rata, Vastator. Osvetniĉe, ĉuvaj se. Ona bez ţurbe progovori u mikrofon za tihu komunikaciju.
– Ovde zapovednik. Neprijatelj napada nekonvencionalnim oklopnim snagama uz korišće-nje tahijonskog naoruţanja: sve jedinice neka se upuštaju u borbu s krajnjim oprezom. Majore Davrame Mantonesu, hoću da vremenski kljuĉ proradi. – Davram Mantones se javi preko malog poljskog telefona, pucketav i rastrojen.
– Gospoja, Temporalna Inverzija još nije proverena; nismo sigurni u jedan od ĉinilaca jed-naĉine; mogao bi da bude plus ili minus. – Stiţem tamo za tri minuta. – Svojim trupama reĉe: – Pa, momci i devojke, to je to. Ovo je rat! – Dok je davala nareĊenje za napad, prve eksplozi-je zaĉuše se sa poloţaja na perimetru.
62.
Nišandţija Dţonston M'bote je bio jedan od onih neizbeţnih ljudi ĉiji je ţivot poput parnog voza, sposoban samo za kretanje napred, u ograniĉenom pravcu.
Oliĉenja predodreĊenosti, takvi ljudi su dvostruko prokleti krajnjim neznanjem o neumit-nosti sopstvenog ţivota i tutnje kraj bezbroj onih drugih ţivota koji stoje kraj pruge i mašu gordom ekspresnom vozu. A opet, ti koji stoje kraj pruge taĉno znaju gde taj voz ide. Znaju kuda pruga vodi. Ţivoti-vozovi naprosto hrle napred, ne mareći, neprosvetljeni. Otud je gos-poĊa Januar M'bote znala istog trena kada joj je okruţna babica pokazala ruţnog, gadnog sedmog sinĉića, da mu je sudbina, bez obzira na sve što on moţe da uradi ili ne uradi sa svo-jim ţivotom, da bude drugi nišandţija u trbuhu parlamentarne borbene mašine u borbi za Bes-puće. Videla je kuda pruga vodi.
Dţonston M'bote je kao dete bio mali, ostao je mali i kao pubertetlija, upravo savršenog stasa da se ugura u trbušnu pokretnu kulu ispod insektolikog tela borbene mašine nalik na pogrešno postavljeni testis. Glava mu je bila okrugla i spljoštena na temenu, upravo savršenog oblika za vojni šlem; bio je prek i nervozan (vojni psiholozi okarakterisali su ga kao 'lakog na obaraĉu'), deset poena od mogućih deset za ocenu prilagoĊenosti; šake su mu bile dugaĉke i tanke, gotovo ţenske, upravo najboljeg oblika za zaista nezgodne kontrole paljbe na novoj tahijonskoj opremi, Model 27. A koeficijent inteligencije bio mu je tako nizak da nije mogao da se zaposli ni u jednoj drugoj profesiji gde je bio potreban makar i najmanji nagoveštaj kre-ativnosti. Jedan od roĊenih Tvorĉevih nišandţija za trbušnu pokretnu kulu, Dţonston M'bote je od samog poĉetka bio osuĊen na propast.
Dţonston M'bote o svemu tome nije imao pojma. Isuviše se zabavljao. Sklupĉan kao fetus u zveketavom, zanjihanom metalnom pliku koji je zaudarao na ulje, virio je kroz puškarnice u pustinju koja je posrtala pod njim i slao luĉne rafale iz teškog mitraljeza preko leproznog pes-ka. Bio je veoma zadovoljan uĉinkom.
Jedva je ĉekao da vidi kako to izgleda kada se primeni na ljudima. Ĉkiljio je u slike na televizijskim monitorima u nivou oka. Puno puno crvene pustinje. Noge su se njihale, borbena mašina se ljuljala. Nišandţija Dţonston M'bote se okretao u krug u svom ĉeliĉnom testisu i borio protiv poriva da pritisne mali crveni obaraĉ koji se nalazio pred njim. To je bila kontrola vatre velikog tahijonskog blastera. Upozorili su ga da to ne koristi proizvoljno: trošilo je ener-giju, a komandant nije bio sasvim ubeĊen da on ne bi greškom podsekao noge borbene maši-ne. Gazi gazi, ljuljaj ljuljaj. Njegov ujka Azda nekada je imao kamilu i onaj jedini put kada je jahao to zlovoljno stvorenje osećao se priliĉno kao sada, u zanjihanoj borbenoj mašini. Dţon-ston M'bote je koraĉao u rat u ĉizmama od dvadeset metara, uz Veliki Zvuk Svinga Glena Milera i Njegovog Orkestra, koji je u obema slušalicama svirao soul. Pomerio je ramena i poĉeo naizmeniĉno da diţe kaţiprste u vazduh, gore, dole, gore, dole; bio je to jedini mogući ples u trbušnoj pokretnoj kuli Borbene Mašine, Model Ĉetiri. Ako je ovo rat, pomislio je Dţonston M'bote, rat je super stvar.
Vojniĉka ĉizma, proizvod Hemonda i Tjua iz Novog Merioneda, triput teško lupi po poklopcu u tavanici; tump tump tump, uz poluprigušeni buljuk psovki.
Nišandţija Dţonston M'bote pritisnu biraĉ radio kanala. – ...Malom Medi, Tata Meda Malom Medi, štatokogĊavolazajebavaštamodolezarneznašdajeratglupikuĉkinsine... meta na nula zarez ĉetiri stepena deklinacije, petnaest stepeni. – Isturivši jezik u usredsreĊenosti bez presedana, nišandţija M'bote obrnu male mesingane toĉkove i nonijuse i uperi veliki tahijon-ski blaster u nezanimljivi deo zida crvene litice.
– Mali Meda Tata Medi, naciljao sam metu; šta sad hoćeš da uradim? – Tata Meda Malom Medi, pucaj kada budeš spreman. Sveti Boţe, kakav glupan... – Vaţi, Tata Medo. – Dţonston M'bote radosno pritisnu palĉevima dugo oĉekivano crveno dugmence.
– Zzzap! – dreknu on. – Zzzap, gadovi jedni! – Potporuĉnik Šenon Jisangani povlaĉila je svoju borbenu grupu po nareĊenju Arni Tenebre sa poloţaja na perimetru (koji su gadno zau-darali na mokraću i elektricitet) prema ozidima Plavog Sokaka, kada su Parlamentarci sprţili ĉitavu brigadu iz Novog Glazgova. Ona i njenih petnaest boraca predstavljali su jedina dva odsto preţivelih. Šenon Jisangani vodila je svoju grupu kraj prednje strane hostela 'Veseli prezbeterijanski hodoĉasnik', kada je neobiĉna blistava svetlost iz neobiĉnog ugla bacila neo-biĉno crnu senku na zidove od ćerpiĉa. Imala je taman toliko vremena da se zaĉudi senci i tome kako se crveni i plavi neon natpisa 'Veseli prezbiterijanac' upalio (do tada neotkriveni sporedni uĉinak elektromagnetnog pulsa tahijonskih aparata), kada je eksplozija podigla njeno telo i dušu i smrskala je o proĉelje hostela za hodoĉasnike da bi, u velikom finalu, srušila zidove, tavanicu i glomazni neonski znak preko nje.
Da nije bilo njenog odbrambenog plašta, Šenon Jisangani bila bi razmazana kao dinstano meso. Ovako, bila je okruţena crnim mehurom srušene zidarije.
Istraţila je glatki perimetar svog zatvora slepim vršcima prstiju. Vazduh je zaudarao na energiju i ustajali znoj. Dve mogućnosti. Mogla je da ostane ispod 'Veselog prezbeterijanca' dok je ne izbave ili dok joj ne ponestane vazduha.
Mogla je da iskljuĉi odbrambeni plašt (moguće je da je samo on spreĉavao da je krš 'Vese-log prezbeterijanca' ne smrvi, kao glomazni ljubavnik) i da se probije napolje ukljuĉivši indu-ktore polja na ofanzivno dejstvo. To su bile mogućnosti.
Borila se u dovoljno bitaka da zna da one nisu tako jednostavne kao što izgledaju. Tle je zadrhtalo kao da se nepojmljivi korak Panarha spustio na Bespuće; zatim još jednom, pa još jednom, i još jednom. Borbene mašine bile su u pokretu.
Nije mogla da poveruje koliko su lako Parlamentarci probili njenu odbranu na perimetru. Nije mogla da poveruje da je toliko smrti i uništenja poĉinjeno tako kratkim bleskom svetlos-ti. Zemlja se tresla od uzdrţanih potresa. Novi blesak svetlosti, novo uništenje. Ustanovila je da ne moţe da poveruje ni u tu novu smrt. Rat je bio isuviše nalik na radio-trilere nedeljom uveĉe da bi bio verodostojan. Nova eksplozija. 'Veseli prezbeterijanac' se svali sa teškim rok-tajem preko Šenon Jisangani. Neko mora da javi štabu o uništenju. Glas koji je jedva prepoz-nala kao duţnost zvocao joj je. Obavi svoju duţnost... obavi svoju duţnost... obavi svoju duţ-nost... Potres. Eksplozija, u blizini. Dum dum dum, metalne ĉizme borbenih mašina u blizini, šta ako me neka nagazi, hoće li mi odbrambeni plašt izdrţati? Duţnost, obavi svoju...
– U redu! U redu! – Ona kleknu u tami ispod ogromne telesine 'Veselog prezbeterijanca', da dodirom proveri kontrole paljbe. Htela je da se uveri, da se uveri, da se uveri još jednom. Imaće samo jedan hitac. Šenon Jisangani uzdahnu kratko i plitko, pa iskljuĉi odbrambeni plašt. Krš zastenja i poĉe da se sleţe.
Pucketanje, lomljava... ona diţe induktor polja i probi se hicem pune snage do sunĉeve svetlosti.
Mogla je isto tako da kroĉi i na neki drugi svet. Ĉitav jugoistoĉni kraj Bespuća leţao je u razbacanim, zadimljenim ruševinama. Svetlucavi stakleni krateri, devetokraki poput zvezde svete Katarine, svedoĉili su o ţestokom uĉinku novog oruţja Parlamentaraca. Prošli su tuda
svom silinom, i njihove borbene grdosije, stvorenja iz gvozdenih košmara detinjstva, stajale su raskoraĉene iznad ulica i zgrada, uz šištanje pare iz zglobova i zasipale teškim artiljerij-skim baraţima pukotine u otporu Svezemaljske Armije ušanĉene duţ Prve ulice. Prolazak Parlamentaraca kroz spoljnu odbranu sravnio je grad kao vihor pirinĉano polje.
A ipak, njihovo napredovanje nije prošlo sasvim bez otpora. Poput mrtvog pauka pod ĉiz-mom, komandna pokretna kula borbene mašine leţala je razbijena meĊu prepletanim metal-nim nogama. Šenon Jisangani posegnu da ukljuĉi odbrambeni plašt, pa zastade. U ovakvom ratu, moţda bi nevidljivost bila bolja taktika, po naĉelu da ono što ne mogu da vide, ne mogu ni da gaĊaju. Ona ukljuĉi radio-kanal svog odreda i pozva preţivele. Malobrojni su sada bili još malobrojniji. Dvanaest od petnaest ispuzalo je iz haosa koji je ostao iza bitke.
Potporuĉnik Jisangani onda ukljuĉi komandni kanal i kratko izvesti zapovednicu Tenebre o gubicima.
Arni Tenebre je sedela u svom ratnom štabu, prstiju spojenih u stavu meditativne smire-nosti. Devedeset osam odsto gubitaka u prvom sukobu, a Parlamentarci su sada napadali rubove Ĉelikgrada. Nekada bi gubici od devedeset osam odsto razjarili njen vojniĉki duh i nagnali je da izda trupama blistava, nadahnuta nareĊenja. Sada je samo sedela, spojenih prsti-ju, i klimala glavom.
– NareĊenja su izmenjena, reĉe ona kada je potporuĉnik završila. – Trupe nipošto ne smeju koristiti odbrambene plaštove. Primenite raštrkavanje svetlosti i veliku pokretljivost. Vi ste gerilci. Budite gerilci. – Ona prekinu komunikaciju sa braniocima i potpuno se posveti sloţe-noj mašineriji koja je zujala na poploĉanom podu. – Koliko još? – Deset, moţda dvadeset minuta dok prikaĉimo struju, reĉe Davram Mantones.
– I moraćemo da branimo izvor energije. – Naredi da se to izvrši. – Arni Tenebre naglo ustade i ode u svoju sobu. Pogleda svoje obojeno lice u zidnom ogledalu. Budalasta taština, ona više nije bila Ptica Smrti, bila je Ptica Vremena, Hrono-Feniks. Dok je brisala budalastu boju sa lica, razmišljala je o gubicima od devedeset osam odsto u rovovima perimetra.
Besmisleno. Plastiĉni vojnici. Odbrana vremenskog kljuĉa sada je bila najvaţnija, i za to će drage volje prigrliti i stopostotne gubitke. Univerzalnu smrt. Taj koncept poĉeo je da joj izgleda privlaĉno.
U najboljoj gerilskoj tradiciji, odred Šenon Jisangani prolazio je na vrhovima prstiju kroz sokake Bespuća. Poneki stakleni krater bio je podsećanje na one koji su se previše pouzdali u svoja odbrambena polja. Na uglu Plavog sokaka, jedna borbena mašina probijala se kroz pra-vne kancelarije Sing Sing Singa i Mekajvorija. Dok su njeni vojnici bledeli u nevidljivost, Šenon Jisangani i njen vojnik Murto Melincakis ostali su razdvojeni od svojih drugova. Nevi-dljiva Šenon Jisangani sakrila se na verandi Ĉajdţinice Novi Raj odakle je posmatrala kako se pokretne kule njišu levo i desno, levo i desno, u potrazi za ţivotima koje treba ugasiti. Opake mašine. Pomislila je da moţe ĉak i da razazna posadu sa šlemovima na borbenim mestima. Prestravljenost zbog te metalne stvari paralisala je njen vojniĉki duh, tako da nije bila ništa više u stanju da je napadne nego što bi bila u stanju da napadne neki gvozdeni košmar iz detinjstva. Ali ne i vojnik Murto Melincakis. Taj mora da je mirno spavao u detinjstvu, jer je iskljuĉio nevidljivost, podigao induktor polja za napad, a cev pokretne kule koja je pukim nesrećnim sluĉajem bila uperena pravo u njega zapljusnula ga je iz neposredne blizine sub-kvantnim gnevom. Svetlost nove izbelela je svaki centimetar vidljive boje na uglu Plavog sokaka i Hrizanteme. Neoni praznih hotela zgrĉili su se u kratkom blesku prisećanja, a ostaci Zelene Grupe, sa privremeno preopterećenim kolima za raštrkavanje svetlosti, pojavili su se kao nejasni providni duhovi. Šenon Jisangani vrisnu paniĉno nareĊenje da se razdvoje i pobe-ţe Plavim sokakom.
– Hej, super gaĊaš, Mali Medo! Stvarno, super gaĊaš! – Nišandţija Dţonston M'bote isce-rio se i pljunuo istovremeno, što je bio njegov jedinstveni gest, pošto niko drugi nije imao ni najmanju ţelju da ga oponaša.

http://www.book-forum.net

17Ijan Mekdonald - Bespuće Empty Re: Ijan Mekdonald - Bespuće Uto Sep 25, 2012 8:21 pm

Margita

Margita
Administrator
Administrator
– Ništa naroĉito. Samo uperiš gde treba u pravom trenutku. Hej! – Njegove vrludave oĉne jabuĉice registrovale su kretanje na jednom od malih monohromnih televizora. – Hej, eno jedna, umaĉe! – Ma, pusti je... – Ali to je neprijatelj! Hoću da je gaĊam. – Polako sa TB-om, Mali Medo, upucaćeš nam nogu ako ne paziš. – ðavola! – reĉe Dţonston M'bote nadureno.
On iskali svoje durenje na Ĉajdţinicu Novi Raj, ispalivši pregršt projektila iz topa od 88 mm pre nego što ga je Tata Meda (zapravo, zamenik komandanta Gabrijel O'Birn) izgrdio zbog traćenja municije. Zato je ĉastio sebe jednim dobrim drapanjem duboko po usmrdelom vešu, a Borbena Mašina T27, Istoĉno prosvetljenje, odšepala je da se prikljuĉi velikom boju oko kapija Ĉelikgrada, pri tom bez ikakve zle namere i sasvim sluĉajno presekavši polovinu kuće Staljinovih i ĉitavu suprugu Staljin jednim neopreznim zamahom desne boĉne noge.
– Hej, tamo dole je neki ĉova! – Dţonston M'bote je video kroz puškarnice u trbušnoj pokretnoj kuli neobiĉno skraćenog gospodina Staljina koji je mahao pesnicama u bespomoć-nom besu prema borbenoj mašini koja mu je upravo ubila ţenu sa kojom je ţiveo dvadeset godina.
– Šta? – Neki ĉova tamo dole, Tata Medo. – Izgleda da je to vlasnik kuće koju si upravo razbio, Tata Medo, zacvrkuta Mama Meda sa visine svoje pokretne kule na vrhu. Dţonston M'bote je poznavao Mama Medu samo po njegovom dţangrizavom glasu preko interfona.
Nikada ga nije video, ali podozrevao je da postoji nekakvo rivalstvo izmeĊu prvog nišan-dţije i komandanta. Kad bolje razmisli, ni komandanta nikada nije video.
– Šta? – ponovi Tata Meda.
– Neki ĉova, dole, u onoj velikoj leji pasulja, reĉe Dţonston M'bote, na idealnom mestu da prisustvuje sledećem dogaĊaju. – Znaš, mislim da bi trebalo da budemo kao... oprezni, znaš, kao što ti mene uvek upozoravaš... Auh. – Šta je bilo, Mali Medo? – Ništa, Tata Medo. – T27, Istoĉno prosvetljenje, Tata Meda, Mama Meda i Mali Meda prekoraĉiše Zelenu ulicu sa gos-podinom Staljinom pretvorenim u zlosrećnu fleku na desnoj boĉnoj nozi.
– Sveta Katarino! Znaš li šta si upravo uradio? – vrisnu Mama Meda i krenu da to tako potanko i detaljno objašnjava svom komandantu, da je Dţonston M'bote iskljuĉio to optuţu-juće zanovetanje i zaigrao svoj mali ţivahni ples prstima uz 'Serenadu ulice Tombolova' Hamiltona Bohanona i njegovih Prvaka Ritma. Rat je ponovo bio zabavan.
Zabavno je bilo rešetanje zaklona od dţakova s peskom iz njegovog topa, zabavno je bilo prekoraĉivanje gerilaca u bekstvu i njihovo spaljivanje zrakom iz TB-a, zabavno je bilo ĉak i kad je bilo strašno, kada je ĉuo uţivo u slušalicama kako je posada na T32, Avešalomovoj breskvi, do poslednjeg izginula usred zbrke oko meta.
– Kaţem ti da tamo nema nikoga! – Mora da ima! – Kompjuter kaţe... – Jeb'o te kompju-ter! – Jeb'o tebe! Gledaj, vidi! Bio sam u pravu, ima nekgrzhggmmštfughzzss... – I T32, Ave-šalomova breskva, primio je puni udar induktora polja nekog mladog vojnika Svezemaljske Armije, koji je njegovog Tata Medu, Mama Medu i Malog Medu razneo u vodoskok metalnih krhotina i crvene kiše.
Dok je posmatrao smrt Avešalomove breskve, Dţonston M'bote je osetio nešto neobiĉno u glavi. Bila je to originalna misao, pronicljivost i jasan znak da se njegovo predodreĊeno pos-tojanje bliţi kraju pruge. Ta originalna misao toliko ga je iznenadila da je prošao gotovo ĉitav minut pre nego što se javio Tata Medi.
– O, Tata Medo, zapevušio je, – mislim da imamo posla sa nevidljivim neprijateljem. – Tata Meda je zapenio i zagrgotao na interfonu, komandant unapreĊen iznad nivoa svojih spo-sobnosti.
– Pa, ima li iko naoĉari za toplotu? – Mama Meda je ostavio svoje u šatoru, zajedno sa sredstvom za odbijanje insekata. Usledi ogorĉena rasprava. Dţonston M'bote namaknu svoje naoĉari i poprimi izgled sove sa lošim varenjem. Zrnasta monohromna izmaglica koju je ugledao pokazala se gotovo odmah korisna.
– Hej! Tata Medo! Tata Medo! Imam jednog bogija! Pravog ţivog bogija! – Gde? – S leve strane, neprijatelj... – Voleo je da koristi vojne izraze.
'Bogi' se zvao Šenon Jisangani.
– Hajde da je sredimo, eno je... – Poĉivajući o trbuhu na visini od dvadeset metara, u vaz-duhu punom dima, nišandţija Dţonston M'bote upravljao je borbenom mašinom tako što je izvikivao smer u mikrofon šlema. Verna i poslušna, borbena mašina izgazila je napušteno zapadno krilo hacijende Mandelinih, otvorivši poput mahune graška onu najtajniju sobu koju je Deda Haran zakljuĉao i prokleo onoga ko je ikada ponovo otvori.
Prašina je padala na glave dinastije Mandela skrivene u najdubljem podrumu.
Kamenje se treslo i stenjalo. U poludelirijumu od jahanja na Konjiću Ĉarliju, Rael Mande-la MlaĊi je halucinirao o danima kada je predvodio Veliki Štrajk, a Kvaj Ĉen Pak je poţurila da biljnim ĉajem smiri njegovo bulaţnjenje. Eva, koja je veselo radila za svojim razbojem, uzela je klube plamenocrvene vunice sa ĉešljeva i objavila: – Sve ovo mora da bude u tapise-riji. – Borbena mašina T27, Istoĉno prosvetljenje, stajala je mirno u središnjem dvorištu Man-delinih i ispuštala paru iz ventila za pritisak. Dim se kovitlao oko pokretne kule i davao joj zloćudnu inteligenciju sa nekog drugog sveta.
– Vidiš li dole bilo šta, M'bote? – Nišandţija M'bote poĉivao je izvan svog trbušnog plika i pretraţivao naoĉarima paru i dim koji su se dizali sa ruba Ĉeligrada, gde su se Parlamentarci i branioci Svezemaljske Armija bacali jedni na druge kao talasi u sudaru. Nešto nejasno i trepe-ravo kretalo se kroz monohromnu pomrĉinu.
– Jeste! Eno je! Neka je neko gaĊa! – Mama Meda se uz škripu okrenu da posluša; Tata Meda podiţe ubistvenu boĉnu nogu za gaţenje.
Priroda vere u Boga Šenon Jisangani iz temelja se promenila u poslednjih nekoliko minuta, od Dobrodušnog Velikog Ĉikice koji je nekima dodeljivao nešto više sreće nego što je to pravda zahtevala, u Zlog i Osvetniĉkog Matorog Alasa koji nije puštao ţrtvu sa udice. Imala je sreće kada je Murto Melincakis izgoreo umesto nje. Sada je to bila osveta, jer ona nije mogla da skine sa sebe zadah tog spaljivanja. Borbena mašina se poigravala sa njom. Ĉak je neki propalitet, ĉlan posade, visio iz svoje pokretne kule i pratio je naoĉarima za toplotu. A njena blistava nevidljivost bila je podjednako beskorisna kao i odbrambeno polje. Preostalo joj je samo da se bori i umre kao Murto Melincakis.
– Proklet bio, dabogda, Boţe! – viknu ona neverniĉki dok se koprcala prema TvrĊavi Ĉelikgrada, a borbena mašina se neumoljivo probijala za njom. – Proklet bio dabogda, proklet bio dabogda proklet bio! – Veliki topovi su se njihali, ruţan mali majmun od ĉoveka pokazi-vao je, noga se podizala, a ona nije, kategoriĉno nije, nikada ne, taman posla, imala nameru da skonĉa u vatri kao taj desetogodišnji vojnik, u kriku izmuĉene plazme. Dok je podizala svoj induktor polja da bi se borila, shvatila je koliko je umorna od ubijanja. Umorna, zgaĊena, raz-bijenih iluzija. Glupi majmun od ĉoveka belebetao je iz svog otvora, a ona nije ţelela da ga ubije.
– Ĉak te ni ne poznajem, šapnu ona. Ipak, ako bilo šta drugo uradi, skonĉaće u vatri. Došlo je do kontakta. U trenu pre nego što će iskljuĉiti odbrambeni plašt da bi napala, zgromljujući ĉeliĉni šut baci je na zid tora za lame. Njen hitac promaši, odbrambeni mehur puĉe, a Šenon Jisangani nalete na itekako ĉvrstu zidariju od ćerpiĉa. U njenom telu, razne stvari popucaše i smrviše se; ona oseti ukus ĉelika i mesinga. U nejasnoj mijazmi polusvesti, videla je da njen hitac nije sasvim promašio. Oduvala je gornju topovsku kulu, sa sve tobdţijom i topom.
Para i ulje kuljali su u vodoskoku iz metalne rane kao krv iz srca. Ona se zasmeja kikotom od koga su se rebra prevrtala i sve se zamraĉi.
– Sranje sranje sranje sranje sranje sranje sranje sranje... – Sklupĉan kako bi se zaštitio u svojoj udobnoj i zabavnoj trbušnoj kuli, Dţonston M'bote jedva da je ĉuo kletve svog koman-danta.
– Imam te, o, imam te, kurvo jedna, kopile i kuĉko, imam te imam te... – Dţonstonu M'boteu je jezik virio izmeĊu zuba dok je šaputao u mahnitom veselju i okretao male mesin-gane toĉkove i nonijuse. – O, sad te imam, gospoĊo! – On uperi veliko oruţje u ţenu koja je leţala na gomili krša cigala od ćerpiĉa. – Imam te... – Šta je to vikao Tata Meda? Zar ne zna koliko je teško gaĊati dok se prokleta borbena mašina njiše i posrće kao pijanac nedeljom uveĉe? Upozorenje? Do Ċavola, zbog ĉega? Krstić zasija, savršena meta.
Nišandţija Dţonston M'bote pritisnu crveno dugmence.
– Zzzap! – viknu on, i u zaslepljujućem blesku raznese levu boĉnu nogu.
– Prokletstvo, reĉe on.
– Idiote jedan glupi! – zakrešta Tata Meda. – Upozorio sam te, rekao sam da paziš... – T27, Istoĉno prosvetljenje, zanese se kao drvo na rubu provalije. Metal kriknu i zalupa, ţiro-stabilizatori zaurlaše dok su se upinjali da zadrţe borbenu mašinu u uspravnom poloţaju, a onda omanuše, katastrofalno, ne odgovorivši na izazov. Sa veliĉanstvenom, baletskom graci-oznošću, borbena mašina se preturi, tahijonski blasteri nekontrolisano opališe na sve strane, para eksplodira iz uništenih zglobova, i mašina se razbi na tvrdoj zemlji Bespuća. U posled-njim sekundama strmoglavog pada, Dţonstonu M'boteu bilo je dopušteno da shvati da je ĉitav njegov ţivot bio usmeren prema tom trenutku slavnog uništenja. U ĉasu pre nego što je trbuš-na kula pukla, a njega kao zrelu šljivu zgnjeĉila teţina srušenog metala, Dţonston M'bote se vratio do trenutka roĊenja i shvatio kada je video kako mu se savršeno oblikovana glava poja-vljuje izmeĊu majĉinih butina, da je od samog poĉetka bio osuĊen na propast. Osetio je dubo-ko duboko gaĊenje. A onda više nikada nije osetio ništa.
Oscilirajući preko granice izmeĊu bola i svesti, potporuĉnik Šenon Jisangani je videla pad grdosije, koju je oborilo njeno oruţje. Osetila je da u njoj narasta veliki, bolni, kidajući napad kikota.
Ukopana duboko, na petom nivou ispod Ĉelikgrada, u svom centru za vremenski transport, i Arni Tenebre je videla pad grdosije. Za nju je to bio samo nešto ţivopisniji fragment iz rat-nog mozaika. Njen zid televizijskih monitora prikazivao je rat u svim njegovim mnogobroj-nim bojama, a Arni Tenebre je uţivala u svakoj od njih, pomerajući oĉi od monitora preko monitora do monitora; brzi, kratki susreti sa ratom, u teţnji da ne izgubi ni trenutak Rata IzmeĊu Sila.
Vastator obrati paţnju sa prenosa masakra na vremenski kljuĉ koji je stajao na podu.
– Koliko još? – Dva minuta. Sada prikljuĉujemo generatore polja na fuzioni tokamak. – Posmatraĉima koji su nadgledali monitore ote se usklik.
– Pešadija! Sada šalju pešadiju! – Arni Tenebre ponovo obrati paţnju na zid sa slikama. Tanka bela linija napadaĉa bez napora je klizila kroz rovovske saobraćajnice prema Ĉelikgra-du.
Sve slabije ih je pokrivala artiljerija borbenih mašina. Ona ukljuĉi uvećanje i vide poznate glomazne ranĉeve na belim ramenima Parlamentaraca.
– Pametna pametna pametna Marja Kvinsana, šapnu ona, kako je niko ne bi ĉuo i pomislio da je luda. – Stigla si blizu toga da mi uzmeš meru, ali ipak nedovoljno. – Vatra iz oruţja zvu-ĉala je u njenim ušima poput deĉjih pištoljaigraĉaka dok su napadaĉi jurišali na branioce. Rat deĉjim pištoljima, rat u stilu lezi-dvadeset-sekundi-mrtav-si, a kada se završi, svi će da pous-taju i odu kući na veĉeru. Induktori polja dobovali su po induktorima polja sve dok se nije oglasila tahijonska oprema borbenih mašina i objavila da je igra gotova za danas i zauvek.
– Spremi smo! – viknu Davram Mantones.
– Onda, da uradimo to, hoćemo li? – upita Arni Tenebre, Vastator. Ona navuĉe borbeni ranac na ramena. Davram Mantones prebaci ruĉni prekidaĉ koji je skrenuo svu energiju iz ĉelikgradskog tokamaka u vremenski kljuĉ. Eoni se otvoriše pred Arni Tenebre kao usta, i ona se baci u ponor u kaskadi zaostalih slika.
Tada se stvarnost okonĉa.
63.
Prvo što je gospodinu Jerihonu i ostalim izbeglicama u Hotel/Baru nagovestilo da je stvar-nosti došao kraj bilo je njihovo lebdenje pod tavanicom. Iako razdvojeni u vreme vazdušnog napada, svi su se okupili zahvaljujući saću tunela i pećina u stenju ispod Bespuća; i samo što su se zabrinuto pozdravili, ustanovili su da im stolovi, šolje, tepisi, boce i stolice lebde oko ušiju. Kaan Mandela je pošao u poteru za radio-odašiljaĉem u pivskoj gajbi zaplivavši nesi-gurno prsnim stilom ispod plafonskih greda. Radţandra Das se usidrio kraj zastora da bi pro-virio naopaĉke kroz prozor. Napadaĉi, branioci, neustrašive ekipe snimatelja, lame, svinje i psi lebdeli su oko kućnih streha. Na polovini ulice, gravitacija kao da je bila potpuno posuvra-ćena, kuće, drveće, ţivotinje, vojnici, zemlja i kamen padali su u nebo. U drugom smeru, tri prazna hotela i kari-restoran 'Ekscelzior' bili su uronjeni u ogromnu dinu crvenog peska. Tamna senka pala je na besteţinsku ulicu; nešto veliko kao ambar, kockasto i prljavonaran-dţasto, letelo je nad Bespućem.
– Šta se dešava? – Egzaltirani Preci gospodina Jerihona raspravljali su se duboko u njego-vom hipotalamusu dok je on lebdeo uz luster sa svećama. Njihov konaĉni zakljuĉak bio je uţasavajući.
– Mora da su uspeli da aktiviraju vremenski kljuĉ. – Nije bilo ovako kada ga je koristio Doktor Alimantando. – Polovina sobe nije mogla da shvati o ĉemu to Radţandra Das i gospo-din Jerihon priĉaju.
– Alimantando je svoju formulu o temporalnoj inverziji ĉuvao kao tajnu: Tenebrini inţe-njeri mora da su negde pogrešili. Umesto da stvore fluidnost kroz vreme, stvorili su zonu temporalne fluidnosti ovde, sada, i stvarnost se slama.
Zakoni prostora i vremena se krive i mislim da se delovi alternativnih Vaseljena preslika-vaju na ovu. – Šta to znaĉi? – upita Santa Ekatrina Mandela, koja je jedanaest godina bila uda-ta za zakone prostora i vremena.
– To znaĉi da je došao kraj konsenzualnoj kauzalnoj stvarnosti. – Prvi drhtaji zemlje zatre-soše Hotel/Bar. OsloboĊene gravitacije, i same stene ispod ulice pomerale su se i komešale. – Osim ako. – Osim ako? – upitaše Sevrijano i Batisto Galaĉeli u glas. Egzaltirani Preci već su odgovorili i na to pitanje, a njihov odgovor nije bio ništa manje uţasavajući od prvog.
– Osim ako ne budemo u stanju da iskljuĉimo izvor energije za vremenski kljuĉ. – Misliš, da iskljuĉimo ĉelikgradski tokamak? – Mislim. A ti mi trebaš za to, Radţandra Dase. Treba mi tvoja mašinska magija. – Neće ti to uspeti, starĉe, reĉe Kaan Mandela. – Pusti mene. – Gospodin Jerihon je već otvorio vrata. Svetlucavi vetar ispunjen licima duhova šibao je uli-com i nosio sve što je bilo neukotvljeno u slobodnom padu, napolje, u pustinju.
– Plašim se da to mogu samo ja da uradim. Umeš li da ĉuvaš tajnu? Jesi li ikada ĉuo za Damantinske Discipline? – Samo Egzaltirane Porodice... – zapoĉe Kaan Mandela, ali gospo-din Jerihon reĉe – Baš tako! – i baci se na ulicu. Radţandra Das se otisnu za njim posle trenu-tka oklevanja. – Pokušaj ponovo da naĊeš Persis na radiju, doviknu pri odlasku.
– Moţda nam zatreba njena pomoć. – Nije dodao: – Ako je još ţiva. – Na raskršću Hlebne ulice, gravitacija je ponovo bila uspostavljena, ali pljusak vrele kiše naterao je gospodina Jeri-hona i Radţandru Dasa da potraţe sklonište.
Ispod prozorskog praga pronašli su nekog skuvanog gerilca. Gospodin Jerihon skinu mu borbeni oklop i opremi Radţandru Dasa šlemom, energetskim kompletom i naoruţanjem.
– Moţda ti zatreba, reĉe gospodin Jerihon. Nije mu bio potreban damantinski disciplinovan sluh da bi razabrao štektanje ruĉnog oruţja u blizini. Dva muškarca jurnuše kroz zavesu vrele kiše u Mosmanov Sud, gde su se kazaljke opštinskog ĉasovnika obrtale brzinom koja je sate sabijala u sekunde. Vidno stareći dok su trĉali, begunci iz zone ubrzanog vremena zaţdiše
ulicom i zabasaše u dţunglu zelenih lijana i puzavica obavijenih oko zadimljenih kostura dve borbene mašine. Gospodin Jerihon obiĊe oko relativistiĉke zone, proĊe kroz podruĉje neobja-šnjive noći i uĊe u Alimantandovu ulicu. Udarni talas naboja induktora polja ispaljenog u bli-zini obori njega i Radţandru Dasa na tle.
Radţandra Das krenu za gospodinom Jerihonom u zaklon baš kada je plotun pucnjeva sa krova gradonaĉelnikove kancelarije razorio proĉelja kuća u Alimantandovoj ulici. Sekund kasnije, vremenski potres otkinu gradonaĉelnikovu kancelariju u koznakad i zameni je ĉetvr-tinom hektara zelene livade, sa sve belim plotom i tri i po crno-bele krave.
– Zaboga miloga! – šapnu Radţandra Das. Gospodin Jerihon pronaĊe mrtvog Parlamentar-ca na ulazu u spaljenu kuću i opljaĉka njegovu borbenu opremu.
Ljubiĉasta munja grĉevito zatreperi na kraju ulice.
Dva ĉoveka koprcala su se kroz svet utonuo u bezumlje. Tu se gravitacija pomerala za devedeset stepeni da bi ulice pretvorila u litice, tamo su mehuri besteţinskog stanja poskaki-vali sokacima i ĉekali da uhvate u zamku one dovoljno blesave da iziĊu iz svojih podruma; ovde je polovina kuće letela unazad, onde su baštenske biljke izrastale u razgranata stabla za samo nekoliko sekundi. Zelene prilike nalik na visoke, mršave ljude, ludirale su se na krovo-vima i privlaĉile vatru onih vojnika koji su još bili kadri za borbu. Utvare neroĊene dece igra-le su sa rukom u ruci pod drvećem koje je još bilo samo semenje.
– Dokle misliš da doseţe? – upita Radţandra Das. Zaduvao je snaţan vetar koji ih je terao prema Ĉelikgradu, gde se srce ludila obrtalo brţe i brţe, poseţući prema Panplazmiĉnom Omniverzumu.
– Još je lokalno, odgovori gospodin Jerihon. Ĉeliĉni vetar ga je šibao. – Ali što duţe vre-menski kljuĉ bude radio, to će biti veća zona interferencije. – Verovatno ne bi trebalo ovo da kaţem, ali mojim nogama se ne ide dalje.
Prestravljen sam. – Gospodin Jerihon pogleda uskovitlanu zavesu dima prošaranog munjama, koja je obavijala Ĉelikgrad.
– I ja sam, reĉe on. Dok su gospodin Jerihon i Radţandra Das jurili prema vremenskom zidu, stvarnost je drhtala i tresla se. Kit zapliva u stanicu Bespuća.
Jedan Arhangelsk mokrio je u leji kupusa. Neka avetna prilika, visoka kao drvo, opkoraĉila je opštinsku solarnu stanicu i tamo otkidala vrele solaţe na svojoj crvenoj gitari. Munje su joj letele sa vrhova prstiju i prikupljale se u loptice koje je vetar nosio kao išĉupani korov oko nogu dva muškarca. Gospodin Jerihon i Radţandra Das uroniše u vihor dima.
– Šta to... – Tamo se vodila bitka kipova: puţevski, gaĊali su jedni druge tahijonskim zra-cima sporim poput udaraca pijanaca.
– Distorzija vremena, objasni gospodin Jerihon. – Hajdemo. – Misliš, da proĊemo kroz njih? – Ne mogu da nas vide. Gledaj. – Gospodin Jerihon zaplesa po bojnom polju, saginjući se ispod usporenih tahijonskih zraka, izbegavajući niske hice induktora polja. – Hodi. – Radţandra Das se provuĉe kroz ajnštajnovsko bojno polje. On pokuša da zamisli kako njegov prolazak izgleda bojovnicima zamrznutim u vremenu: je li bio vihor, blesak svetlosti, mrlja mnogostrukih slika, kao Kapetan Brzi u starim stripovima koje mu je kupovala majka? Pratio je gospodina Jerihona hodnikom izmeĊu dva konvertora ĉelika u neoĉekivanu zonu slobodnog pada. Kretanje navede Radţandru Dasa pravo u elegantno naopako poniranje.
Gospodin Jerihon je nešto vikao, o njegovim induktorima polja? Nije ni pomislio na aparat koji je nosio. Da ukljuĉi odbrambeni plašt? Nije znao kako to da uradi. On zapetlja po kontro-lama na ruĉnom zglobu i nagradi ga bockanje statiĉkog elektriciteta na licu u istom trenutku kada ga strahoviti udar zavitla kroz prostor. Dok se odbijao od boĉnog zida dimnjaka broj 16, naĉas je opazio gospodina Jerihona koji se odbijao meĊu zidovima kao lopta u salonu za paĉinko. Centralni fuzioni tokamak oĉigledno je bio dobro branjen.
Drugi udar induktora polja odasla gospodina Jerihona cik-cak putanjom od visoke peći do tla, pa od prenosnika do konvertora. Samo ga je opljaĉkani odbrambeni plašt spasao od mrv-ljenja i smrti.
Previše sam mator za ovo, reĉe on svojim Egzaltiranim Precima. Oni ga podsetiše na duţ-nost i ĉast, kao i na hrabrost. Pa, lako je njima, osloboĊenim tiranije krvi i mesa u okovima vremena. Mogu da nas šutiraju kao gumene lopte i ĉitav dan ako to ţele. On vide da mu se pribliţava Radţandra Das; dva muškarca se sudariše i odbiše jedan od drugog. Dok se gospo-din Jerihon prevrtao kroz Anarhiĉnu Zonu, Egzaltirani Preci ga podsetiše na to da sa svakom sekundom svet oscilira sve dalje od konsenzualne stvarnosti.
Usred odskoka, Radţandra Das shvati da je prešao iz faze u kojoj je bio previše prestrav-ljen da bi se plašio, u veliĉnstveno stanje histeriĉne komike. Zar postoji nešto smešnije od toga da poskakuješ po ĉeliĉani usred vremenske oluje dok banda terorista brani fuzioni toka-mak što napaja energijom vremensku mašinu koja se otela kontroli? Znao je da, ako poĉne da se smeje tom vicu, neće biti u stanju da prestane.
Nešto mu zapucketa u ušnom prstenu.
– Zdravo, momci. Zabavljate se? – Gospodin Jerihon je ĉuo glas u slušalici i odgovorio mu.
– Persis! Dušo! Dţim Jerihon. Traţim da smesta napadneš snage ušanĉene oko fuzionog pogona Ĉelikgrada. – Vaţi. – Persis, predlaţem da pripaziš na ţestoka izmeštanja stvarnosti. – Ne moraš to da mi priĉaš. – I, Persis... – Da? – Ako sve drugo omane, i samo ako sve drugo omane, ako ne budemo uspeli da se probijemo, uništi tokamak. – Doći će... – Do fuzione eks-plozije. Da. – Vaţi. Evo... nas... krećemo... – Rafal hitaca sa poloţaja oko tokamaka odbi Dţima Jerihona kao rukometnu loptu dok je kaskaderski avion Jamaguĉi i Dţons urlao iznad dimnjaka.
Tahijonski blasteri na krilima oglasiše se, zaĉu se eksplozija zbog koje se gospodin Jerihon uplaši da je moţda uništila tokamak, a onda Persis Taterdemalion poĉe da se diţe u nebo dalje od krilatih prilika koje su je jurile vitlajući krivim sabljama. Gospodin Jerihon iskljuĉi plašt i uhvati se za direk.
Radţandra Das uĉini isto, i dok je lebdeo kraj njega, gospodin Jerihon ga zgrabi za okovra-tnik.
Od branilaca nije ostao ni dronjak mesa ili tkanine. U generatorskoj sali nije bilo niĉega osim pesme tokamaka.
– Jezive stvari, reĉe Radţandra Das, spustivši grube šake na kontrole.
– Mislio sam da se razumeš u to. – Kada je reĉ o tokamacima u lokomotivama. Ovo je dru-gaĉije. – I šta sad? – Pa, gospodine damantinski disciplinovani, ti ga iskljuĉi. – Nemam pojma kako. – Prolomiše se udaljene eksplozije. Metal zaškripa i zastenja, a gvozdeni korak borbene mašine zatrese generatorsku salu.
– Šta će da se desi ako se energija iskljuĉi? – Nisam siguran. – Nisi siguran? Nisi siguran? – Usklik Radţandre Dasa odzvanjao je meĊu ĉeliĉnim zidovima.
– Teorijski, stvarnost bi se naglo vratila u konsenzualnu stvarnost. – Teorijski. – Teorijski. – Baš ti je ovo neko vreme za teorije. – Prsti Radţandre Dasa zaigraše nad kontrolama. Ništa se ne dogodi. Prsti ponovo poleteše. Ništa se ne dogodi. Treći put Radţandra Das zasvira na kontrolama kao na harmonijumu u kapeli, i treći put ništa se ne dogodi.
– Šta nije u redu? – Ne mogu to da uradim. Prošlo je previše vremena. Izgubio sam osećaj. – Da vidim... – Radţandra Das natera gospodina Jerihona da se udalji od kontrolnih svetiljki uperivši cev svog induktora polja. On promrmlja nešto šapatom i ispali hitac pune snage u kontrolnu tablu. Dva muškarca se zateturaše unazad od eksplozije, zaslepljeni iskrama i raz-nesenim kolima. Obiĉno smireno zujanje fuzionog tokamaka naraste u kreštanje, zavijanje, razjarenu riku. Radţandra Das pade na kolena i pomoli se za boţanski oproštaj i za ţivot jed-nog skitnice, kada fuzioni vrisak posvemašnjeg uništenja zaćuta. I istog trenutka, ljudi osetiše
kako se oni, energetska sala, Ĉelikgrad, ĉitav svet, posuvraćuju iznova i iznova. U gromogla-snom naletu stvarnosti, vremenski kljuĉ implodira i odvuĉe centar za vremensku kontrolu Arni Tenebre na dubini petog nivoa, zajedno sa celokupnim njenim štabom, u bezvremenost.
Vremenski zid eksplodira napolje. Oni u besteţinskom stanju popadaše iz vazduha; kitovi, arhanĊeli i gitariste išĉeznuše, a prokljuĉalu kišu odnese svetlucavi vetar. Svaki ĉasovnik se zaustavio u vremenskoj eksploziji i ostao veĉno tako zaustavljen, uprkos pokušajima novih pokolenja mnogo kilometara udaljenih od dana vremenske oluje, da ih ponovo pokrenu.
64.
Kada je vremenska oluja prošla, gospodin Jerihon je izišao iz sale mrtvog tokamaka da bi ustanovio da je teorijski, samo delimiĉno bio u pravu, teorijski.
Ĉitava ĉetvrtina Ĉelikgrada bila je odseĉena kao nekim ĉudesno oštrim noţem, a na mestu cevi i nosaĉa, crveni kamen protezao se sve do horizonta. Polja Kristalnih Ferotropa oko gra-da bila su ispresecana neumesnim prostranstvima nedirnutih dina i zelenih oaza stabala bana-na, i rošava od kratera stopljenog stakla. Kada se Radţandra Das pridruţio prijatelju i kada su se njih dvojica vratila u Bespuće, prošla su kroz fantastiĉni predeo bizarnog i neobiĉnog. Uli-ce su se završavale praznom pustinjom ili su bile zakopane pod ogromnim dinama; lokomoti-ve su stajale usred vrtova, kuće usred jezera. Jedan kolosek ţelezniĉke pruge završavao se naglo u maloj, ali bujnoj dţungli, a ĉitavo novo naselje iza pruge bilo je vraćeno goloj ravnici.
Lica poĉeše da se pomaljaju na ulicama. Zbunjeni alhemijom koja je progutala Bespuće, tragali su za kućama i porodicama izgubljenim u vremenu. Nisu znali, niti su mogli da znaju, da su, kada je iskljuĉen vremenski kljuĉ koji je izvitoperio stvarnost, sve one fantomske geo-grafije Bespuća koje su mogle postojati bile fiksirane, stopljene, i da su postale stalne onog trenutka kada su gospodin Jerihon i Radţandra Das zalupili vrata Panplazmiĉkog Omniver-zuma.
Pukotina je bila zatvorena; bitka se završila. Preţiveli su procenjivali stepen pobede. Ĉita-va trećina Parlamentarne Legije Marje Kvinsane bila je poništena pri udaru vremenske oluje, i vraćena onim zadacima, zanimanjima ili ţivotima koje su njeni pripadnici mogli da vode da ih nije zaveo ritam regrutnog doboša.
Oni koji nisu bili zbrisani u druga vremena pretrpeli su samo lake gubitke.
Branioci Svezemaljske Armije bili su mahom uništeni. Sedamdeset odsto gubitaka, a njena ĉitava komandna struktura bila je obezglavljena onim što se zbilo u snaţno branjenom skloni-štu ispod Ĉelikgrada: Šenon Jisangani je predala ostatke svoje armije generalu Emilijanu Mar-fiju i lila je suze radosnog smeha dok su njene drugove vodili u logore na rubu pustinje.
– PobeĊeni smo! – smejala se, dok su joj suze tekle niz lice. – PobeĊeni smo!
PobeĊeni smo! – Svezemaljska Armija više nije postojala.
Dva sata pre mraka, kaskaderski dvokrilac Jamaguĉi i Dţons GF666Z spustio se izmeĊu ţelezniĉkih koloseka. Poslednju preţivelu iz Taterdemalioninog Letećeg Cirkusa proneli su na ramenima kroz ulice prijatelji koji su je najviše voleli, i Crveni AnĊeo je konaĉno trijumfalno i sa strahopoštovanjem unesen u Hotel/Bar, gde su ga pozdravila sva srca i ruke.
Iste veĉeri, Marja Kvinsana napravila je trijumfalnu bakljadu i prošla kroz Bespuće. Ĉelik-gradski Prsten bio je opasan njenim borbenim mašinama, graĊani su joj klicali, ali ona nije bila zadovoljna. Nije izvojevala ĉistu pobedu.
Ĉaĉkanje po vremenu i istoriji vreĊalo je njen politiĉki senzibilitet. Istorija je bila zapisana u kamenu. Nije to bilo nešto mistiĉno, da se baca svetlucavo u vazduh kako bi ostalo da leţi tamo gde padne. Nije volela da razmišlja o svom ţivotu i svetu kao o pukoj promenljivosti potencijala. Nije volela da razmišlja o tome gde su sve završili njeni poništeni vojnici.
Posle sluţbe zahvalnosti u Bazilici Sive Gospe, zahtevala je da joj dovedu Arni Tenebre. Baš je ţelela da iskali svoje nezadovoljstvo tako što će je muĉiti i unakaziti, ali naknadna pret-raga Bespuća i Ĉelikgrada nije iznedrila ĉak ni njen leš. I tako, posle pet dana trijumfa i pobe-de pred kamerama sa devet kontinenata, Marja Kvinsana se vratila u brda Mudrosti da primi sluţbeni prsten premijera sa prsta ĉasnog Vangelisa Karolajtisa, samo da bi ustanovila da fini stari gospodin nije bio ni fin, ni gospodin, niti na kraju krajeva ĉastan, jer je imao dovoljno podataka o zverstvima i zloĉinima koje je njegova ministarka za bezbednost poĉinila u poku-šajima da uništi Taktiĉku grupu Svezemaljske Armije da bude vrlo vrlo siguran da ona od njega neće uzeti prsten dok god je ţiv. A što se tiĉe Arni Tenebre, Ptice Smrti, Vastatora, za nju se nikada više nije ĉulo, mada nije nedostajalo objašnjenja, glasina i dokonih govorkanja koja su vremenom prerasla u tkanje narodnog predanja, koje je vremenom preraslo u legendu, koja je vremenom prerasla u mit, tako da je ime Male Arni Tenebre najzad bilo zapisano na nebu, a to je i bilo jedino što je ikada zaista ţelela.

http://www.book-forum.net

18Ijan Mekdonald - Bespuće Empty Re: Ijan Mekdonald - Bespuće Uto Sep 25, 2012 8:23 pm

Margita

Margita
Administrator
Administrator
65.
Nadahnuće Kadilak probudio se u ĉeliĉnom kriku iz gvozdenog sna. Pamćenje i svest su mu prkosili - kakva su to jarka svetla, visoka tavanica, sluge u zelenim odorama koje se kla-njaju u strahopoštovanju zbog njegovog prisustva? On se uspravi da zatraţi objašnjenje, a odgovoriše mu krici uzbune i verskog straha.
– Gospodaru, gospodaru, o, istina je, istina! O, gospodaru, blagoslovi me. – Neki mladi umolnik sa polumetalnim licem pade na pod u krajnjem oboţavanju.
Nadahnuće Kadilak kroĉi sa kreveta (operacionog stola?), ugleda svoj odraz na belim zid-nim ploĉicama i seti se svega.
Potpuna ugradnja! Ĉovek pretvoren u ĉelik... On spusti pogled na svoje telo, šake, udove. Metal; gladak, tvrd metal neuprljan kvarnim mesom, neuprljan crvenom krvlju, sasvim ĉist, sveti metal. On diţe visoko ĉeliĉne ruke u znak zahvalnosti.
– Potpuna ugradnja! Uspešna potpuna ugradnja! – Uz 'slava tebi aleluja', tehniĉko osoblje se prući pred njim. Nadahnuće Kadilak osmotri sopstvenu slavu na zidnim ploĉicama i seti se...
...glasa Velikog Inţenjera koji ga je pozvao u proroštvo ...suprotstavljenih vojski i Sirote Dece meĊu njima, bespomoćne, bez voĊe ...jarkog svetla, zujanja, blistavih mašina, hladnih hladnih ploĉica, bleska ĉelika, tame.
– Koliko je prošlo? – upita on jednu kibernetiĉarku.
– Osam dana, o sveti. Ĉitav svet je poludeo, sveti oĉe: kupola bazilike je uništena, svetiliš-te su oskrnavili mesnati koji su sluţili zahvalnicu zbog pobede; vodio se rat, izgubljen je i dobijen na ovim ovde ulicama, stotine su izginule i...
oprosti mi, ali i samo vreme i prostor su poludeli. Sve se promenilo: ludilo je osloboĊeno u Vaseljeni. – Mir, malena. Znaĉi da je vreme da se ponovo uspostave red i harmonija, reĉe Nadahnuće Kadilak. U treptaju koncentracije, crni oreol pojavi mu se oko desnog ruĉnog zgloba. Tehniĉari zinuše i zapevaše aliluja. – Ono što je nekad bila Siva Gospa, sada sam ja, i više od toga. Ona je bila u osnovi od krvi i mesa, dok sam ja od osvećenog ĉelika. Mene je izabrao Veliki Inţenjer, kao Budućeg Ĉoveka; u mojim kolima gori moć... – I on otvori desnu šaku, a tama preli sve tehniĉare osim onih dvoje koji su razgovarali sa Nadahnućem Kadila-kom, preobrazivši ih u nešto crno i zadimljeno, toliko grozno i skaredno da je prkosilo mašti. Nadahnuće Kadilak se nasmeja metalnim smehom. Bio je zavisnik moći i svaka sledeća njena zloupotreba morala je biti bogatija, dublja, punija. Pred svojim ustuknulim akolitima, preob-razio se i izbacio krila, elise, motorne testere, tahijonske blastere, radio antene, prenosive sto-
be harmonijume, toĉkove, pruge, mlaznjake, rakete, mašine za pranje veša, sve u munjevitoj alhemiji.
– PoĊite sa mnom, zapovedi on kibernetiĉarki i tehniĉaru koji ga je nazvao gospodarem. – Umoran sam od preobraţaja. – Kibernetiĉarki reĉe: – Ti ćeš mi biti komornik, a tehniĉaru: – Ti si mi glavni inţenjer. Ne plašite me se... morate me voleti. Zapovedam to. A sad, ţelim da iziĊem pred svoj narod kako bi me oboţavao. – Ah, reĉe komornik.
– Eh, reĉe glavni inţenjer.
– Gde su vernici? – upita Nadahnuće Kadilak.
– Avaj, nisu bili toliko verni kao mi, reĉe komornik.
– Mislili su da si poginuo kada je avion udario u kupolu, pa se ona srušila, reĉe glavni inţenjer.
– Naravno, ti si bio na bezbednom, u podzemlju, reĉe komornik.
– Ali oni to nisu smeli da znaju, reĉe glavni inţenjer.
– Pa su, ah, našli novi predmet oboţavanja. – A to je, ah, jedan voz. – On je izišao iz Ĉelikgrada posle vremenske oluje i ponudio da svu Sirotu Decu odveze na bezbedno. – Uvi-Ċaš paralelu, sveti oĉe: proroĉanstva koja si širio, o Ĉeliĉnom Mesiji koji izlazi iz Ĉelikgrada da izbavi vernike od rata i uništenja. – A oni su, ovaj, krenuli s njim. – Šta? – zaurla Nadah-nuće Kadilak. Niknuše mu elise i on skoĉi u vazduh.
– PoĊi na zapad, dodade komornik.
Iz vazduha, Nadahnuće Kadilak je mogao da vidi da je neka nesreća gora od obiĉnog rata zadesila Grad Vere. Kupola Bazilike Sive Gospe (sada, ispravio se, Bazilika Potpune Ugrad-nje), leţala je u krhotinama i komadima na poploĉanom podu odaje za audijencije. Ĉitavo istoĉno krilo zajedno sa desetak hektara Grada Nade bilo je zbrisano i zamenjeno sliĉnim pre-delom zasaĊenog i navodnjavanog kukuruza. Privatne odaje Sive Gospe pretvorene su u sto-pljeni napukli krater u kamenu, a kraj toga su stajali prepletani ostaci nekakve nezgrapne tro-noge sprave.
Šta se to dešavalo? Rat, strah, bezobrazluk, apostaza; sa lokomotivom!
To ĉak i nije neki naroĉito dobar primer lokomotivske graditeljske veštine, zakljuĉio je Nadahnuće Kadilak, zagledajući to izdaleka, dok je pratio liniju bele pare na zapadnom hori-zontu. Fuziona lokomotiva Klase 27, Velika Juţna; tokamaci kojima je odavno prošlo vreme za remont. Boja potklobuĉena i oljuštena, a šta to tamo piše, Vrelo znanja i obrazovna atrakci-ja Adama Bleka?
Bedno. Zablistavši jarko kao srebro na pustinjskom suncu, Nadahnuće Kadilak ukljuĉi sis-tem za obraćanje javnosti i stade da prekoreva svoje ljude.
– O, vi, s malo vere! – Lica na prozorima rasklimatanih vagona. Izgledala su preplašeno. Baš dobro. – O, bezverni i izopaĉeni naraštaje! Obećao sam vam da ću se vratiti kao Potpuna Ugradnja, a opet niko od vas nije hteo da saĉeka osam dana da to obećanje bude ispunjeno! Prekršili ste sporazum! Idolopoklonici!
Oboţavate... Zlatno Tele radije nego fiziĉku manifestaciju Kosmiĉkog Inţenjera! Gledajte kako uništavam sve laţne idole! – On nadlete voz koji je ubrzavao i podiţe šaku da zavitla grom kibernetske zapovesti.
– Svi bismo radije da to ne radiš, reĉe voz, krajnje neoĉekivano. Moć ispari iz vrhova prsti-ju Nadahnuća Kadilaka.
– Šta? – Voz ponovi svoju izjavu od reĉi do reĉi.
– Voz koji govori! Vidi vidi. – Nešto više od toga, reĉe Velika Juţna, Klasa 27. – Ja sam Potpuna Ugradnja. – Besmislica! SvetogrĊe! Ja sam Potpuna Ugradnja, jedan, jedini! – Ti si ĉovek preobraţen u mašinu. Ja sam mašina preobraţena u ĉoveka. U srcu, ti si od mesa, jer još nosiš ljudsko obliĉje, ali ja sam prevazišao takav antropomorfni šovinizam. Ja sam mašina u obliĉju mašine. – Glave Sirote Dece virile su kroz prozore, oĉigledno uţivajući u teozofij-skoj prepirci. Nadahnuće Kadilak ustanovi da mu je radoznalost podstaknuta bez obzira na
bes, pa upita: – Kakvo si ti to stvorenje? – Pogledaj moj prvi vagon, odgovori voz. Nadahnuće Kadilak uvuĉe rotore i spusti se pomoću mlaznog pogona na krov sa oguljenom bojom. Izbaci teleskopsko oko kamere preko ivice da bi zavirio unutra. Prozori su bili prekriveni gustom pauĉinom i prljavštinom, kao i sâm vagon; prašina, pauĉina, vremešnost i nemar. U središtu vagona nalazila se fotelja od ispucale koţe, a u fotelji je sedeo mumifikovani leš. Na glavi leša nalazila se metalna dijadema neobiĉnog i sloţenog izgleda.
– Adam Blek beše to, reĉe voz. – Kada je njegova duša prešla u mene, zapeĉatio sam vagon, tako da nikada više ne bude otvoren. Sve što taj vagon predstavlja, ja sam sada preva-zišao, ja sam mašina/ĉovek, pravi budući ĉovek, Potpuna Ugradnja, ako baš hoćeš. Mnogo sam godina putovao prugama sveta u potrazi za nekom svrhom svog duhovnog identiteta, a onda sam ĉuo za Tupsonijance iz Bespuća, mesta koje sam dobro poznavao u vreme svoje inkarnacije od krvi i mesa, pa mi je srce reklo da se tu nalazi razlog mog postojanja. I tako sam došao, a oni su me pozdravili kao Ĉeliĉnog Mesiju i pošli su sa mnom u svom dronjavom karavanu starih vagona i kola. A pošto moţe postojati samo jedan Ĉeliĉni Mesija, moramo se sada, avaj, boriti. – Nadahnuće Kadilak odskoĉi sa zahuktalog voza pomoću pulsa ĉiste mlaz-ne sile kada je duţ superstrukture Adama Bleka zapucketala njegova kibernetsku zapovest za stapanje kola. Nadahnuće Kadilak se pope na bezbednu visinu, pa pusti munju najĉistije moguće boţanske sile koja odseĉe dronjave vagone Sirote Dece od Putujućeg vrela znanja i obrazovne atrakcije. Istovremeno, svetogrdni voz naglo ukoĉi i zaustavi se sa škripom. Nada-hnuće Kadilak isprede kabl od dijamantne niti iz stopala, pa poĉe da vuĉe vernike nazad u Bespuće. Adam Blek izbaci belu paru, krenu unazad i ubrza za Sirotom Decom.
Nadahnuće Kadilak pusti svoj tovar i okrenu se da se suoĉi sa napadaĉem. Adam Blek ukoĉi i stade, pulsirajući fuzionom energijom na pruzi.
– Ne ovde, reĉe on. – Saglasićeš se da je bezbednost Sirote Dece bez premca? – Dogovo-reno. – Dobro, onda. – Adam Blek dade gas i poĉe da ubrzava prugom prema zapadu.
Nadahnuće Kadilak odasla vrelu zapovest fuzionim motorima takmaca da eksplodiraju. Kompjuterizovana odbrana Adama Bleka bez napora poništi tu ĉaroliju. Ĉovek raketa i ĉovek voz borili su se zapovestima i protivzapovestima pedeset kilometara kroz pustinju, bez uspe-ha. Sledećih dvadeset kilometara koristili su fiziĉko oruţje. Soniĉno se sudaralo sa soniĉnim, projektili su se susretali sa rojevima robotskih pĉela ubica, mitraljezi sa laserskim pokretnim kulama na krovu, lepljive mine sa robo-majmunima, munje sa munjama, kandţe sa vodenimn topom, udarci potpomognuti servo-sistemima sa penom od polimera, naleti superzagrejane pare sa mikrotalasnim emisijama: Potpune Ugradnje su se borile sve dok od Bespuća nije ostalo jedva nešto više od sećanja iza istoĉnog horizonta.
Onda Nadahnuće Kadilak ugleda zaslepljujući blesak daleko, na rubu sveta. Za njim usledi novi blesak, pa još jedan, pa još jedan, i dok je treptao zaslepljenim okom, njega obavi konus svetlosti belog usijanja. I dok je poĉinjao da shvata šta mu je Adam Blek uradio, njegova hromirana koţa zasija crveno kao višnja, potom skerletno, pa ţuto, i kola mu se stopiše i pocureše kao katran.
Krajnje domišljato, da preusmeri ROTEH-ova nebeska ogledala tako da me uhvate u ţiţu. Nisam mislio da mi je neprijatelj tako vispren. Hrabre misli, ali prazne. Sada je blistao belim usijanjem. Iako su se sama popravljala podjednako brzo kao što ih je vrelina uništavala, nje-gova kola za preobraţaj izdrţaće još samo nekoliko minuta pre nego što se potpuno ne rasto-pe. On pokuša da posegne i prekine kontrolu Adama Bleka nad Vanama, ali volja lokomotive bila je isuviše ojaĉana.
Osećao je kako mu još ljudski mozak kljuĉa u metalnoj lobanji.
Onda se seti.
Ipak sam bolji, vrisnu svojim plamenim sistemima. Ipak bolji. On prikupi sve ostatke sna-ge i posegnu u nebo, gore, gore, kraj nebeskih ogledala, orfova, gnezda i staništa, do partaka kadrih da razore svet. Uvuĉe se unutra, zauze sisteme navoĊenja i paljbe i nacilja iz petnaest
orbitalnih akceleratora subkvarknih ĉestica u Adama Bleka, majušnu zahuktalu buvu na koţi okrugle zemlje.
U trenu pre nego što će Nadahnuće Kadilak dati nareĊenje za paljbu, Adam Blek shvati njegovu strategiju.
– Glupo glupo glupo, eksplozija će nas obojicu uništiti! Ne! Nemoj! – Da da da! – povika Nadahnuće Kadilak dok mu se razum topio, a mozak razlagao, pa ispali partake.
U Bespuću, ljudi su govorili da je to bilo kao drugi osvit: divno je bilo, govorili su. Videli su kako petnaest ljubiĉastih zraka udara sa neba poput pravde Panarhove, a zatim bela eksplo-zija, ĉista poput vrline, ispuni zapadni horizont u trajanju od ĉitave dve sekunde. Divno, govo-rili su, divno... eksplozija je potom obojila zapadni rub sveta ruţiĉastom i plavom bojom, a nematerijalni velovi aurora lelujali su kao duhovi nad poprištem eksplozije. Punih mesec dana potom, Bespuće je bilo poĉašćeno zapanjujuće lepim zalascima sunca.
Kada su se Sirota Deca vratila, cimajući za sobom nahereni voz od starih vagona i vozila saĉinjenih od preraĊenih favela, donela su sa sobom i istinitu priĉu o svršetku Putujućeg vrela znanja i obrazovne atrakcije Adama Bleka i Nadahnuća Kadilaka, Komornika Sive Gospe, Potpune Ugradnje.
– Svet nije još bio spreman za Potpunu Ugradnju, govorili su. Komornik i glavni inţenjer, kibernetiĉarka i tehniĉar, razmislili su o znaĉenju onoga što se zbilo na zapadnom rubu sveta, da bi potom dali dugo oĉekivano i poluzaboravljeno nareĊenje da Sirota Deca Bezgrešne Ugradnje odu u Ĉelikgrad po mrklom mraku i ukradu jednu od napuštenih i zaboravljenih ĉeliĉnih lokomotiva Klase 88, koje su stajale i sakupljale prašinu i pauke još od dana Velikog Štrajka.
Pod voĊstvom komornika i glavnog inţenjera, ĉija su imena bila Plimut Glajd i Spirit Dinamo, Sirota Deca Bezgrešne Ugradnje napustila su Bespuće u potrazi za rešenjem još spornog pitanja mašinskih prava. Odvezli su se u pari iz Bespuća u suprotnom smeru od onog kojim su došli pre toliko godina, jer taj put bi ih odveo samo do zjapeće rupe u pustinji, krate-ra zelenog stakla gde su stari tokamaci Adama Bleka eksplodirali pod vriskom superubrzanih podkvarknih zraka sa nebesa i do raštrkanih atoma ĉoveka, mašine i ugradnje, u prelepi zala-zak sunca.
66.
U prašnjavim noćima, kada su letnje munje darivale efemernim ţivotom ispucale neonske cevi zatvorenih hotela i restorana, gospodin Jerihon i Radţandra Das sedeli su na verandi, pili pivo i prisećali se.
– Hej, sećaš se Persis Taterdemalion, rekao bi Radţandra Das.
– Baš je bila fina dama, odgovorio bi gospodin Jerihon, zagledan u palacanje munje duţ horizonta. – Fina fina dama, pa bi prizvali u misli ţivopisnu nit istorije koju je ona uplela u priĉu o Bespuću sve dok nije došla do kraja tako što je odletela u zalazak sunca pošto su je proslavili kao spasiteljku grada, sa svoja dva sina koji su leteli kraj njenih krila u teretnim diriţablima kupljenim po strmoglavljenim cenama od korporacije Vitlejem Ares. Novac od prodaje Hotel/Bara omogućio joj je da unajmi još dvoje pilota: Kalan i Vena Lefteremidesa, sa ratnim oţiljcima, ali inaĉe nedirnutim posle napada na Bespuće.
– Pitam se šta li sada radi, rekao bi Radţandra Das, a gospodin Jerihon bi odgovorio: – Još leti. Poslednje što sam ĉuo jeste da je postavila Leteći Cirkus iznad transpolarnog puta, mis-lim kod Novog Glazgova, i da je priliĉno uspešna. – Onda bi Radţandra Das rekao: – Šta li rade Umberto i Lui? – Posle konaĉne bitke, dok su ROTEH-ove ekipe vremenskog obezbeĊe-nja ĉešljale Bespuće u potrazi za onim što je tako drsko razorilo njihov kontemplativni mir,
Persis Taterdemalion jasno je stavila do znanja braći Galaĉeli da se nije vratila zbog njih, već da pokupi sinove i proda Hotel/Bar.
Jedinstvena i iskljuĉiva ljubav koju su braća osećala prema njoj nikada nije bila uzvraćena. Bilo je moguće da tri muškarca vole istu idealnu ţenu, ali ne i da ta ţena voli tri muškarca. I tako su spakovali sve svoje godine u kartonske kofere zajedno sa gaćama, dokumentima, kasicama za gotovinu i Umbertovom zbirkom pornografskih fotografija. U nedostatku vozova (Kompanija je bila spora po pitanju popravke prekida pruge sedamdeset kilometara zapadno zbog sporova o isplati nadnica za opasnost usled zraĉenja), konvoj kamiona povezao je Umberta i Luija do Meridijana, gde je Umberto osnovao firmu za trgovinu nekretninama i poĉeo da prodaje parcele u planinama Eklezijast, a Lui zakupio kancelariju u kojoj će prakti-cirati advokaturu, da bi nekoliko godina kasnije postigao ĉuvenu oslobaĊajuću presudu u slu-ĉaju Kasapina iz Ljandrinod Velsa.
– Ovo staro mesto više nije kao pre rata, govorio je uvek Radţandra Das. To je bio razgo-vor koji su on i gospodin Jerihon toliko puta već vodili da je prošao kroz fazu besmislenog mumlanja molitvi i odgovora da bi dobio obnovljeni znaĉaj. – Kada je narod otišao, grad je naprosto umro. – Najpre hodoĉasnici i Sveta Deca, zatim gospoda iz medija. Onda, hotelijeri, vlasnici hostela i restorana koji su im pruţali krov nad glavom, hranu i piće.
Zatim, oduvana za jedan dan i noć, korporacija Vitlejem Ares, oduvana uraganom sunovra-ta profitnih margina i isukanih noţeva u uzvišenoj troposferi funkcionerskih nivoa kada je skandal sa robotskim duplikatima postupno bio išĉeprkan, poput zakopanog izmeta. Sve radne jedinice, menadţeri i nadzornici sektora bili su razvejani poput crvene prašine po šaru planete. Konaĉno, Sirota Deca Bezgrešne Ugradnje, pošto je Bitka Proroka naĉinila rupu od deset megatona posred glavne trase Meridijan-Panedmonijum. I poslednji od svih, Ţan-Mišel Gas-tino, Najsarkastiĉniji Ĉovek Na Svetu, ĉiji je sarkazam zauvek bio otupljen, vratio se u svoje šumarke i dolove, u ukleti Hriz.
– I šta je ishod svega toga? – upitao bi Radţandra Das konaĉno. Po sada već dugoj tradici-ji, gospodin Jerihon bi se uzdrţao od odgovora iako ga je znao moţda najbolje od svih onih koji su ostali u Bespuću. – Ništa, odgovorio bi Radţandra Das sebi. – Kaţem ti, sve te molit-ve, marševi i štrajkovi, sve te borbe i krvoprolića, dani i noći straha, šta im je to donelo? Niš-ta. Baš ništa. Traćenje vremena, energije, ţivota. – Gospodin Jerihon nije govorio o reĉima kao što su 'naĉela' ili 'apsoluti' kada je Radţandra Das kudio nesposobnost Konkordata da postigne istinsku pobedu nad ĉeliĉanom Vitlejem Ares, jer on više nije bio siguran da veruje u apsolute i naĉela. Za njega je kolaps kompanije, a time i Bespuća, bio malo vaţan dok god je sunce i dalje sijalo, prinosi rasli, a kiša povremeno padala sa nebesa. Njegova vera u Bespuće bila je sebiĉnija od vere Radţandre Dasa. Voleo je takoĊe da misli da je stvarnija. Sećao se prvog dana kada je pala kiša. Od tada je prošlo petnaest godina. Vreme je prolazilo tako brzo. Po njemu je tumarao iracionalni strah da bi Bespuće moglo u potpunosti da išĉezne, a da on ne primeti razliku.
Ljudi su otišli, radnje se pozatvarale, banke prenele svoje kredite natrag u velike gradove Velike Doline, pravnici, frizeri, mehaniĉari, savetnici, lekari otišli su istog dana kada je pop-ravljena pruga; sve što je ostalo bile su farme i solarni paneli, škripave vetrenjaĉe-pumpe i prazne prazne ulice. Sada su se vozovi zaustavljali samo jednom nedeljno, ako i tada. Sve je bilo kao na poĉetku.
Istorija je prestala za Bespuće i Bespuće joj je zbog toga bilo zahvalno.
Jednog dana, dok su dva muškarca sedela na svojim koţnim stolicama i posmatrala kako pustinjska prašina šiba ulicom, Radţandra Das reĉe: – Znaš, izgleda da ja i nisam baš neka prilika za ţenidbu. – Gospodin Jerihon nije znao na šta on to misli.
– Uvek sam mislio da će me jedna od onih sestara Pentekost šĉepati, ali nikada to nisu ura-dile. Ĉudno. Uvek sam smatrao da hoće. Pa, sad su otišle Bog sveti zna gde, a ja sam tu, bez ţene, bez farme, samo sa simboliĉnom polovinom verande na kojoj sedim. Više ne posedujem
ĉak ni magiju nad mašinama; i to je otišlo tamo odakle je došlo; sada sam opet skitnica. Moţ-da sam oduvek to i bio, pa zato nisu htele da se udaju za mene. – Razmišljaš o odlasku? – upita gospodin Jerihon. Poznavao je Radţandru Dasa dovoljno dugo da ĉita njegovo srce kao ţelezniĉki red voţnje.
– Ovde me ništa ne drţi, a ponajmanje ovo mesto. Vidiš, oduvek sam ţeleo da vidim Mud-rost, te blistave tornjeve kraj Sirtijskog Mora. – Trebalo je da zatraţiš da te gospoĊica Kvin-sana povede sa sobom. – Radţandra Das pljunu prema mesecu-prstenu.
– Ta mi ne bi dala ni papir kojim je obrisala dupe, a sama ne vredi ni koliko jedan moj. Ne, ako odem, hoću da odem sâm. Imam dovoljno vremena da ponovo nauĉim kako da budem skitnica, i dovoljno sam star da uţivam u tom vremenu.
Nemam budućnost za koju bih morao da brinem. – Gospodin Jerihon pogleda u nebesa. Zvezde su te noći izgledale dovoljno blizu da ih dodirne.
– Moţda bi trebalo da poĊem s tobom, razmišljao je naglas. – Uvek sam govorio da sam samo u prolazu. – Ali, ostao je, a Radţandra Das je jednog ranog jutra osvanuo u trku kraj sporog voza sa rudom, sa slepe strane vagona. Dok je naskakao na vagonski stepenik i verao se uz lestvice na krov, osećao je da godine spadaju sa njega. Ovo je trebalo da radi ĉitavog ţivota. Bio je Veĉiti Skitnica, arhetip Putnika. Samo je dugo ĉekao sledeći voz.
Godinu i jedan dan lutao je po zanimljivim mestima sveta, slao razglednice sa sopstvenim snimcima na kojima je stajao kraj Ponora Liks ili na plutajućoj pijaci cveća u Ljagonedu, ili ĉuĉao ispred legendarnog Dţez bara Glena Milera u Beladoninoj Ulici Tuge. Kaan Mandela je kaĉio razglednice oko ogledala iza šanka kako bi svi stanovnici mogli da ih vide i da im se dive. Onda je Radţandra Das jednog ĉetvrtka popustio pred ţeljom kojoj je uspešno odolevao godinu i jedan dan, i otišao u Mudrost, najlepši grad sveta. Odolevao je iskušenju tako dugo zato što se plašio da bi mogao da se razoĉara, ali dok je šetao blistavim bulevarima i zijao u moćne mostove i tornjeve, siestu (dobre navike teško umiru) provodio u jednom kafeu u hladu bo-stabala duţ Nevskog Prospekta i veĉerao u ribljim restoranima kraj reke, vozio se tramva-jem do vrhova svih devetnaest brda, bilo je to sve upravo onako kako je zamišljao, veliĉans-tveno do poslednjeg detalja. Pisao je gospodinu Jerihonu razglednicu za razglednicom, u odu-ševljenoj hvali.
– Ovo je najĉudesnije mesto na svetu, napisao je na svojoj poslednjoj razglednici iz Mud-rosti, – ali ne mogu ovde ostati doveka. Treba da vidim i druga mesta, a u Mudrost uvek mogu da se vratim. Neće nikuda pobeći. Ako budem u prolazu, svratiću do tebe. – Bila je to posled-nja razglednica koju je Radţandra Das ikada poslao. Dok se vozio natrag u Ljagoned i pitao se koje bi mesto moglo da ga zadovolji posle ispunjenja ţivotne ambicije, prašina ga je zago-licala po nosu. Spopao ga je iznenadni napad kijanja i on je iskijao i poslednju kapljicu moći koju je imao nad mašinama. Nije uspeo da dohvati mali otvoreni vagon, pao je sa malim ukslikom pod toĉkove Sirtis Ekspresa Mudrost-Ljagoned, i poginuo.
Istog dana kada je gospodin Jerihon primio njegovu poslednju razglednicu, u Bespuće je stigao voz. Otkad je grad umro, to je bio dovoljno neuobiĉajen dogaĊaj da se svi stanovnici pojave da ga pozdrave. Većina vozova tutnjala je kroz grad brzinom od ĉetiri stotine kilome-tara na ĉas, ostavljajući prašinu i leteće oblutke kao suvenire. Još neuobiĉajenije od zaustav-ljanja voza; iz njega su se iskrcala dva putnika. Izuzev trgovaĉkih putnika i lakovernih turista koje je Kaan Mandela mamio u Hotel/Bar obećavajući obilazak geoloških kurioziteta Kristal-ne Zemlje, ljudi su se po pravilu uvek ukrcavali u vozove u Bespuću. Ovi putnici nisu izgle-dali kao trgovci ili turisti. Nosili su do kolena dugaĉke svilene jakne po najnovijoj modi Veli-kih Gradova, koţne gauĉo-ĉizme sa visokim potpeticama, ruĉne izrade, a na glavama su im bili okrugli kardinalski šeširi širokog oboda. Izgledali su kao ubice.
Jedan pogled krajiĉkom oka bio je dovoljan da uveri u to gospodina Jerihona.
Šmugnuo je iz gomile koja je zijala i otišao u svoju spavaću sobu. U donjoj ladici komode nalazio se njegov pištolj sa iglama, sa drškom od ljudske kosti, umotan u crveni karirani šal.
Gospodin Jerihon je znao ko su ti posetioci. Bili su to atentatori Egzaltiranih Porodica koji su došli da ga ubiju.
Konaĉno.
Zvali su se AlfaDţon i BetaDţon. Otkad su bili istoĉeni iz boce geneze Paternostera Dami-jena, provodili su ţivot tragajući po svetu za Paternosterom Jerihonom. Prvih pet godina ţivo-ta (koje su proveli kao jedan, u zajedništvu osobenom za klonirane blizance) tragali su po gradovima i varošima. Nisu pronašli ništa. Onda su se godinu i po vraćali teritorijom koju su pokrili njihovi prethodnici pre nego što su oni bili zaĉeti u epruveti. Klonovi ubice bili su odgajani zbog dara empatije para, znali su da ne mogu da omanu i rugali su se veštini tih pret-hodnika. Ali i u toj potrazi nisu pronašli ništa. Onda su još godinu i po izuĉavali stare zapise i mreţe podataka ne bi li pronašli nit koju bi mogli da prate; neki miris, neki trag, neki otisak prsta koji bi mogao da ih dovede do Paternostera Jerihona. Bili su uporni, bili su odluĉni, bili su revnosni. Nisu mogli da budu drugaĉiji. Ali miris je bio hladan, trag ispran kišom, otisci prstiju zamrljani. I tako su dozvali kompjuter Egzaltiranih Porodica i uz njegovu pomoć saku-pili spisak mesta na kojima Paternoster Jerihon nije bio, da bi procesom eliminacije sveli uza-vrele milione planete u svim tim varošima, gradovima i metropolama, na petnaest lokacija. Poslednje na tom spisku bilo je Bespuće.
Bilo je to poslednje mesto na svetu na kome su pomislili da ga potraţe.
Stoga su AlfaDţon i BetaDţon bili sigurni - kada su upitali Raela Mandelu MlaĊeg nalazi li se u gradu ĉovek po imenu Jerihon, i kada je ovaj krajnje neduţno odgovorio da, i rekao im gde mogu da ga naĊu - da su osetili nešto blisko radosti zbog toga što se ulog u njihovo stva-ranje dostojno isplatio.
AlfaDţon i BetaDţon odbrojali su dvanaest kanala niţe i pet kanala unutra i zatekli gospo-dina Jerihona kako oprašuje stabljike hibridnog kukuruza perom.
Trebalo je da zaista budem u prolazu, rekao je sebi, i prišao atentatorima da ih pozdravi. Uĉtivi nakloni, imena, ljubazni razgovor o vremenu.
– Od Damijena? – upitao je gospodin Jerihon nešto kasnije. Šeširi okruglog oboda istov-remeno se nakriviše.
– Pretraţili ceo svet, reĉe AlfaDţon.
– Poslednje mesto, reĉe BetaDţon. Šake su im poĉivale iznad dţepova gde su, znao je gos-podin Jerihon, drţali pištolje sa iglama.
– Baš vam je mnogo trebalo, reĉe gospodin Jerihon dok je oĉajniĉki pokušavao da od svo-jih Egzaltiranih Predaka išĉupa nešto što će ga poštedeti nedostojne smrti u kukuruzištu. – Kaţite mi, momci, jeste li dobri? – Dva Dţona klimnuše glavama. – Najbolji? – Ponovo laga-no naginjanje šešira sa širokim obodima.
– Otkud znate? – Šeširi se zaustaviše usred klimanja. Oĉi sitne i crne kao ribizle pogledaše iz senke. – Oduvek samo tragate za nekim. Ako ste dobri, morate to i da dokaţete. Meni. Pro-tiv mene. – Pustio ih je da nekoliko sekundi to vare, a onda ih ponovo ošinuo. – Mislim da bi ovaj ĉiĉa mogao obojicu da vas sredi. Šta kaţete? – Po njihovoj reakciji na te reĉi, gospodin Jerihon je zakljuĉio da su svakako klonovi, moţda ĉak i pseudosimultani klonovi, jer oĉi su im pseudosimultano zaiskrile na taj izazov.
– Prihvaćeno, reĉe AlfaDţon.
– Usvojeno, reĉe BetaDţon.
Gospodin Jerihon se uzdrţa od malog trijumfalnog keza. Imao ih je, i znajući to, znao je da moţe da ih pobedi. Pravi profesionalac bi ga proštepao od meĊunoţja do ĉela istog trena poš-to bi mu poţeleo 'dobro jutro'. Ovi klonirani blizanci bili su tašti, a ako već poseduju manu taštine, tu moţda ima i drugih mana koje bi on mogao da iskoristi.
– Ispred kafane, reĉe gospodin Jerihon. – Ĉitav grad zona slobodne vatre. – Njihov tele-grafski naĉin govora bio je zarazan. – Bez civila, bez talaca, bez otrova, formalna pravila. Samno pištolji sa iglama. Pretpostavljam, momci, da ih imate? Dobro. Budite tamo... taĉno u
podne. – Ne, to je vreme sieste. Vreme sieste se po tradiciji nije smelo remetiti. Nije se smelo dopustiti da bilo šta poremeti odmor umirućeg grada u vrelo vrelo vrelo podne. – Izvinite, stari obiĉaj, mora biti u petnaest sati. – Kada anĊeoske vojske sa Pet nebesa budu najavile drugi dolazak Pantohrista, ĉak će i to morati da saĉeka da proĊe vreme sieste u Bespuću.
67.
Gospodin Jerihon stajao je u prašini petnaestog sata ispod kafanskog ĉasovnika uništenog vremenskom olujom i sećao se kleĉanja. Kleĉanja u Dvorani Deset Hiljada Sveća (pravo ime, jednom je morao da ih prebroji za kaznu zbog deĉaĉkog nestašluka: 10.027) i pokušaja da pripiše nekakvo znaĉenje zagonetnim koanima Paternostera Avgustina. Tada je bio lišen duša svojih predaka, i nedoumica Paternostera Avgustina izgledale su mu besmisleno; sada su mu bile dragocene njegove male mudrosti.
– Koristi ĉula, rekao mu je Paternoster Avgustin, a onda to ponovio. – Koristi sva ĉula. Zamisli zeca. – Ah, ali on je već pet godina bio u svojoj jazbini i sada je bio star, i mada je odnedavno poĉeo da koristi Damantinske Discipline da bi odagnao krućenje tetiva i struganje kostiju, nije više bio isti onaj muškarac kao nekada. Ah, tada bi ova dva tašta ţutokljunca smazao za doruĉak. Tada. Sada je morao da suprotstavi svoja izveţbana ĉula njihovoj telepati-ji identiteta.
Vradţbinama. Pljunuo je tri puta u vetar i ukrstio prste na rukama i nogama.
Niko nije bio više iznenaĊen od njega kada se mali automatski dţentlmen u zelenoj odeći iz Deuteronomije, koji je objavljivao vreme u Bespuću, usprotivio sopstvenoj mehanici zamr-znutoj u vremenu kako bi isplesao napolje i ĉuknuo po bronzanom zvonu malim ĉekićem. Na poslednji zvuk petnaestog sata, ĉoveĉuljak se zgrĉio i zauvek ukoĉio, a dva para ruĉno izraĊe-nih koţnih gauĉo ĉizama sa visokim potpeticama podigla su prašinu i okrenula špiceve prema izlupanim cokulama gospodina Jerihona.
– Formalna pravila. – Bez otrova? – Bez otrova. – Mogli bismo onda i da poĉnemo. – I dve ĉeliĉne igle izbiše oblaĉiće sasušenog kreĉa iz zida na kraju ulice.
Kako su brzi! Gospodin Jerihon ispuza na drugoj strani verande ispod koje se otkotrljao, pa potraţi zaklon. Igla mu okrznu levu ušnu školjku i zari se u iskrivljene drvene daske verande. Brzi, vrlo brzi, prebrzi za jednog starca?
Gospodin Jerihon skoĉi iza niskog zida i ispali prvu iglu na priliku u crnoj svili brzu poput zmije, koja ga je imala na nišanu. Beţi beţi beţi! - vikali su Egzaltirani Preci, a on je beţao beţao beţao dok je niz igala razarao i bušio beli malter tamo gde je on do maloĉas ĉuĉao. Ne zaboravljaj da ih je dvojica, rekoše mu duše iz limba.
Nemam nameru to da zaboravim, reĉe im on, pa se otkotrlja i opali, sve u jednom pokretu, graciozno poput maĉke. Igla prohuja daleko od prilike sa crnim šeširom koja je skakala sa krova.
Jedan na ulici, jedan u sokaku. Poterali su te. Ti si njih poterao. Sazdao si ovaj grad sops-tvenim rukama, poznaješ ga. Koristi to znanje. Preci su bili dogmate.
Gospodin Jerihon potrĉa u cik-cak Alimantandovom ulicom prema delu dţungle izgubljene u vremenu, privlaĉeći štepovanje igala sve bliţe i bliţe svojim svetlucavim potpeticama. Sko-ĉi prema verandi Prodavnice mešovite robe sestara Pentekost, a poslednja igla se zari u otisak njegovog stopala.
Dobri su. Savršena ekipa. Ono što vidi jedan, vidi i drugi, ono što zna jedan, zna i drugi. On svesno podvrgnu disanje disciplini u Harmonijskom Modusu i dopusti da ga Preci odbace u ĉulno stanje Damantinske Prakse. Gospodin Jerihon zatvori oĉi i zaĉu sleganje prašine na
ulici. Duboko udahnu kroz nozdrve, oseti zadah vrelog, napetog znoja, poskoĉi kraj prozora i ispali dve igle.
Znanje. Nezvano sećanje, zahtevno kao što nezvana sećanja to uvek jesu, šiknu mu u gla-vu: vrt Paternostera Avgustina; senica meĊu stablima i pticama pevaĉicama, trava glatka kao pliš pod nogama, miris majĉine dušice i jasmina u vazduhu, nad njegovom glavom šareni opal Matiĉnog Sveta.
– Nauĉi sve što moţeš, rekao je Paternoster Avgustin dok je sedeo u lepidopterijumu sa retkim crnim leptirima. – Znanje je moć. To nije zagonetka, već istinita izreka u koju moţeš da se pouzdaš. Znanje je moć. – Znanje je moć, ponovi masovni hor svih duša. Šta to znaš o svojim neprijateljima što ti moţe dati moć nad njima? Oni su istovetni klonovi.
Uzgajani su u istovetnom okruţenju tako da su razvili iste reakcije na iste stimulanse, pa se tako mogu smatrati jednom osobom u dva tela.
To je bilo njegovo ukupno znanje o AlfaDţonu i BetaDţonu. I sada je gospodin Jerihon znao kako da ih pobedi.
Senka ispali iglu iza nosaĉa pumpe. Gospodin Jerihon pomeri glavu istog trena kada je osetio da se metalne preĉke hlade u ĉovekovoj senci. Kliznu sa verande Prodavnice mešovite robe, poĉe da se prikrada kao ĉovek-tigar kroz lijane dţungle, pognu se i brzo potrĉa kroz kukuruzišta prema svom odredištu. Prema solarnoj elektrani. Gospodin Jerihon zapuza po zemlji kroz geometrijsko carstvo odraza i stisnu antikvarni pištolj sa iglama uz grudi. Osmeh-nu se tankim osmehom. Neka pametni momci doĊu ovamo da ga ulove. Ĉekao je kao što stari, suvi crni pauk ĉeka muve. A oni doĊoše, nastupajući oprezno kroz polje iskošenih ogledala, trzajući se od odraza i poigravanja svetlosti. Gospodin Jerihon zatvori oĉi i pusti da ga vode uši i nos. Ĉuo je heliotropne motore koji su pomerali rombove, prateći sunce; ĉuo je ţubor vode kroz crne plastiĉne cevi; ĉuo je zvuke i osećao miris pometnje klonova koji su u lavirin-tu ogledala ustanovili da su klonirani. Gospodin Jerihon je ĉuo kako se AlfaDţon obrće na petama i puca u pogureno obliĉje koje se dizalo iza njega. Ĉuo je kako se staklo lomi u pau-kovu mreţu napuklina, tamo gde je odraz bio prostreljen kroz srce.
Neko vreme vladala je tišina i znao je da se dva Dţona dogovaraju, kako bi bili sigurni gde se taĉno nalaze, da ne bi pucali jedan na drugoga. Po završetku telepatske konferencije, lov se nastavi. Gospodin Jerihon se pridiţe u ĉuĉanj i oslušnu.
Zaĉu korake na mekoj crvenoj prašini, sve bliţe. Po zvuku potpetica na zemlji, razabrao je da mu je meta trenutno okrenuta leĊima. Gospodin Jerihon oseti zadah ljudskog znoja. Klon je ulazio u prolaz izmeĊu ogledala. Gospodin Jerihon stisnu oĉi, ustade i opali obema rukama. Igla pogodi AlfaDţona (ili moţda BetaDţona, razlika je bila trivijalna), taĉno meĊu oĉi. Majušna crvena kastinska oznaka pojavi mu se na ĉelu. Klon se oglasi neobiĉnim pištanjem i kliznu na tle. U odjeku, odgovori mu vapaj iz dubina lavirinta ogledala i Gospodin Jerihon oseti blesak zadovoljstva dok je grabio izmeĊu nizova reflektora prema poviku. Dvojnik je podelio smrt sa svojim kloniranim bratom.
Osetio je kako mu je igla ušla u ĉeoni reţanj i istrgnula svetlost ţivot ljubav, jer oni su bili jedna osoba u dva tela. Kao što su gospodin Jerihon i njegovi Egzaltirani Preci pretpostavljali. Gospodin Jerihon pronaĊe brata koji je dahtao na tlu, zureći u visoki luk neba. Mala stigmata istisnute krvi bila mu je na ĉelu.
– Niste smeli da mi pruţite priliku, reĉe gospodin Jerihon i prostreli ga kroz levo oko. – Bitange. – Onda se vrati u Hotel/Bar, gde se ĉovek u zelenoj odeći iz Deuteronomije zamrz-nuo u sećanju na poslednji revolveraški obraĉun. Pope se u bar i reĉe Kaanu Mandeli da osta-vi sve, spakuje imovinu i poĊe sa njim istog ĉasa na vaţna mesta sveta, gde će zajedno povra-titi svu snagu, prestiţ i meĊuplanetnu moć koja je nekada pripadala Paternosteru Jerihonu.
– Ako je to bilo najbolje što imaju, onda nisu dorasli ovom starcu, niko od njih.
Omekšali su tokom godina, dok sam ja u pustinji postao star i tvrd, poput korena drveta. – Zašto ja? – upita Kaan Mandela, za koga je to bilo toliko neoĉekivano da mu se zavrtelo u glavi.
– Zato što si pravi sin svoga oca, reĉe gospodin Jerihon. – Obeleţen si porodiĉnom klet-vom racionalnosti kao što je Limal to bio pre tebe, vidim to, osećam, da dole, ispod poslovnog njuha za dolare i centavose, duboko dole, ţeliš red, moć i odgovor na sva pitanja, a tamo gde idemo, to će biti veoma korisna veština. Dakle, ideš li sa mnom? – Naravno. Zašto ne? – upita Kaan Mandela iscerivši se, i tog istog popodneva njih dvojica, naoruţani samo antikvarnim pištoljem s iglama ĉija je drška bila od ljudske kosti uspešno su zaustavili i oteli Ares Ekspres u 14:14, da bi se njime odvezli do stanice Brem Ĉajkovski u Beladoni, u sudbinu veliĉanstve-nu i strašnu.
68.
Sada, pošto je stiglo poslednje leto, Eva Mandela volela je da radi napolju u hladu lepezas-tog drveta kraj ulaznih vrata oronule kuće. Volela je da se osmehuje i razgovara sa strancima, ali sada je bila tako neverovatno drevna da više nije obitavala u Bespuću 14. Dekade već radi-je u Bespuću nastanjenom i mahom sazdanom od sećanja na svaku dekadu od dana kada je svet izmišljen.
Mnogi stranci kojima se osmehivala i sa kojima je razgovarala bili su samim tim sećanja, poput hodoĉasnika i turista za koje je još svakog jutra izlagala rukom ispletene zavese sa tra-dicionalnim (tradicionalnim u smislu da ih je ona izmislila i da su bili osobeni za njena vre-mena i mesto) motivima kondora, lama i malih muškaraca i ţena koji su se drţali za ruke. Ponekad, sve reĊe, zaĉuo bi se zveket dolara ili centavosa u njenoj kasici, a Eva Mandela bi podigla pogled sa razboja i tapiserije i setila se dana, meseca, godine i dekade. Iz zahvalnosti zbog toga što je vraćena u 14. Dekadu, ili moţda zbog njenog poricanja, uvek bi vratila novac turistima koji su tragali za kuriozitetima i kupovali njene vezove. Onda bi nastavila razgovor sa nevidljivim gostima. Jednog popodneva poĉetkom avgusta, neki stranac je došao i upitao je: – Ovo je kuća Mandelinih, zar ne? – Jeste, reĉe Eva Mandela, zauzeta radom na tapiseriji istorije Bespuća. Nije mogla da razazna je li taj stranac sećanje ili stvarnost. Bio je to muška-rac mrk kao štavljena koţa, u dugaĉkom, sivom, pustinjskom mantilu. Na leĊima mu je bio veliki, veoma sloţeni ranac iz koga su dţikljali spletovi kablova i antena.
Bio je isuviše sećanje da bi bio pravi, ali isto tako isuviše uţegao od prašine i znoja da bi sasvim bio sećanje. Eva Mandela nije mogla da mu se seti imena.
– Je li Rael tu? – upita stranac.
– Moj muţ je mrtav, reĉe Eva Mandela. Tragedija je bila toliko stara, hladna i ustajala, da više nije bila tragiĉna.
– Je li Limal tu? – I Limal je mrtav. – Ali ĉesto su je uspomene kako na sina, tako i na muţa, terale da provodi duga popodneva u prisećanju na druge dane. – Moj unuk, Rael MlaĊi, trenutno je na njivi, ako hoćete da razgovarate sa njim. – Rael MlaĊi je ime koje ne znam, reĉe stranac. – Zato ću razgovarati s tobom, Evo. Da li moţeš da mi kaţeš koja je godina? – Sto trideset deveta, reĉe Eva Mandela, vraćena iz pustinje duhova u leto na umoru, da bi pri tom prošla kroz mesto prepoznavanja i tako doznala ime i lice stranca.
– Tako rano, reĉe Doktor Alimantando. On uze lulu iz dţepa mantila, napuni je i pripali. – Ili radije, tako kasno? Pokušavao sam da stignem ili osamnaest meseci od danas, ili oko tri godine ranije, kako bih pokušao da saznam šta se desilo, ili radije šta će se desiti sa gradom. Preciznost je malĉice varljiva kod dugih skokova: pre deset minuta, bio sam osam miliona godina daleko. – Za Evu Mandelu nije bilo ĉudesno to sa kolike je udaljenosti ili koliko je
brzo Doktor Alimantando došao, već ĉinjenica da je uopšte tu; jer ĉak i ona, koja ga je liĉno poznavala u ranim danima naselja, umalo nije poverovala onima koji su govorili da je Doktor Alimantando legenda koliko i zelenko koga je pošao da lovi.

http://www.book-forum.net

19Ijan Mekdonald - Bespuće Empty Re: Ijan Mekdonald - Bespuće Uto Sep 25, 2012 8:24 pm

Margita

Margita
Administrator
Administrator
– Znaĉi, nisi pronašao zelenka? – upita ona dok je nameštala novi kalem konca sivog poput pustinjskog mantila.
– Nisam našao zeleni narod, sloţi se Doktor Alimantando uvlaĉeći dokono i dugo dim iz lule. – Ali jesam spasao grad, a to mi je bila glavna briga. Toliko sam postigao i sasvim sam zadovoljan, mada nikada neću dobiti ni reĉ zahvalnosti ili trunku slave zbog toga jer niko za to nikada neće znati. Ĉak i ja ponekad zaboravim: mislim da ţivot preko dve vremenske linije muti moja sećanja na ono što je istorija i na ono što nije. – O ĉemu to govoriš, budalo jedna? – prekori ga Eva Mandela.
– O vremenu i paradoksu, oblikovanju stvarnosti, oblikovanju istorije. Da li znaš koliko je prošlo otkad sam one noći kroĉio u vreme? – On diţe jedan dugi prst.
– Toliko. Jedna godina. Za mene. Za tebe... Evo, jedva sam te poznao! Tokom te jedne godine putovao sam gore-dole vremenskim linijama, gore-dole, naprednazad. – Doktor Ali-mantando je posmatrao kako prsti Eve Mandele upliću niti, uvijaju ih, prepliću, izobliĉuju, tkaju. – Putovanje kroz vreme je kao tvoje pletenje, reĉe on. – Ne postoji jedna nit koja se pruţa iz prošlosti u budućnost, postoji mnogo niti, i poput tvojih klot-frketa, one se ukrštaju i mešaju da bi stvorile vremensko tkanje. A ja sam to tkanje video, nagaĊao koliko je široko, i video sam tako mnogo toga, tako mnogo neobiĉnih i ĉudesnih stvari, da bih morao ostati ovde do mraka ako bi trebalo da ti sve ispriĉam. – Ali trebalo je, i ostao je. Kada je završio hroniku svojih pustolovina u plastiĉnim, bilenijumima mrtvim šumama gde je u sveskama skicirao bizarnu polimernu floru i faunu, i izleta do budućih dostignuća ĉoveĉanstva, kolosalnih nauĉ-nih podviga i uĉenja prema kojima je dragulj u kruni ovog doba, prilagoĊavanje sveta ĉoveku, izgledalo trivijalno i sitno; kada je ispriĉao sve o svojim putovanjim kroz planetnu dţunglu procvetalih i zrelih stabala u potrazi za ljudima koji više nisu bili ljudski, već toliko preobra-ţeni sopstvenom rukom da su imali obliĉje soĉnog crvenog melanţa organa, obla stvorenja iz krošnji sa tvrdim oklopima i snaţnim pipcima za hvatanje koja su svoje inteligencije kadre za oblikovanje stvarnosti bacali u ponore Multiverzuma kako bi se sjedinila sa uzvišenim meĊu-dimenzionim voljama koje su tamo vladale, kada je ispriĉao sve to i kako je video da sunce prekriva glazura leda, kako je hodao po kamenu tek roĊene zemlje još toplom od lave, dok su munje Postanja palacale svuda oko njega; i kako je video da sveta Katarina sadi Drvo Poĉetka Sveta u golom crvenom kamenu Hriza, i isto tako stajao na vrhu Olimpike, najviše od svih planina, da bi video nebo ljubiĉasto od zraka ROTEH-ovih partaka u borbi sa okupatorima s drugog sveta zvanim Nebeski soj baš prvog dana 222. Dekade, i kako je baš tog jutra, baš ovog jutra, pijuckao za doruĉkom ĉaj od mente na ledenoj kapi planete dok je horizont punilo nateĉeno, umiruće sunce i dok su oko njegovog šatora pod površinom leda puzale neobiĉne geometrijske šare koje je smatrao sigurnim ostacima ĉoveĉanstva u tom vremenu okonĉanja: dok je sve to ispriĉao, senke su se zaista izduţile ispod lepezastog drveta, vazduh je u sebi nosio oštricu veĉernje sveţine, a Eva Mandela je utkala Doktora Alimantanda i sve njegove priĉe o ĉudesima i uţasu u svoju tapiseriju kao ţivopisni ĉvor zelenila iz dţungle, ljubiĉastih bitaka, morbidnog crvenila i ledenog plavetnila kroz koje je prolazila siva nit vremenskog putnika.
– Ali, reĉe Doktor Alimantando, – nigde prilikom svojih lutanja kroz doba sveta nisam pronašao doba zelenih. A opet, ĉitava istorija prekrivena je njihovim tragovima. – On se zagleda u srebrnu narukvicu meseca-prstena. – Ĉak i ovo mesto. Ovo mesto i više od svih, rekao bih. Zelenko je bio taj koji me je doveo ovamo da osnujem Bespuće. – Budalo jedna, reĉe Eva Mandela. – Svi znaju da je Bespuće osnovano poveljom ROTEH-a. – Postoje istorije i istorije, reĉe Doktor Alimantando. – Otkad se slobodno krećem kroz vreme, video sam toli-ko drugih istorija koje teku uporedno sa ovom da više nisam siguran koja je istinita i prava.
Bespuće je imalo i druge poĉetke, i druge svršetke. – Doktor Alimantando prvi put vide na ĉemu to Eva Mandela radi.
– Šta je to? – uskliknu on sa iznenaĊenjem većim nego što bi ijedna tapiserija mogla da izazove.
Evu Mandelu, koja je lagano, blago tonula natrag prema pustinjskim duhovima, trţe u sadašnjost ispad njenog gosta.
– To je moja istorija, reĉe ona. – Istorija Bespuća. Sve što se desi utkano je na ramu. Ĉak i ti. Vidiš? Istorija je kao pletenje; svaki lik je nit koja se provlaĉi kroz potku dogaĊaja. Vidiš? – Doktor Alimantando otkopĉa dugaĉak mantil i izvuĉe rolnu tkanine. Raširi je pred Evom Mandelom. Ona se zagleda u srebrnom sumraku meseca-prstena.
– To je moja tapiserija. Odakle ti moja tapiserija? – Sa jednog mesta dalje u vremenu. Ovo nije moja prva poseta Bespuću. – Nije joj rekao gde ju je pronašao, fiksiranu za ram u praši-nom prekrivenim ruševinama iste ove kuće pred kojom je sedeo u budućem Bespuću, mrt-vom, napuštenom, Bespuću koje je progutala prašina. Nije ţeleo da je uplaši. Eva Mandela kucnu kaţiprstom po tkanini.
– Vidiš? Te niti još nisam istkala. Gledaj, zelena nit, onda ova mrka kao prašina i... – Ona se neoĉekivano uplaši i razljuti. – Sklanjaj to, ne ţelim da vidim! Ne ţelim da ĉitam buduć-nost, jer i moja smrt je tu negde utkana, moja smrt i kraj Bespuća. – Tada Rael MlaĊi iziĊe iz kukuruzišta da pozove baku unutra na veĉeru, jer je ona ĉesto lutala toliko daleko po pustinji sećanja da je zaboravljala da uĊe kada se spusti hladna noć. Plašio se zbog njene krhkosti iako je ona bila snaţnija nego što je mogao da pretpostavi; plašio se da se tokom noći ne pretvori u led.
U tim poznim danima istorije, mnoge stare tradicije sa poĉetka bile su ponovo uspostavlje-ne kao neprikosnovene. MeĊu njima je bila i tradicija gostoprimstva i otvorenih vrata za strance. Doktor Alimantando je smešten na poĉasno mesto za stolom i, izmeĊu zalogaja jag-njećeg pilava koji je spremila Kvaj Ĉen Pak, saznao je za razloge postojanja praznih stolica oko uglaĉanog stola od pustinjske hrastovine. Tokom te stare tragedije, mnoge stvari koje su mu izgledale ĉudno kada je kroĉio iz vremena bile su objašnjene, a njegova godina putovanja kroz takvu istoriju omogućila mu je da dogaĊaje sagleda sa izvesne udaljenosti, ĉak i dogaĊa-je meĊu prijateljima u gradu koji je sâm izmislio. Iako je narodno predanje u sebi imalo više pitanja nego odgovora, vremenska oluja razjasnila je nedoumice u glavi Doktora Alimantan-da. Sada je shvatao zbog ĉega nije bio u stanju da stigne do središnjeg razdoblja dogaĊaja koji su konaĉno doveli do uništenja Bespuća: nekontrolisani vremenski kljuĉ (plus umesto minusa, pretpostavio je) stvorio je oko sebe zonu hronokinetiĉke odbojnosti, koja je bila sve jaĉa što se više pribliţavao tri godine udaljenom srcu misterije. Razmatrao je mogućnost da otputuje natrag pre bitke za Bespuće, moţda da je proţivi inkognito. Ta zamisao veoma ga je privlaĉi-la, ali znao je da bi time ponovo prepravio kompletnu istoriju za koju tek što je saznao.
Ali jarka iluzija putovanja dalje, napred, naviše, poĉivala je pred njim kao blistava uskršnja sveća. Dok je obrok trajao, osećao je kako se smrt okuplja oko stola, smrt i duhovi mrtvih, i umor Bespuća duboko u kostima, i znao je da u njegovom gradu za njega više nema budućno-sti. Ruševine, skrpljena mešavina nemogućnosti, prašnjavo raspadanje, san. Bespuće je umira-lo. Njegova ekscentriĉna zamisao o mestu gde će svi biti dobrodošli odsluţila je svoje. Svet je postao isuviše ciniĉan za takvu nevinost.
Svetlosnim godinama daleko od prozora spavaće sobe koju je Kvaj Ĉen Pak ustupila Dok-toru Alimantandu, sijale su zvezde. Sećao se vremena kada su mu izgledale blisko i toplo, uhvaćene u granje pamukovih stabala u noći prve proslave na svetu. Sećao se nevinosti, naiv-nosti, i najednom mu se uĉinilo da je breme njegovog sna isuviše teško.
Vreme je bilo ogromno. Postojala je ĉitava veĉnost za skrivanje zelenih ljudi u njihovim blistavim gradovima. Ako nastavi da traga, neće nikada izgubiti iluzije. Pustinjski vetar veĉe-ras je mirisao zeleno, a svetla meseca-prstena treperila su poput zvonĉića na vetru. Okrenuo
se od prozora da bi zaspao na sopstvenim razbijenim iluzijama, a zelenko je bio tamo, okaĉen naopako za tavanicu kao zeleni kućni gušter.
– Pozdravi od poništenih, reĉe stvorenje. – Mi, nemogući, pozdravljamo tebe, isuviše verovatnog. – Doktor Alimantando se trţe i sede na krevet.
– O, reĉe.
– Zar je to sve što moţeš da kaţeš? – Zelenko zadobova malim stopalima po tavanici.
– U tom sluĉaju, kako je moguće da sam pretraţio sve od poĉetka do kraja sveta, a da nisam bio u stanju da te naĊem? – To je zato što sam izišao iz nepostojanja da bih te pozdra-vio. – Dakle, ti si ipak proizvod moje mašte. – Kvaj Ĉen Pak je stavila sasušeno bilje ispod jastuka da bi podstakla korisne snove; zeleni miris iznenada ispuni sobu.
– Ništa više nego što si ti proizvod moje. – Zelenko se zagleda u Doktora Alimantanda zelenim zelenim oĉima. – Sećaš se da smo razgovarali o sudbini?
Samo što je reĉ bila o gustini, a ne o sudbini. Vidiš, ovo nije bila tvoja sudbina, a pošto te nisam vodio ovoj sudbini prerušen u izdanak prokelja, mi smo poništeni. – Objasni, zagonetni stvore. – Zelenko pade s tavanice, okrenu se u vazduhu gipko kao maĉka i ĉuĉnu na podu poput zelene ţabe. Kao ţaba, više je liĉio na ĉoveka nego pod gušterskom maskom, ali bio je toliko blizu da je Doktor Alimantando uzdrhtao zbog njegove tuĊinske neobiĉnosti.
– Bespuće nikada nije trebalo da nastane. Jednom smo omanuli kada si ostao nasukan ovde i osnovao naselje, ali nema veze, mislili smo, kometa je bila na putu, sudbina je bila osigura-na. Ali omanuli smo i drugi put, katastrofalno, kada je kometa došla. Trebalo je da vas razveje do najudaljenijih delova globusa; umesto toga, ti si se poigrao istorijom i spasao svoj grad, plativši za to konsenzualnom stvarnošću: to jest, uzimajući zdravo za gotovo da su obe te dve reĉi mistiĉne i iluzorne. – Zelenko nacrta malim ovlaţenim prstom ţelezniĉku prugu na pod-nim ploĉicama i proĊe prstima kao vozovima preko komplikovanog skupa taĉaka.
– Stvarnost, pruge i tkanje. Eva je blizu sa svojom tapiserijom, ali nema dovoljno vunice da isplete ostale istorije Bespuća. Ja sam jedna od tih neupletenih istorija-ljuštura: ne bih ni postojao da nije bilo velike vremenske oluje koja je na tren razmakla velove izmeĊu naših stvarnosti i dozvolila mi da uĊem iz svoje nestvarnosti, tog mog alternativnog tkanja, i putu-jem gde poţelim. – Kako si mogao... – Pet prstiju nalik na zeleni pasulj, podignutih u znaku mira i tišine.
– Naša vremenska nauka je veća od tvoje. Strpi se, moja priĉa nije dugaĉka. U nekom dru-gom vremenu, ti si prešao preko Velike Pustinje, i stigavši na zeleni rub sa druge strane, nas-tanio se u maloj zajednici po imenu Francuz, u gradu sliĉnom onome u Deuteronomiji, iz koga si pobegao, samo što te tamo ljudi nisu ţigosali kao ĉarobnjaka ili ţderaĉa dece. – Baš lepo. – Vetar je jaĉao iza prozora; duhovi i prašina leteli su kroz sokake oko kuće Mandelinih.
– Naša uloga tvog pastira - uzgred, to nisam bio ja - izazvala je oĉaranost neobiĉnim nijan-sama naše koţe. 'Zeleni ljudi', pomislio si, 'kako je to moguće?
Udubio si se, eksperimentisao, istraţivao; ukratko, a moram biti kratak, jer sklon sam brb-ljanju, razvio si soj simbiotske vegeplazme koja je ljudima, u sadejstvu sa njihovim krvoto-kom, omogućila fotosintezu hrane iz vode, sunĉeve svetlosti i tragova minerala baš kao kod naših nepokretnih roĊaka. – Zelenko pridiţe zadnjicu zelenu poput jabuke kako bi Doktor Alimantando mogao da je zagleda.
– Gledaj: nema ĉmara. Jedna od naših modifikacija tvog prvobitnog dizajna, zajedno sa hermafroditizmom - mada sumnjam da si to primetio - jeste psihološka polimorfnost, zbog koje me vidiš kao mnoštvo razliĉitih stvari, i Intimna Svest, pomoću koje opaţamo Vaseljenu, baš kao i naši nepokretni roĊaci, biljke, neposredno umesto kroz analogije i analoge ljudskog opaţanja, pa smo stoga kadri da neposredno manipulišemo prostorom i vremenom. – Moţda zahvaljujući triku srebrnastog meseca-prstena, moţda zahvaljujući sili temporalne verovatno-će i paradoksa, zelenkovo lice postajalo je prepoznatljivije ljudsko, sve manje zeleno i tuĊin-sko.
– Ali ništa od toga nije se desilo, poţali se Doktor Alimantando. – Nikada nisam prešao Veliku Pustinju, tako da ni ti nikada nisi nastao. – Recimo radije da su verovatnoće bile kore-nito izmenjene. Verovatnoća onoga koji te je vodio preko Velike Pustinje bila je znatno sma-njena, dok je moja znatno uvećana. Vremenske linije se spajaju, sećaš se? Vidiš, kometa je bila na putu, ura, ura, godinu i godinu i godinu i jedan dan. Istorija bi posle tvog napuštanja Bespuća bila donekle drugaĉija: mesta, vremena, likovi, ali svojstva sveta se spajaju. – Eks-presi od prstiju sudariše se na glavnom koloseku iscrtanom pljuvaĉkom. – Zeleni ljudi će ponovo nići iz Afroditine školjke tvog ĉela, Doktore A, i skoĉiti kroz vreme u potrazi za erom i civilizacijom koja će ih primiti prijateljski. Znaš, progonili su ih. Mrke, ţute, crvene, crne, ĉak i one prljavobele koţe - sve njih svet moţe da prihvati, ali zelene? Zelene? – Ali, sam si mi dao tajnu Temoralne Inverzije koja je bila kljuĉ hronodinamike; zahvaljujući tome, ja sam spasao Bespuće od komete... a tebe uništio. – Dobro razmišljaš, dobri moj doktore, ali ne sasvim taĉno. Nisi ti mene poništio, već si mi podario ţivot. Ja sam proizvod niza dogaĊaja koje si ti pokrenuo. – Tvoje zagonetke su sve zamornije. – Strpljenja, strpljenja, dobri moj doktore. Vidiš, ja nisam onaj zelenko koji te je vodio preko Velike Pustinje. Njega si poništio, siroto dete, mada mislim da će jednom ponovo nastati, i povesti te moţda preko pustinje šljunka, pustinje kamena i pustinje peska. Vremenske linije se spajaju. Ne, ja sam potpuno drugi zelenko. Moţda si me već video? – Doktor Alimantando se zagleda u viridijanske crte lica i one mu se uĉiniše nekako poznate, kao sećanje, nejasno prepoznavanje izliveno u ţadu.
– A sad, potpuno neprihvatljivi deo veĉeri, objavi zelenko. – Iako ne bi trebalo da posto-jim, postojim. Stoga mora postojati neki vannauĉni razlog za mene; neki ĉudesni uzrok. – Zelenko je balansirao na jednoj nozi. – Jedna noga, deset nogu, hiljadu nogu, milion nogu: sve noge nauke ne bi nikada stajale u ravnoteţi da ih ne drţi jedna jedina noga ĉudesnog. – On spusti nogu, savi se, protegnu. – Nauka koja ne obuhvata i ono što ne ume da objasni, nije nikakva nauka. – Sujeverne besmislice. – Ona bića u krošnjama koja si posetio, takoĊe imaju nauku, uĉenje o onome što se ne da prouĉavati. O stvarima koje mi zovemo mistiĉne i magiĉ-ne, o naukama viših redova organizacije destilovanim poput slatkog nektara niz spirale Heli-koide Svesti: to je njihovo uĉenje. Oni izuĉavaju ono što se izuĉavati ne moţe kako bi saznali nesaznatljivo: šta je tako veliko u znanju koje se odnosi samo na ono što se moţe saznati? – Zagonetaš spremno, kao i uvek, reĉe Doktor Alimantando, sad već narogušen.
– Aliteracija! Oboţavam aliteracije! Hoćeš zagonetku? Evo jedne: kako se zovem? – Dok-tor Alimantando progunĊa ozlojeĊeno i skrsti ruke.
– Kako se zovem, dobri doktore? Saznaj moje ime i saznaćeš sve. Nagoveštaj: to je pravo ime, a ne samo hrpa slova, i to ime je ljudsko. – I iz istog razloga zbog koga ljudi, ma koliko bili nevoljni, ne mogu da odole društvenim igrama, Doktor Alimantando poĉe da pogaĊa ime-na. PogaĊao je i pogaĊao i pogaĊao u hladnoj i tamnoj noći, ali zelenko, koji je ĉuĉao usred lepljivih ţelezniĉkih koloseka i postajao sve neodreĊenije poznatiji kako su prolazili sati, samo je odmahivao glavom i govorio ne ne ne ne ne. Doktor Alimantando je pogaĊao sve dok nije promukao i dok prva svetlost zore nije obasjala rub sveta, ali zelenko je i dalje govorio ne ne ne ne ne.
– Daj mi još neki nagoveštaj, reĉe promuklo Doktor Alimantando.
– Nagoveštaj, nagoveštaj, zapevuši zelenko. – Dakle, nagoveštaj. To je poznato ime iz tvo-je stare otadţbine, prijatelju. Ja sam ĉovek iz zelene Deuteronomije. – I tako je Doktor Ali-mantando naveo svako prezime koga je mogao da se seti iz mladosti provedene u Deuterono-miji.
– ...Arumangasendo, Amaganda, Dţinganseng, Sanusangendo, Iĉiganseng... – a zelenko je i dalje odmahivao glavom (sve poznatiji sa svakim slogom deuteronomijskih imena koja su se kotrljala s jezika) i govorio ne ne ne ne ne.
Dok je svet krivio svoj rub ispod ivice sunca, imaginacija Doktora Alimantanda se ispraz-nila, tako da je rekao: – Predajem se. – Sve si ih izreĊao? – Sve. – To nije sasvim taĉno, dobri
doktore. Izostavio si jedno ime. – Da, znam. – Reci mi to ime. – Alimantando. – I zelenko pruţi ruku i dodirnu svojim prstom prst Doktora Alimantanda, i ta šaka bila je njegova roĊena šaka, tako da je u blesku zelene svetlosti prodro u samo srce misterije. Prsten Vremena, veliki Anulus unutar koga su sve stvari kruţile, mora isceliti rane koje mu je on naneo svojim poi-gravanjem istorijom. Izvan spoljnog ruba prstena i u njegovom središtu tekla su ĉudesa koja su se probila u vreme da bi osigurala da zeleni ljudi nastanu, tako što su ih uĉinila njegovom tvorevinom. Neonima daleko, jedan od sinova iz budućnosti povešće ga preko Velike Pusti-nje: taj zelenko nije bio zelenko koji je sada stajao pred njim, jer taj je zelenko bio budući on. Sada je znao iz koga je vremena na njegovu tavanicu stigla škrabotina crvenom kredom. Ispu-nio je sebi najveću ţelju i pri tom se ukrcao na zelenu hronodinamiĉku vrtešku koja ga je naj-pre odvela dalje od sudbine u kojoj je bio otac zelenih ljudi, ali ga je vremenom dovela do ovog ĉudesnog trenutka postanja. Veliki Anulus bio je zaceljen i ĉitav. Budućnost je bila osi-gurana, prošlost neizmenjiva.
– Neka bude, reĉe Doktor Alimantando.
Ĉudesno zelenilo poteĉe iz prstiju zelenka u prste Doktora Alimantanda. Šaka mu pozele-ne, zatim ruĉni zglob, pa ruka. Doktor Alimantando zabrinuto jeknu.
– Osetićeš bol, reĉe zelenko. – RaĊanje uvek boli. – Doktor Alimantando pocepa odeću soĉnim zelenim prstima i tako otkri zelenu plimu koja mu je nadirala telom. On pade na tle uz lelek, jer dok je poslednji trag mrke boje išĉezavao iz njegovog spoljnog obliĉja, zapoĉeo je preobraţaj ĉoveka unutra. Zelena krv navirala mu je venama, umesto nezgrapnog fluida crve-nog kao meso. Hormonalne ţlezde stiskale su se i oticale u nove oblike, organi se izvijali ili skupljali po diktatu tuĊinskih funkcija zelene likantropije.
Sokovi su curkali, ţlezde se meškoljile, prazni prostori nestajali u njemu. Doktor Aliman-tando se kotrljao i koprcao na podnim ploĉicama beskrajno dugo, a onda sve bi dovršeno. Svetlost zore prodirala je u prugama kroz prozor i u toj hranljivoj svetlosti, Doktor Aliman-tando je istraţivao svoje novo telo.
– Ti meni, ja tebi, mi nama, zapevuši zelenko. – Gledaj budućeg sebe. – Zelenko je stajao pred zelenkom, istovetni kipovi od ţada. – Budućnost se mora oĉuvati, zeleni ljudi moraju nastati, pa se stoga ĉudesno probilo i preobrazilo te u mene.
A sad, ideš li sa mnom? Ima strašno puno toga da se uradi. – Strašno puno, saglasi se zelenko.
– Zaista, reĉe zelenko, i najednom zamirisa sveţe pokošeno seno, drevna šuma sekvoja i tek preorana zemlja posle kiše, kao i divlji beli luk iz ţivica Deuteronomije, a zeleni ljudi jed-nim korakom prevališe milion miliona godina u vremenu sna.
U šest sati i šest minuta, trudna Kvaj Ĉen Pak Mandela (ţena po imenu, a ne i po zakonu, jer u Bespuću više nije bilo zakona kadrog da priznaje brakove) doĊe i kuc kuc kucnu na vrata gostinske sobe, sa doruĉkom na posluţavniku. Kuc kuc kuc bez odgovora kuc kuc kuc bez odgovora tako da je rekla sebi, mora da još spava, pa je ušla tiho da mu ostavi posluţavnik kraj kreveta. Soba je bila prazna, prozor otvoren. Vetar je naneo prašinu na postelju, u kojoj kao da niko nije spavao. Na podu, stranĉeva odeća leţala je razbacana i iskidana, a meĊu neo-biĉnim stvarima, Kvaj Ĉen Pak pronašla je nešto još neobiĉnije; kao papir tanku srebrnastu koţu u obliku ĉoveka, suvu i krljuštastu, tako da joj se perutala pod prstima, kao da je neka ĉudna pustinjska zmija skinula svoj svlak i otišla u hladnu noć.
69.
Padala je kiša onog dana kada su provalili u zatvorenu kuću, muškarac i dve ţene; teška, prodorna kiša, stuštila se sa nebesa, kaţnjavajući zemlju. Pre tog utorka, kiša nije pala tri
godine. U zatvorenoj kući osećao se strašan smrad, smrad neĉega što je poĉelo da umire pre više godina, ali još nije skonĉalo. Stoga je Rael Mandela MlaĊi bio spreman kada je pronašao telo na stolici kraj kamina, iako su mu smeţurana koţa, iskeţeni zubi i zagledane, mumifiko-vane oĉi izmamile mali krik straha. Zaĉuvši taj mali krik, Santa Ekatrina smesta odvede Kvaj Ĉen Pak natrag u kuću, jer ako trudnica naiĊe na leš, dete će zasignurno biti mrtvoroĊenĉe. I tako je Rael Mandela MlaĊi preneo leš lak kao papir iz zatvorene kuće u svoju i sasvim sam iskopao plitki grob u mekom tlu gradskog groblja. Kiša mu se slivala niz lice, vrat i gole miši-ce, i punila raku, a pošto nije bilo gradonaĉelnika niti sveštenika da kaţu prikladne reĉi, pog-nuo je glavu i izgovorio sam oproštajne reĉenice pod pljuskom od koga je bio mokar od glave do pete. Kada je grob bio prekriven mekom zemljom, zakucao je drvenu nadgrobnu ploĉu i na njoj ispisao reĉi 'Ţenevjev Tenebre, osnivaĉ i stanovnica Bespuća', a pošto nije znao datume ni mesta, napisao je jednostavan epitaf: 'Umrla je od slomljenog srca'. Onda je zagacao natrag po crvenom blatu do svog ognjišta i ţene, sa teţinom u duši, jer sada su ostale samo Mandele.
Dok je tkala pod svetlom gasne svetiljke u sobi sa razbojem, Eva Mandela je videla kraj vremena rastegnut preko rama njene tapiserije. Razvezala je ţivotne niti Ţenevjev Tenebre i utkala ih natrag u zemlju. Ostalo je tako malo niti.
– Kuda one vode, kakva je njihova budućnost? – upitala je šištave mlazeve gasa.
Oni su znali, i ona je znala, jer i mlazevi gasa i ona radili su na tapiseriji vremena predugo da joj ne bi znali oblik i strukturu, kao i da oblik utkanog nalaţe oblik koji će poprimiti razat-kano. Bliţio se posvemašnji kraj; sve su niti vodile u crvenu prašinu, a iza toga ona nije mogla da vidi ništa, jer budućnost nije bila budućnost Bespuća. Tkala je uplašena pred tom budućno-sti, pod šištavim gasnim svetiljkama, a nit se sve vreme kroz njene prste spuštala u ništavilo, dok je kiša i dalje padala.
Tri dana je kiša padala kao nikada ranije, ĉak ni kada je Šaka pesmom izmamio stotinu pedeset hiljada godina kiše iz suvog, podrugljivog neba. Rael Mandela je posmatrao kišu nai-zmeniĉno sa svakog prozora hacijende. Sa tih prozora video je kako nabujale reke kišnice nose prinose za sledeću godinu i ĉinilo mu se da ĉuje smeh Panarha u teškim kapima: boţan-ske slogove koji su mu govorili da budućnost nije namenjena Bespuću. Tri dana je bilo tako, a onda su se sivi oblaci svili, sunce se probilo kroz uskomešanu izmaglicu, a snaţan juţni vetar poterao kišu pred sobom i ostavio svet da se puši i isparava na suncu u petnaest i petnaest. Te noći, krici su poremetili meditativnu pustinjsku tišinu: strašni, prodorni krici ispunjeni stra-hom i bolom, krici ţene na poroĊaju.
– Ţeli ţeli ţeli, polako samo, kokošja košĉice, komadiću meseca, neka iziĊe, neka iziĊe, hajde... – Santa Ekatrina je molila, a Kvaj Ĉen Pak, kokošja košĉica, komadić meseca, istiski-vala je i duvala, da bi se oglasila novim prodornim krikom koji je naterao Raela MlaĊeg u salonu, gde je strepeo kraj svoje mistiĉne bake, da Ċipi sa stolice i posegne za kvakom. Pred zoru, Santa Ekatrina je okrenula tu kvaku i pozvala sina u poroĊajnu sobu.
– Sada je blizu, ali veoma je slaba, jadno dete. Uzmi je za ruku i daj joj snage koliko god moţeš. – Kada je nebo poĉelo da se osvetljava bojom skerleta i zlata, oĉi Kvaj Ĉen Pak otvo-rile su se širom širom širom, a usta su joj se rastegla oaoaoa dovoljno da progutaju svet i ona je stala da istiskuje istiskuje istiskuje istiskuje.
– Hajde hajde hajde hajde hajde, šaputala je Santa Ekatrina, a Rael MlaĊi je zatvorio oĉi jer nije mogao da podnese da gleda ono što se dešavalo sa njegovom ţenom, ali joj je šĉepao šaku kao da je nikada više neće pustiti.
– Hajde hajde hajde hajde hajde, a onda odjeknu krik i Rael MlaĊi otvori oĉi da bi ugledao ruţnog crvenog kmeĉećeg stvora u ţeninom naruĉju, a ĉaršav je bio umrljan crvenim i crnim, gnusnim ţenskim stvarima.
– Sin, reĉe Santa Ekatrina, – sin. – Rael MlaĊi uze majušnog crvenog uskoprcalog stvora od ţene i iznese ga u jutro, na sunce koje je bacalo dţinovske senke po zemlji. Neţno, strasno,
Rael MlaĊi je nosio svog sina po razorenim njivama i prolazima do ivice litica, a tamo je podigao deĉaka prema nebu i šapnuo njegovo ime pustinji.
– Haran Mandela. – Odgovori mu munja duţ horizonta. Rael Mandela MlaĊi pogleda sino-vljeve prazne crne oĉi i vide pucketanje munje iza otvorenih zenica. I mada te oĉi još nisu mogle da se usredsrede na njegovo lice, uĉinilo mu se da one gledaju neki veći, širi svet on onog ograniĉenog krugom horizonta. Mutna tutnjava grmljavine uznemiri umorne ruševine Bespuća, a Rael Mandela MlaĊi uzdrhta, ali ne zbog siline grmljavine već zato što je znao po oĉima koje je drţao u naruĉju da je konaĉno došlo to dugo oĉekivano, potpuno dete koje je okonĉalo kletvu generacija Mandela, dete u kome su mistiĉno i racionalno bili skladno pomi-reni.
Grmljavina zatrese crveno stenje podruma gde se nit vremena Eve Mandele tkala na ramu tapiserije, a mlazevi gasa zadrhtaše u išĉekivanju i šapnuše 'crvena prašina crvena prašina crvena prašina'. Istorija je sklapala svoje vuĉje ĉeljusti iza Eve Mandele: sada je tkala dogaĊa-je stare samo nekoliko minuta u istoriju Bespuća. RoĊenje sina, grmljavina; njeni prsti izobli-ĉavali su niti toliko ţurno i spretno da ju je to plašilo. Kao da je Bespuće sa nestrpljenjem ĉekalo da se otarasi sebe. Prsti su joj istkali tren sadašnjosti i nastavili u budućnost, do vreme-na svršetka upamćenog sa tapiserije koju joj je pokazao Doktor Alimantando. Crvena kao prašina, crvena kao prašina, bila je to jedina nit koja je preostala, bila je to jedina boja koja će dovršiti tapiseriju i uĉiniti je celovitom.
Stavila je dugaĉak kalem crven kao prašina na cevnjak razboja i dovršila istoriju Bespuća. Dok se nit spuštala prema kraju i dok se istorija završavala, Eva Mandela vide da mlazevi gasa drhte i oseti da joj tuĊinski vetar miluje nadlanice.
Gotova. Tapiserija je bila gotova. Istorija je bila potpuna. Bespuće, njegovi poĉeci, njegovi svršeci, bili su zapisani tu. Pratila je prstom ĉetiri niti koje su vodile dalje, napolje, kroz vre-mena kraja u budućnost. Jedna nit je zapoĉeta pre samo nekoliko minuta, i njen kraj nije mogla da vidi u sve većem mraku, iako je osetila u iznenadnom mistiĉnom šoku da ona vodi napolje kroz stenje i kamenje do mesta izvan njenog poimanja.
Kraj niti sopstvenog ţivota nije mogla da naĊe. Mogla je da je prati od poĉetka u dalekom Novom Merionedu duţ srebrnaste linije do zelenog mesta unutar oluje; videla je kako istovet-ne niti mistiĉnosti i racionalnosti niĉu iz njene materice, pratila je sebe kroz godine mira i tragedije sve dok nije stigla do mesta gde se nit spajala sa prašinom poništavanja, i tu se gubi-la. Nije se završavala, nije se kidala niti presecala, naprosto se gubila. A opet, nagoveštaji njene boje širili su se tapiserijom. Zbunjena, Eva Mandela stavi prst na taĉku spajanja i proţe je neobiĉna jeza. Oseti vrtoglavicu, devojaĉku, izgubljenu u nevinosti. Oseti da lebdi, razlaţe se, rastaĉe, a sva njena nadanja, snovi, strahovi, ljubavi i gnušanja preobraziše se u svetlucavu prašinu i padoše u tapiseriju. Telo Eve Mandele postade nematerijalno i providno. Ona preĊe telom i dušom u prepletane niti koje su saĉinjavale istoriju Bespuća. Jer njena uloga u istoriji bila je da beleţi, tako da je kroz beleţenje postala sama ta istorija. Vremenska tapiserija zasvetluca srebrnastom ljubavi Eve Mandele, a onda nalet tuĊinskog vetra posegnu u sobu i pogasi šištave mlazeve gasa.
Vetar je jaĉao, u zloćudnim naletima i udarima, kao predznak mrkih uragana koji su ĉešlja-li Veliku Pustinju. Oluja prašine prosu se pustarom u tornadu letećih igala i pobesnelih munja. Privuĉeni Kristalnim Ferotropima, gromovi su udarali i raznosili ih u crni prah nošen vetrom. Nailazila je Velika Oluja Prašine, sve snaţnija, veća, gladnija, sa svakim metrom koji je pre-valjivala preko polja dina. Rael Mandela MlaĊi stisnu sina na grudi i potrĉa pred njom. Iglice prašine šibale su ga dok se provlaĉio kroz vrata u kuću.
– Brzo, brzo, stiţe Velika Prašina, uskliknu on. Sin i majka se umotaše u marame i rukavi-ce i suprotstaviše se vrelim naletima peska da bi smestili stoku u štale i spustili kapke na pro-zorima. Velika Prašina zasu bespuće vriskom i urlicima demona. U trenu, vazduh postade neproziran, abrazivan, smrtonosan.
Uz kreštanje peska nošenog vetrom, svaki centimetar gordo obojenih zidova bio je ogoljen, išmirglan, sveden na golo drvo i metal. Stabla su bila oĉerupana, zatim svedena na ĉaĉkalice, a metalni nosaĉi pumpi-vetrenjaĉa izglaĉani tako da su sijali kao srebro. Crni rombovi solar-nih kolektora popucali su i izlomili se; pre nego što se popodne okonĉalo, njihova crna stakle-na lica leţala su na tlu pod oblucima koje je naneo vetar.
Oluja prašine nastavila je da duva i tokom noći. Kvaj Ĉen Pak, koja je leţala u svojoj poroĊajnoj postelji, sa bebom Haranom koji je slepo lovio bradavicu, osluškivala je vetar koji je kreštao oko crepova i vrištala u strahu, jer joj se najednom ĉinilo da je svaki demon iz proš-losti Bespuća prepune demonima urlao za njenim mesom. Santa Ekatrina i Rael MlaĊi nisu ĉuli krike iracionalne panike. Tragali su uz svetlost sveća po promajnim sobama i podrumima za Evom, koja je išĉezla kada se oluja obrušila na kuću Mandelinih. Rael MlaĊi se plašio da je mrtva i da su od nje ostale samo izglaĉane kosti, ali Santa Ekatrina je ugledala svetlucavu tapiseriju i obuzeo ju je ĉudan i grozan strah. Osetila je da je vetar prodro u kuću i kosti joj samleo u pesak. Podozrevala je, ali nikada nije rekla, jer ni sama nije bila sigurna, da je Eva Mandela prešla u tapiseriju i tako se vratila na sam poĉetak istorije Bespuća.
Pet dana, oluja prašine šibala je Bespuće. Vetar se ludirao po napuštenim hotelima i resto-ranima, duvao je nad napuklom jajastom kupolom Bazilike Potpune Ugradnje, vrtloţio se oko zujećih ĉeliĉnih dimnjaka Ĉelikgrada, i svirao po utrobi cevovoda kao na harmonijumu. Nanosio je prašinu na kosture, srušene zidove, punio njive dinama, kuće mrvio u pesak. Ras-cepio je drvene delove kamene kuće Doktora Alimantanda i razneo knjige, alate, prostirke, kuhinjske predmete, opremu iz kupatila, eshatometre, tanatoskope, na sve strane sveta.
Vetar je duvao i duvao i duvao, i kamen po kamen, ciglu po ciglu, zrnce po zrnce, ĉesticu po ĉesticu, odneo Bespuće sa sobom. Pokušao je da odnese i domaćinstvo Mandelinih; brbljao je i grebao, ĉupao crepove sa krova i bacao ih u vazduh, kreštao besno ne bi li zaplašio izbe-glice što su dan i noć strepele od naleta koji će im otkinuti krov i zidove, da bi ih izloţio meke i nage noţevima oluje.
Pet dana je bilo tako, a onda, šestog jutra, Rael Mandela MlaĊi zaĉu neki zvuk jaĉi od vris-ka vetra. Zaĉu zvuk zviţduka lokomotive. Nije bio mnogo jak, niti naroĉito drugaĉiji od zviţ-danja vetra, ali kada ga je jednom ĉuo, više nije sumnjao.
– Voz, voz! – uzviknu on, poteravši majku, ţenu i sina u vihor pakovanja kartonskih kofe-ra. – Moţemo da pobegnemo! – Vetar je dovoljno oslabio da se uviju u marame i teške burnu-se kako bi izišli u oluju prašine. Rael MlaĊi je pustio stoku iz štala. Lame, koze, svinje, koko-ši, odgalopiraše u prašinu i išĉeznuše. Zapitao se šta li će biti sa njima. A onda slepo, obavije-na prašinom, porodica Mandela krenu pipajući duţ zagušenih ulica raspalog grada prema ţelezniĉkoj pruzi. Tamo ĉuĉnuše da osluškuju pesmu peska na uglaĉanim šinama.
Bespuća više nije bilo. Vetar je sve oduvao. Kuće su nestale, ulice su nestale, njive su nes-tale, hoteli i svratišta su nestali. Bog i Mamon su nestali; sve je bilo kao na poĉetku: goli kamen i ĉelik. Izbeglice su ĉekale i ĉekale i ĉekale. Dvaput je Rael MlaĊi pomislio da je ĉuo zviţduk lokomotive, dvaput je skoĉio na noge u išĉekivanju, dvaput je ostao razoĉaran. Vetar je slabio, narandţasta neprozirnost više nije bila tako neprobojna. Mali Haran Mandela je kmeĉao i jeĉao. Kvaj Ĉen Pak ga je stiskala uz sebe i dojila na bezbednom, ispod nepropusne odeće.
– Slušajte! – uzviknu Rael MlaĊi, oĉiju mahnitih posle pet dana provedenih sa Ċavolima prašine. – Eno! Da li ste ĉuli? Ja jesam. Slušajte! – Santa Ekatrina i Kvaj Ĉen Pak oslušnuše kao što je zahtevao - i ovog puta, da, ĉule su to, zviţduk lokomotive, daleko niz prugu. Tada svetlost zasja kroz uskovitlanu prašinu i zov pištaljke zaĉu se ponovo, a poslednji voz u istori-ji zaustavi se u Bespuću da bi primio izbeglice.
Dok je voz odlazio, Rael Mandela MlaĊi uzeo je majušnog sina u naruĉje i poljubio ga. Velika Prašina prošla je prema severu, a sunce se pomaljalo iza oblaka prašine i sijalo na pus-toš.
Bespuće je nestalo. Više nije bilo potrebe za njim. Ispunilo je svoju svrhu i moglo je sa zahvalnošću da se vrati prašini; njegovo vreme je okonĉano, ime zaboravljeno.
Ali njegovo ime nije moglo biti zaboravljeno, jer stvari koje su se dogodile tu za dvadeset tri godine koliko je to ime nosilo, bile su previše ĉudesne da bi se zaboravile, i u okrugu Meridijana po imenu Pelnamov Park, njegovo poslednje dete izraslo je u muškarca; dobrog, uglednog, omiljenog. Jednog letnjeg dana, otac tog muškarca pozvao je sina u vrt pun uţurba-nih pĉela i rekao mu: – Sine, za tri nedelje ćeš napuniti deset godina i postati muškarac; šta ćeš onda uĉiniti sa svojim ţivotom? – A sin reĉe: – Oĉe, napisaću knjigu o svemu onome što si mi priĉao, o svim ĉudima i divotama, o svim radostima i tugama, o pobedama i porazima. – A kako nameravaš da napišeš tu knjigu? U toj priĉi ima još mnogo toga što ti nisam ispriĉao. – Znam, reĉe sin, – jer sam sve to video zapisano u ovome. – On pokaza ocu neobiĉnu, svet-lucavu tapiseriju izraĊenu blistavo i vešto, ĉudesnu i magiĉnu.
– Odakle ti to? – upita otac sina. A sin se nasmeja i reĉe: – Oĉe, veruješ li u male zelene ljude? – I tako je napisao tu knjigu, sin, a knjiga je imala naslov 'Bespuće': priĉa o malom gradu usred Velike Pustinje na Severozapadnoj Ĉetvrtsferi planete Mars, i ovo je njen kraj.

http://www.book-forum.net

Sponsored content


Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh  Poruka [Strana 1 od 1]

 » Svet književnosti » Forumska biblioteka » Fantastika/Horor » Ijan Mekdonald - Bespuće

Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ijan Mekdonald - Bespuće Beautiful-girl-look-up2-