Mojoj majci

Prvi deo: Ludiranje
pnt
6
Najlepši dečak na svetu
Dečak je, dečak je!
Dečačić.
Gledam tu bebu - ćelavu, naboranu i zgrčenu poput starca - i u meni se odigrava nešto kemijsko.
To je - mislim, on je - najlepša beba u istoriji sveta. Da li je to - on - zaista najlepša beba u istoriji sveta? Ili se to moja biološka predodreĎenost gura napred? Da li se svako ovako oseća? Čak i ljudi čije su bebe obične? Da li je naša beba zaista toliko lepa?
Zaista ne umem da kaţem.
Beba spava na rukama ţene koju volim. Sedim na ivici kreveta i piljim u njih dvoje, osećajući da mi je mesto u ovoj sobi, sa tom ţenom i tom bebčm, kako mi nikada nigde nije bilo mesto.
Posle svih uzbuĎenja u poslednjih dvadeset četiri časa odjednom sam savladan osećanjem da nešto u meni - zahvalnost, sreća, ljubav - ključa i preti da se izlije.
Plašim se da će me suze osramotiti — da će pokvariti sve, umrljati ovaj trenutak. Ali tada se beba budi, počinje vriskom da traţi hranu, i mi se - ja i ţena koju volim - smejemo glasno, smejemo se zatečeni i začuĎeni.
To je malo čudo. Iako ne moţemo da pobegnemo od stvarnosti svakodnevice - kada se ono vraćam na posao? - dan je pozlaćen pravom magijom. Mi zapravo ne razgovaramo o magiji, ali je osećamo svuda oko sebe.
Kasnije stiţu moji roditelji. Završivši sa zagrljajima i poljupcima, moja majka broji bebine prste na rukama i nogama, motreći da noţni nisu isprepleteni. Ali, on je zdrav, beba je zdrava.
“On je mali car ”, kaţe moja mama. “Mali car! ”
Moj otac gleda bebu i nešto u njemu kao da se topi.
pnt
7
Mnogo dobrih strana ima moj otac, ali svakako nije mek čovek, nije sentimentalan čovek. On ne guče i ne tepa bebama na ulici. Moj otac je dobar čovek, ali ono kroz šta je za ţivota prošao govori da je takoĎe i tvrd čovek. Danas je nešto leda duboko u njemu počelo da puca i vidim da i on to oseća.
Ovo je najlepša beba na svetu.
Dajem svom ocu flašu koju sam kupio pre mesec dana. Burbon. Moj otac pije samo pivo ili viski, ali uzima bocu sa širokim osmehom na licu. Na etiketi boce piše: “Stari deka To je on. To je moj otac.
Danas znam da sam mu postao sličniji. Danas sam i ja postao otac. Svi pretpostavljeni počeci muţevnog doba - gubljenje nevinosti, dobijanje vozačke dozvole, prvo glasanje - bili su samo udaljena predgraĎa moje mladosti. Prošao sam kroz sve to i pojavio se na drugom kraju u osnovi neizmenjen, i dalje dečak.
Ali sada sam doprineo da novo ljudsko biće doĎe na svet.
Danas sam postao ono što je moj otac bio oduvek.
Danas sam postao čovek.
Imam dvadeset pet godina.
pnt
8
Jedan
Neke situacije koje treba da izbegnete tokom priprema za svoj najvaţniji roĊendan, onaj koji oznaĉava da ste sasvim odrasli - trideseti.
Avantura s koleginicom s posla.
Grozniĉavo kupovanje luksuznih stavri koje sebi ne moţete da priuštite.
Da vas ostavi ţena.
Da ostanete bez posla.
Da odjednom postanete samohrani roditelj.
Ako se primiĉete tridesetoj, šta god radili, izbegnite sve gore-navedeno.
Moglo bi da vam sjebe ceo dan.
Sa trideset trebalo bi da mislite - ovo su moje zlatne godine, sve je ovo bilo tek predjelo, najbolje tek dolazi - i sva ta izanĊala sranja.
Još ste dovoljno mladi da probdite celu noć, ali ste dovoljno stari da imate kreditnu karticu. Sva nesigurnost i siromaštvo rane mladosti najzad su nestali - i uglavnom hvala Bogu za to - a sokovi i dalje bujaju.
Trideseti roĊendan trebalo bi da je dobar. MeĊu najboljima.
Ali, kako proslaviti primicanje velikog tri-nula? Okruţen zbirkom nasmejanih neoţenjenih prijatelja u nekom intimnom baru ili restoranu? Ili pored ţene koja vas voli i deĉice koja vas oboţavaju pod okriljem porodiĉnog doma?
Mora da postoji dobar naĉin da se napuni trideset. Moţda su svi naĉini dobri.
Sve moje zamišljene slike tog naroĉitog roĊendana kao da su nastale iz neke skupe ameriĉke humoristiĉke serije. Kada mislim o navršavanju tridesete, mislim na privlaĉne tridesetogodišnje braĉne parove kako se maze poput uspaljenih tinejdţera dok u pozadini beba guĉući puzi po uglaĉanom podu, ili vidim grupu zgodnih, duhovitih prijatelja koji, pijući
pnt
9
espreso, odeveni u impresivnu trikotaţu, razoĉarano i saţaljivo govore o igri udvaranja. To je bio moj problem. Kada sam razmišljao o navršavanju tridesete, mislio sam o neĉijem tuĊem ţivotu.
Tako bi trebalo da je u tridesetoj - odrastao, ali nerazoĉaran, smiren bez samozadovoljstva, iskusan, ali ne toliko da bi poţeleo da se baciš pod voz. Najbolje ţivotno doba.
Do tridesete ste već shvatili da nećete ţiveti veĉno, naravno. Ali to bi svakako trebalo da uĉini da sadašnji ukus smeha i srkutanja espresa bude još slaĊi. Ne bi trebalo da dozvolite svojoj neizbeţnoj smrti da vam zagorĉa ţivot. Ne dopustite tom dugom, sporom putu ka grobu da vam pokvari zabavu.
Bilo da uţivate u poslednjih par godina bezbraĉne slobode ili da ste nedavno uplovili u zreliji, odgovorniji ţivot s nekim koga volite, teško je zamisliti zaista uţasan naĉin da se napuni trideset.
Ali ja sam nekako uspeo da ga pronaĊem.
Kola su mirisala na ţivot nekog drugog. Na slobodu.
Bila su parkirana taĉno u izlogu salona, klinasto oblikovana sportska kola koja su, ĉak i spuštenog krova, izgledala glatko i ĉvrsto poput mišića.
Bila su, prirodno, crvena. Sijala su plamenim, testosteronima nabijenim crvenilom.
Dok sam bio malo mlaĊi, takav auto bi me naveo da se prezrivo iskezim, posprdno zasmejem, pobljujem ili uradim sve gorepomenuto.
Sada sam shvatio da me nimalo ne vreĊa. Zapravo, kao da je bio baš ono što sam traţio u ovoj fazi svog ţivota.
Nisam zapravo tip ĉoveka koji zna kako se koja kola zovu, ali stavio sam sebi u zadatak - potajno tragajući po oglasima u sjajnim ĉasopisima - da saznam ime ovog posebnog, izuzetnog parĉenceta. Da, istina je. Naše oĉi već su se ranije srele.
Ime, zapravo, nije bilo vaţno. Jednostavno mi se dopadalo kako izgledaju. I taj miris. Iznad svega taj miris. Taj miris govorio je da svašta moţe da se desi. Ĉega je bilo u tom mirisu?
pnt
10
Pomešan s mirisima koţe, gume i tih silnih metara sveţe ispoliranog ĉelika, mogli ste da osetite srceparajući miris novog, toliko šokantnog da me je gotovo savladalo. Novo je nagoveštavalo neki drugi svet, bezgraniĉan i slobodan, otvoreni put ka neuništenim danima budućnosti. Put negde gde niko nije ĉuo za radove na putu, za fiziĉko propadanje, niti za moj trideseti roĊendan.
Poznavao sam odnekud taj miris i prepoznao osećanje koje je pobudio u meni. Podsetio me je, zaĉudo, na to kako se osećate kada drţite novoroĊenĉe.
Analogija je daleko od savršene - kola nisu mogla da ţmirkaju na mene oĉima koje su tek progledale, ni da mi stegnu prst malom, majušnom pesnicom, niti da mi upute sićušni osmeh desnima. Ali za trenutak se ĉinilo da bi i mogla.
“Samo jednom se ţivi” rekao je prodavaĉ automobila, kuckajući potpeticama po podu salona. Uĉtivo sam se nasmešio, pokazujući da bih malo da razmislim.
“Traţite li malo ozbiljne zabave?” upita on. “Jer, ako MGF išta pruţa, onda pruţa zabavu.”
Dok je udarao u svoje standardne prodajne ţice, odmeravao me je, pokušavajući da oceni da li sam vredan probne voţnje.
Bio je uporan, ali ne toliko da vam se koţa najeţi. A uprkos mojoj odeći za vikend - koja se, zbog prirode mog posla, zapravo nije mnogo razlikovala od moje odeće za radne dane - mora da je video osobu od poštovanja. Brza karijera koja traga za odgovarajućim toĉkovima. Mlad, slobodan i neoţenjen. Ţivot bezbriţan poput reklame za pivo. Koliko je moguće pogrešiti?
“Ovaj model ima promenljivi sistem kontrole ventila”, reĉe on gotovo iskreno oduševljen. “Ritam otvaranja usisnog ventila moţe da se prilagodi izmenom ritma okretanja obe bregaste osovine.”
O ĉemu ovaj priĉa, koji moj? Ima li to neke veze s motorom?
“Stvarĉica je pravi magnet za ribe”, reĉe on zapazivši moj zblanuti izraz. “Mnogo zezanja. MGF je prava stvar za mladog neţenju.”
To je bila prava ţica za mene. Zaboravi tehniĉke ţvake, samo mi reci da moţeš da se pogubiš u ovakvim kolima. To hoću da ĉujem.
pnt
11
Prodavcu je nešto na ulici privuklo paţnju. Pratio sam njegov pogled kroz stakleni zid salona.
Gledao je visoku plavokosu ţenu koja je drţala za ruku deĉaka koji je na sebi imao majicu sa slikom iz Ratova zvezda. Bili su opkoljeni kesama iz samoposluge. I gledali su nas.
Ĉak i uokvirena svim tim plastiĉnim kesama i u društvu deĉaka, ţena je bila od one vrste u koju se pogleda više nego jednom.
Kod njenog deteta primetili biste - a to je sigurno bilo njeno dete - da nosi dugu plastiĉnu cev koja iznutra slabo i mutno svetli.
Ako ste se obreli u bioskopu bilo kada tokom poslednjih dvadeset godina, prepoznali biste cev kao svetlosni maĉ - tradicionalno oruţje vitezova Dţedaja. Ovom su trebale nove baterije.
Prelepa ţena se nasmešila meni i prodavcu. Deĉkić je uperio na nas svoj svetlosni maĉ kao da će da nas obori.
“Tata”, oblikovao je usnama sa druge strane staklenog zida koji nas je razdvajao. Nismo mogli da ga ĉujemo, ali to je bilo ono što je rekao.
“Moji ţena i sin”, rekao sam i okrenuo se, ali ne pre nego što sam uhvatio razoĉarenje u oĉima prodavca. “Moram da krenem.”
Tata. To sam ja. Tata.
“Ti ĉak i ne voliš automobile”, podsetila me je moja ţena, provlaĉeći našeg starog “Folksvagena” kroz gusti predveĉemji saobraćaj.
“Samo sam gledao.”
“A premlad si za krizu srednjih godina”, rekla je. “Trideset je premalo za to, Hari. Kako se to obiĉno radi, ĉekaš petnaest godina pa onda zbrišeš sa sekretaricom dovoljno mladom da ti bude druga ţena. A ja sa svih tvojih odela odseĉem rukave. Da i ne govorim o tvojim jajima.”
“Ja nemam trideset godina, Đina”, kikotao sam se, iako mi uopšte nije bilo naroĉito smešno. Ona uvek preteruje. “Menije dvadeset i devet.”
“Još mesec dana”, nasmejala se.
pnt
12
“Uskoro ti je roĊendan”, reĉe naš sin, smejući se zajedno sa svojom majkom, nemajući pojma zašto i udarajući me u potiljak onim prokletim svetlosnim maĉem.
“Prestani, Pat, molim te”, rekoh.
Sedeo je pozadi s nedeljnom kupovinom, vezan u svom malom sedištu i mrmljao za sebe, glumeći da je u pilotskoj kabini Milenijumskog sokola sa Harisonom Fordom.
“Ne radi mi desni motor”, brbljao je. “Pucaj kad budeš spreman.”
Okrenuo sam se da ga pogledam. Imao je ĉetiri godine, prljava plava kosa mu je padala preko oĉiju iste nijanse plave kao u njegove majke. Tifani plave. Uhvativši moj pogled, nasmešio mi se sa ĉistim deĉjim oduševljenjem.
“Srećan roĊendan, dragi tata”, pevao je. “Srećan RoĊendan, roĊendan.”
Za Pata je moj roĊendan bio prilika da mi najzad uruĉi ĉestitku, koju je sam nacrtao i koju je skrivao ispod kreveta (Luk Skajvoker odseca ĉudovištu glavu svojim odanim svetlosnim maĉem). Za mene je znaĉio da je najbolje moţda već prošlo. Stvarno i jeste.
Kada ću se ponovo osećati kao one noći kada mi je moja ţena rekla da će se udati za mene? Kada ću se ponovo osećati kao onog jutra kada mi se rodio sin? Kada će ţivot ponovo postati tako - šta ja znam - stvarani Kada?
“Kada si poĉeo da se zanimaš za kola?” upita Đina. Neće da ostavi tu stvar s kolima na miru. “Kladim se da ne znaš ni koju vrstu benzina troši onaj auto, je l‟ da?”
“Daj, Đina, stvarno.”
“Pa koju onda troše?”
Jebi ga.
“Zeleni”, rekoh nasumice. “Znaš onaj, bezolovni. Onaj koji spasava dţungle svaki put kada napuniš rezervoar.”
“Dizel, tikvo”, nasmejala se. “Nikada nisam srela ĉoveka koga kola zanimaju manje od tebe. Šta se to desilo?”
Šta sam mogao da joj kaţem? Ne moţeš svojoj ţeni reći da nekakav mrtav predmet predstavlja sve ono za šta znaš da nikada nećeš imati. Mesta koja
pnt
13
nikada nećeš posetiti, ţene koje nikada nećeš voleti, stvari koje nikada nećeš uraditi. Ne moţeš ţeni da kaţeš sve to. Ĉak ni ţeni koju mnogo voliš. Naroĉito ne takvoj ţeni.
“Ima mesta za samo jednog putnika”, reĉe ona.
“Ko?” upitao sam, praveći se nevešt.
“Znaš ti vrlo dobro o ĉemu priĉam”, reĉe ona. “Ima mesta za samo jednog putnika - jednog vitkog, ţenskog putnika.”
“Ti si još uvek priliĉno vitka i ţenska”, rekoh. “Ili si bar bila kada sam poslednji put gledao.”
“Šta je dovelo do svega toga, Hari? Hajde, kaţi mi.”
“Moţda nadoknaĊujem to što postajem matorac”, rekao sam. “Ulazim u klub matoraca pa se patetiĉno trudim da saĉuvam svoju slavnu mladost. Iako znam da je to krajnje uzaludno, a moja mladost i nije bila naroĉito slavna. Da li je to ono što muškarci rade?”
“Puniš trideset godina”, reĉe ona. “Otvorićemo nekoliko boca i posluţiti lepu tortu sa svećicama.”
“I balonima”, reĉe Pat.
“I balonima”, reĉe Đina. Zatresla je svojom lepom glavom. “Ne damo ti da propadneš, Hari.”
Đina je bila nekoliko meseci starija od mene. Prozujala je kroz svoj trideseti roĊendan okruţena prijateljima i porodicom, plešući sa svojim sinom uz najveće hitove grupe Vem s ĉašom šampanjca u ruci. Sjajno je izgledala te noći, zaista. Bilo je, meĊutim, jasno da će moj roĊendan biti nešto traumatiĉniji.
“Nije ti ţao ni zbog ĉega?” upita ona.
“Kao na primer?”
“Pa znaš“, reĉe, odjednom smrtno ozbiljna. “Na primer zbog nas.”
Venĉali smo se mladi. Na dan našeg venĉanja Đina je bila u trećem mesecu trudnoće sa Patom i to je bio, s neke distance, najsrećniji dan mog ţivota. Ali, posle tog dana više nikada ništa nije bilo potpuno isto, jer više nije mogla da se sakrije ĉinjenica da smo odrasli.
pnt
14
Radio stanica na kojoj sam radio dala mi je slobodnu nedelju pa smo proveli medeni mesec u našem malom stanu, gledajući dnevni televizijski program u krevetu, jedući sendviĉe i priĉajući o predivnoj bebi koju ćemo dobiti.
Razgovarali smo i o tome da bi moţda trebalo da imamo pravi medeni mesec, poput odraslih - Đina je ţelela da ronimo meĊu tropskim ribama Okinave - ali dok smo našli vremena i došli do novca rodio se Pat i naši ţivoti kao da su se smirili.
Đina i ja smo doţiveli da nas naše venĉano prstenje odvoji od ostatka sveta. Drugi braĉni parovi koje smo poznavali bili su bar po deset godina stariji od nas, a naši prijatelji i vršnjaci još su bili u onom kratkom meĊuvremenu izmeĊu ţivota s majkama i ţivota s hipotekama. Naša mala porodica bila je prepuštena sama sebi.
Dok su naši prijatelji provodili noći zabavljajući se po klubovima, mi smo bdeli, jer su bebi rasli zubi. Dok su oni brinuli kako da se sastave s pravom osobom, mi smo brinuli kako da sastavimo novac za otplatu kredita za naš prvi pravi dom. Pa ipak, ni zbog ĉega nisam ţalio. Taĉno, odrekli smo se svoje slobode. Ali, dali smo je u zamenu za nešto bolje.
Voleo sam svoju ţenu i voleo sam našeg sina. Njih dvoje su, zajedno, ĉinili da moj ţivot ima smisla. Nisam mogao da zamislim svoj ţivot bez njih. Znao sam da sam srećan ĉovek. Ipak, to je bilo jaĉe od mene, jednostavno je bilo jaĉe od mene - u poslednje vreme sam se ĉesto pitao: kada sam to prestao da budem mlad?
“Stvarno mrzim naĉin na koji ţivot poĉinje da se skuplja kako odmiĉu godine”, rekao sam. “To kako ti se mogućnosti suţavaju. Mislim, kada mi je posedovanje ovakvih kola postalo smešno? Kada taĉno? Zašto je to tako smešno? To bih voleo da znam. Samo to.”
“Sila je jaka u ovim”, reĉe Pat.
“Crvena sportska kola”, reĉe Đina za sebe. “A ti ĉak i ne voliš da voziš.”
“Slušaj, samo sam gledao, u redu?” rekoh.
“Srećan tebi roĊen dan”, pevao je Pat i udario me po uhu svojim svetlosnim maĉem. “Lepak i sos razmazan. Izgledaš k‟o majmun i ponašaš se k‟o orangutan.”
“To nije lepo”, rekao sam mu dok se saobraćajna kolona zaustavljala, a uho poĉinjalo da mi pulsira.
pnt
15
Đina je spustila ruĉnu koĉnicu i pogledala me, kao da pokušava da se priseti šta joj se to dopalo na meni prvi put. Kao da se malko izgubila.
Ja sam pamtio šta mi se dopalo na njoj. Imala je najduţe noge koje sam ikada video kod ţene. Ali i dalje nisam bio siguran da je to najbolja osnova za ljubav ţivota.
Ili najgora.

Dva
Kada više nisam mogao da podnesem pogled na zarĊali beli kombi koji se vukao ispred mene, skrenuo sam MGF u drugu traku i pritisnuo gas do daske.
Moj novi auto je prozujao pred starog kombija sa pouzdanim, grlenim brujanjem. Dok sam se provlaĉio ispred njega za tren sam mogao da vidim vozaĉa - mrlju loših zuba, tetovaţe i prezira - pre nego što je nestao iz mog spoljnog ogledala. MGF je znaĉio da više ne moram da gledam zarĊale bele kombije, a ni njihove vozaĉe. Sve je to sada pripadalo prošlosti. Mogao sam da gledam napred u budućnost punu voţnje sa spuštenim krovom i zadivljenih pogleda. Onda me je kombi sustigao na sledećem crvenom svetlu.
Gospode, pomislio sam. Vozaĉki bes.
“Glupi mali kretenu”, rekao mi je, spustivši prozor i otkrivši lice nalik na “Big Mek” u kanti piva. “IzaĊi i poguraj ga.”
Kada se upalilo zeleno i on otišao, ostao sam za trenutak da sedim i tresem se, razmišljajući šta je trebalo da mu kaţem.
Ako izaĊem, drugar, to će biti da ti uguram taj posrani kombi u to tvoje tetovirano dupe! I kada bih gurao ovu stvarĉicu, drugar - bilo bi stvarno dobro da ga zovem “drugar” - i dalje bih bio brţi od tebe. Moronu jedan sa pivskom stomaĉinom! Debeli drkadţijo!
Video sam sebe kako izgovaram neke savršene reĉenice za sjebavanje, a zatim odlazim uz škripu guma, sa izluĊujućim smeškom na licu. Ono što se stvarno dogodilo bilo je da sam sedeo tamo, drhtao i sanjario dok sva kola iza mene nisu poĉela da trube, a vozaĉi da viĉu nešto o tome da se svetlo promenilo.
I tako sam se odvezao, misleći šta bi moj tata uradio na mom mestu.
Sigurno ne bi samo sedeo i ćutao. I ne bi gubio vreme smišljajući neki razarajući odgovor dostojan Oskara Vajlda u najboljim danima.
Moj otac bi prosto izašao iz MGF-a i pogasio vozaĉu kombija svetla. Bi, stvarno.
pnt
17
Ne bi, inaĉe, moj tata ni mrtav seo u pomodna sportska kola, da budem iskren. Smatrao je da su to kola za folirante.
Moj tata bi se mnogo bolje oscćao u jednom od tih belih kombija.
Đina je bila neverovatno puna razumevanja u vezi MGF-a. Ohrabrila me je da se vratim i porazgovaram s prodavcem, iako sam već poĉeo da mislim da je ideja o kupovini sportskih kola pomalo glupa.
A kupovina tih kola bila je glupa iz mnogo razloga. Prtljaţnik je bio manji od kolica iz samoposluge. Zaista nam nisu bila potrebna dvoja kola. Pokretni krov u Londonu bio je predmet mrţnje svakog pegavog ĉetrnaestogodišnjeg kretena sa dovoljno drskosti i noţem u ĉarapi. Ali Đinu sve to prosto nije zanimalo.
Rekla mi je da kupim ta kola i prestanem da mislim da mi se ţivot završava samo zato što punim trideset. Rekla mi je da sam jadan, ali se smejala dok je to govorila, zagrlila me i blago protresla. Pokušavala je da mi ulije malo razuma. Slaba vajda.
Ni u jednom drugom trenutku tokom sedam godina koliko smo zajedno ne bismo mogli da priuštimo sebi dobra druga kola. Zapravo, ni u jednom trenutku ne bismo mogli da priuštimo ni krajnje drkava druga kola. Zapravo smo vrlo kasno kupili svoja prva i jedina drkava kola.
Sada, pak, nismo više dobijali prave infarkte svaki put kada nam stigne raĉun s crvenim zaglavljem. Moj posao je najzad krenuo.
Radio sam kao producent emisije Šou Martija Mena, kasne razgovorne emisije koja se svake subote emitovala na televiziji. Pre toga sam šest godina bio producent te iste emisije dok je išla na lokalnom radiju, kada veći deo zemlje nije ĉuo ni prva šuškanja o ludom kopilanu od voditelja. Sada je to izgledalo kao davna prošlost.
Tokom poslednjih dvanaest meseci Marti i ja smo od radio emisije bez budţeta postali TV emisija niskog budţeta. Granica izmeĊu ovo dvoje bila je iznenaĊujuće tanušna, ali prelazak te granice bio je dovoljan da od Martija naĉini neku vrstu zvezde.
Ako biste ušli s njim u restoran, svi bi prestajali da jedu i priĉaju kako bi mogli da ga pogledaju. Devojke, koje ga do pre par godina ne bi dotakle ni u hirurškim rukavicama, sada su ga smatrale bogom ljubavi. Fotografisali su ga ĉak i kada nije radio ništa naroĉito. Marti je doţiveo svoj veliki trenutak i bio je dovoljno pristojan da i mene povede sa sobom.
pnt
18
Kritiĉari, makar oni kojima se dopadao, nazivali su Martija detinjastim - misleći na to da je otvoren, iskren i intuitivan. Hteli su da kaţu da postavlja pitanja za kakva su drugi novinari smatrali da je bolje i ne misliti na njih. To je bila istina - proces ureĊivanja koji ima većina nas kao da u Martijevom mozgu uopšte nije postojao. A on je dobijao odgovore, ĉak i kad je zapravo zasluţivao udarac preko usta.
Kritiĉari kojima se nije sviĊao takoĊe su ga nazivali detinjastim - misleći na to da je sebiĉan, nezreo i svirep. Ali Marti zapravo uopšte nije bio detinjast. Ponekad sam posmatrao našeg Pata kako se satima tiho igra svojim plastiĉnim igraĉkama iz Rata zvezda. To je bilo detinjasto. Marti nije bio detinjast. Bio je samo nerazvijen.
Upoznali smo se u radio-stanici ĉije je osoblje bilo ili na putu napredovanja ili na putu otpuštanja. Bila je to ruţna zgradica puna zgrušanih ambicija i ustajalog duvanskog dima, a većina naših redovnih slušalaca koji su se javljali bila je ili beznadeţno usamljena ili na granici ludila. Ipak mi je to mesto nedostajalo. Zato što sam tu upoznao Đinu.
Stanici su uvek oĉajniĉki trebali gosti - iz nekih razloga nije bilo pomame za našim ĉekovima koji nisu bili vidljivi golim okom - pa je u planiranju uvek bilo i elemenata improvizacije.
Na primer, kada su prve japanske banke poĉele da propadaju, osoba koju smo pozvali da priĉa o znaĉenju svega toga nije bila ekonomista ili finansijski novinar, nego profesor japanskog na koledţu od preko puta.
U redu, bio je profesor jezika, ali kao i svaki profesor jezika bio je zaljubljen u zemlju ĉiji jezik je predavao. Ko bi bolje mogao da raspravlja o azijskim tigrovima koji su se pretvorili u sterilisane mace? Pa, verovatno mnogi ljudi, ali on je bio najbolje što smo mogli da dobijemo. Jedino što se nije pojavio.
Kao da je saosećalo s pucanjem japanskog balona, profesorovo slepo crevo puklo je baš na dan kada je trebalo da doĊe, a sa klupe je kao zamena, došla njegova najbolja uĉenica - Đina.
Đina je bila visoka, zraĉila je, teĉno je govorila japanski, bila je oĉigledno struĉnjak za japansku kulturu i imala je noge duge nedeljama. Uveo sam je u studio, ne mogavši da skupim hrabrost da priĉam s njom, ĉak ni da je pogledam u oĉi. Bila je lepa, šarmantna, inteligentna. A što je najvaţnije, bila je takoĊe daleko, daleko iznad moje lige.
A onda se, kada se upalilo crveno svetlo u studiju, nešto dogodilo. Odnosno, uopšte se ništa nije dogodilo. Đina je bila paralisana od nervoze. Nije mogla da progovori.
pnt
19
Kada sam je prvi put video pomislio sam da je nedostupna, ali sada, dok sam je gledao kako se mucajući i znojeći se probija kroz svoju nepovezanu priĉu o ekonomskom opadanju, odjednom mi je izgledala ljudski. Znao sam da imam šansu. Malu šansu, moţda. Šansu kakvu, recimo, ima grudva snega u paklu. Ali ipak šansu.
TakoĊe sam taĉno znao kako se oseća. Crveno svetlo je i na mene tako delovalo. Nikada mi nije bilo prijatno pred mikrofonom ili kamerom, a od same pomisli na to probijao me je hladan znoj.
I tako, kada je sve bilo gotovo i kada ju je Marti izvukao iz nevolje, meni nije bilo teško da saosećam s njom. Dobro je podnela sve to, smejala se svojoj nervozi i zaklinjala da je njena karijera na etru završena.
Srce mi se steglo.
Mislio sam - kada ću, onda, ponovo da te vidim?
Ono što me je osvojilo kod Đine bilo je to što nije smatrala vaţnim kako izgleda. Znala je da je privlaĉna, ali nije marila za to. Odnosno, smatrala je da to nije najzanimljivija stvar na njoj. Što se mene tiĉe, ne biste me dvaput pogledali na ulici. A neko tako proseĉnog izgleda poput mene ne moţe nikako da bude tako nemaran prema lepoti.
Odvela me je na suši u Sogo, veliku japansku prodavnicu na Pikadili trgu, gde ju je poznavalo svo osoblje. Razgovarala je s njima na japanskom, a oni su joj se obraćali sa “Đina-san”.
“Đina-san”, upitao sam.
“Teško je to taĉno prevesti”, nasmešila se. “To znaĉi otprilike - ĉasna, poštovana Đina.”
Ĉasna, poštovana Đina. Zaljubila se u japansku kulturu još kao devojĉica. Zapravo je i ţivela u Japanu tokom godine izmeĊu gimnazije i koledţa, predajući engleski u Kjotu - “najsrećnija godina moga ţivota” - i planirala je da se vrati tamo. Jedna ameriĉka banka ponudila joj je posao u Tokiju. Ništa nije moglo da je zaustavi. Molio sam Boga da ja uspem u tome.
Oĉajniĉki tragajući po mozgu za ono malo znanja o Japanu, spomenuo sam Jukija Mišimu. Opisala je romanopisca kao desniĉarskog ludaka - “Znaš, nije sve samo sirova riba i ritualno samoubistvo” - i rekla mi da bi trebalo da ĉitam Kavabatu ako zaista ţelim da shvatim Japan. Rekla je da će mi pozajmiti neke njegove knjige ako ţelim. Uvideo sam svoju šansu i zgrabio je.
pnt
20
Izašli smo na piće i ona je ponela knjigu pod naslovom Sneţna zemlja. Proĉitao sam je ĉim sam stigao kući - oronuli plejboj se zaljubljuje u nesrećnu gejšu u planinskom svratištu, zapravo je bila priliĉno dobra - sanjareći o Đininim oĉima, njenim nogama, naĉinu na koji joj se celo lice ozari kad se smeje.
Spremila je veĉeru u svom stanu. Morao sam da se izujem pre nego što sam ušao. Razgovarali smo o japanskoj kulturi - zapravo, Đina je priĉala, a ja sam slušao, ispuštajući na pod parĉiće pilećeg terijakija sa štapića - sve dok nije došlo vreme da ili pozovem taksi ili operem zube. A onda smo vodili ljubav na podu - odnosno futonu, kako ga je Đina zvala. Bio sam spreman da za nju bombardujem Perl Harbor.
I ţeleo sam da zauvek ostane pored mene. Zato sam joj obećao sve - sreću, beskrajnu ljubav i, kljuĉno, porodicu. Znao sam da će je porodica pridobiti - otac ih je napustio kada je Đina imala ĉetiri godine i odrasla je ţudeći za sigurnošću porodiĉnog doma. Ipak je plakala kada je saopštavala banci da neće ići u Tokio.
Umesto da ţivi u Japanu, radila je kao slobodni prevodilac za japanske kompanije u Sitiju. Do sada je, pak, većina njih propala ili se vratila kući. Njena karijera nije bila onakva kakva je trebalo da bude. Znao sam da se odrekla mnogih stvari da bi bila sa mnom. Da nisam bio tako deliriĉno srećan, moţda bih se osećao pomalo krivim.
Kada smo se venĉali i dobili Pata, prestala je da radi. Rekla je da joj nije ţao da ostavi posao zbog Pata i mene - zvala nas je “moja dva deĉaka”.
Sumnjao sam da je razoĉaranost karijerom doprinela njenom ostajanju kod kuće koliko i ţelja za pravim porodiĉnim ţivotom, ali uvek se trudila da to izgleda kao najprirodnija stvar na svetu.
“Ne ţelim da moga sina podiţe neko drugi”, govorila je. “Ne ţelim da ga nekakva pregojena bavarska tinejdţerka drţi ispred videa dok sam ja na poslu.”
“Odliĉno”, rekao sam ja.
“I neću da dobija hranu sveţe spravljenu u mikrotalasnoj pećnici. Ne ţelim da dolazim s posla suviše umorna da bih se igrala sa njim. Ne ţelim da raste bez mene. Hoću da ima neku vrstu porodiĉnog ţivota - šta god to bilo. Neću da njegovo detinjstvo liĉi na moje.”
“Tako je”, rekao sam. Znao sam da je ovo osetljiva tema. Đina je izgledala kao da će svakog ĉasa da poĉne da zapomaţe. “Šta fali ţeni koja je kod
pnt
21
kuće pored svog deteta?”, rekla je. “Sva ta priĉa o ambiciji je patetiĉni plod osamdesetih. Ĉitavo to “hoću sve” sranje. Moţemo da preguramo i s manje novca, zar ne? A ti ćeš jednom nedeljno da me ĉastiš sušijem, vaţi?”
Kazao sam da ću joj kupiti toliko sirove ribe da će joj izrasti škrge. I tako je ostala kod kuće da gaji našeg sina.
Kada bih se vraćao noću sa posla, vikao bih: “Zdravo, dušo, stigao sam”, kao da smo likovi iz neke ameriĉke humoristiĉke serije sa Dikom Van Dajkom koji donosi kući slaninu i Meri Tajler Mur koja pravi sendviĉe sa tom istom slaninom.
Ne znam zašto sam pokušavao da se šalim s tim. Moţda sam u dubini svoga srca verovao da se Đina samo pretvara da je domaćica, a da se ja pretvaram da sam moj otac.
pnt
22
Tri
Marti je odrastao veĉerajući uz ukljuĉen televizor. Televizija je bila njegova dadilja, njegov najbolji prijatelj, njegov uĉitelj. I dalje je mogao da izrecituje celokupan program iz svog detinjstva. Umeo je da odzviţdi glavnu muziĉku temu iz Dalasa. Njegova imitacija Daleka bila je meĊu najboljima koje sam ikada ĉuo. Takmiĉenje za Mis sveta nauĉilo ga je svemu što je znao o pĉelicama i ptiĉicama, što, kako je sam priznavao, i nije bilo mnogo.
Iako ni po ĉemu nismo bili sliĉni, Marti me je prihvatio jer sam potekao iz doma sliĉnog njegovom. Ovo ne zvuĉi kao neka naroĉita osnova za prijateljstvo, ali iznenadilo bi vas kada biste saznali koliko malo ljudi na televiziju dolazi iz takvih kuća. Većina ljudi s kojima smo radili poticala je iz domova s knjigama.
Kada smo se prvi put sreli u maloj radio stanici, o obojici se kroz smeh govorilo da smo vešti u mnogim stvarima. Marti je uglavnom bio vešt u donošenju sendviĉa, sreĊivanju pošte i spravljanju ĉaja. Ali ĉak je i tada njegova nasmejana, izbeĉena energija bila takva da ga je svako zapaţao, iako ga niko nije shvatao ozbiljno.
Ja sam zauzimao nešto viši poloţaj od Martija. Pisao sam vesti, producirao emisije i ponekad vrlo nervozno ĉitao vesti. Kao što rekoh, uvek sam bio loš uţivo, kada se upali crveno svetlo - jedva nešto bolji od Đine. Kada se upali crveno svetlo ja sam, umesto da krenem uţivo, postajao nekako mrtav. A ispalo je da je to nešto za šta je Marti roĊen.
Kada smo iznenada izgubili redovnog voditelja naše noćne emisije sa ukljuĉivanjem slušalaca - zvali smo je ludaĉka smena - ubedio sam stanicu da pruţi Martiju priliku. Delimiĉno zato što sam mislio da će biti dobar u tome. Ali uglavnom zato što sam bio uţasnut da ću sam morati to da radim.
On je, zapanjujuće, pravio ĉuda sa najslabijim zamislivim materijalom. Pet noći nedeljno Marti je primao pozive nametljivaca, gnjavatora, teoretiĉara zavera, posmatraĉa vanzemaljaca i odabranih luda. Pretvorio je to u dobar radio program.
Ono što je program ĉinilo dobrim bilo je to što je Marti zvuĉao kao da nigde na svetu ne bi bio radije nego tu i ćaskao sa zapenušenim graĊanstvom zemlje ludaka.
pnt
23
Polako smo poĉeli da gradimo ono što se naziva stvaranjem kulta. Ubrzo posle toga poĉeli smo da dobijamo ponude da napravimo emisiju za televiziju. Ljudi su nas vodili na ruĉkove, pravili laskavu buku i davali krupna obećanja. I tako smo ubrzo zatim napustili našu uspešnu radio emisiju - redak primer da pacovi napuštaju brod koji plovi.
Ali, na televiziji je bilo drugaĉije. Nismo mogli da dozvolimo da naši gosti jednostavno ušetaju pravo sa ulice, kao što smo radili na radiju. Zabavne lujke koje su zatrudnele sa pohotnim vanzemaljcima više nisu bile dovoljne.
Posle godinu dana voĊenja sopstvene emisije, Marti je i dalje izgledao kao da je upravo to mesto gde ţeli da bude. Ali napetost je poĉela da se oĉitava. Svake nedelje trebalo mu je malko više vremena u šminkernici da pokrije pukotine. Ţice sivog u njegovoj plavoj kosi nisu nastajale samo od sedmodnevnog stresa pronalaţenja dobrih gostiju. Dok smo bili na radiju Marti nije imao šta da izgubi. Sada jeste.
Sedeo je u šminkernici kada sam stigao u studio, drţao tirade o budućim gostima grupi mladih ţena koja ga je okruţivala pogaĊajući svaku njegovu ţelju i pomisao dok je šminkerka pokušavala da za kamere uĉini njegovu koţu neodreĊeno ljudskom.
“Ovo je Evijan?”
“Zar nisi traţio mineralnu?” upita devojka slatkog lica odevena u borbene pantalone i vojniĉke ĉizme.
“Traţio sam Evijan?”
Kao da joj je laknulo. “To je Evijan.”
“Ne bih rekao.”
“Pa dobro, to je Badoa.”
Marti je pogleda.
“Ali nije više bilo Evijana u automatu”, rekla je.
“Probaj u zelenoj sobi”, predloţio joj je uz slab uzdah.
GunĊajući je prihvatila. Zelena soba - obor za goste emisije - svakako je bila mesto da se potraţi Evijan za Martija. OjaĊena, ali sa hrabrim osmehom, devojka u borbenim pantalonama otišla je da pronaĊe pravu vodu.
pnt
24
“Mislim o klasiĉnom susretu sa holivudskom legendom”, reĉe Marti. “Mislim na Majkla Parkinsona kako doĉekuje gosta sa svojom tablom za beleške. Mislim o Gradu šljokica. Mislim o kandidatu za Oskara. Mislim o... Dţeku Nikolsonu?”
“Dţek nije u gradu”, reĉe naš istraţivaĉ. To je bila niska, nervozna devojka koja neće još dugo raditi taj posao. Nokti su joj već bili izgriţeni do kosti.
“Leonardo di Kaprio?”
“Leo nije slobodan.”
“Klint Istvud?”
“Oĉekujem poziv iz njegove kancelarije. Ali - teško.”
“Robert Miĉam? Dţems Stjuart?”
“Oni su mrtvi.”
Marti je prostreli zlim pogledom.
“To da više nikada nisi rekla”, reĉe. “Oni samo trenutno nisu u prilici da se pojave u emisiji.”
Pogledao me je u ogledalu, trepćući okruglim sjajnim okicama kroz oblak narandţastog pudera.
“Zašto ne moţemo da dovedemo nijednu od tih jebenih filmskih veliĉina, Hari?”
“Zato što niko od ljudi koje si spomenuo nije skoro ništa uradio”, rekao sam mu, kao što sam mu govorio svake nedelje. “A i kada naprave nešto, opet moramo da se tuĉemo za njih sa ostalim govornim emisijama.”
“Jeste li veĉeras videli vesti?” upita šminkerka sanjalaĉki, potpuno nesvesna nervnih slomova koji su se odigravali oko nje. “Bilo je stvarno zanimljivo. Prikazali su sve one demonstrante tamo na aerodromu. One što su se lancima vezali za drveće, znate? Što protestuju protiv novog terminala?”
“I šta s njima?”, upita Marti. “Ili ti to samo odrţavaš razgovor?”
“Stvarno mi se sviĊa njihov voĊa”, reĉe ona. “Znaš - Klif. Onaj tršavi, znaš? Strašan je.”
pnt
25
Sve ţene u sobi promrmljaše odobravanje. Video sam tog tipa Klifa vezanog za njegovo drvo - mršav, dobro govori, sa nakostrešenim kovrdţama - ali nisam imao pojma da ga smatraju seksualnim objektom.
“Trebalo bi njega da pozoveš u emisiju”, reĉe šminkerka trijumfalno, tapkajući Martijevo lice pufnom za puder. “On je mnogo zanimljiviji od neke matore superzvezde sa presaĊenom kosom i akcionim trilerom u svim bioskopima.”
“Klif nije loša ideja”, rekoh. “Ali, ne znam kako da doĊem do njega. Mada ne bi trebalo da bude teško kao doći do Klinta Istvuda.”
“Pa, imam njegov broj mobilnog”, reĉe neko iz dubine šminkernice. “Ako moţe da pomogne.”
Svi smo se okrenuli da je pogledamo.
To je bila vitka crvenokosa devojka sa onom vrstom irske koţe koja je toliko bleda kao da nikada nije videla sunca. Imala je dvadesetak godina - izgledala je kao da je diplomirala pre otprilike ĉetrdeset pet minuta - ali je još uvek imala par pega. Uvek će imati poneku. Nikada je ranije nisam video.
“Sioban Kemp”, rekla je, nikome odreĊeno, porumenevši dok se predstavljala. “Ja sam novi producent-saradnik. Pa - da pozovem Klifa?”
Marti me pogleda. Ĉinilo mi se da mu se sviĊa ideja o ĉoveku sa drveta. I meni se sviĊala. Razlog je bio taj što smo se, kao i svi ljudi sa televizije, iznad svega klanjali izvornosti. Osim, naravno, prave, visokooktanske slave. To smo oboţavali najviše od svega.
Bilo nam je muka od mladih slavnih lica koja nameću svoje rĊave proizvode. Ţudeli smo za pravim ljudima s pravim ţivotima i pravim priĉama - priĉama, a ne anegdotama. Oni su nam omogućavali izvrsnu televiziju za smešnu cenu. Mi smo im nudili terapiju, šansu da olakšaju svoj teret, priliku da izliju sve iz sebe preko miliona tepiha.
Naravno, kada bi Dţek Nikolson iznenada pozvao i preklinjao nas da ga pustimo u emisiju, odmah bismo pozvali obezbeĊenje da isprati sve prave ljude iz zgrade. Ali Dţek nekako nikada nije nazvao. Jednostavno u poslednje vreme nije bilo dovoljno slavnih ljudi.
Zato smo poštovali prave ljude, prave ljude koji su gajili strast prema neĉemu, prave ljude bez karijera koje bi morali da štite. A neko ko stoji vezan za drvo dok policijski pas pokušava da mu odgrize neoprana jaja zvuĉao je pravo koliko je samo moguće.
pnt
26
“Odakle ga poznaješ?” upitao sam je.
“Izlazila sam s njim”, reĉe ona.
Marti i ja razmenismo poglede. Bili smo zapanjeni. Znaĉi, i ta Sioban je prava osoba.
“Nije išlo”, reĉe ona. “Teško je kada jedno od nas toliko vremena provodi vezano za drvo. Ali uspeli smo da ostanemo bliski i ja mu se divim - on zaista veruje u to što radi. On smatra da se sistemi za odrţavanje ţivota na planeti bliţe iscrpljenju i da politiĉari samo priĉaju o ekološkim temama. On misli da ĉovek, kada odlazi u zemlju, treba da za sobom ostavi samo otiske stopala, a ponese samo uspomene.”
“Do jaja”, reĉe Marti. “Ko mu je agent?”
Bio sam na galeriji i gledao dvanaest ekrana koji su prikazivali pet razliĉitih snimaka Martija kako intervjuiše ĉoveka koji moţe da naduva kondom navuĉen preko gornje polovine njegove glave - bio je zapravo veoma dobar - kada sam osetio nekoga pored sebe.
Bila je to Sioban. Smešila se kao dete koje je prvog dana u novoj školi odjednom shvatilo da će mu tu biti dobro.
Njeno lice je u mraku galerije bilo obasjano svetlošću monitora sa zida. To su TV aparati, ništa više, ali mi ih zovemo monitorima. Oni pruţaju reditelju izbor snimaka za prenos. Monitori ne samo da pokazuju sliku koja ide u program, nego i sve slike koje su na raspolaganju. Sioban im se smešila. Imala je lep osmeh.
“Mislio sam da Klif ne daje intervjue”, rekao sam. “Ne otkako su mu one nedeljne novine prilepile da to radi samo zbog slave i hipi devojaka.” Onda sam se setio da je izlazila s njim. “Bez uvrede.”
“Nema uvrede”, rekla je. “To je istina, ali moţda bi pristao na ovaj.”
“Zašto? Zbog tebe?”
“Ne”, nasmejala se. “Zato što mu se Marti dopada. Ne smatra ga delom medijskog establišmenta.”
Pogledao sam monitor i Martija koji se gotovo gušio od smeha kad je kondom eksplodirao tipu na glavi. Ako je iko bio deo medijskog establišmenta, onda je to bio Marti. On bi to smatrao komplimentom.
pnt
27
“A najviše od svega”, reĉe Sioban, “zato što idemo uţivo.”
Bilo je taĉno da smo praktiĉno poslednja ţiva emisija na televiziji. Sada je većina emisija išla na takozvani “kao uţivo” naĉin, odnosno, imitirali su uzbuĊenja ţive televizije uvek igrajući iznad sigurnosne mreţe snimka. Prevara do bola.
Ali Šou Martija Mena bio je prava stvar. Ako ste gledali tog tipa sa kondomom na glavi, kondom se naduvavao upravo u tom trenutku.
“Kako to vide ti eko-ratnici”, reĉe Sioban, “jedino mesto u medijima gde nema cenzure je ţiva televizija. Mogu li nešto da te pitam?”
“Samo napred.”
“Je li ono tvoj MGF dole na parkingu? Onaj crveni?”
Evo je, pomislio sam. Lekcija o tome kako kola zagaĊuju vazduh i prave rupe na nebu. Ponekad oĉajavam nad mladim ljudima današnjice. Misle samo na budućnost planete.
“Da, moj je”, rekoh.
“Lep auto”, reĉe ona.
Kada sam došao kući oboje su već spavali. Oprao sam zube i skinuo se po mraku, slušajući tiho disanje moje usnule ţene.
Zvuci usnule Đine uvek su u meni budili ogromnu neţnost. Jedino je tada izgledala ranjivo, jedino sam tada mogao da se zavaravam kako sam joj potreban da bih je štitio. Promeškoljila se kada sam se uvukao u krevet i obgrlio je rukom.
“Dobra je bila emisija veĉeras”, promrmljala je.
Bila je topla i pospana. Voleo sam je takvu. Okrenula mi je leĊa, što je njen uobiĉajeni poloţaj za spavanje i uzdahnula kada sam se privio uz nju, ljubeći joj vrat i prelazeći rukom duţ tih dugih nogu koje su me oborile kada sam je prvi put video. I još su me obarale.
“O, Đina. Moja Đina.”
“O, Hari”, rekla je meko. “Nećeš valjda - hoćeš li?” Protrljala me je rukom. “Aha. Moţda i hoćeš.”
pnt
28
“Tako si prijatna.”
“Baš si nestašan, a?” smejala se, okrećući se da me pogleda od sna napola sklopljenim oĉima. “Mislim, za ĉoveka u tvojim godinama.”
Uspravila se u krevetu, povukla majicu preko glave i bacila je na pod. Prošla je prstima kroz kosu i osmehnula mi se. Uliĉno svetlo obasjavalo je kroz šalone njeno dugo, toliko poznato telo. U našoj sobi nikada nije bio potpuni mrak.
“I dalje me ţeliš?” upitala je. “Ĉak i nakon svih ovih godina?”
Moţda sam klimnuo. Naše usne tek što se nisu spojile kada je Pat zaplakao. Pogledali smo jedno drugo. Ona se nasmešila. Ja nisam.
“Doneću ga”, rekla je Đina, a ja sam se zavalio nazad na jastuk.
Vratila se u spavaću sobu sa Patom u naruĉju. On se nekako borio za dah i kroz suze pokušavao da objasni svoj ruţan san - nešto sa velikim ĉudovištima - dok ga je Đina umirivala smeštajući ga u krevet izmeĊu nas. Kao i uvek, njegovi jecaji prestali su u toplini našeg kreveta.
“Napravite kašike”, rekla nam je Đina.
Pat i ja smo se poslušno okrenuli, njegove tople noţice u mekoj pamuĉnoj pidţami ututkale su se sa zadnje strane mojih. Ĉuo sam kako šmrkće, ali sada je bilo sve u redu. Đina je prebacila jednu svoju dugu nogu preko nas dvojice, gnezdeći se iza Pata.
“A sada spavanje”, prošaputala je. “Sve će biti u redu.”
Sklopio sam oĉi, deĉak je leţao izmeĊu nas. Dok sam tonuo u san pitao sam se govori li Đina meni, Patu ili obojici.
“Ĉudovišta ne postoje”, rekla je i mi smo zaspali u njenom naruĉju.

Četiri
Đinin trideseti roĊendan nije bio potpuno bezbolan.
Njen otac je pozvao predveĉe da joj poţeli srećan roĊendan - što je znaĉilo da je provela celo prepodne i celo popodne pitajući se hoće li je ta bezvredna matora drtina uopšte pozvati.
Pre dvadeset pet godina, baš pre nego što je Đina krenula u školu, Glen - kako je njen tata insistirao da ga svi zovu, a naroĉito njegova deca - izašao je kroz vrata, maštajući da se probije kao rok muziĉar. I mada je nekoliko vekova radio kao prodavaĉ u radnji sa gitarama u ulici Denmark, mada su njegovi snovi o slavi nestajali kao što mu je nestajala kosa iz hipi frizure, i dalje je sebe smatrao nekom vrstom slobodnog duha koji je mogao da zaboravlja roĊendane ili da ih se seti kako mu doĊe.
Glen nikada nije uspeo kao muziĉar. Bio je ĉlan jedne grupe sa skromnim ugovorima za snimanja i objavio je singl koji je postao omanji hit. Mogli ste da ga spazite kako svira gitaru u emisiji Top of the Pops neposredno pre nego što je Ted Hit1 zauvek napustio ulicu Dauning broj 10.
Bio je vrlo zgodan kada je bio mlad - Glen, ne Ted Hit - pomalo nalik na Roberta Planta, sav u plavim vikinškim kovrdţama i obnaţenog stomaka. Ja sam, pak, uvek osećao da je prava Glenova karijera leţala u stvaranju porodica i njihovom kasnijem razbijanju.
Đinina mala porodica bila je samo prva u dugom nizu ţena i dece koje je Glen napustio. Bile su razbacane svuda po zemlji, ţene poput Đinine majke, koju su smatrali takvom lepoticom, tamo šezdesetih i sedamdesetih, da je njeno nasmejano lice ponekad objavljivano u sjajnim ĉasopisima, i dece poput Đine, koja su odrastala uz jednog roditelja onda kada se to još nazivalo rasturenim domom.
Glen je hujao u njihove ţivote i iz njih, nemarno propuštao roĊendane i Boţiće, a zatim se neoĉekivano pojavljivao sa nekim velikim, neodgovarajućim poklonom. Ĉak i sada je, iako je bio samo sredoveĉni prodavaĉ koji vozom putuje na posao, smatrao da je jebeni Dţim Morison i da se pravila koja vaţe za druge ljude na njega ne odnose.
pnt
30
Ipak, ne bih smeo suviše da se ţalim na Glena. Na neki naĉin odigrao je meni i Đini ulogu Kupidona. Jer, ono što joj se najviše sviĊalo kod mene bila je moja porodica.
To je bila obiĉna, mala porodica - ja sam jedino dete - a ţiveli smo u kući sa pošljunĉanom fasadom u jednom od londonskih predgraĊa, koje je moglo da bude i bilo koje predgraĊe u Engleskoj. Bili smo okruţeni kućama i ljudima, ali smo morali da pešaĉimo skoro kilometar da bismo kupili novine - okruţeni ţivotom, ali uvek sa osećanjem da se ţivot dešava negde drugde. Takva su predgraĊa.
Moja mama je gledala na ulicu kroz mreţaste zavese (“To je moja ulica”, govorila bi kada bi je tata i ja dirali). Tata bi obiĉno zaspao pred televizorom (“Ionako nema nikad ništa”, stalno se ţalio). A ja sam šutirao loptu u zadnjem dvorištu, sanjao o produţecima na Vembliju i trudio se da promašim tatine ruţe.
Koliko porodica poput moje postoji u zemlji? Verovatno milioni. Pa ipak mnogo manje nego ranije. Porodice kao što je naša, pa, danas su praktiĉno ugroţena vrsta. Đina se ponašala kao da smo moja mama, moj tata i ja poslednji primerci porodice koja ţivi zajedno, zaštićena divljaĉ koju treba negovati, poštovati i diviti joj se.
Meni je, naravno, moja porodica bila obiĉna. Sve to pranje kola, sve to virenje kroz mreţaste zavese, sve te veĉeri provedene pred televizorom, svi ti odmori u sobama s doruĉkom po Devonu i Komvolu ili u karavanima u Fritonu. Zavideo sam Đininom egzotiĉnom poreklu - njena mama bila je bivši model, tata buduća rok zvezda, slike u sjajnim ĉasopisima, mada su već bledele.
Ali Đina je pamtila zaboravljene roĊendane svog detinjstva, oca uvek zauzetog sveţijim, uzbudljivijim vezama, obećana letovanja kojih nije bilo i svoju majku kako leţe u krevet sama, stari sama, boluje sama, plaĉe sama i na kraju umire sama. Đina ne bi mogla da bude neljubazna prema obiĉnoj porodici. Toga nije bilo u njoj.
Za prvi Boţić poveo sam Đinu kući, video sam kako se zagrcnula kada joj je moja mama dala mali poklon - samo nekakvu mirišljavu stvarĉicu u korpici iz Bodišopa, neki sapun u obliku polarnih medveda umotan u providni papir - i tada sam znao da je moja. Gledala je te polarne medvede i primila se.
Nikada nemojte potceniti snagu sloţne porodice. Poticati iz nerazorene porodice ovih dana je isto kao imati nezavisan prihod ili oĉi Pola Njumena ili veliku kitu. To je jedan od istinskih ţivotnih blagoslova, podaren samo retkim srećnicima. Teško mu je odoleti.
pnt
31
Ali ti nerazoreni domovi mogu da uljuljkaju svoju decu u laţni osećaj sigurnosti. Tokom svog odrastanja uzimao sam zdravo za gotovo da će svaki brak biti ĉvrst i veĉit kao mamin i tatin - ukljuĉujući i moj sopstveni. Moji roditelji ĉinili su da to izgleda lako. A uopšte nije lako.
Đina bi verovatno davno odbacila Glena da joj je majka poţivela. Ali ona je umrla od raka dojke baš pre nego što je Đina ušla u radio stanicu i u moj ţivot, pa je Đina osetila potrebu da spase ono malo skršenih delića porodice koji su preostali.
Tako je Glen došao na naše venĉanje i smotao dţoint pred mojim mamom i tatom. Zatim je pokušao da utekne sa jednom od deveruša. Bliţeći se pedesetoj, kao da je bio pod utiskom da mu je devetnaest i da je sve i dalje pred njim. Nosio je koţne pantalone koje su se oglašavale sa škrip-škrip-škrip dok je plesao. A, joj, kako je tek plesao.
Đina je bila toliko zabrinuta da Glen neće moći da izvede makar najbleĊu imitaciju oca da mu nije poslala nijednu Patovu fotografiju kada se mali rodio. Ali ja sam udario šakom o sto, insistirajući da ĉovek ima pravo da vidi slike svog jedinog unuĉeta. Potajno sam mislio da će Glen, kada vidi slike našeg prelepog deĉka, biti trenutno savladan. Kada je treću godinu zaredom zaboravio na Patov roĊendan, shvatio sam da sada imam sopstvene razloge da mrzim staro hipi kopile.
“Moţda je uţasnut što je postao deda”, rekao sam. “Izludeo - je l‟ se to tako kaţe?”
“Jeste, ima toga”, rekla je Đina. “A tu je takoĊe i ĉinjenica da je on sebiĉni šupak koji nikada nije odrastao. Da se ne zaboravi.”
Za razliku od Đininih oca i majke, niko nije smatrao moje roditelje zlatnim parom. Niko nije ĉak ni pomislio da njihova zajednica predstavlja ukupni duh vremena. Slike moje mame nisu nikad objavljene u sjajnim ĉasopisima - mada je njen pobedniĉki paradajz jednom bio poĉasno izloţen u lokalnoj piljarnici. Ali, moji roditelji su ostali zajedno celog ţivota. A Đina i ja ćemo da uĉinimo to isto.
Od dana našeg venĉanja imali smo prijatelje koji su sreli nekoga, zaljubili se, venĉali se, razveli se i poĉeli da mrze svoje bivše iz dubine duše. To se nama nikada neće desiti. To što nam je poreklo bilo razliĉito, znaĉilo je da ţelimo istu stvar.
Ja sam ţeleo da naš brak traje veĉito jer su takav imali moji roditelji. Đina je ţelela da brak traje veĉito jer upravo takav njeni roditelji nisu imali.
pnt
32
“To je ono što je dobro kod nas”, rekla mi je Đina, “što nam se snovi poklapaju.”
Đina je bila luda za mojim roditeljima, a to osećanje je bilo i uzvraćeno. Kada su gledali tu plavokosu priliku kako dolazi baštenskom stazom sa njihovim malim unukom, njih dvoje kao da su vidljivo rasli od zadovoljstva, stidljivo se smešeći iza naoĉara za ĉitanje i geranijuma.
Nijedno od njih nije verovalo u svoju sreću. Moji roditelji su smatrali da su dobili Grejs Keli. Đina je smatrala da je dobila Voltonove.
“Povešću Pata da obiĊe tvoje mamu i tatu”, rekla mi je kada sam kretao na posao. “Hoćeš da mi pozajmiš svoj mobilni telefon? U mom se ispraznila baterija.”
Bio sam srećan da joj ga pozajmim. Nisam podnosio tu stvar. Zbog nje sam se osećao kao u zamci.
Drhtaj panike prošao je galerijom.
“Muva se vratila!” rekao je reditelj. “Muva!”
Videla se na monitoru. Studijska muva.
Naša muva je bila ogromno, poput bubašvabe crno stvorenje sa krilima velikim kao u stršljena i toliko nabreklim telom da je izgledalo da nosi mehanizam za sletanje. Gledali smo krupni plan Martija koji ĉita svoj podsetnik i muvu kako lenjo kruţi oko glave našeg voditelja, a zatim odleće u dugom, sporom usponu.
Muva je ţivela negde u mraĉnim gornjim prostorima studija, gore u guţvi utikaĉa, kablova i reflektora. Pojavljivala se samo za vreme emisije. Veterani sa galerije govorili su da reaguje na toplotu studijskog osvetljenja, ali ja sam uvek smatrao da muvu privlaĉi neki sok, kakav god bio, koji luĉe ljudske ţlezde kada je ĉovek uţivo na televiziji. Naša studijska muva uţivala je u strahu.
Ako zanemarimo muvinu vazdušnu predstavu, Martijev intervju sa Klifom tekao je dobro. Mladi zeleni je poĉeo nervozno, ĉešući neobrijano lice, cimajući svoje prljave nakostrešene kovrdţe, mucajući nepovezane reĉenice. Poĉinio je ĉak i smrtni televizijski greh zurenja direktno u kameru. Ali Marti je umeo da bude iznenaĊujuće ljubazan prema nervoznim gostima, pa je, oĉigledno naklonjen Klifovim stavovima, nekako naveo mladića da se opusti. Sve je pošlo naopako tek tokom Martijeve odjave intervjua.
pnt
33
“Ţelim da zahvalim Klifu što je bio sa nama veĉeras”, rekao je Marti, neuobiĉajeno ozbiljan, terajući studijsku muvu. “Ţelim takoĊe da zahvalim i svim njegovim istomišljenicima koji ţive na drveću pored aerodroma, jer bitka koju oni biju jeste bitka svih nas.”
Kako je aplauz rastao, Marti je ispruţio ruku i stegao šaku svog gosta. Klif ga je drţao. I drţao. Zatim je posegao u svoj prljavi, pomalo folklorni kaput i izvukao par lisica. Dok ga je Marti gledao nesigurno se smešeći, Klif je sklopio jedan metalni prsten oko svog ruĉnog zgloba, a drugi oko Martijevog.
“Sloboda za ptice” reĉe Klif tiho. Proĉistio je grlo.
“Šta - šta je sad ovo?”, pitao je Marti.
“Sloboda za ptice!” viknu Klif sa rastućim samopouzdanjem. “Sloboda za ptice.”
Marti zatrese glavom. “Imaš li kljuĉ od ovoga, ti smrdljivo govance jedno?”
Gore, u sumraku galerije, posmatrali smo odvijanje scene na nizovima ekrana koji su sijali u mraku. Reditelj je nastavio da koreografiše pet kamera - “Dvojka, ostani na Martiju... ĉetvorka, daj mi krupni plan lisica...” - a ja sam poĉeo da osećam ono što se javlja samo kad nešto na ţivoj televiziji poĊe naopako, neku mešavinu slabe muĉnine, paralize i uţasne opĉinjenosti, smeštene u dubinama stomaka.
Odjednom se pojavila muva. Kruţila je par trenutaka oko Klifove kose, a zatim izvela savršeno sletanje na koren njegovog nosa.
“Sloboda za ptice!”
Marti je prouĉavao svoju ruku, nesposoban da poveruje da je zaista vezan lancem za ovog neurednog mladića kome se šminka već topila pod reflektorima. Zatim je podigao bokal sa vodom koji je stajao na stolu izmeĊu njih, a onda ga je, kao da pokušava da otera studijsku muvu, razbio o Klifovo lice. Pokuljali su krv i voda. Martiju je u ruci ostala samo polomljena drška bokala.
“Jebeš ptice”, rekao je. “I dabogda izbušili rupe u ozonskom omotaĉu.”
Organizator se pojavio u kadru, usta otvorenih u ĉudu, dok su mu se slušalice klatile oko vrata.
pnt
34
Klif se uhvatio za slomljeni nos. Neko iz publike je poĉeo da viĉe: “Buuu”. Tada sam znao da smo gotovi. Marti je uĉinio nešto što nije smeo da uĉini u ovakvoj vrsti emisije. Izgubio je svoju publiku.
Ovde gore, na galeriji, svi telefoni su poĉeli odjednom da zvone, kao da oznaĉavaju da moja briljantna karijera upravo odlazi u vetar. Namah sam postao svestan koliko se obilno znojim.
Studijska muva se zakratko pojavila na svim monitorima, izvela neku vrstu pobedniĉkog plesa, a zatim nestala.
“Tako sam glupa”, rekla je Sioban nekoliko sati kasnije na pustoj galeriji. “Za sve sam ja kriva. Uopšte nije trebalo da ga pozovem. Trebalo je da posumnjam da će pokušati da nas iskoristi i izvede nešto poput ovoga. Uvek je bio sebiĉno malo kopile. Zašto li sam to uradila? Zato što sam pokušala sve da vas impresioniram. A vidi sada šta se desilo.”
“Nisi glupa”, rekao sam joj. “Marti je bio glup. Bila je to dobra ideja. Uprkos svemu što se dogodilo, to je još uvek dobra ideja.”
“Ali šta će sada biti?” pitala je, izgledajući odjednom tako mlado. “Šta će da nam urade?”
Odmahnuo sam glavom i slegnuo ramenima. "Uskoro ćemo saznati.” Bio sam umoran od razmišljanja o svemu tome. “Hajde, idemo odavde.”
Poslao sam Martija kući. Prokrijumĉario sam ga iza zgrade u taksi koji je ĉekao ispred teretnog ulaza i rekao mu da ne razgovara ni sa kim. Štampa će ga rastrgnuti na komade, to je bilo sigurno. Više sam brinuo šta će stanica da uradi s njim. I nama. Znao sam da im je Šou Martija Mena potreban. Ali jesmo li im zaista toliko trebali?
“Vrlo je kasno”, rekla je Sioban dok smo ulazili u lift. “Gde ću da naĊem taksi?”
“Gde stanuješ", upitao sam.
Trebalo je da pogodim da će reći da ţivi u Kamden Taunu.' Prosto je morala da ţivi u jednom od tih starih radniĉkih kvartova koje su okupirali ljudi u crnom. Zapravo nije stanovala mnogo daleko od naše kućice na Haj beri Korneru: Ţiveli smo na suprotnim krajevima iste ulice. Samo, njen kraj ulice Kamden imao je pretenzija prema boemiji. Na mom kraju sanjali su se snovi predgraĊa.
pnt
35
“Mogu da te odvezem”, rekoh.
“Šta, u tvom MGF-u?”
“Naravno.”
“Super!”
Nasmejali smo se prvi put nakon nekoliko sati - iako nisam mogao sasvim da shvatim zašto - pa smo se odvezli liftom do podzemnog parkinga u kom su mala crvena kola stajala potpuno sama. Bilo je kasno. Skoro dva. Gledao sam kako uvlaĉi noge pod instrument-tablu.
“Ne bih mnogo o tome”, rekla je, “ali samo hoću da ti kaţem da si bio zlatan u ĉitavoj ovoj stvari veĉeras. Hvala ti što nisi besan na mene. To mi mnogo znaĉi.”
Ovo je bilo plemenito izvinjenje za nešto za šta zapravo nije morala da se izvinjava. Pogledao sam njeno bledo irsko lice, po prvi put shvativši koliko mi se dopada.
“Ne budi šašava”, rekao sam, hitro upalivši auto kako bih sakrio zbunjenost. “Na istoj smo strani, zar ne?”
Bila je topla letnja noć i gradske ulice bile su, kao retko kada, gotovo prazne. Tokom dvadeset minuta provezli smo se pored zatvorene buvlje pijace, nacionalnih restorana punih ritma i mnogih prodavnica polovne robe sa groteskno velikim oznakama - bilo je tu dţinovskih kaubojskih ĉizama, divovskih stolica od bambusa i ĉudovišnih plastiĉnih tabli - koje su sjaktale nad ulicom poput priviĊenja prouzrokovanih lošom drogom. Đina i ja ponekad smo ovamo dolazili subotom popodne u kupovinu. Bilo je to pre mnogo godina.
Sioban mi je davala uputstva sve dok nismo prišli velikoj beloj zgradi davno preureĊenoj u stanove.
“Pa”, rekao sam, “onda laku noć”
“Hvala ti”, rekla je. “Hvala ti za sve.”
“Nema na ĉemu.”
“Slušaj, mislim da neću skoro moći da zaspim. Naroĉito ne posle svega ovog veĉeras. Hoćeš da svratiš na piće?”
pnt
36
“Bojim se da bi me piće razbudilo”, rekao sam, mrzeći sebe što zvuĉim kao penzioner koji mora da se ţurno vrati na kakao i gumene ĉaršave u svoje skrovište.
“Siguran si?”, upitala je, a ja sam bio smešno polaskan što je delovala malo razoĉarano.
Idi kući, govorio mi je unutrašnji glas. Odbij je sa učtivim osmehom i idi odmah kući.
Moţda bih i otišao, da mi se nije toliko dopadala.
Moţda i bih, da nismo imali tako tešku noć.
Moţda bih, da se nisam bliţio tridesetoj.
Moţda, da su joj noge bile koji centimetar kraće.
“Vaţi”, rekao sam, nemarnije nego što sam se osećao. “Dobro zvuĉi.”
Pogledala me je samo za tren, a zatim smo se ljubili, ruke su joj bile na mom vratu, vukla me je za kosu malim, uţurbanim šakama. Ĉudno, mislio sam, Đina to nikada ne radi.
pnt
37
Pet
Deca mogu da se promene za tren. Okrenete se na par sekundi, a kada ponovo pogledate, ona su već izrasla u nekog drugog.
Sećam se kada sam prvi put paţljivo pogledao Pata. Bio je mali debeli ćelavi stvor, Vinston Ĉerĉil u pelenama. Zavijao je jer su mu rasli prvi zubi, pa mu je Đina utrljala malo ĉokolade u bolne desni, a on je odmah prestao da plaĉe i iscerio nam se - velikim, širokim osmehom desni - kao da je upravo otkrio najbolju tajnu na svetu.
Sećam se i kada je prohodao. Drţao se za ogradu svog malog ţutog plastiĉnog dupka, ljuljao se po obiĉaju levo-desno kao da ga zanosi snaţan vetar, a onda je odjednom, bez upozorenja, zakoraĉio. Debele noţice virile su mu iz jednokratnih pelena dok se uţurbano trudio da stigne plave toĉkove dupka.
Izgegao se iz sobe, a Đina se nasmejala i rekla da izgleda kao neko ko ponovo kasni na posao.
Ali ne mogu da se setim kada su mu se igre promenile. Ne znam kada su sve njegove rane igre sa vatrogasnim kolima i poštarom Patom ustupile mesto opsesiji Ratovima zvezda. To je bila jedna od promena koje su se odigrale kada nisam gledao.
Jednog trenutka glava mu je bila puna ţivotinja koje govore, a već sledećeg Zvezda Smrti, komandosa i svetlosnih maĉeva.
Kada bismo ga pustili, gledao bi na videu tri filma o ratovima zvezda, dan i noć. Ali nismo ga pustili - odnosno, Đina mu nije dala - pa je, kada je televizor bio ugašen, provodio sate igrajući se svojom zbirkom figura iz Ratova zvezda i sivim plastiĉnim svemirskim brodovima, ili je skakao sa sofe, mašući svojim svetlosnim maĉem, mrmljajući delove dijaloga Dţordţa Lukasa.
Kao da je bilo prekjuĉe kada mu ništa nije predstavljalo veće zadovoljstvo od njegove zbirke ţivotinja sa farme - “ţilotinja”, kako ih je Pat zvao. Sedeo bi u peni za kupanje, mali plavokosi anĊeo sa mehurima na glavi, i pokretao svoje krave, ovce i konje po ivici kade, muĉući i blejeći dok se voda hladila.
“Idem se kupam”, objavio bi. “Tlebaju mi moje zilotinje.”
pnt
38
Sada su zilotinje skupljale prašinu u nekom zaboravljenom uglu njegove spavaće sobe dok se on igrao beskrajnih igara meĊugalaktiĉkog dobra i zla.
Njegove igre su umnogome liĉile na one koje sam pamtio iz svog detinjstva. Ponekad su Patove maštarije o hrabrim vitezovima, zlim vojskovoĊama i zarobljenim princezama zvuĉale poput odjeka davne prošlosti, kao da se trudio da saĉuva nešto dragoceno, nešto što je već bilo izgubljeno zauvek.
Sioban je spavala kao neko ko ţivi sam.
Pomakla bi se do same sredine kreveta i razbacala svoje pegave udove na sve strane, ili bi se okrenula na stranu i povukla moj deo jorgana. Leţao sam u tom nepoznatom krevetu potpuno budan i stezao komad ĉaršava veliĉine maramice dok se soba punila svetlom.
Bilo je još rano da se osećam zaista rĊavo. Gurnuta u pozadinu moga uma stajala je pomisao na Đinu i sva obećanja koja sam joj ikada dao - obećanja još iz dana kada sam pokušavao da je ubedim da me voli, obećanja koja smo dali na venĉanju i sva obećanja iz prohujalih dana, sve one priĉe kako ću je zauvek voleti i kako nikada neću poţeleti drugu, što sam tada zaista i mislio. Sada više nego ikada, na neki ĉudan naĉin.
Kasnije će sve da me stigne. Vozeći kući gledaću se u ogledalu i pitaću se kada sam postao ĉovek nalik onima kakve sam nekada mrzeo. Sada je bilo još prerano za to. Leţao sam tako dok je noć bledela i mislio - pa, ovo je kanda prošlo dobro.
Razlog što većina muškaraca skrene jeste prilika, a radost seksa bez znaĉenja ne treba da se potcenjuje. Ovo je bio sluĉajni seks bez ikakvog znaĉenja. Seks sa nekim novim liĉi umnogome na polaganje vozaĉkog ispita. Ali, kada sam pomislio na sve stvari koje su mogle da poĊu naopako - a za svaku je bilo vezano pitanje vremenske usklaĊenosti - bilo je dobro. Hvala. Bogu, hvala Bogu, hvala Bogu.
Ipak, sve vreme dok sam bio sa Sioban, dok je jedna moja polovina mislila da je ona verovatno ţena kakvu sam, ne shvatajući to, traţio celog ţivota, ta bleda irska lepotica koja bi raĊala slatku crvenokosu decu, drugoj polovini je nekako nedostajala moja ţena.
Nedostajala mi je laka bliskost koju steknete s nekim ko je godinama sa vama. Kada bih morao da budem neveran Đini, onda bih voleo da je prevarim sa Đinom.
pnt
39
Ali, ĉovek se umori od uloge muškarca koji otplaćuje hipoteku i zove vodoinstalatera i ne ume da sastavi samosklapajući nameštaj. Umori se od te uloge jer se na kraju više ne oseća kao muškarac, nego kao aparat za domaćinstvo.
I tako odete kod nekog nepoznatog ko neće da deli jorgan i na kraju ste umorniji od samog sebe nego ikad. A šta li sam uopšte uradio s pantalonama?
Zora se uvlaĉila u sobu dok sam se oblaĉio, a delići Siobaninog ţivota ulazili su mi u vidno polje. Imala je lep stan - od onih udobnih, urednih stanova kakav sam uvek ţeleo, a nikada nisam imao. Ĉinilo mi se da sam pravo iz studentskog vašara prešao u domaći nered.
Jedine slike koje sam video prikazivale su Sioban kao tinejdţerku kako se smeje pored iskeţenih pasa ili simpatiĉnih starijih ljudi. Slike ljubimaca i roditelja.
Na zidovima je bilo nekoliko japanskih slika seljaka kako se probijaju kroz kišoviti predeo - Đini bi se dopale. Police sa uredno poslaganim knjigama i kompakt-diskovima otkrivale su sklonost prema knjigama po kojima su snimljeni filmovi i ĉudnovatu mešavinu rok grupa i blagog dţeza - Oazis i U2 pored Stena Geca, Ĉeta Bejkera i lakših Majlsovih stvari.
Pošto sam pogledao njene knjige i ploĉe dopadala mi se još više. Ali verovatno bi gledanje bilo ĉijih knjiga i ploĉa uĉinilo da se ĉovek oseća tako, ĉak i da su gomila Ċubreta, jer ono što vole i što su nekada voleli otkriva o ljudima stvari koje normalno baš ne bi razglašavali.
Dopalo mi se što je Sioban verovatno prerasla bele rok grupe i tragala za neĉim malo opuštenijim i prefinjenijim (bilo mi je nezamislivo da je poĉela sa Ĉetom Bejkerom i Majlsom Dejvisom, a kasnije prešla na U2 i Oazis). To je govorilo da je još uvek mlada i radoznala, da još uvek otkriva šta ţeli od sveta, da još uvek izmišlja svoj ţivot, umesto da ga krpi.
To je u velikoj meri bio stan same ţene, stan devojke koja ume sebi da ugodi. Uprkos razbacanim ĉasopisima i odeći, nije bilo pravog nereda i krša kakve nalazite u stanovima sa decom, niĉega od domaćeg haosa na kakav sam navikao. Mogli ste da doĊete sve do ulaznih vrata a da ne stanete na figuricu Hana Sola.
Pa ipak mi je nekako nedostajao krš i nered koji sam poznavao iz svoje kuće, kao što mi je već nedostajalo što nisam ĉovek koji ume da drţi obećanja.
pnt
40
Kada sam došao kući Đina je plakala.
Seo sam na ivicu kreveta, ne usuĊujući se da je dodirnem.
“Bila je ludnica posle sinoćne emisije”, rekao sam. “Morao sam da ostanem na poslu.”
“Shvatam”, reĉe ona. “Ne radi se o tome.”
“Pa o ĉemu se radi?”
“O tvojoj mami, Hari.”
“Šta je s njom?”
“Ona tako lepo ume sa Patom”, grcala je Đina. “To joj tako lako ide od ruke. Nikada neću biti kao ona. Tako je strpljiva, tako dobra. Rekla sam joj da ponekad mislim da ću da poludim - po ceo dan kod kuće bez ikoga s kim mogu da popriĉam, osim malog deĉaka. A kada je u obdaništu, onda je još gore.” Podigla je pogled ka meni, oĉiju punih suza. “Mislim da uopšte nije shvatila o ĉemu govorim.”
Hvala Bogu za to. Za trenutak sam pomislio da zna sve.
“Ti si najbolja majka na svetu”, rekao sam grleći je. A to sam i mislio.
“Ne, nisam”, reĉe ona. “Ti ţeliš da jesam. I ja ţelim da budem, stvarno. Ali sama ţelja ne moţe to i da ostvari.”
Plakala je još neko vreme, iako se iz jecaja izgubila ta oĉajniĉka nota. To se ponekad dešavalo, da zaplaĉe, i nikada nisam znao šta bi moglo da je rasplaĉe. Uvek mi je izgledalo kao da plaĉe ni zbog ĉega. Nije dobra majka? Mislim, otkud sad pa to? Đina je bila sjajna majka. A to što se osećala izolovanom preko dana, pa, uvek je mogla da me pozove na posao. Moja sekretarica bi svakako preuzela poruku, a na mobilnom telefonu sam imao automatsku sekretaricu. Kako je uopšte mogla da bude usamljena? Prosto nisam shvatao.
Tetošio sam je dok suze nisu prestale, a zatim sam sišao da nam spravim kafu. Na sekretarici je bilo oko milion poruka. Svet je poludeo zbog Martija. Ipak se nisam mnogo brinuo o novinama i stanici.
pnt
41
Ĉuo sam negde da su teškoće na poslu poput avionske nesreće iz koje moţete da izaĊete. To nije kao kod kuće, gde ne moţete da pobegnete od teškoća, koliko god daleko beţali.

Šest
Svaki otac je za svog sina junak. Bar dok su dovoljno mali da ne znaju za bolje.
Pat misli da ja mogu da uĉinim sve što hoću. On misli da mogu da potĉinim svet svojoj volji - kao Han Solo ili Indijana Dţons. Znam da će jednog dana, i to uskoro, Pat da shvati kako postoji po koja razlika izmeĊu Harisona Forda i njegovog starog tate. A kada shvati da ja zapravo nemam biĉ, ni svetlosni maĉ, nikada me neće gledati na isti naĉin.
Ali dok ne porastu, svi sinovi misle da su im tate junaci. Sa mnom i mojim tatom bilo je malko drugaĉije. Moj tata je stvarno bio junak. Imao je orden kao dokaz za to i sve ostalo.
Kada biste ga videli u vrtu ili u kolima, pomislili biste da je to samo još jedan tata iz predgraĊa. Ali, u dnevnoj sobi pošljunĉane kuće u kojoj sam odrastao, stajao je u fioci Orden za izuzetnu sluţbu koji je dobio u ratu. Ja sam proveo celo detinjstvo praveći se da sam junak. Moj tata je bio pravi.
Ovaj orden je vaţan. Od njega je samo Viktorijin krst viši po rangu, a da biste ga dobili obiĉno treba prvo da umrete. Kada biste videli mog tatu u pabu ili na ulici, mislili biste da znate sve o njemu samo po njegovom starom dţemperu, ćeli, porodiĉnom automobilu ili novinama koje ĉita. Pomislili biste da ga poznajete. I vraški biste pogrešili.
Podigao sam slušalicu. Mogao sam da zanemarim sve poruke iz novina i sa stanice, ali morao sam da se javim roditeljima.
Moj matori se javio. To je bilo neobiĉno. On nije podnosio telefon. Javio bi se samo ako mame nije bilo negde u blizini ili ako bi sluĉajno prošao pored telefona na putu od ĉasopisa Vrtlarev svet do vrta.
“Tata? Ja sam.”
“Daću ti majku.”
pnt
43
Bio je krut i zvaniĉan preko telefona, kao da se nikada nije navikao da ga koristi. Kao da se ne poznajemo. Kao da pokušavam da mu prodam nešto što ne ţeli.
“Tata? Jesi li sinoć gledao emisiju?”
Znao sam da jeste. Uvek su gledali moje emisije.
“Kakva predstava”, reĉe moj otac.
Znao sam da mu se uopšte neće dopasti - psovke, nasilje, politika. Skoro sam mogao da ga ĉujem kako zvoca zbog reklama. Ali, hteo sam da mu kaţem da to nije vaţno. Da mi je oprošteno.
“To ti je ţiva televizija, tata”, rekao sam i na silu se nasmejao. “Nikad ne znaš šta će da se desi.”
Stari je progunĊao nešto.
“Nije mi to bogzna šta”, rekao je.
U jednom trenutku, tokom devedesetih, moj otac je poĉeo da koristi izraze iz šezdesetih.
Govor mu je postao zaĉinjen sa “nema šanse” i “nije mi to bogzna šta”. On će, bez sumnje, za trideset godina primati penziju i hramati unaokolo u hodalici, objavljujući da je “u bedaku” i da se “primio”. Ali tada ljudi neće znati o ĉemu on to priĉa.
“Bilo kako bilo”, rekao sam, “nema razloga za brigu. Sve je pod kontrolom.”
“Za brigu? Ja nisam zabrinut.”
Tišina je brujala izmeĊu nas. Nisam znao šta da mu kaţem. Nisam znao kako da premostim jaz izmeĊu naših razdvojenih svetova. Nisam znao kako da poĉnem.
“Daću ti majku.”
Dok je on zvao mamu, Pat je ušao u sobu. Bio je u pidţami, masa plave kose bila mu je rašĉupana, oĉi iz Tifanija još oteĉene od sna. Pruţio sam ruke prema njemu, shvatajući sa bolnim ubodom koliko ga volim. Prošao je pravo pored mene ka videu.
“Pat? DoĊi, dušo.”
pnt
44
Prišao mi je oklevajući, drţeći kasetu sa Povratkom Dţedaja. Uzeo sam ga na krilo. Mirisao je onako slatko ustajalo kao što deca mirišu kada se probude. Zevnuo je široko dok sam ga ljubio u obraz. Koţa mu je bila potpuno nova. Sveţe namirisana mentom. Najmekša stvar na svetu.
I dalje mi je izgledao kao najlepše stvorenje na svetu, kao mali plavokosi anĊeo koji je svratio na putu od oblaka do nebeskog video kluba.
Da li je stvarno bio toliko lep? Ili su se to moji roditeljski geni gurali napred? Da li svako dete tako izgleda svojim roditeljima? I dalje ne znam.
“Jesi li se lepo proveo kod bake i deke?” upitao sam ga.
Razmišljao je trenutak.
“Oni nemaju nijedan dobar film”, rekao je.
“Kakve filmove oni imaju?”
“Glupe. Samo sa... slikama.”
“Misliš crtane filmove?”
“Aha. Samo slike. Za klince.”
Bio sam uvreĊen.
“Pat, nije to za klince. Zar se tebi ne sviĊa Dambo? Slon sa velikim ušima? Jadni slonĉić kome se svako ruga?”
“Dambo je glup.”
“Dambo je sjajan! Šta fali Dambu? Isuse Hriste, ja sam odrastao uz Damba!”
Hteo sam da mu odrţim predavanje o genijalnosti Volta Diznija i veliĉanstvu animacije i ĉaroliji detinjstva, ali mama je došla na telefon.
“Hari? Tako smo brinuli. Šta će sad da bude, za ime sveta? Hoćeš li izgubiti posao?”
“Mama, neću izgubiti posao. Ono što se desilo sinoć - to mi zovemo dobrom televizijom.”
“Stvarno, dušo? Ĉinilo mi se da si mi jednom rekao da je dobra televizija kada gost napadne domaćina. Nisam znala da vaţi i obrnuto.”
pnt
45
“Biće sve u redu sa mnom”, rekao sam joj, iako je bila u pravu. Sve tuĉe u razgovornim emisijama koje sam pamtio podrazumevale su prebijenog voditelja. Nikad obrnuto. “Uskoro će mi ponuditi novi ugovor. Ne brini, mama - ne moramo još da damo Pata u dimniĉare.”
“A šta je to sa Đinom? Izgleda mi tako - šta ja znam - klonulo.”
“Đina je dobro”, rekoh. “Zašto bi klonula?”
Kada sam spustio slušalicu Pat se uzmuvao oko videa i pustio Povratak Dţedaja. Film je poĉeo tamo gde ga je prekinuo - princeza Leia odevena kao robinja pred nogama Dţabe Hata. Pljuvaĉka se cedila sa Dţabinih gadnih usana dok je gledao svoju privlaĉnu konkubinu. Moj ĉetvorogodišnji sin hladno je gledao scenu. Ovo nije dobro za njega, zar ne?
“Hoćeš da se igramo?”, upitao sam ga.
Lice mu se ozarilo.
“Vaţi.”
“Ĉega hoćeš da se igramo?”
“Ratova zvezda.”
Kezeći se od uva do uva dovukao je svoju omiljenu kutiju sa igraĉkama iz svoje sobe i ispraznio je na tepih. Ispale su stvari koje su Dţordţa Lukasa uĉinile slavnim. Seo sam na pod dok je Pat paţljivo pokretao Hana, Luka Ĉuija i dva “droida” oko sivog plastiĉnog Milenijumskog sokola.
“Princezu Leiu drţe u zatvoreništvu na Zvezdi smrti,” reĉe Pat.
“Zarobljeništvu”, rekoh ja. “Drţe je u zarobljeništvu.”
“Drţe je u zatvoreništvu”, reĉe on. “Moramo da je spasemo, tata.”
“Vaţi.”
Sedeo sam neko vreme i igrao se sa sinom, što, znao sam, nisam radio ni izbliza dovoljno ĉesto. Onda sam posle desetak minuta odluĉio da je bolje da krenem na posao. Biće ovo dug dan.
Pat je bio razoĉaran što prekidam igru, ali se razvedrio kada sam ukljuĉio video sa princezom Leiom kao prelepom robinjom. Stvarno mu se dopadao taj deo.
pnt
46
Izašli smo u svim novinama.
Ozbiljnije novine su tumaĉile incident sa Klifom kao simptom medija u propadanju koji oĉajniĉki traga za jeftinim senzacijama u svetu vizuelne opterećenosti i ograniĉenog trajanja paţnje. Tabloidi su ludeli zbog krvi i prostakluka.
Svi su traţili glavu Martija Mena. Hteo sam da ga pozovem iz kola, ali sam se setio da sam dao Đini svoj mobilni telefon.
Martijeva kompanija - Produkcija Med Men - zauzimala je jedan sprat zgrade na Noting Hil Gejtu. U otvorenim kancelarijama su samosvesni mladi ljudi dvadesetih godina radili na emisiji Šou Martija Mena ili provodili mesece planirajući buduće projekte kuće. Trenutno se radilo na kvizu za pametne, alternativnom programu putovanja, seriji o ronjenju koja bi omogućila Martiju da provede šest meseci na Maldivima i mnogim drugim idejama od kojih gotovo sigurno neće biti ništa.
Zvali smo to razvojem. Spoljni svet bi to nazvao presipanjem iz šupljeg u prazno.
Samo Marti i ja smo imali kancelarije u firmi. To su zapravo bile više privatne kabine sa nekoliko video aparata, pune traka i scenarija. U mojoj me je ĉekala Sioban.
Nikada ranije nije bila u mojoj sobi. Oboje smo porumeneli. Zašto je tako lako razgovarati s nekim pre nego što s njim odeš prvi put u krevet, a posle je odjednom tako teško?
“Trebalo je da me probudiš pre nego što si otišao,” reĉe ona.
“Hteo sam”, rekoh, “ali izgledala si tako...”
“Mirno?”
“Iţvakano ”
Nasmejala se. “Pa, bila je to uţasna noć. Jedina dobra stvar si bio ti.”
“Slušaj, Sioban...”
“U redu je, Hari. Znam. Nećemo se ponovo videti, zar ne? Mislim, ne kao noćas. Ne moraš da se pretvaraš. Ne moraš da kaţeš ništa što nije istina. Znam da si oţenjen.”
pnt
47
“Ti si sjajna devojka, Sioban. Stvarno si sjajna.”
A to sam i mislio.
“Ali ti voliš svoju ţenu. Znam, znam. Ne brini. Više volim da to ĉujem sada nego za šest meseci. Draţe mi je da prekinemo pre nego što te stvarno zavolim. Bar nisi kao neki. Nisi mi rekao da te tvoja ţena ne razume. Nisi mi rekao da ćeš verovatno da je ostaviš. Nisi se mesecima iskradao iz kuće da mi telefoniraš. Nisi smrdljivi licemer.”
Nisam licemer? Proveo sam prošlu noć s tobom, a ovu ću provesti sa svojom ţenom. Svakako sam licemer, zar ne?
“Nisi dobar u ovim stvarima, Hari. To mi se sviĊa kod tebe. Veruj mi, nema mnogo takvih kao što si ti. Znam to. Moj poslednji - Gospode! Stvarno sam mislila da će da ostavi ţenu i da ćemo se venĉati. Eto koliko sam glupa.”
“Nisi ti glupa”, rekao sam i zagrlio je.
Grlili smo se, sa pravim osećanjima. Sada kada smo raskidali, slagali smo se izvrsno.
Onda je poĉela da grca o tome kako je teško naći pravog ĉoveka, dok sam ja mislio: Pa, to je olakšanje. Nećemo igrati glavne uloge u novoj verziji Fatalne privlaĉnosti.
Znao sam da sam prošao jeftino. Sioban me je pustila da idem ne bacivši kiselinu na moj MGF, niti mog omiljenog zeca u ekspres lonac. Mada ni nemamo zeca. Ali, kada je olakšanje splasnulo, iznenaĊeno sam shvatio da sam malo povreĊen. Zar je tako lako reći mi zbogom?
“Ovo mi se stalno dogaĊa”, smejala se Sioban, iako su joj oĉi bile vlaţne i sjajne. “Uvek odaberem one koji su već odabrani. Tvoja ţena je srećnica. Mislim da sam to rekla i u poruci koju sam ostavila.”
“Kakvoj poruci?”
“Na tvom mobilnom.”
“Na mom mobilnom?”
“Ostavila sam poruku na tvom mobilnom telefonu”, reĉe Sioban brišući oĉi nadlanicom. “Zar je nisi dobio?”
pnt
48
Sedam
Kada sam stigao kući Đina se pakovala. Trpala je u spavaćoj sobi stvari u kofer i putnu torbu, bleda i suvih oĉiju, radeći što je brţe mogla, uzimajući samo najneophodnije. Kao da više nije mogla da podnese da bude tu.
“Đina?”
Okrenula se i pogledala me, kao da me vidi prvi put. Izgledala je kao da ima vrtoglavicu od prezira, tuge i besa. Naroĉito besa. Usrao sam se od straha. Nikada me ranije nije tako gledala.
Ponovo mi je okrenula leĊa i uzela nešto sa stoĉića s njene strane kreveta. Pepeljaru. Ne, ne pepeljaru. Nismo imali pepeljare. GaĊala me je mojim mobilnim telefonom.
Uvek je bila loš strelac - imali smo nekoliko svaĊa kada smo bacali stvari - ali ovde nije bilo mesta da se promaši i telefon me je snaţno udario u grudi. Podigao sam ga s poda, a kost, taĉno iznad srca, poĉela je da me boli.
“Nikada ti ovo neću oprostiti”, rekla je. “Nikada.” Mahnula je glavom prema telefonu. “Zašto ne preslušaš svoje poruke?”
Pritisnuo sam dugme s malom kovertom. Zapucketao je Siobanin glas, razoĉaran i pospan, potpuno neprirodan u našoj spavaćoj sobi.
“Uvek je loš znak kada odu pre nego što se probudiš... ali, molim te, nemoj da ti bude krivo zbog ove noći... jer meni nije... tvoja ţena je srećnica... a ja jedva čekam da saraĎujem s tobom... Cao, Hari. ’’
“Jesi li spavao s tom devojkom, Hari?”, upita Đina, pa odmahnu glavom. “Šta mi je? Zašto uopšte pitam? Zato što ţelim da mi kaţeš da to nije istina. Ali naravno da jeste.”
Pokušao sam da stavim ruke oko nje. Ne da je zagrlim. Samo da je drţim. Da pokušam da je smirim. Da je zaustavim da ne ode. Da je spreĉim da me ostavi. Otresla me je skoro reţeći.
“Neka mala droca s posla, a?”, reĉe Đina, jednako ubacujući odeću u kofer. Nije ĉak ni gledala stvari koje je pakovala. Nije izgledala kao da misli da je srećnica. “Neka mala droca koja misli da moţeš da joj uĉiniš par usluga.”
pnt
49
“Ona je u stvari jako fina devojka. Dopala bi ti se.”
Ovo je bila zaista glupa izjava. Znao sam to onog trenutka kada su reĉi napustile moja lajava usta, ali već je bilo kasno. Prišla mi je preko sobe i snaţno me ošamarila. Video sam kako se trgla od bola, oĉi su joj se odjednom napunile suzama. Ona zapravo nije umela da udari. Đina nije bila takva.
“Ti misliš da je to romantiĉno ili strastveno ili takvo neko sranje, reĉe Đina. “Nema to veze s tim. To je samo prljavo, gadno i patetiĉno. Stvarno patetiĉno. Da li je voliš?”
“Šta?”
“Jesi li zaljubljen u tu devojku?”
“Nije to bilo tako.”
“Ako ţeli moj ţivot, moţe da ga dobije. Celog. Ukljuĉujući i tebe. Pogotovo tebe, Hari. Zato što je sve bila laţ.”
“Molim te, Đina. To je bila greška. Uţasna greška, znaš?”
Tragao sam za reĉima. “Nije mi ništa znaĉilo”, rekao sam joj.
Poĉela je da plaĉe i da se smeje u isto vreme. “Zar ne vidiš da to ĉini stvari još gorim?” reĉe. “Zar baš ništa ne shvataš?”
Onda je poĉela stvarno da jeca, povijena ramena su joj se tresla. Nije se trudila ni da obriše suze koje kao da su izvirale negde iz dubine njenih grudi. Ţeleo sam da je zagrlim, ali se nisam usuĊivao da je dodirnem.
“Isti si kao moj otac”, rekla je, a ja sam znao da je to najgora stvar koju je mogla da kaţe. “Isti on.”
“Molim te. Đina”, rekoh. “Molim te.”
Zatresla je glavom kao da me više uopšte ne razume, kao da moje reĉi više nemaju nikakvog smisla.
“Šta, Hari? Molim te? Šta? Kao da si jebeni papagaj. Molim te, šta?”
“Molim te”, rekoh poput papagaja. “Molim te, nemoj da prestaneš da me voliš.”
pnt
50
“Ali sigurno si znao”, reĉe, snaţno spustivši poklopac kofera, dok joj je veći deo ostao nespakovan i razbacan svuda po krevetu. Torba je već bila puna. Bila je gotovo spremna da krene. Bila je pred samim odlaskom. “Sigurno si znao da je to nešto što nikada ne bih mogla da ti oprostim”, rekla je. “Mora da si znao da ne mogu da volim ĉoveka koji ne voli mene - i samo mene. A ako to nisi znao, Hari, onda me uopšte ne poznaješ.”
Negde sam proĉitao da u svakoj vezi onaj kome je najmanje stalo ima svu moć.
Đina je sada imala svu moć. Zato što joj više uopšte nije bilo stalo.
Pošao sam za njom dok je vukla svoju torbu i kofer hodnikom do Patove sobe. On je paţljivo stavljao figure iz Ratova zvezda u mali ranac s poštarom Patom. Nasmešio nam se.
“Vidi šta radim”, reĉe on.
“Jesi li spreman, Pat?” upita Đina.
“Skoro”, reĉe on.
“Hajdemo onda”, reĉe ona i obrisa suze rukavom.
“Vaţi”, reĉe Pat. “Zamisli”, gledao je u mene, a prelepo lice mu se ozarilo osmehom, “idemo na letovanje.”
Pustio sam ih da doĊu do vrata i tada shvatio da ne mogu da podnesem da ih izgubim. Prosto nisam mogao to da podnesem. Zgrabio sam dršku Đinine torbe.
“Gde ideš? Samo mi reci gde ideš.”
Vukla je torbu, ali ja nisam puštao, pa me je prosto pustila da je drţim, otvorila je vrata i prekoraĉila prag.
Izašao sam za njima na ulicu, sve noseći Đininu torbu, i gledao je kako vezuje Pata u deĉje sedište. On je osetio da nešto nije u redu. Više se nije smešio. Najednom sam shvatio da je on moja poslednja šansa.
“A šta je s Patom?”, upitao sam. “Da li si mislila na njega?”
“Jesi li ti mislio?”, reĉe ona. “Jesi li ti mislio na njega, Hari?”
Ubacila je kofer na zadnje sedište kola, ni ne trudeći se da uzme torbu od mene. Ostavila mi ju je.
pnt
51
“Gde ćete biti?”
“Zbogom, Hari.”
I onda me je ostavila. Patovo lice na zadnjem sedištu bilo je malo i napeto. Đina je gledala pravo napred, tvrdih i sjajnih oĉiju. Već je izgledala kao neko drugi. Neko koga ne poznajem. Upalila je kola.
Gledao sam za kolima dok nisu skrenula iz naše ulice, a onda sam postao svestan zavesa kako se radoznalo miĉu. Susedi su nas gledali. Sa grĉem u stomaku sam shvatio kakav smo par postali.
Uneo sam Đininu torbu u kuću. Zazvonio je telefon. Zvao je Marti.
“Moţeš li da veruješ šta sve one drkadţije pišu o meni po novinama?”, rekao je. “Pazi ovo - SKLONITE LUDOG MENA S NAŠE TELEVIZIJE. Pa ovo - MEN2 OD MALO REĈI, A SVAKA J...NO PROSTA. Šta hoće da kaţu koji kurac? Ti ljudi hoće da mi uzmu posao, Hari. Mama mi se stvarno zabrinula. Šta ćeš ti da radiš?”
“Marti”, rekao sam, “Đina me je ostavila.
“Ostavila te? Misliš, otišla je?”
“Aha.”
“A klinac?”
“Odvela je Pata sa sobom.”
“Ima nekog drugog?”
“Ma ne. Ja sam napravio glupost.”
Marti mi se zakikota u uho. “Hari, ti prljavo pseto. Neka koju znam?”
“Plašim se, Marti. Mislim da je otišla zauvek.”
“Ne brini, Hari. Moţe da dobije najviše pola od svega što imaš.”
Tu je pogrešio. Đina je već odnela sve što sam ikada ţeleo. Uzela mi je sve.

Osam
Bari Tvist je radio za stanicu. Tokom prošle godine bio sam kod njega na veĉeri, a on je veĉerao kod nas. Ipak, kako stvari stoje, nismo baš bili prijatelji. Nisam mogao da mu kaţem za Đinu. Osećao sam se kao da poznajem mnogo takvih ljudi.
Bari je bio jedan od prvih televizijskih ljudi koji je poveo Martija i mene na ruĉak dok smo još bili na radiju. Smatrao je da bi emisija mogla da ide na televiziji i bio je više od bilo koga drugog odgovoran za naš televizijski poĉetak. Bari se sve vreme tokom našeg prvog ruĉka smešio, kao da je ĉast biti na istoj planeti sa Martijem i sa mnom. Ali sada se nije smešio.
“Niste više klinci koji se zajebavaju po radiju”, rekao je. “Ovde vaţe pravila za velike momke.” Njegov reĉnik bio je pun fraza poput “pravila za velike momke”, kao da je rad na televiziji umnogome sliĉan voĊenju tajne SAS jedinice u Juţnom Armou3. “Imali smo devet stotina poziva sa ţalbama na jebeni, reĉnik.”
Nisam nameravao da padnem mrtav samo zato što nam je on nadreĊeni urednik.
“Spontana televizija, Bari. Zato ga plaćate. U ovakvoj vrsti emisije nije vest ono što gost kaţe, nego ono što uradi.”
“Ne plaćamo ga da prebija goste.” Bari sa bledim osmehom pokaza na novine na stolu. Uzeo sam ih nekoliko.
“Prva strana Mirora i Sana”, rekao sam. “ Dva stupca na prvoj strani Telegrafa... Lepa Martijeva slika u boji na trećoj strani Tajmsa...”
“To je loša vrsta vesti”, reĉe Bari. “I ti to znaš. Ponavljam - ovo više nije radio. Ne sluša vas samo šaka ludaka i njihove maĉke. I mi nismo nekakav mali pridodati studio koji grebe prašinu za gledaocima. Tu su oglašivaĉi, tu su vlasti, tu su udruţenja gledalaca, tu je onaj gore. I, Hari, veruj mi na reĉ - svi su popizdeli.”
Spustio sam novine na sto. Na prstima mi je ostalo olovno crnilo. Protrljao sam ruke nonšalantno koliko god sam mogao, ali boja se nije skinula.
pnt
53
“Da ti kaţem šta će biti, Bari. Martija će nazvati svakojakim imenima - a sledeće nedelje ćemo imati najveću gledanost do sada. Eto šta će biti. A o toj emisiji će se govoriti godinama - i tako će biti.”
Bari Tvist odmahnu glavom.
“Preterao je. Nije samo Marti u pitanju. I onog odozgo nazivaju svakojakim imenima, a to mu se uopšte ne sviĊa. Tokom poslednjih dvanaest meseci u emisiji Šou Martija Mena bilo je pijanih gostiju, nasilnih gostiju i gostiju koji su pokušavali da se skinu. Ali prvi put sada imamo gosta koji je dobio batine. To tako ne ide. Ne moţemo da pustimo oĉigledno nestabilnog ĉoveka da ide uţivo na nacionalnoj televiziji.”
“Šta hoćeš da kaţeš?”
“Nema više ţivih emisija, Hari. Snimajte emisije popodne, na dan emitovanja. Tako ćemo, ako Marti opet nekoga napadne - ili odluĉi da ga prebije namrtvo svojim egom - moći to da izbacimo.”
“Kao uţivo? Hoćeš da idemo kao uţivo? Marti nikada neće pristati na to.”
“Nateraj ga da pristane, Hari. Ti si njegov producent - bavi se malo time. Tvoj ugovor treba uskoro da se obnovi, zar ne?”
Znao sam da ne mogu da oteraju Martija. Već je bio prevelik za to. Ali po prvi put sam razumeo da nije Martijeva koţa u pitanju.
Nego moja.
Iako se igrao igara smrti i uništenja, Pat je bio vrlo milo dete. Stalno je grlio i ljubio ljude, ĉak i potpuno nepoznate - jednom sam video kako je zagrlio matorog ĉudaka koji je ĉistio ulicu - onako kako više nije ni dozvoljeno, a ni pametno u ovom bednom savremenom svetu.
Ali Pat uopšte nije mario za to. Imao je ĉetiri godine i bio je pun ljubavi. Kada me je video na vratima kuće svog drugog dede poludeo je, uhvatio mi lice rukama i ljubio mi usne.
“Tata! Ostaješ li s nama? Ostaješ li s nama na... na letovanju kod deda Glena?”
Pronašao sam ih dan nakon što su otišli. Nije bilo teško. Pozvao sam par Đininih prijatelja s koledţa, one koji su se pojavili na njenom tridesetom roĊendanu, ali ona već godinama nije više bila bliska ni sa kim od njih.
pnt
54
Pustila je da isplove iz njenog ţivota, zavaravajući se da dobija sve što joj treba od mene i Pata. To je nevolja s vezama bliskim poput naše - kada se rasture, ostanete bez ikoga.
Nije mi trebalo dugo da domislim da je Đini oĉajniĉki trebalo da ode negde, pa je otišla kod svog oca, koji je trenutno bio izmeĊu dva braka.
Glen je ţiveo u malom stanu na samoj ivici naselja Od A do Z. meĊu terenima za golf i zelenilom, u susedstvu za koje je sigurno mislio da podseća na Vudstok kada se doselio. Ali umesto svirke s Dilanom i grupom, Glen je svakog dana putovao vozom na posao u prodavnicu gitara u ulici Denmark. Bio je kod kuće kada sam mu pokucao na vrata i pozdravio me tako da je to liĉilo na pravu toplinu dok sam stajao i drţao svog sina.
“Hari, ĉoveĉe, kako si? Ţao mi je zbog svega ovoga.”
Glen je imao pedesetak godina. Ono što mu je ostalo od kose paţljivo je rasporedio da liĉi na vikinšku grivu kakvu je imao u mladosti. Još je bio vitak poput zmije i još je nosio odeću kakva bi odgovarala turneji Dţimija Hendriksa. I još je bio privlaĉan, na naĉin oveštale stare propalice. Ali mora da je bio vrlo seksi dok je prolazio Kings Roudom 1975.
Pored svih svojih mana - zaboravljenih roĊendana, prekršenih obećanja, ĉinjenice da je imao obiĉaj da se izgubi i ostavi ţenu i klince svakih par godina - Glen u suštini nije bio zao ĉovek. Imao je prijateljskog, opuštenog šarma, ĉiji su se odblesci videli kod Đine. Glenov fatalni nedostatak bio je to što nije mogao da vidi dalje od kraja sopstvenog zadovoljenja. Pa ipak, sve rane koje je naneo bile su nenamerne. On nije bio surov ĉovek, osim ako slabost nije vrsta surovosti.
“Traţiš Đinu?”, upitao je grleći me oko ramena. “Unutra je.”
Unutar skromnog Glenovog stana iz zvuĉnika je tukla The Verve. On nije bio od onih zaljubljenika klasiĉnog roka sa ploĉom Mojo na gramofonu i iglom zauvek zabodenom u muziku svoje mladosti. Glenova odanost Stvari bila je tolika da je voleo da bude u toku s novim velikim grupama. Ne znam kako mu je to uspevalo.
Đina je izašla iz malene gostinske sobe, ozbiljna i bleda. Vrlo bleda. Poţeleo sam da je poljubim. Ali nisam.
“Zdravo, Hari.”
“Moţemo li da porazgovaramo?”
“Naravno. Ima jedan park u blizini.”
pnt
55
Poveli smo Pata. Glen je napomenuo da je, zbog svog okolnog zelenila, park zapravo malo podalje, iza tuţnog malog niza prodavnica i beskrajnog reda velikih luksuznih kuća. Predloţio sam da poĊemo MGF-om. Pat je gotovo zaskiĉao od oduševljenja. Iako nije bila ĉetvorogodišnji deĉkić, nadao sam da će i Đina biti impresionirana - od trenutka kada sam prvi put video ta kola, znao sam da ţelim da ih vozim sa nekim posebnim pored sebe. Sada sam uţasno jasno video da je Đina ta posebna osoba. Ali ona je ćutala sve dok nismo stigli do parka.
“Ne moraš da brineš o ponovnom proţivljavanju svoje mladosti, Hari”, reĉe dok je spuštala noge iz mojih novih kola. “Nikada je zapravo nisi ni izgubio.”
Pat je potrĉao ispred nas mašući svojim svetlosnim maĉem i zavijajući. Stigao je do penjalice i ćutke stajao pored nje, stidljivo gledajući dva starija deĉaka kako se pentraju po njenom višem delu. Uvek je bio pun divljenja prema većim deĉacima. Đina i ja smo gledali našeg sina kako ih posmatra.
“Nedostaješ mi do ludila”, rekao sam. “Molim te, doĊi kući.”
“Ne”, reĉe ona.
“To nije bila neka luda, strastvena avantura. To je bila samo jedna noć.”
“Nikada nije samo jedna noć. Kada si to mogao da uĉiniš jednom, uĉinićeš opet. I opet, i opet, i opet. I svaki sledeći put će biti lakše. Već sam to videla, Hari. Videla sam kod Glena.”
“Isuse, ja nisam kao tvoj tata. Ĉak ne nosim ni minĊušu.”
“Trebalo je da znam” reĉe ona. “Romantiĉni su uvek najgori. Ratnici srca i cveća. Oni koji obećavaju da nikada neće imati drugu ţenu. Uvek najgori. Zato što im stalno treba nova doza. Redovna injekcija romanse. Nije li tako, Hari?”
Nije mi se sviĊao naĉin na koji je govorila o meni, kao da se nisam razlikovao od drugih muškarca na svetu, kao da sam deo dlakave preljubniĉke gomile, kao da sam samo još jedan tuţni ĉovek koji radi za platu, uhvaćen kako jebe unaokolo. Ţeleo sam da i dalje budem jedinstven.
“Ţao mi je što sam te povredio, Đina. I uvek ću ţaliti zbog toga. Ti si poslednja osoba na svetu koju bih ţeleo da povredim.”
“Medeni mesec ne traje veĉno, znaš.”
“Znam, znam”, rekao sam, ali sam duboko u sebi mislio -Zašto ne? Zašto ne?
pnt
56
“Bili smo zajedno godinama. Imamo dete. Više nikada ne moţe ponovo biti onog „Romeo i Julija‟ sranja.”
“Shvatam sve to”, rekao sam, a veći deo mene zaista je shvatao. Ali mali, sićušan deo mene ţeleo je da kaţe - Oh, onda odoh ja.
Đina je bila u pravu - ţeleo sam da uvek bude kao što je bilo u poĉetku. Ţeleo sam da tako bude zauvek. A znate li zašto? Zato što smo tada bili tako srećni.
“Misliš li da je bilo lako ţiveti u našoj kući?”, rekla je, odjednom sa rastućim gnevom. “Misliš li da je lako slušati te kako cviliš što više nisi tinejdţer, terati Pata da prestane da gleda Ratove zvezda makar na pet minuta, vodeći brigu o kući? A nisi bio ni od kakve pomoći. Kao i svaki muškarac na planeti, misliš da si sve obavio ako radiš svoj sićušni posao.”
“Pa”, rekoh, iznenaĊen, “ĉudno da odavno nisi otišla.”
“Nisi mi dao povoda. Do sada. Meni je tek trideset, Hari. Ponekad se osećam kao starica. Namamio si me”, rekla je. “Namamio si me da te volim.”
“Samo se vrati kući. Ti i ja i Pat. Ţelim da sve bude kao pre.”
“Nikada neće biti kao pre. Ti si sve promenio. Verovala sam ti, a ti si izigrao moje poverenje. Uĉinio si da se osećam glupom što sam ti verovala.”
“Ljudi se ne razilaze zbog avanture od jedne noći, Đina. Odrasli to ne rade. Ne moţeš sve da odbaciš zbog neĉeg takvog. Znam da boli. Znam da sam pogrešio. Ali kako sam odjednom od gospodina Divnog postao gospodin Govno?”
“Ti nisi gospodin Govno, Hari.” Zatresla je glavom, trudeći se da ne zaplaĉe. “Ti si samo momak kao i svi. Sada to vidim. Isti kao ostali. Zar ne shvataš? Toliko sam uloţila da budeš poseban. Odrekla sam se svega zbog tebe, Hari.”
“Znam da jesi. Trebalo je da ideš da radiš u inostranstvu. Trebalo je da doţiviš drugaĉiju kulturu. Trebalo je da to bude zadivljujuće. A onda si ostala zbog mene. Znam sve to. Zato i ţelim da naš brak uspe. Zato i ţelim da pokušam ponovo.”
“Mnogo sam razmišljala”, reĉe Đina, “i shvatila sam da nikoga ne zanima ţena koja ostaje kod kuće sa svojim detetom. Ĉak ni njenog muţa. Naroĉito ne njenog muţa. Toliko sam dosadna da on mora da spava sa drugima.”
pnt
57
“To nije istina.”
“Gajenje deteta - to bi trebalo da bude najpoštovaniji posao na svetu. Trebalo bi da bude vredniji od odlaţenja u kancelariju. Znaš li koliko je ljudi na tvojim posranim malim televizijskim veĉerama i prijemima uĉinilo da se osećam ništavno? A čime se vi bavite?” Izgovorila je to rugajući se. “A čime se vi bavite? Ja? Pa, ne radim ništa. Samo sam kod kuće i gajim svog malog deĉka. A oni gledaju pravo kroz mene - ţene kao i muškarci, zapravo ţene su verovatno gore - kao da sam nekakav moron. A duplo sam pametnija od polovine onih s kojima radiš, Hari. Duplo pametnija.”
“Znam da jesi”, rekoh. “Slušaj, Đina - uĉiniću sve. Šta ţeliš?”
“Ţelim svoj ţivot natrag”, rekla je. “To je sve, Hari. Ţelim svoj ţivot natrag.”
Ovo je zvuĉalo kao nevolja.
pnt
58
Devet
Stvari se nisu odvijale baš kako je moj tata planirao. Ne u njegovom domu. A ni sa mnom.
Kada su moji roditelji kupili kuću u kojoj sam odrastao, okolina je bila seoska. Ali grad se trideset godina prikradao sve bliţe. Polja po kojima sam lutao sa vazdušnom puškom sada su pokrivena ruţnim novim kućama. Stara Visoka ulica napunila se agentima za nekretnine i advokatima. Ono za šta su moji roditelji mislili da će uvek biti ţiva, dišuća epizoda serije Areerovi, predgraĊe je polako gutalo od trenutka kada smo se doselili.
Mojoj mami promene nisu smetale - ona je bila gradska devojka i sećam se kako se, dok sam bio deĉak, ţalila da našem naselju nedostaju prodavnice i bioskop - ali bilo mi je ţao tate.
Smetala mu je vojska onih što putuju u grad na posao i radnim danima zakrĉe ţelezniĉku stanicu, a vikendom igrališta za golf. Nisu mu se dopadale bande budućih badavadţija koje su lunjale oko kuća praveći se da idu u centar. Nije oĉekivao da će se u tako poznim godinama obreti toliko blizu guţve i zloĉina.
A onda sam stigao ja.
Moji roditelji su izašli na vrata oĉekujući da nas troje stiţe na veĉeru, ali došao je samo njihov sin. Gledali su zapanjeni kako vozim pored njihove kapije traţeći mesto za parkiranje. Nisu shvatili.
Kada sam bio mali na ulici nije bilo parkiranih automobila - po jedna garaţa uz svaku kuću bila je više nego dovoljna. Sada ste morali da se dvostruko okilavite traţeći mesto za parkiranje. Sve se izmenilo.
Poljubio sam mamu, a tati stegao ruku. Nisu znali šta se dešava. Biće previše hrane. Oĉekivali su Đinu i Pata. Oĉekivali su srećnu porodicu. A dobili su mene.
“Mama. Tata. Imam nešto da vam kaţem.”
pnt
59
Ĉule su se stare pesme. Na stereo gramofonu je svirao Toni Benet uţivo u Karnegi Holu, iako je lako mogao da bude Sinatra ili Đin Martin ili Semi Dejvis junior. U domu mojih roditelja uvek su se ĉule stare pesme.
Seli su u svoje omiljene fotelje piljeći u mene sa išĉekivanjem. Kao deca. Kunem se Bogom, mislili su da ću da objavim skori dolazak novog unuĉeta. A ja sam stajao tamo sa osećanjem koje sam tako ĉesto imao pred svojim roditeljima - da sam više lik iz sapunske opere nego sin.
“Pa, izgleda da me je Đina napustila”, rekao sam.
Ton mi je bio skroz pogrešan - previše opušten, previše laţan, previše nemaran. Druga mogućnost je bila da se spustim na sve ĉetiri i plaĉem po njihovom grubom tepihu. Jer nakon juĉerašnjeg odlaska u park i druge neprospavane noći zaredom u krevetu prevelikom za mene samog, najzad sam poĉeo da verujem da se ona moţda neće vratiti. Pa ipak sam se osećao prestarim da svojim roditeljima donosim loše vesti. A oni su bili prestari da ih slušaju.
Nekoliko trenutaka nisu progovorili ni slova.
“Šta?”, upita moj otac. “Ostavila te gde?”
“Gde je mali?” upita moja majka. Skapirala je u trenutku. “Pat je sa Đinom. Kod njenog oca.”
“Kod tog pankera? Jadni mališan.”
“Kako to misliš ostavila te je?”, bio je uporan stari.
“Otišla je, tata.”
“Ne razumem.”
Stvarno nije kapirao. Voleo ju je i voleo je nas i sada je sve bilo gotovo.
“Zapalila je”, rekoh. “Otperjala. Otišla. Pokupila se.”
“Kakav reĉnik”, reĉe majka. Pokrila je usne prstima kao da se moli. “Oh, Hari, tako mi je ţao.”
Prišla mi je preko sobe i ja kao da sam se trgao. Sve će biti u redu ako ne budu paţljivi prema meni. Mogao bih ovo da preţivim ako me ne budu grlili i govorili mi kako razumeju. Ali ako budu paţljivi prema meni neću to moći da podnesem. Znao sam da će sve da pokulja iz mene. Srećom, stari me je spasao. Dobri stari tata.
pnt
60
“Otišla?”, upitao je ljutito. “Šta - razvodiš se? To hoćeš da kaţeš?”
O tome zaista nisam razmišljao. Razvod? Kako se to radi?
“Pretpostavljam. Da. Ljudi to rade, zar ne? Kada se rasture.”
Ustao je, a lice mu je gubilo boju. Oĉi su mu se ovlaţile. Skinuo je naoĉari da ih obriše. Nisam mogao da ga gledam.
“Uništio si mi ţivot”, rekao je.
“Šta?”
Nisam verovao svojim ušima. Moj brak se raspada a on jer ţrtva? Kako se to dogodilo? Bilo mi je ţao što je njegova dragocena snaja otišla iz njegovog ţivota. Ţalio sam što njegov unuk gleda kako mu se roditelji razilaze. A najviše sam ţalio što je njegov sin postao još jedan tupavi šmokljan koji se vucara po sudovima za razvode. Ali nisam hteo da dopustim svom ocu da otme glavnu ulogu u našoj maloj tragediji.
“Kako sam to uništio tvoj ţivot, tata? Ako je neko ovde ţrtva, onda je to Pat. Ti nisi.”
“Uništio si mi ţivot”, ponovio je.
Lice mi je planulo sramom i ogorĉenjem. Zbog ĉega je on toliko ojaĊen? Njega ţena nije ostavila.
“Tvoj ţivot je završen”, rekao sam mu besno.
Gledali smo se sa neĉim što je liĉilo na mrţnju, a onda je izašao. Ĉuo sam ga kako koraĉa po spratu. Već mi je bilo ţao što sam mu to rekao, ali osećao sam da mi nije ostavio izbora.
“Ne misli on tako”, reĉe mama. “Samo je uzbuĊen.”
“I ja sam”, rekoh. “Nikada mi se nije desilo ništa loše, mama. Sve je bilo lako. Nikada ranije mi se nije desilo ništa ruţno.”
“Ne slušaj svog oca. On samo ţeli da Pat ima ono što si ti imao. Oba roditelja. Mesto da ţivi i stabilno gradi svoj ţivot. Sve to.”
“Ali on to nikada neće imati, mama. Neće ako je Đina zaista otišla. Ţao mi je, ali nikada neće biti tako jednostavno.”
pnt
61
Tata se ipak vratio pa sam pokušao da im ispriĉam ponešto dok smo veĉerali. Imali smo problema kod kuće, neko vreme stvari nisu bile najbolje, i dalje znaĉimo jedno drugom. Ima nade.
Izbacio sam sve ono o tucanju koleginice sa posla i Đininom osećanju da je straćila ţivot. Bojao sam se da se ne zadave jagnjećim odrescima.
Kada sam odlazio, mama me je ĉvrsto zagrlila i rekla mi da će sve biti dobro. I tata je dao sve od sebe - obgrlio me je rukom i rekao mi da ih pozovem ako išta mogu da uĉine.
Nisam mogao da ga pogledam. Tako je to kada mislite da vam je tata heroj. On bez reĉi moţe da uĉini da se osećate kao da vam je ponovo osam godina i da ste upravo izgubili u svojoj prvoj tuĉi.
“Našeg veĉerašnjeg gosta nije potrebno predstavljati”, rekao je Marti po treći put zaredom. “Jebi ga... jebi ga... jebi ga... šta je to s tim posranim idiotom?”
Sa idiotom je bilo sve u redu i on je to znao.
Gore na galeriji reditelj je mrmljao u svoj mikrofon umirujuće reĉi o tome kako ćemo probati još jednom kada Marti bude spreman. Ali Marti je išĉupao svoj mikrofon i izašao iz studija.
Dok smo išli uţivo, Marti se nikada nije plašio idiota. Kada bi pogrešio, sapleo se o reĉi koje se kreću pred njim, samo bi se osmehnuo i nastavio dalje. Zato što je znao da mu nema druge.
Na snimanju je bilo drugaĉije. Znate da, kada snimate, uvek moţete da prekinete i poĉnete ispoĉetka. Ovo bi, naravno, trebalo da olakša stvari. Ali moţe i da vas parališe. Moţe da vam poremeti disanje. Moţe da vam izazove znojenje. A kada vas kamera uhvati kako se znojite - mrtvi ste.
Stigao sam ga u zelenoj sobi. Otvarao je konzervu piva. Ovo me je brinulo više od izliva besa u studiju. Marti je urlator, ali ne pije. Od par piva nervi bi mu se tako smirili ,da ne bi mogao da se makne.
“Snimanje emisije ima drugaĉiji ritam”, rekao sam mu. “Kada ideš uţivo, nivo energije je toliko visok da prosto prozujiš s poĉetka na kraj. Kada snimaš, adrenalin mora da se kontroliše. Ali ti to moţeš.”
“Šta ti koji kurac znaš o tome?”, upitao me je. “Koliko si emisija vodio?”
pnt
62
“Znam da nimalo ne olakšavaš stvari ako se dereš na devojku sa idiota.”
“Prebrzo vrti tu stvar!”
“Taĉno, da bi te stigla”, rekoh. “Ako ti usporiš, i ona će. Marti, to je ista ona devojka koja već godinama radi na idiotu.”
“Nisi se ni potrudio da odrţiš emisiju ţivom”, jadao se.
“Ĉim si zviznuo Tarzana ovo je postalo neizbeţno. Stanica ne sme da rizikuje da se to ponovi. Zato radimo uţivo sa trake.”
“Uţivo sa posrane trake. To govori sve. Na ĉijoj si strani, Hari?”
Taman sam hteo da mu kaţem kada je Sioban proturila glavu kroz vrata zelene sobe.
“Uspela sam da zamenim devojku na idiotu”, reĉe ona. “Hoćemo li da pokušamo još jednom?”
“Gledamo teli-viziju”, rekao mi je Pat kada sam došao kod Glena.
Podigao sam ga i poljubio. Obgrlio me je rukama i nogama poput malog majmuna dok sam ga unosio u stan.
“Gledaš TV sa mamom?”
“Ne.”
“Sa deda Glenom?”
“Ne. Sa Sali i Stivom.”
U dnevnoj sobi je dvoje tinejdţera sedelo isprepleteno na sofi. Bili su u odeći koja ne izgleda najbolje bez sanki.
Devojka - mršava, mlitava, bezizraţajna - pogledala me je kada sam ušao u sobu. Deĉko - zdepast, pegav, prazan - udarao je daljinskim upravljaĉem o svoje donje zube i nije skinuo pogled sa video snimka gnevnog ĉoveka golog do pasa, pevaĉa koji je izgledao kao da bi trebalo da pomaţe policiji tokom istrage. Glen bi znao tog pevaĉa. Glen verovatno ima sve njegove ploĉe. Podstakao me je da se upitam da li je muzika sve grĊa ili ja starim. Ili oboje.
pnt
63
“Zdravo”, reĉe devojka.
“Zdravo. Ja sam Hari - Patov tata. Je li Đina tu negde?”
“A-a„ otišla je na aerodrom.”
“Na aerodrom?”
“Aha - morala je, znaš, kako se to kaţe? Da uhvati avion.” Spustio sam Pata. On je seo meĊu svoje figurice iz Ratova zvezda razbacane po podu, bacajući zadivljene poglede na pegavog šiparca. Pat je stvarno voleo velike deĉake. Ĉak i glupe i ruţne velike deĉake.
“Gde je otputovala?”
Devojka - Sali - namršti se u naporu koncentrisanja.
“U Kinu. Ĉini mi se.”
“U Kinu? Stvarno? Ili u Japan? Vrlo je vaţno.”
Lice joj se ozari.
“Aha - moţda je Japan.”
“Velika je razlika izmeĊu Kine i Japana”, rekoh.
Deĉko - Stiv - podiţe pogled po prvi put.
“Meni nije”, rekao je.
Devojka se nasmeja. Pat takoĊe. On je mali. Nije znao ĉemu se smeje. Video sam da mu je lice prljavo. Bez malo podsticanja, Pat nije mnogo vodio raĉuna o liĉnoj higijeni.
Stiv se okrenu televizoru sa samozadovoljnom grimasom, jednako udarajući daljinskim upravljaĉem o donje zube. Mogao bih sa radošću da mu ga zabijem u grlo.
“Znate li koliko će dugo da ostane?”
Sali progunĊa odreĉno, rasejano steţući Stivovu salastu nogu.
“Glena nema?”
“Jok - tata mi je na poslu.”
pnt
64
Znaĉi to je to. Devojka je jedno od Glenove napuštene dece, brak - dva posle Đine.
“Ti si u gostima?”, upitao sam je.
“Biću ovde neko vreme”, reĉe ona. “Moja mama stalno pravi guţvu. Zvoca o mojim prijateljima, o mojoj odeći, o tome kad dolazim kući, o tome kad ne dolazim kući.”
“Stvarno?”
“Ponašaš se kao da si u hotelu”, zaskiĉa Sali. “Premlada si da pušiš to. Bla, bla, bla.” Uzdahnula je sa dosadom vrlo mladih.
“Uobiĉajeno. Kao da ona nije sve to radila nekada, u mraku praistorije, licemerna matora kuĉka.”
“Kuĉka”, reĉe Stiv.
“Ona je kuĉka”, nasmeši se Pat, drţeći u obe ruke po figuricu iz Ratova zvezda, a Stiv i Sali se nasmejaše sa njim.
Znaĉi tako to ide, mislio sam. RaziĊete se i dete vam postane neka vrsta brodolomnika koji pluta po moru dnevnog televizijskog programa i izbegnutih odgovornosti. Dobrodošli u šugavi savremeni svet u kom je roditelj s kojim ţiviš udaljena, prezira vredna figura, a roditelj s kojim ne ţiviš se oseća dovoljno krivim da ti pruţi utoĉište kad god stvari kod kuće postanu prenapete.
Ali moj sin neće tako.
Ne moj Pat.
“Uzmi kaput i svoje igraĉke”, rekao sam mu.
Njegovo prljavo malo lice sinu.
“Idemo u park?”
“Dušo”, rekoh, “idemo kući.”

Deset
Trebalo je da slavimo.
Bari Tvist je došao na ideju o sistemu petnaestominutnog odlaganja, što je znaĉilo da ćemo emisiju ponovo raditi uţivo, ali sa na kratko odloţenim emitovanjem kao osiguranjem protiv toga da bilo voditelj, bilo gosti, siĊu s uma.
Stanica je bila zadovoljna jer će ipak biti vremena da se izbaci sve što bi oglašivaĉima nateralo krv u lice, a Marti je bio srećan jer više neće imati paralizu donjeg idiota.
I tako me je Marti poveo na ruĉak u svoj omiljeni restoran, pomodni, spartanski ureĊeni podrum u kom su dobro uhranjeni ljudi sa televizije plaćali italijansku seljaĉku hranu iz svojih fondova za liĉne troškove.
Kao i kod većine lokala u koje smo odlazili, gole podne daske i beli zidovi ĉinili su da mesto više liĉi na teretanu nego na restoran, moţda da nas navede na pomisao da tu ĉinimo nešto dobro za sebe. Kada smo stigli, nešto posle dva - ja sam kasnio jer sam morao da ostavim Pata kod mojih, pošto nije imao ko da ga uzme iz obdaništa otkako je Đina otišla - mesto je već bilo prepuno, ali je recepcija bila prazna.
Prišla nam je konobarica. Oĉigledno je bila rĊave volje. Bilo joj je vrućina, bila je nervozna, a po beloj uniformi je imala crvene mrlje od vina. Neprestano je zabacivala kosu, sjajnu i crnu, podšišanu u onaj starinski zvonasti oblik kakav zamišljate na ţenama iz romana F. Skota Ficdţeralda ili na devojkama iz Hong Konga tokom pedesetih. Bubi. Tako se to zove. Pramen bi joj se podigao kad god bi izbacila donju usnu i tuda izdisala.
“Mogu li da vam pomognem?”, upitala je.
“Imamo rezervisan sto”, reĉe Marti.
“Naravno”, reĉe ona uzimajući knjigu rezervacija. “Ime?”
“Marti Men”, reĉe on sa onim naroĉitim lakim naglaskom koji je pokazivao da oĉekuje da ga prepoznate i bukvalno se onesvestite od uzbuĊenja. Ali Marti njoj ništa nije znaĉio. Bila je Amerikanka.
pnt
66
“Ţao mi je”, reĉe kada je pogledala u knjigu. “Ne vidim vaše ime na listi.”
Tada nam se osmehnula. Imala je dobar osmeh - širok, beo i otvoren. Jedan od onih osmeha koji prosto sijaju.
“Verujte mi”, reĉe Marti, imamo sto.”
“Nemate, ne ovde.”
Sa treskom je zatvorila knjigu i krenula.
Marti joj zapreĉi put. Izgledala je nadrkano. Isturila je donju usnu i izbacila nešto vazduha u svoj pramen. “Izvinite”, reĉe.
Bila je visoka i vitka, sa nogama plesaĉice i široko razmaknutim smeĊim oĉima. Zgodna, ali ne devojĉica. Moţda par godina starija od mene. Većina zaposlenih u ovom teretani sliĉnom restoranu bila su opuštena mlada bića koja su izgledala kao da su na putu ka neĉem boljem. Ona uopšte nije bila takva.
Gledala je Martija i masirala bazu kiĉme kao da je već dugo boli.
“Znate li vi koliko sam ja vaţan?”, upita Marti.
“Znate li vi koliko sam ja zauzeta?”, odgovori ona.
“Moţda nismo na listi”, reĉe Marti veoma sporo, kao da govori nekome kome je upravo izvaĊen deo mozga, “ali jedan od mojih ljudi je zvao Pola - upravnika? Poznajete li Pola?”
“Naravno”, reĉe ona ravnodušno. “Poznajem Pola.”
“Pol je rekao da je sve u redu. Uvek je sve u redu.”
“Vrlo mi je milo što vi i Pol imate odnose tako pune razumevanja. Ali, ako nemam prazan sto, ne mogu da vam ga dam, zar ne? Oprostite još jednom.”
Ovoga puta je otišla.
“Ovo je glupo u piĉku materinu”, reĉe Marti.
Ali Pol nas je već spazio i brzo prilazio kroz pretrpani restoran da pozdravi svog slavnog klijenta.
“Gospodine Men”, reĉe, “drago mi je što vas vidim. Je li sve u redu?”
pnt
67
“Oĉigledno nema mesta.”
“Ah, za vas uvek ima mesta, gospodine Men.” Polov mediteranski osmeh bljesnu na njegovom preplanulom licu. I on je imao dobar osmeh, iako potpuno razliĉit od njenog. “Ovuda, molim vas.”
Prošli smo restoranom i došlo je do uobiĉajenog piljenja, mrmljanja i blesavih osmeha koje je Martijev dolazak uvek izazivao. Pol pucnu prstima i sto bi donesen iz kuhinje. Hitro je prekriven ĉaršavom, priborom, korpom grubo seĉenog seljaĉkog hleba i srebrnom posudom sa maslinovim uljem. Konobarica se pojavi pored nas. Bila je to ona.
“Zdravo još jednom”, reĉe.
“Kaţite mi nešto”, reĉe Marti. “Šta se desilo sa onom dobrom starom stereotipnom ameriĉkom konobaricom? Onom koja sluţi goste nasmešena?”
“Danas ima slobodan dan”, reĉe konobarica. “Doneću vam jelovnik.”
“Ne treba nam jelovnik”, reĉe Marti, “zato što već znam šta ţelim.”
“Svejedno ću ga doneti. Za vašeg prijatelja. Imamo danas neke zanimljive specijalitete.”
“Treba li da ponovimo ovaj razgovor kada ukljuĉite svoj slušni aparat?”, upita Marti. “Ĉitajte mi sa usana - stalno jedemo ovde. Jelovnik nam ne treba.”
“Pusti je na miru, Marti”, rekao sam.
“Jeste.” Pogledala me je po prvi put. “Pusti me na miru, Marti.”
“Ja ću onu uvijenu testeninu sa onim crvenim odozgo, a on će isto”, reĉe Marti.
“Uvijena testenina,” zapisala je u svoje blokĉe. “Crveno odozgo. Kapiram.”
“I donesite nam bocu šampanjca”, reĉe Marti tapšući konobaricu po dupetu. “Taaako, dobra curica.”
“Sklanjaj svoju znojavu šaku sa mog dupeta da ti ne polomim ruku”, reĉe ona. “Taaako, dobar deĉko.”
“Samo nam donesi piće, hoćeš?”, reĉe Marti hitro sklanjajući ruku.
pnt
68
Konobarica ode.
“Isuse, trebalo je da naruĉimo za poneti”, reĉe Marti. “Ili da doĊemo malko ranije.”
“Izvini zbog kašnjenja”, rekoh. “Saobraćaj...”
“Nema veze”, reĉe podigavši ruku.
“Drago mi je što si pristao na sistem petnaestominutnog odlaganja”, rekoh mu. “Dajem ti reĉ da to neće naškoditi emisiji”
“Pa, to je samo jedna od promena koje sprovodimo”, reĉe Marti. “O tome sam i hteo da razgovaram sa tobom.”
Ĉekao sam, najzad uvidevši da je Marti nervozan. On je koristio veţbe disanja koje je trebalo da sakriju kada se trese, ali sada nisu radile. A, na kraju krajeva, slavili smo.
“Ţelim takoĊe da se Sioban više angaţuje oko pozivanja gostiju”, reĉe Marti. “I hoću je gore na galeriji svake nedelje. I hoću da mi skine stanicu s vrata.”
Pustio sam ovo da lebdi za trenutak. Konobarica je donela šampanjac. Sipala nam je u ĉaše. Marti otpi dug gutljaj i zagleda se u svoju ĉašu, rasklopivši usne da neĉujno lako podrigne. “Izvini”, reĉe.
Ja sam ostavio svoju ĉašu na stolu.
“Ali, sve te stvari - to je posao producenta.” Pokušao sam da se osmehnem. “To je moj posao.”
“Pa, to su te promene koje ţelim da sprovedem.”
“Ĉekaj malo. Znaĉi ne dobijam novi ugovor?”
Marti raširi ruke kao da kaţe - šta mogu? Svet je poludeo! “Slušaj, Hari. Ne ţeliš valjda da te sklonim u stranu na neki nikakav poslić koji bi mogao da radiš ţmureći. To bi izgledalo strašno, zar ne?”
“Marti”, rekoh. “Marti. Stani. Stani malo. Meni ovaj posao stvarno treba. Sada više nego ikad. Tu je ovo sa Đinom - Pat je kod mene - i ne znam šta će biti. Znaš sve o tome. Ne mogu da ostanem bez posla. Ne sada.”
“Ţao mi je, Hari. Moramo da napravimo neke promene.”
pnt
69
“Šta je ovo? Kazna što nisam na raspolaganju dvadeset ĉetiri ĉasa dnevno dok mi se brak raspada? Ţao mi je što nisam došao jutros u kancelariju, u redu? Ne mogu da ostavim sina samog. Moram da...”
“Hari, nema potrebe da podiţeš glas. Moţemo ovo da obavimo na civilizovan naĉin.”
“Ma hajde, Marti. Pa ti si gospodin posrani Skandalmajstor. Nisi valjda zabrinut zbog male scene, a?”
“Ţao mi je, Hari. Sioban upada. Ti ispadaš. I jednog dana ćeš mi biti zahvalan. Ovo bi mogla da bude najbolja stvar koja ti se desila. Nema ljutnje?”
Taj mali govnar mi je stvarno pruţio ruku. Ignorisao sam je, ustao što sam brţe mogao i udario bedrima o ivicu stola.
Zatresao je glavom, teško razoĉaran u mene.
Pošao sam napolje, noge su me bolele a obrazi plamteli, ali sam se okrenuo kada sam ĉuo da je Marti kriknuo od bola.
Konobarica mu je nekako ispustila ceo tanjir testenine u krilo.
“Boţe, oprostite”, rekla je. “Hoćete li malo parmezana preko toga?”
Moji roditelji su dovezli Pata kući. Mama se muvala okolo paleći sva svetla, a tata me je pitao kako je na poslu. Rekao sam mu da sve ide odliĉno.
Ostali su sa Patom dok sam ja bio u kupovini u obliţnjem supermarketu. Udaljen je samo pet minuta voţnje, ali zadrţao sam se popriliĉno jer sam potajno gledao sve ţene za koje sam mislio da su samohrane majke. Nikada ranije nisam ni mislio o njima, ali sada sam shvatio da su te ţene heroji. Pravi heroji.
One su sve radile same. Kupovinu, kuvanje, zabavljanje, sve. One su same podizale svoju decu.
A ja nisam mogao ni da Patu operem kosu.
“Kosa mu je prljava”, reĉe mama dok su odlazili. “Treba joj dobro staro pranje.”
pnt
70
To sam i sam znao. Ali Pat nije hteo da mu operem kosu. Rekao mi je to kada sam nehajno provukao pranje kose kroz razgovor kada smo došli od Glena. Pat je ţeleo da mu njegova majka opere kosu. Onako kako je to uvek ĉinila.
Ali, više nismo mogli da odlaţemo. I tako je uskoro stajao nasred mokrog poda kupatila samo u pantalonama, prljava plava kosa mu je padala preko oĉiju crvenih od suza i bebi šampona kojim mu je Đina još uvek prala kosu.
Nije išlo. Nešto sam radio pogrešno.
Kleknuo sam pored njega. Nije hteo da me pogleda.
“Šta nije u redu, Pat?”, upitao sam ga.
“Sve je u redu.”
Obojica smo znali šta nije u redu.
“Mama je otišla na neko vreme. Ne daš da ti tata opere kosu?”
Glupo pitanje. Odmahnuo je glavom.
“Šta bi uradili Vitezovi Dţedaja na tvom mestu?”, upitao sam.
Nije odgovorio. Ponekad se ĉetvorogodišnjaci ne zamaraju odgovorima.
“Slušaj”, rekoh, potiskujući ţelju da vrištim, “misliš li da Luk Skajvoker plaĉe kada mu peru kosu?”
“Ne znam i ne brigam.”
Pokušao sam da mu operem kosu nagnutom nad kadu, ali nije išlo. Onda sam mu pomogao da skine pantalone, podigao ga i smestio da sedne u kadu. Obrisao je svoj slinavi mali nos dok sam podešavao vodu na odgovarajuću temperaturu.
“Ovo je zabavno, zar ne?”, upitah. Trebalo bi ovo ĉešće da radimo.”
Namrštio se na mene. Ipak se nagnuo napred i pustio me da mu pokvasim kosu. Onda je osetio kako moje ruke nanose još šampona i nešto je puklo. Ustao je i izbacio jednu nogu preko ivice kade u jadnom pokušaju da utekne.
“Pat!”, rekoh. “Sedi, molim te.”
pnt
71
“Hoću da mama to uradi.”
“Mama nije tu! Sedi!”
“Gde je? Gde je?”
“Ne znam!”
Slepo je pokušao da ispuzi iz kade, zavijajući dok mu je pena ulazila u oĉi. Gurnuo sam ga natrag i drţao ga, brţo ispirajući šampon i trudeći se da ne zapaţam njegove krike.
“Vitezovi Dţedaja se ovako ne ponašaju”, rekoh. “Ovako se ponašaju bebe.”
“Nisam ja beba! Ti si beba!”
Obrisao sam ga peškirom i za ruku odvukao nazad u spavaću sobu. Brzo je radio noţicama da me stigne. Piljili smo jedan u drugog dok sam mu oblaĉio pidţamu.
“Praviš cirkus”, rekoh. “Stvarno si me razoĉarao.”
“Hoću mamu.”
“Mama nije tu.”
“Ali kada ću ponovo da je vidim?”, upitao je, odjednom tuţan. “To hoću da znam.”
“Ne znam”, rekoh. “Ne znam, dušo.”
“Ali šta sam uradio?”, upitao je i to mi je slomilo srce. “Nisam hteo. Stvarno nisam hteo.”
“Nisi ništa uradio. Mama te mnogo voli. Videćeš je uskoro. Obećavam.”
Onda sam ga uzeo u naruĉje, osetio miris šampona koji mi je toliko nedostajao, drţao sam ga ĉvrsto dugo vremena i pitao se kako su dvoje grešnih odraslih uspeli da naprave nešto ovako savršeno.
Ĉitao sam mu Svet divljine dok nije ĉvrsto zaspao. Kada sam izašao iz njegove sobe našao sam na sekretarici tri poruke. Sve tri od Đine.
“Ţao mi je, ali morala sam da odem na neko vreme. Nikada nećeš znati koliko si me povredio. Nikada. Trebalo je da ovo bude za ceo ţivot, Hari. Ne
pnt
72
dok jednom od nas ne dosadi. Zauvek — ne dok jednom od nas ne postane malo dosadno u starom bračnom krevetu. To ne ide tako. Ne moţe nikada da bude tako. Misliš li da bih mogla da te pustim da me dotakneš znajući da si dodirivao neku drugu? Tvoje ruke, tvoje usne... ne mogu to da podnesem. Laţi, šunjanje, zvuk kako neko plače svake noći dok ne zaspi. Imala sam toga dovoljno dok sam odrastala. Ako misliš... ”
Mašina ju je prekinula. Davala vam je samo odreĊeno vreme. Ĉuo se bip, pa njena druga poruka. Sada je bila mirnija. Ili je pokušavala da bude.
“Upravo sam razgovarala sa Glenom. Rekao mi je da si uzeo Pata. Stvarno nisi morao. Bio je savršeno srećan tamo. A znam i koliko si zauzet na poslu. Ali, ako nameravaš da se brineš o njemu dok se ne vratim, onda treba da znaš da mu se kosa pere nedeljom. I ne daj mu da stavlja šećer na ovsene pahuljice. Ume sam da ide u toalet - to već znaš - ali ponekad zaboravi da podigne poklopac. Pazi da pere zube. Ne daj mu da gleda Ratove zvezda po ceo dan. Ako ne spava popodne, treba uveče da legne ne posle... ”
Još jedan bip. Poslednja poruka. Više ne tako mirna, reĉi su se spoticale.
“Samo reci Patu da ga volim, hoćeš? Reci mu da ćemo se uskoro videti. Dobro ga pazi do tada. I nemoj suviše da se saţaljevaš, Hari. Nisi gospodin Čudesni. Ţene širom sveta same gaje decu. Milioni ţena. Bukvalno milioni. Šta u tome ima naročitog?”
Dugo nakon što sam pogasio sva svetla, stajao sam i gledao našeg deĉaka kako spava. I uviĊao da sam izneverio svakoga.
Đinu. Moje roditelje, Ĉak i Martija. Nisam bio dovoljno snaţan, nisam ih dovoljno voleo, nisam bio ĉovek kakav su hteli da budem, ili onakav kakav sam ja hteo da budem. Na razne naĉine sam izdao sve njih.
Pokrio sam Pata ćebetom koje je zbacio, dajući poslednje obećanje, koje ću odrţati - nikada neću izdati ovo dete.
Ipak, neki udaljeni glas, kao da me neko zove preko slabe linije sa drugog kraja sveta, ponavljao je - jesi, jesi, već jesi.
pnt
73
Jedanaest
Deca ţive u trenucima. Dobra strana svaĊe s njima je što do sutra sve zaborave. Bar je takav bio Pat sa ĉetiri godine.
“Šta ţeliš za doruĉak”, pitao sam ga.
Posmatrao me je jedan trenutak.
“Zelene špagete.”
“Hoćeš špagete? Za doruĉak?”
“Zelene špagete. Da, molim te.”
“Ali - ne umem da pravim špagete. Jesi li to jeo nekada?” Klimnuo je. “U maloj radnji s druge strane velikog puta”, reĉe. “Sa mamom.”
Ţiveli smo na pogrešnoj strani Hajberi Kornera, pored Halovej Roada umesto pored Gornje ulice, na strani sa prodavnicama kojeĉega umesto sa prodavnicama antikviteta, sa pabovima umesto sa barovima, tihim malim kafeima umesto sa pomodnim restoranima. Neki od tih kafea su bili toliko tihi da su liĉili na mrtvaĉnice, ali bio je jedan veliki na samom kraju naše ulice. Zvao se Trevi. U njemu su govorili engleski za šankom, a italijanski u kuhinji.
Debeli, dobroćudni ĉovek za šankom pozdravio je Pata po imenu.
“Ovo je to mesto”, reĉe Pat smeštajući se za sto pored prozora.
Gledao sam konobaricu kako iz kuhinje prilazi našem stolu. Bila je to ona. Opet je izgledala umorno.
“Ĉime mogu da vas posluţim, momci?” upitala je, smešeći se Patu. U njenom glasu ĉuo se traĉak juga koji nisam primetio kada sam bio sa Martijem.
“Imate li nešto što bi moglo da se opiše kao zeleni špageti?”
“Mislite špageti pesto? Naravno.”
“Da ti to ne bude previše ljuto?”, pitao sam Pata.
pnt
74
“Jesu li zeleni?”, upita on.
Klimnuo sam. “Zeleni su.”
“Uzeću ih.”
“A vi?”, upitala je.
“Ja ću isto”, odgovorio sam.
“Još nešto?”
“Pa, pitao sam se koliko poslova radite.”
Pogledala me je paţljivo po prvi put.
“Oh, sećam vas se”, reĉe. “Bili ste sa Martijem Menom. Onaj što mu je rekao da me pusti na miru.”
“Mislio sam da ga niste prepoznali.”
“Ovde sam već skoro godinu dana. Naravno da sam prepoznala malog kurcoglavog.” Bacila je pogled na Pata. “Oprosti.”
On joj se nasmeši.
“Ne stiţem mnogo da gledam TV - ne moţe se u ovom poslu - ali taj ruţni baja je stalno u novinama. Nije nešto, koliko ja vidim. Znate, vi ste bili moje posleĊnje mušterije. Polu se nije dopao moj stil.”
“Pa, dobro. Ako vam je to nekakva uteha, ja sam izgubio posao otprilike u isto vreme kada i vi.”
“Stvarno? A niste morali da ispustite tanjir testenine na Martijev drhtavi mali...” Hitro je pogledala Pata. “... vrat. Nema veze. Zasluţio je.”
“Jeste, nego šta. Ali meni je ţao što ste otpušteni.”
“Nema veze. Devojka uvek moţe da se zaposli kao konobarica, zar ne?”
Podigla je pogled sa bloka. Oĉi su joj bile toliko široko razmaknute da sam imao teškoća da gledam u oba u isto vreme. Bile su smeĊe. Krupne. Okrenula ih je ka Patu.
“Ruĉaš sa tatom? Gde ti je mama?”
pnt
75
Pat me teskobno pogleda.
“Njegova majka je u Tokiju”, rekoh.
“To je u Japanu”, reĉe Pat. “Oni voze istom stranom kao i mi. Ali, kada je tamo noć, ovde je dan.” Iznenadio sam se što je upamtio toliko od onoga što sam mu priĉao. Znao je o Japanu skoro koliko i ja.
Pogledala me je tim široko postavljenim oĉima i uĉinilo mi se da odnekud zna da je naša mala porodica razbijena i razbacana. Što je bilo besmisleno. Kako bi mogla da zna?
“Ona se vraća brzo”, reĉe Pat.
Obgrlio sam mu ramena.
“Tako je”, rekoh. “Ali za sada smo nas dvojica sami.”
“To je neobiĉno, zar ne?”, reĉe konobarica. “Mislim - da vi pazite na deĉaka. Retki muškarci to rade.”
“Pretpostavljam da se dogaĊa”, rekoh.
“Pretpostavljam”, reĉe ona.
Video sam da joj se više dopadam sada kada zna da vodim brigu o Patu. Ali, naravno, nije me poznavala. Uopšte me nije poznavala. I grešila je u vezi sa mnom.
Videla je muškarca, samog sa detetom i pomislila da me to nekako ĉini boljim od ostalih muškaraca - da imam mekše srce, više saosećanja, da je manje verovatno da bih razoĉarao ţenu. Novi, poboljšani muţjak vrste, biološki programiran za duţnost gajenja dece. Kao da sam ja ovako planirao svoj ţivot.
“A šta je sa vama?”, upitao sam je. “Šta je vas dovelo u London iz - odakle?”
“Iz Hjustona”, reĉe ona. “Hjuston, drţava Teksas. Pa, ono što me je dovelo je moj partner. Bivši partner. On je odavde.”
“Prešli ste dug put zbog jednog momka, zar ne?”
Kao da se iskreno iznenadila. “Mislite? Uvek sam smatrala da, ako nekog zaista volite, treba svuda da idete za njim.”
pnt
76
Znaĉi, ona je romantiĉna.
Iza te spoljašnjosti koja kao da kaţe ako me još jednom takneš, burazeru, sasuću ti špagete u krilo ona je bila jedna od onih ţena spremnih da preokrenu svoj svet naglavaĉke zbog nekog muškarca koji to gotovo sigurno ne zasluţuje.
Moţda je moja ţena u pravu. Romantiĉni su najgori.
Đina je došla kući sutradan kasno popodne.
Pat i ja smo se igrali na podu njegovim igraĉkama. Nijedan od nas nije obratio paţnju na dizelsko brujanje crnog taksija koji je prolazio pored kuće, ali smo se zgledali kada smo ĉuli škripavo škljocanje naše male kapije, zatim okretanje kljuĉa u bravi, i najzad zvuk njenih koraka u hodniku. Pat se okrenuo prema vratima.
“Mama?”
“Pat?”
Odjednom je bila tu, smešila se svom sinu, oĉiju mutnih od dvanaestoĉasovnog leta sa aerodroma Narita, steţući svoj stari kofer na kom je još stajala izgrebana nalepnica s našeg davnog letovanja na Antigvi.
Pat joj je poleteo u naruĉje, a ona ga je stegla tako ĉvrsto da se izgubio u naborima njenog lakog letnjeg mantila; sasvim je nestao osim temena i pramena kose potpuno iste nijanse plave kao u njegove majke. Lica su im bila tako blizu da se nije moglo videti gde završava Đina, a poĉinje Pat.
Gledao sam ih osećajući nešto više od sreće. Kao da sam iznutra sijao, verujući da se moj svet obnavlja. A onda me je pogledala - ni hladno, ni gnevno, samo sa velike daljine, kao da je i dalje bila negde daleko gde će ostati zauvek - i moj duh je klonuo.
Nije se vratila zbog mene.
Vratila se zbog Pata.
“Jesi li dobro?”, upitao sam je.
“Pomalo umorna”, reĉe. “Let je bio dug. A sletiš istog dana kada si poleteo, tako da dan izgleda beskrajan.”
pnt
77
“Trebalo je da nam javiš da dolaziš. Saĉekali bismo te na aerodromu..”
“Nema veze”, reĉe drţeći Pata i pregledajući ga.
Video sam da se vratila jer je mislila da neću biti u stanju. Mislila je da ne mogu sam da brinem o našem detetu dok je ona odsutna. Mislila je da nisam pravi roditelj, ne na naĉin na koji je ona bila pravi roditelj.
I dalje drţeći Pata, prešla je pogledom po strašnom neredu dnevne sobe koja kao da je potvrdila da je ĉak i njen bedni otac bolja prilika od mene.
Igraĉaka je bilo posvuda. Na videu se vrteo Kralj lavova kojeg niko nije gledao. Dve kutije za picu - jedna velika, jedna mala - iz Mister Milana vukle su se po podu. A Patove pantalone su od juĉerašnjeg sedenja na stoĉiću za kafu liĉile na prljavi stolnjak.
“Gospode, vidi kako ti je prljava kosa”, reĉe Đina vedro. “Hoćemo li jedno staro dobro pranje kose?”
“Vaţi!”, reĉe Pat kao da ga je pozvala u Diznilend.
Otišli su u kupatilo, a ja sam poĉeo da sreĊujem sobu, slušajući kako se zvuk tekuće vode meša s njihovim smehom.
“PonuĊen mi je posao”, rekla mi je u parku. “Dobar posao. Radila bih kao prevodilac za jednu ameriĉku banku. U stvari, više kao ţivi prevodilac. Moj pisani japanski je previše zarĊao za prevoĊenje dokumenata. Ali moj govorni japanski je više nego dovoljan za ţivo prevoĊenje. Sedeću na sastancima, odrţavaću vezu s klijentima i tako to. Devojka koja je do sada tu radila - stvarno je fina, Japano-Amerikanka, upoznala sam je - napušta posao jer ĉeka bebu. Posao je moj ako ţelim. Ali moraju da znaju odmah.”
“Ĉekaj malo”, rekoh. “Taj posao je u Tokiju?”
Skrenula je pogled sa Patovog paţljivog savlaĊivanja niţih delova penjalice.
“Naravno da je u Tokiju”, reĉe oštro. Oĉi su joj se vratile na našeg deĉaka. “Šta misliš da sam tamo radila?”
Iskreno, mislio sam da uzima vazduh. Obići će par starih japanskih i ameriĉkih prijatelja iz vremena kada je tamo boravila, provozaće se superbrzim vozom, obići će par hramova u Kjotu samo da malo bude daleko od svega.
pnt
78
Zaboravio sam da je ţelela svoj ţivot natrag.
To je radila otkako se preselila kod svog oca - obavljala meĊunarodne telefonske razgovore, oţivljavala neke stare kontakte, gledala ima li i dalje mogućnosti za sve ono ĉega se odrekla zbog mene.
Dovoljno sam je poznavao da shvatim da je bila krajnje ozbiljna u vezi s tim poslom, ali i dalje nisam mogao da poverujem u to.
“Stvarno ćeš da prihvatiš posao u Japanu, Đina?”
“Trebalo je da to davno uĉinim.”
“Na koliko? Zauvek?”
“Ugovor je na godinu dana. Posle toga, pa, videćemo.”
“Šta će biti sa Patom?”
“Pa, Pat ide sa mnom. Oĉigledno.”
“Pat ide s tobom? U Tokio?”
“Naravno. Neću valjda da ga ostavim ovde, šta si mislio?”
“Ali ne moţeš tek tako da ga išĉupaš iz korena”, rekoh, pokušavajući da sakrijem notu histerije u svom glasu. “Gde ćete ţiveti?”
“To će banka da sredi.”
“Šta će da jede?”
“Isto ono što jede ovde. Niko ga neće terati da doruĉkuje miso supu. U Japanu ima i kukuruznih pahuljica. Ne treba da brineš za nas, Hari.”
“Ali brinem. Ovo je ozbiljno, Đina. Ko će da ga pazi dok si ti na poslu? Šta ćeš s njegovim stvarima?”
“Njegovim stvarima?”
“Njegovim biciklom, njegovim igraĉkama, njegovim video trakama. Sa svim tim.”
“Pa, pošalji. Ne verujem da je teško upakovati imovinu jednog ĉetvorogodišnjaka.”
pnt
79
“Šta ćeš s našim roditeljima? Hoćeš li i njih da popakuješ i pošalješ brodom? Šta ćeš s njegovim drugovima iz zabavišta? Šta ćeš sa mnom?”
“Ne moţeš da podneseš pomisao da ţiviš bez mene, je li tako? Stvarno ne moţeš.”
“Nije to. Ako je to ono što zaista ţeliš, onda se nadam da će ti poći za rukom. A znam da ti to moţeš. Ali ovde je u pitanju Patov ţivot.”
“Patov ţivot je pored mene”, rekla je ĉeliĉnim glasom. Pa ipak mi se uĉinilo da prodirem ka njoj.
“Ostavi ga sa mnom”, rekao sam. Preklinjao zapravo. “Samo dok se ne smestiš, vaţi? Par nedelja, par meseci, koliko god. Samo dok ne uĊeš u posao i ne naĊeš gde ćeš da ţiviš. Ostavi ga sa mnom do tada.”
Paţljivo me je posmatrala, kao da ono što govorim ima smisla, ali mi se još ne moţe verovati.
“Ne pokušavam da ti ga oduzmem, Đina. Ne bih to nikada mogao. Ali ne mogu da podnesem pomisao da ga pazi neko nepoznat u nekom stanĉiću dok si ti u kancelariji i pokušavaš da uĊeš u posao. A znam da ni ti to ne moţeš da podneseš.”
Gledala je našeg malog kako se polako pentra do vrha penjalice. Paţljivo se okrenuo da nam se nasmeši.
“Moram da iskoristim ovu priliku”, rekla je. “Moram da saznam mogu li to. Sad ili nikad.”
“Razumem.”
“Zvaću ga svaki dan, naravno. I poslaću po njega ĉim budem mogla. Moţda bi ti mogao da ga dovedeš.”
“To zvuĉi u redu.”
“Volim Pata. Volim svog sina.”
“Znam da ga voliš.”
“Jesi li baš siguran da moţeš da se brineš o njemu neko vreme?”
“Jesam. Mogu.” Gledali smo se dugo. “Samo dok se ne smestiš.”
pnt
80
Odveli smo Pata kući i smestili ga u krevet. Srećan i umoran, ubrzo je zaspao, izgubio se u snovima kojih se ujutru neće sećati.
Đina je grizla donju usnu.
“Ne brini”, rekao sam. “Dobro ću ga paziti.”
“Samo dok se ne smestim.”
“Samo dok se ne smestiš.”
“Doći ću po njega”, reĉe Đina, više za sebe nego meni.
I zaista je došla po njega. Ali do tada su se stvari izmenile. Do onog dana kada se Đina vratila po Pata nije bilo juĉerašnjih pantalona na stoĉiću za kafu i kutija za pice Mister Milana na podu. Do onog dana kada je došla po našeg deĉaka i ja sam postao nešto nalik na pravog roditelja.
Tu je Đina grešila. Mislila je da moţe da se promeni, a da ću ja uvek ostati isti.
Moji roditelji su se prema Đininom odlasku odnosili tako što su pokušali da Patov ţivot pretvore u zabavu.
Preko noći je njihovo neoborivo pravilo “jedna Koka-kola dnevno” bilo ukinuto. Odjednom su, kada bi se Pat i ja pojavili kod njih, Pata ĉekali pokloni, kao što su naroĉito izdanje Povratka Dţedaja (“Nove scene, novi zvuk, novi specijalni efekti”). Sve su ĉešće traţili da spava kod njih, bez sumnje u nadi da će uspeti da zamene moje sumorno lice i neraspoloţeno ćutanje svojim smehom iz konzerve, toliko nategnutim da mi se plakalo.
Sada je jedno od njih uvek ţelelo da nas prati do kapije Patovog obdaništa. Za njih je to bila duga voţnja - do nas im je trebalo najmanje sat vremena voţnje Autoputem 25 za vreme guţve - ali bili su voljni da to ĉine iz dana u dan.
“Poseban postupak”, rekao je moj tata stenjući dok je skupljao svoje stare noge u mom niskom autu.
Znao sam šta rade i voleo ih zbog toga. Pokušavali su da spreĉe svog unuka da zaplaĉe, jer su se plašili da, ako poĉne, nikada neće prestati.
Ali Patov ţivot nije mogao da bude zabava kad mu majka nije bila tu i nikakve koliĉine robe iz Ratova zvezda niti dobrih namera nisu mogli da ga pretvore u zabavu.
pnt
81
“Onda, šta ćeš danas da radiš. Pat?”, upita moj otac, dok mu se unuk na suvozaĉkom sedištu MGF-a gnezdio na krilu. “Pravićeš gliste od plastelina? Uĉićeš o Poštaru Patu i njegovoj crno-beloj maĉki? To je baš lepo!”
Pat nije odgovarao. Zurio je u jutarnju saobraćajnu guţvu, lica bledog i lepog, a veselo ĉavrljanje mog starog uopšte nije dopiralo do njega, ma koliko se stari trudio. Progovorio je tek na kapiji obdaništa Kanonberi Kjubs.
“Neću da idem”, promucao je. “Hoću da ostanem kod kuće.”
“Ali ne moţeš da ostaneš kod kuće, mali moj”, rekao sam, nameravajući da pribegnem velikom roditeljskom izgovoru i kaţem mu da tata mora na posao.
Ali, naravno, tata više nije imao posao. Tata je mogao da ostane u krevetu ceo dan, a da ipak ne zakasni na posao.
Jedna od vaspitaĉica došla je da ga preuzme i gledala me znaĉajno dok ga je neţno uzimala za ruku. Ovo nije bio prvi put da se Pat nevoljno rastajao od mene. Tokom nedelje nakon Đininog odlaska nije me ispuštao iz vida.
Dok mu je moj tata obećavao nezamislivu zabavu i igre, gledao sam Pata kako odlazi, drţeći vaspitaĉicu za ruku. Njegove plave oĉi bile su prepune suza, a donja usna mu je podrhtavala.
Verovatno će stići do male uĉionice dok ne prasne. Moţda će uspeti i da mu skinu kaput. Ali, do trenutka kada se izvade plastelinske gliste pući će, biće neutešan, isplakaće srce, a druga će deca blenuti u njega ili hladno gledati svoja ĉetvorogodišnjaĉka posla. Mi to nećemo morati da gledamo.
“Sećam se kada si ti bio njegovih godina”, rekao je moj tata dok smo se vraćali do kola. “Odveo sam te u park tokom nedelje izmeĊu Boţića i Nove godine. Bilo je zverski hladno. Poneo si malene sanke. Morao sam da te vuĉem celim putem od kuće. A u parku smo gledali kako patke pokušavaju da slete na zamrznuto jezero. Samo su se spuštale i - bum! Klizale su se na dupetima po ledu. A ti si se skoro zagrcnuo od smeha. Smejao si se i smejao. Mora da smo ih gledali satima. Sećaš li se toga?”
“Tata?”
“Šta?”
“Ne znam da li to mogu, tata.”
“Šta?”
pnt
82
“Ne znam da li mogu sam da brinem o Patu. Ne znam jesam li sposoban. Rekao sam Đini da mogu. Ali ne znam mogu li.”
Okrenuo se ka meni, oĉi su mu plamtele, za trenutak sam pomislio da će me udariti. Nikada u ţivotu nije me ni dotakao. Mada, uvek postoji prvi put.
“Ne znaš da li moţeš?”, rekao je. “Ne znaš da li moţeš. Moraš.”
Lako je njemu bilo da to kaţe. Njegovu mladost moţda su pomutili napori nemaĉke vojske da ga ubije, ali u njegovo vreme uloga oca bila je urezana u kamen. On je uvek taĉno znao šta se od njega oĉekuje. Moj tata je bio savršen otac i - ovo je vrhunac - nije morao ni da bude prisutan da bi bio savršen otac. Čekaj da ti otac doĎe kući bilo je dovoljno da se umirim. Dovoljno je bilo da majka spomene njegovo ime pa da odmah shvatim sve što treba o tome kako biti dobar deĉak. Čekaj da ti otac doĎe kući, rekla bi mi, a samo spominjanje mog oca bilo je dovoljno da sve u vasioni doĊe na svoje mesto.
Danas se ta pretnja ne ĉuje tako ĉesto. Koliko ţena stvarno kaţe Čekaj da ti otac doĎe kući danas? Ne mnogo, jer ovih dana neki oĉevi uopšte ne dolaze kući. A neki su stalno kod kuće.
Ipak, shvatio sam da je u pravu. Moţda neću biti dobar kao što je on bio - ne mogu ni da zamislim Pata da me gleda onako kako sam ja gledao mog starog - ali morao sam da to izvedem kako najbolje znam.
I stvarno sam se setio pataka koje pokušavaju da slete na smrznuto jezero. Naravno da sam se sećao pataka. Odliĉno sam ih se sećao.
Pored malih plata, nezgodnog radnog vremena i nedostatka uobiĉajenih privilegija zaposlenih kao što je zdravstveno osiguranje, verovatno je najgore u poslu konobarice to što tokom svog rada ima posla s mnoštvom kretena.
Kreteni idu uz taj posao kao keceljica i blok. Onaj što hoće da priĉa s njom, onaj što joj traţi broj telefona, onaj koji prosto neće da je ostavi na miru. Kreteni, mnoštvo njih.
Kreteni sa graĊevina, kreteni iz kancelarija, kreteni u poslovnim odelima, kreteni kojima se guzni razdeljak vidi iznad pojasa farmerki, kreteni svih vrsta - oni koji misle da su zabavni, oni koji misle da su Boţji dar, oni koji misle da imaju šanse kod nje samo zato što im donosi supu svaki dan.
pnt
83
Sluţila je jedan sto kretena kada sam seo u dno kafea. Jedan kreten - poslovni kreten, ne kreten sa graĊevine - odmeravao ju je dok su se njegovi prijatelji kreteni, u prugastim odelima, kose uĉvršćene gelom i sa mobilnim telefonima - smeškali sa divljenjem njegovoj kretenskoj drskosti.
“Kako se zoveš?”
Odmahnula je glavom. “Zašto ţelite da znate moje ime?”
“Pretpostavljam da je neko tipiĉno juţnjaĉke, je li? Pegi-Sju? Beki-Lu?”
“Naravno da nije.”
“Bili-Dţo? Meri-Bet?”
“Slušajte, hoćete li da naruĉite nešto ili nećete?”
“Kada završavaš smenu?”
“Jeste li ikada izlazili sa konobaricom?”
“Nisam.”
“Konobarice završavaju kasno.”
“Voliš da budeš konobrica? Dopada ti se da budeš izvršni organ usluge u industriji snabdevanja prehrambenim artiklima?” Ovo je izazvalo silan smeh kod svih kretena koji su mislili da izgledaju vrlo kul priĉajući usred prepunog restorana preko mobilnih telefona o glupostima.
“Nemojte da mi se smejete.”
“Ne smejem ti se.”
“Dugo radno vreme, slaba plata. Takav je posao konobarice. I mnoštvo magarĉina unaokolo. Ali, dosta sam priĉala o vama.” Bacila im je jelovnik na sto. “Razmislite malo o ovome.” Poslovni kreten je pocrveneo i iscerio se, pokušavajući da to prikrije dok je odlazila. Njegovi kreteni prijatelji su se smejali, ali ne baš od srca kao ranije.
Prišla mi je. A još uvek nisam znao njeno ime.
“Gde vam je deĉak danas?”
“U obdaništu.” Ispruţio sam ruku. “Hari Silver.”
pnt
84
Gledala me je jedan trenutak, pa se nasmešila. Nikada nisam video takav osmeh. Njeno lice obasjalo je salu. Jednostavno je zasijalo.
“Sid Mejsn”, rekla je stisnuvši mi ruku. To je bilo vrlo blago rukovanje. Samo se muškarci trude da vam polome kosti kada se rukuju. Samo kreteni.
“Drago mi je, Hari.”
“Kao Sid Višous?”
“Kao Sid Ĉeris. Verovatno nikada niste ĉuli za Sid Ĉeris, zar ne?”
“Igrala je u Parizu sa Fredom Asterom u filmu Svilene čarape. Imala je frizuru nalik vašoj. Kako se zove ta frizura?”
“Kineska frizura.”
“Kineska frizura, je li? Da, Sid Ĉeris. Znam ko je ona. Bila je verovatno najlepša ţena na svetu.”
“To je Sid.” Bila je impresionirana. Videlo se. “Moja majka je ludovala za svim tim filmovima kompanije MGM.”
Uhvatio sam odblesak njenog detinjstva, video je kako sa deset godina sedi ispred televizora u nekom stanĉiću, s klima ureĊajem ukljuĉenim na najjaĉe, pored majke koja se guši od suza dok Fred okreće Sid po Levoj obali. Nije ni ĉudo da je odrasla sa pomerenom slikom romantike. Nije ni ĉudo što je došla za nekim kretenom u London.
“Da vam nabrojim specijalitete?”, upitala je.
Bila je stvarno ljubazna i ţeleo sam da priĉam s njom o Hjustonu i mjuziklima MGM-a i o tome šta se desilo izmeĊu nje i ĉoveka zbog kog je došla u London. Umesto svega toga gledao sam u svoju testeninu i ćutao.
Jer, nisam hteo da bilo ko od nas pomisli da sam samo još jedan od kretena.
Đina nije bila tu i bila je posvuda. Kuća je bila puna kompakt diskova koje nikada neću slušati (sentimentalna soul muzika o naĊenoj i izgubljenoj ljubavi), knjiga koje nikada neću ĉitati (ţene koje se bore da pronaĊu sebe u svetu punom pokvarenih muškaraca) i odeće koju nikada neću nositi (sićušno M&S donje rublje).
pnt
85
I Japan. Mnoštvo knjiga o Japanu. Svi klasiĉni tekstovi koje me je molila da proĉitam - Crna kiša, Ruţičasti samuraj, Bosonogi Dţen, Sećanja na svilu i trsku - i raskupusani stari primerak Sneţne zemlje, upravo onaj koji sam ĉitao, ljubavna priĉa za koju mi je rekla da moram da je proĉitam ako uopšte ţelim da je razumem.
Đinine stvari koje su mi grizle srce svaki put kada ih ugledam.
Moraju napolje.
Ne bi mi bilo lako da ih pobacam, ali s druge strane, kada vas neko ostavi, trebalo bi da odnese svoje stvari sa sobom. Jer, svaki put kada bih video ploĉu Lutera Vandrosa ili roman Margaret Atvud ili knjige o Hirošimi, osećao sam kako se u meni diţe bol i preti da me uguši. Na kraju to više nisam mogao da trpim.
Đina, mislio sam, i svi njeni snovi o besmrtnoj ljubavi i teško izvojevanoj nezavisnosti, Đina koja bi mogla srećno da pomiri ĉeliĉne, post-feministiĉke misli Naomi Volf i slatke besmislice Vitni Hjuston.
Takva je moja Đina.
I tako sam se bacio na posao, trpajući sve što je ostavila u kese za smeće. Prvu sam napunio brzo - je li ta ţena ikad išta bacila? - pa sam otišao u kuhinju i doneo ĉitavu rolnu debelih kesa.
Kada sam uklonio sve njene knjige, polica je izgledala kao usta puna razbijenih zuba.
Bacanje njene odeće je išlo lakše, pošto nisam morao da pravim izbor. Uskoro na njenoj strani garderobnog plakara nije ostalo ništa osim kuglica naftalina i ţicanih vešalica.
Već sam se osećao bolje.
Ţestoko se znojeći, njuškao sam po kući kupeći sve što je ostalo za njom. Bile su tu sve one japanske slike iz vremena kada je bila sama. Slika koju je kupila na našem letovanju na Antigvi dok je Pat bio beba. Ruţiĉasti brijaĉ na ivici kade. Nekoliko video traka Gonga Lija. I fotografija sa našeg venĉanja na kojoj je izgledala kao najlepša devojka na svetu, a ja se kezim kao srećno, drogirano kopile koje ne veruje u svoju sreću.
Sve je sada smeće.
Na kraju sam pogledao u korpu za veš.
pnt
86
MeĊu Patovim pidţamama sa slikama iz Ratova zvezda i mojim izbledelim farmerkama Kelvin Klajn bila je stara Gap majica u kojoj je Đina volela da spava. Sedeo sam neko vreme na donjem stepeniku i drţao tu majicu, pitajući se u ĉemu će noćas da spava. A onda sam je ubacio u poslednju kesu za smeće.
Zapanjujuće je kako se brzo mogu ukloniti iz kuće dokazi neĉijeg prisustva. Toliko je vremena potrebno da ostavite svoj znak u kući, a tako malo da se sve izbriše.
Onda sam proveo još nekoliko sati vadeći stvari iz kesa za smeće i paţljivo vraćajući odeću, kompakt diskove, knjige, slike i sve ostalo taĉno na mesta gde sam ih našao.
Zato što mi je nedostajala. Nedostajala mi je do ludila.
I ţeleo sam da njene stvari ostanu taĉno onako kako ih je ona ostavila, spremne da je doĉekaju u sluĉaju da ikada poţeli da se vrati kući.

Dvanaest
Mali napad panike u supermarketu.
Ništa strašno, ništa strašno. Samo iznenadno shvatanje da se ĉovek kao što sam ja, ĉija se mala porodica razbila na komadiće, drznuo da kupuje na mestima gde hranu traţe srećne porodice. Osećao sam se kao da se laţno predstavljam.
To što sam bio okruţen svim grotesknim prilikama ispred osme kase - tetoviranim ţenama, muškarcima s minĊušama, malom decom odevenom poput odraslih, odraslima odevenim poput pubertetlija - trebalo je da uĉini da se osećam bolje, ali nisam.
Drhtao sam i znojio se na kasi, ţudeći da se to što pre završi, ţeleći da budem negde drugde, disao sam kratkim, plitkim dahom, i do trenutka kada mi je polukomatozna šiparica na kasi vratila kusur nemarno se ĉešući oko prstena u nosu, bio sam na ivici da vrištim ili zaplaĉem ili oboje odjednom.
Izleteo sam iz supermarketa na otvoreno i baš u tom trenutku ruĉka kese sa veĉerom za Pata, maĉku i mene pocepala se i njena sadrţina je iskrvarila na ploĉnik.
Đini se kese iz samousluge nikada nisu kidale. Išli smo zajedno u nedeljnu kupovinu svake subote punih sedam godina i nikada nisam video da joj se kesa koju je napunila makar zaĉepila. Moţda Đina nije kupovala ovoliko smrznute hrane kao ja. Te stvari su teške ĉitave tone.
Odjednom je konzervi maĉje hrane i instant-obroka bilo posvuda, ispod toĉkova kolica iz samoposluge, pred nogama mladića koji je prodavao Veliku temu. Kotrljale su se i po ulici. Bio sam na rukama i kolenima i lovio kutiju koja je obećavala “Ukus Toskane” kada su me ugledali.
“Hari?”
Bio je to Marti. A s njim je bila devojka. Sioban.
Marti i Sioban. Drţe se za ruke!
pnt
88
IznenaĊenje što ih vidim zajedno izbrisalo je svaki stid koji sam osećao što sam uhvaćen sa kupljenim stvarima razbacanim svuda po ploĉniku. Ali samo za trenutak. Onda je lice poĉelo da mi gori, gori, gori.
Nisam ih video već neko vreme, mada ne predugo. Nešto preko mesec dana. Ali moj producentski mozak nije mislio u nedeljama i mesecima. Pet emisija, mislio sam. Uradili su pet emisija bez mene.
Izgledali su dobro. Ĉak i Marti, taj ruţni mali gad. Oboje su nosili tamne naoĉari i bele pantalone. Sioban je drţala kesu sa francuskom veknom i bocom neĉeg suvog, belog i skupog. Moţda je unutra bila i kutija gušĉije paštete, ko zna. Ali njihova kesa nije pretila da pukne. Dvoje samopouzdanih profesionalaca u neobaveznoj kupovini pre nego što se vrate svojim glamuroznim, visokovoltaţnim karijerama. Nisu izgledali poput ljudi koji moraju da prave zalihe maĉje hrane.
“Daj da ti pomognem”, reĉe Sioban sagnuvši se da uhvati jednu konzervu mesa i srca Viskas, koja se kotrljala prema slivniku.
Marti je bio dovoljno pristojan da izgleda malko postiĊeno, ali Siobani je kanda bilo drago što me vidi, iako je bila malo iznenaĊena što me je našla kako puzim po ploĉniku i skupljam konzerve maĉje hrane, rolne toalet papira i polugotovu hranu, umesto da skupljam nagrade BAFTA4.
“Pa - šta si radio ovih dana?”, upita me.
“Ma, znaš”, rekoh.
Koraĉam satima gore-dole po dnevnoj sobi - “Kao tigar u kavezu”, kaţe moja mama - nakon što odvedem Pata u obdanište, brinem do ludila kako mu je tamo, ţderem se da li opet plaĉe. I ĉekam svaki dan da Đina nazove taĉno u ĉetiri sata popodne - u ponoć na njenoj strani sveta - iako uvek dam slušalicu Patu jer znam da zove samo zbog njega.
I šta još? Priĉam sam sa sobom. Pijem previše, ne jedem dovoljno, pitam se kako mi se ţivot ovako sjebao. Eto, to sam radio ovih dana.
“Još razmatram neke mogućnosti”, rekoh. “Kako ide emisija?”
“Bolje nego ikad”, reĉe Marti. Pomalo odbrambeno.
“Dobro”, reĉe Sioban, zadovoljno, ali neutralno, kao da misli da sudbina stare emisije zapravo ne zanima usijanu glavu poput moje. “Gledanost se blago povećala.”
Povraćalo mi se.
pnt
89
“To je super”, nasmeših se.
“Pa - bolje da krenemo”, reĉe Marti. Ne samo zbog mene. Par kupaca je stalo i krenulo da pilji i pokazuje prstom. Je li to stvarno on?
“Da, i ja ću”, rekoh. “Moram da beţim. Imam posla.”
Sioban me uhvati i spusti mi hitar poljubac na obraz. To me je navelo da poţalim što se jutros nisam obrijao. Ili juĉe. Ili prekjuĉe.
“Vidimo se, Hari”, reĉe Marti.
Pruţio je ruku. Nema ljutnje. Prišao sam mu da se rukujem, ali drţao je konzervu maĉje hrane. Uzeo sam je od njega.
“Vidimo se, Marti.”
Prokleta kopilad.
Svi ste vi prokleta kopilad.
Telefon je zazvonio baš dok sam kupao Pata. Ostavio sam ga u kadi - ostao bi tamo sav srećan satima, bio je kao ribica - sišao u predvorje i podigao slušalicu mokrom rukom, oĉekujući svoju mamu. Ali doĉekalo me je lako transkontinentalno škljocanje dok se veza uspostavljala i odjednom sam zaĉuo Đinin glas.
“Ja sam”, rekla je.
Pogledao sam na sat - bilo je tek dvadeset do ĉetiri. Danas je poranila.
“U kadi je.”
“Neka ga. Zovem u neuobiĉajeno vreme. Samo sam pomislila da je moţda tu negde. Kako je on?”
“Dobro”, rekao sam. “Dobro, dobro, dobro. Još uvek si tamo, je li?”
“Da, još uvek sam ovde.”
“Kako ide?”
Ĉuo sam kako je udahnula. Đina uzima vazduh na drugom kraju sveta.
pnt
90
“Mnogo je teţe nego što sam mislila”, reĉe. “Privreda im je skroz sjebana. Mislim, stvarno sjebana. Moja kompanija otpušta lokalne radnike, pa nema sigurnog posla za gaijin5 ĉiji je japanski zarĊaliji nego što je mislila. Ali posao ide dobro. Ništa što ne mogu da savladam. Ljudi su ljubazni. U pitanju je sve ostalo. Naroĉito to što ţivim u stanu koji je velik otprilike kao naša kuhinja.” Ponovo je udahnula. “Nije mi lako, Hari. Nemoj da misliš da se ludo provodim.”
“Kada se vraćaš kući?”
“Ko kaţe da se vraćam kući?”
“Ma hajde, Đina. Zaboravi te priĉe o pronalaţenju sebe. Ţeliš samo da me kazniš.”
“Ponekad se pitam da li sam uradila pravu stvar došavši ovde. Ali kada ti progovoriš par reĉi odjednom znam da jesam.”
“Znaĉi ostaješ tamo, je li? U stanu veliĉine naše kuhinje?”
“Vratiću se. Ali samo da povedem Pata. Da ga dovedem ovamo. Stvarno ţelim da ovo uspe, Hari. Nadam se da razumeš.”
“Šališ se, Đina. Pat da ţivi tamo? Ne mogu da ga nateram da jede sendviĉe sa pasuljem. Taĉno mogu da ga zamislim kako mrlja po tanjiru haringi sa pirinĉem. A gde će da ţivi? U stanu veliĉine naše kuhinje?”
“Isuse, bolje da ti nisam spomenula veliĉinu prokletog stana. Ne mogu više da priĉam sa tobom.”
“Pat ostaje sa mnom, vaţi?”
“Za sada”, rekla je. “Tako smo se dogovorili.”
“Neću ga pustiti dok to ne bude najbolje za njega. Ne za tebe, za njega. I to smo se dogovorili, je li tako?”
Tišina. A onda drugaĉiji glas.
“To će da utvrde advokati, Hari.”
“Reci svom advokatu - Pat ostaje sa mnom. Ti si ta koja je otišla. Tako mu kaţi.”
“A ti reci svom advokatu da si ti bio taj koji se tucao unaokolo!”
pnt
91
“Ne mogu - nemam advokata.”
“Treba da ga uzmeš, Hari. Ako ti je misao da mi ukradeš sina ikad prošla mozgom, onda naĊi nekog koji je vrlo dobar. Ali ti to ne bi ţeleo. Oboje znamo da ne bi mogao da se brineš o Patu za stalno. Ne moţeš da se brineš ni o samom sebi. Hoćeš samo da me povrediš. Slušaj, hoćeš li da razgovaramo kao odrasle osobe? Ili hoćeš da se svaĊaš?”
“Hoću da se svaĊam.”
Ĉuo se uzdah.
“Da li je Pat tu?”
“Ne, izašao je na veĉeru s grupom razvratnih prijatelja. Naravno da je tu. Ĉetiri su mu godine. Šta misliš gde bi mogao da bude? Na vrućem sastanku s Naomi Kembel? Rekao sam ti da je u kadi. Zar ti nisam rekao?
“Rekao si mi. Mogu li da razgovaram s njim?”
“Naravno.”
“I, Hari?”
“Molim?”
“Srećan ti roĊendan.”
“To je sutra”, rekoh ljutito. “RoĊendan mi je sutra.”
“Ovde gde sam ja, skoro da je sutra.”
“Ja nisam u Japanu, Đina, Ja sam ovde.”
“Nema veze, srećan ti roĊendan. Unapred.”
“Hvala.”
Uzeo sam Pata iz kade, obrisao ga i umotao u peškir. Onda sam klekao ispred njega.
“Mama hoće da priĉa s tobom”, rekao sam. “Na telefonu je.” Bilo je isto svakog dana. U tim plavim oĉima pojavio bi se blesak iznenaĊenja, a zatim nešto što je moţda radost, a moţda olakšanje. Kad sam mu dao slušalicu izgledao je pribranije. “Halo?”, prošaputao je.
pnt
92
Pretpostavljam da sam oĉekivao gorke suze, ljutito optuţivanje, oluje osećanja. Ali Pat je uvek bio opušten i sabran, mrmljajući na Đinina pitanja odgovore od jedne reĉi sve dok mi nije pruţio slušalicu.
“Ne mogu više da priĉam s mamom”, rekao je tiho.
Otišao je u dnevnu sobu, i dalje umotan u peškir kao u šal, ostavivši za sobom prugu malih mokrih tragova stopala.
“Zvaću ga ponovo sutra”, reĉe mi Đina, mnogo uzbuĊenija nego što sam oĉekivao, zapravo toliko rastrojena da se odavno nisam osetio bolje. “Je li to u redu, Hari?”
“Kad god hoćeš”, rekoh, ţeleći da je upitam kako smo došli do toga da jedno drugom pretimo advokatima, kako su dvoje ljudi koji su bili toliko bliski postali kliše iz brakorazvodnog suda.
Je li to zaista bila moja krivica? Ili je u pitanju samo sluĉajni maler, kao kad nekoga udare kola ili dobije rak? Ako smo se toliko voleli, zašto to nije potrajalo? Zašto je uistinu nemoguće dvoma ljudima da ostanu zajedno u šugavom savremenom svetu? I kako će sve ovo da utiĉe na našeg sina?
Zbilja sam ţeleo da znam. Ali nisam mogao da pitam Đinu ništa od toga. Bili smo na suprotnim krajevima sveta.
pnt
93
Trinaest
Bili smo na pola puta do kuće mojih roditelja kada je zazvonio mobilni telefon. Zvala je moja majka. Ona je bila obiĉno smirena, retko se uzbuĊivala, mirno središte srca porodice. Ali ne i danas.
“Hari?”
“Šta je?”
“Tvoj otac.”
Boţe, pomislio sam - umro je. Na moj trideseti roĊendan. Ĉak i danas mora da bude u centru paţnje.
“Šta se desilo?”
“Imali smo provalu.”
Isuse. Ĉak i tamo. Ĉak i tako daleko u predgraĊu. Ĉovek više nigde nije bezbedan.
“Je li on dobro? Jesi li ti dobro?”
“Molim te, Hari... poţuri... policija stiţe... molim te... ne mogu da razgovaram s njim...”
“Spusti slušalicu, mama, vaţi? Spusti, mama. Stiţem što brţe mogu.”
Prekinuo sam, ušao u brzu traku i nagazio gas do daske. MGF polete napred kao da je napravljen za ovaj trenutak.
Na suvozaĉkom sedištu pored mene Pat se glasno nasmeja.
“Pokvarenština.”
Gde li je samo to pokupio?
Mama je otvorila vrata obuĉena u svoju najbolju haljinu, sva doterana za roĊendan svog sina. Ali utisak lepe odeće kvarilo je bledo, potreseno lice.
“Strašno, Hari. Provalnici. U dnevnoj sobi. Idi vidi.”
pnt
94
Odvela je Pata u kuhinju, paţljivo izbegavajući njegova pitanja o dedi, a ja sam ušao u dnevnu sobu, ĉeliĉeći se za prizor mog polumrtvog tate u tamnoj lokvi krvi. Ali stari je stajao pored kamina, lica izbrazdanog zadovoljstvom. Nikada ga nisam video srećnijeg.
“Zdravo, Hari. Srećan roĊendan, sine. Jesi li upoznao naše goste?”
Do nogu su mu leţala dva momka, prilepljena stomacima za tepih, s rukama vezanim iza leĊa.
U prvi mah mi se uĉinilo da sam ih prepoznao - imali su onaj izraz isprane pretnje koji sam video na licu Salinog udvaraĉa kod Glena, iako sada nisu izgledali tako preteći - ali sam ustvari prepoznao samo vrstu. Skupe patike, dizajnirane farmerke, kosa tako kruta od gela da je izgledala kao kora ušećerene jabuke. Moj otac ih je vezao dvema svilenim kravatama koje sam mu poklonio prošlog Boţića.
“Video sam ih na ulici nešto ranije. Ludirali su se unaokolo, jesu. Ali ispalo je da je bilo više od ludiranja.”
Ponekad mislim da je moj otac ĉuvar engleskog jezika. Poput sklonosti za staromodnim hipi slengom, neobiĉnost njegovog govora je bila i upotreba izraza iz njegove mladosti koje su svi osim njega izbacili iz svojih glava.
Stalno je koristio reĉi poput ludiranja - što je bio njegov tajni izraz za nestašluke, pravljenje gluposti i uopšte blesavljenje - reĉi koje su izašle iz mode otprilike u vreme raspada Britanske Imperije.
“Ušli su kroz francuski prozor, mrtvi hladni. Mislili su da nema nikoga kod kuće. Majka ti je bila u kupovini za tvoj roĊendan - mnogo dobro meso je kupila - a ja sam bio gore i gizdao se.”
Gizdati se. To je bila još jedna reĉ koju je saĉuvao za arhive.
“Baš su iskljuĉivali video kada sam ušao. Jedan je imao petlju da krene na mene.” Lako je gurnuo mršavijeg, opasnijeg klinca nogom u filcanoj papuĉi. “Jesi li, baćo?”
“Jebote, moj brat će te ubiti, jebote”, mucao je deĉko, glasom neprirodnim u ovoj sobi u kojoj sam bio mali koliko i prdeţ u crkvi. “Ubiće te, matori. On je gangster.”
Moj tata se zakikota, istinski zabavljen.
pnt
95
“Morao sam da ga opauĉim.” Moj otac mahnu debelom desnicom kroz vazduh. “Dobro sam ga potkaĉio. Ugasio se k‟o kad nestane svetla. Ovaj drugi je pokušao da pobegne, ali sam ga zgrabio za šiju.”
Mišići na oĉevim tetoviranim rukama se napeše ispod kratkih rukava košulje dok je pokazivao svoju tehniku hvatanja provalnika pubertetlija za gušu. Na jednoj ruci je imao srce sa imenom moje majke, na drugoj krilati bodeţ komandosa. Obe tetovaţe su izbledele od vremena.
“Bacio sam ga na pod. Srećom te sam birao koju ću kravatu da veţem kada su se pojavili. Zgodno su mi došle te kravate koje si mi dao.”
“Boţe, tata, mogli su da imaju noţeve!” prasnuo sam. “Novine su pune pokojnih heroja koji su ubijeni jer su napali kriminalce. Zašto prosto nisi pozvao policiju?”
Moj tata se dobroćudno nasmeja. Ovo se neće pretvoriti u jednu od naših svaĊa. Isuviše je uţivao u samom sebi.
“Nije bilo vremena, Hari. Sišao sam i bili su tu. U prirodnoj veliĉini, u mom domu. To je, vala, nevaljalština.”
Bio sam besan na njega što je krenuo na dve male propalice, iako sam znao da je više nego sposoban da ih sredi. Osećao sam i gnevno olakšanje koje nailazi kada najzad pronaĊete dete koje se izgubilo. Ali bilo je tu još nešto. Bio sam ljubomoran.
Šta bih ja uradio da sam našao ove dve barabe - ili bilo koga od miliona takvih - u svojoj kući? Da li bih imao petlju i krvoţednu glupost svog oca da ih napadnem? Ili bih pobegao glavom bez obzira?
Šta god da bih uradio, znao sam da to ne bih izveo sa muţevnom sigurnošću moga oca. Ne bih mogao da branim svoj dom i svoju porodicu na isti naĉin na koji je on branio svoj dom i svoju porodicu. Nisam bio nalik njemu. Ali, svim srcem, ţeleo sam to da budem.
Najzad je stigla policija, sa zavijanjem sirena i trepćućim plavim svetlima. Pat je istrĉao napolje da ih doĉeka, oĉiju razrogaĉenih od ĉuda.
Bilo ih je dvojica - dobro graĊen mladi pajkan negde mojih godina koga su herojska dela moga oca tiho nervirala i stariji, krupniji policajac koji je odmah uspostavio dobre odnose sa starim.
Moj otac zapravo nikada nije mnogo voleo policiju - sećam se da su ga nekoliko puta zaustavili zbog prebrze voţnje kad sam bio mali, i on je uvek bio lajav, nije se pravdao, nikada nije hteo da im liţe guzice mira radi. Kad
pnt
96
god bi video policijska kola kako jure ulicama, uvek bi se ljutnuo. “Ma, samo idu kući na veĉeru”, rekao bi. Ali sada je srkutao vruć zaslaĊen ĉaj sa starijim pajkanom, dvojica ĉitalaca Nedeljnog ekspresa, dva mirna, stvarna muškarca koji su se pitali kuda to svet srlja dok su posmatrali vezane probisvete pod svojim nogama.
“Moţete, naravno, da zamislite iz kakvih kuća potiĉu”, reĉe moj otac.
“Majka im je na socijalnoj pomoći”, nagaĊao je stariji policajac. “Otac je verovatno davno zbrisao. Ako je uopšte i bio s njima. I tako je drţava morala da plati za odgajanje ove dvojice lepotana. Što znaĉi vi i ja.”
“Baš tako. I nemojte da mislite da su zahvalni što su ih poreski obveznici izdrţavali. To tako treba ovih dana, zar ne? Sva prava i nikakve odgovornosti.”
“Ima ih svuda unaokolo. Ţene sa gomilom vrišteće dece i bez burme na ruci.”
“Zapanjujuće, je li? Treba vam dozvola da biste vozili auto. Treba vam dozvola da biste drţali psa. Ali svako moţe da donese dete na svet.”
Otišao sam u kuhinju sa mamom i Patom pitajući se šta to svi pristojni ljudi na svetu imaju protiv neudatih majki. Na kraju krajeva, pomislio sam, neudata majka je roditelj koji ostaje pored deteta.
Iako je u stanju da pojede par provalnika za doruĉak, moj otac nije nasilan ĉovek. On nije bio bitkama oĉeliĉeni ratni veteran iz legendi i filmova. On je bio najneţniji ĉovek koga sam u ţivotu sreo.
Istina, dok sam rastao, video sam kako je nekoliko puta eksplodirao. Ima jedna radnja sa slatkišima u kojoj je moja majka povremeno radila kada sam bio otprilike Patovih godina, i kreten od šefa nije joj dao da se javi na liĉni telefonski poziv iz bolnice u kojoj je njen otac, moj deda, umirao od raka. Gledao sam kako ga je tata zgrabio za grlo - za šiju, kako bi on to rekao - i podigao ga sa zemlje. Ĉovek je mislio da će tata da ga ubije. I ja sam.
Bilo je još toga - našepureni spasilac na bazenu koji je rekao pogrešnu reĉ kada sam imao posebno dreĉave narukvice za plivanje, motorista koji ga je isekao na putu do obale jednog sparnog ponedeljka kada je bio Bankarski praznik6. Završio je s njima onako kako je završio sa dvojicom bubuljiĉavih provalnika. Ali nikada nije podigao ruku na mene ili moju majku.
pnt
97
Rat je uvek bio prisutan, neporeciv kao i šiljati crni geleri koji su proveli ţivot kopajući sebi put van njegovog ĉvrstog starog tela. Ali stvarna drama njegovog ţivota - prijatelji koji su poginuli pre nego što su stekli glasaĉko pravo, ljudi koje je ubio, nezamislive stvari koje je video i radio - bile su završene do njegovog dvadesetog roĊendana. Iako sam uvek mislio o njemu kao o ratniku, Kraljevskom pomorskom komandosu sa srebrnim ordenom na grudima, moj tata je pedeset godina bio nešto sasvim drugo.
Posle rata je pet godina na tezgi prodavao voće i povrće. Onda se oţenio mojom majkom i vodio piljarnicu odmah ispod stana gde su ţiveli bez dece više od deset godina, oĉajniĉki se trudeći oko bebe koja prosto nikako nije dolazila.
Najzad sam se pojavio, kada su sigurno mislili da više i neću, i od dana kada smo se odselili iz našeg malog stana iznad radnje do dana kada je otišao u penziju, moj otac je bio šef nabavke za lanac supermarketa. Putovao je u radnje širom Kenta, Eseksa i Istoĉne Anglije uveravajući se da li voće i povrće u prodaji odgovaraju njegovim zahtevnim standardima.
On stoga nije bio ratnik u oĉima sveta. Ali jeste u mojim. A ne bi ni mrava zgazio. Bukvalno ne bi ni mrava zgazio. Moţda zato što je video isuviše krvi i rana za ceo ţivot. Kada bi nešto doletelo, dopuzalo ili dotrĉalo iz njegovog dobro odrţavanog vrta u našu malu kuću u predgraĊu, moj otac ne bi dao ni meni ni majci da to dotaknemo.
Ĉuĉnuo bi pored nekakvog zguţvanog leptira ili zalutalog mrava - ose, muve ili miša, njemu nijedno stvorenje nije bilo previše gadno ili prljavo da ga spase - uzeo ga rukama, kutijom od šibica ili teglom i odneo ga kroz zadnja vrata u prirodu dok smo ga mama i ja zadirkivali pevajući u horu RoĎeni u slobodi.
Ali, iako smo mu se smejali, moje detinje srce kiptelo je divljenjem.
Moj otac je snaţan ĉovek koji je nauĉio da bude neţan, ĉovek koji se dovoljno nagledao smrti da nauĉi da u potpunosti ceni ţivot. S njim nisam mogao da se nadmećem. Jednostavno nisam mogao da se nadmećem s njim.
Pat nije hteo da veĉera. Moţda zbog onog poziva svoje majke. Moţda zbog pokušaja provale. Ali, mislim da nije zato. Mislim da je razlog bilo moje loše kuvanje.
pnt
98
Poĉeo sam da brinem o njegovoj ishrani. Koliko ima hranljivih materija u picama koje donose kući i obrocima iz mirkotalasne kojima sam ga hranio? Ne mnogo. Dobijao je nešto što izdaleka liĉi na zdravu hranu samo kad bi otišli kod mojih roditelja ili u restoran. Zato sam jedne veĉeri probao da skuvam nešto povrća i prokrijumĉarim ga u njegove špagete podgrejane u mikrotalasnoj.
“Fuj”, rekao je posmatrajući narandţastu grudvu na vrhu kašike. “Šta je ovo?”
“To se zove šargarepa, Pat. Moraš da upamtiš šargarepe. One su dobre za tebe. Hajde. Pojedi je.”
Odgurnuo je tanjir s izrazom gaĊenja.
“Nisam gladan”, rekao je pokušavajući da siĊe od kuhinjskog stola.
“Stani”, rekoh. “Nigde ne ideš dok ne pojedeš svoju veĉeru.”
“Neću veĉeru.” Gledao je u narandţastu grudvu koja je plivala u penušavoj ĉorbici. “Ovo je bijah.”
“Pojedi svoju veĉeru.”
“Neću.”
“Molim te, pojedi svoju veĉeru.”
“Neću.”
“Hoćeš li da veĉeraš ili nećeš?”
“Neću.”
Onda idi u krevet.”
“Ali, rano je!”
“Taĉno - vreme je za veĉeru. A ako nećeš da veĉeraš onda ideš u krevet.”
“To nije pošteno!”
“Ţivot nije pošten! Idi u krevet!”
“Mrzim te, tata!”
pnt
99
“Ne mrziš ti mene! Mrziš moje kuvanje! Idi i obuci pidţamu!”
Kada je izmarširao iz kuhinje zgrabio sam njegov tanjir podgrejanog Ċubreta u koji sam dodao prokuvano povrće i sve bacio u kantu. Zatim sam drţao tanjir pod vrelom vodom dok nisam ispekao ruke. Zaista ga nisam krivio što nije hteo to da jede. Verovatno nije ni bilo jestivo.
Kada sam ušao u Patovu sobu on je leţao na krevetu, potpuno obuĉen i tiho je jecao. Uspravio sam ga, obrisao mu oĉi i pomogao mu da obuĉe pidţamu. Već je bio umoran - polusklopljenih oĉiju, oteĉenih usta, glave koja se klatila kao u lutkice psa u kolima - pa mu rano leganje neće škoditi. Ali nisam ţeleo da zaspi mrzeći me iz dna duše.
“Znam da nisam dobar kuvar, Pat. Nisam kao baka ili mama. Ali malo više ću se potruditi, vaţi?”
“Tate ne kuvaju.”
“To uopšte nije istina.”
“Ti ne znaš da kuvaš.”
“Pa, to je taĉno. Ovaj tata ne zna da kuva. Ali ima mnogo muškaraca koji su veliki kuvari - slavni šefovi kuhinja u otmenim restoranima. A i obiĉni muškarci takoĊe. Muškarci koji ţive sami. Tate sa malim devojĉicama i deĉacima. Potrudiću se da postanem kao oni, vaţi? Trudiću se da ti kuvam dobre stvari u kojima ćeš uţivati. Vaţi, dušo?”
Okrenuo je glavu od mene, šmrĉući s nevericom zbog neĉeg tako drsko nezamislivog. Znao sam kako se oseća. Ni ja nisam verovao. Sumnjao sam da ćemo obojica razviti duboku sklonost ka sendviĉima.
Odveo sam ga u kupatilo da opere zube, a kada smo se vratili uspeo sam da dobijem jedan oklevajući poljubac za laku noć. Ali zapravo se nije trudio da se pomirimo. Govorio sam sebi da će do ujutru da zaboravi sve o mojim šugavim šargarepama. Ušuškao sam ga i ugasio svetlo.
Vratio sam se u dnevnu sobu i prućio se na sofu, znajući da moram da se vratim na posao. Jutros je stiglo pismo od banke. Nisam imao petlju da ga otvorim.
Otpustili su me na savremen naĉin - pustili su da mi ugovor istekne i otpremili me sa samo jednom meseĉnom platom. Već je bila potrošena. Morao sam da se vratim na posao jer nam je oĉajniĉki trebao novac. Ali morao sam takoĊe da se vratim na posao jer je to bila jedina stvar na svetu u kojoj sam bio dobar.
pnt
100
Uzeo sam oglase i potraţio upraţnjena radna mesta, zaokruţujući poslove na radiju i televiziji koji su obećavali. Ali, posle par minuta bezvoljnog traţenja odloţio sam novine i protrljao oĉi. Bio sam previše umoran da sada mislim o tome.
Film Imperija uzvraća udarac još se vrteo na videu - bitka izmeĊu sila dobra i sila zla u snegu neke udaljene planete. Iako je to bio stalni zvuk u pozadini naših ţivota od kojeg sam ponekad mislio da ću izgubiti razum, bio sam jednostavno previše iscrpljen da ga iskljuĉim.
Radnja se prebacila sa sneţne pustinje u neku mraĉnu, kljuĉajuću moĉvaru gde je mudri stari majstor drţao Luku Skajvokeru predavanje o njegovoj sudbini. Odjednom sam shvatio koliko oĉinskih figura ima Luk, figura koje kao da su pokrivale sve roditeljske mogućnosti.
Tu je bio Joda, zbrĉkani starac kome su dobri saveti izlazili iz ušiljenih zelenih ušiju. Onda je tu bio Obi-Van Kanobi, koji je u sebi spajao propovedi domaće izrade i neku staromodnu ĉvrstu ljubav.
Najzad, tu je bio i Dart Vejder, Mraĉni gospodar Sita, koji je bio više u duhu našeg vremena - odsutni otac, tata koji zanemaruje, sebiĉni starac koji svoje ţudnje - u sluĉaju gospodina Vejdera ţudnju za pokoravanjem vasione - stavlja iznad svih roditeljskih odgovornosti.
Moj stari je svakako bio vrsta Obi-Van Kanobija. A to je bila i vrsta oca kakav sam ja ţeleo da budem.
Pa ipak sam zaspao na sofi, okruţem upraţnjenim radnim mestima, sumnjajući da ću uvek biti više nalik ĉoveku sa crnim šlemom, otac bez dovoljno strpljenja, bez dovoljno vremena, zauvek izgubljen na mraĉnoj strani.

Četrnaest
“Znam da je bilo nekih problema kod kuće”, reĉe vaspitaĉica tonom kao da nam se pokvarila mašina za sudove, kao da bih mogao da uzmem oglase sa uslugama i sredim svoj ţivot. “I, verujte mi”, rekla je, “svako u obdaništu saoseća.”
To je bila istina. Osoblje obdaništa uvek je pravilo veliku dramu oko Pata kada sam ga dovodio ujutru. Dok se boja ponovo povlaĉila s njegovog lica, dok mu je donja usna poĉinjala da drhti, a te velike plave oĉi se punile suzama pred ĉinjenicom da ga odvode od mene na još jedan dan, stvarno nisu mogli da budu ljubazniji.
Ali, u krajnjem sluĉaju, on nije bio njihov problem. I bez obzira koliko bili ljubazni, nisu mogli da zakrpe pukotine koje su se pomaljale u njegovom ţivotu.
Osim ako bi išao kod mojih za zabavom ludih roditelja, Pat nije voleo da se odvaja od mene. Svakog jutra imali smo pravu dramu kada smo se rastajali na kapiji obdaništa Kanonberi Kjubs, nakon ĉega bih se vratio kući da satima koraĉam po sobi, strepim kako mu je, dok je u obdaništu jadni Pat stalno pitao vaspitaĉe koliko još ima do odlaska kući i plakao po svojim crteţima.
Obdanište nije bilo dobro rešenje. Zato je, usred zabrinutih razgovora o mogućem pronalaţenju deĉjeg psihologa i o tome kako vreme leĉi sve rane, Pat iskljuĉen.
Dok su druga deca poĉinjala da prave svoje gliste od plastelina, uzeo sam Pata za ruku i izveo ga iz tog podruma duginih boja po poslednji put. Odmah se razvedrio. Olakšanje i sreća bili su preveliki da bi se osetio na bilo koji naĉin neprilagoĊenim. Vaspitaĉi su mu veselo mahali. Deĉica su nakratko podigla oĉi, pa se vratila svojim nevinim zadacima.
A ja sam zamišljao svog sina, iskljuĉenog iz obdaništa, kako se kroz deset godina vraća na kapiju Kanonberi Kjubsa samo da bi se prezrivo smeškao, gledao postrance i zezao ih.
Posao je izgledao savršeno.
pnt
102
Stanica je ţelela da izgradi emisiju oko jednog mladog irskog komiĉara koji je prerastao nastupe u klubovima, ali još nije dorastao do reklama za pivo.
On zapravo nije radio ništa tako staromodno kao što je priĉanje viceva, ali ih je privukao na Edinburškom festivalu nastupom u potpunosti sazdanom na njegovom odnosu sa publikom.
Umesto priĉanja šala, on je govorio masi, oslanjajući se na to da će ga provući inteligentne upadice i njegov keltski šarm. Kao da je roĊen da bude domaćin razgovornih emisija. Za razliku od Martija i ostalih voditelja, on ne bi zavisio od slavnih liĉnosti koje otkrivaju svoje tajne ili obiĉnih ljudi koji se javno sramote. Mogao je ĉak da piše sopstvene scenarije. Ovo je makar bila teorija. Trebao im je samo iskusan producent.
“Vrlo smo uzbuĊeni što ste ovde”, reĉe ţena koja je sedela preko puta mene. Ona je bila glavni urednik stanice, mala ţena tridesetih godina koja je imala moć da vam izmeni ţivot. Dva muškarca sa naoĉarima s njene leve i desne strane - producent serije emisija i urednik serija - nasmešili su se u znak slaganja. Nasmešio sam se i ja njima. I ja sam bio uzbuĊen.
Ova emisija je bila baš ono što mi je trebalo da preokrenem svoj svet. Plata je bila bolja od bilo ĉega što sam ikad dobio dok sam radio za Martija Mena, jer sam sada dolazio sa druge televizije, a ne sa neke buvljive radio stanice. Ali, iako bi bilo olakšanje ne brinuti o otplati hipoteke i rata za kola, ovde novac nije igrao ulogu.
Shvatio sam koliko su mi nedostajali svakodnevni odlasci na posao. Nedostajali su mi telefoni, sastanci, umirujući rituali radne nedelje. Nedostajalo mi je da imam svoj sto. Nedostajala mi je ĉak i ţena koja je raznosila sendviĉe i kafu. Umorio sam se od boravka u kući i kuvanja obroka za mog sina koji nije hteo da ih jede. Bilo mi je muka od osećanja da se ţivot odvija negde drugde. Ţeleo sam da se vratim na posao.
“Vaši rezultati sa Martijem Menom govore sami za sebe”, reĉe glavna urednica. “Malo je radio emisija koje mogu tako uspešno da se prebace na televiziju.”
“Pa, Marti je izvrstan voditelj”, rekoh. Nezahvalna mala vreća govana. Trunuo u paklu, dabogda. “S njim je sve bilo lako.”
“Vrlo lepo govorite o njemu”, reĉe urednik serija.
“Marti je sjajan tip”, rekoh. Izdajniĉko, izdajniĉko Ċubre. “Volim ga.” Moja nova emisija oduvaće te s lica zemlje, Marti. Zaboravi dijetu. Zaboravi liĉnog trenera. Vraćaš se ti na radio, drugar.
pnt
103
“Nadamo se da ćete izgraditi iste odnose s voditeljem naše emisije”, reĉe ţena. “Imon je talentovan mladić, ali neće moći da proĊe kroz devetonedeljno emitovanje bez nekoga s vašim iskustvom iza sebe. Zato ţelimo da vam ponudimo ovaj posao.”
Video sam kako se preda mnom proteţu blaţene, pretrpane nedelje. Zamišljao sam sastanke oko scenarija poĉetkom nedelje, male trijumfe i katastrofe kada bi gosti otkazivali ili stizali, sastavljanje plana snimanja, nervozu i svaĊe na studijskim probama, svetla, kamere i adrenalin pravljenja emisije i, najzad, neopisivo olakšanje što je sve gotovo za tu sedmicu. I, uvek, savršen izgovor za izbegavanje svega što nisam ţeleo da radim - suviše sam zauzet na poslu, suviše sam zauzet na poslu, suviše sam zauzet na poslu.
Svi smo ustali i rukovali se, a onda su me dopratili do glavne kancelarije gde me je ĉekao Pat. Sedeo je na stolu okruţen kvocanjem nekoliko saradnika koji su ga milovali po kosi, dodirivali mu obraze i piljili mu sa divljenjem u oĉi, zateĉeni i osvojeni prosto time što je nov. U ovakvim kancelarijama ne viĊa se baš mnogo ĉetvorogodišnjaka.
Malo sam se brinuo što sam poveo Pata sa sobom. Osim mogućnosti da odbije da ostane van sobe za razgovore, nisam ţeleo da im guram u oĉi ĉinjenicu da trenutno izigravam jedinog roditelja. Kako da zaposle ĉoveka koji mora da vucara svoju porodicu sa sobom? Kako da daju posao producenta ĉoveku koji nije u stanju da pribavi dadilju?
Nije trebalo da brinem. Izgledali su iznenaĊeni, ali dirnuti time što sam doveo svog sina na razgovor. A Pat je bio vrhunski šarmantan i priĉljiv, sav srećan iznoseći saradnicima sve bolne detalje rastanka svojih roditelja.
“Da, moja mama je u inostranstvu - u Japanu - gde voze levom stranom kao i mi. Ona će doći po mene, da. A ţivim sa tatom, ali preko vikenda ponekad ostajem kod bake i dede. Moja mama me i dalje voli, ali sada više ne voli mog tatu.”
Lice mu je zasijalo kada me je video, skoĉio je sa stola, utrĉao u moj zagrljaj i poljubio me u obraz silovito, kako je nauĉio od Đine.
Dok sam ga drţao, a svi ti televizijski ljudi se smešili nama i jedni drugima, za trenutak sam video svoju novu blistavu karijeru - vikendi utrošeni na pisanje scenarija, sastanci koji poĉinju rano i završavaju kasno, sati i sati u studiju, hladnom skoro do taĉke smrzavanja kako bi se spreĉilo stvaranje graški znoja na voditeljevom ĉelu - i znao sam da neću prihvatiti taj posao.
pnt
104
Dopadala im se rutina samog oca i sina kada je bila strogo ograniĉena. Ali neće im se dopasti kada me vide kako se iskradam svake veĉeri u šest da napravim Patu riblje štapiće.
Uopšte im se neće dopasti.
pnt
105
Petnaest
Nazvao sam Đinu kada je Pat ostao da spava kod mojih. Shvatio sam da mi je potrebno da razgovaram s njom. Zaista da razgovaram. Ne da viĉem, cvilim i pretim. Da joj kaţem sve što mi je na umu. Da joj saopštim o ĉemu razmišljam.
“DoĊi kući”, rekao sam. “Volim te.”
“Kako moţeš da voliš nekoga - stvarno da ga voliš - i da spavaš s nekim drugim?”
“Ne znam kako to da objasnim. Ali bilo je lako.”
“Pa, opraštanje nije baš tako lako, znaš?”
“Isuse, stvarno ţeliš da me vidiš kako puzim, zar ne?”
“Ne radi se o tebi, Hari. Radi se o meni.”
“Štaje sa našim zajedniĉkim ţivotom? Imali smo zajedniĉki ţivot, zar nismo? Kako moţeš sve to da odbaciš zbog jedne jedine greške?”
“Nisam ja ništa odbacila. Ti si.”
“Više me ne voliš?”
“Naravno da te volim, ti glupo kopile. Ali nisam zaljubljena u tebe.”
“Ĉekaj malo. Voliš me, ali nisi zaljubljena u mene?”
“Isuviše si me povredio. I opet ćeš. A sledeći put se ne bi osećao toliko krivim. Sledeći put bi bio u stanju da se opravdaš pred sobom. Onda ćeš sresti nekoga ko ti se zaista sviĊa. Nekoga koga voliš. I tada ćeš me ostaviti.”
“Nikada.”
Tako to ide, Hari. Videla sam sve to kod mojih roditelja.”
“Voliš me, ali nisi zaljubljena u mene? Šta to treba da znaĉi?”
pnt
106
“Ljubav je ono što ostane kada zaljubljenosti nestane, slaţeš se? To je kada ti je stalo do nekoga i nadaš se da je srećan, ali nemaš iluzija o njemu. Moţda u toj vrsti ljubavi nema toliko uzbuĊenja i strasti i svega onoga što vremenom izbledi. Svih onih stvari koje su tebi toliko vaţne. Ali, na kraju, to je jedina vrsta ljubavi koja je zaista bitna.”
“Uopšte nemam predstavu o ĉemu govoriš”, rekoh.
“I to je samo tvoj problem”, reĉe mi ona.
“Zaboravi Japan. Vrati se kući. Još uvek si moja ţena, Đina.”
“ViĊam se sa nekim”, reĉe, a ja sam se osetio poput hipohondra kome je najzad potvrĊena smrtonosna bolest.
Nisam bio iznenaĊen. Previše sam vremena proveo preplašen, pa je konaĉno ostvarenje mojih najgorih strahova donelo neku vrstu sumornog olakšanja.
Oĉekivao sam to - strepeo od toga - otkako je izašla na vrata. Na neki naĉin sam bio srećan što se to desilo, jer više nisam morao da brinem kada će se desiti. A nisam bio toliko glup da smatram kako imam prava da se razbesnim. Ali još uvek nisam smislio šta da radim sa našim fotografijama sa venĉanja. Šta treba uraditi s fotografijama sa venĉanja kada se raziĊeš?
“Ĉudnovat starinski izraz, zar ne?”, rekao sam. “ViĊati nekoga, mislim. Zvuĉi kao da ga pregledaš. Posmatraš ga. Samo gledaš. A to je upravo ono što ne radite. Ne gledate se, mislim. Kada se viĊaš s nekim, pa, to je davno prešlo nivo gledanja, zar ne?”
“Ne znam. Kako da znam. Oţenjen je.”
“Jebote.”
“Ali to nije - oĉigledno to ne valja već vekovima. Oni su polurastavljeni.”
“To ti je rekao? Polurastavljeni? I ti si mu poverovala, zar ne? Polurastavljeni. To je vrlo zgodno neodreĊen naĉin predstavljanja stvari. Nisam to ĉuo ranije. Polurastavljeni. To je odliĉno. To otprilike pokriva sve mogućnosti. To mu daje mogućnost da vas obe lepo zeza. Moţe da zadrţi svoju ţenicu kod kuće da mu pravi suši dok se iskrada sa tobom do najbliţeg hotela za ljubavnike.”
“O, Hari. Mogao bi makar da mi poţeliš sreću.”
pnt
107
“Ko je on? Neki japanski sluţbenik koji se pali na ţene sa Zapada? Ne veruj Japancima, Đina. Misliš da si bogzna kakav struĉnjak, ali uopšte ih ne poznaješ. Njihov sistem vrednosti nije isti kao tvoj ili moj. Japanci su lukava, prevarantska rasa.”
“On je Amerikanac.”
“Pa, što ne kaţeš? To je još gore.”
“Tebi se ne bi dopao niko s kim bih se upustila, zar ne, Hari? Mogao bi da bude Eskim i ti bi rekao - „Au, Eskimi, Đina. Hladne ruke, hladno srce. Drţi se podalje od Eskima, Đina.‟ ”
“Samo ne razumem zašto te privlaĉe stranci.”
“Zato što sam pokušala da volim svog sunarodnika. A on mi je slomio srce.”
Trebalo mi je malo vremena da shvatim da govori o meni. “Zna li da imaš dete?”
“Naravno da zna. Misliš li da bih to sakrila od bilo koga?”
“I šta misli o tome?”
“Kako to misliš?”
“Da li ga Pat zanima? Da li je zabrinut za malog? Da li brine o njegovom dobru? Ili samo hoće da tuca njegovu majku?”
“Ako ćeš tako da govoriš, Hari, prekinuću vezu.”
“Kako drugaĉije da to kaţem?”
“Nismo razgovarali o budućnosti. Nismo stigli toliko daleko.”
“Obavesti me kada stignete toliko daleko.”
“Hoću. Ali, molim te, nemoj da koristiš Pata kao oruţje.” Jesam li to radio? Nisam mogao da odredim gde se završava moja istinska briga, a gde poĉinje moja istinska ljubomora.
Pat je bio jedan od razloga zbog kojih sam ţeleo da Đinin deĉko strada u saobraćajnoj nesreći. Ali, znao sam da on nije jedini razlog. Moţda nije bio ni glavni razlog.
pnt
108
“Samo nemoj da truješ mog sina protiv mene”, rekao sam. “Šta priĉaš, Hari?”
“Pat priĉa svakome koga sretne da si rekla da ga voliš, ali da mene ne voliš.”
Uzdahnula je.
“Nisam tako rekla. Rekla sam mu taĉno ono što sam upravo rekla tebi. Rekla sam mu da vas i dalje volim obojicu, ali da, tuţno i naţalost, više nisam zaljubljena u tebe.”
“I dalje ne razumem šta to znaĉi.”
“To znaĉi da mi je drago zbog godina koje smo proveli zajedno. Ali, ti si me toliko povredio da neću moći nikada da ti oprostim, niti da ti ponovo verujem. Mislim da to znaĉi i da ti više nisi ĉovek s kojim ţelim da budem do kraja ţivota. Isuviše si sliĉan ostalim muškarcima. Isuviše liĉiš na mog oca.”
“Nisam ja kriv što je tvoj stari ostavio tebe i tvoju mamu.”
“Ti si bio moja prilika da prevaziĊem sve to. I uprskao si stvar. I ti si me ostavio.”
“Ma hajde. To je bila jedna noć, Đina. Koliko puta ćemo morati da ponovimo sve ovo?”
“Dok ne shvatiš kako se osećam. Ako si mogao to da uradiš jednom, onda bi mogao i hiljadu puta. To je prvi zakon tucanja unaokolo. Jedinstvena teorija tucanja unaokolo jasno kaţe da će muškarac, ako to uradi jednom, uraditi to opet i opet. Izigrao si moje poverenje i ja prosto ne znam kako to da popravim. I to me boli, Hari. Nisam okretala Pata protiv tebe. Samo sam pokušala da mu objasnim situaciju. Kako je ti objašnjavaš?”
“Ne mogu da objasnim. Ĉak ni samom sebi.”
“Treba da pokušaš. Jer ako ne shvatiš šta nam se desilo, nikada nećeš biti srećan ni sa kim.”
“Ti mi objasni.”
Uzdahnula je. Đinin uzdah ĉuo se ĉak iz Tokija.
“Imali smo brak za koji sam mislila da funkcioniše, ali ti si mislio da je postao rutina. Ti si tipiĉan romantik, Hari. Veza ne odgovara tvojim
pnt
109
patetiĉnim i nerealnim fantazijama i ti je zgaziš. Sve si uništio. I još imaš drskosti da se ponašaš kao uvreĊena strana.”
“Ko te je snabdeo tom psihologijom iz novina? Tvoj Jenki deĉko?”
“Razgovarala sam sa Riĉardom o onome što se desilo.”
“Riĉard? Tako se zove? Riĉard. Ha! Gospode Boţe!”
“Riĉard je savršeno normalno ime. Svakako nije ĉudnije od imena Hari.”
“Riĉard. Riĉ. Diki. Dik. Stari Riĉard Diki - kitoglavi.”7
“Ponekad gledam tebe i Pata i ne mogu da odredim koji od vas ima ĉetiri godine.”
“Lako je. Ja sam onaj koji ume da piša, a da ništa ne isprska po podu.”
“Sam si kriv za sve”, reĉe pre nego je prekinula vezu. “Do ovoga je došlo jer nisi umeo da ceniš ono što imaš.”
To nije bilo taĉno. Bio sam dovoljno pametan da znam šta imam. Ali isuviše glup da to saĉuvam.
Kao i svaki par koji ţivi pod istim krovom, uskoro smo razvili svoje dnevne rituale.
Odmah po svitanju Pat bi uteturao mutnih oĉiju u moju spavaću sobu da me pita da li je vreme za ustajanje. Ja bih mu rekao da je došao usred proklete noći, a on bi se popeo kod mene u krevet i odmah zaspao tamo gde je Đina obiĉno spavala, bacakajući ruke i noge u svojim divljim, deĉjim snovima, dok ja ne bih digao ruke od daljeg odmora i ustao.
Ĉitao bih novine u kuhinji dok se Pat izvlaĉio iz kreveta. Odmah bih ga ĉuo kako se šunja u dnevnu sobu i ukljuĉuje video.
Sada, kada Pat nije išao u obdanište, a ja nisam išao na posao, spremali smo se natenane. Ali, i dalje sam oklevao da ga pustim da radi baš sve šta hoće, a to je bilo da gleda video po ceo dan. Zato bih ušao, iskljuĉio video i otpratio ga u kuhinju, gde bi se on igrao svojom ĉinijom ovsene kaše dok mu ne vratim slobodu.
Kada se operemo i obuĉemo poveo bih ga na biciklu u park. Bicikl se zvao Blubel i imao je pomoćne toĉkove. Pat i ja smo ponekad raspravljali o
pnt
110
skidanju pomoćnih toĉkova kako bi pokušao da ga vozi na samo dva toĉka. Ipak nam je to obojici izgledalo kao prevelik korak napred. Procena pravog vremena da se skinu pomoćni toĉkovi sa bicikla bila je jedna od stvari u kojima je Đina bila dobra.
Popodne bi moja majka obiĉno pokupila Pata i dala mi priliku da odem u kupovinu, sredim kuću, brinem o novcu, koraĉam tamo-amo i zamišljam Đinu kako stenje od zadovoljstva u krevetu sa drugim muškarcem.
Ali ujutru bismo išli u park.

Šesnaest
Pat je voleo da vozi bicikl pored otvorenog bazena na rubu parka.
Mali bazen je bio prazan cele godine, osim tokom par nedelja ranog leta kada bi ga gradski oci gunĊajući napunili jako hlorisanom vodom od koje su deca iz okoline mirisala kao da su ih uronili u industrijski otpad.
Mnogo pre kraja leta voda bi se iscedila iz bazena i sa dna bi podigli ĉudna kolica za kupovinu. Bila je tek sredina avgusta, ali mali bazen bi već svi napustili do sledeće godine osim Pata i njegovog Blubela.
Bilo je neĉeg depresivnog u prizoru gotovo stalno praznog bazena. Nalazio se u pustom delu parka, daleko od privlaĉnih igrališta gde su deca oduševljeno vrištala i od malih kafea gde su mame i tate - uglavnom mame - pile bezbrojne šolje ĉaja.
Ali uska asfaltna traka koja je okruţivala bazen bila je mesto gde je Pat mogao da vozi svoj bicikl, a da ne mora da se probija kroz gomile baĉenih ogrizaka, upotrebljenih kondoma i psećih govana koje su prekrivale veći deo parka. A da budem iskren, meni je odgovaralo da bude dalje od svih tih mama.
Video sam šta misle svako jutro kada bismo ulazili u park.
Gde mu je majka?
Zašto on nije na poslu?
Je li to stvarno njegov mali?
Mogao sam, naravno, da razumem njihovu brigu, pošto su većina pervertita na ovom svetu ponosni vlasnici penisa. Ali bio sam umoran od osećanja da treba da se izvinjavam što sam doveo sina u park. Dosadilo mi je da se osećam kao manijak. Prazni bazen mi je sasvim odgovarao.
“Tata! Pogledaj me!”
Pat je bio na daljoj strani bazena i teško je disao kada je stao pored kratke i široke daske za skakanje koja je virila preko praznog dubljeg kraja.
pnt
112
Nasmešio sam mu se s klupe na kojoj sam ĉitao novine, a on je, ĉim je video da mi je privukao paţnju, ponovo poleteo - oĉi su mu sijale, kosa letela, noge su mu besno radile dok je hitao oko bazena na Blubelu.
“Ne prilazi ivici!”
“Neću! Evo, nisam!”
Peti put u pet minuta proĉitao sam uvodnu reĉenicu ĉlanka o raspadu japanske ekonomije.
To je bila tema koja me je mnogo zanimala. Bilo mi je ţao Japanaca jer su, izgleda, ţiveli u sistemu koji ih je upropastio. Ali, pomešanog s ljudskim saosećanjem, bilo je i nekakvog likovanja. Ţeleo sam da ĉitam o zatvaranju banaka, o osramoćenim rukovodiocima kako se klanjaju i jecaju na konferencijama za štampu, o odskora nezaposlenim imigrantima kako idu ka aerodromu Narita i hvataju prvi avion kući. Naroĉito to. Ali nisam mogao da se usredsredim.
Sve što sam video bili su Đina i Riĉard, iako ih nisam video baš najbolje. Đina je poĉela da mi ispada iz ţiţe. Ona više nije bila moja Đina. Nisam mogao da zamislim stan u kojem ţivi, kancelariju u kojoj radi, mali restoran u kojem ruĉava svaki dan. Nisam mogao to da zamislim. A nije mi samo njen novi ţivot bio teţak za zamišljanje. Više nisam mogao da u svom umu jasno vidim njeno lice. Ali, ako je Đina bila nejasna, Riĉard je bio prava slepa mrlja.
Da li je mlaĊi od mene? Bogatiji od mene? Bolji u krevetu od mene? Voleo bih da mislim da se Đina viĊa sa impotentnim bankrotom na ivici senilnosti, ali uviĊao sam da je to samo moja pusta ţelja.
Znao sam samo da je oţenjen. Pa i to je bilo sumnjivo - šta koji kurac znaĉi polurastavljeni? Da li još ţivi sa svojom ţenom? Da li je ona Amerikanka ili Japanka? Da li spavaju zajedno? Imaju li dece? Je li mislio ozbiljno sa Đinom ili ju je samo zezao? I da li bih više voleo da mu je ona samo usputna avantura ili da mu je ljubav ţivota? Šta bi me više povredilo?
“Vidi me sada!”
Smrzao sam se od prizora.
Pat je vrlo paţljivo dovezao bicikl na ivicu daske za skakanje. Balansirao je na tri i po metra od ispucalog betonskog dna bazena. Sa obe strane Blubela noge su mu bile jako raširene, odrţavao je ravnoteţu na vrhovima prljavih patika. Nedeljama ga nisam video tako srećnog.
pnt
113
“Ostani tu”, viknuo sam. “Ne mrdaj.”
Osmeh mu se ugasio kada me je video da trĉim prema njemu. Trebalo je da krenem sporije. Trebalo je da se pravim da je sve u redu, jer kada je video izraz mog lica, pokušao je da siĊe sa daske. Ali bilo je lakše popeti se nego sići. Svet kao da je prešao na usporen snimak kada sam video kako jedan od Blubelovih pomoćnih toĉkova klizi preko ivice daske, vrti se za tren u vazduhu, a onda Patova stopalca u prljavim patikama gube ravnoteţu i grabe za neĉim ĉega nije bilo, i ja sam gledao svog deĉaka kako pada naglavce u taj prazni bazen za plivanje.
Leţao je ispod daske za skakanje, sa biciklom na sebi, a krv se širila oko busena njegove plave kose.
Ĉekao sam da poĉne da vrišti - kao što je vrištao pre godinu dana kada je, koristeći naš krevet kao trambulinu, odskoĉio napred i razbio glavu na komodu, ili kao što je vrištao pre dve godine kada se popeo na dubak da se nasmeši meni i Đini, pa se preturio, ili kao što je vrištao uvek kada bi udario glavu ili pao na lice ili izgrebao kolena.
Ţeleo sam da ĉujem kako vrišti jer bih onda znao da je u pitanju samo još jedna povreda iz detinjstva. Ali Pat je bio savršeno tih, a ta tišina mi je stezala srce.
Zatvorene oĉi i bledo, ušiljeno lice ĉinili su da izgleda kao da se izgubio u nekom ruţnom snu. Tamni oreol krvi oko njegove glave i dalje se širio.
“Oh, Pat”, rekao sam sklanjajući bicikl sa njega i drţeći ga jaĉe nego što je trebalo. “Oh, Boţe”, rekao sam vadeći mobilni telefon iz dţepa prstima lepljivim od krvi, histeriĉno birajući broj hitne pomoći i slušajući bip-bip-bip prazne baterije.
Podigao sam svog sina.
Poĉeo sam da trĉim.
pnt
114
Sedamnaest
Ne moţete dugo da trĉite sa ĉetvorogodišnjim detetom u rukama. Već su preveliki, preteški i previše nezgodni za nošenje bilo kojom brzinom.
Ţeleo sam da odnesem Pata kući, do kola, ali sam isteturao iz parka znajući da to nije dovoljno brzo.
Uleteo sam u kafe u kojem smo jeli zelene špagete. Pat mi je i dalje krvario u rukama, bled i tih. Bilo je vreme ruĉka i mesto je bilo puno sluţbenika u odelima koji su punili stomake. Blenuli su u nas otvorenih usta. Viljuške sa špagetima karbonare zastale su u vazduhu.
“Zovite hitnu pomoć!”
Niko se nije pomakao.
Onda su se otvorila vrata kuhinje i Sid je izašla s posluţavnikom punim hrane u jednoj ruci i blokom za porudţbine u drugoj. Gledala nas je jedan tren, trgla se kada je videla Patovo beţivotno telo, krv po mojim rukama i košulji, slepu paniku na mom licu.
Onda je struĉno spustila posluţavnik na najbliţi sto i prišla nam.
“To mi je sin! Zovite hitnu pomoć!”
“Biće brţe da vas odvezem”, rekla je.
Po bolniĉkom podu bile su iscrtane bele linije koje su upućivale u hitno odeljenje, ali ĉim smo ušli okruţile su nas sestre i bolniĉari koji su mi uzeli Pata iz ruku i stavili ga na krevet sa toĉkovima. Bio je to krevet za odrasle i na njemu je deĉak izgledao tako mali. Tako majušan.
Suze su mi navrle na oĉi po prvi put, pa sam treptao da ih oteram. Nisam mogao da ga gledam. Nisam mogao da prestanem da ga gledam. Kada vam je dete u bolnici, to je najgora stvar na svetu.
Odvezli su ga dublje u zgradu, buĉnim, pretrpanim hodnicima sa bolesnim ţutim trakama svetla, pitajući me za njegov datum roĊenja, medicinsku istoriju, uzrok njegove povrede glave.
pnt
115
Pokušao sam da im ispriĉam o biciklu na dasci za skakanje, iznad praznog bazena, ali ne znam da li je moja priĉa imala ikakvog smisla. Meni je zvuĉala besmisleno.
“Pobrinućemo se za njega”, rekla mi je sestra i krevet je prošao kroz zelena njišuća vrata.
Pokušao sam da poĊem za njima i video muškarce i ţene u zelenoj odeći, s maskama na licima, uglaĉani hrom medicinske opreme i neku vrstu tapacirane ploĉe na koju su ga poloţili, usku i zloslutnu poput one daske za skakanje. Sid me je neţno uzela za ruku.
“Ostavi ga, Hari”, rekla je i povela me u sumornu malu ĉekaonicu gde nam je uzela kafu iz automata. Moju je jako zasladila ne pitajući me kakvu volim.
“Jesi li dobro?”, upita me.
Odmahnuo sam glavom. “Kako sam glup.”
“To se dogaĊa. Znaš šta se meni desilo kada sam bila otprilike tolika?”
Ĉekala je da odgovorim. Gledao sam njene široko razmaknute smeĊe oĉi.
“Šta?”
“Gledala sam neke klince kako igraju bezbol, pa im prišla i stala taĉno iza udaraĉa. Taĉno iza njega.” Nasmešila mi se. “I kada je zamahnuo palicom da udari loptu, skoro mi je otkinuo glavu. Palica je bila od neke vrste plastike, ali sam se ipak onesvestila. Stvarno sam videla zvezde. Vidi.”
Sklonila je crni veo kose sa ĉela. Odmah iznad obrve imala je uski beli oţiljak duţine nokta na palcu.
“Znam da se sada grozno osećaš”, rekla je, “ali deca su ĉvrsta. Ona podnose takve stvari.”
“Bilo je tako visoko”, rekao sam. “A on je tako teško pao. Krv - bila je posvuda.”
Ali bio sam joj zahvalan na njenom belom oţiljku. Cenio sam ĉinjenicu da je bila onesvešćena kao dete. To je bilo lepo od nje.
Mlada doktorka je izašla i prišla nam. Imala je oko dvadeset pet godina i izgledala kao da se nije naspavala od fakulteta. Bila je neodreĊeno saosećajna, ali oštra, poslovna i otvorena kao automobilska olupina.
pnt
116
“Patrik je sada stabilan, ali kod tako jakih udaraca moramo da rendgenski snimimo glavu i skeniramo mozak. Brine me mogućnost ulegnutog preloma lobanje - to je kada se lobanja razbije i delići kosti se okrenu na unutra, izazivajući pritisak na mozak. Ne kaţem da se to dogodilo. Kaţem samo da je moguće.”
“Gospode Boţe.”
Sid me uze za ruku i stegnu je.
“To će potrajati neko vreme”, reĉe doktorka. “Ako vi i vaša ţena ţelite da ostanete noćas pored sina, imate vremena da odete kući i uzmete potrebne stvari.”
“Oh”, reĉe Sid, “Mi nismo muţ i ţena.”
Doktorka me pogleda, pa spusti pogled na karton.
“Vi ste Patrikov otac, gospodine Silver?”
“Jesam.”
“Ja sam samo prijateljica”, reĉe Sid. “Treba da poĊem”, reĉe mi ustajući. Ĉinilo mi se da misli da smeta. A uopšte nije smetala. Bila je jedino što me je drţalo da se ne raspadnem.
“A deĉakova majka?”, upita doktorka.
“Ona je van zemlje”, rekoh. “Privremeno je van zemlje.”
“Moţda bi trebalo da je nazovete”, reĉe doktorka.
Moja majka je plakala, ali nije nameravala da plaĉe javno. Uvek je prolivala svoje suze iza zatvorenih vrata, samo pred oĉima svoje porodice.
U bolnici je bila puna hrabrog optimizma i zdravog razuma. Postavljala je sestrama praktiĉna pitanja. Koliki je rizik od trajnog oštećenja? Kada ćemo saznati? Mogu li baba i deda da ostanu preko noći? Bilo mi je bolje što je tu. Tata je bio malo drugaĉiji.
Stari vojnik je izgledao izgubljeno u bolniĉkoj kafeteriji. Nije bio naviknut da sedi i ĉeka. Nije navikao na situacije koje su bile van njegove kontrole. Njegove snaţne tetovirane mišice, njegova široka ramena, njegovo neustrašivo staro srce - sve je to ovde bilo beskorisno.
pnt
117
Znao sam da bi za Pata uĉinio sve, da ga voli onom bezuslovnom ljubavlju koju moţete osećati jedino prema malom detetu, ljubavlju koju je mnogo teţe osećati kada vaše savršeno dete poraste u mnogo grešniju odraslu osobu. Voleo je Pata onako kako je nekada voleo mene. Pat je bio ja pre nego što sam dobio priliku da sve sjebem. Moj otac se jeo iznutra što moţe samo da sedi i ĉeka.
“Hoće li neko još ĉaja?”, upitao je, ţudeći da uradi nešto, bilo šta, od ĉega bi se naša jadna druţina osetila malo bolje.
“Procuriće nam ĉaj na uši”, reĉe mama. “Samo ti sedi i opusti se.”
“Da se opustim?” zareţa gledajući je, a onda odluĉi da digne ruke.
Spustio se u škripavu plastiĉnu stolicu i zagledao u zid. Ispod oĉiju je imao kesice boje zgnjeĉenog voća. Onda je, posle jedno pet minuta, ustao da nam donese još ĉaja. I dok je ĉekao novosti o svom unuku i srkutao ĉaj koji mu se nije pio, moj otac je odjednom izgledao star.
“Zašto ne probaš ponovo da dobiješ Đinu?”, upita me majka.
Ne znam šta je oĉekivala. Moţda da će Đina da doleti sledećim avionom i da će naša mala porodica da se okupi ponovo i zauvek. A moţda sam se i ja nadao tome.
Ali, bilo je uzalud. Otišao sam do prijemnog i okrenuo Đinin broj, ali sam dobio samo ĉudno brujanje japanskog telefona na koji se niko ne javlja.
U Londonu je bila ponoć, što je znaĉilo da je u Tokiju osam ujutru. Trebalo bi da je kod kuće. Osim ako nije već otišla na posao. Osim ako se sinoć nije ni vratila kući. Njen telefon je i dalje brujao.
Tako će biti od sada pa nadalje. Da sam razgovarao sa Đinom, znam da bi njena snaga i zdrav razum nadvladali svaki strah i paniku. Ona bi bila sliĉnija mojoj majci nego mom ocu.
Ili meni. Pitala bi šta se dogodilo, kakva je opasnost i koliko znamo. Saznala bi kada poleće sledeći avion i bila bi u njemu. Ali nisam mogao da doĊem do nje.
Spustio sam slušalicu, znajući da će ostatak naših ţivota biti ovakav, znajući da su stvari isuviše zašle na pogrešan put da bi ponovo postale kakve su bile, znajući da smo se toliko udaljili jedno od drugog da više ne moţemo da pronaĊemo put natrag.

Osamnaest
Doktorka je došla da me potraţi u pet ujutru. Sedeo sam u praznoj kafeteriji, drţeći šolju sa ĉajem koji se ohladio još pre nekoliko sati. Ustao sam kada mi je prišla, ĉekajući da progovori.
“Ĉestitam”, rekla je. “Vaš sin ima veoma tvrdu glavu.”
“Hoće li s njim biti sve u redu?”
“Nema frakture, a snimak sa skenera je ĉist. Zadrţaćemo ga nekoliko dana radi posmatranja, ali to je uobiĉajen postupak kada ĉetvorogodišnjaku ušijemo ranu na glavi sa dvanaest kopĉi. ”
Poţeleo sam da mi ova doktorka bude najbolji prijatelj. Ţeleo sam da jednom nedeljno izlazimo na veĉeru kako bi mogla da iz sebe izbacuje sve svoje frustracije zbog NHS8. Slušao sam i saosećao s njom. Ona je spasila mog sina. Ona je prelepa.
“On je stvarno dobro?”
“Imaće glavobolje par nedelja i oţiljak do kraja ţivota. Ali, da, biće dobro.”
“Nema pratećih posledica?”
“Pa, verovatno će lakše privlaĉiti devojke za petnaest godina. Oţiljci su na muškarcima veoma privlaĉni, zar ne?”
Uzeo sam je za ruke i drţao ih malo predugo.
“Hvala vam.”
“Zato smo ovde”, nasmešila se. Osetio sam da joj je neprijatno, ali nisam mogao ništa da uĉinim. Najzad sam je pustio.
“Mogu li da ga vidim?”
* * *
Pat je bio u sobi na kraju odeljenja punog dece. Pored njega je bila slatka petogodišnja devojĉica u pidţami s natpisom Devojačka moć, kojoj je sva kosa opala, pretpostavljam od hemoterapije. Pored nje su bili njeni roditelji,
pnt
119
otac je spavao u stolici, a majka stajala do njenih nogu i gledala u lice svoje kćeri. Prošao sam tiho do kreveta mog sina, znajući da je bilo pogrešno toliko se dugo valjati u samosaţaljenju. Mi smo imali sreće.
Pat je primao infuziju, lice mu je bilo belo poput jastuka, a glava umotana u zavoje. Seo sam na krevet i pomilovao ga po slobodnoj ruci. Zatreptao je i otvorio oĉi.
“Jesi li ljut na mene?” upitao me je, a ja sam odmahnuo glavom, plašeći se da progovorim.
Zatvorio je oĉi i odjednom sam znao da mogu to da uĉinim.
Uvideo sam da se do sada nisam baš naroĉito pokazao. Nisam imao dovoljno strpljenja. Provodio sam previše vremena misleći na Đinu, ĉak i na Sid. Nisam dobro pazio na Pata u parku. Sve je ovo bilo neporecivo. Ali, mogao sam to da uĉinim.
Moţda nikada neću biti savršen. Moţda ću zabrljati kao roditelj isto onako kako sam zabrljao kao suprug.
Ali po prvi put sam uvideo da to što sam muškarac nema s tim nikakve veze.
Sve porodice imaju svoje legende i predanja. U našoj maloj porodici prva priĉa u kojoj sam igrao glavnu ulogu jeste ona o tome kako mi je, kada sam imao pet godina, pas izbio sve prednje zube.
Igrao sam se sa susedovim vuĉjakom iza reda prodavnica gde nam je bio stan. Pas mi je lizao lice i to mi se dopadalo sve dok mi nije digao prednje šape na grudi da se bolje osloni i oborio me. Pao sam pravo na usta; zuba i krvi je bilo svuda okolo, moja mama je vrištala.
Maglovito se sećam jurnjave u bolnicu i toga da su me drţali iznad slivnika dok su lovili komadiće slomljenih zuba, a krv curila svuda po emajliranom umivaoniku. Ali najbolje se sećam da je moj stari bio uporan da ostane pored mene dok su me uspavljivali gasom.
Kada se priĉa prepriĉavala u našoj porodici, poenta je bila u tome šta sam uradio kada sam se vratio iz bolnice razbijenih usta - naime, napunio sam ih ĉipsom zaĉinjenim solju i sirćetom.
Ovakav kraj se dopadao mom starom - ideja da se njegov sin vratio iz bolnice sa osam krvavih krhotina tamo gde su mu bili prednji zubi i da je bio
pnt
120
toliko ĉvrst da je odmah otvorio kutiju ĉipsa. U stvarnosti uopšte nisam bio ĉvrst. Jednostavno sam voleo ĉips sa solju i sirćetom. Ĉak i kada sam morao da ga sisam.
Sada znam da moj tata nije bio onoliko ĉvrst koliko bi voleo da bude. Niko se ne oseća ĉvrstim kada mu dete odvezu u bolnicu. Prava poenta ove priĉe je to što je moj otac odbio da me ostavi.
Sada shvatam kako je morao da se oseća dok je posmatrao kako njegovog petogodišnjeg sina uspavljuju gasom kako bi doktori mogli da povade komadiće razbijenih zuba iz njegovih desni i jezika.
Mora da je osećao onaj bespomoćni strah koji samo roditelj bolesnog deteta moţe da razume. Taĉno znam kako mora da se osećao - kao da ga je ţivot uzeo za taoca. Je li zaista moguće da poĉinjem da gledam svet njegovim oĉima?
Stajao je ispred glavnog ulaza u bolnicu i pušio jednu od svojih cigareta koje je sam motao. On mora da je bio jedina preţivela mušterija Rizle meĊu onima koji ne puše travu.
Pogledao me je zadrţavajući dah.
“Biće mu dobro”, rekao sam.
Izbacio je oblak duvanskog dima.
“Znaĉi nema - kako ono beše - ulegnutog preloma?”
“Nema preloma. Stavili su mu dvanaest kopĉi i ostaće mu oţiljak, ali to je sve.”
“To je sve?”
“To je sve.”
“Hvala Bogu za to”, reĉe. Povukao je dim iz cigarete. “A kako si ti?”
“Ja? Dobro sam, tata.”
“Treba li ti nešto?”
“Poštena noćna dremka bi mi dobro došla.”
pnt
121
Kada bih priĉao sa svojim ocem, ponekad bih uhvatio sebe kako govorim njegovim jezikom. On je bio jedina osoba u zemlji koja je spavanje nazivala dremkom.
“Mislio sam, imaš li para? Tvoja mama mi reĉe da nećeš prihvatiti onaj posao.”
“Ne mogu. Radno vreme je predugo. Nikad ne bih bio kod kuće.” Pogledao sam preko skoro praznog parkinga u nebo izbrazdano svetlom. Negde su pevale ptice. Više nije bilo kasno. Bilo je rano. “Nešto će se već pojaviti.”
Izvadio je novĉanik, izvukao nekoliko novĉanica i pruţio mi ih.
“Za šta je to?
“Dok se nešto ne pojavi.”
“U redu je, tata. Hvala ti na ponudi, ali nešto će se već stvarno pojaviti.”
“Znam da hoće. Ljudi će uvek hteti da gledaju televiziju, zar ne? Siguran sam da ćeš uskoro nešto naći. Ovo je za tebe i Pata do tada.”
Moj tata, struĉnjak za medije. Sve što je znao o televiziji bilo je da danas više ne puštaju ništa onako zabavno kao Falični pansion, Beni Hil ili Morkamb i Vajz. Ipak sam uzeo novac koji mi je ponudio.
Sada znam da je samo pokušavao da mi pokaţe da je na mojoj strani.
“Vratiću ti ovo”, rekao sam.
“Nema ţurbe”, reĉe on.
Đina je htela da doĊe sledećim avionom, ali sam je odgovorio od toga, jer do vremena kada sam je najzad našao, a to je bilo sutradan kasno popodne, paniĉnoj ţurbi više nije bilo mesta.
Propustila je one uţasne trenutke kada sam sa Patom jurio do hitne sluţbe. Propustila je beskrajne sate kada smo pili ĉaj koji nam se nije pio, dok smo ĉekali da saznamo jesu li snimci u redu. I propustila je dan kada je seo u krevetu, glave pokrivene zavojima, steţući svoj svetlosni maĉ, pored devojĉice koja je izgubila kosu od leĉenja kojem je bila podvrgnuta.
Đina je propustila sve to, sve je propustila bez svoje krivice. Ja liĉno krivio sam ono prokleto kopile Riĉarda.
pnt
122
Do trenutka kada sam našao Đinu saznao sam da će Pat biti dobro. Više nisam ţeleo da doĊe.
Rekao sam sebi da je to zato što nisam ţeleo da drţi Pata i kaţe mu da će sve biti dobro, a zatim ponovo ode. Ali, znao sam da pravi razlog nije tako plemenit. Gde je kog kurca bila Đina kada nam je bila potrebna.
“Mogla bih da stignem sutra”, rekla je. “Posao moţe da saĉeka.”
“Nema potrebe”, rekao sam, mrtav hladan. “Samo se udario. Gadan udarac, ali biće sve u redu.”
“Ionako uskoro dolazim. Nisam sasvim sigurna kada...”
“Ne menjaj planove”, rekoh.
Slušaj nas - zvaniĉni kao dvoje ljudi koji prte put kroz dosadnu sveĉanu veĉeru. Nekada smo mogli da priĉamo po celu noć, nekada smo mogli da priĉamo o svemu. Sada smo zvuĉali kao dvoje neznanaca koji se nikada nisu ni sreli ni upoznali. Slušaj nas, Đina.
Sid je stajala na mom pragu drţeći kutiju za nošenje hrane. “Smetam li?”
“Ne, ne smetaš. UĊi.”
Ušla je u moj dom i pruţila mi posudu.
“Za Pata. Špageti pesto.”
“Zeleni špageti. Njegovi omiljeni. Hvala ti.”
“Samo ih stavi u mikrotalasnu. Umeš li?”
“Šališ se? Ĉak i ja umem da se sluţim mikrotalasnom. Jedan minut ili dva?”
“Jedan bi trebalo da je dovoljan. Da li je budan?”
“Gleda TV. Za promenu.”
Pat je leţao ispruţen na sofi, još u svojoj pidţami sa Ratovima zvezda i M&S kućnom mantilu i gledao rediteljsku verziju Povratka Dţedaja. Otkako se vratio iz bolnice pravila smo gurnuli pod tepih.
pnt
123
“Zdravo, Pat”, reĉe Sid. Sagnu se ka njemu i pomilova ga po kosi, paţljivo izbegavajući veliki flaster koji mu je sada pokrivao jednu stranu ĉela. “Kako je tvoja jadna stara glava?”
“Dobro je. Kopĉe me malo svrbe.”
“Ne sumnjam da svrbe.”
“Ali - znaš šta? Ne moraju da se vade. Te kopĉe.”
“Ne?”
“Ne, nestaće same od sebe”, reĉe Pat traţeći pogledom potvrdu od mene.
“Tako je”, rekao sam. “Rastvore se. To je nova vrsta kopĉi, zar ne?”
“Nova vrsta”, klimnu Pat vraćajući paţnju na princezu Leiu u škrtoj odeći konkubine na dvoru Dţabe Hata.
“Kakvu samo ima haljinu”, reĉe Sid.
“Aha”, saglasi se Pat. “Ona je robinja.”
“Nebesa.”
Gledali su neko vreme princezu Leiu kako se uvija na kraju lanca.
“Pa, ostavljam te da se oporaviš”, reĉe Sid.
“Vaţi.”
“Sid ti je donela veĉeru”, rekoh. “Zelene špagete. Kako se kaţe?”
“Hvala.” Uputio joj je svoj najšarmantniji osmeh, nalik osmehu Dejvida Nivena.
“Nema na ĉemu”, reĉe ona.
Ispratio sam je do vrata i osetio da bi nešto u meni rado zapevalo. Nisam ţeleo da ode.
“Hvala ti što si svratila”, rekoh. “Ulepšala si mi dan.” Okrenula se i pogledala me tim široko razmaknutim smeĊim oĉima.
“Zaista to mislim”, rekao sam. “To je nešto najlepše što mi se dogodilo danas. Stvarno.”
pnt
124
“Ali, ne razumem”, reĉe ona.
“Šta ne razumeš?”
“Zašto ti se dopadam? Ni ne poznaješ me.”
“Zaista ţeliš da znaš?”
“Da.”
Rekoh joj.
“SviĊaš mi se jer si ĉvrsta, ali nisi tvrda. SviĊaš mi se jer ne pristaješ na muška sranja, a ipak si napustila svoju zemlju zbog muškarca zato što si mislila da je on pravi ĉovek za tebe.”
“Najveća greška u mom ţivotu.”
“Moţda. Ali meni se dopada što si tako romantiĉna jer si kao devojĉica gledala sve te MGM-ove mjuzikle.”
Nasmejala se odmahujući glavom.
“Ĉitaš muškarce kao knjigu, ali ipak ţeliš da naĊeš muškarca s kojim bi podelila ţivot.”
“Ko kaţe?”
“I dopada mi se kako ti celo lice zasvetli kada se osmehneš. Dopadaju mi se tvoje oĉi. Dopadaju mi se tvoje noge. SviĊa mi se to što umeš da razgovaraš sa ĉetvorogodišnjim deĉakom. SviĊa mi se što si bila tu kada mi je neko bio potreban. Svi ostali su samo stajali i blenuli. Ti si bila ljubazna. A nisi morala da budeš ljubazna.”
“Još nešto?”
“Lepa si.”
“Uopšte nisam lepa.”
“Lepa si i hrabra si i ja sam ljubomoran na svakog momka koji je ikada izašao s tobom. Ponekad šetkam ispred kafea gde radiš nadajući se da ćemo se sudariti.”
“Nedostaje ti tvoja ţena”, reĉe ona. “Stvarno ti nedostaje.”
pnt
125
“Taĉno”, rekoh, “ali je taĉno i da si me oborila s nogu.”
“Ĉoveĉe!” reĉe ona odmahujući glavom. “Ali, i dalje me ne poznaješ.”
Nije to rekla onako kao ranije. Sada je to kazala neţno, ljubazno, kao da nije moja krivica što je ne poznajem.
I pribliţila mi se dok je to govorila, gledajući me za trenutak tim svojim oĉima pre nego što su se zatvorile kada je spustila svoje usne na moje.
Poljubio sam je.
“Pomalo te poznajem”, rekoh.
“Da”, reĉe ona, priznajući mi to. “Pomalo me poznaješ.”

Drugi deo: Đing-dong čovek
pnt
127
Devetnaest
Pat je krenuo u školu.
Uniforma koju je morao da nosi trebalo je da uĉini da izgleda odraslo. Sivi dţemper sa V-izrezom, bela košulja i ţuta kravata trebalo je da uĉine da izgleda kao mali ĉovek. Ali nisu.
Zvaniĉnost njegove školske odeće samo je naglasila koliko je nov. Na pragu petog roĊendana, on još nije bio ni mlad. Još uvek je bio nov-novcijat. A njegova je odeća više priliĉila odraslima nego moja.
Dok sam mu pomagao da se spremi za svoj prvi školski dan, zapanjio sam se kada sam shvatio koliko volim njegovo lice. Kada je bio beba nisam mogao da odredim da li je zaista lep ili to samo u meni radi roditeljski softver. Ali sada sam mogao da vidim istinu.
S tim svetlim plavim oĉima, dugom ţutom kosom i naĉinom na koji mu se spori, stidljivi osmeh širio neverovatno glatkim licem, zaista je bio lep deĉak.
A sada je trebalo da pustim mog lepog deĉaka da krene u svet. Makar do 3 i 30. Obojici je to izgledalo kao zauvek.
Sada se nije smešio. Za doruĉkom je bio bled i ćutljiv u svojoj imitaciji odeće odraslih, boreći se da zaustavi podrhtavanje brade i da ne istura donju usnu, dok sam ja iznad ovsene kaše brbljao komentare o najlepšem dobu ţivota.
Ovsenu kašu je prekinuo Đinin poziv. Znao sam da joj je sigurno bilo teško da telefonira - tamo gde je bila još je uveliko teklo radno vreme - ali sam isto tako znao da ne bi propustila Patov veliki dan. Gledao sam ga kako razgovara sa svojom majkom, kako mu je neudobno u košulji i kravati - beba iznenada naterana da imitira odraslog ĉoveka.
Onda je došlo vreme za polazak.
Dok smo prilazili školi za trenutak me je uhvatila panika. Posvuda su bila deca, gomile dece u potpuno istoj odeći kao što je bila Patova, i sva su išla u istom pravcu kao i mi. Mogao bih ovde da ga izgubim. Mogao bih zauvek da ga izgubim.
pnt
128
Stali smo malo podalje od školske kapije. Kola su posvuda bila parkirana u dva i tri reda. Sićušne devojĉice izvlaĉile su se iz automobila veliĉine Pancer tenkova noseći kutije za uţinu sa slikama Leonarda DiKaprija. Veći deĉaci sa sportskim torbama Arsenala i Mančester Junajteda izlazili su iz starih krševa. Buka koju je pravilo ovo metar visoko pleme bila je neopisiva.
Uzeo sam mlitavu Patovu ruku pa smo se pridruţili koloni. Video sam zbirku malih, prestravljenih deĉaka i njihove nervozne roditelje kako u stadu idu po igralištu. Upravo smo prolazili kroz kapiju da im se pridruţimo kada sam primetio da se Patu odvezala pertla na novoj crnoj koţnoj cipeli.
“Stani da ti veţem pertlu, Pat”, rekao sam kleknuvši, shvatajući da je ovo prvi put u njegovom ţivotu da ne nosi patike.
Pored nas su prošla dva veća deĉaka, ruku pod ruku. Piljili su u nas. Pat im se stidljivo osmehnuo.
“Ne ume ni pertle da veţe”, frknu jedan od njih.
“Ne umem”, reĉe Pat, “ali umem da gledam na sat.”
Prasnuli su u neobuzdan smeh, oslanjajući se jedan na drugog i otišli ponavljajući s nevericom ono što je Pat rekao.
“Ali umem da gledam na sat, je l‟ tako?”, upita Pat, misleći da sumnjaju u njegove reĉi, snaţno trepćući dok je ozbiljno razmatrao da brizne u plaĉ.
“Ti umeš sjajno da gledaš na sat”, rekao sam, nesposoban da zbilja poverujem da ću zaista pustiti svog sina u sav cinizam i pakost šugavog savremenog sveta. Ušli smo na igralište.
Mnoge prvaĉiće pratila su oba roditelja. Ali ja nisam bio jedini roditelj koji je bio sam. Nisam ĉak bio ni jedini muškarac.
Bio je tu još jedan solo otac, moţda deset godina stariji od mene, istrošen poslovan tip, u pratnji pribrane devojĉice s rancem na kojem su bila iscerena lica neke deĉaĉke grupe za koju nikada nisam ĉuo. Na kratko smo se zgledali, a onda je skrenuo pogled, kao da sam zarazan. Pretpostavljam da je ţena mogla da mu bude na poslu. Pretpostavljam da je mogla da bude bilo gde.
Došla je ljubazna upravnica i povela nas u salu za skupove. Odrţala nam je kratak ohrabrujući govor, a onda su deca podeljena po uĉionicama.
Pat je dobio gĊicu Voterhaus. Zajedno sa šakom ostalih roditelja i prvaka u njenu uĉionicu nas je odvelo jedno od poverljive starije dece koja su sluţila
pnt
129
kao vodiĉi. Naš vodiĉ je bio deĉak od oko osam godina. Pat je zurio u njega, zabezeknut od divljenja.
U uĉionici gĊice Voterhaus jato petogodišnjaka sedelo je na podu prekrštenih nogu, strpljivo ĉekajući priĉu od svoje uĉiteljice, mlade ţene histeriĉno dobrog raspoloţenja poput voditelja kviza.
“Dobrodošli!” reĉe gĊica Voterhaus. “Stigli ste taĉno na vreme za našu jutarnju priĉu. Ali pre toga, vreme je da se oprostite od svojih mama.” Prostrelila me je pogledom. “I tata.”
Došlo je vreme da ga ostavim. Iako je bilo nekoliko emotivnih rastanaka pre nego što je ispisan iz obdaništa, ovoga puta je bilo nešto drugaĉije. Ovoga puta sam se ja osećao ostavljenim.
Pošao je u školu, a kada je završi biće ĉovek, a ja ću biti sredoveĉan. Oni dugi dani gledanja Ratova zvezda kod kuće na videu, dok se ţivot odvija negde drugde, okonĉani su. Ti dani, koji su nekada izgledali prazno i frustrirajuće, sada su mi već nedostajali. Moja beba je ulazila u svet.
GospoĊica Voterhaus zatraţila je dobrovoljce da paze na nove deĉake i devojĉice. Podigla se šuma ruku, a uĉiteljica odabra pratioce. Iznenada sveĉana, izuzetno lepa devojĉica stade pored nas.
“Ja sam Pegi”, rekla je Patu, “i brinuću se o tebi.”
Devojĉica ga uze za ruku i povede u uĉionicu.
Nije ni primetio kada sam otišao.
Sećam se kada sam spavao na zadnjem sedištu oĉevih kola. Vozili smo se van grada, vraćajući se sa izlaska - godišnje posete londonskom Paladijumu gde smo gledali pantomimu, nedeljne posete mojoj baki - i ja bih gledao ţute lampe ulica Ist Enda i autoputeva Eseksa kako brzo proleću iznad moje pospane glave.
Ispruţio bih se na zadnjem sedištu tatinih kola - “Ne moraš da spavaš, samo odmori oĉi” - i uskoro bih se uljuljkao u san kretanjem auta i tihim zamorom mojih roditelja.
Sledeće ĉega sam bio svestan bilo je da sam na oĉevim rukama, da je auto na našem prilaznom putu, da motor još radi dok me tata podiţe sa zadnjeg sedišta, onako umotanog u karirano ćebe koje je drţao u kolima za naša putovanja na obalu i u posete rodbini i londonskom Paladijumu.
pnt
130
Ovih dana se budim od svega. Pijanac koji tetura kući, lupanje vratima kola, laţna uzbuna kilometrima daleko - sve je dovoljno da me trgne iz sna i ostavi da satima buljim u tavanicu. Ali kada sam kao dete spavao na zadnjem sedištu tatinih kola, ništa nije moglo da me probudi. Jedva da bih se promeškoljio u snu na putu uz stepenice, umotan u karirano ćebe i oĉeve ruke.
Ţeleo sam da Pat ima takve uspomene. Ţeleo sam da se Pat oseća tako bezbednim. Ali, Đina je otišla, a naš stari Folksvagen je prodat da bi se platila hipoteka, pa je Pat ovih dana bio pored mene, na suvozaĉevom sedištu MGF-a i borio se protiv sna ĉak i kad bismo se vraćali od mojih roditelja, ĉekala nas je voţnja od sat vremena praznim autoputem.
Ţeleo sam da se moj sin vozi u autu onako kako sam se ja vozio kao dete. Ali, mi smo putovali sa malo prtljaga.
Sid je nazvala krajem dugog jutra.
“Kako je bilo?” upitala je.
Zvuĉala je iskreno zabrinuto. Zbog toga mi se dopadala još više.
“Bilo je pomalo teško”, rekao sam. “Brada je podrhtavala kada je došlo vreme da se oprostimo. Bilo je par suza u oĉima. Ali to, naravno, kod mene. Pat je bio savršeno dobro.”
Nasmejala se, a u svojoj mašti video sam kako njen osmeh obasjava mesto gde radi, ĉineći ga pomalo posebnim.
“Mogu da te nasmejem”, rekao sam.
“Da, ali sada moram da radim”, reĉe ona. “Jer ne moţeš da mi plaćaš raĉune.”
To je bilo potpuno taĉno. Nisam mogao da platim ni sopstvene raĉune.
* * *
Moj otac je pošao sa mnom da doĉeka Pata posle njegovog prvog dana u školi.
“Poseban postupak”, reĉe moj tata parkirajući svoju Tojotu taĉno ispred školske kapije. Nije rekao da li je to poseban postupak za Pata ili za mene.
pnt
131
Dok su deca u gomilama izlazila kroz kapiju u 3 i 30, shvatio sam da nema nikakve šanse da ga izgubim u guţvi. Ĉak i meĊu stotinama dece obuĉene manje-više isto, moţete da spazite svoje dete na kilometar.
Bio je sa Pegi, devojĉicom koja treba da brine o njemu. Gledala me je odnekud ĉudno poznatim oĉima.
“Jesi li uţivao?” upitao sam ga, uplašen da će da zapreti kako neće disati ako bude ikada morao da doĊe ponovo.
“Znaš šta?”, reĉe Pat. “Sve uĉiteljice se isto zovu. Svaka se zove GospoĊica.”
Moj stari ga je podigao i poljubio. Pitao sam se koliko će još vremena proći dok Pat ne poĉne da izbegava naše poljupce. Onda je poljubio mog tatu u lice - jednim od onih ĉvrstih, silovitih poljubaca kakvima ga je Đina nauĉila - i znao sam da ga imamo još neko vreme.
“U dedinim kolima je tvoj bicikl”, reĉe moj tata. “U povratku moţemo da svratimo do parka.”
“Moţe li Pegi s nama?”, upita Pat.
Pogledao sam devojĉicu ozbiljnih oĉiju.
“Naravno da moţe”, rekoh. “Ali prvo moramo da pitamo Peginu mamu ili tatu.”
“Moja mama je na poslu”, reĉe mi Pegi. “A i moj tata.”
“Ko te onda ĉeka?”
“Bjanka”, reĉe ona. “Moja dadilja. Iako više nisam mala.”
Pegi se osvrnu oko sebe, zagledajući stada odraslih koja su doĉekivala decu dok nije videla lice koje je traţila.
Devojka od osamnaestak godina gurala se kroz guţvu, pušeći cigaretu i traţeći svoju štićenicu.
“Ono je Bjanka”, pokaza Pegi.
“DoĊi, Pegi”, reĉe devojka pruţajući ruku. “Hajdemo.”
Pat i Pegi su buljili jedno u drugo.
pnt
132
“Idemo do parka na sat vremena”, rekao sam Bjanki. “Bilo bi nam drago da Pegi poĊe s nama. I vi, naravno.”
Dadilja kratko odmahnu glavom.
“Moramo da idemo”, reĉe.
“Vidimo se onda sutra”, reĉe Pegi Patu.
“Da”, reĉe on.
Pegi mu se osmehnu dok ju je Bjanka vukla kroz guţvu koja se razreĊivala.
“Videću je sutra”, reĉe Pat. “U mojoj školi.”
Ruke su mu bile prljave, na licu je imao boje, a pored usta nešto što je liĉilo na ostatak sendviĉa sa jajetom. Ali, bio je dobro. Sa školom će biti sve u redu.
Još jedna razlika izmeĊu mene i mog starog. Nakon Patovog pada u prazni bazen ja bih bio srećan da više nikada ne vidim njegov bicikl. Ali tokom onih beskrajnih sati u bolnici moj tata se odvezao do parka i uzeo Blubela.
Bicikl je leţao taĉno tamo gde smo ga ostavili, neoštećen osim iskrivljenog upravljaĉa. Ja bih ga paţljivo spustio u najbliţi kontejner. Moj tata je ţeleo da ga Pat ponovo vozi. Nisam se raspravljao s njim. Mislio sam da to prepustim Patu.
Pa ipak, kada je moj otac izvadio Blubela iz prtljaţnika svog auta, moj sinje izgledao srećan što ga vidi. - “Ispravio sam upravljaĉ”, reĉe nam moj tata. “Treba mu malo boje, to je sve. Bilo bi gotovo za minut. Ja ću to da uradim ako hoćeš.”
Tata je znao da ne umem ni da drţim ĉetku još otkako su me iskljuĉili sa kursa umetnosti.
“Ja ću”, rekao sam sumorno. “Obuci kaput, Pat.”
Bio je septembar i u vazduhu se osećao prvi hladni dodir jeseni. Pomogao sam Patu da obuĉe svoju jaknu i stavio mu kapuljaĉu, gledajući kako mu se osmeh širi licem pri pogledu na njegov bicikl.
pnt
133
“Još nešto”, reĉe moj otac vadeći mali srebrnasti odvijaĉ iz dţepa. “Mislim da je vreme da veliki deĉko kao što je Pat skine pomoćne toĉkove sa svog bicikla.”
To je bio moj stari u sedamdesetoj - ĉvrst, ljubazan, dostojan poverenja, smešio se svom unuku s beskrajnom neţnošću. A ipak sam uhvatio sebe kako grdim njegovu “uradi sam” sposobnost, njegovu muţevnu efikasnost, njegovu apsolutnu ubeĊenost da će svet podrediti svojoj volji. I bilo mi je muka od pogleda na taj bicikl.
“Boţe, tata”, rekao sam. “Pao je sa te prokletinje pre pet minuta, a sada hoćeš da je vozi na zadnjem toĉku.”
“Stalno preteruješ”, reĉe moj otac. “Isti si kao tvoja majka. Ne ţelim da mali vozi na zadnjem toĉku - šta god to bilo. Hoću samo da pokuša da vozi bez pomoćnih toĉkova. Dobro će mu doći.”
Moj otac ĉuĉnu i poĉe da skida pomoćne toĉkiće sa Blubela. Gledajući ga kako barata odvijaĉem uĉinilo mi se da sam ceo ţivot proveo gledajući ga kako nešto popravlja, prvo u svojoj kući, a posle u mojoj. Kada bi se pokvarilo osvetljenje ili kada bi kiša procurila kroz tavanicu, Đina i ja nismo ĉitali oglase. Mi smo zvali moga tatu.
Pokvaren bojler, zapušeni oluci, rupa na krovu - nijedan zadatak nije bio prevelik za njegovu besprekorno odrţavanu kutiju sa alatom. Voleo je Đinine pohvale kada završi posao - uvek bi malo preterala - ali bi to ionako uradio. Moj otac je bio, kako je majka govorila, “vešt u kući”. Ja sam bio nešto upravo suprotno. Bio sam ono što bih nazvao “prokleto beskoristan po kući”.
Sada sam gledao kako Patovo lice bledi od straha dok je tata završavao skidanje pomoćnih toĉkova s njegovog bicikla. Zamalo što nisam eksplodirao, ali sam se suzdrţao. Jer, da sam zapoĉeo, pokuljali bi svi sukobi iz poslednjih trideset godina - moja lenjost protiv oĉeve veštine i sposobnosti, moja povuĉenost protiv starĉeve muţevnosti, moja ţudnja za mirnim ţivotom protiv oĉeve odluĉnosti da ide svojim putem.
Nisam hteo da se sve to prospe pred Patom. Ne danas. Niti ikada. I tako sam ćutke gledao kako moj otac pomaţe mom sinu da se popne na bicikl.
“Samo da pokušaš”, reĉe moj tata umirujuće. “Ako ti se ne svidi, prestaćemo. Moţemo da prestanemo kad god hoćeš. Vaţi, mališa?”
“Vaţi, deda.”
pnt
134
Moj otac je jednom rukom uhvatio upravljaĉ, a drugom sedište bicikla. Pat se grĉevito drţao za obe drške upravljaĉa, okrećući nogama pedale u već izgrebanim školskim cipelama dok su se Blubelovi toĉkovi okretali i okretali. Sa mnom kao potištenom zaštitnicom ševrdali smo pored ljuljaški i tobogana, pa preko male travnate ĉistine.
“Drţiš li?”, upita Pat.
“Drţim, drţim”, uveravao ga je moj tata.
“Moţeš li da priĉuvaš Pata u subotu uveĉe?”, upitao sam.
“U subotu uveĉe?” ponovio je, kao da je to ĉudnovato pitanje, kao da vrlo dobro znam da subotom uveĉe on i mama vole da izaĊu i prokockaju nešto para.
“Da. Izlazim.”
“Naravno”, reĉe on. “Uvek ćemo ti ga priĉuvati. Nešto u vezi s poslom, je li?”
“Nema nikakve veze s poslom, tata. Ja sada nemam nikakav posao, sećaš se? Izlazim sa jednom devojkom.” Ovo nije zvuĉalo kako treba. “Sa jednom ţenom.” Ni ovo nije zvuĉalo sasvim kako treba.
Mislio sam da će ga ovo zaustaviti. Ali on je nastavio, onako pogrbljen, pridrţavajući Patov bicikl dok smo išli preko belih rada i psećih govana.
“Koje ona?”, upita me.
“Samo prijateljica. Moţda ćemo da idemo u bioskop.” Najzad je stao i protrljao leĊa dok se uspravljao da me pogleda.
“Misliš li da je takvo ponašanje u redu za nekoga u tvom poloţaju, a?”
“Odlazak u bioskop? Ne vidim zašto nije.”
“Ne govorim o odlasku u bioskop. Govorim o izlasku s nepoznatom ţenom neposredno nakon...” Mahnuo je glavom prema Patovoj jakni. “Znaš.”
“Nema niĉega ĉudnog u tome”, rekoh. “A samo ćemo da odemo u bioskop. Nećemo da zbrišemo i tajno se venĉamo.” Zatresao je glavom u ĉudu kuda to svet ide.
“Baš me briga šta ti nameravaš”, reĉe. Onda ponovo pokaza na Pata. “Brinem za njega. Ta devojka - je li to ozbiljno?”
pnt
135
“Ne znam, tata. Moţemo li da se naĊemo na prvom sastanku, a da ne poĉnemo odmah da biramo zavese?”
Glumio sam povreĊenu nevinost. Znao sam da će ga moj izlazak s nekom ţenom zbuniti i uplašiti. Hteo sam samo da mu pokaţem da mi je trideset godina i da on ne moţe da odluĉi kada ću ja da skinem pomoćne toĉkove.
Vratili smo se na ispucali asfalt ispred oveštale bine.
“Jesi li spreman?”, upita moj otac Pata.
“Spreman”, reĉe Pat, ne zvuĉeći naroĉito spremno.
“Drţim te, u redu?” reĉe moj tata ubrzavajući korak. “Sve vreme te drţim. Samo drţi leĊa uspravno. I okreći.”
“Vaţi.”
“Da li se drţiš?”
“Drţim se!”
Prešli su preko asfalta. Patovo lice bilo je zaklonjeno kapuljaĉom, a moj otac bio je sagnut pored njega. Liĉili su na malu vilu koju juri grbavac. Onda je moj tata pustio bicikl.
“Drţiš li, deda?”
“Drţim te!”, viknuo je dok se Pat udaljavao od njega. “Okreći! Drţim te!”
Okretao je svojim noţicama. Blubel se opasno zaneo kada je prskajući prešao preko lokve, ali kao da se zatim ispravio i ubrzao.
“Uspeo si, Pat!”, vikao je moj tata. “Uspeo si!”
Okrenuo se da me pogleda i obojica smo se glasno nasmejali. Dotrĉao sam do tate i zagrlio ga rukom oko ramena. Mirisao je na Old Spajs i Old Holborn.9
“Vidi ga kako ide”, reče moj tata ponosno.
Bicikl je stigao do ivice asfalta, poskočio i sišao na travnjak. Pat je sada vozio sporije, ali je i dalje besno okretao pedale dok se krivudajući pribliţavao drveću.
pnt
136
“Ne idi predaleko!”, viknuo sam. Ali nije mogao da me čuje. Nestao je u senci nekih starih hrastova, kao neko šumsko biće s kapuljačom koje se vraća u svoju jazbinu.
Moj otac i ja smo se zgledali. Više se nismo smejali. Potrčali smo za njim, klizajući se po mokroj travi i dozivajući ga.
Onda je krenuo prema nama iz šumice, smaknute kapuljače, kezeći se od uha do uha.
“Vidi šta umem”, rekao je ponosno, uspravivši nakratko na pedalama Blubela pre nego što se zaustavio.
“To je sjajno, Pat”, rekoh, “ali nemoj više tako da mi se gubiš, vaţi? Uvek budi tu gde mogu da te vidim.”
“Šta je dedi?”, upita me.
Moj otac se naslonio na drvo, drţeći se za grudi i boreći se za vazduh. Krv mu je sišla s lica, a u očima mu jer bilo nešto što nikada ranije nisam video. Moţda strah.
“Biće mi dobro”, šištao je.
“Deda?”, reče Pat.
“Deda je dobro”, rekao sam.
Posle dugog, očajničkog minuta uspeo je da udahne nešto vazduha. I dalje teško dišući, nasmejao se brizi svog sina i unuka.
“Samo sam star”, reče. “Prestar za trčanje po šumi.”
A ja sam mislio kako je to baš to - starost koja stiţe čoveka čije je telo toliko pretrpelo u mladosti. Celog mog ţivota su ti komadići šrapnela, crni i šiljasti, gmizali iz njegovog čvrstog starog tela. Svakog leta sam viĎao ogromnu zvezdastu ranu na njegovoj slabini. Sav taj bol i kazna morali su da ga stignu pre ili kasnije.
Ali, grešio sam. Nije ga pozivala prošlost. Zvala ga je budućnost.
“Ne brinite za mene”, reče nam moj otac. “Dobro sam. Hajdemo kući.”
Vratili smo se do njegovih kola kroz dugačke senke tog septembarskog popodneva. Pat je vozio bicikl ispred nas, a moj stari je pevušio Činiš me
pnt
137
tako srećnim, utešen svojim ličnim Đinom Martinom, njegovim sopstvenim Sinatrom.
pnt
138
Dvadeset
Kada ste duboko u vezi za koju oĉekujete da će trajati veĉito, nikada vam ne proĊe kroz glavu da ćete se jednom tuširati po treći put u toku dana i spremati za izlazak.
Mislite da su svi ti rituali u kupatilu iza vas, kao pozajmljivanje novca od oca ili davanje majci prljavog rublja na pranje.
I ne sanjate da će ponovo doći vreme kada ćete fanatiĉno paziti na liĉnu higijenu, poput petnaestogodišnjaka sa stalnom erekcijom. Da ćete se ponovo obreti ispred ogledala u pokušaju da uradite nešto s kosom. Da ćete prati već savršeno ĉiste zube. I da ćete sve te stvari raditi da biste sedeli par sati u mraku sa osobom suprotnog pola koju ste tek upoznali.
To je zastrašujuće. Udvaranje je igra za mlade. Izašli ste iz štosa. Moţda više niste dobri u toj igri.
Za izlazak sa osobom koju ste tek upoznali koristi se razliĉit deo mozga od onoga koji se upotrebljava za izlazak sa osobom sa kojom ste venĉani. Koriste se i drugi mišići. Zato je moţda prirodno što su ti mišići, kada ih ponovo pokrenete, ponekad malo kruti.
Dvoje odraslih prolaze kroz tu šiparaĉku igru sparivanja - pokušavaju da izgledaju lepo, sastaju se u dogovoreno vreme, znaju za šta je pravi ĉas, šta treba malo da saĉeka, a šta treba da ĉeka zauvek. Zaista je teško vratiti se svemu tome kada ste s nekim proveli godine. Ali sa Sid to nije bilo teško.
Ona je sve ĉinila jednostavnim.
“Prvi film koji pogledamo zajedno zbilja je vaţan”, reĉe Sid. “Znam da smo samo prijatelji i sve, ali naš izbor filma za veĉeras je zaista vaţan.”
Trudio sam se da izgledam kao da stvarno znam o ĉemu priĉa.
“Većina ljudi na prvom sastanku pokušava da igra na sigurno. Idu da gledaju veliki letnji film. Znaš, jedan od onih filmova u kojima Njujork uništavaju vanzemaljci, talas plime, veliki majmun ili tako nešto. Misle da ta vrsta filma garantuje dobar provod. Ali veliki letnji film nije dobar izbor.”
pnt
139
“Nije?”
Zatresla je glavom. “Niko se ne provodi dobro gledajući takve filmove osim trinaestogodišnjih klinaca iz Ajdaha. To je zakon umanjenog dobitka. Kada jednom vidiš uništavanje Empajer Stejt Bildinga, ne moraš da ga vidiš još jednom.” Poĉinjao sam da kapiram. “Misliš da će se zemlja uzdrmati, ali završiš zevajući dok vanzemaljci ruše Belu kuću.”
“Ako odabereš veliki letnji film, to pokazuje da su ti oĉekivanja stvarno niska”, reĉe probadajući me pogledom dok sam provlaĉio MGF kroz popodnevni saobraćaj koji se gušio oko AnĊela. “Po svakom pitanju. To znaĉi da misliš da je ţivot u suštini samo kesa ustajalih kokica i karton izlapele Dijet Kole. A to je najviše ĉemu većina moţe da se nada.”
Pokušao sam da se setim filma koji smo prvi gledali Đina i ja. Mora da je bilo nešto umetniĉko i japansko u Barbikanu. Nešto o nesrećnim ljudima.
“Umetniĉki filmovi su isto toliko loši”, reĉe Sid ĉitajući mi misli. “To znaĉi da se oboje pravite da ste nešto što verovatno niste.”
“A pomisli samo na sve one parove ĉiji je prvi zajedniĉki film bio Titanik”, rekoh. “Sve te veze uništene pre nego što su zapravo i zapoĉete. Pre nego što su uopšte isplovile iz luke.” Munula me laktom. “Ovo je ozbiljno”, reĉe. “Imam prijateljicu koja se udala za tipa koji ju je na prvom sastanku poveo da gledaju Muvu.”
“I kasnije se pretvorio u bubu?”
“Skoro”, reĉe. “Svakako se promenio. Na gore.”
“I šta bi ti htela da gledamo?”
“Imaš poverenja?”, upita ona.
“Imam poverenja”, rekoh.
Zelela je da gledamo jedan od onih filmova koje puštaju na televiziji za svaki Boţić. Jedan od onih filmova za koje sam zbog neĉega mislio da sam ih gledao deset puta, mada ih najverovatnije nisam gledao uopšte.
Ne znam zašto su prikazivali film Ţivot je divan dole u NFT-u na Juţnoj obali. Moţda je išao ciklus Dţejmsa Stjuarta ili ciklus Frenka Kapre. Moţda su imali obnovljenu, digitalno poboljšanu, sveţe izglancanu verziju. Ne znam i nije vaţno. To je bio film koji smo otišli da pogledamo na našem prvom izlasku. I u poĉetku je izgledao kao priliĉno sumorna stvar.
pnt
140
Specijalni efekti bili su iz kamenog doba. Gore na zvezdanom nebu, koje je oĉigledno bilo obojeni komad kartona sa bakljom pozadi, neki anĊeli - bolje reĉeno, nebeska bića predstavljena rupicama na kartonu - raspravljali su o Dţordţu Bejliju, stubu svoje zajednice, i njegovom sastanku sa sudbinom.
Dok se radnja premeštala u ameriĉki gradić i njegov veseli mali Boţić, ja sam ĉeznuo da vanzemaljci, talas plime ili veliki majmun doĊu i unište sve. Ako je Sidina teorija o znaĉaju prvog filma taĉna, onda ćemo imati sreće da potrajemo celo veĉe.
Onda sam, postepeno, dok su se snovi i nadanja Dţejmsa Stjuarta rušili, bivao uvuĉen u priĉu o ĉoveku koji je izgubio predstavu zašto je ţiv.
Film je bio mnogo teţi nego što sam ga se sećao iz vremena kada je crno-belo treperio u pozadini mog višebojnog detinjstva, stisnut izmeĊu Boţiĉnog izdanja emisije Top of the Pops i maminih sendviĉa sa ćuretinom.
Dok mu se svet ruši, Dţejms Stjuart maltretira uĉiteljicu jednog od svoje dece preko telefona i dobija batine od njenog muţa u baru. S gorĉinom odbacuje svoju ţenu koja ga voli i zbog koje je odustao od svog sna o putu oko sveta. Što je najšokantnije, zao je prema svojoj deci - nervozni, namrgoĊeni siledţija. Ali vi znate da to nije zato što ih ne voli dovoljno. To je zato jer ih toliko voli.
U mraku je Sid posegla i stegla mi ruku.
“Ne brini”, rekla je, “na kraju se sve dobro završava.”
Kad smo izašli iz bioskopa i dalje je bio dan, ali se brzo smrkavalo. Kupili smo kriške pice u kafeu NTF-a i pojeli ih za onim dugaĉkim drvenim stolovima napolju koje morate da delite s drugim ljudima i gde se osećate poput studenta.
NTF je ruţna zgrada u lepom delu grada. Nalazi se u glupavom betonskom bloku zgrada iz šezdesetih posaĊenom taĉno na mesto gde Temza skreće prema jugu kada proĊe senku mosta Vaterlo, a preko reke gleda u svetla Viktorijinog keja i katedrale Svetog Pavla. Tu mi je Sid rekla da je odrasla u kući punoj ţena i filmova.
“Prvi film koji su moji roditelji zajedno gledali bio je Prohujalo sa vihorom”, rekla mi je. “A otkako je moj tata umro, mama ga je sama gledala šesnaest puta. Gledala bi ga ona i ĉešće, ali se trudila da se obuzda.”
pnt
141
Sid je bila najmlaĊa od ĉetiri sestre. Majka joj je radila kao medicinska sestra u Medicinskom centru Teksasa - “gde budţe dolaze da im popravljaju srca” - a otac joj je bio vozaĉ kamiona na naftnim poljima.
“Hjuston je grad nafte”, rekla je. “Kada su cene nafte visoke, ţivot je sladak. A kada cene nafte propadnu kroz pod, mi steţemo kaiševe. U dobru i u zlu, u bogatstvu i u siromaštvu, Hjuston je uvek grad nafte.”
Kako mi je ispriĉala, njeni roditelji nikada nisu izašli iz medenog meseca. Ĉak i kada su im kćeri već bile šiparice, i dalje su se drţali za ruke na javnim mestima, poklanjali jedno drugom po cvet i ostavljali ljubavne poruke u kutijama za uţinu.
“Kada sam imala dvanaest godina, to me je postiĊivalo”, rekla je Sid. “Sada mi je drago. Sada mi se sviĊa što su se toliko voleli. Znam šta misliš - moţda zapravo nikada nisu bili takvi, nego ja ţelim da ih se takvih sećam. Moţda su išli jedno drugom na nerve i izdirali se jedno na drugo. Ali znam šta sam videla. Bili su ludi jedno za drugim. Dobro su odabrali.”
Jedne nedelje bila je sa prijateljicama u kupovini u Galeriji kada ju je pronašla najstarija sestra i rekla da im je otac umro od srĉanog udara.
“Moja mama nije ostarila preko noći”, rekla je Sid. “Uopšte nije bilo tako. Samo se nekako povukla u prošlost. I dalje je išla na posao. I dalje nam je kuvala. Ali sada je gledala mnogo starih filmova. Nešto od njene video zbirke mora da se prilepilo za mene. Jer, kada sam srela momka zbog kog sam došla u Englesku, mislila sam da je Ret Batler.”
Uvek mi je neprijatno kada razgovor skrene na neĉije bivše partnere. Sve te neostvarene nade, sve te nezarasle rane, sva gorĉina i razoĉaranje od prizora kako vaša ljubav biva ostavljena smetlarima - sve to kao da utire sjaj sa cele veĉeri. I ona je to osetila. Promenila je temu, sa svoje tuţne priĉe prešla je na ulogu cvrkutavog turistiĉkog vodiĉa.
“Jesi li znao da je Hjuston bila prva reĉ izgovorena na Mesecu?”, upitala me. “To je ĉinjenica. Nil Armstrong je rekao Kontroli misije: „Hjustone, ovde baza Mir. Orao je sleteo.‟ “ “Dok te nisam sreo nisam baš razmišljao o Hjustonu”, rekao sam. “To nije jedan od onih ameriĉkih gradova koje vidiš u svojoj glavi.”
“Tamo nije kao ovde”, reĉe. “Tamo, ako nešto ima drugi sloj boje, onda je antikvitet. Imamo barove pored puta zvane ledene kuće, u kojima sve ţene izgledaju kao da su izašle iz pesama Henka Vilijamsa. Ali, ako si dovoljno mlad, onda subotom uveĉe ideš u toĉionicu Jukatan u kojoj se sve devojke
pnt
142
trude da liĉe na Pamelu Anderson, a momci, hteli ne hteli, izgledaju kao Mitlof
“Zvuĉi pomalo kao Eseks”, rekoh. “A gde si ti upoznala svog engleskog momka?”
“U toĉionici Jukatan. Jedne subote uveĉe. Pitao me je ţelim li piće, a ja sam rekla ne. Onda me je pitao ţelim li da plešem, a ja sam rekla da. Radio je u Hjustonu kao raznosilac. To mu je posao. Isporuĉuje stvari na motociklu. Neka vrsta glamuroznog poštara. Prirodno, bila sam impresionirana.
“I na kraju je ispalo da uopšte nije Ret Balter?”
“Pa, znaš kako je”, reĉe. “Na kraju ni Klerk Gejbl nije baš ispao Ret Batler, zar ne?”
“Ali došla si u London s njim?”
“Aha.”
“Zašto niste ostali tamo? Jesu li ga otpustili?”
“Ma, ne. Bili smo venĉani. Imao je zelenu kartu. Da li si znao da je zelena karta zapravo ruţiĉasta?”
Odmahnuo sam glavom.
“I nas je iznenadilo. Prošli smo kroz sve te razgovore sa sluţbenicima za useljavanje koji su se uveravali da se stvarno volimo. Pokazali smo im slike sa venĉanja i to nije bio problem. Mogli smo zauvek da ostanemo tamo.” Razmišljala je o tome. “Mislim da je osećao da treba da uĉini nešto više sa svojim ţivotom. Amerika moţe da te navede da se osetiš pomalo kao promašaj. I tako smo došli ovamo.”
“I šta je pošlo naopako?”
“Sve.” Pogledala me je. “Bio je na bambusima. Znaš li šta to znaĉi?”
Odmahnuo sam glavom. “Je li to nekakva droga?”
“Ne. Pa, jeste, na neki naĉin. To znaĉi da je voleo azijske devojke. I još ih voli. I uvek će.”
“Azijske devojke?”
pnt
143
“Znaš - Korejanke, Kineskinje, Japanke, Filipinke. Bilo mu je svejedno - što je pomalo uvredljivo za azijske ţene, pošto one mogu meĊusobno da se razlikuju koliko i ŠveĊanke od Turkinja. Ali za to iskreno nije mario, samo ako su iz Azije. One noći kada smo se sreli bio je u Jukatanu s malom Vijetnamkom. Imamo mnogo Vijetnamaca u Hjustonu.”
“Azijske? Misliš Orijentalke?”
“Ne smeš više da kaţeš Orijentalke. Smatra se uvredljivim - kao Crnac ili stjuardesa. Moraš reći Afro-Amerikanac i letaĉko osoblje. I Azijat umesto Orijentalac.”
“Meni Azijat zvuĉi kao Indus.”
“Ţao mi je, gospodine. Tako moraš da govoriš.”
“Šta mu se sviĊalo na njima?”
“Moţda mu se sviĊala ĉinjenica da ne izgledaju kao on. Što izgledaju potpuno razliĉito. To razumem. Heteroseksualnost - sve i jeste u tome da te privlaĉi neko ko ne izgleda poput tebe, zar ne?”
“Ako je voleo azijske devojke - ako je taj tip koji nije bio Ret Batler bio na bambusima, zašto si mu se ti svidela?”
“Nemam pojma. Mislim da je došlo do poremećaja. Imao je radni vikend. Ne znam.”
Sklonila je svoje crno zvono kose sa ĉela i gledala me tim široko postavljenim smeĊim oĉima. Sada, kada je to spomenula, video sam kako bi nekome ko je na bambusima mogla da se dopadne. Pod izvesnim svetlom.
“Bili smo zajedno dve godine”, rekla mi je. “Godinu dana tamo, kod kuće, i godinu ovde. Onda se vratio vrsti. Odnosno, saznala sam da se vratio vrsti. Sa malezijskom studentkinjom koju je upoznao u parku. Pokazao mi je London - i još par stvari. Ipak, nije on loš momak. Samo sam ja pogrešno odabrala. Šta je s tobom?”
“Sa mnom?”
“Aha. Šta je bilo sa tvojim brakom?”
Pokušao sam da shvatim šta se to desilo sa Đinom i sa mnom. Znao sam da ima nekakve veze sa starenjem, uzimanjem zdravo za gotovo i
pnt
144
osećanjem da ţivot klizi izmeĊu prstiju. Dţejms Stjuart bi moţda mogao da mi objasni.
“Zapravo ne znam šta se desilo”, rekao sam. “Nakratko sam izgubio kompas.”
“Oh, shvatam”, reĉe Sid. “Hoćeš da kaţeš da si poţeleo tucanje na brzaka?”
“Nije samo to. Iako ima i toga. Ali samo sam - ne znam kako da objasnim. Recimo da sam pustio svetlo da umine.”
Zurila je u mene neko vreme, a zatim klimnula glavom. “Hajde da krenemo i gledamo svetla”, rekla je.
Sada je bio mrak. Na drugoj strani reke videla su se svetla duţ celog keja, nalik na nisku bisera. Ujutru će se preko puta videti siva kancelarijska zdanja, još jedan saobraćajni zastoj i grad koji se trudi da plati raĉune. Ali noćas je bio prelep. “Izgleda kao za Boţić”, rekla je uzimajući me za ruku.
I jeste. I osećali smo se kao na Boţić.
“Isprobaću sreću sa tobom”, rekla mi je.

Dvadeset jedan
Kada se dadilja koja je pušila kao šporet uverila da nećemo ukrasti njenu štićenicu zauvek, Pegi je najzad dobila dozvolu da doĊe sa Patom kod nas na par sati.
“Vidi šta imam”, rekla mi je Pegi, pokazujući ĉoveĉuljka napravljenog od livene plastike. Izgledao je vrlo zadovoljan sobom odevenim u bele satenske pantalone, svetlucavi srebrni prsluk i nešto što je liĉilo na purpurni smoking.
“Disko Ken”, rekla je. “Barbikin prijatelj. Ide u disko.”
Bilo je ĉudno gledati ih kako se zajedno igraju. Pat je ţeleo da raznese Zvezdu smrti. Pegi je ţelela da okaĉi zavese na Milenijumskog sokola.
UzbuĊen do histerije što mu je drugarica u njegovoj sopstvenoj dnevnoj sobi - iako primetno nimalo impresioniran Disko Kenom - Pat je skakao s nameštaja vitlajući svojim svetlosnim maĉem iznad glave i vikao: “Nikada ti se neću pridruţiti na Tamnoj strani!”
Pegi ga je posmatrala svojim ozbiljnim tamnim oĉima, a zatim stala da pomera figurice iz Ratova zvezda oko Milenijumskog sokola - jako obmotanog lepljivom trakom posle jednog prinudnog sletanja na radijator - kao da su na ĉaju i kolaĉima sa maslacem u Ricu.
Priroda ili sredina? Znao sam da Pata nikada nismo podsticali na nasilne igre - zapravo su me njegove beskrajne krvave kupke ĉesto iznenaĊivale.
Sa nepunih pet godina bio je neţan deĉak pun ljubavi, suviše ljubazan za grubosti i jurnjavu igrališta. Par puta je došlo do nekog maltretiranja jer nije imao majku da ga ĉeka na školskoj kapiji, a nijedan od nas još nije smislio kako da se s tim ponese.
Pegi je bila potpuno drugaĉija. Sa pet i po godina bila je jaka, samopouzdana devojĉica koju kao da ništa nije iznenaĊivalo ni plašilo. U tim ozbiljnim smeĊim oĉima nikada nisam video strah.
Pat nije stvoren za lov i zabave, a Pegi nije bila za kuvanje dţema i pletenje. Pa ipak, daš im kutiju igraĉaka iz Ratova zvezda i oboje se
pnt
146
odjednom uklope u stereotipe svog pola. Pegi jednostavno nisu zanimale igre smrti i uništavanja. A to je bilo jedino što je zanimalo Pata.
Nisam ih spreĉavao da uţivaju u uzajamnom društvu. Pat je visio sa kraja sofe, smešeći se s ljubavlju i divljenjem, a Pegi je gurala figurice princeze Leie, Hana Sola i Luka Skajvokera oko sivog plastiĉnog svemirskog broda koji je prešao mnogo kilometara kroz hipersvemir.
“Gde ti je mama?”, upitala ga je Pegi.
“U inostranstvu”, reĉe Pat. “Gde je tvoja mama?”
“Na poslu. Bjanka me doĉekuje posle škole, ali ne sme da puši u kući. Zbog toga je namćorasta.”
Izgleda da ni u blizini Peginog ţivota nije bilo muškaraca, ali to je danas jedva vredno pomena. Pitao sam se ko je on - verovatno neki drkadţija koji je utekao onog trenutka kada je zamoljen da kupi nešto pelena.
Ĉulo se zvono na vratima. Bio je to jedan od onih mladića koji su bez posla, ali ne i bez nade. Divio sam se njihovom duhu i uvek se trudio da ih pomognem kupujući krpe za glancanje ili kese za smeće. Ali ovaj nije nosio uobiĉajenu torbu sa kućnim potrepštinama.
“Molim vas da mi oprostite što vas uznemiravam”, rekao je. “Ja sam Imon. Imon Fiš.”
U prvi mah nisam se snašao. Ţiveći u gradu toliko se priviknete da vam potpuno nepoznati ljudi kucaju na vrata da je vrlo iznenaĊujuće kada vam zazvoni neko ko je stvarno prošao kroz vaš ţivot.
Ali naravno - to je Imon Fiš, mladi komiĉar koji će verovatno u ovo vreme sledeće godine da snima reklame za pivo i spava s najavljivaĉicom vremenske prognoze. Moţda već sledećeg meseca. Ili sledeće nedelje. Isti onaj Imon Fiš ĉiju sam emisiju bio zamoljen da produciram, što sam odbio zbog obaveze spremanja ribljih štapića.10
Nisam znao šta da radim s njim. Nisam znao zašto je došao. Oĉekivao sam nekog izlizanog momka koji će da mi proda krpe za glancanje. A došao je jedan izlizani momak koji će uskoro da besni na dodelama nagrada BAFTA.
“Šta mogu da uĉinim za vas?”, upitao sam ga.
“Kako?”, rekao je mršteći se i okrećući glavu postrance prema meni.
“Šta ţelite?”
pnt
147
“Moţemo li da razgovaramo? Mnogo bi mi znaĉilo.”
Pozvao sam ga da uĊe. Otišli smo u dnevnu sobu gde su Pat i Pegi sedeli okruţeni lavinom igraĉaka. Pat je još drţao svoj svetlosni maĉ.
“Au!”, reĉe Imon. “Svetlosni maĉ! Tradicionalno oruţje vitezova Dţedaja! Mogu li da ga pogledam?”
Sa osmehom koji mu se polako širio licem, Pat ustade i pruţi mladom neznancu svoj svetlosni maĉ.
“Ti si dobar momak”, reĉe Imon.
Mahao je svetlosnim maĉem napred i nazad, proizvodeći zujanje od kog se Patov osmeh još više raširio.
“Godinama nisam drţao ovakav maĉ”, reĉe Imon. “Ali to se ne zaboravlja, zar ne?” Osmehnuo se Patu. “Ja potiĉem iz malog grada po imenu Kilkami. A kada sam bio mali, osećao sam se umnogome kao Luk Skajvoker dok je rastao na Tatuinu. Znaš za Tatuin?”
“Lukova rodna planeta”, reĉe Pat. “Sa dva sunca.”
“Kako?” reĉe Imon. “Lukova rodna planeta, kaţeš? Jeste, tako je. I on se osećao odseĉenim od ostataka galaksije, zar ne? Luk se osećao udaljenim od akcije, zakopan tamo ispod dva sunca Tatuina. A kada sam ja rastao u sanjivom starom Kilkamiju, takoĊe sam sanjao o bekstvu i mnogim jedva zamislivim avanturama po udaljenim mestima.” Pruţio je Patu svetlosni maĉ. “I taĉno to mi se i desilo.”
“Dobro”, reĉe Pegi, “ali šta je bilo izmeĊu onda i sada?”
“Šta kaţeš?”
Da li je on potpuno gluv?
“Kaţem - šta se desilo otkako ste napustili svoju rodnu planetu do danas?”
“Pa, to je ono o ĉemu ţelim da priĉam s tvojim tatom”, reĉe Imon.
“On nije moj tata”, reĉe Pegi. “Moj tata ima motocikl.”
“Deĉak je moj”, rekoh pokazujući na Pata. On je i dalje zurio u Imona sa dubokim odobravanjem njegove tehnike sa svetlosnim maĉem.
pnt
148
“Liĉi”, reĉe Imon smešeći se neĉim nalik istinskoj toplini. “Oko brade, mislim. Liĉi. On je stvarno zgodan deĉko.”
“DoĊite u kuhinju”, rekao sam mu. “Skuvaću nam kafu.”
“Kafu, kaţete? Bravo.”
Dok sam stavljao vodu on je seo za kuhinjski sto ĉaĉkajući uši kaţiprstom i mrmljajući sebi u bradu.
“Loš dan?”, upitao sam ga.
“Kako?” upitao me je.
Spustio sam šolju kafe ispred njega i primakao mu svoje lice veoma blizu. Imao je onu tamnu irsku privlaĉnost i ostavljao utisak dugogodišnje neurednosti, kao Kenedi koji je proveo leto spavajući na pragu. I izgleda da je bio gluv kao top.
“Kaţem - šta je sa vašim sluhom?”
“A, to”, reĉe. “Da vam objasnim to sa ušima. Ima jedno luksuzno mesto dole na Vest Endu gde prave slušna pomagala po meri. TakoĊe prave i slušalice - za televizijske voditelje, tako da producenti i reditelji mogu da im govore tokom emisije pravo u uho. Moţda ste ĉuli za to mesto.”
Dobro sam ga znao. Sećam se kada je Marti otišao tamo da mu naprave slušalice po meri. Tada smo znali da stvarno napuštamo radio.
“Upravo dolazim odande”, reĉe Imon. “Otišao sam malo ţurno, kako izgleda. Kada vam majstor uzima meru, on vam sipa malo neĉega nalik na topao vosak u uši. Onda morate da ĉekate neko vreme da se stegne. Tako znaju koji broj ušiju nosite. Za slušalice, znate.”
“Shvatam.”
“Sa mnom je bilo drugaĉije, nismo stigli dotle. Upravo mi je sipao topli vosak u uši i ĉekali smo da se stegne kada sam pomislio: Koji kurac ja radim ovde?” Imon zatrese glavom. Izleteše pahuljice stvrdnutog voska. “Otkuda mi pomisao da mogu da vodim televizijsku emisiju? Otkuda bilo kome pomisao da mogu da vodim televizijsku emisiju? Ja sam komiĉar. Ja priĉam viceve. Nekima se to sviĊa. Pa šta? Znaĉi li to da sam u stanju da vodim TV emisiju?”
“Znaĉi, uzimali su vam meru za slušalice a vi ste dobili napad treme?”
pnt
149
“Pre nego što sam i prišao sceni”, reĉe. “Ne znam mogu li to da poĉastvujem izrazom trema. Mislim da je to više bio napad panike od kog se tresu jaja. Bilo kako bilo, utekao sam odande sa sve voskom u ušima. Izgleda da se dobro stvrdnuo.”
Dao sam mu papirne maramice i nešto štapića za uši i posmatrao kako grebe stvrdnuti vosak iz ušiju. Uvek bi uzimali meru za dve slušalice, za svako uvo po jednu, iako niko nije koristio više od jedne. Sada vidim da je to bila samo zavera da vas spreĉe da pobegnete.
“Zaista sam ţeleo da vi producirate emisiju”, reĉe Imon. Potreban mi je - kako se ono zvaše - vodiĉ. Neko ko će mi pokazivati put. Isto onako kako ste vi pokazali Martiju Menu put kada je napuštao svoju radio emisiju. Bio sam razoĉaran kada sam ĉuo da je nećete raditi.”
“To nema nikakve veze s vama”, rekoh. “Brinem o svom sinu. Sam. Ne mogu da radim puno radno vreme. Moram da budem kod kuće zbog njega.” ,
“Ali, zapazio sam da nosi uniformu. Momĉić je pošao u školu, zar ne?”
“Tako je.”
“Znaĉi, veći deo dana je van kuće?”
“Pa, jeste.”
“Onda - oprostite mi što pitam - šta vi radite po ceo dan, Hari?”
Šta ja radim po ceo dan? Probudim Pata, obuĉem ga i ispratim u školu. Idem u kupovinu i sreĊujem kuću. Ĉekam ga na kapiji posle škole. Onda pravim sendviĉe, ĉitam mu i spremam ga za spavanje. Šta ja radim po ceo dan?
“Ništa”, rekoh.
“Zar vam ne nedostaje? Posao, mislim?”
“Naravno da mi nedostaje. Ranije sam sa sinom provodio kvalitativno vreme - šta znaĉi da sam ga viĊao poĉetkom i krajem dana na po pet minuta. Sada umesto toga provodimo kvantitativno vreme. Nisam ja odabrao tu promenu. Jednostavno je tako ispalo. Ali to je razlog zbog kog ne mogu da produciram vašu emisiju.”
“Ali moţete da budete izvršni producent, zar ne? Moţete da doĊete nekoliko puta nedeljno samo da nadzirete emisiju? Moţete da mi kaţete šta
pnt
150
treba da uradim da bih prestao da izgledam kao potpuni kreten? Moţete da mi pomognete da nastupam prema sopstvenim ograniĉenjima, zar ne?”
“Pa”, rekoh, “moţda.”
Nikada nisam razmatrao mogućnost da postoji kompromis izmeĊu punog radnog vremena i nedostatka posla. Nikada mi nije ni prošlo kroz glavu.
“Vidite, divim se tome što ĉinite za deĉaka”, reĉe Imon. “Verujte mi, bili biste idol majki Kilkamija. Ali, potrebni ste mi. Ovde sam iz zbilja sebiĉnih razloga. Serem svetla u boji kada pomislim na tu emisiju. Zato rasipam parĉiće stvrdnutog voska svuda po vašem kuhinjskom podu. A znam da me vi moţete provući kroz sve, a da se ne ponizim u potpunosti. Moglo bi ĉak i da bude dobro.”
Mislio sam na duga jutra i beskrajna popodneva kada Pat nije tu. Mislio sam i na svoj poslednji sastanak s direktorom banke, koji je bio vrlo impresioniran mojim naporima da brinem o svom sinu i manje impresioniran mojim prekoraĉenjem raĉuna.
Ali ponajviše sam mislio na to kako je Imon bio dobar prema Patu - divio se njegovom svetlosnom maĉu, priĉao s njim o Lukovoj rodnoj planeti, rekao mi da je on posebno dete.
Znao sam da ću u ovoj fazi svog ţivota - i, s tim u vezi, i u svim sledećim fazama mog ţivota - voleti svakoga kome se sviĊa moj mali. Kada ste sami sa detetom ţelite da ga što više ljudi voli koliko i vi. Ovaj mladi irski komiĉar sa osušenim voskom u ušima izgleda da je bio na našoj strani. I tako sam se ja obreo na njegovoj strani.
Bio sam spreman da radim s njim skraćeno jer mi je bilo dosadno i jer sam bio bez para, ali najviše od svega bio sam spreman da radim s njim jer je mislio da će moj sin uspeti.
“Moram da vidim vaš nastup”, rekao sam. “Moram da vidim šta radite na sceni da bih smislio kako da to upotrebimo na televiziji. Imate li snimak svog nastupa?”
“Šta?”, reĉe on.
pnt
151
Dvadeset dva
Mala deca su ono suprotno od nedokuĉivog, kako god se to zvalo.
Moţda će za deset godina Pat biti u stanju da sakrije svoja osećanja iza neke prazne šiparaĉke maske, a njegov stari - ja - neće imati pojma o ĉemu on misli. Ali sada je imao ĉetiri godine, bliţio se petoj i video sam da ga je poslednji telefonski razgovor sa majkom rastuţio.
“Jesi li dobro, Pat?”
Nezainteresovano je klimnuo, a ja sam ga otpratio dole do kupatila, gde je istisnuo malo deĉje zubne paste na svoju ĉetkicu sa slikom Hana Sola.
“Kako je mama?”
“Dobro je. Prehladila se.”
Nije plakao. Nije bio ni blizu plaĉa. Oĉi su mu bile suve, a usta mirna. Ali bio je neraspoloţen.
“Hoćeš da gledaš video?”, upitao sam ga gledajući kako pere zube koji su još uvek izgledali novi-novcijati.
Pljunuo je u umivaonik i pogledao me sumnjiĉavo.
“Sutra moram u školu”, rekao je.
“Znam da sutra moraš u školu. Nisam mislio da gledaš ceo film. Samo, recimo, poĉetak prvog filma dok ne zarobe dva droida. Šta kaţeš?”
Završio je sa ispiranjem i vratio ĉetkicu na mesto.
“Hoću u krevet”, reĉe.
I tako sam ga otpratio do njegove sobe i ušuškao ga. Nije hteo priĉu. Ali, nisam mogao da ugasim svetlo znajući da je u depresiji.
Znao sam šta mu nedostaje i da to ĉak nije ono što zovemo majĉinskom ljubavlju. Nedostajala mu je majĉinska predanost. Neko ko bi mu rekao da nije vaţno što ne ume da veţe pertle.
pnt
152
Neko ko bi rekao da je i dalje središte vasione kada u školi ĉuje ono što svi ĉujemo prvog dana škole - da nismo središte vasione. Toliko sam ţeleo da uspe da nisam mogao da budem opušten u vezi s tim. Đinina predanost. To mu je nedostajalo.
“Vratiće se ona”, rekao sam. “Tvoja majka. Znaš da će se vratiti po tebe, zar ne?”
Klimnuo je. “Ĉim završi posao”, reĉe.
“Dobro guramo, zar ne?”, upitao sam ga. “Ti i ja - dobro guramo, zar ne?”
Zurio je u mene, trepćući da otera umor, pokušavajući da shvati o ĉemu to priĉam.
“Snalazimo se bez mame, pa zar ne, Pat? Sada me puštaš da ti perem kosu. Pravim ti ono što voliš da jedeš - sendviĉe sa slaninom i sve. U školi je sve u redu, je li? SviĊa ti se u školi. Dobro nam je, zar ne? Tebi i meni?”
Osećao sam se loše što ga ovako pritiskam, ali, bilo mi je potrebno da mi kaţe da nam ide. Bilo mi je potrebno da znam da nekako uspevamo.
Darivao me je umornim osmehom.
“Da, u pravu si, tata”, rekao je i ja sam ga poljubio za laku noć, zahvalno ga zagrlivši.
To je najgora stvar kod raskida, mislio sam dok sam mu gasio svetlo. Ĉini da deca skrivaju svoja srca. Uĉi ih da se kreću izmeĊu odvojenih svetova. Pretvara ih u male diplomate. To je najveća tragedija. Razvod svako dete pretvara u pola litre delimiĉno obranog Henrija Kisindţera.11
“Potiĉem iz malog grada zvanog Kilkami”, reĉe Imon Fiš skidajući mikrofon sa stalka i neţno lupkajući slušalicu u svom levom uvu. “Iz mirnog gradića zvanog Kilkami ĉije su devojke legendarne.”
Gledao sam ga na monitoru, sedeći u prvom redu malog studijskog gledališta koje je bilo okrenuto ka leĊima petorice kamermana. Iako su nas okruţivale uobiĉajene televizijske stvari - reflektori na gajtanima, kablovi koji su gmizali po podu, senke iza kamera koje su bacali razni ljudi, od organizatora, preko devojke na idiotu do momka koji je sipao vodu, svi odeveni u ono što zovemo “crnina” - reditelj je snimao Imonovu taĉku kao da je rutinski nastup, a ne samo još jedna kasna razgovorna emisija. Već je postojalo toliko razgovornih emisija da je to liĉilo na rasprodaju Dejvida
pnt
153
Letermana na veliko. Ono što je meĊu njima pravilo razliku bilo je ko je voditelj.
“Oni koji nikada nisu ĉuli za taj predivni kraj moje zemlje trebalo bi da znaju da je savremeni svet uglavnom poštedeo Kilkami svog uticaja. Na primer, u Kilkamiju nema vibratora.” Publika se zacerekala. “Istina je. Sveštenici su ih sve sklonili zato što su devojke u Kilkamiju stalno njima ĉaĉkale zube.”
U publici se zaorio smeh, koji je postao pomalo nervozan kada je Imon sišao sa male scene i prišao nam bliţe.
“Mislim, ne kaţem da su devojke iz Kilkamija glupe”, reĉe. “Ali zašto devojke iz Kilkamija uvek peru kosu u majĉinim sudoperama? Zato što je to mesto gde se pere povrće.”
Smeh se pojaĉao. Niko iz studijske publike - uobiĉajene zbirke onih koji se dosaĊuju i onih koji su radoznali, ţeljnih da dobiju par sati besplatne zabave - nije ranije video ovog Imona Fiša. Ali, smatrali su da je bezopasan. Onda je krenuo na njih.
“Zapravo, sve sam ovo izmislio”, rekao je. “Sve je to sranje. Devojke iz Kilkamija imaju najbolje ispitne rezultate u zapadnoj Evropi. Taĉnije, proseĉna devojka iz Kilkamija ima više odliĉnih ocena nego što proseĉan Englez ima tetovaţa na telu. Nije istina da je jedina razlika izmeĊu devojke iz Kilkamija i komarca što komarac prestane da sisa kada ga udarite po glavi. Nije istina da devojke iz Kilkamija imaju samo petnaest minuta pauze za ruĉak, jer bi, kada bi pauza bila duţa, morale ponovo da idu na obuku. Nije istina da je sliĉnost izmeĊu devojke iz Kilkamija i boce Ginisovog piva to što su obe prazne od vrata naniţe. Ništa od toga nije istina.”
Imon uzdahnu, proĊe slobodnom rukom kroz svoju gustu crnu kosu i sede na ivicu scene.
“Ono što je istina to je da i u ovom vremenu ĉitanja Gardijana, ţvakanja zrnevlja i politiĉke korektnosti izgleda da nam treba neko koga ćemo mrzeti. Nekada su to bili glupi Irac i nepodnošljiva tašta. Danas su to plavuše. Devojke iz Eseksa. Devojke iz Kilkamija”
Zatresao je pospanom glavom.
“E, sad, svi mi duboko u srcu znamo da geografski poloţaj i boja kose malo sutra imaju veze sa seksualnim moralom i inteligencijom. Zašto nam onda treba grupa ljudi kojoj moţemo da se podsmevamo? Koju osnovnu potrebu naših patetiĉnih duša to ispunjava? Kada se smejemo plavuši iz Kilkamija,
pnt
154
iz Eseksa, koja gasi svetlo posle seksa tako što zatvori vrata od kola, u ĉemu uţivamo?”
Ovo je bila samo probna emisija, ali već sam znao da će Imon uspeti. Kada je izvadio sav osušeni vosak iz ušiju, razbio je prepreku straha i nauĉio kako da bude svoj ispred pet kamera. Fiš je bio dobar. Više me je brinula studijska publika.
Došli su oĉekujući da im se golicaju kosti za smejanje, a otkrili su da se od njih oĉekuje da brane svoje predrasude. Osećali su se prevareno, a ne dobro. To je bio problem koji će uvek pratiti Imonovu emisiju. Onako kako sam ja video, jedino rešenje tog problema bilo je da ih sve ponapijamo.
Na prvom produkcijskom sastanku posle probne emisije rekao sam organizatoru za publiku da otvori nekoliko boca i konzervi i posluţi ih dok ĉekaju da uĊu u studio. Svi su me gledali kao da sam genije.
To je ono što volim na televiziji. Preporuĉiš da se otvori nekoliko konzervi piva i svi te gledaju kao da si upravo oslikao Sikstinsku kapelu.
“Znaĉi, to je bolji posao nego onaj koji si imao, ali te plaćaju manje”, reĉe moj otac. “Kako to?”
“Zato što ne radim svaki dan”, ponovio sam mu.
Sedeli smo u njihovom vrtu, navodno se loptajući sa Patom iako se on povukao u zadnji deo vrta sa svojim svetlosnim maĉem i snovima o pobedi nad meĊugalaktiĉkim zlom. Tako smo ja i dvoje penzionera šutirali jedni drugima plastiĉnu loptu na jesenjem suncu.
Postajalo je hladno, ali smo oklevali da se vratimo u kuću. Bio je kasni septembar. Godina se bliţila kraju. Neće više biti mnogo ovakvih nedeljnih popodneva.
“Ako je to stvarno bolji posao, onda bi trebalo da ispljunu više love”, reĉe moj otac, meĊunarodni poslovni ĉovek, paţljivo postrance poslavši loptu svojoj ţeni. “Sve te TV kompanije su pune para.”
“Ne i ona za koju Hari radi”, reĉe mama misleći da je odana i zarobivši loptu Ċonom svoje filcane papuĉe.
“Odem na par produkcijskih sastanaka i prisustvujem snimanju emisije”, rekoh, “i to je to.” Nisam na poslu svaki dan, po ceo dan. Ne dajem im svoj
pnt
155
ţivot. Samo se pojavim dva puta nedeljno i ponašam se kao velika zverka, nareĊujem svakome i iznosim izvrsne ideje. Onda idem kući.”
“Kući Patu,” reĉe mama i šutnu mi loptu. “Tvom unuku.”
“Znam ko mi je unuk”, reĉe stari iznervirano.
“Neki ljudi su izvršni producenti gomile emisija”, rekoh, “ali ja ću da radim samo ovu. Sve sam smislio. Donosiću kući manje nego ranije, ali biće nam dovoljno.”
“Tako će moći da plaća raĉune i da bude kod kuće kada se Pat vrati”, reĉe mama.
Moj tata nije bio baš ubeĊen.
Ţeleo je da imam sve što ţivot moţe da ponudi - karijeru i decu, porodicu i platu, srećno srce i zamašne ĉekove. Ţeleo je da imam sve. Ali niko ne moţe da se izvuĉe imajući sve.
“Bobi Ĉarlton”, reĉe stari zamahujući nogom ka plastiĉnoj lopti. Odbila mu se od prstiju i otkotrljala meĊu grmove ruţa. “DoĊavola”, reĉe. “Doneću je.
Mama i ja smo gledali kako odlazi do kraja vrta da donese loptu. Iskoristio je priliku da zagrli Pata i pita ga šta radi. Pat je uzbuĊeno ĉavrljao, glatkog okruglog lica okrenutog ka dedi, a moj stari mu se smešio sa bezgraniĉnom neţnošću.
“Da li je on dobro?”, upitao sam mamu. “Desilo mu se nešto ĉudno pre neki dan u parku.”
“Borio se za dah, je li?”, upita ona ne skidajući pogleda s njega. I nimalo iznenaĊeno.
“Da”, rekoh. “Borio se za dah.”
“Teram ga da ide kod lekara”, reĉe ona. “Šarlatana, kako ih tvoj tata zove.”
Smešili smo se jedno drugom u mraku koji nas je opkoljavao.
“Neću da idem kod tamo nekih šarlatana”, reĉe mama. Bila je to sasvim dobra imitacija sveg onog neraspoloţenog ubeĊenja koje je moj otac bio u stanju da prikupi. “Ne dam da nekakvi kasapi petljaju po meni.”
Nasmejali smo se glasno, s ljubavlju prema njegovom starinskom nepoverenju prema svakome sa ikakvom vlašću, od najniţeg saobraćajnog
pnt
156
policajca do najpoštovanijih pripadnika medicinske struke, oboje se tešeći ĉinjenicom da je otac potpuno isti kakav je uvek bio, iako smo se pribojavali da to moţda više nije istina.
Vratio se s loptom i svojim unukom i pitao nas šta je tako smešno.
“Ti”, reĉe mama uzimajući ga za ruku i svi uĊosmo u oĉevu kuću.
Nisam ţeleo sve. Ţeleo sam samo još jednu priliku. Još jednu priliku da imam zajedniĉki ţivot, ţivot bez razbijenih komadića i šiljastih ivica. Još jednu injekciju sreće.
Nisam mario kada će se Đina vratiti iz Tokija. Bio sam srećan sa Patom. Nisam traţio ni blistavu karijeru. Sve što sam ţeleo od posla bilo je da mogu da otplaćujem hipoteku.
Ali nisam bio spreman da ostarim i otvrdnem, da mrzim ţene i ceo svet zbog onoga što mi se dogodilo. Nisam ţeleo da budem debeo, da se ugojim i napunim ĉetrdeset, da do suza zamaram svog sina tinejdţera svim ţrtvama koje sam podneo zbog njega. Hteo sam malo više ţivota. Još jednu priliku da sve popravim. To sam ţeleo. To mi nije izgledalo mnogo. Samo još jednu priliku.
Onda je, sutradan, Đinin tata svratio do nas sa svojom kćerkom Sali, mrgodnom šiparicom sa sofe, jednom od mnogobrojne dece koju je Glen zaĉeo i napustio idući na jebozovnije pašnjake. Kroz glavu mi je prošlo da krivci za pometnju u šugavom savremenom svetu jesu svi oni mnogobrojni ljudi koji uvek ţele još jednu priliku.

Dvadeset tri
Glen je bio odeven u svoje zimsko perje - grubi karirani kaput od ćebeta ogrnut preko sjajne plave jakne koja mu je otkrivala dlake na mršavim grudima i farmerke toliko tesne da mu je krtiĉnjak izgledao kao planina. Bio je toliko staromodan da se upravo vraćao u modu.
“Zdravo, Hari, ĉoveĉe”, reĉe steţući mi ruku u nekom ĉudnovatom buntovniĉkom zahvatu koji je pre trideset godina verovatno oznaĉavao revoluciju koja samo što nije planula. “Kako si? Je li mališan tu negde? Sve je u redu? Divno, divno.”
Nekada sam ţeleo da moj stari liĉi na Đininog tatu. Ţeleo sam da se moj otac u mladosti slikao za sjajne ĉasopise, da se smešio u emisiji Top of the Pops nekoliko puta tokom ranih sedamdesetih i da je pokazivao malo više zanimanja za ţivot van grmova ruţa u dnu svog vrta. Ali dok sam gledao Glenova stisnuta stara jaja kako štrĉe iz tesnih pantalona, to mi je izgledalo kao davna prošlost.
Glenova najmlaĊa kćerka šunjala se za njim. Prvo sam mislio da je Sali loše raspoloţena. Ušla je u kuću namrgoĊena, izbegavala je poglede pokazujući izuzetno zanimanje za tepih, smeĊa kosa nalik na ţicu - duţa no što sam je pamtio - padala joj je po bledom licu kao da je htela da je sakrije od sveta i svega u njemu. Ali zapravo uopšte nije bila neraspoloţena. Samo je imala petnaest godina. To je bio problem.
Poveo sam ih u kuhinju, oneraspoloţen prizorom dvoje Đininih srodnika koji se odjednom pojavljuju, pitajući se koliko će mi biti potrebno da ih se otresem. Ali, omekšao sam kada se Salino lice ozarilo - stvarno ozarilo - kada je Pat utapkao u kuhinju sa Pegi. Moţda je ona ipak ljudsko biće.
“Zdravo, Pat!”, reĉe toplo. “Kako si?”
“Dobro”, reĉe on, ne pokazujući niĉim da se seća polusestre svoje majke. Šta mu ona doĊe? Pola tetke? Posvojena roĊaka? Danas imamo srodnike za koje još nismo smislili imena.
“Snimila sam ti traku”, reĉe ona kopajući po svom rancu, pa izvuĉe kasetu bez kutije. “Voliš muziku, zar ne?”
pnt
158
“Pat je belo gledao kasetu. Jedina muzika koje sam se sećao da mu se dopada bila je tema iz Ratova zvezda.
“On voli muziku, zar ne?”, upitala me je.
“Voli”, rekoh. “Kako se kaţe, Pat?”
“Hvala”, reĉe on. Uzeo je kasetu i nestao sa Pegi.
“Upamtila sam koliko mu se dopao hip-hop kada je bio kod mog tate”, reĉe ona. “Ovde ima samo par klasiĉnih stvari. Kulio, Staro Prljavo Kopile, Tjupak, Doktor Dre. Takve stvari. Stvari kakve bi malom deĉku mogle da se sviĊaju.”
“To je baš lepo od tebe”, rekoh.
Srkutali su piće u tišini - Glen biljni ĉaj, Sali obiĉnu kolu - i ja sam osetio ubod ogorĉenja prema ovim dokazima Đininog postojanja. Šta će oni ovde? Kakve veze bilo ko od ovo dvoje ljudi ima sa mojim ţivotom? Zašto jednostavno ne odjebu?
Onda mora da su Pat i Pegi pustili Salinu kasetu na stereo ureĊaju, pošto je odjednom gnevan crni glas zagrmeo preko ubistvenih basova u dnevnoj sobi.
“Zajebavaj se sa mnom, pa ću ja da se zajebavam s tobom -to bi dakle bila glupa jebena, mamojebna stvar da se jebeno učini. ”
“Ovo je divno”, rekao sam Sali. “On će to ĉuvati. Dakle - opet si kod tate u poseti?”
Ona odmahnu glavom. “Sada ţivim kod njega”, reĉe, dobacivši svom starom pogled ispod svojih prljavih pramenova.
“Problemi kod kuće”, reĉe Glen. “S mojom bivšom. I njenim novim partnerom.”
“Matori hipici”, frknu Sali. “Matori hipici koji ne mogu da podnesu pomisao da se neko drugi zabavlja.”
“Gadna scena s novim tipom”, reĉe Glen. “On kao zavodi red.”
“Taj moron”, dodade Sali.
“A kako ti je deĉko?”, upitao sam je, setivši se majmunolikog momka koji se ceri na sofi.
pnt
159
“Stiv?”, reĉe ona sa traĉkom uboda suza u oĉima. “Ostavio me, je li? Svinja debela. Zbog Jasmine MekGinti, one drolje.”
“Priĉali smo pre neko veĉe sa Đinom”, reĉe Glen. Njegov zamagljeni mozak je najzad prelazio na posao. “Obećali smo joj da ćemo navratiti do tebe i Pata ako budemo u blizini.”
Sada sam shvatio otkud oni ovde. Bez sumnje su izvršavali Đinina uputstva. Ali, na svoj trapavi naĉin, ţeleli su da budu od pomoći.
“Ĉuo sam da imaš novu šljaku”, reĉe Glen. “Hteo sam samo da ti kaţem da deĉko slobodno moţe da doĊe kod nas kad god poţeli.”
“Hvala, Glene. Cenim tvoju ponudu.”
“A ako vam zatreba dadilja, samo me pozovite”, reĉe Sali krijući se iza svoje kose i zureći u taĉku negde iza mog ramena.
To je bilo stvarno lepo od nje. A znao sam da će mi trebati malo dodatne brige o Patu, sada kada sam radio. Ali, Gospode Boţe. Nisam bio toliko oĉajan.
Sid je volela London onako kako samo stranci mogu da ga vole.
Gledala je iznad zakrĉenog saobraćaja, mrtvih pabova i zgusnutog siromaštva opštinskih stanova. Gledala je preko preplašenih penzionera, devojaka koje liĉe na ţene, ţena koje liĉe na muškarce, muškaraca koji liĉe na ludake. Gledala je preko svega toga. Rekla mi je da je grad prelep.
“Noću”, reĉe Sid. “I iz vazduha. I kada ideš kroz kraljevske parkove. Tako je zelen - jedini grad koji sam videla da je zeleniji od Hjustona.”
“Hjuston je zelen?”, upitah. “Mislio sam da je to prašnjavi prerijski grad.”
“Jesi, ali zato što si glupi limunac12. Hjuston je zelen, gospodine. Ali ne kao London. Ovde moţeš da proĊeš kroz sam centar grada kroz tri kraljevska parka - Sent Dţejms, Grin Park, Hajd park - i da ne staneš ni na šta drugo osim na zelenu, zelenu travu. Znaš li koliko tu ima?”
“Kilometar i po, dva”, nagaĊao sam.
“Šest kilometara”, reĉe ona. “Šest kilometara cveća, drveća i zelenila. I ljudi koju jašu konje! U srcu jednog od najvećih gradova na planeti!”
pnt
160
“I jezero”, rekoh. “Ne zaboravi jezero.”
Sedeli smo u kafeu na prvom spratu ogromne bele zgrade iz tridesetih na Portlend Plejsu - u Kraljevskom institutu britanskih arhitekata, taĉno preko puta kineske ambasade, u veliĉanstvenoj oazi lepote i mira za koju nisam ni znao dok me ona nije dovela.
“Volim jezero”, reĉe. “Volim Serpentajn. Moţemo li da unajmimo ĉamac na vesla u ovo doba godine? Je li prekasno”‟ “Nisam siguran”, rekoh. Bila je poslednja nedelja septembra. “Moţda bismo mogli da dobijemo ĉamac još nekoliko dana. Ţeliš da probaš?”
Te široko razmaknute smeĊe oĉi se još više raširiše.
“Misliš sada?”
“Zašto da ne?”
Pogledala je na sat.
“Zato što moram na posao”, nasmešila se. “Izvini. Baš bih volela.”
“Onda sutra? Ujutru. Pre nego što nastane guţva. Poći ćemo rano. Saĉekaću te ispred tvoje kuće posle doruĉka.”
Još nisam video gde stanuje.
“Ili bih ja mogla da doĊem kod tebe kada mi se noćas završi smena”, rekla je.
“Doći ćeš kod mene posle posla?”
“Da.” Pogledala je oblaĉiće na svojoj kafi, a zatim ponovo mene. “Je li to u redu?”
“To će biti dobro”, rekoh. “To će biti sjajno.”
Moţda je stvar sa Sid poĉela kao neka glupava opĉinjenost dok sam se još skupljao na gomilu posle Đininog odlaska. Ali nakon što smo prvi put spavali zajedno, više nije bilo tako. Jer Sidina usta su odgovarala mojima onako kako nisu niĉija druga - ĉak ni Đinina.
Ne šalim se - Sidina usta su bila savršena. Ni pretvrda, ni premeka, ni presuva, ni prevlaţna, ni sa previše jezika, ni sa premalo. Prosto savršeno.
pnt
161
Ljubio sam je, naravno, i ranije, ali ovo je bilo drugaĉije. Sada, kada smo se ljubili, ţeleo sam da to traje veĉno. Naša usta kao da su bila stvorena jedna za druga. A koliko ĉesto to moţete da kaţete? Koliko ĉesto naĊete nekoga ĉija se usta savršeno uklapaju sa vašim ustima? Reći ću vam taĉno - jednom. Eto koliko puta.
Ima mnogo divnih ljudi na svetu, milion osoba u koje biste mogli da se zaljubite. Ali postoji samo jedna osoba ĉija su usta savršena za vas.
I uprkos svemu što se dogodilo kasnije i dalje verujem u to. Stvarno verujem.
U rano jutro gledao sam je dok je spavala. SviĊalo mi se što je legla na moju stranu kreveta. Bio sam srećan što tako malo zna o mom ranijem ţivotu da nije automatski legla na Đinino mesto.
Dremao sam misleći kako smo zapoĉeli i kako samo od nas dvoje zavisi ko će da spava na kojoj strani kreveta.
A onda se probudila vrišteći.
To je bio samo Pat.
Verovatno su ga probudili pijanci koji su se teturali kući posle lude subotnje noći. Izvukao se iz svog kreveta i uvukao u moj, zapravo i ne probudivši se. Nije se probudio ĉak ni kada je prebacio nogu preko Sidinog struka, a ona se prenula kao da neko lupa na prozor.
Okrenula se prema meni, krijući lice rukama.
“Oh, Boţe - mislila sam - ne znam šta sam mislila. Videla sam tebe, ali sam osećala nekog drugog.”
Stavio sam joj ruku preko ramena, trudeći se da je utešim. Pat je ĉvrsto spavao na njenoj strani kreveta, otvorenih usta, ruku iznad glave, okruglog lica okrenutog od nas, ali jedne noge i dalje prebaĉene preko Sid.
“Dobro sam, dobro sam”, rekla je, paţljivo sklanjajući Patovu nogu. Skliznula je pored mene i ustala iz kreveta, uopšte ne zvuĉeći kao da joj je dobro.
pnt
162
Mislio sam da je otišla u kupatilo, ali kada se nije vratila ni posle pet minuta, otišao sam da je potraţim. Sedela je na kuhinjskom stolu obuĉena u moju košulju koju je sigurno izvukla iz korpe za rublje.
Seo sam pored nje i uzeo joj ruke u svoje. Poljubio sam je u usta. Nezno, sklopljenih usana. Voleo sam da je ljubim na sve moguće naĉine.
“Izvini što te je uplašio”, rekao sam. “On to radi ponekad. Mislim, popne se kod mene u krevet. Trebalo je da te upozorim.”
“U redu sam.”
“Sigurno?”
Odmahnula je glavom.
“Zapravo ne.”
“Slušaj, stvarno mi je ţao što te je tako preplašio. Povešću raĉuna da se to ne ponovi. Staviću bravu na svoja vrata. Ili ću da ga veţem. Ili...”
“Nije zbog Pata”, reĉe ona. “Zbog nas.”
“Kako to misliš?”
“Mi nismo stvarno razgovarali, zar ne?”
“Naravno da jesmo. Ispriĉao sam ti za Đinu. Ti si meni ispriĉala o tipu koji je na bambusima. O onom što nije Ret Batler. Mnogo smo razgovarali. Ispriĉali smo jedno drugom sve tuţne priĉe.”
“To je prošlost. Hoću da kaţem da nismo razgovarali o sadašnjosti. Ne znamo šta ono drugo hoće. Dopadaš mi se, Hari. Zabavan si i sladak. Dobar si prema deĉaku. Ali, ne znam šta oĉekuješ od mene.”
“Ne oĉekujem ništa.”
“To nije istina. Naravno da oĉekuješ. Isto kao i ja. Isto kao i svako ko poĉne s nekim da spava ili da se drţi za ruke u prelepim zgradama i sav se razneţi uz kafu i sve to. Svako nešto oĉekuje. Ali nisam sigurna da svi oĉekuju isto.”
“Šta hoćeš da kaţeš?”
“Pa - ţeliš li još dece?”
pnt
163
“Isuse. Tek smo prvi put spavali zajedno.”
“Oh, ma hajde. U svom srcu znaš da li ţeliš još dece ili ne, Hari. Ne mislim sa mnom. Mislim uopšte.”
Pogledao sam je. Zapravo sam mnogo razmišljao o tome. “Ţelim još dece s nekim ko će biti sa mnom zauvek. U redu?”
“Ali niko ne moţe da garantuje da će zauvek ostati sa tobom.”
“Pa, to je ono što ţelim. Ne ţelim ponovo da prolazim kroz sve. Ne sviĊa mi se da gledam sav bol i razoĉarenje koje prenosiš na dete koje to nije traţilo i koje to ne zasluţuje. Nije mi se dopalo što sam sve to prošao sa Patom i neću više nikada to da doţivim, u redu? A neće ni jedno moje dete.”
“Zvuĉi vrlo plemenito”, reĉe ona, “ali zapravo uopšte nije. To je samo tvoj izgovor. Ţeliš još dece, ali samo ako ti je garantovan srećan kraj. Samo Volt Dizni moţe da ti garantuje srećan kraj, Hari. I ti to znaš. Niko ne moţe da ti da takvu garanciju. I tako sve samo - šta ja znam - luta.”
Nije mi se sviĊao ovaj pravac dogaĊaja. Ţeleo sam još poljubaca. Ţeleo sam da je gledam dok spava. Ţeleo sam da mi pokazuje prelepe zgrade za koje ni ne znam da postoje. I ĉamci - ipak idemo na ĉamac, zar ne?
“Ne moţeš jednostavno da preneseš srce kod druge ţene kada ti se brak raspadne, Hari. Ne moţeš to da uĉiniš, a da malo ne razmisliš o tome šta ţeliš. Šta oĉekuješ. Jer, ako ne razmisliš, za sedam godina od sada bićeš taĉno na istom mestu na koje si stigao sa Đinom. SviĊaš mi se, ja se tebi sviĊam. To je divno. Ali to nije dovoljno. Moramo da budemo sigurni da ţelimo iste stvari. Prestari smo za igre.”
“Nismo prestari”, rekao sam. “Ni za šta.”
“Prestari za igre”, reĉe ona. “Ĉim dobiješ dete, prestar si za igre.”
Šta ona zna o deci?
“Moram kući”, reĉe ona ustajući.
“Šta je sa veslanjem po jezeru?”, upitao sam.
“Veslanje po jezeru moţe da saĉeka.”
pnt
164
Dvadeset četiri
“To je ding-dong ĉovek”, reĉe Pegi.
Sedela je na podu i igrala se figuricama iz Ratova zvezda, izgubljena u nekoj ĉudnoj igri srećne porodice u kojoj su Dart Vejder i princeza Leia zasnovali dom u Milenijumskom sokolu i provodili veĉeri trudeći se da nagovore Harisona Forda da ide na spavanje.
Pat je stajao na sofi sa masivnim slušalicama na glavi, reţao i kolutao oĉima ka nebu i njihao se levo-desno slušajući Salinu traku.
“Dolazi ding-dong ĉovek”, reĉe Pegi nikome odreĊeno, podigavši glavu sa tajanstvenim osmehom.
U prvi mah nisam imao pojma o ĉemu govori. Onda sam ĉuo ono što su njene nove, petogodišnje uši uhvatile mnogo pre mojih propalih starih ušesa - zvuk udaljenih zvonĉića koji kao da je odjekivao po susedstvu.
Nisu imala onu dosadnu upornost crkvenih zvona. U zvuku je bilo neĉeg neţnog, jeftinog i neoĉekivanog - bila su poziv, a ne naredba.
Prirodno, pamtio sam ta zvonca iz svog detinjstva, ali zbog neĉega bih se uvek iznenadio kada bih saznao da još postoje. I dalje je bio tamo napolju, i dalje je išao ulicama, i dalje je pozivao decu da ostave svoje igre, izaĊu na ulicu i zabodu svoja srećna mala lica u šećer i mleko. To je bio sladoledţija.
“Đing dong ĉovek”, reĉe Pegi.
Pravio sam se da je nisam ĉuo, vraćajući se papirima koji su leţali rašireni na stoĉiću za kafu ispred mene. Pegi nije ni trebalo da bude ovde. Ovo nije bilo jedno od onih popodneva kada je dolazila sa Patom. Ovo je bio dan pre emisije i ja sam morao da pregledam plan snimanja, što je zadatak za koji sam smatrao da ga je mnogo lakše raditi kada Pat i Pegi ne skiĉe po tepihu i ne slušaju Salinu kasetu i sve te pesme o kuĉkama, gangsterima i pištoljima. Pegi je bila milo dete i nikada nije pravila teškoće, ali u dane kao što je ovaj više sam voleo da Pat skiĉi po tepihu sam.
Pegi je bila ovde samo zato što njena beskorisna dadilja koja puši kao šporet nije došla pred školu da je odvede kući.
pnt
165
Pošao sam po Pata i našao njih dvoje kako stoje ispred kapije drţeći se za ruke i ĉavrljaju sa gĊicom Voterhaus, lica punih oboţavanja podignutih prema njihovoj mladoj uĉiteljici.
GospoĊica Voterhaus se oprostila širokim osmehom i otišla da radi ono, šta god to bilo, što uĉiteljice u osnovnim školama rade u drugoj polovini dana, a mi smo ĉekali Bjankino mršavo, ţuto lice da se kašljući provuĉe kroz guţvu u oreolu duvanskog dima. Ali Bjanka se nije pojavila.
Tako je nas troje ĉekalo ispred školske kapije i drţalo se za ruke. I dok su sve te mlade mame lepršale pored nas i kupile svoju decu, ja sam stajao usred njihovog vedrog ĉavrljanja i izduvnih gasova automobila osećajući se kao gubavac iz kraja.
Ispred školske kapije, bilo je svih vrsta mladih mama. Bilo je mama koje su vozile dţipove „rendţ rover‟ i nosile one nepromoĉive zelene mantile predviĊene za selo. Bilo je mama koje su došle autobusom i nosile lanĉiće na ĉlancima nogu. A bilo je i svih onih mladih mama iz sredine, koje su imale dovoljno pameti da ne istetoviraju imena svojih partnera na ramena, ali koje nisu bile dovoljno bogate ili glupe da vozikaju unaokolo svoje petogodišnjake u divovskim ĉetvorotoĉkašima sa šinama napred.
Ali, bilo da su bile mame sa lanĉićima na ĉlancima ili sa trakama za kosu, bilo da su nosile Pradine modele ili poliester, sve su imale nešto zajedniĉko. Gledale su me kao da sam neprijatelj.
U prvo vreme sam mislio da sam paranoiĉan. Nisam ni morao da objašnjavam da mi se brak raspao. Samo to što sam bio tu, sam muškarac, uvek bez ţenskog društva - osim ako to nije bila moja majka - bilo je isto kao da sam nacrtao dijagram našeg rasturenog doma i okaĉio ga na školsku kapiju. Ali ove ţene nisu poznavale ni mene, ni Đinu. Zašto me onda ne vole?
Mislio sam da sam jednostavno tankih nerava i osetljiv nakon svih promena u poslednjih par meseci.
Ali, kako je polugodište odmicalo, a dani postajali sve mraĉniji i kraći, shvatio sam da uopšte nije u pitanju paranoja. Mlade majke nisu priĉale sa mnom. Izbegavale su moj pogled. Zbilja nisu ţelele da znaju. U prvi mah sam pokušavao da zapodenem ćaskanje sa ponekom od njih, ali one su se ponašale kao da sam im zatraţio da mi popuše. Posle nekog vremena prestao sam da se trudim.
Sve te mame koje su se ljubazno smešile jedne drugima zaista bi više volele da me nije bilo. Došlo je dotle da sam se trudio da podesim svoj
pnt
166
dolazak pred kapiju taĉno u vreme kada decu puštaju na slobodu. Nisam više mogao da podnesem da stojim okruţen svim tim majkama. A one nisu podnosile da stoje pored mene.
Uĉiteljice su uvek bile ljubazne prema meni i kada sam razgovarao sa gospoĊicom Voterhaus bilo mi je lako da poverujem da sam deo savremenog sveta u kojem i muškarci mogu da sami odgajaju decu. Ali to bi se pokazalo kao vreća starih govana svaki put kada bih morao da ĉekam ispred školske kapije.
Bilo da su dolazile iz velikih belih kuća ili iz opštinskih stanova, majke su me uvek izbegavale u širokom luku. To je poĉelo već prvog dana škole i nekako se nastavilo od tada.
Ţene s trakama za kosu imale su više zajedniĉkog sa ţenama koje nose lanĉiće na ĉlancima nego sa mnom. Ţene koje su same podizale decu su imale više zajedniĉkog sa ţenama koje su imale partnere nego sa mnom. Ili su se bar tako ponašale.
Sve je to bilo vrlo engleski i vrlo shvatljivo, ali nije se moglo poreći da su uvek bili prisutni sumnja i nelagodnost. Moţda je tamo, u svetu rada, moglo da bude razumevanja i manjka predrasuda za oca koji sam gaji dete, ali ovde, na samom oštrom vrhu roditeljstva, ispred školske kapije, niko nije ţeleo da zna. Kao da smo Pat i ja bili stalni podsetnici na krhkost svih njihovih veza.
A kada Bjanka nije došla i dok sam stajao ĉekajući sa Patom i Pegi, osećao sam sve to još više. Te majke su me posmatrale kao podsetnik na hiljade stvari koje kod muškaraca mogu da krenu naopako.
Stojeći tamo na kapiji osećao sam se kao ambasador svih grešnih muškaraca sveta. Muškaraca kojih nikad nema. Muškaraca koji su otperjali. Muškaraca kojima se ne mogu poveriti deca.
Ma, jebite se. Bilo mi je muka da se prema meni ponašaju kao prema neprijatelju.
Nije da sam mario što me smatraju ĉudakom. To sam oĉekivao. Na kraju krajeva, znao sam da sam ĉudak. Ali bilo mi je dosta da budem ţrtva umesto svih muškaraca sveta koji su pogrešili.
Prezirao sam Peginu dadilju - tu devojku koja nije mogla ni da doĊe pred kapiju osnovne škole u dogovoreno vreme, tu beskorisnu zakašljanu kravu koja nije mogla da okrene telefon i javi uĉiteljici da ne dolazi, tu prokletu
pnt
167
Bjanku modernog imena s njenom modernom pretpostavkom da će neko drugi da obavi ono što je njoj povereno.
Ali, Pegi makar nije bila njeno dete. Mnogo veći od gorĉine koju sam osetio prema beskorisnoj Peginoj dadilji bio je prezir koji sam osetio prema Peginim beskorisnim roditeljima.
Taĉno je da ništa nisam znao o njima, osim ĉinjenice da je otac negde van priĉe i da joj majka radi u neobiĉno vreme. Ali što se tiĉe svega bitnog, ĉinilo mi se da znam sve o njima.
Pegin tata je oĉigledno prihvatio svoje roditeljske odgovornosti ozbiljno koliko i dvonedeljni paket aranţman na Floridi. I uopšte nije bilo vaţno je li Pegina mama neka usijana glava iz Sitija13 ili je dopunjavala svoj ĉek socijalne pomoći bavljenjem sivom ekonomijom. Oĉigledno je stavljala dobrobit svoje kćeri na dno svoje liste prioriteta.
Bili su tipiĉni savremeni roditelji. Nisu bili sposobni da se brinu o svom detetu. A ako je postojalo išta što sam nauĉio da mrzim, onda su to bili ljudi koji su doneli dete na svet i mislili da je sve gotovo.
Ma, neka se i oni jebu.
Onda smo, kada se gomila razišla, baš kada su mlade mame otišle, kada je najgore prošlo i kada mi zapravo više nije smetalo da stojim ispred kapije, otišli do uprave i ja sam rekao sekretarici da će Pegi poći s nama, našoj kući.
Oduševljeni neoĉekivanom prilikom da budu zajedno, Pat i Pegi su ciĉali od oduševljenja dok su tiskali svoja mala tela na prednje sedište MGF-a. Ja sam, pak, uhvatio sebe kako se borim da ne zaplaĉem, protiv ĉega sam se svaki ĉas borio pred tom školskom kapijom. Bilo mi je ţao Pegi kao što mi je bilo ţao Pata. Sjebali smo naše ţivote, a ovim jadnim malim stvorenjima je stigao raĉun za to.
Sada sam je gledao kako se tiho igra na podu, zanemarena ĉak i od Pata koji je slušao Saline brutalne pesme. Zvonca ding dong ĉoveka su se udaljavala i ja sam u srcu osetio ĉvor ţaljenja i stida.
“Hoćeš li sladoled?”, upitao sam je, osećajući se neodgovarajuće kao nikada u ţivotu, osećajući da joj dugujem izvinjenje.
Izvini zbog kraha savremenog braka, Pegi. Izvini što su danas odrasli toliko samoţivi i glupi da nisu u stanju ni da gaje sopstvenu decu. Izvini što je svet toliko zbrkan da o svojim sinovima i kćerima mislimo koliko i proseĉna domaća ţivotinja.
pnt
168
Nego, hoćeš li sladoled?
Plaćao sam sladoledţiji tri sladoleda 99 kada je Sid naišla iza ugla.
“Hoćeš 99?”, upitao sam je.
“Šta je 99?”
“Jedan od ovih”, rekoh. “Komet sa ĉokoladnim mrvicama u sebi. Sjajni su.”
“Neću, hvala”, reĉe ona. “Mislim da ću da saĉuvam par zuba za veĉeru. Kako si?”
“Ja sam dobro”, rekao sam, nagnuo se napred i poljubio je u usta. Nije se mnogo trudila da uzvrati poljubac. “Mislio sam da si na poslu.”
“Došla sam da povedem Pegi”, reĉe ona. “Bjanka nije mogla da doĊe. Izvini zbog toga.”
Piljio sam u nju jedan trenutak, nesposoban da shvatim kako su ova dva sveta povezana.
“Poznaješ Pegi?”, upitao sam.
Zatresla je glavom. Nisam kapirao, zar ne?
“Ona je moja ćerka, Hari.”
Stajali smo ispred ulaznih vrata moje kuće.
Gledala me je tim široko razmaknutim smeĊim oĉima. Ĉekajući.
“Pegi je tvoja kćerka?”
“Htela sam da ti kaţem”, reĉe. “Ĉasna reĉ.” Nasmejala se smehom koji je govorio da zna da uopšte nije smešno. “Samo sam ĉekala pravi trenutak. To je sve.”
“Pravi trenutak? Zašto mi odmah nisi rekla? Zašto to nije bio pravi trenutak?”
“Objasniću ti drugi put.”
“Objasni mi sada.”
pnt
169
“U redu”, reĉe i povuĉe vrata skoro ih zatvorivši, tako da deca ne mogu da nas ĉuju. Naša deca. “Zato što ne ţelim da moja kćer upoznaje nove ljude koji mogu uskoro da izaĊu iz mog ţivota.”
“Ne ţeliš da upoznaje nove ljude? O ĉemu priĉaš, Sid? Ja nisam neko nepoznat. Ona provodi više vremena u ovoj kući nego igde drugde. Pegi me već poznaje.”
“Poznaje te kao Patovog tatu. Ne zna te kao mog... pa, šta si mi ti, Hari? Pretpostavljam da si mi ti deĉko. Ne zna te kao mog deĉka. I ne ţelim da upozna mog deĉka dok ne proĊe neko vreme. U redu?”
Ovo mi nije imalo nikakvog smisla. Kugla sladoleda pade mi na ruku.
“Ali veĉerala je ovde skoro cele prošle nedelje!”, rekoh. “Mene viĊa ĉešće nego to nemarno kopile za koje si se udala!”
“Ne poznaješ ga.”
To mi se tek dopalo.
“Oh, on je dobar momak, je li?”
“Moţda nije”, reĉe, “ali ne ţelim da ona odraste verujući da će svaki muškarac da nestane onako kako je nestao njen otac. Ne ţelim da nalazi nepoznate muškarce u mom krevetu - a ti jesi nepoznat. U tom smislu jesi, Hari. Ne ţelim nepoznate ljude unaokolo kada se ona budi. Ne ţelim da misli da sve to ništa ne znaĉi. I ne ţelim da se veţe za nekoga ko moţda neće dugo biti tu.”
Trudila se da bude mirna, ali glas joj je bio malo grcav i poţeleo sam da je zagrlim. Što bi bilo vrlo neprijatno, pošto sam još drţao tri 99-ke koje su se topile.
“Jer ne ţelim da bude povreĊena više nego što već jeste”, reĉe ona. “Ne ţelim da nekome da svoje malo srce, a da ga taj neko nehajno slomi. U redu, Hari? U redu?”
“U redu”, rekoh. “U redu.”
Jako je treptala, skupivši usta. Obrisao sam sladoled sa ruku. Onda smo ušli unutra i ja sam shvatio da deci ništa nije neobiĉno.
Moţda je ţivot dok smo deca toliko pun ĉuda da nema pravih iznenaĊenja jer je gotovo sve iznenaĊenje. Ili se deca prosto brţe prilagoĊavaju od
pnt
170
odraslih. Ovako ili onako, Pegi i Pat nisu pali u nesvest od šoka kada je Sid ušla u kuću.
“Mama”, rekla je Pegi i ja sam pomislio - naravno. Sada znam gde sam ranije video te oĉi.
Sid je sela na pod i slušala kako joj ćerka objašnjava domaći raspored u Milenijumskom sokolu. Uzela je slušalice od mog sina i odslušala pesmu koja joj se sviĊala. Onda je, kada smo pojeli naše sladolede, rekla Pegi da je vreme da poĊu kući.
“Nazvaću te”, rekao sam.
“Ako ţeliš”, reĉe ona. “Znam da je ovo bio mali šok.”
“Jesi li ti luda ili šta? Naravno da ţelim.”
“Siguran si?”
“Siguran sam”, rekoh dodirujući joj mišicu. “Ovo ništa ne menja.”
Promenilo je sve.

Dvadeset pet
“Jesi li spavao sa šminkerkom?” pitao sam Imona.
Pogledao me je u ogledalu svoje garderobe i video sam kako mu je nešto hitro prešlo licem. Moţda strah. Ili bes. Onda je nestalo.
“Kako?” upita me.
“Ĉuo si me dobro.”
Emisija je uspela. Gledanost je bila dobra i ponude reklama za pivo poĉele su da pristiţu. Ali za mene je on i dalje bio uplašeni klinac iz Kilkamija s voskom u ušima.
“Da ili ne, Imone? Jesi li spavao sa šminkerkom?”
“Zašto pitaš?”
“Zato što plaĉe. Ne moţemo da je nagovorimo ni da makar napuderiše goste jer cmizdri sve po svojoj pufni za puder. Sva joj se nakvasila.”
“Kakve to veze ima sa mnom?”
“Znam da je prošle nedelje otišla iz studija sa tobom.” Okrenuo mi se na okretnoj stolici. Lice mu je bilo uokvireno svetlima ogledala. Više nije izgledao onako preplašeno, uprkos sjajnoj kapi znoja koja mu je puzila po debelom sloju pudera na ĉelu.
“Pitaš me jesam li spavao sa šminkerkom?”
“Tako je”, rekoh. “Baš me briga za tvoj moral, Imone. Ako hoćeš, moţeš da naguziš šefa svetla tokom reklama. Baš me briga šta radiš kada nisi u emisiji, sve dok to ne ometa samu emisiju. A rasplakana šminkerka koja ne moţe da radi svoj posao ometa emisiju.”
“Bio si mi od velike pomoći, Hari”, reĉe on tiho. Ponekad mu je glas bio tako tih da sam morao da se usredsredim da bih ĉuo šta kaţe. To mu je davalo izvesnu moć. “Sve što si mi rekao od trenutka kada smo se sreli bilo je pametno. Upamti - uvek govoriš jednoj osobi, rekao si. Ako se ti zabavljaš, onda će se i oni zabavljati. To moţda tebi ne znaĉi mnogo, ali meni je pomoglo da se provuĉem. Pomoglo mi je da uradim posao. Ne bih ništa
pnt
172
uradio bez tvoje pomoći i zahvalan sam ti. Zato se i ne ljutim na tebe što mi postavljaš ovo pitanje, pitanje koje bi - moţda ćeš se sloţiti - zvuĉalo pomalo nepristojno kada bi ga postavili moja majka ili moj sveštenik.”
“Da li si vodio ljubav sa šminkerkom, Imone?”
“Ne, Hari. Nisam vodio ljubav sa šminkerkom.”
“Je li to istina?”
“To je istina. Nisam vodio ljubav sa šminkerkom.”
“U redu. Samo sam to hteo da znam.”
“Tucao sam šminkerku.”
“Tu postoji razlika, je li?”
“Velika razlika. To nije bio poĉetak ozbiljne veze, Hari. To je bio vrhunac neĉeg potpuno beznaĉajnog - i to mi se dopalo. A Karmen je - to je šminkerkino ime, Hari, zove se Karmen - moţda sada malo uplašena što neće biti reprize nastupa, ali ja osnovano sumnjam da se i njoj dopala ista stvar. Sama ĉinjenica da je to bilo pomalo sirovo, pomalo grubo i samo za jednu noć. Ponekad ţena ţeli da vodiš ljubav sa njom. Ponekad jednostavno ţeli da se potuca. One su iste kao i mi, Hari. To je velika tajna. Potpuno su iste.”
“Zašto mi to niko ranije nije rekao? Ţivot bi mi bio mnogo jednostavniji.”
“Dobijam mnoštvo ponuda u ovom trenutku, Hari. I nisu sve za reklamiranje piva. Karmen je dobra devojka. Odnosiću se prema njoj sa poštovanjem. Biću joj prijatelj. Ali ona je ţelela taĉno ono što i ja, pa je to i dobila. Ne moţe da oĉekuje ništa više od mene. A kada se bude sabrala, shvatiće to.”
“Ti nisi prvi momak koji je dobio ribe zato što se njegova ruţna faca pojavljuje na televiziji jednom nedeljno, Imone. Nemoj samo da uvodiš svoje liĉne drame u studio, vaţi?”
“Vaţi, Hari”, rekao je meko. “Ţao mi je što je ovo imalo negativan uticaj, stvarno mi je zao. I shvatam da si ti moj izvršni producent i da je tvoj posao da mi kaţeš ovakve stvari. Ali, ja sam muškarac, znaš?”
“Je li? Stvarno? Zvuĉiš više kao neki stari blu2. Ja sam muškarac. Piše se m-u-š-k-a-r-a-c. Isuse, kakva si ti muškarĉina. Uskoro ćeš da reklamiraš losione za posle brijanja.”
pnt
173
“Ja sam muškarac, Hari. A svrha mog postojanja jeste da posejem svoje seme na što više mesta. Zato smo ovde. To je ono što muškarci rade.”
“Gluposti”, rekoh. “To je ono što klinci rade.”
Ali kasnije, dok sam ga gledao kako odlazi iz studija sa najzgodnijom saradnicom emisije, pomislio sam - zašto ne?
Zašto da ne poseje svoje seme na što je moguće više mesta? Za šta bi ga ĉuvao? I šta je to tako veliko u vezi usamljene male saksije koju sam ja gajio?
Odjednom su se pojavila silna pravila.
Mogao sam da ostanem u Sidinom malom stanu u potkrovlju, ali sam morao da odem pre nego što se Pegi probudi. Sid je bila srećna da budem tu kada Pegi ide u krevet, i radovala se što spavam sa njom na starom mesinganom krevetu ispod uramljenog postera filma Prohujalo sa vihorom. Ali, morao sam da se izgubim pre jutra.
Zapravo, nije bilo mnogo pravila. Bilo je samo jedno pravilo. Ali, bilo je teško kao gomila.
“Moţda će kasnije biti drugaĉije”, reĉe Sid. “Ako odluĉimo - znaš - da krenemo dalje. Ako poţelimo da se na odgovarajući naĉin obaveţemo.”
Ĉim sam prestao da gledam u njene široko postavljene smeĊe oĉi, a ona ugasila svetlo, nisam više osećao potrebu za odgovarajućim obavezivanjem. Iskreno da kaţem, ono što sam zaista osećao bilo je mnogo manje zamršeno.
Ţeleo sam da spavam u naruĉju svoje devojke, da me budi i ne govori mi da je vreme da idem. Ţeleo sam vezu u kojoj se ne moraju pamtiti pravila. Najviše od svega, ţeleo sam da stvari budu onakve kakve su bile pre nego što se sve raspalo.
Još uvek sam sanjao kada sam osetio Sidina usta na mojima. “Dušo”, prošaputala je. “Izvini, vreme je.”
Napolju je još bio mrak, ali ĉuo sam golubove kako skakuću po krovu odmah iznad nas, što je bio pouzdan znak da je vreme da navuĉem pantalone i izgubim se pre nego što izaĊe sunce.
pnt
174
“Sve si smislila, je li?” uzdahnuo sam, odmiĉući se od nje i ustajući iz kreveta.
“Volela bih da moţeš da ostaneš, Hari. Stvarno bih volela.”
“Koliko ima otkako si se razišla sa Peginim tatom? Tri godine? Više? I sa koliko si je muškaraca upoznala?”
“Ti si prvi”, reĉe tiho, a ja sam se pitao da li je to istina. “Jednostavno ne razumem šta ima loše u tome ako me vidi kako jedem ovsene pahuljice. Gospode - ta mala me viĊa preko cele nedelje.”
“Razgovarali smo već o tome”, reĉe Sid u mraku. “Zbuniće je ako te vidi ovde ujutru. Molim te, pokušaj da shvatiš. Ona ima pet godina, ne ti.”
“SviĊam joj se. I ona se meni sviĊa. Uvek se lepo slaţemo.”
“To je razlog više da sada odeš. Ne ţelim da Pegi budeš ĉika, znaš? Ţelim da budeš više ili manje od toga. Ali nećeš joj biti ĉika. Ona zasluţuje bolje. Kao i ti.”
“Odliĉno”, rekoh. “Stvarno odliĉno.”
“Trebalo bi da me voliš što sam ovakva”, reĉe ona više ljuta nego povreĊena. “Trebalo bi da shvatiš da se samo trudim da je zaštitim i uĉinim ono što je najbolje za nju. I sam imaš dete. Ako iko treba da razume, onda si to ti.”
Bila je u pravu.
Trebalo je da je volim.
Po prvi put u ţivotu sam na neki naĉin shvatio zašto muškarci mojih godina izlaze sa mlaĊim ţenama.
Nikada to ranije nisam razumeo. Ţene u tridesetim godinama imaju još uvek elastiĉna tela. S tim ţenama moţe da se razgovara. Još su mlade, ali su nešto videle od ţivota - verovatno popriliĉno istih stvari kao i vi.
Zašto bi ijedan muškarac zamenio tu vrstu ravnopravnog odnosa za nekoga sa minĊušom u pupku kome je ideal vrućeg sastanka neki odvratni noćni klub i pola tablete neĉega što je navodno Ekstazi?
pnt
175
Ako moţete da se viĊate sa nekim ko ĉita iste knjige kao i vi, ko gleda iste televizijske programe kao i vi, ko voli istu muziku kao i vi, zašto biste onda ţeleli nekoga kome je pojam soul pevaĉa onaj iz grupe Ţamirokvail
Ali sada sam skapirao. Sada razumem tu privlaĉnost.
Ljudi mojih godina vole mlaĊe ţene zato što mlaĊe ţene imaju manje razloga da budu ogorĉene.
Manje je verovatno da su mlaĊim ţenama srca slomili rastureni domovi, advokati za razvode i prizori dece kojoj nedostaje jedan roditelj. MlaĊe ţene nemaju onolika razoĉaranja koja ţene - i muškarci takoĊe, ne zaboravimo muškarce - tridesetih godina vuku unaokolo kao gomilu viška prtljaga.
To je svirepo, ali je istina. Manje je verovatno da je mlaĊim ţenama ţivot sjebao neki muškarac.
Muškarci u tridesetim i ĉetrdesetim godinama ne izlaze s mlaĊim ţenama zbog njihovih ĉvrstih tela i probušenih jezika. To je samo propaganda.
Oni izlaze sa njima kako bi mogli da postanu oni koji su im sjebali ţivot.
Hajdi je bila dadilja iz Minhena.
Dobro, ne baš iz Minhena - više iz Augsburga. I ne baš dadilja.
Dadilja je osoba koja profesionalno pazi na decu, koja je napravila karijeru od brige o malim deĉacima i devojĉicama. Hajdi je bila devetnaestogodišnjakinja po prvi put odvojena od roditelja. Bila je samo jedan let ekonomskom klasom daleko od spavaće sobe pune mekih igraĉaka i od toga da joj mama pere rublje. O voĊenju brige o deci je znala koliko i ja o teorijskoj fizici. Hajdi je više bila au pair.14
Plan je bio da će Hajdi da kuva, ĉisti i ĉuva Pata onim danima kada radim na emisiji. Za ovo će dobijati krevet, hranu i dţeparac dok uĉi engleski.
Pat se ljuljao na sofi slušajući Salinu traku kada sam doveo Hajdi da ga upozna.
“Pat, ovo je Hajdi. Ostaće sa nama i pomagaće nam po kući.”
Pat je belo zurio u krupnu plavokosu Nemicu, otvorenih usta, izgubljen u muzici.
pnt
176
“Ţivahan i aktivan deĉko”, nasmeši se Hajdi.
Trudeći se da pokaţe spremnost, upitala me je šta bih ţeleo za veĉeru. Rekao sam joj da ću da gricnem nešto u zelenoj sobi na stanici, ali da spremi nešto Patu i sebi. Rondala je po kuhinji dok nije pronašla veliku konzervu ĉorbe od paradajza.
“Ovo u redu?”, upitala je.
“Jeste”, rekoh joj.
Ţeleći da joj uspe, seo sam za kuhinjski sto i ţvrljao beleške za plan snimanja za sledeću nedelju.
Pat je došao da je posmatra, ostavivši muziku u dnevnoj sobi pojaĉanu do daske, pa sam ga poslao natrag da je iskljuĉi. Kada se vratio povukao me je za rukav.
“Pogodi šta?”, upitao me je.
“Pusti tatu da radi, dušo.”
“Ali pogodi šta Hajdi radi?”
“Pusti i Hajdi da radi svoj posao.”
Naglašeno uzdahnuvši, seo je na kuhinjski sto i odsutno se igruckao svojim plastiĉnim figuricama.
Hajdi je ĉangrljala oko štednjaka, ali nisam je ni pogledao dok nisam ĉuo zvuk kljuĉale vode. To je bilo ĉudno. Zašto bi kuvala vodu da zagreje konzervu ĉorbe od paradajza?
“Hajdi?”
“Uskoro gotovo.”
Stavila je neotvorenu konzervu supe u lonac s vodom i sve to zagrejala do kljuĉanja. Nesigurno mi se nasmešila baš pre nego što je konzerva eksplodirala i vrele crvene grudvice poletele po tavanici, zidovima i nama.
Brišući ĉorbu od paradajza sa oĉiju, video sam kako se jarko crvena masa cedi niz Hajdino lice, a oĉi joj blenu kroz vlaţnu kašu, neme od šoka i ĉuda. Liĉila je na Sisi Spejsik u sceni sa maturske veĉeri u filmu Keri.
Onda je briznula u plaĉ.
pnt
177
“Znaš šta?” reĉe Pat, trepćući plavim oĉima na grimiznoj masci. “Ni ona ne zna da kuva.”
I tako je Hajdi otišla kod jedne fine porodice na Krouĉ Endu.
A ja sam telefonirao Sali.
pnt
178
Dvadeset šest
Tetka Etel je kleĉala u svom prednjem vrtu i sadila prolećne lukovice za sledeću godinu.
Tetka Etel mi zapravo nije bila tetka, ali tako sam je zvao otkako smo se doselili u kuću pored njene, kada sam imao pet godina i ta stara navika se pokazala vrlo ĉvrstom.
Tetka Etel se uspravila, ţmirkajući preko svoje kosaĉice u Sid, Pegi, Pata i mene dok smo se izvlaĉili iz stare Sidine VW Bube. Za trenutak sam ponovo bio dete koje moli tetku Etel da da mu vrati njegovu loptu.
“Hari? Jesi li to ti, Hari?”
“Zdravo, tetka Etel”, rekoh. “Šta to sadite”
“Lale, sunovrate i zumbule. A to je tvoj Pat? Ne mogu da verujem! Kako je porastao! Zdravo, Pat!”
Pat je nevoljno pozdravi svojim svetlosnim maĉem. Nikada nismo uspeli da ga ubedimo da se obraća tetki Etel njenom ispravnom titulom i bilo je oĉigledno da ni sada neće poĉeti sa tim. Tetka Etel obrati paţnju na Pegi, a oblak zbunjenosti prekri njeno staro, dobro poznato lice.
“A ova devojĉica...”
“Ona je moja”, reĉe Sid. “Zdravo, tetka Etel. Ja sam Sid. Harijeva prijateljica. Kako ste?”
“Kao Sid Dţejms?”
“Kao Sid Ĉeris.”
Tetka Etel trepnu iza naoĉara.
“Igraĉica”, reĉe. “Sa Fredom Asterom u Svilenim čarapama. Odliĉan par nogu.” Tetka Etel odmeri Sid. “Baš kao tvoje!”
“SviĎa mi se tvoja tetka Etel”, prošaputa Sid drţeći me za mišicu dok smo išli prilaznim putem. Onda sam osetio da me jaĉe steţe. “Oh, Boţe - ono je, izgleda, tvoja majka.”
pnt
179
Moja mama je stajala na vratima, sva u osmehu i Pat joj potrĉa u susret.
“Srećan roĊendan!” viknu ona podiţući ga u zagrljaju. “Pet godina! Baš si veliki deĉko - ups!” I dalje ga drţeći ispod jedne ruke, odgurnula je drugom njegovo oruţje Dţedaja. “Taj tvoj svetionik”, nasmejala se, gledajući Pegi. “Ti mora da si Pegi. Imaš li i ti svetionik?”
“Ne, ja ne volim previše Ratove zvezda. Igram se samo zato što ih on voli.”
“To je igra za deĉake, zar ne?”, reĉe moja mama, koja se nikada nije naroĉito trudila da sruši tradicionalne polne stereotipe.
Pegi je pošla za Patom u kuću, a moja mama se smešila Sid, koja je zaostala pola koraka iza mene i dalje me steţući za mišicu. Nikada je nisam video toliko stidljivu. Moja mama je zgrabi i poljubi u obraz.
“A ti mora da si Sid. UĊi, draga, i osećaj se kao kod kuće.”
“Hvala vam”, reĉe Sid.
Sid uĊe u kuću u kojoj sam odrastao, a moja mama mi posla hitar osmeh iza njenih leĊa, podigavši obrve kao iznenaĊena gospoĊa na jednoj od onih golicavih razglednica s mora.
Iako je to bilo davno, dovodio sam kući dovoljno devojaka da znam šta to znaĉi.
To je znaĉilo da je Sid ono što bi moja mama nazvala devojkom i po.
A u zadnjem vrtu bilo je ono što bi moja mama nazvala finim posluţenjem.
Kuhinjski sto je bio iznesen napolje i pokriven papirnim stolnjakom sa slikama balona, otvorenih šampanjskih boca i nasmejanih zeĉeva.
Sto je bio pretrpan ĉinijama sa ĉipsom, orasima i malim narandţastim sirastim stvarĉicama, tanjirima na kojima su bili sendviĉi sa kojih je skinuta kora, tacnama s malim kobasicama u testu i šest posebnih papirnih tanjira sa pudingom i voćem iz konzerve. U centru ove trpeze stajala je roĊendanska torta u obliku šlema Darta Vejdera sa pet svećica.
Kada smo posedali za sto i otpevali par strofa pesme Srećan ti roĎendan, dragi Pat, moj tata je posluţio male kobasice u testu i pronicljivo me pogledao.
“Kladim se da si se namuĉio da sve smestiš u ta sportska kolica”, reĉe.
pnt
180
Iz dnevne sobe sam ĉuo jedan od njegovih omiljenih albuma na gramofonu. To je bio kraj druge strane Pesme za ljubavnike koji plešu, Frenk je klizio kroz pesmu Kola Portera Sve prolazi.
“Nismo došli MGF-om, tata”, rekoh mu. “Došli smo Sidinim kolima.”
“Ma baš je nepraktiĉan taj tvoj auto “, nastavio je ne obraćajući paţnju na mene. “Nigde mesta za decu, zar ne? Ĉovek bi trebalo da misli o takvim stvarima kada kupuje kola. Ili bi morao.”
“Moj tata ima motocikl”, reĉe mu Pegi.
Moj otac je ţvaćući kobasicu zurio u nju, zanemeo. Njen tata? Motocikl?
“To je lepo, dušo”, reĉe moja mama.
“Ima i devojku sa Tajlanda.”
“Divno!”
“Zove se Mem.”
“Baš lepo ime.”
“Mem je igraĉica.”
“Gospode!”
Svi smo je nemo gledali, ĉekajući dalja otkrića, a Pegi je otvorila svoj sendviĉ i ispitala sadrţaj. Do daljih otkrića nije došlo. Pegi je zatvorila sendviĉ i stavila ga u usta.
Grickao sam neke vesele narandţaste siraste stvarĉice i osećao se depresivno.
Moji roditelji su davali sve od sebe. Ali, ova sićušna devojĉica već je imala ţivot kojeg oni nisu bili i nikada ne bi mogli da budu deo. Ono potpuno oduševljenje koje su osećali za svog unuka nikada ne bi mogli da osećaju za malu Pegi. Ta vrsta bezuslovne ljubavi već je bila nemoguća. Ona će uvek biti previše strana. Saosećao sam sa njima. I sa Pegi.
“Mem zapravo nije igraĉica”, reĉe Sid gledajući izraz mog lica, ĉitajući mi misli. “Ona je više striptizeta.”
Moj stari iskašlja komadić ĉipsa sa ukusom roštilja.
pnt
181
“Zapao komadić u pogrešnu rupu”, objasnio je.
Moja mama se okrete ka Sid vedro se osmehujući. “Puding?”, upita.
Kada smo jednom zakljuĉili pitanje opisa Meminog radnog mesta, zabava se smirila. A mojim roditeljima se Sid dopala. Moglo se videti da im se mnogo dopada.
Bilo je minskih polja koja je trebalo preći - moj tata je imao taj svoj stav o samohranim majkama koje pomaţe drţava, a moja mama, pak, o zaposlenim majkama - ali Sid je pretrĉala preko njih ne prosuvši svoj puding.
“Drţava nikada ne moţe da zauzme mesto roditelja, gospodine Silver - i ne treba ni da pokušava.”
“Zovi me Padi, dušo”, reĉe moj tata.
“Neke ţene moraju da rade, gospoĊo Silver - ali to ne znaĉi da im deca nisu na prvom mestu.”
“Zovi me Elizabet, dušo”, reĉe moja mama.
Priĉala je sa Padijem i Elizabet o svemu o ĉemu su oni ţeleli da priĉaju - sa mojom mamom o filmovima koje petogodišnjak moţe da gleda, a sa tatom o trenutku kada treba skinuti pomoćne toĉkove sa deĉjeg bicikla.
I proizvodila je prave zvuke - divila se kobasicama u testu moje mame (“Domaće, dušo, daću ti recept ako ţeliš”) i bašti mog tate (“Harija nikada nisu zanimali vrtovi - to ne mogu da razumem.”)
Ali Sid nije bila neka devojka iz kraja sa kojom sam par puta igrao u klubu u predgraĊu, neka Kim ili Keli koje sam dovodio kući pre nego što ću dovesti Đinu.
Sid je oĉigledno bila ţena sa prošlošću - mislim na prošlost koja ukljuĉuje brak, trudnoću i razvod, iako ne obavezno tim redom. A izgledalo je da jedini naĉin na koji moji roditelji mogu da se nose sa tom prošlošću jeste da je ignorišu.
Razgovor im se kretao od njenog detinjstva u Hjustonu do današnjih dana u Londonu, kao da je sve izmeĊu toga izbrisao cenzor.
pnt
182
“Teksas, kaţeš?”, reĉe moj tata. “Nisam nikada bio u Teksasu. Ali, sreo sam nekoliko Teksašana u ratu.” Nagnuo se tajanstveno prema njoj. “Dobri kartaroši, ti Teksašani.”
“Mora da je divno imati sestre”, reĉe moja mama. “Ja imam šestoro braće. Moţeš li to da zamisliš? Šestoro braće! Neke ţene ne vole da gledaju fudbal i boks na televiziji, ali meni to ne smeta, jer sam imala šestoro braće.”
Ali Sidin propali brak sve vreme je bio tamo i ĉekao da se njime pozabave. Na kraju se Sid pozabavila njime, nehajno, kao da je u pitanju ustajala kobasica u testu koja mora biti pronaĊena i odstranjena. Nikada nije izgledala više ameriĉki.
“Moja porodica je nalik vašoj”, rekla je mojoj majci. “Vrlo bliska. Ovamo sam došla samo zato što je Dţim - to je Pegin otac - Englez. Nije nam išlo, ali nekako se nikada nisam vratila. Sada, kada sam srela vašeg sina, drago mi je što nisam.”
I to je bilo to.
Mama nas je gledala kao da smo Rajan O‟Nil i Ali Mek Grou u Ljubavnoj priči. Ĉak i tata kao da je obrisao suzu iz oka. Onda sam shvatio da je to bila mrvica testa.
Do vremena kada je Pat pogasio sveće i mi isekli tortu, moji roditelji su se ponašali kao da su poznavali Sid i Pegi ĉitavog ţivota.
Ako im je smetala ĉinjenica da je devojka iz mojih snova izabrala nekog drugog da s njim deli snove pre mene, onda su to vrlo vešto skrivali. Ovim je trebalo da budem zadovoljniji nego što sam bio.
Dok je Sid pomagala mojoj mami da rašĉisti sto, a tata pokazivao Patu i Pegi kako se nosio sa opasnošću od puţeva, ja sam otišao u dnevnu sobu i prišao gramofonu.
Pesme za ljubavnike koji plešu je odavno prestala da svira, ali omot ploĉe, stare, plastiĉne LP ploĉe - moj tata nikada nije pristupio CD revoluciji - i dalje je stajao naslonjen na Soni muziĉki centar.
Taj omot mi je uvek bio nešto posebno. Sinatra - iskrivljene kravate, šešira zabaĉenog na potiljak - smeši se na savršeni par iz pedesetih, na nekog zalizanog Romea u poslovnom odelu sa svojom Julijom iz predgraĊa koja je nosila biserne minĊuše i malu crvenu haljinu.
pnt
183
Izgledali su kao obiĉan par - ne biste mogli da ih zamislite kako se vucaraju sa Pacovskim čoporom po Vegasu. Ali, izgledali su kao da su iz ovog sveta iscedili onoliko radosti koliko je uopšte moguće. Uvek mi se kao detetu sviĊalo da gledam taj par, jer sam mislio da izgledaju upravo onako kako su moji roditelji izgledali u onom trenutku kada su se zaljubili jedno u drugo.
Neko je u bašti viknuo moje ime, ali ja sam buljio u omot ploĉe Pesme za ljubavnike koji plešu praveći se da ne ĉujem. Ovakve više ne prave, mislio sam.
“Svi su se lepo proveli”, reĉe Sid.
“Izgleda da je sve lepo prošlo”, rekoh ja.
Ponovo smo bili u Londonu, u njenom stanu u potkrovlju. Pegi i Pat su sedeli na sofi i gledali Pokahontas na videu (Pegin izbor). Umorni od duge voţnje u Sidinoj dotrajaloj staroj Bubi, poĉeli su da se otresaju jedno na drugo. Ţeleo sam da idem kući.
“Svi su se lepo proveli”, ponovi Sid. “Patu su se svideli pokloni. Pegi je toliko jela da neću morati da je hranim nedelju dana. A meni je zaista drago što sam upoznala tvoje roditelje. Da, svi su se lepo proveli. Osim tebe.”
“Šta priĉaš? Baš sam se lepo proveo.”
“Nisi”, reĉe ona. “A ono što me boli - što me zaista boli - jeste što se nisi ni potrudio. Tvoji mama i tata su uloţili napor. Znam da su voleli Đinu i znam da im nije bilo lako. Ali zaista su se potrudili da danas sve bude kako treba. Ali ti nisi mogao da se zamaraš, zar ne?”
“Šta je trebalo da uradim? Da zaigram lambadu posle par dijet-kola? Proveo sam se onoliko dobro koliko je to moguće na deĉjem roĊendanu.”
“Ja sam odrasla ţena i imam dete, znaš? Moraćeš da nauĉiš da se nosiš sa tim, Hari. Jer, ako ne moţeš, onda mi nemamo nikakve budućnosti.”
“Volim Pegi”, rekao sam. “I sjajno se slaţem sa njom.”
“Voleo si Pegi dok je bila samo devojĉica koja se druţi s tvojim sinom”, reĉe ona. “SviĊala ti se dok je bila slatka curica koja se lepo igra na podu tvoje kuće. Ono što ti se ne sviĊa jeste to što je postala sada kada si poĉeo da se viĊaš sa mnom.”
“A to je?”, upitao sam je.
pnt
184
“Podsetnik na tucanje sa drugim.”
Podsetnik na tucanje sa drugim? To je bilo malo prejako. Ne biste mogli da zamislite Sinatru kako to stavlja na omote svojih albuma.
pnt
185
Dvadeset sedam
To je bilo više od podsetnika na tucanje sa drugim.
Ako me je ţivot sa Patom nauĉio neĉemu, onda je to da je roditeljstvo uglavnom intuitivno - mi smišljamo usput. Niko nikoga ne uĉi kako se to radi. Uĉi se uz rad.
Kada sam bio mali, mislio sam da moji roditelji poseduju neko tajno znanje o tome kako da me drţe u redu i podiţu kako treba. Mislio sam da postoji neki veliki plan po kom su me terali da pojedem svoje povrće i da idem u svoju sobu kada mi se kaţe. Sada znam da su radili samo ono što rade svi roditelji na svetu. Snalazili su se.
Ako bi Pat poţeleo da gleda Povratak Dţedaja u ĉetiri ujutru ili da sluša Puf Dedi u ponoć, nisam o tome morao da razmišljam - jednostavno bih izvukao kabl i poslao ga nazad u krevet.
A ako bi bio neraspoloţen posle razgovora sa Đinom ili zbog neĉega što se desilo u školi, uzeo bih ga u ruke i ĉvrsto ga zagrlio. Kada se radi o krvi vaše krvi i telu vašeg tela, ne morate da mislite o tome šta je prava stvar. Ne morate uopšte da mislite. Jednostavno radite.
Ali sa Pegi nikada neću imati taj luksuz.
Sedela je na sofi, malih bosih nogu naslonjenih na stoĉić za kafu, i gledala svoju omiljenu australijsku sapunicu.
Ja sam sedeo pored nje, trudeći se da zanemarim brbljanje mentalno zaostalih jahaĉa na talasima koji ne znaju ko su im pravi roditelji dok sam ĉitao ĉlanak o propasti još jedne banke u Japanu. Izgleda da je tamo nastao potpuni haos.
“Kako to misliš - ti nisi moja majka?”, reĉe neko na ekranu, a Pegi se uzvrpolji kada se zaĉula muziĉka tema serije.
Obiĉno bi ustala i otišla onog trenutka kada bi Australijanci završili. Sada je ostala tamo gde je i bila, sagnula se do stoĉića za kafu i uzela Sidin lak za
pnt
186
nokte iz gomile ĉasopisa i igraĉaka. Gledao sam je dok je odvrtala poklopac sa staklene boĉice.
“Pegi”‟
“Šta?”
“Moţda ne bi trebalo da se tim igraš, srce.”
“U redu je Hari. Mama me pušta.”
Skinula je poklopac sa ĉetkicom i poĉela, vrlo paţljivo, da maţe grimizni lak na svoje sićušne, gotovo nepostojeće nokte na nogama i, nisam mogao a da ne vidim, na vrhove prstiju.
“Budi paţljiva s tim, Pegi. To nije za igranje, znaš?”
Dobacila mi je pogled.
“Mama me pušta da ovo radim.”
Pruge svetlocrvenog laka veliĉine pola palidrvcata klizile su joj niz prste. Uskoro je izgledala kao da je gazila groţĊe ili koraĉala kroz klanicu. Podigla je nogu, diveći se delu svojih ruku, i kap crvene boje pade na ĉasopis Crveno.
Sa Patom bih podigao glas ili mu uzeo lak ili ga poslao u sobu. Nešto bih uradio. Sa Pegi nisam znao šta da radim. Svakako nisam mogao da je dotaknem. Svakako nisam mogao da podignem glas.
“Pegi.”
“Molim, Hari?”
Stvarno sam ţeleo da uradi stvar kako treba i ne isprosipa lak svuda po stopalima, tepihu, stoĉiću i ĉasopisima. Ali još više sam ţeleo da me voli. I tako sam sedeo i posmatrao kako joj stopalca postaju svetlocrvena i ispuštao nekakve zvuke ne ĉineći ništa.
Sid je izašla iz kupatila umotana u beli mantil za kupanje, brišući kosu peškirom. Videla je kako Pegi macka noţne prste njenim lakom i uzdahnula.
“Koliko puta sam ti rekla da to ne diraš?”, upitala je uzimajući lak. Podigla je Pegi kao maĉka kad diţe nemirno maĉe. “DoĊi, gospoĊice. U kadu.”
pnt
187
“Ali...”
“Odmah.”
Nasmejalo me je - zapravo došlo mi je da zarijem lice u ruke - to što nikada ne biste pogodili da je toliko našeg vremena potrošeno na otpatke bliske porodice. Sidin mali stan je liĉio na hram posvećen romantici.
Zidove su prekrivali filmski plakati - filmova koji su priĉali priĉe o savršenoj ljubavi, o ljubavi koja je moţda udarila glavom u nekoliko prepreka, ali o ljubavi koja je bila prava i lišena komplikacija savremenog sveta.
Ĉim uĊete u stan videli biste uramljeni poster iz Kazablanke u neudobnom malom predvorju. U nešto manje neudobnoj dnevnoj sobi bili su posteri iz Ljubavi za pamćenje i Kratkog susreta. Naravno, Prohujalo sa vihorom je zauzimao poĉasno mesto iznad kreveta. Ĉak je i Pegi u svojoj sobi imala plakat iz filma Pokahontas, koji je gledao nadole u njene stare lutke, Barbi i Kena, i stvari sa slikama Spajsica. Gde god pogledate - uzdrţani muškarci, ţene koje se tope i prava ljubav koja pobeĊuje.
Ovi plakati nisu bili priĉvršćeni za zid onako kako bi ih student postavio - sa pola srca, bez ideje i uglavnom da bi pokrio mrlje od vlage ili otpali malter. Drţalo ih je mnogo više od lepljive trake. Smešteni iza stakla u ukusnim crnim okvirima, bili su tretirani kao umetniĉka dela - što su, pretpostavljam, i bili.
Sid je kupila te plakate u jednoj od onih radnji za filmofile u Sohou, odnela ih na uramljivanje u neku radnju, a zatim ih nosila sve do kuće. Morala je da se pomuĉi da bi na svojim zidovima imala Prohujalo sa vihorom i ostale. Poruka je bila jasna - takvi smo mi ovde, u ovom stanu.
Ali to nije bilo ono što smo bili mi, zapravo ne. Hemfriju Bogartu i Ingrid Bergman je moţda ljubavnu avanturu prekinula nacistiĉka invazija na Pariz, ali nisu morali da brinu o tome kako da postupaju sa detetom koje je Ingrid imala sa Viktorom Lasloom. A moglo bi se raspravljati i da li bi se Ret Batler toliko vrteo oko Skarlet O‟Hara da je ona po Dţordţiji vukla dete iz neke prethodne romanse.15
Nikada ranije nisam imao posla sa devojĉicama, a oko Pegi je vladala neka atmosfera smirenosti - to je svakako bila smirenost, a ne šećer i zaĉini i sve te gluposti - koju nikada nisam zapazio kod Pata i drugih malih deĉaka. Bila je pribrana, kao što nije bio nijedan deĉak njenih godina. Moţda su sve devojĉice takve. Moţda je samo Pegi takva.
Ono što hoću da kaţem jeste - da sam je zavoleo.
pnt
188
Ali, nisam znao da li je trebalo da budem njen prijatelj ili njen otac, da li je trebalo da budem sladak i nehajan ili ĉvrst, ali pošten. Nijedno mi nije zvuĉalo kako valja. Kada vam partner ima dete, to nikada nije kao na filmu. A oni koji to ne vide gledali su previše MGM-ovih mjuzikala.
Sid se vratila u sobu sa Pegi, ĉistom, presvuĉenom i spremnom za veliki izlazak u Pica ekspres sa svojim tatom. Devojĉica mi se popela na krilo i poljubila me. Mirisala je na sapun i deĉju toaletnu vodu.
Njena majka mi zamrsi kosu.
“O ĉemu razmišljaš?”, upita me.
“Ni o ĉemu”, rekoh.
Pegine oĉi se raširiše od uzbuĊenja kada je ĉula zvuk snaţnog motocikla kako se pribliţava ulicom.
“Tata!”* rekla je i smandrljala mi se sa krila, a ja sam osetio ubod ljubomore koji me je iznenadio.
Svi smo gledali kroz prozor kako Dţim Mejson parkira veliki BMW motocikl, silazeći sa njega kao sa konja. Onda je skinuo šlem i ja sam video da je Sid imala pravo - bio je zgodan kopilan, isklesane vilice i kratke talasaste kose, lica nalik na ona sa rimskih novĉića ili na lica manekena koji vole ţene.
Mahnuo nam je. Mi smo mu odmahnuli.
Susret sa bivšom osobom svog partnera moţe da bude trapav i neprijatan. Znate najintimnije detalje njenog ţivota, a nikada je niste sreli. Znate da je loše postupala jer vam je tako reĉeno, a opet, da nije tako postupala, vi ne biste sada bili sa svojim partnerom.
Trebalo bi da susret sa ĉovekom kog je poznavala pre nego što je upoznala vas bude nezgodan, ali susret sa Dţimom protekao je bez teškoća. Prošao sam dobro jer je izmeĊu njega i Sid bilo mnogo nedoreĉenog.
Ušao je u stanĉić, krupan i privlaĉan, sav u svetlucavoj koţi, sa širokim belim osmehom i stao da golica svoju kćer sve dok nije poĉela da zavija. Rukovali smo se i malo proćaskali o teškoćama parkiranja u ovom kraju grada. A kada je Pegi otišla da uzme svoje stvari, Sid ga je ĉekala, lica bezizraţajnog poput stisnute pesnice.
“Kako je Mem?”, upitala je.
“Dobro je. Pozdravila te.”
pnt
189
“Sigurna sam da nije, ali ipak hvala. Da li joj je sve u redu na poslu?”
“Jeste, hvala.”
“Posao cveta za striptizete, zar ne?”
“Ona nije striptizeta.”
“Nije?”
“Ona je igraĉica.”
“Izvinjavam se.”
Dţim me pogleda sa osmehom koji kaţe - šta ćeš...?
“Uvek mi to radi”, reĉe mi, kao da smo u nekakvoj vezi i da bi mogao da mi ispriĉa koješta.
Pegi se vratila noseći deĉji motociklistiĉki šlem, smešeći se od uha do uha, nestrpljiva da poĊe. Poljubila je majku i mene i uzela oca za ruku.
Kroz prozor smo gledali kako Dţim paţljivo smešta svoju kćer na motocikl i stavlja joj šlem na glavu. Skliznuo je iza nje, zajahao mašinu i ukljuĉio je, pa su se odvezli niz usku ulicu. Povrh urlanja motora mogla se ĉuti Pegi kako skiĉi od oduševljenja.
“Zašto ga toliko mrziš, Sid?”
Mislila je neko vreme.
“Mislim da je to zbog naĉina na koji se sve završilo”, rekla je. “Vratio se kući s posla - povredio je nogu u nesreći, mislim da ga je zakaĉio neki taksi, uvek su ga taksisti kaĉili - i leţao je na sofi kada sam se vratila pošto sam ostavila Pegi u obdaništu. Sagnula sam se nad njim - samo da mu vidim lice, jer mi se uvek dopadalo da ga gledam u lice - a on je izgovorio ime devojke. Jasno i glasno. Ime te malezijske devojke sa kojom je spavao. Zbog koje me je ostavio.”
“Govorio je u snu?”
“Ne”, reĉe ona. “Pravio se da govori u snu. Već je odluĉio da ostavi mene i Pegi, ali nije imao petlju da me pogleda u oĉi i kaţe mi. Da se pravi da govori u snu - da se pretvara da je izgovorio njeno ime dok je spavao - to je bio jedni naĉin na koji je mogao da mi saopšti. Jedini naĉin da baci bombu.
pnt
190
Jedini naĉin da mi kaţe da se spakovao. To mi je izgledalo tako svirepo, tako kukaviĉki - i tako svojstveno njemu.”
Ja sam imao druge razloge što mrzim Dţima - neke plemenite, neke bedne. Mrzeo sam ga jer je toliko povredio Sid i jer je izgledao bolje od mene. Mrzeo sam ga jer sam mrzeo svakog roditelja koji odleprša iz ţivota svog deteta kao da su deca hobi koji se uzme ili ostavi prema raspoloţenju. Da li sam mislio da je Đina takva? Jesam, ponekad, onih retkih dana kada ne bi nazvala Pata i ja bih znao - prosto znao - da je negde sa Riĉardom.
I mrzeo sam Dţima zato što sam osećao da je i dalje nešto znaĉio Sid - kada je rekla ono kako je volela da ga gleda u lice znao sam da je nešto još u njoj i da je izjeda. Moţda ga nije volela, moţda se sve to skupilo i pretvorilo u nešto drugo. Ali, znaĉio joj je.
Pretpostavljam da bih delićem srca morao da mu budem zahvalan. Da je bio odan i zaljubljen muţ koji je umeo da zadrţi na sebi svoje koţne pantalone - i da nije bio na bambusima - Sid bi bila sa njim, a ne sa mnom. Ali uopšte mu nisam bio zahvalan.
Bio bih sasvim srećan da, ĉim bezbedno vrati Pegi iz Pica ekspresa, obmota svoj motocikl oko autobusa broj 73 i rastrlja svoje lepo lice svuda po ulici Eseks. Postupio je prema Sid kao da je ona niko i ništa. A to je za mene bio dovoljan razlog da ga mrzim iz dna duše.
Ali kada se Pegi vratila kući sa fenomenalno beskorisnom punjenom igraĉkom velikom kao hladnjak i picom svuda po licu, postao sam svestan da postoji još jedan, mnogo sebiĉniji razlog što ga mrzim.
Ĉak i ne pokušavajući da se nadmećem s njim, znao sam da nikada neću u Peginom ţivotu znaĉiti koliko on. To me je bolelo ponajviše. Iako ju je viĊao samo kad mu doĊe i nestajao kada ushtedne, on će uvek biti njen otac.
Zbog toga je imala vrtoglavicu od radosti. Ne zbog motocikla. Ili pice. Ili te glupe punjene igraĉke veliĉine hladnjaka. Nego zbog ĉinjenice da je to njen tata.
Znao sam da bih mogao da ţivim sa podsetnikom na tucanje sa drugim. Mogao bih ĉak i da je volim. I mogao bih da se nadmećem sa motorom i dţinovskom igraĉkom i licem zgodnijim od mog.
Ali ne moţete se nadmetati sa krvlju.

Dvadeset osam
“Na koga ja liĉim?” upita Pat kada je drveće u parku golelo i on morao stalno da nosi zimski kaput, a Đine nije bilo nešto više od ĉetiri meseca.
Podigao je glavu i gledao svoje lice u ogledalu u kolima, kao da ga vidi prvi put ili kao da pripada nekom drugom.
Kako on izgleda? Ljudi su mi stalno govorili - i njemu - da liĉi na mene. Ali ja sam znao da to nije sasvim taĉno. Bio je mnogo lepše dete nego što sam ja ikada bio. Ĉak i da mi pas nije izbio sve prednje zube, on bi bio lepši od mene. Zapravo je liĉio na nas oboje. Liĉio je na mene i liĉio je na Đinu.
“Tvoje oĉi su kao mamine”, rekoh.
“Plave su.”
“Tako je. Plave su. A moje oĉi su zelene. Ali tvoja usta, ona liĉe na moja. Mi imamo velika lepa usta. Odliĉna za poljupce, je li tako‟”
“Tako je”, reĉe, ne osmehnuvši se sa mnom, ne skidajući pogleda sa malog pravougaonog ogledala.
“A tvoja kosa - vrlo je svetla. Kao mamina.”
“Ona je imala plavu kosu.”
“I još je ima, srce”, rekao sam, trgavši se na prošlo vreme. “I dalje ima plavu kosu. Još je plavokosa. U redu?”
“U redu”, reĉe on sklanjajući ogledalo i zagledavši se kroz prozor. “Hajdemo.”
I zubi su ti kao majĉini - malo razmaknuti, malo nejednaki, zubi koji svakom pojedinom osmehu daju notu veselja - ali tvoj kratki prćasti nos je kao moj, iako tvoja snaţna, lepa brada pripada tvojoj majci, kao i tvoja koţa - svetla koţa koja voli sunce, svetla koţa koja poĉinje da tamni ĉim prestane kiša.
Pat nije liĉio na mene. I nije liĉio na Đinu. Liĉio je na nas oboje.
pnt
192
Ĉak i kad bismo ţeleli, ne bismo mogli da izbegnemo njegovu majku. Bila je tu, u njegovom osmehu i boji njegovih oĉiju. Bio sam vezan za Đinin duh. Kao i Pat.
“Prosto ne znam šta će biti sa decom”, reĉe moj otac. “Sa decom poput Pata i Pegi. Ne mogu da zamislim kako će na njih da utiĉe odrastanje sa samo jednim roditeljem.”
Nije to rekao onako kao ranije - ljutito, prezrivo i sa preteranim ĉuĊenjem kuda to svet ide. Nije to rekao sa svojim starim gaĊenjem prema samohranim roditeljima i svim promenama koje oni predstavljaju. Rekao je to neţno, lako i zaĉuĊeno zatresavši glavom, kao da je budućnost izvan dometa njegove mašte.
“Ti si odrastao sa oba roditelja”, reĉe. “Imao si makar nekakvu predstavu o tome kako izgleda brak. Kakav brak moţe da bude. Ali oni ni to nemaju, zar ne? Pat i Pegi i svi ostali.”
“Ne. Nemaju.”
“I ja prosto brinem kako će se to odraziti. Ako je razvod nešto što svako ţivi radi, kakve su onda šanse njihovih brakova? I brakova njihove dece?”
Sedeli smo na drvenoj klupi odmah ispred kuhinjskih vrata, sedeli smo u sumraku u tri popodne i gledali Pata kako bode unaokolo svojim svetlosnim maĉem u dnu bašte.
“Sve izgleda tako... razbijeno”, reĉe moj tata. “Znaš šta mi je Pegi rekla? Pitala me je hoću li da budem njen deda. Nije ona kriva, je l‟ da? Jadni mali crvić.”
“Ne, nije ona kriva”, rekoh. “Dete nikada nije krivo. Ali moţda će odrastanje uz razvod uĉiniti da budu paţljiviji prilikom stupanja u brak. I odluĉniji da uspe.”
“Stvarno tako misliš?”, upita me otac s nadom.
Klimnuo sam, ali samo zato što nisam imao srca da odmahnem glavom. Ono što sam stvarao mislio bilo je da se njegova generacija suoĉila sa svojim odgovornostima onako kako moja nikada ne bi mogla.
Njegova generacija je brinula o svojoj deci, rano išla u krevet i, ako je imala i svoj dom i dvonedeljno kampovanje u Frintonu, smatrali su sebe srećnima.
pnt
193
Ali mojoj generaciji je liĉna gomilica sreće stajala na vrhu spiska za kupovinu.
Zato smo se jebali unaokolo, odjebavali i sjebavali tako alarmantno redovno.
Moja generacija je ţelela savršen ţivot. Zašto bi naša deca bila drugaĉija? Moj tata je rano nauĉio da nema savršenog ţivota.
“Da, moţda će sve biti u redu”, reĉe moj stari misleći o tome. “Jer, svako dete ima dva roditelja, zar ne? Ĉak i dete iz - kako ti to zoveš - porodice sa jednim roditeljem. I moţda Pat i Pegi i svi oni neće stasati u ljude sliĉne roditeljima koji su otišli. Moţda će biti poput roditelja koji su ostali sa njima.”
“Kako to misliš?”
“Pa, ti si vrlo dobar sa Patom”, reĉe ne gledajući me. “Vredno radiš. Brineš o njemu. On to sve vidi. Zašto onda i on ne bi bio takav prema svojoj deci?”
Nasmejao sam se od postiĊenosti.
“Stvarno to mislim”, reĉe on. “Ne znam da li bih ja mogao tako da je tvoja majka - znaš.” Njegova ţuljevita desnica lako se osloni na moje rame. Nije skidao pogled sa mene. “Sa mališom postupaš kako treba, Hari.”
“Hvala”, rekoh. “Hvala, tata.‟‟
Onda smo ĉuli moju majku kako nas uzbuĊeno zove iz dnevne sobe, a kada smo utrĉali unutra ona je stajala pored prozora pokazujući na moj auto.
“Videla sam tu malu kopilad”, reĉe mama, koja nikada nije psovala. “Videla sam male kopilane koji su to uradili.”
Platneni krov MGF-a bio je teško iseĉen noţem. Trake ostataka krova visile su na unutra, kao da je odozgo palo nešto veoma teško.
Blenuo sam u svoja iskasapljena kola. Ali moj otac je već bio na izlaznim vratima. Tetka Etel je stajala na svom pragu.
“Prolaz!” viknula je pokazujući na dalji kraj ulice, rĊavi kraj, gde je bio mali ćorsokak opštinskih kuća, neka vrsta geta za ljude koji su imali ukrdene Ford Eskorte i košulje i koje je bolelo dupe za ruţe.
Na tom kraju ulice bio je prolaz koji je vodio do sumornog malog niza radnji gde ste preko dana mogli da dobijete lutrijski loz, a nakon sumraka
pnt
194
razbijenu glavu. Dva momĉića - ona dvojica koji su pokušali da opljaĉkaju moje roditelje? Ili samo dvojica sliĉnih? - išli su prema prolazu. Moj otac ih je jurio.
Gledao sam uništeni krov i osećao kako u meni kulja bes. Vi glupi, odvratni mali gadovi, mislio sam, besan zbog onoga što su uĉinili sa mojim autom, a još besniji što su izvukli mog oca iz njegove bašte.
Krenuo sam za njima, videvši kako se nervozno osvrću preko ramena kada je glas ubice zaurlauo za njima, preteći da će ih ubiti. Bio sam šokiran otkrićem da je taj glas ubice izgleda pripadao meni.
Dvojica badavadţija su nestala u prolazu baš kada je moj tata odjednom stao. Prvo sam pomislio da odustaje od potere, ali bilo je nešto gore. Pao je na jedno koleno i uhvatio se za grudi kao da se guši.
Dok sam stigao do njega već je kleĉao na oba kolena, oslonjen na ruku dlanom pritisnutim na zemlju. Ispuštao je straviĉne, nezemaljske zvuke, krkljao je grleno, kratkim, plitkim dahom.
Obgrlio sam ga rukama i drţao, udišući miris Old Spajsa i Old Holborna, a on se borio za vazduh, davio bez daha, pluća su mu tukla svom snagom, ali nisu uspevala da udahnu koliko im je bilo potrebno. Okrenuo je oĉi ka meni i u njima sam video strah.
Vremenom je uspeo da udahne dovoljno vazduha da se klecavo uspravi na noge. I dalje ga drţeći, polako sam ga doveo u kuću. Moja majka, Pat i tetka Etel su stajali na prednjoj kapiji. Pat i tetka Etel su bili beli od šoka. Majka je bila besna.
“Moraš kod lekara”, rekla je dok su joj suze tekle niz lice. “Nema više izgovora.”
“Hoću”, reĉe on krotko i ja sam znao da neće pokušati da se izvuĉe. Nikada nije mogao ništa da joj odbije.
“Pokvarena mala Ċubrad”, reĉe tetka Etel. “Da ti krv prokljuĉa, je l‟ da?”
“Da”, reĉe Pat. “Jebo im ja mater.”
pnt
195
Veĉernje odelo, pisalo je na pozivnici. Uvek sam bio uzbuĊen kada je trebalo da iskopam svoj smoking, belu košulju i crnu leptir mašnu - pravu leptir mašnu, koju je trebalo vezivati vekovima, a ne već zavezanu mašnu na komadu lastiša kakvu nose deca i klovnovi.
Pamtio sam mog oca kako jednom godišnje stavlja leptir mašnu za godišnju veĉeru sa plesom svoje kompanije u nekom luksuznom hotelu na Park Lejnu. Bilo je neĉega u ukrojenoj zvaniĉnosti smokinga što je dobro pristajalo njegovoj zdepastoj, mišićavoj figuri. Mama je uvek izgledala kao da se pomalo smeje svakoj balskoj haljini koju bi obukla. Ali moj starije bio roĊen da nosi crnu leptir mašnu.
“Au”, reĉe Sali kada sam sišao, stidljivo mi se smešeći kroz zavesu od kose. “Izgledaš kao izbacivaĉ. Ispred, a, kao nekog vrlo, vrlo kul kluba.”
“Ne”, reĉe Pat uperivši kaţiprst u mene i savivši palac. “Izgledaš kao Dţejms Bond. 007. Koji treba da pobije sve zle ljude.”
Ali dok sam stajao ispred ogledala u predvorju, znao sam kako zapravo izgledam u veĉernjem odelu.
Liĉio sam, sve više i više, na svog oca.
Sid je nosila zelenu svilenu kinesku haljinu - visoka kragna, uska poput druge koţe, najlepša haljina koju sam u ţivotu video.
Nije imala nikakvu posebnu frizuru - jednostavno ju je uhvatila pozadi u konjski rep i to mi se svidelo, pošto sam tako jasnije mogao da joj vidim lice.
Ponekad postanemo svesni koliko smo bili srećni tek kada ti trenuci proĊu. Ali s vremena na vreme, ako se desi, svesni smo sreće dok se zapravo dogaĊa. Znao sam da je ovo osećanje sadašnje sreće. Ne sreća u nekom tuţnookom sećanju ili zamišljenoj budućnosti, nego sreća ovde i sada, u zelenoj haljini.
“Saĉekaj malo”, rekao sam Sid kada smo izašli iz taksija ispred hotela. Uzeo sam je za ruke i tako smo ćutke stajali. Saobraćaj na Park Lejnu je urlao iza nas, mraz Hajd Parka se svetlucao iza saobraćaja.
“Šta nije u redu?”, upitala me je.
“Sve je u redu”, rekoh. “U tome i jeste stvar.”
pnt
196
Znao sam da nikada neću zaboraviti kako je tada izgledala, u svojoj zelenoj kineskoj haljini. I ţeleo sam da uĉinim više od samog uţivanja, ţeleo sam da saĉuvam taj trenutak kako bih mogao da ga se sećam kasnije, kada ova noć proĊe,
“U redu?”, upita me smešeći se.
“U redu.”
Onda smo se pridruţili nasmejanom nizu odevenom u veĉernja odela i veĉernje haljine i ušli na ceremoniju dodele nagrada.
“A najbolji debitant je...”
Raskošna najavljivaĉica vremenske prognoze petljala je sa kovertom.
“... Imon Fiš.”
Imon je ustao, pijan i nasmešen, izgledajući zadovoljnije nego što bi ţeleo pred okom svih tih kamera i zagrlio me sa stvarnim osećanjima dok je prolazio.
“Uspeli smo”, rekao je.
“Ne”, rekoh. “Ti si uspeo. Idi i uzmi svoju nagradu.”
Preko njegovog ramena video sam Martija Mena i Sioban za drugim stolom - Marti je nosio jedan od onih svetlih prsluka kakve nose ljudi koji misle da je nositi smoking isto kao pušiti lulu ili nositi filcane papuĉe. Sioban je bila vitka i opuštena, u nekom belom prozirnom modelu.
Nasmešila se. On mi je pokazao znak palcem. Kasnije, kada su sve nagrade podeljene, prišli su našem stolu.
Iako je Marti bio malo pijan i uvreĊen - za njega nije bilo nagrade - nisu mogli da budu ljubazniji.
Predstavio sam ih Sid i Imonu. Ako se Marti setio Sid kao one ţene koja mu je jednom prosula tanjir špageta u krilo, nije to pokazao. Ĉestitao je Imonu na nagradi. Sioban je ĉestitala Sid na haljini.
Sioban nije upitala A čime se vi bavite? - bila je prepametna i preosetljiva da postavi to pitanje, tako da Sid nije morala da kaţe - Oh, sada sam konobarica, pa onda Sioban nije moralo da bude neprijatno, kao ni Sid.
pnt
197
Mogle su prosto da nastave na onaj opušten, naoko prirodan naĉin koji samo ţene poznaju.
Priĉale su o tome kako ne znaju šta da obuku za ovakve prilike, a Marti mi je zavereniĉki stavio ruku na rame. Lice mu je bilo mnogo teţe nego što mi je ostalo u sećanju. Ostavljao je utisak sumornog, pomalo razoĉaranog ĉoveka koji je, nakon višegodišnjeg sanjarenja, najzad uspeo da napravi sopstvenu govornu emisiju samo da bi otkrio kako ne moţe da privuĉe nikoga sa kim bi vredelo razgovarati.
“Samo par reĉi?”, rekao je saginjući se prema meni.
Evo ga, pomislih. Sada me ţeli natrag. Sada je video kako dobro ide Imonu i ţeli me natrag u emisiju.
“Hoću da mi uĉiniš uslugu”, reĉe Marti.
“Kakvu, Marti?”
Nagnuo se bliţe.
“Hoću da mi budeš kum”, reĉe.
Ĉak i Marti, pomislio sam.
Ĉak i Marti sanja da to uradi kako treba - sanja o nalaţenju prave, o otkrivanju celog sveta u jednoj osobi. Baš kao i svi drugi.
“Hej, Hari”, reĉe Imon gledajući kako najavljivaĉica vremena prolazi salom i hvatajući ravnoteţu dok mu je talas visokog pritiska prolazio kroz gaće. “Pogodi koga ću noćas da tucam?”
Pa, moţda ne baš svi.
U kući je gorelo previše svetla. Svetlo je gorelo na spratu. Bilo je svetla i u prizemlju. Svetla su blještala posvuda u vreme kada bi trebalo da samo jedan slabi zraĉak dopire iz dnevne sobe.
A i muzika je kuljala iz moje kuće - glasni udarci basova i one poskakujuće ritam-mašine koji zvuĉe kao slušni ekvivalent srĉanog udara. Nova muzika. Uţasna nova muzika grmi sa mog sterea.
“Šta se ovde dogaĊa?” upitao sam kao da smo došli na pogrešno mesto, kao da je došlo do neke greške.
pnt
198
U mraku malog prednjeg vrta bilo je nekoga. Ne. Bilo ih je više. Deĉko i devojka su se vatali odmah ispred otvorenih ulaznih vrata. A drugi deĉko je puzao pored kante za smeće i povraćao svud po svojoj Torni Hilfiger jakni i Sen-Loranovim pantalonama.
Ušao sam u kuću dok je Sid plaćala taksisti.
To je bila ţurka. Šiparaĉka zabava. Svuda po mojoj kući mladi u Polo trenerkama su se mazili, tucali, pili, igrali i povraćali. Naroĉito povraćali. Još jedan par je povraćao svoja glupa creva u zadnjem vrtu.
Pat je bio u dnevnoj sobi, u pidţami, i njihao se uz muziku na jednom kraju sofe, a na drugoj je Sali spopadao neki debeli klinac. Pat mi se iskezi - zar nije zabavno? - dok sam procenjivao štetu - konzerve piva, sadrţaja prosutog po parketu i sa opušcima po rubovima, otpaci pica razmazani po nameštaju i Bog zna kakve mrlje po krevetima na spratu.
Bilo ih je moţda ukupno desetak, ali izgledalo je kao da se uselila mongolska horda. Još gore - izgledalo je kao jedna od onih grotesknih reklama za ĉips, sokove ili letnju odeću, punih omladine koja se zabavlja kao nikada u ţivotu. Samo što su se zabavljali kao nikada u ţivotu u mojoj dnevnoj sobi.
“Sali”, rekoh, “šta je ovo, jebote?”
“Hari”, reĉe ona, a u oĉima joj se zavrteše suze radosnice. “To je Stiv.”
Pokazala je povrh sebe na klinca razjapljenih vilica. On zaţmirka prema meni svojim kretenskim svinjskim okicama, iza kojih nije bilo niĉega osim viška hormona i devet konzervi piva.
“Otkaĉio je onu drolju Jasmin MekGinti”, reĉe Sali. “Vratio mi se. Zar to nije fantastiĉno?”
“Jesi li ti luda?” upitao sam je. “Jesi li luda ili glupa? Šta od toga, Sali‟”
“Oh, Hari”, reĉe ona sva razoĉarana. “Mislila sam da ćeš razumeti. Ako iko, onda ti.”
Muzika odjednom zamre. Sid je stajala tamo sa kablom u rukama.
“Vreme je da se sredi ovaj svinjac”, rekla je sobi. “Uzmite kese za smeće i pribor za ĉišćenje. Potraţite ga pod sudoperom.”
Stiv siĊe sa Sali, namesti svoje ĉudovišne pantalone, mršteći se na odrasle koji su mu upali na ţurku.
pnt
199
“Odoh ja odavde”, reĉe kao da je stigao sa Beverli Hilsa, a ne sa Masvel Hila.
Sid mu hitro priĊe preko sobe i uhvati ga za nos palcem i kaţiprstom.
“Ideš ti odavde kad ti ja kaţem, slone”, reĉe nateravši ga da jaukne kada ga je podigla. “A to neće biti dok ne središ ovaj nered. Ne do tada, jasno?”
“U redu u redu”, unjkao je, a ameriĉka hrabrost mu se topila pred pravom stvari.
Odveo sam Pata u krevet, oterao dvoje koji su se banjali u kupatilu, dok je Sid organizovala jedinicu za ĉišćenje. Dok sam Patu proĉitao priĉu i ubedio ga da se smiri, Sali, Stiv i njihovi pegavi prijatelji krotko su ĉistili stolove i podove.
“Gde si nauĉila da to radiš?”, upitao sam Sid.
“U Teksasu”, odgovorila je.
Ispostavilo se da su potpuno beskorisni u kućnim poslovima, kao što sam pretpostavljao da su beskorisni u svemu što su zapoĉeli u svojim ţivotima bez mozga, obeleţenim etiketama kreatora.
Nekima je bilo previše muka. Ostali su bili previše glupi.
Stiv je izlio gotovo celu bocu teĉnog sredstva za ĉišćenje sa mirisom limuna na pod, a onda utrošio ĉitav sat pokušavajući da ukloni mehuriće dok je teĉnost penušala kao poludela perionica kola. Na kraju smo Sid i ja obavili najveći deo posla.
Isterali smo ih neposredno pre zore. Sali sam zadrţao i strpao je u taksi. Nije se izvinjavala. I dalje je bila ljuta na mene što ne razumem kako plima ljubavi ponekad ostavlja mrlje na nameštaju.
“Nadam se da si zadovoljan”, rekla mi je odlazeći. “Uništio si mi sve šanse kod Stiva, Hari. Verovatno će se vratiti Jasmin MekGinti. Toj drolji.”
Sid mi je donela šolju kafe kada smo najzad ostali sami.
“Da li poţeliš da si još uvek dovoljno mlad da sve znaš?” osmehnula se.
Zagrlio sam je, osećajući kako mi zelena svila klizi pod rukama. Poljubio sam je. Uzvratila mi je poljubac. Onda je zazvonio telefon.
“Sali”, rekao sam. “Zove da mi kaţe šta još misli.”
pnt
200
“Nema ona ĉime da misli”, nasmeja se Sid.
Ali nije bila Sali. Zvala je Đina, ali bez uobiĉajenog trans-kontinentalnog klika pre nego što je progovorila. Tako sam odmah znao da Đina više nije u Japanu. Ovo je bio lokalni poziv. Vratila se u grad.
“Upravo sam nešto shvatila”, reĉe Đina. “Ovo je jedini telefonski broj na celom svetu koji znam napamet.”
pnt
201
Dvadeset devet
Poranio sam deset minuta, ali Đina je već bila tamo i srkutala espreso za stolom za dvoje u dnu kafea.
Malo je oslabila od svog tog sušija i sašimija, i nosila je odeću koju nikada nisam video na njoj - neku vrstu dvodelnog poslovnog kostima šivenog po meri. Ţena iz poslovnog sveta.
Podigla je pogled i videla me, a ja sam odmah mogao da bez greške kaţem da je to Đina - pomalo nepravilan osmeh, blede plave oĉi - ali malo starija i mnogo ozbiljnija nego što sam pamtio. Ista ţena, pa ipak izmenjena na naĉin koji nisam mogao da zamislim.
“Hari”, rekla je ustajući. Nervozno smo se nasmešili jedno drugom, pitajući se da li je ispravno poljubiti se ili rukovati se. Nijedno nije izgledalo baš kako treba. Umesto toga, potapšao sam je po ruci, a ona se trgla kao da ju je pogodio blagi strujni udar. To nas je, izgleda, izvuklo iz neprijatne situacije.
“Dobro izgledaš”, rekla je i sela, smešeći se sa uĉtivošću kojom se nikada nije gnjavila u starim danima.
I ona je dobro izgledala - na njenom savršenom licu mogla se videti devojka kakva je bila i ţena kakva će postati. Neki ljudi sa godinama izgledaju sve bolje, a neki sve gore. A ima i ljudi poput Đine, za kojima ljudi poĉnu da se okreću dok su još deca i nikada ne prestanu.
Ali kao i svi lepi ljudi, Đina nikada nije volela preterane komplimente, oĉigledno smatrajući da znaĉe da je njena vrednost samo spoljašnja. Pretpostavljao sam da još uvek tako oseća.
“I ti dobro izgledaš”, rekao sam, ne ţeleći da preteram.
“Kako je Pat?”
“Vrlo dobro”, nasmejao sam se, a ona se nasmejala sa mnom, ĉekajući nastavak. Umesto toga prišao nam je konobar i pitao nas moţe li da nam nešto donese, pa smo pauzirali dok smo poruĉili još dva espresa. Kada je otišao, razgovarali smo o našem sinu.
pnt
202
“Malo je porastao, kladim se”, reĉe ona.
“Svako, izgleda, misli da dţiklja kao iz vode. Moţda ja to ne primećujem jer ga viĊam svaki dan.”
“Naravno”, reĉe ona. “Ali kladim se da ću ja primetiti razliku. Mislim, nisam ga videla par meseci.”
“Ĉetiri meseca”, rekoh.
“Ma nema toliko.”
“Od letos. To je ĉetiri meseca, Đina. Od jula do oktobra. Izraĉunaj.”
Kako je mogla da misli da je prošlo samo mesec-dva? Zapravo je prošlo više od ĉetiri. A meni se ĉinilo i mnogo više.
“Koliko god”, reĉe pomalo drsko. “Priĉaj mi o Patu. Jedva ĉekam da ga vidim.”
Šta se promenilo? Pogledao sam po kafeu, pokušavajući da zapazim šta se promenilo otkako je Đina otišla u Japan. Iznenadila me je ĉinjenica da se kafe nije nimalo promenio.
Bilo je to jedno od onih mesta koja pokušavaju da unesu duh Pariza na glavne ulice Londona - bio je tu veliki pocinkovani šank, tabla sa naţrvljanim vrstama vina, gomila novina na velikim drvenim drţaĉima i grupice stolica i stolova napolju na ploĉniku. Ĉak su i svoj pravi engleski doruĉak zvali nekako francuski.
To je bio obiĉan kafe u susedstvu i mogli bi da proĊete pored njega a da uopšte i ne obratite paţnju. Ali za nas je bio znaĉajan. Đina i ja smo dolazili ovamo pre nego što se Pat rodio, onih davnih dana kada smo bili toliko bliski da nismo osećali potrebu da razgovaramo. A ne moţete s nekim biti bliţi od toga.
“U školi ide dobro”, rekoh. “To je promena. Obdanište je poĉelo da biva noćna mora, a u školi je našao društvo i sve je kako treba.”
“Zašto je obdanište bilo noćna mora?” upitala je zabrinutim glasom.
“Nije voleo da bude ostavljen. To je bila samo faza kroz koju je prolazio. Faza za koju sam mislio da će da traje dok ne napuni osamnaest.”
“Ali sprijateljio se sa tim deĉakom u školi?”
pnt
203
“Sa devojĉicom”, rekoh. Bilo mi je ĉudno da o Sidinoj kćerki razgovaram sa njom. “Pegi.”
“Pegi”, reĉe Đina osluškujući.
“Njen tata je Englez”, rekoh, “a majka joj je Amerikanka. Iz Hjustona.”
“I još uvek luduje za Ratovima zvezda?”, nasmešila se. Pegi nije mnogo zanimala Đinu. “Još uvek Luk Skajvoker i Han Solo po ceo dan?”
“Da”, rekao sam. “To se nije promenilo. Ali poĉeo je da voli i druge stvari.”
“Koje?”
“Pa, voli muziku”, nasmejao sam se. “Voli gangster rep. Znaš, ono gde stalno laju kako će da te upucaju u glavu svojom stvarĉicom.”
Lice joj se smraĉilo. “Voli da sluša tu muziku, je li?”
“Da.”
“I ti mu dopuštaš, je li‟”
“Aha”, rekoh. “Jednostavno mu dopuštam.” Malo sam se nadrndao - ponašala se kao da ja nisam razmišljao o tome, kao da sam ga puštao da gleda porniće ili šta ja znam. “To je samo nešto kroz šta prolazi. Verovatno ĉini da se oseća ĉvršćim nego što jeste. Pat je vrlo milo, neţno dete, Đina. To mu nimalo ne škodi. Ne vidim ga umešanog u pucnjavu iz kola. Svako veĉe je u krevetu u devet.”
Videlo se da ne ţeli da se raspravlja sa mnom.
“I šta još?”
“Pušta me da mu perem kosu. Sam se kupa u kadi. Nikada se ne buni kada je vreme za spavanje. Ume sam da veţe pertle. Ume da gleda na sat. A poĉinje i da ĉita.”
Što sam više mislio, sve sam više shvatao koliko je Pat porastao za protekla ĉetiri meseca. Đina se smešila s nekom vrstom mešavine ponosa i ţaljenja. Bilo mi je neprijatno zbog nje. Sve je to propustila.
“Zvuĉi kao pravi mali ĉovek”, rekla je.
“Treba da ga vidiš s kravatom.”
pnt
204
“Nosi kravatu?”
“U školu. Uveli su uniforme jer su neka deca dolazila u Polo trenerkama i markiranim stvarima. Smatrali su to štetnim. Stoga mora da nosi košulju i kravatu.”
“Mora da tako izgleda priliĉno staro.”
Nije izgledao staro - obuĉen kao ĉinovnik zapravo je izgledao mlaĊi nego ikada. Ali mrzelo me je da to objašnjavam Đini.
“A šta je s tobom?”, upitao sam. “Koliko ostaješ u gradu?”
“Ostajem za stalno”, reĉe ona. “Sa Japanom je gotovo. Za mene i za svakog drugog. Dani kada je neki nosati belac mogao da ode na Istok zbog avanture i šestocifrene plate su prošli. Nema mnogo posla za prevodioce kada se kompanije ruše na nos. Otišla sam pre nego što su me oterali.” Vedro se nasmešila. “I tako - evo me ovde”, reĉe. “I, prirodno, ţelim Pata.”
Ţelela je Pata? Je li htela da kaţe da ţeli da ga vidi? Da ga odvede u zoološki vrt i kupi mu igraĉku veliĉine hladnjaka? Šta je htela da kaţe?
“Znaĉi, ne nameravaš da ţiviš u Japanu?” - “Bio si u pravu, Hari. Ĉak i da balon nije pukao, nikada Pat i ja ne bismo mogli da ţivimo u stanu velikom kao naša soba za goste. Ţelim da ga vidim”, rekla je. “Što je pre moguće.”
“Naravno”, rekao sam. “Idem po njega popodne kod mame i tate. Moţeš da ga saĉekaš kod kuće.”
“Ne”, reĉe. “Ne bih kod kuće. Ako ti ne smeta, saĉekaću vas u parku.”
Glupo od mene što sam predloţio sastanak kod kuće, jer, naravno, to više nije bila Đinina kuća. I dok sam gledao blistavi vereniĉki prsten na mestu gde je nekad bila jednostavna burma, shvatio sam da sam propustio stvarno veliku promenu u našim ţivotima od leta naovamo.
Pat je sada ţiveo sa mnom.
Moj stric Dţek je došao kod mojih roditelja.
Za razliku od tetke Etel, prve susetke, stric Dţek mi je stvarno bio stric - brat moga tate, ĉvrst, ţilav ĉovek koji je pušio krijući cigaretu u savijenom dlanu, kao da je štiti od snaţnog vetra, ĉak i kad bi sedeo u neĉijoj dnevnoj sobi i umakao keks od Ċumbira u ĉaj.
pnt
205
Stric Dţek je uvek bio u odelu i kravati, a neka blistavo uglancana limuzina bila bi parkirana napolju. A na suvozaĉevom sedištu Škorpija, Bimera iz serije od pet komada, velikog Mercedesa ili već tako neĉeg, leţala bi njegova šoferska kapa.
Stric Dţek je bio vozaĉ. Vozao je poslovne ljude tamo-amo, izmeĊu njihovih kuća i kancelarija i na sve londonske aerodrome. Izgleda da je više vremena provodio ĉekajući nego vozeći i uvek sam ga zamišljao kako visi pored dolaznog terminala Getvika ili Hitroua, sa pljugom u savijenom dlanu i ĉita Glasnik trka.
Stric Dţek je bio kockar, kao svi iz tatine porodice, i dok mi se smešio prilazeći kući, ĉinilo mi se da se sva moja sećanja na njega vrte oko opklada ove ili one vrste.
U našoj kući su se igrale partije karata svakog Praznika poklona16. Putovalo se na trke pasa u Sautend i Romford, gde bismo moji roĊaci i ja skupljali velike ruţiĉaste tikete za klaĊenje koje su bacili baksuzni kladioci. Ĉak i ranije, dok mi je baka bila ţiva, sećam se da je kladioniĉar dolazio u njenu kuću na Ist Endu da uzme njenu malu svakodnevnu opkladu na konje. Kada su to kladioniĉari prestali da posećuju male stare dame?
Imali su još jednog brata, najmlaĊeg - Bila, koji se iselio u Australiju kasnih sedamdesetih, ali u mojoj glavi su braća Silver i dalje bila na okupu - udarajući po viskiju o Boţiću i po crnom pivu o venĉanjima, plešući stare plesove sa svojim ţenama u koje su se zaljubili još kao šiparci, igrajući na Badnje veĉe poker sa devet karata sve do sitnih sati uz Tonija Beneta i pesmu Neznanci u raju koja se vrtela na gramofonu.
To je bila porodica mog oca - porodica muškaraca, pronicljivih, ĉvrstih Londonaca koji su bili slabi prema deci i svojim vrtovima u predgraĊu, muškaraca koje su stare fotografije uvek pokazivale u uniformi, kockara i pijanaca, iako ni u jednom nisu terali dalje od lakog opuštanja, muškaraca koji su voleli svoje porodice i smatrali posao samo neprijatnom duţnošću preuzetom radi izdrţavanja tih porodica, muškaraca koji su se ponosili time što znaju kako svet funkcioniše. Znao sam da je stric Dţek došao sa razlogom.
“Video sam te na televiziji pre neko veĉe”, reĉe stric Dţek. “Kad su bile one nagrade. Sedeo si za stolom u smokingu. Izgleda da je valjan mladić, taj Imon Fiš.”
“Dobar je on deĉko”, rekoh. “Kako si ti, striĉe Dţek?”
pnt
206
“Dobro sam”, reĉe. “Ne mogu da se poţalim.” Uzeo me je za mišicu i privukao bliţe. “Ali šta je s tvojim tatom? Ĉuo sam kako se bori za vazduh ĉim ustane iz stolice. A sada je ispriĉao kako je bio kod nekog šarlatana i kako mu je ovaj rekao da je sve u redu.”
“On je dobro?”
“Tako kaţe.”
Tata je bio u zadnjem vrtu i igrao se loptom sa mamom i Patom. Njih dvoje su bili umotani u debele kapute i šalove, ali tata je bio samo u majici kratkih rukava, kao da se ponosi svojim ĉvrstim, mišićavim telom, zamrljanim tetovaţama i izbledelim oţiljcima. Dok je uvlaĉio majicu u pantalone za trenutak sam ugledao veliki oţiljak, rumenu zvezdu na njegovoj slabini i shvatio da još ima moć da me šokira.
“Tata? Bio si kod lekara?”
“Baš tako”, reĉe on. “Zdrav kao ribica.”
“Stvarno? A šta je sa disanjem?”
“Ne bi smeo da puši, zar ne?” reĉe moja mama, ali sam video da joj je lakše što su starog pustili kući samo ga udarivši po prstima. “Lekar mu je rekao da se mane Old Holborna.”
“Malo je kasno za to”, zakikota se tata, uţivajući u svojoj ulozi usamljenog bundţije u savremenom svetu ţvakanja zrnevlja i ishrane bez masti. “Bobi Ĉarlton”, reĉe šutnuvši loptu u zimski kostur ruţinog ţbunja. Pat ode da je donese.
“I lekar je stvarno rekao da je to jedino što ne valja kod tebe?”, upitao sam ga.
Moj tata zagrli Pata.
“Mogu ovako još dvadeset godina”, rekao je braneći se. “Znaš šta - nameravam da doţivim da se ovaj mališan oţeni.”
Pat pogleda mog oca kao da je ovaj poludeo.
“Ja se nikada neću oţeniti”, reĉe.
Zaboravio sam da kaţem Đini da je nauĉio da vozi bicikl.
pnt
207
Zaboravio sam da joj kaţem da je povuĉeni ĉetvorogodišnjak koji se vozikao oko bazena na biciklu sa pomoćnim toĉkovima postao samopouzdan petogodišnjak koji jurca po parku sa viteškim nemarom prema svojoj bezbednosti.
Zato je Đina, kada je videla Pata kako vozi prema ljuljaškama i vrteškama pored kojih nas je ĉekala, raširila ruke i nasmejala se, glasno, sa oduševljenjem i ĉuĊenjem.
“Tako si velik!” uzviknula je uzdrhtalim glasom dok je širila ruke prema njemu.
Pre nego što se odvojio od mene ugledao sam mu izraz lica. Smešio se - ali ne glatkim, uveţbanim osmehom na koji sam navikao, ne osmehom Dejvida Nivena punim blistavog, plitkog šarma koji je ĉuvao za nepoznate i uveravanje mene da je sve u redu.
Pat je video Đinu i nasmešio se ne razmišljajući, nasmešio se istinski.
Onda se našao u majĉinim rukama, kapuljaĉa jakne mu je spala sa glave dok ga je podizala sa sedišta bicikla, ona je plakala i lila mu suze po temenu i videlo se da im je kosa potpuno iste boje, iste sjajne ţute nijanse.
“Dovešću ga kući za par sati”, doviknu Đina, a Pat je polako krenuo biciklom. Đina mu je stavila ruke na ramena i govorila mu nešto na šta je on klimao glavom.
“Vodi raĉuna na tom biciklu, Pat”, viknuo sam. “Nemoj prebrzo da voziš, vaţi?”
Nisu me ĉuli.

Trideset
Moj otac je lagao.
Bio je kod lekara. Ali po završetku pregleda mu nisu rekli da se obuĉe, da je zdrav kao dren, da je u odliĉnom stanju za muškarca svojih godina, ali da bi mogao - udarac po prstima i drugarsko šarlatanovo namigivanje - da malo smanji svoje smotane cigarete.
Moţda mu je lekar rekao da se ne moţe znati koliko mu je još ostalo. A moţda mu je rekao da te stvari mogu da se vuku godinama. Ali vrlo je malo verovatno da je lekar opšte prakse izvukao svoju HNS kristalnu kuglu i rekao mom starom da će doţiveti venĉanje svog unuka.
Ta stvar koja je rasla u mom ocu otišla je predaleko za tako nešto.
Majka me je po prvi put u ţivotu pozvala na posao.
Otišao je u bolnicu. Odeljenje intenzivne nege, rekla je glasom koji se slomio na tim trima kliniĉkim, savremenim reĉima.
Spremao je baštenski nameštaj koji je uvek stajao napolju do sredine zime, slagao u garaţu plave platnene stolice i prugasti suncobran za plaţu za sledeće proleće, kada je odjednom ostao bez daha, sasvim bez daha, a to je bilo uţasavajuće, potpuno uţasavajuće, rekla je, i ona je pozvala hitnu pomoć ali nije mislila da će stići na vreme. Na vreme da ga spasu.
“Ama šta je bilo?”, upitao sam, i dalje ne shvatajući, i dalje nesposoban da pojmim da svet moţe postojati bez mog oca.
“Pluća”, reĉe majka, a glas joj se pretvorio u bolesni, drhtavi šapat. “Tumor.”
Tumor na njegovim plućima. Nije mogla da kaţe reĉ, nije mogla da imenuje onu stvar koja mu je krala sam vazduh koji je udisao, i ta strašna, uţasavajuća reĉ ostala je da visi izmeĊu nas na telefonskoj liniji, kao da bi, ako je ne izgovorimo, nestala.
Zapravo nije morala da kaţe tu reĉ. Najzad sam poĉeo da shvatam.
pnt
209
Bolnica je bila moderna, ali usred velikih livada.
To je bilo ono vaţno u kraju u kome sam odrastao. To je bilo ono vaţno u predgraĊima. Iz betonske dţungle do velikih otvorenih polja mogli ste da stignete kratkom voţnjom kolima. Zbog ovih polja - ili polja sliĉnih ovim - moj otac je pre ĉitavog ţivotnog veka doveo svoju porodicu ovamo.
Kada sam stigao, majka je bila u ĉekaonici. Zagrlila me je i sa nekim oĉajniĉkim optimizmom rekla mi da ju je lekar uverio da mnogo moţe da se uĉini za oca.
Onda je otišla po njega, po lekara Indusa koji joj je doneo te sjajne vesti, a kada se vratila, dovela ga je pred mene. Bio je još uvek dovoljno mlad da mu majĉina vera u njegove sposobnosti bude pomalo neugodna.
“Ovo je moj sin, doktore”, rekla je. “Budite dobri pa mu recite kako moţe mnogo da se uĉini za mog muţa, molim vas.”
“Rekao sam vašoj majci da su postupci protiv bolova u naše vreme vrlo razvijeni”, reĉe on.
“Protiv bolova?”, upitao sam.
“Moţemo na mnogo naĉina da pomognemo vašem ocu da lakše diše, da bolje spava i da mu olakšamo bolove koje trpi.”
Doktor mi je ispriĉao o masci za kiseonik koju je otac već koristio. Nešto uvijenije je govorio o koristi dobrog noćnog sna i upotrebi efikasnih sredstava protiv bolova.
“Govorite o tabletama za spavanje i morfijumu?”, upitao sam ga.
“Da”, odgovorio je.
Moglo je mnogo da se uĉini, ali sve su to bili postupci koji bi mom ocu samo smanjili neugodnosti. Samo su kontrolisali simptome onoga što je raslo u njemu. Ni od ĉega ne bi ozdravio.
Mogli su da uteraju više vazduha u njegova jadna, beskorisna pluća, mogli su da uvedu njegovo iscrpljeno telo na neko vreme u nesvesticu i mogli su da mu upumpaju dovoljno opijata - da mu zamagle mozak i uĉine ga slepim za nepodnošljive bolove.
Moglo je mnogo da se uĉini.
TakoĊe, ništa nije moglo da se uĉini.
pnt
210
Moj otao je umirao.
Seli smo pored njega i gledali ga kako spava.
Bio je uspravljen u svom bolniĉkom krevetu. Providna maska za kiseonik bila mi je razapeta preko nosa i usta, izrasla mu je jednodnevna brada, njemu koji je uvek voleo da bude dobro umiven i glatko izbrijan.
Pored njega je bila metalna kutija sa dugmetom za pozivanje pomoći, a ispod njega plastiĉni ĉaršav, a te sitnice zarivale su mi se u srce i nagonile me na plaĉ. Već je izgledao bespomoćno poput novoroĊenĉeta.
Bio je u sobi sa još sedmoricom bolesnika - uglavnom starih, mada su dvojica bila mlaĊa od mene - i svi su bolovali od iste stvari.
Moţda je kod njih bila u drugim delovim tela, moţda je bila u razliĉitim stepenima razvoja, moţda će se neki od njih vratiti kući, a neki neće nikada. Ali svi su imali istu stvar u sebi, tu stvar koju nismo mogli da imenujemo, moja majka i ja.
“Znao je, je l‟ da?” upitao sam je. “Sve vreme je znao, mogu da se kladim.”
“Mora da je znao od poĉetka”, reĉe majka. “Otišao je na preglede kada je poĉeo da gubi dah - naterala sam ga da ode - i rekao mi je da je sve u redu.”
“Nisam znao”, rekao sam, zapanjen što su moji roditelji i dalje imali tajni preda mnom. “Nisam znao da je išao na bilo kakve preglede.”
“Nismo ti rekli jer nam se ĉinilo da nema smisla se brineš. Imao si dovoljno briga sa Patom. Osim toga, bilo mu je dobro. Tako je rekao.”
“Ali nije mu bilo dobro”, rekoh ogorĉeno, poput malog deĉaka koji cvili to nije pošteno, to nije pošteno. “Nije mu dobro već duţe vreme.”
“Sigurno je znao od poĉetka.” Majĉine oĉi nisu napuštale njegovo lice dok je govorila. “Razgovarala sam sa jednom od sestara i ona mi je rekla da postoji takozvano postepeno otkrivanje - ne kaţu ti sve loše vesti odjednom osim ako ih ne nateraš, ako ne zahtevaš da znaš šta ne valja.”
“A on je sigurno hteo da zna”, rekoh, potpuno ubeĊen. “Sigurno ih je naterao da mu kaţu.”
“Da”, reĉe majka. “Naterao ih je da mu kaţu.”
pnt
211
“Zašto je onda krio toliko dugo?”, upitao sam je, unapred znajući odgovor. “Sigurno je bio svestan da ćemo kad-tad saznati.”
“Štitio nas je”, reĉe ona.
Majka uze njegove ruke u svoje i prinese ih svom obrazu, a ja skrenuh pogled, bojeći se da bih mogao da puknem videvši koliko ga još uvek voli.
“Štitio nas je”, ponovila je.
Tako je, mama. Branio nas je od najgoreg što ovaj svet ima da ponudi, poštedeo je svoju porodicu od nešto jada koji ju je ĉekao, štitio nas je.
Radio je ono što je radio oduvek.
“Toliko mi je ţao zbog tvog tate, Hari”, reĉe Đina. “Stvarno mi je ţao - uvek je bio tako ljubazan prema meni.”
“Bio je lud za tobom”, rekao sam i skoro dodao da mu je naš raskid slomio srce, ali uspeo sam da se uzdrţim na vreme.
“Volela bih da ga posetim u bolnici”, reĉe ona. “Ako nemaš ništa protiv. Ni tvoja mama.”
“Naravno”, rekao sam, ne znajući šta da joj kaţem kada je već postalo jasno da ne ţeli posete, da mu je dovoljno teško da podnosi sopstveni bol, a kamoli da bude svedok bola svih ostalih. Ali nisam to mogao da kaţem Đini, a da ne zvuĉi kao da ţelim da je otkaĉim.
“Hoće li Pat ići da ga vidi?”
Udahnuo sam duboko.
“Pat ţeli da ga vidi”, rekoh, “ali tata je trenutno previše bolestan. Ako doĊe do nekog poboljšanja, onda moţda. Ali sada bi za obojicu to bilo previše.”
“Šta si mu rekao?”
“Da je deda bolestan. Mnogo bolestan. Kako da kaţeš petogodišnjaku da njegov deda, koji za njega misli da je nešto najbolje na svetu - umire? Kako se to radi? Ja ne znam.”
pnt
212
“Treba da razgovaramo o Patu”, reĉe ona. “Znam da ovo nije najbolji trenutak i iskreno mi je ţao zbog onoga kroz šta prolaziš sa svojim tatom. Ali treba da znaš da ţelim Pata natrag što je pre moguće.”
“Ţeliš Pata natrag?”
“Tako je. Ne moramo da ponavljamo stare svaĊe, zar ne? Ne vodim ga u inostranstvo. Vratila sam se u London. Riĉard i ja traţimo kuću negde u kraju. Pat neće morati ni da promeni školu.”
“Kako je stari Riĉard, Ċavo ga odneo?”
“Dobro.”
“Još uvek je polurastavljen?”
“Sada je trajno rastavljen. Ţena mu se vratila u Ameriku. Znam da to izgleda malo preuranjeno, ali razgovaramo o tome da se venĉamo.”
“Kada?”
“Ĉim se razvedemo.”
Kako sam se smejao.
“Jebote”, rekoh. “Venĉaćete se ĉim se razvedete? Nije li ljubav divna stvar?”
Đina i ja nismo ni naĉeli temu mehanizma razvoda. Mnogo smo razgovarali o raskidu, ali nismo priĉali o papirologiji.
“Molim te, Hari”, reĉe ona, a traĉak leda joj zazvoni u glasu. “Ne budi prost.”
Zatresao sam glavom.
“Misliš da moţeš da se vratiš u naše ţivote i nastaviš tamo gde si stala, Đina? Misliš da moţeš da dobiješ Pata samo zato što se pokazalo da azijsko privredno ĉudo zapravo uopšte nije ĉudesno?”
“Dogovorili smo se”, reĉe ona, odjednom besna kako je nikada nisam video. “Sve vreme si znao da će Pat da ţivi sa mnom. Bilo da sam ostala u Tokiju ili se vratila ovamo, uvek sam nameravala da ga uzmem. Zašto misliš da imaš prava da ga zadrţiš?”
“Zato što je srećan sa mnom”, rekao sam. “I zato što mogu da se brinem o njemu. Mogu. U poĉetku nije bilo sjajno, ali nauĉio sam, znaš? Popravio
pnt
213
sam se i sada je sasvim dobro. A on je srećan tu gde je sada. Ne treba da bude sa tobom i nekim tipom, nekim jebenim tipom kog si pokupila u baru Ropongi.” Usta su joj imala izraz kakav nisam pamtio od ranije.
“Ja volim Riĉarda”, reĉe. “I hoću da Pat raste sa mnom.”
“Mi ih ne posedujemo, znaš? Ne posedujemo svoju decu, Đina.”
“U pravu si - ne posedujemo svoju decu. Ali moj advokat će tvrditi da, pod uslovom da su sve stvari jednake, dete treba da bude s majkom.”
Ustao sam i bacio par novĉića na sto.
“A moj advokat će tvrditi da ti i Riĉard moţete da idete u piĉku materinu”, rekao sam. “Moj advokat će - kada ga budem angaţovao - takoĊe tvrditi da dete treba da bude sa roditeljem koji je više u stanju da se brine o njemu. A to sam ja, Đina.”
“Ne ţelim da te mrzim, Hari. Ne uĉi me da te mrzim.”
“Ne ţelim da me mrziš. Ali, zar ne vidiš šta se dogodilo? Nauĉio sam da budem pravi roditelj. Ne moţeš samo tako da se vratiš i da mi sve to oduzmeš.”
“Neverovatno”, reĉe ona. “Brineš se o njemu mesec-dva i misliš da moţeš da zauzmeš moje mesto?”
“Ĉetiri meseca”, rekoh. “I ne pokušavam da zauzmem tvoje mesto. Samo sam našao svoje.”
Sid me pogleda jednom i reĉe mi da me vodi na veĉeru. Nisam bio gladan, ali sam pristao jer sam bio premoren za rasprave. A i zato što sam hteo nešto da je pitam.
Poljubio sam Pata i ostavio ga da gleda Pokahontas sa Pegi. Bjanka se turobno muvala po kuhinji, trpajući u usta jednu po jednu ţvakaću gumu, pošto joj nije bilo dozvoljeno da puši u stanu.
“Tvojim ili mojim kolima?”, upita Sid.
“Mojim”, odgovorio sam, pa smo se odvezli u mali indijski restoran izmeĊu Gornje ulice i Liverpulskog puta. Traka kojom sam zalepio raseĉeni krov kola osušila se, poĉela da pucketa i da se raspada, pa je na kraju lepršala kao brodska jedra na snaţnom vetru.
pnt
214
Pogled na hranu me je odbijao, pa sam nevoljno gurkao pileći tikka masala po tanjiru, osećajući se kao da sve ispada iz ţiţe.
“Jedi ono što voliš, dušo”, reĉe Sid. “Samo ono što ti se jede. Ali ipak pokušaj da pojedeš nešto, vaţi?”
Klimnuo sam, zahvalno se smešeći ovoj neverovatnoj ţeni koja je izgubila svog tatu kada je bila upola mlaĊa od mene i gotovo sam je pitao, tada i tamo, ali sam ipak odluĉio da se drţim svog plana i pitam je na kraju veĉeri. Da, najbolje je drţati se plana.
“Ne moramo veĉeras da gledamo onaj film ako ti se ne gleda”, reĉe ona. “Nije vaţno. Moţemo da radimo šta god ţeliš. Moţemo jednostavno da priĉamo. Ili da ne radimo ništa. Ne moramo ni da priĉamo.”
“Ne, hajde da ga pogledamo”, rekao sam, pa smo se odvezli u Soho da vidimo italijanski film koji se zvao Bioskop Paradizo, o prijateljstvu deĉaka i starog operatera u lokalnom bioskopu.
Sid je obiĉno bila dobra u izboru filmova za koje je znala da će mi se dopasti ako im dam ikakvu priliku, filmova sa podnaslovima i bez zvezda, o kojima pre par godina ne bih ni razmišljao.
Ali prema ovom sam se hladio kako se primicao kraju, kada stari operater, oslepeo u poţaru u bioskopu, kaţe deĉaku sa Bambijevim oĉima, sada tinejdţeru, da ode iz njihovog sela i nikada se ne vrati.
Deĉak, Toto, odlazi, postaje slavan filmski reditelj i vraća se u selo tek posle trideset godina, na sahranu starog Alfreda, operatera koji ga je nauĉio da voli film i onda ga poslao u svet.
“Zašto je Alfredo poslao deĉaka u svet zauvek?”, pitao sam Sid dok smo šetali kroz guţvu Stare ulice Kompton. “Zašto nisu bar nekako ostali u kontaktu? Naĉin na koji mu je rekao da ide, deĉaku kog je poznavao od roĊenja, izgledao je surov.”
“Zato što je Alfredo znao da Toto nikada neće pronaći ono što traţi u tom malom mestu”, nasmeši se Sid, srećna da govori o tome. “Morao je da se otme u slobodu kako bi nauĉio ono što je Alfredo već znao. Ţivot nije ono što viĎaš u filmovima - ţivot je mnogo teţi.” Uzela me je za ruku i nasmejala se. “Volim kada razgovaramo o takvim stvarima”, reĉe.
MGF je stajao na velikom parkingu na kraju ulice Dţerard, one iza vatrogasne stanice na Aveniji Šaftsberi, na parkingu Kineske ĉetvrti. Ušli smo u kola, ali nisam ukljuĉio motor. “Ţelim da ţivimo zajedno”, rekao sam. “Ti i Pegi i ja i Pat.” Te oĉi koje sam voleo izgledale su zaista iznenaĊeno.
pnt
215
“Da ţivimo zajedno?”
“Tvoj stanje premali za sve nas”, rekoh. “Zato je najbolje da se preselite kod nas. Šta kaţeš?”
Zbunjeno je zatresla svojom veliĉanstvenom glavom.
“Imao si zaista teţak period”, rekla je. “Sa svojim tatom. Sa Đinom. Stvarno si se namuĉio.”
“To nema nikakve veze sa ovim”, rekao sam. “Pa, moţda malo. Moţda ĉak i mnogo. Ali to nije sve. Znam šta osećam prema tebi i mislim da ti otprilike isto osećaš prema meni. Ţelim da budemo zajedno.”
Osmehnula se i ponovo zatresla glavom, ovoga puta ĉvršće. “Ne, Hari.”
“Ne?”
“Izvini.”
“Zašto ne?”
Pitanje je bilo besmisleno, onakvo kakvo bi postavilo dete. Ali morao sam da pitam.
“Zato što ţeliš nekoga ĉiji je ţivot manje sloţen od mog”, rekla je. “Nekog ko nema dece. Ko nema podsetnika na prošlost. Znaš da je tako. Sećaš li se kako si se osećao na Patovom roĊendanu? I ti i ja znamo da za nas nema budućnosti.”
“Ja to uopšte ne znam”, rekoh.
“Misliš da ţeliš nekoga ko će ljubavlju promeniti tvoj ţivot. Ali ti zapravo ne ţeliš ljubav, Hari. Ne bi ti znao šta da radiš sa ljubavlju. Ti ţeliš romansu.”
Njene reĉi su bolele utoliko više što su bile reĉene sa ogromnom neţnošću. U njima nije bilo gneva ni zlobe. Kao da me je zaista ţalila.
“I to je u redu”, rekla je. “Takav si i to je na mnogo naĉina dobro. Ali ne bi nam bilo dobro zajedno jer je nemoguće postići da srca i cveće traju zauvek. Ne ako su tu deca. Naroĉito kada nisu tvoja.”
“Moglo bi”, bio sam uporan.
“Ne”, reĉe ona. “Završili bismo taĉno tamo gde ste završili ti i Đina. A ja to ne ţelim. Ne mogu da prolazim kroz sve to - ne sa Pegi. Slatke besmislice
pnt
216
su u redu. Romansa je u redu. Ali ja ţelim nekoga ko će da mi masira stopala kad ostarim i ko će da mi kaţe da me voli ĉak i ako budem zaboravljala gde su mi kljuĉevi. To je ono što ţelim. I - iskreno mi je ţao - ne mislim da je to ono što ti ţeliš.”
Posegnula je da mi dodirne lice, ali sam se okrenuo, pitajući se gde sam sve ovo već ĉuo. Sedeli smo ćutke u podzemnom parkingu, sa celom teţinom Kineske ĉetvrti iznad naših glava.
“Mislio sam da ne ţeliš da Pegi bude povreĊena gledajući te u kratkim vezama”, rekoh.
“Bolje da vidi to nego dugu vezu koja se raspada”, reĉe ona. A Pat i Pegi će i dalje biti drugovi. I dalje će te viĊati. Ali ovako ćemo i ti i ja biti pošteĊeni bola.”
“Ovako?”, upitao sam. “Zvuĉiš kao da okonĉavaš stvar.”
“Ne okonĉavam”, reĉe ona. “A mi moţemo i dalje da budemo prijatelji. Ali, videla sam te na roĊendanskoj proslavi tvog sina i shvatila da Pegi i ja nismo ono što ţeliš. Zapravo nismo.”
“Znam šta znaĉi kada ţena kaţe da ćete ostati prijatelji”, rekoh. “To znaĉi - zatvori vrata kad izaĊeš. To znaĉi, zar ne?”
“Nemoj da ti bude mnogo krivo, Hari”, reĉe ona. “Ljudi raskidaju svaki dan. Nije to kraj sveta.”
Glavna stvar u vezi s rakom je da uvek moţe da prevaziĊe najgora oĉekivanja. Ima neĉeg pornografskog u sposobnosti raka da potuĉe ljudsku maštu. Kakvu god novu odvratnost rak smisli da vas njome muĉi i maltretira, uvek sutra moţe da bude još gore.
Moj otac je bio pun morfijuma, njegova koţa više nije bila boje ţive koţe, a pluća su mu se ĉak i sa maskom za kiseonik, muĉila i napinjala da udahnu to jadno malo kiseonika što prosto nije bilo dovoljno.
Ponekad bi mu se magla u oĉima razbistrila, ta magla izazvana bolovima i sredstvima protiv bolova, a kad bi se razbistrila, video sam ţaljenje i strah u tim oĉima punim suza i bio ubeĊen da je to to, da je to kraj, da je to sigurno kraj.
“Volim te”, rekao sam mu, uzimajući ga za ruku i govoreći mu te reĉi koje mu nikada ranije nisam rekao.
pnt
217
A rekao sam to jer sigurno gore ne moţe da bude - ali bilo je još gore, to je ono u vezi s rakom, uvek nadmaši najgore trenutke.
I tako sam sutradan ponovo došao u to pretrpano odeljenje, sedeo pored njegovog kreveta i drţao ga za ruku i opet sam - ovoga puta plaĉući još više - ponovo rekao svom ocu da ga volim.

Treći deo: Pogodi šta?
pnt
219
Trideset jedan
Imon se smrzao.
Ne biste to primetili da ste ga gledali iz jeftinog sedišta studijskog gledališta, sa svim tim kamerama i osobljem koji zaklanjaju vidik. Ne biste to videli ni da ste ga gledali preko televizije, da vam je televizija samo još jedan glas koji bruji u dnevnoj sobi i da vam ova emisija nije toliko vaţna u ţivotu koliko je meni.
Ali ja sam video na jednom od tih monitora kako se gubi i znao sam da taj trenutak uvek moţe da nastupi, bilo da ste proveli pred kamerama šezdeset godina ili šezdeset sekundi. Trenutak kada idiot, scenario i probe ne znaĉe ništa. Trenutak kada se izgubite.
“Budući da potiĉem iz Kilkamija, zapanjen sam svim tim razvodima ovde”, rekao je, a onda trepnuo dvaput, dok mu je panika prekrivala lice. “Vrlo zapanjen...”
Buljio je u to crno oko sa crvenim svetlom iznad, oko koje ne prašta, zanemeo. Nije to bila samo zaboravljena poenta. To je bio potpuni slom vere, kao u hodaĉa po konopcu koji pogleda dole i vidi svoje sopstveno telo smrskano na zemlji daleko, daleko ispod. U publici se neko zakašljao. Tišina kao da je šumela Imonovim poĉupanim nervima.
“Hajde, hajde, ti to moţeš”, šaputao sam, a on je trepnuo, udahnuo i u trenu ponovo bio na konopcu.
“Ovde i ovih dana, kada ţena sretne muškarca, ona pomisli: Da li je ovo muškarac sa kojim bih ţelela da moja deca provode vikende?”
Publika se nasmejala i Imon se skotrljao u bezbednost sa druge strane. Ispriĉao je sledeći vic, i dalje drhteći od uţasa, veoma se trudeći da ne pogleda dole.
pnt
220
“To se dogaĊa”, rekao sam vodeći ga u tihi ugao zelene sobe. “Baš kada misliš da si najbolji u ovom poslu i da je trema nešto što se dogaĊa drugima, tada se dogodi.”
Imon je cuclao svoje pivo.
“Ne znam mogu li ovo da radim, Hari. Ne znam mogu li da izaĊem tamo svake nedelje znajući da postoji mogućnost da mi se um iznenada zatvori.”
“Samo moraš da nauĉiš da ţiviš sa saznanjem da mozak moţe da ti potpuno stane dok te gledaju milioni ljudi.”
“Jebi se.”
“Ti to moţeš.”
“Ali stvar je u sledećem - ne mogu. Moţda izgledam samopouzdano i koĉoperno onom narodu tamo kod kuće, ali to je sve poza. To nije stvarno, Hari. Ja povraćam u garderobi pre emisije. Budim se u tri ujutru jer sam sanjao da me svi gledaju, a da sam izgubio glas. Ne mogu. Previše sam nervozan.”
“Nisi nervozan”, rekoh mu. “UzbuĊen si.”
“A zašto povratim dušu pre emisije?”
“UzbuĊen si. Treba da izaĊeš tamo i zabavljaš naciju. Prirodno je da si uzbuĊen. Ko ne bi bio?”
“A šta je sa ruţnim snovima?”
“To nisu nervi. To je uzbuĊenje. Nauĉi voditeljsku mantru i stalno je ponavljaj - Ja nisam nervozan, ja sam uzbuĎen.”
“Ja nisam nervozan”, reĉe Imon. “Ja sam uzbuĊen.”
“Tako je.”
Prišao nam je neko sa kobasicom u testu u jednoj ruci i ĉašom belog vina u drugoj i rekao Imonu da mu je ovo najbolja emisija koju je uradio.
“Hoćeš pravo piće?”, upitao me je.
pnt
221
“Ţao mi je, gospodo”, reĉe izbacivaĉ, crnac veliĉine graĊevinskog kontejnera, tonom od kojeg smo se osetili kao dva javna klozeta. “Obavezna je korporacijska odeća.”
“Korporacijska odeća?” rekoh.
“Odela. Kravate. Poslovno odelo.”
Ali drugi izbacivaĉ, belac veliĉine graĊevinskog kontejnera, prepoznao je Imona.
“U redu je, Kris”, reĉe i podiţe crveni somotski konopac. “Kako si, Imone?”
Osmesi na sve strane. UĊite, uĊite. Ja i moj slavni ortak uĊosmo u pomrĉinu kluba i odjednom sam bio trezan kao nikada.
Duţ celog šanka bile su prelepe polugole devojke - ne, više triĉetvrt gole, ili devet desetina gole - vrpoljeći se, mešajući i igrajući ispred lica poslovnih ljudi u stolicama, kojima su obrve bile obasute kapima znoja, a trbušasta tela paralisana od poţude i piva. Sve devojke su nosile pojaseve za ĉarape na pola bedara. Pojasevi su bili naĉiĉkani novĉanicama od deset i dvadeset funti.
“Ne uzbuĊuj se previše”, reĉe Imon. “Sva penetracija ti je u novĉaniku.”
Sišli smo u donji deo gde je nasmešena crnkinja u nekakvoj maloj beloj paĉki pozdravila Imona po imenu. Povela nas je do stola pored scene na kojoj su se druge devojke, odevene samo u cipele visokih potpetica i konac za zube umesto donjeg rublja, trljale uz i niz šipke.
One su - kao i njihove oskudno odevene sestre koje su muĉile sredoveĉne poslovne ljude po celoj sali - plesale uz pesmu jedne od onih ameriĉkih pevaĉica ĉije ime ne mogu da upamtim, one koja se naglas hvališe da je u isto vreme i kuĉka i ljubavnica. Neka od novih pesama. Shvatio sam da su pesme koje znam uglavnom stare pesme.
Pojavila se boca šampanjca. Rekao sam Imonu da ţelim pivo, ali on mi je rekao da za ovim stolom moţemo da dobijemo samo šampanjac. Na mestu gde smo sedeli šampanjac je bio obavezan.
Prišla nam je jedna izvajana plavuša u nekoj vrsti veĉernje haljine za jednokratnu upotrebu. Nasmešila mi se kao da je tragala za mnom celog ţivota.
“Ja sam Venus. Ţeliš li ples?”
pnt
222
Neka ide doĊavola. Ples bi mi verovatno prijao.
“Naravno”, rekao sam, ustao i poĉeo da skakućem unaokolo s noge na nogu, izvodeći onaj bedni izgovor za ples koji gajimo u našoj zemlji. Bilo mi je lepo. Ta pesma o tome kako je ona kuĉka i ljubavnica odjednom i nije bila tako loša.
“Ne”, reĉe Venus nestrpljivo. Ĉuh da govori birmingemskim naglaskom. “Ne ti da igraš. Ti samo da sediš tu.”
Pokazala je na omamljene poslovne ljude koji su ćutke ţudeli u svojim stolicama po celoj sali dok su se devojke saginjale, namigivale im izmeĊu njihovih nogu i svojim savršenim bradavicama gotovo se ĉešale o popucale vene njihovih alkoholiĉarskih noseva. “Ja igram za tebe, vaţi? Ti sedi tu i gledaj. Nema pipanja. Jedna pesma za 10 funti. Najmanje.”
“Moţda kasnije”, rekao sam, seo i progutao malo šampanjca. Venus nestade.
“Opusti se, Hari”, osmehnu se Imon. “Ti nisi nervozan, ti si uzbuĊen,” Pljesnuo me je po ramenu i zaurlao. “Volim te, Ċubre jedno. Kako si jebote?”
“Blistavo”, rekoh. “Stari mi je na odeljenju za rak, a ţena - moja bivša ţena - hoće starateljstvo nad našim sinom.”
Pogledao me je, istinski zabrinut, što nije bilo lako s visokom ĉašom šampanjca u ruci i golim razigranim devojkama koje su posvuda vrvele.
“Kako ti je tata?”
“Stabilizuje se”, rekoh. “Tako to doktori zovu. To znaĉi da nema vidljivog pogoršanja. Ako ostane ovako, moţda bi mogao da doĊe kući. Ali neće se vratiti kući da ozdravi.”
“Da igram za tebe, Imone?” upita mlada Azijatkinja sa kosom do struka.
Bila je jedina Azijatkinja u klubu. Bilo je nekoliko crnkinja, ali devojke su uglavnom bile plavuše, neke od roĊenja, a neke od farbe. Sve je pomalo liĉilo na listanje Plejboja. Ovo je bilo mesto u kom plavuše vladaju svetom.
“Kasnije”, reĉe Imon okrećući se ka meni dok je mlada Azijatkinja nestajala u pomrĉini. “Ţao mi je zbog tvog tate, Hari. A to što tvoja bivša igra Ċonom, to je baš sranje. Ali, razvedri se, bedniĉe jedan.” Iskapio je šampanjac i nasuo još. “Makar imaš Sid. Ona je sjajna devojka.”
pnt
223
“To je gotovo”, rekoh.
“Ţeliš li ples?” upita me jedna pneumatska plavuša.
“Ne, hvala”, rekoh. Otišla je ne shvativši to liĉno. “Ja i Sid - imamo mi naše probleme.”
“Probleme?” reĉe Imon. “Na onoj dodeli ste izgledali kao da je sve u redu.”
“Bilo je sve u redu dok smo bili sami nas dvoje. Ali ona ima dete. A i ja imam dete. I oni su sjajna deca. Ali to znaĉi da ona ima bivšeg muţa, a ja bivšu ţenu. I sve je tako - šta ja znam - tako pretrpano.”
“I to je vaš problem?”
“Pa, najveći problem je to što me je otkaĉila. A otkaĉila me je zato što sam depresivan zbog te guţve. I zato što misli - glupo zvuĉi - da ja ţelim nekakvu savršenu ljubav. I moţda je u pravu. Ona je mogla da se nosi sa stvarima onakvima kakve su bile. Ali, iz nekog razloga, ja nisam mogao.”
“Zato što si romantik, Hari”, reĉe Imon. “Zato što veruješ starim pesmama. A stare pesme te ne spremaju za stvaran ţivot. One te ĉine alergiĉnim na stvaran ţivot.”
“Šta fali starim pesmama? U starim pesmama bar niko ne tvrdi da je mudro biti kuĉka i ljubavnica.”
“Ti si zaljubljen u ljubav, Hari. Zaljubljen si u ideju ljubavi. Sid je super devojka - ali ono što je ĉini zaista posebnom je to što ne moţe biti tvoja. To je ono što te zaista privlaĉi.”
To nije bilo taĉno. Nedostajala mi je. Naroĉito mi je nedostajao naĉin na koji me je grlila kad spavamo. Većina ljudi okrene leĊa svojim partnerima ĉim je vreme za spavanje. Ali, ne i ona. Grlila me je, privijala se i trudila da se stopimo u jedno. To je smešno, znam, to je neostvariv san. Ali to je san koji me je nauĉila da sanjam. A pomisao da više nikada nećemo tako da spavamo bila je nepodnošljiva.
“Ona je posebna”, rekoh.
“Pogledaj oko sebe”, reĉe Imon, pokušavajući da mi napuni ĉašu. Stavio sam ruku na nju. Ne pijem mnogo i već sam bio pod gasom. “Šta vidiš? Stotinak devojaka?”
Pogledao sam oko sebe. Po rubovima sale gde su devojke u suknjicama ĉekale sa svojim lampama i posluţavnicima, desetine devojaka su dizale
pnt
224
talase po klubu. Desetine drugih su se ljuljale u ritmu ispred poslovnih ljudi koji su kradomice gledali i kezili se kada bi prolazile ili sedeli stidljivo i - da, da - baš kao pred svetinjom kada bi jedan od njih kupio ples.
Tako nas je lako popaliti, mislio sam, nesposoban da zamislim ijednu ţenu kako se topi - dok u isto vreme poseţe za novĉanikom - na prizor muškog dupeta.
Gledajući lica ljudi koji su gledali sve to savršeno ţensko meso - meso ĉvrsto od mladosti i veţbi, meso ponegde doterano rukom hirurga - bilo je lako zamisliti da je biti muškarac isto kao biti lancem vezan za seoskog idiota.
“Jedna... dve... tri...” poĉe Imon, ostavivši šampanjac kada je poĉeo sa brojanjem, “... osam... devet...deset...”
“Tako je”, rekoh. “Moţda sto devojaka.”
“One su posebne, Hari. Toliko posebnih devojaka da ne mogu ni da ih prebrojim. Svet je pun posebnih devojaka.”
“Nisu poput Sid,” rekoh.
“Kurac nisu”, reĉe Imon. “Veliki debeli dlakavi kurac, Hari.” Ispraznio je ĉašu, pokušao da je ponovo napuni i naoko se iznenadio otkrićem da je boca prazna. Poruĉio je novu i stavio mi ruku na rame. “Ti to voliš, Hari. Voliš svu tu patnju. Zato što je to lakše nego zaista ţiveti sa ţenom.”
“Pijan si.”
“Moţda sam pijan, Hari, ali poznajem ţene. Ti moţda poznaješ televiziju - i neka te Bog voli i ĉuva jer poznaješ televiziju, jer si spasao moju kilkamijsku koţu više nego jednom - ali ja poznajem ţene. I znam da bi ti promenio mišljenje o Sid kada bi ţiveo s njom sledećih sedam godina. Zato što smo mi muškarci takvi.”
“Ne svi.”
“Svi”, reĉe on. “Stare pesme ti to ne kaţu. Stare pesme govore o pronaĊenoj ljubavi i izgubljenoj ljubavi. O herojskoj ljubavi, o veĉitoj ljubavi, o slatkoj i o gorkoj ljubavi. Ali ne govore o ljubavi koja stari i postaje dosadna. O tome se ne pišu pesme.”
“Pišu se, jebote!” viknuo sam.
pnt
225
“Ţeliš li ples?” upita me neka prilika u providnoj spavaćici. “Ne, hvala”, rekoh. “Gde ode naša ljubav, Više mi ne šalješ cveće, Izgubio si to ljubavno osećanje - pišu se tovari pesama o ljubavi koja se ohladila.”
“Ali prave ih da zvuĉe herojski”, reĉe Imon. “A nije tako. Glupo je i dosadno. Pogledaj oko sebe, Hari, samo pogledaj po ovoj sali - zašto bi ijedan muškarac ţeleo da se smiri pored jedne ţene? Nismo tako naĉinjeni.”
“Ti nisi tako naĉinjen”, rekoh. “A to je zato što misliš samo o svom malom zloćku i o tome da ga gurneš u što je moguće više rupa.”
“Ne o zloćku, Hari.”
“Izvini, Imone. Insistiram. O svom malom zloćku.”
“Nije zloćko, Hari. Seme. Svoje seme.”
“U redu, tvoje seme.”
Azijska devojka sa kosom do struka nam je prišla i sela Imonu u krilo. Spustila je ĉedan poljubac na njegov neobrijani obraz.
“Ja sam Mem”, reĉe mi i ja rekoh: “Hari”, i rukovasmo se kao da ćemo da raspravljamo o nekom poslu. Ĉudno, ali u ovoj sali punoj ustajalog duvanskog dima, golog mesa i sredoveĉnih snova bilo je mnogo formalnosti, bilo je mnogo rukovanja i predstavljanja i vizit-karti neupadljivo pruţanih zajedno s gotovinom.
Takav je bio duh mesta - muškarci su bili polaskani verujući da zbilja imaju šanse, kao da ove devojke oĉajniĉki ţude da ih izvedu na veĉeru u neki govnjivi laţni francuski restoran kada mogu da svakog muškarca pretvore u liĉni aparat za gotovinu jednim bljeskom oka, pokretom kukova i nekom novom pesmom o tome kako je to biti kuĉka i ljubavnica.
Mem poĉe da igra za Imona. Dok je svlaĉila haljinu preko glave i polako pokretala svoje ĉvrsto sitno telo ispred njegovog lica, video sam kako je ta mala Azijatkinja - odakle je bila? Indoneţanka? TajlanĊanka? - uspela da se odrţi ovde na planeti plavuša.
“To je kao Hitrou Ekspres”, reĉe Imon.
“O ĉemu koji kurac priĉaš?” pitao sam.
“O Hitrou Ekspresu”, reĉe Imon. “O vozu za aerodrom. Nisi primetio? Odmah izvan stanice Padington prolaziš pored ogromnog dvorišta punog sjajnih, novih-novcijatih automobila. A malo dalje duţ pruge je još jedno
pnt
226
dvorište - ali ovo je nakrcano zarĊalim, trulim, izgorelim kolima, natrpanim jednima preko drugih kao Ċubre, što i jesu.”
“Mislim da gubim nit, Imone”, rekoh. “Hoćeš da kaţeš da je ţivot nalik na Hitrou Ekspres?”
“Hoću da kaţem da su veze kao ta kola”, reĉe on, prelazeći dlanom preko Meminih mladih zlatnih bedara, uprkos strogom pravilu da nema pipanja. Indoneţansko bedro? Tajlandsko bedro? “Sve zapoĉnu sjajne i nove i izgledaju kao da će trajati veĉito. A završe kao olupine.”
“Ti si Ċavo”, rekoh ustajući. “A ja sam pijan.”
“Oh, ne idi, Hari”, molio je.
“Idem da uzmem svog klinca od roditelja”, rekoh. “Hoću da kaţem, od majke.”
Poljubio sam ga u obraz i rukovao se sa Mem - zbog neĉega se to ĉinilo kao pravilan naĉin opraštanja, a ne da poljubim Mem i rukujem se sa Imonom. Na pola puta do vrata setio sam se gde sam ranije ĉuo to ime.
I znao sam da Imon nije u pravu. Ako uvek ĉezneš, uvek ţudiš, ako nikad nisi zadovoljan, nikad srećan sa onim što imaš, onda završiš još usamljeniji i izgubljeniji nego neki jadni blenta poput mene koji veruje da su stare pesme napisane o samo jednoj devojci.
Muškarci koji tucaju šta stignu nisu slobodni. Nisu stvarno slobodni. Završe porobljeniji nego bilo ko jer nikada ne mogu da prestanu da sumnjaju da su ţene koje ţele iste poput njih. Jednako okovane, jednako neverne, jednako spremne da krenu dalje ili izvedu malo skretanje, baš kao junakinja jedne od novih pesama.
Bio je ispred kluba, ĉekao je u senci zajedno sa ostalim momcima igraĉica. Nekako sam znao da će biti tu.
I znao sam da će izgledati kao i svi ostali, uprkos sjaju kola - ili, u njegovom sluĉaju - velikog BMW motocikla - parkiranih na ploĉniku. Nisu izgledali srećno. Nijedan od momaka nije izgledao srećno.
Stajali su iza taksista koji su nudili voţnju. Taksisti su razgovarali jedan sa drugim i obraćali se ljudima koji su izlazili iz kluba - treba li vam taksi, gospodine? kuda idete? deset funti do Ajlingtona? - ali momci igraĉica su bili ćutljivi, mirni i usamljeni. Izgledali su kao da misle da su im se snovi ostvarili, ali da su time dobili samo ljubomoru i gaĊenje.
pnt
227
Video sam ga kako ĉeka, iako on mene nije video, video sam ga kako se kuva u noći skupa sa ostalim turbo-napunjenim pastuvima.
Dţim Mejson, zgodni bivši, ĉeka svoju Mem da završi sa poslom za noćas.
pnt
228
Trideset dva
Vreme za posete postalo je besmisleno. Budni sati mog oca zavisili su iskljuĉivo od plime i oseke bola i morfijuma.
Dešavalo se da sedimo pored njega celo jutro i da on prespava našu posetu - ukoliko se taj drogama natopljeni odmor u bolniĉkom krevetu moţe poĉastvovati imenom sna. A onda bi opijati oslabili i on bi se, neposredno pre nego što tumor poĉne da ga muĉi, probudio i razgovarao sa nama oĉiju vlaţnih od patnje i neizdrţive tuge. Ja sam ĉekao taj trenutak.
Pred zoru se promeškoljio, oblizujući jezikom ispucale usne i trgao me iz mog isprekidanog sna. Tišinu u odeljenju remetilo je samo hrkanje starca u drugom krevetu od njegovog. Pomogao sam tati da sedne i nakvasio mu usne sa nekoliko bednih kapi vode.
Kada je poĉeo da hvata dah - sada je stalno hvatao dah - pomogao sam mu da stavi masku za kiseonik na lice i drţao ga za ruke dok je oĉajniĉki pokušavao da udahne nešto vazduha. Tako malo vazduha, tako malo vode. Cepao mi je srce pogled na ono na ĉemu se odrţavao.
Skinuo je masku, lice mu se trzalo u agoniji i ja sam ponovo pomislio kako nas niko ne upozorava na taj bol. Još uvek nisam mogao da ocenim šta je gore - videti ga u tim uţasnim patnjama ili uma otupelog od morfijuma, nesliĉnog samom sebi. Bol je gori, rekoh sebi. Gledati ga u bolovima je gore.
Okrenuo je oĉi ka meni, beznadeţno odmahujući glavom, a onda skrenuo pogled.
Uzeo sam ga za ruku i ĉvrsto je drţao, znajući da mu duh klone. On je bio hrabar ĉovek, ali nije mogao da se bori protiv te tuge koja je navirala usred noći, protiv tuge koja je raĊala osećaj da više ništa neće biti kako treba.
Niko nas ne upozorava ni na tugu. Za bol smo makar napola spremni. Kod agonije umirućih od raka moţemo da nagaĊamo, ali sa svom tom fiziĉkom patnjom dolazi i osećaj gubitka koji nikakva koliĉina morfijuma ne moţe da uguši.
“Najgora stvar je”, prošaputa moj otac u tami, “saznanje šta sve propuštaš. Ne mislim na stvari koje se još nisu dogodile - Patova svadba, ti koji
pnt
229
konaĉno moţeš da se skrasiš - nego na ono što uzimaš zdravo za gotovo. Da gledam kako Pat vozi bicikl, da mu priĉam priĉe, da ga ljubim za laku noć. Da ga gledam kako jurca po bašti sa onim njegovim blesavim svetlosnim maĉem. Sve te male stvari koje znaĉe više nego išta.”
“Još ti moţeš da se vratiš kući”, rekoh i dalje se drţeći za slamku nade, jer to je ono što radimo, zato što nema druge stvarne mogućnosti, drţimo se za slamku ţivota ĉak i kad je on pun muka. “Moţda ćeš da radiš sve te stvari, a da i ne primetiš.” Ali on je već bio izvan samozavaravanja. Ili zavaravanja mene.
“Nedostaje mi moj vrt. Tvoja majka. Njeno kuvanje. Tvoje televizijske emisije.”
Bio sam polaskan i bilo mi je neugodno što moj rad stavlja u istu klasu sa svojom ţenom, svojim unukom i svojim vrtom. A malo sam se i stideo - stideo zato što nisam više uĉinio tokom dana koje smo imali, što se nisam više trudio da ga oĉaram i osvojim njegovo odobravanje. Par televizijskih emisija i rasturen brak. To je bilo to.
Ali tu je uvek bio Pat. Znao sam da voli svog unuka više od svega na ovom svetu. Bilo je kao da je Pat moj jedini istinski dar njemu.
Moj otac je poţeleo da sedne. Pritisnuo sam metalnu kutijicu koja je upravljala njegovim krevetom i ona je zabrujala kroz tišinu odeljenja dok mu se leĊa nisu uspravila. Onda se nagnuo napred i za kratko se oslonio na mene dok sam mu smeštao jastuk iza leĊa. Neobrijano lice bilo je grubo na koţi mog obraza.
Stari mirisi Old Spajsa i Old Holborna nestali su, a zamenili su ih bolniĉki mirisi, mirisi bolesti i hemikalija. Ovde nije bilo duvana, ni losiona za brijanje. To je sada bilo za njim.
I dalje mi je bilo ĉudno da mu fiziĉki pomaţem. Neporeciva ĉinjenica oĉeve snage bila je toliko veliki deo mog detinjstva i moje mladosti da je, sada kada je ta snaga nestala, izgledalo da se svet ruši, da je neki neizmenjivi zakon prirode bez mnogo ceremonija jednostavno oboren.
I po prvi put sam video da ta snaga nije bila razlog što ga volim.
Uvek sam verovao da je njegova ĉvrstina - ta ĉvrstina nekadašnjeg sveta potvrĊena i oliĉena u njegovom ordenu - razlog što je za mene heroj.
Sada, dok sam mu pomagao da srkne vode ili da sedne u svom bolniĉkom krevetu, shvatio sam da ga volim iz istih razloga iz kojih su ga voleli moja majka i moj sin.
pnt
230
Zbog njegove neţnosti, zbog njegovog saosećanja i zbog hrabrosti koja nema nikakve veze sa fiziĉkom smelošću.
“Nemoj da kaţeš majci, ali mislim da se neću vratiti kući.”
“Ne govori tako, tata.”
“Mislim da neću. Osećam to. I voleo bih da vidim Pata.”
“Naravno.”
Nije rekao poslednji put. Nije morao. Osim toga, ima stvari koje su suviše bolne da bi se glasno izgovorile. Ali, znali smo da govori o smrti.
“Ako ti nemaš ništa protiv”, reĉe. “Ako misliš da ga to ne bi previše uznemirilo. Ti treba da odluĉiš. Ti si mu otac.”
“Dovešću ga kada sledeći put budem došao. Sada pokušaj malo da odspavaš, tata.”
“Nisam umoran.”
“Samo odmori oĉi.”
Pat je izašao iz škole sa tamnokosim deĉakom koji je razmahivao olupanom kutijom za uţinu sa slikom Godzile. “Hoćeš li da gledaš Ratove zvezda kod mene?” upita ga Pat. “Široki ili uski kadar?”
“Široki.”
“Vaţi.”
“Moţe li, tata?”
Tragao sam po glasnoj, nasmejanoj hordi za poznatim licem za koje sam znao da će jedino biti smireno i sabrano u ciĉavoj najezdi u 3 i 30. Za jednom smeĊookom devojĉicom sa kutijom za uţinu sa slikom Pokahontas. Ali nije je bilo.
“Gde je Pegi?” upitao sam.
“Pegi danas nije došla”, reĉe Pat. “Moţe li Ĉarli sa nama?” Nema Pegi? Pogledao sam Ĉarlija. Ĉarli je pogledao mene. “Moţe, što se mene tiĉe”, rekoh, “ali moram da se dogovorim sa Ĉarlijevom mamom.”
pnt
231
Pat i Ĉarli poĉeše da viĉu i smeju se i guraju jedan drugog. Oštra ivica Godzila kutije za uţinu udarila me je po kolenu. Pegi mi je već nedostajala.
Otvorio sam ulazna vrata i na njima je stajala Sali, oprezno vireći u mene kroz masne pramenove.
“Mislio sam da te nikada više neću videti”, rekoh.
“Došla sam da se izvinim.”
Pozvao sam je da uĊe.
Na sofi, Pat i Ĉarli su se svaĊali oko Ratova zvezda. Ĉarli je ţeleo da premotaju ljubavne scene i prisećanja i da idu pravo na bitke. Pat - uvek ĉistunac - ţeleo je da gledaju film od poĉetka do kraja. Sali proturi glavu kroz vrata da pozdravi Pata, a potom smo otišli u kuhinju.
“Razmišljala sam, reĉe ona.” I shvatila sam kako je bilo glupo od mene što sam pustila Stivove prijatelje u kuću.”
“Bilo bi korisnije da si o tome razmislila na vreme.”
“Znam”, reĉe, a njene, pitome oĉi su virile prema meni kroz zavesu od kose. “Izvini. Bila sam prosto - ne znam kako da kaţem - toliko srećna što ga ponovo vidim.”
“Pa, to razumem”, rekoh. “I moje srce poskoĉi kad god vidim Stiva.”
“Ti ga ne voliš”, reĉe. “Rugaš se.”
“Kako to inaĉe ide? Mislim, ti i Stiv?”
“Gotovo je”, reĉe. Dok su joj se oĉi punile suzama bilo mi je vrlo ţao ovog bolno stidljivog deteta. “Opet mi je dao nogu. Ĉim je dobio šta je hteo.”
“Ţao mi je”, rekao sam. “Taĉno je da Stiv nije moje omiljeno ljudsko stvorenje, ali znam da se tebi sviĊao. Koliko imaš godina? Petnaest? “
“Šesnaest.”
“Upoznaćeš nekog drugog. Neću ti reći kako ti u tvojim godinama ne znaš šta je ljubav, pošto ne verujem da je to istina. Ali, srešćeš nekog novog. To ti obećavam.”
pnt
232
“U redu je”, reĉe šmrĉući mehur u nosu. Dodao sam joj komad kuhinjskog ubrusa i ona se glasno useknu. “Nema veze. Htela sam samo da se izvinim za onu noć. I da ti kaţem da se to, ako mi daš još jednu priliku da ti ĉuvam malog, neće više ponoviti.”
Gledao sam je paţljivo, znajući da bi mi nešto dodatne pomoći oko Pata dobro došlo. Stara mreţa podrške je nestala. Tata je bio u bolnici. Sid je otišla. Ĉak je i Bjanka poĉela da mi nedostaje. Ostali smo samo mama i ja i ponekad nam je bilo prenaporno.
“Primljena si”, rekoh. “Treba mi dadilja.”
“Dobro”, nasmeši se Sali. “Jer meni treba novac.”
“Još ţiviš sa Glenom?”
“Aha. Ali sam, kao, trudna.”
“Gospode, Sali. Je li to dete Stivovo?”
“Nije bilo nikog drugog.”
“I šta je Stiv rekao na vest da će postati otac?”
“Nije bio oduševljen. Mislim sa su njegove taĉne reĉi bile - odjebi i crkni. Hoće da ga se oslobodim.”
“A ti ţeliš da ga zadrţiš?”
Mislila je o tome jedan trenutak. Samo jedan trenutak. “Mislim da bi to bilo dobro”, reĉe. “Uvek sam ţelela nešto samo moje. Nešto što bih mogla da volim i što bi volelo mene. A ova beba, ova beba će me voleti.”
“Tvoj tata zna za ovo, je li?”
Klimnula je. “To je dobra stvar kada imaš oca koji nikada nije prestao da bude hipik”, reĉe. “Ne uznemirava se preterano ovakvim stvarima. Bio je vrlo miran kada su mi sa trinaest godina napumpali stomak. Tinejdţerska trudnoća ga ne brine, iako mislim da je malo iznenaĊen što ne ţelim abortus.”
“Ali kako ćeš da izdrţavaš to dete, Sali?”
“Ĉuvajući Pata.”
“To ti neće biti dovoljno.”
pnt
233
“Snaći ćemo se”, reĉe, a ja po prvi put nisam zavideo mladalaĉkoj ubeĊenosti. Ţalio sam je. “Ja i moja beba.”
Sali i njena beba.
Snaći će se ona, ali samo uz drţavu koja glumi oca jer Stiv nije sasvim dorastao zadatku. Pitao sam se zašto se trudim da plaćam porez. Mogao bih jednostavno da gurnem pare u Salina kolica i tako izbegnem posrednika.
Gospode. Sada sam stvarno poĉeo da zvuĉim kao moj stari. “Beba nije isto što i plišani meda, Sali, rekoh. “Ona ne sluţi samo da je maziš i da ti bude lepo. Jednom kada dobiješ dete, više nisi slobodna. Ne znam kako da ti to objasnim. Ali to je kao da ti deca poseduju tvoje srce.”
“Ali to je ono što ţelim”, reĉe ona. “Da nešto poseduje moje srce.” Odmahnula je glavom, neţno, grdeći me. “Govoriš o tome kao da je nešto ruţno.”
Glen je došao po nju i upravo su odlazili kada je stigao Marti da popriĉa o dogovorima za svoje venĉanje. Baš sam hteo da ih upoznam, ali Glen i Marti se pozdraviše kao stari prijatelji. Onda sam se setio. Upoznali su se na mom venĉanju.
I tako sam skuvao još kafe dok su se oni prisećali emisija Top of the Pops iz slavnih sedamdesetih, kada je Marti bio fanatiĉni gledalac svakog ĉetvrtka uveĉe, a Glen kratko vreme bio uĉesnik. Sali ih je gledala sa prezrivim osmehom rane mladosti. Tek kada su Glen i Sali otišli Marti mi je rekao da ima teškoća sa spavanjem.
“Svako se tako oseća”, rekoh. “Prirodno je da pre nego što se oţeniš osećaš neke sumnje.”
“Ne brine mene ţenidba”, reĉe on. “Brinem za emisiju. Jesi li ĉuo išta?”
“Šta, na primer?”
“Neke glasine da emisiji neće biti produţen ugovor za sledeću godinu?”
“Tvojoj emisiji? Šališ se. Nikada neće odbaciti Šou Martija Mena. Kako bi mogli?”
pnt
234
“Naravno da bi mogli. Priĉa se da emisije sa ljudima izumiru.” Marti tuţno odmahnu glavom. “To je nevolja današnjeg sveta, Hari. Ljudima je muka od ljudi.”
“Muškarci umiru ranije od ţena”, reĉe moj novi advokat. “Mi dobijamo rak ĉešće nego ţene. Ĉešće vršimo samoubistva nego ţene. Veća je verovatnoća da ćemo ostati bez posla nego ţene.” Njegovo glatko, punaĉko lice izbora se osmehom, kao da je sve to bila velika šala. Zubi su mu bili sitni i oštri. “Ali iz nekih razloga koje nikad nisam uspeo da shvatim, gospodine Silver, ţene se smatraju ţrtvama.”
Najdţela Batija preporuĉila su mi dva momka iz emisije, šef rasvete i tonski urednik, koji su obojica prošli kroz zamršene razvode tokom prošle godine.
Ĉovek za koga se govorilo da je i sam imao jedan ili dva zamršena razvoda, Bati, uţivao je ugled fanatika muških prava. Za njega je cela priĉa o dugotrajnoj muškoj nezaposlenosti, raku prostate i muškarcima koji odlaze u garaţu i ukljuĉuju motor bila mnogo više od reklame - to je bio jedini ispravan put, nova religija koja je ĉekala da se rodi.
Uprkos njegovom niskom rastu, komotnom obimu struka skrivanom dobro skrojenim odelima, i naoĉarima poput dna boce za mleko, Bati je delovao kao profesionalni bokser. Već sam se bolje osećao, znajući da je u mom uglu.
“Upozoravam vas da zakon ne daje prednost ocu u ovakvim sluĉajevima”, rekao je. “Zakon bi trebalo da daje prednost detetu. U teoriji on to i ĉini. Teorijski, dobrobit deteta je glavno merilo. Ali u praksi nije.” Pogledao me je zlim, gnevnim oĉima.
“Zakon daje prednost majci, gospodine Silver. Tokom generacija politiĉki ispravnih sudija, dobrobit deteta bila je podreĊena dobrobiti majke. Upozoravam vas na ovo pre nego što poĉnemo.”
“Uĉinite sve što moţete”, rekoh. “Uĉinite sve što moţete da dobijem starateljstvo nad svojim sinom.”
“To se više ne zove starateljstvo, gospodine Silver. Iako mediji i dalje rutinski izveštavaju o bitkama za starateljstvo, od Zakona o deci iz 1989. godine roditelj više ne moţe da dobije starateljstvo nad svojim detetom. Njemu se dodeljuje smeštaj deteta. Vi ţelite odluku o smeštaju u vašu korist.”
“Zar ţelim?”
pnt
235
Bati klimnu.
“Smeštaj je zamenio starateljstvo kao naĉin da se ukloni konfrontacijska priroda odluke gde će dete ţiveti. Smeštaj ne oslobaĊa nijednu drugu osobu roditeljskih odgovornosti. Zakon je izmenjen kako bi bilo jasno da dete nije imovina koja se moţe dobiti ili izgubiti. Pod uslovima odluke o smeštaju, dete ţivi sa vama. Ali dete ne pripada vama.”
“Ne kapiram”, rekoh. “Kakva je razlika izmeĊu pokušaja da se dobije smeštaj i bitke za starateljstvo?”
“Baš nikakva”, nasmeši se Bati. “Oboje je konfrontirajuće. Na nesreću, mnogo je lakše izmeniti zakon nego ljudsku prirodu.”
Pregledao je papire koji su leţali na stolu, klimajući sa odobravanjem.
“Razvod će biti priliĉno jednostavan. A meni se ĉini da vam sa sinom ide priliĉno dobro, gospodine Silver. Da li mu je dobro u školi?”
“Sasvim dobro.”
“ViĊa majku?”
“Ona moţe da ga vidi kad god poţeli. Ona to zna.”
“Pa ipak ga ţeli natrag”, reĉe Najdţel Bati. “Ona ţeli smeštaj.”
“Tako je. Ona ţeli da on ţivi sa njom.”
“Da li je ona u suţivotu?”
“Šta?”
“Da li vaša bivša ţena ima deĉka, gospodine Silver? Deĉka koji ţivi sa njom?”
“Da”, rekoh, zahvalan što degradira Đinine odnose sa Riĉardom na nešto tako grubo kao što je suţivot, zahvalan što veliki dijamantski prsten na srednjem prstu njene leve ruke ne znaĉi Najdţelu Bariju ama baš ništa. “Ţivi sa nekim tipom kog je upoznala u Tokiju.”
“Da rašĉistimo ovo”, reĉe on. “Ona je otišla i ostavila vas sa sinom?”
“Pa, manje-više, da. Zapravo je povela Pata - našeg sina - sa sobom kada je otišla kod svog oca. Ali, ja sam ga uzeo i doveo ga kući kada je otišla u Japan.”
pnt
236
“Znaĉi, napustila je braĉni dom i, svesno i namerno, ostavila dete vašoj brizi”, reĉe Najdţel Bati. “A sada se vratila u grad i odluĉila da se neko vreme igra majke.”
“Kaţe da je shvatila koliko ga voli.”
“To ćemo još da vidimo”, reĉe moj advokat.

Trideset tri
Gubio je na teţini. Moj otac nikada u ţivotu nije bio mršav, ali sada su mu obrazi upali, a koţa ispod brade mu je visila u labavim, neobrijanim naborima. Sve više i više izgledao je kao neko koga ne prepoznajem.
Ĉak su i njegove mišice izgubile svoju nekadašnju mesnatu snagu, a one tetovaţe koje su objavljivale njegovu odanost mojoj majci i Komandosima izbledele su kao fotografije iz prethodnog veka.
Meso je nestajalo i kosti su se prilikom svake posete sve više videle, virile su kroz koţu koja je gubila preplanulost, za koju sam zapanjeno shvatio da verovatno više nikada neće videti sunca.
Ali on se smešio.
Sedeo je u krevetu i smešio se. I to je bio pravi osmeh - nije se smešio pokušavajući da bude hrabar, ne usiljenim ili nategnutim osmehom, nego osmehom ĉistog zadovoljstva pri pogledu na svog unuka.
“Zdravo, dušo”, reĉe moj tata dok je Pat prilazio krevetu ispred mene, majke i strica Dţeka. Moj otac je podigao desnu ruku, onu u koju je intravenski pristup bio zaboden u venu na zglobu. “Vidi u kakvom je stanju tvoj deda.”
Pat je u kolima strica Dţeka bio pun ţivota - uzbuĊen što je nagraĊen posebnim postupkom i što ne mora tog dana u školu, ushićen što se vozi na zadnjem sedištu limuzine umesto na suvozaĉevom sedištu oštećenih sportskih kola. Ali sada je ćutao, oprezno je prilazio krevetu i mršavom, neobrijanom liku svog dede.
“DoĊi”, reĉe moj otac glasom promuklim od osećanja, pruţajući slobodnu ruku, a Pat se uspe na krevet i poloţi glavu na njegove jadne, skršene grudi. Grlili su se u tišini.
Nismo mogli da znamo hoće li moj otac biti budan kada doĊemo. Bilo je moguće da će bolovi biti toliko jaki da će ga napuniti opijatima dok mi budemo traţili mesto za parkiranje i da će Pat videti svog dedu izgubljenog i nesvesnog u nekoj morfijumskoj magli. Ili kako se bori za vazduh, sa maskom za kiseonik preko nosa i usta, oĉiju vlaţnih od bola i straha. Ili, iako to nije rekla, mrtvog.
pnt
238
Sve je to bilo moguće, štaviše verovatno, i u kuhinji svog doma moja majka je besnela i plakala zbog mogućnosti da izloţimo Pata nekoj od tih strašnih stvari.
Ja sam je zagrlio i uveravao da će sve biti u redu. I pogrešio sam. Nije sve bilo u redu - Pat je bio šokiran i pometen pogledom na svog dedu izjedenog bolešću kako propada u bolniĉkom krevetu u tom odeljenju punom samrtnika - onakvih kakve nikada ne vidite na televiziji ili na filmu, onih samrtnika koji su puni patnje, droga i tuge za svim što nestaje. Ja nisam bio pripremljen za realnost smrti i nije bilo razloga za verovanje da će petogodišnjak odrastao na Ratovima zvezda biti išta bolje pripremljen.
Ne, nisam bio u pravu. Ali to je bilo neophodno. Moj otac i moj sin morali su da se vide. Morali su da se uvere da veza meĊu njima i dalje postoji i da će uvek postojati. Da će ljubav meĊu njima uvek biti tu. Morali su da se uvere da rak to ne moţe da ubije.
I nekako sam znao - jednostavno sam znao - da moj otac neće biti obeznanjen narkoticima, niti će se gušiti kada Pat doĊe.
Nije bilo razumnog objašnjenja zašto sam verovao da do toga neće doći kada mu stigne unuk. Nije bilo logiĉno. Moţda je bilo jednostavno budalasto, ali sam svim srcem verovao da će moj tata da zaštiti Pata od najgoreg. I dalje sam verovao da je jedan deo njega nepobediv. Nisam mogao da prestanem da verujem.
“Hoćeš li uskoro kući?” upita Pat.
“Moram da saĉekam i vidim”, reĉe otac. “Da vidim šta doktori kaţu. Da vidimo hoće li dedi biti bolje. Kako je u školi?”
“Dobro.”
“A bicikl? Kako je stari Blubel?”
“Dobro.”
“Zabavnije je bez pomoćnih toĉkova.”
“Jeste”, nasmeši se Pat. “Ali, nedostaješ mi.”
“I ti meni nedostaješ”, reĉe otac i jako ga zagrli. Patova plavokosa glava je leţala na njegovoj prugastoj plavoj pidţami, kakvu kod kuće nikada ne bi obukao.
Onda mi je klimnuo.
pnt
239
“Vreme je da krenemo”, rekao sam.
To se moj otac opraštao od svog voljenog unuka. Uspravljen u bolniĉkom krevetu, okruţen ljudima koji ga vole, pa ipak potpuno sam. Jesmo li proveli tamo pet minuta ili sat? Nisam znao. Ali znao sam da ţeli da ga ostavimo.
I tako smo ostavili mog oca da se bavi maskom za kiseonik, zgrĉen i neobrijan, izgledajući starije nego što sam mislio da će ikada izgledati, sa mladom bolniĉarkom koja je hitro ĉavrljala podno njegovog kreveta.
Ovo, na samom kraju, bilo je najgore od svega. Uţasna i potpuna izolovanost smrti, strašna usamljenost neizleĉive bolesti. Niko nas ne upozorava na to.
Sa dahom koji ga napušta i bolom koji mu se pridruţuje, ostavili smo ga u pretrpanom odeljenju NHS sa zimskim suncem koje prodire kroz velike neoprane prozore i majmunskim brbljanjem dnevnog televizijskog programa u pozadini. Ostavili smo ga. Na kraju je to bilo sve što moţemo da uĉinimo.
Dok smo se vraćali do kola Pat se borio sa suzama, ljutit - ne, besan - na nešto što nije umeo da imenuje. Pokušao sam da ga utešim, ali nije ţeleo da bude utešen.
Moj sinje izgledao kao da je prevaren.
Ispred Sidine kuće bio je kamion za selidbe.
Nije to bio jedan od onih velikih kamiona koje moţete da napunite sadrţajem celog porodiĉnog ţivota, jedan od onih masivnih kamiona koji mogu da ponesu klavire i pohabani nameštaj koje previše volite da biste ih bacili zajedno sa svim Ċubretom nakupljenim tokom godina. Ovaj je bio iz jedne od onih firmi za selidbe koje se oglašavaju na zadnjim stranama ĉasopisa, podoban za malu porodicu koja ima malo prtljaga.
Gledao sam kako dva mladića u majicama smeštaju deĉji krevet u dno kamiona. Iako su Sid i Pegi ţivele na najvišem spratu, momci su izgledali kao da im je ovo jedan od lakših poslova.
Pegi se pojavila na ulaznim vratima, vukući za sobom punjenu igraĉku veliĉine hladnjaka. Pogledala me je svojim mirnim smeĊim oĉima, nimalo iznenaĊena što me vidi.
pnt
240
“Vidi šta imam”, rekoh pokazujući nasmešenu mušku lutku u svetlucavim srebrnim pantalonama i neĉemu što je liĉilo na grimizni smoking. To je bila Barbi promenjenog pola.
“Disko Ken”, reĉe ona uzimajući ga.
“Zaboravila si ga kod mene”, rekoh. “Mislio sam da ga moţda ţeliš natrag.”
“Hvala ti”, reĉe ona, ta divno vaspitana devojĉica. Onda se Sid stvori iza nje, sa gomilom knjiga u rukama.
“Vidi šta mi je Hari doneo”, reĉe Pegi. “Disko Kena. Traţila sam ga.”
Sid joj reĉe da ode u svoju sobu i proveri da nešto nije zaboravila. Pegi ostavi punjenu igraĉku veliĉine hladnjaka na ploĉniku i nestade u kući, i dalje steţući Disko Kena.
“A ti?” rekoh. “Jesi li ti nešto zaboravila?”
“Nisam”, reĉe ona. “Mislim da sam sve ponela.”
Dvojica momaka proĊoše pored nas vraćajući se u kuću. “Seliš se, a nisi mi rekla?” upitah. “I ti si mi neki prijatelj.”
“Htela sam da ti kaţem. Samo - ne znam - ovako je lakše. Za sve.”
“Traţio sam te u kafeu.”
“Dala sam otkaz.”
“Rekoše mi.”
“Selimo se na drugi kraj grada. Na Noting Hil.”
“ U Zapadni London?”
“Gospode, zašto si toliko šokiran, Hari. Ja sam Amerikanka. Selidba sa jednog kraja grada na drugi nije za mene toliko potresna koliko bi bila za tebe. Slušaj, ţao mi je, ali stvarno sam u guţvi. Šta ţeliš? Ne verujem da si došao ovamo samo da vratiš Disko Kena.”
“Disko Ken je delimiĉan razlog”, rekoh. “Ali hteo sam takoĊe i da ti kaţem da grešiš.”
“U ĉemu?”
pnt
241
“U vezi sa nama. Grešiš u vezi sa nama. Ako se raziĊemo, onda će to biti kraj sveta.”
“Oh, Hari.”
“Tako je. Znam da ne veruješ u pravog, u pravu osobu za nekoga na celom svetu, ali ja verujem. Ti si uĉinila da poverujem, Sid. I u svakom sluĉaju, nije vaţno u šta verujemo. Nama je dobro zajedno. To radi. Razmišljao sam o tome. Za mene više nema prilike za pravu stvar - ti si to, moja poslednja prilika za sreću, a ĉak i da postoji druga, ne bih je ţeleo. Kao što je Olivija Njutn Dţon rekla Dţonu Travolti, ti si onaj koga ţelim. “
“Zar nije bilo obrnuto? Zar nije Dţon Travolta to rekao Oliviji Njutn Dţon?”
“Moguće je.”
“Hari”, reĉe ona. “Treba nešto da znaš. Vraćam se Peginom tati. Dţim i ja ćemo da pokušamo ponovo.”
Blenuo sam u nju dok su momci pronosili kauĉ izmeĊu nas. “Jedva”, reĉe jedan od njih. Vratili su se natrag u kuću. “Oprosti”, reĉe ona.
“Ali, da li ga voliš?”
“On je otac moje devojĉice.”
“Ali, da li ga voliš?
“Hajde, Hari ti si onaj koji uvek kuka nad raspadom porodice. Ti si onaj koji se uvek ţali na to kako je teško nadmetati se sa krvlju, na sve zamršene, polomljene komadiće onoga što zoveš šugavim savremenim svetom. Trebalo bi da ti je drago zbog mene. Trebalo bi da mi poţeliš sve najbolje.”
“Ali moraš da ga voliš, Sid. Ništa od ovoga nema znaĉaja ako ga ne voliš. Da li ga voliš?”
“Da. U redu? Volim ga. Nikada nisam ni prestala da ga volim. I ţelim da pokušam još jednom, jer je ostavio svoju devojku, tajlandsku striptizetu i obećao mi da toga više neće biti. Cele te stvari sa bambusima.”
“Ona nije striptize ta. Ona je igraĉica.”
“Šta god”, reĉe ona. “Ali Pegi je oduševljena što ćemo pokušati ponovo. Ĉak i ako me mrziš, trebalo bi da ti je drago zbog nje.”
“Ne mrzim te. Ne bih mogao nikada da te mrzim.”
pnt
242
“Onda te molim da mi poţeliš sreću.”
“Ţelim ti sreću”, rekoh, a ĉak sam to nekako i mislio. Zasluţila je da bude srećna. Kao i Pegi. Hitro sam je poljubio u obraz. “Samo ne reci da te ne poznajem, vaţi?”
Ostavio sam ih da nastave sa selidbom. Sve što bih sada rekao zvuĉalo bi prazno i sebiĉno, kao da bi te reĉi imale svrhu samo da je nateraju da mi se vrati.
Ipak, dok se spremala da se vrati svom muţu, uvideo sam ograniĉenja porodice koja ţivi zajedno. Sada sam shvatio da su mama, tata i deca sjajna stvar.
Ali, ako se ne volite, onda moţete da ţivite i sa Disko Kenom.
“Dobili smo odgovor od druge strane”, reĉe Najdţel Bati. “Vaša bivša ţena kaţe da vam je ostala verna tokom vašeg braka, a da ste vi poĉinili preljubu sa koleginicom sa posla.”
“Pa, tako je”, rekoh. “Ali, to je bila samo jedna burna noć. Ne kaţem da je to ništa, ali...”
“Ona takoĊe tvrdi da je vaš sin zadobio tešku povredu glave dok je bio pod vašim staranjem.”
“Šta to ima da znaĉi? To zvuĉi kao da sam ga prebio ili tako nešto. Pao je, u redu? Došlo je do nesreće u obliţnjem parku. Pao je u prazan bazen za plivanje i razbio glavu. Moţda sam mogao da to spreĉim. Moţda je trebalo bolje da pazim. Da li ona stvarno misli da o tome nisam razmišljao i razmišljao? Ali bar sam bio tu, sa njim. Ona je jela tempuru sa svojim deĉkom u Tokiju.”
Advokat se paţljivo zagleda u papire pred sobom.
“I ona izgleda veruje da ne sprovodite odgovarajuću roditeljsku kontrolu nad onim što vaš sin gleda i sluša.”
“To je prosto ludo.”
“Dopušteno mu je da gleda filmove sa nasiljem bez nadzora, kaţe ona. Video trake sa sadrţajem za odrasle. I kaţe da je tokom poslednje posete otkrila da on poseduje muziĉku traku koja sadrţi pesme profane prirode, sadrţaja za odrasle.”
pnt
243
Osetio sam kako mi lice crveni od besa.
“Ta jebena... jebena...”
Nisam mogao da pronaĊem reĉ. Nije bilo dovoljno snaţne reĉi.
Najdţel Bati se glasno nasmeja, kao da sam najzad poĉeo da shvatam.
pnt
244
Trideset četiri
“Mogu li da vidim orden?”, upitao sam.
“Naravno da moţeš”, reĉe moja majka.
Otišla je do komode na kojoj je stajao stereo ureĊaj. Ĉuo sam je kako pretura po dokumentima o osiguranju, bankovnim izveštajima i svim tim papirima iz jednog ţivotnog veka.
Vratila se sa malom pravougaonom kutijom nešto tamnijom od boje vina, ali ne sasvim crnom. U njoj je, srebrni orden, ne sasvim ĉist, leţao na grimiznom somotu. Orden mog oca.
Traka ordena bila je bela i plava, dve široke uspravne bele pruge sa jednom uskom uspravnom belom koja je delila plavu pozadinu. “Za izuzetnu sluţbu” pisalo je na ordenu pored slike Kraljeve glave.
Unutar poklopca kutije stajalo je ime prizvoĊaĉa, ispisano na beloj svili - “Po imenovanju”, pisalo je iznad Kraljevskog ukaza, “Dţ. R. & Sin, Ltd. Ulica Konduit, London.” Setio sam se kako mi je, kao detetu, ime te firme - da li još postoji, hoću li je naći tamo ako je potraţim? - izgledalo kao drugi deo teksta.
Paţljivo sam ga izvadio, iznenaĊen teţinom oĉevog ordena u tridesetoj kao što sam bio i kao dete.
“Pat je voleo da se igra tatinim ordenom”, nasmejala se majka.
“Dali ste Patu da se igra ovim?”, upitah s nevericom.
“Voleo je da ga kaĉi na mene”, osmehnula se. “Morala sam da izigravam princezu Lejlu na kraju filma.”
“Leia, mama. Ona je princeza Leia.”
Upravo je prošla ponoć i mi smo se umorili od sedenja pored njegovog bolniĉkog kreveta, ali smo bili isuviše uznemireni da bismo zaspali, pa smo otišli na dobru šolju ĉaja. To je i dalje bilo rešenje moje majke za sve.
Otišla je da pristavi ĉajnik, a ja sam drţao orden u ruci i razmišljao kako su me igre kojih sam se igrao u detinjstvu pripremale da budem muškarac
pnt
245
poput mog oca, i poput njegovog oca pre njega - borac, muškarac koji je ljubio neke uplakane ţene za zbogom, oblaĉio uniformu i odlazio u rat.
Sećajući se igara kojih smo se igrali na poljima i ulicama mog detinjstva, ĉinilo mi se da su bile nešto više od deĉje zabave koja slavi muške vrline - ĉinilo se da nas pripremaju za sledeći rat, za našu Normandiju, Denkerk ili Monte Kasino.
Moja generacija se igrala sa oruţjem-igraĉkama - ili štapovima koji su bili puške, ili prstima koji su bili pištolji, sve je moglo da odglumi pištolj - i niko nije smatrao da je to nezdravo ili neukusno. Ali jedini ratovi koje smo videli kao deca bili su mali ratovi, televizijski ratovi, stvarni i preteći za neborce koliko i video igre.
Moja generacija, poslednja generacija deĉaka koji su se igrali oruţjem-igraĉkama, bila je srećnija nego što je bila svesna. Nije nas ĉekao rat kada odrastemo. Nismo imali Japance niti Nemce da se s njima borimo.
Naše ţene, s njima smo se borili, mi iz generacije muškaraca blagoslovene mirom. A sudovi za razvode su bili bojišta naših prljavih malih ratova.
Video sam oţiljke po telu mog oca dovoljno puta da znam da rat nije film sa Dţonom Vejnom. Ali muškarci koji su preţiveli - i koji su se vratili manje-više u jednom komadu - našli su nekoga da ga vole do kraja ţivota. Šta je bilo bolje? Rat i savršena ljubav? Ili mir i ljubav koja je stizala u ratama od pet, šest ili sedam godina? Ko je zaista imao sreće? Moj otac ili ja?
“Voleo si tu devojku, zar ne?”, upita me mama vraćajući se iz kuhinje sa po jednom šoljom koja se pušila u svakoj ruci. “Tu ţenu, hoću da kaţem - Sid. Mnogo si je voleo.”
Klimnuo sam.
“Voleo bih da smo ostali zajedno. Kao ti i tata. To ovih dana izgleda nemoguće.”
“Suviše si bolećiv prema prošlosti”, reĉe ona, ne bez neţnosti. “Misliš da je sve bilo tamno pivo i ruţe. Ali bilo je mnogo teţe.”
“Ali ti i tata ste bili srećni.”
“Jesmo, bili smo”, reĉe ona, a oĉi joj odlutaše negde gde nisam mogao da je pratim. “Bili smo srećni.”
I ja sam bio srećan - mislio sam.
pnt
246
Kada mislim na svoje detinjstvo, mislim na neki vreli avgust - na sam poĉetak meseca kada se dugi, šestonedeljni raspust još u svoj slavi pruţa ispred mene i znam da će biti voţnji kolima do pabova u provinciji, gde će moj otac i moji striĉevi igrati pikado i donositi meni i mojim roĊacima, zaigranim napolju, limunade i ĉips, gde će se naše majke smejati snimcima dece za drvenim stolovima, odvojene od muškaraca koliko i muslimanke.
Ili na neki drugi praznik - Boţić, kasno uveĉe, sa striĉevima i strinama koji puše i piju u sobi za kartanje, sa fudbalom za muškarce i deĉake na Praznik poklona na maglovitom Apton Park stadionu.
Ili na odlazak na more za Bankarski praznik, sa ogromnom ruţiĉastom šećernom vatom na štapićima, mirisom mora i prţenog luka, ili na trke pasa na kojima bi se moja mama uvek kladila na psa broj šest jer je volela boje i dopadalo joj se kako crveni broj stoji na pozadini belih i crnih pruga.
Bio sam zahvalan za to detinjstvo u predgraĊu - za one uspomene na voţnje kolima, skromno kockanje i jednodnevne izlete - jer je izgledalo kao detinjstvo prepuno ţivota i ljubavi, dobro vreme za odrastanje, vreme kada je Bobi Mur igrao za Vest Hem, izbor Mis sveta bio na televiziji, a moja mama i moje strine nosile mini suknje.
Iako je detinjstvo mog sina bogatije u materijalnom pogledu, takoĊe je trpelo i otupljujući bankrot razvoda.
Sa svom diplomatskom veštinom i emotivnim oklopom koje petogodišnjak moţe da smogne, on je sada rikošetirao izmeĊu svoje majke i njenog deĉka i svog oca i njegovog teško ranjenog srca. Video rekorder na zadnjem sedištu besnog auta bio je mala nadoknada za to.
Ĉinilo mi se da Đina i ja - i milioni parova poput nas - nismo ostavili neko naroĉito nasledstvo sledećoj generaciji.
“MeĊu nama je išlo jer smo uĉinili da ide”, reĉe majka. “Jer smo ţeleli da uspe. Jer - ĉak ni kada smo bili bez para, ĉak ni kada nismo mogli da dobijemo dete - nismo bacili peškir. Moraš da se boriš za svoj srećan kraj, Hari. On ti neće samo tako pasti u krilo.”
“Misliš da se ja nisam borio za svoj srećan kraj? Misliš da nisam bio dovoljno borac? Ne kao tata?”
Bio sam radoznao da otkrijem šta je mislila. Nekada sam, kao mlad i koĉoperan momak, mislio da moji roditelji ne poznaju ţivot van svog dobro odrţavanog vrta i pregrejane dnevne sobe. Više nisam tako mislio o njima.
pnt
247
“Mislim da si i te kakav borac, Hari, ali da ponekad prebiješ samog sebe. Ne moţeš biti isti kao tvoj otac - ovo je drugi svet. Gotovo da je i drugi vek. Ti moraš da biješ drugaĉije bitke i da ne oĉekuješ da će ti neko prikaĉiti orden na grudi. Sam brineš o detetu - misliš li da bi tvoj otac to mogao? Volim ga više od ţivota, ali to bi za njega bilo previše. Ti treba da budeš jak na drugaĉiji naĉin. Ti treba da budeš drugaĉija vrsta ĉvrstog momka.”
Stavio sam orden natrag u kutiju, a telefon je zazvonio.
Majĉine oĉi poleteše ka ĉasovniku, pa nazad ka meni, pune suza. Bilo je tek prošlo ĉetiri ujutru i ovo je mogao da zove samo stric Dţek iz bolnice.
Oboje smo znali.
Ĉvrsto smo se zagrlili, telefon je i dalje zvonio u predvorju. Zvonio i zvonio.
“Trebalo je da budemo tamo s njim”, reĉe majka, kao što će reći mnogo puta u danima, nedeljama i godinama što dolaze. “Trebalo je da budemo tamo.”
Evo kako izgleda srećan kraj, mislio sam gorko. Provedeš sa nekim ceo ţivot i onda, ako ode pre tebe, osećaš se kao da si izgubio sve udove.
Moja generacija - koja jebe unaokolo, sjebava i odjebava - biće makar pošteĊena saznanja kako taĉno izgleda ova naroĉita amputacija. Pod pretpostavkom da ne izgradimo sopstvene srećne krajeve.
Podigao sam slušalicu i stric Dţek mi je saopštio da mi je otac umro.
Ujutru sam otišao do Pata ĉim sam ga ĉuo kako tapka prema kutiji sa igraĉkama koju su moji roditelji drţali u drugoj spavaćoj sobi, u onoj u kojoj je Pat uvek spavao kad bi bio tu, u sobi koja je nekada bila moja.
Podigao je sa kutije igraĉaka pogled ka meni, drţeći u svakoj ruci po figuricu iz Ratova zvezda, oĉiju još oteĉenih od sna. Podigao sam ga, poljubio njegovo slatko lice i seo na krevet, drţeći ga na krilu.
“Pat, tvoj deda je noćas umro.”
Trepnuo je tim plavim oĉima.
“Deda je bio dugo bolestan i sada više ne mora da pati”, rekoh mu. “Sada je miran. Moţemo zbog toga da budemo srećni, zar ne? Njega više ništa ne boli. On više nikada neće osećati nikakav bol.”
pnt
248
“Gde je on sada?”
Ovo me je oborilo.
“Pa, njegovo telo je u bolnici. Kasnije ćemo ga sahraniti.” Shvatio sam da ne znam ništa o birokratiji smrti. Kada će oni da preuzmu njegovo telo iz bolnice? Gde će ga ĉuvati do sahrane? I ko su taĉno oni?
“Sada smo tuţni”, rekao sam. “Ali, jednog dana bićemo zahvalni zbog dedinog ţivota. Shvatićemo da smo imali sreće - ja sam imao sreće što mi je bio otac, a ti si imao sreće što ti je bio deda. Obojica smo imali mnogo sreće. Ali danas ne moţemo da budemo srećni. Suviše je rano.”
Pat klimnu, vrlo poslovno. “Još je u bolnici?”
“Njegovo telo je u bolnici. Ali njegov duh je otišao.”
“Šta je to njegov duh?”
“To je iskra ţivota koja je ĉinila tvog dedu ĉovekom kakav je bio.”
“Gde je otišla?”
Udahnuo sam vazduh.
“Neki ljudi misle da duh odlazi u nebo i ţivi zauvek. Neki misle da samo nestane i onda ĉovek spava zauvek.”
“U šta ti veruješ?”
“Ja mislim da duh ţivi”, rekoh. “Ne znam da li je na nebu ili negde drugde, na nekom mestu o kojem ne znam ništa. Ali duh ne umire tek tako. On ţivi. Makar samo u srcima ljudi koje volimo.”
“I ja u to verujem”, reĉe moj sin.
Sa iseĉenim krovom MGF-a koji je škripao kao pocepano jedro na oštrom vetru, polako sam vozio glavnom ulicom malog grada u kom sam odrastao, ne prepoznajući ga.
Posvuda su radnje i mali kafei koje sam poznavao pretvoreni u agencije za nekretnine ili delove nekog velikog lanca. Nije ĉudo što Englez oĉajniĉki ţeli da maše zastavom svetog ĐorĊa, kako bi se podsetio da su naši koreni
pnt
249
duboki i definisani kao i koreni Iraca i Škota. Ovo je bio moj rodni grad. Ali, mogao je da se nalazi bilo gde.
Nisam video ništa poznato sve dok nisam pronašao svog strica Dţeka u loţi Crvenog lava, paba koji je oĉigledno bio jedini deo glavne ulice zaštićen nezvaniĉnom uredbom o oĉuvanju. Sedeo je u oblaku duvanskog dima, krio pljugu u dlanu i pio mineralnu vodu ispod hrastovih greda i konjske opreme.
“Ţao mi je zbog tvog tate, Hari.”
“Hvala, striĉe Dţek.”
“Hoćeš li jednu od ovih? Ili da to obavimo?”
“Hajde da to obavimo.”
Stric Dţek je bio na mojoj strani dok sam se petljao sa birokratijom smrti. Još sam bio otupeo od nespavanja i u šoku od saznanja da moga oca više nema, ali izborano, duvandţijsko prisustvo mog strica Dţeka mi je sve umnogome olakšalo.
Odvezli smo se MGF-om u bolnicu i na prijemnom odeljenju preuzeli jadnu kesicu sa stvarima mog oca.
Njegov novĉanik sa unukovom slikom, njegove naoĉari za ĉitanje, njegovu veštaĉku vilicu.
To je bilo sve što je ostavio, a predato mi je bez sentimentalnosti i sauĉešća. Zašto bi oni tugovali za njim? Ili sa mnom? Oni nisu poznavali mog oca. Krenuli smo dalje.
Iz nekih tajnih administrativnih razloga morali smo da prijavimo smrt u malom gradu u kojem nikada nisam bio, iako mi je sa svojim prodavnicama Burger Kinga, Bodi Šopa i agencijama za nekretnine bio depresivno poznat.
Kao deo velike povorke ţivota i smrti, stali smo iza mladog para koji je prijavljivao roĊenje svoje bebe, a ispred starice koja je prijavljivala smrt svoga muţa. Pitao sam se zašto Najdţel Bati toliko kuka što muškarci umiru pre svojih partnera. Kakvo je olakšanje ne morati doći na ovo mesto, kakvo je olakšanje ne biti proklet da nastaviš da ţiviš sam.
Na kraju smo se vratili u moj rodni grad da posetimo pogrebnika. To mesto se, kao i pab, nije izmenilo u mom sećanju - napijanje i umiranje, dva veĉita znaka engleskih glavnih ulica.
pnt
250
Sa svojim sumraĉnim izlogom u kom su stajali beli nadgrobni spomenici poreĊani po hektarima crne svile, zavod, taj butik za oţalošćene, uvek je, dok sam bio mali, izgledao zatvoren, a tako je izgledao i sada. Kada sam bio mali i tek otkrivao da neću ţiveti veĉito, obiĉno sam brzim korakom prolazio pored ovog mesta. Sada sam ušao unutra. I bilo je sve u redu. Stric Dţek mi je lako oslonio ruku na rame i ja sam sabrano porazgovarao sa pogrebnikom o detaljima sahrane, kao da mi se to dogaĊa svaki dan. Sa umrlicom kod sebe, izgledalo nam je potpuno prirodno da razgovaramo sa ovim trezvenim starcem o oĉevoj sahrani. Jedini zaista ĉudan trenutak bio je kada je pogrebnik, gotovo izvinjavajući se, izvukao sjajni katalog. Trebalo je da odaberem kovĉeg za svog oca.
To je bio katalog kao i svaki drugi - ukusno snimljen, lepo predstavljen - i pogrebnik me je neţno poveo kroz njega, poĉevši sa najjeftinijim, jednostavnim primercima od borovine, prema samom vrhu najskupljih modela, velikih kovĉega od tvrdog drveta obrubljenih satenom i ukrašenih velikim mesinganim ruĉkama.
Moj prvi poriv bio je da uzmem najskuplji - neka ide sve, ništa nije suviše dobro za mog oca. Ali drugi poriv je rekao da je najskuplji kovĉeg previše nakinĊuren da bi moj otac u njemu zauvek poĉivao.
Oklevao sam, pa rekao pogrebniku da ćemo uzeti drugi najskuplji kovĉeg. Kada smo stric Dţek i ja izašli na ulicu, bio sam zadovoljan svojim izborom.
“Tvoj stari bi dobio napad u onom besnom kovĉegu”, iskezi se stric Dţek.
“U najskupljem?”, nasmeših se. “Da, pomislio sam da bi to bilo malo previše.”
“Zlatne ruĉke i crveni somotski opšiv!” zakikota se stric Dţek. “Više je liĉio na francuski jebarnik nego na kovĉeg.”
“Okretanje u grobu i sve to”, smejao sam se. “Taĉno znam šta bi rekao da smo uzeli taj najskuplji - Šta ti misliš ko sam ja? Prokleti Napoleon?”
Ĉuo sam njegov glas.
Nikada više neću ĉuti njegov glas.
Uvek ću ga ĉuti.
pnt
251
Trideset pet
“Dve patke dolaze u hotel”, reĉe Imon. “U najbolji hotel u Kilkamiju. Sjajan vikend za patke. Ali - ne, slušajte - odu one u svoju sobu i otkriju da nemaju kondome. Nema problema, kaţe patak, pozvaću sobnu uslugu da nam donese nekoliko. Pozove on sobnu uslugu. Malo kasnije pojavi se deĉko sa kondomima i kaţe - hoćete li da vam ih stavim na raĉun, gospodine? A patak odgovori - Šta ti misliš, da sam ja, moţda, neki pervertit?”
Imon skide mikrofon sa stalka u potpunoj tišini. Kasnije će se nasnimiti smeh.
“Bilo mi je ţao tog patka”, reĉe idući preko scene i izgledajući nekako vedrije nego obiĉno, ispred publike koja je bila privlaĉnija nego obiĉno. “Zato što u Kilkamiju nema pravog seksualnog vaspitanja. Moj tata mi je rekao da muškarac treba da bude gore, a ţena dole. Zato smo, tokom moje prve ozbiljne veze, moja devojka i ja spavali u krevetima na sprat. Vidite, tamo odakle ja dolazim, seks je nasledna pojava - ako vaši mama i tata nisu imali seks, sva je prilika da ga ni vi nećete imati.”
Vratio je mikrofon na stalak, smešeći se prema svetlu. “Srećom, sada sam dobar ljubavnik - ali to je samo zato što mnogo radim sam. Hvala vam i laku noć!”
Publika je divlje aplaudirala dok je Imon prelazio na boĉni rub scene, gde mu je prelepa devojka sa tablom za pisanje i slušalicama pruţila bocu piva. Onda se savio kao pokošen, spustio se na jedno koleno, sa sve bocom piva u ruci, okrenuo se napola i pobljuvao se u kofu sa peskom - pravu kofu sa peskom, ne imitaciju.
“Seci, seci”, rekao je reditelj.
Otrĉao sam na scenu, ĉuĉnuo pored Imona i stavio mu ruku na ramena koja su se tresla. Mem je stajala pored mene, oĉiju razrogaĉenih od brige, neprepoznatljiva u odeći.
“Ne plaši se, Imone “, rekoh. “To je samo reklama za pivo.”
“Ne bojim se”, reĉe slabo. “UzbuĊen sam.”
pnt
252
Ja nisam bio uzbuĊen. Bio sam uplašen. Vrlo uplašen.
Moj otac - telo mog oca - leţi kod pogrebnika. I ja ću ga videti.
Pogrebnik je spomenuo mogućnost da vidim telo - pogled na dragu osobu kako poĉiva, rekao je tiho, ponosan na ovu uslugu koja se nije posebno naplaćivala - i ovaj sastanak, ovaj moj poslednji sastanak sa ocem, poprimio je u mojoj glavi nemoguće dimenzije.
Kako ću se osećati kada budem video ĉoveka koji mi je podario ţivot kako leţi u kovĉegu? Hoću li pući? Hoću li podneti pogled na svog velikog zaštitnika kako ĉeka da ode u grob? Nisam mogao da se razuverim da će to biti previše, da ću se slomiti i raspasti, da će godine biti izbrisane i da ću opet postati dete koje jeca.
Kada ga budem video kako leţi tamo, surova ĉinjenica njegove smrti biće van svih preostalih sumnji i neverice. Mogu li to da podnesem? To sam ţeleo da saznam. Nauĉio sam da stvaranje deteta ĉoveka ne ĉini odraslim. Mora li ĉovek da sahrani svog oca pre nego što se oseti zaista odraslim?
Stric Dţek me je ĉekao u loţi starog Crvenog lava. Majka je odmahnula glavom i okrenula se kada sam je pitao da li ţeli da poĊe sa mnom. Nisam je krivio. Ali, morao sam da saznam da li mogu da ţivim sa saznanjem da sam sada sam.
Ne sam, naravno. I dalje sam imao majku, koja je spavala sa svetlima upaljenim u spavaćoj sobi preko cele noći, uţasnuta što je tamo sama prvi put u ţivotu. Imao sam i Pata koji je skakutao izmeĊu radosti što ponovo vidi Đinu i tuge u sopstvenoj kući, tuge koja je davila. Bila je tu i Sid - tamo negde, izgubljena u nekom drugom delu grada, deleći ţivot sa nekim drugim ĉovekom.
Ali sa oĉevom smrću jedan deo mene se osetio samim - najzad i zauvek.
Ĉak i kada su odnosi izmeĊu nas bili zategnuti, uvek je bio moj štit, moj ĉuvar, moj najveći saveznik. Ĉak i kada bismo se sporeĉkali i svaĊali, ĉak i kad bih ga razoĉarao i izneverio, uvek sam bio ušuškan saznanjem da će uvek uĉiniti sve za mene. Sada je sve to nestalo.
Stric Dţek ugasi svoju smotanu cigaretu i iskapi mineralnu vodu. Otišli smo do pogrebnika, ne govoreći mnogo, mada mi je stric Dţek, kada smo ušli i kada je malo zvono objavilo naš dolazak, stavio ruku na rame. Stric nije baš mnogo ţeleo da vidi telo svog brata. Ĉinio je ovo zbog mene.
Pogrebnik nas je oĉekivao. Uveo nas je u predvorje koje je izgledalo poput neke vrste garderobe. Sa obe strane visile su teške zavese, podeljene
pnt
253
uzduţ u nekoliko posebnih delova. Udahnuo sam i zadrţao vazduh dok je on povlaĉio jednu zavesu da otkrije mog oca u kovĉegu.
Samo što to nije bio moj otac. Više ne. Njegovo lice - jedino što se videlo kroz odškrinuti poklopac kovĉega - imalo je izraz kakav nikada ranije nisam video. Nije izgledalo smireno ili usnulo, niti kao bilo koji od tih utešnih klišea smrti. Njegovo lice bilo je prazno. Nije imalo više nikakve veze sa njim, bilo je lišeno identiteta kao što je bilo lišeno bola i iscrpljenosti. Bilo je kao da kucate na vrata, a kod kuće nema nikoga. I više od toga - kao da ste pred pogrešnom kućom. Iskra koja je mog oca ĉinila ĉovekom išĉezla je. Znao sam sa potpunom ubeĊenošću da je njegova duša otplovila. Došao sam da vidim svog oca, da ga vidim po poslednji put. Ali, tamo ga nisam zatekao.
Ţeleo sam da vidim Pata. Ţeleo sam da ga ĉvrsto stegnem i da mu kaţem da je sve ono u šta smo se mnogo trudili da verujemo - istina.

Trideset šest
Obiĉno bih ostajao u kući, daleko od prozora, gledajući kroz salone kako srebrni „audi‟ klizi ulicom traţeći malo mesta za parkiranje. Ali danas sam izašao kada sam video da dolaze - ta sada poznata kola sa poznatim oblicima unutra.
Patova plavokosa glava na zadnjem sedištu, gleda nadole u neku novu stvarĉicu koju je dobio. Đina na suvozaĉevom sedištu, okrenuta da razgovara sa njim. A na vozaĉevom mestu, taj nezamislivi Riĉard, polurastavljeni ĉovek, opušten i samopouzdan za volanom, kao da je vozanje Đine i Pata po gradu najprirodnija moguća stvar.
Nikada nisam progovorio sa njim. Nikada nisam video ni da izlazi iz kola kada su mi vraćali Pata. Bio je tamnokos, mesnat i nosio je naoĉari - kombinacija koja uspeva. Zgodan na naĉin Klarka Kenta. Odmah ispred kuće bio je mali prazan prostor. Gledao sam ga kako struĉno parkira „audi‟, kopile jedno.
Obiĉno bi Đina pokucala na vrata, pozdravila se sa mnom i poljubila Pata za doviĊenja. Primopredaja je obavljana sa minimumom uĉtivosti, što je bilo otprilike sve što je svako od nas uspevao da smogne. Ipak trudili smo se. Ne zbog nas, nego za dobro našeg deteta. Ali danas sam ih ĉekao ispred ulaznih vrata. Ona nije delovala iznenaĊeno.
“Zdravo, Hari.”
“Zdravo.”
“Vidi šta imam!”, reĉe Pat, mašući novom igraĉkom - nekakvim namrgoĊenim plastiĉnim kosmonautom sa neizmerno velikom laserskom puškom - dok je prolazio pored mene u kuću.
“Ţao mi je zbog tvog tate”, reĉe Đina zastavši sa druge strane kapije.
“Hvala.”
“Zaista mi je ţao. On je bio najpaţljiviji ĉovek kog sam ikada srela.”
“Bio je lud za tobom.”
pnt
255
“I ja sam bila luda za njim.”
“Hvala ti za Patovu igraĉku.”
“To mu je Riĉard kupio kod Hemlija.”
“Dobri stari Riĉard.”
Probola me je pogledom. “Bolje da krenem.”
“Mislio sam da ne voliš da se Pat igra oruţjem.”
Odmahnula je glavom i kratko se zasmejala, onim smehom koji govori da uopšte nije smešno. “Ako zbilja ţeliš da znaš, verujem da na svetu ima dovoljno nasilja i bez podsticanja dece da misle kako je oruţje oblik lake zabave. U redu? Ali on je ţeleo pušku.”
“Neću ga predati, Đina.”
“To će da odluĉe advokati. A mi ne bi trebalo...”
“Promenio sam svoj ţivot da bih brinuo o svom sinu. Uzeo sam povremeni posao. Nauĉio sam da organizujem stvari po kući, sve ono o ĉemu nikad ranije nisam morao da mislim. Da ga hranim, da ga oblaĉim, da ga stavljam u krevet. Da odgovaram na njegova pitanja, da budem tu kada je tuţan ili preplašen.”
“Sve ono što sam ja manje-više radila godinama.”
“Upravo to ţelim da kaţem. Nauĉio sam kako da vodim brigu o našem detetu - onako kako si ti o njemu vodila brigu. A sad se ti vraćaš i kaţeš mi da je gotovo.”
“Bio si dobar poslednjih par meseci, Hari. Ali, šta hoćeš? Orden?”
“Ne treba mi orden. Nisam uĉinio ništa više od onoga što je trebalo da uĉinim. Znam da to nije ništa naroĉito. Ali ti oĉekuješ previše od mene, Đina. Nauĉio sam kako da Patu budem pravi otac - morao sam, u redu? Sada hoćeš da se pravim kao da se to nije desilo. A to ne mogu. Kako da to uradim? Reci mi kako.”
“Ima li problema?”, upita Riĉard izlazeći iz Audija.
Znaĉi, ipak ima noge.
“Vrati se u kola, Riĉarde”, reĉe Đina.
pnt
256
“Jeste, vrati se u kola, Riĉarde”, rekoh ja.
Vratio se u kola, trepćući iza naoĉara.
“Treba da odluĉiš šta zaista ţeliš, Đina. Sve vi treba da odluĉite.”
“O ĉemu govoriš?”
“Ja se zdušno zalaţem za to da muškarci budu odgovorni za svoju decu. Zdušno se zalaţem da rade svoj deo posla u podizanju svoje dece. Ali ne moţeš imati i jare i pare. Ne moţeš oĉekivati od nas da uzmemo uĉešća u roditeljstvu i zatim jednostavno odstupimo kada vi to zaţelite, kao da smo poput naših oĉeva, kao da je sve to ţenski posao. Seti se toga kada sledeći put budeš posetila svog advokata.”
“I ti se seti neĉega!, Hari.”
“Ĉega to?”
“I ja ga volim.”
Pat je sedeo na podu svoje sobe, usred razbacane pune kutije igraĉaka.
“Jesi li se lepo proveo, dušo? je l‟ ti bilo zabavno s mamom i Riĉardom?”
Zvuĉao sam smešno ţivahno, poput voditelja kviza kada je u igri stvarno velika nagrada, ali bio sam odluĉan da se Pat ne oseća loše zbog ovih novih dogovora. Nisam ţeleo da se oseća kao da me izdaje svaki put kada ode da se zabavlja sa majkom i njenim deĉkom. Ali nisam ţeleo ni da se dobro provodi.
“Bilo je dobro”, reĉe on. “Riĉard i mama su se malo posvaĊali.”
Sjajne vesti.
“Zašto, dušo?”
“Uprljao sam sladoledom sedište njegovih glupih kola. Rekao je da ne bi trebalo da jedem sladoled u kolima.”
“Ali, tebi se Riĉard dopada?”
“Nije loš.”
pnt
257
Osetio sam ubod saţaljenja prema tom ĉoveku koga nisam poznavao. Ne veliki. Jedan sasvim mali. Ali ipak, ubod. Uloga koju je odabrao delovala je kao nemoguć deo igre. Ako pokuša da Patu bude otac, sigurno neće uspeti. A ako pokuša da mu bude samo prijatelj i to će svakako biti nekakav neuspeh. Ali Riĉard je makar imao izbora.
Ko je pitao Pata da li ţeli da jede sladoled na zadnjem sedištu tog srebrnog Audija?
Sid se zaposlila u jednom od onih dizajniranih azijskih restorana koji su poĉeli da se pojavljuju svuda po gradu, u jednom od onih mesta koja sluţe tajlandske riblje kolaĉe, japanske soba knedle i hladne vijetnamske prolećne valjuške kao da potiĉu iz istog mesta, kao da se ceo kontinent pretvorio u jednu ogromnu kuhinju Zapada. Bio je svetao i beo, pun uglaĉanog drveta i blistavog hroma, kao umetniĉka galerija ili zubarska ordinacija.
Gledao sam s ulice kako Sid spušta dva tanjira sa neĉim što je liĉilo na vreli malajski kari od kraljevskih škampi pred dve devojke koje su se smešeći zahvalile.
Kao i ostale tamošnje konobarice, nosila je uštirkanu belu kecelju, crne pantalone i belu košulju. Kosa joj je bila kraća nego što sam ikad video - bila je gotovo deĉaĉka, prešla je sa bubija F. Skota Ficdţeralda na bitls frizuru samo jednim odlaskom kod frizera. Znao sam da kada ţena odseĉe kosu to znaĉi nešto vaţno, ali nisam mogao da se setim šta.
Otišla je u dno sale, rekavši usput mladom crncu za šankom nešto što ga je nasmejalo, pa nestala u kuhinji. Seo sam blizu izloga restorana i ĉekao da se ponovo pojavi.
Bilo je prošlo tri i restoran je bio skoro prazan. Osim mene i dve devojke koje su jele svoje zaĉinjene škampe, jedini gosti bila su trojica dobro nahranjenih poslovnih ljudi po ĉijem stolu su bile naredane boce suvog vina Asaši. Mlada konobarica je stavila jelovnik na moj sto baš kada je Sid ponovo banula na kuhinjska vrata.
“Kada svršavate?”, upita je jedan od onih.
“Mislite kako?”, reĉe ona i okrenu se dok su oni pucali od smeha. Najzad me je videla. Polako je prišla mom stolu.
“Šta biste ţeleli?”
pnt
258
“Kako bi bilo da provedemo ostatak ţivota zajedno?”
“To nemamo. Hoćete li knedle?”
“Vaţi. Imate li tvrde?”
“Judon? Naravno. Sluţimo judon knedle u bistroj supi sa škampima, ribom, šitake gljivama i svim tim dobrim stvarima.”
“Zapravo nisam baš gladan. Ali ovo je igra sluĉaja, zar ne? Da naletimo ovako jedno na drugo.”
“Svakako, Hari. Kako si saznao da radim ovde?”
“Nisam. Ovo je ĉetrdeset drugo mesto koje sam obišao u poslednjih nekoliko dana.”
“Stvarno si lud.”
“Lud za tobom.”
“Samo lud. Kako ti je tata?”
“Sahrana je sutra.”
“Boţe! Ţao mi je. Je li Pat dobro?”
Udahnuo sam vazduh.
“Bili su vrlo bliski, to znaš. Za njega je to veliki gubitak. Ne znam - nekako se bori. Kao i moja majka. Biće mi drago kada pogreb bude za nama.”
“Vreme posle sahrane moţe da bude najgore, jer svi odu kući i ţivot se nastavlja. Osim, naravno, za tebe. Mogu li nekako da ti pomognem?”
“Moţeš.”
“Kako?”
“Da mi dozvoliš da te otpratim do kuće.”
“Treba da prestaneš da me uhodiš”, reĉe ona dok smo hodali tihim belim ulicama Noting Hila. “To mora da prestane.”
“SviĊa mi se tvoja frizura.”
pnt
259
Uhvatila je rukom jedan pramen.
“Nije dobro za tebe i nije dobro za mene”, reĉe.
“Oh, pa ne znam. Ne izgleda tako loše.”
“Znaš o ĉemu govorim.”
“Ţelim da budemo porodica.”
“Mislila sam da mrziš takve porodice - one koje su pune tuĊe dece i bivših partnera. Mislila sam da ţudiš za jednostavnim ţivotom.”
“Ne ţelim jednostavan ţivot. Ţelim ţivot s tobom. I Pegi. I Patom. I moţda s našim detetom.”
“Jedna od onih porodica? U kojoj se tvoje dete i moje dete tuku s našim detetom? Ti bi to mrzeo. Zaista bi mrzeo tako nešto, Hari. Izdrţao bi - pa, ne znam koliko bi izdrţao.”
“Ne bih nikada mogao da mrzim svoj ţivot ako ga ţivim s tobom. Slušaj, moj tata je na ruci imao tetovaţu, reĉi ispisane ispod jednog od onih dugaĉkih, uskih komandoskih noţeva. Pisalo je - Ujedinjeni ćemo pokoriti. To je ono što osećam o nama.”
“Tetoviraćeš se?”
“Neću.”
“Stupaš u vojsku?”
“Kaţem da će, ako budemo zajedno, sve biti u redu. Ne znam kakva će to vrsta porodiĉnog ţivota biti - zato što nikada ranije nije bilo ovakve porodice. Ali znam da će biti bolja od bilo kakve porodice kakvu bismo mogli da imamo razdvojeni. Samo razmisli o tome, vaţi?”
“Naravno, Hari. Raspraviću to sa svojim muţem veĉeras tokom veĉere.”
Stali smo ispred stare bele kuće izdeljene u stanove pre ĉetrdeset godina.
“To je to, Hari”, reĉe ona.
A onda je Dţim s rukom u gipsu odjednom izleteo na vrata, „ urlajući:” Dalje od moje ţene, kopile jedno!” Vešto je napravio pun krug na jednoj nozi i njegova motoristiĉka ĉizma mi je eksplodirala u usta. Zateturao sam se
pnt
260
unazad, iskidanih i krvavih desni, nogu pretvorenih u puding. Odmah su mi dve stvari postale jasne.
Dţim je znao ponešto o borbenim veštinama. I ponovo je pao sa motora.
Odbio sam se o neke kante za smeće i podigao pesnice dok mi je prilazio, ali Sid stade izmeĊu nas, a on je zajaukao od bola hvatajući se za slomljenu ruku.
“Ostavi ga na miru! Ostavi ga na miru!”, vikala je na njega.
“Pazi na moju slomljenu ruku, jebote!” zaurlao je na nju. Ali pustio ju je da ga odvede do vrata. Okrenuo se da zareţi na mene.
“Ako ponovo vidim to tvoje lice”, rekao je, “ostaćeš bez zuba.”
“Ne bi mi bilo prvi put.”
Nisam mu objasnio kako me je komšijski pas oborio na lice kada sam imao pet godina. Ne bi zvuĉalo baš impresivno.
Vratio se u kuću drţeći se za gips.
Mora da su ţiveli u prizemlju, jer sam ĉuo nešto što je zvuĉalo kao Pegi koja plaĉe. Sid se okrenula i pogledala me.
“Molim te, Hari, ostavi me na miru.”
“Samo razmisli o onome što sam ti rekao”, procedio sam kroz oteĉene i krvave usne. “Molim te da razmotriš moju ponudu.”
Odmahnula je glavom i - znam da je glupavo - osetio sam da poĉinjem da joj se zaista dopadam.
“Ti baš ne odustaješ, je li?”
“Nasledio sam to od oca”, rekoh.
Onda je zatvorila vrata velike bele kuće i vratila se svom ţivotu.
pnt
261
Trideset sedam
Na kilometar i po od naše porodiĉne kuće nalazi se mala crkva na brdu.
Kada sam kao deĉak lutao tokom blistavih letnjih noći onuda gde nisam smeo da lutam, ponekad bih se ušunjao na groblje pored ove crkve, pio jabuĉni sirup, davio se slatkišima i gledao kroz teleskopski nišan drugarove vazdušne puške kalibra 0,22.
Nismo mi bili tako koĉoperni kao što smo izgledali. Na najmanji zvuk - vetar u krošnjama, šuštanje lišća po hladnim nadgrobnim ploĉama, krckanje prastarih dasaka u crkvi - moj drugar i ja paniĉno bismo pobegli, uţasnuti da se mrtvi spremaju da nam se prikaţu. A sada će mog oca tu da sahrane.
Probudio sam se na zvuk bicikla raznosaĉa novina, Miror je grubo upao u poštansko sanduĉe, iz kuhinje se ĉulo tiho brujanje radija. Za trenutak, izmeĊu sna i jave, sve je izgledalo samo kao još jedan obiĉan dan.
Ali posle doruĉka smo obukli svoje sumorne uniforme oţalošćenih, moj sin i ja, obojica neobiĉni sa crnim kravatama i belim košuljama, pa smo seli na pod moje nekadašnje sobe i preturali po kutijama starih fotografija, tešeći se slikama mog tate, njegovog dede.
Vreme je poteklo unazad, paralo se. Našli smo vedre slike u boji mog tate sa Patom - otvaraju boţićne poklone, Pat vozi svoj bicikl Blubel, još sa pomoćnim toĉkovima, Pat kao nemoguće plavokosi mališan, Pat kao usnula beba u naruĉju svog nasmešenog dede.
I mnoge slike ĉija je boja već bledela - moji tata i mama sa Đinom i sa mnom na našem venĉanju, ja kao namršteni šiparac sa svojim tatom, ĉvrstim pedesetogodišnjakom, zagrljeni u našem zadnjem vrtu - ponosan na svoj vrt, ponosan na mene - i još dalje unazad, ja kao trapavi jedanaestogodišnjak sa roditeljima, još mladim, na grupnom snimku sa venĉanja nekog roĊaka.
I seţući ĉak u poĉetak sećanja i dalje - moje crno-bele fotografije kao kratko podšišanog deteta sa tatom i konjima u Dolini Solzberi, još jedna tatina crno-bela fotografija kako se smeje podiţući me na nekoj vetrovitoj plaţi, i slike u sivim tonovima tate u uniformi i mojih roditelja na njihovom venĉanju.
pnt
262
Nije bilo tatinih slika kao deteta ili bebe. Znao sam da je to prosto zato što su bili suviše siromašni da bi imali aparat, ali izgledalo je kao da je njegov ţivot zapoĉeo tek sa našom malom porodicom.
U prizemlje je poĉelo da stiţe cveće. Pat i ja smo stali na prozor sobe mojih roditelja, u prednjem delu kuće i gledali kako ga cvećar istovara iz svog kombija. Uskoro su u celofan umotani buketi prekrili ceo prednji travnjak, a ja sam mislio na princezu Dajanu i more cveća koje je zapljusnulo crnu ogradu kraljevskih palata. Za cvećara je to bio samo još jedan posao, i to prvi toga dana, ali izgledao je istinski potresen.
“Voleo bih da sam poznavao ovog ĉoveka”, ĉuo sam ga da kaţe majci i znao sam da tako i misli.
Nasmejali smo se kada je kovĉeg stigao pred crkvu. Bio je to oĉajniĉki smeh, jedan od onih koji sluţe kao brana protiv suza za koje se bojite da nikada neće stati ako im se dozvoli da krenu, ali ipak smeh.
Pratili smo kovĉeg u staru crkvu, moja majka, moj sin i ja, ali iz nekog razloga ĉetiri nosaĉa zastala su na ulazu. Iako je išla izmeĊu mene i Pata, majka je nastavila da hoda, gledajući u zemlju. Stala je tek kada je jako udarila glavom u ivicu kovĉega svoga muţa.
Zateturala se unazad drţeći se za ĉelo, traţeći krv na prstima, a onda me je pogledala i oboje smo se nasmejali. Oboje smo ĉuli njegov glas, taj glas iz starog Londona, pun umorne ljubavi: “Šta to radiš, ţeno?”
Onda smo ušli u hladovinu crkve i bilo je kao da smo zakoraĉili u san, san u kome su se svi koje je ikada poznavao - rodbina, prijatelji porodice, nekadašnji i sadašnji susedi, ljudi sa kravatama Korpusa Kraljevskih komandosa koje je sreo kao mladić, a kojima je sada sedamdeset - sakupili po poslednji put. Redovi i redovi njih. Neki su zaplakali na prizor oĉevog kovĉega.
Nas troje seli smo u prvi red. Nekada bi nas troje znaĉilo moji roditelji i ja. Sada smo to bili moja majka, moj sin i ja. Njihove glave bile su pognute, zagledane u kamene ploĉe poda, smeh ih je napustio, ali ja sam gledao sveštenika dok je poĉinjao citatom Knjige proroka Isaije: “Raskovaće maĉeve svoje na raonike, i koplja svoja na srpove, neće dizati maĉa narod na narod, niti će se više uĉiti boju.”
Propoved je govorila o dobrom vojniku koji je postao ĉovek mira - ratnik koji je nauĉio da bude muţ koji voli, neţan otac, paţljiv sused. Videlo se da je
pnt
263
mnogo radio na svom govoru, da je razgovarao sa mojom majkom i mojim striĉevima i tetkom Etel, prvom susetkom koja mi nije bila prava tetka. Ali sveštenik nije nikada upoznao mog oca, tako da nije zaista mogao da opiše njega i njegov ţivot.
Tek kada je stara pesma koju je moja majka izabrala odjeknula kroz prepunu crkvu morao sam da stegnem srce i osetio sam svu teţinu našeg gubitka.
Ta stara pesma me je dirnula više od himni, propovedi, dobronamernih fraza ili lica svih ljudi koje je poznavao. Sinatrin glas, vrlo mlad, vrlo ĉist, bez onog samozadovoljstva i cinizma njegovih kasnijih godina. Uzdigao se i grmeo u maloj crkvi.
Moja majka se nije pomerila, ali sam osetio kako je ĉvršće stegla Pata, kao da se plaši da ne odleti u neko drugo mesto i vreme, negde u usamljenu budućnost gde će moći da spava samo sa upaljenim svetlima u spavaćoj sobi ili negde u izgubljenu, neponovljivu prošlost.
Jednog dana
Kada mi bude teško,
Kada svet bude hladan,
Osetiću sjaj
Samo misleći na tebe
I na to kako si izgledala veĉeras.
I ĉuo sam glas svog oca kako se ţali na izbor, glas pun ĉuĊenja prema toj ţeni koja je delila ţivot sa njim, ali koja nikada nije prestala da ga zapanjuje.
“Ne ranog Sinatru, ţeno! Ne te pospane devojaĉke stvari koje je snimio za Kolumbiju! Ako već moraš da odabereš Sinatru, onda uzmi nešto sa jednog od albuma Kapitola iz pedesetih - Jedan za moju malu, AnĎeoske oči, U sitne jutarnje sate - neku od velikih salonskih pesama. Ali ne te rane stvari! I šta fali Dinu Martinu? Ionako sam Dina uvek više voleo.”
Bila je to istina. Oĉev ljubimac bio je Din Martin. Sinatra je, koliko god da ga je cenio, ipak bio malo previše gladak i romantiĉan za mog oca. Mnogo više je cenio tvrdu sredinu Dina Martina. Ali, naravno, pesma nije bila izbor mog oca. Izabrala ju je majka. Nije bila o tome kako je on sebe video. Bila je o tome kako ga je ona videla, znala, volela.
pnt
264
Ali ti si divna!
S tako toplim osmehom
I tako mekim obrazom
Ne ostaje mi ništa
Osim da te volim
Upravo takvu kako izgledaš veĉeras.
Pogrebnikovi ljudi su poneli oĉev kovĉeg iz crkve - paţljivo, paţljivo - prema groblju. A mi smo ih pratili, zaslepljeni ritualima smrti, do poslednjeg groba u strmom polju nadgrobnih spomenika.
Sveţe iskopana jama bila je na kraju dugog niza grobova i jednog dana, kada ova crkva vidi još mnogo pogreba, biće teško naći poĉivalište mog oca jer će biti u središtu šume spomenika, samo jedan meĊu mnogima. Danas je moj otac bio poslednji pristigli na ovo mesto veĉnosti. Lako je danas bilo naći njegov grob.
A tamo je bio i njegov nadgrobni kamen - beo i nov, sa oĉevim epitafom uklesanim crnim slovima na gornjem delu, ostavljajući mesta za drugi natpis - za njegovu ţenu, moju majku, Patovu baku - da se ukleše jednog dana.
PATRIK VILIJEM ROBERT SILVER, DSM17, pisalo je - ime iz dana kada su obiĉne porodice davale svojoj deci onoliko imena koliko su mogli da upamte, onoliko imena koliko su deca mogla da ponesu, a ispod datuma njegovog roĊenja i smrti, voljeni SUPRUG, OTAC I DEDA.
Sveštenik je govorio - pepeo pepelu, prah prahu, doĊite, blagoslovena deco Oca moga, primite kraljevstvo za vas pripremano od postanja sveta - ali ja sam ĉuo samo delić jedne od starih pesama, pesme koja traţi od nekoga da se nikada, nikada ne promeni.
Stajali smo na ivici otvorenog groba, ispred mnogobrojnih oţalošćenih. Neke nisam poznavao. Neke sam znao ĉitavog svog ţivota. Pa ipak, lica koja sam poznavao izmenila su se - pamtio sam nasmejane striĉeve i zgodne strine u njihovim srednjim godinama, dobrim godinama novih kola, svetle odeće i letnjh dana na obali, kada su im deca rasla ili moţda već bila odrasla.
Sada su ta lica bila starija nego što sam ikada oĉekivao da će biti, a samopouzdanje njihovih tridesetih i ĉetrdesetih nekako se sa godinama iskralo. Došli su na pogreb mog oca, prvog iz njihove generacije koji je
pnt
265
otišao, pa im se njihova sopstvena smrt odjednom sigurno uĉinila vrlo stvarnom. Plakali su za njim, a takoĊe i za samima sobom.
U daljini sam video polja po kojima sam jurcao kao deĉak, tamnosmeĊa u ovo zimsko doba i pravougaona kao igrališta, oiviĉena ţilavim golim drvećem.
Da li se deca još uvek igraju po tim neravnim poljima? Nekako mi se ĉinilo da nije tako. Ali ja sam pamtio svaki blistavi potok, svaku blatnu jamu, nepokretno jezerce u gustom ţbunju i sve farmere koji su nas jurili. Mene i moje drugove, tu gradsku decu sa prigradskim ţivotima.
Ovde gore nije bilo znakova obliţnjih graĊevinskih parcela i trţnih centara. Sve što ste ovde gore mogli da vidite bila su polja. Ovde gore je mesto izgledalo poput sela.
Zato je moj otac utekao iz grada. Ova polja po kojima sam se igrao kao deĉak - o njima je moj otac sanjao, a sada će biti sahranjen meĊu njima.
Svuda unaokolo se ĉuo plaĉ - glasniji, nekontrolisan, proţetiji bolom - i ja sam podigao pogled i video suze na licima onih koje volim. Braće mog oca. Naših suseda. Moje majke i moga sina.
A ja sam stajao tamo suvih oĉiju i gledao kako spuštaju oĉev kovĉeg u sveţe iskopan grob. Jednom rukom ĉvrsto sam grlio mjku, koja je zagrlila svog uplakanog unuka, a drugu ruku sam zavukao duboko u dţep svog crnog odela i u pesnici ĉvrsto stezao orden mog oca kao da ga nikada neću pustiti.

Trideset osam
“Svet se menja”, reĉe Najdţel Bati. “Nisu više sedamdesete. Ovo nije Kramer protiv Kramera. U sporovima oko smeštaja zakon i dalje daje prednost majci - i uvek će. Ali postoji narastajuća svest o tome da nisu samo muškarci loši roditelji.”
“Mrzim i samu pomisao da će moj sin rasti pored nekog drugog tipa”, rekoh više za sebe nego advokatu. “Mrzim pomisao da će biti u istoj kući s nekim ko se zapravo uopšte ne zanima za njega. S nekim koga zanima samo njegova majka.”
“To se neće desiti. Bez obzira šta ona kaţe - ostavila vas je obojicu. A ti si vrlo dobro brinuo o svom sinu dok je bio pod tvojim starateljstvom. Bez obzira šta ona priĉa svom advokatu.”
“Ne mogu da verujem da ţeli da me prikaţe nemarnim. Da je igrala ĉisto, mogao bih da je poštujem. Ali ovo - od ovoga mi krv kljuĉa, znaš šta mislim, Najdţele?”
“Znam.”
Moj advokat za mene više nije bio gospodin Bati. Sada je bio Najdţel. Ispriĉao mi je svoju priĉu.
Pre sedam godina oţenio se Francuskinjom koju je sreo dok je radila za jednog advokata u Londonu. Skrasili su se ovde i godinu dana posle venĉanja dobili bliznakinje. Ali kada im se brak pre dve godine raspao, njegova ţena - uskoro bivša ţena - zakljuĉila je da ţeli da se vrati u Francusku. Uz odobrenje Apelacionog suda dobila je dozvolu da odvede njihove dve kćeri iz zemlje. Najdţel Bati ih od onda nije video.
“I tako su moja deca završila izgubivši jednog roditelja i bez sumnje prezirući onog drugog”, rekao je. “Zahvaljujući nekom glupom dupetu od sudije koji misli da je majka jedini roditelj koji se raĉuna. A u mom sluĉaju nema niĉeg posebnog - mnogi oĉevi su izgubili dodir sa svojom decom zato što ţene s kojima su se oţenili ţele da ih kazne.”
Puštao sam zvuke saosećanja. Bilo je kasno veĉe i ĉistaĉice su se motale pored njegove prazne kancelarije na Vest Endu. Sedeo je na svom stolu i piljio u zakrĉeni saobraćaj na Hanoverskom trgu.
pnt
267
“Mojoj deci bi svakako bilo bolje sa oba roditelja. Ali, ako to odbacimo - nemogući zadatak da im se omogući da zadrţe oba roditelja - onda je potreban izvestan stepen kompromisa. A rasprave o smeštaju nemaju veze sa kompromisom. I ne vode se oko toga šta je najbolje za dete. Trebalo bi, ali nije tako. One se bez razlike vode oko toga šta je majka odluĉila da ţeli.”
Skinuo je naoĉari i protrljao oĉi.
“Iako se zakon trudi da išĉupa ţaoku iz rasprava o smeštaju, uvek je to za jednog roditelja pobeda, a za drugog poraz. Tako mora da bude. Muškarac je obiĉno onaj koji gubi. Ali - a to je promena do koje je došlo tokom poslednjih dvadeset godina - ne uvek. A ovu raspravu moţemo da dobijemo. Zasluţujemo da je dobijemo.”
“Ali ona ga zaista voli.”
“Šta?”
“Đina voli Pata. Znam da ga voli.”
Najdţel uze da pretura neke papire po stolu, gotovo kao da mu je neprijatno umesto mene.
“Nisam siguran da je to ovde bitno, znaš?”, reĉe.
Gledao sam ih sa prozora. Đina je izašla sa suvozaĉevog sedišta Audija i otvorila Patu zadnja vrata - rekao mi je da je Riĉard namestio bravu za decu, a zatim ga je, ĉuĉnuvši na ploĉnik tako da su bili iste visine, zagrlila obema rukama, stiskajući njegovu plavokosu glavu o svoj vrat, grabeći poslednje sekunde s njim pre nego što mi ga vrati.
Đina se muvala oko vrata kola - više nismo mogli da razgovaramo, ali će ĉekati da me vidi pre nego što uĊe - i dok sam gledao Pata kako trĉi stazicom ka našim vratima, sjajnih oĉiju, znao sam da zasluţuje da bude voljen koliko je voljeno svako dete na svetu.
Nešto kasnije, igrao se na podu sobe svojim igraĉkama.
“Pat?”
“Da?”
“Ti znaš da se mama i ja sada ne slaţemo najbolje?”
pnt
268
“Ne razgovarate jedno sa drugim.”
“To je zato što smo trenutno u svaĊi.”
Ćutke je udario Luka Skajvokera o stranu Milenijumskog sokola. Seo sam pored njega na pod. Nastavio je da udara Luka. “Mi te oboje mnogo volimo. Ti to znaš, zar ne?”
Nije govorio.
“Pat?”
“Valjda.”
“I oboje ţelimo da ţiviš sa nama. Gde bi ti više voleo da ţiviš? Sa mnom?”
“Aha.”
“Ili sa mamom?”
“Aha.”
“Ne moţeš i sa njom i sa mnom. To razumeš, je li? Ne moţeš sa oboje. Više ne.”
Prišao mi je i ja sam ga zagrlio.
“Teško je, zar ne, dušo?”
“Teško je.”
“Ali oko toga se svaĊamo. Ja ţelim da ostaneš ovde, a tvoja mama ţeli da budeš kod nje. Sa njom i Riĉardom.”
“Aha, ali šta je sa mojim stvarima?”
“Šta?”
“Sve moje stvari. Sve su ovde. Šta ako odem da ţivim tamo - šta ćemo sa mojim stvarima?”
“To neće biti problem, dušo. Moţemo da prenesemo tvoje stvari. Ne treba da brineš o tome. Vaţno je gde ćeš ţiveti. A ja ţelim da ostaneš ovde.”
Pogledao me je. Đinine oĉi.
“Zašto?”
pnt
269
“Zato što je to najbolje za tebe”, rekoh, i dok su reĉi još izlazile, upitao sam se da li je to zaista taĉno.
Promenio sam se u poslednjih šest meseci, tokom kojih sam se sam brinuo o Patu. Imonova emisija je sluţila samo da otplaćuje hipoteku, ne da dokazuje moju vrednost meni samom ili bilo kome drugom. Posao više nije bio središte moje vasione. Središte moje vasione bio je moj deĉak.
Kada sam osećao ponos, strah, ĉuĊenje ili bilo šta što me je podsećalo da sam ţiv, to više nije bilo ni zbog ĉega što se desilo u studiju. To se dogaĊalo jer je Pat nauĉio da veţe pertle, ili jer su ga maltretirali u školi, ili jer je rekao ili uĉinio nešto što bi me ispunilo ljubavlju, nešto što bi me podsetilo da je moj sin najlepši deĉak na svetu. Ako ode, osećaću se kao da sam sve izgubio.
“Ţelim samo ono što je najbolje za tebe”, rekoh, pitajući se po prvi put da li zbilja ţelim ono što je najbolje za njega ili ono što je najbolje za mene.
“Tvoj tata i ja smo je gledali u Paladijumu kada je imala osamnaest godina”, reĉe moja majka. “Zvali su je Devojka iz Tigrovog zaliva.” Njene plave oĉi se raširiše od uzbuĊenja - zašto nikada ranije nisam primetio koliko su plave? Na svetlosti Albert Hola oĉi moje majke su sijale kao nešto iz Tifanijevog izloga.
Iako su većinu veĉeri provodili kod kuće, moji roditelji su izlazili otprilike svakih šest meseci - na koncert Tonija Beneta u Rojal Festival Holu, na obnovu mjuzikla Oklahoma! ili Momci i lutkice na Vest Endu - i zato sam ja sada poveo majku na koncert u Albert Hol. Na njenu liĉnu veĉitu ljubimicu - devojku iz Tigrovog zaliva.
“Širli Besi!”, reĉe moja majka.
Vukli su me na koncerte Širli Besi dok još nisam dovoljno porastao da se pobunim. Ali u to doba njena publika nije bila ni blizu ovoliko mešovita kao što je bila masa koja nas je doĉekala unutar Albert Hola.
Nemoguće zgodni mladići sa uzbeĉkim kapicama i poĉupanim obrvama sedeli su na svojim mestima isto kao i temeljni postariji parovi iz londonskih predgraĊa, muškarci odeveni zvaniĉno, u stilu društvenih klubova, u blejzere, ţene sa onim naroĉitim smrznutim Margaret Taĉer-frizurama kakve generacija moje majke namešta za veĉernje izlaske.
pnt
270
“Nisam znao da je stara Širli toliko popularna kod gej ljudi”, rekoh. “Mislim da to ima smisla - momci vole tu kombinaciju sjaja šou-biznisa i liĉne tragedije. Ona je naša Dţudi Garland.”
“Kod gej ljudi?”, reĉe moja majka, zapanjena. “Kakvih gej ljudi?”
Pokazao sam joj mladiće u modelima Versaće i Prada koji su se tako oĉigledno izdvajali iz vune i poliestera publike iz predgraĊa.
“Svuda oko tebe, mama.”
Kao na znak, mladić odmah pored majke - tip manekena koji je prosto bio previše lep da bi bio heteroseksualan - ustade i zavrišta uzbuĊeno dok je orkestar svirao uvodne taktove pesme Dijamanti su večiti.
“Volimo te, Širli! Ti si ĉudesna!”
“Dakle, ovaj nije gej”, šapnu mi mama, potpuno ozbiljna.
Nasmejao sam se, zagrlio je i poljubio u obraz. UzbuĊeno se nagnula napred kada se Širli Besi pojavila na vrhu scenskih stepenica - u veĉernjoj haljini koja je blistala poput vilinskog svetla, ruku ekstravagantno podignutih.
“Kako to uspevaš, mama?”
“Kako uspevam, šta?”
“Kako uspevaš da nastaviš nakon što je tata otišao? Mislim, provela si s njim ceo ţivot. Ne mogu ni da zamislim kako je pokušavati da se zatvori tolika rupa.”
“Pa, ne moţe da se preboli, naravno. Nikada se ne preboli. Nedostaje mi. Usamljena sam. Ponekad sam preplašena. I još spavam sa upaljenim svetlom.”
Pogledala me je. Širli Besi je koraĉala rubom scene pod grmljavinom aplauza i kišom buketa. Da, ona je stvarno bila naša Dţudi Garland.
“Ali moraš da nauĉiš da nastaviš”, reĉe majka. “To je deo toga, zar ne?”
“Deo ĉega?”
“Deo onoga što ĉini ljubav prema nekome. Kada zaista nekoga voliš. Kada nekoga zaista voliš onda ga ne doţivljavaš samo kao produţetak samog sebe. Ne voliš ga samo zbog samog sebe.”
pnt
271
Majka se okrenula prema sceni. U mraku Albert Hola video sam da joj se plave oĉi sijaju od suza.
“Ljubav je kada znaš kada da pustiš”, rekla mi je.
pnt
272
Trideset devet
“Ti si lud!”, reĉe Najdţel Bati. “Hoćeš dobrovoljno da predaš dete? Predaćeš ga svojoj bivšoj ţeni, a mogli bismo da je potučemo, jebote? Njoj će se ovo dopasti - jasno ti je, zar ne?”
“Ne ĉinim to zbog nje”, rekoh. “Ĉinim to zbog njega.”
“Znaš li koliko bi muškaraca ţelelo da je na tvom mestu? Znaš li koliko muškaraca viĊam u kancelariji - odraslih muškaraca koji plaĉu, Hari, jebote - koji bi dali sve što imaju da zadrţe svoju decu? Koji bi dali svoje desno jaje za to? A ti ga jednostavno ostavljaš.”
“Ne, ne ostavljam ga. Ne predajem se. Ali znam koliko voli da bude sa Đinom, iako se trudi da to ne pokaţe, jer misli da će me povrediti ili da će biti izdajnik ili tako nešto. Ili će ponovo uspostaviti nekakvu vezu, ili će ona postati neko koga viĊa vikendima. Vidim da se to već dogaĊa.”
“Ĉija je to krivica?”
“Znam da si razoĉaran, Najdţele. Ali ja samo mislim na svog malog.”
“Misliš li da je ona mislila na njega kada je otišla? Misliš li da je mislila na njega u taksiju za Hitrou?”
“Ne znam. Mislim samo da su detetu potrebna dva roditelja. Ĉak i detetu ĉiji su roditelji razvedeni. Naroĉito detetu ĉiji su roditelji razvedeni. Ĉinim ono što mogu da bi bilo tako.”
“Šta je sa tipom sa kojim ona ţivi? Tim Riĉardom? Ne znaš ništa o njemu. Ti ćeš sav srećan njemu da predaš svog sina?”
“Ja ne predajem Pata nikome. On je moj sin i uvek će biti moj sin. Ja sam njegov otac i uvek ću biti njegov otac. Ali moram da pretpostavim da Đinin ukus kada su u pitanju muškarci nije sasvim bedan.”
“Mislim da je ona potpuno poludela, ako mene pitaš. Ti znaš šta će se dogoditi, zar ne? Postaćeš jedan od onih vikend-tata - sedećeš u Pica
pnt
273
Ekspresu nedeljom popodne trudeći se da smisliš šta da kaţeš tom neznancu koji je nekada bio tvoj sinĉić?”
“Pat i ja nikada nećemo biti takvi.”
“Nemoj da se kladiš.”
“Ne kaţem da je to ono što bih ţeleo. Ali zar ne vidiš? Sjebavamo svoje ţivote opet i opet i uvek naša deca moraju da plate raĉun. UĊemo u sledeću vezu, uvek poĉinjemo ispoĉetka, uvek mislimo da imamo još jednu priliku da sve bude kako treba, a deca iz svih tih rasturenih brakova plaćaju cenu. Ona - moj sin, tvoje kćeri, milioni poput njih - nose rane koje traju doţivotno. To mora da prestane.” Slegnuo sam bespomoćno, znajući da sam mu se zgadio. “Ne znam, Najdţele. Samo se trudim da budem dobar otac.”
“Predajući svog sina.”
“Ĉini mi se da je to najmanje što mogu da uĉinim.”
“Uredićemo stvari tako”, rekao sam Patu, “što ćeš moći da ostaviš u našoj kući onoliko svojih stvari koliko ţeliš. Tvoja soba će uvek biti tvoja soba. Niko je neće nikada ni pipnuti. A moći ćeš da se vratiš kad god poţeliš. Na dan, preko noći, zauvek.”
“Zauvek?”, upita Pat gurajući Blubela pored mene. Glas mu je bio veoma tih.
“Ţivećeš sa svojom majkom. Ali niko ne moţe da te natera da ţiviš tamo. Oboje ćemo se brinuti za tebe. I oboje ţelimo da budeš srećan.”
“Više se ne svaĊate?”
“Prestali smo da se svaĊamo, zato što te oboje volimo i oboje ti ţelimo sve najbolje. Ne kaţem da se nikada nećemo ponovo svaĊati. Ali trudimo se, znaš?”
“Da li se ponovo volite?”
“Ne, dušo. To vreme našeg ţivota je prošlo. Ali oboje volimo tebe.”
“Gde ću da spavam kod mame?”
pnt
274
“Ona za tebe sprema novu sobu. Biće super - moći ćeš da razbacaš svoje igraĉke iz Ratova zvezda svuda po podu, da puštaš hip-hop i da izluĊuješ susede.”
“I niko neće smeti da pipne moju staru sobu?”
“Niko.”
“Ĉak ni ti?”
“Ĉak ni ja.”
Stigli smo u park. Pred nama se pruţao asfaltni put koji je zavijao oko jezera. Ovde je voleo da vozi bicikl toliko brzo da su labudovi poletali sa jezera kada bi ga videli da dolazi. Ali Pat nije ni pokušao da sedne na bicikl.
“Meni se sada sviĊa”, reĉe i to me je iskidalo. “SviĊa mi se kako je sada.”
“I meni”, rekoh. “Volim da ti pravim doruĉak ujutru. I volim da te vidim popodne, kada razbacaš sve svoje igraĉke po podu. I volim kada naruĉimo kinesku hranu ili picu i zajedno na sofi gledamo film. I kada idemo zajedno u park. Volim sve te stvari.”
“I ja. I ja to volim.”
“I opet ćemo sve to da radimo, vaţi? Niko ne moţe da nas spreĉi. Ovo nikada neće prestati. Neće, sve dok ti ne postaneš vrlo veliki deĉak koji ţeli da izlazi sa svojim društvom i da ostavi svog starog tatu na miru.”
“To će biti nikad.”
“Ali pokušaćeš, vaţi? Da ţiviš sa mamom, mislim. Jer, ona te mnogo voli i ja znam da i ti nju voliš. To je dobro. Radujem se što volite jedno drugo. Iako sam tuţan što odlaziš, to nije kraj niĉemu. Moţeš da se vratiš kad god poţeliš. Zato pokušaj da budeš srećan s mamom, vaţi?”
“Vaţi.”
“I, Pat?”
“Šta?”
“Ponosan sam što si moj sin.”
Bacio je bicikl i došao mi u zagrljaj, pritiskajući lice o mene, preplavljujući me onim što je izgledalo kao njegova sušta suština. Punio je moja ĉula -
pnt
275
njegova zamršena ĉupa plave kose, njegova neverovatno glatka koţa, taj Patov miris prljavštine i šećera. Moj lepi sin, mislio sam osećajući so naših suza.
Hteo sam još mnogo da kaţem, ali nisam pronalazio reĉi. Nije to savršeno, hteo sam da kaţem. Nikada neće biti savršeno. Nisam toliko glup da to ne znam. Ali, kako stvari stoje, ovo je verovatno najbolje što moţemo da uĉinimo. Nije savršeno. Zato što si ti bio jedina savršena stvar u mom ţivotu.
Moj lepi deĉaĉe.
Moj lepi deĉaĉe.
Moj lepi deĉaĉe.
Đina je povela Pata u njegovu novu spavaću sobu, a ja sam stajao usred njihovog stana sa kutijom igraĉaka iz Ratova zvezda u rukama, osećajući se izgubljeno kao nikada u ţivotu.
“Hajde, pusti to meni”, reĉe Riĉard.
Dao sam mu kutiju i on je stavi na sto.
Nespretno smo se smešili jedan drugom. Nisam ga takvim zamišljao - bio je povuĉeniji, paţljiviji, ne tako otresit kao što sam mislio.
“Ovo je veliki dan za Đinu”, rekao je.
“Veliki dan za sve nas”, rekao sam ja.
“Naravno”, dodade hitro. “Ali Đina - pa, kao što znate, ona je Vaga. Kuća, porodica - to je za nju sve.”
“Taĉno.”
Nije bio sasvim siguran šta oĉekujem. Ali to ne znaĉi da nije pomalo kurcoglav, naravno.
“A Pat?”, upitao je. “Koji je on znak?”
“Molim Pospremite Moju Sobu”, rekoh.
Đina izaĊe iz Patove nove sobe i nasmeši mi se.
pnt
276
“Hvala ti što si pomogao da ga preselimo.”
“Sve je u redu.”
“I hvala ti za sve”, reĉe i samo za tren sam prepoznao Đinu koja me je volela. “Znam koliko ti on znaĉi.”
“Ljubav je kada znaš kada da pustiš”, rekao sam joj.
Nisam ga video. Skrenuo sam MGF na glavni put i odjednom je crni taksi zaševrdao da me izbegne, trubeći, škripeći gumama, a vozaĉevo lice se krivilo od besa. Glave su se okretale da vide idiota u sportskim kolima iseĉenog krova.
Stao sam na iviĉnjak i sedeo duboko dišući, trudeći se da stavim svoje srce pod nekakvu kontrolu dok se saobraćaj talasao oko mene. Ruke su mi se tresle. Stezao sam volan dok mi zglobovi nisu pobeleli i drhtanje prestalo.
Onda sam polako krenuo kući, vozeći preterano paţljivo, jer sam znao da mi je um na nekom drugom putu, da stalno mislim na crno-bele fotografije oca i sina ugledane jednom u albumu i na deo neke stare pesme o tome kako je biti stranac u raju.
“Dakle, tata”, rekao sam naglas, ţudeći da porazgovaram sa mojim starim, zaista imajući potrebu da saznam šta misli, “jesam li uĉinio pravu stvar?”

Četrdeset
Ĉuli smo crkvu pre nego što smo je ugledali.
Veliki crni Dajmler skrenuo je levo u ulicu Farington, i dok smo se truckali uskim dugim prolazom prema reci zvonila su zvona za Martija i Sioban.
Ponovo smo skrenuli levo na mali Trg Klerkenvel i crkva kao da je ispunila veliko plavo nebo. Na zadnjem sedištu limuzine Marti se nervozno vrpoljio u svom ţaketu, bacajući poglede na zvanice kojima je deljeno cveće na ulazu u crkvu.
“Da napravimo par krugova?”, upita on. “Da ih pustimo da malo ĉekaju?”
“To radi mlada, Marti. Ne ti.”
“A jesi li siguran da si poneo...”
Pokazao sam mu dve burme.
Klimnuo je.
Nismo imali ništa drugo da radimo nego da to obavimo.
Izašli smo iz Dajmlera, zvona su bila toliko glasna da nije moglo da se misli ni o ĉemu osim o njima. Marti je otkopĉavao i zakopĉavao svoj ţaket sve vreme dok smo se peli širokim kamenim stepenicama u crkvu smešeći se i klimajući ljudima koje smo poznavali, pa ĉak i onima koje nismo poznavali. Na pola puta Marti se sapleo o nešto i morao sam da ga pridrţim za ruku.
Marti podiţe lutku muškarca od livene plastike, visoku dvadesetak santimetara. Imala je na sebi sako blede grimizne boje, svetlucave srebrne pantalone i belu satensku košulju. Ili je nosio pojas za novac ili je na stomaku imao debele zavoje. Izgubio je jednu belu cipelicu.
“Dakle, ko bi ovo koji moj trebalo da bude?”, reĉe Marti. “Liberaĉi18?”
“Nije to Liberaĉi”, rekoh mu uzimajući lutku od njega. “To je Disko Ken.”
Sa suncem koje je sijalo iza nje kroz zamrljane prozore, jedna devojĉica dolete do nas kroz prolaz, pridrţavajući svoj šešir koji je bio iste boje kao i njena ţuta sveĉana haljina.
pnt
278
“Pegi”, rekoh.
“Disko Ken”, reĉe ona uzimajući ga od mene. “Svuda sam ga traţila.”
Pojavila se Sid i gledala me ispod oboda velikog crnog šešira. Bio joj je malo prevelik. Moţda ga je kupila pre nego što je odsekla kosu.
“Biću unutra”, reĉe Marti. “Na oltaru.”
“Pred oltarom”, ispravio sam ga.
“Valjda znam gde ću da budem”, reĉe.
“Srećno”, nasmeši mu se Sid.
Gledali smo ga kako odlazi, a zatim smo jedan dug trenutak gledali jedno drugo.
“Nisam oĉekivao da ću te videti ovde”, rekoh.
“Ja sam sa mladine strane.”
“Naravno. Sioban te stvarno voli. I - kako ide?”
“Dobro, dobro. Stvarno dobro. A kako je Pat?”
“Sada ţivi sa Đinom. Izgleda da je sve u redu. Videćeš ga kasnije.”
“Pat će da doĊe?”, upita Pegi.
“On je paţ.”
“Dobro”, reĉe Pegi i pobeţe nazad u crkvu.
“Da li je srećan?” upita Sid. Znao sam da joj je zaista stalo i poţeleo sam da je zagrlim.
“Bilo je malo problema u poĉetku s njenim deĉkom. On je pomalo neobiĉan. Ne voli kada ga Pat udara po glavi svojim svetlosnim maĉem. Stalno mu govorim - nemoj, Pat, nemoj. Ako ćeš već da ga udariš, gaĊaj ga u oĉi.”
Odmahnula je glavom i osmehnula se.
“Šta bi ti bez svojih malih šala, Hari.”
“Ne znam.”
pnt
279
“Ali, viĊaš ga?”
“Stalno. Svakog vikenda i jednom tokom nedelje. Još se nismo dogovorili kako ćemo za raspust.”
“Sigurno ti nedostaje.”
“Isto je kao da je stalno tu. Ne umem to da objasnim. Ĉak i kad ga nema, osećam ga svuda oko mene. Kao da se tamo gde je on bio stvorila velika rupa. Njegovo odsustvo snaţno je koliko i njegovo prisustvo.”
“I kada odu, i dalje su u srcu. To je roditeljstvo.”
“Valjda. Kako je Dţim?”
“Ne znam. Nije išlo. Bila je greška uopšte pokušavati.”
“Pa, pokušala si zbog Pegi.” Bar sam se nadao da je pokušala zbog Pegi. Nadao sam se da nije to uĉinila jer ga i dalje voli onako kako ga je nekada volela. “Vredelo je pokušati zbog Peginog dobra.”
“Misliš?”
“Svakako.”
Pokazala je na Dajmler koji je sporo prošao pored crkve. Na zadnjem sedištu bili su ţena odevena u belo i nervozni sredoveĉni muškarac. Automobil je nestao iza ugla.
“Bolje da uĊemo.”
“Pa, vidimo se kasnije. Moţemo da podelimo predjelo.”
“Zbogom, Hari.”
Gledao sam je kako odlazi da zauzme mesto sa mladine strane crkve, drţeći obod šešira kao da bi mogao da odleti. Onda se Pat stvorio pored mene i povukao me za rukav, obuĉen u neku vrstu mornarskog odela. Izgledao je zgodno, na neki mornarski naĉin. Zagrlio sam ga, a Đina i Riĉard su stupili na crkvene stepenice.
“Rekao sam ti da nećemo moći da se parkiramo tako blizu crkve”, reĉe on.
“Ali, parkirali smo se, zar nismo?” reĉe ona. “Ili sam nešto propustila?”
pnt
280
Prestali su sa zvocanjem kada su me ugledali, ćutke su uzeli cveće od jednog razvodnika i produţili u crkvu.
Nasmešio sam se Patu.
“SviĊa mi se tvoje novo odelo. Kako ti je u njemu?”
“Grebe me.”
“Pa, izgledaš sjajno.”
“Ne volim odela. Suviše me podsećaju na školu.”
“Mislim da si u pravu. Odela suviše podsećaju na školu.” Dolaziš za vikend?”
On klimnu.
“Šta bi hteo da radimo?”
Razmišljao je za trenutak. “Nešto dobro.”
“I ja. Hajde da ovog vikenda radimo nešto dobro. Ali sada imamo posla, zar ne?”
“Mi smo paţevi.”
“Ti si moţda paţ, ali ja sam kum. Hoćemo li na venĉanje?” Slegnuo je ramenima i nasmešio se.
Moj lepi deĉak.
Kroĉili smo u crkvu - mirisala je na ljiljane, bila je sveţa i mraĉna, osim traka ţućkastog svetla koje su dopirale kroz drevne prozore, ţene su nosile šešire - a Pat je potrĉao ispred mene, kuckajući potpeticama novih cipela po kamenim ploĉama.
Gledajući ga kako trĉi prema Martiju koji nas je ĉekao kod oltara, osetio sam ubod sreće i tuge u isto vreme.
Ne znam. Nekako mi je bilo kao da je Pat već svoj ĉovek.
Sveštenik je bio visok, mlad i nervozan, jedan od onih dobroćudnih momaka iz boljih provincijskih kuća koje Engleska crkva šalje u stambene
pnt
281
blokove grada. Adamova jabuĉica mu je skakutala gore-dole dok je govorio o Sudnjem danu kada će se otkriti tajne svakog srca.
Gledao je u Martija, prikivao ga pogledom, postavljao pitanja kao da je zaista oĉekivao iskrene odgovore - hoćeš li je voleti, tešiti, poštovati i pomagati u bolesti i zdravlju i, zanemarivši sve druge, ostati sa njom dok vas smrt ne rastavi?
A ja sam mislio o Martijevom dugom nizu usputnih sparivanja koja su bez razlike završavala u nedeljnim novinama, kada bi ţene koje je hitro smuvao i još hitrije odbacio shvatile da spavanje s njim nije prvi korak u karijeri u industriji zabave.
I gledao sam Sioban kako stoji pored svog oca, njeno bledo irsko lice bilo je mirno ispod sve te bele ĉipke i - mada nije bilo ni vreme ni mesto - nisam mogao da ne pomislim na njenu slabost prema oţenjenim muškarcima i buntovnim momcima koji se vezuju za drveće. Ali kao da ništa od toga danas nije bilo vaţno. Ni zapanjene bivše ljubavnice koje su ogovarale Martija, ni sve supruge koje su svojevremeno potisnule Sioban na gorko drugo mesto. Sve je to sada bilo iza njih.
Danas su oboje izgledali iskupljeni, obnovljeni tim obećanjima ljubavi i odanosti i polaganjem zakletvi vernosti - iako sam bio priliĉno ubeĊen da Marti nema blagog pojma šta je to vernost i kako se zapravo treba zakleti na vernost. Osećao sam da su mi oboje izuzetno dragi.
Kao da me je napustio svaki cinizam. Zato što sam i ja ovo hteo. To je bilo sve što sam ţeleo. Da volim i pazim.
Okrenuo sam se da kradomice bacim pogled na pastvu. Sid je zurila u sveštenika ispod oboda svog šešira. Mogao sam da vidim samo Pegino teme. Pat je uhvatio moj pogled i nasmešio mi se i ponovo sam pomislio kako je on sjajan klinac. Namignuo sam mu i okrenuo se svešteniku koji je govorio o ostajanju u savršenoj ljubavi i mira.
Dok je sveštenik postavljao svoja pitanja, morao sam i ja neka da postavim sebi. Na primer - da li bih zbilja mogao da budem pozitivna stvar u Peginom ţivotu? I da li zaista mislim da bih dobro podizao devojĉicu znajući zasigurno da nikada nećemo imati onu opuštenost krvne veze? Jesam li dovoljno dobar ĉovek da podiţem tuĊe dete? I šta je sa Sid? Da li bismo mogli da ostanemo zajedno duţe od uobiĉajenih pet, šest ili sedam godina? Da li bi se jedno od nas - gotovo sigurno ja - jebalo unaokolo, sjebalo i odjebalo? Da li stvarno verujem da je naša ljubav dovoljno velika i dovoljno jaka da preţivi u šugavom savremenom svetu? Dakle, da li? Da li? Da li?
pnt
282
“Da”, rekao sam glasno, i po prvi put u ţivotu Marti me je pogledao kao da sam lujka.
* * *
Kucnuo sam srebrnom kašiĉicom po ĉaši za šampanjac i ustao da odrţim kumovski govor.
Svi ti roĊaci, prijatelji i kolege su me gledali, zadovoljni posle svadbenog doruĉka i spremni da budu pogolicani. Spustio sam pogled na svoje beleške.
To su uglavnom bili vicevi koje je Imon naţvrljao na poleĊini dopisnica. Sada su mi delovali potpuno beskorisno.
Udahnuo sam i zapoĉeo.
“Jedan od naših velikih mislilaca je rekao: Lutaš kroz vreme i ţivot nije ubav, onda doĎe nepoznati, ime mu je ljubav Napravio sam dramsku pauzu. “Platon? Vitgenštajn? Dekart? Ne, bila je to Nensi Sinatra. I imala je pravo, stara Nensi. Ţivot je zaista tmuran i prazan bez nepoznatog. Zapravo, kada razmislim o tome, još je gori.”
Nisu imali pojma o ĉemu ja to kog Ċavola priĉam. Mislim da nisam ni ja. Protrljao sam bolne slepooĉnice. Usta su mi bila suva. Popio sam malo vode, ali su i dalje bila suva.
“Gori, mnogo gori”, mucao sam, pokušavajući da dokonam šta ţelim da kaţem. Nešto o tome kako je vaţno da Marti i Sioban zauvek upamte kako su se osećali danas. Nešto o nezaboravu.
Pogledao sam Sid preko prepune dvorane, nadajući se nekom znaku ohrabrenja, ali ona je buljila u ostatke svog deserta. Pegi i Pat su jurcali izmeĊu stolova. Neko se nakašljao. Beba je zacvilela. Masa je postajala nemirna. Neko je otišao da naĊe kupatilo. Bacio sam hitar pogled na beleške.
“Ĉekajte, imam ovde još kojeĉega”, rekoh. “Ima jedan vic o tome kako ljubav poĉinje kada se izgubite u neĉijim rukama, a završava kada se rukujete izgubljeno.”
Nekoliko pijanih ujaka se zacereka.
“I jedan o mladom i neiskusnom braĉnom paru koji je otišao kod lekara da im demonstrira seksualni ĉin.”
pnt
283
Pripita tetka se zakikota.
“Lekar je vodio ljubav sa mladom i upitao mladoţenju ima li pitanja. A ovaj reĉe - da, koliko puta treba da je dovedem?”
Zaradio sam smeh. Imon se ponosno nasmešio. Osećao sam, ipak, kako mi dopisnice klize izmeĊu prstiju. Beleške mi više uopšte nisu trebale. Nisam mogao da ih upotrebim.
“Zapravo sam hteo da kaţem da se nadam - da znam - da će Sioban i Marti upamtiti da ţivot bez ljubavi uopšte nije ţivot. To je rekla Nensi Sinatra. I da, ako naĊete nekoga da ga volite, ne treba nikada da ga pustite da ode. To sam rekao ja.”
Podigao sam ĉašu i nazdravio Martiju i Sioban. Sid je podigla pogled ka meni, a zatim se sagnula i sakrila iza šešira.
“Dame i gospodo, momci i devojke, molim vas da podignete ĉaše i ispijete zdravicu za ovaj predivni par.”
Imon me je zgrabio kada sam silazio sa scene. “Ovo je bilo sjajno”, rekao je. “Samo sledeći put ubaci par viceva o mladoţenji koji trti ovcu.”
Tek kada je poĉela muzika shvatio sam da je nikada nisam video kako pleše.
Nisam imao pojma da li je izvrsna plesaĉica - kao njena imenjakinja - ili, iako umiljata, ima dve leve noge.
Nisam znao da li se okreće i klizi sa neizmernom gracioznošću ili samo stoji i pravi one trapave polukorake i pita se šta će s rukama. Nisam znao da li pleše kao Sid Ĉeris ili kao Sid Dţejms. Ali nije me ni bilo briga.
Videti Sid kako pleše oĉajno steglo bi mi srce kao i da je vidim da pleše izvrsno. Samo sam hteo da ja plešem s njom.
Disk-dţokej je pustio Probudi me pre nego što kreneš i bilo je neĉega u trapavoj euforiji te stare pesme što je napunilo podijum.
Marti i Sioban su plesali divlje i naizgled opasno, mladoţenjino lice je postalo predinfarktno crveno dok je pokušavao da podigne mladu. Imon je stajao na jednom mestu kao ukopan i bacao ruke unaokolo kao da je pacoliki na Ibici, a ne svat u Klerkenvelu. Mem se uvijala oko njega, pućila se, mešala i izgledala bezobrazno, izvodeći jedini ples koji je znala.
pnt
284
Đina se smejala sa Patom i pljeskala rukama dok je izvodila ples koji je upravo izmislila, a koji se sastojao od nekih ĉudnih malih skokova kojima ga je okretala oko sebe. Riĉard je sporo plesao sa jednom od deveruša. Moja majka je plesala valcer sa sveštenikom.
A tu je bila i Sali, sada u odmakloj trudnoći. Premeštala se s noge na nogu na neki ironiĉan naĉin, jer ovo je bila muzika od koje su se starci ponovo osećali mladi.
Bio je tu i Glen, zatvorenih oĉiju je mahao rukama kao da luduje u blatu Vudstoka. Odjednom je sve izgledalo kao savršena ţurka. Jer, Glen je plesao potpuno isto kao Imon.
Ali nisam mogao da vidim Sid i Pegi.
Kada je Marti spustio Sioban da bi došla do daha, dotakao sam je po ruci i viknuo preko glasa Dţordţa Majkla:
“Sioban, gde je Sid?”
“Morali su da krenu ranije da bi uhvatili avion. Idu u Ameriku.”
“Na koliko?”
“Zauvek. Zar ti nije rekla?”
Ostavio sam MGF na visokom iviĉnjaku autoputa, negde zapadno od zelenog predgraĊa Osterli Park. Par dana kasnije sam pokušao da naĊem to mesto u vodiĉu, ali bilo je predaleko od grada da bi bilo se našlo na karti. Bilo je kao da sam ga ostavio na kraju sveta. Ili na poĉetku.
Ali bilo je jasno da kolima neću stići na vreme. Saobraćaj se na putu za Hitrou nije pomerao. Pa ipak, na svakih par sekundi neki avion bi, velik poput prekookeanskog broda, poleteo u nebo iznad moje glave. To nije bilo dobro. MGF više nije mogao da mi pomogne.
Izašao sam iz kola i shvatio da nemam pojma kojom kompanijom putuju. Virdţin Atlantik je poletao sa terminala 3, ali Britiš Ervejz je bio na terminalu 4. Nisam imao vremena da odem na oba. Koji će biti? Da li tipujem na Riĉarda Bransona ili na omiljenu svetsku kompaniju?
Potrĉao sam duţ autoputa, avioni su - urlali iznad mene plavim nebom, a repovi mog ţaketa su leteli za mnom.
pnt
285
Na kraju je ispalo da nije ni bilo vaţno koji let su uzele. Dok sam stigao u salu za polaske, svi dnevni letovi za Ameriku već su odleteli.
Guţva se smanjivala. Oni koji putuju bili su u vazduhu. Oni koji su ih ispraćali bili su na putu kućama. Pored ulaza za meĊunarodne polaske, teško se znojeći u ţaketu, sagnuo sam glavu i uzdahnuo. Zakasnio sam.
Tada sam ga video na podu, ĉoveĉuljka u grimiznom sakou. Disko Ken. Podigao sam ga. Srebrne pantalone bile su mu prljave. Izgubio je i drugu cipelu.
A onda su Sid i Pegi stajale ispred mene, i dalje drţeći aerodromske propusnice u rukama, s koferima pokraj nogu. Još su bile u sveĉanim haljinama.
“Odliĉan govor”, reĉe Sid.
“Zar ne misliš da je trebalo da bude tradicionalniji? Šta misliš, da li je trebalo da - znaš - ubacim nešto o mladoţenji i ovci?”
“Ne, bilo je dobro.”
“Propustila si avion.”
“Namerno.”
Odmahnuo sam glavom u neverici. “To si ti”, rekao sam.
“Nego šta”, rekla je.
Pegi uze Disko Kena od mene i pogleda naviše u Sid, kao da se pita šta je sledeće.
Rano uveĉe, crni taksi je mileo natrag prema gradu. Sid se zagledala u prve solitere duţ Vestveja, izgubljena u mislima, a Pegi mi je spavala u naruĉju.
Ovo dete je ponekad umelo da izgleda tako odraslo, tako samopouzdano i sigurno. Ali sada, dok mi je sedela na krilu, oslanjajući mi lako glavu na
pnt
286
grudi, kao da nije imala teţine. Kao da je još bila beba, sa celim svojim ţivotom pruţenim ispred sebe, ţivotom koji još traga za svojim oblikom.
Promeškoljila se u snu kada je ĉula sladoledţijin kombi kako zvoni negde na beskrajnim ulicama zapadnog Londona. Više od ptiĉje pesme i procvalih pupoljaka, ovo je bio znak da su hladni i mraĉni dani konaĉno završeni. Uskoro će proleće, sigurno, ĉim je ding-dong ĉovek negde na ulici.
Sa zadnjeg sedišta taksija nisam mogao taĉno da vidim u kojoj smo od tih mirnih prigradskih ulica koje se proteţu na sve strane. Ali zvuk tog zvonceta odjekivao mi je u glavi kao sećanje na detinjstvo ili kao san o venĉanim zvonima.