MART 1792.
I

JEDAN
Bilo je pomalo ponižavajuće sedeti u kolima usred londonske ulične gužve, okružen svom svojom imovinom, na zabavu radoznalih posmatrača. Džem Kelavej je sedeo pored tornja vindzorskih stolica koje je njegov otac davno napravio za porodicu, i zabezeknuto gledao kako prolaznici bez ustručavanja razgledaju stvari u kolima. Džem nije navikao da odjednom vidi toliko nepoznatih ljudi – pojava samo jednog stranca u njegovom selu u Dorsetširu bila bi događaj o kom bi se razgovaralo danima – niti da bude predmet njihove pažnje i ispitivačkih pogleda. Zgurio se dublje među porodični imetak kako bi bio manje upadljiv. Žilav momak uskog lica, duboko usađenih plavih očiju i kose boje peska ukovrdžane oko ušiju, Džem nije na sebe privlačio mnogo pažnje; ljudi su češće zagledali stvari njegove porodice nego njega samog. Jedan par je čak zastao i počeo da prebira po stvarima, kao da steže kruške iz bureta da vidi koje su najzrelije – žena je opipavala porub spavaćice koja je izvirila iz pocepane torbe, muškarac je uzeo jednu testeru Tomasa Kelaveja i isprobavao oštrinu zubaca. Bez žurbe ju je vratio kad je Džem viknuo: ,,Hej!“
Osim stolica, u kolima su uglavnom bili alati Tomasovog zanata: drveni koturovi na kojima se savija drvo za naslone vindzorskih stolica, za koje je Tomas bio stručnjak, rasklopljeni strug za izradu nogu i razne testere, sekire, dleta i svrdla. Alat Tomasa
Kelaveja zapravo je zauzimao toliko mesta da su članovi porodice morali naizmenično da pešače pored kola čitave sedmice, koliko je trajalo putovanje od Pidltrenthajda do Londona.
Kolima je, neočekivano pustolovno, upravljao gospodin Smart, zemljak Kelavejovih iz doline Pidl; sada ih je zaustavio ispred Astlijevog amfiteatra. Tomas Kelavej je imao sasvim neodređenu predstavu o tome kako da pronađe Filipa Astlija, a nikakvu o tome koliki je London – mislio je da može da stane nasred Londona i vidi amfiteatar u kom nastupa Astlijev cirkus, onako kako bi to mogao kod kuće u Dorčesteru. Srećom po njih, Astlijev cirkus je bio dobro poznat u gradu, pa su brzo dobili uputstva kako da stignu do velike zgrade s okruglim šiljastim drvenim krovom i ulazom ukrašenim s četiri stuba, na kraju Vestminsterskog mosta. Ogromna bela zastava lepršala je na krovu; s jedne strane je crvenim slovima pisalo ASTLIJEV, a s druge je stajalo crno AMFITEATAR.
Trudeći se da se ne obazire na radoznalce na ulici, Džem je upro pogled u obližnju reku, duž koje je gospodin Smart odlučio da malo prošeta „da bi vido mrvu Londona", i u Vestminsterski most izvijen nad vodom i zaboden u udaljenu masu četvrtastih kula i tornjeva Vestminsterske opatije. Nijedna reka koju je Džem znao u Dorsetširu – From, veličine seoske staze; Pidl, običan potočić koji je lako preskakao – nije ni izbliza ličila na Temzu, taj široki kanal nemirne talasave smeđezelene vode koju je tamo-amo cimala daleka morska plima i oseka. I reka i most su bili zagušeni saobraćajem – čamcima na Temzi, kočijama, kolima i pešacima na mostu. Džem nikad nije video toliko sveta na jednom mestu, čak ni za pijačnih dana u Dorčesteru, i prizor ovog neobuzdanog meteža toliko ga je obuzeo da je opažao tek pokoju pojedinost.
Iako je žudeo da siđe s kola i pridruži se gospodinu Smartu pored vode, nije se usudio da ostavi Mejsi i majku. Mejsi Kelavej je preneraženo gledala oko sebe i mahala maramicom ispred lica. „Gospode, tako je vruće za mart“, rekla je. „Kod kuće nije bilo ovoliko toplo, zar ne, Džeme?“
„Sutra će biti svežije", obeća joj Džem. Iako je Mejsi bila dve godine starija od njega, Džemu se često činilo da mu je ona mlađa sestra kojoj treba zaštita od nepredvidivosti sveta – iako je toga bilo malo u dolini Pidl. Ovde će mu posao biti teži.
En Kelavej je, kao i Džem, gledala reku; pogled joj je bio prikovan za dečaka u čamcu koji je s mukom povlačio vesla. Preko puta dečaka sedeo je pas i na vrućini dahtao; pas je bio jedini dečakov teret. Džem je znao na koga misli njegova majka dok gleda dečaka kako plovi: na Tomija, Džemovog brata. On je voleo pse i za njim je po selu uvek išao makar jedan.
Tomi Kelavej je bio zgodan momak, sklon sanjarenju, što je zbunjivalo njegove roditelje. Vrlo rano je bilo očigledno da nikad neće postati stolar; nije ga privlačilo ni samo drvo ni ono što se s njim može učiniti, niti su ga zanimali alati čijoj upotrebi ga je otac podučavao. Puštao je da mu se svrdlo zaustavi u pola pokreta, ili da strug uspori dok sasvim ne stane, dok on zuri u vatru ili u prazno – tu crtu je nasledio od oca, ali bez njegove sposobnosti da se vrati poslu.
Uprkos tome što je u suštini bio beskoristan – a to je En inače prezirala – majka ga je volela više od ostale dece, mada ne bi umela da kaže zašto. Možda je osećala da je bespomoćniji od drugih, i da mu je zato potrebnija. Tomi je svakako bio prijatno društvo, i umeo je kao niko drugi da nasmeje majku. Ali njen smeh zamro je onog jutra pre šest nedelja kada ga je pronašla ispod kruške u dnu porodičnog vrta. Sigurno se popeo da ubere poslednju preostalu krušku, koja se uporno držala za granu i čitave zime ostala van domašaja izazivajući čitavu porodicu, iako su znali da joj je hladnoća upropastila ukus. Grana je pukla, Tomi je pao i slomio vrat. Oštar bol probadao je grudi En Kelavej kad god pomisli na sina; osećala je to i sada, posmatrajući dečaka i psa u čamcu. Prvi utisci u Londonu nisu mogli da izbrišu taj bol.
DVA
Dok je prolazio između visokih stubova ispred amfiteatra, Tomas Kelavej se osećao vrlo malim i bojažljivim. On je bio nizak, mršav muškarac sa sitnim, čvrstim, vrlo kratko podšišanim kovrdžama sličnim krznu kratkodlakog terijera. Pred tako veličanstvenim ulazom njegovo prisustvo je bilo gotovo neprimetno. Ostavivši porodicu napolju na ulici, zakoračio je unutra i našao se u praznom i mračnom predvorju, mada je kroz vrata čuo topot kopita i pucanje biča. Prateći zvuke, ušao je u samo pozorište. Stao je između redova klupa i zagledao se otvorenih usta u arenu, gde je nekoliko konja kaskalo, a jahači su na njima stajali umesto da sede u sedlima. Iako ih je već video kako izvode to isto u Dorčesteru pre mesec dana, Tomas Kelavej se zablenuo. Najviše ga je prenerazilo to što su jahači uspeli da ponovo izvedu isti trik. Prvi put su možda imali sreće; ponavljanje trika ukazivalo je na istinsku veštinu.
Oko pozornice su bile podignute drvene lože i galerija sa sedištima i mestima za stajanje. Iznad arene visio je ogroman luster s tri reda sveća na koturovima sličnim kolskim točkovima, a svetio je prodiralo i kroz otvorene kapke na okruglom krovu.
Tomas Kelavej nije dugo posmatrao jahače, jer mu je uskoro prišao neki čovek i upitao ga šta traži.
,,Teo bi da vidim gospodina Astlija, ako će da me primi", odgovorio je Tomas Kelavej.
Čovek koji ga je oslovio bio je zamenik Filipa Astlija. Džon Foks je imao duge brkove, a teški očni kapci su mu obično bili napola spušteni; širom je otvarao oči samo pred katastrofom, čega je bilo i biće za vreme Astlijeve duge karijere cirkuskog impresarija. Džon Foks nije smatrao katastrofom iznenadni dolazak Tomasa Kelaveja u amfiteatar, pa je posmatrao došljaka iz Dorsetšira nimalo uznemireno, kroz poluspuštene kapke. Navikao je da ljudi traže da vide njegovog gazdu. Osim toga, imao je izuzetno pamćenje, što je uvek korisno kod zamenika, pa se setio da je prethodnog meseca video Tomasa Kelaveja u Dorčesteru. „Izađite", rekao je. „Očekujem da će, kad završi, izaći da vas vidi.“
Tomas Kelavej se vratio u kola svojoj porodici, zbunjen pospanim očima i beživotnim odgovorima Džona Foksa. Bilo je dovoljno od njega što je doveo porodicu u London; nije imao mogućnosti da ostvari više.
Niko ne bi rekao – a ponajmanje on sam – da će Tomas Kelavej, majstor za izradu stolica iz Dorsetšira, potomak porodice koja je stolećima živela u dolini Pidl, završiti u Londonu. Njegov život je do susreta s Filipom Astlijem bio sasvim običan. Naučio je zanat od svog oca, i posle njegove smrti nasledio radionicu. Oženio se kćerkom očevog najboljeg prijatelja, drvoseče, i – osim valjuškanja po krevetu – živeli su kao brat i sestra. Živeli su u Pidltrenthajdu, selu u kom su oboje odrasli, i imali su tri sina – Sema, Tomija i Džema – i kćer Mejsi. Tomas je dvaput sedmično odlazio uveče na piće u Pet zvona, svake nedelje u crkvu, i jednom mesečno u Dorčester. Nikad nije bio na obali mora, udaljenoj svega dvadeset kilometara, niti pokazao zanimanje, kakvo su ponekad izražavali ljudi u krčmi, da vidi katedrale na dva dana puta od njegovog sela – u Velsu, Solzberiju ili Vinčesteru – ili da ode u Pul, Bristol ili London. U Dorčesteru bi obavio poslove – uzeo porudžbine za stolice i kupio drvo – pa se vraćao pravo kući. Više je voleo da stigne kući kasno nego da zanoći u nekoj krčmi za trgovce i propije novac. To mu se činilo opasnijim od mračnih puteva. Tomas je bio druželjubiv čovek, nikad najglasniji u krčmi, a spoljni svet ga uopšte nije zanimao. Dok bi vrteo noge stolica na strugu, usredsređen na mali urez ili oblinu, pokatkad čak zaboravljajući da pravi stolicu, i prosto se diveći šarama, boji i građi drveta, bio je najsrećniji.
Tako je Tomas Kelavej živeo, i tako je očekivao da će živeti, sve dok februara 1792. Putujuća konjička predstava Filipa Astlija nije došla na nekoliko dana u Dorčester, tačno dve nedelje pošto je Tomi Kelavej pao s kruškovog stabla. Deo Astlijevog cirkusa svratio je u zapadne krajeve Engleske vraćajući se u London posle zime provedene u Dablinu i Liverpulu. Iako je predstava bila naširoko oglašavana plakatima, lecima i objavama u Vestern flajingpostu, Tomas Kelavej nije znao za nju sve dok nije stigao u grad. Trebalo je da isporuči garnituru od osam vindzorskih stolica s visokim naslonom i dovezao ih je kolima sa svojim sinom Džemom, koji je učio zanat upravo kao što je Tomas Kelavej šegrtovao kod svog oca.
Džem je pomogao da se stolice istovare i posmatrao oca kako razgovara s kupcem uz onu za posao neophodnu osetljivu mešavinu poštovanja i samouverenosti. ,,Tata“, rekao je kad je primopredaja obavljena i Tomas Kelavej stavio u džep srebrnjak kojim ga je zadovoljni kupac častio, „možemo li da odemo i vidimo more?“ S jednog brda južno od Dorčestera lepo se videlo osam kilometara udaljeno more. Džem je nekoliko puta bio na tom vidikovcu i nadao se da će jednog dana doći i na samu obalu. Šetajući po poljima iznad doline Pidl, često je gledao ka jugu u nadi da će se zbijena brda nekako razdvojiti i otvoriti mu pogled na plavu liniju vode koja vodi ka ostatku sveta.
„Ne, sine, bolje da krenemo kući“, odgovorio je nagonski Tomas Kelavej, a onda zažalio zbog svojih reči opazivši kako se Džemovo lice zatvorilo kao kad se na prozor navuče zavesa. To ga je podsetilo na ono vreme kada je i sam žudeo da vidi nešto novo, da se otkine od utvrđene kolotečine, sve dok ga godine i odgovornosti nisu ponovo uvukle u pomirenost sa sudbinom, neophodnu za tihi život u dolini Pidl. Džemom će, bez sumnje, takođe prirodno ovladati ta pomirenost. To se zove odrastanje. Ipak, Tomasu je bilo žao sina.
Nije rekao više ništa, ali prolazeći pored livade uz reku From, na ivici grada, gde je bila podignuta drvena građevina s platnenim krovom, on i Džem su stali da gledaju ljude koji su pored puta žonglirali bakljama kako bi namamili posetioce. Tomas Kelavej je opipao srebrnjak u džepu i skrenuo kola u polje. Nikada u životu nije učinio ništa tako nepredvidivo; učinilo mu se, na trenutak, da se nešto u njemu otkačilo, kao kada u rano proleće puca led na jezeru.
Kada su kasno te večeri stigli kući, Tomasu Kelaveju je bilo mnogo lakše da se, naoružan pričama o čudesima koje su videli i o susretu sa samim Filipom Astlijem, suoči s ogorčenim ženinim pogledom, koji ga je osuđivao što se zabavlja kad je grob njihovog sina još svež. „Ponudio mi je posao, En“, rekao joj je. „U Londonu. Novi život, daleko od...“ Nije dovršio rečenicu. Nije morao – oboma je u mislima bila humka na pidltrenthajdskom groblju.
Prenerazio se – jer sam nije preterano ozbiljno shvatio ponudu – kad ga je En Kelavej pogledala pravo u oči i rekla: „U redu. Idemo u London."
TRI
Pošto su pola sata čekali u kolima, porodicu Kelavej posetio je glavom Filip Astli – vlasnik cirkusa, tvorac neviđenih čuda, izvor nezamislivih ogovaranja, magnet za akrobate i čudake, zemljoposednik, pokrovitelj mnogih gradskih poduhvata, ogromna i živopisna osoba. Na sebi je imao crveni mundir iz davnih dana službovanja u konjici, sa zlatnim opšivom i dugmetima, pričvršćen samo ispod grla tako da je otkrivao veliki stomak, utegnut u zakopčan beli prsluk. Bio je u belim pantalonama i čizmama sa sarom do kolena, a jedini njegov ustupak građanskom položaju bio je crni cilindar kojim je često pozdravljao dame koje je poznavao i one koje bi voleo da upozna. U pratnji stalno prisutnog Džona Foksa strčao je niz stepenište amfiteatra, prišao kolima, pozdravio En Kelavej podigavši cilindar, rukovao se s Tomasom Kelavejom i klimnuo glavom Džemu i Mejsi. „Dobro došli, dobro došli!", povikao je, u isto vreme strogo i vedro.„Neobično se radujem što vas ponovo vidim, gospodine! Nadam se da ste uživali u obilasku Londona nakon putovanja iz Devonšira?"
„Iz Dorsetšira, gospodine", ispravi ga Tomas Kelavej. „Živeli smo blizu Dorčestera."
„A da, Dorčester – lep grad. Tamo ste pravili burad, zar ne?"
„Stolice", ispravi ga tiho Džon Foks. Zbog toga je uvek i išao sa svojim poslodavcem – da ga lagano mune i ispravi kada se ukaže potreba.
„Stolice, tako je, naravno. Pa šta mogu da učinim za vas, gospodine, gospodo?" S malom nelagodom je klimnuo glavom En Kelavej, pošto je sedela prava kao šipka, napućenih usana sličnih otvoru vreće vezanom uzicom, pogleda uprtog u gospodina Smarta koji se sada šetao mostom. Čitavom pojavom je govorila da ne želi da bude ovde niti da ima bilo šta s Filipom Astlijem, a vlasnik cirkusa nije bio naviknut na takve poruke. Slava ga je učinila traženim, mnogo je ljudi želelo njegovu pažnju. Otpor ga je pomeo, pa se smesta iz petnih žila potrudio da ponovo osvoji njenu pažnju. „Recite mi šta vam treba i ja ću vam to dati!", dodao je uz širok pokret ruke koji En Kelavej nije ni videla jer joj je pogled i dalje bio prikovan za gospodina Smarta.
En Kelavej je zbog odluke da se presele iz Dorsetšira zažalila gotovo istog trenutka kad su kola krenula iz dvorišta njihove kuće, a to žaljenje se pojačavalo čitave sedmice, ispunjene zaobilaženjem ranog prolećnog blata na putu za London. Sedeći ispred amfiteatra, ne gledajući Filipa Astlija, shvatila je da joj London neće skrenuti misli s mrtvog sina, da je čak nagoni da više misli na njega jer je podseća na ono od čega beži. Ali radije će za svoju nesreću okriviti svog muža, kao i Filipa Astlija, nego Tomija što je bio budala.
„Pa, gospodine", započe Tomas Kelavej, „pozvali ste me u London i ja sam vrlo rado prihvatio vaš ljubazni poziv."
„Jesam li?" Astli se okrenu Džonu Foksu. „Jesam li ga pozvao, Džone?"
Džon Foks klimnu glavom. „Pozvali ste ga, gospodine."
„O, zar se ne sećate, gospodine Astli?", povika Mejsi i nagnu se napred. „Tata nam je sve ispričao. On i Džem su bili na vašoj predstavi, i neko je izvodio vratolomiju na stolici na konju, i stolica se slomila i tata vam ju je popravio na licu mesta. Onda ste počeli da pričate o drvetu i nameštaju zato što ste vi učili za stolara, je 1’ tako, gospodine?"
„Ćuti, Mejsi", umeša se En Kelavej i za trenutak skrenu pogled s mosta. „Sigurna sam da gospodin ne želi to da sluša."
Filip Astli se zagleda u krhku seljančicu što tako živahno priča s prečke kola i zakikota se. „Pa, gospođice, mislim da se polako prisećam tog susreta. Ali kako vas je naš razgovor doveo ovamo?“
„Rekli ste tati da dođe u London ako poželi i da ćete mu pomoći da se smesti. Eto, odlučili smo i evo nas.“
„Evo vas, Mejsi, zaista, svih vas.“ Okrenuo se Džemu; procenio je da mu je dvanaestak godina i da bi cirkusu mogao biti od koristi tako što će pomagati i trčati po gradu. „A kako se ti zoveš, momče?“
„Džem, gospodine."
„Kakve su to stolice pored tebe, Džeme?“
„To su vindzorske stolice, gospodine. Tata ih je napravio."
„Lepe stolice, Džeme, vrlo lepe. Da li biste mogli i meni da napravite nekoliko takvih?"
„Naravno, gospodine", reče Tomas Kelavej.
Pogled Filipa Astlija kliznu do En Kelavej. „Uzeću tuce."
En Kelavej se ukrutila, ali još nije pogledala čoveka iz cirkusa.
„Dakle, Fokse, koje odaje su nam slobodne?" upitao je Astli. Posedovao je brojne kuće u Lambetu, oblasti oko amfiteatra s ove strane mosta, preko puta centra Londona.
Džon Foks progovori tako da su mu se brkovi trznuli.„Samo nešto malo kod gospođice Pelam u naselju Herkul – ali ona sama bira stanare."
„Pa, odabraće porodicu Kelavej – lepo će se slagati. Odvedi ih odmah tamo, Fokse, i povedi nekoliko dečaka za istovar." Filip Astli još jednom podiže šešir, rukova se s Tomasom Kelavej om i reče: „Ako vam nešto treba, Foks će se postarati za to. Dobro došli u Lambet!"
ČETIRI
Megi Baterfild je odmah primetila novopridošle. Malo šta je u susedstvu moglo da promakne njenoj pažnji – ako se neko useljavao ili iseljavao, Megi je bila tu, njuškala im po stvarima, zapitkivala i sve pamtila kako bi kasnije prepričala ocu. Bilo je prirodno što su je privukla kola gospodina Smarta, zaustavljena pred kućom broj 12, i što je posmatrala porodicu koja je istovarala stvari.
Naselje Herkul činio je niz od dvadeset dve kuće, ograničen s oba kraja sa po jednom krčmom – Ananas i Herkul. Sve kuće su bile jednospratne, sa suterenom, malim vrtom ispred i mnogo dužim dvorištem sa zadnje strane. Samu ulicu su mnogi stanovnici Lambeta koristili kao prečicu do Vestminsterskog mosta jer uglavnom nisu hteli da se izlažu opasnosti po nesigurnim puteljcima duž reke između mosta i palate Lambet.
Kuća broj 12 se razmetala do ramena visokom, u crno obojenom šiljatom gvozdenom ogradom. Zemlju u prednjoj bašti prekrivao je izgrabuljani šljunak rasečen krugom žive ograde, a na sredini je rastao veliki grm strogo potkresan u loptu. Prednji prozor je bio ukrašen napola navučenim narandžastim zavesama. Dok je Megi prilazila kući, muškarac, žena, dečak njenih godina i nešto starija devojčica nosili su stolice u kuću, a sitna ženica u izbledeloj žutoj domaćoj haljini vrzmala se oko njih.
„Ovo je neumesno!“, vikala je žena.„Vrlo neumesno! Gospodin Astli vrlo dobro zna da ja sama biram stanare, i da je tako bilo oduvek. Nema pravo da mi nameće ljude. Čujete li me, gospodine Fokse? Nema pravo na to!“ Isprečila se na putu Džonu Foksu, koji je zasukanih rukava izašao iz kuće u pratnji nekolicine dečaka iz cirkusa.
„Izvinite, gospođice Pelam“, reče obilazeći je. „Ja samo radim ono što mi je rečeno. Siguran sam da će gazda lično doći da vam sve objasni."
„Ovo je moja kuća!“, vikala je gospođica Pelam. „Ja sam domaćica, on je samo vlasnik i ništa ga se ne tiče šta se u kući dešava."
Džon Foks podiže sanduk s testerama; po licu mu se videlo da žali što je išta rekao. Glas gospođice Pelam uznemirio je i konja na kog niko nije pazio jer je vlasnik kola, gospodin Smart, takođe pomagao porodici da unese stvari. Konj je mirno stajao, omamljen sedmicu dugim putovanjem od kog su mu se izranjavila kopita, ali kako se glas gospođice Pelam povisivao i zaoštravao, počeo je da se pomera i udara nogama.
„Ti, mala“, Džon Foks doviknu Megi, „dobićeš peni ako pridržiš konja da se smiri." Pohitao je kroz kapiju i ušao u kuću, praćen gospođicom Pelam i njenim prigovorima.
Megi je radosno prišla i uhvatila uzde, veseleći se što će biti plaćena da zauzme mesto u prvom redu. Pomilovala je konja po njušci. „Dobro je, dečko, dobro je, stara seoska rago", mrmljala je. „Odakle si? Iz Jorkšira? Iz Linkolnšira?" Navela je dve engleske pokrajine o kojima je nešto znala – vro malo, samo da su joj roditelji poreklom odatle, iako u Londonu žive već dvadeset godina. Megi nikad nije bila izvan Londona; zapravo, retko je odlazila preko reke u centar, i nikad nije provela noć van kuće.
„Iz Dorsetšira", začuo se neki glas.
Megi se okrenula smešeći se pevuckavim samoglasnicima i kotrljavom r devojčice koja je unela stolicu u kuću, vratila se i stala pored kola. Nije bila ružna, onako rumena i plavooka, ali je nosila smešnu našušurenu belu kapicu koju je sigurno smatrala sasvim prikladnom za grad. Megi se podrugljivo namršti. Jedan pogled joj je ispričao porodičnu priču; došli su sa sela u London, iz uobičajenih razloga – da nađu bolji život od onog kod kuće. Zaista, ponekad su ljudi sa sela zaista napredovali u gradu. Ponekad pak... „Iz kog mesta?“
„Iz Pidltrenthajda“, odgovori devojčica razvukavši pretposlednji slog.
„Gospode – šta si rekla?“
„Iz Pidltrenthajda.“
Megi frknu. ,,Pidl-di-di, kakvo ime! Nikad čula.“
„To znači trideset kuća pored reke Pidl. To je u dolini Pidl, pored Dorčestera. Divno mesto.“ Devojčica se osmehnu nečemu preko puta, kao da je tamo upravo ugledala Dorsetšir.
„Kako se zoveš, gospođice Pidl?“
„Mejsi. Mejsi Kelavej."
Vrata kuće su se otvorila i Mejsina majka se ponovo pojavila. En Kelavej je bila visoka i koščata, a izbledelu smeđu kosu skupila je u punđu nisko na vratu. Sumnjičavo je pogledala Megi, kao seoski voskar kad mu se učini da mu je neko ukrao nešto iz radnje. Megi je dobro poznavala takve poglede.
„Ne razgovaraj s nepoznatima, Mejsi", En Kelavej je prekorila kćer. „Zar ti nisam rekla da se paziš u Londonu?"
Megi zatrese uzde. „Nemojte tako, gospođo. Mejsi je savršeno sigurna sa mnom. Sigurnija nego s nekima."
En Kelavej prodorno pogleda Megi i klimnu glavom.„Čuješ li, Mejsi? Čak i meštani kažu da ovde ima rđavog sveta."
„Tako je, London je opasno mesto, nego šta", nije odolela Megi.
„Šta? Kako opasno?", upita oštro En Kelavej.
Megi slegnu ramenima, na trenutak zbunjena. Nije znala šta da kaže. Bilo je nešto, naravno, što bi svakako prenerazilo En Kelavej, ali Megi joj to nikad ne bi rekla. „Znate onu stazu preko Lambet Grina što vodi od reke do Rojal Roua?"
Mejsi i En Kelavej je belo pogledaše. „Nije daleko odavde", nastavi Megi. „Eno tamo." Pokazala je na drugu stranu puta, odakle su se polja gotovo neprekinuta pružala ka Temzi. U daljini se nazirala crvena cigla tornjeva palate Lambet.
„Tek smo stigli", reče En Kelavej. „Jedva da smo šta videli."
Megi uzdahnu; šala joj je bila upropašćena. „To je uska stazica, vrlo korisna prečica. Jedno vreme su je zvali Staza ljubavnika pošto..." Zaćutala je kad je En Kelavej žestoko zatresla glavom pokazujući očima Mejsi.
„Pa, tako su je zvali", nastavi Megi, „ali znate kako je sada zovu?" Zastala je. „Staza ukoljica!"
Majka i kći zadrhtaše, a Megi se turobno osmehnu.
„Ništa naročito", umeša se jedan glas. „Mi kod kuće u dolini Pidl imamo Stazu mrtve mačke." Dečak koji je unosio stolicu sad je stajao na vratima kuće.
Megi zakoluta očima. „Mrtva mačka, a? Pretpostavljam da si je ti našao, je 1’ da?"
On klimnu glavom.
„Pa, ja sam našla mrtvog čoveka!" objavi Megi pobednički, ali još dok je to govorila osetila je da joj se stomak skuplja i steže. Požalila je što nije ćutala, posebno zato što ju je dečak pažljivo posmatrao, kao da joj čita misli. Ali nije mogao da zna šta joj se mota po glavi.
Daljih reči poštedela ju je En Kelavej, koja se uhvatila za kapiju i povikala: „Znala sam da ne treba da dolazimo u London!"
„Smiri se, mama", promrmlja Mejsi kao da teši dete. „Hajde da unesemo nešto u kuću. Mogu li ovi lonci?"
Džem pusti Mejsi da smiri majku. Često je u putu čuo koliko je London zabrinjava. U Dorsetširu nikad nije pokazivala slabost, i preobražaj sposobne seoske domaćice u uplašenu putnicu iznenadio je dečaka. Znao je da će i njega samog obuzeti strepnje ako bude poklanjao previše pažnje majčinim brigama, pa se okrenuo da posmatra devojčicu koja je držala konja. Bila je živahna, zamršene crne kose i smeđih očiju s dugim trepavicama, a osmeh joj je bio oblika slova V, od čega bi joj se brada ušiljila kao u mačke. Ipak, najviše su ga zainteresovali užas i žaljenje koji su joj preleteli licem kad je spomenula mrtvaca; kad je progutala knedlu, bio je siguran da joj je u ustima ukus žuči. Uprkos njenoj razmetljivosti, Džem ju je sažaljevao. Na kraju krajeva, svakako je daleko gore naći mrtvog čoveka nego mrtvu mačku – iako je mačka bila njegova i voleo ju je. On nije, na primer, pronašao svog brata Tomija; taj turobni zadatak pripao je njegovoj majci, koja je utrčala iz vrta u radionicu s užasom na licu. Možda to objašnjava zašto se od tada plaši svega i svačega.
„A otkud vi u naselju Herkul?“, upita Megi.
„Poslao nas je gospodin Astli", odgovori Džem.
„On nas je pozvao da dođemo u London!", umeša se Mejsi. „Tata mu je popravio stolicu i sada je došao da pravi stolice u Londonu."
„Ne izgovaraj njegovo ime!" En Kelavej je gotovo ispljunula ove reči.
Megi se zagleda u nju. Malo ko je imao nešto loše da kaže o Filipu Astliju. Bio je krupan, preglasan i tvrdoglav, naravno, ali i velikodušan i ljubazan prema svakome. Kad bi se posvađao s nekim, za trenutak bi zaboravio svađu. Megi je bezbroj puta dobila peni od njega, obično za jednostavne poslove kao što je pridržavanje konjskih uzda, a darežljivim pokretom ruke ju je puštao da besplatno gleda predstave. „Šta fali gospodinu Astliju?", upitala je, spremna da ga brani.
En Kelavej zavrte glavom, uze lonce s kola i krupnim koracima uđe u kuću, kao da ju je samo Astlijevo ime uteralo unutra. „Teško ćete upoznati u Lambetu boljeg čoveka od njega!" viknu Megi za njom. „Ako ga ne podnosite, nećete imati s kim da popijete čašicu!" Ali En Kelavej se već izgubila na spratu.
„Je li sve ovo vaše?" Megi glavom pokaza kola.
„Uglavnom", odgovori Mejsi. Nešto smo ostavili kod Sema – to je naš stariji brat. On je ostao u selu. I... pa... imali smo još jednog brata, ali on je nedavno umro. Eto, imam samo braću, mada sam oduvek želela sestru. Imaš li ti sestara?"
„Ne, samo brata."
„Naš brat se uskoro ženi, čini nam se, je l’ da, Džeme? Nevesta mu se zove Lizi Miler – zajedno su već godinama."
„Hajdemo, Mejsi", prekide je Džem; nije želeo da iznosi u javnost porodične teme. „Treba ovo da unesemo u kuću." Uhvatio je drveni kotur.
„A šta je to?", upita Megi.
„Kalup za stolice. Savijaš drvo oko njega da dobije oblik naslona za leđa."
„Pomažeš tati da pravi stolice?"
„Pomažem", odgovori Džem ponosno.
„Ti si onda lovac na zadnjice!"
Džem se namršti. „Kako to misliš?"
„Lakeje zovu lovcima na prdeže, zar ne? Ali ti svojim stolicama loviš zadnjice!" Megi se glasno smejala, a Džem je pocrveneo kao rak. Mejsi mu nimalo nije pomogla pridruživši se Megi svojim zvonkim smehom.
Njegova sestra je, zapravo, gotovo pozivala Megi da ostane u blizini; kad su stigli do vrata noseći koturove na rukama, Mejsi se okrenula. „Kako se zoveš?" doviknula je.
„Megi Baterfild."
„O, pa i ti si Margaret! Zar to nije čudno, Džeme? Prva devojčica koju sam upoznala u Londonu zove se isto kao ja."
Džem se pitao kako dve tako različite devojčice mogu da nose isto ime. Za razliku od Mejsi, Megi još nije nosila steznik; bila je punija i oblija, pojastučena slojem mesa koji je Džema podsećao na valjuške, dok je Mejsi bila mršava, koščatih zglavaka i gležnjeva. Iako ga je devojčica iz Lambeta zanimala, nije joj verovao. Možda će čak pokušati nešto da ukrade, pomislio je. Valja je držati na oku.
Odmah se postideo te misli, mada ga to nije sprečilo da minut-dva kasnije kroz otvoren prednji prozor njihovog novog stana kradomice pogleda kola i uveri se da Megi ne kopa po stvarima.
Nije ništa dirala. Držala je uzde konja gospodina Smarta i potapšala ga po vratu kad su prošle jedne kočije. Onda se nacerila gospođici Pelam kad je domoupraviteljka izašla i naglas se raspričala o svojim novim stanarima. Činilo se da Megi nikako ne može da stoji s mirom; skakutala je s noge na nogu, a svaki prolaznik joj je privlačio pažnju: starica koja je u prolazu vikala: „Staro gvožđe i razbijeno staklo! Iznesite, donesite!" devojka koja je išla u suprotnom pravcu s korpom punom jagorčevine, muškarac koji je prevlačio oštrice dva noža jednu preko druge i izvikivao preko ulične galame: „Naoštrite noževe, naoštrite noževe! Šeći ćete šta ’oćete kad završim s vama!“ Približio je svoje noževe Meginom licu, ona se trgnula i odskočila unazad, a on se nasmejao. Stajala je i gledala ga kako odlazi; toliko se tresla da je dorsetširski konj sagnuo glavu ka njoj i zanjištao.
„Džeme, otvori šire taj prozor", čuo je dečak majčin glas iza sebe. „Ne sviđa mi se miris poslednjih stanara."
Džem gurnu nagore klizeći prozor, a Megi podiže pogled i vide ga. Zurili su jedno u drugo kao da se čikaju ko će prvi da skrene pogled. Najzad je Džem naterao sebe da se povuče jedan korak.
Kad su stvari Kelavej ovih bile bezbedno smeštene na sprat, svi su izašli na ulicu da se oproste s gospodinom Smartom; on nije hteo da prenoći kod njih, žurio je da što pre krene nazad u Dorsetšir. Već je video dovoljno Londona da nedeljama prepričava anegdote u krčmi, i nije nikako hteo da ga u gradu zatekne mrak kada će, bio je siguran, đavo nasrnuti na stanovnike – mada to Kelavej ovima nije rekao. Svima je bilo teško da se rastanu od poslednje veze s dolinom Pidl, pa su zadržavali gospodina Smarta pitanjima i predlozima. Džem se držao za stranicu kola dok je njegov otac raspravljao u koju putničku krčmu treba svratiti. En Kelavej je poslala Mejsi na sprat da donese neku jabuku za konja.
Najzad je gospodin Smart krenuo dovikujući: „Srećno i bog vas blagoslovio" dok se udaljavao od kuće broj 12 naselja Herkul. Ispod glasa je promrmljao: „I nek vam je bog na pomoći.“ Mejsi mu je mahala maramicom iako se nije osvrtao. Kad su kola na kraju ulice skrenula desno i zavukla se među druga vozila, Džem je osetio čvor u stomaku. Šutnuo je komad balege koji je konj ostavio za sobom i, mada je na sebi osećao Megin pogled, nije podigao glavu.
Trenutak-dva kasnije osetio je da su se ulični zvuci neprimetno izmenili. Iako su se i dalje čuli konji, kočije i kola, kao i česti povici prodavača ribe, metli i šibica, čistača obuće i kotlokrpa, činilo se da je nešto privuklo svačiju pažnju, da je kratka tišina prošla unaokolo i zavijugala kroz naselje Herkul. Stigla je čak i do gospođice Pelam koja je zaćutala, i do Megi, koja je skrenula pogled s Džema. Džem je podigao glavu i ispratio njen pogled, sada uprt u jednog prolaznika. Bio je to čovek srednje visine, zdepast, okruglog širokog lica, gustih obrva, prodornih sivih očiju i blede kože kao u ljudi koji dosta vremena provode između četiri zida. Obučen jednostavno, u belu košulju, crne pantalone do kolena, crne čarape i pomalo staromodan crni kaput, upadao je u oči zbog crvene kape kakvu Džem nikada nije video – imala je oboren vrh, podignut obod i crveno-beloplavu rozetu sa strane. Kapa je bila vunena, pa je na neobičnoj martovskoj vrućini prolazniku znoj tekao niz čelo. Držao je glavu pomalo oprezno, kao da je kapa nova ili vrlo skupocena pa mora da je pazi, i kao da zna da će sve oči biti uprte u nju – kako je i bilo, shvatio je Džem.
Čovek je skrenuo u kapiju do njihove, hitro prešao stazu do kuće i zatvorio za sobom vrata ne osvrćući se. Kad je nestao ulica kao da se stresla, poput psa kad se prene iz dremeža, i metež ponovo ožive.
„Vidite – zato moram odmah da razgovaram s gospodinom Astlijem", rekla je gospođica Pelam Džonu Foksu. „Dovoljno je rđavo što živim vrata do vrata sa... sa revolucionarom, ali da me natera da primim nepoznate ljude iz Dorsetšira – to je stvarno previše!"
Megi progovori. „Dorsetšir nije Pariz, gospođo. Kladim se da ovi ljudi ne znaju šta je to bonnet rouge – znate li, Džeme, Mejsi?“
Oboje odmahnuše glavom. Iako je Džem bio zahvalan Megi što ih brani, nije mu se dopalo što mu nabija neznanje na nos.
„Ti, ti, mangupče jedno!", povika gospođica Pelam, tek tada primetivši Megi. „Neću da mi se muvaš ovuda. Ništa ne valjaš, kao ni tvoj otac. Ostavi moje stanare na miru!"
Megin otac je jednom gospođici Pelam prodao čipku za koju je tvrdio da je flamanska, ali čipka se oparala posle nekoliko dana, a ispostavilo se da ju je načinila neka starica iz Keningtona. Iako ga nije prijavila policiji – suviše se stidela da susedi doznaju kako ju je Dik Baterfild namagarčio – gospođica Pelam je govorila loše o njemu kad god je stigla.
Megi se nasmeja; navikla je da ljudi grde njenog oca. „Kazaću tati da ste ga pozdravili", podsmehnula se i okrenula Džemu i Mejsi. „Zdravo za sada."
„Zdravo", odvratio je Džem i gledao je kako trči niz ulicu i nestaje u prolazu između dveju kuća. Sada kad je otišla, želeo je da se vrati.
„Gospodine, molim vas", reče Mejsi Džonu Foksu koji se s dečacima spremao da se vrati u cirkus. „Šta je to bonnet rougeV'
Džon Foks zastade.„To je crvena kapa, upravo onakva kakvu nosi vaš sused, gospođice. Oni koji je nose podržavaju revoluciju u Francuskoj."
„O! Čuli smo za to, zar ne, Džeme? To je bilo kad su pustili one silne ljude iz Bastilje, je li tako?"
„Tako je, gospođice. To s nama ovde nema mnogo veze, ali neki ljudi vole da pokažu šta misle o tome."
„Ko je onda ovaj naš sused? Neki Francuz?"
„Nije, gospođice. To je Vilijem Blejk, rođen i odrastao u Londonu.”
„Ostavite se vi njega, deco“, umeša se gospođica Pelam. „Ne treba da se petljate s njim.“
,,Zašto?“, upita Mejsi.
„On štampa letke sa svakojakim naprednim besmislicama. On je buntovnik, eto šta je. Dakle, ja u svojoj kući neću da vidim nikakve bonnet rouge, je li jasno?"
PET
Megi je došla da vidi Kelavejove tek nedelju dana kasnije; sačekala je dok nije procenila da su se smestili u novi stan. Nekoliko puta je prošla naseljem Herkul, i svaki put je podigla pogled prema njihovom prednjem prozoru, koji su brzo naučili da drže zatvoren kako im u kuću ne bi ulazila prašina s ulice. Dva puta je videla En Kelavej kako stoji na prozoru, ruku skrštenih na grudima, i gleda na ulicu. Kad je opazila Megi, ustuknula je korak unazad i namrštila se.
Ovog puta niko nije gledao kroz prozor. Megi je taman htela da baci kamenčić u staklo kako bi nekog dozvala kad su se ulazna vrata otvorila i izašla je Mejsi noseći metlicu i lopaticu za smeće. Otvorila je prednju kapiju i izvrnula lopaticu punu drvenih šuški na ulicu osvrnuvši se nalevo i nadesno. Kad je opazila Megi skamenila se, a onda se zakikotala. „Dobar dan, Megi! Je l’ u redu da ovo prosto bacim na ulicu? Vidim da drugi rade i gore.“
Megi frknu.„U slivnik možeš da bacaš šta hoćeš. Ali što bacate šuške? Svi ih guraju u peć.“
„O, imamo ih mnogo – zapravo i previše. Uglavnom bacam ono što pometem. Neke su zelene i ne gore dobro.“
„Zar ne prodajete višak?“
Mejsi se zbunila. „Mislim da ne.“
„Trebalo bi da prodajete, znaš. Mnogima bi šuške dobro došle za potpalu. Zaradili biste koji peni. Slušaj – ja ću ih prodavati, i daću ti šest penija od svakog šilinga.“
Mejsi se još više zbunila, kao da Megi govori prebrzo. „Ne znaš kako se prodaje?", reče Megi. „Znaš, ovako." Pokazala je prodavca krompira koji je vikao: „Kompirići, fini kompirići, kupite kompire!" nadmećući se s čovekom koji je izvikivao: ,,Ko je pravi momak, neka kupi lonac."
„Vidiš? Svako nešto prodaje."
Mejsi zatrese glavom, a riševi s kape zalepršaše joj oko lica. „Nismo to radili kod kuće."
„A, pa dobro. Jeste se sredili ovde?"
„Uglavnom. Trebaće nam ipak vremena da se priviknemo. Ali gospodin Astli je vodio tatu i Džema do strugare dole pored reke, pa mogu početi da prave stolice koje je tražio."
„Mogu li da dođem gore da vidim?"
„Naravno!"
Mejsi je povede na sprat; Megi je bila tiha za slučaj da je gospođica Pelam negde u blizini. Na vrhu stepenica Mejsi je otvorila jedna od dvoja vrata i doviknula: „Imamo goste."
Ušle su u zadnju sobu, pretvorenu u radionicu; Tomas Kelavej je okretao nogu stolice na strugu, a Džem je stajao pored njega i posmatrao ga kako radi. Na sebi je imao belu košulju i pantalone boje senfa, do kolena, a preko svega izgrebanu kožnu kecelju. Tomas Kelavej se nije mrštio, kao što obično ljudi čine kad su usredsređeni, nego se smešio sitnim, gotovo luckastim osmehom. Kad je najzad podigao pogled, osmeh mu se raširio, iako Megi nije bila sigurna čemu se smeši. Svetloplave oči su bile okrenute u njenom pravcu, ali pogled kao da se zadržao na nečemu tik iza nje, kao da mu je nešto u hodniku privuklo pažnju. Zbog bora oko očiju delovao je zamišljeno, uprkos osmehu.
Džem je pak gledao pravo u Megi, s izrazom napola zamišljenim, napola sumnjičavim.
Tomas Kelavej je zavrteo nogu stolice među dlanovima. „Šta si rekla, Mejsi?“
„Sećaš se Megi, tata? Držala je konja gospodina Smarta dok smo istovarali stvari. Ona živi... O, gde ti živiš, Megi?“
Megi zastruga nogama po podu prekrivenom šuškama, malo posramljena zbog pažnje. „S one strane polja“, promrmljala je i pokazala rukom kroz zadnji prozor. „U Bastilji.“
„Bastilja? Čudno ime.“
„Naselje se zapravo zove Jork Plejs“, objasni Megi, „ali mi ga zovemo Bastilja. Gospodin Astli je prošle godine sagradio kuće od novca zarađenog na predstavi o padu Bastilje.“
Pogledala je oko sebe, preneražena neredom koji su Kelavejovi uspeli da načine za samo nekoliko dana. Kao da je čitava strugara, sa sve panjevima, daskama, iverima i šuškama, unesena u kuću. Među drvetom su ležale razbacane alatke – testere, dleta, keseri, svrdla, i još neke koje Megi nije prepoznala. U uglu je videla limene šerpe i korita pune neke tečnosti. Osećao se miris smole i laka. Ponegde se video niz brestovih dasaka naslonjenih na zid, desetak dovršenih nogu za stolice poredanih kao drva za potpalu na polici, drveni koturovi na zidu, poslagani od većeg ka manjem.
„Nije vam trebalo dugo da se smestite kao u svojoj kući! Zna li gospođica Pelam šta ovde radite?", upitala je.
„Kod kuće je tatina radionica bila u dvorištu", reče Džem kao da time objašnjava nered.
Megi se zakikota. „Izgleda da on misli da je i dalje napolju!" „Ostale sobe su uredne", odgovori joj En Kelavej koja se pojavila na vratima iza njih. „Mejsi, dođi da mi pomogneš nešto, molim te.“ Očigledno nije verovala Megi i želela je da drži kćer na oku.
„Gledaj, ovo je sedište za stolicu koju tata pravi naročito za gospodina Astlija", reče Mejsi pokušavajući da još malo zadrži novu drugaricu. „Šire je, da mu odgovara." Pokazala je Megi veliko sedlasto sedište naslonjeno na daske. „Mora još malo da se suši, a onda će tata uglaviti noge i naslon.“
Megi se malo divila sedištu, a onda se okrenula i pogledala kroz prednji prozor, okrenut prema zadnjim dvorištima kuća gospođice Pelam i njenih suseda. Bašte kuća u naselju Herkul bile su široke svega dva i po metra, ali su taj nedostatak nadoknađivale dužinom. Vrt gospođice Pelam bio je dugačak trideset metara. Dobro je iskoristila prostor podelivši ga na tri pravougaonika, i svaki je ukrasila nečim u sredini – onaj najbliži kući belim jorgovanom, srednji kamenom kadom za ptice, a zadnji stablom zanoveta. Patuljasta živica, pošljunčane staze i izdignute leje s ružama stvarale su šaru koja nije odudarala od prirode, ali je izgledala uredno.
Gospođica Pelam je jasno stavila do znanja Kelavejovima da ne želi da joj se motaju po bašti osim kad odlaze u klozet. Ujutru je, ako ne pada kiša, volela da iznese čajnu šolju punu čorbe – miris mesa penjao se do Kelavejovih na sprat – i sedne na jednu od dve kamene klupe postavljene sučelice na sredini vrta. Pre nego što se vrati u kuću, izlila bi ostatak čorbe u lozu koja je rasla uza zid pored klupe. Verovala je da od čorbe njena loza raste brže i da je bolja nego kod njenog suseda, gospodina Blejka. „On nikada ne orezuje svoju lozu, a to je greška, jer lozu valja dobro orezivati da grožđe ne bi bilo sitno i kiselo“, poverila je gospođica Pelam Džemovoj majci u kratkotrajnom pokušaju da se zbliži s novim susedima. No, uskoro je otkrila da se En Kelavej ne poverava.
Osim što je gospođica Pelam svakog jutra pila čorbu, i što je baštovan dva puta nedeljno dolazio da grabulja i plevi, bašta je uglavnom bila prazna, pa je Džem odlazio tamo kad god je mogao, mada nije video čemu ovakva bašta služi. Bila je stroga, geometrijski jednostavna, klupe su bile tvrde i nije bilo travnjaka da se na njega legne. Nije bilo mesta za gajenje povrća, niti bilo kakvih voćki osim vinove loze. Od svega što je Džem očekivao napolju – plodna zemlja, prostrani živi zasadi, svakodnevne promene koje ipak nagoveštavaju stalnost – u vrtu gospođice Pelam bilo je samo raznolikog zelenila za kojim je žudeo. Zato je i odlazio u vrt – da napaja oči bojom koju najviše voli. Ostajao je koliko god je mogao, sve dok se gospođica Pelam ne pojavi na prozoru i ne otera ga rukom.
Sada je prišao Megi da kroz prozor pogleda baštu.
„Čudno mi je što je gledam odozgo", reče ona. „Videla sam je samo odande." Pokazala je zid od cigle u dnu bašte.
„Šta, popela si se preko zida?“
„Ne preko zida, nisam se penjala. Virnem ponekad preko zida da vidim šta Pelamova radi. Mada i nema bogzna šta da se vidi. Nije kao u drugim vrtovima."
„Kakva je ono kuća u polju iza zida?" Džem pokaza veliku dvospratnicu s tri četvrtasta tornja, usamljenu usred polja iza vrtova naselja Herkul. Upravno na kuću protezala se dugačka štala s prašnjavim dvorištem ispred.
Megi se iznenadila. „To je vila Herkul. Nisi znao? Tu živi gospodin Astli, on i njegova žena i neke nećake o kojima se staraju. Njegova žena je sada bogalj, mada je nekada jahala s njim. Retko se viđa. Gospodin Astli tamo drži i neke konje iz cirkusa – najbolje, kao što su njegov belac i kulaš Džona Astlija. To je njegov sin. Video si ga kako jaše u Dorsetširu, zar ne?"
„Mislim da jesam. Jedan čovek je jahao smeđu kobilu."
„On živi samo dvoja vrata od tebe, s druge strane Blejka. Vidiš? Ono je njegova bašta – ona što ima samo travnjak i ništa više."
Iz vile su doplovili zvuci muzike, i Džem opazi nekog čoveka naslonjenog na zid štale; njihao se svirajući poznatu pesmu na instrumentu zvanom hardi-gardi. Megi tiho zapeva:

Kad sam jednom lutao po gradu
Upozno sam jednu gospu mladu;
Rumen-lice, koža kao svila,
A rupa joj mog Robina skrila!

Čovek odsvira pogrešnu notu i stade. Megi se zacereka. „Neće dobiti posao – gospodin Astli traži mnogo više.“
„Kako to misliš?”
„Ljudi stalno dolaze da nastupaju pred njim, nadajući se da će ih unajmiti. Retko koga uzme, mada svakome da šest penija za trud.“
Čovek ponovo zasvira; Megi je pevušila gledajući susedne vrtove. „Odavde se mnogo bolje vidi nego otpozadi1', izjavila je.
Džem kasnije nije mogao da se seti da li mu je pažnju prvo privukao zvuk ili pokret. Zvuk je bilo tiho ,,ohhh“ koje je ipak uspelo nekako da doleti do prozora Kelavejovih. Pokret je bio blesak nagog ramena u vrtu Blejkovih.
Odmah uz Blejkovu kuću pružao se pažljivo uređen, dobro okopan, delimično zasađen kuhinjski vrt; na kraju jedne leje stajale su, zabodene u zemlju, baštenske vile. En Kelavej je protekle sedmice pratila nastanak vrta, sa zavišću gledajući čvrstu ženu s kapom kako prekopava leje i baca seme, kao što bi i sama radila da je u Dorsetširu ili da ima makar malo mesta za baštu. Kad su odlučili da se presele u London, na pamet joj nije palo da možda neće imati ni pedlja zemlje. Ipak, imala je dovoljno pameti da ne moli gospođicu Pelam, čija je bašta očigledno služila za ukras, a ne za uzgajanje voća i povrća. Ipak, En Kelavej se osećala čudno i lenjo bez sopstvenog vrta da ga u rano proleće prekopava.
Zadnji deo Blejkovog vrta bio je neobrađen, zarastao u kupine i koprive. Usred vrta, između reda i nereda, dizala se drvena letnja kućica, podignuta za sedenje po toplom vremenu. Francuska vrata kućice bila su otvorena, i tu je Džem opazio blesak ramena, a zatim i naga leđa, noge, zadnjice. Užasnut, odupro se iskušenju da se odmakne od prozora, plašeći se da će Megi pomisliti kako tamo ima nečega što on ne želi da ona vidi. Zato je samo okrenuo glavu i pokušao da joj skrene pažnju na nešto drugo. „A gde je tvoja kuća?“
„Bastilja? S one strane polja – eno, ne vidi se dobro odavde od ovog drveta što ga je gospođica Pelam – kako se zove ono drvo što smeta?"
„Zanovet. Bolje se prepoznaje u maju, kad procveta."
Džemov pokušaj je propao s drugim ,,oh“ koje je potvrdilo da zvuk dolazi s istog mesta odakle i pokret. Ovog puta je i Megi čula, i odmah utvrdila izvor. Džem se bezuspešno trudio da ne pogleda letnju kućicu; Megi se zakikotala. „Gospode, kakav prizor!"
Onda je Džem ipak ustuknuo, usplamtelog lica. „Moram da pomognem tati“, promucao je, okrenuo se od prozora i prišao ocu koji je i dalje obrađivao nogu stolice i nije ih ni čuo.
Megi se nasmejala Džemovoj nelagodi. Ostala je još malo kod prozora, pa se okrenula. „Predstava je završena." Polako je prišla strugu da gleda Džemovog oca kao radi; teški drveni okvir s napola gotovim nogama bio je pričvršćen za strug u visini grudi. Oko jedne noge bila je omotana kožna traka krajeva pričvršćenih za papučicu na podu i za motku savijenu iznad Tomasove glave. Kad pritisne papučicu, traka je okretala nogu i sečivo je skidalo slojeve drveta.
„Umeš li ti ovo?“, Megi upita Džema pokušavajući da mu ublaži nelagodnost, iako je želela da ga još zadirkuje.
„Ne tako dobro kao tata“, odgovori dečak, i dalje crvenog lica. „Vežbam, i ako ispadnu dobro, tata će ih upotrebiti."
„Dobro radiš, sine“, promrmlja Tomas Kelavej ne podižući pogled.
„Šta tvoj tata pravi?“, upita je Džem. Ljudi u Pidltrenthajdu su bili uglavnom majstori – pravili su hleb, pivo, ječam, obuću, sveće ili brašno.
Megi frknu. „Novac, ako može. Svašta pomalo. Treba sada da ga pronađem. Od ovog mirisa me ionako boli glava. Šta to miriše?"
„Lak i boja za drvo. Navići ćeš se."
„Nemam nameru. Ne brini, sama ću izaći. Onda do viđenja za sada.“
,,’Đenja.“
„Dođi ponovo!", doviknu Mejsi iz druge sobe dok je Megi kloparala niz stepenice.
En Kelavej zacokta.„Šta će gospođica Pelam pomisliti od ove galame? Džeme, idi vidi da mala izađe tiho.”

ŠEST
Kad je gospođica Pelam stigla do kapije, nakon prijatnog dana provedenog kod prijatelja u Čelsiju, opazila je šuške koje je Mejsi razbacala ispred kuće i namrštila se. U početku je Mejsi bacala šuške po pažljivo potkresanoj okrugloj živici u prednjem vrtu gospođice Pelam. Domoupraviteljka je morala da je oduči od tog prestupa. Naravno, bilo je bolje da šuške leže po ulici nego po stepeništu. A najbolje bi bilo da šuški uopšte nema, što bi značilo da nema Kelavejovih da ih stvaraju. Gospođica Pelam je protekle nedelje često žalila što je bila onako stroga prema porodici koja je stanovala kod nje pre Kelavejovih. Dizali su galamu noću, i beba je u poslednje vreme neprestano plakala, ali makar nisu razbacivali šuške na sve strane. Znala je i da na spratu ima mnogo drveta, jer je gledala kako ga nose kroz predvorje. Bili su tu i mirisi, kao i povremena lupa koja se gospođici Pelam nije nimalo dopadala.
A ko je sada ovaj tamnokosi razbojnik što istrčava iz kuće, a šuške mu otpadaju s donova? Izgledao je podmuklo, toliko da je gospođica Pelam čvršće stegnula torbicu uz grudi. Onda je prepoznala Megi. „Hej, mala!“, viknula je. „Šta ćeš ti u mojoj kući? Šta si ukrala?“
Pre nego što je Megi stigla da odgovori, pojavilo se dvoje ljudi: Džem se stvorio iza Megi, a vrata na kući broj trinaest su se otvorila i izašao je gospodin Blejk. Gospođica Pelam ustuknu.
Gospodin Blejk je uvek bio učtiv prema njoj – i sada joj je klimnuo glavom – pa ipak joj je ulivao nemir. Njegove staklaste sive oči uvek su je podsećale na pticu, koja zuri u nju, spremna da je kljucne.
„Koliko ja znam, ovo je kuća gospodina Astlija, a ne vaša“, drsko reče Megi.
Gospođica Pelam se okrenu Džemu. „Džeme, zašto je ova devojčica dolazila? Nadam se da ti nije drugarica.“
„Ona... Došla je da nešto isporuči.“ Džem čak ni u dolini Pidl nije bio vešt lažljivac.
„Šta da isporuči? Ribu staru četiri dana? Rublje koje nije ni prošlo pored ceđi?“
,,Eksere“, umeša se Megi. „Stalno im donosim eksere, je l’ da, Džeme? Stalno se viđamo.“ Zakoračila je postrance na stazu pred kućom, stupila u prednju baštu i krenula duž patuljaste živice vukući rukom po besmislenom krugu.
„Napolje iz moje bašte, mala! “viknu gospođica Pelam. „Džeme, isteraj je odande! “
Megi se nasmeja i potrča oko živice, sve brže, a onda uskoči u sredinu i poče da igra oko potkresanog žbuna i udara ga pesnicama dok je gospođica Pelam vikala: „Oh! Oh!“, kao da udarci pogađaju nju samu.
Džem je posmatrao Megi kako tuče lisnatu loptu dok listići pljušte po tlu i, na svoje iznenađenje, osmehnu se. I on je bio u iskušenju da šutne tu besmislenu živicu, tako stranu živim ogradama kakve je poznavao. Živice u Dorsetširu sadile su se sa svrhom, da zadrže životinje u polju ili ih spreče da gaze po stazama, i bile su pune trnja – sadila se glogovina, česmin, zova, leska i oskoruša i preplitala s kupinom, bršljanom i pavetinom.
Kucanje po prozoru prizvalo je Džema nazad iz Dorsetšira. Majka ga je besno gledala sa sprata i pokazivala mu rukom da otera Megi. „Ovaj, Megi... Htela si nešto da mi pokažeš?“, reče Džem. „Svog... svog oca, da. Moj tata hoće da... da se dogovorim o ceni.“
„Tako je. Idemo." Ne osvrćući se na gospođicu Pelam, koja je i dalje vikala i bezuspešno zamahivala na nju, progurala se kroz prsten živice, ovog puta ne trudeći se da ga preskoči, i za sobom ostavila rupu i slomljene grančice.
,,Oh!“, po deseti put povika gospođica Pelam.
Izlazeći za Megi na ulicu, Džem je krajičkom oka pogledao gospodina Blejka, koji je stajao nepomičan i nem, ruku skrštenih na grudima, dok se Megi zabavljala sa živicom. Činilo se da mu metež i galama ne smetaju. Svi su zapravo i zaboravili da je tu, inače gospođica Pelam ne bi deset puta viknula: ,,Oh!“, niti bi Megi udarala grm. Posmatrao ih je jasnim pogledom. Nije to bio pogled kao u Džemovog oca, koji je često zurio u prazno. Gospodin Blejk je posmatrao njih, prolaznike na ulici, palatu Lambet u daljini i oblake iza nje. Video je sve, a nije sudio ničemu.
„’Bar dan, gospodine", reče Džem.
„Zdravo, dečko", odgovori gospodin Blejk.
„Zdravo, gospodine Blejk", doviknu s ulice Megi nadmećući se sa Džemom. „Kako vam je gospođa?"
Njen povik je obodrio gospođicu Pelam, koja se pred gospodinom Blejkom povukla u sebe.„Gubi mi se s očiju, mala!", prodrala se. „Išibaću te! Džeme, nemoj da je više došla. I isprati je do kraja ulice – ne verujem joj ni trunke. Ukrašće i kapiju ako ne pripazimo."
„Hoću, gospođo." Džem podiže obrve izvinjavajući se gospodinu Blejku, ali njegov sused je već otvorio kapiju i iskoračio na ulicu. Džem je stigao Megi, pa su gledali gospodina Blejka kako kroz naselje ide prema reci.
„Vidi kako razmetljivo hoda", reče Megi. „A jesi mu video boju u obrazima? I raščupanu kosu? Znamo šta je radio."
Džem ne bi nazvao hod gospodina Blejka razmetljivim. Pre je vukao noge, mada nije išao sporo. Koračao je ravnomerno i pažljivo, kao da nije samo izašao u šetnju, nego se kreće ka nekom cilju.
„Hajdemo za njim“, predloži Megi.
„Neću. Pusti ga na miru.“ Džema je iznenadila sopstvena odlučnost. Voleo bi i on da prati gospodina Blejka, ali ne kao Megi, radi igre i zadirkivanja, nego s poštovanjem, iz daljine.
Gospođica Pelam i En Kelavej su i dalje besno gledale za decom, svaka sa svog mesta. ,,Idemo“, reče Džem i krenu duž niza kuća u pravcu suprotnom od gospodina Blejka.
Megi zakaska za njim. „Stvarno ideš sa mnom?“
„Gospođica Pelam mi je rekla da te otpratim do kraja ulice."
„A ti radiš sve što ti naredi ta stara metla u haljini?"
Džem slegnu ramenima. „Ona je domoupraviteljka. Ne smemo je ljutiti."
„Pa, ja idem da nađem tatu. Hoćeš li sa mnom?"
Džem pomisli na svoju majku punu strepnje, na sestru ispunjenu nadom, na poslom obuzetog oca i na gospođicu Pelam koja ga čeka na stepeništu da ga zgrabi. Zatim pomisli na ulice koje još ne poznaje u Lambetu, i u Londonu, i na to da ima vodiča. „Idem s tobom", reče i uspori da ga Megi stigne, pa su išli u korak, jedno uz drugo.
SEDAM
Dik Baterfild je mogao biti u bilo kojoj od nekoliko krčmi. Dok je većina ljudi najčešće odlazila u jednu krčmu u kraju, on je voleo da se kreće naokolo i da pristupa mnogim klubovima i udruženjima u kojima su se ljudi sličnih stavova susretali i raspravljali o temama od zajedničkog interesa. Te večeri nisu se mnogo razlikovale od ostalih, osim što je pivo bilo jeftinije, a pesme raskalašnije. Kako su mu se zanimanja menjala, Dik Baterfild je stalno stupao u nove klubove i ostavljao stare. Sada je bio član kluba jedriličara (između mnogih svojih poslova bio je i čamdžija na Temzi, mada je odavno izgubio čamac), kluba stolica, u kom su svi članovi redom vatreno govorili ostalima o politici sedeći na stolici u čelu stola, lutrijskog kluba, u kom su ulagali male sume u opklade koje su retko donosile dovoljno da se plati piće, i gde je Dik Baterfild stalno hrabrio članove da povećaju ulog, a njegov daleko najomiljeniji klub bio je klub punča, u kom su svake nedelje isprobavali nove mešavine s rumom.
Klupski i javni život Dika Baterfilda bio je toliko zamršen da je njegova porodica retko kada znala gde je on uveče. Obično je pio u krugu od kilometra oko svoje kuće, ali ipak je mogao da ode u još petnaestak krčmi. Megi i Džem su već obišli Konja i konjušara, Krunu i jastuk, Kenterberijski grb i Crvenog lava pre nego što su ga našli ušuškanog u uglu najbučnije krčme, Artičoke, u donjem delu Lambet Marša.
Džem je ušao s Megi samo u prve dve krčme, a onda ju je ispred ostalih čekao. Otkako su stigli u Lambet, bio je samo u jednoj krčmi; nekoliko dana posle preseljenja gospodin Astli ih je posetio da vidi kako se snalaze, pa je poveo Tomasa Kelaveja i Džema u Ananas. Džem je shvatio da je Ananas mirno mesto u poređenju s drugim lambetskim krčmama, ali tada gaje očarala živost gostiju – mnogi su bili iz cirkusa – i gromoglasni razgovor Filipa Astlija.
Lambet Marš je bila trgovačka ulica, prepuna radnji, tezgi, kola i ljudi koji su išli između Lambeta i mosta Blekfrajers prema gradu. Vrata Artičoke su bila otvorena i galama je kuljala na ulicu, zbog čega je Džem zastao dok se Megi gurala pored ljudi naslonjenih na vrata, i zapitao se zašto je krenuo s njom.
Ipak, znao je odgovor: Megi je bila prva osoba u Lambetu koja se iole zanimala za njega, a njemu bi dobro došao prijatelj. Većina Džemovih vršnjaka već je šegrtovala ili radila; Džem je viđao mlađu decu u kraju, ali još ni s kim nije uspeo da zapodene razgovor. Za početak, s mukom ih je razumeo; londonski naglasak, kao i mnogi govori iz unutrašnjosti koji su se mogli čuti u gradu, bio mu je ponekad sasvim nerazumljiv.
Lambetska đeca razlikovala su se po još nečemu – bila su budnija i sumnjičavija. Podsećala su ga na mačke kad se došunjaju da sednu uz vatru, svesne da ih jedva trpe, srećne što su pod krovom, ali načuljenih ušiju i očiju skupljenih u proreze, spremne da na vreme opaze nogu koja će ih šutnuti napolje. Deca su često bila drska prema odraslima, kao što je Megi bila prema gospođici Pelam, i prolazila su bez kazne, što se u Džemovom selu ne bi desilo. Podrugivali su se ljudima koje ne vole i gađali ih kamenjem, krali su hranu s kolica i iz korpi, pevali su bezobrazne pesme, vikali su, zadirkivali, izazivali. Džem je vrlo retko video lambetsku decu kako rade nešto u čemu bi im se rado pridružio – kako veslaju na reci, pevajući vrve iz dobrotvorne škole na Lambet Grinu, jure psa koji je nekome oteo kapu. Kad ga je Megi pozvala rukom s vrata Artičoke, ušao je za njom, smelo se suočivši sa zidom buke i gustim dimom iz lampi. Želeo je da postane deo ovog novog lambetskog života, a ne da ga posmatra kroz prozor, kroz kapiju ili preko baštenskog zida.
Iako je bilo tek kasno popodne, krčma je bila nakrcana ljudima. Galama je bila nezamisliva, iako je posle nekog vremena Džem uhvatio pravilnu liniju pesme; nije je prepoznao, ali to je svakako bila neka melodija. Megi se kroz zid od ljudi probila do ugla u kom je sedeo njen otac.
Dik Baterfild je bio sitan i smeđ – smeđe oči, smeđa oštra kosa, smeđa koža, smeđa odeća. Mrežica bora mu se širila iz spoljnih uglova očiju preko čela, stvarajući duboke useke. Uprkos borama, delovao je mladalački i energično. Danas je prosto pio, ovo nije bio klupski sastanak. Povukao je kćer na krilo i zapevao s ostalima u krčmi kad je Džem stigao do njih:

I zbog toga će, siguran sam, u paklu da visi,
Jer me tera daje krešem kad je vreme misi!

S poslednjim stihom razlegao se zaglušujući urlik od kog je Džem pokrio uši rukama. Megi se pridružila pesmi i iscerila se Džemu, koji je pocrveneo i zagledao se u svoje cipele. Mnoge pesme pevale su se u Pet zvona u Pidltrenthajdu, ali ne ovakve.
Posle povika krčma se smirila, onako kako grom iznad glave rasteruje oluju. „Šta radiš, Megs?“, upitao je Dik Baterfild kćer u kakvoj-takvoj tišini.
„Svašta pomalo. Bila sam kod njega", pokazala je Džema, „Ovo je Džem, tata, i gledala sam kako njegov tata pravi stolice. Tek su došli iz Dorsetšira, žive kod gospođice Pelam u Herkulu, odmah pored gospodina Blejka."
„Kod gospođice Pelam, a?“, zacereka se Dik Baterfild. „Milo mi je, Džeme. Sedi i odmori noge." Mahnuo je ka drugom kraju stola. Tamo nije bilo stolice ni klupe. Džem pogleda naokolo; sve stolice u blizini bile su zauzete. Dik i Megi Baterfild gledali su ga s istim izrazom, čekali su da vide šta će učiniti. Džem je pomislio da klekne za sto, ali je znao da to neće naići na odobravanje Baterfildovih. Moraće da potraži slobodnu stolicu po krčmi. To se očekuje od njega, to je mala proba sposobnosti – njegov prvi ispit iz pravog londonskog života.
Nije lako naći praznu stolicu u prepunoj krčmi, i Džem nije našao nijednu. Pokušao je da pita, ali niko na njega nije obratio pažnju. Pokušao je da uzme jednu na koju je neki čovek oslonio noge pa su ga oterali. Upitao je služavku, a ona mu se podrugljivo iskezila. Dok se probijao kroz masu tela, Džem se pitao kako to da ovoliki ljudi piju umesto da rade. U dolini Pidl malo ko je odlazio u Pet zvona, u Krunu ili u Novu krčmu pre večeri.
Vratio se za sto praznih šaka. Na mestu koje je Dik Baterfild pokazao stajala je prazna šamlica, a on i Megi su se kezili.
„Seljače", promrmlja mladić koji je sedeo do njih i posmatrao čitav obred, uključujući i služavkin podsmeh.
„Začepi labrnju, Čarli“, odvrati Megi. Džem je odmah pogodio da joj je to brat.
Čarli Baterfild je ličio na oca, ali nije bio ni izboran ni privlačan; bio je grubijanski zgodan, pepeljaste kose i s rupicom na bradi, ali preko čela mu se pružao ožiljak zbog kog je izgledao strogo. Mučio je sestru kad god je mogao da prođe nekažnjeno, uvrtao joj je kožu na podlakticama sve dok Megi nije dovoljno porasla da ga šutne tamo gde najviše boli. I dan-danas je tražio načina da joj naudi – izmakao bi stolicu ispod nje, presolio joj jelo, krao joj noću pokrivače. Džem ovo nije znao, ali je osetio nešto što ga je navelo da izbegava Čarlijev pogled, kao što ljudi izbegavaju pogled psa koji reži.
Dik Baterfild baci novčić na sto. „Donesi Džemu piće, Čarli“, naredio je.
„Nisam ja...“, zamucaše uglas Čarli i Džem: „Ne treba..." Obojica zaćutaše videvši strog izraz Dikovog lica. Čarli donese Džemu kriglu piva koju Džem nije želeo – jeftinog razvodnjenog piva kakvo bi ljudi u Pet zvona pre prosuli na pod nego pili.
Dik Baterfild se zavali. „Pa, šta imaš da mi ispričaš, Megs? Ima li neki novi skandal u starom Lambetu?“
„Videli smo nešta u bašti gospodina Blejka, je l’ da, Džeme? U letnjoj kućici, vrata su bila otvorena i Megi pogleda Džema ispod oka. On ponovo pocrvene i slegnu ramenima.
„Svaka čast, devojko“, reče Dik Baterfild. „Stalno se šunjaš i gledaš šta se zbiva.“
Čarli se nagnu napred. „I šta ste to videli?“
Megi se takođe nagnu napred. „Videli smo njega i njegovu ženu kako rade ono!“
Čarli se zacereka, ali na Dika Baterfilda ovo kao da nije ostavilo naročit utisak. „Parenje, i to je sve? To se viđa svaki dan po prolazima između kuća. Izađi sada napolje i videćeš to odmah iza ugla. A, Džeme? Ti si se toga svakako nagledao u Dorsetširu, a, dečko?"
Džem je zurio u svoju kriglu. Po pivu se batrgala muva, boreći se da se ne udavi. „Video sam dosta", promrmljao je. Naravno da je to video i ranije. Ne samo životinje kojima je bio okružen – pse, mačke, ovce, konje, krave, koze, zečeve, kokoši, fazane – nego i ljude zavučene u šumarke, uz živice, čak i nasred livada kada misle da niko neće proći u blizini. Video je svoje susede kako to rade u štali, i Sema i njegovu devojku u leskaru u Netlkomb Tautu. Video je toliko toga da se više nije iznenađivao, iako se i dalje stideo. Nije tu ni bilo bogzna šta da se vidi – uglavnom samo odeća i uporni pokreti, ponekad bleda muškarčeva zadnjica koja skakuće gore-dole ili ženine dojke kako se tresu. Džem se crveneo zato što je to viđao neočekivano, zato što je upadao u nečiju pretpostavljenu privatnost. Isto se osećao kad bi čuo retke svađe svojih roditelja – kao kad je majka zahtevala od oca da poseče krušku u dnu vrta, s koje je Tomi pao, a otac je odbio. En Kelavej je kasnije uzela sekiru i sama to obavila.
Džem umoči prst u pivo da se muva uspuže uz njega i pobegne. Čarli ga je gledao zapanjen i zgađen; Dik Baterfild se samo osmehnuo i pogledao ostale goste kao da traži nekoga s kim bi mogao da porazgovara.
„Ne samo da su radili ono“, nije odustajala Megi. „Oni su... oni su... Skroz su se skinuli, je l’ da, Džeme? Videli smo sve, bili su kao Adamieva."
Dik Baterfild je posmatrao kćer istim procenjivačkim pogledom kakvim je gledao Džema dok je tragao za stolicom. Iako je delovao opušteno onako zavaljen u stolici, plaćajući pića naokolo, smešeći se i klimajući glavom, zahtevao je mnogo od društva oko sebe.
„I znaš šta su još radili dok su radili ono?“
„Šta, Megs?“
Megi brzo razmisli šta bi bilo najverovatnije da dvoje ljudi rade dok bi trebalo da se pare. „Čitali su jedno drugom!"
Čarli se zacereka „Šta, novine?"
„Ja nisam...“, zausti Džem.
„Iz knjige", prekide ga Megi nadglasavši žamor. „Neku poeziju, rekla bih." Pojedinosti uvek čine priču uverljivijom.
„Poeziju, a?“, ponovi Dik Baterfild i ispi gutljaj piva. „Očekujem da su čitali Izgubljeni raj, ako su već izigravali Adamievu u bašti." Dik Baterfild je nekada imao primerak speva, u kolicima punim knjiga do kojih je nekako došao i koje je pokušavao da proda, pa je ponešto i pročitao. Niko nije očekivao od Dika Baterfilda da ume tako dobro da čita, ali otac ga je naučio, smatrajući da je korisno znati koliko i oni koje pokušavaš da prevariš.
„Da, tako je. Izlomljeni kraj“, saglasi se Megi. „Znam da sam čula te reči."
Džem iskolači oči, ne verujući u ono što čuje. „Jesi li rekla ’izlomljeni kraj’?"
Dik prostreli kćer pogledom. „Izgubljeni raj, Megs. Pazi šta govoriš. Čekaj malo." Zažmurio je, malo se zamislio, pa izgovorio:

Svet bese sav pred njima, u kom će odabrati
Mesto za počin svoj, i Proviđenje vodič im bje;
Ruku pod ruku, krokom klecavim i laganim.
Kroz Eden preduzeše svoj samotni put

Susedi su zurili u njega; ovakve reci se obično nisu čule u krčmi. „Šta to govoriš, tata?“, upita ga Megi.
„To je sve čega se sećam iz Izgubljenog raja – poslednji stihovi, kada Adamieva izlaze iz raja. Bilo mi ih je žao.“
„Nisam čuo da Blejk govori išta slično", reče Džem i oseti kako ga Megi šutira ispod stola.
„To je bilo kad si se okrenuo“, reče ona uporno.
Džem zausti da nastavi raspravu, pa zatvori usta. Baterfildovi su očigledno voleli da doteruju priče; zapravo su te ukrase i želeli, i uskoro će sve prepričati ostalima, još doteranije, sve dok čitava krčma ne počne da priča o Blejkovima koji se igraju Adama i Eve u bašti, mada to uopšte nije bilo ono što je Džem video. Ko je on da im pokvari zabavu – mada je Džem pomislio na budne oči gospodina Blejka, na njegov čvrsti pozdrav i odlučni korak, i bi mu žao što se o takvom čoveku šire takve glasine. On sam više je voleo istinu. „Šta radi gospodin Blejk?”, upitao je trudeći se da skrene razgovor s onoga što su videli u bašti.
„Misliš, kad ne tuca ženu u vrtu?“, zakikota se Dik Baterfild. „Önje štampar i graver. Video si štamparsku presu kroz njegov prednji prozor, zar ne?”
„Ono s drškom u obliku zvezde?“ Džem je zaista video tu drvenu napravu, veću i glomazniju čak i od struga njegovog oca, i pitao se šta je to.
„Tako je. Viđaćeš ga povremeno kako radi, i njega i njegovu ženu. Na tome se štampaju knjige. Leci, slike, takvo šta. Mada, ja ne znam kako živi od toga. Video sam ih nekoliko kad sam otišao da mu prodam malo bakra za ploče, to je bilo kad se preselio s one strane reke pre godinu-dve.“ Dik zavrte glavom. „Čudne slike. Mnogo golih ljudi što viču razrogačenih očiju.“
„Misliš kao u paklu, tata?“, pomože mu Megi.
„Možda. Nije mi se dopalo. Ja volim vesele slike. Ne bih rekao da se njegove slike mnogo kupuju. Mora da više zarađuje gravirajući za druge.”
„Je li kupio bakar?"
„Ne. Čim sam ga video, znao sam da on ne kupuje tek tako. On je svoj čovek, taj gospodin Blejk. On sam bira sebi papir i bakar, pažljivo." Dik Baterfild je ovo rekao bez gorčine; zaista je poštovao one koji ne nasednu na njegovu slatkorečivost.
„Prošle nedelje smo ga videli kako nosi bonnet rouge, je l’da, Džeme?", reče Megi. „Baš je bio smešan."
„Hrabriji je taj od mnogih", izjavi Dik Baterfild. „Retki bi u Londonu tako otvoreno pokazali podršku Francuzima, šta god pričali u krčmama. Pe-emu se to ne dopada, a ni kralju."
,,Ko je pe-em?“, upita Džem.
„Prvi ministar, dečko. Premijer, gospodin Pit", dodade Dik Baterfild oštrije, za slučaj da dečak iz Dorsetšira ne zna ni to.
Džem spusti glavu i ponovo se zagleda u pivo. Megi je gledala Džema kako se muči s one strane stola, i sad žalila što ga je povela da upozna njenog oca. On nije shvatao šta Dik Baterfild želi od ljudi – ono dovitljivo ćaskanje neophodno da bi ljudi mogli da sednu na šamlicu koju je nogom držao zakačenu ispod stola. Dik Baterfild je voleo da istovremeno dobije i obaveštenja i zabavu. Uvek je tražio način da nešto zaradi – živeo je od malih nesigurnih zamisli koje su mu padale na pamet za vreme razgovora u krčmama – i želeo je da se istovremeno i zabavlja. Na kraju krajeva, život je težak, a šta ga drugo olakšava nego malo smeha i poslići kojima se ponešto stavi u džep?
Dik Baterfild je umeo da vidi kad se ljudi smrknu. Nije to zamerio Džemu – osetio je nežnost prema zbunjenoj dečakovoj nevinosti, i bes prema sopstvenoj deci zamorenoj uličnim iskustvom. Naglo je odgurnuo Megi s kolena; pala je na pod i povređeno ga pogledala. „Gospode, mala, vrlo si teška“, reče Dik i mrdnu kolenom gore-dole. „Utrnula mi je noga. Skoro si odrasla, treba ti sopstvena stolica.“
„Niko joj ne da, i ne samo stolicu", podrugnu se Čarli. „Krava pilećih grudi."
„Ostavi je na miru", reče Džem.
Sve troje se zabuljiše u njega, Dik i Čarli nalakćeni na sto, Megi i dalje s poda. Onda Čarli suknu preko stola na Džema, a Dik Baterfild ga zaustavi pokretom ruke. „Daj Megi svoju stolicu i nađi sebi drugu."
Čarli besno pogleda Džema, ali ustade oborivši stolicu unazad i ode. Džem se nije usudio da se okrene i pogleda ga, nego je prikovao pogled za sto. Popio je gutljaj piva. Pokušao je da odbrani Megi nagonski, kao što bi branio rođenu sestru.
Megi ustade, podiže Čarlijevu stolicu i sede.„Hvala", promrmljala je Džemu, mada to nije zvučalo naročito zahvalno.
„Pa, Džeme, tvoj otac je drvodelja, je li?“, reče Dik Baterfild otvarajući temu posla, pošto mu se činilo da ga Džem više ničim neće zabaviti.
„Nije baš drvodelja, gospodine", odgovori Džem. „On ne putuje od grada do grada, i pravi dobre stolice, ne one klimave kakve drvodelje prave."
„Naravno, dečko, naravno. Odakle uzima drvo?"
„Iz jedne strugare pored Vestminsterskog mosta."
„Čija je to strugara? Kladim se da mu mogu naći jeftinije drvo."
„Gospodina Herisa. Gospodin Astli je tatu upoznao s njim."
Dik Baterfild se trgnu na spomen Astlijevog imena. Megin otac je umeo često da sklopi dobru pogodbu, ali ne tamo gde se gospodin Astli pojavio pre njega. On i njegov kućevlasnik su jedan drugog zaobilazili u širokom luku, iako je među njima vladalo nevoljno poštovanje. Kad bi Dik Baterfild bio bogati vlasnik cirkusa, a Filip Astli sitni prevarant, bili bi iznenađujuće slični.
„Pa, ako čujem za neko jeftino drvo, javiću ti. Ostavi to meni, dečko", dodao je kao daje Džem od njega zatražio pomoć Videću šta mogu da učinim. Svratiću jednom do vas i popričaću s tvojim tatom. Volim da pomognem novim susedima. Sigurno te očekuju kod kuće, pitaju se gde si se zadržao."
Džem klimnu glavom i ustade. „Hvala za pivo, gospodine."
„Nema na čemu, dečko." Dik Baterfild uhvati nogom Džemovu stolicu i povuče je pod sto. Megi uze Džemovu polupraznu kriglu i otpi gutljaj. „Zdravo", reče.
„Zdravo."
Na izlasku je Džem prošao pored Čarlija koji je stajao s grupom mladića. Čarli ga ljutito pogleda i gurnu jednog druga pravo u Džema. Momci se nasmejaše, a Džem se žurno udalji, srećan što ostavlja Baterfildove. Ipak, bio je siguran da će ponovo videti Megi, iako ovog puta nije rekla „Zdravo zasad". Uprkos njenom bratu, uprkos njenom ocu, želeo je ponovo da je vidi.

APRIL 1792.
II

JEDAN
En Kelavej se ponekad činilo da joj je ručni zglob vezan konopcem za prozor u prednjoj sobi. U najnezgodnijim trenucima – dok ljušti krompire, pere rublje ili čisti pepeo iz ognjišta, prljavih ruku, napola isceđenih čaršava, sobe pune pepela, nešto bi je povuklo da pogleda kroz prozor. Često nije bilo ničeg neobičnog da se vidi, ali ponekad bi bila nagrađena nečim vrednim: prizorom žene sa šeširom ukrašenim dugačkim paunovim perjem, muškarca koji nosi ananas kao novorođenče, dečaka kako nosi lovorovo stablo s korenom, krošnje potkresane u obliku golubice. Megi i Džem bi pozvali ukućane da i oni vide ove neobične prizore, ali En Kelavej je više volela da ova sitna zadovoljstva zadrži za sebe.
Danas nije bilo krompira, pepela ni rublja da je odvuku od prozora; bio je drugi dan Uskrsa, dan odmora. Mejsi i Džem su raspremili sto posle ručka, ostavivši En Kelavej da zuri u ljude što su šetali tamo-amo duž naselja; mnoge žene su bile u novim uskršnjim haljinama i šeširima. Nikad nije videla takvo šarenilo, tkanine tako jarkih boja, tako smele krojeve i zapanjujuće ukrase na šeširima. Bilo je uobičajenih narcisa i jagorčevine, što se viđalo i na šeširima pred pidltrenthajdskom crkvom, ali i neobičnog perja, buketa raznobojnih traka, čak i voća. Ona sama nikad ne bi ponela limun na šeširu, ali se divila prolaznicama koje jesu. Više je volela nešto tradicionalno i jednostavno: stručak belih rada, kitu ljubičica, ili jednu traku kakva je jednoj devojci visila sa šešira gotovo do kolena. En Kelavej bi je rado ponela, mada ne toliko dugačku. Londonke kao da su nosile duže trake, ili nameštale šešire smelije nego što bi se En Kelavej usudila.
Jedan prolaznik je nosio na glavi poslužavnik s belim krstovima i vikao: „Vruće pogačice! Četiri za peni, jeftinije za Uskrs! Kupite vruće krstaste pogačice, traju do sledeće godine!" Našavši kupca, zastao je ispred kuće, tačno ispod En. S druge strane je naišla gospođica Pelam, šešira ukrašenog sitnim žutim trakama. En Kelavej frknu, pokušavajući da suspregne smeh koji ju je obuzimao.
„Šta je, mama?“, upita je Mejsi podigavši pogled sa stola koji je ribala.
„Ništa, samo gospođica Pelam u luckastom šeširu."
„Daj da vidim." Mejsi priđe prozoru, pogleda dole i zakikota se. „Kao da je stavila naramak slame na glavu!"
„Čuti, Mejsi, čuče te", odgovori En Kelavej, ali ne oštro. Dok su gledale, ulicom je prokaskao sivi konj upregnut u neobične dvokolice, rasterujući dame sa šeširima i buduće kupce pogačica. Kola ogromnih točkova bila su krajnje čudna – kratka i uzana, ali vrlo visokog krova. Sa strane su nosila visoku uspravnu tablu s natpisom ispisanim crnim slovima: „ASTLIJEV KRALJEVSKI SALON I NOVI AMFITEATAR ponosno obaveštavaju da NOVA SEZONA počinje VEČERAS! Zapanjujuće Veštine, Uzbuđenje i Podsticaj! Kapije se otvaraju u 5.30, početak predstave u 6.30 po podne".
En i Mejsi su otvorenih usta zurile kad su dvokolice stale ispred kuće gospođice Pelam. Jedan dečak je skočio iz kola i rekao nešto gospođici Pelam; ona se namrštila i pokazala prozor Kelavejovih. En Kelavej je ustuknula, ali nije dovoljno brzo povukla Mejsi s prozora.
„Čekaj, mama, ona nas zove!" Mejsi ponovo povuče majku na prozor. „Vidi!"
Gospođica Pelam se i dalje mrštila – kao i uvek kad nabasa na nešto vezano za njene stanare – ali ih je zaista dozivala rukom.
„Idem dole“, reče Mejsi i krenu ka vratima.
„Ne, nećeš.“ En Kelavej čeličnim tonom, s rukom na njenom ramenu, zaustavi kćer. „Džeme, idi vidi šta hoće.“
Džem ostavi lonac koji je ribao i strča niz stepenice. Mejsi i En su ga gledale kako priča s dečakom koji mu je pružio nešto belo. Džem se zagledao u to, a dečak je uskočio u dvokolice. Kočijaš je bičem lako kucnuo konja po vratu i kola su odjurila kroz naselje prema Vestminsterskom putu.
Trenutak kasnije Džem se vratio na sprat, zbunjenog lica.
„Šta je bilo, Džeme?“, upita ga Mejsi. „Šta ti je to?“
Džem spusti pogled na papiriće u ruci. „Gospodin Astli nas je pozdravio i poslao nam četiri ulaznice za večerašnju predstavu."
Tomas Kelavej podiže pogled s komada bukovine koji je deljao.
„Ne idemo", izjavi En Kelavej. „Nemamo para."
„Ne, ne, ne treba da platimo. Poklanja nam ulaznice."
„Ne treba nam njegova milostinja. Kupićemo sebi karte ako budemo hteli."
„Ali upravo si rekla...", zausti Mejsi.
„Ne idemo." En Kelavej se osećala kao miš kog mačka juri od zida do zida.
Džem i Mejsi pogledaše oca. Tomas Kelavej ih je gledao, ali nije rekao ništa. Voleo je svoju ženu i želeo je da i ona njega voli. Neće joj se usprotiviti.
„Jesi li oribao lonac, Džeme?", upita En Kelavej.„Kad završiš, možeš u šetnju." Okrenula se prozoru, a ruke su joj drhtale.
Mejsi i Džem su se zgledali. Džem se ponovo prihvati ribanja lonca.
DVA
Za dve sedmice boravka u Lambetu, Kelavejovi nisu videli mnogo više od ulica najbližih kući. Nisu morali – sve potrebne radnje i tezge bile su na Lambet Terasu, pored Labmet Grina, na Vestminsterskom putu ili u Ulici Lambet Marš. Džem je bio s ocem u strugarama na obali pored Vestminsterskog mosta; Mejsi i njena majka išle su do Polja svetog Đorđa da vide mogu li tamo da rasprostru rublje da se suši. Kad je Džem predložio da na Uskršnji ponedeljak prošetaju preko Vestminsterskog mosta da obiđu Vestminstersku opatiju, svi su rado prihvatili. U dolini Pidl navikli su da dosta šetaju i bilo im je neobično što se u Lambetu kreću mnogo manje.
Krenuli su u jedan sat, dok je ostali svet ručao, spavao ili sedeo po krčmama. „Kuda ćemo?“, upitala je Mejsi Džema, znajući da je bolje da ne pita roditelje. En Kelavej je stezala muža ispod ruke kao da se plaši da je ne oduva neki jak vetar. Tomas Kelavej se smešio kao i obično i gledao oko sebe, kao idiot koji čeka da krene tamo gde mu je rečeno.
„Idemo prečicom do reke, pa uz obalu do mosta“, reče Džem, svestan da će morati da bude vođa puta kao jedini član porodice koji je počeo da se upoznaje s ulicama.
„Ne onom prečicom o kojoj je govorila ona mala, je li?“, reče En Kelavej. „Neću da idem stazom koja se zove Staza ukoljica.“
„Nećemo tom stazom, mama", slagao ju je Džem, računajući da će joj trebati dosta vremena da utvrdi da je to zaista Staza ukoljica. Džem ju je pronašao nedugo pošto im je Megi ispričala za nju. Znao je da će se njegovima staza dopasti jer je vodila kroz pusta polja; kad bi čovek okrenuo leđa kućama i ne bi gledao predaleko prema palati Lambet ili skladištima na obali, manje-više bi mu se činilo da je na selu. Jednog dana, mislio je Džem, pronaći ću kuda se zaista može izaći van grada. Možda Megi zna put.
Za sada je poveo porodicu pored palate Karlajl, obližnje vlastelinske kuće, na Rojal Rou, kuda se izlazilo na Stazu ukoljica. Staza je bila veoma tiha i pusta, a pošto je bio praznik, vrlo malo ljudi radilo je u okolnim povrtnjacima. Džemu je bilo drago što je dan vedar i sunčan. U Lambetu nebo često nije bilo plavo, čak ni za sunčanih dana, nego tmurno i žućkasto od dima iz vatri loženih ugljem, iz priobalnih pivnica, fabrika sirćeta, sapuna i tkanina. Ali juče i danas fabrike nisu radile, a zbog toplog vremena mnogi nisu založili ognjišta. Džem je zurio u pravo duboko plavetnilo koje je dobro poznavao iz Dorsetšira, spojeno sa živim zelenilom trave i žbunja pored puta; uhvatio je sebe kako se smeši ovim bojama, tako prirodnim, a ipak daleko grlatijim od svih londonskih traka i haljina. Usporio je, išao je hodom šetača umesto brzim uznemirenim korakom kakav je prihvatio otkako je došao u Lambet. Mejsi je zastala da nabere malo jagorčevine za buket. Čak je i En Kelavej pustila supruga i slobodno mahala rukama. Tomas Kelavej počeo je da zviždi Preko brda u daljinu, pesmu koju je često pevušio dok radi.
Staza je uskoro, prebrzo, oštro skrenula udesno i zavijugala duž bašta oko palate Lambet. Kad su izašli na obalu, njihova kratkotrajna idila se okončala. Pred sobom su videli niz oveštalih skladišta okruženih nizovima radničkih kućica. Skladišta su bila zatvorena, zbog čega su izgledala preteče; obično bi ih metež radnika činio druželjubivijima. En Kelavej ponovo uhvati muža pod ruku.
Džem i Tomas Kelavej bili su na Temzi da kupe drvo i iseku ga u strugari, ali Mejsi i En opazile su reku samo na trenutak, kad su tek stigli pred Astlijev Amfiteatar, i zapravo je nisu valjano ni videle. Sada su slučajno odabrale loš trenutak da prvi put dobro pogledaju veliku londonsku reku. Bila je oseka, pa se reka smanjila u usku mutnu traku što teče širokim ravnim kanalom od sivog blata koje je En Kelavej podsećalo na razmešten krevet. Ipak, čak i ovako umanjena, Temza je bila dvadeset puta veća od reke Pidl koja je tekla uz baštu Kelavejovih u Pidltrenthajdu. No, uprkos veličini, Pidl je ipak imala sve ono što je En Kelavej tražila od reke – bila je svrhovita, nemilosrdna, vesela i čista, a njen žubor stalno je podsećao na kretanje sveta.
Temza uopšte nije bila takva. En Kelavej se činilo da to i nije reka, nego dugačko crevo koje se u krivinama gubi iz vida. Nije imala ni jasne obale. Ivice su se šunjale ka putu, prevučene šljunkom i sluzi, i bilo je lako s puta zagaziti pravo u njih. Uprkos blatu, deca su upravo to i činila – trčala su po koritu, igrala se ili sakupljala predmete koje je oseka izložila: cipele, boce, limenke, komadiće naplavljenog drveta i krpa, lutkinu glavu, razbijenu činiju.
Kelavejovi su stali i posmatrali. „Vidi kako su se uprljali1', rekla je Mejsi kao da im zavidi.
„Odvratno mesto“, izjavi En Kelavej.
„Bolje izgleda kad je plima, kao ono kad smo tek došli.“ Džem je osetio potrebu da brani reku, kao daje Temza otelotvorenje Londona i odluke njegove porodice da se ovamo doseli.
„Čudno je da reka ima plimu i oseku", reče Mejsi. „Znam da naša Pidl negde utiče u more, ali uvek teče u istom smeru. Zavrtelo bi mi se u glavi kad bi promenila tok!“
„Hajdemo na most“, predloži Džem. Pošli su bržim korakom pored skladišta i radničkog naselja. Neki radnici su sa ženama i decom sedeli pred kućama, pričali, pušili i pevali. Gotovo svi su zaćutali kad su Kelavejovi prošli, osim čoveka s harmonikom, koji je zasvirao brže. Džem je želeo još da ubrza, ali Mejsi je usporila. „Svira Toma Boulinga“, rekla je. „Slušajte!" Osmehnula se harmonikašu; on prekide svirku i uzvrati joj osmeh.
En Kelavej se ukruti, pa povuče kćer za ruku. „Hajdemo, Mejsi.“
Mejsi se otrgnu; stajala je nepomično nasred puta i pridružila se poslednjoj strofi visokim, jasnim glasom.

Naći će Tom mirnije vreme
Kad On koji život daje
Olakša posadi nesnosno breme
Rečju što večno traje.
Smrt koju kralj i mornari slaše
Uzalud Toma odnese,
Jer telo mu grede i jarboli kaše
Al’ duša mu se uznese
Al’ duša mu se uznese.

Mejsi i harmonikaš su završili zajedno; usledila je kratka tišina. En Kelavej suspregnu jecaj. Tomi i Mejsi su nekada u predivnom skladu pevali ovu pesmu.
„Sve je u redu, mama", reče Mejsi. „Moramo i dalje da pevamo, jer ne želimo da zaboravimo Toma, zar ne?“ Klimnula je glavom harmonikašu i rekla: „Hvala vam, gospodine. Prijatan dan.“
TRI
Put je pred mostom nakratko skretao od reke i prolazio pored amfiteatra, ulaza ukrašenog veličanstvenim stubovima i zidova izlepljenih plakatima koji su objavljivali „VEČERAS PREDSTAVA". Bilo je tek rano popodne, ali ljudi su se već šetali u blizini. Džem opipa džepove i stegnu u pesnicu ulaznice koje im je poslao Filip Astli.
Čovek koji je trčao naokolo tutnuo je En Kelavej letak u ruku, vičući: „Samo šiling i peni za stajanje, dva šilinga dvapenija za sedenje!“ Zurila je u zgužvani papir, ne znajući šta treba s njim da učini. Poravnala je letak o suknju i okretala ga po rukama dok najzad nije razaznala reči. Kad je prepoznala ,,Astli“, shvatila je šta je to i gurnula letak mužu u šaku. „O, uzmi, uzmi. Neću to.“ Tomas Kelavej se zbunio i ispustio letak. Mejsi ga je podigla i obrisala, a zatim ga gurnula u steznik. „Predstava večeras“, rekla je tužno gledajući Džema.
On slegnu ramenima.
„Jesu li ti tu one karte, Džeme?“, upita ga majka.
Džem izvuče ruku iz džepa kao daje uhvaćen u nečem nepristojnom. „Jesu, mama.“
„Hoću da ih odneseš u pozorište i da ih vratiš.“
,,Ko to vraća karte?“, začuli su glas iza sebe. Džem se osvrnu. Megi Baterfild iskoči iza zida. „Kakve karte? Nećete da vraćate karte. Ako su dobre možete da ih prodate skuplje nego što ste ih platili. Daj da vidim.“
„Koliko nas već pratiš?“, upita je Džem, srećan što je vidi, ali zabrinut da nije čula ili videla nešto što ne treba.
Megi se široko osmehnu i odzvižda delić Toma Boulinga. „Ne pevate loše, gospođice Pidl“, rekla je Mejsi, a ova se osmehnula i porumenela.
„Odlazi, mala“, naredi En Kelavej. „Neću da se muvaš oko nas.“ Pogledala je naokolo da proveri je li Megi sama. Nekoliko dana ranije posetio ih je Megin otac. Pokušao je da proda Tomasu Kelaveju tovar ebanovine, a stolar je odmah video da je to hrastovina obojena u crno, ali je bio dovoljno ljubazan da kaže kako je Dika Baterfilda neko teško prevario, umesto da ga optuži kako je pokušao da ga izigra, a En Kelavej se Dik Baterfild dopao još manje od njegove kćeri.
Megi se nije obazirala na Džemovu majku. „Znači, imate karte za večeras?1', spokojno je upitala Džema. „Kakve? Valjda ne za galeriju. Ne mogu nju da zamislim" – pokazala je glavom na En Kelavej – „da stoji s onim razbojnicima. Daj, pokaži mi."
Džem se i sam to zapitao, pa nije odoleo nego je izvukao karte iz džepa i pogledao. „Parter", reče dok mu je Megi virila preko ramena.
Klimnula je glavom Tomasu Kelaveju. „Mora da ste napravili mnogo stolica kad možete da kupite karte za parter, a tek ste stigli u London." U glasu joj se, kao retko kada, osetio tračak poštovanja.
„O, nismo ih kupili", reče Mejsi. „Poklonio nam je gospodin Astli."
Megi iskolači oči. „Gospode bože."
„Nećemo da gledamo to smeće", reče En Kelavej.
„Ne možete da ih vratite", reče Megi. „Gospodin Astli bi se uvredio. Možda bi vas čak izbacio iz kuće."
Sada je En Kelavej razrogačila oči. Očigledno nije razmislila o posledicama vraćanja ulaznica.
„Naravno, ako baš nećete da idete, možete meni dati karte da uđem umesto vas.“
En Kelavej zaškilji, ali pre nego što je stigla da kaže kako nikad ne bi dozvolila tako nevaspitanoj devojčici da zauzme njeno mesto, odnekud od reke začulo se potmulo bubnjanje.
„Parada!", uskliknu Megi.„Počinje. Idemo!" Potrčala je povukavši Džema sa sobom. Mejsi je krenula za njima, a En Kelavej, uplašivši se da će ostati sama, uhvati muža pod ruku i pođe za decom.
Megi protrča pored amfiteatra prema Vestminsterskom mostu, već punom ljudi nakrcanih po ivicama. Čuli su zvuke marša s druge strane, ali još nisu ništa videli. Megi ih je povela sredinom puta i uvukla se na zgodno mesto na trećini mosta. Kelavejovi su se sjatili oko nje, trudeći se da ne slušaju gunđanje onih kojima su zaprečili vidik. Bilo je dosta gurkanja, ali na kraju su svi lepo videli, sve dok nova grupa ljudi nije stala ispred, pa su ponovo morali da se ispomeraju.
„Šta čekamo?", Džem upita Megi.
Megi frknu. „Voliš da stojiš u gužvi a da nemaš pojma zašto si došao, dorsetširsko momče?"
Džem porumene. „Zaboravi", promrmlja.
„Ne, kaži nam", navali Mejsi. „Ja hoću da znam."
„Gospodin Astli uvek pravi paradu prvog dana sezone", objasni im Megi, „kako bi ljudi videli kakva je predstava. Ponekad pravi i vatromet, čak i usred dana, mada je lepše noću."
„Čuješ li ovo, mama?", upita Mejsi. „Možemo večeras da vidimo vatromet!"
„Ako odete na predstavu." Megi pogleda iskosa En Kelavej.
„Ne idemo na predstavu večeras i ne ostajemo na paradi sada", reče čvrsto En Kelavej. „Džeme, Mejsi, idemo." Počela je da gura ljude ispred sebe. Srećom po Džema i Mejsi, niko nije hteo da se pomeri i izgubi mesto, pa je En Kelavej ostala zarobljena u zbijenoj masi. Nikad nije bila usred ovoliko sveta. Sasvim je drugačije bilo kad je bezbedno stajala na prozoru i gledala
London kako prolazi ispod nje. Sada su se uz nju tiskali svakojaki ljudi – muškarci, žene, deca, ljudi smrdljive odeće, smrdljivog daha, zamršene kose, grubih glasova. Jedan krupan čovek pored nje jeo je pitu s mesom, a mrvice testa padale su mu po grudima, kao i po kosi žene ispred njega. Nijedno od njih kao da to nije primetilo, niti je marilo koliko En Kelavej. Došlo joj je da pruži ruku i otrese te mrvice.
Muzika se primicala i pojavile su se dve prilike na konj ima. Masa se gurala i talasala, i En Kelavej oseti da u noj poput mučnine raste panika. Trenutak-dva je toliko očajnički želela da se izvuče da je spustila ruku na rame čoveku ispred sebe. On se osvrnuo i otresao je.
Tomas Kelavej ju je uzeo za ruku i obavio je sebi oko mišice. „Polako, En, smiri se, curo moja“, rekao je kao da umiruje konje koje su ostavili kod Sema u Dorsetširu. En su nedostajali konji. Zažmurila je opirući se iskušenju da izvuče ruku iz muževljeve. Duboko je udahnula. Kad je otvorila oči, jahači su bili sasvim blizu. Konj bliži njima bio je trkački belac; polako je koračao pod svojim teretom. Jahač je bio Filip Astli.
„Zima je bila duga, zar ne, prijatelji moji?“, povikao je. „Niste imali nikakvu zabavu za dugih meseci od oktobra. Jeste li iščekivali ovaj dan? Pa, čekanje je gotovo – post je gotov, Uskrs je došao, i Astlijeva predstava počinje! Dođite da vidite Opsadu Bangalora, predstavu u isti mah tragičnu, komičnu i orijentalnu! Napajajte oči veličanstvenim operskim baletom La Fete de’ Amour! Divite se nadarenim konjima iz manježa koji umeju da hvataju, nose, penju se uz lestve, čak i da spremaju čaj!“
Prolazeći pored Kelavejovih opazio je En i zaustavio konja kako bi je pozdravio dizanjem cilindra. „Svi su dobrodošli u Astlijev Kraljevski salon u novom amfiteatri! – a posebno vi, gospođo.”
Ljudi oko nje okrenuše se daje dobro pogledaju. Čovek s pitom zinu toliko da mu je videla kašu od mesa i preliva u ustima.
Smučilo joj se od tog prizora i od svačije pažnje, naročito Astlijeve, pa je ponovo zažmurila.
Filip Astli vide da je pobledela i sklopila oči. Izvadio je pljosku iz džepa i pozvao jednog od cirkuskih dečaka koji su trčali pored njega da joj doda piće. Ipak, nije mogao da ostane i vidi da li je popila gutljaj brendija jer ga je povorka otpozadi gurala. Udahnuo je i počeo ponovo: „Dođite da vidite predstavu – novi podvizi smelosti i mašte pod upravom mog sina Džona Astlija, najboljeg jahača Evrope! Za malo više od cene čaše vina uživajte u celovečernjoj zabavi koju ćete godinama pamtiti!"
Pored njega je jahao sin kog je spomenuo. Džon Astli je pojavom privlačio pažnju kao i njegov otac. Ako je stariji Astli bio hrast, krupan i neposredan, širokog snažnog stabla, mlađi Astli bio je bor – visok, vitak i pažljivo doteran, jasnog tamnog obrisa, privlačnih, pravilnih crta lica i jasnih proračunatih očiju. Za razliku od oca bio je obrazovan, i držao se zvaničnije i samouverenije. Filip Astli je jahao svog belca kao konjički oficir, što je nekada bio i čime je sebe i dalje smatrao; koristio je konja da stigne kuda želi i terao ga na poslušnost. Džon Astli je jahao vitku smeđu kobilu, dugonogu, hitrih kopita, kao da je zauvek spojen s njom i izložen pogledima. Polako i glatko je kasao preko Vestminsterskog mosta, a kobila je skakutala postrance u nizu zamršenih koraka menueta koji su muzičari izvodili na trubi, francuskom rogu, harmonici i bubnju. Svako drugi poskakivao bi u sedlu i ispustio rukavice, šešir i bič, ali Džon Astli je ostao elegantan i spokojan.
Masa ga je nemo posmatrala diveći se njegovoj veštini, ali bez ljubavi koju su osećali premá njegovom ocu. Svi osim jedne gledateljke: Mejsi Kelavej je otvorenih usta zurila u njega. Nikad nije videla tako zgodnog muškarca, a u četrnaestoj godini bila je spremna da se zaljubi u nekog takvog. On je nije primetio, naravno; činilo se da ne vidi nikoga, pogled mu je ostao prikovan za amfiteatar.
En Kelavej se pribrala bez pomoći Astlijevog brendija. Odbila ga je, prenerazivši sve: Megi, čoveka s pitom, ženu s mrvicama testa u kosi, čoveka kome je dodirnula rame, dečaka koji joj je doneo pljosku – zapravo svakog živog osim svoje porodice. En Kelavej nije to primetila; pogled joj je bio uprt u izvođače u povorci iza Džona Astlija. Prvo je naišla grupa prevrtača; išli su normalno, a onda se istovremeno bacali u niz kolutova unapred iz kojih su prelazili u zvezdu i kolut unazad. Zatim je naišla grupa pasa; na znak su se uspravili na zadnje noge i tako prešli dobra tri metra, a onda su počeli da preskaču jedni druge u zamršenim figurama.
Ove tačke su bile zapanjujuće, ali En Kelavej je potpuno očarao ples na labavom užetu. Dva mišićava muškarca nosila su motke između kojih je bilo razapeto uže nalik na debeli konopac za rublje. Na sredini užeta sedela je tamnokosa žena okruglog lica u crveno-beloj prugastoj satenskoj haljini pripijenog gornjeg dela i široke suknje. Njihala se na užetu kao daje ljuljaška, a onda ga je nehajno obmotala oko noge.
Megi gurnu Džema i Mejsi. „To je gospođica Lora Devin", propašutala je.„Škotkinja, najbolja igračica na opuštenom užetu u Evropi."
Muškarci su se na znak odmakli jedan od drugog; uže se zateglo i gospođica Devin se graciozno prevrnula preko glave, otkrivši nekoliko slojeva crvenih i belih podsuknji. Masa zaurla, i ona ponovi podvig; prevrnula se dvaput, pa triput, a onda poče bez prekida da se prevrće preko glave, da se vrti oko užeta u oblaku crvenih i belih podsuknji.
„To se zove ’prase na ražnju’", objavi Megi.
Onda se muškarci primakoše jedan drugom, a gospođica Devin načini poslednji kolut odbacivši se visoko, nasmešena.
En Kelavej je zurila u gospođicu Devin, očekujući da udari o tlo kao njen sin Tomi kad je pao s drveta posežući za kruškom koja je stalno – a sada i zauvek – ostajala van domašaja. Ali gospođica Devin nije pala; zapravo se činilo da nije moguće da padne. Prvi put od sinovljeve smrti En Kelavej je osetila kako krhotina bola u srcu prestaje da je bode. Izvijala je vrat da vidi gospođicu Devin čak i kad se ova udaljila do kraja mosta, čak i kad su se pred njom stvorila nova čudesa – majmun na poniju, čovek koji jaše konja unatraške i skuplja ispuštene maramice ne napuštajući sedlo, grupa igrača u orijentalnim kostimima, koja pravi piruete.
„Džeme, šta si uradio s onim kartama?", upita En Kelavej iznenada.
„Evo ih, mama.“ Džem izvadi ulaznice iz džepa.
„Čuvaj ih.“
Mejsi zapljeska rukama i poče da skače gore-dole.
Megi prosikta: „Skloni to!“ Ljudi oko njih već su počinjali da se osvrću.
„Za parter?", upitao je muškarac s pitom naginjući se preko En Kelavej da vidi.
Džem poče da gura ulaznice u džep.
„Ne tu!“, kriknu Megi. „Maznuće ti ih dok si reko britva!“
,,Ko?“
„Ovi razbojnici." Megi pokaza glavom dva momčića koji su se kao nekim čudom progurali kroz svetinu i stvorili se pored njih. „Brži su od tebe, ali ne i od mene. Vidiš?“ Uzela je ulaznice Džemu iz ruke i sa širokim osmehom počela da ih gura u haljinu.
„Ja ću ih čuvati", reče Mejsi. „Ti nemaš steznik."
Megi osmeh nestade s lica.
„Ja ću ih čuvati", izjavi En Kelavej i pruži ruku. Megi se iskrevelji, ali joj dade ulaznice. En Kelavej ih pažljivo gurnu u steznik, a onda čvrsto umota šal preko grudi. Strogi pobednički izraz njenog lica bio je dovoljan oklop da odbije sve lepljive prste.
Sada su pored njih prolazili muzičari, a iza njih su tri čoveka završavala povorku mašući crvenim, žutim i belim zastavama s natpisom ASTLIJEV CIRKUS.
„Šta ćemo sada?“, upita Džem kad je povorka prošla. „Idemo u opatiju?"
Kao da je govorio gluvima, nesvesnim meteža oko sebe. Mejsi je zurila za Džonom Astlijem, sada samo mrljom crvenog kaputa na skakutavim konjskim sapima. En Kelavej je posmatrala amfiteatar u daljini, razmišljajući unapred o neočekivanoj večeri. Tomas Kelavej je zurio preko ograde mosta u brod natovaren drvetom koji je uskom trakom vode plovio teran veslima ka mostu.
„Hajdmo. Krenuće za nama.“ Megi uhvati Džema za mišicu i povuče ga prema vrhu mosta, obilazeći kočije i kola koja su ponovo krenula na drugu stranu prema opatiji.
ČETIRI
Vestminsterska opatija bila je najviša i najveća građevina u tom delu Londona. Kelavejovi su očekivali da će u gradu videti mnoštvo takvih zgrada – dobro sagrađenih, ukrašenih, važnih. Zaista, razočarao ih je otrcani Lambet, iako još nisu videli ostatak grada. Prljavština, gužva, buka, jednolične, nemarno podignute, zapuštene zgrade – ništa od toga nije odgovaralo slici Londona kakvu su zamišljali u Dorsetširu. Makar je opatija, s dve ogromne četvrtaste kule, ukrašenim lukovima, isturenim kruništima i sitnim tornjićima, zadovoljila njihova očekivanja. Drugi put od dolaska u Lambet En Kelavej je pomislila: „Postoji razlog što smo došli u London.'* Prvi put je to pomislila pre svega pola sata, kad je videla gospođicu Devin kako izvodi „prase na ražnju".
Tik iza lučnog ulaza, između dve kule, Kelavejovi su zastali izazvavši gunđanje i guranje iza sebe. Megi, koja je produžila u opatiju, okrenula se i dunula kroz napućene usne. „Vidi ove seoske budale", promrmljala je dok šu četvoro Kelavejovih stajali u povorci, podignutih očiju, glava zabačenih pod jednakim uglom. Ipak, nije mogla da ih krivi. Iako je mnogo puta bila u opatiji, i nju bi prizor s ulaza svaki put zapanjio, kao i obilazak čitave crkve. U svakoj niši, u svakoj kapeli, na svakoj grobnici bilo je mermera kome se valjalo diviti, duboreza koje je trebalo opipati, zaslepljujuće elegancije i raskoši.
Kelavejove je u mestu zaustavila sama veličina crkve. Niko od njih nikad nije bio pod tako visokim krovom. Nisu mogli da otrgnu pogled od tavanice.
Megi je najzad izgubila strpljenje. „Ima u opatiji svašta da se vidi, ne samo tavanica”, rekla je Džemu. „A ima i lepših tavanica od ove. Čekajte da vidite Bogorodičinu kapelu!"
Osećajući se zaduženom da im prvi put pokaže ono što London zaista ima da ponudi, povela ih je ispod lukova u male kapele sa strane, nehajno dobacujući imena ljudi tu sahranjenih koja je upamtila iz očeve priče: lord Hansdon, grofica od Saseksa, lord Baučer, Edvard I, Henri III. Taj niz imena ništa nije značio Džemu, niti ga je, kada se privikao na veličinu i ukrase, kamen istinski privlačio. On i njegov otac su obrađivali drvo, pa mu se kamen činio hladnim i nemilosrdnim. Ipak, nije mogao da se ne divi fino izrezbarenim grobnicama, kipovima pokojnika od svetlog mramora, metalnim reljefima likova na ostalim pločama, crno-belim stubovima koji su krasili nadgrobne ploče.
Kad su stigli do kapele Henrija VII, posvećene Bogorodici, na drugom kraju opatije, i kad je Megi pobednički objavila: „Elizabeta Prva", Džem je prestao da je sluša i neskriveno zinuo. Nije mogao ni da zamisli tako ukrašenu grobnicu.
„O, Džeme, pogledaj tavanicu", šapnula j e Mejsi zureći u lepezaste lukove isklesane u kamenu tako fino da su ličili na čipkastu paukovu mrežu gde-gde poprskanu zlatom.
Ali Džem nije gledao tavanicu, nego redove isklesanih sedišta za dvorane duž obe strane kapele. Iznad svakog sedišta dizao se dva i po metra visok ukrasni tornjić od stare izrezbarene hrastovine. Tornjići su se tako zamršeno preplitali da ne bi bilo čudo da su neki rezbari sišli s uma radeći na njima. Ovde su najzad Kelavejovi videli drvo obrađeno kao nigde u Dorsetširu, Viltširu, Hempširu niti bilo gde drugde u Engleskoj osim u Vestminsterskoj opatiji. Džem i Tomas Kelavej su sa strahopoštovanjem zurili u ovo drvo, kao ljudi koji prave sunčane časovnike i prvi put vide mehanički sat.
Džem nije imao predstavu gde je Megi sve dok mu nije pritrčala. ,,Dođi!“, prošištala je i odvukla ga iz kapele do središta opatije i kapele Edvarda Ispovednika. ,,Vidi!“, šapnula je i pokazala mu glavom prema jednom grobu pored Edvardove masivne grobnice.
Pored groba je stajao gospodin Blejk i zurio u bronzanu statuu žene položenu preko ploče. Crtao je u maloj beležnici boje peska, ne gledajući papir i olovku, pogleda prikovanog za ravnodušno bronzano lice.
Megi prinese prst usnama i nečujno zakorači ka gospodinu Blejku. Džem nevoljko pođe za njom. Polako su mu se prišunjali otpozadi. Bio je toliko usredsređen na crtanje da ništa nije opazio. Kad su mu se približila, deca su čula da pevuši, vrlo tiho i visoko, više nalik na zujanje komarca nego na ljudski glas. S vremena na vreme usne su mu oblikovale reči, ali je bilo teško razaznati šta govori.
Megi se zakikota. Džem zavrte glavom. Bili su toliko blizu da su lako virnuli mimo gospodina Blejka u crtež. Kad su videli šta crta, Džem se trgnuo, a Megi je otvoreno uzdahnula. Iako je statua na grobu bila obučena u obrednu odeću, gospodin Blejk ju je crtao nagu.
Nije se okrenuo, nego je nastavio da crta i pevuši, mada je sigurno znao da su Džem i Megi tik iza njega.
Džem zgrabi Megi za lakat i povuče je u stranu. Kad su izašli iz kapele, van domašaja njegovog uha, Megi prsnu u smeh. „Zamisli, skida kip!“
Džemova ljutina nadjačala je poriv za smehom. Odjednom se umorio od Megi – od njenog grubog lajavog smeha, oštrih primedaba, glumljenog iskustva. Zudeo je za nekim tihim i jednostavnim, za nekim ko neće prosuđivati ni njega ni gospodina Blejka.
„Zar ne treba da budeš sa svojima?", upita je naglo.
Megi slegnu ramenima. „Svi su u krčmi. Naći ću ih kasnije."
„Ja idem kod mojih." Zažalio je zbog svog tona čim je video blesak bola u njenim očima, pre nego što ga je prekrila tvrdim ravnodušjem.
„Kako hoćeš." Slegnula je ramenima i okrenula se.
„Čekaj, Megi", doviknu Džem kad se izvukla kroz sporedna vrata koja do tada nije primetio. Kao i kad ju je prvi put video, čim je otišla poželeo je da se vrati. Onda je na sebi osetio pogled, okrenuo se i preko središnjeg prolaza pogledao vrata Edvardove kapele. Gospodin Blejk je zurio u njega, držeći olovku nad beležnicom.
PET
En Kelavej je zahtevala da dođu rano, pa su našli mesta tačno u pola šest i čekali čitav sat da se amfiteatar napuni i predstava počne. S ulaznicama za parter makar su mogli da sednu na klupe, iako su neki posetioci u parteru stajali zbijeni blizu arene po kojoj će konji galopirati, igrači igrati, a vojnici se boriti. Imali su šta da gledaju čekajući. Džem i njegov otac proučavali su sastav drvenih loža i galerije s izlivenim ukrasima i biljnim motivima. U ogromnom okruglom lusteru s tri reda, koji je Tomas Kelavej video prvog dana, sada su gorele stotine sveća, zajedno s bakljama oko loža i galerije; kroz otvorene kapke na visokom okruglom krovu takođe je prodirala večernja svetlost. S jedne strane arene bila je podignuta mala pozornica; na zadnjem platnu bile su naslikane planine, kamile, slonovi i tigrovi – orijentalni motiv koji je Filip Astli spomenuo opisujući pantomimu Opsada Bangalora.
Kelavejovi su posmatrali i gledaoce. Oko njih su u parteru bili zanatlije i trgovci – voskari, krojači, stolari, kovači, štampari, mesari. U ložama je sedeo raznovrstan svet – trgovci, bankari, advokati, uglavnom s druge strane obale, iz Vestminstera. Na galerijama je stajala prostija svetina: vojnici i mornari, ljudi s dokova i iz skladišta duž Temze, ugljari, kočijaši, štalski momci, ciglari i zidari, sakupljači đubriva, baštovani, ulični prodavci svega i svačega. Bilo je takođe dosta slugu, šegrta i dece.
Tomas Kelavej je nestao dok su čekali; vratio se i stidljivo se smešeći pružio svojima četiri narandže. Džem nikada nije okusio narandžu; i u Londonu su bile retke, a u Pidltrenthajd nisu ni stizale. Džem se malo zamislio gledajući koru, a onda je zagrizao narandžu kao jabuku i shvatio da kora nije jestiva. Mejsi mu se nasmejala kad je ispljunuo koru. „Glupane", promrmljala je. „Gledaj.“ Pokazala je glavom ljude u blizini koji su vešto ljuštili pomorandže i bacali komadiće kore na pod. Kako su te večeri gazili po otpacima, kora je u talasima ispuštala oštar kiseo miris koji se probijao kroz vonj konjske balege, znoja i dima buktinja.
Muzika je zasvirala i Filip Astli je izašao na pozornicu da se obrati publici; zastao je za trenutak i osmotrio parter. Našavši En Kelavej, osmehnuo se, zadovoljan što je svojim šarmom preobratio neprijatelja u prijatelja.„Dobro došli, dobro došli u Kraljevski salon i Novi amfiteatar Astlijevog cirkusa, na otvaranje sezone hiljadu sedamsto devedeset druge! Jeste li spremni da budete zaslepljeni i omađijani?"
Gledaoci zaurlaše.
„Zapanjeni i zabezeknuti?"
Još vike.
„Iznenađeni i očarani? Onda neka predstava počne!"
Džem je bio veseo pre početka, ali kad je predstava počela, otkrio je da se vrpolji. Za razliku od njegove majke, nije osećao da su mu cirkuske tačke dobrodošla razonoda. Za razliku od njegove sestre, nije bio opčinjen nijednim od izvođača. Za razliku od svog oca, nije bio zadovoljan jer su ostali oko njega srećni. Džem je znao da treba da se zapanji nad veštinama izvođača. Žongleri su bacali baklje ne opekavši se, učena svinja je sabirala i oduzimala, konj je pristavljao vodu i spravljao čaj, podsuknje gospođice Lore Devin su se vrtele, hodači na užetu sedeli su za stolom i obedovali deset metara iznad tla, jahač je ispijao čašu vina stojeći na dva konja koji galopiraju duž arene – svi ovi prizori prkosili su nekim pravilima života. Ljudi treba da padnu kad stanu na konopac zategnut na visini ili na dva konja u galopu, svinje ne treba da znaju sabiranje, konji ne mogu da prave čaj, gospođici Devin treba da pripadne muka od tolikog okretanja.
Džem je sve ovo znao. Ipak, umesto da sa strahopoštovanjem gleda ove podvige, iskolačenih očiju i otvorenih usta, uz povike iznenađenja ljudi oko sebe – uključujući i njegove roditelje i sestru – bilo mu je dosadno upravo zato što tačke nisu nalikovale životu. Bile su toliko daleko od njegovih iskustava s ovog sveta da su ga se malo doticale. Kad bi jahač stajao jednom konju na leđima i prosto jahao, ili kad bi žongleri bacali loptice umesto buktinja, možda bi i on razrogačio oči i uzvikivao.
Pažnju mu nije privukla ni drama s orijentalnim plesačima, odglumljenim bitkama, kućama opsednutim duhovima i raspevanim ljubavnicima, da se ne spominju promene scena, kada su kulise sa slikama planina, životinja, uzburkanih okeana i bitaka punih vojnika i konja odjednom uklanjane da otkriju zvezdano noćno nebo, ruševine zamka ili sam London. Nije shvatao zašto ljudi žele da vide slike obrisa Londona kad mogu da izađu napolje, stanu na Vestminsterski most i vide pravi grad.
Džem se razvedri tek kada je, sat pošto je predstava počela, opazio Megino lice gore na galeriji kako proviruje između dvojice vojnika. Ako ga je videla, nije to ničim pokazala – bila je obuzeta čudesima u areni, smejala se lakrdijašu koji je jahao konja unatraške dok ga juri majmun na drugom konju. Voleo je da je posmatra kada ona to ne zna, tako srećnu i očaranu, najzad bez one tvrde maske iskustva koju je pažljivo stvarala, drhtave strepnje koja ju je gonila zamenjene nevinošću, makar privremeno.
„Idem u nužnik“, šapnuo je Mejsi. Ona klimnu glavom, pogleda prikovanog za majmuna koji je skočio sa svog konja na lakrdijaševog. Dok se Džem probijao između zbijenih tela, njegova sestra se smejala i pljeskala rukama.
Napolju je iza ugla našao ulaz na galeriju; tako se prostija publika odvajala od otmenijih gledalaca u parteru. U dnu stepeništa stajala su dva čoveka. „Šest penija da vidiš ostatak predstave", reče Džemu jedan od njih.
„Ali sad sam bio u parteru", objasni Džem. „Idem gore da vidim jednog prijatelja."
„Ti si bio u parteru?" ponovi čovek. „Onda mi pokaži ulaznicu."
„Karta mi je kod mame." En Kelavej je vratila kupone karata nazad u steznik da ih sačuva i kasnije im se divi.
„Onda šest penija da vidiš ostatak predstave."
„Ali ja nemam para."
„Onda idi." Čovek se okrenu.
„Ali..."
„Idi ili ću te šutnuti pa ćeš odleteti do Njugejta", reče drugi čuvar i obojica se nasmejaše.
Džem se vratio na glavni ulaz, ali ni tu ga nisu pustili da uđe bez ulaznice. Stajao je tu nekoliko trenutaka i slušao smeh iz amfiteatra. Onda se okrenuo i otišao do prednjeg stepeništa između dva ogromna stuba na ulazu. S obe strane ulice ispred amfiteatra, blizu mesta gde je s porodicom čekao u kolima gospodina Smarta onog dana kad su stigli u London, dvadesetak kočija je čekalo da poveze gledaoce posle predstave kući ili u Zabavne vrtove Vokshola, kilometar i po južno, u nastavak večernjeg provoda. Kočijaši su spavali na svojim sedištima ili u grupama pušili, razgovarali ili dobacivali ženama koje su prolazile pored njih.
Osim povremene galame gledalaca, bilo je vrlo tiho. Iako je ulica pred cirkusom bila dobro osvetljena bakljama i lampama, putevi su vodili u mrak. Vestminsterski most je bio tamna grba s dva niza svetiljki. Iza mosta, London se nazirao kao teški crni plašt.
Džema su ponovo privukli most i reka. Krenuo je preko mosta prateći svetiljke od jedne barice svetla do druge. Na vrhu mosta je zastao i nagnuo se preko ograde. Bilo je previsoko da vidi nešto pod sobom, i tako mračno da bi ionako slabo šta razaznao. Ipak, osetio je da Temza nije onakva reka kakvu su je Kelavejovi videli ranije toga dana. Sada je narasla; Džem je čuo pljuskanje, klokotanje i usisavanje oko kamenih nosećih stubova mosta. Činilo mu se kao da krdo goveda u tami teško diše i šljapka kopitima. Duboko je udahnuo – kao i krave, reka je mirisala na mešavinu sveže trave i balege, svega što ulazi i izlazi iz grada.
Odjednom ga je obavio drugačiji miris, sličan kori pomorandže s njegovih prstiju, ali daleko jači i slađi. Presladak – Džemu se stegnu grlo u isto vreme kad ga je jedna ruka uhvatila za mišicu, a druga mu posegnula u džep. „Zdravo, mili, tražiš svoju sudbinu dole? Pa, našao si je.“
Džem pokuša da se otrgne, ali žena je bila snažna. Nije bila mnogo viša od njega, a lice ispod šminke bilo joj je staro. Kosa joj je bila jarkožuta, čak i na mutnom svetlu, haljina prljavoplava i duboko izrezana. Gurnula mu je grudi u rame. „Samo šiling za tebe, mili.“
Džem se zagledao u njene otkrivene izborane grudi; prožeo ga je talas žudnje i gađenja.
„Ostavi ga na miru!“, povika glas iz tame. Megi dolete k njima i hitrim pokretom skloni ženinu ruku s Džemovog ramena. „On te neće! Osim toga, matora si i smrdiš, kravo boginjava – i tražiš mu previše!"
„Kujo mala!“, viknu kurva i zamahnu na Megi; devojčica se lako izmakla, kurva je izgubila ravnotežu i posrnula, a Džem je prepoznao miris džina pomešan s gnjilim pomorandžama. Teturala se, i on pruži ruku da joj pomogne. Megi ga zaustavi. „Nemoj – ponovo će te zgrabiti! I opljačkati do gole kože. Verovatno te je već pokrala. Jesi imao nešto?"
Džem odmahnu glavom.
„Dobro je – ne bi mogao da joj uzmeš natrag. Sve bi gurnula u ribu." Megi pogleda naokolo. „Biće ih još kad se predstava završi. To im je najbolje vreme za posao – kad su svi radosni posle cirkusa."
Džem je gledao ženu kako se tetura u mrak mosta. U sledećem krugu svetla uhvatila je drugog muškarca, a on ju je odgurnuo i ne pogledavši je. Džem se stresao i okrenuo ka reci. „To najviše mrzim u Londonu."
Megi se nasloni na ogradu. „Ali sigurno i u onom vašem Pidldidiju ima kurvi, a?
„U Dorčesteru ima. Ali to mi se ne sviđa."
Stajali su nepomično i gledali u vodu. „Zašto si izašao s predstave?", upita ga Megi.
Džem je oklevao. „Bilo mi je loše pa sam izašao na vazduh. Unutra je zagušljivo."
Njeno lice mu je reklo da mu ona ne veruje, ali nije kazala ništa, samo je podigla kamen s tla i ispustila ga preko ograde. Oboje su iščekivali pljusak, ali upravo tada su pored njih protandrkale kočije i prigušile zvuk.
„Zašto si ti izašla?", upita je Džem kad su kočije prošle.
Mejsi se nakrevelji. „Ostali su samo Tejlor iz Bredforda i finale. Videla sam Tejlora sto puta, a finale je lepše napolju, s vatrometom na reci."
Iz amfiteatra su čuli talas smeha. „To se sada smeju Tejloru", reče ona.
Kad je smeh zamro, zavladala je tišina. Nije bilo kočija. Džem je nelagodno stajao pored Megi uz ogradu. Iako se u opatiji očigledno uvredila, sada to nije pokazivala. Želeo je nešto da kaže, ali nije hteo da naruši krhko primirje koje kao da se uspostavilo među njima.
„Hoćeš da ti pokažem čaroliju?", reče Megi iznenada.
„Kakvu?"
„Uđi tamo." Pokazala mu je kamenu nišu kakve su stajale iznad stubova duž mosta. Niša je bila polukružna, visoka oko dva metra, načinjena da bi prolaznici mogli da se sklone od kiše. Za tavanicu je bila pričvršćena svetiljka; obasjavala je nišu spolja, tako da je unutra bilo mračno. Džem je želeo da učini Megi, pa je zakoračio unutra i okrenuo se ka njoj.
„Ne, okreni mi leđa i gledaj pravo u kamen.“
Poslušao ju je; osećao se glupo i ranjivo leđima okrenut svetu, nosem gotovo dodirujući hladni kamen. U niši je bilo vlažno, mirisalo je na mokraću i snošaj.
Pitao se da li Megi želi da ga namagarči. Možda će dovesti neku kurvu i gurnuti je u nišu, odakle ne može da se izbavi. Taman je hteo da se okrene i optuži je kad je začuo njen zavodljivi glas tik pored uha. „Pogodi odakle govorim."
Naglo se okrenuo. Megi nije bilo. Izašao je iz niše i pogledao okolo, pitajući se da li mu se glas samo pričinio. Megi izađe iz niše preko puta njegove, s druge strane mosta. ,,Uđi!“, viknula je.
Džem ponovo uđe u nišu i okrenu se zidu, potpuno zbunjen. Kako mu je šaputala u uho i tako brzo pretrčala most? Čekao je da Megi to ponovo učini, misleći da će je ovog puta uhvatiti. Kočija je prošla. Kad se ponovo sve utišalo ponovo ju je čuo, tik uz uho: „Zdravo, Džeme. Kaži mi nešto lepo."
Ponovo se okrenuo, ali Megi nije bilo. Oklevao je malo, pa se okrenuo zidu.
„Ajde, Džeme, nećeš ništa da kažeš?" Glas joj je šaputao oko kamena.
„Čuješ li me?“, upita Džem.
„Aha! Pravo čudo, zar ne? Ja čujem tebe i ti čuješ mene!"
Džem se okrenu i pogleda nišu preko puta. Megi se pomerila pa je video blesak belog šala koji je ogrnula oko ramena.
„Kako to izvodiš?", upitao ju je, ali nije bilo odgovora. „Megi?" Pošto i dalje nije dobio odgovor, Džem se okrenuo zidu. „Čuješ li me?"
„Sada te čujem. Moraš da gledaš u zid, znaš. Drukčije ne radi."
Prošla su dvoja kola i prigušila ostatak.
„Kako ovo može?", upita Džem.
„Nemam pojma, ali radi. Jedna kurva mi je pokazala. Najbolje je kad pevaš.“
„Kad pevaš?“
„Ajde, otpevaj nam nešto.“
Džem se zamisli i zapeva:

Ljubice sitne i jaglike snene
Ispod trnovog žbuna skrivene
Boje im žive tek otkrivene
I mirisi slatki se šire.

Tu leje majčine dušice leže
I majska ruža lati proteže
Vitka se perunika u struku steže
Na močvarnoj zemlji se mire.

Glas mu je još bio visok, mada će se uskoro produbiti. Megi je, licem okrenutoj svom kružnom zidu, bilo drago što je sama u tami i može da sluša Džema kako peva bez obaveze da se podrugne. Umesto toga, mogla je da se smeši jednostavno slušajući pesmu i njegov jasni glas.
Kad je završio oboje su ćutali. Ponovo su prošle kočije. Megi je mogla da kaže nešto duhovito – da ga zadirkuje što peva o cveću, ili da ga nabedi da mu nedostaje dolina Pidl. Da je bilo još nekog, to bi se od nje očekivalo. No bili su sami, obgrljeni kamenom, zaklonjeni od sveta na mostu, ali povezani zvucima što lete tamo-amo i upliću se u uže koje ih spaja.
Zato nije izgovorila ništa mudrijaško, nego je otpevala svoj odgovor:

Pajac sam seoski, pa šta hoćete
Čemu ta gužva sva?
Ne moraš biti iz grada dete
Da sabereš dva i dva.

Obuzdaj ponos od svoje volje
Veselo živećeš duže.
Grad ili selo, šta može bit bolje
Kad oba za život služe?

Čula je Džemovkikot. „Nisam kazao daje selo lepše od grada", reče. „Ne znam ni da li su toliko različiti."
„Naravno da jesu.“
„Ne znam", ponovi Džem. „U Lambetu ima staza duž kojih raste isto cveće kao u dolini Pidl – jagorčevina, rosopas i ljutić. A opet, nikad nisam ni razumeo suprotnosti."
„To je prosto", doplovio je Megin glas do njega. „To je kad je jedno potpuno različito od drugog. Znači, suprotno od potpuno mračne sobe je jarko osvetljena soba."
„Ali soba je soba. I jedno i drugo je soba."
„Ne misli onda na sobu. Misli na crno i belo. Dakle, ako nisi mokar, kakav si onda?"
,,Suv", reče Džem posle trenutak-dva.
„Tako je. Ako nisi dečak, onda si...?“
„Devojčica. Ja..."
„A ako nisi dobar, onda si..."
„Loš. Znam, ali..."
„I nećeš otići u raj nego u..."
„Pakao. Prestani! Znam sve to. Samo mislim..." Projurile su kočije i ugušile njegove reči. „Teško je o tome ovako razgovarati", reče Džem kad se sve utišalo.
„Kako, na suprotnim stranama ulice?" Njen smeh je zazvonio po Džemovoj kamenoj sobici. „Onda dođi kod mene."
Džem potrča preko ulice kad je Megi izašla iz svoje niše. „Eto", reče ona. „Sada smo dečak i devojčica s iste strane puta."
Džem se namršti.„Ali to nije suprotno od nas", reče pokazujući rukom odakle je došao. „To je samo s druge strane. To ne znači da je različito. Ova strana puta, ona strana puta – obe su deo puta."
„Pa, dečko moj, one čine put“, reče jedna od dve tamne prilike koje su im prišle s vestminsterske strane mosta. Kad su stupile na svetio, Džem je prepoznao visoko čelo gospodina Blejka i krupne oči koje su prodirale čak i kroz mrak.
„Zdravo, gospodine Blejk, gospođo Blejk“, reče Megi.
„Zdravo, mila moja“, odvrati gospođa Blejk. Ketrin Blejk je bila nešto niža od svog muža, slične zdepaste građe. Imala je sitne, duboko usađene oči, krupan nos i široke rumene obraze. Njen stari šešir imao je širok, malo zgužvan obod, kao da je neko seo na njega mokrog od kiše. Strpljivo se smešila; delovala je umorno, kao da je u večernju šetnju izašla kako bi učinila mužu, a ne zato što je želela. Džem je viđao takav izraz – obično na licima žena, ponekad bez osmeha, dok čekaju da im muževi popiju piće u krčmi ili porazgovaraju na putu s poznanicima o cenama semena.
,,Vidiš“, nastavio je gospodin Blejk bez pozdrava, usredsređen na izlaganje, „ova strana – svetla strana, i ona strana – mračna strana..“
„Tako je, to je suprotnost", prekide ga Megi. „Svetio i mrak.
O tome smo Džem i ja razgovarali, je l’ da, Džeme?"
Gospodin Blejk se ozari. „Aha, suprotnosti. Šta ste rekli o tome, mila moja?"
„Pa, Džem nije shvatao, pa sam pokušala da mu objasnim..."
„Shvatam ja suprotnosti!", umeša se Džem. „Naravno, loše je suprotno od dobrog, a devojčica je suprotno od dečaka. Ali..." Zaćutao je. Bilo mu je neobično da o nečem takvom razgovara s odraslima. Takav razgovor nikad ne bi vodio sa svojim roditeljima, u krčmi ili na ulici u Pidltrenthajdu. Tamo se razgovara
lo o tome hoće li noćas biti mraza, ko putuje u Dorčester i čije polje ječma je spremno za žetvu. Nešto se u njemu promenilo otkako je došao u London.
„Šta, dečko moj?" Gospodin Blejk ga je čekao da nastavi. I to je za Džema bilo novo – odrasla osoba zainteresovana za njegove misli.
„Pa, evo ovako“, počeo je polako i pažljivo kao da se penje kamenitom stazom. „Čudno je kod suprotnosti to što i mokro i suvo ima veze s vodom, što su i dečak i devojčica ljudi, a raj i pakao mesta kuda odlazimo kad umremo. Sve ima nešto zajedničko. Znači, ne razlikuju se potpuno kao što ljudi misle. Kad imaš jedno ne znači da je ono drugo nestalo." Džem oseti da ga glava boli od napora da objasni.
Gospodin Blejk lako klimnu glavom, kao da razume, kao da zapravo sve vreme i razmišlja o tome. „U pravu si, dečko moj. Evo primera. Šta je suprotno od nevinosti?"
„To je lako", umeša se Megi. „Znanje."
„Upravo tako, mila moja. Znanje, iskustvo." Megi sinu. „Reci mi, da li bi za sebe rekla da si nevina ili iskusna?"
Osmeh joj nestade s lica naglo kao da ju je pitanje gospodina Blejka telesno pogodilo. Licem joj pređe divlji podmukli izraz koji je Džem video kad su se upoznali, kad je govorila o Stazi ukoljica. Namrštila se na jednog prolaznika i nije odgovorila.
„Vidiš, to je teško pitanje, zar ne, mila moja? Evo još jednog: ako je nevinost ova obala reke" – gospodin Blejk pokaza prema Vestminsterskoj opatiji – ,,a iskustvo ova obala" – pokazao je Astlijev amfiteatar – „šta je na sredini reke?"
Megi je zinula, ali nije uspela da smisli brz odgovor.
„Razmisli o tome, dete moje, i odgovori mi drugi put."
„A da vi odgovorite na nešto drugo, gospodine Blejk?" reče Megi brzo se pribravši. „Zašto crtate gole kipove? Znate, u opatiji."
,,Megi!“, prosikta Džem, postiđen što je otkrila njihovo uhođenje. Gospođa Blejk ih je sve zbunjeno pogledala jedno po jedno.
Gospodina Blejka ovo otkriće nije pogodilo, ali je o pitanju ozbiljno razmislio. „Ah. Vidiš, mila moja, nisam crtao statuu. Ne podnosim da oponašam prirodu, mada sam to radio nekoliko godina kad sam bio šegrt u opatiji. Ta vežba me je naučila mnogo čemu, između ostalog da, kad jednom upoznaš površinu, više ne treba da se zadržavaš na njoj, nego da gledaš dublje. Zato ne crtam život – suviše je ograničen i umrtvljuje maštu. Ne, danas sam crtao ono što mi je rečeno."
,,Ko vam je rekao?"
„Moj brat Robert."
„Bio je tamo?" Megi se nije sećala da je videla ikoga s gospodinom Blejkom.
„O, jeste, bio je. Keti, ako si spremna, da krenemo?"
„Samo izvolite, gospodine Blejk."
„O, ali..." Megi je tragala za nečim čime bi zadržala Blejkove. „Znate li za odjek u nišama, gospodine?", umeša se Džem. I on je želeo da gospodin Blejk ostane. Bio je to neobičan čovek – dalek, ali pažljiv, odrastao, pa ipak detinjast.
„Kakav je to odjek, dečko moj?"
„Kad stanete u niše s dve strane puta i okrenete se zidu, možete da se čujete", objasni Megi.
„Stvarno?" Gospodin Blejk se okrenu svojoj ženi. „Jesi li to znala, Keti?"
„Nisam, gospodine Blejk."
„Hočete da probate?", nije odustajala Megi.
„Hoćemo li, Keti?"
„Ako želite, gospodine Blejk."
Megi je susprezala smeh dok je vodila gospodina Blejka u jednu nišu, a Džem gospođu Blejk u onu preko puta. Gospodin Blejk je tiho progovorio u zid, i trenutak kasnije gospođa Blejk se nasmejala. Džem i Megi su to čuli, ali ne i ostatak razgovora – govorio je uglavnom gospodin Blejk, a njegova žena se povremeno saglašavala s njim. Njihova izdvojenost je ostavila decu da stoje svako s jedne strane mosta i osećaju se pomalo budalasto. Najzad je Džem prišao Megi. „Šta misliš, o čemu pričaju?"
„Nemam pojma. Svakako ne o ceni ribe na pijaci. Volela bih da nas puste unutra."
Da li je gospođa Blejk ovo čula? Istog trenutka je izašla iz niše i rekla: „Deco, dođite kod mene. Gospodin Blejk će pevati."
Džem i Megi se zgledaše, a zatim se uvukoše u nišu pored gospođe Blejk. Izbliza je mirisala na prženu ribu i prašinu.
Ponovo su se okrenuli zidu; Džem i Megi su se kikotali što su tako stisnuti, ali nisu pokušali da se odmaknu.
„Spremni smo, gospodine Blejk“, reče gospođa Blejk tiho.
„Odlično", čuli su njegov bestelesni glas. Posle nekoliko trenutaka je zapevao slabašnim visokim glasom, vrlo različitim od glasa kojim je govorio.

Kad se šume smeju glasom radosti
I skakuće potok, sve se smejući;
Kad se vetar smeje s nama veselima,
A zeleno brdo smeje se sa svima.

Kad se lug živahni smeje s livadom
I kad se smeje skakavac u prizoru tom;
Kad i Meri i Suzan i Emili
Slatkim usnama pevaju Ha, Ha, Hi;

Kad se smeju u hladu šarene ptice,
Gde su nama na stolu razne poslastice;
Veselo tad živi i budi sa mnom ti,
Dapevamo tu slatku pesmu Ha, Ha, Hi.

Kad je zaćutao, svi su ostali nemi.
„Ha, ha, hi“, ponovi Megi i razbi čaroliju. „Ne znam tu pesmu."
„To je njegova pesma", objasni gospođa Blejk. Džem je čuo ponos u njenom glasu.
„On pravi pesme?" upitao je. Nikad nije upoznao nikoga ko piše pesme koje ljudi pevaju. Nije ni razmišljao o tome kako pesme nastaju; prosto su bile tu, da se slušaju i nauče.
„Pesme, poeme i sve“, odgovori gospođa Blejk.
„Je li ti se dopalo, dečko moj?“, upita bestelesni glas gospodina Blejka.
„O, jeste."
„Ta pesma je u knjizi koju sam napisao."
„Kako se zove knjiga?", upita Džem.
Posle kratkog ćutanja, gospodin Blejk reče: „Pesme nevinosti."
,,O!“, uzviknu Megi. Onda se nasmejala; iz svoje niše joj se pridružio gospodin Blejk, zatim gospođa Blejk, i na kraju Džem. Smejali su se sve dok kameni zidovi nisu odzvanjali smehom, a prve rakete finala uzletele uvis i eksplodirale, blistajući jarko na noćnom nebu.

MAJ 1792.
III

JEDAN
Iako je trebalo da pegla čaršave i maramice – majka joj je samo to dozvoljavala da pegla – Megi je ostavila zadnja vrata otvorena i motrila na Astlijevo polje, odmah iza kuće u kojoj su Baterfildovi stanovali. Drvena ograda između bašta trebalo bi da sprečava pogled, ali bila je stara i trošna, a Megi se toliko puta provukla kroz nju kako bi skratila put da ju je razvalila i načinila rupu. Svaki put kad joj se pegla ohladi gurnula bi je u žeravicu i istrčala napolje da proviri kroz rupu i gleda probu u Astlijevom dvorištu. Gledala je i hoće li naići Džem, s kojim je trebalo da se sastane u polju.
Kad se treći put vratila u kuhinju, zatekla je majku, bosonogu i u spavaćici, kako stoji nad daskom za peglanje i namršteno gleda čaršav koji je Megi napola dovršila. Megi pohita do ognjišta, uze peglu, obrisa pepeo s nje, stade uz čaršav i munu majku nadajući se da će se ova pomeriti.
Ali Bet Baterfild se nije obazirala na kćer. Ostala je da stoji, oslanjajući se punom težinom na malo raširene noge, ruku prekrštenih preko bujnih grudi koje su, privremeno oslobođene steznika, nisko visile i drhturile ispod spavaćice. Pružila je ruku i kucnula čaršav. „Vidi, izgorela si ga!“
„Bilo je tako“, lagala je Megi.
„Onda ga savij tako da se ne vidi“, reče njena majka, zevnu i zatrese glavom.
Bet Baterfild je često govorila kako njenim žilama teče ceđ, pošto su joj majka, baka i prababa bile pralje u Linkolnširu. Nije ni pomislila da u životu radi nešto drugo, čak ni kada je Dik Baterfild – tada dovoljno mlad da mu bore još nisu izrezbarile čelo – prošao kroz njeno selo na putu iz Jorkšira u London, očarao je i ubedio da pođe s njim. Sautvark, gde su u početku živeli, na nju nije ostavio nikakav utisak. Zatražila je odmah – čak i pre venčanja – da kupi novu kadu umesto one kod kuće za kojom je i dalje žalila. Nisu joj smetali slaba plata ni beskrajan posao – mesečno pranje rublja redovnih mušterija započinjala je u četiri ujutru i često nije završavala pre ponoći – čak ni upropašćene ruke, do dvadesete godine pretvorene u svinjske papke. S rubljem je znala. Predložiti joj da promeni posao bilo bi isto kao reći joj da promeni lice. Stalno se čudila što Megi ne samo da nije vešta s rubljem, nego ne želi ništa o rublju ni da nauči.
„Gde si bila?“, upita Bet Baterfild naglo, kao da se tek probudila.
,,Nigde“, reče Megi. „Tu sam bila, peglala sam.“
„Nisi, sad si se vratila, dok se pegla grejala.“ Bet Baterfild je zapažala iznenađujuće dobro, iako se činilo da ni na šta ne obraća pažnju.
„O, izašla sam na minut u baštu da vidim Astlijeve.“
Bet Baterfild pogleda hrpu čaršava koji su čekali: pristala je da ih za dodatni šiling ponese kući i opegla. „Pa, prestani da njuškaš i prihvati se pegle – završila si tek dva.“
„Dva i po.“ Megi bučno pređe peglom po čaršavu. Treba da izdrži samo još malo ispitivanja pre nego što njena majka izgubi zanimanje i prestane da zapitkuje.
I zaista, kapci Bet Baterfild iznenada su se spustili, a lice joj je omlitavelo kao pesnica kad se otvori. Posegnula je da uzme peglu. Megi je spusti a njena majka poče da pegla, prirodno kao da hoda, češlja se ili češe mišicu. „Donesi mi malo piva, dušo, oćeš?“
„Nema piva" reče Megi, srećna što će izaći, i to baš sada – jer Džem je upravo provirio kroz rupu na ogradi. „Skoknuću do Ananasa.“ Uzela je metalni vrč s police i krenula na zadnja vrata.
„Ne guraj se kroz tu ogradu! Idi okolo!“, doviknu joj Bet Baterfild. Ali Megi se već provukla kroz rupu.
DVA
Gde si bio?", pozdravila je Džema. „Čekam te već satima!"
„Savijali smo naslon za ruke. Lakše je udvoje. Ali, sada sam tu.“
Od one noći na Vestminsterskom mostu Džem i Megi su provodili mnogo slobodnog vremena zajedno. Megi ga je vodila na svoja omiljena mesta duž reke i učila ga da se snalazi po ulicama. Iako ga je ponekad ljutilo njeno nadmoćno znanje, bio je svestan da mu ona uliva samopouzdanje da istražuje i širi granice svog sveta. Odrastajući u dolini Pidl igrao se s devojčicama, ali prema njima nije osećao ono što je, mada to nikad ne bi priznao, počinjao da oseća prema Megi.
„Znaš li da smo propustili gospođicu Devin?“, reče Megi dok su išli preko Astlijevog polja.
„Ja sam nešto video. Mama je gledala s prozora."
„Nije pala, zar ne?"
„Nije, i to je dobro, pošto nije bilo ni mreže ni jastuka. Kako to ona uopšte izvodi? Kako se penje uz taj konopac, i to tako lako?"
Tačka gospođice Lore Devin, osim njenih slavnih kolutova i ljuljanja, uključivala je i hodanje po labavom užetu. Ona je to izvodila kao da šeta po bašti zastajkujući da se divi cveću.
„Znaš, ona nikad nije pala", reče Megi. „Nijednom. Svi ostali greše u svojim tačkama – čak sam jednom videla Džona Astlija da je pao s konja! Ali ne gospođica Devin."
Stigli su do zida u dnu vrta gospođice Pelam; bilo je to sunčano mestašce gde su često sedeli i gledali šta se događa kod Astlijevih. Megi je spustila vrč pa su čučnuli i naslonili se leđima na tople cigle. Odatle su imali savršen pogled na cirkusante.
Povremeno, kad je lepo vreme, izvođači Filipa Astlija vežbali su u dvorištu ispred vile Herkul. To mu je omogućavalo ne samo da isprazni amfiteatar radi čišćenja i osveži stare tačke vežbajući ih u novom prostoru, nego i da se zahvali susedima što trpe neizbežne neprijatnosti zbog prisustva cirkusa u kraju. Nikad nije objavljivao kada će to učiniti, ali čim žongleri izađu u polje i počnu da bacaju zapaljene buktinje, ili se majmun popne konju na leđa i krene galopom po dvorištu, ili kad se, kao danas, zategne uže između dve motke i gospođica Lora Devin se popne na njega, to bi se pročulo i polje bi ubrzo ispunili posmatrači.
Dok su se Megi i Džem smeštali, akrobate su već pravile kolutove unazad i piramidu od svojih tela prvo klečeći, a onda i stojeći jedni drugima na ramenima. U isto vreme konji su izvedeni na livadu, i nekoliko jahača – ali ne i Džon Astli – počelo je da vežba zamršene tačke skakanja napred i nazad od sedla do sedla. Džem je gledajući tačke u nezvaničnom okruženju uživao mnogo više nego u amfiteatru, jer se izvođači nisu toliko trudili; zastajali su, prerađivali pokrete i tako razbijali privid koji je tako teško prihvatao na predstavi. Pravili su i greške, što bi ga raznežilo – dečak na vrhu piramide od ljudi se okliznuo i uhvatio šakama za nečiju kosu da ne padne, a vlasnik kose je zajaukao; majmun je skočio sa svog konja, uspentrao se na krov vile i odbio da siđe.
Džem je posmatrajući odgovarao na pitanja o Pidltrenthajdu, mestu koje kao da je opčinjavalo Megi. Kao pravu gradsku devojčicu, posebno ju je zabavljala ograničenost izbora u selu – jedan pekar, jedan krojač, jedan mlinar, jedan kovač, jedan sveštenik. „Šta ako ti se ne sviđaju sveštenikove propovedi?“, pitala je. „Ili je pđcarov hleb pretvrd? Ili ako ne plaćaš krčmaru na vreme, pa ti ne da pivo?" Baterfildovi su bili iskusni dužnici, vlasnici radnji često su im lupali na vrata tražeći svoj novac. U nekoliko lambetskih prodavnica pita, krčmi, voskarskih radnji više nisu mogli da odlaze.
„O, krčmi ima više. Pet zvona, gde je tata odlazio, i Nova krčma – to je u Pidlhintonu, susednom selu. A ako želiš drugačiju propoved, i u Pidlhintonu ima crkva."
„Još jedan Pidl? Koliko Pidlova ima tamo?"
„Nekoliko."
Ali pre nego što je Džem stigao da ih nabroji, razgovor im je prekinuo nekakav metež. Među raznim izvođačima u dvorištu vile Herkul šetao je dečak s velikom cepanicom pričvršćenom za nogu, onakvom kakvima se sapinju konji. Oko njega se digla vika, a kad su Džem i Megi pogledali, videli su gospodina Blejka kako stoji uz dečaka. ,,Ko ti je vezao to brvno za nogu, dečko?", vikao je gospodin Blejk na prestravljenog dečaka; u svom gnevu – iako nije bio uperen na dečaka – gospodin Blejk je bio strašan, natuštenih gustih obrva, prodornih očiju sjajnih kao u sokola, isturenog zdepastog trupa.
Dečak nije mogao da odgovori, pa je jedan žongler istupio napred i rekao: „Gospodin Astli je to učinio, gospodine, ali..."
„Odmah ga oslobodite!", uzviknu gospodin Blejk. „Nijedan Englez ne sme da se podvrgne takvom poniženju. Ja ne bih ni prema robu tako postupio, ne, čak ni prema ubici, a kamoli prema nevinom detetu!"
Žongler se, jednako preplašen nastupom gospodina Blejka, izgubi u okupljenoj masi, gde su došli i Megi i Džem. Kad niko drugi nije istupio da pomogne, gospodin Blejk kleknu pored dečaka i uze da petlja s čvorovima konopca kojima mu je cepanica bila privezana za gležanj. „Eto, dečko moj", reče najzad razvezavši uže. „Onaj koji ti je to učinio nije prikladan da ti bude gospodar, i kukavica je ako ne bude odgovarao za ovo!"
„Je li me to neko nazvao kukavicom?", zagrme jedinstveni cirkuski glas Filipa Astlija. „Ustanite i recite mi to u lice, gospodine!" S tim rečima Astli se progurao kroz svetinu i prišao gospodinu Blejku koji je ustao i primakao mu se tako blizu da su im se stomaci gotovo dodirnuli.
„Vi ste kukavica, gospodine, i nasilnik!" povikao je Blejk sevajući očima. „Tako nešto uraditi detetu! Ne, Kejt“, zarežao je na gospođu Blejk koja se našla u krugu posmtrača i povukla ga za rukav. „Ne, neću da ustuknem pred pretnjama. Odgovorite mi, gospodine. Zašto ste okovali ovo nevinašce?"
Filip Astli pogleda odozgo dečaka koji je lio suze zbog neželjene pažnje i zapravo se držao za konopac kao da ne želi da ga pusti. Laki osmejak zaigra na usnama Filipa Astlija, i on načini korak unazad; plamen njegovog besa iznenada je zgasnuo. „Ah, gospodine, protivite se cepanici, zar ne?"
„Naravno da se protivim – svaki civilizovan čovek bi se zgranuo! Niko ne zaslužuje takav postupak. Morate prestati s tim, gospodine, i popraviti to. Tako je, izvinićete se dečaku, i svima nama, jer smo bili svedoci ovakvog poniženja!"
Umesto da na isti način odgovori, Filip Astli se zakikotao, na šta je gospodin Blejk stegnuo pesnice i krenuo napred. „Vama je ovo šala, gospodine? Uveravam vas da nije!"
Filip Astli podiže ruku da ga umiri. „Recite mi – gospodine Blejk, je li tako? Susedi smo, verujem, iako se još nismo upoznali, jer stanarinu plaćate Foksu, je li tako, Fokse?" Džon Foks, gledajući sukob iz mase, škrto klimnu glavom. „Pa, gospodine Blejk, zanima me sledeće: jeste li,upitali dečaka zašto nosi cepanicu?"
„Ne treba da pitam", odvrati gospodin Blejk. „Jasno je kao dan da je dete na ovaj varvarski način kažnjeno."
„Ipak, možda treba da čujemo dečaka. Dejvi!", Filip Astli zagrme na dečaka koji se nije uplašio kao što se prepao natmurenog čela i vatrenih očiju gospodina Blejka, jer je bio navikao na Astlijev snažni duboki glas. „Zašto nosiš tu cepanicu, dečko?"
„Zato jer ste mi je vi stavili, gospodine", odgovorio je dečak.
„Vidite!" Gospodin Blejk se okrenu okupljenima tražeći podršku.
Filip Astli ponovo podiže ruku. „A zašto sam ti vezao cepanicu za nogu, Dejvi?“
„Da se naviknem na nju. Za predstavu."
„Koja je to predstava?"
„Pantomima, gospodine. Arlekinove ludorije.“
„A koju ulogu ćeš ti igrati u pantomimi – koja će, usput budi rečeno, biti središnji deo nove predstave, s Džonom Astlijem u ulozi Arlekina!" Filip Astli nije odoleo prilici da najavi predstavu; poslednju primedbu uputio je posmatračima.
„Zatvorenika, gospodine."
„A šta si sada radio, Dejvi?"
„Vežbo sam, gospodine."
„Vežbao si", ponovi Filip Astli i dramatično se okrenu gospodinu Blejku, koji ga je i dalje besno probadao pogledom. „Vidite, Dejvi je uvežbavao ulogu, gospodine. Pretvarao se. Vi biste, gospodine, od svih ljudi, morali to da shvatite. Vi ste graver, zar ne, gospodine? Umetnik. Video sam vaš rad, i vrlo je dobar, vrlo dobar. Umete da uhvatite suštinu, gospodine. O, da."
Gospodin Blejk je delovao kao da pohvale ne utiču na njega, ali jesu.
„Vi stvarate, zar ne, gospodine?", nastavi Filip Astli. „Vi crtate postojeće stvari, ali vaši crteži, vaše gravire, nisu stvari, zar ne? One su privid, gospodine. Uprkos našim razlikama" – kradomice je pogledao jednostavni crni kaput gospodina Blejka, pa svoj crveni sa sjajnom mesinganom dugmadi koju su mu nećake svakodnevno glačale – „mi se bavimo istim poslom, gospodine; obojica trgujemo iluzijama. Vi ih stvarate perom, mastilom i šilom, dok ja" – mahnuo je rukom prema okupljenim ljudima – „ja svake noći u amfiteatru stvaram svet od ljudi i rekvizita. Izvodim gledaoce iz ovog sveta briga i vapaja i pružam im maštariju, tako da misle da su negde drugde. A kako bi sve izgledalo stvarno, ponekad moram da uradim nešto stvarno. Ako ovaj ovde Dejvi treba da igra zatvorenika, dajemo mu da vuče zatvoreničke okove.
Niko mu ne bi poverovao da je robijaš kad bi skakutao naokolo, je li tako? Upravo kao što vi crtate stvarne ljude..."
„Moji crteži ne potiču otuda", prekide ga gospodin Blejk. Slušao je Astlija s velikim zanimanjem i sada je govorio normalnije, bez žaoke besa. „Ali vas shvatam, gospodine. Ipak, ja sve to vidim drugačije. Vi pravite razliku između stvarnosti i privida. Posmatrate ih kao suprotnosti, zar ne?"
„Naravno", odgovori Filip Astli.
„Za mene to nisu suprotnosti, nego jedno isto. Mladi Dejvi, kada glumi zatvorenika, jeste zatvorenik. Još jedan primer: moj brat Robert, koji stoji tamo" – pokazao je prazno osunčano mesto, i svi su se zagledali tamo – „za mene je isti kao neko koga mogu da dodirnem." Posegao je i dotakao rukav Astlijevog crvenog kaputa.
Megi i Džem su zurili u prazan komad tla iznad kog se kovitlala prašina iz dvorišta.„On i njegove suprotnosti", promrmlja Megi. I posle mesec dana ju je peklo pitanje koje joj je na Vestminsterskom mostu postavio gospodin Blejk i sopstvena nesposobnost da odgovori. Ona i Džem nisu raspravljali o svojim razgovorima s gospodinom Blejkom; još su se trudili da ih shvate.
Ni Filip Astli nje bio sklon tako dubokoumnim temama. Ovlašno je pogledao prašnjavo mesto, iako je bilo jasno da Roberta Blejka tamo nema, a onda se okrenuo gospodinu Blejku i upitno ga pogledao, kao da smišlja kako da odogovori na tako neobičnu opasku. Na kraju je odlučio da oćuti kako ne bi bio uvučen dublje u nepoznatu teritoriju, kroz koju bi probijanje zahtevalo daleko više vremena i strpljenja nego što je on imao. „Vidite, gospodine", nastavi kao da nisu skretali s teme, „Dejvi nije bio kažnjen ovim brvnom. Shvatam vašu zabrinutost, gospodine, i razumem kako vam je to moglo izgledati. To je vrlo humano od vas. Ali ja vas uveravam, gospodine, da je Dejvi dobro pažen, je li tako, dečko? Idi sada." Pružio je dečaku peni.
Ali gospodin Blejk još nije završio. „Vi svake večeri stvarate svet u svom amfiteatru", izjavio je, „ali kada gledaoci odu kućama, kad se baklje ugase i vrata zaključaju, šta ostaje osim uspomena?"
Filip Astli se namršti. „To su veoma lepe uspomene, gospodine, i nema ničeg lošeg u tome – one teše ljude za mnogih hladnih samotnih noći."
„U to nema sumnje. Ali u tome se razlikujemo, gospodine. Moje pesme i slike ne postaju uspomene – uvek se mogu gledati i čitati. I nisu privid, nego opipljiv postojeći prikaz sveta."
Filip Astli se teatralno okrenu oko sebe, kao da pokušava da vidi skute svog kaputa. „Gde postoje, gospodine? Ja ne vidim te reči."
Gospodin Blejk se kucnu po čelu.
Filip Astli frknu. „Onda vam glava vrvi od života, gospodine! Vrvi! Sigurno teško zaspite od tog silnog žagora."
Gospodin Blejk se osmehnu pravo Džemu, koji mu se slučajno našao u liniji pogleda. „Tačno je da mi nikada nije trebalo mnogo sna."
Filip Astli nabra čelo i zamišljeno se umiri, što je za njega bilo krajnje neobično. Okupljeni počeše da se meškolje. „Hoćete da kažete, gospodine, ako sam vas dobro razumeo", reče Astli najzad, „da vam se u glavi rađaju ideje koje pretvarate u nešto što se može pročitati i uzeti u ruku, dok ja od pravih stvari – konja, akrobata i igrača – stvaram uspomene."
Gospodin Blejk nagnu glavu u stranu, pogleda prikovanog za protivnika. „Može se i tako reći."
Na to Filip Astli prsnu u glasan smeh, očigledno zadovoljan što je izrodio takvu misao. „Pa, gospodine, rekao bih da smo obojica potrebni svetu, zar nije tako, Fokse?"
Brkovi Džona Foksa mrdnuše. „Moguće je, gospodine."
Filip Astli zakorači napred i pruži ruku. „Hoćemo li se onda rukovati, a, gospodine Blejk?"
Gospodin Blejk prihvati ruku vlasnika cirkusa. „Naravno da hoćemo."
TRI
Kad su se gospodin Blejk i Filip Astli oprostili, gospođa Blejk je uhvatila muža pod ruku pa su krenuli ka svojoj kući ne rekavši ni reći Džemu ili Megi; nisu ih zapravo ni pogledali. Megi ih je razočarano posmatrala kako odlaze. „Mogli su da kažu zdravo, ili makar do viđenja."
I Džem je tako mislio, mada to nije rekao. Krenuo je s Megi da sedne uza zid gde su bili pre dolaska gospodina Blejka. No, više nije bilo mnogo šta da se vidi – rasprava između Filipa Astlija i gospodina Blejka kao da je bila znak izvođačima da se raziđu. Prevrtači i jahači su prestali s vežbama, i samo je grupa igrača isprobavala prizor iz nove pantomime. Deca su ih gledala nekoliko minuta, a onda se Megi protegnula kao mačka kad se udobnije smešta za dremež. „Ajde da radimo nešta drugo."
„Šta?"
„Idemo kod Blejkovih."
Džem se namršti.
„Što da ne?", bila je uporna Megi.
„I sama si rekla da nam se nisu ni javili."
„Možda nas nije video."
„A šta ćemo mu mi? Nismo mu zanimljivi."
„Dopali smo mu se na mostu. Osim toga, zar ne želiš da im vidiš kuću iznutra? Kladim se da imaju svašta neobično. Znaš da stanuju sami u čitavoj kući? U čitavoj kući! Osam soba za njega i njegovu ženu. Nemaju dece, ne drže čak ni služavku. Čula sam da su imali jednu, ali ga se plašila. Ume on da zuri s onim svojim očurdama, je 1’ da?“
„Voleo bih da vidim štamparsku presu“, priznade Džem. „Mislim da sam je čuo pre neki dan. Strašno škripi, kao krovne grede kad se slamar pentra po nj ima. “
„Šta je to slamar?“
„Zar ne znaš..." Džem zaćuta. Iako ga je stalno zapanjivalo šta sve Megi ne zna, pazio je da ništa ne govori. Jednom, kad ju je zadirkivao zbog toga što je mislila da se od jagorčevine pravi gorčica, nije htela da razgovara s njim čitavu sedmicu. Osim toga, u Londonu krovovi nisu od slame; kako bi onda mogla da zna? „Kuće u Dorsetširu imaju slamne krovove", objasnio joj je. „Suva slama se čvrsto uveže i položi preko greda."
Megi ga belo pogleda.
„Uzmeš naramak slame, lepo ga jednako složiš i uvežeš, i staviš ga na krov umesto dasaka ili crepa“, nastavio je Džem.
„Slameni krov?“
,,Da.“
„A kako ne prokišnjava?"
„Ne prokišnjava ako je slama dobra i čvrsta. Zar nikad nisi bila van Londona?" Neodređeno je mahnuo rukom ka jugu. „Do pravih sela nema mnogo. Slamnih krovova ima tik izvan Londona – sećam se da sam ih video kad smo dolazili. Mogla bi da odeš jednog dana da vidiš."
Megi skoči na noge. „Ne znam put iz grada."
„Ali možeš da saznaš." Džem krenu za njom duž zida. „Možeš da pitaš."
„Ne volim da idem sama onim stazicama bez ikoga u blizini." Stresla se.
„Ja ću poći s tobom", reče Džem, iznenađen svojom potrebom da je štiti. Nije to osećao ni prema kome osim prema Mejsi – mada ovo osećanje nije bilo sasvim bratsko. „Nema čega da se plašiš", dodao je.
„Ne plašim se, ali ne volim. Biće mi dosadno." Megi pogleda naokolo i ozari se. Zastala je pored dela zida okrenutog bašti Blejkovih, skinula kapu s tamne talasaste kose i bacila je preko zida.
„Šta to radiš?", uzviknu Džem.
„Treba nam izgovor da odemo kod njih. Sada ga imamo. Ajde!" Potrčala je duž zadnjeg zida i kroz prolaz do vile Herkul. Kad ju je Džem sustigao, već je kucala na vrata Blejkovih.
„Čekaj!", viknuo je, ali bilo je prekasno.
„Zdravo, gospođo Blejk", reče Megi kad je domaćica otvorila vrata. „Izvinite što vas uznemiravam, ali Džem mi je bacio kapu preko zida u vašu baštu. Mogu li da je uzmem?"
Gospođa Blejk joj se osmehnu. „Naravno, mila moja, ako ti ne smeta trnje. Tamo pozadi je malo zapušteno. Uđi." Otvorila je šire vrata i Megi je šmugnula u kuću. Zagledala se u Džema, koji je oklevao na stepenicama. „Hoćeš li i ti da uđeš, mili? Trebaće joj pomoć da nađe kapu."
Džem je želeo da objasni kako joj nije on bacio kapu, ali nije mogao da nađe reči. Samo je klimnuo glavom i zakoračio unutra. Gospođa Blejk je žustro zatvorila vrata.
Džem se našao u hodniku koji je prolazio ispod luka i vodio do stepeništa. Imao je čudnovat osećaj da je ranije već bio u tom hodniku, mada je bio mračniji. Vrata s leve strane bila su otvorena i kroz njih je prodiralo svetio. Ne treba da su otvorena, pomislio je, mada ne znajući zašto. Onda je čuo šuštanje sukanja gospođe Blejk iza sebe; taj zvuk ga je podsetio na drugo mesto, i shvatio je – ova kuća je odraz u ogledalu kuće gospođice Pelam, ovo su hodnik i stepenice kojima prolazi svakog dana. Njen hodnik je mračniji zato što su vrata prednje sobe stalno zatvorena.
Megi je već nestala. Iako je znao kako da stigne u vrt – kao i kod gospođice Pelam, treba da prođe ispod luka, da obiđe stepenice i siđe – činilo mu se da ne treba prvi da krene kroz tuđu kuću. Zakoračio je u okvir vrata da gospođa Blejk prođe, i zavirio u sobu.
Svakako se razlikovala od prednje sobe gospođice Pelam, i od svih soba koje je video u Dorsetširu. Doselivši se u London, Kelavejovi su morali da se priviknu na drugačije sobe: bile su četvrtaste, s više pravih uglova od nepravilnih dorsetširskih soba, zidovi im nisu bili debeli kao podlaktica, nego širine cigle, imale su veće prozore, više tavanice i male rešetke s mermernim kaminima umesto otvorenih ognjišta. Miris uglja takođe je bio nov – u Dorsetširu su imali besplatnog drveta napretek – a od stalne magle od dima njegovoj majci crvenele su oči.
Ali prednja soba Blejkovih razlikovala se i od ušuškane krivudave kuhinje iz doline Pidl i od salona gospođice Pelam, s kanarincem u kavezu, vazama punim suvog cveća, neudobnom sofom ispunjenom konjskom dlakom i niskim, suviše razmaknutim naslonjačima. U ovoj sobi uopšte nije bilo mesta da se sedne. Najveći prostor je zauzimala velika štamparska presa s velikom ručicom u obliku zvezde koju je Džem video s ulice. Presa je bila nešto viša od Džema, i ličila je na veliki sto s malom policom na vrhu. Iznad glatke daske u visini struka visio je veliki drveni valjak, a ispod njega još jedan. Valjci se sigurno pokreću okretanjem ručice, dokučio je Džem. Presa je bila načinjena od uglačanog jasena, osim valjaka, napravljenih od tvrđeg drveta, dobro izlizanog, naročito na drškama.
Ostatak sobe bio je potčinjen presi. Stolovi su ili pretrpani metalnim pločama, bokalima i raznim alatom nepoznatim Džemu, a po policama su stajale boce, papir, kutije i dugačke uske fioke kakve je video u štampariji u Dorčesteru. Preko sobe su bili razapeti komadi tankog kanapa, mada s njih nije visilo ništa. Čitava soba je bila pažljivo uređena i vrlo čista. Ali gospodin Blejk nije bio unutra.
Džem je izašao iz sobe i pošao za gospođom Blejk. Zadnja soba je bila zatvorena, a Džem je osetio u njoj nešto mišićavo, kao prisustvo konja u štalskom odeljku.
Megi je bila u dnu bašte i tražila kroz zapletenu masu trnja, koprive, čička i trave. Kapa joj se zakačila za trnovu granu dosta iznad tla i mahala joj je kao zastava predaje. Skinula ju je, potrčala prema kući, saplela se i ogrebala nogu. Kad je pružila ruku da se pridrži, ožarila se na koprivu. „Đavo da nosi ovo šiblje", promrmljala je, udarila koprivu kapom i ožarila se još jače.
„Do đavola do đavola do đavola." Šišajući ruku iskoračila je iz trnjaka na komadić bašte pored kuće s urednim lejama posejanih biljaka – zelene salate, graška, praziluka, šargarepe, krompira – koje je Džem pažljivo osmotrio.
Podigao je pogled. „Šta ti je s rukom?"
„Prokleta kopriva me opekla."
„Ne sisaj, to ne pomaže. Ima li ovde štavelja?" Nije sačekao odgovor, nego je prošao pored nje do koprivnjaka pored letnje kućice ispred čijih otvorenih vrata su stajale dve stolice. „Vidi, to je ova biljka širokih listova – uvek raste uz koprivu. Iscediš malo soka i namažeš ranu." Namazao je Meginu ruku. „Je li ti bolje?"
„Jeste", reče Megi, u isti mah iznenađena što štavelj zaista pomaže i zadovoljna što ju je Džem uzeo za ruku. „Otkud ti ovo znaš?"
„U Dorsetširu ima mnogo koprive."
Kao da ga kažnjava zbog znanja, Megi se okrenu letnjoj kućici. „Sećaš se ovoga?", upita ga tiho. „Sećaš se šta smo videli da rade?"
„Šta ćemo sada?", odvrati Džem, očigledno postiđen razgovorom o onom danu kad su videli Blejkove u bašti. Kradomice je pogledao gospođu Blejk; stajala je u travi pored zadnjih vrata, s rukama u džepovima kecelje, i čekala ih.
Megi se zagleda u njega i on pocrvene. Zastala je, uživajući u svojoj moći nad njim, mada nije bila sigurna kakva je to moć, niti zašto je ima nad njim i ni nad kim drugim. U stomaku joj je zatreperilo.
Gospođa Blejk se premesti s noge na nogu, a Megi potraži nešto što bi odložilo njihov odlazak. No, u vrtu nije bilo ničeg
neobičnog. Osim letnje kućice, tu su bili nužnik pored vrata, i jama za pepeo iz ognjišta. Vinova loza s kojom se gospođica Pelam nadmetala bujala je uza zid. Pored nje je raslo malo stablo smokve sa širokim listovima nalik na šake.
„Da li vaša smokva rađa?“, upita Megi.
„Ne još, mlada je. Nadamo se da će sledeće godine roditi“, odgovori gospođa Blejk. Okrenula se i krenula u kuću, a deca su nevoljko pošla za njom.
Prošli su pored zatvorenih vrata zadnje sobe, i Džem opet požali što ne može da uđe. Ipak, otvorena vrata prednje sobe bila su primamljivija, pa je usporio da još jednom proviri i vidi štamparsku presu. Sakupljao je hrabrost da pita gospođu Blejk za presu kad Megi reče: „Gospođo Blejk, možemo li da vidimo tu knjigu pesama o kojoj nam je gospodin Blejk pričao na mostu? Voleli bismo da je vidimo, je l’ da, Džeme?“
Džem htede da odmahne glavom, ali ispalo je klimanje.
Gospođa Blejk zastade u hodniku. „Voleli biste, mili moji? Pa, samo da pitam gospodina Blejka. Sačekajte ovde, odmah se vraćam.“ Prišla je zatvorenim vratima i pokucala; sačekala je da čuje mrmljanje iznutra, otvorila vrata i ušla.
ČETIRI
Kad su se vrata ponovo otvorila, pojavio se sam gospodin Blejk. „Zdravo, dečice“, rekao je. „Kejt kaže da želite da vidite moje pesme."
„Tako je, gospodine", odgovoriše oboje uglas.
„Pa, to je lepo – deca bi trebalo da ih razumeju bolje od svih drugih. ’Ja vesele pesme pevam, da ih dete rado sluša.’ Dođite." Poveo ih je u prednju sobu, sa štamparskom presom; prišao je polici, otvorio jednu kutiju i izvadio knjigu ne mnogo veću od njegovog dlana, ušivenu u korice boje pečurke. „Evo", rekao je i spustio knjigu na sto ispod prozora. „Pogledajte."
Džem i Megi su stali jedno pored drugog uz sto, ali nijedno nije posegnulo da uzme knjigu – čak ni Megi, i pored svoje odvažnosti. Nijedno nije imalo iskustva u baratanju knjigama. En Kelavej je dobila od roditelja molitvenik kad se udala, ali jedino ona ga je iz čitave porodice koristila u crkvi. Megini roditelji nikad nisu imali nijednu knjigu, osim onih koje je Dik Baterfild kupovao i preprodavao, a Bet Baterfild nije umela da čita, mada je volela da joj muž čita stare novine kad ih donese iz krčme.
„Zar nećete da pogledate knjigu?", upita ih gospodin Blejk. „Hajde, dečko moj, otvori je. Bilo gde."
Džem uze knjigu i nespretno je otvori blizu početka. Na levoj strani je bila slika velikog tamnocrvenog i ljubičastog cveta, a u zagrljaju njegovih uvijenih latica sedela je žena u žutoj haljini, s bebom na krilu. Pored njih je stajala devojka u plavoj haljini i, kako se Megi činilo, sa leptirovim krilima na ramenima. Ispod cveta su bile reči smeđe boje, uokvirene isprepletenim zelenim stabljikama i puzavicama. Desna stranica je bila gotovo ispunjena rečima, lisnato drvo raslo je po desnoj ivici, puzavice su se uvijale po levoj, a ponegde su letele ptice. Megi se divila slikama, iako nije umela da pročita nijednu reč. Pitala se da li Džem ume. „Šta piše?“, upitala ga je.
„Zar ne umeš da pročitaš, dete?“
Megi odmahnu glavom. „Išla sam u školu samo jednu godinu, i sve sam zaboravila."
Gospodin Blejk se zakikota.„Ja nisam uopšte išao u školu! Otac me je naučio da čitam. Zar tebe tvoj otac nije podučavao?"
„Nema on vremena za to.“
„Čuješ li ovo, Kejt? Čuješ li?“
„Čula sam, gospodine Blejk.“ Gospođa Blejk stajala je na vratima, naslonjena na kvaku.
„Vidiš, ja sam naučio Kejt da čita. Ni njen otac nije imao vremena. U redu, dečko, a ti? Umeš li da pročitaš pesmu?“
Džem se nakašlja. „Pokušaću. I ja sam kratko išao u školu." Stavio je prst na stranicu i polako počeo da čita:

„Ja još nemam ime,
Rodih se tek pre dva dana. “
Ja ću ti ime dati.
„Ja sam srećna mladost,
Radost mije ime.“
Nek radost svud te prati!

Toliko je zastajkivao da se gospodin Blejk sažalio i pridružio mu se, jakim glasom, ubrzavajući tako da je Džem kasnio za njim i ponavljao reči skoro kao igru:

Radosti lepa
Što rodi se pre dva dana,
Ja ću te radost zvati:
Tvoj smeh slatki čujem
Dok te uspavljujem,
Nek radost svud te prati!

Po slici je Megi zaključila da pesma govori o bebi, a gospodin Blejk je zvučao kao razgugutani otac pun ljubavi; ponavljao je reči i zvučao pomalo luckasto. Pitala se kako zna, pošto nema dece, da li očevi upravo tako zvuče. S druge strane, očigledno ne zna ništa o deci, inače ne bi govorio da se beba stara dva dana smeši. Megi je pomagala oko beba dovoljno da zna da se osmeh pojavljuje tek posle nekoliko sedmica, kad majke već počnu da očajavaju. Ipak, ništa mu od svega ovoga nije rekla.
„Evo jedne koje se sećate.“ Gospodin Blejk okrenu nekoliko stranica i poče da recituje Kad se šume smeju glasom radosti, pesmu koju im je pevao na mostu. Ovog puta nije pevao, nego je brzo deklamovao. Džem je pokušavao da prati reči po stranici, ubacivao je ponegde poneku koju je umeo da pročita ili je se setio. Megi se mrštila, ozlojeđena što Džem i gospodin Blejk dele pesmu onako kako ona ne može. Pogledala je sliku uz pesmu. Grupa ljudi s čašama vina sedela je za stolom – žene u plavom i žutom i ljubičasti muškarac okrenut leđima koji nazdravlja. Setila se jednog dela pesme, pa se, kad su gospodin Blejk i Džem stigli do tog stiha, priključila poviku: „Ha, ha, hi!“, kao da u krčmi peva s ostalim gostima.
„Jeste li vi napravili ovu knjigu, gospodine?", upita Džem kad su završili.
„Od početka do kraja, dečko moj. Napisao sam je, izradio gravire, odštampao, obojio, prošio, povezao i izneo na prodaju. Uz Kejtinu pomoć, naravno. Ne bih uspeo bez Kejt.“ Pogledao je ženu i ona mu je uzvratila pogled. Džemu se činilo da drže krajeve konopca i čvrsto ga zatežu.
„Koristili ste presu?“, nastavio je s pitanjima.
Gospodin Blejk spusti ruku na jednu ručicu. „Jesam. Ali ne u ovoj sobi. Tada smo živeli u Ulici Poland. S druge strane reke.“ Uhvatio je ručicu i povukao je, pa se malo pomerila. Deo drvenog okvira je zaškripao i zapucketao. „Kad smo se doseljavali u Lambet, najteže je bilo preneti presu. Morali smo da je rastavimo, a nosilo ju je nekoliko ljudi.“
„Kako ona radi?“
Lice gospodina Blejka ozari se izrazom čoveka koji je našao zagriženog sledbenika. „Ah, to je divan prizor, dečko moj. Vrlo prijatan. Uzmeš pripremljenu ploču – jesi li nekad video izgraviranu ploču? Nisi? Evo jedne.“ Poveo je Džema do police i uzeo ravan četvrtast komad metala. „Pređi prstom preko ploče.“ Džem je osetio ispupčene linije i krivine na glatkom hladnom bakru. „Dakle. Prvo mastilom namažemo ploču, pomoću ovoga" – pokazao je kratki komad drveta okruglog vrha – ,,a onda je obrišemo tako da mastilo ostane samo na delovima koje želimo da štampamo. Onda stavimo ploču na dasku prese – ovde.“ Gospodin Blejk je spustio ploču na tablu pored valjaka. „Onda uzmemo pripremljen list papira i položimo ga preko ploče, a odozgo stavimo pokrivač. Onda povučemo ručicu prema sebi“ – gospodin Blejk povuče ručicu i valjci se pokrenuše – „pa se ploča i papir uhvate i prođu između valjaka. To otisne mastilo na papir. Kad prođe kroz valjke, uzmemo papir – vrlo pažljivo – i okačimo ga da se suši na ove kanape iznad glave. Kad se osuši, obojimo ga.“
Dok je Džem pažljivo slušao žudno dodirujući delove prese, i postavljao gospodinu Blejku pitanja, Megi se dosađivala, pa se okrenula da ponovo prelista knjigu. Nije često gledala knjige – pošto nije umela da čita, nisu joj ni trebale. Megi je mrzela školu. Kad je imala osam godina, pošla je u dobrotvornu školu u Sautvarku, odmah iza Lambeta, gde su Baterfildovi ranije živeli. Škola joj se činila bednom; devojčice su se gurale u učionici, razmenjivale vaške i kašalj i svakodnevno nasumično dobijaie batine. Naviknutoj da luta ulicama, Megi je teško padalo da po ceo dan mirno sedi u učionici, i nije shvatala šta učiteljica priča o slovima i brojevima. Bilo je mnogo dosadnije nego po Sautvarku da se Megi ili vrpoljila ili je spavala, a onda je dobijala batine štapom koji se usecao u kožu. Jedini veseo prizor u školi odigrao se kada je Dik Baterfild doveo kćer pošto je na njenim leđima otkrio masnice koje nisu bile njegovih ruku delo, pa je izlupao učiteljicu. Megi posle toga više nije išla u školu, a sve dok Džem i gospodin Blejk nisu zajedno odrecitovali pesmu, nikad nije zažalila što ne ume da čita.
Knjiga pesama gospodina Blejka ju je iznenadila, jer nije ličila ni na jednu knjigu koju je do tada videla. U većini knjiga bile su samo reči s tek pokojom slikom. Ovde su se reči i slike preplitale; ponekad je bilo teško odrediti gde jedno završava, a drugo počinje. Megi je okretala stranice. Na većini slika bila su deca kako se igraju, sama ili s odraslima, i sve se naizgled dešavalo na selu – što, prema gospodinu Blejku, nije veliki otvoren prazan prostor, kako je Megi oduvek zamišljala, nego je ograničen živim ogradama, s drvećem ispod kog ljudi mogu da se sklone.
Nekoliko slika prikazivalo je decu s majkama – žene su im čitale, pružale im ruku da ustanu s tla ili ih posmatrale kako spavaju. Njihova detinjstva nisu ličila na Megino. Bet Baterfild joj, naravno, nikad nije čitala, i pre je vikala na Megi da ustane nego što joj je pružala ruku. I sumnjala je da se ikad probudila i zatekla majku pored kreveta. Podigla je pogled brzo trepćući da se oslobodi suza. Gospođa Blejk je i dalje stajala naslonjena na vrata, s rukama u kecelji. „Sigurno ste prodali mnogo knjiga da zadržite ovu kuću, gospođo", reče joj Megi da prikrije suze.
Megina izjava kao daje prenula gospođu Blejk iz sanjarija. Odgurnula se od vrata i poravnala suknju. „Ne baš, mila moja. Ne mnogo. Vidiš, malo ko razume gospodina Blejka. I ove pesme.“ Zastala je. „Sada je vreme da se on lati posla. Danas su ga dosta prekidali, zar nije tako, gospodine Blejk?“ Rekla je ovo oprezno, gotovo plašljivo, kao da strepi od muževljevog odgovora.
„Naravno, Kejt“, reče on i okrenu se od štamparske prese. „U pravu si, kao i uvek. Stalno mi nešto odvlači pažnju, pa Kejt mora da me dovuče natrag." Klimnuo im je glavom i izašao iz sobe.
„Do đavola", reče Megi odjednom. „Zaboravila sam mamino pivo!" Ostavila je Pesme nevinosti na sto i pohitala na vrata. „Izviríte, gospođo Blejk, moramo da idemo. Hvala vam što ste nam sve ovo pokazali!"
PET
Megi je uzela vrč koji je ostavila kod zida ispred Astlijevog polja i potrčala s Džemom u Ananas, na kraju naselja Herkul. Džem se pred vratima osvrnuo i, zaprepašćen, opazio svoju sestru kako stoji naslonjena na živicu preko puta i premešta se s noge na nogu. „Mejsi!“, povikao je.
Mejsi se trgnu. „O! ’Bar dan, Džeme, Megi.“
„Šta ti ovde radiš, gospojice Pidl?“, upita je Megi kad su prešli ulicu. „Nisi ’tela ni da se javiš, a?“
,,Ja...?“ Mejsi zaćuta kad su se vrata Ananasa otvorila i kad je izašao Čarli Baterfild. Njeno vedro lice klonu.
„Do đavola“, prormmlja Megi kad ih je Čarli primetio i prišao im. Namrštio se kad je prepoznao Džema. „Šta se ti vucaraš ovuda, seljačiću?"
Megi stade između njih. „Nosimo mami pivo. Džeme, uđi da uzmeš, ’oćeš? Reci da je za Baterfildove i da će tata platiti krajem sedmice." Megi je želela da razdvoji Džema i Čarlija ako ikako može; mrzeli su se od prvog susreta.
Džem je oklevao – nije želeo sam da ulazi u londonske krčme – ali je znao zašto ga Megi moli. Uzeo je vrč, otrčao i nestao u krčmi.
Kad je on otišao, Čarli se okrenuo Mejsi i osmotrio njeno bezazleno lice, luckastu nabranu kapicu, vitki obris i male grudi uzdignute steznikom. ,,Ko je ovo?“, upitao je. „Nećeš da nas upoznaš?
Mejsi mu podari osmeh iz doline Pidl. „Ja sam Mejsi – Margaret, kao Megi. Ja sam Džemova sestra. Jesi li ti Megin brat? Ličite, samo je ona tamnokosa, a ti si plav."
Čarli joj uzvrati osmehom kom Megi nije verovala. Videla je kako upija Mejsinu nevinost. „Šta radiš na ulici, Mejsi?", reče on. „Čekaš mene?"
Mejsi se zakikota. „Kako da te čekam kad te nikad pre nisam videla? Ne, čekam... čekam nekog drugog."
Njene reči kao da su otvorile vrata krčme; pojavio se Džon Astli, u društvu jedne devojke, cirkuske krojačice. Smejali su se, a on ju je lako gurao rukom u krsta. Ne gledajući trojku, skrenuli su i pošli stazom oko Ananasa prema štalama Astlijevih. Megi je znala da tamo ima jedan prazan pregradak u koji Džon Astli često odvodi žene.
,,O!“, zagrcnu se Mejsi i krenu za njim.
Megi je uhvati za lakat. „Nemoj, gospojice Pidl."
„Zašto?", upita Mejsi bezazleno pokušavajući da izvuče lakat. Megi pogleda Čarlija, a on podiže obrve.
„Daj, Mejsi. Imaju posla i ne žele da se muvaš u blizini."
„Sigurno će joj pokazati konje, zar ne?", reče Mejsi.
Čarli frknu. „Nešto će joj svakako pokazati."
„Ostavi ih", posavetova je Megi. „Ne treba da ga uhodiš – to mu se ne bi dopalo."
Mejsi pogleda Megi krupnim plavim očima. „Nisam na to pomislila. Misliš da bi se naljutio na mene?"
„Da. Idi sada kući." Megi je lako gurnu. Posle trenutak-dva Mejsi krenu kroz naselje. „Drago mi je što smo se upoznali", dobacila je Čarliju preko ramena.
Čarli se zacereka. „Gospode bože sveti, gde si je našla?"
„Ostavi je na miru, Čarli."
Još je posmatrao Mejsi, ali je pogledom ošinuo sestru. „Što misliš da ću je dirati, gospojice Ukoljice?"
Megi se skamenila. Nikad je tako nije nazvao. Trudila se da ne pokaže paniku, čvrsto ga je gledala u oči, u čekinje na bradi i začetke retkih žućkastih brkova. Ipak, bio joj je brat i dobro ju je poznavao; uočio je blesak u njenim očima i video da zadržava dah.
„O, ne brini.“ Osmehnuo se onim sumnjivim osmehom. „Tvoja tajna je kod mene bezbedna. Zapravo, nisam mislio da imaš petlju za to.“
Džem se pojavio na vratima krčme i pošao ka njima, pažljivo da ne prospe pivo iz punog vrča. Namrštio se videvši Megino napeto ojađeno lice. „Šta je bilo?“ Okrenuo se Čarliju. „Šta si joj uradio?“
„Ideš kući?“, upita Čarli sestru, ne obazirući se na Džema.
Megi se namršti. „Šta te briga.“
„Mama i tata imaju iznenađence za tebe, eto zato.“ Jednim pokretom je uzeo Džemu vrč iz ruke i povukao dobar gutljaj; ispraznio je trećinu, vratio ga i otrčao, a smeh je lebdeo oko njega.
ŠEST
Kad se Megi vratila, Bet Baterfild je bila pored vatre i ubacivala pune šake isečenih krompira u lonac s vodom. Ispruženih dugih nogu, Čarli je već sedeo za stolom. „Iseci luk, dušo, oćeš?“, reče Bet Baterfild uzimajući vrč od Megi, ne spominjući kašnjenje ni pivo koje nedostaje. „Plačeš manje od mene.“
„Čarli uopšte ne plače", odvrati Megi. Čarli nije shvatio mig, nego je ostao da sedi za stolom. Megi ga besno pogleda i uze da čisti luk. Bet Baterfild odseče malo sala s mesa i ubaci ga u tiganj da se zagreje. Onda stade iznad kćeri da je gleda kako radi.
„Ne na krugove", reče. „Na kockice."
Mejsi zastade, noža zabodenog u glavicu. „Prestani, mama. Ako već plačeš od luka, onda se skloni."
„Kako da se sklonim kad ne seckaš kako treba?"
„Kakve ima veze kako seckam? Krugovi ili kockice, istog je ukusa. Luk je luk."
„Daj, ja ću." Bet Baterfild uhvati nož. Megi ga nije puštala.
Čarli se prenu iz misli ni o čemu i pogleda majku i sestru kako natežu nož. „Pazi, mama", rastegao je. „Megi je vešta s nožem, je 1’ da, Megi?"
Megi pusti nož. „Zaveži, Čarli!"
Bet Baterfild pogleda sina, pa kćer. „O čemu vi to pričate?"
„Ništa, mama", odgovoriše uglas.
Bet Baterfild je čekala, ali niko više ništa nije rekao, mada se Čarli cerio u vatru. Njihova majka stade da secka luk kao što je i peglala – nagonski, ravnomerno, izvodila je radnju tako dobro poznatu da na nju nije trebalo trošiti misli.
„Mama, mast se dimi“, objavi Megi.
„Onda stavi meso“, naredi Bet Baterfild. „Nemoj da izgori. Tvoj tata ne voli nagorelo meso.“
Meso je nagorelo. Megi nije volela kuvanje ništa više od peglanja. Bet Baterfild je iseckala luk, sakupila ga, ubacila u tiganj i uzela varjaču od kćeri. ,,Megi!“, uzviknula je kad je okrenula meso i videla crne tragove.
Čarli se zacereka.
„Šta je sad uradila?", upita Dik Baterfild s vrata. Bet Baterfild okrenu meso i žustro promeša luk. „Ništa, ništa – vraća se da pegla, je 1’ tako, dušo?"
„Pazi da ne nagori", reče Dik Baterfild. „Šta, šta?“, nastavio je kad se Čarli nasmejao, a sestra ga šutnula u nogu. „Slušaj, devojko, pokaži malo više poštovanja prema svojoj porodici. Idi pomozi majci." Uhvatio je stolicu nogom i povukao je pod sebe – taj pokret je usavršio sedeći godinama u krčmama.
Megi se natmuri, ali uze peglu s vatre i vrati se hrpi čaršava. Osećala je očev pogled na sebi dok je vukla peglu tamo-amo, i kao retko kada usredsredila se da ravna tkaninu jednako, a ne kako bilo.
Baterfildovi su se retko okupljali u istoj prostoriji. Po prirodi različitih poslova, Dik i Bet često su izbivali iz kuće u neobično vreme, a Čarli i Megi su odrasli odlazeći i dolazeći kako im se prohte, nalazeći hranu u radnjama s pitama, u krčmama ili kod uličnih prodavača. Kuhinja im je bila pretesna, naročito zato što su Čarlijeve duge noge zauzimale mnogo mesta.
„Dakle, Megs", reče Dik Baterfild iznenada, „Čarli kaže da si bila s onim Kelavejovim malim umesto da nosiš pivo majci."
Megi prostreli Čarlija pogledom, a on se osmehnu.
„Po čitav dan jurcaš s tim dečacima iz Dorsetšira", nastavi otac. „Tvoja majka i ja radimo da bismo imali hrane na stolu. Vreme je da počneš da zarađuješ."
„Ne vidim da Čarli nešto radi", promrmlja Megi u peglu.
,,Šta?“, zareža Čarli.
„Čarli ne radi", ponovi Megi glasnije. „Stariji je od mene, ali njega ne šalješ na posao."
Dik Baterfild je bacao komad uglja tamo-amo po stolu, a Bet Baterfild je držala tiganj nad vatrom i sipala meso i luk u lonac s krompirom. Oboje zastadoše i pogledaše kćer.„Kako to misliš, mala? Naravno da radi – radi sa mnom!", pobuni se Dik Baterfild, iskreno zbunjen.
„Mislim, nisi ga poslao da šegrtuje."
Čarlijevog samozadovoljnog osmeha nestade.
„On jeste šegrt, kod mene", reče brzo Dik Baterfild i pogleda sina krajičkom oka. „I naučio je mnogo o kupovini i prodaji, zar ne, sine?"
To je bila Čarlijeva bolna tačka. Kad mu je bilo trinaest godina, porodica nije imala novca da plati za njegovo šegrtovanje, jer je Dik Baterfild bio u zatvoru – odležao je dve godine jer je prodavao kalaj kao daje srebro – a dok je izašao i ponovo uspostavio poslove, Čarli je izrastao u petnaestogodišnjaka koji spava do podne i stalno gunđa. Ono malo trgovaca koji bi možda i primili starijeg šegrta, posle minuta provedenog s njim zahvalili su se na ponudi. Dik Baterfild je uspeo da se pozove na samo jednu uslugu; Čarli je kod kovača ostao dva dana, dok nije opekao konja igrajući se usijanim žaračem. Konj gaje ritnuo i izbacio iz kovačnice tako da se Čarli onesvestio. Za uspomenu mu je ostao ožiljak preko obrve.
„Osim toga, Megs, ne govorimo sada o Čarliju", reče Dik Baterfild. „Pričamo o tebi. Dakle, tvoja majka kaže da nisi vešta s rubljem, da nemaš smisla za to, je l’ tako? Zato sam se raspitao i našao ti mesto kod jednog mog prijatelja u Sautvarku. On pravi užad. Počinješ sutra u šest ujutru. Zato se noćas dobro ispavaj."
,,Užad!“, kriknu Megi. „Molim te, tata, ne to!“ Setila se žene koju je videla u krčmi; ruke su joj bile crvene i oguljene od oštre konoplje kojom je svakodnevno baratala.
„Iznenađenje", oblikova Čarli usnama iza nje.
,,Skote!“, odvrati mu Megi na isti način.
„Nema rasprave, mala“, reče Dik Baterfild. „Vreme je da odrasteš."
„Megs, trkni do suseda i zamoli da ti daju malo repe“, naredi joj Bet Baterfild, pokušavajući da stiša bes u kuhinji. „Reci im da ću im sutra doneti s pijace."
Megi tresnu peglu na mesto i krenu. Daje samo izašla, donela repu i vratila se, ovaj trenutak bi prošao bez posledica. Ali dok je išla ka vratima, Čarli je ispružio nogu da je saplete, i Megi je pala napred, udarila cevanicama o sto i oborila ruku Diku Baterfildu, pa je komad uglja s kojim se igrao poleteo i pao u varivo. „Do đavola, Megs, šta to radiš?", povikao je Dik.
Čak i tada je sve moglo da se spase da je njena majka prekorila Čarlija što ju je spotakao. Ali Bet Baterfild je viknula: „Šta je tebi, kravo trapava? ’Oćeš da uništiš večeru? Ne umeš ništa da uradiš kako valja?"
Megi je s mukom ustala i našla se pravo pred iscerenim Čarlijem. Od tog prizora nešto u njoj se prelomilo, pa je pljunula bratu u lice. On urliknu i skoči, stolica mu pade unazad. Trčeći ka vratima, Megi doviknu preko ramena: „Jebite se svi! Uzmite repu i nabijte je sebi u dupe!"
Čarli ju je pojurio kroz kuću i niz ulicu, čitavim putem vičući: „Kučko!"; uhvatio bije da niz Bastilju nisu protandrkala jedna kola na koja je naleteo pa je morao da stane. Ovo je Megi dalo nekoliko ključnih sekundi da ga se otrese; pojurila je niz Mid Rou, proletela prolazom do zadnjih bašti i izašla preko puta Psa i patke. Megi je daleko bolje nego njen brat poznavala sva skrovišta i prolaze u kraju. Čarli je više nije sledio. On se nikada nije trudio da juri nekoga ako nije bio siguran da će ga i uhvatiti, jer je mrzeo da ga vide kako gubi.
Megi se neko vreme krila iza Psa i patke, slušajući galamu iz krčme i motreći hoće li joj se brat pojaviti. Kad se uverila da je Čarli više ne traži, iskrala se i pošla ulicama u širokom krugu oko Bastilje. Bilo je tiho; ljudi su večerali kod kuća ili sedeli u krčmi. Ulični prodavci spakovali su robu i otišli, a kurve su tek izlazile.
Megi je vremenom stigla do reke pored palate Lambet. Dugo je sedela na obali i posmatrala lađe kako plove tamo-amo po večernjem suncu. Preko vode su do nje plovili zvuci udaljenog Astlijevog cirkusa – muzika, smeh i povremeno klicanje. Srce joj je i dalje snažno udaralo, i dalje je stezala zube. „Prokleti konopci“, mrmljala je. „Serem ti se na konopce."
Iako je bila gladna i morala da nađe prenoćište, nije se usudila da se vrati kući i suoči se s roditeljima, Čarlijem i konopcima. Stresla se, iako je veče još bilo toplo. Navikla je da provodi dosta vremena van kuće, ali nikad nije nigde drugde prenoćila. Možda će mi Džem dozvoliti da prespavam kod njih, pomislila je. Nije uspela da smisli ništa drugo, pa je skočila na noge i potrčala Ulicom Čerč pored Lambet Grina do naselja Herkul. Sumnje su je obuzele tek kad je stala preko puta kuće gospođice Pelam. Nikoga nije bilo na prozorima odaja Kelavejovih, mada su bili otvoreni. Mogla je da vikne ili baci kamen da privuče nečiju pažnju, ali nije. Samo je stajala i gledala, nadajući se da će joj Džem ili Mejsi pomoći kad je vide i pozovu da se popne kod njih.
Stajala je nekoliko minuta osećajući se glupo, a zatim je ponovo zakoračila na ulicu. Spuštao se mrak. Megi je krenula prolazom između dveju kuća prema Astlijevom polju. Preko puta je bio vrt njenih roditelja; videla je slabu svetlost kroz razmak na ogradi. Sada jedu. Pitala se je li joj majka ostavila nešto. Otac je sigurno otišao u krčmu da donese još piva i koje stare novine da ih pročita Bet i Čarliju, ako i Čarli nije već otišao u krčmu.
Možda su svratili susedi da razmene glasine ili popričaju o tome kako su kćeri nemoguće. Jedan sused svira violinu – možda ju je poneo, a Dik Baterfild se dovoljno napio da zapeva Jutarnju zvečku, svoju omiljenu bezobraznu pesmu. Megi se naprezala, ali nije čula pevanje. Želela je da se vrati, ali samo ako može da se ušunja i sedne s porodicom bez mnogo galame, ako ne mora da se izvinjava, ako može samo da dobije batine koje je svakako čekaju i da ujutru ode i pravi konopce da kraja života. Ali to se neće dogoditi, pa mora da ostane i gleda iz daljine.
Pogled joj je pao na zid u dnu bašte Blejkovih, levo od nje. Razmislila je, procenila visinu zida i šta je iza, i da li uopšte želi da se popne preko ili ne.
Nedaleko od zida bila su kolica koje je jedna Astlijeva nećaka koristila u svom kuhinjskom vrtu. Megi pogleda oko sebe. Dvorište je bilo pusto, iako su se po vili kretale prilike – možda sluge služe kasnu večeru svojim gospodarima. Malo je oklevala, a zatim potrčala; čučnula je iza kolica i odgurala ih do kraja zida, trgnuvši se kad su škripnula. Proverila je gleda li je ko, pa se popela na kolica, ispela se na vrh zida i skočila dole u mrak.

SEPTEMBAR 1792
V

JEDAN
„Prijatelji, priđite – želim da govorim s vama. Svi u arenu, molim vas.“ Grmljavina glasa Filipa Astlija čula se u čitavom amfiteatru. Džem i Tomas Kelavej se zgledaše i ostaviše alat koji su sakupljali – bila je subota po podne i završavali su posao za taj dan. Došli su s ostalim drvodeljama od dna pozornice do arene i tu se pridružili gunđavim akrobatama, jahačima, krojačicama kostima, štalskim momcima, cirkuskim dečacima, muzičarima, plesačima i svim ostalim radnicima cirkusa. Filip Astli je s vremena na vreme sazivao sastanak družine, ali ne kada su se spremali da provedu slobodno popodne pre večernje predstave. Izbor ovog trenutka nagoveštavao je da vesti neće biti dobre.
Tomas Kelavej se nije uključio u gunđanje. Iako je radio za cirkus već tri meseca, i radovao se redovnoj plati, još se osećao kao nov radnik da bilo šta kaže ukoliko ga neko neposredno ne upita. Ćutke je stajao pored pozornice s Džemom i ostalim drvodeljama.
Džon Foks se naslonio na pregradu između partera i arene i žvakao nešto tako da su mu se dugi brci mrdali. Očni kapci su mu bili toliko spušteni da se činilo da spava na nogama; tako je mogao zgodno da izbegne svačiji pogled. Astli je sedeo u parteru s nekim jahačima, noge u jahaćim čizmama, koje su mu nećake svakodnevno čistile i glačale, naslonio je na ogradu i mirno čistio nokte.
„Fokse, jesu li svi ovde? Dobro. Pijatelji, slušajte me.“ Filip Astli mahnu rukama gore-dole da utiša zvuke nezadovoljstva. „Momci i devojke, prvo želim da kažem da obavljate zadivljujući posao – vrlo zadivljujući posao. Zaista, verujem da će nam ova sezona biti jedna od najboljih. Po čistom profesionalizmu, kao i po zaslepljujućoj zabavi koju pružamo, niko nam nije ni blizu.
Sada moram, prijatelji moji, da vam saopštim vesti koje se tiču svih nas. Kao što znate, ovo su teška vremena. Opasna vremena, moglo bi se reći. Revolucionarna vremena. Tokom leta nemiri u Francuskoj su narasli, zar ne? Pa, dobri ljudi iz cirkusa, možda će ti nemiri doseći svoj krvavi vrhunac. Neki od vas možda su čuli današnje vesti iz Pariza, izveštaje o dvanaest hiljada ubijenih građana. Dvanaest hiljada kraljevih pristalica, prijatelji moji – ljudi odanih kralju i porodici! Ljudi kao što smo vi i ja! Ne dvanaest, ne dvanaest desetina, nego dvanaest hiljada! Znate li vi koliko je to? To je dvanaest naših punih predstava, gospodine“, zagledao se u pevača Johanota koji mu je uzvratio pogledom razrogačenih očiju. „Zamislite dvanaest punih amfiteatara natrpanih na ulice oko nas, moje dame." Filip Astli se okrenu grupi krojačica koje su se kikotale u sedištima; skamenile su se kad ih je besno pogledao. „Nemilosrdno poklani, muškarci, žene i deca – prerezani grkljani, rasporeni stomaci, krv i utroba im teku u slivnike Vestminsterskog puta i Lambet Marša.“ Jedna devojka brižnu u plač, a za njom još dve.
„I treba da plačete", nastavi Filip Astli preko njihovih jecaja. „Takva dela tako blizu naših obala ozbiljna su pretnja svima nama. Zatočeništvo francuskog kralja i njegove porodice izazov je našoj kraljevskoj porodici. Gledajte i plačite, prijatelji. Ovo je kraj nevinosti. Engleska ne sme dozvoliti da se ova pretnja našem načinu života ostvari. Za šest meseci biće rata s Francuskom – to mi govori moj osećaj konjičkog oficira. Poljubite sada očeve, braću i sinove za zbogom, jer će možda uskoro otići u rat.“
Za vreme ćutnje koja je usledila, kad je Filip Astli pustio da prisutni shvate šta im govori, ljutita lica i gunđanje zamenjeni su ozbiljnim licima i potpunom tišinom, osim jecaja s klupe krojačica. Tomas se u čudu osvrnuo oko sebe. O revoluciji u Francuskoj svakako se daleko više raspravljalo u londonskim krčmama nego u Pet zvona u Pidltrenthajdu, ali on nikad nije pomislio da bi ta revolucija mogla lično da ga dotakne. Pogledao je Džema, koji je tek napunio trinaest godina. Iako je bio suviše mlad da postane topovsko meso, njegov sin je bio dovoljno odrastao da oseti opasnost prisilnog odvlačenja u vojsku. Tomas Kelavej je lično video kako grupe za prisilno novačenje u jednoj krčmi u Lambetu mame naivnog momka obećavajući mu nekoliko besplatnih krigli, a onda ga žabljim poskocima odvode u obližnju kasarnu. Tomi bi bio njihova glavna meta, pomisli Tomas. Sad bi brinuo za Tomija, a ne za Džema. A opet, da je Tomi još živ da se porodica brine za njega, još bi to bila bliska porodica puna ljubavi, bezbedno ušuškana u dolini Pidl, daleko od opasnih grupa za novačenje. Tomas Kelavej nije razmišljao o takvim opasnostima kad je sa svojom ženom odlučio da dođe u London.
„Procenjivao sam naše gledaoce", nastavi Filip Astli, a Tomas Kelavej se prenu iz misli da bi ga čuo. „Javni zabavljači moraju budno da motre na javno raspoloženje. Budno, prijatelji moji. Svestan sam da gledaoci, iako vole da znaju sve što se događa u svetu, takođe dolaze u cirkus da bi zaboravili – da bi se smejali i radovali vrhunskim čudesima, i da zajedno veče izbace iz glave brige i opasnosti sveta. Ovaj svet“ – pokazao je arenu, pozornicu, sedišta i galerije – „postaje njihov svet.
Čak i pre današnjih strašnih vesti došao sam do neizbežnog zaključka da se tekući program možda previše zasniva na vojničkim predstavama. Veličanstveno i životno prikazivanje podizanja vojnog logora u Begšot Hitu i proslava mira za vreme istočnoindijske vojne igre – to su scene kojima se možemo ponositi. Ali, prijatelji moji, možda su one, s obzirom na sadašnje stanje stvari u Francuskoj, možda su preterane, pogotovo za dame u gledalištu. Moramo da mislimo na njihovu osetljivu prirodu. Video sam mnoge pripadnice nežnijeg pola kako drhte i okreću glave od ovih prizora; zapravo, tri dame su se prošle sedmice onesvestile!“
„To je bilo zbog vrućine", promrmlja jedan drvodelja pored Tomasa Kelaveja, ali ne dovoljno glasno da ga Filip Astli čuje.
„Zato ćemo, momci i devojke, Begšot Hit zameniti novom pantomimom koju sam sastavio. To će biti nastavak Harlekinovih ludorija koje je moj sin igrao početkom ove sezone, i zvaće se Arlekin u Irskoj.“
Okupljeni zaječaše. Astlijev cirkus je imao mnogo gledalaca, i posle nekoliko izmena u programu smirio se u vedru kolotečinu, a mnogi su očekivali da će tako biti sve do kraja sezone, početkom oktobra. Bili su umorni od promena i zadovoljni da se svake večeri ponavljaju, ne učeći nove tačke, što bi zahtevalo mnogo neočekivanog dodatnog posla. Za početak, biće im sigurno ukinuto slobodno subotnje popodne.
Još dok je Filip Astli naglašavao da će Arlekin u Irskoj biti umirujući balzam za gledaoce umorne od revolucije, drvodelje su krenule iza pozornice da se pripreme za izradu nove scenografije. Tomas Kelavej je pošao za njima, sporije. I posle tri meseca u cirkusu ponekad mu je bilo prenaporno da radi s toliko ljudi, i žudeo je za mirom svoje radionice u Dorsetširu ili u naselju Herkul, gde su samo on i njegova porodica pravili buku. Ovde su stalno prolazili izvođači, muzičari, konji, snabdevači drvetom, tkaninom, ovsom i senom, dečaci su trčali tamo-amo na bezbrojnim zadacima koje im je davao Filip Astli, a mnoštvo besposlenih radoznalaca dopunjavalo je metež. Iznad svega je bio sam Filip Astli, izvikivao naređenja, svađao se sa sinom zbog programa, s gospođom Konel zbog ulaznica i s Džonom Foksom zbog svega ostalog.
Buka nije bila jedino na šta je Tomas Kelavej morao da se privikava na novom položaju. Posao se nije mogao više razlikovati od pravljenja njegovih stolica, i ponekad je želeo da kaže Filipu Astliju kako on, Tomas Kelavej, nije pogodan za dužnosti koje su mu poverene, i da prizna kako je prihvatio posao samo da bi zadovoljio svoju ženu, opsednutu cirkusom.
Tomas Kelavej je bio majstor za pravljenje stolica; taj zanat iziskivao je strpljenje, čvrstu ruku i osećaj za najbolji oblik koji će drvo poprimiti. Pravljenje stvari potrebnih Astlijevom cirkusu zahtevalo je potpuno drugačiju upotrebu drveta. Očekivati od Tomasa Kelaveja da je vičan tom poslu bilo bi kao tražiti od pivara da preuzme dužnosti pralje, samo zato što oboje koriste vodu. Dobar izbor drveta za svaki deo bio je najvažniji u pravljenju jakih udobnih stolica koje dugo traju. Tomas Kelavej je dobro poznavao brest i jasen, tikovinu, kesten i orah. Znao je koje je najlepše i najbolje za sedišta (uvek brest), za noge i prečke (voleo je tikovinu ako može da je nabavi), za naslone za leđa i ruke (jasen). Shvatao je tačno koliko može da savije jasen a da ne popuca; mogao je da oseti koliko snažno treba da udari dletom brestovu dasku kako bi oblikovao sedište. Voleo je drvo jer je radio s njim čitavog života. Ali za scenografiju je Tomas Kelavej koristio najjeftinije, najgore drvo koje je ikad, na svoju nesreću, morao da obrađuje. Čvornovatu hrastovinu, otpatke brezovine, čak i nagorelo drvo spaseno iz požara – jedva je trpeo da ga dodiruje.
Još teže mu je padala zamisao onoga što treba da napravi. Kad je pravio stolice, znao je da su to stolice – njegov proizvod je izgledao kao stolica, i kao stolica će se i koristiti, inače ne bi imao razloga da ih pravi. Scenografija pak nije bila ono na šta je ličila. Pravio je daske oblikovane kao oblaci, obojene u belo i okačene na ,,nebo“ tako da izgledaju kao oblaci – ali one nisu bile oblaci. Gradio je zamkove koji nisu bili zamkovi, planine koje nisu bile planine, indijske paviljone koji nisu bili indijski paviljoni. Jedina svrha onoga što je sada pravio bila je da liči na nešto, a ne da to i postane, i da izaziva privid. Sve to je svakako izgledalo dobro, iz daljine. Gledaoci su često zijali od čuda i pljeskali kad se zavesa digne i otkrije na pozornici rukotvorine drvodelja, iako su one izbliza bile samo komadi drveta prikovani i obojeni radi privida. Tomas Kelavej nije navikao da nešto izgleda dobro izdaleka, ali ne i izbliza. To kod stolica ne biva.
Ipak, prve sedmice provedene kod Filipa Astlija nisu bile propast kao što su lako mogle da budu. Ovo je prilično iznenadilo Tomasa Kelaveja, pošto nikad pre u životu nije radio u grupi. Kad se prvi put, dan pošto ga je Filip Astli unajmio, pojavio u amfiteatru noseći vreću s alatom, niko ga prvih sat vremena nije ni primetio. Ostale drvodelje su bile zauzete podižući baraku u dnu za spremanje sitnica spasenih iz požara u radionici vatrometa. Tomas Kelavej ih je posmatrao neko vreme; onda je, primetivši da neki stolari idu po galeriji i učvršćuju rukohvate, našao neke eksere i komad drveta, uzeo svoj alat i pozabavio se popravljanjem loža. Kad je završio i povratio samopouzdanje, vratio se do napola gotove barake i tiho se umešao u grupu ljudi; dodavao je daske odgovarajuće veličine kad mu ih neko zatraži, pronalazio eksere kada niko drugi to nije umeo, hvatao olabavljene daske pre nego što nekoga udare. Kad je i poslednja daska prikucana na kosi krov, Tomas Kelavej je postao prirodan deo grupe. Da proslave njegov dolazak, drvodelje su ga u podne povele u svoju omiljenu krčmu, Sitničarevgrb, preko puta stovarišta drveta severno od Vestminsterskog mosta. Osim Tomasa Kelaveja, svi su se napili pijući za dušu pokojnog glavnog stolara, nesrećnog Džona Honora. Tomas ih je ostavio piću i vratio se da sam radi na drvenom vulkanu iz kog će izletati vatromet u predstavi Jupiterom osveta.
Tomas Kelavej je proveo leto držeći jezik za zubima i naporno radeći za cirkus. Bilo mu je lakše da ćuti, jer su se ljudi, kad otvori usta, smejali njegovom dorsetširskom naglasku.
Sada je počeo da slaže svoj alat. „Džeme, a gde nam je kružna testera?“, doviknuo je.
„Kod kuće.“
„Budi dobar pa trkni da je doneseš.“
DVA
Kada je, kao danas, bilo potrebno, Džem je pomagao ocu u amfiteatru, a inače je s ostalim cirkuskim dečacima čekao naređenja Filipa Astlija ili Džona Foksa. Obično su ga slali u Lambet, ili obližnji Sautvark ono nekoliko puta kad su mu naredili da ode dalje – kod štampara pored crkve svetog Pavla, kod advokata u Tempi ili kod krojača blizu Svetog Džemsa – Džem je tu čast prepustio drugim dečacima, kojima je uvek dobro došao dodatni peni koji se dobijao za odlaske preko reke.
Džem često nije znao kuda treba da ode. „Trkni do Nikolsonovog stovarišta drveta i reci mu da nam treba još jedan tovar bukve, iste veličine kao onaj od juče“, rekao bi mu Džon Foks i okrenuo se pre nego što Džem stigne da ga upita gde je stovarište. Tada mu je Megi najviše nedostajala; ona bi mu u trenutku rekla da je Nikolsonovo stovarište odmah pored mosta Blekfrajers. Morao je tada da pita druge dečake, a oni su ga zadirkivali i zbog neznanja i zbog naglaska.
Džem se nije ljutio što ga otac šalje kući; zapravo se radovao što će izaći iz amfiteatra. Navikao je da u septembru provodi više vremena napolju nego i usred leta, jer je bilo toplo, ali ne zagušljivo. Septembarska svetlost u Dorsetširu bila je veličanstvena, kosi zraci sunca pozlaćivali su zemlju, nisu tukli odozgo kao leti. Posle grozničavog avgustovskog sakupljanja sena u kom su svi učestvovali, septembar je bio mirniji i zamišljeniji. Skoro sve iz majčine bašte bilo je zrelo, a georgine, zvezdan i ruže su bujno cvetali. On se s braćom i Mejsi gostio kupinama dok im se prsti i usne ne oboje jarkim purpurom – ili do Svetog Mihaila, kada, kako se smatralo, đavo pljuje na žbunove i kupine se ukisele.
Ipak, ispod sveg tog zlatnog septembarskog obilja, neizbežna struja vukla je na drugu stranu. Zelenilo je još bilo bogato, ali pojavljivalo se sve više osušenog lišća i uvelih puzavica. Cveće je bilo najjarkije, ali je i bledelo brzo.
Septembar u Londonu nije bio toliko zlatan kao u Dorsetširu, ali je ipak bio lep. Džem bi se prošetao kad bi mogao, ali je znao da će, ako zakasni s testerom, drvodelje otići u krčmu i posle neće moći da rade, pa će on i njegov otac imati više posla. Zato je hitao sporednim ulicama između amfiteatra i naselja Herkul ne zastajkujući da uživa na suncu.
Gospođica Pelam se šetkala po prednjem vrtu kuće broj 12 s baštenskim makazama, a sunce joj je obasjavalao izbledelu žutu haljinu. Neki čovek je izlazio iz susedne kuće broj 13, kuće Vilijema Blejka; Džem ga nikad nije video, mada mu je delovao poznato onako hodajući nagnut napred, s rukama na leđima, koraka opreznog gotovo kao da ima ravne tabane, natmurenog širokog čela. Tek kad je gospođica Pelam prošaputala: „To je brat gospodina Blejka“, Džem je prepoznao porodičnu sličnost. „Majka im je umrla“, nastavila je da šišti. „Džeme, ti i tvoji ne smete dizati buku, čuješ li me? Gospodin Blejk ne želi da lupate čekićima, udarate i vučete šta ja znam šta. Svakako to reci roditeljima."
„Hoću, gospođice Pelam." Džem je posmatrao brata gospodina Blejka kako ide niz naselje. To je sigurno Robert, pomislio je, onaj kog je gospodin Blejk spomenuo nekoliko puta.
Gospođica Pelam besno štricnu živicu. „Sahrana je sutra po podne, pa nemojte da smetate."
„Hoće li povorka krenuti odavde?"
„Ne, ne, s one strane reke. Sahraniće je na Banhil Fildsu. Ali vi se ipak klonite gospodina Blejka. Svakako ne želi da se ti i ona mala muvate ovuda u danima žalosti."
Džem zapravo čitavog leta uopšte nije video gospodina Blejka, a i Megi je viđao vrlo retko. Činilo mu se da su prohujale godine otkako se Megi krila u bašti Blejkovih, otkako su im se životi iznenada izmenili.
Džem se iznenadio kada je, nekoliko minuta kasnije, opazio Megi, i to nigde drugde nego u vrtu Blejkovih. Pogledao je kroz zadnji prozor da vidi da li mu je majka u kuhinjskoj bašti Astlijevih. Bila je, pokazivala je Astlijevoj nećaci kako da priveže paradajz za pritku a da ne ošteti stabljiku. Tomas Kelavej je prikupio hrabrost i pitao Filipa Astlija sme li njegova žena da upotrebi komadić zemlje za povrtnjak, a za uzvrat bi pomagala Astlijevoj nećaci, koja nije razlikovala repu od kelj a. En Kelavej se silno obradovala kad je Filip Astli pristao. Iako je bila sredina juna, gotovo prekasno za sadnju bilo čega, uspela je da posadi malo kasne zelene salate i rotkvice, kao i praziluk i kasni kupus.
Džem se okrenuo da pođe ka stepeništu, noseći krivu testeru, kad mu je blesak belog u letnjoj kućici Blejkovih privukao pažnju. U prvi se mah uplašio da će prisustvovati ponavljanju nage predstave koju je video pre nekoliko meseci – i dalje je rumeneo kad se toga seti. Onda je video ruku kako visi iz senke vrata, i cipelu koju je prepoznao. Postepeno je razaznao nepomičnu, možda usnulu Megi.
U vrtu Blejkovih nije bilo nikoga, mada je gospođica Pelam prešla u svoj zadnji vrt da orezuje ruže. Džem je kratko oklevao, a onda se stuštio u prizemlje, potrčao kroz naselje, skrenuo u prolaz prema vili Herkul i na vrhu prolaza skrenuo levo duž zida zadnje bašte. En Kelavej je i dalje vezivala paradajz, pa se Džem prošunjao iza nje. Stigao je do zadnjeg zida Blejkovih, gde je stari sanduk ležao skriven ispod busena visoke trave još od pre dve sedmice, kada je Megi preskakala zid umesto da prolazi kroz kuću. Stao je pored sanduka i pogledao majčina leđa. Zatim se hitro uspentrao na zid i skočio na drugu stranu.
Probijajući se kroz zadivljali zadnji vrt, Džem je kradomice gledao Megi, držeći se tako da letnja kućica ostane između njega
i prozora kuće, kako ga Blejkovi ne bi videli. Kad je stigao do Megi, video je kako joj se grudi i ramena dižu i spuštaju. Džem se osvrnuo oko sebe, i kad se uverio da Blejkovih nema na vidiku, seo je da posmatra Megi kako spava. Obrazi su joj bili rumeni, a na podlaktici je imala žutu prugu.
Megi je posle požara nestala. Džem i njegov otac radili su naporno kod Astlija, ali ne onoliko koliko je Megi dirinčila u fabrici senfa – počinjala je u šest ujutru, a završavala u jedanaest uveče, šest dana nedeljno. Nedeljom, kad Kelavejovi odu u crkvu, Megi je još spavala. Ponekad bi prespavala nedelju od jutra do mraka, a tada je Džem ne bi video po sedam dana.
Ako Megi ustane nedeljom po podne, sastajali su se kod Astlijevog zida i išli zajedno na obalu – ponekad do palate Lambet, ponekad u šetnju preko Vestminsterskog mosta. Letos nisu radili ni to, nego su prosto sedeli uza zid. Džem je posmatrao kako Megi gubi životnu vedrinu; svake nedelje je izgledala sve iscrpljenije, mršavije, a obline koje su ga privlačile stvrdnjavale su se. Žutilo joj se urezalo u linije na dlanovima i prstima i ispod noktiju. Koža obraza, vrata, mišica bila joj je prekrivena finom prašinom koja nije mogla da se ukloni; i posle pranja žuti odsjaj se zadržavao. Kosa joj je poprimila sumornu sivu boju, posuta prahom senfa. U početku je Megi prala kosu svaki dan, ali je uskoro digla ruke – umesto na spavanje, vreme je trošila na pranje, a zašto bi se mučila da opere kosu kad će sutradan ujutru ponovo posiveti od senfa?
Smešila se manje. Govorila je manje. Džem je otkrio da je najzad on počeo da vodi razgovor. Uglavnom ju je zabavljao pričama o događajima u cirkusu – svađa između Filipa Astlija i gospodina Johanota oko raskalašnih reči Pesme prodavca pita koja je obarala gledaoce s nogu svake večeri kad ju je gospodin Johanot pevao; nestanak jedne krojačice – kasnije su je pronašli u Voksholu, pijanu i trudnu; predstava na kojoj je Jupiterov vulkan pao od siline raketa koje su upaljene u njemu. Megi je uživala u tim pričama, i tražila je još.
Džema je nešto probadalo dok ju je sada gledao. Želeo je da pređe rukom preko praha od senfa na njenoj mišici.
Najzad je prošaputao njeno ime.
Megi se uspravila s krikom. „Šta? Šta je?“ Izbezumljeno je pogledala oko sebe.
„Ššš“, pokuša Džem da je umiri, proklinjući sebe što ju je preplašio. „Gospođica Pelam je u blizini. Video sam te s prozora i pomislio... Pa, hteo sam da vidim da li si dobro."
Megi protrlja lice i pribra se. „Naravski da sam dobro. Što ne bih bila?"
„Onako. Samo sam... Zar ne bi trebalo da si u fabrici?"
„A, to." Uzahnula je kao odrasli, kako je Džem nikada nije čuo da uzdiše, i prošla prstima kroz zamršene uvojke. „Preumorna sam. Otišla sam jutros i pobegla u vreme ručka. Samo bih da spavam. Imaš nešto za jelo?"
„Nemam. Zar nisi ništa dobila u fabrici?"
Megi preplete prste i protegnu se tako da su joj se ramena povila unazad. „Ne, pobegla sam čim sam mogla. Nema veze, ješću kasnije."
Sedeli su ćutke neko vreme i slušali štrickanje makaza gospođice Pelam. Džemov pogled je stalno skretao na Megine podlaktice, sada obavijene oko kolena.
„Šta gledaš?" upitala ga je naglo.
„Ništa."
„Gledaš, gledaš."
„Pitao sam se – kakvog je ukusa." Pokazao je glavom prašnu mrlju na njenoj ruci.
„Senf? Pa kao senf, budalo. Što – hoćeš da lizneš?" Megi podruguljivo ispruži ruku.
Džem pocrvene, a Megi nastavi, iskorišćavajući njegovu zbunjenost. „Hajde", mrmljala je. „Čik ako smeš."
Džem nije hteo da prizna da upravo to želi. Malo je oklevao, a onda se nagnuo i prešao sredinom jezika preko mrlje od senfa; meke dlačice na njenoj koži zagolicale su mu kvržice za ukus.
Zavrtelo mu se u glavi od ukusa njene tople kože, od njenog mošusnog mirisa, trenutak pre nego što mu je oštri ukus senfa eksplodirao u ustima, zagolicao mu grlo i naterao ga na kašalj. Megi se nasmejala; taj zvuk je retko čuo u poslednje vreme. Odmakao se, toliko postiđen i uzbuđen da nije opazio kako se Megi naježila koža.
„Jesi li čula? Gospodinu Blejku je umrla mama“, rekao je pokušavajući da se vrati na sigurno tlo.
Megi se stresla i ponovo obujmila kolena rukama. „Stvarno? Siroti gospodin Blejk."
„Sahrana je sutra. Na Banhil Fildsu, kaže gospođica Pelam."
„Stvarno? Bila sam tamo jednom s tatom. Hoćemo da idemo? Sutra je nedelja, ne radim."
Džem pogleda postrance svoju drugaricu. „Ne možemo. Nismo je ni poznavali."
„To nije važno. Nisi nikad bio tamo, je 1’ da?"
„Gde?"
„Iza Svetog Pavla, u Smitfildu. U starom delu Londona."
„Mislim da nisam."
„Jesi li nekad bio na drugoj obali?"
„Naravno da jesam. Sećaš se kad smo išli u Vestminstersku opatiju?"
„To je sve? Ovde si već šest meseci, a prešao si reku samo jednom?"
„Tri puta", ispravi je Džem. „Još jednom sam otišao u opatiju. I jednom sam bio kod mosta Blekfrajers." Nije joj rekao da je prešao most, ali da nije sišao na drugu stranu. Stajao je i posmatrao londonski metež i nije mogao sebe da natera da siđe s mosta.
„Hajdemo, dopašće ti se", navaljivala je Megi.
„Šta – onako kako se tebi dopada selo?"
„Ha! To nije isto." Džem je i dalje delovao sumnjičavo, pa je Megi dodala: „Idemo, to će biti prava pustolovina. Pratićemo gospodina Blejka, kao i uvek. Šta je, bojiš se?"
Zvučala je toliko kao ona stara Megi da je Džem rekao: „U redu. Idemo."
TRI
Džem nije rekao ni roditeljima ni Mejsi kuda ide. En Kelavej bi mu zabranila da ide tako daleko, a Mejsi bi želela da pođe s njim. Džem obično nije imao ništa protiv da njegova sestra pođe s njim i Megi, ali danas je bio nervozan i nije želeo da odgovara i za nju. Zato je samo rekao da ide nekuda. Iako nije pogledao Mejsi u oči, osetio je na sebi njen molećivi pogled.
Možda zbog dodatnog sna od juče, Megi je bila živahnija nego mnogih prethodnih nedelja. Okupala se i oprala kosu, pa joj je, osim u prevojima, koža dobila prirodniju boju. Obukla je čistu kecelju preko haljine i vezala svetloplavu maramu oko vrata; čak je na glavu stavila i malo zgužvan slamni šešir širokog oboda, ukrašen mornarskoplavom trakom. I obris joj je bio drugačiji – struk i grudi oštrije, određenije – i Džem shvati da to ona prvi put nosi steznik.
Uzela je Džema pod ruku i nasmejala se. „Dakle, hoćemo li zakoračiti u grad?“, upitala je, podignutog nosa.
„Lepo izgledaš."
Megi se osmehnula i zagladila kecelju preko steznika, pokretom koji je Mejsi često izvodila, ali je za Megi očigledno bio nov, pošto nije popravila nabore i linije ispod miški i na struku. Džem se obuzda da joj pređe rukama niz slabine i stegne joj struk
Pogledao je svoje prašnjave zakrpljene pantalone do kolena, grubu košulju i običan smeđi kaput koji je nekada pripadao njegovom bratu Semu. Nije mu palo na pamet da ostane u odeći za crkvu; osim što bi brinuo da je ne ošteti ili ne uprlja u Londonu, morao bi da objasni svojima zašto je tako odeven. „Da obučem lepši kaput?“, upitao je.
„Nema veze. To ja samo volim da se doteram kad imam prilike. Susedi bi mi se rugali kad bih ovo nosila oko kuće. Hajdemo natrag do Blejkovih. Držala sam kuću na oku, ali još niko nije izašao.“
Smestili su se da čekaju preko puta kuće broj 13, iza niske žive ograde između polja i puta. Nije bilo sunčano kao juče; bilo je toplo, ali magličasto i vetrovito. Legli su na travu, pa je jedno od njih povremeno provirivalo da vidi šta se dešava kod Blejkovih. Videli su gospođicu Pelam i njenu prjateljicu kako idu u park Apolo na Vestminsterskom putu, kao što su često činile nedeljom po podne, da tamo piju ječmenu vodu i gledaju izloženo cveće. Videli su Džona Astlija kako izjahuje. Videli su Tomasa, En i Mejsi Kelavej kako izlaze iz kuće broj 12 i prolaze pored njih u šetnji prema Temzi.
Baš kad su Kelavejovi prošli, vrata kuće broj 13 su se otvorila, i gospodin i gospođa Blejk su izašli i skrenuli na Kraljev put da sporednim ulicama stignu do Vestminsterskog mosta. Bili su obučeni kao i uvek: gospodin Blejk u belu košulju, crne pantalone pričvršćene kopčama na kolenima, crne vunene čarape, crni kaput i crni šešir širokog oboda nalik na kvekerski, a gospođa Blejk je na sebi imala tamnosmeđu haljinu, belu maramu oko vrata, zgužvanu kapu i tamnoplavi šal. Zaista, izgledali su više kao da su krenuli u nedeljnu popodnevnu šetnju nego na pogreb, osim što su hodali malo brže nego obično, kao da tačno znaju kuda idu, i kao da im je cilj mnogo važniji od puta do njega. Nijedno nije izgledalo sumorno niti uznemireno. Lice gospođe Blejk bilo je možda pomalo prazno, a oči gospodina Blejka možda malo čvršće prikovane za horizont. Pošto su delovali tako uobičajeno, niko im ništa nije rekao, niti je ko skinuo šešir kao što bi možda učinio da je znao da su Blejkovi u žalosti.
Megi i Džem su se uspentrali preko živice i krenuli za njima. U početku su se držali podalje iza njih, ali Blejkovi se nijednom nisu osvrnuli, i kad su prešli Vestminsterski most, deca su im se primakla dovoljno da čuju šta govore. No, Blejkovi nisu razgovarali, samo je gospodin Blejk mumlao za sebe i povremeno pevušio deliće pesama visokim glasom.
Megi munu Džema laktom. „To nisu himne, kao što bi se danas očekivalo. Mislim da su to pesme iz one njegove knjige. One Pesme nevinosti.“
,,Možda.“ Džem je manje pažnje obraćao na Blejkove, a više na predele oko sebe. Prošli su Vestminstersku dvoranu i opatiju – bilo je mnogo ljudi u blizini, jer se jedna služba završila, a druga počinjala – i nastavili pravo putem s mosta. Uskoro ih je put doveo u veliki otvoreni zeleni prostor istačkan drvećem, sa uskim potokom u sredini.
Džem stade i razrogači oči. Ljudi su šetali izgrabuljanim pošljunčanim stazama, odeveni lepše nego iko koga je video u Lambetu. Žene su nosile haljine skrojene tako da su izgledale žive. Široke suknje bile su jarko obojene – žute poput kanarinca, tamnocrvene, nebeski plave, zlatne, a ponekad prugaste, izvezene ili ukrašene redovima nabora. Fino opšivene podsuknje naglašavale su ženske obline, a kosa, podignuta visoko na temenu i ukrašena ogromnim tvorevinama od tkanine koje je Džem oklevao da nazove šeširima, činila ih je sličnima preopterećenim brodovima koje će svaki povetarac lako prevrnuti. U takvoj odeći se ne može raditi nikakav posao.
Ali muška odeća ga je još više iznenadila, pošto je trebalo da bude sličnija onoj koju on sam nosi; bila je nešto praktičnija, mada niko od ovih muškaraca očigledno ništa nije radio. Dobro je osmotrio jednog muškarca u prolazu: nosio je kaput od smeđe i zlatne svile, peševa elegantno isečenih da otkriju iste takve pantalone do kolena, prsluk od svile zlatne i krem boje i košulju s riševima oko vrata i ruku. Čarape su mu bile bele i čiste, srebrne kopče na cipelama sjajne i uglačane. Kad bi Džem ili njegov otac nosili takvu odeću, klinovi bi zapinjali za svilu, iverke se hvatale u čipku, čarape bi im se urpljale i iscepale, a srebrne kopče bi neko ukrao.
U tako dobro odevenom društvu Džem se još više postideo svojih okrpljenih pantalona i izlizanih rukava. Čak i Megini pokušaji da se dotera – ugnječeni slamni šešir, zgužvana marama – ovde su delovali smešno. I ona je to osetila, pa je ponovo zagladila haljinu kao da čika svakoga da je pogleda. Kad je podigla ruke da popravi šešir, steznik joj je škripnuo.
„Šta je ovo ovde?“, upita Džem.
„Park Sent Džems. Vidiš, ono je palata po kojoj je park dobio ime.“ Pokazala je dugačku građevinu od crvene cigle; tornjevi s kruništima čuvali su ulaz, a između njih je visio časovnik u obliku romba; pokazivao je pola tri. „Požuri, Blejkovi će nam uteći."
Džem bi voleo da se duže zadrži ovde i sve dobro osmotri – ne samo povorku kostima, nego i nosiljke i paževe odevene u crveno, decu odevenu bogato, gotovo kao njihovi roditelji, koja su hranila patke i terala obruče, mlekarice koje su izvikivale: „Kanticu mleka, gospo! Kanticu mleka, gospodaru!", i muzle krave privezane nedaleko odatle.
On i Megi su požurili dalje. Blejkovi su išli ka severu, obilazeći istočnu ivicu parka. Na početku široke avenije s četiri drvoreda brestova – „Ovo je Mel", objasnila je Megi – koja se pružala pored palate, skrenuli su desno u usku uličicu prema ulici načičkanoj prodavnicama i pozorištima. „Idu gore na Hej market", reče Megi. „Bolje da te uzmem pod ruku."
„Zašto?", upitao je Džem, ali se nije opirao kad ga je uhvatila ispod ruke.
Megi se zakikota. „Nećemo da Londonke iskoriste momčića sa sela."
Posle minut-dva shvatio je na šta je Megi mislila. Kad su krenuli širokom ulicom, žene su počele da mu klimaju glavom i pozdravljaju ga, a do tada niko na njega nije obraćao pažnju. Ove žene nisu bile obučene kao one u parku Sent Džems; nosile su jeftinije, izlizanije haljine, grudi su im bile otkrivenije, a kosa smotana ispod šešira s perjem. Nisu bile grube kao kurve na Vestminsterskom mostu, možda zato što je bio dan i što se još nisu napile.
„Vidi kako sladak dečko“, rekla je jedna, idući s drugom ruku pod ruku. „Odakle si?"
„Iz Dorsetšira“, odgovorio je Džem.
Megi ga povuče za ruku. „Ne razgovaraj s njom!“, prosiktala je. „Zgrabiće te kandžama i nikad se nećeš izvući."
Druga kurva je na sebi imala haljinu s naštampanim cvećem i odgovarajući šešir; izgledala bi elegantno da nije onoliko otkrila grudi. ,,Dorsetšir,a?“, rekla je. „Znam dve-tri devojke iz Dorsetšira. Hoćeš da ih upoznaš? Ili više voliš rođenu Londonku?“
„Ostavi ga na miru“, promrmlja Megi.
„Šta, već si našao sebi curu?“, reče kurva u cvetnoj haljini i uhvati Megi za bradu. „Neće ti ova dati ono što mogu ja.“
Megi se ote i pusti Džemovu ruku. Kurve se nasmejaše, pa se okrenuše boljim mušterijama, a Megi i Džem oteturaše dalje, posramljeno ćuteći. Izmaglica se zgušnjavala, sunce je gotovo nestalo; pomaljalo se tek s vremena na vreme.
Srećom, Hejmarket je kratka ulica, pa su uskoro stigli u mirnije, uže uličice s mnogo zbijenih zgrada, zbog čega su bile i mračnije. Iako su se kuće dizale tesno jedna uz drugu, bile su u dobrom stanju, a ljudi na ulicama su izgledali imućnije nego susedi Džema i Megi u Lambetu.
„Gde smo sada?“, upita Džem.
Megi obiđe konjsku balegu. „U Sohou.“
„Je li Banhil Filds blizu?"
„Nije, ima još dosta. Prvo idu kući njegove mame daje ponesu odande. Vidi, stali su. Eno." Blejkovi su pokucali na vrata jedne radnje; u izlogu je visila crna tkanina.
„Džems Blejk, muška galanterija", pročita Džem naglas natpis iznad radnje. Vrata su se otvorila i Blejkovi su ušli; gospodin Blejk se okrenuo da zaključa za sobom. Džemu se učinilo da ih je za trenutak opazio, ali ne dovoljno pažljivo da ih prepozna. Ipak su se povukli unazad.
Ispred vrata nisu čekale kočije, niti su se u radnji videli bilo kakvi pokreti pošto su Blejkovi ušli. Megi je neko vreme stajala naslonjena na zid nekih štala, privlačeći oštre poglede prolaznika, a zatim se odmakla i krenula natrag prema radnji. „Šta to radiš?“, upitao ju je Džem tiho kad ju je stigao.
„Ne možemo da stojimo ovde i čekamo – privlačimo suviše pažnje. Idemo s druge strane da sačekamo pogrebnikova kola.“
Prošli su pored izloga radnje i susednim ulcama uskoro stigli na Zlatni trg; naziv im je rekla prodavačica cveća. U poređenju s ostalim londonskim trgovima, ovaj nije bio naročito otmen, ali pročelja kuća bila su šira, i bilo je više svetla nego u okolnim ulicama. Sam trg bio je ograđen gvozdenom ogradom, pa su Džem i Mejsi šetali oko ograde i posmatrali spomenik Džordžu Drugom koji se dizao u sredini.
„Zašto su mi to radile?" upitao je Džem dok su šetali.
,,Ko ti je radio šta?"
„One... one žene na Hejmarketu. Zašto su me ono pitale? Zar ne vide da sam premlad – za to?"
Megi se zakikota. „Možda dečaci u Londonu počinju ranije."
Džem pocrvene i zažali što je uopšte progovorio, naročito zato što mu se činilo da Megi uživa da ga zadirkuje. Smešila mu se tako da je od besa šutnuo šljunak pod nogama. „Idemo nazad", promrmljao je.
Kad su stigli, vrata radnje su bila otvorena, a napolju su stajala kola. Susedi su počeli da izlaze iz kuća, pa su se Džem i Megi sakrili među njima. Gospodin Blejk se pojavio s pogrebnikom i dva brata – jedan je bio onaj kog je Džem juče video u naselju Herkul. Gospođa Blejk je izašla s nekom ženom; imala je iste guste obrve i zatupast nos kao braća Blejk, pa im je sigurno bila sestra. Dok su muškarci iznosili kovčeg kroz vrata i spuštali ga na kola, okupljeni su pognuli glave i skinuli šešire.
Kad je kovčeg smešten na kola, dva pogrebnika su se popela na sedište, dodirnula konje uzdama i kola su polako krenula; ožalošćeni su ih pratili pešice, a susedi su išli iza njih. Povorka je išla napred sve dok ulica nije postala preuska; onda su susedi stali i posmatrali kako kola krivudaju u još užu uličicu i nestaju.
Džem je stao. „Možda bi trebalo da se vratimo u Lambet“, predložio je i progutao knedlu koja mu se stvorila u grlu. Prizor kovčega na kolima i suseda kako skidaju šešire podsetio ga je na bratovljevu smrt, kada su njihovi susedi stajali na vratima pognutih glava dok su prolazila kola s kovčegom, a prema pidltrenthajdskom groblju navodio ih zvuk usamljenog crkvenog zvona. Ljudi su otvoreno plakali, jer Tomi je bio vrlo omiljen momak, a Džemu je bilo teško da pred svima pređe tu kratku razdaljinu između kuće i crkve. Iako je sada rede mislio na brata, sećanja su ga ponekad hvatala na prepad. Ni za koga iz porodice London nije potpuno sahranio Tomija. Džem je i dalje noću ponekad čuo majčin plač.
Megi nije stala, nego je potrčala ulicom čim su se susedi okrenuli i vratili u kuće. Na raskrsnici na kojoj je povorka nestala okrenula se Džemu i nestrpljivo mu mahnula rukom. Posle trenutak-dva Džem je krenuo za njom.
ČETIRI
Uskoro su stigli na Trg Soho, malo veći od Zlatnog trga, ali sa sličnom gvozdenom ogradom, travnjacima, pošljunčanim stazama i spomenikom Čarlsu Drugom na postolju u sredini. Za razliku od Zlatnog trga, bio je otvoren za javnost, i dok je pogrebna povorka išla duž severne strane, Džem i Megi su prošli pravo preko trga, pomešavši se s Londoncima koji su izašli na malo svežeg vazduha i sunca – mada je vazduh ovde bio gušći nego u Lambetu, i pun mirisa zbijenih ljudi, mirisa dima vatri loženih ugljem, stare memljive odeće, kuvanog kupusa, ustajale ribe. Trg Soho je bio daleko otvoreniji od okolnih ulica kojima su prošli, ali nebo su potpuno prekrili oblaci, pa više nije bilo zlatnog septembarskog svetla, nego je nastalo neko slabašno mestimično sivilo koje je Džema podsećalo na beskrajna novembarska popodneva. Činilo mu se da je kasno, da je skoro veče, i da je davno izašao iz Lambeta, pa ipak, još nije bio čuo da zvona otkucavaju četiri.
,,Drži.“ Megi mu tutnu komad đumbirovog hleba; kupila ga je od uličnog prodavca koji je prošao noseći poslužavnik na glavi.
,,Hvala.“ Džem se osetio krivim grizući tvrdu začinjenu koricu. Nije poneo nimalo novca da nešto kupi, jer se plašio da mu ga ne ukradu.
Priključili su se repu povorke s druge strane trga, a nekoliko skretanja kasnije prošli su pored četvrtaste crkve s visokim zvonikom. Megi se stresla. „Sveti Egidije“, bilo je sve što je rekla, kao da će samo ime dati nagoveštaj Džemu, bez njenog objašnjenja. Džem nije ništa pitao. Znao je da je sveti Egidije zaštitnik otpadnika, a prema okolnim zgradama bilo je jasno da crkva nosi prikladno ime. Iako nije prišao kućama, Džem je opazio smeće na pretrpanim ulicama, izdaleka osetio smrad i video bedu na licima oko sebe. To nije bio njegov prvi susret s londonskim sirotinjskim naseljima. S Megi je obišao neke priobalne ulice u Lambetu, nedaleko od fabrike senfa u kojoj je sada radila, i prenerazio se videvši da ljudi mogu da žive u onakvoj memli i mraku. Tada mu se, kao i sada, srce steglo od čežnje za Dorsetširom. Hteo je da zaustavi odrpanca koji je prošao pored njih, čoveka omršavelog prljavog lica, i da mu kaže da napusti London, da ide sve dok ne stigne do prelepih zelenih brda usred polja okupanih suncem, do okoline Džemovog detinjstva.
Ipak, nije ga zaustavio. Pratio je Megi, koja je pratila Blejkove. Primetio je da se gospodin Blejk okrenuo i pogledao ove jadne ulice ne zastajući u hodu za majčinim kovčegom.
Gde u Londonu ima sirotinje, tu ima i kurvi; Sveti Egidije je vrveo kurvama. Bile su dovoljno pristojne da ne dozivaju ljude iz pogrebne povorke, ali Džem je išao iza ožalošćenih, i nije bio u crnom, pa su ga smatrale žrtvom. Dovikivale su mu, upravo kao i one na Hejmarketu, iako su bile od sasvim drugačijeg soja. Čak i Džem, koji nije imao iskustva s takvim ženama, video je da su kurve u naselju Sveti Egidije bile daleko očajnije nego njihove bolje odevene i zdravije drugarice s Hejmarketa. Lica su im bila suva i rošava, zubi krnjavi i crni, koža žuta, oči crvene od pića ili iscrpljenosti. Džem nije mogao da ih gleda, pa je požurio izlažući se opasnosti da stigne Blejkove. Ipak, čuo ih je. „Gospodine, gospodine", nisu prestajale da ga mame, trčeći pored njega i cimajući ga za rukav. „Ajde, gospodine. Daj nam novčić, gospodine. Izmamićemo ti osmeh, gospodine." Naglasak im je uglavnom bio irski, kao i kod većine stanovnika Svetog Egidija, ali bilo je i drugih – lankeširski, kornvolski, škotski, a čuo je i dorsetširsko kotrljanje.
Pružio je korak, ali čak ni Megine psovke nisu oterale kurve. Džem je prišao tako blizu povorci, uz glasno žensko gakanje pored sebe, da se jedan od braće gospodina Blejka – onaj za kog je Džem mislio da je Robert – okrenuo i namrštio, pa su kurve najzad odustale.
„Idemo na Haj Holborn“, objavila je Megi kad se ulica proširila. Onda je stala.
Džem takođe stade. „Šta je?“
„Ššš. Slušam."
Njemu se činilo da ne čuje ništa osim uobičajenih zvukova londonskog života – tandrkale su kočije, neki čovek je vikao: „Pamučne vezice, peni komad, dugačke i jake!“, drugi je svirao tužnu melodiju i prekidao je uzvicima: „Dajte meni siromahu peni pa ću zasvirati nešto veselo!", neki par se svađao oko krigle piva. Posle šest meseci života u Londonu Džem se na sve te zvuke navikao.
Onda je začuo nešto; preko ovog režanja, kotrljanja i povika čuo je glas drugačije boje – dorsetširski glas. „Džeme! Džeme! Vrati se!"
Okrenuo se i zaškiljio između prolaznika. „Tamo", reče Megi i pohita prema nabranoj beloj kapici.
Mejsi je s nekom devojčicom stajala pored tezge sa školjkama. Iako Mejsinih godina, devojčica je bila mnogo sitnija, talasaste kose boje slame i bledog mršavog lica s dve velike crvene tačke od rumenila na obrazima i mrljom na usnama, kako obično devojčice šminkaju usne. Oči su joj bile žmirkave i crvene, kao da je plakala, a osvrtala se oko sebe kao da strepi od udarca. Nije na sebi imala košulje, nego samo kožni steznik, potamneo i mastan od nošenja, i crvenu satensku suknju preko prljavih podsukanja. S ruba suknje otcepila je traku tkanine i njome povezala kosu.
„Džeme! Džeme!“, vikala je Mejsi trčeći ka bratu. „Ovo je Rozi Vajtmen. Zar je nisi prepoznao kad si prošao? Rozi, ovo je Džem.“
Džem ne bi obratio pažnju na devojčicu, ali kad se okrenula da ga pogleda očima obrubljenim crvenilom video je ispod rumenila, prljavštine i jadnog pokušaja zavodljivosti, lice devojčice s kojom je lovio jegulje u reci Pidl, i čiji su roditelji zbog nje izgubili štalu. „’Bar dan, Džeme“, reče ona pokazavši dobro poznati razmak između prednjih zuba.
„Gospode – poznajete ovu curu?“, upita Megi.
„Ona je iz našeg kraja“, odgovori Mejsi.
„A šta, za ime sveta, ti ovde radiš, gospojice Pidl?“
Mejsi je izgledala nesigurno koliko to može biti devojka sa nabranom kapicom. „Ja sam – pratila sam vas. Videla sam da ste pošli za Blejkovima, pa sam rekla mami i tati da me boli glava i krenula za vama. Pratila sam vas čitavim putem“, dodala je ponosno.
„Imaš li peni da mi daš, Džeme?“, upita Rozi.
„Izvini, Rozi, nemam novca kod sebe.“
„Daj joj hleb“, naredi Mejsi.
Džem pruži Rozi polupojedenu krišku, a ona je lakomo gurnu u usta.
„Do đavola, Blejkovi!", promrmlja Megi i okrenu se za povorkom. Posle sporog probijanja kroz sporedne ulice, kola su sada na širem putu ubrzavala. Gotovo su se izgubila iz vida u metežu Haj Holborna. „Trknuću da vidim kuda su krenuli – čekaj me ovde, vratiću se po tebe.“ Megi nestade u gužvi.
„Šta ti radiš ovde?“, upita Džem Rozi.
Rozi se osvrnu oko sebe, kao da se priseća gde je. „Radim ovde“, rekla je, usta punih sažvakanog đumbirovog hleba.
„Ali zašto si pobegla i došla u London?"
Rozi proguta. „Znaš ti zašto. Nisam ’tela da moji roditelji i svi susedi upiru prstom u mene zbog požara. Zato sam došla ’vamo.je 1’?“
„Ali zašto ne odeš kući?“, upita Megi. „Tvoji roditelji bi...“ Zaćutala je setivši se da su Vajtmenovi u sirotinjskom domu u Dorčesteru, što nije želela da saopšti Rozi. „U svakom slučaju, sigurno bi ti u Dorsetširu bilo bolje nego ovde!“
Rozi slegnu ramenima i obgrli mišice kao da samu sebe teši zagrljajem.
„Ne možemo daje ostavimo ovde, Džeme“, reče Mejsi.„Hajde da je povedemo sa sobom nazad u Lambet.“
„Ali onda će mama i tata znati da smo bili u gradu", usprotivi se Džem, trudeći se da prikrije gađenje.
„Neće se ljutiti kad vide da smo doveli Rozi.“
Dok su brat i sestra raspravljali o tome šta da rade, Rozi je krotko stajala i lizala mrvice s prstiju. Očekivalo bi se da će je zanimati šta će biti s njom, ali nije. Od dolaska u London, pre godinu dana, silovali su je, pljačkali i prebijali; nije imala ništa osim odeće na sebi, i večito je bila gladna. Osim toga, mada to nije znala, dobila je kapavac. Rozi nije više očekivala da će ikako uticati na sopstveni život, pa nije rekla ništa.
Danas je uspela da privuče samo jednog muškarca, ali sada su, možda zbog mrvice pažnje koja joj je poklonjena, muškarci počeli da je primećuju. Uhvatila je pogled jednog nešto bolje odevenog čoveka i razvedrila se.
„Jesi zauzeta, ljubavi?“, upitao ju je.
„Nisam, gospodine. Sve za vas, gospodine." Obrisala je ruke o haljinu, popravila slamni šešir i uzela ga pod ruku. „Ovuda, gospodine."
„Šta to radiš?", povika Mejsi. „Ne možeš da odeš!"
„Milo mi je što sam vas videla", reče Rozi. „Zdravo."
„Čekaj!" Mejsi je uhvati za ruku. „Dođi... dođi kod nas. Možemo da ti pomognemo. Živimo u Lambetu. Znaš li gde je to?"
Rozi odmahnu glavom.
„Znaš gde je Vestminsterski most?"
„Bila sam tamo", reče Rozi.
Čovek izvuče ruku iz njene. „Ideš li ili da potražim društvo negde drugde?“
„Idem, gospodine, naravno.*4 Ponovo ga je zgrabila za mišicu i pošla s njim.
„Dođi na Vestminsterski most, Rozi“, povika Mejsi, ,,i na kraju mosta videćeš veliku zgradu s belom zastavom i crvenim i crnim slovima. To je Astlijev cirkus. Dođi po danu i pitaj za Tomasa Kelaveja – važi?"
Rozi se nije osvrnula, nego je povela mušteriju sporednom ulicom i povukla ga s vidika u jedan prolaz.
„O, Džeme, mislim da je klimnula glavom”, reče Mejsi. „Čula me je i klimnula je glavom. Doći će – sigurna sam!“ Oči su joj bile pune suza.
Megi im pritrča. „U redu je“, reče zadihano. „Zadržale su ih dvoje kočije što su se sudarile, kočijači se svađaju. Imamo koji minut.“ Pogledala je naokolo. „Gde je ona druga gospojica Pidl?“
„Otišla je“, reče Džem.
„Doći će sutra u cirkus", dodade Mejsi.
Megi pogleda sestru i brata i diže obrve.
PET
Dok su pratili pogrebnu povorku ulicom Haj Holborn, Džem je osećao promenu u gradu što su išli više na istok, u stariji deo Londona. Ulice Sohoa ležale su kao rešetka. Ulice koje su vodile iz Haj Holborna pružale su se manje predvidivo, krivudale su i nestajale iz vida, naglo se završavale slepo, sužavale se u prolaze kroz koje su se kola jedva provlačila. Izgledale su kao da su prosto narasle do sadašnjeg oblika i veličine, a ne kao da su isplanirane. Ovaj deo Londona bio je takav kakav jeste, nije se trudio da deluje veličanstveno, elegantno ili uređeno kao Soho i Vestminster. Još je bilo dosta kuća, radnji i krčmi, ali pojavljivale su se i veće građevine – fabrike i skladišta. Džem je njušio pivo, sirće, štirak, katran, lužinu, loj i vunu. A kad su najzad skrenuli iz ulice Haj Holborn, osetio je miris krvi.
„Gospode, ne mogu da verujem da su pošli kroz Smitfild!“, uzviknu Megi i nabra nos. „Zar nisu mogli nekim drugim putem?"
„Šta je Smitfild?“, upita Mejsi.
„Stočna pijaca. Sada smo na Kravljoj stazi."
Ulica je vodila uzbrdo, prema nizu niskih zgrada; miris balege, mokraće i goveđeg znoja mešao se s težim metalnim zadahom krvi i mesa. Iako je pijaca nedeljom zatvorena, bilo je ljudi koji su prali tezge. Dok su prolazili, jedna žena im je izlila vedro vode na put, i ružičasti talas im je šljapnuo oko nogu. Mejsi se skamenila usred lokve i pokrila usta rukom.
„Ajde, gospojice Pidl“, naredi joj Megi, uhvati je za ruku i povuče je kroz krvavu vodu, mada je i sama pobledela od prizora krvi. „Ne zaustavljaj se – nećemo da se ispovraćaš po nama, je 1’ da? Nego, nisi nam rekla kako si uspela ovol’ko da nas pratiš a da te ne vidimo. Ja je nisam videla pozadi, a ti, Džeme?" Gutala je vazduh govoreći.
Mejsi se zakikota; oporavila se brže od Megi. „Nije bilo lako – naročito dok ste čekali pogrebnikova kola. Kad ste se ono vratili morala sam da se okrenem i gledam u časovničarev izlog dok ne prođete. Bila sam ubeđena da ste me videli, ali niste. A onda, na onom drugom trgu, kad sam gledala spomenik, pojavili ste se pa sam morala da se sakrijem iza! O, Džeme, misliš da će Rozi doći u cirkus, je li? Mora da dođe. I mi ćemo joj pomoći, zar ne?“
„Ne vidim šta mi možemo da učinimo. Ne možemo da je pošaljemo nazad u Dorsetšir – ne kad su joj roditelji u sirotinjskom domu, i kad je ovakva.'1
„Može da ostane s nama, je li? Mama i tata je neće oterati."
„Gospođica Pelam hoće."
„Neće ako kažemo da nam je sestra i da je došla iz Dorsetšira. Gospođica Pelam ne zna da nemamo sestru."
„Moraće da se presvuče, to je sigurno", umeša se Megi. „Ne možete da kažete da je iz Pidla kad je onako obučena. Čak će i ona matora motka odmah videti ko je i šta je."
„Pozajmiću joj odeću. I može da se zaposli – u fabrici senfa, na primer. Da radi s tobom."
Megi frknu. „To ne bih poželela ni neprijatelju. Vidi šta ti se desi kad radiš tamo." Skinula je maramu, useknula se u nju i pokazala im. „Znaš kako je kad staviš suviše senfa na meso ili ribu, pa te peče u nosu? Pa, tako je u fabrici svaki dan. U početku sam stalno kijala, tekle su mi suze i curio mi je nos. Rekli su mi da će me otpustiti ako tako nastavim. Kamo sreće da jesu. Najzad sam se navikla, ali više ne osećam mirise, a sve što jedem ima ukus senfa. Čak i đumbirov hleb ima ukus senfa. Zato ne bih savetovala vašoj drugarici da se zaposli tamo.“
„Možda bismo mogli da joj nađemo posao u cirkusu", predloži Mejsi.
„Ili bi je primili u Sirotište za devojčice ako slažemo da su joj roditelji mrtvi", reče Džem. „Što nekako za nju i jesu."
„Ima za nju nešto bolje", reče Megi. „Može da ode u bolnicu Magdalen na Poljima svetog Đorđa. Tamo primaju kurve" – Mejsi se trgnu na ovu reč – ,,i prave od njih pristojne devojke, uče ih da šiju i to i nalaze im posao po kućama."
Mejsi se umeša: „Rozi ume da šije. Znam da ume. Pravila je dugmad sa mnom. O, sigurna sam da ćemo joj pomoći!"
Dok su razgovarali, hodali su žustro, skrećući tu i tamo za povorkom. Pogrebna kola su iznenada stala pred kapijom iza koje su se videli nizovi nadgrobnih spomenika. Stigli su na groblje Banhil Filds.
ŠEST
Džem nije sasvim razmislio o tome zbog čega je prešao ovoliki put. Očekivao je da Banhil Filds, s obzirom na to da je u Londonu, bude veličanstven – nešto kao Vestminsterska opatija na groblju, nešto zbog čega se prelaze kilometri da bi se videlo. Iznenadio se videvši da se ne razlikuje mnogo od groblja uz pidltrenthajdsku crkvu, osim što je, naravno, daleko veće. Deset pidltrenthajdskih crkvenih dvorišta moglo bi ovde udobno da se smesti. Štaviše, nije bilo ni crkve ni kapele u kojima bi se održavale službe ili pružala duhovna uteha; groblje su činili jednostavni nizovi nadgrobnih spomenika, ponegde prekinuti većim spomenicima i malobrojnim drvećem – hrastovima, platanima, dudovima. Ovo groblje nije bilo ni zaklonjeno od spoljnog sveta, kao mesto za tiho razmišljanje, jer se u polje usecala velika pivara, ispunjavajući ga ovosvetskim, reskim mirisom hmelja i sigurno velikim metežom radnim danom.
Ipak, dok je zurio u kamenove kroz gvozdenu ogradu, čekajući s devojkama da majka gospodina Blejka bude položena u večno konačište, i kasnije, dok su izgovarane škrte reči nad grobom a on i devojke besciljno šetali između kamenova, Džem je osetio da ga Banhil Filds navodi na tiha sanjarenja – delom spokojna, delom setna – koja je dobro poznavao iz vremena kad je šetao pidltrenthajdskim crkvenim grobljem. Sada, kad je na seoskom groblju bio i Tomijev grob, Džem je znao da bi se tamo drugačije osećao. „Izlomljeni kraj“, promrmljao je, a Megi se okrenula i zagledala u njega.
Sahrana se brzo završila. „Nije bilo crkvene službe", šapnuo je Džem Megi dok su se naslanjali na veliki pravougaoni nadgrobni kamen i gledali iz daljine kako gospodin i njegova braća bacaju lopatama zemlju u grob, a onda predaju lopate grobarima.
„Ovde toga nema", objasni mu Megi.„Ovo je disentersko groblje. Oni nemaju molitvenika ni ništa, i zemlja nije blagoslovena. Gospodin Blejk je pravi naprednjak. Nisi znao?"
„To znači da će otići u pakao?", upita Mejsi i ubra belu radu pored postolja spomenika.
„Ne znam, možda." Megi je prstom prešla po imenu na spomeniku, mada nije umela da ga pročita. „Mislim da ćemo svi otići u pakao. Kladim se da raj i ne postoji."
„Megi, ne govori tako!", povika Mejsi.
„Pa, možda ima raja za tebe, gospojice Pidl. Ali bićeš tamo strašno sama."
„Ne vidim zašto mora da bude jedno ili drugo", reče Džem. „Zar ne može da postoji nešto što je malo jedno malo drugo?"
„Takav je svet, Džeme", reče Megi.
„Valjda."
„Dobro rečeno, mala moja. Dobro rečeno, Megi."
Deca poskočiše. Gospodin Blejk se odmakao od ožalošćenih i prišao im s leđa. „O, zdravo, gospodine Blejk", reče Megi pitajući se da li se on ljuti što su ga pratili. Ali gospodin Blejk nije delovao ljutito – na kraju krajeva, pohvalio ju je zbog nečega.
„Odgovorila si na pitanje koje sam ti postavio na Vestminsterskom mostu", nastavio je gospodin Blejk. „Pitao sam se kad ću dobiti odgovor."
„Jesam li? Na koje pitanje?" Megi je kopala po pamćenju, ali nije se dobro sećala razgovora koji su s gospodinom Blejkom vodili na mostu.
„Ja se sećam", reče Džem. „Pitali ste šta je na sredini reke, između obala."
„Tako je, dečko moj, i Megi je upravo odgovorila. Razumeš li odgovor?" Uperio je svoj prodorni pogled u Džema, a on mu je uzvratio pogled, iako je bolelo, kao kad se gleda u sunce, jer svetlucave oči gospodina Blejka su probijale masku koju je Džem navukao da bi ovako duboko ušao u London. Dok su se gledali u oči, Džem se osetio nagim, kao da gospodin Blejk vidi sve u njemu – njegov strah od svega novog i drugačijeg u Londonu, brigu za Mejsi i roditelje, preneraženost pojavom Rozi Vajtmen, nova, iznenađujuća osećanja prema Megi, duboku tugu zbog bratovljeve smrti, zbog smrti mačke, zbog svih kojih više nema i koji će nestati, uključujući i njega samog. Džem je bio zbunjen i oduševljen ovim popodnevom provedenim s Megi, mirisima života i smrti u Smitfildu, prelepom odećom u parku Sent Džems i otrcanim ritama u Svetom Egidiju, Meginim smehom i krvlju iz njenog nosa.
Sve je ovo gospodin Blejk video u njemu. Sve je shvatio, i klimnuo je Džemu glavom, i Džem se osetio drugačije – čvršće i čistije, kao da je kamen izglačan peskom.
,,Svet“, rekao je. „Ono što je između dve suprotnosti smo mi.“ Gospodin Blejk se osmehnu. „Tako je, dečko moj; tako je, mala moja. Napetost između dveju suprotnosti jeste ono što nas čini onim što jesmo. Nismo samo jedno, nego i drugo, sve je u nama pomešano, suprotstavljeno i iskričavo. Ne samo svetlost, nego i mrak. Ne samo mir, nego i rat. Nismo samo nevini, nego i iskusni." Pogled mu se na trenutak zaustavio na beloj radi u Mejsinoj ruci. „To je lekcija koju bi trebalo svi da naučimo, da vidimo svet u cvetu. Sada moram da porazgovaram s Robertom. Prijatan dan, deco moja.“
„Zbogom, gospodine", reče Džem.
Gledali su ga kako pažljivo gazi između grobova. Nije stao pored ožalošćenih, kao što su očekivali, nego je produžio i kleknuo pored groba.
„Šta ste to pričali?" upita Mejsi.
Džem se namršti. „Ti joj reci, Megi. Odmah se vraćam." Obilazio je nadgrobne kamenove dok nije čučnuo pored jednog iza gospodina Blejka. Ostali su izgledali vrlo živahno, oči su im sijale uprkos slabom svetlu – oblaci su se zgušnjavali i Džem je osetio kap kiše na ruci kad je čučnuo i oslušnuo.
„Osećam da me gura sa svih strana", govorio je gospodin Blejk. „Pritisak. I biće još gore. Znam to, prema vestima iz Francuske. Strah od originalnosti ugušiće one koji progovaraju drugačijim glasovima. Mogu ti reći samo svoje misli – i Kejtine, Bog je blagoslovio." Malo je ćutao, pa nastavio: „Ono što sam video, Roberte, nateralo bi te na plač. Lica na londonskim ulicama obeležena su paklom."
Ponovo je ćutao, ovog puta duže, a onda počeo da recituje:

Na ulici svakoj pritešnjenoj planom,
Tu gde sa svih strana Temza grad opseda,
Ja na svakom licu, neznanom i znanom,
Pečat tuge gledam, pečat ljudskih beda.

U svakome kriku čoveka što kuka,
U kriku deteta sluđenog od strave,
U svakome glasu, usred svakog zvuka,
Čujem zveket lanca što okiva glave

Radio sam na ovoj. Pišem sve novo, jer sve se izmenilo. Razmišljaj o tome do našeg ponovnog susreta, brate moj." Ustao je. Džem je sačekao da se vrati grupi u crnini, a onda je obišao da pogleda nadgrobni kamen uz koji je gospodin Blejk klečao. Njegove pretpostavke o bratu o kom gospodin Blejk tako često govori potvrdile su se. Na kamenu je pisalo: „Robert Blejk, 1762-1787".
SEDAM
Pogrebnici i njihova kola otišli su na jednu stranu, a Blejkovi su krenuli na drugu, ispod drvoreda što vodi ka ulici. Retke kapi kiše su počele da padaju upornije. ,,O“, reče Mejsi i čvršće omota šal oko ramena, „nisam mislila da će pasti kiša kad sam izašla. A do kuće ima tako mnogo. Šta ćemo sada?“
Megi i Džem nisu planirali dalje od dolaska na Banhil Filds. To je bilo dovoljno. Sada se smračilo od kiše, a nisu imali drugog cilja osim da se vrate kući.
Megi je iz navike krenula za Blejkovima, a Džem i Mejsi su je sledili. Kad je porodica stigla do ulice, nije skrenula u nju i krenula putem kojim je došla, nego je sela u kočije koje su ih čekale. Kočije su brzo krenule; iako su deca potrčala za njima, brzo su nestale s vidika. Ostali su na ulici, na sve jačoj kiši, i gledali kočije kako se hitro udaljavaju, skreću desno i nestaju. Požurili su niz ulicu do raskršća, ali kočija nigde nije bilo. Megi je gledala oko sebe. Nije znala gde su; kočije su krenule nazad drugim putem.
„Gde smo?“, upita Mejsi. „Da pođemo za njima?"
„Ne treba“, odgovori Megi. „Oni se vraćaju u Soho, a mi želimo u Lambet. Naći ćemo put do kuće. Idemo. Krenula je što je samouverenije mogla, ne rekavši Džemu i Mejsi da ju je u ovaj deo grada uvek dovodio otac ili brat. Ipak, snaći će se, moći će da prepozna mnogo šta što je viđala – Smitfild, katedralu svetog Pavla, Esnafski dom, zatvor Njugejt, most Blekfrajers. Treba samo da nađe nešto od toga.
Na primer, pred njima, s one strane travnjaka, uzdizala se ogromna građevina oblika slova U, trospratna i vrlo dugačka, ukrašena tornjevima po sredini i na uglovima.
„Šta je ovo?“, upitala je Mejsi.
„Nemam pojma“, odvratila je Megi. „Izgleda mi poznato. Idemo da vidimo šta je s druge strane."
Krenuli su duž ograde oko travnjaka i zaobišli jedno krilo zgrade. S druge strane videli su visoki trošni kameni zid obrastao bršljanom, i drugi još viši, bliže zgradi, očigledno podignut da spreči ljude da izlaze.
„Na prozorima su rešetke", objavi Džem žmirkajući uvis kroz kišu. „Je li ovo tamnica?"
Megi zaškilji u pozore visoko na zidovima. „Mislim da nije. Znam da nismo blizu Flita ni Njugejta – išla sam tamo da gledam vešanja i ovo mi ne liči. Nema toliko zločinaca u Londonu, ne po zatvorima."
„Gledala si kako nekoga vešaju?", kriknu Mejsi. Izgledala je toliko prestravljeno da se Megi postidela da potvrdi.
„Samo jednom", rekla je brzo. „To mi je bilo dosta."
Mejsi se stresla. „Ne bih mogla da gledam da ubijaju nekoga, ma šta da je uradio."
Megi proguta knedlu, ali pre nego što je stigla išta da kaže, čuli su jecaj s jednog visokog prozora zatvorenog rešetkama. Na početku je bio tih i nizak, a onda je rastao, sve glasniji i viši, dok se nije pretvorio u krik, tako snažan da je svakako pokidao grlo iz kog se oteo. Deca su se skamenila. Megi oseti kako se sva naježila.
Mejsi uhvati Džema za mišicu. „Šta je to? O, šta je to, Džeme?"
Džem zatrese glavom. Zvuk je iznenada prestao, a onda se ponovo javio, dubok, pa sve viši. Podsetio ga je na mačju tuču.
„Možda je ovo bolnica?", reče. „Kao ona na Vestminsterskom putu. Ponekad se iz nje čuju jauci kad se žene porađaju."
Megi je namršteno gledala bršljanom obrastao zid. Odjednom joj se lice iskrivilo od prepoznavanja i gađenja. „O, bože“, rekla je i ustuknula jedan korak. „Bedlam."
„Šta je...“ Džem naglo zaćuta. Setio se jednog događaja iz Astlijevog cirkusa. Jedna krojačica je videla Džona Astlija kako se smeši gospođici Hani Smit i zaplakala tako snažno da je dobila napad. Filip Astli ju je polio vodom po licu i ošamario je. „Saberi se, dete moje, ili ćeš u Bedlam“, rekao je pre nego što su je ostale krojačke odvele. Astli se okrenuo Džonu Foksu, kucnuo se po čelu i namignuo.
Džem ponovo pogleda prozore i vide ruku kako leprša između rešetaka, kao da pokušava da uhvati kišu. Kad se krik začuo treći put, rekao je: „Idemo", okrenuo se na peti i pošao ka zapadu, kako mu se činilo, prema Sohou i Lambetu.
Megi i Mejsi pošle su za njim. „To je Londonski zid, znaš“, reče Megi i pokaza kameni zid desno od njih. „Ima delova posvuda. To je stari gradski zid. Tako sam prepoznala Bedlam. Tata me je jednom vodio ovuda."
„Kojim putem onda da krenemo?", upita Džem. „Sigurno znaš."
„Naravno da znam. Ovuda." Megi nasumice skrenu levo.
,,Ko-koga drže u Bedlamu', promuca Mejsi.
„Luđake."
„O, bože. Siroti ljudi. Mejsi naglo stade. „Čekajte – vidite!" Pokazala je priliku u crvenoj suknji ispred njih. „Eno je Rozi! Rozi!" povikala je.
„Mejsi, nismo ni blizu Svetog Egidija", reče Megi. „Ne bi ona došla ovamo."
„Možda jeste! Rekla je da radi svuda. Možda je došla ovamo!" Mejsi potrča.
„Ne budi budala!", viknu Megi za njom.
„Mejsi, mislim da ne...", zausti Džem.
Sestra ga nije slušala, nego je potrčala brže, a kad je devojka naglo skrenula u bočnu uličicu, Mejsi je pošla za njom i nestala.
„Do đavola!" Megi i Džem u korak potrčaše.
Kad su stigli do uličice, nije bilo ni Mejsi ni crvene suknje. „Do đavola!" promrmlja Megi. „Kakva budala!"
Pohitali su u uličicu osvrćući se po prolazima levo i desno. U jednom su videli blesak crvenog u vratima kuće. Kad su videli lice devojke, bilo im je jasno da to nije Rozi, i da nije ni kurva. Devojka je zatvorila vrata za sobom, a Džem i Megi su ostali između nekoliko kuća, crkve, kotlarske radionice i radnje sa tkaninama.
„Mejsi je sigurno nastavila napred", reče Megi. Otrčala je natrag u uličicu, s Džemom za petama, i nastavila dalje zalazeći u prolaze i staze. Kad su stigli do slepog kraja, skrenuli su jednom, pa još jednom, sve dublje zalazeći u lavirint ulica. Džem nije mnogo govorio, samo je jednom upozorio Megi da idu ukrug. Megi je mislila da je Džem besan na nju pošto se izgubila, ali on nije pokazivao ni gnev ni strah – samo smrknutu odlučnost.
Megi je samo mislila kako da pronađu Mejsi. Kad se za trenutak opustila i zamislila njih troje, izgubljene u ovim uskim uličicama nepoznatog dela ogromnog grada, bez predstave kako da se vrate kući, od straha je počela da se guši i činilo joj se da će morati da sedne. Ovoliko se uplašila samo jednom ranije, kad je srela čoveka na putu koji će kasnije poneti ime Staza ukoljica.
Trčeći jednim prolazom, mimoišli su se s čovekom koji se okrenuo i zlobno se nacerio: „Od čega begate?"
Megi vrisnu i odskoči kao preplašen konj, uplašivši obojicu; čovek je ustuknuo i nestao u sporednom prolazu.
„Megi, šta je?“ Džem uhvati drugaricu za ramena, ali ona se stresla, otrgla i okrenula. Naslonila se rukama na zid, trudeći se da dođe k sebi. Džem je stajao, posmatrao je i čekao. Najzad je duboko udahnula, drhtavo, i okrenula mu se; kiša joj je kapala sa zgnječenog slamnog šešira u oči. Džem je posmatrao njeno nesrećno lice i opazio odsutni, progonjeni izraz koji je video nekoliko puta ranije – i kad ona nije znala da gaje spazio, i sada, kad se, očajnički trudila da ga prikrije. „Šta je?“, upitao ju je ponovo. „Šta ti se desilo?"
Ona zatrese glavom; neće mu reći.
„To je zbog čoveka na Stazi ukoljica, zar ne?“, nagađao je Džem. „Uvek se čudno ponašaš zbog toga.“
„Mejsi se smučilo, ne meni“, odvrati ona oštro.
„I tebi se smučilo“, nije odustajao Džem. „Smučilo ti se jer si videla suviše krvi na Stazi ukoljica. Možda si čak...“ Zaćutao je. „Videla si kad se to desilo, zar ne? Videla si kad je ubijen." Hteo je da je uteši zagrljajem, ali znao je da mu ona to neće dozvoliti.
Megi mu je okrenula leđa i ponovo se zagledala u prolaz. „Moramo da nađemo Mejsi“, promrmljala je samo.
Zbog kiše je malo sveta bilo napolju. Dok su tražili kiša se pojačala u poslednjem naporu da natopi svakoga na ulicama, a onda je naglo potpuno stala. Odmah su počela da se otvaraju vrata. Ovo je bio zbijen, stešnjen kraj Londona, pun malih mračnih kuća koje su preživele raskoš, požare i bedu samo zato jer su bile čvrste. Ljudi koji su iz njih izlazili bili su jednako čvrsti i odlučni. Ovde nije bilo naglasaka iz Jorkšira, Lankešira ili Dorsetšira, već samo zvukova porodica koje mnogo naraštaja žive na istom mestu.
U takvom susedstvu nepoznati štrče kao rano procvetali kaćuni. Tek što su žitelji počeli da izlaze u ranu nedeljnu šetnju kad jedna žena pokaza iza sebe. „Tražite devojku s nabranom kapom, zar ne? Eno je tamo, pored Suknarskog vrta."
Minut kasnije izašli su na otvoreno, pred još jedan ograđeni vrt, i spazili Mejsi kako stoji uz gvozdenu ogradu i čeka, očiju sjajnih od suza. Ništa nije rekla, samo je zagrlila brata i zagnjurila mu lice u rame. Džem je nežno potapša. „Sve je u redu, Mejsi."
„Džeme, hoću kući", reče ona prigušeno.
„Idemo kući."
Odmakla se i pogledala ga. „Ne, mislim kući u Dorsetšir. Propašću u Londonu."
Džem je mogao da kaže kako tata zarađuje više kod gospodina Astlija nego što je ikada zarađivao praveći stolice u Pidltrenthajdu. Ili joj je mogao