Niste konektovani. Konektujte se i registrujte se
Poruka [Strana 1 od 1]
2 Re: Janet Fitch - Beli oleander Sre Feb 15, 2012 12:18 am
Margita
Administrator
1
SVETE ANE* donosile su vrelinu iz pustinje, parušeći poslednju prolećnu
travu u dlačice blede slame. Bujali su samo oleanderi nežnih otrovnih cvetova,
zelenih kopljastih listova. Nismo mogle da spavamo po vrelim suvim noćima, ni
moja majka ni ja. Probudila sam se u ponoć, zatekla njen krevet prazan, popela se
na krov i s lakoćom spazila njenu plavu kosu, nalik belom plamenu pod svetlošću
gotovo punog meseca.
„Vreme oleanderau, rekla je. „Ljubavnici koji se sada poubijaju okriviće
vetar.Podigla je veliku šaku i raširila prste, puštajući pustinjsku suvoću da ih oliže.
Moja majka nije bila svoja u vreme svetih Ana. Tada sam imala dvanaest godina i
srce puno straha za nju. Želela sam da sve bude kao nekada, da Beri ponovo bude
tu, da vetar prestane da duva.
„Trebalo bi da odspavaš“? ukazala sam.
Ja nikad ne spavamcc? odvratila je.
Sela sam pored nje, pa smo se zagledale u grad? koji je zujao i svetlucao kao
računarski čip u nekoj nerazumljivoj mašini čuvao tajnu kao pokeraš karte. Rub
njenog belog kimona lepršao je na vetru, te sam mogla da joj vidim dojku, nisku i
punu. Lepota moje majke podsećala je na sečivo vrlo oštrog noža.
Spustih joj glavu na nogu. Mirisala je na Ijubičice. ,,Mi smo štapovia, reče.
„Žudimo za lepotom i ravnotežom. Prednost dajemo senzualnom nad
sentimentalnim.
„Štapoviu, ponovih. Želela sam da joj stavim do znanja da slušam. Naša boja
u tarotu: štapovi. Umela je da otvara karte za mene,
* Sveta Ana jak severni, severoistočni ili istočni fen u južnoj Kaliforniji.
(prev.)
da mi objašnjava boje štapove i dukate, pehare i mačeve ali je kasnije prestala
da ih čita. Više nije želela da vidi budućnost.
„Boju smo dobile od Normana“ rekla je. „Dlakavih divljaka koji su svoje
bogove sekli na komade i meso vešali o drveće. Mi smo oni koji su srušili Rim.
Strahuj samo od nemoćne starosti i smrti u krevetu. Ne zaboravi ko si.“
„Obećavam“? rekoh.
Ispod nas, na ulicama Holivuda, sirene su cvilele i testerisale mi živce. Za
vreme svetih Ana, stabla eukaliptusa zapalila bi se kao džinovske sveće, a obronci
prekriveni uljastom makijom začas bi planuli i isterali izgladnele kojote i jelene na
Aveniju Frenklin.
Pogledala je naviše na oprljeni mesec, kupajući se u njegovim svetlucavim
zracima. „Mesec kao gavranovo oko.“
„Mesec kao bebino lice“, uzvratila sam, s glavom na njenom kolenu.
Nežno me je pomazila po kosi. „Izdajnikov mesec.“
S PROLEĆA se ova rana ovo ludilo nije moglo ni zamisliti, ali nam se ipak
isprečilo na putu, neprimetno kao nagazna mina. Tada nismo znale čak ni ime
Berija Kolkera.
Beri. Kad se pojavio, bio je tako mali. Manji od zareza, beznačajan poput
kašlja. Samo poznanik, s poetske večeri. Bilo je to u jednom vinskom podrumu u
Venisu. Kao i uvek kad bi čitala, majka je bila odevena u belo, a kosa joj se, kao
celac, belasala naspram blago preplanule kože. Stajala je u senci velike smokve
pod petoprstim lišćem. Ja sam sedela za stolom? iza gomile knjiga koje je trebalo
da prodam posle čitanja tankih knjiga u izdanju Blu šoppresa iz Ostina u Teksasu.
Nacrtala sam grane drveta pčele što su se rojile nad opalim smokvama, sisale voće
prevrelo na suncu, opijale se pokušavale da polete padale na zemlju. Mene je pak
opio njen gias: dubok i ugrejan suncem, uz blagu naznaku stranog naglaska
švedskog pevušenja ublaženog jednim pokolenjem. Da ste je ikad čuli., znali biste
moć tog hipnotičkog glasa.
Posetioci su se nakon poetske večeri skupili i davali mi novac da ga stavim u
kutiju za cigare, a majka je potpisala nekoliko knjiga. „Ah, život pisca“? ironično
je primetila dok su mi Ijudi pružali zgužvane petice i jedinice, Meñutim, volela je
ovakve dogañaje., onako kako je volela večeri s prijateljima piscima i
nipodaštavanje poznatih pesnika uz piće i džoint a i mrzela ih, onako kako je
mrzela bedni posao u časopisu Sinema sin, gde je prelamala radove drugih pisaca;
dok su oni po ceni od pedeset centi za reč na papir izlivali besramne klišee, otrcane
imenice i bl jutave glagole, dotle se moja majka ponekad satima premišljala da li
će napisati te ilipa.
Dok je potpisivala knjige, lice je prekrojila u uobičajeni poluosmeh, više
unutrašnji nego spoljašnji, šaleći se u sebi dok je svima zahvaljivala što su došli.
Znala sam da je očekivala odreñenog čoveka. Već sam ga videla: stidljivi plavušan
u atletskoj majici, s ogrlicom od kanapa i perlica. Stajao je u pozadini i posmatrao
je? bespomoćan, opijen. Posle dvanaest godina provedenih kao Ingridina kći,
umela sam takve da spazim i u snu.
Zdepast čovek, crne kose skupljene u konjski rep, progurao se napred i pružio
knjigu na potpis. „Beri Kolker. Obožavam vaš opus.“ Potpisala je knjigu i vratila
mu je, čak ga i ne pogledavši u lice. „Šta radite nakon ovoga?“ upitao je.
„Idem na randevu“? rekla je pruživši ruku ka sledećoj knjizi.
„A posle?“ nastavio je, i meni se dopalo njegovo samopouzdanje, mada nije
bio njen tip bucmast, tamnoput, s odelom iz Vojske spasa.
Želela je stidljivog plavušana, naravno daleko mlañeg od sebe? čoveka koji se
nadao da će takoñe postati pesnik. Kući se s nama vratio on.
Ležala sam na dušeku na tremu i čekala da on ode, posmatrajući kako se
večernje plavetnilo pretvara u baršun, kako indigo visi u vazduhu poput neiskazane
nade, dok su moja majka i plavokosi čovek mrmljali s druge strane mrežastih vrata.
Vazduhom se razlivao poseban tamjan koji je kupila u Malom Tokiju bez tračka
sladunjavosti, skup: mirisao je na drvo i zeleni čaj. Šačica zvezda ukazala se na
nebu, ali u Los Anñelesu nijedno sazvežñe ne izgleda kako treba? pa sam ih sama
povezala u nove celine: Pauk? Talas Gitara.
Kad je otišao, ušla sam u veliku sobu. Sedela je na krevetu prekrštenih nogu,
u belom kimona, i pisala nešto u beležnicu perom koje je umakala u bočicu.
„Nikad ne dopusti muškarcu da prenoći“ rekla mi je. „Praskozorje ima moć da
raščini svaku noćnu magiju.“
Noćna magija: zvučalo je divno. I ja ću jednog dana biti s ljubavnikom, a
nakon toga pisati pesmu. Zagledala sam se u bele oleandere koje je tog jutra
smestila na pomoćni stočić tri grozda cvetova: oličenje neba, čoveka i zemlje i
pomislila na muziku glasova njenih ljubavnika u tami, na njihov tihi smeh miris
tamjana. Dodirnula sam cveće. Nebo. Covek. Osetila sam da sam na ivici nečega
misterije što me je obavijala kao izmaglica, lanca dogañaja koji sam sama
pokrenula.
CELOG TOG LETA odlazila sam s njom u redakciju. Nikad nije bila
dovoljno dalekovida da me uključi u neki omladinski program, a ja nikad nisam
pomenula letnju školu. Sama nastava mi je vrlo prijala., ali sam se s mukom
uklapala meñu ostale devojčice. Moje vršnjakinje behu potpuno druga vrsta, a
njihove brige tuñe kao pleme Dogona iz Malija. Sedmi razred me je naročito boleo,
pa sam jedva čekala da ponovo budem s majkom. Soba za pripremu teksta u
Sinema sinu, puna rapidografa i vrteški s olovkama u boji, papira velikih kao sto,
providnih folija i klišea za štampu, dezeniranih traka, odbačenih naslova i
fotografija koje sam smela da navoštim i lepim u kolaže, bila je moj raj. Sviñalo mi
se kako su odrasli razgovarali oko mene: zaboravljali bi da sam ja tu i govorili bi
sasvim zapanjujuće stvari. Danas je Marlin, književnica i umetnički direktor,
tračarila o avanturi izdavača i urednice časopisa. „Bizaran slučaj ludila svetih
Ana“, prokomentarisala je majka za svojim stolom. „Ona nosata anorektičarka u
društvu čivave s tupeom? To prevazilazi svaku grotesku. Njihova deca neće znati
da li da kljucaju ili laju.“
Nasmejali su se. Moja majka se nije libila da naglas kaže ono što su ostali
mislili.
Sedela sam za praznim crtačkim stolom pored majčinog i crtala venecijanere
kako seku svetlost poput sira. Čekala sam da čujem šta će majka sledeće reći, ali je
samo vratila slušalice na uši, kao da stavlja tačku na kraj rečenice. Uvek je tako
slagala tekstove slušajući egzotičnu muziku preko slušalica i praveći se da je
daleko, u nekom mirisnom kraljevstvu vatre i senki, umesto što na crtačkom stolu
u filmskom časopisu slaže intervjue s glumcima., za osam dolara na sat.
Usredsredila se na kretnje svog skalpela za papir, na rasecanje stubaca teksta. Iz
noža je izvukla duge trakaste otpatke. „Kože im gulim“, rekla je. „Kože bljutavih
piskarala, i kalemim ih na papir, stvarajući čudovišni besmisao.“
Pisci se nelagodno nasmejaše.
Niko nije obratio pažnju kad je ušao Bob, izdavač. Ja sam pognula glavu i
uhvatila se glavaša, kao da radim nešto zvanično. Bob nikad nije prigovarao što
dolazim da radim s majkom, ali mi je Marlin, umetnička direktorka, savetovala da
„letim nisko i izbegavam radar“. Mene nikad nije primećivao. Samo moju majku.
Tog dana joj je prišao, stao pored njene stolice i dodirnuo joj kosu belu kao
glečersko mleko, trudeći se da joj zaviri u bluzu. Na licu sam joj videla gañenje
kad se pognuo preko nje i tobože da bi održao ravnotežu spustio ruku na njeno
bedro.
Odglumila je prepadnutost i skalpelom ga, u jednom jedinom prenaglašenom
pokretu, posekla po podlaktici.
Pogledao je svoju ruku zaprepašćen potočićem krvi koji se ukazao na koži.
„Oh, Bobe!“ rekla je. „Tako mi je žao nisam te videla. Jesi li dobro?“
Meñutim, svojim suncokretskim očima saopštila mu je da bi ga podjednako mirne
duše i preklala.
„Ništa strašno, dešava se.“ Niže rukava polo majice zjapila mu je posekotina
od pet centimetara. „Dešava se“, rekao je nešto glasnije, kao da želi da umiri sve
prisutne, a onda je pobegao u kancelariju.
ZA RUČAK smo se odvezle u brda i parkirale kola u šarenu senku velikog
platana, čija je brašnjava bela kora podsećala na žensko telo naspram jezovitog
plavog neba. Pile smo jogurt iz tetrapaka, i s kasetofona slušale glas En Sekston
čitala je sopstvenu poeziju zastrašujućirn, ironičnim američkim otezanjem.
Kazivala je o boravku u duševnoj bolnici, i usput zveckala zvončićima. Majka je
zaustavila traku. „Reci mi naredni stih.“
Sviñalo mi se kad bi se trudila da me nečemu nauči, kad bi obraćala pažnju.
Prečesto bi u mom prisustvu bila nedostupna. Kad god bi svoju pštpi žižu usmerila
ka meni, osetila bih toplinu koju cveće sigurno oseća kad ispod snega promoli
krunicu na prve zgusnute zrake sunca.
S lakoćom sam odgovorila. Sve je ličilo na pesmu, svetlo se pomaljalo kroz
krošnju platana dok je luda En zveckala zvoncetom štimovanim na b a majka
klimnu glavom.
„Uvek uči pesme napametc? rekla je. „Moraju da postanu srž tvojih kostiju.
Slične su fluoru u vodi: ojačaće ti dušu pred mekom gnjileži sveta.a
Zamišljala sam da mi se ove reči upijaju u dušu, kao silikatna voda u
Okamenjenu šumu*., i pretvaraju moje drvo u šareni ahat. Sviñalo mi se kad bi me
majka ovako oblikovala. Pomislila sam da je glina u grnčarovim rukama zasigurno
srećna.
PO PODNE se urednica popela u sobu za pripremu teksta, vukući za sobom
ešarpe orijentalnog parfema, koje su lebdele u vazduhu dugo po njenom odlasku.
Kit mršava žena, preterano svetlih očiju, nervoznih pticolikih gestova smejala se
preširoko svojim crvenim ružem dok je letela tamo-amo razgledala dizajn,
proučavala stranice, zastajala da pročita tekst preko majčinog ramena, da ukaže na
ispravke. Majka je zabacila kosu trzaj mačke tren pre nego što će ogrebati.
„Koliko kose“, rekla je Kit. „Nije li to opasno u ovom poslu? U blizini je vreo
vosak i koješta.“ Njena je frizura pak bila geometrijska, ofarbana u mastiljavocrno,
izbrijana na vratu.
Majka nije obratila pažnju na nju, ali je ispustila skalpel tako da se zabio u sto
poput koplja.
Nakon što je Kit otišla, majka je rekla umetničkoj direktorki: „Sigurna sam da
bih joj se više dopala ošišana do glave. Obojena u istu njenu nijansu bitumena.“
„Vampirkana“? reče Marlin.
Nisam digla pogled. Znala sam da smo ovde isključivo zbog mene. Da ja ne
postojim, ona ne bi morala da prihvata ovakve poslove. Bila bi na drugoj strani
planete, plutala u tirkiznom moru, pod mesečinom plesala flamenko uz gitaru.
Sopstvena krivica pekla me je kao žig.
* Okamenjena šuma (PetrifiedForest) rezervat prirodno okamenjenog drveta
u istočnoj Arizoni. (prev.)
TE NOĆI je izašla sama. Crtala sam sat vremena, pojela sendvič s maslacem
od kikirikija i majonezom, a onda se odvukla do Majklovog stana i pokucala na
udubljena vrata. Tri reze su se smakle. „Gledam Kraljicu Kristinu“ Nasmešio se
nežan, mek čovek majčinih godina, ali zadrigao i bled od neprestanog pića i
boravka u zatvorenom. S kauča je rasklonio gomilu prljave odeće i primeraka
Varajetija, da bih mogla da sednem.
Stan se prilično razlikovao od našeg zatrpan nameštajem i suvenirima i
filmskim posterima., Varajetijem i novinama i praznim vinskim bocama, vrežama
paradajza koje su se na prozorima borile za malo svetla. Mrak je vladao čak i po
danu, budući da je stan gledao na sever; meñutim, pogled na svetleći znak
„Holivudu bio je veličanstven, i baš je zato Majkl i odlučio da se useli.
„Ponovopada sneg“, rekao je uglas s Garbovom, podižući glavu isto kao ona.
„Večiti sneg“ Pružio mi je činiju suncokretovih semenki. „Ja jesam Garbo.u
Zubima sam otvarala semenke, i s nogu zbacila gumene sandale koje sam
nosila od aprila. Majci nisam mogla da kažem da su mi sandale opet okraćale.
Nisam htela da je podsećam da je upravo zbog mene zarobljena u računima za
struju i prekratkoj dečijoj obući, da je zbog mene grebala po prozorima baš kao i
Majklov paradajz. Bila je lepotica sa sakatim stopalom, a to stopalo bila sam ja.
Kći gomila cigli utkanih u porub njene odeće, čelična haljina.
„Šta sada čitaš?“ upitala sam Majkla. On je bio glumac; meñutirn, nije imao
mnogo posla, a nije hteo ni da radi na televiziji, pa je većinu novca zarañivao
čitajući knjige za audio-izdanja. Za to je morao da koristi pseudonim Volfram
Maljevič, jer je radio na crno. Čule bismo ga svakog jutra, vrlo rano, kroz zid.
Ruski i nemački naučio je u vojsci; služio je u vojnoj obaveštajnoj uvek bi govorio
da je to oksimoron* pa su mu dodelili nemačke i ruske pisce.
* Na engleskom se „vojna obaveštajna služba“ ka že„ArmyIntelligencel\ što
može da znači i „vojna inteligencija“. (prev.)
„Čehovljeve pripovetke. Nagnuo se i dodao mi knjigu sa stočića. Bila je
prepuna primedaba, zalepljenih ceduljica i podvučenih odlomaka.
Prelistala sam je. „Moja majka mrzi Čehova. Kaže da je svakome ko ga je
ikad čitao jasno zašto je morala da nastupi revolucija.a
„Pusti ti svoju majku.“ Majkl se nasmešio. „U stvari, Čehov bi mogao baš da
ti se dopadne. Irna koñ njega divne melanholije.“ Oboje smo se okrenuli televizora,
da otpratimo najbolju repliku iz Kraljice Kristine, i izgovorili uglas s Garbovom:
„Snegje kao belo more; čovek bi mogao da izañe, izgubi se u njemu... i zaboravi
sve. “
Zamislila sam majku kao kraljicu Kristinu hladnu i tužnu, očiju prikovanih za
neki daleki horizont. Njen dom bio je tamo meñu krznima, palatama punim retkih
bogatstava, meñu kaminima toliko velikim da se u njima peče jelen, meñu
brodovima od švedskog javora. Dublje od svega plašila sam se da će ona jednog
dana naći put do tog mesta i da se više nikad neće vratiti. I zato sam uvek bdela
kad bi majka izlazila po ovakvim noćima, ma koliko se kasno vratila kući. Prosto
sam morala da čujem njen ključ u bravi, da ponovo osetim ljubičice u njenom
parfemu.
I trudila sam se da ne otežavam stvari stoga joj ništa nisam tražila, nisam je
opterećivala svojim mislima. Videla sam da devojčice bučno zahtevaju novu odeću
i žale se na večeru koju su im majke pripremile. Tad bih se uvek skamenila. Zar ne
vide da vezuju svoje majke za zemlju? Zar se lanci ne stide svojih zatvorenika?
No kako sam im samo zavidela kad bi majke sele pored njih na krevet i pitale
ih o čemu razmišljaju. Moja majka nije imala ni trunke radoznalosti za mene.
Često sam se pitala za šta me smatra za psa koga može da veže ispred prodavnice?
Za papagaja na svom ramenu?
Nikad joj nisam rekla da bih volela da imam oca da bih volela da idem u letnji
kamp, da sam je se ponekad plašila. Bojala sam se da će odleteti, a da ću ja ostati
sama, na nekom mestu gde ima previše dece, previše mirisa, gde će lepota i tišina i
opojnost njenih lebdećih reči biti daleke koliko i Saturn.
S one strane prozora se sjaj znaka „Holivud“ zamutio od junske magle, nežne
vlage po brdima, pune mirisa žalfije i zimzelena, rose što je crtala snove po staklu.
KUĆIJE DOŠLA u dva, kad su se barovi zatvorili sama, smirena na neko
vreme. Sela sam na njen krevet, posmatrala je kako se presvlači, obožavala svaki
pokret. Jednog dana ću i ja to raditi, isto tako ukrštati ruke i skidati haljinu preko
glave odbacivati visoke štikle s nogu. Obula sam ih i divila se kako mi stoje. Bile
su mi gotovo taman. Za oko godinu dana stajaće mi kao salivene. Sela je pored
mene i pružila mi četku, a ja sam joj očešljala svetlu kosu, obojivši vazduh njenim
Ijubičicama. „Opet sam se srela s jarcem", rekla je.
„Kakvim jarcem?“
„Onim iz vinarije, sećaš li se? Nacereni Pan, kome su rascepljena kopita virila
iz nogavica?
U okruglom ogledalu na zidu ugledala sam i nju i sebe naše duge puštene
kose, naše plave oči. Normanke. Kad bih nas videla takve, zamalo bih se setila
ribarenja u dubokim plavim morima, mirisa bakalara, ćumura u vatri krznenih
čizama i čudnog pisma prutolikih runa, jezika nalik oranju.
„Zurio je u mene sve vreme, rekla je. „Beri Kolker. Marlin kaže da on piše
lične eseje.“ Lepe su joj se usne izvile u dugačke zareze osude. „Bio je s onom
glumicom iz Baste kaktusa, Džil Luis.“
Bela kosa joj je poput neizbeljene svile plovila kroz četku od svinjskih
čekinja.
„Bila je s tim debelim jarcem. Možeš li da poveruješ?“ Znala sam da ona ne
može. Lepota je bila majčin zakon, majčina religija. Smeli ste da radite šta god
hoćete dokle god ste lepi, dokle god sve radite lepo. U suprotnom, jednostavno
niste postojali. To mi je utuvila u glavu još dok sam bila mala. Doduše, dotad sam
već bila primetila da stvarnost nije uvek u saglasju s majčinim idejama.
„Možda joj se dopada“, rekla sam.
„Mora da je sišla s uma“, odvratila je majka nakon što mi je uzela četku i stala
da me češlja, grubo me grebući po temenu. „Mogla je da ima koga god poželi. Sta
joj samo bi?“
PONOVO GA JE SRELA u svom omiljenom umetničkom baru, potpuno
neočekivano. Videla ga je na zabavi u Silverlejku. Kuda god bi otišla žalila se
naletala bi na njega, jarca.
Pomišljala sam da je u pitanju samo koincidencija, ali sam ga jedne večeri., u
teatru u Santa Moniki, gde smo gledale jednog njenog prijatelja kako udara boce
mineralne vode i bombastično gunña o suši, spazila i ja? četiri reda iza nas. Cele
večeri je pokušavao da uhvati majčin pogled. Mahnuo mi je a ja sam mu uzvratila,
krišom da ona ne primeti.
Kad se predstava završila, htela sam da razgovaram s njim, ali ine je ona hitro
izvukla napolje. „Ne podstiči ga prosiktala je.
Kad se pojavio i na godišnjoj zabavi Sinema sina, i meni je postalo jasno da je
prati. Zabava se odvijala napolju, u dvorištu starog hotela na Stripu. Dnevna
vrelina počela je da popušta. Žene su nosile jednostavne haljine, a majka je iičila
na leptiricu u beloj svili. Probila sam se kroz gužvu do stola s predjelima, brzo
napunila tašnu stvarima koje će moći da izdrže nekoliko sati van frižidera
štipaljkama kraba, vrhovima špargli, rolovanom džigericom i tu sam zatekla Berija
kako puni tanjir škampima. Ugledao me je i smesta pogledom potražio majku
meñu ljudima. Stajala je iza mene, pila belo vino, tračarila s Majlsom urednikom
fotografije, iznurenim, neobrijanim Englezom, prstiju požutelih od nikotina. Berija
još nije bila spazila. Zaputio se kroz gužvu prema njoj. Ja sam pošla odmah za
njim.
„Ingridu reče Beri prekidajući ih. „Tražio sam te.“ Nasmešio se. Njen pogled
okrutno prelete preko njegove kravate boje senfa, iskrivljene u stranu, preko smeñe
košulje s kopčanjem rastegnutim na stomaku, preko neravnih zuba, preko škampa
u njegovoj bucmastoj ruci. Začula sam ledene švedske vetrove, ali on izgleda nije
osetio hladnoću.
„Mislio sam na tebe“, rekao je prilazeći još bliže.
„Više bih volela da nisi“, odgovorila je.
„Promenićeš mišljenje o meni“, rekao je. Stavio je kažiprst duž nosa,
namignuo mi prišao drugoj grupi ljudi zagrlio jednu lepu devojku i poljubio je u
vrat. Majka se okrenula na drugu stranu. Taj poljubac protivio se svim njenim
verovanjima. U njenom kosmosu se taj poljubac jednostavno nikad ne bi odigrao.
„Poznaješ Berija?“ upitao je Majls.
„Koga?“ odvrati majka.
Te noći nije mogla da zaspi. Sišle smo do bazena i polako plivale pod
svetlošću losanñeleskih sazvežña Krabine štipaljke.,
Džinovskog škampa.
MAJKA se nagnula nad svoj crtački sto, bez lenjira rasecala tekst, potezima
elegantnim dugačkim. „Ovo je zenu, rekla je. „Nikakve mane nikakvog oklevanja.
Pogled na milost.“ Izgledala je zaista srećna. To bi se ponekad desilo kad bi
prelamala tekst kako treba zaboravljala bi gde se nalazi, zašto je tu gde je sve bila i
kuda bi radije išla; zaboravljala bi sve osim talenta za izvlačenje savršeno ravne
linije slobodnom rukom zadovoljstva podjednako čistog kao i pisanje prelepe
rečenice.
Meñutim, tada sam spazila nešto što je njoj promaklo jarca u sobi za pripremu
teksta. Nisam želela da joj pokvarim trenutak ushićenja, pa sam nastavila da
pravim kinesko drvo od pigmentisanih tačaka i pogrešno opsečenih foto-kadrova iz
filma Salam Bombaj! Podigoh glavu i ugledah njegove oči, a on stavi prst na usta,
prikrade se iza nje i kucnu je po ramenu. Okrenula se tako naglo da sam pomislila
da će ga ubosti, ali ju je meñutim, zaustavilo ono što joj je pokazao mala koverta
koju je stavio na sto.
„Za tebe i tvoju kćer“, rekao je.
Otvorila je kovertu i izvadila dve ulaznice, plavo-bele. Zapanjila sam se
njenom ćutljivošću dok ih je razgledala. Zurila je u njih, pa u njega. Zabila je
skalpel u gumenu površ stola, poput strelice za pikado, i izvadila ga tek nekoliko
trenutaka kasnije.
„Samo koncert“, izustila je. „Bez večere, bez igranke.“
„Pristajem“ odgovorio je, ali sam jasno videla da joj u stvari ne veruje. Još je
nije poznavao.
U pitanju je bio koncert gamelana* u umetničkom muzeju. Tada sam shvatila
zašto je pristala. Samo sam se pitala kako je znao šta tačno da predloži jedno
jedino što ona nikad ne bi odbila. Da li se krio meñu oleanderima ispred našeg
stana? Raspitao se kod njenih prijatelja? Podmitio nekoga?
* Gamelan indonežanski orkestar, sačinjen prevashodno od udaraljki. (prev.)
VEČE JE PUCKETALO dok smo majka i ja čekale Berija u dvorištu muzeja.
Pod žegom se sve pretvorilo u statički elektricitet. Cešljala sam se ne bih li
posmatrala varnice kako mi lete s krajeva kose.
Prinuñena da čeka, majka je nervozno trzala rukama šakama. „Kasni. Kakva
gnusnost. Trebalo je da znam. Verovatno jurca negde s drugim uspaljenim
jarčevima. Nemoj mi više nikad dopustiti da pravim planove s četvoronošcima.a
I dalje je nosila odeću za posao iako je imala vremena da se presvuče. Bio je
to znak htela je da mu pokaže da ovo nije pravi randevu, da ovo ne znači ništa.
Odasvud su je kritički osmatrale žene u jarkoj letnjoj svili okružene nestalnim
buketom skupih parfema. Uzvraćala im je pogled plave su joj oči gorele sve dok
im nije postalo dovoljno neprijatno da okrenu glavu.
„Muškarci“, rekla je. „Ma koliko neprivlačni, svi misle da makar nešto vrede.t
Berija sam ugledala na drugoj strani pjace skakutava oblina na kratkim
nogama. Nacerio se, a meñu zubima mu je sevnuo razmak. „Izvinjavam se, ali
saobraćaj je ubistven.u
Majka je oćutala izvinjenje. Samo seljačine nude izgovore, naučila me je.
Nikad se ne izvinjavaj, nikad ne objašnjavaj.
GAMELAN se sastojao od dvadeset niskih, mršavih muškaraca koji su klečali
ispred raskošno izrezbarenih kompleta zvona, gongova i bubnjeva. Prvo se oglasio
bubanj, a potom su mu se pridružila dublja zvona. Zatim se masa zvuka postepeno
povećavala. Ritmovi su počeli da se pomaljaju, da se šire, složeni poput lijana.
Majka je rekla da gamelan u slušaočevom mozgu stvara talas mimo svih alfa, beta i
teta, moždani talas koji parališe normalne misaone kanale i tera nove da se probiju
izvan postojećih, kroz netaknute predele uma, kao što se paralelni krvni sudovi
stvaraju da bi opskrbili oštećeno srce.
Zažmurila sam ne bi li sićušni plesači? nalik krasotnim pticama, leteli preko
crnog platna mojih kapaka. Odveli su me, obraćali mi se jezicima u kojima ne
postoje reči za čudne majke ledenoplavih očiju, ni za stanove s ružnim iskricama
na prednjoj strani i suvim lišćem u bazenu.
Kasnije je publika podigla svoja plišana sedišta i nagmula ka izlazima, ali
moja majka nije se ni pomerila. Sedela je na svom mestu žmureći. Dopadalo joj se
da izañe poslednja. Prezirala je gužvu, ljude koji razmenjuju mišljenja dok izlaze s
predstave ili, još gore, raspravljaju o redu pred klozetom ili pravom restoranu za
večeru. U tom drugom svetu bila je nepomična, ostajala bi u njemu dokle god je
mogla, a uporedni kanali uplitali bi se i probijali kroz koru njenog mozga kao
korali.
„Gotovo je“, reče Beri.
Podigla je ruku da ga ućutka. Pogledao me je, a ja sam slegla ramenima. Već
sam se bila navikla. Čekali smo da u gledalištu umine i najtiši šum. Najzad je
otvorila oči.
„Dakle, hoćeš li da prezalogajiš nešto?“ upitao ju je.
„Nikad ne jedem“, odgovorila je.
Ja sam bila gladna, ali kad bi majka jednom nešto odlučila, nikad se nije
predomišljala. Otišle smo kući, gde sam pojela tunjevinu iz konzerve dok je ona,
na osnovu gamelanskih ritmova, pisala pesmu o senovitim marionetama i
bogovima slučaja.
2
ONOG LETA kad sam napunila dvanaest, sviñalo mi se da lutam po zgradi u
kojoj su bile kancelarije filmskog časopisa. Zvala se Svetska raskršća dvorište iz
dvadesetih godina, na čijoj se sredini nalazio prekookeanski brod, inače sedište
reklamne agencije. Sedela sam na kamenoj klupi i zamišljala da je na mesinganu
ogradu naslonjen Fred Aster, s mornarskom kapom i u plavom blejzeru.
Fantastične bungalove po obodu popločanog dvorišta, sagrañene u stilskom
rasponu od braće Grim do Don Kihota, iznajmIjivali su foto-studiji, glumačke
agencije, štamparske firme. Nacrtala sam nasmejanu Karmen kako dangubi ispod
viseće korpe geranijuma u seviljskoj kapiji modne agencije i smernu Maricu s
pletenicama kako mete nemačke stepenike foto-studija.
Dok sam crtala, posmatrala sam prelepe visoke devojke kako ulaze i izlaze
kroz ta vrata prelazeći iz agencije u studio i obrnuto i traće još malo svog krvavo
zarañenog konobaričkog ili honorarnog novca ne bi li pokrenule svoje karijere. Sve
je to bila čista prevara, govorila bi moja majka, a i ja sam htela to da im kažem, ali
je njihova lepota ličila na čaroliju. Kakvo bi zlo moglo da zadesi takve devojke
dugonoge, u pripijenim pantalonama i prozračnim letnjim haljinama? očiju bistrih,
lica izvajanih? Vrelina dana nikad ih nije doticala, živele su u nekoj drugoj klimi.
Oko jedanaest pre podne majka se pojavila na popločanoj kapiji na dnu
stepeništa ka Sinema sinu, a ja sam zatvorila svoju svesku, pomislivši da je
odlučila ranije da ruča. Meñutim, nismo pošle prema kolima, nego sam za njom
pošla iza ugla, gde je, naslonjen na stari zlatni ,,linkolna kome su kvake bile
napred, stajao Beri Kolker. Nosio je svetlu kariranu jaknu.
Majka ga je pomno osmotrila i zažmurila. „Ta jakna je toliko ružna da ne
mogu čak ni da te gledam. Da je nisi ukrao s nekog leša?“
Beri se nacerio i otvorio vrata za majku i mene. „Nikad nisi bila na trkama?
Tamo mora da se nosi uočljiva odeča. Tradicija.“
„Ličiš na kauč u staračkom domu“, odvratila je dok smo ulazile. „Hvala bogu
da me nijedan poznanik neće videti s tobom.“
Išle smo na randevu s Berijem. Zapanjila sam se. Bila sam sigurna da ga posle
gamelana više nikad nećemo videti. A sada je za mene držao otvorena zadnja vrata
„linkolna“. Nikad nisam bila na hipodromu. Majci ne bi palo na pamet da me
povede na takvo mesto vedro nebo, konji, nema knjiga, nema razmišljanja ni o
Lepoti ni o Sudbini.
„Ovo obično ne radim“, rekla je majka sedajući na prednje sedište i
prikopčavajući pojas. „Ali ne mogu da odolim a da ne ukradem sat radnog
vremena.“
„Svideće ti se.“ Beri je seo za volan. „Dan je suviše lep da bi se straćio u
izrabljivačnici.“
„Uvek bilo“, uzvratila je majka.
Na autoput smo izašli kod Kahuenge, krenuli na sever i iz Holivuda prešli u
dolinu San Fernando, a onda pošli na istok ka Pasadeni. Jara se na grad spustila
kao poklopac.
Santa Anita smestila se u podnožju planina San Gabrijel, golog plavog
granitnog zida nalik cunamiju. Svetli bedemi cveća i savršeni zeleni travnjaci
ispuštali su jak miris u gradski smog. Majka je hodala malo ispred Berija i
pretvarala se da ga ne poznaje sve dok najzad nije shvatila da su svi ostali odeveni
kao i on bele cipele i zeleni poliester.
Konji dobro naštimovane mašine na čeličnim oprugama, metalno sjajne.
Džokejima su satenske košulje blistale na suncu dok su vodili svoja grla po stazi, i
to u paru sa starijim smirenijim partnerom. Konji su se trzali na decu po ogradi, na
zastave potpuno nervozni i uspaljeni.
„Izaberi konja“? rekao je Beri mojoj majci.
Odabrala je broj sedam belca, zbog njegovog imena Medejin Ponos.
Džokeji su ih s mukom uveli u startnu mašinu ali kad su se vrata konačno
otvorila, konji su jednodušno jurnuli smeñom stazom.
„Hajde, sedmiceu, vikali smo. „Sedmica je srečan broj.“
Pobedio je. Majka se smejala i grlila me, grlila je i Berija. Nikad je nisam
videla takvu uzbuñenu, zasmejanu; izgledala je tako mlada. Beri je bio uložio
dvadeset dolara u njeno ime pa joj je predao dobitak stotinu dolara.
„Sta kažeš na večeru?“ upitao ju je.
Da molila sam se. Molim te, reci da. Napokon, kako sada može da ga odbije?
Odveo nas je u obližnji „Serf en terfgde smo on i ja naručili salate,
polukrvave oñreske i pečeni krompir s kiselom pavlakom. Majka je popila samo
čašu belog vina. Takva je bila Ingrid Magnusen. Izmišljala bi pravila koja bi se
najednom pojavila na kamenu iz Rozete, bila bi izvučena na svetlost dana iz pećine
pod Mrtvim morem, našla bi se ugravirana na svicima iz dinastije Šang.
Za obrokom nam je Beri pričao o svojim putovanjima na Orijent, gde nikad
nismo bile. O tome kako je na Baliju, u jednoj kolibi na plaži, naručio magične
pečurke mimo jelovnika i završio tumarajući po tirkiznoj obali, halucinirajući da je
u Raju. O poseti hramovima Ankor Vata u kambodžanskim džunglama, u društvu
tajlandskih krijumčara opijuma. O jednonedeljnom obilasku bordela po Bangkoku.
Mene je potpuno zaboravio, suviše se predao hipnotisanju majke. Glas mu je bio
sav od karanfllića i slavuja, poveo nas je na začinske tržnice Celebesa, s njim smo
zaplovile brodskom kućicom preko Koralnog mora. Pretvorile smo se u kobre koje
plešu uz trščanu sviralu.
Kad smo se vraćali kući, dopustila mu je da je dodirne po struku dok je ulazila
u kola.
BERINAS JE POZVAO svojoj kući na večeru, rekavši da bi voleo da napravi
neka indonežanska jela. Sačekala sam popodne da bih joj rekla kako se ne osećam
naročito dobro i da treba da poñe bez mene. Zudela sam za Beri jem pomišljala
sam da bi on mogao da bude onaj pravi, neko ko će nas hraniti, grliti, učiniti nas
stvarnima.
Ceo sat je isprobavala raznu odeću bele indijske pidžame, haljinu od plavog
muslina, ananase i hula-plesačice. Nikad je nisam videla tako neodlučnu.
„Plava“, rekla sam. Dekolte je bio dubok, a plavetnilo se savršeno slagalo s
njenim očima. Niko nije mogao da joj odoli kad bi nosila plavu haljinu.
Odabrala je indijsku pidžamu? koja je pokrivala svaki pedalj njene zlatne
kože. „Vratiću se rano“? rekla je.
Kad je otišla, legla sam na njen krevet i zamišljala ih zajedno, duet dva
duboka glasa u suton, uz indonežanska jela. Nisam ih okusila još otkad smo otišle
iz Amsterdama, a tamo smo živele kad sam imala sedam godina; miris te hrane
umeo je da zapahnjuje naše tamošnje susedstvo. Majka je uvek govorila da ćemo
otići na Bali. Zamišljala sam nas u kući s preterano zašiljenim krovom, naspram
zelenih pirinčanih terasa i čudesno bistrog mora gde će nas buditi zvona i meket
koza.
Nešto kasnije napravila sam sebi sendvič od sira i slatke turšije i otišla do
Majkla. On je već dopola ispio bocu crvenog vina iz „Trejder Džoa“ „sirotinjski
šik“, zvao ju je jer je imala pluteni zapušač i plakao je gledajući film s Lanom
Tarner. Meni se Lana Tarner nije dopadala, a umiruće paradajze nisam mogla da
gledam, pa sam čitala Čehova dok se Majkl nije onesvestio, a onda sam sišla i
plivala u bazenu toplom poput suza. Plutala sam na leñima, gledala zvezde Jarca,
Labuda i nadala se da se moja majka zaljubljuje.
Celog vikenda nije prozborila ni reč o svom sastanku s Berijem, ali je pisala
pesme, gužvala ih i bacala u smeće.
U REDAKCIJSKOJ SOBI Kit je pregledala tekst majci preko ramena, dok
sam ja sedela za svojim stolom u uglu i pravila kolaž o Čehovu dama s
psetancetom isecajući likove s odbačenih fotografija. Marlin se javila na telefon i
prekrila mikrofon rukom.
„Beri Kolker je na vezi.“
Kit je trznula glavom na pomen tog imena, kao marioneta u rukama trapavog
lutkara. „Preuzeću u kancelariji.“
„Traži Ingrid“, rekla je Marlin.
Majka nije podigla pogled. „Reci mu da više ne radim ovde.“
Marlin je to učinila, lažući najslañe na svetu.
„Otkud znaš Berija Kolkera?“ upitala je urednica, crnih očiju velikih poput
maslina.
„Poznanik“, odvratila je majka.
Te večeri, u dugom letnjem sumraku, Ijudi su izlazili iz stanova, šetali pse pili
miksovane napitke pored bazena, brčkajući stopaia u vodi. Mesec se uzdigao i
šćućurio u napetom plavetnilu. Majka je klečala pored stola, pisala, a na blagom
povetarcu se lelujao hvatač vetra koji smo obesili na stari eukaliptus, dok sam
ležala na njenom krevetu. Htela sam zauvek da zaustavim taj trenutak zvona, lako
pljuskanje vode, zveckanje psećih povodaca smeh s bazena, struganje majčinog
pera, miris drveta, spokoj. Zelela sam da ga smestim u medaljon i stavim oko
vrata. Želela sam da nas hiljadugodišnji san snañe ovakve, upravo u ovoj sekundi,
baš kao san u zamku Uspavane lepotice.
Začulo se kucanje na vratima i narušilo mir. Nama baš niko nikad nije
svraćao. Majka je spustila pero i zgrabila perorez koji je držala u tegli s olovkama,
čeličnu oštricu dovoljno oštru da obrije mačku. Otvorila ga je uz bedro i stavila
prst preko usana. Prikupila je kimono, ispod koga je bila gola.
Bio je to Beri, i zvao ju je. ,,Ingrid!“
„Kako se usuñuje“, rekla je. „Ne može tek tako da mi dolazi na vrata
nepozvan.“
Naglo je otvorila vrata. Beri je nosio pogužvanu havajsku košulju, bocu vina i
kesu punu nekog predivnog mirisa. „Zdravo“, rekao je. „Bio sam u blizini, pa sam
svratio.“
Stajala je na vratima, i dalje držeći otvoren nož uz bedro. „Oh, je li tako?“
Potom je učinila nešto nezamislivo. Pozvala ga je da uñe i sklopila nož.
Osvmuo se po našoj sobi, elegantno nenameštenoj. „Upravo ste se uselile?“
Nije ništa odgovorila. Tu smo živele već godinu dana.
SUNCE je peklo kroz mrežasta vrata kad sam se probudila osvetljavalo
mlečan, nepokretan vazduh, omotan oko jutra poput peškira. Cula sam muškarca
kako peva i zveket slavina dok je završavao tuširanje. Beri je prenoćio. Majka je
kršila sopstvena pravila. Najposle, ipak nisu bila od kamena, nego mala i krhka kao
papirni ždralovi. Zurila sam u nju dok se spremala za posao, cekala objašnjenje, ali
se ona samo nasmešila.
Posle te noći promena je bila zapanjujuća. U nedelju smo zajedno otišli na
holivudsku pijacu gde su ona i Beri kupili spanać, boraniju paradajz i grožñe sitno
poput pljosnate pribadače dok sam ja kaskala za njima, nema od zapanjenosti pred
majčinim razmetljivim poznavanjem povrća., kao da smo u knjižari. Moja majka
za koju se obrok sastoji od tetrapaka jogurta, konzerve sardina ili krekera? Mogla
je nedeljama da jede samo maslac od kikirikija, a da i ne primeti. Posmatrala sam
je dok je prolazila pored tezgi s njenim omiljenim belim cvećem ljiljanima i
hrizantemama a ona je pak napunila naručje džinovskim crvenim makovima s
crnim mrljama u sredini. Na povratku kući ona i Beri držali su se za ruke i
dubokim, jedva čujnim glasovima pevušili pesme iz šezdesetih „ Wear Your Love
Like Heaven“* i „ IVaterloo Sunset“**.
TOLIKO TOGA bi mi ranije bilo nezamislivo. Pisala je malecne haiku pesme
i gurala mu ih u džep. Vadila sam ih kad god sam imala priliku., da vidim šta je
napisala. Crvenela sam: Makovi krvare laticama čistog obilja. Ti ija, slast bojnog
polja.
Jednog jutra u redakciji, pokazala mi je sliku u nedeljnom besplatnom
dodatku Kaligulina majka, snimljenu na zabavi posle jedne pozorišne premijere.
Oboje su izgledali uvošteni. Majku su u podglavlju slike nazvali novom Berijevom
prijateljicom. Upravo je to najviše mrzela žena kao muškarčevo šta god. Sad se
činilo kao da je pobedila na takmičenju.
Strast. Ranije nisam ni pomišljala da bi mogla da je zadesi. Tih dana nije
mogla sebe da prepozna u ogledalu, oči su joj potamnele od strasti, kosa joj je
neprestano bila umršena, puna mošusa Berijevog jarčevskog mirisa.
Izašli su, a ona mi je po povratku pričala o tome, kroz smeh. „Žene su mu
prilazile i cičale kao paunice: ’Beri! Gde si bio? Ali to nije važno. On je sad sa
mnom. Ja sam jedina koju želi.
* „Nosi svoju ljubav kao neboa Donovanova pesma. (prev.)
** „Suton na Vaterlou“ -pesma grupe Kinks. (prev.)
Strast je gospodarila njome. Nestale su primedbe na njegovu jarčevsku
pojavu, na potrebu za zubarom, na opušteno telo, na bedan ukus u odevanju, na
neizbrušenost njegovog rečnika, na besramne klišee na zločinačku otrcanost
njegovog opusa? na to što piše „moja kad treba ,,svoj“. Nikad nisam ni sanjala da
ču gledati majku oblepljenu oko dežmekastog čoveka s konjskim repom u hodniku
ispred našeg stana ni da če mu dopustiti da joj pod stolom zavuče ruku pod suknju
kad smo jednom večerali u mračnom restoranu u staroj Kineskoj četvrti.
Posmatrala sam je kako zatvara oči, osećala sam talase njene strasti poput parfema
povrh šolja za čaj.
Ujutru bi on ležao pored nje na širokom belom madracu kad bih prelazila
preko sobe odlazeći u kupatilo. Cak su i razgovarali sa mnom ona bi držala glavu
na njegovom ramenu, soba bi bila puna njihovih Ijubavnih mirisa kao da ne postoji
ništa prirodnije na svetu. Tada bih poželela da se naglas nasmejem. U dvorištu
,,Svetskih“ raskršća sela sam pod stablo bibera i napisala „Gospodin Beri Kolker s
gospoñom“ u svoju beležnicu. Uvežbavala sam da izgovorim: „Smem li da te
zovem ’tata’?“
Majci nikad nisam rekla da želim oca. Samo sam jednom potegla tu temu,
mora da sam još išla u obdanište. Te godine smo se vratile u SAD i nastanile se u
Holivudu. Dan vreo, zagušljiv, majka loše raspoložena. Kasno me je pokupila iz
dnevnog boravka, morale smo u kupovinu. Vozile smo se starim „datsunom“ koji
je tada imala još se sećam vrelih skakutavih sedišta, i rupe u podu kroz koju sam
mogla da vidim ulicu.
Skola je tek bila počela, a naša mlada učiteljica, gospoñica Vilijems, pitala
nas je za očeve. Oni su živeli u Sijetlu ili Panorama Sitiju ili San Salvadoru, a
dvojica su čak bila i mrtva. Bili su advokati ili bubnjari ili serviseri automobilskih
stakala.
„Gde je moj otac?“ upitala sam majku.
Razdraženo je prebacila menjač u nižu brzinu, usled čega sam se zalepila za
pojas. „Ti nemaš oca“, rekla je.
„Svako ima oca“, odgovorila sam.
„Očevi su nebitni. Veruj mi imaš sreće. Ja sam imala oca, znam kako je. Mani
se te priče.“ Uključila je radio glasan rokenrol.
Osetila sam se kao slepica kojoj ona kaže: vid nije važan, sasvim je dobro što
ne vidiš. Počela sam da posmatram očeve u prodavnicama, očeve na igralištima
kako ljuljaju svoje kćeri na Ijuljaškama. Dopadalo mi se što su naizgled uvek znali
šta treba da rade. Ličili su na mol čvrsto vezan za svet, na kome možete biti
bezbedni, a ne da lutate kao mi. Molila sam se da Beri Kolker postane taj čovek.
Njihova ljubavna mrmljanja postala su moje uspavanke, moj sanduk za
devojačku spremu. Spuštala sam u njega rublje, letnji kamp, nove cipele, Božić.
Prikupljala večere u restoranima, svoju sobu, bicikl., večernje roditeljske sastanke.
Godinu sličnu prethodno j, i još jednu takvu, godinu za godinom most, hiljadu
daleko tananijih i bezimenijih stvari što ih znaju devojčice bez očeva.
Beri nas je četvrtog jula odveo na prazničnu utakmicu na stadion Dodzersa i
kupio nam njihove kačkete. Jeli smo viršle, njih dvoje su pili pivo iz papirnih čaša
a on joj je objašnjavao bejzbol kao da je u pitanju fiJozofija, ključ za američku
dušu. Beri je dobacio novac prodavcu kikirikija i uhvatio kesicu koju mu je ovaj
hitnuo. Rasuli smo ljuske od kikirikija svuda oko sedišta. Bili smo kao porodica.
Pretvarala sam da smo samo Mama, Tata i Dete. Priključili smo se navijačkom
taiasu, a oni su se tokom cele sedme promene ljubili, dok sam ja crtala lica na
kikirikijima. Vatromet je aktivirao sve automobilske alarme na parkingu.
Sledećeg vikenda poveo nas je u Katalinu. Na trajektu me je spopao gadan
napad morske bolesti, pa mi je Beri stavio hladnu maramicu na čelo i dao mi
mentol-bombone da ih sisam. Dopadale su mi se njegove smeñe oči, njegov
zabrinut izgled, kao da nikad nije video dete da povraća. Kad smo stigli, trudila
sarn se da se ne držim stalno uz njih, nadajući se da će je on zaprositi dok su se
šetali meñu jedrilicama i jeli škampe iz papirnog fišeka.
SVETE ANE* donosile su vrelinu iz pustinje, parušeći poslednju prolećnu
travu u dlačice blede slame. Bujali su samo oleanderi nežnih otrovnih cvetova,
zelenih kopljastih listova. Nismo mogle da spavamo po vrelim suvim noćima, ni
moja majka ni ja. Probudila sam se u ponoć, zatekla njen krevet prazan, popela se
na krov i s lakoćom spazila njenu plavu kosu, nalik belom plamenu pod svetlošću
gotovo punog meseca.
„Vreme oleanderau, rekla je. „Ljubavnici koji se sada poubijaju okriviće
vetar.Podigla je veliku šaku i raširila prste, puštajući pustinjsku suvoću da ih oliže.
Moja majka nije bila svoja u vreme svetih Ana. Tada sam imala dvanaest godina i
srce puno straha za nju. Želela sam da sve bude kao nekada, da Beri ponovo bude
tu, da vetar prestane da duva.
„Trebalo bi da odspavaš“? ukazala sam.
Ja nikad ne spavamcc? odvratila je.
Sela sam pored nje, pa smo se zagledale u grad? koji je zujao i svetlucao kao
računarski čip u nekoj nerazumljivoj mašini čuvao tajnu kao pokeraš karte. Rub
njenog belog kimona lepršao je na vetru, te sam mogla da joj vidim dojku, nisku i
punu. Lepota moje majke podsećala je na sečivo vrlo oštrog noža.
Spustih joj glavu na nogu. Mirisala je na Ijubičice. ,,Mi smo štapovia, reče.
„Žudimo za lepotom i ravnotežom. Prednost dajemo senzualnom nad
sentimentalnim.
„Štapoviu, ponovih. Želela sam da joj stavim do znanja da slušam. Naša boja
u tarotu: štapovi. Umela je da otvara karte za mene,
* Sveta Ana jak severni, severoistočni ili istočni fen u južnoj Kaliforniji.
(prev.)
da mi objašnjava boje štapove i dukate, pehare i mačeve ali je kasnije prestala
da ih čita. Više nije želela da vidi budućnost.
„Boju smo dobile od Normana“ rekla je. „Dlakavih divljaka koji su svoje
bogove sekli na komade i meso vešali o drveće. Mi smo oni koji su srušili Rim.
Strahuj samo od nemoćne starosti i smrti u krevetu. Ne zaboravi ko si.“
„Obećavam“? rekoh.
Ispod nas, na ulicama Holivuda, sirene su cvilele i testerisale mi živce. Za
vreme svetih Ana, stabla eukaliptusa zapalila bi se kao džinovske sveće, a obronci
prekriveni uljastom makijom začas bi planuli i isterali izgladnele kojote i jelene na
Aveniju Frenklin.
Pogledala je naviše na oprljeni mesec, kupajući se u njegovim svetlucavim
zracima. „Mesec kao gavranovo oko.“
„Mesec kao bebino lice“, uzvratila sam, s glavom na njenom kolenu.
Nežno me je pomazila po kosi. „Izdajnikov mesec.“
S PROLEĆA se ova rana ovo ludilo nije moglo ni zamisliti, ali nam se ipak
isprečilo na putu, neprimetno kao nagazna mina. Tada nismo znale čak ni ime
Berija Kolkera.
Beri. Kad se pojavio, bio je tako mali. Manji od zareza, beznačajan poput
kašlja. Samo poznanik, s poetske večeri. Bilo je to u jednom vinskom podrumu u
Venisu. Kao i uvek kad bi čitala, majka je bila odevena u belo, a kosa joj se, kao
celac, belasala naspram blago preplanule kože. Stajala je u senci velike smokve
pod petoprstim lišćem. Ja sam sedela za stolom? iza gomile knjiga koje je trebalo
da prodam posle čitanja tankih knjiga u izdanju Blu šoppresa iz Ostina u Teksasu.
Nacrtala sam grane drveta pčele što su se rojile nad opalim smokvama, sisale voće
prevrelo na suncu, opijale se pokušavale da polete padale na zemlju. Mene je pak
opio njen gias: dubok i ugrejan suncem, uz blagu naznaku stranog naglaska
švedskog pevušenja ublaženog jednim pokolenjem. Da ste je ikad čuli., znali biste
moć tog hipnotičkog glasa.
Posetioci su se nakon poetske večeri skupili i davali mi novac da ga stavim u
kutiju za cigare, a majka je potpisala nekoliko knjiga. „Ah, život pisca“? ironično
je primetila dok su mi Ijudi pružali zgužvane petice i jedinice, Meñutim, volela je
ovakve dogañaje., onako kako je volela večeri s prijateljima piscima i
nipodaštavanje poznatih pesnika uz piće i džoint a i mrzela ih, onako kako je
mrzela bedni posao u časopisu Sinema sin, gde je prelamala radove drugih pisaca;
dok su oni po ceni od pedeset centi za reč na papir izlivali besramne klišee, otrcane
imenice i bl jutave glagole, dotle se moja majka ponekad satima premišljala da li
će napisati te ilipa.
Dok je potpisivala knjige, lice je prekrojila u uobičajeni poluosmeh, više
unutrašnji nego spoljašnji, šaleći se u sebi dok je svima zahvaljivala što su došli.
Znala sam da je očekivala odreñenog čoveka. Već sam ga videla: stidljivi plavušan
u atletskoj majici, s ogrlicom od kanapa i perlica. Stajao je u pozadini i posmatrao
je? bespomoćan, opijen. Posle dvanaest godina provedenih kao Ingridina kći,
umela sam takve da spazim i u snu.
Zdepast čovek, crne kose skupljene u konjski rep, progurao se napred i pružio
knjigu na potpis. „Beri Kolker. Obožavam vaš opus.“ Potpisala je knjigu i vratila
mu je, čak ga i ne pogledavši u lice. „Šta radite nakon ovoga?“ upitao je.
„Idem na randevu“? rekla je pruživši ruku ka sledećoj knjizi.
„A posle?“ nastavio je, i meni se dopalo njegovo samopouzdanje, mada nije
bio njen tip bucmast, tamnoput, s odelom iz Vojske spasa.
Želela je stidljivog plavušana, naravno daleko mlañeg od sebe? čoveka koji se
nadao da će takoñe postati pesnik. Kući se s nama vratio on.
Ležala sam na dušeku na tremu i čekala da on ode, posmatrajući kako se
večernje plavetnilo pretvara u baršun, kako indigo visi u vazduhu poput neiskazane
nade, dok su moja majka i plavokosi čovek mrmljali s druge strane mrežastih vrata.
Vazduhom se razlivao poseban tamjan koji je kupila u Malom Tokiju bez tračka
sladunjavosti, skup: mirisao je na drvo i zeleni čaj. Šačica zvezda ukazala se na
nebu, ali u Los Anñelesu nijedno sazvežñe ne izgleda kako treba? pa sam ih sama
povezala u nove celine: Pauk? Talas Gitara.
Kad je otišao, ušla sam u veliku sobu. Sedela je na krevetu prekrštenih nogu,
u belom kimona, i pisala nešto u beležnicu perom koje je umakala u bočicu.
„Nikad ne dopusti muškarcu da prenoći“ rekla mi je. „Praskozorje ima moć da
raščini svaku noćnu magiju.“
Noćna magija: zvučalo je divno. I ja ću jednog dana biti s ljubavnikom, a
nakon toga pisati pesmu. Zagledala sam se u bele oleandere koje je tog jutra
smestila na pomoćni stočić tri grozda cvetova: oličenje neba, čoveka i zemlje i
pomislila na muziku glasova njenih ljubavnika u tami, na njihov tihi smeh miris
tamjana. Dodirnula sam cveće. Nebo. Covek. Osetila sam da sam na ivici nečega
misterije što me je obavijala kao izmaglica, lanca dogañaja koji sam sama
pokrenula.
CELOG TOG LETA odlazila sam s njom u redakciju. Nikad nije bila
dovoljno dalekovida da me uključi u neki omladinski program, a ja nikad nisam
pomenula letnju školu. Sama nastava mi je vrlo prijala., ali sam se s mukom
uklapala meñu ostale devojčice. Moje vršnjakinje behu potpuno druga vrsta, a
njihove brige tuñe kao pleme Dogona iz Malija. Sedmi razred me je naročito boleo,
pa sam jedva čekala da ponovo budem s majkom. Soba za pripremu teksta u
Sinema sinu, puna rapidografa i vrteški s olovkama u boji, papira velikih kao sto,
providnih folija i klišea za štampu, dezeniranih traka, odbačenih naslova i
fotografija koje sam smela da navoštim i lepim u kolaže, bila je moj raj. Sviñalo mi
se kako su odrasli razgovarali oko mene: zaboravljali bi da sam ja tu i govorili bi
sasvim zapanjujuće stvari. Danas je Marlin, književnica i umetnički direktor,
tračarila o avanturi izdavača i urednice časopisa. „Bizaran slučaj ludila svetih
Ana“, prokomentarisala je majka za svojim stolom. „Ona nosata anorektičarka u
društvu čivave s tupeom? To prevazilazi svaku grotesku. Njihova deca neće znati
da li da kljucaju ili laju.“
Nasmejali su se. Moja majka se nije libila da naglas kaže ono što su ostali
mislili.
Sedela sam za praznim crtačkim stolom pored majčinog i crtala venecijanere
kako seku svetlost poput sira. Čekala sam da čujem šta će majka sledeće reći, ali je
samo vratila slušalice na uši, kao da stavlja tačku na kraj rečenice. Uvek je tako
slagala tekstove slušajući egzotičnu muziku preko slušalica i praveći se da je
daleko, u nekom mirisnom kraljevstvu vatre i senki, umesto što na crtačkom stolu
u filmskom časopisu slaže intervjue s glumcima., za osam dolara na sat.
Usredsredila se na kretnje svog skalpela za papir, na rasecanje stubaca teksta. Iz
noža je izvukla duge trakaste otpatke. „Kože im gulim“, rekla je. „Kože bljutavih
piskarala, i kalemim ih na papir, stvarajući čudovišni besmisao.“
Pisci se nelagodno nasmejaše.
Niko nije obratio pažnju kad je ušao Bob, izdavač. Ja sam pognula glavu i
uhvatila se glavaša, kao da radim nešto zvanično. Bob nikad nije prigovarao što
dolazim da radim s majkom, ali mi je Marlin, umetnička direktorka, savetovala da
„letim nisko i izbegavam radar“. Mene nikad nije primećivao. Samo moju majku.
Tog dana joj je prišao, stao pored njene stolice i dodirnuo joj kosu belu kao
glečersko mleko, trudeći se da joj zaviri u bluzu. Na licu sam joj videla gañenje
kad se pognuo preko nje i tobože da bi održao ravnotežu spustio ruku na njeno
bedro.
Odglumila je prepadnutost i skalpelom ga, u jednom jedinom prenaglašenom
pokretu, posekla po podlaktici.
Pogledao je svoju ruku zaprepašćen potočićem krvi koji se ukazao na koži.
„Oh, Bobe!“ rekla je. „Tako mi je žao nisam te videla. Jesi li dobro?“
Meñutim, svojim suncokretskim očima saopštila mu je da bi ga podjednako mirne
duše i preklala.
„Ništa strašno, dešava se.“ Niže rukava polo majice zjapila mu je posekotina
od pet centimetara. „Dešava se“, rekao je nešto glasnije, kao da želi da umiri sve
prisutne, a onda je pobegao u kancelariju.
ZA RUČAK smo se odvezle u brda i parkirale kola u šarenu senku velikog
platana, čija je brašnjava bela kora podsećala na žensko telo naspram jezovitog
plavog neba. Pile smo jogurt iz tetrapaka, i s kasetofona slušale glas En Sekston
čitala je sopstvenu poeziju zastrašujućirn, ironičnim američkim otezanjem.
Kazivala je o boravku u duševnoj bolnici, i usput zveckala zvončićima. Majka je
zaustavila traku. „Reci mi naredni stih.“
Sviñalo mi se kad bi se trudila da me nečemu nauči, kad bi obraćala pažnju.
Prečesto bi u mom prisustvu bila nedostupna. Kad god bi svoju pštpi žižu usmerila
ka meni, osetila bih toplinu koju cveće sigurno oseća kad ispod snega promoli
krunicu na prve zgusnute zrake sunca.
S lakoćom sam odgovorila. Sve je ličilo na pesmu, svetlo se pomaljalo kroz
krošnju platana dok je luda En zveckala zvoncetom štimovanim na b a majka
klimnu glavom.
„Uvek uči pesme napametc? rekla je. „Moraju da postanu srž tvojih kostiju.
Slične su fluoru u vodi: ojačaće ti dušu pred mekom gnjileži sveta.a
Zamišljala sam da mi se ove reči upijaju u dušu, kao silikatna voda u
Okamenjenu šumu*., i pretvaraju moje drvo u šareni ahat. Sviñalo mi se kad bi me
majka ovako oblikovala. Pomislila sam da je glina u grnčarovim rukama zasigurno
srećna.
PO PODNE se urednica popela u sobu za pripremu teksta, vukući za sobom
ešarpe orijentalnog parfema, koje su lebdele u vazduhu dugo po njenom odlasku.
Kit mršava žena, preterano svetlih očiju, nervoznih pticolikih gestova smejala se
preširoko svojim crvenim ružem dok je letela tamo-amo razgledala dizajn,
proučavala stranice, zastajala da pročita tekst preko majčinog ramena, da ukaže na
ispravke. Majka je zabacila kosu trzaj mačke tren pre nego što će ogrebati.
„Koliko kose“, rekla je Kit. „Nije li to opasno u ovom poslu? U blizini je vreo
vosak i koješta.“ Njena je frizura pak bila geometrijska, ofarbana u mastiljavocrno,
izbrijana na vratu.
Majka nije obratila pažnju na nju, ali je ispustila skalpel tako da se zabio u sto
poput koplja.
Nakon što je Kit otišla, majka je rekla umetničkoj direktorki: „Sigurna sam da
bih joj se više dopala ošišana do glave. Obojena u istu njenu nijansu bitumena.“
„Vampirkana“? reče Marlin.
Nisam digla pogled. Znala sam da smo ovde isključivo zbog mene. Da ja ne
postojim, ona ne bi morala da prihvata ovakve poslove. Bila bi na drugoj strani
planete, plutala u tirkiznom moru, pod mesečinom plesala flamenko uz gitaru.
Sopstvena krivica pekla me je kao žig.
* Okamenjena šuma (PetrifiedForest) rezervat prirodno okamenjenog drveta
u istočnoj Arizoni. (prev.)
TE NOĆI je izašla sama. Crtala sam sat vremena, pojela sendvič s maslacem
od kikirikija i majonezom, a onda se odvukla do Majklovog stana i pokucala na
udubljena vrata. Tri reze su se smakle. „Gledam Kraljicu Kristinu“ Nasmešio se
nežan, mek čovek majčinih godina, ali zadrigao i bled od neprestanog pića i
boravka u zatvorenom. S kauča je rasklonio gomilu prljave odeće i primeraka
Varajetija, da bih mogla da sednem.
Stan se prilično razlikovao od našeg zatrpan nameštajem i suvenirima i
filmskim posterima., Varajetijem i novinama i praznim vinskim bocama, vrežama
paradajza koje su se na prozorima borile za malo svetla. Mrak je vladao čak i po
danu, budući da je stan gledao na sever; meñutim, pogled na svetleći znak
„Holivudu bio je veličanstven, i baš je zato Majkl i odlučio da se useli.
„Ponovopada sneg“, rekao je uglas s Garbovom, podižući glavu isto kao ona.
„Večiti sneg“ Pružio mi je činiju suncokretovih semenki. „Ja jesam Garbo.u
Zubima sam otvarala semenke, i s nogu zbacila gumene sandale koje sam
nosila od aprila. Majci nisam mogla da kažem da su mi sandale opet okraćale.
Nisam htela da je podsećam da je upravo zbog mene zarobljena u računima za
struju i prekratkoj dečijoj obući, da je zbog mene grebala po prozorima baš kao i
Majklov paradajz. Bila je lepotica sa sakatim stopalom, a to stopalo bila sam ja.
Kći gomila cigli utkanih u porub njene odeće, čelična haljina.
„Šta sada čitaš?“ upitala sam Majkla. On je bio glumac; meñutirn, nije imao
mnogo posla, a nije hteo ni da radi na televiziji, pa je većinu novca zarañivao
čitajući knjige za audio-izdanja. Za to je morao da koristi pseudonim Volfram
Maljevič, jer je radio na crno. Čule bismo ga svakog jutra, vrlo rano, kroz zid.
Ruski i nemački naučio je u vojsci; služio je u vojnoj obaveštajnoj uvek bi govorio
da je to oksimoron* pa su mu dodelili nemačke i ruske pisce.
* Na engleskom se „vojna obaveštajna služba“ ka že„ArmyIntelligencel\ što
može da znači i „vojna inteligencija“. (prev.)
„Čehovljeve pripovetke. Nagnuo se i dodao mi knjigu sa stočića. Bila je
prepuna primedaba, zalepljenih ceduljica i podvučenih odlomaka.
Prelistala sam je. „Moja majka mrzi Čehova. Kaže da je svakome ko ga je
ikad čitao jasno zašto je morala da nastupi revolucija.a
„Pusti ti svoju majku.“ Majkl se nasmešio. „U stvari, Čehov bi mogao baš da
ti se dopadne. Irna koñ njega divne melanholije.“ Oboje smo se okrenuli televizora,
da otpratimo najbolju repliku iz Kraljice Kristine, i izgovorili uglas s Garbovom:
„Snegje kao belo more; čovek bi mogao da izañe, izgubi se u njemu... i zaboravi
sve. “
Zamislila sam majku kao kraljicu Kristinu hladnu i tužnu, očiju prikovanih za
neki daleki horizont. Njen dom bio je tamo meñu krznima, palatama punim retkih
bogatstava, meñu kaminima toliko velikim da se u njima peče jelen, meñu
brodovima od švedskog javora. Dublje od svega plašila sam se da će ona jednog
dana naći put do tog mesta i da se više nikad neće vratiti. I zato sam uvek bdela
kad bi majka izlazila po ovakvim noćima, ma koliko se kasno vratila kući. Prosto
sam morala da čujem njen ključ u bravi, da ponovo osetim ljubičice u njenom
parfemu.
I trudila sam se da ne otežavam stvari stoga joj ništa nisam tražila, nisam je
opterećivala svojim mislima. Videla sam da devojčice bučno zahtevaju novu odeću
i žale se na večeru koju su im majke pripremile. Tad bih se uvek skamenila. Zar ne
vide da vezuju svoje majke za zemlju? Zar se lanci ne stide svojih zatvorenika?
No kako sam im samo zavidela kad bi majke sele pored njih na krevet i pitale
ih o čemu razmišljaju. Moja majka nije imala ni trunke radoznalosti za mene.
Često sam se pitala za šta me smatra za psa koga može da veže ispred prodavnice?
Za papagaja na svom ramenu?
Nikad joj nisam rekla da bih volela da imam oca da bih volela da idem u letnji
kamp, da sam je se ponekad plašila. Bojala sam se da će odleteti, a da ću ja ostati
sama, na nekom mestu gde ima previše dece, previše mirisa, gde će lepota i tišina i
opojnost njenih lebdećih reči biti daleke koliko i Saturn.
S one strane prozora se sjaj znaka „Holivud“ zamutio od junske magle, nežne
vlage po brdima, pune mirisa žalfije i zimzelena, rose što je crtala snove po staklu.
KUĆIJE DOŠLA u dva, kad su se barovi zatvorili sama, smirena na neko
vreme. Sela sam na njen krevet, posmatrala je kako se presvlači, obožavala svaki
pokret. Jednog dana ću i ja to raditi, isto tako ukrštati ruke i skidati haljinu preko
glave odbacivati visoke štikle s nogu. Obula sam ih i divila se kako mi stoje. Bile
su mi gotovo taman. Za oko godinu dana stajaće mi kao salivene. Sela je pored
mene i pružila mi četku, a ja sam joj očešljala svetlu kosu, obojivši vazduh njenim
Ijubičicama. „Opet sam se srela s jarcem", rekla je.
„Kakvim jarcem?“
„Onim iz vinarije, sećaš li se? Nacereni Pan, kome su rascepljena kopita virila
iz nogavica?
U okruglom ogledalu na zidu ugledala sam i nju i sebe naše duge puštene
kose, naše plave oči. Normanke. Kad bih nas videla takve, zamalo bih se setila
ribarenja u dubokim plavim morima, mirisa bakalara, ćumura u vatri krznenih
čizama i čudnog pisma prutolikih runa, jezika nalik oranju.
„Zurio je u mene sve vreme, rekla je. „Beri Kolker. Marlin kaže da on piše
lične eseje.“ Lepe su joj se usne izvile u dugačke zareze osude. „Bio je s onom
glumicom iz Baste kaktusa, Džil Luis.“
Bela kosa joj je poput neizbeljene svile plovila kroz četku od svinjskih
čekinja.
„Bila je s tim debelim jarcem. Možeš li da poveruješ?“ Znala sam da ona ne
može. Lepota je bila majčin zakon, majčina religija. Smeli ste da radite šta god
hoćete dokle god ste lepi, dokle god sve radite lepo. U suprotnom, jednostavno
niste postojali. To mi je utuvila u glavu još dok sam bila mala. Doduše, dotad sam
već bila primetila da stvarnost nije uvek u saglasju s majčinim idejama.
„Možda joj se dopada“, rekla sam.
„Mora da je sišla s uma“, odvratila je majka nakon što mi je uzela četku i stala
da me češlja, grubo me grebući po temenu. „Mogla je da ima koga god poželi. Sta
joj samo bi?“
PONOVO GA JE SRELA u svom omiljenom umetničkom baru, potpuno
neočekivano. Videla ga je na zabavi u Silverlejku. Kuda god bi otišla žalila se
naletala bi na njega, jarca.
Pomišljala sam da je u pitanju samo koincidencija, ali sam ga jedne večeri., u
teatru u Santa Moniki, gde smo gledale jednog njenog prijatelja kako udara boce
mineralne vode i bombastično gunña o suši, spazila i ja? četiri reda iza nas. Cele
večeri je pokušavao da uhvati majčin pogled. Mahnuo mi je a ja sam mu uzvratila,
krišom da ona ne primeti.
Kad se predstava završila, htela sam da razgovaram s njim, ali ine je ona hitro
izvukla napolje. „Ne podstiči ga prosiktala je.
Kad se pojavio i na godišnjoj zabavi Sinema sina, i meni je postalo jasno da je
prati. Zabava se odvijala napolju, u dvorištu starog hotela na Stripu. Dnevna
vrelina počela je da popušta. Žene su nosile jednostavne haljine, a majka je iičila
na leptiricu u beloj svili. Probila sam se kroz gužvu do stola s predjelima, brzo
napunila tašnu stvarima koje će moći da izdrže nekoliko sati van frižidera
štipaljkama kraba, vrhovima špargli, rolovanom džigericom i tu sam zatekla Berija
kako puni tanjir škampima. Ugledao me je i smesta pogledom potražio majku
meñu ljudima. Stajala je iza mene, pila belo vino, tračarila s Majlsom urednikom
fotografije, iznurenim, neobrijanim Englezom, prstiju požutelih od nikotina. Berija
još nije bila spazila. Zaputio se kroz gužvu prema njoj. Ja sam pošla odmah za
njim.
„Ingridu reče Beri prekidajući ih. „Tražio sam te.“ Nasmešio se. Njen pogled
okrutno prelete preko njegove kravate boje senfa, iskrivljene u stranu, preko smeñe
košulje s kopčanjem rastegnutim na stomaku, preko neravnih zuba, preko škampa
u njegovoj bucmastoj ruci. Začula sam ledene švedske vetrove, ali on izgleda nije
osetio hladnoću.
„Mislio sam na tebe“, rekao je prilazeći još bliže.
„Više bih volela da nisi“, odgovorila je.
„Promenićeš mišljenje o meni“, rekao je. Stavio je kažiprst duž nosa,
namignuo mi prišao drugoj grupi ljudi zagrlio jednu lepu devojku i poljubio je u
vrat. Majka se okrenula na drugu stranu. Taj poljubac protivio se svim njenim
verovanjima. U njenom kosmosu se taj poljubac jednostavno nikad ne bi odigrao.
„Poznaješ Berija?“ upitao je Majls.
„Koga?“ odvrati majka.
Te noći nije mogla da zaspi. Sišle smo do bazena i polako plivale pod
svetlošću losanñeleskih sazvežña Krabine štipaljke.,
Džinovskog škampa.
MAJKA se nagnula nad svoj crtački sto, bez lenjira rasecala tekst, potezima
elegantnim dugačkim. „Ovo je zenu, rekla je. „Nikakve mane nikakvog oklevanja.
Pogled na milost.“ Izgledala je zaista srećna. To bi se ponekad desilo kad bi
prelamala tekst kako treba zaboravljala bi gde se nalazi, zašto je tu gde je sve bila i
kuda bi radije išla; zaboravljala bi sve osim talenta za izvlačenje savršeno ravne
linije slobodnom rukom zadovoljstva podjednako čistog kao i pisanje prelepe
rečenice.
Meñutim, tada sam spazila nešto što je njoj promaklo jarca u sobi za pripremu
teksta. Nisam želela da joj pokvarim trenutak ushićenja, pa sam nastavila da
pravim kinesko drvo od pigmentisanih tačaka i pogrešno opsečenih foto-kadrova iz
filma Salam Bombaj! Podigoh glavu i ugledah njegove oči, a on stavi prst na usta,
prikrade se iza nje i kucnu je po ramenu. Okrenula se tako naglo da sam pomislila
da će ga ubosti, ali ju je meñutim, zaustavilo ono što joj je pokazao mala koverta
koju je stavio na sto.
„Za tebe i tvoju kćer“, rekao je.
Otvorila je kovertu i izvadila dve ulaznice, plavo-bele. Zapanjila sam se
njenom ćutljivošću dok ih je razgledala. Zurila je u njih, pa u njega. Zabila je
skalpel u gumenu površ stola, poput strelice za pikado, i izvadila ga tek nekoliko
trenutaka kasnije.
„Samo koncert“, izustila je. „Bez večere, bez igranke.“
„Pristajem“ odgovorio je, ali sam jasno videla da joj u stvari ne veruje. Još je
nije poznavao.
U pitanju je bio koncert gamelana* u umetničkom muzeju. Tada sam shvatila
zašto je pristala. Samo sam se pitala kako je znao šta tačno da predloži jedno
jedino što ona nikad ne bi odbila. Da li se krio meñu oleanderima ispred našeg
stana? Raspitao se kod njenih prijatelja? Podmitio nekoga?
* Gamelan indonežanski orkestar, sačinjen prevashodno od udaraljki. (prev.)
VEČE JE PUCKETALO dok smo majka i ja čekale Berija u dvorištu muzeja.
Pod žegom se sve pretvorilo u statički elektricitet. Cešljala sam se ne bih li
posmatrala varnice kako mi lete s krajeva kose.
Prinuñena da čeka, majka je nervozno trzala rukama šakama. „Kasni. Kakva
gnusnost. Trebalo je da znam. Verovatno jurca negde s drugim uspaljenim
jarčevima. Nemoj mi više nikad dopustiti da pravim planove s četvoronošcima.a
I dalje je nosila odeću za posao iako je imala vremena da se presvuče. Bio je
to znak htela je da mu pokaže da ovo nije pravi randevu, da ovo ne znači ništa.
Odasvud su je kritički osmatrale žene u jarkoj letnjoj svili okružene nestalnim
buketom skupih parfema. Uzvraćala im je pogled plave su joj oči gorele sve dok
im nije postalo dovoljno neprijatno da okrenu glavu.
„Muškarci“, rekla je. „Ma koliko neprivlačni, svi misle da makar nešto vrede.t
Berija sam ugledala na drugoj strani pjace skakutava oblina na kratkim
nogama. Nacerio se, a meñu zubima mu je sevnuo razmak. „Izvinjavam se, ali
saobraćaj je ubistven.u
Majka je oćutala izvinjenje. Samo seljačine nude izgovore, naučila me je.
Nikad se ne izvinjavaj, nikad ne objašnjavaj.
GAMELAN se sastojao od dvadeset niskih, mršavih muškaraca koji su klečali
ispred raskošno izrezbarenih kompleta zvona, gongova i bubnjeva. Prvo se oglasio
bubanj, a potom su mu se pridružila dublja zvona. Zatim se masa zvuka postepeno
povećavala. Ritmovi su počeli da se pomaljaju, da se šire, složeni poput lijana.
Majka je rekla da gamelan u slušaočevom mozgu stvara talas mimo svih alfa, beta i
teta, moždani talas koji parališe normalne misaone kanale i tera nove da se probiju
izvan postojećih, kroz netaknute predele uma, kao što se paralelni krvni sudovi
stvaraju da bi opskrbili oštećeno srce.
Zažmurila sam ne bi li sićušni plesači? nalik krasotnim pticama, leteli preko
crnog platna mojih kapaka. Odveli su me, obraćali mi se jezicima u kojima ne
postoje reči za čudne majke ledenoplavih očiju, ni za stanove s ružnim iskricama
na prednjoj strani i suvim lišćem u bazenu.
Kasnije je publika podigla svoja plišana sedišta i nagmula ka izlazima, ali
moja majka nije se ni pomerila. Sedela je na svom mestu žmureći. Dopadalo joj se
da izañe poslednja. Prezirala je gužvu, ljude koji razmenjuju mišljenja dok izlaze s
predstave ili, još gore, raspravljaju o redu pred klozetom ili pravom restoranu za
večeru. U tom drugom svetu bila je nepomična, ostajala bi u njemu dokle god je
mogla, a uporedni kanali uplitali bi se i probijali kroz koru njenog mozga kao
korali.
„Gotovo je“, reče Beri.
Podigla je ruku da ga ućutka. Pogledao me je, a ja sam slegla ramenima. Već
sam se bila navikla. Čekali smo da u gledalištu umine i najtiši šum. Najzad je
otvorila oči.
„Dakle, hoćeš li da prezalogajiš nešto?“ upitao ju je.
„Nikad ne jedem“, odgovorila je.
Ja sam bila gladna, ali kad bi majka jednom nešto odlučila, nikad se nije
predomišljala. Otišle smo kući, gde sam pojela tunjevinu iz konzerve dok je ona,
na osnovu gamelanskih ritmova, pisala pesmu o senovitim marionetama i
bogovima slučaja.
2
ONOG LETA kad sam napunila dvanaest, sviñalo mi se da lutam po zgradi u
kojoj su bile kancelarije filmskog časopisa. Zvala se Svetska raskršća dvorište iz
dvadesetih godina, na čijoj se sredini nalazio prekookeanski brod, inače sedište
reklamne agencije. Sedela sam na kamenoj klupi i zamišljala da je na mesinganu
ogradu naslonjen Fred Aster, s mornarskom kapom i u plavom blejzeru.
Fantastične bungalove po obodu popločanog dvorišta, sagrañene u stilskom
rasponu od braće Grim do Don Kihota, iznajmIjivali su foto-studiji, glumačke
agencije, štamparske firme. Nacrtala sam nasmejanu Karmen kako dangubi ispod
viseće korpe geranijuma u seviljskoj kapiji modne agencije i smernu Maricu s
pletenicama kako mete nemačke stepenike foto-studija.
Dok sam crtala, posmatrala sam prelepe visoke devojke kako ulaze i izlaze
kroz ta vrata prelazeći iz agencije u studio i obrnuto i traće još malo svog krvavo
zarañenog konobaričkog ili honorarnog novca ne bi li pokrenule svoje karijere. Sve
je to bila čista prevara, govorila bi moja majka, a i ja sam htela to da im kažem, ali
je njihova lepota ličila na čaroliju. Kakvo bi zlo moglo da zadesi takve devojke
dugonoge, u pripijenim pantalonama i prozračnim letnjim haljinama? očiju bistrih,
lica izvajanih? Vrelina dana nikad ih nije doticala, živele su u nekoj drugoj klimi.
Oko jedanaest pre podne majka se pojavila na popločanoj kapiji na dnu
stepeništa ka Sinema sinu, a ja sam zatvorila svoju svesku, pomislivši da je
odlučila ranije da ruča. Meñutim, nismo pošle prema kolima, nego sam za njom
pošla iza ugla, gde je, naslonjen na stari zlatni ,,linkolna kome su kvake bile
napred, stajao Beri Kolker. Nosio je svetlu kariranu jaknu.
Majka ga je pomno osmotrila i zažmurila. „Ta jakna je toliko ružna da ne
mogu čak ni da te gledam. Da je nisi ukrao s nekog leša?“
Beri se nacerio i otvorio vrata za majku i mene. „Nikad nisi bila na trkama?
Tamo mora da se nosi uočljiva odeča. Tradicija.“
„Ličiš na kauč u staračkom domu“, odvratila je dok smo ulazile. „Hvala bogu
da me nijedan poznanik neće videti s tobom.“
Išle smo na randevu s Berijem. Zapanjila sam se. Bila sam sigurna da ga posle
gamelana više nikad nećemo videti. A sada je za mene držao otvorena zadnja vrata
„linkolna“. Nikad nisam bila na hipodromu. Majci ne bi palo na pamet da me
povede na takvo mesto vedro nebo, konji, nema knjiga, nema razmišljanja ni o
Lepoti ni o Sudbini.
„Ovo obično ne radim“, rekla je majka sedajući na prednje sedište i
prikopčavajući pojas. „Ali ne mogu da odolim a da ne ukradem sat radnog
vremena.“
„Svideće ti se.“ Beri je seo za volan. „Dan je suviše lep da bi se straćio u
izrabljivačnici.“
„Uvek bilo“, uzvratila je majka.
Na autoput smo izašli kod Kahuenge, krenuli na sever i iz Holivuda prešli u
dolinu San Fernando, a onda pošli na istok ka Pasadeni. Jara se na grad spustila
kao poklopac.
Santa Anita smestila se u podnožju planina San Gabrijel, golog plavog
granitnog zida nalik cunamiju. Svetli bedemi cveća i savršeni zeleni travnjaci
ispuštali su jak miris u gradski smog. Majka je hodala malo ispred Berija i
pretvarala se da ga ne poznaje sve dok najzad nije shvatila da su svi ostali odeveni
kao i on bele cipele i zeleni poliester.
Konji dobro naštimovane mašine na čeličnim oprugama, metalno sjajne.
Džokejima su satenske košulje blistale na suncu dok su vodili svoja grla po stazi, i
to u paru sa starijim smirenijim partnerom. Konji su se trzali na decu po ogradi, na
zastave potpuno nervozni i uspaljeni.
„Izaberi konja“? rekao je Beri mojoj majci.
Odabrala je broj sedam belca, zbog njegovog imena Medejin Ponos.
Džokeji su ih s mukom uveli u startnu mašinu ali kad su se vrata konačno
otvorila, konji su jednodušno jurnuli smeñom stazom.
„Hajde, sedmiceu, vikali smo. „Sedmica je srečan broj.“
Pobedio je. Majka se smejala i grlila me, grlila je i Berija. Nikad je nisam
videla takvu uzbuñenu, zasmejanu; izgledala je tako mlada. Beri je bio uložio
dvadeset dolara u njeno ime pa joj je predao dobitak stotinu dolara.
„Sta kažeš na večeru?“ upitao ju je.
Da molila sam se. Molim te, reci da. Napokon, kako sada može da ga odbije?
Odveo nas je u obližnji „Serf en terfgde smo on i ja naručili salate,
polukrvave oñreske i pečeni krompir s kiselom pavlakom. Majka je popila samo
čašu belog vina. Takva je bila Ingrid Magnusen. Izmišljala bi pravila koja bi se
najednom pojavila na kamenu iz Rozete, bila bi izvučena na svetlost dana iz pećine
pod Mrtvim morem, našla bi se ugravirana na svicima iz dinastije Šang.
Za obrokom nam je Beri pričao o svojim putovanjima na Orijent, gde nikad
nismo bile. O tome kako je na Baliju, u jednoj kolibi na plaži, naručio magične
pečurke mimo jelovnika i završio tumarajući po tirkiznoj obali, halucinirajući da je
u Raju. O poseti hramovima Ankor Vata u kambodžanskim džunglama, u društvu
tajlandskih krijumčara opijuma. O jednonedeljnom obilasku bordela po Bangkoku.
Mene je potpuno zaboravio, suviše se predao hipnotisanju majke. Glas mu je bio
sav od karanfllića i slavuja, poveo nas je na začinske tržnice Celebesa, s njim smo
zaplovile brodskom kućicom preko Koralnog mora. Pretvorile smo se u kobre koje
plešu uz trščanu sviralu.
Kad smo se vraćali kući, dopustila mu je da je dodirne po struku dok je ulazila
u kola.
BERINAS JE POZVAO svojoj kući na večeru, rekavši da bi voleo da napravi
neka indonežanska jela. Sačekala sam popodne da bih joj rekla kako se ne osećam
naročito dobro i da treba da poñe bez mene. Zudela sam za Beri jem pomišljala
sam da bi on mogao da bude onaj pravi, neko ko će nas hraniti, grliti, učiniti nas
stvarnima.
Ceo sat je isprobavala raznu odeću bele indijske pidžame, haljinu od plavog
muslina, ananase i hula-plesačice. Nikad je nisam videla tako neodlučnu.
„Plava“, rekla sam. Dekolte je bio dubok, a plavetnilo se savršeno slagalo s
njenim očima. Niko nije mogao da joj odoli kad bi nosila plavu haljinu.
Odabrala je indijsku pidžamu? koja je pokrivala svaki pedalj njene zlatne
kože. „Vratiću se rano“? rekla je.
Kad je otišla, legla sam na njen krevet i zamišljala ih zajedno, duet dva
duboka glasa u suton, uz indonežanska jela. Nisam ih okusila još otkad smo otišle
iz Amsterdama, a tamo smo živele kad sam imala sedam godina; miris te hrane
umeo je da zapahnjuje naše tamošnje susedstvo. Majka je uvek govorila da ćemo
otići na Bali. Zamišljala sam nas u kući s preterano zašiljenim krovom, naspram
zelenih pirinčanih terasa i čudesno bistrog mora gde će nas buditi zvona i meket
koza.
Nešto kasnije napravila sam sebi sendvič od sira i slatke turšije i otišla do
Majkla. On je već dopola ispio bocu crvenog vina iz „Trejder Džoa“ „sirotinjski
šik“, zvao ju je jer je imala pluteni zapušač i plakao je gledajući film s Lanom
Tarner. Meni se Lana Tarner nije dopadala, a umiruće paradajze nisam mogla da
gledam, pa sam čitala Čehova dok se Majkl nije onesvestio, a onda sam sišla i
plivala u bazenu toplom poput suza. Plutala sam na leñima, gledala zvezde Jarca,
Labuda i nadala se da se moja majka zaljubljuje.
Celog vikenda nije prozborila ni reč o svom sastanku s Berijem, ali je pisala
pesme, gužvala ih i bacala u smeće.
U REDAKCIJSKOJ SOBI Kit je pregledala tekst majci preko ramena, dok
sam ja sedela za svojim stolom u uglu i pravila kolaž o Čehovu dama s
psetancetom isecajući likove s odbačenih fotografija. Marlin se javila na telefon i
prekrila mikrofon rukom.
„Beri Kolker je na vezi.“
Kit je trznula glavom na pomen tog imena, kao marioneta u rukama trapavog
lutkara. „Preuzeću u kancelariji.“
„Traži Ingrid“, rekla je Marlin.
Majka nije podigla pogled. „Reci mu da više ne radim ovde.“
Marlin je to učinila, lažući najslañe na svetu.
„Otkud znaš Berija Kolkera?“ upitala je urednica, crnih očiju velikih poput
maslina.
„Poznanik“, odvratila je majka.
Te večeri, u dugom letnjem sumraku, Ijudi su izlazili iz stanova, šetali pse pili
miksovane napitke pored bazena, brčkajući stopaia u vodi. Mesec se uzdigao i
šćućurio u napetom plavetnilu. Majka je klečala pored stola, pisala, a na blagom
povetarcu se lelujao hvatač vetra koji smo obesili na stari eukaliptus, dok sam
ležala na njenom krevetu. Htela sam zauvek da zaustavim taj trenutak zvona, lako
pljuskanje vode, zveckanje psećih povodaca smeh s bazena, struganje majčinog
pera, miris drveta, spokoj. Zelela sam da ga smestim u medaljon i stavim oko
vrata. Želela sam da nas hiljadugodišnji san snañe ovakve, upravo u ovoj sekundi,
baš kao san u zamku Uspavane lepotice.
Začulo se kucanje na vratima i narušilo mir. Nama baš niko nikad nije
svraćao. Majka je spustila pero i zgrabila perorez koji je držala u tegli s olovkama,
čeličnu oštricu dovoljno oštru da obrije mačku. Otvorila ga je uz bedro i stavila
prst preko usana. Prikupila je kimono, ispod koga je bila gola.
Bio je to Beri, i zvao ju je. ,,Ingrid!“
„Kako se usuñuje“, rekla je. „Ne može tek tako da mi dolazi na vrata
nepozvan.“
Naglo je otvorila vrata. Beri je nosio pogužvanu havajsku košulju, bocu vina i
kesu punu nekog predivnog mirisa. „Zdravo“, rekao je. „Bio sam u blizini, pa sam
svratio.“
Stajala je na vratima, i dalje držeći otvoren nož uz bedro. „Oh, je li tako?“
Potom je učinila nešto nezamislivo. Pozvala ga je da uñe i sklopila nož.
Osvmuo se po našoj sobi, elegantno nenameštenoj. „Upravo ste se uselile?“
Nije ništa odgovorila. Tu smo živele već godinu dana.
SUNCE je peklo kroz mrežasta vrata kad sam se probudila osvetljavalo
mlečan, nepokretan vazduh, omotan oko jutra poput peškira. Cula sam muškarca
kako peva i zveket slavina dok je završavao tuširanje. Beri je prenoćio. Majka je
kršila sopstvena pravila. Najposle, ipak nisu bila od kamena, nego mala i krhka kao
papirni ždralovi. Zurila sam u nju dok se spremala za posao, cekala objašnjenje, ali
se ona samo nasmešila.
Posle te noći promena je bila zapanjujuća. U nedelju smo zajedno otišli na
holivudsku pijacu gde su ona i Beri kupili spanać, boraniju paradajz i grožñe sitno
poput pljosnate pribadače dok sam ja kaskala za njima, nema od zapanjenosti pred
majčinim razmetljivim poznavanjem povrća., kao da smo u knjižari. Moja majka
za koju se obrok sastoji od tetrapaka jogurta, konzerve sardina ili krekera? Mogla
je nedeljama da jede samo maslac od kikirikija, a da i ne primeti. Posmatrala sam
je dok je prolazila pored tezgi s njenim omiljenim belim cvećem ljiljanima i
hrizantemama a ona je pak napunila naručje džinovskim crvenim makovima s
crnim mrljama u sredini. Na povratku kući ona i Beri držali su se za ruke i
dubokim, jedva čujnim glasovima pevušili pesme iz šezdesetih „ Wear Your Love
Like Heaven“* i „ IVaterloo Sunset“**.
TOLIKO TOGA bi mi ranije bilo nezamislivo. Pisala je malecne haiku pesme
i gurala mu ih u džep. Vadila sam ih kad god sam imala priliku., da vidim šta je
napisala. Crvenela sam: Makovi krvare laticama čistog obilja. Ti ija, slast bojnog
polja.
Jednog jutra u redakciji, pokazala mi je sliku u nedeljnom besplatnom
dodatku Kaligulina majka, snimljenu na zabavi posle jedne pozorišne premijere.
Oboje su izgledali uvošteni. Majku su u podglavlju slike nazvali novom Berijevom
prijateljicom. Upravo je to najviše mrzela žena kao muškarčevo šta god. Sad se
činilo kao da je pobedila na takmičenju.
Strast. Ranije nisam ni pomišljala da bi mogla da je zadesi. Tih dana nije
mogla sebe da prepozna u ogledalu, oči su joj potamnele od strasti, kosa joj je
neprestano bila umršena, puna mošusa Berijevog jarčevskog mirisa.
Izašli su, a ona mi je po povratku pričala o tome, kroz smeh. „Žene su mu
prilazile i cičale kao paunice: ’Beri! Gde si bio? Ali to nije važno. On je sad sa
mnom. Ja sam jedina koju želi.
* „Nosi svoju ljubav kao neboa Donovanova pesma. (prev.)
** „Suton na Vaterlou“ -pesma grupe Kinks. (prev.)
Strast je gospodarila njome. Nestale su primedbe na njegovu jarčevsku
pojavu, na potrebu za zubarom, na opušteno telo, na bedan ukus u odevanju, na
neizbrušenost njegovog rečnika, na besramne klišee na zločinačku otrcanost
njegovog opusa? na to što piše „moja kad treba ,,svoj“. Nikad nisam ni sanjala da
ču gledati majku oblepljenu oko dežmekastog čoveka s konjskim repom u hodniku
ispred našeg stana ni da če mu dopustiti da joj pod stolom zavuče ruku pod suknju
kad smo jednom večerali u mračnom restoranu u staroj Kineskoj četvrti.
Posmatrala sam je kako zatvara oči, osećala sam talase njene strasti poput parfema
povrh šolja za čaj.
Ujutru bi on ležao pored nje na širokom belom madracu kad bih prelazila
preko sobe odlazeći u kupatilo. Cak su i razgovarali sa mnom ona bi držala glavu
na njegovom ramenu, soba bi bila puna njihovih Ijubavnih mirisa kao da ne postoji
ništa prirodnije na svetu. Tada bih poželela da se naglas nasmejem. U dvorištu
,,Svetskih“ raskršća sela sam pod stablo bibera i napisala „Gospodin Beri Kolker s
gospoñom“ u svoju beležnicu. Uvežbavala sam da izgovorim: „Smem li da te
zovem ’tata’?“
Majci nikad nisam rekla da želim oca. Samo sam jednom potegla tu temu,
mora da sam još išla u obdanište. Te godine smo se vratile u SAD i nastanile se u
Holivudu. Dan vreo, zagušljiv, majka loše raspoložena. Kasno me je pokupila iz
dnevnog boravka, morale smo u kupovinu. Vozile smo se starim „datsunom“ koji
je tada imala još se sećam vrelih skakutavih sedišta, i rupe u podu kroz koju sam
mogla da vidim ulicu.
Skola je tek bila počela, a naša mlada učiteljica, gospoñica Vilijems, pitala
nas je za očeve. Oni su živeli u Sijetlu ili Panorama Sitiju ili San Salvadoru, a
dvojica su čak bila i mrtva. Bili su advokati ili bubnjari ili serviseri automobilskih
stakala.
„Gde je moj otac?“ upitala sam majku.
Razdraženo je prebacila menjač u nižu brzinu, usled čega sam se zalepila za
pojas. „Ti nemaš oca“, rekla je.
„Svako ima oca“, odgovorila sam.
„Očevi su nebitni. Veruj mi imaš sreće. Ja sam imala oca, znam kako je. Mani
se te priče.“ Uključila je radio glasan rokenrol.
Osetila sam se kao slepica kojoj ona kaže: vid nije važan, sasvim je dobro što
ne vidiš. Počela sam da posmatram očeve u prodavnicama, očeve na igralištima
kako ljuljaju svoje kćeri na Ijuljaškama. Dopadalo mi se što su naizgled uvek znali
šta treba da rade. Ličili su na mol čvrsto vezan za svet, na kome možete biti
bezbedni, a ne da lutate kao mi. Molila sam se da Beri Kolker postane taj čovek.
Njihova ljubavna mrmljanja postala su moje uspavanke, moj sanduk za
devojačku spremu. Spuštala sam u njega rublje, letnji kamp, nove cipele, Božić.
Prikupljala večere u restoranima, svoju sobu, bicikl., večernje roditeljske sastanke.
Godinu sličnu prethodno j, i još jednu takvu, godinu za godinom most, hiljadu
daleko tananijih i bezimenijih stvari što ih znaju devojčice bez očeva.
Beri nas je četvrtog jula odveo na prazničnu utakmicu na stadion Dodzersa i
kupio nam njihove kačkete. Jeli smo viršle, njih dvoje su pili pivo iz papirnih čaša
a on joj je objašnjavao bejzbol kao da je u pitanju fiJozofija, ključ za američku
dušu. Beri je dobacio novac prodavcu kikirikija i uhvatio kesicu koju mu je ovaj
hitnuo. Rasuli smo ljuske od kikirikija svuda oko sedišta. Bili smo kao porodica.
Pretvarala sam da smo samo Mama, Tata i Dete. Priključili smo se navijačkom
taiasu, a oni su se tokom cele sedme promene ljubili, dok sam ja crtala lica na
kikirikijima. Vatromet je aktivirao sve automobilske alarme na parkingu.
Sledećeg vikenda poveo nas je u Katalinu. Na trajektu me je spopao gadan
napad morske bolesti, pa mi je Beri stavio hladnu maramicu na čelo i dao mi
mentol-bombone da ih sisam. Dopadale su mi se njegove smeñe oči, njegov
zabrinut izgled, kao da nikad nije video dete da povraća. Kad smo stigli, trudila
sarn se da se ne držim stalno uz njih, nadajući se da će je on zaprositi dok su se
šetali meñu jedrilicama i jeli škampe iz papirnog fišeka.
3 Re: Janet Fitch - Beli oleander Sre Feb 15, 2012 12:19 am
Margita
Administrator
NEŠTO SE DESILO. Sećam se samo da je počelo doba vetrova. Koštanog
zveketa vetra u palmama. Beri je rekao da će te večeri doći u devet, ali se nije
pojavio ni do jedanaest. Da bi umirila nerve, majka je pustila traku s peruanskom
muzikom za flautu, irskom muzikom za harfu, bugarskim pevačima, ali ništa nije
pomoglo. Smirujući, skladni zvuci nisu odgovarali njenom raspoloženju.
Gestikulirala je teskobno i nedovršeno.
„Hajdemo na plivanjeu, rekla sam.
»Ne mogucc odvratila je. „Mogao bi da se javi.“
Konačno je izvadila kasetu i stavila jednu Berijevu džez-muzika Ceta
Bejkera, romantična, kakvu je ranije bez izuzetka mrzela.
„Muzika za hotelske koktele. Da se uz nju ljudi isplaču u svoje pivo“, rekla je.
„Ali ja nemam piva.“
Otišao je iz grada, poslovima za razne časopise. Otkazivao je njihove
sastanke. Majka nije mogla da spava, skakala je čim bi telefon zazvonio. Izraz lica
bio joj je nepodnošljiv kad bi shvatila da se ne javlja Beri. U glas joj se uvukao ton
koga nikad ranije nije bilo nazubljen, poput oštrice testere.
Nisam shvatala kako se to moglo dogoditi, kako je mogao da nam pruži
vatromet i Katalinu, kako je mogao da drži hladnu maramicu na mom čelu, da
govori o zajedničkom odlasku na Bali, a potom da zaboravi našu adresu.
JEDNOG POPODNEVA smo nenajavljene stale pored njegove kuće.
„Pobesneće“, rekla sam.
„Bile smo u blizini, pa smo svratile“, odgovorila je.
Bila sam u stanju da je odvratim od ovoga koliko sam bila u stanju i da
sprečim sunce da se promoli kroz proključali smog avgustovskog jutra, ali ipak
nisam želela da prisustvujem. Čekala sam u kolima. Majka je pokucala na vrata, a
Beri je otvorio u kućnom mantilu od indijskog platna. Nisam morala da je čujem
da bih znala šta mu govori. Obukla je svoju plavu haljinu od muslina, vreo vetar
nosio joj je skute, a od sunca po njenim leñima tkanina je postala providna. On je
stajao na vratima, prečio joj put, a ona je nagnula glavu na stranu, prilazila,
dodirivala se po kosi. Osetila sam napetost kako mi raste u mozgu, sve jače i jače,
dok nisu nestali u kući.
Pustila sam radio, klasičnu muziku. Nisam mogla da podnesem nikakve reči.
Zamišljala sam svoje ledenoplave oči kako posmatraju nekog muškarca, govore
mu da ode, da sam zauzeta. „Nisi moj tip“, hladno sam rekla u retrovizor.
Pola sata kasnije izašla je iz kuće, doteturala se do kola, saplevši se o
baštensku prskalicu kao slepica. Ušla je, sela za volan i stala da se Ijulja naprednazad,
usta otvorenih i četvrtastih, ali glasa nije bilo. Majka je plakala. Kruna svih
neverovatnosti.
„Ima randevuu, najzad je rekla šapatom, glasom kao da su je neke ruke
ščepale za grlo. „Vodio je ljubav sa mnom, a onda je rekao da moram da idem.
Zato što ima randevu.u
Znala sam da nije trebalo da doñemo. Kamo sreće da nikad nije prekršila
nijedno svoje pravilo. Shvatila sam zašto ih se tako kruto pridržavala. Kad
prekršite jedno, slamaju se sva, redom, kao petarde što vam na parkingu, četvrtog
jula, eksplodiraju u oči.
Plašila sam se da je pustim da vozi u tom stanju, očiju suludih, obnevidelih.
Ubila bi nas već do trećeg ugla. Meñutim, nije upalila auto. Sedela je, zurila kroz
vetrobran, ljuljala se grlila samu sebe oko struka.
Nekoliko minuta kasnije jedna kola stala su na prilaz novi sportski model
spuštenog krova s plavušom na vozačkom sedištu. Bila je vrlo mlada i nosila je
kratku suknju. Nagnula se da uzme tašnu sa zadnjeg sedišta.
„Nije tako lepa kao ti“, rekla sam.
„Ali je gluplja“, ogorčeno je prošaputala majka.
KIT SE NASLONILA na pult u redakcijskoj sobi usana boje ciklame, sličnih
zamrljanom osmehu vučice.
„Ingrid, pogodi koga sam sinoć videla u Virdžinsu“, rekla je visokim glasom,
zacenjenim od zluradosti. „Našeg starog drugara Berija Kolkera.u Odglumila je
uzdah. „S nekom jeftinom plavušicom, upola mlañom od sebe. Muško pamćenje je
tako kratkog daha, zar ne?“ Nozdrve su joj se trznule kad je prigušila smeh.
Za ručkom mi je majka rekla da ponesem sve što želim umetničke rekvizite,
hartiju. Odlazimo i nećemo se vraćati.
„TREBALO JE DA OBRIJEM glavu“ rekla je. ,,Da pospem lice pepelom.
Oči joj behu čudne, okružene crnilom nalik modricama, a kosa joj je bila
masna i opuštena. Ležala bi na krevetu, ili zurila u svoj odraz u ogledalu. „Kako
mogu da plačem za čovekom koga nikad nisam ni smela da pustim da me
dotakne?C
Nije se vratila na posao. Nije izlazila iz polumračnog stana, sem što je silazila
do bazena gde je satima posmatrala odraze u drhtavom plavetnilu ili tiho plivala
pod vodom poput ribe u akvarijumu. Tad sam već morala ponovo da poñem u
školu. Meñutim, nisam smela da je ostavim samu, ne u takvom stanju. Mogla bih
da je ne zateknem kad se vratim. Zato smo zajedno sedele u kući, jele samo
konzerviranu hranu, a zatim pirinač i ovsenu kašu.
„Sta da radim?“ upitala sam Majkla dok me je hranio sirom i sardinama za
svojim olupanim pomoćnim stočićem. Televizijske vesti izveštavale su o požarima
na brdu Anñeles Krest.
Majkl je odmahnuo glavom prema meni, prema koloni vatrogasaca što su se
naslagali na obronak. „Dušo, tako to biva kad se zaljubiš. Prisustvuješ
elementarnoj nepogodi.“
Zaklela sam se da se nikad neću zaljubiti. Nadala sam se da će Berija zadesiti
spora mučna smrt zbog onoga što je učinio mojoj majci.
MESEC SE IZDIGAO nad grañom, crven od požara na severu i u Malibuu.
Bilo je doba vatre, a mi smo bile zarobljene u srcu plamtećeg krajolika. Pepeo je
plutao u bazenu. Sedele smo na krovu u ognjenom vetm.
„Kakvo pocepano srce“, rekla je zatežući kimono. „Trebalo bi da ga istrgnem
i zakopam kao ñubrivo.“
Kamo sreće da sam mogla da je dodirnem, ali bila je u sopstvenom
izolovanom pregratku, kao na izboru za Mis Amerike. A kroz staklo nije mogla da
me čuje.
Presamitila se i pritisla podlaktice na grudi, isterujući vazduh iz pluća.
„Sabijam sve u svoje telo“, rekla je. „Kao što tlo stiska grudvu preistorijskog
izmeta vrelinom i drobećom težinom, duboko u zemlji. Mrzim ga. Mrzim. Mrzim
ga.“ Poslednju rečenicu rekla je šapatom, ali divljim. „Unutar mog tela stvara se
dragulj. Ne, nije to moje srce. Nego nešto tvrñe, hladno i čisto. Omotavam se oko
tog novog dragulja, gajim ga u sebi.“
Sutradan ujutru je ustala. Istuširala se, otišla na pijacu. A ja sam pomislila da
će nam krenuti nabolje. Pozvala je Marlin i upitala može li da se vrati na posao. Te
nedelje su slali robu, pa im je majka očajnički trebala. Ostavila me je u školi, prvog
dana osmog razreda u ,,Le Kontu“. Kao da se nikad ništa nije desilo. A ja sam
mislila da je sve gotovo.
No, nije bilo. Počela je da prati Berija, kao što je na početku on pratio nju. Išla
je svuda gde je i on mogao da zañe, lovila ga je kako bi uglačala svoju mržnju time
što joj je stalno bio pred očima. „Mržnja mi daje snagu“, rekla je.
Odvela je Marlin na ručak u njegov omiljeni restoran, gde su ga zatekle kako
jede za šankom, i tu mu se nasmešila. On se pretvarao da je nije primetio, ali je
nastavio da se pipka po bradi. „Traži bubuljicu koje više nema“, objasnila mi je
iste večeri. „Snaga mog pogleda mogla je da je prizove natrag u život.“ Izgledala je
tako srećna, a ja nisam znala šta je gore ovo sad ili ono ranije, kad je htela da obrije
glavu.
Kupovale smo u njegovoj prodavnici, skretale kilometrima da bismo se srele s
njim uz tezgu s dinjama. Razgledale smo po njegovoj omiljenoj muzičkoj radnji.
Išle smo na prezentacije knjiga koje su napisali njegovi prijatelji.
JEDNE NOĆI JE STIGLA kući posle tri. Sutradan je trebalo da idem u školu,
ali sam ostala budna do kasno, zbog safari-filma sa Stjuartom Grejndžerom. Majkl
se već bio onesvestio na kauču.
Vreli vetrovi iskušavali su prozore kao provalnici koji pokušavaju da uñu.
Najzad sam otišla kući i zaspala u majčinom krevetu, sanjajući da na glavi nosim
zalihe kroz džunglu, a belog lovca nema nigde na vidiku.
Sela je na ivicu kreveta i izula se. „Našla sam ga. Na zabavi kod Grejsi
Keleher. Sreli smo kod daske za skokove u vodu.a Legla je pored mene, šaputala
mi na uho. „On i neka bucmasta riñokosa u providnoj bluzi vodili su mali privatni
razgovor. Ustao je i zgrabio me za ruku.u Zadigla je rukav i pokazala mi masnice
na mišici, besna, crvena.
„Je r ti to mene pratiš?’ prosiktao je. Mogla sam da ga prekoljem istog časa.
’Ne moram da te pratim’? odgovorila sam. ’Mogu da ti čitam misli. Znam svaki
tvoj potez. Znam tvoju budućnost, Beri, a ona ne izgleda dobro. ’Hoću da odeš’.,
rekao je. Nasmešila sam se. ’Sigurna sam u to. Čak sam i u mraku mogla da vidim
da je porumeneo. ’Ovo ti neće poći za rukom’, rekao je. ’Upozoravam te, Ingrid,
neće ti poći za rukom’.C Majka se nasmejala, ruku prekrštenih iza glave. „Ne
razume on ništa. Već mi je pošlo za rukom.“
SUBOTNJE POPODNE, vrelo i puno mirisa vatre, nebo sasušeno. Doba
godine kad ne možete ni na plažu, zbog otrovne crvene plime, doba kad grad pada
na kolena poput drevne Sodome, moleći se za iskupljenje. Sedele smo u kolima
nedaleko od Berijeve kuće, pod drvetom rogača. Mrzela sam majku dok je
posmatrala kuću njen mir nije bio čak ni zdrav, ličila je na strpljivog sokola navrh
drveta spaljenog gromom. Meñutim, nije bilo svrhe ubeñivati je da poñe kući. Više
nije govorila istim jezikom kao ja. Slomila sam šipku rogača pod nosom, udahnula
mošusni miris i pretvarala se da čekam svog oca vodoinstalatera koji proverava
cevi u jednoj kućici od cigle s travnjakom punim maslačaka, s velikim prozorom
na kome stoji lampa.
Potom je Beri izašao u bermudama i majici s natpisom Local Motion, s
čudnim malim lenonkama za sunce, kose vezane u rep. Ušao je u stari zlatni
„linkoln“ i odvezao se. „Hajde“, rekla je majka. Navukla je bele pamučne
rukavice, kakve foto-urednici koriste za rukovanje snimcima, a i meni dobacila
par. Nisam
želela da idem s njom, ali nisam htela ni da ostanem u kolima, pa sam pošla.
Stazom smo prišle njegovoj kući kao da nam je tu mesto, a majka je pružila
ruku u balinežansku kućicu za duhove, koja je stajala na tremu? i izvukla kijuč.
Kad smo ušle, ponovo me je ophrvala tuga onoga što se dogodilo, konačnost.
Nekada sam pomišljala da bih ovde čak mogla i da živim, s velikim lutkama za
vajang kulit*, jastucima od batika, zmajevima što vise s tavanice. Večno zagrljene
statue Šive i Parvati nisu me uznemiravale ranije, dok sam mislila da će on i majka
biti isti takvi, da će sve trajati zauvek i izroditi novi svemir. No sada sam ih mrzela.
Majka je uključila njegov kompjuter na velikom duboreznom stolu. Aparat je
zazujao. Otkucala je nešto na tastaturi i tada je sve sa ekrana nestalo. Shvatila sam
zašto je to uradila. U tom trenutku sam spoznala zašto ljudi pišu graflte na
zidovima urednih kućica, grebu boju na novim kolima, udaraju dobro vaspitanu
decu. Sasvim je prirodna želja da se uništi ono što nikad ne možete imati. Izvadila
je potkovičasti magnet iz tašne i obrisala sve njegove diskete s oznakom „rezervna
kopija“.
„Skoro da mi ga je žao“, izgovorila je dok je gasila kompjuter. „Ali ne baš.“
Izvadila je skalpel i odabrala jednu košulju iz njegovog ormara njegovu
omiljenu smeñu košulju. „Zaista je ispravno što nosi odeću boje izlučevine.“
Položila ju je na krevet i isekla na rezance. Onda je zavukla beli oleander u rupicu
za dugme.
NEKO JE LUPAO na vrata. Podigla je pogled s nove pesme koju je pisala.
Sada je pisala bez prekida. „Misliš li da je na tom harddisku izgubio nešto vredno?
Možda zbirku eseja koju je izdavaču trebalo da preda na jesen?“ Uplašila sam se
gledajući kako vrata poskakuju na šarkama. Pomislila sam na masnice na majčinoj
ruci. Beri nije bio okrutan, ali svako ima granicu. Ako uñe ona je mrtva.
Meñutim, majka nije izgledala uznemirena. Zapravo, što je on jače udarao, to
je ona izgledala srećnija, rumenih obraza,
Wayang kulit indonežansko i malezijsko pozorište lutaka. (prev.)
bistrog pogleda. Najzad ga je vratila sebi. Izvadila je perorez iz konzerve za
olovke i otvorila ga uz bedro. Cule smo ga kako vrišti, viče, baršunastog glasa
razorenog u končiće. „Ubiću te, Ingrid, tako mi boga.u
Lupanje je prestalo. Majka je oslušnula držeći nož uz belu svilu svog
penjoara. Iznenada se Beri stvorio na drugoj strani stana i počeo da udara o
prozore. Spazile smo ga lice mu je bilo izobličeno od besa, ogromno i užasno
meñu oleanderima. Skupila sam se uza zid, ali majka je samo stajala nasred sobe,
blistava poput poljske vatre.
„Ubiću te!u zaurlao je.
„Tako je bespomoćan u svom besu“ rekla mi je majka. „Impotentan, moglo bi
se reći.“
Razbio je okno. Shvatila sam da to nije nameravao, jer je zastao, a onda je, u
iznenadnom naletu hrabrosti, gurnuo ruku kroz prozor i stao da napipava kvaku.
Majka je doletela do njega brže nego što bih ikad pomislila da je u stanju, podigla
ruku i ubola ga u šaku. Nož je završio u meti. Morala je da ga izvadi, a on je žurno
izvukao ruku kroz rupu u staklu. „Kučko prokleta!“ viknuo je.
Htela sam da se sakrijem, da zapušim uši, ali nisam mogla da zažmurim.
Ovako se završavaju ljubav i strast. U susednoj zgradi palila su se svetla.
„Moji susedi zovu policiju“, rekla je kroz slomljen prozor. „Bolje idi.“
Oteturao se unazad, a trenutak kasnije čule smo ga kako šutira ulazna vrata.
„Pičko jebena. Nećeš se izvući s ovim. Ovo ne možeš da mi radiš.“
Tada je naglo otvorila vrata, stala pred njega u belom kimonu držeći krvav
nož. „Nemaš pojma šta sve mogu da uradim“, blago je rekla.
NAKON TE NOĆI više nije mogla da ga nañe, ni u Virdžinsu ni u Barnisu, ni
na zabavama, ni na klupskim sastancima. Promenio je brave. Morale smo da
koristimo metalni lenjir da bismo otvorile prozore. Tom prilikom mu je stavila
jednu grančicu oleandera u mleko, drugu u sos od ostriga, treću u švapski sir.
Jednu je zavukla i u pastu za zube. Aranžirala je bele oleandere u ručno duvanu
vazu na pomoćnom stočiću, i razasula cvetove svuda po njegovom krevetu.
Kidala sam se. On jeste zaslužio kaznu, ali je ona već prešla odreñenu
granicu. Ovo nije bila osveta. Osvetu je već dobila, pobedila je, ali izgleda da to
nije ni primetila. Polako je napuštala granice svakog razuma, a sledeća stanica bila
je svetlosnim godinama daleko., u potpunoj tami. S koliko je samo Ijubavi
nameštala tamno lišće i bele cvetove.
NA VRATIMA našeg stana pojavio se policajac. Inspektor Ramirez je
obavestio majku da je Beri optužuje za provalu i pokušaj trovanja. Ona je pak bila
savršeno smirena. „Beri je užasno ljut na mene“, rekla je pozirajući na vratima,
prekrstivši ruke. „Raskinula sam s njim pre nekoliko nedelja, a on jednostavno ne
može da se pomiri s tim. Opsednut je mnome. Pokušao je čak i da provali u ovaj
stan. Ovo je moja kći Astrid ona može da vam kaže šta se desilo.“
Slegnula sam ramenima. Ovo mi se nije dopadalo. Zaista se otimalo kontroli.
Majka je nastavila i ne trepnuvši. „Čak su i susedi pozvali policiju te večeri.
Sigurno to imate u arhivi. A sad on mene optužuje da sam provalila u njegovu
kuću? Kakav jadničak, zaista uopšte nije privlačan, sigurno mu je teško.“
Njena mržnja svetlucala je neodoljivo. Videla sam je dragulj, safir, ledena
jezera Norveške. Oh? inspektore Ramireze govorile su njene oči vi ste zgodan
muškarac, kako uopšte i možete da shvatite očajnika poput Berija Kolkera?
Kad je otišao, smejala se kao nikad.
SLEDEĆIPUT smo Berija videle na buvljoj pijaci Rouz Boul, gde je voleo da
kupuje ružne šaljive poklone za prijatelje. Majka je nosiia šešir koji joj je lice
istačkao svetlošću. Beri ju je ugledao i brzo se okrenuo, nedvosmisleno uplašen, ali
onda se predomislio, okrenuo se, uputio nam osmeh.
„Promena taktike“, šapnula je. „Evo, dolazi.“
Prišao nam je bez oklevanja s papirnim Oskarom u rukama. „Cestitam ti na
predstavi s Ramirezomu? rekao je i pružio ga majci. „Najbolja glumica godine.cc
„Ne znam o čemu govoriš“ odgovorila je. Držala me je za ruku, stezala je
prejako, ali lice joj je bilo nasmešeno i opušteno.
„Naravno da znaš“, rekao je. Stavio je Oskara pod ruku. „Ali nisam zato
došao. Smatram da možemo zakopati ratne sekire. Vidi, priznajem da sam preterao
što sam pozvao pandure. Znam da sam seronja, ali za ime božje, pokušala si da
uništiš skoro jednogodišnji rad. Naravno, moj agent ima prvobitnu skicu, hvala
bogu, ali svejedno. Zašto utakmicu ne proglasimo nerešenom?“ Majka se
nasmešila i premestila na drugu nogu. Čekala je da Beri nešto uradi, nešto kaže.
„Nije da te ne poštujem kao osobu“, rekao je. „I kao pisca. Svi znamo da si
velika pesnikinja. Čak sam i pohvalno govorio o tebi za neke časopise. Zar ne
možemo da preñemo na sledeću fazu, da budemo prijatelji?“
Ugrizla se za usnu kao da ozbiljno razmišlja o onome što je rekao, a sve
vreme je noktom ubadala moj dlan, dok nisam pomislila da će ga sasvim probiti.
Najzad je izgovorila svojim dubokim, zvučnim glasom: „Naravno da možemo. Pa,
zašto ne?“ Rukovali su se. Na licu mu se očitovala blaga sumnjičavost, ali i
olakšanje kad se vratio kupovini. A ja sam pomislila: I dalje je uopšte ne poznaje.
Te večeri smo otišle do njegove kuće. U meñuvremenu je bio stavio rešetke
na sve prozore. Vrhovima prstiju pomazila je nova osigurana vrata kao da dodiruje
krzno. „Okusi njegov strah. Jako liči na šampanjac. Hladan, rezak, bez ikakvog
tračka slasti.“ Pozvonila je. Beri je otvorio unutrašnja vrata i zapiljio se u nas kroz
sigurnosnu mrežu. Nesiguran osmeh. Vetar joj je mreškao svilenu haljinu,
mesečevu kosu. Podigla je bocu rizlinga u ruci. „Da se uveriš da smo ipak
prijatelji.“
„Ingrid, ne mogu da te pustim unutra“, rekao je.
Nasmešila se, prevukla prstom preko šipke, koketirala. „Zar se tako postupa s
prijateljima?“
KASNO TE NOĆI plivale smo u toplom akvamarinu bazena, pod šuštanjem
palmi i svetlucanjem prečišćenog neba. Majka je plutala na leñima i pevušila za
sebe. „Bože, kako ovo volim.a Nežno je pljuskala prstima po vodi, prepuštajući se
sporoj kružnoj struji. „Baš smešno. U mržnji uživam više nego u bilo kojoj ljubavi.
Ljubav je mušičava. Zamorna. Zahtevna. Ljubav te koristi. Predomišija se.“ Oči su
joj bile sklopljene. Vodene perle krasile su joj lice, a kosa joj se rasprostrla poput
meduzinih pipaka. „A mržnja je drugo. Nju možeš da koristiš. Vajaš. Upraviš.
Može da bude tvrda ili meka, kakva god ti treba. Ljubav te ponižava, ali te mržnja
neguje. Toliko je utešna. Sad se osećam beskrajno bolje.“
„Drago mi je“, odgovorila sam. Bilo mi je drago što se osećala bolje, ali mi se
ta vrsta sreće nije dopadala nisam verovala u nju, verovala sam da će pre ili kasnije
oklop napući i da će svakojaki užasi izleteti napolje.
ODVEZLE smo se u Tihuanu. Usput nismo kupile ni pinjate* ni cveće od
krep-papira ni minñuše ni tašne. Držala je komad hartije i neprestano zurila u njega
dok smo obilazile sporedne ulice, pored magaraca obojenih kao zebre i sićušnih
indijanskih prosjakinja s decom. Davala sam im sitniš dok sam ga imala, i žvakala
bajatu žvakaću gumu koju su mi dale. Majka nije obraćala pažnju. Zatim je našla
šta je tražila apoteku, sasvim nalik losanñeleskoj apoteci, jarko osvetljenu., s
apotekarom u belom mantilu.
Por favor, tiene usted DMSO?**“ upitala je.
„Imate artritis?“ upitao je apotekar na dobrom engleskom.
„Da“, odgovorila je. „Upravo tako. Jedna prijateljica mi je rekla da ga vi
prodajete.“
* Pinjata dekorativna posuda (obično keramička) obešena o tavanicu, puna
slatkiša, voća i poklona; po latinoameričkom običaju, u prazničnim prilikama
pinjatu štapovima razbijaju osobe s povezima preko očiju. (prev.)
** Šp. „MoIIdi vas imate li DMSO?“ (prev.)
„Koliko pakovanje želite?“ Izvukao je tri boce, jednu nalik boci za vanilu,
jednu nalik boci acetona za nokte, a najveća je ličila na bocu za sirće. Odabrala je
veliku.
,,Koliko?“
„Osamdeset dolara, gospoñice.“
„Osamdeset.“ Majka je oklevala. Osamdeset dolara bila je cena za
dvonedeljnu ishranu, osamdeset dolara bila je cena za dvomesečnu zalihu benzina.
Šta to vredi osamdeset dolara i dolaska u Tihuanu zarad kupovine?
„Hajdemo“, rekla sam. „Hajde da sednemo u kola i vozamo se. Idemo u La
Paz.“
Pogledala me je. Uhvatila sam je nespremnu, zato sam nastavila da pričam,
nadajući se da ću uspeti da nas vratim na neku prepoznatljivu planetu. „Možemo
da uhvatimo prvi jutarnju trajekt. Zar ne možemo? Da se odvezemo u Halisko. U
San Migel de Aljende. Možemo da ugasimo račune, prebacimo novac na ’ameriken
ekspres’, i putujemo bilo kuda.“
Kako bi to bilo lako! Poznavala je sve benzinske pumpe odatle do Paname,
jeftine dobre hotele s visokim tavanicama i rezbarenim krevetima, nedaleko od
glavnih trgova. Za tri dana bismo bile hiljadu i po kilometara daleko od ove
katastrofalne bočice. „Ovde ti se uvek sviñalo. Nikad nisi ni htela da se vratiš u
SAD.“ Načas sam je imala u šakama. Znala sam da se prisetila godina koje smo
provele tu, svojih ljubavnika, boje mora. Meñutim, čarolija nije bila dovoljno jaka,
nisam umela da tkam reči kao ona, ne dovoljno dobro, pa je slika izbledela i vratila
se na platno njene opsesije: Beri i plavuša, Beri i riñokosa, Beri u penjoaru od
indijskog platna.
„Prekasno“, odgovorila je. Izvadila je novčanik, odbrojala četiri dvadesetice i
spustila ih na pult.
POČELA JE da kuva noću, i to stvari suviše čudne da bi se pominjale.
Namakala je oleander u ključalu vodu, a s njim i koren puzavice što je puštala bele
levkaste cvetove, sjajne poput lica. Zaranjala je bilje sitnih srcolikih cvetova,
skupljeno noću sa susedove ograde. Potom je prokuvavala vodu bez kraja i konca;
cela kuhinja smrdela je na zeleniš i trulo lišće. Bacala je kilograme vlažne, spanaću
slične mase u tuñe kante. Sa mnom više nije razgovarala. Sedela je na krovu i
obraćala se mesecu.
„ŠTA JE DMSO*?“ upitala sam Majkla jedne večeri kad je majka izašla u
grad. On je pio viski, pravi „Džoni Voker“, u znak slavlja što je u Muzičkom
centru dobio posao u postavci Magbeta, mada nije smeo tako da ga zove, zbog
uroka. Gomila veštica i tako toga. Morali ste da ga zovete Škotski komad. Majkl
nije hteo da rizikuje već je celu godinu radio samo audio-izdanja.
„Koristi se za artritis“, rekao je.
Prelistavala sam Varajeti i trudila se da zvučim ležerno: „Je li opasan?“
„Ni najmanje“, odgovorio je. Podigao je čašu i zagledao se u ćilibarni
alkohol, a potom polako otpio, sklapajući oči od zadovoljstva.
Nisam očekivala lepe vesti. „Čemu onda služi?“
„Pomaže da se lek apsorbuje preko kože. Tako funkcionišu i nikotinski
flasteri, i flasteri protiv morske bolesti. Zalepiš ga, a DMSO pomaže da materija
prodre kroz kožu u krvotok. Čudesno. Sećam se da su ranije brinuli hoće li ga
hipici mešati s LSD-om i mazati na kvake po javnim zgrañama.“ Nasmejao se
svojoj čaši. „Kao da bi iko uopšte trošio kiselinu na gomilu strejtaša.“
POTRAŽILA SAM bocu DMSO-a. Nigde je nije bilo,, Gledala sam ispod
sudopere, po kupatilu, u fioke u našem stanu nije bilo baš mnogo skrovišta, a
sakrivanje ionako nije spadalo u majčin stil. Čekala sam je. Vratila se kasno, sa
zgodnim mladićem kome su tamne kovrdže padaie do pola leña. Uhvatila ga je za
ruku.
„Ovo je Hesus“, rekla je. „Pesnik je. Moja kći, Astrid.“
„Zdravo“, odvratila sam. „Mama, mogu li nakratko da porazgovaram s
tobom?“
„Trebalo bi da spavaš“, rekla je. „Odmah se vraćam.“ Nasmešila se Hesusu,
pustila mu ruku i izvela me na trem. Opet je izgledala divno ~ bez podočnjaka,
kose nalik slapu.
* Skraćenica za dimetil-sulfoksid. (prev.)
Legla sam na krevet, a ona me je pokrila čaršavom i pomaziia mi lice.
„Mama, šta se desilo s onom hemikalijom iz Meksika?u
I dalje se smešila, ali sam joj iz očiju pročitala sve.
„Nemoj to da radiš“, rekla sam.
Poljubila me je i pomilovala po kosi hladnom rukom, večito hlañnom uprkos
vrelini, uprkos vetru i požarima, a zatim je otišla.
SUTRADAN sam okrenula Berijev broj.
„Tunel ljubavi“, javila se neka devojka, naduvana, zakikotana. Cula sam
njegov baršunasti glas u pozadini. Onda se i on javio. „Halo?“
Htela sam da ga upozorim, ali sam u tom času mogla da se setim samo
majčinog lica kad je onog dana izašla iz njegove kuće. Njenog Ijuljanja, uglastih
usta. Svejedno, šta sam i mogla da mu kažem ne diraj ništa, ne jedi ništa, pazi se?
Već je bio podozriv prema njoj. Ako mu kažem, mogli bi da je uhapse, a ja ne bih
povredila svoju majku, ne zbog Berija Kolkera i njegovih Šivi što se jebu. Zaslužio
je. Sam je to tražio.
„Halo“, rekao je, a devojka je nešto izustila i glupavo se zasmejala. „Ma jebi
se i ti“, rekao je i spustio slušalicu.
Više ga nisam pozivala.
SEDELE SMO na krovu i posmatrale mesec, crven i golem u pepeljavom
vazduhu, nadnet nad grad sličan spiritističkoj tabli. Svuda oko nas čuo se grčki hor
sirena, dok je majka mrmljala dubokim, suludim glasom. „Ne mogu nam ništa. Mi
smo Vikinzi. U bitke polazimo bez štitova, zarad čiste grozničavosti i krvi.“
Nagnula se i poljubiia me u glavu, mirišuči na metal i dim.
Vetar je duvao i duvao, bez kraja i konca.
4
POTOM JE USLEDILO vreme koje teško mogu da opišem, doba podzemlja.
Ptica zarobljena u slivniku, krila joj udaraju o tavanicu mračnog, vlažnog mesta,
dok joj grad tutnji nad glavom. Zvala se Izgubljena. Zvala se Ničija Kći.
U mojim snovima majka je hodala gradom od cigala i šljunka? posleratnim
gradom, i bila je slepa, očiju praznih i belih poput kamenja. Svuda oko nje uzdizale
su se visoke zgrade s trouglovima na oknima, ozidane i zapaljene. Slepi prozori, i
njene slepe oči, a ipak mi je prilazila, neizbežna i luda. Videla sam da joj je lice
istopljeno, užasavajuće savitljivo. Imala je udubljenja umesto jagodica? ispod
očiju, kao da joj je neko glinene obraze utisnuo palcem.
Tih teških dana, pod grozno teškim niskim nebom, krila su mi bila tako teška,
panični let pod zemljom neopisivo težak. Toliko lica, toliko usana koje hoće da im
kažem zamaralo me je sve to, tonula bih u san dok su govorili. Samo nam reci šta
se desilo. Šta sam mogla da saopštim? Kad bih otvorila usta, iz njih bi ispadao
kamen. Njene jadne bele oči. Baš tamo gde sam se nadala milosti. Sanjala sam belo
mleko po ulici, belo mleko i čašu. Mleko u slivniku, mleko nalik suzama. Uz lice
sam držala njen kimono, njen miris ljubičica i pepela. Prstima sam trljala svilu.
Na tom podzemnom mestu živelo je mnogo dece, beba, tinejdžera, a sobe su
odjekivale bukom kao stanica metroa. Muzika nalik železničkoj nesreći svadljiva,
vrištava, i neprestana televizija. Težak miris kuvanja, razvodnjena mučna mokraća,
sredstvo za čišćenje. Vlasnica me je terala da ustajem u isto vreme, da sedam za sto
s ostalima, pred tanjire s pasuljem, zelenišem, mesom. Poslušno sam ustajala,
sedala, jela, potom se vraćala u čauru od kreveta i sna, na plastični čaršav što se
gužvao poda mnom. Skoro svake noći budila sam se oznojenih pazuha.
Devojčica u susednom krevetu stalno je imala napade. Nećaka mi je rekla:
„Dobro se zarañuje na zaostaloj deci, kao što ste vi.“ Ruže su se slivale niz zidove
u smeñastim dijagonalama. Prebrojala sam ih. Cetrdeset u redu, devedeset dva
reda. Nad komodom Isus, Kenedi i Martin Luter King Mlañi, svi iz profila,
okrenuti nalevo kao konji 11 startnoj mašini, Isus s kraja. Vlasnica, gospoña
Kembel, mršava i smežurana, brisala je prašinu žutom majicom. Konji su se
namestili, napeti pred rampom. Njena je bila sedmica, Medejin Ponos. Tog dana
naleteli smo na kapak u podu i propali. Provlačila sam pojas njenog kimona meñu
usnama, čitav dan, osećala ukus izgubljenog.
DAM NJENOG hapšenja ñolazio mi je u snove, u tunele što su se izokola
vraćali na jedno te isto mesto, Kucanje na vratima. Bilo je vrlo rano, još mračno.
Opet kucanje, a onda glasovi, lupa. Utrčala sam u njenu sobu kad su panduri,
panduri u uniformama, ne u uniformama, uleteli u stan. Kućevlasnik je stajao na
vratima, kose nalik kapi za tuširanje. Izvukli su majku iz kreveta, kevćući kao psi.
Vikala je na njih na nemačkom, zvala ih nacistima, zvala ih crnokošuljašima.
„Schutzstaffel. Durch Ihre Verordnung, mein Fuhrer.*“ Njeno nago telo, nežne
ljuljuškave dojke, stomak crven od izgužvanog čaršava. Nemoguće montirana
fotografija. Neko je opsekao ove policajce i zalepio ih u naš stan. Neprestano su je
gledali opsceni časopis. Njeno telo kao mesečina.
„Astrid, ne mogu da me zadržect, rekla je. „Ne brini, vratiću se za sat.u
Rekla je. Rekla je.
Sedela sam na Majklovom kauču, spavala i čekala kao pas, ceo dan, pa opet
sutradan. Prošla je sedmica, ali ona nije došla. Rekla je da hoće, ali nije.
KAD SU DOŠLI po mene, dali su mi petnaest rninuta da odlučim šta ću
poneti iz stana. Nikad nismo imale mnogo stvari. Uzela sam četiri njene knjige,
kutiju s časopisima, beli kimono, karte za tarot i perorez.
* Nem. „SS. Po vašem nareñenju, fireru.“ (prev.)
„Žao mi je“? rekao je Majkl. „Zadržao bih te da mogu. Ali znaš kako je.“
Kako je. Kako je kad vam se zemlja otvori pod nogama i celu vas proguta, i
sklopi vam se nad glavom kao da vas nikad nije bilo. Kao da bog otima Persefonu.
Zemlja se otvorila i on je izašao, ubacivši je u crne dvokolice. Potom su nestali u
dubinama, u tami, a tlo joj se sklopilo nad glavom, i nestala je kao da nikad nije ni
postojala.
Tako sam počela da živim u podzemlju, u kući sna, u kući plastičnih čaršava i
uplakanih beba i smeñih ruža četrdeset u redu, devedeset dva reda. Tri hiljade šest
stotina osamdeset smeñih ruža.
JEDNOM SU ME DOVELI da je vidim, sedela je iza stakla. Nosila je
narandžasti kombinezon, kao automehaničar, i nešto nije bilo u redu s njom. Oči su
joj bile sasvim oblačne. Rekla sam joj da je volim, ali me nije prepoznala. Takvu
sam je nanovo sretala u snovima, neprestano, nju i njene siepe oči.
Cela godina bila je puna usta koja su se otvarala i zatvarala, postavljala jedna
ista pitanja, govorila stalno isto. Samo nam reci šta se desib. Reci nam ono što nas
zanima. Htela sam da joj pomognem, ali nisam znala kako. Nisam umela da nañem
reči, nisam ih uopšte imala. U sudnici je nosila belu bluzu. Tu bluzu videla sam i
na javi i u snu. Videla sam je kako svedoči u toj bluzi, očiju praznih poput lutke.
Videla sam njena leña kako odlaze u toj bluzi. Od trideset pet do doživotne, rekao
je neko. Došla sam kuči, prebrojala ruže i zaspala.
KAD SAM SE PROBUDILA, pokušala sam da se setim svega što me je
naučila. Mi smo štapovi. Vešamo svoje bogove o drveće. Nikad ne dopusti
muškarcu da prenoći. Ne zaboravi ko si. Ali nisam mogla da se setim. Bila sam
zaostala devojčica, s kamenom u ustima, izgubljena na bojnom polju, meñu
plastičnim čaršavima. Bila sam nadzornica za pranje, pomagala sam nećaci da
odnese rublje u mašinu. Gledala sam kako se rublje vrti. Dopadao mi se miris,
ulivao mi je sigurnost. Spavala sam dok san nije počeo da liči na budnost, a
budnost na san. Ponekad bih ležala na svom krevetu u sobi s ružama i posmatrala
drugu devojčicu kako na svoju pepeljastu kožu urezuje tetovaže zihernadlom,
sigurnosnom iglom sa žutom glavom. Kožu je ranjavala ravnim i petljastim
potezima. Ogrebotine su zarastale u ružičasto jastučasto tkivo. Tada ih je ponovo
otvarala. Trebalo mi je vremena, ali sam najzad shvatila. Zelela je da se vide.
Sanjala sam da me majka juri u spaljenom gradu, slepa, nemilosrdna. Celu
istinu i nista osim istine. Zelela sam da lažem, ali su me reči napustile. Uvek je ona
govorila u naše zajedničko ime. Boginja koja je bacala zlatne jabuke. Drugi bi se
sagnuli da ih pokupe, a mi bismo tada utekle. Meñutim, kad sam zavukla ruku u
džep, našla sam samo prašinu i suvo lišće. Nisam imala čime da je zaštitim, da
pokrijem njeno nago telo. Osudila sam je svojim ćutanjem, osudila sam nas obe.
JEDNOG DANA sam se probudila i zatekla devojčicu iz susednog kreveta
kako pretura moju fioku u komodi. Gleda knjigu, lista stranice. Knjigu moje
majke. Moje vitke, nage majke, same meñu crnokošuljašima. Preoravala je majčine
reči. ,,Ne diraj moje stvaria, rekla sam.
Devojčica me je pogledala, prepadnuta. Nije znala da umem da govorim.
Provele smo zajedno nekoliko mcseci, a ja nisam izustila ni glasa.
„Vrati tou, rekla sam.
Nacerila se, a onda u tren oka zgrabila list, zgužvala ga i iscepala iz knjige,
posmatrajući me. Šta da radim? Majčine reči u njenoj krljuštavoj šaci. Šta da
radim, šta da radim? Dohvatila je sledeći list, istrgala ga i natrpala u usta, komadići
su joj visili sa ižuljanih, nacerenih usana.
Bacila sam se na nju i oborila je. Sela na nju, nabila joj kolena u leña, tamna
oštrica majčinog noža bocnula ju je u kičmu. Pesma u krvi. Ne zahoravi ko si.
Htela sam da je isečem. Osećala sam vrh oštrice u njenom mesu, u njenom
vratu, u udubljenju pri dnu lobanje. Ležala je vrlo mirno, iščekujući naredni
dogañaj. Pogledala sam svoju ruku, ruku koja je umela da drži perorez, da ga
zabije u kičmu lude devojčice. Nije to bila moja ruka. Ja nisam ovakva. Nisam.
„Ispljuni“, šapnula sam joj na uho.
Ispljunula je parčad, brboćući usnama kao konj.
„Ne diraj mi stvari“, rekla sam.
Klimnula je.
Pustila sam je.
Vratila se u krevet i počela da se bode zihernadlom. Stavila sam nož u džep i
pokupila zgužvani list i iscepkane komade.
U kuhinji su nećaka i njen dečko sedeli za stolom, pili pivo „kolt 4“, slušali
radio. Prepirali se. „Nikad ti taj novac nećeš videti, budalo“, rekla je. Nisu me
primetili. Nisu primećivali nijednu od nas. Uzela sam lepljivu traku i vratila se u
sobu.
Zalepila sam iskidani list, zalepila oba lista natrag u knjigu. Bila je to njena
prva knjiga indigo korica sa srebrnim mesečevim cvetom*, mesečevim cvetom u
stilu „ar nuvo“; prevukla sam prstom preko srebrnaste dimne linije, preko bičastih
krivina. Iz ovog primerka je čitala, na marginama je mekom olovkom ispisala
primedbe. PAUZA. Digni intonaciju. Dodirnula sam stranice koje je ona
dodirivala, pritisnula ih na usne meki debeli stari papir, sada žut, krhak poput kože.
Gurnula sam nos u povez i omirisala sve njene poetske večeri, sve cigarete bez
filtera i aparat za espreso, plaže i tamjan i šapat u noći. Začula sam njen glas kako
dopire sa stranica. Korice su se krivile upolje poput jedara.
Slika na zadnjoj korici. Majka u kratkoj haljini s dugim elegantnim rukavima,
na čelu duge šiške, ispod kojih joj proviruju oči. Kao mačka što viri ispod kreveta.
Ta prelepa devojka bila je ceo svemir, nosilac reči koje su odzvanjale kao gongovi,
koje su se kotrljale kao flaute napravljene od ljudskih kostiju. Na slici se ništa od
svega ovoga nikad nije dogodilo. Tada sam bila bezbedna sićušno jaje usañeno u
njen desni jajnik, i nikad se nismo razdvajale.
KAD SAM PROGOVORILA, poslali su me u školu. Zvala sam se Bela
Devojčica. Bila sam albino, nakaza. Uopšte nisam imala kožu. Bila sam providna,
video mi se krvotok. Crtala sam na svakom času. Crtala sam na kompjuterskim
karticama i povezivala tačke u nova sazvežña.
* Vrsta cveta (Ipomoea alba). (prev.)
SOCIJALNI RADNICI su se smenjivali, ali su svi bili isti. Vodili su me u
„Mekdonaldsu, otvarali dosijee, postavljali pitanja. „Mekdonaldsa me je plašio. Tu
je bilo previše dece, vrištala su i vikala i skakala u rupe pune šarenih lopti. Nisam
imala šta da kažem. Ovom prilikom sedela sam s muškarcem, belcem, brade
štucovane slično Pubu Pik. Saka mu četvrtasta kao ašov, na malom prstu pečatnjak.
Našao mi je stalni smeštaj. Kad sam napustila dom na Bulevaru Krenšo, niko
mi nije rekao zbogom. Meñutim, devojčica s izgrebanim tetovažama stajala je na
tremu i posmatrala kako odlazim. Zurili smo sivo-belim ulicama, a drvoredi su se
obasuli grozdovima džakaranda boje lavande.
Morali smo da promenimo četiri autoputa da bismo stigli do moje nove kuće.
Izašli smo na ulicu iskošenu uzbrdo. Tadžanga, pisalo je na tablama. Posmatrala
sam kako se niske seljačke kuće postepeno povećavaju, pa smanjuju, kako su
dvorišta haotična. Pločnici su nestali. Nameštaj je poput otrovnih pečuraka rastao
na tremovima. Mašina za rublje, odbačena drvena graña, bela kokoš, koza.
Napokon smo izašli iz grada. Popeli smo se na uzvišicu i ugledali jarugu, osamsto
metara dugu, decu na blatnjavim biciklima kako prosecaju tragove na otvorenoj
zemlji, šutiraju svetle perjanice prašine. Nasuprot tome, vazduh je izgledao
apatičan, poražen.
Zaustavili smo se u zemljanom dvorištu kuće, u osnovi prikolice, ali s toliko
dodatih delova da je morala da se nazove kućom. Plastična baštenska obrtna
prskalica stajala je nepokretna u zasadu geranijunia. Paukove biljke;:' visile su iz
saksija na
* Vrsta biljke (Chlorophytum comosum). (prev.)
širokom tremu prikolice. Tu su sedela i tri dečaka, i posmatrala. Jedan je
držao teglu s nekakvom životinjom. Najstariji je gurnuo naočari na nos i pozvao
nekoga preko ramena, kroz mrežasta vrata. Na njima se pojavila prsata i nogata
žena, široko nasmešena, zuba belih i sitnih, bez kutnjaka. Nos joj je bio zaravnjen
u korenu, kao bokserski.
Zvala se Star i u njenoj prikolici bilo je mračno. Dala nam je slatke koka-kole
koje smo pili iz konzervi dok je socijalni radnik pričao. Kad je progovorila, Star je
pokrenula čitavo telo, zabacila glavu od smeha. Zlatni krstić zasjao joj je meñu
dojkama, a socijalni radnik nije mogao da skrene pogled s tog dubokog,
tajanstvenog mesta. Ni ona ni on nisu čak ni primetili kad sam izašla napolje.
Tu nije bilo resastih džakaranda, samo oleandera i palmi, kruškastih kaktusa i
velikih tužnih bibera. Sveprisutna prašina bila je prljavoružičasta, kao peščar, ali je
nebo bilo široko kao smireno čelo, olovnoplavo kao obojeno staklo. Prvi put mi
tavanica nije pritiskala glavu.
Ustao je najstariji dečak, onaj s naočarima. „Lovimo guštere, hoćeš i ti?“
U jaruzi su hvatali guštere zamkama od kartonskih kutija. Tako mali dečaci, a
toliko strpljivi dok čekaju, ćutke, mirno, da zeleni gušter utrči u klopku. Povukli su
kanap i kutija je pala. Najstariji dečak zavukao je komad kartona pod kutiju i
okrenuo je naglavačke, a srednji je uhvatio sićušnog stvora i spustio ga u teglu.
„Sta radite s njima?“ upitala sam.
Dečak s naočarima iznenañeno me je pogledao. „Proučavamo ih, naravno.“
Gušter je u tegli izveo nekoliko sklekova, a onda se sasvim umirio. U takvoj
izolaciji mogli ste da vidite koliko je u stvari savršen, svaku pojedinu krljušt, niz
izgrebanih kandžica. Zatvoreništvo ga je učinilo posebnim. Nad nas se nadvila
planina, veličanstvena pojava. Otkrila sam da se, gledam li je na odreñeni način,
njena plećata masa kreće ka meni dok joj se zelene tufne žalfije lepe za sapi.
Zapahnuo nas je povetarac. Kriknula je neka ptica. Iz makije še širio svež, topao
miris.
Prošetala sam se jarugom, izmeñu stena zagrejanih na suncu. Spustila sam
obraz na jednu, zamišljajući da postajem upravo tako mirna, tiha, da mi je potpuno
svejedno gde me je reka ostavila prilikom poslednje oluje. Najstariji dečak
iznenada se stvorio pored mene. „Pazi se zvečarki. Vole ovo kamenje.“
Sklonila sam se od stene.
„Zapadna dijamantska zvečarka je najveća američka otrovnica“, rekao je.
„Meñutim, ona retko grize iznad gležnja. Samo pazi gde gaziš, ne penji se na stene,
a ako već moraš, pazi gde spuštaš ruke. Ovako.“ Uzeo je kamičak i pokucao njime
po najbližoj steni, kao po vratima. „Izbeći će te ako mogu. Takoñe se čuvaj i
škorpija. Protresi obuću pre nego što se obuješ, naročito napolju.“
Pomno sam ga zagledala ~ tog mršavog, pegavog dečaka, nešto mlañeg od
sebe, i nastojala da ustanovim pokušava li da me zaplaši. Meñutim, izgleda da je
pre hteo da me impresionira svojim znanjem. Nastavila sam da hodam, gledajući
oblike stena, plavetnilo njihovih senki. Osećala sam da su nastanjene, kao da se
Ijudi kriju u njima. Dečak je išao za mnom.
„Zec“, rekao je pokazujući u prašinu.
Jedva sam razaznala zamrljane tragove dva veća otiska, za njima manji, pa još
jedan. Dečak se nasmešio, pokazao blago uvučene zube, i sam nejasno nalik zecu.
Trebalo je da bude ispred televizora ili u biblioteci, ali je umeo da čita bledu
zemlju kao što druga deca čitaju stripove, kao što je majka čitala karte. Kamo sreće
da je mogao da pročita moju sudbinu iz tla.
„Svašta vidiš“, rekla sam.
Nasmešio se. Zeleo je da bude primećen. Rekao mi je da se zove Dejvi? da je
Star njegova prava majka. Imala je i kćer, Keroli. Druga dvojica, Oven i Piter, bili
su posvojci, kao ja. Meñutim, čak su i njena prava deca boravila u starateljskoj
porodici dok je Star bila na rehabilitaciji.
Koliko je dece doživelo ovo? Koliko je ñece, kao ja plutalo poput planktona u
prostranom okeanu? Razmišljala sam o slabašnosti veza izmeñu majke i deteta,
izmeñu prijatelja, o vezama koje se smatraju večnima. Sve može da se izgubi, čak
lakše nego što većina Ijudi i misli.
Nastavili smo šetnju. Dejvi je iščupao grm sa svetložutim cvetovima.
„Jelenska trava. Iz familije graška.“ Kanjonom je dunuo vetar, od koga je drveće
zatreperilo u zelenim i sivim bojama. „Paloverde* ima zeleno stablo. Ostalo je
grab.u
Tišina, čvrstina planine, beli leptiri. Zeleni miris lovorovog ruja, koji su, po
Dejvijevim rečima, lokalni Indijanci koristili za osveženje vazduha u šatorima.
Grudve džinovskog ljulja, i dalje zelene, ali već krckave poput vatre. Dva mišara
kruže na besprekorno plavom nebu, klikću.
zveketa vetra u palmama. Beri je rekao da će te večeri doći u devet, ali se nije
pojavio ni do jedanaest. Da bi umirila nerve, majka je pustila traku s peruanskom
muzikom za flautu, irskom muzikom za harfu, bugarskim pevačima, ali ništa nije
pomoglo. Smirujući, skladni zvuci nisu odgovarali njenom raspoloženju.
Gestikulirala je teskobno i nedovršeno.
„Hajdemo na plivanjeu, rekla sam.
»Ne mogucc odvratila je. „Mogao bi da se javi.“
Konačno je izvadila kasetu i stavila jednu Berijevu džez-muzika Ceta
Bejkera, romantična, kakvu je ranije bez izuzetka mrzela.
„Muzika za hotelske koktele. Da se uz nju ljudi isplaču u svoje pivo“, rekla je.
„Ali ja nemam piva.“
Otišao je iz grada, poslovima za razne časopise. Otkazivao je njihove
sastanke. Majka nije mogla da spava, skakala je čim bi telefon zazvonio. Izraz lica
bio joj je nepodnošljiv kad bi shvatila da se ne javlja Beri. U glas joj se uvukao ton
koga nikad ranije nije bilo nazubljen, poput oštrice testere.
Nisam shvatala kako se to moglo dogoditi, kako je mogao da nam pruži
vatromet i Katalinu, kako je mogao da drži hladnu maramicu na mom čelu, da
govori o zajedničkom odlasku na Bali, a potom da zaboravi našu adresu.
JEDNOG POPODNEVA smo nenajavljene stale pored njegove kuće.
„Pobesneće“, rekla sam.
„Bile smo u blizini, pa smo svratile“, odgovorila je.
Bila sam u stanju da je odvratim od ovoga koliko sam bila u stanju i da
sprečim sunce da se promoli kroz proključali smog avgustovskog jutra, ali ipak
nisam želela da prisustvujem. Čekala sam u kolima. Majka je pokucala na vrata, a
Beri je otvorio u kućnom mantilu od indijskog platna. Nisam morala da je čujem
da bih znala šta mu govori. Obukla je svoju plavu haljinu od muslina, vreo vetar
nosio joj je skute, a od sunca po njenim leñima tkanina je postala providna. On je
stajao na vratima, prečio joj put, a ona je nagnula glavu na stranu, prilazila,
dodirivala se po kosi. Osetila sam napetost kako mi raste u mozgu, sve jače i jače,
dok nisu nestali u kući.
Pustila sam radio, klasičnu muziku. Nisam mogla da podnesem nikakve reči.
Zamišljala sam svoje ledenoplave oči kako posmatraju nekog muškarca, govore
mu da ode, da sam zauzeta. „Nisi moj tip“, hladno sam rekla u retrovizor.
Pola sata kasnije izašla je iz kuće, doteturala se do kola, saplevši se o
baštensku prskalicu kao slepica. Ušla je, sela za volan i stala da se Ijulja naprednazad,
usta otvorenih i četvrtastih, ali glasa nije bilo. Majka je plakala. Kruna svih
neverovatnosti.
„Ima randevuu, najzad je rekla šapatom, glasom kao da su je neke ruke
ščepale za grlo. „Vodio je ljubav sa mnom, a onda je rekao da moram da idem.
Zato što ima randevu.u
Znala sam da nije trebalo da doñemo. Kamo sreće da nikad nije prekršila
nijedno svoje pravilo. Shvatila sam zašto ih se tako kruto pridržavala. Kad
prekršite jedno, slamaju se sva, redom, kao petarde što vam na parkingu, četvrtog
jula, eksplodiraju u oči.
Plašila sam se da je pustim da vozi u tom stanju, očiju suludih, obnevidelih.
Ubila bi nas već do trećeg ugla. Meñutim, nije upalila auto. Sedela je, zurila kroz
vetrobran, ljuljala se grlila samu sebe oko struka.
Nekoliko minuta kasnije jedna kola stala su na prilaz novi sportski model
spuštenog krova s plavušom na vozačkom sedištu. Bila je vrlo mlada i nosila je
kratku suknju. Nagnula se da uzme tašnu sa zadnjeg sedišta.
„Nije tako lepa kao ti“, rekla sam.
„Ali je gluplja“, ogorčeno je prošaputala majka.
KIT SE NASLONILA na pult u redakcijskoj sobi usana boje ciklame, sličnih
zamrljanom osmehu vučice.
„Ingrid, pogodi koga sam sinoć videla u Virdžinsu“, rekla je visokim glasom,
zacenjenim od zluradosti. „Našeg starog drugara Berija Kolkera.u Odglumila je
uzdah. „S nekom jeftinom plavušicom, upola mlañom od sebe. Muško pamćenje je
tako kratkog daha, zar ne?“ Nozdrve su joj se trznule kad je prigušila smeh.
Za ručkom mi je majka rekla da ponesem sve što želim umetničke rekvizite,
hartiju. Odlazimo i nećemo se vraćati.
„TREBALO JE DA OBRIJEM glavu“ rekla je. ,,Da pospem lice pepelom.
Oči joj behu čudne, okružene crnilom nalik modricama, a kosa joj je bila
masna i opuštena. Ležala bi na krevetu, ili zurila u svoj odraz u ogledalu. „Kako
mogu da plačem za čovekom koga nikad nisam ni smela da pustim da me
dotakne?C
Nije se vratila na posao. Nije izlazila iz polumračnog stana, sem što je silazila
do bazena gde je satima posmatrala odraze u drhtavom plavetnilu ili tiho plivala
pod vodom poput ribe u akvarijumu. Tad sam već morala ponovo da poñem u
školu. Meñutim, nisam smela da je ostavim samu, ne u takvom stanju. Mogla bih
da je ne zateknem kad se vratim. Zato smo zajedno sedele u kući, jele samo
konzerviranu hranu, a zatim pirinač i ovsenu kašu.
„Sta da radim?“ upitala sam Majkla dok me je hranio sirom i sardinama za
svojim olupanim pomoćnim stočićem. Televizijske vesti izveštavale su o požarima
na brdu Anñeles Krest.
Majkl je odmahnuo glavom prema meni, prema koloni vatrogasaca što su se
naslagali na obronak. „Dušo, tako to biva kad se zaljubiš. Prisustvuješ
elementarnoj nepogodi.“
Zaklela sam se da se nikad neću zaljubiti. Nadala sam se da će Berija zadesiti
spora mučna smrt zbog onoga što je učinio mojoj majci.
MESEC SE IZDIGAO nad grañom, crven od požara na severu i u Malibuu.
Bilo je doba vatre, a mi smo bile zarobljene u srcu plamtećeg krajolika. Pepeo je
plutao u bazenu. Sedele smo na krovu u ognjenom vetm.
„Kakvo pocepano srce“, rekla je zatežući kimono. „Trebalo bi da ga istrgnem
i zakopam kao ñubrivo.“
Kamo sreće da sam mogla da je dodirnem, ali bila je u sopstvenom
izolovanom pregratku, kao na izboru za Mis Amerike. A kroz staklo nije mogla da
me čuje.
Presamitila se i pritisla podlaktice na grudi, isterujući vazduh iz pluća.
„Sabijam sve u svoje telo“, rekla je. „Kao što tlo stiska grudvu preistorijskog
izmeta vrelinom i drobećom težinom, duboko u zemlji. Mrzim ga. Mrzim. Mrzim
ga.“ Poslednju rečenicu rekla je šapatom, ali divljim. „Unutar mog tela stvara se
dragulj. Ne, nije to moje srce. Nego nešto tvrñe, hladno i čisto. Omotavam se oko
tog novog dragulja, gajim ga u sebi.“
Sutradan ujutru je ustala. Istuširala se, otišla na pijacu. A ja sam pomislila da
će nam krenuti nabolje. Pozvala je Marlin i upitala može li da se vrati na posao. Te
nedelje su slali robu, pa im je majka očajnički trebala. Ostavila me je u školi, prvog
dana osmog razreda u ,,Le Kontu“. Kao da se nikad ništa nije desilo. A ja sam
mislila da je sve gotovo.
No, nije bilo. Počela je da prati Berija, kao što je na početku on pratio nju. Išla
je svuda gde je i on mogao da zañe, lovila ga je kako bi uglačala svoju mržnju time
što joj je stalno bio pred očima. „Mržnja mi daje snagu“, rekla je.
Odvela je Marlin na ručak u njegov omiljeni restoran, gde su ga zatekle kako
jede za šankom, i tu mu se nasmešila. On se pretvarao da je nije primetio, ali je
nastavio da se pipka po bradi. „Traži bubuljicu koje više nema“, objasnila mi je
iste večeri. „Snaga mog pogleda mogla je da je prizove natrag u život.“ Izgledala je
tako srećna, a ja nisam znala šta je gore ovo sad ili ono ranije, kad je htela da obrije
glavu.
Kupovale smo u njegovoj prodavnici, skretale kilometrima da bismo se srele s
njim uz tezgu s dinjama. Razgledale smo po njegovoj omiljenoj muzičkoj radnji.
Išle smo na prezentacije knjiga koje su napisali njegovi prijatelji.
JEDNE NOĆI JE STIGLA kući posle tri. Sutradan je trebalo da idem u školu,
ali sam ostala budna do kasno, zbog safari-filma sa Stjuartom Grejndžerom. Majkl
se već bio onesvestio na kauču.
Vreli vetrovi iskušavali su prozore kao provalnici koji pokušavaju da uñu.
Najzad sam otišla kući i zaspala u majčinom krevetu, sanjajući da na glavi nosim
zalihe kroz džunglu, a belog lovca nema nigde na vidiku.
Sela je na ivicu kreveta i izula se. „Našla sam ga. Na zabavi kod Grejsi
Keleher. Sreli smo kod daske za skokove u vodu.a Legla je pored mene, šaputala
mi na uho. „On i neka bucmasta riñokosa u providnoj bluzi vodili su mali privatni
razgovor. Ustao je i zgrabio me za ruku.u Zadigla je rukav i pokazala mi masnice
na mišici, besna, crvena.
„Je r ti to mene pratiš?’ prosiktao je. Mogla sam da ga prekoljem istog časa.
’Ne moram da te pratim’? odgovorila sam. ’Mogu da ti čitam misli. Znam svaki
tvoj potez. Znam tvoju budućnost, Beri, a ona ne izgleda dobro. ’Hoću da odeš’.,
rekao je. Nasmešila sam se. ’Sigurna sam u to. Čak sam i u mraku mogla da vidim
da je porumeneo. ’Ovo ti neće poći za rukom’, rekao je. ’Upozoravam te, Ingrid,
neće ti poći za rukom’.C Majka se nasmejala, ruku prekrštenih iza glave. „Ne
razume on ništa. Već mi je pošlo za rukom.“
SUBOTNJE POPODNE, vrelo i puno mirisa vatre, nebo sasušeno. Doba
godine kad ne možete ni na plažu, zbog otrovne crvene plime, doba kad grad pada
na kolena poput drevne Sodome, moleći se za iskupljenje. Sedele smo u kolima
nedaleko od Berijeve kuće, pod drvetom rogača. Mrzela sam majku dok je
posmatrala kuću njen mir nije bio čak ni zdrav, ličila je na strpljivog sokola navrh
drveta spaljenog gromom. Meñutim, nije bilo svrhe ubeñivati je da poñe kući. Više
nije govorila istim jezikom kao ja. Slomila sam šipku rogača pod nosom, udahnula
mošusni miris i pretvarala se da čekam svog oca vodoinstalatera koji proverava
cevi u jednoj kućici od cigle s travnjakom punim maslačaka, s velikim prozorom
na kome stoji lampa.
Potom je Beri izašao u bermudama i majici s natpisom Local Motion, s
čudnim malim lenonkama za sunce, kose vezane u rep. Ušao je u stari zlatni
„linkoln“ i odvezao se. „Hajde“, rekla je majka. Navukla je bele pamučne
rukavice, kakve foto-urednici koriste za rukovanje snimcima, a i meni dobacila
par. Nisam
želela da idem s njom, ali nisam htela ni da ostanem u kolima, pa sam pošla.
Stazom smo prišle njegovoj kući kao da nam je tu mesto, a majka je pružila
ruku u balinežansku kućicu za duhove, koja je stajala na tremu? i izvukla kijuč.
Kad smo ušle, ponovo me je ophrvala tuga onoga što se dogodilo, konačnost.
Nekada sam pomišljala da bih ovde čak mogla i da živim, s velikim lutkama za
vajang kulit*, jastucima od batika, zmajevima što vise s tavanice. Večno zagrljene
statue Šive i Parvati nisu me uznemiravale ranije, dok sam mislila da će on i majka
biti isti takvi, da će sve trajati zauvek i izroditi novi svemir. No sada sam ih mrzela.
Majka je uključila njegov kompjuter na velikom duboreznom stolu. Aparat je
zazujao. Otkucala je nešto na tastaturi i tada je sve sa ekrana nestalo. Shvatila sam
zašto je to uradila. U tom trenutku sam spoznala zašto ljudi pišu graflte na
zidovima urednih kućica, grebu boju na novim kolima, udaraju dobro vaspitanu
decu. Sasvim je prirodna želja da se uništi ono što nikad ne možete imati. Izvadila
je potkovičasti magnet iz tašne i obrisala sve njegove diskete s oznakom „rezervna
kopija“.
„Skoro da mi ga je žao“, izgovorila je dok je gasila kompjuter. „Ali ne baš.“
Izvadila je skalpel i odabrala jednu košulju iz njegovog ormara njegovu
omiljenu smeñu košulju. „Zaista je ispravno što nosi odeću boje izlučevine.“
Položila ju je na krevet i isekla na rezance. Onda je zavukla beli oleander u rupicu
za dugme.
NEKO JE LUPAO na vrata. Podigla je pogled s nove pesme koju je pisala.
Sada je pisala bez prekida. „Misliš li da je na tom harddisku izgubio nešto vredno?
Možda zbirku eseja koju je izdavaču trebalo da preda na jesen?“ Uplašila sam se
gledajući kako vrata poskakuju na šarkama. Pomislila sam na masnice na majčinoj
ruci. Beri nije bio okrutan, ali svako ima granicu. Ako uñe ona je mrtva.
Meñutim, majka nije izgledala uznemirena. Zapravo, što je on jače udarao, to
je ona izgledala srećnija, rumenih obraza,
Wayang kulit indonežansko i malezijsko pozorište lutaka. (prev.)
bistrog pogleda. Najzad ga je vratila sebi. Izvadila je perorez iz konzerve za
olovke i otvorila ga uz bedro. Cule smo ga kako vrišti, viče, baršunastog glasa
razorenog u končiće. „Ubiću te, Ingrid, tako mi boga.u
Lupanje je prestalo. Majka je oslušnula držeći nož uz belu svilu svog
penjoara. Iznenada se Beri stvorio na drugoj strani stana i počeo da udara o
prozore. Spazile smo ga lice mu je bilo izobličeno od besa, ogromno i užasno
meñu oleanderima. Skupila sam se uza zid, ali majka je samo stajala nasred sobe,
blistava poput poljske vatre.
„Ubiću te!u zaurlao je.
„Tako je bespomoćan u svom besu“ rekla mi je majka. „Impotentan, moglo bi
se reći.“
Razbio je okno. Shvatila sam da to nije nameravao, jer je zastao, a onda je, u
iznenadnom naletu hrabrosti, gurnuo ruku kroz prozor i stao da napipava kvaku.
Majka je doletela do njega brže nego što bih ikad pomislila da je u stanju, podigla
ruku i ubola ga u šaku. Nož je završio u meti. Morala je da ga izvadi, a on je žurno
izvukao ruku kroz rupu u staklu. „Kučko prokleta!“ viknuo je.
Htela sam da se sakrijem, da zapušim uši, ali nisam mogla da zažmurim.
Ovako se završavaju ljubav i strast. U susednoj zgradi palila su se svetla.
„Moji susedi zovu policiju“, rekla je kroz slomljen prozor. „Bolje idi.“
Oteturao se unazad, a trenutak kasnije čule smo ga kako šutira ulazna vrata.
„Pičko jebena. Nećeš se izvući s ovim. Ovo ne možeš da mi radiš.“
Tada je naglo otvorila vrata, stala pred njega u belom kimonu držeći krvav
nož. „Nemaš pojma šta sve mogu da uradim“, blago je rekla.
NAKON TE NOĆI više nije mogla da ga nañe, ni u Virdžinsu ni u Barnisu, ni
na zabavama, ni na klupskim sastancima. Promenio je brave. Morale smo da
koristimo metalni lenjir da bismo otvorile prozore. Tom prilikom mu je stavila
jednu grančicu oleandera u mleko, drugu u sos od ostriga, treću u švapski sir.
Jednu je zavukla i u pastu za zube. Aranžirala je bele oleandere u ručno duvanu
vazu na pomoćnom stočiću, i razasula cvetove svuda po njegovom krevetu.
Kidala sam se. On jeste zaslužio kaznu, ali je ona već prešla odreñenu
granicu. Ovo nije bila osveta. Osvetu je već dobila, pobedila je, ali izgleda da to
nije ni primetila. Polako je napuštala granice svakog razuma, a sledeća stanica bila
je svetlosnim godinama daleko., u potpunoj tami. S koliko je samo Ijubavi
nameštala tamno lišće i bele cvetove.
NA VRATIMA našeg stana pojavio se policajac. Inspektor Ramirez je
obavestio majku da je Beri optužuje za provalu i pokušaj trovanja. Ona je pak bila
savršeno smirena. „Beri je užasno ljut na mene“, rekla je pozirajući na vratima,
prekrstivši ruke. „Raskinula sam s njim pre nekoliko nedelja, a on jednostavno ne
može da se pomiri s tim. Opsednut je mnome. Pokušao je čak i da provali u ovaj
stan. Ovo je moja kći Astrid ona može da vam kaže šta se desilo.“
Slegnula sam ramenima. Ovo mi se nije dopadalo. Zaista se otimalo kontroli.
Majka je nastavila i ne trepnuvši. „Čak su i susedi pozvali policiju te večeri.
Sigurno to imate u arhivi. A sad on mene optužuje da sam provalila u njegovu
kuću? Kakav jadničak, zaista uopšte nije privlačan, sigurno mu je teško.“
Njena mržnja svetlucala je neodoljivo. Videla sam je dragulj, safir, ledena
jezera Norveške. Oh? inspektore Ramireze govorile su njene oči vi ste zgodan
muškarac, kako uopšte i možete da shvatite očajnika poput Berija Kolkera?
Kad je otišao, smejala se kao nikad.
SLEDEĆIPUT smo Berija videle na buvljoj pijaci Rouz Boul, gde je voleo da
kupuje ružne šaljive poklone za prijatelje. Majka je nosiia šešir koji joj je lice
istačkao svetlošću. Beri ju je ugledao i brzo se okrenuo, nedvosmisleno uplašen, ali
onda se predomislio, okrenuo se, uputio nam osmeh.
„Promena taktike“, šapnula je. „Evo, dolazi.“
Prišao nam je bez oklevanja s papirnim Oskarom u rukama. „Cestitam ti na
predstavi s Ramirezomu? rekao je i pružio ga majci. „Najbolja glumica godine.cc
„Ne znam o čemu govoriš“ odgovorila je. Držala me je za ruku, stezala je
prejako, ali lice joj je bilo nasmešeno i opušteno.
„Naravno da znaš“, rekao je. Stavio je Oskara pod ruku. „Ali nisam zato
došao. Smatram da možemo zakopati ratne sekire. Vidi, priznajem da sam preterao
što sam pozvao pandure. Znam da sam seronja, ali za ime božje, pokušala si da
uništiš skoro jednogodišnji rad. Naravno, moj agent ima prvobitnu skicu, hvala
bogu, ali svejedno. Zašto utakmicu ne proglasimo nerešenom?“ Majka se
nasmešila i premestila na drugu nogu. Čekala je da Beri nešto uradi, nešto kaže.
„Nije da te ne poštujem kao osobu“, rekao je. „I kao pisca. Svi znamo da si
velika pesnikinja. Čak sam i pohvalno govorio o tebi za neke časopise. Zar ne
možemo da preñemo na sledeću fazu, da budemo prijatelji?“
Ugrizla se za usnu kao da ozbiljno razmišlja o onome što je rekao, a sve
vreme je noktom ubadala moj dlan, dok nisam pomislila da će ga sasvim probiti.
Najzad je izgovorila svojim dubokim, zvučnim glasom: „Naravno da možemo. Pa,
zašto ne?“ Rukovali su se. Na licu mu se očitovala blaga sumnjičavost, ali i
olakšanje kad se vratio kupovini. A ja sam pomislila: I dalje je uopšte ne poznaje.
Te večeri smo otišle do njegove kuće. U meñuvremenu je bio stavio rešetke
na sve prozore. Vrhovima prstiju pomazila je nova osigurana vrata kao da dodiruje
krzno. „Okusi njegov strah. Jako liči na šampanjac. Hladan, rezak, bez ikakvog
tračka slasti.“ Pozvonila je. Beri je otvorio unutrašnja vrata i zapiljio se u nas kroz
sigurnosnu mrežu. Nesiguran osmeh. Vetar joj je mreškao svilenu haljinu,
mesečevu kosu. Podigla je bocu rizlinga u ruci. „Da se uveriš da smo ipak
prijatelji.“
„Ingrid, ne mogu da te pustim unutra“, rekao je.
Nasmešila se, prevukla prstom preko šipke, koketirala. „Zar se tako postupa s
prijateljima?“
KASNO TE NOĆI plivale smo u toplom akvamarinu bazena, pod šuštanjem
palmi i svetlucanjem prečišćenog neba. Majka je plutala na leñima i pevušila za
sebe. „Bože, kako ovo volim.a Nežno je pljuskala prstima po vodi, prepuštajući se
sporoj kružnoj struji. „Baš smešno. U mržnji uživam više nego u bilo kojoj ljubavi.
Ljubav je mušičava. Zamorna. Zahtevna. Ljubav te koristi. Predomišija se.“ Oči su
joj bile sklopljene. Vodene perle krasile su joj lice, a kosa joj se rasprostrla poput
meduzinih pipaka. „A mržnja je drugo. Nju možeš da koristiš. Vajaš. Upraviš.
Može da bude tvrda ili meka, kakva god ti treba. Ljubav te ponižava, ali te mržnja
neguje. Toliko je utešna. Sad se osećam beskrajno bolje.“
„Drago mi je“, odgovorila sam. Bilo mi je drago što se osećala bolje, ali mi se
ta vrsta sreće nije dopadala nisam verovala u nju, verovala sam da će pre ili kasnije
oklop napući i da će svakojaki užasi izleteti napolje.
ODVEZLE smo se u Tihuanu. Usput nismo kupile ni pinjate* ni cveće od
krep-papira ni minñuše ni tašne. Držala je komad hartije i neprestano zurila u njega
dok smo obilazile sporedne ulice, pored magaraca obojenih kao zebre i sićušnih
indijanskih prosjakinja s decom. Davala sam im sitniš dok sam ga imala, i žvakala
bajatu žvakaću gumu koju su mi dale. Majka nije obraćala pažnju. Zatim je našla
šta je tražila apoteku, sasvim nalik losanñeleskoj apoteci, jarko osvetljenu., s
apotekarom u belom mantilu.
Por favor, tiene usted DMSO?**“ upitala je.
„Imate artritis?“ upitao je apotekar na dobrom engleskom.
„Da“, odgovorila je. „Upravo tako. Jedna prijateljica mi je rekla da ga vi
prodajete.“
* Pinjata dekorativna posuda (obično keramička) obešena o tavanicu, puna
slatkiša, voća i poklona; po latinoameričkom običaju, u prazničnim prilikama
pinjatu štapovima razbijaju osobe s povezima preko očiju. (prev.)
** Šp. „MoIIdi vas imate li DMSO?“ (prev.)
„Koliko pakovanje želite?“ Izvukao je tri boce, jednu nalik boci za vanilu,
jednu nalik boci acetona za nokte, a najveća je ličila na bocu za sirće. Odabrala je
veliku.
,,Koliko?“
„Osamdeset dolara, gospoñice.“
„Osamdeset.“ Majka je oklevala. Osamdeset dolara bila je cena za
dvonedeljnu ishranu, osamdeset dolara bila je cena za dvomesečnu zalihu benzina.
Šta to vredi osamdeset dolara i dolaska u Tihuanu zarad kupovine?
„Hajdemo“, rekla sam. „Hajde da sednemo u kola i vozamo se. Idemo u La
Paz.“
Pogledala me je. Uhvatila sam je nespremnu, zato sam nastavila da pričam,
nadajući se da ću uspeti da nas vratim na neku prepoznatljivu planetu. „Možemo
da uhvatimo prvi jutarnju trajekt. Zar ne možemo? Da se odvezemo u Halisko. U
San Migel de Aljende. Možemo da ugasimo račune, prebacimo novac na ’ameriken
ekspres’, i putujemo bilo kuda.“
Kako bi to bilo lako! Poznavala je sve benzinske pumpe odatle do Paname,
jeftine dobre hotele s visokim tavanicama i rezbarenim krevetima, nedaleko od
glavnih trgova. Za tri dana bismo bile hiljadu i po kilometara daleko od ove
katastrofalne bočice. „Ovde ti se uvek sviñalo. Nikad nisi ni htela da se vratiš u
SAD.“ Načas sam je imala u šakama. Znala sam da se prisetila godina koje smo
provele tu, svojih ljubavnika, boje mora. Meñutim, čarolija nije bila dovoljno jaka,
nisam umela da tkam reči kao ona, ne dovoljno dobro, pa je slika izbledela i vratila
se na platno njene opsesije: Beri i plavuša, Beri i riñokosa, Beri u penjoaru od
indijskog platna.
„Prekasno“, odgovorila je. Izvadila je novčanik, odbrojala četiri dvadesetice i
spustila ih na pult.
POČELA JE da kuva noću, i to stvari suviše čudne da bi se pominjale.
Namakala je oleander u ključalu vodu, a s njim i koren puzavice što je puštala bele
levkaste cvetove, sjajne poput lica. Zaranjala je bilje sitnih srcolikih cvetova,
skupljeno noću sa susedove ograde. Potom je prokuvavala vodu bez kraja i konca;
cela kuhinja smrdela je na zeleniš i trulo lišće. Bacala je kilograme vlažne, spanaću
slične mase u tuñe kante. Sa mnom više nije razgovarala. Sedela je na krovu i
obraćala se mesecu.
„ŠTA JE DMSO*?“ upitala sam Majkla jedne večeri kad je majka izašla u
grad. On je pio viski, pravi „Džoni Voker“, u znak slavlja što je u Muzičkom
centru dobio posao u postavci Magbeta, mada nije smeo tako da ga zove, zbog
uroka. Gomila veštica i tako toga. Morali ste da ga zovete Škotski komad. Majkl
nije hteo da rizikuje već je celu godinu radio samo audio-izdanja.
„Koristi se za artritis“, rekao je.
Prelistavala sam Varajeti i trudila se da zvučim ležerno: „Je li opasan?“
„Ni najmanje“, odgovorio je. Podigao je čašu i zagledao se u ćilibarni
alkohol, a potom polako otpio, sklapajući oči od zadovoljstva.
Nisam očekivala lepe vesti. „Čemu onda služi?“
„Pomaže da se lek apsorbuje preko kože. Tako funkcionišu i nikotinski
flasteri, i flasteri protiv morske bolesti. Zalepiš ga, a DMSO pomaže da materija
prodre kroz kožu u krvotok. Čudesno. Sećam se da su ranije brinuli hoće li ga
hipici mešati s LSD-om i mazati na kvake po javnim zgrañama.“ Nasmejao se
svojoj čaši. „Kao da bi iko uopšte trošio kiselinu na gomilu strejtaša.“
POTRAŽILA SAM bocu DMSO-a. Nigde je nije bilo,, Gledala sam ispod
sudopere, po kupatilu, u fioke u našem stanu nije bilo baš mnogo skrovišta, a
sakrivanje ionako nije spadalo u majčin stil. Čekala sam je. Vratila se kasno, sa
zgodnim mladićem kome su tamne kovrdže padaie do pola leña. Uhvatila ga je za
ruku.
„Ovo je Hesus“, rekla je. „Pesnik je. Moja kći, Astrid.“
„Zdravo“, odvratila sam. „Mama, mogu li nakratko da porazgovaram s
tobom?“
„Trebalo bi da spavaš“, rekla je. „Odmah se vraćam.“ Nasmešila se Hesusu,
pustila mu ruku i izvela me na trem. Opet je izgledala divno ~ bez podočnjaka,
kose nalik slapu.
* Skraćenica za dimetil-sulfoksid. (prev.)
Legla sam na krevet, a ona me je pokrila čaršavom i pomaziia mi lice.
„Mama, šta se desilo s onom hemikalijom iz Meksika?u
I dalje se smešila, ali sam joj iz očiju pročitala sve.
„Nemoj to da radiš“, rekla sam.
Poljubila me je i pomilovala po kosi hladnom rukom, večito hlañnom uprkos
vrelini, uprkos vetru i požarima, a zatim je otišla.
SUTRADAN sam okrenula Berijev broj.
„Tunel ljubavi“, javila se neka devojka, naduvana, zakikotana. Cula sam
njegov baršunasti glas u pozadini. Onda se i on javio. „Halo?“
Htela sam da ga upozorim, ali sam u tom času mogla da se setim samo
majčinog lica kad je onog dana izašla iz njegove kuće. Njenog Ijuljanja, uglastih
usta. Svejedno, šta sam i mogla da mu kažem ne diraj ništa, ne jedi ništa, pazi se?
Već je bio podozriv prema njoj. Ako mu kažem, mogli bi da je uhapse, a ja ne bih
povredila svoju majku, ne zbog Berija Kolkera i njegovih Šivi što se jebu. Zaslužio
je. Sam je to tražio.
„Halo“, rekao je, a devojka je nešto izustila i glupavo se zasmejala. „Ma jebi
se i ti“, rekao je i spustio slušalicu.
Više ga nisam pozivala.
SEDELE SMO na krovu i posmatrale mesec, crven i golem u pepeljavom
vazduhu, nadnet nad grad sličan spiritističkoj tabli. Svuda oko nas čuo se grčki hor
sirena, dok je majka mrmljala dubokim, suludim glasom. „Ne mogu nam ništa. Mi
smo Vikinzi. U bitke polazimo bez štitova, zarad čiste grozničavosti i krvi.“
Nagnula se i poljubiia me u glavu, mirišuči na metal i dim.
Vetar je duvao i duvao, bez kraja i konca.
4
POTOM JE USLEDILO vreme koje teško mogu da opišem, doba podzemlja.
Ptica zarobljena u slivniku, krila joj udaraju o tavanicu mračnog, vlažnog mesta,
dok joj grad tutnji nad glavom. Zvala se Izgubljena. Zvala se Ničija Kći.
U mojim snovima majka je hodala gradom od cigala i šljunka? posleratnim
gradom, i bila je slepa, očiju praznih i belih poput kamenja. Svuda oko nje uzdizale
su se visoke zgrade s trouglovima na oknima, ozidane i zapaljene. Slepi prozori, i
njene slepe oči, a ipak mi je prilazila, neizbežna i luda. Videla sam da joj je lice
istopljeno, užasavajuće savitljivo. Imala je udubljenja umesto jagodica? ispod
očiju, kao da joj je neko glinene obraze utisnuo palcem.
Tih teških dana, pod grozno teškim niskim nebom, krila su mi bila tako teška,
panični let pod zemljom neopisivo težak. Toliko lica, toliko usana koje hoće da im
kažem zamaralo me je sve to, tonula bih u san dok su govorili. Samo nam reci šta
se desilo. Šta sam mogla da saopštim? Kad bih otvorila usta, iz njih bi ispadao
kamen. Njene jadne bele oči. Baš tamo gde sam se nadala milosti. Sanjala sam belo
mleko po ulici, belo mleko i čašu. Mleko u slivniku, mleko nalik suzama. Uz lice
sam držala njen kimono, njen miris ljubičica i pepela. Prstima sam trljala svilu.
Na tom podzemnom mestu živelo je mnogo dece, beba, tinejdžera, a sobe su
odjekivale bukom kao stanica metroa. Muzika nalik železničkoj nesreći svadljiva,
vrištava, i neprestana televizija. Težak miris kuvanja, razvodnjena mučna mokraća,
sredstvo za čišćenje. Vlasnica me je terala da ustajem u isto vreme, da sedam za sto
s ostalima, pred tanjire s pasuljem, zelenišem, mesom. Poslušno sam ustajala,
sedala, jela, potom se vraćala u čauru od kreveta i sna, na plastični čaršav što se
gužvao poda mnom. Skoro svake noći budila sam se oznojenih pazuha.
Devojčica u susednom krevetu stalno je imala napade. Nećaka mi je rekla:
„Dobro se zarañuje na zaostaloj deci, kao što ste vi.“ Ruže su se slivale niz zidove
u smeñastim dijagonalama. Prebrojala sam ih. Cetrdeset u redu, devedeset dva
reda. Nad komodom Isus, Kenedi i Martin Luter King Mlañi, svi iz profila,
okrenuti nalevo kao konji 11 startnoj mašini, Isus s kraja. Vlasnica, gospoña
Kembel, mršava i smežurana, brisala je prašinu žutom majicom. Konji su se
namestili, napeti pred rampom. Njena je bila sedmica, Medejin Ponos. Tog dana
naleteli smo na kapak u podu i propali. Provlačila sam pojas njenog kimona meñu
usnama, čitav dan, osećala ukus izgubljenog.
DAM NJENOG hapšenja ñolazio mi je u snove, u tunele što su se izokola
vraćali na jedno te isto mesto, Kucanje na vratima. Bilo je vrlo rano, još mračno.
Opet kucanje, a onda glasovi, lupa. Utrčala sam u njenu sobu kad su panduri,
panduri u uniformama, ne u uniformama, uleteli u stan. Kućevlasnik je stajao na
vratima, kose nalik kapi za tuširanje. Izvukli su majku iz kreveta, kevćući kao psi.
Vikala je na njih na nemačkom, zvala ih nacistima, zvala ih crnokošuljašima.
„Schutzstaffel. Durch Ihre Verordnung, mein Fuhrer.*“ Njeno nago telo, nežne
ljuljuškave dojke, stomak crven od izgužvanog čaršava. Nemoguće montirana
fotografija. Neko je opsekao ove policajce i zalepio ih u naš stan. Neprestano su je
gledali opsceni časopis. Njeno telo kao mesečina.
„Astrid, ne mogu da me zadržect, rekla je. „Ne brini, vratiću se za sat.u
Rekla je. Rekla je.
Sedela sam na Majklovom kauču, spavala i čekala kao pas, ceo dan, pa opet
sutradan. Prošla je sedmica, ali ona nije došla. Rekla je da hoće, ali nije.
KAD SU DOŠLI po mene, dali su mi petnaest rninuta da odlučim šta ću
poneti iz stana. Nikad nismo imale mnogo stvari. Uzela sam četiri njene knjige,
kutiju s časopisima, beli kimono, karte za tarot i perorez.
* Nem. „SS. Po vašem nareñenju, fireru.“ (prev.)
„Žao mi je“? rekao je Majkl. „Zadržao bih te da mogu. Ali znaš kako je.“
Kako je. Kako je kad vam se zemlja otvori pod nogama i celu vas proguta, i
sklopi vam se nad glavom kao da vas nikad nije bilo. Kao da bog otima Persefonu.
Zemlja se otvorila i on je izašao, ubacivši je u crne dvokolice. Potom su nestali u
dubinama, u tami, a tlo joj se sklopilo nad glavom, i nestala je kao da nikad nije ni
postojala.
Tako sam počela da živim u podzemlju, u kući sna, u kući plastičnih čaršava i
uplakanih beba i smeñih ruža četrdeset u redu, devedeset dva reda. Tri hiljade šest
stotina osamdeset smeñih ruža.
JEDNOM SU ME DOVELI da je vidim, sedela je iza stakla. Nosila je
narandžasti kombinezon, kao automehaničar, i nešto nije bilo u redu s njom. Oči su
joj bile sasvim oblačne. Rekla sam joj da je volim, ali me nije prepoznala. Takvu
sam je nanovo sretala u snovima, neprestano, nju i njene siepe oči.
Cela godina bila je puna usta koja su se otvarala i zatvarala, postavljala jedna
ista pitanja, govorila stalno isto. Samo nam reci šta se desib. Reci nam ono što nas
zanima. Htela sam da joj pomognem, ali nisam znala kako. Nisam umela da nañem
reči, nisam ih uopšte imala. U sudnici je nosila belu bluzu. Tu bluzu videla sam i
na javi i u snu. Videla sam je kako svedoči u toj bluzi, očiju praznih poput lutke.
Videla sam njena leña kako odlaze u toj bluzi. Od trideset pet do doživotne, rekao
je neko. Došla sam kuči, prebrojala ruže i zaspala.
KAD SAM SE PROBUDILA, pokušala sam da se setim svega što me je
naučila. Mi smo štapovi. Vešamo svoje bogove o drveće. Nikad ne dopusti
muškarcu da prenoći. Ne zaboravi ko si. Ali nisam mogla da se setim. Bila sam
zaostala devojčica, s kamenom u ustima, izgubljena na bojnom polju, meñu
plastičnim čaršavima. Bila sam nadzornica za pranje, pomagala sam nećaci da
odnese rublje u mašinu. Gledala sam kako se rublje vrti. Dopadao mi se miris,
ulivao mi je sigurnost. Spavala sam dok san nije počeo da liči na budnost, a
budnost na san. Ponekad bih ležala na svom krevetu u sobi s ružama i posmatrala
drugu devojčicu kako na svoju pepeljastu kožu urezuje tetovaže zihernadlom,
sigurnosnom iglom sa žutom glavom. Kožu je ranjavala ravnim i petljastim
potezima. Ogrebotine su zarastale u ružičasto jastučasto tkivo. Tada ih je ponovo
otvarala. Trebalo mi je vremena, ali sam najzad shvatila. Zelela je da se vide.
Sanjala sam da me majka juri u spaljenom gradu, slepa, nemilosrdna. Celu
istinu i nista osim istine. Zelela sam da lažem, ali su me reči napustile. Uvek je ona
govorila u naše zajedničko ime. Boginja koja je bacala zlatne jabuke. Drugi bi se
sagnuli da ih pokupe, a mi bismo tada utekle. Meñutim, kad sam zavukla ruku u
džep, našla sam samo prašinu i suvo lišće. Nisam imala čime da je zaštitim, da
pokrijem njeno nago telo. Osudila sam je svojim ćutanjem, osudila sam nas obe.
JEDNOG DANA sam se probudila i zatekla devojčicu iz susednog kreveta
kako pretura moju fioku u komodi. Gleda knjigu, lista stranice. Knjigu moje
majke. Moje vitke, nage majke, same meñu crnokošuljašima. Preoravala je majčine
reči. ,,Ne diraj moje stvaria, rekla sam.
Devojčica me je pogledala, prepadnuta. Nije znala da umem da govorim.
Provele smo zajedno nekoliko mcseci, a ja nisam izustila ni glasa.
„Vrati tou, rekla sam.
Nacerila se, a onda u tren oka zgrabila list, zgužvala ga i iscepala iz knjige,
posmatrajući me. Šta da radim? Majčine reči u njenoj krljuštavoj šaci. Šta da
radim, šta da radim? Dohvatila je sledeći list, istrgala ga i natrpala u usta, komadići
su joj visili sa ižuljanih, nacerenih usana.
Bacila sam se na nju i oborila je. Sela na nju, nabila joj kolena u leña, tamna
oštrica majčinog noža bocnula ju je u kičmu. Pesma u krvi. Ne zahoravi ko si.
Htela sam da je isečem. Osećala sam vrh oštrice u njenom mesu, u njenom
vratu, u udubljenju pri dnu lobanje. Ležala je vrlo mirno, iščekujući naredni
dogañaj. Pogledala sam svoju ruku, ruku koja je umela da drži perorez, da ga
zabije u kičmu lude devojčice. Nije to bila moja ruka. Ja nisam ovakva. Nisam.
„Ispljuni“, šapnula sam joj na uho.
Ispljunula je parčad, brboćući usnama kao konj.
„Ne diraj mi stvari“, rekla sam.
Klimnula je.
Pustila sam je.
Vratila se u krevet i počela da se bode zihernadlom. Stavila sam nož u džep i
pokupila zgužvani list i iscepkane komade.
U kuhinji su nećaka i njen dečko sedeli za stolom, pili pivo „kolt 4“, slušali
radio. Prepirali se. „Nikad ti taj novac nećeš videti, budalo“, rekla je. Nisu me
primetili. Nisu primećivali nijednu od nas. Uzela sam lepljivu traku i vratila se u
sobu.
Zalepila sam iskidani list, zalepila oba lista natrag u knjigu. Bila je to njena
prva knjiga indigo korica sa srebrnim mesečevim cvetom*, mesečevim cvetom u
stilu „ar nuvo“; prevukla sam prstom preko srebrnaste dimne linije, preko bičastih
krivina. Iz ovog primerka je čitala, na marginama je mekom olovkom ispisala
primedbe. PAUZA. Digni intonaciju. Dodirnula sam stranice koje je ona
dodirivala, pritisnula ih na usne meki debeli stari papir, sada žut, krhak poput kože.
Gurnula sam nos u povez i omirisala sve njene poetske večeri, sve cigarete bez
filtera i aparat za espreso, plaže i tamjan i šapat u noći. Začula sam njen glas kako
dopire sa stranica. Korice su se krivile upolje poput jedara.
Slika na zadnjoj korici. Majka u kratkoj haljini s dugim elegantnim rukavima,
na čelu duge šiške, ispod kojih joj proviruju oči. Kao mačka što viri ispod kreveta.
Ta prelepa devojka bila je ceo svemir, nosilac reči koje su odzvanjale kao gongovi,
koje su se kotrljale kao flaute napravljene od ljudskih kostiju. Na slici se ništa od
svega ovoga nikad nije dogodilo. Tada sam bila bezbedna sićušno jaje usañeno u
njen desni jajnik, i nikad se nismo razdvajale.
KAD SAM PROGOVORILA, poslali su me u školu. Zvala sam se Bela
Devojčica. Bila sam albino, nakaza. Uopšte nisam imala kožu. Bila sam providna,
video mi se krvotok. Crtala sam na svakom času. Crtala sam na kompjuterskim
karticama i povezivala tačke u nova sazvežña.
* Vrsta cveta (Ipomoea alba). (prev.)
SOCIJALNI RADNICI su se smenjivali, ali su svi bili isti. Vodili su me u
„Mekdonaldsu, otvarali dosijee, postavljali pitanja. „Mekdonaldsa me je plašio. Tu
je bilo previše dece, vrištala su i vikala i skakala u rupe pune šarenih lopti. Nisam
imala šta da kažem. Ovom prilikom sedela sam s muškarcem, belcem, brade
štucovane slično Pubu Pik. Saka mu četvrtasta kao ašov, na malom prstu pečatnjak.
Našao mi je stalni smeštaj. Kad sam napustila dom na Bulevaru Krenšo, niko
mi nije rekao zbogom. Meñutim, devojčica s izgrebanim tetovažama stajala je na
tremu i posmatrala kako odlazim. Zurili smo sivo-belim ulicama, a drvoredi su se
obasuli grozdovima džakaranda boje lavande.
Morali smo da promenimo četiri autoputa da bismo stigli do moje nove kuće.
Izašli smo na ulicu iskošenu uzbrdo. Tadžanga, pisalo je na tablama. Posmatrala
sam kako se niske seljačke kuće postepeno povećavaju, pa smanjuju, kako su
dvorišta haotična. Pločnici su nestali. Nameštaj je poput otrovnih pečuraka rastao
na tremovima. Mašina za rublje, odbačena drvena graña, bela kokoš, koza.
Napokon smo izašli iz grada. Popeli smo se na uzvišicu i ugledali jarugu, osamsto
metara dugu, decu na blatnjavim biciklima kako prosecaju tragove na otvorenoj
zemlji, šutiraju svetle perjanice prašine. Nasuprot tome, vazduh je izgledao
apatičan, poražen.
Zaustavili smo se u zemljanom dvorištu kuće, u osnovi prikolice, ali s toliko
dodatih delova da je morala da se nazove kućom. Plastična baštenska obrtna
prskalica stajala je nepokretna u zasadu geranijunia. Paukove biljke;:' visile su iz
saksija na
* Vrsta biljke (Chlorophytum comosum). (prev.)
širokom tremu prikolice. Tu su sedela i tri dečaka, i posmatrala. Jedan je
držao teglu s nekakvom životinjom. Najstariji je gurnuo naočari na nos i pozvao
nekoga preko ramena, kroz mrežasta vrata. Na njima se pojavila prsata i nogata
žena, široko nasmešena, zuba belih i sitnih, bez kutnjaka. Nos joj je bio zaravnjen
u korenu, kao bokserski.
Zvala se Star i u njenoj prikolici bilo je mračno. Dala nam je slatke koka-kole
koje smo pili iz konzervi dok je socijalni radnik pričao. Kad je progovorila, Star je
pokrenula čitavo telo, zabacila glavu od smeha. Zlatni krstić zasjao joj je meñu
dojkama, a socijalni radnik nije mogao da skrene pogled s tog dubokog,
tajanstvenog mesta. Ni ona ni on nisu čak ni primetili kad sam izašla napolje.
Tu nije bilo resastih džakaranda, samo oleandera i palmi, kruškastih kaktusa i
velikih tužnih bibera. Sveprisutna prašina bila je prljavoružičasta, kao peščar, ali je
nebo bilo široko kao smireno čelo, olovnoplavo kao obojeno staklo. Prvi put mi
tavanica nije pritiskala glavu.
Ustao je najstariji dečak, onaj s naočarima. „Lovimo guštere, hoćeš i ti?“
U jaruzi su hvatali guštere zamkama od kartonskih kutija. Tako mali dečaci, a
toliko strpljivi dok čekaju, ćutke, mirno, da zeleni gušter utrči u klopku. Povukli su
kanap i kutija je pala. Najstariji dečak zavukao je komad kartona pod kutiju i
okrenuo je naglavačke, a srednji je uhvatio sićušnog stvora i spustio ga u teglu.
„Sta radite s njima?“ upitala sam.
Dečak s naočarima iznenañeno me je pogledao. „Proučavamo ih, naravno.“
Gušter je u tegli izveo nekoliko sklekova, a onda se sasvim umirio. U takvoj
izolaciji mogli ste da vidite koliko je u stvari savršen, svaku pojedinu krljušt, niz
izgrebanih kandžica. Zatvoreništvo ga je učinilo posebnim. Nad nas se nadvila
planina, veličanstvena pojava. Otkrila sam da se, gledam li je na odreñeni način,
njena plećata masa kreće ka meni dok joj se zelene tufne žalfije lepe za sapi.
Zapahnuo nas je povetarac. Kriknula je neka ptica. Iz makije še širio svež, topao
miris.
Prošetala sam se jarugom, izmeñu stena zagrejanih na suncu. Spustila sam
obraz na jednu, zamišljajući da postajem upravo tako mirna, tiha, da mi je potpuno
svejedno gde me je reka ostavila prilikom poslednje oluje. Najstariji dečak
iznenada se stvorio pored mene. „Pazi se zvečarki. Vole ovo kamenje.“
Sklonila sam se od stene.
„Zapadna dijamantska zvečarka je najveća američka otrovnica“, rekao je.
„Meñutim, ona retko grize iznad gležnja. Samo pazi gde gaziš, ne penji se na stene,
a ako već moraš, pazi gde spuštaš ruke. Ovako.“ Uzeo je kamičak i pokucao njime
po najbližoj steni, kao po vratima. „Izbeći će te ako mogu. Takoñe se čuvaj i
škorpija. Protresi obuću pre nego što se obuješ, naročito napolju.“
Pomno sam ga zagledala ~ tog mršavog, pegavog dečaka, nešto mlañeg od
sebe, i nastojala da ustanovim pokušava li da me zaplaši. Meñutim, izgleda da je
pre hteo da me impresionira svojim znanjem. Nastavila sam da hodam, gledajući
oblike stena, plavetnilo njihovih senki. Osećala sam da su nastanjene, kao da se
Ijudi kriju u njima. Dečak je išao za mnom.
„Zec“, rekao je pokazujući u prašinu.
Jedva sam razaznala zamrljane tragove dva veća otiska, za njima manji, pa još
jedan. Dečak se nasmešio, pokazao blago uvučene zube, i sam nejasno nalik zecu.
Trebalo je da bude ispred televizora ili u biblioteci, ali je umeo da čita bledu
zemlju kao što druga deca čitaju stripove, kao što je majka čitala karte. Kamo sreće
da je mogao da pročita moju sudbinu iz tla.
„Svašta vidiš“, rekla sam.
Nasmešio se. Zeleo je da bude primećen. Rekao mi je da se zove Dejvi? da je
Star njegova prava majka. Imala je i kćer, Keroli. Druga dvojica, Oven i Piter, bili
su posvojci, kao ja. Meñutim, čak su i njena prava deca boravila u starateljskoj
porodici dok je Star bila na rehabilitaciji.
Koliko je dece doživelo ovo? Koliko je ñece, kao ja plutalo poput planktona u
prostranom okeanu? Razmišljala sam o slabašnosti veza izmeñu majke i deteta,
izmeñu prijatelja, o vezama koje se smatraju večnima. Sve može da se izgubi, čak
lakše nego što većina Ijudi i misli.
Nastavili smo šetnju. Dejvi je iščupao grm sa svetložutim cvetovima.
„Jelenska trava. Iz familije graška.“ Kanjonom je dunuo vetar, od koga je drveće
zatreperilo u zelenim i sivim bojama. „Paloverde* ima zeleno stablo. Ostalo je
grab.u
Tišina, čvrstina planine, beli leptiri. Zeleni miris lovorovog ruja, koji su, po
Dejvijevim rečima, lokalni Indijanci koristili za osveženje vazduha u šatorima.
Grudve džinovskog ljulja, i dalje zelene, ali već krckave poput vatre. Dva mišara
kruže na besprekorno plavom nebu, klikću.
4 Re: Janet Fitch - Beli oleander Sre Feb 15, 2012 12:19 am
Margita
Administrator
TE NOĆI su lasa, mamuze i kauboji na mustanzima ukrasili moju vreću za
spavanje, odakle sam, otkopčavši patent-zatvarač pred svežinom, posmatrala
Keroli, šesnaestogodišnjakinju visoku poput svoje majke, bujnu devojku napućenih
usana, kako se zakopčava. „Misli da može da me obuzda“ rekla je Keroli svom
odrazu. „Ali to ona misli.“
S druge strane našeg tankog zida, majka i njen dečko hipik vodili su ljubav, a
uzglavna daska udarala je o pregradu. Nije to bila noćna magija majka i njeni
momci mrmljaju uz melodiju carskog kota** u mirisnom sutonu.
„Gospode bože!“ jecala je Star.
Kerolina usta iskriviše se u nešto daleko od osmeha, a čizmu je spustila na
krevet i bavila se pertlama. „Hrišćani ne govore: ’Jebi me, dušo’. U stvari, to
uopšte i ne treba da rade, ali ona u krvi ima virus greha.“ Stala je pred ogledalo i
otkopčala jaknu malo dublje, tako da se video zdenac meñu njenim dojkama.
Iskezila je zube i obrisala ih prstom.
Zacvileo je moped, a onda je sklonila mrežu s prozora, popela se na komodu,
za dlaku promašivši sopstvenu korpu sa šminkom. „Vidimo se ujutru. Ne zatvaraj
prozor.“
Ustala sam i odgledala kako moped nestaje putem, širokim i belim pod
mesečinom. Planine su bile mračnije od neba, savršenog nedogleda za put i
telefonske bandere. Zamišljala sam da tim putem može da se proñe kroz nedogled,
i stigne na neko sasvim drugo mesto.
* Vrsta drvenaste američko-meksičke biljke (rod Cercidium). (prev.)
** Koto japanski instrument. (prev.)
„BEZ ISUSA bih danas bila mrtvau, rekla je Star dok je sekla put drumskoj
krstarici, koja nas je kaznila svojom sirenom. „Tako mi boga. Uzeli su mi decu, a
ja sam bila spremna na pokolj/4 Sedela sam na suvozačkom sedištu Starinog
„forda torinaa dok se Keroli izvalila pozadi, a na gležnju joj je svetlucala
narukvica, pokion od njenog dečka Derika. Star je vozila prebrzo, odskakala po
putu i pušila dugački zlatni „Benson i Hedžis jednu cigaretu na drugu, slušajući
hrišćansku radio-stanicu. Govorila je kako je ranije bila navučena na alkohol i
kokain i da je radila kao toples-konobarica u klubu po irnenu Trop.
Nije bila iepa kao moja majka, ali niste mogli da odvojite oči od nje. Nikad
nisam viñela takvu figuru. Samo na poslednjim stranicama L. A. viklija, žvaćući
telefonski kabl. Meñutim, energija joj je bila nesavladiva. Uopšte nije prestajala da
priča, smeje se, drži lekcije, puši. Pitala sam se kakva je bila dok je uzimala
kokain.
„Jedva čekam da upoznaš prečasnog Tomasa. Jesi li prihvatila Isusa kao svog
ličnog spasitelja?
Palo mi je na pamet da joj kažem da mi svoje bogove vešamo o drveće, ali
sam se ipak predomislila.
„Pa, ima vremena. Gospode, kad čuješ tog čoveka, doživećeš spasenje na licu
mesta.“
Keroli je zapalila „marlborou i otvorila zadnji prozor. „Kakav usrani
prevarant. Kako možeš da gutaš ta sranja?u
„Koji veruje u mene, ako i umre, živeće, i nemoj da si to zaboravila,
gospoñice“, reče Star. Nikad nas nije zvala imenima, čak ni svoju decu, samo
„gospodine“ i „gospoñice“.
Odvela nas je u prodavnicu odeće „Kloudstajm“ u susednoj varoši, Sanlendu
htela je da mi pribavi štošta za moj novi život Nikad ranije nisam bila u takvoj
radnji. Majka i ja smo odeću kupovale na tezgama u Venisu. U „Kloudstajmu“ su
boje skakale sa svih strana. Purpur! vrištale su. Tirkiz! Baterijska kiselina!
pod treperenjem fluorescentnih lampL Star mi je napunila ruke odećom koju
je trebalo da probam, ugurala me u kabinu i ušla za mnom, da bismo nastavile sa
ćaskanjem*
U pregratku se uvukla u sičušnu pmgastu mini haljinu i zagladila je preko
rebara, okrenuvši se da pogleda kako izgleda iz profila. Pruge su se širile i
skupljale preko njenih grudi kao nekakav op art. Trudila sam se da ne piljim, ali
kako da se čovek ne zapanji? Pitala sam se šta bi prečasni Tomas mislio o njoj kad
bi je video u takvoj haljini.
Namrštila se, svukla haljinu preko glave i okačila je. Tkanina je i dalje bila
raširena od njene figure. Njeno telo u maloj svlačionici bilo je gotovo
nepodnošljivo. Mogla sam da je gledam samo u ogledalu grudi su joj curile preko
grudnjaka s fišbajnom, a krstić se meñu njima sakrio kao zmija u stenju.
„Greh je virus, tako kaže prečasni Tomas. Inficira celu zemlju, kao kapavac“,
rekla mi je. „Sad postoji kapavac koga ne možeš da se otarasiš. Isto je i sa grehom.
A mi potežemo svaki mogući izgovor. Kao, u čemu je razlika ako natrpam koku u
nos ili ne? Zar je loše što hoću stalno da se osećam dobro? Kome to smeta?"
Razrogačila je oči, opazila sam lepak na veštačkim trepavicama. „Smeta nama
i smeta Isusu. Zato što je to loše.“ Rekla je to tiho i blago, kao učiteljica u
osnovnoj školi. Pokušala sam da zamislim kako izgleda raditi u klubu za gospodu.
Obnažena ući u sobu punu muškaraca.
Probala je rastegljivu ružičastu tkaninu i navukla je preko kukova. „Taj te
virus jede iznutra, a njime zaraziš sve čega se dohvatiš. Oh, samo čekaj, čućeš
prečasnog Tomasa.“
Namrštila se na odraz haljine, na to kako joj je stajala pozadi bila je tako tesna
da joj se dizala meñu nogama. „Ovo će tebi bolje stajati.“
Skinula ju je i pružila mi je. Mirisala je na njen težak parfem. Opsešn. Kad
sam se skinula, detaljno je odgledala moje telo, kao da se premišlja da li da ga kupi
ili ne. Veš mi je bio pocepan. „Bolje bi ti bilo da počneš da nosiš brus, gospoñice.
Trinaest ti je, rekla bih. Ja sam počela da ga nosim u četvrtom razredu. Ne želiš da
ti se otegnu do kolena već u tridesetoj, je 1’?“
Trinaest? Od šoka sam ispustila gomilu odeće sa kuke. Setila sam se
prethodne godine. Majčinog suñenja, svih ispitivanja, lekova i socijalnih radnika.
Negde u svemu tome napunila sam trinaest godina. Granicu sam prešla u snu, a
niko me nije probudio da mi udari pečat u pasoš. Trinaest. Ideja me je toliko
skamenila da se nisam ni usprotivila Star kad je insistirala da mi kupi ružičastu
haljinu za crkvu, kao i dva grudnjaka da mi se ne bi otegle do kolena već u
tridesetoj, i paket gaćica, i još koješta.
Otišle smo u susedni ,,Pejles“ po cipele. Star je uzela izloženu crvenu visoku
štiklu, obula je na bosu nogu, stala, zagladila šorts preko kukova, nakrivila glavu,
složila grimasu, i vratila cipelu. ,,Mislim, zaista sam tako razmišljala. Koga je
briga ako nabijem svoje sise nekom strancu pod nos? To se ne tiče nikoga, samo
mene.“ Keroli je prošaputala: „Majko, molim te, umukni. Ljudi gledaju.“
Star mi je pružila par ružičastih štikli, u tonu s mojom haljinom. Probala sam
ih. U njima sam ličila na Patu Patak, ali su se Star dopale, pa mi ih je utrapila.
„Zaista bi joj dobro došle patike, do ñavola, ili tako nešto“, rekla je Keroli.
„Ima samo te sandale.“
Odlučila sam se za par planinarskih čizama, nadajući se da nisu preskupe. Star
je izgledaia očajna kad sam joj ih pokazala. „Nisu baš... bogzna šta.“
Meñutim, zmije retko grizu iznad gležnja.
U NEDELJU ujutru Keroli je ustala rano. Iznenadila sam se. Subotom bi
spavala do podneva. Ali sada se probudila u osam, obukla, stavila mali ranac na
leña.
„Kuda ćeš?“
Cetkala je kosu boje peska. „Sališ li se? Ne pada mi na pamet da ceo dan
slušam kako prečasni Kreten govori o Krvi Jagnjetovoj.“ Spustila je četku i izletela
iz sobe. ,,Sajonara.“ Čula sam da je zalupila mrežasta vrata.
Odlučila sam da je Keroli u pravu, pa sam se pretvarala da sam bolesna. Star
me je strogo pogleñala i rekla: „Sledeće nedelje, gospoñice.“ Nosila je kratku belu
suknju, bluzu boje kajsije i tanke štikle od deset centimetara. Nanjušila sam
povelik oblak ,,opsešna“. „Bez izgovora.“
Tek kad sam čula da Starin „torino“ odlazi putem, usudila sam se da se
obučem, izañem i napravim sebi doručak. Prijalo mi je što sam sama dečaci se
kriju negde u jaruzi, čuje se udaljeno cviljenje mopeda. Upravo sam jela kad je
Starin dečko izašao iz spavaće sobe, bos i u farmericama, navlačeći majicu preko
glave.
Grudi su mu bile vitke i maljave, boje peska s primesama sedih, a raščupanu
kosu, za promenu, nije skupio u rep. Oteturao se niz hodnik. Čula sam kako mokri
zvuk vode. Pljuskanje, ispiranje. Ušao je u glavnu sobu našao cigaretu u pakli na
stolu, zapalio je. Ruci koja je držala cigaretu nedostajao je jedan prst, kao i
jagodica na susednom.
Nasmešio se kad je video da mu gledam šaku. „Jesi li ikad videla kako stolar
traži sto u restoranu? Sto za troje, molim vas.“ Podigao je oštećenu šaku.
Bar nije bio osetljiv po tom pitanju. Nekako mi se dopadao, mada mi je bilo
neprijatno što upravo on uzrokuje ono silno ,,gospode bože“ kroz zid. Bio je to
običan čovek, koščatog lica, tužnih očiju, duge prosede kose. Trebalo je da ga
zovemo čika Rej. Otvorio je hladnjak i izvadio pivo. Šššt, uzdahnula je konzerva
kad joj je skinuo zatvarač.
„Propustila si zabavu s Isusom.“ Pivo nije baš pio, nego ga sipao pravo u grlo.
,,I vi“, rekla sam.
„Bolje nek me ubiju“, rekao je. „Evo moje teorije. Ako Bog postoji, onda je
toliko sjeban da ne zaslužuje nikakve molitve.“ Glasno je podrignuo i nasmešio se.
Nikad nisam mnogo razmišljala o Bogu. Imali smo Sumrak bogova, imali
smo Drvo sveta. Imali smo Olimp i njegove skandale, Arijadnu i Bahusa, otmicu
Danaje. Znala sam za Sivu i Parvati i Kali, za Pele i boginju vulkana, ali majka je
zabranila svako pominjanje Hrista. Nije čak htela da doñe ni na školsku proslavu
Božića. Terala me je da od nekog drugog deteta kamčim vožnju.
Bogu sam se najviše približila kroz široko, vedro, plavo nebo i izvesnu tišinu,
ali kako tome da se molite?
Čika Rej se naslonio na dovratak, pušio, gledao veliko stablo bibera i svoj
kamionet u dvorištu. Srknuo je pivo, koje je držao istom rukom kao i cigaretu vrlo
spretno za osobu bez dva prsta. Zaškiljio je od dima dok je izdisao kroz mrežu.
„Samo hoće da je obrne. Uskoro će joj reći da me se otarasi, a tada ću ja da uzmem
svoju tridesetosmicu i da ga naučim. pameti, do ñavola. E, tada ima da vidiš malo
Krvi Jagnjetove.“
Probrala sam komadiće sleza iz svojih cerealija i složila ih na ivicu činije
purpurne mesece, zelene deteline. „To nije greh ako ste u braku“, rekla sam.
Mislila sam da me nije čuo? aii sam pogrešila.
»Već sam oženjen“, rekao je gledajući kroz mrežu prema biberu čije su se
grane povijale kao duga ženska kosa. Ispalio je kez preko ramena. „Mene je virus
spopao naveliko.“
Naizmence sam jela mesece i deteline., kako su koji padali u činiju. „Gde vam
je žena?“
„Ne znam. Nisam je video dve-tri godine.“
Izgledao je tako smiren ~ neko luta ko zna kuda s njegovim prezimenom i
životnom pričom, a on čak ne zna ni gde je ta žena. Od toga mi se zavrtelo u glavi,
kao da sam htela da uhvatim nešto teško i oslonim se. Ziveću ovaj život svi
odvojeni od svih ostalih, hvataju se tek na trenutak da bi ih odmah kasnije odnela
bujica. Mogla bih i ja da odrastem i odem niz vodu. Majka možda neće znati gde
sam a za nekoliko godina, kad je neko upita za mene, mogla bi slegnuti ramenima i
reći: „Nisam je videla dve-tri godine.“
Ta spoznaja udarila me je u stomak. Mogla bih godinama da je ne vidim. Tek
tako. Ljudi gube jedni druge, ruke im raspliću u gužvi. Možda je nikad više neću
videti. One tupe oči iza suvog akvarijuma., oblik njenih leña. Bože moj, kako sam
mogla toga da ne budem svesna svih ovih meseci? Želela sam svoju majku, želela
sam da se uhvatim za nešto, da ne iskliznem.
„Hej, šta je sad?“ Cika Rej je prišao i seo pored mene za sto. Zaglavio je
cigaretu u pivsku konzervu i uhvatio me za ruku. „Ne plači, mala. Sta je bilo? Kaži
čika Reju.“
Mogla sam samo da odmahnem glavom, dok su me jecaji sekli kao žileti.
„Nedostaje ti mama?“
Klimnula sam glavom. Osećala sam kao da su mi dve ruke sklopljene oko
grla, da ga stežu, teraju mi suze na oči. Iz nosa su mi curile sline. Rej je privukao
stolicu da bi rnogao da me zagrli? dodao mi je salvetu sa stola. Zaronila sam lice u
njegove grudi, i nakvasila mu majicu suzama i slinama. Prijao mi je zagrljaj.
Udisala sam njegov miris cigarete, neoprano telo, pivo, sveže isečeno drvo nešto
zeleno.
Držao me je bio je čvrst, nije mi dopuštao da otplovim. Razgovarao sa mnom,
govorio da me niko neće povreñiti, ja sam divno dete, ništa se neće desiti. Nešto
kasnije obrisao mi je obraze nadlanicom, podigao mi bradu da bi me pogledao u
oči, sklonio mi kosu s lica. „Zaista ti nedostaje, a? Reci mi, je li i ona tako lepa kao
ti?“
Ovlaš sam se nasmešila oči su mu bile tako tužne i dobre. rJmam sliku.“
Otrčala sam u svoju sobu i donela primerak majčine poslednje knjige, Prašina.
Nežno sam prešla rukom preko fotografije na zadnjoj korici, slikane na plaži u Big
Seru. Goleme stene u vodi, naplavine. Nosila je ribarski pulover a vetar joj je
zabacivao kosu. Ličila je na Lorelaj, izazivačicu brodoloma. Odisej bi morao
čvrsto da se veže za katarku.
„Ti ćeš biti lepša“ rekao je.
Obrisala sam nos kratkim rukavom majice, nasmešila se. Ljudi su zastajali u
samoposlugama da bi se divili mojoj majci. Ne kao što se dive Star? nego samo
čisto j lepoti. Prepadali su se, izgleda, što je majka morala da kupuje i jede kao i
svi drugi. Nisam mogla ni da zamislim da budein lepa kao majka. Ne bih se
usudila. Bilo bi to suviše strašno. „Nikako.“
„Hej, svakako. Samo si drugačiji tip. Ti si srculence. Tvoja majka izgleda kao
da bi te svakog časa ujela ne smeta to meni, znam ja i za grubu igru, ali znaš na šta
mislim. Pred tobom će tipovi padati kao muve.“ Zagledao se u moje pokunjeno lice
svojim dobrim očima, govorio je tako nežno. „Cuješ nie? Moraćeš da rasteruješ
Ijude s puta da bi prošla ulicom.“
Niko mi nikad nije rekao tako nešto. Čak i ako je samo lagao da bi mi bilo
bolje, ko bi se uopšte trudio da to radi?
Prelistao je nekoliko stranica, pročitao ih. „Vidi, evo pesme o tebi.“
Istrgla sam mu knjigu, lice mi je gorelo. Znala sam pesmu. Psst
Astrid spava
Ruzičasti zdenac njenih nemih usta Duga noga visi s kreveta Kao nedovršena
rečenica Pegice čine sazvežña novih prilika Njena školjka
U kojoj neotvorena žena šapuće...
Umela je da je recituje na poetskim večerima. Tada bih sedela i crtala za
svojim stolom, praveći se da je ne čujem, kao da ne govori o meni, mom telu,
mojim detinjim ženskim organima. Mrzela sam tu pesmu. Sta li je samo mislila, da
ja ne znam šta je u pitanju? Da mi nije bitno kome je čita? Ne, budući da sam njena
kći, smatrala je da joj pripadam, da može sa mnom da radi šta hoće. Da me pretvori
u poeziju, da izloži moje pileće kosti i moju školjku, moju neotvorenu ženu.
„Šta joj se desilo?“ upitao je.
„Ubila je svog dečka“, rekla sam gledajući njenu sliku, profil koji mi se kao
koplje zabo pod rebra, probio mi jetru, desno plućno krilo. Suza mi je kanula sa
trepavica i pala na fotografiju. Obrisala sam je. „U zatvoru je.“
Slegnuo je ramenima. Kao da to ljudi stalno rade. Nije baš lepo, ali ni
šokantno.
ZAVRŠILA SAM osmi razred u „Maunt Glisonu“, svojoj trećoj školi u
godinu dana. Nisam poznavala nikoga, nisam ni želela. Ručala sam s Dejvijem.
Propitivali smo jedno drugo pomoću kartica koje je sam napravio. Kako se zove
mladunče kune? Mače. Koliko mačića ima u leglu? Šest do devet. Sazvežñe
Andromeda. Glavna karakteristika? Velika galaksija u Andromedi. Omiljeni objekt
za posmatranje? Dvojna zvezda Gama Andromede. Udaljenost od Zemlje? Dva
miliona svetlosnih godina, Anomalija? Za razliku od ostalih spiralnih galaksija,
koje se velikom brzinom udaljavaju od nas Andromeda nam se primiče tri stotine
kilometara svake sekunde.
Moj socijalni radnik je često posećivao prikolicu, sedeo sa Star, pokušavao da
izgleda privlačan na tremu, pod paukovim biljkama. Jednog dana je rekao da je
majka sad smeštena u ženski zatvor u Cinu, i da će od četvrtka moći da prima
posete. Deca su u organizovanim grupama posećivala zatvorene roditelje, pa sam i
ja mogla da vidim majku.
Nakon poslednje posete, plašila sam se. Nisam znala hoću li moći to da
ponovim. Šta ako je i dalje onakva zombi? Ne bih to podnela. A i bojala sam se
zatvora, rešetaka, ruku što se provlače kroz njih. Udaraju šoljama. Kako je tu
mogla da živi moja majka
majka koja je aranžirala cvetove u vaze od napuklog stakla, majka koja je
satima mogla da se prepire je li Frost važan pesnik?
No, znala sam kako može. Drogirana, sedi u uglu, nerazgovetno recituje svoje
pesme, čupka grudvice sa ćebeta eto kako. Ili je pak čuvari, ili druge zatvorenice,
prebijaju na mrtvo ime. Ona nije umela da leti nisko i izbegava radar.
A šta ako ne želi da me vidi? Šta ako mene krivi što nisam mogla da joj
pomognem? Prošlo je osam meseci od onog dana u zatvoru, kad me nije čak ni
prepoznala. U jednom trenutku besane noći čak sam i odustala od posete.
Meñutim, u pet sam ustala, istuširala se, obukla.
„Upamti, zabranjen je džins, bilo šta plavo“, podsetila me je Star prethodne
večeri. „Stalo ti je da izañeš odande, zar ne?“ Nije morala da me podseća. Obukla
sam svoju novu ružičastu haljinu, grudnjak i cipele Pate Patak. Htela sam da joj
pokažem kako odrastam, kako umem da se staram o sebi.
KOMBIJE STIGAO u sedam. Star je ustala i potpisala dokumenta, dok je
vozač merkao njenu figuru u kućnoj haljini. U kombiju je sedelo još jedno dete.
Sela sam ispred njega, takoñe do prozora. Usput smo pokupili još troje.
Dan je bio oblačan junsko sivilo, vazdušna vlaga kondenzovala se na
vetrobranu. Pogled je duž puta dopirao tek do najbliže raskrsnice. Izronila bi iz
magle, a potom nestala svet se stvarao pa brisao, sam od sebe. Od toga me je
spopala mučnina. Odškrinula sam prozor. Vozili smo se dugo, kroz predgraña, pa
kroz druga predgraña. Kad bih samo znala kakvu ću je zateći. Nisam mogla da
zamislim majku u zatvoru. Nije pušila, nije žvakala čačkalice. Nije govorila
„kučko“ ni „jebi se“. Govorila je četiri jezika, citirala T. S. Eliota i Dilana Tomasa,
pila „lapsang sušong“* iz porcelanske šolje. Nikad nije čak ni zavirila u
„Mekdonalds“. Živela je u Parizu i Amsterdamu, U Frajburgu i na Martiniku. Kako
je uopšte mogla da dospe u zatvor?
U Cinu smo skrenuli s autoputa i pošli na jug. Pokušala sam to da upamtim,
kako bih u snovima ponovo našla to mesto.
* Vrsta kineskog čaja. (prev.)
Vozili smo se kroz lepa predgraña, potom kroz manje lepa, zatim kroz sasvim
nova naselja u smeni sa stovarištima drvene grañe i poljoprivredne opreme. Najzad
smo izbili u pravi seoski krajolik i krenuli putevima bez ikakvih oznaka samo
mlekare i polja, smrad balege.
Zdesna se nalazio veliki kompleks zgrada. „Je li to to?“ upitala sam devojčicu
pored sebe.
,,KPDM“, odgovorila je»
Odmahnula sam glavom.
„Kalifornijski popravni dom za maloletnike.“
Svi smo ga sumorno odgledali dok smo nastavljali dalje. Mogli smo da se
zateknemo tu, iza žice. Cutali smo kao zaliveni dok smo prolazili pored
Kalifornijske kaznionice za muškarce, smeštene dalje od puta usred polja.
Konačno smo skrenuli na sveže asfaltiran put, prošli malu pijacu, gajba
„badvajzera“ ,99 dolara. Htela sam sve da upamtim. Deca su pokupila svoje torbe,
rance. Tada sam ugledala zatvor kotlarnicu, vodotoranj, stražaru. Imao je
aluminijumske zidove, kao Starina prikolica. Frontera uopšte nije izgledala onako
kako sam zamislila. Pred očima su mi leteli prizori iz Bekstva izAlkatraza ili Hoću
da živim! sa majkom umesto Suzan Hejvord. Niske zgrade od cigle bile su široko
razmaknute, protkane drvećem, ružama, jutrima zelenih travnjaka. Sve je više
ličilo na školu u predgrañu nego na zatvor. Osim stražarskih kula i žice.
Vrane su promuklo graktale na drveću. Zvučalo je kao da cepaju nešto što im
čak i ne treba, iz čiste zabave. U koloni smo prošli kroz stražarsku kulu i upisali se.
Pretresli su nam rance i proveli nas kroz detektor metala. Jednoj devojčici oduzeli
su paket. Bez poklona. Oni se šalju poštom, a paket od porodice dopušten je četiri
puta godišnje. Kad se kapija zalupila za nama, poskočili smo. Zatvorili su nas.
Rekli su mi da sačekam za narandžastim baštenskim stolom pod jednim
drvetom. Od vožnje me je obuzela nervoza i mučnina. Nisam čak znala ni da li ću
je prepoznati. Drhtala sam, pokajala sam se što nisam ponela džemper. A šta li će
ona misliti o meni, kad me vidi s gruñnjakom i u štiklama?
Zene su se sjatile iza natkrivenog dela dvorišta za posete. Zatvorenice, lica im
kao maske. Rugale su nam se. Jedna mi je zviznula i liznula se izmeñu prstiju, a
ostale su se nasmejale. Cerekale su se bez prekida, nisu htele da prestanu. Zvučale
su kao vrane.
Majke su počele da izlaze iz zatvora kroz druga vrata. Nosile su farmerice i
majice, sive džempere, trenerke. Videla sam majku kako čeka da je žena stražar
provede. Nosila je običnu platnenu haljinu s prednjim kopčanjem, ali njoj je plavo
stajalo savršeno, kao pesma. Plavu kosu joj je neko skratio do vrata, i to neko neuk,
ali su joj plave oči bile jasne kao visoka nota na violini. Nikad nije lepše izgledala.
Ustala sam, a potom se skamenila drhteći sam čekala da mi priñe i zagrli me.
Konačno sam je dodirnula, uhvatila, posle toliko meseci! Spustila sam glavu
na njene grudi, a ona me je poljubila, omirisala mi kosu; više nije mirisala na
ljubičice, samo na deterdžent i platno. Podigla mi je lice rukama i izljubila me
svuda redom, obrisala mi suze snažnim palčevima. Povukla me je da sednem pored
nje.
Bila sam gladna njenog dodira, njenog izgleda, zvuka njenog glasa, njenih
ravnih sekutića i blago uvučenih ostalih zuba, jamice na levom obrazu,
poluosmeha, prelepih plavih očiju s belim flekicama, nalik mladoj galaksiji, čvrstih
netaknutih ravnica njenog lica. Nije čak ni izgledala kao da bi trebalo da bude u
zatvoru, izgledala je kao da je upravo na nekoj tezgi u Venisu kupila knjigu i
sprema se da se smesti u neki kafe pored okeana.
Povukla me je za baštenski sto i šapnula mi: ,,Ne plači. Mi nismo takve. Mi
smo Vikinzi, sećaš li se?“
Klimnula sam, ali su mi suze kapale po narandžastom plastičnom stolu. Lois
neko je urezao ime u njega. Osamnaesta ulica. Pička.
U betonskom dvorištu iza prostora za posete, jedna žena je zviznula i
doviknula nešto o majci ili meni. Majka je podigla glavu i pogledom je zviznula u
lice. Žena se sledila. Brzo se okrenula, kao da ništa nije ni rekla.
„Tako si lepa“, rekla sam dodirujući joj kosu, kragnu, obraz. Nikakve
gipkosti.
„Zatvor mi odgovara“, rekla je. „Ovde nema licemerja: ubij ili budi ubijena, i
to svi znaju.“
„Toliko si mi nedostajala“, šapnula sam.
Prebacila mi je ruku preko ramena, priljubila glavu uz moju. Šakom mi je
pritisla čelo, naslonila usne na slepoočnicu. „Neću ovde biti doveka. Moraće više
da se potrude ako žele da me zañrže iza rešetaka. Obećavam ti. Izaći ću, ovako ili
onako. Jednog dana ćeš pogledati kroz prozor i videti mene.“
Pogledala sam njeno odlućno lice, žilete od jagodica, oći pune uveravanja.
„Strahovala sam da ćeš se Ijutiti na mene.u
Uhvatila me je za ramena i ispružila ruke, odmakavši me od sebe. „Otkud ti
takva pomisao?
Zato što nisam umela dovoljno dobro da lažem. Ali nisam to mogla da
izgovorim.
Ponovo me je zagrlila. Od dodira njenih ruku poželela sam da zauvek
ostanem tu. Opljačkala bih banku i dospela u zatvor samo da stalno budemo
zajedno. Htela sam da joj se sklupčam u krilu, htela sam da nestanem u njenom
telu, htela sam da postanem jedna njena trepavica, krvni sud u butini, mladež na
vratu. ,,Je li ovde užasno? Da li su loši prema tebi?cc „Ne toliko koliko sam ja loša
prema njima“, rekla je, a ja sam znala da se smeši, iako sam videla samo njen
platneni rukav i blago preplanulu ruku. Morala sam da se odmaknem kako bih je
pogledala. Da, smešila se poluosmehom blagi zarez u uglu usana. Dodirnula sam
joj usta. Poljubila mi je prste.
„Rasporedili su me na kancelarijske poslove. Rekla sam im da ću radije čistiti
klozete nego piskarati birokratske bljuvotine. Oh? nije ih mnogo briga za mene.
Radirn poijske poslove. Metem, čupam korov, ali naravno, samo unutar žice.
Smatraju me bezbednosnim rizikom niskog stepena. Zamisli. Neću da obučavam
nepismene, predajem pravopis, neću ni na koji način da hranim mašinu. Neću da
služim“ Zagnjurila je nos u moju kosu, mirisala me je. „Kosa ti miriše na hleb.
Karanfilić i morski oraščić. Hoću da te upamtim baš ovakvu, u toj jadno usrdnoj
ružičastoj haljini i tim nevestinskim, jeftino maturantskim salonkama. Pripadaju
tvojoj starateljki, nesumnjivo. Ružičasto je vrhunski kliše.“ Ispričala sam joj o Star
i čika Reju, o ostaloj deci mopedima, paloverdeu i grabu, o bojama stena u jaruzi, o
planini i mišarima. Ispričala sam joj o virusu greha. Dopao mi se zvuk njenog
smeha.
„Moraš mi slati crteže“, rekla je. „Uvek si bolje crtala nego pisala. Koliko
vidim, to je jedini razlog zašto mi nisi pisala.“ Smela sam da joj pišem? „Nisi ni
ti.“
„Nisi dobila moja pisma?“ začudila se. I tada joj je osmeh nestao, lice se
izduvalo, pretvorilo u masku., slično ženi iza ograde. „Daj mi adresu. Pisaću
direktno tebi. A ti piši meni, ne idi preko socijalnog radnika. Ja sam kriva. Dobro,
već ćemo se naučiti.“ Zivost joj se vratila u oči. „Pametnije smo mi od njih,
mapetite*“ Nisam znala svoju adresu, ali mi je ona dala svoju terala me da je
ponavljam nekoliko puta ne bih li je upamtila. Um mi je odbacivao majčinu adresu.
Ingrid Magnusen, zatvorenica W992, Kalifornijska kaznionica za žene, Korona-
Frontera.
„Kuda god odeš, piši mi. Bar jednom nedeljno. Ili šalji crteže bog zna da ovde
uopšte ne bi škodilo malo vizuelne stimulacije. Posebno želim da vidim bivšu
toples-igračicu i čika Ernija, trapavog stolara.“
To me je povredilo. Čika Rej je bio uz mene kad mi je trebao. Ona ga nije čak
ni poznavala. „Zove se Rej, i dobar je.“ „Oh“, rekla je. „Kloni se čika Reja,
pogotovu kad je sav tako divan i krasan.“
No, ona je bila ovde, a ja sam bila napolju. Imala sam prijatelja. I nije dolazilo
u obzir da mi ga ona oduzme.
„Stalno mislim na tebe“, rekla je. „Naročito noću. Zamišljam gde si. Kad se
zatvor smiri i svi zaspe, zamišljam da te vidim. Pokušavam da kontaktiram s
tobom. Jesi li me ikad čula da te zovem, osetila da sam u sobi?“ Prstima mi je
protrljala čuperak kose, razvukla mi ga uz ruku da vidi kolika mi je kosa. Dopro mi
je do lakta.
Jesam je bila osetila, jesam. Čula sam da me zo vz.Astrid? Spavasli? „Kasno
noću. Nikad nisi mogla da zaspiš.“
Poljubila me je u teme, tačno po razdeljku. „Nisi ni ti. A sad mi pričaj više o
sebi. Zelim da znam sve.“
Bila je to čudna ideja. Ranije nikad nije želela da zna ništa o meni. Meñutim,
dugi dani jednoličnosti doveli su je natrag k meni, do spoznaje da joj je kći negde
privezana. Sunce je počelo da se pomalja, a prizemna magla sijala je kao papirni
lampion.
* Fr. mala moja. (prev.)
6
U SLEDEĆU NEDELJU sarn se uspavala. Da samo nisam sanjala majku!
Sladak je to bio san. Bile smo u Arlu, šetale se alejom tamnih čempresa, pored
grobova i poljskog cveća. Ona je pobegla iz zatvora gurala je kosilicu ispred
zgrade i jednostavno umakla. Arl sav od dubokih senki, sunca boje meda, rimskih
ruševina i našeg malog pansiona. Da nisam žudela za tim snom, za suncokretima
Arla, probudila bih se kad su dečaci otrčali u jarugu.
No sada sam sedela na suvozačkom sedištu ,,torinaa. Keroli je stenjala pozadi
bila je mamurna od noćnog drogiranja s prijateljima. Star je i nju uhvatila na
spavanju. Sa radija je dopirala Ejmi Grant, a Star je pevala uglas, namestivši kosu
u nekakvu neurednu francusku punñu, poput Brižit Bardo, s visećim naušnicama.
Izgledala je kao da se zaputila na koktel, a ne u Pravi zbor Gospodnji.
„Mrzim ovou, rekla mi je moja posestrima na uho dok smo za njenom
majkom ulazile u crkvu. „Život bih dala za malo pilula.“
Zbor se skupio u betonskoj zgradi s linoleumskim pločama po podu, a na
prozoru je stajalo matirano okno umesto vitraža. Moderan krst od lakog drveta
stajao je napred, a žena s natapiranom kosom svirala je orgulje. Sele smo na bele
sklopive stolice, Keroli meni sleva, smračena od otoka i glavobolje, Star do
prolaza, blistava od uzbuñenja. Suknja joj je bila toliko kratka da sam mogla da joj
nazrem početak gaćica.
Uz krešendo orgulja, za predikaonicu je stao čovek u tamnom odelu i
uglancanim crnim cipelama, naizgled vrlo poslovan. Zamišljala sam da će obući
nešto siično maturantskoj odori. Kratka kosa, razdeljena na strani, sijala je kao
celofan pod
raznobojnim svetlima. Tada se Star sasvim uspravila, nadajući se da će je
primetiti.
Kad je progovorio, iznenadila me je njegova govorna mana. Gutao je 1, tako
da je izgovarao ,,umruia umesto „umrli“. „Iako smo umrli u svojim greškama, On
nas je zajedno oživeo u Hristu. Krstom smo spaseni. Podigao nas je u život...
večni.“ Podigao je ruke, dižući nas. Bio je dobar. Znao je kad da gradi, a kad da
popusti, a kad se utišao, tad je hteo da zada završni udarac krupnim sjajnim očima i
ravnim nosićem, jedva vidljivim usnama, ustima toliko širokim da je ličio na
Mapeta, jer mu se cela glava otvarala i zatvarala dok je govorio. ,,Da, možemo
živeti ponovo, čak i ako umiremo od... virusa greha.“
Keroli se promeškoljila, smišljeno zaškripavši stolicom. Star ju je šljepila po
ruci, munula me i pokazala na prečasnog, kao da sam uopšte imala gde ñrugde da
gledam.
Prečasni Tomas počeo je da priča priču o mladiću iz šezdesetih godina,
dobrodušnom dečaku koji je pomislio da može sam da ide svojim putem dokle god
nikome ne čini nažao. „Sreo je gurua koji ga je naučio da istinu traži u samom
sebi.“ Propovednik je zastao i nasmešio se, kao da je ideja o unutrašnjoj istini
apsurdna, smešna, da je crveno svetlo za ukletost. „Sam prosuñuješ šta je istina.“
Opet se nasmešio, a ja sam shvatila da stanka i smešak slede posle nečega što ne
odobrava. To mi je ličilo kao da vam stavlja prste u vrata, a onda se smeši i ćaska s
vama dok vam ih gnječi.
„Oh, u to vreme on nikako nije bio usamljen u toj filozofiji“, nastavio je
prečasni Tomas dok su mu se dugmaste oči caklile. ,,’Radi kako hoćeš, čoveče’ to
je bila tadašnja mudrost. Ako ste nešto želeli, to je bilo dobro upravo zato što ste
želeii. Nije bilo Boga, nije bilo umiranja. Postojalo je samo vaše lično
zadovoljstvo.“ Nasmešio se na reč ,,zadovoljstvo“ kao da je zadovoljstvo gnusno,
skaredno, i da sažaljeva svakoga ko je dovoljno slab da ga ceni. „A ako bi iko
pomenuo odgovornost ili posledice, bio bi ismejan. ’Opusti se, čoveče. Ne budi
konzerva.
Da, mladić se nesvesno zarazio smrtonosnim virusom. Prodro mu je u srce,
oslabio strukturu njegove savesti, razvodnio mu moć procene.“ Prečasni Tomas
pucao je od radosti. „Malo kasnije više nije bilo nikakve razlike izmeñu dobra i
zla.“
I kako je onda mogao da postane išta drugo do jedan od Mensonovih* ubica?
Spustila sam se u stolicu, skroz do Keroli, a od Starinog parfema i siktavih
sveštenikovih reči bilo mi je muka.
Srećom, u zatvoru, mladić je doživeo otkrivenje. Shvatio je da je podlegao
mahnitoj epidemiji virusa greha, a kroz drugog zatvorenika otkrio je Gospoda i
životvorni serum Krvi Njegove. Potom je počeo da propoveda drugim
zatvorenicima i da čini dobra dela za bespomoćne. lako je dobio dvadeset pet
godina do doživotne, nije straćio život. Imao je razlog za postojanje da pomaže
drugima, da donosi Dobre Vesti Ijudima koji nikad nisu videli ništa osim svojih
trenutnih želja. Bio je iskupljen, novi čovek, preporoñen u Gospodu.
Nije mi bilo teško da zamislim nekog Mensonovog malog u zatvoru, njegovu
čvrstinu, uvrnuto mišljenje ubicu. Onda se nešto desilo. Ukazala se svetlost,
omogućila mu da sagleda užasnu realnost svog zločina. Zamišljala sam njegovu
agoniju kad je shvatio kakvo je čudovište postao, da je život prokockao ni zbog
čega. Mogao je i sam da ubije, toliko se bio približio ivici. No onda ga je obasjao
zrak nade da je život možda moguće živeti drugačije, da nekakvog smisla ipak ima.
Stoga se molio, a duh mu je ispunio srce.
A sada, umesto da provodi godine kao hodajući leš u San Kventinu, mrzeći,
sve više mrzeći, postao je čovek s ciljem, čovek sa svetlošću u duši. Shvatila sam
to. Verovala.
„Postoji odgovor za tu smrtonosnu epidemiju koja uništava našu životnu
supstancu“, govorio je prečasni Tomas, dižući ruke kao da grli. „Snažna vakcina
protiv razorne infekcije ljudskog srca. Meñutim, moramo spoznati opasnost u kojoj
se nalazimo. Moramo prihvatiti tešku dijagnozu da nas, ako delamo po svojim
željama umesto po Božjem planu, napada ta užasna kuga. Moramo da se naučimo
sopstvenoj odgovornosti prema nebeskoj moći i svojoj ranjivosti.
* Čarls Menson (Charles Manson, 194) voña bande koja je 1969. izmeñu
ostalih ubila i Šeron Tejt, suprugu Romana Polanskog. (prev.)
Iznenada mi je navro prizor koji sam mesecima držala po strani. Dan kad sam
telefonirala Beriju da ga upozorim, i prekinula vezu. Opet sam osetila svu težinu
slušalice dok sam je spuštala. Moja odgovornost. Moja zaraza.
„Trebaju nam Hristova antitela da bismo prevazišli ovu boleštinu svojih duša.
A oni koji odluče da služe sebi umesto Nebeskom Ocu, iskusiće smrtne posledice.u
Ništa više nije bilo nadrealno. Prečasni Tomas je govorio istinu. Zarazila sam
se virusom. Bila sam bolesna sve vreme. Ruke su mi bile okrvavljene. Pomislila
sam kako moja lepa majka sedi u uzanoj ćeliji, a život joj je potpuno zaustavljen.
Isto kao i Mensonovom malom. Nije verovala ni u šta osim u sebe samu, ni u
kakav viši zakon ni moral. Smatrala je da može da opravda sve, čak i ubistvo,
samo zato što je to želela. Nije se čak ni zapitala kome to čini zlo. Nije imala
savesti. Neću da služim. To je Stiven Dedalus rekao u Portretu umetnika, ali
značenje je ñavo. U tome se sastojao Pad. Đavo neće da služi.
Jedna starica istupila je iz hora i zapevala: „Krv što je Isus prosu za me, davno
nekad na Kalvariji..a imala je i glasa. Plakala sam, suze su mi tekle niz lice.
Umirale smo iznutra, i moja majka i ja. Kad bismo samo imale Boga, Isusa, nešto
veće od nas samih u šta bismo verovale, ozdravile bismo. Još bismo mogle imati
novi život.
U JULU sam se krstila u Pravom zboru Gospodnjem. Svejedno mi je bilo čak
i što to obavlja prečasni Tomas, što je čisti lažnjak, što merka Starinu haljinu, što je
skida pogledom svaki put kad bi se pred njim penjala stepenicama. Zažmurila sam
dok me je nauznak spuštao u četvrtasti bazen ispred zgrade Zbora, a nos mi se
napunio hlorom. Želela sam da duh uñe u mene, da me sasvim opere. Želela sam
da sledim božji plan za sebe. Znala sam kuda ću dospeti ako sledim sopstveni.
Kasnije smo otišli u crkveni restoran brze hrane da proslavimo. Nikad niko
pre toga nije priredio zabavu u moju čast. Star mi je poklonila Bibliju u belom
povezu od skaja, gde je podvukla odabrane odlomke. Od Keroli i dečaka dobila
sam kutiju pisaćeg papira s golubicom u uglu; na traci u njenom kljunu pisalo je:
„Slavi Gospoda ali sam znala da ju je sigurno Star izabrala. Cika Rej mi je dao
mali zlatni krst na lančiću. Iako je smatrao da sam ćaknuta što sam se krstila.
„Nije valjda da zaista veruješ u ovo sranjea, šapnuo mi je dok mi je kačio
ogrlicu o vrat.
Zadigla sam kosu da bi zakopčao lančić. „U nešto morain da verujem, tiho
sam odvratila.
Spustio mi je ruku na vrat toplu, tešku. Njegovo dobro obično lice, tužne oči
boje lešnika. I tada sam shvatila da želi da me poljubi. Osetila sam to u sebi. A kad
je uvideo da sam osetila, pocrveneo je i skrenuo pogled.
Draga Astrid,
JESI LI TI SIŠLA S UMA?? Ne smesse 1) krstiti, 2) zvati sebe hrišćankom,
ni ) pisati mi na tom smešnom papiru. Nećeš završavati svojapisma sa
„preporoñena u Hristu “!Bog je mrtav, zar nisi ćula, umro je pre stotinu godina,
predao se iz ćistog manjka interesovanja, odlućio da se posveti golfu. Vaspitala
sam te da imaš izvesnog samopoštovanja, a sad mi kažeš da si sve to dala nekom
Isusu s ćestitke? Bilo bi smešno da nije tako oćajnićki tužno.
Nemoj se ni usuditi da tražiš da prihvatim Isusa kao svog spasitelja, da
operem dušu u Krvijagnjetovoj. Nemoj nipokušati da me iskupiš. Ne kajem se
NIZBOG ČEGA. Nijedna žena s imalo samopoštovanja ne bi ućinila ništa manje.
Pitanja dobra iprirode zla zauvek će ostatijedan od najzanimljivijih filozofskih
problema, zajedno sa problemom same egzistencije. Ne prebacujem ti što se baviš
tim pitanjima, samo intelektualnu manjkavost u pristupu. Ako biti zao znaći biti
motivisan samim sobom, biti centar sopstvenog sveta, živetipo sopstvenim
pravilima, ondaje svaki umetnik, svaki mislilac, svaki originalni um zao. Zato što
se mi usuñujemo da gledamo svojim oćima umesto da hlebećemo klišee koje su
nam ostavili takozvani Oćevi. Usuditi se na gledanje isto je što i ukrasti vatru
bogovima. To je sudbina ćovećanstva, motor koji naspokreće kao rasu.
Triput ura za Evu.
Majka
spavanje, odakle sam, otkopčavši patent-zatvarač pred svežinom, posmatrala
Keroli, šesnaestogodišnjakinju visoku poput svoje majke, bujnu devojku napućenih
usana, kako se zakopčava. „Misli da može da me obuzda“ rekla je Keroli svom
odrazu. „Ali to ona misli.“
S druge strane našeg tankog zida, majka i njen dečko hipik vodili su ljubav, a
uzglavna daska udarala je o pregradu. Nije to bila noćna magija majka i njeni
momci mrmljaju uz melodiju carskog kota** u mirisnom sutonu.
„Gospode bože!“ jecala je Star.
Kerolina usta iskriviše se u nešto daleko od osmeha, a čizmu je spustila na
krevet i bavila se pertlama. „Hrišćani ne govore: ’Jebi me, dušo’. U stvari, to
uopšte i ne treba da rade, ali ona u krvi ima virus greha.“ Stala je pred ogledalo i
otkopčala jaknu malo dublje, tako da se video zdenac meñu njenim dojkama.
Iskezila je zube i obrisala ih prstom.
Zacvileo je moped, a onda je sklonila mrežu s prozora, popela se na komodu,
za dlaku promašivši sopstvenu korpu sa šminkom. „Vidimo se ujutru. Ne zatvaraj
prozor.“
Ustala sam i odgledala kako moped nestaje putem, širokim i belim pod
mesečinom. Planine su bile mračnije od neba, savršenog nedogleda za put i
telefonske bandere. Zamišljala sam da tim putem može da se proñe kroz nedogled,
i stigne na neko sasvim drugo mesto.
* Vrsta drvenaste američko-meksičke biljke (rod Cercidium). (prev.)
** Koto japanski instrument. (prev.)
„BEZ ISUSA bih danas bila mrtvau, rekla je Star dok je sekla put drumskoj
krstarici, koja nas je kaznila svojom sirenom. „Tako mi boga. Uzeli su mi decu, a
ja sam bila spremna na pokolj/4 Sedela sam na suvozačkom sedištu Starinog
„forda torinaa dok se Keroli izvalila pozadi, a na gležnju joj je svetlucala
narukvica, pokion od njenog dečka Derika. Star je vozila prebrzo, odskakala po
putu i pušila dugački zlatni „Benson i Hedžis jednu cigaretu na drugu, slušajući
hrišćansku radio-stanicu. Govorila je kako je ranije bila navučena na alkohol i
kokain i da je radila kao toples-konobarica u klubu po irnenu Trop.
Nije bila iepa kao moja majka, ali niste mogli da odvojite oči od nje. Nikad
nisam viñela takvu figuru. Samo na poslednjim stranicama L. A. viklija, žvaćući
telefonski kabl. Meñutim, energija joj je bila nesavladiva. Uopšte nije prestajala da
priča, smeje se, drži lekcije, puši. Pitala sam se kakva je bila dok je uzimala
kokain.
„Jedva čekam da upoznaš prečasnog Tomasa. Jesi li prihvatila Isusa kao svog
ličnog spasitelja?
Palo mi je na pamet da joj kažem da mi svoje bogove vešamo o drveće, ali
sam se ipak predomislila.
„Pa, ima vremena. Gospode, kad čuješ tog čoveka, doživećeš spasenje na licu
mesta.“
Keroli je zapalila „marlborou i otvorila zadnji prozor. „Kakav usrani
prevarant. Kako možeš da gutaš ta sranja?u
„Koji veruje u mene, ako i umre, živeće, i nemoj da si to zaboravila,
gospoñice“, reče Star. Nikad nas nije zvala imenima, čak ni svoju decu, samo
„gospodine“ i „gospoñice“.
Odvela nas je u prodavnicu odeće „Kloudstajm“ u susednoj varoši, Sanlendu
htela je da mi pribavi štošta za moj novi život Nikad ranije nisam bila u takvoj
radnji. Majka i ja smo odeću kupovale na tezgama u Venisu. U „Kloudstajmu“ su
boje skakale sa svih strana. Purpur! vrištale su. Tirkiz! Baterijska kiselina!
pod treperenjem fluorescentnih lampL Star mi je napunila ruke odećom koju
je trebalo da probam, ugurala me u kabinu i ušla za mnom, da bismo nastavile sa
ćaskanjem*
U pregratku se uvukla u sičušnu pmgastu mini haljinu i zagladila je preko
rebara, okrenuvši se da pogleda kako izgleda iz profila. Pruge su se širile i
skupljale preko njenih grudi kao nekakav op art. Trudila sam se da ne piljim, ali
kako da se čovek ne zapanji? Pitala sam se šta bi prečasni Tomas mislio o njoj kad
bi je video u takvoj haljini.
Namrštila se, svukla haljinu preko glave i okačila je. Tkanina je i dalje bila
raširena od njene figure. Njeno telo u maloj svlačionici bilo je gotovo
nepodnošljivo. Mogla sam da je gledam samo u ogledalu grudi su joj curile preko
grudnjaka s fišbajnom, a krstić se meñu njima sakrio kao zmija u stenju.
„Greh je virus, tako kaže prečasni Tomas. Inficira celu zemlju, kao kapavac“,
rekla mi je. „Sad postoji kapavac koga ne možeš da se otarasiš. Isto je i sa grehom.
A mi potežemo svaki mogući izgovor. Kao, u čemu je razlika ako natrpam koku u
nos ili ne? Zar je loše što hoću stalno da se osećam dobro? Kome to smeta?"
Razrogačila je oči, opazila sam lepak na veštačkim trepavicama. „Smeta nama
i smeta Isusu. Zato što je to loše.“ Rekla je to tiho i blago, kao učiteljica u
osnovnoj školi. Pokušala sam da zamislim kako izgleda raditi u klubu za gospodu.
Obnažena ući u sobu punu muškaraca.
Probala je rastegljivu ružičastu tkaninu i navukla je preko kukova. „Taj te
virus jede iznutra, a njime zaraziš sve čega se dohvatiš. Oh, samo čekaj, čućeš
prečasnog Tomasa.“
Namrštila se na odraz haljine, na to kako joj je stajala pozadi bila je tako tesna
da joj se dizala meñu nogama. „Ovo će tebi bolje stajati.“
Skinula ju je i pružila mi je. Mirisala je na njen težak parfem. Opsešn. Kad
sam se skinula, detaljno je odgledala moje telo, kao da se premišlja da li da ga kupi
ili ne. Veš mi je bio pocepan. „Bolje bi ti bilo da počneš da nosiš brus, gospoñice.
Trinaest ti je, rekla bih. Ja sam počela da ga nosim u četvrtom razredu. Ne želiš da
ti se otegnu do kolena već u tridesetoj, je 1’?“
Trinaest? Od šoka sam ispustila gomilu odeće sa kuke. Setila sam se
prethodne godine. Majčinog suñenja, svih ispitivanja, lekova i socijalnih radnika.
Negde u svemu tome napunila sam trinaest godina. Granicu sam prešla u snu, a
niko me nije probudio da mi udari pečat u pasoš. Trinaest. Ideja me je toliko
skamenila da se nisam ni usprotivila Star kad je insistirala da mi kupi ružičastu
haljinu za crkvu, kao i dva grudnjaka da mi se ne bi otegle do kolena već u
tridesetoj, i paket gaćica, i još koješta.
Otišle smo u susedni ,,Pejles“ po cipele. Star je uzela izloženu crvenu visoku
štiklu, obula je na bosu nogu, stala, zagladila šorts preko kukova, nakrivila glavu,
složila grimasu, i vratila cipelu. ,,Mislim, zaista sam tako razmišljala. Koga je
briga ako nabijem svoje sise nekom strancu pod nos? To se ne tiče nikoga, samo
mene.“ Keroli je prošaputala: „Majko, molim te, umukni. Ljudi gledaju.“
Star mi je pružila par ružičastih štikli, u tonu s mojom haljinom. Probala sam
ih. U njima sam ličila na Patu Patak, ali su se Star dopale, pa mi ih je utrapila.
„Zaista bi joj dobro došle patike, do ñavola, ili tako nešto“, rekla je Keroli.
„Ima samo te sandale.“
Odlučila sam se za par planinarskih čizama, nadajući se da nisu preskupe. Star
je izgledaia očajna kad sam joj ih pokazala. „Nisu baš... bogzna šta.“
Meñutim, zmije retko grizu iznad gležnja.
U NEDELJU ujutru Keroli je ustala rano. Iznenadila sam se. Subotom bi
spavala do podneva. Ali sada se probudila u osam, obukla, stavila mali ranac na
leña.
„Kuda ćeš?“
Cetkala je kosu boje peska. „Sališ li se? Ne pada mi na pamet da ceo dan
slušam kako prečasni Kreten govori o Krvi Jagnjetovoj.“ Spustila je četku i izletela
iz sobe. ,,Sajonara.“ Čula sam da je zalupila mrežasta vrata.
Odlučila sam da je Keroli u pravu, pa sam se pretvarala da sam bolesna. Star
me je strogo pogleñala i rekla: „Sledeće nedelje, gospoñice.“ Nosila je kratku belu
suknju, bluzu boje kajsije i tanke štikle od deset centimetara. Nanjušila sam
povelik oblak ,,opsešna“. „Bez izgovora.“
Tek kad sam čula da Starin „torino“ odlazi putem, usudila sam se da se
obučem, izañem i napravim sebi doručak. Prijalo mi je što sam sama dečaci se
kriju negde u jaruzi, čuje se udaljeno cviljenje mopeda. Upravo sam jela kad je
Starin dečko izašao iz spavaće sobe, bos i u farmericama, navlačeći majicu preko
glave.
Grudi su mu bile vitke i maljave, boje peska s primesama sedih, a raščupanu
kosu, za promenu, nije skupio u rep. Oteturao se niz hodnik. Čula sam kako mokri
zvuk vode. Pljuskanje, ispiranje. Ušao je u glavnu sobu našao cigaretu u pakli na
stolu, zapalio je. Ruci koja je držala cigaretu nedostajao je jedan prst, kao i
jagodica na susednom.
Nasmešio se kad je video da mu gledam šaku. „Jesi li ikad videla kako stolar
traži sto u restoranu? Sto za troje, molim vas.“ Podigao je oštećenu šaku.
Bar nije bio osetljiv po tom pitanju. Nekako mi se dopadao, mada mi je bilo
neprijatno što upravo on uzrokuje ono silno ,,gospode bože“ kroz zid. Bio je to
običan čovek, koščatog lica, tužnih očiju, duge prosede kose. Trebalo je da ga
zovemo čika Rej. Otvorio je hladnjak i izvadio pivo. Šššt, uzdahnula je konzerva
kad joj je skinuo zatvarač.
„Propustila si zabavu s Isusom.“ Pivo nije baš pio, nego ga sipao pravo u grlo.
,,I vi“, rekla sam.
„Bolje nek me ubiju“, rekao je. „Evo moje teorije. Ako Bog postoji, onda je
toliko sjeban da ne zaslužuje nikakve molitve.“ Glasno je podrignuo i nasmešio se.
Nikad nisam mnogo razmišljala o Bogu. Imali smo Sumrak bogova, imali
smo Drvo sveta. Imali smo Olimp i njegove skandale, Arijadnu i Bahusa, otmicu
Danaje. Znala sam za Sivu i Parvati i Kali, za Pele i boginju vulkana, ali majka je
zabranila svako pominjanje Hrista. Nije čak htela da doñe ni na školsku proslavu
Božića. Terala me je da od nekog drugog deteta kamčim vožnju.
Bogu sam se najviše približila kroz široko, vedro, plavo nebo i izvesnu tišinu,
ali kako tome da se molite?
Čika Rej se naslonio na dovratak, pušio, gledao veliko stablo bibera i svoj
kamionet u dvorištu. Srknuo je pivo, koje je držao istom rukom kao i cigaretu vrlo
spretno za osobu bez dva prsta. Zaškiljio je od dima dok je izdisao kroz mrežu.
„Samo hoće da je obrne. Uskoro će joj reći da me se otarasi, a tada ću ja da uzmem
svoju tridesetosmicu i da ga naučim. pameti, do ñavola. E, tada ima da vidiš malo
Krvi Jagnjetove.“
Probrala sam komadiće sleza iz svojih cerealija i složila ih na ivicu činije
purpurne mesece, zelene deteline. „To nije greh ako ste u braku“, rekla sam.
Mislila sam da me nije čuo? aii sam pogrešila.
»Već sam oženjen“, rekao je gledajući kroz mrežu prema biberu čije su se
grane povijale kao duga ženska kosa. Ispalio je kez preko ramena. „Mene je virus
spopao naveliko.“
Naizmence sam jela mesece i deteline., kako su koji padali u činiju. „Gde vam
je žena?“
„Ne znam. Nisam je video dve-tri godine.“
Izgledao je tako smiren ~ neko luta ko zna kuda s njegovim prezimenom i
životnom pričom, a on čak ne zna ni gde je ta žena. Od toga mi se zavrtelo u glavi,
kao da sam htela da uhvatim nešto teško i oslonim se. Ziveću ovaj život svi
odvojeni od svih ostalih, hvataju se tek na trenutak da bi ih odmah kasnije odnela
bujica. Mogla bih i ja da odrastem i odem niz vodu. Majka možda neće znati gde
sam a za nekoliko godina, kad je neko upita za mene, mogla bi slegnuti ramenima i
reći: „Nisam je videla dve-tri godine.“
Ta spoznaja udarila me je u stomak. Mogla bih godinama da je ne vidim. Tek
tako. Ljudi gube jedni druge, ruke im raspliću u gužvi. Možda je nikad više neću
videti. One tupe oči iza suvog akvarijuma., oblik njenih leña. Bože moj, kako sam
mogla toga da ne budem svesna svih ovih meseci? Želela sam svoju majku, želela
sam da se uhvatim za nešto, da ne iskliznem.
„Hej, šta je sad?“ Cika Rej je prišao i seo pored mene za sto. Zaglavio je
cigaretu u pivsku konzervu i uhvatio me za ruku. „Ne plači, mala. Sta je bilo? Kaži
čika Reju.“
Mogla sam samo da odmahnem glavom, dok su me jecaji sekli kao žileti.
„Nedostaje ti mama?“
Klimnula sam glavom. Osećala sam kao da su mi dve ruke sklopljene oko
grla, da ga stežu, teraju mi suze na oči. Iz nosa su mi curile sline. Rej je privukao
stolicu da bi rnogao da me zagrli? dodao mi je salvetu sa stola. Zaronila sam lice u
njegove grudi, i nakvasila mu majicu suzama i slinama. Prijao mi je zagrljaj.
Udisala sam njegov miris cigarete, neoprano telo, pivo, sveže isečeno drvo nešto
zeleno.
Držao me je bio je čvrst, nije mi dopuštao da otplovim. Razgovarao sa mnom,
govorio da me niko neće povreñiti, ja sam divno dete, ništa se neće desiti. Nešto
kasnije obrisao mi je obraze nadlanicom, podigao mi bradu da bi me pogledao u
oči, sklonio mi kosu s lica. „Zaista ti nedostaje, a? Reci mi, je li i ona tako lepa kao
ti?“
Ovlaš sam se nasmešila oči su mu bile tako tužne i dobre. rJmam sliku.“
Otrčala sam u svoju sobu i donela primerak majčine poslednje knjige, Prašina.
Nežno sam prešla rukom preko fotografije na zadnjoj korici, slikane na plaži u Big
Seru. Goleme stene u vodi, naplavine. Nosila je ribarski pulover a vetar joj je
zabacivao kosu. Ličila je na Lorelaj, izazivačicu brodoloma. Odisej bi morao
čvrsto da se veže za katarku.
„Ti ćeš biti lepša“ rekao je.
Obrisala sam nos kratkim rukavom majice, nasmešila se. Ljudi su zastajali u
samoposlugama da bi se divili mojoj majci. Ne kao što se dive Star? nego samo
čisto j lepoti. Prepadali su se, izgleda, što je majka morala da kupuje i jede kao i
svi drugi. Nisam mogla ni da zamislim da budein lepa kao majka. Ne bih se
usudila. Bilo bi to suviše strašno. „Nikako.“
„Hej, svakako. Samo si drugačiji tip. Ti si srculence. Tvoja majka izgleda kao
da bi te svakog časa ujela ne smeta to meni, znam ja i za grubu igru, ali znaš na šta
mislim. Pred tobom će tipovi padati kao muve.“ Zagledao se u moje pokunjeno lice
svojim dobrim očima, govorio je tako nežno. „Cuješ nie? Moraćeš da rasteruješ
Ijude s puta da bi prošla ulicom.“
Niko mi nikad nije rekao tako nešto. Čak i ako je samo lagao da bi mi bilo
bolje, ko bi se uopšte trudio da to radi?
Prelistao je nekoliko stranica, pročitao ih. „Vidi, evo pesme o tebi.“
Istrgla sam mu knjigu, lice mi je gorelo. Znala sam pesmu. Psst
Astrid spava
Ruzičasti zdenac njenih nemih usta Duga noga visi s kreveta Kao nedovršena
rečenica Pegice čine sazvežña novih prilika Njena školjka
U kojoj neotvorena žena šapuće...
Umela je da je recituje na poetskim večerima. Tada bih sedela i crtala za
svojim stolom, praveći se da je ne čujem, kao da ne govori o meni, mom telu,
mojim detinjim ženskim organima. Mrzela sam tu pesmu. Sta li je samo mislila, da
ja ne znam šta je u pitanju? Da mi nije bitno kome je čita? Ne, budući da sam njena
kći, smatrala je da joj pripadam, da može sa mnom da radi šta hoće. Da me pretvori
u poeziju, da izloži moje pileće kosti i moju školjku, moju neotvorenu ženu.
„Šta joj se desilo?“ upitao je.
„Ubila je svog dečka“, rekla sam gledajući njenu sliku, profil koji mi se kao
koplje zabo pod rebra, probio mi jetru, desno plućno krilo. Suza mi je kanula sa
trepavica i pala na fotografiju. Obrisala sam je. „U zatvoru je.“
Slegnuo je ramenima. Kao da to ljudi stalno rade. Nije baš lepo, ali ni
šokantno.
ZAVRŠILA SAM osmi razred u „Maunt Glisonu“, svojoj trećoj školi u
godinu dana. Nisam poznavala nikoga, nisam ni želela. Ručala sam s Dejvijem.
Propitivali smo jedno drugo pomoću kartica koje je sam napravio. Kako se zove
mladunče kune? Mače. Koliko mačića ima u leglu? Šest do devet. Sazvežñe
Andromeda. Glavna karakteristika? Velika galaksija u Andromedi. Omiljeni objekt
za posmatranje? Dvojna zvezda Gama Andromede. Udaljenost od Zemlje? Dva
miliona svetlosnih godina, Anomalija? Za razliku od ostalih spiralnih galaksija,
koje se velikom brzinom udaljavaju od nas Andromeda nam se primiče tri stotine
kilometara svake sekunde.
Moj socijalni radnik je često posećivao prikolicu, sedeo sa Star, pokušavao da
izgleda privlačan na tremu, pod paukovim biljkama. Jednog dana je rekao da je
majka sad smeštena u ženski zatvor u Cinu, i da će od četvrtka moći da prima
posete. Deca su u organizovanim grupama posećivala zatvorene roditelje, pa sam i
ja mogla da vidim majku.
Nakon poslednje posete, plašila sam se. Nisam znala hoću li moći to da
ponovim. Šta ako je i dalje onakva zombi? Ne bih to podnela. A i bojala sam se
zatvora, rešetaka, ruku što se provlače kroz njih. Udaraju šoljama. Kako je tu
mogla da živi moja majka
majka koja je aranžirala cvetove u vaze od napuklog stakla, majka koja je
satima mogla da se prepire je li Frost važan pesnik?
No, znala sam kako može. Drogirana, sedi u uglu, nerazgovetno recituje svoje
pesme, čupka grudvice sa ćebeta eto kako. Ili je pak čuvari, ili druge zatvorenice,
prebijaju na mrtvo ime. Ona nije umela da leti nisko i izbegava radar.
A šta ako ne želi da me vidi? Šta ako mene krivi što nisam mogla da joj
pomognem? Prošlo je osam meseci od onog dana u zatvoru, kad me nije čak ni
prepoznala. U jednom trenutku besane noći čak sam i odustala od posete.
Meñutim, u pet sam ustala, istuširala se, obukla.
„Upamti, zabranjen je džins, bilo šta plavo“, podsetila me je Star prethodne
večeri. „Stalo ti je da izañeš odande, zar ne?“ Nije morala da me podseća. Obukla
sam svoju novu ružičastu haljinu, grudnjak i cipele Pate Patak. Htela sam da joj
pokažem kako odrastam, kako umem da se staram o sebi.
KOMBIJE STIGAO u sedam. Star je ustala i potpisala dokumenta, dok je
vozač merkao njenu figuru u kućnoj haljini. U kombiju je sedelo još jedno dete.
Sela sam ispred njega, takoñe do prozora. Usput smo pokupili još troje.
Dan je bio oblačan junsko sivilo, vazdušna vlaga kondenzovala se na
vetrobranu. Pogled je duž puta dopirao tek do najbliže raskrsnice. Izronila bi iz
magle, a potom nestala svet se stvarao pa brisao, sam od sebe. Od toga me je
spopala mučnina. Odškrinula sam prozor. Vozili smo se dugo, kroz predgraña, pa
kroz druga predgraña. Kad bih samo znala kakvu ću je zateći. Nisam mogla da
zamislim majku u zatvoru. Nije pušila, nije žvakala čačkalice. Nije govorila
„kučko“ ni „jebi se“. Govorila je četiri jezika, citirala T. S. Eliota i Dilana Tomasa,
pila „lapsang sušong“* iz porcelanske šolje. Nikad nije čak ni zavirila u
„Mekdonalds“. Živela je u Parizu i Amsterdamu, U Frajburgu i na Martiniku. Kako
je uopšte mogla da dospe u zatvor?
U Cinu smo skrenuli s autoputa i pošli na jug. Pokušala sam to da upamtim,
kako bih u snovima ponovo našla to mesto.
* Vrsta kineskog čaja. (prev.)
Vozili smo se kroz lepa predgraña, potom kroz manje lepa, zatim kroz sasvim
nova naselja u smeni sa stovarištima drvene grañe i poljoprivredne opreme. Najzad
smo izbili u pravi seoski krajolik i krenuli putevima bez ikakvih oznaka samo
mlekare i polja, smrad balege.
Zdesna se nalazio veliki kompleks zgrada. „Je li to to?“ upitala sam devojčicu
pored sebe.
,,KPDM“, odgovorila je»
Odmahnula sam glavom.
„Kalifornijski popravni dom za maloletnike.“
Svi smo ga sumorno odgledali dok smo nastavljali dalje. Mogli smo da se
zateknemo tu, iza žice. Cutali smo kao zaliveni dok smo prolazili pored
Kalifornijske kaznionice za muškarce, smeštene dalje od puta usred polja.
Konačno smo skrenuli na sveže asfaltiran put, prošli malu pijacu, gajba
„badvajzera“ ,99 dolara. Htela sam sve da upamtim. Deca su pokupila svoje torbe,
rance. Tada sam ugledala zatvor kotlarnicu, vodotoranj, stražaru. Imao je
aluminijumske zidove, kao Starina prikolica. Frontera uopšte nije izgledala onako
kako sam zamislila. Pred očima su mi leteli prizori iz Bekstva izAlkatraza ili Hoću
da živim! sa majkom umesto Suzan Hejvord. Niske zgrade od cigle bile su široko
razmaknute, protkane drvećem, ružama, jutrima zelenih travnjaka. Sve je više
ličilo na školu u predgrañu nego na zatvor. Osim stražarskih kula i žice.
Vrane su promuklo graktale na drveću. Zvučalo je kao da cepaju nešto što im
čak i ne treba, iz čiste zabave. U koloni smo prošli kroz stražarsku kulu i upisali se.
Pretresli su nam rance i proveli nas kroz detektor metala. Jednoj devojčici oduzeli
su paket. Bez poklona. Oni se šalju poštom, a paket od porodice dopušten je četiri
puta godišnje. Kad se kapija zalupila za nama, poskočili smo. Zatvorili su nas.
Rekli su mi da sačekam za narandžastim baštenskim stolom pod jednim
drvetom. Od vožnje me je obuzela nervoza i mučnina. Nisam čak znala ni da li ću
je prepoznati. Drhtala sam, pokajala sam se što nisam ponela džemper. A šta li će
ona misliti o meni, kad me vidi s gruñnjakom i u štiklama?
Zene su se sjatile iza natkrivenog dela dvorišta za posete. Zatvorenice, lica im
kao maske. Rugale su nam se. Jedna mi je zviznula i liznula se izmeñu prstiju, a
ostale su se nasmejale. Cerekale su se bez prekida, nisu htele da prestanu. Zvučale
su kao vrane.
Majke su počele da izlaze iz zatvora kroz druga vrata. Nosile su farmerice i
majice, sive džempere, trenerke. Videla sam majku kako čeka da je žena stražar
provede. Nosila je običnu platnenu haljinu s prednjim kopčanjem, ali njoj je plavo
stajalo savršeno, kao pesma. Plavu kosu joj je neko skratio do vrata, i to neko neuk,
ali su joj plave oči bile jasne kao visoka nota na violini. Nikad nije lepše izgledala.
Ustala sam, a potom se skamenila drhteći sam čekala da mi priñe i zagrli me.
Konačno sam je dodirnula, uhvatila, posle toliko meseci! Spustila sam glavu
na njene grudi, a ona me je poljubila, omirisala mi kosu; više nije mirisala na
ljubičice, samo na deterdžent i platno. Podigla mi je lice rukama i izljubila me
svuda redom, obrisala mi suze snažnim palčevima. Povukla me je da sednem pored
nje.
Bila sam gladna njenog dodira, njenog izgleda, zvuka njenog glasa, njenih
ravnih sekutića i blago uvučenih ostalih zuba, jamice na levom obrazu,
poluosmeha, prelepih plavih očiju s belim flekicama, nalik mladoj galaksiji, čvrstih
netaknutih ravnica njenog lica. Nije čak ni izgledala kao da bi trebalo da bude u
zatvoru, izgledala je kao da je upravo na nekoj tezgi u Venisu kupila knjigu i
sprema se da se smesti u neki kafe pored okeana.
Povukla me je za baštenski sto i šapnula mi: ,,Ne plači. Mi nismo takve. Mi
smo Vikinzi, sećaš li se?“
Klimnula sam, ali su mi suze kapale po narandžastom plastičnom stolu. Lois
neko je urezao ime u njega. Osamnaesta ulica. Pička.
U betonskom dvorištu iza prostora za posete, jedna žena je zviznula i
doviknula nešto o majci ili meni. Majka je podigla glavu i pogledom je zviznula u
lice. Žena se sledila. Brzo se okrenula, kao da ništa nije ni rekla.
„Tako si lepa“, rekla sam dodirujući joj kosu, kragnu, obraz. Nikakve
gipkosti.
„Zatvor mi odgovara“, rekla je. „Ovde nema licemerja: ubij ili budi ubijena, i
to svi znaju.“
„Toliko si mi nedostajala“, šapnula sam.
Prebacila mi je ruku preko ramena, priljubila glavu uz moju. Šakom mi je
pritisla čelo, naslonila usne na slepoočnicu. „Neću ovde biti doveka. Moraće više
da se potrude ako žele da me zañrže iza rešetaka. Obećavam ti. Izaći ću, ovako ili
onako. Jednog dana ćeš pogledati kroz prozor i videti mene.“
Pogledala sam njeno odlućno lice, žilete od jagodica, oći pune uveravanja.
„Strahovala sam da ćeš se Ijutiti na mene.u
Uhvatila me je za ramena i ispružila ruke, odmakavši me od sebe. „Otkud ti
takva pomisao?
Zato što nisam umela dovoljno dobro da lažem. Ali nisam to mogla da
izgovorim.
Ponovo me je zagrlila. Od dodira njenih ruku poželela sam da zauvek
ostanem tu. Opljačkala bih banku i dospela u zatvor samo da stalno budemo
zajedno. Htela sam da joj se sklupčam u krilu, htela sam da nestanem u njenom
telu, htela sam da postanem jedna njena trepavica, krvni sud u butini, mladež na
vratu. ,,Je li ovde užasno? Da li su loši prema tebi?cc „Ne toliko koliko sam ja loša
prema njima“, rekla je, a ja sam znala da se smeši, iako sam videla samo njen
platneni rukav i blago preplanulu ruku. Morala sam da se odmaknem kako bih je
pogledala. Da, smešila se poluosmehom blagi zarez u uglu usana. Dodirnula sam
joj usta. Poljubila mi je prste.
„Rasporedili su me na kancelarijske poslove. Rekla sam im da ću radije čistiti
klozete nego piskarati birokratske bljuvotine. Oh? nije ih mnogo briga za mene.
Radirn poijske poslove. Metem, čupam korov, ali naravno, samo unutar žice.
Smatraju me bezbednosnim rizikom niskog stepena. Zamisli. Neću da obučavam
nepismene, predajem pravopis, neću ni na koji način da hranim mašinu. Neću da
služim“ Zagnjurila je nos u moju kosu, mirisala me je. „Kosa ti miriše na hleb.
Karanfilić i morski oraščić. Hoću da te upamtim baš ovakvu, u toj jadno usrdnoj
ružičastoj haljini i tim nevestinskim, jeftino maturantskim salonkama. Pripadaju
tvojoj starateljki, nesumnjivo. Ružičasto je vrhunski kliše.“ Ispričala sam joj o Star
i čika Reju, o ostaloj deci mopedima, paloverdeu i grabu, o bojama stena u jaruzi, o
planini i mišarima. Ispričala sam joj o virusu greha. Dopao mi se zvuk njenog
smeha.
„Moraš mi slati crteže“, rekla je. „Uvek si bolje crtala nego pisala. Koliko
vidim, to je jedini razlog zašto mi nisi pisala.“ Smela sam da joj pišem? „Nisi ni
ti.“
„Nisi dobila moja pisma?“ začudila se. I tada joj je osmeh nestao, lice se
izduvalo, pretvorilo u masku., slično ženi iza ograde. „Daj mi adresu. Pisaću
direktno tebi. A ti piši meni, ne idi preko socijalnog radnika. Ja sam kriva. Dobro,
već ćemo se naučiti.“ Zivost joj se vratila u oči. „Pametnije smo mi od njih,
mapetite*“ Nisam znala svoju adresu, ali mi je ona dala svoju terala me da je
ponavljam nekoliko puta ne bih li je upamtila. Um mi je odbacivao majčinu adresu.
Ingrid Magnusen, zatvorenica W992, Kalifornijska kaznionica za žene, Korona-
Frontera.
„Kuda god odeš, piši mi. Bar jednom nedeljno. Ili šalji crteže bog zna da ovde
uopšte ne bi škodilo malo vizuelne stimulacije. Posebno želim da vidim bivšu
toples-igračicu i čika Ernija, trapavog stolara.“
To me je povredilo. Čika Rej je bio uz mene kad mi je trebao. Ona ga nije čak
ni poznavala. „Zove se Rej, i dobar je.“ „Oh“, rekla je. „Kloni se čika Reja,
pogotovu kad je sav tako divan i krasan.“
No, ona je bila ovde, a ja sam bila napolju. Imala sam prijatelja. I nije dolazilo
u obzir da mi ga ona oduzme.
„Stalno mislim na tebe“, rekla je. „Naročito noću. Zamišljam gde si. Kad se
zatvor smiri i svi zaspe, zamišljam da te vidim. Pokušavam da kontaktiram s
tobom. Jesi li me ikad čula da te zovem, osetila da sam u sobi?“ Prstima mi je
protrljala čuperak kose, razvukla mi ga uz ruku da vidi kolika mi je kosa. Dopro mi
je do lakta.
Jesam je bila osetila, jesam. Čula sam da me zo vz.Astrid? Spavasli? „Kasno
noću. Nikad nisi mogla da zaspiš.“
Poljubila me je u teme, tačno po razdeljku. „Nisi ni ti. A sad mi pričaj više o
sebi. Zelim da znam sve.“
Bila je to čudna ideja. Ranije nikad nije želela da zna ništa o meni. Meñutim,
dugi dani jednoličnosti doveli su je natrag k meni, do spoznaje da joj je kći negde
privezana. Sunce je počelo da se pomalja, a prizemna magla sijala je kao papirni
lampion.
* Fr. mala moja. (prev.)
6
U SLEDEĆU NEDELJU sarn se uspavala. Da samo nisam sanjala majku!
Sladak je to bio san. Bile smo u Arlu, šetale se alejom tamnih čempresa, pored
grobova i poljskog cveća. Ona je pobegla iz zatvora gurala je kosilicu ispred
zgrade i jednostavno umakla. Arl sav od dubokih senki, sunca boje meda, rimskih
ruševina i našeg malog pansiona. Da nisam žudela za tim snom, za suncokretima
Arla, probudila bih se kad su dečaci otrčali u jarugu.
No sada sam sedela na suvozačkom sedištu ,,torinaa. Keroli je stenjala pozadi
bila je mamurna od noćnog drogiranja s prijateljima. Star je i nju uhvatila na
spavanju. Sa radija je dopirala Ejmi Grant, a Star je pevala uglas, namestivši kosu
u nekakvu neurednu francusku punñu, poput Brižit Bardo, s visećim naušnicama.
Izgledala je kao da se zaputila na koktel, a ne u Pravi zbor Gospodnji.
„Mrzim ovou, rekla mi je moja posestrima na uho dok smo za njenom
majkom ulazile u crkvu. „Život bih dala za malo pilula.“
Zbor se skupio u betonskoj zgradi s linoleumskim pločama po podu, a na
prozoru je stajalo matirano okno umesto vitraža. Moderan krst od lakog drveta
stajao je napred, a žena s natapiranom kosom svirala je orgulje. Sele smo na bele
sklopive stolice, Keroli meni sleva, smračena od otoka i glavobolje, Star do
prolaza, blistava od uzbuñenja. Suknja joj je bila toliko kratka da sam mogla da joj
nazrem početak gaćica.
Uz krešendo orgulja, za predikaonicu je stao čovek u tamnom odelu i
uglancanim crnim cipelama, naizgled vrlo poslovan. Zamišljala sam da će obući
nešto siično maturantskoj odori. Kratka kosa, razdeljena na strani, sijala je kao
celofan pod
raznobojnim svetlima. Tada se Star sasvim uspravila, nadajući se da će je
primetiti.
Kad je progovorio, iznenadila me je njegova govorna mana. Gutao je 1, tako
da je izgovarao ,,umruia umesto „umrli“. „Iako smo umrli u svojim greškama, On
nas je zajedno oživeo u Hristu. Krstom smo spaseni. Podigao nas je u život...
večni.“ Podigao je ruke, dižući nas. Bio je dobar. Znao je kad da gradi, a kad da
popusti, a kad se utišao, tad je hteo da zada završni udarac krupnim sjajnim očima i
ravnim nosićem, jedva vidljivim usnama, ustima toliko širokim da je ličio na
Mapeta, jer mu se cela glava otvarala i zatvarala dok je govorio. ,,Da, možemo
živeti ponovo, čak i ako umiremo od... virusa greha.“
Keroli se promeškoljila, smišljeno zaškripavši stolicom. Star ju je šljepila po
ruci, munula me i pokazala na prečasnog, kao da sam uopšte imala gde ñrugde da
gledam.
Prečasni Tomas počeo je da priča priču o mladiću iz šezdesetih godina,
dobrodušnom dečaku koji je pomislio da može sam da ide svojim putem dokle god
nikome ne čini nažao. „Sreo je gurua koji ga je naučio da istinu traži u samom
sebi.“ Propovednik je zastao i nasmešio se, kao da je ideja o unutrašnjoj istini
apsurdna, smešna, da je crveno svetlo za ukletost. „Sam prosuñuješ šta je istina.“
Opet se nasmešio, a ja sam shvatila da stanka i smešak slede posle nečega što ne
odobrava. To mi je ličilo kao da vam stavlja prste u vrata, a onda se smeši i ćaska s
vama dok vam ih gnječi.
„Oh, u to vreme on nikako nije bio usamljen u toj filozofiji“, nastavio je
prečasni Tomas dok su mu se dugmaste oči caklile. ,,’Radi kako hoćeš, čoveče’ to
je bila tadašnja mudrost. Ako ste nešto želeli, to je bilo dobro upravo zato što ste
želeii. Nije bilo Boga, nije bilo umiranja. Postojalo je samo vaše lično
zadovoljstvo.“ Nasmešio se na reč ,,zadovoljstvo“ kao da je zadovoljstvo gnusno,
skaredno, i da sažaljeva svakoga ko je dovoljno slab da ga ceni. „A ako bi iko
pomenuo odgovornost ili posledice, bio bi ismejan. ’Opusti se, čoveče. Ne budi
konzerva.
Da, mladić se nesvesno zarazio smrtonosnim virusom. Prodro mu je u srce,
oslabio strukturu njegove savesti, razvodnio mu moć procene.“ Prečasni Tomas
pucao je od radosti. „Malo kasnije više nije bilo nikakve razlike izmeñu dobra i
zla.“
I kako je onda mogao da postane išta drugo do jedan od Mensonovih* ubica?
Spustila sam se u stolicu, skroz do Keroli, a od Starinog parfema i siktavih
sveštenikovih reči bilo mi je muka.
Srećom, u zatvoru, mladić je doživeo otkrivenje. Shvatio je da je podlegao
mahnitoj epidemiji virusa greha, a kroz drugog zatvorenika otkrio je Gospoda i
životvorni serum Krvi Njegove. Potom je počeo da propoveda drugim
zatvorenicima i da čini dobra dela za bespomoćne. lako je dobio dvadeset pet
godina do doživotne, nije straćio život. Imao je razlog za postojanje da pomaže
drugima, da donosi Dobre Vesti Ijudima koji nikad nisu videli ništa osim svojih
trenutnih želja. Bio je iskupljen, novi čovek, preporoñen u Gospodu.
Nije mi bilo teško da zamislim nekog Mensonovog malog u zatvoru, njegovu
čvrstinu, uvrnuto mišljenje ubicu. Onda se nešto desilo. Ukazala se svetlost,
omogućila mu da sagleda užasnu realnost svog zločina. Zamišljala sam njegovu
agoniju kad je shvatio kakvo je čudovište postao, da je život prokockao ni zbog
čega. Mogao je i sam da ubije, toliko se bio približio ivici. No onda ga je obasjao
zrak nade da je život možda moguće živeti drugačije, da nekakvog smisla ipak ima.
Stoga se molio, a duh mu je ispunio srce.
A sada, umesto da provodi godine kao hodajući leš u San Kventinu, mrzeći,
sve više mrzeći, postao je čovek s ciljem, čovek sa svetlošću u duši. Shvatila sam
to. Verovala.
„Postoji odgovor za tu smrtonosnu epidemiju koja uništava našu životnu
supstancu“, govorio je prečasni Tomas, dižući ruke kao da grli. „Snažna vakcina
protiv razorne infekcije ljudskog srca. Meñutim, moramo spoznati opasnost u kojoj
se nalazimo. Moramo prihvatiti tešku dijagnozu da nas, ako delamo po svojim
željama umesto po Božjem planu, napada ta užasna kuga. Moramo da se naučimo
sopstvenoj odgovornosti prema nebeskoj moći i svojoj ranjivosti.
* Čarls Menson (Charles Manson, 194) voña bande koja je 1969. izmeñu
ostalih ubila i Šeron Tejt, suprugu Romana Polanskog. (prev.)
Iznenada mi je navro prizor koji sam mesecima držala po strani. Dan kad sam
telefonirala Beriju da ga upozorim, i prekinula vezu. Opet sam osetila svu težinu
slušalice dok sam je spuštala. Moja odgovornost. Moja zaraza.
„Trebaju nam Hristova antitela da bismo prevazišli ovu boleštinu svojih duša.
A oni koji odluče da služe sebi umesto Nebeskom Ocu, iskusiće smrtne posledice.u
Ništa više nije bilo nadrealno. Prečasni Tomas je govorio istinu. Zarazila sam
se virusom. Bila sam bolesna sve vreme. Ruke su mi bile okrvavljene. Pomislila
sam kako moja lepa majka sedi u uzanoj ćeliji, a život joj je potpuno zaustavljen.
Isto kao i Mensonovom malom. Nije verovala ni u šta osim u sebe samu, ni u
kakav viši zakon ni moral. Smatrala je da može da opravda sve, čak i ubistvo,
samo zato što je to želela. Nije se čak ni zapitala kome to čini zlo. Nije imala
savesti. Neću da služim. To je Stiven Dedalus rekao u Portretu umetnika, ali
značenje je ñavo. U tome se sastojao Pad. Đavo neće da služi.
Jedna starica istupila je iz hora i zapevala: „Krv što je Isus prosu za me, davno
nekad na Kalvariji..a imala je i glasa. Plakala sam, suze su mi tekle niz lice.
Umirale smo iznutra, i moja majka i ja. Kad bismo samo imale Boga, Isusa, nešto
veće od nas samih u šta bismo verovale, ozdravile bismo. Još bismo mogle imati
novi život.
U JULU sam se krstila u Pravom zboru Gospodnjem. Svejedno mi je bilo čak
i što to obavlja prečasni Tomas, što je čisti lažnjak, što merka Starinu haljinu, što je
skida pogledom svaki put kad bi se pred njim penjala stepenicama. Zažmurila sam
dok me je nauznak spuštao u četvrtasti bazen ispred zgrade Zbora, a nos mi se
napunio hlorom. Želela sam da duh uñe u mene, da me sasvim opere. Želela sam
da sledim božji plan za sebe. Znala sam kuda ću dospeti ako sledim sopstveni.
Kasnije smo otišli u crkveni restoran brze hrane da proslavimo. Nikad niko
pre toga nije priredio zabavu u moju čast. Star mi je poklonila Bibliju u belom
povezu od skaja, gde je podvukla odabrane odlomke. Od Keroli i dečaka dobila
sam kutiju pisaćeg papira s golubicom u uglu; na traci u njenom kljunu pisalo je:
„Slavi Gospoda ali sam znala da ju je sigurno Star izabrala. Cika Rej mi je dao
mali zlatni krst na lančiću. Iako je smatrao da sam ćaknuta što sam se krstila.
„Nije valjda da zaista veruješ u ovo sranjea, šapnuo mi je dok mi je kačio
ogrlicu o vrat.
Zadigla sam kosu da bi zakopčao lančić. „U nešto morain da verujem, tiho
sam odvratila.
Spustio mi je ruku na vrat toplu, tešku. Njegovo dobro obično lice, tužne oči
boje lešnika. I tada sam shvatila da želi da me poljubi. Osetila sam to u sebi. A kad
je uvideo da sam osetila, pocrveneo je i skrenuo pogled.
Draga Astrid,
JESI LI TI SIŠLA S UMA?? Ne smesse 1) krstiti, 2) zvati sebe hrišćankom,
ni ) pisati mi na tom smešnom papiru. Nećeš završavati svojapisma sa
„preporoñena u Hristu “!Bog je mrtav, zar nisi ćula, umro je pre stotinu godina,
predao se iz ćistog manjka interesovanja, odlućio da se posveti golfu. Vaspitala
sam te da imaš izvesnog samopoštovanja, a sad mi kažeš da si sve to dala nekom
Isusu s ćestitke? Bilo bi smešno da nije tako oćajnićki tužno.
Nemoj se ni usuditi da tražiš da prihvatim Isusa kao svog spasitelja, da
operem dušu u Krvijagnjetovoj. Nemoj nipokušati da me iskupiš. Ne kajem se
NIZBOG ČEGA. Nijedna žena s imalo samopoštovanja ne bi ućinila ništa manje.
Pitanja dobra iprirode zla zauvek će ostatijedan od najzanimljivijih filozofskih
problema, zajedno sa problemom same egzistencije. Ne prebacujem ti što se baviš
tim pitanjima, samo intelektualnu manjkavost u pristupu. Ako biti zao znaći biti
motivisan samim sobom, biti centar sopstvenog sveta, živetipo sopstvenim
pravilima, ondaje svaki umetnik, svaki mislilac, svaki originalni um zao. Zato što
se mi usuñujemo da gledamo svojim oćima umesto da hlebećemo klišee koje su
nam ostavili takozvani Oćevi. Usuditi se na gledanje isto je što i ukrasti vatru
bogovima. To je sudbina ćovećanstva, motor koji naspokreće kao rasu.
Triput ura za Evu.
Majka
5 Re: Janet Fitch - Beli oleander Sre Feb 15, 2012 12:20 am
Margita
Administrator
Molila sam se za njeno iskupljenje. Oduzela je život zato što ju je neko
ponizio, narušio njenu sliku o sebi kao Valkiri, nerñajućoj ratnici. Ogolio njenu
jedinu slabost ljubav. Stoga se osvetila. Tako je lako naći opravdanje, napisala sam
joj. Uradila si to jer si se osetila kao žrtva. Da si bila zaista jaka, mogla si da
tolerišeš poniženje. Samo nas Isus može ojačati dovoljno da se odupremo
iskušenjima greha.
Odgovorila je Miltonovim citatom ñavolovom replikom iz Izgubljenog raja:
Sta se sem bitke gubi?
Nije sve mrtvo; nepokoma Volja,
Spremanje osvete, besmrtna mržnja,
I hrabrost, pokorit se iV uzmać neće.
ČlKA REJ me je učio da igram šah po knjizi Bobi Fišer podučava šah. On je
pak sam ovladao igrom u Vijetnamu. „Imao sam tamo mnogo vremena za
gubljenje“, rekao je prevlačeći prstom preko šiljastog šešira na belom pešaku. Sam
je izdeljao garnituru vijetnamski kraljevi, Bude kao lovci, konji s izrañenim sapima
i začešljanim grivama. Nisam mogla da zamislim koliko mu je meseci trebalo da
strpljivo izrezbari figure švajcarskim perorezorn dok su bombe tutnjale svud
unaokolo.
Dopadala mi se ureñenost šaha, hladnoća mišljenja, radost u strpljivim
koracima. Igrali smo uglavnom noću, kad bi Star otišla na sastanak
antialkoholičarske ili antikokainske grupe, ili na izučavanje Biblije, a dečaci
gledali TV. Čika Rej je držao lulicu s drogom na naslonu fotelje i pušio je čekajući
na moj potez.
Te noći su dečaci gledali prirodnjački program. Najmlañi, Oven, sisao je
palac i grlio punjenu žirafu, dok je Piter uvrtao pramen kose oko prsta, neprestano.
Dejvi je izigravao naratora i pokazivao na ekran. „Ovo je Smoki, on je voña
čopora.“ Svetlost s ekrana odsijavala mu se u naočarima.
Čika Rej je čekao da odigram i gledao me tako da mi se srce otvorilo poput
mesečevog cveta njegove oči na mom licu, grlu, kosa mi pada preko rarnena,
raznobojna od svetlosti televizora. Tamo sam ugledala belinu snega, vukove kako
love u parovima, njihove čudne žute oči. Osetila sam se kao nedovršena fotografija
koju on razvija, kao da mi pod njegovim pogledom slika izranja na površinu.
„Oh, nemojteu, rekao je Oven stežući žirafu slomljenog vrata dok su vukovi
skakali na jelena i ščepavali ga za vrat.
„Takav je zakon prirode“, rekao je Dejvi.
„Eno, vidi ono.“ Rej je podigao crnog lovca i pokazao njime. „Kao, ako Bog
spase jelena, izgladneće vuka. Zašto bi mu jedna osoba bila draža od druge?“
Nikad se nije sasvim pomirio s mo jim prelaskom u hrišćanstvo. „Dobri nemaju
nimalo bolje izglede od ostalih. Mogla bi da budeš svetica, jebote, i da opet zaradiš
kugu ili da nagaziš na minu.“
„Onda ćete bar pasti na nešto veliko“, rekla sam dodirujući krst oko vrata,
cimajući ga tamo-amo duž lančića. „Imaćete kompas i mapu.“
„A ako Boga nema?“
„Ponašate se kao da ga ima, i doñe na isto.“
Povukao je dim iz lule, ispunio sobu smradom, dok sam ja gledala u tablu.
„Šta tvoja majka kaže na to?“ upitao je.
„Kaže: ’Bolje vlast u Paklu, no sluga na Nebu.“
„Moj tip žene.“
Nisam rekla da ga je nazvala ujka Erni. Kroz mrežasta vrata čuli su se letnji
cvrčci. Zabacila sam kosu iza ramena, pomerila lovca na b i napala njegovog
skakača. Osetila sam kako posmatra moju golu ruku, rame, moje usne. Spoznavši
da sam u njegovom umu lepa, prolepšala sam se. Ranije nikad nisam bila lepa. Nije
mi se činilo da se to protivi Hristu. Ljubav je svakom trebala.
Začuli smo krckanje šljunka pod točkovima Starinog „torina“ dok je skretala
u dvorište, ranije nego obično. Razočarala sam se. Rej je obraćao pažnju na mene
kad bi ona otišla, ali dok je bila tu, ja sam opet poštajala dete. Zašto li je i došla
kući tako rano? Obično je ostajala napolju do jedanaest pila je kafu s narkomanima
ili raspravljala o Mateju, glava 20, stih 1, sa starim gospoñama u crkvi.
„Sranje.“ Cika Rej je brzo strpao drogu i lulicu u džep, upravo kad su se
mrežasta vrata širom otvorila, a lampa za bube pucnula vrlo glasno.
Star je načas zastala na vratima, gledajuči nas i dečake na kauču, hipnotisane
televizijom. Potom je izgledala zbunjena i što je došla kući tako rano. Ispustila je
ključeve i podigla ih. Cika Rej ju je posmatrao, a grudi su joj praktično ispale iz
četvrtastog dekoltea.
Onda je stigao i osmeh zbacila je cipele s nogu, sela na rukonaslon fotelje,
poljubila ga. Videla sam kako mu zariva jezik u uho.
„Otkazano?“ upitao je.
Ja sam bila na potezu, ali nisam obraćala pažnju.
Privila mu se na rame, stisnula dojku uz njegov vrat. „Ponekad se tako
umorim od njihovih žalopojki. Samo zabadaju nos u tuña posla, do ñavola.“ Uzela
je mog preostalog belog lovca. „Obožavam ovo“, rekla je. „Zašto mene nikad
nečeš da naučiš, Reju, dušo?“
„Jednom sam pokušao“, promrmljao je nežno, okrenuo glavu i poljubio je u
grudi, preda mnom. „Zar se ne sećaš? Toliko si se naljutila da si prevrnula tablu.“
Trznuo joj je lovca iz ruke i vratio ga na tablu. E.
„Tada sam još pila“, rekla je.
„’Može li beli da matira u jednom potezu?’“ ponovio je pitanje iz knjige
Bobija Fišera.
,,U jednom potezu?“ rekla je golicajući ga po nosu pramičkom kose. ,,Ne
zvuči mi to baš uzbudljivo.“
Beli lovac na f6. Pomerila sam brižljivo izrezbarenu figuru na polje. ,,Mat.“
Meñutim, oni su se već ljubili, a onda je Star rekla dečacima da idu na
spavanje kad završe s televizijom i povela čika Reja u svoju sobu.
CELE NOĆI, dok sam ležala u svojoj vreći s mustanzima i lasima, slušala
sam kako im krevet udara o zid, kako se smeju. I pitala sam se da li su prave kćeri
Ijubomorne na svoje majke i očeve, da li im se smuči kad njihovi očevi ljube
njihove majke, stežu im grudi. I ja sam stisla svoje male dojke, tople od vreće i
zamišljala kako bi one izgledale tuñoj ruci zamišljala da imam Starino telo. Ona je
bila skoro od dmgačije vrste uzak struk, okrugle grudi nalik grejpfrutima,
stražnjica podjednako zaobljena.
Zamišljala sam da se svlačim i da me muškarac poput čika Reja gleda onako
kako gleda nju.
Bože, bilo je tako vruče. Otvorila sarn patent-zatvarač i legla povrh vrelog
flanela.
A ona se nije čak ni krila, nije bila ni tolicna hrišćanka. Šortsevi uvek kraći od
kratkih, majice tešnje od tesnih. Videlo se gde joj se farmerice uvlače meñu
usmine. Htela sam da me neko želi na taj način, da me dira kao čika Rej nju, kao
Beri moju majku.
Kamo sreće da je i Keroli bila tu. Ona bi se sprdala na račun daske ili toga da
će čika Reju stradati srce imao je skoro pedeset godina, za ime božje, i imaće sreće
ako ne umre u akciji. Upoznao je Star u klubu dok je ona još konobarisala, a samo
zamislite kakvi Ijigavci zalaze na takva mesta. Meñutim, noću Keroli više uopšte
nije boravila kod kuće. Izlazila bi kroz prozor čim nam Star poželi laku noć i
odlazila da se nañe s prijateljima u jaruzi. Nikad me nije zvala da poñem s njom.
To mi je teško padalo, ali mi se s druge strane nisu dopadali njeni prijatelji devojke
opakog smeha i mladići obrijanih glava, nezgodni i uobraženi.
Zavukla sam ruke pod spavaćicu i osetila drugačiju kožu pod prstima malje na
nogama, glatkoću meñu bedrima klizavu, mirisnu kožu meñunožja. Osetila sam
nabore, vršak, i pomislila na grube ruke kako zalaze na sva tajna mesta. Krevet je
udario o suprotnu stranu zida od šperploče.
MAJKA MIJE poslala listu od četiri stotine naslova za letnju lektiru Kolet i
Činua Akebe i Mišima, Dostojevski i Anais Nin, D. H. Lorens i Henri Miler.
Zamišljala sam je kako leži na krevetu i recituje im imena kao molitvu, prelazi
jezikom preko njih, perlastih poput brojanice. Star nas je ponekad vodila u
biblioteku. Čekala bi u kolima i davala nam deset minuta da uzmemo knjige, inače
bi odlazila bez nas. „Meni je moja jedna knjiga dovoljna, gospoñice“, govorila bi.
Dejvi i ja grabili smo knjige kao da smo na rasproñaji u samoposluzi, dok su
Piter i Oven čežnjivo stajali pored dedice koji je deci čitao priče. Bolje nam je išlo
kad je Rej bio kod kuće ostavio bi nas, otišao na nekoliko piva, i pokupio nas satdva
kasnije. Tada su klinci mogli da slušaju dedine priče koliko im srcu drago.
Meñutim, Rej je sad dovršavao stolarske radove u novom naselju. Bila sam se
navikla da je on po ceo dan u kući, i nedostajao mi je. Nije imao stalni posao otkad
je napustio mesto nastavnika tehničkog obrazovanja u srednjoj školi u Sanlendu.
Posvañao se s direktorom zato što nije hteo da ustane za Zavet odanosti* na zboru.
„Borio sam se u jebenom Vijetnamu, dobio sam jebeno Purpurno srce**“, rekao je.
„Sta je taj seronja uradio? Išao na prokleti koledž. Kakav vrhunski heroj, jebote.“
Vlasnik novog naselja živeo je u Merilendu i nije mario za Zavet odanosti.
Jedan Rejev poznanik znao je podugovarača. Tako sam najbolji deo leta provoñila
u prikolici, gleñajući Star kako kukiča džinovski prekrivač koji je izgledao kao da
se duga ispovraćala po njemu. Čitala sam, crtala. Rej mi je kupio vodene bojice u
dragstoru, pa sam počela da slikam. Prestala sam da ubeñujem majku da prihvati
Isusa. Nije tu bilo nade morala je sama da dospe do toga. Bila je to Božja volja,
kao kod Dimitrija iz Braće Karamazovih, jedne od knjiga s njene liste.
Umesto pisama, slala sam joj crteže i akvarele: Star u šortsu i visokim
štiklama kako crevom zaliva geranijume. Rej pije pivo i posmatra zalazak sunca s
trema. Dečaci po toplim blagim noćima lutaju jarugom s baterijskim lampama i
prepadaju sovu ušaru. Rejeva šahovska garnitura. Rej dok proučava tablu,
oslonivši bradu na pesnicu. Stabla paloverdea u svežini ranog jutra, potpuno
ispružena zvečarka na steni.
Tog leta sam svima pravila slike guštere za Pitera, decu na žirafama i
jednorozima za Ovena, ptice grabljivice za Dejvija, kako u gnezdu tako i u
vazduhu, prema fotografijama iz časopisa: sure orlove, crvenorepe mišare, sive
sokole, vilinske sove. Naslikala sam Kerolin portret, da ga da svom dečku, a štošta
sam uradila i za Staranñele, uglavnom, i Isusa kako hoda po vodi. Takoñe i nju
samu, u različitim pozama u kupaćem kostimu, nalik posterima iz Drugog svetskog
rata.
* Formalni pozdrav zastavi SAD, uz prigodni patriotski zavet, koji se
svakodnevno obavlja u školama širom Amerike. (prev.)
** Orden za hrabrost, namenjen redovnim vojnicima; ustanovio ga Džordž
Vašington. (prev.)
Čika Rej je hteo sliku svog kamiona. Bio je to stari „ford“, visok i plavozelen;
o retrovizoru mu je visila pernata držalja za džoint, a na zadnjem braniku stajala je
nalepnica: Ovu imovinu štiti „Smit i Veson“. Naslikala sam ga naspram planine po
vedrom jutru plavozeleno i bakalar-ružičasto i svetloplavo.
SVETE ANE DONELE SU vrhunac leta kakav nikad nisam videla. Požar se
širio preko grebena i spalio planinske obronke udaljene skoro dva kilometra. Nije
to bila samo mrlja na horizontu, razdvojena od vas stotinama metara betona. Videli
smo hiljade jutara zapaljene zemlje u Big Tadžangi. Stvari smo natrpali u Rejev
kamion i u prtljažnik „torina“. Vetar je duvao uraganskom snagom, površina
zapaljenog tla merila se kvadratnim kilometrima, a u gradu su izbili neredi. Čika
Rej se nakon radnog vremena prihvatao čišćenja oružja na tremu, jer je pepeo u
flnoj prašini zasuo sve živo. Dodao mi je mali pištolj, „beretu“. U ruci mi je
izgledala kao igračka. „Hoćeš da pucaš?“
„Naravno“, rekla sam. Dečacima nikad nije dozvoljavao da diraju oružje. Star
nije podnosila čak ni da vidi pištolje, mada je, zbog nemira, prestala da mu zvoca
da ih se otarasi. Rej je uzeo bocu zelenog sredstva protiv korozije i na drvenoj tabli
naprskao figuru čoveka, a radi vica stavio mu je i televizor u ruke. Naslonio je
tablu uz oleander na drugom kraju dvorišta. „Maznuo ti je TV, Astrid. Razvali ga.“
Zabavna je bila mala „bereta 22“. Pogodila sam četiri od devet puta. Rupe od
metaka pokrio je selotejpom, da bih znala koje su stare, a koje nove. S vremenom
sam isprobala sve oružje pušku, skraćeni policijski kalibar 8, „Smit i Veson“, čak i
sačmaru. Najviše mi se sviñala „bereta“, ali je Rej insistirao na tome da je „Smit i
Veson“ stvoren za pucanje, da ima „moć zaustavljanja“. Stavio mi ga je u ruke,
pokazao kako da nišanim, kako da mentalno povučem obarač. Od sva četiri oružja,
tridesetosmica je bila najteža za precizno pucanje. Morali ste da koristite obe ruke i
da ih držite ravno, inače bi pištolj trznuo i udario vas u lice.
Svako oružje imalo je namenu, kao i čekić ili odvijač. Puška je služila za lov
„bereta“ za eventualno neprijatne situacije za bar, za sastanak s bivšim, za randevu,
za ono što je Rej nazivao „bliski kontakt“. Sačmarom se štitila kuća. „Svi iza
mene, deco!“ umeo bi da kaže podražavajući starački glas, pa bismo svi otrčali iza
njega, a on bi, zarad demonstracije, zasuo oleandere sačmom.
A tridesetosmica? „Postoji samo jedna namena za tridesetosmicu. Da ubiješ
čoveka.“
Osećala sam se kao izraelska devojka vojnik u kratkim pantalonama, na
vrelom vetru, razgledala sam magacin puške, držala tridesetosmicu obema rukama.
Čudno je bilo nišaniti dok me on gleda. Njegove oči terale su me da naizmenično
obraćam pažnju na K u ,,koka-koli“ i na svest o tome da me on posmatra.
I pomislila sam: dakle, ovako izgleda biti lep. Ovo je osećala moja majka.
Remen pogleda, koji vas odvraća od leta ka meti. Istovremeno sam se nalazila na
dva mesta, ne samo u mislima, pred metom, nego sam bosonoga stajala u
prašnjavom dvorištu, noge su mi jačale, grudi se smestile u nov grudnjak, ruke
duge i preplanule, bela kosa mi je plutala na vrelom vetru. Oduzimao mi je tišinu,
ali mi je i pružao nešto za uzvrat punoću primećenosti. Osećala sam se lepa, ali i
ometena. Nisam navikla da budem tako komplikovana.
7
U NOVEMBRU, kad je popodnevni vazduh počeo da plavi, a sunce da kupa
stenje zlatom, napunila sam četrnaest godina. Star mi je priredila zabavu sa
smešnim šeširima i zastavicama, a pozvala je i Kerolinog dečka, čak i mog
socijalnog radnika, Puba Pik. U Ralfovoj radnji kupili su tortu s hula-plesačicom u
travnatoj suknji i mojim imenom ispisanim plavim slovima, i svi su pevali „Srećan
roñendanu. Na torti je bila trik-sveća koja nije mogla da se ugasi, pa zato nisam
dobila želju. A poželela sam da uvek bude ovako, da mi život bude zabava samo u
moju čast.
Keroli mi je poklonila ogledalo za tašnu, a Oven i Piter dali su mi guštera u
tegli s mašnicom. Od Dejvija sam dobila veliki komad kartona na koji je zalepio
primerke izmeta raznih životinja i fotokopije odgovarajućih tragova, s brižljivo
ispisanim imenima. Star se odlučila za zeleni rastegljivi pulover, a socijalni radnik
mi je doneo komplet svetlucavih šnala.
Poslednji poklon dobila sam od Reja. Pažljivo sam odmotala papir i ugledala
drvo, izrezbareno i inkrustirano po ,,ar nuvo“ dezenu mesečevog cveta motivu s
korice majčine prve knjige. Zadržala sam dah i izvadila predmet iz omota: drvena
kutija za nakit. Mirisala je na sveže drvo. Prešla sam prstima preko mesečevog
cveta, zamislila Reja kako seče komade, zavojite ivice, uklapa ih tako savršeno da
se ne osećaju nikakve neravnine. Mora da je to radio kasno noću, dok sam spavala.
Plašila sam se da pokažem koliko mi se kutija dopala. Zato sam samo rekla:
,,Hvala.“ Ali nadala sam se da se osetilo.
KAD SU NASTUPILE KIŠE? dvorište se pretvorilo u kaljugu, a reka je
nadošla i ispunila svoje ogromno korito. Bivša velika suva jaruga? prepuna stenja,
pretvorila se u ogromnu prljavu bujicu boje
milkšejka od kafe. Delovi spaljene planine uzdahnuli su i predali se. Nisam ni
pomišljala da može da padne toliko kiše. Neprestano smo stavljali šerpe i tetrapake
i ćupove pod rupe u Starinom krovu, i praznili ih u dvorište.
Tada se okončala sedmogodišnja suša, te se sva zaostala kiša sručila
odjednom. Pljuštalo je neprekidno sve do Božića, usled čega smo se tiskali u
prikolici, a dečaci su vozili video-trke, igrali se „nintendom", gledali kasetu
„Nešenel džiografika“ o tornadima, bez kraja i konca.
Ja sam dane provodila u Ijuljašci na tremu, zurila u kišu, slušala njene glasove
po metalnom krovu, tutnjavu bujice po Tadžangi stenje se kotrlja, izvaljeno drveće
se premeće, udara jedno o drugo poput čunjeva. Sve boje pretvorile su se u
sivkastosmeñe.
Kad ne bi bilo boja i kad bih bila sama, razmišljala bih o Isusu. On je znao
moje misli, znao je sve; čak i kad Ga ne bih videla, ili osetila, On bi me čuvao od
pada, od struje. Ponekad sam gledala u tarot karte, ali su one uvek bile iste mačevi,
mesec, obešeni čovek, zapaljeni toranj s izvrnutom krunom, ljudi u padu. Rej bi,
kad bi bio kod kuće, izneo šah, pa bismo igrali dok bi on duvao, ili bismo otišli u
šupu, gde je napravio mali radni pult, pa bi mi pokazivao kako se prave sitnice
kućica za ptice, ram za sliku. Ponekad bismo samo razgovarali na tremu, slušali
borbene zvučne efekte dečačkih video-igara, prigušene kišom. Rej bi se naslonio
na neki stub, a ja bih ležala na visećoj stolici i klatila je nogom.
Jednog dana je izašao i neko vreme pušio lulu, naslonjen ramenom na noseći
stub, ne gledajući me. Izgledao je ćudljiv, uznemirenog lica.
,,Da li ikad razmišljaš o tati?“ upitao je.
„Nisam ga nikad videla", rekla sam, blago ljuljuškajući nogu da bi se stolica
kretala. „Imala sam dve godine kad je on ostavio nju, ili ona njega, svejedno.“
„Pričaia ti je o njemu?“
Moj' otac silueta, oblik sačinjen od svega što nisam znala, oblik ispunjen
kišom. „Kad god bih je nešto pitala, rekla bi: ’Nemaš oca. Ja sam tvoj otac. Rodila
si mi se iz glave, kao Atina.’“
Nasmejao se, ali tužno. „Kakva žena.“
„Jednom sam našla svoju krštenicu. ’Otac: Anders, Klaus, bez srednjeg
imena. Mesto roñenja: Kopenhagen, Danska. Prebiva u Venis Biču, Kalifornija.’
Sad bi imao pedeset četiri godine.“ Rej je bio mlañi.
Začuo se grom, ali su oblaci bili pregusti da bi se videla i munja. Ljuljaška je
škripala dok sam razmišljala o ocu, Klausu Andersu bez srednjeg imena. Našla
sam njegovu polaroid fotografiju u jednoj majčinoj knjizi, Aveniji Vindvord.
Sedeli suzajedno u kafeu pored plaže, s gomilom drugih ljudi koji su izgledali kao
da su upravo stigli s kupanja preplanuli, dugokosi Ijudi s perlama, sto prekriven
bocama piva. Klaus je bio prebacio ruku preko naslona njene stolice, bezbrižno i
posesivno. Izgledali su kao da su sedeli u zasebnom zraku sunca, u auri lepote.
Mogli su da proñu kao brat i sestra. Plavokosi lav sa senzualnim usnama, smešio se
od uha do uha, a uglovi očiju su mu se pridizali. Ni majka ni ja nismo se tako
smešile.
Fotografija i krštenica bile su sva moja zaostavština od njega, skupa s
upitnikom u mom genetskom kodu, svim mojim nedoumicama o sebi samoj.
„Uglavnom razmišljam kakav bih utisak ostavila na njega."
Pogledali smo požutelo drvo bibera i blato u dvorištu, gusto poput pamćenja.
Rej se okrenuo, leñima naslonio na stub i podigao ruke iznad glave. Košulja mu se
zadigla, tako da sam videla njegov maljavi stomak. „Verovatno i dalje misli da
imaš dve godine. Tako ja razmišljam o Setu. Kad dečaci odu do reke, zamišljam da
je i on s njima. Moram sebe da podsećam da je već prerastao lov na žabe.“
Klaus je mislio da imam dve godine. Kosa mi je nalik paperju, pelena puna
peska. Nikad nije pomislio da sam odrasla. Mogla bih da mu proñem ispred nosa,
možda bi me pogledao čak i isto kao Rej, i nikad ne bi znao da sam mu kći. Stresla
sam se i navukla rukave pulovera preko šaka.
„Jesi li ikad pomišljao da ga pozoveš, nañeš ga?“ upitala sam.
Rej odmahnu glavom. „Siguran sam da me mrzi iz dubine duše. Znam da mu
majka servira svakojaka sranja o meni.“
„Ipak se kladim da mu nedostaješ“, rekla sam. „Meni Klaus nedostaje, iako ga
nikad nisam upoznala. I on je bio umetnik. Slikar. Maštam kako se ponosi
mnome.“
„I ponosio bi se“, reče Rej. „Možda ćeš ga jednog dana i upoznati.“
„Ponekad razmišljam o tome. Kad budem umetnica, saznaće za mene iz
novina i videti kakva sam postala. Ponekad, kad ugledam sredovečnog plavokosog
čoveka, poželim da viknem: Klause! I vidim hoće li se okrenuti.“ Ljuljaška je i
dalje škriputala dok sam se klatila.
Majka mi je jednom rekla da ga je odabrala jer je ličio na nju, tako da je
izgledalo kao da sama raña dete. Meñutim, u tibetanskoj beležnici s narandžastim
povezom, ispod oznake ’Venis Bič, 1972 stajala je drugačija priča.
Datum: 12. juli. Naletela na K. u „Malom svetu“ danas po podne.
Spazilagapre nego štoje on spazio mene. Uzbuñena što vidim njega, blago povijena
široka ramena, boju u njegovoj kosi. Iizlizanu košulju, toliko staru da je pre pojam
nego košulja. Zelela sam da on mene otkrije na isti način, pa sam se okrenula i
počela da listam knjižicu o Iluminatima. Znajući kako izgledam naspram svetla iz
izloga, kose zapaljene, haljine jedva postojeće. Cekajući da mu srce stane.
Pogledala sam Reja kako pilji u kišu i shvatila kako se majka osećala. Volela
sam njegov dim, njegov miris, njegove tužne oči boje lešnika. Nije mogao da mi
bude otac, ali smo bar mogli da razgovaramo na tremu. Ponovo je upalio lulu,
povukao, zakašljao se.
„Mogla bi se razočarati“, rekao je. „Možda je drkadžija. Kao i većina tipova.“
Zaljuljala sam se, znajući da to nije tačno. „Ti nisi.“
„Pitaj moju bivšu ženu.“
„Šta vi radite napolju?“ Star je otvorila mrežasta vrata i zalupila ih iza sebe.
Obukla je džemper koji je sama isplela, čupav, žut poput pileta. „Primate li goste
na zabavu?“
„Ima da razbijem onaj prokleti televizor“, ravnodušno je rekao Rej.
Povukla je kićanke paukovih biljaka iznad svoje glave, očupala suvo lišće i
bacila ga s trema? a grudi su joj zategle V-izrez. „Pa, stvarno pušiš pred decom.
Uvek si bio loš uzor.“ Meñutim, smesila se dok je to govorila, nežno, koketno.
„Učini mi uslugu, Reju, dragi? Nestalo mi cigara, hajde trkni do radnje i kupi mi
boks.“ Uputila mu je širok ravan osmeh.
„Ionako mi treba i piva“, rekao je. „Hoćeš sa mnom, Astrid?“ Osmeh joj se
najednom skupio, kao da više nije mogao da se rastegne, pa se ponovo raširio.
„Možeš i sam, zar ne? muškarčino? Astrid mora nešto da mi pomogne.“ Čup, čup,
kida male paukove zajedno s mrtvim lišćem.
Rej je uzeo jaknu i sagnuo se pod vodopadom s talasastog krova trema, a
jaknom je pokrio glavu.
„Ti i ja treba da razgovaramo, gospoñice“, rekla je Star kad je Rej zatvorio
vrata kamiona i upalio motor.
Nerado sam pošla za njom u kuću, u njenu sobu. Star nikad nije razgovarala s
decom. Soba joj je bila mračna, mirisala je na neokupane odrasle ljude, gusto i
glineno, na ženu i muškarca. Krevet je bio razmešten. Dečja soba nikad nije
mirisala tako, bez obzira koliko duša u njoj spava. Poželela sam da otvorim prozor.
Sela je na krevet, uzela paklu dugačkog „Bensona i Hedžisa“, videla da je
prazna, bacila je. „Lepo se ti provodiš ovde, zar ne“, rekla je zagledajući u fioku
noćne komode, preturajući po njoj. „Osećaš se kao kod kuće? Opušteno?“
Prstima sam opisala cvetni dezen na čaršavima mak. Pratila sam krunicu, a
onda i prašnike u sredini. Mak, oblik propasti moje majke.
„Malo previše opušteno, rekla bih.“ Zatvorila je fioku, a drška je zvecnula o
drvo. Povukla je ćebe, tako da više nisam mogla da opcrtavam mak. „Možda nisam
genije, ali kapiram tvoju igru. Veruj mi, svoja svoju prepoznaje.“
„Kakva svoja?“ Zaintrigiralo me je koju je to moju osobinu Star prepoznala u
sebi.
„Juriš mog čoveka.“ Ispravila je opušak iz pepeljare na noćnoj komodi i
zapalila ga.
Morala sam da se nasmejem. „Ne jurim.“ To je videla? Tras tras tras, gospode
bože? „Nije tačno.“
„Uvek se motaš oko njega, baviš se ’alatom ’Za šta ovo služi, čika Reju?’
Igraš se njegovim oružjem? Videla sam vas. Svi spavaju osim vas dvoje, mazite se
kako vam padne na pamet.“ Izdahnula je dim ustajalog pikavca u zagušljiv, vlažan
vazduh.
,,0n je star“, rekla sam. „Nismo radili ništa.“
„Nije baš tako star“, rekla je Star. „Muškarac je on, gospoñice. Vidi šta vidi i
radi šta može. Moram da govorim brzo pre nego što se vrati, ali da ti kažem
odlučila sam da pozovem Dečju službu. Šta god da si nameravala, gotovo je, Bejbi
Blu. Ti si prošlost.“
Zurila sam u nju, u njene guste trepavice. Nije valjda toliko zla? Nisam ništa
uradila. Naravno, volela sam ga, ali nisam mogla da odolim. Volela sam i nju, i
Dejvija, sve njih. Ovo nije pošteno. Ne misli ozbiljno.
Počela sam da se protivim, ali je ona podigla ruku, a opušak joj je tinjao meñu
prstima. „Ne pokušavaj da me odgovoriš. Meni ovde ide sasvim lepo. Rej je
najbolji muškarac koga sam ikad imala, dobar je prema meni. Možda nisi ništa
pokušala, ali ja tu osećam S-E-K-S, gospoñice, i ne pada mi na pamet da rizikujem.
Živela sam predugo i dogurala predaleko da bi mi sad sve propalo.“
Sedela sam kao riba u toj bezvazdušnoj sobi, koprcala se dok je kiša udarala
po metalnom krovu i zidovima. Terala me je iz kuće, ni zbog čega. Osećala sam da
me okean čupa iz mog malog ležišta na steni. Čula sam reku kako nosi tone otpada.
Probala sam da smislim objašnjenje, razlog koji bi je zadovoljio.
„Nikad nisam imala oca“, rekoh.
,,Nemoj.“ Zgnječila je dvaput popušeni pikavac u pepeljari i zagledala se u
svoje prste. „Moram da brinem o sebi i svojoj deci. Ti i ja se jedva poznajemo. Ne
dugujem ti ništa.“ Spustila je pogled na prednjicu svog čupavog džempera i otresla
pepeo što je pao na njene pune grudi.
Klizila sam, padala. Uzdala sam se u Star i nikad joj nisam pružila povoda da
posumnja u mene. Nije pošteno. Bila je hrišćanka, ali se nije vodila verom,
dobrotom. „Šta je sa čestitošću?“ rekla sam kao utopljenik koji se hvata za slamku.
„Isus bi mi pružio priliku.“
Ustala je. „Nisam ja Isus“, kazala je. ,,Ni blizu.“
Sedela sam na krevetu i molila se glasu kiše. Molim te, Isuse, ne dozvoli joj
da mi ovo uradi. Isuse, ako vidiš ovo, otvori joj srce. Molim te, Isuse, ne dopusti da
bude ovako.
„Žao mi je, bila si dobro dete“, rekla je. „Ali takav je život.“
Kao odgovor sam dobila kišu. Tišinu i suze. Ništa. Pomislila sam na majku.
Sta bi uradila da je na mom mestu? Ne bi oklevala. Sve bi dala samo da dobije ono
što želi. A dok sam razmišljala o njoj, osetila sam da se nešto uliva u moju
prazninu, kao da mi se savitljiva armatura penje uz kičmu. Znala sam da osećam
zlo, samovolju, ali ako je tako šta da radim. Najednom sam nas videla na ogromnoj
šahovskoj tabli i shvatila svoj sledeći potez.
„Mogao bi da poludi“ rekla sam. „Je li ti to palo na pamet? Ako sazna da si
me oterala zato što si bila ljubomorna.“
Star je već skoro izašla iz sobe, ali je zastala i okrenula se. Pogledala me je
kao da me nikad pre nije videla. Iznenadila sam se kako su nakon toga, reči
pokuljale iz mene. Jer upravo ja nikad nisam znala šta da kažem. „Muškarci ne
vole ljubomome žene. Pokušavaš da ga smestiš u zatvor. Omrznuće te. Možda će
te i ostaviti.“ I dopalo mi se kako se stresla, što sam joj uzrokovala bore na čelu.
Sada sam bila snažna, a do maločas bespomoćna.
Povukla je džemper tako da su joj grudi još više došle do izražaja, pogledala
se u ogledalu. Potom se nasmejala. „Šta ti znaš o muškarcima? Bebo jedna.“
Meñutim, osetila sam da se usled napada sumnjičavosti okrenula ogledalu, te
sam nastavila. „Znam da muškarci ne vole žene koje se trude da ih poseduju.
Takve ostavljaju.“
Star je stajala pored ormara, neoñlučna da li da prestane da me sluša i brzo me
se otarasi, ili da me pusti da kopam po njenim nedoumicama. Zanela se traženjem
drugog opuška u pepeljari našla jedan ne tako dugačak, ispravila ga prstima i
zapalila ga barutnoplavim „bik“ upaljačem.
„Pogotovu ako nema ničeg. Volim tebe, volim njega, volim decu, ne bih
ničim to pokvarila. Znaš li to?“ Što sam više govorila, više sam lagala. Anñeo na
njenoj komodi spustio je pogled na mene, postiñen, uplašen što me vidi. Kiša je
bubnjala po krovu.
„Kuneš se da te on ne zanima?“ najzad je rekla, škiljeći kroz opak dim.
Zgrabila je Bibliju s noćne komode belu kožnu Bibliju s crvenim trakama i.
pozlaćenim ivicama. „Kuneš se Biblijom?“ Spustila sam ruku na nju. Što se mene
tiče, to je mogao da bude i telefonski imenik. „Kunem se Bogom“, rekla sam.
NlKAD nije pozvala Dečju službu? ali je posmatrala svaki moj pokret, svaki
gest. Nisam bila navikla da me iko promatra, pa sam se osećala važnom. Naslutila
sam da se tog dana, u njenoj sobi, jedan sloj sljuštio s moje ličnosti a ono što je
stajalo ispod njega svetlucalo je.
Jedne večeri kasnila je s pripremom večere, a dok smo završavali, čika Rej je
bacio pogled na sat. „Zakasnićeš ako malo ne ubrzaš.C
Star se zavalila u stolici, pružila ruku ka pultu iza sebe dohvatila lonac za
kafu, nasula sebi šolju. „Valjda jedno veče mogu da se snañu i bez mene šta misliš
maco?
Naredne nedelje izostala je s još dva sastanka, a treće sedmice je preskočila i
crkvu. Celog tog jutra vodili su ljubav a kad su najzad ustali, sve nas je povela u
Meñunarodnu kuću palačinki gde smo, u velikom separeu u uglu, jeli palačinke s
čokoladom i biskvitima i tučenom pavlakom. Svi su se smejali i zabavljali, ali ja
nisam mogla da odvojim pogled od Rejeve ruke oko njenog ramena, na naslonu
sedišta od skaja. Osetila sam se čudno, počela da mrljavim biskvitom po tanjiru.
Više nisam bila gladna.
KlŠE SU MINULE, i sada su se na pročišćenom nebu videle sve zvezde. S
dečacima sam stajala u najmračnijem uglu glineno-blatnjavog dvorišta i slušala
vodotok Tadžange u tami iza drveća. Teške blatne palačinke stezale su mi se oko
čizama, a ja sam isturala vrat po vlažnoj hladnoći i trudila se da razaznam kutlače i
krstove. Dejvijeve knjige nisu prikazivale tako mnogo zvezda. Nisam mogla da ih
razaberem.
Učinilo mi se da sam spazila zrak svetlosti. Nisam bila sigurna čak ni da li je
to tako. Zagledala sam se naviše, trudila se da ne trepćem, čekala.
„Eno! Dejvi je pokazao prstom.
Sa drugog nebeskog kvadranta otpala je još jedna zvezda. Jeziva stvar, kakvu
ne planirate kretanje zvezda. Pokušavala sam da gledam netremice. Ako trepnete,
promaknu vam. Držala sam oči otvorene da se svetlost u njih utisne kao u
fotografiju.
Mlañi dečaci drhte uprkos jaknama preko pidžama i blatnjavim čizmama.
brbljaju i kikoću se na zimi, uzbuñeni što su budni tako kasno, pilje u zvezde koje
zveckaju kao fliper-kuglica, usta su im otvorena za slučaj da neka upadne. Vladao
je mrkli mrak, izuzev linije božićnih lampica koje su treperile duž ivice trema.
Mrežasta vrata su se otvorila i zalupila. I bez gledanja sam znala da je to on.
Plamen šibice, topao smrad trave. „Treba da skinem ove lampice“, rekao je. Stupio
je u dvorište i prišao nam ćilibarni sjaj, potom oštrina njegovog tela, miris svežeg
drveta.
,,To je pljusak Kvadrantida*“, reče Dejvi. „Uskoro će ih biti četrdeset na sat.
U pitanju je najkratkotrajniji meteorski pljusak, ali i najgušći, posle Perseida.“
Začula sam kako mu blato mljacka pod čizmama dok se premeštao s noge na
nogu. Bilo mi je drago što je mrak, što ne može da vidi zadovoljno rumenilo na
mom licu dok se primicao i gledao u nebo, kao da ga je briga za Kvadrantide, kao
da je zbog njih izašao.
,,Eno!“ reče Oven. „Jesi li video, čika Reju? Jesi li?“
„Aha, video sam, drugar. Video.“
Stajao je odmah do mene. Da se pomerio dva prsta udesno, okrznula bih ga
rukavom. Osetila sam, preko uskog jaza izmeñu nas, njegovo toplo zračenje. Nikad
nismo stajali tako blizu.
,,Ti i Star ste se dokačile?“ tiho me je upitao.
Izdahnula sam paru zamišljajući da pušim, kao Ditrihova u Plavom anñelu.
„Sta je rekla?“
„Ništa. Samo se ponaša čudno u poslednje vreme.“
Padalice su pokuljale u prazninu, spalile se. Iz čistog zadovoljstva. Tek tako.
Mogla sam da progutam celu noć odjednom.
Rej je snažno povukao dim, zakašljao se, pljunuo. „Mora da joj je teško što
stari, a pod krovom joj rastu lepe devojke.“
Nastavila sam da zurim kao da ga nisam čula, ali sam mislila: Pričaj mi još o
lepim devojkama. Postidela sam se zbog te želje lepota je bezvredna, od kakvog je
značaja? Pored majke sam često tako mislila. Osoba ne mora da bude lepa, samo
voljena. Ali nisam odolela toj želji. Ako samo na taj način mogu da dobijem ljubav
lepotom prihvatiću.
,,I dalje ona dobro izgleda“, rekla sam, razmišljajući da joj ne bi bilo toliko
teško da on nije izašao za mnom u zvezdanu noć,
* Kvadrantidi roj meteora koji se obično vidi oko . januara. (prev.)
da me nije posmatrao onako kako me je posmatrao, da nije dodirivao usne
jagodicama.
Meñutim, nisam htela da prestane to da radi. Zalila sam Star, ali ipak ne
dovoljno. Zarazila sam se virusom greha. Bila sam centar sopstvenog sveta, zvezde
su se pokretale, premeštale oko mene, a meni se dopadalo kako me je gledao. Ko
me je ikad posmatrao, ikad primećivao? Ako je ovo zlo, neka mi bog dozvoli da se
predomislim.
Draga Astrid,
Ne govori mi koliko se diviš tom čoveku, koliko mu je stalo
do tebe! Ne znam štaje gore tvoja faza sa Isusom iliprispeće
sredovečnog obožavaoca. Moraš naći dečka svojih godina, nekog blagog i lepog da
ti bude Ijubavnik. Nekoga ko će drhtati od tvog dodira, pružiti ti margaretu dok
gleda u zemlju, nekoga čiji suprstipoputpesme. Nikad se nepodaj ocu. Zabranjujem
ti to, razumeš li?
Majka
Nisi mogla to da sprečiš, rnajko. Više nisam morala da te slušam.
DOŠLO JE PROLEĆE, obronke obojilo narandžastim nanosima
kalifornijskog maka, pukotine na benzinskim pumpama i parkinzima istačkalo
makovima i plavim lupinama i indijanskim četkicama*. Čak smo i po prevojima u
zonama požara videli žutu slačicu dok smo se truckali u Rejevom starom kamionu.
Rekla sam mu da hoću da vidim novo naselje u Lankasteru i kuhinjski
nameštaj koji je pravio. Da možda može da me pokupi posle škole neki dan. „Znaš
koliko je Star čudna“, rekla sam. Svakog dana iziazila sam iz škole nadajući se da
ću videti njegov kamion s pernatom držaljom za džoint o retrovizoru. I konačno je
stigao.
Naselje je bilo golo poput ožiljka, puno iskidanih i prašnja« vih ulica s
velikim novim kućama. Neke su već bile pokrivene i
* Vrsta biljke (rod Castilleja). (prev.)
obložene, druge opremljene instalacijama, treće nalik kosturima pod vedrim
nebom. Rej me je proveo kroz kuću na kojoj je radio čista, dovršene fasade, puna
mirisa piljevine. Pokazao mi je solidan kuhinjski nameštaj od javora, polukružni
prozor, ugrañene biblioteke, letnju kućicu u zadnjem dvorištu. Osećala sam da mi
se sunce bleska u kosi, shvatila sam kako se majka osećala onog davnog dana u
knjižari Mali svet, kad je ugledala mog oca i stala pored izloga, predivna u
svetlosti.
Pustila sam ga da mi pokaže sve, kao agent za nekretnine veliki prozor u
dnevnoj sobi, šolje u dva i po kupatila, izvijeni gelender, rezbareni stub spiralnog
stepeništa. „Živeo sam u ovakvoj kući dok sam bio oženjen“? rekao je prevlačeći
rukom preko masivnog gelendera, oslanjajući se na snažan stub. Pokušala sam da
zamislim Rejev život s dva i po kupatila, večerom posluženom u šest, stalnim
poslom, ženom, detetom. Ali nisam mogla. Svejedno, čak i dok je to imao, odlazio
je u Trop umesto kući, zaljubljivao se u striptizete.
Pošla sam za njim na sprat, gde mi je pokazao dovršene radove ormare i
prozorska sedišta, obložene kedrovinom. U spavaćoj sobi začuli smo udarce čekića
iz susednih kuća i zvuk buldožera koji je raščišćavao teren za sledeću. Rej je kroz
prljavi prozor pogledao u okolne grañevine. Zamišljala sam kako će soba izgledati
kad se ljudi usele. Tepisi boje jorgovana, plave ruže na krevetskom pokrivaču,
belo-zlatna komoda, uzglavna daska na krevetu. Više mi se dopadala ovakva
ružičasto drvo, lep opor miris. Gledala sam smeñe i zelene boje na njegovoj
košulji, ruke raširene s obe strane prozorskog okvira dok je posmatrao neposañeno
dvorište. „O čemu razmišljaš?“ upitala sam ga.
„0 tome da neće biti srećni“, tiho je rekao.
,,Ko?“
„Ljudi koji kupe ove kuće. Gradim kuće za ljude koji u njima neće biti
srećni.“ Na njegovom dobrom licu videla se velika tuga.
Približila sam mu se. „Zašto neće?“
Pritisnuo je čelo na prozor, toliko nov da je na njemu još stajala nalepnica.
„Zato što je sve uvek pogrešno. Ne žele nikoga da povrede.“
Nanjušila sam njegov znoj, oštar i jak, muški, a u sobi s novim prozorima bilo
je toplo, aroma svežeg drveta izazivala je vrtoglavicu.
Spustila sam ruke na njegov struk, pritisla lice u oštru vunu izmeñu
njegovih lopatica to sam želela još otkad me je zagrlio one prve nedelje, kad sam
izbegla odlazak u crkvu i ostala u prikolici. Zažmurila sam i udahnula njegov miris
trava i znoj i sveže drvo. Nije se pomerio, samo se stresao i uzdahnuo.
„Ti si dete“, rekao je.
„Ja sam riba koja pliva pored tebe, Reju“, šapnula sarn mu u vrat. „Ulovi me
ako me želiš.u
Načas je zastao kao osumnjičeni, ruku raširenih na prozoru. Onda me je uzeo
za ruke, okrenuo ih i poljubio mi dlanove, pritisnuo ih na lice. I tada sam ja
zadrhtala dobila sam margaretu.
Okrenuo se i zagrlio me. Upravo sam takav zagrljaj želela jake ruke i široke
grudi u vunenoj košulji, s mirisom duvana i trave. Zabacila sam glavu i doživela
svoj prvi poljubac; otvorila sam usta i dala mu da okusi mene, moje usne, jezik.
Nisam prestala da se tresem dok me nije stegao vrlo čvrsto.
Zatim me je nežno odgurnuo. „Vidi, možda bi trebalo da se vratimo. Ovo nije
u redu.“
Više mi nije bilo važno šta je u redu, a šta nije. U džepu sam imala kondom iz
Keroline fioke, a konačno sam se na skrovitom mestu zatekla s čovekom koga sam
oduvek želela.
Skinula sam svoju bluzu, bacila je na pod. Svukla sam i maj’icu. Potom i
grudnjak i dozvolila mu da me vidi, malu i vrlo bledu, ne Star nego mene, sve što
imam. Odvezala sam planinarske čizme, zbacila ih. Otkopčala sam farmerice i
pustila ih da spadnu.
Rej je u tom času izgledao vrlo tužan, kao da neko umire, a leñima se
naslonio na zamrljani prozor. „Nikad nisam želeo da se ovo desi“? rekao je.
„Lažeš, Reju“, rekla sam.
Potom kleči preda mnorn, rukama mi obuima kukove, ljubi mi stomak, bedra,
hvata me za obnaženu stražnjicu, prstima prevlači po svilastoj vlažnosti meñu
mojim nogama, kuša je. Usne mu mirišu na mene dok se i ja spuštam na kolena,
prelazim rukama preko njegovog tela, otkopčavam ga, dodirujem, tvrdog, večeg
nego što sam očekivala. I mislim: Ne postoji bog, postoji samo ono što želiš*
IDOK BIH SEDELA U ŠKOLI, i kad bih popodne provodila u jaruzi bez
Reja u blizini, i kad bih večerala sa Star i decom, i kad bismo noću gledali TV, Rej
je bio moja jedina misao, moja potpuna opsesija. Njegova tako meka koža, mekša
nego što biste očekivali kod muškarca, mišice debele, žile protegnute duž
podlaktica kao korenje, tužan pogled na moje nago telo.
Skicirala sam kako je izgledao go, kako je zurio kroz prozor nakon što smo
vodili ljubav, ležao na gomili podnih obloga koje je navukao u ugao nove spavaće
sobe. Po podne bismo ležali na tim oblogama, prepletenih nogu, glatkoća preko
maljavosti, prsti bi mu blago pokrivali moju do jku i igrali se s bradavicom,
uspravljajući je poput gumice na olovci. Crteže sam krila u kutiji s majčinim
časopisima, jer Star nikad ne bi palo na pamet da tu pogleda. Znala sam da treba da
ih bacim, ali nisam smogla snage.
„Zašto si sa Star?“ upitala sam ga jednog popodneva, prelazeći prstom preko
belog ožiljka ispod rebara, gde ga je okrznuo vijetkongovski metak.
Prešao je jagodicama preko mo jih rebara tako da sam se naježila. ,,Od svih
žena, samo me je ona pustila da budem kakav jesam“, odgovorio je.
,,I ja bih“, rekla sam izvodeći isti potez po njegovim mudima, od čega je
poskočio. „Dobra je u krevetu, to je razlog?“
,,To je privatna stvar“? rekao je. Pokrio mi je ruku svojom i pritisnuo je meñu
svoje prepone. Osetila sam da mu se ponovo diže. „Nikad ne pričam jednoj ženi o
drugoj. To je čisto nevaspitanje.“ Zavukao je prst meñu moje noge, u vlagu nalik
svili, a onda ga stavio u usta. Nikad nisam ovako zamišljala tuñu žudnju prema
sebi. Sve je bilo moguće. Povukao me je preko sebe, a ja sam ga uzjahala kao
konja kroz talas moje čelo na njegovim grudima, galop kroz kišu iskri. Da mi je
majka slobodna, da li bi ovo bio jedan od njenih ljubavnika i punio me svojim
zvezdama? I da li bi me majka posmatrala isto kao Star, shvatajući da više nisam
providna kao plastični omot enciklopedije?
Ne. Da je slobodna, ja ne bih bila ovde. Ona mi nikad ne bi dopustila da imam
ovo. Sve dobre stvari čuvala je za sebe.
„Volim te, Reju“, rekla sam.
„Pst“ kazao je hvatajući me za usne. Kapci su mu zatreperili. „Ne govori
ništa.“
Zato sam samo jahala okeanska pena me je golicala po celom telu, a plima,
puna morskih zvezda i fosforescencije, bujala je u zoru.
ponizio, narušio njenu sliku o sebi kao Valkiri, nerñajućoj ratnici. Ogolio njenu
jedinu slabost ljubav. Stoga se osvetila. Tako je lako naći opravdanje, napisala sam
joj. Uradila si to jer si se osetila kao žrtva. Da si bila zaista jaka, mogla si da
tolerišeš poniženje. Samo nas Isus može ojačati dovoljno da se odupremo
iskušenjima greha.
Odgovorila je Miltonovim citatom ñavolovom replikom iz Izgubljenog raja:
Sta se sem bitke gubi?
Nije sve mrtvo; nepokoma Volja,
Spremanje osvete, besmrtna mržnja,
I hrabrost, pokorit se iV uzmać neće.
ČlKA REJ me je učio da igram šah po knjizi Bobi Fišer podučava šah. On je
pak sam ovladao igrom u Vijetnamu. „Imao sam tamo mnogo vremena za
gubljenje“, rekao je prevlačeći prstom preko šiljastog šešira na belom pešaku. Sam
je izdeljao garnituru vijetnamski kraljevi, Bude kao lovci, konji s izrañenim sapima
i začešljanim grivama. Nisam mogla da zamislim koliko mu je meseci trebalo da
strpljivo izrezbari figure švajcarskim perorezorn dok su bombe tutnjale svud
unaokolo.
Dopadala mi se ureñenost šaha, hladnoća mišljenja, radost u strpljivim
koracima. Igrali smo uglavnom noću, kad bi Star otišla na sastanak
antialkoholičarske ili antikokainske grupe, ili na izučavanje Biblije, a dečaci
gledali TV. Čika Rej je držao lulicu s drogom na naslonu fotelje i pušio je čekajući
na moj potez.
Te noći su dečaci gledali prirodnjački program. Najmlañi, Oven, sisao je
palac i grlio punjenu žirafu, dok je Piter uvrtao pramen kose oko prsta, neprestano.
Dejvi je izigravao naratora i pokazivao na ekran. „Ovo je Smoki, on je voña
čopora.“ Svetlost s ekrana odsijavala mu se u naočarima.
Čika Rej je čekao da odigram i gledao me tako da mi se srce otvorilo poput
mesečevog cveta njegove oči na mom licu, grlu, kosa mi pada preko rarnena,
raznobojna od svetlosti televizora. Tamo sam ugledala belinu snega, vukove kako
love u parovima, njihove čudne žute oči. Osetila sam se kao nedovršena fotografija
koju on razvija, kao da mi pod njegovim pogledom slika izranja na površinu.
„Oh, nemojteu, rekao je Oven stežući žirafu slomljenog vrata dok su vukovi
skakali na jelena i ščepavali ga za vrat.
„Takav je zakon prirode“, rekao je Dejvi.
„Eno, vidi ono.“ Rej je podigao crnog lovca i pokazao njime. „Kao, ako Bog
spase jelena, izgladneće vuka. Zašto bi mu jedna osoba bila draža od druge?“
Nikad se nije sasvim pomirio s mo jim prelaskom u hrišćanstvo. „Dobri nemaju
nimalo bolje izglede od ostalih. Mogla bi da budeš svetica, jebote, i da opet zaradiš
kugu ili da nagaziš na minu.“
„Onda ćete bar pasti na nešto veliko“, rekla sam dodirujući krst oko vrata,
cimajući ga tamo-amo duž lančića. „Imaćete kompas i mapu.“
„A ako Boga nema?“
„Ponašate se kao da ga ima, i doñe na isto.“
Povukao je dim iz lule, ispunio sobu smradom, dok sam ja gledala u tablu.
„Šta tvoja majka kaže na to?“ upitao je.
„Kaže: ’Bolje vlast u Paklu, no sluga na Nebu.“
„Moj tip žene.“
Nisam rekla da ga je nazvala ujka Erni. Kroz mrežasta vrata čuli su se letnji
cvrčci. Zabacila sam kosu iza ramena, pomerila lovca na b i napala njegovog
skakača. Osetila sam kako posmatra moju golu ruku, rame, moje usne. Spoznavši
da sam u njegovom umu lepa, prolepšala sam se. Ranije nikad nisam bila lepa. Nije
mi se činilo da se to protivi Hristu. Ljubav je svakom trebala.
Začuli smo krckanje šljunka pod točkovima Starinog „torina“ dok je skretala
u dvorište, ranije nego obično. Razočarala sam se. Rej je obraćao pažnju na mene
kad bi ona otišla, ali dok je bila tu, ja sam opet poštajala dete. Zašto li je i došla
kući tako rano? Obično je ostajala napolju do jedanaest pila je kafu s narkomanima
ili raspravljala o Mateju, glava 20, stih 1, sa starim gospoñama u crkvi.
„Sranje.“ Cika Rej je brzo strpao drogu i lulicu u džep, upravo kad su se
mrežasta vrata širom otvorila, a lampa za bube pucnula vrlo glasno.
Star je načas zastala na vratima, gledajuči nas i dečake na kauču, hipnotisane
televizijom. Potom je izgledala zbunjena i što je došla kući tako rano. Ispustila je
ključeve i podigla ih. Cika Rej ju je posmatrao, a grudi su joj praktično ispale iz
četvrtastog dekoltea.
Onda je stigao i osmeh zbacila je cipele s nogu, sela na rukonaslon fotelje,
poljubila ga. Videla sam kako mu zariva jezik u uho.
„Otkazano?“ upitao je.
Ja sam bila na potezu, ali nisam obraćala pažnju.
Privila mu se na rame, stisnula dojku uz njegov vrat. „Ponekad se tako
umorim od njihovih žalopojki. Samo zabadaju nos u tuña posla, do ñavola.“ Uzela
je mog preostalog belog lovca. „Obožavam ovo“, rekla je. „Zašto mene nikad
nečeš da naučiš, Reju, dušo?“
„Jednom sam pokušao“, promrmljao je nežno, okrenuo glavu i poljubio je u
grudi, preda mnom. „Zar se ne sećaš? Toliko si se naljutila da si prevrnula tablu.“
Trznuo joj je lovca iz ruke i vratio ga na tablu. E.
„Tada sam još pila“, rekla je.
„’Može li beli da matira u jednom potezu?’“ ponovio je pitanje iz knjige
Bobija Fišera.
,,U jednom potezu?“ rekla je golicajući ga po nosu pramičkom kose. ,,Ne
zvuči mi to baš uzbudljivo.“
Beli lovac na f6. Pomerila sam brižljivo izrezbarenu figuru na polje. ,,Mat.“
Meñutim, oni su se već ljubili, a onda je Star rekla dečacima da idu na
spavanje kad završe s televizijom i povela čika Reja u svoju sobu.
CELE NOĆI, dok sam ležala u svojoj vreći s mustanzima i lasima, slušala
sam kako im krevet udara o zid, kako se smeju. I pitala sam se da li su prave kćeri
Ijubomorne na svoje majke i očeve, da li im se smuči kad njihovi očevi ljube
njihove majke, stežu im grudi. I ja sam stisla svoje male dojke, tople od vreće i
zamišljala kako bi one izgledale tuñoj ruci zamišljala da imam Starino telo. Ona je
bila skoro od dmgačije vrste uzak struk, okrugle grudi nalik grejpfrutima,
stražnjica podjednako zaobljena.
Zamišljala sam da se svlačim i da me muškarac poput čika Reja gleda onako
kako gleda nju.
Bože, bilo je tako vruče. Otvorila sarn patent-zatvarač i legla povrh vrelog
flanela.
A ona se nije čak ni krila, nije bila ni tolicna hrišćanka. Šortsevi uvek kraći od
kratkih, majice tešnje od tesnih. Videlo se gde joj se farmerice uvlače meñu
usmine. Htela sam da me neko želi na taj način, da me dira kao čika Rej nju, kao
Beri moju majku.
Kamo sreće da je i Keroli bila tu. Ona bi se sprdala na račun daske ili toga da
će čika Reju stradati srce imao je skoro pedeset godina, za ime božje, i imaće sreće
ako ne umre u akciji. Upoznao je Star u klubu dok je ona još konobarisala, a samo
zamislite kakvi Ijigavci zalaze na takva mesta. Meñutim, noću Keroli više uopšte
nije boravila kod kuće. Izlazila bi kroz prozor čim nam Star poželi laku noć i
odlazila da se nañe s prijateljima u jaruzi. Nikad me nije zvala da poñem s njom.
To mi je teško padalo, ali mi se s druge strane nisu dopadali njeni prijatelji devojke
opakog smeha i mladići obrijanih glava, nezgodni i uobraženi.
Zavukla sam ruke pod spavaćicu i osetila drugačiju kožu pod prstima malje na
nogama, glatkoću meñu bedrima klizavu, mirisnu kožu meñunožja. Osetila sam
nabore, vršak, i pomislila na grube ruke kako zalaze na sva tajna mesta. Krevet je
udario o suprotnu stranu zida od šperploče.
MAJKA MIJE poslala listu od četiri stotine naslova za letnju lektiru Kolet i
Činua Akebe i Mišima, Dostojevski i Anais Nin, D. H. Lorens i Henri Miler.
Zamišljala sam je kako leži na krevetu i recituje im imena kao molitvu, prelazi
jezikom preko njih, perlastih poput brojanice. Star nas je ponekad vodila u
biblioteku. Čekala bi u kolima i davala nam deset minuta da uzmemo knjige, inače
bi odlazila bez nas. „Meni je moja jedna knjiga dovoljna, gospoñice“, govorila bi.
Dejvi i ja grabili smo knjige kao da smo na rasproñaji u samoposluzi, dok su
Piter i Oven čežnjivo stajali pored dedice koji je deci čitao priče. Bolje nam je išlo
kad je Rej bio kod kuće ostavio bi nas, otišao na nekoliko piva, i pokupio nas satdva
kasnije. Tada su klinci mogli da slušaju dedine priče koliko im srcu drago.
Meñutim, Rej je sad dovršavao stolarske radove u novom naselju. Bila sam se
navikla da je on po ceo dan u kući, i nedostajao mi je. Nije imao stalni posao otkad
je napustio mesto nastavnika tehničkog obrazovanja u srednjoj školi u Sanlendu.
Posvañao se s direktorom zato što nije hteo da ustane za Zavet odanosti* na zboru.
„Borio sam se u jebenom Vijetnamu, dobio sam jebeno Purpurno srce**“, rekao je.
„Sta je taj seronja uradio? Išao na prokleti koledž. Kakav vrhunski heroj, jebote.“
Vlasnik novog naselja živeo je u Merilendu i nije mario za Zavet odanosti.
Jedan Rejev poznanik znao je podugovarača. Tako sam najbolji deo leta provoñila
u prikolici, gleñajući Star kako kukiča džinovski prekrivač koji je izgledao kao da
se duga ispovraćala po njemu. Čitala sam, crtala. Rej mi je kupio vodene bojice u
dragstoru, pa sam počela da slikam. Prestala sam da ubeñujem majku da prihvati
Isusa. Nije tu bilo nade morala je sama da dospe do toga. Bila je to Božja volja,
kao kod Dimitrija iz Braće Karamazovih, jedne od knjiga s njene liste.
Umesto pisama, slala sam joj crteže i akvarele: Star u šortsu i visokim
štiklama kako crevom zaliva geranijume. Rej pije pivo i posmatra zalazak sunca s
trema. Dečaci po toplim blagim noćima lutaju jarugom s baterijskim lampama i
prepadaju sovu ušaru. Rejeva šahovska garnitura. Rej dok proučava tablu,
oslonivši bradu na pesnicu. Stabla paloverdea u svežini ranog jutra, potpuno
ispružena zvečarka na steni.
Tog leta sam svima pravila slike guštere za Pitera, decu na žirafama i
jednorozima za Ovena, ptice grabljivice za Dejvija, kako u gnezdu tako i u
vazduhu, prema fotografijama iz časopisa: sure orlove, crvenorepe mišare, sive
sokole, vilinske sove. Naslikala sam Kerolin portret, da ga da svom dečku, a štošta
sam uradila i za Staranñele, uglavnom, i Isusa kako hoda po vodi. Takoñe i nju
samu, u različitim pozama u kupaćem kostimu, nalik posterima iz Drugog svetskog
rata.
* Formalni pozdrav zastavi SAD, uz prigodni patriotski zavet, koji se
svakodnevno obavlja u školama širom Amerike. (prev.)
** Orden za hrabrost, namenjen redovnim vojnicima; ustanovio ga Džordž
Vašington. (prev.)
Čika Rej je hteo sliku svog kamiona. Bio je to stari „ford“, visok i plavozelen;
o retrovizoru mu je visila pernata držalja za džoint, a na zadnjem braniku stajala je
nalepnica: Ovu imovinu štiti „Smit i Veson“. Naslikala sam ga naspram planine po
vedrom jutru plavozeleno i bakalar-ružičasto i svetloplavo.
SVETE ANE DONELE SU vrhunac leta kakav nikad nisam videla. Požar se
širio preko grebena i spalio planinske obronke udaljene skoro dva kilometra. Nije
to bila samo mrlja na horizontu, razdvojena od vas stotinama metara betona. Videli
smo hiljade jutara zapaljene zemlje u Big Tadžangi. Stvari smo natrpali u Rejev
kamion i u prtljažnik „torina“. Vetar je duvao uraganskom snagom, površina
zapaljenog tla merila se kvadratnim kilometrima, a u gradu su izbili neredi. Čika
Rej se nakon radnog vremena prihvatao čišćenja oružja na tremu, jer je pepeo u
flnoj prašini zasuo sve živo. Dodao mi je mali pištolj, „beretu“. U ruci mi je
izgledala kao igračka. „Hoćeš da pucaš?“
„Naravno“, rekla sam. Dečacima nikad nije dozvoljavao da diraju oružje. Star
nije podnosila čak ni da vidi pištolje, mada je, zbog nemira, prestala da mu zvoca
da ih se otarasi. Rej je uzeo bocu zelenog sredstva protiv korozije i na drvenoj tabli
naprskao figuru čoveka, a radi vica stavio mu je i televizor u ruke. Naslonio je
tablu uz oleander na drugom kraju dvorišta. „Maznuo ti je TV, Astrid. Razvali ga.“
Zabavna je bila mala „bereta 22“. Pogodila sam četiri od devet puta. Rupe od
metaka pokrio je selotejpom, da bih znala koje su stare, a koje nove. S vremenom
sam isprobala sve oružje pušku, skraćeni policijski kalibar 8, „Smit i Veson“, čak i
sačmaru. Najviše mi se sviñala „bereta“, ali je Rej insistirao na tome da je „Smit i
Veson“ stvoren za pucanje, da ima „moć zaustavljanja“. Stavio mi ga je u ruke,
pokazao kako da nišanim, kako da mentalno povučem obarač. Od sva četiri oružja,
tridesetosmica je bila najteža za precizno pucanje. Morali ste da koristite obe ruke i
da ih držite ravno, inače bi pištolj trznuo i udario vas u lice.
Svako oružje imalo je namenu, kao i čekić ili odvijač. Puška je služila za lov
„bereta“ za eventualno neprijatne situacije za bar, za sastanak s bivšim, za randevu,
za ono što je Rej nazivao „bliski kontakt“. Sačmarom se štitila kuća. „Svi iza
mene, deco!“ umeo bi da kaže podražavajući starački glas, pa bismo svi otrčali iza
njega, a on bi, zarad demonstracije, zasuo oleandere sačmom.
A tridesetosmica? „Postoji samo jedna namena za tridesetosmicu. Da ubiješ
čoveka.“
Osećala sam se kao izraelska devojka vojnik u kratkim pantalonama, na
vrelom vetru, razgledala sam magacin puške, držala tridesetosmicu obema rukama.
Čudno je bilo nišaniti dok me on gleda. Njegove oči terale su me da naizmenično
obraćam pažnju na K u ,,koka-koli“ i na svest o tome da me on posmatra.
I pomislila sam: dakle, ovako izgleda biti lep. Ovo je osećala moja majka.
Remen pogleda, koji vas odvraća od leta ka meti. Istovremeno sam se nalazila na
dva mesta, ne samo u mislima, pred metom, nego sam bosonoga stajala u
prašnjavom dvorištu, noge su mi jačale, grudi se smestile u nov grudnjak, ruke
duge i preplanule, bela kosa mi je plutala na vrelom vetru. Oduzimao mi je tišinu,
ali mi je i pružao nešto za uzvrat punoću primećenosti. Osećala sam se lepa, ali i
ometena. Nisam navikla da budem tako komplikovana.
7
U NOVEMBRU, kad je popodnevni vazduh počeo da plavi, a sunce da kupa
stenje zlatom, napunila sam četrnaest godina. Star mi je priredila zabavu sa
smešnim šeširima i zastavicama, a pozvala je i Kerolinog dečka, čak i mog
socijalnog radnika, Puba Pik. U Ralfovoj radnji kupili su tortu s hula-plesačicom u
travnatoj suknji i mojim imenom ispisanim plavim slovima, i svi su pevali „Srećan
roñendanu. Na torti je bila trik-sveća koja nije mogla da se ugasi, pa zato nisam
dobila želju. A poželela sam da uvek bude ovako, da mi život bude zabava samo u
moju čast.
Keroli mi je poklonila ogledalo za tašnu, a Oven i Piter dali su mi guštera u
tegli s mašnicom. Od Dejvija sam dobila veliki komad kartona na koji je zalepio
primerke izmeta raznih životinja i fotokopije odgovarajućih tragova, s brižljivo
ispisanim imenima. Star se odlučila za zeleni rastegljivi pulover, a socijalni radnik
mi je doneo komplet svetlucavih šnala.
Poslednji poklon dobila sam od Reja. Pažljivo sam odmotala papir i ugledala
drvo, izrezbareno i inkrustirano po ,,ar nuvo“ dezenu mesečevog cveta motivu s
korice majčine prve knjige. Zadržala sam dah i izvadila predmet iz omota: drvena
kutija za nakit. Mirisala je na sveže drvo. Prešla sam prstima preko mesečevog
cveta, zamislila Reja kako seče komade, zavojite ivice, uklapa ih tako savršeno da
se ne osećaju nikakve neravnine. Mora da je to radio kasno noću, dok sam spavala.
Plašila sam se da pokažem koliko mi se kutija dopala. Zato sam samo rekla:
,,Hvala.“ Ali nadala sam se da se osetilo.
KAD SU NASTUPILE KIŠE? dvorište se pretvorilo u kaljugu, a reka je
nadošla i ispunila svoje ogromno korito. Bivša velika suva jaruga? prepuna stenja,
pretvorila se u ogromnu prljavu bujicu boje
milkšejka od kafe. Delovi spaljene planine uzdahnuli su i predali se. Nisam ni
pomišljala da može da padne toliko kiše. Neprestano smo stavljali šerpe i tetrapake
i ćupove pod rupe u Starinom krovu, i praznili ih u dvorište.
Tada se okončala sedmogodišnja suša, te se sva zaostala kiša sručila
odjednom. Pljuštalo je neprekidno sve do Božića, usled čega smo se tiskali u
prikolici, a dečaci su vozili video-trke, igrali se „nintendom", gledali kasetu
„Nešenel džiografika“ o tornadima, bez kraja i konca.
Ja sam dane provodila u Ijuljašci na tremu, zurila u kišu, slušala njene glasove
po metalnom krovu, tutnjavu bujice po Tadžangi stenje se kotrlja, izvaljeno drveće
se premeće, udara jedno o drugo poput čunjeva. Sve boje pretvorile su se u
sivkastosmeñe.
Kad ne bi bilo boja i kad bih bila sama, razmišljala bih o Isusu. On je znao
moje misli, znao je sve; čak i kad Ga ne bih videla, ili osetila, On bi me čuvao od
pada, od struje. Ponekad sam gledala u tarot karte, ali su one uvek bile iste mačevi,
mesec, obešeni čovek, zapaljeni toranj s izvrnutom krunom, ljudi u padu. Rej bi,
kad bi bio kod kuće, izneo šah, pa bismo igrali dok bi on duvao, ili bismo otišli u
šupu, gde je napravio mali radni pult, pa bi mi pokazivao kako se prave sitnice
kućica za ptice, ram za sliku. Ponekad bismo samo razgovarali na tremu, slušali
borbene zvučne efekte dečačkih video-igara, prigušene kišom. Rej bi se naslonio
na neki stub, a ja bih ležala na visećoj stolici i klatila je nogom.
Jednog dana je izašao i neko vreme pušio lulu, naslonjen ramenom na noseći
stub, ne gledajući me. Izgledao je ćudljiv, uznemirenog lica.
,,Da li ikad razmišljaš o tati?“ upitao je.
„Nisam ga nikad videla", rekla sam, blago ljuljuškajući nogu da bi se stolica
kretala. „Imala sam dve godine kad je on ostavio nju, ili ona njega, svejedno.“
„Pričaia ti je o njemu?“
Moj' otac silueta, oblik sačinjen od svega što nisam znala, oblik ispunjen
kišom. „Kad god bih je nešto pitala, rekla bi: ’Nemaš oca. Ja sam tvoj otac. Rodila
si mi se iz glave, kao Atina.’“
Nasmejao se, ali tužno. „Kakva žena.“
„Jednom sam našla svoju krštenicu. ’Otac: Anders, Klaus, bez srednjeg
imena. Mesto roñenja: Kopenhagen, Danska. Prebiva u Venis Biču, Kalifornija.’
Sad bi imao pedeset četiri godine.“ Rej je bio mlañi.
Začuo se grom, ali su oblaci bili pregusti da bi se videla i munja. Ljuljaška je
škripala dok sam razmišljala o ocu, Klausu Andersu bez srednjeg imena. Našla
sam njegovu polaroid fotografiju u jednoj majčinoj knjizi, Aveniji Vindvord.
Sedeli suzajedno u kafeu pored plaže, s gomilom drugih ljudi koji su izgledali kao
da su upravo stigli s kupanja preplanuli, dugokosi Ijudi s perlama, sto prekriven
bocama piva. Klaus je bio prebacio ruku preko naslona njene stolice, bezbrižno i
posesivno. Izgledali su kao da su sedeli u zasebnom zraku sunca, u auri lepote.
Mogli su da proñu kao brat i sestra. Plavokosi lav sa senzualnim usnama, smešio se
od uha do uha, a uglovi očiju su mu se pridizali. Ni majka ni ja nismo se tako
smešile.
Fotografija i krštenica bile su sva moja zaostavština od njega, skupa s
upitnikom u mom genetskom kodu, svim mojim nedoumicama o sebi samoj.
„Uglavnom razmišljam kakav bih utisak ostavila na njega."
Pogledali smo požutelo drvo bibera i blato u dvorištu, gusto poput pamćenja.
Rej se okrenuo, leñima naslonio na stub i podigao ruke iznad glave. Košulja mu se
zadigla, tako da sam videla njegov maljavi stomak. „Verovatno i dalje misli da
imaš dve godine. Tako ja razmišljam o Setu. Kad dečaci odu do reke, zamišljam da
je i on s njima. Moram sebe da podsećam da je već prerastao lov na žabe.“
Klaus je mislio da imam dve godine. Kosa mi je nalik paperju, pelena puna
peska. Nikad nije pomislio da sam odrasla. Mogla bih da mu proñem ispred nosa,
možda bi me pogledao čak i isto kao Rej, i nikad ne bi znao da sam mu kći. Stresla
sam se i navukla rukave pulovera preko šaka.
„Jesi li ikad pomišljao da ga pozoveš, nañeš ga?“ upitala sam.
Rej odmahnu glavom. „Siguran sam da me mrzi iz dubine duše. Znam da mu
majka servira svakojaka sranja o meni.“
„Ipak se kladim da mu nedostaješ“, rekla sam. „Meni Klaus nedostaje, iako ga
nikad nisam upoznala. I on je bio umetnik. Slikar. Maštam kako se ponosi
mnome.“
„I ponosio bi se“, reče Rej. „Možda ćeš ga jednog dana i upoznati.“
„Ponekad razmišljam o tome. Kad budem umetnica, saznaće za mene iz
novina i videti kakva sam postala. Ponekad, kad ugledam sredovečnog plavokosog
čoveka, poželim da viknem: Klause! I vidim hoće li se okrenuti.“ Ljuljaška je i
dalje škriputala dok sam se klatila.
Majka mi je jednom rekla da ga je odabrala jer je ličio na nju, tako da je
izgledalo kao da sama raña dete. Meñutim, u tibetanskoj beležnici s narandžastim
povezom, ispod oznake ’Venis Bič, 1972 stajala je drugačija priča.
Datum: 12. juli. Naletela na K. u „Malom svetu“ danas po podne.
Spazilagapre nego štoje on spazio mene. Uzbuñena što vidim njega, blago povijena
široka ramena, boju u njegovoj kosi. Iizlizanu košulju, toliko staru da je pre pojam
nego košulja. Zelela sam da on mene otkrije na isti način, pa sam se okrenula i
počela da listam knjižicu o Iluminatima. Znajući kako izgledam naspram svetla iz
izloga, kose zapaljene, haljine jedva postojeće. Cekajući da mu srce stane.
Pogledala sam Reja kako pilji u kišu i shvatila kako se majka osećala. Volela
sam njegov dim, njegov miris, njegove tužne oči boje lešnika. Nije mogao da mi
bude otac, ali smo bar mogli da razgovaramo na tremu. Ponovo je upalio lulu,
povukao, zakašljao se.
„Mogla bi se razočarati“, rekao je. „Možda je drkadžija. Kao i većina tipova.“
Zaljuljala sam se, znajući da to nije tačno. „Ti nisi.“
„Pitaj moju bivšu ženu.“
„Šta vi radite napolju?“ Star je otvorila mrežasta vrata i zalupila ih iza sebe.
Obukla je džemper koji je sama isplela, čupav, žut poput pileta. „Primate li goste
na zabavu?“
„Ima da razbijem onaj prokleti televizor“, ravnodušno je rekao Rej.
Povukla je kićanke paukovih biljaka iznad svoje glave, očupala suvo lišće i
bacila ga s trema? a grudi su joj zategle V-izrez. „Pa, stvarno pušiš pred decom.
Uvek si bio loš uzor.“ Meñutim, smesila se dok je to govorila, nežno, koketno.
„Učini mi uslugu, Reju, dragi? Nestalo mi cigara, hajde trkni do radnje i kupi mi
boks.“ Uputila mu je širok ravan osmeh.
„Ionako mi treba i piva“, rekao je. „Hoćeš sa mnom, Astrid?“ Osmeh joj se
najednom skupio, kao da više nije mogao da se rastegne, pa se ponovo raširio.
„Možeš i sam, zar ne? muškarčino? Astrid mora nešto da mi pomogne.“ Čup, čup,
kida male paukove zajedno s mrtvim lišćem.
Rej je uzeo jaknu i sagnuo se pod vodopadom s talasastog krova trema, a
jaknom je pokrio glavu.
„Ti i ja treba da razgovaramo, gospoñice“, rekla je Star kad je Rej zatvorio
vrata kamiona i upalio motor.
Nerado sam pošla za njom u kuću, u njenu sobu. Star nikad nije razgovarala s
decom. Soba joj je bila mračna, mirisala je na neokupane odrasle ljude, gusto i
glineno, na ženu i muškarca. Krevet je bio razmešten. Dečja soba nikad nije
mirisala tako, bez obzira koliko duša u njoj spava. Poželela sam da otvorim prozor.
Sela je na krevet, uzela paklu dugačkog „Bensona i Hedžisa“, videla da je
prazna, bacila je. „Lepo se ti provodiš ovde, zar ne“, rekla je zagledajući u fioku
noćne komode, preturajući po njoj. „Osećaš se kao kod kuće? Opušteno?“
Prstima sam opisala cvetni dezen na čaršavima mak. Pratila sam krunicu, a
onda i prašnike u sredini. Mak, oblik propasti moje majke.
„Malo previše opušteno, rekla bih.“ Zatvorila je fioku, a drška je zvecnula o
drvo. Povukla je ćebe, tako da više nisam mogla da opcrtavam mak. „Možda nisam
genije, ali kapiram tvoju igru. Veruj mi, svoja svoju prepoznaje.“
„Kakva svoja?“ Zaintrigiralo me je koju je to moju osobinu Star prepoznala u
sebi.
„Juriš mog čoveka.“ Ispravila je opušak iz pepeljare na noćnoj komodi i
zapalila ga.
Morala sam da se nasmejem. „Ne jurim.“ To je videla? Tras tras tras, gospode
bože? „Nije tačno.“
„Uvek se motaš oko njega, baviš se ’alatom ’Za šta ovo služi, čika Reju?’
Igraš se njegovim oružjem? Videla sam vas. Svi spavaju osim vas dvoje, mazite se
kako vam padne na pamet.“ Izdahnula je dim ustajalog pikavca u zagušljiv, vlažan
vazduh.
,,0n je star“, rekla sam. „Nismo radili ništa.“
„Nije baš tako star“, rekla je Star. „Muškarac je on, gospoñice. Vidi šta vidi i
radi šta može. Moram da govorim brzo pre nego što se vrati, ali da ti kažem
odlučila sam da pozovem Dečju službu. Šta god da si nameravala, gotovo je, Bejbi
Blu. Ti si prošlost.“
Zurila sam u nju, u njene guste trepavice. Nije valjda toliko zla? Nisam ništa
uradila. Naravno, volela sam ga, ali nisam mogla da odolim. Volela sam i nju, i
Dejvija, sve njih. Ovo nije pošteno. Ne misli ozbiljno.
Počela sam da se protivim, ali je ona podigla ruku, a opušak joj je tinjao meñu
prstima. „Ne pokušavaj da me odgovoriš. Meni ovde ide sasvim lepo. Rej je
najbolji muškarac koga sam ikad imala, dobar je prema meni. Možda nisi ništa
pokušala, ali ja tu osećam S-E-K-S, gospoñice, i ne pada mi na pamet da rizikujem.
Živela sam predugo i dogurala predaleko da bi mi sad sve propalo.“
Sedela sam kao riba u toj bezvazdušnoj sobi, koprcala se dok je kiša udarala
po metalnom krovu i zidovima. Terala me je iz kuće, ni zbog čega. Osećala sam da
me okean čupa iz mog malog ležišta na steni. Čula sam reku kako nosi tone otpada.
Probala sam da smislim objašnjenje, razlog koji bi je zadovoljio.
„Nikad nisam imala oca“, rekoh.
,,Nemoj.“ Zgnječila je dvaput popušeni pikavac u pepeljari i zagledala se u
svoje prste. „Moram da brinem o sebi i svojoj deci. Ti i ja se jedva poznajemo. Ne
dugujem ti ništa.“ Spustila je pogled na prednjicu svog čupavog džempera i otresla
pepeo što je pao na njene pune grudi.
Klizila sam, padala. Uzdala sam se u Star i nikad joj nisam pružila povoda da
posumnja u mene. Nije pošteno. Bila je hrišćanka, ali se nije vodila verom,
dobrotom. „Šta je sa čestitošću?“ rekla sam kao utopljenik koji se hvata za slamku.
„Isus bi mi pružio priliku.“
Ustala je. „Nisam ja Isus“, kazala je. ,,Ni blizu.“
Sedela sam na krevetu i molila se glasu kiše. Molim te, Isuse, ne dozvoli joj
da mi ovo uradi. Isuse, ako vidiš ovo, otvori joj srce. Molim te, Isuse, ne dopusti da
bude ovako.
„Žao mi je, bila si dobro dete“, rekla je. „Ali takav je život.“
Kao odgovor sam dobila kišu. Tišinu i suze. Ništa. Pomislila sam na majku.
Sta bi uradila da je na mom mestu? Ne bi oklevala. Sve bi dala samo da dobije ono
što želi. A dok sam razmišljala o njoj, osetila sam da se nešto uliva u moju
prazninu, kao da mi se savitljiva armatura penje uz kičmu. Znala sam da osećam
zlo, samovolju, ali ako je tako šta da radim. Najednom sam nas videla na ogromnoj
šahovskoj tabli i shvatila svoj sledeći potez.
„Mogao bi da poludi“ rekla sam. „Je li ti to palo na pamet? Ako sazna da si
me oterala zato što si bila ljubomorna.“
Star je već skoro izašla iz sobe, ali je zastala i okrenula se. Pogledala me je
kao da me nikad pre nije videla. Iznenadila sam se kako su nakon toga, reči
pokuljale iz mene. Jer upravo ja nikad nisam znala šta da kažem. „Muškarci ne
vole ljubomome žene. Pokušavaš da ga smestiš u zatvor. Omrznuće te. Možda će
te i ostaviti.“ I dopalo mi se kako se stresla, što sam joj uzrokovala bore na čelu.
Sada sam bila snažna, a do maločas bespomoćna.
Povukla je džemper tako da su joj grudi još više došle do izražaja, pogledala
se u ogledalu. Potom se nasmejala. „Šta ti znaš o muškarcima? Bebo jedna.“
Meñutim, osetila sam da se usled napada sumnjičavosti okrenula ogledalu, te
sam nastavila. „Znam da muškarci ne vole žene koje se trude da ih poseduju.
Takve ostavljaju.“
Star je stajala pored ormara, neoñlučna da li da prestane da me sluša i brzo me
se otarasi, ili da me pusti da kopam po njenim nedoumicama. Zanela se traženjem
drugog opuška u pepeljari našla jedan ne tako dugačak, ispravila ga prstima i
zapalila ga barutnoplavim „bik“ upaljačem.
„Pogotovu ako nema ničeg. Volim tebe, volim njega, volim decu, ne bih
ničim to pokvarila. Znaš li to?“ Što sam više govorila, više sam lagala. Anñeo na
njenoj komodi spustio je pogled na mene, postiñen, uplašen što me vidi. Kiša je
bubnjala po krovu.
„Kuneš se da te on ne zanima?“ najzad je rekla, škiljeći kroz opak dim.
Zgrabila je Bibliju s noćne komode belu kožnu Bibliju s crvenim trakama i.
pozlaćenim ivicama. „Kuneš se Biblijom?“ Spustila sam ruku na nju. Što se mene
tiče, to je mogao da bude i telefonski imenik. „Kunem se Bogom“, rekla sam.
NlKAD nije pozvala Dečju službu? ali je posmatrala svaki moj pokret, svaki
gest. Nisam bila navikla da me iko promatra, pa sam se osećala važnom. Naslutila
sam da se tog dana, u njenoj sobi, jedan sloj sljuštio s moje ličnosti a ono što je
stajalo ispod njega svetlucalo je.
Jedne večeri kasnila je s pripremom večere, a dok smo završavali, čika Rej je
bacio pogled na sat. „Zakasnićeš ako malo ne ubrzaš.C
Star se zavalila u stolici, pružila ruku ka pultu iza sebe dohvatila lonac za
kafu, nasula sebi šolju. „Valjda jedno veče mogu da se snañu i bez mene šta misliš
maco?
Naredne nedelje izostala je s još dva sastanka, a treće sedmice je preskočila i
crkvu. Celog tog jutra vodili su ljubav a kad su najzad ustali, sve nas je povela u
Meñunarodnu kuću palačinki gde smo, u velikom separeu u uglu, jeli palačinke s
čokoladom i biskvitima i tučenom pavlakom. Svi su se smejali i zabavljali, ali ja
nisam mogla da odvojim pogled od Rejeve ruke oko njenog ramena, na naslonu
sedišta od skaja. Osetila sam se čudno, počela da mrljavim biskvitom po tanjiru.
Više nisam bila gladna.
KlŠE SU MINULE, i sada su se na pročišćenom nebu videle sve zvezde. S
dečacima sam stajala u najmračnijem uglu glineno-blatnjavog dvorišta i slušala
vodotok Tadžange u tami iza drveća. Teške blatne palačinke stezale su mi se oko
čizama, a ja sam isturala vrat po vlažnoj hladnoći i trudila se da razaznam kutlače i
krstove. Dejvijeve knjige nisu prikazivale tako mnogo zvezda. Nisam mogla da ih
razaberem.
Učinilo mi se da sam spazila zrak svetlosti. Nisam bila sigurna čak ni da li je
to tako. Zagledala sam se naviše, trudila se da ne trepćem, čekala.
„Eno! Dejvi je pokazao prstom.
Sa drugog nebeskog kvadranta otpala je još jedna zvezda. Jeziva stvar, kakvu
ne planirate kretanje zvezda. Pokušavala sam da gledam netremice. Ako trepnete,
promaknu vam. Držala sam oči otvorene da se svetlost u njih utisne kao u
fotografiju.
Mlañi dečaci drhte uprkos jaknama preko pidžama i blatnjavim čizmama.
brbljaju i kikoću se na zimi, uzbuñeni što su budni tako kasno, pilje u zvezde koje
zveckaju kao fliper-kuglica, usta su im otvorena za slučaj da neka upadne. Vladao
je mrkli mrak, izuzev linije božićnih lampica koje su treperile duž ivice trema.
Mrežasta vrata su se otvorila i zalupila. I bez gledanja sam znala da je to on.
Plamen šibice, topao smrad trave. „Treba da skinem ove lampice“, rekao je. Stupio
je u dvorište i prišao nam ćilibarni sjaj, potom oštrina njegovog tela, miris svežeg
drveta.
,,To je pljusak Kvadrantida*“, reče Dejvi. „Uskoro će ih biti četrdeset na sat.
U pitanju je najkratkotrajniji meteorski pljusak, ali i najgušći, posle Perseida.“
Začula sam kako mu blato mljacka pod čizmama dok se premeštao s noge na
nogu. Bilo mi je drago što je mrak, što ne može da vidi zadovoljno rumenilo na
mom licu dok se primicao i gledao u nebo, kao da ga je briga za Kvadrantide, kao
da je zbog njih izašao.
,,Eno!“ reče Oven. „Jesi li video, čika Reju? Jesi li?“
„Aha, video sam, drugar. Video.“
Stajao je odmah do mene. Da se pomerio dva prsta udesno, okrznula bih ga
rukavom. Osetila sam, preko uskog jaza izmeñu nas, njegovo toplo zračenje. Nikad
nismo stajali tako blizu.
,,Ti i Star ste se dokačile?“ tiho me je upitao.
Izdahnula sam paru zamišljajući da pušim, kao Ditrihova u Plavom anñelu.
„Sta je rekla?“
„Ništa. Samo se ponaša čudno u poslednje vreme.“
Padalice su pokuljale u prazninu, spalile se. Iz čistog zadovoljstva. Tek tako.
Mogla sam da progutam celu noć odjednom.
Rej je snažno povukao dim, zakašljao se, pljunuo. „Mora da joj je teško što
stari, a pod krovom joj rastu lepe devojke.“
Nastavila sam da zurim kao da ga nisam čula, ali sam mislila: Pričaj mi još o
lepim devojkama. Postidela sam se zbog te želje lepota je bezvredna, od kakvog je
značaja? Pored majke sam često tako mislila. Osoba ne mora da bude lepa, samo
voljena. Ali nisam odolela toj želji. Ako samo na taj način mogu da dobijem ljubav
lepotom prihvatiću.
,,I dalje ona dobro izgleda“, rekla sam, razmišljajući da joj ne bi bilo toliko
teško da on nije izašao za mnom u zvezdanu noć,
* Kvadrantidi roj meteora koji se obično vidi oko . januara. (prev.)
da me nije posmatrao onako kako me je posmatrao, da nije dodirivao usne
jagodicama.
Meñutim, nisam htela da prestane to da radi. Zalila sam Star, ali ipak ne
dovoljno. Zarazila sam se virusom greha. Bila sam centar sopstvenog sveta, zvezde
su se pokretale, premeštale oko mene, a meni se dopadalo kako me je gledao. Ko
me je ikad posmatrao, ikad primećivao? Ako je ovo zlo, neka mi bog dozvoli da se
predomislim.
Draga Astrid,
Ne govori mi koliko se diviš tom čoveku, koliko mu je stalo
do tebe! Ne znam štaje gore tvoja faza sa Isusom iliprispeće
sredovečnog obožavaoca. Moraš naći dečka svojih godina, nekog blagog i lepog da
ti bude Ijubavnik. Nekoga ko će drhtati od tvog dodira, pružiti ti margaretu dok
gleda u zemlju, nekoga čiji suprstipoputpesme. Nikad se nepodaj ocu. Zabranjujem
ti to, razumeš li?
Majka
Nisi mogla to da sprečiš, rnajko. Više nisam morala da te slušam.
DOŠLO JE PROLEĆE, obronke obojilo narandžastim nanosima
kalifornijskog maka, pukotine na benzinskim pumpama i parkinzima istačkalo
makovima i plavim lupinama i indijanskim četkicama*. Čak smo i po prevojima u
zonama požara videli žutu slačicu dok smo se truckali u Rejevom starom kamionu.
Rekla sam mu da hoću da vidim novo naselje u Lankasteru i kuhinjski
nameštaj koji je pravio. Da možda može da me pokupi posle škole neki dan. „Znaš
koliko je Star čudna“, rekla sam. Svakog dana iziazila sam iz škole nadajući se da
ću videti njegov kamion s pernatom držaljom za džoint o retrovizoru. I konačno je
stigao.
Naselje je bilo golo poput ožiljka, puno iskidanih i prašnja« vih ulica s
velikim novim kućama. Neke su već bile pokrivene i
* Vrsta biljke (rod Castilleja). (prev.)
obložene, druge opremljene instalacijama, treće nalik kosturima pod vedrim
nebom. Rej me je proveo kroz kuću na kojoj je radio čista, dovršene fasade, puna
mirisa piljevine. Pokazao mi je solidan kuhinjski nameštaj od javora, polukružni
prozor, ugrañene biblioteke, letnju kućicu u zadnjem dvorištu. Osećala sam da mi
se sunce bleska u kosi, shvatila sam kako se majka osećala onog davnog dana u
knjižari Mali svet, kad je ugledala mog oca i stala pored izloga, predivna u
svetlosti.
Pustila sam ga da mi pokaže sve, kao agent za nekretnine veliki prozor u
dnevnoj sobi, šolje u dva i po kupatila, izvijeni gelender, rezbareni stub spiralnog
stepeništa. „Živeo sam u ovakvoj kući dok sam bio oženjen“? rekao je prevlačeći
rukom preko masivnog gelendera, oslanjajući se na snažan stub. Pokušala sam da
zamislim Rejev život s dva i po kupatila, večerom posluženom u šest, stalnim
poslom, ženom, detetom. Ali nisam mogla. Svejedno, čak i dok je to imao, odlazio
je u Trop umesto kući, zaljubljivao se u striptizete.
Pošla sam za njim na sprat, gde mi je pokazao dovršene radove ormare i
prozorska sedišta, obložene kedrovinom. U spavaćoj sobi začuli smo udarce čekića
iz susednih kuća i zvuk buldožera koji je raščišćavao teren za sledeću. Rej je kroz
prljavi prozor pogledao u okolne grañevine. Zamišljala sam kako će soba izgledati
kad se ljudi usele. Tepisi boje jorgovana, plave ruže na krevetskom pokrivaču,
belo-zlatna komoda, uzglavna daska na krevetu. Više mi se dopadala ovakva
ružičasto drvo, lep opor miris. Gledala sam smeñe i zelene boje na njegovoj
košulji, ruke raširene s obe strane prozorskog okvira dok je posmatrao neposañeno
dvorište. „O čemu razmišljaš?“ upitala sam ga.
„0 tome da neće biti srećni“, tiho je rekao.
,,Ko?“
„Ljudi koji kupe ove kuće. Gradim kuće za ljude koji u njima neće biti
srećni.“ Na njegovom dobrom licu videla se velika tuga.
Približila sam mu se. „Zašto neće?“
Pritisnuo je čelo na prozor, toliko nov da je na njemu još stajala nalepnica.
„Zato što je sve uvek pogrešno. Ne žele nikoga da povrede.“
Nanjušila sam njegov znoj, oštar i jak, muški, a u sobi s novim prozorima bilo
je toplo, aroma svežeg drveta izazivala je vrtoglavicu.
Spustila sam ruke na njegov struk, pritisla lice u oštru vunu izmeñu
njegovih lopatica to sam želela još otkad me je zagrlio one prve nedelje, kad sam
izbegla odlazak u crkvu i ostala u prikolici. Zažmurila sam i udahnula njegov miris
trava i znoj i sveže drvo. Nije se pomerio, samo se stresao i uzdahnuo.
„Ti si dete“, rekao je.
„Ja sam riba koja pliva pored tebe, Reju“, šapnula sarn mu u vrat. „Ulovi me
ako me želiš.u
Načas je zastao kao osumnjičeni, ruku raširenih na prozoru. Onda me je uzeo
za ruke, okrenuo ih i poljubio mi dlanove, pritisnuo ih na lice. I tada sam ja
zadrhtala dobila sam margaretu.
Okrenuo se i zagrlio me. Upravo sam takav zagrljaj želela jake ruke i široke
grudi u vunenoj košulji, s mirisom duvana i trave. Zabacila sam glavu i doživela
svoj prvi poljubac; otvorila sam usta i dala mu da okusi mene, moje usne, jezik.
Nisam prestala da se tresem dok me nije stegao vrlo čvrsto.
Zatim me je nežno odgurnuo. „Vidi, možda bi trebalo da se vratimo. Ovo nije
u redu.“
Više mi nije bilo važno šta je u redu, a šta nije. U džepu sam imala kondom iz
Keroline fioke, a konačno sam se na skrovitom mestu zatekla s čovekom koga sam
oduvek želela.
Skinula sam svoju bluzu, bacila je na pod. Svukla sam i maj’icu. Potom i
grudnjak i dozvolila mu da me vidi, malu i vrlo bledu, ne Star nego mene, sve što
imam. Odvezala sam planinarske čizme, zbacila ih. Otkopčala sam farmerice i
pustila ih da spadnu.
Rej je u tom času izgledao vrlo tužan, kao da neko umire, a leñima se
naslonio na zamrljani prozor. „Nikad nisam želeo da se ovo desi“? rekao je.
„Lažeš, Reju“, rekla sam.
Potom kleči preda mnorn, rukama mi obuima kukove, ljubi mi stomak, bedra,
hvata me za obnaženu stražnjicu, prstima prevlači po svilastoj vlažnosti meñu
mojim nogama, kuša je. Usne mu mirišu na mene dok se i ja spuštam na kolena,
prelazim rukama preko njegovog tela, otkopčavam ga, dodirujem, tvrdog, večeg
nego što sam očekivala. I mislim: Ne postoji bog, postoji samo ono što želiš*
IDOK BIH SEDELA U ŠKOLI, i kad bih popodne provodila u jaruzi bez
Reja u blizini, i kad bih večerala sa Star i decom, i kad bismo noću gledali TV, Rej
je bio moja jedina misao, moja potpuna opsesija. Njegova tako meka koža, mekša
nego što biste očekivali kod muškarca, mišice debele, žile protegnute duž
podlaktica kao korenje, tužan pogled na moje nago telo.
Skicirala sam kako je izgledao go, kako je zurio kroz prozor nakon što smo
vodili ljubav, ležao na gomili podnih obloga koje je navukao u ugao nove spavaće
sobe. Po podne bismo ležali na tim oblogama, prepletenih nogu, glatkoća preko
maljavosti, prsti bi mu blago pokrivali moju do jku i igrali se s bradavicom,
uspravljajući je poput gumice na olovci. Crteže sam krila u kutiji s majčinim
časopisima, jer Star nikad ne bi palo na pamet da tu pogleda. Znala sam da treba da
ih bacim, ali nisam smogla snage.
„Zašto si sa Star?“ upitala sam ga jednog popodneva, prelazeći prstom preko
belog ožiljka ispod rebara, gde ga je okrznuo vijetkongovski metak.
Prešao je jagodicama preko mo jih rebara tako da sam se naježila. ,,Od svih
žena, samo me je ona pustila da budem kakav jesam“, odgovorio je.
,,I ja bih“, rekla sam izvodeći isti potez po njegovim mudima, od čega je
poskočio. „Dobra je u krevetu, to je razlog?“
,,To je privatna stvar“? rekao je. Pokrio mi je ruku svojom i pritisnuo je meñu
svoje prepone. Osetila sam da mu se ponovo diže. „Nikad ne pričam jednoj ženi o
drugoj. To je čisto nevaspitanje.“ Zavukao je prst meñu moje noge, u vlagu nalik
svili, a onda ga stavio u usta. Nikad nisam ovako zamišljala tuñu žudnju prema
sebi. Sve je bilo moguće. Povukao me je preko sebe, a ja sam ga uzjahala kao
konja kroz talas moje čelo na njegovim grudima, galop kroz kišu iskri. Da mi je
majka slobodna, da li bi ovo bio jedan od njenih ljubavnika i punio me svojim
zvezdama? I da li bi me majka posmatrala isto kao Star, shvatajući da više nisam
providna kao plastični omot enciklopedije?
Ne. Da je slobodna, ja ne bih bila ovde. Ona mi nikad ne bi dopustila da imam
ovo. Sve dobre stvari čuvala je za sebe.
„Volim te, Reju“, rekla sam.
„Pst“ kazao je hvatajući me za usne. Kapci su mu zatreperili. „Ne govori
ništa.“
Zato sam samo jahala okeanska pena me je golicala po celom telu, a plima,
puna morskih zvezda i fosforescencije, bujala je u zoru.
6 Re: Janet Fitch - Beli oleander Sre Feb 15, 2012 12:21 am
Margita
Administrator
STAR JE ISKALJIVAL4 nervozu, uglavnom na deci. Svoju kći je optuživala
za sve ono za šta je želela da optuži mene. Keroli skoro uopšte nije dolazila kući,
po podne bi je Derik odvezao mopedom, uz zujanje nalik nagrizajućoj sumnji. Kad
nisam bila s Rejem, išla bih u školu ili biblioteku, ili lovila žabe s dečacima dok se
zimski vodotok Big Tadžange polako sušio u potočiće i blatnjave bare. Žabe su se
savršeno uklapale u blato i morali ste da stojite vrlo mirno ne biste li ih opazili. Ja
sarn uglavnom sedela na osunčanoj steni i slikala.
No jednog sam dana iz jaruge došla kući i zatekla Star sklupčanu na ljuljašci,
s viklerima u kosi, u plavoj biuzi čvrsto vezanoj pod grudima i majušnom šortsu
zgužvanom meñu nogama. Igrala se s mačićima koje je mačka okotila tog proleća,
dobacivala im je trake koje je Dejvi privezao za štap. Smejala se i pričala s njima
to nije ličilo na nju. Obično ih je zvala ’krzneni pacovi’.
„Hej, eto i umetnice. Doñi da popričamo, gospoñice. Toliko mi je dosadno da
razgovaram s mačkama.“
Nikad nije želela da razgovara sa mnom, a činilo se da joj se usne pokreću
suviše sporo za reči koje je izgovarala. Dala mi je štap i izvadila cigaretu iz pakle
„Bensona i Hedžisa“. Stavila je u usta pogrešan kraj, a ja sam htela da vidim hoće
li je tako zapaliti. Prenula se u poslednji čas. „Ne znam više ni šta ide gore“,
našalila se i srknula iz šolje za kafu. Vukla sam trake po tepihu i
mamila sivo-belu krznenu lopticu da izañe ispod ljuljaške. Skočila je, bacila
se, pobegla.
„Sto ćutiš?“ rekla je prenaglašeno povukavši dim iz cigarete i othuknuvši ga u
dugačkoj struji. Videla sam joj divno grlo kad je zabacila glavu unazad, a glava joj
je od viklera izgledala ogromna, slična krunici maslačka. „Ranije smo stalno
pričale. Svi su tako zauzeti, do ñavola eto šta ne valja u životu. Viñaš li Keroli?“
Obe smo videle kako mopedi putem dižu perjanice prašine ka nebu. Htela
sam da postanem prašina, dim, vetar, sunce što obasjava makiju, bilo šta, samo da
ne sedim sa ženom kojoj sam krala muškarca.
„Keroli traži nevolju“ rekla je Star ispruživši nogu da pogleda srebmasti
pedikir. „Drži se dalje od nje. Ima da popričam s tom curom, da sprečim propast.
Treba njoj velika doza Reči.a Izvukla je vikler, ukrstila oči da pogleda loknu na
čelu, počela da izvlači ostale, spuštala ih sebi u krilo. „Ti si dobra. Moram da ti se
izvinim. Iz-vi-nim. Gde je Keroli, jesi li je videla?“ ponovo je upitala.
„Mislim da je s Derikom“, rekla sam vijugajući trakom blizu mesta na kome
se krilo mače.
Pognula je glavu da bi dohvatila viklere pozadi. „Kakva propalica. Mama mu
je tako glupa da smrznutu hranu stavlja u rernu ne vadeći je iz kutije.“ Nasmejala
se i ispustila vikler, a mače, koje je taman izašlo, odjurilo je natrag poa Ijuljašku.
Tad sam shvatila da je Star pijana. Bila je trezna osamnaest meseci nosila je
žetone AA* na privesku za ključeve: crveni, žuti, plavi, purpurni. I to joj je stvarno
mnogo značilo. Nisam baš shvatala zašto. Rej je pio. Moja majka je pila. Majkl se
bacao na piće čim završi čitanje knjige, u podne, i nije prestajao dok se ne
onesvesti u ponoć. I po svemu sudeći, nije mu škodilo. Ako ništa drugo, Star je
sada izgledala srećnija. Pitala sam se zašto je tako zdušno pokušavala da postane
nekakva svetica, kad joj to zapravo nije bilo u naravi. Zar je to tako važno?
* Alcoholics Anonymous („Anonimni alkoholičari“) dobrovoljna organizacija
u kojoj alkoholičari jedni drugima pomažu u odvikavanju od pića; različito obojeni
žetoni označavaju vreme koje je bivši alkoholičar proveo u treznom stanju. (prev.)
„Lud je za mnom, znaš“, rekla je. „Onaj Rej. To ti je čovek kome treba prava
žena.“ Zaljuljala je kukovima kao da seda na njega. „Žena nije htela ništa živo da
uradi za njega.“ Ponovo je povukla dim, spustila namazane trepavice, sećala se.
„Umirao je za onom stvari. Videla sam je jednom, znaš. Ženu.“ Otpila je iz šolje, i
tada sam osetila i miris. „Mornarski san. Obema nogama na zemlji, ako me
shvataš. Nije htela da mu puši, ma jok. Dolazio bi u Trop i samo nas gledao tim
tužnim očima, kao izgladneo čovek u samoposluzi.“ Ispravila je ramena i trznula ih
unapred, kako bih shvatila šta je Rej gledao krstić u njenom procepu, Isus udavljen
u ploti. Nasmejala se i otresla pepeo na mače s belim mrljama. „Prosto sam morala
da se zaljubim u njega.“
Osetila sam nelagodu kad sam zamislila Reja u nekom striptiz-klubu kako
kolači oči pred ogromnim grudima. Nije znao kuda drugde da ode. Ponovo sam
uzela štap, prevukla trake po podu, pokušala da zainteresujem mače, da Star ne bi
videla crvenilo na mom licu.
„Mora da sam bila poludela kad sam pomislila da ti i on...“ rekla je u šolju,
iskapila je i, uz tup udar, spustila na sto. „Mislim, pogledaj se: još si bebica. Nisi
čak ni brus nosila dok ja nisam kupila taj.“ Ubeñivala je sebe da izmeñu Reja i
mene nema ničega, da ničega i ne može biti, zato što je ona žena, a ja nisam ništa.
Meñutim, ja sam još osećala kako je ispred mene klečao na nedovršenom podu,
kako me je držao za bedra, ljubio mi stomak. Mirisala sam zadah svežeg drveta,
osećala stisak njegovih prstiju, i tada smo planuli kao makija u sezoni oleandera.
PUN MESEC slivao se kroz zavese. Frižider je zujao u kuhinji, kocke leda su
padale u aparat. „Ne mogu da verujem da ponovo šljema posle ovoliko vremena“,
rekla je Keroli. „Nikad ne veruj alkoholičaru, Astrid. To ti je prvo, drugo i treće
pravilo.“
Keroli je sela u krevet, skinula spavaćicu, obukla mini suknju, najlonke i
svetlucavu bluzu. Otvorila je prozor, odmakla mrežu i popela se na komodu sa
štiklama u ruci. Cula sam kako je doskočila na trem.
„A kud si ti pošla, gospoñice?“ oglasila se Star iz tame. „Otkad te je briga?“
čula sam Kerolin odgovor.
Prišla sam prozoru. Nisam videla Star, samo Kerolin kuk u beloj suknji, ruke
na bokovima, prkosan lakat.
„Ideš da širiš noge za sve redom.“ Star mora da je popila prilično, sedeći u
stolici pored dnevne sobe.
Keroli je obula cipele, jednu po jednu, i otišla u dvorište obasjano mesečinom,
svetlo poput pozornice. „Pa šta i ako je tako?“ Kamo sreće da sam mogla da
nacrtam njeno plećato telo kako baca senku na zemlju boje mesečine. Kako je
samo izgledala hrabra u tom trenutku.
Star nije htela da se okane rasprave. „Znaš šta ljudi pričaju. ’Zovi Keroli, ona
daje džabe.’ Kurve treba da naplaćuju, zar nista ne znaš?“
„Ti to znaš bolje od mene.“ Keroli se okrenula i pošla putem. Star mi je
ispunila celo vidno polje, oteturala se niz stepenice u kratkoj spavaćici, i ošamarila
Keroli. Zvuk je odjeknuo u mirnoj noći neopoziv,
Keroli je zamahnula rukom i udarila. Starina glava trznula se u stranu. Bilo je
to ružno, ali fascinantno kao fllm, kao da ih nikad ranije nisam videla. Star ju je
uhvatila za kosu i počela da cima unaokolo, a Keroli je vrištala i pokušavala da je
udari, ali nije mogla dovoljno da se uspravi da bi je dohvatila. Zato je skinula štiklu
i zviznula je njome, pa ju je Star pustila.
Spazila sam da Rej silazi niz stepenice, odeven samo u farmerke. Znala sam
da ispod njih nema ništa kako sam samo volela to telo a Keroli je zgrabila Star za
spavaćicu i snažno je bacila u blato. Stala je iznad nje tako da je Star morala da
gleda njene noge u najlonkama, u visoke štikle. Koliko daleko ovo može da ode,
može li kći da šutne majku u lice? Videlo se da to želi.
Laknulo mi je kad se Rej umešao i pomogao Star da ustane. „Hajdemo u
krevet, draga.“
„Pijanduro smrdljiva“, vikala je Keroli za njima. „Mrzim te “ „Onda se čisti“,
rekla je Star, nesigurno se teturajući pored Reja. „Nosi se. Kome trebaš?“
„Ne misliš to ozbiljno“, rekao je Rej. „Ujutru će sve biti bolje, važi?“
„Otići ću“, rekla je Keroli. „I te kako.“
„Ako odeš, više mi se ne vraćaj, gospoñice.“
„Ko bi i hteo da se vrati, jebote?“ rekla je Keroli.
Uletela je u našu sobu, pootvarala fioke, izvadila stvari na krevet, natrpala šta
je mogla u kofer s cvetnim dezenom. „Zbogom, Astrid. Nisam se šalila.u
Dejvi i mlañi dečaci čekali su u predsoblju, uplašeni, bunovni. „Nemoj da
idešu, reče Dejvi.
„Ne mogu da ostanem u ovoj ludari.u Keroli ga je na brzinu zagrlila jednom
rukom i izašla, oslanjajuči kofer na koleno. Prošla je ravno pored Reja i Star ne
osvrnuvši se, prešla na štiklama preko dvorišta i otišla niz put, nestajući u daljini.
Dugo sam gledala za njom, pamtila njena ramena, dugonogi hod. Dakle, tako
devojke odlaze. Pakuju kofere i odlaze peške na štiklama. Prave se da ne plaču, da
to nije najgori dan njihovog života. Da ne žele da majke pojure za njima i mole za
oproštaj, da tada ne bi pale na kolena i zahvalile bogu što smeju da ostanu.
KAD JE KEROLI OTIŠLA, Star je izgubila nešto suštinsko, nešto
neophodno, poput žiroskopa koji sprečava letelicu da se prevrne, ili dubinomera
koji vam kazuje da li zaranjate ili izranjate. Hirovito bi poželela da izañe na
igranku, ili da sedi kod kuće, pije i jadikuje, ili da se sva umiljava i gaji porodicu i
igra društvene igre i peče kolače koji bi joj uvek zagoreli, a nikad se nije moglo
znati šta će joj dunuti. Jedne večeri Piter nije hteo da jede njen paprikaš, a ona je
uzela njegov tanjir i izvrnula mu ga na glavu. Znala sam da je u pitanju moj prkos,
moj greh. Prihvatila sam ga celog, nisam rekla ni reč.
Kamo sreće da se nisam upetljala s Rejem. Zato je i odustala od
antialkoholičarskog programa. Bila sam zmija u vrtu.
Meñutim, ta spoznaja nije bila ñovoljna da me zaustavi. Pokupila sam virus.
Rej i ja vodili smo Ijubav u novim kućama, vodili smo ljubav u njegovoj radionici
iza garaže, ponekad čak i u jaruzi, meñu stenjem. Trudili smo se da ne boravimo u
istoj prostoriji kad bi i Star bila u kući vazduh izmeñu nas goreo je od strasti.
POTOM JE jednog dana Star vikala na dečake zbog nereda u dnevnoj sobi
nekih plastičnih guštera, „lego“ kockica i Dejvijevog eksponata. Pravio je
neverovatno veran model Vaskez Roksa i
fosila koje je tamo našao kad je sa školom bio na izletu turitela školjke,
trilobiti iz kambrijuma. Star je razbacala igračke, a onda prišla Dejviju, digla nogu
i ugazila mu rad u dva brza poteza. „Rekla sam ti da skloniš to sranje!"
Druga dva dečaka otrčala su napolje, ali je Dejvi kleknuo pored uništene
makete, uhvatio smrvljene školjke. Podigao je pogled, a ja sam i bez gledanja znala
da se rasplakao. „Mrzim te!“ povikao je. ,,Ti sve uništavaš! Ne shvataš čak ni...“
Star ga je dohvatila, počela da ga udara, držeći ga da ne bi pobegao, urlala:
„Za šta ti mene smatraš? Ne zovi me glupačom! Ja sam ti majka! Osoba! Ne mogu
sve ovo sama! Pokaži malo poštovanja!"
Prvo ga je udarala po turu, ali je onda počela ozbiljno da ga bije. Mlañi dečaci
su pobegli, ali ja nisam mogla. Ovo sam ja izazvala.
,,Star“, rekla sam pokušavajući da je obuzdam. ,,Nemoj.“ „Ti da umukneš!“
zakreštala je i odgurnula me. Kosa joj se rasula po licu, oči pobelele skroz oko
jabučica. „Nemaš ti ništa da kažeš, čuješ li me?“
Konačno se saplela i zaridala pokrivši lice rukama. Dejvi je samo sedeo pored
razorenog projekta, a niz obraze su mu se slivale suze. Cučnula sam pored njega,
da vidim može li se šta spasti.
Star je otvorila „Džim Bim“ koji je držala u kredencu pored pahuljica za
doručak, nasula čašu, ubacila nekoliko kocki leda. Već je počela da pije i pred
nama. ,,Ne možeš tako da razgovaraš s ljudima“, rekla je brišući oči i usta. „Govno
malo.“
Dejviju je ruka visila pod čudnim uglom. „Boli li te ruka?“ tiho sam upitala.
Klimnuo je, ali nije hteo da me pogleda. Zar je znao, zar je naslutio?
Star je sela na kuhinjsku stolicu, skljokala se od iscrpljenosti posle batina.
Natekla, obuzeta pićem. Izvadila je cigaretu iz zlatne pakle i zapalila je.
„Mislim da je iščašeno“, kazao je Dejvi.
„Kenjkaš, kenjkaš, kenjkaš. Idi negde drugde pa kenjkaj.“ Napunila sam kesu
ledom i stavila je na Dejvijevo rame. Izgledalo je gadno. Usne su mu bile skroz
naborane. On nikad nije kenjkao.
„Mora da ide u bolnicu“, rekla sam uplašeno, trudeći se da izbegnem
optužujući ton.
„Pa, ja ne mogu da ga vozim. Možeš ti.“ Preturila je po tašni, našla ključeve i
bacila mi ih. Zaboravila je da imam samo četrnaest godina.
„Zovi čika Reja.“
,,Ne.“
„Mama?“ Dejvi je već jecao. „Pomozi mi.“
Pogledala ga je, i tek tad uočila da mu je ruka izglavljena, da je pridržava za
lakat. „O, Gospode.“ Pritrčala mu je, udarila cevanicom u stočić, čučnula ispred
sina koji je sedeo na kauču, uhvatila ga za ruku. „O, gospodine, žao mi je. Mami je
žao, bebice.“ Sto je više mislila o tome, postajala je sve nervoznija, šmrcala je,
pokušavala da mu zaliže kosu trapavim rukama, gestikulirala istrzano, besmisleno.
Dejvi je okrenuo glavu.
Prekrstila je ruke preko grudi, ali nisko, više prema stomaku, i skupila se na
podu pored kauča, klatila se, udarala se pesnicom po čelu. „Šta da radim, Gospode,
šta da radim?“
„Zvaću čika Reja“, rekoh.
Dejvi je znao broj, izdeklamovao ga je, a ja sam pozvala Reja na posao. Pola
sata kasnije stigao je kući, usana stisnutih u tanku liniju.
„Nisam htela“, rekla je Star, ruku ispruženih kao da je operska pevačica.
„Nesrećan slučaj. Moraš mi verovati.“
Niko nije ništa rekao. Ostavili smo Star da plače u jednoličnim jecajima i
odveli Dejvija u hitnu pomoć, gde su mu rame vratili na mesto i previli. Smislili
smo priču da smo se igrali na reci. Skočio je sa stene ipao. To je čak i meni
zvučalo glupo, ali nas je Dejvi naterao da obećamo da nećemo odati Star. I dalje ju
je voleo, uprkos svemu.
USKRS. Jasno kristalno jutro u kome se vidi svaki grm i stena na planini.
Vazduh je bio nepodnošljivo čist. Star je u kuhinji pripremala but, zabadala
karanfiliće u zareze na vrhu. Bila je trezna dve nedelje, odlazila je na sastanke
svakoñnevno. Svi smo davali sve od sebe. Dejvijeva praćka stalno nas je podsećala
kakvo bi zlo moglo da nas zadesi.
Star je smestila but u rernu, pa smo svi otišli u crkvu, čak i čika Rej, iako se
zadržao koji minut da se naduva pre nego što je ušao osetila sam miris dok je
prolazio pored mene da sedne izmeñu Ovena i Star. Očima je preklinjao prečasnog
Tomasa za dozu Krvi. Pokušala sam da se molim, da ponovo osetim nešto veće od
sebe, ali nisam uspela više nije bilo boga ni u toj betonskoj crkvi, ni u ostacima
moje duše. Star je čeznutljivo gledala u oklembešenog Isusa na krstu od
kruškovine, dok je čika Rej čistio nokte švajcarskim perorezom i čekao da počne
pevanje.
Kasnije smo zastali na benzinskoj pumpi, gde joj je Rej kupio uskršnji ljiljan,
obećanje novog života.
Kad smo se vratili u prikolicu, sve je mirisalo na but. Star je poslužila ručak,
kukuruz u pavlaci, konzervisani ananas, instant rolnice. Rej i ja nismo mogli da se
pogledamo, inače bi sve počelo iznova. Posmatrali smo dečicu, igrali se hranom,
čestitali Star na kulinarskoj veštini. Rej je rekao da prečasni Tomas i nije bio tako
loš. Morali smo da gledamo gde bilo, samo ne jedno drugo u oči. Ja sam piljila u
činijicu ružičastog sladoleda od peperminta, poprskanog želeom, i u uskršnji ljiljan
što je stajao nasred stola u vazi obloženoj folijom. Nismo bili svoji otkad smo
odveli Dejvija u hitnu pomoć. Nismo pominjali da su stvari otišle predaleko.
Celo popodne gledali smo uskršnje emisije na televiziji. Rumeni evangelisti,
horovi u usklañenim satenskim haljinama. Pastve veličine publike na rok koncertu.
Ruke se ljuljaju u vazduhu kao suncokreti. Ustao je Gospod Hrist. Kamo sreće da
sam ponovo poverovala u Njega.
„Trebalo bi da odemo tamo“, rekla je Star. „Dogodine idemo u Kristalnu
katedralu, Reju, važi?“
„Naravno“, odvratio je Rej. Svukao je crkvenu odeću i obukao uobičajenu
majicu i farmerice. Igrali smo kineske dame s dečacima i izbegavali da se
pogledamo, no bilo je naporno boraviti u istoj sobi a ne dodirivati se, pogotovu što
je Star sela pored njega i spustila mu ruku visoko na nogavicu. Nisam to mogla da
podnesem. Kad je Dejvi pobedio, izašla sam da se prošetam po jaruzi. Pred očima
mi je bila samo njena ruka na njegovim farmericama.
Bila sam zla, počinila sam zlo, povredila sam Ijude, a najgore od svega, nisam
htela da prestanem.
Plave senke penjale su se zlatastim okruglim planinskim obroncima, kao ruke
što opisuju oblik ljubavnikovog bedra. Gušter se sunčao na steni, misleći da je
nevidljiv. Bacila sam kamičak na njega i gledala kako beži u makiju. Pocepala sam
list lovorovog ruja i prinela ga nosu, nadajući se da će mi razbistriti glavu.
Prvo sam ga nanjušila miris trave u predvečernjem vazduhu. Stajao je u
dvorištu, sunce mu je obasjavalo lice i grejalo ga kao kamen. Čim sam ga videla,
zagrcnula sam se. Tada sam shvatila da sam ga čekala. Popela sam se na obronak
da bi me video na istočnu stranu, koja se ne vidi iz prikolice a potom sišla na pesak
izmeñu stena.
Minut kasnije čula sam ga kako stiže rečnim koritom, suvim iako je bio tek
april. Znala sam da če sutradan Dejvi shvatiti sve iz naših otisaka. Meñutim, čim
sam dotakla Reja, znala sam da nikad više ne možemo da se odvo jimo, ma koliko
želeli, ma kome činili nažao. Njegove usne na mom vratu, ruke pod mojom
bluzom, raskopčavaju mi pantalone, svlače ih. Moja bedra žude za golom kožom
njegovih kukova, spajamo se kao magneti i tonemo u pesak. Nisam marila za
škorpije i zapadne dijamantske zvečarke. Nisam marila za stene, nije me bilo briga
hoće li nas neko videti.
„Maco, šta mi radiš“, šapnuo mi je u kosu.
SVAĐU ODRASLIH LJUDI poslednji put sam čula kad je majka ubola
Berija u ruku. Razbijanje, lomljava. Glavu sam pokrila jastukom, ali sam kroz
tanke zidove i dalje čula svaku reč, Starino pijano kreštanje, Rejeva poluglasna
poricanja.
„Dobro ti je išlo dok nisi počeo da tucaš tu malu drolju. Priznaj, bitango, tucaš
je!“
Zavukla sam se dublje u svoju vreću, znojila se, pravila se da nije reč o meni,
nego o nekoj drugoj devojci ja sam samo dete, nemam ja veze s tim.
„Jebo me sponzor! Bože, što je se nisam otarasila kad sam mogla!“
Zamišljala sam Reja kako sedi na ivici kreveta, povijen, s rukama izmeñu
butina, i ne prekida je, samo je pušta da se izduva, odbija njene pijane šamare,
priželjkuje njenu nesvesticu. „Star, pijana si kao dupe.“
„Izopačeni stvore. Voliš da jebeš decu? Šta ćeš posle, pse? Stvarno više voliš
onaj žgoljavi pičić nego mene? Onu dasku od klinke?“ Stid dečaci su slušali i sada
su saznali sve.
„Ima užu pičku nego ja? Svršavaš joj u usta kao meni? Prima li ga u dupe?
Ne, zaista, htela bih da znam kako se deca tucaju.“ Sta li sam samo mislila, koliko
će sve to proći neprimećeno? Poželela sam da nikad nisam ni dospela ovamo,
poželela sam da se nisam ni rodila. Ipak moram priznati da sam jednim delom
osećala ponos, čak uzbuñenje što se Reju nije dizao na Star. Nije mogao da je tuca,
ma kolike joj sise bile, ma koliko mu davala da je jebe u dupe. Želeo je mene.
„Jebo me sponzor, ti pozovi jebenog sponzora. Idem tamo i unovčiću njen
ček.“
Cula sam još lomljave, vike, a onda su se vrata s leve strane iznenada otvorila.
Star u potpuno usukanom roze negližeu, obe sise obnažene, maše tridesetosmicom.
Taj ću prizor kasnije godinama gledati u snu. Opalila je ne ciljajući, ispruživši
ruku. Svalila sam se na pod, a soba se napunila mirisom baruta i letećim iverjem.
Pokušala sam da se sakrijem pod krevet.
„Ludačo.“ Rej i Star su se gušali. Premestila sam se tako da ih vidim. Uvrnuo
joj je ruku iza leña i oduzeo joj pištolj. Bio je go i savio ju je unatrag, tako da joj je
kurcem pritisnuo guzove, a sise, uzdrhtale poput uplašenih životinjica, zurile su u
tavanicu dok ju je kukovima gurao ka vratima.
„Jebi se, Reju, jebi se!“
„Kad hoćeš“? rekao je kad ju je isterao napolje.
Možda će sad otići u krevet i zaboraviti na mene. U vratima ormara našla sam
rupu. Počela sam da se oblačim. Nisam više htela da se motam u blizini, ne pored
lude pijandure u kući punoj oružja. Htela sam da pozovem svog socijalnog radnika
iste večeri. Reju ću javiti gde sam, ali da ostanem tu nisam mogla.
Potom sam začula tuču u njihovoj sobi; Star se vratila i pucala u mene dok
sam se ja mučila s odećom. Bol mi je razneo rame, proneo mi vatru preko rebara.
Uhvatila sam se za komodu, pokušala da se popnem i izañem kroz prozor, ali tada
je ponovo opalila eksplodirao mi je kuk. Pala sam na pod i ugledala njene
koralnocrvene nokte. „Rekla sam ti da ga ne diraš.“ Tavanica, vazduh, metalni
miris statičkog elektriciteta i baruta i moje krvi.
SVETLOST U MOJIM OČIMA. Ruke me pomeraju. Neko vrišti. Bože
uniforme, pitanja. Bradati čovek, žena, pogrešno zakopčana bluza. Baterijska
lampa u mojim očima. „Gde je Rej?“ pitala sam okrečuči glavu ka seni.
„Astrid?“ Dejvi, odsjaj u njegovim naočarima. Drži me na okupu. „Dolazi
sebi.“
Još jedno lice. Plavokoso, lutkasto. Lažne trepavice. Crna bluza.
Schutzstaffel. „Astrid, ko je ovo uradio? Ko te je upucao?“ Samo nam reci, reci ko.
Dejvi je gurnuo naočari na nos. Netremice me gledao u oči. Odmahnuo je
glavom, skoro neprimetno, ali mi nije promaklo.
Na vratima su se mlañi dečaci stisli jedan uz drugog. Jakne preko pidžama.
Oven sa žirafom slomljenog vrata, čiju je glavu naslonio sebi na ruku. Piter s
teglom guštera. Posvojčad. Znali su šta ih čeka.
„Astrid, šta se dogodilo? Ko ti je to uradio?“ Zažmurila sam. Kako uopšte da
odgovorim na to pitanje?
Bradati mi je obrisao ruku alkoholom, zabo iglu, infuzija. „Hoće li se
oporaviti?“ upita Dejvi.
„Svaka čast, sinko. Bez tebe bi nasmrt iskrvarila.“
Ruke poda mnom. Vatreni talasi bola dok me ljudi spuštaju na nosila.
Vrištanje. Vatra. Vatra. Bradati je držao infuzionu kesu. „Tako je“, rekao je.
„Samo se opusti.“
Zurila sam u Dejvijeve oči, znajući da se oboje osećamo podjednako loše.
Uhvatio me je za ruku, i ja njega, što sam jače mogla, omamljena sedativima.
„Moje stvari.“
„Donećemo ih kasnije.“ Socijalna radnica. Nije umela čak ni bluzu da
zakopča.
Dejvi je počeo da skuplja stvari majčine knjige, moj skicen-blok, neke slike,
poster sa životinjskim izmetom. Ali Rej... „Dejvi, moja kutija.“
Namrštio se. Pročitao je tragove. Mozak mi je bledeo u plavozeleno i žuto, u
svetlucavi treptaj Tifanijevog stakla. „Molim te“, šapnula sam.
„Pusti sad to, zlato. Moraš s nama.“
Dograbio je drvenu kutiju za nakit, a lice mu se izobličilo kao kad je iščašio
rame. Bio je pored mene dok su me odvozili do ambulantnih kola, opirao se
crnokošuljaškoj lutkici koja je pokušavala da ga odvoji. Nad glavama je mesec
sijao kao srebrni obruč. Bradati mi se obraćao dok me je ubacivao u zadnji deo
kola. „Opusti se, moraš da se opustiš. Uzeli smo tvoje stvari.u Zatim su se vrata
zatvorila. Dejvi je otišao, noć ga je progutala, progutala ih je sve.
9
PRSTI SU JOJ SE MRDALI meñu loparima i mušulama, plavo-crnim,
oštrim; meñu neonski crvenim morskim zvezdama nalik mlitavim Dalijevim
platnima na stenju, okruženim buketima peckavih anemona i purpurnim
plamenovima bodljikavih morskih ježeva. Prsti su joj doticali krute bodlje ježa, a
one su se pomerile, živahno, i posegle za mojom majkom, opipale joj oblik i
nameru. Htela je da ih i ja pipnem, ali sam se plašila. Zapanjila sam se kad sam
videla da belo meso i ružičaste bodlje komuniciraju preko kosmički ogromnog jaza
čudo u pedlju vode. Tako je dodirivala i mene, moje obraze, ruke, pa sam i ja
posegla za njom.
El cielo es azul.* Bile smo na Isla Muheres, Ostrvu žena. Ja devojčica u
izbledeloj haljini, izgorela od sunca, bosonoga, kose bele poput maslačkove svile.
Ulica je bila kaldrmisana tamo gde smo svakog jutra s Meksikankama stajale u
redu za tortilju. Cual es su nombre?** Su hija es mas guapa, govorile su. Kći vam
je previše lepa, i dirale su mi kosu. Majčina koža ljuštila se poput boje. Oči joj
plavlje od neba, azul claro***.
Veliki ružičasti i narandžasti hotel, u njemu čovek tamnih brkova miriše na
zgaženo cveće. Taksiji, muzika, a majka je izašla u vezenoj haljini bez ramena.
Meñutim, on je kasnije nestao, a mi smo se preselile na Ostrvo žena.
Majka je tamo iščekivala nešto, nisam znala šta. Svakog dana smo kupovale
tortilje, vraćale se u mali okrečeni bungalov noseći pletenu torbu, prolazile pored
kućica s prozorskim rešetkama
* Šp. Nebo je plavo. (prev.)
** Šp. Kako se zoveš? (prev.)
*** Šp. svetloplave. (prev.)
i otvorenim vratima nalik ramovima. Unutra je bilo slika na zidovima, starica
s lepezama, ponekad i knjiga. Jele smo škampe s belim lukom u restoranskoj bašti
na plaži. Camarones con ajo. Neki ribari su ulovili ajkulu čekićaru i dovukli je na
plažu. Bila je dvostruko duža od čamčića koji su ribari koristili, i svi su došli da je
vide, da se slikaju pored njene čudovišne glave, široke koliko sam ja visoka.
Bataljoni zuba smenjivali su se u izveštačenom cerenju. Uplašila sam se kad me je
majka ostavila na plaži i otplivala u blago plavetnilo. Sta ako doñe ajkula, voda
pocrveni i iskoče kosti?
KAD GOD BIH SE BUDILA, bilo je „demerola“. Doktora s maskama,
bolničarki nežnih ruku. Cveća. Osmeha poput nektara. Infuzija, druge dece, zavoja
i Toma i Džerija na televiziji, balona i neznanaca. Samo nam reci, samo reci. SS.
Civilna odeća. Odakle da počnem da opisujem Star u usukanom kućnom mantilu
kako prazni tridesetosmicu u mojoj sobi? Radije sam razmišljala o Meksiku. U
Meksiku su lica bila naborana i meka kao sapun. Zujanje u mojoj sobi to su samo
komarci u našem bungalovu na Ostrvu žena.
JEDNE NOĆI, PRIPUNOM MESECU, nešto ju je pokrenulo, pa smo otišle
samo s pasošima i novcem u pojasu ispod njene haljine. Na trajektu sam povratila.
Spavale smo na novoj plaži, znatno južnije. Sutradan je plesala s mladim
muškarcem, Eduardom, na krovu njegovog hotela svi prozori bili su otvoreni i
mogla sam da vidim greben, more nalik sočivu. Poslednji sprat još nije bio dovršen
krov od palmi, obešene ležaljke pa smo mogle da ostanemo koliko smo htele. Bile
smo srećne u Plaji del Karmen, vozale smo se s Eduardom po gradu, u njegovom
crnom „plimutu volare“, osećale se bogate jque rico! iako je varoš imala samo dve
asfaltirane ulice i jednu prodavnicu domaćeg sladoleda. Ručno rañene slike
vulkana prekrivenih snegom. Turistički brod zaustavljao se u Plaji del Karmen
dvaput nedeljno, ljuljuškao se, pet spratova visok, kao svadbena torta na vodi.
Majka je čitala tarot u kafeu s mirisom gustog dima piletine i svinjetine s roštilja.
Posmatrala sam čoveka kako slaže meso na tortilje pomoću mačete. Tamo smo se
dobro hranile.
Uveče je Eduardo svirao gitaru i pevao ciganske pesme s gostima u svom
hotelu, a ja bih se ljuljala u ležaljci kao šišmiš obavijen kožastim krilima. Noću je
vazduh bio prepun šišmiša. Voće, govorila bi majka mango i platano* i papaja.
Prištevi su mi iskočili po celom telu. Lekar u crnoj betonskoj klinici dao mi je lek.
Kad ćemo već jednom kući? upitala sam majku. Mi nemamo dom, rekla mi je. Ja
sam tvoj dom.
Kako je samo bila lepa bosonoga, u kupaćem kostimu, sa stoinjakom
omotanim oko kukova. Volela me je. Čak i sad sam mogla da se setim Ijuljanja u
ležaljci dok su Eduardo i majka plesali. Bila si moj dom.
Meñutim, vreme se promenilo, a Eduardo je zatvorio hotel na kraju sezone i
vratio se u Meksiko Siti, gde su mu živeli roditelji. Rekao je da nas dve možemo
još da ostanemo ako želimo. Bilo je tužno i strašno. Zatvorile smo žaluzine, a vetar
je počeo da duva, blago more se podiglo i proždralo plažu, zalivalo mrazovac. Više
nije bilo turista. Jele smo iz konzervi, frijoles refritos**, mleko u prahu. Mačke su
pohrlile u hotel, mršave, divlje, ili pro-? sto napuštene do sledeće godine. Majka ih
je sve pustila unutra, a nebo je ličilo na požutelu modricu.
Kiša je padala nakoso, krvarila kroz žaluzine, ispod vrata. Mačke su se krile u
senkama. Povremeno bismo osetile njihova tela ili repove kad bismo sele za sto, da
bi majka pisala uz svetlost petrolejske lampe. Mačke su bile gladne, ali ona nije
obraćala pažnju na njihovo mjaukanje dok bismo jele.
Na kraju je majka zaključala hotel, pa su nas neki studenti odvezli u Progreso
na obali Zaliva. Brod iz Teksasa smrdeo je na ribu. Kapetan mi je dao pilulu, i
probudila sam se u Galvestonu, na nečijem kauču.
* Šp. banana. (prev.)
** Šp. pire od crnog pasulja. (prev.)
„IMAMO JE“, rekao je čovek u civilu i belim čarapama. „Uhvatili smo je dok
je pokušavala da vidi malu. Kaže da je bila u poseti svojoj sestri. Vrlo dobro znaš
da te je ona upucala. Zašto izmišljaš priču o provalnicima? Ona ti čak nije ni
majka.a
Da sam bila na Starinom mestu, verovatno bih i ja pucala u sebe. Možda bih
obojila kvake oleanderom, kao majka, ako bi Rej kazao da me više ne voli. Teško
mi je bilo da se usredsredim. Star u kućnom ogrtaču, majka u plavoj haljini. Beri
mi drži krpu na čelu. Zašto mi je sve to izgledalo isto, zašto se sve stapalo zajedno?
kao pastele ostavljene u kolima po letnjem danu? Razaznavala sam jedino Dejvija.
Od ovog pandura zabolela me je glava i trebao mi je „demerol“.
STIZALA SU pisma od majke. Devojka mojih godina, volonterka u bolnici,
natapirane smeñe kose, sa svetlozelenom senkom na kapcima, pokušavala je da mi
ih čita, ali je sve bilo previše nadrealno majčine reči u njenom neukom glasu pa
sam je zamolila da prestane.
Draga Astrid,
Kažu da ne znaju hoćeš li dočekati naredno jutro. Prelazim s kraja na kraj
ćelije u tri koraka, tamo-amo, cele noći. Kapelan je upravo prošao, rekla sam mu
da ću mu iščupati džigericu bude li meponovo gnjavio. Toliko te volim, Astrid.
Nepodnošljivo je. Na svetu ne postoji niko osim tebe i mene, znaš li to? Molim te,
ne ostavljaj me samu ovde. Tako ti svih moći svetlosti i tame, molim te, ne odlazi.
Citala sam odeljak nanovo i nanovo, uživala u svakoj reči, onako kako je Star
čitala Bibliju. Zaspala sam slušajući ga u glavi. Bila si mi dom, majko. Ti i niko
drugi.
Freude! Betovenova deveta, Oda radosti, Soltijeva verzija, Cikaški
simfoničari. Kad samopomislim da sam te zamalo izgubila! Zivim za tebe,
pomisao da si živa daje mi snage da nastavim. Volela bih da sada mogu da te
zagrlim, želim da te dodirnem, grlim te, osetim tvoje srce. Fisem pesmu za tebe,
nazvala samje „ZaAstrid, koja ce ipak živeti“.
Vesti se zatvorom brzo sire, pa su se žene s kojima nikad nisam razgovarala
raspitivale za tvoje stanje. Svaku od njih osećam kao rod. Mogla bih da kleknem i
poljubim plesnivu zemlju iz čiste zahvalnosti. Pokušaću da dobijem vanrednu
posetu, ali se ne zavaravam po pitanju samilosti na ovom mestu.
Sta da kažem o životu? Da li ga slavim što je sačuvao tebe ili ga proklinjem
što ne uzima ostale?Jesi li čula za stokholmski sindrom? Taoci prelaze na stranu
svojih otimača, zahvalni što nisu bili ubijeni na licu mesta. Nemojmo zahvaIjivati
nekom hipotetičkom bogu. Radije se odmori i skupi snagu za novipohod. Mada
znam male volonterke i Hajlajts možda čak i kap morfijuma ako se lepo ponašaš.
Budijaka.
Majka
I nijednom nije napisala ’lepo sam ti govorila’.
MAĐIONIČAR JE DOŠAO da nas zabavi, a mene su opčinile njegove
predivne ruke, njegovi tečni, glatki pokreti. Nisam mogla da odvojim pogled od
njegovih ruku. Bile su bolje od svih njegovih trikova. Izvukao je buket papirnog
cveća iz vazduha i poklonio mi ga uz učtiv naklon, a ja sam pomislila da je i ljubav
takva: nastaje ni iz čega, jarka je i retka. Kao Rej dok me oblikuje prstima kao
meki vosak.
Rej. Trudiia sam se da ne mislim na njega, na to zašto je pobegao dok sam
krvarila na podu kada je njegova Ijubavnica pucala u mene. Znala sam zašto nije
bio tu kad su došla ambulantna kola. Ja sam imala slično osećanje prema Dejviju
uništila sam mu život. Rej nije mogao da se suoči s tim. Još na početku nije želeo
da se išta desi meñu nama ja sam sve sama napravila, ni zbog čega drugog do
sopstvene žudnje. Kao da je Rej znao
* Highlights dečji časopis. (prev.)
šta će se desiti još otkako smo se prvi put dodirnuli. Svaki put kad bi me
pogledao, preklinjao bi me da ga ostavim na miru. Želela sam da ga vidim? bar
jednom? i kažem mu da ga ne krivim.
Ponekad bih se probudila potpuno sigurna da će doći, prerušen, da ćemo opet
biti zajedno. Tada bih spazila nepoznatog stažistu, čudnu čistačicu, posetioca koji
traži pravi krevet na dečjem odeljenju, i bila sam uverena da je to on. Nisam krivila
nikoga od njih. Trebalo je da shvatim šta može da se desi. Nakon majke i Berija,
zaista je trebalo da znam.
Nedužan je bio jedino Dejvi. Isprva sam se čudila zašto ga je Star ostavila.
Verovatno je mislila da će lakše pobeći. Možda je toliko poludela da ga je potpuno
zaboravila. Meñutim, potom sam shvatila da je Dejvi tako hteo. Odbio je da poñe i
ostavi me da nasmrt iskrvarim na podu sobe. Odbio je da poñe. Odrekao se majke
da bi me očuvao u životu dok ne stigne pomoć. Znajući Dejvija, uradio je tačno to.
A mene je preplavio novi talas stida i kajanja. Kad me je prvi put video onog dana
dečačići su sedeli na tremu nije znao da ću mu baš ja uništiti život onako kako mu
je Star uništila maketu u dnevnoj sobi. Zgazila sam ga trčeći u susret Reju.
MAJKA mi je poslala svoju pesmu Za Astrid, koja će ipak ziveti. Nekoliko
stihova nisam mogla da izbijem iz glave:
Nakon svih strahova upozorenja Nakon svega
Zenine greške drugaćije su od devojčinih Urezane su vatrom u kamen Odlike
su to, a ne zablude...
Još gore nego „lepo sam ti govorilaa. Nisam htela u to da verujem. Bila sam
još devojčica, tek četrnaestogodišnjakinja. Još sam mogla da se spasem zar ne? Da
se iskupim. Mogla sam da živim drugačijim životom, da prestanem da grešim.
Namrštila sam se kad je mladi fizioterapeut počeo da flertuje sa mnom vitak
mladic, ljubazan zgodan. Trebalo mi je pola dana da stignem do kraja hodnika i
vratim se. Ukinuli su mi „demerol“ i pre~ bacili me na ,,perkodan“ oralno.
DA SAM IMALA kuda da odem, pustili bi me posle dve nedelje; meñutim,
oporavljala sam se na državnim jaslama dok nisam ojačala dovoljno za štap i
otarasila se zavoja. Tada sam dobila novi smeštaj otišla sam s tridesetodnevnom
zalihom ,,perkodana“, majčinim pismima i knjigama, drvenom kutijom i posterom
životinjskih govana poklonom izgubljenog dečaka.
10
VAZDUH U VAN NAJSU bio je gušći nego u Sanlendu-Tadžangi. Bilo je to
kraljevstvo tržnih centara, bulevara širokih četiristo metara, naselja prizemnih kuća
pored iždžikljalih bibera i petnaest metara visokih likvidambara. Bila sam puna
nade, dok nisam ugledala jednu kuću dalje niz ulicu i pomolila se: Molim te, Isuse,
neka ne bude ona tirkizna s asfaltiranim dvorištem iza mrežaste žičane ograde.
Socijalna radnica je zaustavila kola baš ispred te. Zurila sam. Bila je boje
tropske lagune na razglednici staroj trideset godina gogenovski sifilitični košmar.
Procep u lancu listopadnog drveća koji je obuhvatao sve ostale kuće u bloku,
prkosno ružan u svojoj ogoljenosti.
I zastakljena vrata su bila tirkizna, a starateljka pak pozamašna, stroga
plavuša sa zaprepašćenom bebom na kuku. Jedan dečačić mi se isplazio provirivši
iza svoje majke. Ovlaš je pogledala moj metalni bolnički štap, zaškiljila. „Niste
rekli da je ćopava.“
Socijalna radnica je slegla uskim ramenima. Bilo mi je drago što sam bila
puna „perkodana“, inače bih zaplakala.
Marvel Terlok nas je provela kroz svoju dnevnu sobu njome je dominirao
televizor velik kao Arizona, na kome je voditeljka emisije korila ogromnog
bradatog čoveka s tetovažom i kroz dugačak hodnik do moje nove sobe: zagrañeni
deo zadnjeg trema, s prugastim teget-zelenim zavesama i kanapom protegnutim
preko uskog sklopivog kreveta. Dečačić je cimao njenu šljampavu bluzu i cvileo,
kao kad se svira na testeri.
Kad smo se vratili u dnevnu sobu, socijalna radnica raširila je papire na
stočiću, spremna da iznese detalje mog života to j strogoj ženi, koja mi je rekla da
izvedem Džastina u dvorište da se igra, i to glasom osobe navikle da nareñuje
devojčicama.
Asfaltirano dvorište bilo je meko od vreline, zasuto igračakama dovoljnim za
obdanište. Videla sam da je mačka zakopala nešto u kadicu s peskom i pobegla.
Nisam preduzela ništa. Džastin je jurcao unaokolo na svom triciklu, udarao u dečju
kučicu svaka dva-tri kruga. Nadala sam se da će mu pasti na pamet da pravi
kolačiće od blata. Mmm.
Nešto kasnije izašla je i beba mala plavušica s krupnim, providnim plavim
očima. Nije znala koliko se plašim tirkizne boje, da mi je pripala muka što njena
majka čita moj dosije. Da sam samo mogla da ostanem u bolnici na stalnim
dozama ,,demerola“. Beba je pošla ka pesku. Želela sam da mi bude svejedno ali
sam uprkos tome ustala? pokupila mačja govna kanticom, bacila ih preko ograde.
EDIMARVEL TERLOK bili su moja prva prava porodica. Piletinu smo jeli
rukama, a moču lizali s prstiju, kao da viljuške nisu ni izmišljene. Ed je bio visok i
rumen? tih kose boje peska* proćelav. Radio je u farbarskom odeljenjuii/bz/m
depoa. Nisam se iznenadila kad sam saznala da su tirkiznu farbu dobili zabadava.
Sve vreme obroka gledali smo televiziju, svi su govorili i niko nije slušao, a ja sam
mislila na Reja? i na Star, i na poslednji susret s Dejvijem. Na stene i zeleni
paloverde, crvenorepe mišare. Na lepotu kamenja, reku u poplavi, mir. Žudnju mi
je iskrzao vreli bockavi stid. Četrnaest mi je a već sam uništila nešto što nisam
mogla da popravim. Zaslužila sam ovo.
Deveti razred završila sam u školi „Medisonu šepajući od časa do časa na
štapu. Slomljeni kuk mi se oporavljao, ali najsporije na svetu. Rame mi je već bilo
upotrebljivo, a čak je i rana na grudima koja mi je raznela rebra prestala da me boli
baš svaki put kad se ispravim ili sagnem, No, s kukom je išlo sporo. Uvek sam
kasnila na časove. Dani su mi prolazili u perkodanskoj sumaglici. Zvona i klupe,
prelazak u sledeću učionicu. Nastavnici otvaraju usta iz njih izleću leptiri prebrzi
za hvatanje. Dopadale su mi se pomešane boje grupica u dvorištu ali nisam mogla
da razaberem pojedinačne učenike. Bili su premladi, neoštećeni, sigurni u sebe. Za
njih je bol bio neka daleka strana zemlja za koju su čuli možda čak i na televiziji,
ali čiji pečat u pasoše još nisu dobili. Zar je postojalo mesto na kome bi se moj svet
povezao s njihovim?
za sve ono za šta je želela da optuži mene. Keroli skoro uopšte nije dolazila kući,
po podne bi je Derik odvezao mopedom, uz zujanje nalik nagrizajućoj sumnji. Kad
nisam bila s Rejem, išla bih u školu ili biblioteku, ili lovila žabe s dečacima dok se
zimski vodotok Big Tadžange polako sušio u potočiće i blatnjave bare. Žabe su se
savršeno uklapale u blato i morali ste da stojite vrlo mirno ne biste li ih opazili. Ja
sarn uglavnom sedela na osunčanoj steni i slikala.
No jednog sam dana iz jaruge došla kući i zatekla Star sklupčanu na ljuljašci,
s viklerima u kosi, u plavoj biuzi čvrsto vezanoj pod grudima i majušnom šortsu
zgužvanom meñu nogama. Igrala se s mačićima koje je mačka okotila tog proleća,
dobacivala im je trake koje je Dejvi privezao za štap. Smejala se i pričala s njima
to nije ličilo na nju. Obično ih je zvala ’krzneni pacovi’.
„Hej, eto i umetnice. Doñi da popričamo, gospoñice. Toliko mi je dosadno da
razgovaram s mačkama.“
Nikad nije želela da razgovara sa mnom, a činilo se da joj se usne pokreću
suviše sporo za reči koje je izgovarala. Dala mi je štap i izvadila cigaretu iz pakle
„Bensona i Hedžisa“. Stavila je u usta pogrešan kraj, a ja sam htela da vidim hoće
li je tako zapaliti. Prenula se u poslednji čas. „Ne znam više ni šta ide gore“,
našalila se i srknula iz šolje za kafu. Vukla sam trake po tepihu i
mamila sivo-belu krznenu lopticu da izañe ispod ljuljaške. Skočila je, bacila
se, pobegla.
„Sto ćutiš?“ rekla je prenaglašeno povukavši dim iz cigarete i othuknuvši ga u
dugačkoj struji. Videla sam joj divno grlo kad je zabacila glavu unazad, a glava joj
je od viklera izgledala ogromna, slična krunici maslačka. „Ranije smo stalno
pričale. Svi su tako zauzeti, do ñavola eto šta ne valja u životu. Viñaš li Keroli?“
Obe smo videle kako mopedi putem dižu perjanice prašine ka nebu. Htela
sam da postanem prašina, dim, vetar, sunce što obasjava makiju, bilo šta, samo da
ne sedim sa ženom kojoj sam krala muškarca.
„Keroli traži nevolju“ rekla je Star ispruživši nogu da pogleda srebmasti
pedikir. „Drži se dalje od nje. Ima da popričam s tom curom, da sprečim propast.
Treba njoj velika doza Reči.a Izvukla je vikler, ukrstila oči da pogleda loknu na
čelu, počela da izvlači ostale, spuštala ih sebi u krilo. „Ti si dobra. Moram da ti se
izvinim. Iz-vi-nim. Gde je Keroli, jesi li je videla?“ ponovo je upitala.
„Mislim da je s Derikom“, rekla sam vijugajući trakom blizu mesta na kome
se krilo mače.
Pognula je glavu da bi dohvatila viklere pozadi. „Kakva propalica. Mama mu
je tako glupa da smrznutu hranu stavlja u rernu ne vadeći je iz kutije.“ Nasmejala
se i ispustila vikler, a mače, koje je taman izašlo, odjurilo je natrag poa Ijuljašku.
Tad sam shvatila da je Star pijana. Bila je trezna osamnaest meseci nosila je
žetone AA* na privesku za ključeve: crveni, žuti, plavi, purpurni. I to joj je stvarno
mnogo značilo. Nisam baš shvatala zašto. Rej je pio. Moja majka je pila. Majkl se
bacao na piće čim završi čitanje knjige, u podne, i nije prestajao dok se ne
onesvesti u ponoć. I po svemu sudeći, nije mu škodilo. Ako ništa drugo, Star je
sada izgledala srećnija. Pitala sam se zašto je tako zdušno pokušavala da postane
nekakva svetica, kad joj to zapravo nije bilo u naravi. Zar je to tako važno?
* Alcoholics Anonymous („Anonimni alkoholičari“) dobrovoljna organizacija
u kojoj alkoholičari jedni drugima pomažu u odvikavanju od pića; različito obojeni
žetoni označavaju vreme koje je bivši alkoholičar proveo u treznom stanju. (prev.)
„Lud je za mnom, znaš“, rekla je. „Onaj Rej. To ti je čovek kome treba prava
žena.“ Zaljuljala je kukovima kao da seda na njega. „Žena nije htela ništa živo da
uradi za njega.“ Ponovo je povukla dim, spustila namazane trepavice, sećala se.
„Umirao je za onom stvari. Videla sam je jednom, znaš. Ženu.“ Otpila je iz šolje, i
tada sam osetila i miris. „Mornarski san. Obema nogama na zemlji, ako me
shvataš. Nije htela da mu puši, ma jok. Dolazio bi u Trop i samo nas gledao tim
tužnim očima, kao izgladneo čovek u samoposluzi.“ Ispravila je ramena i trznula ih
unapred, kako bih shvatila šta je Rej gledao krstić u njenom procepu, Isus udavljen
u ploti. Nasmejala se i otresla pepeo na mače s belim mrljama. „Prosto sam morala
da se zaljubim u njega.“
Osetila sam nelagodu kad sam zamislila Reja u nekom striptiz-klubu kako
kolači oči pred ogromnim grudima. Nije znao kuda drugde da ode. Ponovo sam
uzela štap, prevukla trake po podu, pokušala da zainteresujem mače, da Star ne bi
videla crvenilo na mom licu.
„Mora da sam bila poludela kad sam pomislila da ti i on...“ rekla je u šolju,
iskapila je i, uz tup udar, spustila na sto. „Mislim, pogledaj se: još si bebica. Nisi
čak ni brus nosila dok ja nisam kupila taj.“ Ubeñivala je sebe da izmeñu Reja i
mene nema ničega, da ničega i ne može biti, zato što je ona žena, a ja nisam ništa.
Meñutim, ja sam još osećala kako je ispred mene klečao na nedovršenom podu,
kako me je držao za bedra, ljubio mi stomak. Mirisala sam zadah svežeg drveta,
osećala stisak njegovih prstiju, i tada smo planuli kao makija u sezoni oleandera.
PUN MESEC slivao se kroz zavese. Frižider je zujao u kuhinji, kocke leda su
padale u aparat. „Ne mogu da verujem da ponovo šljema posle ovoliko vremena“,
rekla je Keroli. „Nikad ne veruj alkoholičaru, Astrid. To ti je prvo, drugo i treće
pravilo.“
Keroli je sela u krevet, skinula spavaćicu, obukla mini suknju, najlonke i
svetlucavu bluzu. Otvorila je prozor, odmakla mrežu i popela se na komodu sa
štiklama u ruci. Cula sam kako je doskočila na trem.
„A kud si ti pošla, gospoñice?“ oglasila se Star iz tame. „Otkad te je briga?“
čula sam Kerolin odgovor.
Prišla sam prozoru. Nisam videla Star, samo Kerolin kuk u beloj suknji, ruke
na bokovima, prkosan lakat.
„Ideš da širiš noge za sve redom.“ Star mora da je popila prilično, sedeći u
stolici pored dnevne sobe.
Keroli je obula cipele, jednu po jednu, i otišla u dvorište obasjano mesečinom,
svetlo poput pozornice. „Pa šta i ako je tako?“ Kamo sreće da sam mogla da
nacrtam njeno plećato telo kako baca senku na zemlju boje mesečine. Kako je
samo izgledala hrabra u tom trenutku.
Star nije htela da se okane rasprave. „Znaš šta ljudi pričaju. ’Zovi Keroli, ona
daje džabe.’ Kurve treba da naplaćuju, zar nista ne znaš?“
„Ti to znaš bolje od mene.“ Keroli se okrenula i pošla putem. Star mi je
ispunila celo vidno polje, oteturala se niz stepenice u kratkoj spavaćici, i ošamarila
Keroli. Zvuk je odjeknuo u mirnoj noći neopoziv,
Keroli je zamahnula rukom i udarila. Starina glava trznula se u stranu. Bilo je
to ružno, ali fascinantno kao fllm, kao da ih nikad ranije nisam videla. Star ju je
uhvatila za kosu i počela da cima unaokolo, a Keroli je vrištala i pokušavala da je
udari, ali nije mogla dovoljno da se uspravi da bi je dohvatila. Zato je skinula štiklu
i zviznula je njome, pa ju je Star pustila.
Spazila sam da Rej silazi niz stepenice, odeven samo u farmerke. Znala sam
da ispod njih nema ništa kako sam samo volela to telo a Keroli je zgrabila Star za
spavaćicu i snažno je bacila u blato. Stala je iznad nje tako da je Star morala da
gleda njene noge u najlonkama, u visoke štikle. Koliko daleko ovo može da ode,
može li kći da šutne majku u lice? Videlo se da to želi.
Laknulo mi je kad se Rej umešao i pomogao Star da ustane. „Hajdemo u
krevet, draga.“
„Pijanduro smrdljiva“, vikala je Keroli za njima. „Mrzim te “ „Onda se čisti“,
rekla je Star, nesigurno se teturajući pored Reja. „Nosi se. Kome trebaš?“
„Ne misliš to ozbiljno“, rekao je Rej. „Ujutru će sve biti bolje, važi?“
„Otići ću“, rekla je Keroli. „I te kako.“
„Ako odeš, više mi se ne vraćaj, gospoñice.“
„Ko bi i hteo da se vrati, jebote?“ rekla je Keroli.
Uletela je u našu sobu, pootvarala fioke, izvadila stvari na krevet, natrpala šta
je mogla u kofer s cvetnim dezenom. „Zbogom, Astrid. Nisam se šalila.u
Dejvi i mlañi dečaci čekali su u predsoblju, uplašeni, bunovni. „Nemoj da
idešu, reče Dejvi.
„Ne mogu da ostanem u ovoj ludari.u Keroli ga je na brzinu zagrlila jednom
rukom i izašla, oslanjajuči kofer na koleno. Prošla je ravno pored Reja i Star ne
osvrnuvši se, prešla na štiklama preko dvorišta i otišla niz put, nestajući u daljini.
Dugo sam gledala za njom, pamtila njena ramena, dugonogi hod. Dakle, tako
devojke odlaze. Pakuju kofere i odlaze peške na štiklama. Prave se da ne plaču, da
to nije najgori dan njihovog života. Da ne žele da majke pojure za njima i mole za
oproštaj, da tada ne bi pale na kolena i zahvalile bogu što smeju da ostanu.
KAD JE KEROLI OTIŠLA, Star je izgubila nešto suštinsko, nešto
neophodno, poput žiroskopa koji sprečava letelicu da se prevrne, ili dubinomera
koji vam kazuje da li zaranjate ili izranjate. Hirovito bi poželela da izañe na
igranku, ili da sedi kod kuće, pije i jadikuje, ili da se sva umiljava i gaji porodicu i
igra društvene igre i peče kolače koji bi joj uvek zagoreli, a nikad se nije moglo
znati šta će joj dunuti. Jedne večeri Piter nije hteo da jede njen paprikaš, a ona je
uzela njegov tanjir i izvrnula mu ga na glavu. Znala sam da je u pitanju moj prkos,
moj greh. Prihvatila sam ga celog, nisam rekla ni reč.
Kamo sreće da se nisam upetljala s Rejem. Zato je i odustala od
antialkoholičarskog programa. Bila sam zmija u vrtu.
Meñutim, ta spoznaja nije bila ñovoljna da me zaustavi. Pokupila sam virus.
Rej i ja vodili smo Ijubav u novim kućama, vodili smo ljubav u njegovoj radionici
iza garaže, ponekad čak i u jaruzi, meñu stenjem. Trudili smo se da ne boravimo u
istoj prostoriji kad bi i Star bila u kući vazduh izmeñu nas goreo je od strasti.
POTOM JE jednog dana Star vikala na dečake zbog nereda u dnevnoj sobi
nekih plastičnih guštera, „lego“ kockica i Dejvijevog eksponata. Pravio je
neverovatno veran model Vaskez Roksa i
fosila koje je tamo našao kad je sa školom bio na izletu turitela školjke,
trilobiti iz kambrijuma. Star je razbacala igračke, a onda prišla Dejviju, digla nogu
i ugazila mu rad u dva brza poteza. „Rekla sam ti da skloniš to sranje!"
Druga dva dečaka otrčala su napolje, ali je Dejvi kleknuo pored uništene
makete, uhvatio smrvljene školjke. Podigao je pogled, a ja sam i bez gledanja znala
da se rasplakao. „Mrzim te!“ povikao je. ,,Ti sve uništavaš! Ne shvataš čak ni...“
Star ga je dohvatila, počela da ga udara, držeći ga da ne bi pobegao, urlala:
„Za šta ti mene smatraš? Ne zovi me glupačom! Ja sam ti majka! Osoba! Ne mogu
sve ovo sama! Pokaži malo poštovanja!"
Prvo ga je udarala po turu, ali je onda počela ozbiljno da ga bije. Mlañi dečaci
su pobegli, ali ja nisam mogla. Ovo sam ja izazvala.
,,Star“, rekla sam pokušavajući da je obuzdam. ,,Nemoj.“ „Ti da umukneš!“
zakreštala je i odgurnula me. Kosa joj se rasula po licu, oči pobelele skroz oko
jabučica. „Nemaš ti ništa da kažeš, čuješ li me?“
Konačno se saplela i zaridala pokrivši lice rukama. Dejvi je samo sedeo pored
razorenog projekta, a niz obraze su mu se slivale suze. Cučnula sam pored njega,
da vidim može li se šta spasti.
Star je otvorila „Džim Bim“ koji je držala u kredencu pored pahuljica za
doručak, nasula čašu, ubacila nekoliko kocki leda. Već je počela da pije i pred
nama. ,,Ne možeš tako da razgovaraš s ljudima“, rekla je brišući oči i usta. „Govno
malo.“
Dejviju je ruka visila pod čudnim uglom. „Boli li te ruka?“ tiho sam upitala.
Klimnuo je, ali nije hteo da me pogleda. Zar je znao, zar je naslutio?
Star je sela na kuhinjsku stolicu, skljokala se od iscrpljenosti posle batina.
Natekla, obuzeta pićem. Izvadila je cigaretu iz zlatne pakle i zapalila je.
„Mislim da je iščašeno“, kazao je Dejvi.
„Kenjkaš, kenjkaš, kenjkaš. Idi negde drugde pa kenjkaj.“ Napunila sam kesu
ledom i stavila je na Dejvijevo rame. Izgledalo je gadno. Usne su mu bile skroz
naborane. On nikad nije kenjkao.
„Mora da ide u bolnicu“, rekla sam uplašeno, trudeći se da izbegnem
optužujući ton.
„Pa, ja ne mogu da ga vozim. Možeš ti.“ Preturila je po tašni, našla ključeve i
bacila mi ih. Zaboravila je da imam samo četrnaest godina.
„Zovi čika Reja.“
,,Ne.“
„Mama?“ Dejvi je već jecao. „Pomozi mi.“
Pogledala ga je, i tek tad uočila da mu je ruka izglavljena, da je pridržava za
lakat. „O, Gospode.“ Pritrčala mu je, udarila cevanicom u stočić, čučnula ispred
sina koji je sedeo na kauču, uhvatila ga za ruku. „O, gospodine, žao mi je. Mami je
žao, bebice.“ Sto je više mislila o tome, postajala je sve nervoznija, šmrcala je,
pokušavala da mu zaliže kosu trapavim rukama, gestikulirala istrzano, besmisleno.
Dejvi je okrenuo glavu.
Prekrstila je ruke preko grudi, ali nisko, više prema stomaku, i skupila se na
podu pored kauča, klatila se, udarala se pesnicom po čelu. „Šta da radim, Gospode,
šta da radim?“
„Zvaću čika Reja“, rekoh.
Dejvi je znao broj, izdeklamovao ga je, a ja sam pozvala Reja na posao. Pola
sata kasnije stigao je kući, usana stisnutih u tanku liniju.
„Nisam htela“, rekla je Star, ruku ispruženih kao da je operska pevačica.
„Nesrećan slučaj. Moraš mi verovati.“
Niko nije ništa rekao. Ostavili smo Star da plače u jednoličnim jecajima i
odveli Dejvija u hitnu pomoć, gde su mu rame vratili na mesto i previli. Smislili
smo priču da smo se igrali na reci. Skočio je sa stene ipao. To je čak i meni
zvučalo glupo, ali nas je Dejvi naterao da obećamo da nećemo odati Star. I dalje ju
je voleo, uprkos svemu.
USKRS. Jasno kristalno jutro u kome se vidi svaki grm i stena na planini.
Vazduh je bio nepodnošljivo čist. Star je u kuhinji pripremala but, zabadala
karanfiliće u zareze na vrhu. Bila je trezna dve nedelje, odlazila je na sastanke
svakoñnevno. Svi smo davali sve od sebe. Dejvijeva praćka stalno nas je podsećala
kakvo bi zlo moglo da nas zadesi.
Star je smestila but u rernu, pa smo svi otišli u crkvu, čak i čika Rej, iako se
zadržao koji minut da se naduva pre nego što je ušao osetila sam miris dok je
prolazio pored mene da sedne izmeñu Ovena i Star. Očima je preklinjao prečasnog
Tomasa za dozu Krvi. Pokušala sam da se molim, da ponovo osetim nešto veće od
sebe, ali nisam uspela više nije bilo boga ni u toj betonskoj crkvi, ni u ostacima
moje duše. Star je čeznutljivo gledala u oklembešenog Isusa na krstu od
kruškovine, dok je čika Rej čistio nokte švajcarskim perorezom i čekao da počne
pevanje.
Kasnije smo zastali na benzinskoj pumpi, gde joj je Rej kupio uskršnji ljiljan,
obećanje novog života.
Kad smo se vratili u prikolicu, sve je mirisalo na but. Star je poslužila ručak,
kukuruz u pavlaci, konzervisani ananas, instant rolnice. Rej i ja nismo mogli da se
pogledamo, inače bi sve počelo iznova. Posmatrali smo dečicu, igrali se hranom,
čestitali Star na kulinarskoj veštini. Rej je rekao da prečasni Tomas i nije bio tako
loš. Morali smo da gledamo gde bilo, samo ne jedno drugo u oči. Ja sam piljila u
činijicu ružičastog sladoleda od peperminta, poprskanog želeom, i u uskršnji ljiljan
što je stajao nasred stola u vazi obloženoj folijom. Nismo bili svoji otkad smo
odveli Dejvija u hitnu pomoć. Nismo pominjali da su stvari otišle predaleko.
Celo popodne gledali smo uskršnje emisije na televiziji. Rumeni evangelisti,
horovi u usklañenim satenskim haljinama. Pastve veličine publike na rok koncertu.
Ruke se ljuljaju u vazduhu kao suncokreti. Ustao je Gospod Hrist. Kamo sreće da
sam ponovo poverovala u Njega.
„Trebalo bi da odemo tamo“, rekla je Star. „Dogodine idemo u Kristalnu
katedralu, Reju, važi?“
„Naravno“, odvratio je Rej. Svukao je crkvenu odeću i obukao uobičajenu
majicu i farmerice. Igrali smo kineske dame s dečacima i izbegavali da se
pogledamo, no bilo je naporno boraviti u istoj sobi a ne dodirivati se, pogotovu što
je Star sela pored njega i spustila mu ruku visoko na nogavicu. Nisam to mogla da
podnesem. Kad je Dejvi pobedio, izašla sam da se prošetam po jaruzi. Pred očima
mi je bila samo njena ruka na njegovim farmericama.
Bila sam zla, počinila sam zlo, povredila sam Ijude, a najgore od svega, nisam
htela da prestanem.
Plave senke penjale su se zlatastim okruglim planinskim obroncima, kao ruke
što opisuju oblik ljubavnikovog bedra. Gušter se sunčao na steni, misleći da je
nevidljiv. Bacila sam kamičak na njega i gledala kako beži u makiju. Pocepala sam
list lovorovog ruja i prinela ga nosu, nadajući se da će mi razbistriti glavu.
Prvo sam ga nanjušila miris trave u predvečernjem vazduhu. Stajao je u
dvorištu, sunce mu je obasjavalo lice i grejalo ga kao kamen. Čim sam ga videla,
zagrcnula sam se. Tada sam shvatila da sam ga čekala. Popela sam se na obronak
da bi me video na istočnu stranu, koja se ne vidi iz prikolice a potom sišla na pesak
izmeñu stena.
Minut kasnije čula sam ga kako stiže rečnim koritom, suvim iako je bio tek
april. Znala sam da če sutradan Dejvi shvatiti sve iz naših otisaka. Meñutim, čim
sam dotakla Reja, znala sam da nikad više ne možemo da se odvo jimo, ma koliko
želeli, ma kome činili nažao. Njegove usne na mom vratu, ruke pod mojom
bluzom, raskopčavaju mi pantalone, svlače ih. Moja bedra žude za golom kožom
njegovih kukova, spajamo se kao magneti i tonemo u pesak. Nisam marila za
škorpije i zapadne dijamantske zvečarke. Nisam marila za stene, nije me bilo briga
hoće li nas neko videti.
„Maco, šta mi radiš“, šapnuo mi je u kosu.
SVAĐU ODRASLIH LJUDI poslednji put sam čula kad je majka ubola
Berija u ruku. Razbijanje, lomljava. Glavu sam pokrila jastukom, ali sam kroz
tanke zidove i dalje čula svaku reč, Starino pijano kreštanje, Rejeva poluglasna
poricanja.
„Dobro ti je išlo dok nisi počeo da tucaš tu malu drolju. Priznaj, bitango, tucaš
je!“
Zavukla sam se dublje u svoju vreću, znojila se, pravila se da nije reč o meni,
nego o nekoj drugoj devojci ja sam samo dete, nemam ja veze s tim.
„Jebo me sponzor! Bože, što je se nisam otarasila kad sam mogla!“
Zamišljala sam Reja kako sedi na ivici kreveta, povijen, s rukama izmeñu
butina, i ne prekida je, samo je pušta da se izduva, odbija njene pijane šamare,
priželjkuje njenu nesvesticu. „Star, pijana si kao dupe.“
„Izopačeni stvore. Voliš da jebeš decu? Šta ćeš posle, pse? Stvarno više voliš
onaj žgoljavi pičić nego mene? Onu dasku od klinke?“ Stid dečaci su slušali i sada
su saznali sve.
„Ima užu pičku nego ja? Svršavaš joj u usta kao meni? Prima li ga u dupe?
Ne, zaista, htela bih da znam kako se deca tucaju.“ Sta li sam samo mislila, koliko
će sve to proći neprimećeno? Poželela sam da nikad nisam ni dospela ovamo,
poželela sam da se nisam ni rodila. Ipak moram priznati da sam jednim delom
osećala ponos, čak uzbuñenje što se Reju nije dizao na Star. Nije mogao da je tuca,
ma kolike joj sise bile, ma koliko mu davala da je jebe u dupe. Želeo je mene.
„Jebo me sponzor, ti pozovi jebenog sponzora. Idem tamo i unovčiću njen
ček.“
Cula sam još lomljave, vike, a onda su se vrata s leve strane iznenada otvorila.
Star u potpuno usukanom roze negližeu, obe sise obnažene, maše tridesetosmicom.
Taj ću prizor kasnije godinama gledati u snu. Opalila je ne ciljajući, ispruživši
ruku. Svalila sam se na pod, a soba se napunila mirisom baruta i letećim iverjem.
Pokušala sam da se sakrijem pod krevet.
„Ludačo.“ Rej i Star su se gušali. Premestila sam se tako da ih vidim. Uvrnuo
joj je ruku iza leña i oduzeo joj pištolj. Bio je go i savio ju je unatrag, tako da joj je
kurcem pritisnuo guzove, a sise, uzdrhtale poput uplašenih životinjica, zurile su u
tavanicu dok ju je kukovima gurao ka vratima.
„Jebi se, Reju, jebi se!“
„Kad hoćeš“? rekao je kad ju je isterao napolje.
Možda će sad otići u krevet i zaboraviti na mene. U vratima ormara našla sam
rupu. Počela sam da se oblačim. Nisam više htela da se motam u blizini, ne pored
lude pijandure u kući punoj oružja. Htela sam da pozovem svog socijalnog radnika
iste večeri. Reju ću javiti gde sam, ali da ostanem tu nisam mogla.
Potom sam začula tuču u njihovoj sobi; Star se vratila i pucala u mene dok
sam se ja mučila s odećom. Bol mi je razneo rame, proneo mi vatru preko rebara.
Uhvatila sam se za komodu, pokušala da se popnem i izañem kroz prozor, ali tada
je ponovo opalila eksplodirao mi je kuk. Pala sam na pod i ugledala njene
koralnocrvene nokte. „Rekla sam ti da ga ne diraš.“ Tavanica, vazduh, metalni
miris statičkog elektriciteta i baruta i moje krvi.
SVETLOST U MOJIM OČIMA. Ruke me pomeraju. Neko vrišti. Bože
uniforme, pitanja. Bradati čovek, žena, pogrešno zakopčana bluza. Baterijska
lampa u mojim očima. „Gde je Rej?“ pitala sam okrečuči glavu ka seni.
„Astrid?“ Dejvi, odsjaj u njegovim naočarima. Drži me na okupu. „Dolazi
sebi.“
Još jedno lice. Plavokoso, lutkasto. Lažne trepavice. Crna bluza.
Schutzstaffel. „Astrid, ko je ovo uradio? Ko te je upucao?“ Samo nam reci, reci ko.
Dejvi je gurnuo naočari na nos. Netremice me gledao u oči. Odmahnuo je
glavom, skoro neprimetno, ali mi nije promaklo.
Na vratima su se mlañi dečaci stisli jedan uz drugog. Jakne preko pidžama.
Oven sa žirafom slomljenog vrata, čiju je glavu naslonio sebi na ruku. Piter s
teglom guštera. Posvojčad. Znali su šta ih čeka.
„Astrid, šta se dogodilo? Ko ti je to uradio?“ Zažmurila sam. Kako uopšte da
odgovorim na to pitanje?
Bradati mi je obrisao ruku alkoholom, zabo iglu, infuzija. „Hoće li se
oporaviti?“ upita Dejvi.
„Svaka čast, sinko. Bez tebe bi nasmrt iskrvarila.“
Ruke poda mnom. Vatreni talasi bola dok me ljudi spuštaju na nosila.
Vrištanje. Vatra. Vatra. Bradati je držao infuzionu kesu. „Tako je“, rekao je.
„Samo se opusti.“
Zurila sam u Dejvijeve oči, znajući da se oboje osećamo podjednako loše.
Uhvatio me je za ruku, i ja njega, što sam jače mogla, omamljena sedativima.
„Moje stvari.“
„Donećemo ih kasnije.“ Socijalna radnica. Nije umela čak ni bluzu da
zakopča.
Dejvi je počeo da skuplja stvari majčine knjige, moj skicen-blok, neke slike,
poster sa životinjskim izmetom. Ali Rej... „Dejvi, moja kutija.“
Namrštio se. Pročitao je tragove. Mozak mi je bledeo u plavozeleno i žuto, u
svetlucavi treptaj Tifanijevog stakla. „Molim te“, šapnula sam.
„Pusti sad to, zlato. Moraš s nama.“
Dograbio je drvenu kutiju za nakit, a lice mu se izobličilo kao kad je iščašio
rame. Bio je pored mene dok su me odvozili do ambulantnih kola, opirao se
crnokošuljaškoj lutkici koja je pokušavala da ga odvoji. Nad glavama je mesec
sijao kao srebrni obruč. Bradati mi se obraćao dok me je ubacivao u zadnji deo
kola. „Opusti se, moraš da se opustiš. Uzeli smo tvoje stvari.u Zatim su se vrata
zatvorila. Dejvi je otišao, noć ga je progutala, progutala ih je sve.
9
PRSTI SU JOJ SE MRDALI meñu loparima i mušulama, plavo-crnim,
oštrim; meñu neonski crvenim morskim zvezdama nalik mlitavim Dalijevim
platnima na stenju, okruženim buketima peckavih anemona i purpurnim
plamenovima bodljikavih morskih ježeva. Prsti su joj doticali krute bodlje ježa, a
one su se pomerile, živahno, i posegle za mojom majkom, opipale joj oblik i
nameru. Htela je da ih i ja pipnem, ali sam se plašila. Zapanjila sam se kad sam
videla da belo meso i ružičaste bodlje komuniciraju preko kosmički ogromnog jaza
čudo u pedlju vode. Tako je dodirivala i mene, moje obraze, ruke, pa sam i ja
posegla za njom.
El cielo es azul.* Bile smo na Isla Muheres, Ostrvu žena. Ja devojčica u
izbledeloj haljini, izgorela od sunca, bosonoga, kose bele poput maslačkove svile.
Ulica je bila kaldrmisana tamo gde smo svakog jutra s Meksikankama stajale u
redu za tortilju. Cual es su nombre?** Su hija es mas guapa, govorile su. Kći vam
je previše lepa, i dirale su mi kosu. Majčina koža ljuštila se poput boje. Oči joj
plavlje od neba, azul claro***.
Veliki ružičasti i narandžasti hotel, u njemu čovek tamnih brkova miriše na
zgaženo cveće. Taksiji, muzika, a majka je izašla u vezenoj haljini bez ramena.
Meñutim, on je kasnije nestao, a mi smo se preselile na Ostrvo žena.
Majka je tamo iščekivala nešto, nisam znala šta. Svakog dana smo kupovale
tortilje, vraćale se u mali okrečeni bungalov noseći pletenu torbu, prolazile pored
kućica s prozorskim rešetkama
* Šp. Nebo je plavo. (prev.)
** Šp. Kako se zoveš? (prev.)
*** Šp. svetloplave. (prev.)
i otvorenim vratima nalik ramovima. Unutra je bilo slika na zidovima, starica
s lepezama, ponekad i knjiga. Jele smo škampe s belim lukom u restoranskoj bašti
na plaži. Camarones con ajo. Neki ribari su ulovili ajkulu čekićaru i dovukli je na
plažu. Bila je dvostruko duža od čamčića koji su ribari koristili, i svi su došli da je
vide, da se slikaju pored njene čudovišne glave, široke koliko sam ja visoka.
Bataljoni zuba smenjivali su se u izveštačenom cerenju. Uplašila sam se kad me je
majka ostavila na plaži i otplivala u blago plavetnilo. Sta ako doñe ajkula, voda
pocrveni i iskoče kosti?
KAD GOD BIH SE BUDILA, bilo je „demerola“. Doktora s maskama,
bolničarki nežnih ruku. Cveća. Osmeha poput nektara. Infuzija, druge dece, zavoja
i Toma i Džerija na televiziji, balona i neznanaca. Samo nam reci, samo reci. SS.
Civilna odeća. Odakle da počnem da opisujem Star u usukanom kućnom mantilu
kako prazni tridesetosmicu u mojoj sobi? Radije sam razmišljala o Meksiku. U
Meksiku su lica bila naborana i meka kao sapun. Zujanje u mojoj sobi to su samo
komarci u našem bungalovu na Ostrvu žena.
JEDNE NOĆI, PRIPUNOM MESECU, nešto ju je pokrenulo, pa smo otišle
samo s pasošima i novcem u pojasu ispod njene haljine. Na trajektu sam povratila.
Spavale smo na novoj plaži, znatno južnije. Sutradan je plesala s mladim
muškarcem, Eduardom, na krovu njegovog hotela svi prozori bili su otvoreni i
mogla sam da vidim greben, more nalik sočivu. Poslednji sprat još nije bio dovršen
krov od palmi, obešene ležaljke pa smo mogle da ostanemo koliko smo htele. Bile
smo srećne u Plaji del Karmen, vozale smo se s Eduardom po gradu, u njegovom
crnom „plimutu volare“, osećale se bogate jque rico! iako je varoš imala samo dve
asfaltirane ulice i jednu prodavnicu domaćeg sladoleda. Ručno rañene slike
vulkana prekrivenih snegom. Turistički brod zaustavljao se u Plaji del Karmen
dvaput nedeljno, ljuljuškao se, pet spratova visok, kao svadbena torta na vodi.
Majka je čitala tarot u kafeu s mirisom gustog dima piletine i svinjetine s roštilja.
Posmatrala sam čoveka kako slaže meso na tortilje pomoću mačete. Tamo smo se
dobro hranile.
Uveče je Eduardo svirao gitaru i pevao ciganske pesme s gostima u svom
hotelu, a ja bih se ljuljala u ležaljci kao šišmiš obavijen kožastim krilima. Noću je
vazduh bio prepun šišmiša. Voće, govorila bi majka mango i platano* i papaja.
Prištevi su mi iskočili po celom telu. Lekar u crnoj betonskoj klinici dao mi je lek.
Kad ćemo već jednom kući? upitala sam majku. Mi nemamo dom, rekla mi je. Ja
sam tvoj dom.
Kako je samo bila lepa bosonoga, u kupaćem kostimu, sa stoinjakom
omotanim oko kukova. Volela me je. Čak i sad sam mogla da se setim Ijuljanja u
ležaljci dok su Eduardo i majka plesali. Bila si moj dom.
Meñutim, vreme se promenilo, a Eduardo je zatvorio hotel na kraju sezone i
vratio se u Meksiko Siti, gde su mu živeli roditelji. Rekao je da nas dve možemo
još da ostanemo ako želimo. Bilo je tužno i strašno. Zatvorile smo žaluzine, a vetar
je počeo da duva, blago more se podiglo i proždralo plažu, zalivalo mrazovac. Više
nije bilo turista. Jele smo iz konzervi, frijoles refritos**, mleko u prahu. Mačke su
pohrlile u hotel, mršave, divlje, ili pro-? sto napuštene do sledeće godine. Majka ih
je sve pustila unutra, a nebo je ličilo na požutelu modricu.
Kiša je padala nakoso, krvarila kroz žaluzine, ispod vrata. Mačke su se krile u
senkama. Povremeno bismo osetile njihova tela ili repove kad bismo sele za sto, da
bi majka pisala uz svetlost petrolejske lampe. Mačke su bile gladne, ali ona nije
obraćala pažnju na njihovo mjaukanje dok bismo jele.
Na kraju je majka zaključala hotel, pa su nas neki studenti odvezli u Progreso
na obali Zaliva. Brod iz Teksasa smrdeo je na ribu. Kapetan mi je dao pilulu, i
probudila sam se u Galvestonu, na nečijem kauču.
* Šp. banana. (prev.)
** Šp. pire od crnog pasulja. (prev.)
„IMAMO JE“, rekao je čovek u civilu i belim čarapama. „Uhvatili smo je dok
je pokušavala da vidi malu. Kaže da je bila u poseti svojoj sestri. Vrlo dobro znaš
da te je ona upucala. Zašto izmišljaš priču o provalnicima? Ona ti čak nije ni
majka.a
Da sam bila na Starinom mestu, verovatno bih i ja pucala u sebe. Možda bih
obojila kvake oleanderom, kao majka, ako bi Rej kazao da me više ne voli. Teško
mi je bilo da se usredsredim. Star u kućnom ogrtaču, majka u plavoj haljini. Beri
mi drži krpu na čelu. Zašto mi je sve to izgledalo isto, zašto se sve stapalo zajedno?
kao pastele ostavljene u kolima po letnjem danu? Razaznavala sam jedino Dejvija.
Od ovog pandura zabolela me je glava i trebao mi je „demerol“.
STIZALA SU pisma od majke. Devojka mojih godina, volonterka u bolnici,
natapirane smeñe kose, sa svetlozelenom senkom na kapcima, pokušavala je da mi
ih čita, ali je sve bilo previše nadrealno majčine reči u njenom neukom glasu pa
sam je zamolila da prestane.
Draga Astrid,
Kažu da ne znaju hoćeš li dočekati naredno jutro. Prelazim s kraja na kraj
ćelije u tri koraka, tamo-amo, cele noći. Kapelan je upravo prošao, rekla sam mu
da ću mu iščupati džigericu bude li meponovo gnjavio. Toliko te volim, Astrid.
Nepodnošljivo je. Na svetu ne postoji niko osim tebe i mene, znaš li to? Molim te,
ne ostavljaj me samu ovde. Tako ti svih moći svetlosti i tame, molim te, ne odlazi.
Citala sam odeljak nanovo i nanovo, uživala u svakoj reči, onako kako je Star
čitala Bibliju. Zaspala sam slušajući ga u glavi. Bila si mi dom, majko. Ti i niko
drugi.
Freude! Betovenova deveta, Oda radosti, Soltijeva verzija, Cikaški
simfoničari. Kad samopomislim da sam te zamalo izgubila! Zivim za tebe,
pomisao da si živa daje mi snage da nastavim. Volela bih da sada mogu da te
zagrlim, želim da te dodirnem, grlim te, osetim tvoje srce. Fisem pesmu za tebe,
nazvala samje „ZaAstrid, koja ce ipak živeti“.
Vesti se zatvorom brzo sire, pa su se žene s kojima nikad nisam razgovarala
raspitivale za tvoje stanje. Svaku od njih osećam kao rod. Mogla bih da kleknem i
poljubim plesnivu zemlju iz čiste zahvalnosti. Pokušaću da dobijem vanrednu
posetu, ali se ne zavaravam po pitanju samilosti na ovom mestu.
Sta da kažem o životu? Da li ga slavim što je sačuvao tebe ili ga proklinjem
što ne uzima ostale?Jesi li čula za stokholmski sindrom? Taoci prelaze na stranu
svojih otimača, zahvalni što nisu bili ubijeni na licu mesta. Nemojmo zahvaIjivati
nekom hipotetičkom bogu. Radije se odmori i skupi snagu za novipohod. Mada
znam male volonterke i Hajlajts možda čak i kap morfijuma ako se lepo ponašaš.
Budijaka.
Majka
I nijednom nije napisala ’lepo sam ti govorila’.
MAĐIONIČAR JE DOŠAO da nas zabavi, a mene su opčinile njegove
predivne ruke, njegovi tečni, glatki pokreti. Nisam mogla da odvojim pogled od
njegovih ruku. Bile su bolje od svih njegovih trikova. Izvukao je buket papirnog
cveća iz vazduha i poklonio mi ga uz učtiv naklon, a ja sam pomislila da je i ljubav
takva: nastaje ni iz čega, jarka je i retka. Kao Rej dok me oblikuje prstima kao
meki vosak.
Rej. Trudiia sam se da ne mislim na njega, na to zašto je pobegao dok sam
krvarila na podu kada je njegova Ijubavnica pucala u mene. Znala sam zašto nije
bio tu kad su došla ambulantna kola. Ja sam imala slično osećanje prema Dejviju
uništila sam mu život. Rej nije mogao da se suoči s tim. Još na početku nije želeo
da se išta desi meñu nama ja sam sve sama napravila, ni zbog čega drugog do
sopstvene žudnje. Kao da je Rej znao
* Highlights dečji časopis. (prev.)
šta će se desiti još otkako smo se prvi put dodirnuli. Svaki put kad bi me
pogledao, preklinjao bi me da ga ostavim na miru. Želela sam da ga vidim? bar
jednom? i kažem mu da ga ne krivim.
Ponekad bih se probudila potpuno sigurna da će doći, prerušen, da ćemo opet
biti zajedno. Tada bih spazila nepoznatog stažistu, čudnu čistačicu, posetioca koji
traži pravi krevet na dečjem odeljenju, i bila sam uverena da je to on. Nisam krivila
nikoga od njih. Trebalo je da shvatim šta može da se desi. Nakon majke i Berija,
zaista je trebalo da znam.
Nedužan je bio jedino Dejvi. Isprva sam se čudila zašto ga je Star ostavila.
Verovatno je mislila da će lakše pobeći. Možda je toliko poludela da ga je potpuno
zaboravila. Meñutim, potom sam shvatila da je Dejvi tako hteo. Odbio je da poñe i
ostavi me da nasmrt iskrvarim na podu sobe. Odbio je da poñe. Odrekao se majke
da bi me očuvao u životu dok ne stigne pomoć. Znajući Dejvija, uradio je tačno to.
A mene je preplavio novi talas stida i kajanja. Kad me je prvi put video onog dana
dečačići su sedeli na tremu nije znao da ću mu baš ja uništiti život onako kako mu
je Star uništila maketu u dnevnoj sobi. Zgazila sam ga trčeći u susret Reju.
MAJKA mi je poslala svoju pesmu Za Astrid, koja će ipak ziveti. Nekoliko
stihova nisam mogla da izbijem iz glave:
Nakon svih strahova upozorenja Nakon svega
Zenine greške drugaćije su od devojčinih Urezane su vatrom u kamen Odlike
su to, a ne zablude...
Još gore nego „lepo sam ti govorilaa. Nisam htela u to da verujem. Bila sam
još devojčica, tek četrnaestogodišnjakinja. Još sam mogla da se spasem zar ne? Da
se iskupim. Mogla sam da živim drugačijim životom, da prestanem da grešim.
Namrštila sam se kad je mladi fizioterapeut počeo da flertuje sa mnom vitak
mladic, ljubazan zgodan. Trebalo mi je pola dana da stignem do kraja hodnika i
vratim se. Ukinuli su mi „demerol“ i pre~ bacili me na ,,perkodan“ oralno.
DA SAM IMALA kuda da odem, pustili bi me posle dve nedelje; meñutim,
oporavljala sam se na državnim jaslama dok nisam ojačala dovoljno za štap i
otarasila se zavoja. Tada sam dobila novi smeštaj otišla sam s tridesetodnevnom
zalihom ,,perkodana“, majčinim pismima i knjigama, drvenom kutijom i posterom
životinjskih govana poklonom izgubljenog dečaka.
10
VAZDUH U VAN NAJSU bio je gušći nego u Sanlendu-Tadžangi. Bilo je to
kraljevstvo tržnih centara, bulevara širokih četiristo metara, naselja prizemnih kuća
pored iždžikljalih bibera i petnaest metara visokih likvidambara. Bila sam puna
nade, dok nisam ugledala jednu kuću dalje niz ulicu i pomolila se: Molim te, Isuse,
neka ne bude ona tirkizna s asfaltiranim dvorištem iza mrežaste žičane ograde.
Socijalna radnica je zaustavila kola baš ispred te. Zurila sam. Bila je boje
tropske lagune na razglednici staroj trideset godina gogenovski sifilitični košmar.
Procep u lancu listopadnog drveća koji je obuhvatao sve ostale kuće u bloku,
prkosno ružan u svojoj ogoljenosti.
I zastakljena vrata su bila tirkizna, a starateljka pak pozamašna, stroga
plavuša sa zaprepašćenom bebom na kuku. Jedan dečačić mi se isplazio provirivši
iza svoje majke. Ovlaš je pogledala moj metalni bolnički štap, zaškiljila. „Niste
rekli da je ćopava.“
Socijalna radnica je slegla uskim ramenima. Bilo mi je drago što sam bila
puna „perkodana“, inače bih zaplakala.
Marvel Terlok nas je provela kroz svoju dnevnu sobu njome je dominirao
televizor velik kao Arizona, na kome je voditeljka emisije korila ogromnog
bradatog čoveka s tetovažom i kroz dugačak hodnik do moje nove sobe: zagrañeni
deo zadnjeg trema, s prugastim teget-zelenim zavesama i kanapom protegnutim
preko uskog sklopivog kreveta. Dečačić je cimao njenu šljampavu bluzu i cvileo,
kao kad se svira na testeri.
Kad smo se vratili u dnevnu sobu, socijalna radnica raširila je papire na
stočiću, spremna da iznese detalje mog života to j strogoj ženi, koja mi je rekla da
izvedem Džastina u dvorište da se igra, i to glasom osobe navikle da nareñuje
devojčicama.
Asfaltirano dvorište bilo je meko od vreline, zasuto igračakama dovoljnim za
obdanište. Videla sam da je mačka zakopala nešto u kadicu s peskom i pobegla.
Nisam preduzela ništa. Džastin je jurcao unaokolo na svom triciklu, udarao u dečju
kučicu svaka dva-tri kruga. Nadala sam se da će mu pasti na pamet da pravi
kolačiće od blata. Mmm.
Nešto kasnije izašla je i beba mala plavušica s krupnim, providnim plavim
očima. Nije znala koliko se plašim tirkizne boje, da mi je pripala muka što njena
majka čita moj dosije. Da sam samo mogla da ostanem u bolnici na stalnim
dozama ,,demerola“. Beba je pošla ka pesku. Želela sam da mi bude svejedno ali
sam uprkos tome ustala? pokupila mačja govna kanticom, bacila ih preko ograde.
EDIMARVEL TERLOK bili su moja prva prava porodica. Piletinu smo jeli
rukama, a moču lizali s prstiju, kao da viljuške nisu ni izmišljene. Ed je bio visok i
rumen? tih kose boje peska* proćelav. Radio je u farbarskom odeljenjuii/bz/m
depoa. Nisam se iznenadila kad sam saznala da su tirkiznu farbu dobili zabadava.
Sve vreme obroka gledali smo televiziju, svi su govorili i niko nije slušao, a ja sam
mislila na Reja? i na Star, i na poslednji susret s Dejvijem. Na stene i zeleni
paloverde, crvenorepe mišare. Na lepotu kamenja, reku u poplavi, mir. Žudnju mi
je iskrzao vreli bockavi stid. Četrnaest mi je a već sam uništila nešto što nisam
mogla da popravim. Zaslužila sam ovo.
Deveti razred završila sam u školi „Medisonu šepajući od časa do časa na
štapu. Slomljeni kuk mi se oporavljao, ali najsporije na svetu. Rame mi je već bilo
upotrebljivo, a čak je i rana na grudima koja mi je raznela rebra prestala da me boli
baš svaki put kad se ispravim ili sagnem, No, s kukom je išlo sporo. Uvek sam
kasnila na časove. Dani su mi prolazili u perkodanskoj sumaglici. Zvona i klupe,
prelazak u sledeću učionicu. Nastavnici otvaraju usta iz njih izleću leptiri prebrzi
za hvatanje. Dopadale su mi se pomešane boje grupica u dvorištu ali nisam mogla
da razaberem pojedinačne učenike. Bili su premladi, neoštećeni, sigurni u sebe. Za
njih je bol bio neka daleka strana zemlja za koju su čuli možda čak i na televiziji,
ali čiji pečat u pasoše još nisu dobili. Zar je postojalo mesto na kome bi se moj svet
povezao s njihovim?
7 Re: Janet Fitch - Beli oleander Sre Feb 15, 2012 12:21 am
Margita
Administrator
UBRZO MI SE obelodanila moja uloga u tirkiznoj kući: dadilja, peračica
sudova, pralja, kozmetičarka. Ovo poslednje je bilo najgore. Marvel bi sedela u
kupatilu kao krastača pod kamenom i zvala me baš kao što je Džastin zvao nju
nemilosrdno. Bežala sam u misli o gamelanu, morskim bićima, čak i o obliku
zavesa, teget-zelenih, i o tome kako su same pruge stvarale zavesu time što bi se
susticale ili prekidale. Smatrala sam da tu ima nekog značenja, no ona je i dalje
zvala.
„Astrid! Do ñavola, gde je ta cura?c
Nije bilo svrhe pretvarati se zvaće me dok ne doñem, prenaglašeno šepajući
kao služavka u filmu strave i užasa.
Bila je crvena i podbočena kad sam stigla. „Gde si, kog ñavola, bila?u
Nisam odgovorila, samo sam pustila vodu, proverila temperaturu.
„Ne prevruće44, podsetila me je. „Imam osetljivo teme.u
Namestila sam vodu da meni ličiio bude malo hladna, jer mi je od
celodnevnog kljukanja „perkodanomu otupeo osećaj temperature. Klekla je na
prostirku i gurnula glavu pod slavinu, a ja sam joj oprala kosu, krutu od prljavštine
i laka, podraslih korenova. Farbala se u nijansu koja je na kutiji izgledala kao
svetla maslac-žuta nijansa, ali je na njoj više ličila na žuti celofan s dečjih uskršnjih
korpi.
Utrljala sam regenerator koji je smrdeo na užeglu mast, isprala ga i smestila je
na stolicu dovučenu iz kuhinje. Prekrila sam umivaonik novinskom hartijom i dala
se na češljanje. Kao da češljam umršene špagete. Cimnem li pošteno, sve ću joj
iščupati. Počela sam pri dnu i polako napredovala ka vrhovima, sećajući se kako
sam ranije večerima četkala majčinu kosu. Sjajnu poput stakla.
Marvel je neprestano pričala o svojim prijateljicama, o mušterijama za
kozmetiku Meri Kej, o nečemu što je neka žena videla u Oprinoj emisiji nije
Marvel gledala Opru, nego Sali Džesi, jer je Opra debela budala i u Marvelinoj
kući ne bi mogla ni podove da riba, iako zarañuje deset miliona godišnje, bla bla
bla. Pravila
sam se da ne razumem ni reč, kao da govori mañarski, dok sam navlačila
rukavice i mešala sadržinu dveju bočica. Miris amonijaka zagušio je malo kupatilo
bez prozora, ali Marvel mi nije dala da otvorim vrata. Ed nije smeo da sazna da se
ona farba.
Razdvojila sam pramenove, stavila izbeljivač na korenove, uključila
štopericu. Ako ostavim mešavinu predugo, nagrišče joj krvave rane na temenu i
sva će joj kosa opasti. Pomislila sam da bi to bilo baš zanimljivo ali sam znala da
postoje i gora mesta od kuće Terlokovih. Ako ništa drugo, Marvel nije pila, a Ed je
bio neprivlačan i jedva me je primećivao. Ovde nisam mogla da napravim mnogo
štete.
„Dobro će ti doći ova vežba“ rekla je Marvel dok smo čekale još pet minuta
da hemikalija deluje. „Mogla bi da poñeš u školu lepote. Dobar je to posao za
ženu.“
Marvel Terlok je imala velike planove za mene. Brinula se za moju dobrobit.
Pa radije bih popila izbeljivač. Isprala sam boju naslonivši se na nju kao stena.
Pokazala mi je stranicu u frizerskom časopisu dijagram zapetljan poput električne
šeme. Stil po imenu „kosmopoliten“. Sa strane zadignuto, kovrdže pozadi, izvijene
šiške kao Barbara Stenvik u Upoznajte Džona Doa. Pomislila sam na Majkla, on bi
se gadno naježio. Obožavao je Stenvikovu. Upitala sam se kako je prošao Škotski
komad. Upitala sam se da li je ikad mislio na mene. Ne možeš ni da zamisliš kako
mi je? Majkle.
Ružičasti lepljivi gel za učvršćivanje pojačao je smrad u vrelom kupatilu dok
sam omotavala pramenove oko viklera. Hvatala me je vrtoglavica. Čim sam
završila navijanje pokrila sam viklere ružičastom maramom i konačno dobila
dozvolu da otvorim vrata. Osećala sam se kao da sam bez daha bila ceo sat. Marvel
je otišla u dnevnu sobu. „Ede?“ čula sam kako ga doziva.
Televizor je bio uključen ali se Ed iskrao u bar Dohri vitez, gde je pio pivo i
gledao utakmice na komercijalnim stanicama.
„Proklet bio“ rekla je bez gorčine. Odabrala je stanicu sa serijom o
sredovečnim sestrama uzela kutiju sladoleda i sela na kauč.
Draga Astrid,
Ne pričaj mi koliko mrzis svoju novu starateljsku porodicu. Ako te ne tuku,
smatraj da si imala sreće. Usamljenost
je Ijudska priroda. Gaji je. Što te više razjeda iznutra, to tvoja duša ima više
prostora za rast. Nikad ne očekuj da ćešprerasti usamljenost. Ne nadaj se da ćeš
naći Ijude koji će te razumeti', osobe koje će ispuniti tajprostor. Inteligentna,
osetljiva osoba je izuzetak, neobićan izuzetak. Ako očekuješ da nañeš Ijude koji će
te razumeti,postaćeš razočarana i ubilački nastrojena. Ne možeš postići ništa više
do da razumeš sebe, da spoznaš šta želiš, i da ne dopustiš stoci da ti stane na put.
NlJE MI PROŠLO KROZ GLAVU da me najgore tek čeka, sve dok mi nije
nestalo lekova. Budalasto sam sama udvostručila dozu, a sad sam ležala nasukana
na pusto ostrvo, zasuto slomljenim staklom. Nazebla sam od klima-ureñaja, koji je
radio previše dobro u mojoj sobici na tremu. Razmišljala sam samo o tome koliko
sam usamljena. Ukus osame ličio je na ukus novčića. Mislila sam o smrti. Dečak u
bolnici rekao mi je da je najbolje ubiti se mehurićem u krvotoku. Patio je od raka
kostiju, pa je ukrao jedan špric i krio ga u stripu. Rekao je: Ako mi se stanje
pogorša, ubrizgaću sebi malo vazduha, i sve će se završiti za sekund. Da nije bilo
majčinih pisama, i ja bih nešto smisiila. Čitala sam ih dok nisu smekšala i zacepila
se duž prevoja.
Kad ne bih mogla da spavam, izlazila bih u zadnje dvorište, gde su cvrčci
pevali u duetima, a asfalt pod mojim nogama bio topao kao životinja. Uske bele
šljunčane leje svetlucale su na mesečini, sterilne, dužinom razdeljene belim
plastičnim ñalijama, zabodenim u šljunak na jednakim razmacima. Jednom sam
majci poslala sliku kuće u moru asfalta i belog šljunka, a ona je meni uzvratila
pesmom o malom Ahilu, koga je majka zagnjurila u crnu vodu da bi postao
besmrtan. Time mi nimalo nije pomogla.
Sedela sam za izletničkim stolom od sekvoje i slušala muziku koja je dopirala
kroz zatvorene žaluzine susedne kuće. Uvek su bile zatvorene, ali se džez saksofon
probijao kroz razmake meñu drvenim pločicama muzika lična poput dodira. Prešla
sam prstima preko tamne ugljene oštrice majčinog starog noža, zamišljajući da
presecam sebi vene. Ako to uradite u kadi, kažu, ne osetite baš ništa. Uopšte se ne
bih premišljala, osim zbog majke. Meñutim, vaga je bila u krhkoj ravnoteži sve na
istom tasu osim majčinih pisama, svetlosti bistre poput noći, ruke koja mi mazi
kosu.
Igrala sam se nožem, raširila ruku na sto i zabila ga izmeñu prstiju. Džoni
Džoni Džoni op! Džoni Džoni op! Džoni Džoni Džoni Džoni. Podjednako mi se
dopañalo i kad bih se ubadala.
Draga Astrid',
Znam kakvom se podnošenju uciš. Tu se nište ne moze. Samo pazi da ništa ne
ode uzalud. Beleži. Famti sve, svaku uvredu, svaku suzu. Istetoviraj sve na
unutrašnju stranu svog uma. Uživotuje suštinski važno poznavati otrove. Rekla
sam ti niko ne postaje umetnik sem ako ne mora.
Majka
OSTAVŠIBEZ „PERKODANA“ počela sam da uviñam zašto majke
napuštaju svoju decu, ostavljaju ih u samoposlugama i na igralištima. Nikad nisam
spoznavala obim kenjkanja, neprestanosti tih malecnih zahteva, beskrajne
budnosti. Marvel sam rekla da moram da napišem neke školske radove i počela da
se zakopavam u biblioteku, probijajući se kroz listu koju mi je majka poslala?
deleći sto sa jednim starcem, koji je čitao novine na držalji, i devojčicama iz
katoličke škole, koje su krile tinejdžerske časopise u udžbenicima istorije.
Čitala sam sve Kolet, Fransoaz Sagan Špijuna u kući Ijubavi Anais Nin,
Portret umetnika u mladosti. Pročitala sam Mesec i stoparac, i Čehovljeve
pripovetke koje mi je Majkl preporučio. Pročitala sam Lolitu, ali čovek uopšte nije
ličio na Reja. Lutala sam meñu policama, prelazila dlanovima preko rikni
podsećale su me na obrazovane ili samouverene goste koji se sašaptavaju na
čudesnoj zabavi.
Jednog dana je pred mene iskočio avanturistički naslov. Odnela sam knjigu za
sto, otvorila njene meke stranice boje slonovače, zanemarila mračne poglede
devojaka u belim bluzama i kariranim džemperima, i bacila se u nju kao u baru
tokom sušne sezone.
Knjiga se zvala Veština opstanka.
Svakoj religiji treba sveta knjiga, i ja sam našla svoju, u pravi čas. Pročitala
sam je za osamnaest sati, a onda počela iz početka. Naučila sam kako da preživim
nedeljama na otvorenom moru ukoliko moj prekookeanski brod potone. Ako ste
brodolomnik, tada lovite ribu cedite sok iz njih i pijte ga. Skupljajte sunñerom
jutarnju rosu s gumiranog dna čamca za spasavanje. Ako ste na jedrilici, hvatajte
kišnicu u platno. No ako su jedra prljava, ukazala je knjiga, a paluba zasoljena,
uhvačena voda mogla bi biti neupotrebljiva. Zato morate da čistite palubu i ispirate
jedra morate biti spremni.
Osmotrila sam svoj život i vrlo jasno spoznala da u tirkiznoj kući nisam
preživljavala. Puštala sam da mi se jedra skore od soli. Morala sam da prestanem s
igrom „Džoni Džoni“ i koncentrišem se na pripreme za kišu, pripreme za spas.
Odlučila sam da ću šetati svakog dana, prestati da preterujem sa šepanjem, odbaciti
štap. Sabraću se.
UŠLA SAM U AUTOBUS pri povratku iz škole, glave bolne od prodornog
smeha druge dece, i ponovo nabrojala oskudna sredstva za preživljavanje
brodoloma. Udice pravite od bilo kakvog savijenog metala, strunu od vlakana iz
odeće, za mamac koristite komadiče ribe ili mrtvih saputnika, čak i sopstvenog
mesa ako morate. Terala sam se da to zamislim oštrom ivicom poklopca konzerve
rasecam sebi butinu. Boli toliko da jedva ostajem pri svesti, ali znam da moram to
da uradim nema svrhe onesvešćivati se, rana će zaceliti i moraću sve da radim
iznova. Zato nastavljam dok mi se u ruci ne zatekne žuti crv, okrvavljen i topao.
Kačim ga na oštar opiljak konzerve, bacam ga u more na ručno napravijenoj struni.
Najgora je bila panika. Kad se uspaničite, ne vidite sve mogućnosti. Potom
sledi očaj. Jedan Japanac je četiri dana plutao u čamcu, a onda se uspaničio i
obesio. Otkrili su ga dvadeset minuta kasnije. Mornar iz Sučoua plovio je 116 dana
na splavu pre nego što su ga našli. Nikad se ne zna kad će vam stići spas.
A čak i ako se moj život pretvorio u ovo sramotu duge vožnje autobusom,
smrad dizela u vazduhu, izbegavanje batina u „Medisonuj Džastinov pulover i
Kejtlinin osip Ijudi su preživljavali i daleko gore stvari. Očajanje je pravi ubica.
Morala sam da se pripremim, da uhvatim nadu meñu šake, kao plamen poslednje
šibice u dugoj polarnoj noći.
Kad bi me uhvatila nesanica, sedela bih za stolom u dvorištu, slušala muziku
iz susedne kuće i zamišljala majku, budnu u ćeliji. Da li bih, ukoliko mi se avion
sruši na Papuu Novu Gvineju ili u Paru u Brazilu, volela da sam s njom? Vukle
bismo se kroz stotine kilometara šumskog lavirinta mangrova, obasule bi nas
pijavice kao uAfričkoj kraljici, možda bi nas i probolo uroñeničko koplje. Majka se
ne bi uspaničila, izvukla koplje i umrla od krvarenja. Znam da bi postupila
ispravno pustila bi crve da se hrane u rani i očiste rupu, a koplje bi izvukla tek za
pet ili sedam dana. Čak bi napisala i pesmu o tome.
Meñutim, takoñe sam videla i njenu užasnu grešku, nerazumnu procenu.
Zamislila sam nas kako plovimo u čamcu za spasavanje mimo brodskih ruta,
cedimo riblji sok, sunñerom skupljamo jutarnju vodu s čiste palube, i tada bi ona
najednom odlučila da je morska voda sasvim pitka. Potom bi skočila da zapliva
meñu ajkulama.
,,ASTRID doñi da mi pomogneš viknula je Marvel. Izašla je iz kuhinje, prišla
mi sedela sam na stepenicama i pazila decu iskrivila vrat i pogledala sliku: pet
zacmjenih Francuza koji danju pokušavaju da preñu oblast Gaze u Egiptu. „Još
čitaš tu knjigu? Treba da razmisliš o vojsci, sviñaju se tebi takve stvari. Dobro se
staraju o ljudima. Sad primaju i žene, verovatno bi se uklopila. Vredna si i držiš
jezik za zubima. Hajde, pomozi mi s bakalukom.u
Pošla sam za njom da istovarim konzerve supe, boce gaziranih sokova, kriške
sira, porodična pakovanja krmenadli, više hrane nego što sam ikad u životu videla.
Vojska, pomislila sam. Kako me je samo Marvel slabo poznavala. Cenila sam
njeno zanimanje, uverila se da zaista želi da me smesti na neko udobno mesto s
pristojnom platom. Meñutim, radije bih živela sama u pustinji, kao stari istraživač.
Trebao mi je samo mali izvor vode. Čemu boravak meñu ljudima ako ste toliko
usamljeni? Kad ste sami, onda bar imate dobar razlog za usamljenost.
Ili još bolje, pomislila sam dok sam gurala pakete kakaoa i „tang“ praška u
kredence koliba u šumi, sneg zimi, oštre planine svuda okolo, može da se stigne
samo peške. Sama bih sekla drvo, imala bih nekoliko pasa možda i konja, namakla
bih tušta i tma hrane i ostala tamo godinama. Držala bih kravu, posadila vrt plodna
sezona je kratka, ali bih uzgajila dovoljno da preživim.
Majka je mrzela selo, jedva je čekala da ode odatle. Dok sam bila s njom,
grad je bio prihvatljiv: slobodna popodneva četvrtkom u muzeju, koncerti
nedeljom, poetske večeri, njeni prijatelji glume ili slikaju ili izlivaju svoje
genitalije u gipsu. Ali čemu to sada? U muzej nisam otišla otkad su je uhapsili. Tek
kad sam jednog jutra u novinama videla najavu izložbe Džordžije O’Kif u
Umetničkom muzeju Okruga Los Anñeles, upitala sam Marvel da li bi me povela.
„Pa, da prostiš, princezo Grejs“, upitala je, „šta je sledeče, opera? Prepovij
Kejtlin, hočeš li? Ja moram u klozet.“
Pozvala sam autobusku kompaniju. Rekli su mi da bi mi trebalo tri sata do
tamo i tri nazad. Razdanilo mi se koliko sam daleko od svog početka.
Ako se zateknete u pustinji, morate da radite brzo. U Mohaviju ume da bude
60 stepeni u hladu. U roku od sat vremena mogli biste da izgubite više od litar
znoja. Ljudi polude od žeñi. Plesali
biste, pevali, i konačno zagrlili saguaro, misleći da je u pitanju nešto
sasvim drugo. Ljubavnik, majka, Hrist. Potom biste pobegli i iskrvarili na smrt. Da
biste preživeli u pustinji, morate da pijete litar vode dnevno. Štedljivost je
besmislena svi oni filmovi lažu. Ako biste pili manje, samo biste lagano ubijali
samog sebe.
Razmišljala sam o značenju toga dok sam vraćala džinovsku kutiju
jednokratnih pelena i toaletni papir u kupatilo. Postoji jedna nada, no morate
prethodno da pazite na sebe, inače nećete opstati. Namestite felne tako da se u
njima skuplja jutarnja rosa, pijete vodu iz hladnjaka, i zakopate se do vrata u pesak.
Kad padne suton, krećete, i to unazad po tragovima. Nad glavom će vam sjati
gomila zvezda. Treba vam baterijska lampa i kompas, i morate se sećati kako ste
stigli dotle.
Dejvi je znao sve te stvari. Najednom sam shvatila da bi i on preživeo.
U otegnutom sumraku sve dužeg dana počela sam da spremam večeru
razmišljajući o desertu, gledajući sebe ukopanu do vrata, a onda sam začula
mehaničko brujanje susetkine „korvete“ na kolskom prilazu. Podigla sam glavu i
ugledala je upečatljiva crnkinja u belom lanenom kostimu. Videla sam je svega
dvaput, jednom kako uzima časopise, drugi put kako iz kuće izlazi u svili i
biserima. Nikad nije razgovarala ni sa nama ni sa ostalim susedima.
I Marvel je čula njena kola? pa je prestala da priprema hranu za Kejtlin i
zagledala se preko mog ramena. „Prokleta kučka. Misli da je vojvotkinja od
Vindzora. Povraća mi se.“ Posmatrale smo susetku kako iz sportskog automobila
boje šampanjca vadi dve male kese namirnica iz Houlfudsa.
„Mama, sok“, zapištala je beba i cimnula Marvel za majicu.
Marvel je trznula majicu iz bebine ruke. „Da te nisam videla da pričaš s
njom“ rekla mi je. „Bože gospode, ranije je ovo bio dobar kraj. Sad je pun crnaca i
kurvi žutaća i drogeraša koji drže piliće u dvorištu. Mislim, šta je sledeće?“
Smetalo mi je što mi Marvel sve to priča? kao da saosećam s njom, kao da
smo neko arijevsko tajno društvo. „Napraviću sok“, rekoh. Nisam htela čak ni da
stojim pored nje.
Dok sam mešala sok, posmatrala sam susetku: zastala je da pokupi časopise s
trema? ubacila ih u kesu. Nosila je sandale s crnim vrhom nalik jelenskim papcima.
Onda je nestala u zatvorenoj kući. Bilo mi je žao što je otišla, ali i drago što se
sklonila od Marvelinih usijanih reči, zadimljenih i smrdljivih poput katrana. Pitala
sam se da li žena u lanenom kostimu smatra da smo svi mi isti kao Marvel, da sam
i ja takva. Zgrčila sam se kad sam shvatila da verovatno smatra.
Marvel je dohvatila sok, napunila bočicu, pružila je Kejtlin, a ona se odgegala
stežući svoj najdraži plišani jastuk na kome je pisalo „Guam“. „Vozika se levodesno
u tim kolima“? gunñala je Marvel. „Trpa ih pod nos poštenom svetu. Kao da
ne znamo kako ih je dobila. Ležeći na leñima, eto kako.“
Kola su blistala kao muške slabine, meke i mišićave, gipke. Htela sam da
legnem na haubu, učinilo mi se da bih istog časa svršila. Zurila sam mimo kolske
nastrešnice u vrata iza kojih je nestala poželela da nemam nikakvih obaveza i da
mogu cele večeri samo da stojim tu i gledam hoće li ona ponovo izaći.
Kad sam oprala sudove i smestila decu u krevet, iskrala sam se kroz sporedna
vrata i stala pored njene džakarande s koje su purpurni cvetovi kapali preko
ograde, na Marvelin asfalt, i toplu noć ispunjavali mirisom. Muzika se cedila kroz
prozor pevačica; isprva sam pomislila da je pijana ali sam shvatila da uopšte nije:
postupala je s rečima na svoj način, preturala ih po ustima kao čokoladne
bombone.
Ne znam koliko sam dugo stajala u mraku i njihala se uz muziku, uz ženu s
glasom roga. Činilo se nemoguće da tako elegantna žena živi odmah pored nas i
našeg televizora od sto dvadeset centimetara. Htela sam da se prišunjam njenim
prozorima virnem kroz procep u žaluzinama i vidim šta se dešava unutra.
Meñutim, nisam imala petlje. Pokupila sam šaku njenih džakaranda sa zemlje i
pritisla ih na lice.
SUTRADAN sam sišla s autobusa u četiri po žezi, i prepešačila poslednjih
kilometar i po do kuće. Stap mi više nije trebao, ali me je od duge šetnje kuk
zaboleo, pa sam ponovo prošepala. Osećala sam se prljavom i trapavom dok sam
se vukla do našeg bloka razdražena odećom iz jeftine radnje belom bluzom koja
nikad nije omekšavala pri pranju, neuspešno sašivenom suknjom.
Naša elegantna susetka je u hladu pred svojom kućom orezivala afričke
ljiljane, po boji istovetne s džakarandom. Bila je bosa, u jednostavnoj haljini, a
tabani i dlanovi bili su joj bledoružičasti naspram kože boje nagorelog karamela.
Izgledali su ukrašeni., kao da je došla s nekog mesta gde žene posipaju tabane i
dlanove ružičastim prahom. Nije se smešila. Potpuno se predala svojim makazama,
odsecala stabljiku ruzmarina, stabljiku nane u polumraku. Opali cvet džakarande
zakačio joj se za kosu, podignutu u nehajnu francusku punñu. Zaljubila sam se u
taj zalutali cvet.
Osetila sam se nezgrapnom, postiñena svojim šepanjem i ružnom odećom.
Nadala sam se da me neće spaziti, da ću stići do kuće pre nego što me ona pogleda.
No kad sam stigla do naše ograde i asfalta neopažena, razočarala sam se. Želela
sam da me primeti, kako bih joj rekla: ja nisam kao oni. Razgovarajte sa mnom.
Pogledajte me, pomislila sam.
Meñutim, nije to učinila samo je zastala i ubrala izdanak žutenice da omiriše
nektar. Odsekla sam komad svog srca i okačila ga o ručno rañenu udicu ispred nje.
„Sviña mi se vaše dvorište“, doviknula sam.
Pogledala me je prepadnuto, kao da je znala da sam tu, ali da nije očekivala
da ću progovoriti. Oči krupne, bademaste, boje crnog piva. Uzak ožiljak na levom
obrazu, zlatan sat na uskom članku. Sklonila je loknu s lica i uputila mi brz osmeh,
koji je podjednako hitro i nestao. Vratila se ljiljanima. „Bolje da te ne vidi da
pričaš sa mnom. Zapaliće mi krst na travnjaku.“
„Nemate travnjak“, rekla sam.
Nasmešila se, ali me nije pogledala.
„Ja sam Astrid“, nastavila sam.
„Idi sad kući“? odgovorila je. „Astrid.“
11
ZVALA SE Olivija Džonston. To ime je stajalo na časopisima i katalozima
po otiraču. Primala je Konde Nast traveler i francuski Vog? debeo poput
telefonskog imenika. Počela sam da čuvam decu u prednjem dvorištu kako bih
uvek mogla da je gledam dok izlazi iz kuće s tamnim naočarima u stilu Džeki O,
vraća se iz kupovine, orezuje biljke. Da bih se nadala da ćemo se ponovo
pogledati. Paketi su joj stizali gotovo svakodnevno, a zgodni radnik UPS-a* visio
joj je na vratima. Upitala sam se da li je zaljubljen u nju. Noge u smeñem šortsu
UPS-a ličile su na balvane.
Noću bih s kuhinjskog prozora pratila ko je posećuje. Samo muškarci. Crnac
kome su bele manšete upadljivo odskakale od tamne kože, a zlatna dugmad
svetlucala. Vozio je crni BMW? stizao bi oko pola osam, i uvek bi otišao pre
ponoći. Mlañić s rastafarijanskom frizurom i „birkenstokcc papučama dolazio je
,,poršeomcc. Ponekad bi još bio tu kad bih se ujutru probudila. Krupan proćelav
čovek koji je nosio prugaste košulje i dvoredna odela s velikim reverima. Vozio je
čudovišni ,,mercedescc i nedelju dana je dolazio svakodnevno.
Posebno sam uočila koliko žurno izlaze iz svojih uglancanih automobila.,
koliko su uzbuñeni. Pitala sam se čime ona izaziva takvu žurbu. Ko joj se najviše
sviña? Mislila sam na sve što mora da zna o muškarcima na to da sija za njih kao
svetionik.
Ni na trenutak nisam pomislila da je Marvel u pravu u vezi s bilo čim na
stranu s Olivijom Džonston. Živela sam za to da je ugledam kako iznosi ñubre,
kako se pomalja iz kola u priguše-
* Engl. United Parcel Service „Ujedinjeni servis za pakete“; kompanija za
dostavu od vrata do vrata. (prev.)
noj svetlosti praskozorja dok sebi spremam doručak. Bila mi je rosa na palubi,
dodatni dan opstanka.
Brala sam njene ruzmarine i stavljala ih u džepove. Preturala sam joj po
smeću kad bi bila napolju, gladna novih saznanja, željna da dodirnem isto što i ona.
Našla sam redak češalj od kornjačevine, marke „Kent od Londona“, skoro nov
izuzev jednog slomljenog zuba, i kutiju sapuna „elderflauer“ firme „Krebtri i
Evelin“. Pila je „majers“ rum, koristila rafmisano maslinovo ulje u visokoj boci.
Jedan njen dečko pušio je cigare. Našla sam i neverovatno meku čarapu s
podvezicom, sivkastosmeñu, mrežastu i praznu bočicu parfema „ma grif etikete
ukrašene mrežom crnih linija na beloj podlozi. Mirisao je na šaputave crne haljine
od organdina, na pegave zelene orhideje, na Bulonjsku šumu posle kiše, gde smo
majka i ja jednom šetale satima. Zudela sam da podelim Pariz s Olivijom
Džonston. Bočicu sam sakrila u fioku, da bih namirisala odeću.
ZATIM SU JEDNOG DANA Oliv e novine i časopisi ostali netaknuti na
njenom pragu. „Korv * je turobno čučala pod platnenom ceradom, posutom
cvetovima džakarande u znak spomena na gubitak. Od samog pogleda na sputanu
„korvetu“ poželela sam „perkodan“. Zadovoljila sam se ostatkom kodeinskog
sirupa za kašalj koji je Marvel imala u kućnoj apoteci. Lepljiv prejak ukus vukao
mi se u ustima kad sam sela na krevet i počela da se češljam Olivijinim češljem.
Zavidela sam njenoj savršenosti. Žena koja baca ručno rañen češalj od
kornjačevine samo zato što mu je slomljen jedan zub. Pitala sam se da li
muškarcima zaista naplaćuje voñenje Ijubavi, i kako to izgleda. Prostitutka. Kurva.
Sta to u stvari znači? Samo reči. Majka bi se oštro usprotivila, ali to je istina. Reči
koje kaskaju za barjacima predrasuda. Žena od muža dobija novac«, i na to se niko
ne žali. A ako i Olivijin dečko njoj daje novac? Pa šta?
Očešljala sam se i namestila francusku punñu, zamišljajući da sam Olivija.
Šunjala sam se po sobičku, hodala isto kao ona kukovi napred, manekenski. Zar je
bitno i ako jeste kurva? I sama reč zvučala je kao trbuhozborstvo. Ionako sam
mrzela etikete. Ljudi ne mogu da se stave u fioke prostitutka, domaćica, svetica
kao pošta u pregratke. Toliko smo promenljivi, nestalni u strahu i žudnji, idealima i
stanovištima, neuhvatljivi poput vode. Prevukla sam njenu čarapu preko noge,
omirisala ,,ma grif.
Zamišljala sam da je otišla u Pariz, da sedi u kafeu, pije mastiku s vodom, a
ešarpa joj je vezana za tašnu, kao u francuskom Vogu. S njom je bio čovek s
BMW-om, onaj tihi, sa zlatnom dugmadi, koji je voleo džez. Cesto sam ih
zamišljala kako plešu na staromodan način u njenoj dnevnoj sobi, jedva
pomerajući noge, a on oslanja obraz na njenu sklopljenu šaku. Tako sam je videla
u Parizu. Ostaje do kasno u džez-klubu za koji znaju samo crni Parižani, u
podrumu na Riv Gošu, pleše. Šampanjac., njihove sklopljene oči? ne misle ni na
šta osim na još svega.
Sedela sam u zaslepljujućem odsjaju sunca o asfalt, radila domaće zadatke i
slušala Džastina i Kejtlin kako pljuskaju u plastičnom bazenčiću, ciče, prepiru se
oko igračaka. Čekala sam razmišljala unapred, pripremala felne. U 16.2 je radnik
UPS-a stigao pred Olivijina vrata i počeo da piše dostavnicu.
Prišla sam ogradi. ,,Izvinite“, rekoh. „Olivija je rekla da paket možete da
ostavite kod mene.“ Nasmešila sam se, trudeći se da ostavim utisak pouzdanosti.
Na kraju krajeva, bila sam prva susetka. „Rekla mi je da ga očekuje.“
Doneo je papir a ja sam potpisala. Stigla joj je mala kutija s oznakom
,,Vilijems-Sonoma“. Pitala sam se šta je u njoj, no radoznalost se nije mogla meriti
sa željom da se sprijateljim s Olivijom Džonston, da jednog dana uñem u
zatvorenu kuću.
KAD SE VRATILA, izmislila sam priču o školskom projektu koji moram da
uradim s drugaricom iz susedstva. Nisam bila dobar lažov. Majka mi je uvek
govorila da nemam mašte. Meñutim, nisam raspredala, a Marvel mi je dala sat
vremena. „Vrati se do pet, spremam zabavu.“ Prodala je nešto od Meri Kej i, mada
nije mnogo zaradila, osećala se važnom.
Izvadila sam paket iz svoje vreće za veš, gde sam ga krila, i popela se na
Olivijin trem. Pozvonila sam.
Skoro istog časa njen obris se pojavio iza romboidnih stakala na vratima.,
istih kao i na našim, sem što su bila žuta, a ne tirkizna. Osetila sam da me posmatra
kroz špijunku. Trudila sam
se da izgledam smireno. Samo sam uslužna susetka. Vrata se otvoriše. Olivija
Džonston nosila je dugačku dezeniranu halter-haljinu, kosu skupila u nizak šinjon,
gola ramena boje cimeta glatka poput krevetskih stubića.
Pružila sam joj kutiju. „Covek iz UPS-a ostavio je ovo.“ Jedan zub na češlju,
jedan zub. Bila je savršena.
Olivija se nasmešila i uzela kutiju. Nokti su joj bili kratki, belih vrhova.
Zahvalila mi je veselim glasom. Uvidela sam da shvata da je sve planirano, da sam
htela da joj uñem u život. Pokušala sam da gledam mimo nje, ali sam videla samo
ogledalo i lakirani stočić.
Zatim je izgovorila ono o čemu sam sanjala, čemu sam se nadala. „Hoćeš li da
uñeš? Upravo sam spremila čaj.u
Postoji li išta elegantnije od Olivijine kuće? Zidovi u dnevnoj sobi bili su
prekriveni zlaćanim tapetama od plute. Imala je sivosmeñ plišani kauč sa
zakrivljenim naslonom, jastučić s dezenom leopardovog krzna, svetlosmeñu kožnu
fotelju i duborezni šezlong s prugastim pamučnim prekrivačem. Ispod drvenog
stočića bili su poslagani manji stočići, a na njemu je stajala tamnozelena keramička
vaza s belim buketom orhideja sličnih noćnim leptirima. Džez muzika ubrzavala je
ritam sobe ona kakvu je voleo čovek s BMW-om: komplikovane trube pune muške
žudnje.
„Kakva je ovo muzika?u upitala sam je.
„Majis Dejvis“, odgovorila je. „Seven Steps to Heavervy\“
Sedam koraka, pomislila sam to je dovoljno?
Umesto naših kliznih vrata, Olivija je prema zadnjem dvorištu imala vrata ria
šarke. Umesto klima-ureñaja, spore plafonske ventilatore. Kad sam bolje
pogledala, u velikom pozlaćenom kavezu spazila sam lažnog papagaja sa sićušnim
sombrerom na glavi i cigarom u kljunu. „To je Čarli“, reče Olivija. „Budi oprezna,
ujeda.“ Nasmešila se. Gornji zubi su joj bili za dlaku istureni. Shvatala sam zašto
su muškarci želeli da je poljube.
Sedele smo na plišanom kauču i pile ledeni čaj sa šećerom i mentom.
Konačno sam ušla u kuću, ali nisam znala odakle da počnem. Imala sam toliko
pitanja, ali više nisam mogla da se setim nijednog. Dekor me je oborio s nogu.
Kuda god bih pogle-
* Engl. „Sedam koraka do raja“. (prev.)
dala videla bih neki nov privlačan detalj. Botaničke grafike, preseci nara?
vreža i plod pasiflore. Stočič je bio prepunjen gomilama debelih knjiga o umetnosti
i dizajnu, zbirkom staklenih pritiskivača za hartiju. Neverovatna lepota, osećajnost
kakvu nikad ranije nisam srela, opušten luksuz. Mogla sam da osetim kako majčin
prezriv pogled pada na pretrpane površi, ali sam se bila umorila od triju belih
cvetova u staklenoj vazi. U životu ima i koječega drugog.
„Koliko si već ovde?“ upitala je Olivija, brišući manikiranim prstom vlagu
kondenzovanu na čaši. Profil joj je bio blago tanjirast, a čelo visoko i okruglo.
„Ne dugo. Dva meseca.“ Klimnula sam glavom prema UPS-ovom paketu na
stočiću. „Šta su vam poslali?“
Olivija je prišla malom pisaćem stolu, otvorila ga i uzela nož za pisma.
Prosekla je bok kutije i izvadila dva srca od terakote. „Grejači za hleb. Zagreješ ih i
staviš u korpu, da se kifle ne hlade.a
Razočarala sam se. Očekivala sam nešto tajno i seksualno. Grejači hleba nisu
se uklapali u moju fantaziju o Oliviji Džonston.
Sela je bliže meni i prebacila ruku preko naslona kauča. To mi se dopalo, iako
sam se unervozila. Cinilo se da tačno zna kako deluje na mene. Nisam mogla da
odvojim pogled od njene kože, sjajne kao da je uglačana, istovetne boje kao i
tapeti, a i namirisala sam „ma grif4.
„Gde ste bili?“ upitala sam.
„Na istoku. U Njujorku, Vašingtonu“, rekla je. „Jedan prijatelj tamo radi.“
„BMW?“
Nasmešila se a njena isturena vilica mi je namignula. Izbliza je izgledala
vragolasto, ne tako savršeno, nego još bolje. „Ne ne BMW. Nego jedan jako
oženjen. Njega ovde ne viñaš.“
Plašila sam se da ćemo pričati o grejačima hleba, ali povela je razgovor o
muškarcima, kao da govori o klimi. Ohrabrena, podstakla sam je. „Zar vas ne brine
što mogu da nalete jedan na drugog?“ Napućila je usne podigla obrve. „Trudim se
da se to ne desi “ Možda je ipak istina. Možda jeste kurva. Ali ako i jeste nimalo
nije ličila na one s Bulevara Van Najs, devojke u vrućim pantalonicama i
satenskim bejzbol-jaknama. Olivija je bila od lana i šampanjca i terakote,
botaničkih grafika i Seven Steps to Heaven.
,,Je li vam neko od njih posebno drag?“ upitala sam. Promešala je čaj
dugačkom kašičicom i sačekala da nam se Majls Dejvis uvuče pod kožu. „Ne. Ne
baš. A ti? imaš li ti dečka, nekog posebnog?“
Htela sam da joj kažem da imam jednog starijeg čoveka, da bih zvučala
glamurozno, ali sam joj ispričala o svom tužnom životu, o Star i Reju, o majci, o
Marvel Terlok. S njom se lako razgovaralo, bila je saosećajna. Postavljala je
pitanja, slušala i neprestano me služila muzikom, čajem i kolačićima od limuna.
Kao da sam se probudila na splavu i videla jahtu s koje mi dobacuju merdevine.
Nikad se ne zna kad će vam stići spas.
„Neće zauvek biti tako teško, Astrid“, rekla je dirkajući mi loknu iza uha.
„Lepe devojke imaju izvesnih prednosti.“
Želela sam da joj verujem. Želela sam da znam sve što i ona, kako se više ne
bih bojala, kako bih verovala da će svemu doći kraj. „Na primer?“
Pomno me je pogledala, proučila površi mog lica, šiške koje sam sama
odsekla. Moju tvrdoglavu bradu, moje debele, ispucale usne. Trudila sam se da
izgledam spremna. Uhvatila me je za ruku. Šake su joj bile nežnije nego što sam
očekivala, ne veće od mojih, tople i iznenañujuće suve, ali pomalo grube. Preplela
je svoje prste s mojima, kao da smo se oduvek držale za ruke.
„Ovo je muški svet, Astrid“, rekla je. „Jesi li to ikad čula?“ Klimnula sam.
Muški svet. Ali šta to znači? Da muškarci zvižde za tobom i pilje i dovikuju ti
svašta, a ti to moraš da prihvatiš, inače će te silovati ili prebiti. Muški svet znači
mesta na koja muškarci mogu da idu, a žene ne. Znači da oni imaju više novca, da
se ne bave decom bar ih ne gledaju svake sekunde, kao što to žene rade. I znači da
žene njih vole više nego oni žene, da nešto mogu da požele svim srcem, a potom
da odustanu.
Meñutim, to je otprilike bilo sve što sam znala o muškom svetu. O tom mestu
gde muškarci nose odela i satove i dugmad za manšete, ulaze u poslovne zgrade,
jedu u restoranima, razgovaraju preko mobilnog telefona dok voze kola. Videla
sam ih, ali su mi njihovi životi bili nerazumljivi jednako kao i životi tibetskih Šerpi
ili amazonskih poglavica.
Olivija mi je okrenula šaku, prešla suvim jagodicama preko mog vlažnog
dlana, izazvala mi žmarce u rukama. „Ko ima novac?“ tiho je upitala. „Ko ima
moć? Ti imaš nešto u glavi, talentovana si za umetnost, vrlo si osećajna, shvataš?“
Pokazala mi je linije na dlanu, dirala mi kožu jagodicama nalik zrnastoj tkanini.
„Ne bori se protiv sveta. Tvoj prijatelj drvodelja, on se nije borio protiv drveta, zar
ne? Vodio je ljubav s njim, i od njega napravio nešto divno.“
Razmišljala sam o tome. Moja majka se borila protiv drveta, sekia ga je
pokušavala da ga čekićem uglavi na mesto. Smatrala je da bi u protivnom bila
najgora kukavica. „Šta još vidite?“ upitala sam.
Olivija mi je savila prste, umotala mi sudbinu, vratila mi je. Cupnula sam plik
na srednjem prstu i razmišljala da li da se opirem naravi ili ne. Zene poput moje
majke same poput tigrica? bore se na svakom koraku. Zene s muškarcima, kao
Marvel ili Star pokušavaju da ugode. Ni jedne ni druge nisu bile u prednosti.
Meñutim, Olivija nije mislila na muškarce poput Eda Terloka, čak ni Reja. Mislila
je na muškarce s novcem. To je muški svet. Dugmad za manšete, kancelarije.
„Shvatićeš šta muškarci žele i kako da im to daš. I da im uskratiš.“ Nasmešila
se bezobrazno-pokvarenim osmehom. ,,I kad šta da uradiš.“
Mali mesingani sat je zazujao i odzvonio pet pesmica iz muzičke kutije,
sićušni zvončići. Toliko divnih stvari, ali sam već kasnila; nisam htela da idem
želela sam da saznam još, želela sam da Olivija oblikuje moju budućnost kao
vosak, da je omekša vrelinom svojih suvih ruku, oblikuje je u nešto čega nisam
morala da se užasavam. „Mislite na seks.“
,,Ne obavezno.“ Bacila je pogled na okruglo ogledalo nad kaminom, na
zaključani sto s tajnim flokama i pretincima. ,,U pitanju je magija, Astrid. Moraš
da naučiš da pružiš ruku i stvoriš lepotu ni iz čega.“ Mahnula je i odglumila da
hvata svica, a onda je otvorila dlanove i posmatrala ga kako odleće. „Ljudi žele
malo magije. Seks je njihovo pozorište. A tu ima pokretnih kulisa i zamki u podu.“
Noćna magija. Nikad ne dopusti muškarcu daprenoći. No majčino pozorište
bilo je njeno lično zadovoljstvo. Ovo je nešto sasvim drugo. Ushitila sam se što
sam to saznala.
„Tajna glasi na mañioničara magija ne deluje. Divi se veštini kolege
mañioničara, ali nikad ne padaj pod njegove čini.“ Ustala je i pokupila naše čaše. A
ja sam se setila kako je Beri zaveo moju majku, njegovih lažnih ogledala i
skrivenih dresiranih golubica. Nikad ga nije odabrala, zapravo, ali mu je dala sve.
Uvek će biti njegova, čak i kad bude umro. On joj je oblikovao sudbinu. „Sta je
onda s ljubavlju?“ upitah.
Bila je pošla u kuhinju, ali je stala i okrenula se s čašama u rukama. „Šta s
njom?“ Kad se Olivija namrštila, dve uspravne linije pocepale su joj obrve i
zasekle se u njeno okruglo čelo.
Pocrvenela sam, ali sam htela da znam. Kad bih samo mogla da upitam, a da
se ne sapletem kao klovn u cipelama broj osamdeset. „Zar ne verujete u nju?“
„Ne onako kako ljudi veruju u boga ili u dobre vile. Više liči na Nešenel
inkvajerer. Upečatljiv naslov i vrlo dosadna priča.“ Pošla sam za njom u kuhinju,
istovetnu sa našom, a udaljenu svetlosnim godinama, smeštenu u paralelnom
svemiru. Šerpe i tiganji visili su na držaljama bakarni, gvozdeni sudovi. Naši su
bili „korning ver“ s plavim cvetićima. Dodirnula sam Olivijine pultove od terakote
s umecima od bojene keramike, a naši su bili beli sa zelenim tufnama, kao gadan
nazeb.
„Pa u šta onda verujete?“ upitala sam.
Tamnim pogledom zadovoljno je pomilovala tople pločice boje cimeta,
olupanu bakarnu kapelu nad štednjakom. „Verujem u život kakav mi se sviña.
Ugledam lampu ’stikli’, kašmirski džemper, i znam da mogu sebi da ih priuštim.
Posedujem još dve kuće osim ove. Kad mi se u automobilu napune pepeljare,
prodaću ga.“ Nasmejala sam se, zamislivši kako ga vraća prodavcu i obrazlaže
zašto. Verovatno bi to i uradila. Jedva sam mogla da pojmim da nekoga toliko
vode sopstvene želje.
„Upravo sam provela tri nedelje u Toskani. Videla sam Palio u Sijeni“ rekla je
zvonko, kao da svira gitaru. „To je konjska trka po kaldrmisanim ulicama, datira iz
petnaestog veka. Da li bih to zamenila za muža i decu i ’živeli su srećno do kraja
života’? Na stranu mogući ishod razvod, prekovremeni rad u banci, tanka
alimentacija. Pokazaću ti nešto.“
Uzela je malu kariranu tašnu s pulta, našla novčanik, otvorila ga i pokazala mi
prst debeo svežanj gotovine. Raširila je novčanice najmanje tuce stotki, izmeñu
ostalih. „Ljubav je iluzija. San iz koga se budiš s neverovatnim mamurlukom i
kreditnim ñugovima. Više mi prija gotovina.“ Vratila je novac u tašnu i zatvorila
je.
Onda mi je spustila ruku na rame i povela me ka vratima. Cilibarna svetlost
nam je kroz staklo padala na obraze. Ovlaš me je zagrlila. Namirisala sam „ma
grif4, na njoj je bio topliji. „Doñi ponovo, kad god hoćeš. Ne poznajem mnogo
žena. Tebe bih volela da upoznam.“
Iz kuće sam izašla unatraške, da ne propustim nijedan tren s njom. Bilo mi je
mrsko što moram da se vratim kod Marvel, pa sam obišla krug oko bloka, osećala
Olivijine ruke na sebi, nos rni je bio pun parfema i mirisa njene kože, glava
pomućena od svega što sam videla i čula u kući toliko nalik našoj a opet sasvim
drugačijoj. Dok sam se šetala po kraju, shvatila sam da u svakoj kući može
postojati potpuno zasebna stvarnost. U jednom jedinom bloku moglo bi se naći
pedeset različitih svetova. Niko, zapravo, ne zna šta se zaista zbiva iza susednih
vrata.
12
LEŽALA SAM NA KREVETU i pitala se kako će biti kad postanem žena.
Ranije nisam toliko mislila o svojim mogućim budućnostima. Suviše sam bila
obuzeta sisanjem ribljeg soka zakopavanjem u pesak pred ubistvenim zracima
pustinjskog sunca. No sada me je zaintrigirala ta buduća Astrid koju je Olivija
videla u meni. Zamišljala sam sebe kao svojevrsnu Katrin Denev, bledu i stamenu,
kakva je bila u Lepotici dana. Ili možda Ditrihovu iz Sangaj ekspresa, svu
treperavu i magličastu. Da li bih i ja bila fascinantna, zvezda sopstvenog
mañioničarskog pozorišta? Sta bih uradila sa svežnjem novčanica od sto dolara?
Zamislila sam taj novac u ruci. Um mi se blokirao. Dotad su se moje fantazije
u potpunosti vrtele oko opstanka. Luksuz je bio van domašaja, a kamoli lepota.
Gledala sam prugaste zavese sve dok same pruge nisu počele da se organizuju u
oblik. Rej je to video u meni. Uz Olivijinu pomoć mogla bih toga da se
domognem, da ga stvaram, koristim. Mogla bih da se izražavam lepotom baš kao
što se umetnik izražava bojom ili jezikom.
Imaću tri Ijubavnika, odlučila sam. Starijeg čoveka, uvaženog, sedokosog, u
sivom odelu koji će me voditi na putovanja, praviću mu društvo na dugim
prekookeanskim letovima prvom klasom i na dosadnim koktelima u čast stranih
zvaničnika. Nazvala sam ga Švedski Ambasador. Da, majko, podaću se ocu vrlo
rado.
Potom je tu bio Ksavijer, moj ljubavnik Meksikanac, otelotvorenje majčinog
Eduarda, ali nežniji i strasniji, manje blesav i razmažen. Ksavijer je krevet posipao
kamelijama, kleo se da bi se oženio mnome kad bi mogao. Meñutim, na roñenju su
ga verili s devojčicom koja ima zečju usnu. To mi je odgovaralo nisam htela da
živim s njegovim dominantnim roditeljima u Meksiko Sitiju i podnosim njegovo
desetoro katoličke dece. U hotelu sam imala sopstvenu sobu i služavku koja mi je
za doručak donosila meksičku čokoladu u krevet.
Treči čovek bio je Rej. S njim sam se nalazila krišom, po velegradskim
hotelima; sedeo bi u baru, tužan, a ja bih došla u belom kostimu i cipelama crnog
vrha, kosu bih podigla u šinjon, a za tašnu vezala ešarpu. „Nisam bila sigurna
hoćeš li se pojaviti“, rekla sam dubokim, blago šaljivim glasom, kao Ditrihova.
„Ali sam svejedno došla.“
Cula sam da me Marvel zove, ali je ona bila u drugoj državi, predaleko. Nije
se obraćala meni, nego nekoj drugoj devojci, nekom dosadnom beznadežnom
stvoru predodreñenom ili za vojsku ili za školu lepote. Ležala sam obavivši noge
oko Reja, u sobi s visokim prozorima, s buketom rascvetalih crvenih ruža u vazi
pored kreveta.
,,Astrid!“
Glas joj je bio poput burgije, prodoran, nemilosrdan. Da sam imala izbora,
radije bih bila robinja muškarcu nego ženi. Izvukla sam se iz kreveta, doteturala se
u dnevnu sobu gde su Marvel i njene prijateljice sedele na cvetnom kauču, zdušno
ispijajući gazirane sokove vanzemaljskih boja, zaranjajući ruke u grickalice koje
sam napravila po receptu s kutije pahuljica.
„Evo je.“ Debi je podigla konjasto lice ispod kovrdžave trajne, a senka na
kapcima ličila joj je na slojeve u sedimentnoj steni. „Pitaj nju.“
„Kažem ti, auto“, reče Marvel. „Vratiš se i opet živiš u istoj staroj rupi, opet
voziš istu staru krntiju. Šta će ti to?“
Linda je povukla iz cigarete i rasterala dim rukom; na noktima je imala
sedefast lak. Plavuša plavih očiju, stalno razrogačenih od iznenañenja. Nosila je
sjajnu senku, nalik unutrašnjosti školjke. Sve su išle zajedno u gimnaziju
,,Birmingem“, kumovale su jedna drugoj na venčanjima, a sad su prodavale Meri
Kej.
Prepirale su se zbog nove brošure Meri Kej, koja im je saopštavala kakve
nagrade mogu da dobiju ako prodaju dovoljno maskara, karmina, maski za
zatezanje lica. „Ranije su nudili ’kadilake.“ Linda je šmrknula.
Marvel je dovršila sok i tresnula čašom o stočić. „Ma da bar jednom u životu
dobijem nova kola. Zar stvarno tražim previše?
Svi imaju nova kola, čak i klinci u gimnaziji. Ova drolja iz susedne kuće ima
prokletu korvetu\“ Pružila mi je čašu. „Astrid, donesi mi još punča.“
I Debi mi je dala svoju. Odnela sam ih u kuhinju i sipala punč iz velike boce,
izgubivši se načas u njeno j svetlucavoj venerijanskoj ružičastosti.
,,Astrid“ viknula je Linda sedeći podvijenih nogu na kauču. „Kad bi morala
da biraš izmeñu dve nedelje u Parizu, s plaćenim troškovima, ili automobila...“
„Usranog ’bjuika’“ ubacila se Debi.
„Sta fali ’bjuiku?“ upitala je Marvel.
. .šta bi odabrala?“ Linda je dugim veštačkim noktom izvadila nešto iz ugla
oka.
Donela sam im piće, obuzdavši želju za teatralnim šepanjem, za glumljenjem
sakate služavke i svima pružila čaše ne prosuvši ni kap. Nisu valjda ozbiljne?
Pariz? Moj Pariz? Elegantne prodavnice voća, „žitan“ bez filtera, tamni vuneni
kaputi, Bulonjska šuma? „Automobil“, rekla sam. „Bez razmišljanja.“
„Pametna devojka“, reče Marvel nazdravljajući mi punčem. „Nikad ti nije
falilo supe u toj glavi.“
„Znate, trebalo bi da probamo s Astrid“, reče Debi.
Tri para očiju, toliko krugova zuri u mene. Uznemirila sam se. Nevidljivost je
bila moje redovno stanje u tirkiznoj kući.
Postavile su me na šank-stolicu u kuhinji. Najednom sam postala cenjeni gost.
Da li mi lampa prejako bije u lice? Zelim li da popijem nešto? Linda me je okretala
levo-desno. Proučavale su mi pore, dodirivale mi kožu maramicama, da vide je li
masna, normalna ili suva. Dopadalo mi se što sam centar tolike pažnje. Osetila sam
da su mi bliske. Brinulo se nad mojim pegama, nad oblikom mog čela.
Raspravljalo se o dobrim stranama raznih tečnih tenova, a uzorci su mi nanošeni na
bradu.
„Suviše rumeno“, rekla je Linda.
Ostale su mudro klimnule. Trebale su mi korekcije. A one su važne. Teglice i
tube belog i smeñeg. Sve može da se koriguje. Moj dugačak nos, jaka vilica,
debele usne, tako daleko od ideala. Pomislila sam na lutku koju sam jednom videla
u izlogu ćelava i gola, dva muškarca je oblače, smeju se i ćaskaju pod njenim
gmdima bez bradavica. Jedan joj je, sećam se, na glavu zakačio jastuče za igle.
„Imaš savršeno lice za šminkanje rekla je Debi nanoseći podlogu sunñerom,
okrećući me tamo-amo kao što vajar okreće glinu.
Naravno da sam imala bila sam prazna, svako je mogao da me ispuni. Čekala
sam da vidim ko će to biti, šta će napraviti od moje bajne praznine. Zenu u prvoj
klasi koja čita francuski Vog i pijucka šampanjac? Katrin Denev koja šeta psa u
Bulonjskoj šumi dok joj se neznanci dive?
Linda mi je opcrtala oči iznutra, izvrnuvši mi kapke, nežno mi potapkala suze
vatenim štapićem kad sam se rasplakala. Nanela mi je četiri sloja maskare, pa sam
na kraju gledala kroz paučinu. Biću tako lepa osećala sam to. Marvel mi je
vizuelno smanjila usne, izvukavši linije i nanevši nijansu „pikantna breskva“.
„Bože, mogla bi da bude Mis Amerike“, reče Debi.
Linda se nadovezala: „Bez zezanja. Idi da se pogledaš.“
„Kosa“, reče Debi. „Samo da donesem uvijač.“
„Ne moramo sad da preterujemo“ reče Marvel. Iznenada se setila ko sam
nikakva Mis Amerike, nego devojka koja joj pere i sprema.
Meñutim, Debi je prenebregnula njene primedbe izrazom „potpuni efekat“.
Vrelina, smrad spaljene kose umršene u šiljke uvijača, deo po deo.
I onda su završile. Za obe ruke su me povele u Marvelinu sobu i rekle mi da
žmurim. Ježila sam se od iščekivanja. Ko ću biti? „A sada, predstavnica velike
države Kalifornije Astrid!“
Dovele su me pred ogledalo.
Kosa mi se kovrdžala i uvijala oko ramena, uzdizala mi se tri prsta nad
temenom. Bele pruge spuštale su mi se čelom i nosom, kao indijske kastinske
oznake. Pod jagodicama sam imala smeñe fleke s belim ivicama, od kojih mi je
lice, inače celo bež boje, ličilo na zagonetku „osenčite polja s tačkicama“.
Rumenilo mi je sevalo po obrazima kao osip, a usne su mi postale sitnije nego u
gejše. Obrve su mi štrčale kao tamna krila, štitile sjajne slojeve senke za kapke
purpurne, plave i ružičaste, nalik dečjoj dugL Nikad nisam plakala, ali su mi u tom
času suze neočekivano udarile na oči i pretile da sve pretvore u blato.
„Izgleda baš kao ona manekenka Brižit, kako li se zvaše.“ Linda me je
uhvatila za ramena i prinela glavu uz moju. Trudila sam se da se nasmešim bile su
tako Ijubazne.
Debine oči su omekšale od ponosa. „Trebalo bi da pošaljemo njenu sliku u
Meri Kej. Možda će nam dati nagradu.“
Na pomen nagrade? Marvel je brzo pretražila ormar, našla polaroid-aparat i
smestila me ispred ogledala. Slikala me je tad i nikad više. Video se nenamešten
krevet, gužva na pisaćem stolu. Čestitale su jedna drugoj i vratile se sokovima i
grickalicama, ostavivši me pred ogledalom dugo željena „barbika“ ostavljena u
pesku. Treptajem sam predupredila suze i naterala se da pogledam u ogledalo.
Odande me je posmatrala tridesetogodišnja kafanska konobarica. Šta još da ti
doneseni, dušo? Osetila sam da mi se ta vizija urezuje u dušu, da spaljuje i Katrin
Denev i Marlenu Ditrih kao kiselina. Žena u ogledalu ne bi morala da usklañuje tri
različita Ijubavnika. Ne bi plesala po krovovima Meksika, letela preko polarne
kape do Londona, prvom klasom. Čekale su je proširene vene i jednosoban stan s
mačjim izmetom i filmovi Lane Tarner. Opijala bi se sama dok joj paradajzi umiru
na prozorima. Svakog bogovetnog dana padala bi na magiju. Voli me to je pisalo
na njenom licu. Tako sam usamljena, tako očajna. Daću ti šta god poželiš.
ŠKOLA SE ZAVRŠILA krajem juna, pod slojem vlage teške poput mokrih
peškira. Grafitnosive dane narušavalo je samo plavo cveće u Olivijinom vrtu.
Čuvala sam decu, trčkala po ovo i ono, iznova čitala Špijuna u kući Ijubavi.
Čeznula sam da vidim Oliviju, ali mi je Marvel stalno davala neki posao. Ako bih
se i prošetala napolju, za uzvrat bi mi natovarila četiri druge obaveze. Ponekad bih
ugledala Oliviju kako bere bilje u bašti, i pogledi bi nam se susreli, ali nije
pokazivala da se poznajemo. Bila bi dobar tajni agent, pomislila sam, i pokušala da
se ponašam isto tako, no posle nekog vremena upitala sam se da li je samo dobro
glumila ili me je ipak sasvim zaboravila.
Draga Astrid,
Izašlo je zatoorsko izdanje Svedoka, moraš ga kupiti, objavili su celu moju
pesmu. Proteže se na sedam strana, ilustrovana je fotografijama Elen Meri
Mekonel. Reakcije su bile fantastične. Na moj zahtev, ubacili su i kratku
napomenu u kojoj skromno dodajem da bih bila duboko zahvalna na poklonima u
vidu poštanskih maraka, knjiga i novca.
Već su sepojavili i neki novi prijatelji. Naprimer, čarobniDan Vajli, br.
M1422, mišićavipljačkaš kojirobija dvanaestgodina u San Kventinu. Dan ko san,
kako sam sebe zove, skoro svakodnevno mi šalje seriju grubih homoseksualnih
fantazija u kojimaja igram glavnu ulogu. Dosadje najbolja ona u kojoj me
sodomizira na haubi svog „ mustanga“ iz 1912. dok posmatra zalazak sunca nad
Malibuom. Zar to ne zvuči romantično? Da li su na haubu tog modela stavljali
ukras?
Jedna žena upravo mi je poslala sabrana dela En Sekston. Aleluja. Konačno
nešto novo za čitanje. U zatvorskoj biblioteci sve knjige imaju nabujale ženske
atribute na prednjoj korici, osim Rata i mira u verziji za slabovide ipohabanog
Džeka Londona. Av. Av.
Naravno, ta obožavateljka prosto je morala dapošalje i tabak najužasnije po-
EEE-zije m,eni na ocenu. Zivi na imanju u Viskonsinu, u nekakvoj zastareloj hipikomuni,
i sama prede vunu. Kako ijedan poklonik Sekstonove može da stvori nešto
tako bezdušno loše? Ja sam Zenaaa, čuj moj Urrrrlik. Onda samo urlaj, molim te,
svima će biti mnogo manje neprijatno.
Meñutim, ona veruje da sam zatočenica patrijarhata, mučenica na svoj mali
način. Pa, dokle god u njenoj solidarnost ima i poklona moć narodu! Oslobodite
Hjuija! Oslobodite Ingrid Magnusen.
Ni reči o meni. Kako si, Astrid? Jesi li srećna? Nedostaješ mi. Kao da je
prošla večnost otkad joj je poslednji put palo na pamet da bi me mogla izgubiti.
Vratila sam se u senu. Ponovo sam bila zadužena da delim njene trijumfe, da se
podsmevam njenim nesrećnim obožavaocima, da budem nekakvo džepno
ogledalce i studijska publika. Shvatila sam da se nalazim tačno tamo gde ona želi
bezbedno nesrećna s Marvel Terlok, zatvorena u tirkizu, previrem u umetnicu, u
nekoga koga bi majka možda i želela da upozna jednog dana. A ja sam samo želela
da me sagleda sada, isto kao onog dana u zatvoru. Da želi da upozna mene, moje
misli., osećanja.
sudova, pralja, kozmetičarka. Ovo poslednje je bilo najgore. Marvel bi sedela u
kupatilu kao krastača pod kamenom i zvala me baš kao što je Džastin zvao nju
nemilosrdno. Bežala sam u misli o gamelanu, morskim bićima, čak i o obliku
zavesa, teget-zelenih, i o tome kako su same pruge stvarale zavesu time što bi se
susticale ili prekidale. Smatrala sam da tu ima nekog značenja, no ona je i dalje
zvala.
„Astrid! Do ñavola, gde je ta cura?c
Nije bilo svrhe pretvarati se zvaće me dok ne doñem, prenaglašeno šepajući
kao služavka u filmu strave i užasa.
Bila je crvena i podbočena kad sam stigla. „Gde si, kog ñavola, bila?u
Nisam odgovorila, samo sam pustila vodu, proverila temperaturu.
„Ne prevruće44, podsetila me je. „Imam osetljivo teme.u
Namestila sam vodu da meni ličiio bude malo hladna, jer mi je od
celodnevnog kljukanja „perkodanomu otupeo osećaj temperature. Klekla je na
prostirku i gurnula glavu pod slavinu, a ja sam joj oprala kosu, krutu od prljavštine
i laka, podraslih korenova. Farbala se u nijansu koja je na kutiji izgledala kao
svetla maslac-žuta nijansa, ali je na njoj više ličila na žuti celofan s dečjih uskršnjih
korpi.
Utrljala sam regenerator koji je smrdeo na užeglu mast, isprala ga i smestila je
na stolicu dovučenu iz kuhinje. Prekrila sam umivaonik novinskom hartijom i dala
se na češljanje. Kao da češljam umršene špagete. Cimnem li pošteno, sve ću joj
iščupati. Počela sam pri dnu i polako napredovala ka vrhovima, sećajući se kako
sam ranije večerima četkala majčinu kosu. Sjajnu poput stakla.
Marvel je neprestano pričala o svojim prijateljicama, o mušterijama za
kozmetiku Meri Kej, o nečemu što je neka žena videla u Oprinoj emisiji nije
Marvel gledala Opru, nego Sali Džesi, jer je Opra debela budala i u Marvelinoj
kući ne bi mogla ni podove da riba, iako zarañuje deset miliona godišnje, bla bla
bla. Pravila
sam se da ne razumem ni reč, kao da govori mañarski, dok sam navlačila
rukavice i mešala sadržinu dveju bočica. Miris amonijaka zagušio je malo kupatilo
bez prozora, ali Marvel mi nije dala da otvorim vrata. Ed nije smeo da sazna da se
ona farba.
Razdvojila sam pramenove, stavila izbeljivač na korenove, uključila
štopericu. Ako ostavim mešavinu predugo, nagrišče joj krvave rane na temenu i
sva će joj kosa opasti. Pomislila sam da bi to bilo baš zanimljivo ali sam znala da
postoje i gora mesta od kuće Terlokovih. Ako ništa drugo, Marvel nije pila, a Ed je
bio neprivlačan i jedva me je primećivao. Ovde nisam mogla da napravim mnogo
štete.
„Dobro će ti doći ova vežba“ rekla je Marvel dok smo čekale još pet minuta
da hemikalija deluje. „Mogla bi da poñeš u školu lepote. Dobar je to posao za
ženu.“
Marvel Terlok je imala velike planove za mene. Brinula se za moju dobrobit.
Pa radije bih popila izbeljivač. Isprala sam boju naslonivši se na nju kao stena.
Pokazala mi je stranicu u frizerskom časopisu dijagram zapetljan poput električne
šeme. Stil po imenu „kosmopoliten“. Sa strane zadignuto, kovrdže pozadi, izvijene
šiške kao Barbara Stenvik u Upoznajte Džona Doa. Pomislila sam na Majkla, on bi
se gadno naježio. Obožavao je Stenvikovu. Upitala sam se kako je prošao Škotski
komad. Upitala sam se da li je ikad mislio na mene. Ne možeš ni da zamisliš kako
mi je? Majkle.
Ružičasti lepljivi gel za učvršćivanje pojačao je smrad u vrelom kupatilu dok
sam omotavala pramenove oko viklera. Hvatala me je vrtoglavica. Čim sam
završila navijanje pokrila sam viklere ružičastom maramom i konačno dobila
dozvolu da otvorim vrata. Osećala sam se kao da sam bez daha bila ceo sat. Marvel
je otišla u dnevnu sobu. „Ede?“ čula sam kako ga doziva.
Televizor je bio uključen ali se Ed iskrao u bar Dohri vitez, gde je pio pivo i
gledao utakmice na komercijalnim stanicama.
„Proklet bio“ rekla je bez gorčine. Odabrala je stanicu sa serijom o
sredovečnim sestrama uzela kutiju sladoleda i sela na kauč.
Draga Astrid,
Ne pričaj mi koliko mrzis svoju novu starateljsku porodicu. Ako te ne tuku,
smatraj da si imala sreće. Usamljenost
je Ijudska priroda. Gaji je. Što te više razjeda iznutra, to tvoja duša ima više
prostora za rast. Nikad ne očekuj da ćešprerasti usamljenost. Ne nadaj se da ćeš
naći Ijude koji će te razumeti', osobe koje će ispuniti tajprostor. Inteligentna,
osetljiva osoba je izuzetak, neobićan izuzetak. Ako očekuješ da nañeš Ijude koji će
te razumeti,postaćeš razočarana i ubilački nastrojena. Ne možeš postići ništa više
do da razumeš sebe, da spoznaš šta želiš, i da ne dopustiš stoci da ti stane na put.
NlJE MI PROŠLO KROZ GLAVU da me najgore tek čeka, sve dok mi nije
nestalo lekova. Budalasto sam sama udvostručila dozu, a sad sam ležala nasukana
na pusto ostrvo, zasuto slomljenim staklom. Nazebla sam od klima-ureñaja, koji je
radio previše dobro u mojoj sobici na tremu. Razmišljala sam samo o tome koliko
sam usamljena. Ukus osame ličio je na ukus novčića. Mislila sam o smrti. Dečak u
bolnici rekao mi je da je najbolje ubiti se mehurićem u krvotoku. Patio je od raka
kostiju, pa je ukrao jedan špric i krio ga u stripu. Rekao je: Ako mi se stanje
pogorša, ubrizgaću sebi malo vazduha, i sve će se završiti za sekund. Da nije bilo
majčinih pisama, i ja bih nešto smisiila. Čitala sam ih dok nisu smekšala i zacepila
se duž prevoja.
Kad ne bih mogla da spavam, izlazila bih u zadnje dvorište, gde su cvrčci
pevali u duetima, a asfalt pod mojim nogama bio topao kao životinja. Uske bele
šljunčane leje svetlucale su na mesečini, sterilne, dužinom razdeljene belim
plastičnim ñalijama, zabodenim u šljunak na jednakim razmacima. Jednom sam
majci poslala sliku kuće u moru asfalta i belog šljunka, a ona je meni uzvratila
pesmom o malom Ahilu, koga je majka zagnjurila u crnu vodu da bi postao
besmrtan. Time mi nimalo nije pomogla.
Sedela sam za izletničkim stolom od sekvoje i slušala muziku koja je dopirala
kroz zatvorene žaluzine susedne kuće. Uvek su bile zatvorene, ali se džez saksofon
probijao kroz razmake meñu drvenim pločicama muzika lična poput dodira. Prešla
sam prstima preko tamne ugljene oštrice majčinog starog noža, zamišljajući da
presecam sebi vene. Ako to uradite u kadi, kažu, ne osetite baš ništa. Uopšte se ne
bih premišljala, osim zbog majke. Meñutim, vaga je bila u krhkoj ravnoteži sve na
istom tasu osim majčinih pisama, svetlosti bistre poput noći, ruke koja mi mazi
kosu.
Igrala sam se nožem, raširila ruku na sto i zabila ga izmeñu prstiju. Džoni
Džoni Džoni op! Džoni Džoni op! Džoni Džoni Džoni Džoni. Podjednako mi se
dopañalo i kad bih se ubadala.
Draga Astrid',
Znam kakvom se podnošenju uciš. Tu se nište ne moze. Samo pazi da ništa ne
ode uzalud. Beleži. Famti sve, svaku uvredu, svaku suzu. Istetoviraj sve na
unutrašnju stranu svog uma. Uživotuje suštinski važno poznavati otrove. Rekla
sam ti niko ne postaje umetnik sem ako ne mora.
Majka
OSTAVŠIBEZ „PERKODANA“ počela sam da uviñam zašto majke
napuštaju svoju decu, ostavljaju ih u samoposlugama i na igralištima. Nikad nisam
spoznavala obim kenjkanja, neprestanosti tih malecnih zahteva, beskrajne
budnosti. Marvel sam rekla da moram da napišem neke školske radove i počela da
se zakopavam u biblioteku, probijajući se kroz listu koju mi je majka poslala?
deleći sto sa jednim starcem, koji je čitao novine na držalji, i devojčicama iz
katoličke škole, koje su krile tinejdžerske časopise u udžbenicima istorije.
Čitala sam sve Kolet, Fransoaz Sagan Špijuna u kući Ijubavi Anais Nin,
Portret umetnika u mladosti. Pročitala sam Mesec i stoparac, i Čehovljeve
pripovetke koje mi je Majkl preporučio. Pročitala sam Lolitu, ali čovek uopšte nije
ličio na Reja. Lutala sam meñu policama, prelazila dlanovima preko rikni
podsećale su me na obrazovane ili samouverene goste koji se sašaptavaju na
čudesnoj zabavi.
Jednog dana je pred mene iskočio avanturistički naslov. Odnela sam knjigu za
sto, otvorila njene meke stranice boje slonovače, zanemarila mračne poglede
devojaka u belim bluzama i kariranim džemperima, i bacila se u nju kao u baru
tokom sušne sezone.
Knjiga se zvala Veština opstanka.
Svakoj religiji treba sveta knjiga, i ja sam našla svoju, u pravi čas. Pročitala
sam je za osamnaest sati, a onda počela iz početka. Naučila sam kako da preživim
nedeljama na otvorenom moru ukoliko moj prekookeanski brod potone. Ako ste
brodolomnik, tada lovite ribu cedite sok iz njih i pijte ga. Skupljajte sunñerom
jutarnju rosu s gumiranog dna čamca za spasavanje. Ako ste na jedrilici, hvatajte
kišnicu u platno. No ako su jedra prljava, ukazala je knjiga, a paluba zasoljena,
uhvačena voda mogla bi biti neupotrebljiva. Zato morate da čistite palubu i ispirate
jedra morate biti spremni.
Osmotrila sam svoj život i vrlo jasno spoznala da u tirkiznoj kući nisam
preživljavala. Puštala sam da mi se jedra skore od soli. Morala sam da prestanem s
igrom „Džoni Džoni“ i koncentrišem se na pripreme za kišu, pripreme za spas.
Odlučila sam da ću šetati svakog dana, prestati da preterujem sa šepanjem, odbaciti
štap. Sabraću se.
UŠLA SAM U AUTOBUS pri povratku iz škole, glave bolne od prodornog
smeha druge dece, i ponovo nabrojala oskudna sredstva za preživljavanje
brodoloma. Udice pravite od bilo kakvog savijenog metala, strunu od vlakana iz
odeće, za mamac koristite komadiče ribe ili mrtvih saputnika, čak i sopstvenog
mesa ako morate. Terala sam se da to zamislim oštrom ivicom poklopca konzerve
rasecam sebi butinu. Boli toliko da jedva ostajem pri svesti, ali znam da moram to
da uradim nema svrhe onesvešćivati se, rana će zaceliti i moraću sve da radim
iznova. Zato nastavljam dok mi se u ruci ne zatekne žuti crv, okrvavljen i topao.
Kačim ga na oštar opiljak konzerve, bacam ga u more na ručno napravijenoj struni.
Najgora je bila panika. Kad se uspaničite, ne vidite sve mogućnosti. Potom
sledi očaj. Jedan Japanac je četiri dana plutao u čamcu, a onda se uspaničio i
obesio. Otkrili su ga dvadeset minuta kasnije. Mornar iz Sučoua plovio je 116 dana
na splavu pre nego što su ga našli. Nikad se ne zna kad će vam stići spas.
A čak i ako se moj život pretvorio u ovo sramotu duge vožnje autobusom,
smrad dizela u vazduhu, izbegavanje batina u „Medisonuj Džastinov pulover i
Kejtlinin osip Ijudi su preživljavali i daleko gore stvari. Očajanje je pravi ubica.
Morala sam da se pripremim, da uhvatim nadu meñu šake, kao plamen poslednje
šibice u dugoj polarnoj noći.
Kad bi me uhvatila nesanica, sedela bih za stolom u dvorištu, slušala muziku
iz susedne kuće i zamišljala majku, budnu u ćeliji. Da li bih, ukoliko mi se avion
sruši na Papuu Novu Gvineju ili u Paru u Brazilu, volela da sam s njom? Vukle
bismo se kroz stotine kilometara šumskog lavirinta mangrova, obasule bi nas
pijavice kao uAfričkoj kraljici, možda bi nas i probolo uroñeničko koplje. Majka se
ne bi uspaničila, izvukla koplje i umrla od krvarenja. Znam da bi postupila
ispravno pustila bi crve da se hrane u rani i očiste rupu, a koplje bi izvukla tek za
pet ili sedam dana. Čak bi napisala i pesmu o tome.
Meñutim, takoñe sam videla i njenu užasnu grešku, nerazumnu procenu.
Zamislila sam nas kako plovimo u čamcu za spasavanje mimo brodskih ruta,
cedimo riblji sok, sunñerom skupljamo jutarnju vodu s čiste palube, i tada bi ona
najednom odlučila da je morska voda sasvim pitka. Potom bi skočila da zapliva
meñu ajkulama.
,,ASTRID doñi da mi pomogneš viknula je Marvel. Izašla je iz kuhinje, prišla
mi sedela sam na stepenicama i pazila decu iskrivila vrat i pogledala sliku: pet
zacmjenih Francuza koji danju pokušavaju da preñu oblast Gaze u Egiptu. „Još
čitaš tu knjigu? Treba da razmisliš o vojsci, sviñaju se tebi takve stvari. Dobro se
staraju o ljudima. Sad primaju i žene, verovatno bi se uklopila. Vredna si i držiš
jezik za zubima. Hajde, pomozi mi s bakalukom.u
Pošla sam za njom da istovarim konzerve supe, boce gaziranih sokova, kriške
sira, porodična pakovanja krmenadli, više hrane nego što sam ikad u životu videla.
Vojska, pomislila sam. Kako me je samo Marvel slabo poznavala. Cenila sam
njeno zanimanje, uverila se da zaista želi da me smesti na neko udobno mesto s
pristojnom platom. Meñutim, radije bih živela sama u pustinji, kao stari istraživač.
Trebao mi je samo mali izvor vode. Čemu boravak meñu ljudima ako ste toliko
usamljeni? Kad ste sami, onda bar imate dobar razlog za usamljenost.
Ili još bolje, pomislila sam dok sam gurala pakete kakaoa i „tang“ praška u
kredence koliba u šumi, sneg zimi, oštre planine svuda okolo, može da se stigne
samo peške. Sama bih sekla drvo, imala bih nekoliko pasa možda i konja, namakla
bih tušta i tma hrane i ostala tamo godinama. Držala bih kravu, posadila vrt plodna
sezona je kratka, ali bih uzgajila dovoljno da preživim.
Majka je mrzela selo, jedva je čekala da ode odatle. Dok sam bila s njom,
grad je bio prihvatljiv: slobodna popodneva četvrtkom u muzeju, koncerti
nedeljom, poetske večeri, njeni prijatelji glume ili slikaju ili izlivaju svoje
genitalije u gipsu. Ali čemu to sada? U muzej nisam otišla otkad su je uhapsili. Tek
kad sam jednog jutra u novinama videla najavu izložbe Džordžije O’Kif u
Umetničkom muzeju Okruga Los Anñeles, upitala sam Marvel da li bi me povela.
„Pa, da prostiš, princezo Grejs“, upitala je, „šta je sledeče, opera? Prepovij
Kejtlin, hočeš li? Ja moram u klozet.“
Pozvala sam autobusku kompaniju. Rekli su mi da bi mi trebalo tri sata do
tamo i tri nazad. Razdanilo mi se koliko sam daleko od svog početka.
Ako se zateknete u pustinji, morate da radite brzo. U Mohaviju ume da bude
60 stepeni u hladu. U roku od sat vremena mogli biste da izgubite više od litar
znoja. Ljudi polude od žeñi. Plesali
biste, pevali, i konačno zagrlili saguaro, misleći da je u pitanju nešto
sasvim drugo. Ljubavnik, majka, Hrist. Potom biste pobegli i iskrvarili na smrt. Da
biste preživeli u pustinji, morate da pijete litar vode dnevno. Štedljivost je
besmislena svi oni filmovi lažu. Ako biste pili manje, samo biste lagano ubijali
samog sebe.
Razmišljala sam o značenju toga dok sam vraćala džinovsku kutiju
jednokratnih pelena i toaletni papir u kupatilo. Postoji jedna nada, no morate
prethodno da pazite na sebe, inače nećete opstati. Namestite felne tako da se u
njima skuplja jutarnja rosa, pijete vodu iz hladnjaka, i zakopate se do vrata u pesak.
Kad padne suton, krećete, i to unazad po tragovima. Nad glavom će vam sjati
gomila zvezda. Treba vam baterijska lampa i kompas, i morate se sećati kako ste
stigli dotle.
Dejvi je znao sve te stvari. Najednom sam shvatila da bi i on preživeo.
U otegnutom sumraku sve dužeg dana počela sam da spremam večeru
razmišljajući o desertu, gledajući sebe ukopanu do vrata, a onda sam začula
mehaničko brujanje susetkine „korvete“ na kolskom prilazu. Podigla sam glavu i
ugledala je upečatljiva crnkinja u belom lanenom kostimu. Videla sam je svega
dvaput, jednom kako uzima časopise, drugi put kako iz kuće izlazi u svili i
biserima. Nikad nije razgovarala ni sa nama ni sa ostalim susedima.
I Marvel je čula njena kola? pa je prestala da priprema hranu za Kejtlin i
zagledala se preko mog ramena. „Prokleta kučka. Misli da je vojvotkinja od
Vindzora. Povraća mi se.“ Posmatrale smo susetku kako iz sportskog automobila
boje šampanjca vadi dve male kese namirnica iz Houlfudsa.
„Mama, sok“, zapištala je beba i cimnula Marvel za majicu.
Marvel je trznula majicu iz bebine ruke. „Da te nisam videla da pričaš s
njom“ rekla mi je. „Bože gospode, ranije je ovo bio dobar kraj. Sad je pun crnaca i
kurvi žutaća i drogeraša koji drže piliće u dvorištu. Mislim, šta je sledeće?“
Smetalo mi je što mi Marvel sve to priča? kao da saosećam s njom, kao da
smo neko arijevsko tajno društvo. „Napraviću sok“, rekoh. Nisam htela čak ni da
stojim pored nje.
Dok sam mešala sok, posmatrala sam susetku: zastala je da pokupi časopise s
trema? ubacila ih u kesu. Nosila je sandale s crnim vrhom nalik jelenskim papcima.
Onda je nestala u zatvorenoj kući. Bilo mi je žao što je otišla, ali i drago što se
sklonila od Marvelinih usijanih reči, zadimljenih i smrdljivih poput katrana. Pitala
sam se da li žena u lanenom kostimu smatra da smo svi mi isti kao Marvel, da sam
i ja takva. Zgrčila sam se kad sam shvatila da verovatno smatra.
Marvel je dohvatila sok, napunila bočicu, pružila je Kejtlin, a ona se odgegala
stežući svoj najdraži plišani jastuk na kome je pisalo „Guam“. „Vozika se levodesno
u tim kolima“? gunñala je Marvel. „Trpa ih pod nos poštenom svetu. Kao da
ne znamo kako ih je dobila. Ležeći na leñima, eto kako.“
Kola su blistala kao muške slabine, meke i mišićave, gipke. Htela sam da
legnem na haubu, učinilo mi se da bih istog časa svršila. Zurila sam mimo kolske
nastrešnice u vrata iza kojih je nestala poželela da nemam nikakvih obaveza i da
mogu cele večeri samo da stojim tu i gledam hoće li ona ponovo izaći.
Kad sam oprala sudove i smestila decu u krevet, iskrala sam se kroz sporedna
vrata i stala pored njene džakarande s koje su purpurni cvetovi kapali preko
ograde, na Marvelin asfalt, i toplu noć ispunjavali mirisom. Muzika se cedila kroz
prozor pevačica; isprva sam pomislila da je pijana ali sam shvatila da uopšte nije:
postupala je s rečima na svoj način, preturala ih po ustima kao čokoladne
bombone.
Ne znam koliko sam dugo stajala u mraku i njihala se uz muziku, uz ženu s
glasom roga. Činilo se nemoguće da tako elegantna žena živi odmah pored nas i
našeg televizora od sto dvadeset centimetara. Htela sam da se prišunjam njenim
prozorima virnem kroz procep u žaluzinama i vidim šta se dešava unutra.
Meñutim, nisam imala petlje. Pokupila sam šaku njenih džakaranda sa zemlje i
pritisla ih na lice.
SUTRADAN sam sišla s autobusa u četiri po žezi, i prepešačila poslednjih
kilometar i po do kuće. Stap mi više nije trebao, ali me je od duge šetnje kuk
zaboleo, pa sam ponovo prošepala. Osećala sam se prljavom i trapavom dok sam
se vukla do našeg bloka razdražena odećom iz jeftine radnje belom bluzom koja
nikad nije omekšavala pri pranju, neuspešno sašivenom suknjom.
Naša elegantna susetka je u hladu pred svojom kućom orezivala afričke
ljiljane, po boji istovetne s džakarandom. Bila je bosa, u jednostavnoj haljini, a
tabani i dlanovi bili su joj bledoružičasti naspram kože boje nagorelog karamela.
Izgledali su ukrašeni., kao da je došla s nekog mesta gde žene posipaju tabane i
dlanove ružičastim prahom. Nije se smešila. Potpuno se predala svojim makazama,
odsecala stabljiku ruzmarina, stabljiku nane u polumraku. Opali cvet džakarande
zakačio joj se za kosu, podignutu u nehajnu francusku punñu. Zaljubila sam se u
taj zalutali cvet.
Osetila sam se nezgrapnom, postiñena svojim šepanjem i ružnom odećom.
Nadala sam se da me neće spaziti, da ću stići do kuće pre nego što me ona pogleda.
No kad sam stigla do naše ograde i asfalta neopažena, razočarala sam se. Želela
sam da me primeti, kako bih joj rekla: ja nisam kao oni. Razgovarajte sa mnom.
Pogledajte me, pomislila sam.
Meñutim, nije to učinila samo je zastala i ubrala izdanak žutenice da omiriše
nektar. Odsekla sam komad svog srca i okačila ga o ručno rañenu udicu ispred nje.
„Sviña mi se vaše dvorište“, doviknula sam.
Pogledala me je prepadnuto, kao da je znala da sam tu, ali da nije očekivala
da ću progovoriti. Oči krupne, bademaste, boje crnog piva. Uzak ožiljak na levom
obrazu, zlatan sat na uskom članku. Sklonila je loknu s lica i uputila mi brz osmeh,
koji je podjednako hitro i nestao. Vratila se ljiljanima. „Bolje da te ne vidi da
pričaš sa mnom. Zapaliće mi krst na travnjaku.“
„Nemate travnjak“, rekla sam.
Nasmešila se, ali me nije pogledala.
„Ja sam Astrid“, nastavila sam.
„Idi sad kući“? odgovorila je. „Astrid.“
11
ZVALA SE Olivija Džonston. To ime je stajalo na časopisima i katalozima
po otiraču. Primala je Konde Nast traveler i francuski Vog? debeo poput
telefonskog imenika. Počela sam da čuvam decu u prednjem dvorištu kako bih
uvek mogla da je gledam dok izlazi iz kuće s tamnim naočarima u stilu Džeki O,
vraća se iz kupovine, orezuje biljke. Da bih se nadala da ćemo se ponovo
pogledati. Paketi su joj stizali gotovo svakodnevno, a zgodni radnik UPS-a* visio
joj je na vratima. Upitala sam se da li je zaljubljen u nju. Noge u smeñem šortsu
UPS-a ličile su na balvane.
Noću bih s kuhinjskog prozora pratila ko je posećuje. Samo muškarci. Crnac
kome su bele manšete upadljivo odskakale od tamne kože, a zlatna dugmad
svetlucala. Vozio je crni BMW? stizao bi oko pola osam, i uvek bi otišao pre
ponoći. Mlañić s rastafarijanskom frizurom i „birkenstokcc papučama dolazio je
,,poršeomcc. Ponekad bi još bio tu kad bih se ujutru probudila. Krupan proćelav
čovek koji je nosio prugaste košulje i dvoredna odela s velikim reverima. Vozio je
čudovišni ,,mercedescc i nedelju dana je dolazio svakodnevno.
Posebno sam uočila koliko žurno izlaze iz svojih uglancanih automobila.,
koliko su uzbuñeni. Pitala sam se čime ona izaziva takvu žurbu. Ko joj se najviše
sviña? Mislila sam na sve što mora da zna o muškarcima na to da sija za njih kao
svetionik.
Ni na trenutak nisam pomislila da je Marvel u pravu u vezi s bilo čim na
stranu s Olivijom Džonston. Živela sam za to da je ugledam kako iznosi ñubre,
kako se pomalja iz kola u priguše-
* Engl. United Parcel Service „Ujedinjeni servis za pakete“; kompanija za
dostavu od vrata do vrata. (prev.)
noj svetlosti praskozorja dok sebi spremam doručak. Bila mi je rosa na palubi,
dodatni dan opstanka.
Brala sam njene ruzmarine i stavljala ih u džepove. Preturala sam joj po
smeću kad bi bila napolju, gladna novih saznanja, željna da dodirnem isto što i ona.
Našla sam redak češalj od kornjačevine, marke „Kent od Londona“, skoro nov
izuzev jednog slomljenog zuba, i kutiju sapuna „elderflauer“ firme „Krebtri i
Evelin“. Pila je „majers“ rum, koristila rafmisano maslinovo ulje u visokoj boci.
Jedan njen dečko pušio je cigare. Našla sam i neverovatno meku čarapu s
podvezicom, sivkastosmeñu, mrežastu i praznu bočicu parfema „ma grif etikete
ukrašene mrežom crnih linija na beloj podlozi. Mirisao je na šaputave crne haljine
od organdina, na pegave zelene orhideje, na Bulonjsku šumu posle kiše, gde smo
majka i ja jednom šetale satima. Zudela sam da podelim Pariz s Olivijom
Džonston. Bočicu sam sakrila u fioku, da bih namirisala odeću.
ZATIM SU JEDNOG DANA Oliv e novine i časopisi ostali netaknuti na
njenom pragu. „Korv * je turobno čučala pod platnenom ceradom, posutom
cvetovima džakarande u znak spomena na gubitak. Od samog pogleda na sputanu
„korvetu“ poželela sam „perkodan“. Zadovoljila sam se ostatkom kodeinskog
sirupa za kašalj koji je Marvel imala u kućnoj apoteci. Lepljiv prejak ukus vukao
mi se u ustima kad sam sela na krevet i počela da se češljam Olivijinim češljem.
Zavidela sam njenoj savršenosti. Žena koja baca ručno rañen češalj od
kornjačevine samo zato što mu je slomljen jedan zub. Pitala sam se da li
muškarcima zaista naplaćuje voñenje Ijubavi, i kako to izgleda. Prostitutka. Kurva.
Sta to u stvari znači? Samo reči. Majka bi se oštro usprotivila, ali to je istina. Reči
koje kaskaju za barjacima predrasuda. Žena od muža dobija novac«, i na to se niko
ne žali. A ako i Olivijin dečko njoj daje novac? Pa šta?
Očešljala sam se i namestila francusku punñu, zamišljajući da sam Olivija.
Šunjala sam se po sobičku, hodala isto kao ona kukovi napred, manekenski. Zar je
bitno i ako jeste kurva? I sama reč zvučala je kao trbuhozborstvo. Ionako sam
mrzela etikete. Ljudi ne mogu da se stave u fioke prostitutka, domaćica, svetica
kao pošta u pregratke. Toliko smo promenljivi, nestalni u strahu i žudnji, idealima i
stanovištima, neuhvatljivi poput vode. Prevukla sam njenu čarapu preko noge,
omirisala ,,ma grif.
Zamišljala sam da je otišla u Pariz, da sedi u kafeu, pije mastiku s vodom, a
ešarpa joj je vezana za tašnu, kao u francuskom Vogu. S njom je bio čovek s
BMW-om, onaj tihi, sa zlatnom dugmadi, koji je voleo džez. Cesto sam ih
zamišljala kako plešu na staromodan način u njenoj dnevnoj sobi, jedva
pomerajući noge, a on oslanja obraz na njenu sklopljenu šaku. Tako sam je videla
u Parizu. Ostaje do kasno u džez-klubu za koji znaju samo crni Parižani, u
podrumu na Riv Gošu, pleše. Šampanjac., njihove sklopljene oči? ne misle ni na
šta osim na još svega.
Sedela sam u zaslepljujućem odsjaju sunca o asfalt, radila domaće zadatke i
slušala Džastina i Kejtlin kako pljuskaju u plastičnom bazenčiću, ciče, prepiru se
oko igračaka. Čekala sam razmišljala unapred, pripremala felne. U 16.2 je radnik
UPS-a stigao pred Olivijina vrata i počeo da piše dostavnicu.
Prišla sam ogradi. ,,Izvinite“, rekoh. „Olivija je rekla da paket možete da
ostavite kod mene.“ Nasmešila sam se, trudeći se da ostavim utisak pouzdanosti.
Na kraju krajeva, bila sam prva susetka. „Rekla mi je da ga očekuje.“
Doneo je papir a ja sam potpisala. Stigla joj je mala kutija s oznakom
,,Vilijems-Sonoma“. Pitala sam se šta je u njoj, no radoznalost se nije mogla meriti
sa željom da se sprijateljim s Olivijom Džonston, da jednog dana uñem u
zatvorenu kuću.
KAD SE VRATILA, izmislila sam priču o školskom projektu koji moram da
uradim s drugaricom iz susedstva. Nisam bila dobar lažov. Majka mi je uvek
govorila da nemam mašte. Meñutim, nisam raspredala, a Marvel mi je dala sat
vremena. „Vrati se do pet, spremam zabavu.“ Prodala je nešto od Meri Kej i, mada
nije mnogo zaradila, osećala se važnom.
Izvadila sam paket iz svoje vreće za veš, gde sam ga krila, i popela se na
Olivijin trem. Pozvonila sam.
Skoro istog časa njen obris se pojavio iza romboidnih stakala na vratima.,
istih kao i na našim, sem što su bila žuta, a ne tirkizna. Osetila sam da me posmatra
kroz špijunku. Trudila sam
se da izgledam smireno. Samo sam uslužna susetka. Vrata se otvoriše. Olivija
Džonston nosila je dugačku dezeniranu halter-haljinu, kosu skupila u nizak šinjon,
gola ramena boje cimeta glatka poput krevetskih stubića.
Pružila sam joj kutiju. „Covek iz UPS-a ostavio je ovo.“ Jedan zub na češlju,
jedan zub. Bila je savršena.
Olivija se nasmešila i uzela kutiju. Nokti su joj bili kratki, belih vrhova.
Zahvalila mi je veselim glasom. Uvidela sam da shvata da je sve planirano, da sam
htela da joj uñem u život. Pokušala sam da gledam mimo nje, ali sam videla samo
ogledalo i lakirani stočić.
Zatim je izgovorila ono o čemu sam sanjala, čemu sam se nadala. „Hoćeš li da
uñeš? Upravo sam spremila čaj.u
Postoji li išta elegantnije od Olivijine kuće? Zidovi u dnevnoj sobi bili su
prekriveni zlaćanim tapetama od plute. Imala je sivosmeñ plišani kauč sa
zakrivljenim naslonom, jastučić s dezenom leopardovog krzna, svetlosmeñu kožnu
fotelju i duborezni šezlong s prugastim pamučnim prekrivačem. Ispod drvenog
stočića bili su poslagani manji stočići, a na njemu je stajala tamnozelena keramička
vaza s belim buketom orhideja sličnih noćnim leptirima. Džez muzika ubrzavala je
ritam sobe ona kakvu je voleo čovek s BMW-om: komplikovane trube pune muške
žudnje.
„Kakva je ovo muzika?u upitala sam je.
„Majis Dejvis“, odgovorila je. „Seven Steps to Heavervy\“
Sedam koraka, pomislila sam to je dovoljno?
Umesto naših kliznih vrata, Olivija je prema zadnjem dvorištu imala vrata ria
šarke. Umesto klima-ureñaja, spore plafonske ventilatore. Kad sam bolje
pogledala, u velikom pozlaćenom kavezu spazila sam lažnog papagaja sa sićušnim
sombrerom na glavi i cigarom u kljunu. „To je Čarli“, reče Olivija. „Budi oprezna,
ujeda.“ Nasmešila se. Gornji zubi su joj bili za dlaku istureni. Shvatala sam zašto
su muškarci želeli da je poljube.
Sedele smo na plišanom kauču i pile ledeni čaj sa šećerom i mentom.
Konačno sam ušla u kuću, ali nisam znala odakle da počnem. Imala sam toliko
pitanja, ali više nisam mogla da se setim nijednog. Dekor me je oborio s nogu.
Kuda god bih pogle-
* Engl. „Sedam koraka do raja“. (prev.)
dala videla bih neki nov privlačan detalj. Botaničke grafike, preseci nara?
vreža i plod pasiflore. Stočič je bio prepunjen gomilama debelih knjiga o umetnosti
i dizajnu, zbirkom staklenih pritiskivača za hartiju. Neverovatna lepota, osećajnost
kakvu nikad ranije nisam srela, opušten luksuz. Mogla sam da osetim kako majčin
prezriv pogled pada na pretrpane površi, ali sam se bila umorila od triju belih
cvetova u staklenoj vazi. U životu ima i koječega drugog.
„Koliko si već ovde?“ upitala je Olivija, brišući manikiranim prstom vlagu
kondenzovanu na čaši. Profil joj je bio blago tanjirast, a čelo visoko i okruglo.
„Ne dugo. Dva meseca.“ Klimnula sam glavom prema UPS-ovom paketu na
stočiću. „Šta su vam poslali?“
Olivija je prišla malom pisaćem stolu, otvorila ga i uzela nož za pisma.
Prosekla je bok kutije i izvadila dva srca od terakote. „Grejači za hleb. Zagreješ ih i
staviš u korpu, da se kifle ne hlade.a
Razočarala sam se. Očekivala sam nešto tajno i seksualno. Grejači hleba nisu
se uklapali u moju fantaziju o Oliviji Džonston.
Sela je bliže meni i prebacila ruku preko naslona kauča. To mi se dopalo, iako
sam se unervozila. Cinilo se da tačno zna kako deluje na mene. Nisam mogla da
odvojim pogled od njene kože, sjajne kao da je uglačana, istovetne boje kao i
tapeti, a i namirisala sam „ma grif4.
„Gde ste bili?“ upitala sam.
„Na istoku. U Njujorku, Vašingtonu“, rekla je. „Jedan prijatelj tamo radi.“
„BMW?“
Nasmešila se a njena isturena vilica mi je namignula. Izbliza je izgledala
vragolasto, ne tako savršeno, nego još bolje. „Ne ne BMW. Nego jedan jako
oženjen. Njega ovde ne viñaš.“
Plašila sam se da ćemo pričati o grejačima hleba, ali povela je razgovor o
muškarcima, kao da govori o klimi. Ohrabrena, podstakla sam je. „Zar vas ne brine
što mogu da nalete jedan na drugog?“ Napućila je usne podigla obrve. „Trudim se
da se to ne desi “ Možda je ipak istina. Možda jeste kurva. Ali ako i jeste nimalo
nije ličila na one s Bulevara Van Najs, devojke u vrućim pantalonicama i
satenskim bejzbol-jaknama. Olivija je bila od lana i šampanjca i terakote,
botaničkih grafika i Seven Steps to Heaven.
,,Je li vam neko od njih posebno drag?“ upitala sam. Promešala je čaj
dugačkom kašičicom i sačekala da nam se Majls Dejvis uvuče pod kožu. „Ne. Ne
baš. A ti? imaš li ti dečka, nekog posebnog?“
Htela sam da joj kažem da imam jednog starijeg čoveka, da bih zvučala
glamurozno, ali sam joj ispričala o svom tužnom životu, o Star i Reju, o majci, o
Marvel Terlok. S njom se lako razgovaralo, bila je saosećajna. Postavljala je
pitanja, slušala i neprestano me služila muzikom, čajem i kolačićima od limuna.
Kao da sam se probudila na splavu i videla jahtu s koje mi dobacuju merdevine.
Nikad se ne zna kad će vam stići spas.
„Neće zauvek biti tako teško, Astrid“, rekla je dirkajući mi loknu iza uha.
„Lepe devojke imaju izvesnih prednosti.“
Želela sam da joj verujem. Želela sam da znam sve što i ona, kako se više ne
bih bojala, kako bih verovala da će svemu doći kraj. „Na primer?“
Pomno me je pogledala, proučila površi mog lica, šiške koje sam sama
odsekla. Moju tvrdoglavu bradu, moje debele, ispucale usne. Trudila sam se da
izgledam spremna. Uhvatila me je za ruku. Šake su joj bile nežnije nego što sam
očekivala, ne veće od mojih, tople i iznenañujuće suve, ali pomalo grube. Preplela
je svoje prste s mojima, kao da smo se oduvek držale za ruke.
„Ovo je muški svet, Astrid“, rekla je. „Jesi li to ikad čula?“ Klimnula sam.
Muški svet. Ali šta to znači? Da muškarci zvižde za tobom i pilje i dovikuju ti
svašta, a ti to moraš da prihvatiš, inače će te silovati ili prebiti. Muški svet znači
mesta na koja muškarci mogu da idu, a žene ne. Znači da oni imaju više novca, da
se ne bave decom bar ih ne gledaju svake sekunde, kao što to žene rade. I znači da
žene njih vole više nego oni žene, da nešto mogu da požele svim srcem, a potom
da odustanu.
Meñutim, to je otprilike bilo sve što sam znala o muškom svetu. O tom mestu
gde muškarci nose odela i satove i dugmad za manšete, ulaze u poslovne zgrade,
jedu u restoranima, razgovaraju preko mobilnog telefona dok voze kola. Videla
sam ih, ali su mi njihovi životi bili nerazumljivi jednako kao i životi tibetskih Šerpi
ili amazonskih poglavica.
Olivija mi je okrenula šaku, prešla suvim jagodicama preko mog vlažnog
dlana, izazvala mi žmarce u rukama. „Ko ima novac?“ tiho je upitala. „Ko ima
moć? Ti imaš nešto u glavi, talentovana si za umetnost, vrlo si osećajna, shvataš?“
Pokazala mi je linije na dlanu, dirala mi kožu jagodicama nalik zrnastoj tkanini.
„Ne bori se protiv sveta. Tvoj prijatelj drvodelja, on se nije borio protiv drveta, zar
ne? Vodio je ljubav s njim, i od njega napravio nešto divno.“
Razmišljala sam o tome. Moja majka se borila protiv drveta, sekia ga je
pokušavala da ga čekićem uglavi na mesto. Smatrala je da bi u protivnom bila
najgora kukavica. „Šta još vidite?“ upitala sam.
Olivija mi je savila prste, umotala mi sudbinu, vratila mi je. Cupnula sam plik
na srednjem prstu i razmišljala da li da se opirem naravi ili ne. Zene poput moje
majke same poput tigrica? bore se na svakom koraku. Zene s muškarcima, kao
Marvel ili Star pokušavaju da ugode. Ni jedne ni druge nisu bile u prednosti.
Meñutim, Olivija nije mislila na muškarce poput Eda Terloka, čak ni Reja. Mislila
je na muškarce s novcem. To je muški svet. Dugmad za manšete, kancelarije.
„Shvatićeš šta muškarci žele i kako da im to daš. I da im uskratiš.“ Nasmešila
se bezobrazno-pokvarenim osmehom. ,,I kad šta da uradiš.“
Mali mesingani sat je zazujao i odzvonio pet pesmica iz muzičke kutije,
sićušni zvončići. Toliko divnih stvari, ali sam već kasnila; nisam htela da idem
želela sam da saznam još, želela sam da Olivija oblikuje moju budućnost kao
vosak, da je omekša vrelinom svojih suvih ruku, oblikuje je u nešto čega nisam
morala da se užasavam. „Mislite na seks.“
,,Ne obavezno.“ Bacila je pogled na okruglo ogledalo nad kaminom, na
zaključani sto s tajnim flokama i pretincima. ,,U pitanju je magija, Astrid. Moraš
da naučiš da pružiš ruku i stvoriš lepotu ni iz čega.“ Mahnula je i odglumila da
hvata svica, a onda je otvorila dlanove i posmatrala ga kako odleće. „Ljudi žele
malo magije. Seks je njihovo pozorište. A tu ima pokretnih kulisa i zamki u podu.“
Noćna magija. Nikad ne dopusti muškarcu daprenoći. No majčino pozorište
bilo je njeno lično zadovoljstvo. Ovo je nešto sasvim drugo. Ushitila sam se što
sam to saznala.
„Tajna glasi na mañioničara magija ne deluje. Divi se veštini kolege
mañioničara, ali nikad ne padaj pod njegove čini.“ Ustala je i pokupila naše čaše. A
ja sam se setila kako je Beri zaveo moju majku, njegovih lažnih ogledala i
skrivenih dresiranih golubica. Nikad ga nije odabrala, zapravo, ali mu je dala sve.
Uvek će biti njegova, čak i kad bude umro. On joj je oblikovao sudbinu. „Sta je
onda s ljubavlju?“ upitah.
Bila je pošla u kuhinju, ali je stala i okrenula se s čašama u rukama. „Šta s
njom?“ Kad se Olivija namrštila, dve uspravne linije pocepale su joj obrve i
zasekle se u njeno okruglo čelo.
Pocrvenela sam, ali sam htela da znam. Kad bih samo mogla da upitam, a da
se ne sapletem kao klovn u cipelama broj osamdeset. „Zar ne verujete u nju?“
„Ne onako kako ljudi veruju u boga ili u dobre vile. Više liči na Nešenel
inkvajerer. Upečatljiv naslov i vrlo dosadna priča.“ Pošla sam za njom u kuhinju,
istovetnu sa našom, a udaljenu svetlosnim godinama, smeštenu u paralelnom
svemiru. Šerpe i tiganji visili su na držaljama bakarni, gvozdeni sudovi. Naši su
bili „korning ver“ s plavim cvetićima. Dodirnula sam Olivijine pultove od terakote
s umecima od bojene keramike, a naši su bili beli sa zelenim tufnama, kao gadan
nazeb.
„Pa u šta onda verujete?“ upitala sam.
Tamnim pogledom zadovoljno je pomilovala tople pločice boje cimeta,
olupanu bakarnu kapelu nad štednjakom. „Verujem u život kakav mi se sviña.
Ugledam lampu ’stikli’, kašmirski džemper, i znam da mogu sebi da ih priuštim.
Posedujem još dve kuće osim ove. Kad mi se u automobilu napune pepeljare,
prodaću ga.“ Nasmejala sam se, zamislivši kako ga vraća prodavcu i obrazlaže
zašto. Verovatno bi to i uradila. Jedva sam mogla da pojmim da nekoga toliko
vode sopstvene želje.
„Upravo sam provela tri nedelje u Toskani. Videla sam Palio u Sijeni“ rekla je
zvonko, kao da svira gitaru. „To je konjska trka po kaldrmisanim ulicama, datira iz
petnaestog veka. Da li bih to zamenila za muža i decu i ’živeli su srećno do kraja
života’? Na stranu mogući ishod razvod, prekovremeni rad u banci, tanka
alimentacija. Pokazaću ti nešto.“
Uzela je malu kariranu tašnu s pulta, našla novčanik, otvorila ga i pokazala mi
prst debeo svežanj gotovine. Raširila je novčanice najmanje tuce stotki, izmeñu
ostalih. „Ljubav je iluzija. San iz koga se budiš s neverovatnim mamurlukom i
kreditnim ñugovima. Više mi prija gotovina.“ Vratila je novac u tašnu i zatvorila
je.
Onda mi je spustila ruku na rame i povela me ka vratima. Cilibarna svetlost
nam je kroz staklo padala na obraze. Ovlaš me je zagrlila. Namirisala sam „ma
grif4, na njoj je bio topliji. „Doñi ponovo, kad god hoćeš. Ne poznajem mnogo
žena. Tebe bih volela da upoznam.“
Iz kuće sam izašla unatraške, da ne propustim nijedan tren s njom. Bilo mi je
mrsko što moram da se vratim kod Marvel, pa sam obišla krug oko bloka, osećala
Olivijine ruke na sebi, nos rni je bio pun parfema i mirisa njene kože, glava
pomućena od svega što sam videla i čula u kući toliko nalik našoj a opet sasvim
drugačijoj. Dok sam se šetala po kraju, shvatila sam da u svakoj kući može
postojati potpuno zasebna stvarnost. U jednom jedinom bloku moglo bi se naći
pedeset različitih svetova. Niko, zapravo, ne zna šta se zaista zbiva iza susednih
vrata.
12
LEŽALA SAM NA KREVETU i pitala se kako će biti kad postanem žena.
Ranije nisam toliko mislila o svojim mogućim budućnostima. Suviše sam bila
obuzeta sisanjem ribljeg soka zakopavanjem u pesak pred ubistvenim zracima
pustinjskog sunca. No sada me je zaintrigirala ta buduća Astrid koju je Olivija
videla u meni. Zamišljala sam sebe kao svojevrsnu Katrin Denev, bledu i stamenu,
kakva je bila u Lepotici dana. Ili možda Ditrihovu iz Sangaj ekspresa, svu
treperavu i magličastu. Da li bih i ja bila fascinantna, zvezda sopstvenog
mañioničarskog pozorišta? Sta bih uradila sa svežnjem novčanica od sto dolara?
Zamislila sam taj novac u ruci. Um mi se blokirao. Dotad su se moje fantazije
u potpunosti vrtele oko opstanka. Luksuz je bio van domašaja, a kamoli lepota.
Gledala sam prugaste zavese sve dok same pruge nisu počele da se organizuju u
oblik. Rej je to video u meni. Uz Olivijinu pomoć mogla bih toga da se
domognem, da ga stvaram, koristim. Mogla bih da se izražavam lepotom baš kao
što se umetnik izražava bojom ili jezikom.
Imaću tri Ijubavnika, odlučila sam. Starijeg čoveka, uvaženog, sedokosog, u
sivom odelu koji će me voditi na putovanja, praviću mu društvo na dugim
prekookeanskim letovima prvom klasom i na dosadnim koktelima u čast stranih
zvaničnika. Nazvala sam ga Švedski Ambasador. Da, majko, podaću se ocu vrlo
rado.
Potom je tu bio Ksavijer, moj ljubavnik Meksikanac, otelotvorenje majčinog
Eduarda, ali nežniji i strasniji, manje blesav i razmažen. Ksavijer je krevet posipao
kamelijama, kleo se da bi se oženio mnome kad bi mogao. Meñutim, na roñenju su
ga verili s devojčicom koja ima zečju usnu. To mi je odgovaralo nisam htela da
živim s njegovim dominantnim roditeljima u Meksiko Sitiju i podnosim njegovo
desetoro katoličke dece. U hotelu sam imala sopstvenu sobu i služavku koja mi je
za doručak donosila meksičku čokoladu u krevet.
Treči čovek bio je Rej. S njim sam se nalazila krišom, po velegradskim
hotelima; sedeo bi u baru, tužan, a ja bih došla u belom kostimu i cipelama crnog
vrha, kosu bih podigla u šinjon, a za tašnu vezala ešarpu. „Nisam bila sigurna
hoćeš li se pojaviti“, rekla sam dubokim, blago šaljivim glasom, kao Ditrihova.
„Ali sam svejedno došla.“
Cula sam da me Marvel zove, ali je ona bila u drugoj državi, predaleko. Nije
se obraćala meni, nego nekoj drugoj devojci, nekom dosadnom beznadežnom
stvoru predodreñenom ili za vojsku ili za školu lepote. Ležala sam obavivši noge
oko Reja, u sobi s visokim prozorima, s buketom rascvetalih crvenih ruža u vazi
pored kreveta.
,,Astrid!“
Glas joj je bio poput burgije, prodoran, nemilosrdan. Da sam imala izbora,
radije bih bila robinja muškarcu nego ženi. Izvukla sam se iz kreveta, doteturala se
u dnevnu sobu gde su Marvel i njene prijateljice sedele na cvetnom kauču, zdušno
ispijajući gazirane sokove vanzemaljskih boja, zaranjajući ruke u grickalice koje
sam napravila po receptu s kutije pahuljica.
„Evo je.“ Debi je podigla konjasto lice ispod kovrdžave trajne, a senka na
kapcima ličila joj je na slojeve u sedimentnoj steni. „Pitaj nju.“
„Kažem ti, auto“, reče Marvel. „Vratiš se i opet živiš u istoj staroj rupi, opet
voziš istu staru krntiju. Šta će ti to?“
Linda je povukla iz cigarete i rasterala dim rukom; na noktima je imala
sedefast lak. Plavuša plavih očiju, stalno razrogačenih od iznenañenja. Nosila je
sjajnu senku, nalik unutrašnjosti školjke. Sve su išle zajedno u gimnaziju
,,Birmingem“, kumovale su jedna drugoj na venčanjima, a sad su prodavale Meri
Kej.
Prepirale su se zbog nove brošure Meri Kej, koja im je saopštavala kakve
nagrade mogu da dobiju ako prodaju dovoljno maskara, karmina, maski za
zatezanje lica. „Ranije su nudili ’kadilake.“ Linda je šmrknula.
Marvel je dovršila sok i tresnula čašom o stočić. „Ma da bar jednom u životu
dobijem nova kola. Zar stvarno tražim previše?
Svi imaju nova kola, čak i klinci u gimnaziji. Ova drolja iz susedne kuće ima
prokletu korvetu\“ Pružila mi je čašu. „Astrid, donesi mi još punča.“
I Debi mi je dala svoju. Odnela sam ih u kuhinju i sipala punč iz velike boce,
izgubivši se načas u njeno j svetlucavoj venerijanskoj ružičastosti.
,,Astrid“ viknula je Linda sedeći podvijenih nogu na kauču. „Kad bi morala
da biraš izmeñu dve nedelje u Parizu, s plaćenim troškovima, ili automobila...“
„Usranog ’bjuika’“ ubacila se Debi.
„Sta fali ’bjuiku?“ upitala je Marvel.
. .šta bi odabrala?“ Linda je dugim veštačkim noktom izvadila nešto iz ugla
oka.
Donela sam im piće, obuzdavši želju za teatralnim šepanjem, za glumljenjem
sakate služavke i svima pružila čaše ne prosuvši ni kap. Nisu valjda ozbiljne?
Pariz? Moj Pariz? Elegantne prodavnice voća, „žitan“ bez filtera, tamni vuneni
kaputi, Bulonjska šuma? „Automobil“, rekla sam. „Bez razmišljanja.“
„Pametna devojka“, reče Marvel nazdravljajući mi punčem. „Nikad ti nije
falilo supe u toj glavi.“
„Znate, trebalo bi da probamo s Astrid“, reče Debi.
Tri para očiju, toliko krugova zuri u mene. Uznemirila sam se. Nevidljivost je
bila moje redovno stanje u tirkiznoj kući.
Postavile su me na šank-stolicu u kuhinji. Najednom sam postala cenjeni gost.
Da li mi lampa prejako bije u lice? Zelim li da popijem nešto? Linda me je okretala
levo-desno. Proučavale su mi pore, dodirivale mi kožu maramicama, da vide je li
masna, normalna ili suva. Dopadalo mi se što sam centar tolike pažnje. Osetila sam
da su mi bliske. Brinulo se nad mojim pegama, nad oblikom mog čela.
Raspravljalo se o dobrim stranama raznih tečnih tenova, a uzorci su mi nanošeni na
bradu.
„Suviše rumeno“, rekla je Linda.
Ostale su mudro klimnule. Trebale su mi korekcije. A one su važne. Teglice i
tube belog i smeñeg. Sve može da se koriguje. Moj dugačak nos, jaka vilica,
debele usne, tako daleko od ideala. Pomislila sam na lutku koju sam jednom videla
u izlogu ćelava i gola, dva muškarca je oblače, smeju se i ćaskaju pod njenim
gmdima bez bradavica. Jedan joj je, sećam se, na glavu zakačio jastuče za igle.
„Imaš savršeno lice za šminkanje rekla je Debi nanoseći podlogu sunñerom,
okrećući me tamo-amo kao što vajar okreće glinu.
Naravno da sam imala bila sam prazna, svako je mogao da me ispuni. Čekala
sam da vidim ko će to biti, šta će napraviti od moje bajne praznine. Zenu u prvoj
klasi koja čita francuski Vog i pijucka šampanjac? Katrin Denev koja šeta psa u
Bulonjskoj šumi dok joj se neznanci dive?
Linda mi je opcrtala oči iznutra, izvrnuvši mi kapke, nežno mi potapkala suze
vatenim štapićem kad sam se rasplakala. Nanela mi je četiri sloja maskare, pa sam
na kraju gledala kroz paučinu. Biću tako lepa osećala sam to. Marvel mi je
vizuelno smanjila usne, izvukavši linije i nanevši nijansu „pikantna breskva“.
„Bože, mogla bi da bude Mis Amerike“, reče Debi.
Linda se nadovezala: „Bez zezanja. Idi da se pogledaš.“
„Kosa“, reče Debi. „Samo da donesem uvijač.“
„Ne moramo sad da preterujemo“ reče Marvel. Iznenada se setila ko sam
nikakva Mis Amerike, nego devojka koja joj pere i sprema.
Meñutim, Debi je prenebregnula njene primedbe izrazom „potpuni efekat“.
Vrelina, smrad spaljene kose umršene u šiljke uvijača, deo po deo.
I onda su završile. Za obe ruke su me povele u Marvelinu sobu i rekle mi da
žmurim. Ježila sam se od iščekivanja. Ko ću biti? „A sada, predstavnica velike
države Kalifornije Astrid!“
Dovele su me pred ogledalo.
Kosa mi se kovrdžala i uvijala oko ramena, uzdizala mi se tri prsta nad
temenom. Bele pruge spuštale su mi se čelom i nosom, kao indijske kastinske
oznake. Pod jagodicama sam imala smeñe fleke s belim ivicama, od kojih mi je
lice, inače celo bež boje, ličilo na zagonetku „osenčite polja s tačkicama“.
Rumenilo mi je sevalo po obrazima kao osip, a usne su mi postale sitnije nego u
gejše. Obrve su mi štrčale kao tamna krila, štitile sjajne slojeve senke za kapke
purpurne, plave i ružičaste, nalik dečjoj dugL Nikad nisam plakala, ali su mi u tom
času suze neočekivano udarile na oči i pretile da sve pretvore u blato.
„Izgleda baš kao ona manekenka Brižit, kako li se zvaše.“ Linda me je
uhvatila za ramena i prinela glavu uz moju. Trudila sam se da se nasmešim bile su
tako Ijubazne.
Debine oči su omekšale od ponosa. „Trebalo bi da pošaljemo njenu sliku u
Meri Kej. Možda će nam dati nagradu.“
Na pomen nagrade? Marvel je brzo pretražila ormar, našla polaroid-aparat i
smestila me ispred ogledala. Slikala me je tad i nikad više. Video se nenamešten
krevet, gužva na pisaćem stolu. Čestitale su jedna drugoj i vratile se sokovima i
grickalicama, ostavivši me pred ogledalom dugo željena „barbika“ ostavljena u
pesku. Treptajem sam predupredila suze i naterala se da pogledam u ogledalo.
Odande me je posmatrala tridesetogodišnja kafanska konobarica. Šta još da ti
doneseni, dušo? Osetila sam da mi se ta vizija urezuje u dušu, da spaljuje i Katrin
Denev i Marlenu Ditrih kao kiselina. Žena u ogledalu ne bi morala da usklañuje tri
različita Ijubavnika. Ne bi plesala po krovovima Meksika, letela preko polarne
kape do Londona, prvom klasom. Čekale su je proširene vene i jednosoban stan s
mačjim izmetom i filmovi Lane Tarner. Opijala bi se sama dok joj paradajzi umiru
na prozorima. Svakog bogovetnog dana padala bi na magiju. Voli me to je pisalo
na njenom licu. Tako sam usamljena, tako očajna. Daću ti šta god poželiš.
ŠKOLA SE ZAVRŠILA krajem juna, pod slojem vlage teške poput mokrih
peškira. Grafitnosive dane narušavalo je samo plavo cveće u Olivijinom vrtu.
Čuvala sam decu, trčkala po ovo i ono, iznova čitala Špijuna u kući Ijubavi.
Čeznula sam da vidim Oliviju, ali mi je Marvel stalno davala neki posao. Ako bih
se i prošetala napolju, za uzvrat bi mi natovarila četiri druge obaveze. Ponekad bih
ugledala Oliviju kako bere bilje u bašti, i pogledi bi nam se susreli, ali nije
pokazivala da se poznajemo. Bila bi dobar tajni agent, pomislila sam, i pokušala da
se ponašam isto tako, no posle nekog vremena upitala sam se da li je samo dobro
glumila ili me je ipak sasvim zaboravila.
Draga Astrid,
Izašlo je zatoorsko izdanje Svedoka, moraš ga kupiti, objavili su celu moju
pesmu. Proteže se na sedam strana, ilustrovana je fotografijama Elen Meri
Mekonel. Reakcije su bile fantastične. Na moj zahtev, ubacili su i kratku
napomenu u kojoj skromno dodajem da bih bila duboko zahvalna na poklonima u
vidu poštanskih maraka, knjiga i novca.
Već su sepojavili i neki novi prijatelji. Naprimer, čarobniDan Vajli, br.
M1422, mišićavipljačkaš kojirobija dvanaestgodina u San Kventinu. Dan ko san,
kako sam sebe zove, skoro svakodnevno mi šalje seriju grubih homoseksualnih
fantazija u kojimaja igram glavnu ulogu. Dosadje najbolja ona u kojoj me
sodomizira na haubi svog „ mustanga“ iz 1912. dok posmatra zalazak sunca nad
Malibuom. Zar to ne zvuči romantično? Da li su na haubu tog modela stavljali
ukras?
Jedna žena upravo mi je poslala sabrana dela En Sekston. Aleluja. Konačno
nešto novo za čitanje. U zatvorskoj biblioteci sve knjige imaju nabujale ženske
atribute na prednjoj korici, osim Rata i mira u verziji za slabovide ipohabanog
Džeka Londona. Av. Av.
Naravno, ta obožavateljka prosto je morala dapošalje i tabak najužasnije po-
EEE-zije m,eni na ocenu. Zivi na imanju u Viskonsinu, u nekakvoj zastareloj hipikomuni,
i sama prede vunu. Kako ijedan poklonik Sekstonove može da stvori nešto
tako bezdušno loše? Ja sam Zenaaa, čuj moj Urrrrlik. Onda samo urlaj, molim te,
svima će biti mnogo manje neprijatno.
Meñutim, ona veruje da sam zatočenica patrijarhata, mučenica na svoj mali
način. Pa, dokle god u njenoj solidarnost ima i poklona moć narodu! Oslobodite
Hjuija! Oslobodite Ingrid Magnusen.
Ni reči o meni. Kako si, Astrid? Jesi li srećna? Nedostaješ mi. Kao da je
prošla večnost otkad joj je poslednji put palo na pamet da bi me mogla izgubiti.
Vratila sam se u senu. Ponovo sam bila zadužena da delim njene trijumfe, da se
podsmevam njenim nesrećnim obožavaocima, da budem nekakvo džepno
ogledalce i studijska publika. Shvatila sam da se nalazim tačno tamo gde ona želi
bezbedno nesrećna s Marvel Terlok, zatvorena u tirkizu, previrem u umetnicu, u
nekoga koga bi majka možda i želela da upozna jednog dana. A ja sam samo želela
da me sagleda sada, isto kao onog dana u zatvoru. Da želi da upozna mene, moje
misli., osećanja.
8 Re: Janet Fitch - Beli oleander Sre Feb 15, 2012 12:23 am
Margita
Administrator
MARVEL MIJE NALOŽILA da u duga dosadna popodneva izvodim decu u
park, a ponekad nas ne bi pokupila sve do večere. Trebalo je da im kupujem užinu
i pomažem im na toboganima, presuñujem u bitkama u pesku? guram ih na
ljuljaškama. Uglavnom bih sedela na ivici bazena s peskom, u društvu drugih
majki koje su me, svaka na svoj način, ignorisale latinoameričke majkepubertetlijke
bile su sve važne ponosne na svoje potomke, prešminkane kao kabuki
glumci, a starije Angloamerikanke, obične poput palačinki, pušile su cigarete i
razgovarale o kvarovima na kolima, nevoljama s muškarcima, nevoljama sa
sinovima. Skicirala sam ih kako razgovaraju, kako im se glave primiču i odvajaju.
Ličile su na ožalošćene žene udno Krsta.
Jednog takvog popodneva namirisala sam marihuanu u lenjom vazduhu i
osvrnula se po igralištu u potrazi za izvorom. Grupa dečaka sedela je u jednom
parkiranom žutom automobilu odškrinutih vrata, a njihova muzika razbijala je
dnevnu dosadu. Sta bih dala da se naduvam! Da budem meka i saosećajna., ne
oštra i prezriva i spremna da zviznem Džastina lopaticom u glavu ako mi još
jednom zakenjka zbog nekog deteta koje razbacuje pesak ili ga gura. Bio je
nemilosrdan, kao i njegova majka. Trudila sam se da ne zaboravim da su mu samo
četiri godine, ali nakon izvesnog vremena taj izgovor je izgubio značaj.
Izvadila sam majčino pismo koje mi je stiglo tog jutra, razmotala ga. Konačno
je počela da obraća pažnju.
Draga Astrid,
Zar ti čika Emi nije bio dovoljan? Ne, morala si da nañeš najgnusniju vrstu
stvorenja i vežešse za njega. Da se nisi usudila dajoj dozvoliš da te zavede. Ernije
hteo samo tvoje telo.
Ako imaš i tračka zdravog razuma, BEŽI od te žene kao od virusa ebole.
Da, patrijarhat je stvorio ovaj grozomorni svet, svet zatvora, Volstrita, majki
na socijalnoj pomoći, ali na osnovu toga ne treba kovati zavere! Bože blagi, ta žena
je prostitutka, šta očekuješda kaže? „Bori se za svojapravau? Pomislio bi čovek da
bi se, kao crnkinja, stidela što gospodaru liže čizme, kao da kaže: ovo je svet
belaca, ućari šta možeš. Da je sarañivala s nacistima, obrijali bi joj glavu i proveli
je ulicama. Zena poput nje je parazit, goji se nepravdom kao krpelj na krmači.
Naravno, za krpelja, ovoje svet krmača.
Rekao bi čovek da je moja kći suviše pametna da bi progutala tako drevno
smeće. Uzmi Zensko evnuha Džermejn Grir, pročitaj nešto odAj Cinga. Cak bi i
tvoja tragično ograničena lokalna biblioteka morala da imaprimerak Vlati trave.
Majka
Majka propisuje svoje knjige kao lekove. Dobra ñoza Vitmena vratiće me u
red, kao ricinus. Ali je bar razmišljala o meni. Ponovo sam postojala.
Miris trave u tmurnom vazduhu dovodio me je do ludila. Zavidljivo sam
posmatrala momke oko žutog automobila. Obično bih revnosno izbegavala takve
momke kriminalne, podvodačke grupice, vezane nevaspitanjem i pozom
punopravnosti. Stavljali su do znanja da poseduju ovaj svet. No Olivija ih se ne bi
plašila. Izvela bi magiju. Znala je šta žele, mogla je to da im pruži ili uskrati. Imam
li i ja dovoljno petlje?
Obratila sam se majci deteta koje se igralo s Džastinom. „Možete li da ga
pripazite na trenutak? Odmah se vraćam.“
„Biću ovde“, uzdahnula je i ugasila cigaretu u pesak. Podigla sam Kejtlin i
otišla do momaka. Muški svet. Videla sam sebe njihovim očima, Rejevim očima
visoka bleda devojka s dugom puštenom kosom, stidljiv osmeh na velikim usnama,
noge gole u letnjem šortsu. Kad sam se približila, podigla sam Kejtlin na kuk svi su
me posmatrali. Osvrnula sam se da vidim gleda li me Džastinova čuvarka.
Meñutim, ona je mazala svoje dete kremom za sunčanje.
„Mogu li i ja da dunem?“ upitala sam. „Čuvam decu ceo dan, očajna sam.“
Džoint mi je dodao momak čija je koža izgledala istrugana. „Videli smo kad
si stigla“ rekao je. ,Ja sam Brajan, ovo je PiDžej, ono Veliki Al. I Gospodin
Prirodni.44 Momci su klimnuli glavama. Čekali su da se i ja predstavim, ali nisam
to učinila. Mogla sam da pružam ili uskračujem. Dopalo mi se.
Trava nije bila prvoklasna, ne kao Rejeva koja bi mirisala i kroz mrtvačku
vreću. Ova je imala aromu spaljene slame, ukus suv i smeñ, ali je meni bila slaña
od sunca. Povukla sam dim i okrenula glavu od Kejtlin da se ne bi naduvala.
Vrpoljila mi se u rukama, ali nisam smela da je spustim podletela bi pod prva kola
koja naiñu.
„Hoćeš da kupiš?u Momak po imenu Pi-Džej farbao se u plavo. Na majici mu
je narandžastim psihodeličnim slovima pisalo Stone Temple Pilots.
U džepu sam imala tri dolara, deci za sladoled. ,,Pošto?cc
Ostali su se okrenuli bucmastom momku, Gospodinu Prirodnom, koji je sedeo
na suvozačkom sedištu. „Pet za gramcc, rekao je.
Prebacila sam Kejtlin na drugi kuk, povreñeni, i uzela džoint od Stoun Templ
Pajlota. Toliko mi je prijalo što sam se naduvala. Osetila sam da se poklopac
grafitnog neba diže i da ponovo dišem više se nisam plašila ostatka popodneva.
„Imam tri.cc
„Kako to da te nikad pre nisam video? Ideš u ?Birmingem,?cc upitao je debeli
izlazeći iz kola. Imao je rumene obraze i talasastu smeñu kosu dvanaestogodišnjak
reklo bi se.
Odmahnula sam glavom svesna kako me posmatra, i konačno mi nije bilo
neprijatno. Zanimala sam ga. Njegov pogled bio je moja valuta moja roba za
trampu. Dunula sam dim mimo Kejtlin? okrenuvši glavu tako da mi se video vrat,
privukavši mu pažnju tačno tamo gde sam htela.
„Imaš dečka?cc upitao je.
,,Sok“ reče Kejtlin cimajući me za majicu, svlačeći mi remen s ramena. ,,Asi
sok.“
Premestila sam je na drugi kuk proljuljala je da se smiri osećala kako pogledi
miluju glatku loptu mog ramena. ,,Ne“, rekla sam mu gledajući kako se prstom
dodiruje po usnama.
Naslonio se na otvorena vrata automobila spustio nogu na prag, zamislio se.
„Popuši mi kitu i daću ti sedam grama.“
Stoun Pajlot se nasmejao. „UmuknL, budalo“ rekao mu je i okrenuo se meni.
„Pola“, tiho je rekao. „Pola kesice, mnogo je to za pušenje.“
Ostali momci čekali su da vide šta će se desiti.
Pridigla sam Kejtlin na kuk, osvrnula se na igralište daleko je, na suprotnom
kraju ljuljaške, tobogani kao mašine u fabrici: proizvod klizi niz strmu ravan.
Zelim li to? Debeli se ugrizao za usnu, ispucalu, neljubljenu. Crveneo je ispod
blage preplanulosti, silno se trudio da izgleda osoran. Da mu popušim za pola
kesice? Da mi je iko ranije to predložio, zgadila bih se. Ali sada su se moje usne
setile Rejevog žilavog stuba, trzaja, pulsa, meke kože glavića, slanog semena.
Pogledala sam debelog i zapitala se kako bi izgledalo.
Kejtlin je zagnjurila glavu u moj vrat, brbotala mi usnama uz kožu, vlažno i
zujavo, smejala se sama sebi. Nisam poznavala ove momke, nikad ih više neću
videti. Trava mi je ulila hrabrost, htela sam da vidim koliko ću daleko otići, kao da
sam neko drugi, neko kime će se Olivija ponositi. „Neko mora da pridrži Kejtlin.
Ne mogu da je spustim, odjuriće za tren oka.u
„A1 ima četiri mlaña brata.“
Pružila sam je tihom dečaku kratke četkaste kose i oskudne brade, i pošla za
debelim u grmlje iza klozeta. Otkopčao je pantalone i spustio ih na kukove. Klekla
sam na borove četine, kao da preklinjem, kao da sam grešna. Ne kao ljubavnica.
Naslonio se na grubi zid klozeta dok sam se ja molila imajući ga u ustima, a on mi
je provlačio ruke kroz kosu. Bas kao Mis Amerike.
S Rejem nikad nije bilo ovako. Tada su se zadovoljstva smenjivala jedno za
drugim usta, ruke, bogatstvo kože, sva živa iznenañenja. Ovo je pak bila suprotnost
seksu. Ličilo je na posao. Voñenje ljubavi ostalo je bez srca, postalo je uzbudljivo
koliko i pranje zuba. Kad je dečak svršio, ispljunula sam gorko seme, obrisala usta
majicom. Pomislila sam da će otići, ali mi je pružio ruku i podigao me. „Zovem se
Konrad“, rekao je. Stran mi je bio njegov ukus u ustima, miris u kosi. Dao mi je
pola kesice trave. „Ako ikad išta poželiš, uvek sam tu.“
„Imaću to na umu“, rekla sam dok smo se vraćali ka kolima, gde sam uzela
Kejtlin. Moj prvi trik pomislila sam osluškivala kako to zvuči.
KROZ kuhinjski prozor uočila sam Oliviju kako izranja iz kuće cimet i drap
svila, kosa zaglañena unazad. Ljuštila sam jabuke Džastinu i Kejtlin za užinu.
Gledala sam je kako ulazi u „korvetu“ boje šampanjca, isparkirava je, i shvatila.
Za nju je to bio posao. Zaradila je svoja kola bakarne lonce kao i neko ko
prelama tekstove u časopisima ili isporučuje poštu. Ti ljudi rastafarijanac, BMW
nisu bili Ijubavnici. Nego mušterije. Jedino je klečanje bilo prefinjenije, usluga
diskretnija iluzija sveobuhvatnija, a plata daleko veća nego pola kesice trave.
NAJAVILA sam Marvel da počinjem s programom vežbi da bih bila spremna
za vojsku. Jednog oblačnog jutra obula sam patike, skupila kosu uradila dva skoka
u mestu, dodirnula nožne prste, protegla zadnje lože uz ogradu cela predstava samo
za nju. Vojska je dobro mesto, siguran posao, beneficije.
Zatim sam jednom optrčala blok i zakucala na Olivijina vrata.
Bila je odevena u bele farmerice, džemper, koledž-mokasine. Na njoj je to
izgledalo seksi, pokušavala sam da uvidim zašto. Cipele nisu baš bile školske?
nego tanje, s kićankom. Džemper joj je ovlaš dodirivao telo, a kroz kragnu joj se
videlo jedno rame. Nacrtala sam to rame sjajno kao da je uglačano, kako klizi iz
meke vune. Kosu je skupila dugačkom srebrnom iglonx verovatno skupljom od
trave koju sam upravo zaradila.
„Moram da razgovaram s vama“, rekoh.
Pozvala me je da uñem i bacila pogled preko mog ramena dok je zatvarala
vrata. Sa zvučnika je dopirala neka pesma na francuskom, seksi napola govor.
„Drago mi je što si došla“, rekla je. „Zelela sam da te vidim, ali sam bila jako
zauzeta. Izvini, upravo sam čistila.“ Natrpala je čaše i tanjire na lakirani
poslužavnik, ispraznila kristalnu pepeljaru punu opušaka cigara. Upitala sam se ko
od njih puši cigare. Mercedes je ponovo dolazio. Ventilator se sporo okretao,
komešao vazduh zakiseljen cigarama. Odnela je poslužavnik u kuhinju, nasula
kafu. „Mleka?“
Kafa je bila toliko jaka da joj se boja nije promenila po dodavanju mleka.
„Izgledaš drugačije“ kazala je. Sedele smo za trpezarijskim stolom pozlaćene
stolice s rešetkastim naslonima. Izvadila je male podmetače s holandskim lalama,
da stavimo šolje
na njih.
Izvadila sam kesicu trave iz džepa i stavila je na sto. „Popušila sam debelom
klincu iz parka. Dao mi je ovo.“
Pokrila je kesicu rukom, dlanom, nežno je obujmila prstima, a ja sam
pomislila da upravo tako drži i penis. Okrenula je ruku nadlanicom ka stolu i
odmahnula glavom. Dve uspravne linije razdelile su joj čelo. „Astrid. Nisam na to
mislila.“
„Htela sam da vidim kako izgleda.“
„Kako je izgledalo?“ tiho je upitala.
„Ne posebno dobro“? kazala sam.
Vratila mi je travu. „Smotaj jedan, pušićemo zajedno.“
Smotala sam džoint na elegantnom podmetaču. Nisam bila spretna, ali mi
Olivija nije ponudila pomoć. Dok smo pušile, osvrnula sam se i razmišljala koja
količina sperme odgovara svem ovom luksuzu uramljenim botaničkim grafikama,
pozlaćenim stolicama, debelim drvenim žaluzinama. Sigurno čitav okean. Da sam
Olivija, noću bih imala košmare belo more semena, albino čudovišta koja žive u
njegovim dubinama.
„Sviña li vam se seks?“ upitala sam je. „Hoću da kažem, uživate li?“
„Uživaš u svemu što ti dobro ide“, rekla je. „Kao i klizač na ledu. Ili pesnik.“
Ustala je, protegla se, zevnula. Kad je podigla ruke, videla sam joj vitki stomak.
„Moram da obavim nešto, hoćeš li sa mnom?“
Nisam bila sigurna. Možda je majka u pravu, možda bi trebalo da pobegnem.
Olivija bi mogla da mi ukrade dušu. Već je počela. Ali koju sam drugu osobu,
kakvu drugu lepotu imala ovde? Dogovorile smo se da se nañemo na kraju bloka,
da me Marvel ne bi videla u „korveti“.
Spustila je krov, preko glave i oko vrata vezala je tufnasti šal, u stilu Grejs
Keli. Ima li glamuroznije žene od Olivije Džonston? Sela sam pored nje tako nisko
da sam gotovo ležala, privezala sam pojas i držala se nisko, čisto da me niko ne
vidi dok odlazimo.
Tog sam se oblačnog popodneva zaljubila. U brzinu i put i vrtoglavi let
krajolika, nalik brzom filmskom švenku. U kolima me je obično spopadala muka,
meñutim, trava ju je sad sprečila, a put i borovi sljuštili su mi snuždenost koju sam
nosila još od parka, ostavljajući samo tenorsko pevanje motora i vetar u mom licu
Olivijinom tanjirastom profilu njenim velikim naočarima za sunce, Koltrejnovoj
„Naimi“ koja se sa CD-plejera odmotavala kao priča. Drolja iz susedne kuće
imaprokletu „korvetu“. I volela sam Oliviju što sve to deli sa mnom, što je iz
dubina belog mora izvukla taj biser boje šampanjca.
Provezle smo se kroz Venturu uz kanjon Goldvoter, a put se uvijao kao
usponi i padovi Koltrejnovog tenor-saksofona. Plesale smo otelovljavale muziku
dok smo se penjale pored preglomaznih seoskih kuća u Dolini -beli blokovi od
šljake, ornamentalno izbušeni, crni čempresi posañeni u nemaštovite redove
geometrijski orezani i preko vrha brda ušle u Beverli Hils.
Zašle smo meñu drvenaste paprati leje nedirka, kuće s kapijama visokim dva
sprata u jarkozelenu travu nalik bilijarskom stolu, a na vidiku nije bilo nikog osim
baštovana s ñuvaljkama. Bile smo potpuno slobodne. Nema dece nema posla?
nema starateljki samo brzina i naša lepota, i duša puna Koltrejnovog saksofona. Ko
nam šta može?
Kola je ispred jednog hotela na Rodeo Drajvu, ostavila parking-momku pa
smo prošle pored skupih radnji i zastale da pogledamo izloge. Ušle smo u
prodavnicu toliko luksuznu da je imala vratara, Oliviji se dopala jedna crna torba
od krokodila platila ju je gotovinom. Htela je i meni da kupi nešto. Odvukla me je
u radnju gde su prodavali samo džempere šalove pletene kape. Prinela je jedan
džemper mom obrazu. Zaprepašćujuće mek, Shvatila sam da nisam dovoljno
razmišljala o dobrim stranama fizičke stvarnosti.
,,Kašmir.u Nasmešila se blesak isturenih zuba. „Sviña ti se?u
Uzdahnula sam. Videla sam etiketu s cenom.
„Lepo. Ali nećemo breskvu.44 Vratila je džemper prodavačici,
osamnaestogodišnjakinji spokojnog osmeha. Radnja je mirisala na novac, rnek
poput sna.
„Svetlotirkizni je lepu, rekla je devojka držeći džemper s pletenicama boje
proleća.
„Suviše očiglednoa rekoh,
Olivija je znala na šta mislim. Našla je jedan teget boje? bez pletenica ñala mi
da ga probarn. Od njega su mi oči postale nalik borovnicama, a rumeni obrazi došli
do izražaja. Ipak, u mojoj fioci mogao je da proñe kao artikal iz jeftine radnje.
Olivija nije ni trepnula dok je odbrojavala pedesetice i stotke. „Ono što je stvarno,
uvek vredi para“, objasnila mi je. „Pogledaj kako je napravljen.“ Pokazala mi je
kako su ramena spojena pletivom, a ne šavom. „Trajaće ti celog života.u
Ono što je stvarno. To sam naučila na putu od prodavnice do prodavnice.
Srebma namkvica „Georg Jensen“. Zemljana vaza „roblin“. Radnje crkve u kojima
se slavi stvarnost. Tihi glasovi žena koje razgledaju staklo „stjuben“, šalove
„hermes“. Posedovati stvarnost znači biti stvaran. Protrljala sam obraz o džemper,
mek poput plave persijske mačke.
Castila me je ručkom u restoranu pod žuto-belim prugastim suncobranima,
naručila nam je isključivo predjela: ostrige, gravlaks karpačo. Salatu od palme.
Objasnila mi je kako se spremaju pojedina jela dok je pijuckala čašu hladnog belog
vina. Zatim je okusila prvo, pa drugo, a izmeñu zalogaja je spuštala viljušku. Nikad
nisam videla ništa elegantnije od Olivije za stolom. Kao da je imala sve vreme
ovog sveta.
„Zivot uvek treba da bude ovakav.“ Uzdahnula je. „Slažeš li se? Kao sporo
uživanje u dobrom obroku. Nažalost, većina ljudi nema talenta za to.“ Konobaru u
beloj jakni pokazala je moju praznu čašu za vodu. „Cim nešto započnu, odmah žele
to da okončaju, kako bi počeli nešto novo.“ Uzeo je bokal i dopunio čašu.
„Izlazila sam s čovekom koji me je vodio u najbolje restorane u gradu“,
nastavila je Olivija. „Kad bismo završili jelo, ustao bi i rekao: ’Kuda ćemo sada?’ I
otišli bismo u drugi restoran, gde bi on pojeo drugi kompletan obrok, od supe do
deserta. Ponekad i tri zaredom.“
Odsekla je komadić gravlaksa i stavila ga na parče crnog hleba, preflnjeno ga
zalila kašičicom sosa od miroñije, i pojela ga kao da je u pitanju poslednji zalogaj
na svetu. Pokušala sam da je imitiram jela sam sasvim sporo, osećala ukus sirove
ružiča-
* Presan losos u marinadi od miroñije, soli, šećera i bibera (ponekad i uz
dodatak žestokog alkohola). (prev.)
ste ribe i oštrog, nakiselog hleba, so i šećer na kožici, arome i mirise nalik
bojama na paleti, nalik tonovima u muzici.
„Divan čovek. Inteligentan, bogat kao Krez“, rekla je obrisavši usne i
pijucnuvši vino. „Ali živeo je kao pantljičara.“ Zurila je u svoje slama-žuto vino
kao da je u njemu ležalo rešenje za čovekovu pohlepu. Onda je odmahnula glavom,
jer je shvatila da nije tako. „Ogroman čovek, verovatno je imao preko sto pedeset
kila. Vrlo nesrećna osoba. Bilo mi ga je žao. Jadni gospodin Fred.“ Nisam htela da
je zamišljam kako vodi ljubav s tim čovekom od sto pedeset kila, kako leži pod
njim dok se on žurno zariva u nju, da bi što pre krenuo iz početka. „Kako si ga
upoznala?“ Oterala je pčelu koja je istraživala njeno vino. „Radila sam u jednoj
njegovoj banci.“
Glasno sam se nasmejala, zamislivši Oliviju kao bankarsku službenicu. Od
devet do pet za pultom, u gabardenu i ravnim cipelama. Ruča u ekspres-restoranu.
„Zezaš me.“
„Nikako. Šta si mislila, da sam bila neka šečerlemica i šetala se u bundici od
zečetine po Bulevaru Van Najs? Diplomirala sam poslovnu administraciju. Oh,
znala sam sve o novcu, osim kako da ga se domognem. Otplaćivala sam ’hondu
akord’ i čuvala svoj stančić van domašaja agencija za nekretnine, kao i svi ostali.“
„A grmalj se pojavio u pravi čas.“
Uzdahnula je. „Jadni gospodin Fred. Umro je od infarkta prošle godine. Sve
je ostavio svom bratu.“ Slegnula je ramenima. „Ali šta očekuješ od čoveka koji
jede tri večere zaredom?“
SEDELA SAM KOD MARVEL i posmatrala ih kako jedu. Sve vreme su
buljili u televizor, prinosili viljuške usnama kao navijene igračke, nesvesni da li
jedu paprikaš od tunjevine ili gratiniranu mačju hranu. Počela sam da kuvam
Marvel sam rekla da želim da postanem kuvarica, da je to dobar posao za ženu.
Počela sam da se gojim. Rebra su mi utonula u puterasto meso mog torza. Divila
sam se svojim grudima u ogledalu, žalila što Rej ne može da ih vidi, da ih uhvati
izubijanim šakama. Sviñali su nii se pokreti mog tela dok bih išla ulicom. Marvel
je mislila da je u pitanju samo pubertet da se popunjavam, tako je rekla. Meñutim,
nije bila u pravu. Sve se odvijalo prebrzo. Žudela sam da postanem žena.
1
PRAVO LETO sručilo nam se na glave kao čekić. U devet ujutru već bismo
strahovali od kasnije vreline. Stalno sam se vozila s Olivijom u „korvetiu; išle
bismo Autoputem 101, pa kroz neki kanjon Topangu, Karan Djum do plaže, a onda
bismo se vraćale obalskim autoputem. Vetar i sunce udarali bi nam o obnaženu
kožu, ignorisale bismo povike muškaraca iz drugih kola. Nikad se nisam osećala
tako lepom i nezaplašenom.
Ponekad bi napravila bokal rum-punča i pustila brazilsku muziku Milton
Nasimento, Žilberto Žil, Žobim, Astrud Žilberto pevala je zanimljivim ravnim
glasom, kao da je napola zaspala u ležaljci i pevuši detetu. Sedele smo u dnevnoj
sobi, na prugastom šez-longu, ventilatori su nam se sporo okretali nad glavama,
jele smo mango sa šunkom i gledale Olivijine fotografije iz Brazila. Gradove je
imenovala sa šuštavim portugalskim izgovorom: Rio de Žaneiro, Itaparika, Resife,
Oro Preto, Salvador. Na slikama kolonijalni gradovi šareni poput lizalica, crne
žene u belim haljinama kako puštaju sveće u more. Olivija na karnevalu, odevena u
srebrnu haljinu sa šljokicama, razrezanu do pazuha, kosa joj našušurena i
razuzdana. Za ruku je držala jednog belca, preplanulog, plavookog.
„Dopao bi ti se karneval“, rekla je. „Pleše se tri dana bez pauze.“
„Mrzim gužvu“, rekoh opijena rum-punčem, slatkim i teškim poput cigle.
„Uvek se plašim da će me ugaziti.“
„Dešava se“, odvrati Olivija klimajući glavom uz sambu. „Ako na karnevalu
padneš, gotova si.“
Nešto kasnije ustala je i zaplesala. Ja sam legla i posmatrala je glava u ešarpi,
suknja omotana oko kukova, njiše se uz složene ritmove sambe. Zamislila sam je
odevenu samo u šljokice i
znoj, kako pleše u pulsirajućoj gužvi pod južnim suncem, uz mirise ruma i
manga i ,,ma grifa“. Muzika joj se telom razlivala u talasima, stopala je pomerala u
malim, nesigurnim koracima, laktovi podignuti, ruke se gibaju poput palmi. Stotine
hiljada Ijudi svih boja, vezane ritmom pod suncem.
„Pleši sa mnom“, rekla je.
,,Ne umem“, odgovorih. ,,Ja sam belkinja.“
,,Ne govori tako.“ Siroko se nasmešila, usne joj se razdvajaju u nežnim
krugovima, kao rečna struja nad stenom. Zgrabila me je za ruku i podigla sa šezlonga.
Trapavo sam stala ispred nje, pokušavala da imitiram njene pokrete, ali čak i
blago alkoholisana, znala sam koliko smešno izgledam, koliko sam van ritma, van
koraka. Njeno telo kretalo se u deset pravaca odjednom, harmonično, glatko poput
trake. Nasmejala se, a onda pokrila usta rukom. „Oseti muziku, Astrid. Ne gledaj
mene. Zatvori oči i uñi unutra.“
Zažmurila sam i osetila njene ruke na mojim kukovima, pokretala me je.
Kukovi su mi se mrdali nezavisno jedan od drugog. Pustila me je a ja sam
pokušavala da ostanem u složenom ritmu, da ne prekinem velike lučne pokrete
svoje karlice. Podigla sam ruke i pustila talase kretanja da me zapljusnu od glave
do pete. Zažmurila sam i zamislila nas u Brazilu, na plaži pored šanka ispod palmi,
kako izazovno plešemo s muškarcima koje nikad više nećemo videti.
„0, Astrid, moraš otići na karneval“, rekla je Olivija. „Tvojoj čuvarki ćemo
reći da s razredom ideš na ekskurziju na Zvono slobode*. Tri dana nećeš spavati,
nećeš jesti, samo ćeš plesati. Obećavam ti, posle karnevala nećeš hodati kao
belkinja.“ Kad su pesme utihnule, spustila mi je ruku na struk, plesala telo uz telo
sa mnom. Parfem joj je rnirisao sveže, uprkos vrelini i znoju, na borovinu. Već
sam bila njene visine, a kad me je uhvatila, osetila sam se neprijatno gazila sam je
po nogama. ,,Ja sam muškarac“, rekla je. „Treba samo da me pratiš.“
* Zvono na Skupštini Pensilvanije, sada muzejski eksponat; njegova zvonjava
je 8. jula 1776. označila prvo javno čitanje Deklaracije nezavisnosti. (prev.)
Osećala sam da me vodi, a po leñima mi je raširila ruku uvek suvu, čak i po
jari.
„Tako brzo rastešu, tiho mi je šapnula dok smo plesale nalik talasima na
Kopakabani. „Drago mi je što sam te baš sada našla. Za godinu-dve sve bi bilo
drugačije.“
Zamišljala sam je kao muškarca koji pleše sa mnom, priča mi na uho. „Kako
drugačije?
„Sve bi već bilo odlučeno‘ rekla je. „Sada si toliko otvorena. Možeš odabrati
bezbroj puteva.“ Plesala je sa mnom u sporim krugovima, podučavala mi stopala, a
kukovi su mi opisivali znak za beskonačnost.
SEPTEMBARSKI vetrovi raspirivali su vatrene žetve po suvim brdima
Altadene, Malibua, San Fernanda, hranili se makijom i montažnim kućercima.
Miris dima uvek me je vraćao majci, na krov pod nepouzdanim mesecom. Kako je
samo lepa bila, kako savršeno nezavisna. Bez nje provodim već drugu sezonu
požara. Vreme oleandera. Pročitala sam da Jevreji sada slave svoju Novu godinu, i
odlučila da ću i ja računati vreme od ovog trenutka.
Kojoti su noću lutali gradom, terani žeñu. Videla sam ih kako šetaju posred
Bulevara Van Najs. Dim i pepeo pretvarali su umivaonik u sivu kupku. Pepeo mi
je prodirao u snove, bila sam devojka pepela, roñena od tih svetih Ana, roñena od
ćumura i tragedije.
Na vrhuncu plamene sezone, pri 40 stepeni u hladu, vratila sam se u školu.
Svet je goreo, a ja sam pošla u deseti razred u gimnaziji „Birmingem“. Dečaci su
mi slali poljupce po hodniñma, mahali mi novcem. Pročulo se šta radim. Meñutim,
jedva sam ih videla bili su jedva obrisi u dimu. S Konradom, debelim dečakom iz
parka, išla sam zajedno na časove daktilograflje. U hodniku bi mi dodavao džointe,
ali više nije tražio da mu pušim. Video je plamen u mojoj kosi, znao je da bi ga
moje usne opekle. Dopadalo mi se to osećanje. Osećala sam se kao moja majka u
vreme oleandera. Ljubavnici koji se sada poubijaju okriviće vetar.
Majci sam slala slike Olivije: kuva morski ragu, meša jelo u velikom loncu,
njeni ružičasti tabani i dlanovi plešu sambu, vozi kola dok joj je glava umotana u
šal u stilu Grejs Keli, a koža joj naspram bele boje prosto blista.
Draga Astrid,
Gledam kako vatre gore na horizontu i stalno se molim da se pribliše i spale
me. Dokazala si da si u dlaku onoliko retardirana koliko su nekada davno tvrdili u
tvojoj školi. Vezaćešse za svakoga ko ti udeli makar malo pažnje, zar ne? Perem
ruke od tebe. Ne podsećaj me da već dve godine živim izvan sveta. Misliš li da
sam zaboravila koliko je vremena prošlo? Koliko već dana, minuta, sekundi
gledam zidove ove ćelije, slušam žene s rećnikom od najviše dvadeset pet reči? A
ti mi šalješ slike svog vozikanjapo Malholandu, svoje sjajne dobre prijateljice.
Poštedi me svog oduševljenja. Zar pokušavaš da me dovedeš do ludila?
Pozovi M.
U OKTOBRU je lišće počelo da crveni i opada crne šljive, javori,
likvidambri. Vratila sam se iz škole, razmišljala šta da kažem Oliviji za jednog
nastavnika koji je hteo da ostanem posle časova želeo je da razgovaramo o mojoj
„kućnoj situaciji“ zamišljajući njen smeh kad budem imitirala njegov pokunjen
pogled. Zelela sam da saznam kakav je to čovek, a onda sam ugledala nešto što mi
je ispraznilo jedra i ostavilo ih da landaraju i vise nasred okeana. Olivijin
automobil pod platnenom ceradom.
Nedavno smo se videle, a ona mi nije ni pomenula odlazak. Kako je mogla da
ode, a da mi ne kaže? Možda je nešto hitno, pomislila sam, ali opet je negde mogla
da mi ostavi poruku, našla bih je. Cekala sam dva dana, tri, ali se lišće i dalje
skupljalo u njenom dvorištu, ležalo na njenim kolima poput japanskih papirnih
paravana.
Sedela sam u svojoj sobi u Marvelinoj kući, sumorna i skamenjena, i crtala
zavese. Samo su me pruge zanimale, samo su one imale smisla. Nisam pisala
majci, nisam mogla da podnesem njeno likovanje nad mojim gubitkom. Ona je
meni pisala, i rekla mi da se dopisuje s jednim profesorom klasične fllologije koji
ima tri inicijala. Slao joj je originalne prevode opscenijih odlomaka iz Ovidijevih i
Aristofanovih dela. Kazala je da joj se dopada kontrast sa sočnim porukama koje je
stvarao Dan ,,ko sanw Vajli. Takoñe je održavala intenzivnu prepisku s urednikom
male izñavačke kuće u Severnoj Karolini i sa Hanom Grin? poznatom
feministkinjom iz Kelna, koja je čuia za majčinu zlu sudbinu. Pisala mi je o svojoj
novoj drugarici iz čelije konačno se otarasila prethodne? koja je poslata na
Odeljenje za specijalnu negu jer je buncala štošta o veštičarenju. Naravno, ništa od
pomenutog nije imalo nikakve veze sa mnom osim zuba.
Draga Astrid,
Klima mi se jedan zub, što me je snašlo u najnezgodnijem mogućem trenutku
u krilu Barnburg B. Ne dolazi u obzir da ovde izgubim zub -pomisao na zatvorskog
zubara jednostavno je suviše groteskna. Vidim muškarca shrvanog ranim
stadijumom Parkinsonove bolesti, mrtva je pijandura, ogrezlog u nadrilekarstvu. Ili
pak pozamašnu ženu, pravu koljačicu svinja, koja zahvate vrši bez anestezije i
sladi se žrtvinim kricima.
Astrid, pazi na zube. Sada te niko neće odvesti pristojnom zubaru. Ako nešto
krenepo zlu, pustiće da ti istrule u glavi i moraćeš sve da ih izvadiš do dvadeset
četvrte. Ja ih čistim koncem svaki dan, čak i ovde, trljam ih solju, masirarn desni
Pokušaj da nabaviš vitamin C, a ako neće da ti ga kupe, jedi pomorandže.
Mama Krezubić
Ona bar nije mogla da nestane, pomislila sam dok sam vraćala pismo u
kovertu. Ali nije mogla ni da me vidi. Trebalo mi je da se Olivija vrati i nahrani
me.
MESEC OKRUŽEN vodenim prstenom, gavranovo oko u izmaglici. Prvi
novembar. Nikome nisam rekla da mi je roñendan. Gore mi je bilo da slavim
roñendan bez Olivije nego da svi na njega zaborave. Osećala sam se kao slika Ikara
kako pada u more vide se samo njegove noge i seljak koji je upregao kravu u plug.
Legla sam na izletnički sto u dvorištu, po zimi, i trljaia obraz o plavo
kašmirsko rame. Na prednjici se već stvorila rupica. IJgasila sam ostatak džointa u
konzervu piva, koju sam bacila preko zadnje ograde, od čega je pas zalajao.
Poželela sam da doñe čovek s BMW-om ovo je njegovo doba noći, a Olivija bi
pustiia Glivera Nelsona, „Stolen Moments“. Upaliii bi vatru u kaminu, sporo
plesali, onako kako je Olivija plesala sa mnom, on bi joj šaputao u uho, onako
kako je ona šaputala u moje. Sada sam i ja umela da plešem, ali me je ona ostavila
bez muzike.
Tešnje sam privila pulover i pogledala u zamagljeni mesec. Začula sam smeh
iz kuće Marvei i Ed su u spavaćoj sobi gledali Džeja Lena. Upravo sam bila
obavila sezonsko farbanje njene kose nijansa „jesenji plamena. Drhtala sam na
stolu, pod vlažnim čaršavima magle, osećala miris farbe na rukama, mislila na
bebu Ahila. Meñutim, ovo nije bilo smišljeno iskušenje, a na nebu nije bilo drugih
zvezña osim avionskih svetala što su sa zapada dolazila u Berbenk.
Pomislila sam da upravo saña na Havajima zalazi sunce, a u Bombaju je vrelo
kari-podne. Tamo mi je mesto. Bojila bih kosu u crno i nosila tamne naočari,
potpuno bih zaboravila Oliviju, Marvel, majku, sve. Zašto nije mogla da mi kaže
da odlazi? Zar je mislila da mi to nije važno, zar nije znala da potpuno zavisim od
nje? Osetila sam da mi nada klizi kroz prste kao riblji sok.
Da li sam ja večiti baksuz, komad svemirskog otpada izbačen iz kapsule?
Niko me ne vidi, niko ne primećuje. Poželela sam da se vratim Reju, da me on
obuzda svojim očima, da me vrati na zemlju. Muka mi je bilo od bestežinskog
plutanja, obrtanja u belom sjaju mesečevog stenja, tihe pogrebne povorke
čempresa. Više nije bilo cvetova džakarande. Ovaj krajolik kao da je izašao iz Van
Gogove četkice.
Zamorilo me je što mesec tako ravnodušno zuri u mene, zamorila sam se od
mesečevog pejzaža od belog stenja. Trebalo mi je bolje skrovište. Iskrala sam se
kroz ogradu, oprezno zatvorivši vrata bez ijednog šušnja. Neobrane pomorandže
širile su smolast miris po vlažnom vazduhu i podsetile me na nju. A potom sam se
setila majke i njenih zuba, njenog vitamina C. Kakva smejurija od života. Šetala
sam se kroz lišće nagomilano po neočišćenim pločnicima, pevušila slatko-tužnu
Zobimovu pesmu. Dakle, vraćamo se na sisanje rose sa jedara. Trebalo je da znam
kako će se sve završiti. Trebalo je dosad da shvatim da od života ne vredi očekivati
ništa, umesto što sam podlegla „stokholmskom sindromu“.
Iz tame je iskrsao beli pas pa sam ga pozvala, obradovana što ću imati
društvo. Još jedna lutalica. Meñutim, počeo je da laje na mene tako žestoko da je
odizao prednje noge od zemlje. ,,Ne iaj, sve je u redu.“ Prišia sam mu da ga
pomazim ali se pojavio još jedan pas smeñ, a zatim i treći plavooki haski.
Smeñi je iskezio zube. Veliki haski je zalajao. Nisam znala da li da nastavim
da hodam ili da polako uzmaknem.
„Idite kući“, rekla sam. Prečili su mi put. Vikala sam nadajući se da ću ih
uplašiti, ili da će me neko čuti ali su me kuće pogledale svojim ravnodušnim
fasadama. „Idite kući!“ Pošla sam unazad ali je najmanji potrčao ka meni skočio
ugrizao mi nogu.
„Molim vas čiji su ovo psi odvedite ih!“ preklinjala sam ali mi se glas odbijao
o kuće ugašene iza gvozdenih rešetaka betonskih ograda, obezbeñenih vrata. Kad
mi je smeñi pas režeći prišao, setila sam se onoga što sam uspela da zaboravim za
svega nekoliko meseci da će uvek biti ovako. Smeñi pas zario mi je zube kroz
farmerice.
Vrištala sam u pomoć. Izgleda da ih je to dražilo haski me je oborio na zemlju
i grizao mi ruke kojima sam pokušavala da zaštitim lice. Vrištala sarn, znajući da
nema nikoga. Ovo sam ranije sanjala, ali sad me nije čekalo buñenje; Isusu sam se
molila onako kako se mole očajnici koji znaju da boga nema.
I tada povici na španskom. Topot cipela po zemlji. Metal odzvanja o kost.
Zubi popuštaju. Oštar bolan lavež. Režanje, cviljenje, kandže grebu po asfaltu,
zvonki udarci lopate. Muško lice pilji u moje puno je ožiljaka od boginja mračno
od nemira. Nisam znala šta govori ali mi je pomogao da ustanem uhvatio me oko
struka, poveo me svojoj kući. Na prozorskom ispustu su imali zbirku porcelanskih
patkica. Gledali su boks-meč na španskom. Mahnite ruke njegove žene? čist peškir
postaje crven. Njen muž okreće telefonski broj.
ED ME JE ODVEZAO u hitnu pomoć; preko lica mi frotirska rukavica u
krilu peškir koji skuplja krv iz ruku. Iz kasete je izvadio bocu „Džima Bima“ i dao
mi gutljaj. Znala sam da je poslednje vreme došlo, čim Ed deli svoje piće. Ostao je
na prijemnom odeljenju hitne pomoći nije hteo da poñe sa mnom. Postojale su
granice. Ja ipak nisam bila njegovo dete, naposletku. Seo je na stolicu u čekaonici i
pogledao u televizor na zidu Leno se rukuje s narednim gostom. Nije ništa bitno
propustio.
park, a ponekad nas ne bi pokupila sve do večere. Trebalo je da im kupujem užinu
i pomažem im na toboganima, presuñujem u bitkama u pesku? guram ih na
ljuljaškama. Uglavnom bih sedela na ivici bazena s peskom, u društvu drugih
majki koje su me, svaka na svoj način, ignorisale latinoameričke majkepubertetlijke
bile su sve važne ponosne na svoje potomke, prešminkane kao kabuki
glumci, a starije Angloamerikanke, obične poput palačinki, pušile su cigarete i
razgovarale o kvarovima na kolima, nevoljama s muškarcima, nevoljama sa
sinovima. Skicirala sam ih kako razgovaraju, kako im se glave primiču i odvajaju.
Ličile su na ožalošćene žene udno Krsta.
Jednog takvog popodneva namirisala sam marihuanu u lenjom vazduhu i
osvrnula se po igralištu u potrazi za izvorom. Grupa dečaka sedela je u jednom
parkiranom žutom automobilu odškrinutih vrata, a njihova muzika razbijala je
dnevnu dosadu. Sta bih dala da se naduvam! Da budem meka i saosećajna., ne
oštra i prezriva i spremna da zviznem Džastina lopaticom u glavu ako mi još
jednom zakenjka zbog nekog deteta koje razbacuje pesak ili ga gura. Bio je
nemilosrdan, kao i njegova majka. Trudila sam se da ne zaboravim da su mu samo
četiri godine, ali nakon izvesnog vremena taj izgovor je izgubio značaj.
Izvadila sam majčino pismo koje mi je stiglo tog jutra, razmotala ga. Konačno
je počela da obraća pažnju.
Draga Astrid,
Zar ti čika Emi nije bio dovoljan? Ne, morala si da nañeš najgnusniju vrstu
stvorenja i vežešse za njega. Da se nisi usudila dajoj dozvoliš da te zavede. Ernije
hteo samo tvoje telo.
Ako imaš i tračka zdravog razuma, BEŽI od te žene kao od virusa ebole.
Da, patrijarhat je stvorio ovaj grozomorni svet, svet zatvora, Volstrita, majki
na socijalnoj pomoći, ali na osnovu toga ne treba kovati zavere! Bože blagi, ta žena
je prostitutka, šta očekuješda kaže? „Bori se za svojapravau? Pomislio bi čovek da
bi se, kao crnkinja, stidela što gospodaru liže čizme, kao da kaže: ovo je svet
belaca, ućari šta možeš. Da je sarañivala s nacistima, obrijali bi joj glavu i proveli
je ulicama. Zena poput nje je parazit, goji se nepravdom kao krpelj na krmači.
Naravno, za krpelja, ovoje svet krmača.
Rekao bi čovek da je moja kći suviše pametna da bi progutala tako drevno
smeće. Uzmi Zensko evnuha Džermejn Grir, pročitaj nešto odAj Cinga. Cak bi i
tvoja tragično ograničena lokalna biblioteka morala da imaprimerak Vlati trave.
Majka
Majka propisuje svoje knjige kao lekove. Dobra ñoza Vitmena vratiće me u
red, kao ricinus. Ali je bar razmišljala o meni. Ponovo sam postojala.
Miris trave u tmurnom vazduhu dovodio me je do ludila. Zavidljivo sam
posmatrala momke oko žutog automobila. Obično bih revnosno izbegavala takve
momke kriminalne, podvodačke grupice, vezane nevaspitanjem i pozom
punopravnosti. Stavljali su do znanja da poseduju ovaj svet. No Olivija ih se ne bi
plašila. Izvela bi magiju. Znala je šta žele, mogla je to da im pruži ili uskrati. Imam
li i ja dovoljno petlje?
Obratila sam se majci deteta koje se igralo s Džastinom. „Možete li da ga
pripazite na trenutak? Odmah se vraćam.“
„Biću ovde“, uzdahnula je i ugasila cigaretu u pesak. Podigla sam Kejtlin i
otišla do momaka. Muški svet. Videla sam sebe njihovim očima, Rejevim očima
visoka bleda devojka s dugom puštenom kosom, stidljiv osmeh na velikim usnama,
noge gole u letnjem šortsu. Kad sam se približila, podigla sam Kejtlin na kuk svi su
me posmatrali. Osvrnula sam se da vidim gleda li me Džastinova čuvarka.
Meñutim, ona je mazala svoje dete kremom za sunčanje.
„Mogu li i ja da dunem?“ upitala sam. „Čuvam decu ceo dan, očajna sam.“
Džoint mi je dodao momak čija je koža izgledala istrugana. „Videli smo kad
si stigla“ rekao je. ,Ja sam Brajan, ovo je PiDžej, ono Veliki Al. I Gospodin
Prirodni.44 Momci su klimnuli glavama. Čekali su da se i ja predstavim, ali nisam
to učinila. Mogla sam da pružam ili uskračujem. Dopalo mi se.
Trava nije bila prvoklasna, ne kao Rejeva koja bi mirisala i kroz mrtvačku
vreću. Ova je imala aromu spaljene slame, ukus suv i smeñ, ali je meni bila slaña
od sunca. Povukla sam dim i okrenula glavu od Kejtlin da se ne bi naduvala.
Vrpoljila mi se u rukama, ali nisam smela da je spustim podletela bi pod prva kola
koja naiñu.
„Hoćeš da kupiš?u Momak po imenu Pi-Džej farbao se u plavo. Na majici mu
je narandžastim psihodeličnim slovima pisalo Stone Temple Pilots.
U džepu sam imala tri dolara, deci za sladoled. ,,Pošto?cc
Ostali su se okrenuli bucmastom momku, Gospodinu Prirodnom, koji je sedeo
na suvozačkom sedištu. „Pet za gramcc, rekao je.
Prebacila sam Kejtlin na drugi kuk, povreñeni, i uzela džoint od Stoun Templ
Pajlota. Toliko mi je prijalo što sam se naduvala. Osetila sam da se poklopac
grafitnog neba diže i da ponovo dišem više se nisam plašila ostatka popodneva.
„Imam tri.cc
„Kako to da te nikad pre nisam video? Ideš u ?Birmingem,?cc upitao je debeli
izlazeći iz kola. Imao je rumene obraze i talasastu smeñu kosu dvanaestogodišnjak
reklo bi se.
Odmahnula sam glavom svesna kako me posmatra, i konačno mi nije bilo
neprijatno. Zanimala sam ga. Njegov pogled bio je moja valuta moja roba za
trampu. Dunula sam dim mimo Kejtlin? okrenuvši glavu tako da mi se video vrat,
privukavši mu pažnju tačno tamo gde sam htela.
„Imaš dečka?cc upitao je.
,,Sok“ reče Kejtlin cimajući me za majicu, svlačeći mi remen s ramena. ,,Asi
sok.“
Premestila sam je na drugi kuk proljuljala je da se smiri osećala kako pogledi
miluju glatku loptu mog ramena. ,,Ne“, rekla sam mu gledajući kako se prstom
dodiruje po usnama.
Naslonio se na otvorena vrata automobila spustio nogu na prag, zamislio se.
„Popuši mi kitu i daću ti sedam grama.“
Stoun Pajlot se nasmejao. „UmuknL, budalo“ rekao mu je i okrenuo se meni.
„Pola“, tiho je rekao. „Pola kesice, mnogo je to za pušenje.“
Ostali momci čekali su da vide šta će se desiti.
Pridigla sam Kejtlin na kuk, osvrnula se na igralište daleko je, na suprotnom
kraju ljuljaške, tobogani kao mašine u fabrici: proizvod klizi niz strmu ravan.
Zelim li to? Debeli se ugrizao za usnu, ispucalu, neljubljenu. Crveneo je ispod
blage preplanulosti, silno se trudio da izgleda osoran. Da mu popušim za pola
kesice? Da mi je iko ranije to predložio, zgadila bih se. Ali sada su se moje usne
setile Rejevog žilavog stuba, trzaja, pulsa, meke kože glavića, slanog semena.
Pogledala sam debelog i zapitala se kako bi izgledalo.
Kejtlin je zagnjurila glavu u moj vrat, brbotala mi usnama uz kožu, vlažno i
zujavo, smejala se sama sebi. Nisam poznavala ove momke, nikad ih više neću
videti. Trava mi je ulila hrabrost, htela sam da vidim koliko ću daleko otići, kao da
sam neko drugi, neko kime će se Olivija ponositi. „Neko mora da pridrži Kejtlin.
Ne mogu da je spustim, odjuriće za tren oka.u
„A1 ima četiri mlaña brata.“
Pružila sam je tihom dečaku kratke četkaste kose i oskudne brade, i pošla za
debelim u grmlje iza klozeta. Otkopčao je pantalone i spustio ih na kukove. Klekla
sam na borove četine, kao da preklinjem, kao da sam grešna. Ne kao ljubavnica.
Naslonio se na grubi zid klozeta dok sam se ja molila imajući ga u ustima, a on mi
je provlačio ruke kroz kosu. Bas kao Mis Amerike.
S Rejem nikad nije bilo ovako. Tada su se zadovoljstva smenjivala jedno za
drugim usta, ruke, bogatstvo kože, sva živa iznenañenja. Ovo je pak bila suprotnost
seksu. Ličilo je na posao. Voñenje ljubavi ostalo je bez srca, postalo je uzbudljivo
koliko i pranje zuba. Kad je dečak svršio, ispljunula sam gorko seme, obrisala usta
majicom. Pomislila sam da će otići, ali mi je pružio ruku i podigao me. „Zovem se
Konrad“, rekao je. Stran mi je bio njegov ukus u ustima, miris u kosi. Dao mi je
pola kesice trave. „Ako ikad išta poželiš, uvek sam tu.“
„Imaću to na umu“, rekla sam dok smo se vraćali ka kolima, gde sam uzela
Kejtlin. Moj prvi trik pomislila sam osluškivala kako to zvuči.
KROZ kuhinjski prozor uočila sam Oliviju kako izranja iz kuće cimet i drap
svila, kosa zaglañena unazad. Ljuštila sam jabuke Džastinu i Kejtlin za užinu.
Gledala sam je kako ulazi u „korvetu“ boje šampanjca, isparkirava je, i shvatila.
Za nju je to bio posao. Zaradila je svoja kola bakarne lonce kao i neko ko
prelama tekstove u časopisima ili isporučuje poštu. Ti ljudi rastafarijanac, BMW
nisu bili Ijubavnici. Nego mušterije. Jedino je klečanje bilo prefinjenije, usluga
diskretnija iluzija sveobuhvatnija, a plata daleko veća nego pola kesice trave.
NAJAVILA sam Marvel da počinjem s programom vežbi da bih bila spremna
za vojsku. Jednog oblačnog jutra obula sam patike, skupila kosu uradila dva skoka
u mestu, dodirnula nožne prste, protegla zadnje lože uz ogradu cela predstava samo
za nju. Vojska je dobro mesto, siguran posao, beneficije.
Zatim sam jednom optrčala blok i zakucala na Olivijina vrata.
Bila je odevena u bele farmerice, džemper, koledž-mokasine. Na njoj je to
izgledalo seksi, pokušavala sam da uvidim zašto. Cipele nisu baš bile školske?
nego tanje, s kićankom. Džemper joj je ovlaš dodirivao telo, a kroz kragnu joj se
videlo jedno rame. Nacrtala sam to rame sjajno kao da je uglačano, kako klizi iz
meke vune. Kosu je skupila dugačkom srebrnom iglonx verovatno skupljom od
trave koju sam upravo zaradila.
„Moram da razgovaram s vama“, rekoh.
Pozvala me je da uñem i bacila pogled preko mog ramena dok je zatvarala
vrata. Sa zvučnika je dopirala neka pesma na francuskom, seksi napola govor.
„Drago mi je što si došla“, rekla je. „Zelela sam da te vidim, ali sam bila jako
zauzeta. Izvini, upravo sam čistila.“ Natrpala je čaše i tanjire na lakirani
poslužavnik, ispraznila kristalnu pepeljaru punu opušaka cigara. Upitala sam se ko
od njih puši cigare. Mercedes je ponovo dolazio. Ventilator se sporo okretao,
komešao vazduh zakiseljen cigarama. Odnela je poslužavnik u kuhinju, nasula
kafu. „Mleka?“
Kafa je bila toliko jaka da joj se boja nije promenila po dodavanju mleka.
„Izgledaš drugačije“ kazala je. Sedele smo za trpezarijskim stolom pozlaćene
stolice s rešetkastim naslonima. Izvadila je male podmetače s holandskim lalama,
da stavimo šolje
na njih.
Izvadila sam kesicu trave iz džepa i stavila je na sto. „Popušila sam debelom
klincu iz parka. Dao mi je ovo.“
Pokrila je kesicu rukom, dlanom, nežno je obujmila prstima, a ja sam
pomislila da upravo tako drži i penis. Okrenula je ruku nadlanicom ka stolu i
odmahnula glavom. Dve uspravne linije razdelile su joj čelo. „Astrid. Nisam na to
mislila.“
„Htela sam da vidim kako izgleda.“
„Kako je izgledalo?“ tiho je upitala.
„Ne posebno dobro“? kazala sam.
Vratila mi je travu. „Smotaj jedan, pušićemo zajedno.“
Smotala sam džoint na elegantnom podmetaču. Nisam bila spretna, ali mi
Olivija nije ponudila pomoć. Dok smo pušile, osvrnula sam se i razmišljala koja
količina sperme odgovara svem ovom luksuzu uramljenim botaničkim grafikama,
pozlaćenim stolicama, debelim drvenim žaluzinama. Sigurno čitav okean. Da sam
Olivija, noću bih imala košmare belo more semena, albino čudovišta koja žive u
njegovim dubinama.
„Sviña li vam se seks?“ upitala sam je. „Hoću da kažem, uživate li?“
„Uživaš u svemu što ti dobro ide“, rekla je. „Kao i klizač na ledu. Ili pesnik.“
Ustala je, protegla se, zevnula. Kad je podigla ruke, videla sam joj vitki stomak.
„Moram da obavim nešto, hoćeš li sa mnom?“
Nisam bila sigurna. Možda je majka u pravu, možda bi trebalo da pobegnem.
Olivija bi mogla da mi ukrade dušu. Već je počela. Ali koju sam drugu osobu,
kakvu drugu lepotu imala ovde? Dogovorile smo se da se nañemo na kraju bloka,
da me Marvel ne bi videla u „korveti“.
Spustila je krov, preko glave i oko vrata vezala je tufnasti šal, u stilu Grejs
Keli. Ima li glamuroznije žene od Olivije Džonston? Sela sam pored nje tako nisko
da sam gotovo ležala, privezala sam pojas i držala se nisko, čisto da me niko ne
vidi dok odlazimo.
Tog sam se oblačnog popodneva zaljubila. U brzinu i put i vrtoglavi let
krajolika, nalik brzom filmskom švenku. U kolima me je obično spopadala muka,
meñutim, trava ju je sad sprečila, a put i borovi sljuštili su mi snuždenost koju sam
nosila još od parka, ostavljajući samo tenorsko pevanje motora i vetar u mom licu
Olivijinom tanjirastom profilu njenim velikim naočarima za sunce, Koltrejnovoj
„Naimi“ koja se sa CD-plejera odmotavala kao priča. Drolja iz susedne kuće
imaprokletu „korvetu“. I volela sam Oliviju što sve to deli sa mnom, što je iz
dubina belog mora izvukla taj biser boje šampanjca.
Provezle smo se kroz Venturu uz kanjon Goldvoter, a put se uvijao kao
usponi i padovi Koltrejnovog tenor-saksofona. Plesale smo otelovljavale muziku
dok smo se penjale pored preglomaznih seoskih kuća u Dolini -beli blokovi od
šljake, ornamentalno izbušeni, crni čempresi posañeni u nemaštovite redove
geometrijski orezani i preko vrha brda ušle u Beverli Hils.
Zašle smo meñu drvenaste paprati leje nedirka, kuće s kapijama visokim dva
sprata u jarkozelenu travu nalik bilijarskom stolu, a na vidiku nije bilo nikog osim
baštovana s ñuvaljkama. Bile smo potpuno slobodne. Nema dece nema posla?
nema starateljki samo brzina i naša lepota, i duša puna Koltrejnovog saksofona. Ko
nam šta može?
Kola je ispred jednog hotela na Rodeo Drajvu, ostavila parking-momku pa
smo prošle pored skupih radnji i zastale da pogledamo izloge. Ušle smo u
prodavnicu toliko luksuznu da je imala vratara, Oliviji se dopala jedna crna torba
od krokodila platila ju je gotovinom. Htela je i meni da kupi nešto. Odvukla me je
u radnju gde su prodavali samo džempere šalove pletene kape. Prinela je jedan
džemper mom obrazu. Zaprepašćujuće mek, Shvatila sam da nisam dovoljno
razmišljala o dobrim stranama fizičke stvarnosti.
,,Kašmir.u Nasmešila se blesak isturenih zuba. „Sviña ti se?u
Uzdahnula sam. Videla sam etiketu s cenom.
„Lepo. Ali nećemo breskvu.44 Vratila je džemper prodavačici,
osamnaestogodišnjakinji spokojnog osmeha. Radnja je mirisala na novac, rnek
poput sna.
„Svetlotirkizni je lepu, rekla je devojka držeći džemper s pletenicama boje
proleća.
„Suviše očiglednoa rekoh,
Olivija je znala na šta mislim. Našla je jedan teget boje? bez pletenica ñala mi
da ga probarn. Od njega su mi oči postale nalik borovnicama, a rumeni obrazi došli
do izražaja. Ipak, u mojoj fioci mogao je da proñe kao artikal iz jeftine radnje.
Olivija nije ni trepnula dok je odbrojavala pedesetice i stotke. „Ono što je stvarno,
uvek vredi para“, objasnila mi je. „Pogledaj kako je napravljen.“ Pokazala mi je
kako su ramena spojena pletivom, a ne šavom. „Trajaće ti celog života.u
Ono što je stvarno. To sam naučila na putu od prodavnice do prodavnice.
Srebma namkvica „Georg Jensen“. Zemljana vaza „roblin“. Radnje crkve u kojima
se slavi stvarnost. Tihi glasovi žena koje razgledaju staklo „stjuben“, šalove
„hermes“. Posedovati stvarnost znači biti stvaran. Protrljala sam obraz o džemper,
mek poput plave persijske mačke.
Castila me je ručkom u restoranu pod žuto-belim prugastim suncobranima,
naručila nam je isključivo predjela: ostrige, gravlaks karpačo. Salatu od palme.
Objasnila mi je kako se spremaju pojedina jela dok je pijuckala čašu hladnog belog
vina. Zatim je okusila prvo, pa drugo, a izmeñu zalogaja je spuštala viljušku. Nikad
nisam videla ništa elegantnije od Olivije za stolom. Kao da je imala sve vreme
ovog sveta.
„Zivot uvek treba da bude ovakav.“ Uzdahnula je. „Slažeš li se? Kao sporo
uživanje u dobrom obroku. Nažalost, većina ljudi nema talenta za to.“ Konobaru u
beloj jakni pokazala je moju praznu čašu za vodu. „Cim nešto započnu, odmah žele
to da okončaju, kako bi počeli nešto novo.“ Uzeo je bokal i dopunio čašu.
„Izlazila sam s čovekom koji me je vodio u najbolje restorane u gradu“,
nastavila je Olivija. „Kad bismo završili jelo, ustao bi i rekao: ’Kuda ćemo sada?’ I
otišli bismo u drugi restoran, gde bi on pojeo drugi kompletan obrok, od supe do
deserta. Ponekad i tri zaredom.“
Odsekla je komadić gravlaksa i stavila ga na parče crnog hleba, preflnjeno ga
zalila kašičicom sosa od miroñije, i pojela ga kao da je u pitanju poslednji zalogaj
na svetu. Pokušala sam da je imitiram jela sam sasvim sporo, osećala ukus sirove
ružiča-
* Presan losos u marinadi od miroñije, soli, šećera i bibera (ponekad i uz
dodatak žestokog alkohola). (prev.)
ste ribe i oštrog, nakiselog hleba, so i šećer na kožici, arome i mirise nalik
bojama na paleti, nalik tonovima u muzici.
„Divan čovek. Inteligentan, bogat kao Krez“, rekla je obrisavši usne i
pijucnuvši vino. „Ali živeo je kao pantljičara.“ Zurila je u svoje slama-žuto vino
kao da je u njemu ležalo rešenje za čovekovu pohlepu. Onda je odmahnula glavom,
jer je shvatila da nije tako. „Ogroman čovek, verovatno je imao preko sto pedeset
kila. Vrlo nesrećna osoba. Bilo mi ga je žao. Jadni gospodin Fred.“ Nisam htela da
je zamišljam kako vodi ljubav s tim čovekom od sto pedeset kila, kako leži pod
njim dok se on žurno zariva u nju, da bi što pre krenuo iz početka. „Kako si ga
upoznala?“ Oterala je pčelu koja je istraživala njeno vino. „Radila sam u jednoj
njegovoj banci.“
Glasno sam se nasmejala, zamislivši Oliviju kao bankarsku službenicu. Od
devet do pet za pultom, u gabardenu i ravnim cipelama. Ruča u ekspres-restoranu.
„Zezaš me.“
„Nikako. Šta si mislila, da sam bila neka šečerlemica i šetala se u bundici od
zečetine po Bulevaru Van Najs? Diplomirala sam poslovnu administraciju. Oh,
znala sam sve o novcu, osim kako da ga se domognem. Otplaćivala sam ’hondu
akord’ i čuvala svoj stančić van domašaja agencija za nekretnine, kao i svi ostali.“
„A grmalj se pojavio u pravi čas.“
Uzdahnula je. „Jadni gospodin Fred. Umro je od infarkta prošle godine. Sve
je ostavio svom bratu.“ Slegnula je ramenima. „Ali šta očekuješ od čoveka koji
jede tri večere zaredom?“
SEDELA SAM KOD MARVEL i posmatrala ih kako jedu. Sve vreme su
buljili u televizor, prinosili viljuške usnama kao navijene igračke, nesvesni da li
jedu paprikaš od tunjevine ili gratiniranu mačju hranu. Počela sam da kuvam
Marvel sam rekla da želim da postanem kuvarica, da je to dobar posao za ženu.
Počela sam da se gojim. Rebra su mi utonula u puterasto meso mog torza. Divila
sam se svojim grudima u ogledalu, žalila što Rej ne može da ih vidi, da ih uhvati
izubijanim šakama. Sviñali su nii se pokreti mog tela dok bih išla ulicom. Marvel
je mislila da je u pitanju samo pubertet da se popunjavam, tako je rekla. Meñutim,
nije bila u pravu. Sve se odvijalo prebrzo. Žudela sam da postanem žena.
1
PRAVO LETO sručilo nam se na glave kao čekić. U devet ujutru već bismo
strahovali od kasnije vreline. Stalno sam se vozila s Olivijom u „korvetiu; išle
bismo Autoputem 101, pa kroz neki kanjon Topangu, Karan Djum do plaže, a onda
bismo se vraćale obalskim autoputem. Vetar i sunce udarali bi nam o obnaženu
kožu, ignorisale bismo povike muškaraca iz drugih kola. Nikad se nisam osećala
tako lepom i nezaplašenom.
Ponekad bi napravila bokal rum-punča i pustila brazilsku muziku Milton
Nasimento, Žilberto Žil, Žobim, Astrud Žilberto pevala je zanimljivim ravnim
glasom, kao da je napola zaspala u ležaljci i pevuši detetu. Sedele smo u dnevnoj
sobi, na prugastom šez-longu, ventilatori su nam se sporo okretali nad glavama,
jele smo mango sa šunkom i gledale Olivijine fotografije iz Brazila. Gradove je
imenovala sa šuštavim portugalskim izgovorom: Rio de Žaneiro, Itaparika, Resife,
Oro Preto, Salvador. Na slikama kolonijalni gradovi šareni poput lizalica, crne
žene u belim haljinama kako puštaju sveće u more. Olivija na karnevalu, odevena u
srebrnu haljinu sa šljokicama, razrezanu do pazuha, kosa joj našušurena i
razuzdana. Za ruku je držala jednog belca, preplanulog, plavookog.
„Dopao bi ti se karneval“, rekla je. „Pleše se tri dana bez pauze.“
„Mrzim gužvu“, rekoh opijena rum-punčem, slatkim i teškim poput cigle.
„Uvek se plašim da će me ugaziti.“
„Dešava se“, odvrati Olivija klimajući glavom uz sambu. „Ako na karnevalu
padneš, gotova si.“
Nešto kasnije ustala je i zaplesala. Ja sam legla i posmatrala je glava u ešarpi,
suknja omotana oko kukova, njiše se uz složene ritmove sambe. Zamislila sam je
odevenu samo u šljokice i
znoj, kako pleše u pulsirajućoj gužvi pod južnim suncem, uz mirise ruma i
manga i ,,ma grifa“. Muzika joj se telom razlivala u talasima, stopala je pomerala u
malim, nesigurnim koracima, laktovi podignuti, ruke se gibaju poput palmi. Stotine
hiljada Ijudi svih boja, vezane ritmom pod suncem.
„Pleši sa mnom“, rekla je.
,,Ne umem“, odgovorih. ,,Ja sam belkinja.“
,,Ne govori tako.“ Siroko se nasmešila, usne joj se razdvajaju u nežnim
krugovima, kao rečna struja nad stenom. Zgrabila me je za ruku i podigla sa šezlonga.
Trapavo sam stala ispred nje, pokušavala da imitiram njene pokrete, ali čak i
blago alkoholisana, znala sam koliko smešno izgledam, koliko sam van ritma, van
koraka. Njeno telo kretalo se u deset pravaca odjednom, harmonično, glatko poput
trake. Nasmejala se, a onda pokrila usta rukom. „Oseti muziku, Astrid. Ne gledaj
mene. Zatvori oči i uñi unutra.“
Zažmurila sam i osetila njene ruke na mojim kukovima, pokretala me je.
Kukovi su mi se mrdali nezavisno jedan od drugog. Pustila me je a ja sam
pokušavala da ostanem u složenom ritmu, da ne prekinem velike lučne pokrete
svoje karlice. Podigla sam ruke i pustila talase kretanja da me zapljusnu od glave
do pete. Zažmurila sam i zamislila nas u Brazilu, na plaži pored šanka ispod palmi,
kako izazovno plešemo s muškarcima koje nikad više nećemo videti.
„0, Astrid, moraš otići na karneval“, rekla je Olivija. „Tvojoj čuvarki ćemo
reći da s razredom ideš na ekskurziju na Zvono slobode*. Tri dana nećeš spavati,
nećeš jesti, samo ćeš plesati. Obećavam ti, posle karnevala nećeš hodati kao
belkinja.“ Kad su pesme utihnule, spustila mi je ruku na struk, plesala telo uz telo
sa mnom. Parfem joj je rnirisao sveže, uprkos vrelini i znoju, na borovinu. Već
sam bila njene visine, a kad me je uhvatila, osetila sam se neprijatno gazila sam je
po nogama. ,,Ja sam muškarac“, rekla je. „Treba samo da me pratiš.“
* Zvono na Skupštini Pensilvanije, sada muzejski eksponat; njegova zvonjava
je 8. jula 1776. označila prvo javno čitanje Deklaracije nezavisnosti. (prev.)
Osećala sam da me vodi, a po leñima mi je raširila ruku uvek suvu, čak i po
jari.
„Tako brzo rastešu, tiho mi je šapnula dok smo plesale nalik talasima na
Kopakabani. „Drago mi je što sam te baš sada našla. Za godinu-dve sve bi bilo
drugačije.“
Zamišljala sam je kao muškarca koji pleše sa mnom, priča mi na uho. „Kako
drugačije?
„Sve bi već bilo odlučeno‘ rekla je. „Sada si toliko otvorena. Možeš odabrati
bezbroj puteva.“ Plesala je sa mnom u sporim krugovima, podučavala mi stopala, a
kukovi su mi opisivali znak za beskonačnost.
SEPTEMBARSKI vetrovi raspirivali su vatrene žetve po suvim brdima
Altadene, Malibua, San Fernanda, hranili se makijom i montažnim kućercima.
Miris dima uvek me je vraćao majci, na krov pod nepouzdanim mesecom. Kako je
samo lepa bila, kako savršeno nezavisna. Bez nje provodim već drugu sezonu
požara. Vreme oleandera. Pročitala sam da Jevreji sada slave svoju Novu godinu, i
odlučila da ću i ja računati vreme od ovog trenutka.
Kojoti su noću lutali gradom, terani žeñu. Videla sam ih kako šetaju posred
Bulevara Van Najs. Dim i pepeo pretvarali su umivaonik u sivu kupku. Pepeo mi
je prodirao u snove, bila sam devojka pepela, roñena od tih svetih Ana, roñena od
ćumura i tragedije.
Na vrhuncu plamene sezone, pri 40 stepeni u hladu, vratila sam se u školu.
Svet je goreo, a ja sam pošla u deseti razred u gimnaziji „Birmingem“. Dečaci su
mi slali poljupce po hodniñma, mahali mi novcem. Pročulo se šta radim. Meñutim,
jedva sam ih videla bili su jedva obrisi u dimu. S Konradom, debelim dečakom iz
parka, išla sam zajedno na časove daktilograflje. U hodniku bi mi dodavao džointe,
ali više nije tražio da mu pušim. Video je plamen u mojoj kosi, znao je da bi ga
moje usne opekle. Dopadalo mi se to osećanje. Osećala sam se kao moja majka u
vreme oleandera. Ljubavnici koji se sada poubijaju okriviće vetar.
Majci sam slala slike Olivije: kuva morski ragu, meša jelo u velikom loncu,
njeni ružičasti tabani i dlanovi plešu sambu, vozi kola dok joj je glava umotana u
šal u stilu Grejs Keli, a koža joj naspram bele boje prosto blista.
Draga Astrid,
Gledam kako vatre gore na horizontu i stalno se molim da se pribliše i spale
me. Dokazala si da si u dlaku onoliko retardirana koliko su nekada davno tvrdili u
tvojoj školi. Vezaćešse za svakoga ko ti udeli makar malo pažnje, zar ne? Perem
ruke od tebe. Ne podsećaj me da već dve godine živim izvan sveta. Misliš li da
sam zaboravila koliko je vremena prošlo? Koliko već dana, minuta, sekundi
gledam zidove ove ćelije, slušam žene s rećnikom od najviše dvadeset pet reči? A
ti mi šalješ slike svog vozikanjapo Malholandu, svoje sjajne dobre prijateljice.
Poštedi me svog oduševljenja. Zar pokušavaš da me dovedeš do ludila?
Pozovi M.
U OKTOBRU je lišće počelo da crveni i opada crne šljive, javori,
likvidambri. Vratila sam se iz škole, razmišljala šta da kažem Oliviji za jednog
nastavnika koji je hteo da ostanem posle časova želeo je da razgovaramo o mojoj
„kućnoj situaciji“ zamišljajući njen smeh kad budem imitirala njegov pokunjen
pogled. Zelela sam da saznam kakav je to čovek, a onda sam ugledala nešto što mi
je ispraznilo jedra i ostavilo ih da landaraju i vise nasred okeana. Olivijin
automobil pod platnenom ceradom.
Nedavno smo se videle, a ona mi nije ni pomenula odlazak. Kako je mogla da
ode, a da mi ne kaže? Možda je nešto hitno, pomislila sam, ali opet je negde mogla
da mi ostavi poruku, našla bih je. Cekala sam dva dana, tri, ali se lišće i dalje
skupljalo u njenom dvorištu, ležalo na njenim kolima poput japanskih papirnih
paravana.
Sedela sam u svojoj sobi u Marvelinoj kući, sumorna i skamenjena, i crtala
zavese. Samo su me pruge zanimale, samo su one imale smisla. Nisam pisala
majci, nisam mogla da podnesem njeno likovanje nad mojim gubitkom. Ona je
meni pisala, i rekla mi da se dopisuje s jednim profesorom klasične fllologije koji
ima tri inicijala. Slao joj je originalne prevode opscenijih odlomaka iz Ovidijevih i
Aristofanovih dela. Kazala je da joj se dopada kontrast sa sočnim porukama koje je
stvarao Dan ,,ko sanw Vajli. Takoñe je održavala intenzivnu prepisku s urednikom
male izñavačke kuće u Severnoj Karolini i sa Hanom Grin? poznatom
feministkinjom iz Kelna, koja je čuia za majčinu zlu sudbinu. Pisala mi je o svojoj
novoj drugarici iz čelije konačno se otarasila prethodne? koja je poslata na
Odeljenje za specijalnu negu jer je buncala štošta o veštičarenju. Naravno, ništa od
pomenutog nije imalo nikakve veze sa mnom osim zuba.
Draga Astrid,
Klima mi se jedan zub, što me je snašlo u najnezgodnijem mogućem trenutku
u krilu Barnburg B. Ne dolazi u obzir da ovde izgubim zub -pomisao na zatvorskog
zubara jednostavno je suviše groteskna. Vidim muškarca shrvanog ranim
stadijumom Parkinsonove bolesti, mrtva je pijandura, ogrezlog u nadrilekarstvu. Ili
pak pozamašnu ženu, pravu koljačicu svinja, koja zahvate vrši bez anestezije i
sladi se žrtvinim kricima.
Astrid, pazi na zube. Sada te niko neće odvesti pristojnom zubaru. Ako nešto
krenepo zlu, pustiće da ti istrule u glavi i moraćeš sve da ih izvadiš do dvadeset
četvrte. Ja ih čistim koncem svaki dan, čak i ovde, trljam ih solju, masirarn desni
Pokušaj da nabaviš vitamin C, a ako neće da ti ga kupe, jedi pomorandže.
Mama Krezubić
Ona bar nije mogla da nestane, pomislila sam dok sam vraćala pismo u
kovertu. Ali nije mogla ni da me vidi. Trebalo mi je da se Olivija vrati i nahrani
me.
MESEC OKRUŽEN vodenim prstenom, gavranovo oko u izmaglici. Prvi
novembar. Nikome nisam rekla da mi je roñendan. Gore mi je bilo da slavim
roñendan bez Olivije nego da svi na njega zaborave. Osećala sam se kao slika Ikara
kako pada u more vide se samo njegove noge i seljak koji je upregao kravu u plug.
Legla sam na izletnički sto u dvorištu, po zimi, i trljaia obraz o plavo
kašmirsko rame. Na prednjici se već stvorila rupica. IJgasila sam ostatak džointa u
konzervu piva, koju sam bacila preko zadnje ograde, od čega je pas zalajao.
Poželela sam da doñe čovek s BMW-om ovo je njegovo doba noći, a Olivija bi
pustiia Glivera Nelsona, „Stolen Moments“. Upaliii bi vatru u kaminu, sporo
plesali, onako kako je Olivija plesala sa mnom, on bi joj šaputao u uho, onako
kako je ona šaputala u moje. Sada sam i ja umela da plešem, ali me je ona ostavila
bez muzike.
Tešnje sam privila pulover i pogledala u zamagljeni mesec. Začula sam smeh
iz kuće Marvei i Ed su u spavaćoj sobi gledali Džeja Lena. Upravo sam bila
obavila sezonsko farbanje njene kose nijansa „jesenji plamena. Drhtala sam na
stolu, pod vlažnim čaršavima magle, osećala miris farbe na rukama, mislila na
bebu Ahila. Meñutim, ovo nije bilo smišljeno iskušenje, a na nebu nije bilo drugih
zvezña osim avionskih svetala što su sa zapada dolazila u Berbenk.
Pomislila sam da upravo saña na Havajima zalazi sunce, a u Bombaju je vrelo
kari-podne. Tamo mi je mesto. Bojila bih kosu u crno i nosila tamne naočari,
potpuno bih zaboravila Oliviju, Marvel, majku, sve. Zašto nije mogla da mi kaže
da odlazi? Zar je mislila da mi to nije važno, zar nije znala da potpuno zavisim od
nje? Osetila sam da mi nada klizi kroz prste kao riblji sok.
Da li sam ja večiti baksuz, komad svemirskog otpada izbačen iz kapsule?
Niko me ne vidi, niko ne primećuje. Poželela sam da se vratim Reju, da me on
obuzda svojim očima, da me vrati na zemlju. Muka mi je bilo od bestežinskog
plutanja, obrtanja u belom sjaju mesečevog stenja, tihe pogrebne povorke
čempresa. Više nije bilo cvetova džakarande. Ovaj krajolik kao da je izašao iz Van
Gogove četkice.
Zamorilo me je što mesec tako ravnodušno zuri u mene, zamorila sam se od
mesečevog pejzaža od belog stenja. Trebalo mi je bolje skrovište. Iskrala sam se
kroz ogradu, oprezno zatvorivši vrata bez ijednog šušnja. Neobrane pomorandže
širile su smolast miris po vlažnom vazduhu i podsetile me na nju. A potom sam se
setila majke i njenih zuba, njenog vitamina C. Kakva smejurija od života. Šetala
sam se kroz lišće nagomilano po neočišćenim pločnicima, pevušila slatko-tužnu
Zobimovu pesmu. Dakle, vraćamo se na sisanje rose sa jedara. Trebalo je da znam
kako će se sve završiti. Trebalo je dosad da shvatim da od života ne vredi očekivati
ništa, umesto što sam podlegla „stokholmskom sindromu“.
Iz tame je iskrsao beli pas pa sam ga pozvala, obradovana što ću imati
društvo. Još jedna lutalica. Meñutim, počeo je da laje na mene tako žestoko da je
odizao prednje noge od zemlje. ,,Ne iaj, sve je u redu.“ Prišia sam mu da ga
pomazim ali se pojavio još jedan pas smeñ, a zatim i treći plavooki haski.
Smeñi je iskezio zube. Veliki haski je zalajao. Nisam znala da li da nastavim
da hodam ili da polako uzmaknem.
„Idite kući“, rekla sam. Prečili su mi put. Vikala sam nadajući se da ću ih
uplašiti, ili da će me neko čuti ali su me kuće pogledale svojim ravnodušnim
fasadama. „Idite kući!“ Pošla sam unazad ali je najmanji potrčao ka meni skočio
ugrizao mi nogu.
„Molim vas čiji su ovo psi odvedite ih!“ preklinjala sam ali mi se glas odbijao
o kuće ugašene iza gvozdenih rešetaka betonskih ograda, obezbeñenih vrata. Kad
mi je smeñi pas režeći prišao, setila sam se onoga što sam uspela da zaboravim za
svega nekoliko meseci da će uvek biti ovako. Smeñi pas zario mi je zube kroz
farmerice.
Vrištala sam u pomoć. Izgleda da ih je to dražilo haski me je oborio na zemlju
i grizao mi ruke kojima sam pokušavala da zaštitim lice. Vrištala sarn, znajući da
nema nikoga. Ovo sam ranije sanjala, ali sad me nije čekalo buñenje; Isusu sam se
molila onako kako se mole očajnici koji znaju da boga nema.
I tada povici na španskom. Topot cipela po zemlji. Metal odzvanja o kost.
Zubi popuštaju. Oštar bolan lavež. Režanje, cviljenje, kandže grebu po asfaltu,
zvonki udarci lopate. Muško lice pilji u moje puno je ožiljaka od boginja mračno
od nemira. Nisam znala šta govori ali mi je pomogao da ustanem uhvatio me oko
struka, poveo me svojoj kući. Na prozorskom ispustu su imali zbirku porcelanskih
patkica. Gledali su boks-meč na španskom. Mahnite ruke njegove žene? čist peškir
postaje crven. Njen muž okreće telefonski broj.
ED ME JE ODVEZAO u hitnu pomoć; preko lica mi frotirska rukavica u
krilu peškir koji skuplja krv iz ruku. Iz kasete je izvadio bocu „Džima Bima“ i dao
mi gutljaj. Znala sam da je poslednje vreme došlo, čim Ed deli svoje piće. Ostao je
na prijemnom odeljenju hitne pomoći nije hteo da poñe sa mnom. Postojale su
granice. Ja ipak nisam bila njegovo dete, naposletku. Seo je na stolicu u čekaonici i
pogledao u televizor na zidu Leno se rukuje s narednim gostom. Nije ništa bitno
propustio.
9 Re: Janet Fitch - Beli oleander Sre Feb 15, 2012 12:25 am
Margita
Administrator
Tresla sam se dok je žena popunjavala karton. Onda me je riñokosa sestra
povela dalje. Rekla sam im da mi je roñendan, da sam napunila petnaest, da Ed nije
moj otac. Stegla mi ruku i polegla me na trošan uzak krevet, a onda mi je dala
injekciju, nešto za opuštanje, ili možda kao roñendanski poklon. Nisam joj rekla
koliko mi je prijala injekcija. Ako vas već čeka mrcvarenje, bar postoje lekovi.
Svukla me je, a kad sam videla iskasapljeni kašmiv, rasplakala sam se.
„Ne bacajte to“, molila sam. „Dajte ga meni.c
Parčićima svog luksuznog života pokrila sam lice dok mi je ona čistila rane,
ubrizgavala predivnu utrnulost. Rekla je: ako te boli slobodno kaži. Riñokosi
anñeo. Volela sam bolničarke i bolnice. Kad bih samo mogla da ležim u omotaču
od gaze i budem pod brigom ove nežne žene. Ketrin Dru ime na njenoj pločici.
„Imaš sreće što je večeras ovde doktor Sing“, reče Ketrin Dru. „Otac mu je
krojač. Radi po narudžbi. Najbolji je.“ Usta su joj se nasmešila, ali očima me je
sažaljevala.
Potom je došao i doktor? sa stranim naglaskom nalik vicu gledala sam ranije
jedan film s Piterom Selersom. Meñutim, u smeñim očima doktora Singa ogledao
se teret svih hitnih slučajeva koje je ikad video, krvi raskidanog mesa, groznica i
prostrelnih rana pravo je čudo što je uopšte i mogao da ih otvori. Stao je da me
šije? počev od lica. Pitala sam se je li on iz Bombaja, zna li da je sada tamo podne.
Igla beše kriva, konac crn. Sestra Dru držala me je za ruku. Gotovo sam se
onesvestila kad mi je donela sok od jabuka, sladak kao sirup protiv kašlja. Rekla
mi je da ću morati da se vratim ukoliko ne pronañu pse.
Kad god bih naslutila da ću osetiti nešto tražila sam novu injekciju. Nema
svrhe iskušavati sopstvenu hrabrost. Ovde Vikinga nema. Na tavanici ordinacije
stajao je poster ribe. Htela sam da zaronim u more, da plivam meñu koralima i
algama, kose nalik morskoj travi, da jašem morskog goluba u tihom letu. Poñi sa
mnom, majko. Volela je da pliva, kose nalik lepezi nalik dirigentskoj palici za
pesmu sirena. Pevale su na steni i češljale se. Majko... Suze su mi potekle niotkud,
kao vrelo iz stene. Htela sam samo njenu hladnu ruku na svom čelu. Šta sam drugo
ikad i imala? Gde si ti, tamo je i moj dom.
Trideset dva šava kasnije, pojavio se i Ed, posiveo, s kačketom ti ruci. „Može
li ona sad da poñe? Ja radim ujutru.“
Riñokosa sestra Dru držala me je za ruku dok je Edu objašnjavala kako da mi
čisti šavove hidrogenom. Naložila mu je da me dovede za dva dana, da se pogleda
kako mi rane zarastaju, a zatim za nedelju dana, da mi se skinu konci. Klimnuo je,
ali nije slušao; potpisujuči papire, rekao je da sam ja kod njega samo na
izdržavanju, da moje zdravstveno osiguranje plaća država.
Na povratku kući nismo razgovarali. U prolazu sam posmatrala table.J/Mz’ i
štedi, pa Telepatski savetnik, pa AA. Zatim Frizerska odiseja. Riblji svet. Da sam
bila njegova kći, ušao bi sa mnom. No, nisam želela da budem njegova kći. Bila
sam zahvalna što u meni nema ni kapi njegove krvi. Grlila sam okrvavljeni kašmir.
Kad smo stigli, Marvel nas je čekala u kuhinji u prljavom plavom penjoaru, s
„jesenjim plamenom“ na glavi. „Gde ti je pamet bila, do ñavola?“ Mahala je
zdepastim šakama. Da nije bilo zavoja, ošamarila bi me. „Šetaš se tek tako u zlo
doba noći. Šta si očekivala?“
Prošla sam pored nje i popila prvi „vikodin“, poturivši usta pravo pod slavinu.
Sišla sam u svoju sobu bez ijedne reči, zatvorila vrata i legla na krevet. Na
perverzan način bilo mi je drago zbog konaca, drago što će se videti, što ću imati
ožiljke. Ima li svrhe biti povreñen samo iznutra? Setila sam se tetovirane devojčice
iz doma „Krenšo“. Bila je pravu treba da se vidi, još kako.
14
ŠAVOVISU MISE PROTEZALI bradom i obrazom, mkama i nogama. U
,,Birmingemuu su i dalje svi piljili u mene, ali drugačije ne kao u dete-drolju, već
kao u nakazu. To mi se više dopadalo. Lepota je varljiva. Radije bih se obukla u
svoj bol, u svoju ružnoću. Marvel je htela da pokrijem ožiljke šminkom, ali sam
odbila. Bila sam iscepana i ušivena, bila sam površinski kop, a oni su morali da me
gledaju takvu. Nadala sam se da im pripada muka. Nañala sam se da im dolazim u
snove.
Olivija je i dalje bila na putu, „korvetaa pokrivena i ćutljiva, baštenske
prskalice aktivirale su se u osam ujutru na tačno sedam minuta, lampe su se
daljinskom komandom palile u šest po podne. Casopisi su joj se gomilali na pragu.
Nisam ih dirala. Nadala sam se da će ih kiša pokvasiti sve, čak i Vog od šesnaest
dolara.
Koliko sam samo bila laka. Kao i prilepak, kačila sam se za bilo šta, bilo koga
ko bi mi udelio bar malo pažnje. Zarekla sam se da ću je se kloniti kad se vrati, da
ću naučiti da budem sama i to je bolje od razočaranja kad otkrijete pravu istinu.
Usamljenost je ljudska priroda, i trebalo je na to da se naviknem.
Razmišljala sam o njoj dok sam na tribinama sedela s Konradom i njegovim
prijateljima duvali smo. Momci su bili laki tu je bila u pravu. Znala sam šta žele,
mogla sam da im to pružim ili uskratim. A za šta sam joj ja trebala? ni za šta.
Mogla je sebi da priušti narukvicu „Georg Jensen“ vazu „roblin“.
ZA BOŽIĆ je ponovo otoplilo, a smog se nadneo nad dolinu kao nesaglediva
glavobolja nad poraženu oblast, zaklanjajući planine. Olivija se vratila, ali nisam
videla nju lično, samo njene prepoznatljive obrasce isporuke i muškarce. Mi,
Marvelini ukućani, zajedno smo umrli od posla za praznik. Dovukli smo metalnu
zelenu jelku iz garaže, omotali šljašteće trake, nalik četkama za boce oko svih vrata
i prozora na asfalt stavili plastičnog Sneška Belića, na krov podigli svetlećeg Božić
Batu s irvasima.
Roñaci su defilovali a ja nisam nikom predstavljena služila sam grickalice sir
s orasima. Slikali su se po grupama ali bez mene. Pila sam egnog iz zdele s
punčem za odrasle, ljutim od burbona, i izašla napolje kad mi je prevršilo.
Sela sam u dečju kućicu po mraku zapalila „tipariljou koji sam našla u nečijoj
zaboravljenoj pakli. Začula sam božićne pesme koje je Marvel puštala po ceo dan:
Božić s Džoijem Bišopom Nil Dajmond u Betlehemu. Makar je Star verovala u
Hrista. S njom smo išli u crkvu gledali našušurenu slamu u jaslama bebu Isusa
novoroñenog kralja.
Od svih crvenih slova u američkom sentimentalnom kalendaru majka je
najviše mrzela Božić. Sećam se da sam jedne godine kući donela papirnog anñela
kog sam napravila u školi zlatne iskrice na krilima od ukrasnog papira a ona ga je
smesta bacila u ñubre. Nije sačekala čak ni da odem na spavanje. Na Badnje veče
je uvek čitala Jejtsov Drugi dolazak: Kakvagroznazver... gmiže ka Vitlejemu... Pile
bismo kuvano vino i gatale u rune. Nije htela da doñe u osnovnu školu „Cerimoja“
i čuje me kako pevam „Skupite se svi verniu i „Bog nek vas uveseli“ sa svojim
razredom. Nije htela ni da me odveze.
Meñutim sad kad sam kao senka pratila Marvel po tržnim centrima odslušala
božićne pesme konzervisane u četiri zida, iskusila Marveline trepćuće božične
minñuše s lampicama počela sam da se priklanjam majčinom stanovištu.
Sedela sam u kućici u mraku i zamišljala da sam s njom da smo u Laponiji u
kolibi od obojenog drveta da zima traje devet meseci i da nosimo krznene čizme i
pijemo irvasje mleko i slavimo sunčevu prekretnicu. Vezujemo viljuške i metalno
suñe za drveće ne bismo li uplašile zle duhove pijemo medovinu jedemo pečurke
skupljene s jeseni i imamo vizije. Irvas nas je pratio kad smo otišle da piškimo
žudeći za solju iz naših tela.
U kući je Edov brat Džordž, rumen od pijanstva obukao kostim Božić Bate.
Njegov smeh nadjačavao je sve ostale glasove. Ed je sedeo pored njega na kauču
još pijaniji ali je on bio ćutljiva pijanica. Džastin je dobio trkačku stazu koja je Eda
koštaia jednonedeljne plate, a Kejtlin je dobila plastični barbi-automobil. Moji su
pak pokloni došli iz prodavnice „Sve za 99 centia. Baterijska lampa na privesku za
ključeve. Dukser s plišanim medom na prednjoj strani. Obukla sam ga. Marvel je
insistirala. Pušila sam „tipariljo“, palila i gasila baterijsku lampu, za dlaku brže od
Rudolfovog* nosa na Marvelinom krovu. Rudi i ja vodili smo tajni razgovor.
Kako je samo lako, razmišljala sam, ubiti se kad si pijan. Legneš u kadu,
zaspiš, udaviš se. Nikakva ti kornjača neće priteći u pomoć, neće te nadleteti
nikakav izviñački avion. Uzela sam majčin nož i igrala „Džoni Džoni Džoni“ na
podu kućice. Bila sam pijana ubadala sam se na svakih nekoliko poteza. Podigoh
ruku i osetih zadovoljštinu što vidim krv, isto kao kad su ljudi buljili u crvena
udubljenja na mom licu, a potom okretali glavu. Ranije su mislili da sam lepa, ali
su pogrešili sad se videlo koliko sam ružna i unakažena.
Pritisla sam nož uz ručni članak, nežno ga prevukla popreko, zamišljajući
osećaj, ali sam znala da to nije pravi način. Venu sečete uzduž. Morate uzeti u
obzir ono što je ispod.
A morala sam da saznam šta je ispod svega ovoga: Džoi Bišop peva „Jingle
Bell Rock‘ pesnikinje spavaju u krevetima zakovanim za zid, a divne žene leže pod
muškarcima koji večeraju triput zaredom. Deca grle žirafe slomljenih vratova i
plaču, ili se pak vozikaju u plastičnim barbi-automobilima, a besprsti muškarci
čeznu za četrnaestogodišnjim ljubavnicama dok žene grañene kao porno-zvezde
vrište za Svetim duhom.
Ako imam pravo na samo jednu želju, Isuse to je da moja majka doñe po
mene. Zamorila sam se od sisanja jedara. Zamorila od samoće, od samostalnog
šetanja i hranjenja i razmišljanja. Ionako neću uspeti.
Otcepci svetla probijali su se kroz Olivijine žaluzine. Večeras nema
muškaraca. Bili su kod svojih kuća, sa svojim dobrim suprugama ili devojkama.
Kome još za Božić treba kurva?
* Rudolfuobičajeno američko ime za glavnog Božić Batinog irvasa; uvek se
predstavlja s crvenim nosom. (prev.)
0 Hriste. Toliko sam vremena provodila s Marvel da sam već počela da ličim
na nju. Sutra ću već pričati rasističke viceve. Olivija je Olivija. Imala je lep
nameštaj i satove, tepih i punjenog papagaja po imenu Carli, dok sam ja imala
nešto knjiga, kutiju pocepan kašmirski džemper, poster životinjskih govana. Nije to
toliko različito. Ni ona ni ja nismo imale bogzna šta kad saberete.
Zato sam otišla do nje. Večeras me niko neće primetiti. Dvorište joj je
mirisalo na vlasac. Pokucala sam začula njene korake. Otvorila je vrata. Šok na
njenom licu podsetio me je da se nismo videle od novembra.
Uvukla me je unutra i zaključala vrata. Bila je odevena u srebrnosivu satensku
spavaćicu i ogrtač. Slušala je onu muziku koju sam začula prve večeri ženu sa
suzama u glasu. Olivija je sela na kauč i povukla me za ruku? ali sam se oduprla.
Jedva je uspevala da me pogleda. Faširano lice, zvala su me deca. Frankenštajn.
„Gospode bože, šta se desilo?u
Htela sam da smislim nešto dovitljivo nešto upečatljivo i sarkastično. Htela
sam da je povredim. Izneverila rne je, napustila. Bez premišljanja. „Gde si bila?u
upitala sam.
„U Engleskoj. Šta ti se desilo s licem?u
„Jesi li se dobro provela u Engleskoj?u Sa stola sam uzela omot CD-a
crnkinja s licem punim svetlosti, beli cvet za uhom. Pevala je o nečemu tužnom o
mesečini kroz borove. Bili Holidej pisalo je. Osetila sam da Olivija netremice
gleda moje lice ožiljke na rukama. Više nisam bila lepa. Sad sam izgledala kao ono
što sam bila živa rana. Neće više želeti da se družimo.
„Astrid pogledaj me.u
Spustila sam omot. Uočila sam novi pritiskivač za hartiju plav s belim
figuricama. Uhvatila sam ga bio je težak i hladan. Pitala sam se šta bi Olivija
uradila kad bih ga ispustila na kamenu stonu ploču kad bih ga razbila na
paramparčad. Bila sam pijana ali ne dovoljno. Ostavila sam ga. „U stvari ovo je
pasji svet. Jesi li znala to? Oni mogu da rade šta god hoće. Bio mi je i roñendan.
Imam petnaest godina.u
„Šta želiš Astrid?u tiho me je upitala lepa kao i uvek elegantna glatkog
neranjenog lica.
Nisam znala šta hoću. Želela sam da me zagrli, da me žali. Zelela sam da je
udarim. Želela sam da ne shvati koliko mi je potrebna, želela sam da obeća da
nikad više neće otići.
„Toliko mi je žao.u
„I nije baš“, rekla sam. „Ne pretvaraj se.c
„Astrid! Šta sam to uradila, otišla na put?“ Spojila je dlanove u zdelicu šta je
očekivala, da ih napunim? Cime? Vodom? Krvlju? Zagladila je saten preko bedara.
„To nije zločin. Žao mi je što nisam bila ovde, u redu? Ali nisam ništa zgrešila.“
Sela sam na kauč i digla noge na stočić, meñu antikvitete. Osećala sam se kao
razmaženo dete, i to mi se dopalo. Primakla mi se osetila sam njen parfem, zelen i
poznat. „Astrid, pogledaj me. Žao mi je. Zašto mi ne veruješ?“
„Magija ne deluje na mene. Ja ne spadam u tvoje trikove. Cuj? imaš li nešto
za piće? Zaista hoću da se napijem“ rekoh.
„Htela sam da popijem kafu i konjak, pa ću i tebi dati malo.“
Ostavila me je da slušam Bili Holidej dok je ona zveketala u kuhinji. Nisam
joj ponudila pomoć. Minut kasnije vratila se noseći poslužavnik s čašama, bocom
brendija i kafom. Tako savršena u svakom pogledu, čak i dok je spuštala
poslužavnik na sto, pravih leña povijajući kolena.
„Vidi“, rekla je sedajući do mene. „Sledeći put ću ti poslati razglednicu, šta
kažeš? Bilo bi divno da si ovde, draga... Brendi.“ Sipala je konjak u čaše.
Svoj sam iskapila u gutljaju, i ne trudeći se da uživam. Verovatno je bio star
petsto godina, donet ovamo n&Ninji,Pinti i San-r taMariji*. Ona je pogledala u
svoju čašu, promućkala ga, omirisala, otpila,
„Ja nisam najuviñavnija osoba na svetu“, rekla je Olivija. „Ne šaljem
roñendanske čestitke. Ali potrudiću se? Astrid. Ne mogu više od toga.“ Pružila je
ruku da me dodirne po licu, ali nije smogla snage. Umesto toga, spustila ju je na
moje rame. Nisam obratila pažnju.
„Oh, pobogu“, rekla je Olivija sklanjajući ruku zavaljujući se na jastuke. „Ne
duri se. Ponašaš se baš kao muškarac.“
* Imena Kolumbovih brodova. (prev.)
Pogledala sam u stranu i uhvatila naš odraz u ogledalu nad kaminom, lepotu
sobe Olivije u njenom srebrnom penjoaru, slične živi pod mesečinom. Zatim sam
spazila i tu bednu plavušicu koja je izgledala kao da je dolutala iz drugog filma lica
izukrštanog ožiljcima, odevena u dukser od 99 centi, neočetkane kose.
„Donela sam ti nešto iz Engleske“, reče Olivija. ,,Da ti pokažem?“
Nisam htela da je pogledam. Šta je mislila, da će pokloni popraviti situaciju?
Meñutim, nisam odolela da ne otpratim njen divan spor hod dok je odlazila u
zadnji deo kuće, a srebrni saten pratio ju je kao pas ljubimac. Sipala sam sebi još
brendija, promućkala ga i posmatrala kako se tečnost raslojava, a potom opet
sustiče u ćilibarnoj lokvi na dnu. Mirisala je na vatru i voće, i palila mi grlo.
Osetila sam se baš kao što je Bili Holidej zvučala kao da sam isplakala sve što sam
mogla? a to i dalje nije dovoljno.
Vratila se s belom kutijicom i bacila mi je u krilo.
,,Ne želim poklone“ rekoh. „Samo želim da je nekom stalo do mene.“
,,Znači ne želiš ovo?“ zadirkivala me je? pretvarajući se da će ga uzeti.
Otvorila samkutiju s oznakomPenhejligon: upapiruseugnezdila starinska
bočica parfema? srebrno-staklena u čipkastom mehuru., puna blago ružičaste
tečnosti. Spustila sam je na sto. ,,Hvala.“
,,Ne budi takva. Hajde? pomiriši.“ Uzela ju je i prsnula me fina sumaglica iz
čipkanog mehura.
Aroma me je iznenadila ništa nalik ,,ma grifu“ već slast sitnog cveća iz gustih
engleskih šuma baš za devojku koja nosi pregaču i jahaće pantalone, pravi vence
od divljih belih rada bajkovitu devojku iz viktorijanskog doba.
Kad se Olivija nasmešila, šarm njene isturene vilice savladao me je kako
njena savršenost nikad nije mogla. „Zar ti ne pristaje savršeno?“
Uzela sam joj bočicu i prsnula sebi nad glavom? da bi magla pala na mene
kao kiša. Sprala moje grehe. Učini me devojkom koja nikad nije videla
septembarske požare? nije bila upucana, nije kleknula ispred momka iza klozeta u
parku. Devojkom iz dečje pesmice, odevenom u plavu haljinu, s jagnjetom u
rukama
u seoskoj bašti. To jesam bila ja ipak. Nisam znala da li da se smejem ili
plačem, pa sam nasula još brendija.
„Dosta je biloa, rekla je sklanjajući bocu.
Rane su mi pulsirale od alkohola. Znala sam da Olivija nije dužna da me voli.
Davala je sve od sebe kupila mi je komadić detinjstva u bočici, odlukom Njenog
veličanstva. „Hvala ti Olivija, stvarnou rekoh.
„To je već bolje“ odgovorila je.
SUTRADAN sam se probudila bolno sklupčana na Olivijinom kauču. Neko
mi je izuo cipele, a u ruci sam i dalje stezala parfem. Ili je bilo vruće ili sam imala
temperaturu a glavobolja mi je udarala po slepoočnicama kao afrički bubanj.
Nazula sam cipele? ne vezujući pertle, i otišla da potražim Oliviju.
Ležala je preko nerazmeštene posteljine na svom krevetu s baldahinom,
potpuno onesveštena, i dalje u ogrtaču, nogu savijenih pod pravim uglom, kao da
trči u snu. Sat pored kreveta pokazivao je jedanaest. Potrčala sam niz hodnik i
projurila kroz vrata.
Bila sam na pola Olivijinog vrta kad je Marvel izašla iz tirkizne kuće, noseći
Kejtlinin barbi-automobil. Pogledala me je i zinula od iznenañenja. S lica su joj se
izgubile sve boje osim „jesenjeg plamena“ njene kose.
Da nisam bila toliko mamurna, nešto bi mi iskrslo u glavi. Meñutim, samo
smo se gledale i znala sam da sam uhvaćena do kolena u ruzmarinu i žutenici,
ukočena kao jelen. Onda se sve pretvorilo u vrisku i strku. Istrčala je kroz kapiju a
ja sam neodlučno ustuknula nekoliko koraka prema Olivijinoj kući. Trznula je
glavu kad mi je omirisala dah.
„Pijančiš s kurvom? Jesi li i spavala s njom?“ Ošamarila me je posred lica, ne
mareći za moje ožiljke, a glas joj je u mojoj omekšaloj lobanji odjekivao kao
pucanj u pećini. Udarala me je dok me je vukla ka tirkiznoj kući, po glavi, rukama,
gde god je stigla. „Šta si radila tamo? Jesi li tamo prenoćila? Je li? Je li?“ Zviznula
me je po uhu, a Penhejligon parfem ispao mi je iz ruku i razbio se o asfalt.
Otrgla sam joj se, klekla bočica razbijena u srebrnom kavezu, parfem već
upijen u pločnik. Spustila sam ruke u baricu. Moje detinjstvo, moj engleski vrt, taj
majušni komad nečeg stvarnog.
Marvel me je ščepala za ruku, digla me na noge, zavrištala: „Nezahvalni
stvore!u
Uhvatila sam je za ruke i zaurlala joj u lice: „Toliko te mrzim da bih te ubila!c
„Kako se usuñuješ da dižeš ruku na mene!“ Bila je znatno jača nego što sam
pomišljala. Otrgla mi se začas i tresnula me u lice tako jako da sam videla zvezde,
Uhvatila me je pod pazuho i poterala me ka kući, šutirajući me svakih nekoliko
koraka. „Ulazi u kuću, marš unutra!“
Otvorila je vrata i gurnula me kroz njih. Uletela sam u ostatke Badnje večeri
prljave čaše, činije, ukrasni papir. Deca su se igrala svojim novim igračkama, a Ed
je gledao fudbalsku utakmicu. Svi su me pogledali. Zateturala sam se u ukrasnu
policu Marvelin tanjir s „Malim ženama“ pao je na pod i razbio se.
Vrisnula je i udarila me u slepoočnicu. Ponovo sam videla svetlace.
„Namerno si to uradila!“ Gurnula me je na pod, plašila sam se da će mi utrljati lice
u slomljeno staklo. Šutnula me je u rebra. „Pokupi to!“ Deca su vrištala.
„Asi...“ Kejtlin je raširenih ruku potrčala ka meni. Marvel ju je uhvatila.
Isterala ih je u dvorište dok sam ja skupljala krhotine i plakala. Nisam tanjir
slomila namerno, ali bih uradila to da sam se setila. Ona je meni razbila parfem
nešto stvarno, odobrenjem Njenog veličanstva, načinjeno od kilograma engleskog
prolećnog cveća, a ne kopija kopije ilustracije iz slikovnice. Kad se vratila,
dobacila mi je metlu. „Sad očisti ostalo.“ Okrenula se Edu. „Bože mili, nećeš
verovati gde sam je upravo našla. Izlazila je iz kuće one crnčuge, prenoćila je
tamo. To nam je hvala za sve što činimo?“
Ed je pojačao utakmicu.
Bacila sam velike komade Džo, Ejmi, Bet, onu kojoj ne znam ime, i Marmi.
Razbijena. Pa, tako ti je to, Marmi. Jedna mala nezgoda i sve ode do ñavola. Džo
ne bi marila za starateljske porodice, ona bi se muvala svuda, dobila bi metak.
Ejrni bi neko usvojio slatka je, ali je više nikad ne biste videli. Bet bi crkla, a ona
preostala izvodila bi trikove u parku u zamenu za drogu. Oprostite se od kamina«,
dobro došle u moj život.
Pomela sam komade u gomilu, pazeći da sve počistim. Kejtlin je po kući uvek
išla bosonoga.
„A kad završiš s tim, počni da čistiš kuću. Ja odoh da onoj drolji od čamuge
kažem šta joj sleduje.“ Kroz kuhinjski prozor gledala sam Marvel kako prelazi iz
našeg dvorišta u Olivijino, čula tresak kapije, koja se odbila i opet širom otvorila.
Marvel je udarala po Olivijinim vratima i urlala: ,,Ustaj kurvo jedna? guzice,
govno ljudsko. Da se kloniš ove devojke, je V ti jasno, crnčugo?'4
Na božićno jutro svi su bili kod kuća i slušali su ovo dok su slavili dolazak
novoroñenog kralja. Lepo, Marvel. Samo tako, curo. Svima pokaži kakva si u
stvari. Tešilo me je samo to što je Olivija nije čula, jer je onesveštena ležala u
zadnjem delu kuće.
Marvel je kidala Olivijino cveće dok je letela nazad u kuću, bacala počupane
biljke na zatvorene žaluzine.
Uprkos mučnini i glavobolji, ostatak dana provela sam bacajući pak-papir i
samolepljive mašne, usisavajući kokice i mrve od stiropora, izbacujući ñubre i
perući pune sudopere sudova. Marvel mi nije dala da predahnem. Stalno je
govorila: „Šta si zakuvala to i kusaj.c
Kasnije su stigli i panduri. SS. Deca su htela da ih vide, ali je Marvel izašla i
zatvorila vrata. Posmatrali smo iz dnevne sobe kako se Marveline usne žučno
kreću dok je rukom pokazivala Olivijinu kuću.
„Šta hoće?a upitao je Džastin. Bilo je tri po podne i on je bio u pidžami, očiju
zacakljenih od televizije i šećera i novih igračaka.
„Neko je izgubio psa“, rekla sam.
Marvel je otvorila vrata i pozvala me.
Izašla sam, glačajući safir svoje mržnje. „Jawohl*‘ rekla sam poluglasno.
Marveline oči poprskale su me suzavcem, po koži su mi iskočili plikovi od
njenog pogleda. Stariji od ñvojice muškaraca odveo me je na stranu. „Kaže da si
provela noć s prvom susetkom. Tehnički, to je bežanje od kuće.“
* Nem. Razumem. (prev.)
Premeštala sam se s noge na nogu, a glavobolja mi je pulsirala u ritmu sa
srcem. Uz pažljivo udisanje, njušila sam englesko cveće. Komentator utakmice
uzbuñeno je vikao iz kuće, a pandur je načas pogledao u tom pravcu. Onda se
prisetio zbog čega je došao i okrenuo se meni.
„Ta žena ti je davala alkohol?“
,,Ne. Marvel i Ed su sinoć pravili veliku božićnu zabavu. U egnogu je bilo
alkohola.u Blesak mog safira, policajče Ćudljivi. Pogledajte kako sija. A nemam
ništa u rukavima. „Teraju vas da radite na Božić?“
„Trostruko prekovremeno“, odgovorio je. „Ne bi verovala koliko dece
izdržavam. Dakle, šta si radila kod susetke?“ „Slušale smo ploče, razgovarale.“
„I prenoćila si?“
„Pa, ovde je bilo suviše bučno za spavanje.“
Povukao se za mesnato uho. „Često tamo odlaziš?“ Slegnula sam ramenima.
„Ona je fina, ali prezauzeta. Mnogo putuje.“
„Da li te je ikad predstavila svojim prijateljima?“ Odmahnula sam glavom,
opustila donju vilicu, pomalo idiotski, kao da nemam po jma na šta cilja. Mislite,
da li mi je ikad organizovala sastanke sa svojim mušterijama? Da li me je BMWčoveku
ikad prodala na tanjiru, kao u Slatkoj maloj? Htela sam da mu se nasmejem
u lice.
„Da li ikad s tobom priča o tome kako se izdržava?“ Izgovorio je to tiho,
gladeći se po čekinjastom brku.
„Dostavlja hranu, čini mi se.“ To mi je izletelo tek tako. „Kakvo sranje!“
doviknula je Marvel razgovarajući s drugim pandurom, prezrivo zaškiljivši.
Okrenula sam se ka tirkiznoj kući, da mi Marvel ne bi čitala s usana. „Marvel
je mrzi zato što je lepa i nema decu na grbači. Uvek je zove pogrdnim imenima
crnja, kurva. Neprijatno je, ali šta da radim ja sam samo privremeno ovde. A ona to
radi svim susedima, pitajte ih. Ovaj čamuga, ona jevrejska kučka, svi je mrze “
Verovatno je i ovaj policajac Ćudljivi govorio čamuga i crnja, cimao se za uši ali
van domašaja tuñih očiju.
Poslali su me unutra, ali sam kroz kuhinjski prozor gledala kako SS-ovci
prolaze kroz Olivijin vrt i kucaju joj na vrata. Pet minuta kasnije su se vratili. Čula
sam Marvel kako vrišti: „Zar nećete da je uhapsite?“
Patrolna kola lagano su sišla s pločnika., a u njima nije bilo Olivije Džonston.
Do KRAJA božićnog raspusta bilo je mirno, osim što me je Marvei gledala
kao kradljivicu. Nisam više mogla da ,,otrčim“ do pijace ili biblioteke, da
,,vežbam“. Meñutim uglavnom je prestala da viče, normalnim tonom mi je
saopštavala šta treba da uradim, ali me je inače tretirala kao robinju. Za Novu
godinu me je ostavila samu, da čuvam decu., iako se četiri puta javila da proveri
jesam li tu. Oliviji sam ostavljala poruke na sekretarici, ali nijednom nije
odgovorila na poziv.
15
PRVOG ŠKOLSKOG DANA po zimskom raspustu, na trećem odmoru?
uručen mi je žuti službeni poziv. On me je doveo do kisele, predebele socijalne
radnice, koja me je čekala u kancelariji zamenice direktora. Zamenica mi je rekla
da ispraznim ormarić i ostavim svoje knjige na prijemnom pultu. Nijednom me nije
pogledala u lice. Nova socijalna radnica rekla mi je da su mi stvari već u njenim
kolima.
Otvorila sam šifriranu bravu ormarića i izvadila knjige iz njega. Bila sam
skamenjena, a opet i nisam. Kako samo liči na Marvel što je to uradila dok sam u
školi, bez ijedne reči upozorenja. Sad jesam kod nje, sad nisam. Više ih nikad neću
videti, neću imati priliku da se oprostim s Olivijom.
Socijalna radnica, gospoñica Kardoza, grdila me je celim putem do grada niz
autoput Ventura. „Gospoña Terlok mi je ispričala sve. Da si se drogirala, bila
razuzdana. I to pored maie dece u kući. Vodim te na mesto gde ćeš naučiti da se
ponašaš.“ Bila je to ružna mlada žena širokog lica, grube kože, odlučnih čeljusti.
Nisam gubila vreme na svañu s njom. Više ni sa kim nikad neću razgovarati.
Pomislila sam na laži koje će Marvel reći deci? zašto nisam došla kući. Da
sam umrla, ili pobegla. Ali ne, ne liči to na Marvel, ženu s čestitke, koja kosu farba
iza zatvorenih vrata. Ona bi smislila nešto sasvim suprotno, nešto što može da se
stavi na ukrasni tanjir. Da sam otišla da živim na dedinom imanju, gde sam jahala
konje i jela sladoled po ceo dan.
Shvatila sam, uprkos bolu spoznaje, da će Oliviji verovatno laknuti. Malo ću
joj nedostajati, ali duboke emocije nisu se uklapale u njen stil. Suviše zlatnih koka
kuca na njena vrata. Radije bi veličala džempere. Uhvatila sam se rukama oko
struka i skljokala uz vrata. Da sam imala više energije, otvorila bih ih i bacila se
pod drumsku krstaricu koja je vozila pored nas.
NOVI DOM bio je u Holivudu velika drvena starinska kuća s dubokim
natkrivenim tremom previše dobra za starateljsku porodicu. Zapitala sam se u
čemu je stvar. Gospoñica Kardoza se uzbudila, stalno je otvarala i zatvarala svoju
tašnu. Jedna Latinoamerikanka s dugačkom pletenicom pustila nas je unutra i
oprezno me odmerila. Unutra je bilo mračno, prozore su prekrivale teške zavese.
Lamperija je svetlucala do pola visine zida, mirisala na limunovo ulje.
Trenutak kasnije pojavila se i starateljka šik, pravih leña, s dramatičnim belim
pramenom u tamno j kosi. Rukovala se s nama, a gospoñici Kardozi zacaklile su se
oči kad je ugledala Amelijin dobro skrojen kostim i visoke štikle. „Quepasa con su
cara?“ upitala je starateljka. Šta mi se desilo s licem. Socijalna radnica je slegnula
ramenima.
Amelija nas je pozvala da sednemo u dnevnu sobu. Bila je prelepa duborez,
stolice s nogama u obliku kandži, beli damast i vez. Caj je poslužila u srebrnom
servisu, a kolačiće na cvetnom providnom porcelanu. Stavila sam u pogon sve što
sam naučila kod Olivije, pokazavši joj da umem da držim šolju i tacnu, a da mi
kašičica ne padne. Razgovarale su na španskom dok sam ja razgledala kedrov ram
velikog prozora. U sobi je bilo tiho, bez televizora. Cuo se mali sat nad kaminom.
„Lepo je, zar ne? Nije spavaonica“, rekla je Amelija Ramos smešeći se.
Sedela je na ivici stolice, nogu prekrštenih u gležnjevima. „Ovo je moj dom i
nadam se da ćeš uživati što postaješ deo našeg života.“
S vremena na vreme bi prošla poneka devojka i bacila zagonetan pogled kroz
vrata dok je Amelija potpisivala dokumenta i objašnjavala pravila svojim blago
akcentovanim engleskim. Svaka devojka kuva i čisti jednom nedeljno. Sama ću
nameštati krevet, tuširati se svakog drugog dana. Devojke su se smenjivale u
pranju rublja i ostalim poslovima. Naznačila je da je po struci dekorater enterijera.
Potrebno joj je da devojke vode računa o sebi. Klimala sam glavom pri svakoj
njenoj pauzi, pitajući se zašto uopšte i prihvata devojke. Možda se oseća usamljena
u tolikoj kući.
ZA UGLANCANIM trpezarijskom stolom devojke su jedna s drugom pričale
na španskom, smejale se tiho, a u mene su samo zurile. Bila sam Bela Devojka.
Već sam bila ovde, i tu se ništa nije moglo. Amelija ih je predstavila: Kiki, Lina,
Silvana. Devojka s pletenicom zvala se Mikaela, a neumorna, osorna devojka s
polumesečastim ožiljkom na licu, zadužena za služenje obroka zvala se Nidija
Dijaz. Jele smo punjene paprike sa salatom i kukuruznim hlebom.
„Dobro je“, rekla sam nadajući se da će Nidija prestati da pilji u mene.
,,Ja obezbeñujem recepte“, rekla je Amelija. „Neke od ovih devojaka ne znaju
ni konzervu da otvore kad stignu kod mene.“ Pogledala je Nidiju i nasmešila se.
Kasnije smo odnele tanjire u kuhinju gde je Nidija počela da pere sudove.
Uzela je moj tanjir i sumnjičavo me pogledala, ali nije rekla ništa.
„Doñi ovamo, Astrid“, pozvala me je Amelija. Uvela me je u salon, nešto
ženstveniji od dnevne sobe, sa čipkanim miljeima i staromodnim kaučem. Posela
me je na fotelju pored svoje. Otvorila je veliki kožni album na stočiću s
mermernom pločom. „Ovo je moj dom. U Argentini. Tamo sam imala fantastičnu
kuću.w Videla sam slike ružičaste kuće s popločanim dvorištem, goste na večeri
pod svećama, za stolovima oko pravougaonog bazena. „Mogla sam da primim
dvesta Ijudi na večeru“, rekla je.
U mraku kuće nalazilo se i masivno stepenište, tamne slike svetaca. Na jednoj
fotografiji je Amelija s biserima sedela na stolici nalik prestolu, s lentom preko
balske haljine, ispred sopstvenog portreta, a odmah do nje stajao je muškarac,
takoñe s lentom, i prelep mali dečak. „Ovo su moj sin Cezar i moj muž.“
Pitala sam se šta se desilo u Argentini; ako je tamo bilo tako dobro, šta je
tražila u Holivudu? Šta se desilo njenom mužu i sinu? Upravo sam htela da upitam
kad je okrenula stranicu i lakiranim noktom pokazala sliku dveju uniformisanih
devojaka kako kleče na travnjaku. „Moje služavke“, rekla je nostalgično se
smešeći. „Po ceo dan su sedele na svojim debelim culos' pa sam ih naterala da
opleve travnjak.u
Zadivljeno je zurila u sliku devojaka koje čupaju korov. Naježila sam se.
Jedno je ako neko čupa korov, ali zašto bi iko to fotografisao? Biće bolje, odlučih,
da ne saznam.
MOJA SOBA u Amelijinoj kući bila je velika -dva kreveta pokrivena belim
jorganima prošaranim cvećem, pogled u kedrovom drvetu. Moja cimerka, Silvana,
bila je starija, obrve je čupala u tanku liniju? usne opcrtavala olovkom, ali ih nije
bojila. Ležala je na krevetu daljem od vrata, turpijala nokte i posmatrala me dok
sam odlagala stvari u komodu a kutije u garderobu.
„Prošli put sam spavala na tremu“, rekoh. „Ovo je lepo.w
„Ne misliš takoa, rekla je Silvana. „I ne pomišljaj da će ti išta koristiti ako se
budeš ulizivala toj kučki. Bolje stani na našu stranu.“
„Ona mi ne izgleda loša“, kazala sam.
Silvana se nasmeja. „Živa bila pa videla, muchacha**“
Ujutru sam čekala na red pred ogromnim, belo popločanim kupatilom, a
potom se obukla i sišla. Devojke su već polazile u školu. „Jesam li propustila
doručak?“ upitah.
Silvana nije odgovorila, samo je stavila ranac na leña, a obrve su joj ličile na
dva ravnodušna luka. Zatrubila je sirena i istrčala je napolje, ušla u nizak purpurni
kamionet i odvezla se.
„Želiš doručak?“ upita Nidija stavljajući kačket u predvorju. „U frižideru je.
Ostavile smo ti ga.“
Lina i Kiki Torez prsnuše u smeh.
Otišla sam u kuhinju. Frižider je bio zakatančen.
Kad sam se vratila u predvorje, one su i dalje stajale tamo. Je li bilo ukusno?“
upitala je Nidija. Oči su joj pod srpastim ožiljkom blistale poput sokolovih,
ćilibarne u sredini.
„Gde je ključ?“ zapitah.
:' Šp. guzicama. (prev.)
** Šp. curo. (prev.)
Kiki Torez, sitna devojka duge sjajne kose, naglas se nasmejala. „Kod naše
gospe od ključeva. Tvoje prijateljice, vlastelinke.“ „Ona je sad na poslu reče Lina,
sićušna Srednjoamerikanka širokog majanskog lica. „Vratiće se do šest.w
lAdios*, Plava“, reče Nidija pridržavajući vrata dok sve nisu izašle.
BRZO SAM SHVATILA zašto devojke Ameliju zovu Kruela de Vil. U
prelepoj drvenoj kući neprestano smo gladovale. Za vikende, kad je Amelija bila
kod kuće, dobijale smo hranu, ali radnim danima imale smo samo večeru. Frižider
je držala pod katancem, a telefon i televizor bili su u njenoj sobi. Morale smo da
tražimo dozvolu za korišćenje telefona. Cezar, njen sin, živeo je u sobi nad
garažom. Imao je sidu i pušio je travu po ceo dan. Zalio nas je, znao je koliko smo
gladne, ali s druge strane, nije plaćao kiriju, pa je smatrao da ne može ništa da
učini.
Sedela sam u gimnaziji „Holivud“? u desetom razredu, na času zdravstvenog
vaspitanja, a glava mi se cepala od bola. Nisam znala ni da li izučavamo polne
bolesti ili tuberkulozu. Reči su zujale poput muva koje neće da slete, trčale su
preko listova u mom udžbeniku kao povorke mrava. Razmišljala sam samo o
makaronima sa sirom koje ću uveče napraviti za večeru, o tome da ću se nažderati
sira koliko god mogu a da me ne uhvate.
Dok sam pravila beli sos za makarone, sakrila sam kocku margarina iza
gomile tanjira. Devojke su mi odmah rekle da ko god radi u kuhinji odreñenog
dana, krade hranu za sve? a ako ja to ne budem radila, napraviće mi pakao od
života. Posle pranja sudova, sakrila sam margarin u bluzu i odnela ga u sobu, Kad
smo čuli da je Amelija u svojoj sobi i da telefonira prijateljici sve smo se okupile u
mojoj sobi i pojele celu kocku. Jele smo ga polako, lizale ga kao slatkiš. Osećala
sam kalorije kako mi ulaze u krvotok, nerazvodnjene, kako me dižu.
„Samo do osamnaeste“, rekla je Nidija dok je lizala prste. „Ukoliko prethodno
ne ubijem tu kučku.“
Šp. Zbogom. (prev.)
No Ameliji sam se dopadala. Davala mi je da dokrajčim hranu s njenog tanjira
kad bi se ona zasitila. U posebno srećnim trenucima* posle večere bi me zvala u
salon* da razgovaramo o dekorisanju, razgledamo uzorke tkanina i tapeta. Klimala
sam glavom na njene beskrajne anegdote o aristokratskoj Argentini dok bih listila
čaj i kolačiće. Devojke su preziraie moju kolaboraciju s neprijateljem, a ja ih nisam
krivila. Nisu razgovarale sa mnom u školi, niti na ulici u dugim gladnim
zaključanim popodnevima, pre njenog povratka. Niko nije imao ključ mogle bismo
da ukrademo nešto, provalimo u njenu sobu, upotrebimo telefon.
povela dalje. Rekla sam im da mi je roñendan, da sam napunila petnaest, da Ed nije
moj otac. Stegla mi ruku i polegla me na trošan uzak krevet, a onda mi je dala
injekciju, nešto za opuštanje, ili možda kao roñendanski poklon. Nisam joj rekla
koliko mi je prijala injekcija. Ako vas već čeka mrcvarenje, bar postoje lekovi.
Svukla me je, a kad sam videla iskasapljeni kašmiv, rasplakala sam se.
„Ne bacajte to“, molila sam. „Dajte ga meni.c
Parčićima svog luksuznog života pokrila sam lice dok mi je ona čistila rane,
ubrizgavala predivnu utrnulost. Rekla je: ako te boli slobodno kaži. Riñokosi
anñeo. Volela sam bolničarke i bolnice. Kad bih samo mogla da ležim u omotaču
od gaze i budem pod brigom ove nežne žene. Ketrin Dru ime na njenoj pločici.
„Imaš sreće što je večeras ovde doktor Sing“, reče Ketrin Dru. „Otac mu je
krojač. Radi po narudžbi. Najbolji je.“ Usta su joj se nasmešila, ali očima me je
sažaljevala.
Potom je došao i doktor? sa stranim naglaskom nalik vicu gledala sam ranije
jedan film s Piterom Selersom. Meñutim, u smeñim očima doktora Singa ogledao
se teret svih hitnih slučajeva koje je ikad video, krvi raskidanog mesa, groznica i
prostrelnih rana pravo je čudo što je uopšte i mogao da ih otvori. Stao je da me
šije? počev od lica. Pitala sam se je li on iz Bombaja, zna li da je sada tamo podne.
Igla beše kriva, konac crn. Sestra Dru držala me je za ruku. Gotovo sam se
onesvestila kad mi je donela sok od jabuka, sladak kao sirup protiv kašlja. Rekla
mi je da ću morati da se vratim ukoliko ne pronañu pse.
Kad god bih naslutila da ću osetiti nešto tražila sam novu injekciju. Nema
svrhe iskušavati sopstvenu hrabrost. Ovde Vikinga nema. Na tavanici ordinacije
stajao je poster ribe. Htela sam da zaronim u more, da plivam meñu koralima i
algama, kose nalik morskoj travi, da jašem morskog goluba u tihom letu. Poñi sa
mnom, majko. Volela je da pliva, kose nalik lepezi nalik dirigentskoj palici za
pesmu sirena. Pevale su na steni i češljale se. Majko... Suze su mi potekle niotkud,
kao vrelo iz stene. Htela sam samo njenu hladnu ruku na svom čelu. Šta sam drugo
ikad i imala? Gde si ti, tamo je i moj dom.
Trideset dva šava kasnije, pojavio se i Ed, posiveo, s kačketom ti ruci. „Može
li ona sad da poñe? Ja radim ujutru.“
Riñokosa sestra Dru držala me je za ruku dok je Edu objašnjavala kako da mi
čisti šavove hidrogenom. Naložila mu je da me dovede za dva dana, da se pogleda
kako mi rane zarastaju, a zatim za nedelju dana, da mi se skinu konci. Klimnuo je,
ali nije slušao; potpisujuči papire, rekao je da sam ja kod njega samo na
izdržavanju, da moje zdravstveno osiguranje plaća država.
Na povratku kući nismo razgovarali. U prolazu sam posmatrala table.J/Mz’ i
štedi, pa Telepatski savetnik, pa AA. Zatim Frizerska odiseja. Riblji svet. Da sam
bila njegova kći, ušao bi sa mnom. No, nisam želela da budem njegova kći. Bila
sam zahvalna što u meni nema ni kapi njegove krvi. Grlila sam okrvavljeni kašmir.
Kad smo stigli, Marvel nas je čekala u kuhinji u prljavom plavom penjoaru, s
„jesenjim plamenom“ na glavi. „Gde ti je pamet bila, do ñavola?“ Mahala je
zdepastim šakama. Da nije bilo zavoja, ošamarila bi me. „Šetaš se tek tako u zlo
doba noći. Šta si očekivala?“
Prošla sam pored nje i popila prvi „vikodin“, poturivši usta pravo pod slavinu.
Sišla sam u svoju sobu bez ijedne reči, zatvorila vrata i legla na krevet. Na
perverzan način bilo mi je drago zbog konaca, drago što će se videti, što ću imati
ožiljke. Ima li svrhe biti povreñen samo iznutra? Setila sam se tetovirane devojčice
iz doma „Krenšo“. Bila je pravu treba da se vidi, još kako.
14
ŠAVOVISU MISE PROTEZALI bradom i obrazom, mkama i nogama. U
,,Birmingemuu su i dalje svi piljili u mene, ali drugačije ne kao u dete-drolju, već
kao u nakazu. To mi se više dopadalo. Lepota je varljiva. Radije bih se obukla u
svoj bol, u svoju ružnoću. Marvel je htela da pokrijem ožiljke šminkom, ali sam
odbila. Bila sam iscepana i ušivena, bila sam površinski kop, a oni su morali da me
gledaju takvu. Nadala sam se da im pripada muka. Nañala sam se da im dolazim u
snove.
Olivija je i dalje bila na putu, „korvetaa pokrivena i ćutljiva, baštenske
prskalice aktivirale su se u osam ujutru na tačno sedam minuta, lampe su se
daljinskom komandom palile u šest po podne. Casopisi su joj se gomilali na pragu.
Nisam ih dirala. Nadala sam se da će ih kiša pokvasiti sve, čak i Vog od šesnaest
dolara.
Koliko sam samo bila laka. Kao i prilepak, kačila sam se za bilo šta, bilo koga
ko bi mi udelio bar malo pažnje. Zarekla sam se da ću je se kloniti kad se vrati, da
ću naučiti da budem sama i to je bolje od razočaranja kad otkrijete pravu istinu.
Usamljenost je ljudska priroda, i trebalo je na to da se naviknem.
Razmišljala sam o njoj dok sam na tribinama sedela s Konradom i njegovim
prijateljima duvali smo. Momci su bili laki tu je bila u pravu. Znala sam šta žele,
mogla sam da im to pružim ili uskratim. A za šta sam joj ja trebala? ni za šta.
Mogla je sebi da priušti narukvicu „Georg Jensen“ vazu „roblin“.
ZA BOŽIĆ je ponovo otoplilo, a smog se nadneo nad dolinu kao nesaglediva
glavobolja nad poraženu oblast, zaklanjajući planine. Olivija se vratila, ali nisam
videla nju lično, samo njene prepoznatljive obrasce isporuke i muškarce. Mi,
Marvelini ukućani, zajedno smo umrli od posla za praznik. Dovukli smo metalnu
zelenu jelku iz garaže, omotali šljašteće trake, nalik četkama za boce oko svih vrata
i prozora na asfalt stavili plastičnog Sneška Belića, na krov podigli svetlećeg Božić
Batu s irvasima.
Roñaci su defilovali a ja nisam nikom predstavljena služila sam grickalice sir
s orasima. Slikali su se po grupama ali bez mene. Pila sam egnog iz zdele s
punčem za odrasle, ljutim od burbona, i izašla napolje kad mi je prevršilo.
Sela sam u dečju kućicu po mraku zapalila „tipariljou koji sam našla u nečijoj
zaboravljenoj pakli. Začula sam božićne pesme koje je Marvel puštala po ceo dan:
Božić s Džoijem Bišopom Nil Dajmond u Betlehemu. Makar je Star verovala u
Hrista. S njom smo išli u crkvu gledali našušurenu slamu u jaslama bebu Isusa
novoroñenog kralja.
Od svih crvenih slova u američkom sentimentalnom kalendaru majka je
najviše mrzela Božić. Sećam se da sam jedne godine kući donela papirnog anñela
kog sam napravila u školi zlatne iskrice na krilima od ukrasnog papira a ona ga je
smesta bacila u ñubre. Nije sačekala čak ni da odem na spavanje. Na Badnje veče
je uvek čitala Jejtsov Drugi dolazak: Kakvagroznazver... gmiže ka Vitlejemu... Pile
bismo kuvano vino i gatale u rune. Nije htela da doñe u osnovnu školu „Cerimoja“
i čuje me kako pevam „Skupite se svi verniu i „Bog nek vas uveseli“ sa svojim
razredom. Nije htela ni da me odveze.
Meñutim sad kad sam kao senka pratila Marvel po tržnim centrima odslušala
božićne pesme konzervisane u četiri zida, iskusila Marveline trepćuće božične
minñuše s lampicama počela sam da se priklanjam majčinom stanovištu.
Sedela sam u kućici u mraku i zamišljala da sam s njom da smo u Laponiji u
kolibi od obojenog drveta da zima traje devet meseci i da nosimo krznene čizme i
pijemo irvasje mleko i slavimo sunčevu prekretnicu. Vezujemo viljuške i metalno
suñe za drveće ne bismo li uplašile zle duhove pijemo medovinu jedemo pečurke
skupljene s jeseni i imamo vizije. Irvas nas je pratio kad smo otišle da piškimo
žudeći za solju iz naših tela.
U kući je Edov brat Džordž, rumen od pijanstva obukao kostim Božić Bate.
Njegov smeh nadjačavao je sve ostale glasove. Ed je sedeo pored njega na kauču
još pijaniji ali je on bio ćutljiva pijanica. Džastin je dobio trkačku stazu koja je Eda
koštaia jednonedeljne plate, a Kejtlin je dobila plastični barbi-automobil. Moji su
pak pokloni došli iz prodavnice „Sve za 99 centia. Baterijska lampa na privesku za
ključeve. Dukser s plišanim medom na prednjoj strani. Obukla sam ga. Marvel je
insistirala. Pušila sam „tipariljo“, palila i gasila baterijsku lampu, za dlaku brže od
Rudolfovog* nosa na Marvelinom krovu. Rudi i ja vodili smo tajni razgovor.
Kako je samo lako, razmišljala sam, ubiti se kad si pijan. Legneš u kadu,
zaspiš, udaviš se. Nikakva ti kornjača neće priteći u pomoć, neće te nadleteti
nikakav izviñački avion. Uzela sam majčin nož i igrala „Džoni Džoni Džoni“ na
podu kućice. Bila sam pijana ubadala sam se na svakih nekoliko poteza. Podigoh
ruku i osetih zadovoljštinu što vidim krv, isto kao kad su ljudi buljili u crvena
udubljenja na mom licu, a potom okretali glavu. Ranije su mislili da sam lepa, ali
su pogrešili sad se videlo koliko sam ružna i unakažena.
Pritisla sam nož uz ručni članak, nežno ga prevukla popreko, zamišljajući
osećaj, ali sam znala da to nije pravi način. Venu sečete uzduž. Morate uzeti u
obzir ono što je ispod.
A morala sam da saznam šta je ispod svega ovoga: Džoi Bišop peva „Jingle
Bell Rock‘ pesnikinje spavaju u krevetima zakovanim za zid, a divne žene leže pod
muškarcima koji večeraju triput zaredom. Deca grle žirafe slomljenih vratova i
plaču, ili se pak vozikaju u plastičnim barbi-automobilima, a besprsti muškarci
čeznu za četrnaestogodišnjim ljubavnicama dok žene grañene kao porno-zvezde
vrište za Svetim duhom.
Ako imam pravo na samo jednu želju, Isuse to je da moja majka doñe po
mene. Zamorila sam se od sisanja jedara. Zamorila od samoće, od samostalnog
šetanja i hranjenja i razmišljanja. Ionako neću uspeti.
Otcepci svetla probijali su se kroz Olivijine žaluzine. Večeras nema
muškaraca. Bili su kod svojih kuća, sa svojim dobrim suprugama ili devojkama.
Kome još za Božić treba kurva?
* Rudolfuobičajeno američko ime za glavnog Božić Batinog irvasa; uvek se
predstavlja s crvenim nosom. (prev.)
0 Hriste. Toliko sam vremena provodila s Marvel da sam već počela da ličim
na nju. Sutra ću već pričati rasističke viceve. Olivija je Olivija. Imala je lep
nameštaj i satove, tepih i punjenog papagaja po imenu Carli, dok sam ja imala
nešto knjiga, kutiju pocepan kašmirski džemper, poster životinjskih govana. Nije to
toliko različito. Ni ona ni ja nismo imale bogzna šta kad saberete.
Zato sam otišla do nje. Večeras me niko neće primetiti. Dvorište joj je
mirisalo na vlasac. Pokucala sam začula njene korake. Otvorila je vrata. Šok na
njenom licu podsetio me je da se nismo videle od novembra.
Uvukla me je unutra i zaključala vrata. Bila je odevena u srebrnosivu satensku
spavaćicu i ogrtač. Slušala je onu muziku koju sam začula prve večeri ženu sa
suzama u glasu. Olivija je sela na kauč i povukla me za ruku? ali sam se oduprla.
Jedva je uspevala da me pogleda. Faširano lice, zvala su me deca. Frankenštajn.
„Gospode bože, šta se desilo?u
Htela sam da smislim nešto dovitljivo nešto upečatljivo i sarkastično. Htela
sam da je povredim. Izneverila rne je, napustila. Bez premišljanja. „Gde si bila?u
upitala sam.
„U Engleskoj. Šta ti se desilo s licem?u
„Jesi li se dobro provela u Engleskoj?u Sa stola sam uzela omot CD-a
crnkinja s licem punim svetlosti, beli cvet za uhom. Pevala je o nečemu tužnom o
mesečini kroz borove. Bili Holidej pisalo je. Osetila sam da Olivija netremice
gleda moje lice ožiljke na rukama. Više nisam bila lepa. Sad sam izgledala kao ono
što sam bila živa rana. Neće više želeti da se družimo.
„Astrid pogledaj me.u
Spustila sam omot. Uočila sam novi pritiskivač za hartiju plav s belim
figuricama. Uhvatila sam ga bio je težak i hladan. Pitala sam se šta bi Olivija
uradila kad bih ga ispustila na kamenu stonu ploču kad bih ga razbila na
paramparčad. Bila sam pijana ali ne dovoljno. Ostavila sam ga. „U stvari ovo je
pasji svet. Jesi li znala to? Oni mogu da rade šta god hoće. Bio mi je i roñendan.
Imam petnaest godina.u
„Šta želiš Astrid?u tiho me je upitala lepa kao i uvek elegantna glatkog
neranjenog lica.
Nisam znala šta hoću. Želela sam da me zagrli, da me žali. Zelela sam da je
udarim. Želela sam da ne shvati koliko mi je potrebna, želela sam da obeća da
nikad više neće otići.
„Toliko mi je žao.u
„I nije baš“, rekla sam. „Ne pretvaraj se.c
„Astrid! Šta sam to uradila, otišla na put?“ Spojila je dlanove u zdelicu šta je
očekivala, da ih napunim? Cime? Vodom? Krvlju? Zagladila je saten preko bedara.
„To nije zločin. Žao mi je što nisam bila ovde, u redu? Ali nisam ništa zgrešila.“
Sela sam na kauč i digla noge na stočić, meñu antikvitete. Osećala sam se kao
razmaženo dete, i to mi se dopalo. Primakla mi se osetila sam njen parfem, zelen i
poznat. „Astrid, pogledaj me. Žao mi je. Zašto mi ne veruješ?“
„Magija ne deluje na mene. Ja ne spadam u tvoje trikove. Cuj? imaš li nešto
za piće? Zaista hoću da se napijem“ rekoh.
„Htela sam da popijem kafu i konjak, pa ću i tebi dati malo.“
Ostavila me je da slušam Bili Holidej dok je ona zveketala u kuhinji. Nisam
joj ponudila pomoć. Minut kasnije vratila se noseći poslužavnik s čašama, bocom
brendija i kafom. Tako savršena u svakom pogledu, čak i dok je spuštala
poslužavnik na sto, pravih leña povijajući kolena.
„Vidi“, rekla je sedajući do mene. „Sledeći put ću ti poslati razglednicu, šta
kažeš? Bilo bi divno da si ovde, draga... Brendi.“ Sipala je konjak u čaše.
Svoj sam iskapila u gutljaju, i ne trudeći se da uživam. Verovatno je bio star
petsto godina, donet ovamo n&Ninji,Pinti i San-r taMariji*. Ona je pogledala u
svoju čašu, promućkala ga, omirisala, otpila,
„Ja nisam najuviñavnija osoba na svetu“, rekla je Olivija. „Ne šaljem
roñendanske čestitke. Ali potrudiću se? Astrid. Ne mogu više od toga.“ Pružila je
ruku da me dodirne po licu, ali nije smogla snage. Umesto toga, spustila ju je na
moje rame. Nisam obratila pažnju.
„Oh, pobogu“, rekla je Olivija sklanjajući ruku zavaljujući se na jastuke. „Ne
duri se. Ponašaš se baš kao muškarac.“
* Imena Kolumbovih brodova. (prev.)
Pogledala sam u stranu i uhvatila naš odraz u ogledalu nad kaminom, lepotu
sobe Olivije u njenom srebrnom penjoaru, slične živi pod mesečinom. Zatim sam
spazila i tu bednu plavušicu koja je izgledala kao da je dolutala iz drugog filma lica
izukrštanog ožiljcima, odevena u dukser od 99 centi, neočetkane kose.
„Donela sam ti nešto iz Engleske“, reče Olivija. ,,Da ti pokažem?“
Nisam htela da je pogledam. Šta je mislila, da će pokloni popraviti situaciju?
Meñutim, nisam odolela da ne otpratim njen divan spor hod dok je odlazila u
zadnji deo kuće, a srebrni saten pratio ju je kao pas ljubimac. Sipala sam sebi još
brendija, promućkala ga i posmatrala kako se tečnost raslojava, a potom opet
sustiče u ćilibarnoj lokvi na dnu. Mirisala je na vatru i voće, i palila mi grlo.
Osetila sam se baš kao što je Bili Holidej zvučala kao da sam isplakala sve što sam
mogla? a to i dalje nije dovoljno.
Vratila se s belom kutijicom i bacila mi je u krilo.
,,Ne želim poklone“ rekoh. „Samo želim da je nekom stalo do mene.“
,,Znači ne želiš ovo?“ zadirkivala me je? pretvarajući se da će ga uzeti.
Otvorila samkutiju s oznakomPenhejligon: upapiruseugnezdila starinska
bočica parfema? srebrno-staklena u čipkastom mehuru., puna blago ružičaste
tečnosti. Spustila sam je na sto. ,,Hvala.“
,,Ne budi takva. Hajde? pomiriši.“ Uzela ju je i prsnula me fina sumaglica iz
čipkanog mehura.
Aroma me je iznenadila ništa nalik ,,ma grifu“ već slast sitnog cveća iz gustih
engleskih šuma baš za devojku koja nosi pregaču i jahaće pantalone, pravi vence
od divljih belih rada bajkovitu devojku iz viktorijanskog doba.
Kad se Olivija nasmešila, šarm njene isturene vilice savladao me je kako
njena savršenost nikad nije mogla. „Zar ti ne pristaje savršeno?“
Uzela sam joj bočicu i prsnula sebi nad glavom? da bi magla pala na mene
kao kiša. Sprala moje grehe. Učini me devojkom koja nikad nije videla
septembarske požare? nije bila upucana, nije kleknula ispred momka iza klozeta u
parku. Devojkom iz dečje pesmice, odevenom u plavu haljinu, s jagnjetom u
rukama
u seoskoj bašti. To jesam bila ja ipak. Nisam znala da li da se smejem ili
plačem, pa sam nasula još brendija.
„Dosta je biloa, rekla je sklanjajući bocu.
Rane su mi pulsirale od alkohola. Znala sam da Olivija nije dužna da me voli.
Davala je sve od sebe kupila mi je komadić detinjstva u bočici, odlukom Njenog
veličanstva. „Hvala ti Olivija, stvarnou rekoh.
„To je već bolje“ odgovorila je.
SUTRADAN sam se probudila bolno sklupčana na Olivijinom kauču. Neko
mi je izuo cipele, a u ruci sam i dalje stezala parfem. Ili je bilo vruće ili sam imala
temperaturu a glavobolja mi je udarala po slepoočnicama kao afrički bubanj.
Nazula sam cipele? ne vezujući pertle, i otišla da potražim Oliviju.
Ležala je preko nerazmeštene posteljine na svom krevetu s baldahinom,
potpuno onesveštena, i dalje u ogrtaču, nogu savijenih pod pravim uglom, kao da
trči u snu. Sat pored kreveta pokazivao je jedanaest. Potrčala sam niz hodnik i
projurila kroz vrata.
Bila sam na pola Olivijinog vrta kad je Marvel izašla iz tirkizne kuće, noseći
Kejtlinin barbi-automobil. Pogledala me je i zinula od iznenañenja. S lica su joj se
izgubile sve boje osim „jesenjeg plamena“ njene kose.
Da nisam bila toliko mamurna, nešto bi mi iskrslo u glavi. Meñutim, samo
smo se gledale i znala sam da sam uhvaćena do kolena u ruzmarinu i žutenici,
ukočena kao jelen. Onda se sve pretvorilo u vrisku i strku. Istrčala je kroz kapiju a
ja sam neodlučno ustuknula nekoliko koraka prema Olivijinoj kući. Trznula je
glavu kad mi je omirisala dah.
„Pijančiš s kurvom? Jesi li i spavala s njom?“ Ošamarila me je posred lica, ne
mareći za moje ožiljke, a glas joj je u mojoj omekšaloj lobanji odjekivao kao
pucanj u pećini. Udarala me je dok me je vukla ka tirkiznoj kući, po glavi, rukama,
gde god je stigla. „Šta si radila tamo? Jesi li tamo prenoćila? Je li? Je li?“ Zviznula
me je po uhu, a Penhejligon parfem ispao mi je iz ruku i razbio se o asfalt.
Otrgla sam joj se, klekla bočica razbijena u srebrnom kavezu, parfem već
upijen u pločnik. Spustila sam ruke u baricu. Moje detinjstvo, moj engleski vrt, taj
majušni komad nečeg stvarnog.
Marvel me je ščepala za ruku, digla me na noge, zavrištala: „Nezahvalni
stvore!u
Uhvatila sam je za ruke i zaurlala joj u lice: „Toliko te mrzim da bih te ubila!c
„Kako se usuñuješ da dižeš ruku na mene!“ Bila je znatno jača nego što sam
pomišljala. Otrgla mi se začas i tresnula me u lice tako jako da sam videla zvezde,
Uhvatila me je pod pazuho i poterala me ka kući, šutirajući me svakih nekoliko
koraka. „Ulazi u kuću, marš unutra!“
Otvorila je vrata i gurnula me kroz njih. Uletela sam u ostatke Badnje večeri
prljave čaše, činije, ukrasni papir. Deca su se igrala svojim novim igračkama, a Ed
je gledao fudbalsku utakmicu. Svi su me pogledali. Zateturala sam se u ukrasnu
policu Marvelin tanjir s „Malim ženama“ pao je na pod i razbio se.
Vrisnula je i udarila me u slepoočnicu. Ponovo sam videla svetlace.
„Namerno si to uradila!“ Gurnula me je na pod, plašila sam se da će mi utrljati lice
u slomljeno staklo. Šutnula me je u rebra. „Pokupi to!“ Deca su vrištala.
„Asi...“ Kejtlin je raširenih ruku potrčala ka meni. Marvel ju je uhvatila.
Isterala ih je u dvorište dok sam ja skupljala krhotine i plakala. Nisam tanjir
slomila namerno, ali bih uradila to da sam se setila. Ona je meni razbila parfem
nešto stvarno, odobrenjem Njenog veličanstva, načinjeno od kilograma engleskog
prolećnog cveća, a ne kopija kopije ilustracije iz slikovnice. Kad se vratila,
dobacila mi je metlu. „Sad očisti ostalo.“ Okrenula se Edu. „Bože mili, nećeš
verovati gde sam je upravo našla. Izlazila je iz kuće one crnčuge, prenoćila je
tamo. To nam je hvala za sve što činimo?“
Ed je pojačao utakmicu.
Bacila sam velike komade Džo, Ejmi, Bet, onu kojoj ne znam ime, i Marmi.
Razbijena. Pa, tako ti je to, Marmi. Jedna mala nezgoda i sve ode do ñavola. Džo
ne bi marila za starateljske porodice, ona bi se muvala svuda, dobila bi metak.
Ejrni bi neko usvojio slatka je, ali je više nikad ne biste videli. Bet bi crkla, a ona
preostala izvodila bi trikove u parku u zamenu za drogu. Oprostite se od kamina«,
dobro došle u moj život.
Pomela sam komade u gomilu, pazeći da sve počistim. Kejtlin je po kući uvek
išla bosonoga.
„A kad završiš s tim, počni da čistiš kuću. Ja odoh da onoj drolji od čamuge
kažem šta joj sleduje.“ Kroz kuhinjski prozor gledala sam Marvel kako prelazi iz
našeg dvorišta u Olivijino, čula tresak kapije, koja se odbila i opet širom otvorila.
Marvel je udarala po Olivijinim vratima i urlala: ,,Ustaj kurvo jedna? guzice,
govno ljudsko. Da se kloniš ove devojke, je V ti jasno, crnčugo?'4
Na božićno jutro svi su bili kod kuća i slušali su ovo dok su slavili dolazak
novoroñenog kralja. Lepo, Marvel. Samo tako, curo. Svima pokaži kakva si u
stvari. Tešilo me je samo to što je Olivija nije čula, jer je onesveštena ležala u
zadnjem delu kuće.
Marvel je kidala Olivijino cveće dok je letela nazad u kuću, bacala počupane
biljke na zatvorene žaluzine.
Uprkos mučnini i glavobolji, ostatak dana provela sam bacajući pak-papir i
samolepljive mašne, usisavajući kokice i mrve od stiropora, izbacujući ñubre i
perući pune sudopere sudova. Marvel mi nije dala da predahnem. Stalno je
govorila: „Šta si zakuvala to i kusaj.c
Kasnije su stigli i panduri. SS. Deca su htela da ih vide, ali je Marvel izašla i
zatvorila vrata. Posmatrali smo iz dnevne sobe kako se Marveline usne žučno
kreću dok je rukom pokazivala Olivijinu kuću.
„Šta hoće?a upitao je Džastin. Bilo je tri po podne i on je bio u pidžami, očiju
zacakljenih od televizije i šećera i novih igračaka.
„Neko je izgubio psa“, rekla sam.
Marvel je otvorila vrata i pozvala me.
Izašla sam, glačajući safir svoje mržnje. „Jawohl*‘ rekla sam poluglasno.
Marveline oči poprskale su me suzavcem, po koži su mi iskočili plikovi od
njenog pogleda. Stariji od ñvojice muškaraca odveo me je na stranu. „Kaže da si
provela noć s prvom susetkom. Tehnički, to je bežanje od kuće.“
* Nem. Razumem. (prev.)
Premeštala sam se s noge na nogu, a glavobolja mi je pulsirala u ritmu sa
srcem. Uz pažljivo udisanje, njušila sam englesko cveće. Komentator utakmice
uzbuñeno je vikao iz kuće, a pandur je načas pogledao u tom pravcu. Onda se
prisetio zbog čega je došao i okrenuo se meni.
„Ta žena ti je davala alkohol?“
,,Ne. Marvel i Ed su sinoć pravili veliku božićnu zabavu. U egnogu je bilo
alkohola.u Blesak mog safira, policajče Ćudljivi. Pogledajte kako sija. A nemam
ništa u rukavima. „Teraju vas da radite na Božić?“
„Trostruko prekovremeno“, odgovorio je. „Ne bi verovala koliko dece
izdržavam. Dakle, šta si radila kod susetke?“ „Slušale smo ploče, razgovarale.“
„I prenoćila si?“
„Pa, ovde je bilo suviše bučno za spavanje.“
Povukao se za mesnato uho. „Često tamo odlaziš?“ Slegnula sam ramenima.
„Ona je fina, ali prezauzeta. Mnogo putuje.“
„Da li te je ikad predstavila svojim prijateljima?“ Odmahnula sam glavom,
opustila donju vilicu, pomalo idiotski, kao da nemam po jma na šta cilja. Mislite,
da li mi je ikad organizovala sastanke sa svojim mušterijama? Da li me je BMWčoveku
ikad prodala na tanjiru, kao u Slatkoj maloj? Htela sam da mu se nasmejem
u lice.
„Da li ikad s tobom priča o tome kako se izdržava?“ Izgovorio je to tiho,
gladeći se po čekinjastom brku.
„Dostavlja hranu, čini mi se.“ To mi je izletelo tek tako. „Kakvo sranje!“
doviknula je Marvel razgovarajući s drugim pandurom, prezrivo zaškiljivši.
Okrenula sam se ka tirkiznoj kući, da mi Marvel ne bi čitala s usana. „Marvel
je mrzi zato što je lepa i nema decu na grbači. Uvek je zove pogrdnim imenima
crnja, kurva. Neprijatno je, ali šta da radim ja sam samo privremeno ovde. A ona to
radi svim susedima, pitajte ih. Ovaj čamuga, ona jevrejska kučka, svi je mrze “
Verovatno je i ovaj policajac Ćudljivi govorio čamuga i crnja, cimao se za uši ali
van domašaja tuñih očiju.
Poslali su me unutra, ali sam kroz kuhinjski prozor gledala kako SS-ovci
prolaze kroz Olivijin vrt i kucaju joj na vrata. Pet minuta kasnije su se vratili. Čula
sam Marvel kako vrišti: „Zar nećete da je uhapsite?“
Patrolna kola lagano su sišla s pločnika., a u njima nije bilo Olivije Džonston.
Do KRAJA božićnog raspusta bilo je mirno, osim što me je Marvei gledala
kao kradljivicu. Nisam više mogla da ,,otrčim“ do pijace ili biblioteke, da
,,vežbam“. Meñutim uglavnom je prestala da viče, normalnim tonom mi je
saopštavala šta treba da uradim, ali me je inače tretirala kao robinju. Za Novu
godinu me je ostavila samu, da čuvam decu., iako se četiri puta javila da proveri
jesam li tu. Oliviji sam ostavljala poruke na sekretarici, ali nijednom nije
odgovorila na poziv.
15
PRVOG ŠKOLSKOG DANA po zimskom raspustu, na trećem odmoru?
uručen mi je žuti službeni poziv. On me je doveo do kisele, predebele socijalne
radnice, koja me je čekala u kancelariji zamenice direktora. Zamenica mi je rekla
da ispraznim ormarić i ostavim svoje knjige na prijemnom pultu. Nijednom me nije
pogledala u lice. Nova socijalna radnica rekla mi je da su mi stvari već u njenim
kolima.
Otvorila sam šifriranu bravu ormarića i izvadila knjige iz njega. Bila sam
skamenjena, a opet i nisam. Kako samo liči na Marvel što je to uradila dok sam u
školi, bez ijedne reči upozorenja. Sad jesam kod nje, sad nisam. Više ih nikad neću
videti, neću imati priliku da se oprostim s Olivijom.
Socijalna radnica, gospoñica Kardoza, grdila me je celim putem do grada niz
autoput Ventura. „Gospoña Terlok mi je ispričala sve. Da si se drogirala, bila
razuzdana. I to pored maie dece u kući. Vodim te na mesto gde ćeš naučiti da se
ponašaš.“ Bila je to ružna mlada žena širokog lica, grube kože, odlučnih čeljusti.
Nisam gubila vreme na svañu s njom. Više ni sa kim nikad neću razgovarati.
Pomislila sam na laži koje će Marvel reći deci? zašto nisam došla kući. Da
sam umrla, ili pobegla. Ali ne, ne liči to na Marvel, ženu s čestitke, koja kosu farba
iza zatvorenih vrata. Ona bi smislila nešto sasvim suprotno, nešto što može da se
stavi na ukrasni tanjir. Da sam otišla da živim na dedinom imanju, gde sam jahala
konje i jela sladoled po ceo dan.
Shvatila sam, uprkos bolu spoznaje, da će Oliviji verovatno laknuti. Malo ću
joj nedostajati, ali duboke emocije nisu se uklapale u njen stil. Suviše zlatnih koka
kuca na njena vrata. Radije bi veličala džempere. Uhvatila sam se rukama oko
struka i skljokala uz vrata. Da sam imala više energije, otvorila bih ih i bacila se
pod drumsku krstaricu koja je vozila pored nas.
NOVI DOM bio je u Holivudu velika drvena starinska kuća s dubokim
natkrivenim tremom previše dobra za starateljsku porodicu. Zapitala sam se u
čemu je stvar. Gospoñica Kardoza se uzbudila, stalno je otvarala i zatvarala svoju
tašnu. Jedna Latinoamerikanka s dugačkom pletenicom pustila nas je unutra i
oprezno me odmerila. Unutra je bilo mračno, prozore su prekrivale teške zavese.
Lamperija je svetlucala do pola visine zida, mirisala na limunovo ulje.
Trenutak kasnije pojavila se i starateljka šik, pravih leña, s dramatičnim belim
pramenom u tamno j kosi. Rukovala se s nama, a gospoñici Kardozi zacaklile su se
oči kad je ugledala Amelijin dobro skrojen kostim i visoke štikle. „Quepasa con su
cara?“ upitala je starateljka. Šta mi se desilo s licem. Socijalna radnica je slegnula
ramenima.
Amelija nas je pozvala da sednemo u dnevnu sobu. Bila je prelepa duborez,
stolice s nogama u obliku kandži, beli damast i vez. Caj je poslužila u srebrnom
servisu, a kolačiće na cvetnom providnom porcelanu. Stavila sam u pogon sve što
sam naučila kod Olivije, pokazavši joj da umem da držim šolju i tacnu, a da mi
kašičica ne padne. Razgovarale su na španskom dok sam ja razgledala kedrov ram
velikog prozora. U sobi je bilo tiho, bez televizora. Cuo se mali sat nad kaminom.
„Lepo je, zar ne? Nije spavaonica“, rekla je Amelija Ramos smešeći se.
Sedela je na ivici stolice, nogu prekrštenih u gležnjevima. „Ovo je moj dom i
nadam se da ćeš uživati što postaješ deo našeg života.“
S vremena na vreme bi prošla poneka devojka i bacila zagonetan pogled kroz
vrata dok je Amelija potpisivala dokumenta i objašnjavala pravila svojim blago
akcentovanim engleskim. Svaka devojka kuva i čisti jednom nedeljno. Sama ću
nameštati krevet, tuširati se svakog drugog dana. Devojke su se smenjivale u
pranju rublja i ostalim poslovima. Naznačila je da je po struci dekorater enterijera.
Potrebno joj je da devojke vode računa o sebi. Klimala sam glavom pri svakoj
njenoj pauzi, pitajući se zašto uopšte i prihvata devojke. Možda se oseća usamljena
u tolikoj kući.
ZA UGLANCANIM trpezarijskom stolom devojke su jedna s drugom pričale
na španskom, smejale se tiho, a u mene su samo zurile. Bila sam Bela Devojka.
Već sam bila ovde, i tu se ništa nije moglo. Amelija ih je predstavila: Kiki, Lina,
Silvana. Devojka s pletenicom zvala se Mikaela, a neumorna, osorna devojka s
polumesečastim ožiljkom na licu, zadužena za služenje obroka zvala se Nidija
Dijaz. Jele smo punjene paprike sa salatom i kukuruznim hlebom.
„Dobro je“, rekla sam nadajući se da će Nidija prestati da pilji u mene.
,,Ja obezbeñujem recepte“, rekla je Amelija. „Neke od ovih devojaka ne znaju
ni konzervu da otvore kad stignu kod mene.“ Pogledala je Nidiju i nasmešila se.
Kasnije smo odnele tanjire u kuhinju gde je Nidija počela da pere sudove.
Uzela je moj tanjir i sumnjičavo me pogledala, ali nije rekla ništa.
„Doñi ovamo, Astrid“, pozvala me je Amelija. Uvela me je u salon, nešto
ženstveniji od dnevne sobe, sa čipkanim miljeima i staromodnim kaučem. Posela
me je na fotelju pored svoje. Otvorila je veliki kožni album na stočiću s
mermernom pločom. „Ovo je moj dom. U Argentini. Tamo sam imala fantastičnu
kuću.w Videla sam slike ružičaste kuće s popločanim dvorištem, goste na večeri
pod svećama, za stolovima oko pravougaonog bazena. „Mogla sam da primim
dvesta Ijudi na večeru“, rekla je.
U mraku kuće nalazilo se i masivno stepenište, tamne slike svetaca. Na jednoj
fotografiji je Amelija s biserima sedela na stolici nalik prestolu, s lentom preko
balske haljine, ispred sopstvenog portreta, a odmah do nje stajao je muškarac,
takoñe s lentom, i prelep mali dečak. „Ovo su moj sin Cezar i moj muž.“
Pitala sam se šta se desilo u Argentini; ako je tamo bilo tako dobro, šta je
tražila u Holivudu? Šta se desilo njenom mužu i sinu? Upravo sam htela da upitam
kad je okrenula stranicu i lakiranim noktom pokazala sliku dveju uniformisanih
devojaka kako kleče na travnjaku. „Moje služavke“, rekla je nostalgično se
smešeći. „Po ceo dan su sedele na svojim debelim culos' pa sam ih naterala da
opleve travnjak.u
Zadivljeno je zurila u sliku devojaka koje čupaju korov. Naježila sam se.
Jedno je ako neko čupa korov, ali zašto bi iko to fotografisao? Biće bolje, odlučih,
da ne saznam.
MOJA SOBA u Amelijinoj kući bila je velika -dva kreveta pokrivena belim
jorganima prošaranim cvećem, pogled u kedrovom drvetu. Moja cimerka, Silvana,
bila je starija, obrve je čupala u tanku liniju? usne opcrtavala olovkom, ali ih nije
bojila. Ležala je na krevetu daljem od vrata, turpijala nokte i posmatrala me dok
sam odlagala stvari u komodu a kutije u garderobu.
„Prošli put sam spavala na tremu“, rekoh. „Ovo je lepo.w
„Ne misliš takoa, rekla je Silvana. „I ne pomišljaj da će ti išta koristiti ako se
budeš ulizivala toj kučki. Bolje stani na našu stranu.“
„Ona mi ne izgleda loša“, kazala sam.
Silvana se nasmeja. „Živa bila pa videla, muchacha**“
Ujutru sam čekala na red pred ogromnim, belo popločanim kupatilom, a
potom se obukla i sišla. Devojke su već polazile u školu. „Jesam li propustila
doručak?“ upitah.
Silvana nije odgovorila, samo je stavila ranac na leña, a obrve su joj ličile na
dva ravnodušna luka. Zatrubila je sirena i istrčala je napolje, ušla u nizak purpurni
kamionet i odvezla se.
„Želiš doručak?“ upita Nidija stavljajući kačket u predvorju. „U frižideru je.
Ostavile smo ti ga.“
Lina i Kiki Torez prsnuše u smeh.
Otišla sam u kuhinju. Frižider je bio zakatančen.
Kad sam se vratila u predvorje, one su i dalje stajale tamo. Je li bilo ukusno?“
upitala je Nidija. Oči su joj pod srpastim ožiljkom blistale poput sokolovih,
ćilibarne u sredini.
„Gde je ključ?“ zapitah.
:' Šp. guzicama. (prev.)
** Šp. curo. (prev.)
Kiki Torez, sitna devojka duge sjajne kose, naglas se nasmejala. „Kod naše
gospe od ključeva. Tvoje prijateljice, vlastelinke.“ „Ona je sad na poslu reče Lina,
sićušna Srednjoamerikanka širokog majanskog lica. „Vratiće se do šest.w
lAdios*, Plava“, reče Nidija pridržavajući vrata dok sve nisu izašle.
BRZO SAM SHVATILA zašto devojke Ameliju zovu Kruela de Vil. U
prelepoj drvenoj kući neprestano smo gladovale. Za vikende, kad je Amelija bila
kod kuće, dobijale smo hranu, ali radnim danima imale smo samo večeru. Frižider
je držala pod katancem, a telefon i televizor bili su u njenoj sobi. Morale smo da
tražimo dozvolu za korišćenje telefona. Cezar, njen sin, živeo je u sobi nad
garažom. Imao je sidu i pušio je travu po ceo dan. Zalio nas je, znao je koliko smo
gladne, ali s druge strane, nije plaćao kiriju, pa je smatrao da ne može ništa da
učini.
Sedela sam u gimnaziji „Holivud“? u desetom razredu, na času zdravstvenog
vaspitanja, a glava mi se cepala od bola. Nisam znala ni da li izučavamo polne
bolesti ili tuberkulozu. Reči su zujale poput muva koje neće da slete, trčale su
preko listova u mom udžbeniku kao povorke mrava. Razmišljala sam samo o
makaronima sa sirom koje ću uveče napraviti za večeru, o tome da ću se nažderati
sira koliko god mogu a da me ne uhvate.
Dok sam pravila beli sos za makarone, sakrila sam kocku margarina iza
gomile tanjira. Devojke su mi odmah rekle da ko god radi u kuhinji odreñenog
dana, krade hranu za sve? a ako ja to ne budem radila, napraviće mi pakao od
života. Posle pranja sudova, sakrila sam margarin u bluzu i odnela ga u sobu, Kad
smo čuli da je Amelija u svojoj sobi i da telefonira prijateljici sve smo se okupile u
mojoj sobi i pojele celu kocku. Jele smo ga polako, lizale ga kao slatkiš. Osećala
sam kalorije kako mi ulaze u krvotok, nerazvodnjene, kako me dižu.
„Samo do osamnaeste“, rekla je Nidija dok je lizala prste. „Ukoliko prethodno
ne ubijem tu kučku.“
Šp. Zbogom. (prev.)
No Ameliji sam se dopadala. Davala mi je da dokrajčim hranu s njenog tanjira
kad bi se ona zasitila. U posebno srećnim trenucima* posle večere bi me zvala u
salon* da razgovaramo o dekorisanju, razgledamo uzorke tkanina i tapeta. Klimala
sam glavom na njene beskrajne anegdote o aristokratskoj Argentini dok bih listila
čaj i kolačiće. Devojke su preziraie moju kolaboraciju s neprijateljem, a ja ih nisam
krivila. Nisu razgovarale sa mnom u školi, niti na ulici u dugim gladnim
zaključanim popodnevima, pre njenog povratka. Niko nije imao ključ mogle bismo
da ukrademo nešto, provalimo u njenu sobu, upotrebimo telefon.
10 Re: Janet Fitch - Beli oleander Sre Feb 15, 2012 12:26 am
Margita
Administrator
ŠTA DA VAM KAŽEM o tom periodu svog života? Glad je dominirala
svakim trenutkom glad i njena ćutljiva bliznakinja, stalna potreba za spavanjem.
Skola mi je prošla u snu. Nisam mogla da razmišljam. Logika je utekla, a pamćenje
iscurilo poput motornog ulja. Stomak me je boleo, izgubila sam menstruaciju.
Lebñela sam nad pločnikom, postala sam dim. Nastupile su kiše bila sam bolesna,
posle škole nisam imala kuda da odem.
Lutala sam ulicama Holivuda. Svuda je bilo beskućne dece grčila su se u
kapijama zgrada, tražila drogu, sitniš, cigaretu, poljubac. Gledala sam u njihova
lica i videla sebe samu. U Las Palmasu je devojka napola obrijane glave počela da
me prati, da me zove Zvončica. „Nemoj da me ostavljaš, Zvončice“, vikala je za
mnom. U džepu sam otvorila perorez; kad me je s leña zgrabila za jaknu, okrenula
sam se i gurnula joj ga pod bradu.
„Nisam Zvončica“, rekoh.
Suze su joj potekle niz lice. „Zvončicea šapnula je.
Sutradan sam nehotice pošla na zapad umesto na istok, potom na sever,
krivudajući po mokrim sporednim ulicama upijajući smolast miris eukaliptusa i
pitosporuma i preostalih pomorandži na drveću. Voda mi je mljackala u cipelama,
lice mi je gorelo od groznice. Nejasno sam znala da treba da se sklonim od kiše,
osušim noge, sprečim upalu pluća, ali me je nešto čudno vuklo na sever i zapad.
Ubrala sam pomorandžu s nečijeg drveta bila je kisela kao sirće, ali mi je trebao
vitamin C.
Tek kad sam dospela do Bulevara Holivud, shvatila sam kuda sam pošla.
Obrela sam se ispred naše stare zgrade prljavobela, poprskana kišom voda kaplje s
banana i palmi i blistavih oleandera. Ovde se srušio naš avion. Videla sam naše
prozore one koje je Beri polomio. Majklove prozore. U njegovom stanu gorelo je
svetlo.
Srce mi se načas vratilo u život, zalupalo od nade dok sam gledala imena na
interfonu, zamišljajući njega kako otvara vrata, iznenañen smrdeće na „Džoni
Vokeru i toplinu njegovog stana, okrunjenu tavanicu., gomile Varajetija, sjajan
fllm na televiziji koliko ću dobrodošla biti. Masaoka, Benoa/Rosnik, P. Henderson.
Ali ne i Mekmilan, ne i Magnusen.
Razočaranje mi je ukazalo šta sam stvarno očekivala. Da smo i dalje ovde.
Da ću ući i zateći majku kako piše pesnm, da ću moći da se umotam u njen
prekrivač i da će sve ovo biti samo san koji ću joj prepričati. Ja zapravo nisam bila
gotovo beskućna devojčica, nisam jela ostatke s Amelijinih tanjira. U tom stanu
majka nikad nije upoznala Berija Kolkera, a za zatvor je znala samo iz novina.
Cetkala bih joj kosu s mirisom Ijubičica, plivala po vrelim noćima. Menjale bismo
imena sazvežña.
No, nestale smo. Majkl je nestao. Vrata su bila zaključana, a bazen pun algi
površina mu se osula od kiše.
NASLONILA SAM SE na zid trpezarijskog dvorišta u „Holivudu“,
grozničava, trudeći se da ne gledam ostalu decu kako jedu. Jedna devojčica
pogledala je u svoju kesu, napravila grimasu i bacila uvredljiv obrok. Sokirala sam
se. Naravno, užina će je čekati kod kuće. Htela sam da je ošamarim. Onda sam se
setila Veštine opstanka. Kad vam se sruši avion, pijete vodu iz hladnjaka i jedete
zaprežne pse. Ovo nije trenutak za prefinjenost.
Prišla sam kanti za ñubre i pogledala u nju. Videla sam smeñu papirnu kesu
na vrhu. Smrdelo je kante nikad nisu prali ali sam mogla to da izvedem. Pretvarala
sam se da sam ispustila nešto u ñubre i zgrabila kesu. U njoj je bio sendvič od
tunjevine s turšijom i maslacem. Korica s hleba bila je skinuta. Bilo je i presne
šargarepe, čak i jedna konzerva soka od jabuke s dodatkom vitamina C.
U poreñenju s psećom zapregom, ovo je bilo lako. Naučila sam da kad
zazvoni., svi bacaju svoj ručak i žure natrag u učionice. Uvek sam kasnila na šesti
čas. No ruke mi se više nisu tresle.
Potom su me jednog dana ukebali. Jedna devojka pokazala me je svojoj
drugarici. „Pogledaj onu gadnu curu. Jede smeće.“ I svi su se okrenuli da me
pogledaju. U njihovim očima videla sam sebe svoje lice puno ožiljaka svoj prst
kako halapljivo grabi odbačen jogurt. Prestala bih da dolazim u školu, ali nisam
znala gde inače da nañem hranu.
Otkrila sam biblioteku u kojoj sam bezbedno mogla da provodim popodneva.,
gledajući slike u knjigama o umetnosti i crtajući. Više nisam mogla da čitam, reči
nisu mirovale. Plutale su papirom, kao ruže na tapetama. Crtala sam plesače sambe
na kariranom papiru iz sveske, kopirala Mikelanñelove mišićave svece i
Leonardove mudre Madone. Nacrtala sam sebe kako jedem ñubre, kradom, obema
rukama, kao veverica, i poslala crtež svojoj majci. Odgovor mi je poslala njena
drugarica iz ćelije.
DragAsrid,
Mene ti neznaš, ja sam tvoje mame cimerka. Od tvoja pismaje mnogo tužna.
Piši ju nešto veslo, da imaš sampetice, da si kraljica maturu. Dobla je doživotnu.
Sto da ju kolješ.
tvja prijateljca Lidija Gusman
Sto da je koljem, Lidija? Zato što sam njenom krivicom ovde. Nisam htela
ničega da je poštedim.
Majčin odgovor bio je nešto praktičniji. Naredila mi je da se javljam Dečjoj
službi svakodnevno i da derem grlo od vikanja sve dok me ne premeste. Rukopis
joj je bio krupan i mračan i izrazit. Osećala sam njen bes grejao me je. Trebala mi
je njena snaga, njen žar. „Ne dopusti im da te zaborave“, rekla je,
Ali nije ovde reč bila o zaboravu. Nego o tome da su me smestili u pregradak
s mojim imenom i zatvorili vrata. Bila sam leš s etiketom na nožnom palcu.
BUDUĆI DA NISAM IMALA NOVCA, žickala sam na parkingu pored
prodavnice pića i kod samoposluge tražeći od muškaraca sitniš da bih se javila u
socijalnu službu. Muškarci su me uvek sažaljevali. Dvaput sam mogla da izveñem
i trik. Behu to fini muškarci mirisni, kancelarijski muškarci koji su izgledali kao da
bi rado dali pedeseticu. Ali nisam htela da započinjem. Znala sam šta bi se desilo.
Samo bih kupila tovar hrane, a onda bih opet ogladnela, a u meñuvremenu bih
postala kurva. Kad pomislite da je sve to lako, zaboravite kolika je cena.
AMELIJA JE OTKRILA da sam tražila novi smeštaj. Podvila sam rep na
neudobnoj sofi u salonu dok je ona hodala tamo-amo, vičući, rukama sekući
vazduh. „Kako se usuñuješ da pričaš takve nečuvene laži o mojoj kući!
Postupamprema tebi kao prema roñenoj kćeri, a ti mi ovako uzvraćaš? Ovim
lažima?“ Beonjače oko crnih dužica potpuno su joj se ogolile, a pljuvačka joj se
skupila u uglu tankih usana. ,,Ne sviña ti se moja kuća? Poslaću te u ’Mek\ Da
vidimo kako ćeš tamo jesti. Imaš sreće što ti dopuštam da sediš za stolom s ostalim
devojkama, s tim groznim licem. U Argentini te ne bi pustili da izlaziš na glavna
vrata.“ Moje lice. Osetila sam da mi ožiljci pulsiraju.
„Šta ti znaš o plemenitoj kući? Samo si primerak običnog uličnog ñubreta.
Majka ti je u zatvoru. Znaš, i zaudaraš na ñubre. Kad uñeš u sobu, devojke zadrže
dah. Opoganjuješ mi dom. Tvoje prisustvo me vreña. Ne želim ni da te gledam.“
Okrenula se i pokazala na uglancano stepenište. „Idi u svoju sobu i ne izlazi.“
Ustala sam, ali nisam odmah krenula. „Šta je s večerom?“ Okrenula se na čvrstoj
potpetici i nasmejala. „Možda sutra.“ Legla sam na krevet u divno j sobi s mirisom
kedra, a stomak me je grebao iznutra kao mačka u vreći. Preko dana sam želela
samo da spavam, ali noću bi mi se slike mog života vraćale kao slajdovi. Da li sam
zbilja smrdela? Jesam li smeće, grozna?
Čula sam Silvanu kako ulazi i smešta se na svoj krevet. „Pomislila si da si
nešto posebno, a? Neka strava faca? Sad vidiš da si ista kao i mi. Bolje umukni,
inače ćeš završiti u ’Meku“ Bacila je kiflu od večere na moje ćebe.
Pojela sam je u dva zalogaja. Bila je tako ukusna da sam zamalo
zaplakala. „Šta je Mek’?“ upitala sam.
Ljutito je uzdahnula. „U ’Mek’ te smeštaju kad nemaš kuda da odeš. Tamo ne
bi preživela ni dan. Pojeli bi te za doručak, bela devojko.“
„Makar imaju doručak“, rekoh.
Silvana se nasmešila u mraku.
Napolju su prošla neka kola, a farovi su im obojili tavanicu pokretnim
senkama. „Jesi li ikad bila tamo?“ upitah.
„Nidija“, rekla je. „Cak i ona kaže da je čupavo, a ona je loca*. Bolje učuti i
trpi, kao i mi. Upamti, samo do osamnaeste.“
Meñutim, imala sam svega petnaest.
SADA JE KlKI TOREZ postala Ijubimče, ona koja sedi Ameliji zdesna i
dobija ostatke s njenog tanjira, kao pseto. Osećala sam istovremeno i zavist i
gañenje. Kiki je okretala stranice argentinskih albuma i jela kolačiće, dok sam ja
ručno prala Amelijino rublje u sudoperi? ribala joj kupatilo, peglala joj odeću i
čipkanu posteljinu, a ako išta upropastim iz čistog prkosa, onda nema večere.
Pujdala nas je jednu na drugu. Jedne noći ukrala sam konzervu slatkog
krompira, a Amelija je naterala Kiki da me otkuca. Dodatno sam omršavila, rebra
su mi štrčala kao brodske merdevine. Počela sam da shvatam ubilački poriv u
ljudskom biću.
»Trebalo bi da i ti uzmeš devojke“, jednog dana je rekla svojoj prijateljici
Konstansi dok sam ja glancala srebrninu. „Zarada bez muke. Možeš da preureñuješ
kuću. Meni je sledeće na redu kupatilo.“
Zubnom četkicom sam polirala zakučaste krivine na dršci viljuške. Već sam
to radila juče, ali se njoj nije sviñalo da u procepima ostaje prljavština, pa sam
morala sve iz početka. Dopalo bi mi se da sam joj ih nabila u stomak. Najela bih se
njenog presnog mesa.
Konačno, posle martovske tame, nakon više nedelja gotovo svakodnevnih
poziva, gospoñica Kardoza me je šutnula i dobila sam novu socijalnu radnicu,
božjeg anñela po imenu Džoan Piler. Bila je mlada, nosila je crnu odeću i imala je
dugu kosu koju je farbala u rpkenrol-crveno. Imala je po četiri srebrna prstena na
svakoj ruci. Više je ličila na pesnikinju nego na vladinog službenika. Kad je došlo
vreme za naš razgovor nasamo, upitala sam je zna li neki bife.
Odvela me je u jedan u Vermontu. Sagnule smo se prolazeći pored nekoliko
spoljnih stolova za kojima su pušači drhtali i trudili se da ostanu suvi, i potom ušle
u topli vlažni enterijer. Smesta su me ophvrale uspomene crni zidovi, miris hipisupe,
sto pored kase pretrpan lecima i besplatnim novinama. Čak su i smešnoružne
pastozne slike izgledale poznate zelene žene s dugačkim dojkama i vampirskim
zubima, muškarci s baroknim erekcijama. I setih se majčinog glasa, njene nervoze
kad bi je buka espreso-aparata prekinula u čitanju, knjiga složenih na gomilu tamo
gde sam ja crtala i uzimala novac od kupaca.
Želela sam da se vrati. Satirala me je potreba da čujem njen dubok, izražajan
glas. Htela sam da ona kaže nešto smešno i okrutno o umetnosti, ili da ispriča priču
o nekom drugom pesniku. Htela sam da osetim njenu ruku na svojoj kosi da me
mazi dok govori.
Džoan Piler naručila je čaj od breskve. Ja sam uzela jaku kafu s pavlakom i
šećerom i najveći raspoloživi slatkiš pogačicu s borovnicama, oblikovanu kao srce.
Sele smo za sto s pogledom na ulicu pogrebne kišobrane, slušale smo nežno
šljapkanje automobila kroz bare. Otvorila je moj dosije na lepljivom stolu. Trudila
sam se da jedem sporo, da uživam u testu i celim borovnicama, ali bila sam suviše
gladna. Pojela sam kolač do pola pre nego što me je Džoan Piler i pogledala.
„Gospoñica Kardoza je preporučila da te ne premeštamo“, rekla je moja nova
socijalna radnica. „Rekla je da sadašnji dom savršeno odgovara. Kaže da imaš
problema s ponašanjem.“
Pred očima mi je iskrsla gospoñica Kardoza kako to piše, koža joj je blatnjava
od šminke nalik prelivu za kolač. Nikad nije pričala nasamo sa mnom, stalno s
Amelijom, na španskom, uz kolačiće \yerbabuena* čaj iz cvetnog servisa. Bila je
toliko impresionirana Amelijom, velikom kućom, iskričavom srebrninom. I svim
tim preureñivanjem. Nikad se nije pitala odakle joj novac. Sest devojaka može da
plati mnogo renoviranja., čak i antikviteta, pogotovu ako ih ne hranite.
Bacila sam pogled na otužnu, tešku sliku žene kako leži na krevetu, raširenih
nogu, a zmije joj gamižu iz vagine. Džoan Piler se osvrnula da vidi šta gledam.
,,Je li rekla zašto sam tražila premeštaj?u S prstiju sam olizala šećer u prahu.
„Rekla je da si se žalila na hranu. I da gospoña Ramos ograničava upotrebu
telefona. Smatra da si bistra, ali razmažena.
Grohotom sam se nasmejala i zadigla džemper da joj pokažem svoja rebra.
Pogledali su me i muškarci s druge strane prolaza pisac s portabl kompjuterom,
student koji je nešto pisao. Očekivali su da pokažem još štošta. Nebitno, gore
ionako više nisam imala ništa. „Gladujemo“, rekla sam pokrivajući kožu.
Džoan Piler se namrštila, sipala čaj kroz pletenu cediljku u okrnjenu šolju.
„Zašto se ostale devojke ne žale?“
„Plaše se goreg smeštaja. Kaže da će nas poslati u ’Mek’ ako se budemo
žalile.“
Džoan je spustila cediljku. „Ako je tačno to što kažeš i ako uspemo to da
dokažemo, mogla bi da izgubi dozvolu.“
Zamislila sam šta bi se tačno odigralo. Džoan bi počela istragu dobila
premeštaj u dolinu San Gabrijel, a ja bih izgubila mladu socijalnu radnicu koju su
njeni klijenti još umeli da ganu. „Potrajalo bi. Ja moram da izañem odmah.“
„Ali šta je s ostalom decom? Zar te nije briga šta će biti s njima?“
Razočaranje u očima Džoan Piler, krupnim, opcrtanim tamnim ajlajnerom po
kapcima.
Pomislila sam na ostale devojke: tihu Mikaelu, Linu malu Kiki Torez. Bile su
gladne koliko i ja. A devojke koje će doći posle nas, devojke koje zasad i ne
poznaju reč staratelj\ šta je s njima? Trebalo bi da želim da srušim Ameliju.
Meñutim teško mi je bilo da zamislim te devojke. Znala sam samo da umirem od
gladi i da moram da se izbavim odatle. Osetila sam se grozno što želim da spasem
sebe, a ne i njih. Nisam želela da budem takva. Meñutim, znala sam da bi i one
uradile isto. Nijedna ne bi mislila na mene ako bi dobila priliku da se izbavi. Samo
bih osetila promaju kad bi izjurile kroz vrata. „Izgubila sam menstruaciju“, rekoh.
„Jedem smeće. Ne tražite da čekam.“ Prečasni Tomas rekao je da su u paklu
grešnici ravnodušni prema tuñim patnjama, da je to deo prokletstva. Shvatila sam
te reči tek sad.
Kupila mi je još jedan kolač, a ja sam je nacrtala na poleñini jednog njenog
papira kosu sam prikazala malo manje umašćenu? previdela sam bubuljicu na
bradi, doterala razmak izmeñu njenih sivih očiju. Napisala sam datum i pružila joj
crtež. Godinu dana ranije bih se uspaničila kad bi me neko smatrao bezdušnom.
Sad sam samo želela da redovno jedem.
DŽOAN PlLER je rekla da nikad nije naletela na dete slično meni, htela je da
me odvede na test. Narednih nekoliko dana popunjavala sam obrasce debelom
crnom olovkom. Ovca je prema konju isto što i nojprema čemu. Već sam to radila
ranije, kad smo se vratile iz Evrope, a oni su pomislili da sam retardirana. Ovaj put
nisam pala u iskušenje da crtam po kompjuterskim karticama. Džoan je rekla da su
rezultati značajni. Trebalo bi da idem u specijalnu školu, treba mi veći podsticaj,
prevazišla sam deseti razred, trebalo bi da sam već u koledžu.
Počela je da me posećuje svake nedelje, ponekad i dvaput nedeljno, i izvodila
me je na dobar obrok van grada. Pržena piletina, krmenadle. Veliki hamburgeri u
restoranima gde su radili samo glumci. Donosili su nam dodatne porcije prženog
luka i kupus-salate.
Tokom tih obroka, Džoan Piler mi je pričala o sebi. Po pozivu je bila
scenarista, a socijalnim radom se bavila zbog zarade. Scenarista. Zamislila sam
majčin podsmeh. Džoan je pisala scenario o svojim iskustvima na poslu socijalnog
radnika za Dečju službu. „Ne bi poverovala šta sam sve videla. Neverovatno.“ I
njen dečko Marš je bio scenarista; radio je u fotokopirnici. Imali su belog psa po
imenu Kasper. Želela je da zadobije moje poverenje, kako bih joj ispričala svoju
životnu priču od koje će ona kasnije napraviti scenario. Istraživanje tako je to
zvala. Bila je u trendu, radila je za okružnu vlast, znala je kako to ide, mogla sam
da joj kažem sve.
Igrale smo igru. Ona je želela da se skinem gola, ja sam zadigla dugačak
rukav do lakta, pokazala joj neke pseće ujede. Bila mi je i mrska i potrebna. Džoan
Piler nikad nije pojela margarin bez ičega. Nikad na parkinzima pored prodavnica
pića nije prosila četvrt dolara za telefon. Osećala sam se kao da za hamburgere
trampim delove sebe. Parčad mesa s butine kao mamac na udici. Dok smo
razgovarale nacrtala sam gole karnevalske plesače s detaljno izrañenim maskama.
16
DŽOAN PlLER našla mi je nov smeštaj. Devojke su me smišljeno ignorisale
dok mi je Džoan pomagala da odnesem stvari u njen crveni olupani „folksvagen
karman gija“, koji je na braniku imao nalepnice: Voli svoju majku, Izañi na
svetlost, Prijatelji prijateljima ne dopuštaju daglasaju za republikance. Silvana je
nanjušila da sam posebne olakšice dobila zato što sam bela. Možda je i bila u
pravu. Verovatno jeste. Tu uopšte nije bilo poštenja. Nimalo. Ali tog martovskog
dana, jednog od onih savršenih martovskih dana u Los Anñelesu, kad se svaki
gradski fotograf lomio da slika grad s plavim nebom i belim planinama i vidikom
od sto pedeset kilometara, poštenje mi nije bilo važno. Htela sam jedino da odem.
Na Boldiju je bilo snega a na Bulevaru Vilšir videla se svaka palma u potezu
od osam kilometara. Džoan Piler pustila je kasetu Toking Hedsa.
„Dopašće ti se ovi ljudi Astrid“ rekla je dok smo se Melrouzom vozile na
zapad pored auto-servisa i meksičkih restorančića. „Ron i Kler Ričards. Ona je
glumica a on radi nešto na televiziji.“
„Imaju li dece?“ upitah, nadajući se da nemaju. Više neću ni čuvanje dece ni
poklone od 99 centi ako dvogodišnjakinja dobija barbi-auto.
„Ne. U stvari, razmišljaju o usvajanju.“
E, to je bila novost, tema o kojoj nikad nisam razmišljala. Usvajanje. Reč mi
je odjekivala u glavi kao kamenje u metalnoj kutiji. Nisam znala šta da mislim.
Prošli smo pored Paramaunt studija velika trolučna kapija, kućica na parkingu,
ljudi se vozikaju na biciklima. U njenim očima čežnja. „Dogodine ću biti tu“ reče.
Ponekad nisam znala koja je mlaña, ona ili ja.
U umu sam rukovala rečju usvajanje kao da je radioaktivna, videla sam
majčino lice, mesnato i slepo, obraza upalih od besa.
Džoan nas je provezla pored radnji na Melrouzu zapadno od La Brija, gde su
se prodavale polovne čizme i igračke za odrasle, skrenula na jug u tihu sporednu
ulicu, u stari kraj malterisanih bungalova i krupnih platana sa kredastim belim
stablima i lišćem nalik šakama. Stale smo ispred jednog, a ja sam pošla za Džoan
ka vratima. Na emajliranoj pločici ispod zvona pisalo je Ričards, kaligrafskim
slovima. Džoan je pozvonila.
Zena koja nam je otvorila podsetila me je na Odri Hepbern. Tamna kosa, dug
vrat, širok sjajan osmeh, tridesetak godina. Porumenela je kad nam je mahnula da
uñemo. ,Ja sam Kler. Očekivali smo vas.“ Glas joj je bio staromodan, baršunast, a
reči je izgovarala vrlo precizno, i nije gutala slova.
Džoan je ponela moj kofer. Ja sam u torbi nosila majčine knjige, čika Rejevu
kutiju, torbu s Olivijinim stvarima.
„Daj da ti pomognem“, rekla je žena uzimajući torbu i spuštajući je na stočić.
„Spusti to gde bilo.“
Ostavila sam stvari pored stola, osvrnula se po dnevnoj sobi s niskom
tavanicom, obojenoj u beličastoroze, i po podu od crvenkastih čamovih dasaka.
Odmah mi se dopala. Nad kaminom je stajala slika meduza na tamnoplavo j
pozadini kroz koju su prodirale nežne svetle linije. Umetnost, ručni rad. Nisam
mogla da poverujem. Neko je kupio umetničko delo. Potom zid, pun knjiga,
kompakt-diskova, ploča i kaseta. Ugaoni kauč izgledao je udoban crveno-plavopurpurni
dezen, lampa u sredini. Bojala sam se da udahnein. Ovo je greška, ovo
nije za mene. Žena će se predomisliti.
„Treba samo da utanačimo nekoliko stvari“, reče Džoan sedajući na kauč i
otvarajući aktovku. „Astrid, možeš li nas ostaviti nasamo?“
„Raskomoti se“, rekla mi je Kler Ričards, smešeći se, blagonaklono mahnuvši
rukom. „Molim te slobodno razgledaj.“
Sela je pored Džoan i mog otvorenog dosijea, ali mi se i dalje smešila,
preterano, kao da se brine šta ću pomisliti o njoj i njenom domu. Poželela sam da
joj kažem da nema razloga za strepnju.
Ušla sam u kuhinju. Bila je mala, popločana crveno i belo, sa sedefastim
stolom i hromiranim stolicama. Baš kao iz Prepusti to
Biverw dekorisana zbirkom slanika. Figuricama Beti Bup, porcelanskim
kravama kaktusima. Savršena kuhinja za pijenje kakaoa, za partiju dama. Kad sam
shvatila koliko snažno ovo želim uplašila sam se.
Ušla sam u malo zadnje dvorište, osvetljeno, sa širokim cvetnim lejama,
saksijama na drvenom tremu žalosnim kineskim brestom. Bila je tu i jedna
vetrenjačica, a crvena poinsetija rasla je uz osunčani beli zid kuče. Kič začuh
majčin glas u uhu. Ali nije ovo bio kič, nego šarm. Kler Ričards, žena s osmehom
koji kaže „voli me“ bila je šarmantna. Njena spavaća soba? koju su sa zadnjim
tremom povezivali francuski prozori, bila je šarmantna. Prekrivač na niskom
čamovom bračnom krevetu, naslonjača, sanduk, krpara šarmantni.
Dok sam se vraćala u predvorje, videla sam ih kako glavu uz glavu, pored
stočića, gledaju u moj dosije. „Imala je neverovatnih teškoća posle toga“, govorila
je Džoan Piler mojoj novoj starateljki. „U jednom starateljskom domu su pucali u
nju...“ Kler Ričards je u neverici zavrtela glavom kako iko može da bude tako
grozan i da puca u dete?
Kupatilo će mi biti omiljena prostorija, to sam odmah spoznala. Plavičaste i
roze pločice, originalna keramika iz dvadesetih godina? tuš-kabina od matiranog
stakla, labud pliva meñu rogozima. Nešto mi je u tom labudu bilo duboko poznato.
Da li je u nekom našem stanu postojao ovakav labud, izgraviran u staklu? Boce i
sapuni i sveće na držaču koji se protezao celom širinom kade. Otvarala sam boce,
mirisala ih, trljala sadržaj po ruci. Srećorn, ožiljci su bledeli, Kler Ričards neće
morati da gleda jarkocrvene brazgotine činilo se da je preosetljiva.
I dalje su raspravljale o mom slučaju kad sam stigla do prednje spavaće sobe.
„Vrlo je bistra, kao što rekoh, ali je propustila dobar deo školesve te selidbe,
shvatate...“
„Dakle, malo privatnih časova“, reče Kler Ričards.
Moja soba. Dva meka kreveta od čamovine, za slučaj da neko prenoći. Tanki?
staromodni prekrivači u pačvorku, ručno rañeni, obrubljeni petljičastom čipkom.
Kratke cicane zavese«, još čipke. Camov sto polica za knjige. Direrov bakrorez
zeca, uramljen čamovinom. Izgledao je uplašen, sve su mu se dlake videle. Čekao
je da vidi šta će se desiti. Sela sam na krevet. Nisam mogla da zamislim sebe kako
ispunjavam ovu sobu. nastanjujem je namećem joj svoju ličnost.
Džoan i ja smo se rastale uz suze i zagrljaje.
,,Dobroa, veselo je rekla Kler Ričards nakon što je socijalna radnica otišla.
Sedela sam pored nje na kauču. Rukama je obuhvatila kolena i nasmešila se.
„Stigla si.a Zubi su joj bili plavkastobeli kao obrano mleko, providni. Kamo sreće
da sam mogla da joj olakšam brige. lako je kuča bila njena, ona je bila nervoznija
od mene. „Jesi li pogledala svoju sobu? Nisam je nameštala, kako bi ti mogla da
uneseš svoje stvari Da je učiniš svojom.u
Htela sam da joj kažem da nisam ono što je očekivala. Drugačija sani, možda
me neće želeti. „Dopao mi se Direr.c
Kratko se nasmejala i pljesnula rukama. ,,Oh, mislim da ćemo se slagati
sasvim lepo. Samo mi je žao što i Ron nije ovde. Moj muž. On je u Novoj Skotskoj
u lovu, neće se vratiti do srede. Ali, šta da se radi? Hoćeš li čaja? Ili koka-kolu?
Kupila sam koka-kolu, nisam znaia šta piješ. Imamo i soka, a mogu da ti napravim
i frape...cc
„Može čajcc, rekoh.
NlKAD NI SA KIM nisam provodila toliko vremena kao sa Kler Ričards u
narednih nedelju dana. Videlo se da nije bila okružena ñecom. Vodila me je sa
sobom u hemijsku čistionicu, u banku, kao da se boji da me i na trenutak ostavi
samu kao da imam pet godina, a ne petnaest.
Nedelju dana srno jele iz papirnih pakovanja, iz tegli sa stranim natpisima na
etiketama, kupljenih u Sale gurmeu. Klinovi mekog sira, krckavi bageti, smežurane
grčke masline. Tamnocrveni pršut i ananas-dinja, ñijamanti od baklave s mirisom
ruža. Ona nije mnogo jela, ali je mene terala da dovršim odrezak, grejpfrut sladak
poput pomorandže. Nakon tri meseca s Kruelom, nije morala da me tera.
Posle piknika u dnevnoj sobi, pričala bih joj o majci, o domovima,
izbegavajući sve preterano ružne, preterano ekstremne ñetalje. Umela sam to.
Pričala sam joj o majci, ali samo lepo.
Nisam sklona žalbama, neću jednoga dana i o tebi pričati loše, Kler Ričards.
Pokazala mi je svoje foto-albume i zbirke papirića. Na slikama je nisam
prepoznala. Bila je vrlo stidljiva nisam mogla da je zamislim pred publikom ali
sam po albumima zaključila da u duši nije ni najmanje ličila na svoje redovno
izdanje. Pevala je, plesala je plakala je na kolenima lica prekrivenog velom.
Smejala se u kratko sečenoj bluzi s mačem u ruci.
„To je Opera za tri grošac\ rekla je. „Postavljali smo je na Jejlu “
Bila je Ledi Magbet, a pre toga kći u Laku noć, majko. Ketrin u Iznenada
prošlog leta.
Više nije tako često glumila. Uhvatila je srcoliki privesak od granata,
dodirnula se njime ispod pune donje usne. „Mnogo se umaram od glume. Satima se
spremaš, čekaš na poziv, a onda te odgledaju dve sekunde i odluče da si suviše
obojena. Suviše klasična. Suviše šta bilo.u
„Suviše obojena?“ Bledo široko čelo, sjajna kosa.
„To znači crnka.“ Nasmešila se. Jedan sekutić bio joj je kriv, ovlaš se ukrštao
s drugim. „Suviše mala odnosi se na grudi. Klasična znači stara. Nije to nimalo lep
posao bojim se. I dalje odlazim na audicije ali čisto da bih se uvežbavala u
zaludnosti.“
Prstom sam omazala ostatke burzena* iz kutije. „Cemu onda to?“
„Sta da se odreknem šou-biznisa?“ S takvom se lakoćom smejala kad je bila
srećna, ali i kad je bila tužna.
BlOSKOP „Novi Beverli“ bio je na sledećem uglu od njene kuće. Davali su
Kralja herc i Decu raja, pa smo kupile džinovske kese kokica i smejale se i plakale
i smejale se jedna drugoj što plačemo. Ranije sam tu dolazila s majkom ali su
filmovi bili drugačiji. Ona nije volela tužne filmove. Rado je citirala D. H.
Lorensa: „Sentimentalizam je način da se otarasite osećanja koja zapravo nemate.“
Nju su zanimali zlokobni evropski filmovi Antonioni Bertoluči Bergman filmovi
gde su svi umirali ili želeli da umru. Klerini filmovi su pak bili divni snovi. Htela
sam da se uvučem u njih, živim u njima kao lepa luda devojka u pački. Nezasičene,
ponovo smo ih odgledale sutradan uveče. Srce mi je ličilo na balon koji se
prepunjava, i uspaničila sam se. Možda ću dobiti kesonsku bolest, kao ronioci kad
prebrzo izranjaju.
Noću sam budna ležala na čipkanom krevetu i gledala Direrovog zeca. Sve će
poći naopako. Džoan Piler će mi reći da je sve samo greška, da su se predomislili,
da su hteli trogodišnje dete. Odlučili su da sačekaju još dve godine. Brinuo me je
Klerin muž. Nisam želela da se on vrati kući, da mi je oduzme. Htela sam da
zauvek bude ovako nas dve u dnevnoj sobi večeramo paštetu od guščje džigerice i
jagode, slušamo Debisija, pričamo o svojim životima. Htela je da zna sve o meni,
kakva sam, ko sam. Strepela sam što nemam bogzna šta da joj kažem. Nisam bila
probirljiva. Jela sam bilo šta, oblačila bilo šta, sedala gde mi se kaže, spavala gde
mi se kaže. Bila sam beskrajno prilagodljiva. Kler je htela da zna da li više volim
sapun od kokosa ili zelene jabuke. Nisam znala. „Ne? moraš da se odlučiš“, rekla
je.
Tako sam postala korisnica sapuna od zelene jabuke, šampona od kamilice.
Više sam volela da spavam pored otvorenog prozora. Biftek krvav. Imala sam
omiljenu boju ultramarin i najdraži broj devet. No ponekad sam podozrevala da
Kler traži više nego što ja mogu da ponudim.
„Koji ti je najbolji dan u celom životu?“ upitala me je jednog popodneva dok
smo ležale na kauču, ona glavom oslonjena na jedan rukonaslon, ja na drugi. Džudi
Garland je sa zvučnika pevala y Funny Valentine“.
,,Danas“, rekoh.
,,Ne.“ Nasmejala se i gañala me salvetom. ,,Od ranije.“
Pokušala sam da se setim, ali bilo je to kao da tražim novčiće zakopane u
pesku. Preturala sam unaokolo, posecala se na zarñale konzerve, na razbijene
pivske boce, ali sam na kraju ipak našla stari novčić i obrisala ga. Uspela sam da
pročitam datum i zemlju porekla.
„Bilo je to dok smo živele u Amsterdamu. Visoka uska kuća pored kanala.
Imale smo strmo uvijeno stepenište, a ja sam se uvek plašila da ću pasti.“
Tamnozelena kanalska voda i indonežanska hrana. Vodeni pacovi veliki poput
oposuma. Zagušljiv miris hašiša u kafićima. Moja majka večito naduvana.
„Pamtim da je dan bio sunčan, jele smo krvave hamburgere s lukom«, stajale
u uličnom kaflću, a majka je pevala ovu kaubojsku pesmu: 9Vupi-ti ji-jo, ajte
’vamo., siročadi.?u Ne sećam se nijednog drugog sunčanog dana u Arnsterdamu.
Kler se nasmejala zvuk zvončića privukla kolena bradi, omotala ruke oko njih
i uputila mi pogled koji sam mogla da zatvorim u bocu i odložim u podrum kao
savršeno vino.
„Sedele smo na suncu, gledale kanal, a onda je ona rekla: ’Vidi? Astrid
pogledaj sad.’ I mahnula je ljudima na zastakljenom turističkom brodiću koji je
plovio kanalom. Svi su joj otpozdravili. Vidiš, mislili su da smo Holanñanke, da im
želimo dobrodošlicu u svoj grad. To mi je najbolji dan.“ Sunce, i srebrni galebovi,
i Ijudi koji nam mašu misleći da smo odatle, da nam je tu mesto.
Kler je na drugom kraju kauča uzdahnula, ispravila noge nostalgično se
nasmešila. Nije uviñala šta sam bila u ono doba mršavOj usamljeno dete ugrejano
pogrešnom mišlju da negde pripada. Videla je samo detinjastu zabavu.
„Svuda si ti bila, zar ne?“
Jesam? ali mi to nije donelo mnogo dobra.
NA DAN kad je Ron trebalo da se vrati iz Nove Škotske Kler je pobacala svu
ambalažur očistila kuhinju i oprala tri ture rublja. Kuća je mirisala od kuvanja, a
Emilu Heris je pevala nešto o meksičkim banditima. Kler je navukla gumene
rukavice, kidala je meso s još vrelog pileta imala je crveno-belu kariranu kecelju
oko struka i karmin na usnama. „Pravim paelju, šta kažeš?“
Osetila sam teskobu. Dopadalo mi se kako nam je išlo, uhodale smo se? a
sada se sve rušilo zbog učesnika koga još nisam poznavala, učesnika koji bi sve
mogao da mi izmeni. Več sam tad prezirala njenog muža a nisam ga još bila ni
upoznala. Meñutim usisala sam prašinu iz dnevne sobe pomogla joj da na njihov
krevet namesti čiste čaršave s crvenim i belim ružama. „Crveno i belo su boje
braka“ objasnila je Kler.
Otvorila je francuske prozore prema vrtu, koji je treperavo cvetao pod
aprilskim suncem. Ruke su joj gladile beli prekrivač. Znala sam da želi da se nañe
u tom krevetu s njim, da vodi ljubav s njim. Potajno sam se nadala da će on
zakasniti na avion, da će ga zadesiti nezgoda na putu za aerodrom. Obeshrabrilo
me je njeno drhtavo iščekivanje. Podsetila me je na jednu sortu ruža koju je gajila
u vrtu sortu zvanu „iskonskau. Bila je bela s tračkom ružičastog po obodu a kad
biste je ubrali, sve bi joj latice opale.
Nisam znala zašto je baš sad morao da se vrati. Bilo mi je toliko lepo. Nikad
se niko nije toliko zanimao za mene* Svakako to nisam htela da delim s nekakvim
mužem, nekakvim Edom na kauču. Čak bi i čika Rej pokvario divnu ravnotežu.
Oko šest sati su se na prilazu zaustavila kola mali srebrni „alfa romeo“. Izašao
je, prebacio torbu preko ramena, izvadio ranac i aluminijumsku aktovku, a
popodnevno sunce uhvatilo mu se u sedu kosu. Nemirno sarn stajala na tremu dok
mu je ona trčala u zagrljaj. Poljubili su se a ja sam morala da pogledam u stranu.
Zar nije znala koliko lako ovo može da se pokvari, zar nije strahovala?
PAELJU SMO JELI U dvorištu, pod lampicama rasporeñenim u obliku čili
paprike, Emilu je pevala u pozadini zaljubljena u rodeo. Komarci su cvileli. Kler je
upalila sveću s aromom limuntrave«, a Ron nam je pripovedao o onome što je
snimao u Halifaksu priču o avetinjskom baru. Bio je producent u emisiji o
neobičnom i okultnom. Kako stvari stoje, lani je jedan duh gotovo ugušio jednu
mušteriju u muškom toaletu.
„Trebalo nam je tri sata da ga ubedimo da se vrati. Čak i uz celu filmsku
ekipu, premro je od straha. Znao je da će duh pokušati da ga dokrajči.“
„Šta biste uradili da se to i desilo?“ upita Kler.
Ron je ispružio noge na klupu ispred sebe i skrstio ruke na potiljku.
„Napujdao bih Tomu Govančića* na duha.“
„Baš si vickast.“ Lice joj je ličilo na savršeno licidersko srce, ali se njime
provlačila izmaglica nepoverenja.
* Burleskni lik (Tidy Bowl Man) koji, navodno, živi u klozetskoj šolji na
malom čamcu, čisti je i večno se bori da se održi na površini vode. (prev.)
„Ili mogu da probam ’sanitar wc’.“
Dok su se šalili, trudila sam se da uočim šta je to Kler našla na njemu. Bio je
privlačan, ali nije oduzimao dah srednjeg rasta, vitak, sitnog lica, glatko izbrijan.
Svoju čeličnosivu kosu češljao je unazad bez razdeljka. Nosio je naočari bez
okvira, a obrazi su mu bili rumeniji nego u prosečnog muškarca. Oči boje lešnika,
ruke glatke, nokti podrezani glatka burma. Sve je na Ronu bilo glatkoj mirno,
uzdržano. Pričao je priču, ali nije bilo važno sviña li se ona nama ili ne za razliku
od Berija, nije tražio aplauz. Nije vas preplavljivao. Cinilo se da mu ništa nije
potrebno.
Podigao je svoj tanjir, prebacio ostatke na njen, podvukao ga, pružio ruku ka
mom. „Ako ne budeš oprezan, mogao bi i ti da odeš niz vodu.a Rekla je to veselo,
ali je trenutak bio pogrešan.
„Vrtlog La Bria, rekao je.
Zazvonio je telefon i Ron je kroz otvorene francuske prozore otišao da se javi.
Videle smo ga kako leže na beli prekrivač, kako čačka nokte na nogama dok
razgovara. Kler je prestala da raščišćava sto, lice joj se mutilo, vedrilo, mutilo.
Stala je pored pomoćnog stola, petljala s tanjirima, s ostacima i srebrninom, trudeći
se da čuje šta Ron govori.
Spustio je slušalicu i vratio se za sto. Njene sene rasteralo je njegovo sunce.
„Posao?a upita Kler kao da uopšte nije bitno.
„Džefri je hteo da doñe i porazgovara o scenariju. Odbio sam.a Uhvatio ju je
za ruku. Nisam mogla da je gledam tako prezadovoljnu.
Utom se setio da sam ja još tu malo pirinča sa šafranom palo je iz paelje na
stolnjak, pa sam se igrala s njim, pravila narandžastu spiralu. „Imamo o svačemu
da pričamo.a Bio je tako gladak. Zamislila sam ga kako navodi neku usamljenu
vidovnjakinju da pred kamerama obznani svoje razgovore s mrtvim mužem, kako
njenu koščatu ruku drži svojom glatkom, s glatkom zlatnom burmom, i smireno
kaže: „Nastavite.a
Kazala mu je šta smo radile, da me je upisala u gimnaziju „Ferfaksa, da smo
išle u bioskop i na džez-koncert u muzeju. „Astrid je prilično umetnički
nastrojenaa, rekla je. „Pokaži mu svoje radove.a
Kler mi je kupila „pelikan vodene boje u velikom crnom koferu, i tabak
debelog papira. Slikala sam vrt, potištenost kineskog bresta, poinsetije naspram
belog zida. Siljke jedića, rumenilo ruža. Kopije Direrovog zeca. Kler kako izvodi
baletske vežbe u dnevnoj sobi. Kler s čašom belog vina. Kler s kosom umotanom u
turban od peškira. Nisam htela te slike da pokažem Ronu. Suviše su
obelodanjivale.
„Pokaži mu“, reče Kler. „Divne su.“
Nerviralo me je što ona želi da ih pokažem. Smatrala sam da su one naša
stvar, njena i moja. Njega nisam poznavala. Zašto je htela da ih on vidi? Možda da
bi mu dokazala da su bili u pravu što su me prihvatili. Možda da mu se pohvali
koliko joj dobro sa mnom ide.
Otišla sam po veliku fasciklu i pružila je Ronu, a onda sam izašla u mračni vrt
i šutirala krunice s meksičke večernje jagorčevine koja je dopuzala do travnjaka.
Čula sam ga kako okreće strane. Nisam mogla da gledam.
„Pogledaj ovo.“ Nasmejao se. „I ovo. Prirodni talenat. Fantastične su“,
doviknuo mi je kroz mrak. Ja sam i dalje obezglavljivala jagorčevinu.
„Neprijatno joj je“, reče Kler. „Ne stidi se, Astrid. Imaš dara. Koliko ljudi
može time da se pohvali?“
Jedina takva osoba koju sam ja poznavala bila je iza rešetaka.
Cvrčak, možda noćna ptica, oglašavao se cijukanjem nalik hrčku koji trči u
točku. Na tremu, pod čili-svetlom, Kler je o pravljenju paelje pripovedala kao da
prepričava slepstik-komediju usiljena radost od koje me je zaboleo stomak.
Pogledala sam Rona, belinu njegove košulje pomešanu s ružičastonarandžastim
tragovima svetiljki. Smeje se s njom. Ruke mu prekrštene iza glave, prijatno lice
nasmešeno, čisto stopalo, u sandali, oslonjeno na koleno pokriveno džinsom. Zašto
ne odeš, Rone? Ima još vračeva koje valja intervjuisati, instant-čuda koje treba
dokumentovati. Meñutim, njen smeh bio je lepljiv kao sok, miris noćnih cvetova
jasmina blag poput mlečne kupke.
„Astrid, jesi li još tu?“ doviknula mi je Kler zagledajući u tamu.
„Samo razmišljam“, rekoh izvukavši grančicu mente ispod baštenskog creva i
smrvivši je u ruci. Oni će večeras zajedno ležati na čamovom krevetu s ružama na
čaršavima, a ja ću opet biti sama. Žene uvek muškarcima daju prednost. Upravo je
zato sve i otišlo do ñavola.
svakim trenutkom glad i njena ćutljiva bliznakinja, stalna potreba za spavanjem.
Skola mi je prošla u snu. Nisam mogla da razmišljam. Logika je utekla, a pamćenje
iscurilo poput motornog ulja. Stomak me je boleo, izgubila sam menstruaciju.
Lebñela sam nad pločnikom, postala sam dim. Nastupile su kiše bila sam bolesna,
posle škole nisam imala kuda da odem.
Lutala sam ulicama Holivuda. Svuda je bilo beskućne dece grčila su se u
kapijama zgrada, tražila drogu, sitniš, cigaretu, poljubac. Gledala sam u njihova
lica i videla sebe samu. U Las Palmasu je devojka napola obrijane glave počela da
me prati, da me zove Zvončica. „Nemoj da me ostavljaš, Zvončice“, vikala je za
mnom. U džepu sam otvorila perorez; kad me je s leña zgrabila za jaknu, okrenula
sam se i gurnula joj ga pod bradu.
„Nisam Zvončica“, rekoh.
Suze su joj potekle niz lice. „Zvončicea šapnula je.
Sutradan sam nehotice pošla na zapad umesto na istok, potom na sever,
krivudajući po mokrim sporednim ulicama upijajući smolast miris eukaliptusa i
pitosporuma i preostalih pomorandži na drveću. Voda mi je mljackala u cipelama,
lice mi je gorelo od groznice. Nejasno sam znala da treba da se sklonim od kiše,
osušim noge, sprečim upalu pluća, ali me je nešto čudno vuklo na sever i zapad.
Ubrala sam pomorandžu s nečijeg drveta bila je kisela kao sirće, ali mi je trebao
vitamin C.
Tek kad sam dospela do Bulevara Holivud, shvatila sam kuda sam pošla.
Obrela sam se ispred naše stare zgrade prljavobela, poprskana kišom voda kaplje s
banana i palmi i blistavih oleandera. Ovde se srušio naš avion. Videla sam naše
prozore one koje je Beri polomio. Majklove prozore. U njegovom stanu gorelo je
svetlo.
Srce mi se načas vratilo u život, zalupalo od nade dok sam gledala imena na
interfonu, zamišljajući njega kako otvara vrata, iznenañen smrdeće na „Džoni
Vokeru i toplinu njegovog stana, okrunjenu tavanicu., gomile Varajetija, sjajan
fllm na televiziji koliko ću dobrodošla biti. Masaoka, Benoa/Rosnik, P. Henderson.
Ali ne i Mekmilan, ne i Magnusen.
Razočaranje mi je ukazalo šta sam stvarno očekivala. Da smo i dalje ovde.
Da ću ući i zateći majku kako piše pesnm, da ću moći da se umotam u njen
prekrivač i da će sve ovo biti samo san koji ću joj prepričati. Ja zapravo nisam bila
gotovo beskućna devojčica, nisam jela ostatke s Amelijinih tanjira. U tom stanu
majka nikad nije upoznala Berija Kolkera, a za zatvor je znala samo iz novina.
Cetkala bih joj kosu s mirisom Ijubičica, plivala po vrelim noćima. Menjale bismo
imena sazvežña.
No, nestale smo. Majkl je nestao. Vrata su bila zaključana, a bazen pun algi
površina mu se osula od kiše.
NASLONILA SAM SE na zid trpezarijskog dvorišta u „Holivudu“,
grozničava, trudeći se da ne gledam ostalu decu kako jedu. Jedna devojčica
pogledala je u svoju kesu, napravila grimasu i bacila uvredljiv obrok. Sokirala sam
se. Naravno, užina će je čekati kod kuće. Htela sam da je ošamarim. Onda sam se
setila Veštine opstanka. Kad vam se sruši avion, pijete vodu iz hladnjaka i jedete
zaprežne pse. Ovo nije trenutak za prefinjenost.
Prišla sam kanti za ñubre i pogledala u nju. Videla sam smeñu papirnu kesu
na vrhu. Smrdelo je kante nikad nisu prali ali sam mogla to da izvedem. Pretvarala
sam se da sam ispustila nešto u ñubre i zgrabila kesu. U njoj je bio sendvič od
tunjevine s turšijom i maslacem. Korica s hleba bila je skinuta. Bilo je i presne
šargarepe, čak i jedna konzerva soka od jabuke s dodatkom vitamina C.
U poreñenju s psećom zapregom, ovo je bilo lako. Naučila sam da kad
zazvoni., svi bacaju svoj ručak i žure natrag u učionice. Uvek sam kasnila na šesti
čas. No ruke mi se više nisu tresle.
Potom su me jednog dana ukebali. Jedna devojka pokazala me je svojoj
drugarici. „Pogledaj onu gadnu curu. Jede smeće.“ I svi su se okrenuli da me
pogledaju. U njihovim očima videla sam sebe svoje lice puno ožiljaka svoj prst
kako halapljivo grabi odbačen jogurt. Prestala bih da dolazim u školu, ali nisam
znala gde inače da nañem hranu.
Otkrila sam biblioteku u kojoj sam bezbedno mogla da provodim popodneva.,
gledajući slike u knjigama o umetnosti i crtajući. Više nisam mogla da čitam, reči
nisu mirovale. Plutale su papirom, kao ruže na tapetama. Crtala sam plesače sambe
na kariranom papiru iz sveske, kopirala Mikelanñelove mišićave svece i
Leonardove mudre Madone. Nacrtala sam sebe kako jedem ñubre, kradom, obema
rukama, kao veverica, i poslala crtež svojoj majci. Odgovor mi je poslala njena
drugarica iz ćelije.
DragAsrid,
Mene ti neznaš, ja sam tvoje mame cimerka. Od tvoja pismaje mnogo tužna.
Piši ju nešto veslo, da imaš sampetice, da si kraljica maturu. Dobla je doživotnu.
Sto da ju kolješ.
tvja prijateljca Lidija Gusman
Sto da je koljem, Lidija? Zato što sam njenom krivicom ovde. Nisam htela
ničega da je poštedim.
Majčin odgovor bio je nešto praktičniji. Naredila mi je da se javljam Dečjoj
službi svakodnevno i da derem grlo od vikanja sve dok me ne premeste. Rukopis
joj je bio krupan i mračan i izrazit. Osećala sam njen bes grejao me je. Trebala mi
je njena snaga, njen žar. „Ne dopusti im da te zaborave“, rekla je,
Ali nije ovde reč bila o zaboravu. Nego o tome da su me smestili u pregradak
s mojim imenom i zatvorili vrata. Bila sam leš s etiketom na nožnom palcu.
BUDUĆI DA NISAM IMALA NOVCA, žickala sam na parkingu pored
prodavnice pića i kod samoposluge tražeći od muškaraca sitniš da bih se javila u
socijalnu službu. Muškarci su me uvek sažaljevali. Dvaput sam mogla da izveñem
i trik. Behu to fini muškarci mirisni, kancelarijski muškarci koji su izgledali kao da
bi rado dali pedeseticu. Ali nisam htela da započinjem. Znala sam šta bi se desilo.
Samo bih kupila tovar hrane, a onda bih opet ogladnela, a u meñuvremenu bih
postala kurva. Kad pomislite da je sve to lako, zaboravite kolika je cena.
AMELIJA JE OTKRILA da sam tražila novi smeštaj. Podvila sam rep na
neudobnoj sofi u salonu dok je ona hodala tamo-amo, vičući, rukama sekući
vazduh. „Kako se usuñuješ da pričaš takve nečuvene laži o mojoj kući!
Postupamprema tebi kao prema roñenoj kćeri, a ti mi ovako uzvraćaš? Ovim
lažima?“ Beonjače oko crnih dužica potpuno su joj se ogolile, a pljuvačka joj se
skupila u uglu tankih usana. ,,Ne sviña ti se moja kuća? Poslaću te u ’Mek\ Da
vidimo kako ćeš tamo jesti. Imaš sreće što ti dopuštam da sediš za stolom s ostalim
devojkama, s tim groznim licem. U Argentini te ne bi pustili da izlaziš na glavna
vrata.“ Moje lice. Osetila sam da mi ožiljci pulsiraju.
„Šta ti znaš o plemenitoj kući? Samo si primerak običnog uličnog ñubreta.
Majka ti je u zatvoru. Znaš, i zaudaraš na ñubre. Kad uñeš u sobu, devojke zadrže
dah. Opoganjuješ mi dom. Tvoje prisustvo me vreña. Ne želim ni da te gledam.“
Okrenula se i pokazala na uglancano stepenište. „Idi u svoju sobu i ne izlazi.“
Ustala sam, ali nisam odmah krenula. „Šta je s večerom?“ Okrenula se na čvrstoj
potpetici i nasmejala. „Možda sutra.“ Legla sam na krevet u divno j sobi s mirisom
kedra, a stomak me je grebao iznutra kao mačka u vreći. Preko dana sam želela
samo da spavam, ali noću bi mi se slike mog života vraćale kao slajdovi. Da li sam
zbilja smrdela? Jesam li smeće, grozna?
Čula sam Silvanu kako ulazi i smešta se na svoj krevet. „Pomislila si da si
nešto posebno, a? Neka strava faca? Sad vidiš da si ista kao i mi. Bolje umukni,
inače ćeš završiti u ’Meku“ Bacila je kiflu od večere na moje ćebe.
Pojela sam je u dva zalogaja. Bila je tako ukusna da sam zamalo
zaplakala. „Šta je Mek’?“ upitala sam.
Ljutito je uzdahnula. „U ’Mek’ te smeštaju kad nemaš kuda da odeš. Tamo ne
bi preživela ni dan. Pojeli bi te za doručak, bela devojko.“
„Makar imaju doručak“, rekoh.
Silvana se nasmešila u mraku.
Napolju su prošla neka kola, a farovi su im obojili tavanicu pokretnim
senkama. „Jesi li ikad bila tamo?“ upitah.
„Nidija“, rekla je. „Cak i ona kaže da je čupavo, a ona je loca*. Bolje učuti i
trpi, kao i mi. Upamti, samo do osamnaeste.“
Meñutim, imala sam svega petnaest.
SADA JE KlKI TOREZ postala Ijubimče, ona koja sedi Ameliji zdesna i
dobija ostatke s njenog tanjira, kao pseto. Osećala sam istovremeno i zavist i
gañenje. Kiki je okretala stranice argentinskih albuma i jela kolačiće, dok sam ja
ručno prala Amelijino rublje u sudoperi? ribala joj kupatilo, peglala joj odeću i
čipkanu posteljinu, a ako išta upropastim iz čistog prkosa, onda nema večere.
Pujdala nas je jednu na drugu. Jedne noći ukrala sam konzervu slatkog
krompira, a Amelija je naterala Kiki da me otkuca. Dodatno sam omršavila, rebra
su mi štrčala kao brodske merdevine. Počela sam da shvatam ubilački poriv u
ljudskom biću.
»Trebalo bi da i ti uzmeš devojke“, jednog dana je rekla svojoj prijateljici
Konstansi dok sam ja glancala srebrninu. „Zarada bez muke. Možeš da preureñuješ
kuću. Meni je sledeće na redu kupatilo.“
Zubnom četkicom sam polirala zakučaste krivine na dršci viljuške. Već sam
to radila juče, ali se njoj nije sviñalo da u procepima ostaje prljavština, pa sam
morala sve iz početka. Dopalo bi mi se da sam joj ih nabila u stomak. Najela bih se
njenog presnog mesa.
Konačno, posle martovske tame, nakon više nedelja gotovo svakodnevnih
poziva, gospoñica Kardoza me je šutnula i dobila sam novu socijalnu radnicu,
božjeg anñela po imenu Džoan Piler. Bila je mlada, nosila je crnu odeću i imala je
dugu kosu koju je farbala u rpkenrol-crveno. Imala je po četiri srebrna prstena na
svakoj ruci. Više je ličila na pesnikinju nego na vladinog službenika. Kad je došlo
vreme za naš razgovor nasamo, upitala sam je zna li neki bife.
Odvela me je u jedan u Vermontu. Sagnule smo se prolazeći pored nekoliko
spoljnih stolova za kojima su pušači drhtali i trudili se da ostanu suvi, i potom ušle
u topli vlažni enterijer. Smesta su me ophvrale uspomene crni zidovi, miris hipisupe,
sto pored kase pretrpan lecima i besplatnim novinama. Čak su i smešnoružne
pastozne slike izgledale poznate zelene žene s dugačkim dojkama i vampirskim
zubima, muškarci s baroknim erekcijama. I setih se majčinog glasa, njene nervoze
kad bi je buka espreso-aparata prekinula u čitanju, knjiga složenih na gomilu tamo
gde sam ja crtala i uzimala novac od kupaca.
Želela sam da se vrati. Satirala me je potreba da čujem njen dubok, izražajan
glas. Htela sam da ona kaže nešto smešno i okrutno o umetnosti, ili da ispriča priču
o nekom drugom pesniku. Htela sam da osetim njenu ruku na svojoj kosi da me
mazi dok govori.
Džoan Piler naručila je čaj od breskve. Ja sam uzela jaku kafu s pavlakom i
šećerom i najveći raspoloživi slatkiš pogačicu s borovnicama, oblikovanu kao srce.
Sele smo za sto s pogledom na ulicu pogrebne kišobrane, slušale smo nežno
šljapkanje automobila kroz bare. Otvorila je moj dosije na lepljivom stolu. Trudila
sam se da jedem sporo, da uživam u testu i celim borovnicama, ali bila sam suviše
gladna. Pojela sam kolač do pola pre nego što me je Džoan Piler i pogledala.
„Gospoñica Kardoza je preporučila da te ne premeštamo“, rekla je moja nova
socijalna radnica. „Rekla je da sadašnji dom savršeno odgovara. Kaže da imaš
problema s ponašanjem.“
Pred očima mi je iskrsla gospoñica Kardoza kako to piše, koža joj je blatnjava
od šminke nalik prelivu za kolač. Nikad nije pričala nasamo sa mnom, stalno s
Amelijom, na španskom, uz kolačiće \yerbabuena* čaj iz cvetnog servisa. Bila je
toliko impresionirana Amelijom, velikom kućom, iskričavom srebrninom. I svim
tim preureñivanjem. Nikad se nije pitala odakle joj novac. Sest devojaka može da
plati mnogo renoviranja., čak i antikviteta, pogotovu ako ih ne hranite.
Bacila sam pogled na otužnu, tešku sliku žene kako leži na krevetu, raširenih
nogu, a zmije joj gamižu iz vagine. Džoan Piler se osvrnula da vidi šta gledam.
,,Je li rekla zašto sam tražila premeštaj?u S prstiju sam olizala šećer u prahu.
„Rekla je da si se žalila na hranu. I da gospoña Ramos ograničava upotrebu
telefona. Smatra da si bistra, ali razmažena.
Grohotom sam se nasmejala i zadigla džemper da joj pokažem svoja rebra.
Pogledali su me i muškarci s druge strane prolaza pisac s portabl kompjuterom,
student koji je nešto pisao. Očekivali su da pokažem još štošta. Nebitno, gore
ionako više nisam imala ništa. „Gladujemo“, rekla sam pokrivajući kožu.
Džoan Piler se namrštila, sipala čaj kroz pletenu cediljku u okrnjenu šolju.
„Zašto se ostale devojke ne žale?“
„Plaše se goreg smeštaja. Kaže da će nas poslati u ’Mek’ ako se budemo
žalile.“
Džoan je spustila cediljku. „Ako je tačno to što kažeš i ako uspemo to da
dokažemo, mogla bi da izgubi dozvolu.“
Zamislila sam šta bi se tačno odigralo. Džoan bi počela istragu dobila
premeštaj u dolinu San Gabrijel, a ja bih izgubila mladu socijalnu radnicu koju su
njeni klijenti još umeli da ganu. „Potrajalo bi. Ja moram da izañem odmah.“
„Ali šta je s ostalom decom? Zar te nije briga šta će biti s njima?“
Razočaranje u očima Džoan Piler, krupnim, opcrtanim tamnim ajlajnerom po
kapcima.
Pomislila sam na ostale devojke: tihu Mikaelu, Linu malu Kiki Torez. Bile su
gladne koliko i ja. A devojke koje će doći posle nas, devojke koje zasad i ne
poznaju reč staratelj\ šta je s njima? Trebalo bi da želim da srušim Ameliju.
Meñutim teško mi je bilo da zamislim te devojke. Znala sam samo da umirem od
gladi i da moram da se izbavim odatle. Osetila sam se grozno što želim da spasem
sebe, a ne i njih. Nisam želela da budem takva. Meñutim, znala sam da bi i one
uradile isto. Nijedna ne bi mislila na mene ako bi dobila priliku da se izbavi. Samo
bih osetila promaju kad bi izjurile kroz vrata. „Izgubila sam menstruaciju“, rekoh.
„Jedem smeće. Ne tražite da čekam.“ Prečasni Tomas rekao je da su u paklu
grešnici ravnodušni prema tuñim patnjama, da je to deo prokletstva. Shvatila sam
te reči tek sad.
Kupila mi je još jedan kolač, a ja sam je nacrtala na poleñini jednog njenog
papira kosu sam prikazala malo manje umašćenu? previdela sam bubuljicu na
bradi, doterala razmak izmeñu njenih sivih očiju. Napisala sam datum i pružila joj
crtež. Godinu dana ranije bih se uspaničila kad bi me neko smatrao bezdušnom.
Sad sam samo želela da redovno jedem.
DŽOAN PlLER je rekla da nikad nije naletela na dete slično meni, htela je da
me odvede na test. Narednih nekoliko dana popunjavala sam obrasce debelom
crnom olovkom. Ovca je prema konju isto što i nojprema čemu. Već sam to radila
ranije, kad smo se vratile iz Evrope, a oni su pomislili da sam retardirana. Ovaj put
nisam pala u iskušenje da crtam po kompjuterskim karticama. Džoan je rekla da su
rezultati značajni. Trebalo bi da idem u specijalnu školu, treba mi veći podsticaj,
prevazišla sam deseti razred, trebalo bi da sam već u koledžu.
Počela je da me posećuje svake nedelje, ponekad i dvaput nedeljno, i izvodila
me je na dobar obrok van grada. Pržena piletina, krmenadle. Veliki hamburgeri u
restoranima gde su radili samo glumci. Donosili su nam dodatne porcije prženog
luka i kupus-salate.
Tokom tih obroka, Džoan Piler mi je pričala o sebi. Po pozivu je bila
scenarista, a socijalnim radom se bavila zbog zarade. Scenarista. Zamislila sam
majčin podsmeh. Džoan je pisala scenario o svojim iskustvima na poslu socijalnog
radnika za Dečju službu. „Ne bi poverovala šta sam sve videla. Neverovatno.“ I
njen dečko Marš je bio scenarista; radio je u fotokopirnici. Imali su belog psa po
imenu Kasper. Želela je da zadobije moje poverenje, kako bih joj ispričala svoju
životnu priču od koje će ona kasnije napraviti scenario. Istraživanje tako je to
zvala. Bila je u trendu, radila je za okružnu vlast, znala je kako to ide, mogla sam
da joj kažem sve.
Igrale smo igru. Ona je želela da se skinem gola, ja sam zadigla dugačak
rukav do lakta, pokazala joj neke pseće ujede. Bila mi je i mrska i potrebna. Džoan
Piler nikad nije pojela margarin bez ičega. Nikad na parkinzima pored prodavnica
pića nije prosila četvrt dolara za telefon. Osećala sam se kao da za hamburgere
trampim delove sebe. Parčad mesa s butine kao mamac na udici. Dok smo
razgovarale nacrtala sam gole karnevalske plesače s detaljno izrañenim maskama.
16
DŽOAN PlLER našla mi je nov smeštaj. Devojke su me smišljeno ignorisale
dok mi je Džoan pomagala da odnesem stvari u njen crveni olupani „folksvagen
karman gija“, koji je na braniku imao nalepnice: Voli svoju majku, Izañi na
svetlost, Prijatelji prijateljima ne dopuštaju daglasaju za republikance. Silvana je
nanjušila da sam posebne olakšice dobila zato što sam bela. Možda je i bila u
pravu. Verovatno jeste. Tu uopšte nije bilo poštenja. Nimalo. Ali tog martovskog
dana, jednog od onih savršenih martovskih dana u Los Anñelesu, kad se svaki
gradski fotograf lomio da slika grad s plavim nebom i belim planinama i vidikom
od sto pedeset kilometara, poštenje mi nije bilo važno. Htela sam jedino da odem.
Na Boldiju je bilo snega a na Bulevaru Vilšir videla se svaka palma u potezu
od osam kilometara. Džoan Piler pustila je kasetu Toking Hedsa.
„Dopašće ti se ovi ljudi Astrid“ rekla je dok smo se Melrouzom vozile na
zapad pored auto-servisa i meksičkih restorančića. „Ron i Kler Ričards. Ona je
glumica a on radi nešto na televiziji.“
„Imaju li dece?“ upitah, nadajući se da nemaju. Više neću ni čuvanje dece ni
poklone od 99 centi ako dvogodišnjakinja dobija barbi-auto.
„Ne. U stvari, razmišljaju o usvajanju.“
E, to je bila novost, tema o kojoj nikad nisam razmišljala. Usvajanje. Reč mi
je odjekivala u glavi kao kamenje u metalnoj kutiji. Nisam znala šta da mislim.
Prošli smo pored Paramaunt studija velika trolučna kapija, kućica na parkingu,
ljudi se vozikaju na biciklima. U njenim očima čežnja. „Dogodine ću biti tu“ reče.
Ponekad nisam znala koja je mlaña, ona ili ja.
U umu sam rukovala rečju usvajanje kao da je radioaktivna, videla sam
majčino lice, mesnato i slepo, obraza upalih od besa.
Džoan nas je provezla pored radnji na Melrouzu zapadno od La Brija, gde su
se prodavale polovne čizme i igračke za odrasle, skrenula na jug u tihu sporednu
ulicu, u stari kraj malterisanih bungalova i krupnih platana sa kredastim belim
stablima i lišćem nalik šakama. Stale smo ispred jednog, a ja sam pošla za Džoan
ka vratima. Na emajliranoj pločici ispod zvona pisalo je Ričards, kaligrafskim
slovima. Džoan je pozvonila.
Zena koja nam je otvorila podsetila me je na Odri Hepbern. Tamna kosa, dug
vrat, širok sjajan osmeh, tridesetak godina. Porumenela je kad nam je mahnula da
uñemo. ,Ja sam Kler. Očekivali smo vas.“ Glas joj je bio staromodan, baršunast, a
reči je izgovarala vrlo precizno, i nije gutala slova.
Džoan je ponela moj kofer. Ja sam u torbi nosila majčine knjige, čika Rejevu
kutiju, torbu s Olivijinim stvarima.
„Daj da ti pomognem“, rekla je žena uzimajući torbu i spuštajući je na stočić.
„Spusti to gde bilo.“
Ostavila sam stvari pored stola, osvrnula se po dnevnoj sobi s niskom
tavanicom, obojenoj u beličastoroze, i po podu od crvenkastih čamovih dasaka.
Odmah mi se dopala. Nad kaminom je stajala slika meduza na tamnoplavo j
pozadini kroz koju su prodirale nežne svetle linije. Umetnost, ručni rad. Nisam
mogla da poverujem. Neko je kupio umetničko delo. Potom zid, pun knjiga,
kompakt-diskova, ploča i kaseta. Ugaoni kauč izgledao je udoban crveno-plavopurpurni
dezen, lampa u sredini. Bojala sam se da udahnein. Ovo je greška, ovo
nije za mene. Žena će se predomisliti.
„Treba samo da utanačimo nekoliko stvari“, reče Džoan sedajući na kauč i
otvarajući aktovku. „Astrid, možeš li nas ostaviti nasamo?“
„Raskomoti se“, rekla mi je Kler Ričards, smešeći se, blagonaklono mahnuvši
rukom. „Molim te slobodno razgledaj.“
Sela je pored Džoan i mog otvorenog dosijea, ali mi se i dalje smešila,
preterano, kao da se brine šta ću pomisliti o njoj i njenom domu. Poželela sam da
joj kažem da nema razloga za strepnju.
Ušla sam u kuhinju. Bila je mala, popločana crveno i belo, sa sedefastim
stolom i hromiranim stolicama. Baš kao iz Prepusti to
Biverw dekorisana zbirkom slanika. Figuricama Beti Bup, porcelanskim
kravama kaktusima. Savršena kuhinja za pijenje kakaoa, za partiju dama. Kad sam
shvatila koliko snažno ovo želim uplašila sam se.
Ušla sam u malo zadnje dvorište, osvetljeno, sa širokim cvetnim lejama,
saksijama na drvenom tremu žalosnim kineskim brestom. Bila je tu i jedna
vetrenjačica, a crvena poinsetija rasla je uz osunčani beli zid kuče. Kič začuh
majčin glas u uhu. Ali nije ovo bio kič, nego šarm. Kler Ričards, žena s osmehom
koji kaže „voli me“ bila je šarmantna. Njena spavaća soba? koju su sa zadnjim
tremom povezivali francuski prozori, bila je šarmantna. Prekrivač na niskom
čamovom bračnom krevetu, naslonjača, sanduk, krpara šarmantni.
Dok sam se vraćala u predvorje, videla sam ih kako glavu uz glavu, pored
stočića, gledaju u moj dosije. „Imala je neverovatnih teškoća posle toga“, govorila
je Džoan Piler mojoj novoj starateljki. „U jednom starateljskom domu su pucali u
nju...“ Kler Ričards je u neverici zavrtela glavom kako iko može da bude tako
grozan i da puca u dete?
Kupatilo će mi biti omiljena prostorija, to sam odmah spoznala. Plavičaste i
roze pločice, originalna keramika iz dvadesetih godina? tuš-kabina od matiranog
stakla, labud pliva meñu rogozima. Nešto mi je u tom labudu bilo duboko poznato.
Da li je u nekom našem stanu postojao ovakav labud, izgraviran u staklu? Boce i
sapuni i sveće na držaču koji se protezao celom širinom kade. Otvarala sam boce,
mirisala ih, trljala sadržaj po ruci. Srećorn, ožiljci su bledeli, Kler Ričards neće
morati da gleda jarkocrvene brazgotine činilo se da je preosetljiva.
I dalje su raspravljale o mom slučaju kad sam stigla do prednje spavaće sobe.
„Vrlo je bistra, kao što rekoh, ali je propustila dobar deo školesve te selidbe,
shvatate...“
„Dakle, malo privatnih časova“, reče Kler Ričards.
Moja soba. Dva meka kreveta od čamovine, za slučaj da neko prenoći. Tanki?
staromodni prekrivači u pačvorku, ručno rañeni, obrubljeni petljičastom čipkom.
Kratke cicane zavese«, još čipke. Camov sto polica za knjige. Direrov bakrorez
zeca, uramljen čamovinom. Izgledao je uplašen, sve su mu se dlake videle. Čekao
je da vidi šta će se desiti. Sela sam na krevet. Nisam mogla da zamislim sebe kako
ispunjavam ovu sobu. nastanjujem je namećem joj svoju ličnost.
Džoan i ja smo se rastale uz suze i zagrljaje.
,,Dobroa, veselo je rekla Kler Ričards nakon što je socijalna radnica otišla.
Sedela sam pored nje na kauču. Rukama je obuhvatila kolena i nasmešila se.
„Stigla si.a Zubi su joj bili plavkastobeli kao obrano mleko, providni. Kamo sreće
da sam mogla da joj olakšam brige. lako je kuča bila njena, ona je bila nervoznija
od mene. „Jesi li pogledala svoju sobu? Nisam je nameštala, kako bi ti mogla da
uneseš svoje stvari Da je učiniš svojom.u
Htela sam da joj kažem da nisam ono što je očekivala. Drugačija sani, možda
me neće želeti. „Dopao mi se Direr.c
Kratko se nasmejala i pljesnula rukama. ,,Oh, mislim da ćemo se slagati
sasvim lepo. Samo mi je žao što i Ron nije ovde. Moj muž. On je u Novoj Skotskoj
u lovu, neće se vratiti do srede. Ali, šta da se radi? Hoćeš li čaja? Ili koka-kolu?
Kupila sam koka-kolu, nisam znaia šta piješ. Imamo i soka, a mogu da ti napravim
i frape...cc
„Može čajcc, rekoh.
NlKAD NI SA KIM nisam provodila toliko vremena kao sa Kler Ričards u
narednih nedelju dana. Videlo se da nije bila okružena ñecom. Vodila me je sa
sobom u hemijsku čistionicu, u banku, kao da se boji da me i na trenutak ostavi
samu kao da imam pet godina, a ne petnaest.
Nedelju dana srno jele iz papirnih pakovanja, iz tegli sa stranim natpisima na
etiketama, kupljenih u Sale gurmeu. Klinovi mekog sira, krckavi bageti, smežurane
grčke masline. Tamnocrveni pršut i ananas-dinja, ñijamanti od baklave s mirisom
ruža. Ona nije mnogo jela, ali je mene terala da dovršim odrezak, grejpfrut sladak
poput pomorandže. Nakon tri meseca s Kruelom, nije morala da me tera.
Posle piknika u dnevnoj sobi, pričala bih joj o majci, o domovima,
izbegavajući sve preterano ružne, preterano ekstremne ñetalje. Umela sam to.
Pričala sam joj o majci, ali samo lepo.
Nisam sklona žalbama, neću jednoga dana i o tebi pričati loše, Kler Ričards.
Pokazala mi je svoje foto-albume i zbirke papirića. Na slikama je nisam
prepoznala. Bila je vrlo stidljiva nisam mogla da je zamislim pred publikom ali
sam po albumima zaključila da u duši nije ni najmanje ličila na svoje redovno
izdanje. Pevala je, plesala je plakala je na kolenima lica prekrivenog velom.
Smejala se u kratko sečenoj bluzi s mačem u ruci.
„To je Opera za tri grošac\ rekla je. „Postavljali smo je na Jejlu “
Bila je Ledi Magbet, a pre toga kći u Laku noć, majko. Ketrin u Iznenada
prošlog leta.
Više nije tako često glumila. Uhvatila je srcoliki privesak od granata,
dodirnula se njime ispod pune donje usne. „Mnogo se umaram od glume. Satima se
spremaš, čekaš na poziv, a onda te odgledaju dve sekunde i odluče da si suviše
obojena. Suviše klasična. Suviše šta bilo.u
„Suviše obojena?“ Bledo široko čelo, sjajna kosa.
„To znači crnka.“ Nasmešila se. Jedan sekutić bio joj je kriv, ovlaš se ukrštao
s drugim. „Suviše mala odnosi se na grudi. Klasična znači stara. Nije to nimalo lep
posao bojim se. I dalje odlazim na audicije ali čisto da bih se uvežbavala u
zaludnosti.“
Prstom sam omazala ostatke burzena* iz kutije. „Cemu onda to?“
„Sta da se odreknem šou-biznisa?“ S takvom se lakoćom smejala kad je bila
srećna, ali i kad je bila tužna.
BlOSKOP „Novi Beverli“ bio je na sledećem uglu od njene kuće. Davali su
Kralja herc i Decu raja, pa smo kupile džinovske kese kokica i smejale se i plakale
i smejale se jedna drugoj što plačemo. Ranije sam tu dolazila s majkom ali su
filmovi bili drugačiji. Ona nije volela tužne filmove. Rado je citirala D. H.
Lorensa: „Sentimentalizam je način da se otarasite osećanja koja zapravo nemate.“
Nju su zanimali zlokobni evropski filmovi Antonioni Bertoluči Bergman filmovi
gde su svi umirali ili želeli da umru. Klerini filmovi su pak bili divni snovi. Htela
sam da se uvučem u njih, živim u njima kao lepa luda devojka u pački. Nezasičene,
ponovo smo ih odgledale sutradan uveče. Srce mi je ličilo na balon koji se
prepunjava, i uspaničila sam se. Možda ću dobiti kesonsku bolest, kao ronioci kad
prebrzo izranjaju.
Noću sam budna ležala na čipkanom krevetu i gledala Direrovog zeca. Sve će
poći naopako. Džoan Piler će mi reći da je sve samo greška, da su se predomislili,
da su hteli trogodišnje dete. Odlučili su da sačekaju još dve godine. Brinuo me je
Klerin muž. Nisam želela da se on vrati kući, da mi je oduzme. Htela sam da
zauvek bude ovako nas dve u dnevnoj sobi večeramo paštetu od guščje džigerice i
jagode, slušamo Debisija, pričamo o svojim životima. Htela je da zna sve o meni,
kakva sam, ko sam. Strepela sam što nemam bogzna šta da joj kažem. Nisam bila
probirljiva. Jela sam bilo šta, oblačila bilo šta, sedala gde mi se kaže, spavala gde
mi se kaže. Bila sam beskrajno prilagodljiva. Kler je htela da zna da li više volim
sapun od kokosa ili zelene jabuke. Nisam znala. „Ne? moraš da se odlučiš“, rekla
je.
Tako sam postala korisnica sapuna od zelene jabuke, šampona od kamilice.
Više sam volela da spavam pored otvorenog prozora. Biftek krvav. Imala sam
omiljenu boju ultramarin i najdraži broj devet. No ponekad sam podozrevala da
Kler traži više nego što ja mogu da ponudim.
„Koji ti je najbolji dan u celom životu?“ upitala me je jednog popodneva dok
smo ležale na kauču, ona glavom oslonjena na jedan rukonaslon, ja na drugi. Džudi
Garland je sa zvučnika pevala y Funny Valentine“.
,,Danas“, rekoh.
,,Ne.“ Nasmejala se i gañala me salvetom. ,,Od ranije.“
Pokušala sam da se setim, ali bilo je to kao da tražim novčiće zakopane u
pesku. Preturala sam unaokolo, posecala se na zarñale konzerve, na razbijene
pivske boce, ali sam na kraju ipak našla stari novčić i obrisala ga. Uspela sam da
pročitam datum i zemlju porekla.
„Bilo je to dok smo živele u Amsterdamu. Visoka uska kuća pored kanala.
Imale smo strmo uvijeno stepenište, a ja sam se uvek plašila da ću pasti.“
Tamnozelena kanalska voda i indonežanska hrana. Vodeni pacovi veliki poput
oposuma. Zagušljiv miris hašiša u kafićima. Moja majka večito naduvana.
„Pamtim da je dan bio sunčan, jele smo krvave hamburgere s lukom«, stajale
u uličnom kaflću, a majka je pevala ovu kaubojsku pesmu: 9Vupi-ti ji-jo, ajte
’vamo., siročadi.?u Ne sećam se nijednog drugog sunčanog dana u Arnsterdamu.
Kler se nasmejala zvuk zvončića privukla kolena bradi, omotala ruke oko njih
i uputila mi pogled koji sam mogla da zatvorim u bocu i odložim u podrum kao
savršeno vino.
„Sedele smo na suncu, gledale kanal, a onda je ona rekla: ’Vidi? Astrid
pogledaj sad.’ I mahnula je ljudima na zastakljenom turističkom brodiću koji je
plovio kanalom. Svi su joj otpozdravili. Vidiš, mislili su da smo Holanñanke, da im
želimo dobrodošlicu u svoj grad. To mi je najbolji dan.“ Sunce, i srebrni galebovi,
i Ijudi koji nam mašu misleći da smo odatle, da nam je tu mesto.
Kler je na drugom kraju kauča uzdahnula, ispravila noge nostalgično se
nasmešila. Nije uviñala šta sam bila u ono doba mršavOj usamljeno dete ugrejano
pogrešnom mišlju da negde pripada. Videla je samo detinjastu zabavu.
„Svuda si ti bila, zar ne?“
Jesam? ali mi to nije donelo mnogo dobra.
NA DAN kad je Ron trebalo da se vrati iz Nove Škotske Kler je pobacala svu
ambalažur očistila kuhinju i oprala tri ture rublja. Kuća je mirisala od kuvanja, a
Emilu Heris je pevala nešto o meksičkim banditima. Kler je navukla gumene
rukavice, kidala je meso s još vrelog pileta imala je crveno-belu kariranu kecelju
oko struka i karmin na usnama. „Pravim paelju, šta kažeš?“
Osetila sam teskobu. Dopadalo mi se kako nam je išlo, uhodale smo se? a
sada se sve rušilo zbog učesnika koga još nisam poznavala, učesnika koji bi sve
mogao da mi izmeni. Več sam tad prezirala njenog muža a nisam ga još bila ni
upoznala. Meñutim usisala sam prašinu iz dnevne sobe pomogla joj da na njihov
krevet namesti čiste čaršave s crvenim i belim ružama. „Crveno i belo su boje
braka“ objasnila je Kler.
Otvorila je francuske prozore prema vrtu, koji je treperavo cvetao pod
aprilskim suncem. Ruke su joj gladile beli prekrivač. Znala sam da želi da se nañe
u tom krevetu s njim, da vodi ljubav s njim. Potajno sam se nadala da će on
zakasniti na avion, da će ga zadesiti nezgoda na putu za aerodrom. Obeshrabrilo
me je njeno drhtavo iščekivanje. Podsetila me je na jednu sortu ruža koju je gajila
u vrtu sortu zvanu „iskonskau. Bila je bela s tračkom ružičastog po obodu a kad
biste je ubrali, sve bi joj latice opale.
Nisam znala zašto je baš sad morao da se vrati. Bilo mi je toliko lepo. Nikad
se niko nije toliko zanimao za mene* Svakako to nisam htela da delim s nekakvim
mužem, nekakvim Edom na kauču. Čak bi i čika Rej pokvario divnu ravnotežu.
Oko šest sati su se na prilazu zaustavila kola mali srebrni „alfa romeo“. Izašao
je, prebacio torbu preko ramena, izvadio ranac i aluminijumsku aktovku, a
popodnevno sunce uhvatilo mu se u sedu kosu. Nemirno sarn stajala na tremu dok
mu je ona trčala u zagrljaj. Poljubili su se a ja sam morala da pogledam u stranu.
Zar nije znala koliko lako ovo može da se pokvari, zar nije strahovala?
PAELJU SMO JELI U dvorištu, pod lampicama rasporeñenim u obliku čili
paprike, Emilu je pevala u pozadini zaljubljena u rodeo. Komarci su cvileli. Kler je
upalila sveću s aromom limuntrave«, a Ron nam je pripovedao o onome što je
snimao u Halifaksu priču o avetinjskom baru. Bio je producent u emisiji o
neobičnom i okultnom. Kako stvari stoje, lani je jedan duh gotovo ugušio jednu
mušteriju u muškom toaletu.
„Trebalo nam je tri sata da ga ubedimo da se vrati. Čak i uz celu filmsku
ekipu, premro je od straha. Znao je da će duh pokušati da ga dokrajči.“
„Šta biste uradili da se to i desilo?“ upita Kler.
Ron je ispružio noge na klupu ispred sebe i skrstio ruke na potiljku.
„Napujdao bih Tomu Govančića* na duha.“
„Baš si vickast.“ Lice joj je ličilo na savršeno licidersko srce, ali se njime
provlačila izmaglica nepoverenja.
* Burleskni lik (Tidy Bowl Man) koji, navodno, živi u klozetskoj šolji na
malom čamcu, čisti je i večno se bori da se održi na površini vode. (prev.)
„Ili mogu da probam ’sanitar wc’.“
Dok su se šalili, trudila sam se da uočim šta je to Kler našla na njemu. Bio je
privlačan, ali nije oduzimao dah srednjeg rasta, vitak, sitnog lica, glatko izbrijan.
Svoju čeličnosivu kosu češljao je unazad bez razdeljka. Nosio je naočari bez
okvira, a obrazi su mu bili rumeniji nego u prosečnog muškarca. Oči boje lešnika,
ruke glatke, nokti podrezani glatka burma. Sve je na Ronu bilo glatkoj mirno,
uzdržano. Pričao je priču, ali nije bilo važno sviña li se ona nama ili ne za razliku
od Berija, nije tražio aplauz. Nije vas preplavljivao. Cinilo se da mu ništa nije
potrebno.
Podigao je svoj tanjir, prebacio ostatke na njen, podvukao ga, pružio ruku ka
mom. „Ako ne budeš oprezan, mogao bi i ti da odeš niz vodu.a Rekla je to veselo,
ali je trenutak bio pogrešan.
„Vrtlog La Bria, rekao je.
Zazvonio je telefon i Ron je kroz otvorene francuske prozore otišao da se javi.
Videle smo ga kako leže na beli prekrivač, kako čačka nokte na nogama dok
razgovara. Kler je prestala da raščišćava sto, lice joj se mutilo, vedrilo, mutilo.
Stala je pored pomoćnog stola, petljala s tanjirima, s ostacima i srebrninom, trudeći
se da čuje šta Ron govori.
Spustio je slušalicu i vratio se za sto. Njene sene rasteralo je njegovo sunce.
„Posao?a upita Kler kao da uopšte nije bitno.
„Džefri je hteo da doñe i porazgovara o scenariju. Odbio sam.a Uhvatio ju je
za ruku. Nisam mogla da je gledam tako prezadovoljnu.
Utom se setio da sam ja još tu malo pirinča sa šafranom palo je iz paelje na
stolnjak, pa sam se igrala s njim, pravila narandžastu spiralu. „Imamo o svačemu
da pričamo.a Bio je tako gladak. Zamislila sam ga kako navodi neku usamljenu
vidovnjakinju da pred kamerama obznani svoje razgovore s mrtvim mužem, kako
njenu koščatu ruku drži svojom glatkom, s glatkom zlatnom burmom, i smireno
kaže: „Nastavite.a
Kazala mu je šta smo radile, da me je upisala u gimnaziju „Ferfaksa, da smo
išle u bioskop i na džez-koncert u muzeju. „Astrid je prilično umetnički
nastrojenaa, rekla je. „Pokaži mu svoje radove.a
Kler mi je kupila „pelikan vodene boje u velikom crnom koferu, i tabak
debelog papira. Slikala sam vrt, potištenost kineskog bresta, poinsetije naspram
belog zida. Siljke jedića, rumenilo ruža. Kopije Direrovog zeca. Kler kako izvodi
baletske vežbe u dnevnoj sobi. Kler s čašom belog vina. Kler s kosom umotanom u
turban od peškira. Nisam htela te slike da pokažem Ronu. Suviše su
obelodanjivale.
„Pokaži mu“, reče Kler. „Divne su.“
Nerviralo me je što ona želi da ih pokažem. Smatrala sam da su one naša
stvar, njena i moja. Njega nisam poznavala. Zašto je htela da ih on vidi? Možda da
bi mu dokazala da su bili u pravu što su me prihvatili. Možda da mu se pohvali
koliko joj dobro sa mnom ide.
Otišla sam po veliku fasciklu i pružila je Ronu, a onda sam izašla u mračni vrt
i šutirala krunice s meksičke večernje jagorčevine koja je dopuzala do travnjaka.
Čula sam ga kako okreće strane. Nisam mogla da gledam.
„Pogledaj ovo.“ Nasmejao se. „I ovo. Prirodni talenat. Fantastične su“,
doviknuo mi je kroz mrak. Ja sam i dalje obezglavljivala jagorčevinu.
„Neprijatno joj je“, reče Kler. „Ne stidi se, Astrid. Imaš dara. Koliko ljudi
može time da se pohvali?“
Jedina takva osoba koju sam ja poznavala bila je iza rešetaka.
Cvrčak, možda noćna ptica, oglašavao se cijukanjem nalik hrčku koji trči u
točku. Na tremu, pod čili-svetlom, Kler je o pravljenju paelje pripovedala kao da
prepričava slepstik-komediju usiljena radost od koje me je zaboleo stomak.
Pogledala sam Rona, belinu njegove košulje pomešanu s ružičastonarandžastim
tragovima svetiljki. Smeje se s njom. Ruke mu prekrštene iza glave, prijatno lice
nasmešeno, čisto stopalo, u sandali, oslonjeno na koleno pokriveno džinsom. Zašto
ne odeš, Rone? Ima još vračeva koje valja intervjuisati, instant-čuda koje treba
dokumentovati. Meñutim, njen smeh bio je lepljiv kao sok, miris noćnih cvetova
jasmina blag poput mlečne kupke.
„Astrid, jesi li još tu?“ doviknula mi je Kler zagledajući u tamu.
„Samo razmišljam“, rekoh izvukavši grančicu mente ispod baštenskog creva i
smrvivši je u ruci. Oni će večeras zajedno ležati na čamovom krevetu s ružama na
čaršavima, a ja ću opet biti sama. Žene uvek muškarcima daju prednost. Upravo je
zato sve i otišlo do ñavola.
11 Re: Janet Fitch - Beli oleander Sre Feb 15, 2012 12:27 am
Margita
Administrator
NAKON NEDELJU DANA nasamo s Kler, nerado sam se vratila školi, da
završim deseti razred u „Ferfaksuu. Dobro mi je došlo što nisam morala da
pohañam „Holivud gde su me videli kako jedem smeće. Mogla sam da počnem
iznova. U „Ferfaksuu sam ponovo postala blaženo nevidljiva. Svakog dana sam se
posle škole vraćala kući a Kler bi me čekala sa sendvičem i čašom ledenog čaja,
osmehom, pitanjima. Isprva je sve izgledalo čudno i nepotrebno. Nikad me niko
nije čekao da se vratim kući, niko se nije radovao kad začuje moj ključ u bravi, čak
ni dok sam bila mala. Stalno sam imala utisak da će me Kler optužiti za nešto, ali
sam grešila. Htela je da se obavesti o mom sastavu o Edgaru Alanu Pou i mojim
ilustracijama srčanih komora i krvotoka. Bilo joj je žao što sam dobila dvojku na
testu iz algebre.
Raspitivala se za drugu decu, ali nisam imala mnogo šta da joj ispričam. Čak
ni u najboljem raspoloženju nisam bila naročito druželjubiva. Škola je bila posao
završiš i odeš. Nisam nameravala da se priključim sekciji iz španskog ili
učeničkom pokretu protiv vožnje u pijanom stanju. Prošla sam i pored grupice
naduvanih, ne osvrnuvši se. Sada sam imala Kler, koja me čeka. Nije mi trebao
niko drugi.
„Je li danas bilo dobro u školi?u upitala bi prinoseći stolicu za mali crvenobeli
trpezarijski sto.
Držala se pogrešnog uverenja da je „Ferfaksu ličio na njenu srednju školu u
Konektikatu, uprkos vrlo očiglednim detektorima metala na svim ulazima. Nisam
joj pominjala tuče u dvorištu, džeparenje u autobusu. Na času ishrane je jedna
devojka drugoj cigaretom progorela košulju na leñima, i to meni pred nosom
gledajući me, kao da me čika da je sprečim. Jednom mladiću su pretili nožem
u hodniku ispred mog kabineta za španski. Devojke su na fizičkom razgovarale o
svojim abortusima. Kler nije morala da zna ništa od toga. Želela sam da svet za nju
bude divan. Želela sam da sve uspe. Uvek bi mi bilo dobro u školi, bez obzira na
sve.
U SUBOTU je Ron pokosio travu, orezao glave jagorčevini, a onda se
pozabavio nekim scenarijima. Za doručak smo imali dimljenog lososa i ñevreke, a
Kler je otišla na čas baleta. Donela sam slike za sto i sela pored Rona. Polako sam
se navikavala na njega. Nije pokušavao da mi se približi više nego što sam htela.
„Kako ti se čini Kler?“ upitao je iznebuha. Pogledao me je preko naočara kao
starac.
„Dobra je“, odgovorih.
Meñutim, doprlo mi je do mozga na šta je mislio. Kler je noću hodala po kući
čula sam njene bose noge po podu. Pričala je kao da bi je muk smrvio ako ga ne
podupre stalnom strujom zvuka. Lako bi se rasplakala. Jednom me je odvela u
opservatoriju i briznula u plač tokom predstave. Aprilska sazvežña.
„Imaš broj mog pejdžera. Uvek možeš da me nañeš.“
Slikala sam poinsetije naspram belog zida kuće. Ličile su na ranu od sačmare.
KLER JE RAZMAKLA zavesu od muslina, bacila pogled na ulicu. Cekala je
Rona. Još nije bio pao mrak bližilo se leto medeni suton u šest po podne.
„Mislim da Ron ima ljubavnicu“ rekla je.
Iznenadila sam se. Ne samom pomišlju znala sam zašto ona prestaje da govori
kad on telefonira zašto ga nežno ispituje gde je i šta radi. Meñutim naglas
izgovorena rečenica ukazala je na napredovanje njenih sumnji.
Pomislila sam na Rona. Njegovu mekoću. Svakako on žensku može da nañe
kad god hoće. Ali previše se brinuo za Kler. Ako šara naokolo zašto bi ga bilo
briga? A i naporno je radio prekovremeno uvek je kući dolazio premoren. Nije više
bio u cvetu mladosti. Pomislila bih da nema više dovoljno energije.
„Samo mnogo radi“ rekoh.
Kler je iza zavese provirila na ulicu. „Tako on kaže.“
„JESI LI videla moje ključeve?u upitao je Ron. „Svuda sam ih tražio.u
„Uzmi mojeu, reče Kler. „Napraviću drugi komplet.“
„Dobro, ali me muči što gubim stvari. Moraju da budu negde ovde.w
Uzeo je Klerine ključeve, ali se nije smirio. Mnogo je polagao na
organizovanost.
Jednog dana sam videla Kler kako uzima pero iz unutrašnjeg džepa Ronovog
sakoa i stavlja ga u svoje farmerice.
„Jesi li videla moje ’kros pero?u upitao je nekoliko dana kasnije.
„Neu, rekla je.
Namrštio se na mene. „Jesi li ga ti uzela, Astrid? Reci mi istinu, neću se
ljutiti. Samo me dovodi do ludila što stvari tek tako nestaju. Ne optužujem te da ih
kradeš, ali jesi li možda pozajmila pero i zaboravila da ga vratiš?u
Nisam znala šta da kažem. Nisam želela da otkucam Kler, ali nisam htela ni
da Ron pomisli da kradem. Bila sam spremna na sve, samo da ne izgubim ovaj
smeštaj. „Nisam ga uzela, zaista. Ne bih.u
„Verujem tiu, rekao je provukavši ruku kroz sedu kosu. „Mora da postajem
senilan.u
„A možda su i kućni duhoviu, reče Kler.
Kad je Kler otišla na audiciju, temeljno sam pretražila kuću. Pod krevetom
sam našla crveno-belu kutiju ukrašenu komadima slomljenog stakla. Iznutra je
takoñe bila crvena, i puna svih nestalih Ronovih stvari perorez, sat? heftalica,
makaze, ključevi, grickalica za nokte. Polaroid-slika: njih dvoje nasmejani. Još
jedan polaroid: glava uz glavu, da ih niko ne odlepi. Na poklopcu je visio magnet,
a za dno je bila zalepljena čelična ploča. Osetila sam privlačnu silu magneta dok
sam vraćala poklopac.
17
DESETI RAZRED sam završila krajem juna. Imajući okolnosti u vidu, prošla
sam s neverovatno dobrim uspehom. Trojka iz algebre poklonjena: nikad ne
zaključuju dvojke u razredima za talentovane. Meñutim, uz Klerinu pomoć, dobila
sam petice iz engleskog, istorije, umetnosti, biologije, čak i španskog. Da je tražila
da igram fudbal, uradila bih i to. Ron nas je, u znak slavlja, poveo u „Muso i Frenk
restoran na Bulevaru Holivud. Nikad ga ranije nisam primetila. Odmah pored
poslednjeg majčinog i mog stana.
Parkirali smo kola pozadi i sišli niz stepenice s poliranim mesinganim
gelenderom, pored kuhinje u starinskom stilu. Ugledali smo kuvare na delu.
Mirisalo je na paprikaš ili rolat od mesa, baš kako i vreme treba da miriše
ubedljivo i hranljivo. U koloni smo prošli pored izguljenog drvenog pulta, ljudi su
jeli odreske i krmenadle, čitali Varajeti, grejali se pored roštiljske vatre, služili su
ih postariji konobari u zeleno-crvenim uniformama. Bio je to vremenski skok,
povratak u 1927. Dopalo mi se, osetila sam se na sigurnom.
Dali su nam mesta u zadnjoj sali. Ron je poznavao Ijude. Predstavio nas je
„moja supruga Kler, a ja sam načas pomislila da će mene predstaviti kao njihovu
kćer. Meñutim „i naša prijateljica Astrid. Prigušila sam oštricu svog razočaranja
pomišlju da se Marvel ne bi ni potrudila da me predstavi, a Amelija... pa, dobro je
što smo uopšte jeli.
Popila sam svoj koktel „Širli Templ, a Kler je, uzbuñeno šapućući, prstom
pokazivala filmske zvezde. U stvarnom životu ti ljudi nisu izgledali naročito
glamurozno. Niži nego što mislite, obično odeveni, prosto su večerali. Preko puta
nas su sedeli Džejson Robards i još jedan čovek, s dvoje dece obuzete dosadom.
Muškarci su razgovarali o poslu., deca su pravila kuglice od hleba i gañala jedno
drugo.
Kler i Ron su podelili bocu vina a Kler mi je dala nekoliko gutljaja iz svoje
čaše. Neprestano je dodirivala Rona, njegovu kosu, mku, rame. Bila sam 1
jubomorna. Htela sam je celu za sebe. Znala sam da to nije normalno, da normalne
kćeri nisu ljubomorne na svoje očeve. Normalne kćeri žele da oboje njihovih
roditelja nestane.
Ron je izvadio nešto iz džepa i sakrio to u glatkoj šaci. ,,Za dobro obavljen
posao“, rekao je.
Spustio je predmet na moj tanjir. Bila je to crvena plišana kutija u obliku srca.
Otvorila sam je. Unutra je bio brušeni dragulj boje lavande, obešen na zlatni lančić.
„Svakoj devojci treba malo nakita“, rekao je.
Kler mi ga je okačila o vrat. „Ametist je odličan za isceljivanje“, šapnula je
dok mi ga je stavljala, pa me je poljubila u obraz. „Sad te čeka samo dobro.“ Ron
se nagnuo, pa sam i njemu dopustila da me poljubi.
Osetih da mi nadolaze suze. Iznenadila sam se.
Stigla je hrana. Posmatrala sam ih dok smo jeli Klerina tamna sjajna kosa
pada joj po obrazu, oči kmpne i blage. Ronovo glatko muško lice. Pretvarala sam
se da su oni stvarno moji roditelji. Odrezak i vino udarili su mi u glavu, pa sam
zamišljala da sam dete Kler i Rona Ričardsa. Ko sam ja, prava Astrid Ričards?
Dobar sam ñak naravno da ću studirati. Slušala sam ih kako se smejupričali su o
svojim zajedničkim danima na Jejlu, iako sam znala da je Ron tada bio oženjen
drugom ženom, da ju je ostavio zbog Kler. Zamišljala sam sebe na Jejlu, do kolena
u krckavom opalom lišću, ogmutu debelim kaputom od kamilje dlake. Sedela. sam
u amfiteatrima s tamnom lamperijom i gledala slajdove Da Vinčija. Pretposlednju
godinu studija provešću u Toskani. Na Dan roditelja Kler i Ron su mi došli u
posetu, Kler je nosila svoje bisere. Pokazala mi je svoju nekadašnju spavaonicu.
Dodirnula sam ametist o svom vratu. Sad me čeka samo dobro...
RON JE NA PUTU proveo veći deo leta. Navratio je kući ona mu je oprala
mblje i skuvala previše hrane. On je telefonirao, radio na laptopu, održao sastanke,
proveravao poruke., a onda ponovo otišao.
Kler je teško podnela što je on na prečac došao i otišao, ali makar više nije
noću hodala po kući. U vrtu je radila skoro svakog dana, nosila je rukavice i
ogroman kineski šešir. Starala se o paradajzu. Posadila je četiri različite sorte žuti i
crveni koktelparadajz, rimski za špagete, jabučar velik kao bebina glava. Usrdno
smo subotom ujutru gledale emisiju u kojoj se govorilo kako šta treba gajiti.
Stavljala je pritke uz visoke jediće, orezivala ružine pupoljke u korist najvećih
cvetova. Plevila je svaki dan, predveče zalivala, ispunjavala vaz;duh mirisom
vlažne tople zemlje. Sešir joj se meñu lejama kretao kao ploveći balinežanski
hram.
Ponekad bih joj pomagala, ali sam uglavnom sedela pod kineskim brestom i
crtala. Pevala je pesme koje je naučila u mojim godinama: )yAre You Going to
Scarborough Fair?“ i,John Barleycom MustDie“. Glas joj je bio uvežban, mek
poput kože, precizan kao hitac bacača noževa. Bilo da je pevala ili govorila, bila je
podjednako graciozna, i imala je naglasak za koji sam isprva mislila da je engleski,
ali sam onda shvatila da je u pitanju staromodni filmski američki, iz tridesetih
godina. Suviše klasična govorili su joj na audicijama. To nije značilo ’stara’.
Značilo je ’suviše lepa za ovo vreme’, kada sve živo izlazi iz mode već posle šest
meseci. Volela sam da je slušam dok peva, ili dok mi priča o svom detinjstvu u
predgrañu u Konektikatu sve mi je to zvučalo nebeski.
Kad bi otišla na audiciju ili čas baleta, volela sam da uñem u njenu sobu,
očetkam kosu njenom srebrnom četkom, dodirujem haljine u njenom ormaru
strukirane haljine jednostavne poput vaza, akvarel na svili. Uzela sam parfem „ler
di tanc s njene komode bočica od matiranog stakla, dva goluba u gnezdu otvorila
ga, nanela kap mirisa na članke, iza ušiju. Vazduh vremena." Pogledala sam se u
ogledalo nad njenim toaletnim stočićem. Kosa mi je blistala bojom mutne
neizbeljene svile, začešljana unazad, s razdeljkom na strani, blago ukovrdžana na
čelu. Kler i njena frizerka rekle su da moram da skinem šiške. Niko mi nikad nije
rekao da mi loše stoje. Okrenula sam obai profila. Ožiljci su nestali. Mogla sam da
proñem kao lepotica.
Oko vrata mi je svetlucao ametist. Ranije bih ga bila sakrila u čarapu, pa bih
nju ugurala u cipelu u ormaru. No ovde smo svoj nakit nosile. Zaslužile smo to.
„Ako žena ima nakit, onda ga nosiu, objasnila mi je Kler. Sad sam i ja imala nakit.
Bila sam devojka s nakitom.
Probala sam Klerinu dvostruku nisku bisera, pogledala se, prešla prstima
preko glatkih, blistavih perli, takla koralnu ružu na kopči. Biseri zapravo nisu bili
beli, nego bež poput ostrige, razdvojeni čvorićima da ih ne biste sve izgubili ako
ogrlica pukne. Kamo sreće da je i moj život bio takav pun čvorića, da se ne bi
raspao ceo ukoliko se nešto pokvari.
„Večera u osam? To bi bilo sjajno“, rekoh sebi u ogledalu, kao Ketrin
Hepbern, prstiju upletenih u bisere.
Kler je na komodi, do zajedničke slike s Ronom, držala moju fotografiju u
ramu od čistog srebra. Niko nikad nije uramio moju sliku i stavio je na komodu.
Zadigla sam rub majice, huknula na staklo i obrisala ga. Sliku je napravila dve
nedelje ranije, na plaži. Škiljila sam u kameru, smejala se nečemu što je rekla kosa
mi je bila svetlija od peska. I ja sam fotografisala nju omotanu peškirom od glave
do pete, s kineskim šeširom i tamnim naočarima ali taj snimak nije uramila.
Izgledala je kao Nevidljivi čovek. Svlačila se samo kad bi ulazila u vodu i gacala
kroz plićak. Nije volela da pliva.
„Znam da je to budalaština“, rekla je „ali se stalno plašim da će me more
odneti.“
Nije to bio njen jedini strah.
Plašila se paukova, samoposluga, bojala se da sedi leñima okrenuta vratima.
„Loš ći*“, kazala je. Mrzela je purpumu boju, broj četiri, a pogotovu osmicu.
Prezirala je gužvu i bučnu prvu susetku, gospoñu Kromak. Mislila sam da;a
strahujem od svega i svačega, ali me je Kler daleko prevazišla. Šalila se na račun
svojih bojazni, ali su to bile one šale kad znate da ljudi sve to smatraju
smejurijonL, pa se i vi pretvarate da tako mislite, ali ste u dubini duše sasvim
ozbiljni, „Glumci su uvek sujeverni“, rekla je.
Uradila mi je numerološku analizu. Bila sam 0, što je isto kao i 2. Imala sam
moć da pokrenem mase. Ona je bila 6, isto
* Po taoizmu, suštinska životna energija, nastala spajanjem principa Jin i
Jang. (prev.)
što i 27 Žezlo. Broj hrabrosti i moći. Pre braka je biia 22, četvorka. Vrlo loše.
„Dakle, kao što vidiš, Ron mi je spasao život.“ Teskobno se osmehnula.
Nisam mogla zamisliti ni da imam ni da priželjkujem moć pokretanja masa,
ali ako će to nju usrećiti, zaključila sam, šta fali. Pomagala sam joj u aktivnostima
koje bi trebalo da pospeše dobar ći. Jednog dana smo kupile četvrtasta ogledala,
popele se na krov i stavile ih na crvene crepove naspram kuće gospoñe Kromak.
„Tako će se njen loš ći obijati njoj o glavu. Babetina matora.“
Na glavnoj stazi stajala je senica za ruže, a Kler nije volela ljude koji nisu
hteli da proñu kroz nju. Samo dobrota i ljubav mogu da proñu kroz luk od ruža,
govorila je. Uznemirila bi se kad bi neko došao na zadnja vrata. Nije mi dopuštala
da oblačim crno. Kad sam to prvi put uradila, rekla mi je: „Crno pripada Saturnu, a
on nije dobar prema deci.“
Skinula sam njene bisere i vratila ih u kutiju pod ešarpama u gornjoj levoj
fioci. Nakit je većinom držala u papirnoj kesi u zamrzivaču, gde je, po njenom
mišljenju, bio bezbedan od provalnika. Meñutim, biseri nisu smeli da se
zamrzavaju, morali su da ostanu topli.
U dve desne fioke držala je svileni veš svetlih pastelnih boja šampanjac,
školjka-roze, ledenoplavo. Spavaćice, kombinezoni, grudnjaci, gaćice, sve u tonu.
Uredno složeno. Mirisne kesice. Ispod toga majice, prvo bele, potom obojene oker,
jorgovan, smeñe. Sleva bermude i laki puloveri. Na dnu šalovi. Zimsku odeću
smestila je u zapečaćene kofere uvrh ormana.
Kod Kler sam najviše volela upravo taj instinkt prema redu i ritualima, njene
kalendare i pravila. Znala je kad je pravo vreme da se odloži zimska odeća. To mi
se sviñalo. Njen osećaj za red, elegantan i ekscentričan, male ženske tajne, mirisne
kesice, rublje u kompletima. Bacila je veš koji mi je Star kupila, pun rupa, i kupila
mi nov u robnoj kući, raspravljajući o grudnjacima sa starijom prodavačicom. Ja
sam želela saten i čipku, crno i smaragdnozeleno, ali me je Kler nežno nadglasala.
Pretvarala sam se da mi je ona majka i malo sam kenjkala pre nego što sam
popustila.
KLER SE ponovo fotografisala, za glumačke potrebe. Otišle smo u Holivud,
u radnju na Kauengi, da podignemo slike. Na njima je izgledala drugačije
usredsreñena, živa. Uživo je bila mršava, snena, puna čudnih uglova kao neka
Pikasova gospoñica. Fotograf, star Jermenin pospanog pogleda, predložio je da se i
ja slikam. „Mogla bi da radi kao modelu, rekao je Kler. „Viñao sam i gore.“
Instinktivno sam dodirnula ožiljke na vilici. Zar ne vidi koliko sam ružna?
Kler se nasmešila i pomazila me po kosi. „Da li bi to volela?“
,,Neu, odvratih dubokim glasom, da me fotograf ne bi čuo.
„Imaćemo to na umu“, rekla je Kler.
Vraćajući se ka kolima, u vrelini golubijebelog popodneva, prošle smo pored
starog sedokosog hipika, prosjaka sa zelenom vojnom vrećom na grudima.
Prolaznici su ramenima udarali njegovu pruženu papirnu čašu i prelazili na drugu
stranu ulice. Nije bio dovoljno probojan za ovu delatnost. Setila sam se kako sam
žickala na parkingu, ali nije to bilo isto. Bila sam alkos, narkoman. Imala sam
samo petnaest godina. On je ovo sam sebi napravio.
,,Hajde“ rekao je. ,,Pomozi.“
Bila sam spremna da preñem ulicu, da pobegnem od tog strašila, ali ga je Kler
pogledala. Nije umela da ignoriše ljude.
„Imate li nešto sitno, gospoño? Koliko god.“
Svetlo se promenilo, ali Kler nije obraćala pažnju. Preturala je po tašni, tražila
sitninu. Nikad nije naučila osnovnu lekciju o uličarima: ako im pokažete makar
malo pažnje, zalepiće se za vas kao čičak. Kler su pred očima bile samo njegova
neuhranjenost i hroma noga sigurno su ga udarila kola kad je žickao na semaforu.
Moja bi mu majka ponudila da ga gurne pod autobus, ali Kler je brinula. Verovala
je u zajedništvo duše.
Hipik je stavio novac u džep. ,,Vi ste pravo ljudsko biće, gospoño. Većina
neće ni da pogleda propalog čoveka u oči.“ Mene je optužujuće pogledao. „Nije mi
bitno da dobijem nešto. Samo mi je stalo da me neko pogleda u oči, shvatate li
me?“
,,Shvatam“, reče Kler glasom od hladne vode i mekih ruku.
„Marljivo sam radio čitavog života, ali sam prestao da poturam leña, znate.
Nikad ne pijem na poslu. Ne pijem uopšte.“
„Sigurna sam.u Ponovo se upalilo crveno svetlo. Bila sam spremna da
uvučem Kler u saobraćaj. Kud god bismo krenule, ljudi bi nam pričali svoje tužne
životne priče. Uviñali su da je ona suviše pristojna da bi im tek tako okrenula leña.
Približio nam se. Kler je verovatno bila prva pristojna osoba koja ga je saslušala u
poslednja četiri dana.
„Nezaposlenost ne traje zauvek, rekao je. Onjušila sam ga. Ili je popišao sam
sebe, ili je neko drugi imao tu čast. „Ali boli ljude uvo.“
„Nisu svi takvi, reče Kler. Pod poznim popodnevnim suncem, tamna kosa joj
je postajala riña po krajevima.
„Vi ste pravo ljudsko biće, rekao je. „Ali Ijudska bića više nisu u modi. Sad se
traže mašine, eto, Disao joj je ravno u lice, ali je ona bila suviše vaspitana da bi
okrenula glavu. Nije htela da ga uvredi, Izgleda da su takvi uvek naslućivali tu
njenu osobinu. „Mislim, koliko je ljudi potrebno da se isprži hamburger?
„Nedovoljno. Ili možda previše. Nasmešila se nesigurno, i sklonila kosu koju
joj je vetar naneo u lice.
Svetlost je već zelenela, ali smo i dalje stajale tu. Zagiavljene u struji na uglu
Sanseta i Kahuenge, Ljudi su nas obilazili kao da smo rupa u pločniku.
Ponovo se približio i saučesnički spustio glas. „Da li me smatrate
muškarcem? Isplazio je jezik kroz rupu od izgubljenog zuba.
Pocrvenela je slegnula ramenima, postidela se. Naravno da ne, Ja sam htela da
ga odguram s ulice.
„Žene su me ranije mnogo volele. Dok sam radio.
Videla sam joj napetost na licu htela je da ustukne, ali nije želela da ga
povredi. Obrtala je i okretala kesicu fotografija koje je malopre platila dvesta
dolara. Pored nas je prošla crna „korveta, vukući rep-muziku za sobom.
„Vi ste fina žena, ali ne biste se skinuli preda mnom, je li tako?
Gužvala je fotografije, lice joj se treslo od protivrečnosti. „Ja ne...
promrmljala je.
„Ne krivim vas, Ali ne biste. Izgledao je tako tužan,
Uhvatila sam je za ruku. „Kler moramo da poñemo.
Meñutim, suviše se prepustila beskućniku koji joj je uvrtao mozak. Uhvatio ju
je u klopku.
„Nedostaju mi žene“ rekao je. „Njihov miris. Nedostaje mi to. Kao taj vaš, ne
znam koji je.“
Bila je stavila ,,ler di tan“, potpuno neprimeren, kao divlji cvet na ratištu.
Zapanjila sam se što je osetio njen parfem kroz sopstveni smrad.
Ali, znala sam šta je hteo da kaže. I ja sam volela njen miris. Uživala sam da
sedim na njenom krevetu dok bi me ona češljala i uplitala mi riblju kost. Mogla
sam tako da sedim doveka, samo da dišem vazduh u njenoj blizini.
„Hvala“, šapnula je. Takva je bila Kler mrsko joj je bilo da ikoga povredi, čak
i ovu jadnu staru skitnicu.
„Smem li da vam pomirišem kosu?“ upitao je.
Prebledela je. Nije imala granicu. Mogao je da uradi šta je hteo, a ona ne bi
umela da ga zaustavi.
„Ne plašite se“, rekao je podižući ruke nokti kao rogovi. „Pogledajte koliko je
ljudi. Neću vas ni pipnuti.“
Progutala je knedlu, klimnula glavom, zatvorila oči kad joj se primakao,
nežno uhvatio pramen njene kose, podigao ga kao cvet, udahnuo miris. Koristila je
šampon od ruzmarina i karanfilića. Osmeh na njegovom licu.
„Hvala vam“, šapnuo je i udaljio se bez osvrtanja, ostavivši je da stoji na uglu
Kahuenge i Sanseta. Žmurila je, stezala kesu fotografija neke sasvim druge osobe.
KLER ME JE ODVELA u muzej da vidim izložbu Kandinskog. Nikad nisam
volela apstraktnu umetnost. Majka i njeni prijatelji bi načisto poludeli za platnom
na kome nije bilo ničega osim crnih i belih pruga, ili velikog crvenog kvadrata.
Dopadala mi se umetnost koja govori o nečemu. Sezanovi kartaši, Van Gogove
čizme. Sviñale su mi se majušne mogulske minijature, japanske vrane i rogozi i
ždralovi.
No ako je Kler želela da vidi Kandinskog, ići ćemo.
Osetila sam se bolje kad sam ušla u muzej poznato dvorište, fontane,
prigušeno svetlo, blagi glasovi. U muzeju sam se osećala isto kao Star u crkvi
bezbedno i uzvišeno. Kandinski i nije bio toliko apstraktan razaznala sam ruske
gradove s tornjevima nalik turbanima, konjanike s kopljima, topovima, dame u
dugim haljinama, s visokim frizurama. Čiste boje, kao ilustracije u slikovnici.
U narednoj sali su se slike rastapale.
„Zar ne osećaš kretanje?u upita Kler pokazujući veliki ugao na platnu teme
nadesno, kraci nalevo. Ruke je postavila uporedo s linijama. „Baš kao strela.u
Čuvar je spazio njene uzbuñene ruke, suviše blizu platnu za njegov ukus.
,,Gospoñice?C
Pocrvenela je i izvinila se, kao revnosna studentkinja koja se prvi put u životu
uspavala. Povukla me je da sednemo na klupu, gde je slobodno mogla da
gestikulira. Pokušavala sam da osetim isto što i Kler. Da osetim ono što ne postoji,
što možda ne postoji.
„Vidicc, rekla je tiho, držeći čuvara na oku. „Žuto ti prilazi, plavo se udaljava.
Žuto se širi, plavo se skuplja.cc
Crveno, žuto, onaj nanos tamnozelenog širenje, skupljanje, mirne bare
krvarećeg oboda, ugao poput pesnice. Mladić i devojka, zagrljeni oko ramena,
mimoišli su slike kao da prolaze pored izloga.
„I vidiš li kako on okviru oduzima ivicu, kreira asimetričan rub?cc Pokazala
je na traku boje limuna koja se krivila uz levu stranu.
Već sam bila čula ljude kako govore takve stvari u muzeju, i uvek sam mislila
da samo pokušavaju da impresioniraju svoje prijatelje. Ali ovo je bila Kler, i znala
sam da se zaista trudi da mi objasni. Piljila sam u platno, u ugao, u traku. Toliko se
toga dešavalo kod Kandinskog da se činilo kao da se ramovi muče da zadrže sliku
unutra.
U drugoj sali Kler je zastala pored gomile skica u olovci. Linije na papiru,
uglovi i krugovi, nalik igri mikado i piljcima. Kao kad žvrljate dok telefonirate.
„Vidiš li ovaj ugao?cc Pokazala je jedan oštar ugao nacrtan olovkom, a onda
je mahnula ka masivnoj kompoziciji u koju su se stapale sve skice i studije u ulju.
„Vidiš li ga?cc Ugao je dominirao platnom.
Skretala mi je pažnju na različite elemente skica u olovci, krugove, lukove, a
ja sam ih otkrivala na dovršenoj slici, jarkocrvene, tamnoplave. Sve elemente
planirao je na početku. Svaka skica je nosila svoj deo ideje, kao niz ključeva koje
morate da okrenete istovremeno ne biste li otvorili sef. Kad bih sve skice skupila
na gomilu i prinela ih svetlu, ugledala bih oblik završne kompozicije. Zurila sam,
onemela pred prizorom.
Podruku smo obilazile izložbu, jedna drugoj pokazivale detaIje koji su se
ponavljali, apstraktne konjanike, tornjeve, različite vrste uglova, promenu boje kad
bi se oblici uzajamno ukrstili. Na kolena me je bacio uglavnom osećaj reda, vizija
koja je izdržala zub vremena.
Sela sam na klupu i izvadila skicen-blok, pokušala da nacrtam osnovne
oblike. Oštre uglove, lukove, nalik kretanju časovnika. Neizvodljivo. Trebala mi je
boja, trebao mi je tuš i četka. Nisam imala potrebno znanje.
„Zamisli tek koliki je napor uložen da se sve ovo skupi na jedno mesto“, reče
Kler. „Dugogodišnje ubeñivanje vlasnika da prilože svoja platna.“
Zamislila sam um Kandinskog, raštrkan po čitavom svetu, a potom okupljen.
Svako ima tek delić slagalice. Samo na ovakvoj izložbi možete da sagledate celu
sliku, da složite komadiće, osvetlite ih, vidite kako se sve uklapa. To me je ispunilo
nadom da će jednog dana i moj život imati smisla, ako samo uspem da prikupim
sve komade odjednom.
Dolazile smo dvaput nedeljno do kraja leta. Kler mi je kupila uljane pastele,
pa sam mogla da slikam, a da ne uznemiravam čuvare. Provodile bismo ceo dan u
jednoj sali, pred jednom slikom. To ranije nikad nisam radila. Kompozicija iz 191.
predskazala je Prvi svetski rat. „Bio je veoma tanan. Predosećao je da se sprema
rat“, reče Kler. Crnilo, topovi, ludilo, raspoloženje toliko nasilno i mračno naravno
da je morao da izmisli apstraktno slikarstvo.
Povratak u Rusiju. Izobilje avangarde, ali i sve mračnija slutnja da joj je i kraj
blizu, uprkos procvatu. Potom bauhaus, dvadesetih. Ravne linije, geometrijski
oblici. U takvim vremenima niste sebi puštali na volju. Pokušavali ste da nañete
ono što je ispod. Savršeno sam ga razumela. Konačno, odlazak u Pariz. Ružičasto i
plavo i lavanda. Ponovo organske forme, posle mnogo godina. Kakvo li mu je
samo olakšanje doneo Pariz boje, obnovljena sposobnost za mekoću.
Upitala sam se kako bih ja naslikala naše doba. Blistavi automobili i ranjeno
meso, plavi džins i reckavi pseći zubi, komadići slomljenog stakla, požari i
narandžasti mesec i granatna srca.
U JESEN sam ponovo pošla u razred za talentovanu decu. Kler me je ubedila
da se vredi potruditi. Naravno da spadaš 11 dobar razred. Naravno da treba da
nosiš nakit. Naravno da treba da pohañaš umetničke kurseve u muzeju. Naravno.
U praznom ateljeu u podrumu muzeja čekali smo profesorku gospoñicu Trišu
Dej. Dlanovi su mi se znojili po mapi koju mi je Kler kupila. Htela je da me prijavi
za kurs slikarstva za odrasle. Postojale su tinejdžerske grupe za fotografiju, tekstil,
video. Ali ne i za slikanje. „Razgovaraćemo s profesorkom“ rekla je.
Žena je ušla. Sitna, sredovečna, kratke sive kose. Nosila je maslinaste
pantalone i naočari s crnim okvirom od roga. Pogledala nas je umorno preterano
energična majka i njeno razmaženo dete traže poseban ustupak. Odmah sam se
postidela, ali se Kler držala neuobičajeno poslovno. Gospoñica Dej je hitro
pregledala moje radove, pogled joj se po površima pomerao u oštrim linijama.
Realistični motivi Kler leži na kauču, poinsetije, losanñeleski Kandinski. „Ko te je
podučavao?u
Odmahnula sam glavom. ,,Niko.“
Zatvorila je mapu i vratila je Kler. „Dobro. Pokušaćemo."
Svakog utorka uveče Kler me je dovodila u muzej, vraćala se kući, a potom
opet dolazila tri sata kasnije, da me pokupi. Osećala sam grižu savesti zbog njene
volje, kao da sam je iskorišćavala. Začula sam majčin glas: ,,Ne lupetaj. Ona želi
da bude upotrebljena.“ Ali ja nisam želela da budem takva. Želela sam da budem
kao Kler. Ko bi mi, osim Kler, obezbedio časove slikarstva, ko bi se odrekao
utorka uveče zbog mene?
Na časovima sam naučila da pravim štafelaj, razapinjem platno, glatko
nanosim osnovu. Gospoñica Dej nas je terala da eksperimentišemo s bojama i
potezima. Potez četkice svedočanstvo je kretnje rukom. Trag vašeg postojanja,
kvaliteta vaše ličnosti, dodira, pritiska, stručnosti pokreta. Slikali smo mrtve
prirode. Cveće, knjige. Neke gospoñe su slikale samo sićušno cveće. Gospoñica
Dej im je rekla da ga uvećaju, ali ih je bilo sramota. Ja sam slikala cvetove velike
poput pice, jagode uvećane u niz zelenih trouglova na crvenoj pozadini, šare na
semenju. Gospoñica Dej bila je Spartanka u pohvalama, neuvijena u kritikama. Na
svakom času neko bi se rasplakao. Majci bi se dopala. A sviñala se i meni.
Pažljivo sam cenzurisala svoja pisma majci. Zdravo, kako si, kako poezija?
Pisala sam joj o ocenama, baštovanstvu, časovima slikarstva, mirisu svetih Ana i
sparušenom pejzažu, novembarskom plavetnilu, kraćanju dana. Sampetice, kraljica
maturu. Slala sam joj male crteže, akvarele veličine razglednice, u ćeliji nije imala
mnogo prostora. Obožavala je period s Kandinskim i moje nove radove. Poslala
sam joj niz crteža u olovci na pausu. Bio je to autoportret, ali slojevit linija ovde,
linija onde, jedna po jedna, da bi sama shvatila morala je da naslaže sve papire
jedan na drugi. Više joj nisam davala ništa na tanjiru. Morala je da se potrudi.
MAJKA mi je odgovorila da su joj pesme objavljene u Kenjon rivjuu i u
poetskom izdanju Zizive. Upitala sam Kler možemo li da ih nabavimo, pa me je
odvela u Supu od knjiga na Stripu i kupila mi. Našla sam dugačku pesmu o trčanju
u zatvoru to joj je svakog dana oduzimalo dosta vremena. Kad nije pisala, trčala je
osamdeset, sto pedeset kilometara nedeljno. Patike bi joj propadale svaka
četiri meseca; ponekad bi joj dali nove, a ponekad ne. Znala sam kako joj je.
Napravila sam deset fotokopija pesme i crtala po njima. Sedela sam za stolom
u crveno-beloj kuhinji i uljanim pastelama slikala preko njenih reči osećaj trčanja,
besmislene, kružne aktivnosti. Nalik njenom umu.
Počele su kiše, šaputale su ispred zamagljenog kuhinjskog prozora. Kler je
donela šolju čaja od nane i sela pored mene. „Pričaj mi o njoj.“
Nešto me je sprečavalo da Kler ispričam sve o majci. Bila je radoznala kao i
svi ostali moji savetnici u školi, Rej, Džoan Piler, urednici malih književnih
časopisa. Pesnici u zatvoru, čisti paradoks. Nisam znala šta da kažem. Ubila je
čoveka. Bila mi je majka. Nisam znala da li sam ista kao ona. Htela sam da Kler
ostane odvojena od moje majke, želela sam da njih dve budu na različitim
stranicama, i da samo ja mogu da ih zajedno prinesem svetlosti.
Kler je ponovo pročitala pesmu o trčanju. „Sviña mi se ovaj stih: istezanje,
dvadeset godina. Sat bez kazaljki. Zivot u zatvoru nezamislivo. Trigodine nestale,
ugažen kruguzemlji. Sigurno je jako hrabra. Kako izdržava?“
„Nikad nije tamo gde se nalazi“ rekoh. „Uvek je samo u sopstvenoj glavi.“
„To mora da je divno.“ Kler je pomazila šolju kao dečji obraz. „Volela bih da
ja to umem.“
Bilo mi drago što ne ume. Kler je mogla da bude ganuta. Možda previše
često, ali je bar mogla. Nije umela da izvrće stvari u glavi, da štimuje dobar ishod.
Pogledala sam majčinu pesmu u Kenjonu. Vrlo je interesantno što je uvek bila
heroina, odmetnica, sama protiv svih. Nikad hulja.
„U tome je razlika izmeñu pravih umetnika i svih ostalih“, uzdahnu Kler.
„Oni mogu da menjaju svet.“
„Ti si umetnica“ rekoh.
„Glumica“ odgovorila je. „Čak ni glumica.“
Dotad sam već odgledala dva njena filma. Bila je prozračna, srceparajuća. Ja
bih se plašila da budem tako ranjiva. Poslednje tri godine strpljivo sam gradila
neku vrstu kože, kako ne bih prokrvarila kad god se očešem o nešto. Ona je pak
bila gola, ljuštila se svakodnevno. U jednom filmu je igrala profesorovu ženu,
drhtavu., s biserima. U drugom ženu iz osamnaestog veka, odbačenu ljubavnicu
monahinju. „Ti si fantastična glumica“ rekla sam.
Kler slegnu ramenima i stade da čita drugu pesmu o zatvorskoj tuči. „Sviña
mi se nasilnost tvoje majke. Njena snaga. Kako se samo divim tome.“
Zamočila sam četkicu u tuš i u nekoliko poteza nacrtala lukove i linije, crnu
tačku. Njeno nasilje. Kler, šta ti znaš o nasilju?
0 snazi moje majke? Kao što vidiš, ipak nije uspela da ne postane pozadina za
moju umetnost. Samo pozadina. Njene reči su moje platno.
JEDNOG LENJO TOPLOG i maglovitog dana, Kler me je? kad sam se
vratila iz škole, presrela kod luka od ruža. „Dobila sam ulogu!“ viknula je čak i pre
nego što sam prošla.
Zabacila je glavu i izložila vrat slabom zimskom suncu, a smeh joj je prskao
naviše kao gejzir. Grlila me je, ljubila. Pokušaia je da se javi Ronu u Rusiju, na
Ural, gde je snimao istraživački kongres telekinetičara. Nije mogla da ga dobije.
Cak ni to joj nije ugasilo žar. Otvorila je bocu šampanjca „tatinger“ koji je u
hladnjaku čuvala za posebne prilike. Izlio se svuda po čašama i stolu, penušao se
po podu. Nazdravile smo novom poslu.
Uloga je bila mala, ali zakučasta. Igrala je elegantnu, ali pijanu ženu nekog
lika večera, duga haljina, dijamanti. Mnogo jela i pića, morala je da upamti kad šta
ide da bi se sve uklopilo. „Uvek sam nečija usamljena žena“ uzdahnula je, „Sta je
ovo priča mog života?“
Dobila je ulogu zato što je reditelj bio Ronov prijatelj i zato što je glumica
koja je trebalo da igra usamljenu ženu rediteljeva bivša svastika slomila ključnu
kost u poslednji čas, pa im je trebala slično grañena osoba koja bi stala u haljinu
bez ramena.
„Makar razgovaram s glavnim glumcima“ objasnila je. „Neće moći da iseku
scenu.“
Imala je svega pet rečenica, a dve scene kasnije naći će je mrtvu. Pomagala
sam joj da uvežba tekst, igrala sam glavnog junaka. Teškoća je u tome, objasnila
je, što u sceni mora da jede i pije dok govori. Sve je pohvatala iz drugog pokušaja,
ali je insistirala na tome da ponavljamo bezbroj puta. Posebno joj je bilo stalo da
zapamti posle koje reči će zastati i popiti vino, kad će tačno podići viljušku, kojom
rukom, koliko visoko. „Scene za stolom su najgore“, objasnila je. „Sve treba da se
uklopi.“ Ulogu smo probale nedelju dana. Tolika ozbiljnost zbog samo pet
rečenica. Nisam shvatala da su glumci takvi perfekcionisti. Uvek sam mislila da
samo stanu pred kameru i snime film.
NA DAN SNIMANJA morala je da bude u šminkernici u šest ujutru. Rekla
mi je da ne ustajem, ali sam ipak ustala. Sedela sam s njom dok je sebi pripremala
frape s dodatkom proteinskog praška, spiruline, pivskog kvasca, vitamina E i C.
Bila je vrlo bleda i ćutljiva. Koncentrisala se. Izvodila je vežbe disanja, pevušila
kineske slogove i pri udahu i pri izdahu. Izdahnute note bile su niske i zvučne., ali
udahnute behu čudne, visoke i tužne. Vežba se zvala ći gong; tvrdila je da je to
smiruje.
Na brzinu sam je zagrlila kad je izlazila. Naučila me je da nikad ne kažem
„srećno“. Glumcima se kaže „slomi nogu“. Zato sam za njom viknula: „Slomi
nogu!“ i trznula se kad se saplela
0 glavu prskalice.
Posle škole sam dojurila kući, željna da saznam kako je bilo na snimanju, a
pogotovu da čujem priču o Haroldu Mekenu englesko j zvezdi u ulozi Gaja ali se
Kler još ni je bila vratila. Uradila sam sve domaće zadatke, čak sam unapred
pročitala engleski i istoriju. Do šest je već pao mrak. bez poziva? bez glasa. Nadala
sam se da nije doživela neku nesreću, jer je tog jutra bila jako nervozna. Meñutim.,
verovatno je s ostalim glumcima otišla na piće ili na večeru, ili tako nešto. Ipak
nije ličilo na nju da se ne javi. Pozvala bi me čak i ako se zadrži na pijaci.
Spremila sam večeru rolat od mesa kukuruzni hleb, salatu i razmišljala: sve
će biti gotovo dok se ona ne vrati. U osam i dvadeset čula sam njena kola pred
kućom. Sačekala sam je na vratima. „Napravila sam večeru“, rekoh.
Sminka joj se razmazala u krugove oko očiju. Protrčala je mimo rnene, pravo
u kupatilo. Začula sam da povraća.
„Kler?“
Izašla je legla na kauč pokrila oči podlakticom. Izula sam je. „Da ti donesem
nešto? Aspirin? Seven-ap?“
Rasplakala se u dubokim, grubim jecajima, okrenula glavu od mene.
Donela sam joj „tajlenol“ i čašu sode, gledala je kako srkuće. „Sirće. Na
frotirskoj rukavici.“ Pala je natrag na jastuke. „Belo sirće. Dobro iscedi.“ Glas grub
poput šmirgl-papira. „I ugasi svetlo.“
Ugasila sam lampe? namočila rukavicu u sirće, iscedila je donela joj. Nisam
imala petlje da je pitam šta se desilo.
„Sedamnaest dublova“, rekla je spuštajući rukavicu preko čela i očiju. „Znaš
li koliko to traje? Stotinu Ijudi čeka na tebe? Više nikad u životu neću glumiti.“
Uhvatila sam je za ruku, sela na pod pored njene nepokretne figure u mračnoj
sobi prepunoj sirćetne pare. Nisam znala šta da kažem. Kao da gledate kako neko
koga volite staje na nagaznu minu i odleće u vazduh. A vi ne znate šta ćete s
komadima.
„Pusti Leonarda Koena“, šapnula je. „Prvi album, sa The Sisters ofMercy“
Našla sam ga Koenovo nosato lice na prednjoj strani, svetac koji se uzdiže iz
plamena na zadnjoj i pustila. Sela sam pored nje, čvrsto pritisla njenu ruku na svoj
obraz. Tužan monoton glas ravnodušno peva o časnim sestrama, o tome da se nada
da ćete i vi na njih naleteti.
Nešto kasnije prestala je da plače. Mislim da je zaspala.
Nikad mi ranije ni do koga nije bilo stalo toliko da mogu da osetim njegov
bol. Smučilo mi se što su to učinili Kler, a ja nisam bila tamo da joj kažem:
Odustani, ne moraš to da radiš. „Volim te, Kler“, tiho sam rekla.
KAD SAM OTIŠLA na čas slikarstva jedne večeri, čekali smo gospoñicu
Dej, ali se nije pojavila. Jedna starija polaznica odvezla me je kući. Otvorila sam
vrata okićena božićnim vencima, ušećerenim kruškicama i porcelanskim
golupčićima, očekujući da zateknem Kler u dnevnoj sobi kako čita neki časopis i
sluša muziku, ali nije bila kod kuće.
Našla sam je u svojoj sobi kako prekrštenih nogu sedi na mom krevetu i čita
majčine papire. Pisma iz zatvora, pesničke zapise, lična dokumenta, sve je raširila
oko sebe. Izgledala je bleda, izgubljena, grickala je nokat domalog prsta. Nisam
znala kako da reagujem. Bila sam besna, bila sam uplašena. Nije smela da čita te
stvari. Trebalo mi je da ostanu po strani. Nisam htela da Kler ima bilo kakav
kontakt s majkom koji ja ne mogu da kontrolišem. A sad je otvorila kutiju. Kao
Pandora. Pustila je zlo napolje. Ingrid Magnusen ih je sve uvek tako fascinirala.
Osetila sam da ja ponovo nestajem u njenoj seni. To su bile moje stvari. Cak i nisu.
Uzdala sam se u Kler.
„Šta to radiš?“
Skočila je, ispustivši svesku koju je upravo čitala. Njene usne su pokušale da
izgovore objašnjenje, pa su se sklopile. Ponovo otvorile. Ni zvuka. Kad bi se
uznemirila, ostala bi bez reči. Pokušala je da skupi dokazni materijal drhtavim
rukama, ali je oblika
bilo previše i izmicali su joj se iz ruku. Poražena? ostavila ih je zatvorila oči
pokrila lice rukama. Podsetila me je na Kejtlin, koja je mislila da mi ne možemo da
vidimo nju ako ona ne vidi nas. „Nemoj me mrzetia? rekla je.
,,Zašto? Kler? Pokazala bih ti da si pitala.“
Počela sam da skupljam beležnice, pirinčani papir uvezan kanapom,
italijanske sveske amsterdamske školske vežbanke glatke omote, kožne omote
uvezane pertlama. Majčine zapise s mojim odsustvom po marginama. Ništa od
toga nije govorilo o meni. Cak ni pisma. Samo o njoj.
„Bila sam depresivna. Ti nisi bila tu. Ona je izgledala tako jaka.u
Tražila je uzor? Gotovo sam se nasmejala. Poželela sam da je ošamarim što se
divila mojoj majci. Probudi se! htela sam da vrisnem. Ingrid Magnusen može da te
ošteti ako samo proñe pored tebe odlazeći u kupatilo.
A sada je i pročitala pisma. Znala je da nisam htela da s majkom raspravljam
o njoj. Zamišljala sam koliko ju je to zabolelo. Kamo sreće da sam ih bacila,
umesto da ih vucaram kao kletvu. Ingrid Magnusen. Kako da objasnim? Nisam
htela da majka zna za tebe Kler. Ti si jedino dobro koje mi se ikad desilo. Nisam
želela da rizikujem. Koliko bi te samo majka mrzela. Ona ne želi da ja budem
srećna Kler. Dopadalo joj se što mrzim Marvel. Tada se osećala bliska sa mnom.
Umetniku ne treba sreća, rekla je. A mislila je: kad bi bila srećna, ja ti ne bih
trebala. Mogla bi me zaboraviti. I bila je u pravu. Zaista bih mogla.
Grdila me je u tim pismima. Sta me briga za 98poena na testu iz pravopisa? I
za tvoj cvećnjak? Tako si dosadna. Više te ne prepoznajem. Ko su ti Ijudi s kojima
sad ziviš? Sta ti se stvarno motapo glavi? Ali nikad joj nisam ništa odgovorila.
„Zeliš da upoznaš moju majku?“ Izvadila sam beležnicu sa sivom trakom,
otvorila je i pružila Kler. „Evo. Čitaj.“
Spustila je ruke oči joj behu naduvene i crvene nos vlažan. Stucnula je i uzela
beležnicu. Nisam morala da joj gledam preko ramena. Znala sam šta je pisalo.
Proširi zlobnu glasinu.
Pusti na ulicu Ijubljenog psa starije osobe.
Predloži samoubistvo teško deprimiranoj osobi.
„Šta je ovo?“ upitala je.
Reci detetu da nije naročito lepo ili bistro.
Napuni fišeke odprovidnog masnogpapira sredstvom za odgušenje sudopere i
ostavi ih na pločnicima.
Baci šaku beskorisnih stranih novčiča u prosjakovu šolju i nateraj ga da ti
ponizno zahvali. „Bog vas blagoslovio, gospoñice. “
„Ovo ipak nije stvarno“, reče Kler. „Ne možeš reći da ona ovo zapravo i
radi.“
Slegnula sam ramenima. Kako bi Kler i mogla da shvati ženu poput moje
majke? Satima je majka mogla da sastavlja ovakve liste, i da se smeje dok joj suze
ne udare na oči.
Kler me je pogledala gladno, molećivo. Kako sam mogla da joj ne oprostim?
Moja majka nije imala pojma šta najviše volim da jedem, gde bih živela kad bih
mogla da biram bilo koje mesto na svetu. Kler je ta koja me je otkrila. Znala je da
želim da živim u Big Seru, u kolibi sa štednjakom na drva, pored izvora, da sam
volela sapun od zelene jabuke, da mi je omiljena opera Boris Godunovy da se
plašim mleka. Pomogla mi je da spakujem papire u kutiju, zatvorim je i gurnem
pod krevet.
18
RONI KLER su se ponovo svañali u svojoj sobi. Čula sam ih dok sam ležala
zec šćućuren na zidu, uši mu načuljene i uzdrhtale. Kler je htela da Ron ostavi
posao, da nañe nešto što nema veze sa sakaćenjem krava ili veštičarenjem u
pueblima.
„Šta hoćeš da radim da perem sudove?“ Ron je retko podizao ton. Meñutim,
bio je umoran, upravo se vratio iz Rusije, i nije očekivao sukob. Obično bi ga
dočekao domaći obrok i poljupci i čisti čaršavi. „Zarañujem za život. To je samo
posao, Kler. Gospode, ponekad prosto ne znam šta ti se mota po glavi.“
Ali to je bila laž. Ron je zapravo nutkao strah. I imao je poveliko tržište, reklo
bi se. Ljudi su se posvuda plašili. Preteći oblici vrebali su na rubovima vidnog
polja, u susednom automobilu, u bankomatu, možda su stajali u zasedi s
tridesetosmicom. U samoposluzi su u pastu za zube stavljali otrov. Ebola, hepatitis
C. Muževi su nestajali na putu u prodavnicu pića. Deca su u jarkovima nalažena
mrtva i odsečenih šaka. Slika iščupana iz rama, obrisi nestali. Ljudi su žudeli za
čudovištima i duhovima i glasovima iz grobova. Nešto strano, smišljeno, a ne
besmisleno i poznato kao što je dete upucano zbog svoje kožne jakne.
I Ron je to obezbeñivao. Uramljeni strah. Tuñinci su uvek prihvatljiviji od
zbunjujućih, nasilnih dela. Njegova karijera ogrezla je u cinizmu, pumpala se
licemerjem.
Njen glas je za uzvrat zvučao kao savijanje metalne ploče.
Meñutim, njega sam razumela od reči do reči. „Radio sam četrnaest sati,
zarnenio dan za noč, bio na kongresu savijača kašika u Jakutsku, i ti misliš da sam
ja posle svega toga spreman za zabavu? Hej, ajde dovedite fufe! Možda bi i ti
trebalo malo da radiš, pa bi se setila šta znači biti smožden uveče.“
Osetila sam da je njegove reči peku kao udarci biča. Trudila sam se da čujem
šta ona govori ali joj je glas utihnuo u mrmljanje. Kler nije mogla da se brani,
savila se kao list pod staklom.
„Astrid ne očekuje od tebe da je čekaš s keksima i mlekom. Pobogu Kler!
Ona je već devojka. Mislim da bi volela da provede i neko vreme nasamo. Možda
bi i sama našla prijatelje kad bi joj pružila priliku“
Ali Kler mi je trebala., Rone. Niko me nikad nije čekao da se vratim iz škole i
nikad mleko. Nije čak ni to znao. Bila sam joj bitna. Zar nije shvatao šta sve to
znači meni, i njoj? Da mu je bilo stalo., nikad joj ne bi rekao tako nešto.
Odškrinula sam vrata ne bih li je čula ali je najverovatnije šaputala.
„Naravno da su prestali da se javljaju. Glorija je rekla da je besomučno
zvonila, a da ti nikad nisi podigla slušalicu. Naravno da su odustali.“
Sad se čuo samo njen plač. Plakala je kao dete, jecala, štucala, šrnrcala. A
njegov glas ju je tešio.
Zamišljala sam ga kako je grli, ljulja je, mazi je po kosi, i da mu ona to
dopušta što je najgore. Potom će voditi ljubav, ona će zaspati misleći da je on ipak
jako dobar da je sigurno voli. Sve će biti bolje. To je bio njegov način. Da je
povredi, a potom uteši. Mrzela sam ga. Došao je kući i uznemirio je, a za koji dan
će je ponovo napustiti.
STIGLO JE PISMO od majke. Počela sam da ga otvaram kad sam shvatila da
nije za mene. Bilo je adresirano na Kler. Šta moja majka ima da piše Kler? Nikad
joj je nisam pomenula. Odlučila sam da ne smem rizikovati. Majka bi mogla svašta
da joj napriča. Mogla bi da joj zapreti, da je slaže ili uplaši. Uvek mogu da kažem
da sam ga greškom otvorila. Odnela sam ga u sobu i rasekla kovertu.
Draga Kler,
Da, mislim da bi bilo sjajno kad bi došla u posetu. Toliko dugo nisam videla
Astrid, ne znam ni da li bih je prepoznala i uvek se radujem susretima sa svojim
odanim čitaocima. Staviću te na svoju listu posetilaca nisi nikad bila krivićno
gonjena, zar ne?
Samo se šalim.
Tvoja prijateljica,
Ingrid
One su se dopisivale i ta me je spoznaja ispunila mučnim strahom. Tvoja
prijateljica, Ingrid. Mora da joj je pisala nakon što sam je oko Božića uhvatila da
čita u mojoj sobi. Osetila sam se izdana, bespomoćna, sapeta. Suočila bih se s
njom, ali bih onda morala da joj priznam da sam otvorila pismo. Zato sam ga
iscepala i spalila ga u svojoj kanti za otpatke. Ako bude sreće, deprimiraće se što
joj moja majka nije odgovorila, te će odustati.
FEBRUARSKO JUTRO, toliko sivo i oblačno da se brda Holivuda nisu
videla iz našeg dvorišta. Išle smo u posetu mojoj majci. Kler je to sredila. Obukla
je mini suknju, džemper s rol-kragnom, helanke, sve u mahagoni-smeñoj boji, i
namrštila se u ogledalo. „Možda bi džins bio bolji.u
„Ništa plavou, rekoh.
Pomisao na ovaj susret bila mi je gotovo nepodnošljiva. Mogla sam da
izgubim sve. Majka bi mogla da je povredi. Ili pak da je pridobije. Nisam znala šta
je gore. Kler je bila moja, Kler me je volela. Zašto je majka morala da se umeša?
No, takva je bila uvek je morala da bude u centru pažnje, sve je moralo da se vrti
oko nje.
Nisam je videla još od Star. Marvel nije dopuštala da odlazim kombijem u
organizovane posete, smatrala je da treba što manje da je viñam. Pogledala sam se
u ogledalo, pitajući se šta će majka sada pomisliti o meni. Ožiljci na licu bili su tek
uvertira. Od onda sam doživela još štošta. Više nisam umela da budem s njom, bila
sam prevelika da bih se krila u njenim ćutnjama. A još sam morala i da brinem za
Kler.
Dodirnula sam se po čelu i rekla joj: „Mislim da se razboljevam.“
„Trema“, rekla je gladeći suknju dlanovima. „I mene je malo uhvatila.“
Predomišljala sam se i u vezi s odećom dugačka suknja, martinke, debele
čarape, pleteni džemper s čipkanom kragnom, kupljen kod „Freda Segala“, gde se
odevao sav pomodni mladi Holivud. Majka će pući od muke. Meñutim., nisam
imala u šta da se presvučem, sva mi je odeća bila takva.
Vozile smo se na istok sat vremena. Kler je nervozno ćaskala. Nikad nije
podnosila tišinu. Ja sam gledala kroz prozore, sisala pepermint bombonu protiv
mučnine, skupila se u svom debelom irskom džemperu. Postepeno su se predgraña
proredila, a zamenila su ih stovarišta drveta, polja? miris balege i dugi, magloviti
vidici, uokvireni redovima eukaliptusa. KPDM, muški zatvor. Foslednji put sam
ovuda prolazila pre više od dve godine, i bila sam znatno drugačija devojčica u
ružičastim cipelama. Prepoznala sam čak i malu pijacu. Dvanaest konzervi kokakole
za 2,49 dolara. „Skreni ovde.“
Vozile smo se istim asfaltiranim putem ka ženskom zatvoru kotlarnica i
vodotoranj, stražarska kula na ivici kruga. Stale smo na parkingu za posetioce.
Kler je duboko udahnula. ,,Ne izgleda tako loše.“
Vrane su agresivno graktale na fikusima. Bila je ciča zima. Navukla sam
rukave preko šaka. Prošle smo pored kule. Kler je majci ponela knjigu .Bfaga noć.
Ficdžerald, majčin omiljeni pisac, ali stražari nisu dozvolili da je unesemo. Moje
čizme aktivirale su detektor metala. Morala sam da ih izujein da bi ih stražari
pregledali. Zveket ključeva, tresak kapije, voki-tokiji zvuci posete majci.
Sele smo za baštenski sto pod plavom strehom. Posmatrala sam kapiju kroz
koju će majka proći, ali je Kler gleñala na pogrešnu stranu? ka Prijemnom, gde su
nove zatvorenice stajale dokono ili mele pod čistile su dobrovoljno, toliko im je
bilo dosadno. Većinom su bile mlade, jedna ili dve starije od dvadeset pet. Njihova
mrtva lica nisu nam poželela ništa dobro.
Kler se stresla. Trudila se da bude hrabra. „Zašto tako zure u nas?“
Otvorila sam šaku, zagledala se u linije na dlanu, u svoju sudbinu. Život će
biti težak. „Ne gledaj ih.“
Bilo je hladno, ali sam se već preznojila čekajući majku. Ko zna možda će se
njih dve i sprijateljiti. Možda majka i nije igrala igru., ili bar ne preterano opaku.
Kler bi mogla da se dopisuje s njom, a jednog dana bi mogla ñobro da svedoči o
njenom karakteru.
Ugledala sam majku kako čeka da dežurna čuvarka otvori kapiju. Kosa joj je
opet bila duga nalik svetlom šalu preko plave haljine do ispod dojke. Oklevala je
bila je nervozna koliko i ja. Tako lepa. Uvek bi me iznenadila svojom lepotom.
Čak i kad bi samo izašla u grad uveče, ugledala bih je i ostala bez daha. Bila je
mršavija nego prošli put sagorela je sav višak mesa. Oči su joj postale još svetlije,
osetila sam ih još s kapije. Leña su joj bila prava2 bila je mišićava i preplanula*
Sad je manje ličila na Lorelaj, više na ubicu iz Istrebljivača. Zurno nam je prišla,
nasmešena ali sam osetiia nesigurnost u njenim rukama kruto su me uhvatile za
rame. Pogledale smo se u oči zapanjila sam se kad sam uvidela da smo iste visine.
Njene oči su tragale po meni, pokušavale da nañu nešto prepoznatljivo. Odjednom
sam osetila neugoñnost, postidela sam se svoje fine odeće, čak i Kler. Postidela
sam se pomisli da bih mogla da joj uteknem, čak i pomisli da želim to. Sada me je
poznavala. Zagrlila me je i pružila ruku Kler.
„Dobro došla u Valhalu“, rekla je rukujući se s njom.
Pokušavala sam da zamislim kako se majka tada osećala upoznaje se sa
ženom s kojom živim, ženom koja mi se toliko ñopadala da je nisam ni pomenula u
pismima. Majka je konačno mogla da vidi koliko je Kler lepa koliko osećajna, da
vidi njena detinja usta srcoliko lice nežan vrat, sveže podšišanu kosu.
Kler se s olakšanjem nasmešila kad je majka načinila prvi potez. Nije shvatala
prirodu otrova.
Majka je sela pored mene i spustila šaku preko moje, ali ruka joj više nije bila
tako velika. Sake su nam postajale istovetne. I ona je to opazila. Činilo se da je
starija nego prošli put bore su joj se urezale u preplanulo lice, oko očiju i tankih
usana. Ili je možda samo tako izgledala u poreñenju s Kler. Bila je oskudna, gusta,
oštra čelik prema Klerinom vosku. Molila sam boga, u koga nisam verovala, da se
ovo što pre završi.
„Uopšte ne izgleda onako kako sam očekivala“ reče Kler.
,,U stvari i ne postoji“ odvrati majka mahnuvši elegantno. „Sve je ovo
iluzija.“
„Rekla si to u svojoj pesmi.“ Nova pesma, u Ajova rivjuu. 0 ženi koja se
pretvara u pticu, o bolu nicanja perja. „Izvrsna je.“
Trznula sam se na njen staromodan glumački naglasak. Zamislila sam majku
kako joj se kasnije ruga sa zatvorskim sestrama. Meñutim, Kler više nisam mogla
da zaštitim. Bilo je prekasno. Uočila sam da se večita naznaka ironije oko uglova
majčinih usana sada pretvorila u trajnu boru, u tetovažu gesta.
Majka je prekrstila noge, tamne i mišićave kao hrastov duborez, nage pod
plavom haljinom, bele patike na stopalima. „Moja kći kaže da si glumica.“ Nije
obukla džemper u hladnom sivilu jutra. Magla joj je odgovarala, osetila sam miris
mora na njoj, iako je okean bio sto pedeset kilometara daleko.
Kler se igrala burmom, labavo joj je stajala na tankom prstu. „Da budem
iskrena, karijera mi je katastrofalna. Poslednji angažman sam tako uprskala da
verovatno više nikad neću raditi.“
Zašto je uvek morala da kaže istinu? Trebalo je da joj kažemizvesne ljude
uvek treba lagati.
Majka je instinktivno osetila naprslinu u Klerinoj ličnoj priči, kao slobodni
penjač koji napipava ispupčenja na steni. „Nervi?“ ljubazno je rekla.
Kler se nagnula ka majci, željna da se poveri. „Cisti košmar“, rekla je i počela
da opisuje taj grozni dan.
Na nebu su se oblaci mutili i grušali, kao dizenterija, a meni se smučilo. Kler
se plašila toliko toga, u okean je ulazila samo do kukova, jer se plašila da će je
voda odneti. Pa kako onda nije osetila i ovu struju? Majčin osmeh, naizgled tako
ljubazan. Tu vreba plima, Kler. Spasioci su morali da skaču i za plivačima mnogo
boljim od tebe.
„Prema glumcima se postupa tako loše“, rekla je majka.
„Dosta mi je.“ Kler je uhvatila srce od granata i dodirnula se njime ispod
usne. „Gotovo. Vucaram se po audicijama samo da bi me oni odgledali dve
sekunde i rekli da sam suviše obojena za sok od pomorandže, suviše klasična za
TV mamu.“
Majčin profil oštar naspram neba boje činčile. Rub njenog nosa mogli ste da
iskoristite kao lenjir. „Koliko ti je, punih trideset?“
„Trideset pet sledećeg meseca.“ Istina, samo istina, i ništa osim istine. Bila bi
paklen svedok. Nije mogla da odoli porivu da legne i izloži gole grudi koplju.
„Zato se Astrid i ja slažemo. Škorpija i Ribe uzajamno se razumeju.u Namignula
mi je.
Majci se nije dopalo što se Kler i ja razumemo. Osetila sam to po načinu na
koji mi je povukla kosu. Vrane su graktale i lepetale sumornim, sjajnim krilima.
Meñutim, nasmešila se Kler. „Astrid i ja se nikad nismo razumele. Vodolija i
Škorpija. Ona je tako tajanstvena, zar nisi to več ustanovila? Ja nikad nisam znala
šta misli.“
„Nisam nikad ništa ni mislila“, rekoh.
„Otvara se“ veselo odgovori Kler. „Stalno razgovaramo. Uradila sam njenu
natalnu kartu. Vrlo je uravnotežena. Prati je sreća.“ S kakvom je lakoćom Kler
klekla pred panj i spustila vrat sve vreme razdragano brbljajući.
„Dosad nije imala mnogo sreće“, reče majka gotovo kao da prede. „Meñutim,
možda se to menja.“ Zar Kler nije mogla da nanjuši kuvane oleandere, blagu
gorčinu otrova?
„Mi je prosto obožavamo“, reče Kler i na trenutak sam je sagledala majčinim
očima. Glumica, naivna, smešna. Ne htela sam da kažem stani, ne procenjuj je po
tome. Audicije joj ne idu. Uopšte je ne poznaješ. Kler je nastavila da priča,
potpuno nesvesna onoga što se zbiva. „Izvanredno joj ide ove godine je na listi
posebno pohvaljenih. Trudimo se da održimo staru dobru prosečnu ocenu na
nivou.“ Napola je mahnula pesnicom gest Izviñačice, srčan i optimističan. Staru
dobru prosecnu ocenu. Sledila sam se od straha, a nisam to želela. Kad će moja
majka satima raditi sa mnom da bismo održale staru dobru prosečnu ocenu na
nivou? Htela sam da Kler umotam u ćebe kao da se zapalila, i da je valjam po travi
ne bih li je spasla.
Majka se nagnula ka Kler, oči su joj sevale kao plava vatra. „Stavi piramidu
nad njen sto. Kažu da poboljšava pamćenje“, rekla je mrtva ozbiljna.
„Sasvim dobro pamtim“, rekoh.
Meñutim, Kler se zainteresovala. Majka je već bila našla slabu tačku, a ja
nisam sumnjala da će ih naći još. Kler nijednog trenutka nije shvatila da joj majka
samo cima lanac. Kakva nevinost. „Piramida. Nisam se toga setila. Doduše,
praktikujem feng šui. Znaš kako treba rasporediti nameštaj i tako to.“ Kler se
ozarila, misleći da je majka srodna duša, da premešta stvari zbog dobre energije, da
razgovara s kućnim biljem.
Htela sam da promenim temu pre nego što Kler počne da priča o gospoñi
Kromak i ogledalima na krovu. Kamo sreće da je zalepila ogledalo sebi na čelo.
„Živimo pored velike foto-laboratorije na La Briju“, ubacila sam se. „Nedaleko od
Viloubija.
Majka je nastavila kao da ništa nisam rekla. „A čak se i tvoj muž bavi time.
Paranormalnim, naime.“ Oni ironični zarezi u uglovima njenih usana. „Imaš
profesionalca u kući.“ Protegla je ruke iznad glave, zamislila sam kako joj kičma
krcka. „Treba da mu kažeš, njegova emisija je ovde vrlo popularna.“
Spustila mi je ruku na rame. Diskretno sam se izmakla. Možda sam morala da
budem njena publika, ali saučesnica ne.
Kler ništa nije primetila. Kikotala se, igrala se granatnim srcem. Podsetila me
je na tarot kartu na kojoj dečak gleda u sunce dok hoda ka provaliji. „On zapravo
misli da je sve to lakrñija, Ne veruje u natprirodno.“
„Moglo bi to da bude opasno za njegovu delatnost“ Majka je kucnula
narandžastu plastiku baštenskog stola. Videla sam da joj se um proteže, skače
unapred. Želela sam da ubacirn neki klip, da zaustavim mašinu.
„I ja sam mu to kazala“? reče Kler naginjući se unapred, zacakljenih tamnih
očiju. „Ove jeseni su imali priču o duhu koji je zamalo ubio nekoga.“ Zatim je
stala, nesigurna, misleći da je napravila gaf što govori o ubistvu pred majkom. Lice
sam joj čitala kao otvorenu knjigu.
„Ne brine te to?“
Kler je bila zahvalna što je majka Ijubazno zanemarila njen pogrešan korak.
Nije shvatala da se majka dočepala onoga što je zaista želela. „O, Ingrid, kad bi
samo znala. Mislim da Ijudi ne treba da se zavitlavaju sa stvarima u koje ne veruju.
Duhovi postoje, čak i ako ne veruješ u njih.“
Qh, znale smo majka i ja sve o duhovirna. Oni se svete. Meñutim, umesto da
prizna to, majka je citirala Sekspira. ,Jma, mnogo stvari na nebu i zemlji o kojima
vaša mudrost ne sanja, moj Horacio“ Kler je očarano pljesnula rukama za promenu
je neko drugi citirao Barda. Ronovi prijatelji nikad nisu prepoznavali njene navode.
Majka je zabacila dugu kosu i ponovo prebacila ruku preko mene. „Kao da ne
veruješ u elektricitet samo zato što ga ne vidiš.u Svetloplavim ubilačkim očima
nasmešila se Kler. Znala sam o čemu razmišlja. Zar ne vidiš kakvaje ovo budala,
Astrid? Kako ona može da ti bude draža od mene?
„Apsolutno“, reče Kler.
„Ni ja ne verujem u elektricitet“, rekoh. „Ni u Hamleta. On je čista
konstrukcija. Plod mašte nekog pisca.“
Majka me je ignorisala. „Mora li mnogo da putuje tvoj muž? Kako reče da se
zove? Ron?“ Uvijala je pramen moje kose oko malog prsta, držala me pod šapom.
„Nikad nije kod kuće“, priznala je Kler. „Nije bio tu čak ni za Božić.“ Ponovo
se dohvatila srca, vukla ga je levo-desno po lančiću.
„Mora da si usamljena“, reče majka. Tužno. Tako saosećajno. Kamo sreće da
sam mogla da ustanem i pobegnem, ali nikad ne bih ostavila Kler samu s njom.
„Ranije sam bila“ reče Kler. „Ali sad imam Astrid.“
„Divna devojka.“ Majka me je ispred uha pomazila prstom ogrubelim od rada
namerno me zagrebavši. Bila sam izdajnica. Izneverila sam gospodaricu. Znala je
zašto nisam pominjala Kler. Zato što sam je volela, i što je ona volela mene. Zato
što sam našla porodicu kakvu je trebalo da imam sve vreme, porodicu kakvu moja
majka nikad nije smatrala važnom, nikad nije mogla da mi pruži. „Astrid, da li bi
nas ostavila da popričamo nasamo? Kao odrasli ljudi.“
Pogledala sam svoju starateljku. Kler se nasmešila. „Slobodno idi. Samo na
minut.“ Kao da sam dete kome treba ohrabrenje da uñe u bazen s peskom. Nije
znala koliko minut može da potraje, šta sve može da se desi za minut.
Nerado sam ustala, prišla ogradi do puta, prešla prstima preko kore jednog
drveta. Vrana me je odozgo posmatrala bezdušnim pogledorn, kričala glasom
gotovo ljudskim, kao da pokušava nešto da mi kaže. „Goni se“ rekoh. Postajala
sam ista kao Kler? slušala sam ptice.
Gledala sam ih kako se naginju jedna ka drugoj preko stola. Majka pocrnela i
lanene kose, u plavorn, Kler bleda i crnokosa, u smeñem. Nadrealno Kler s mojom
majkom za narandžastim baštenskim stolom u Fronteri. Kao da sanjam da gola
stojim u redu pred školskom kantinom. Prosto sam zaboravila da se obučem. Ovo
je san, rekoh sebi, i mogu da se probudim.
Kler je prinela dlan čelu, kao da proverava temperaturu. Majka je njenu drugu
ruku uhvatila obema svojim. Govorila je bez stanke, duboko, razumno, ranije sam
je gledala kako tako hipnotiše mačku. Kler se uznemirila. Šta li joj je majka
pričala? Nije me bilo briga kakvu igru igra. Vreme joj je isteklo. Mi odlazimo, ona
ostaje. Ovo nije mogla da mi upropasti, ma šta govorila.
Obe su me pogledale kad sam se vratila. Majka se zapiljila u mene, a onda je
prebacila veo od osmeha i potapšala Kler po ruci. „Samo zapamti šta sam ti rekla.u
Kler nije kazala ništa. Uozbiljila se. Nestao je sav kikot, sve zadovoljstvo što
je našla osobu koja citira Šekspira. Ustala je dotakavši sto bledim noktima.
„Sačekaću te u kolima.u
Majka i ja posmatrale smo je kako odlazi, njene duge noge u rnat smeñem,
spokoj njenih pokreta. Majka joj je oduzela sav elektricitet, živost, šarm. Izdubila
ju je, kao što su Kinezi nekada otvarali lobanje živih majmuna i jeli im mozak
kašikom.
„Šta si joj rekla?“
Majka se zavalila na klupu i skrstila šake na potiljku. Raskošno je zevnula,
kao mačka. „Cujem da ima teškoća s mužem.“ Senzualno se nasmešila masirajući
podlaktice. „Nisi ti u pitanju, nadam se? Znam da te privlače stariji muškarci.“
„Ne nisam ja.“ Sa mnom nije mogla da se igra kao s Kler, „Ne mešaj se.“
Ranije se nikad nisam usuñivala da tako razgovaram s njom, Da nije bila
zakopana u Fronteri, ne bih imala smelosti. Meñutim, ja ću otići, a ona će ostati, i
ta mi je činjenica ulivala snagu koju inače nikad ne bih imala.
Opazila sam da se prepala što joj se protivim. Razbesnela se što sam spoznala
da to mogu ali se kontrolisala, videla sam da je prebacila menjač. Nasmešila mi se
sporo i ironično. „Mama samo želi da ti pomogne, zlato“, rekla je oblizujući reči
kao mačka što lapće pavlaku. „Moram da učinim sve što mogu za svoju novu
prijateljicu.“
Odgledale smo Kler kako prolazi kroz ogradu, kako rasejano prilazi „sabu“.
Udarila se o branik nekog karavana. „Samo je ostavi na miru.“
,,0h ali zabavno je“? rekla je majka., umorna od pretvaranja. Uvek je volela
da me povede iza scene. „Lako, ali zabavno. Kao da daviš mačiće. A u trenutnim
okolnostima, moram da se zabavljam kako znam i umem. Zanima me sledeće:
kako možeš da podneseš život s Jadnom Kler? Rekla bih da je užasno dosadna.
Održava staru dobru prosečnu ocenu, i tako to. Bedno.“
,,0na je zaista dobra osoba“ rekoh okrećući se na drugu stranu. „Ali ti to ne
možeš znati.“
Majka frknu. „Bože sačuvaj, bolest dobrote. Zaista sam mislila da si prerasla
bajke.“
I dalje mi je bila iza leña. „Nemoj mi ovo upropastiti.“
,,Ko ja?“ Nasmejala mi se. „Sta ja mogu da učinim? Ja sam jadna zatvorenica.
Ptičica slomljenog krila.“
završim deseti razred u „Ferfaksuu. Dobro mi je došlo što nisam morala da
pohañam „Holivud gde su me videli kako jedem smeće. Mogla sam da počnem
iznova. U „Ferfaksuu sam ponovo postala blaženo nevidljiva. Svakog dana sam se
posle škole vraćala kući a Kler bi me čekala sa sendvičem i čašom ledenog čaja,
osmehom, pitanjima. Isprva je sve izgledalo čudno i nepotrebno. Nikad me niko
nije čekao da se vratim kući, niko se nije radovao kad začuje moj ključ u bravi, čak
ni dok sam bila mala. Stalno sam imala utisak da će me Kler optužiti za nešto, ali
sam grešila. Htela je da se obavesti o mom sastavu o Edgaru Alanu Pou i mojim
ilustracijama srčanih komora i krvotoka. Bilo joj je žao što sam dobila dvojku na
testu iz algebre.
Raspitivala se za drugu decu, ali nisam imala mnogo šta da joj ispričam. Čak
ni u najboljem raspoloženju nisam bila naročito druželjubiva. Škola je bila posao
završiš i odeš. Nisam nameravala da se priključim sekciji iz španskog ili
učeničkom pokretu protiv vožnje u pijanom stanju. Prošla sam i pored grupice
naduvanih, ne osvrnuvši se. Sada sam imala Kler, koja me čeka. Nije mi trebao
niko drugi.
„Je li danas bilo dobro u školi?u upitala bi prinoseći stolicu za mali crvenobeli
trpezarijski sto.
Držala se pogrešnog uverenja da je „Ferfaksu ličio na njenu srednju školu u
Konektikatu, uprkos vrlo očiglednim detektorima metala na svim ulazima. Nisam
joj pominjala tuče u dvorištu, džeparenje u autobusu. Na času ishrane je jedna
devojka drugoj cigaretom progorela košulju na leñima, i to meni pred nosom
gledajući me, kao da me čika da je sprečim. Jednom mladiću su pretili nožem
u hodniku ispred mog kabineta za španski. Devojke su na fizičkom razgovarale o
svojim abortusima. Kler nije morala da zna ništa od toga. Želela sam da svet za nju
bude divan. Želela sam da sve uspe. Uvek bi mi bilo dobro u školi, bez obzira na
sve.
U SUBOTU je Ron pokosio travu, orezao glave jagorčevini, a onda se
pozabavio nekim scenarijima. Za doručak smo imali dimljenog lososa i ñevreke, a
Kler je otišla na čas baleta. Donela sam slike za sto i sela pored Rona. Polako sam
se navikavala na njega. Nije pokušavao da mi se približi više nego što sam htela.
„Kako ti se čini Kler?“ upitao je iznebuha. Pogledao me je preko naočara kao
starac.
„Dobra je“, odgovorih.
Meñutim, doprlo mi je do mozga na šta je mislio. Kler je noću hodala po kući
čula sam njene bose noge po podu. Pričala je kao da bi je muk smrvio ako ga ne
podupre stalnom strujom zvuka. Lako bi se rasplakala. Jednom me je odvela u
opservatoriju i briznula u plač tokom predstave. Aprilska sazvežña.
„Imaš broj mog pejdžera. Uvek možeš da me nañeš.“
Slikala sam poinsetije naspram belog zida kuće. Ličile su na ranu od sačmare.
KLER JE RAZMAKLA zavesu od muslina, bacila pogled na ulicu. Cekala je
Rona. Još nije bio pao mrak bližilo se leto medeni suton u šest po podne.
„Mislim da Ron ima ljubavnicu“ rekla je.
Iznenadila sam se. Ne samom pomišlju znala sam zašto ona prestaje da govori
kad on telefonira zašto ga nežno ispituje gde je i šta radi. Meñutim naglas
izgovorena rečenica ukazala je na napredovanje njenih sumnji.
Pomislila sam na Rona. Njegovu mekoću. Svakako on žensku može da nañe
kad god hoće. Ali previše se brinuo za Kler. Ako šara naokolo zašto bi ga bilo
briga? A i naporno je radio prekovremeno uvek je kući dolazio premoren. Nije više
bio u cvetu mladosti. Pomislila bih da nema više dovoljno energije.
„Samo mnogo radi“ rekoh.
Kler je iza zavese provirila na ulicu. „Tako on kaže.“
„JESI LI videla moje ključeve?u upitao je Ron. „Svuda sam ih tražio.u
„Uzmi mojeu, reče Kler. „Napraviću drugi komplet.“
„Dobro, ali me muči što gubim stvari. Moraju da budu negde ovde.w
Uzeo je Klerine ključeve, ali se nije smirio. Mnogo je polagao na
organizovanost.
Jednog dana sam videla Kler kako uzima pero iz unutrašnjeg džepa Ronovog
sakoa i stavlja ga u svoje farmerice.
„Jesi li videla moje ’kros pero?u upitao je nekoliko dana kasnije.
„Neu, rekla je.
Namrštio se na mene. „Jesi li ga ti uzela, Astrid? Reci mi istinu, neću se
ljutiti. Samo me dovodi do ludila što stvari tek tako nestaju. Ne optužujem te da ih
kradeš, ali jesi li možda pozajmila pero i zaboravila da ga vratiš?u
Nisam znala šta da kažem. Nisam želela da otkucam Kler, ali nisam htela ni
da Ron pomisli da kradem. Bila sam spremna na sve, samo da ne izgubim ovaj
smeštaj. „Nisam ga uzela, zaista. Ne bih.u
„Verujem tiu, rekao je provukavši ruku kroz sedu kosu. „Mora da postajem
senilan.u
„A možda su i kućni duhoviu, reče Kler.
Kad je Kler otišla na audiciju, temeljno sam pretražila kuću. Pod krevetom
sam našla crveno-belu kutiju ukrašenu komadima slomljenog stakla. Iznutra je
takoñe bila crvena, i puna svih nestalih Ronovih stvari perorez, sat? heftalica,
makaze, ključevi, grickalica za nokte. Polaroid-slika: njih dvoje nasmejani. Još
jedan polaroid: glava uz glavu, da ih niko ne odlepi. Na poklopcu je visio magnet,
a za dno je bila zalepljena čelična ploča. Osetila sam privlačnu silu magneta dok
sam vraćala poklopac.
17
DESETI RAZRED sam završila krajem juna. Imajući okolnosti u vidu, prošla
sam s neverovatno dobrim uspehom. Trojka iz algebre poklonjena: nikad ne
zaključuju dvojke u razredima za talentovane. Meñutim, uz Klerinu pomoć, dobila
sam petice iz engleskog, istorije, umetnosti, biologije, čak i španskog. Da je tražila
da igram fudbal, uradila bih i to. Ron nas je, u znak slavlja, poveo u „Muso i Frenk
restoran na Bulevaru Holivud. Nikad ga ranije nisam primetila. Odmah pored
poslednjeg majčinog i mog stana.
Parkirali smo kola pozadi i sišli niz stepenice s poliranim mesinganim
gelenderom, pored kuhinje u starinskom stilu. Ugledali smo kuvare na delu.
Mirisalo je na paprikaš ili rolat od mesa, baš kako i vreme treba da miriše
ubedljivo i hranljivo. U koloni smo prošli pored izguljenog drvenog pulta, ljudi su
jeli odreske i krmenadle, čitali Varajeti, grejali se pored roštiljske vatre, služili su
ih postariji konobari u zeleno-crvenim uniformama. Bio je to vremenski skok,
povratak u 1927. Dopalo mi se, osetila sam se na sigurnom.
Dali su nam mesta u zadnjoj sali. Ron je poznavao Ijude. Predstavio nas je
„moja supruga Kler, a ja sam načas pomislila da će mene predstaviti kao njihovu
kćer. Meñutim „i naša prijateljica Astrid. Prigušila sam oštricu svog razočaranja
pomišlju da se Marvel ne bi ni potrudila da me predstavi, a Amelija... pa, dobro je
što smo uopšte jeli.
Popila sam svoj koktel „Širli Templ, a Kler je, uzbuñeno šapućući, prstom
pokazivala filmske zvezde. U stvarnom životu ti ljudi nisu izgledali naročito
glamurozno. Niži nego što mislite, obično odeveni, prosto su večerali. Preko puta
nas su sedeli Džejson Robards i još jedan čovek, s dvoje dece obuzete dosadom.
Muškarci su razgovarali o poslu., deca su pravila kuglice od hleba i gañala jedno
drugo.
Kler i Ron su podelili bocu vina a Kler mi je dala nekoliko gutljaja iz svoje
čaše. Neprestano je dodirivala Rona, njegovu kosu, mku, rame. Bila sam 1
jubomorna. Htela sam je celu za sebe. Znala sam da to nije normalno, da normalne
kćeri nisu ljubomorne na svoje očeve. Normalne kćeri žele da oboje njihovih
roditelja nestane.
Ron je izvadio nešto iz džepa i sakrio to u glatkoj šaci. ,,Za dobro obavljen
posao“, rekao je.
Spustio je predmet na moj tanjir. Bila je to crvena plišana kutija u obliku srca.
Otvorila sam je. Unutra je bio brušeni dragulj boje lavande, obešen na zlatni lančić.
„Svakoj devojci treba malo nakita“, rekao je.
Kler mi ga je okačila o vrat. „Ametist je odličan za isceljivanje“, šapnula je
dok mi ga je stavljala, pa me je poljubila u obraz. „Sad te čeka samo dobro.“ Ron
se nagnuo, pa sam i njemu dopustila da me poljubi.
Osetih da mi nadolaze suze. Iznenadila sam se.
Stigla je hrana. Posmatrala sam ih dok smo jeli Klerina tamna sjajna kosa
pada joj po obrazu, oči kmpne i blage. Ronovo glatko muško lice. Pretvarala sam
se da su oni stvarno moji roditelji. Odrezak i vino udarili su mi u glavu, pa sam
zamišljala da sam dete Kler i Rona Ričardsa. Ko sam ja, prava Astrid Ričards?
Dobar sam ñak naravno da ću studirati. Slušala sam ih kako se smejupričali su o
svojim zajedničkim danima na Jejlu, iako sam znala da je Ron tada bio oženjen
drugom ženom, da ju je ostavio zbog Kler. Zamišljala sam sebe na Jejlu, do kolena
u krckavom opalom lišću, ogmutu debelim kaputom od kamilje dlake. Sedela. sam
u amfiteatrima s tamnom lamperijom i gledala slajdove Da Vinčija. Pretposlednju
godinu studija provešću u Toskani. Na Dan roditelja Kler i Ron su mi došli u
posetu, Kler je nosila svoje bisere. Pokazala mi je svoju nekadašnju spavaonicu.
Dodirnula sam ametist o svom vratu. Sad me čeka samo dobro...
RON JE NA PUTU proveo veći deo leta. Navratio je kući ona mu je oprala
mblje i skuvala previše hrane. On je telefonirao, radio na laptopu, održao sastanke,
proveravao poruke., a onda ponovo otišao.
Kler je teško podnela što je on na prečac došao i otišao, ali makar više nije
noću hodala po kući. U vrtu je radila skoro svakog dana, nosila je rukavice i
ogroman kineski šešir. Starala se o paradajzu. Posadila je četiri različite sorte žuti i
crveni koktelparadajz, rimski za špagete, jabučar velik kao bebina glava. Usrdno
smo subotom ujutru gledale emisiju u kojoj se govorilo kako šta treba gajiti.
Stavljala je pritke uz visoke jediće, orezivala ružine pupoljke u korist najvećih
cvetova. Plevila je svaki dan, predveče zalivala, ispunjavala vaz;duh mirisom
vlažne tople zemlje. Sešir joj se meñu lejama kretao kao ploveći balinežanski
hram.
Ponekad bih joj pomagala, ali sam uglavnom sedela pod kineskim brestom i
crtala. Pevala je pesme koje je naučila u mojim godinama: )yAre You Going to
Scarborough Fair?“ i,John Barleycom MustDie“. Glas joj je bio uvežban, mek
poput kože, precizan kao hitac bacača noževa. Bilo da je pevala ili govorila, bila je
podjednako graciozna, i imala je naglasak za koji sam isprva mislila da je engleski,
ali sam onda shvatila da je u pitanju staromodni filmski američki, iz tridesetih
godina. Suviše klasična govorili su joj na audicijama. To nije značilo ’stara’.
Značilo je ’suviše lepa za ovo vreme’, kada sve živo izlazi iz mode već posle šest
meseci. Volela sam da je slušam dok peva, ili dok mi priča o svom detinjstvu u
predgrañu u Konektikatu sve mi je to zvučalo nebeski.
Kad bi otišla na audiciju ili čas baleta, volela sam da uñem u njenu sobu,
očetkam kosu njenom srebrnom četkom, dodirujem haljine u njenom ormaru
strukirane haljine jednostavne poput vaza, akvarel na svili. Uzela sam parfem „ler
di tanc s njene komode bočica od matiranog stakla, dva goluba u gnezdu otvorila
ga, nanela kap mirisa na članke, iza ušiju. Vazduh vremena." Pogledala sam se u
ogledalo nad njenim toaletnim stočićem. Kosa mi je blistala bojom mutne
neizbeljene svile, začešljana unazad, s razdeljkom na strani, blago ukovrdžana na
čelu. Kler i njena frizerka rekle su da moram da skinem šiške. Niko mi nikad nije
rekao da mi loše stoje. Okrenula sam obai profila. Ožiljci su nestali. Mogla sam da
proñem kao lepotica.
Oko vrata mi je svetlucao ametist. Ranije bih ga bila sakrila u čarapu, pa bih
nju ugurala u cipelu u ormaru. No ovde smo svoj nakit nosile. Zaslužile smo to.
„Ako žena ima nakit, onda ga nosiu, objasnila mi je Kler. Sad sam i ja imala nakit.
Bila sam devojka s nakitom.
Probala sam Klerinu dvostruku nisku bisera, pogledala se, prešla prstima
preko glatkih, blistavih perli, takla koralnu ružu na kopči. Biseri zapravo nisu bili
beli, nego bež poput ostrige, razdvojeni čvorićima da ih ne biste sve izgubili ako
ogrlica pukne. Kamo sreće da je i moj život bio takav pun čvorića, da se ne bi
raspao ceo ukoliko se nešto pokvari.
„Večera u osam? To bi bilo sjajno“, rekoh sebi u ogledalu, kao Ketrin
Hepbern, prstiju upletenih u bisere.
Kler je na komodi, do zajedničke slike s Ronom, držala moju fotografiju u
ramu od čistog srebra. Niko nikad nije uramio moju sliku i stavio je na komodu.
Zadigla sam rub majice, huknula na staklo i obrisala ga. Sliku je napravila dve
nedelje ranije, na plaži. Škiljila sam u kameru, smejala se nečemu što je rekla kosa
mi je bila svetlija od peska. I ja sam fotografisala nju omotanu peškirom od glave
do pete, s kineskim šeširom i tamnim naočarima ali taj snimak nije uramila.
Izgledala je kao Nevidljivi čovek. Svlačila se samo kad bi ulazila u vodu i gacala
kroz plićak. Nije volela da pliva.
„Znam da je to budalaština“, rekla je „ali se stalno plašim da će me more
odneti.“
Nije to bio njen jedini strah.
Plašila se paukova, samoposluga, bojala se da sedi leñima okrenuta vratima.
„Loš ći*“, kazala je. Mrzela je purpumu boju, broj četiri, a pogotovu osmicu.
Prezirala je gužvu i bučnu prvu susetku, gospoñu Kromak. Mislila sam da;a
strahujem od svega i svačega, ali me je Kler daleko prevazišla. Šalila se na račun
svojih bojazni, ali su to bile one šale kad znate da ljudi sve to smatraju
smejurijonL, pa se i vi pretvarate da tako mislite, ali ste u dubini duše sasvim
ozbiljni, „Glumci su uvek sujeverni“, rekla je.
Uradila mi je numerološku analizu. Bila sam 0, što je isto kao i 2. Imala sam
moć da pokrenem mase. Ona je bila 6, isto
* Po taoizmu, suštinska životna energija, nastala spajanjem principa Jin i
Jang. (prev.)
što i 27 Žezlo. Broj hrabrosti i moći. Pre braka je biia 22, četvorka. Vrlo loše.
„Dakle, kao što vidiš, Ron mi je spasao život.“ Teskobno se osmehnula.
Nisam mogla zamisliti ni da imam ni da priželjkujem moć pokretanja masa,
ali ako će to nju usrećiti, zaključila sam, šta fali. Pomagala sam joj u aktivnostima
koje bi trebalo da pospeše dobar ći. Jednog dana smo kupile četvrtasta ogledala,
popele se na krov i stavile ih na crvene crepove naspram kuće gospoñe Kromak.
„Tako će se njen loš ći obijati njoj o glavu. Babetina matora.“
Na glavnoj stazi stajala je senica za ruže, a Kler nije volela ljude koji nisu
hteli da proñu kroz nju. Samo dobrota i ljubav mogu da proñu kroz luk od ruža,
govorila je. Uznemirila bi se kad bi neko došao na zadnja vrata. Nije mi dopuštala
da oblačim crno. Kad sam to prvi put uradila, rekla mi je: „Crno pripada Saturnu, a
on nije dobar prema deci.“
Skinula sam njene bisere i vratila ih u kutiju pod ešarpama u gornjoj levoj
fioci. Nakit je većinom držala u papirnoj kesi u zamrzivaču, gde je, po njenom
mišljenju, bio bezbedan od provalnika. Meñutim, biseri nisu smeli da se
zamrzavaju, morali su da ostanu topli.
U dve desne fioke držala je svileni veš svetlih pastelnih boja šampanjac,
školjka-roze, ledenoplavo. Spavaćice, kombinezoni, grudnjaci, gaćice, sve u tonu.
Uredno složeno. Mirisne kesice. Ispod toga majice, prvo bele, potom obojene oker,
jorgovan, smeñe. Sleva bermude i laki puloveri. Na dnu šalovi. Zimsku odeću
smestila je u zapečaćene kofere uvrh ormana.
Kod Kler sam najviše volela upravo taj instinkt prema redu i ritualima, njene
kalendare i pravila. Znala je kad je pravo vreme da se odloži zimska odeća. To mi
se sviñalo. Njen osećaj za red, elegantan i ekscentričan, male ženske tajne, mirisne
kesice, rublje u kompletima. Bacila je veš koji mi je Star kupila, pun rupa, i kupila
mi nov u robnoj kući, raspravljajući o grudnjacima sa starijom prodavačicom. Ja
sam želela saten i čipku, crno i smaragdnozeleno, ali me je Kler nežno nadglasala.
Pretvarala sam se da mi je ona majka i malo sam kenjkala pre nego što sam
popustila.
KLER SE ponovo fotografisala, za glumačke potrebe. Otišle smo u Holivud,
u radnju na Kauengi, da podignemo slike. Na njima je izgledala drugačije
usredsreñena, živa. Uživo je bila mršava, snena, puna čudnih uglova kao neka
Pikasova gospoñica. Fotograf, star Jermenin pospanog pogleda, predložio je da se i
ja slikam. „Mogla bi da radi kao modelu, rekao je Kler. „Viñao sam i gore.“
Instinktivno sam dodirnula ožiljke na vilici. Zar ne vidi koliko sam ružna?
Kler se nasmešila i pomazila me po kosi. „Da li bi to volela?“
,,Neu, odvratih dubokim glasom, da me fotograf ne bi čuo.
„Imaćemo to na umu“, rekla je Kler.
Vraćajući se ka kolima, u vrelini golubijebelog popodneva, prošle smo pored
starog sedokosog hipika, prosjaka sa zelenom vojnom vrećom na grudima.
Prolaznici su ramenima udarali njegovu pruženu papirnu čašu i prelazili na drugu
stranu ulice. Nije bio dovoljno probojan za ovu delatnost. Setila sam se kako sam
žickala na parkingu, ali nije to bilo isto. Bila sam alkos, narkoman. Imala sam
samo petnaest godina. On je ovo sam sebi napravio.
,,Hajde“ rekao je. ,,Pomozi.“
Bila sam spremna da preñem ulicu, da pobegnem od tog strašila, ali ga je Kler
pogledala. Nije umela da ignoriše ljude.
„Imate li nešto sitno, gospoño? Koliko god.“
Svetlo se promenilo, ali Kler nije obraćala pažnju. Preturala je po tašni, tražila
sitninu. Nikad nije naučila osnovnu lekciju o uličarima: ako im pokažete makar
malo pažnje, zalepiće se za vas kao čičak. Kler su pred očima bile samo njegova
neuhranjenost i hroma noga sigurno su ga udarila kola kad je žickao na semaforu.
Moja bi mu majka ponudila da ga gurne pod autobus, ali Kler je brinula. Verovala
je u zajedništvo duše.
Hipik je stavio novac u džep. ,,Vi ste pravo ljudsko biće, gospoño. Većina
neće ni da pogleda propalog čoveka u oči.“ Mene je optužujuće pogledao. „Nije mi
bitno da dobijem nešto. Samo mi je stalo da me neko pogleda u oči, shvatate li
me?“
,,Shvatam“, reče Kler glasom od hladne vode i mekih ruku.
„Marljivo sam radio čitavog života, ali sam prestao da poturam leña, znate.
Nikad ne pijem na poslu. Ne pijem uopšte.“
„Sigurna sam.u Ponovo se upalilo crveno svetlo. Bila sam spremna da
uvučem Kler u saobraćaj. Kud god bismo krenule, ljudi bi nam pričali svoje tužne
životne priče. Uviñali su da je ona suviše pristojna da bi im tek tako okrenula leña.
Približio nam se. Kler je verovatno bila prva pristojna osoba koja ga je saslušala u
poslednja četiri dana.
„Nezaposlenost ne traje zauvek, rekao je. Onjušila sam ga. Ili je popišao sam
sebe, ili je neko drugi imao tu čast. „Ali boli ljude uvo.“
„Nisu svi takvi, reče Kler. Pod poznim popodnevnim suncem, tamna kosa joj
je postajala riña po krajevima.
„Vi ste pravo ljudsko biće, rekao je. „Ali Ijudska bića više nisu u modi. Sad se
traže mašine, eto, Disao joj je ravno u lice, ali je ona bila suviše vaspitana da bi
okrenula glavu. Nije htela da ga uvredi, Izgleda da su takvi uvek naslućivali tu
njenu osobinu. „Mislim, koliko je ljudi potrebno da se isprži hamburger?
„Nedovoljno. Ili možda previše. Nasmešila se nesigurno, i sklonila kosu koju
joj je vetar naneo u lice.
Svetlost je već zelenela, ali smo i dalje stajale tu. Zagiavljene u struji na uglu
Sanseta i Kahuenge, Ljudi su nas obilazili kao da smo rupa u pločniku.
Ponovo se približio i saučesnički spustio glas. „Da li me smatrate
muškarcem? Isplazio je jezik kroz rupu od izgubljenog zuba.
Pocrvenela je slegnula ramenima, postidela se. Naravno da ne, Ja sam htela da
ga odguram s ulice.
„Žene su me ranije mnogo volele. Dok sam radio.
Videla sam joj napetost na licu htela je da ustukne, ali nije želela da ga
povredi. Obrtala je i okretala kesicu fotografija koje je malopre platila dvesta
dolara. Pored nas je prošla crna „korveta, vukući rep-muziku za sobom.
„Vi ste fina žena, ali ne biste se skinuli preda mnom, je li tako?
Gužvala je fotografije, lice joj se treslo od protivrečnosti. „Ja ne...
promrmljala je.
„Ne krivim vas, Ali ne biste. Izgledao je tako tužan,
Uhvatila sam je za ruku. „Kler moramo da poñemo.
Meñutim, suviše se prepustila beskućniku koji joj je uvrtao mozak. Uhvatio ju
je u klopku.
„Nedostaju mi žene“ rekao je. „Njihov miris. Nedostaje mi to. Kao taj vaš, ne
znam koji je.“
Bila je stavila ,,ler di tan“, potpuno neprimeren, kao divlji cvet na ratištu.
Zapanjila sam se što je osetio njen parfem kroz sopstveni smrad.
Ali, znala sam šta je hteo da kaže. I ja sam volela njen miris. Uživala sam da
sedim na njenom krevetu dok bi me ona češljala i uplitala mi riblju kost. Mogla
sam tako da sedim doveka, samo da dišem vazduh u njenoj blizini.
„Hvala“, šapnula je. Takva je bila Kler mrsko joj je bilo da ikoga povredi, čak
i ovu jadnu staru skitnicu.
„Smem li da vam pomirišem kosu?“ upitao je.
Prebledela je. Nije imala granicu. Mogao je da uradi šta je hteo, a ona ne bi
umela da ga zaustavi.
„Ne plašite se“, rekao je podižući ruke nokti kao rogovi. „Pogledajte koliko je
ljudi. Neću vas ni pipnuti.“
Progutala je knedlu, klimnula glavom, zatvorila oči kad joj se primakao,
nežno uhvatio pramen njene kose, podigao ga kao cvet, udahnuo miris. Koristila je
šampon od ruzmarina i karanfilića. Osmeh na njegovom licu.
„Hvala vam“, šapnuo je i udaljio se bez osvrtanja, ostavivši je da stoji na uglu
Kahuenge i Sanseta. Žmurila je, stezala kesu fotografija neke sasvim druge osobe.
KLER ME JE ODVELA u muzej da vidim izložbu Kandinskog. Nikad nisam
volela apstraktnu umetnost. Majka i njeni prijatelji bi načisto poludeli za platnom
na kome nije bilo ničega osim crnih i belih pruga, ili velikog crvenog kvadrata.
Dopadala mi se umetnost koja govori o nečemu. Sezanovi kartaši, Van Gogove
čizme. Sviñale su mi se majušne mogulske minijature, japanske vrane i rogozi i
ždralovi.
No ako je Kler želela da vidi Kandinskog, ići ćemo.
Osetila sam se bolje kad sam ušla u muzej poznato dvorište, fontane,
prigušeno svetlo, blagi glasovi. U muzeju sam se osećala isto kao Star u crkvi
bezbedno i uzvišeno. Kandinski i nije bio toliko apstraktan razaznala sam ruske
gradove s tornjevima nalik turbanima, konjanike s kopljima, topovima, dame u
dugim haljinama, s visokim frizurama. Čiste boje, kao ilustracije u slikovnici.
U narednoj sali su se slike rastapale.
„Zar ne osećaš kretanje?u upita Kler pokazujući veliki ugao na platnu teme
nadesno, kraci nalevo. Ruke je postavila uporedo s linijama. „Baš kao strela.u
Čuvar je spazio njene uzbuñene ruke, suviše blizu platnu za njegov ukus.
,,Gospoñice?C
Pocrvenela je i izvinila se, kao revnosna studentkinja koja se prvi put u životu
uspavala. Povukla me je da sednemo na klupu, gde je slobodno mogla da
gestikulira. Pokušavala sam da osetim isto što i Kler. Da osetim ono što ne postoji,
što možda ne postoji.
„Vidicc, rekla je tiho, držeći čuvara na oku. „Žuto ti prilazi, plavo se udaljava.
Žuto se širi, plavo se skuplja.cc
Crveno, žuto, onaj nanos tamnozelenog širenje, skupljanje, mirne bare
krvarećeg oboda, ugao poput pesnice. Mladić i devojka, zagrljeni oko ramena,
mimoišli su slike kao da prolaze pored izloga.
„I vidiš li kako on okviru oduzima ivicu, kreira asimetričan rub?cc Pokazala
je na traku boje limuna koja se krivila uz levu stranu.
Već sam bila čula ljude kako govore takve stvari u muzeju, i uvek sam mislila
da samo pokušavaju da impresioniraju svoje prijatelje. Ali ovo je bila Kler, i znala
sam da se zaista trudi da mi objasni. Piljila sam u platno, u ugao, u traku. Toliko se
toga dešavalo kod Kandinskog da se činilo kao da se ramovi muče da zadrže sliku
unutra.
U drugoj sali Kler je zastala pored gomile skica u olovci. Linije na papiru,
uglovi i krugovi, nalik igri mikado i piljcima. Kao kad žvrljate dok telefonirate.
„Vidiš li ovaj ugao?cc Pokazala je jedan oštar ugao nacrtan olovkom, a onda
je mahnula ka masivnoj kompoziciji u koju su se stapale sve skice i studije u ulju.
„Vidiš li ga?cc Ugao je dominirao platnom.
Skretala mi je pažnju na različite elemente skica u olovci, krugove, lukove, a
ja sam ih otkrivala na dovršenoj slici, jarkocrvene, tamnoplave. Sve elemente
planirao je na početku. Svaka skica je nosila svoj deo ideje, kao niz ključeva koje
morate da okrenete istovremeno ne biste li otvorili sef. Kad bih sve skice skupila
na gomilu i prinela ih svetlu, ugledala bih oblik završne kompozicije. Zurila sam,
onemela pred prizorom.
Podruku smo obilazile izložbu, jedna drugoj pokazivale detaIje koji su se
ponavljali, apstraktne konjanike, tornjeve, različite vrste uglova, promenu boje kad
bi se oblici uzajamno ukrstili. Na kolena me je bacio uglavnom osećaj reda, vizija
koja je izdržala zub vremena.
Sela sam na klupu i izvadila skicen-blok, pokušala da nacrtam osnovne
oblike. Oštre uglove, lukove, nalik kretanju časovnika. Neizvodljivo. Trebala mi je
boja, trebao mi je tuš i četka. Nisam imala potrebno znanje.
„Zamisli tek koliki je napor uložen da se sve ovo skupi na jedno mesto“, reče
Kler. „Dugogodišnje ubeñivanje vlasnika da prilože svoja platna.“
Zamislila sam um Kandinskog, raštrkan po čitavom svetu, a potom okupljen.
Svako ima tek delić slagalice. Samo na ovakvoj izložbi možete da sagledate celu
sliku, da složite komadiće, osvetlite ih, vidite kako se sve uklapa. To me je ispunilo
nadom da će jednog dana i moj život imati smisla, ako samo uspem da prikupim
sve komade odjednom.
Dolazile smo dvaput nedeljno do kraja leta. Kler mi je kupila uljane pastele,
pa sam mogla da slikam, a da ne uznemiravam čuvare. Provodile bismo ceo dan u
jednoj sali, pred jednom slikom. To ranije nikad nisam radila. Kompozicija iz 191.
predskazala je Prvi svetski rat. „Bio je veoma tanan. Predosećao je da se sprema
rat“, reče Kler. Crnilo, topovi, ludilo, raspoloženje toliko nasilno i mračno naravno
da je morao da izmisli apstraktno slikarstvo.
Povratak u Rusiju. Izobilje avangarde, ali i sve mračnija slutnja da joj je i kraj
blizu, uprkos procvatu. Potom bauhaus, dvadesetih. Ravne linije, geometrijski
oblici. U takvim vremenima niste sebi puštali na volju. Pokušavali ste da nañete
ono što je ispod. Savršeno sam ga razumela. Konačno, odlazak u Pariz. Ružičasto i
plavo i lavanda. Ponovo organske forme, posle mnogo godina. Kakvo li mu je
samo olakšanje doneo Pariz boje, obnovljena sposobnost za mekoću.
Upitala sam se kako bih ja naslikala naše doba. Blistavi automobili i ranjeno
meso, plavi džins i reckavi pseći zubi, komadići slomljenog stakla, požari i
narandžasti mesec i granatna srca.
U JESEN sam ponovo pošla u razred za talentovanu decu. Kler me je ubedila
da se vredi potruditi. Naravno da spadaš 11 dobar razred. Naravno da treba da
nosiš nakit. Naravno da treba da pohañaš umetničke kurseve u muzeju. Naravno.
U praznom ateljeu u podrumu muzeja čekali smo profesorku gospoñicu Trišu
Dej. Dlanovi su mi se znojili po mapi koju mi je Kler kupila. Htela je da me prijavi
za kurs slikarstva za odrasle. Postojale su tinejdžerske grupe za fotografiju, tekstil,
video. Ali ne i za slikanje. „Razgovaraćemo s profesorkom“ rekla je.
Žena je ušla. Sitna, sredovečna, kratke sive kose. Nosila je maslinaste
pantalone i naočari s crnim okvirom od roga. Pogledala nas je umorno preterano
energična majka i njeno razmaženo dete traže poseban ustupak. Odmah sam se
postidela, ali se Kler držala neuobičajeno poslovno. Gospoñica Dej je hitro
pregledala moje radove, pogled joj se po površima pomerao u oštrim linijama.
Realistični motivi Kler leži na kauču, poinsetije, losanñeleski Kandinski. „Ko te je
podučavao?u
Odmahnula sam glavom. ,,Niko.“
Zatvorila je mapu i vratila je Kler. „Dobro. Pokušaćemo."
Svakog utorka uveče Kler me je dovodila u muzej, vraćala se kući, a potom
opet dolazila tri sata kasnije, da me pokupi. Osećala sam grižu savesti zbog njene
volje, kao da sam je iskorišćavala. Začula sam majčin glas: ,,Ne lupetaj. Ona želi
da bude upotrebljena.“ Ali ja nisam želela da budem takva. Želela sam da budem
kao Kler. Ko bi mi, osim Kler, obezbedio časove slikarstva, ko bi se odrekao
utorka uveče zbog mene?
Na časovima sam naučila da pravim štafelaj, razapinjem platno, glatko
nanosim osnovu. Gospoñica Dej nas je terala da eksperimentišemo s bojama i
potezima. Potez četkice svedočanstvo je kretnje rukom. Trag vašeg postojanja,
kvaliteta vaše ličnosti, dodira, pritiska, stručnosti pokreta. Slikali smo mrtve
prirode. Cveće, knjige. Neke gospoñe su slikale samo sićušno cveće. Gospoñica
Dej im je rekla da ga uvećaju, ali ih je bilo sramota. Ja sam slikala cvetove velike
poput pice, jagode uvećane u niz zelenih trouglova na crvenoj pozadini, šare na
semenju. Gospoñica Dej bila je Spartanka u pohvalama, neuvijena u kritikama. Na
svakom času neko bi se rasplakao. Majci bi se dopala. A sviñala se i meni.
Pažljivo sam cenzurisala svoja pisma majci. Zdravo, kako si, kako poezija?
Pisala sam joj o ocenama, baštovanstvu, časovima slikarstva, mirisu svetih Ana i
sparušenom pejzažu, novembarskom plavetnilu, kraćanju dana. Sampetice, kraljica
maturu. Slala sam joj male crteže, akvarele veličine razglednice, u ćeliji nije imala
mnogo prostora. Obožavala je period s Kandinskim i moje nove radove. Poslala
sam joj niz crteža u olovci na pausu. Bio je to autoportret, ali slojevit linija ovde,
linija onde, jedna po jedna, da bi sama shvatila morala je da naslaže sve papire
jedan na drugi. Više joj nisam davala ništa na tanjiru. Morala je da se potrudi.
MAJKA mi je odgovorila da su joj pesme objavljene u Kenjon rivjuu i u
poetskom izdanju Zizive. Upitala sam Kler možemo li da ih nabavimo, pa me je
odvela u Supu od knjiga na Stripu i kupila mi. Našla sam dugačku pesmu o trčanju
u zatvoru to joj je svakog dana oduzimalo dosta vremena. Kad nije pisala, trčala je
osamdeset, sto pedeset kilometara nedeljno. Patike bi joj propadale svaka
četiri meseca; ponekad bi joj dali nove, a ponekad ne. Znala sam kako joj je.
Napravila sam deset fotokopija pesme i crtala po njima. Sedela sam za stolom
u crveno-beloj kuhinji i uljanim pastelama slikala preko njenih reči osećaj trčanja,
besmislene, kružne aktivnosti. Nalik njenom umu.
Počele su kiše, šaputale su ispred zamagljenog kuhinjskog prozora. Kler je
donela šolju čaja od nane i sela pored mene. „Pričaj mi o njoj.“
Nešto me je sprečavalo da Kler ispričam sve o majci. Bila je radoznala kao i
svi ostali moji savetnici u školi, Rej, Džoan Piler, urednici malih književnih
časopisa. Pesnici u zatvoru, čisti paradoks. Nisam znala šta da kažem. Ubila je
čoveka. Bila mi je majka. Nisam znala da li sam ista kao ona. Htela sam da Kler
ostane odvojena od moje majke, želela sam da njih dve budu na različitim
stranicama, i da samo ja mogu da ih zajedno prinesem svetlosti.
Kler je ponovo pročitala pesmu o trčanju. „Sviña mi se ovaj stih: istezanje,
dvadeset godina. Sat bez kazaljki. Zivot u zatvoru nezamislivo. Trigodine nestale,
ugažen kruguzemlji. Sigurno je jako hrabra. Kako izdržava?“
„Nikad nije tamo gde se nalazi“ rekoh. „Uvek je samo u sopstvenoj glavi.“
„To mora da je divno.“ Kler je pomazila šolju kao dečji obraz. „Volela bih da
ja to umem.“
Bilo mi drago što ne ume. Kler je mogla da bude ganuta. Možda previše
često, ali je bar mogla. Nije umela da izvrće stvari u glavi, da štimuje dobar ishod.
Pogledala sam majčinu pesmu u Kenjonu. Vrlo je interesantno što je uvek bila
heroina, odmetnica, sama protiv svih. Nikad hulja.
„U tome je razlika izmeñu pravih umetnika i svih ostalih“, uzdahnu Kler.
„Oni mogu da menjaju svet.“
„Ti si umetnica“ rekoh.
„Glumica“ odgovorila je. „Čak ni glumica.“
Dotad sam već odgledala dva njena filma. Bila je prozračna, srceparajuća. Ja
bih se plašila da budem tako ranjiva. Poslednje tri godine strpljivo sam gradila
neku vrstu kože, kako ne bih prokrvarila kad god se očešem o nešto. Ona je pak
bila gola, ljuštila se svakodnevno. U jednom filmu je igrala profesorovu ženu,
drhtavu., s biserima. U drugom ženu iz osamnaestog veka, odbačenu ljubavnicu
monahinju. „Ti si fantastična glumica“ rekla sam.
Kler slegnu ramenima i stade da čita drugu pesmu o zatvorskoj tuči. „Sviña
mi se nasilnost tvoje majke. Njena snaga. Kako se samo divim tome.“
Zamočila sam četkicu u tuš i u nekoliko poteza nacrtala lukove i linije, crnu
tačku. Njeno nasilje. Kler, šta ti znaš o nasilju?
0 snazi moje majke? Kao što vidiš, ipak nije uspela da ne postane pozadina za
moju umetnost. Samo pozadina. Njene reči su moje platno.
JEDNOG LENJO TOPLOG i maglovitog dana, Kler me je? kad sam se
vratila iz škole, presrela kod luka od ruža. „Dobila sam ulogu!“ viknula je čak i pre
nego što sam prošla.
Zabacila je glavu i izložila vrat slabom zimskom suncu, a smeh joj je prskao
naviše kao gejzir. Grlila me je, ljubila. Pokušaia je da se javi Ronu u Rusiju, na
Ural, gde je snimao istraživački kongres telekinetičara. Nije mogla da ga dobije.
Cak ni to joj nije ugasilo žar. Otvorila je bocu šampanjca „tatinger“ koji je u
hladnjaku čuvala za posebne prilike. Izlio se svuda po čašama i stolu, penušao se
po podu. Nazdravile smo novom poslu.
Uloga je bila mala, ali zakučasta. Igrala je elegantnu, ali pijanu ženu nekog
lika večera, duga haljina, dijamanti. Mnogo jela i pića, morala je da upamti kad šta
ide da bi se sve uklopilo. „Uvek sam nečija usamljena žena“ uzdahnula je, „Sta je
ovo priča mog života?“
Dobila je ulogu zato što je reditelj bio Ronov prijatelj i zato što je glumica
koja je trebalo da igra usamljenu ženu rediteljeva bivša svastika slomila ključnu
kost u poslednji čas, pa im je trebala slično grañena osoba koja bi stala u haljinu
bez ramena.
„Makar razgovaram s glavnim glumcima“ objasnila je. „Neće moći da iseku
scenu.“
Imala je svega pet rečenica, a dve scene kasnije naći će je mrtvu. Pomagala
sam joj da uvežba tekst, igrala sam glavnog junaka. Teškoća je u tome, objasnila
je, što u sceni mora da jede i pije dok govori. Sve je pohvatala iz drugog pokušaja,
ali je insistirala na tome da ponavljamo bezbroj puta. Posebno joj je bilo stalo da
zapamti posle koje reči će zastati i popiti vino, kad će tačno podići viljušku, kojom
rukom, koliko visoko. „Scene za stolom su najgore“, objasnila je. „Sve treba da se
uklopi.“ Ulogu smo probale nedelju dana. Tolika ozbiljnost zbog samo pet
rečenica. Nisam shvatala da su glumci takvi perfekcionisti. Uvek sam mislila da
samo stanu pred kameru i snime film.
NA DAN SNIMANJA morala je da bude u šminkernici u šest ujutru. Rekla
mi je da ne ustajem, ali sam ipak ustala. Sedela sam s njom dok je sebi pripremala
frape s dodatkom proteinskog praška, spiruline, pivskog kvasca, vitamina E i C.
Bila je vrlo bleda i ćutljiva. Koncentrisala se. Izvodila je vežbe disanja, pevušila
kineske slogove i pri udahu i pri izdahu. Izdahnute note bile su niske i zvučne., ali
udahnute behu čudne, visoke i tužne. Vežba se zvala ći gong; tvrdila je da je to
smiruje.
Na brzinu sam je zagrlila kad je izlazila. Naučila me je da nikad ne kažem
„srećno“. Glumcima se kaže „slomi nogu“. Zato sam za njom viknula: „Slomi
nogu!“ i trznula se kad se saplela
0 glavu prskalice.
Posle škole sam dojurila kući, željna da saznam kako je bilo na snimanju, a
pogotovu da čujem priču o Haroldu Mekenu englesko j zvezdi u ulozi Gaja ali se
Kler još ni je bila vratila. Uradila sam sve domaće zadatke, čak sam unapred
pročitala engleski i istoriju. Do šest je već pao mrak. bez poziva? bez glasa. Nadala
sam se da nije doživela neku nesreću, jer je tog jutra bila jako nervozna. Meñutim.,
verovatno je s ostalim glumcima otišla na piće ili na večeru, ili tako nešto. Ipak
nije ličilo na nju da se ne javi. Pozvala bi me čak i ako se zadrži na pijaci.
Spremila sam večeru rolat od mesa kukuruzni hleb, salatu i razmišljala: sve
će biti gotovo dok se ona ne vrati. U osam i dvadeset čula sam njena kola pred
kućom. Sačekala sam je na vratima. „Napravila sam večeru“, rekoh.
Sminka joj se razmazala u krugove oko očiju. Protrčala je mimo rnene, pravo
u kupatilo. Začula sam da povraća.
„Kler?“
Izašla je legla na kauč pokrila oči podlakticom. Izula sam je. „Da ti donesem
nešto? Aspirin? Seven-ap?“
Rasplakala se u dubokim, grubim jecajima, okrenula glavu od mene.
Donela sam joj „tajlenol“ i čašu sode, gledala je kako srkuće. „Sirće. Na
frotirskoj rukavici.“ Pala je natrag na jastuke. „Belo sirće. Dobro iscedi.“ Glas grub
poput šmirgl-papira. „I ugasi svetlo.“
Ugasila sam lampe? namočila rukavicu u sirće, iscedila je donela joj. Nisam
imala petlje da je pitam šta se desilo.
„Sedamnaest dublova“, rekla je spuštajući rukavicu preko čela i očiju. „Znaš
li koliko to traje? Stotinu Ijudi čeka na tebe? Više nikad u životu neću glumiti.“
Uhvatila sam je za ruku, sela na pod pored njene nepokretne figure u mračnoj
sobi prepunoj sirćetne pare. Nisam znala šta da kažem. Kao da gledate kako neko
koga volite staje na nagaznu minu i odleće u vazduh. A vi ne znate šta ćete s
komadima.
„Pusti Leonarda Koena“, šapnula je. „Prvi album, sa The Sisters ofMercy“
Našla sam ga Koenovo nosato lice na prednjoj strani, svetac koji se uzdiže iz
plamena na zadnjoj i pustila. Sela sam pored nje, čvrsto pritisla njenu ruku na svoj
obraz. Tužan monoton glas ravnodušno peva o časnim sestrama, o tome da se nada
da ćete i vi na njih naleteti.
Nešto kasnije prestala je da plače. Mislim da je zaspala.
Nikad mi ranije ni do koga nije bilo stalo toliko da mogu da osetim njegov
bol. Smučilo mi se što su to učinili Kler, a ja nisam bila tamo da joj kažem:
Odustani, ne moraš to da radiš. „Volim te, Kler“, tiho sam rekla.
KAD SAM OTIŠLA na čas slikarstva jedne večeri, čekali smo gospoñicu
Dej, ali se nije pojavila. Jedna starija polaznica odvezla me je kući. Otvorila sam
vrata okićena božićnim vencima, ušećerenim kruškicama i porcelanskim
golupčićima, očekujući da zateknem Kler u dnevnoj sobi kako čita neki časopis i
sluša muziku, ali nije bila kod kuće.
Našla sam je u svojoj sobi kako prekrštenih nogu sedi na mom krevetu i čita
majčine papire. Pisma iz zatvora, pesničke zapise, lična dokumenta, sve je raširila
oko sebe. Izgledala je bleda, izgubljena, grickala je nokat domalog prsta. Nisam
znala kako da reagujem. Bila sam besna, bila sam uplašena. Nije smela da čita te
stvari. Trebalo mi je da ostanu po strani. Nisam htela da Kler ima bilo kakav
kontakt s majkom koji ja ne mogu da kontrolišem. A sad je otvorila kutiju. Kao
Pandora. Pustila je zlo napolje. Ingrid Magnusen ih je sve uvek tako fascinirala.
Osetila sam da ja ponovo nestajem u njenoj seni. To su bile moje stvari. Cak i nisu.
Uzdala sam se u Kler.
„Šta to radiš?“
Skočila je, ispustivši svesku koju je upravo čitala. Njene usne su pokušale da
izgovore objašnjenje, pa su se sklopile. Ponovo otvorile. Ni zvuka. Kad bi se
uznemirila, ostala bi bez reči. Pokušala je da skupi dokazni materijal drhtavim
rukama, ali je oblika
bilo previše i izmicali su joj se iz ruku. Poražena? ostavila ih je zatvorila oči
pokrila lice rukama. Podsetila me je na Kejtlin, koja je mislila da mi ne možemo da
vidimo nju ako ona ne vidi nas. „Nemoj me mrzetia? rekla je.
,,Zašto? Kler? Pokazala bih ti da si pitala.“
Počela sam da skupljam beležnice, pirinčani papir uvezan kanapom,
italijanske sveske amsterdamske školske vežbanke glatke omote, kožne omote
uvezane pertlama. Majčine zapise s mojim odsustvom po marginama. Ništa od
toga nije govorilo o meni. Cak ni pisma. Samo o njoj.
„Bila sam depresivna. Ti nisi bila tu. Ona je izgledala tako jaka.u
Tražila je uzor? Gotovo sam se nasmejala. Poželela sam da je ošamarim što se
divila mojoj majci. Probudi se! htela sam da vrisnem. Ingrid Magnusen može da te
ošteti ako samo proñe pored tebe odlazeći u kupatilo.
A sada je i pročitala pisma. Znala je da nisam htela da s majkom raspravljam
o njoj. Zamišljala sam koliko ju je to zabolelo. Kamo sreće da sam ih bacila,
umesto da ih vucaram kao kletvu. Ingrid Magnusen. Kako da objasnim? Nisam
htela da majka zna za tebe Kler. Ti si jedino dobro koje mi se ikad desilo. Nisam
želela da rizikujem. Koliko bi te samo majka mrzela. Ona ne želi da ja budem
srećna Kler. Dopadalo joj se što mrzim Marvel. Tada se osećala bliska sa mnom.
Umetniku ne treba sreća, rekla je. A mislila je: kad bi bila srećna, ja ti ne bih
trebala. Mogla bi me zaboraviti. I bila je u pravu. Zaista bih mogla.
Grdila me je u tim pismima. Sta me briga za 98poena na testu iz pravopisa? I
za tvoj cvećnjak? Tako si dosadna. Više te ne prepoznajem. Ko su ti Ijudi s kojima
sad ziviš? Sta ti se stvarno motapo glavi? Ali nikad joj nisam ništa odgovorila.
„Zeliš da upoznaš moju majku?“ Izvadila sam beležnicu sa sivom trakom,
otvorila je i pružila Kler. „Evo. Čitaj.“
Spustila je ruke oči joj behu naduvene i crvene nos vlažan. Stucnula je i uzela
beležnicu. Nisam morala da joj gledam preko ramena. Znala sam šta je pisalo.
Proširi zlobnu glasinu.
Pusti na ulicu Ijubljenog psa starije osobe.
Predloži samoubistvo teško deprimiranoj osobi.
„Šta je ovo?“ upitala je.
Reci detetu da nije naročito lepo ili bistro.
Napuni fišeke odprovidnog masnogpapira sredstvom za odgušenje sudopere i
ostavi ih na pločnicima.
Baci šaku beskorisnih stranih novčiča u prosjakovu šolju i nateraj ga da ti
ponizno zahvali. „Bog vas blagoslovio, gospoñice. “
„Ovo ipak nije stvarno“, reče Kler. „Ne možeš reći da ona ovo zapravo i
radi.“
Slegnula sam ramenima. Kako bi Kler i mogla da shvati ženu poput moje
majke? Satima je majka mogla da sastavlja ovakve liste, i da se smeje dok joj suze
ne udare na oči.
Kler me je pogledala gladno, molećivo. Kako sam mogla da joj ne oprostim?
Moja majka nije imala pojma šta najviše volim da jedem, gde bih živela kad bih
mogla da biram bilo koje mesto na svetu. Kler je ta koja me je otkrila. Znala je da
želim da živim u Big Seru, u kolibi sa štednjakom na drva, pored izvora, da sam
volela sapun od zelene jabuke, da mi je omiljena opera Boris Godunovy da se
plašim mleka. Pomogla mi je da spakujem papire u kutiju, zatvorim je i gurnem
pod krevet.
18
RONI KLER su se ponovo svañali u svojoj sobi. Čula sam ih dok sam ležala
zec šćućuren na zidu, uši mu načuljene i uzdrhtale. Kler je htela da Ron ostavi
posao, da nañe nešto što nema veze sa sakaćenjem krava ili veštičarenjem u
pueblima.
„Šta hoćeš da radim da perem sudove?“ Ron je retko podizao ton. Meñutim,
bio je umoran, upravo se vratio iz Rusije, i nije očekivao sukob. Obično bi ga
dočekao domaći obrok i poljupci i čisti čaršavi. „Zarañujem za život. To je samo
posao, Kler. Gospode, ponekad prosto ne znam šta ti se mota po glavi.“
Ali to je bila laž. Ron je zapravo nutkao strah. I imao je poveliko tržište, reklo
bi se. Ljudi su se posvuda plašili. Preteći oblici vrebali su na rubovima vidnog
polja, u susednom automobilu, u bankomatu, možda su stajali u zasedi s
tridesetosmicom. U samoposluzi su u pastu za zube stavljali otrov. Ebola, hepatitis
C. Muževi su nestajali na putu u prodavnicu pića. Deca su u jarkovima nalažena
mrtva i odsečenih šaka. Slika iščupana iz rama, obrisi nestali. Ljudi su žudeli za
čudovištima i duhovima i glasovima iz grobova. Nešto strano, smišljeno, a ne
besmisleno i poznato kao što je dete upucano zbog svoje kožne jakne.
I Ron je to obezbeñivao. Uramljeni strah. Tuñinci su uvek prihvatljiviji od
zbunjujućih, nasilnih dela. Njegova karijera ogrezla je u cinizmu, pumpala se
licemerjem.
Njen glas je za uzvrat zvučao kao savijanje metalne ploče.
Meñutim, njega sam razumela od reči do reči. „Radio sam četrnaest sati,
zarnenio dan za noč, bio na kongresu savijača kašika u Jakutsku, i ti misliš da sam
ja posle svega toga spreman za zabavu? Hej, ajde dovedite fufe! Možda bi i ti
trebalo malo da radiš, pa bi se setila šta znači biti smožden uveče.“
Osetila sam da je njegove reči peku kao udarci biča. Trudila sam se da čujem
šta ona govori ali joj je glas utihnuo u mrmljanje. Kler nije mogla da se brani,
savila se kao list pod staklom.
„Astrid ne očekuje od tebe da je čekaš s keksima i mlekom. Pobogu Kler!
Ona je već devojka. Mislim da bi volela da provede i neko vreme nasamo. Možda
bi i sama našla prijatelje kad bi joj pružila priliku“
Ali Kler mi je trebala., Rone. Niko me nikad nije čekao da se vratim iz škole i
nikad mleko. Nije čak ni to znao. Bila sam joj bitna. Zar nije shvatao šta sve to
znači meni, i njoj? Da mu je bilo stalo., nikad joj ne bi rekao tako nešto.
Odškrinula sam vrata ne bih li je čula ali je najverovatnije šaputala.
„Naravno da su prestali da se javljaju. Glorija je rekla da je besomučno
zvonila, a da ti nikad nisi podigla slušalicu. Naravno da su odustali.“
Sad se čuo samo njen plač. Plakala je kao dete, jecala, štucala, šrnrcala. A
njegov glas ju je tešio.
Zamišljala sam ga kako je grli, ljulja je, mazi je po kosi, i da mu ona to
dopušta što je najgore. Potom će voditi ljubav, ona će zaspati misleći da je on ipak
jako dobar da je sigurno voli. Sve će biti bolje. To je bio njegov način. Da je
povredi, a potom uteši. Mrzela sam ga. Došao je kući i uznemirio je, a za koji dan
će je ponovo napustiti.
STIGLO JE PISMO od majke. Počela sam da ga otvaram kad sam shvatila da
nije za mene. Bilo je adresirano na Kler. Šta moja majka ima da piše Kler? Nikad
joj je nisam pomenula. Odlučila sam da ne smem rizikovati. Majka bi mogla svašta
da joj napriča. Mogla bi da joj zapreti, da je slaže ili uplaši. Uvek mogu da kažem
da sam ga greškom otvorila. Odnela sam ga u sobu i rasekla kovertu.
Draga Kler,
Da, mislim da bi bilo sjajno kad bi došla u posetu. Toliko dugo nisam videla
Astrid, ne znam ni da li bih je prepoznala i uvek se radujem susretima sa svojim
odanim čitaocima. Staviću te na svoju listu posetilaca nisi nikad bila krivićno
gonjena, zar ne?
Samo se šalim.
Tvoja prijateljica,
Ingrid
One su se dopisivale i ta me je spoznaja ispunila mučnim strahom. Tvoja
prijateljica, Ingrid. Mora da joj je pisala nakon što sam je oko Božića uhvatila da
čita u mojoj sobi. Osetila sam se izdana, bespomoćna, sapeta. Suočila bih se s
njom, ali bih onda morala da joj priznam da sam otvorila pismo. Zato sam ga
iscepala i spalila ga u svojoj kanti za otpatke. Ako bude sreće, deprimiraće se što
joj moja majka nije odgovorila, te će odustati.
FEBRUARSKO JUTRO, toliko sivo i oblačno da se brda Holivuda nisu
videla iz našeg dvorišta. Išle smo u posetu mojoj majci. Kler je to sredila. Obukla
je mini suknju, džemper s rol-kragnom, helanke, sve u mahagoni-smeñoj boji, i
namrštila se u ogledalo. „Možda bi džins bio bolji.u
„Ništa plavou, rekoh.
Pomisao na ovaj susret bila mi je gotovo nepodnošljiva. Mogla sam da
izgubim sve. Majka bi mogla da je povredi. Ili pak da je pridobije. Nisam znala šta
je gore. Kler je bila moja, Kler me je volela. Zašto je majka morala da se umeša?
No, takva je bila uvek je morala da bude u centru pažnje, sve je moralo da se vrti
oko nje.
Nisam je videla još od Star. Marvel nije dopuštala da odlazim kombijem u
organizovane posete, smatrala je da treba što manje da je viñam. Pogledala sam se
u ogledalo, pitajući se šta će majka sada pomisliti o meni. Ožiljci na licu bili su tek
uvertira. Od onda sam doživela još štošta. Više nisam umela da budem s njom, bila
sam prevelika da bih se krila u njenim ćutnjama. A još sam morala i da brinem za
Kler.
Dodirnula sam se po čelu i rekla joj: „Mislim da se razboljevam.“
„Trema“, rekla je gladeći suknju dlanovima. „I mene je malo uhvatila.“
Predomišljala sam se i u vezi s odećom dugačka suknja, martinke, debele
čarape, pleteni džemper s čipkanom kragnom, kupljen kod „Freda Segala“, gde se
odevao sav pomodni mladi Holivud. Majka će pući od muke. Meñutim., nisam
imala u šta da se presvučem, sva mi je odeća bila takva.
Vozile smo se na istok sat vremena. Kler je nervozno ćaskala. Nikad nije
podnosila tišinu. Ja sam gledala kroz prozore, sisala pepermint bombonu protiv
mučnine, skupila se u svom debelom irskom džemperu. Postepeno su se predgraña
proredila, a zamenila su ih stovarišta drveta, polja? miris balege i dugi, magloviti
vidici, uokvireni redovima eukaliptusa. KPDM, muški zatvor. Foslednji put sam
ovuda prolazila pre više od dve godine, i bila sam znatno drugačija devojčica u
ružičastim cipelama. Prepoznala sam čak i malu pijacu. Dvanaest konzervi kokakole
za 2,49 dolara. „Skreni ovde.“
Vozile smo se istim asfaltiranim putem ka ženskom zatvoru kotlarnica i
vodotoranj, stražarska kula na ivici kruga. Stale smo na parkingu za posetioce.
Kler je duboko udahnula. ,,Ne izgleda tako loše.“
Vrane su agresivno graktale na fikusima. Bila je ciča zima. Navukla sam
rukave preko šaka. Prošle smo pored kule. Kler je majci ponela knjigu .Bfaga noć.
Ficdžerald, majčin omiljeni pisac, ali stražari nisu dozvolili da je unesemo. Moje
čizme aktivirale su detektor metala. Morala sam da ih izujein da bi ih stražari
pregledali. Zveket ključeva, tresak kapije, voki-tokiji zvuci posete majci.
Sele smo za baštenski sto pod plavom strehom. Posmatrala sam kapiju kroz
koju će majka proći, ali je Kler gleñala na pogrešnu stranu? ka Prijemnom, gde su
nove zatvorenice stajale dokono ili mele pod čistile su dobrovoljno, toliko im je
bilo dosadno. Većinom su bile mlade, jedna ili dve starije od dvadeset pet. Njihova
mrtva lica nisu nam poželela ništa dobro.
Kler se stresla. Trudila se da bude hrabra. „Zašto tako zure u nas?“
Otvorila sam šaku, zagledala se u linije na dlanu, u svoju sudbinu. Život će
biti težak. „Ne gledaj ih.“
Bilo je hladno, ali sam se već preznojila čekajući majku. Ko zna možda će se
njih dve i sprijateljiti. Možda majka i nije igrala igru., ili bar ne preterano opaku.
Kler bi mogla da se dopisuje s njom, a jednog dana bi mogla ñobro da svedoči o
njenom karakteru.
Ugledala sam majku kako čeka da dežurna čuvarka otvori kapiju. Kosa joj je
opet bila duga nalik svetlom šalu preko plave haljine do ispod dojke. Oklevala je
bila je nervozna koliko i ja. Tako lepa. Uvek bi me iznenadila svojom lepotom.
Čak i kad bi samo izašla u grad uveče, ugledala bih je i ostala bez daha. Bila je
mršavija nego prošli put sagorela je sav višak mesa. Oči su joj postale još svetlije,
osetila sam ih još s kapije. Leña su joj bila prava2 bila je mišićava i preplanula*
Sad je manje ličila na Lorelaj, više na ubicu iz Istrebljivača. Zurno nam je prišla,
nasmešena ali sam osetiia nesigurnost u njenim rukama kruto su me uhvatile za
rame. Pogledale smo se u oči zapanjila sam se kad sam uvidela da smo iste visine.
Njene oči su tragale po meni, pokušavale da nañu nešto prepoznatljivo. Odjednom
sam osetila neugoñnost, postidela sam se svoje fine odeće, čak i Kler. Postidela
sam se pomisli da bih mogla da joj uteknem, čak i pomisli da želim to. Sada me je
poznavala. Zagrlila me je i pružila ruku Kler.
„Dobro došla u Valhalu“, rekla je rukujući se s njom.
Pokušavala sam da zamislim kako se majka tada osećala upoznaje se sa
ženom s kojom živim, ženom koja mi se toliko ñopadala da je nisam ni pomenula u
pismima. Majka je konačno mogla da vidi koliko je Kler lepa koliko osećajna, da
vidi njena detinja usta srcoliko lice nežan vrat, sveže podšišanu kosu.
Kler se s olakšanjem nasmešila kad je majka načinila prvi potez. Nije shvatala
prirodu otrova.
Majka je sela pored mene i spustila šaku preko moje, ali ruka joj više nije bila
tako velika. Sake su nam postajale istovetne. I ona je to opazila. Činilo se da je
starija nego prošli put bore su joj se urezale u preplanulo lice, oko očiju i tankih
usana. Ili je možda samo tako izgledala u poreñenju s Kler. Bila je oskudna, gusta,
oštra čelik prema Klerinom vosku. Molila sam boga, u koga nisam verovala, da se
ovo što pre završi.
„Uopšte ne izgleda onako kako sam očekivala“ reče Kler.
,,U stvari i ne postoji“ odvrati majka mahnuvši elegantno. „Sve je ovo
iluzija.“
„Rekla si to u svojoj pesmi.“ Nova pesma, u Ajova rivjuu. 0 ženi koja se
pretvara u pticu, o bolu nicanja perja. „Izvrsna je.“
Trznula sam se na njen staromodan glumački naglasak. Zamislila sam majku
kako joj se kasnije ruga sa zatvorskim sestrama. Meñutim, Kler više nisam mogla
da zaštitim. Bilo je prekasno. Uočila sam da se večita naznaka ironije oko uglova
majčinih usana sada pretvorila u trajnu boru, u tetovažu gesta.
Majka je prekrstila noge, tamne i mišićave kao hrastov duborez, nage pod
plavom haljinom, bele patike na stopalima. „Moja kći kaže da si glumica.“ Nije
obukla džemper u hladnom sivilu jutra. Magla joj je odgovarala, osetila sam miris
mora na njoj, iako je okean bio sto pedeset kilometara daleko.
Kler se igrala burmom, labavo joj je stajala na tankom prstu. „Da budem
iskrena, karijera mi je katastrofalna. Poslednji angažman sam tako uprskala da
verovatno više nikad neću raditi.“
Zašto je uvek morala da kaže istinu? Trebalo je da joj kažemizvesne ljude
uvek treba lagati.
Majka je instinktivno osetila naprslinu u Klerinoj ličnoj priči, kao slobodni
penjač koji napipava ispupčenja na steni. „Nervi?“ ljubazno je rekla.
Kler se nagnula ka majci, željna da se poveri. „Cisti košmar“, rekla je i počela
da opisuje taj grozni dan.
Na nebu su se oblaci mutili i grušali, kao dizenterija, a meni se smučilo. Kler
se plašila toliko toga, u okean je ulazila samo do kukova, jer se plašila da će je
voda odneti. Pa kako onda nije osetila i ovu struju? Majčin osmeh, naizgled tako
ljubazan. Tu vreba plima, Kler. Spasioci su morali da skaču i za plivačima mnogo
boljim od tebe.
„Prema glumcima se postupa tako loše“, rekla je majka.
„Dosta mi je.“ Kler je uhvatila srce od granata i dodirnula se njime ispod
usne. „Gotovo. Vucaram se po audicijama samo da bi me oni odgledali dve
sekunde i rekli da sam suviše obojena za sok od pomorandže, suviše klasična za
TV mamu.“
Majčin profil oštar naspram neba boje činčile. Rub njenog nosa mogli ste da
iskoristite kao lenjir. „Koliko ti je, punih trideset?“
„Trideset pet sledećeg meseca.“ Istina, samo istina, i ništa osim istine. Bila bi
paklen svedok. Nije mogla da odoli porivu da legne i izloži gole grudi koplju.
„Zato se Astrid i ja slažemo. Škorpija i Ribe uzajamno se razumeju.u Namignula
mi je.
Majci se nije dopalo što se Kler i ja razumemo. Osetila sam to po načinu na
koji mi je povukla kosu. Vrane su graktale i lepetale sumornim, sjajnim krilima.
Meñutim, nasmešila se Kler. „Astrid i ja se nikad nismo razumele. Vodolija i
Škorpija. Ona je tako tajanstvena, zar nisi to več ustanovila? Ja nikad nisam znala
šta misli.“
„Nisam nikad ništa ni mislila“, rekoh.
„Otvara se“ veselo odgovori Kler. „Stalno razgovaramo. Uradila sam njenu
natalnu kartu. Vrlo je uravnotežena. Prati je sreća.“ S kakvom je lakoćom Kler
klekla pred panj i spustila vrat sve vreme razdragano brbljajući.
„Dosad nije imala mnogo sreće“, reče majka gotovo kao da prede. „Meñutim,
možda se to menja.“ Zar Kler nije mogla da nanjuši kuvane oleandere, blagu
gorčinu otrova?
„Mi je prosto obožavamo“, reče Kler i na trenutak sam je sagledala majčinim
očima. Glumica, naivna, smešna. Ne htela sam da kažem stani, ne procenjuj je po
tome. Audicije joj ne idu. Uopšte je ne poznaješ. Kler je nastavila da priča,
potpuno nesvesna onoga što se zbiva. „Izvanredno joj ide ove godine je na listi
posebno pohvaljenih. Trudimo se da održimo staru dobru prosečnu ocenu na
nivou.“ Napola je mahnula pesnicom gest Izviñačice, srčan i optimističan. Staru
dobru prosecnu ocenu. Sledila sam se od straha, a nisam to želela. Kad će moja
majka satima raditi sa mnom da bismo održale staru dobru prosečnu ocenu na
nivou? Htela sam da Kler umotam u ćebe kao da se zapalila, i da je valjam po travi
ne bih li je spasla.
Majka se nagnula ka Kler, oči su joj sevale kao plava vatra. „Stavi piramidu
nad njen sto. Kažu da poboljšava pamćenje“, rekla je mrtva ozbiljna.
„Sasvim dobro pamtim“, rekoh.
Meñutim, Kler se zainteresovala. Majka je već bila našla slabu tačku, a ja
nisam sumnjala da će ih naći još. Kler nijednog trenutka nije shvatila da joj majka
samo cima lanac. Kakva nevinost. „Piramida. Nisam se toga setila. Doduše,
praktikujem feng šui. Znaš kako treba rasporediti nameštaj i tako to.“ Kler se
ozarila, misleći da je majka srodna duša, da premešta stvari zbog dobre energije, da
razgovara s kućnim biljem.
Htela sam da promenim temu pre nego što Kler počne da priča o gospoñi
Kromak i ogledalima na krovu. Kamo sreće da je zalepila ogledalo sebi na čelo.
„Živimo pored velike foto-laboratorije na La Briju“, ubacila sam se. „Nedaleko od
Viloubija.
Majka je nastavila kao da ništa nisam rekla. „A čak se i tvoj muž bavi time.
Paranormalnim, naime.“ Oni ironični zarezi u uglovima njenih usana. „Imaš
profesionalca u kući.“ Protegla je ruke iznad glave, zamislila sam kako joj kičma
krcka. „Treba da mu kažeš, njegova emisija je ovde vrlo popularna.“
Spustila mi je ruku na rame. Diskretno sam se izmakla. Možda sam morala da
budem njena publika, ali saučesnica ne.
Kler ništa nije primetila. Kikotala se, igrala se granatnim srcem. Podsetila me
je na tarot kartu na kojoj dečak gleda u sunce dok hoda ka provaliji. „On zapravo
misli da je sve to lakrñija, Ne veruje u natprirodno.“
„Moglo bi to da bude opasno za njegovu delatnost“ Majka je kucnula
narandžastu plastiku baštenskog stola. Videla sam da joj se um proteže, skače
unapred. Želela sam da ubacirn neki klip, da zaustavim mašinu.
„I ja sam mu to kazala“? reče Kler naginjući se unapred, zacakljenih tamnih
očiju. „Ove jeseni su imali priču o duhu koji je zamalo ubio nekoga.“ Zatim je
stala, nesigurna, misleći da je napravila gaf što govori o ubistvu pred majkom. Lice
sam joj čitala kao otvorenu knjigu.
„Ne brine te to?“
Kler je bila zahvalna što je majka Ijubazno zanemarila njen pogrešan korak.
Nije shvatala da se majka dočepala onoga što je zaista želela. „O, Ingrid, kad bi
samo znala. Mislim da Ijudi ne treba da se zavitlavaju sa stvarima u koje ne veruju.
Duhovi postoje, čak i ako ne veruješ u njih.“
Qh, znale smo majka i ja sve o duhovirna. Oni se svete. Meñutim, umesto da
prizna to, majka je citirala Sekspira. ,Jma, mnogo stvari na nebu i zemlji o kojima
vaša mudrost ne sanja, moj Horacio“ Kler je očarano pljesnula rukama za promenu
je neko drugi citirao Barda. Ronovi prijatelji nikad nisu prepoznavali njene navode.
Majka je zabacila dugu kosu i ponovo prebacila ruku preko mene. „Kao da ne
veruješ u elektricitet samo zato što ga ne vidiš.u Svetloplavim ubilačkim očima
nasmešila se Kler. Znala sam o čemu razmišlja. Zar ne vidiš kakvaje ovo budala,
Astrid? Kako ona može da ti bude draža od mene?
„Apsolutno“, reče Kler.
„Ni ja ne verujem u elektricitet“, rekoh. „Ni u Hamleta. On je čista
konstrukcija. Plod mašte nekog pisca.“
Majka me je ignorisala. „Mora li mnogo da putuje tvoj muž? Kako reče da se
zove? Ron?“ Uvijala je pramen moje kose oko malog prsta, držala me pod šapom.
„Nikad nije kod kuće“, priznala je Kler. „Nije bio tu čak ni za Božić.“ Ponovo
se dohvatila srca, vukla ga je levo-desno po lančiću.
„Mora da si usamljena“, reče majka. Tužno. Tako saosećajno. Kamo sreće da
sam mogla da ustanem i pobegnem, ali nikad ne bih ostavila Kler samu s njom.
„Ranije sam bila“ reče Kler. „Ali sad imam Astrid.“
„Divna devojka.“ Majka me je ispred uha pomazila prstom ogrubelim od rada
namerno me zagrebavši. Bila sam izdajnica. Izneverila sam gospodaricu. Znala je
zašto nisam pominjala Kler. Zato što sam je volela, i što je ona volela mene. Zato
što sam našla porodicu kakvu je trebalo da imam sve vreme, porodicu kakvu moja
majka nikad nije smatrala važnom, nikad nije mogla da mi pruži. „Astrid, da li bi
nas ostavila da popričamo nasamo? Kao odrasli ljudi.“
Pogledala sam svoju starateljku. Kler se nasmešila. „Slobodno idi. Samo na
minut.“ Kao da sam dete kome treba ohrabrenje da uñe u bazen s peskom. Nije
znala koliko minut može da potraje, šta sve može da se desi za minut.
Nerado sam ustala, prišla ogradi do puta, prešla prstima preko kore jednog
drveta. Vrana me je odozgo posmatrala bezdušnim pogledorn, kričala glasom
gotovo ljudskim, kao da pokušava nešto da mi kaže. „Goni se“ rekoh. Postajala
sam ista kao Kler? slušala sam ptice.
Gledala sam ih kako se naginju jedna ka drugoj preko stola. Majka pocrnela i
lanene kose, u plavorn, Kler bleda i crnokosa, u smeñem. Nadrealno Kler s mojom
majkom za narandžastim baštenskim stolom u Fronteri. Kao da sanjam da gola
stojim u redu pred školskom kantinom. Prosto sam zaboravila da se obučem. Ovo
je san, rekoh sebi, i mogu da se probudim.
Kler je prinela dlan čelu, kao da proverava temperaturu. Majka je njenu drugu
ruku uhvatila obema svojim. Govorila je bez stanke, duboko, razumno, ranije sam
je gledala kako tako hipnotiše mačku. Kler se uznemirila. Šta li joj je majka
pričala? Nije me bilo briga kakvu igru igra. Vreme joj je isteklo. Mi odlazimo, ona
ostaje. Ovo nije mogla da mi upropasti, ma šta govorila.
Obe su me pogledale kad sam se vratila. Majka se zapiljila u mene, a onda je
prebacila veo od osmeha i potapšala Kler po ruci. „Samo zapamti šta sam ti rekla.u
Kler nije kazala ništa. Uozbiljila se. Nestao je sav kikot, sve zadovoljstvo što
je našla osobu koja citira Šekspira. Ustala je dotakavši sto bledim noktima.
„Sačekaću te u kolima.u
Majka i ja posmatrale smo je kako odlazi, njene duge noge u rnat smeñem,
spokoj njenih pokreta. Majka joj je oduzela sav elektricitet, živost, šarm. Izdubila
ju je, kao što su Kinezi nekada otvarali lobanje živih majmuna i jeli im mozak
kašikom.
„Šta si joj rekla?“
Majka se zavalila na klupu i skrstila šake na potiljku. Raskošno je zevnula,
kao mačka. „Cujem da ima teškoća s mužem.“ Senzualno se nasmešila masirajući
podlaktice. „Nisi ti u pitanju, nadam se? Znam da te privlače stariji muškarci.“
„Ne nisam ja.“ Sa mnom nije mogla da se igra kao s Kler, „Ne mešaj se.“
Ranije se nikad nisam usuñivala da tako razgovaram s njom, Da nije bila
zakopana u Fronteri, ne bih imala smelosti. Meñutim, ja ću otići, a ona će ostati, i
ta mi je činjenica ulivala snagu koju inače nikad ne bih imala.
Opazila sam da se prepala što joj se protivim. Razbesnela se što sam spoznala
da to mogu ali se kontrolisala, videla sam da je prebacila menjač. Nasmešila mi se
sporo i ironično. „Mama samo želi da ti pomogne, zlato“, rekla je oblizujući reči
kao mačka što lapće pavlaku. „Moram da učinim sve što mogu za svoju novu
prijateljicu.“
Odgledale smo Kler kako prolazi kroz ogradu, kako rasejano prilazi „sabu“.
Udarila se o branik nekog karavana. „Samo je ostavi na miru.“
,,0h ali zabavno je“? rekla je majka., umorna od pretvaranja. Uvek je volela
da me povede iza scene. „Lako, ali zabavno. Kao da daviš mačiće. A u trenutnim
okolnostima, moram da se zabavljam kako znam i umem. Zanima me sledeće:
kako možeš da podneseš život s Jadnom Kler? Rekla bih da je užasno dosadna.
Održava staru dobru prosečnu ocenu, i tako to. Bedno.“
,,0na je zaista dobra osoba“ rekoh okrećući se na drugu stranu. „Ali ti to ne
možeš znati.“
Majka frknu. „Bože sačuvaj, bolest dobrote. Zaista sam mislila da si prerasla
bajke.“
I dalje mi je bila iza leña. „Nemoj mi ovo upropastiti.“
,,Ko ja?“ Nasmejala mi se. „Sta ja mogu da učinim? Ja sam jadna zatvorenica.
Ptičica slomljenog krila.“
12 Re: Janet Fitch - Beli oleander Sre Feb 15, 2012 12:27 am
Margita
Administrator
Okrenula sam se. „Nemaš pojma kako mi je bilo.“ Nadnela sam se nad nju,
spustila koleno pored nje na klupu. „Ako me voliš, pomoći ćeš mi.“
Nasmešila se sporo i podmuklo. ,,Da ti pomognem, dušo? Radije bih te
gledala u najgorem paklu od doma nego pored takve žene.“ Podigla je ruku da mi
skloni pramen kose s lica, a ja sam se trznula. Uhvatila me je za članak i naterala
me da je pogledam u oči. Sada je bila mrtva ozbiljna. U osnovi igre ležala je čista
volja. Bila sam suviše prestravljena da bih se otimala. „Sta ćeš naučiti od takve
žene?“ rekla je. „Kako da umetnički patiš? Dvadeset sedam naziva za suze?“
Cuvarka je pošla prema nama i majka me je smesta pustila.
Ustala je i poljubila me u obraz ovlaš me zagrlila. Bile smo iste visine, ali sam
osetila svu njenu snagu ličila je na sajlu visećeg mosta. U uvo mi je prosiktala:
„Samo ću ti ovo reći: spakuj se na vreme.“
KLER JE ZURILA u put ispred sebe. Suza joj je kanula iz prepunjenog oka.
Dvadeset sedam naziva za suze. Ali ne nije to bila moja misao. Protivila sam se
ispiranju mozga. Ovo je Kler. Spustila sam joj ruku na rame kad je skrenula na
seoski autoput. Nasmešila se i potapšala mi nadlanicu sitnom, hladnom šakom.
„Mislim da sam dobro prošla kod tvoje mame, zar ne?“
„Jesi“, rekoh joj gledajući put da ne bih morala da je slažem
či. „Zaista si joj se dopala.“
Suza joj se skotrljala niz obraz, te sam je obrisala. „Šta ti je rekla?u Kler
odmahnu glavom, uzdahnu. Uključila je brisače stakla iako je napolju bilo samo
maglovito, iskl jučila ih je kad su počeli da škripe po suvom staklu. „Rekla je da
sam u pravu za Rona. Da ima Ijubavnicu. Ionako sam to znala. Ona mi je to samo
potvrdila.“ „Otkud ona to zna?“, rekoh ljutito. „Za boga miloga, Kler maločas te je
upoznala.“
„Svi su znaci tu.“ Šmrknula je? rukom obrisala nos. „Ja samo ne želim da ih
vidim.“ Ali onda se nasmešila. „Ne brini. Sredičemo to.“
SEDELA SAM ZA SVOJIM STOLOM pod komičnom piramidom, crtala
svoj autoportret ogledajuči se u ručnom ogledalu. Radila sam ga perom ne
gledajuči dole trudeči se da ne odižem pero s hartije. Jedan potez. Cetvrtasta vilica,
debele nenasmešene usne, okmgle prekorne oči. Širok dug nos griva svetle kose.
Ponavljala sam to sve dok nisam naučila da se nacrtam žmureći, dok nisam
upamtila pokrete u šaci, ruci, mimiku lica? dok nisam ugledala sebe na zidu. Ja
nisam ti majko. Nisam.
Kler je trebalo da ode na audiciju, Ronu je rekla da će otići, ali je mene
zamolila da se javim i kažem da je bolesna. Legla je u kadu obogaćenu lavandinim
uljem i komadom ametista, pokušavajući da izvida rane. Ron je trebalo da doñe
kući u petak, ali je nešto iskrslo. Držala se za njegove dolaske kući kao slobodni
penjač za stenu, kako bi mogla da se zaljulja od jednog do drugog kvadrata u
kalendaru. Kad je rekao da će doći kući pa je izneverio, zaljuljala se u prazno pala
je.
Presrela sam majčino pismo za Kler. U njemu joj je majka predložila da Ronu
stavi Ijubavni napitak u hranu, ali su mi svi navedeni sastojci izgledali otrovni.
Nacrtala sam sliku preko pisma niz oštrih krivina proboden uglom stavila ga u
novu kovertu i vratila joj ga.
Kler je u dnevnoj sobi slušala Leonarda Koena. Suzen ju je vodila na reku.*
I dalje sam crtala svoje lice.
19
DO APRILA je pustinja, kao upijajući papir, isisala proleće iz vazduha.
Holivudska brda uzdizala su se neobično jasno, kao da ih čovek posmatra kroz
dvogled. Od žege je mlado lišće venulo, a mi se znojili i očajavali u kući sa
spuštenim roletnama.
Kler je iznela nakit iz zamrzivača i bacila ga na krevet: gusarsko blago
očaravajuće zaleñeno. Smrznute niske zelenog žada sa svetlucavim kopčama,
ćilibarni privesak u kome je fosilizovana paprat. Pritisnula sam ledene dragulje na
obraz. Namestila sam antiknu kristalnu ogrlicu duž razdeljka, pustila je da mi
palaca po čelu kao hladan jezik.
„Ta je pripadala mojoj baba-tetki Prisili“ reče Kler. „Nosila ju je na svom
prvom balu u ’Valdorf-Astoriji, neposredno pre Velikog rata.“ Ležala je na leñima
u donjem vešu kose tamne od znoja preko čela joj narukvica od topaza ukrštena s
komplikovanim zlatnim lancem koji joj je dopirao do vrha nosa. Bila je bolno
mršava oštrih karličnih kostiju rebara ogoljenih kao kod izrezbarenog drvenog
Hrista. Videla sam joj mladež tik iznad gaćica. „Bila je poljska bolničarka u Ipru.
Vrlo hrabra žena.“ Svaka narukvica, svaka perla imala je priču. Iz gomile na
krevetu izvukla sam prsten s pravougaonim oniksom čiju je crnu glatku površinu
probijao sićušan dijamant. Stavila sam ga na prst ali je bio uzak stao mi je tek na
zglob malog prsta. „Čije je ovo bilo?“ Ispružila sam ga kako bi ga Kler videla ne
okrećući glavu. „Prababe Matilde. Najčistija Parižanka.“
Vlasnica je mrtva već možda stotinu godina, ali sam se pored nje ipak osetila
glomaznom i nevaspitanom. Zamislila sam zift-crnu kosu kovrdže oštar jezik.
Crnim očima bi uhvatila svaku moju nespretnost. Osudila bi i mene i moje smetene
ruke i noge bila bih prevelika za njene male stolice i sitne porcelanske šolje
sa zlatnim rubom, bila bih los meñu antilopama. PružiLa sam prsten Kler? a
ona ga je odmah stavila.
Tesna granatna ogrlica, ledena oko mog vrata, bila je svaidbeni poklon
Klerinog pradede, vlasnika predionice u Mančesteru, za njegovu ženu Beatris.
Zlatnog jaguara smaragdnih očiju, koga sam Ijuljala jia kolenu, iz Brazila je
dvadesetih godina donela tetka njenog oca Džeraldina Vuds? koja je igrala s
Izadorom Dankan. Na sebi sam imala Klerin porodični album. Babe po majci,
baba-tetke po ocu žene u smaragdnom taftu, kadifl i s granatima. Vreme, mesto i
ličnost zaključani u kamen i srebrni filigran.
U poreñenju s ovim, moja je prošlost bila dim, priča koju mi je majka jednom
ispripovedala, a potom porekla. Ja nemam onikse, nemam akvamarine u spomen
na živote mojih predaka. Imam samo njihove oči, ruke, oblik nosa, nostalgiju za
snegom i duborezom.
Kler je smotala zlatnu ogrlicu preko jednog zatvorenog oka perle od žada
preko drugog. Govorila je oprezno, ništa nije skliznulo.
„Ranije su ovako sahranjivali ljude. Usta puna dragulja? preko svakog oka po
dukat. Plata za čamdžiju.u U zdenac svog pupka nasula je koralnu ogrlicu, a
dvostrukom niskom bisera razdvojila je dojke. Minut kasnije uzela je bisere,
otvorila usta, spustila ih unutra i sklopila usne nad svetlucavim jajima. Majka joj je
bisere poklonila za udaju., iako nije odobravala brak s Jevrejem. Kad mi je Kler to
rekla, očekivala je da ću se užasnuti, ali ja sam već bila prošla Marvel Terlok,
Ameliju Ramos. Predrasude me više nisu iznenañivale. Cudilo me je samo zašto se
odrekla svojih bisera.
Kler je ležala mirno pretvarala se da je mrtva. Optočeni leš u ružičastom
čipkastom rublju, prekriven finim kapima znoja. Nije mi se posebno dopala ova
nova igra. Kroz francuske prozore ispod roletni, videla sam vrt, poludeo od ovog
proleća. Kler više nije održavala baštu, nije orezivala ni plevila s kineskim šeširom
na glavi. Nije stavljala pritke uz cveće, koje se sada sasvim raščupalo
prošlogodišnji zasadi krivili su se u stranu, meksička večernja jagorčevina
anektirala je nepokošen travnjak.
Ron je ponovo otišao, drugi put u mesec dana; ovaj put u Andaluziju, da
snimi priču o Ciganima. Prečešljavao je svet u potrazi za najbizarnijim stvarima,
donosio pazar aviokompanijama. Ako je hteo da vidi nešto uvrnuto i jezivo, trebalo
je samo da uñe u njihovu sobu i pogleda svoju ženu kako leži u ružičastim
čipkanim gaćicama i grudnjaku, pokrivena žadom i biserima, i pretvara se da je
mrtva. Pod krevetom su ga vudu-kutija magneti i grickalice i olovke, zapečaćene
polaroid-fotografije preklinjale da se vrati.
Odjednom se zagrcnula biserima. Pridiže se, povrati, i dragulji joj potekoše iz
tela. Izvukla je ogrlicu iz usta i uhvatila je u ruku. Pobledela je, usta su joj došla
neprirodno crvena, a oko očiju je imala tamne krugove. Preko gomilice sjajnih
jajašaca, mokrih od pljuvačke, skljokala se na ivicu kreveta okrenuvši mi leña,
kičme nalik na nisku od žada.
Pružila je ruku iza sebe nokti joj prljavi, jagodice sitne i osetljive poput
dečjih, prstenje neusklañeno kao nagrade na vašarskoj streljani. Uhvatila sam je.
Prinela je moju šaku svom licu, pritisla je uz mokar obraz. Gorela je. Spustila sam
lice na njeno rame, leña joj behu u plamenu. „Ron će se uskoro vratiti“ pokušala
sam da je uverim.
Klimnula je teška glava na vitkom vratu, kao i njeni klonuli tulipani,
pršljenovi kičme liče na leña dijamantske zvečarke. „Već je tako toplo. Šta ćemo
kad doñe leto?“
Sva je bila od kože i nerava, bez supstance, bez težine. Od sopstvene kože
napravila je zmaja, rastegla se pred suvim burnim vetrovima.
„Treba da idemo na plažu“ predložila sam.
Odmahnula je glavom, brzo, kao da tera muvu. „Nije to u pitanju.“
Sedela sam na jednom njenom dragulju, utiskivao mi se u kuk. Oslobodila
sam ruku zavukla je ispod sebe izvadila ga. Bio je to akvamarin velik kao badem u
ljusci. Akvamarini rastu sa smaragdima, rekla mi je Kler. Ali smaragdi su krhki i
uvek se raspadnu u manje komade, dok su akvamarini jači lako rastu u velike
kristale, i stoga nisu toliko vredni. A stvarno se ceni smaragd koji se nije izlomio.
Pružila sam joj ledenoplavi kamen, istobojan s majčinim očima. Stavila ga je
na kažiprst, gde je visio kao kvaka na kanapu. Gledala ga je. „Pripadao je mojoj
majci. Otac joj ga je kupio u čast njihovog krstarenja oko sveta.“ Skinula ga je. „I
njoj je
bio preveJik.“
U susednoj kući je papagaj gospoñe Kromak zviždao iste tri uzlazne note u
intervalu od tri i po stepena. Sladoledarski kamion prolazio je ulicom, uz pesmu
Pop Goes the Weasel. Kler je ležala na leñima da bi mogla da me vidi, ruku je
podvukla pod glavu. I daije je bila jako lepa kosa joj se sliva preko ramena mokra
u korenu, tamne obrve izvijene i sjajne male grudi zakrivljene u ružičastoj čipki.
„Kad bi rešila da se ubiješ, kako bi to izvela?“ upita.
Okrenula sam se potrbuške, stala da prebiram po nakitu. Isprobala sam jednu
zlatnu narukvicu. Nije htela da mi proñe preko šake. Pomislila sam na svoja
samoubistva, na to kako bih smrt kroz prste provlačila kao crne perle. „Ne bih se
ubila.“
Ukrasila je ravan stomak indijanskom srebrnom ogrlicom cevčice tanke kao
vlas? metal tečan poput žive. „Pa recimo da želiš.“
„To se protivi mojoj religiji.“ Znoj mi je curio meñu dojkama skupljao mi se
u pupku.
„Koja je to religija?“
„Ja slavim opstanak.“
Nije to dopuštala. Odbijala sam da se igram. Kršila sam pravila. „Ali recimo
da želiš. Recimo da si jako stara i da imaš užasan neizlečiv rak.“
„Pila bih mnogo ’demerola i čekala kraj.“ Nije mi padalo na pamet da s Kler
raspravljam o samoubistvu. Samoubistvo se nalazilo na majčinoj listi
protivdruštvenih činova. Nisam htela Kler da kažem najsigurniji način, koji sam
saznala od dečaka s rakom kostiju: ubrizgaš mehur vazduha u venu i pustiš ga da ti
se kreće krvotokom kao biser. Njena tetka Prisila je sigurno na bojnom polju
iskoristila to jedanput ili dvaput, kad joj je nestalo morfijuma. Sledeča mogućnost
je cijanid na koren jezika, što se radi mačkama. Vrlo delotvorno. Ako želite da se
ubijete, ne želite spor metod. Neko bi mogao da se umeša da vas spase.
Kler je rukama obujmila koleno, malo se zaljuljala na kičmi. „Znaš li kako
bih ja to uradila?“
Vukla me je za sobom tamo kuda nisam htela da poñem. „Hajdemo na plažu
važi? Toliko je vruće da smo poludeie.“
Nije me ni čula. Oči su joj izgledale sanjive kao da je zaljubljena. „Ugušila
bih se gasom. To je pravi način. Kažu da samo zaspiš.“
Podsećala me je na ženu koja leže u sneg. Na samo nekoliko trenutaka, toliko
je umorna. Hodala je tako dugo, samo želi da se odmori, a i nije toliko hladno
koliko joj se činilo. Bila je tako pospana. U stvari je želela da se preda. Da
odustane od borbe protiv oluje i sveobuhvatne noći, da legne u belinu i san.
Shvatila sam. Ranije sam sanjala da naga ronim niz zid od korala. Euforija je
bujala kako mi se azot rastvarao u krvotoku, a jedini smer bio je naniže, u tamu i
zaborav.
Morala sam da je probudim. Ošamarim je prošetam je unaokolo, dam joj crnu
kafu. Ispričala sam joj o japanskom mornaru koji je plutao po pučini četiri dana pre
nego što se ubio. „Našli su ga dvadeset minuta kasnije. Još je bio topao.“
Culi smo da neko gura kosilicu niz ulicu. Slast jasmina raširila se vazduhom.
Kler uzdahnu, popunivši rebra oštra poput noževa kosilice. „Ali koliko dugo čovek
može da pluta, da gleda uprazan horizont? Koliko dugo treba da plutaš pre nego što
kažeš ’dosta je?“
Sta sam mogla da joj odgovorim? Ja sam plutala godinama. Ona je bila moj
čamac za spasavanje, moja kornjača. Legla sam spustila joj glavu na rame.
Mirisala je na znoj i „ler di tan“, ali sada prašnjavoplav, kao da je melanholijom
uprljala parfem.
„Svašta može da se desi“, rekoh.
Poljubila me je u usta. Usne su joj imale aromu ajs-kafe i kardamona, a mene
su savladali taj ukus, njena topla koža, miris neoprane kose. Bila sam zbunjena, ali
ne i nevoljna. Dopustila bih joj da mi uradi bilo šta.
Ponovo je pala na jastuk, prekrivši oči rukom. Izdigla sam se na lakat. Nisam
znala šta da kažem.
„Osećam se tako nestvarna“ rekla je.
Okrenula mi je leña, a granatno srce zaglavilo joj se za rame. Prljava kosa
teška kao grozd crnog grožña; struk i kuk zakrivljena bela gitara. Podigla je nisku
bisera i spiralno je spustila na čaršav, no kad se pomerila, biseri kliznuše ka njoj i
razmotaše se. Podigla ih je, pokušala ponovo, kao devojčica što čupka latice s belih
rada i tmdi se da dobije tačan odgovor.
„Kañ bih samo imala dete“, rekla je.
Osetila sam neuobičajen probad. Vrlo sam dobro znala da sam ja surogat za
bebu, zamena za ono što je zaista želela. Da ima bebu, ja joj ne bih trebala.
Meñutim beba nije dolazila u obzir. Kler je bila tako mršava izgladnjivala se.
Umela bih da je uhvatim kako povraća nakon jela.
„Jednom sam bila trudna na Jejlu. Nikad mi nije palo na pamet da će to biti
moja jedina beba.“
Vazduh se ispunio cviljenjem kosilice. Volela bih da sam mogla nekako da je
ohrabrim, ali nisam mogla da smislim nikakve reči. Sklonila sam joj srce s leña.
Njena mršavost protivrečila je njenoj iskazanoj želji. Toliko je omršavila da je
mogla da uñe u moju odeću. To je i radila dok bih bila u školi. Kad bih došla kući
izvesni odevni predmeti bili bi topli mirisali bi na „ler di tan“. Zamislila sam je u
svojoj odeći u komadima koje je volela kariranoj suknji tankoj majičici. Stoji pred
ogledalom, mašta da joj je šesnaest godina da je gimnazijalka. Savršeno je imitirala
mene, nespretnu tinejdžerku. Ukrštala je noge kao i ja uplitala ih i zavlačila stopalo
iza lista. Podražavala bi to što slegnem ramenima pre nego što počnem da pričam,
unapred se ograñujući od svojih reči. Moj nervozan osmeh koji sevne i nestane za
sekund. Navlačila me je na sebe kao i moju odeću. Meñutim, nije želela da postane
ja samo da ima šesnaest godina.
Posmatrala sam vrt ispod roletni duge senke čempresa i palme povrh zelenog
dezena. Sta bi bilo da ima šesnaest godina? Ne bi počinila iste greške? Možda bi
mudrije birala? Možda uopšte ne bi morala da bira, mogla bi zauvek da bude
šesnaestogodišnjakinja. No oblačila je odeću pogrešne osobe. Ne bi ona želela da
postane ja. Bila je suviše krhka moja ličnost bi je polomila, kao pritisak
džinovskog talasa.
Najčešće je samo ovako ležala i razmišljala o Ronu: kad će se vratiti, ima li
drugu ženu? Brinula o sreći i zlim uticajima, noseći amajlije iz porodične prošlosti
zaostavštinu žena koje su ispunile svoje živote, postale neko i nešto ili su se makar
svakodnevno oblačile, žena koje nikad nisu poljubile šesnaestogodišnju štićenicu
zato što su se osetile nestvarne, nikad nisu ostavljale korov u vrtu zato što je bilo
prevruće da bi ga oplevile.
Želela sam da joj kažem kako očaju ne sme da ugaña. Očaj nije gost, ne treba
mu puštati njegove omiljene pesme, nalaziti mu udobnu stolicu. Očaj je neprijatelj.
Uplašilo me je što je Kler tako otvoreno prikazivala svoje potrebe. Ako nekome
nešto silno treba, uvek će, po mom iskustvu, ostati bez toga. Nisam morala da
stavljam ogledala na krov da bih to znala.
OSETILO SE OLAKŠANJE kad je Ron stigao kući. Ustala je, istuširala se,
očistila kuću. Skuvala je hranu, previše hrane, i stavila crveni karmin. Sklonila je
Leonarda Koena i pustila big bend Tedija Vilsona, pevušila je Basin Street Blues
uglas s pločom. Ron je vodio ljubav s njom noću, ponekad i po podne. Nisu dizali
mnogo buke, ali sam iza zatvorenih vrata njihove sobe čula tih smeh.
Jednog ranog jutra, dok je Kler još spavala, začula sam ga da telefonira iz
dnevne sobe. Razgovarao je sa ženom osetila sam to čim sam ušla, po njegovom
osmehu dok je pričao, odeven u donji deo prugaste pidžame preplitao je telefonski
kabl oko glatkih prstiju. Nasmejao se nečemu što je ona rekla. „Riba list. Svejedno.
Bakalar.“
Zadrhtao je kad me je video na vratima. Krv mu je nestala iz rumenih obraza,
a potom se vratila, tamnija. Provlačio je ruku kroz kosu tako da su belji pramenovi
odskakali pod njegovim dodirom. Razgovarao je još malo dogovori, letovi, hoteli
žvrljao je po parčetu hartije u otvorenoj aktovci. Stajala sam nepomično. Spustio je
slušalicu.
Ustao je i zadigao pidžamu. „Idemo u Rejkjavik. Topli izvori dokumentovane
lekovitosti.“
„Povedi Kler sa sobom“, rekoh.
Ubacio je papir u aktovku, zatvorio je, zaključao. „Radiću sve vreme. Znaš
kakva je Kler. Sedela bi u hotelu i smislila neku morbidnu fantaziju. Bio bi to
košmar.“
Preko volje sam shvatila da je u pravu. Bez obzira na to da li je putovao da bi
šarao što više može, ili samo da bi izbegavao Kler, ili čak i u slabo verovatnom
slučaju da je on upravo ono što tvrdi umoran muž koji pokušava da zaradi desila bi
se katastrofa kad bi je poveo, pa potom morao da je zapostavlja. Ona prosto nije
mogla sama da se provodi, da razgleda prirodu. Sedela bi u hotelu i pitaia se šta on
radi? koja je sad žena u pitanju. Mučila bi samu sebe.
Meñutim? to ga nije razrešilo obaveze. On joj je bio muž. Imao je
odgovornost. Nije mi se dopalo kako je razgovarao s tom ženom, i to pod Klerinim
krovom. Zamislila sam ga kako sedi s nekom ženom u zamračenom restoranu i
zavodi je istim blagim glasom.
Naslonila sam se na dovratak, za slučaj da poželi da se vrati u krevet i pravi se
da se ništa nije desilo. Htela sam da shvati da je potreban Kler. Njegove dužnosti
bile su ovde. „Rekla mi je kako bi se ubila kad bi poželela.“
To mu je privuklo pažnju. Malo se sapleo u svojoj glatkoći čovek zapinje o
pukotinu u pločniku, glumac zaboravlja svoju repliku. Zagladio je kosu,
odugovlačeći. „Šta je rekla?“
„Da bi se ugušila gasom.“
Seo je zatvorio oči spustio šake na njih, jagodice prepleo preko nosa.
Iznenada mi je i njega postalo žao. Samo sam želela da mu skrenem pažnju, da mu
ukažem kako ne može tek tako da odleti i pretvara se da je s njom sve u redu. Ne
može celu da je ostavi meni na teret.
„Misliš li da je to samo prazna priča?“ upitao je sa strahom u očima boje
lešnika.
On mene pita? A večito on ima sve odgovore. Čovek koji čvrsto drži stvarnost
u šaci čovek koji nam odreñuje kad ćemo leći i ustati, koji ćemo kanal gledati, šta
ćemo misliti o nuklearnim probama i reformi socijalne pomoći. Upravo je on u ruci
držao ceo svet, kao košarkašku loptu. Bespomoćno sam zurila u njega, užasnuta što
on ne zna hoće li se Kler ubiti ili ne. Bio joj je muž. A ko sam ja? Neka klinka koju
su primili u kuću.
Nisam mogla da ne zamislim Kler kako leži na krevetu, odevena u dragulje,
usta punih bisera. Čega se sve odrekla da bi bila s Ronom. Kako je samo plakala
noću čvrsto grleći samu sebe, presamićena, kao da ima grčeve u stomaku. Ali ne i
dalje je čekala da se vratim iz škole, nije htela da je zateknem mrtvu. „Nedostaješ
joj.“
„Uskoro nastupa letnja pauza“, reče Ron. „Poći ćemo negde. Stvarno ćemo
pobeći, samo nas troje. Kampovaćemo u Jeloustonu tako nešto. Šta misliš?“
Nas troje jašemo, planinarimo, sedimo oko logorske vatre, pamtimo zvezde.
Bez telefona, bez telefaksa, bez laptopa. Bez zabava sastanaka, prijatelja koji
donose scenarija. Ceo Ron samo za nju. To bi jedva dočekala. Ne bi želela da
propusti kampovanje s Ronom. „Svidelo bi joj se to“, najzad rekoh. Doduše, neću
mu poverovati dok ne vidim. Bio je čuven po pogaženim obećanjima.
„Znam da ti nije bilo lako.“ Spustio mi je ruku na rame. Glatko. Dlan mu je
bio topao, ugrejao mi je celo rame. Načas sam se upitala kako bi bilo voditi ljubav
s Ronom. Njegove gole grudi tako blizu da mogu da ih pomazim, sede malje,
bradavice veličine novčića. Mirisao je lepo, „mesje živanši“. Glas, ne predubok,
peskovit i miran. Meñutim, onda sam se setila: upravo ovaj čovek izaziva sve
probleme, ovaj čovek ne ume da voli Kler. Varao ju je, osetila sam to u njegovom
telu. Imao je ceo svet, a Kler je imala samo njega. No uprkos svemu, dopala mi se
njegova ruka na mom ramenu, pogled u njegovim očima. Trudila sam se da ne
reagujem na njegovu mušku pojavu, čvrstinu u njegovoj pidžami. Onaje već
devojka, rekao je Kler. Bio je to deo predstave, dizanje vrednosti. Kladim se da je
isto nastupao i prema usamljenim savijačicama kašika. Odmakla sam se, ruka mu
je spala. „Bolje proñi“, rekoh. mu.
20
U JUNU je Ron, u skladu s obećanjern, iznajmio kolibu u Oregonu. Bez
telefona, bez struje, čak je i kompjuter ostavio kod kuće. Po šumama venca
Kaskejd pecali smo u zelenim gumenim čizmama, visokim do struka. Pokazao mi
je mušice, naučio me da udicu bacam kao nežnu magiju svetlucave kalifornijske
pastrmke nalik tajnama koje mogu da se uberu iz vode. Kler je detaljno izučavala
priručnike o pticama i divljem cveću, rešena da svemu da ime, kao da ime
udahnjuje život u oblik. Kad bi prepoznala nešto? bila bi ponosna kao da je sama
stvorila čvorka, vilinu vlas. Ili bismo sedeli na velikoj livadi, naslonjeni svako na
svoje drvo, a Ron bi na usnoj harmonici svirao kaubojske pesme: Dolinu, Crvene
reke i Zutu rušu Teksasa.
Setila sam se majke kako je u Amsterdamu pevala Vupi-tijijo, ajte ’vamo,
siročadi. Objašnjavala mi da su siročad zapravo telad bez majki. Nesreća je vaša, a
ne moja. Ron je bio Njujorčanin, pitala sam se gde je naučio te pesme. Verovatno s
televizije. Opazila sam kako me je posmatrao dok sam crtala pored reke, ali ga
ničim nisam podstakla na to. Bez Rona sam mogla da živim, ali ne i bez Kler.
Po kiši bi on i Kler zajedno šetali stazama pokrivenim četinama, a paprat je
mirisala na sladić, Noću bismo igrali monopol i skrebl, ajnc utroje, pantomime.
Kler i Ron glumili bi scene iz Tramvaja zvanog želja, iz Izleta. Videla sam kako im
je bilo kad su se upoznali. Divio joj se. I upravo joj je ta uspomena trebala: on je
želeo nju.
Nikad rani je nisam provodila toliko vremena s Ronom. Počelo je da me
nervira što je uvek on vodio predstavu. Kad bi ustao, probudio bi i mene i Kler. Ali
ako bismo se mi digle pre njega, šunjale smo se na prstima da Ronu ne remetimo
san. Muški svet.
Mučilo me je što Ron odlučuje šta ćemo raditi odreñenog dana, da li je vreme
pogodno za pecanje ili planinarenje ili za put do obale. Ron je odlučivao kad
moramo u kupovinu, a kad možemo da se strpimo još jedan dan, da li ćemo
oblačiti kišne mantile i džempere, da li ćemo pazariti ogrev. Nikad nisam imala
oca, a sad ga nisam ni želela.
No Kler je opet izgledala zdrava. Više nije povraćala. Živnula je u licu.
Pravila je litre supe u velikom tučanom kazanu, dok je Ron pekao ribu na vatri.
Doručkovali bismo palačinke ili jaja sa slaninom. Ron bi se smešio žvaćući
krckavu slaninu. „Otrov, otrov. U tako malim dozama“ završna rečenica u
njihovom omiljenom vicu. Za ručak smo iz ranaca vadili debele sendviče, šunku i
salamu, cele paradajze, dimljeni sir.
Kler se žalila da više ne može da stane u svoje farmerice, ali ju je Ron grlio
oko kukova i pokušavao da ih ugrize. „Sviñaš mi se debela. Ogromna.
Rubensovska.“
„Lažove.“ Nasmejala se i šljepila ga.
Ja sam cimala strunu u reci Mekenzi, gde se sunce kroz drveće bleskalo na
površini, gde su obrisi riba jurili u dubinu, gde su stabla bacala senke na tekuću
vodu. Uzvodno je Ron pecao na blinker, ali meni i nije bilo stalo da išta ulovim.
Kler se šetala uz obalu i pevušila tečnim, lakim sopranom: O, Senandoa, žudim da
te cujem... Brala je poljsko cveće, koje je upresovala izmeñu slojeva kartona kad
smo se vratili u kolibu. Tu sam se osećala kao kod kuće tišina, zeleni spektar pod
sazvučnim nebom, okruženim visokim prstima Džefrijevog bora i Daglasove jele,
nebom koje bi, sasvim lako, moglo da zavrvi zmajevima i anñelima. Nebom nalik
prozoru na portretu renesansnog kardinala. Muzika tekuće vode i smolast miris
četinara.
Zabacila sam strunu i namotala blinker, leña ugrejanih suncem. Zagledala sam
se u svoju senku na vodi, u tamni otvor meñu odblescima. Videla sam dno
kamenje, ribe oblike kako lete ka mušici.
Iznenada je blinker zazujao, a struna se zategla. Uspaničila sam se. „Zakačila
se!“ viknula sam Ronu. „Sta da radim?“
„Puštaj je dok ne prestane da beži“ viknuo je Ron niz vodu.
Blinker se vrteo neko vreme, ali se napokon zaustavio.
„Sad je dovuci.“
Namotala sam strunu, osećajući težinu ribe bila je jača nego što sam mislila,
ili ju je struja vukla. Ukopala sam se nogama u obaiu i potegnula., gledala savitljivi
štap kako se povija poput biča. Onda se struna olabavila. „Otkačila se!“
„Blinker!“ viknu Ron gacajući ka meni oprezno, korak po korak. Pripremio je
alov. „Vratiće se ovamo.“
Motala sam kao luda i naravno, struna se okrenula, riba je zaplivala uzvodno.
Zadržala sam dah, nisam ni pomišljala da je tako uzbudljivo kad riba zagrize
zabačenu mušicu. Uhvatila sam nešto živo, a mogla sam da ostanem kratkih
rukava.
„Izmori je“? reče Ron.
Popustila sam strunu. Riba je zaplivala uzvodno. Ciknula sam od smeha kad
sam se saplela o rupu, a čizme mi se napunile ledenom vodom. Ron me je podigao,
smirio me. „Hoćeš da je ja dokrajčim?“ Već je uhvatio moj štap.
„Ne“, rekoh trgnuvši mu ga iz ruke. Ta riba bila je moja. I niko mi je neće
oduzeti. Osećala sam se kao da sam je uhvatila namcem od sopstvenog mesa,
strunom od sopstvene odeće. Trebala mi je ta riba.
Kler je prišla da posmatra. Sela je na obalu i privukla kolena pod bradu. „Pazi
se“, rekla je.
Riba je još triput prošla tamo-amo pre nego što je Ron zaključio da je
dovoljno umorna. „Dovuci je, motaj.“
Ruka me je bolela od motanja, ali mi je srce zaigralo kad se riba pojavila
iznad vode svetlucavo tečno srebro, dugačko pola metra. I dalje se ludački
koprcala.
„Dobro je drži, nemoj sad da je izgubiš“, reče Ron prinoseći alov.
Ne bih izgubila tu ribu čak i da me je odvukla do zaliva Kus. Već mi je
dovoljno toga iskliznulo iz šaka.
Ron je ubacio ribu u alov, pa smo se zajedno popeli na obalu. Izašao je uz
obronak, noseći divovsku uskoprcanu ribu u mreži.
„Tako je živa“? reče Kler. „Baci je natrag, Astrid.“
„Sališ li se? Da baci svoju prvu ribu? Zvizni živuljku“, reče pružajući mi
čekić. ,,U glavu.“
Riba se bacakala po travi, pokušavajući da uskoči u vodu.
„Brzo, inače će nam uteći.“
„Astrid, nemoj.“ Kier me je pogledala najnežnijim pogledom divljeg cveta.
Uzela sam čekić i udarila ribu u glavu. Kler je pogledala u stranu. Znala sam
šta misli, da se priklanjam Ronu? svetu i njegovoj grubosti. Meñutim, želela sam tu
ribu. Izvadila sam udicu i podigla je a Ron me je fotografisao. Kler do uveče nije
htela da priča sa mnom, ali sam se ja osećala kao stvarno dete i nisam htela da me
muči griža savesti zbog toga.
BlLO MIJE STRAŠNO što moramo da se vratimo u Los Anñeles. Sad je Kler
morala da deli Rona s telefonskim pozivima i telefaksima i preteranom gužvom.
Kuću su nam preplavili projekti i mogućnosti, prerañivani scenariji, poslovne
glasine, objave u Varajetiju. Ronovi prijatelji nisu umeli da razgovaraju sa mnom.
Zene su me ignorisale, a muškarci behu preterano zainteresovani stajali bi preblizu,
naslanjali se na dovratak, govorili mi da sam lepa: razmišljam li o glumi?
Držala sam se Kler, ali mi nije prijalo da je gledam kako uslužuje te ljude, te
ravnodušne neznance rashlañuje im belo vino, sprema pesto sos*, iznova odlazi u
Sale gurme. Ron joj je rekao da se ne pretrže, da mogu naručiti picu, doneti
piletinu iz restorana, ali Kler je rekla da pred goste nikad ne bi mogla izneti
kartonsku ambalažu. Nije shvatala. Oni sebe nisu smatrali gostima. Za njih je ona
bila samo supruga, nezaposlena glumica, robinja. Tog leta je bilo toliko lepih žena
u haljinama bez leña, u gornjim delovima bikinija, saronzima, da sam znala da
Kler pokušava da uoči ko je Ronova Kirka**.
Konačno se odala „prozaku“***, ali joj je on davao previše energije. Nije
mogla da sedi, pa je počela da pije ne bi li uravnotežila dejstvo. Ronu se to nije
sviñalo jer je pričala stvari koje su
* Italijanski sos od svežeg bosiljka, belog luka, ulja, borovih semenki i
ribanog sira. (prev.)
** Carobnica koja je, po grčkoj mitologiji, pretvorila Odisejevu posadu u
svinje, ali ju je Odisej naterao da skine čini. (prev.)
*** Jedan od najpopularnijih svetskih antidepresiva. (prev.)
bile smešne njoj, ali ne i ostalima. Ličila je na ženu u loše sinhronizovanom
filmu, čas prebrza, čas prespora. Ošljarila je ključne replike.
U SEPTEMBRU po vetru i pepelu, krenula sam u dvanaesti razred u
„Ferfaksu“, a Ron se vratio na posao. Kler nije znala čega će se pre dohvatiti u
kući bez muža. Ribala je podove, prala prozore, premeštala nameštaj. Jednog dana
je svu svoju odeću dala dobrotvornom društvu. Bez sedativa je bdela po celu noć
razvrstavala isečke iz časopisa, brisala prašinu s knjiga. Patila je od glavobolja i
verovala da neko prisluškuje telefon. Klela se da čuje škljoc pre nego što spusti
slušalicu. Naterala me je da poslušam.
„Čuješ li?“ upitala je zažagrenih crnih očiju.
„Možda“, rekoh, ne želeći da je ostavim samu samcitu usred noći. „Ne mogu
da odredim.“
U OKTOBRU je vrelina ustupila mesto plavoj popodnevnoj sumaglici prave
jeseni., petoprsti listovi platana postadoše narandžasti naspram prašnjavih belih
stabala, a po brdima se razastrla crveno-zlatna rumen. Jednog dana sam se vratila
iz škole i zatekla Kler u njenoj sobi kako zuri u svoj odraz u okruglom ogledalu
toaletnog stočića, a u ruci je besciljno držala srebrnu četku. „Lice mi je
nesimetrično, jesi li primetila? Nos mi beži u stranu.“ Okrenula je glavu, odgledala
svoj profil, naduvala obraze i pomerils svoj umišljeno izmešten nos udesno,
prignječila vrh. „Mrzim šiljaste noseve. Tvoja majka ima isti nos kao Greta Garbo,
jesi li primetila to? Kad bih operisala svoj, htela bih upravo takav.“
A zapravo nije govorila o nosevima. Kler je samo bila umorna od svog lica u
ogledalu, od tog zbornika svojih promašaja. Nešto je nedostajalo, ali nije o tome
razmišljala. Strahovala je da joj se kosa proreñuje, da će na kraju izgledati kao
Edgar Alan Po. A zastrašen pogled uvećao je nedovršene vrhove njenih ušiju,
suzio njena sitna usta.
„Mali zubi znatL zlu sreću“? reče pokazujući ih u ogledalu. „Kratak život.“
Zubi joj behu ječmene perlice, sedefaste i svetlucave. Meñutim, oči su joj sve više
upadale. Kapci se gotovo i nisu videli, a oštre kosti ponovo su joj premostile lice,
bronzanu Rodenovu glavu, nemilosrdno svedenu.
Kad smo zašli u decembar, Kler se razvedrila. Obožavala je praznike. Citala
je časopise sa slikama Božića u Englesko j, u Parizu, u Taosu u Novom Meksiku.
Bila je raspoložena za sve. „Hajde da organizujemo savršen Božića, rekla je.
Isplele smo venac od eukaliptusa i navoštenih narova. Kupila je kutiju
božićnih čestitki mek ručno pravljen papir, s čipkom i zlatnim zvezdicama. Na
stanici klasične muzike pustili su Labudovojezero. Sile smo girlande od majušnih
čili paprika, zabadale karanfiliće u mandarine, vezivale ih somotom boje brendija.
U „Džesiki Meklintok" na Beverli Hilsu kupila mi je crvenu baršunastu haljinu s
belom čipkanom kragnom i manšetama. Savršeno, rekla je.
Uplašila sam se kad je kazala ’savršeno’. Savršenstvo je uvek bilo prevelik
zalogaj.
RON JE DOBIO dopust do posle Nove godine i došao je kući. Čekala ga je da
bismo zajedno kupili jelku, kao prava porodica. U kolima je tačno opisala šta želi.
Simetričnu, s mekim iglicama, visoku najmanje metar i osamdeset. Prodavac je bio
uslužan, ali je odustao nakon što je izvukao i razmotao desetine jelki.
„Ništa ja ovo ne kapiram“, reče Ron gledajući Klerinu očajničku potragu.
„Isus je odrastao u Vitlejemu. Usred pustinje. Trebalo bi da kupujemo maslinu,
palmu urme. Prokletu jerusalimsku artičoku.c
Setala sam se pored ofarbanih jelki neke behu čiste poput izbeljenog
veštačkog snega, neke zlatne, ružičaste, crvene, čak i crne. Crna jelka, visoka oko
metar, izgledala je kao izgorela. Upitala sam se ko bi hteo crnu jelku, ali znala sam
da ima i takvih. Ljudi mogu da budu čudni na bezbroj načina. Neko bi je kupio iz
vica, za okasnelu Noć veštica*, i okitio je plastičnim lobanjama i malim
giljotinama. Nekome bi postala božićna politička izjava. A treći bi je pak uzeli
samo da rasplaču svoju decu.
Četinari su mirisali kao u Oregonu. Da samo možemo sada da se vratinio
tamo7 u kolibu, pored peći. Fridružila sam se Kler, koja se lomiia oko gotovo
savrsene jelke s izuzetkom malog zazora meñu granjem na jednoj strani. Ukazala
je na njega nervoznim rukama. Uverila sam je da ga, okrenutog prema zidu, niko
neće primetiti.
„Nije u tome stvar“, rekla je. „Ako nešto ne valja, ne možeš tek tako da ga
okreneš prema zidu.“
Znala sam šta hoće da kaže, ali sam je ipak ubedila da je kupi.
Kod kuće je Kler objasnila Ronu kako da okači lampice. Isprva je želela
svećice, ali je Ronu tu prevršilo. Plele smo vence i vence od čili paprika i kokica
dok je Ron gledao važnu fudbalsku utakmicu na televiziji. Meksiko protiv
Argentine. Nije hteo da utiša zvuk kako bi Kler pustila božićne pesme. Muški svet.
Jedva je uspeo da se odvoji od televizora koliko da stavi zlatnog anñela na vrh
jelke.
Kler je ugasiia svetlo, pa smo posmatrale jelku u tami dok je Meksiko gazio
Južnu Ameriku.
UJUTRO na Badnji dan Ronu su javili za pojavu Bogorodice u močvarama
Sent Luisa, Morao je da pde i snimi prilog. Gadno su se posvañali, a Kler se
zaključala u njihovu sobu. Ja sam u kuhinji glancala srebro, u čemu sam se vrlo
izveštila. Trebalo je da večeramo uz kristal i lan, Meni je iz „Džesike Meklintok“
stigla nova božićna haijina. Kler je već bila napunila gusku i kupila pravi engleski
bujavac u Sale gurmeu. Imali smo ulaznice za ponoćnog Mesiju u „Holivud
Boulu“.
Nismo otišli. Večerala samsendviče sa šunkom i gledalaZmtf je lep. Kler je
izašla i bacila gusku u ñubre, Sipala je sebi čašice šerija jednu za drugom, i gledala
TV sa innpm, plačući s vremena na vreme, odevena u karirani penjoar koji joj je
Ron poklonio za Božić. Ja sam popila čašu-dve slatkog alkohola, da joj napravim
društvo nije bio gori od sirupa za kašalj. Konacnp je popila dve pilule za spavanje i
onesvestila se na kauču. Hrkala je kao kosilica u visokoj travi.
Prespavala je veći deo božićnog jutra a zatim se u podne probudila s užasnom
glavoboljom. Nismo pričale o Ronu ali nije htela da takne poklone koje joj je
ostavio. Ja sam dobila pravi ribolovački džemper, novi komplet akrilnih boja,
veliku knjigu o japanskim drvorezima i svilenu pidžamu nalik onome što bi Mirna
Loj obukla u Mršavom coveku.
Meñutim, sve je to bilo malo u poreñenju s onim što je kupio njoj. „Hajde,
otvori nešto.u
„Ne želim ništa“, rekla je ispod frotirske rukavice natopljene sirćetom.
„Ovo sam ti ja napravila.“
Sklonila je frotir i, uprkos bolu u slepoočnicama, skliznula s pletene rafije i
odmotala ukrasni papir koji sam sama napravila. Unutra je bio njen portret u
okmglom drvenom okviru. Rasplakala se, potom otrčala u kupatilo i povratila.
Čula sam je da grca. Uzela sam sliku, rañenu ugljem, prešla prstom oko njenog
oblog čela, lepih kosih jagodica, oštre brade, izvijenih obrva.
„Kler?“ rekoh kroz vrata kupatila.
Čula sam vodu iz slavine i uhvatila se za kvaku. Nije bilo zaključano. Sedela
je na ivici kade, u crvenom kariranom kućnom ogrtaču, bleda kao zima, s rukom
preko usta, očiju okrenutih ka prozorima. Treptanjem je gušila suze i nije htela da
me pogleda. Cinilo se kao da se raspada po sredini, a jednu je ruku omotala oko
struka, naizgled da se ne bi prepolovila.
Kad bih je videla takvu, nisam znala šta da radim. Piljila sam u pločice, lososružičaste,
prebrojala svetlucave kvadrate. Dvadeset četiri od kade do grejalice.
Trideset od vrata do umivaonika. Dekorativni motiv boje trešnjevih kapi protiv
kašlja, prošaran klinastim pismom boje badema. Labud od matiranog stakla
pognuo je glavu.
„Ne bi trebalo da pijem.“ Isprala je usta u umivaoniku, zahvatajući vodu u
šaku. „Onda je samo još gore.“ Peškirom je obrisala ruke i lice, uzela me za mku.
„Sada sam i tebi upropastila Božić.“
Naterala sam je da legne na kauč, otvorila svoje nove boje, iscedila ih na
tanjir, obojila list papira napola crno, napola crveno i naslikala plamen nalik
onome s poleñine Koenovog albuma. Neka žena je na radiju pevalać Marija. „Sta
značiAve?“
„Ptica*“, rekla je.
*Ave na latinskom znači „zdravo“, a ptica se kaže avis. Zabuna proističe iz
oblika množine potonje imenice, koji glasi aves. (prev.)
Ženin glas postao je ptica koja leti na toplom vetru, razbijena od napora.
Naslikala sam je u vatri? crnu.
KAD SE RON VRATIO iz Nju Orleansa, Kler se nije digla s kauča. Nije
čistila, kuvala., menjala posteljinu, nije se trudila da popravi situaciju. Ležala je u
crvenom penjoaru, držala bocu šerija u desnoj ruci, neprestano pijuckala ceo dan
jela dvopek s cimetom i rasipala mrvice, slušala operu. Za time je žudela. Za
histeričnim ljubavima i neizbežnim izdajama. Žene bi se na kraju uvek probole
nožem, popile bi otrov, ugrizla bi ih zmija.
„Za ime božje, makar se obuci“, reče Ron. „Astrid ne mora to da gleda.“
Kamo sreče da nije mene koristio kao razlog. Zašto nije mogao da kaže:
Brinem zbog tebe, volim te, treba ti pomoć?
„Astrid, stidiš li me se?“ upita Kler. Da je bila trezna, nikad me ne bi stavila u
tako neugodan položaj.
„Ne“, rekoh. Meñutim., jesam se stidela što su me dodavali jedno drugom kao
činiju s posluženjem.
„Kaže da me se ne stidi.“
Ron reče: „Ja te se stidim.“
Kler klimnu glavom, pijano naslonjena na rukonaslon kauča pod trepćućim
božićnim lampicama. Filozofski je podigla tanak prst. „E, to je već nešto. Reci mi,
Rone, da li si me se oduvek stideo? Ili je to pojava novijeg datuma?“ Smešno je
govorila kad bi popila, izgovarala bi reči vrlo temeljno, kao Sendi Denis u Ko se
boji Virdžinije Vulf?.
Na zvučnicima je sopran uleteo u veliku ariju pre nego što će se dokrajčiti-
MadamBaterfLaj ili Aida, ne sećam se. Kler je zažmurila, pokušala da se izgubi u
pevanju. Ron je ugasio CD-ureñaj.
„Kler., morao sam da odem. Takav mi je posao“, objasnio je Ron stojeći nad
njom ispruženih dlanova, kao da peva. „Žao mi je što sam otišao za Božić, ali je
priča bila božićna. Nisam mogao da čekam do februara priznaj.“
„Takav ti je posao“, rekla je ravnim glasom koji sam mrzela.
Pokazao je onim glatkim čistim prstom. „Nemoj.“
Poželela sam da ga ugrize za prst da mu ga slomi, ali je samo spustila pogled,
dovršila piće pažljivo spustila čašu na sto i šćućurila se pod ćebe od mohera. Tih
dana joj je stalno bilo hladno. ,,Je li i ona išla s tobom? Plavuša, kako se zvaše
fufica, Sindi. Kimi.“
„Ah, to li je.“ Okrenuo se, počeo da skuplja stvari prljave papirne maramice,
prazne čaše, kuhinjsku krpu, činiju. Nisam mu pomogla. Sedela sam s Kler na
kauču i priželjkivala da nas on ostavi same. „Gospode, zaista sam umoran od tvoje
paranoje. Trebalo bi da nañem ljubavnicu, samo da ti pružim razlog. Bar bih pored
sranja imao i provod.“
Kler ga je posmatrala kapci otežali, oko očiju crveni kolutovi od plakanja.
„Meñutim, nje se ne stidiš. Ne stidiš se da jurcaš tamo-amo s njom.“
Pružio je ruku da uzme njenu praznu čašu. „Bla, bla, bla.“
Pre nego što sam i shvatila šta se dešava, ona je skočila na noge i ošamarila
ga. Obradovala sam se to joj je trebalo već mesecima. Ali onda, umesto da mu to i
kaže, skljokala se natrag na kauč, stala da se udara po kolenima, i da plače u
isprekidanim jecajima. Sva njena snaga bila je dovoljna tek za jedan šamar. Osetila
sam i žaljenje i gañenje.
„Izvini nas, hoćeš li?“ upita me Ron.
Pogledala sam Kler, da vidim želi li da ostanem, da budem svedok. No ona je
samo jecala, nepokrivenog lica.
„Molim te“, rekao je nešto odlučnije.
Otišla sam u svoju sobu, zatvorila vrata, a onda ih odškrinula kad su ponovo
progovorili.
„Obećala si“, rekao je. „Ako dobijemo dete.“
„Ne mogu da odolim“, rekla je.
„Nisam znao da je tako“, rekao je. „Onda ona zaista treba da ode.“
Načuljila sam uši u potrazi za njenim glasom, ali nisam čula njen odgovor.
Zašto nije ništa rekla? Poželela sam da je vidim, ali su mi njegova leña prečila
vidik, jer je stajao nad njom. Pokušala sam da zamislim njeno lice. Bila je pijana,
kože flekave i gumaste. Sta joj je bilo u očima? Mržnja? Molba? Zbunjenost?
Cekala sam da me odbrani, bilo kako, ali nije reagovala.
„Ovako ne ide“, nastavio je.
Zapanjilo me je ne to što priča o mom izbacivanju iz kuće, kao da sam kuče iz
kafllerije koje je raskopalo dvorište i uništilo tepihe, nego razumnost njegovog
glasa? brižna ali otuñena, kao da je Jekar. To je jedino razumno rešenje, govorio je
glas. Ovako prosto ne ide.
„Možda si ti taj kome ne ideu, rekla je pružajući ruku prema šeriju. Ron joj je
izbio bocu iz ruke, Boca je poletela, čula sam kako je pala na drveni pod i
otkotrljala se.
,,Ne podnosim tvoje predstave“, rekao je. ,,Ko si sada, ranjena matrijarha?
Blagi bože, pa ona se stara o tebi. A to nije bila početna zamisao.“
Lagao je. Upravo je to bila početna zamisao. Doveo me je da bih se brinula o
njoj, držala je na oku, pravila joj društvo dok je on na putu. Zašto mu to nije rekla?
Nije umela da mu se suprotstavi. ,,Ne možeš da je oteraš“ samo je to rekla. „Kuda
če otići?“ Pogrešno pitanje, Kler.
„Naći će neko mesto, siguran sam“, reče Ron. „Ali pogledaj sebe. Raspadaš
se. Ponovo. Obećala si, a vidi sad. Pri tom ja treba da ostavim sve i opet te
sastavljam. Dakle, upozoravam te ako ja ponovo moram da skupljam krhotine, i ti
moraš da se odrekneš nečega.“ I dalje razumni glas. Za sve je krivio nju. „Sve mi
oduzimaš“, projecala je. „Ne ostavljaš mi ništa.“ Okrenuo se od nje, pa sam mu
videla lice zgañeno. „Bože, kako si loša glumica“, rekao je. „Umalo sam
zaboravio.“
Kad mi se sklonio iz vidokruga, ugledala sam nju šake preko ušiju, kolena
pod bradom, Ijulja se napred-nazad, govori: „Moraš li sve da uzmeš? Moraš li sve
da imaš?“
„Možda ti treba vremena“, rekao je. „Razmisli.“
Čula sam njegove korake, zatvorila sam vrata pre nego što me je uhvatio u
špijuniranju. Prošao je predvorjem.
Provirila sam kroz vrata. Kler je ponovo legla na kauč i navukla mohersko
ćebe preko glave. Stenjala je.
Zatvorila sam vrata 1 sela na svoj krevet, bespomoćna. Sve je opet isto kao s
mojom majkom. Zašto su činili ovo? Starala sam se o Kler već skoro dve godine.
Meni je gpvorila sve. |a sam brinula, potčinjavala se njenim ritualima, smirivala
njene strahove dok je on jurcao za kućnim duhovima i pojavama Bogorodice. Kako
je sad smeo da me otera? Otvorila sam vrata, odlučivši da porazgovaram s njim, da
mu kažem da ne sme, a on je izašao iz spavaće sobe s rancem preko ramena i
aktovkom u ruci. Pogledi su nam se sreli, ali je oči čvrsto zatvorio i prohujao mimo
mene u dnevnu sobu.
Nisam mislila da Kler može dodatno da pobledi, ali kad je ugledala Rona s
torbama, lice joj je pobelelo kao brašno. Pridigla se s kauča, ćebe pade na pod.
Penjoar joj se sav usukao, video joj se donji veš. „Ne idi.“ Uhvatila ga je za
sornotsku jaknu. „Ne smeš me napustiti. Volim te.“
Duboko je udahnuo. Načas sam pomislila da če se predomisliti ali onda su mu
se obrve srušile na oči, te se okrenuo, otrgnuvši joj se iz ruke. „Sredi se.“
„Rone, molim te.“ Ponovo je posegla za njim, ali je bila suviše pijana, te je
promašila i pala na kolena. „Molim te.“
Vratila sam se u svoju sobu i zagnjurila lice u jastuk. Nisam mogla da
podnesem što ona tako puzi za njim, hvata ga za noge, moljaka, tetura se za njim
kroz vrata u potpuno raskriljenom božićnom penjoaru. Začula sam je pred vratima:
cvilela je, obećavala da će biti dobra, obećavala mu sve. Tresak vrata njegovih kola
zvuk motora, uzlazni ton ,,alfe“ koja izlazi u rikverc dok Kler i dalje preklinje.
Zamišljala sam gospoñu Kromak kako viri kroz svetloplave zavese, gospodina
Levija kako zapanjeno zuri ispod svog hasidskog šešira.
Kler se vratila unutra i pozvala me. Stavila sam jastuk preko glave. Ti si
slabić, pomislila sam. Izdajica. Bila je ispred mojih vrata, ali se nisam javila.
Odrekla bi se mene zbog njega, učinila bi sve da ga ima. Isto kao nekad ma jka i
Beri. „Molim te, Astrid“, preklinjala me je kroz vrata, ali nisam htela da je slušam.
Nikad me neće zadesiti ova bolest.
Konačno je otišla u svoju sobu, zatvorila vrata, a ja sam mrzela i nju zbog
puzanja i sebe zbog gañenja, zbog shvatanja kako se Ron oseća. Ležala sam na
krevetu, mrzela sve nas, slušala Kler kako plače, a samo je to radila celu nedelju
dana. Dvadeset sedam naziva za suze.
Začula sam da je Leonard Koen pita je li čula pesmu svog gospodara*.
Kružno ponavljanje neizdržljivog pitanja. Htela sam da zapečatim ono malo sebe
što još nisam dala Kler. Morala sam da se povučem, inače ću se raskidati, kao šal
priklješten vratima automobila.
Kako sam samo prezirala njenu slabost. Baš kao što je majka i rekla. Gnušala
sam je se. Borila bih se za Kler, ali ona nije umela da zaštiti ni sebe samu. A ja
nisam mogla obe da nas spasem. Na stolu mi je stajaia letošnja slika s
kalifornijskom pastrmkom. Ron ju je uramio. Izgledala sam tako srećna. Trebalo je
da znam da to neće potrajati. Ništa nikad ne traje. Zar to još nisam naučila? Spakuj
se na vreme, rekla mi je majka. A gotovo sam maturantkinja, još manje od godinu
dana, i koledž mi kuca na vrata.
No tada sam se setila da me je Kler vodila na Kal arts* da vidi želim li tamo
da se prijavim, čak mi je nabavila i formular. Terala me je da idem u razrede za
talentovane, pomagala mi oko domaćih zadataka, vozila me u muzej svakog utorka
uveče. Ako sam i imala ikakvu budućnost, dobila sam je od Kler. Meñutim, potom
sam se setila njenog puzanja, moljakanja, i ponovo se zgadila. Astrid pomozi mi.
Astrid pokupi krhotine. Kako sam mogla? Isuviše sam se oslanjala na nju. Morala
sam da se suočim s time.
Neko vreme sam čitala knjigu o Kandinskom, isprobala neke njegove ideje o
formi i napetosti. Da linija postaje sve napetija što se više bliži ivici. Trudila sam
se da ne slušam Leonarda Koena koji se vrteo ukrug. Mora da je već zaspala, Neka
prespava sve ovo.
Crtala sam do sutona, onda upalila svetlo i zavrtela piramidu što mi je visila
nad stolom? komičnu piramidu koju je majka utrapila Kler. Kad sam zatvorila
knjigu o Kandinskom, u oči mi je upala posveta. ZaAstrid, od sveg srca, Kler.
Tekst me je poneo kao bujica, prekratio sav moj detinjasti prezir. Ako sam
imala išta dobro, za to je zaslužna samo Kler. Ako sam makar i načas sebe doživela
kao vrednu, Kler me je u to uverila. Ako sam uopšte i smela da sanjarim o
budućnosti, razlog je to što se Kler uzdala u mene. Kler mi je vratila svet. A šta
sam ja radila sad, kad sam joj trebala? Spuštala roletne, popunjavala zalihe,
razvlačila bodljikavu žicu.
Ustala sam i otišla u njenu sobu. „Kler?“ pozvah je kroz zatvorena vrata.
Uhvatila sam se za kvaku, ali su bila zaključana. Nikad ih nije zaključavala, osim
kad su njih dvoje vodili Ijubav. Pokucala sam. „Kler, jesi li dobro?
Privatni umetnički univerzitet u Valensiji u Kaliforniji. (prev.)
Čula sam nekakav odgovor, ali ga nisam razabrala,
„Kler, otvori.a Cimala sam kvaku*
„Odlazi, Astrid.u Glas joj je bio pijan do neprepoznatljivosti. Iznenadila sam
se. Mislila sam da će se već ili otrezniti ili onesvestiti. „Poslušaj me. Drži se dalje
od slomljenih ljudi.“ Suvo je zajecala skoro bljuvanje, skoro smeh i samo je taj
zvuk dopirao s one strane vrata.
Umalo sam rekla: nisi slomljena, samo ti je takav period. Ali nisam mogla.
Znala je i sama. U njoj je postojala neka užasna greška, u celom njenom biću. Bila
je kao veliki dijamant s mrtvom mrljom u sredini. Trebalo je da ja udahnem život
toj mrtvoj mrlji, ali plan nije uspeo. Javljaće se Ronu gde god on boravio i
govoriće mu u pravu si neka ide iz kuće. Ja ne mogu da živim bez tebe* ,,Ne
možeš da me oteraš“ rekla sam kroz vrata.
„Tvoja majka je bila u pravu“ rekla je nerazgovetno. Čula sam da nešto udara
o pod. ,,Ja sam budala. Čak ni samu sebe ne mogu da podnesem.“ Moja majka.
Uvek pogorša sve. Vraćala sam jo) sva pisma koja sam našla, ali ih je sigurno bilo
još.
Sela sam na pod. Osetila sam se kao žrtva nesreće, da rukama skupljam rasutu
utrobu. Iznenada sam neodoljivo poželela da se vratim u svoju sobu, padnem u
krevet, pod čiste čaršave, i zaspirn, Meñutim, oduprla sam se i pokušala da smislim
šta da kažem kroz vrata. ,,0na te ne poznaje.“
Čula sam škripu kreveta ustala je i doteturala se do vrata. ,,On se neće vratiti,
Astrid.“ Bila je tik s druge strane. Glas joj se spustio od visine stojećeg do visine
klečećeg stava dok je govorila kroz zazor* „Razvešće se od mene.“
Nadala sam se da će tako biti. Onda bi Kler možda i imala priliku, obe bismo
imale, postepeno: Ron više ne bi dolazio kući., ne bi sejao strah, prodavao nadu,
napuštao je za Božić, vraćao se taman kad bi se navikla da ga nema. Sve bi bilo
dobro. Ne bi više bilo pretvaranja, zadržavanja daha, osluškivanja njegovih
telefonskih razgovora. ,,Kler znaš, ne bi to bila propast sveta “ Nasmejala se
izgubljeno. „Sedamnaest godina. Reci mi, bebi ce, šta je propast sveta?“
Drvene šare na vratima stvarale su lavirint koji sam pratila noktom. Htela sam
da kažem: recimo. da ti je majka u zatvoru, a jedina osoba koju voliš i u koju se
uzdaš skrene pameću. Recimo, da se zatekneš na najboljem mestu u svom životu,
pa da onda odiuče da te oteraju odatle.
Ali s druge strane, ne bih poželela da budem Kler. Radije bih bila ja, čak i
moja majka na doživotnoj rohiji, puna nemoćne razjarenosti, nego Kler, koju plaše
provalnici i silovatelji i mali zubi znače zlu sreću i oči mi nisu istovetne i ne ubijaj
ribu i da li me muž još voli da li me je ikad voleo, ili je uvek maštao da sam neka
druga i ne mogu više da se pretvaram.
Želela sam da je zagrlim, ali nešto iznutra odgonilo ju je od mene. To je Kler,
Kler te voli, podsećala sam sebe? ali nisam to mogla da osetim. Više nije bila
sposobna ni o sebi da se stara, a ja sam osećala da se udaljavam, Osetila sam da je
pružila ruku za mnom, da je htela da uñem. Više nisam smatrala da mogu da je
spasem. Staza lavirinta završila se u paunovom oku. „Moja majka bi rekla da je
propast sveta kad izgubiš sainopoštovanje.a
Ponovo se rasplakala, Oštri bolni grcaji koje sam osetila u sopstvenom grlu.
Udarila je pesnicom u vrata, možda i glavom. Nisam to mogla da podnesem,
morala sam da se vratim lažirna.
„Kler znaš da će se Ron vratiti. On te voli? ne brini."
Nisam marila da li će se vratiti ili neće. Hteo je da me se otarasi i stoga sam se
nadala da će slupati svoju klasičnu „alfu“, bojom istovetnu njegovoj kosi.
„Da znam šta je samopoštovanje“, izgovorila je „rnožda bih i spoznala da sam
ga izgubila.“
Bila sam tako pospana. Nisam mogla oči da držim otvorene. Naslonila sam
glavu na vrata. U dnevnoj sobi su se lampice na jelki palile i gasile četine su zasule
neotvorene poklone.
„Hoćeš li da pojedeš nešto?“
Nije htela ništa.
„Idem samo da uzmem nešto za jelo. Vraćam se za sekunñ.“
Napravila sam sebi sendvič sa šunkom. Pod je bio prekriven četinama.
Krckale su mi pod nogama. Boca šerija je nestala, mora da ju je ona uzela sa
sobom. Biće mamurna kao nikad u životu. Ostavila je moj portret na stočiću.
Odnela sam ga u svoju sobu, stavila na radni sto. Zagledala sam se u njene duboke
oči začula kako me pita: Sta želiš kroasan ili brioš? Gde bi živela kad bi mogla da
biraš bilo koje mesto na svetu? Prevukla sam prstom preko visokog oblog čela,
nalik gotskoj madoni. Vratila sam se do njenih vrata i pokucala.
„Kler, pusti me da uñem.“
Cula sam škripanje kreveta kad se okrenula. Ustala je s naporom, jedva
napravila tri koraka do vrata. Trapavo je otključala bravu. Otvorila sam vrata, a
ona je pala natrag u krevet, i dalje odevena u crveni kučni mantil. Ukopala se pod
pokrivače kao slepa podzemna životinja. Hvala bogu više nije plakala, bila je
spremna da se onesvesti. Ugasila sam Leonarda Koena.
„Tako mi je hladno“, promrmljala je. „Doñi kod mene.“ Legla sam pored nje,
potpuno odevena. Svoja hladna stopala zavukla je meñu rnoja, glavu mi je spustila
na rame. Posteljina je mirisala na šeri i prljavu kosu i „ler di tan“.
„Ostani sa mnom, obećaj. Nemoj da odeš.“
Držala sam njene hladne ruke, oslonila glavu na njenu dok je tonula u san.
Gledala sam je pod svetlom noćne lampe, koja je tih dana stalno gorela. Usta joj
behu otvorena, glasno je hrkala. Rekoh sebi: sve će ispasti kako treba. Ron će se
možda vratiti, možda neće a mi ćemo nastaviti zajedno. Neče me on zaista oterati.
Samo ne želi da vidi koliko je Kler zaista oštećena. Dokle god mu nije to
pokazivala, nije tražio ništa drugo. Samo dobru predstavu.
spustila koleno pored nje na klupu. „Ako me voliš, pomoći ćeš mi.“
Nasmešila se sporo i podmuklo. ,,Da ti pomognem, dušo? Radije bih te
gledala u najgorem paklu od doma nego pored takve žene.“ Podigla je ruku da mi
skloni pramen kose s lica, a ja sam se trznula. Uhvatila me je za članak i naterala
me da je pogledam u oči. Sada je bila mrtva ozbiljna. U osnovi igre ležala je čista
volja. Bila sam suviše prestravljena da bih se otimala. „Sta ćeš naučiti od takve
žene?“ rekla je. „Kako da umetnički patiš? Dvadeset sedam naziva za suze?“
Cuvarka je pošla prema nama i majka me je smesta pustila.
Ustala je i poljubila me u obraz ovlaš me zagrlila. Bile smo iste visine, ali sam
osetila svu njenu snagu ličila je na sajlu visećeg mosta. U uvo mi je prosiktala:
„Samo ću ti ovo reći: spakuj se na vreme.“
KLER JE ZURILA u put ispred sebe. Suza joj je kanula iz prepunjenog oka.
Dvadeset sedam naziva za suze. Ali ne nije to bila moja misao. Protivila sam se
ispiranju mozga. Ovo je Kler. Spustila sam joj ruku na rame kad je skrenula na
seoski autoput. Nasmešila se i potapšala mi nadlanicu sitnom, hladnom šakom.
„Mislim da sam dobro prošla kod tvoje mame, zar ne?“
„Jesi“, rekoh joj gledajući put da ne bih morala da je slažem
či. „Zaista si joj se dopala.“
Suza joj se skotrljala niz obraz, te sam je obrisala. „Šta ti je rekla?u Kler
odmahnu glavom, uzdahnu. Uključila je brisače stakla iako je napolju bilo samo
maglovito, iskl jučila ih je kad su počeli da škripe po suvom staklu. „Rekla je da
sam u pravu za Rona. Da ima Ijubavnicu. Ionako sam to znala. Ona mi je to samo
potvrdila.“ „Otkud ona to zna?“, rekoh ljutito. „Za boga miloga, Kler maločas te je
upoznala.“
„Svi su znaci tu.“ Šmrknula je? rukom obrisala nos. „Ja samo ne želim da ih
vidim.“ Ali onda se nasmešila. „Ne brini. Sredičemo to.“
SEDELA SAM ZA SVOJIM STOLOM pod komičnom piramidom, crtala
svoj autoportret ogledajuči se u ručnom ogledalu. Radila sam ga perom ne
gledajuči dole trudeči se da ne odižem pero s hartije. Jedan potez. Cetvrtasta vilica,
debele nenasmešene usne, okmgle prekorne oči. Širok dug nos griva svetle kose.
Ponavljala sam to sve dok nisam naučila da se nacrtam žmureći, dok nisam
upamtila pokrete u šaci, ruci, mimiku lica? dok nisam ugledala sebe na zidu. Ja
nisam ti majko. Nisam.
Kler je trebalo da ode na audiciju, Ronu je rekla da će otići, ali je mene
zamolila da se javim i kažem da je bolesna. Legla je u kadu obogaćenu lavandinim
uljem i komadom ametista, pokušavajući da izvida rane. Ron je trebalo da doñe
kući u petak, ali je nešto iskrslo. Držala se za njegove dolaske kući kao slobodni
penjač za stenu, kako bi mogla da se zaljulja od jednog do drugog kvadrata u
kalendaru. Kad je rekao da će doći kući pa je izneverio, zaljuljala se u prazno pala
je.
Presrela sam majčino pismo za Kler. U njemu joj je majka predložila da Ronu
stavi Ijubavni napitak u hranu, ali su mi svi navedeni sastojci izgledali otrovni.
Nacrtala sam sliku preko pisma niz oštrih krivina proboden uglom stavila ga u
novu kovertu i vratila joj ga.
Kler je u dnevnoj sobi slušala Leonarda Koena. Suzen ju je vodila na reku.*
I dalje sam crtala svoje lice.
19
DO APRILA je pustinja, kao upijajući papir, isisala proleće iz vazduha.
Holivudska brda uzdizala su se neobično jasno, kao da ih čovek posmatra kroz
dvogled. Od žege je mlado lišće venulo, a mi se znojili i očajavali u kući sa
spuštenim roletnama.
Kler je iznela nakit iz zamrzivača i bacila ga na krevet: gusarsko blago
očaravajuće zaleñeno. Smrznute niske zelenog žada sa svetlucavim kopčama,
ćilibarni privesak u kome je fosilizovana paprat. Pritisnula sam ledene dragulje na
obraz. Namestila sam antiknu kristalnu ogrlicu duž razdeljka, pustila je da mi
palaca po čelu kao hladan jezik.
„Ta je pripadala mojoj baba-tetki Prisili“ reče Kler. „Nosila ju je na svom
prvom balu u ’Valdorf-Astoriji, neposredno pre Velikog rata.“ Ležala je na leñima
u donjem vešu kose tamne od znoja preko čela joj narukvica od topaza ukrštena s
komplikovanim zlatnim lancem koji joj je dopirao do vrha nosa. Bila je bolno
mršava oštrih karličnih kostiju rebara ogoljenih kao kod izrezbarenog drvenog
Hrista. Videla sam joj mladež tik iznad gaćica. „Bila je poljska bolničarka u Ipru.
Vrlo hrabra žena.“ Svaka narukvica, svaka perla imala je priču. Iz gomile na
krevetu izvukla sam prsten s pravougaonim oniksom čiju je crnu glatku površinu
probijao sićušan dijamant. Stavila sam ga na prst ali je bio uzak stao mi je tek na
zglob malog prsta. „Čije je ovo bilo?“ Ispružila sam ga kako bi ga Kler videla ne
okrećući glavu. „Prababe Matilde. Najčistija Parižanka.“
Vlasnica je mrtva već možda stotinu godina, ali sam se pored nje ipak osetila
glomaznom i nevaspitanom. Zamislila sam zift-crnu kosu kovrdže oštar jezik.
Crnim očima bi uhvatila svaku moju nespretnost. Osudila bi i mene i moje smetene
ruke i noge bila bih prevelika za njene male stolice i sitne porcelanske šolje
sa zlatnim rubom, bila bih los meñu antilopama. PružiLa sam prsten Kler? a
ona ga je odmah stavila.
Tesna granatna ogrlica, ledena oko mog vrata, bila je svaidbeni poklon
Klerinog pradede, vlasnika predionice u Mančesteru, za njegovu ženu Beatris.
Zlatnog jaguara smaragdnih očiju, koga sam Ijuljala jia kolenu, iz Brazila je
dvadesetih godina donela tetka njenog oca Džeraldina Vuds? koja je igrala s
Izadorom Dankan. Na sebi sam imala Klerin porodični album. Babe po majci,
baba-tetke po ocu žene u smaragdnom taftu, kadifl i s granatima. Vreme, mesto i
ličnost zaključani u kamen i srebrni filigran.
U poreñenju s ovim, moja je prošlost bila dim, priča koju mi je majka jednom
ispripovedala, a potom porekla. Ja nemam onikse, nemam akvamarine u spomen
na živote mojih predaka. Imam samo njihove oči, ruke, oblik nosa, nostalgiju za
snegom i duborezom.
Kler je smotala zlatnu ogrlicu preko jednog zatvorenog oka perle od žada
preko drugog. Govorila je oprezno, ništa nije skliznulo.
„Ranije su ovako sahranjivali ljude. Usta puna dragulja? preko svakog oka po
dukat. Plata za čamdžiju.u U zdenac svog pupka nasula je koralnu ogrlicu, a
dvostrukom niskom bisera razdvojila je dojke. Minut kasnije uzela je bisere,
otvorila usta, spustila ih unutra i sklopila usne nad svetlucavim jajima. Majka joj je
bisere poklonila za udaju., iako nije odobravala brak s Jevrejem. Kad mi je Kler to
rekla, očekivala je da ću se užasnuti, ali ja sam već bila prošla Marvel Terlok,
Ameliju Ramos. Predrasude me više nisu iznenañivale. Cudilo me je samo zašto se
odrekla svojih bisera.
Kler je ležala mirno pretvarala se da je mrtva. Optočeni leš u ružičastom
čipkastom rublju, prekriven finim kapima znoja. Nije mi se posebno dopala ova
nova igra. Kroz francuske prozore ispod roletni, videla sam vrt, poludeo od ovog
proleća. Kler više nije održavala baštu, nije orezivala ni plevila s kineskim šeširom
na glavi. Nije stavljala pritke uz cveće, koje se sada sasvim raščupalo
prošlogodišnji zasadi krivili su se u stranu, meksička večernja jagorčevina
anektirala je nepokošen travnjak.
Ron je ponovo otišao, drugi put u mesec dana; ovaj put u Andaluziju, da
snimi priču o Ciganima. Prečešljavao je svet u potrazi za najbizarnijim stvarima,
donosio pazar aviokompanijama. Ako je hteo da vidi nešto uvrnuto i jezivo, trebalo
je samo da uñe u njihovu sobu i pogleda svoju ženu kako leži u ružičastim
čipkanim gaćicama i grudnjaku, pokrivena žadom i biserima, i pretvara se da je
mrtva. Pod krevetom su ga vudu-kutija magneti i grickalice i olovke, zapečaćene
polaroid-fotografije preklinjale da se vrati.
Odjednom se zagrcnula biserima. Pridiže se, povrati, i dragulji joj potekoše iz
tela. Izvukla je ogrlicu iz usta i uhvatila je u ruku. Pobledela je, usta su joj došla
neprirodno crvena, a oko očiju je imala tamne krugove. Preko gomilice sjajnih
jajašaca, mokrih od pljuvačke, skljokala se na ivicu kreveta okrenuvši mi leña,
kičme nalik na nisku od žada.
Pružila je ruku iza sebe nokti joj prljavi, jagodice sitne i osetljive poput
dečjih, prstenje neusklañeno kao nagrade na vašarskoj streljani. Uhvatila sam je.
Prinela je moju šaku svom licu, pritisla je uz mokar obraz. Gorela je. Spustila sam
lice na njeno rame, leña joj behu u plamenu. „Ron će se uskoro vratiti“ pokušala
sam da je uverim.
Klimnula je teška glava na vitkom vratu, kao i njeni klonuli tulipani,
pršljenovi kičme liče na leña dijamantske zvečarke. „Već je tako toplo. Šta ćemo
kad doñe leto?“
Sva je bila od kože i nerava, bez supstance, bez težine. Od sopstvene kože
napravila je zmaja, rastegla se pred suvim burnim vetrovima.
„Treba da idemo na plažu“ predložila sam.
Odmahnula je glavom, brzo, kao da tera muvu. „Nije to u pitanju.“
Sedela sam na jednom njenom dragulju, utiskivao mi se u kuk. Oslobodila
sam ruku zavukla je ispod sebe izvadila ga. Bio je to akvamarin velik kao badem u
ljusci. Akvamarini rastu sa smaragdima, rekla mi je Kler. Ali smaragdi su krhki i
uvek se raspadnu u manje komade, dok su akvamarini jači lako rastu u velike
kristale, i stoga nisu toliko vredni. A stvarno se ceni smaragd koji se nije izlomio.
Pružila sam joj ledenoplavi kamen, istobojan s majčinim očima. Stavila ga je
na kažiprst, gde je visio kao kvaka na kanapu. Gledala ga je. „Pripadao je mojoj
majci. Otac joj ga je kupio u čast njihovog krstarenja oko sveta.“ Skinula ga je. „I
njoj je
bio preveJik.“
U susednoj kući je papagaj gospoñe Kromak zviždao iste tri uzlazne note u
intervalu od tri i po stepena. Sladoledarski kamion prolazio je ulicom, uz pesmu
Pop Goes the Weasel. Kler je ležala na leñima da bi mogla da me vidi, ruku je
podvukla pod glavu. I daije je bila jako lepa kosa joj se sliva preko ramena mokra
u korenu, tamne obrve izvijene i sjajne male grudi zakrivljene u ružičastoj čipki.
„Kad bi rešila da se ubiješ, kako bi to izvela?“ upita.
Okrenula sam se potrbuške, stala da prebiram po nakitu. Isprobala sam jednu
zlatnu narukvicu. Nije htela da mi proñe preko šake. Pomislila sam na svoja
samoubistva, na to kako bih smrt kroz prste provlačila kao crne perle. „Ne bih se
ubila.“
Ukrasila je ravan stomak indijanskom srebrnom ogrlicom cevčice tanke kao
vlas? metal tečan poput žive. „Pa recimo da želiš.“
„To se protivi mojoj religiji.“ Znoj mi je curio meñu dojkama skupljao mi se
u pupku.
„Koja je to religija?“
„Ja slavim opstanak.“
Nije to dopuštala. Odbijala sam da se igram. Kršila sam pravila. „Ali recimo
da želiš. Recimo da si jako stara i da imaš užasan neizlečiv rak.“
„Pila bih mnogo ’demerola i čekala kraj.“ Nije mi padalo na pamet da s Kler
raspravljam o samoubistvu. Samoubistvo se nalazilo na majčinoj listi
protivdruštvenih činova. Nisam htela Kler da kažem najsigurniji način, koji sam
saznala od dečaka s rakom kostiju: ubrizgaš mehur vazduha u venu i pustiš ga da ti
se kreće krvotokom kao biser. Njena tetka Prisila je sigurno na bojnom polju
iskoristila to jedanput ili dvaput, kad joj je nestalo morfijuma. Sledeča mogućnost
je cijanid na koren jezika, što se radi mačkama. Vrlo delotvorno. Ako želite da se
ubijete, ne želite spor metod. Neko bi mogao da se umeša da vas spase.
Kler je rukama obujmila koleno, malo se zaljuljala na kičmi. „Znaš li kako
bih ja to uradila?“
Vukla me je za sobom tamo kuda nisam htela da poñem. „Hajdemo na plažu
važi? Toliko je vruće da smo poludeie.“
Nije me ni čula. Oči su joj izgledale sanjive kao da je zaljubljena. „Ugušila
bih se gasom. To je pravi način. Kažu da samo zaspiš.“
Podsećala me je na ženu koja leže u sneg. Na samo nekoliko trenutaka, toliko
je umorna. Hodala je tako dugo, samo želi da se odmori, a i nije toliko hladno
koliko joj se činilo. Bila je tako pospana. U stvari je želela da se preda. Da
odustane od borbe protiv oluje i sveobuhvatne noći, da legne u belinu i san.
Shvatila sam. Ranije sam sanjala da naga ronim niz zid od korala. Euforija je
bujala kako mi se azot rastvarao u krvotoku, a jedini smer bio je naniže, u tamu i
zaborav.
Morala sam da je probudim. Ošamarim je prošetam je unaokolo, dam joj crnu
kafu. Ispričala sam joj o japanskom mornaru koji je plutao po pučini četiri dana pre
nego što se ubio. „Našli su ga dvadeset minuta kasnije. Još je bio topao.“
Culi smo da neko gura kosilicu niz ulicu. Slast jasmina raširila se vazduhom.
Kler uzdahnu, popunivši rebra oštra poput noževa kosilice. „Ali koliko dugo čovek
može da pluta, da gleda uprazan horizont? Koliko dugo treba da plutaš pre nego što
kažeš ’dosta je?“
Sta sam mogla da joj odgovorim? Ja sam plutala godinama. Ona je bila moj
čamac za spasavanje, moja kornjača. Legla sam spustila joj glavu na rame.
Mirisala je na znoj i „ler di tan“, ali sada prašnjavoplav, kao da je melanholijom
uprljala parfem.
„Svašta može da se desi“, rekoh.
Poljubila me je u usta. Usne su joj imale aromu ajs-kafe i kardamona, a mene
su savladali taj ukus, njena topla koža, miris neoprane kose. Bila sam zbunjena, ali
ne i nevoljna. Dopustila bih joj da mi uradi bilo šta.
Ponovo je pala na jastuk, prekrivši oči rukom. Izdigla sam se na lakat. Nisam
znala šta da kažem.
„Osećam se tako nestvarna“ rekla je.
Okrenula mi je leña, a granatno srce zaglavilo joj se za rame. Prljava kosa
teška kao grozd crnog grožña; struk i kuk zakrivljena bela gitara. Podigla je nisku
bisera i spiralno je spustila na čaršav, no kad se pomerila, biseri kliznuše ka njoj i
razmotaše se. Podigla ih je, pokušala ponovo, kao devojčica što čupka latice s belih
rada i tmdi se da dobije tačan odgovor.
„Kañ bih samo imala dete“, rekla je.
Osetila sam neuobičajen probad. Vrlo sam dobro znala da sam ja surogat za
bebu, zamena za ono što je zaista želela. Da ima bebu, ja joj ne bih trebala.
Meñutim beba nije dolazila u obzir. Kler je bila tako mršava izgladnjivala se.
Umela bih da je uhvatim kako povraća nakon jela.
„Jednom sam bila trudna na Jejlu. Nikad mi nije palo na pamet da će to biti
moja jedina beba.“
Vazduh se ispunio cviljenjem kosilice. Volela bih da sam mogla nekako da je
ohrabrim, ali nisam mogla da smislim nikakve reči. Sklonila sam joj srce s leña.
Njena mršavost protivrečila je njenoj iskazanoj želji. Toliko je omršavila da je
mogla da uñe u moju odeću. To je i radila dok bih bila u školi. Kad bih došla kući
izvesni odevni predmeti bili bi topli mirisali bi na „ler di tan“. Zamislila sam je u
svojoj odeći u komadima koje je volela kariranoj suknji tankoj majičici. Stoji pred
ogledalom, mašta da joj je šesnaest godina da je gimnazijalka. Savršeno je imitirala
mene, nespretnu tinejdžerku. Ukrštala je noge kao i ja uplitala ih i zavlačila stopalo
iza lista. Podražavala bi to što slegnem ramenima pre nego što počnem da pričam,
unapred se ograñujući od svojih reči. Moj nervozan osmeh koji sevne i nestane za
sekund. Navlačila me je na sebe kao i moju odeću. Meñutim, nije želela da postane
ja samo da ima šesnaest godina.
Posmatrala sam vrt ispod roletni duge senke čempresa i palme povrh zelenog
dezena. Sta bi bilo da ima šesnaest godina? Ne bi počinila iste greške? Možda bi
mudrije birala? Možda uopšte ne bi morala da bira, mogla bi zauvek da bude
šesnaestogodišnjakinja. No oblačila je odeću pogrešne osobe. Ne bi ona želela da
postane ja. Bila je suviše krhka moja ličnost bi je polomila, kao pritisak
džinovskog talasa.
Najčešće je samo ovako ležala i razmišljala o Ronu: kad će se vratiti, ima li
drugu ženu? Brinula o sreći i zlim uticajima, noseći amajlije iz porodične prošlosti
zaostavštinu žena koje su ispunile svoje živote, postale neko i nešto ili su se makar
svakodnevno oblačile, žena koje nikad nisu poljubile šesnaestogodišnju štićenicu
zato što su se osetile nestvarne, nikad nisu ostavljale korov u vrtu zato što je bilo
prevruće da bi ga oplevile.
Želela sam da joj kažem kako očaju ne sme da ugaña. Očaj nije gost, ne treba
mu puštati njegove omiljene pesme, nalaziti mu udobnu stolicu. Očaj je neprijatelj.
Uplašilo me je što je Kler tako otvoreno prikazivala svoje potrebe. Ako nekome
nešto silno treba, uvek će, po mom iskustvu, ostati bez toga. Nisam morala da
stavljam ogledala na krov da bih to znala.
OSETILO SE OLAKŠANJE kad je Ron stigao kući. Ustala je, istuširala se,
očistila kuću. Skuvala je hranu, previše hrane, i stavila crveni karmin. Sklonila je
Leonarda Koena i pustila big bend Tedija Vilsona, pevušila je Basin Street Blues
uglas s pločom. Ron je vodio ljubav s njom noću, ponekad i po podne. Nisu dizali
mnogo buke, ali sam iza zatvorenih vrata njihove sobe čula tih smeh.
Jednog ranog jutra, dok je Kler još spavala, začula sam ga da telefonira iz
dnevne sobe. Razgovarao je sa ženom osetila sam to čim sam ušla, po njegovom
osmehu dok je pričao, odeven u donji deo prugaste pidžame preplitao je telefonski
kabl oko glatkih prstiju. Nasmejao se nečemu što je ona rekla. „Riba list. Svejedno.
Bakalar.“
Zadrhtao je kad me je video na vratima. Krv mu je nestala iz rumenih obraza,
a potom se vratila, tamnija. Provlačio je ruku kroz kosu tako da su belji pramenovi
odskakali pod njegovim dodirom. Razgovarao je još malo dogovori, letovi, hoteli
žvrljao je po parčetu hartije u otvorenoj aktovci. Stajala sam nepomično. Spustio je
slušalicu.
Ustao je i zadigao pidžamu. „Idemo u Rejkjavik. Topli izvori dokumentovane
lekovitosti.“
„Povedi Kler sa sobom“, rekoh.
Ubacio je papir u aktovku, zatvorio je, zaključao. „Radiću sve vreme. Znaš
kakva je Kler. Sedela bi u hotelu i smislila neku morbidnu fantaziju. Bio bi to
košmar.“
Preko volje sam shvatila da je u pravu. Bez obzira na to da li je putovao da bi
šarao što više može, ili samo da bi izbegavao Kler, ili čak i u slabo verovatnom
slučaju da je on upravo ono što tvrdi umoran muž koji pokušava da zaradi desila bi
se katastrofa kad bi je poveo, pa potom morao da je zapostavlja. Ona prosto nije
mogla sama da se provodi, da razgleda prirodu. Sedela bi u hotelu i pitaia se šta on
radi? koja je sad žena u pitanju. Mučila bi samu sebe.
Meñutim? to ga nije razrešilo obaveze. On joj je bio muž. Imao je
odgovornost. Nije mi se dopalo kako je razgovarao s tom ženom, i to pod Klerinim
krovom. Zamislila sam ga kako sedi s nekom ženom u zamračenom restoranu i
zavodi je istim blagim glasom.
Naslonila sam se na dovratak, za slučaj da poželi da se vrati u krevet i pravi se
da se ništa nije desilo. Htela sam da shvati da je potreban Kler. Njegove dužnosti
bile su ovde. „Rekla mi je kako bi se ubila kad bi poželela.“
To mu je privuklo pažnju. Malo se sapleo u svojoj glatkoći čovek zapinje o
pukotinu u pločniku, glumac zaboravlja svoju repliku. Zagladio je kosu,
odugovlačeći. „Šta je rekla?“
„Da bi se ugušila gasom.“
Seo je zatvorio oči spustio šake na njih, jagodice prepleo preko nosa.
Iznenada mi je i njega postalo žao. Samo sam želela da mu skrenem pažnju, da mu
ukažem kako ne može tek tako da odleti i pretvara se da je s njom sve u redu. Ne
može celu da je ostavi meni na teret.
„Misliš li da je to samo prazna priča?“ upitao je sa strahom u očima boje
lešnika.
On mene pita? A večito on ima sve odgovore. Čovek koji čvrsto drži stvarnost
u šaci čovek koji nam odreñuje kad ćemo leći i ustati, koji ćemo kanal gledati, šta
ćemo misliti o nuklearnim probama i reformi socijalne pomoći. Upravo je on u ruci
držao ceo svet, kao košarkašku loptu. Bespomoćno sam zurila u njega, užasnuta što
on ne zna hoće li se Kler ubiti ili ne. Bio joj je muž. A ko sam ja? Neka klinka koju
su primili u kuću.
Nisam mogla da ne zamislim Kler kako leži na krevetu, odevena u dragulje,
usta punih bisera. Čega se sve odrekla da bi bila s Ronom. Kako je samo plakala
noću čvrsto grleći samu sebe, presamićena, kao da ima grčeve u stomaku. Ali ne i
dalje je čekala da se vratim iz škole, nije htela da je zateknem mrtvu. „Nedostaješ
joj.“
„Uskoro nastupa letnja pauza“, reče Ron. „Poći ćemo negde. Stvarno ćemo
pobeći, samo nas troje. Kampovaćemo u Jeloustonu tako nešto. Šta misliš?“
Nas troje jašemo, planinarimo, sedimo oko logorske vatre, pamtimo zvezde.
Bez telefona, bez telefaksa, bez laptopa. Bez zabava sastanaka, prijatelja koji
donose scenarija. Ceo Ron samo za nju. To bi jedva dočekala. Ne bi želela da
propusti kampovanje s Ronom. „Svidelo bi joj se to“, najzad rekoh. Doduše, neću
mu poverovati dok ne vidim. Bio je čuven po pogaženim obećanjima.
„Znam da ti nije bilo lako.“ Spustio mi je ruku na rame. Glatko. Dlan mu je
bio topao, ugrejao mi je celo rame. Načas sam se upitala kako bi bilo voditi ljubav
s Ronom. Njegove gole grudi tako blizu da mogu da ih pomazim, sede malje,
bradavice veličine novčića. Mirisao je lepo, „mesje živanši“. Glas, ne predubok,
peskovit i miran. Meñutim, onda sam se setila: upravo ovaj čovek izaziva sve
probleme, ovaj čovek ne ume da voli Kler. Varao ju je, osetila sam to u njegovom
telu. Imao je ceo svet, a Kler je imala samo njega. No uprkos svemu, dopala mi se
njegova ruka na mom ramenu, pogled u njegovim očima. Trudila sam se da ne
reagujem na njegovu mušku pojavu, čvrstinu u njegovoj pidžami. Onaje već
devojka, rekao je Kler. Bio je to deo predstave, dizanje vrednosti. Kladim se da je
isto nastupao i prema usamljenim savijačicama kašika. Odmakla sam se, ruka mu
je spala. „Bolje proñi“, rekoh. mu.
20
U JUNU je Ron, u skladu s obećanjern, iznajmio kolibu u Oregonu. Bez
telefona, bez struje, čak je i kompjuter ostavio kod kuće. Po šumama venca
Kaskejd pecali smo u zelenim gumenim čizmama, visokim do struka. Pokazao mi
je mušice, naučio me da udicu bacam kao nežnu magiju svetlucave kalifornijske
pastrmke nalik tajnama koje mogu da se uberu iz vode. Kler je detaljno izučavala
priručnike o pticama i divljem cveću, rešena da svemu da ime, kao da ime
udahnjuje život u oblik. Kad bi prepoznala nešto? bila bi ponosna kao da je sama
stvorila čvorka, vilinu vlas. Ili bismo sedeli na velikoj livadi, naslonjeni svako na
svoje drvo, a Ron bi na usnoj harmonici svirao kaubojske pesme: Dolinu, Crvene
reke i Zutu rušu Teksasa.
Setila sam se majke kako je u Amsterdamu pevala Vupi-tijijo, ajte ’vamo,
siročadi. Objašnjavala mi da su siročad zapravo telad bez majki. Nesreća je vaša, a
ne moja. Ron je bio Njujorčanin, pitala sam se gde je naučio te pesme. Verovatno s
televizije. Opazila sam kako me je posmatrao dok sam crtala pored reke, ali ga
ničim nisam podstakla na to. Bez Rona sam mogla da živim, ali ne i bez Kler.
Po kiši bi on i Kler zajedno šetali stazama pokrivenim četinama, a paprat je
mirisala na sladić, Noću bismo igrali monopol i skrebl, ajnc utroje, pantomime.
Kler i Ron glumili bi scene iz Tramvaja zvanog želja, iz Izleta. Videla sam kako im
je bilo kad su se upoznali. Divio joj se. I upravo joj je ta uspomena trebala: on je
želeo nju.
Nikad rani je nisam provodila toliko vremena s Ronom. Počelo je da me
nervira što je uvek on vodio predstavu. Kad bi ustao, probudio bi i mene i Kler. Ali
ako bismo se mi digle pre njega, šunjale smo se na prstima da Ronu ne remetimo
san. Muški svet.
Mučilo me je što Ron odlučuje šta ćemo raditi odreñenog dana, da li je vreme
pogodno za pecanje ili planinarenje ili za put do obale. Ron je odlučivao kad
moramo u kupovinu, a kad možemo da se strpimo još jedan dan, da li ćemo
oblačiti kišne mantile i džempere, da li ćemo pazariti ogrev. Nikad nisam imala
oca, a sad ga nisam ni želela.
No Kler je opet izgledala zdrava. Više nije povraćala. Živnula je u licu.
Pravila je litre supe u velikom tučanom kazanu, dok je Ron pekao ribu na vatri.
Doručkovali bismo palačinke ili jaja sa slaninom. Ron bi se smešio žvaćući
krckavu slaninu. „Otrov, otrov. U tako malim dozama“ završna rečenica u
njihovom omiljenom vicu. Za ručak smo iz ranaca vadili debele sendviče, šunku i
salamu, cele paradajze, dimljeni sir.
Kler se žalila da više ne može da stane u svoje farmerice, ali ju je Ron grlio
oko kukova i pokušavao da ih ugrize. „Sviñaš mi se debela. Ogromna.
Rubensovska.“
„Lažove.“ Nasmejala se i šljepila ga.
Ja sam cimala strunu u reci Mekenzi, gde se sunce kroz drveće bleskalo na
površini, gde su obrisi riba jurili u dubinu, gde su stabla bacala senke na tekuću
vodu. Uzvodno je Ron pecao na blinker, ali meni i nije bilo stalo da išta ulovim.
Kler se šetala uz obalu i pevušila tečnim, lakim sopranom: O, Senandoa, žudim da
te cujem... Brala je poljsko cveće, koje je upresovala izmeñu slojeva kartona kad
smo se vratili u kolibu. Tu sam se osećala kao kod kuće tišina, zeleni spektar pod
sazvučnim nebom, okruženim visokim prstima Džefrijevog bora i Daglasove jele,
nebom koje bi, sasvim lako, moglo da zavrvi zmajevima i anñelima. Nebom nalik
prozoru na portretu renesansnog kardinala. Muzika tekuće vode i smolast miris
četinara.
Zabacila sam strunu i namotala blinker, leña ugrejanih suncem. Zagledala sam
se u svoju senku na vodi, u tamni otvor meñu odblescima. Videla sam dno
kamenje, ribe oblike kako lete ka mušici.
Iznenada je blinker zazujao, a struna se zategla. Uspaničila sam se. „Zakačila
se!“ viknula sam Ronu. „Sta da radim?“
„Puštaj je dok ne prestane da beži“ viknuo je Ron niz vodu.
Blinker se vrteo neko vreme, ali se napokon zaustavio.
„Sad je dovuci.“
Namotala sam strunu, osećajući težinu ribe bila je jača nego što sam mislila,
ili ju je struja vukla. Ukopala sam se nogama u obaiu i potegnula., gledala savitljivi
štap kako se povija poput biča. Onda se struna olabavila. „Otkačila se!“
„Blinker!“ viknu Ron gacajući ka meni oprezno, korak po korak. Pripremio je
alov. „Vratiće se ovamo.“
Motala sam kao luda i naravno, struna se okrenula, riba je zaplivala uzvodno.
Zadržala sam dah, nisam ni pomišljala da je tako uzbudljivo kad riba zagrize
zabačenu mušicu. Uhvatila sam nešto živo, a mogla sam da ostanem kratkih
rukava.
„Izmori je“? reče Ron.
Popustila sam strunu. Riba je zaplivala uzvodno. Ciknula sam od smeha kad
sam se saplela o rupu, a čizme mi se napunile ledenom vodom. Ron me je podigao,
smirio me. „Hoćeš da je ja dokrajčim?“ Već je uhvatio moj štap.
„Ne“, rekoh trgnuvši mu ga iz ruke. Ta riba bila je moja. I niko mi je neće
oduzeti. Osećala sam se kao da sam je uhvatila namcem od sopstvenog mesa,
strunom od sopstvene odeće. Trebala mi je ta riba.
Kler je prišla da posmatra. Sela je na obalu i privukla kolena pod bradu. „Pazi
se“, rekla je.
Riba je još triput prošla tamo-amo pre nego što je Ron zaključio da je
dovoljno umorna. „Dovuci je, motaj.“
Ruka me je bolela od motanja, ali mi je srce zaigralo kad se riba pojavila
iznad vode svetlucavo tečno srebro, dugačko pola metra. I dalje se ludački
koprcala.
„Dobro je drži, nemoj sad da je izgubiš“, reče Ron prinoseći alov.
Ne bih izgubila tu ribu čak i da me je odvukla do zaliva Kus. Već mi je
dovoljno toga iskliznulo iz šaka.
Ron je ubacio ribu u alov, pa smo se zajedno popeli na obalu. Izašao je uz
obronak, noseći divovsku uskoprcanu ribu u mreži.
„Tako je živa“? reče Kler. „Baci je natrag, Astrid.“
„Sališ li se? Da baci svoju prvu ribu? Zvizni živuljku“, reče pružajući mi
čekić. ,,U glavu.“
Riba se bacakala po travi, pokušavajući da uskoči u vodu.
„Brzo, inače će nam uteći.“
„Astrid, nemoj.“ Kier me je pogledala najnežnijim pogledom divljeg cveta.
Uzela sam čekić i udarila ribu u glavu. Kler je pogledala u stranu. Znala sam
šta misli, da se priklanjam Ronu? svetu i njegovoj grubosti. Meñutim, želela sam tu
ribu. Izvadila sam udicu i podigla je a Ron me je fotografisao. Kler do uveče nije
htela da priča sa mnom, ali sam se ja osećala kao stvarno dete i nisam htela da me
muči griža savesti zbog toga.
BlLO MIJE STRAŠNO što moramo da se vratimo u Los Anñeles. Sad je Kler
morala da deli Rona s telefonskim pozivima i telefaksima i preteranom gužvom.
Kuću su nam preplavili projekti i mogućnosti, prerañivani scenariji, poslovne
glasine, objave u Varajetiju. Ronovi prijatelji nisu umeli da razgovaraju sa mnom.
Zene su me ignorisale, a muškarci behu preterano zainteresovani stajali bi preblizu,
naslanjali se na dovratak, govorili mi da sam lepa: razmišljam li o glumi?
Držala sam se Kler, ali mi nije prijalo da je gledam kako uslužuje te ljude, te
ravnodušne neznance rashlañuje im belo vino, sprema pesto sos*, iznova odlazi u
Sale gurme. Ron joj je rekao da se ne pretrže, da mogu naručiti picu, doneti
piletinu iz restorana, ali Kler je rekla da pred goste nikad ne bi mogla izneti
kartonsku ambalažu. Nije shvatala. Oni sebe nisu smatrali gostima. Za njih je ona
bila samo supruga, nezaposlena glumica, robinja. Tog leta je bilo toliko lepih žena
u haljinama bez leña, u gornjim delovima bikinija, saronzima, da sam znala da
Kler pokušava da uoči ko je Ronova Kirka**.
Konačno se odala „prozaku“***, ali joj je on davao previše energije. Nije
mogla da sedi, pa je počela da pije ne bi li uravnotežila dejstvo. Ronu se to nije
sviñalo jer je pričala stvari koje su
* Italijanski sos od svežeg bosiljka, belog luka, ulja, borovih semenki i
ribanog sira. (prev.)
** Carobnica koja je, po grčkoj mitologiji, pretvorila Odisejevu posadu u
svinje, ali ju je Odisej naterao da skine čini. (prev.)
*** Jedan od najpopularnijih svetskih antidepresiva. (prev.)
bile smešne njoj, ali ne i ostalima. Ličila je na ženu u loše sinhronizovanom
filmu, čas prebrza, čas prespora. Ošljarila je ključne replike.
U SEPTEMBRU po vetru i pepelu, krenula sam u dvanaesti razred u
„Ferfaksu“, a Ron se vratio na posao. Kler nije znala čega će se pre dohvatiti u
kući bez muža. Ribala je podove, prala prozore, premeštala nameštaj. Jednog dana
je svu svoju odeću dala dobrotvornom društvu. Bez sedativa je bdela po celu noć
razvrstavala isečke iz časopisa, brisala prašinu s knjiga. Patila je od glavobolja i
verovala da neko prisluškuje telefon. Klela se da čuje škljoc pre nego što spusti
slušalicu. Naterala me je da poslušam.
„Čuješ li?“ upitala je zažagrenih crnih očiju.
„Možda“, rekoh, ne želeći da je ostavim samu samcitu usred noći. „Ne mogu
da odredim.“
U OKTOBRU je vrelina ustupila mesto plavoj popodnevnoj sumaglici prave
jeseni., petoprsti listovi platana postadoše narandžasti naspram prašnjavih belih
stabala, a po brdima se razastrla crveno-zlatna rumen. Jednog dana sam se vratila
iz škole i zatekla Kler u njenoj sobi kako zuri u svoj odraz u okruglom ogledalu
toaletnog stočića, a u ruci je besciljno držala srebrnu četku. „Lice mi je
nesimetrično, jesi li primetila? Nos mi beži u stranu.“ Okrenula je glavu, odgledala
svoj profil, naduvala obraze i pomerils svoj umišljeno izmešten nos udesno,
prignječila vrh. „Mrzim šiljaste noseve. Tvoja majka ima isti nos kao Greta Garbo,
jesi li primetila to? Kad bih operisala svoj, htela bih upravo takav.“
A zapravo nije govorila o nosevima. Kler je samo bila umorna od svog lica u
ogledalu, od tog zbornika svojih promašaja. Nešto je nedostajalo, ali nije o tome
razmišljala. Strahovala je da joj se kosa proreñuje, da će na kraju izgledati kao
Edgar Alan Po. A zastrašen pogled uvećao je nedovršene vrhove njenih ušiju,
suzio njena sitna usta.
„Mali zubi znatL zlu sreću“? reče pokazujući ih u ogledalu. „Kratak život.“
Zubi joj behu ječmene perlice, sedefaste i svetlucave. Meñutim, oči su joj sve više
upadale. Kapci se gotovo i nisu videli, a oštre kosti ponovo su joj premostile lice,
bronzanu Rodenovu glavu, nemilosrdno svedenu.
Kad smo zašli u decembar, Kler se razvedrila. Obožavala je praznike. Citala
je časopise sa slikama Božića u Englesko j, u Parizu, u Taosu u Novom Meksiku.
Bila je raspoložena za sve. „Hajde da organizujemo savršen Božića, rekla je.
Isplele smo venac od eukaliptusa i navoštenih narova. Kupila je kutiju
božićnih čestitki mek ručno pravljen papir, s čipkom i zlatnim zvezdicama. Na
stanici klasične muzike pustili su Labudovojezero. Sile smo girlande od majušnih
čili paprika, zabadale karanfiliće u mandarine, vezivale ih somotom boje brendija.
U „Džesiki Meklintok" na Beverli Hilsu kupila mi je crvenu baršunastu haljinu s
belom čipkanom kragnom i manšetama. Savršeno, rekla je.
Uplašila sam se kad je kazala ’savršeno’. Savršenstvo je uvek bilo prevelik
zalogaj.
RON JE DOBIO dopust do posle Nove godine i došao je kući. Čekala ga je da
bismo zajedno kupili jelku, kao prava porodica. U kolima je tačno opisala šta želi.
Simetričnu, s mekim iglicama, visoku najmanje metar i osamdeset. Prodavac je bio
uslužan, ali je odustao nakon što je izvukao i razmotao desetine jelki.
„Ništa ja ovo ne kapiram“, reče Ron gledajući Klerinu očajničku potragu.
„Isus je odrastao u Vitlejemu. Usred pustinje. Trebalo bi da kupujemo maslinu,
palmu urme. Prokletu jerusalimsku artičoku.c
Setala sam se pored ofarbanih jelki neke behu čiste poput izbeljenog
veštačkog snega, neke zlatne, ružičaste, crvene, čak i crne. Crna jelka, visoka oko
metar, izgledala je kao izgorela. Upitala sam se ko bi hteo crnu jelku, ali znala sam
da ima i takvih. Ljudi mogu da budu čudni na bezbroj načina. Neko bi je kupio iz
vica, za okasnelu Noć veštica*, i okitio je plastičnim lobanjama i malim
giljotinama. Nekome bi postala božićna politička izjava. A treći bi je pak uzeli
samo da rasplaču svoju decu.
Četinari su mirisali kao u Oregonu. Da samo možemo sada da se vratinio
tamo7 u kolibu, pored peći. Fridružila sam se Kler, koja se lomiia oko gotovo
savrsene jelke s izuzetkom malog zazora meñu granjem na jednoj strani. Ukazala
je na njega nervoznim rukama. Uverila sam je da ga, okrenutog prema zidu, niko
neće primetiti.
„Nije u tome stvar“, rekla je. „Ako nešto ne valja, ne možeš tek tako da ga
okreneš prema zidu.“
Znala sam šta hoće da kaže, ali sam je ipak ubedila da je kupi.
Kod kuće je Kler objasnila Ronu kako da okači lampice. Isprva je želela
svećice, ali je Ronu tu prevršilo. Plele smo vence i vence od čili paprika i kokica
dok je Ron gledao važnu fudbalsku utakmicu na televiziji. Meksiko protiv
Argentine. Nije hteo da utiša zvuk kako bi Kler pustila božićne pesme. Muški svet.
Jedva je uspeo da se odvoji od televizora koliko da stavi zlatnog anñela na vrh
jelke.
Kler je ugasiia svetlo, pa smo posmatrale jelku u tami dok je Meksiko gazio
Južnu Ameriku.
UJUTRO na Badnji dan Ronu su javili za pojavu Bogorodice u močvarama
Sent Luisa, Morao je da pde i snimi prilog. Gadno su se posvañali, a Kler se
zaključala u njihovu sobu. Ja sam u kuhinji glancala srebro, u čemu sam se vrlo
izveštila. Trebalo je da večeramo uz kristal i lan, Meni je iz „Džesike Meklintok“
stigla nova božićna haijina. Kler je već bila napunila gusku i kupila pravi engleski
bujavac u Sale gurmeu. Imali smo ulaznice za ponoćnog Mesiju u „Holivud
Boulu“.
Nismo otišli. Večerala samsendviče sa šunkom i gledalaZmtf je lep. Kler je
izašla i bacila gusku u ñubre, Sipala je sebi čašice šerija jednu za drugom, i gledala
TV sa innpm, plačući s vremena na vreme, odevena u karirani penjoar koji joj je
Ron poklonio za Božić. Ja sam popila čašu-dve slatkog alkohola, da joj napravim
društvo nije bio gori od sirupa za kašalj. Konacnp je popila dve pilule za spavanje i
onesvestila se na kauču. Hrkala je kao kosilica u visokoj travi.
Prespavala je veći deo božićnog jutra a zatim se u podne probudila s užasnom
glavoboljom. Nismo pričale o Ronu ali nije htela da takne poklone koje joj je
ostavio. Ja sam dobila pravi ribolovački džemper, novi komplet akrilnih boja,
veliku knjigu o japanskim drvorezima i svilenu pidžamu nalik onome što bi Mirna
Loj obukla u Mršavom coveku.
Meñutim, sve je to bilo malo u poreñenju s onim što je kupio njoj. „Hajde,
otvori nešto.u
„Ne želim ništa“, rekla je ispod frotirske rukavice natopljene sirćetom.
„Ovo sam ti ja napravila.“
Sklonila je frotir i, uprkos bolu u slepoočnicama, skliznula s pletene rafije i
odmotala ukrasni papir koji sam sama napravila. Unutra je bio njen portret u
okmglom drvenom okviru. Rasplakala se, potom otrčala u kupatilo i povratila.
Čula sam je da grca. Uzela sam sliku, rañenu ugljem, prešla prstom oko njenog
oblog čela, lepih kosih jagodica, oštre brade, izvijenih obrva.
„Kler?“ rekoh kroz vrata kupatila.
Čula sam vodu iz slavine i uhvatila se za kvaku. Nije bilo zaključano. Sedela
je na ivici kade, u crvenom kariranom kućnom ogrtaču, bleda kao zima, s rukom
preko usta, očiju okrenutih ka prozorima. Treptanjem je gušila suze i nije htela da
me pogleda. Cinilo se kao da se raspada po sredini, a jednu je ruku omotala oko
struka, naizgled da se ne bi prepolovila.
Kad bih je videla takvu, nisam znala šta da radim. Piljila sam u pločice, lososružičaste,
prebrojala svetlucave kvadrate. Dvadeset četiri od kade do grejalice.
Trideset od vrata do umivaonika. Dekorativni motiv boje trešnjevih kapi protiv
kašlja, prošaran klinastim pismom boje badema. Labud od matiranog stakla
pognuo je glavu.
„Ne bi trebalo da pijem.“ Isprala je usta u umivaoniku, zahvatajući vodu u
šaku. „Onda je samo još gore.“ Peškirom je obrisala ruke i lice, uzela me za mku.
„Sada sam i tebi upropastila Božić.“
Naterala sam je da legne na kauč, otvorila svoje nove boje, iscedila ih na
tanjir, obojila list papira napola crno, napola crveno i naslikala plamen nalik
onome s poleñine Koenovog albuma. Neka žena je na radiju pevalać Marija. „Sta
značiAve?“
„Ptica*“, rekla je.
*Ave na latinskom znači „zdravo“, a ptica se kaže avis. Zabuna proističe iz
oblika množine potonje imenice, koji glasi aves. (prev.)
Ženin glas postao je ptica koja leti na toplom vetru, razbijena od napora.
Naslikala sam je u vatri? crnu.
KAD SE RON VRATIO iz Nju Orleansa, Kler se nije digla s kauča. Nije
čistila, kuvala., menjala posteljinu, nije se trudila da popravi situaciju. Ležala je u
crvenom penjoaru, držala bocu šerija u desnoj ruci, neprestano pijuckala ceo dan
jela dvopek s cimetom i rasipala mrvice, slušala operu. Za time je žudela. Za
histeričnim ljubavima i neizbežnim izdajama. Žene bi se na kraju uvek probole
nožem, popile bi otrov, ugrizla bi ih zmija.
„Za ime božje, makar se obuci“, reče Ron. „Astrid ne mora to da gleda.“
Kamo sreče da nije mene koristio kao razlog. Zašto nije mogao da kaže:
Brinem zbog tebe, volim te, treba ti pomoć?
„Astrid, stidiš li me se?“ upita Kler. Da je bila trezna, nikad me ne bi stavila u
tako neugodan položaj.
„Ne“, rekoh. Meñutim., jesam se stidela što su me dodavali jedno drugom kao
činiju s posluženjem.
„Kaže da me se ne stidi.“
Ron reče: „Ja te se stidim.“
Kler klimnu glavom, pijano naslonjena na rukonaslon kauča pod trepćućim
božićnim lampicama. Filozofski je podigla tanak prst. „E, to je već nešto. Reci mi,
Rone, da li si me se oduvek stideo? Ili je to pojava novijeg datuma?“ Smešno je
govorila kad bi popila, izgovarala bi reči vrlo temeljno, kao Sendi Denis u Ko se
boji Virdžinije Vulf?.
Na zvučnicima je sopran uleteo u veliku ariju pre nego što će se dokrajčiti-
MadamBaterfLaj ili Aida, ne sećam se. Kler je zažmurila, pokušala da se izgubi u
pevanju. Ron je ugasio CD-ureñaj.
„Kler., morao sam da odem. Takav mi je posao“, objasnio je Ron stojeći nad
njom ispruženih dlanova, kao da peva. „Žao mi je što sam otišao za Božić, ali je
priča bila božićna. Nisam mogao da čekam do februara priznaj.“
„Takav ti je posao“, rekla je ravnim glasom koji sam mrzela.
Pokazao je onim glatkim čistim prstom. „Nemoj.“
Poželela sam da ga ugrize za prst da mu ga slomi, ali je samo spustila pogled,
dovršila piće pažljivo spustila čašu na sto i šćućurila se pod ćebe od mohera. Tih
dana joj je stalno bilo hladno. ,,Je li i ona išla s tobom? Plavuša, kako se zvaše
fufica, Sindi. Kimi.“
„Ah, to li je.“ Okrenuo se, počeo da skuplja stvari prljave papirne maramice,
prazne čaše, kuhinjsku krpu, činiju. Nisam mu pomogla. Sedela sam s Kler na
kauču i priželjkivala da nas on ostavi same. „Gospode, zaista sam umoran od tvoje
paranoje. Trebalo bi da nañem ljubavnicu, samo da ti pružim razlog. Bar bih pored
sranja imao i provod.“
Kler ga je posmatrala kapci otežali, oko očiju crveni kolutovi od plakanja.
„Meñutim, nje se ne stidiš. Ne stidiš se da jurcaš tamo-amo s njom.“
Pružio je ruku da uzme njenu praznu čašu. „Bla, bla, bla.“
Pre nego što sam i shvatila šta se dešava, ona je skočila na noge i ošamarila
ga. Obradovala sam se to joj je trebalo već mesecima. Ali onda, umesto da mu to i
kaže, skljokala se natrag na kauč, stala da se udara po kolenima, i da plače u
isprekidanim jecajima. Sva njena snaga bila je dovoljna tek za jedan šamar. Osetila
sam i žaljenje i gañenje.
„Izvini nas, hoćeš li?“ upita me Ron.
Pogledala sam Kler, da vidim želi li da ostanem, da budem svedok. No ona je
samo jecala, nepokrivenog lica.
„Molim te“, rekao je nešto odlučnije.
Otišla sam u svoju sobu, zatvorila vrata, a onda ih odškrinula kad su ponovo
progovorili.
„Obećala si“, rekao je. „Ako dobijemo dete.“
„Ne mogu da odolim“, rekla je.
„Nisam znao da je tako“, rekao je. „Onda ona zaista treba da ode.“
Načuljila sam uši u potrazi za njenim glasom, ali nisam čula njen odgovor.
Zašto nije ništa rekla? Poželela sam da je vidim, ali su mi njegova leña prečila
vidik, jer je stajao nad njom. Pokušala sam da zamislim njeno lice. Bila je pijana,
kože flekave i gumaste. Sta joj je bilo u očima? Mržnja? Molba? Zbunjenost?
Cekala sam da me odbrani, bilo kako, ali nije reagovala.
„Ovako ne ide“, nastavio je.
Zapanjilo me je ne to što priča o mom izbacivanju iz kuće, kao da sam kuče iz
kafllerije koje je raskopalo dvorište i uništilo tepihe, nego razumnost njegovog
glasa? brižna ali otuñena, kao da je Jekar. To je jedino razumno rešenje, govorio je
glas. Ovako prosto ne ide.
„Možda si ti taj kome ne ideu, rekla je pružajući ruku prema šeriju. Ron joj je
izbio bocu iz ruke, Boca je poletela, čula sam kako je pala na drveni pod i
otkotrljala se.
,,Ne podnosim tvoje predstave“, rekao je. ,,Ko si sada, ranjena matrijarha?
Blagi bože, pa ona se stara o tebi. A to nije bila početna zamisao.“
Lagao je. Upravo je to bila početna zamisao. Doveo me je da bih se brinula o
njoj, držala je na oku, pravila joj društvo dok je on na putu. Zašto mu to nije rekla?
Nije umela da mu se suprotstavi. ,,Ne možeš da je oteraš“ samo je to rekla. „Kuda
če otići?“ Pogrešno pitanje, Kler.
„Naći će neko mesto, siguran sam“, reče Ron. „Ali pogledaj sebe. Raspadaš
se. Ponovo. Obećala si, a vidi sad. Pri tom ja treba da ostavim sve i opet te
sastavljam. Dakle, upozoravam te ako ja ponovo moram da skupljam krhotine, i ti
moraš da se odrekneš nečega.“ I dalje razumni glas. Za sve je krivio nju. „Sve mi
oduzimaš“, projecala je. „Ne ostavljaš mi ništa.“ Okrenuo se od nje, pa sam mu
videla lice zgañeno. „Bože, kako si loša glumica“, rekao je. „Umalo sam
zaboravio.“
Kad mi se sklonio iz vidokruga, ugledala sam nju šake preko ušiju, kolena
pod bradom, Ijulja se napred-nazad, govori: „Moraš li sve da uzmeš? Moraš li sve
da imaš?“
„Možda ti treba vremena“, rekao je. „Razmisli.“
Čula sam njegove korake, zatvorila sam vrata pre nego što me je uhvatio u
špijuniranju. Prošao je predvorjem.
Provirila sam kroz vrata. Kler je ponovo legla na kauč i navukla mohersko
ćebe preko glave. Stenjala je.
Zatvorila sam vrata 1 sela na svoj krevet, bespomoćna. Sve je opet isto kao s
mojom majkom. Zašto su činili ovo? Starala sam se o Kler već skoro dve godine.
Meni je gpvorila sve. |a sam brinula, potčinjavala se njenim ritualima, smirivala
njene strahove dok je on jurcao za kućnim duhovima i pojavama Bogorodice. Kako
je sad smeo da me otera? Otvorila sam vrata, odlučivši da porazgovaram s njim, da
mu kažem da ne sme, a on je izašao iz spavaće sobe s rancem preko ramena i
aktovkom u ruci. Pogledi su nam se sreli, ali je oči čvrsto zatvorio i prohujao mimo
mene u dnevnu sobu.
Nisam mislila da Kler može dodatno da pobledi, ali kad je ugledala Rona s
torbama, lice joj je pobelelo kao brašno. Pridigla se s kauča, ćebe pade na pod.
Penjoar joj se sav usukao, video joj se donji veš. „Ne idi.“ Uhvatila ga je za
sornotsku jaknu. „Ne smeš me napustiti. Volim te.“
Duboko je udahnuo. Načas sam pomislila da če se predomisliti ali onda su mu
se obrve srušile na oči, te se okrenuo, otrgnuvši joj se iz ruke. „Sredi se.“
„Rone, molim te.“ Ponovo je posegla za njim, ali je bila suviše pijana, te je
promašila i pala na kolena. „Molim te.“
Vratila sam se u svoju sobu i zagnjurila lice u jastuk. Nisam mogla da
podnesem što ona tako puzi za njim, hvata ga za noge, moljaka, tetura se za njim
kroz vrata u potpuno raskriljenom božićnom penjoaru. Začula sam je pred vratima:
cvilela je, obećavala da će biti dobra, obećavala mu sve. Tresak vrata njegovih kola
zvuk motora, uzlazni ton ,,alfe“ koja izlazi u rikverc dok Kler i dalje preklinje.
Zamišljala sam gospoñu Kromak kako viri kroz svetloplave zavese, gospodina
Levija kako zapanjeno zuri ispod svog hasidskog šešira.
Kler se vratila unutra i pozvala me. Stavila sam jastuk preko glave. Ti si
slabić, pomislila sam. Izdajica. Bila je ispred mojih vrata, ali se nisam javila.
Odrekla bi se mene zbog njega, učinila bi sve da ga ima. Isto kao nekad ma jka i
Beri. „Molim te, Astrid“, preklinjala me je kroz vrata, ali nisam htela da je slušam.
Nikad me neće zadesiti ova bolest.
Konačno je otišla u svoju sobu, zatvorila vrata, a ja sam mrzela i nju zbog
puzanja i sebe zbog gañenja, zbog shvatanja kako se Ron oseća. Ležala sam na
krevetu, mrzela sve nas, slušala Kler kako plače, a samo je to radila celu nedelju
dana. Dvadeset sedam naziva za suze.
Začula sam da je Leonard Koen pita je li čula pesmu svog gospodara*.
Kružno ponavljanje neizdržljivog pitanja. Htela sam da zapečatim ono malo sebe
što još nisam dala Kler. Morala sam da se povučem, inače ću se raskidati, kao šal
priklješten vratima automobila.
Kako sam samo prezirala njenu slabost. Baš kao što je majka i rekla. Gnušala
sam je se. Borila bih se za Kler, ali ona nije umela da zaštiti ni sebe samu. A ja
nisam mogla obe da nas spasem. Na stolu mi je stajaia letošnja slika s
kalifornijskom pastrmkom. Ron ju je uramio. Izgledala sam tako srećna. Trebalo je
da znam da to neće potrajati. Ništa nikad ne traje. Zar to još nisam naučila? Spakuj
se na vreme, rekla mi je majka. A gotovo sam maturantkinja, još manje od godinu
dana, i koledž mi kuca na vrata.
No tada sam se setila da me je Kler vodila na Kal arts* da vidi želim li tamo
da se prijavim, čak mi je nabavila i formular. Terala me je da idem u razrede za
talentovane, pomagala mi oko domaćih zadataka, vozila me u muzej svakog utorka
uveče. Ako sam i imala ikakvu budućnost, dobila sam je od Kler. Meñutim, potom
sam se setila njenog puzanja, moljakanja, i ponovo se zgadila. Astrid pomozi mi.
Astrid pokupi krhotine. Kako sam mogla? Isuviše sam se oslanjala na nju. Morala
sam da se suočim s time.
Neko vreme sam čitala knjigu o Kandinskom, isprobala neke njegove ideje o
formi i napetosti. Da linija postaje sve napetija što se više bliži ivici. Trudila sam
se da ne slušam Leonarda Koena koji se vrteo ukrug. Mora da je već zaspala, Neka
prespava sve ovo.
Crtala sam do sutona, onda upalila svetlo i zavrtela piramidu što mi je visila
nad stolom? komičnu piramidu koju je majka utrapila Kler. Kad sam zatvorila
knjigu o Kandinskom, u oči mi je upala posveta. ZaAstrid, od sveg srca, Kler.
Tekst me je poneo kao bujica, prekratio sav moj detinjasti prezir. Ako sam
imala išta dobro, za to je zaslužna samo Kler. Ako sam makar i načas sebe doživela
kao vrednu, Kler me je u to uverila. Ako sam uopšte i smela da sanjarim o
budućnosti, razlog je to što se Kler uzdala u mene. Kler mi je vratila svet. A šta
sam ja radila sad, kad sam joj trebala? Spuštala roletne, popunjavala zalihe,
razvlačila bodljikavu žicu.
Ustala sam i otišla u njenu sobu. „Kler?“ pozvah je kroz zatvorena vrata.
Uhvatila sam se za kvaku, ali su bila zaključana. Nikad ih nije zaključavala, osim
kad su njih dvoje vodili Ijubav. Pokucala sam. „Kler, jesi li dobro?
Privatni umetnički univerzitet u Valensiji u Kaliforniji. (prev.)
Čula sam nekakav odgovor, ali ga nisam razabrala,
„Kler, otvori.a Cimala sam kvaku*
„Odlazi, Astrid.u Glas joj je bio pijan do neprepoznatljivosti. Iznenadila sam
se. Mislila sam da će se već ili otrezniti ili onesvestiti. „Poslušaj me. Drži se dalje
od slomljenih ljudi.“ Suvo je zajecala skoro bljuvanje, skoro smeh i samo je taj
zvuk dopirao s one strane vrata.
Umalo sam rekla: nisi slomljena, samo ti je takav period. Ali nisam mogla.
Znala je i sama. U njoj je postojala neka užasna greška, u celom njenom biću. Bila
je kao veliki dijamant s mrtvom mrljom u sredini. Trebalo je da ja udahnem život
toj mrtvoj mrlji, ali plan nije uspeo. Javljaće se Ronu gde god on boravio i
govoriće mu u pravu si neka ide iz kuće. Ja ne mogu da živim bez tebe* ,,Ne
možeš da me oteraš“ rekla sam kroz vrata.
„Tvoja majka je bila u pravu“ rekla je nerazgovetno. Čula sam da nešto udara
o pod. ,,Ja sam budala. Čak ni samu sebe ne mogu da podnesem.“ Moja majka.
Uvek pogorša sve. Vraćala sam jo) sva pisma koja sam našla, ali ih je sigurno bilo
još.
Sela sam na pod. Osetila sam se kao žrtva nesreće, da rukama skupljam rasutu
utrobu. Iznenada sam neodoljivo poželela da se vratim u svoju sobu, padnem u
krevet, pod čiste čaršave, i zaspirn, Meñutim, oduprla sam se i pokušala da smislim
šta da kažem kroz vrata. ,,0na te ne poznaje.“
Čula sam škripu kreveta ustala je i doteturala se do vrata. ,,On se neće vratiti,
Astrid.“ Bila je tik s druge strane. Glas joj se spustio od visine stojećeg do visine
klečećeg stava dok je govorila kroz zazor* „Razvešće se od mene.“
Nadala sam se da će tako biti. Onda bi Kler možda i imala priliku, obe bismo
imale, postepeno: Ron više ne bi dolazio kući., ne bi sejao strah, prodavao nadu,
napuštao je za Božić, vraćao se taman kad bi se navikla da ga nema. Sve bi bilo
dobro. Ne bi više bilo pretvaranja, zadržavanja daha, osluškivanja njegovih
telefonskih razgovora. ,,Kler znaš, ne bi to bila propast sveta “ Nasmejala se
izgubljeno. „Sedamnaest godina. Reci mi, bebi ce, šta je propast sveta?“
Drvene šare na vratima stvarale su lavirint koji sam pratila noktom. Htela sam
da kažem: recimo. da ti je majka u zatvoru, a jedina osoba koju voliš i u koju se
uzdaš skrene pameću. Recimo, da se zatekneš na najboljem mestu u svom životu,
pa da onda odiuče da te oteraju odatle.
Ali s druge strane, ne bih poželela da budem Kler. Radije bih bila ja, čak i
moja majka na doživotnoj rohiji, puna nemoćne razjarenosti, nego Kler, koju plaše
provalnici i silovatelji i mali zubi znače zlu sreću i oči mi nisu istovetne i ne ubijaj
ribu i da li me muž još voli da li me je ikad voleo, ili je uvek maštao da sam neka
druga i ne mogu više da se pretvaram.
Želela sam da je zagrlim, ali nešto iznutra odgonilo ju je od mene. To je Kler,
Kler te voli, podsećala sam sebe? ali nisam to mogla da osetim. Više nije bila
sposobna ni o sebi da se stara, a ja sam osećala da se udaljavam, Osetila sam da je
pružila ruku za mnom, da je htela da uñem. Više nisam smatrala da mogu da je
spasem. Staza lavirinta završila se u paunovom oku. „Moja majka bi rekla da je
propast sveta kad izgubiš sainopoštovanje.a
Ponovo se rasplakala, Oštri bolni grcaji koje sam osetila u sopstvenom grlu.
Udarila je pesnicom u vrata, možda i glavom. Nisam to mogla da podnesem,
morala sam da se vratim lažirna.
„Kler znaš da će se Ron vratiti. On te voli? ne brini."
Nisam marila da li će se vratiti ili neće. Hteo je da me se otarasi i stoga sam se
nadala da će slupati svoju klasičnu „alfu“, bojom istovetnu njegovoj kosi.
„Da znam šta je samopoštovanje“, izgovorila je „rnožda bih i spoznala da sam
ga izgubila.“
Bila sam tako pospana. Nisam mogla oči da držim otvorene. Naslonila sam
glavu na vrata. U dnevnoj sobi su se lampice na jelki palile i gasile četine su zasule
neotvorene poklone.
„Hoćeš li da pojedeš nešto?“
Nije htela ništa.
„Idem samo da uzmem nešto za jelo. Vraćam se za sekunñ.“
Napravila sam sebi sendvič sa šunkom. Pod je bio prekriven četinama.
Krckale su mi pod nogama. Boca šerija je nestala, mora da ju je ona uzela sa
sobom. Biće mamurna kao nikad u životu. Ostavila je moj portret na stočiću.
Odnela sam ga u svoju sobu, stavila na radni sto. Zagledala sam se u njene duboke
oči začula kako me pita: Sta želiš kroasan ili brioš? Gde bi živela kad bi mogla da
biraš bilo koje mesto na svetu? Prevukla sam prstom preko visokog oblog čela,
nalik gotskoj madoni. Vratila sam se do njenih vrata i pokucala.
„Kler, pusti me da uñem.“
Cula sam škripanje kreveta kad se okrenula. Ustala je s naporom, jedva
napravila tri koraka do vrata. Trapavo je otključala bravu. Otvorila sam vrata, a
ona je pala natrag u krevet, i dalje odevena u crveni kučni mantil. Ukopala se pod
pokrivače kao slepa podzemna životinja. Hvala bogu više nije plakala, bila je
spremna da se onesvesti. Ugasila sam Leonarda Koena.
„Tako mi je hladno“, promrmljala je. „Doñi kod mene.“ Legla sam pored nje,
potpuno odevena. Svoja hladna stopala zavukla je meñu rnoja, glavu mi je spustila
na rame. Posteljina je mirisala na šeri i prljavu kosu i „ler di tan“.
„Ostani sa mnom, obećaj. Nemoj da odeš.“
Držala sam njene hladne ruke, oslonila glavu na njenu dok je tonula u san.
Gledala sam je pod svetlom noćne lampe, koja je tih dana stalno gorela. Usta joj
behu otvorena, glasno je hrkala. Rekoh sebi: sve će ispasti kako treba. Ron će se
možda vratiti, možda neće a mi ćemo nastaviti zajedno. Neče me on zaista oterati.
Samo ne želi da vidi koliko je Kler zaista oštećena. Dokle god mu nije to
pokazivala, nije tražio ništa drugo. Samo dobru predstavu.
13 Re: Janet Fitch - Beli oleander Sre Feb 15, 2012 12:29 am
Margita
Administrator
21
KLER JE još spavala kad sam se probudila. Ustala sam pazeći da je ne
uznemirim, i otišla u kuhinju. Nasula sam sebi žitne pahuijice. Jutro je bilo vedro,
tiho, svetlost čista kao kristal. Bilo mi je drago što je Ron otišao. Da je ovde,
slušala bih telefonske razgovore, zujanje mlina za kafu Kler bi možda ustala i
pravila doručak sa izveštačenim osmehom. Odlučila sam da još malo ostanem u
svilenoj pidžami. Izvadila sam svoje nove boje i slikala svetlost na golom drvenom
podu, žuti trag sunca, uzlaznu traku na zavesama. Obožavala sam ovakve trenutke.
Setila sam se ovakvih dana iz svog detinjstva igrala bih se u osunčanom krugu dok
bi majka spavala. Nad glavom mi korpa za veš, kvadrati svetlosti. Tačno sam se
setila kako mi je sunce grejalo nadlanicu.
Nešto kasnije obišla sam Kler. Još je spavala. Soba je bila tamnosiva, jutarnja
svetlost nije se probijala kroz zakriljene francuske prozore okrenute ka zapadu.
Vazduh beše ustajao. Kler je jednu ruku prebacila preko jastuka. Usta joj behu
otvorena, ali više nije hrkala.
,,Kler?u Unela sam joj se ravno u lice. Mirisala je na šeri i nešto metalno. Nije
se pomerala. Spustila sam joj ruku na rame, nežno je protresla. ,,Kler?“ Ništa se
nije dogodilo. Naježila sam se po vratu i rukama. Nije disala. ,,Kler?“ Ponovo sam
je prodrmala, ali joj se glava preturila kao u Ovenove žirafe. „Kler, probudi se.“
Podigla sam je za ramena i ispustila. „Kler!“ vikala sam na nju, nadajući se da će
otvoriti oči, da će se uhvatiti za glavu i reći mi da ne urlam, da joj zadajem
glavobolju. Ovo ne može biti. Samo se igra, pretvara se. ,,Kler!“ vrisnula sam u
njeno uspavano lice, udarala je rukama po grudima, osluškivala dah. Ništa.
Pogledala sam na noćnu komodu, na pod. Nešto dalje, na podu, našla sam
pilule pored boce šerija. Dakle, to je palo dok smo razgovarale kroz vrata. Bočica s
pilulama beše otvorena, pilule prosute male ružičaste tablete. „Butalan“, pisalo je
na etiketi. Protiv nesanice. Ne uzimati s alkoholom. Ne rukovati mašinama za
vreme dejstva leka.
Zvuci koje sam ispuštala više nisu bili ni vrisci. Htela sam da bacim nešto u
odvratno, ružno oko boga. Bacila sam kutiju papirnih maramica. Mesingano
zvonce. Oborila sam lampu s noćne komode. Izvukla sam magnetnu kutiju ispod
kreveta i hitnula je na drugu stranu sobe. Iz nje ispadoše Ronovi ključevi i pera i
grickalice i polaroidi. Zbog čega? Strgla sam roletne s francuskih prozora i sobu
obli svetlost. Uzela sam visoku štiklu s kreveta i njome razbila okna, posekla ruku
ne osetivši. Dograbila sam njenu srebrnu četku za kosu i zavitlala je u okruglo
ogledalo. Podigla sam slušalicu telefona i udarala njome o uzglavni ram kreveta
sve dok mi se nije raspala u ruci, a u mekom drvetu ostali su zarezi.
Iscrpla sam se i nisam više imala šta da bacam. Sela sam na krevet i uzela je
za ruku. Bila je tako hladna. Spustila sam je na svoj topli? vlažni obraz
pokušavajući da je ugrejem. Sklonila sam joj tamnu kosu s lica.
Da sam samo znala, Kler. Moja predivna sjebana Kler. Spustih glavu na grudi
u kojima srce više nije kucalo. Lice mi na jastuku, pored njenog, udišem njen dah
koji više nije dah. Tako je bleda. Hladna. Uhvatih je za ledene ruke blago ispucale,
burma večito prevelika. Okretoh ih poljubih hladne dlanove spustih tople usne na
linije. Kako je samo brinula zbog tih linija. Jedna se protezala od ivice dlana i
ukrštala se s linijom života. To znači fatalnu nesreću govorila je. Protrljala sam je
palcem glatkim od suza.
Fatalna nesreća. Ta pomisao bila je gotovo nepodnošljiva ali moguća. Možda
nije nameravala ovo da uradi. Kler to ne bi ovako isplanirala. Nije čak ni oprala
kosu. Pripremila bi se sve bi bilo savršeno. Napisala bi oproštajno pismo objasnila
bi sve na dva ili pet načina. Možda je samo htela da odspava.
Nasmejah se gorka poput velebilja. Možda je sve samo nesreća. A šta nije
nesreća? I ko?
Podigla sam četvrtastu belu bočicu dopola punu tableta. Natrijum-butabarbitol
100 mg. Praktično mi je sijala u ruci.
Uvek se desi najgore. Zašto to stalno zaboravljam? Tada sam shvatila ds to
nije samo bočica, nego i kapija. Proñete kroz okrugli grljak bočice i iskrsnete na
nekom sasvim drugom mestu. Možete da pobegnete. Da otegnete papke«,
Pogledala sam duboko u bočicu. Umela sam to da izvedem. Uzimaju se
polako. Ne kao u filmovima gde ih piju na šake. Tada biste ih samo ispovraćali.
Trik je u tome da uzmete jednu, sačekate nekoliko minuta? pa onda sledeću.
Popijete malo šerija. Jednu po jednu. Za dva sata ste u nesvesti, i sve je gotovo.
Kuća beše mirna. Začuh kuckanje sata na stočiću. Ulicom proñoše neka kola.
Svež vazduh ulazio je kroz razbijene prozore. Ležala je otvorenih usta na cvetnom
jastuku, u crvenom penjoaru? oblivena vedrinom jutra. Protrljala sam obraz o vunu
njenog ogrtača, koji joj je Ron kupio nije ga skinula danima. Bože, mrzela sam taj
ogrtac, taj veseli crveni karirani dezen. Suviše šaren. Ron je nikad nije zaista
upoznao.
Zatvorila sam bočicu s pilulama i bacila je na krevet. Pre svega morala sam da
se otarasim tog penjoara. Bar to mogu da uradim. Svukla sam prekrivače. Penjoar
beše sav usukan nagužvan na leñima. Raspetljala sam pojas i podigla je kako je
samo bila mršava kako laka razaznavalo joj se svako pojedino rebro. Položila sam
je natrag pažljivo? pažljivo jedva sam mogla i da je pogledam. Nalik Hristu u
školjka-ružičastom rublju. U njenoj komodi našla sam džemper od meke angore
slezove boje. Ovo je više iičilo na Kler pastelna boja čupava vuna. Zagnjurila sam
lice u džemper, gladna mekoće pustila ga da mi upije suze. Podigla sam je u sedeći
stav. Bilo je teško morala sam da je oslonim o sebe zapahnuta mirisom parfema i
njene kose. Jedva sam disala ali nekako sam joj stavila džemper preko glave
nekako sam joj uvukla ruke obložila koščate lopatice mekoćom. Sela sam i zagrlila
je pritisnuvši lice o njen vrat.
Smestila sam je na jastuk kao princezu iz bajke stakleni kovčeg poljubac će je
probuditi. Meñutim? nije uspelo, Zatvorila sam joj usta poravnala čaršave i ćebad
našla srebrnu četku meñu otpacima i očešljala je. To me je utešilo češljala sam je i
dok je bila živa. Nije se čak ni oprostila sa mnom. Ni majka se onog dana nije
osvrnula.
Znala sam da treba da pozovem Rona. Ali nisam htela da je delim s njim.
Htela sam je celu za sebe, samo još malo. Kad Ron stigne, izgubiću Kler, ovaj put
zauvek. On je nije poznavao do ñavola, neka sačeka.
Jedna me je misao uporno proganjala: ja sam bila tu kad je umrla. Da sam je
samo probudila. Da sam samo predosetila šta može da se desi. Majka mi je uvek
govorila da nemam mašte. Kler me je pozvala, a ja nisam otišla kod nje. Nisam čak
ni vrata otvorila. Rekla sam joj da je propast sveta ako izgubiš samopoštovanje.
Kako sam mogla da joj kažem tako nešto? Gospode bože, nije to propast sveta, ni
izdaleka.
Trava u bašti bila je nepokošena, ali vrlo zelena na jasnom zimskom suncu.
Kineski brest plakao je kao žaiosna vrba. Lukovice su rodile, ruže su mahnito
cvetale crveni halucinogeni sjaj „gospodina Linkolna“, svetli pliš ,,iskonske“. Tlo
je bilo obasuto crvenim i belim laticama. Soba je pak ogrezla u ,,ler di tanu“ iz
bočice koju sam razbila. Podigla sam gornji deo ptice u brušenom staklu. Sad su
izgledale kao ukras za nadgrobni kamen.
U floci sam našla knjigu s presovanim cvećern, koje je skupljala u našim
šetnjama po Mekenziju tog leta. Kako je samo bila srećna s kineskim šeširom
vezanim ispod brade i platnenom vrećom punom otkrića. Eto ih opet, imenovanih
njenim oblim ženstvenim rukopisorn, presovanih u herbarijum uvezan trakom
slezove boje: Gospina papučica, Dren, Divlja ruža, Rododendron končastih
prašnika.
Sta želiš, Astrid? Sta misliš? Niko me više to neće pitati. Pomazila sam je po
kosi, po tamnim obrvama, kapcima, tananoj jagodici i očnoj duplji i slepoočnici i
čelu, po oštroj bradi nalik izvrnutoj kapi vode. Da sam samo smesta otišla kod nje.
Da je samo nisam ostavila da čeka. Nisam smela da je ostavim nasamo s Ronovim
i svojim gañenjem. Upravo to nikad nije mogla da podnese da bude sama.
U deset sati stigla je pošta. U jedanaest je gospoña Kromak počela da svira
električne orgulje, a njen papagaj kreštao je uglas. Znala sam čitav njen repertoar.
Zip-a-Dee-Doo-Dah, There’s No Business Like Show Business? Chattanooga
Choo Choo. Volela je pesme o državama: Gary, Indiana,Iowa Stubborn, California,
Here I Come, Everything’s Up to Date in Kansas City. I večito je pravila
iste greške. „Namerno hoće da nas izludi govorila je Kler. „Ume ona da svira
te pesme.“ Više nikad neće morati da je sluša.
U podne je neko poćeo da razduvava lišće. U jedan su deca izašla iz
Ortodoksne osnovne škole. Cula sam visoke glasove na ulici, radosno zvocanje
hasidskih susetki i njihove grlene jezike. Kako su te samo plašile, Kler te proste
žene u dugim suknjama s nepreglednim podmlatkom arogantnim sinovima i
krupnim priglupim kćerima, dovoljno jakim da podignu kamion, ali stidljivim
okupljenim u jata puna traka u kosi. Uvek si mislila da žele da te ureknu. Naterala
si me da obojim dlan plavo i ostavim otisak u zidu nad kućnim zvonom, kao lek
protiv urokljivih očiju.
Koleno mi dotaknu njeno, ustuknu. Noga joj beše kruta. Sad je već bila
daleko razmotavala je sedam klupčadi života, penja1$ se ka bogu. Prevukla sam
prst preko lepog, šiljastog nosa preko glatkog čela preko blagog udubljenja na
slepoočnici gde više nije bilo pulsa. Nikad nije izgledala celovitija, sigurnija u
sebe. Više nikoga nije pokušavala da zadovolji.
Volela me je ali više me nije poznavala.
Izmeñu 1.4 i 16.1 telefon je zazvonio pet puta. Propustila je sastanak s
Emilom. Dvaput spuštena slušalica. Ronovi prijatelji okupljali su se na piću u
„Kavi“. Telefonska kompanija je Ričardsovima ponudila popust. Kad god bi
telefon zazvonio, nekako sam očekivala da će se Kler trgnuti i javiti se. Nije
podnosila da telefon uzalud zvoni. Cak i kad bi znala da poziv nije za nju. Možda
je u pitanju posao, mada je prestala da ide na audicije. Možda se javlja prijatelj,
mada nije imala prijatelje. Umela bi da zapodene duge vijugave razgovore s
radnikom u kotlarnici čistačima tepiha, grañevinskim preduzećima.
Nisam shvatala kako je mogla da umre. Šta će biti s njenim načinom otvaranja
tegle, nalik orkestarskom perkusionisti koji udara triangl u jednom preciznom
pokretu? Crvenkasti sjaj njene kose tokom leta. Njena tetka koja je služila na
ratištu u Ipru. Sve je to sad ostalo meni, kao naramak leptira. Ko je drugi znao da
ona stavlja ogledala na krov? ili da su joj omiljeni filmovi Doktor Živago iDoručak
kod Tifanija, da joj je najdraža boja indigoplava? Srećan broj bila joj je dvojka.
Nije mogla ni da okusi kokos i marcipan.
Setila sam se onog dana kad me je odvela na Kal arts. Bilo mi je neprijatno
pred studentima, izgledali su suviše pretenciozni za ljude s tako smešnim
frizurama, a radovi im behu ružni. Skolarina je koštala deset hiljada dolara
godišnje. „Ne razmišljaj o novcu“ rekla je Kler. „Ovo je pravo mesto, osim
ako ne razmišljaš o odlasku na istok.“ Prijavu je trebalo da pošaljemo u novembru.
Sad ću sve to morati da zaboravim.
Sela sam prekrštenih nogu pored nje na krevet i prebrojala pilule u bočici. Za
nesanicu. Još ih je bilo mnogo. Više nego dovoljno, a poslednja osoba koja je ikad
mislila na mene sada je umrla. Majka? Ona je samo htela da me poseduje. Mislila
je da će ukoliko ubije Kler, dobiti mene natrag, kako bi me još malo brisala.
Osetila sam da me vuče taj tamni krug, grljak bočice. Bila je to zečja jazbina,
mogla sam da skočim u nju i povučem sve za sobom. Nikadse ne zna kad će vam
stići spas. Ali ja sam znala. Meni je došao, a ja sam mu okrenula leña, pustila ga da
potone. Gurnula sam svog spasioca s čamca. Uspaničila sam se. Sad sam ubirala
plodove svog očajanja.
Sedela sam s bočicom u ruci, posmatrala rumen zimskog neba, slabašne
ružičaste koprene u plavoj sumaglici, kroz uglasto orezane grane i tužne izdanke
bresta. Suton je stizao tako rano. Volela je ovo doba dana, volela je da oseća divnu
melanholiju i sedi pod brestom, gleda njegove grane, tamne naspram neba.
Na kraju ipak nisam popila tablete. Cinilo mi se da je to suviše grandiozan,
prevelik gest, prevara. Zaslužila sam da zauvek pamtim da sam joj okrenula leña.
Zaborav briše sve knjige. Bilo bi to prelako. Sad sam ja čuvala leptire. Pozvala sam
Rona na pejdžer dodavši 999, oznaku za hitan slučaj. Ponovo sam sela i čekala.
RON JE SEO PORED MENE na krevet, ramena povijenih kao leña stare
rage, lica pritisnutog u šake kao da više ništa pod milim bogom ne može da gleda.
„Trebalo je da je paziš“, rekao je.
„A ti si otišao.“
Zagrcnuo se i briznuo u duge, drhtave jecaje. Nikad ne bih pomislila da ću
žaliti Rona, ali jesam. Spustila sam ruku na njegovo rame, a on me je uhvatio za
moje. Prošlo mi je kroz glavu da bih mogla da ga oraspoložim. Mogla bih da ga
pomazim pokosi i kažem: Nisi ti kriv. Imala je problema koje mi nismo mogli da
rešimo, ma šta uradili. To bi Kler učinila. Mogla sam da ga navedem da me voli.
Možda bi me i zadržao.
Držao me je za ruku i pogledao njene svilene papuče pored kreveta. „Ovoga
sam se godinama plašio.“
Pritisnuo je moj dlan na svoj obraz. Osetila sam da mi suze teku po nadlanici.,
da mi cure kroz prste. Kler bi se sažalila na njega da nije umrla. „Toliko sam je
voleo“, rekao je. „Nisam bio svetac, ali sam je voleo. Ne znaš ti to.“
Pogledao me je crvenim očima čekao da izgovorim svoje replike. Znam
dajesi, Rone. Kler bi to rekla. Osetila sam i Oliviju kako me požuruje. On bi
mogao da se stara o meni. Muški svet.
Meñutim nisam mogla da se nateram na to. Kler je bila mrtva. Zar je sad
važno da li ju je voleo ili nije?
Sklonila sam ruku i ustala., počela da skupljam stvari koje sam pobacala po
sobi. Dohvatila sam se njegovog „kros“ pera. Bacih mu ga u krilo. „Bilo je kod nje
sve vreme“, rekoh. „Uopšte je nisi poznavao.“
Pognuo je glavu., dotakao njenu tamnu kosu koju sam začešljala prešao
rukom preko rukava od angore boje sleza. „Možeš da ostaneš“, rekao je. „Ne brini
za to.“
Mislila sam da ću to želeti da čujem. Meñutim? sad kad je izgovorio te reči,
shvatila sam da će mi biti bolje ako budem živela na Bulevaru Sanset s ostalim
beguncima, spavala na upišanom jorganu na stepenicima,crkve za beskućnike.,
hranila se iz smeća pored „Dva Italijana“. Nisam mogla da ostanem ovde bez Kler.
Nikad ne bih mogla da izgovaram tekst koji on želi, navučem najslañi osmeh.,
osluškujem njegova kola pred kućom. Lice mi je u toaletnom ogledalu bilo oštro i
uglasto. Pružio je ruku za mnom, ali mi je lice bilo van domašaja.
Okrenula sam se i pogledala u noć i u naš odraz u polomljenim francuskim
prozorima: ja u svilenoj pidžami Ron na krevetu, Kler na jastuku okupana
svetlošću lampe, najzad potpuno ravnodušna.
„Zašto nisi mogao više da je voliš?“ upitah.
Spustio je ruke. Zavrteo glavom. Niko ne zna. Niko nikad nije ni znao.
PAKOVALA SAM SE duže nego kad sam napuštala Ameliju. Kler mi je
poklonila svu silu nove odeće, knjige, Direrovog zeca. Ponela sam sve. Imala sam
samo jedan kofer, pa sam ostatak spakovala u kese. Trebalo mi je sedam komada.
Ušla sam u kuhinju, izvadila nakit iz zamrzivača i uzela akvamarinski prsten koji
joj je uvek bio preširok, kao i njenoj majci. No meni je pristajao.
Skoro je otkucala ponoć kad je kombijem stigla socijalna radnica, sredovečna
žena u teksasu i s bisernim minñušama. Džoan Piler je prošle godine napustila
Dečju službu i prešla u razvojni sektor „Foksau. Ron mi je pomogao da odnesem
stvari u kombi. „Zao mi je“, rekao je kad sam ušla u vozilo. Izvadio je novčanik,
utisnuo mi nešto para u ruku. Dve novčanice od sto dolara. Majka bi mu ih bacila u
lice ali ja sam ih uzela.
Kroz zadnje staklo gledala sam kuću kako se postepeno smanjuje dok smo
odlazile u noć bez mesečine, u svršetak svega što se moglo desiti. Mali holivudski
bungalov iza velikih belih stabala platana. Bilo mi je potpuno svejedno šta će se
sada sa mnom desiti.
22
DEČJI CENTAR „MEKLAREN“ doneo je svojevrsno olakšanje. Najgore se
desilo. Iščekivanju je kraj.
Ležala sam na svom uskom, niskom krevetu. Osim dve preobuke ispod
kreveta, u fiokama od šperploče, sve moje stvari bile su u magacinu. Koža me je
pekla. Čistili su me od vaški, a i dalje sam smrdela na crni sapun. Svi su spavali,
izuzev devojaka u hodniku, devojaka koje je valjaio nadgledati, samoubilački
nastrojenih devojaka, epileptičarki, neobuzdanih. Konačno je zavladao muk.
Sada sam lako mogla da zamislim majku na njenom ležaju u Fronteri. Uopšte
nismo bile toliko različite. Isti betonski zidovi, linoleum po podovima, senke
borova na spoljašnjem svetlu, uspavani obrisi mojih cimerki pod tankom termoćebadi.
U prostoriji je bilo pretoplo, ali nisam otvorila prozor. Kler je mrtva. Koga
je briga da li je pretoplo?
Protrljala sam dlanom svoju nakostrešenu kratku kosu. Bilo mi je drago što
sam je odsekla. Banda devojaka napala me je dvaput, jednom na Velikom polju,
drugi put kad sam se vraćala iz teretane, jer je nečiji dečko rekao da dobro
izgledam. Nisam želela da budem lepa. Ležala sam dodirujući modrice što su mi
cvetale po obrazu, menjale se od purpurnog do zelenog, i posmatrala kako senke
borova iza zavesa plešu na vetru, kao balinežansko pozorište senki uz pratnju
gamelana.
Juče ujutru pozvao me je Ron. Vraćao je njen pepeo u Konektikat i ponudio
mi pare za kartu ukoliko želim da poñem s njim. Nisam htela da gledam kako se
Kler vraća svojoj porodici, koja je takoñe nije poznavala. Ne bih mogla tek tako da
stojim tokom obreda, kao neznanka. Poljubila meje u usta, rekla bih im.
„Ti je uopšte nisi poznavao“, rekla sam Ronu. Nije želela kremaciju, želela je
da bude sahranjena s biserima u ustima, s draguljima preko očiju. Ron nikad nije
znao šta ona želi, uvek je smatrao da on sve zna bolje. Trebaloje daje paziš. Znao
je da je sklona samoubistvu kad me je primio u kuću. Zato sam i unajmljena. Da je
sprečim da se ubije. Uopšte nisam bila kćerkica.
Senke borova pomeriše se po mom ćebetu, po zidu iza mene. Ljudi su prosto
takvi. Čak i ne vidimo jedni druge, vidimo samo pokretne sene nošene nevidljivim
vetrovima. Zar je važno da li sam ovde ili negde drugde? Nisam uspela da joj
spasem život.
Neka devojka je u hodniku zastenjala. Jedna moja cimerka se okrenula i
promrmljala nešto u ćebe. Sve te noćne more. Upravo sam ovde pripadala.
Konačno sam prestala da osećam da sam na pogrešnom mestu. Čak i s majkom
sam uvek zadržavala dah, čekala da se nešto desi da ona ne doñe kući, da usledi
neka katastrofa. Ron nikad nije trebalo da mi poveri Kler. Trebalo je da uzme malo
dete zbog koga bi vredelo živeti. Trebalo je da shvati da donosim zlu sreću, nije
uopšte smeo da pomisli da se na mene može računati. Na majku sam ličila više
nego što sam ikad verovala. A čak me ni ta misao više nije plašila.
SUTRADAN sam u likovnoj sobi srela momka Pola Trauta. Imao je ravnu
kosu i rošavo lice, a ruke su mu se pomerale nezavisno od tela. Bio mi je sličan.,
nije mogao da sedi a da ne crta. Kad sam ga mimoišla na putu do umivaonika,
bacila sam mu pogled preko ramena. Njegovi crteži u tušu i flomasteru ličili su na
stripove. Žene velikih grudi u crnoj koži, na visokim štiklama, vitlaju oružjem
veličine vatrogasnog šmrka. Muškarci ispupčenog meñunožja drže noževe. Čudne
mandale? nalik grafitima, sa zmajevima i jin-jang simbolima? perajasti automobili
u stilu pedesetih.
Neprestano je zurio u mene. Osećala sam njegov pogled dok sam slikala.
Meñutim, intenzivno, netremično piljenje Pola Trauta nije me mučilo. Bio je
drugačiji od momaka iz razreda oni su me gledali kao da me presreću, vlažno,
oprezno, prilično nasilno. Ovo je bio umetnički pogled, usredsreñen na detalj,
zainteresovan za istinu bez predumišljaja. Bio je to pogled koji se nije sklanjao kad
bih ga uzvratila, ali se prepadao kad bi na drugoj strani našao kopiju sebe.
Kad je zašao iza mene da baci nešto u kantu, pogledao je kako slikam. Nisam
se trudila da pokrijem rad. Neka gleda. Bila je to Kler na krevetu, u džemperu boje
sleza, i mračni Ronov obris na vratima. Ceo prizor kupao se u crvenim svetlima
ambulantnih kola. Mnogo dijagonala. Nije bilo lako siikati, četkice behu plastične,
osnovna boja sušiia se brzo i bila je zrnasta. Boje sam mešala na donjoj strani
tepsije.
„To je baš dobro“, rekao je.
Nije mi trebala njegova pohvala. Umetnost sam stvaraia celog života još pre
nego što sam progovorila, a i kasnije, kad sam mogla ali to nisam sama izabrala.
„Ovde niko ne ume da slika“, rekao je. „Mrzim džunglu.“
Mislio je na hodnike. Svi hodnici u „Meku“ behu oslikani muralima džungle,
slonovima i palmama, hektarima rastinja, afričkim selima s kupastim trščanim
kolibama. Stil je bio naivan
Ruso bez tračka zloslutnosti ili misterije ali nisu deca to uradila. Nama nije
bilo dopušteno da slikamo po hodnicima. Umesto toga unajmili su nekakvog
iiustratora slikovnica, nekakvog dizajnera tapeta. Verovatno su mislili da će naša
umetnost biti suviše ružna, suviše uznemirujuća. Pojma nisu imali većina dece
napravila bi upravo isto što i dotični umetnik. Miroljubiva kraljevstva u kojima se
nikad ne dešava ništa loše, Orlove koji jeñre? lavove u igri, afričke nimfe kako
nose vodu cveće bez seksualnih organa.
„Već sam četvrti put ovde“, reče Pol Traut.
Zato ga i nisam nigde viñala, osim u likovnoj sobi. Ako se namerno vratite,
pobegnete iz starateljske kuće, gubite privilegije polno mešovite večeri. Meñutim,
shvatala sam zašto se vraćaju. Ovde, u ,,Meku“, i nije bilo toliko loše. Ako se
izuzmu nasiIje i druga deca, shvatljivo je zašto bi neko ovo mogao da smatra i
rajem. No, niste mogli okupiti toliko oštećenih Ijudi na jedno mesto, a da sve ne
počne da liči na bilo koji drugi zatvorski blok ili psihijatrijsko odeljenje. Mogli su
hodnici da budu oslikani kako god košmar je i dalje bio stvaran. Ma koliko
travnjak bio zelen, murali šareni ma koliko granični zid visine tri i po metra bio
lepo ukrašen, ma koliko servirke 1 socijalni radnici bili Ijubazni? ma koliko često
dovodili poznate ličnosti na roštilj pored bazena, ipak je ovo poslednje utočište za
decu oštećenu na toliko raznih načina da je čisto čudo što i dalje umemo da sedimo
mirno za stolom, smejemo se pred televizorom, zaspimo.
Pol Traut je bio samo jedan od mnogih povratnika. Ovde je bilo bezbednije,
postojala su pravila i redovni obroci., profesionalna briga. „Mek“ je bio pod kroz
koji ne možete da propadnete. Pretpostavljam da su bivši zatvorenici pri povratku u
zatvor osećali nešto slično.
„Odsekla si kosu“, reče. „Zašto si to uradila? Lepo ti je stajala.“
„Privlačila je pažnju“, rekoh.
„Mislio sam da devojke to vole.“
Nasmešila sam se osetila gorak ukus u ustima. Ovaj momak možda zna
mnogo o okrutnosti i propadanju, ali nema blagog pojma o lepoti. Kako bi i imao?
Navikao se na tu kožu, na to da ljudi skreću pogled, da ne vide vatru u njegovim
bistrim smeñim očima. Zamišljao je, osetila sam, da su lepota i pažnja vrlo slične
ljubavi.
„Ponekad je to više problem nego prednost“, rekoh.
„Svejedno si lepa“, rekao je vraćajući se svom crtežu. „I tu nema mnogo
pomoći.“
Naslikala sam Klerinu tamnu kosu, nanevši prvo plavu, pa smeñu boju potom
dodavši crvenkaste akcente. „Ništa mi to ne znači. Drugima je važno.“
„Govoriš kao da je to bezveze.“
„I jeste.“ Šta će vam lepota ako ne nameravate da je upotrebite poput čekića
ili ključa? Inače je to samo pojava koju će drugi koristiti i diviti joj se zavideti,
prezirati. Za nju će svoje snove zakačiti kao sliku o prazan zid. A tako mnogo
devojaka govori: upotrebi me, sanjaj me.
„Nikad nisi bila ružna.“ Dečak je spustio pogled na ruku dok je popunjavao
beline u naučnofantastičnoj sceni. „Zene te smatraju bolešću kojom bi mogle da se
zaraze. A ako ti u trenutku slabosti dopuste da ih dodirneš, posle će ti naplatiti.“
Usta mu se otvoriše., hoteći da kažu još nešto, ali se zatvoriše bez glasa. Već je
rekao previše. Usta mu se izviše naniže. „Takva kao ti, recimo, ne bi mi dozvolila
da je pipnem, zar ne?“
Otkud mu samo ideja da je ružan? Rošava koža može svakog da zadesi.
„Nikome ne dopuštam da me dodiruje“, najzad sam rekla.
Naslikala sam apotekarsku bočicu natrijum-butabarbitola na krpari pored
kreveta, i prosute pilulice. Svetloružičasto naspram tamne krpare,
„Zašto?cc
Zašto? Zato što sam umorna od muškaraca. Od muškaraca koji mi preče put
kroz vrata, stoje preblizu, smrde na pivo ili petnaest godina star viski. Od
muškaraca koji neće da uñu u ambulantu sa rnnom, koji odlaze na Badnje veče. Od
muškaraca koji treskaju obezbeñenim vratima, koji sa mnom vode Ijubav pa se
predomisle. Od šume dečaka, njihovog kuštravog grmlja punog očiju koje me
prate, hvataju me za grudi, mašu novcem, a pogledom me već skidaju i uzimaju
ono što smatraju svojim.
Zato što mi je pred očima još bila žena u crvenom ogrtaču kako puzi ulicom.
Zena na vetrovitom krovu, nema i čudna. Žene s pilulama, noževima, žene farbane
kose. Žene što iz ljubavi nanose otrov na kvaku, prave preobilne večere, pucaju u
dečjoj sobi s kratkog odstojanja. Bio je to dramski komad, a ja sam mu znaia kraj i
nisam htela nijednu ulogu. Nije to bila igra, niti površno uzbuñenje. Nego ruski
rulet s tri metka.
Ogledalo sam naslikala na ziñu naspram Klerine komode, gde ga nije bilo, a u
crvenkastoj tami naslikala sam i netremičnu sebe, duge bele kose? u tamnocrvenoj
plišanoj božićnoj haljini koju nisam stigla da obučem. Onu sebe koja je umrla s
njom. Oko vrata sam naslikala crvenu traku. Izgledalo je kao da sam preklana.
„Jesi li lezbijka?cc upita me Pol Traut.
Slegnuh ramenima. Možda bi to bilo i bolje. Setila sam se kako mi je bilo kad
je Olivija plesala sa mnom, i kad me je Kler poljubila u usta. Nisam znala. Ljudi su
prosto želeli da budu voljeni. To je problem s rečima, one su jasne i odreñene -
stolica, oko, kamen ali kad govorite o osećanjima, reči su previše krute, reči jesu
jedno i nisu drugo, ne mogu da obuhvate sva značenja. Iz njihovih defmicija uvek
je nešto izostavljeno. Pomislila sam na majčine ljubavnike, Džeremija i Hesusa i
Marka, mladiće uskih kukova, bistrih očiju i glasova nalik satenskoj papuči preko
vaših golih grudi. Pomislila sam koliko je Kler bila lepa, zaneta plesnim koracima
u dnevnoj sobi žete, pa de bure koliko sam je volela. Pogledala sam Pola Trauta:
„Zar je to važno?cc
„Tebi baš ništa nije važno?cc
„Opstanak“ rekoh, ali čak ni to više nije zvučalo tačno. ,,Valjda.a
,,To nije bogzna šta.u
Naslikala sam leptira u Klerinoj sobi. Lastin repak. Potom još jednog beli
kupusar. „Još učim tu lekciju.“
ZAJEDNO SMO SE ŠETALI Velikim poljem kad je dobio natrag svoje
privilegije. Devojke su ga nazvale mojim dečkom, ali to je samo još jedna prazna
reč koja nije uhvatila istinu. Pol Traut je jedina osoba iz ,,Meka“ s kojom sam
mogla da razgovaram. Hteo je da me vidi napolju, pitao je za adresu, broj telefona,
hteo je nekako da dopre do mene, ali ja nisam znala gde ću biti, a majci nisam
smela da poverim prenošenje poruka. U svakom slučaju, odlučila sam da joj ne
dam novu adresu. Nisam htela da imam više ništa s njom. On mi je rekao naziv
prodavnice stripova u Holivudu i rekao da će tamo proveravati, ma gde se nalazio.
,,Samo na pismo stavi naznaku Za Pola Trauta“
Bilo mi je žao kad mu je dodeljen novi smeštaj u grupni dom u Pomoni. On je
bio prvi dečak posle Dejvija u čijem sam društvu zaista uživala, prvi koji je makar
i ovlaš mogao da shvati šta sam sve prošla. Tek smo počeli da se upoznajemo, a on
je otišao. Morala sam da se pomirim s tim. Na kraju te svi ostave. Dao mi je jedan
svoj crtež, za uspomenu. Nacrtao je mene kao superheroinu u tesnoj beloj majici i
pocepanom šortsu, a moje telo je očigledno predmet pomnog posmatranja i
razmišljanja. Upravo sam porazila nitkova motociklistu, spustila martinku na
njegove krvave gole grudi, a u ruci mi se dimio pištolj. Prosvirala sam mu metak
kroz srce. Nikome ne dopuštam da me dodiruje, pisalo mi je nad glavom.
NEKOLIKO DANA po Polovom odlasku, sedela sam za narandžastim
baštenskim stolom ispred bungalova za mlañe dečake i čekala red za intervju.
Provlačila sam ruku kroz svoju kratku kosu, grejala teme na zimskom suncu. Nije
bilo predviñeno da porodice dolaze u kupovinu poseta je trebalo da ima temu
„hajde da se upoznamo“ ali ovo je bila audicija za ulogu, i svi su to znali.
Nisam brinula. Nisam ni želela da dobijem smeštaj. Radije bih ovde ostala do
osamnaeste. Pol je bio u pravu ima i mnogo gorih mesta oñ „Meka“. Više nisam ni
sa kim htela da se petljam. Meñutim niko nije mogao da ostane.
Za drugim stolom pod velikim borovima odvijao se intervju s dvojicom braće.
Braća su uvek bila najgora. Sladak mališan sedeo je u ženinom krilu, a stariji, ne
više sladak, pubertetlija napućenih usana, stajao je zdesna s riikama u džepovima.
Ljudi su hteli samo malog. Stariji je pokušavao da ih ubedi koliko je odgovoran da
če se starati o malom, iznositi ñubre, kositi travnjak. Nisam bila u stanju to da
giedam.
Svoj prvi intervju imala sam u utorak. Bil i En Grinvej iz Daunija. Već su
godinama uzimali štićenice. Jednu su nedavno vratili pravim roditeljima. Kod njih
je bila tri godine. Bil je nadlanicom brisao usne dok je pričao o tome, a En je
treptala da se ne bi rasplakala. Zagledala sam se u svoje cipele bele ,,keds“ plave
pruge sa strane, široke rupe za pertle. Naruku mi je išlo što se majci još dugo neću
vratiti.
Nisam mnogo govorila. Nisam čak htela ni da ih pogledam. Mogli su mi se
dopasti. Već su mi se dopadali. Njihove dobrote tiho su coktale na mene, kao voda
u kadi. Lako bih im dozvolila da me povedu. Videla sam njihovu kuću, svetlu i
udobnu, u jednoličnom naselju ali lepu, možda dvospratnu. Na stolovima slike
dece, stara Ijuljaška u zadnjem dvorištu. Sunčana gimnazija, čak i crkva zvuči
primamljivo niko tamo nije bio fanatik niti se mnogo brinuo oko grehova ili
prokletstva. Kladim se da su svog sveštenika oslovljavali imenom.
Mogla sam da odem s Bilom i En Grinvej iz Daunija. Meñutim, s njima bih
verovatno zaboravila štošta. Svi leptiri mogli bi da odlete. Nestalo bi presovano
poljsko cveće i Bah izjutra, tamna kosa na jastuku, biseri. Aida i Leonard Koen?
gospoña Kromak i piknici u dnevnoj sobi? pašteta i kavijar. U Dauniju ne bi bilo
važno što znam za Kandinskog i Ipr i francuska imena za baletske pokrete. Mogla
bih zaboraviti crni konac u koži, metak kalibra 8 kako mrvi kost, miris nezavršenih
kuća lice moje majke kad su joj stavili lisice čudnu nežnost s kojom joj je krupni
policajac stavio ruku na glavu da se ne bi udarila pri ulasku u maricu. S En i Bilom
Grinvejern iz Daunija sve bi to izbledelo, nestalo. Amsterdam i Eduardov hotel, čaj
na Beverli Vilširu i Klerina drhtavica kad joj je ona skitnica mirisala kosu. Nikad
više neću gledati beskućnu decu po ulazima na Sansetu i videti sopstveno lice kako
mi uzvraća pogled.
„Dopašće ti se kod nas Astrid“, reče En spustivši mi čistu belu šaku na
mišicu.
Mirisala je na „jergens“ losion za ruke uvela ružičasta slast, ništa nalik „ler di
tanu“ ni „ma grifu“ ni majčinim tajanstvenim Ijubičicama; miris koji se iz
hemijskih razloga mogao osetiti samo na trenutke. Sta više voliš, estragon ili
majčinu dušicu? Sve je to bio san, ni za šta se niste mogli uhvatiti, niste se mogli
osloniti na ptice od brušenog stakla i Debisija.
Pogledala sam Bila i En, dobronamerna lica? izdržljive cipele bez teških
pitanja. Bilovu prosedu plavu kratku kosu, naočari sa srebrnim okvirom, Eninu
standardnu frizuru iz lokalnog salona. Ovo je bilo dostižno, čvrsto i jednostavno i
neuništivo, baš kao svenamenska podna obloga. Trebalo je oberučke da zgrabim
priliku. MeñutiiTL izmakla sam se ispod njene ruke.
Nije da im nisam verovala. U sve što su rekli poverovala sam istog časa, bili
su mi spasenje, rešenje za moj najosnovniji nedostatak. Meñutim, setila sam se
jednog jutra od pre više godina kockasta crkva u Tadžangi, fluorescentna svetla,
iskrzane sklopive stolice. Star opčinjena kao zmija dok prečasni Tomas objašnjava
prokletstvo. Prokleti mogu da se spasu, rekao je, u svakom trenutku. Ali odbijali su
da se odreknu grehova. Iako su beskrajno patili, nisu hteli da ih odbace čak ni zbog
spasenja, zbog savršene božanske ljubavi.
To tada nisam razumela. Ako su grešnici tako nesrećni, zašto više vole svoju
patnju? No sada sam shvatila. Ko sam ja bez svojih rana? Lice mi je sačinjeno od
ožiljaka, život od prošlosti. Naravno, znala sam kuda vodi sve to sećanje, sva ta
žudnja za lepotom i zapanjujuća okrutnost i sveprisutni gubitak. Ali znala sam i da
nikad neću Bilu u kuću doneti težak lični problem dečaka kome sam se previše
dopadala, nastavnika koji me je nepravedno grdio. Već sam videla daleko više
sveta, daleko više lepote i bede i čiste začudnosti nego što bi njih dvoje želeli ili
smeli da pojme.
Znala sam i još nešto: u najvećoj su opasnosti ljudi koji poriču da su to i to i
da su bili tamo i tamo. Oni su bili slepi mesečari na koncima, a prstima su pipali
uprazno, Zato sam ih pustila da idu, ustala i otišla«, znajući da sam se odrekla
nečega što mi se nikad neće vratiti. Ne En i Bila Grinveja, nego neke svoje iluzije
da se mogu spasti, da mogu početi iznova.
Zato sam sad opet sedela za stolom i čekala naredni intervju. Ugledala sam
mršavu brinetu s tamnim naočarima išla je prečicom preko mokrog travnjaka,
štikle su joj tonule u tek zaliveno tlo, ali nije marila što gazi travu. Srebrne
minñuše su joj na januarskom suncu blistale kao ribarski mamci. Džemper joj se
zarozao na jednom ramenu i otkrio crnu bretelu grudnjaka. Spala joj je cipela,
zemlja joj ju je usisala sa stopala. Skakutala je na jednoj nozi i besno mlatila
drugom, pokušavajući da se obuje. Odmah sam znala da ću poći s njom.
23
ZVALA SE Rina Grušenjka. Nedelju dana kasnije povela me je kući u svom
belom „ford ekonolajnu kombiju s nalepnicom „Grejtful ded“ na zadnjem staklu
crvena i plava polovina lobanje rascepljene po sredini, nalik teškoj glavobolji. Beše
hladno, kišovito, nebo zagušljivo, turobno sivo. Svidelo mi se što je zapalila gume
odlazeći s parkinga. Gledajući zid i žicu „Meka“ kako ostaju za nama, trudila sam
se da ne razmišljam suviše o onome što nas čeka. Krivudale smo kroz lavirint
predgraña, tražile autoput a ja sam se koncentrisala na put kojim sam došla bela
kuća s golubarnikom, zelenim žaluzinama, poštanskim sandučetom, orijentalnim
betonskim zidom poprskanim kišom. Visokonaponski kablovi razapeti izmeñu
čeličnih tornjeva sličnih divovima koji drže lastiš do u nedogled.
Rina zapali crnu cigaretu i ponudi i meni jednu. „Rusko ’sobranje’. Najbolje
na svetu.“
Uzeh je? zapalih njenim plastičnim upaljačem, i zagledah se u svoju novu
majku. Ugljenocrna kosa potpuno umršena, beše rupa u ćumurastom popodnevu.
Visoke dojke, stisnute jedna uz drugu, uokvirene crnim pletenim džemperom
raskopčanim do četvrtog dugmeta. Minñuše nalik hvataču snova dopirale su joj do
ramena, a ja nisam mogla ni da zamislim kakvi bi se snovi tu naselili. Kad je našla
autoput, gurnula je traku u kasetofon stari Elton Džon. Like a candle in the wind,
pevala je dubokim grlenim glasom, začinjenim mekim ruskim suglasnicima; mke
na volanu neuredne i pune prstenja, nokti izlizano crveni.
Najednom se kabina ispuni leptirima -lastinim repcima, monarsima,
šarencima, kupusarima lepršavim krilima mojih mnogobrojnih osećanja,
mnogobrojnih uspomena. Nisam znala kako Rina išta vidi kroz paučinu njihovih
krila.
Još manje od godinu dana, rekoh sebi. Samo do osamnaeste. Matuiiraćeš, naći
ćeš posao živećeš svoj život. Ovo je samo besplatan stan dok ne odlučiš šta ćeš
sledeče. Zaboravi na koledž, to ti se neće desiti, pa stoga ne moraš ni da se
spremaš. Nisam bila sigurna da li ću sebi dozvoliti još jedno razočaranje. Nikome
ne dopuštam da me dodiruje. Ziva istina.
Usredsredila sam se na oblike solitera kad su izronili iz sumraka vrhovi im u
oblacima, napola zapamćen san. Skrenuli smo na sever Autoputem , pratile prugu
oko poslovne četvrti Okružne bolnice, skladišnog kompleksa pored pivnice gde su
umetnici živeli u ateljeima tamo smo ma jka i ja odlazile na zabave u nekom
preñašnjem životu, toliko davno da su uspomene izgiedale tuñe, ličile na pesmu
koju sam jednom čula u snu.
Rina je skrenula na Stadionski drum i tu više nije bilo kuća, samo prepletenog
zelenila i betona. Išle smo uporedo s Peticom neko vreme, potom smo prošle ispod
nje i zašle u mali kvart nalik ostrvu ispod nivoa mora, a autoput nam se kao zid
protezao sleva. Zdesna, iza stakala zamrljanih kišom, promicale su ulice a na svima
je stajao znak „Zabranjen izlaz“. Videle smo skučena dvorišta, veš okačen na
konopce, prebačen preko ograda ispred španskih kuća i majušnih drvenih
bungalova, na svim prozorima rešetke. Ugledala sam saksije obešene u makrameu,
dečje igračke na blatnjavim travnjacima, džinovske oleandere. Frogtaun, saopštili
su nam graflti.
Stale smo ispred natmurenog kakaosmeñeg španskog bun~ galova s obimnim
gipsanim ukrasima i tamnim prozorima, ispred šarenog travnjaka okruženog
žičanom mrežom. Na jednoj strani su susedi na kolskom prilazu imali brod veći od
svoje kuće. Na drugoj je živeo vodoinstalaterski preduzimač. Upravo sam tu
pripadala devojka koja je mogla da okrene leña jednoj jedinoj dobroj stvari u svom
životu.
„Svuda poñi kući doñi“, reče Rina Grušenjka. Nisam shvatila da li je ironična
ili ne.
Nije mi pomogla oko stvari. Uzela sam najvažnije slikarski pribor, Direrovog
zeca s Ronovim novcem skrivenim na poleñini i pošla za njom duž ispucale staze
ka izlomljenom tremu. Bela mačka je jurnula unutra kad je Rina otvorila vrata.
„Saša, nevaljalče“, rekla je. „Opet si bio u šteti.“
Trebalo mi je nekoliko trenutaka da se priviknem na tamu u maloj kući. Prvo
sam primetila nameštaj natrpan kao u prodavnici polovnih predmeta. Previše
lampi, nijedna upaljena. Tamnokosa bucmasta devojka ležala je na zelenoj
dezeniranoj plišanoj sofi i gledala TV. Odgurnula je mačku kad joj je ova skočila u
krilo. Pogledala me je, ostala ravnodušna vratiia se emisiji.
,,Ivonu reče Rina. „Ima još stvari. Pomogneš.u
„Tiu, reče Ivon.
„Hej, šta ti ja kažem? Lenčugo.u
„Chingaoko mi kaže.u Meñutim, digla se s premekanog kauča, i tada sam
videla da je trudna. Pogledala me je tamnim očima pod oskudnim pokrivačem od
srpasto očupanih obrva. „Nisi mogla da doñeš na gore mestou, rekla je.
Rina frknu. „Šta za tebe dobro mesto? Reci mi? svi idemo.u
Devojka joj pokaza prst? skide dukser sa starinskog čiviluka, lenjo navuče
kapuljaču preko kose. „Hajde.u
Izašle smo na kišu već je samo sipilo i obe uzele po dve torbe. „Ja sam
Astridu, rekoh.
„Dobro, i?
Odnele smo stvari u sobu na kraju hodnika preko puta kuhinje. Dva kreveta,
oba nenameštena. „Ovo je tvoju? reče Ivon bacajući torbe na njega. „Ne diraj moje
stvari, inače ću te ubiti.u Okrenula se i ostavila me samu.
U sobi je vladao neviñen haos. Odeća na krevetima, na stolu, nabacana uza
zidove, nagurana u otvoren ormar. Nikad nisam videla toliko odeće. Nad krevetom
je Ivon držala slike iz časopisa: momci i devojke drže se za ruke, jašu bez sedala
po plaži. Na komodi je konj od kineskog papira ukrašen svilastim crvenim resama i
zlatnom folijom, čuvao jarkožut portabl-radio, zgodnu kutiju s dvadeset nijansi
senke za oči i sliku mladog televizijskog glumca u ramu od dva dolara.
Skupila sam stvari sa svog kreveta mokar peškir, radničke pantalone, ružičasti
dukser, prljav tanjir i dvoumila se da li je manje uvredljivo da ih bacim na pod ili
na drugi krevet. Na pod odlučila sam. U komodi je meñutim, ostavila dve fioke
prazne a u ormam je bilo šest slobodnih vešalica.
Uredno sam složila odeću u fioke, obesila najbolje stvari, namestila krevet. Za
ostalo nije bilo mesta. Ne diraj moje stvari, inače ću te ubiti, rekla je. Iste reči koje
sam i ja jednom izgovorila. Tada sam se setila svoje sobe kod Kler, svog prvog
susreta s njom i začuñenosti kako ću je napuniti. Ona mi je pružila previše, nisam
mogla sve da sačuvam. Zaslužila sam ovo. Smestila sam stvari u plastične kese i
gurnula ih pod metalni okvir starinskog kreveta sve svoje artefakte. Sve svoje
ličnosti. Pravo groblje. Nad krevet sam okačila crtež Pola Trauta. Nikome ne
dopuštam da me dodiruje. Upitala sam se gde je on sada, da li ću ga ikad više čuti.
Da li će ga iko ikad voleti, pokazati mu šta znači lepota.
Nakon što sam se raspakovala, preko uskog hodnika prešla sam u kuhinju,
gde je Rina sedela s drugom devojkom, tamno podrasle kose obojene u ciklamu.
Obe su otvorile po bocu „hajnekena“ i delile su prljavu staklenu pepeljaru. Svi
pultovi bili su zakrčeni prljavim suñem i otpacima od hrane. „Astrid. Ovo je druga,
Niki.“ Rina se okrete ciklama-devojci.
Ta me je odmerila pomnije nego trudnica. Smeñe oči izvagale su me s
tačnošću od deset grama, potapšale me proverile šavove na mojoj odeći. „Ko te je
tukao?“
Slegnuh ramenima. „Neke devojke u ’Meku’. Prolazi.“
Niki sede u stoličicu i zabaci koščate ruke iza glave. „Sestre ne vole da im se
neko petlja s muškarcima.“ Pognula je glavu da srkne pivo, ali nije skidala pogled
s mene. „One su te i isfrizirale?a
„Sta, ti si policajac?“ reče Rina. „Pusti je.“ Ustala je i izvadila još jedno pivo
iz olupanog frižidera, prekrivenog nalepnicama rok-grupa. Brz pogled na
unutrašnjost nije obećavao. Pivo, restoranska ambalaža, neki mesni doručci. Rina
podiže pivo. „Hoćeš?“
Uzela sam. Sad mi je ovo bila kuća. Pile smo pivo, pušile crne cigarete. Pitala
sam se šta se još radi u Ulici Ripl.
Rina je počela da traži nešto po kredencima, otvarala je i zatvarala izgrebana
bež vrata. Tu nije bilo ničeg osim gomile starih prašnjavih lonaca, starih čaša i
tanjira. „Ti jedeš čips koji ja kupim?“
„Ivon“, reče Niki pijući njeno pivo.
„Jede za dvoje“, reče Rina.
Niki i Rina otišle su nekud kombijem. Ivon je zaspala na kauču na boku,
sisajući palac. Bela mačka sklupčala joj se uz leña.
Na stolu je stajala prazna kesa čipsa. Televizor je još bio uključen lokalne
vesti. Helikopter se srušio na Autoput 10. Ljudi plaču, reporteri ih intervjuišu
pored druma. Krv i konfuzija.
Izašla sam na trem. Kiša je stala, zemlja je mirisala vlažno i zeleno. Dve
devojke mojih godina šetale su svoju decu, jedno na triciklu, drugo u ružičastim
dečjim kolicima. Zurile su u mene, očupane obrve učinile su im lica
bezizražajnima. Svetloplava američka kola iz šezdesetih nečija dika i radost, sva od
uglancanog hroma i belih presvlaka, motora dubokog i eksplozivnog, progrmela su
pored nas a mi smo ih odgledali kako se penju do vrha Ulice Ripl.
Na zapadu se otvorila pukotina u oblacima i zlatna svetlost oblila je udaljena
brda. Dole, na ulici več je bilo mračno ovde će se rano smrkavati, uzvišice s druge
strane puta blokiraju svetlo? ali sunca je bilo na višem kraju ulice i na brdima, po
zlatastim kupolama opservatorije koja se uzdizala s obronka planine kao katedrala.
Pošla sam ka svetlosti mimo poslovnih lokala, kućica koje su nudile brigu o
deci dvospratnih kvadripleksa s drvenim stepeništima i palmama banane i
stabljikama kukuruza u dvorištu mimo pekare Doli Medison. Mimo prodavnice
elektronike. Prodavnice drangulija, „Kadilak Džeka“, prerijske zaprege u
ograñenom dvorištu. Automehaničarske radnje „Salazar Mazda“ na uglu gde je
Flečerov drum prelazio reku.
S mosta se pružao pogled na reku, ugrejanu darom zamirućeg svetla što se
probijalo kroz izudarane sive oblake. Reka je tekla pod putem, hrlila ka Long Biču.
Oslonila sam se rukama na vlažnu betonsku ogradu i pogledala na sever, ka brdima
i parku. Voda je tekla meñu velikim betonskim nasipima dna pokrivenog
decenijskim muljem i stenjem i drvećem. Vraćala se u svoje divlje stanje uprkos
masivnoj nagnutoj obali tajanstvena reka. Visoka bela ptica hvatala je ribu meñu
kamenjem, stojeći na jednoj nozi, kao na japanskom duborzu. Pedeset pogleda na
Losanñelesku reku.
Zatrubila je sirena, a neki čovek je kroz prozor viknuo: „Daj malo.“ Nije
važno na mostu ionako niko nije mogao da zaustavi kola. Pitala sam se da li je Kler
ovde, da li me vidi. Poželela sam da joj pokažem ovog ždrala i rečno dno. Prizor je
bio divan i nisam ga zaslužila, ali nisam odolela da ne podignem lice ka
poslednjern zlatnom svetlu.
SUTRADAN nas je Rina probudila pre zore. Sanjala sam da se davim
brodolom na severnom Atlantiku, buñenje mi je došlo kao poručeno. Soba je još
bila mračna i ledena. „Proleteri svih zemalja, ustajteu, reče Rina rasterujuči nam
snove dimom crne cigarete. „Nemate šta da izgubite osim ’viza kartice, ’hepi
mila’, ’koteksa’ s krilcima. Upalila je svetlo.
Ivon je zastenjala u drugom krevetu, podigla cipelu i nejako je bacila na Rinu.
„Jebem ti četvrtak.
Obukle smo se okrenute leñima jedna drugoj. Ivonine teške grudi i bujne
butine bile su zapanjujuće lepe. U njenim linijama prepoznala sam Matisa,
Renoara. Bila je mojih godina, ali sam ja pored nje izgledala kao dete.
„Ta puta* ima da mi leti u Imigraciono. Sutnuću je ravno natrag u Rusiju.u
Preturila je gomilu odeće, izvukla rolku, omirisala je, bacila nazad. Ja sam se
oteturala niz hodnik da se umijem i operem zube. Kad sam izašla, ona je već bila u
kuhinji i sipala kafu iz olupanog termosa, šakama trpala krekere u torbu.
U hladnoj tami su iz auspuha „forda“ izletali oblaci bele pare, avetinjski beli,
ali ipak nisu sasvim prikrili sivi git na karoseriji. U velikom kapetanskom sedištu
Rina Grušenjka je pušila crno „sobranjefiC zlatnog vrha i srkala kafu iz kartonske
šolje. Iz kasetofona su svirali Rolingstonsi. Svojim čizmama s visokim štiklama
udarala je ritam po kontrolnoj tabli.
Ivon i ja ušle smo pozadi i zatvorile vrata. Bilo je mračno mirisalo je na
plesnive tepihe. Zajedno smo se nabile uz bok kola na iscepanom sedištu. Niki je
ušla napred, a Rina je odalamila menjač i ubacila u brzinu. „Miluj, ne siluj.cc Niki
je zapalila „marlborocc vlažno se zakašljala i pljunula kroz prozor.
„Ja ostavila duvan zbog bebe aP šta mi vredia, reče Ivon.
Rina je našla prvu brzinu, pa smo se zašunjale mirom Ulice Ripl. Narandžasta
ulična svetla obasjavala su tihi kvart noćna smena u pekari Doli Medison
zamirisala je vazduh karamelom i vanilom. Čula sam kamione kako staju pored
istovarnih kapija dok smo se penjale od reke. Svirnula je duboka kamionska sirena,
a Rina je našušurila svoju umršenu crnu kosu. Bluza joj je već u pet ujutru bila
raskopčana, a rascep meñu dojkama izrazito uzdignut vonderbraom. Lepim altom,
uglas s trakom, pevala je o tome da vam neke devojke daju dijamante, neke
„kadilakeV' Džegera je imitirala vrlo upečatljivo.
Skrenule smo levo na Flečer, pored „Mazdinog“ servisa i „Star stripa“, a
kombi nam je u vlažnoj tami zveketao poput kante. Prošle smo ispod Petice i prešle
Rečni drum zamirisan hamburgerima iz „Rika“. Skrenula je levo kod kafane
„Astro“, čiji je parking bio pun policijskih kola. Pljunula je triput kroz prozor dok
smo prolazile.
Zatim smo počele da se penjemo u četvrt uskih ulica, kuća zguranih na
strmini, omalterisanih dupleksa i teško opisivih kocaka, mestimično u španskom
stilu. Stepeništa ka vrhu brda garaže ka podnožju. Klekla sam izmeñu prednjih
sedišta zarad boljeg pogleda. Odatle se videla cela rečna dolina farovi automobila
na Petici i Dvojci, uspavana brda Glasel parka i Elizijan Hajtsa, istačkana
svetlošću. Prazni placevi, puni divlje miroñije, u vlažnoj tmini mirisali su na paprat
i sladić. Miris se mešao s plesni kombija i cigareta i sa zadahom ostataka alkohola.
Rina je bacila cigaretu kroz prozor.
Ivon je upalila lampicu u kabini i prelistavala časopis Seventin, uflekan
vodom. Plavuša na naslovnoj strani smešila se hrabro, iako očito užasnuta što se
obrela u takvim okolnostima. Pogledala sam časopis preko Ivoninog ramena.
Nikad nisam shvatala gde nalaze sve te srećne tinejdžerke bez bubuljica. Ivon je
zastala kod slike momka i devojke koji su bez sedla jahali debelog konja na plaži.
„Jesi li ikad jahala?“
„Ne. Jednom sam bila na hipodromu.“ Medejin Ponos, pet prema jedan.
Njegova ruka na njenom struku. „Ti?“
„Jahala sam ponija u Grifln parku“, reče Ivon.
„Tamo“, pokaza Rina.
Siva kuća sa šarenom fasadom, crne plastične kese bačene pored kanti. Rina
je zaustavila kola, a Niki je iskočila i perorezom rasekla jednu. „Odeća.“ Ona i
Ivon dodale su mi kese. Behu teže nego što sam očekivala, mora da su na dnu bili
kuhinjski ureñaji. Ivon ih je lako dizala, bila je jaka kao muškarac. Niki ih
uvežbano ubaci u kola.
„Tako sam umorna“ reče Ivon kad smo ponovo krenule. „Mrzim svoj život.“
Napunila je šolju, iskapila je, ponovo je napunila i pružila je meni. Instant kafa,
vrela i prejaka.
Za volanom je Rina vukla iz cigarete, držala ju je kao olovku. „Rekla ti ja
otarasi se. Sta će ti beba? Kravo.“
Rina Grušenjka. Rok-muzika i američki žargon, oboje zastarelo pre dvadeset
godina, „stoličnaja“ s popustom u „Bargen serkusu“. Oštrila je svoje crne svračje
oči na gomili uredno složenih kanti za ñubre i kontejnera. Tim očima mogla je da
vidi i u mraku. Jutros je stavila ogrlicu od srebrnih milagra*, ruku, šaka, nogu. Po
pravilu, ti predmeti kačili šu se za baršunastu haljinu Bogorodice kojoj se molite,
ali za Rinu su to bili samo založeni organi.
„Hej, ljudi repe“, viknula je kroz prozor dok smo prolazili pored
zaustavljenog „kadilaka“ meksički par praznio je nečiji kontejner. U prtljažnik i na
zadnje sedište natrpali su kese pune konzervi i boca. „Dobro utro, kulaks.**"***
Nasmejala se široko, zasvetlucaše joj zlatni zubi.
Bezizražajno su nas gledali dok smo prolazile.
Rina je pevala s Mikom svojim teškim naglaskom, lupkala prstenom po
plavom volanu, pružala i uvlačila vrat kao pile. Imala je dubok glas, dobar sluh.
Niki zevnu i protegnu se na suvozačkom sedištu. „Moram u neko doba da
odem do posla i uzmem svoj kamionet. Verner me je sinoć vodio kući.“ Nacerila
se zubatim osmehom.
Rina srknu iz kartonske šolje. „Kobaja.“
* Šp. milagro čudo; votivna ponuda svecu, mali predmet koji se kači za ikonu
ili kip; u slučaju molitve za isceljenje, milagro često ima oblik obolelog organa.
(prev.)
** Rus. Dobro jutro, kulaci. (prev.)
*** U ovom romanu su neke ruske reči pogrešno napisane, ali su
prenete prema izvorniku. (prev.)
„Četiri puta, reče Niki. „Jedva hodam. Verner, navodno promoter nemačkog
roka došao je u „Bavarijan gardens? gde je Niki radila tri večeri nedeljno, iako još
nije imala dvadeset jednu godinu. Nabavila je lažne isprave od jedne Rinine
prijateljice.
„Dovedi kobaju. Treba mi.
„Nema šanse reče Niki. „Ako pogleda neku od vas kučke ima da mi leti prvim
avionom za Frankfurt.
„Ma bojiš se da ne ukapira da si muško? reče Ivon.
I nadalje su ovako razgovarale, neprekidno poput talasa. Naslonila sam
podlaktice na oksidisanu plavu konzolu izmeñu prednjih sedišta. Preda mnom je
ležao kolaž otpadaka, nalik šumskoj stelji: prazne crne pakle „sobranja“, leci na
španskom, mala četka puna crne kose privesak za ključeve s plavim gumenim
novčanikom., onaj što ga stisnete sa strane pa mu se usta otvore. Igrala sam se njim
kao da peva Rolingstonse na plejbek.
Sunce se bledo pomoli na istočnom horizontu sivobeli oblaci nalik
zamrljanim pastelama nebo obojeno sunñerom. Postepeno su ljudske rukotvorine u
krajoliku nestale vozni parkovi autoput kuće i putevi a ostala su samo plava brda
osvetljena praskozorjem crvena nad grebenima. Scena iz vesterna. Gotovo sam
ugledala krake džinovskog saguara kojota i lisicu u trku. Velika kotlina, Dolina
dima. Zadržala sam dah. Poželela sam da zauvek ostane ovako, bez ljudi bez grada,
samo izlazeće sunce i plava brda.
Meñutim, sunce je obasjalo grebene vratilo Dvojku i Peticu jutarnji saobraćaj
prema gradu, kamiondžije što su se zaputile ka Bejkersfildu i razmišljale o
palačinkama nas u kombiju po ñubretarskom danu.
Nastavile smo da prevrćemo gradski otpad, pokupile smo policu za vina i dve
slomljene trščane stolice. Uzele smo aluminijumsku šetalicu kutiju buñavih knjiga
i ceo kontejner praznih boca piva „roling rok“, koje su pojačale plesniv smrad na
zadnjem sedištu. Ja sam strpala u džep knjigu o budiznm, kao i jednu pod nazivom
Moja Antonija.
Dopadale su mi se ove vijugave ulice obronci isprskani bugenvilijama i
dugim stepeništima. Provezle smo se pored kuće u kojoj je živela Anais Nin, a ja
nisam imala kome da je pokažem. Majka je nekada volela da prolazi pored
losanñeleskih
dornova poznatih pisaca Henrija Milera, Tomasa Mana, Išervuda? Hakslija.
Setila sam se tačno ovog pogleda na jezero, tačno ovog kineskog poštanskog
sandučeta. Imale smo sve njene knjige. Sviñali su mi se naslovi -Merdemne do
vatre, Kuća incesta i njeno lice na koricama lažne trepavice, kosa kovrdžava i
uvijena. Postojala je i slika njene glave u ptičjem kavezu. Ali ko je još za to mario?
Stale smo da kupimo krofne i uplašile skup golubova, koji uzleteše u velikom
uzlepetalom točku tamnosivog i svetlosivog ponesoše bajato jutarnje sunce na
krilima, a svežina je već nestajala iz vazduha. Ivon je ostala u kombiju i čitala
časopis. Devojka za šankom protrljala je sanjive oči kad smo Rina, Niki i ja ušle u
radnju. Rina se u pantalonama boje višnje nagnula nad staklenom vitrinom,
namerno prikazujući grudi i zadnjicu beskučnicima i duševnim bolesnicima iz
obližnje dnevne bolnice, okrutno se šepureći onim što im je nedpstižno, a ja sam se
setila Kler kad joj je skitnica mirisao kosu. Naručile smo krofne sa džemom
prelivom, glazurom. Rina je uzela punu šolju kafe.
Pred vratima je čučao čovek, a u rukama je držao piañanj pun bubamara u
plastičnim mehurima.
„Bubamare zapevao je. „Bubamaaaare.
Beše sitan, žilav neodredive starosti, uvelog lica, crne brade i konjskog repa
prošaranih sedim dlakama. Za razliku od većine uličara nije izgledao ni pijan ni
lud.
Rina i Niki su ga ignorisale, ali ja sam zastala da pogledam crne tufnice koje
su puzale u mehurima. Šta fali učtivosti? A ionako nikad nisam videla da se neko
izdržava prodajom bubamara,
Jedu biljne vaši u vrtovima“ rekao je.
„Nemamo vrt“ odgovorih.
Nasmešio se. Zubi mu behu sivi ali ne i pokvareni. „Svejedno uzmi jednu.
Donose sreću.a
Dala sam mu dolar, a on mi pruži bubamare u plastičnom mehuru.
U kombiju smo natenane jele prženo testo i kofein. Šećer nam je popadao po
odeći. Najgora je na Ulici Ripl bila hrana. Stalno smo naručivale jelo iz restorana.
Kod Rine niko nije kuvao. Nije postojala čak ni knjiga recepata. Olupani lonci iz
smeća behu prekriveni prašinom, Četiri žene pod jednim krovom a nijedna ništa ne
zna, ništa neće da radi. Prosto bismo pozvale „Tajni Taj“. Za ljude koji skupljaju
prazne pivske boce, bacale smo novac šakom i kapom.
Dok smo se vozile na drugu stranu jezera, polako sam okretala svo j mehur i
posmatrala bubamare kako trče da se ne bi izvrnule. Bile su zdravije nego što sam
očekivala. Uhvaćene jutros. Zamislila sam strpljive plave bubamardžijine oči kako
traži crvene tačkice po rosnoj paprati.
Bacije natrag, rekla je Kler. Takoje živa.
Meñutim, donosile su sreću tako je rekao bubamardžija.
Izmeñu prednjih sedišta viñela sam Srebrno jezero ugnežñeno meñu brdima,
ogledalo za vedro nebo, Podsetilo me je na jedno mesto u Švajcarskoj, gde sam
jednom bila s majkom. Planina se spušta ravno do jezera, na obronku gradić. Bilo
je kamelija i palmi i visokih uskih žaluzina, a dok smo ručale, počeo je da pada
sneg. Po ružičastim kamelijama.
Sada smo bile na skupoj strani jezera. Cežnjivo smo piljile u velike kuće
španski stil, Kejp Kod stil, Nju Orleans stil u jutru zamirisanom hlebasto-slatkom
aromom rogača. Zamišljale kako bi biio kad bismo bile toliko stvarne. „Ona je
moja“, reče Ivon pokazujući polutjudorsku kuću s ciglastim kolskim prilazom.
Niki se dopadala jedna moderna, sva od stakla sa tavanica su visili lusteri u stilu
pedesetih, Kolderov mobil*. „Ne želim nikakvo smeće u svojoj kući“, rekla je.
„Zelim je skroz praznu. Hrom i crna koža.“
Dok smo vijugale uzbrdo, prošle smo pored kuće u kojoj je neko svirao kiavir
pre odlaska na posao. Beše to zgrada u španskom stilu, bela, s krovom od crepa i
živim hrastom u majušnom dvorištu iza ograde od kovanog gvožña. Izgledala je
tako bezbedna, mogla je da bude utočište za lepotu, kao bazen za svetlucavu
pastrmku.
Rina je primetila da gledam kuću. „Misliš da oni ne dobiju problem?“ reče.
„Svako ima problem. Ti imaš mene, oni imaju osiguranje, plaćanje kuće, gudru.“
Nasmešila se, prikazavši razmak izmeñu sekutića. „Mi smo slobodne ptice. Oni
žele da budu kao mi.“
* Mobil pokretna skulptura; začetnik te forme američki je vajar Aleksander
Kolder (Alexander Calder? 1898-1976). (prev.)
Stale smo pred kućom navrh brda, na pločniku je biio stvari. Iskočila sam,
uzela dečju ogradicu, visoku plavu stolicu s flekama od hrane, dubak i auto-sedište.
Ivonine se oči smračiše kad je videla šta joj dajem. Ten joj je izbledeo u bež, usta
joj se stisnuše. Zgrabila je stolicu i bacila je pozadi, grublje nego što je bilo
potrebno.
Sklupčala se na sedištu kad smo ponovo krenule, uzela Seventin i počela da
ga lista drhtavim rukama. Zatvorila ga je i zagledala se u devojku na naslovnoj
strani, devojku koja nikad nije bila trudna, nikad nije imala socijalnu radnicu ni
plombe. Ivon prevuče rukom preko izvitoperene korice. Videlo se da želi da zna
isto što i ta devojka, da oseti isto što i ona, da bude tako lepa, poželjna,
samopouzdana. Kao kad ljudi dodiruju statuu sveca.
,,Je l bi mi dobro stajala plava kosa, šta misliš?u reče Ivon stavljajući sliku
pored svog lica.
„Meni nije nikad donela ništa dobro“, rekoh okrećući bubamare, terajući ih da
trče.
Videla sam Klerino lice na obalama Mekenzija, kad me je preklinjala da
pustim ribu. Bar toliko mogu da učinim. Ionako sama moram da se postaram za
svoju sreću. Nagnula sam se iza Niki i otvorila mehur na vetru.
BlLO JE petnaest do osam kad smo stale ispred gimnazije „Maršal“. Moja
osma škola u pet godina. Glavna zgrada imala je komplikovanu fasadu od cigle, ali
su s obe strane stajali montažni objekti. Ivon je pognula glavu nad časopisom, jer
se postidela. Upravo je te zime napustila školu.
„Hej“? viknula je Rina za mnom kad sam izašla iz kombija. Nagnula se preko
Niki, držeći dve smotane novčanice. „Para vrti gde burgija neće.“
Uzela sam novac i setila se Amelije dok sam ga stavljala u džep. „Hvala.“
Niki je krišom pogledala decu koja su sedela na zidu i dovršavala cigarete pre
časa. „Skola je grozna. Što je ne batališ? Rini je svejedno.“
Slegnuh ramenima. „Imam samo još jedno polugoñe“, rekoh. Ali iskreno,
plašila sam se da opet izgubim nešto u životu.
KLER JE još spavala kad sam se probudila. Ustala sam pazeći da je ne
uznemirim, i otišla u kuhinju. Nasula sam sebi žitne pahuijice. Jutro je bilo vedro,
tiho, svetlost čista kao kristal. Bilo mi je drago što je Ron otišao. Da je ovde,
slušala bih telefonske razgovore, zujanje mlina za kafu Kler bi možda ustala i
pravila doručak sa izveštačenim osmehom. Odlučila sam da još malo ostanem u
svilenoj pidžami. Izvadila sam svoje nove boje i slikala svetlost na golom drvenom
podu, žuti trag sunca, uzlaznu traku na zavesama. Obožavala sam ovakve trenutke.
Setila sam se ovakvih dana iz svog detinjstva igrala bih se u osunčanom krugu dok
bi majka spavala. Nad glavom mi korpa za veš, kvadrati svetlosti. Tačno sam se
setila kako mi je sunce grejalo nadlanicu.
Nešto kasnije obišla sam Kler. Još je spavala. Soba je bila tamnosiva, jutarnja
svetlost nije se probijala kroz zakriljene francuske prozore okrenute ka zapadu.
Vazduh beše ustajao. Kler je jednu ruku prebacila preko jastuka. Usta joj behu
otvorena, ali više nije hrkala.
,,Kler?u Unela sam joj se ravno u lice. Mirisala je na šeri i nešto metalno. Nije
se pomerala. Spustila sam joj ruku na rame, nežno je protresla. ,,Kler?“ Ništa se
nije dogodilo. Naježila sam se po vratu i rukama. Nije disala. ,,Kler?“ Ponovo sam
je prodrmala, ali joj se glava preturila kao u Ovenove žirafe. „Kler, probudi se.“
Podigla sam je za ramena i ispustila. „Kler!“ vikala sam na nju, nadajući se da će
otvoriti oči, da će se uhvatiti za glavu i reći mi da ne urlam, da joj zadajem
glavobolju. Ovo ne može biti. Samo se igra, pretvara se. ,,Kler!“ vrisnula sam u
njeno uspavano lice, udarala je rukama po grudima, osluškivala dah. Ništa.
Pogledala sam na noćnu komodu, na pod. Nešto dalje, na podu, našla sam
pilule pored boce šerija. Dakle, to je palo dok smo razgovarale kroz vrata. Bočica s
pilulama beše otvorena, pilule prosute male ružičaste tablete. „Butalan“, pisalo je
na etiketi. Protiv nesanice. Ne uzimati s alkoholom. Ne rukovati mašinama za
vreme dejstva leka.
Zvuci koje sam ispuštala više nisu bili ni vrisci. Htela sam da bacim nešto u
odvratno, ružno oko boga. Bacila sam kutiju papirnih maramica. Mesingano
zvonce. Oborila sam lampu s noćne komode. Izvukla sam magnetnu kutiju ispod
kreveta i hitnula je na drugu stranu sobe. Iz nje ispadoše Ronovi ključevi i pera i
grickalice i polaroidi. Zbog čega? Strgla sam roletne s francuskih prozora i sobu
obli svetlost. Uzela sam visoku štiklu s kreveta i njome razbila okna, posekla ruku
ne osetivši. Dograbila sam njenu srebrnu četku za kosu i zavitlala je u okruglo
ogledalo. Podigla sam slušalicu telefona i udarala njome o uzglavni ram kreveta
sve dok mi se nije raspala u ruci, a u mekom drvetu ostali su zarezi.
Iscrpla sam se i nisam više imala šta da bacam. Sela sam na krevet i uzela je
za ruku. Bila je tako hladna. Spustila sam je na svoj topli? vlažni obraz
pokušavajući da je ugrejem. Sklonila sam joj tamnu kosu s lica.
Da sam samo znala, Kler. Moja predivna sjebana Kler. Spustih glavu na grudi
u kojima srce više nije kucalo. Lice mi na jastuku, pored njenog, udišem njen dah
koji više nije dah. Tako je bleda. Hladna. Uhvatih je za ledene ruke blago ispucale,
burma večito prevelika. Okretoh ih poljubih hladne dlanove spustih tople usne na
linije. Kako je samo brinula zbog tih linija. Jedna se protezala od ivice dlana i
ukrštala se s linijom života. To znači fatalnu nesreću govorila je. Protrljala sam je
palcem glatkim od suza.
Fatalna nesreća. Ta pomisao bila je gotovo nepodnošljiva ali moguća. Možda
nije nameravala ovo da uradi. Kler to ne bi ovako isplanirala. Nije čak ni oprala
kosu. Pripremila bi se sve bi bilo savršeno. Napisala bi oproštajno pismo objasnila
bi sve na dva ili pet načina. Možda je samo htela da odspava.
Nasmejah se gorka poput velebilja. Možda je sve samo nesreća. A šta nije
nesreća? I ko?
Podigla sam četvrtastu belu bočicu dopola punu tableta. Natrijum-butabarbitol
100 mg. Praktično mi je sijala u ruci.
Uvek se desi najgore. Zašto to stalno zaboravljam? Tada sam shvatila ds to
nije samo bočica, nego i kapija. Proñete kroz okrugli grljak bočice i iskrsnete na
nekom sasvim drugom mestu. Možete da pobegnete. Da otegnete papke«,
Pogledala sam duboko u bočicu. Umela sam to da izvedem. Uzimaju se
polako. Ne kao u filmovima gde ih piju na šake. Tada biste ih samo ispovraćali.
Trik je u tome da uzmete jednu, sačekate nekoliko minuta? pa onda sledeću.
Popijete malo šerija. Jednu po jednu. Za dva sata ste u nesvesti, i sve je gotovo.
Kuća beše mirna. Začuh kuckanje sata na stočiću. Ulicom proñoše neka kola.
Svež vazduh ulazio je kroz razbijene prozore. Ležala je otvorenih usta na cvetnom
jastuku, u crvenom penjoaru? oblivena vedrinom jutra. Protrljala sam obraz o vunu
njenog ogrtača, koji joj je Ron kupio nije ga skinula danima. Bože, mrzela sam taj
ogrtac, taj veseli crveni karirani dezen. Suviše šaren. Ron je nikad nije zaista
upoznao.
Zatvorila sam bočicu s pilulama i bacila je na krevet. Pre svega morala sam da
se otarasim tog penjoara. Bar to mogu da uradim. Svukla sam prekrivače. Penjoar
beše sav usukan nagužvan na leñima. Raspetljala sam pojas i podigla je kako je
samo bila mršava kako laka razaznavalo joj se svako pojedino rebro. Položila sam
je natrag pažljivo? pažljivo jedva sam mogla i da je pogledam. Nalik Hristu u
školjka-ružičastom rublju. U njenoj komodi našla sam džemper od meke angore
slezove boje. Ovo je više iičilo na Kler pastelna boja čupava vuna. Zagnjurila sam
lice u džemper, gladna mekoće pustila ga da mi upije suze. Podigla sam je u sedeći
stav. Bilo je teško morala sam da je oslonim o sebe zapahnuta mirisom parfema i
njene kose. Jedva sam disala ali nekako sam joj stavila džemper preko glave
nekako sam joj uvukla ruke obložila koščate lopatice mekoćom. Sela sam i zagrlila
je pritisnuvši lice o njen vrat.
Smestila sam je na jastuk kao princezu iz bajke stakleni kovčeg poljubac će je
probuditi. Meñutim? nije uspelo, Zatvorila sam joj usta poravnala čaršave i ćebad
našla srebrnu četku meñu otpacima i očešljala je. To me je utešilo češljala sam je i
dok je bila živa. Nije se čak ni oprostila sa mnom. Ni majka se onog dana nije
osvrnula.
Znala sam da treba da pozovem Rona. Ali nisam htela da je delim s njim.
Htela sam je celu za sebe, samo još malo. Kad Ron stigne, izgubiću Kler, ovaj put
zauvek. On je nije poznavao do ñavola, neka sačeka.
Jedna me je misao uporno proganjala: ja sam bila tu kad je umrla. Da sam je
samo probudila. Da sam samo predosetila šta može da se desi. Majka mi je uvek
govorila da nemam mašte. Kler me je pozvala, a ja nisam otišla kod nje. Nisam čak
ni vrata otvorila. Rekla sam joj da je propast sveta ako izgubiš samopoštovanje.
Kako sam mogla da joj kažem tako nešto? Gospode bože, nije to propast sveta, ni
izdaleka.
Trava u bašti bila je nepokošena, ali vrlo zelena na jasnom zimskom suncu.
Kineski brest plakao je kao žaiosna vrba. Lukovice su rodile, ruže su mahnito
cvetale crveni halucinogeni sjaj „gospodina Linkolna“, svetli pliš ,,iskonske“. Tlo
je bilo obasuto crvenim i belim laticama. Soba je pak ogrezla u ,,ler di tanu“ iz
bočice koju sam razbila. Podigla sam gornji deo ptice u brušenom staklu. Sad su
izgledale kao ukras za nadgrobni kamen.
U floci sam našla knjigu s presovanim cvećern, koje je skupljala u našim
šetnjama po Mekenziju tog leta. Kako je samo bila srećna s kineskim šeširom
vezanim ispod brade i platnenom vrećom punom otkrića. Eto ih opet, imenovanih
njenim oblim ženstvenim rukopisorn, presovanih u herbarijum uvezan trakom
slezove boje: Gospina papučica, Dren, Divlja ruža, Rododendron končastih
prašnika.
Sta želiš, Astrid? Sta misliš? Niko me više to neće pitati. Pomazila sam je po
kosi, po tamnim obrvama, kapcima, tananoj jagodici i očnoj duplji i slepoočnici i
čelu, po oštroj bradi nalik izvrnutoj kapi vode. Da sam samo smesta otišla kod nje.
Da je samo nisam ostavila da čeka. Nisam smela da je ostavim nasamo s Ronovim
i svojim gañenjem. Upravo to nikad nije mogla da podnese da bude sama.
U deset sati stigla je pošta. U jedanaest je gospoña Kromak počela da svira
električne orgulje, a njen papagaj kreštao je uglas. Znala sam čitav njen repertoar.
Zip-a-Dee-Doo-Dah, There’s No Business Like Show Business? Chattanooga
Choo Choo. Volela je pesme o državama: Gary, Indiana,Iowa Stubborn, California,
Here I Come, Everything’s Up to Date in Kansas City. I večito je pravila
iste greške. „Namerno hoće da nas izludi govorila je Kler. „Ume ona da svira
te pesme.“ Više nikad neće morati da je sluša.
U podne je neko poćeo da razduvava lišće. U jedan su deca izašla iz
Ortodoksne osnovne škole. Cula sam visoke glasove na ulici, radosno zvocanje
hasidskih susetki i njihove grlene jezike. Kako su te samo plašile, Kler te proste
žene u dugim suknjama s nepreglednim podmlatkom arogantnim sinovima i
krupnim priglupim kćerima, dovoljno jakim da podignu kamion, ali stidljivim
okupljenim u jata puna traka u kosi. Uvek si mislila da žele da te ureknu. Naterala
si me da obojim dlan plavo i ostavim otisak u zidu nad kućnim zvonom, kao lek
protiv urokljivih očiju.
Koleno mi dotaknu njeno, ustuknu. Noga joj beše kruta. Sad je već bila
daleko razmotavala je sedam klupčadi života, penja1$ se ka bogu. Prevukla sam
prst preko lepog, šiljastog nosa preko glatkog čela preko blagog udubljenja na
slepoočnici gde više nije bilo pulsa. Nikad nije izgledala celovitija, sigurnija u
sebe. Više nikoga nije pokušavala da zadovolji.
Volela me je ali više me nije poznavala.
Izmeñu 1.4 i 16.1 telefon je zazvonio pet puta. Propustila je sastanak s
Emilom. Dvaput spuštena slušalica. Ronovi prijatelji okupljali su se na piću u
„Kavi“. Telefonska kompanija je Ričardsovima ponudila popust. Kad god bi
telefon zazvonio, nekako sam očekivala da će se Kler trgnuti i javiti se. Nije
podnosila da telefon uzalud zvoni. Cak i kad bi znala da poziv nije za nju. Možda
je u pitanju posao, mada je prestala da ide na audicije. Možda se javlja prijatelj,
mada nije imala prijatelje. Umela bi da zapodene duge vijugave razgovore s
radnikom u kotlarnici čistačima tepiha, grañevinskim preduzećima.
Nisam shvatala kako je mogla da umre. Šta će biti s njenim načinom otvaranja
tegle, nalik orkestarskom perkusionisti koji udara triangl u jednom preciznom
pokretu? Crvenkasti sjaj njene kose tokom leta. Njena tetka koja je služila na
ratištu u Ipru. Sve je to sad ostalo meni, kao naramak leptira. Ko je drugi znao da
ona stavlja ogledala na krov? ili da su joj omiljeni filmovi Doktor Živago iDoručak
kod Tifanija, da joj je najdraža boja indigoplava? Srećan broj bila joj je dvojka.
Nije mogla ni da okusi kokos i marcipan.
Setila sam se onog dana kad me je odvela na Kal arts. Bilo mi je neprijatno
pred studentima, izgledali su suviše pretenciozni za ljude s tako smešnim
frizurama, a radovi im behu ružni. Skolarina je koštala deset hiljada dolara
godišnje. „Ne razmišljaj o novcu“ rekla je Kler. „Ovo je pravo mesto, osim
ako ne razmišljaš o odlasku na istok.“ Prijavu je trebalo da pošaljemo u novembru.
Sad ću sve to morati da zaboravim.
Sela sam prekrštenih nogu pored nje na krevet i prebrojala pilule u bočici. Za
nesanicu. Još ih je bilo mnogo. Više nego dovoljno, a poslednja osoba koja je ikad
mislila na mene sada je umrla. Majka? Ona je samo htela da me poseduje. Mislila
je da će ukoliko ubije Kler, dobiti mene natrag, kako bi me još malo brisala.
Osetila sam da me vuče taj tamni krug, grljak bočice. Bila je to zečja jazbina,
mogla sam da skočim u nju i povučem sve za sobom. Nikadse ne zna kad će vam
stići spas. Ali ja sam znala. Meni je došao, a ja sam mu okrenula leña, pustila ga da
potone. Gurnula sam svog spasioca s čamca. Uspaničila sam se. Sad sam ubirala
plodove svog očajanja.
Sedela sam s bočicom u ruci, posmatrala rumen zimskog neba, slabašne
ružičaste koprene u plavoj sumaglici, kroz uglasto orezane grane i tužne izdanke
bresta. Suton je stizao tako rano. Volela je ovo doba dana, volela je da oseća divnu
melanholiju i sedi pod brestom, gleda njegove grane, tamne naspram neba.
Na kraju ipak nisam popila tablete. Cinilo mi se da je to suviše grandiozan,
prevelik gest, prevara. Zaslužila sam da zauvek pamtim da sam joj okrenula leña.
Zaborav briše sve knjige. Bilo bi to prelako. Sad sam ja čuvala leptire. Pozvala sam
Rona na pejdžer dodavši 999, oznaku za hitan slučaj. Ponovo sam sela i čekala.
RON JE SEO PORED MENE na krevet, ramena povijenih kao leña stare
rage, lica pritisnutog u šake kao da više ništa pod milim bogom ne može da gleda.
„Trebalo je da je paziš“, rekao je.
„A ti si otišao.“
Zagrcnuo se i briznuo u duge, drhtave jecaje. Nikad ne bih pomislila da ću
žaliti Rona, ali jesam. Spustila sam ruku na njegovo rame, a on me je uhvatio za
moje. Prošlo mi je kroz glavu da bih mogla da ga oraspoložim. Mogla bih da ga
pomazim pokosi i kažem: Nisi ti kriv. Imala je problema koje mi nismo mogli da
rešimo, ma šta uradili. To bi Kler učinila. Mogla sam da ga navedem da me voli.
Možda bi me i zadržao.
Držao me je za ruku i pogledao njene svilene papuče pored kreveta. „Ovoga
sam se godinama plašio.“
Pritisnuo je moj dlan na svoj obraz. Osetila sam da mi suze teku po nadlanici.,
da mi cure kroz prste. Kler bi se sažalila na njega da nije umrla. „Toliko sam je
voleo“, rekao je. „Nisam bio svetac, ali sam je voleo. Ne znaš ti to.“
Pogledao me je crvenim očima čekao da izgovorim svoje replike. Znam
dajesi, Rone. Kler bi to rekla. Osetila sam i Oliviju kako me požuruje. On bi
mogao da se stara o meni. Muški svet.
Meñutim nisam mogla da se nateram na to. Kler je bila mrtva. Zar je sad
važno da li ju je voleo ili nije?
Sklonila sam ruku i ustala., počela da skupljam stvari koje sam pobacala po
sobi. Dohvatila sam se njegovog „kros“ pera. Bacih mu ga u krilo. „Bilo je kod nje
sve vreme“, rekoh. „Uopšte je nisi poznavao.“
Pognuo je glavu., dotakao njenu tamnu kosu koju sam začešljala prešao
rukom preko rukava od angore boje sleza. „Možeš da ostaneš“, rekao je. „Ne brini
za to.“
Mislila sam da ću to želeti da čujem. Meñutim? sad kad je izgovorio te reči,
shvatila sam da će mi biti bolje ako budem živela na Bulevaru Sanset s ostalim
beguncima, spavala na upišanom jorganu na stepenicima,crkve za beskućnike.,
hranila se iz smeća pored „Dva Italijana“. Nisam mogla da ostanem ovde bez Kler.
Nikad ne bih mogla da izgovaram tekst koji on želi, navučem najslañi osmeh.,
osluškujem njegova kola pred kućom. Lice mi je u toaletnom ogledalu bilo oštro i
uglasto. Pružio je ruku za mnom, ali mi je lice bilo van domašaja.
Okrenula sam se i pogledala u noć i u naš odraz u polomljenim francuskim
prozorima: ja u svilenoj pidžami Ron na krevetu, Kler na jastuku okupana
svetlošću lampe, najzad potpuno ravnodušna.
„Zašto nisi mogao više da je voliš?“ upitah.
Spustio je ruke. Zavrteo glavom. Niko ne zna. Niko nikad nije ni znao.
PAKOVALA SAM SE duže nego kad sam napuštala Ameliju. Kler mi je
poklonila svu silu nove odeće, knjige, Direrovog zeca. Ponela sam sve. Imala sam
samo jedan kofer, pa sam ostatak spakovala u kese. Trebalo mi je sedam komada.
Ušla sam u kuhinju, izvadila nakit iz zamrzivača i uzela akvamarinski prsten koji
joj je uvek bio preširok, kao i njenoj majci. No meni je pristajao.
Skoro je otkucala ponoć kad je kombijem stigla socijalna radnica, sredovečna
žena u teksasu i s bisernim minñušama. Džoan Piler je prošle godine napustila
Dečju službu i prešla u razvojni sektor „Foksau. Ron mi je pomogao da odnesem
stvari u kombi. „Zao mi je“, rekao je kad sam ušla u vozilo. Izvadio je novčanik,
utisnuo mi nešto para u ruku. Dve novčanice od sto dolara. Majka bi mu ih bacila u
lice ali ja sam ih uzela.
Kroz zadnje staklo gledala sam kuću kako se postepeno smanjuje dok smo
odlazile u noć bez mesečine, u svršetak svega što se moglo desiti. Mali holivudski
bungalov iza velikih belih stabala platana. Bilo mi je potpuno svejedno šta će se
sada sa mnom desiti.
22
DEČJI CENTAR „MEKLAREN“ doneo je svojevrsno olakšanje. Najgore se
desilo. Iščekivanju je kraj.
Ležala sam na svom uskom, niskom krevetu. Osim dve preobuke ispod
kreveta, u fiokama od šperploče, sve moje stvari bile su u magacinu. Koža me je
pekla. Čistili su me od vaški, a i dalje sam smrdela na crni sapun. Svi su spavali,
izuzev devojaka u hodniku, devojaka koje je valjaio nadgledati, samoubilački
nastrojenih devojaka, epileptičarki, neobuzdanih. Konačno je zavladao muk.
Sada sam lako mogla da zamislim majku na njenom ležaju u Fronteri. Uopšte
nismo bile toliko različite. Isti betonski zidovi, linoleum po podovima, senke
borova na spoljašnjem svetlu, uspavani obrisi mojih cimerki pod tankom termoćebadi.
U prostoriji je bilo pretoplo, ali nisam otvorila prozor. Kler je mrtva. Koga
je briga da li je pretoplo?
Protrljala sam dlanom svoju nakostrešenu kratku kosu. Bilo mi je drago što
sam je odsekla. Banda devojaka napala me je dvaput, jednom na Velikom polju,
drugi put kad sam se vraćala iz teretane, jer je nečiji dečko rekao da dobro
izgledam. Nisam želela da budem lepa. Ležala sam dodirujući modrice što su mi
cvetale po obrazu, menjale se od purpurnog do zelenog, i posmatrala kako senke
borova iza zavesa plešu na vetru, kao balinežansko pozorište senki uz pratnju
gamelana.
Juče ujutru pozvao me je Ron. Vraćao je njen pepeo u Konektikat i ponudio
mi pare za kartu ukoliko želim da poñem s njim. Nisam htela da gledam kako se
Kler vraća svojoj porodici, koja je takoñe nije poznavala. Ne bih mogla tek tako da
stojim tokom obreda, kao neznanka. Poljubila meje u usta, rekla bih im.
„Ti je uopšte nisi poznavao“, rekla sam Ronu. Nije želela kremaciju, želela je
da bude sahranjena s biserima u ustima, s draguljima preko očiju. Ron nikad nije
znao šta ona želi, uvek je smatrao da on sve zna bolje. Trebaloje daje paziš. Znao
je da je sklona samoubistvu kad me je primio u kuću. Zato sam i unajmljena. Da je
sprečim da se ubije. Uopšte nisam bila kćerkica.
Senke borova pomeriše se po mom ćebetu, po zidu iza mene. Ljudi su prosto
takvi. Čak i ne vidimo jedni druge, vidimo samo pokretne sene nošene nevidljivim
vetrovima. Zar je važno da li sam ovde ili negde drugde? Nisam uspela da joj
spasem život.
Neka devojka je u hodniku zastenjala. Jedna moja cimerka se okrenula i
promrmljala nešto u ćebe. Sve te noćne more. Upravo sam ovde pripadala.
Konačno sam prestala da osećam da sam na pogrešnom mestu. Čak i s majkom
sam uvek zadržavala dah, čekala da se nešto desi da ona ne doñe kući, da usledi
neka katastrofa. Ron nikad nije trebalo da mi poveri Kler. Trebalo je da uzme malo
dete zbog koga bi vredelo živeti. Trebalo je da shvati da donosim zlu sreću, nije
uopšte smeo da pomisli da se na mene može računati. Na majku sam ličila više
nego što sam ikad verovala. A čak me ni ta misao više nije plašila.
SUTRADAN sam u likovnoj sobi srela momka Pola Trauta. Imao je ravnu
kosu i rošavo lice, a ruke su mu se pomerale nezavisno od tela. Bio mi je sličan.,
nije mogao da sedi a da ne crta. Kad sam ga mimoišla na putu do umivaonika,
bacila sam mu pogled preko ramena. Njegovi crteži u tušu i flomasteru ličili su na
stripove. Žene velikih grudi u crnoj koži, na visokim štiklama, vitlaju oružjem
veličine vatrogasnog šmrka. Muškarci ispupčenog meñunožja drže noževe. Čudne
mandale? nalik grafitima, sa zmajevima i jin-jang simbolima? perajasti automobili
u stilu pedesetih.
Neprestano je zurio u mene. Osećala sam njegov pogled dok sam slikala.
Meñutim, intenzivno, netremično piljenje Pola Trauta nije me mučilo. Bio je
drugačiji od momaka iz razreda oni su me gledali kao da me presreću, vlažno,
oprezno, prilično nasilno. Ovo je bio umetnički pogled, usredsreñen na detalj,
zainteresovan za istinu bez predumišljaja. Bio je to pogled koji se nije sklanjao kad
bih ga uzvratila, ali se prepadao kad bi na drugoj strani našao kopiju sebe.
Kad je zašao iza mene da baci nešto u kantu, pogledao je kako slikam. Nisam
se trudila da pokrijem rad. Neka gleda. Bila je to Kler na krevetu, u džemperu boje
sleza, i mračni Ronov obris na vratima. Ceo prizor kupao se u crvenim svetlima
ambulantnih kola. Mnogo dijagonala. Nije bilo lako siikati, četkice behu plastične,
osnovna boja sušiia se brzo i bila je zrnasta. Boje sam mešala na donjoj strani
tepsije.
„To je baš dobro“, rekao je.
Nije mi trebala njegova pohvala. Umetnost sam stvaraia celog života još pre
nego što sam progovorila, a i kasnije, kad sam mogla ali to nisam sama izabrala.
„Ovde niko ne ume da slika“, rekao je. „Mrzim džunglu.“
Mislio je na hodnike. Svi hodnici u „Meku“ behu oslikani muralima džungle,
slonovima i palmama, hektarima rastinja, afričkim selima s kupastim trščanim
kolibama. Stil je bio naivan
Ruso bez tračka zloslutnosti ili misterije ali nisu deca to uradila. Nama nije
bilo dopušteno da slikamo po hodnicima. Umesto toga unajmili su nekakvog
iiustratora slikovnica, nekakvog dizajnera tapeta. Verovatno su mislili da će naša
umetnost biti suviše ružna, suviše uznemirujuća. Pojma nisu imali većina dece
napravila bi upravo isto što i dotični umetnik. Miroljubiva kraljevstva u kojima se
nikad ne dešava ništa loše, Orlove koji jeñre? lavove u igri, afričke nimfe kako
nose vodu cveće bez seksualnih organa.
„Već sam četvrti put ovde“, reče Pol Traut.
Zato ga i nisam nigde viñala, osim u likovnoj sobi. Ako se namerno vratite,
pobegnete iz starateljske kuće, gubite privilegije polno mešovite večeri. Meñutim,
shvatala sam zašto se vraćaju. Ovde, u ,,Meku“, i nije bilo toliko loše. Ako se
izuzmu nasiIje i druga deca, shvatljivo je zašto bi neko ovo mogao da smatra i
rajem. No, niste mogli okupiti toliko oštećenih Ijudi na jedno mesto, a da sve ne
počne da liči na bilo koji drugi zatvorski blok ili psihijatrijsko odeljenje. Mogli su
hodnici da budu oslikani kako god košmar je i dalje bio stvaran. Ma koliko
travnjak bio zelen, murali šareni ma koliko granični zid visine tri i po metra bio
lepo ukrašen, ma koliko servirke 1 socijalni radnici bili Ijubazni? ma koliko često
dovodili poznate ličnosti na roštilj pored bazena, ipak je ovo poslednje utočište za
decu oštećenu na toliko raznih načina da je čisto čudo što i dalje umemo da sedimo
mirno za stolom, smejemo se pred televizorom, zaspimo.
Pol Traut je bio samo jedan od mnogih povratnika. Ovde je bilo bezbednije,
postojala su pravila i redovni obroci., profesionalna briga. „Mek“ je bio pod kroz
koji ne možete da propadnete. Pretpostavljam da su bivši zatvorenici pri povratku u
zatvor osećali nešto slično.
„Odsekla si kosu“, reče. „Zašto si to uradila? Lepo ti je stajala.“
„Privlačila je pažnju“, rekoh.
„Mislio sam da devojke to vole.“
Nasmešila sam se osetila gorak ukus u ustima. Ovaj momak možda zna
mnogo o okrutnosti i propadanju, ali nema blagog pojma o lepoti. Kako bi i imao?
Navikao se na tu kožu, na to da ljudi skreću pogled, da ne vide vatru u njegovim
bistrim smeñim očima. Zamišljao je, osetila sam, da su lepota i pažnja vrlo slične
ljubavi.
„Ponekad je to više problem nego prednost“, rekoh.
„Svejedno si lepa“, rekao je vraćajući se svom crtežu. „I tu nema mnogo
pomoći.“
Naslikala sam Klerinu tamnu kosu, nanevši prvo plavu, pa smeñu boju potom
dodavši crvenkaste akcente. „Ništa mi to ne znači. Drugima je važno.“
„Govoriš kao da je to bezveze.“
„I jeste.“ Šta će vam lepota ako ne nameravate da je upotrebite poput čekića
ili ključa? Inače je to samo pojava koju će drugi koristiti i diviti joj se zavideti,
prezirati. Za nju će svoje snove zakačiti kao sliku o prazan zid. A tako mnogo
devojaka govori: upotrebi me, sanjaj me.
„Nikad nisi bila ružna.“ Dečak je spustio pogled na ruku dok je popunjavao
beline u naučnofantastičnoj sceni. „Zene te smatraju bolešću kojom bi mogle da se
zaraze. A ako ti u trenutku slabosti dopuste da ih dodirneš, posle će ti naplatiti.“
Usta mu se otvoriše., hoteći da kažu još nešto, ali se zatvoriše bez glasa. Već je
rekao previše. Usta mu se izviše naniže. „Takva kao ti, recimo, ne bi mi dozvolila
da je pipnem, zar ne?“
Otkud mu samo ideja da je ružan? Rošava koža može svakog da zadesi.
„Nikome ne dopuštam da me dodiruje“, najzad sam rekla.
Naslikala sam apotekarsku bočicu natrijum-butabarbitola na krpari pored
kreveta, i prosute pilulice. Svetloružičasto naspram tamne krpare,
„Zašto?cc
Zašto? Zato što sam umorna od muškaraca. Od muškaraca koji mi preče put
kroz vrata, stoje preblizu, smrde na pivo ili petnaest godina star viski. Od
muškaraca koji neće da uñu u ambulantu sa rnnom, koji odlaze na Badnje veče. Od
muškaraca koji treskaju obezbeñenim vratima, koji sa mnom vode Ijubav pa se
predomisle. Od šume dečaka, njihovog kuštravog grmlja punog očiju koje me
prate, hvataju me za grudi, mašu novcem, a pogledom me već skidaju i uzimaju
ono što smatraju svojim.
Zato što mi je pred očima još bila žena u crvenom ogrtaču kako puzi ulicom.
Zena na vetrovitom krovu, nema i čudna. Žene s pilulama, noževima, žene farbane
kose. Žene što iz ljubavi nanose otrov na kvaku, prave preobilne večere, pucaju u
dečjoj sobi s kratkog odstojanja. Bio je to dramski komad, a ja sam mu znaia kraj i
nisam htela nijednu ulogu. Nije to bila igra, niti površno uzbuñenje. Nego ruski
rulet s tri metka.
Ogledalo sam naslikala na ziñu naspram Klerine komode, gde ga nije bilo, a u
crvenkastoj tami naslikala sam i netremičnu sebe, duge bele kose? u tamnocrvenoj
plišanoj božićnoj haljini koju nisam stigla da obučem. Onu sebe koja je umrla s
njom. Oko vrata sam naslikala crvenu traku. Izgledalo je kao da sam preklana.
„Jesi li lezbijka?cc upita me Pol Traut.
Slegnuh ramenima. Možda bi to bilo i bolje. Setila sam se kako mi je bilo kad
je Olivija plesala sa mnom, i kad me je Kler poljubila u usta. Nisam znala. Ljudi su
prosto želeli da budu voljeni. To je problem s rečima, one su jasne i odreñene -
stolica, oko, kamen ali kad govorite o osećanjima, reči su previše krute, reči jesu
jedno i nisu drugo, ne mogu da obuhvate sva značenja. Iz njihovih defmicija uvek
je nešto izostavljeno. Pomislila sam na majčine ljubavnike, Džeremija i Hesusa i
Marka, mladiće uskih kukova, bistrih očiju i glasova nalik satenskoj papuči preko
vaših golih grudi. Pomislila sam koliko je Kler bila lepa, zaneta plesnim koracima
u dnevnoj sobi žete, pa de bure koliko sam je volela. Pogledala sam Pola Trauta:
„Zar je to važno?cc
„Tebi baš ništa nije važno?cc
„Opstanak“ rekoh, ali čak ni to više nije zvučalo tačno. ,,Valjda.a
,,To nije bogzna šta.u
Naslikala sam leptira u Klerinoj sobi. Lastin repak. Potom još jednog beli
kupusar. „Još učim tu lekciju.“
ZAJEDNO SMO SE ŠETALI Velikim poljem kad je dobio natrag svoje
privilegije. Devojke su ga nazvale mojim dečkom, ali to je samo još jedna prazna
reč koja nije uhvatila istinu. Pol Traut je jedina osoba iz ,,Meka“ s kojom sam
mogla da razgovaram. Hteo je da me vidi napolju, pitao je za adresu, broj telefona,
hteo je nekako da dopre do mene, ali ja nisam znala gde ću biti, a majci nisam
smela da poverim prenošenje poruka. U svakom slučaju, odlučila sam da joj ne
dam novu adresu. Nisam htela da imam više ništa s njom. On mi je rekao naziv
prodavnice stripova u Holivudu i rekao da će tamo proveravati, ma gde se nalazio.
,,Samo na pismo stavi naznaku Za Pola Trauta“
Bilo mi je žao kad mu je dodeljen novi smeštaj u grupni dom u Pomoni. On je
bio prvi dečak posle Dejvija u čijem sam društvu zaista uživala, prvi koji je makar
i ovlaš mogao da shvati šta sam sve prošla. Tek smo počeli da se upoznajemo, a on
je otišao. Morala sam da se pomirim s tim. Na kraju te svi ostave. Dao mi je jedan
svoj crtež, za uspomenu. Nacrtao je mene kao superheroinu u tesnoj beloj majici i
pocepanom šortsu, a moje telo je očigledno predmet pomnog posmatranja i
razmišljanja. Upravo sam porazila nitkova motociklistu, spustila martinku na
njegove krvave gole grudi, a u ruci mi se dimio pištolj. Prosvirala sam mu metak
kroz srce. Nikome ne dopuštam da me dodiruje, pisalo mi je nad glavom.
NEKOLIKO DANA po Polovom odlasku, sedela sam za narandžastim
baštenskim stolom ispred bungalova za mlañe dečake i čekala red za intervju.
Provlačila sam ruku kroz svoju kratku kosu, grejala teme na zimskom suncu. Nije
bilo predviñeno da porodice dolaze u kupovinu poseta je trebalo da ima temu
„hajde da se upoznamo“ ali ovo je bila audicija za ulogu, i svi su to znali.
Nisam brinula. Nisam ni želela da dobijem smeštaj. Radije bih ovde ostala do
osamnaeste. Pol je bio u pravu ima i mnogo gorih mesta oñ „Meka“. Više nisam ni
sa kim htela da se petljam. Meñutim niko nije mogao da ostane.
Za drugim stolom pod velikim borovima odvijao se intervju s dvojicom braće.
Braća su uvek bila najgora. Sladak mališan sedeo je u ženinom krilu, a stariji, ne
više sladak, pubertetlija napućenih usana, stajao je zdesna s riikama u džepovima.
Ljudi su hteli samo malog. Stariji je pokušavao da ih ubedi koliko je odgovoran da
če se starati o malom, iznositi ñubre, kositi travnjak. Nisam bila u stanju to da
giedam.
Svoj prvi intervju imala sam u utorak. Bil i En Grinvej iz Daunija. Već su
godinama uzimali štićenice. Jednu su nedavno vratili pravim roditeljima. Kod njih
je bila tri godine. Bil je nadlanicom brisao usne dok je pričao o tome, a En je
treptala da se ne bi rasplakala. Zagledala sam se u svoje cipele bele ,,keds“ plave
pruge sa strane, široke rupe za pertle. Naruku mi je išlo što se majci još dugo neću
vratiti.
Nisam mnogo govorila. Nisam čak htela ni da ih pogledam. Mogli su mi se
dopasti. Već su mi se dopadali. Njihove dobrote tiho su coktale na mene, kao voda
u kadi. Lako bih im dozvolila da me povedu. Videla sam njihovu kuću, svetlu i
udobnu, u jednoličnom naselju ali lepu, možda dvospratnu. Na stolovima slike
dece, stara Ijuljaška u zadnjem dvorištu. Sunčana gimnazija, čak i crkva zvuči
primamljivo niko tamo nije bio fanatik niti se mnogo brinuo oko grehova ili
prokletstva. Kladim se da su svog sveštenika oslovljavali imenom.
Mogla sam da odem s Bilom i En Grinvej iz Daunija. Meñutim, s njima bih
verovatno zaboravila štošta. Svi leptiri mogli bi da odlete. Nestalo bi presovano
poljsko cveće i Bah izjutra, tamna kosa na jastuku, biseri. Aida i Leonard Koen?
gospoña Kromak i piknici u dnevnoj sobi? pašteta i kavijar. U Dauniju ne bi bilo
važno što znam za Kandinskog i Ipr i francuska imena za baletske pokrete. Mogla
bih zaboraviti crni konac u koži, metak kalibra 8 kako mrvi kost, miris nezavršenih
kuća lice moje majke kad su joj stavili lisice čudnu nežnost s kojom joj je krupni
policajac stavio ruku na glavu da se ne bi udarila pri ulasku u maricu. S En i Bilom
Grinvejern iz Daunija sve bi to izbledelo, nestalo. Amsterdam i Eduardov hotel, čaj
na Beverli Vilširu i Klerina drhtavica kad joj je ona skitnica mirisala kosu. Nikad
više neću gledati beskućnu decu po ulazima na Sansetu i videti sopstveno lice kako
mi uzvraća pogled.
„Dopašće ti se kod nas Astrid“, reče En spustivši mi čistu belu šaku na
mišicu.
Mirisala je na „jergens“ losion za ruke uvela ružičasta slast, ništa nalik „ler di
tanu“ ni „ma grifu“ ni majčinim tajanstvenim Ijubičicama; miris koji se iz
hemijskih razloga mogao osetiti samo na trenutke. Sta više voliš, estragon ili
majčinu dušicu? Sve je to bio san, ni za šta se niste mogli uhvatiti, niste se mogli
osloniti na ptice od brušenog stakla i Debisija.
Pogledala sam Bila i En, dobronamerna lica? izdržljive cipele bez teških
pitanja. Bilovu prosedu plavu kratku kosu, naočari sa srebrnim okvirom, Eninu
standardnu frizuru iz lokalnog salona. Ovo je bilo dostižno, čvrsto i jednostavno i
neuništivo, baš kao svenamenska podna obloga. Trebalo je oberučke da zgrabim
priliku. MeñutiiTL izmakla sam se ispod njene ruke.
Nije da im nisam verovala. U sve što su rekli poverovala sam istog časa, bili
su mi spasenje, rešenje za moj najosnovniji nedostatak. Meñutim, setila sam se
jednog jutra od pre više godina kockasta crkva u Tadžangi, fluorescentna svetla,
iskrzane sklopive stolice. Star opčinjena kao zmija dok prečasni Tomas objašnjava
prokletstvo. Prokleti mogu da se spasu, rekao je, u svakom trenutku. Ali odbijali su
da se odreknu grehova. Iako su beskrajno patili, nisu hteli da ih odbace čak ni zbog
spasenja, zbog savršene božanske ljubavi.
To tada nisam razumela. Ako su grešnici tako nesrećni, zašto više vole svoju
patnju? No sada sam shvatila. Ko sam ja bez svojih rana? Lice mi je sačinjeno od
ožiljaka, život od prošlosti. Naravno, znala sam kuda vodi sve to sećanje, sva ta
žudnja za lepotom i zapanjujuća okrutnost i sveprisutni gubitak. Ali znala sam i da
nikad neću Bilu u kuću doneti težak lični problem dečaka kome sam se previše
dopadala, nastavnika koji me je nepravedno grdio. Već sam videla daleko više
sveta, daleko više lepote i bede i čiste začudnosti nego što bi njih dvoje želeli ili
smeli da pojme.
Znala sam i još nešto: u najvećoj su opasnosti ljudi koji poriču da su to i to i
da su bili tamo i tamo. Oni su bili slepi mesečari na koncima, a prstima su pipali
uprazno, Zato sam ih pustila da idu, ustala i otišla«, znajući da sam se odrekla
nečega što mi se nikad neće vratiti. Ne En i Bila Grinveja, nego neke svoje iluzije
da se mogu spasti, da mogu početi iznova.
Zato sam sad opet sedela za stolom i čekala naredni intervju. Ugledala sam
mršavu brinetu s tamnim naočarima išla je prečicom preko mokrog travnjaka,
štikle su joj tonule u tek zaliveno tlo, ali nije marila što gazi travu. Srebrne
minñuše su joj na januarskom suncu blistale kao ribarski mamci. Džemper joj se
zarozao na jednom ramenu i otkrio crnu bretelu grudnjaka. Spala joj je cipela,
zemlja joj ju je usisala sa stopala. Skakutala je na jednoj nozi i besno mlatila
drugom, pokušavajući da se obuje. Odmah sam znala da ću poći s njom.
23
ZVALA SE Rina Grušenjka. Nedelju dana kasnije povela me je kući u svom
belom „ford ekonolajnu kombiju s nalepnicom „Grejtful ded“ na zadnjem staklu
crvena i plava polovina lobanje rascepljene po sredini, nalik teškoj glavobolji. Beše
hladno, kišovito, nebo zagušljivo, turobno sivo. Svidelo mi se što je zapalila gume
odlazeći s parkinga. Gledajući zid i žicu „Meka“ kako ostaju za nama, trudila sam
se da ne razmišljam suviše o onome što nas čeka. Krivudale smo kroz lavirint
predgraña, tražile autoput a ja sam se koncentrisala na put kojim sam došla bela
kuća s golubarnikom, zelenim žaluzinama, poštanskim sandučetom, orijentalnim
betonskim zidom poprskanim kišom. Visokonaponski kablovi razapeti izmeñu
čeličnih tornjeva sličnih divovima koji drže lastiš do u nedogled.
Rina zapali crnu cigaretu i ponudi i meni jednu. „Rusko ’sobranje’. Najbolje
na svetu.“
Uzeh je? zapalih njenim plastičnim upaljačem, i zagledah se u svoju novu
majku. Ugljenocrna kosa potpuno umršena, beše rupa u ćumurastom popodnevu.
Visoke dojke, stisnute jedna uz drugu, uokvirene crnim pletenim džemperom
raskopčanim do četvrtog dugmeta. Minñuše nalik hvataču snova dopirale su joj do
ramena, a ja nisam mogla ni da zamislim kakvi bi se snovi tu naselili. Kad je našla
autoput, gurnula je traku u kasetofon stari Elton Džon. Like a candle in the wind,
pevala je dubokim grlenim glasom, začinjenim mekim ruskim suglasnicima; mke
na volanu neuredne i pune prstenja, nokti izlizano crveni.
Najednom se kabina ispuni leptirima -lastinim repcima, monarsima,
šarencima, kupusarima lepršavim krilima mojih mnogobrojnih osećanja,
mnogobrojnih uspomena. Nisam znala kako Rina išta vidi kroz paučinu njihovih
krila.
Još manje od godinu dana, rekoh sebi. Samo do osamnaeste. Matuiiraćeš, naći
ćeš posao živećeš svoj život. Ovo je samo besplatan stan dok ne odlučiš šta ćeš
sledeče. Zaboravi na koledž, to ti se neće desiti, pa stoga ne moraš ni da se
spremaš. Nisam bila sigurna da li ću sebi dozvoliti još jedno razočaranje. Nikome
ne dopuštam da me dodiruje. Ziva istina.
Usredsredila sam se na oblike solitera kad su izronili iz sumraka vrhovi im u
oblacima, napola zapamćen san. Skrenuli smo na sever Autoputem , pratile prugu
oko poslovne četvrti Okružne bolnice, skladišnog kompleksa pored pivnice gde su
umetnici živeli u ateljeima tamo smo ma jka i ja odlazile na zabave u nekom
preñašnjem životu, toliko davno da su uspomene izgiedale tuñe, ličile na pesmu
koju sam jednom čula u snu.
Rina je skrenula na Stadionski drum i tu više nije bilo kuća, samo prepletenog
zelenila i betona. Išle smo uporedo s Peticom neko vreme, potom smo prošle ispod
nje i zašle u mali kvart nalik ostrvu ispod nivoa mora, a autoput nam se kao zid
protezao sleva. Zdesna, iza stakala zamrljanih kišom, promicale su ulice a na svima
je stajao znak „Zabranjen izlaz“. Videle smo skučena dvorišta, veš okačen na
konopce, prebačen preko ograda ispred španskih kuća i majušnih drvenih
bungalova, na svim prozorima rešetke. Ugledala sam saksije obešene u makrameu,
dečje igračke na blatnjavim travnjacima, džinovske oleandere. Frogtaun, saopštili
su nam graflti.
Stale smo ispred natmurenog kakaosmeñeg španskog bun~ galova s obimnim
gipsanim ukrasima i tamnim prozorima, ispred šarenog travnjaka okruženog
žičanom mrežom. Na jednoj strani su susedi na kolskom prilazu imali brod veći od
svoje kuće. Na drugoj je živeo vodoinstalaterski preduzimač. Upravo sam tu
pripadala devojka koja je mogla da okrene leña jednoj jedinoj dobroj stvari u svom
životu.
„Svuda poñi kući doñi“, reče Rina Grušenjka. Nisam shvatila da li je ironična
ili ne.
Nije mi pomogla oko stvari. Uzela sam najvažnije slikarski pribor, Direrovog
zeca s Ronovim novcem skrivenim na poleñini i pošla za njom duž ispucale staze
ka izlomljenom tremu. Bela mačka je jurnula unutra kad je Rina otvorila vrata.
„Saša, nevaljalče“, rekla je. „Opet si bio u šteti.“
Trebalo mi je nekoliko trenutaka da se priviknem na tamu u maloj kući. Prvo
sam primetila nameštaj natrpan kao u prodavnici polovnih predmeta. Previše
lampi, nijedna upaljena. Tamnokosa bucmasta devojka ležala je na zelenoj
dezeniranoj plišanoj sofi i gledala TV. Odgurnula je mačku kad joj je ova skočila u
krilo. Pogledala me je, ostala ravnodušna vratiia se emisiji.
,,Ivonu reče Rina. „Ima još stvari. Pomogneš.u
„Tiu, reče Ivon.
„Hej, šta ti ja kažem? Lenčugo.u
„Chingaoko mi kaže.u Meñutim, digla se s premekanog kauča, i tada sam
videla da je trudna. Pogledala me je tamnim očima pod oskudnim pokrivačem od
srpasto očupanih obrva. „Nisi mogla da doñeš na gore mestou, rekla je.
Rina frknu. „Šta za tebe dobro mesto? Reci mi? svi idemo.u
Devojka joj pokaza prst? skide dukser sa starinskog čiviluka, lenjo navuče
kapuljaču preko kose. „Hajde.u
Izašle smo na kišu već je samo sipilo i obe uzele po dve torbe. „Ja sam
Astridu, rekoh.
„Dobro, i?
Odnele smo stvari u sobu na kraju hodnika preko puta kuhinje. Dva kreveta,
oba nenameštena. „Ovo je tvoju? reče Ivon bacajući torbe na njega. „Ne diraj moje
stvari, inače ću te ubiti.u Okrenula se i ostavila me samu.
U sobi je vladao neviñen haos. Odeća na krevetima, na stolu, nabacana uza
zidove, nagurana u otvoren ormar. Nikad nisam videla toliko odeće. Nad krevetom
je Ivon držala slike iz časopisa: momci i devojke drže se za ruke, jašu bez sedala
po plaži. Na komodi je konj od kineskog papira ukrašen svilastim crvenim resama i
zlatnom folijom, čuvao jarkožut portabl-radio, zgodnu kutiju s dvadeset nijansi
senke za oči i sliku mladog televizijskog glumca u ramu od dva dolara.
Skupila sam stvari sa svog kreveta mokar peškir, radničke pantalone, ružičasti
dukser, prljav tanjir i dvoumila se da li je manje uvredljivo da ih bacim na pod ili
na drugi krevet. Na pod odlučila sam. U komodi je meñutim, ostavila dve fioke
prazne a u ormam je bilo šest slobodnih vešalica.
Uredno sam složila odeću u fioke, obesila najbolje stvari, namestila krevet. Za
ostalo nije bilo mesta. Ne diraj moje stvari, inače ću te ubiti, rekla je. Iste reči koje
sam i ja jednom izgovorila. Tada sam se setila svoje sobe kod Kler, svog prvog
susreta s njom i začuñenosti kako ću je napuniti. Ona mi je pružila previše, nisam
mogla sve da sačuvam. Zaslužila sam ovo. Smestila sam stvari u plastične kese i
gurnula ih pod metalni okvir starinskog kreveta sve svoje artefakte. Sve svoje
ličnosti. Pravo groblje. Nad krevet sam okačila crtež Pola Trauta. Nikome ne
dopuštam da me dodiruje. Upitala sam se gde je on sada, da li ću ga ikad više čuti.
Da li će ga iko ikad voleti, pokazati mu šta znači lepota.
Nakon što sam se raspakovala, preko uskog hodnika prešla sam u kuhinju,
gde je Rina sedela s drugom devojkom, tamno podrasle kose obojene u ciklamu.
Obe su otvorile po bocu „hajnekena“ i delile su prljavu staklenu pepeljaru. Svi
pultovi bili su zakrčeni prljavim suñem i otpacima od hrane. „Astrid. Ovo je druga,
Niki.“ Rina se okrete ciklama-devojci.
Ta me je odmerila pomnije nego trudnica. Smeñe oči izvagale su me s
tačnošću od deset grama, potapšale me proverile šavove na mojoj odeći. „Ko te je
tukao?“
Slegnuh ramenima. „Neke devojke u ’Meku’. Prolazi.“
Niki sede u stoličicu i zabaci koščate ruke iza glave. „Sestre ne vole da im se
neko petlja s muškarcima.“ Pognula je glavu da srkne pivo, ali nije skidala pogled
s mene. „One su te i isfrizirale?a
„Sta, ti si policajac?“ reče Rina. „Pusti je.“ Ustala je i izvadila još jedno pivo
iz olupanog frižidera, prekrivenog nalepnicama rok-grupa. Brz pogled na
unutrašnjost nije obećavao. Pivo, restoranska ambalaža, neki mesni doručci. Rina
podiže pivo. „Hoćeš?“
Uzela sam. Sad mi je ovo bila kuća. Pile smo pivo, pušile crne cigarete. Pitala
sam se šta se još radi u Ulici Ripl.
Rina je počela da traži nešto po kredencima, otvarala je i zatvarala izgrebana
bež vrata. Tu nije bilo ničeg osim gomile starih prašnjavih lonaca, starih čaša i
tanjira. „Ti jedeš čips koji ja kupim?“
„Ivon“, reče Niki pijući njeno pivo.
„Jede za dvoje“, reče Rina.
Niki i Rina otišle su nekud kombijem. Ivon je zaspala na kauču na boku,
sisajući palac. Bela mačka sklupčala joj se uz leña.
Na stolu je stajala prazna kesa čipsa. Televizor je još bio uključen lokalne
vesti. Helikopter se srušio na Autoput 10. Ljudi plaču, reporteri ih intervjuišu
pored druma. Krv i konfuzija.
Izašla sam na trem. Kiša je stala, zemlja je mirisala vlažno i zeleno. Dve
devojke mojih godina šetale su svoju decu, jedno na triciklu, drugo u ružičastim
dečjim kolicima. Zurile su u mene, očupane obrve učinile su im lica
bezizražajnima. Svetloplava američka kola iz šezdesetih nečija dika i radost, sva od
uglancanog hroma i belih presvlaka, motora dubokog i eksplozivnog, progrmela su
pored nas a mi smo ih odgledali kako se penju do vrha Ulice Ripl.
Na zapadu se otvorila pukotina u oblacima i zlatna svetlost oblila je udaljena
brda. Dole, na ulici več je bilo mračno ovde će se rano smrkavati, uzvišice s druge
strane puta blokiraju svetlo? ali sunca je bilo na višem kraju ulice i na brdima, po
zlatastim kupolama opservatorije koja se uzdizala s obronka planine kao katedrala.
Pošla sam ka svetlosti mimo poslovnih lokala, kućica koje su nudile brigu o
deci dvospratnih kvadripleksa s drvenim stepeništima i palmama banane i
stabljikama kukuruza u dvorištu mimo pekare Doli Medison. Mimo prodavnice
elektronike. Prodavnice drangulija, „Kadilak Džeka“, prerijske zaprege u
ograñenom dvorištu. Automehaničarske radnje „Salazar Mazda“ na uglu gde je
Flečerov drum prelazio reku.
S mosta se pružao pogled na reku, ugrejanu darom zamirućeg svetla što se
probijalo kroz izudarane sive oblake. Reka je tekla pod putem, hrlila ka Long Biču.
Oslonila sam se rukama na vlažnu betonsku ogradu i pogledala na sever, ka brdima
i parku. Voda je tekla meñu velikim betonskim nasipima dna pokrivenog
decenijskim muljem i stenjem i drvećem. Vraćala se u svoje divlje stanje uprkos
masivnoj nagnutoj obali tajanstvena reka. Visoka bela ptica hvatala je ribu meñu
kamenjem, stojeći na jednoj nozi, kao na japanskom duborzu. Pedeset pogleda na
Losanñelesku reku.
Zatrubila je sirena, a neki čovek je kroz prozor viknuo: „Daj malo.“ Nije
važno na mostu ionako niko nije mogao da zaustavi kola. Pitala sam se da li je Kler
ovde, da li me vidi. Poželela sam da joj pokažem ovog ždrala i rečno dno. Prizor je
bio divan i nisam ga zaslužila, ali nisam odolela da ne podignem lice ka
poslednjern zlatnom svetlu.
SUTRADAN nas je Rina probudila pre zore. Sanjala sam da se davim
brodolom na severnom Atlantiku, buñenje mi je došlo kao poručeno. Soba je još
bila mračna i ledena. „Proleteri svih zemalja, ustajteu, reče Rina rasterujuči nam
snove dimom crne cigarete. „Nemate šta da izgubite osim ’viza kartice, ’hepi
mila’, ’koteksa’ s krilcima. Upalila je svetlo.
Ivon je zastenjala u drugom krevetu, podigla cipelu i nejako je bacila na Rinu.
„Jebem ti četvrtak.
Obukle smo se okrenute leñima jedna drugoj. Ivonine teške grudi i bujne
butine bile su zapanjujuće lepe. U njenim linijama prepoznala sam Matisa,
Renoara. Bila je mojih godina, ali sam ja pored nje izgledala kao dete.
„Ta puta* ima da mi leti u Imigraciono. Sutnuću je ravno natrag u Rusiju.u
Preturila je gomilu odeće, izvukla rolku, omirisala je, bacila nazad. Ja sam se
oteturala niz hodnik da se umijem i operem zube. Kad sam izašla, ona je već bila u
kuhinji i sipala kafu iz olupanog termosa, šakama trpala krekere u torbu.
U hladnoj tami su iz auspuha „forda“ izletali oblaci bele pare, avetinjski beli,
ali ipak nisu sasvim prikrili sivi git na karoseriji. U velikom kapetanskom sedištu
Rina Grušenjka je pušila crno „sobranjefiC zlatnog vrha i srkala kafu iz kartonske
šolje. Iz kasetofona su svirali Rolingstonsi. Svojim čizmama s visokim štiklama
udarala je ritam po kontrolnoj tabli.
Ivon i ja ušle smo pozadi i zatvorile vrata. Bilo je mračno mirisalo je na
plesnive tepihe. Zajedno smo se nabile uz bok kola na iscepanom sedištu. Niki je
ušla napred, a Rina je odalamila menjač i ubacila u brzinu. „Miluj, ne siluj.cc Niki
je zapalila „marlborocc vlažno se zakašljala i pljunula kroz prozor.
„Ja ostavila duvan zbog bebe aP šta mi vredia, reče Ivon.
Rina je našla prvu brzinu, pa smo se zašunjale mirom Ulice Ripl. Narandžasta
ulična svetla obasjavala su tihi kvart noćna smena u pekari Doli Medison
zamirisala je vazduh karamelom i vanilom. Čula sam kamione kako staju pored
istovarnih kapija dok smo se penjale od reke. Svirnula je duboka kamionska sirena,
a Rina je našušurila svoju umršenu crnu kosu. Bluza joj je već u pet ujutru bila
raskopčana, a rascep meñu dojkama izrazito uzdignut vonderbraom. Lepim altom,
uglas s trakom, pevala je o tome da vam neke devojke daju dijamante, neke
„kadilakeV' Džegera je imitirala vrlo upečatljivo.
Skrenule smo levo na Flečer, pored „Mazdinog“ servisa i „Star stripa“, a
kombi nam je u vlažnoj tami zveketao poput kante. Prošle smo ispod Petice i prešle
Rečni drum zamirisan hamburgerima iz „Rika“. Skrenula je levo kod kafane
„Astro“, čiji je parking bio pun policijskih kola. Pljunula je triput kroz prozor dok
smo prolazile.
Zatim smo počele da se penjemo u četvrt uskih ulica, kuća zguranih na
strmini, omalterisanih dupleksa i teško opisivih kocaka, mestimično u španskom
stilu. Stepeništa ka vrhu brda garaže ka podnožju. Klekla sam izmeñu prednjih
sedišta zarad boljeg pogleda. Odatle se videla cela rečna dolina farovi automobila
na Petici i Dvojci, uspavana brda Glasel parka i Elizijan Hajtsa, istačkana
svetlošću. Prazni placevi, puni divlje miroñije, u vlažnoj tmini mirisali su na paprat
i sladić. Miris se mešao s plesni kombija i cigareta i sa zadahom ostataka alkohola.
Rina je bacila cigaretu kroz prozor.
Ivon je upalila lampicu u kabini i prelistavala časopis Seventin, uflekan
vodom. Plavuša na naslovnoj strani smešila se hrabro, iako očito užasnuta što se
obrela u takvim okolnostima. Pogledala sam časopis preko Ivoninog ramena.
Nikad nisam shvatala gde nalaze sve te srećne tinejdžerke bez bubuljica. Ivon je
zastala kod slike momka i devojke koji su bez sedla jahali debelog konja na plaži.
„Jesi li ikad jahala?“
„Ne. Jednom sam bila na hipodromu.“ Medejin Ponos, pet prema jedan.
Njegova ruka na njenom struku. „Ti?“
„Jahala sam ponija u Grifln parku“, reče Ivon.
„Tamo“, pokaza Rina.
Siva kuća sa šarenom fasadom, crne plastične kese bačene pored kanti. Rina
je zaustavila kola, a Niki je iskočila i perorezom rasekla jednu. „Odeća.“ Ona i
Ivon dodale su mi kese. Behu teže nego što sam očekivala, mora da su na dnu bili
kuhinjski ureñaji. Ivon ih je lako dizala, bila je jaka kao muškarac. Niki ih
uvežbano ubaci u kola.
„Tako sam umorna“ reče Ivon kad smo ponovo krenule. „Mrzim svoj život.“
Napunila je šolju, iskapila je, ponovo je napunila i pružila je meni. Instant kafa,
vrela i prejaka.
Za volanom je Rina vukla iz cigarete, držala ju je kao olovku. „Rekla ti ja
otarasi se. Sta će ti beba? Kravo.“
Rina Grušenjka. Rok-muzika i američki žargon, oboje zastarelo pre dvadeset
godina, „stoličnaja“ s popustom u „Bargen serkusu“. Oštrila je svoje crne svračje
oči na gomili uredno složenih kanti za ñubre i kontejnera. Tim očima mogla je da
vidi i u mraku. Jutros je stavila ogrlicu od srebrnih milagra*, ruku, šaka, nogu. Po
pravilu, ti predmeti kačili šu se za baršunastu haljinu Bogorodice kojoj se molite,
ali za Rinu su to bili samo založeni organi.
„Hej, ljudi repe“, viknula je kroz prozor dok smo prolazili pored
zaustavljenog „kadilaka“ meksički par praznio je nečiji kontejner. U prtljažnik i na
zadnje sedište natrpali su kese pune konzervi i boca. „Dobro utro, kulaks.**"***
Nasmejala se široko, zasvetlucaše joj zlatni zubi.
Bezizražajno su nas gledali dok smo prolazile.
Rina je pevala s Mikom svojim teškim naglaskom, lupkala prstenom po
plavom volanu, pružala i uvlačila vrat kao pile. Imala je dubok glas, dobar sluh.
Niki zevnu i protegnu se na suvozačkom sedištu. „Moram u neko doba da
odem do posla i uzmem svoj kamionet. Verner me je sinoć vodio kući.“ Nacerila
se zubatim osmehom.
Rina srknu iz kartonske šolje. „Kobaja.“
* Šp. milagro čudo; votivna ponuda svecu, mali predmet koji se kači za ikonu
ili kip; u slučaju molitve za isceljenje, milagro često ima oblik obolelog organa.
(prev.)
** Rus. Dobro jutro, kulaci. (prev.)
*** U ovom romanu su neke ruske reči pogrešno napisane, ali su
prenete prema izvorniku. (prev.)
„Četiri puta, reče Niki. „Jedva hodam. Verner, navodno promoter nemačkog
roka došao je u „Bavarijan gardens? gde je Niki radila tri večeri nedeljno, iako još
nije imala dvadeset jednu godinu. Nabavila je lažne isprave od jedne Rinine
prijateljice.
„Dovedi kobaju. Treba mi.
„Nema šanse reče Niki. „Ako pogleda neku od vas kučke ima da mi leti prvim
avionom za Frankfurt.
„Ma bojiš se da ne ukapira da si muško? reče Ivon.
I nadalje su ovako razgovarale, neprekidno poput talasa. Naslonila sam
podlaktice na oksidisanu plavu konzolu izmeñu prednjih sedišta. Preda mnom je
ležao kolaž otpadaka, nalik šumskoj stelji: prazne crne pakle „sobranja“, leci na
španskom, mala četka puna crne kose privesak za ključeve s plavim gumenim
novčanikom., onaj što ga stisnete sa strane pa mu se usta otvore. Igrala sam se njim
kao da peva Rolingstonse na plejbek.
Sunce se bledo pomoli na istočnom horizontu sivobeli oblaci nalik
zamrljanim pastelama nebo obojeno sunñerom. Postepeno su ljudske rukotvorine u
krajoliku nestale vozni parkovi autoput kuće i putevi a ostala su samo plava brda
osvetljena praskozorjem crvena nad grebenima. Scena iz vesterna. Gotovo sam
ugledala krake džinovskog saguara kojota i lisicu u trku. Velika kotlina, Dolina
dima. Zadržala sam dah. Poželela sam da zauvek ostane ovako, bez ljudi bez grada,
samo izlazeće sunce i plava brda.
Meñutim, sunce je obasjalo grebene vratilo Dvojku i Peticu jutarnji saobraćaj
prema gradu, kamiondžije što su se zaputile ka Bejkersfildu i razmišljale o
palačinkama nas u kombiju po ñubretarskom danu.
Nastavile smo da prevrćemo gradski otpad, pokupile smo policu za vina i dve
slomljene trščane stolice. Uzele smo aluminijumsku šetalicu kutiju buñavih knjiga
i ceo kontejner praznih boca piva „roling rok“, koje su pojačale plesniv smrad na
zadnjem sedištu. Ja sam strpala u džep knjigu o budiznm, kao i jednu pod nazivom
Moja Antonija.
Dopadale su mi se ove vijugave ulice obronci isprskani bugenvilijama i
dugim stepeništima. Provezle smo se pored kuće u kojoj je živela Anais Nin, a ja
nisam imala kome da je pokažem. Majka je nekada volela da prolazi pored
losanñeleskih
dornova poznatih pisaca Henrija Milera, Tomasa Mana, Išervuda? Hakslija.
Setila sam se tačno ovog pogleda na jezero, tačno ovog kineskog poštanskog
sandučeta. Imale smo sve njene knjige. Sviñali su mi se naslovi -Merdemne do
vatre, Kuća incesta i njeno lice na koricama lažne trepavice, kosa kovrdžava i
uvijena. Postojala je i slika njene glave u ptičjem kavezu. Ali ko je još za to mario?
Stale smo da kupimo krofne i uplašile skup golubova, koji uzleteše u velikom
uzlepetalom točku tamnosivog i svetlosivog ponesoše bajato jutarnje sunce na
krilima, a svežina je već nestajala iz vazduha. Ivon je ostala u kombiju i čitala
časopis. Devojka za šankom protrljala je sanjive oči kad smo Rina, Niki i ja ušle u
radnju. Rina se u pantalonama boje višnje nagnula nad staklenom vitrinom,
namerno prikazujući grudi i zadnjicu beskučnicima i duševnim bolesnicima iz
obližnje dnevne bolnice, okrutno se šepureći onim što im je nedpstižno, a ja sam se
setila Kler kad joj je skitnica mirisao kosu. Naručile smo krofne sa džemom
prelivom, glazurom. Rina je uzela punu šolju kafe.
Pred vratima je čučao čovek, a u rukama je držao piañanj pun bubamara u
plastičnim mehurima.
„Bubamare zapevao je. „Bubamaaaare.
Beše sitan, žilav neodredive starosti, uvelog lica, crne brade i konjskog repa
prošaranih sedim dlakama. Za razliku od većine uličara nije izgledao ni pijan ni
lud.
Rina i Niki su ga ignorisale, ali ja sam zastala da pogledam crne tufnice koje
su puzale u mehurima. Šta fali učtivosti? A ionako nikad nisam videla da se neko
izdržava prodajom bubamara,
Jedu biljne vaši u vrtovima“ rekao je.
„Nemamo vrt“ odgovorih.
Nasmešio se. Zubi mu behu sivi ali ne i pokvareni. „Svejedno uzmi jednu.
Donose sreću.a
Dala sam mu dolar, a on mi pruži bubamare u plastičnom mehuru.
U kombiju smo natenane jele prženo testo i kofein. Šećer nam je popadao po
odeći. Najgora je na Ulici Ripl bila hrana. Stalno smo naručivale jelo iz restorana.
Kod Rine niko nije kuvao. Nije postojala čak ni knjiga recepata. Olupani lonci iz
smeća behu prekriveni prašinom, Četiri žene pod jednim krovom a nijedna ništa ne
zna, ništa neće da radi. Prosto bismo pozvale „Tajni Taj“. Za ljude koji skupljaju
prazne pivske boce, bacale smo novac šakom i kapom.
Dok smo se vozile na drugu stranu jezera, polako sam okretala svo j mehur i
posmatrala bubamare kako trče da se ne bi izvrnule. Bile su zdravije nego što sam
očekivala. Uhvaćene jutros. Zamislila sam strpljive plave bubamardžijine oči kako
traži crvene tačkice po rosnoj paprati.
Bacije natrag, rekla je Kler. Takoje živa.
Meñutim, donosile su sreću tako je rekao bubamardžija.
Izmeñu prednjih sedišta viñela sam Srebrno jezero ugnežñeno meñu brdima,
ogledalo za vedro nebo, Podsetilo me je na jedno mesto u Švajcarskoj, gde sam
jednom bila s majkom. Planina se spušta ravno do jezera, na obronku gradić. Bilo
je kamelija i palmi i visokih uskih žaluzina, a dok smo ručale, počeo je da pada
sneg. Po ružičastim kamelijama.
Sada smo bile na skupoj strani jezera. Cežnjivo smo piljile u velike kuće
španski stil, Kejp Kod stil, Nju Orleans stil u jutru zamirisanom hlebasto-slatkom
aromom rogača. Zamišljale kako bi biio kad bismo bile toliko stvarne. „Ona je
moja“, reče Ivon pokazujući polutjudorsku kuću s ciglastim kolskim prilazom.
Niki se dopadala jedna moderna, sva od stakla sa tavanica su visili lusteri u stilu
pedesetih, Kolderov mobil*. „Ne želim nikakvo smeće u svojoj kući“, rekla je.
„Zelim je skroz praznu. Hrom i crna koža.“
Dok smo vijugale uzbrdo, prošle smo pored kuće u kojoj je neko svirao kiavir
pre odlaska na posao. Beše to zgrada u španskom stilu, bela, s krovom od crepa i
živim hrastom u majušnom dvorištu iza ograde od kovanog gvožña. Izgledala je
tako bezbedna, mogla je da bude utočište za lepotu, kao bazen za svetlucavu
pastrmku.
Rina je primetila da gledam kuću. „Misliš da oni ne dobiju problem?“ reče.
„Svako ima problem. Ti imaš mene, oni imaju osiguranje, plaćanje kuće, gudru.“
Nasmešila se, prikazavši razmak izmeñu sekutića. „Mi smo slobodne ptice. Oni
žele da budu kao mi.“
* Mobil pokretna skulptura; začetnik te forme američki je vajar Aleksander
Kolder (Alexander Calder? 1898-1976). (prev.)
Stale smo pred kućom navrh brda, na pločniku je biio stvari. Iskočila sam,
uzela dečju ogradicu, visoku plavu stolicu s flekama od hrane, dubak i auto-sedište.
Ivonine se oči smračiše kad je videla šta joj dajem. Ten joj je izbledeo u bež, usta
joj se stisnuše. Zgrabila je stolicu i bacila je pozadi, grublje nego što je bilo
potrebno.
Sklupčala se na sedištu kad smo ponovo krenule, uzela Seventin i počela da
ga lista drhtavim rukama. Zatvorila ga je i zagledala se u devojku na naslovnoj
strani, devojku koja nikad nije bila trudna, nikad nije imala socijalnu radnicu ni
plombe. Ivon prevuče rukom preko izvitoperene korice. Videlo se da želi da zna
isto što i ta devojka, da oseti isto što i ona, da bude tako lepa, poželjna,
samopouzdana. Kao kad ljudi dodiruju statuu sveca.
,,Je l bi mi dobro stajala plava kosa, šta misliš?u reče Ivon stavljajući sliku
pored svog lica.
„Meni nije nikad donela ništa dobro“, rekoh okrećući bubamare, terajući ih da
trče.
Videla sam Klerino lice na obalama Mekenzija, kad me je preklinjala da
pustim ribu. Bar toliko mogu da učinim. Ionako sama moram da se postaram za
svoju sreću. Nagnula sam se iza Niki i otvorila mehur na vetru.
BlLO JE petnaest do osam kad smo stale ispred gimnazije „Maršal“. Moja
osma škola u pet godina. Glavna zgrada imala je komplikovanu fasadu od cigle, ali
su s obe strane stajali montažni objekti. Ivon je pognula glavu nad časopisom, jer
se postidela. Upravo je te zime napustila školu.
„Hej“? viknula je Rina za mnom kad sam izašla iz kombija. Nagnula se preko
Niki, držeći dve smotane novčanice. „Para vrti gde burgija neće.“
Uzela sam novac i setila se Amelije dok sam ga stavljala u džep. „Hvala.“
Niki je krišom pogledala decu koja su sedela na zidu i dovršavala cigarete pre
časa. „Skola je grozna. Što je ne batališ? Rini je svejedno.“
Slegnuh ramenima. „Imam samo još jedno polugoñe“, rekoh. Ali iskreno,
plašila sam se da opet izgubim nešto u životu.
14 Re: Janet Fitch - Beli oleander Sre Feb 15, 2012 12:31 am
Margita
Administrator
24
PRIDIGLA SAM SE u krevetu u jedan ujutru., ušiju zapušenih vatom., dok su
Rina i društvo pravili zabavu u dnevnoj sobi. Sad su baš kmečali uz staru ploču
grupe Hu, odvrnutu tako glasno da mi se pod tresao. Upravo je zato Rina volela
život pored preduzimača i pekara i gvožñarskih radnji. Mogla je da diže buku
koliko joj duša hoće. Učila sam: u Ulici Ripl postoji samo rokenrol. Niki je pevala
u tri različite grupe, a Rinina lična diskoteka sastojala se od svih velikih bendova iz
sedamdesetih, koje je prvi put čula na crnoberzijanskim snimcima u
Magnitogorsku. Trudila sam se da se setim Debisijevih melodija, gamelana, Majlsa
Dejvisa, ali mi ih je bas-linija grupe Hu izbila iz glave.
Za mene je taj rok bio samo nastavak bezličnog seksa u muškom svetu? seksa
uz betonski zid iza klozeta. Dajte mi Satijevu tonsku poemu nalik svetlu na
Moneovom plastu sena ili Brazilku Astrud nalik Matisovoj liniji. Pustite me da u
poluzamračenoj sobi na jugu Francuske legnem s Matisom i nežnim lepetom belih
golubica, njihovim blagim gugutom. Nemamo još mnogo vremena, Anri, uskoro
dolazi Pikaso u velikim čizmama. Treba da iskoristimo ovo popodne.
Nedostajala mi je lepota. Tadžanga i njene noći s previše zvezda Klerin vrat
dok se naginjala nada mnom i pregledala mi domaće zadatke. Majka dok roni u
holivudskom bazenu melodija njenih reči. Sve je sad nestalo. Ovo je bio moj život,
savršena slika. Usamljenostje Ijudska priroda, naviknise na nju.
Ivonin krevet bio je prazan oko jedanaest je s nekim otišla na zabavu s druge
strane reke. Sedela sam u krevetu, crtala pod svetlošću lampe, srebrnastim šapatom
gonila indigo trag uljane pastele po ljubičastom papiru. Bio je to čamac, tamni
kanu na obali mora bez mesečine. U čamcu nije bilo ljudi, vesala, jedara.
Setila sam se neosunčanih mora Kublaj kana, setila sam se da su majčini
Vikinzi brodovima slali svoje mrtve na pučinu.
Dunula sam u ruke, protrljala ih. Peč nije radila. Rina je još nije bila
popravila. Stalno smo nosile džempere. „Hladno? kazala je. „U Kaliforniji? Šališ
se. Oni tamo nisu osećali zimu, jer su njakali uz ploče i pili „lovački brendi“, neki
visokooktanski ruski specijalitet s ukusom votke začinjene ekserima.
Osvrnula sam se po skučenoj, pretrpanoj sobi, nalik magacinu u prodavnici
polovne robe. Zamišljala sam šta bi majka rekla kad bi videla ko sam sada, njena
goruća mala umetnica. Samo još jedan polovni predmet u Rininoj proñavnici
drangulija. Sviña ti se ova lampa s loptastom zelenom osnovom? Ponudi cenu. Šta
kažeš za uljanu sliku bucmaste seljanke s narandžastom maramom? Za tebe deset
dolara. Buket cveća s perlicama? Popričaj s Rinom, daće ti ga za sedam i pedeset.
Imamo čupavi orijentalni tepih, sto od čvrste hrastovine, jedva primetno nagnut, a
uz njega i pet rasparenih stolica, posebna ponuda. Imamo ogroman ,tiki“ servis za
salatu i kompletnu Enciklopediju Britaniku od 1962. Imamo tri čupave bele mačke,
mačje dlake po celoj kući, mačji miris posvuda. Sve to, a još i starinski haj-faj
sistem u ormariću od trešnjevog drveta, i gomilu ploča iz sedamdesetih, višu od
Bouvijevih cipela s platformom.
A naša odeća, majko, kako ti se sviña naša odeća? Majice od poliestera i
plitke pantalone boje lavande, žuti bluzoni s industrijskim rajsferšlusima. Odeća se
selila od ormana do ormana dok nam ne bi dosadila, a onda bismo je prodavale i
kupovale nešto novo. Sada me više ne bi prepoznala. Kosa mi raste, našla sam
tamne naočari u stilu Džeki O, stalno ih nosim.
Moja odeća je nestala, odeća bogatog siročeta, etiketirana „Fred Segal“ i
„Barniz Njujork“. Rina me je naterala da je prodam. Sigurna sam da bi se ti
saglasila s tim. Jedne subote smo istovarale robu na parkingu pored „Natalijinih
noktiju“. Slagala sam šolje za kafu kad sam videla Rinu gde izvlači moju odeću iz
crne plastične kese za smeće. Moju plavu jaknu od tvida, moju halter-haljinu
„Betsi Džonson“, moju pidžamu u stilu Mirne Loj.
I kači ih za vešalice na gondolu.
Strgla sam ih s gondole i stala da drhtim. Preturala je po mojim fiokama i
mom ormanu. „Ovo je moje.“
Rina me je ignorisala, rastresla dugu ružičasto-sivu suknju, obesila je o
vešalicu. „Šta će ti? Najlepša odeća u ’Maršalu’? Možda zbog ’Tajni Taja’,
’Trejder Džoa’? Možda zovu iz Melrouzplejsa da glumiš?c Sagnula se, uzela
gomilu mojih „Fred Segalcc majica., utrapila mi ih u naručje. „Evo.cc Na vrh je
stavila kolut selotejpa i flomaster. „Ti odredi cenu ti uzmi novac, ladno*}“
Nastavila je da vadi moje stvari iz kesa za smeće, da ih kači. Golubijesive duboke
pantalone s edvardijanskom jaknom, crni plišani okovratnik. Belu bluzu s
čipkanom prednjicom. Haljinu „Džesika Meklintokcc s belom vezenom kragnom.
„Ne tocc, rekoh. „Hajde, imaj milosti.cc
Rina zaškilji na mene, razdraženo oduva pramen čupave crne kose s lica. „Za
to dobiješ dobru cenu. Što to čuvaš, za čajanku s carevićem Aleksejem? Ubili ga
još 1918.“ Izvadila je haljinu iz kese protresla je i okačila. „Jašta.cc
Stajala sam naručja punog svilenih majica, egipatskog pamuka. Gorka klešta
stezala su mi grlo, cedila ga kao limun. Ne može da me natera da prodam svoju
odeću. Kakva veštica.
Meñutim nisam mogla da potisnem pitanje: zašto, u stvari, ja zaista čuvam tu
odeću? Kad će mi opet trebati „Džesika Meklintokcc od dvesta dolara? Bila je to
haljina za pečenu gusku punjenu kestenjern, haljina za Pučinija u Muzičkom
centru, haljina za pozlatu na kineskom porcelanu. Pogledala sam Rinu i njenu
sjajnu crvenu bluzu, otkopčanu do trećeg dugmeta, njene visoke štikle i džins. Niki
je slagala kuhinjsku opremu kosa boje ciklame i crni poliester. Ivon, okrugla poput
dinje, u purpurnoj bebi-dol haljini sa spiralnim dezenom iz šezdesetih, tužno
namešta stvari za bebe, stavlja izlizanog plišanog medu u visoku stolicu.
Zašto niko nikad ne može ništa da zadrži? Ti nikad nisi verovala u
sentimentalnost, majko, čuvala si samo sopstvene reči, jednu sliku moje bake i
sliku svoje krave iz 4-H**. Samo je Kler umela da čuva uspomene. Nju je,
meñutim, zbunjivala sadašnjost.
:' Rus. važi. (prev.)
** Engl. Head, Heart, Hands, Health Glava, Srce, Ruke, Zdravlje; program
koji je Ministarstvo poljoprivrede SAD osmislilo kao pomoć mladim ljudima da
postanu produktivni grañani, time što ih angažuje u korisnim veštinama
(poljoprivredi, uzgoju životinja i stolarstvu) zajedničkim delatnostima i ličnom
razvoju. (prev.)
„Neko mi ju je poklonio“? najzad sam rekla Rini.
„Pa?“ Rina podiže pogled s vešalica. „Imaš sreće, neko ti poklonio. Sada
prodaš, uzmeš pare.u
Zlovoljno sam stajala, i dalje držeći majice.
„Hoćeš kola?“ reče Rina. „Umetnički koledž? Misliš da ne znam? Kako
misliš da platiš? Dakle, ova haljina. Lepa haljina. Neko poklonio. Ali novac je...“
Zaćutala je boreći se da nañe pravu reč, šta je novac. Najzad je digla ruke. »Novac.
Hoćeš da se sećaš, samo se sećaj.“
Tako sam i uradila. Stavila sam cenu na svoj tamnocrveni baršunasti san. I to
visoku, nadajući se da se neće prodati. Na sve sam stavila visoku cenu. Ali je
prodaja išla. Kad je sunce odskočilo, otišle su teške mušterije, a došli su parovi,
polagano podruku stari ljudi u šetnji, mladi ljudi. Prodala sam majice, pantalone,
jakne. Meñutim, tamnocrvena haljina nije otišla ni do popodneva. Ljudi su stalno
pitali Rinu da li tu zaista piše sto dolara.
„Kako ona kaže“, odgovori Rina dubokim glasorn, naznačavajući da je
bespomoćna.
„Ovo je ’Džesika Meklintok“ rekoh pravdajući se. „Nije nošena.“ Sto je moja
greška, jer sam očekivala da će biti budućnosti da će se san nastaviti bez prekida.
Još sam se sećala kako mi je stajala kad sam je probala u prodavnici na
Beverli Hilsu. Izgledala sam nedužno, kao nečija kći, kao nečija prava kći.
Devojka o kojo j se brinu. Devojka u toj haljini nije devojka koja je ručala cigarete
i pivo, koja se podavala ocu na parčićima tepiha u nedovršenoj kući. Ta haljina nije
znala kako da zaradi za život ako bi morala, nije morala da brine o zubima ni o
majci koja se možda i neće vratiti kući. Kad sam stala pred Kler, naterala me je da
se okrenem kao balerina u muzičkoj kutiji, rukama prekrila usta, a ponos je tekao
iz nje poput suza. Verovala je da ja jesam ta devojka. A na trenutak sam
poverovala i ja.
Ceo dan sam im pomagala da je navuku, gladila saten po njihovim znojavim
ramenima zakopčavala rajsferšlus koliko god je moglo bez pucanja. Nakon što ju
je i peta žena probala., počelo je da mi biva svejedno. Oko tri sata došla je grupa
devojaka, a jedna je neprestano gledala crvenu haljinu, prinela je uza sebe. „Mogu
li da probam ovo?“
Skinula sam plastiku, navukla joj haljinu na ruke, pa preko slabe paperjaste
kose, povukla je duž njenog tela, zakopčala je dok je ona pridizala tamni konjski
rep. Njoj je stajala tačno kako treba. Kako meni nikad nije. Devojku nikad pre
nisam videla. Nije išla u „Maršal“. Verovatno je išla u „Čisto srce“ ili u francusku
školu. Devojka o kojoj se brinu, nečija kči. Sačuvala sam joj haljinu dok je ona
otišla u prodavnicu da se javi majci. Petnaest minuta kasnije pojavila se starija
žena u maslac-žutom „mercedesu“, crnim lanenim širokim pantalonama, antilopmokasinama
s kopčama. Pomogla sam devojci da ponovo navuče haljinu, a žena
mi je dala čvrstu novu stotku. Trebalo je da idu na roñakino venčanje u Njujork.
Haljina će biti savršena za to. Po majčinom izrazu lica bilo mi je jasno da tačno zna
kolika joj je stvarna vrednost.
Ostale smo tu do pet, a onda počele da sklanjamo robu i punimo kombi i
Nikin kamionet. Ja sam prodala sve svoje stvari. Sela sam na branik kombija i
prebrojala novac. Zaradila sam preko četiristo dolara.
„Vidiš, nije tako loše“ reče Rina balansirajući s kutijom tanjira na kuku.
„Koliko si dobila?“
Promrmljala sam sumu, postiñena, ali i pomalo ponosna. Bila je to moja prva
zarada u životu.
„Dobro. Daj mi sto.“ Pružila je ruku.
„Zašto?“
Pucnula je prstima, ponovo pružila ruku.
„Ni govora.“ Sakrila sam novac iza leña.
Crne joj oči sevnuše zlovoljom. „Šta misliš, sama prodaješ na uglu? Ti platiš
meni, ja platim Nataliji, Natalija plati kućevlasniku šta misliš? Svako plaća
nekome.“
„Rekla si da mogu da zadržim novac.“
„Pošto meni platiš.“
„Pobogu“, reče Niki prateći scenu dok je slagala jeftinu odeću na ćebe.
„Hajde, plati joj. Moraš.“
Odmahnula sam glavom.
Rina premesti kutiju na drugi kuk, a potom progovorila grubim glasom.
„Slušaj me, devushka*. Ja plačam, ti plaćaš. Samo posao. Kad si poslednji put
imala trista dolara u ruci? Pa što ti ja onda smetam?“
Kako sam mogla joj kažem? Sta je s mojim osećanjima, htedoh joj reći, ali zar
bi bilo svrhe? Za nju je sve bilo samo novac, sve se moglo trampiti za novac.
Ukrala je nešto od mene, pa me čak i naterala da to prodam u njeno ime. Stalno
sam se pitala šta bi ti uradila, majko. Ali bezuspešno. Nisam mogla da te zamislim
prepuštenu na milost i nemilost Rine Grušenjke na parkingu pored „Natalijinih
noktiju“ kako prodaješ odeću i plačeš nad haljinom. Nisam znala šta drugo da
uradim, pa sam dala stotku, dala sam crvenu haljinu, a ona mi ju je istrgla iz ruke
kao besno pseto.
Meñutim, dok sam sedela u krevetu, slušala buku i smeh i povremenu tresku
iz dnevne sobe, znala sam da sada čak i ti nekome moraš da plaćaš za svo ju travu i
mastilo i dobre tampone, zubni konac i vitamin C. No ti bi smislila neki uverljiv
razlog, teoriju, filozoflju. Učinila bi to plemenitim, herojskim. Napisala bi pesmu o
tome: „Crvena haljina“. Ja to nikad ne bih mogla.
Neko je pustio stari album Led Cepelina. Čula sam goste kako uz ploču
pevaju teškim naglascima, čula sam komešanje gitare Džimija Pejdža. Bilo je četiri
ujutru. Nanjušila sam otopljeni vosak kako u velikim barama curi po stolovima i
prozorskim ispustima. Nije mi trebala Klerina magična knjiga o svećama da bih
videla natpis kuća gori. Zato sam i spavala u odeći, držala cipele pored kreveta,
novac u novčaniku, najvažnije stvari u torbi pored prozora.
Pomislio bi čovek da će u neko doba zaspati ~ sutradan je trebalo da svi
poñemo na buvlju pijacu pored gimnazije „Ferfaks“, da prodamo afričke statue
napravljene od metalnih zapušača, poslužavnike obojene biljnim košmarima,
potpuno novu odeću za bebe i potpuno plesnive Riders dajdžeste. No znala sam da
sna neće biti do ponedeljka. Nadala sam se samo da neću sresti nikog poznatog.
Okrenula sam list, počela da crtam novi kanu. Srebro na crnom. Vrata se
otvoriše, Rinin prijatelj Miša utetura se u sobu, zauze pozu gitariste koji svira
nevidljivu gitaru zajedno s Džimijem Pejdžem, a njegove mesnate crvene usne
izgledale su kao ogromne dečje. „Došao da te vidim maya liubov. Krasivaya
devushka* “
„Odlazi, Mišo.
Posrćući je prišao mom krevetu i seo pored mene. „Ne budi okrutna“ zapevao
je kao Elvis i pognuo se da mi obalavi vrat.
„Ostavi me na miru.“ Pokušala sam da ga odgurnem, ali je bio suviše velik i
mlitav, nisam imala ni o šta čvrsto da se oduprem.
„Ne brini“, reče. „Ne radim ništa.“ Legao je pored mene, raširio se kao mrlja.
Zadah alkohola bio je kužan, podsetio me je na činjenicu da izvesne vrste zmija
svoj plen omamljuju dahom. „Samo sam tako usamljen.“
Pozvala sam u pomoc, ali me zbog muzike niko nije čuo. Miša beše težak,
spustio mi je glavu na rame, slinio mi je po vratu. Tužne plave oči tik pored mene,
teška ruka preko mog tela.
Udarila sam ga, ali uzalud: bio je suviše pijan pesnica mi je odskočila od
mesa, nije osetio ništa. „Mišo, skidaj se s mene.“ „Tako si lepa“? rekao je
pokušavajući da me poljubi. Smrdeo je na votku i nešto masno neko mora da je
doneo piletinu iz restorana.
Nož mi je bio pod jastukom. Nisam želela da ubodem Mišu, poznavala sam
ga, Slušala sam ga kako svira gitaru prevlačeći flašu po žicama. Imao je psa po
imenu Cernobilj, želeo je da se preseli u Čikago i postane bluz gitarista, no nije mu
se sviñala hladna klima. Rina mu je upriličila frizuru blago iskrivljene šiške. Nije
on bio loš čovek, ali mi je ljubio zatvorena usta, dirao me rukom ispod ćebeta iako
sam bila potpuno odevena. Nije uhvatio ništa osim demodiranog poliestera.
„Voli me bar malo“, preklinjao me je na uho. „Voli me, devushka jer ćemo
svi umreti.“
Konačno sam uspela da izvučem koleno, a kad se promeškoljio, udarila sam
ga crtaćom tablom i skliznula s kreveta.
Većina gostiju je već bila otišla. Natalija je sama plesala ispred zvučnika,
držeći bocu „stoličnaje“ iz „Bargen serkusa“. Georgij se onesvestio na crnoj fotelji,
glave oslonjene o maljavu ruku, a bela mačka sklupčala mu se u krilu. Neko je
oborio trščanu stolicu, velika pepeljara je naopačke pala na pod. Nekakva barica
sjajila se na izgrebanom stočiću.
Rina i njen dečko Sergej ležali su na zelenom plišanom kauču., a on joj je
zavlačio prste. Na sebi je i dalje imala cipele, suknju. Njemu je košulja bila
raskopčana, imao je medaljon na lancu. Bilo mi je mrsko što upadam, ali s druge
strane, Miša je bio njen prijatelj. Odgovornost je njena.
,,Rinau, rekoh. „Miša pokušava da me odvuče u krevet.a
Cetiri pijana oka zagledaše se u mene, dva crna, dva plava. Trebalo im je
nekoliko trenutaka da se usredsrede. Sergej joj šapnu nešto na ruskom, a Rina se
nasmeja. „Miša nije opasan. Udari ga nečim u glavu, reče ona.
Sergej me je posmatrao dok joj je mesio butinu, ujedao je za vrat. Ličio je na
tigra koji proždire plen.
Kad sam se vratila u sobu, Miša se već bio onesvestio. Imao je krvavu
posekotinu na glavi, tamo gde sam ga udarila. Hrkao je, grlio moj jastuk kao da
sam to ja. Neće se skoro probuditi. Legla sam u Ivonin prazan krevet. Muzika je
prestala u pet, pa sam ugrabila sat-dva nemirnog sna, sanjala životinje koje
preturaju po smeću. Probudio me je muškarac koji je pišao u kupatilu ne zatvorivši
vrata, a to je potrajalo oko pet minuta. Nije pustio vodu. Onda se ponovo začula
muzika, ponovo Hu. Ko si ti? pitao je bend. Pokušala sam da se setim, ali uzalud.
25
SEDELE SMO U KUHINJI u sumornu subotu, šile kožne vrećice za kristale.
Beše to najnovija Rinina ideja za zaradu. Niki je puštala demo-trake raznih grupa
koje je Verner angažovao, ali su sve zvučale isto besni beli klinci, pomahnitale
gitare. Tražila je novi bend. ,,0vi nisu loši, šta kažeš? Jebem ti!“ Ubola se na iglu,
stavila prst u usta zatamnjena karminom. „Ovo šivenje kurcu ne vredi. Šta ona
misli, koji kurac, da smo mi neke vile?“
Dok smo radile, pušile smo hašiš pomoću čaše. Pustila sam da se izvrnuta
čašica, koju je Niki ukrala iz „Bavarijan gardensa“, napuni dimom Džoni Voker
naglavačke. Spustila sam usta do ivice, odigla čašicu i usisala guste pare hašiša u
svoja pluća. Ivon nije pušila, rekla je da je to loše za bebu.
„Kakve veze ima?“ reče Niki stavljajući svoj komadić hašiša na iglu. „Ionako
je nećeš zadržati.“
Ivonina se usta izviše naniže. „Ako tako misliš nećeš me voditi na obuku za
majke“? reče. „Astrid će.“
Zakašljala sam se. Pokušala sam da imitiram Baterflaj Mekvin u sceni rañanja
iz Prohujalo sa vihorom. „Ma šta ti ja znam o tako tom rañanju te dece“ ali nisam
mogla dovoljno da povisim glas. Setila sam se Majkla, on je Baterflaj uvek
imitirao bolje nego ja. Nedostajao mi je.
„Bar ne misliš zlo“? reče Ivon.
Rañanje. Stresoh se. „Nemam čak ni osamnaest godina.“
„U redu je, ne služi se tamo piće“, reče Niki bacajući dovršenu vrećicu na
gomilu. Uzela je drugu, iskrojenu i spremnu za šivenje.
Naduvana, skalpelom sam urezala obris dima u otpadak kože. To mi je dobro
išlo, bolje nego mojoj majci. Umela sam da napravim vranu, mačku. Za mačku su
mi trebala tri poteza. Urezala sam bebu s loknom na čelu i dobacila kožicu Ivon.
Iza nas su se s treskom otvorila vrata i hladan vazduh pokuIja u sobu. Rina je
ušla s tubom tamnozelenog antilopa pod rukoirL „Georgij sve prodao, zamenila za
lampuec, ponosno se nacerila. „Fino, a?“ Onda je uočila mene kako graviram
crteže u koži. „Jesi ti luda?c Otela mi je jelensku kožu, mlatnula me rukom po
potiljku. „Naduvana budalo. Misliš da je ovo jeftino?“ Onda je osmotrila crtež i
namrštila se, napućila donju usnu. Prinela je kožu svetlu. „Nije loše.“ Bacila mi je
natrag. „Prodavaće se. Sve tako uradi. Zaradićemo na ovome.u
Klimnuh glavom. Svu svoju zaradu spiskala sam na slikarski pribor i hranu i
drogiranje s Niki. Koledž je već bio nestao, iščezao kao brod u magli. Kod Kler
sam svoj život počela da smatram nizom skica Kandinskog, pojedinačno
besmislenih ali smišljenih da se zajedno uklope u elegantnu kompoziciju. Cak sam
pomislila i da sam u njima nazrela obris budućnosti. No dosad sam već pogubila
previše delova. Pretvorili su se u nečitljivu šaku borovih četina na stelji.
Sergej uñe noseći torbu., rumenih obraza, privlačnog, širokogj
nekalifornijskog lica. Izvadio je dve boce votke, jednu stavio u zamrzivač, drugu
na pult, i uzeo dve zelene čaše. Onjušio je vazduh. „Mmm, večera.u
,A ko te zvao?a reče Rina i u skoku sede na pult, te odvrnu zapušač s votke.
Nasula je po tri prsta u obe čaše.
„Oh, ove cure ne izgladnjuju Sergejatfi, reče on. Otvorio je rernu, bacio
pogled na ključalo jelo koje sam spremala za Ivon složenac od brokolija i sira da je
ojacam za bebu. Zapanjeno me je posmatrala kako stavljam sastojak po sastojak,
nije shvatala da je moguće kuvati i bez kutije s uputstvom. Sergej izloži lice mirisu
i toploti iz rerne.
U kožu sam urezala tigra, skrenuvši sebi pažnju da je Sergej isti kao i Rina,
samo s boljom fasadom. Zgodan kao Kozak, mlečni plavokosi Sloven sanjivih
plavih očiju koje su uočavale svaki pokret. Po profesiji lopov. Rina je povremeno
prodavala njegovu robu kamion kožnih kauča, gondole ženskih kaputa, pošiljku
punjenih životinja iz Singapura, kućne ureñaje namenjene Izraelu. Ovde je bio
stalna seksualna činjenica. Kupatilo bi držao širom otvoreno dok bi se brijao nag,
radio bi sto sklekova svakog jutra, mlečnobela koža beše mu prošarana plavim
venama. Ako bi vas uhvatio da posmatrate, ubacio bi i pljesak rukama predstave
radi. Kakva široka ramena, iep struk. Kad bi Sergej bio u sobi, nisam znala šta bih
s rukama, s ustima.
Pogledala sam Ivon na dmgo j strani stola pognutu nad gomilom vrećica i
kožnih otpadaka zanetu šivenjem, strpljivu poput devojke iz bajke. Svaka druga
devojka prišivaia bi čipku na matursku haljinu ili štrikala patikice za bebu. Tada.
mi je postalo krivo što sam joj se ranije podsmevala. „Naravno da ću te voditi na
obuku za majke“, rekoh. „Ako misliš da to vredi ičemu.“
Nasmešila se svom šiću pokunjila se. Nije volela da pokazuje svoje pokvarene
zube. „Sve ja radim, ti ništa. Samo držiš peškir.“
„Hukću i sikću“, reče Niki. „Gomila lopti za plažu koje se izduvavaju na
drugu stranu. Da pogineš od smeha. Videćeš.“ Niki odlomi još jedan komadić
hašiša, stavi ga na iglu. Zapalila ga je i zagledala se u dim koji je ispunjavao čašu
kao duh iz lampe. Kad je povukla, zakašijala se još gore nego ja.
„Za mene nema?“ upita Sergej pokazujući na čašicu.
„Jebi se Sergeju“, reče Niki. „Kañ si ti nama kupio hašiš?“ No ipak mu je
odlomila komad, a ja sam se trudila da ignorišem njegov direktan pogled dok se
trudio da usne spusti tamo gde su bile moje. Meñutim, lice mi se zapalilo od brade
do kose.
Svi smo jeli, osim Rine koja je pušila i pila votku. Cim je nakratko izašla iz
sobe, Sergej se nagnuo prekrstivši široke bele šake. „Pa kad vodimo ljubav,
devushka?“
„Govno jedno“ reče Niki upirući viljuškom u njega. „Trebalo bi da kažem
Rini.“
„Svejedno, Astrid ima dečka“ reče Ivon. „Umetnika. Živi u Njujorku.“
Ispričala sam joj sve o Polu Trautu. Konačno sam preuzela njegova pisma u
„Jelou brik roudu“ u Holivudu, u istoj ulici gde sam potegla nož na devojku koja je
mislila da sam Zvončica. Niki me je usput tamo odvezla posle časova, išla je da se
nañe s nekim morncima kojima je trebala pevačica. Bilo mi je krivo što mu ranije
nisam pisala poželela sam to više puta, ali sam se plašila. Sasvim je bilo moguće da
se uopšte nije osvrnuo za sobom. Tokom vožnje ka Holivudu nervozno sam
gledala kovertu s naznakom Za Fola Trauta. Neizrečena nada. A to je već greška.
Setila sam se pesme koju je Rina puštala, a ja mrzela iz dna duše: Love the
One Vou’re With*. Tu mi je pesmu život stalno nametao, a uprkos tome, nada mi
kao ptica leprša u ruci.
Prodavnica je bila mala nakrcanija čak i od Rinine kuće. Stripovi posvuda.
Niki i ja razgledale smo gomile. Neki stripovi bili su šaljivi, kao Zipi Čioda i stari
Gospodin Prirodni. Drugi pak mračni i ekspresionistički Sem Spejd sreće
Murnaua. Na nekim policama stajali su amaterski časopisi puni loših pesnika.
Stripovi na japanskom, mnogi od njih pornografski. Naduvene priče o uspešnim
devojkama i supermodelima, iscrtane Lihtenštajnovim pop stilom. Jevrejski glodar
zarobljenu paranoidnom crnokošuljaškom košmaru. Prodavali su sve od
standardnih „draga decou do lokalnih, fotokopiranih, uheftanih ostvarenja. Dok je
Niki čitala priču o devojci gangstera, ja sam prišla pultu, govoreći sebi da neću
zateći ništa.
Mršav momak u bordo kuglaškoj košulji žvrljao je na pultu, belih ruku
prekrivenih tetovažama. Nakašljavala sam se dok nije podigao pogled. Oči mu
behu zamagljene od trave. „Ja sam prijateljica Pola Trauta. Da li je ostavio išta za
mene?u
Nasmešio se pomalo stidljivo i obrisao nos nadlanicom. ,,0tišao je u Njujork,
nisi čula?u Preturio je ispod pulta i izvadio dve koverte, tako gusto ilustrovane da
se jedva videla adresa „Jelou brik roudau. Na njima je stajalo Za Astrid Magnusen.
„Nema povratne adrese?u
„Mnogo se seli. Nemoj da se začudiš.u
Ostavila sam pismo za Pola, ilustraciju svog života u Ulici Ripl. Skupljanje
ñubreta, dnevna soba. Nisam znala šta drugo da uradim s pismom. Pol je otišao.
Sedela sam s Niki u ugaonom separeu u „Rokenrol Denijuu na Sansetu dok je
ona pregovarala s momcima iz grupe: dva blajhana plavušana i hiperaktivni
tamnokosi bubnjar, nisam morala ni da pitam. Plašila sam se da otvorim pisma.
Umesto toga, crtala sam ostale mušterije. Crnokose gotik devojke u crnim
helankama kuju zaveru uz dijetalnu pepsi-kolu i dvostruku porciju prženog luka.
Na drugoj strani dva matora rokera u koži i nitnama jedu svoje hamburgere; jedan
je razgovarao preko mobilnog telefona. Kao da su se sve ere slegle na ovo mesto
čiroki i rokabili i afro, poliester i platforme.
„Neću da plaćam za svirku s dvanaest drugih bendova. Jeste vi maloumni?ct
govorila je Niki. „Oni treba da plate vama a ne vi njima.“ Skicirala sam
plavokosog basistu dok je, pun osećaja krivice, jezikom iznutra gurao čuperak
brade. Tamnokosi je grčevito kuckao nožem po čašama. „Morate da svirate tamo
gde se plaća. Odakle ste inače iz Frezna?“
„Ali to je kao Roksi, znaš?“ reče viši plavušan. On je očigledno bio portparol,
rečit. Solo gitara. yyRoksi. To je kao...“
„Roksi reče drugi plavušan.
Konačno sam se osmelila da otvorim prvo pismo, rasekavši prelepu kovertu
Denijevim stonim nožem. Unutra je bila serija crteža u tušu, urañenih
prepoznatljivim Polovim strip-stilom, kontrastno crno i belo: Pol se šeta praznim
strip-ulicama. Pol sedi u kafeu „Najthok“. Na ulici ugleda plavušu kratke kose i
kreće za njom ali uviña da je osoba pogrešna. Da li ćeje ikad vise videti? pisalo je
u poslednjem okviru dok je Pol crtao za svojim stolom, pored zidova prekrivenih
mojim slikama.
U drugoj koverti bila je strip-priča o bekstvu iz zatvora tri momka su raketnim
bacačima razorila čeličnu kapiju. Ukrali su kola na tablama je pisalo „Napuštate
Los Anñeles“. Po noći su prohujali pustinjom. Zatim se vidi saobraćajni znak u
okrnjenom mozaiku, piše „Trg svetog Marka“. Uglasti flćfirići u crnom prolaze
pored kapije s brojem 14. Kip slobode u pozadini nosi tamne naočari i čita strip.
Savila sam crteže, vratila ih u kovertu ukrašenu munjama, zvezdama i
devojkom na belom letećem konju. ZaAstrid Magnusen. Da sam samo znala da će
pisati.
A sad je bilo prekasno. Pogledala sam Sergeja u Rininoj kuhinji. Nije on
davao pišljiva boba za mog dečka u Njujorku. Cak ni za svoju devojku u susednoj
sobi. Bio je samo još jedan Rinin beli mačorjedi, spavaj, pari se. Otkad sam ih. one
noći zatekla zajedno na kauču., stalno me je posmatrao s blagim smeškom, kao da
delimo neku tajnu. „Pa kako ti je dečko?“ upitao je. „Krupan? Je l’ krupan?“
Niki se nasmeja. „Ogroman je, Sergeju. Nisi čuo za njega? Mobi Dik.“
Olivija mi je ispričala sve o ljudima poput Sergeja. Čvrstim muškarcima s
plavim venama na izvajanim belim rukama, sa sanjivim plavim očima i uskim
strukom. S takvim muškarcem se možete dogovoriti. S muškarcem koji zna šta
hoće. Nisam skretala pogled s brokolija i sira.
„Zamoriš se od čekanja“, reče. „Doñeš kod mene.“
„Sta ako ne valjaš?“ rekoh, na šta se ostale devojke nasmejaše. „Samo pazi da
se ne zaljubiš u Sergeja reče, i glasom me pomilova meñu nogama.
MOJA NAJNOVIJA SOCIJALNA RADNICA, gospoña Luen Dejvis, bila je
sredovečna crnkinja s paž frizurom, odevena u belu bluzu vezanu u mašnu na
vratu. Smesta sam je spazila kad sam posle škole došla u „Mekdonalds“ na
Sansetu. Naručila sam hamburger, pomfrit i koka-kolu, i najzad je vrištanje dece u
ograñenom igralištu prestalo da me nervira. Prethodne večeri otišla sam s Niki u
„Plejlend“, gde je pevala s jednom Vernerovom grupom, Friz. Nosila sam joj
stalak za mikrofon., čime sam postala deo ekipe pa mi je trebala i isprava. Samo je
Niki umela da peva. Imala je mačji, ironičan glas pevala je kao što je En Sekston
čitala poeziju. Meñutim, svi ostali su vrištali i niko nije umeo da svira, pa sam još
bila polugluva od svega toga.
Socijalna radnica mi je pružila zavežljaj pisama preko lepljivog stola. Kolika
je tu razorna moć ležala nisam čak htela ni da ih uzmem. Bilo mi je mrsko čak i da
gledam majčin rukopis, nažvrljane linije koje su se providele kroz plave avionske
koverte. Za jednu poštansku marku mogla je da pošalje sedam strana, a svaki tanki
list bio je teži od noći. Pisma behu šume morske trave, bacala su čudnu zelenu
svetlost. mogli ste u njima da se izgubite, umrsite i udavite. Nisam joj pisala
otkako je Kler umrla.
Pijuckajući kafu s veštačkim zaslañivačem, gospoña Luen Dejvis govorila je
sporo i preterano razgovetno., u svetlu moje privremene gluvoće. „Zaista treba da
joj pišeš. Sada je u izolaciji. Nije joj lako.“
„Nisam je ja tamo smestila“, rekoh odmeravajući pisma kao portugalsku
krstaricu* koja pluta po nedužnom moru.
* Opasna vrsta meduze (Physalia physalis). (prev.)
Namrštila se. Izmeñu obrva su joj se urezale bore od mrštenja na devojke
slične meni, devojke koje nisu verovale da iko može da ih voli, a ponajmanje
opasni roditelji. „Ne mogu ti opisati koliko je malo dece kojima roditelji pišu.
Takvi klinci bi umrli od sreće.“
„Aha, super je meni“, rekoh, ali sam ih poslušno stavila u ranac.
Dovršila sam hranu, posmatrala decu kako se igraju. Stalno su skakali na
jednog istog mališana i smejali se dok je on vrištao. Njegovu majku, tinejdžerku,
suviše je zaneo razgovor s prijateIjicom da bi mu pomogla. Konačno je podviknula
nešto deci, ali uopšte nije ustala ni uradila ništa drugo da zaštiti svog sina. Kad se
okrenula prijateljici, pogledi su nam se sreli. Bila je to Kiki Torez. Nismo ničim
pokazale da se poznajemo., samo smo se odgledale nešto duže nego što bi bilo
primereno., a onda se ona vratila razgovoru. Pomislih: zatvorenici ne razmenjuju
ništa drugo osim ovakvog pogleda kad izañu na slobodu.
Kad sam stigla kući, Ivon je ležala pred televizorom, na dezeniranom zelenom
plišanom kauču, i gledala emisiju za tinejdžere. „Ovo je majka“, rekla je ne
skidajući pogled s ekrana. „Ostavila je kćer kad je imala šesnaest. Do ovog časa
nikad nisu videle jedna drugu.“ Velike dečje suze kotrljale su joj se licem.
Nisam shvatala kako to može da gleda, sve je bilo lažno kao i kakva reklama.
Morala sam da pomislim na usvojiteljku koja je odgajila devojku koliko li je njoj
muka što njenu brižljivo vaspitanu kći sada grli neznanka, a svemu tome publika
aplaudira. Meñutim, znala sam da Ivon zamišlja da će se za dvadeset godina vratiti
u život svoje bebe, vitka, samopouzdana, odevena u plavi kostim i visoke štikle,
savršene kose, a njeno će je odraslo dete zagrliti i oprostiti joj sve. I razmišlja
koliko je to izgledno.
Sela sam pored Ivon, pregledala majčina pisma i otvorila jedno. Draga Astrid,
Zašto ne pišeš? Ne možeš me nikako smatrati odgovornom za samoubistvo
Kler Ričards. Ta žena je bila stvorena da umre odprekomerne doze. Rekla sam ti to
čim samje videla. Veruj mi, ovakoje bolje za nju.
S druge strane, pišem iz Izolacije, iz zatvora u zatvoru.
Evo šta je ostalo od mog sveta: ćelija veličine 2, sa 2, metra, koju delim s
Lunarijom Irolo, šenom ludom poput svoga imena.
Preko dana slušam graktanja vrana, disonantna i mrzovoljna, savršena
imitacijaprokletstva. Naravno, nikakvo raspevano biće neprilazi ni blizu ovom
mestu. Ne, društvo nam prave samo naše posrnule vrane i udaljeni krici galebova.
Zujanje i treska kapija odjekuju ovom velikom šupljom odajom, valjaju se
preko cementnog poda do nas, pritajenih iza žicane mreže, iza čeličnih vrata, nas
koje kujemo ubistvo, kujemo osvetu. Ja sam iza ograde, kažu oni. Stavljaju nam
lisice čak i dok se tuširamo. Pa, u pravu su.
Dopadala mi se ta ideja: majka iza ograde, vezana lisicama.
Odatle nije mogla da me povredi.
Kroz uski prozorčić na vratima vidim dežurne službenike za njihovim
stolovima nasred prostorije. Vratari našepokore,jedu krofne. Ključevi im važno
svetlucaju o struku. Iupravo njih i gledam. Hipnotišu me ključevi, debeli svežnjevi
ključeva, osećam ukus njihove kisele galvanizacije, dragocenije od mudrosti.
Jučeje narednik Braun odlučio da se mojepola satapod tušem ubraja u sat koji
svakodnevno mogu daprovedem van ćelije. Sećam se svoje ranije nade da će on
biti razuman čovek, crn, vitak, načitan. Ali trebaloje da znam. Njegov dubokiglas
kao da ne ishodi iz njegove mršave pojave, veštačkije kaopropovednikov, ogrezao
u prekomeran osećaj sopstvene važnosti kao Kerbera u našem betonskom Paklu.
U svojoj dugoj dokolici vežbam astralnu projekciju. Dok Lunarija mrmlja bez
kraja i konca, uzdižem se s ležaja i letim preko poljana, pratim autoput na zapad
sve dok ne ugledam tornjeve grada. Dotakla sam mozaike staklene piramide
Centralne biblioteke. Ujapanskim ribnjacima u Nju Otaniju videla sam drevnog
šarana kako svetluca u bojama narandže, belog bibera, šarenog srebra i noći. Letim
protiv vetra oko glatkih cihndara „Bonaventure “ oko njegovih staklenih liftova što
se odbijaju o spratove. Sećaš li se kada smo ručale na vrhu, kad smo ušle u obrtni
bar? Nisi htela ni da priñešprozorima, vrištala si da te prostor usisava. Morale smo
da sednemo u sredinu, sećaš se? Znaš daje strah od visine u stvari strah od sebe
same, ne znaš da li ćeš skočiti.
A vidim i tebe, šetaš se uličicama, sediš na praznim livadama obraslim
korovom, čipka kraljiceAne isprskana kišorn. Misliš da ne možeš podneti gubitak
one slabe žene, Kler. Upamti, postoji samo jedna vrlina. Rimljani behu u pravu.
Covek može sve da podnese. Bol koji ne možemo da podnesemo potpuno će nas
ubiti.
Majka
Meñutim, nisam joj ni načas poverovala. Davno mi je rekla da su Vikinzi raj
zamišljali kao mesto na kome će moći jedni druge da seckaju na komade svakog
dana, a onda će preko noći svi ponovo oživeti. Večito kasapljenje, to je zamisao.
Da ne možete potpuno da umrete. Kao da vam orao svakodnevno kljuje jetru koja
stalno zaceljuje, samo zabavnije.
26
VOZOVI SU SE preko reke kotrljali na gvozdenim točkovima, ispunjavali
noć umirujućim zveketom. Na našoj strani, dole pored pekare, jedan momak svirao
je električnu gitaru. Ni on nije mogao da spava, zvuk vozova ga je uznemiravao.
Gitarom je svoju čežnju rasuo u noć poput varnica, muzikom odrazio dubinu
neopredmećene želje, lepotu van granica utehe ili rešenja.
U drugom krevetu Ivon nije imala mira. Ram od javorovine stenjao je pod
njenom težinom kad bi se okrenula. Ostaio joj je osam nedelja do poroñaja, a već
nije mogla biti veća. Stomak joj se uzdizao iznad ravni čaršava kao glatka
vulkanska kupola, planina Sent Helens, Popokatepetl, spreman za erupciju. Vreme
se kretalo u sobi u muzici voza, klopot za klopotom, voza toliko ogromnog da su
kroz noć morale da ga provuku tri lokomotive. Kuda vozovi idu, majko? Jesmo li
već stigle?
Ponekad bih zamišljala da imam oca koji noću radi na pruzi. Signalizatora u
„Sadern Pacifiku“ koji nosi teške nezapaljive rukavice, velike poput vesala, i briše
znoj sa čela masivnom podlakticom. Da sam imala oca koji noću radi na pruzi,
možda bih imala majku koja čeka da čuje škljoc u bravi kad se on vrati kući, i čula
bih njen tihi glas, njihov prigušen smeh kroz tanke zidove kuće. Kako bi samo
blagi bili njihovi glasovi, i slatki nalik golubovima što se gnezde pod mostom.
Da sam pesnikinja, pisala bih o tome. O Ijudima koji rade usred noći. O
muškarcima koji utovaraju vozove, o bolničarkama u hitno j pomoći i njihovim
nežnim rukama. O nočnim recepcionerima u hotelima, o taksistima na groblju, o
konobaricama u kafanama koje rade non-stop. Oni poznaju svet, jasno im je koliko
je dragoceno kad se neko seti vašeg imena, koliko je utešno retoričko pitanje:
„Kako si kako deca?C Znaju koliko je duga noć. Znaju kako život zvuči kad
odlazi. Zvekeće, kao vrata što treskaju na vetru. Noćni radnici žive bez iluzija,
brišu snove sa šankova, tovare teret. Vraćaju se na aerodrom na poslednji let.
Pod krevetom se tamnija struja ispredala u noć. Majčina nepročitana pisma,
prepuna laži meškoljila su se i kovitlala, kao otpad posle ogromnog brodoloma,
koji izlazi na obalu godinama nakon što je brod potonuo. Neću više dopustiti
nikakve reči. Odsad želim samo ono što se može dodirnuti, okusiti, želim miris
novih kuća, zujanje žica pred kišu. Reku koja teče pod mesečinom drveće koje
raste iz betona, parčad brokata u kutiji s otpacima, crvene geranijume na prozoru
izrabljivačnice. Daj mi krovove omalterisanih stanova koji se po podne zbijaju kao
večernji talas, nešto bez stava; neću autoportret u vodi i vetru. Daj mi momka koji
svira električnu gitaru, moj krevet u starateljskoj kući na kraju Ulice RipL, figuru
Ivon i bebe koja uskoro stiže. Bila je kalifornijsko brdo pod slačicom i zelenilom,
zlatasto kao lav u leto.
Na drugoj strani sobe Ivon je viknula. Jastuk joj je pao na pod, pa sam joj ga
dodala. Bio je sunñerast od znoja. Tako se mnogo znojila noću ponekad sam
morala da joj pomažem da promeni posteljinu. Stavila sam jastuk iza njene tamne
kose, sklonila joj vlažne pramenove s lica. Bila je vrela kao pun lonac ključalog
rublja. Gitara je izvijala pesmu koju sam tek povremeno prepoznavala kao So You
Want to Be a Rock and Roll Star.
„Astrid“, šapnu Ivon.
„Slušaj“ rekoh. „Neko svira gitaru.“
„Sanjala sam nešto grozno“, promrmljala je. „Ljudi su mi pokrali sve živo.
Čak i mog konja.“
Njen konj od kineskog papira, beo sa zlatnom papirnom opremom i crvenom
svilenom grivom, stajao je na komodi, podignute prednje noge, vrata izvijenog u
luk istovetan s uplašenom krivinom njenih obrva.
„Još je tu“, rekoh pomazivši je po obrazu. Znala sam da će joj prijati moj
hladan dlan. Majka je umela to da mi radi kad bih bila bolesna, najednom se setih, i
načas sam jasno osetila dodir njenih hladnih ruku.
Ivon podiže glavu da vidi konja propetog na mesečini, a onda je ponovo legla
na jastuk. „Hoću da se ovo već jednom završi.“
Znala sam šta bi Rina rekla. Štopre, to bolje. Nekoliko meseci ranije ja bih
otišla korak dalje. Pomislila bih: u čemu je razlika? Kad rodi bebu, kad je napusti,
uvek će imati šta drugo da izgubi: dečka, dom, posao, bolesti, još beba, dana i noći
koji se valjaju jedni preko drugih u nepromenljivom okeanu. Čemu požurivati
katastrofu?
No sad sam je videla kako prekrštenih nogu sedi na krevetu i šapuće svom
stomaku, govori mu koliko će svet biti divan, da u njemu ima konja i roñendana.,
belih mačaka i sladoleda. Čak i ako Ivon ne bude tu u vreme rolšua i polaska u
školu, ovo je moralo da ima bar neku važnost. Makar je u ovom času posedovala tu
nežnost, taj san. „Aha, kad doñe vreme, mislićeš da je prerano“, rekoh.
Ivon prinese moju ruku svom vrelom čelu. „Uvek si hladna. Uopšte se ne
znojiš. Oh, beba se mrda“, šapnula je. „Hoćeš da pipneš?“
Zadigla je majicu, a ja spustih ruku na ogoljen stomak, okrugao i vreo poput
krofne u ulju, ne bih li osetila čudna izobličenja bebinih pokreta pod dlanom.
Osmeh joj beše iskrivljen, podeijena očaranost izmešana s iščekivanjem.
„Mislim da je devojčica“, šapnula je. „Ona druga je bila.“
O svojim bebama govorila je samo kasno noću, dok smo bile same. Rina nije
htela da sluša te priče, rekla joj je da ne razmišIja o tome. Meñutim, Ivon je morala
da govori. Otac ove bebe, Ezekijel, vozio je kamionet. Upoznali su se u Grifit
parku, a ona se zaljubila kad ju je stavio na vrtešku.
Pokušavala sam da nañem prigodne reči. „Dobro se rita. Možda će biti
balerina., ese*“
Jednostavna melodija električne gitare odbijala se o brda i uletala kroz prozor,
a humka Ivoninog stomaka plesala je u ritmu, u majušnim udarcima šaka i stopala.
„Hoću da postane Izviñačica. Ići ćeš u Izviñačice, mija**“, rekla je humci.
Ponovo je pogledala mene. „Jesi li ti tamo išla?“
Odmahnula sam glavom.
* Šp. eto. (prev.)
** Sažeto od šp. mi hija moja kćeri. (prev.)
„Ja sam oduvek želela“, rekla je opisujući prstom osmice po vlažnom čaršavu.
„Ali nisam smela da tražim. Mama bi pukla od smeha. ’S tolikom guzicom hoćeš u
Izviñačice?’“
Sedele smo čitavu večnost, u mukloj tišini. Nadale se da će njenoj kćeri
zapasti sve dobro. Gitarista se primirio, svirao je ,Michelle“. Majka je volela tu
pesmu. Umela je da je peva na francuskom.
Ivon je zadremala, a ja sam se vratila u krevet, razmišljajući o majčinim
hladnim rukama na mom licu vrelom od groznice, o tome kako me je umotavala u
čaršave umočene u ledenu vodu, eukaliptus i karanfilić. Ja sam tvoj dom, rekla je
jednom i to je i dalje bila istina.
Zavukla sam se pod krevet, izvadila vreću s njenim pismima, tankim poput
obećanja, debelim poput šarana. Vreća beše teška, mirisala je na njene ljubičice.
Ustala sam tiho, da ne probudim Ivon, i iskrala se iz sobe, čvrsto zatvorivši vrata
za sobom.
Sela sam na zeleni kauč u dnevnoj sobi i upalila sedefnu lampu koja je sve
pretvarala u Tuluz-Lotrekovu sliku. Spustila sam pregršt pisama na stočić. Mrzela
sam majku, ali sam i žudela za njom. Želela sam da shvatim kako je mogla da
ispuni moj svet takvom lepotom, a i da istovremeno kaže: ta žena je bila stvorena
da umre od prekomerne doze.
Olinjali mačor prikrao se zadnjom stranom kauča i oprezno se popeo na
mene. Pustila sam ga da mi se sklupča pod srcem, težak i topao; preo je kao
kamion u niskom stepenu prenosa.
Draga Astrid,
Tri je sata ujutru, upravo je zavrsena četvrta prozivka. Svetla u Izolaciji gore
celu noć, fluorescentna i ogoljena po sivim zidovima, širokim tek za krevet i šolju.
Još nema tvojih pisama. Imam samo seksualnu litaniju sestre Lunarije. Brblja po
ceo dan i noć s donjeg ležaja, kao da tibetanski sveštenici na smenu molitvom
stvaraju svet. Večeras se egzegeza usredsredila na Knjigu o Raulu, njenom
poslednjem dečku.
S kakvim obožavanjem ona opisuje veličinu i oblik njegovog uda, spektar
njegovih erotskih reakcija.
Seks mi je ovde poslednji na umu. Sloboda mi je jedina briga. Proučavam
konfiguraciju molekula u zidu. Meditiram o suštiniprirode, o nadmoćipraznine
unutar uskovitlanog elektronskog rodea. Pokušavam da vibriram izmeñu kvantnih
paketa, dapotpuno obrnem svoju talasnu dužinu kako bih na kraju postojala u
meñuprostoru izmeñu pulseva, a materija bi tada postala sasvim propustljiva.
Jednog dana ću proći ravno kroz ove zidove.
„Gonzales se spanñao s Viki Manolo tamo u Simonsu A“, govoraše Lunarija.
„Kuratje kao konj. Kadsedne, ćini se da ima bejzbol-palicu meñu nogama. “
Zatvorenice vole Gonzalesa. Bakće se sflertovanjem, stavlja kolonjsku vodu,
ruke su mu čiste kao bela kala. Ona masturbira zamišljajući ogromne penise, pari
se s konjima, s bikovima, neospornoje to jovijanski repertoar fantazija, dok ja
zurim u sićušne pukotine u akustičnim pločama i osluškujem noćni dah zatvora.
Ovih dana čujem sve. Cujem lupkanje karata u stražarskoj kuli 1, ne poker,
zvuči kao remi, slušam njihova tužna priznanja o hemoroidima i kućnoj
podozrivosti. Stare dame, smeštene u počasnu zgradu pod imenom Miler, hrču dok
su im proteze u čašama. Cujem pacove u Kulinarskom. Jedna žena vrišti na
Odeljenju za specijalnu negu, i ona čujepacove, ali ne shvata da nisu u njenom
krevetu. Kaiševi je obuzdavaju vrlo brzo.
U spavaonicama Prijemnog čujem preteći mrmor, jer obrañuju novu devojku.
Slabaje, valjalaje lažne čekove, nije bila spremna za ovo mesto. Uzele sujoj sve što
su mogle, „Pičkice c kažu nakon što završe.
Ostatak zatvora spava istrzano, Ijulja se u snovima živopisnim usled
zarobljeništva. Znam šta sanjaju. Citam ih kao romane, bolje su od Džojsa. Sanjaju
muškarce koji ih biju, sanjaju nadlanicu, oštar šut u prepone. Muškarce koji
zaškrguću zubima pre udarca, koji sikću: „ Vidi na šta me teraš. “ Zene se trzaju
čak i u snu, podpogledom muškihjabučica išaranih venama, iskolačenih odjarosti,
beonjača boje majoneza ostavljenog napolju nedelju dana. Pitanjeje kako su uopšte
videli gde treba da udare. Meñutim, ženski strah je magnet. Nadam se da to ne
znaš. On privlači pesnicu, mušku šaku, tvrdu poput božje.
Druge imaju više sreće. Sanjaju o muškarcima nešnih ruku rečitih od
neznosti, prstiju koji ih ovlaš dodirujupo obrazima, koji opisuju otvorene usne u
Ijubavničkom Brajevom pismu. Ruku koje vajaju slast od zlovoljnog mesa, koje
opisuju dojke i raspaljuju kukove, koje otvaraju, mese. U vrelini tih ruku plot
postaje hleb, obao i bujajući.
Neke sanjaju o zločinu, oružju i novcu. Bočice snova koji nestaju
poputpoznog snega. Ja sam tu. Vidim lice iznenañenog radnika na benzinskoj
pumpi, trenutak pre nego što mu se glava rasturi u kolaž svetle krvi i kostiju.
Ležim u voljenom apartmanu s belim tepisima, mlinom za ñubre, mašinom za
sudove, obezbeñenim parkingom. Ja takoñe obmanom kradem ušteñevinu
vremešnog para, slavim uz bocu „ mima “ i sevrjuga-kavijar na dvopeku. Oprezno
owaram klizna staklena vrata na dvospratnoj kući u Mar Visti. U
,,Saksucckupujem bundu ukradenom karticom „ameriken ekspres“. Najbolja ruska
samurovina, zlaćana poput brendija.
Najbolji su snovi o slobodi. Toliko su stvarni volani u rukama, pedala gasa,
kazaljka rezervoara na PUNO. Vetar kroz otvorene prozore, ne koristimo klimaureñaj,
udišemo živ vazduh. Krećemo se autoputevima, koristimo brze trake,
tražimo table s natpisima San Francisko, Nju Orleans. Prolazimo pored kamiona na
velikim meñudržavnim putevima, kamiondžije nam sviraju. Pijemo gazirane
sokove na benzinskim pumpama, jedemo krvave hamburgere u svratištima,
naručujemo dodatnu porciju svega. Slušamo stanice s kantrimuzikom, hvatamo
Tihuanu, Cikago, Atlantu, spavamo u motelima gde recepcioneri nikad ne dižu
pogled, samo uzimaju novac.
U Barnburgu B moja cimerka Lidija Gusman sanja o letnjoj šetnji Bulevarom
Vitijer, o navali loše droge koja joj salsom ispunjava butine u najlonkama od deset
dolara. Ošamućuje momčiče sporim, kipećim hodom, suknja joj nemoguće kratka.
Smehjoj ima ukus nagorelog sunca, kaktusa i crva.
Ali više od svega sanjamo o deci. Dodir malih ruku, svetlucavi nizovi sitnih
sedefastih zuba. Uvek gubimo svoju decu. Na parkinzima, na pijaci, u autobusu.
Osvrćemo se i zovemo. Šoanda, zovemo, Lus, Astrid. Kako smo mogle da vas
izgubimo? Bile samo tako pašljive. Skrenule smo pogled tek na trenutak.
Ruke nam pune paketa, stojimo same napločniku, a neko namje uzeo decu.
Majka
PRIDIGLA SAM SE u krevetu u jedan ujutru., ušiju zapušenih vatom., dok su
Rina i društvo pravili zabavu u dnevnoj sobi. Sad su baš kmečali uz staru ploču
grupe Hu, odvrnutu tako glasno da mi se pod tresao. Upravo je zato Rina volela
život pored preduzimača i pekara i gvožñarskih radnji. Mogla je da diže buku
koliko joj duša hoće. Učila sam: u Ulici Ripl postoji samo rokenrol. Niki je pevala
u tri različite grupe, a Rinina lična diskoteka sastojala se od svih velikih bendova iz
sedamdesetih, koje je prvi put čula na crnoberzijanskim snimcima u
Magnitogorsku. Trudila sam se da se setim Debisijevih melodija, gamelana, Majlsa
Dejvisa, ali mi ih je bas-linija grupe Hu izbila iz glave.
Za mene je taj rok bio samo nastavak bezličnog seksa u muškom svetu? seksa
uz betonski zid iza klozeta. Dajte mi Satijevu tonsku poemu nalik svetlu na
Moneovom plastu sena ili Brazilku Astrud nalik Matisovoj liniji. Pustite me da u
poluzamračenoj sobi na jugu Francuske legnem s Matisom i nežnim lepetom belih
golubica, njihovim blagim gugutom. Nemamo još mnogo vremena, Anri, uskoro
dolazi Pikaso u velikim čizmama. Treba da iskoristimo ovo popodne.
Nedostajala mi je lepota. Tadžanga i njene noći s previše zvezda Klerin vrat
dok se naginjala nada mnom i pregledala mi domaće zadatke. Majka dok roni u
holivudskom bazenu melodija njenih reči. Sve je sad nestalo. Ovo je bio moj život,
savršena slika. Usamljenostje Ijudska priroda, naviknise na nju.
Ivonin krevet bio je prazan oko jedanaest je s nekim otišla na zabavu s druge
strane reke. Sedela sam u krevetu, crtala pod svetlošću lampe, srebrnastim šapatom
gonila indigo trag uljane pastele po ljubičastom papiru. Bio je to čamac, tamni
kanu na obali mora bez mesečine. U čamcu nije bilo ljudi, vesala, jedara.
Setila sam se neosunčanih mora Kublaj kana, setila sam se da su majčini
Vikinzi brodovima slali svoje mrtve na pučinu.
Dunula sam u ruke, protrljala ih. Peč nije radila. Rina je još nije bila
popravila. Stalno smo nosile džempere. „Hladno? kazala je. „U Kaliforniji? Šališ
se. Oni tamo nisu osećali zimu, jer su njakali uz ploče i pili „lovački brendi“, neki
visokooktanski ruski specijalitet s ukusom votke začinjene ekserima.
Osvrnula sam se po skučenoj, pretrpanoj sobi, nalik magacinu u prodavnici
polovne robe. Zamišljala sam šta bi majka rekla kad bi videla ko sam sada, njena
goruća mala umetnica. Samo još jedan polovni predmet u Rininoj proñavnici
drangulija. Sviña ti se ova lampa s loptastom zelenom osnovom? Ponudi cenu. Šta
kažeš za uljanu sliku bucmaste seljanke s narandžastom maramom? Za tebe deset
dolara. Buket cveća s perlicama? Popričaj s Rinom, daće ti ga za sedam i pedeset.
Imamo čupavi orijentalni tepih, sto od čvrste hrastovine, jedva primetno nagnut, a
uz njega i pet rasparenih stolica, posebna ponuda. Imamo ogroman ,tiki“ servis za
salatu i kompletnu Enciklopediju Britaniku od 1962. Imamo tri čupave bele mačke,
mačje dlake po celoj kući, mačji miris posvuda. Sve to, a još i starinski haj-faj
sistem u ormariću od trešnjevog drveta, i gomilu ploča iz sedamdesetih, višu od
Bouvijevih cipela s platformom.
A naša odeća, majko, kako ti se sviña naša odeća? Majice od poliestera i
plitke pantalone boje lavande, žuti bluzoni s industrijskim rajsferšlusima. Odeća se
selila od ormana do ormana dok nam ne bi dosadila, a onda bismo je prodavale i
kupovale nešto novo. Sada me više ne bi prepoznala. Kosa mi raste, našla sam
tamne naočari u stilu Džeki O, stalno ih nosim.
Moja odeća je nestala, odeća bogatog siročeta, etiketirana „Fred Segal“ i
„Barniz Njujork“. Rina me je naterala da je prodam. Sigurna sam da bi se ti
saglasila s tim. Jedne subote smo istovarale robu na parkingu pored „Natalijinih
noktiju“. Slagala sam šolje za kafu kad sam videla Rinu gde izvlači moju odeću iz
crne plastične kese za smeće. Moju plavu jaknu od tvida, moju halter-haljinu
„Betsi Džonson“, moju pidžamu u stilu Mirne Loj.
I kači ih za vešalice na gondolu.
Strgla sam ih s gondole i stala da drhtim. Preturala je po mojim fiokama i
mom ormanu. „Ovo je moje.“
Rina me je ignorisala, rastresla dugu ružičasto-sivu suknju, obesila je o
vešalicu. „Šta će ti? Najlepša odeća u ’Maršalu’? Možda zbog ’Tajni Taja’,
’Trejder Džoa’? Možda zovu iz Melrouzplejsa da glumiš?c Sagnula se, uzela
gomilu mojih „Fred Segalcc majica., utrapila mi ih u naručje. „Evo.cc Na vrh je
stavila kolut selotejpa i flomaster. „Ti odredi cenu ti uzmi novac, ladno*}“
Nastavila je da vadi moje stvari iz kesa za smeće, da ih kači. Golubijesive duboke
pantalone s edvardijanskom jaknom, crni plišani okovratnik. Belu bluzu s
čipkanom prednjicom. Haljinu „Džesika Meklintokcc s belom vezenom kragnom.
„Ne tocc, rekoh. „Hajde, imaj milosti.cc
Rina zaškilji na mene, razdraženo oduva pramen čupave crne kose s lica. „Za
to dobiješ dobru cenu. Što to čuvaš, za čajanku s carevićem Aleksejem? Ubili ga
još 1918.“ Izvadila je haljinu iz kese protresla je i okačila. „Jašta.cc
Stajala sam naručja punog svilenih majica, egipatskog pamuka. Gorka klešta
stezala su mi grlo, cedila ga kao limun. Ne može da me natera da prodam svoju
odeću. Kakva veštica.
Meñutim nisam mogla da potisnem pitanje: zašto, u stvari, ja zaista čuvam tu
odeću? Kad će mi opet trebati „Džesika Meklintokcc od dvesta dolara? Bila je to
haljina za pečenu gusku punjenu kestenjern, haljina za Pučinija u Muzičkom
centru, haljina za pozlatu na kineskom porcelanu. Pogledala sam Rinu i njenu
sjajnu crvenu bluzu, otkopčanu do trećeg dugmeta, njene visoke štikle i džins. Niki
je slagala kuhinjsku opremu kosa boje ciklame i crni poliester. Ivon, okrugla poput
dinje, u purpurnoj bebi-dol haljini sa spiralnim dezenom iz šezdesetih, tužno
namešta stvari za bebe, stavlja izlizanog plišanog medu u visoku stolicu.
Zašto niko nikad ne može ništa da zadrži? Ti nikad nisi verovala u
sentimentalnost, majko, čuvala si samo sopstvene reči, jednu sliku moje bake i
sliku svoje krave iz 4-H**. Samo je Kler umela da čuva uspomene. Nju je,
meñutim, zbunjivala sadašnjost.
:' Rus. važi. (prev.)
** Engl. Head, Heart, Hands, Health Glava, Srce, Ruke, Zdravlje; program
koji je Ministarstvo poljoprivrede SAD osmislilo kao pomoć mladim ljudima da
postanu produktivni grañani, time što ih angažuje u korisnim veštinama
(poljoprivredi, uzgoju životinja i stolarstvu) zajedničkim delatnostima i ličnom
razvoju. (prev.)
„Neko mi ju je poklonio“? najzad sam rekla Rini.
„Pa?“ Rina podiže pogled s vešalica. „Imaš sreće, neko ti poklonio. Sada
prodaš, uzmeš pare.u
Zlovoljno sam stajala, i dalje držeći majice.
„Hoćeš kola?“ reče Rina. „Umetnički koledž? Misliš da ne znam? Kako
misliš da platiš? Dakle, ova haljina. Lepa haljina. Neko poklonio. Ali novac je...“
Zaćutala je boreći se da nañe pravu reč, šta je novac. Najzad je digla ruke. »Novac.
Hoćeš da se sećaš, samo se sećaj.“
Tako sam i uradila. Stavila sam cenu na svoj tamnocrveni baršunasti san. I to
visoku, nadajući se da se neće prodati. Na sve sam stavila visoku cenu. Ali je
prodaja išla. Kad je sunce odskočilo, otišle su teške mušterije, a došli su parovi,
polagano podruku stari ljudi u šetnji, mladi ljudi. Prodala sam majice, pantalone,
jakne. Meñutim, tamnocrvena haljina nije otišla ni do popodneva. Ljudi su stalno
pitali Rinu da li tu zaista piše sto dolara.
„Kako ona kaže“, odgovori Rina dubokim glasorn, naznačavajući da je
bespomoćna.
„Ovo je ’Džesika Meklintok“ rekoh pravdajući se. „Nije nošena.“ Sto je moja
greška, jer sam očekivala da će biti budućnosti da će se san nastaviti bez prekida.
Još sam se sećala kako mi je stajala kad sam je probala u prodavnici na
Beverli Hilsu. Izgledala sam nedužno, kao nečija kći, kao nečija prava kći.
Devojka o kojo j se brinu. Devojka u toj haljini nije devojka koja je ručala cigarete
i pivo, koja se podavala ocu na parčićima tepiha u nedovršenoj kući. Ta haljina nije
znala kako da zaradi za život ako bi morala, nije morala da brine o zubima ni o
majci koja se možda i neće vratiti kući. Kad sam stala pred Kler, naterala me je da
se okrenem kao balerina u muzičkoj kutiji, rukama prekrila usta, a ponos je tekao
iz nje poput suza. Verovala je da ja jesam ta devojka. A na trenutak sam
poverovala i ja.
Ceo dan sam im pomagala da je navuku, gladila saten po njihovim znojavim
ramenima zakopčavala rajsferšlus koliko god je moglo bez pucanja. Nakon što ju
je i peta žena probala., počelo je da mi biva svejedno. Oko tri sata došla je grupa
devojaka, a jedna je neprestano gledala crvenu haljinu, prinela je uza sebe. „Mogu
li da probam ovo?“
Skinula sam plastiku, navukla joj haljinu na ruke, pa preko slabe paperjaste
kose, povukla je duž njenog tela, zakopčala je dok je ona pridizala tamni konjski
rep. Njoj je stajala tačno kako treba. Kako meni nikad nije. Devojku nikad pre
nisam videla. Nije išla u „Maršal“. Verovatno je išla u „Čisto srce“ ili u francusku
školu. Devojka o kojoj se brinu, nečija kči. Sačuvala sam joj haljinu dok je ona
otišla u prodavnicu da se javi majci. Petnaest minuta kasnije pojavila se starija
žena u maslac-žutom „mercedesu“, crnim lanenim širokim pantalonama, antilopmokasinama
s kopčama. Pomogla sam devojci da ponovo navuče haljinu, a žena
mi je dala čvrstu novu stotku. Trebalo je da idu na roñakino venčanje u Njujork.
Haljina će biti savršena za to. Po majčinom izrazu lica bilo mi je jasno da tačno zna
kolika joj je stvarna vrednost.
Ostale smo tu do pet, a onda počele da sklanjamo robu i punimo kombi i
Nikin kamionet. Ja sam prodala sve svoje stvari. Sela sam na branik kombija i
prebrojala novac. Zaradila sam preko četiristo dolara.
„Vidiš, nije tako loše“ reče Rina balansirajući s kutijom tanjira na kuku.
„Koliko si dobila?“
Promrmljala sam sumu, postiñena, ali i pomalo ponosna. Bila je to moja prva
zarada u životu.
„Dobro. Daj mi sto.“ Pružila je ruku.
„Zašto?“
Pucnula je prstima, ponovo pružila ruku.
„Ni govora.“ Sakrila sam novac iza leña.
Crne joj oči sevnuše zlovoljom. „Šta misliš, sama prodaješ na uglu? Ti platiš
meni, ja platim Nataliji, Natalija plati kućevlasniku šta misliš? Svako plaća
nekome.“
„Rekla si da mogu da zadržim novac.“
„Pošto meni platiš.“
„Pobogu“, reče Niki prateći scenu dok je slagala jeftinu odeću na ćebe.
„Hajde, plati joj. Moraš.“
Odmahnula sam glavom.
Rina premesti kutiju na drugi kuk, a potom progovorila grubim glasom.
„Slušaj me, devushka*. Ja plačam, ti plaćaš. Samo posao. Kad si poslednji put
imala trista dolara u ruci? Pa što ti ja onda smetam?“
Kako sam mogla joj kažem? Sta je s mojim osećanjima, htedoh joj reći, ali zar
bi bilo svrhe? Za nju je sve bilo samo novac, sve se moglo trampiti za novac.
Ukrala je nešto od mene, pa me čak i naterala da to prodam u njeno ime. Stalno
sam se pitala šta bi ti uradila, majko. Ali bezuspešno. Nisam mogla da te zamislim
prepuštenu na milost i nemilost Rine Grušenjke na parkingu pored „Natalijinih
noktiju“ kako prodaješ odeću i plačeš nad haljinom. Nisam znala šta drugo da
uradim, pa sam dala stotku, dala sam crvenu haljinu, a ona mi ju je istrgla iz ruke
kao besno pseto.
Meñutim, dok sam sedela u krevetu, slušala buku i smeh i povremenu tresku
iz dnevne sobe, znala sam da sada čak i ti nekome moraš da plaćaš za svo ju travu i
mastilo i dobre tampone, zubni konac i vitamin C. No ti bi smislila neki uverljiv
razlog, teoriju, filozoflju. Učinila bi to plemenitim, herojskim. Napisala bi pesmu o
tome: „Crvena haljina“. Ja to nikad ne bih mogla.
Neko je pustio stari album Led Cepelina. Čula sam goste kako uz ploču
pevaju teškim naglascima, čula sam komešanje gitare Džimija Pejdža. Bilo je četiri
ujutru. Nanjušila sam otopljeni vosak kako u velikim barama curi po stolovima i
prozorskim ispustima. Nije mi trebala Klerina magična knjiga o svećama da bih
videla natpis kuća gori. Zato sam i spavala u odeći, držala cipele pored kreveta,
novac u novčaniku, najvažnije stvari u torbi pored prozora.
Pomislio bi čovek da će u neko doba zaspati ~ sutradan je trebalo da svi
poñemo na buvlju pijacu pored gimnazije „Ferfaks“, da prodamo afričke statue
napravljene od metalnih zapušača, poslužavnike obojene biljnim košmarima,
potpuno novu odeću za bebe i potpuno plesnive Riders dajdžeste. No znala sam da
sna neće biti do ponedeljka. Nadala sam se samo da neću sresti nikog poznatog.
Okrenula sam list, počela da crtam novi kanu. Srebro na crnom. Vrata se
otvoriše, Rinin prijatelj Miša utetura se u sobu, zauze pozu gitariste koji svira
nevidljivu gitaru zajedno s Džimijem Pejdžem, a njegove mesnate crvene usne
izgledale su kao ogromne dečje. „Došao da te vidim maya liubov. Krasivaya
devushka* “
„Odlazi, Mišo.
Posrćući je prišao mom krevetu i seo pored mene. „Ne budi okrutna“ zapevao
je kao Elvis i pognuo se da mi obalavi vrat.
„Ostavi me na miru.“ Pokušala sam da ga odgurnem, ali je bio suviše velik i
mlitav, nisam imala ni o šta čvrsto da se oduprem.
„Ne brini“, reče. „Ne radim ništa.“ Legao je pored mene, raširio se kao mrlja.
Zadah alkohola bio je kužan, podsetio me je na činjenicu da izvesne vrste zmija
svoj plen omamljuju dahom. „Samo sam tako usamljen.“
Pozvala sam u pomoc, ali me zbog muzike niko nije čuo. Miša beše težak,
spustio mi je glavu na rame, slinio mi je po vratu. Tužne plave oči tik pored mene,
teška ruka preko mog tela.
Udarila sam ga, ali uzalud: bio je suviše pijan pesnica mi je odskočila od
mesa, nije osetio ništa. „Mišo, skidaj se s mene.“ „Tako si lepa“? rekao je
pokušavajući da me poljubi. Smrdeo je na votku i nešto masno neko mora da je
doneo piletinu iz restorana.
Nož mi je bio pod jastukom. Nisam želela da ubodem Mišu, poznavala sam
ga, Slušala sam ga kako svira gitaru prevlačeći flašu po žicama. Imao je psa po
imenu Cernobilj, želeo je da se preseli u Čikago i postane bluz gitarista, no nije mu
se sviñala hladna klima. Rina mu je upriličila frizuru blago iskrivljene šiške. Nije
on bio loš čovek, ali mi je ljubio zatvorena usta, dirao me rukom ispod ćebeta iako
sam bila potpuno odevena. Nije uhvatio ništa osim demodiranog poliestera.
„Voli me bar malo“, preklinjao me je na uho. „Voli me, devushka jer ćemo
svi umreti.“
Konačno sam uspela da izvučem koleno, a kad se promeškoljio, udarila sam
ga crtaćom tablom i skliznula s kreveta.
Većina gostiju je već bila otišla. Natalija je sama plesala ispred zvučnika,
držeći bocu „stoličnaje“ iz „Bargen serkusa“. Georgij se onesvestio na crnoj fotelji,
glave oslonjene o maljavu ruku, a bela mačka sklupčala mu se u krilu. Neko je
oborio trščanu stolicu, velika pepeljara je naopačke pala na pod. Nekakva barica
sjajila se na izgrebanom stočiću.
Rina i njen dečko Sergej ležali su na zelenom plišanom kauču., a on joj je
zavlačio prste. Na sebi je i dalje imala cipele, suknju. Njemu je košulja bila
raskopčana, imao je medaljon na lancu. Bilo mi je mrsko što upadam, ali s druge
strane, Miša je bio njen prijatelj. Odgovornost je njena.
,,Rinau, rekoh. „Miša pokušava da me odvuče u krevet.a
Cetiri pijana oka zagledaše se u mene, dva crna, dva plava. Trebalo im je
nekoliko trenutaka da se usredsrede. Sergej joj šapnu nešto na ruskom, a Rina se
nasmeja. „Miša nije opasan. Udari ga nečim u glavu, reče ona.
Sergej me je posmatrao dok joj je mesio butinu, ujedao je za vrat. Ličio je na
tigra koji proždire plen.
Kad sam se vratila u sobu, Miša se već bio onesvestio. Imao je krvavu
posekotinu na glavi, tamo gde sam ga udarila. Hrkao je, grlio moj jastuk kao da
sam to ja. Neće se skoro probuditi. Legla sam u Ivonin prazan krevet. Muzika je
prestala u pet, pa sam ugrabila sat-dva nemirnog sna, sanjala životinje koje
preturaju po smeću. Probudio me je muškarac koji je pišao u kupatilu ne zatvorivši
vrata, a to je potrajalo oko pet minuta. Nije pustio vodu. Onda se ponovo začula
muzika, ponovo Hu. Ko si ti? pitao je bend. Pokušala sam da se setim, ali uzalud.
25
SEDELE SMO U KUHINJI u sumornu subotu, šile kožne vrećice za kristale.
Beše to najnovija Rinina ideja za zaradu. Niki je puštala demo-trake raznih grupa
koje je Verner angažovao, ali su sve zvučale isto besni beli klinci, pomahnitale
gitare. Tražila je novi bend. ,,0vi nisu loši, šta kažeš? Jebem ti!“ Ubola se na iglu,
stavila prst u usta zatamnjena karminom. „Ovo šivenje kurcu ne vredi. Šta ona
misli, koji kurac, da smo mi neke vile?“
Dok smo radile, pušile smo hašiš pomoću čaše. Pustila sam da se izvrnuta
čašica, koju je Niki ukrala iz „Bavarijan gardensa“, napuni dimom Džoni Voker
naglavačke. Spustila sam usta do ivice, odigla čašicu i usisala guste pare hašiša u
svoja pluća. Ivon nije pušila, rekla je da je to loše za bebu.
„Kakve veze ima?“ reče Niki stavljajući svoj komadić hašiša na iglu. „Ionako
je nećeš zadržati.“
Ivonina se usta izviše naniže. „Ako tako misliš nećeš me voditi na obuku za
majke“? reče. „Astrid će.“
Zakašljala sam se. Pokušala sam da imitiram Baterflaj Mekvin u sceni rañanja
iz Prohujalo sa vihorom. „Ma šta ti ja znam o tako tom rañanju te dece“ ali nisam
mogla dovoljno da povisim glas. Setila sam se Majkla, on je Baterflaj uvek
imitirao bolje nego ja. Nedostajao mi je.
„Bar ne misliš zlo“? reče Ivon.
Rañanje. Stresoh se. „Nemam čak ni osamnaest godina.“
„U redu je, ne služi se tamo piće“, reče Niki bacajući dovršenu vrećicu na
gomilu. Uzela je drugu, iskrojenu i spremnu za šivenje.
Naduvana, skalpelom sam urezala obris dima u otpadak kože. To mi je dobro
išlo, bolje nego mojoj majci. Umela sam da napravim vranu, mačku. Za mačku su
mi trebala tri poteza. Urezala sam bebu s loknom na čelu i dobacila kožicu Ivon.
Iza nas su se s treskom otvorila vrata i hladan vazduh pokuIja u sobu. Rina je
ušla s tubom tamnozelenog antilopa pod rukoirL „Georgij sve prodao, zamenila za
lampuec, ponosno se nacerila. „Fino, a?“ Onda je uočila mene kako graviram
crteže u koži. „Jesi ti luda?c Otela mi je jelensku kožu, mlatnula me rukom po
potiljku. „Naduvana budalo. Misliš da je ovo jeftino?“ Onda je osmotrila crtež i
namrštila se, napućila donju usnu. Prinela je kožu svetlu. „Nije loše.“ Bacila mi je
natrag. „Prodavaće se. Sve tako uradi. Zaradićemo na ovome.u
Klimnuh glavom. Svu svoju zaradu spiskala sam na slikarski pribor i hranu i
drogiranje s Niki. Koledž je već bio nestao, iščezao kao brod u magli. Kod Kler
sam svoj život počela da smatram nizom skica Kandinskog, pojedinačno
besmislenih ali smišljenih da se zajedno uklope u elegantnu kompoziciju. Cak sam
pomislila i da sam u njima nazrela obris budućnosti. No dosad sam već pogubila
previše delova. Pretvorili su se u nečitljivu šaku borovih četina na stelji.
Sergej uñe noseći torbu., rumenih obraza, privlačnog, širokogj
nekalifornijskog lica. Izvadio je dve boce votke, jednu stavio u zamrzivač, drugu
na pult, i uzeo dve zelene čaše. Onjušio je vazduh. „Mmm, večera.u
,A ko te zvao?a reče Rina i u skoku sede na pult, te odvrnu zapušač s votke.
Nasula je po tri prsta u obe čaše.
„Oh, ove cure ne izgladnjuju Sergejatfi, reče on. Otvorio je rernu, bacio
pogled na ključalo jelo koje sam spremala za Ivon složenac od brokolija i sira da je
ojacam za bebu. Zapanjeno me je posmatrala kako stavljam sastojak po sastojak,
nije shvatala da je moguće kuvati i bez kutije s uputstvom. Sergej izloži lice mirisu
i toploti iz rerne.
U kožu sam urezala tigra, skrenuvši sebi pažnju da je Sergej isti kao i Rina,
samo s boljom fasadom. Zgodan kao Kozak, mlečni plavokosi Sloven sanjivih
plavih očiju koje su uočavale svaki pokret. Po profesiji lopov. Rina je povremeno
prodavala njegovu robu kamion kožnih kauča, gondole ženskih kaputa, pošiljku
punjenih životinja iz Singapura, kućne ureñaje namenjene Izraelu. Ovde je bio
stalna seksualna činjenica. Kupatilo bi držao širom otvoreno dok bi se brijao nag,
radio bi sto sklekova svakog jutra, mlečnobela koža beše mu prošarana plavim
venama. Ako bi vas uhvatio da posmatrate, ubacio bi i pljesak rukama predstave
radi. Kakva široka ramena, iep struk. Kad bi Sergej bio u sobi, nisam znala šta bih
s rukama, s ustima.
Pogledala sam Ivon na dmgo j strani stola pognutu nad gomilom vrećica i
kožnih otpadaka zanetu šivenjem, strpljivu poput devojke iz bajke. Svaka druga
devojka prišivaia bi čipku na matursku haljinu ili štrikala patikice za bebu. Tada.
mi je postalo krivo što sam joj se ranije podsmevala. „Naravno da ću te voditi na
obuku za majke“, rekoh. „Ako misliš da to vredi ičemu.“
Nasmešila se svom šiću pokunjila se. Nije volela da pokazuje svoje pokvarene
zube. „Sve ja radim, ti ništa. Samo držiš peškir.“
„Hukću i sikću“, reče Niki. „Gomila lopti za plažu koje se izduvavaju na
drugu stranu. Da pogineš od smeha. Videćeš.“ Niki odlomi još jedan komadić
hašiša, stavi ga na iglu. Zapalila ga je i zagledala se u dim koji je ispunjavao čašu
kao duh iz lampe. Kad je povukla, zakašijala se još gore nego ja.
„Za mene nema?“ upita Sergej pokazujući na čašicu.
„Jebi se Sergeju“, reče Niki. „Kañ si ti nama kupio hašiš?“ No ipak mu je
odlomila komad, a ja sam se trudila da ignorišem njegov direktan pogled dok se
trudio da usne spusti tamo gde su bile moje. Meñutim, lice mi se zapalilo od brade
do kose.
Svi smo jeli, osim Rine koja je pušila i pila votku. Cim je nakratko izašla iz
sobe, Sergej se nagnuo prekrstivši široke bele šake. „Pa kad vodimo ljubav,
devushka?“
„Govno jedno“ reče Niki upirući viljuškom u njega. „Trebalo bi da kažem
Rini.“
„Svejedno, Astrid ima dečka“ reče Ivon. „Umetnika. Živi u Njujorku.“
Ispričala sam joj sve o Polu Trautu. Konačno sam preuzela njegova pisma u
„Jelou brik roudu“ u Holivudu, u istoj ulici gde sam potegla nož na devojku koja je
mislila da sam Zvončica. Niki me je usput tamo odvezla posle časova, išla je da se
nañe s nekim morncima kojima je trebala pevačica. Bilo mi je krivo što mu ranije
nisam pisala poželela sam to više puta, ali sam se plašila. Sasvim je bilo moguće da
se uopšte nije osvrnuo za sobom. Tokom vožnje ka Holivudu nervozno sam
gledala kovertu s naznakom Za Fola Trauta. Neizrečena nada. A to je već greška.
Setila sam se pesme koju je Rina puštala, a ja mrzela iz dna duše: Love the
One Vou’re With*. Tu mi je pesmu život stalno nametao, a uprkos tome, nada mi
kao ptica leprša u ruci.
Prodavnica je bila mala nakrcanija čak i od Rinine kuće. Stripovi posvuda.
Niki i ja razgledale smo gomile. Neki stripovi bili su šaljivi, kao Zipi Čioda i stari
Gospodin Prirodni. Drugi pak mračni i ekspresionistički Sem Spejd sreće
Murnaua. Na nekim policama stajali su amaterski časopisi puni loših pesnika.
Stripovi na japanskom, mnogi od njih pornografski. Naduvene priče o uspešnim
devojkama i supermodelima, iscrtane Lihtenštajnovim pop stilom. Jevrejski glodar
zarobljenu paranoidnom crnokošuljaškom košmaru. Prodavali su sve od
standardnih „draga decou do lokalnih, fotokopiranih, uheftanih ostvarenja. Dok je
Niki čitala priču o devojci gangstera, ja sam prišla pultu, govoreći sebi da neću
zateći ništa.
Mršav momak u bordo kuglaškoj košulji žvrljao je na pultu, belih ruku
prekrivenih tetovažama. Nakašljavala sam se dok nije podigao pogled. Oči mu
behu zamagljene od trave. „Ja sam prijateljica Pola Trauta. Da li je ostavio išta za
mene?u
Nasmešio se pomalo stidljivo i obrisao nos nadlanicom. ,,0tišao je u Njujork,
nisi čula?u Preturio je ispod pulta i izvadio dve koverte, tako gusto ilustrovane da
se jedva videla adresa „Jelou brik roudau. Na njima je stajalo Za Astrid Magnusen.
„Nema povratne adrese?u
„Mnogo se seli. Nemoj da se začudiš.u
Ostavila sam pismo za Pola, ilustraciju svog života u Ulici Ripl. Skupljanje
ñubreta, dnevna soba. Nisam znala šta drugo da uradim s pismom. Pol je otišao.
Sedela sam s Niki u ugaonom separeu u „Rokenrol Denijuu na Sansetu dok je
ona pregovarala s momcima iz grupe: dva blajhana plavušana i hiperaktivni
tamnokosi bubnjar, nisam morala ni da pitam. Plašila sam se da otvorim pisma.
Umesto toga, crtala sam ostale mušterije. Crnokose gotik devojke u crnim
helankama kuju zaveru uz dijetalnu pepsi-kolu i dvostruku porciju prženog luka.
Na drugoj strani dva matora rokera u koži i nitnama jedu svoje hamburgere; jedan
je razgovarao preko mobilnog telefona. Kao da su se sve ere slegle na ovo mesto
čiroki i rokabili i afro, poliester i platforme.
„Neću da plaćam za svirku s dvanaest drugih bendova. Jeste vi maloumni?ct
govorila je Niki. „Oni treba da plate vama a ne vi njima.“ Skicirala sam
plavokosog basistu dok je, pun osećaja krivice, jezikom iznutra gurao čuperak
brade. Tamnokosi je grčevito kuckao nožem po čašama. „Morate da svirate tamo
gde se plaća. Odakle ste inače iz Frezna?“
„Ali to je kao Roksi, znaš?“ reče viši plavušan. On je očigledno bio portparol,
rečit. Solo gitara. yyRoksi. To je kao...“
„Roksi reče drugi plavušan.
Konačno sam se osmelila da otvorim prvo pismo, rasekavši prelepu kovertu
Denijevim stonim nožem. Unutra je bila serija crteža u tušu, urañenih
prepoznatljivim Polovim strip-stilom, kontrastno crno i belo: Pol se šeta praznim
strip-ulicama. Pol sedi u kafeu „Najthok“. Na ulici ugleda plavušu kratke kose i
kreće za njom ali uviña da je osoba pogrešna. Da li ćeje ikad vise videti? pisalo je
u poslednjem okviru dok je Pol crtao za svojim stolom, pored zidova prekrivenih
mojim slikama.
U drugoj koverti bila je strip-priča o bekstvu iz zatvora tri momka su raketnim
bacačima razorila čeličnu kapiju. Ukrali su kola na tablama je pisalo „Napuštate
Los Anñeles“. Po noći su prohujali pustinjom. Zatim se vidi saobraćajni znak u
okrnjenom mozaiku, piše „Trg svetog Marka“. Uglasti flćfirići u crnom prolaze
pored kapije s brojem 14. Kip slobode u pozadini nosi tamne naočari i čita strip.
Savila sam crteže, vratila ih u kovertu ukrašenu munjama, zvezdama i
devojkom na belom letećem konju. ZaAstrid Magnusen. Da sam samo znala da će
pisati.
A sad je bilo prekasno. Pogledala sam Sergeja u Rininoj kuhinji. Nije on
davao pišljiva boba za mog dečka u Njujorku. Cak ni za svoju devojku u susednoj
sobi. Bio je samo još jedan Rinin beli mačorjedi, spavaj, pari se. Otkad sam ih. one
noći zatekla zajedno na kauču., stalno me je posmatrao s blagim smeškom, kao da
delimo neku tajnu. „Pa kako ti je dečko?“ upitao je. „Krupan? Je l’ krupan?“
Niki se nasmeja. „Ogroman je, Sergeju. Nisi čuo za njega? Mobi Dik.“
Olivija mi je ispričala sve o ljudima poput Sergeja. Čvrstim muškarcima s
plavim venama na izvajanim belim rukama, sa sanjivim plavim očima i uskim
strukom. S takvim muškarcem se možete dogovoriti. S muškarcem koji zna šta
hoće. Nisam skretala pogled s brokolija i sira.
„Zamoriš se od čekanja“, reče. „Doñeš kod mene.“
„Sta ako ne valjaš?“ rekoh, na šta se ostale devojke nasmejaše. „Samo pazi da
se ne zaljubiš u Sergeja reče, i glasom me pomilova meñu nogama.
MOJA NAJNOVIJA SOCIJALNA RADNICA, gospoña Luen Dejvis, bila je
sredovečna crnkinja s paž frizurom, odevena u belu bluzu vezanu u mašnu na
vratu. Smesta sam je spazila kad sam posle škole došla u „Mekdonalds“ na
Sansetu. Naručila sam hamburger, pomfrit i koka-kolu, i najzad je vrištanje dece u
ograñenom igralištu prestalo da me nervira. Prethodne večeri otišla sam s Niki u
„Plejlend“, gde je pevala s jednom Vernerovom grupom, Friz. Nosila sam joj
stalak za mikrofon., čime sam postala deo ekipe pa mi je trebala i isprava. Samo je
Niki umela da peva. Imala je mačji, ironičan glas pevala je kao što je En Sekston
čitala poeziju. Meñutim, svi ostali su vrištali i niko nije umeo da svira, pa sam još
bila polugluva od svega toga.
Socijalna radnica mi je pružila zavežljaj pisama preko lepljivog stola. Kolika
je tu razorna moć ležala nisam čak htela ni da ih uzmem. Bilo mi je mrsko čak i da
gledam majčin rukopis, nažvrljane linije koje su se providele kroz plave avionske
koverte. Za jednu poštansku marku mogla je da pošalje sedam strana, a svaki tanki
list bio je teži od noći. Pisma behu šume morske trave, bacala su čudnu zelenu
svetlost. mogli ste u njima da se izgubite, umrsite i udavite. Nisam joj pisala
otkako je Kler umrla.
Pijuckajući kafu s veštačkim zaslañivačem, gospoña Luen Dejvis govorila je
sporo i preterano razgovetno., u svetlu moje privremene gluvoće. „Zaista treba da
joj pišeš. Sada je u izolaciji. Nije joj lako.“
„Nisam je ja tamo smestila“, rekoh odmeravajući pisma kao portugalsku
krstaricu* koja pluta po nedužnom moru.
* Opasna vrsta meduze (Physalia physalis). (prev.)
Namrštila se. Izmeñu obrva su joj se urezale bore od mrštenja na devojke
slične meni, devojke koje nisu verovale da iko može da ih voli, a ponajmanje
opasni roditelji. „Ne mogu ti opisati koliko je malo dece kojima roditelji pišu.
Takvi klinci bi umrli od sreće.“
„Aha, super je meni“, rekoh, ali sam ih poslušno stavila u ranac.
Dovršila sam hranu, posmatrala decu kako se igraju. Stalno su skakali na
jednog istog mališana i smejali se dok je on vrištao. Njegovu majku, tinejdžerku,
suviše je zaneo razgovor s prijateIjicom da bi mu pomogla. Konačno je podviknula
nešto deci, ali uopšte nije ustala ni uradila ništa drugo da zaštiti svog sina. Kad se
okrenula prijateljici, pogledi su nam se sreli. Bila je to Kiki Torez. Nismo ničim
pokazale da se poznajemo., samo smo se odgledale nešto duže nego što bi bilo
primereno., a onda se ona vratila razgovoru. Pomislih: zatvorenici ne razmenjuju
ništa drugo osim ovakvog pogleda kad izañu na slobodu.
Kad sam stigla kući, Ivon je ležala pred televizorom, na dezeniranom zelenom
plišanom kauču, i gledala emisiju za tinejdžere. „Ovo je majka“, rekla je ne
skidajući pogled s ekrana. „Ostavila je kćer kad je imala šesnaest. Do ovog časa
nikad nisu videle jedna drugu.“ Velike dečje suze kotrljale su joj se licem.
Nisam shvatala kako to može da gleda, sve je bilo lažno kao i kakva reklama.
Morala sam da pomislim na usvojiteljku koja je odgajila devojku koliko li je njoj
muka što njenu brižljivo vaspitanu kći sada grli neznanka, a svemu tome publika
aplaudira. Meñutim, znala sam da Ivon zamišlja da će se za dvadeset godina vratiti
u život svoje bebe, vitka, samopouzdana, odevena u plavi kostim i visoke štikle,
savršene kose, a njeno će je odraslo dete zagrliti i oprostiti joj sve. I razmišlja
koliko je to izgledno.
Sela sam pored Ivon, pregledala majčina pisma i otvorila jedno. Draga Astrid,
Zašto ne pišeš? Ne možeš me nikako smatrati odgovornom za samoubistvo
Kler Ričards. Ta žena je bila stvorena da umre odprekomerne doze. Rekla sam ti to
čim samje videla. Veruj mi, ovakoje bolje za nju.
S druge strane, pišem iz Izolacije, iz zatvora u zatvoru.
Evo šta je ostalo od mog sveta: ćelija veličine 2, sa 2, metra, koju delim s
Lunarijom Irolo, šenom ludom poput svoga imena.
Preko dana slušam graktanja vrana, disonantna i mrzovoljna, savršena
imitacijaprokletstva. Naravno, nikakvo raspevano biće neprilazi ni blizu ovom
mestu. Ne, društvo nam prave samo naše posrnule vrane i udaljeni krici galebova.
Zujanje i treska kapija odjekuju ovom velikom šupljom odajom, valjaju se
preko cementnog poda do nas, pritajenih iza žicane mreže, iza čeličnih vrata, nas
koje kujemo ubistvo, kujemo osvetu. Ja sam iza ograde, kažu oni. Stavljaju nam
lisice čak i dok se tuširamo. Pa, u pravu su.
Dopadala mi se ta ideja: majka iza ograde, vezana lisicama.
Odatle nije mogla da me povredi.
Kroz uski prozorčić na vratima vidim dežurne službenike za njihovim
stolovima nasred prostorije. Vratari našepokore,jedu krofne. Ključevi im važno
svetlucaju o struku. Iupravo njih i gledam. Hipnotišu me ključevi, debeli svežnjevi
ključeva, osećam ukus njihove kisele galvanizacije, dragocenije od mudrosti.
Jučeje narednik Braun odlučio da se mojepola satapod tušem ubraja u sat koji
svakodnevno mogu daprovedem van ćelije. Sećam se svoje ranije nade da će on
biti razuman čovek, crn, vitak, načitan. Ali trebaloje da znam. Njegov dubokiglas
kao da ne ishodi iz njegove mršave pojave, veštačkije kaopropovednikov, ogrezao
u prekomeran osećaj sopstvene važnosti kao Kerbera u našem betonskom Paklu.
U svojoj dugoj dokolici vežbam astralnu projekciju. Dok Lunarija mrmlja bez
kraja i konca, uzdižem se s ležaja i letim preko poljana, pratim autoput na zapad
sve dok ne ugledam tornjeve grada. Dotakla sam mozaike staklene piramide
Centralne biblioteke. Ujapanskim ribnjacima u Nju Otaniju videla sam drevnog
šarana kako svetluca u bojama narandže, belog bibera, šarenog srebra i noći. Letim
protiv vetra oko glatkih cihndara „Bonaventure “ oko njegovih staklenih liftova što
se odbijaju o spratove. Sećaš li se kada smo ručale na vrhu, kad smo ušle u obrtni
bar? Nisi htela ni da priñešprozorima, vrištala si da te prostor usisava. Morale smo
da sednemo u sredinu, sećaš se? Znaš daje strah od visine u stvari strah od sebe
same, ne znaš da li ćeš skočiti.
A vidim i tebe, šetaš se uličicama, sediš na praznim livadama obraslim
korovom, čipka kraljiceAne isprskana kišorn. Misliš da ne možeš podneti gubitak
one slabe žene, Kler. Upamti, postoji samo jedna vrlina. Rimljani behu u pravu.
Covek može sve da podnese. Bol koji ne možemo da podnesemo potpuno će nas
ubiti.
Majka
Meñutim, nisam joj ni načas poverovala. Davno mi je rekla da su Vikinzi raj
zamišljali kao mesto na kome će moći jedni druge da seckaju na komade svakog
dana, a onda će preko noći svi ponovo oživeti. Večito kasapljenje, to je zamisao.
Da ne možete potpuno da umrete. Kao da vam orao svakodnevno kljuje jetru koja
stalno zaceljuje, samo zabavnije.
26
VOZOVI SU SE preko reke kotrljali na gvozdenim točkovima, ispunjavali
noć umirujućim zveketom. Na našoj strani, dole pored pekare, jedan momak svirao
je električnu gitaru. Ni on nije mogao da spava, zvuk vozova ga je uznemiravao.
Gitarom je svoju čežnju rasuo u noć poput varnica, muzikom odrazio dubinu
neopredmećene želje, lepotu van granica utehe ili rešenja.
U drugom krevetu Ivon nije imala mira. Ram od javorovine stenjao je pod
njenom težinom kad bi se okrenula. Ostaio joj je osam nedelja do poroñaja, a već
nije mogla biti veća. Stomak joj se uzdizao iznad ravni čaršava kao glatka
vulkanska kupola, planina Sent Helens, Popokatepetl, spreman za erupciju. Vreme
se kretalo u sobi u muzici voza, klopot za klopotom, voza toliko ogromnog da su
kroz noć morale da ga provuku tri lokomotive. Kuda vozovi idu, majko? Jesmo li
već stigle?
Ponekad bih zamišljala da imam oca koji noću radi na pruzi. Signalizatora u
„Sadern Pacifiku“ koji nosi teške nezapaljive rukavice, velike poput vesala, i briše
znoj sa čela masivnom podlakticom. Da sam imala oca koji noću radi na pruzi,
možda bih imala majku koja čeka da čuje škljoc u bravi kad se on vrati kući, i čula
bih njen tihi glas, njihov prigušen smeh kroz tanke zidove kuće. Kako bi samo
blagi bili njihovi glasovi, i slatki nalik golubovima što se gnezde pod mostom.
Da sam pesnikinja, pisala bih o tome. O Ijudima koji rade usred noći. O
muškarcima koji utovaraju vozove, o bolničarkama u hitno j pomoći i njihovim
nežnim rukama. O nočnim recepcionerima u hotelima, o taksistima na groblju, o
konobaricama u kafanama koje rade non-stop. Oni poznaju svet, jasno im je koliko
je dragoceno kad se neko seti vašeg imena, koliko je utešno retoričko pitanje:
„Kako si kako deca?C Znaju koliko je duga noć. Znaju kako život zvuči kad
odlazi. Zvekeće, kao vrata što treskaju na vetru. Noćni radnici žive bez iluzija,
brišu snove sa šankova, tovare teret. Vraćaju se na aerodrom na poslednji let.
Pod krevetom se tamnija struja ispredala u noć. Majčina nepročitana pisma,
prepuna laži meškoljila su se i kovitlala, kao otpad posle ogromnog brodoloma,
koji izlazi na obalu godinama nakon što je brod potonuo. Neću više dopustiti
nikakve reči. Odsad želim samo ono što se može dodirnuti, okusiti, želim miris
novih kuća, zujanje žica pred kišu. Reku koja teče pod mesečinom drveće koje
raste iz betona, parčad brokata u kutiji s otpacima, crvene geranijume na prozoru
izrabljivačnice. Daj mi krovove omalterisanih stanova koji se po podne zbijaju kao
večernji talas, nešto bez stava; neću autoportret u vodi i vetru. Daj mi momka koji
svira električnu gitaru, moj krevet u starateljskoj kući na kraju Ulice RipL, figuru
Ivon i bebe koja uskoro stiže. Bila je kalifornijsko brdo pod slačicom i zelenilom,
zlatasto kao lav u leto.
Na drugoj strani sobe Ivon je viknula. Jastuk joj je pao na pod, pa sam joj ga
dodala. Bio je sunñerast od znoja. Tako se mnogo znojila noću ponekad sam
morala da joj pomažem da promeni posteljinu. Stavila sam jastuk iza njene tamne
kose, sklonila joj vlažne pramenove s lica. Bila je vrela kao pun lonac ključalog
rublja. Gitara je izvijala pesmu koju sam tek povremeno prepoznavala kao So You
Want to Be a Rock and Roll Star.
„Astrid“, šapnu Ivon.
„Slušaj“ rekoh. „Neko svira gitaru.“
„Sanjala sam nešto grozno“, promrmljala je. „Ljudi su mi pokrali sve živo.
Čak i mog konja.“
Njen konj od kineskog papira, beo sa zlatnom papirnom opremom i crvenom
svilenom grivom, stajao je na komodi, podignute prednje noge, vrata izvijenog u
luk istovetan s uplašenom krivinom njenih obrva.
„Još je tu“, rekoh pomazivši je po obrazu. Znala sam da će joj prijati moj
hladan dlan. Majka je umela to da mi radi kad bih bila bolesna, najednom se setih, i
načas sam jasno osetila dodir njenih hladnih ruku.
Ivon podiže glavu da vidi konja propetog na mesečini, a onda je ponovo legla
na jastuk. „Hoću da se ovo već jednom završi.“
Znala sam šta bi Rina rekla. Štopre, to bolje. Nekoliko meseci ranije ja bih
otišla korak dalje. Pomislila bih: u čemu je razlika? Kad rodi bebu, kad je napusti,
uvek će imati šta drugo da izgubi: dečka, dom, posao, bolesti, još beba, dana i noći
koji se valjaju jedni preko drugih u nepromenljivom okeanu. Čemu požurivati
katastrofu?
No sad sam je videla kako prekrštenih nogu sedi na krevetu i šapuće svom
stomaku, govori mu koliko će svet biti divan, da u njemu ima konja i roñendana.,
belih mačaka i sladoleda. Čak i ako Ivon ne bude tu u vreme rolšua i polaska u
školu, ovo je moralo da ima bar neku važnost. Makar je u ovom času posedovala tu
nežnost, taj san. „Aha, kad doñe vreme, mislićeš da je prerano“, rekoh.
Ivon prinese moju ruku svom vrelom čelu. „Uvek si hladna. Uopšte se ne
znojiš. Oh, beba se mrda“, šapnula je. „Hoćeš da pipneš?“
Zadigla je majicu, a ja spustih ruku na ogoljen stomak, okrugao i vreo poput
krofne u ulju, ne bih li osetila čudna izobličenja bebinih pokreta pod dlanom.
Osmeh joj beše iskrivljen, podeijena očaranost izmešana s iščekivanjem.
„Mislim da je devojčica“, šapnula je. „Ona druga je bila.“
O svojim bebama govorila je samo kasno noću, dok smo bile same. Rina nije
htela da sluša te priče, rekla joj je da ne razmišIja o tome. Meñutim, Ivon je morala
da govori. Otac ove bebe, Ezekijel, vozio je kamionet. Upoznali su se u Grifit
parku, a ona se zaljubila kad ju je stavio na vrtešku.
Pokušavala sam da nañem prigodne reči. „Dobro se rita. Možda će biti
balerina., ese*“
Jednostavna melodija električne gitare odbijala se o brda i uletala kroz prozor,
a humka Ivoninog stomaka plesala je u ritmu, u majušnim udarcima šaka i stopala.
„Hoću da postane Izviñačica. Ići ćeš u Izviñačice, mija**“, rekla je humci.
Ponovo je pogledala mene. „Jesi li ti tamo išla?“
Odmahnula sam glavom.
* Šp. eto. (prev.)
** Sažeto od šp. mi hija moja kćeri. (prev.)
„Ja sam oduvek želela“, rekla je opisujući prstom osmice po vlažnom čaršavu.
„Ali nisam smela da tražim. Mama bi pukla od smeha. ’S tolikom guzicom hoćeš u
Izviñačice?’“
Sedele smo čitavu večnost, u mukloj tišini. Nadale se da će njenoj kćeri
zapasti sve dobro. Gitarista se primirio, svirao je ,Michelle“. Majka je volela tu
pesmu. Umela je da je peva na francuskom.
Ivon je zadremala, a ja sam se vratila u krevet, razmišljajući o majčinim
hladnim rukama na mom licu vrelom od groznice, o tome kako me je umotavala u
čaršave umočene u ledenu vodu, eukaliptus i karanfilić. Ja sam tvoj dom, rekla je
jednom i to je i dalje bila istina.
Zavukla sam se pod krevet, izvadila vreću s njenim pismima, tankim poput
obećanja, debelim poput šarana. Vreća beše teška, mirisala je na njene ljubičice.
Ustala sam tiho, da ne probudim Ivon, i iskrala se iz sobe, čvrsto zatvorivši vrata
za sobom.
Sela sam na zeleni kauč u dnevnoj sobi i upalila sedefnu lampu koja je sve
pretvarala u Tuluz-Lotrekovu sliku. Spustila sam pregršt pisama na stočić. Mrzela
sam majku, ali sam i žudela za njom. Želela sam da shvatim kako je mogla da
ispuni moj svet takvom lepotom, a i da istovremeno kaže: ta žena je bila stvorena
da umre od prekomerne doze.
Olinjali mačor prikrao se zadnjom stranom kauča i oprezno se popeo na
mene. Pustila sam ga da mi se sklupča pod srcem, težak i topao; preo je kao
kamion u niskom stepenu prenosa.
Draga Astrid,
Tri je sata ujutru, upravo je zavrsena četvrta prozivka. Svetla u Izolaciji gore
celu noć, fluorescentna i ogoljena po sivim zidovima, širokim tek za krevet i šolju.
Još nema tvojih pisama. Imam samo seksualnu litaniju sestre Lunarije. Brblja po
ceo dan i noć s donjeg ležaja, kao da tibetanski sveštenici na smenu molitvom
stvaraju svet. Večeras se egzegeza usredsredila na Knjigu o Raulu, njenom
poslednjem dečku.
S kakvim obožavanjem ona opisuje veličinu i oblik njegovog uda, spektar
njegovih erotskih reakcija.
Seks mi je ovde poslednji na umu. Sloboda mi je jedina briga. Proučavam
konfiguraciju molekula u zidu. Meditiram o suštiniprirode, o nadmoćipraznine
unutar uskovitlanog elektronskog rodea. Pokušavam da vibriram izmeñu kvantnih
paketa, dapotpuno obrnem svoju talasnu dužinu kako bih na kraju postojala u
meñuprostoru izmeñu pulseva, a materija bi tada postala sasvim propustljiva.
Jednog dana ću proći ravno kroz ove zidove.
„Gonzales se spanñao s Viki Manolo tamo u Simonsu A“, govoraše Lunarija.
„Kuratje kao konj. Kadsedne, ćini se da ima bejzbol-palicu meñu nogama. “
Zatvorenice vole Gonzalesa. Bakće se sflertovanjem, stavlja kolonjsku vodu,
ruke su mu čiste kao bela kala. Ona masturbira zamišljajući ogromne penise, pari
se s konjima, s bikovima, neospornoje to jovijanski repertoar fantazija, dok ja
zurim u sićušne pukotine u akustičnim pločama i osluškujem noćni dah zatvora.
Ovih dana čujem sve. Cujem lupkanje karata u stražarskoj kuli 1, ne poker,
zvuči kao remi, slušam njihova tužna priznanja o hemoroidima i kućnoj
podozrivosti. Stare dame, smeštene u počasnu zgradu pod imenom Miler, hrču dok
su im proteze u čašama. Cujem pacove u Kulinarskom. Jedna žena vrišti na
Odeljenju za specijalnu negu, i ona čujepacove, ali ne shvata da nisu u njenom
krevetu. Kaiševi je obuzdavaju vrlo brzo.
U spavaonicama Prijemnog čujem preteći mrmor, jer obrañuju novu devojku.
Slabaje, valjalaje lažne čekove, nije bila spremna za ovo mesto. Uzele sujoj sve što
su mogle, „Pičkice c kažu nakon što završe.
Ostatak zatvora spava istrzano, Ijulja se u snovima živopisnim usled
zarobljeništva. Znam šta sanjaju. Citam ih kao romane, bolje su od Džojsa. Sanjaju
muškarce koji ih biju, sanjaju nadlanicu, oštar šut u prepone. Muškarce koji
zaškrguću zubima pre udarca, koji sikću: „ Vidi na šta me teraš. “ Zene se trzaju
čak i u snu, podpogledom muškihjabučica išaranih venama, iskolačenih odjarosti,
beonjača boje majoneza ostavljenog napolju nedelju dana. Pitanjeje kako su uopšte
videli gde treba da udare. Meñutim, ženski strah je magnet. Nadam se da to ne
znaš. On privlači pesnicu, mušku šaku, tvrdu poput božje.
Druge imaju više sreće. Sanjaju o muškarcima nešnih ruku rečitih od
neznosti, prstiju koji ih ovlaš dodirujupo obrazima, koji opisuju otvorene usne u
Ijubavničkom Brajevom pismu. Ruku koje vajaju slast od zlovoljnog mesa, koje
opisuju dojke i raspaljuju kukove, koje otvaraju, mese. U vrelini tih ruku plot
postaje hleb, obao i bujajući.
Neke sanjaju o zločinu, oružju i novcu. Bočice snova koji nestaju
poputpoznog snega. Ja sam tu. Vidim lice iznenañenog radnika na benzinskoj
pumpi, trenutak pre nego što mu se glava rasturi u kolaž svetle krvi i kostiju.
Ležim u voljenom apartmanu s belim tepisima, mlinom za ñubre, mašinom za
sudove, obezbeñenim parkingom. Ja takoñe obmanom kradem ušteñevinu
vremešnog para, slavim uz bocu „ mima “ i sevrjuga-kavijar na dvopeku. Oprezno
owaram klizna staklena vrata na dvospratnoj kući u Mar Visti. U
,,Saksucckupujem bundu ukradenom karticom „ameriken ekspres“. Najbolja ruska
samurovina, zlaćana poput brendija.
Najbolji su snovi o slobodi. Toliko su stvarni volani u rukama, pedala gasa,
kazaljka rezervoara na PUNO. Vetar kroz otvorene prozore, ne koristimo klimaureñaj,
udišemo živ vazduh. Krećemo se autoputevima, koristimo brze trake,
tražimo table s natpisima San Francisko, Nju Orleans. Prolazimo pored kamiona na
velikim meñudržavnim putevima, kamiondžije nam sviraju. Pijemo gazirane
sokove na benzinskim pumpama, jedemo krvave hamburgere u svratištima,
naručujemo dodatnu porciju svega. Slušamo stanice s kantrimuzikom, hvatamo
Tihuanu, Cikago, Atlantu, spavamo u motelima gde recepcioneri nikad ne dižu
pogled, samo uzimaju novac.
U Barnburgu B moja cimerka Lidija Gusman sanja o letnjoj šetnji Bulevarom
Vitijer, o navali loše droge koja joj salsom ispunjava butine u najlonkama od deset
dolara. Ošamućuje momčiče sporim, kipećim hodom, suknja joj nemoguće kratka.
Smehjoj ima ukus nagorelog sunca, kaktusa i crva.
Ali više od svega sanjamo o deci. Dodir malih ruku, svetlucavi nizovi sitnih
sedefastih zuba. Uvek gubimo svoju decu. Na parkinzima, na pijaci, u autobusu.
Osvrćemo se i zovemo. Šoanda, zovemo, Lus, Astrid. Kako smo mogle da vas
izgubimo? Bile samo tako pašljive. Skrenule smo pogled tek na trenutak.
Ruke nam pune paketa, stojimo same napločniku, a neko namje uzeo decu.
Majka
15 Re: Janet Fitch - Beli oleander Sre Feb 15, 2012 12:32 am
Margita
Administrator
Mogli su da je zatvore, ali nisu mogli da spreče preobražaj sveta u njenoj
glavi. To Kler nikad nije razumela. Čin kojim moja majka stavlja svoje lice na
svet. Fostoje zločini suviše suptilni da bi im se moglo efikasno suditi.
Sela sam a bela mačka je iscurila s mene kao mleko. Savila sam pismo, vratila
ga u kovertu, bacila ga na pretrpani stočić. Nije me obmanula. Ja sam bila slaba
devojka iz Prijemnog. Otela bi mi sve što mi je ostalo. Neće me zavesti muzika
njenih reči. Uvek sam umela da razlikujem dronjavu istinu od elegantne laži.
Niko me nije ukrao, majko. Moja ruka nikad nije iskliznula iz tvoje. Nije se
tako odigralo. Pre će biti da si negde pijana parkirala auto, a posle nisi mogla da se
setiš gde je. Sedamnaest godina si gledala na drugu stranu, a kad si se okrenula,
zatekla si nepoznatu ženu. Stoga sada ja treba da sažaljevam tebe i ostale žene koje
su izgubile svoju decu tokom oružane pljačke ubistva, praznika pohlepe? Zadrži
svo ju pesničku saosećajnost i pruži je boljem verniku. Ono što pesnik kaže ne
mora obavezno biti istina., samo dobro zvuči. Jednog dana ću sve to pročitati u
pesmi za Njujorker.
Da bila sam tetovirana, kao što je i rekla. Svaki pedalj moje kože bio je
izboden i zamrljan. Ja sam izvorna obojena gospoña, japanski gangster hodajuća
umetnička galerija. Prinesi me svetlu, razgledaj moje jarke rane. Da sam upozorila
Berija, možda bih je sprečila. Meñutim, mene je već imala na duši. Obrisala sam
suze osušila ruke na beloj mački i uzela novu šaku tucanog stakla da ga utrljam
sebi u kožu. Novo pismo puno uznemirujućih dešavanja, drama i fantazija.
Preletela sam pogledom preko hartije.
Negde u Izolaciji plače žena. Već celu noć. Pokusavala sam da je nañem, ali
avaj, shvatam da uopšte nije ovde. To si ti. Prestani daplačeš, Astrid. To tije
zabranjeno. Moraš da budeš jaka. U tvojoj sam sobi, Astrid, osećaš li me? Delišje s
devojkom, vidim i nju, njenu slabu kosu, njene tanke izvijene
obrve. Ona dobro spava, ali ti ne. Sediš u krevetupod žutim čupavim
prekrivačem bože, gde gaje samo našla tvoja nova starateljka? Moja majkaje imala
isti takav.
Vidim da grliš svoja gola kolena, da pritiskaš čelo o njih. Cvrčci trljaju svoje
noge kao kad igrači bilijara nišane pred udarac. Prestani daplačeš, čuješli me? Sta
ti misliš, ko si? Sta ja radim ovde ako ti ne pokazujem da je žena jača od toga?
Tolikaje obaveza voleti drugu osobu, ali ovde to izgleda kao dajedna drugoj
dobacujemo ručne bombe. Doživotne mi kažu da te zaboravim, da olakšam sebi.
„Možeš ovde da živišcc, kažu. „Izaberi partnerku, nañi novu decu.C( Doduše,
takoje grozno ponekad da pomišljam kako su upravu. Trebalo bi da te zaboravim.
Ponekad poželim da si mrtva, kako bih znala da si bezbedna.
Jedna žena u mom odeljenju davalaje heroin svojoj deci od malih nogu, kako
bi uvek znala gde su. Sva su u zatvoru, živa. Tojoj se sviña. Kad bih mislila da ću
ovde zauvek ostati, zaboravila bih te. Morala bih. Smuči mi se da mislim o tebi na
slobodi, kako prikupljaš rane dok seja vrtim u ovom zatvoru, nemoćna kao duh u
lampi. Astrid, prestani daplačeš, prokleta bila!
Izaći ću, Astrid, to ti obećavam. Usvojiće mi žalbu, proći ću kroz zidove,
odleteću kao bela vrana.
Majka
Da, plakala sam. Reči je kao bombe zapečatiia i isporučila, a ja sam bila
razneta i krvava nedeljama kasnije. Misliš da možeš da me vidiš, majko? Uvek si
videla samo svoje lice u ogledalu.
Uvek si govorila da ne znam ništa, ali odatle ćemo početi. Nikad ne bih
tvrdila da poznajem snove zatvorenih žena, prava lepote, plodove noćne magije.
Ako bih i načas pomislila tako, nikad ne bih imala priliku da saznam? da vidim sve
odjednom, da posmatram kako slika izranja i otkriva se. Ne moram da stavim svoje
lice na svaki oblak, da budem protagonistkinja svakog nasumičnog dogañaja.
Ko sam ja, majko? Ja nisam ti. Zato i želiš da umrem. Više me ne možeš
oblikovati. Ja sam nekontrolisani činilac, nasumični čin, ja sam napredak u
vremenu. Misliš da možeš da me vidiš?
Onda mi reci: ko sam ja? Ne znaš. Nisam ti nimalo slična. Nos mi je
drugačiji, ravan je u korenu, nije oštar kao prevoj na pirinčanoj hartiji. Oči mi nisu
ledenoplave, obojene tvojom posebnom nijansom lepote i okrutnosti. Tamne su
kao modrice na unutrašnjoj strani mišice, nikad se ne smeju. Zabranjuješ mi da
plačem? Više nisam pod tvojom komandom. Umela si da kažeš kako nemam
mašte. Ako si pod tim mislila da umem da osetim stid i kajanje, bila si u pravu. Ja
ne mogu da preoblikujem svet čistom željom da to uradim. Ne umem da verujem u
sopstvene laži. Za to je potrebna izvesna genijalnost.
Izašla sam na prednji trem pod bosim nogama mi hrapave daske. Stalna
saobraćajna buka s Petice, lavež pasa, pucanj pištolja blok-dva dalje, vetar je sve to
nosio kroz noć crvenkastu od natrijumskih svetiljki na banderama, kroz krvareću
noć. Mi smo oni koji su srušili Rim, rekla je one davne noći na krovu, pod
mesecom nalik gavranovom oku. Ne zaboravi ko si.
Kako bih ikad mogla da zaboravim? Ja sam njena avetinjska kći, sedim za
praznim stolovima s bojicama i olovkama dok ona radi na pesmi devojka podatna
poput bele gline. Neko koga je oblikovala, učila kako da postane njena kopija.
Uvek me je oblikovala. Pokazala bi mi pomorandžu, šaku četina, izbrušeni kvarc i
terala me da joj ih opisujem. Nisam imala više od tri-četiri godine. Moje reči?
samo je to želela. „Sta je ovo?u stalno je pitala. „Šta je ovo?a Ali kako sam mogla
da joj kažem? Ona je uzela sve reči.
Miris oblandi s vanilom ispunio je noćni vazduh, a vetar je šumorio kroz
palme kao misli kroz moj besani um. Ko sam ja? Ja sam devojka koju ne poznaješ,
majko. Cutljiva devojka u zadnjoj klupi koja crta u sveske. Sećaš li se: kad smo se
vratile u Ameriku, nisu znali da li uopšte i govorim engleski. Testirali su me da
vide jesam li retardirana ili gluva. Ali ti nikad nisi pitala zašto. Nikad nisi
pomislila: Možda je trebaio da ostavim malo reči i za Astrid.
Pomislila sam na Ivon u našoj sobi, s palcem u ustima, omotanu oko bebe kao
pokrivač. „Vidim je“? kažeš. Nikad je ne bi videla, majko. Čak ni ako bi celu noć
prestajala u toj sobi. Videla bi samo njene očupane obrve, njene pokvarene zube
njene knjige sa izbledelim ženama na koricama. Nikad ne bi prepoznala dobrotu u
toj devojci dubinu njenih potreba, njenu očajničku potrebu da pripada, i da je
upravo zato ponovo trudna. Mogla bi da joj staviš istu etiketu kao i svemu ostalom
inferiorna ali je nikad ne bi videla. Za tebe stvari nisu bile realne. Bile su samo
sirovina koju bi preoblikovala da bi ispričala priču koja se tebi više dopada. Nikad
ne bi mogla prosto da slušaš momka gitaristu, morala bi to da pretočiš u pesmu, da
sve zavrtiš oko sebe.
Vratila sam se unutra, raširila sva njena pisma po Rininom kiimavom
trpezarijskom stolu, pisma koja sam dobila kod Star i kod Marvel, kod Amelije i
Kler, i ove poslednje gorke nastavke. Bilo ih je dovoljno da me udave zauvek.
Njeno mastilo bilo je gljivica, maligna čin na stablu breze, izvitoperena runa. Uzela
sam makaze i počela da sečem, prekidam niti njenih reči, rastavljam komplikovani
voz njenih misli na pojedinačne vagone. Više nije mogla da me zaustavi. Odbijala
sam da svet i dalje gledam njenim očima.
Pažljivo sam odabrala reči i rečenice s gomile, stavila ih na sivo-belu
linoleumsku ploču stola i počela da ih reñam u stihove. Kad sam završila, siva zora
je već zaličila na breskvu.
Smuci mi se da mislim o tebi o nadmoči praznine posmule nepokretne
prokletstva. poklona ogrezlog u prekomeran osećaj sopstvene važnosti poželim da
si mrtva
zaboravim na tebe vrana razjeda te fantazija takoje grozno savršena imitacija
obaveza voleti zaboravim tebe Ingrid Magnusen sasvim sama masturbira
parazit razočarana groteskna grliš otrove ñubre ručne bombe
Usamljenost udaljeni krici zauvek nikad reakcije
Uzmi sve osecaš li me?
Ijudska priroda
Prestani kovati zavere pokore Gaji
Za tebe zabranjeno žalba jarosti drhtati toje suviše važno ja
koja će ipak živeti
jebi
se
maloumna disonantna i mrzovoljna
moja
kazaljka rezervoara na PUNO
Zalepila sam ih za iist papira. Vraćam ti ih. Tvoje sopstvene male robove. O
moj bože pobunili su se. Dolazi Spartak, Rim gori. Sad hitro, majko. Zgrabi šta
stigneš pre nego što se sve spraši u pepeo.
27
KRISTALNIMARTOVSKI DANI? najreñi od svih, došli su kao blagoslov,
kraljevski, zamirisani kedrovinom i borovima. Oštrice ledenih vetrova isprale su
sve nečistoće iz vazduha, beše tako vedro da su se videle planine čak do Riversajda
jasne i definisane kao u zagonetki „osenčite polja s tačkicama", vetar je uzdizao
prašinu s njihovih obronaka kao u emisiji o Mont Everestu. U vestima su rekli da
se linija snega popela na hiljadu dvesta metara. Behu to ultramarin dani, obrubljeni
hermelinom, a noći su pokazivale svih svojih deset hiljada zvezda, blistavih poput
dokaza, poput računice izatkane od osnove i potke izvesnih suštinskih istina.
Kako je bilo vedro bez majke iza mojih očiju. Ponovo sam se rodila, sijamska
bliznakinja koja se konačno odvojila od svoje omražene, glomazne dvojnice.
Probudila sam se rano, uzbuñena kao malo dete, željna da vidim svet očišćen od
majčine otrovne magle, od njenih beličastih isparenja. Ovo blistavo plavetnilo,
ovaj mart biće moja metafora, moj znak raspoznavanja, kao Bogorodičina odeća
plavo s ivicom od hermelina, ponoć puna dijamanata. Ko ću postati sada, kad sam
se vratila sebi? Astrid Magnusen, konačno sama.
Draga Astrid,
Bravo! Iako tvoje pismo u poetskom smislii ima svojih manjkavosti, ono u
najmanju ruku pokazuje iskru, vatrenu moć za koju nikad. ne bih poverovala daje
imas. No, zaista, ne smatraj da me možeš odseći tako lako. Ja živim u tebi, u
tvojim kostima, u nežnim vijugama tvog uma. Ja sam te stvorila. Oblikovala sam
misli koje otkrivaš, raspoloženja koja nosiš. Tvoja krv šapuće moje ime. Cak i
pobunjena, moja si.
Želiš mojupokoru, zahtevaš moju sramotu? Zašto šeliš da budem manja nego
štojesam, zato da bi me lakše odbacila? Više bih volela da me smatraš grotesknom,
razjedenom od fantazije.
Izašla sam iz Izolacije, hvala na pitanju. Po povratku u BarnburgB cekalo
meje, meñu ostalim pošiljkama, pismo od Harpersa. Oh, kakve hvale, zatvorska
Platova! (lako nisam samoubica, nisam pečena pesnikinja s glavom meñu
krompirima.)
Ne odustaj od mene prerano, Astrid. Neki Ijudi su zainteresovani za moj
slučaj. Neću trunuti ovde kao Covek s gvozdenom maskom. Ovo je milenijum. Sve
može da se desi. A ako sam morala da budem nepravedno zatvorena ne bi li me
Harpers primetio pa... gotovo da se može reći daje vredelo.
A kad se setim da mi je na slobodi dan bio uspešan ako dobijem odbijenicu od
Dos bret riviua.
Uzeće dugačku pesmu o pticama zatvorskim vranama, guskama selicama, čak
sam koristila i golubove, sećaš li ih se? Na Trgu svetog Andrije. Naravno da se
sećaš. Ti pamtiš sve. Uplašila si se srušenog golubarnika, nisi htela da uñešu
dvorište sve dok nisam štapom rasterala zmije iz bršljana.
Uvek si se plašila pogrešnih stvari. Cinjenica što su se golubovi vratili, uprkos
tome štoje žicu odavno progutao bršIjan, mene daleko više uznemirava.
Zeliš da me otpišeš? Pokušaj. Samo shvati kada odsecaš dasku na kojoj stojiš,
i kojije njen kraj zakucan za brod.
Ja ću preživeti, ali hoćeš li i ti? Imam sledbenice zovem ih svojom decom.
Mlade pirso'vane umetnice, lakome na divljenje, dolaze ovamo u hodočašće iz
Fontane i LongBiča, Sonome i San Bemardina, dolaze čak iz Vankuvera. A ako
smem da kažem, one mom ukusu odgovaraju daleko više nego uzdrhtale glumice s
burmama od dva karata. Obećavaju mrežu odmetnutih feministkinja, lezbijki,
vikanskih sveštenica i scenskih umetnica širom Zapadne obale, svojevrsnu
Podzemnu povorku boginji. Spremne su da mi pomognu na koji god način; voljne
su da mi oproste bilo šta. Zašto nisi i ti?
Voli te tvoja majka,
Masturbira Parazit Vrana
P. S. Imam iznenañenje za tebe. Upravo sam se upoznala sa svojim novim
advokatom, Suzan D. Valeris. Prepoznaješli ime? Braniteljka uklete zenstvenosti?
Cme kovrdže, usne crvene kao kod onih zvekećućih zuba na navijanje? Dolazi da
eksploatiše moje mučeništvo. Ne prebacujem joj. Ima ga dovoljno za sve.
Stajala sam na vratima, posmatrala oblake kako se dižu s planina. Neće je
pustiti. Ubila je čoveka, imao je samo trideset dve godine. Zar je bitno što je
pesnikinja, zatvorska Platova? Čovek je mrtav zbog nje. Nije bio savršen, bio je
sebičan, pun mana, pa šta. Učinila bi to opet, sledeći put s čak još manjim
razlogom. Pogledajte šta je uradila Kler. Nisam verovala da bi ijednom advokatu
palo na pamet da je zastupa.
Ne, to je izmislila. Pokušava da me uhvati, saplete, gurne natrag u svoju
vreću. Neće uspeti, više ne. Oslobodila sam se njene čudne utrobe, neće me
namamiti da se vratim. Neka obavije svoju novu decu fantazijom, neka s njima
kuje zavere pod fikusima u dvorištu za posete. Tačno sam znala čega se treba
plašiti. One nisu imale pojma da u bršljanu ima zmija.
NA ČASU američke istorije u gimnaziji „Maršal“ izučavali smo Grañanski
rat. U prepunoj učionici ñaci su sedeli na prozorima i policama u dnu prostorije.
Grejanje nije radilo pa je gospodin Delgado nosio debeli zeleni džemper koji mu je
neko ispleo. Na tabli je, izvrnuvši ruku, napisao reč Getisburg, a ja sam pokušavala
da na papiru iz sveske uhvatim grubo pletivo džempera i njegovo nezgodno
držanje. Zatim sam pogledala svoj udžbenik istorije, otvoren na stolu, i u njemu
fotografiju velikog bojnog polja.
Kod kuće sam je izučila pod lupom. Leševi na slici nisu imali cipele, puške,
uniforme, premda se to nije moglo videti bez lupe. Ležali su u čarapama na niskoj
travi? belim očima piljili u oblačno nebo, a vi niste mogli da odreñite kojoj su
strani pripadali. Krajolik se u daljini završavao drvećem, kao pozornica. Rat se
nastavlja nije ostalo ništa osim mrtvih.
U trodnevnoj bici kod Getisburga borilo se 10.000 ljudi. Bilo je pedeset
hiljada žrtava. Nisam mogla da pojmim tako velike brojeve. Jedan od trojice
mrtav? ranjen ili nestao. Kao da je džinovska rupa probijena u tkanju postojanja.
Kler je umrla, Beri je umro, ali kod Getisburga ih je umrlo sedam hiljada. Kako je
bog mogao da gleda njihovu smrt a da ne pusti suzu? Kako je dozvolio da nad
Getisburgom ponovo svane dan?
Setila sam se da smo majka i ja jednom posetile bojno polje u Francuskoj.
Putovale smo vozom na sever, dugo. Majka je nosila plavo, s nama su bili žena
guste crne kose i čovek u iznošenoj kožnoj jakni. U vozu smo jele šunku i
pomorandže. U pomorandžama je bilo mrlja krvarile su. Na stanici smo kupile
makove i taksijem se odvezle van grada. Kola stadoše na ivici ogromnog polja.
Beše hladno smeña trava povijala se na vetru. Belo kamenje razasuto po ravnici,
sećam se užasne praznine, vetar mi je duvao ravno kroz tanak kaput. Gde je?
upitah. Icr' reče čovek gladeći svoje plave brkove. U kosi mu beli gips.
Zurila sam u nisku ustalasanu travu, ali nisam mogla da zamislim umiruće
vojnike, grmljavinu topova beše tako tiho tako strašno prazno, a makovi su mi u
ruci pulsirali crvenilom, poput srca. Njih dvoje su slikali jedno drugo naspram
žutosivog neba. Zena mi je na povratku dala čokoladu u zlatnom staniolu.
I dalje osećam ukus te čokolade, držim makove u ruci. I taj čovek. Etjen.
Svetlost se svetlarnikom slivala u njegov atelje, staklo protkano žičanom mrežom.
Tu je uvek bilo hladno. Pod beše siv, betonski. Stari sivi kauč pretrpan novinama,
sve pokriveno belom prašinom od gipsa koji je koristio za vajanje, gips na kosturu
od žica i krpa. Igrala sam se drvenom vajarskom lutkom, stavljala je u poze dok je
majka pozirala.
Tako mnogo belog. Njeno telo, i gips, i prašina, bejasmo bele kao pekarke.
Stara grejalica koju je stavio pored stolice uglavnom je samo zujala i povraćala
miris spaljenih dlaka. Puštao je francuski rokenrol. I dalje osećam hladnoću. Na
jednoj kuki visio mu je skelet, od koga sam ja pravila plesača.
Poslao me je u prodavnicu po bocu mleka. Une bouteille du lait, ponavljala
sam dok sam išla. Nisam htela da poñem, ali me je ona naterala. Mleko se
prodavalo u bocama zatvorenim svetlim staniolom. U povratku sam zalutala.
Vrtela sam se ukrug,
* Fr. ovde. (prev.)
suviše uplašena da bih zaplakala, držeći mleko u sve crnjem sutonu. Konačno
me je hodanje umorilo, pa sam sela na stepenice jedne kuče, pored niza tastera,
tarnnih posvuda osirn tarno gde su ih prsti dodirivali. Staklena vrata s krivom
kvakom. Miris francuskih cigareta izduvni gasovi Ispred mene su prolazile
flanelske pantalone, najlonke i visoke štikle vuneni kaputi. Bila sam gladna, ali
sam se bojala da otvorim mleko, bojala sam se da će se ona naljutiti.
Iznenada sam ugledala prazne prozore svojih snova.
Oii est ta maman?* upitale su najlonke, upitale su pantalone. Elle revient**,
rekoh. ali nisam verovala u to.
Majka je iskočila iz taksija, odevena u vezeni vuneni kaput s kovrdžavim
vunenim obrubom. Vrisnula je na mene, ščepala me. Boca mi je iskliznula iz ruku.
Mleko na pločniku. Svetlucavo belo, oštri komadi stakia.
NA POVRATKU kući iz škole, fotokopirala sam sliku bojnog polja i poslala
joj je, a u kovertu sam stavila i četiri isečene reči:
KO ZAPRAVO
SI TI
POSLE VEČERE sam sela na krparu u svojoj sobi, od naslovnih strana starih
časopisa skalpelom isekla lutke za pozorište senki i zašila ih za ražnjiće od
bambusa, koje sam sačuvala iz „Tajni Taja. Behu to mitske figure, poluživotinje,
poluljudi Kralj Majmun, rogati čovek koji se svake godine žrtvovao da bi oplodio
useve, mudri kentaur Hiron i kravoglava Izida, Meduza i Minotaur, Jarac i Bela
Vrana, Lisica s najnovijom šemom za zaradu. Cak i tužni Dedai i njegov pernati
sin.
Zašivala sam Minotaum ruku za telo kad sam čula tiho kucanje na vratima.
Mošus miris nečeg ukradenog. Sergej se naslo-
* Fr. Gde ti je mama? (prev.)
** Fr. Vratiće se. (prev.)
nio na dovratak prekrstivši mišićave ruke, u blistavoj beloj majici i
farmericama, sa zlatnim ručnim satom nalik brodskom. Pogled mu je leteo po sobi,
razgledao nered odeća naslagana u gomile, moje kese pune crtaćih tabli i dovršenih
crteža, cvetne zavese izbledele do pastelne nijanse. Odgledao je sve, ali ne kao
umetnik nije gledao oblik, analizirao senke. Gledao je kao profesionalac, ćutke je
procenjivao mogućnosti, koliko će mu biti teško da željeni predmet izbaci kroz
prozor i utovari u kamion. Nije opazio ništa vredno truda. Izlizan tepih, stari
kreveti. Ivonin papirni konj. Pritiskivač za hartiju šljokice umesto pahulja na kome
je pisalo Juniverzal studiji. Odmahnuo je glavom. „Ovde ni pas ne treba da živi“,
reče. „Astrid, šta ćeš da radiš?u
Vezala sam Minotaurovu ruku za ražnjič, stavila ga ispred lampe, pokrenula
ga gore-dole ponavljajući njegove reči. „Ovde nipas ne treba daživi“y rekoh
imitirajući njegov težak akcent. „Deca da. Ali psi ne. Nema pasa.a Minotaur
pokaza na njega. „Sta imaš protiv pasa?u
„Igraš se s lutkama.a Nasmešio se. „Ponekad si žena, ponekad devojčica.“
Spustila sam Minotaura u Konzervu, u buket ostalih papirnih polubogova i
čudovišta. „Rina nije ovde. Otišla je da rolja s Natalijom.“
„Ko kaže da sam došao kod Rine?“ Sergej se odvojio od dovratka i ušao,
ležerno, tek tako, nedužan poput kradljivca u prodavnici. Uzimao je stvari i vraćao
ih tačno tamo gde su bile, i nije pustio ni glasa. Nisam mogla da odvojim
pogled od njega. Kao da je jedan od mojih životinjskih Ijudi oživeo, kao da sam ga
zazvala. Koliko sam samo puta razmišljala upravo o ovom trenutku: Sergej dolazi i
zove, kao mačka koja na zadnjoj ogradi mjauče za vama. Odašiljala sam nekakav
ženski miris, kao cibetka, prepoznatljiv parfem seksualne želje, koji je on pratio i
našao me ovde u tami.
Sergej podiže Ivonin pritiskivač i protrese ga, zagleda se u šljokice koje su
padale. U dnevnoj sobi radio je televizor. Ivon je gutala neku popularnu večernju
seriju o modernim mladim Ijudima u odeći „Freda Segala“, lepo isfriziranim,
ljudima s problemima elegantnijim od njenih. On zavuče prst u Ivoninu kutiju sa
senkama za oči, nanese malo sebi na kapke. „Sta kažeš?“
nasmešio se nakrivivši glavu, pogledavši se, zagladivši plavu kosu jednom
rukom, tašt kao žena. Posmatrao me je u ogledalu.
Oči mu behu krupne i snene, srebro mu je pristajalo. Izgledao je kao princ u
baletu ali mu je miris bio nepogrešivo životinjski, celu je sobu ispunio svojim
mošusom. Bila sam mu ukrala jednu majicu, samo zbog tog mirisa. Pitala sam se je
li ikad to otkrio.
„Astrid.“ Seo je na ivicu kreveta, spustio ñebelu ruku prošaranu venama duž
uzglavne daske. Kad je seo, nisu se čak ni opruge čule. „Zašto me izbegavaš?“
Od naslovne strane starog Sajentifik amerikena počela sam da isecam morsku
sirenu dugačke „ar nuvo“ kose. „Ti si njen dečko. Sviña mi se da živim ovde. Zato
te i izbegavam.“
Opet ono mačje predenje. „Neko joj kaže? Ti? Ja?“ reče. „Znam te ja, Astrid
krasavitza*. Nisi tako dobra cura. Ljudi misle, ali ne šta ja vidim.“
„Šta vidiš?“ upitah. Zanimalo me je kakva je bizarna izobličenja doživela
moja slika prolazeči kroz kanalizacioni sistem Sergejevog uma.
„Gledaš me, voliš. Osečam da gledaš, ali onda ne gledaš. Možda se bojiš da
postaneš ona, ña?“ Trznuo je glavom prema prednjoj strani kuće, prema Ivon, i
rukom opisao njen veliki stomak. „Ne veruješ. Nikad ti ne dam bebu.“
Kao da je to problem. Jesam se plašila, ali ne toga. Budem li mu dopustila da
rne dodirne, znala sam da neću umeti da stanem. Setila sam se dana kad su majka i
njeni prijatelji otišli na piće u obrtni bar na vrhu hotela „Bonaventura“, a mene su
prozori vukli sebi, ništavilo je isisavalo napolje. Isto tako sam se osećala svaki put
kad bi Sergej bio u sobi, uvek bih klizila u ponor.
„Možda mi se Rina dopada“, rekoh praveći sitne zareze duž sireninog repa,
krljušti. „Zene baš i ne vole kad se tucaš s njihovim ljubavnicirna.“
Smeh mu je obrisao lice kao krpa. „Ne brini za Rinu.“ Nasmejao se grohotom
koji se rañao ispod elegantnog kaiša, u uskim farmericama. „Ona ne drži stvari
dugo. Voli trgovinu. Sergej danas, neko sutra. Cao, zdravo, ne zaboravi šešir. Ali
za tebe, nešto drugo. Vidi.“
* Rus. lepotice. (prev.)
Izvadio je nešto iz džepa košulje. Predmet mi je u očima zablistao kao svitac.
Beše to ogrlica, dijamant na srebrnom lancu. „Našao ovo na ulici. Hoćeš?“
Pokušavao je da me potkupi ukradenom ogrlicom? Morala sam da se
nasmejem. Našao na ulici. Ili na noćnoj komodi neke žene, verovatnije. Ili čak i
oko njenog vrata, otkud znam? Oprezno otvaram klizna staklena vrata na
dvospratnoj kući u Mar Visti. Zlostavljač dece nudi ti slatkiš, vožnju kolima.
Dakle, ovako je muškarac poput Sergeja zavodio ženu koju je želeo. A bili bi
dovoljni njegov miris i plave vene na rukama, te pospane plave oči, sada zažagrene
pod srebrnim kapcima, taj zločinački osmeh.
Navukao je tužan izraz. „Astrid. Lepota devojka. Ovo je poklon od srca.“
Sergejevo srce. Taj prazan hodnik, ta neprovetrena soba. Sentimentalizam je
način da se otarasite osećanja koja zapravo nemate. Da sam bila dobra devojka,
uvredila bih se, izbacila bih ga. Ignorisala bih njegov osmeh, oblik u njegovim
tesnim farmericama. Meñutim, poznavao me je. Nanjušio je moju želju. Osetila
sam da klizim ka prozorima, da me vazduh vuče.
Okačio mi je lančić oko vrata. Onda mi je uhvatio ruku i stavio je meñu svoje
prepone, tople, osetila sam da mu se diže pod mojom rukom. Beše to skaredno, i
uzbudila sam se što sam ga pipnula dole, čoveka koga sam želela koliko i pad.
Nagnuo se i poljubio me onako kako sam želela da budem poljubljena čvrsto, s
ukusom sinoćne pijanke. Otkopčao mi je poliestersku majicu, skinuo mi je preko
glave, svukao mi suknju i bacio je na Ivonin krevet. Njegove ruke su me budile,
spavala sam, nisam čak ni znala da spavam, toliko je vremena prošlo.
Onda je stao a ja sam otvorila oči. Gledao je moje ožiljke. Prevlačio je
jagodicama po Morzeovoj azbuci psećih ujeda na mojim rukama i nogama po
ožiljcima od metaka na ramenu grudima i kuku odmeravao im dubinu palcem
proračunavao njihovu starost i ozbiljnost. „Ko ti ovo uradio?“
Kako da mu objasnim? Morala bih da počnem od dana svog roñenja. Bacila
sam pogled na vrata otvorena čuli smo televizor. „Jesmo li na izložbi možda?“
Zatvorio ih je tiho otkopčao košulju i obesio je preko stolice svukao
pantalone. Telo belo kao mleko puno plavih vena zastrašujuće; vitko i gusto poput
mermera. Gstala sam bez daha. Kako je iko mogao da pobrka istinu s lepotom,
pomislih dok sarn ga gledala. Istina ima upale oči, koščata je ili puna ožiljaka,
raspada se. Zubi su joj truli, kosa joj seda i raščupana. Lepota je pak prazna kao
tikva uobražena kao papagaj. Aii imala je moć. Mirisala je na mošus i pomorandže
i terala vas je da sklopite oči moleći se.
Umeo je da me dodiruje, znao je šta mi se sviña. Nisam se iznenadila. Bila
sam nevaljala devojčica, opet sam se podavala ocu. Njegove usne na mojim
gmdima, njegove šake na mojoj stražnjici, meñu mojim nogama. Nije bilo nikakve
poezije u našem jebanju na žutom čupavom prekrivaču prostrtom po podu. Obrtao
me je u poze koje je voleo, dizao mi je noge sebi na ramena., jahao me kao Kozak.
Stojeći me je držao prepletenim rukama dok se zarivao u mene. Videla sam nas u
ogledalu na ormaru. Iznenadilo me je koliko sam malo ličila na sebe,
polusklopljenih očiju, seksualno osmehnuta nisam Astrid, nisam Ingrid, nisam niko
poznat, stražnjica mi je velika, duge noge obavila sam oko njega, kako sam samo
dugačka, kako bela.
DragaAstrid,
Devojka iz Savremene kniiževnosti došlaje da me intervjuiše. Htelaje da zna
sve o meni. Razgovarale smo satima; pričala samjoj čiste laži. Mi smo veće od
biografije, dušo moja.
Ko bi to znao bolje od tebe? Na kraju krajeva, štaje biografija duha? Bila si
kći umetnice. Imala si lepotu i čudo, primala si genijalnost u fiašici soka odjabuke,
u poljupcu za laku noć. Onda si našla plastičnog Isusa i sredovečnog sedmoprstog
Ijubavnika, postala si talac u tirkizu, bila si razmažena kći senke. Sada si u Ulici
Ripl, odakle mi šalješ slike mrtvih Ijudi i praviš lošepesme od mojih reči, hoćeš da
znaš ko samja?
Ko samja?Ja sam ono što kažem dajesam, a sutra sam neko sasvim drugi.
Suviše si nostalgična, želišda tepamćenje osigura, da te uteši. Prošlostje dosada.
Važna je samo ličnost, i šta ta ličnost stvara od onoga štoje naučila. Mašta koristi
šta joj treba, a ostalo odbacuje ti pak želiš da podigneš muzej.
Ne zgrći prošlost, Astrid. Ne sećaj se ničega. Spaljuj. Umetnik je feniks koji
se uzdiže iz svog pepela.
Majka
RAZVRSTALA SAM našu prljavu odeću u javnoj praonici „Flečeru, šareno
od belog, izdržljivo od osetljivog. Dopadalo mi se pranje veša, sortiranje,
ubacivanje novčića u mašinu, volela sam kad žene slažu svoj pamuk i platno, miris
njihovih čistih čaršava. Deca su se igrala korpama za rublje, spuštala ih na sebe
kao kaveze, ulazila u njih kao u brodove. I ja sam htela da sednem u jednu., da se
pretvaram da jedrim.
Majka je mrzela sve kućne poslove, naročito one koji se obavljaju pred
javnošću. Čekala bi dok nam se sva odeća ne isprlja, a ponekad bi nam oprala donji
veš u umivaoniku, kako bismo izdržale još nekoliko dana. Kad bi konačno
dogorelo do noktiju, brzo bismo natrpale svoj tovar u mašine i otišle u bioskop, u
knjižaru. Svaki put bismo se vratile i zatekle ga mokrog na mašinama ili na
stolovima za slaganje rublja. Nisam podnosila da drugi Ijudi diraju naše stvari Svi
ostali su mogli da sede i gledaju svoj veš kako se pere, zašto ne i mi? „Zato što mi
nismo svi ostali", govorila bi moja majka. ,,Ni izdaleka nismo kao svi ostali.“
Osim što je čak i ona imala prljav veš.
Kad su se tovari veša osušili, a čaršavi pobeleli do zdravog stanja, odvezla
sam se kući Nikinim kamionetom pozajmljivala mi ga je s vremena na vreme, kad
bi bila suviše pijana da vozi ili kad bih joj prala rublje. Parkirala sam ispred kuće.
Na Rininim stepenicama sedele su dve devojke koje nikad ranije nisam videla.
Belkinje, svežih lica, nenašminkane. Jedna je nosila staromodnu haljinu s
cvetićima, a kosu boje peska skupila je u punñu drvenom iglom. Tamnokosa je
nosila farmerice i ružičastu pamučnu rolku. Crna čista kosa do ramena. Male
bradavice ocrtavale su joj se ispod ružičastog pamuka.
Devojka u staromodnoj haljini ustade, zaškilji od sunca oči joj behu jednako
sive kao i haljina, imala je pegice. Nesigurno se nasmešila kad sam izašla iz
kamioneta. „Jesi li ti Astrid Magnusen?“ upita.
Sa suvozačkog sedišta povukla sam veliku kesu punu složene odeće7 drugu
podigla s kreveta u zadnjem delu. ,,Ko pita?“ „Ja sam Hana“, reče. „Ovo je Džuli.“
Druga devojka se nasmeši, ali ne tako široko.
Nikad ih ranije nisam videla. Svakako nisu pohañale „Maršal“, a bile su
suviše mlade za socijalne radnice. ,,Da i?“
Hana, rumena od stida, pogleda tamnokosu Džuli u potrazi za ohrabrenjem.
Najednom sam shvatila kako im izgledam. Grub karakter, uličarski. Ajlajner, crna
majica od poliestera., teške crne čizme kaskade srebrnih minñuša, alke u rasponu
veličine od malog prsta do bejzbol lopte. Niki i Ivon izbušile su mi uši jednog
dana, jer im je bilo dosadno. Pustila sam ih. Prijalo im je da me oblikuju. Naučila
sam: šta god da mi okačite na uši ili mi stavite na leña, ja sam nerastvorljiva, kao
pesak u vodi. Uskomešajte me, uvek ću se smiriti na dnu.
„Samo smo došle da te upoznamo, da vidimo znaš možemo li išta da
učinimo“? reče Hana.
„Poznajemo tvoju majku“? reče Džuli. Njen glas beše dublji, smireniji.
„Posećujemo je u Koroni.“
Njena deca. Njena nova deca. Besprekorno čista, poput snežne vode. Bistra i
novoroñena. Bez moći pamćenja. Vukla sam se po starateljskim domovima već
gotovo šest godina, gladovala sam plakala, molila, telo mi je bilo bojno polje, duša
izgrebana i izrovana kao grad pod opsadom, a sad na moje mesto stupa nešto
neunakaženo, nešto netaknuto?
„Idemo na koledž Picer, u Pomoni. Učile smo o njoj na ženskim studijama.
Posećujemo je svake nedelje. Zna toliko toga o svemu, zaista je neverovatna. Kad
god odemo prosto nas obori s nogu.“
Sta li je mojoj majci bilo na pameti kad je poslala ove studentkinje? Je li
pokušavala da me samelje u prah, u brašno za neki gorak hleb? Je li ovo moja
konačna kazna za to što odbijam da zaboravim? „Sta ona hoće od mene?“
„O, ne“, reče Hana. „Nije nas ona poslala. Same smo došle. Ali smo joj rekle
da ćemo ti poslati primerak intervjua, znaš?“ Podigla je smotani časopis u ruci,
jako je pocrvenela. Na neki način zavidela sam tom crvenjenju. Ja više nisam bila
u stanju tako da porumenim. Osećala sam se starom, oglodanom do savitljivosti i
neprepoznatljivosti, kao cipela data psu. „A onda smo pomislile, znaš, kad već
znamo gde živiš, možemo...“ Bespomoćno se nasmešila.
„Htele smo da navratimo i vidimo možemo li kako da ti pomognemo“, reče
Džuli.
Videla sam da me se boje. Mislile su da će kći moje majke biti sasvim
drugačija, sličnija njima. Nežna, širom otvorena. Da pukneš od smeha: nisu se
plašile moje majke, nego mene.
„To je to?a upitah pružajući ruku prema časopisu.
Hana je pokušala da ga ispravi na cvetnom kolenu. Na naslovnoj strani
majčino lice iza žičane mreže, na telefonu u izolovanoj sobi. Mora da je uradila
nešto obično vas puštaju u dvorište. Izgledala je divno, nasmešena, zdravih zuba
jedina doživotna u Fronteri kojoj su zubi i dalje bili zdravi ali joj oči behu umorne.
Savremena književnost.
Sela sam pored Džuli na drvene stepenice. Hana sede stepenik niže, haljina joj
se slivala u luku nalik plesnom koraku Izadore Dankan. Otvorila sam članak,
prelistala ga. Majčini gestovi dlan na čelu, lakat na polici. Glava na prozoru,
pogled oboren. Mi smo veće od hiografije. „0 čemu razgovarate s njom?“ upitah.
„0 poeziji.“ Hana slegnu ramenima. „0 onome što čitamo.
O muzici, o svemu i svačemu. Ona nam ponekad priča o nečemu što je
videla na vestima. Neke stvari bi ti potpuno promakle, ali kad se ona toga dohvati,
potpuno je neverovatno.“
Preobražaj sveta.
„Priča o tebi“, reče Džuli.
Iznenañenje. „Šta kaže o meni?“
,,Da si u, znaš. Domu. Oseća se grozno zbog svega što se desilo“, reče Hana.
„A najviše zbog tebe.“
Pogledala sam te devojke, studentkinje svežih nenašminkanih lica, pune
poverenja i brige. I osetila sam jaz izmeñu nas, osetila sam šta sve neću postati jer
sam ono što jesam. Maturiraću za dva meseca, ali neću ići na Picer, ni u kom
slučaju. Bila sam staro dete, prošlost koju je valjalo spaliti kako bi moja majka,
feniks, mogla ponovo da se uzdigne, zlatna ptica raña se iz pepela. Pokušala sam
da sagledam majku njihovim očima. Prelepa zatvorena poetska duša, genije pod
patnjama. Je li moja majka patila? Naterala sam sebe da to zamislim. Svakako je
patila kad ju je Beri onog dana izbacio iz kuće, nakon što je spavao s njom.
Meñutim, kad ga je ubila, patnja se nekako iskupila. Zbog čega je sad patila?
Zaista nisam znala.
„Pa vam je palo na pamet da doñete i šta?“ upitah. „Usvojite me?“
Nasmejala sam se, ali one nisu. Postala sam pregruba možda sam na majku
ličila više nego što sam mislila.
Džuli pogledom reče Hani „lepo sam ti reklau. Uvidela sam da je cela ideja
bila Hanina. „Aha, pa, tako nekako. Ako hoćeš.“ Toliko neočekivano iskrene,
toliko neumesno saosećajne. „Vi ne mislite da ga je ona ubila“, rekoh.
Hana brzo odmahnu glavom. „Sve je to velika greška. Košmar. U intervjuu je
sve ispričala.“
Sigurno je to uradila. Uvek je najbolja bila pred publikom. „Treba da ti kažem
nešto“, rekoh joj. „Ona ga jeste ubila.“ Hana se zapiljila u mene. Džuli hitro
pogleda svoju drugaricu. Sokirale su se. Džuli zaštitnički koraknu ka svojoj
lepršavoj prijateljici, a ja sam se iznenaña osetila okrutna, kao da sam dečici rekla
da Deda Mraz ne postoji, da se to samo njihova mama ušunja u sobu i ostavi
poklone. Ali ovo nisu bila dečica, nego žene, divile su se nekome koga uopšte nisu
poznavale. Bar jednom pogledaj grozomornoj Istini u lice, studentkinjo.
„To nije istina“ reče Hana. Odmahnula je glavom, odmahnula ponovo, kao da
je mogla da izbaci moje reči iz nje. „Nije.“ Tražila je od mene da joj kažem da nije.
„Bila sam tamo“, rekoh joj. „Gledala sam kako kuva napitak. Ona nije onakva
kakvom se čini.“
„I dalje je velika pesnikinja“, reče Džuli.
„Da“, rekoh. „Pesnikinja i ubica.“
Hana se igrala dugmetom na sivoj haljini, i uspela da ga otkine. Zurila je u
njega, lice joj je pocrvenelo kao boršč od cvekle. „Mora da je imala neki razlog.
Možda ju je tukao.“
„Nije je tukao“ rekoh. Spustila sam ruke na kolena i odgurnula se u stojeći
stav. Najednom sam se osetila veoma umorna. Možda u Nikinoj sobi još ima neke
droge.
Džuli me je pogledala smeñim očima, ozbiljnim i mirnim. Za nju bih
pomislila da je razumnija od Hane, manje podložna majčinim činima. „Zašto je
onda, to uradila?“
„Zašto ljudi ubijaju Ijude koji ih ostave?“ rekoh. „Zato što su povreñeni i
besni i ne mogu da podnesu to osećanje.“
„I ja sam to osetila“, reče Hana. Svetlost sunca na zalasku dodirnula joj je
kovrdžave krajeve kose, obavila joj glavu frćkavim oreolom.
„Ali nisi nikoga ubila“? rekoh.
„Zelela sam.“
Pogledala sam je dok je uvrtala porub starinske haljine s cvetićima koža joj se
videla tamo gde je bilo dugme, stomak joj beše ružičast. „Naravno. Možda si čak i
fantazirala o načinu ubistva. Ali nisi to uradila. To je ogromna razlika.“
Drozd zacvrkuta na susedovom stablu juke potok tečnog zvuka.
„Možda i nije tolika“, reče Džuli. „Neki Ijudi su prosto impulsivniji od
drugih.“
Lupnuh se časopisom po nozi. Ovako ili onako, naći će joj neko opravdanje.
Zaštitiće Boginju lepote uprkos svemu. Voljne su da mi oproste bilo šta. „Čujte,
hvala što ste došle, ali moram da uñem.“
„Napisala sam svoj broj na poleñini časopisa“, reče Hana ustajući. „Javi se
ako, znaš. Želiš.“
Njena nova deca. Stajala sam na tremu i gledala ih dok su ulazile u kola.
Džuli je vozila. Bio je to zeleni „oldsmobil“ karavan, star, toliko velik da je imao
krovni kapak. Zveckao je dok su odlazile. Časopis sam bacila u smeće. Pokušava
da raširi svoje laži, kao kakva omatorela Saloma skrivena iza velova. Mogla sam
njenoj deci da ispričam štošta o svojoj majci. Mogla sam da im kažem da iza te
drhtave tkanine s mirisom buñi i ljubičica nikad neće naći ženu. Samo nove i nove
velove. Moraće da ih kidaju kao paučinu, žustro, a što ih budu više pokidali, to će
više novih izranjati. S vremenom će ih kao mušice uplesti u svoju svilu, svariće ih
kad joj se svidi, i ponovo sakriti lice, mesec u oblaku.
28
NlKI JE OTPAKOVALA četvrtasti komad esida i stavila mi ga na jezik, a
isto to je uradila i sebi. Prodavali su ga na parčićima hartije s odštampanim
flaminzima na motorima. Sedele smo na tremu i gledale staru susedovu krntiju,
„bjuik rivijerua, parkiranu na ciglama. Postajalo je sve toplije, navlačila se magla,
mlaka poput vode u kadi, vlažna poput mokre čarape. Nisam osetila baš ništa.
„Možda treba da uzmemo još po jedan.“ Ako ću to već uraditi, onda sam svakako
želela da otkačim. Ivon je smatrala da smo lude što se tako igramo s mozgom, ali
ja sam sad već bila prosto dovoljno luda za bilo šta. Suzan D. Valeris već me je
triput zvala. Prestala sam da se javljam, Rini sam rekla da prekine vezu ako me iko
bude tražio.
„Treba malo vremena“, reče Niki. „Znaćeš kad počne. Veruj mi nećeš ni oka
sklopiti.“
Ništa se nije desilo gotovo sat vremena, bila sam sigurna da roba ne valja, ali
onda je stiglo, iznenada, kao lift. Niki se smejala i mahala mi rukom pred očima,
prsti su joj se razmazivali u vazduhu. „Je V sad bolje?“
Po koži sam osećala vrelinu i bockanje, kao da me je spopala koprivnjača, ali
nije bilo nikakve vidljive promene. Meñutim, nebo se najednom preobrazilo.
Postalo je prazno. Prazno kao siva mrena, kao džinovsko belo oko. Osetila sam
teskobu pod tim užasnim praznim nebom. Kao da je bog osenilio i oslepeo. Možda
nije želeo ništa da vidi. Ima to smisla. Svuda oko nas je sve bilo kao i obično, ali u
nepodnošljivoj meri. Trudila sam se da uopšte ne razmišljam o količini ružnoće u
ovom kraju. Pokušavala sam da nañem jednu jedinu lepu stvar.
Meñutim, otkrila sam da na ovoj drogi ne mogu da se ugasim, da pomerim
žižu. Bilo je užasno. Preplavilo me je prljavo i napušteno koje je raslo kao pakleni
vrt, izlomljeni stepenik, četiri mrtva automobila u susedovom zaraslom dvorištu
koja se rñajući vraćaju zemlji, gvozdena ograda oko prodavnice drangulija,
krunisana bodljikavom žicom, slomljeno staklo po ulici. Prošlo mi je kroz glavu da
živimo na samom dnu Los Anñelesa, na mestu gde su Ijudi ostavljali ukradena
kola i spaljivali ih. Na mestu gde se sve lutalačko na kraju skrasi. Smučilo mi se,
koža mi je gorela. U ustima sam osećala metalni ukus, kao da sam žvakala foliju.
Na ulici sam primetila mrtvu pticu, zgaženu, okruženu nežnim perjem.
Bojala sam se da Niki priznam da se plašim pomislila sam da ću zavrištati
ukoliko to izgovorim. Da možda nikad neću prestati.
Ceo svet sveo se na taj beživotni otpad. A mi smo bile samo dodatak na
gradsku trulež, kao i ptica, ostavljena kolica za kupovinu, raspadnuta „rivijera“.
Osećala sam zujanje visokonaponskih kablova, podmuklu radijaciju koja nam
mutira ćelije. Niko nije mario za Ijude koji ovde žive. Bili smo na kraju
civilizacije, na mestu gde se civilizacija predala usled senilnosti i iscrpljenosti. A
njeni ostaci smo mi, Niki i ja, kao bubašvabe što nakon smaka sveta trčkaju po
ruševinama, tuku se zbog ostataka leša. Kao u mom snu o majčinom istopljenom
licu. Plašila sam se da upitam topi li se i moje lice. Nisam htela da skrećem pažnju
na njega.
,,Je l ti dobro?“ Niki me je otpozadi uhvatila za kosu i nežno me povukla.
Odmahnula sam glavom, jedva primetno. Nisam bila sigurna čak ni da li sam
uzela esid ili sam samo mislila da jesam. Plašila sam se da uzmem još.
,,Ne brini“, rekla je. „Tako je na početku.“
Ona se pretvarala u pajaca iz kutije, u Cicu Cupavicu. Morala sam sebi da
ponavljam da je poznajem, da je sve ovo samo obmana mog uma. Ovo je Niki,
govorila sam sebi. Poznajem je. U šestoj godini majka ju je ostavila u apoteci u
Alhambri. Niki je uvek pazila na troškove, procenjivala šanse, računala procente.
Volela sam da je gledam kad se sprema za posao, u uštirkanom kostimu bavarske
konobarice, sličnu Hajdi u Vorholovom filmu. Cak i ako je ne prepoznajem, znam
je. Morala sam da se držim toga.
Znojila sam se, pucala kao decenijama star asfalt pod zamrIjanim
linoleumskim suncem.
„Možemo li da odemo odavde?w šapnuh kroz drhtavicu i mučninu. „Mrzim
ovo. Stvarno.
„Samo reci kuda rekla je. Oči su joj izgledale čudne, crne i dugmaste, kao da
je lutka.
glavi. To Kler nikad nije razumela. Čin kojim moja majka stavlja svoje lice na
svet. Fostoje zločini suviše suptilni da bi im se moglo efikasno suditi.
Sela sam a bela mačka je iscurila s mene kao mleko. Savila sam pismo, vratila
ga u kovertu, bacila ga na pretrpani stočić. Nije me obmanula. Ja sam bila slaba
devojka iz Prijemnog. Otela bi mi sve što mi je ostalo. Neće me zavesti muzika
njenih reči. Uvek sam umela da razlikujem dronjavu istinu od elegantne laži.
Niko me nije ukrao, majko. Moja ruka nikad nije iskliznula iz tvoje. Nije se
tako odigralo. Pre će biti da si negde pijana parkirala auto, a posle nisi mogla da se
setiš gde je. Sedamnaest godina si gledala na drugu stranu, a kad si se okrenula,
zatekla si nepoznatu ženu. Stoga sada ja treba da sažaljevam tebe i ostale žene koje
su izgubile svoju decu tokom oružane pljačke ubistva, praznika pohlepe? Zadrži
svo ju pesničku saosećajnost i pruži je boljem verniku. Ono što pesnik kaže ne
mora obavezno biti istina., samo dobro zvuči. Jednog dana ću sve to pročitati u
pesmi za Njujorker.
Da bila sam tetovirana, kao što je i rekla. Svaki pedalj moje kože bio je
izboden i zamrljan. Ja sam izvorna obojena gospoña, japanski gangster hodajuća
umetnička galerija. Prinesi me svetlu, razgledaj moje jarke rane. Da sam upozorila
Berija, možda bih je sprečila. Meñutim, mene je već imala na duši. Obrisala sam
suze osušila ruke na beloj mački i uzela novu šaku tucanog stakla da ga utrljam
sebi u kožu. Novo pismo puno uznemirujućih dešavanja, drama i fantazija.
Preletela sam pogledom preko hartije.
Negde u Izolaciji plače žena. Već celu noć. Pokusavala sam da je nañem, ali
avaj, shvatam da uopšte nije ovde. To si ti. Prestani daplačeš, Astrid. To tije
zabranjeno. Moraš da budeš jaka. U tvojoj sam sobi, Astrid, osećaš li me? Delišje s
devojkom, vidim i nju, njenu slabu kosu, njene tanke izvijene
obrve. Ona dobro spava, ali ti ne. Sediš u krevetupod žutim čupavim
prekrivačem bože, gde gaje samo našla tvoja nova starateljka? Moja majkaje imala
isti takav.
Vidim da grliš svoja gola kolena, da pritiskaš čelo o njih. Cvrčci trljaju svoje
noge kao kad igrači bilijara nišane pred udarac. Prestani daplačeš, čuješli me? Sta
ti misliš, ko si? Sta ja radim ovde ako ti ne pokazujem da je žena jača od toga?
Tolikaje obaveza voleti drugu osobu, ali ovde to izgleda kao dajedna drugoj
dobacujemo ručne bombe. Doživotne mi kažu da te zaboravim, da olakšam sebi.
„Možeš ovde da živišcc, kažu. „Izaberi partnerku, nañi novu decu.C( Doduše,
takoje grozno ponekad da pomišljam kako su upravu. Trebalo bi da te zaboravim.
Ponekad poželim da si mrtva, kako bih znala da si bezbedna.
Jedna žena u mom odeljenju davalaje heroin svojoj deci od malih nogu, kako
bi uvek znala gde su. Sva su u zatvoru, živa. Tojoj se sviña. Kad bih mislila da ću
ovde zauvek ostati, zaboravila bih te. Morala bih. Smuči mi se da mislim o tebi na
slobodi, kako prikupljaš rane dok seja vrtim u ovom zatvoru, nemoćna kao duh u
lampi. Astrid, prestani daplačeš, prokleta bila!
Izaći ću, Astrid, to ti obećavam. Usvojiće mi žalbu, proći ću kroz zidove,
odleteću kao bela vrana.
Majka
Da, plakala sam. Reči je kao bombe zapečatiia i isporučila, a ja sam bila
razneta i krvava nedeljama kasnije. Misliš da možeš da me vidiš, majko? Uvek si
videla samo svoje lice u ogledalu.
Uvek si govorila da ne znam ništa, ali odatle ćemo početi. Nikad ne bih
tvrdila da poznajem snove zatvorenih žena, prava lepote, plodove noćne magije.
Ako bih i načas pomislila tako, nikad ne bih imala priliku da saznam? da vidim sve
odjednom, da posmatram kako slika izranja i otkriva se. Ne moram da stavim svoje
lice na svaki oblak, da budem protagonistkinja svakog nasumičnog dogañaja.
Ko sam ja, majko? Ja nisam ti. Zato i želiš da umrem. Više me ne možeš
oblikovati. Ja sam nekontrolisani činilac, nasumični čin, ja sam napredak u
vremenu. Misliš da možeš da me vidiš?
Onda mi reci: ko sam ja? Ne znaš. Nisam ti nimalo slična. Nos mi je
drugačiji, ravan je u korenu, nije oštar kao prevoj na pirinčanoj hartiji. Oči mi nisu
ledenoplave, obojene tvojom posebnom nijansom lepote i okrutnosti. Tamne su
kao modrice na unutrašnjoj strani mišice, nikad se ne smeju. Zabranjuješ mi da
plačem? Više nisam pod tvojom komandom. Umela si da kažeš kako nemam
mašte. Ako si pod tim mislila da umem da osetim stid i kajanje, bila si u pravu. Ja
ne mogu da preoblikujem svet čistom željom da to uradim. Ne umem da verujem u
sopstvene laži. Za to je potrebna izvesna genijalnost.
Izašla sam na prednji trem pod bosim nogama mi hrapave daske. Stalna
saobraćajna buka s Petice, lavež pasa, pucanj pištolja blok-dva dalje, vetar je sve to
nosio kroz noć crvenkastu od natrijumskih svetiljki na banderama, kroz krvareću
noć. Mi smo oni koji su srušili Rim, rekla je one davne noći na krovu, pod
mesecom nalik gavranovom oku. Ne zaboravi ko si.
Kako bih ikad mogla da zaboravim? Ja sam njena avetinjska kći, sedim za
praznim stolovima s bojicama i olovkama dok ona radi na pesmi devojka podatna
poput bele gline. Neko koga je oblikovala, učila kako da postane njena kopija.
Uvek me je oblikovala. Pokazala bi mi pomorandžu, šaku četina, izbrušeni kvarc i
terala me da joj ih opisujem. Nisam imala više od tri-četiri godine. Moje reči?
samo je to želela. „Sta je ovo?u stalno je pitala. „Šta je ovo?a Ali kako sam mogla
da joj kažem? Ona je uzela sve reči.
Miris oblandi s vanilom ispunio je noćni vazduh, a vetar je šumorio kroz
palme kao misli kroz moj besani um. Ko sam ja? Ja sam devojka koju ne poznaješ,
majko. Cutljiva devojka u zadnjoj klupi koja crta u sveske. Sećaš li se: kad smo se
vratile u Ameriku, nisu znali da li uopšte i govorim engleski. Testirali su me da
vide jesam li retardirana ili gluva. Ali ti nikad nisi pitala zašto. Nikad nisi
pomislila: Možda je trebaio da ostavim malo reči i za Astrid.
Pomislila sam na Ivon u našoj sobi, s palcem u ustima, omotanu oko bebe kao
pokrivač. „Vidim je“? kažeš. Nikad je ne bi videla, majko. Čak ni ako bi celu noć
prestajala u toj sobi. Videla bi samo njene očupane obrve, njene pokvarene zube
njene knjige sa izbledelim ženama na koricama. Nikad ne bi prepoznala dobrotu u
toj devojci dubinu njenih potreba, njenu očajničku potrebu da pripada, i da je
upravo zato ponovo trudna. Mogla bi da joj staviš istu etiketu kao i svemu ostalom
inferiorna ali je nikad ne bi videla. Za tebe stvari nisu bile realne. Bile su samo
sirovina koju bi preoblikovala da bi ispričala priču koja se tebi više dopada. Nikad
ne bi mogla prosto da slušaš momka gitaristu, morala bi to da pretočiš u pesmu, da
sve zavrtiš oko sebe.
Vratila sam se unutra, raširila sva njena pisma po Rininom kiimavom
trpezarijskom stolu, pisma koja sam dobila kod Star i kod Marvel, kod Amelije i
Kler, i ove poslednje gorke nastavke. Bilo ih je dovoljno da me udave zauvek.
Njeno mastilo bilo je gljivica, maligna čin na stablu breze, izvitoperena runa. Uzela
sam makaze i počela da sečem, prekidam niti njenih reči, rastavljam komplikovani
voz njenih misli na pojedinačne vagone. Više nije mogla da me zaustavi. Odbijala
sam da svet i dalje gledam njenim očima.
Pažljivo sam odabrala reči i rečenice s gomile, stavila ih na sivo-belu
linoleumsku ploču stola i počela da ih reñam u stihove. Kad sam završila, siva zora
je već zaličila na breskvu.
Smuci mi se da mislim o tebi o nadmoči praznine posmule nepokretne
prokletstva. poklona ogrezlog u prekomeran osećaj sopstvene važnosti poželim da
si mrtva
zaboravim na tebe vrana razjeda te fantazija takoje grozno savršena imitacija
obaveza voleti zaboravim tebe Ingrid Magnusen sasvim sama masturbira
parazit razočarana groteskna grliš otrove ñubre ručne bombe
Usamljenost udaljeni krici zauvek nikad reakcije
Uzmi sve osecaš li me?
Ijudska priroda
Prestani kovati zavere pokore Gaji
Za tebe zabranjeno žalba jarosti drhtati toje suviše važno ja
koja će ipak živeti
jebi
se
maloumna disonantna i mrzovoljna
moja
kazaljka rezervoara na PUNO
Zalepila sam ih za iist papira. Vraćam ti ih. Tvoje sopstvene male robove. O
moj bože pobunili su se. Dolazi Spartak, Rim gori. Sad hitro, majko. Zgrabi šta
stigneš pre nego što se sve spraši u pepeo.
27
KRISTALNIMARTOVSKI DANI? najreñi od svih, došli su kao blagoslov,
kraljevski, zamirisani kedrovinom i borovima. Oštrice ledenih vetrova isprale su
sve nečistoće iz vazduha, beše tako vedro da su se videle planine čak do Riversajda
jasne i definisane kao u zagonetki „osenčite polja s tačkicama", vetar je uzdizao
prašinu s njihovih obronaka kao u emisiji o Mont Everestu. U vestima su rekli da
se linija snega popela na hiljadu dvesta metara. Behu to ultramarin dani, obrubljeni
hermelinom, a noći su pokazivale svih svojih deset hiljada zvezda, blistavih poput
dokaza, poput računice izatkane od osnove i potke izvesnih suštinskih istina.
Kako je bilo vedro bez majke iza mojih očiju. Ponovo sam se rodila, sijamska
bliznakinja koja se konačno odvojila od svoje omražene, glomazne dvojnice.
Probudila sam se rano, uzbuñena kao malo dete, željna da vidim svet očišćen od
majčine otrovne magle, od njenih beličastih isparenja. Ovo blistavo plavetnilo,
ovaj mart biće moja metafora, moj znak raspoznavanja, kao Bogorodičina odeća
plavo s ivicom od hermelina, ponoć puna dijamanata. Ko ću postati sada, kad sam
se vratila sebi? Astrid Magnusen, konačno sama.
Draga Astrid,
Bravo! Iako tvoje pismo u poetskom smislii ima svojih manjkavosti, ono u
najmanju ruku pokazuje iskru, vatrenu moć za koju nikad. ne bih poverovala daje
imas. No, zaista, ne smatraj da me možeš odseći tako lako. Ja živim u tebi, u
tvojim kostima, u nežnim vijugama tvog uma. Ja sam te stvorila. Oblikovala sam
misli koje otkrivaš, raspoloženja koja nosiš. Tvoja krv šapuće moje ime. Cak i
pobunjena, moja si.
Želiš mojupokoru, zahtevaš moju sramotu? Zašto šeliš da budem manja nego
štojesam, zato da bi me lakše odbacila? Više bih volela da me smatraš grotesknom,
razjedenom od fantazije.
Izašla sam iz Izolacije, hvala na pitanju. Po povratku u BarnburgB cekalo
meje, meñu ostalim pošiljkama, pismo od Harpersa. Oh, kakve hvale, zatvorska
Platova! (lako nisam samoubica, nisam pečena pesnikinja s glavom meñu
krompirima.)
Ne odustaj od mene prerano, Astrid. Neki Ijudi su zainteresovani za moj
slučaj. Neću trunuti ovde kao Covek s gvozdenom maskom. Ovo je milenijum. Sve
može da se desi. A ako sam morala da budem nepravedno zatvorena ne bi li me
Harpers primetio pa... gotovo da se može reći daje vredelo.
A kad se setim da mi je na slobodi dan bio uspešan ako dobijem odbijenicu od
Dos bret riviua.
Uzeće dugačku pesmu o pticama zatvorskim vranama, guskama selicama, čak
sam koristila i golubove, sećaš li ih se? Na Trgu svetog Andrije. Naravno da se
sećaš. Ti pamtiš sve. Uplašila si se srušenog golubarnika, nisi htela da uñešu
dvorište sve dok nisam štapom rasterala zmije iz bršljana.
Uvek si se plašila pogrešnih stvari. Cinjenica što su se golubovi vratili, uprkos
tome štoje žicu odavno progutao bršIjan, mene daleko više uznemirava.
Zeliš da me otpišeš? Pokušaj. Samo shvati kada odsecaš dasku na kojoj stojiš,
i kojije njen kraj zakucan za brod.
Ja ću preživeti, ali hoćeš li i ti? Imam sledbenice zovem ih svojom decom.
Mlade pirso'vane umetnice, lakome na divljenje, dolaze ovamo u hodočašće iz
Fontane i LongBiča, Sonome i San Bemardina, dolaze čak iz Vankuvera. A ako
smem da kažem, one mom ukusu odgovaraju daleko više nego uzdrhtale glumice s
burmama od dva karata. Obećavaju mrežu odmetnutih feministkinja, lezbijki,
vikanskih sveštenica i scenskih umetnica širom Zapadne obale, svojevrsnu
Podzemnu povorku boginji. Spremne su da mi pomognu na koji god način; voljne
su da mi oproste bilo šta. Zašto nisi i ti?
Voli te tvoja majka,
Masturbira Parazit Vrana
P. S. Imam iznenañenje za tebe. Upravo sam se upoznala sa svojim novim
advokatom, Suzan D. Valeris. Prepoznaješli ime? Braniteljka uklete zenstvenosti?
Cme kovrdže, usne crvene kao kod onih zvekećućih zuba na navijanje? Dolazi da
eksploatiše moje mučeništvo. Ne prebacujem joj. Ima ga dovoljno za sve.
Stajala sam na vratima, posmatrala oblake kako se dižu s planina. Neće je
pustiti. Ubila je čoveka, imao je samo trideset dve godine. Zar je bitno što je
pesnikinja, zatvorska Platova? Čovek je mrtav zbog nje. Nije bio savršen, bio je
sebičan, pun mana, pa šta. Učinila bi to opet, sledeći put s čak još manjim
razlogom. Pogledajte šta je uradila Kler. Nisam verovala da bi ijednom advokatu
palo na pamet da je zastupa.
Ne, to je izmislila. Pokušava da me uhvati, saplete, gurne natrag u svoju
vreću. Neće uspeti, više ne. Oslobodila sam se njene čudne utrobe, neće me
namamiti da se vratim. Neka obavije svoju novu decu fantazijom, neka s njima
kuje zavere pod fikusima u dvorištu za posete. Tačno sam znala čega se treba
plašiti. One nisu imale pojma da u bršljanu ima zmija.
NA ČASU američke istorije u gimnaziji „Maršal“ izučavali smo Grañanski
rat. U prepunoj učionici ñaci su sedeli na prozorima i policama u dnu prostorije.
Grejanje nije radilo pa je gospodin Delgado nosio debeli zeleni džemper koji mu je
neko ispleo. Na tabli je, izvrnuvši ruku, napisao reč Getisburg, a ja sam pokušavala
da na papiru iz sveske uhvatim grubo pletivo džempera i njegovo nezgodno
držanje. Zatim sam pogledala svoj udžbenik istorije, otvoren na stolu, i u njemu
fotografiju velikog bojnog polja.
Kod kuće sam je izučila pod lupom. Leševi na slici nisu imali cipele, puške,
uniforme, premda se to nije moglo videti bez lupe. Ležali su u čarapama na niskoj
travi? belim očima piljili u oblačno nebo, a vi niste mogli da odreñite kojoj su
strani pripadali. Krajolik se u daljini završavao drvećem, kao pozornica. Rat se
nastavlja nije ostalo ništa osim mrtvih.
U trodnevnoj bici kod Getisburga borilo se 10.000 ljudi. Bilo je pedeset
hiljada žrtava. Nisam mogla da pojmim tako velike brojeve. Jedan od trojice
mrtav? ranjen ili nestao. Kao da je džinovska rupa probijena u tkanju postojanja.
Kler je umrla, Beri je umro, ali kod Getisburga ih je umrlo sedam hiljada. Kako je
bog mogao da gleda njihovu smrt a da ne pusti suzu? Kako je dozvolio da nad
Getisburgom ponovo svane dan?
Setila sam se da smo majka i ja jednom posetile bojno polje u Francuskoj.
Putovale smo vozom na sever, dugo. Majka je nosila plavo, s nama su bili žena
guste crne kose i čovek u iznošenoj kožnoj jakni. U vozu smo jele šunku i
pomorandže. U pomorandžama je bilo mrlja krvarile su. Na stanici smo kupile
makove i taksijem se odvezle van grada. Kola stadoše na ivici ogromnog polja.
Beše hladno smeña trava povijala se na vetru. Belo kamenje razasuto po ravnici,
sećam se užasne praznine, vetar mi je duvao ravno kroz tanak kaput. Gde je?
upitah. Icr' reče čovek gladeći svoje plave brkove. U kosi mu beli gips.
Zurila sam u nisku ustalasanu travu, ali nisam mogla da zamislim umiruće
vojnike, grmljavinu topova beše tako tiho tako strašno prazno, a makovi su mi u
ruci pulsirali crvenilom, poput srca. Njih dvoje su slikali jedno drugo naspram
žutosivog neba. Zena mi je na povratku dala čokoladu u zlatnom staniolu.
I dalje osećam ukus te čokolade, držim makove u ruci. I taj čovek. Etjen.
Svetlost se svetlarnikom slivala u njegov atelje, staklo protkano žičanom mrežom.
Tu je uvek bilo hladno. Pod beše siv, betonski. Stari sivi kauč pretrpan novinama,
sve pokriveno belom prašinom od gipsa koji je koristio za vajanje, gips na kosturu
od žica i krpa. Igrala sam se drvenom vajarskom lutkom, stavljala je u poze dok je
majka pozirala.
Tako mnogo belog. Njeno telo, i gips, i prašina, bejasmo bele kao pekarke.
Stara grejalica koju je stavio pored stolice uglavnom je samo zujala i povraćala
miris spaljenih dlaka. Puštao je francuski rokenrol. I dalje osećam hladnoću. Na
jednoj kuki visio mu je skelet, od koga sam ja pravila plesača.
Poslao me je u prodavnicu po bocu mleka. Une bouteille du lait, ponavljala
sam dok sam išla. Nisam htela da poñem, ali me je ona naterala. Mleko se
prodavalo u bocama zatvorenim svetlim staniolom. U povratku sam zalutala.
Vrtela sam se ukrug,
* Fr. ovde. (prev.)
suviše uplašena da bih zaplakala, držeći mleko u sve crnjem sutonu. Konačno
me je hodanje umorilo, pa sam sela na stepenice jedne kuče, pored niza tastera,
tarnnih posvuda osirn tarno gde su ih prsti dodirivali. Staklena vrata s krivom
kvakom. Miris francuskih cigareta izduvni gasovi Ispred mene su prolazile
flanelske pantalone, najlonke i visoke štikle vuneni kaputi. Bila sam gladna, ali
sam se bojala da otvorim mleko, bojala sam se da će se ona naljutiti.
Iznenada sam ugledala prazne prozore svojih snova.
Oii est ta maman?* upitale su najlonke, upitale su pantalone. Elle revient**,
rekoh. ali nisam verovala u to.
Majka je iskočila iz taksija, odevena u vezeni vuneni kaput s kovrdžavim
vunenim obrubom. Vrisnula je na mene, ščepala me. Boca mi je iskliznula iz ruku.
Mleko na pločniku. Svetlucavo belo, oštri komadi stakia.
NA POVRATKU kući iz škole, fotokopirala sam sliku bojnog polja i poslala
joj je, a u kovertu sam stavila i četiri isečene reči:
KO ZAPRAVO
SI TI
POSLE VEČERE sam sela na krparu u svojoj sobi, od naslovnih strana starih
časopisa skalpelom isekla lutke za pozorište senki i zašila ih za ražnjiće od
bambusa, koje sam sačuvala iz „Tajni Taja. Behu to mitske figure, poluživotinje,
poluljudi Kralj Majmun, rogati čovek koji se svake godine žrtvovao da bi oplodio
useve, mudri kentaur Hiron i kravoglava Izida, Meduza i Minotaur, Jarac i Bela
Vrana, Lisica s najnovijom šemom za zaradu. Cak i tužni Dedai i njegov pernati
sin.
Zašivala sam Minotaum ruku za telo kad sam čula tiho kucanje na vratima.
Mošus miris nečeg ukradenog. Sergej se naslo-
* Fr. Gde ti je mama? (prev.)
** Fr. Vratiće se. (prev.)
nio na dovratak prekrstivši mišićave ruke, u blistavoj beloj majici i
farmericama, sa zlatnim ručnim satom nalik brodskom. Pogled mu je leteo po sobi,
razgledao nered odeća naslagana u gomile, moje kese pune crtaćih tabli i dovršenih
crteža, cvetne zavese izbledele do pastelne nijanse. Odgledao je sve, ali ne kao
umetnik nije gledao oblik, analizirao senke. Gledao je kao profesionalac, ćutke je
procenjivao mogućnosti, koliko će mu biti teško da željeni predmet izbaci kroz
prozor i utovari u kamion. Nije opazio ništa vredno truda. Izlizan tepih, stari
kreveti. Ivonin papirni konj. Pritiskivač za hartiju šljokice umesto pahulja na kome
je pisalo Juniverzal studiji. Odmahnuo je glavom. „Ovde ni pas ne treba da živi“,
reče. „Astrid, šta ćeš da radiš?u
Vezala sam Minotaurovu ruku za ražnjič, stavila ga ispred lampe, pokrenula
ga gore-dole ponavljajući njegove reči. „Ovde nipas ne treba daživi“y rekoh
imitirajući njegov težak akcent. „Deca da. Ali psi ne. Nema pasa.a Minotaur
pokaza na njega. „Sta imaš protiv pasa?u
„Igraš se s lutkama.a Nasmešio se. „Ponekad si žena, ponekad devojčica.“
Spustila sam Minotaura u Konzervu, u buket ostalih papirnih polubogova i
čudovišta. „Rina nije ovde. Otišla je da rolja s Natalijom.“
„Ko kaže da sam došao kod Rine?“ Sergej se odvojio od dovratka i ušao,
ležerno, tek tako, nedužan poput kradljivca u prodavnici. Uzimao je stvari i vraćao
ih tačno tamo gde su bile, i nije pustio ni glasa. Nisam mogla da odvojim
pogled od njega. Kao da je jedan od mojih životinjskih Ijudi oživeo, kao da sam ga
zazvala. Koliko sam samo puta razmišljala upravo o ovom trenutku: Sergej dolazi i
zove, kao mačka koja na zadnjoj ogradi mjauče za vama. Odašiljala sam nekakav
ženski miris, kao cibetka, prepoznatljiv parfem seksualne želje, koji je on pratio i
našao me ovde u tami.
Sergej podiže Ivonin pritiskivač i protrese ga, zagleda se u šljokice koje su
padale. U dnevnoj sobi radio je televizor. Ivon je gutala neku popularnu večernju
seriju o modernim mladim Ijudima u odeći „Freda Segala“, lepo isfriziranim,
ljudima s problemima elegantnijim od njenih. On zavuče prst u Ivoninu kutiju sa
senkama za oči, nanese malo sebi na kapke. „Sta kažeš?“
nasmešio se nakrivivši glavu, pogledavši se, zagladivši plavu kosu jednom
rukom, tašt kao žena. Posmatrao me je u ogledalu.
Oči mu behu krupne i snene, srebro mu je pristajalo. Izgledao je kao princ u
baletu ali mu je miris bio nepogrešivo životinjski, celu je sobu ispunio svojim
mošusom. Bila sam mu ukrala jednu majicu, samo zbog tog mirisa. Pitala sam se je
li ikad to otkrio.
„Astrid.“ Seo je na ivicu kreveta, spustio ñebelu ruku prošaranu venama duž
uzglavne daske. Kad je seo, nisu se čak ni opruge čule. „Zašto me izbegavaš?“
Od naslovne strane starog Sajentifik amerikena počela sam da isecam morsku
sirenu dugačke „ar nuvo“ kose. „Ti si njen dečko. Sviña mi se da živim ovde. Zato
te i izbegavam.“
Opet ono mačje predenje. „Neko joj kaže? Ti? Ja?“ reče. „Znam te ja, Astrid
krasavitza*. Nisi tako dobra cura. Ljudi misle, ali ne šta ja vidim.“
„Šta vidiš?“ upitah. Zanimalo me je kakva je bizarna izobličenja doživela
moja slika prolazeči kroz kanalizacioni sistem Sergejevog uma.
„Gledaš me, voliš. Osečam da gledaš, ali onda ne gledaš. Možda se bojiš da
postaneš ona, ña?“ Trznuo je glavom prema prednjoj strani kuće, prema Ivon, i
rukom opisao njen veliki stomak. „Ne veruješ. Nikad ti ne dam bebu.“
Kao da je to problem. Jesam se plašila, ali ne toga. Budem li mu dopustila da
rne dodirne, znala sam da neću umeti da stanem. Setila sam se dana kad su majka i
njeni prijatelji otišli na piće u obrtni bar na vrhu hotela „Bonaventura“, a mene su
prozori vukli sebi, ništavilo je isisavalo napolje. Isto tako sam se osećala svaki put
kad bi Sergej bio u sobi, uvek bih klizila u ponor.
„Možda mi se Rina dopada“, rekoh praveći sitne zareze duž sireninog repa,
krljušti. „Zene baš i ne vole kad se tucaš s njihovim ljubavnicirna.“
Smeh mu je obrisao lice kao krpa. „Ne brini za Rinu.“ Nasmejao se grohotom
koji se rañao ispod elegantnog kaiša, u uskim farmericama. „Ona ne drži stvari
dugo. Voli trgovinu. Sergej danas, neko sutra. Cao, zdravo, ne zaboravi šešir. Ali
za tebe, nešto drugo. Vidi.“
* Rus. lepotice. (prev.)
Izvadio je nešto iz džepa košulje. Predmet mi je u očima zablistao kao svitac.
Beše to ogrlica, dijamant na srebrnom lancu. „Našao ovo na ulici. Hoćeš?“
Pokušavao je da me potkupi ukradenom ogrlicom? Morala sam da se
nasmejem. Našao na ulici. Ili na noćnoj komodi neke žene, verovatnije. Ili čak i
oko njenog vrata, otkud znam? Oprezno otvaram klizna staklena vrata na
dvospratnoj kući u Mar Visti. Zlostavljač dece nudi ti slatkiš, vožnju kolima.
Dakle, ovako je muškarac poput Sergeja zavodio ženu koju je želeo. A bili bi
dovoljni njegov miris i plave vene na rukama, te pospane plave oči, sada zažagrene
pod srebrnim kapcima, taj zločinački osmeh.
Navukao je tužan izraz. „Astrid. Lepota devojka. Ovo je poklon od srca.“
Sergejevo srce. Taj prazan hodnik, ta neprovetrena soba. Sentimentalizam je
način da se otarasite osećanja koja zapravo nemate. Da sam bila dobra devojka,
uvredila bih se, izbacila bih ga. Ignorisala bih njegov osmeh, oblik u njegovim
tesnim farmericama. Meñutim, poznavao me je. Nanjušio je moju želju. Osetila
sam da klizim ka prozorima, da me vazduh vuče.
Okačio mi je lančić oko vrata. Onda mi je uhvatio ruku i stavio je meñu svoje
prepone, tople, osetila sam da mu se diže pod mojom rukom. Beše to skaredno, i
uzbudila sam se što sam ga pipnula dole, čoveka koga sam želela koliko i pad.
Nagnuo se i poljubio me onako kako sam želela da budem poljubljena čvrsto, s
ukusom sinoćne pijanke. Otkopčao mi je poliestersku majicu, skinuo mi je preko
glave, svukao mi suknju i bacio je na Ivonin krevet. Njegove ruke su me budile,
spavala sam, nisam čak ni znala da spavam, toliko je vremena prošlo.
Onda je stao a ja sam otvorila oči. Gledao je moje ožiljke. Prevlačio je
jagodicama po Morzeovoj azbuci psećih ujeda na mojim rukama i nogama po
ožiljcima od metaka na ramenu grudima i kuku odmeravao im dubinu palcem
proračunavao njihovu starost i ozbiljnost. „Ko ti ovo uradio?“
Kako da mu objasnim? Morala bih da počnem od dana svog roñenja. Bacila
sam pogled na vrata otvorena čuli smo televizor. „Jesmo li na izložbi možda?“
Zatvorio ih je tiho otkopčao košulju i obesio je preko stolice svukao
pantalone. Telo belo kao mleko puno plavih vena zastrašujuće; vitko i gusto poput
mermera. Gstala sam bez daha. Kako je iko mogao da pobrka istinu s lepotom,
pomislih dok sarn ga gledala. Istina ima upale oči, koščata je ili puna ožiljaka,
raspada se. Zubi su joj truli, kosa joj seda i raščupana. Lepota je pak prazna kao
tikva uobražena kao papagaj. Aii imala je moć. Mirisala je na mošus i pomorandže
i terala vas je da sklopite oči moleći se.
Umeo je da me dodiruje, znao je šta mi se sviña. Nisam se iznenadila. Bila
sam nevaljala devojčica, opet sam se podavala ocu. Njegove usne na mojim
gmdima, njegove šake na mojoj stražnjici, meñu mojim nogama. Nije bilo nikakve
poezije u našem jebanju na žutom čupavom prekrivaču prostrtom po podu. Obrtao
me je u poze koje je voleo, dizao mi je noge sebi na ramena., jahao me kao Kozak.
Stojeći me je držao prepletenim rukama dok se zarivao u mene. Videla sam nas u
ogledalu na ormaru. Iznenadilo me je koliko sam malo ličila na sebe,
polusklopljenih očiju, seksualno osmehnuta nisam Astrid, nisam Ingrid, nisam niko
poznat, stražnjica mi je velika, duge noge obavila sam oko njega, kako sam samo
dugačka, kako bela.
DragaAstrid,
Devojka iz Savremene kniiževnosti došlaje da me intervjuiše. Htelaje da zna
sve o meni. Razgovarale smo satima; pričala samjoj čiste laži. Mi smo veće od
biografije, dušo moja.
Ko bi to znao bolje od tebe? Na kraju krajeva, štaje biografija duha? Bila si
kći umetnice. Imala si lepotu i čudo, primala si genijalnost u fiašici soka odjabuke,
u poljupcu za laku noć. Onda si našla plastičnog Isusa i sredovečnog sedmoprstog
Ijubavnika, postala si talac u tirkizu, bila si razmažena kći senke. Sada si u Ulici
Ripl, odakle mi šalješ slike mrtvih Ijudi i praviš lošepesme od mojih reči, hoćeš da
znaš ko samja?
Ko samja?Ja sam ono što kažem dajesam, a sutra sam neko sasvim drugi.
Suviše si nostalgična, želišda tepamćenje osigura, da te uteši. Prošlostje dosada.
Važna je samo ličnost, i šta ta ličnost stvara od onoga štoje naučila. Mašta koristi
šta joj treba, a ostalo odbacuje ti pak želiš da podigneš muzej.
Ne zgrći prošlost, Astrid. Ne sećaj se ničega. Spaljuj. Umetnik je feniks koji
se uzdiže iz svog pepela.
Majka
RAZVRSTALA SAM našu prljavu odeću u javnoj praonici „Flečeru, šareno
od belog, izdržljivo od osetljivog. Dopadalo mi se pranje veša, sortiranje,
ubacivanje novčića u mašinu, volela sam kad žene slažu svoj pamuk i platno, miris
njihovih čistih čaršava. Deca su se igrala korpama za rublje, spuštala ih na sebe
kao kaveze, ulazila u njih kao u brodove. I ja sam htela da sednem u jednu., da se
pretvaram da jedrim.
Majka je mrzela sve kućne poslove, naročito one koji se obavljaju pred
javnošću. Čekala bi dok nam se sva odeća ne isprlja, a ponekad bi nam oprala donji
veš u umivaoniku, kako bismo izdržale još nekoliko dana. Kad bi konačno
dogorelo do noktiju, brzo bismo natrpale svoj tovar u mašine i otišle u bioskop, u
knjižaru. Svaki put bismo se vratile i zatekle ga mokrog na mašinama ili na
stolovima za slaganje rublja. Nisam podnosila da drugi Ijudi diraju naše stvari Svi
ostali su mogli da sede i gledaju svoj veš kako se pere, zašto ne i mi? „Zato što mi
nismo svi ostali", govorila bi moja majka. ,,Ni izdaleka nismo kao svi ostali.“
Osim što je čak i ona imala prljav veš.
Kad su se tovari veša osušili, a čaršavi pobeleli do zdravog stanja, odvezla
sam se kući Nikinim kamionetom pozajmljivala mi ga je s vremena na vreme, kad
bi bila suviše pijana da vozi ili kad bih joj prala rublje. Parkirala sam ispred kuće.
Na Rininim stepenicama sedele su dve devojke koje nikad ranije nisam videla.
Belkinje, svežih lica, nenašminkane. Jedna je nosila staromodnu haljinu s
cvetićima, a kosu boje peska skupila je u punñu drvenom iglom. Tamnokosa je
nosila farmerice i ružičastu pamučnu rolku. Crna čista kosa do ramena. Male
bradavice ocrtavale su joj se ispod ružičastog pamuka.
Devojka u staromodnoj haljini ustade, zaškilji od sunca oči joj behu jednako
sive kao i haljina, imala je pegice. Nesigurno se nasmešila kad sam izašla iz
kamioneta. „Jesi li ti Astrid Magnusen?“ upita.
Sa suvozačkog sedišta povukla sam veliku kesu punu složene odeće7 drugu
podigla s kreveta u zadnjem delu. ,,Ko pita?“ „Ja sam Hana“, reče. „Ovo je Džuli.“
Druga devojka se nasmeši, ali ne tako široko.
Nikad ih ranije nisam videla. Svakako nisu pohañale „Maršal“, a bile su
suviše mlade za socijalne radnice. ,,Da i?“
Hana, rumena od stida, pogleda tamnokosu Džuli u potrazi za ohrabrenjem.
Najednom sam shvatila kako im izgledam. Grub karakter, uličarski. Ajlajner, crna
majica od poliestera., teške crne čizme kaskade srebrnih minñuša, alke u rasponu
veličine od malog prsta do bejzbol lopte. Niki i Ivon izbušile su mi uši jednog
dana, jer im je bilo dosadno. Pustila sam ih. Prijalo im je da me oblikuju. Naučila
sam: šta god da mi okačite na uši ili mi stavite na leña, ja sam nerastvorljiva, kao
pesak u vodi. Uskomešajte me, uvek ću se smiriti na dnu.
„Samo smo došle da te upoznamo, da vidimo znaš možemo li išta da
učinimo“? reče Hana.
„Poznajemo tvoju majku“? reče Džuli. Njen glas beše dublji, smireniji.
„Posećujemo je u Koroni.“
Njena deca. Njena nova deca. Besprekorno čista, poput snežne vode. Bistra i
novoroñena. Bez moći pamćenja. Vukla sam se po starateljskim domovima već
gotovo šest godina, gladovala sam plakala, molila, telo mi je bilo bojno polje, duša
izgrebana i izrovana kao grad pod opsadom, a sad na moje mesto stupa nešto
neunakaženo, nešto netaknuto?
„Idemo na koledž Picer, u Pomoni. Učile smo o njoj na ženskim studijama.
Posećujemo je svake nedelje. Zna toliko toga o svemu, zaista je neverovatna. Kad
god odemo prosto nas obori s nogu.“
Sta li je mojoj majci bilo na pameti kad je poslala ove studentkinje? Je li
pokušavala da me samelje u prah, u brašno za neki gorak hleb? Je li ovo moja
konačna kazna za to što odbijam da zaboravim? „Sta ona hoće od mene?“
„O, ne“, reče Hana. „Nije nas ona poslala. Same smo došle. Ali smo joj rekle
da ćemo ti poslati primerak intervjua, znaš?“ Podigla je smotani časopis u ruci,
jako je pocrvenela. Na neki način zavidela sam tom crvenjenju. Ja više nisam bila
u stanju tako da porumenim. Osećala sam se starom, oglodanom do savitljivosti i
neprepoznatljivosti, kao cipela data psu. „A onda smo pomislile, znaš, kad već
znamo gde živiš, možemo...“ Bespomoćno se nasmešila.
„Htele smo da navratimo i vidimo možemo li kako da ti pomognemo“, reče
Džuli.
Videla sam da me se boje. Mislile su da će kći moje majke biti sasvim
drugačija, sličnija njima. Nežna, širom otvorena. Da pukneš od smeha: nisu se
plašile moje majke, nego mene.
„To je to?a upitah pružajući ruku prema časopisu.
Hana je pokušala da ga ispravi na cvetnom kolenu. Na naslovnoj strani
majčino lice iza žičane mreže, na telefonu u izolovanoj sobi. Mora da je uradila
nešto obično vas puštaju u dvorište. Izgledala je divno, nasmešena, zdravih zuba
jedina doživotna u Fronteri kojoj su zubi i dalje bili zdravi ali joj oči behu umorne.
Savremena književnost.
Sela sam pored Džuli na drvene stepenice. Hana sede stepenik niže, haljina joj
se slivala u luku nalik plesnom koraku Izadore Dankan. Otvorila sam članak,
prelistala ga. Majčini gestovi dlan na čelu, lakat na polici. Glava na prozoru,
pogled oboren. Mi smo veće od hiografije. „0 čemu razgovarate s njom?“ upitah.
„0 poeziji.“ Hana slegnu ramenima. „0 onome što čitamo.
O muzici, o svemu i svačemu. Ona nam ponekad priča o nečemu što je
videla na vestima. Neke stvari bi ti potpuno promakle, ali kad se ona toga dohvati,
potpuno je neverovatno.“
Preobražaj sveta.
„Priča o tebi“, reče Džuli.
Iznenañenje. „Šta kaže o meni?“
,,Da si u, znaš. Domu. Oseća se grozno zbog svega što se desilo“, reče Hana.
„A najviše zbog tebe.“
Pogledala sam te devojke, studentkinje svežih nenašminkanih lica, pune
poverenja i brige. I osetila sam jaz izmeñu nas, osetila sam šta sve neću postati jer
sam ono što jesam. Maturiraću za dva meseca, ali neću ići na Picer, ni u kom
slučaju. Bila sam staro dete, prošlost koju je valjalo spaliti kako bi moja majka,
feniks, mogla ponovo da se uzdigne, zlatna ptica raña se iz pepela. Pokušala sam
da sagledam majku njihovim očima. Prelepa zatvorena poetska duša, genije pod
patnjama. Je li moja majka patila? Naterala sam sebe da to zamislim. Svakako je
patila kad ju je Beri onog dana izbacio iz kuće, nakon što je spavao s njom.
Meñutim, kad ga je ubila, patnja se nekako iskupila. Zbog čega je sad patila?
Zaista nisam znala.
„Pa vam je palo na pamet da doñete i šta?“ upitah. „Usvojite me?“
Nasmejala sam se, ali one nisu. Postala sam pregruba možda sam na majku
ličila više nego što sam mislila.
Džuli pogledom reče Hani „lepo sam ti reklau. Uvidela sam da je cela ideja
bila Hanina. „Aha, pa, tako nekako. Ako hoćeš.“ Toliko neočekivano iskrene,
toliko neumesno saosećajne. „Vi ne mislite da ga je ona ubila“, rekoh.
Hana brzo odmahnu glavom. „Sve je to velika greška. Košmar. U intervjuu je
sve ispričala.“
Sigurno je to uradila. Uvek je najbolja bila pred publikom. „Treba da ti kažem
nešto“, rekoh joj. „Ona ga jeste ubila.“ Hana se zapiljila u mene. Džuli hitro
pogleda svoju drugaricu. Sokirale su se. Džuli zaštitnički koraknu ka svojoj
lepršavoj prijateljici, a ja sam se iznenaña osetila okrutna, kao da sam dečici rekla
da Deda Mraz ne postoji, da se to samo njihova mama ušunja u sobu i ostavi
poklone. Ali ovo nisu bila dečica, nego žene, divile su se nekome koga uopšte nisu
poznavale. Bar jednom pogledaj grozomornoj Istini u lice, studentkinjo.
„To nije istina“ reče Hana. Odmahnula je glavom, odmahnula ponovo, kao da
je mogla da izbaci moje reči iz nje. „Nije.“ Tražila je od mene da joj kažem da nije.
„Bila sam tamo“, rekoh joj. „Gledala sam kako kuva napitak. Ona nije onakva
kakvom se čini.“
„I dalje je velika pesnikinja“, reče Džuli.
„Da“, rekoh. „Pesnikinja i ubica.“
Hana se igrala dugmetom na sivoj haljini, i uspela da ga otkine. Zurila je u
njega, lice joj je pocrvenelo kao boršč od cvekle. „Mora da je imala neki razlog.
Možda ju je tukao.“
„Nije je tukao“ rekoh. Spustila sam ruke na kolena i odgurnula se u stojeći
stav. Najednom sam se osetila veoma umorna. Možda u Nikinoj sobi još ima neke
droge.
Džuli me je pogledala smeñim očima, ozbiljnim i mirnim. Za nju bih
pomislila da je razumnija od Hane, manje podložna majčinim činima. „Zašto je
onda, to uradila?“
„Zašto ljudi ubijaju Ijude koji ih ostave?“ rekoh. „Zato što su povreñeni i
besni i ne mogu da podnesu to osećanje.“
„I ja sam to osetila“, reče Hana. Svetlost sunca na zalasku dodirnula joj je
kovrdžave krajeve kose, obavila joj glavu frćkavim oreolom.
„Ali nisi nikoga ubila“? rekoh.
„Zelela sam.“
Pogledala sam je dok je uvrtala porub starinske haljine s cvetićima koža joj se
videla tamo gde je bilo dugme, stomak joj beše ružičast. „Naravno. Možda si čak i
fantazirala o načinu ubistva. Ali nisi to uradila. To je ogromna razlika.“
Drozd zacvrkuta na susedovom stablu juke potok tečnog zvuka.
„Možda i nije tolika“, reče Džuli. „Neki Ijudi su prosto impulsivniji od
drugih.“
Lupnuh se časopisom po nozi. Ovako ili onako, naći će joj neko opravdanje.
Zaštitiće Boginju lepote uprkos svemu. Voljne su da mi oproste bilo šta. „Čujte,
hvala što ste došle, ali moram da uñem.“
„Napisala sam svoj broj na poleñini časopisa“, reče Hana ustajući. „Javi se
ako, znaš. Želiš.“
Njena nova deca. Stajala sam na tremu i gledala ih dok su ulazile u kola.
Džuli je vozila. Bio je to zeleni „oldsmobil“ karavan, star, toliko velik da je imao
krovni kapak. Zveckao je dok su odlazile. Časopis sam bacila u smeće. Pokušava
da raširi svoje laži, kao kakva omatorela Saloma skrivena iza velova. Mogla sam
njenoj deci da ispričam štošta o svojoj majci. Mogla sam da im kažem da iza te
drhtave tkanine s mirisom buñi i ljubičica nikad neće naći ženu. Samo nove i nove
velove. Moraće da ih kidaju kao paučinu, žustro, a što ih budu više pokidali, to će
više novih izranjati. S vremenom će ih kao mušice uplesti u svoju svilu, svariće ih
kad joj se svidi, i ponovo sakriti lice, mesec u oblaku.
28
NlKI JE OTPAKOVALA četvrtasti komad esida i stavila mi ga na jezik, a
isto to je uradila i sebi. Prodavali su ga na parčićima hartije s odštampanim
flaminzima na motorima. Sedele smo na tremu i gledale staru susedovu krntiju,
„bjuik rivijerua, parkiranu na ciglama. Postajalo je sve toplije, navlačila se magla,
mlaka poput vode u kadi, vlažna poput mokre čarape. Nisam osetila baš ništa.
„Možda treba da uzmemo još po jedan.“ Ako ću to već uraditi, onda sam svakako
želela da otkačim. Ivon je smatrala da smo lude što se tako igramo s mozgom, ali
ja sam sad već bila prosto dovoljno luda za bilo šta. Suzan D. Valeris već me je
triput zvala. Prestala sam da se javljam, Rini sam rekla da prekine vezu ako me iko
bude tražio.
„Treba malo vremena“, reče Niki. „Znaćeš kad počne. Veruj mi nećeš ni oka
sklopiti.“
Ništa se nije desilo gotovo sat vremena, bila sam sigurna da roba ne valja, ali
onda je stiglo, iznenada, kao lift. Niki se smejala i mahala mi rukom pred očima,
prsti su joj se razmazivali u vazduhu. „Je V sad bolje?“
Po koži sam osećala vrelinu i bockanje, kao da me je spopala koprivnjača, ali
nije bilo nikakve vidljive promene. Meñutim, nebo se najednom preobrazilo.
Postalo je prazno. Prazno kao siva mrena, kao džinovsko belo oko. Osetila sam
teskobu pod tim užasnim praznim nebom. Kao da je bog osenilio i oslepeo. Možda
nije želeo ništa da vidi. Ima to smisla. Svuda oko nas je sve bilo kao i obično, ali u
nepodnošljivoj meri. Trudila sam se da uopšte ne razmišljam o količini ružnoće u
ovom kraju. Pokušavala sam da nañem jednu jedinu lepu stvar.
Meñutim, otkrila sam da na ovoj drogi ne mogu da se ugasim, da pomerim
žižu. Bilo je užasno. Preplavilo me je prljavo i napušteno koje je raslo kao pakleni
vrt, izlomljeni stepenik, četiri mrtva automobila u susedovom zaraslom dvorištu
koja se rñajući vraćaju zemlji, gvozdena ograda oko prodavnice drangulija,
krunisana bodljikavom žicom, slomljeno staklo po ulici. Prošlo mi je kroz glavu da
živimo na samom dnu Los Anñelesa, na mestu gde su Ijudi ostavljali ukradena
kola i spaljivali ih. Na mestu gde se sve lutalačko na kraju skrasi. Smučilo mi se,
koža mi je gorela. U ustima sam osećala metalni ukus, kao da sam žvakala foliju.
Na ulici sam primetila mrtvu pticu, zgaženu, okruženu nežnim perjem.
Bojala sam se da Niki priznam da se plašim pomislila sam da ću zavrištati
ukoliko to izgovorim. Da možda nikad neću prestati.
Ceo svet sveo se na taj beživotni otpad. A mi smo bile samo dodatak na
gradsku trulež, kao i ptica, ostavljena kolica za kupovinu, raspadnuta „rivijera“.
Osećala sam zujanje visokonaponskih kablova, podmuklu radijaciju koja nam
mutira ćelije. Niko nije mario za Ijude koji ovde žive. Bili smo na kraju
civilizacije, na mestu gde se civilizacija predala usled senilnosti i iscrpljenosti. A
njeni ostaci smo mi, Niki i ja, kao bubašvabe što nakon smaka sveta trčkaju po
ruševinama, tuku se zbog ostataka leša. Kao u mom snu o majčinom istopljenom
licu. Plašila sam se da upitam topi li se i moje lice. Nisam htela da skrećem pažnju
na njega.
,,Je l ti dobro?“ Niki me je otpozadi uhvatila za kosu i nežno me povukla.
Odmahnula sam glavom, jedva primetno. Nisam bila sigurna čak ni da li sam
uzela esid ili sam samo mislila da jesam. Plašila sam se da uzmem još.
,,Ne brini“, rekla je. „Tako je na početku.“
Ona se pretvarala u pajaca iz kutije, u Cicu Cupavicu. Morala sam sebi da
ponavljam da je poznajem, da je sve ovo samo obmana mog uma. Ovo je Niki,
govorila sam sebi. Poznajem je. U šestoj godini majka ju je ostavila u apoteci u
Alhambri. Niki je uvek pazila na troškove, procenjivala šanse, računala procente.
Volela sam da je gledam kad se sprema za posao, u uštirkanom kostimu bavarske
konobarice, sličnu Hajdi u Vorholovom filmu. Cak i ako je ne prepoznajem, znam
je. Morala sam da se držim toga.
Znojila sam se, pucala kao decenijama star asfalt pod zamrIjanim
linoleumskim suncem.
„Možemo li da odemo odavde?w šapnuh kroz drhtavicu i mučninu. „Mrzim
ovo. Stvarno.
„Samo reci kuda rekla je. Oči su joj izgledale čudne, crne i dugmaste, kao da
je lutka.
16 Re: Janet Fitch - Beli oleander Sre Feb 15, 2012 12:35 am
Margita
Administrator
U SVEŽOJ TIŠINI Impresionističke sale u Okružnom umetničkom muzeju,
svet mi se vratio u punoj boji, svetlu i obliku. Kako sam mogla da zaboravim?
Ovde ništa nije moglo da mi se desi. Ovo je luka? okrajak stvarnog sveta, u kome
još može postojati umetnost, i lepota, i pamćenje. Koliko sam puta ovuda šetala s
Kler, s majkom. Niki ovde nikad nije bila. Zajedno smo prolazile pored ribarskih
čamaca koji se usidreni ljuljaju, svetlucavo limunasto-zlatno-belih nebesa koja se
pretapaju u ružičasto, odraza na mokroj ulici.
Stale smo pred slikom žene koja je u vrtu, na ivici parka, čitala knjigu u seni.
Haljina od belog lana, obrubljena plavim, šuštala bi pri okretanju stranica. Kakva
bajna plavozelena boja slika je mirisala na nanu, trava tamna poput paprati. Videla
sam nas na slici Niki u belom, sebe u tufnastom muslinu. Polako smo prilazile
ženi, spremala se da nam sipa čaj. Bila sam u galeriji, ali sam istovremeno i hodala
po mokroj travi, porub mi se uflekao zelenim, povetarac prolazi kroz tanku tkaninu
moje odeće.
Esid je naletao u talasima, od snažne droge smo se ljuljale stojeći pred slikom.
Meñutim, više se nisam plašila. Znala sam gde sam. Bila sam s Niki u pravom
svetu.
„Da se usereš koliko je dobro“ šapnula je držeći me za ruku.
Neke slike su se otvorile, kao prozori, kao vrata, druge su ostale samo obojena
platna. Mogla sam da dohvatim Sezanove breskve i trešnje na raskošnom belom
pogužvanom stolnjaku, podignem breskvu i vratim je na tanjir. Razumela sam
Sezana. „Pogledaj kako se trešnje vide odozgo, a breskve sa strane“, rekoh.
„Liče na trešnjice bombice*“, reče skupljajući prste, a potom ih šireći. Žive
peteljke trešanja blesnule su kao petarde.
* Engl. chetry homb jaka loptasta petarda crvene boje. (prev.)
„Tvoje oči žele da naprave sliku normalnom, ali ne ide“, rekoh.
Zamišljala sam da slikam tu sliku, tačno sam videla kojim je redom šta radio.
Čovek-sova priñe nam pobočke i povi ramena. „Bez diranja.“
„Moron“, reče Niki poluglasno, pa se pomerismo do sledeće slike.
Osećala sam da sam i sama mogla naslikati sve slike. Esid je nadolazio i
nadoiazio, nisam znala mogu li više da otkačim. Uopšte nije ličio na „perkodan“
otupljenost, glupost, beg. Ovo je bilo više od otkačinjanja. Bvestoti sprat, petstoti
sprat. Van Gogovo noćno nebo.
Zastale smo da popijemo nešto u muzejskom kafeu. Tačno sam znala gde
sam, u istoj zgradi u kojoj je i slušaonica, a moja stara učionica bila je odmah niz
stepenice. Moje igralište. Prišla sam automatu za piće, odsvirala na njemu početak
valcera iz Uspavane lepotice. „Sta sviram?“ upitah je.
„Iskuliraj se“, reče Niki.
Trudila sam se da se iskuliram, ali je bilo suviše smešno. Kad je došlo vreme
da platimo, nisam mogla da se setim novca ni kako on funkcioniše. Kasirka je
ličila na mlitavi beli puding. Nije htela da nas pogleda. Izgovorila je neke brojeve,
a ja sam izvañila novac, ali nisam znala šta ću s njim. Držala sam ga na otvorenom
dlanu i pustila da sama odabere prave novčiće. yDanke, chorisho, guten tag,
Arigatou, rekoh. ,JDar es Salaam“ Nadajući se da će nas smatrati strankinjama.
»Dar es Salaam‘ reče Niki dok smo sedale za sto.
Trebalo je da budem upravo ovakva dok sam bila dete, radosna, laka kao
balon. Niki i ja sedele smo u senci i pile piće, posmatrale prolaznike, uočavale
koliko liče na odreñene životinje. Našle smo gnua, i lava, i pticu sekretara. Tapira i
kovrdžavog jaka. Da li sam se ikad ranije toliko smejala?
Kad smo završile, Niki reče da treba da odemo u toalet.
„Ja ne moram“, rekoh.
„Nećeš znati dok ne bude prekasno“, reče Niki. „Hajde.“
Vratile smo se u zgradu, našle vrata s komičnim figurama u pantalonama
odnosno suknji. Komično je što smo musko, žensko vezivali za pantalone oñnosno
suknju. Najednom se ceo seksualni svemir sa svojim konvencijama učini
fantastičan, projektovan.
„Ne gledaj u ogledalo“, reče Niki. „Gledaj u cipele.“
Tamnosive pločice, loše svetlo, prljav pod. Osetila sam da se strah vraća.
Metalni ukus u ustima. Stara gospoña u žućkastom kostimu, žućkastog lica,
žućkaste kose, žućkastih cipela, žutog pojasa, izašla je iz jedne kabine i zagledala
se u nas. „Liči na pohovani kačkavalj“, rekoh.
„Mojoj drugarici je zlo“, reče Niki trudeći se da ne pukne od smeha. Gurnula
me je u kabinu za hendikepirane i zatvorila vrata za nama. Morala je da mi otkopča
pantalone i stavi me na šolju kao da imam dve godine. Ništa nije krenulo, suviše
sam se smejala.
„Umukni i pišaj“, reče Niki.
Raširila sam noge. Zaista sam se osećala podeljena. „Ajde, piški za Eni“,
rekoh. I krenulo je. Zaista sam morala u toalet, ipak. Zvuk me je nasmejao. „Volim
te, Niki“, rekoh.
„I ja tebe“, rekla je.
Meñutim, na izlasku sam krajičkom oka uhvatila svoj odraz u ogledalu. Bila
sam jako crvena, očiju crnih kao u svrake, umršene kose. Izgledala sam divlje.
Uplašila sam se. Niki me je izgurala napolje.
Obrele smo se u krilu za savremenu umetnost. Tamo nikad nisam bila. Kad
bih dolazila s majkom, ona bi me stavila ispred Rotkove* slike, plavo-crvenog
kvadrata, i objašnjavala mi je sat vremena. Nikad je nisam shvatila. Sad smo Niki i
ja stale ispred nje, na isto mesto na kome sam stajala kad sam bila mala, i iz slike
su izronili drugi tonovi, paradajz, granat, purpur. Crveno napreduje, plavo se
povlači, baš kao što je Kandinski i rekao. Bila su to vrata, a mi smo prošle kroz
njih.
Gubitak. To se nalazilo u slici. Jad, tuga, neizreciva i nesaglediva. Ne ono što
sam osetila tog jutra, septično, panično. Ovo je bilo destilovano. Niki me je
uhvatila oko struka, kao i ja nju. Stajale smo i oplakivale. Shvatila sam kako se
Isus morao osećati, koliko je nemoguće bilo njegovo sažaljenje za ceo ljudski rod,
koliko zadivljujuće. Slika je bila Kazals, rekvijem. Majka i ja,
* Mark Rotko (Mark Rothko, 190-1970) jedan od značajnih predstavnika
američkog apstraktnog ekspresionizma. (prev.)
Niki i Ivon, Pol i Dejvi i Kler, svi. Koliko je ogromna ljudska sposobnost za
patnju. Jedino vam preostaje da osetite strahopoštovanje prema njoj. Reč uopšte
nije bila o opstanku. Nego o punoći, koliko čega možete da zadržite koliko možete
da brinete.
Izašle smo na sunce, sumorne, kao ljudi posle sahrane.
Odvela sam Niki do stalne postavke, morala sam da vidim boginje. U
indijskoj sobi živeli su ostaci drevne jednačine. Bujne figure u plesu, u voñenju
ljubavi u snu, sede na lotosima, ruke im u karakterističnim mudrama*. Siva pleše u
bronzanom ramu od vatre. Indijske rage** tiho se čuju iz pozadine. Našle smo
kamenog bodisatvu**9*’, s brkovima i lepim draguljima. Prošao je kroz ona vrata
koja je Rotko naslikao, i držao je i njih i ples. Izašao je na drugu stranu. Sele smo
na klupu i pustile njegovo srce da uñe u nas. I drugi Ijudi su prolazili, ali se nisu
zadržali. Treptali su na nas i otišli dalje. Bili su kao mušice prema kamenu. Nismo
čak mogle ni da ih vidimo.
DUGO SAM SE spuštala s esida. Neko vreme smo sedele s Ivon, gledale TV,
ali mi se to činilo nerazumljivo. Soba se kovitlala u bojama i pokretima, a ona je
piljila u sićušne glave u kutiji. Lampe su bile zanimljivije. Nacrtala sam vazduh
ispunjen savršenim šestougaonim pahuljama. Mogla sam da ih nateram da padaju,
a potom da opet poñu naviše. Sergej je ušao u sobu, izgledao je isto kao i bela
mačka koja ga je pratila. Razgovarao je s nama o nečemu, ali je njegov um bio
kugla za zlatnu ribicu. Ono sa suknjama i pantalonama.
Najednom više nisam mogla da boravim u našoj skučenoj, ružnoj kući, sa
Sergejem i njegovom zlatnom ribicom, s njego-
* Mudra simboličan gest rukom koji se koristi u indijskim religijskim
ceremonijama i plesovima. (prev.)
** Ragadrevni tradicionalni indijski melodijski obrazac ili muzički modus.
(prev.)
*** Bodisatva biće koje se saosećajno uzdržava od ulaska u nirvanu? kako bi
spaslo dmge duše; predstavlja božanstvo u mahajana
budizmu, (prev.)
vim ustima koja se glupavo otvaraju i zatvaraju. Iznela sam papir i vodene
boje na trem i slikala mokro po mokrom, poteze koji su postajali blejkovske figure
u praskozorju, plesači pod morem. Niki je izašla i zapalila i gledala prstenove oko
uličnih svetiljki. Kasnije su Rina i Natalija podelile ,,stoličnaju“ s nama, ali nisam
je ni osetila. Rina je bila žena-lisica, a Natalija araber s tanjirastim licem.
Razgovarale su na ruskom, a mi smo razumele sve do jedne reči.
U tri ujutru već sam se užasno umorila od pahulja i od disanja zidova. Ajde,
piški za Eni. Nisam mogla da izbacim tu misao iz glave. Isprva sam pomislila da je
to možda ajde piški za mamu, ali mi je u umu rečenica uvek bila ista. Ajde, piški
za Eni. Ko je Eni, i zašto piškim za nju? Tresla sam se rasturenih nerava dok je
Ivon spavala na svojoj morskoj peni, a pahulje padale u našu sobu. Eni, ko si ti, i
gde je mama? Žuto, samo sam to dobila u odgovor, žuto sunce, belog labuda, topao
miris perionice.
UJUTRU sam isekla reči iz zabavne rubrike novina:
KO JE ENI
29
KAO ŠTO SAMIOBEĆALA, otpratila sam Ivon na čas materinske obuke u
bolnicu ,,Vejt“. Pridržavala sam joj teniske lopte, peškir. Nikako nisam mogla
ozbiljno da shvatim tu delatnost. Nisam znala da li je to propratna pojava esida, ali
sve mi je izgledalo smešno. Plastična lutka koju smo koristili ličila je na
vanzemaljca. Mladi parovi izgiedali su kao velika deca, igrali su se trudnoće. Ove
devojke zapravo nisu trudne, stavile su jastuke ispod svojih bebi-dol haljina.
Dopadalo mi se sve vezano za bebe, čak i pranje lutke i prepovijanje pelenom s
likom Mikija Mausa.
Ivon je rekla da je moja snaha i da je njen muž, moj brat, u vojsci. Patrik,
dopalo joj se ime. Televizijski glumac. „Dobila sam pismo od Patrika, jesam li ti
rekla?“ kazala mi je u pauzi dok smo pile slatki sok iz papirnih šolja i jele gurabije
s ñumbirom. „Moj muž“, rekla je paru pored sebe. „Salju ga, znate, u...“
„Dar es Salam“, rekoh.
„Nedostaje mi, a tebi?“
,,Ne toliko“, rekoh. „Mnogo je stariji od mene.“ Zamislila sam krupnog
plavušana koji mi je donosio lutke s raznih turneja. Hajdi-lutke s drogom
skrivenom u suknjicama.
„Poslao mi je petsto dolara za dečju opremu“, rekla je. „Morala sam da
obećam da neću kupovati polovne stvari od komšiluka. Želi. da sve bude ganc
novo. To je bacanje para, ali ako tako želi...“
Ovo je bilo zabavno. Nikad nisam bila devojčica koja se igra s drugim
devojčicama, bebe mame tate.
Pokazali su joj kako da prinese bebu grudima, da drži dojku jednom rukom,
Dojila je plastično dete. Morala sam da se nasmejem.
„Pst“, reče Ivon ljuljuškajući vanzemaljca, mazeći mu izgrebanu kosu. „Baš si
slatka bebica. Nemoj da slušaš tu nevaljalicu što se smeje, mija. Ti si moja beba,
jesi, jesi.“
Kasnije je Ivon legla na narandžastu strunjaču, duvala i brojala, a ja sam joj
pod krsta stavila tenisku lopticu, kasnije i umotani peškir. Držala sam časovnik i
merila joj vreme izmeñu kontrakcija, disala s njom, obe smo imale
hiperventilaciju. Nije bila nervozna. „Ne brini“ rekla je smešeći mi se? stomaka
nalik džinovskom biseru s Južnog mora. „Već sam prolazila kroz ovo.“ Objasnili
su nam epiduralnu anesteziju i lekove, ali niko nije hteo lekove. Svi su želeli
prirodno iskustvo. Sve se činilo umotano u plastiku, nestvarno, kao da stjuardese u
avionu demonstriraju upotrebu sigurnosnog pojasa i redosled iskrcavanja u slučaju
prinudnog sletanja na more, a ljudi gledaju grafička uputstva u džepovima ispred
sebe. Naravno, pomišljaju, nema problema. Brz pogled ka najbližem izlazu, a onda
su spremni za posluženje, kikiriki i film.
RlNA JE nemilosrdno aprilsko sunce upijala u svom crnom bikiniju od
makramea, pijući votku sa „freskom“* ona je to zvala ruskom „margaritom“.
Vodoinstalateri iz susedne kuće dreždali su pored niske ograde i zviždukali
zbog nje. Pretvarala se da ih ne primećuje, ali je polako nanosila sredstvo za
sunčanje na gornji deo grudi, razmazivala ga duž ruku, dok su se radnici hvatali za
prepone i dovikivali joj predloge na španskom. Metalni ligeštul se napola srušio
pod njom, a nas je uljuljkivao zvuk zarñale baštenske prskalice koja je zalivala
troskote i maslačke.
„Dobićeš rak kože“, rekoh.
Prevrnula je donju usnu. „Smrt dugo traje, derle.“ Volela je da koristi
američke kolokvijalne reči, znajući kako zvuče iz njenih usta. Podigla je rusku
„margaritu“, otpila. „Nazdaroviye“
To je značilo ’u zdravlje’, ali nije ona za njega marila. Zapalila je crnu
cigaretu, pustila dim da se uzdiže u arabeskama.
Ja sam sedela na staroj baštenskoj stolici u seni velikog oleandera, skicirala
Rinu dok je upijala bleštave ultraljubičaste zra-
* Freska marka gaziranog pića s ukusom grejpfruta. (prev.)
ke. Poprskala se ledenom vodom iz male boce, a muškarci iza ograde
zadrhtaše. Kroz tkaninu su joj se ocrtavale bradavice. Nasmešila se sama za sebe.
Volela je ovo da nekolicina vodoinstalatera zbog nje stenje
i ječi. Prodaja, ruska „margarita“, seks na brzaka u kupatilu, sa Sergejem
nikakva dalja budućnost nije je interesovala. Divila sam se njenom
samopouzdanju. Rak kože, rak pluća, muškarci, nameštaj, ñubre, već će nešto
naleteti. Sada mi je godilo da živim s njom. Nisam smela da razmišljam o
budućnosti.
Ostala su mi samo dva meseca do mature, nakon čega sledi kratak pad s litice
sveta. Noću bih sanjala majku, uvek me je napuštala. Sanjala sam da sam
propustila vožnju na čas slikarstva u Njujorku, da sam izgubila pozivnicu za
zabavu kod Pola Trauta. Nisam mogla da spavam, pa sam pregledala svoju
gomilu4rrnjuza starih dvanaest godina, koju sam našla u ñubretu, izučavala
fotografije umetnica, njihovu umršenu kosu, sedu, smeñu i dugačku, ulepljenu
plavu. Ejmi Ejrs, Sandal Mekines, Nikolet Rajs. Zelela sam da postanem one. Ejmi
kovrdžave sede kose, u pogužvanoj majici, pozira ispred ogromne apstrakcije od
zakrivljenih konusa i cilindara. Ejmi, kako da postanem ti? Pročitala sam tvoj
članak, ali ne vidim putokaz. Tvoji roditelji iz srednje klase, tvoj bolesni otac. Tvoj
nastavnik likovnog u srednjoj školi sredio ti je stipendiju. U „Maršalu“ nismo čak
ni imali likovno.
Zagledala sam se u svoj crtež Rine, istačkan vodom iz prskalice. Zaista, nisam
čak ni volela crteže. Kad bih otišla u muzej, gledala bih slike, skulpture, sve osim
linija na papiru. No, moja ruka morala je nešto da radi, oku je trebao razlog za
oblikovanje prostora izmeñu Rine i prskalice koju je uključila i klimavog stola sa
rñastobelim miljeom, na kome je držala piće i pepeljaru. Sviñalo mi se kako su
petlje na miljeu odražavale crne rombove njenog bikinija i mrežaste ograde, kako
je krivina njenog pehara odgovarala krivini njene podignute butine, i ruke višeg
čoveka prebačene preko ograde, i lišća banane u dvorištu Kasadovih, preko puta
ulice.
Da nisam crtala, zašto bi svetlost baš tako padala na talasaste pločice na krovu
Kasadovih, na grudvasto busenje po travnjaku, na nežne pramenove zelenog
popinog praseta koje će uskoro potamneti, zašto bi nebo baš tako gnječilo sve živo
na zemlji, kao džinovsko stopalo? Morala bih da zatrudnim, ili pijem, da bih sve
zarnutila, osim sopstvene vrlo velike figure u prednjem planu.
Srećom, nisam išla na časove gde se pričalo o koledžu. Išla sam na časove gde
su nam pričali o kondomima i donošenju oružja u školu. Kler me je bila upisala u
razred za talentovane, ali tu nisam mogla da ostanem. Da nije umrla, možda bih i
pokušala, nadoknadila, tražila stipendiju, znala bih šta da radim. No sada mi je sve
izmicalo iz ruku.
S druge strane, i dalje sam išla u školu, radila domaći, radila testove.
Maturiraču, ako to išta znači. Niki me je smatrala idiotom. Ko će znati da li sam
išla u školu ili nisam, koga će biti briga? No, ipak mi je to bila nekakva obaveza.
Nacrtala sam noge stolice, ličile su na noge gazivode. Umela bih čitav sat da
provedem naglašavajući perspektivu svih klupa koje se smanjuju ka tabli,
potiljaka, vratova, kose. Jolanda Kolins sedela je ispred mene na času matematike.
Mogla sam da joj zurim u potiljak ceo čas slojevi tankih pletenica, uvezanih u
komplikovane motive nalik persijskom tepihu, ponekad s upletenim perlama ili
trakama.
Pogledala sam crtaću tablu u svojim rukama. Barem sam imala ovaj
romboidni dezen, trapezoid kapije. Zar to nije dovoljno? Moram li da imam više?
Podigoh pogled na Rinu, koja se mackala sredstvom za sunčanje, pekla se
gotovo reš na jarkom suncu, srećna kao šapica u modli. „Rino, pitaš li se ikad zašto
ljudi ujutru ustaju? Što se muče? Što samo ne popiju terpentin?u
Rina okrenu glavu na stranu, zakloni oči rukom, baci pogled na mene, a onda
se opet vrati glumljenju jajeta na oko. „Ti si Ruskinja, mislim. Rus se uvek pita: šta
je smisao života.“ Lice joj postade tužno, deprimirano. „Šta je smisao života, maya
liubov? Naša loša klima. Ovde Kalifornija, Astrid dušo. Ne pitaš smisao. Zao mi je
Ahmatova, ali ima odbojka na plaži, sportski auto, operacija sala. Ne brigaj, uživaj.
Kupi nešto.“
Nasmešila se za sebe, ruku spuštenih pored bokova, očiju zatvorenih, sijajući
na ligeštulu kao šunka u tiganju. Perlice vode zalepiše joj se za majušne malje na
gornjoj usni, skupiše joj se meñu grudima. Možda je baš ona srećnica, pomislih,
žena koja se lišila i budućnosti i prošlosti. Bez snova, bez merila, žena koja puši i
pije i spava s muškarcima nalik Sergeju, muškarcima koji duhovno potiču iz
septičke jame posle kiše. Od nje sam mogla da naučim nešto. Rina Grušenjka nije
brinula za svoje zube, nije uzimala vitamin C. Sve je živo solila, uvek bi već u tri
bila pijana. Svakako joj nije bilo muka što neće studirati i postići nešto u životu.
Ležala je na suncu i palila radnike dok je mogla. „Nañeš momka, više ne brineš
rekla je.
Nisam htela da joj kažem da imam momka. Njenog. Okrenula se na bok,
dojka joj ispade iz gornjeg dela bikinija uz bučno radničko odobravanje. Navukla
ga je nazad, što je izazvalo još jače uzbuñenje. Sve je to ignorisala, spustila glavu
na ruku. „Razmišljala sam. Svima diler daje okvir za registraciju. ’Van Najs
Tojota’ Mi smo najbolji. Rekoh, kupimo okvir, ti slikaš lepo, dobijemo možda
deset-petnaest dolara. Košta nas dolar/4 „Koliki je moj deo?u Osetila sam
perverzno zadovoljstvo u prepoznavanju pravcg trenutka za to pitanje. Stigla sam u
Ulicu Ripl, raj svog očajanja.
TAMN OZELENI „jaguar parkiran ispred vodoinstalaterove zgrade, trebalo
je da mi bude dovoljan znak, ali sam konce povezala tek kad sam je viñela u
dnevnoj sobi eksplozija crnih kovrdža, jarkocrveni karmin koji sam već videla u
vestima. Nosila je „šanela kostim, teget s belim paspulom, možda čak i autentičan.
Sedela je na zelenom kauču i pisala ček. Rina je razgovarala s njom, pušila,
smejala se, zlatni zubi joj svetlucahu u ustima. Htela sam da istrčim kroz vrata.
Samo me je morbidno interesovanje zadržalo u sobi. Šta bi ona, pod milim bogom,
imala da mi kaže?
„Ona dopada servis za salatu.“ Rina me pogleda. „Kupi za prijateljicu, skuplja
sve ’tiki’
„To joj je najnovija strasta, reče žena pružajući Rini žuti ček. „Tiki’ restorani,
mai tai, ’Trejder Vik’, sve živo. Glas joj beše viši nego što sam očekivala, previše
detinji za advokata.
Ustala je i pružila mi ruku kratki crveni nokti, drečavi naspram bele kože.
Bila je niža od mene. Stavila je dobar parfem s aromom zelenila, naznakom južnog
voća, gotovo nalik muškom losionu posle brijanja. Nosila je zlatnu ogrlicu, debelu
poput lanca od bicikla, s četvrtastim smaragdom. Zubi su joj bili neprirodno beli.
„Suzan D. Valeris.
Rukovale smo se., šaka joj beše vrlo sitna i suva. Na kažiprstu je nosila široku
burmu., a na malom prstu druge ruke pečatnjak od oniksa.
„Smemo li Astrid i ja...?“ upita Rinu pokazujući prstenovanim kažiprstom čas
na mene, čas na sebe. En ten tinu.
„Nije problem“, reče Rina ponovo pogledavši ček i stavivši ga u džep.
„Možete da ostanete, možda dopadnete još nešto. Sve na prodaju.“
Kad smo ostale same, Suzan D. mi mahnu da sednem pored nje na zeleni
kauč. Odbila sam. Ovo je moja kuća, ne moram da slušam nareñenja. „Koliko ste
joj dali?“
„Nije važno“, reče gospoña advokat vraćajući se na svoje mesto. „Bitno je da
si izbegavala moje pozive.“ Na moje iznenañenje, izvadila je paklu cigareta iz
„hermes keli“ tašne, koju sam, iz svojih dana s Olivijom, prepoznala kao sasvim
autentičnu. „Smem li da zapalim?“
Klimnuh glavom. Upotrebila je zlatan upaljač. „Kartje“ zlatni nabori.
„Cigaretu?“ ponudila me je. Odmahnuh glavom. Spustila je paklu i upaljač na
pretrpani sto, otpuhnula dim u popodnevnu svetlost. „Ne znam zašto nikako ne
mogu da ostavim pušenje“, reče.
„Svi zatvorenici puše“, rekoh. „Možete da ih ponudite cigaretom.“
Klimnula je glavom. „Tvoja majka je rekla da si bistra. Mislim da te je
potcenila.“ Osvrnula se po zakrčenoj dnevnoj sobi, po čiviluku oñ kuvanog drveta i
haj-faju i pločama, po lampi s perlama i lampi s resama i lampi s petljicama i
abažurom od mlecnog stakla, po seljanci s narandžastim šalom po svim artiklima iz
Rinine prodavnice. Bela mačka skočila joj je u krilo., te je gospoña advokat brzo
ustala i otresla dlake s kostima. „Nije vam loše ovde“? reče i ponovo sede, držeći
na oku dlakavog nametljivca. „Jedva čekaš maturu? Planiraš budućnost?“
Bacila sam školsku torbu na prašnjavu fotelju, što je podiglo oblak prašine u
zagušljivi vazduh. „Pomišljala sam da postanem advokat krivičar“ rekoh. „Ili to ili
kurva. Možda sakupljač ñubreta.“
Nije uzvratila, drugo joj je bilo na umu. „Smem li pitati zašto
mi se nisi javila?“
Naslonila sam se na zid, posmatrala njene hitre, samopouzdane pokrete.
„Samo napred, pitajtefi, rekoh.
Spustila je tanku crvenu kožnu aktovku na krilo, otvorila je, izvadila fasciklu i
žutu pisaću tablu. „Tvoja majka rekla da će s tobom možda teško ići“, rekla je. „Da
ćeš nju kriviti za sve što se desilo.“ Suzan mi se zagledala u oči, kao da dobija
poen za svaki sekund očuvanog vizuelnog kontakta sa mnom. Tačno sam je videla
kako to, za vreme studija, vežba pred ogledalom.
Sačekala sam da čujem ostatak njihove dogovorene priče. „Znam da si prošla
kroz užasne muke“, reče. Pogledala je dosije. „Šest starateljskih porodica,
’Meklaren. Samoubistvo tvoje starateljke Kler Ričards, tako se zvala? Tvoja majka
kaže da ste bile bliske. To mora da te je razorilo.“
Osetila sam da me obuzima talas besa. Klerina smrt pripadala je meni.
Gospoña advokat nije imala prava da je upotrebljava, poteže i povezuje s majčinim
slučajem. No, možda je i to bio deo taktike. Da sve karte spusti odmah na sto, kako
bih prestala da budem zlovoljna, da krijem osečanja prema Kler, teška za
iskopavanje. Agresivno šahovsko otvaranje. Shvatila sam da tačno zna šta radi.
Smesta kidiše na bolnu tačku. „Jeste li pitali svoju klijentkinju o njenom učešću u
svemu tome?“
„Svakako ne kriviš svoju majku za smrt žene koju je svega jednom videla“,
reče Suzan, kao da se apsurdnost takve izjave uopšte ne dovodi u pitanje. „Ona nije
čarobnica, zar ne?“ Zavalila se na kauc, povukla dim iz cigarete, pogledala me kroz
oblak procenjujući moju reakciju.
Tada sam se uplašila. Njih dve bi ovo zaista mogle da izvedu. Videla sam
koliko bi se lako buket oleandera i velebilja mogao pretvoriti u lovorov venac. „Ali
krivim je, Suzan.“
„Pričaj“, rekla je, levom rukom držeći cigaretu, desnom unoseći beleške na
žutu tablu.
„Majka je učinila sve da otera Kler iz mog života“ rekoh. „Kler je bila krhka,
a majka je tačno znala gde da je pritisne.“ Suzan povuče dim, zaškilji. „A zašto bi
to uradila?“ Odmakla sam se od zida i prišla čiviluku. Više nisam htela da je
gledam, ili tačnije, da ona gleda mene, da me odmerava. Stavila sam stari šešir i
pogledala je u ogledalu. „Zato što me je
Kler volela Slamnati šešir s mrežastim velom koji sam spustila preko očiju.
„Osetila si da je bila ljubomoma“, reče Suzan materinski povrativši dim u
vazduh, kao hobotnica što prska mastilo.
Namestila sam veo, potom nakrivila obod šešira. „Bila je izuzetno
Ijubomorna. Kler je bila dobra prema meni, a ja sam je volela. Majka to nije mogla
da podnese. Na mene i nije obraćala mnogo pažnje kad je imala prilika, ali ako bi
neko drugi to radio, ludela bi.“
Suzan se nagnu napred, laktova oslonjenih o kolena, pogleda podignutog ka
gruboj tavanici boje sira, a ja začuh da joj mozak škljocka., mehanički se
preureñuje, kucka i prevrće ovo što sam joj upravo rekla, traži prednost. „Ali koja
majka ne bi bila Ijubomorna“ reče. „Na to što se kći vezuje za starateljku. Iskreno
rečeno.“ Otresla je pepeo u pepeljaru.
Okrenula sam se ka njoj, gledajući je kroz veo, zadovoljna što ne može da mi
vidi strah u očima. „Iskreno rečeno, ona je ubila Kler. Gurnula ju je s litice u redu?
Možda za to ne može da bude okrivljena, ali ne pokušavajte da me navučete na tu
novu i poboljšanu žvaku. Ubila je Kler i ubila je Berija. I da ne pričamo dalje o
tome.“
Suzan uzdahnu i spusti olovku. Povukla je još jedan dim i ugasila cigaretu u
pepeljari. „Tvrd si ti orah, zar ne?“
„A vi želite da oslobodite ubicu“, rekoh. Skinula sam šešir i bacila ga na
stolicu? uplašivši belu mačku koja je istrčala iz sobe.
„Nije imala valjano suñenje. Sve stoji u zapisniku“, reče Suzan, rubom
šakeudarajući drugi dlan. Zamislila sam je u sudnici, kako rukama prevodi samu
sebe na jezik znakova, zarad gluvih. „Javni branilac nije prolio ni kap znoja u
njenu odbranu.“ Optužujući kažiprst crvenog vrha. „Bila je drogirana, bože mili
jedva je govorila. Piše u dosijeu doza, sve živo. Niko nije rekao ni reč. Dokazi
optužbe bili su potpuno posredni.“ Ruke ukrštene u vazduhu, okrenute dlanovima
naniže seku levo-desno, kao da bejzbol-sudija pokazuje „sejf4. Gradila je napetost,
ali ja sam već dovoljno čula.
„I šta vi dobijate od cele priče?“ prekidoh je najsuvljim i najravnodušnijim
tonom koji sam mogla da proizvedem.
„Pravda nije zadovoljena“, čvrsto je rekla. Videla sam je na stepenicama
sudnice kako izvodi predstavu za televizijske ekipe.
„Ali jeste“, rekoh. „Naslepo, možda i greškom, ali jeste. Retko je to danas,
znam. Moderno čudo.“
Suzan se skljokala na naslon kauča, kao da su joj moji komentari isisali sav
pravednički žar. Neka kola s glasno odvrnutom rančerskom muzikom prošla su
ispred kuće, a Suzan se hitro okrenula da kroz prozor pogleda na tamnozeleni
,,jaguar“. Kad se uverila da su joj kola još tu, vratila se meni. Polako i umorno.
„Astrid, kad su mladi Ijudi toliko cinični, počnem da očajavam pred budućnošću
ove zemlje.“
Beše to najsmešnija stvar koju sam čula tog dana. Morala sam da se
nasmejem. Tih dana nije bilo puno zabave, ali je ovo zasigurno bilo bizarno po bilo
čijim merilima.
Iznenada je umor nestao, isto kao i sudničko pravedništvo maločas. Sada sam
gledala hladnog i pametnog stratega, prilično sličnog samoj Ingrid Magnusen.
„Beri Kolker mogao je da umre od srčanog udara“, mirno je rekla Suzan.
„Autopsija nije dala neopoziv zaključak. Bio je gojazan i koristio je droge, zar
nije?“
„Šta god vi kažete.“ Istinaje štagodjaproglasim istinom. „Cujte, vi hoćete da
ja lažem zbog nje. Hajde da poñemo odatle i ustanovimo imamo li ikakvu temu za
razgovor.“
Suzan se polako osmehnula crvenim karminorn, sklonila crne kovrdže s lica,
trepavice joj behu izrazito crne naspram bele kože. Kao da se malo postidela, ali
joj je i laknulo što neće mora ti da me munta onako žestoko kako je očekivala«
„Hajde da se provozamo“, rekla je.
IZA zatamnjenih stakala njenog „jaguara“, ugnezdila sain se u miris kože i
novca. Omotao se oko mene kao krzno. Na radiju je našla džez-stanicu iz Long
Biča kompozicija slobodne forme, u stilu Zapadne obale, s flautom i električnom
gitarom. Cutke smo se uzdigle s Ulice Ripl, prošle pored neregistrovanog
obdaništa i pekare i hiperrealizma Klirvotera, skrenule levo na Flečer, levo na
Glendejl, desno na Bulevar Silverlejk, pa smo se neko vreme vozile oko jezera.
Galebovi su se Ijuljuškali na plavozelenoj vodi. Suša je ogolila ogromnu betonsku
kragnu oko jezera, ali u zapečaćenom svetu „jaguara“ bilo je dvadeset stepeni.
Kakvo je zadovoljstvo biti u automobilu bogate žene. Tada je nova pesma ispunila
razreñen vazduh., smesta sam je prepoznala. Oliver Nelson, „.Stolen Moments“.
Zažmurila sam i zamislila da sam s Olivijom, a ne s majčinim advokatom.
Njene gole ruke, njen profil, ešarpa oko glave i grla, u stilu Grejs Keli. Taj
dragoceni trenutak. Tim dragoceniji što je bio tako nestvaran, što je nestao u
magnovenju, sladak kao parfem na vetru, kao popodnevni zvuk klavira iz neznane
kuće. Obuzela me je ta slika kad je Suzan parkirala na suprotnoj strani jezera, gde
smo videle plavozelenu vodu, prošaranu belim, pitoreskna brda u daljini. Utišala je
muziku, ali se Nelsonova truba i dalje čula.
„Hoću da se upitaš: šta je ona skrivila?“ reče Suzan okrećući se ka meni.
„Mislim u tvojoj glavi. Ozbiljno. Ubistvo ili to što je bila loša majka? Što nije bila
tu kad ti je trebala?“
Pogledala sam sitnu ženu, kovrdže su joj bile možda malo previše crne oči
blago umrljane maskarom zbog žege. Umor je bio glumljen, ali i istinit Kao i uvek,
reči su beznadežno neprecizne. Kamo sreće da sam imala čime da je nacrtam.
Postepeno se pretvarala u karikaturu same sebe. Ne još, sad je bila još jedva
prepoznatljiva. Ali za pet godina, za deset, sebe će gledati samo izdaleka. Izbliza,
osetiće teskobu i strah. „Iskreno, zar ne pokušavaš u stvari da je kazniš za to što je
bila govnjiv roditelj, a ne za navodno ubistvo?“ Odškrinula je prozor pomoću
tastera, pritisnula upaljač i izvadila cigarete iz tašne. „Uostalom, šta je tebi bio Beri
Kolker, samo ljubavnik tvoje majke. Imala je gomilu Ijubavnika. Nisi mogla baš
tako čvrsto da se vežeš za njega.“ „Mrtav je“, rekoh. „Vi optužujete mene za
cinizam?“
Stavila je cigaretu u usta, a upaljač je iskočio. Zapalila je, ispunila kola
dimom. Izdahnula je ka odškrinutom prozoru. „Ne, nije Kolker u pitanju. Besna si
na nju zato što te je napustila. Prirodno. Proživela si šest teških godina, a kao i
svako dete, prst upireš na svemoćnu majku. Ona je kriva. A nikad ti nije palo na
pamet da je možda i ona žrtva.“
S one strane prozora, u neklimatizovanom delu stvarnosti, pored nas je
protrčala veoma rumena džogerka, vukući umornog setera na povocu. ,,Da li ćetce
to reći ako budem iznela istinu na njenom suñenju?“
Posmatrale smo je kako je cupkala ploćnikom, a pas je pokušavao da usput
onjuši biljke. „Otprilike rekla je u prvom trenutku iskrenosti otkad sam prihvatila
njenu sitnu šaku. Uzdahnula je i otresla napolje. Deo pepela povetarac je vratio u
kabinu. Otresla ga je s kostima. „Astrid. Ona možda nije televizijska mama,
Barbara Bilingsli s keceljom i biserima ali te voli. Više nego što možeš i zamisliti.
Trenutno joj je potrebno da veruješ u nju. Samo treba da je ćuješ, kako priča o tebi
kako brine za tebe, koliko želi da ponovo bude s tobom.“
Ponovo sam se setila svog imaginarnog putovanja s njom? njene pojave,
magije njenog govora. Sad više nisam bila tako sigurna, možda sve i jeste istina.
Htela sam tu ženu da upitam šta moja majka priča o meni. Htela sam da mi ispriča
šta moja majka misli o meni, ali nisam se usuñivala da joj pružim tu priliku. Bobi
Fišer me je naučio da to ne radim. „Rekla bi ona bilo šta? samo da izañe.“
„Razgovaraj s njom. Mogu to da sredim. Samo saslušaj šta ima da ti kaže,
Astrid“ navaljivala je Suzan. „Šest godina je mnogo vremena. A Ijudi se ipak
menjaju.“
Trenutak nesigurnosti je minuo. U dlaku sam znala koliko se Ingrid
Magnusen promenila. Imala sam njena pisma. Pročitala sam ih, stranicu po
stranicu, plivala po crvenoj plimi. Znala sam sve o njenoj nežnosti i materinskoj
brizi. Ja i bela mačka. Meñutim, ipak se sada nešto promenilo: prvi put u mom
životu majci je trebalo nešto od mene, nešto što sam ja mogla da joj pružim ili
uskratim, a ne obratno. Otvorila sam prorez za ventilaciju i pustila klimatizovani
vazduh da mi poljubi lice.
Bila sam potrebna majci. Obuzelo me je značenje te činjenice, njena potpuna
neverovatnost. Ako izañem pred sud i kažem da je ona to uradila, ako ispričam o
našem putu u Tihuanu, o kilogramima oleandera i tatule i velebilja koje je kuvala u
kuhinji, nikad neće izaći iz zatvora. A ako slažem, kažem da je Beri bio
superparanoičan da je razvio kompleks zbog nje poludeo da je majka, kad sam je
videla kod Sibil Brend, bila toliko drogirana da me nije ni prepoznala, verovatno će
joj usvojiti žalbu i omogućiti novo suñenje, možda je čak i osloboditi pre nego što
ja napunim dvadeset jednu.
Prečasni Tomas prekoreo bi emociju koja me je tada ispunila, ali slast je bila
neodoljiva. Stavila sam joj njen nož pod grlo. Mogla sam da tražim, mogla sam da
zahtevam. Koji je moj deo?
naučila sam da otvoreno postavljam to pitanje živeći s Rinom. Sta ja dobijam?
Mogla sam da okačim cenu na svoju dušu. Sad samo treba da ocenim šta mogu da
dobijem za uzvrat.
„U reduu, rekoh. „Sredite to.“
Suzan povuče poslednji dim, baci cigaretu kroz prozor, te podiže čašu. Sad je
bila sva poslovna. „Treba li ti nešto u meñuvremenu, nešto džeparca?“
Mrzela sam tu ženu. Ono što sam prošla u poslednjih šest godina njoj nije
značilo ništa. Ja sam bila samo još jedna cigla u grañevini koju je podizala. Samo
sam zauzela svoje mesto. Nije verovala da je moja majka nevina. Razmišljala je
samo o kamerama na stepeništu sudnice. I o svom imenu Suzan D. Valeris, ispod
svojih raspričanih usana. Publicitet će vredeti mnogo.
„Uzeću dvesta“, rekoh.
SETALA SAM SE duž reke pod zamirućim popodnevnim svetlom, ruke u
džepovima, na istoku Boldi sav ružičast od odblesaka zalaska, Suzanin novac
zgužvan u pesnici. Išla sam na sever, pored radionice i pekare, vajarovog dvorišta
na kraju Ulice Klirvoter, obojenog hiperrealistički kao kakvo francusko seoce.
Jedan pas pojuri ka tarabi i zatrese daske kad je udario u njih, lajući i režeći. S one
strane žice bronzani oblici, uravnoteženi u velikim metalnim obručima, kao Siva,
sporo se okreću na vetru. Našla sam komad betona što se odlomio s nasipa i bacila
ga u reku. Pao je meñu vrbe, a iz krošanja se uzdiže zvižduk lepećućih krila, smeñe
barske ptice. Sve se dešavalo iznova. Opet sam se našla u njenom svetu, u njenoj
senci, upravo kad sam počela da osećam slobodu.
Nakašljala sam se suvo, oštro. Celog proleća sam tako kašljala, zbog trave i
prastare buñi u Rininoj kući. Otrčala sam niz nagib do vode, čučnula i dodirnula
struju jagodicama prstiju. Hladna, stvarna. Voda s pianina. Stavila sam je meñu
oči, treće oko. Pomozi mi, Reko.
A šta ako izañe? Ako se došeta do kuće u Ulici Ripl, ako kaže: „Vratila sam
se. Pakuj se, Astrid, odlazimo.a Hoću li joj odoleti? Zamislila sam je u beloj
košulji i farmericama to je obukla kad su je hapsili. „Hajdemou rekla je. Videla
sam nas kako stojimo na Rininom tremu i gledamo se ali ništa dalje od toga.
Je li i dalje bila u mojim kostima, u svakoj mojoj misli?
Čučala sam pored vode koja je tekla preko prevrnutog kamenja, pomislila
koliki je put moralo to kamenje prevaliti da bi se skrasilo u ovom betonskom
kanalu; reka beše bistra i melodična, mirisala je na svežu vodu. Više nisam želela
da razmišljam o majci. Zamaralo me je to. Radije bih razmišljala o vrbama i
topolama i palmama koje se probijaju kroz beton, rastu ravno iz protivplavnog
nasipa, o reci koja se upinje da se vrati na svoje. Nešto zemlje dospelo je rekom,
zaustavilo se. Seme je palo u nju, izniklo. Malo korenje jurnulo je namže. Za tren
oka tu su drveče, grmlje, ptice.
Majka je jednom napisala pesmu o rekama. One su žene, rekla je. Počinju kao
devojčice, potočići ukrašeni poljskim cvećem. Potom se pretvaraju u bujice,
probijaju korita kroz sirovi granit, bacaju se s litica, neustrašive i neodoljive.
Kasnije postaju debele i korisne, široke spore krivine koje nose robu i otpad, ali u
njihovim nesvesnim dubinama somovi žderu, narastaju kao barže, a u stogodišnjim
olujama reke se uzdižu, zaboravljaju data obečanja, bračne zavete, i dave sve
kilometrima unaokolo. Konačno se predaju, ispošćene, malarične, močvarnoj delti
pred morem.
Meñutim, ova reka nije bila ni nalik tome. Tekla je bezbrižno i neometano
pored taraba na kojima je pisalo „18. ulica“ „Roskovi“, „Frogtaun“ žive uprkos
svemu, čuvajući tajnu opstanka. Ova reka bila je slična meni.
Sklepani šator smestio se na malo ostrvo usred minijaturne šume, a plavo
plastično krilo odskakalo je od sivila i zelenila. Hilton za pet minuta, tako ih je
Beri zvao. Znala sam čiji je ovaj. Pripadao je visokom, mršavom vijetnamskom
veteranu u sivomaslinastim pantalonama i maskirnoj jakni. Viñala sarn ga rano
izjutra tanak pramičak dima iz konzerve preureñene u peć. Viñala sam ga ispred
španske pijace na Bulevaru Glendejl, na zagrañenoj strani, kako u dugim
popodnevnim senkama igra poker s drugovima.
Divlja slačica cvetala je na napuklim obalama, a ja sam nabrala buket za Ivon.
Šta je ionako korov? Biljka koju niko nije zasadio? Seme ukradeno iz putnikovog
džepa, nešto što ne pripada? Je li to nešto što raste bolje nego ono što je trebalo da
bude tu? Nije li to samo reč, korov, prepuna osude? Beskorisno, bezvredno.
Neželjeno.
Elem, svako može da kupi zeleni „jaguar“, otkrije lepotu u japanskom
paravanu starom dve hiljade godina. Ja bih radije bila poznavalac zanemarenih
reka i procvale slačice i ružičastog odsjaja na ugljenocrnom golubijem vratu.
Pomislila sam na veterana kako greje večeru nad konzervom, na staricu koja hrani
golubove na raskrsnici iza „Kentaki frajd čikena“. A šta je s bubamardžijom,
plavetnilom njegovih očiju ispod crnog prošaranog belim? Zatim smo tu ja i Ivon,
Niki i Pol Traut, možda čak i Sergej i Suzan D. Valeris, zašto ne? Sta smo svi mi
nego rukoveti korova? Ko je pozvan da nam odredi vrednost? Koliko vrede četiri
vijetnamska veterana koja svakog popodneva igraju poker ispred španske pijace na
Bulevaru Glendejl, zabavljaju se masnim špilom kome nedostaju jedna dama i
jedna petica? Možda je svet zavisio od njih, možda su oni bili Mojre, ili Gracije.
Sezan bi ih nacrtao ugljem. Van Gog bi naslikao sebe meñu njima.
NO TE NOĆI ponovo sam sanjala stari san, sive pariske ulice, lavirint
kamena, zazidane slepe prozore. Sada sam videla i staklena vrata s krivim „ar
nuvo“ kvakama, sva behu zaključana. Znala sam da moram pronaći majku.
Smrkavalo se, crni obrisi vrebali su pred podrumima. Ispritiskala sam sve tastere
na interfonu. Na vrata je izašla jedna žena, slična njoj, neko me je čak i pozvao po
imenu. Ali meñu tim Ijudima nije bilo nje.
Znala sam da je tamo, lupala sam na vrata, vrištala joj da me pusti unutra.
Vrata su zazujala da bih ušla, ali čim sam ih gurnula, videla sam je kako odlazi
kroz dvorišnu kapiju, putnica u malom crvenom autu, odevena u vezeni vuneni
kaput s kovrdžavim vunenim obrubom, s tamnim naočarima preko slepih očiju,
zavalila se u sedište i smejala. Potrčala sam za njom plačući, preklinjući.
Ivon me je probudila. Uzela mi je glavu u krilo, a njena duga smeña kosa obe
nas je pokrila kao šal. Stomak joj beše čvrst i tvrd. S pramenovima njene kose
preplitali su se pramenovi svetla koje sam još videla, svetla dečje noćne lampevrteške
koju sam pokupila na ñubretu. „Svi mi imamo ružne snove, ese“, rekla je
mazeći moj vlažni obraz. „Moramo malo da ih ostavimo i drugima.“
PORODILJSKO ODELJENJE bolnice „Vejt“ podsetilo me je na sve škole u
koje sam ikad išla. Peščani zidovi boje starih zuba, garderobni ormarići u hodniku,
taman i svetlosmeñ linoleum. Jedino što je vriska po odajama bila drugačija.
Plašila me je. Ja ovde ne pripadam, pomislih prateći Ivon niz hodnik. Trebalo bi da
odem na treći čas, da naučim nešto daleko i činjenično, bezbedno ušuškano meñu
koricama knjige. U životu svašta može da se desi.
Ponela sam sve ono što smo naučile da koristimo na obuci: smotane peškire,
sat, ali Ivon nije htela da duva i broji, da leži na teniskoj loptici. Zelela je samo da
zagrize beli pokrivač, da joj lice brišem ledom, da joj pevam raštimovanim glasom.
Pevala sam pesme iz mjuzikla koje sam gledala s Majklom Kamelot, Moja draga
gospo. Pevala sam joj: „O, Šenandoa, žudim da te čujem“, što mi je Kler jednom
pevala na obalama Mekenzija. Za to vreme su svuda oko nas, kroz zavese, žene
vrištale na svojim uskim poroñajnim stolovima, psovale, stenjale, zvale svoje
majke na deset jezika. Zvučalo je kao Inkvizicija na delu.
Rina se nije dugo zadržala. Dovezla nas je, ostavila, potpisala papire. Kad god
bi počela da mi se dopada, desilo bi se nešto ovakvo.
„Mama“, jecala je Ivon, a suze su joj klizile niz lice. Stegnula mi je ruku kad
je dobila novu kontrakciju. Bile smo tu već devet sati, dočekale drugu smenu
bolničarki. Ruka mi je od šake do ramena bila u modricama. „Ne napuštaj me“,
rekla je.
„Neću.“ Nahranila sam je s još malo komadića leda, što su dozvoljavali.
Tečnost nije smela da pije da bi, po potrebi, mogli da joj daju anesteziju. Nisu
želeli da im povrati u masku. Meñutim, ipak je povratila. Držala sam joj mali
plastični bubrežnjak pod bradorrL Fluorescentno svetlo nas je optuživalo.
Bolničarka je pogledala na monitor, zavukla prste u Ivon da proveri koliko je
otvorena. I dalje osam centimetara. Deset je puna mera, i neprestano su nam
govorili da dotad ne mogu mnogo šta da učine. Trenutno je bila u prelaznom
stanju, koje je najgore. Ivon je nosila belu majicu i zelene dokolenice, lice joj beše
žuto i glatko od znoja, kosa prljava i umršena. Gbrisala sam smrdljivu bljuvotinu s
njenih usta.
„Pevaj mi nešto“, izusti Ivon kroz ispucale usne.
„Ako te ikad napustim“, zapevah u njeno spiralno uho, izbušeno čitavom
dužinom, „to neče biti u leto...“
Ivon je izgledala ogromna na malom krevetu. Fetalni monitor bio joj je
zakačen za stomak, ali ja nisam želela da gledam u ekran. Posmatrala sam joj lice.
Podsetila me je na sliku Frensisa Bejkona, čas je bledela u neljudskost, pa se opet
vraćala, naporno se opirući nestajanju u bezobličnom svetu bola. Začešljala sam joj
kosu s lica, ponovo je uplela.
Zenska hrabrost, pomislih dok sam joj nameštala kosu, rasplitala crnu masu.
Ja riikad neću moći ovo da izdržim. Bol je dolazio u talasima, u slojevima, od
stomaka upolje, u telu joj se otvarao cvet bola, oštar čelični lotos.
Neprestano sam razmišljala o telu, o toj neopozivoj činjenici. Onaj filozof
koji je rekao „mislimo, dakle postojimo“ trebalo je da provede jedan sat na
porodiljskom odeljenju bolnice „Vejt“. Potom bi morao da izmeni celu svoju
fllozoflju.
Um beše tako tanak, jedva paučina, uza sve svoje lepe misli, nade i veru u
sopstvenu važnost. Vidi kako se lako raspada, isparava pod prvim plamenim
jezikom. Grcajući na krevetu, Ivon je stajala na ivici neprepoznatljivog, raspadala
se u drevnu zbirku nerava, vlakana, duplji, voda, u prastari časovnik u krvi. U
poreñenju s ovim starostavnim telom, po jedinac je bio dim, oblak. T elo je bilo
jedina stvarnost. Boli me, dakle postojim.
Bolničarka je ušla, pogledala monitor, proverila Ivonine kontrakcije i krvni
pritisak krećući se oštro i autoritativno. U prethodnoj smeni imale smo Koni
Hvong, uzñale smo se u nju, nežno je dodirivala Ivon zdepastim mkama. Meñutim,
ova, Melinda Mik, brecnula se na Ivon zbog cviljenja. „Biće ti dobro“, rekla je.
„Već si ovo radila.“ Uplašila me je svojom efikasnošću, svojim koščatim prstima.
Shvatila sam da zna da smo štićenice, da Ivon
neće zadržati bebu. Unapred je odlučila da smo neodgovorne i da zaslužujemo
svaku mrvu patnje. Bila bi odlična zatvorska službenica. Tada sam poželela da je i
moja majka tu. Ona bi umela da se otarasi Melinde Mik. Cak bi i u prelaznom
periodu pljunula Melindino zajedljivo lice, zapretila bi joj da će je udaviti kablom
fetalnog monitora.
„Boli me“, reče Ivon.
„Niko nije rekao da je ovo ekskurzija“? reče Melinda. „Moraš da dišeš.“
Pokušala je, grcala je i duvala, želela je da je svi vole, čak i ova kisela
bolničarka.
„Zar ne možete da joj date nešto?“ upitah.
„Dobro joj je“, oštro reče Melinda s prikrivenom pretnjom u trouglastim
očima.
„Pička li vam materina cicijaška“, reče žena na drugoj strani bele zavese.
„Sirotinji ne date lekove.“
„Molim vas“, reče Ivon grabeći Melindu za uniformu. „Preklinjem vas.“
Bolničarka je u jednom potezu sklonila Ivoninu ruku i čvrsto je potapšala po
stomaku. „Već si se otvorila osam centimetara. Još malo i gotovo.“
Ivon je jecala tiho, ritmično, beznadežno, premorena i za plakanje. Protrljala
sam joj stomak.
Niko nikad nije pominjao kolika je ovo borba. Shvatila sam zašto su žene
ranije umirale na poroñaju. Nisu ih napadali mikrobi, nije čak ni krvarenje bilo
razlog. Jednostavno bi se predale. Prestale bi da brinu hoće li beba izaći ili neće.
Znale su da će, ukoliko ne umru, kroz sve ovo ponovo prolaziti sledeće godine, pa
one tamo. Shvatala sam ženu koja bi prosto odustala, kao umoran plivač koji se
prosto prepusti dubini, a pluća mu se napune vodom. Sporo sam masirala Ivonin
vrat i ramena, nisam htela da je pustim u dubinu. Sisala je led preko tkanine. Da je
moja majka ovde, zasigurno bi naterala Melindu Mik da iskašlje lekove.
„Mmnacita, ay*, cvilela je Ivon.
Nisam znala zašto zove svoju majku. Mrzela je svoju majku. Nije je videla
šest godina, otkad je ova jednog dana zaključala
Ivon i Ivoninog brata i sestre u stanu u Berbenku, otišla na zabavu i više se
nije vratila. Ivon je pričala da je njena majka dopuštala svojim ljubavnicima da na
jedanaestogodišnjoj Ivon prave voz. Ja čak nisam znala ni šta to znači. Redaljka,
rekla je. A ipak je i dalje vikala mama.
Nije Ivon bila jedina. Svuda po odeljenju žene su zvale svoje majke. Mamice,
majko, majčice, mama. Cak i s muževima pored uzglavlja, zvale su mamu. Pre
devet sati, kad smo došle, žena s glasom nalik lužini naizmenično je vrištala na
muža i zvala svoju majku. Odrasla žena jeca kao dete.Mamice... Bila sam se
postidela zbog nje. A nije trebalo.
Držala sam Ivon za ruke i zamislila svoju majku pre sedamnaest godina, dok
me je rañala. Je li i ona zvala svoju majku? Zamislila sam je kako vrišti na mog
oca, govori mu da je bezvredan, da je lažov, beskoristan, sve dok nije otišao na
pivo i ostavio je samu sa stanodavkom po hladnom novembarskom jutru. Rodila
me je kod kuće nikad nije volela lekare. Mogla sam da zamisiim koliko su se njeni
vrisci i psovke prolamali tišinom pešačke ulice u Venis Biču, prepadali klinca na
skejtbordu, dok je stanodavka pušila hašiš i pelješila joj tašnu. Meñutim, da li je
viknula Mama, pomozi mi?
Pomislila sam na njenu majku, na jedinu sliku koju sam imala, na ono malo
što sam znala o njoj. Karin Tcrvald, koja možda jeste, a možda i nije bila daleka
roñaka norveškog kralja Olafa, klasična glumica i pijandura, umela je napamet da
recituje Šekspira dok bi hranila piliće, a udavila se u kravljem pojilu kad je moja
majka imala trinaest godina. Bilo mi je nezamislivo da ona zove bilo koga.
Ali onda sam shvatila: ne misle one na svoje prave majke. Ne na te slabe
žene, te žrtve. Narkomanke, opsesivne potrošačice, domaćice. Ne misle na žene
koje su ih izneverile, koje im nisu pomogle da postanu žene, koje su podvodile
svoje kćeri na redaljku. Šize i čistunice, žene nasmešene u ogledalo, žene u
halterima, žene na šank-stolicama. Ne misie na žene zanete večnim žalbama i
časopisima, dominantne žene, žene koje pitaju Sta ja dobijam? Na žene koje
gledaju TV dok spremaju večeru, žene koje se iza zatvorenih vrata farbaju u plavo
ne bi li izgledale kao dvadesettrogodišnjakinje. Ne misle na majke koje peru
sudove priželjkujući da se nikad nisu udale, na one u hitnoj pomoći koje pričaju da
su pale niz stepenice, na one u zatvoru koje pričaju da je usamljenost Ijudska
priroda, navikni se na to.
Želele su prave majke, krvne majke, veliku utrobu, majku pomamne
saosećajnosti, ženu dovoljno veliku da primi sav bol, da ga odnese. Trebao nam je
neko ko krvari, neko dubok i bogat kao njiva, majka široke karlice, dostojna
strahopoštovanja, ogromna, žena nalik velikom mekom kauču, majka puna
krvotoka, majka dovoljno velika, dovoljno široka da se sakrijemo u nju, da
potonemo na njeno dno, majka koja će disati za nas kad mi više ne budemo mogli,
koja će se boriti za nas, ubiti za nas, umreti za nas.
Ivon je sedela zadržavajući dah, iskolačenih očiju. Upravo to nije smela da
radi.
„Dišiw, rekoh joj na uho. „Molim te, Ivon, pokušaj.a
Pokušala je da diše, dva plitka udaha, ali ju je suviše bolelo. Skljokala se na
uski krevet, suviše umorna da bi nastavila. Bila je u stanju samo da me drži za ruku
i plače. A ja sam razmišijala o načinu na koji je njena beba povezana s njom, kao
što je ona bila povezana sa svojom majkom, ova sa svojom, i tako redom, u lancu
katastrofe koji je i nju doveo do ovog kreveta, ovog dana.
1 ne samo nju. Pitala sam se kakva će biti moja baština.
„Kamo sreće da sam mrtva“ reče Ivon u cvetnu jastučnicu koju sam ponela od
kuće.
svet mi se vratio u punoj boji, svetlu i obliku. Kako sam mogla da zaboravim?
Ovde ništa nije moglo da mi se desi. Ovo je luka? okrajak stvarnog sveta, u kome
još može postojati umetnost, i lepota, i pamćenje. Koliko sam puta ovuda šetala s
Kler, s majkom. Niki ovde nikad nije bila. Zajedno smo prolazile pored ribarskih
čamaca koji se usidreni ljuljaju, svetlucavo limunasto-zlatno-belih nebesa koja se
pretapaju u ružičasto, odraza na mokroj ulici.
Stale smo pred slikom žene koja je u vrtu, na ivici parka, čitala knjigu u seni.
Haljina od belog lana, obrubljena plavim, šuštala bi pri okretanju stranica. Kakva
bajna plavozelena boja slika je mirisala na nanu, trava tamna poput paprati. Videla
sam nas na slici Niki u belom, sebe u tufnastom muslinu. Polako smo prilazile
ženi, spremala se da nam sipa čaj. Bila sam u galeriji, ali sam istovremeno i hodala
po mokroj travi, porub mi se uflekao zelenim, povetarac prolazi kroz tanku tkaninu
moje odeće.
Esid je naletao u talasima, od snažne droge smo se ljuljale stojeći pred slikom.
Meñutim, više se nisam plašila. Znala sam gde sam. Bila sam s Niki u pravom
svetu.
„Da se usereš koliko je dobro“ šapnula je držeći me za ruku.
Neke slike su se otvorile, kao prozori, kao vrata, druge su ostale samo obojena
platna. Mogla sam da dohvatim Sezanove breskve i trešnje na raskošnom belom
pogužvanom stolnjaku, podignem breskvu i vratim je na tanjir. Razumela sam
Sezana. „Pogledaj kako se trešnje vide odozgo, a breskve sa strane“, rekoh.
„Liče na trešnjice bombice*“, reče skupljajući prste, a potom ih šireći. Žive
peteljke trešanja blesnule su kao petarde.
* Engl. chetry homb jaka loptasta petarda crvene boje. (prev.)
„Tvoje oči žele da naprave sliku normalnom, ali ne ide“, rekoh.
Zamišljala sam da slikam tu sliku, tačno sam videla kojim je redom šta radio.
Čovek-sova priñe nam pobočke i povi ramena. „Bez diranja.“
„Moron“, reče Niki poluglasno, pa se pomerismo do sledeće slike.
Osećala sam da sam i sama mogla naslikati sve slike. Esid je nadolazio i
nadoiazio, nisam znala mogu li više da otkačim. Uopšte nije ličio na „perkodan“
otupljenost, glupost, beg. Ovo je bilo više od otkačinjanja. Bvestoti sprat, petstoti
sprat. Van Gogovo noćno nebo.
Zastale smo da popijemo nešto u muzejskom kafeu. Tačno sam znala gde
sam, u istoj zgradi u kojoj je i slušaonica, a moja stara učionica bila je odmah niz
stepenice. Moje igralište. Prišla sam automatu za piće, odsvirala na njemu početak
valcera iz Uspavane lepotice. „Sta sviram?“ upitah je.
„Iskuliraj se“, reče Niki.
Trudila sam se da se iskuliram, ali je bilo suviše smešno. Kad je došlo vreme
da platimo, nisam mogla da se setim novca ni kako on funkcioniše. Kasirka je
ličila na mlitavi beli puding. Nije htela da nas pogleda. Izgovorila je neke brojeve,
a ja sam izvañila novac, ali nisam znala šta ću s njim. Držala sam ga na otvorenom
dlanu i pustila da sama odabere prave novčiće. yDanke, chorisho, guten tag,
Arigatou, rekoh. ,JDar es Salaam“ Nadajući se da će nas smatrati strankinjama.
»Dar es Salaam‘ reče Niki dok smo sedale za sto.
Trebalo je da budem upravo ovakva dok sam bila dete, radosna, laka kao
balon. Niki i ja sedele smo u senci i pile piće, posmatrale prolaznike, uočavale
koliko liče na odreñene životinje. Našle smo gnua, i lava, i pticu sekretara. Tapira i
kovrdžavog jaka. Da li sam se ikad ranije toliko smejala?
Kad smo završile, Niki reče da treba da odemo u toalet.
„Ja ne moram“, rekoh.
„Nećeš znati dok ne bude prekasno“, reče Niki. „Hajde.“
Vratile smo se u zgradu, našle vrata s komičnim figurama u pantalonama
odnosno suknji. Komično je što smo musko, žensko vezivali za pantalone oñnosno
suknju. Najednom se ceo seksualni svemir sa svojim konvencijama učini
fantastičan, projektovan.
„Ne gledaj u ogledalo“, reče Niki. „Gledaj u cipele.“
Tamnosive pločice, loše svetlo, prljav pod. Osetila sam da se strah vraća.
Metalni ukus u ustima. Stara gospoña u žućkastom kostimu, žućkastog lica,
žućkaste kose, žućkastih cipela, žutog pojasa, izašla je iz jedne kabine i zagledala
se u nas. „Liči na pohovani kačkavalj“, rekoh.
„Mojoj drugarici je zlo“, reče Niki trudeći se da ne pukne od smeha. Gurnula
me je u kabinu za hendikepirane i zatvorila vrata za nama. Morala je da mi otkopča
pantalone i stavi me na šolju kao da imam dve godine. Ništa nije krenulo, suviše
sam se smejala.
„Umukni i pišaj“, reče Niki.
Raširila sam noge. Zaista sam se osećala podeljena. „Ajde, piški za Eni“,
rekoh. I krenulo je. Zaista sam morala u toalet, ipak. Zvuk me je nasmejao. „Volim
te, Niki“, rekoh.
„I ja tebe“, rekla je.
Meñutim, na izlasku sam krajičkom oka uhvatila svoj odraz u ogledalu. Bila
sam jako crvena, očiju crnih kao u svrake, umršene kose. Izgledala sam divlje.
Uplašila sam se. Niki me je izgurala napolje.
Obrele smo se u krilu za savremenu umetnost. Tamo nikad nisam bila. Kad
bih dolazila s majkom, ona bi me stavila ispred Rotkove* slike, plavo-crvenog
kvadrata, i objašnjavala mi je sat vremena. Nikad je nisam shvatila. Sad smo Niki i
ja stale ispred nje, na isto mesto na kome sam stajala kad sam bila mala, i iz slike
su izronili drugi tonovi, paradajz, granat, purpur. Crveno napreduje, plavo se
povlači, baš kao što je Kandinski i rekao. Bila su to vrata, a mi smo prošle kroz
njih.
Gubitak. To se nalazilo u slici. Jad, tuga, neizreciva i nesaglediva. Ne ono što
sam osetila tog jutra, septično, panično. Ovo je bilo destilovano. Niki me je
uhvatila oko struka, kao i ja nju. Stajale smo i oplakivale. Shvatila sam kako se
Isus morao osećati, koliko je nemoguće bilo njegovo sažaljenje za ceo ljudski rod,
koliko zadivljujuće. Slika je bila Kazals, rekvijem. Majka i ja,
* Mark Rotko (Mark Rothko, 190-1970) jedan od značajnih predstavnika
američkog apstraktnog ekspresionizma. (prev.)
Niki i Ivon, Pol i Dejvi i Kler, svi. Koliko je ogromna ljudska sposobnost za
patnju. Jedino vam preostaje da osetite strahopoštovanje prema njoj. Reč uopšte
nije bila o opstanku. Nego o punoći, koliko čega možete da zadržite koliko možete
da brinete.
Izašle smo na sunce, sumorne, kao ljudi posle sahrane.
Odvela sam Niki do stalne postavke, morala sam da vidim boginje. U
indijskoj sobi živeli su ostaci drevne jednačine. Bujne figure u plesu, u voñenju
ljubavi u snu, sede na lotosima, ruke im u karakterističnim mudrama*. Siva pleše u
bronzanom ramu od vatre. Indijske rage** tiho se čuju iz pozadine. Našle smo
kamenog bodisatvu**9*’, s brkovima i lepim draguljima. Prošao je kroz ona vrata
koja je Rotko naslikao, i držao je i njih i ples. Izašao je na drugu stranu. Sele smo
na klupu i pustile njegovo srce da uñe u nas. I drugi Ijudi su prolazili, ali se nisu
zadržali. Treptali su na nas i otišli dalje. Bili su kao mušice prema kamenu. Nismo
čak mogle ni da ih vidimo.
DUGO SAM SE spuštala s esida. Neko vreme smo sedele s Ivon, gledale TV,
ali mi se to činilo nerazumljivo. Soba se kovitlala u bojama i pokretima, a ona je
piljila u sićušne glave u kutiji. Lampe su bile zanimljivije. Nacrtala sam vazduh
ispunjen savršenim šestougaonim pahuljama. Mogla sam da ih nateram da padaju,
a potom da opet poñu naviše. Sergej je ušao u sobu, izgledao je isto kao i bela
mačka koja ga je pratila. Razgovarao je s nama o nečemu, ali je njegov um bio
kugla za zlatnu ribicu. Ono sa suknjama i pantalonama.
Najednom više nisam mogla da boravim u našoj skučenoj, ružnoj kući, sa
Sergejem i njegovom zlatnom ribicom, s njego-
* Mudra simboličan gest rukom koji se koristi u indijskim religijskim
ceremonijama i plesovima. (prev.)
** Ragadrevni tradicionalni indijski melodijski obrazac ili muzički modus.
(prev.)
*** Bodisatva biće koje se saosećajno uzdržava od ulaska u nirvanu? kako bi
spaslo dmge duše; predstavlja božanstvo u mahajana
budizmu, (prev.)
vim ustima koja se glupavo otvaraju i zatvaraju. Iznela sam papir i vodene
boje na trem i slikala mokro po mokrom, poteze koji su postajali blejkovske figure
u praskozorju, plesači pod morem. Niki je izašla i zapalila i gledala prstenove oko
uličnih svetiljki. Kasnije su Rina i Natalija podelile ,,stoličnaju“ s nama, ali nisam
je ni osetila. Rina je bila žena-lisica, a Natalija araber s tanjirastim licem.
Razgovarale su na ruskom, a mi smo razumele sve do jedne reči.
U tri ujutru već sam se užasno umorila od pahulja i od disanja zidova. Ajde,
piški za Eni. Nisam mogla da izbacim tu misao iz glave. Isprva sam pomislila da je
to možda ajde piški za mamu, ali mi je u umu rečenica uvek bila ista. Ajde, piški
za Eni. Ko je Eni, i zašto piškim za nju? Tresla sam se rasturenih nerava dok je
Ivon spavala na svojoj morskoj peni, a pahulje padale u našu sobu. Eni, ko si ti, i
gde je mama? Žuto, samo sam to dobila u odgovor, žuto sunce, belog labuda, topao
miris perionice.
UJUTRU sam isekla reči iz zabavne rubrike novina:
KO JE ENI
29
KAO ŠTO SAMIOBEĆALA, otpratila sam Ivon na čas materinske obuke u
bolnicu ,,Vejt“. Pridržavala sam joj teniske lopte, peškir. Nikako nisam mogla
ozbiljno da shvatim tu delatnost. Nisam znala da li je to propratna pojava esida, ali
sve mi je izgledalo smešno. Plastična lutka koju smo koristili ličila je na
vanzemaljca. Mladi parovi izgiedali su kao velika deca, igrali su se trudnoće. Ove
devojke zapravo nisu trudne, stavile su jastuke ispod svojih bebi-dol haljina.
Dopadalo mi se sve vezano za bebe, čak i pranje lutke i prepovijanje pelenom s
likom Mikija Mausa.
Ivon je rekla da je moja snaha i da je njen muž, moj brat, u vojsci. Patrik,
dopalo joj se ime. Televizijski glumac. „Dobila sam pismo od Patrika, jesam li ti
rekla?“ kazala mi je u pauzi dok smo pile slatki sok iz papirnih šolja i jele gurabije
s ñumbirom. „Moj muž“, rekla je paru pored sebe. „Salju ga, znate, u...“
„Dar es Salam“, rekoh.
„Nedostaje mi, a tebi?“
,,Ne toliko“, rekoh. „Mnogo je stariji od mene.“ Zamislila sam krupnog
plavušana koji mi je donosio lutke s raznih turneja. Hajdi-lutke s drogom
skrivenom u suknjicama.
„Poslao mi je petsto dolara za dečju opremu“, rekla je. „Morala sam da
obećam da neću kupovati polovne stvari od komšiluka. Želi. da sve bude ganc
novo. To je bacanje para, ali ako tako želi...“
Ovo je bilo zabavno. Nikad nisam bila devojčica koja se igra s drugim
devojčicama, bebe mame tate.
Pokazali su joj kako da prinese bebu grudima, da drži dojku jednom rukom,
Dojila je plastično dete. Morala sam da se nasmejem.
„Pst“, reče Ivon ljuljuškajući vanzemaljca, mazeći mu izgrebanu kosu. „Baš si
slatka bebica. Nemoj da slušaš tu nevaljalicu što se smeje, mija. Ti si moja beba,
jesi, jesi.“
Kasnije je Ivon legla na narandžastu strunjaču, duvala i brojala, a ja sam joj
pod krsta stavila tenisku lopticu, kasnije i umotani peškir. Držala sam časovnik i
merila joj vreme izmeñu kontrakcija, disala s njom, obe smo imale
hiperventilaciju. Nije bila nervozna. „Ne brini“ rekla je smešeći mi se? stomaka
nalik džinovskom biseru s Južnog mora. „Već sam prolazila kroz ovo.“ Objasnili
su nam epiduralnu anesteziju i lekove, ali niko nije hteo lekove. Svi su želeli
prirodno iskustvo. Sve se činilo umotano u plastiku, nestvarno, kao da stjuardese u
avionu demonstriraju upotrebu sigurnosnog pojasa i redosled iskrcavanja u slučaju
prinudnog sletanja na more, a ljudi gledaju grafička uputstva u džepovima ispred
sebe. Naravno, pomišljaju, nema problema. Brz pogled ka najbližem izlazu, a onda
su spremni za posluženje, kikiriki i film.
RlNA JE nemilosrdno aprilsko sunce upijala u svom crnom bikiniju od
makramea, pijući votku sa „freskom“* ona je to zvala ruskom „margaritom“.
Vodoinstalateri iz susedne kuće dreždali su pored niske ograde i zviždukali
zbog nje. Pretvarala se da ih ne primećuje, ali je polako nanosila sredstvo za
sunčanje na gornji deo grudi, razmazivala ga duž ruku, dok su se radnici hvatali za
prepone i dovikivali joj predloge na španskom. Metalni ligeštul se napola srušio
pod njom, a nas je uljuljkivao zvuk zarñale baštenske prskalice koja je zalivala
troskote i maslačke.
„Dobićeš rak kože“, rekoh.
Prevrnula je donju usnu. „Smrt dugo traje, derle.“ Volela je da koristi
američke kolokvijalne reči, znajući kako zvuče iz njenih usta. Podigla je rusku
„margaritu“, otpila. „Nazdaroviye“
To je značilo ’u zdravlje’, ali nije ona za njega marila. Zapalila je crnu
cigaretu, pustila dim da se uzdiže u arabeskama.
Ja sam sedela na staroj baštenskoj stolici u seni velikog oleandera, skicirala
Rinu dok je upijala bleštave ultraljubičaste zra-
* Freska marka gaziranog pića s ukusom grejpfruta. (prev.)
ke. Poprskala se ledenom vodom iz male boce, a muškarci iza ograde
zadrhtaše. Kroz tkaninu su joj se ocrtavale bradavice. Nasmešila se sama za sebe.
Volela je ovo da nekolicina vodoinstalatera zbog nje stenje
i ječi. Prodaja, ruska „margarita“, seks na brzaka u kupatilu, sa Sergejem
nikakva dalja budućnost nije je interesovala. Divila sam se njenom
samopouzdanju. Rak kože, rak pluća, muškarci, nameštaj, ñubre, već će nešto
naleteti. Sada mi je godilo da živim s njom. Nisam smela da razmišljam o
budućnosti.
Ostala su mi samo dva meseca do mature, nakon čega sledi kratak pad s litice
sveta. Noću bih sanjala majku, uvek me je napuštala. Sanjala sam da sam
propustila vožnju na čas slikarstva u Njujorku, da sam izgubila pozivnicu za
zabavu kod Pola Trauta. Nisam mogla da spavam, pa sam pregledala svoju
gomilu4rrnjuza starih dvanaest godina, koju sam našla u ñubretu, izučavala
fotografije umetnica, njihovu umršenu kosu, sedu, smeñu i dugačku, ulepljenu
plavu. Ejmi Ejrs, Sandal Mekines, Nikolet Rajs. Zelela sam da postanem one. Ejmi
kovrdžave sede kose, u pogužvanoj majici, pozira ispred ogromne apstrakcije od
zakrivljenih konusa i cilindara. Ejmi, kako da postanem ti? Pročitala sam tvoj
članak, ali ne vidim putokaz. Tvoji roditelji iz srednje klase, tvoj bolesni otac. Tvoj
nastavnik likovnog u srednjoj školi sredio ti je stipendiju. U „Maršalu“ nismo čak
ni imali likovno.
Zagledala sam se u svoj crtež Rine, istačkan vodom iz prskalice. Zaista, nisam
čak ni volela crteže. Kad bih otišla u muzej, gledala bih slike, skulpture, sve osim
linija na papiru. No, moja ruka morala je nešto da radi, oku je trebao razlog za
oblikovanje prostora izmeñu Rine i prskalice koju je uključila i klimavog stola sa
rñastobelim miljeom, na kome je držala piće i pepeljaru. Sviñalo mi se kako su
petlje na miljeu odražavale crne rombove njenog bikinija i mrežaste ograde, kako
je krivina njenog pehara odgovarala krivini njene podignute butine, i ruke višeg
čoveka prebačene preko ograde, i lišća banane u dvorištu Kasadovih, preko puta
ulice.
Da nisam crtala, zašto bi svetlost baš tako padala na talasaste pločice na krovu
Kasadovih, na grudvasto busenje po travnjaku, na nežne pramenove zelenog
popinog praseta koje će uskoro potamneti, zašto bi nebo baš tako gnječilo sve živo
na zemlji, kao džinovsko stopalo? Morala bih da zatrudnim, ili pijem, da bih sve
zarnutila, osim sopstvene vrlo velike figure u prednjem planu.
Srećom, nisam išla na časove gde se pričalo o koledžu. Išla sam na časove gde
su nam pričali o kondomima i donošenju oružja u školu. Kler me je bila upisala u
razred za talentovane, ali tu nisam mogla da ostanem. Da nije umrla, možda bih i
pokušala, nadoknadila, tražila stipendiju, znala bih šta da radim. No sada mi je sve
izmicalo iz ruku.
S druge strane, i dalje sam išla u školu, radila domaći, radila testove.
Maturiraču, ako to išta znači. Niki me je smatrala idiotom. Ko će znati da li sam
išla u školu ili nisam, koga će biti briga? No, ipak mi je to bila nekakva obaveza.
Nacrtala sam noge stolice, ličile su na noge gazivode. Umela bih čitav sat da
provedem naglašavajući perspektivu svih klupa koje se smanjuju ka tabli,
potiljaka, vratova, kose. Jolanda Kolins sedela je ispred mene na času matematike.
Mogla sam da joj zurim u potiljak ceo čas slojevi tankih pletenica, uvezanih u
komplikovane motive nalik persijskom tepihu, ponekad s upletenim perlama ili
trakama.
Pogledala sam crtaću tablu u svojim rukama. Barem sam imala ovaj
romboidni dezen, trapezoid kapije. Zar to nije dovoljno? Moram li da imam više?
Podigoh pogled na Rinu, koja se mackala sredstvom za sunčanje, pekla se
gotovo reš na jarkom suncu, srećna kao šapica u modli. „Rino, pitaš li se ikad zašto
ljudi ujutru ustaju? Što se muče? Što samo ne popiju terpentin?u
Rina okrenu glavu na stranu, zakloni oči rukom, baci pogled na mene, a onda
se opet vrati glumljenju jajeta na oko. „Ti si Ruskinja, mislim. Rus se uvek pita: šta
je smisao života.“ Lice joj postade tužno, deprimirano. „Šta je smisao života, maya
liubov? Naša loša klima. Ovde Kalifornija, Astrid dušo. Ne pitaš smisao. Zao mi je
Ahmatova, ali ima odbojka na plaži, sportski auto, operacija sala. Ne brigaj, uživaj.
Kupi nešto.“
Nasmešila se za sebe, ruku spuštenih pored bokova, očiju zatvorenih, sijajući
na ligeštulu kao šunka u tiganju. Perlice vode zalepiše joj se za majušne malje na
gornjoj usni, skupiše joj se meñu grudima. Možda je baš ona srećnica, pomislih,
žena koja se lišila i budućnosti i prošlosti. Bez snova, bez merila, žena koja puši i
pije i spava s muškarcima nalik Sergeju, muškarcima koji duhovno potiču iz
septičke jame posle kiše. Od nje sam mogla da naučim nešto. Rina Grušenjka nije
brinula za svoje zube, nije uzimala vitamin C. Sve je živo solila, uvek bi već u tri
bila pijana. Svakako joj nije bilo muka što neće studirati i postići nešto u životu.
Ležala je na suncu i palila radnike dok je mogla. „Nañeš momka, više ne brineš
rekla je.
Nisam htela da joj kažem da imam momka. Njenog. Okrenula se na bok,
dojka joj ispade iz gornjeg dela bikinija uz bučno radničko odobravanje. Navukla
ga je nazad, što je izazvalo još jače uzbuñenje. Sve je to ignorisala, spustila glavu
na ruku. „Razmišljala sam. Svima diler daje okvir za registraciju. ’Van Najs
Tojota’ Mi smo najbolji. Rekoh, kupimo okvir, ti slikaš lepo, dobijemo možda
deset-petnaest dolara. Košta nas dolar/4 „Koliki je moj deo?u Osetila sam
perverzno zadovoljstvo u prepoznavanju pravcg trenutka za to pitanje. Stigla sam u
Ulicu Ripl, raj svog očajanja.
TAMN OZELENI „jaguar parkiran ispred vodoinstalaterove zgrade, trebalo
je da mi bude dovoljan znak, ali sam konce povezala tek kad sam je viñela u
dnevnoj sobi eksplozija crnih kovrdža, jarkocrveni karmin koji sam već videla u
vestima. Nosila je „šanela kostim, teget s belim paspulom, možda čak i autentičan.
Sedela je na zelenom kauču i pisala ček. Rina je razgovarala s njom, pušila,
smejala se, zlatni zubi joj svetlucahu u ustima. Htela sam da istrčim kroz vrata.
Samo me je morbidno interesovanje zadržalo u sobi. Šta bi ona, pod milim bogom,
imala da mi kaže?
„Ona dopada servis za salatu.“ Rina me pogleda. „Kupi za prijateljicu, skuplja
sve ’tiki’
„To joj je najnovija strasta, reče žena pružajući Rini žuti ček. „Tiki’ restorani,
mai tai, ’Trejder Vik’, sve živo. Glas joj beše viši nego što sam očekivala, previše
detinji za advokata.
Ustala je i pružila mi ruku kratki crveni nokti, drečavi naspram bele kože.
Bila je niža od mene. Stavila je dobar parfem s aromom zelenila, naznakom južnog
voća, gotovo nalik muškom losionu posle brijanja. Nosila je zlatnu ogrlicu, debelu
poput lanca od bicikla, s četvrtastim smaragdom. Zubi su joj bili neprirodno beli.
„Suzan D. Valeris.
Rukovale smo se., šaka joj beše vrlo sitna i suva. Na kažiprstu je nosila široku
burmu., a na malom prstu druge ruke pečatnjak od oniksa.
„Smemo li Astrid i ja...?“ upita Rinu pokazujući prstenovanim kažiprstom čas
na mene, čas na sebe. En ten tinu.
„Nije problem“, reče Rina ponovo pogledavši ček i stavivši ga u džep.
„Možete da ostanete, možda dopadnete još nešto. Sve na prodaju.“
Kad smo ostale same, Suzan D. mi mahnu da sednem pored nje na zeleni
kauč. Odbila sam. Ovo je moja kuća, ne moram da slušam nareñenja. „Koliko ste
joj dali?“
„Nije važno“, reče gospoña advokat vraćajući se na svoje mesto. „Bitno je da
si izbegavala moje pozive.“ Na moje iznenañenje, izvadila je paklu cigareta iz
„hermes keli“ tašne, koju sam, iz svojih dana s Olivijom, prepoznala kao sasvim
autentičnu. „Smem li da zapalim?“
Klimnuh glavom. Upotrebila je zlatan upaljač. „Kartje“ zlatni nabori.
„Cigaretu?“ ponudila me je. Odmahnuh glavom. Spustila je paklu i upaljač na
pretrpani sto, otpuhnula dim u popodnevnu svetlost. „Ne znam zašto nikako ne
mogu da ostavim pušenje“, reče.
„Svi zatvorenici puše“, rekoh. „Možete da ih ponudite cigaretom.“
Klimnula je glavom. „Tvoja majka je rekla da si bistra. Mislim da te je
potcenila.“ Osvrnula se po zakrčenoj dnevnoj sobi, po čiviluku oñ kuvanog drveta i
haj-faju i pločama, po lampi s perlama i lampi s resama i lampi s petljicama i
abažurom od mlecnog stakla, po seljanci s narandžastim šalom po svim artiklima iz
Rinine prodavnice. Bela mačka skočila joj je u krilo., te je gospoña advokat brzo
ustala i otresla dlake s kostima. „Nije vam loše ovde“? reče i ponovo sede, držeći
na oku dlakavog nametljivca. „Jedva čekaš maturu? Planiraš budućnost?“
Bacila sam školsku torbu na prašnjavu fotelju, što je podiglo oblak prašine u
zagušljivi vazduh. „Pomišljala sam da postanem advokat krivičar“ rekoh. „Ili to ili
kurva. Možda sakupljač ñubreta.“
Nije uzvratila, drugo joj je bilo na umu. „Smem li pitati zašto
mi se nisi javila?“
Naslonila sam se na zid, posmatrala njene hitre, samopouzdane pokrete.
„Samo napred, pitajtefi, rekoh.
Spustila je tanku crvenu kožnu aktovku na krilo, otvorila je, izvadila fasciklu i
žutu pisaću tablu. „Tvoja majka rekla da će s tobom možda teško ići“, rekla je. „Da
ćeš nju kriviti za sve što se desilo.“ Suzan mi se zagledala u oči, kao da dobija
poen za svaki sekund očuvanog vizuelnog kontakta sa mnom. Tačno sam je videla
kako to, za vreme studija, vežba pred ogledalom.
Sačekala sam da čujem ostatak njihove dogovorene priče. „Znam da si prošla
kroz užasne muke“, reče. Pogledala je dosije. „Šest starateljskih porodica,
’Meklaren. Samoubistvo tvoje starateljke Kler Ričards, tako se zvala? Tvoja majka
kaže da ste bile bliske. To mora da te je razorilo.“
Osetila sam da me obuzima talas besa. Klerina smrt pripadala je meni.
Gospoña advokat nije imala prava da je upotrebljava, poteže i povezuje s majčinim
slučajem. No, možda je i to bio deo taktike. Da sve karte spusti odmah na sto, kako
bih prestala da budem zlovoljna, da krijem osečanja prema Kler, teška za
iskopavanje. Agresivno šahovsko otvaranje. Shvatila sam da tačno zna šta radi.
Smesta kidiše na bolnu tačku. „Jeste li pitali svoju klijentkinju o njenom učešću u
svemu tome?“
„Svakako ne kriviš svoju majku za smrt žene koju je svega jednom videla“,
reče Suzan, kao da se apsurdnost takve izjave uopšte ne dovodi u pitanje. „Ona nije
čarobnica, zar ne?“ Zavalila se na kauc, povukla dim iz cigarete, pogledala me kroz
oblak procenjujući moju reakciju.
Tada sam se uplašila. Njih dve bi ovo zaista mogle da izvedu. Videla sam
koliko bi se lako buket oleandera i velebilja mogao pretvoriti u lovorov venac. „Ali
krivim je, Suzan.“
„Pričaj“, rekla je, levom rukom držeći cigaretu, desnom unoseći beleške na
žutu tablu.
„Majka je učinila sve da otera Kler iz mog života“ rekoh. „Kler je bila krhka,
a majka je tačno znala gde da je pritisne.“ Suzan povuče dim, zaškilji. „A zašto bi
to uradila?“ Odmakla sam se od zida i prišla čiviluku. Više nisam htela da je
gledam, ili tačnije, da ona gleda mene, da me odmerava. Stavila sam stari šešir i
pogledala je u ogledalu. „Zato što me je
Kler volela Slamnati šešir s mrežastim velom koji sam spustila preko očiju.
„Osetila si da je bila ljubomoma“, reče Suzan materinski povrativši dim u
vazduh, kao hobotnica što prska mastilo.
Namestila sam veo, potom nakrivila obod šešira. „Bila je izuzetno
Ijubomorna. Kler je bila dobra prema meni, a ja sam je volela. Majka to nije mogla
da podnese. Na mene i nije obraćala mnogo pažnje kad je imala prilika, ali ako bi
neko drugi to radio, ludela bi.“
Suzan se nagnu napred, laktova oslonjenih o kolena, pogleda podignutog ka
gruboj tavanici boje sira, a ja začuh da joj mozak škljocka., mehanički se
preureñuje, kucka i prevrće ovo što sam joj upravo rekla, traži prednost. „Ali koja
majka ne bi bila Ijubomorna“ reče. „Na to što se kći vezuje za starateljku. Iskreno
rečeno.“ Otresla je pepeo u pepeljaru.
Okrenula sam se ka njoj, gledajući je kroz veo, zadovoljna što ne može da mi
vidi strah u očima. „Iskreno rečeno, ona je ubila Kler. Gurnula ju je s litice u redu?
Možda za to ne može da bude okrivljena, ali ne pokušavajte da me navučete na tu
novu i poboljšanu žvaku. Ubila je Kler i ubila je Berija. I da ne pričamo dalje o
tome.“
Suzan uzdahnu i spusti olovku. Povukla je još jedan dim i ugasila cigaretu u
pepeljari. „Tvrd si ti orah, zar ne?“
„A vi želite da oslobodite ubicu“, rekoh. Skinula sam šešir i bacila ga na
stolicu? uplašivši belu mačku koja je istrčala iz sobe.
„Nije imala valjano suñenje. Sve stoji u zapisniku“, reče Suzan, rubom
šakeudarajući drugi dlan. Zamislila sam je u sudnici, kako rukama prevodi samu
sebe na jezik znakova, zarad gluvih. „Javni branilac nije prolio ni kap znoja u
njenu odbranu.“ Optužujući kažiprst crvenog vrha. „Bila je drogirana, bože mili
jedva je govorila. Piše u dosijeu doza, sve živo. Niko nije rekao ni reč. Dokazi
optužbe bili su potpuno posredni.“ Ruke ukrštene u vazduhu, okrenute dlanovima
naniže seku levo-desno, kao da bejzbol-sudija pokazuje „sejf4. Gradila je napetost,
ali ja sam već dovoljno čula.
„I šta vi dobijate od cele priče?“ prekidoh je najsuvljim i najravnodušnijim
tonom koji sam mogla da proizvedem.
„Pravda nije zadovoljena“, čvrsto je rekla. Videla sam je na stepenicama
sudnice kako izvodi predstavu za televizijske ekipe.
„Ali jeste“, rekoh. „Naslepo, možda i greškom, ali jeste. Retko je to danas,
znam. Moderno čudo.“
Suzan se skljokala na naslon kauča, kao da su joj moji komentari isisali sav
pravednički žar. Neka kola s glasno odvrnutom rančerskom muzikom prošla su
ispred kuće, a Suzan se hitro okrenula da kroz prozor pogleda na tamnozeleni
,,jaguar“. Kad se uverila da su joj kola još tu, vratila se meni. Polako i umorno.
„Astrid, kad su mladi Ijudi toliko cinični, počnem da očajavam pred budućnošću
ove zemlje.“
Beše to najsmešnija stvar koju sam čula tog dana. Morala sam da se
nasmejem. Tih dana nije bilo puno zabave, ali je ovo zasigurno bilo bizarno po bilo
čijim merilima.
Iznenada je umor nestao, isto kao i sudničko pravedništvo maločas. Sada sam
gledala hladnog i pametnog stratega, prilično sličnog samoj Ingrid Magnusen.
„Beri Kolker mogao je da umre od srčanog udara“, mirno je rekla Suzan.
„Autopsija nije dala neopoziv zaključak. Bio je gojazan i koristio je droge, zar
nije?“
„Šta god vi kažete.“ Istinaje štagodjaproglasim istinom. „Cujte, vi hoćete da
ja lažem zbog nje. Hajde da poñemo odatle i ustanovimo imamo li ikakvu temu za
razgovor.“
Suzan se polako osmehnula crvenim karminorn, sklonila crne kovrdže s lica,
trepavice joj behu izrazito crne naspram bele kože. Kao da se malo postidela, ali
joj je i laknulo što neće mora ti da me munta onako žestoko kako je očekivala«
„Hajde da se provozamo“, rekla je.
IZA zatamnjenih stakala njenog „jaguara“, ugnezdila sain se u miris kože i
novca. Omotao se oko mene kao krzno. Na radiju je našla džez-stanicu iz Long
Biča kompozicija slobodne forme, u stilu Zapadne obale, s flautom i električnom
gitarom. Cutke smo se uzdigle s Ulice Ripl, prošle pored neregistrovanog
obdaništa i pekare i hiperrealizma Klirvotera, skrenule levo na Flečer, levo na
Glendejl, desno na Bulevar Silverlejk, pa smo se neko vreme vozile oko jezera.
Galebovi su se Ijuljuškali na plavozelenoj vodi. Suša je ogolila ogromnu betonsku
kragnu oko jezera, ali u zapečaćenom svetu „jaguara“ bilo je dvadeset stepeni.
Kakvo je zadovoljstvo biti u automobilu bogate žene. Tada je nova pesma ispunila
razreñen vazduh., smesta sam je prepoznala. Oliver Nelson, „.Stolen Moments“.
Zažmurila sam i zamislila da sam s Olivijom, a ne s majčinim advokatom.
Njene gole ruke, njen profil, ešarpa oko glave i grla, u stilu Grejs Keli. Taj
dragoceni trenutak. Tim dragoceniji što je bio tako nestvaran, što je nestao u
magnovenju, sladak kao parfem na vetru, kao popodnevni zvuk klavira iz neznane
kuće. Obuzela me je ta slika kad je Suzan parkirala na suprotnoj strani jezera, gde
smo videle plavozelenu vodu, prošaranu belim, pitoreskna brda u daljini. Utišala je
muziku, ali se Nelsonova truba i dalje čula.
„Hoću da se upitaš: šta je ona skrivila?“ reče Suzan okrećući se ka meni.
„Mislim u tvojoj glavi. Ozbiljno. Ubistvo ili to što je bila loša majka? Što nije bila
tu kad ti je trebala?“
Pogledala sam sitnu ženu, kovrdže su joj bile možda malo previše crne oči
blago umrljane maskarom zbog žege. Umor je bio glumljen, ali i istinit Kao i uvek,
reči su beznadežno neprecizne. Kamo sreće da sam imala čime da je nacrtam.
Postepeno se pretvarala u karikaturu same sebe. Ne još, sad je bila još jedva
prepoznatljiva. Ali za pet godina, za deset, sebe će gledati samo izdaleka. Izbliza,
osetiće teskobu i strah. „Iskreno, zar ne pokušavaš u stvari da je kazniš za to što je
bila govnjiv roditelj, a ne za navodno ubistvo?“ Odškrinula je prozor pomoću
tastera, pritisnula upaljač i izvadila cigarete iz tašne. „Uostalom, šta je tebi bio Beri
Kolker, samo ljubavnik tvoje majke. Imala je gomilu Ijubavnika. Nisi mogla baš
tako čvrsto da se vežeš za njega.“ „Mrtav je“, rekoh. „Vi optužujete mene za
cinizam?“
Stavila je cigaretu u usta, a upaljač je iskočio. Zapalila je, ispunila kola
dimom. Izdahnula je ka odškrinutom prozoru. „Ne, nije Kolker u pitanju. Besna si
na nju zato što te je napustila. Prirodno. Proživela si šest teških godina, a kao i
svako dete, prst upireš na svemoćnu majku. Ona je kriva. A nikad ti nije palo na
pamet da je možda i ona žrtva.“
S one strane prozora, u neklimatizovanom delu stvarnosti, pored nas je
protrčala veoma rumena džogerka, vukući umornog setera na povocu. ,,Da li ćetce
to reći ako budem iznela istinu na njenom suñenju?“
Posmatrale smo je kako je cupkala ploćnikom, a pas je pokušavao da usput
onjuši biljke. „Otprilike rekla je u prvom trenutku iskrenosti otkad sam prihvatila
njenu sitnu šaku. Uzdahnula je i otresla napolje. Deo pepela povetarac je vratio u
kabinu. Otresla ga je s kostima. „Astrid. Ona možda nije televizijska mama,
Barbara Bilingsli s keceljom i biserima ali te voli. Više nego što možeš i zamisliti.
Trenutno joj je potrebno da veruješ u nju. Samo treba da je ćuješ, kako priča o tebi
kako brine za tebe, koliko želi da ponovo bude s tobom.“
Ponovo sam se setila svog imaginarnog putovanja s njom? njene pojave,
magije njenog govora. Sad više nisam bila tako sigurna, možda sve i jeste istina.
Htela sam tu ženu da upitam šta moja majka priča o meni. Htela sam da mi ispriča
šta moja majka misli o meni, ali nisam se usuñivala da joj pružim tu priliku. Bobi
Fišer me je naučio da to ne radim. „Rekla bi ona bilo šta? samo da izañe.“
„Razgovaraj s njom. Mogu to da sredim. Samo saslušaj šta ima da ti kaže,
Astrid“ navaljivala je Suzan. „Šest godina je mnogo vremena. A Ijudi se ipak
menjaju.“
Trenutak nesigurnosti je minuo. U dlaku sam znala koliko se Ingrid
Magnusen promenila. Imala sam njena pisma. Pročitala sam ih, stranicu po
stranicu, plivala po crvenoj plimi. Znala sam sve o njenoj nežnosti i materinskoj
brizi. Ja i bela mačka. Meñutim, ipak se sada nešto promenilo: prvi put u mom
životu majci je trebalo nešto od mene, nešto što sam ja mogla da joj pružim ili
uskratim, a ne obratno. Otvorila sam prorez za ventilaciju i pustila klimatizovani
vazduh da mi poljubi lice.
Bila sam potrebna majci. Obuzelo me je značenje te činjenice, njena potpuna
neverovatnost. Ako izañem pred sud i kažem da je ona to uradila, ako ispričam o
našem putu u Tihuanu, o kilogramima oleandera i tatule i velebilja koje je kuvala u
kuhinji, nikad neće izaći iz zatvora. A ako slažem, kažem da je Beri bio
superparanoičan da je razvio kompleks zbog nje poludeo da je majka, kad sam je
videla kod Sibil Brend, bila toliko drogirana da me nije ni prepoznala, verovatno će
joj usvojiti žalbu i omogućiti novo suñenje, možda je čak i osloboditi pre nego što
ja napunim dvadeset jednu.
Prečasni Tomas prekoreo bi emociju koja me je tada ispunila, ali slast je bila
neodoljiva. Stavila sam joj njen nož pod grlo. Mogla sam da tražim, mogla sam da
zahtevam. Koji je moj deo?
naučila sam da otvoreno postavljam to pitanje živeći s Rinom. Sta ja dobijam?
Mogla sam da okačim cenu na svoju dušu. Sad samo treba da ocenim šta mogu da
dobijem za uzvrat.
„U reduu, rekoh. „Sredite to.“
Suzan povuče poslednji dim, baci cigaretu kroz prozor, te podiže čašu. Sad je
bila sva poslovna. „Treba li ti nešto u meñuvremenu, nešto džeparca?“
Mrzela sam tu ženu. Ono što sam prošla u poslednjih šest godina njoj nije
značilo ništa. Ja sam bila samo još jedna cigla u grañevini koju je podizala. Samo
sam zauzela svoje mesto. Nije verovala da je moja majka nevina. Razmišljala je
samo o kamerama na stepeništu sudnice. I o svom imenu Suzan D. Valeris, ispod
svojih raspričanih usana. Publicitet će vredeti mnogo.
„Uzeću dvesta“, rekoh.
SETALA SAM SE duž reke pod zamirućim popodnevnim svetlom, ruke u
džepovima, na istoku Boldi sav ružičast od odblesaka zalaska, Suzanin novac
zgužvan u pesnici. Išla sam na sever, pored radionice i pekare, vajarovog dvorišta
na kraju Ulice Klirvoter, obojenog hiperrealistički kao kakvo francusko seoce.
Jedan pas pojuri ka tarabi i zatrese daske kad je udario u njih, lajući i režeći. S one
strane žice bronzani oblici, uravnoteženi u velikim metalnim obručima, kao Siva,
sporo se okreću na vetru. Našla sam komad betona što se odlomio s nasipa i bacila
ga u reku. Pao je meñu vrbe, a iz krošanja se uzdiže zvižduk lepećućih krila, smeñe
barske ptice. Sve se dešavalo iznova. Opet sam se našla u njenom svetu, u njenoj
senci, upravo kad sam počela da osećam slobodu.
Nakašljala sam se suvo, oštro. Celog proleća sam tako kašljala, zbog trave i
prastare buñi u Rininoj kući. Otrčala sam niz nagib do vode, čučnula i dodirnula
struju jagodicama prstiju. Hladna, stvarna. Voda s pianina. Stavila sam je meñu
oči, treće oko. Pomozi mi, Reko.
A šta ako izañe? Ako se došeta do kuće u Ulici Ripl, ako kaže: „Vratila sam
se. Pakuj se, Astrid, odlazimo.a Hoću li joj odoleti? Zamislila sam je u beloj
košulji i farmericama to je obukla kad su je hapsili. „Hajdemou rekla je. Videla
sam nas kako stojimo na Rininom tremu i gledamo se ali ništa dalje od toga.
Je li i dalje bila u mojim kostima, u svakoj mojoj misli?
Čučala sam pored vode koja je tekla preko prevrnutog kamenja, pomislila
koliki je put moralo to kamenje prevaliti da bi se skrasilo u ovom betonskom
kanalu; reka beše bistra i melodična, mirisala je na svežu vodu. Više nisam želela
da razmišljam o majci. Zamaralo me je to. Radije bih razmišljala o vrbama i
topolama i palmama koje se probijaju kroz beton, rastu ravno iz protivplavnog
nasipa, o reci koja se upinje da se vrati na svoje. Nešto zemlje dospelo je rekom,
zaustavilo se. Seme je palo u nju, izniklo. Malo korenje jurnulo je namže. Za tren
oka tu su drveče, grmlje, ptice.
Majka je jednom napisala pesmu o rekama. One su žene, rekla je. Počinju kao
devojčice, potočići ukrašeni poljskim cvećem. Potom se pretvaraju u bujice,
probijaju korita kroz sirovi granit, bacaju se s litica, neustrašive i neodoljive.
Kasnije postaju debele i korisne, široke spore krivine koje nose robu i otpad, ali u
njihovim nesvesnim dubinama somovi žderu, narastaju kao barže, a u stogodišnjim
olujama reke se uzdižu, zaboravljaju data obečanja, bračne zavete, i dave sve
kilometrima unaokolo. Konačno se predaju, ispošćene, malarične, močvarnoj delti
pred morem.
Meñutim, ova reka nije bila ni nalik tome. Tekla je bezbrižno i neometano
pored taraba na kojima je pisalo „18. ulica“ „Roskovi“, „Frogtaun“ žive uprkos
svemu, čuvajući tajnu opstanka. Ova reka bila je slična meni.
Sklepani šator smestio se na malo ostrvo usred minijaturne šume, a plavo
plastično krilo odskakalo je od sivila i zelenila. Hilton za pet minuta, tako ih je
Beri zvao. Znala sam čiji je ovaj. Pripadao je visokom, mršavom vijetnamskom
veteranu u sivomaslinastim pantalonama i maskirnoj jakni. Viñala sarn ga rano
izjutra tanak pramičak dima iz konzerve preureñene u peć. Viñala sam ga ispred
španske pijace na Bulevaru Glendejl, na zagrañenoj strani, kako u dugim
popodnevnim senkama igra poker s drugovima.
Divlja slačica cvetala je na napuklim obalama, a ja sam nabrala buket za Ivon.
Šta je ionako korov? Biljka koju niko nije zasadio? Seme ukradeno iz putnikovog
džepa, nešto što ne pripada? Je li to nešto što raste bolje nego ono što je trebalo da
bude tu? Nije li to samo reč, korov, prepuna osude? Beskorisno, bezvredno.
Neželjeno.
Elem, svako može da kupi zeleni „jaguar“, otkrije lepotu u japanskom
paravanu starom dve hiljade godina. Ja bih radije bila poznavalac zanemarenih
reka i procvale slačice i ružičastog odsjaja na ugljenocrnom golubijem vratu.
Pomislila sam na veterana kako greje večeru nad konzervom, na staricu koja hrani
golubove na raskrsnici iza „Kentaki frajd čikena“. A šta je s bubamardžijom,
plavetnilom njegovih očiju ispod crnog prošaranog belim? Zatim smo tu ja i Ivon,
Niki i Pol Traut, možda čak i Sergej i Suzan D. Valeris, zašto ne? Sta smo svi mi
nego rukoveti korova? Ko je pozvan da nam odredi vrednost? Koliko vrede četiri
vijetnamska veterana koja svakog popodneva igraju poker ispred španske pijace na
Bulevaru Glendejl, zabavljaju se masnim špilom kome nedostaju jedna dama i
jedna petica? Možda je svet zavisio od njih, možda su oni bili Mojre, ili Gracije.
Sezan bi ih nacrtao ugljem. Van Gog bi naslikao sebe meñu njima.
NO TE NOĆI ponovo sam sanjala stari san, sive pariske ulice, lavirint
kamena, zazidane slepe prozore. Sada sam videla i staklena vrata s krivim „ar
nuvo“ kvakama, sva behu zaključana. Znala sam da moram pronaći majku.
Smrkavalo se, crni obrisi vrebali su pred podrumima. Ispritiskala sam sve tastere
na interfonu. Na vrata je izašla jedna žena, slična njoj, neko me je čak i pozvao po
imenu. Ali meñu tim Ijudima nije bilo nje.
Znala sam da je tamo, lupala sam na vrata, vrištala joj da me pusti unutra.
Vrata su zazujala da bih ušla, ali čim sam ih gurnula, videla sam je kako odlazi
kroz dvorišnu kapiju, putnica u malom crvenom autu, odevena u vezeni vuneni
kaput s kovrdžavim vunenim obrubom, s tamnim naočarima preko slepih očiju,
zavalila se u sedište i smejala. Potrčala sam za njom plačući, preklinjući.
Ivon me je probudila. Uzela mi je glavu u krilo, a njena duga smeña kosa obe
nas je pokrila kao šal. Stomak joj beše čvrst i tvrd. S pramenovima njene kose
preplitali su se pramenovi svetla koje sam još videla, svetla dečje noćne lampevrteške
koju sam pokupila na ñubretu. „Svi mi imamo ružne snove, ese“, rekla je
mazeći moj vlažni obraz. „Moramo malo da ih ostavimo i drugima.“
PORODILJSKO ODELJENJE bolnice „Vejt“ podsetilo me je na sve škole u
koje sam ikad išla. Peščani zidovi boje starih zuba, garderobni ormarići u hodniku,
taman i svetlosmeñ linoleum. Jedino što je vriska po odajama bila drugačija.
Plašila me je. Ja ovde ne pripadam, pomislih prateći Ivon niz hodnik. Trebalo bi da
odem na treći čas, da naučim nešto daleko i činjenično, bezbedno ušuškano meñu
koricama knjige. U životu svašta može da se desi.
Ponela sam sve ono što smo naučile da koristimo na obuci: smotane peškire,
sat, ali Ivon nije htela da duva i broji, da leži na teniskoj loptici. Zelela je samo da
zagrize beli pokrivač, da joj lice brišem ledom, da joj pevam raštimovanim glasom.
Pevala sam pesme iz mjuzikla koje sam gledala s Majklom Kamelot, Moja draga
gospo. Pevala sam joj: „O, Šenandoa, žudim da te čujem“, što mi je Kler jednom
pevala na obalama Mekenzija. Za to vreme su svuda oko nas, kroz zavese, žene
vrištale na svojim uskim poroñajnim stolovima, psovale, stenjale, zvale svoje
majke na deset jezika. Zvučalo je kao Inkvizicija na delu.
Rina se nije dugo zadržala. Dovezla nas je, ostavila, potpisala papire. Kad god
bi počela da mi se dopada, desilo bi se nešto ovakvo.
„Mama“, jecala je Ivon, a suze su joj klizile niz lice. Stegnula mi je ruku kad
je dobila novu kontrakciju. Bile smo tu već devet sati, dočekale drugu smenu
bolničarki. Ruka mi je od šake do ramena bila u modricama. „Ne napuštaj me“,
rekla je.
„Neću.“ Nahranila sam je s još malo komadića leda, što su dozvoljavali.
Tečnost nije smela da pije da bi, po potrebi, mogli da joj daju anesteziju. Nisu
želeli da im povrati u masku. Meñutim, ipak je povratila. Držala sam joj mali
plastični bubrežnjak pod bradorrL Fluorescentno svetlo nas je optuživalo.
Bolničarka je pogledala na monitor, zavukla prste u Ivon da proveri koliko je
otvorena. I dalje osam centimetara. Deset je puna mera, i neprestano su nam
govorili da dotad ne mogu mnogo šta da učine. Trenutno je bila u prelaznom
stanju, koje je najgore. Ivon je nosila belu majicu i zelene dokolenice, lice joj beše
žuto i glatko od znoja, kosa prljava i umršena. Gbrisala sam smrdljivu bljuvotinu s
njenih usta.
„Pevaj mi nešto“, izusti Ivon kroz ispucale usne.
„Ako te ikad napustim“, zapevah u njeno spiralno uho, izbušeno čitavom
dužinom, „to neče biti u leto...“
Ivon je izgledala ogromna na malom krevetu. Fetalni monitor bio joj je
zakačen za stomak, ali ja nisam želela da gledam u ekran. Posmatrala sam joj lice.
Podsetila me je na sliku Frensisa Bejkona, čas je bledela u neljudskost, pa se opet
vraćala, naporno se opirući nestajanju u bezobličnom svetu bola. Začešljala sam joj
kosu s lica, ponovo je uplela.
Zenska hrabrost, pomislih dok sam joj nameštala kosu, rasplitala crnu masu.
Ja riikad neću moći ovo da izdržim. Bol je dolazio u talasima, u slojevima, od
stomaka upolje, u telu joj se otvarao cvet bola, oštar čelični lotos.
Neprestano sam razmišljala o telu, o toj neopozivoj činjenici. Onaj filozof
koji je rekao „mislimo, dakle postojimo“ trebalo je da provede jedan sat na
porodiljskom odeljenju bolnice „Vejt“. Potom bi morao da izmeni celu svoju
fllozoflju.
Um beše tako tanak, jedva paučina, uza sve svoje lepe misli, nade i veru u
sopstvenu važnost. Vidi kako se lako raspada, isparava pod prvim plamenim
jezikom. Grcajući na krevetu, Ivon je stajala na ivici neprepoznatljivog, raspadala
se u drevnu zbirku nerava, vlakana, duplji, voda, u prastari časovnik u krvi. U
poreñenju s ovim starostavnim telom, po jedinac je bio dim, oblak. T elo je bilo
jedina stvarnost. Boli me, dakle postojim.
Bolničarka je ušla, pogledala monitor, proverila Ivonine kontrakcije i krvni
pritisak krećući se oštro i autoritativno. U prethodnoj smeni imale smo Koni
Hvong, uzñale smo se u nju, nežno je dodirivala Ivon zdepastim mkama. Meñutim,
ova, Melinda Mik, brecnula se na Ivon zbog cviljenja. „Biće ti dobro“, rekla je.
„Već si ovo radila.“ Uplašila me je svojom efikasnošću, svojim koščatim prstima.
Shvatila sam da zna da smo štićenice, da Ivon
neće zadržati bebu. Unapred je odlučila da smo neodgovorne i da zaslužujemo
svaku mrvu patnje. Bila bi odlična zatvorska službenica. Tada sam poželela da je i
moja majka tu. Ona bi umela da se otarasi Melinde Mik. Cak bi i u prelaznom
periodu pljunula Melindino zajedljivo lice, zapretila bi joj da će je udaviti kablom
fetalnog monitora.
„Boli me“, reče Ivon.
„Niko nije rekao da je ovo ekskurzija“? reče Melinda. „Moraš da dišeš.“
Pokušala je, grcala je i duvala, želela je da je svi vole, čak i ova kisela
bolničarka.
„Zar ne možete da joj date nešto?“ upitah.
„Dobro joj je“, oštro reče Melinda s prikrivenom pretnjom u trouglastim
očima.
„Pička li vam materina cicijaška“, reče žena na drugoj strani bele zavese.
„Sirotinji ne date lekove.“
„Molim vas“, reče Ivon grabeći Melindu za uniformu. „Preklinjem vas.“
Bolničarka je u jednom potezu sklonila Ivoninu ruku i čvrsto je potapšala po
stomaku. „Već si se otvorila osam centimetara. Još malo i gotovo.“
Ivon je jecala tiho, ritmično, beznadežno, premorena i za plakanje. Protrljala
sam joj stomak.
Niko nikad nije pominjao kolika je ovo borba. Shvatila sam zašto su žene
ranije umirale na poroñaju. Nisu ih napadali mikrobi, nije čak ni krvarenje bilo
razlog. Jednostavno bi se predale. Prestale bi da brinu hoće li beba izaći ili neće.
Znale su da će, ukoliko ne umru, kroz sve ovo ponovo prolaziti sledeće godine, pa
one tamo. Shvatala sam ženu koja bi prosto odustala, kao umoran plivač koji se
prosto prepusti dubini, a pluća mu se napune vodom. Sporo sam masirala Ivonin
vrat i ramena, nisam htela da je pustim u dubinu. Sisala je led preko tkanine. Da je
moja majka ovde, zasigurno bi naterala Melindu Mik da iskašlje lekove.
„Mmnacita, ay*, cvilela je Ivon.
Nisam znala zašto zove svoju majku. Mrzela je svoju majku. Nije je videla
šest godina, otkad je ova jednog dana zaključala
Ivon i Ivoninog brata i sestre u stanu u Berbenku, otišla na zabavu i više se
nije vratila. Ivon je pričala da je njena majka dopuštala svojim ljubavnicima da na
jedanaestogodišnjoj Ivon prave voz. Ja čak nisam znala ni šta to znači. Redaljka,
rekla je. A ipak je i dalje vikala mama.
Nije Ivon bila jedina. Svuda po odeljenju žene su zvale svoje majke. Mamice,
majko, majčice, mama. Cak i s muževima pored uzglavlja, zvale su mamu. Pre
devet sati, kad smo došle, žena s glasom nalik lužini naizmenično je vrištala na
muža i zvala svoju majku. Odrasla žena jeca kao dete.Mamice... Bila sam se
postidela zbog nje. A nije trebalo.
Držala sam Ivon za ruke i zamislila svoju majku pre sedamnaest godina, dok
me je rañala. Je li i ona zvala svoju majku? Zamislila sam je kako vrišti na mog
oca, govori mu da je bezvredan, da je lažov, beskoristan, sve dok nije otišao na
pivo i ostavio je samu sa stanodavkom po hladnom novembarskom jutru. Rodila
me je kod kuće nikad nije volela lekare. Mogla sam da zamisiim koliko su se njeni
vrisci i psovke prolamali tišinom pešačke ulice u Venis Biču, prepadali klinca na
skejtbordu, dok je stanodavka pušila hašiš i pelješila joj tašnu. Meñutim, da li je
viknula Mama, pomozi mi?
Pomislila sam na njenu majku, na jedinu sliku koju sam imala, na ono malo
što sam znala o njoj. Karin Tcrvald, koja možda jeste, a možda i nije bila daleka
roñaka norveškog kralja Olafa, klasična glumica i pijandura, umela je napamet da
recituje Šekspira dok bi hranila piliće, a udavila se u kravljem pojilu kad je moja
majka imala trinaest godina. Bilo mi je nezamislivo da ona zove bilo koga.
Ali onda sam shvatila: ne misle one na svoje prave majke. Ne na te slabe
žene, te žrtve. Narkomanke, opsesivne potrošačice, domaćice. Ne misle na žene
koje su ih izneverile, koje im nisu pomogle da postanu žene, koje su podvodile
svoje kćeri na redaljku. Šize i čistunice, žene nasmešene u ogledalo, žene u
halterima, žene na šank-stolicama. Ne misie na žene zanete večnim žalbama i
časopisima, dominantne žene, žene koje pitaju Sta ja dobijam? Na žene koje
gledaju TV dok spremaju večeru, žene koje se iza zatvorenih vrata farbaju u plavo
ne bi li izgledale kao dvadesettrogodišnjakinje. Ne misle na majke koje peru
sudove priželjkujući da se nikad nisu udale, na one u hitnoj pomoći koje pričaju da
su pale niz stepenice, na one u zatvoru koje pričaju da je usamljenost Ijudska
priroda, navikni se na to.
Želele su prave majke, krvne majke, veliku utrobu, majku pomamne
saosećajnosti, ženu dovoljno veliku da primi sav bol, da ga odnese. Trebao nam je
neko ko krvari, neko dubok i bogat kao njiva, majka široke karlice, dostojna
strahopoštovanja, ogromna, žena nalik velikom mekom kauču, majka puna
krvotoka, majka dovoljno velika, dovoljno široka da se sakrijemo u nju, da
potonemo na njeno dno, majka koja će disati za nas kad mi više ne budemo mogli,
koja će se boriti za nas, ubiti za nas, umreti za nas.
Ivon je sedela zadržavajući dah, iskolačenih očiju. Upravo to nije smela da
radi.
„Dišiw, rekoh joj na uho. „Molim te, Ivon, pokušaj.a
Pokušala je da diše, dva plitka udaha, ali ju je suviše bolelo. Skljokala se na
uski krevet, suviše umorna da bi nastavila. Bila je u stanju samo da me drži za ruku
i plače. A ja sam razmišijala o načinu na koji je njena beba povezana s njom, kao
što je ona bila povezana sa svojom majkom, ova sa svojom, i tako redom, u lancu
katastrofe koji je i nju doveo do ovog kreveta, ovog dana.
1 ne samo nju. Pitala sam se kakva će biti moja baština.
„Kamo sreće da sam mrtva“ reče Ivon u cvetnu jastučnicu koju sam ponela od
kuće.
17 Re: Janet Fitch - Beli oleander Sre Feb 15, 2012 12:36 am
Margita
Administrator
BEBA JE IZAŠLA četiri sata kasnije. Devojčica, roñena u 17.2. Horoskopski
znak: Blizanci. Kući smo otišle sutradan. Rina nas je pokupila ispred bolnice. Nije
htela da uñe. Zastale smo pored staklenog prozora na neonatalnom odeljenju, ali
beba je već otišla. Rina nije dopuštala Ivon da donese bebu kući čak ni na nekoliko
nedelja.
„Bolje samo odeš“, rekla joj je. „Vežeš se, propadneš.“
Bila je u pravu, pomislih dok sam gumla Ivonina kolica ka izlazu, iako u
njenim motivima nije bilo nirnalo brige za Ivon saino nije htela da postane baba
starateljka* Svoje dece nije imala niti ih je želeia. Staja dobijam? „Bebe mi se
smuče“, uvek je govorila Ivon. „Jedi, seri, plači. Misliš da. zadržiš, misii ponovo.“
Na bolničkom kolskom prilazu Niki je izašla iz kombija, pružila Ivon pregršt
balona, zagrlila je. Pomogle smo joj da se smesti pozadi. Još je bila umorna, jedva
je hodala. Uklještila je nerv u levoj nozi a imala je i konce tamo gde ju je lekar
zasekao. Mirisala je kiselo, kao stara krv. Izgledala je kao da su je upravo pregazila
kola. Rina je nije čak ni pogledala.
Sela sam pored nje, na iscepano zadnje sedište. Naslonila se na mene spustila
mi glavu na rame. „Pevaj ’Michelle'“, šapnula je.
Uhvatila sam je za ruku, drugu joj spustila na čelo, kako joj se dopadalo, i tiho
zapevala dok smo odskakale i truckale se na putu kući. .JAichelle, ma belle“
Pesma ju je tešila, reklo bi se. Držala mi je glavu na ramenu i tiho sisala palac.
NEDELJE SU PROLAZILE, a Suzan se nije javljala da mi kaže kad ću videti
majku. Nakon što sam postala saučesnica, nisam više čula ni reč o tome. Ni u
maju, ni u junu. Sedela sam pored reke posmatrala bele čaplje i smeñe barske ptice
kako love ribu u struji. Tog dana sam maturirala u gimnaziji „Maršal“, ali nisam
videla razlog da prisustvujem proslavi. Čak i da je na slobodi, majka nikad ne bi
došla. Ceremonije koje nije sama izmislila nisu je zanimale. Lakše mi je bilo da
samo sve tiho proñe, kao roñendan sredovečne žene.
Istini za volju bila sam uplašena, toliko uplašena da sam se bojala da to i
pomenem, kao onog jutra kad sam probala esid. Taj strah mogao je da zine i
proguta me celu, kao ajkula čekićara u metar i po vode. Nisam znala šta će se sada
desiti. Neću ići ni na Jejl ni na umetnički fakultet, neću ići nikud. Slikala sam
okvire za registarske tablice, spavala sam s lopovom rekao je da mogu da se
preselim kod njega u svako doba. Možda ću naučiti da obijam brave da otimam
kamione. Zašto bi samo moja majka imala pravo na zločin?
Sedela sam pored vode, gledala njen tok, čaplje kako se bištu, njihove
dugmaste oči razmišljala o onome što je gospodin Delgado rekao na poslednjem
času. Rekao je da istoriju proučavamo da bismo otkrili zašto su stvari onakve
kakve jesu, kako smo dospeli dovde. Rekao je da ljudima koji ne znaju svoju
istoriju možete da uradite šta hoćete. Na tome se zasnivao i totalitarni sistem.
Ko sam ja, u stvari? Ja sam jedini stanovnik majčine totalitarne države, moja
lična istorija menjana je da bi odgovarala njenoj priči tog dana. Toliko je delova
nedostajalo. Počela sam da nalazim neke od njih, polako napredovala uzvodno,
krila tajnu zalihu slomljenih uspomena u kutiji za cipele. U njoj je bio labud, beli
drveni labud s dugim crnim nozdrvama, nalik labudu na matiranim staklenim
vratima Klerine tuš-kabine. Sela sam na iabuda i piškila za Eni. Imala sam bele
pločice za igru, od kojih sam na podu pravila razne oblike, cveće i kuče. Bile su
savršeno šestougaone i sve su se uklapale jedna s drugom. Takoñe i žuti kuhinjski
linoleum s dezenom isprskane boje, crvene i crne, i korpe za prljav veš. Taj osećaj
u praonici, miris mašine za sušenje. Žuto sunce kroz spuštene roletne. Moj prst u
kružnoj alki.
Ali ko je bila Eni? Prijateljica? Dadilja? I zašto me je ona učila da idem na
nošu, a ne majka? Htela sam da znam šta leži iza labuda i žutog linoleuma. Bilo je
tu i druge dece, pamtila sam da sam ih gledala kako idu u školu. I kutija puna
bojica. Jesmo li živele s njom, ili me je tu ostaviia?
A Klaus silueta na mestu rnoga oca. Mi smo veće od biografije. Kuda me je to
dovelo? Žeiela sam da znam kako su se upoznali, zaljubili, zašto su se rastali.
Njihova veza bila je bojno polje puno belog kamenja, rovova obraslih travom, bila
je rat u kome sam izgubila sve, a nisam mogla da saznam šta se desilo. Zelela sam
da znam više o našim putujućim godinama, zašto nikad nismo mogle da odemo
kući.
Legla sam na kosi nasip i pogledala gore. Najboije mesto za posmatranje
neba. Betonski blokovi isecali su mu zamrljane plitke ivice, gde je bilo samo
smoga i magle, pa vam je ostajao najbolji deo, sredina, savršena činija beskrajnog
plavetnila. Pala sam naviše u taj ultramarin. Ne u bledo, arktičko jutro poput
majčinih očiju. Ovo plavo bilo je nežno, toplo, milostivo, bez belog, potpuno
zasićeno, Rafaelovo nebo. Kad biste sklonili horizont sa vidika, gotovo biste
poverovali da je nebo činija. Loptastošću me je hipnotisaio.
Čula sam da mi prilaze neki koraci. Bila je to Ivon. Njen težak hod, duga kosa
nalik vodi. Ponovo sam legla. Sela je pored mene.
„Lezi, pogledaj ovo divno nebo.“
Legla je pored mene, prekrstila ruke na stomaku onako kako je umela u
trudnoći, iako više nije bilo bebe. Bila je tiha, manja nego obično, kao list koji
vene. Jato golubova projurilo je sjajnom zakrivljenom površinom neba, jednodušno
su mahali belosivim krilima kao signalnim zastavicama. Upitala sam se znaju li
kuda idu kad tako lete.
Stegla sam joj ruku. Kao da sam uhvatila sebe samu. Usne joj behu napućene,
ispucale. Činilo mi se da plutamo po nebu, odsečene od budućnosti i prošlosti.
Zašto to ne može da bude dovoljno? Jato golubova trebalo bi da je dovoljno. Nešto
bez istorije. Možda ću skloniti svoju prekinutu nisku bisera, svoju kutiju
uspomena. Ma koliko kopala, sve je bila samo priča, i to nedovoljna. Zašto ne
čaplja recimo? Nema priče, samo ptica dugih tankih nogu.
Kad bih samo mogla da zaustavim vreme. Reku i nebo.
,,Da li ikad poželiš da se ubiješ?“ upita Ivon.
„Neki ljuñi kažu da kad se ponovo rodiš, opet nastavljaš tamo gde si stao.a
Uhvatila sam celu Ivoninu ruku. Koža joj beše tako meka. Majica joj je mirisala na
očaj, metalno i kišovito.
„Mislila sam da ti je danas matura, ese“, rekla je.
„Čeinu to?a rekoh. ,,Da marširam preko scene kao patka u vašarskoj
streljani.u
Ivon uzdahnu. „Da sam na tvom mestu, ponosila bih se.“
Nasmeših se. ,,Da si na mom mestu, bila bi ja. Ko god to bio, do ñavola,“
Gospoña Luen Dejvis predložila mi je da se prijavim za Gradski koledž
rnogla bih da se premestim u svakom trenutku ali sam već bila izgubila veru.
Budućnost nisam mogla sama sebi da iskujem od svih tih slomljenih komadića, za
razliku od Zigfrida i njegovog mača iz stare priče. Budućnost je bila bela magla u
kojoj bih nestala, neobeležena razmetljivim šuštanjem plavog i zlatnog tafta. Nema
majke da me vodi.
Zamišljala sam laži koje im je ovog časa govorila učenica generacije. Pričala
im je o uzbudljivoj budućnosti kojajepred nama. Kamo sreće da im je rekla istinu:
Za polovinu vas, ovoje najveće životno ostvarenje. Osvmite se. Odavde kreće
samo nizbrdica. Ostali će stići malo dalje, do stalnog posla, putovanja na Havaje,
do selidbe u Feniks u Arizoni, ali od nas hiljadu petsto, koliko će ostvariti nešto
zaista vredno: napisati dramu, naslikati sliku koja će visiti u galeriji, naći lekprotiv
herpesa? Dvoje, možda troje? A koliko će nas naćipravu Ijubav? Otprilike isto
toliko. A prosvetljenje? Možda samo jedna osoba. Preostali će praviti kompromise,
tražiti izgovore, kriviće nekoga ili nešto, i držati nam to nad srcima kao klatno na
lancu.
Plakala sam. Znala sam da sam mogla bolje, mogla sam da organizujem
nešto, da preduzmem mere, da nañem neku pomoć. U ovom trenutku moji.
ispisnici primali su nagrade: Nacionalne pohvale Državne diplome. Kako sam
postala tako izgubljena? Majko, zašto si dopustila da u autobusu moja ruka isklizne
iz tvoje dok ti je naručje bilo puno paketa? Osećala sam da je vreme ogromno
more, a da ja plutam na leñima kornjače i da na horizontu nema jedara.
„Smešno je to znaš“ reče Ivon. „Bila sam uverena da ću te mrzeti. Kad si
došla, pomislila sam: kome treba ova bela cura, čuj je samo, šta ona misli ko je,
princeza Dajana? To sam rekla i Niki. Samo nam još ovo treba, drugarice. Ali
sada, znaš, treba nam. Trebaš nam ti.“
Stegnula sam joj ruku. Imala sam Ivon, imala sam Niki. Imala sam ovo
Rafaelovo nebo. Imala sam petsto dolara i akvamarin mrtve žene i budućnost u
krhotinama. Šta više devojka da poželi.
TOG LETA utrapile smo robu na buvljacima od Ontarija do Santa Fe
Springsa. Rina je povoljno nabavila samolepljivi papir sa zebrastim dezenom pa
sam ja zebrom oblepljivala šank-stolice, toaletne vage, „smeštajne jedinice“ za
obuću. Isprugala sam bolničku nokšir-stolicu i šetalicu, za napaljene matorce.
Mačke su bile nestale.
„Prezentacija“ postade Rinina nova modna reč. „Moramo da imamo
prezentaciju.“
Naš trpezarijski set već je bio otišao, oblepljen i izlakiran. Za njega je dobila
četiristo dolara, meni je dala sto. Rekla je da mogu da ostanem koliko god hoću,
plaćaću sobu i hranu kao i Niki. Nameravala je da to bude kompliment ali sam se
nasmrt uplašila.
Na rasprodaji kod gimnazije „Ferfaks“ razvukle smo plavu plastičnu ceradu
preko boksa, kako bi dame mogle da uñu i pogledaju našu odeču a da ih ne udari
sunčanica. Ličile su na ribe koje glocnu ponešto plivajući duž grebena, a mi smo
bile murine i str~ pljivo smo čekale da nam priñu.
„Benito želi da se preselim kod njega“, reče Ivon kad se Rina posvetila nekoj
mušteriji nameštajući joj šešir, govoreći joj kako joj sjajno stoji.
„Nećeš to uraditi“, reče Niki.
Ivon se sanjivo nasmeši.
Ponovo se zaljubila. Nisam videla razloga da je razuveravam. Tih dana
prestala sam se truditi da shvatim šta je dobro, a šta loše; šta je važno šta nije.
„Izgleda mi kao fin momak“, rekoh.
„Koliko ljudi traži od tebe da s njima deliš život?“ reče Ivon.
„Ljudi koji hoće stalno kresanje“, reče Niki. „Opran veš i sudove.“
S Ivon sam podelila šolju „ruskog sportskog miksa“ slabe mešavine votke i
„gejtorejda“* koju je Rina pila po ceo dan.
Rina je dovela jednu izgorelu ženu da se upozna sa mnom, podigla prugasti
čvrsti kofer „ameriken turister“ na sklopivi stočić.
„Ovo je naša umetnica“ reče Rina paleći jedno crno „sobranje“. „Astrid
Magnusen. Pamtite ime. Jednog dana taj kofer vredan milione.“
Zena se nasmeši i rukova se sa mnom. Trudila sam se da ne izdišem sportski
miks u nju. Rina mi je teatralno pružila nerastvorljivi marker, a ja sam se potpisala
uz donju ivicu kofera. Ponekad je život s Rinom ličio na trip na esidu. Umetnica. U
budističkoj knjizi, koju sam jednom našla na ñubretu, pisalo je da vrlinu stičete
samo revnosnim obavljanjem posla, ma kakav on bio, potpunim predavanjem sebe
dodeljenom zadatku. Pogledala sam na zebrasti šank i odgovarajuće stolice, a kofer
je nestao s pregorelom ženom. Stvari su izgledale dobro. Sviñalo mi se da ih
pravim. Ako ovo budem radila celog života, hoće li to valjati? Budisti su smatrali
da nije važno je li reč o samolepljivom tapetu ili zen kaligrafiji, neurohirurgiji ili
književnosti. Tao kaže da su svi ti poslovi jednako vredni, ako se obavljaju u istom
duhu.
* Gejtorejd marka izotoničnog osvežavajučeg pića. (prev.)
„Lenčuge“, reče Rina. „Morate da pričate s mušterijom. Dignete prodaju.“
Videla je mladića u šortsu i espadrilama kako gleda šank-stolice, uključila
osmeh i otišla da ga upeca. Te espadrile ugledala je još s petnaest metara.
Niki je dovršila svoju šolju „gejtorejd“ koktela, složila grimasu nasula još
malo dok su Rini ruke bile pune. „Sta sve radimo da bismo otkačile.“
„Kad odlaziš?“ upitah Ivon.
„Sutra“, šapnuia je, napola se sakrivši iza zavese od glatke kose.
Sklonila sam joj kosu s lica, zavukla je iza malog, višestruko probušenog uha.
Pogledala me je i nasmešila se a ja je zagrlih. Briznula je u plač. „Ne znam Astrid,
misliš da treba da idem? Ti uvek znaš šta da se radi.“
Nasmejah se, uhvaćena na prepad. Čučnula sam pored njene klimave
rediteljske stolice. „Ja? Nemam ja ni ’z’ od znanja.“
„Mislila sam da ne lažeš“ rekla je smešeći se, držeći ruku ispred usta navika
koju je razvila da bi prikrila pokvarene zube. Možda će se Benito oženiti njome.
Možda će je odvesti kod zubara. Možda će je grliti noću i voleti je. Ko sme reći da
neće?
„Nedostajaćeš mi“, rekoh.
Klimnula je nije mogla da govori piakala je smešeći se. „Bože, mora da
grozno izgledam.“ Obrisala je maskaru koja joj se slivala niz lice.
„Izgledaš kao Mis Amerike“, rekoh grleći je. Žene to uvek govore. „Znaš ono
kad stavljaju krunu? A ona piače i smeje se i šeta pistom.“
Tome se nasmejala. Volela je Mis Amerike. Gledaie smo izbor i naduvale se,
a onda je ona uzela neko svileno cveće koje je Rini skupijalo prašinu po kući,
ustaia i šetala se tamo-amo po dnevnoj sobi? mašući mehanički, kao i svaka
kraijica lepote,
„Ako se venčamo, možeš da budeš kuma“, rekla je.
U očima sam joj videla tortu, malu nevestu i mladoženju na vrhu, preliv poput
čipke, sloj za slojem, i haljinu nalik torti bele cvetove zalepljene za kola, svi trube
dok oni odlaze.
„Doći ću“ rekoh. Zamislila sam svadbenu zabavu, niko živ stariji od
osamnaest, svako planira život prema tekstovima popularnih pesama. Toliko sam
se rastužila od te pomisli.
„Bićeš ti ponovo sa svojim dečkomu rekla je kao da želi da ublaži udarac.
„Ne brini. Čekaće te.“
„Naravnoa rekoh. Ali sam znala da niko nikoga ne čeka.
SUTRADAN UVEČE Ivon je spakovala nešto garderobe, konja, radio, ali je
na komodi ostavila uramljenu sliku televizijskog glumca. Rina joj je dala nešto
novca, uvezanog gumicom. Sve smo stajale s njom na tremu dok se Benito nije
pojavio u sivom „oldsmobilu katles“. Potom je otišla.
NA AVGUSTOVSKOM NAKOVNJU grad je ležao paralisan, omamljen
vrelinom do gluposti. Pločnici se skupljali od žege. Krajolik potpune predaje.
Vazduh je bio hlorisan, gust i neprijateljski, kao atmosfera mrtve planete.
Meñutim, u prednjem dvorištu veliki oleander cvetao je kao bidermajer, kao nebo
puno zvezda. Podsetio me je na majku.
Suzan se i dalje nije javljala. Mnogo puta poželela sam da je pozovem i
zahtevam sastanak. Ali to ne bi bilo dobro. Ovo je bila partija šaha. Prvo silovitost,
potom čekanje. Neču trčati za njom po ulici i moljakati. Razviću svoje flgure i
učvrstiti odbranu.
Počela sam da se budim vrlo rano, da bih udahnula malo svežeg vazduha pre
nego što nastupi jara. Stajala sam na tremu i zurila u džinovski oleander. Bio je
star, stablo mu je bilo kao u drveta. Dovoljno bi bilo da pojedete koren belog sleza
naboden na jednu njegovu granu i ispečen u vatri i umrli biste. A ona je skuvala
kilograme u napitak Berijeve smrti. Pitala sam se zašto je biljka morala da bude
tako otrovna. Oleanderi su mogli da prežive skoro sve izdržavali su žegu, sušu,
zapuštenost, a opet su rañali hiljade voskastih cvetova. Dakle, za šta im je trebao
otrov? Zar nisu mogli da budu samo gorki? Nisu bili kao zvečarke, nisu čak ni jeli
ono što su ubijali. Kako ga je samo kuvala, destilovala, kao svoju mržnju. Možda
je otrova bilo u tlu, u samom Los Anñelesu mržnja, bezosećajnost, nešto o čemu
nismo želeli da razmišljamo, što se koncentrisalo u tkivima biljke. Možda biljka
nije izvor otrova, nego još jedna žrtva.
U osam je već bilo pretoplo. Vratila sam se unutra da Taši napravim ručak.
Bila je to nova devojka u Ivoninom krevetu, trinaestogodišnjakinja, išla je u školu
„King“, specijalno odeljenje, letnje polugoñe. Turobna, ćutljiva, imala je uspravan
ožiljak na gornjoj usni, koji je upravo zarastao. Trzala se ako bi se ljudi pomerali
suviše blizu nje.
„Sve će biti dobro“, rekoh praveći joj celer premazan kikiriki-maslacem, a uz
to sam joj dala i jabuku. „Gledaću te.c
Odvezla sam je Nikinim kamionetom ostavila je ispred škole gledala je kako
ulazi uplašena i sitna sa ranca su joj visili ključevi. Osetila sam se nemoćna da njen
život skrenem s najverovatnijeg kursa. Može li osoba da spase drugu osobu?
Okrenula se da mi mahne. Mahnula sam i ja njoj. Nisam otišla sve dok nije ušla.
Draga Astrid,
Danas je šestgodina. Sestgodina otkako samprošla kroz vrata ove neobične
škole pecanja. Kao kod Dantea: Nel mezzo del cammin di nostra vita. / Mi
ritrovaiper una selva oscura.
Che la diritta via era smaritta. Već treći dan preko 4. Juče je zatvorenica
konzervom presekla vrat drugoj ženi. Lidijaje pocepala mojupesmu o čoveku
kogasamjedanputvidela, tetovirana zmija nestajala muje u farmericama. Naterala
samje da je ulepi trakom, ali ne možeš zamisliti taj napor. Mimo tebe, mislim daje
to najduži odnos koji sam ikad imala. Sigurnaje daje volim, mada o tome nema
nigovora. Obožava moje pesme koje govore o njoj, misli da je to javna
proklamacija.
Ljubav. Izopštila bih tu reč iz rečnika. Kakva nepreciznost. Ljubav, koja
Ijubav, kakva Ijubav? Sentiment, fantazija, čežnja, požuda? Opsesija, proždiruća
potreba? Možda jedina Ijubav kojoj ne treba kvalifikacija jeste Ijubav vrlo malog
deteta. Kasnije i ono postaje osoba, i stoga se kompromituje. „ Voliš li me? “pitala
si u tami svog uskog kreveta. „ Voliš li me, mama?“
,,Naravno“, rekla sam ti. „Sada spavaj. “
Ljubav je priča za laku noć, plišani meda, omiljeni, bez jednog oka.
„Voliš li me, najdraža?“pita Lidija uvrćući mi ruku, gurajući mi lice u grubo
ćebe, ujedajući me za vrat. „Izgovori to, kučko jedna.“
Ljubavje igračka, znamen, mirisna maramica.
„Kaži mi da me voliš“, rekaoje Beri.
„ Volim te“, rekoh. „ Volim te, volim te.“
Ljubavje ček kojise može falsifikovati, unovčiti. Ljubav je naplata koja kadtad
dospeva.
Lidija leži na boku u mom krevetu, linija njenog kuka liči na obris talasa u
plitkoj vodi, tirkiznoj, Plaja del Karmen, Martinik. Lista novo izdanje
Selebridadesa. Ja sam je pretplatila. Kaže da se tako oseča bliža svetu. Ne shvatam
uzbuñenje zbog filmova koje neču videti, dnevnopolitička pitanja me ne dotiču,
nemaju ništa zajedničko s dubokim zatvorskim mirom.
Vremeje za mene postalo potpuno drugačije. Po čemu je bitna godina dana?
Na pewerzan način, žalim žene koje su još deo vremena, koje su uhvačene u
zamku: koliko meseci, koliko dana. Ja sam se oslobodila, krećem se kroz vekove.
Pisci mi šalju knjige Josif Brodski, Merijen Mur, Paund. Mislim da ću naučiti
kineski.
„Jesi bila nekad u Gvanahuatu? apita Lidija. „Sve velike zvezde sad idu tamo.
“
Gvanahuato, Astrid. Sećaš li se? Znam da se sećaš. Išle smo s Alehandrom
slikarom, za razliku odAlehandra pesnika. Iz San Migela. Španski nisam govorila
dovoljno dobro da bih ocenila kvalitet pesnikovog opusa, ali Alehandro slikar bioje
zaista vrlo loš. Uopšte nije trebalo da stvara. Trebalo
je jednostavno da sedne na stolicu i naplaćuje Ijudima da ga gledaju. I
tako stidljiv, nikad nije mogao da rne pogleda u oči sve dok ne završi s pričom.
Umesto toga, obraćao se mojoj šaci, svodu mog stopala, krivini mog lista. Tek kad
ućuti, mogaoje da me pogleda u oči. Drhtaoje dok smo vodili Ijubav, blagi miris
geranijuma.
Ali s tobom nikad nije bio stidljiv, zar ne? Vodili ste tako duge razgovore
zavereničke, glavu uz glavu. Osećala sam se isključena. On teje naučio da crtaš.
Crtao bi za tebe, a onda bi ti crtala za njim. La mesa, la botilla, las muieres. Ja sam
pokušavala da te naučim poeziji, ali uvek si bila tako svojeglava. Zašto nikad nisi
htela da naučiš nešto od mene?
Kamo sreće da nikad nismo otišle iz Gvanahuata.
Majka
Alehandro slikar. Gledam kako linije teku iz njegovih prstiju, pokrete njegove
ruke. Je li bio loš slikar? Nikad mi to nije prošlo kroz glavu, kao ni to da bi se ona
mogla osećati isključenom. Tamo je bila prelepa, nosila je belu haljinu a zgrade
behu oker i žute, sandale joj izukrštane uz list, kao rimske. Prevlačila sam prstom
preko belih krstova kad bi ih izula. Hotel s paravanima i zavijucima oko vrata,
sobe izlaze na popločanu zajedničku terasu. Mogli ste da čujete sve susede. Kad bi
pušila džoint, morala je da duva dim kroz naspramni prozor. Soba beše čudna,
oker, visine veće od dimenzija poda. Njoj se dopala, rekla je da o toj sobi vredi
razmisliti. A marijači su se takmičili na ulici, koncerti svake večeri, slušale smo ih
iz kreveta pod mrežom.
,,Pa?u upita Rina. „Izlazi li?“
»Ne“ rekoh.
Dovezao se iz San Migel de Aljendea u svom majušnom „sitroenu“ košulja
izrazito bela naspram njegove bakarne kože. Da li ona priznaje da je pogrešila?
Kad bi makar priznala. Priznaj. Tada bih mogla da lažem za nju, razgovaram s
njenim advokatom, izañem pred sud i zakunem se bez tračka sumnje da nije kriva.
Možda je ovo najiskrenije priznanje za koje je sposobna.
Kamo sreće da smo ostale u Gvanahuatu, slažem se.
POTOM SE NlKI iselila. Priključila se jednom bendu iz Toronta, Verner im
je bio menadžer. „Poñi sa mnom“ rekla je dok je punila kamionet. Pružila sam joj
kofer, zebrast. Obe smo se nasmešile, pogledale hoćemo li zaplakati. Ostavila mi je
neke adrese i telefonske brojeve ali znala sam da ih neću upotrebiti. Morala sam da
se suočim s tim, ljudi odlaze i više ih ne vidiš.
U roku od nedelju dana Rina je u Nikinu sobu uselila dve nove devojke Sejnu
i Rakel, dvanaest odnosno četrnaest godina. Sejna je imala epilepsiju., a Rakel nije
umela da čita, ponavljala je sedmi razred. Još slomljene dece za Rinu Grušenjku.,
trgovkinju otpadom.
SEPTEMBAR je doneo požare. Vatra na Anñeles Krestu. Vatra u Malibuu,
Altadeni. Vatra duž San Gabrijela u divljini San Gorgonija., vatra je oko grada
pravila obruč kroz koji ste morali da skočite ne bi ste li se dokopali oktobarskog
bluza. U Frogtaunu smo imali tri pucnjave za nedelju dana pljačka benzinske
pumpe izgubljeni motociklista uhvaćen u slepoj ulici po vangogovskoj ponoći,
ženu je ubio njen nezaposleni muž, električar, posle kućne svañe.
I konačno je, u rerni sezone oleandera, Suzan pozvala. „Imala sam suñenjeu
objasnila je. „Ali vratili smo se u kolosek. Zakazala sam ti posetu, prekosutra.C
U trenutku sam poželela da izvrdam, da joj kažem da sam zauzeta, otežarn, ali
sam na kraju pristala. Kasnije neću biti ništa spremnija.
Tako je tog jutra, koje se već predalo biču vetra i kazni žege, Kamil Baron,
Suzanina pomoćnica došla po mene, pa smo se odvezle u Koronu. U dvorištu za
posete sele smo za narandžasti baštenski sto pod senikom, pile konzerve hladnih
gaziranih pića iz automata, stavljale ih na čela, pritiskale ih na obraze. Cekale moju
majku. Znoj mi je curio izmeñu dojki, niz leña. Kamil je izgledala uvelo ali stoički
u svojoj bež tesnoj haljini, a moderna frizura joj se sasvim opustila i oznojila po
krajevima. Nije se trudila da razgovara sa mnom, bila je samo kurirka. „Evo je?
reče.
Majka je čekala da službenica otključa kapiju. I dalje je izgledala predivno,
mršava i žilava, svetlu kosu podigla je u punñu probodenu olovkom. Godinu i po.
Ustala sam. Prišla nam je oprezno škiljeći na suncu pramičci kose lelujali su joj se
na vetru kao dim. Po preplanuloj koži imala je više bora nego prošli put. Počinjala
je da izgleda kožasto, kao beli naseljenik u Keniji. Meñutim, nije se promenila
toliko kao ja.
Zastala je kad je ušla pod strehu, a ja se nisam pomerila htela sam da vidi ko
sam sad. Da vidi otrovno zelenu majicu s rajsferšlusom, oči okružene teškom
crnom senkom i ajlajnerom, uši s celom oktavom minñuša. Moje ženske noge u
suknji s buvljaka Sergej je voleo da ih diže na svoja ramena moje kukove, pune
grudi. Cipele s punom petom, pozajmljene od Rine za ovu priliku. Ne ružičastu
devojku u maturskim cipelama, ne bogato siroče. Sada sam bila Rinina devojka.
Svako bi pomislio da ću završiti upravo ovde gde je moja majka. Ali nisam bila
meka devojka, uvaljivačica lažnih čekova. Više ne.
Nije se nasmešila, prvi put za sve vreme mojih poseta. Videla sam joj šok na
licu i bilo mi je drago zbog toga. Pomoćnica advokata gledala je jednu pa drugu
nezainteresovana., a onda je ustala i otišla u hladniji beton zgrade za posetioce,
ostavivši nas same.
Majka je posegnula i uhvatila me za ruku. Nisam se protivila. „Kad izañem
sve ću ti nañoknaditi“ rekla je. „Majka će ti trebati još sigurno dve-tri. godine. A
ovo nije nikakva redovnost.“ „Ko kaže da ćeš izaći?“ rekoh.
Majka me je pustila, ustuknula korak. Oči su joj izbledele od akvamarina do
crvendaćevog jajeta.
„Samo sam rekla da ću razgovarati s tobom. Nisam rekla da ću i uraditi to,
Moram da sklopim dogovor.“
Sad se crvendaćevo jaje pretvorilo u pepeo.
„Kakav dogovor?“ upitala je naslonivši se na stub, prekrstivši ruke preko
svoje platnene haljine iste one koju je nosila i poslednji put samo dve nijanse
svetlije.
„Trgovački“, rekoh. „Želiš li da sediš ovde ili pod drvećem?“ Okrenula se i
povela me do svog omiljenog mesta u dvorištu za posete, pod belim stablima
fikusa naspram puta; Prijemno nam je ostalo za leñima, bile smo daleko od prve
stražarske kule. Sele smo na suvu letom smlaćenu travu, šibala mi je gole noge.
Sela je ljupko, obema nogama u istu stranu, kao devojka na proplanku. Sad
sam bila krupnija od nje, ne tako elegantna, ne lepa, ali prisutna, čvrsta kao komad
mermera pre klesanja. Pustila sam je da me vidi iz profila. Nisam mogla da je
gledam dok govorim. Nisam još bila dovoljno čvrsta, znala sam da će me pomesti
njeno ogorčeno iznenañenje.
„Evo predloga“, rekoh. „Postoje izvesne stvari koje želim da znam. Kaži mi
ih a ja ću uraditi ono što hoćeš.“
Majka ubra jedan maslačak i oduva mu krunicu. „Inače?“ „Inače ću reći
istinu, a ti ćeš ovde trunuti do smrti“, rekoh. Cula sam da trava krcka dok se majka
meškoljila. Kad sam je pogledala ležala je na leñima, proučavala stabljiku s koje je
oduvala mace. „Suzan može da diskredituje tvoje svedočenje na više načina.“
„Potrebna sam ti“ rekoh. „Ti to znaš. Ma šta ona rekla.“ „Grozno izgledaš,
usput“ rekla je. „Postala si motel na Bulevaru Sanset, pušenje za petnaest dolara u
parkiranim kolima.“ „Mogu da izgiedam kako god želiš“, rekoh. „Obući ću
dokolenice, ako hoćeš.“ Vrtela je maslačak meñu prstima. „Saino ja mogu da im
kažem da je sve bila Berijeva paranoidna fiksacija. Da te je proganjao. Mogu da
kažem da je pretio samoubistvom, insceniranim tako da smesti tebi, kako bi te
kaznio zato što si ga ostavila.“ Njeno zamućeno lice iza žičane mreže. „Samo ja
znam kako si sjebana bila kod Sibil Brend. Kad sam došla da te vidim tog dana,
nisi me čak ni prepoznala.“ Smučilo mi se kad sam se roga setila.
„Ako pristanem na ovo ispitivanje.“ Bacila je maslačak.
»Da.“
Izula je patike i provukla stopala kroz travu. Ispružila je noge ispred sebe,
propela se na lakat, kao da je na plaži. Zurila je u svoja stopala, lupkala jedan palac
o drugi. „Ranije si imala izvesnu tananost. Prozračnost. Postala si teška,
neprovidna.“
„Ko je moj otac?“ upitala sam
„Muškarac." Posmatrala je palčeve, nisu prestali da lupkaju.
„Klaus Anders, bez srednjeg imena“, rekoh počešavši krastu na kožici izmeñu
prstiju. „Slikar. Starost: četrdeset. Roñen: Kopenhagen, Danska. Kako ste se
upoznali?"
„U Venis Biču.“ I dalje je gleñala svoje noge. „Na jednoj od onih zabava koje
traju celo leto. Imao je drogu.“
„Izgledali ste kao brat i sestra", rekoh.
„Bio je mnogo stariji od mene“, rekla je. Prevrnula se na stomak. „Imao je
četrdeset godina, slikao je biomorfne apstrakcije. Tada je to već izašlo iz trenda.“
Napravila je razdeljak u travi kao u kratkoj kosi. „Uvek je bio van trenda. Koje
ideje, koja oduševljenja. Mediokritet. Ne znam šta sam videla na njemu.“
„Ne pričaj mi da ne znaš, to je sranje“, rekoh.
Uzdahnula je. Zamarala sam je. Pa šta. „Bilo je to davno, Astrid. Pre najmanje
nekoliko života. Više nisam ista osoba.“
„Lažeš“, rekoh. „U dlaku si ista.“
Začutala je. Nikad je ranije nisam uvredila.
„I dalje si samo dete, zar ne?“ rekla je. Videla sam da se upinje da ostane
staložena. Neko drugi to ne bi uspeo da uoči, ali ja sam znala po tome što joj se
koža oko očiju naizgled istanjila, a nos joj se za milimetar zaoštrio. „Prihvatila si
moju propagandu kao istinu.“
„Onda mi kaži istinu“, rekoh. „Šta si videla na njemu?“
„Verovatno utehu. Bio je lak. Vrlo telesno orijentisan. Lako je sklapao
prijateljstva. Svakoga je zvao ’drugarV* Blago se nasmešila, i dalje je pravila
razdeljke u travi i gledala u njih, kao da prelistava dosije. „Velik i lak. Nije ništa
tražio od mene.u
Da, poverovala sam u to. Čovek koji bi joj nešto tražio nikad je ne bi
privukao. Zelja i žar morali su da budu njeni. „I onda?“ Ubrala je šaku trave, bacila
je. „Moramo li ovo da radimo? Ovaj film je toliko star.“
„Zelim da ga pogledam“, rekoh.
„Slikao je, drogirao se više nego što je slikao. Išao je na plažu. Bio je
mediokritet. Nema šta da se kaže. Nije da nije imao put, nego je već stigao na
kraj.“
„A onda si zatrudnela.“
Presekla me je pogledom. „Nisam ’zatrudnela’, to ću ostaviti tvojim
nepismenim prijateljicama. Odlućila sam da ću te roditi. ’Odluka’ je ključna reč.“
Pustila je kosu istresla travu iz nje. Sirova svila u filtriranoj svetlosti. „Šta god da
je tvoja fantazija isprela, nesrećan slučaj nisi bila. Greška, možebiti, ali nezgoda
ne.“ Zenine greške... „Zašto on? Zašto tada?“
„Trebao mi je neko, zar ne? Bio je zgodan, dobroćudan. Nije se protivio ideji.
Voila*“
„Jesi li ga volela?“
„Ne želim da pričam o ljubavi, to je semantička pacovska jazbina.“ Ispružila
je duge, vitke noge i ustala, otresajući travu sa suknje. Naslonila se na drvo,
podigla stopalo na belo meso, prekrstila ruke da se uravnoteži. „Imali smo prilično
vatrenu seksualnu vezu. Covek previdi mnogo toga.“ Iznad njene glave neko je
urezao Mona 76.
Pogledala sam je, svoju majku, tu ženu koju sam poznavala, a nikad je nisam
zaista upoznala, tu ženu koja je večito bila na ivici nestajanja. Sada joj neću
dopustiti da utekne od mene. „Obožavala si ga, Pročitala sam to u tvom dnevniku,“
„’Obožavanje’ nije reč za kojom tragamo u ovom trenutku“, rekla je gledajući
put. „Obožavanje podrazumeva duhovnu dimenziju. Tražim termin sa zemaljskom
konotacijom.“ „Potom sam se ja rodila.“
„Potom si se ti rodila.“
Zamislila sam njega i nju, plavokose., njega velikih nasmešenih usta,
verovatno naduvanog toliko da ne zna gde je, nju udobno smeštenu u pregib
njegove teške ruke. „Je li me voleo?“ Nasmejala se, ironični zarezi uokviriše joj
usta. „Bio je on i sam prilično detinjast, bojim se. Voleo te je kao što dečak voli
kornjaču ljubimicu, ili trkačku stazu na baterije. Umeo je da te odvede na plažu i
igra se s tobom satima, diže te gore-dole u talasima. Ili bi umeo da te gurne u
dubak i izañe iz kuće da bi pio s prijateljima u vreme kad je trebalo da te čuva.
Jednog dana sam došla kući i zatekla požar. Zapalile su se njegove krpe i četke
natopljene terpentinom, kuća je planula za pet minuta. Nije mu bilo ni traga ni
glasa. Čaršav u tvom krevecu već je bio planuo. Pravo je čudo što nisi živa
izgorela. Sused te je čuo da vrištiš.“ Pokušala sam da se setim dupka, požara. Jasno
sam pamtila miris terpentina, miris koji sam oduvek volela. Ali miris vatre, taj
prodoran zadah opasnosti, uvek sam vezivala za majku.
„Bio je to kraj naše idile u Venis Biču. Umorila sam se od njegovog
mediokritetstva, njegovih izgovora. Ja sam zarañivala ono malo novca što smo
imali., živeo je na moj račun, više nismo imali dom. Rekla sam mu da je svršeno.
Bio je spreman, veruj mi, suze su povodom te teme izostale. I tako se završava
saga o Ingrid i Klausu.“
Meñutim, razmišljala sam samo o velikom čoveku koji me diže gore-dole po
talasima. Gotovo da sam se sećala toga. Talasi po mojim stopalima, šum sličan
smehu. Miris mora, huk. ,,Da li je ikad pokušavao da me vidi dok sam rasla?“
„Zašto želiš da znaš celu tu beskorisnu istoriju?“ brecnula se odgurnuvši se od
drveta. Čučnula je da bi mogla da me pogleda u oči. „Samo će te boleti, Astrid.
Želela sam da te zaštitim od svega toga. Dvanaest godina sam stajala izmeñu tebe i
tih besmislenih artefakata nečije tuñe prošlosti.“
„Moje prošlosti“ rekoh.
„Blagi bože, bila si beba“, rekla je ustajući, zaglañujući haljinu preko kukova.
,,Ne projektuj.“
,,Dakle?“
,,Ne. Da li se sada bolje osećaš?“ Prišla je ogradi da pogleda put, prašinu i
ñubre koje je nosio vetar, ñubre zaglavljeno u korovu
s druge strane puta. „Možda jedanput ili dvaput, navračao je da vidi jesi li
dobro. Meñutim, vrlo sam mu nedvosmisleno stavila do znanja da njegovo
prisustvo više nije poželjno. I tu je kraj.“ Razmišljala sam o njemu, njegovom
smetenom licu, dugoj plavoj kosi. Nije nameravao da me povredi. Mogla je da mu
pruži drugu priliku. „Nikad nisi pomislila da bi mi se dopalo da imarn oca.“
,,U drevna vremena očevi nisu postojali. Žene su s muškarcima kopulirale u
polju, a bebe bi se rañale devet meseci kasnije. Očinstvo je sentimentalni mit kao i
Dan svetog Valentina.“ Okrenula se ka meni, očiju posvetlelih iza preplanulog lica,
nalik zločinu iza zavese u osvetljenoj sobi, „Jesam li dovoljno odgovarala ili ima
još?“
„Nikad se nije vratio?“ tiho sam upitala, moleći se da to nije istina, da ima još,
makar još mrva. „Nikad ti se kasnije nije javio želeći da me vidi?“
Ponovo je čučnula, prebacila ruku preko mene, oslonila svoju glavu na moju.
Sedele smo tako neko vreme.
„Pozvao je jednom, kad si imala, ne znam, sedam ili osam godina.“ Provukla
je prste kroz moju kosu. „Došao je iz Danske sa ženom i dvoje male dece. Hteo je
da se sretnemo u parku, da ja sedim na klupi i igram se s tobom kako bi te on
video.“ „Jesmo li otišle?“ Želela sam jedino da me zagrli.
„Predlog mi je zvučao kao zaplet lošeg filma“, rekla je. „Rekla sam mu da se
nosi do ñavola.“
Javio se, hteo je da me vidi, a ona je odbila. Ne pitavši me, ne pomenuvši.
Spoznaja me je tresnula preko grla kao cev.
Ustala sam i naslonila se na drvo, na drugu stranu. Tu nije mogla da me vidi.
Ali sam ja mogla da čujem nju. „Želela si da saznaš. Ne okreći kamenje ukoliko ne
želiš da vidiš beličasta stvorenja koja žive pod njim.“
„Znaš li gde je on sada?“
„Poslednje što znam jeste da je kupio imanje negde na danskim ostrvima. Na
Ereu, mislim.“ Kad sam virnula iza stabla, ona se igrala svojim patikama navukla
ih je na ruke i imitirala hodanje. „Pitoreskno, ali sern ako njegova žena ne zna
štogod o voñenju imanja, rekla bih da su ga dosad već izgubili.“ Podigla je pogled,
načas me spazila i nasmešila se svojirn učenim poluosmehom, ne širokim
osmehom moga oca, već onim koji govori da vam je pročitala misli, da zna šta vam
je na umu. „Zašto? Nameravaš li da baneš svom davno izgubljenom ocu i njegovoj
porodici? Nemoj se iznenaditi ako ne zakolju utovljeno tele.“ „Bolji su od tebe i
tvoje nove dece“, rekoh. Zega je otapala asfalt, osećala sam miris u vazduhu.
„Ah“, rekla je i legla na travu skrstivši ruke pod glavom, a noge u
gležnjevima. „Rekla sam im da ih možda i nećeš dočekati raširenih ruku. Ali nežne
su one. Idealistične. Htele su da ti pruže priliku. Toliko su se ponosile člankom.
Kad smo već kod toga, je li ti se svideo?u „Bacila sam ga.“
„Šteta.“
Vrane su iznenada poletele s drveta u nekoliko manjih jata, slušale smo
njihovo grubo glasanje u Doplerovom efektu. Prednjim putem prošao je kamion s
prikolicom i dva para zadnjih točkova, iz koga je treštala rančerska muzika,
apsurdno vesela. Kao u Gvanahuatu, pomislih, znajući da i majka o tome razmišlja.
Majica mi nije upijala znoj; skupljao se, pa sam bila potpuno mokra oko
struka. Osećala sam se kao da sam rintala. „Pričaj mi o Eni.“
„Zašto moraš da se držiš prošlosti?“ Sela je, podigla kosu, učvrstila je
olovkom. Glas joj beše oštar, razdražen. „Šta je prošlost? Samo gomila plesnivih
novina u garaži nekog starca.“ „Prošlost se i dalje dogaña. Nikad nije prestala. Ko
je Eni?“ Vetar je šumorio u teškom sjajnom lišću s fikusa, drugih zvukova nije
bilo. Prešla je prstima preko kose, pritisnula je kao da je cedi pri izlasku iz bazena.
„Susetka. Prihvatala je decu, prala Ijudima rublje.“
Miris rublja. Korpa za rublje, sedim u korpi s drugom decom, igramo se
broda. Kvadratići. Bila je žuta. Vukli smo je po kuhinjskom podu. „Kako je
izgledala?“
„Sitna. Pričljiva.“ Zasenila je oči šakom. „Nosila je one ’doktor Šol sandale.“
Klopot drveta po linoleumu. Žuti linoleum s višebojnim dezenom mrlja. Pod
je bio hladan kad spustiš obraz na njega. I njene noge. Preplanule. Gole noge u
potkraćenim farmericama. Ali nisam joj videla lice. „Tamna ili svetla?“
„Tamna. Ravna kosa s malim šiškama.“
Kose se ne sećam. Samo nogu. I toga da je po ceo dan pevala uz radio.
,,A gde si ti bila?“
Majka je ćutala. Pritisla je oči dlanom. „Kako je uopšte moguće da se sečaš
toga?“
Sve što je znala o meni, sve što je nosala u toj tankoj lobanji tvrñoj od sefa.
Zelela sam da je rascopam, da joj mozak pojedem kao rovito jaje.
„Zamisli moj život na trenutak“, tiho je rekla sklapajući šake u brod, kao da
drži sopstveni život u koritu. „Zamisli koliko sam bila nespremna za materinstvo.
Za zahtev za revitalizaciju arhetipa. Nesebično večno žensko. Ništa mi nije bilo
neprirodnije. Bila sam žena naviknuta da prati nit radoznalosti ili sklonosti sve dok
ne dospe do logičnog zaključka. Navikla sam da imam vremena za razmišljanje,
slobodu. Osećala sam se kao talac. Možeš li razumeti koliko sam očajna bila?“
Nisam želela da razumem, ali sam se setila Kejtlin, cimanja, stalnog cimanja:
Asiy sok! Sok! Njene neuiiioljivosti. Na drugoj strani ograde, pored majčine glave,
mlada žena na Prijemnom posmatrala je zatvorenicu kako mete betonsko dvorište,
mete, mete, kao da joj je to pokora. „Takve su bebe. Šta si mislila, da ću ti služiti
za zabavu? Da ćemo ti i ja razmenjivati misli o Josifu Brodskom?“
Sela je, prekrstila noge, spustila ruke na kolena. „Mislila sam da ćemo Klaus i
ja živeti srećno do kraja života. Adam i Eva u kolibi obrasloj puzavicom. Hodala
sam tragom arhetipova. Bila sam sišla sa svog jebenog uma.“
„Bila si zaljubljena u njega.“
,,Da, bila sam zaljubljena u njega, u redu?“ povikala je na mene. „Bila sam
zaljubljena u njega i s bebom nas je troje i sav taj džez a onda smo te dobili i
jednog jutra sam se probudila i otkrila da sam udata za slabog, sebičnog čoveka i
da ne mogu da ga podnesem. A ti ti si samo tražila, tražila, tražila. Mama mama
mama sve dok nisam pomislila da ću te tresnuti o zid.“
Smučilo mi se. Nije mi bilo teško da poverujem, da vidim pred očima. Sve je
bilo isuviše jasno. I shvatila sam zašto mi nikad nije pričala o tome, zašto se
jednostavno, ljubazno uzdržala.
„Pa si ine ostavila tamo.“
„Zaista nisam nameravala. Odnela sam te kod nje samo na popodne, da bih
otišla na plažu s nekim prijateljima, a onda se sve desilo neplanirano, imali su neke
prijatelje u Ensenadi, pa sam pošla s njima i osetila se divno, Astrid. Bila sam
slobodna! Ne možeš da zamisliš. Išla sam u kupatilo sama. Dremala sam po podne.
Vodila Ijubav ceo dan ako mi se htelo, šetala po plaži, nisam morala da se pitam:
gde je Astrid? šta radi Astrid? u šta će se uvaliti? A ti me više nisi stalno zivkala
mama mama mama, lepila se za mene kao pauk...“
Stresla se. I dalje se s gañenjem sećala mog dodira. Osetila sam vrtoglavicu
od mržnje. Ovo je moja majka. Zena koja me je odgajila. Zar sam ikad i imala neke
šanse?
„Koliko te dugo nije bilo?“ Glas mi je sopstvenim ušima zvučao ravan i
mrtav.
„Godinu dana“, tiho je rekla. „Nekoliko meseci više ili manje.“
I ja sam joj poverovala. Celo moje telo govorilo mi je da je to tačno. Sve te
noći čekala sam je da doñe, osluškivala njen ključ u bravi. Nije ni čudo. Nije čudo
što su silom morali da me odvoje od nje kad sam pošla u školu. Nije čudo što sam
uvek brinula da će me jedne noći ostaviti. Već je to jednom uradila.
„Ali postavljaš pogrešno pitanje“, rekla je. „Ne pitaj me zašto sam otišla. Pitaj
me zašto sam se vratila.“
Kamion s prikolicom za četiri konja tutnjao je drumom prema autoputu.
Osetile smo miris konja videle njihove glatke sapi kroz zadnju kapiju, a ja sam se
setila onog dana na hipodromu, Medejinog Ponosa.
„Trebalo te je sterilisati.“
Najednom je ustala i pritisnula mi ramena uz drvo. Oči joj behu more u magli.
„Mogla sam da te ostavim tamo, ali nisam. Zar ne razumeš? Jednom u životu i ja
sam učinila nešto ispravno. Za tebe.“
Bilo je predviñeno da joj sad oprostim, ali prekasno. Neću izgovoriti svoju
repliku. „Svaka. Tebi. Čast“, suvo sam odvratila.
Želela je da me ošamari, ali nije mogla. Smesta bi prekinuli posetu. Podigla
sam glavu, znajući da beli ožiljci blistaju.
Popustila je stisak mojih ramena. „Ranije nikad nisi bila ovakva“, rekla je.
„Tako si teška. Suzan mi je rekla, ali mislila sam da je to samo poza. Izgubila si
sebe, svoju sanjivost, onaj nežan kvalitet.“
Zurila sam u nju ne dopuštajući joj da skrene pogled. Bile smo iste visine, ali
ja sam bila krupnija, verovatno bih je savladala u poštenoj tuči. „Mislila sam da će
ti se to dopasti. Zar nisi upravo to mrzela kod Kler? Njenu nežnost? Budi jaka,
govorila si. Ja prezirem slabost.“
„Zelela sam da budeš jaka, ali netaknuta“, rekla je. „Ne ova pustoš. Ličiš na
krater od bombe. Flašiš me.“
Nasmešila sam se„ Sviñala mi se pomisao da je plašim. Točak se zaista
okrenuo. „Tebe, veliku Ingrid Magnusen, boginju septembarskih požara, sveticu
svetih Ana, vladarku života i smrti?“ Pružila je ruku, hoteći da mi dodirne lice kao
da je slepa, ali nije mogla. Opekla bih je da me je takla. Ruka joj je ostala u
vazduhu, lebdela mi je pred očima. Videla sam da se plaši. „Ti si jedan jedini deo
rnog života koji je potpuno dobar, Astrid. Otkad sam se vratila po tebe, nikad se
nismo razdvajale, sve do sad.“ „Misliš, do ubistva.“
„Ne, ovoga. Tebe, sada.“ Pokret, pokušaj da me dohvati, izbledeo je kao
zalazak sunca. „Znaš, kad sam se vratila, poznala si me. Sedela si pored vrata kad
sam ušla. Podigla si pogled, nasmešila se i pružila ruke da te podignem. Kao da si
me čekala.“
Zelela sam da prekinem ovaj trenutak plavim plamenom acetilenske boce.
Zelela sam da ga spalim u pepeo i da ga raspem u vetar, da se delići više nikad ne
bi sastavili. „Uvek sam te čekala, majko. To je konstanta mog života. Čekanje tebe.
Hoćeš li se vratiti, hoćeš li zaboraviti da si me vezala ispred prodavnice, ostavila
me u autobusu?“
Ruka se ponovo pomerila. Nesigurno, ali mi je ovog puta ovlaš dodirnula
kosu. „Čekaš li me i dalje?“
„Ne“, rekoh sklanjajući joj ruku. „Prestala sam kad mi je Kler pokazala šta
znači biti voljen.“
Sada je izgledala umorna, videli su se svi dani njenih četrdeset devet godina.
Podigla je patike. „Želiš li još nešto? Jesam li ispunila svoj deo pogodbe?“
„Da li se ikada pokaješ zbog onoga što si uradila?“
Oči joj postadoše gorke poput velebilja. „Pitaš me za kajanje? Da ja tebi
kažem nekoliko reči o kajanju, dušo moja. Njemu nema kraja. Ne možeš naći
početak lanca koji nas je odande doveo dovde. Da li da se kaješ zbog celog lanca,
ili zbog pojedinih karika kao da možeš da ih rastaviš? Da li da se kaješ zbog
početka koji se svršio tako loše ili zbog samog kraja? Tom pitanju posvetila sam
više razmišljanja nego što bi mogla i da zamisliš.“
Nikad nisam pomišljala da ću jednog dana od svoje majke, Ingrid Magnusen,
čuti da se kaje. Sada, kad je stajala ispred mene i tresla se? nisam imala šta da
kažem. Kao da gledam reku koja je potekla unazad.
Zurile smo u prazan put.
„Šta ćeš kad izañeš?“ upitah je. „Kuda ćeš?“
Obrisala je znoj s lica kragnom haljine. Sekretarice i službenice izlazile su iz
administrativne zgrade od cigle. Nagnule su se nasuprot vrelom vetru pridržavajući
suknje, pošle su na ručak u klimatizovani „Koko“ ili „Deni“. Kad su me videle s
majkom, zbile su se i počele da se došaptavaju, Već je bila slavna ličnost, videlo
se. Posmatrala sam ih kako pale svoja kola. Znala sam da ona zamišlja te ključeve
u svojoj ruci, gas? kazaljku rezervoara na puno.
Uzdahnula je. „Kad Suzan bude završila, ja ću već ući u sva domaćinstva, kao
’Tetka Džemima’, ’Dečak Uštipak’. Ponudiće mi se nekoliko katedri. Kuda bi
volela da ideš, Astrid?“ Bacila je pogled na mene, nasmešila se moja šargarepa na
štapu. Podsećala me je na koji je kraj daske i tako dalje.
,,To je godinama daleko“ rekoh.
,,Ne možeš sama“ rekla je. „Treba ti okruženje, kontekst. Ljudi su investirali
u tvoj uspeh. Bog zna, pogledaj mene. Morala sam da odem u zatvor da bih postala
primećena.“
Kola su se upalila, zaprštala po šljunku. Kamil je izašla iz zgrade, pokazala na
svoj sat. Gotovo je. Osetila sam se prazna i iskoriščena. Šta god da sam očekivala
od saznavanja istine, nisam to ostvarila. To mi je bila poslednja nada. Zelela sam
da je povredim onako kako sam to uradila. Jako sam to želela.
„Dakle, kako se osećaš kad znaš da je meni sad potpuno svejedno?“ rekoh.
„Da ću uraditi šta bilo da bih dobila ono što hoču? Čak ću i lagati za tebe ne
trepnuvši. Sad sam ista kao ti? zar ne? Posmatram svet i pitam koji je moj deo.“
Odmahnula je glavom, zagledala se u gola preplanula stopala. „Kad bih sve
mogla da vratim nazad, uradila bih to, Astrid.“
Pogledala me je u oči. „Moraš mi verovati.“ Njene oči, svetlucave od sunca,
behu upravo iste boje kao i bazen u kome smo plivale onog leta kad je uhapšena.
Želela sam ponovo tu da zaplivam, da uronim u njih.
„Onda mi reci da ne želiš da svedočim“, rekoh. „Reci mi da me ne želiš
ovakvu. Reci mi da bi žrtvovala ostatak svog života samo da ja ponovo budem ono
što sam bila.“
Pogledala je put, taj put, taj divni put, put o kome su sve zatvorenice maštale.
Put zbog koga me je već jednom napustila. Kosa joj je na vetru nalikovala dimu.
Gore, u vazduhu s mirisom zapaljene makije i svežeg mleka, lišće se ljuljalo kao
bokser pred malom kruškom. Pritisla je oči, a onda ruke spustila do usta.
Posmatrala sam je zagledanu u put. Izgledala je izgubljena, zapečaćena u žudnju,
željna izlaza, skrivenih vrata.
I najednom sam osetila paniku. Pogrešila sam, kao kad sam igrala šah s
Rejem i sekund prekasno spoznavala da sam povukla loš potez. Postavila sam joj
pitanje na koje nisam smela da čujem odgovor. Tu jednu stvar nisam želela da
saznam. Taj kamen nije trebalo prevrtati. Znala sam šta pod njim leži. Nisam
morala i da vidim odvratna slepa albino stvorenja koja su tamo živela. „Čuj, batali
sve. Dogovor je dogovor. Neka ostane na tome.“
Vetar je šibnuo svojim opasnim bičem kroz vazduh, zamišljala sam da vidim
kišu varnica, da njušim pepec. Plašila sam se da me nije čula. I dalje je ličila na
dagerotipiju, ruku prekrštenih preko haljine. „Reći ću Suzan“? tiho je rekla, „da te
ostavi na miru.“ Znala sam da sam dobro čula, ali nisam mogla da poverujem.
Čekala sam znak koji će me uveriti da je ovo istina.
Majka mi je potom prišla, zagrlila me, spustila obraz na moju kosu. Iako je to
bilo nemoguće, namirisala sam njene ljubičice. „Da ti možeš da se vratiš unazad,
makar i delimično, dala bih sve“, rekla mi je na uho.
Njene velike ruke nežno su me pomazile po kosi. Samo sam to želela sve
vreme, to otkrivenje. Mogućnost zvezda nekretnica.
ONE GODINE kad je moja majka izašla na novo suñenje, februar je bio
gadno hladan. Ja sam živela u nekadašnjem Istočnom Berlinu s Polom Trautom, u
stanu na četvrtom spratu podnajam podnajma koji su nam našli neki prijatelji. Bio
je trošan, grejali smo se na ugalj, ali smo uglavnom mogli da ga platimo. Otkad su
Polove grafičke priče postale šifra novog tajnog društva meñu evropskim
studentima umetnosti, prijatelje smo sticali u svakom gradu. Prebacivali su nas iz
udžerica preko podnajmljenih stanova do slobodnih kauča kao palice u štafetnoj
trci.
Dopadao mi se Berlin. Grad i ja uzajamno smo se razumeli. Svidelo mi se što
su ostavili bombardovanu ljusku Crkve cara Vilhelma kao spomenik gubitku. Ovde
niko ništa nije zaboravljao. U Berlinu ste morali da se rvete s prošlošću, morali ste
da zidate na ruševinama, unutar njih. Amerika je bila sasvim drugačija, tamo smo
sve temeljno čistili, misleći da svaki put možemo da krenemo iz početka. Nismo
još naučili da prazno platno ne postoji.
Postala sam sklona vajarstvu, izdanak mog života s Rinom Grušenjkom.
Razvila sam opsesivnu naklonost ka otpadnom materijalu, ka buvljim pijacama,
uličnim prodajama i cenkanju na šest različitih jezika. S vremenom su mi se te
olupine uselile i u umetnost, zajedno s mrvicama nemačkog i obožavanjem
Stvarnog i dvadeset četiri vrste životinjskog izmeta. Naši prijatelji, studenti Visoke
umetničke škole, imali su profesora Oskara Sajna, kome su se dopadali moji
radovL Krijumčario me je na predavanja kao kakvog studenta iz senke, a ja sam
lobirala da budem prihvaćena kao dobronamerni student koji marljivo gazi ka
dipiomi ali na perverzan način, moj trenutni status mi je odgovarao. I dalje sam
bila štićenica. Visoka umetnička škola bila je Kal arts na nemačkom, studenti
smešnih frizura stvarali su ružnu umetnost, ali ja sam razvijala kontekst, kako bi to
rekla moja majka. Moje kolege znale su za Pola i mene, bili smo divlja deca
ogromnog talenta, živeli smo od mog konobaričkog bakšiša i uličnih prodaja ručno
rañenih ukrasa za retrovizor. Želeli su da budu kao mi. Mi smo slobodne ptice, i
danas čujem Rinine reči.
Te godine žudela sam za koferima. Visila sam na buvljoj pijaci pored
Zoološkog vrta cenkala se oko staromodnih kofera, trampila se za njili posle
ujedinjenja, pojavilo ih se na hiljade. Kožni sa žutim celuloidnim drškama. Putni
koferi i kutije za šešire. U nekadašnjem Istočnom Berlinu nikad ih niko nije bacao
jer nisu imali čime da ih zamene. Sad su se prodavali jeftino, žiteIji Istočnog
Berlina kupovali su najnovije modele, uspravne, s točkićima. Na buvljoj pijaci u
Strasse des 17 Juni* svi su me prodavci poznavali. Handkojferfraulein, tako su me
zvali. Devojka s koferima.
U njima sam pravila oltare. Tajne, prenosive muzeje. Selidba je u modernoj
prirodi, kako je Oskar Šajn voleo da kaže. Stalno je želeo da kupi jedan, ali nisam
mogla da ih prodam, iako smo Pol i ja očigledno bili švorc. Trebali su mi. Umesto
toga, Oskaru sam za roñendan napravila kofer: Luiz Bruks kao Lulu, inflatorne
marke u denominacijama od stotinu i hiljadu, šine dečjeg voza nalik venama, dno u
obliku crne plastelinske močvare s džinovskim otiskom čizme, koji sam ispunila
providnim zelenkastim gelom. Kroz akril su se videli potopljeni portreti Getea,
Šilera i Rilkea.
Cele zime sedela sam na podu, u uglu stana, zaneta lepkom i glinom,
smolama i rastvaračima i bojom i vlaknima i torbama skupljenog ñubreta, stalno u
kaputu, u rukavicama bez prstiju. Nikad nisam mogla da se odlučim da li da radim
pored otvorenog prozora, zbog ventilacije isparenja, ili zatvorenog, zbog toplote.
Kako kad. Ponekad bi moja slutnja budućnosti bila jača, ponekad bih imala samo
prošlost.
Stvarala sam svoj lični muzej. Sve su bile tu: Kler i Olivija, majka i Star, Ivon
i Niki i Rina, Amelija Ramos, Marvel. Le Musee de Astrid Magnussen. Morala
sam sve da ostavim Rini kad sam polazila u Njujork da nañem Pola, sve svoje
kutije i suvenire? sve osim majčine četiri knjige, nakita koji sam stekla
akvamarinskog prstena, ametista i ukradene ogrlice i osamsto dolara u gotovom.
Pre nego što sam otišla, Sergej mi je dao adresu ruskog jataka u Brajton Biču,
Ivana Ivanova, koji će mi pomoći da svoju imovinu pretvorim u gotovinu. „Ne
govori puno engleski, ali daje ti dobru cenu.“ Feniks mora da sagori da bi uzleteo,
razrnišIjala sam dok sam se s kraja na kraj zemlje vozila autobusom, bez ikakvog
putokaza osim adrese prodavnice stripova na Trgu svetog Marka.
Meñutim, sada sam ponovo okupila svoj muzej. Tu, pored zida, u ovom
hladnom severnom gradu, iznova sam stvorila svoj život.
Tu je bila Rina smeñi kožni kofer obložen zelenim dezeniranim plišem, u
njemu raskoračeni voštani akt s belom rnačjom glavom od zečjeg krzna. Poklopac
načičkan nameštajem za lutke, dekorisan raširenim lažnim sudskim pozivima. Niki
je bila „ameriken turister“, glaziran ciklama emajlom, s metalnim flekicama kao na
bubnjevima. Unutra kobasice od kondoma punjenih gumenom penom. Za Ivon
sam našla dečji kofer i prekrila ga pastelnim čupavim ćebetom. U njemu zategnuta
žica za gitaru i nabacane male lutke-bebe. Tražila sam muzičku kutiju da bi se, kad
otvorite poklopac, čulo ,Michelle“.
Marvelin beše tirkizan, na dnu je bio zalepljen beli šljunak i baterijska lampa
koja je treptala u ritmu Morzeovog signala za SOS. Jedan od naših studenata
pomogao mi je da povežem instalaciju. Olovne žene-vojnici besplatni suveniri uz
jedan američki film puzale su meñu stenjem noseći „kalašnjikove“. Naslikala sam
im sićušne kukaste krstove na rukama. Na poklopcu je stajao mali TV ekran,
odakle je zračila kolažna Mis Amerike, lica istačkanog suzama od providnog laka
za nokte.
Star i Rej delili su kofer od plastificirane tkanine s napuklim kožnim
kaiševima, izbeljeno žutosmeñe s posvetlelim kariranim. Kad se otvori, iz njega je
izbijao opojan miris sirovog drveta i „opsešna“. Preko svetlog „op art“ žerseja
izukrštala sam trake od „pendlton“ pleda. Unutar poklopca je cvetala maturski
ružičasta satenska ruža, bogato vaginalna, pod sjajem fluorescentnog Isusa. Ivice
su bile načičkane drvenim opiljcima iz lokalne stolarske radnje, kovrdžavim poput
pudlice. Na dnu je stajao mali kovčeg za relikvije, napunjen komadima otpadnog
olova. U Evropi nisu mogli da se kupe meci, morala sam da se snañem. Pored
njega, u staklenom terarijumu, zmija je gmizala preko žutog peska, u kome su
napola zakopane stajale naočari sa žičanim okvirom.
Kao i na Berlin, i na mene su se navalili slojevi krivice i destrukcije. Tugu
sam uzrokovala podjednako koliko sam od nje i patila. Nikad nisam iskreno mogla
da uperim prst, a da ga ne okrenem i ka sebi.
Olivija Džonston bila je kutija za šešir, pokrivena zelenom imitacijom
krokodila, a iz nje je izbijao „ma grifc kad biste je otvorili. Dagmar, prodavačica
parfema u robnoj kući „'Verthajm“, dozvolila mi je da probnim uzorcima natopim
kuglice vate, koje sam stavila u kutijice za film, pa u džep. U koferu sam izatkala
gnezdo od crnih i ljubičastih čarapa, koje je okruživalo karnevalsku masku od
crnog perja i pehar belog okeana. Na njegovoj površini plutala je žvaka, takoñe
bela.
Sve su bile tu. Kutija za ručak, oblepljena razglednicama aristokratije s kraja
veka, bila je Amelija Ramos. Unutra su se antikvitetne viljuške probijale kroz
prekrivač od crnih vlasi s perike, isprugan belim. Viljuške su ličile na pružene
ruke, na preklinjanje.
I Kler. Njen spomenik napravila sam od putnog kofera iz tridesetih, bela koža
s crvenim lakiranim obrubom. Koštao me je 0 maraka, ali unutra je bila dezenirana
svila boje sleza, nalik šarama u drvetu, nalik sahrani u kutiji. Unutar poklopca
zalepila sam komade belo obojenih gramofonskih ploča tako da podsećaju na krila
leptira. Svaka minijaturna fioka krila je poneku tajnu. Majušna mrežasta riba.
Fioka puna pilula. Niska bisera. Paprat. Grančica ruzmarina. Slika Odri Hepbern.
A u jednoj fioci dvadeset señam naziva za suze. Heartdew. Griefhoney. Sadwater.
Die Tranen. Eau de douleur. Los rios del corazon. Oskar Sajn je želeo da kupi
upravo taj kofer.
Sve moje majke. Kao gošće na krštenju u bajci, pružile su mi svoje darove.
Sad su ti darovi postali moji. Olivijina velikodušnost, njeno poznavanje muškaraca.
Klerina nežnost i vera. Da nije bilo Marvel, kako bih prodrla u tajne američke
porodice? Da nije bilo Niki, kad bih naučila da se smejem? A Ivon, mi hermosa ti
si mi dala pravu majku, krvnu majku, koja nije bila iza žice, već negde unutra.
Rina mi je ukrala ponos, ali mi je dala nešto više, naučila me je da iz ruševina
spasem, napabirčim ono što može da se obnovi i preproda.
Sve sam to nosila, izvajana svim rukama kroz koje sam prošla nemarno ili s
puno ljubavi, nevažno. Amelija Ramos, ta kučka s belom prugom tvora, naučila me
je da se borim za sebe, da udaram po rešetkama dok ne dobijem šta mi je potrebno.
Star je pokušala da me ubije, ali mi je takoñe kupila i prve visoke štikle, navela me
da razmišljam o bogu. Koga bih se sad odrekla?
A u plavom koferu s belom drškom, prva i poslednja sala Astridine umetničke
galerije. Postavljena sirovom belom svilora, ivica umrljanih crvenim, zamirisana
parfemom ljubičica.
U sve gušćem sumraku sivog popodneva sedela sam na podu, na izlizanom
tepihu koji su bojom umrljale generacije studenata. Ovo je bilo majčino doba dana,
sumrak, iako se u Berlinu zimi smrkavalo već u četiri nije bilo zapadnog sutona,
talasa po žutom pesku. Otvorila sam poklopac.
Miris njenih ljubičica uvek bi me rastužio. Bočica obojene vode bila je upravo
iste boje kao i bazen na Bulevaru Holivud. Sela sam pred majčin oltar i poslagala
crteže na providnoj plastici jedan na drugi, posmatrala rastavljene linije kako se
spajaju dok nisu stvorile sliku njenog proflla. Pisma uvezana bodljikavom žicom
ugnezdila su se na dno kofera, zajedno s tarot kartama, dama štapova na vrhu. Niz
staklenih krhotina visio je o poklopcu, prevukla sam prstom preko njih tako da su
zazvonile, i zamislila vetar u eukaliptusu po toploj letnjoj noći.
Dopisivale smo se dvaput mesečno, koristeći prodavnicu stripova blizu
univerziteta kao poštanski pregradak. Ponekad bi mi njena gospoña advokat
poslala nešto novca preko Hane Grin iz Kelna plaćali bi joj za pesme ili se,
verovatnije, grebala od obožavalaca. Rekla sam joj da ne želim da znam za njene
pripreme za suñenje, ali se u pismima hvalisala univerzitetskim ponudama
Amherst, Stenford, Smit. Mahala je šargarepom zelenih univerzitetskih kompleksa.
Zamislila sam sebe kao profesorkinu kćer, kako se biciklom vozim na predavanja.
Konačno bih mogla da nosim kaput od kamilje dlake, igram odbojku, sve plaćeno
unapred. Kako bih bila bezbedna, zakriljena, sve bi bilo odlučeno u moje ime.
Ponovo bih mogla da budem dete, mogla bih da počnem iz početka. Sigurna sam
da ne želim da se vratim kući?
Dirnula sam šiljak bodljikave žice, zvecnula zvončićima. Lepota i ludilo, zar
ne? Upravo se to vaga na terazijama noći.
znak: Blizanci. Kući smo otišle sutradan. Rina nas je pokupila ispred bolnice. Nije
htela da uñe. Zastale smo pored staklenog prozora na neonatalnom odeljenju, ali
beba je već otišla. Rina nije dopuštala Ivon da donese bebu kući čak ni na nekoliko
nedelja.
„Bolje samo odeš“, rekla joj je. „Vežeš se, propadneš.“
Bila je u pravu, pomislih dok sam gumla Ivonina kolica ka izlazu, iako u
njenim motivima nije bilo nirnalo brige za Ivon saino nije htela da postane baba
starateljka* Svoje dece nije imala niti ih je želeia. Staja dobijam? „Bebe mi se
smuče“, uvek je govorila Ivon. „Jedi, seri, plači. Misliš da. zadržiš, misii ponovo.“
Na bolničkom kolskom prilazu Niki je izašla iz kombija, pružila Ivon pregršt
balona, zagrlila je. Pomogle smo joj da se smesti pozadi. Još je bila umorna, jedva
je hodala. Uklještila je nerv u levoj nozi a imala je i konce tamo gde ju je lekar
zasekao. Mirisala je kiselo, kao stara krv. Izgledala je kao da su je upravo pregazila
kola. Rina je nije čak ni pogledala.
Sela sam pored nje, na iscepano zadnje sedište. Naslonila se na mene spustila
mi glavu na rame. „Pevaj ’Michelle'“, šapnula je.
Uhvatila sam je za ruku, drugu joj spustila na čelo, kako joj se dopadalo, i tiho
zapevala dok smo odskakale i truckale se na putu kući. .JAichelle, ma belle“
Pesma ju je tešila, reklo bi se. Držala mi je glavu na ramenu i tiho sisala palac.
NEDELJE SU PROLAZILE, a Suzan se nije javljala da mi kaže kad ću videti
majku. Nakon što sam postala saučesnica, nisam više čula ni reč o tome. Ni u
maju, ni u junu. Sedela sam pored reke posmatrala bele čaplje i smeñe barske ptice
kako love ribu u struji. Tog dana sam maturirala u gimnaziji „Maršal“, ali nisam
videla razlog da prisustvujem proslavi. Čak i da je na slobodi, majka nikad ne bi
došla. Ceremonije koje nije sama izmislila nisu je zanimale. Lakše mi je bilo da
samo sve tiho proñe, kao roñendan sredovečne žene.
Istini za volju bila sam uplašena, toliko uplašena da sam se bojala da to i
pomenem, kao onog jutra kad sam probala esid. Taj strah mogao je da zine i
proguta me celu, kao ajkula čekićara u metar i po vode. Nisam znala šta će se sada
desiti. Neću ići ni na Jejl ni na umetnički fakultet, neću ići nikud. Slikala sam
okvire za registarske tablice, spavala sam s lopovom rekao je da mogu da se
preselim kod njega u svako doba. Možda ću naučiti da obijam brave da otimam
kamione. Zašto bi samo moja majka imala pravo na zločin?
Sedela sam pored vode, gledala njen tok, čaplje kako se bištu, njihove
dugmaste oči razmišljala o onome što je gospodin Delgado rekao na poslednjem
času. Rekao je da istoriju proučavamo da bismo otkrili zašto su stvari onakve
kakve jesu, kako smo dospeli dovde. Rekao je da ljudima koji ne znaju svoju
istoriju možete da uradite šta hoćete. Na tome se zasnivao i totalitarni sistem.
Ko sam ja, u stvari? Ja sam jedini stanovnik majčine totalitarne države, moja
lična istorija menjana je da bi odgovarala njenoj priči tog dana. Toliko je delova
nedostajalo. Počela sam da nalazim neke od njih, polako napredovala uzvodno,
krila tajnu zalihu slomljenih uspomena u kutiji za cipele. U njoj je bio labud, beli
drveni labud s dugim crnim nozdrvama, nalik labudu na matiranim staklenim
vratima Klerine tuš-kabine. Sela sam na iabuda i piškila za Eni. Imala sam bele
pločice za igru, od kojih sam na podu pravila razne oblike, cveće i kuče. Bile su
savršeno šestougaone i sve su se uklapale jedna s drugom. Takoñe i žuti kuhinjski
linoleum s dezenom isprskane boje, crvene i crne, i korpe za prljav veš. Taj osećaj
u praonici, miris mašine za sušenje. Žuto sunce kroz spuštene roletne. Moj prst u
kružnoj alki.
Ali ko je bila Eni? Prijateljica? Dadilja? I zašto me je ona učila da idem na
nošu, a ne majka? Htela sam da znam šta leži iza labuda i žutog linoleuma. Bilo je
tu i druge dece, pamtila sam da sam ih gledala kako idu u školu. I kutija puna
bojica. Jesmo li živele s njom, ili me je tu ostaviia?
A Klaus silueta na mestu rnoga oca. Mi smo veće od biografije. Kuda me je to
dovelo? Žeiela sam da znam kako su se upoznali, zaljubili, zašto su se rastali.
Njihova veza bila je bojno polje puno belog kamenja, rovova obraslih travom, bila
je rat u kome sam izgubila sve, a nisam mogla da saznam šta se desilo. Zelela sam
da znam više o našim putujućim godinama, zašto nikad nismo mogle da odemo
kući.
Legla sam na kosi nasip i pogledala gore. Najboije mesto za posmatranje
neba. Betonski blokovi isecali su mu zamrljane plitke ivice, gde je bilo samo
smoga i magle, pa vam je ostajao najbolji deo, sredina, savršena činija beskrajnog
plavetnila. Pala sam naviše u taj ultramarin. Ne u bledo, arktičko jutro poput
majčinih očiju. Ovo plavo bilo je nežno, toplo, milostivo, bez belog, potpuno
zasićeno, Rafaelovo nebo. Kad biste sklonili horizont sa vidika, gotovo biste
poverovali da je nebo činija. Loptastošću me je hipnotisaio.
Čula sam da mi prilaze neki koraci. Bila je to Ivon. Njen težak hod, duga kosa
nalik vodi. Ponovo sam legla. Sela je pored mene.
„Lezi, pogledaj ovo divno nebo.“
Legla je pored mene, prekrstila ruke na stomaku onako kako je umela u
trudnoći, iako više nije bilo bebe. Bila je tiha, manja nego obično, kao list koji
vene. Jato golubova projurilo je sjajnom zakrivljenom površinom neba, jednodušno
su mahali belosivim krilima kao signalnim zastavicama. Upitala sam se znaju li
kuda idu kad tako lete.
Stegla sam joj ruku. Kao da sam uhvatila sebe samu. Usne joj behu napućene,
ispucale. Činilo mi se da plutamo po nebu, odsečene od budućnosti i prošlosti.
Zašto to ne može da bude dovoljno? Jato golubova trebalo bi da je dovoljno. Nešto
bez istorije. Možda ću skloniti svoju prekinutu nisku bisera, svoju kutiju
uspomena. Ma koliko kopala, sve je bila samo priča, i to nedovoljna. Zašto ne
čaplja recimo? Nema priče, samo ptica dugih tankih nogu.
Kad bih samo mogla da zaustavim vreme. Reku i nebo.
,,Da li ikad poželiš da se ubiješ?“ upita Ivon.
„Neki ljuñi kažu da kad se ponovo rodiš, opet nastavljaš tamo gde si stao.a
Uhvatila sam celu Ivoninu ruku. Koža joj beše tako meka. Majica joj je mirisala na
očaj, metalno i kišovito.
„Mislila sam da ti je danas matura, ese“, rekla je.
„Čeinu to?a rekoh. ,,Da marširam preko scene kao patka u vašarskoj
streljani.u
Ivon uzdahnu. „Da sam na tvom mestu, ponosila bih se.“
Nasmeših se. ,,Da si na mom mestu, bila bi ja. Ko god to bio, do ñavola,“
Gospoña Luen Dejvis predložila mi je da se prijavim za Gradski koledž
rnogla bih da se premestim u svakom trenutku ali sam već bila izgubila veru.
Budućnost nisam mogla sama sebi da iskujem od svih tih slomljenih komadića, za
razliku od Zigfrida i njegovog mača iz stare priče. Budućnost je bila bela magla u
kojoj bih nestala, neobeležena razmetljivim šuštanjem plavog i zlatnog tafta. Nema
majke da me vodi.
Zamišljala sam laži koje im je ovog časa govorila učenica generacije. Pričala
im je o uzbudljivoj budućnosti kojajepred nama. Kamo sreće da im je rekla istinu:
Za polovinu vas, ovoje najveće životno ostvarenje. Osvmite se. Odavde kreće
samo nizbrdica. Ostali će stići malo dalje, do stalnog posla, putovanja na Havaje,
do selidbe u Feniks u Arizoni, ali od nas hiljadu petsto, koliko će ostvariti nešto
zaista vredno: napisati dramu, naslikati sliku koja će visiti u galeriji, naći lekprotiv
herpesa? Dvoje, možda troje? A koliko će nas naćipravu Ijubav? Otprilike isto
toliko. A prosvetljenje? Možda samo jedna osoba. Preostali će praviti kompromise,
tražiti izgovore, kriviće nekoga ili nešto, i držati nam to nad srcima kao klatno na
lancu.
Plakala sam. Znala sam da sam mogla bolje, mogla sam da organizujem
nešto, da preduzmem mere, da nañem neku pomoć. U ovom trenutku moji.
ispisnici primali su nagrade: Nacionalne pohvale Državne diplome. Kako sam
postala tako izgubljena? Majko, zašto si dopustila da u autobusu moja ruka isklizne
iz tvoje dok ti je naručje bilo puno paketa? Osećala sam da je vreme ogromno
more, a da ja plutam na leñima kornjače i da na horizontu nema jedara.
„Smešno je to znaš“ reče Ivon. „Bila sam uverena da ću te mrzeti. Kad si
došla, pomislila sam: kome treba ova bela cura, čuj je samo, šta ona misli ko je,
princeza Dajana? To sam rekla i Niki. Samo nam još ovo treba, drugarice. Ali
sada, znaš, treba nam. Trebaš nam ti.“
Stegnula sam joj ruku. Imala sam Ivon, imala sam Niki. Imala sam ovo
Rafaelovo nebo. Imala sam petsto dolara i akvamarin mrtve žene i budućnost u
krhotinama. Šta više devojka da poželi.
TOG LETA utrapile smo robu na buvljacima od Ontarija do Santa Fe
Springsa. Rina je povoljno nabavila samolepljivi papir sa zebrastim dezenom pa
sam ja zebrom oblepljivala šank-stolice, toaletne vage, „smeštajne jedinice“ za
obuću. Isprugala sam bolničku nokšir-stolicu i šetalicu, za napaljene matorce.
Mačke su bile nestale.
„Prezentacija“ postade Rinina nova modna reč. „Moramo da imamo
prezentaciju.“
Naš trpezarijski set već je bio otišao, oblepljen i izlakiran. Za njega je dobila
četiristo dolara, meni je dala sto. Rekla je da mogu da ostanem koliko god hoću,
plaćaću sobu i hranu kao i Niki. Nameravala je da to bude kompliment ali sam se
nasmrt uplašila.
Na rasprodaji kod gimnazije „Ferfaks“ razvukle smo plavu plastičnu ceradu
preko boksa, kako bi dame mogle da uñu i pogledaju našu odeču a da ih ne udari
sunčanica. Ličile su na ribe koje glocnu ponešto plivajući duž grebena, a mi smo
bile murine i str~ pljivo smo čekale da nam priñu.
„Benito želi da se preselim kod njega“, reče Ivon kad se Rina posvetila nekoj
mušteriji nameštajući joj šešir, govoreći joj kako joj sjajno stoji.
„Nećeš to uraditi“, reče Niki.
Ivon se sanjivo nasmeši.
Ponovo se zaljubila. Nisam videla razloga da je razuveravam. Tih dana
prestala sam se truditi da shvatim šta je dobro, a šta loše; šta je važno šta nije.
„Izgleda mi kao fin momak“, rekoh.
„Koliko ljudi traži od tebe da s njima deliš život?“ reče Ivon.
„Ljudi koji hoće stalno kresanje“, reče Niki. „Opran veš i sudove.“
S Ivon sam podelila šolju „ruskog sportskog miksa“ slabe mešavine votke i
„gejtorejda“* koju je Rina pila po ceo dan.
Rina je dovela jednu izgorelu ženu da se upozna sa mnom, podigla prugasti
čvrsti kofer „ameriken turister“ na sklopivi stočić.
„Ovo je naša umetnica“ reče Rina paleći jedno crno „sobranje“. „Astrid
Magnusen. Pamtite ime. Jednog dana taj kofer vredan milione.“
Zena se nasmeši i rukova se sa mnom. Trudila sam se da ne izdišem sportski
miks u nju. Rina mi je teatralno pružila nerastvorljivi marker, a ja sam se potpisala
uz donju ivicu kofera. Ponekad je život s Rinom ličio na trip na esidu. Umetnica. U
budističkoj knjizi, koju sam jednom našla na ñubretu, pisalo je da vrlinu stičete
samo revnosnim obavljanjem posla, ma kakav on bio, potpunim predavanjem sebe
dodeljenom zadatku. Pogledala sam na zebrasti šank i odgovarajuće stolice, a kofer
je nestao s pregorelom ženom. Stvari su izgledale dobro. Sviñalo mi se da ih
pravim. Ako ovo budem radila celog života, hoće li to valjati? Budisti su smatrali
da nije važno je li reč o samolepljivom tapetu ili zen kaligrafiji, neurohirurgiji ili
književnosti. Tao kaže da su svi ti poslovi jednako vredni, ako se obavljaju u istom
duhu.
* Gejtorejd marka izotoničnog osvežavajučeg pića. (prev.)
„Lenčuge“, reče Rina. „Morate da pričate s mušterijom. Dignete prodaju.“
Videla je mladića u šortsu i espadrilama kako gleda šank-stolice, uključila
osmeh i otišla da ga upeca. Te espadrile ugledala je još s petnaest metara.
Niki je dovršila svoju šolju „gejtorejd“ koktela, složila grimasu nasula još
malo dok su Rini ruke bile pune. „Sta sve radimo da bismo otkačile.“
„Kad odlaziš?“ upitah Ivon.
„Sutra“, šapnuia je, napola se sakrivši iza zavese od glatke kose.
Sklonila sam joj kosu s lica, zavukla je iza malog, višestruko probušenog uha.
Pogledala me je i nasmešila se a ja je zagrlih. Briznula je u plač. „Ne znam Astrid,
misliš da treba da idem? Ti uvek znaš šta da se radi.“
Nasmejah se, uhvaćena na prepad. Čučnula sam pored njene klimave
rediteljske stolice. „Ja? Nemam ja ni ’z’ od znanja.“
„Mislila sam da ne lažeš“ rekla je smešeći se, držeći ruku ispred usta navika
koju je razvila da bi prikrila pokvarene zube. Možda će se Benito oženiti njome.
Možda će je odvesti kod zubara. Možda će je grliti noću i voleti je. Ko sme reći da
neće?
„Nedostajaćeš mi“, rekoh.
Klimnula je nije mogla da govori piakala je smešeći se. „Bože, mora da
grozno izgledam.“ Obrisala je maskaru koja joj se slivala niz lice.
„Izgledaš kao Mis Amerike“, rekoh grleći je. Žene to uvek govore. „Znaš ono
kad stavljaju krunu? A ona piače i smeje se i šeta pistom.“
Tome se nasmejala. Volela je Mis Amerike. Gledaie smo izbor i naduvale se,
a onda je ona uzela neko svileno cveće koje je Rini skupijalo prašinu po kući,
ustaia i šetala se tamo-amo po dnevnoj sobi? mašući mehanički, kao i svaka
kraijica lepote,
„Ako se venčamo, možeš da budeš kuma“, rekla je.
U očima sam joj videla tortu, malu nevestu i mladoženju na vrhu, preliv poput
čipke, sloj za slojem, i haljinu nalik torti bele cvetove zalepljene za kola, svi trube
dok oni odlaze.
„Doći ću“ rekoh. Zamislila sam svadbenu zabavu, niko živ stariji od
osamnaest, svako planira život prema tekstovima popularnih pesama. Toliko sam
se rastužila od te pomisli.
„Bićeš ti ponovo sa svojim dečkomu rekla je kao da želi da ublaži udarac.
„Ne brini. Čekaće te.“
„Naravnoa rekoh. Ali sam znala da niko nikoga ne čeka.
SUTRADAN UVEČE Ivon je spakovala nešto garderobe, konja, radio, ali je
na komodi ostavila uramljenu sliku televizijskog glumca. Rina joj je dala nešto
novca, uvezanog gumicom. Sve smo stajale s njom na tremu dok se Benito nije
pojavio u sivom „oldsmobilu katles“. Potom je otišla.
NA AVGUSTOVSKOM NAKOVNJU grad je ležao paralisan, omamljen
vrelinom do gluposti. Pločnici se skupljali od žege. Krajolik potpune predaje.
Vazduh je bio hlorisan, gust i neprijateljski, kao atmosfera mrtve planete.
Meñutim, u prednjem dvorištu veliki oleander cvetao je kao bidermajer, kao nebo
puno zvezda. Podsetio me je na majku.
Suzan se i dalje nije javljala. Mnogo puta poželela sam da je pozovem i
zahtevam sastanak. Ali to ne bi bilo dobro. Ovo je bila partija šaha. Prvo silovitost,
potom čekanje. Neču trčati za njom po ulici i moljakati. Razviću svoje flgure i
učvrstiti odbranu.
Počela sam da se budim vrlo rano, da bih udahnula malo svežeg vazduha pre
nego što nastupi jara. Stajala sam na tremu i zurila u džinovski oleander. Bio je
star, stablo mu je bilo kao u drveta. Dovoljno bi bilo da pojedete koren belog sleza
naboden na jednu njegovu granu i ispečen u vatri i umrli biste. A ona je skuvala
kilograme u napitak Berijeve smrti. Pitala sam se zašto je biljka morala da bude
tako otrovna. Oleanderi su mogli da prežive skoro sve izdržavali su žegu, sušu,
zapuštenost, a opet su rañali hiljade voskastih cvetova. Dakle, za šta im je trebao
otrov? Zar nisu mogli da budu samo gorki? Nisu bili kao zvečarke, nisu čak ni jeli
ono što su ubijali. Kako ga je samo kuvala, destilovala, kao svoju mržnju. Možda
je otrova bilo u tlu, u samom Los Anñelesu mržnja, bezosećajnost, nešto o čemu
nismo želeli da razmišljamo, što se koncentrisalo u tkivima biljke. Možda biljka
nije izvor otrova, nego još jedna žrtva.
U osam je već bilo pretoplo. Vratila sam se unutra da Taši napravim ručak.
Bila je to nova devojka u Ivoninom krevetu, trinaestogodišnjakinja, išla je u školu
„King“, specijalno odeljenje, letnje polugoñe. Turobna, ćutljiva, imala je uspravan
ožiljak na gornjoj usni, koji je upravo zarastao. Trzala se ako bi se ljudi pomerali
suviše blizu nje.
„Sve će biti dobro“, rekoh praveći joj celer premazan kikiriki-maslacem, a uz
to sam joj dala i jabuku. „Gledaću te.c
Odvezla sam je Nikinim kamionetom ostavila je ispred škole gledala je kako
ulazi uplašena i sitna sa ranca su joj visili ključevi. Osetila sam se nemoćna da njen
život skrenem s najverovatnijeg kursa. Može li osoba da spase drugu osobu?
Okrenula se da mi mahne. Mahnula sam i ja njoj. Nisam otišla sve dok nije ušla.
Draga Astrid,
Danas je šestgodina. Sestgodina otkako samprošla kroz vrata ove neobične
škole pecanja. Kao kod Dantea: Nel mezzo del cammin di nostra vita. / Mi
ritrovaiper una selva oscura.
Che la diritta via era smaritta. Već treći dan preko 4. Juče je zatvorenica
konzervom presekla vrat drugoj ženi. Lidijaje pocepala mojupesmu o čoveku
kogasamjedanputvidela, tetovirana zmija nestajala muje u farmericama. Naterala
samje da je ulepi trakom, ali ne možeš zamisliti taj napor. Mimo tebe, mislim daje
to najduži odnos koji sam ikad imala. Sigurnaje daje volim, mada o tome nema
nigovora. Obožava moje pesme koje govore o njoj, misli da je to javna
proklamacija.
Ljubav. Izopštila bih tu reč iz rečnika. Kakva nepreciznost. Ljubav, koja
Ijubav, kakva Ijubav? Sentiment, fantazija, čežnja, požuda? Opsesija, proždiruća
potreba? Možda jedina Ijubav kojoj ne treba kvalifikacija jeste Ijubav vrlo malog
deteta. Kasnije i ono postaje osoba, i stoga se kompromituje. „ Voliš li me? “pitala
si u tami svog uskog kreveta. „ Voliš li me, mama?“
,,Naravno“, rekla sam ti. „Sada spavaj. “
Ljubav je priča za laku noć, plišani meda, omiljeni, bez jednog oka.
„Voliš li me, najdraža?“pita Lidija uvrćući mi ruku, gurajući mi lice u grubo
ćebe, ujedajući me za vrat. „Izgovori to, kučko jedna.“
Ljubavje igračka, znamen, mirisna maramica.
„Kaži mi da me voliš“, rekaoje Beri.
„ Volim te“, rekoh. „ Volim te, volim te.“
Ljubavje ček kojise može falsifikovati, unovčiti. Ljubav je naplata koja kadtad
dospeva.
Lidija leži na boku u mom krevetu, linija njenog kuka liči na obris talasa u
plitkoj vodi, tirkiznoj, Plaja del Karmen, Martinik. Lista novo izdanje
Selebridadesa. Ja sam je pretplatila. Kaže da se tako oseča bliža svetu. Ne shvatam
uzbuñenje zbog filmova koje neču videti, dnevnopolitička pitanja me ne dotiču,
nemaju ništa zajedničko s dubokim zatvorskim mirom.
Vremeje za mene postalo potpuno drugačije. Po čemu je bitna godina dana?
Na pewerzan način, žalim žene koje su još deo vremena, koje su uhvačene u
zamku: koliko meseci, koliko dana. Ja sam se oslobodila, krećem se kroz vekove.
Pisci mi šalju knjige Josif Brodski, Merijen Mur, Paund. Mislim da ću naučiti
kineski.
„Jesi bila nekad u Gvanahuatu? apita Lidija. „Sve velike zvezde sad idu tamo.
“
Gvanahuato, Astrid. Sećaš li se? Znam da se sećaš. Išle smo s Alehandrom
slikarom, za razliku odAlehandra pesnika. Iz San Migela. Španski nisam govorila
dovoljno dobro da bih ocenila kvalitet pesnikovog opusa, ali Alehandro slikar bioje
zaista vrlo loš. Uopšte nije trebalo da stvara. Trebalo
je jednostavno da sedne na stolicu i naplaćuje Ijudima da ga gledaju. I
tako stidljiv, nikad nije mogao da rne pogleda u oči sve dok ne završi s pričom.
Umesto toga, obraćao se mojoj šaci, svodu mog stopala, krivini mog lista. Tek kad
ućuti, mogaoje da me pogleda u oči. Drhtaoje dok smo vodili Ijubav, blagi miris
geranijuma.
Ali s tobom nikad nije bio stidljiv, zar ne? Vodili ste tako duge razgovore
zavereničke, glavu uz glavu. Osećala sam se isključena. On teje naučio da crtaš.
Crtao bi za tebe, a onda bi ti crtala za njim. La mesa, la botilla, las muieres. Ja sam
pokušavala da te naučim poeziji, ali uvek si bila tako svojeglava. Zašto nikad nisi
htela da naučiš nešto od mene?
Kamo sreće da nikad nismo otišle iz Gvanahuata.
Majka
Alehandro slikar. Gledam kako linije teku iz njegovih prstiju, pokrete njegove
ruke. Je li bio loš slikar? Nikad mi to nije prošlo kroz glavu, kao ni to da bi se ona
mogla osećati isključenom. Tamo je bila prelepa, nosila je belu haljinu a zgrade
behu oker i žute, sandale joj izukrštane uz list, kao rimske. Prevlačila sam prstom
preko belih krstova kad bi ih izula. Hotel s paravanima i zavijucima oko vrata,
sobe izlaze na popločanu zajedničku terasu. Mogli ste da čujete sve susede. Kad bi
pušila džoint, morala je da duva dim kroz naspramni prozor. Soba beše čudna,
oker, visine veće od dimenzija poda. Njoj se dopala, rekla je da o toj sobi vredi
razmisliti. A marijači su se takmičili na ulici, koncerti svake večeri, slušale smo ih
iz kreveta pod mrežom.
,,Pa?u upita Rina. „Izlazi li?“
»Ne“ rekoh.
Dovezao se iz San Migel de Aljendea u svom majušnom „sitroenu“ košulja
izrazito bela naspram njegove bakarne kože. Da li ona priznaje da je pogrešila?
Kad bi makar priznala. Priznaj. Tada bih mogla da lažem za nju, razgovaram s
njenim advokatom, izañem pred sud i zakunem se bez tračka sumnje da nije kriva.
Možda je ovo najiskrenije priznanje za koje je sposobna.
Kamo sreće da smo ostale u Gvanahuatu, slažem se.
POTOM SE NlKI iselila. Priključila se jednom bendu iz Toronta, Verner im
je bio menadžer. „Poñi sa mnom“ rekla je dok je punila kamionet. Pružila sam joj
kofer, zebrast. Obe smo se nasmešile, pogledale hoćemo li zaplakati. Ostavila mi je
neke adrese i telefonske brojeve ali znala sam da ih neću upotrebiti. Morala sam da
se suočim s tim, ljudi odlaze i više ih ne vidiš.
U roku od nedelju dana Rina je u Nikinu sobu uselila dve nove devojke Sejnu
i Rakel, dvanaest odnosno četrnaest godina. Sejna je imala epilepsiju., a Rakel nije
umela da čita, ponavljala je sedmi razred. Još slomljene dece za Rinu Grušenjku.,
trgovkinju otpadom.
SEPTEMBAR je doneo požare. Vatra na Anñeles Krestu. Vatra u Malibuu,
Altadeni. Vatra duž San Gabrijela u divljini San Gorgonija., vatra je oko grada
pravila obruč kroz koji ste morali da skočite ne bi ste li se dokopali oktobarskog
bluza. U Frogtaunu smo imali tri pucnjave za nedelju dana pljačka benzinske
pumpe izgubljeni motociklista uhvaćen u slepoj ulici po vangogovskoj ponoći,
ženu je ubio njen nezaposleni muž, električar, posle kućne svañe.
I konačno je, u rerni sezone oleandera, Suzan pozvala. „Imala sam suñenjeu
objasnila je. „Ali vratili smo se u kolosek. Zakazala sam ti posetu, prekosutra.C
U trenutku sam poželela da izvrdam, da joj kažem da sam zauzeta, otežarn, ali
sam na kraju pristala. Kasnije neću biti ništa spremnija.
Tako je tog jutra, koje se već predalo biču vetra i kazni žege, Kamil Baron,
Suzanina pomoćnica došla po mene, pa smo se odvezle u Koronu. U dvorištu za
posete sele smo za narandžasti baštenski sto pod senikom, pile konzerve hladnih
gaziranih pića iz automata, stavljale ih na čela, pritiskale ih na obraze. Cekale moju
majku. Znoj mi je curio izmeñu dojki, niz leña. Kamil je izgledala uvelo ali stoički
u svojoj bež tesnoj haljini, a moderna frizura joj se sasvim opustila i oznojila po
krajevima. Nije se trudila da razgovara sa mnom, bila je samo kurirka. „Evo je?
reče.
Majka je čekala da službenica otključa kapiju. I dalje je izgledala predivno,
mršava i žilava, svetlu kosu podigla je u punñu probodenu olovkom. Godinu i po.
Ustala sam. Prišla nam je oprezno škiljeći na suncu pramičci kose lelujali su joj se
na vetru kao dim. Po preplanuloj koži imala je više bora nego prošli put. Počinjala
je da izgleda kožasto, kao beli naseljenik u Keniji. Meñutim, nije se promenila
toliko kao ja.
Zastala je kad je ušla pod strehu, a ja se nisam pomerila htela sam da vidi ko
sam sad. Da vidi otrovno zelenu majicu s rajsferšlusom, oči okružene teškom
crnom senkom i ajlajnerom, uši s celom oktavom minñuša. Moje ženske noge u
suknji s buvljaka Sergej je voleo da ih diže na svoja ramena moje kukove, pune
grudi. Cipele s punom petom, pozajmljene od Rine za ovu priliku. Ne ružičastu
devojku u maturskim cipelama, ne bogato siroče. Sada sam bila Rinina devojka.
Svako bi pomislio da ću završiti upravo ovde gde je moja majka. Ali nisam bila
meka devojka, uvaljivačica lažnih čekova. Više ne.
Nije se nasmešila, prvi put za sve vreme mojih poseta. Videla sam joj šok na
licu i bilo mi je drago zbog toga. Pomoćnica advokata gledala je jednu pa drugu
nezainteresovana., a onda je ustala i otišla u hladniji beton zgrade za posetioce,
ostavivši nas same.
Majka je posegnula i uhvatila me za ruku. Nisam se protivila. „Kad izañem
sve ću ti nañoknaditi“ rekla je. „Majka će ti trebati još sigurno dve-tri. godine. A
ovo nije nikakva redovnost.“ „Ko kaže da ćeš izaći?“ rekoh.
Majka me je pustila, ustuknula korak. Oči su joj izbledele od akvamarina do
crvendaćevog jajeta.
„Samo sam rekla da ću razgovarati s tobom. Nisam rekla da ću i uraditi to,
Moram da sklopim dogovor.“
Sad se crvendaćevo jaje pretvorilo u pepeo.
„Kakav dogovor?“ upitala je naslonivši se na stub, prekrstivši ruke preko
svoje platnene haljine iste one koju je nosila i poslednji put samo dve nijanse
svetlije.
„Trgovački“, rekoh. „Želiš li da sediš ovde ili pod drvećem?“ Okrenula se i
povela me do svog omiljenog mesta u dvorištu za posete, pod belim stablima
fikusa naspram puta; Prijemno nam je ostalo za leñima, bile smo daleko od prve
stražarske kule. Sele smo na suvu letom smlaćenu travu, šibala mi je gole noge.
Sela je ljupko, obema nogama u istu stranu, kao devojka na proplanku. Sad
sam bila krupnija od nje, ne tako elegantna, ne lepa, ali prisutna, čvrsta kao komad
mermera pre klesanja. Pustila sam je da me vidi iz profila. Nisam mogla da je
gledam dok govorim. Nisam još bila dovoljno čvrsta, znala sam da će me pomesti
njeno ogorčeno iznenañenje.
„Evo predloga“, rekoh. „Postoje izvesne stvari koje želim da znam. Kaži mi
ih a ja ću uraditi ono što hoćeš.“
Majka ubra jedan maslačak i oduva mu krunicu. „Inače?“ „Inače ću reći
istinu, a ti ćeš ovde trunuti do smrti“, rekoh. Cula sam da trava krcka dok se majka
meškoljila. Kad sam je pogledala ležala je na leñima, proučavala stabljiku s koje je
oduvala mace. „Suzan može da diskredituje tvoje svedočenje na više načina.“
„Potrebna sam ti“ rekoh. „Ti to znaš. Ma šta ona rekla.“ „Grozno izgledaš,
usput“ rekla je. „Postala si motel na Bulevaru Sanset, pušenje za petnaest dolara u
parkiranim kolima.“ „Mogu da izgiedam kako god želiš“, rekoh. „Obući ću
dokolenice, ako hoćeš.“ Vrtela je maslačak meñu prstima. „Saino ja mogu da im
kažem da je sve bila Berijeva paranoidna fiksacija. Da te je proganjao. Mogu da
kažem da je pretio samoubistvom, insceniranim tako da smesti tebi, kako bi te
kaznio zato što si ga ostavila.“ Njeno zamućeno lice iza žičane mreže. „Samo ja
znam kako si sjebana bila kod Sibil Brend. Kad sam došla da te vidim tog dana,
nisi me čak ni prepoznala.“ Smučilo mi se kad sam se roga setila.
„Ako pristanem na ovo ispitivanje.“ Bacila je maslačak.
»Da.“
Izula je patike i provukla stopala kroz travu. Ispružila je noge ispred sebe,
propela se na lakat, kao da je na plaži. Zurila je u svoja stopala, lupkala jedan palac
o drugi. „Ranije si imala izvesnu tananost. Prozračnost. Postala si teška,
neprovidna.“
„Ko je moj otac?“ upitala sam
„Muškarac." Posmatrala je palčeve, nisu prestali da lupkaju.
„Klaus Anders, bez srednjeg imena“, rekoh počešavši krastu na kožici izmeñu
prstiju. „Slikar. Starost: četrdeset. Roñen: Kopenhagen, Danska. Kako ste se
upoznali?"
„U Venis Biču.“ I dalje je gleñala svoje noge. „Na jednoj od onih zabava koje
traju celo leto. Imao je drogu.“
„Izgledali ste kao brat i sestra", rekoh.
„Bio je mnogo stariji od mene“, rekla je. Prevrnula se na stomak. „Imao je
četrdeset godina, slikao je biomorfne apstrakcije. Tada je to već izašlo iz trenda.“
Napravila je razdeljak u travi kao u kratkoj kosi. „Uvek je bio van trenda. Koje
ideje, koja oduševljenja. Mediokritet. Ne znam šta sam videla na njemu.“
„Ne pričaj mi da ne znaš, to je sranje“, rekoh.
Uzdahnula je. Zamarala sam je. Pa šta. „Bilo je to davno, Astrid. Pre najmanje
nekoliko života. Više nisam ista osoba.“
„Lažeš“, rekoh. „U dlaku si ista.“
Začutala je. Nikad je ranije nisam uvredila.
„I dalje si samo dete, zar ne?“ rekla je. Videla sam da se upinje da ostane
staložena. Neko drugi to ne bi uspeo da uoči, ali ja sam znala po tome što joj se
koža oko očiju naizgled istanjila, a nos joj se za milimetar zaoštrio. „Prihvatila si
moju propagandu kao istinu.“
„Onda mi kaži istinu“, rekoh. „Šta si videla na njemu?“
„Verovatno utehu. Bio je lak. Vrlo telesno orijentisan. Lako je sklapao
prijateljstva. Svakoga je zvao ’drugarV* Blago se nasmešila, i dalje je pravila
razdeljke u travi i gledala u njih, kao da prelistava dosije. „Velik i lak. Nije ništa
tražio od mene.u
Da, poverovala sam u to. Čovek koji bi joj nešto tražio nikad je ne bi
privukao. Zelja i žar morali su da budu njeni. „I onda?“ Ubrala je šaku trave, bacila
je. „Moramo li ovo da radimo? Ovaj film je toliko star.“
„Zelim da ga pogledam“, rekoh.
„Slikao je, drogirao se više nego što je slikao. Išao je na plažu. Bio je
mediokritet. Nema šta da se kaže. Nije da nije imao put, nego je već stigao na
kraj.“
„A onda si zatrudnela.“
Presekla me je pogledom. „Nisam ’zatrudnela’, to ću ostaviti tvojim
nepismenim prijateljicama. Odlućila sam da ću te roditi. ’Odluka’ je ključna reč.“
Pustila je kosu istresla travu iz nje. Sirova svila u filtriranoj svetlosti. „Šta god da
je tvoja fantazija isprela, nesrećan slučaj nisi bila. Greška, možebiti, ali nezgoda
ne.“ Zenine greške... „Zašto on? Zašto tada?“
„Trebao mi je neko, zar ne? Bio je zgodan, dobroćudan. Nije se protivio ideji.
Voila*“
„Jesi li ga volela?“
„Ne želim da pričam o ljubavi, to je semantička pacovska jazbina.“ Ispružila
je duge, vitke noge i ustala, otresajući travu sa suknje. Naslonila se na drvo,
podigla stopalo na belo meso, prekrstila ruke da se uravnoteži. „Imali smo prilično
vatrenu seksualnu vezu. Covek previdi mnogo toga.“ Iznad njene glave neko je
urezao Mona 76.
Pogledala sam je, svoju majku, tu ženu koju sam poznavala, a nikad je nisam
zaista upoznala, tu ženu koja je večito bila na ivici nestajanja. Sada joj neću
dopustiti da utekne od mene. „Obožavala si ga, Pročitala sam to u tvom dnevniku,“
„’Obožavanje’ nije reč za kojom tragamo u ovom trenutku“, rekla je gledajući
put. „Obožavanje podrazumeva duhovnu dimenziju. Tražim termin sa zemaljskom
konotacijom.“ „Potom sam se ja rodila.“
„Potom si se ti rodila.“
Zamislila sam njega i nju, plavokose., njega velikih nasmešenih usta,
verovatno naduvanog toliko da ne zna gde je, nju udobno smeštenu u pregib
njegove teške ruke. „Je li me voleo?“ Nasmejala se, ironični zarezi uokviriše joj
usta. „Bio je on i sam prilično detinjast, bojim se. Voleo te je kao što dečak voli
kornjaču ljubimicu, ili trkačku stazu na baterije. Umeo je da te odvede na plažu i
igra se s tobom satima, diže te gore-dole u talasima. Ili bi umeo da te gurne u
dubak i izañe iz kuće da bi pio s prijateljima u vreme kad je trebalo da te čuva.
Jednog dana sam došla kući i zatekla požar. Zapalile su se njegove krpe i četke
natopljene terpentinom, kuća je planula za pet minuta. Nije mu bilo ni traga ni
glasa. Čaršav u tvom krevecu već je bio planuo. Pravo je čudo što nisi živa
izgorela. Sused te je čuo da vrištiš.“ Pokušala sam da se setim dupka, požara. Jasno
sam pamtila miris terpentina, miris koji sam oduvek volela. Ali miris vatre, taj
prodoran zadah opasnosti, uvek sam vezivala za majku.
„Bio je to kraj naše idile u Venis Biču. Umorila sam se od njegovog
mediokritetstva, njegovih izgovora. Ja sam zarañivala ono malo novca što smo
imali., živeo je na moj račun, više nismo imali dom. Rekla sam mu da je svršeno.
Bio je spreman, veruj mi, suze su povodom te teme izostale. I tako se završava
saga o Ingrid i Klausu.“
Meñutim, razmišljala sam samo o velikom čoveku koji me diže gore-dole po
talasima. Gotovo da sam se sećala toga. Talasi po mojim stopalima, šum sličan
smehu. Miris mora, huk. ,,Da li je ikad pokušavao da me vidi dok sam rasla?“
„Zašto želiš da znaš celu tu beskorisnu istoriju?“ brecnula se odgurnuvši se od
drveta. Čučnula je da bi mogla da me pogleda u oči. „Samo će te boleti, Astrid.
Želela sam da te zaštitim od svega toga. Dvanaest godina sam stajala izmeñu tebe i
tih besmislenih artefakata nečije tuñe prošlosti.“
„Moje prošlosti“ rekoh.
„Blagi bože, bila si beba“, rekla je ustajući, zaglañujući haljinu preko kukova.
,,Ne projektuj.“
,,Dakle?“
,,Ne. Da li se sada bolje osećaš?“ Prišla je ogradi da pogleda put, prašinu i
ñubre koje je nosio vetar, ñubre zaglavljeno u korovu
s druge strane puta. „Možda jedanput ili dvaput, navračao je da vidi jesi li
dobro. Meñutim, vrlo sam mu nedvosmisleno stavila do znanja da njegovo
prisustvo više nije poželjno. I tu je kraj.“ Razmišljala sam o njemu, njegovom
smetenom licu, dugoj plavoj kosi. Nije nameravao da me povredi. Mogla je da mu
pruži drugu priliku. „Nikad nisi pomislila da bi mi se dopalo da imarn oca.“
,,U drevna vremena očevi nisu postojali. Žene su s muškarcima kopulirale u
polju, a bebe bi se rañale devet meseci kasnije. Očinstvo je sentimentalni mit kao i
Dan svetog Valentina.“ Okrenula se ka meni, očiju posvetlelih iza preplanulog lica,
nalik zločinu iza zavese u osvetljenoj sobi, „Jesam li dovoljno odgovarala ili ima
još?“
„Nikad se nije vratio?“ tiho sam upitala, moleći se da to nije istina, da ima još,
makar još mrva. „Nikad ti se kasnije nije javio želeći da me vidi?“
Ponovo je čučnula, prebacila ruku preko mene, oslonila svoju glavu na moju.
Sedele smo tako neko vreme.
„Pozvao je jednom, kad si imala, ne znam, sedam ili osam godina.“ Provukla
je prste kroz moju kosu. „Došao je iz Danske sa ženom i dvoje male dece. Hteo je
da se sretnemo u parku, da ja sedim na klupi i igram se s tobom kako bi te on
video.“ „Jesmo li otišle?“ Želela sam jedino da me zagrli.
„Predlog mi je zvučao kao zaplet lošeg filma“, rekla je. „Rekla sam mu da se
nosi do ñavola.“
Javio se, hteo je da me vidi, a ona je odbila. Ne pitavši me, ne pomenuvši.
Spoznaja me je tresnula preko grla kao cev.
Ustala sam i naslonila se na drvo, na drugu stranu. Tu nije mogla da me vidi.
Ali sam ja mogla da čujem nju. „Želela si da saznaš. Ne okreći kamenje ukoliko ne
želiš da vidiš beličasta stvorenja koja žive pod njim.“
„Znaš li gde je on sada?“
„Poslednje što znam jeste da je kupio imanje negde na danskim ostrvima. Na
Ereu, mislim.“ Kad sam virnula iza stabla, ona se igrala svojim patikama navukla
ih je na ruke i imitirala hodanje. „Pitoreskno, ali sern ako njegova žena ne zna
štogod o voñenju imanja, rekla bih da su ga dosad već izgubili.“ Podigla je pogled,
načas me spazila i nasmešila se svojirn učenim poluosmehom, ne širokim
osmehom moga oca, već onim koji govori da vam je pročitala misli, da zna šta vam
je na umu. „Zašto? Nameravaš li da baneš svom davno izgubljenom ocu i njegovoj
porodici? Nemoj se iznenaditi ako ne zakolju utovljeno tele.“ „Bolji su od tebe i
tvoje nove dece“, rekoh. Zega je otapala asfalt, osećala sam miris u vazduhu.
„Ah“, rekla je i legla na travu skrstivši ruke pod glavom, a noge u
gležnjevima. „Rekla sam im da ih možda i nećeš dočekati raširenih ruku. Ali nežne
su one. Idealistične. Htele su da ti pruže priliku. Toliko su se ponosile člankom.
Kad smo već kod toga, je li ti se svideo?u „Bacila sam ga.“
„Šteta.“
Vrane su iznenada poletele s drveta u nekoliko manjih jata, slušale smo
njihovo grubo glasanje u Doplerovom efektu. Prednjim putem prošao je kamion s
prikolicom i dva para zadnjih točkova, iz koga je treštala rančerska muzika,
apsurdno vesela. Kao u Gvanahuatu, pomislih, znajući da i majka o tome razmišlja.
Majica mi nije upijala znoj; skupljao se, pa sam bila potpuno mokra oko
struka. Osećala sam se kao da sam rintala. „Pričaj mi o Eni.“
„Zašto moraš da se držiš prošlosti?“ Sela je, podigla kosu, učvrstila je
olovkom. Glas joj beše oštar, razdražen. „Šta je prošlost? Samo gomila plesnivih
novina u garaži nekog starca.“ „Prošlost se i dalje dogaña. Nikad nije prestala. Ko
je Eni?“ Vetar je šumorio u teškom sjajnom lišću s fikusa, drugih zvukova nije
bilo. Prešla je prstima preko kose, pritisnula je kao da je cedi pri izlasku iz bazena.
„Susetka. Prihvatala je decu, prala Ijudima rublje.“
Miris rublja. Korpa za rublje, sedim u korpi s drugom decom, igramo se
broda. Kvadratići. Bila je žuta. Vukli smo je po kuhinjskom podu. „Kako je
izgledala?“
„Sitna. Pričljiva.“ Zasenila je oči šakom. „Nosila je one ’doktor Šol sandale.“
Klopot drveta po linoleumu. Žuti linoleum s višebojnim dezenom mrlja. Pod
je bio hladan kad spustiš obraz na njega. I njene noge. Preplanule. Gole noge u
potkraćenim farmericama. Ali nisam joj videla lice. „Tamna ili svetla?“
„Tamna. Ravna kosa s malim šiškama.“
Kose se ne sećam. Samo nogu. I toga da je po ceo dan pevala uz radio.
,,A gde si ti bila?“
Majka je ćutala. Pritisla je oči dlanom. „Kako je uopšte moguće da se sečaš
toga?“
Sve što je znala o meni, sve što je nosala u toj tankoj lobanji tvrñoj od sefa.
Zelela sam da je rascopam, da joj mozak pojedem kao rovito jaje.
„Zamisli moj život na trenutak“, tiho je rekla sklapajući šake u brod, kao da
drži sopstveni život u koritu. „Zamisli koliko sam bila nespremna za materinstvo.
Za zahtev za revitalizaciju arhetipa. Nesebično večno žensko. Ništa mi nije bilo
neprirodnije. Bila sam žena naviknuta da prati nit radoznalosti ili sklonosti sve dok
ne dospe do logičnog zaključka. Navikla sam da imam vremena za razmišljanje,
slobodu. Osećala sam se kao talac. Možeš li razumeti koliko sam očajna bila?“
Nisam želela da razumem, ali sam se setila Kejtlin, cimanja, stalnog cimanja:
Asiy sok! Sok! Njene neuiiioljivosti. Na drugoj strani ograde, pored majčine glave,
mlada žena na Prijemnom posmatrala je zatvorenicu kako mete betonsko dvorište,
mete, mete, kao da joj je to pokora. „Takve su bebe. Šta si mislila, da ću ti služiti
za zabavu? Da ćemo ti i ja razmenjivati misli o Josifu Brodskom?“
Sela je, prekrstila noge, spustila ruke na kolena. „Mislila sam da ćemo Klaus i
ja živeti srećno do kraja života. Adam i Eva u kolibi obrasloj puzavicom. Hodala
sam tragom arhetipova. Bila sam sišla sa svog jebenog uma.“
„Bila si zaljubljena u njega.“
,,Da, bila sam zaljubljena u njega, u redu?“ povikala je na mene. „Bila sam
zaljubljena u njega i s bebom nas je troje i sav taj džez a onda smo te dobili i
jednog jutra sam se probudila i otkrila da sam udata za slabog, sebičnog čoveka i
da ne mogu da ga podnesem. A ti ti si samo tražila, tražila, tražila. Mama mama
mama sve dok nisam pomislila da ću te tresnuti o zid.“
Smučilo mi se. Nije mi bilo teško da poverujem, da vidim pred očima. Sve je
bilo isuviše jasno. I shvatila sam zašto mi nikad nije pričala o tome, zašto se
jednostavno, ljubazno uzdržala.
„Pa si ine ostavila tamo.“
„Zaista nisam nameravala. Odnela sam te kod nje samo na popodne, da bih
otišla na plažu s nekim prijateljima, a onda se sve desilo neplanirano, imali su neke
prijatelje u Ensenadi, pa sam pošla s njima i osetila se divno, Astrid. Bila sam
slobodna! Ne možeš da zamisliš. Išla sam u kupatilo sama. Dremala sam po podne.
Vodila Ijubav ceo dan ako mi se htelo, šetala po plaži, nisam morala da se pitam:
gde je Astrid? šta radi Astrid? u šta će se uvaliti? A ti me više nisi stalno zivkala
mama mama mama, lepila se za mene kao pauk...“
Stresla se. I dalje se s gañenjem sećala mog dodira. Osetila sam vrtoglavicu
od mržnje. Ovo je moja majka. Zena koja me je odgajila. Zar sam ikad i imala neke
šanse?
„Koliko te dugo nije bilo?“ Glas mi je sopstvenim ušima zvučao ravan i
mrtav.
„Godinu dana“, tiho je rekla. „Nekoliko meseci više ili manje.“
I ja sam joj poverovala. Celo moje telo govorilo mi je da je to tačno. Sve te
noći čekala sam je da doñe, osluškivala njen ključ u bravi. Nije ni čudo. Nije čudo
što su silom morali da me odvoje od nje kad sam pošla u školu. Nije čudo što sam
uvek brinula da će me jedne noći ostaviti. Već je to jednom uradila.
„Ali postavljaš pogrešno pitanje“, rekla je. „Ne pitaj me zašto sam otišla. Pitaj
me zašto sam se vratila.“
Kamion s prikolicom za četiri konja tutnjao je drumom prema autoputu.
Osetile smo miris konja videle njihove glatke sapi kroz zadnju kapiju, a ja sam se
setila onog dana na hipodromu, Medejinog Ponosa.
„Trebalo te je sterilisati.“
Najednom je ustala i pritisnula mi ramena uz drvo. Oči joj behu more u magli.
„Mogla sam da te ostavim tamo, ali nisam. Zar ne razumeš? Jednom u životu i ja
sam učinila nešto ispravno. Za tebe.“
Bilo je predviñeno da joj sad oprostim, ali prekasno. Neću izgovoriti svoju
repliku. „Svaka. Tebi. Čast“, suvo sam odvratila.
Želela je da me ošamari, ali nije mogla. Smesta bi prekinuli posetu. Podigla
sam glavu, znajući da beli ožiljci blistaju.
Popustila je stisak mojih ramena. „Ranije nikad nisi bila ovakva“, rekla je.
„Tako si teška. Suzan mi je rekla, ali mislila sam da je to samo poza. Izgubila si
sebe, svoju sanjivost, onaj nežan kvalitet.“
Zurila sam u nju ne dopuštajući joj da skrene pogled. Bile smo iste visine, ali
ja sam bila krupnija, verovatno bih je savladala u poštenoj tuči. „Mislila sam da će
ti se to dopasti. Zar nisi upravo to mrzela kod Kler? Njenu nežnost? Budi jaka,
govorila si. Ja prezirem slabost.“
„Zelela sam da budeš jaka, ali netaknuta“, rekla je. „Ne ova pustoš. Ličiš na
krater od bombe. Flašiš me.“
Nasmešila sam se„ Sviñala mi se pomisao da je plašim. Točak se zaista
okrenuo. „Tebe, veliku Ingrid Magnusen, boginju septembarskih požara, sveticu
svetih Ana, vladarku života i smrti?“ Pružila je ruku, hoteći da mi dodirne lice kao
da je slepa, ali nije mogla. Opekla bih je da me je takla. Ruka joj je ostala u
vazduhu, lebdela mi je pred očima. Videla sam da se plaši. „Ti si jedan jedini deo
rnog života koji je potpuno dobar, Astrid. Otkad sam se vratila po tebe, nikad se
nismo razdvajale, sve do sad.“ „Misliš, do ubistva.“
„Ne, ovoga. Tebe, sada.“ Pokret, pokušaj da me dohvati, izbledeo je kao
zalazak sunca. „Znaš, kad sam se vratila, poznala si me. Sedela si pored vrata kad
sam ušla. Podigla si pogled, nasmešila se i pružila ruke da te podignem. Kao da si
me čekala.“
Zelela sam da prekinem ovaj trenutak plavim plamenom acetilenske boce.
Zelela sam da ga spalim u pepeo i da ga raspem u vetar, da se delići više nikad ne
bi sastavili. „Uvek sam te čekala, majko. To je konstanta mog života. Čekanje tebe.
Hoćeš li se vratiti, hoćeš li zaboraviti da si me vezala ispred prodavnice, ostavila
me u autobusu?“
Ruka se ponovo pomerila. Nesigurno, ali mi je ovog puta ovlaš dodirnula
kosu. „Čekaš li me i dalje?“
„Ne“, rekoh sklanjajući joj ruku. „Prestala sam kad mi je Kler pokazala šta
znači biti voljen.“
Sada je izgledala umorna, videli su se svi dani njenih četrdeset devet godina.
Podigla je patike. „Želiš li još nešto? Jesam li ispunila svoj deo pogodbe?“
„Da li se ikada pokaješ zbog onoga što si uradila?“
Oči joj postadoše gorke poput velebilja. „Pitaš me za kajanje? Da ja tebi
kažem nekoliko reči o kajanju, dušo moja. Njemu nema kraja. Ne možeš naći
početak lanca koji nas je odande doveo dovde. Da li da se kaješ zbog celog lanca,
ili zbog pojedinih karika kao da možeš da ih rastaviš? Da li da se kaješ zbog
početka koji se svršio tako loše ili zbog samog kraja? Tom pitanju posvetila sam
više razmišljanja nego što bi mogla i da zamisliš.“
Nikad nisam pomišljala da ću jednog dana od svoje majke, Ingrid Magnusen,
čuti da se kaje. Sada, kad je stajala ispred mene i tresla se? nisam imala šta da
kažem. Kao da gledam reku koja je potekla unazad.
Zurile smo u prazan put.
„Šta ćeš kad izañeš?“ upitah je. „Kuda ćeš?“
Obrisala je znoj s lica kragnom haljine. Sekretarice i službenice izlazile su iz
administrativne zgrade od cigle. Nagnule su se nasuprot vrelom vetru pridržavajući
suknje, pošle su na ručak u klimatizovani „Koko“ ili „Deni“. Kad su me videle s
majkom, zbile su se i počele da se došaptavaju, Već je bila slavna ličnost, videlo
se. Posmatrala sam ih kako pale svoja kola. Znala sam da ona zamišlja te ključeve
u svojoj ruci, gas? kazaljku rezervoara na puno.
Uzdahnula je. „Kad Suzan bude završila, ja ću već ući u sva domaćinstva, kao
’Tetka Džemima’, ’Dečak Uštipak’. Ponudiće mi se nekoliko katedri. Kuda bi
volela da ideš, Astrid?“ Bacila je pogled na mene, nasmešila se moja šargarepa na
štapu. Podsećala me je na koji je kraj daske i tako dalje.
,,To je godinama daleko“ rekoh.
,,Ne možeš sama“ rekla je. „Treba ti okruženje, kontekst. Ljudi su investirali
u tvoj uspeh. Bog zna, pogledaj mene. Morala sam da odem u zatvor da bih postala
primećena.“
Kola su se upalila, zaprštala po šljunku. Kamil je izašla iz zgrade, pokazala na
svoj sat. Gotovo je. Osetila sam se prazna i iskoriščena. Šta god da sam očekivala
od saznavanja istine, nisam to ostvarila. To mi je bila poslednja nada. Zelela sam
da je povredim onako kako sam to uradila. Jako sam to želela.
„Dakle, kako se osećaš kad znaš da je meni sad potpuno svejedno?“ rekoh.
„Da ću uraditi šta bilo da bih dobila ono što hoču? Čak ću i lagati za tebe ne
trepnuvši. Sad sam ista kao ti? zar ne? Posmatram svet i pitam koji je moj deo.“
Odmahnula je glavom, zagledala se u gola preplanula stopala. „Kad bih sve
mogla da vratim nazad, uradila bih to, Astrid.“
Pogledala me je u oči. „Moraš mi verovati.“ Njene oči, svetlucave od sunca,
behu upravo iste boje kao i bazen u kome smo plivale onog leta kad je uhapšena.
Želela sam ponovo tu da zaplivam, da uronim u njih.
„Onda mi reci da ne želiš da svedočim“, rekoh. „Reci mi da me ne želiš
ovakvu. Reci mi da bi žrtvovala ostatak svog života samo da ja ponovo budem ono
što sam bila.“
Pogledala je put, taj put, taj divni put, put o kome su sve zatvorenice maštale.
Put zbog koga me je već jednom napustila. Kosa joj je na vetru nalikovala dimu.
Gore, u vazduhu s mirisom zapaljene makije i svežeg mleka, lišće se ljuljalo kao
bokser pred malom kruškom. Pritisla je oči, a onda ruke spustila do usta.
Posmatrala sam je zagledanu u put. Izgledala je izgubljena, zapečaćena u žudnju,
željna izlaza, skrivenih vrata.
I najednom sam osetila paniku. Pogrešila sam, kao kad sam igrala šah s
Rejem i sekund prekasno spoznavala da sam povukla loš potez. Postavila sam joj
pitanje na koje nisam smela da čujem odgovor. Tu jednu stvar nisam želela da
saznam. Taj kamen nije trebalo prevrtati. Znala sam šta pod njim leži. Nisam
morala i da vidim odvratna slepa albino stvorenja koja su tamo živela. „Čuj, batali
sve. Dogovor je dogovor. Neka ostane na tome.“
Vetar je šibnuo svojim opasnim bičem kroz vazduh, zamišljala sam da vidim
kišu varnica, da njušim pepec. Plašila sam se da me nije čula. I dalje je ličila na
dagerotipiju, ruku prekrštenih preko haljine. „Reći ću Suzan“? tiho je rekla, „da te
ostavi na miru.“ Znala sam da sam dobro čula, ali nisam mogla da poverujem.
Čekala sam znak koji će me uveriti da je ovo istina.
Majka mi je potom prišla, zagrlila me, spustila obraz na moju kosu. Iako je to
bilo nemoguće, namirisala sam njene ljubičice. „Da ti možeš da se vratiš unazad,
makar i delimično, dala bih sve“, rekla mi je na uho.
Njene velike ruke nežno su me pomazile po kosi. Samo sam to želela sve
vreme, to otkrivenje. Mogućnost zvezda nekretnica.
ONE GODINE kad je moja majka izašla na novo suñenje, februar je bio
gadno hladan. Ja sam živela u nekadašnjem Istočnom Berlinu s Polom Trautom, u
stanu na četvrtom spratu podnajam podnajma koji su nam našli neki prijatelji. Bio
je trošan, grejali smo se na ugalj, ali smo uglavnom mogli da ga platimo. Otkad su
Polove grafičke priče postale šifra novog tajnog društva meñu evropskim
studentima umetnosti, prijatelje smo sticali u svakom gradu. Prebacivali su nas iz
udžerica preko podnajmljenih stanova do slobodnih kauča kao palice u štafetnoj
trci.
Dopadao mi se Berlin. Grad i ja uzajamno smo se razumeli. Svidelo mi se što
su ostavili bombardovanu ljusku Crkve cara Vilhelma kao spomenik gubitku. Ovde
niko ništa nije zaboravljao. U Berlinu ste morali da se rvete s prošlošću, morali ste
da zidate na ruševinama, unutar njih. Amerika je bila sasvim drugačija, tamo smo
sve temeljno čistili, misleći da svaki put možemo da krenemo iz početka. Nismo
još naučili da prazno platno ne postoji.
Postala sam sklona vajarstvu, izdanak mog života s Rinom Grušenjkom.
Razvila sam opsesivnu naklonost ka otpadnom materijalu, ka buvljim pijacama,
uličnim prodajama i cenkanju na šest različitih jezika. S vremenom su mi se te
olupine uselile i u umetnost, zajedno s mrvicama nemačkog i obožavanjem
Stvarnog i dvadeset četiri vrste životinjskog izmeta. Naši prijatelji, studenti Visoke
umetničke škole, imali su profesora Oskara Sajna, kome su se dopadali moji
radovL Krijumčario me je na predavanja kao kakvog studenta iz senke, a ja sam
lobirala da budem prihvaćena kao dobronamerni student koji marljivo gazi ka
dipiomi ali na perverzan način, moj trenutni status mi je odgovarao. I dalje sam
bila štićenica. Visoka umetnička škola bila je Kal arts na nemačkom, studenti
smešnih frizura stvarali su ružnu umetnost, ali ja sam razvijala kontekst, kako bi to
rekla moja majka. Moje kolege znale su za Pola i mene, bili smo divlja deca
ogromnog talenta, živeli smo od mog konobaričkog bakšiša i uličnih prodaja ručno
rañenih ukrasa za retrovizor. Želeli su da budu kao mi. Mi smo slobodne ptice, i
danas čujem Rinine reči.
Te godine žudela sam za koferima. Visila sam na buvljoj pijaci pored
Zoološkog vrta cenkala se oko staromodnih kofera, trampila se za njili posle
ujedinjenja, pojavilo ih se na hiljade. Kožni sa žutim celuloidnim drškama. Putni
koferi i kutije za šešire. U nekadašnjem Istočnom Berlinu nikad ih niko nije bacao
jer nisu imali čime da ih zamene. Sad su se prodavali jeftino, žiteIji Istočnog
Berlina kupovali su najnovije modele, uspravne, s točkićima. Na buvljoj pijaci u
Strasse des 17 Juni* svi su me prodavci poznavali. Handkojferfraulein, tako su me
zvali. Devojka s koferima.
U njima sam pravila oltare. Tajne, prenosive muzeje. Selidba je u modernoj
prirodi, kako je Oskar Šajn voleo da kaže. Stalno je želeo da kupi jedan, ali nisam
mogla da ih prodam, iako smo Pol i ja očigledno bili švorc. Trebali su mi. Umesto
toga, Oskaru sam za roñendan napravila kofer: Luiz Bruks kao Lulu, inflatorne
marke u denominacijama od stotinu i hiljadu, šine dečjeg voza nalik venama, dno u
obliku crne plastelinske močvare s džinovskim otiskom čizme, koji sam ispunila
providnim zelenkastim gelom. Kroz akril su se videli potopljeni portreti Getea,
Šilera i Rilkea.
Cele zime sedela sam na podu, u uglu stana, zaneta lepkom i glinom,
smolama i rastvaračima i bojom i vlaknima i torbama skupljenog ñubreta, stalno u
kaputu, u rukavicama bez prstiju. Nikad nisam mogla da se odlučim da li da radim
pored otvorenog prozora, zbog ventilacije isparenja, ili zatvorenog, zbog toplote.
Kako kad. Ponekad bi moja slutnja budućnosti bila jača, ponekad bih imala samo
prošlost.
Stvarala sam svoj lični muzej. Sve su bile tu: Kler i Olivija, majka i Star, Ivon
i Niki i Rina, Amelija Ramos, Marvel. Le Musee de Astrid Magnussen. Morala
sam sve da ostavim Rini kad sam polazila u Njujork da nañem Pola, sve svoje
kutije i suvenire? sve osim majčine četiri knjige, nakita koji sam stekla
akvamarinskog prstena, ametista i ukradene ogrlice i osamsto dolara u gotovom.
Pre nego što sam otišla, Sergej mi je dao adresu ruskog jataka u Brajton Biču,
Ivana Ivanova, koji će mi pomoći da svoju imovinu pretvorim u gotovinu. „Ne
govori puno engleski, ali daje ti dobru cenu.“ Feniks mora da sagori da bi uzleteo,
razrnišIjala sam dok sam se s kraja na kraj zemlje vozila autobusom, bez ikakvog
putokaza osim adrese prodavnice stripova na Trgu svetog Marka.
Meñutim, sada sam ponovo okupila svoj muzej. Tu, pored zida, u ovom
hladnom severnom gradu, iznova sam stvorila svoj život.
Tu je bila Rina smeñi kožni kofer obložen zelenim dezeniranim plišem, u
njemu raskoračeni voštani akt s belom rnačjom glavom od zečjeg krzna. Poklopac
načičkan nameštajem za lutke, dekorisan raširenim lažnim sudskim pozivima. Niki
je bila „ameriken turister“, glaziran ciklama emajlom, s metalnim flekicama kao na
bubnjevima. Unutra kobasice od kondoma punjenih gumenom penom. Za Ivon
sam našla dečji kofer i prekrila ga pastelnim čupavim ćebetom. U njemu zategnuta
žica za gitaru i nabacane male lutke-bebe. Tražila sam muzičku kutiju da bi se, kad
otvorite poklopac, čulo ,Michelle“.
Marvelin beše tirkizan, na dnu je bio zalepljen beli šljunak i baterijska lampa
koja je treptala u ritmu Morzeovog signala za SOS. Jedan od naših studenata
pomogao mi je da povežem instalaciju. Olovne žene-vojnici besplatni suveniri uz
jedan američki film puzale su meñu stenjem noseći „kalašnjikove“. Naslikala sam
im sićušne kukaste krstove na rukama. Na poklopcu je stajao mali TV ekran,
odakle je zračila kolažna Mis Amerike, lica istačkanog suzama od providnog laka
za nokte.
Star i Rej delili su kofer od plastificirane tkanine s napuklim kožnim
kaiševima, izbeljeno žutosmeñe s posvetlelim kariranim. Kad se otvori, iz njega je
izbijao opojan miris sirovog drveta i „opsešna“. Preko svetlog „op art“ žerseja
izukrštala sam trake od „pendlton“ pleda. Unutar poklopca je cvetala maturski
ružičasta satenska ruža, bogato vaginalna, pod sjajem fluorescentnog Isusa. Ivice
su bile načičkane drvenim opiljcima iz lokalne stolarske radnje, kovrdžavim poput
pudlice. Na dnu je stajao mali kovčeg za relikvije, napunjen komadima otpadnog
olova. U Evropi nisu mogli da se kupe meci, morala sam da se snañem. Pored
njega, u staklenom terarijumu, zmija je gmizala preko žutog peska, u kome su
napola zakopane stajale naočari sa žičanim okvirom.
Kao i na Berlin, i na mene su se navalili slojevi krivice i destrukcije. Tugu
sam uzrokovala podjednako koliko sam od nje i patila. Nikad nisam iskreno mogla
da uperim prst, a da ga ne okrenem i ka sebi.
Olivija Džonston bila je kutija za šešir, pokrivena zelenom imitacijom
krokodila, a iz nje je izbijao „ma grifc kad biste je otvorili. Dagmar, prodavačica
parfema u robnoj kući „'Verthajm“, dozvolila mi je da probnim uzorcima natopim
kuglice vate, koje sam stavila u kutijice za film, pa u džep. U koferu sam izatkala
gnezdo od crnih i ljubičastih čarapa, koje je okruživalo karnevalsku masku od
crnog perja i pehar belog okeana. Na njegovoj površini plutala je žvaka, takoñe
bela.
Sve su bile tu. Kutija za ručak, oblepljena razglednicama aristokratije s kraja
veka, bila je Amelija Ramos. Unutra su se antikvitetne viljuške probijale kroz
prekrivač od crnih vlasi s perike, isprugan belim. Viljuške su ličile na pružene
ruke, na preklinjanje.
I Kler. Njen spomenik napravila sam od putnog kofera iz tridesetih, bela koža
s crvenim lakiranim obrubom. Koštao me je 0 maraka, ali unutra je bila dezenirana
svila boje sleza, nalik šarama u drvetu, nalik sahrani u kutiji. Unutar poklopca
zalepila sam komade belo obojenih gramofonskih ploča tako da podsećaju na krila
leptira. Svaka minijaturna fioka krila je poneku tajnu. Majušna mrežasta riba.
Fioka puna pilula. Niska bisera. Paprat. Grančica ruzmarina. Slika Odri Hepbern.
A u jednoj fioci dvadeset señam naziva za suze. Heartdew. Griefhoney. Sadwater.
Die Tranen. Eau de douleur. Los rios del corazon. Oskar Sajn je želeo da kupi
upravo taj kofer.
Sve moje majke. Kao gošće na krštenju u bajci, pružile su mi svoje darove.
Sad su ti darovi postali moji. Olivijina velikodušnost, njeno poznavanje muškaraca.
Klerina nežnost i vera. Da nije bilo Marvel, kako bih prodrla u tajne američke
porodice? Da nije bilo Niki, kad bih naučila da se smejem? A Ivon, mi hermosa ti
si mi dala pravu majku, krvnu majku, koja nije bila iza žice, već negde unutra.
Rina mi je ukrala ponos, ali mi je dala nešto više, naučila me je da iz ruševina
spasem, napabirčim ono što može da se obnovi i preproda.
Sve sam to nosila, izvajana svim rukama kroz koje sam prošla nemarno ili s
puno ljubavi, nevažno. Amelija Ramos, ta kučka s belom prugom tvora, naučila me
je da se borim za sebe, da udaram po rešetkama dok ne dobijem šta mi je potrebno.
Star je pokušala da me ubije, ali mi je takoñe kupila i prve visoke štikle, navela me
da razmišljam o bogu. Koga bih se sad odrekla?
A u plavom koferu s belom drškom, prva i poslednja sala Astridine umetničke
galerije. Postavljena sirovom belom svilora, ivica umrljanih crvenim, zamirisana
parfemom ljubičica.
U sve gušćem sumraku sivog popodneva sedela sam na podu, na izlizanom
tepihu koji su bojom umrljale generacije studenata. Ovo je bilo majčino doba dana,
sumrak, iako se u Berlinu zimi smrkavalo već u četiri nije bilo zapadnog sutona,
talasa po žutom pesku. Otvorila sam poklopac.
Miris njenih ljubičica uvek bi me rastužio. Bočica obojene vode bila je upravo
iste boje kao i bazen na Bulevaru Holivud. Sela sam pred majčin oltar i poslagala
crteže na providnoj plastici jedan na drugi, posmatrala rastavljene linije kako se
spajaju dok nisu stvorile sliku njenog proflla. Pisma uvezana bodljikavom žicom
ugnezdila su se na dno kofera, zajedno s tarot kartama, dama štapova na vrhu. Niz
staklenih krhotina visio je o poklopcu, prevukla sam prstom preko njih tako da su
zazvonile, i zamislila vetar u eukaliptusu po toploj letnjoj noći.
Dopisivale smo se dvaput mesečno, koristeći prodavnicu stripova blizu
univerziteta kao poštanski pregradak. Ponekad bi mi njena gospoña advokat
poslala nešto novca preko Hane Grin iz Kelna plaćali bi joj za pesme ili se,
verovatnije, grebala od obožavalaca. Rekla sam joj da ne želim da znam za njene
pripreme za suñenje, ali se u pismima hvalisala univerzitetskim ponudama
Amherst, Stenford, Smit. Mahala je šargarepom zelenih univerzitetskih kompleksa.
Zamislila sam sebe kao profesorkinu kćer, kako se biciklom vozim na predavanja.
Konačno bih mogla da nosim kaput od kamilje dlake, igram odbojku, sve plaćeno
unapred. Kako bih bila bezbedna, zakriljena, sve bi bilo odlučeno u moje ime.
Ponovo bih mogla da budem dete, mogla bih da počnem iz početka. Sigurna sam
da ne želim da se vratim kući?
Dirnula sam šiljak bodljikave žice, zvecnula zvončićima. Lepota i ludilo, zar
ne? Upravo se to vaga na terazijama noći.
18 Re: Janet Fitch - Beli oleander Sre Feb 15, 2012 12:37 am
Margita
Administrator
KASNIJE SAM LEGLA pod perjani jorgan, potpuno odevena, ne da bih
spavala već da se ugrejem. Grejalica je zujala i izbacivala poznati smrad spaljene
kose. Okna behu zaleñena, a u sobi mi se dah maglio. Slušala sam kasetu, grupa po
imenu Magenta, naši prijatelji smatrali su da je otkačeno što poznajemo pevačicu,
Niki Kolet. Sledećeg meseca trebalo je da nastupe u Frankfurtu, već smo kupili
karte, organizovali prenoćište. I dalje sam se čula s Ivon za Božic, živela je u
Hantington Biču s bivšim marincem po imenu Herbert, s kojim je imala sina,
Herberta Mlañeg.
Cekala sam Pola da doñe kući, bila sam gladna. Po dogovoru je trebalo da
kupi hranu posle sastanka sa štamparom, povodom svoje sledeće knjige grafika.
Pokušavao je da nañe nekoga ko će je odštampati jeftino i pristati na procenat od
prodaje. Njegov prethodni nemački izdavač umro je od prekomerne doze u jesen i
vratio nas tamo gde smo i bili. Meñutim, unapred je prodao dvesta primeraka, što
uopšte nije loše.
Došao je oko devet, izuo čizme i zavukao se pod pokrivač. Držao je masnu
papirnu kesu ćevapa iz obližnjeg turskog restorana brze hrane. Stomak mi je
zavijao. Pol mi dobaci novine. „Čik pogodi“, reče.
Bilo je to sutrašnje izdanjt Internešenel Herald tribjuna, još je mirisalo na
štamparsku boju. Pogledala sam naslovnu stranu. Hrvatska, OPEK, pretnja
bombom u milanskoj „Skali“. Otvorila sam ih i videla naslov na trećoj strani:
ZATVORENA PESNIKINJA PROGLAŠENA NEVINOM POSLE DEVET
GODINA. Smešila se svojim poluosmehom, mahala kao krunisana glava po
povratku iz egzila, srećna, ali i dalje nepoverljiva prema masama. Pregurala je
suñenje bez mene. Bila je slobodna.
Pol je jeo svoj senñvič s ćevapima, ubacivao komadiće salate u kesu, dok sam
ja brzo čitala članak, šokiranija nego što sam očekivala da ću biti. Odbrana se
držala teze da je Beri počinio samoubistvo i namestio ga da izgleda kao ubistvo.
Zgrozila sam se što je to prošlo. Citirali su majku, rekla je koliko je zahvalna što je
pravda zadovoljena, jedva je čekala da legne u kadu? poroti je zahvalila iz sveg
srca. Rekla je da je dobila ponude da predaje, da objavi autobiografiju, da se uda za
milionerskog vlasnika fabrike sladoleda i da pozira za Plejhoj, i da će sve to
prihvatiti.
Pol mi je ponudio ćufte od povrća, odmahnula sam glavom. Najednom više
nisam bila gladna. „Ostaviću za kasnije“, rekao je i spustio kesu pored kreveta. U
dubokim smeñim očima videla su mu se sva pitanja. Nije morao da izusti ni reč.
Spustila sam mu glavu na rarne i zagledala se u kvadrate plave televizijske
svetlosti što je sa susednih prozora ulazila kroz zaleñene cvetove na našem oknu.
Pokušavala sam da zamislim kako se ona sada oseća. U Los Anñelesu je bilo
podne. Vedar sunčan februar, reklo bi se po fotografiji. Zamislila sam je u
hotelskoj sobi, ljubaznošću Suzan D. Valeris. nekom luksuznom apartmanu punom
cveća od dobronamernika, ona se budi na svežim čaršavima. Okupaće se u kadi
dvostruke širine i napisati pesmu gledajući zimske ruže.
Onda će možda dati nekoliko intervjua, ili iznajmiti kabriolet i provozati se
pored plaže? gde će pokupiti mlañića bistrih očiju s peskom u kosi, pa će s njim
voditi Ijubav dok ne bude zaplakao od lepote. Šta biste drugo radili kad vas
oslobode optužbe za ubistvo?
T eško sam mogla zamisliti da će svo ju radost ublažiti trenutkom tuge
trenutkom spoznaje cene svoga trijumfa. To od nje nisam mogla da očekujem.
Meñutim, videla sam njeno kajanje, koje nije imalo nikakve veze s Berijem ni s
bilo kim drugim, bio je to poklon pružen bez znanja o ceni, koju u ono vreme nije
još mogla da proceni a mogao je da bude težak kao oplakivanje, konačan kao grob.
Ma koliko me bila oštetila, ma koliko mana imala, ma koliko užasne bile njene
greške, moja me je majka volela, van svake sumnje.
Mislila sam o njoj pred sudom, bez pešačke formacije rnojih laži. Ogoljena
dama, završnicom je vladala sama.
Pol je smotao cigaretu od ,dram“ duvana, iz kesice je izvadio niti nalik
vlasima, otkinuo višak s krajeva, zapalio je šibicom koju je kresnuo o kutiju u
funkciji stočića. „Hoćeš da joj se javiš?“
Nismo mogli sebi da priuštimo telefon. Oskar Šajn nam je dopuštao da se
služimo njegovim.
„Suviše je hladno.“
Pušio je pepeljaru je spustio na grudi. Uzela sam mu cigaretu, povukla dim,
vratila je. Toliko smo toga prošli zajedno. Od stana na Svetom Marku, preko
straćare u južnom Londonu, neizolovane barže u Amsterdamu, do Ulice Zenefelder
u Berlinu. Volela bih da je poznavao nekoga u Italiji ili Grčkoj. Nije mi bilo toplo
još otkad sam otišla iz Los Anñelesa.
,,Da li ikad poželiš da se vratiš kući?“ upitah Pola.
Sklonio mi je pepeo s lica. „Ovo je vek raseljenih osoba“? rekao je. „Ne
postoji povratak kući.“
Nije morao da mi kaže: plašio se da ću se vratiti. Da ću postati američka
studentkinja s tri obroka u menzi, hokejom na travi i engleskom književnošću, i da
ću mu prepustiti zaostavštinu štićenice. Cela je tu. S jedne strane stajali su gospoña
Aker i stanarina moj kašalj, Polove grafike. S druge stan s grejanjem, pristojna
hrana i neko ko bi se starao o meni.
Nikad mu nisam rekla da sam se katkad osećala stara. Život nam je bio
depresivan. Ranije nisam smela da razmišljam o tome, ali sad, kad je izašla, kako
sam mogla da ne mislim? Pored toga, Oskar Sajn se raspitivao može li da se nañe
sa mnom nasamo, izvede me na večeru, hteo je sa mnom da razgovara o izložbi.
Držala sam ga na odstojanju, ali nisam znala koliko ću još izdržati. Bio mi je
privlačan, medvedast čovek s kratkom sedom bradom. Ponovo bih se podala ocu.
Da nije bilo Pola, uradila bih to mesecima ranije. Ali Pol mi je bio više od dečka.
Bio je ja.
Sad me je još i majka zvala, nisam morala da upotrebim telefon. Mogla sam
da je čujem. Moja krv šaputala je njeno ime.
Zurila sam u njenu fotografiju mahala je pod kalifornijskim suncem. Upravo u
ovom času bila je na slobodi. Vozala se naokolo, spremna da počne iznova, ipak
prava Amerikanka nakon svega. Razmišljala sam o svom životu«, nabijenom u
kofere pored zida o oblicima koje sam primala o svim svojim ličnostima. Sada bih
mogla postati kći Ingrid Magnusen na Stenfordu ili Smitu, odgovarati na tiha
uzbuñena pitanja njene nove dece. Ona je tvoja majka? Kakva je u stvari? Mogla
sam to. Umela sam da trgujem svojom tragičnom prošlošću, umešno sam
otkrivala ožiljke, svoj status štićenice, veštinu sam usavršila sa Džoan Piler.
Ljudi su me prihvatali, pretvarali me u svoj projekat, svog kućnog ljubimca. Igrali
su ulogu mojih zatočnika, a ja sam im to dozvoljavala. Nisam prošla sve ovo da bih
završila na rečnom dnu meñu automobilskim olupinama.
Ponovo postati kći svoje majke. Igrala sam se tom idejom kao dete ćebetom,
provlačila je kroz prste. Ponovo se izgubiti u plimi njene muzike. Ideja zavodljivija
od bilo kog muškarca. Da li je zaista bilo prekasno za detinjstvo? za ponovno
uvlačenje u retortu, za rastapanje na vatri za uskrsnuće bez uspomena? Feniks
mora da izgori... Kako mogu? Toliko mi je vremena trebalo da se oslobodim njene
senke, da dišem samostalno, makar i u ovoj Evropi od spaljenih dlaka iz grejalice.
Ležala sam u Polovom naručju, sećala se kako smo prošle godine otišli u
Dansku da nañemo Klausa Andersa. Locirali smo ga u Kopenhagenu. Živeo je u
zapuštenom stanu s decom, smrdelo je na terpentin i ustajalo mleko. Žena mu je
bila na poslu. Bilo je tri po podne kad smo došli bio je odeven u plavi kućni ogrtač
umrljan bojom. Zatekli smo dvoje dece mlañe od pet godina moju polusestru i
polubrata iz njegovog trećeg ili četvrtog braka gledali su televiziju sa kauča.
Devojčica je u kosi imala džem od jagoda, bebu je trebalo prepoviti, a ja sam
videla da se lanac katastrofe proteže i popreko, jednako kao i uzduž.
Slikao je biomorfna apstrakcija koja je ličila na cipelu s kosom. Ponudio nas
je ,,karlsbergomu i pitao za moju majku. Ja sam pila i uglavnom puštala Pola da
priča. Moj otac. Njegovo lepo čelo, dugački nos isti kao moj. Glas Ijuljuškav od
naglaska, vickast čak i kad iskazuje tugu. Čovek koji nikad ništa nije shvatao
ozbiljno, a ponajmanje sebe. Bio je zadovoljan što se bavim umetnošću, nije se
iznenadio što je majka u zatvoru, žalio je što se nikad nismo upoznali. Želeo je da
nadoknadi propušteno vreme, ponudio nam je da ostanemo, možemo da spavamo
na kauču, mogla bih da mu pomažem oko dece. Imao je šezdeset jednu godinu i
bio toliko običan.
Dok sam sedela u njegovoj dnevnoj sobi, osetila sam se kao moja majka
osuñivala sam i njega i njegovu musavu decu i televizor koji se nikad nije gasio.
Stari kauč od futona, izgrebani stočič s prstenastim flekama od čaša. Platna na
zidovima, inkrustacije nalik masivnim koralima i raku debelog creva. Jeli smo sir i
hleb džem od jagoda iz velike tegle. Dala sam mu adresu pro~ davnice stripova,
rekla da ćemo biti u kontaktu. Tada sam prvi put u životu osetila da želim da
odem? da budem prva koja će izaći iz sobe.
Kasnije smo otišli u studentski bar blizu univerziteta, gde sam se temeljno
napila pa sam povraćala na ulici. Pol me je smestio u poslednji voz za Berlin.
Sad sam u krevetu uhvatila Pola za ruku desnom za levu, preplela svoje prste
s njegovima. Šake mi behu krupne i bele poput zime identitet mi se utkao u vrtloge
na jagodicama. Polove su pak bile crne od graflta, mirisale su na „dram“ i ćevape.
Dlanovi su nam bili iste veličine., ali njegovi prsti behu duži pet centimetara.
Njegove predivne ruke. Uvek sam se nadala da će ih naša deca ako ih ikad budemo
imali, naslediti.
„I šta je bilo sa štamparom?“ upitah.
„Hoće gotovinu“ reče Pol. „Zamisli.“
Okretala sam naše šake, da bismo ih odgledali sa svih strana. Prstima je
praktično dodirivao moje članke. Prevlačila sam prste preko njegovih tetiva,
razmišljajući da za manje od jednog dana mogu da se vratim u SAD. Mogla bih da
postanem kao mo ja majka kao Klaus. Bila je to moja baština, zar ne? da svlačim
živote kao zmija kožu da stvaram nove istine za svaku novu stranicu, da izgubim
moralno pamćenje.
Neću sramotu. Radije bih umrla od gladi. Znala sam kako to izgleda., nije
teško.
Osvrnula sam se po našem stanu, po zidovima ruiniranim od kiše? po
oskudnom nameštaju, izgrebanom ormaru od šperploče koji smo našli na ulici?
prašnjavoj plišanoj zavesi koja je sakrivala našu majušnu kuhinju. Po Polovom
crtačkom stolu, njegovim papirima i perima. I po koferima, poslaganim uza zid
tako da su zapremali ostatak prostora na podu. Naš život. Feniks mora da izgori,
rekla je moja majka. Pokušala sam da zamislim plamen, ali je bilo previše hladno.
„Možda ću prodati muzej“? rekoh.
Pol je prevlačio prst preko mojih čipkastih ožiljaka od psećih ujeda. „Mislim
da si Oskaru rekla da nećeš.“
Slegnuh ramenima. Nikad neću dopreti do dna onoga što se nalazi u tim
koferima, tih žena tih muškaraca? njihovog značaja za mene. Te sale bile su samo
početak, U koferima su stajali koferi koje još nisam ni počela da raspakujem.
Hoćes da se sećaš samo se sećaj.
Zavukia sam ruke pod njegovu vunenu košui ju koju sam rnu kupila na
buvljoj pijaci. Trznuo se od hladnoće, a onda rne je pustio da ugrejem šake na
njegovim mršavim rebrima. Dok smo se stapali u zagrljaj tiho mrmljajući jedno
drugom u vrat, Herald tribjun je skliznuo s jorgana i pao na pod u tihom slapu
sahranivši moju majku meñu ostale naslove, vesti o drugim krizama i ličnostima.
Skinuli smo jakne i pantalone da bismo vodili Ijubav, ali smo zadržali majice i
čarape. Znala sam da sam odabrala. Ovo, sada, koferi, Pol. To je moj život, odlika
a ne zabluda urezana vatrom u kamenu.
KASNIJE sam ležala i posmatrala šare na prljavim zidovima., efekat svetla
koje je s ulice sjalo kroz naše prozore, gravirane oblike nalik ptičjim nogama.
Pored mene je Pol spavao s jastukom preko glave rezultat njegovih godina u
staratel jskim porodicama, da ne bi čuo više nego što mora. Izvukla sam se ispod
pokrivača, obukla ledene krute farmerice i džemper upalila vatru ispod čajnika da
napravim „neskafe“. Šta bih samo dala za šolju Olivijine jake crne kafe tako crne
da nije bledela čak ni kad biste sipali mleko. Smotala sam cigaretu od Polovog
„drama“ i čekala da voda provri.
U Kaliforniji je bilo tri sata. Polu nikad neću reći koliko želim ña budem
tamo, da se s majkom, u otvorenom „mustangu“? vozim duž obale kroz osunčani
februar zamirisan žalfijom, da pokupim nekog neznanca koga je rnore izbacilo na
obalu, čoveka sa ogrlicom od školjki oko prelepog vrata. Kad bih Polu rekla koliko
mi nedostaje Los Anñeles,, pomislio bi da sam poluñeia. Ali jeste mi neñostajalo to
zatrovano mesto, gulag napuštene ñece, arhipelag kajanja. Već sad sam žudela za
njim, za vrelim vetrom s mirisom kreozota i lovorovog ruja, šuštanjem eukaliptusa,
za razbacanim noćnim zvezdama. Setila sam se onog srušenog golubarnika iza
kuće na Trgu svetog Andrije, o kome je majka jednom napisala pesmu. Silno ju je
mučilo što golubovi ne žele da odu, iako se ograda odavno srušila, zidovi raspali.
Meñutim., ja sam ih razumela. Tu su pripadali, u tu letnju senu, i oni i njihovi tužni
guguti što podsećaju na drvenu flautu. Gde god bili, trudiće se da se vrate na to
mesto. Kao poslednji preostali komad izgubljene slagalice.
Cajnik je zazviždao, napravila sam sebi instant kafu, dodala malo zgusnutog
mleka iz konzerve i zagledala se u dvorišne stanove naspram našeg starac gleda
televiziju i pije raki ju od mente, muškarac pere sudove žena slika dok je na drugo j
strani globusa Kalifornija bleštala, čuvala iskrzani rub veka u vedrom popodnevu s
aromom ljubavi i ubistva. U stanu ispod našeg plakalo je novoroñenče, ritmično, u
visokom tankom napevu.
Pritisla sam šaku na zaleñeno okno, pustila telesnu toplotu da otopi led,
ostavila savršen obris u tami. Meñutim, razmišljala sam o svetlu koje se promaljalo
iza belih zavesa o mirisu okeana i žalfije i sveže opranog rublja. Glasovi i muzika,
krckavi snimak Ditrihove kako peva ,Jch bin von Kopfbis Fuss“ uzdizao se sa
dvorišta ali sam ja u svojoj glavi čula jednolične krike crvenorepog mišara?
slabašne šušnje guštera u suvoj jaruzi? šumor palmi i skoro nečujan uzdah otpalih
latica ruže. U tamnom otisku šake videla sam svoju zamućenu sliku, ali i majčino
lice kako blista na krovu nesaznatljivog grada kako razgovara s gotovo punim
mesecom. Zelela sam da čujem šta govori. Želela sam ponovo da omirišem onu
spaljenu ponoć, da osetim onaj vetar. Beše to tajna želja, kao pesma koju
neprestano pevušim, ili ljubav prema nekome koga nikad ne mogu imati. Kuda god
da odem, moj kompas pokazivaće na zapad. Uvek ću znati koliko je sati u
Kaliforniji.
Beli oleander
Dženet Fič
oleander im. Otrovan evroazijski zimzeleni grm (Nerium oleander) mirisnih
belih., ružičastih ili purpurnih cvetova i spiralno rasporeñenih listova
[srednjovekovni lat. verovatno alteracija od knjiž. lat. lorandrum, alteracija od lat.
rhododendron].
-American Heritage College Dictionary
Ovaj zapanjujući roman hvaljen zbog lirske lepote i pripovedačke snage.,
donosi nezaboravnu priču o majkama i kćerima njihovim dvosmislenim
savezništvima, i potrazi za ljubavlju i identitetom.
O pisanju Belog oleandera
Sa Dženet Fič razgovara Lora Miler, direktorka uredništva vebsajta
Salon.com
Odnedavno, život Dženet Fič nalikuje čaroliji. U četrdeset trećoj godini nakon
22 godine napornog literarnog rada i povremenog objavljivanja pripovedaka u
manjim književnim časopisima doživela je da njen prvi roman, Beli oleander,
postane nacionalni bestseler. Meñutim ,Beli oleander nije bajka. To je priča o
Astrid Magnusen, kćeri lepe., nemilosrdne pesnikinje Ingrid. Majka i kći u Venis
Biču žive lutalačkim boemskim životom ko~ jim vlada Ingridino rigorozno
shvatanje lepote (tri bela cveta u običnoj staklenoj vazi jesu izvod njene estetike) i
njen prezir prema emocionalnoj slabosti. Nakon što Ingrid snishoñljivo stupi u
avanturu s čovekom bez naročitih kvaliteta, zaljubi se u njega i na kraju bude
ostavljena, ona ga otruje i dospeva u zatvor. Potom počinje Astridino putovanje
kroz niz starateljskih domova, i u svakom ona uči o seksu, novcu, Ijubavi,
nezavisnosti, hrabrosti besu i višestrukim putevima ka punoj ženstvenosti.
Pričajte mi o nastanku Belog oleandera.
Prvo sam osmislila Ingrid. U stvari, ona je bila protagonistkinja jedne
pripovetke, crnohumorne. U 11. veku živela je japanska književnica Sei Šonagon.
Bila je dvorska dama jedne carice iz perioda Hejan.
Ona je napisala Knjigu snova.
Da. Reč je o društvu zasnovanom na estetici. Vojnici su napredovali u skladu
sa svojim poetskim umećem. Naravno, hejansko carstvo nije dugo potrajalo. Satrti
su s lakoćom. Bilo je to vreme izuzetne prefinjenosti, gde bi aristokrate priredile
zabavu i izašle da posmatraju mesečinu u bari. Meñutim, nije bilo
konvencionalnog morala. Sei Šonagon mogla je da doživi da nekoga obezglave
ravno pred njenim očima, i reagovala bi: tjah, ionako nemam nikakve veze s tom
osobom. Ali ako bi neko pogrešno složio boje na odeći, obuzela bi je zgañenost
koju danima ne bi mogla da prevaziñe. Pomislila sam: ne bi li bilo zanimljivo
smestiti takav lik, estetu, što je aristokratska pozicija, u Ameriku s kraja 20. veka,
dati mu bedan posao i bedan stan, naterati ga da zarañuje za život i videti šta iz
toga proizlazi? Tako se pojavila Ingrid.
Ljudi su pročitali tu pripovetku i smučio im se moj lik, Ingrid. Nisu hteli ni za
tren da se smeste u njenu kožu. Nisu želeli da se identifikuju; govorili su: „Ona je
čudovište, ne može takva da ti bude protagonistkinja. Daj joj saradnika, prijatelja,
nekoga kroz čije ćemo je oči videti.“ I tako sam joj dala kćer. Najednom, stvar je
prestala da bude zabavna. Kad vam je roditelj sklon ekstremima, stvar nimalo nije
zabavna. Tada se i ton promenio, i perspektiva, pa sam dobila nešto sasvim
drugačije i mnogo bolje.
Tada ste napisalipripovetku i...
Napisala sam pripovetku i poslala je na više adresa. Svu svoju kraču prozu
šaljem Ontario rivjuu jer je njihova urednica Džojs Kerol Outs a za n ju mislim da
je fantastična. Pripovetku su odbili, ali sam dobila i kratku primedbu: „Predugačko
za nas. Dopada nam se? ali više liči na prvo poglavlje romana.“ Pomislila sam: Oh
Džojs Kerol Outs smatra da je ovo prvo poglavlje romana. Stoga sam počela da
pišem roman, trudeći se da nastavim pripovetku i da smislim šta se desilo s Ingrid i
Astrid.
Da li ste već na samom početku zamislili da će Ingrid propasti zbog
Ijubavne avanture?
Apsolutno. To je uobičajeno iskustvo. Mndge žene ulaze u vezu s muškarcem
za koga je prilično jasno da im ne odgovara i da će izigrati njihova pravila, ali ih
svejedno privlači na neki nepoznat način. A on čak i ne shvata koliko se žrtvujete
da biste bili s njim, pa vas još i ostavi! [Smeh.] Nakon toga, vi ste toliko besni na
sebe što ste prekršili sopstvena pravila i besni na njega što nije shvatio šta je
odbacio. Ukoliko ste ekstremno neuravnotežena osoba, tada vas samo korak deli
od potpune razgoropañenosti.
Da li je ideja o Astridinom životu u nizu starateljskih porodica proizašla iz
ideje da će Ingrid završiti u zatvoru?
Kad se desi ubistvo, prvo je pitanje: da li je hapse ili ne? Ako je ne hapse, u
čemu je suština? Time se negira čin. Uvek me je brinula sudbina dece u našem
društvu ukoliko ostanu bez ikoga ko bi se brinuo o njima. Toga sam uvek bila
svesna, i naravno da bi Astrid završila u starateljskim porodicama i počela bi da se
seli od kuće do kuće i da stvarno upoznaje različite komponente našeg društva.
Ono više nije unitarno, znate; veoma je rasparčano. Dovoljno je da samo pogledam
po svom bloku u Silver Lejku [Los Anñeles] i u svakoj kući nalazim drugačiji
svemir. Pedeset potpuno različitih svetova, a ko bi to video bolje od detetaštićenika?
Ovoje vašprvi roman?
Ovo je prvi roman koji je ugledao svetlost dana.
Pričajte mi više o svom književnom životu do ovog trenutka.
Oh, duga i tužna priča. Ne priča o hrabrosti i borbi. Počela sam da pišem u
dvadeset drugoj godini. Trebalo je da postanem istoričar. A onda sam shvatila da u
svetu ne postoji samo prošlost.
Nisam želela da ostatak života provedem u biblioteci. Želela sam da budem
Anais Nia, da imam avanture i izgledam glamurozno. Kakva potpuno pogrešna
predstava o životu književnika!
A zatim?
Pisala sam pripovetke. Neko vreme sam studirala film. Pisala sam scenarija, i
to užasna. Tada sam shvatila: ako već nikad neću zarañivati od pisanja, ako nikad u
životu neću ništa prodati, onda ijiogu komotno da radim ono što mi se sviña. Jer
bih onda, bez obzira na sve, provela život radeći ono što hoću. Stoga sam se vratila
prozi, i prosto pisala i učila. Morala sam da učim da pišem. Zelja se bila rodila pre
sposobnosti. Da vidimo, prozom sam počela da se bavim 1978. ili 1979., a film
sam studirala jedan semestar čak ni toliko. Bio je to potpuni debakl.
Zašto?
Zato što sam u suštini pisac. Da biste pravili filmove, morate da imate
beskrajnu energiju, morate da radite i sarañujete s drugima zaista, zaista dobro, a ja
sam kontemplativnijeg karaktera. Volim da sedim u kući i razmišljam, mnogo
razmišljam. I da imam vremena za čitanje i razmišljanje i šetanje psa. A život u
automobilu, brza hrana tri puta dnevno, stalno ubeñivanje ljudi da urade ovo ili
ono... Jednostavno, nisam to mogla. Na filmu stvari oživotvoravate u fizičkoj
stvarnosti. A fizička stvarnost je neposlušna. Mogu ja da napišem: „Ona ga podiže
i vuče na krevet“, ali ako ona ne može da ga podigne, pa počnete da se prepirete,
onda vam odoše dva sata, a Ijudi počnu da odlaze uz reči: „Hej, moram da idem.“
Bila je to greška, ali sam makar to ustanovila. Bilo je grozno. Plakala sam svakog
jutra kad bih se probudila i morala iznova to da radim. Muž mi je rekao: ma batali
to, batali.
Stoga sam se vratila prozi. Postala sam novihski urednik u Koloradu. Bila sam
urednik/reporter/fotograf, unosila sam tekst prelamala ga. To sam radila dve
godine, što je vrlo zahtevan posao.
A kad sam 1987. dala otkaz, te prve godine napisala sam 18 pripovedaka i od
onda stalno pišem. Prošlo je 20 godina otkad sam počela time da se bavim. Prvu
pripovetku objavila sam 12 godina kasnije. Moj „uspeh preko noći“ rezultat je
dvadesetogodišnjeg učenja. Najvećim delom to je odlučnost i potraga za učiteljem
koji ima ono što vama nedostaje.
Kejt Brejverman opisujete kao svog mentora, a ne kao ucitelja. Ispričajte
mi nešto o vašem odnosu.
Imala sam učitelje koji nisu ostvarili poseban uticaj, ali kad neko potpuno
preobrazi vaš svet, onda je to mentor. Neko ko me konstantno izaziva i ko
pooštrava merila, upravo mi je to trebalo. A mane je napadala kao da su u pitanju
lične uvrede. Veoma je epigramatična. Formuliše stvari tako da vam se urežu u
mozak. Sećam se da sam joj jednom donela neki rani rad. Bila sam bivši novinar,
stoga vrlo direktnog, pešačkog stila. Trudila sam se da zaista pogodim u metu, pa
sam joj donela priču, a ona je rekla: „Znate, mogli biste zaista dobro da zarañujete
pišući ljubavne romane. Dobre su to pare, mogli biste to da radite.“ Sećam se da
sam izašla, sela u kola i rasplakala se. Hoću li ikad naučiti? Ako napišete tupu
rečenicu, rekla bi: „Šta ste uradili, poslali ovo faksom?“ Zahtevala je vrhunski
nivo, rečenicu po rečenicu, i vrlo je jasno stavljala do znanja, nimalo blago, ako
rečenica nije upečatljiva.
Da lije takoñe pružala savete ilipodršku u vezi sa negubljenjem nade ako iz
spoljašnjeg sveta ne stižu reči hvale?
Držala se stanovišta da će uvek biti teško, da morate prihvatiti odbacivanje i
teškoće umetničke karijere ako uopšte želite da uspete. Naime, ljudi koji pogrešno
smatraju da će sve to biti lako i glamurozno upravo su oni kojima razočaranje neće
dopustiti da opstanu.
Kako je Beli oleander objavljen?
Otišla sam na konferenciju književnika u Skvo Veli. Jednog dana za
govornicu je izašao jedan vrlo pametan čovek i rekao neke vrlo tačne stvari, a ja
sam se složila sa svime što je rekao o rukopisima urednik Majkl Pič. I pomislila
sam: čoveče, upamtiću ovog tipa. A kad napišem roman., poslaću ga njemu. Zato
sam ga i poslala njemu. Trebalo mu je vremena., nekoliko meseci. Rukopis je
stigao i do nekoliko drugih izdavača koji su ga odbili, ali ga je Majkl na kraju
prihvatio.
Potom vam se desila Opra. Kakoje to izgledalo?
Bila sam na poslu. Jedan dan nedeljno radila sam u vladinoj agenciji za
odnose. Bavila sam se njihovim štampanim materijalima, znate, brošurama i
pismima, i lektorisala sam izveštaje na engleskom. Radila sam sve: javljala se na
telefon, plaćala račune. Jednog dana telefon je pozvonio, a ja sam čula taj dobro
poznat glas.
Da li vam se ona lično javila?
Da. Ispričala je šta je imala a ja sam samo sedela otvorenih usta. Jednostavno
sam sišla s uma od zapanjenosti. Toga dana sam., ispostavilo se, platila sve račune
ali sam sve čekove stavila u pogrešne koverte. Trebalo im je nekoliko nedelja da
sve to razmrse.
Ljudi u izdavastvu imajupodeljena mišljenja o Opri. Knjizevnim svetom vlada
refleksnapretpostavka da televizija ne može učiniti ništa dobro.
Mislim da se Opra prihvatila misije da na različite načine poboljša život
prosečnog Amerikanca. Jedan od tih načina jeste dovoñenje književnosti pred Ijude
koji inače nemaju naročito zahtevan literarni ukus, kako bi im se pokazalo da
knjige mogu biti i više od zabave. Da mogu menjati ljude, da mogu da nas otvore,
učine nas boljim Ijudima. Imam malo svetilište posvećeno Opri, njenu fotografiju.
Tu svakog dana stavljam sveže cveće i malo tamjana. Osećam da je ona svetica
zaštitnica savremene književnosti.
Jedna od meni omiljenih stvari u ovoj knjizi jeste to što dozvoljavate Ingrid
da bude potpuno zla. Time priča dobija mnogo vitalnosti. U prozi toga ponekad
nema dovoljno.
Ona je veoma jednostrana. A teško je biti dete jednostrane osobe jer se sve
odvija u jednom smeru. Takvi ljudi nisu dobri slušaoci. Kad pogledaju dete, ne
pomisle: „Oh, izgleda da je tužna. Pitam se šta ne valja.“ Ingrid nije želela da
otvori tu konzervu s crvima, jer bi time ograničila sopstvenu slobodu. A težila je za
ostvarenjem svoje vizije sebe. Svi smo mi takvi u nekoj meri, a što smo odlučniji
da nešto postignenm, to smo više takvi. Dete je u stanju kompletno da vas obuzme,
ukoliko mu dopustite. Meñutim, sasvim je prirodno što želi da vas zaposedne, što
pokušava. Zato je materinstvo ples izmeñu sopstvenih i dečjih potreba. A Ingridin
promašaj sastoji se u tome što je dobila kćer, ali je odbila da pleše s njom.
Neprestano je odbijala da je pogleda i kaže: „Sta sada treba mom detetu?“
Meñutim, volela ju je. Volela ju je na svoj način.
Jeste li strahovali da ćete u stvaranju tog lika otići predaleko?
Ne. Mislim da svako od nas u sebi ima crtu nehajnosti prema drugima, crtu
koja želi samo apsolutnu slobodu. Meñutim, saosečajnošću je obuzdavamo,
shvatamo da nam na duge staze odnosi pružaju mnogo toga, ali i da moramo da se
odreknemo kako bismo dobili. A Ingrid je spremna da žrtvuje sve zarad svoje lične
slobode.
Šta vam je predstavljalo najveći problem u stvaranju tog lika?
Oh, uživala sam stvarajući je, jer je njen jezik toliko lep. A snaga volje je
najvažnija osobina književnog lika. Ako je lik snažan,vi se onda vozite vozom, a
lik je lokomotiva. Ako vaši likovi ne znaju šta žele, ako lutaju od tačke do tačke,
onda vi sami vučete voz što je daleko napornije. Dopada mi se Ingrid. Razumem
je. Ona je čudovište. Ima neverovatne mane ali i neverovatnu inteligenciju i
dovitljivost, a takoñe iskazuje i neke skrivene želje mnogih Ijudi. Mi smo bolji od
nje više brinemo o drugim Ijudima, ali mislim da je na nekom nivou ona sasvim
razumljiva.
Beli oleander je kalifornijski roman. Kalifomija igra neobičnu ulogu u
nacionalnoj mašti, i zatoje Ijudima iz drugih sredina teško da u glavipovežu
Kalifomiju s književnošću.
To je počelo dvadesetih godina. Kaliforniju su ljudi doživeli kao centar
hedonizma, a kako književnost može da proistekne iz čistog hedonizma? Kako
dublje poimanje ljudske prirode može da ponikne na mestu gde ljudska priroda ne
postoji, gde niko nema nikakve probleme ni brige? Što je očigledno, potpuna
fantazija. Cak i u raju postoje kćeri i majke i razočaranja, borba i sve ostalo.
spavala već da se ugrejem. Grejalica je zujala i izbacivala poznati smrad spaljene
kose. Okna behu zaleñena, a u sobi mi se dah maglio. Slušala sam kasetu, grupa po
imenu Magenta, naši prijatelji smatrali su da je otkačeno što poznajemo pevačicu,
Niki Kolet. Sledećeg meseca trebalo je da nastupe u Frankfurtu, već smo kupili
karte, organizovali prenoćište. I dalje sam se čula s Ivon za Božic, živela je u
Hantington Biču s bivšim marincem po imenu Herbert, s kojim je imala sina,
Herberta Mlañeg.
Cekala sam Pola da doñe kući, bila sam gladna. Po dogovoru je trebalo da
kupi hranu posle sastanka sa štamparom, povodom svoje sledeće knjige grafika.
Pokušavao je da nañe nekoga ko će je odštampati jeftino i pristati na procenat od
prodaje. Njegov prethodni nemački izdavač umro je od prekomerne doze u jesen i
vratio nas tamo gde smo i bili. Meñutim, unapred je prodao dvesta primeraka, što
uopšte nije loše.
Došao je oko devet, izuo čizme i zavukao se pod pokrivač. Držao je masnu
papirnu kesu ćevapa iz obližnjeg turskog restorana brze hrane. Stomak mi je
zavijao. Pol mi dobaci novine. „Čik pogodi“, reče.
Bilo je to sutrašnje izdanjt Internešenel Herald tribjuna, još je mirisalo na
štamparsku boju. Pogledala sam naslovnu stranu. Hrvatska, OPEK, pretnja
bombom u milanskoj „Skali“. Otvorila sam ih i videla naslov na trećoj strani:
ZATVORENA PESNIKINJA PROGLAŠENA NEVINOM POSLE DEVET
GODINA. Smešila se svojim poluosmehom, mahala kao krunisana glava po
povratku iz egzila, srećna, ali i dalje nepoverljiva prema masama. Pregurala je
suñenje bez mene. Bila je slobodna.
Pol je jeo svoj senñvič s ćevapima, ubacivao komadiće salate u kesu, dok sam
ja brzo čitala članak, šokiranija nego što sam očekivala da ću biti. Odbrana se
držala teze da je Beri počinio samoubistvo i namestio ga da izgleda kao ubistvo.
Zgrozila sam se što je to prošlo. Citirali su majku, rekla je koliko je zahvalna što je
pravda zadovoljena, jedva je čekala da legne u kadu? poroti je zahvalila iz sveg
srca. Rekla je da je dobila ponude da predaje, da objavi autobiografiju, da se uda za
milionerskog vlasnika fabrike sladoleda i da pozira za Plejhoj, i da će sve to
prihvatiti.
Pol mi je ponudio ćufte od povrća, odmahnula sam glavom. Najednom više
nisam bila gladna. „Ostaviću za kasnije“, rekao je i spustio kesu pored kreveta. U
dubokim smeñim očima videla su mu se sva pitanja. Nije morao da izusti ni reč.
Spustila sam mu glavu na rarne i zagledala se u kvadrate plave televizijske
svetlosti što je sa susednih prozora ulazila kroz zaleñene cvetove na našem oknu.
Pokušavala sam da zamislim kako se ona sada oseća. U Los Anñelesu je bilo
podne. Vedar sunčan februar, reklo bi se po fotografiji. Zamislila sam je u
hotelskoj sobi, ljubaznošću Suzan D. Valeris. nekom luksuznom apartmanu punom
cveća od dobronamernika, ona se budi na svežim čaršavima. Okupaće se u kadi
dvostruke širine i napisati pesmu gledajući zimske ruže.
Onda će možda dati nekoliko intervjua, ili iznajmiti kabriolet i provozati se
pored plaže? gde će pokupiti mlañića bistrih očiju s peskom u kosi, pa će s njim
voditi Ijubav dok ne bude zaplakao od lepote. Šta biste drugo radili kad vas
oslobode optužbe za ubistvo?
T eško sam mogla zamisliti da će svo ju radost ublažiti trenutkom tuge
trenutkom spoznaje cene svoga trijumfa. To od nje nisam mogla da očekujem.
Meñutim, videla sam njeno kajanje, koje nije imalo nikakve veze s Berijem ni s
bilo kim drugim, bio je to poklon pružen bez znanja o ceni, koju u ono vreme nije
još mogla da proceni a mogao je da bude težak kao oplakivanje, konačan kao grob.
Ma koliko me bila oštetila, ma koliko mana imala, ma koliko užasne bile njene
greške, moja me je majka volela, van svake sumnje.
Mislila sam o njoj pred sudom, bez pešačke formacije rnojih laži. Ogoljena
dama, završnicom je vladala sama.
Pol je smotao cigaretu od ,dram“ duvana, iz kesice je izvadio niti nalik
vlasima, otkinuo višak s krajeva, zapalio je šibicom koju je kresnuo o kutiju u
funkciji stočića. „Hoćeš da joj se javiš?“
Nismo mogli sebi da priuštimo telefon. Oskar Šajn nam je dopuštao da se
služimo njegovim.
„Suviše je hladno.“
Pušio je pepeljaru je spustio na grudi. Uzela sam mu cigaretu, povukla dim,
vratila je. Toliko smo toga prošli zajedno. Od stana na Svetom Marku, preko
straćare u južnom Londonu, neizolovane barže u Amsterdamu, do Ulice Zenefelder
u Berlinu. Volela bih da je poznavao nekoga u Italiji ili Grčkoj. Nije mi bilo toplo
još otkad sam otišla iz Los Anñelesa.
,,Da li ikad poželiš da se vratiš kući?“ upitah Pola.
Sklonio mi je pepeo s lica. „Ovo je vek raseljenih osoba“? rekao je. „Ne
postoji povratak kući.“
Nije morao da mi kaže: plašio se da ću se vratiti. Da ću postati američka
studentkinja s tri obroka u menzi, hokejom na travi i engleskom književnošću, i da
ću mu prepustiti zaostavštinu štićenice. Cela je tu. S jedne strane stajali su gospoña
Aker i stanarina moj kašalj, Polove grafike. S druge stan s grejanjem, pristojna
hrana i neko ko bi se starao o meni.
Nikad mu nisam rekla da sam se katkad osećala stara. Život nam je bio
depresivan. Ranije nisam smela da razmišljam o tome, ali sad, kad je izašla, kako
sam mogla da ne mislim? Pored toga, Oskar Sajn se raspitivao može li da se nañe
sa mnom nasamo, izvede me na večeru, hteo je sa mnom da razgovara o izložbi.
Držala sam ga na odstojanju, ali nisam znala koliko ću još izdržati. Bio mi je
privlačan, medvedast čovek s kratkom sedom bradom. Ponovo bih se podala ocu.
Da nije bilo Pola, uradila bih to mesecima ranije. Ali Pol mi je bio više od dečka.
Bio je ja.
Sad me je još i majka zvala, nisam morala da upotrebim telefon. Mogla sam
da je čujem. Moja krv šaputala je njeno ime.
Zurila sam u njenu fotografiju mahala je pod kalifornijskim suncem. Upravo u
ovom času bila je na slobodi. Vozala se naokolo, spremna da počne iznova, ipak
prava Amerikanka nakon svega. Razmišljala sam o svom životu«, nabijenom u
kofere pored zida o oblicima koje sam primala o svim svojim ličnostima. Sada bih
mogla postati kći Ingrid Magnusen na Stenfordu ili Smitu, odgovarati na tiha
uzbuñena pitanja njene nove dece. Ona je tvoja majka? Kakva je u stvari? Mogla
sam to. Umela sam da trgujem svojom tragičnom prošlošću, umešno sam
otkrivala ožiljke, svoj status štićenice, veštinu sam usavršila sa Džoan Piler.
Ljudi su me prihvatali, pretvarali me u svoj projekat, svog kućnog ljubimca. Igrali
su ulogu mojih zatočnika, a ja sam im to dozvoljavala. Nisam prošla sve ovo da bih
završila na rečnom dnu meñu automobilskim olupinama.
Ponovo postati kći svoje majke. Igrala sam se tom idejom kao dete ćebetom,
provlačila je kroz prste. Ponovo se izgubiti u plimi njene muzike. Ideja zavodljivija
od bilo kog muškarca. Da li je zaista bilo prekasno za detinjstvo? za ponovno
uvlačenje u retortu, za rastapanje na vatri za uskrsnuće bez uspomena? Feniks
mora da izgori... Kako mogu? Toliko mi je vremena trebalo da se oslobodim njene
senke, da dišem samostalno, makar i u ovoj Evropi od spaljenih dlaka iz grejalice.
Ležala sam u Polovom naručju, sećala se kako smo prošle godine otišli u
Dansku da nañemo Klausa Andersa. Locirali smo ga u Kopenhagenu. Živeo je u
zapuštenom stanu s decom, smrdelo je na terpentin i ustajalo mleko. Žena mu je
bila na poslu. Bilo je tri po podne kad smo došli bio je odeven u plavi kućni ogrtač
umrljan bojom. Zatekli smo dvoje dece mlañe od pet godina moju polusestru i
polubrata iz njegovog trećeg ili četvrtog braka gledali su televiziju sa kauča.
Devojčica je u kosi imala džem od jagoda, bebu je trebalo prepoviti, a ja sam
videla da se lanac katastrofe proteže i popreko, jednako kao i uzduž.
Slikao je biomorfna apstrakcija koja je ličila na cipelu s kosom. Ponudio nas
je ,,karlsbergomu i pitao za moju majku. Ja sam pila i uglavnom puštala Pola da
priča. Moj otac. Njegovo lepo čelo, dugački nos isti kao moj. Glas Ijuljuškav od
naglaska, vickast čak i kad iskazuje tugu. Čovek koji nikad ništa nije shvatao
ozbiljno, a ponajmanje sebe. Bio je zadovoljan što se bavim umetnošću, nije se
iznenadio što je majka u zatvoru, žalio je što se nikad nismo upoznali. Želeo je da
nadoknadi propušteno vreme, ponudio nam je da ostanemo, možemo da spavamo
na kauču, mogla bih da mu pomažem oko dece. Imao je šezdeset jednu godinu i
bio toliko običan.
Dok sam sedela u njegovoj dnevnoj sobi, osetila sam se kao moja majka
osuñivala sam i njega i njegovu musavu decu i televizor koji se nikad nije gasio.
Stari kauč od futona, izgrebani stočič s prstenastim flekama od čaša. Platna na
zidovima, inkrustacije nalik masivnim koralima i raku debelog creva. Jeli smo sir i
hleb džem od jagoda iz velike tegle. Dala sam mu adresu pro~ davnice stripova,
rekla da ćemo biti u kontaktu. Tada sam prvi put u životu osetila da želim da
odem? da budem prva koja će izaći iz sobe.
Kasnije smo otišli u studentski bar blizu univerziteta, gde sam se temeljno
napila pa sam povraćala na ulici. Pol me je smestio u poslednji voz za Berlin.
Sad sam u krevetu uhvatila Pola za ruku desnom za levu, preplela svoje prste
s njegovima. Šake mi behu krupne i bele poput zime identitet mi se utkao u vrtloge
na jagodicama. Polove su pak bile crne od graflta, mirisale su na „dram“ i ćevape.
Dlanovi su nam bili iste veličine., ali njegovi prsti behu duži pet centimetara.
Njegove predivne ruke. Uvek sam se nadala da će ih naša deca ako ih ikad budemo
imali, naslediti.
„I šta je bilo sa štamparom?“ upitah.
„Hoće gotovinu“ reče Pol. „Zamisli.“
Okretala sam naše šake, da bismo ih odgledali sa svih strana. Prstima je
praktično dodirivao moje članke. Prevlačila sam prste preko njegovih tetiva,
razmišljajući da za manje od jednog dana mogu da se vratim u SAD. Mogla bih da
postanem kao mo ja majka kao Klaus. Bila je to moja baština, zar ne? da svlačim
živote kao zmija kožu da stvaram nove istine za svaku novu stranicu, da izgubim
moralno pamćenje.
Neću sramotu. Radije bih umrla od gladi. Znala sam kako to izgleda., nije
teško.
Osvrnula sam se po našem stanu, po zidovima ruiniranim od kiše? po
oskudnom nameštaju, izgrebanom ormaru od šperploče koji smo našli na ulici?
prašnjavoj plišanoj zavesi koja je sakrivala našu majušnu kuhinju. Po Polovom
crtačkom stolu, njegovim papirima i perima. I po koferima, poslaganim uza zid
tako da su zapremali ostatak prostora na podu. Naš život. Feniks mora da izgori,
rekla je moja majka. Pokušala sam da zamislim plamen, ali je bilo previše hladno.
„Možda ću prodati muzej“? rekoh.
Pol je prevlačio prst preko mojih čipkastih ožiljaka od psećih ujeda. „Mislim
da si Oskaru rekla da nećeš.“
Slegnuh ramenima. Nikad neću dopreti do dna onoga što se nalazi u tim
koferima, tih žena tih muškaraca? njihovog značaja za mene. Te sale bile su samo
početak, U koferima su stajali koferi koje još nisam ni počela da raspakujem.
Hoćes da se sećaš samo se sećaj.
Zavukia sam ruke pod njegovu vunenu košui ju koju sam rnu kupila na
buvljoj pijaci. Trznuo se od hladnoće, a onda rne je pustio da ugrejem šake na
njegovim mršavim rebrima. Dok smo se stapali u zagrljaj tiho mrmljajući jedno
drugom u vrat, Herald tribjun je skliznuo s jorgana i pao na pod u tihom slapu
sahranivši moju majku meñu ostale naslove, vesti o drugim krizama i ličnostima.
Skinuli smo jakne i pantalone da bismo vodili Ijubav, ali smo zadržali majice i
čarape. Znala sam da sam odabrala. Ovo, sada, koferi, Pol. To je moj život, odlika
a ne zabluda urezana vatrom u kamenu.
KASNIJE sam ležala i posmatrala šare na prljavim zidovima., efekat svetla
koje je s ulice sjalo kroz naše prozore, gravirane oblike nalik ptičjim nogama.
Pored mene je Pol spavao s jastukom preko glave rezultat njegovih godina u
staratel jskim porodicama, da ne bi čuo više nego što mora. Izvukla sam se ispod
pokrivača, obukla ledene krute farmerice i džemper upalila vatru ispod čajnika da
napravim „neskafe“. Šta bih samo dala za šolju Olivijine jake crne kafe tako crne
da nije bledela čak ni kad biste sipali mleko. Smotala sam cigaretu od Polovog
„drama“ i čekala da voda provri.
U Kaliforniji je bilo tri sata. Polu nikad neću reći koliko želim ña budem
tamo, da se s majkom, u otvorenom „mustangu“? vozim duž obale kroz osunčani
februar zamirisan žalfijom, da pokupim nekog neznanca koga je rnore izbacilo na
obalu, čoveka sa ogrlicom od školjki oko prelepog vrata. Kad bih Polu rekla koliko
mi nedostaje Los Anñeles,, pomislio bi da sam poluñeia. Ali jeste mi neñostajalo to
zatrovano mesto, gulag napuštene ñece, arhipelag kajanja. Već sad sam žudela za
njim, za vrelim vetrom s mirisom kreozota i lovorovog ruja, šuštanjem eukaliptusa,
za razbacanim noćnim zvezdama. Setila sam se onog srušenog golubarnika iza
kuće na Trgu svetog Andrije, o kome je majka jednom napisala pesmu. Silno ju je
mučilo što golubovi ne žele da odu, iako se ograda odavno srušila, zidovi raspali.
Meñutim., ja sam ih razumela. Tu su pripadali, u tu letnju senu, i oni i njihovi tužni
guguti što podsećaju na drvenu flautu. Gde god bili, trudiće se da se vrate na to
mesto. Kao poslednji preostali komad izgubljene slagalice.
Cajnik je zazviždao, napravila sam sebi instant kafu, dodala malo zgusnutog
mleka iz konzerve i zagledala se u dvorišne stanove naspram našeg starac gleda
televiziju i pije raki ju od mente, muškarac pere sudove žena slika dok je na drugo j
strani globusa Kalifornija bleštala, čuvala iskrzani rub veka u vedrom popodnevu s
aromom ljubavi i ubistva. U stanu ispod našeg plakalo je novoroñenče, ritmično, u
visokom tankom napevu.
Pritisla sam šaku na zaleñeno okno, pustila telesnu toplotu da otopi led,
ostavila savršen obris u tami. Meñutim, razmišljala sam o svetlu koje se promaljalo
iza belih zavesa o mirisu okeana i žalfije i sveže opranog rublja. Glasovi i muzika,
krckavi snimak Ditrihove kako peva ,Jch bin von Kopfbis Fuss“ uzdizao se sa
dvorišta ali sam ja u svojoj glavi čula jednolične krike crvenorepog mišara?
slabašne šušnje guštera u suvoj jaruzi? šumor palmi i skoro nečujan uzdah otpalih
latica ruže. U tamnom otisku šake videla sam svoju zamućenu sliku, ali i majčino
lice kako blista na krovu nesaznatljivog grada kako razgovara s gotovo punim
mesecom. Zelela sam da čujem šta govori. Želela sam ponovo da omirišem onu
spaljenu ponoć, da osetim onaj vetar. Beše to tajna želja, kao pesma koju
neprestano pevušim, ili ljubav prema nekome koga nikad ne mogu imati. Kuda god
da odem, moj kompas pokazivaće na zapad. Uvek ću znati koliko je sati u
Kaliforniji.
Beli oleander
Dženet Fič
oleander im. Otrovan evroazijski zimzeleni grm (Nerium oleander) mirisnih
belih., ružičastih ili purpurnih cvetova i spiralno rasporeñenih listova
[srednjovekovni lat. verovatno alteracija od knjiž. lat. lorandrum, alteracija od lat.
rhododendron].
-American Heritage College Dictionary
Ovaj zapanjujući roman hvaljen zbog lirske lepote i pripovedačke snage.,
donosi nezaboravnu priču o majkama i kćerima njihovim dvosmislenim
savezništvima, i potrazi za ljubavlju i identitetom.
O pisanju Belog oleandera
Sa Dženet Fič razgovara Lora Miler, direktorka uredništva vebsajta
Salon.com
Odnedavno, život Dženet Fič nalikuje čaroliji. U četrdeset trećoj godini nakon
22 godine napornog literarnog rada i povremenog objavljivanja pripovedaka u
manjim književnim časopisima doživela je da njen prvi roman, Beli oleander,
postane nacionalni bestseler. Meñutim ,Beli oleander nije bajka. To je priča o
Astrid Magnusen, kćeri lepe., nemilosrdne pesnikinje Ingrid. Majka i kći u Venis
Biču žive lutalačkim boemskim životom ko~ jim vlada Ingridino rigorozno
shvatanje lepote (tri bela cveta u običnoj staklenoj vazi jesu izvod njene estetike) i
njen prezir prema emocionalnoj slabosti. Nakon što Ingrid snishoñljivo stupi u
avanturu s čovekom bez naročitih kvaliteta, zaljubi se u njega i na kraju bude
ostavljena, ona ga otruje i dospeva u zatvor. Potom počinje Astridino putovanje
kroz niz starateljskih domova, i u svakom ona uči o seksu, novcu, Ijubavi,
nezavisnosti, hrabrosti besu i višestrukim putevima ka punoj ženstvenosti.
Pričajte mi o nastanku Belog oleandera.
Prvo sam osmislila Ingrid. U stvari, ona je bila protagonistkinja jedne
pripovetke, crnohumorne. U 11. veku živela je japanska književnica Sei Šonagon.
Bila je dvorska dama jedne carice iz perioda Hejan.
Ona je napisala Knjigu snova.
Da. Reč je o društvu zasnovanom na estetici. Vojnici su napredovali u skladu
sa svojim poetskim umećem. Naravno, hejansko carstvo nije dugo potrajalo. Satrti
su s lakoćom. Bilo je to vreme izuzetne prefinjenosti, gde bi aristokrate priredile
zabavu i izašle da posmatraju mesečinu u bari. Meñutim, nije bilo
konvencionalnog morala. Sei Šonagon mogla je da doživi da nekoga obezglave
ravno pred njenim očima, i reagovala bi: tjah, ionako nemam nikakve veze s tom
osobom. Ali ako bi neko pogrešno složio boje na odeći, obuzela bi je zgañenost
koju danima ne bi mogla da prevaziñe. Pomislila sam: ne bi li bilo zanimljivo
smestiti takav lik, estetu, što je aristokratska pozicija, u Ameriku s kraja 20. veka,
dati mu bedan posao i bedan stan, naterati ga da zarañuje za život i videti šta iz
toga proizlazi? Tako se pojavila Ingrid.
Ljudi su pročitali tu pripovetku i smučio im se moj lik, Ingrid. Nisu hteli ni za
tren da se smeste u njenu kožu. Nisu želeli da se identifikuju; govorili su: „Ona je
čudovište, ne može takva da ti bude protagonistkinja. Daj joj saradnika, prijatelja,
nekoga kroz čije ćemo je oči videti.“ I tako sam joj dala kćer. Najednom, stvar je
prestala da bude zabavna. Kad vam je roditelj sklon ekstremima, stvar nimalo nije
zabavna. Tada se i ton promenio, i perspektiva, pa sam dobila nešto sasvim
drugačije i mnogo bolje.
Tada ste napisalipripovetku i...
Napisala sam pripovetku i poslala je na više adresa. Svu svoju kraču prozu
šaljem Ontario rivjuu jer je njihova urednica Džojs Kerol Outs a za n ju mislim da
je fantastična. Pripovetku su odbili, ali sam dobila i kratku primedbu: „Predugačko
za nas. Dopada nam se? ali više liči na prvo poglavlje romana.“ Pomislila sam: Oh
Džojs Kerol Outs smatra da je ovo prvo poglavlje romana. Stoga sam počela da
pišem roman, trudeći se da nastavim pripovetku i da smislim šta se desilo s Ingrid i
Astrid.
Da li ste već na samom početku zamislili da će Ingrid propasti zbog
Ijubavne avanture?
Apsolutno. To je uobičajeno iskustvo. Mndge žene ulaze u vezu s muškarcem
za koga je prilično jasno da im ne odgovara i da će izigrati njihova pravila, ali ih
svejedno privlači na neki nepoznat način. A on čak i ne shvata koliko se žrtvujete
da biste bili s njim, pa vas još i ostavi! [Smeh.] Nakon toga, vi ste toliko besni na
sebe što ste prekršili sopstvena pravila i besni na njega što nije shvatio šta je
odbacio. Ukoliko ste ekstremno neuravnotežena osoba, tada vas samo korak deli
od potpune razgoropañenosti.
Da li je ideja o Astridinom životu u nizu starateljskih porodica proizašla iz
ideje da će Ingrid završiti u zatvoru?
Kad se desi ubistvo, prvo je pitanje: da li je hapse ili ne? Ako je ne hapse, u
čemu je suština? Time se negira čin. Uvek me je brinula sudbina dece u našem
društvu ukoliko ostanu bez ikoga ko bi se brinuo o njima. Toga sam uvek bila
svesna, i naravno da bi Astrid završila u starateljskim porodicama i počela bi da se
seli od kuće do kuće i da stvarno upoznaje različite komponente našeg društva.
Ono više nije unitarno, znate; veoma je rasparčano. Dovoljno je da samo pogledam
po svom bloku u Silver Lejku [Los Anñeles] i u svakoj kući nalazim drugačiji
svemir. Pedeset potpuno različitih svetova, a ko bi to video bolje od detetaštićenika?
Ovoje vašprvi roman?
Ovo je prvi roman koji je ugledao svetlost dana.
Pričajte mi više o svom književnom životu do ovog trenutka.
Oh, duga i tužna priča. Ne priča o hrabrosti i borbi. Počela sam da pišem u
dvadeset drugoj godini. Trebalo je da postanem istoričar. A onda sam shvatila da u
svetu ne postoji samo prošlost.
Nisam želela da ostatak života provedem u biblioteci. Želela sam da budem
Anais Nia, da imam avanture i izgledam glamurozno. Kakva potpuno pogrešna
predstava o životu književnika!
A zatim?
Pisala sam pripovetke. Neko vreme sam studirala film. Pisala sam scenarija, i
to užasna. Tada sam shvatila: ako već nikad neću zarañivati od pisanja, ako nikad u
životu neću ništa prodati, onda ijiogu komotno da radim ono što mi se sviña. Jer
bih onda, bez obzira na sve, provela život radeći ono što hoću. Stoga sam se vratila
prozi, i prosto pisala i učila. Morala sam da učim da pišem. Zelja se bila rodila pre
sposobnosti. Da vidimo, prozom sam počela da se bavim 1978. ili 1979., a film
sam studirala jedan semestar čak ni toliko. Bio je to potpuni debakl.
Zašto?
Zato što sam u suštini pisac. Da biste pravili filmove, morate da imate
beskrajnu energiju, morate da radite i sarañujete s drugima zaista, zaista dobro, a ja
sam kontemplativnijeg karaktera. Volim da sedim u kući i razmišljam, mnogo
razmišljam. I da imam vremena za čitanje i razmišljanje i šetanje psa. A život u
automobilu, brza hrana tri puta dnevno, stalno ubeñivanje ljudi da urade ovo ili
ono... Jednostavno, nisam to mogla. Na filmu stvari oživotvoravate u fizičkoj
stvarnosti. A fizička stvarnost je neposlušna. Mogu ja da napišem: „Ona ga podiže
i vuče na krevet“, ali ako ona ne može da ga podigne, pa počnete da se prepirete,
onda vam odoše dva sata, a Ijudi počnu da odlaze uz reči: „Hej, moram da idem.“
Bila je to greška, ali sam makar to ustanovila. Bilo je grozno. Plakala sam svakog
jutra kad bih se probudila i morala iznova to da radim. Muž mi je rekao: ma batali
to, batali.
Stoga sam se vratila prozi. Postala sam novihski urednik u Koloradu. Bila sam
urednik/reporter/fotograf, unosila sam tekst prelamala ga. To sam radila dve
godine, što je vrlo zahtevan posao.
A kad sam 1987. dala otkaz, te prve godine napisala sam 18 pripovedaka i od
onda stalno pišem. Prošlo je 20 godina otkad sam počela time da se bavim. Prvu
pripovetku objavila sam 12 godina kasnije. Moj „uspeh preko noći“ rezultat je
dvadesetogodišnjeg učenja. Najvećim delom to je odlučnost i potraga za učiteljem
koji ima ono što vama nedostaje.
Kejt Brejverman opisujete kao svog mentora, a ne kao ucitelja. Ispričajte
mi nešto o vašem odnosu.
Imala sam učitelje koji nisu ostvarili poseban uticaj, ali kad neko potpuno
preobrazi vaš svet, onda je to mentor. Neko ko me konstantno izaziva i ko
pooštrava merila, upravo mi je to trebalo. A mane je napadala kao da su u pitanju
lične uvrede. Veoma je epigramatična. Formuliše stvari tako da vam se urežu u
mozak. Sećam se da sam joj jednom donela neki rani rad. Bila sam bivši novinar,
stoga vrlo direktnog, pešačkog stila. Trudila sam se da zaista pogodim u metu, pa
sam joj donela priču, a ona je rekla: „Znate, mogli biste zaista dobro da zarañujete
pišući ljubavne romane. Dobre su to pare, mogli biste to da radite.“ Sećam se da
sam izašla, sela u kola i rasplakala se. Hoću li ikad naučiti? Ako napišete tupu
rečenicu, rekla bi: „Šta ste uradili, poslali ovo faksom?“ Zahtevala je vrhunski
nivo, rečenicu po rečenicu, i vrlo je jasno stavljala do znanja, nimalo blago, ako
rečenica nije upečatljiva.
Da lije takoñe pružala savete ilipodršku u vezi sa negubljenjem nade ako iz
spoljašnjeg sveta ne stižu reči hvale?
Držala se stanovišta da će uvek biti teško, da morate prihvatiti odbacivanje i
teškoće umetničke karijere ako uopšte želite da uspete. Naime, ljudi koji pogrešno
smatraju da će sve to biti lako i glamurozno upravo su oni kojima razočaranje neće
dopustiti da opstanu.
Kako je Beli oleander objavljen?
Otišla sam na konferenciju književnika u Skvo Veli. Jednog dana za
govornicu je izašao jedan vrlo pametan čovek i rekao neke vrlo tačne stvari, a ja
sam se složila sa svime što je rekao o rukopisima urednik Majkl Pič. I pomislila
sam: čoveče, upamtiću ovog tipa. A kad napišem roman., poslaću ga njemu. Zato
sam ga i poslala njemu. Trebalo mu je vremena., nekoliko meseci. Rukopis je
stigao i do nekoliko drugih izdavača koji su ga odbili, ali ga je Majkl na kraju
prihvatio.
Potom vam se desila Opra. Kakoje to izgledalo?
Bila sam na poslu. Jedan dan nedeljno radila sam u vladinoj agenciji za
odnose. Bavila sam se njihovim štampanim materijalima, znate, brošurama i
pismima, i lektorisala sam izveštaje na engleskom. Radila sam sve: javljala se na
telefon, plaćala račune. Jednog dana telefon je pozvonio, a ja sam čula taj dobro
poznat glas.
Da li vam se ona lično javila?
Da. Ispričala je šta je imala a ja sam samo sedela otvorenih usta. Jednostavno
sam sišla s uma od zapanjenosti. Toga dana sam., ispostavilo se, platila sve račune
ali sam sve čekove stavila u pogrešne koverte. Trebalo im je nekoliko nedelja da
sve to razmrse.
Ljudi u izdavastvu imajupodeljena mišljenja o Opri. Knjizevnim svetom vlada
refleksnapretpostavka da televizija ne može učiniti ništa dobro.
Mislim da se Opra prihvatila misije da na različite načine poboljša život
prosečnog Amerikanca. Jedan od tih načina jeste dovoñenje književnosti pred Ijude
koji inače nemaju naročito zahtevan literarni ukus, kako bi im se pokazalo da
knjige mogu biti i više od zabave. Da mogu menjati ljude, da mogu da nas otvore,
učine nas boljim Ijudima. Imam malo svetilište posvećeno Opri, njenu fotografiju.
Tu svakog dana stavljam sveže cveće i malo tamjana. Osećam da je ona svetica
zaštitnica savremene književnosti.
Jedna od meni omiljenih stvari u ovoj knjizi jeste to što dozvoljavate Ingrid
da bude potpuno zla. Time priča dobija mnogo vitalnosti. U prozi toga ponekad
nema dovoljno.
Ona je veoma jednostrana. A teško je biti dete jednostrane osobe jer se sve
odvija u jednom smeru. Takvi ljudi nisu dobri slušaoci. Kad pogledaju dete, ne
pomisle: „Oh, izgleda da je tužna. Pitam se šta ne valja.“ Ingrid nije želela da
otvori tu konzervu s crvima, jer bi time ograničila sopstvenu slobodu. A težila je za
ostvarenjem svoje vizije sebe. Svi smo mi takvi u nekoj meri, a što smo odlučniji
da nešto postignenm, to smo više takvi. Dete je u stanju kompletno da vas obuzme,
ukoliko mu dopustite. Meñutim, sasvim je prirodno što želi da vas zaposedne, što
pokušava. Zato je materinstvo ples izmeñu sopstvenih i dečjih potreba. A Ingridin
promašaj sastoji se u tome što je dobila kćer, ali je odbila da pleše s njom.
Neprestano je odbijala da je pogleda i kaže: „Sta sada treba mom detetu?“
Meñutim, volela ju je. Volela ju je na svoj način.
Jeste li strahovali da ćete u stvaranju tog lika otići predaleko?
Ne. Mislim da svako od nas u sebi ima crtu nehajnosti prema drugima, crtu
koja želi samo apsolutnu slobodu. Meñutim, saosečajnošću je obuzdavamo,
shvatamo da nam na duge staze odnosi pružaju mnogo toga, ali i da moramo da se
odreknemo kako bismo dobili. A Ingrid je spremna da žrtvuje sve zarad svoje lične
slobode.
Šta vam je predstavljalo najveći problem u stvaranju tog lika?
Oh, uživala sam stvarajući je, jer je njen jezik toliko lep. A snaga volje je
najvažnija osobina književnog lika. Ako je lik snažan,vi se onda vozite vozom, a
lik je lokomotiva. Ako vaši likovi ne znaju šta žele, ako lutaju od tačke do tačke,
onda vi sami vučete voz što je daleko napornije. Dopada mi se Ingrid. Razumem
je. Ona je čudovište. Ima neverovatne mane ali i neverovatnu inteligenciju i
dovitljivost, a takoñe iskazuje i neke skrivene želje mnogih Ijudi. Mi smo bolji od
nje više brinemo o drugim Ijudima, ali mislim da je na nekom nivou ona sasvim
razumljiva.
Beli oleander je kalifornijski roman. Kalifomija igra neobičnu ulogu u
nacionalnoj mašti, i zatoje Ijudima iz drugih sredina teško da u glavipovežu
Kalifomiju s književnošću.
To je počelo dvadesetih godina. Kaliforniju su ljudi doživeli kao centar
hedonizma, a kako književnost može da proistekne iz čistog hedonizma? Kako
dublje poimanje ljudske prirode može da ponikne na mestu gde ljudska priroda ne
postoji, gde niko nema nikakve probleme ni brige? Što je očigledno, potpuna
fantazija. Cak i u raju postoje kćeri i majke i razočaranja, borba i sve ostalo.
19 Re: Janet Fitch - Beli oleander Sre Feb 15, 2012 12:38 am
Margita
Administrator
SKEN I OBRADA : PETER_PETRELLI
Poruka [Strana 1 od 1]
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
|
|
|
