Niste konektovani. Konektujte se i registrujte se

Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole  Poruka [Strana 1 od 2]

1 Glenn Cooper - Biblioteka mrtvih taj Ned Mar 10, 2013 2:29 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
21. maja 2009.
Njujork
Dejvid Svišer je čačkao pokretni taster na svom blekberiju sve dok nije
pronašao i-mejl finansijskog savetnika jednog od svojih klijenata. Taj čovek
nameravao je da odvoji malo vremena kako bi došao iz Hartforda da
porazgovaraju o isplati duga. Uobičajene stvari - takve je poslove obično
sređivao na putu do kuće. Otkuckao mu je odgovor baš kada je automobil
skrenuo u Park aveniju upavši u gradsku gužvu.
Začuo se zvučni signal - stigao mu je novi i-mejl od njegove supruge: Imam
jedno iznenađenje za tebe.
Otkucao joj je poruku: Odlično! Jedva čekam da ga vidim.
Sa druge strane prozora njegove limuzine, trotoari behu prepuni Njujorčana
omamljenih prvim naletom prolećne topline. Bledunjava večernja svetlost i
blagi topli vazduh ubrzaše im korake popravljajući im raspoloženje. Muškarci
su hodali sa sakoima prebačenim preko ramena i zavrnutim rukavima uživajući
u dodiru povetarca na golim podlakticama koji su žene mogle da osete na
butinama pod kratkim prozračnim suknjama. Jedno je sigurno: životni sokovi
ponovo su počeli da naviru. Hormoni su, poput brodova zarobljenih pod
arktičkim ledom, krenuli opet slobodno da plove nakon prolećnog otopljenja.
Večeras će u gradu biti vrlo živo. Neko je na jednom od gornjih spratova visoke
stambene zgrade glasno puštao Posvećenje proleća Stravinskog, te njegove note
poleteše kroz otvoreni prozor stapajući se sa gradskom vrevom.
Dejvid nije primećivao ništa od toga usredsređen na svoj svetlucavi mali LCD
ekran. A ni njega niko nije primećivao, onako skrivenog iza zatamnjenog stakla
- tridesetšestogodišnjeg bankara, investicionog stručnjaka, očigledno vrlo
bogatog, bujne kose, u Barnijevom odelu od laganog vunenog materijala, i sa
Glen Kuper
4
namrgođenim izrazom lica, na kraju toga dana koji nije doneo ništa korisno za
njegovu karijeru, njegov ego ili njegov tekući račun.
Taksi se zaustavio pred njegovom zgradom na uglu Park avenije i
Osamdeset treće ulice, a dok je prelazio ona četiri i po metra od ivičnjaka do
ulaza primetio je da je vreme bilo baš prijatno. Kao da je želeo da to nekako
proslavi; duboko je udahnuo malo vazduha u pluća, a onda je čak uspeo i da
iznedri jedan smešak za svog portira. „Kako je, Pite?"
„Evo, dobro, gospodine Svišer. Kako stoji berza danas?"
„Zaglibili smo do guše", žurno je prošao pokraj njega, ,,drž' svoje pare pod
slamaricom." To je bila njihova uobičajena šala.
Njegov devetosobni stan, visoko u otmenoj stambenoj zgradi, koštao ga je
4,75 posto jeftinije nego što bi ga inače platio, jer ga je kupio odmah nakon
terorističkog napada jedanaestog septembra. Skoro pa budzašto. Tržište je tada
bilo nemirno, prodavci su bili napeti iako je u pitanju bio pravi dragulj, otmena
predratna zgrada sa tavanicama visokim skoro četiri metra, sa prostranom
kuhinjom i upotrebljivim kaminom. I to na Park aveniji! Voleo je da kupuje
kada tržište spadne na niske grane. Sve je voleo da kupuje na taj način. Tako je
dobio više prostora nego što je paru bez dece bilo potrebno, ali beše to pravi
trofej kojim je zadivio sve u svojoj familiji, a oduvek se sjajno osećao kada bi
mu tako nešto pošlo za rukom. Osim toga, stan je sada dostigao cenu višu za
7,5 posto, čak i ako bi morao da ga prodaje navrat-nanos, tako da je to, sve u
svemu, bio odlično obavljen posao za Svišera, na šta je često samog sebe
podsećao.
Poštansko sanduče mu je bilo prazno. „Hej, Pite, je l' mi se žena već vratila
kući?" doviknuo je preko ramena.
„Pre desetak minuta."
Verovatno je to bilo ono njeno iznenađenje.
Njena aktovka stajala je na stolu u hodniku na hrpi pisama. Nečujno je
zatvorio vrata u pokušaju da joj se na prstima došunja iza leđa, da joj zgrabi
Biblioteka mrtvih
5
grudi šakama i da se nasloni na njenu zadnjicu. Takve stvari su ga zabavljale.
Ali, italijanski mermer mu je pokvario plan, jer su na njemu, čak i koraci u
njegovim laganim kućnim mokasinama, bili dovoljno glasni da bi ga odali.
„Dejvide? Ti si?"
„Ja sam. Već si stigla", doviknuo joj je, „kako to?"
Iz kuhinje se začu: „Odloženo mi je saslušanje."
Njihov pas mu je čuo glas, te se punom brzinom zatrčao iz gostinske sobe na
drugom kraju stana klizeći šapicama po mermeru. Pudlica je na kraju naletela
na zid poput nekog hokejaša.
„Blumberže!" viknu Dejvid. „Kako mi je danas moja bebica?"
Spustio je torbu podigavši to belo pufnasto stvorenje koje je krenulo da ga
licka po licu svojim tananim ružičastim jezikom, sumanuto mašući kratkim
repićem. „Nemoj da se ispiškiš na taticinu kravatu! Nemoj ni slučajno. To je
moj dečko. Dobar dečko. Dušo, jesu li izvodili Blumija danas u šetnju?"
„Pit reče da ga je Rikardo izveo oko četiri posle podne."
Spustio je psa na pod okrenuvši se ka dnevnoj pošti, te poče da je razvrstava
na gomile, na svoj uobičajeno revnosni način. Računi. Izveštaji iz banke.
Kojekakvo smeće. Lična pošta. Njegovi katalozi. Njeni katalozi. Časopisi. Neka
razglednica?
Potpuno bela razglednica sa njegovim imenom i adresom odštampanim
crnim slovima. Okrenuo ju je.
Na njoj je stajao otkucani datum: 22. maj 2009. Pored datuma je bila slika
koja ga je istog trena uznemirila: upečatljivi crtež mrtvačkog kovčega u mastilu,
oko dva i po centimetra visokog, urađen rukom.
„Helen! Jesi li videla ovo?"
Njegova supruga izašla je u hodnik lupkajući visokim potpeticama po
kamenu, savršeno utegnuta u Armani odelo svetlotirkizne boje uz dvostruku
nisku obrađenih bisera koja je visila tačno iznad njenog dekoltea koji je tek
Glen Kuper
6
pomalo izvirivao, dok su joj se odgovarajuće biserne naušnice nazirale ispod
stručno izfrizirane kose. Svako bi se složio da je to zanosna žena.
„Šta to?" upitala ga je.
„Ovo."
Bacila je pogled na razglednicu. „Ko je to poslao?"
„Nema adrese pošiljaoca", reče on.
„Žig je iz Las Vegasa. Koga poznaješ u Las Vegasu?"
„Ma, sam bi ga bog znao. Sklapao sam poslove tamo, ali ne mogu nikoga da
se setim ovako na brzaka."
Možda je to neka reklama, znaš one kojima žele da ti prvo potpale
maštu i tako te privuku", krenula je da nagađa pruživši mu je nazad. ,,Sutra
ćeš u sandučetu naći neki dodatak koji će ti sve pojasniti."
Prihvatio je to objašnjenje. Bila je pametna i obično je sve umela da provali.
Ipak... „Neukusna je. Poslali su mi prokleti kovčeg. Mislim, stvarno."
,,Ne daj da ti to pokvari raspoloženje. Oboje smo stigli kući u pristojno doba
dana. Nije li to sjajno! Hoćemo li do Tutija''
Odložio je razglednicu na hrpu za bacanje, pa ju je zgrabio za dupe.
''Pre nego što se malko poigramo, ili posle toga?" pitao ju je, nadajući se da će
njen odgovor glasiti: „Posle".
Razglednica nije davala mira Dejvidu celo veče, mada je više nije spominjao.
Razmišljao je o njoj dok su čekali da im stigne desert, razmišljao je o njoj kada
su stigli kući i kada je, odmah nakon toga, svršio u svoju ženu, razmišljao je o
njoj kada je izveo Blumija na brzaka iz zgrade da piški pre nego što su legli u
krevet... To je bilo i poslednje na šta je pomislio, pre nego što je zaspao pokraj
Helen koja je čitala u krevetu dok je plavičasti odsjaj male lampice, koja je
stajala zakačena na rub njene knjige, bledo osvetljavao crne obrise njihove
spavaće sobe. Oduvek se smrtno plašio mrtvačkih kovčega. Kada je imao devet
godina, njegov petogodišnji brat preminuo je od Vilmsovog tumora, a prizor
Biblioteka mrtvih
7
Berijevog malenog kovčega od mahagonija postavljenog na postolje u kapelici
i dalje ga je proganjao. Ko god da mu je poslao tu razglednicu mora da je bio
teški govnar.
Isključio je budilnik petnaestak minuta pre nego što je trebalo da se oglasi, u
pet sati ujutru. Pudlica je skočila sa kreveta otpočevši svoj uobičajeni šašavi
ritual trčanja ukrug, što je radila uvek čim bi se probudila.
„Evo, evo", prošaputao je, „idem!"
Helen je još spavala. Bankari kreću na posao mnogo pre advokata, pa je
jutarnja šetnja kučeta bila njegova dužnost.
Nekoliko minuta nakon toga, Dejvid se pozdravio sa noćnim portirom dok
ga je Blumberg vukao na povocu pravo u prohladno praskozorje. Povukao je
rajsferšlus na trenerci sve do grla, pre nego što će se zaputiti njihovom
uobičajenom rutom - gore do Osamdeset druge ulice, gde bi kuče obavilo svoj
posao, pa onda istočno ka Leksu do Starbaksa otvorenog za ranoranioce, pa
onda nazad do Osamdeset prve ulice i potom kući. Park avenija je retko kada
bila pusta, pa se i ovoga jutra popriličan broj taksija i kamiona za dopremanje
robe kotrljao pokraj njih.
Njegov mozak stalno je bio u pogonu, a čitav koncept „blejanja" za njega
beše nezamisliv. Uvek je o nečemu razmišljao, ali dok se približavao
Osamdeset drugoj ulici, nije bio usredsređen ni na šta konkretno, već su mu se
po glavi više vrzmale kojekakve nepovezane sitnice vezane za posao.
Razglednicu je, na svu sreću, zaboravio. Kada je skrenuo u zlokobno mračnu
ulicu oivičenu drvoredima, njegov gradski njuh za preživljavanjem gotovo ga
je nagnao da promeni rutu. Na tren je pomislio kako bi mogao da nastavi do
Osamdeset treće ulice, ali onaj poduzetnički, mačo deo njegovog bića mu nije
dopustio da bude kukavica.
I zato je prešao na severnu stranu Osamdeset druge ulice kako bi mogao da
motri pogledom na nekog tamnoputog momka koji se motao po pločniku, na
trećini puta niz tu četvrt. Bude li i taj momak prešao na drugu stranu ulice,
Glen Kuper
8
onda će znati da je u sosu, pa će podići Blumija i odjuriti odatle. Bio je trkač u
školi. Još je bio brz zahvaljujući košarci. Najk patike bile su mu dobro
zavezane. Pa, jebiga, ako se desi ono najgore, ipak će sa njim sve biti u redu.
Momak je pošao u njegovom pravcu sa suprotne strane ulice. Bio je to neki
visoki, žgoljavi tip sa navučenom kapuljačom, pa mu Dejvid nije video oči.
Nadao se da će naići neki automobil ili neki drugi prolaznik, ali je ulica i dalje
bila mirna, samo dva muškarca i pas. Sve je bilo toliko mirno da je mogao čuti
kako nove patike tog momka škripe po pločniku. Okruživale su ih otmene,
stare kuće, stanari su u njima još spavali. Jedina zgrada sa portirom bila je gore,
bliže Leksingtonu. Srce je počelo ubrzano da mu lupa kada su se našli u istoj
ravni. Ne gledaj ga u oči. Ne gledaj ga u oči. Nastavio je dalje. I momak je
nastavio dalje i razdaljina između njih se proširila.
Odvažio se taman toliko da na brzaka baci pogled preko ramena, pa je
odahnuo kada je spazio momka kako skreće na Park aveniju, izgubivši se iza
ćoška. Koja sam ja pičkica, pomislio je.
Kada je prevalio pola četvrti, Blumi je nanjušio svoje omiljeno mestašce, pa
se namestio da piški. Dejvidu nije bilo jasno kako nije čuo momka sve dok mu
se nije skoro skroz približio. Možda je bio rasejan, razmišljajući o svom prvom
sastanku sa direktorom tržišta kapitala, ili posmatrajući svog psa kako traži
svoju omiljenu tačku, ili prisećajući se kako je Helen strgla sa sebe grudnjak, a
možda je taj momak bio pravi umetnik u disciplini nečujnog trčanja po gradu...
Ali, sve je bilo izvedeno krajnje znalački.
Udario je Dejvida snažno po slepoočnici, te se ovaj istog trena stropoštao na
kolena, više začuđen nego uplašen tim neočekivanim nasiljem. Zbog udarca mu
se sve zamutilo u glavi. Video je kako Blumi kaki. Čuo je da mu ovaj pominje
nešto o novcu, pa je osetio njegove ruke kako mu pretražuju džepove. Ugledao
je sečivo pred licem. Osetio je da mu sat klizi sa ruke, a potom i prsten. A onda
se prisetio razglednice, one jebene razglednice, pa začu sopstveni glas: „Jesi li
Biblioteka mrtvih
9
mi je ti poslao?" Učinilo mu se da mu je momak odgovorio: „Aha, ja sam ti je
poslao, mamicu ti jebem."



Poslednji izmenio ~little dhampir. dana Ned Mar 10, 2013 2:43 pm, izmenjeno ukupno 1 puta



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

2 Re: Glenn Cooper - Biblioteka mrtvih taj Ned Mar 10, 2013 2:30 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
GODINU DANA RANIJE
KEMBRIDŽ,DRŽAVA MASAČUSETS
Vil Pajper je stigao ranije kako bi popio piće pre nego što ostali stignu. Krcati
restoran, blizu trga Harvard, zvao se OM, a Vil je slegnuo širokim ramenima
zapazivši moderni i eklektični stil u kojem beše uređen. Nije baš bio naklonjen
takvim mestima, ali je u salonu postojao šank, a šanker je imao dovoljno leda i
viskija, tako da su time njegovi osnovni zahtevi bili zadovoljeni. Iskosa je
osmotrio umetnički urađen zid od grubog kamena iza šanka, umetničku videoinstalaciju
sastavljenu od bleštavih ravnih ekrana i plavičastih neonki, pa se
zapitao - Šta ja ovde uopšte radim?
Pre mesec dana, verovatnoća da će prisustvovati okupljanju studenata na
dvadesetpetogodišnjici diplomiranja bila je ravna nuli, a eto, ipak je bio tu,
ponovo na Harvardu okružen stotinama četrdesetsedmogodišnjaka i
četrdesetosmogodišnjaka, pitajući se gde su im to otišle najbolje godine. Džim
Zekendorf je kao odličan advokat neumorno nagovarao i spopadao i-mejlovima
i njega, a i ostale, sve dok na kraju nisu svi pristali na ovaj susret. Mada, nije da
je pristao baš na celu šaradu. Neće njega niko naterati da sa celom klasom 1983.
odšparta pravo do Teatra tristogodišnjice*. Ali je ipak pristao da kolima prevali
put iz Njujorka kako bi večerao sa svojim cimerima posetio Džimov dom u
Vestonu, pa se onda ujutru zaputio nazad. Ali đavo nek ga nosi ako bi kojim
Glen Kuper
10
slučajem protraćio više od dva dana od svog godišnjeg odmora na tamo neke
aveti iz prošlosti.
Vilova čaša bila je prazna i pre nego što je šanker dolio sledeću turu.
Protresao je led u čaši kako bi mu privukao pažnju, ali je umesto njegove,
zadobio pažnju neke žene. Stajala je iza njega mašući šankeru novčanicom od
dvadeset dolara. Bila je to prelepa smeđokosa žena u tridesetim. Namirisao je
njen opojni parfem još pre nego što se nagnula preko njegovih širokih ramena
zapitavši ga: „Kada dođeš do njega, hoćeš li uzeti za mene jedan šardone?
Okrenuo se tako da mu je njeno poprsje pokriveno kašmirom stajalo pred
očima zajedno sa novčanicom od dvadeset dolara koja se vijorila u njenim
tananim prstima. Obratio se njenim grudima: „Važi", a onda je okrenuo vrat
kako bi proučio njeno lepo lice sa senkom boje sleza i blistavim crvenim
usnama, baš onakvim kakve je najviše voleo. Odmah je primio vrlo jasan signal
da je sigurno bila slobodna.
Povukla je svoju novčanicu uz jedno melodično „Hvala", pa se uvukla u
uzani prostor koji je on napravio za nju povukavši svoju barsku stolicu za par
centimetara.
Posle nekoliko minuta Vil je osetio tapšanje na svom ramenu začuvši:
„Jesam li ti rekao da ćemo ga zateći za šankom!" Zekendorf je razvukao široki
osmeh na svom glatkom, gotovo ženskom licu. Još je imao dovoljno kose za
svoju kovrdžavu jevrejsku frizuru, pa se Vil odmah prisetio svog prvog dana na
Harvardu 1979. kada je, kao krupni plavokosi tikvan sa Floride koji se šepurio
unaokolo kao neka seljančura na vašaru, sreo mršavog momka sa čupavom
kosom i samouverenim korakom čoveka koji se nalazio u svom rodnom gradu i
koji je od rođenja bio pripreman za taj ugledni fakultet. Pored Zekendorfa je
stajala njegova supruga, ili je bar Vil pretpostavljao da je ta iznenađujuće
stamena žena sa širokim kukovima bila ista ona nevesta, tanana poput grančice,
koju je poslednji put video na njihovom venčanju 1988.
Biblioteka mrtvih
11
Zekendorfovi su za sobom dovukli i Aleksa Dinerštajna i njegovu devojku.
Aleks je posedovao vitko zategnuto telo i besprekornu put zbog čega se činio
najmlađim među svojim cimerima, a tu sjajnu kondiciju i silni elan naglasio je
skupocenim odelom po evropskoj modi i otmenom džepnom maramicom,
snežno belom poput njegovih zuba. Kosa mu je bila crna i zalizana, kakva je
bila i kada su bili brucoši, pa je Vil odmah procenio da je zasigurno bio od onih
što se farbaju - ali, ko voli nek izvoli. Doktor Dinerštajn morao je da očuva
mladoliki izgled zbog tog slatkiša koji ga je držao podruku, neke manekenke
bar dvadeset godina mlađe od njih, dugonoge lepotice sa veoma upečatljivim
telom zbog kojeg je Vil skoro pa zaboravio na svoju novu drugaricu koju je
ostavio da pijucka vino našavši se u toj nezgodnoj situaciji.
Zekendorf je primetio da je dami bilo nelagodno: „Vile, zar nas nećeš
upoznati?"
Vil se glupavo nasmešio promrmljavši: „Ni sami još nismo dotle stigli",
izvukavši jedan znalački uzdah od Aleksa.
Žena im reče: „Ja sam Džilijen. Uživajte u svom okupljanju." Potom se
spremila da pođe, pa joj je Vil bez reči tutnuo svoju vizitkartu u ruku.
Bacila je pogled na nju i jedan neprimetni trzaj na njenom licu mu je odmah
otkrio da se iznenadila: Specijalni agent Vil Pajper, FBI.
Kada je otišla, Aleks je teatralno potapšao Vila po leđima, te mu reče
milozvučnim glasom: „Verovatno nikada ranije nije srela nekog napa- ljenka sa
Harvarda, hm, šta kažeš, druškane? Je l' ti to u džepu pištolj, ili si se samo
mnogo obradovao što me vidiš?"
„Ma, odjebi, Aleks. Drago mi je što vas vidim."
Zekendorf ih je sve zajedno odveo gore ka restoranu, a onda je primetio da
im neko fali. „Je li neko video Šekltona?"
„Jesi li siguran da je još među živima?" upitao ga je Aleks.
„Igrom slučaja imam njegove i-mejlove kao dokaz za to", odgovori mu
Zekendorf.
Glen Kuper
12
„Neće se taj pojaviti. Oduvek nas je mrzeo", ustvrdio je Aleks.
„Tebe je mrzeo", reče Vil. „Ti si taj koji ga je zalepio lepljivom trakom za
jebeni krevet."
„Koliko se sećam i ti si učestvovao u tome", zakikota se Aleks.
Restoran je bio ispunjen glasnim čavrljanjem gostiju. To je bio muzejski
prostor prigodno osvetljen radi ugodne atmosfere sa statuama iz Nepala i nekim
Budom okačenim na zid. Tamo ih je čekao njihov sto sa pogledom na ulicu
Vintrop, ali izgleda da nije bio slobodan. Za jednim krajem stola usamljeno je
sedeo neki muškarac koji je nervozno prevrtao salvetu u ruci.
„Ohoho, vidi ko je tu!" viknu Zekendorf.
Mark Šeklton podigao je pogled kao da je sa strahovanjem očekivao taj
trenutak. Njegove sitne oči, delom prekrivene kačketom sa natpisom Lejkersa,
počeše munjevito da lete s jedne strane na drugu osmatrajući ih. Vil je odmah
prepoznao Marka, mada je prošlo više od dvadeset osam godina od kada je
skroz prekinuo kontakt sa njim istog onog trena kada su završili prvu godinu.
Tu je i dalje bilo ono isto lice bez i trunke sala zbog kojeg mu je glava delovala
poput suvonjave lobanje sa uvučenim očnim dupljama i čelom nadvijenim
iznad njih, iste one usne stegnute od večne napetosti i oštar nos. Mark nije ličio
na tinejdžera čak ni kada je to zaista bio - on se odmah razvio u ovaj prirodni
sredovečni oblik.
Četiri stara cimera činili su jednu sasvim čudnovatu skupinu: Vil,
druželjubivi sportista sa Floride, Džim, štreber brzog jezika iz Bruklina, Aleks,
student medicine opsednut seksom iz Viskonsina i Mark, povučeni šmokljan i
kompjuteraš, iz obližnjeg Leksingtona. Bili su nagurani u jednoj zgradi u
Holvordiju, u krajnjem severnom delu šumovitog har- vardskog kampusa, u dva
skučena sobička sa ležajevima na sprat i jednom zajedničkom prostorijom sa
jedva pristojnim nameštajem, a i to zahvaljujući Zekendorfovim bogatim
roditeljima. Vil je poslednji stigao u studentski dom tog septembra, jer je pre
toga, uoči nove sezone, bio na treninzima sa ragbi timom. Aleks i Džim su se
Biblioteka mrtvih
13
pre toga već uparili, pa su se, čim je spustio sukneni džak sa svojim stvarima na
prag, samo zločesto nasmešili pokazavši mu u pravcu druge spavaće sobe u
kojoj je pronašao Marka koji se sav ukočen nasadio na donji deo kreveta na
sprat, te je zauzeo položaj plašeći se da se uopšte pomeri odatle.
„Hej, buraz, kako život?" zapitao je Vil tog momka razvukavši na svom
mišićavom licu jedan široki južnjački osmeh. „Kaži ti meni, Mark, kol'ko si
težak?"
„Šezdeset tri kilograma", odgovori mu Mark podozrivo, pokušavajući da
pogledom obuhvati momka koji se nadvio nad njim onako sav visok.
,,E, pa ja težim sto dve kile u gaćama. Jesi 1' siguran da zaista želiš moje
ogromno dupe na samo pola metra od tvoje glave na tom ofucanom starom
krevetu na sprat?"
Mark je duboko uzdahnuo, te mu je bez reči ustupio mesto i tako je poredak
u njihovoj sobi bio ustanovljen za stalno.
Svi su se polako upustili u one uobičajene nepovezane razgovore nanovo
okupljenog starog društva, iskopavajući stare uspomene, smejući se neugodnim
dogodovštinama, prisećajući se smešnih nezgodnih momenata i silnih
neprijatnosti. One dve žene su im bile publika, savršen izgovor da za svaku
priču smisle opširan uvod pre nego što krenu da je prepričavaju uzduž i
popreko. Zekendorf i Aleks koji su ostali vrlo bliski drugovi, ponašali su se kao
voditelji cele te parade uzvraćajući jedan drugom šale poput dva komičara koji
zasmejavaju publiku u nekom klubu. Vil nije bio tako brz na dosetkama poput
njih, ali su ih njegova prisećanja na njihovo nesnalaženje na fakultetu tokom
prve godine, ispričana njegovim blagim tonom, naterala na smeh. Jedino je
Mark ostao tih, uljudno se smeškajući kada bi oni prasnuli u smeh, dok je
pijuckao svoje pivo i čeprkao po tanjiru neku papazjaniju iz azijske kuhinje.
Zekendorf je svoju suprugu zadužio da ih sve vreme slika i ona ga je poslušala,
pa je krenula da kruži oko stola terajući ih da poziraju pre nego što bi blic
sevnuo.
Glen Kuper
14
Skupine brucoša i cimera su poput nestabilnih hemijskih jedinjenja. Čim se
okruženje promeni, spone se kidaju i molekuli se razilaze. Vil je na drugoj
godini otišao u studentski dom Adams da deli sobu sa drugim ragbistima,
Zekendorf i Aleks su zajedno otišli u Loveret, a Mark je dobio zasebnu sobu u
Kurijeru. Vil je povremeno viđao Zekendorfa na časovima ustava, ali se svako
od njih praktično pripojio nekom svom odvojenom svetu. Nakon diplomiranja,
Zekendorf i Aleks su ostali u Bostonu, pa su se s vremena na vreme javljali
Vilu, obično kada bi ih na to nagnao neki tekst o njemu u novinama, ili kada bi
ga videli na televiziji. Niko se od njih nikada nije prisećao Marka. On je
izbledeo u njihovom sećanju i da Zekendorf nije smatrao da bi bio red da ga
pozovu i da Mark nije ubacio svoju Internet adresu u godišnjak njihovog
diplomiranja, on bi za njih ostao samo delić prošlosti.
Aleks je taman glasno krenuo da prepričava jednu od pustolovina sa prve
godine vezanu za neke bliznakinje sa koledža Lesli, što je navodno bila noć
koja ga je nagnala da život posveti ginekologiji, kada je njegova devojka
usmerila razgovor ka Vilu. Očito ju je pomalo izmorilo Aleksovo ludiranje pod
uticajem pića, pa je neprestano skretala pogled ka tom krupnom muškarcu
tamne kose koji je lagano ispijao svoj viski preko puta nje, očigledno neosetljiv
na alkohol. „Pa, kako si ti dospeo do FBI-a?" upitala ga je manekenka pre nego
što je Aleks uspeo da se upusti u pričanje još jedne bajke o sebi.
„Pa, nisam bio dovoljno dobar u ragbiju da bih otišao u profesionalce."
„Ma, ozbiljno te pitam", činilo se da ju je to zaista zanimalo.
„Nemam pojma", odgovori joj Vil blagim glasom. „Nisam imao neke
smernice nakon diplomiranja. Ovi moji pajtosi su znali šta žele: Aleks
medicinski, Zek pravni, a Mark je upisao postdiplomske na Tehnološkom
fakultetu u Masačusetsu, je l' tako?" Mark je klimnuo. „Par godina sam
protraćio nazad na Floridi, gde sam malo predavao i bio trener, a onda se
otvorilo slobodno radno mesto u upravi tamošnjeg okružnog šerifa."
„Otac ti je isto bio u organima reda", prisetio se Zekendorf.
Biblioteka mrtvih
15
„Zamenik šerifa u Panama Sitiju."
„Još je živ?" pitala ga je Zekendorfova supruga.
„Nije, preminuo je davno", uzeo je gutljaj viskija. „Pretpostavljam da mi je
to bilo u krvi, pa uz to još i linija manjeg otpora i tome slično, pa sam se
upustio u tu priču. Posle nekog vremena šefu je dozlogrdilo da za zamenika ima
nekog pametnjakovića sa Harvarda, pa me je naterao da odem u Kvantiko*,
kako bi me se napokon otarasio. I tako se sve desilo, a evo još malo i već sam
pred penzijom."
„Kada puniš dvadeset godina staža?" zapitao je Zekendorf.
„Za nešto više od dve godine."
,,I šta ćeš posle?"
„Osim što ću se baviti pecanjem, nemam nikakve druge ideje."
Aleks je bio zauzet otvaranjem nove flaše vina. „Znaš li ti uopšte koliko je
poznat ovaj bilmez?" upitao je svoju devojku.
Primila se. „Ne, koliko si poznat?"
„Nisam uopšte."
„Ma, sere!" viknu Aleks. „Naš ti je drug najuspešniji stručnjak za serijske
ubice u istoriji FBI-a!"
„Ne, nisam, to nema veze sa istinom", Vil mu se snažno usprotivio.
„Pa, koliko si ih uhvatio za sve ove godine?" upitao ga je Zekendorf.
„Ne znam. Nekoliko njih, pretpostavljam."
„Nekoliko! To ti je isto kao kada bih ja rekao da sam obavio nekoliko
pregleda karlice", viknu Aleks. „Priča se da si potpuno nepogrešiv."
„Mislim da si me pomešao sa papom."
„Ma, hajde, negde sam pročitao da možeš bilo koga psihološki da proceniš
za manje od pola minuta."
1 Kvantiko je gradić u državi Virdžiniji u kojem se nalazi akademija FBI-a,
njihov nacionalni centar za obuku.
Glen Kuper
16
„Nije mi potrebno toliko vremena da bih tebe provalio, burazeru, ali ozbiljno
ti kažem da ne bi trebalo da veruješ u sve što pročitaš."
Aleks je gurnuo laktom svoju devojku. „Veruj mi na reč! Čuvaj se ovog tipa.
On je pravi fenomen."
Vil je žarko želeo da promene temu. U njegovoj karijeri bilo je nekoliko
podbačaja, a nije baš bio raspoložen da se priseća stare slave. „Pretpostavljam
da smo svi dosta dobro prošli, imajući na umu kako smo jadno počeli. Zek je
uspešni poslovni advokat, Aleks je profesor medicine... Bože nas sačuvaj, ali
hajde da čujemo Marka. Čime si se ti bavio sve ove godine?"
I pre nego što je Mark navlažio usne spremajući se da odgovori, Aleks je
uleteo u razgovor ponovo se ubacivši u svoju staru ulogu tlačitelja štrebera.
„Da, da, hajde da to čujemo. Šeklton je verovatno neki kompjuteraški milijarder
sa svojim ličnim boingom 737 i košarkaškim timom. Jesi li izmislio neki
mobilni telefon ili nešto tome slično? Mislim, stalno si nešto zapisivao u onu
tvoju sveščiću, večito zatvoren u spavaćoj sobi. Šta si uopšte radio tamo,
druškane, osim što si razgledao stare brojeve Plejboja trošeći usput čitave kutije
papirnih maramica?"
Vil i Zekendorf nisu mogli da se uzdrže da ne viknu „Fuj!" na to, jer se u to
vreme činilo da taj momak stalno kupuje gomilu papirnih maramica. Međutim,
Vila je odmah spopao osećaj krivice kada ga je Mark ošinuo jednim oštrim -
Zar i ti sine, Brute? pogledom.
„Bavim se bezbednošću računarskih sistema", reče Mark polušapa- tom
pravo u svoj tanjir. „Nažalost, nisam milijarder", podigao je pogled, pa dodade
s mnogo nade: „A pored toga, pišem pomalo sa strane."
„Radiš u nekoj kompaniji?" upitao ga je Vil učtivo, pokušavajući da se
iskupi.
„Radio sam za nekoliko kompanija, ali sam sada, pretpostavljam, kao ti.
Radim za vladu."
Biblioteka mrtvih
17
„Stvarno. Gde?"
,,U Nevadi."
„Živiš u Vegasu, zar ne?" reče Zekendorf.
Mark klimnu, vidno razočaran što se niko nije uhvatio za njegov komentar o
pisanju.
„Koji odeljak?" zapitao ga je Vil, a kada je umesto odgovora dobio njegov
upiljeni pogled bez ijedne reči, on dodade: „Iz vladinog sektora?"
Markova ispupčena Adamova jabučica pomerila se kada je progutao knedlu.
„U pitanju je jedna laboratorija. Ali, sve je to strogo poverljivo."
„Šek ima tajnu!" viknu Aleks sav radostan. „Dajte mu još jedno piće! Da mu
razveže jezik!"
Zekendorf se činio veoma zaintrigiranim. „Ma, daj, Mark, zar nam baš ništa
ne možeš otkriti?"
„Žao mi je."
Aleks se nagnuo preko stola. „Kladim se da bi neko iz FBI-a mogao da
otkrije čime se baviš."
„Ne verujem", odgovori mu Mark pomalo samozadovoljno.
Zekendorf nije hteo da popusti, pa poče naglas da razmišlja: „Nevada,
Nevada - jedina tajna vladina laboratorija za koju sam ikada čuo da postoji u
Nevadi je usred pustinje... u oblasti koju zovu... Zona 51?" Sačekao je da čuje
poricanje, ali je zauzvrat dobio samo jedan pokeraški izraz lica od Marka.
„Nemoj mi reći da radiš u Zoni 51!"
Mark je malo oklevao, pa mu onda mudro reče: „Ne mogu ti reći ništa o
tome."
„Oho", reče manekenka, sva oduševljena. „Zar nije to ono mesto na kojem
proučavaju NLO i tome slične stvari?"
Mark se zagonetno nasmešio, poput Monalize.
„Ako ti kaže, moraće da te ubije", reče Vil.
Glen Kuper
18
Mark je na to snažno odmahnuo glavom, spustivši pogled, te se naglo
uozbiljio. Vil se sav uznemirio začuvši Markov zastrašujuće hrapav glas: „Ne.
Ako vam kažem, neki drugi ljudi će vas ubiti."



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

3 Re: Glenn Cooper - Biblioteka mrtvih taj Ned Mar 10, 2013 2:30 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
22. MAJA 2009.
STEJTEN AJLEND, NJUJORK
Konsuela Lopez bila je iscrpljena i sva u bolovima. Nalazila se na krmi trajekta
za Stejten Ajlend na putu do kuće, sedeći na svom uobičajenom mestu pokraj
izlaza kako bi što brže mogla da se iskrca. Ako propusti autobus broj 51 u
22.45, morala bi dosta da se načeka na stajalištu kod stanice Sent Džordž dok ne
stigne sledeći. Njeno sićušno telo treslo se od vibracija dizel motora od devet
hiljada konjskih snaga terajući je da se oseća pospano, ali je bila i suviše sumnjičava
prema svojim saputnicima plašeći se da joj ne nestane novčanik ako
zatvori oči.
Pridigla je otečeni levi članak na plastičnu klupu, ali je naslonila petu na neke
novine. Bilo bi nekulturno i ružno da spusti cipelu pravo na klupu. Istegla je
članak kada se saplela na kabl svog usisivača. Spremala je kancelarije u donjem
Menhetnu, a ovo je bio završetak jednog dugog dana i još duže nedelje. Bila je
prava sreća što joj se nezgoda dogodila petkom, pa će imati ceo vikend da se
oporavi. Nije mogla sebi da priušti da odsustvuje sa posla ijedan dan, pa se
molila bogu da joj bude bolje do ponedeljka. Ako je bude bolelo i u subotu
uveče, otići će na jutarnju misu u nedelju kako bi se pomolila Devici Mariji da
joj pomogne da što brže ozdravi. Takođe je želela da ocu Rohasu pokaže
Biblioteka mrtvih
19
neobičnu razglednicu koju je primila i da na taj način ublaži strahove vezane za
nju.
Konsuela je bila žena jednostavnog izgleda i nije mnogo znala engleski, ali je
bila mlada i imala je lepo telo, pa se stalno čuvala od udvarača. Nekoliko
redova ispred, okrenut prema njoj, neki mladić latino porekla u sivoj dukserici,
neprestano joj se smeškao i, mada joj je ispočetka bilo neprijatno, nešto u vezi s
njegovim belim zubima i živim očima ju je nateralo da mu uzvrati učtivi osmeh.
To mu je jedino i bilo potrebno. Predstavio joj se, pa je proveo poslednjih deset
minuta putovanja pokraj nje tešeći je zbog njene povrede.
Udaljila se od njega šepajući, kada je trajekt dospeo u luku, odbivši pomoć
koju joj je ponudio. Pažljivo ju je ispratio nekoliko koraka, iako se kretala
sporo poput kornjače. Ponudio se da je odveze kući, ali je ona odbila - tako
nešto ne dolazi u obzir. Međutim, pošto je trajekt kasnio nekoliko minuta, a i
njoj je trebalo dosta vremena da siđe sa broda, propustila je autobus, pa je
morala ponovo da razmisli. Delovao je kao dobar čovek. Bio je duhovit i učtiv.
Prihvatila je, ali kada je on otišao po svoja kola u javnu garažu, ona se ipak, za
svaki slučaj, prekrstila.
Pre nego što će skrenuti ka njenoj kući na putu Fingerbord, raspoloženje mu
se naglo smračilo i ona se odmah zabrinula. Ta zabrinutost prerasla je u strah,
kada je projurio kroz njenu ulicu zanemarivši njena protivljenja. Nastavio je da
vozi bez reči ulicom Bej, sve dok nije naglo skrenuo ulevo, zaputivši se ka
parku Artura fon Brisena.
Na kraju tog mračnog puta, ona je završila sva u suzama, dok se on drao
mašući pred njom britvom. Izvukao ju je iz kola, zgrabivši je za ruku uz pretnje
da će je raniti ako bude vikala. Nije više mario za njen natečeni članak.
Trčećim korakom ju je provukao kroz šipražje krenuvši prema vodi. Drhtala je
od bola, ali je bila previše uplašena da bi dizala galamu.
Masivna mračna skalamerija mosta Veracano-Nerouz našla se ispred njih
poput nekog zloslutnog znaka. Nigde nije bilo žive duše. Na jednoj čistini
okruženoj drvećem, čovek ju je gurnuo na zemlju grubo joj otevši novčanik iz
ruku. Počela je da jeca, na šta joj on reče da začepi. Krenuo je da pretura po
njenim stvarima, izvukavši nekoliko dolara koje je imala kod sebe. Potom je
pronašao čisto belu razglednicu adresiranu na njeno ime, sa ručno nacrtanom
slikom mrtvačkog kovčega i datumom od 22. maja 2009. Pogledavši je,
nasmešio se sadistički.
„Usted me piensa le envio esto? pitao je. Misliš da sam ti ja ovo poslao?
„No se", reče ona jecajući, dok je odmahivala glavom.
»Bien, le estoy enviando esto", reče on smejući se, te poče da otkopčava kaiš.
E, pa ovo ćeš dobiti od mene.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

4 Re: Glenn Cooper - Biblioteka mrtvih taj Ned Mar 10, 2013 2:31 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
10. JUNA 2009. NJUJORK
Vil je pretpostavljao da se još nije vratila i njegove sumnje su se obistinile
istoga trena kada je otvorio vrata spustivši futrolu i aktovku na pod.
Stan je bio onakav kakav je bio pre Dženifer. Mirisne sveće - odnesene.
Podmetači na trpezarijskom stolu - odneseni. Ukrasni jastučići - odneseni.
Njena odeća, cipele, kozmetika, četkica za zube... Sve odneseno. Okrenuo se
oko sebe dovršivši pregled jednosobnog stana, pa je otvorio vrata frižidera. Čak
su i one glupave flaše vitaminske vode bile odnesene.
Upravo je dovršio dvodnevni kurs van grada na kom je naučio kako da bolje
osluškuje svoje i tuđe emocije, na koji su ga poslali nakon poslednje provere
njegovog radnog učinka. Da se kojim slučajem nenadano vratila, isprobao bi
neku od tih novih tehnika na njoj, ali Dženifer i dalje nije bila tu.
Biblioteka mrtvih
21
Olabavio je kravatu, zbacio cipele sa nogu, pa je otvorio mali bar ispod
police sa televizorom. Njeno pismo stajalo je pod njegovom flašom džonija
vokera, na istom mestu na kojem ga je i pronašao onog dana kada je pobegla od
njega. Na koverti je njenim upadljivim ženskim škrabopisom bilo napisano Jebi
se. Sipao je sebi veliki viski, pa je podigao noge na stočić, te poče da za dobra
stara vremena iznova čita sve one stvari o sebi koje je odavno i sam znao. U
pola posla ga je prekinuo neki tup udarac - uramljena slika koju je srušio
nogom. Zekendorf mu je poslao: cimeri brucoši na svom okupljanju prethodnog
leta. Proletela je još jedna godina.
Sat vremena kasnije, omamljen cirkom, skroz ga je preplavio jedan od
stavova koje je Dženifer gajila o njemu: tebe ni sam bog ne bi mogao popraviti.
Ni sam bog me ne bi mogao popraviti, pomislio je. Zanimljiv pojam.
Nepopravljiv. Neiskupljiv. Nema izgleda za ispravljanje ili bilo kakvo iskreno
poboljšanje.
Uključio je televizor da odgleda utakmicu Metsa, pa je zadremao na kauču.
Nepopravljiv ili ne, bio je za svojim stolom pre 8 sati narednoga jutra kopajući
po svom sandučetu u Autluk ekspresu. Otkucao je par odgovora, pa je potom
poslao i-mejl svojoj šefici Su Sančez, zahvaljujući joj se što je kao njegova
nadređena bila toliko stručna i vidovita da ga preporuči za taj seminar koji je
upravo završio. Osetljivost mu je narasla za oko četrdeset sedam procenata, po
sopstvenom mišljenju, i očekivao je da će ona odmah primetiti jasne i očigledne
rezultate. Potpisao ga je sa Osećajni Vil, pa je pritisnuo na ikonicu za slanje.
Telefon mu je zazvonio u roku od trideset sekundi. Broj Sančezove.
„Dobro došao nazad, Vile", reče ona razvukavši to poput žvake.
„Drago mi je da sam se vratio, Suzan", reče bez onog svog južnjačkog
naglaska koji je nestao nakon tolikih godina provedenih daleko od Floride.
„Mogao bi da svratiš malo do mene, važi?"
„Kada bi ti najviše odgovaralo, Suzan?" upitao ju je iskreno.
Glen Kuper
22
„Odmah!" spustila mu je slušalicu.
Sedela je za njegovim starim stolom u njegovoj staroj kancelariji koja je
imala lep pogled na Kip slobode zahvaljujući Muhamedu Ati*, ali njega to nije
živciralo onoliko koliko ga je živcirao nabrani izraz na njenom inače
zategnutom maslinastom licu. Sančezova je bila opsednuta vežbanjem i bila je
od onih koji dok izvode vežbe čitaju službene priručnike i knjige koje daju
stručne i korisne savete upravnicima i šefovima. Oduvek ga je fizički privlačila,
ali bi ga uvele ohladila ta njena kisela njuška i njen nazalni zapovednički ton sa
oštrim latino prizvukom.
Sva užurbana, Suzan mu reče: „Sedi. Ti i ja moramo malo da popričamo,
Vile."
„Suzan, ako planiraš da me dobro izdevetaš, spreman sam da to izdržim kao
profesionalac. Pravilo broj šest - ili možda broj četiri? - kada osetiš da te
izazivaju, nemoj se ponašati prenagljeno. Zastani i razmisli o posledicama
svojih dela, a onda pažljivo odaberi reci, poštujući reakcije osobe ili osoba koje
su te izazvale. Prilično dobro, ha, šta kažeš? Dobio sam i diplomu", nasmešio se
prekrstivši ruke preko svog već pomalo vidljivog stomačića.
„Stvarno nisam raspoložena za ta tvoja sranja danas", reče ona umorno.
„Imam jedan problem i treba mi tvoja pomoć." Na šefovskom jeziku to bi
značilo: sad si ga nadrljao.
„Za tebe bih učinio bilo šta, osim ako to nešto ne uključuje skidanje ili neki
drugi način da zabrljam ovih poslednjih četrnaest meseci."
Uzdahnula je, pa se zaustavila, te je Vil pomislio da je zaista ozbiljno
shvatila ono pravilo broj četiri ili šest. Bio je svestan da ga ona smatra za svog
glavnog nestaška. Svi su u kancelariji znali čitavu situaciju:
Vil Pajper. Četrdeset osam godina, devet godina stariji od Sančezove.
*Islamski terorista, saradnik Al kaide koji je predvodio teroristički napad u Njujorku 11. septembra
2001. upravljajući avionom kojim je uleteo u zgradu Svetskog trgovačkog centra.
Biblioteka mrtvih
23
Njen bivši šef, pre nego što su ga šutnuli sa njegove upravne pozicije nazad
među specijalne agente. Ranije toliko zgodan da je mamio uzdahe, skoro dva
metra visok, širokih pleća, sivkastoplavih očiju i dečački kovrdžave tamne
kose, pre nego što su alkohol i gubitak kondicije dali njegovom telu oblik i
bledu boju nadiglog hlebnog testa. Ranije je bio pravi baja, pre nego što je
postao slatkorečivi smor koji jedva čeka da završi posao i ode kući.
Rešila je da bude direktna: „Džon Mjuler se šlogirao pre dva dana. Lekari
kažu da će se oporaviti, ali će biti na bolovanju. Njegovo odsustvo, posebno u
ovom trenutku, predstavlja veliki problem u odeljenju. Razgovarala sam o tome
sa Bendžaminom i Ronaldom."
Vil se čudio tim vestima: „Mjuler? Ali, on je mlađi od tebe! Čovek trči na
šugavom maratonu. Kako je njega, kog vraga, streho šlog?"
„Dugo je imao rupu u srcu koju niko pre nije primetio", reče ona. „Jedan
mali krvni ugrušak mu je iz noge dospeo gore do mozga. Tako su mi rekli.
Prilično je zastrašujuće znati da tako nešto može da te zadesi."
Vil je prezirao Mjulera. Tog nadobudnog, vižljastog govnara. Sve je radio po
propisima. Skroz nepodnošljiv, taj kurvin sin je još znao da mu dobaci
zajedljive opaske pravo u lice, vezane za to kako je zeznuo stvar -
pretpostavljajući, kopile jedno, da mu zbog toga što se stalno držao izdvojen
kao neki gubavac neće ništa uraditi. Nadam se da će hodati i pričati kao bogalj
do kraja svog života, bila je prva misao koja mu se javila u glavi. „Bože, baš
šteta", reče umesto toga.
„Potreban si nam. Treba da preuzmeš slučaj Sudnjeg dana."
Bila mu je potrebna gotovo natprirodna snaga kako bi sprečio sebe da joj
kaže da se nosi.
To je još od početka trebalo da bude njegov slučaj. Štaviše, bilo je potpuno
skandalozno što mu slučaj nisu ponudili istog dana kada je došao u biro. A on
im tu stoji pred nosom, jedan od najuspešnijih stručnjaka za serijske ubice u
Glen Kuper
24
novijoj istoriji biroa, i oni mu ne daju jedan tako kapitalni slučaj, baš iz njegove
oblasti. Bio je to pokazatelj o tome koliko mu je karijera pošla pogrešnim
pravcem, pretpostavljao je to i sam. U to vreme, ta šut karta ga je mnogo bolela,
ali je prilično brzo sve prevazišao smatrajući da je time možda čak uspeo da
izbegne metak.
Bio je pri kraju karijere. Penzija mu se činila kao treperava vodena površina
usred pustinje, skoro pa nadohvat ruke. Završio je on sa svim svojim
ambicijama i stremljenjima, završio je sa politikom koja je vladala odsekom,
završio je sa ubistvima i smrću. Bio je umoran i usamljen, zaglavljen u gradu
koji nije voleo. Želeo je da pođe kući. Sa sve penzijom.
Razmišljao je o lošim vestima. Sudnji dan je jako brzo postao slučaj najvišeg
nivoa u njihovom odeljenju, onakav za kakav je bila neophodna snaga koju već
godinama nije pokazivao. Dugi radni dani i izgubljeni vikendi nisu mu
predstavljali problem. Zahvaljujući Dženifer, pred sobom je imao sve vreme
ovog sveta. Problem se krio u ogledalu, jer - kao što će i sam reći svakome ko
bi ga zapitao - njega je sada prosto bolelo dupe za sve. Da biste rešili slučaj
serijskog ubice, potrebna vam je žestoka ambicija, a taj se plamen u njemu
odavno ugasio. Potrebna je i sreća, ali po njegovom iskustvu, uspeh se postiže
tako što padnete na nos od posla stvarajući sreći okruženje u kojem ona onda
može da obavi svoj hiroviti posao.
Povrh toga, Mjulerova partnerka bila je jedna mlada specijalna agentica, koja
je tek pre tri godine sišla sa Kvantika i koja je bila ispunjena snažnom
ambicijom i posvećenošću poslu da ju je on smatrao religijskim fanatikom.
Posmatrao je on nju kako jurca po dvadeset trećem spratu, žureći kroz hodnike,
sva uzvišena, onako bez smisla za humor, kao neka svetica koja sebe smatra
previše ozbiljnom, od čega je njemu znalo da se smuči.
Nagnuo se preko stola, bled kao mrtvac. „Slušaj, Suzan", otpočeo je
podigavši glas, „nije ti ovo dobra zamisao. Ta je lađa odavno otplovila. Trebalo
je da me zamoliš da preuzmem taj slučaj još pre nekoliko nedelja, al' znaš šta?
Biblioteka mrtvih
25
Bila je to dobra odluka. U ovom trenutku, to ne bi bilo dobro za mene, ne bi
bilo dobro za Nensi, ne bi bilo dobro za naše odeljenje, za biro, za poreznike, za
dosadašnje žrtve, a i za sve buduće žrtve! Oboje to znamo!"
Ustala je da zatvori vrata, pa je onda sela nazad u svoju stolicu prekrstivši
noge. Šuštanje njenih hulahopki, kada je prebacila jednu nogu preko druge,
istoga trena ga prenu iz njegove govorancije. „Dobro, dobro, spustiću ton",
predloži i sam, „ali, sve je ovo pre grozno za tebe lično. Ti si ta koja je u sosu.
Ti vodiš odeljenje za ozbiljne krađe i nasilne zločine koje je na drugom mestu u
Njujorku kada je u pitanju pozornost javnosti! Bude li taj govnar Sudnjeg dana
uhvaćen pod tvojom prismotrom, odmah ćeš napredovati. Žensko si, pripadaš
nacionalnoj manjini, za nekoliko godina bićeš zamenik direktora u Kvantiku,
možda čak i viši specijalni agent u Vašingtonu. Samo ti je nebo granica. Nemoj
sve to da sjebeš tako što ćeš mene da uključiš u celu priču. Ovo ti govorim kao
prijatelj."
Uputila mu je pogled od kog bi se svako skamenio. ,,U svakom slučaju,
zahvalna sam ti na tvojoj zameni šefovskih uloga, Vile, ali nisam sigurna da bih
se oslanjala na poslovni savet čoveka koji klizi unazad u karijeri. Veruj mi, ni ja
nisam oduševljena ovom idejom, ali smo sve pretresli iznutra. Bendžamin i
Ronald odbijaju da pošalju bilo koga iz protivterorističkog odeljenja, a nema
nikog drugog u upravi ili u odeljenju za organizovani kriminal ko se ranije
bavio ovakvim slučajem. Ne žele da nam tu uleti neko iz Vašingtona ili iz
nekog drugog sedišta. Tada bismo mi ispali nesposobni. Ovo je Njujork, a ne
Klivlend. Od nas se očekuje da nam je klupa uvek puna dobrih igrača. A ti imaš
baš pravo iskustvo - pogrešan profil na kom ćeš da poradiš, ali pravo iskustvo. I
zato je tvoj. Biće to tvoj poslednji veliki slučaj, Vile. Odlaziš na velika vrata.
Prihvati to na taj način i razvedri se malo."
Probao je još jednom. „Ako uhvatimo ovog tipa sutra, što se neće desiti, ja ću
biti prošlost i pre nego što sve dospe do suda."
Glen Kuper
26
„Pa, onda ćeš se vratiti da svedočiš. Do tada će ti i dnevnice verovatno
delovati vrlo primamljivo."
„Jako smešno. A šta ćemo sa Nensi? Otrovaću je. Želiš da ona bude žrtveno
jagnje?"
„Ima ona kičmu. Ume da se pobrine za sebe, pa će se pobrinuti i za tebe."
Prestao je da se raspravlja sav naduren. „A šta ćemo sa onim sranjem na
kojem sada radim?"
„Prepustiću ga drugima. To neće biti problem."
I to je bilo to, završen posao. Nije bilo nimalo demokratski, a dati otkaz ili ga
dobiti nije dolazilo u obzir. Četrnaest meseci. Još samo četrnaest jebenih
meseci!
Život mu se skroz promenio u roku od nekoliko sati. Šef odeljenja pojavio se sa
narandžastim kancelarijskim kolicima, naredivši da spakuju njegove još važeće
slučajeve i odnesu ih iz njegovog odeljka. Umesto njih, stigoše mu dokumenti
Mjulerovog Sudnjeg dana, čitave kutije dosijea sakupljenih za onih nekoliko
nedelja pre nego što je lepljivi ugrušak od krvnih pločica pretvorio par
milimetara njegovog mozga u kašu. Vil je zurio u njih kao da su u pitanju
smrdljive gomilice izmeta, pa je potom popio još jednu solju prejake kafe, pre
nego što je izvoleo da otvori jednu od njih, nasumično izvukavši iz nje jednu od
fascikli.
Čuo je kako se nakašljava na ulazu, pre nego što ju je ugledao.
„Zdravo", reče Nensi. „Izgleda da ćemo nas dvoje raditi zajedno."
Nensi Lipinski bila je utegnuta u odelo sivkaste boje. Bilo joj je za pola broja
manje, stežući je u struku taman toliko da joj stomak iskoči preko pojasa, ne
mnogo, ali dovoljno da bi delovala neprivlačno. Bila je niska - oko metar i
šezdeset bez štikli, a Vil je procenio da bi sa svih strana trebalo da izgubi po
koji kilogram, čak i sa svog mekanog, zaobljenog lica. Da li je ona uopšte imala
jagodice ispod tih obraza? Nije baš bila tipični primerak zategnutog diplomca,
Biblioteka mrtvih
27
kakvi su obično izlazili sa Kvantika. Pitao se kako je uopšte prošla ispite na
odseku za fizičku obuku te akademije. Tamo su ih baš muštrali. Ipak, morao je
da prizna da je bilo u njoj nečega što ju je činilo privlačnom. Njena
crvenkastosmeđa kosa do brade, šminka i karmin bili su lepo usaglašeni sa
njenim nežno oblikovanim nosom, lepim usnama i živahnim očima boje
lešnika, a i njen parfem bi ga sasvim lako zaveo, da se našao na nekoj drugoj
ženi. No, njega je ipak potresao njen žalosni izraz. Zar se zaista vezala za
onakvu nulu poput Mjulera?
„Ah, šta mi tu možemo?" reče retorički.
„Imaš vremena?"
„Vidi, Nensi, tek što sam otvorio ovu kutiju. Daj mi nekoliko sati, pa bismo
možda kasnije mogli da porazgovaramo?"
,,U redu, Vile, samo sam htela da ti kažem da ću, iako sam potresena ovim
oko Džona, nastaviti marljivo da radim na ovom slučaju. Nismo nikada radili
zajedno, ali sam proučila neke od tvojih slučajeva i znam koliki si doprinos
ostvario na ovom polju. Uvek gledam da napredujem, tako da će mi tvoje
sugestije biti izuzetno značajne..."
Vil je morao da saseče ovakva trućanja u samom korenu. „Je l' voliš ti da
gledaš Sajnfelda? upitao ju je.
„Onu televizijsku seriju?"
Klimnuo je.
„Znam otprilike o čemu je reč", odgovorila mu je podozrivo.
„Ljudi koji su napravili tu seriju postavili su osnovna pravila za svoje likove,
a upravo ta pravila se razlikuju od svih ostalih pravila humorističkih serija.
Hoćeš da ti kažem koja su to pravila? Odnose se i na tebe i mene."
„Naravno, Vil!" reče ona sva razdragana, očito spremna da sasluša njegovu
lekciju.
„Pravila su glasila - nema učenja i nema grljenja. Vidimo se kasnije, Nensi",
reče joj bezizražajnog lica.
Glen Kuper
28
Dok je ona tako stajala izgledajući kao da se premišlja da li da se povuče ili
da mu nešto odgovori na to, oboje začuše užurbane lagane korake kako im se
približavaju - neka žena koja je pokušavala da trči u štiklama. „Su je digla
uzbunu", dobaci joj Vil glumatajući. „Izgleda da ima nešto što mi nemamo."
U njihovom zanatu, novi podaci su svome glasniku pridavali trenutnu moć, a
Su Sančez je izgleda žestoko uživala kad god bi saznala nešto pre ostalih.
„Odlično, oboje ste tu", reče sateravši Nensi u njegovu kancelariju. „Desilo
se još jedno! Sedmo po redu, gore u Bronksu", sva se usplahirila, skoro kao
neka klinka. „Da ste odmah otišli tamo, pre nego što oni iz Četrdeset pete
policijske stanice sve zajebu."
Vil je podigao ruke u vazduh sav ogorčen. „Bože, Suzan, ja još ne znam ništa
ni o prvih šest slučaja. Ne mogu da verujem!"
Bum-bum-tras i Nensi se odmah veselo ubacila: „Ma, samo se pravi kao da
je ovo prvi slučaj! Nećeš imati problema! Uostalom, ispričaću ti ukratko sve
usput."
„Kažem ja tebi, Vile", reče Su zločesto mu se smešeći, „ima ta kičmu."
Vil je uzeo jedan od standardnih crnih ford eksplorera koji su pripadali
njihovom odeljenju. Odvezli su se iz podzemne garaže na trgu Liberti broj 26,
pa je krenuo kroz jednosmerne ulice dok nisu stigli na sever, zaputivši se dalje
brzom trakom FDR puta. Automobil je bio u odličnom stanju, saobraćaj nije
bio loš, a on je inače uživao kada bi malo pobegao iz kancelarije. Da je bio sam,
uključio bi radio WFAN, pa bi zadovoljio radoznalost prema sportskim
rezultatima, ali ovoga puta nije bio sam. Nensi Lipinski je sedela kraj njega, s
notesom u ruci, prepričavajući mu sve ukratko dok su prolazili ispod
tramvajskog mosta Ruzvelt Ajlend na kojem su se vagoni polagano podizali
visoko iznad uzburkane crne vode 1st River.
Bila je uzbuđena poput nekog izopačenog lika na sajmu erotike. Ovo je bio
njen prvi slučaj serijskog ubistva, pravi šampanjac među sličnim slučajevima,
ključni trenutak u pretpubertetskoj fazi njene karijere. Ulovila je ovo zaduženje
Biblioteka mrtvih
29
jer je bila Suina ljubimica, a sa Mjulerom je radila i ranije. Njih dvoje su se
odlično slagali, jer je Nensi bila spremna i voljna da laska njegovom krhkom
egu. Džone, kako si ti pametan! Džone, je l' ti to imaš fotografsko pamćenje?
Džone, kako bih samo volela da umem da vodim ispitivanje poput tebe.
Vil se mučio da održi pažnju. Nije bilo toliko naporno upoznati se sa
podacima sakupljenim tokom tri nedelje, ali su mu misli lutale, a u glavi mu se
još mutilo nakon onog njegovog sinoćnjeg ljubavisanja sa džonijem vokerom.
No, on je ipak znao da će brzo ući u celu stvar. Tokom više od dve decenije, on
je vodio glavnu reč u osam krupnih slučajeva serijskih ubistava i bio član tima u
milion drugih slučajeva.
Prvi je bio u Indijanapolisu, tokom njegovog prvog terenskog zadatka, kada
nije bio mnogo stariji od Nensi. Zločinac je bio uvrnuti ludak koji je voleo da
gasi cigarete na očnim kapcima svojih žrtava, sve dok im jedan odbačeni
pikavac nije pomogao da reše slučaj. Kada je njegova druga supruga, Ivi,
upisala postdiplomske na Djuku, zatražio je premeštaj u Rali i tu je odmah neki
drugi manijak sa britvom počeo da ubija žene po Ešvilu. Nakon devet mučnih
meseci i još pet iseckanih žrtava, on je ćapio i tog morona. I tako je najednom
zaradio ugled: de fakto je postao stručnjak. Šutnuli su ga, još svežeg nakon
burnog razvoda, pravo u njihov štab da radi u odeljenju za nasilne zločine u
skupini koju je predvodio Hal Šeridan, čovek koji je čitavo jedno pokoljenje
agenata obučio kako da sastavljaju profil serijskog ubice.
Šeridan je uvek bio hladan tip, nikada se nije emotivno uplitao u slučaj i bio
je toliko rezervisan da je na kraju postao tema kancelarijskog vica: ako počne
neko krvoproliće usred Virdžinije, Hala bi morali staviti na listu osumnjičenih.
Pažljivo je gledao kome će razdeliti slučajeve na državnom nivou, gledajući da
spoji mozak zločinca sa mozgom nekog svog agenta. Njemu je Šeridan davao
Glen Kuper
30
slučajeve koji su uključivali ekstremnu brutalnost i zlostavljanja, ubice koje su
pokazivale zapanjujući gnev prema ženama. Pa nek se čovek onda misli.
Nensino deklamovanje počelo je da se probija kroz njegov mamurluk. Morao
je i sam da prizna da su činjenice bile vraški zanimljive. Bio je upoznat sa
pričom, iz medija. Pa, ko nije bio? To je bila glavna priča. Bilo je logično da će
se i nadimak zločinca, Ubica Sudnjeg dana, roditi upravo u štampi. Čast za to
je, za dlaku, pripala Postu. Njihov ljuti rival, Dejli njuz, danima se premišljao,
ciljajući na naziv Razglednice iz pakla, ali je ubrzo morao da se pokori i počne i
sam da trubi o Sudnjem danu po svojoj naslovnici.
Prema Nensinom mišljenju, te razglednice nisu imale otiske ljudskih prstiju:
pošiljalac je verovatno koristio rukavice napravljene od materijala bez vlakana
ili one gumene za domaćinstvo. Na nekim dopisnicama bilo je i nekoliko
natpisa koji se nisu odnosili direktno na žrtve, pa su ostala sedišta FBI-a na
terenu radila na ispitivanju poštanskog osoblja na liniji između Las Vegasa i
Njujorka. Razglednice su bile skroz bele, veličine 7,5 x 12 centimetara, a takve
su bile dostupne na hiljadu raznih maloprodajnih mesta. Bile su odštampane na
HP Fotosmart ink-džet štampaču, kakvih je u opticaju bilo bar desetak hiljada.
Razglednice su ubačene po dva puta u štampač kako bi se odštampale sa obe
strane. Prednji deo je uzet iz standardnog Majkrosoft Vord menija. Konture mrtvačkog
kovčega verovatno je mastilom nacrtala ista ruka služeći se crnim
Pentelovim penkalom, sa ultratankim vrhom kakvih je u opticaju bilo nekoliko
miliona. Sve su markice bile iste, od četrdeset jednog centa sa slikom američke
zastave, kakvih je u opticaju bilo na stotine miliona, sa samolepljivom
poleđinom bez ostataka DNK. Šest razglednica bilo je poslato osamnaestog
maja i sve su bile raznete dalje kroz glavnu ispostavu Poštanske službe Amerike
u Las Vegasu.
„Znači, tip bi imao dovoljno vremena da odleti od Las Vegasa do Njujorka,
ali bi mu bilo vremenski teže da ode kolima ili vozom", ubacio se Vil. Uhvatio
ju je na prepad, jer nije bila sigurna da ju je uopšte slušao. „Jesi li uzela sve liste
Biblioteka mrtvih
31
putnika sa svih direktnih letova iz Las Vegasa i onih sa presedanjima koji su
sleteli na Lagvardiju, Kenedi ili Njuark između osamnaestog i dvadeset prvog?"
Podigla je glavu od svog notesa. „Pitala sam Džona da li bi to trebalo da
radimo! Rekao mi je da nije vredno truda, jer ih je možda neko poslao umesto
ubice."
Vil je zatrubio jednom kamriju koji se po njegovom ukusu kretao i suviše
sporo, a onda ga je naglo pretekao, kada ovaj nije hteo da ubrza. Nije mu uspelo
da prikrije sarkazam: ,,E, pa gle čuda! Mjuler nije bio u pravu. Serijske ubice
gotovo nikada nemaju pomoćnike. Ponekad ubijaju u paru, kao oni snajperi iz
Vašingtona ili strelci iz Feniksa, ali to se dešava jednom u sto godina. Da neko
traži logističku podršku kako bi izveo neki zločin? To bi "bio prvi takav slučaj.
Ovakvi tipovi su ti kao vukovi samotnjaci."
Ona je sve zapisivala.
„Šta to radiš?" upitao je.
„Beležim ono što si rekao."
Gospode, nije ti ovo škola, pomislio je. „Kad ti je penkalo već otvoreno,
zapiši i ovo", reče joj zajedljivo, ,,u slučaju da ubica krene da vršlja po celoj
zemlji, proveri i kazne za prekoračenje brzine duž svih većih puteva."
Klimnula je, pa ga je oprezno upitala: „Hoćeš još da čuješ?"
„Slušam te."
Strašni bilans je bio sledeći: četiri muške i dve ženske žrtve, starosti između
osamnaest i osamdeset dve godine. Tri pronađene na Menhetnu, po jedna u
Bruklinu, Stejten Ajlendu i Kvinsu. Ova današnja je prva u Bronksu. Zaplet
pred ubistvo svuda je bio isti: žrtva prima razglednicu datiranu na sutra ili
prekosutra, na svakoj je mrtvački kovčeg nacrtan na poleđini i na kraju, svaka
žrtva bude usmrćena na tačan datum. Dva ubistva hladnim, jedno toplim
oružjem! Jedna žrtva ostavljena je tako da izgleda kao da se predozirala
heroinom, jednu je pregazio automobil koji je na nju naleteo pravo na trotoaru
pobegavši sa mesta zločina, a jedna je gurnuta kroz prozor.
Glen Kuper
32
„ A šta je Mjuler rekao na sve to?" upitao je Vil.
„Mislio je da ubica pokušava da nas se otarasi time što se nije držao iste
šeme."
,,A šta ti misliš?"
„Ja mislim da je sve to neobično. Nema veze sa onim što čitamo po
udžbenicima."
Zamislio je njene knjige iz kriminalistike, pasuse gotovo opsesivno podvučene
žutim markerima, uredne beleške po marginama, sićušna slova...
„Šta je sa profilima žrtava?" pitao je. „Ima li nekih veza?"
Delovalo je kao da se žrtve ne mogu dovesti u vezu. Kompjuteraši iz
Vašingtona su upravo obavljali analizu matrice u svojoj višestrukoj bazi
podataka tražeći zajedničke imenitelje, neku vrstu računarske superverzije Šest
koraka do Kevina Bejkona*, ali za sada bez uspeha.
„Je l' bilo seksualnih prestupa?"
Krenula je da lista stranice. „Samo jedan, slučaj tridesetdvogodišnje žene
latino porekla, Konsuele Marije Lopez, na Stejten Ajlendu. Silovana je i potom
na smrt izbodena."
„Kada završimo u Bronksu, hoću da počnem odatle."
„Zašto?"
„Mnogo toga možeš zaključiti o ubici po načinu na koji se odnosi prema
damama."
Sada su već izašli na put Brukner ekspres, krenuvši na istok ka Bronksu.
1 Šest koraka do Kevina Bejkona je moderna igrica zasnovana na pojmu „kako
je ovaj svet mali", to jest na pretpostavci da bilo koji glumac u istoriji može
kroz svoje uloge ili filmove biti doveden u vezu sa američkim glumcem
Kevinom Bejkonom kroz šest koraka.
„Znaš li gde tačno treba da stanemo?" pitao je.
Pronašla je adresu u svom notesu. „Saliven plejs 847."
Biblioteka mrtvih
33
„Baš ti hvala! Nemam blage veze gde se to nalazi", zarežao je, „znam samo
gde je stadion Jenkija, i to je to. To je jedino što znam o jebenom Bronksu."
„Zamolila bih te da ne psuješ", reče mu strogim glasom kao neka opasna
nastavnica iz srednje škole. „Imam kartu", razvila ju je, proučila, pa se posle
nekoliko trenutaka osvrnula oko sebe. „Treba da skrenemo na bulevar
Brukner."
Više od kilometar i po vozili su se u tišini. Čekao je da ona nastavi sa
prepričavanjem, ali je ona samo zurila u put skamenjenog lica.
Naposletku je pogledao u nju spazivši kako joj donja usna podrhtava. „Staje
sad? Besna si na mene jer sam te zaprepastio psovkom? O, jebote čoveče!"
Pogledala ga je zamišljeno. „Drugačiji si od Džona Mjulera."
„Gospode bože", promrmljao je. ,,I ovol'ko ti je vremena trebalo da to
skontaš?"
Vozeći se prema jugu po 1st Tremontu, prošli su pokraj Četrdeset pete
policijske stanice na aveniji Barkli, jedne gadne prizemne zgrade sa premalo
prostora za parkiranje u poređenju sa brojem policijskih kola koja behu
načičkana oko nje. Skala u termometru približavala se dvadeset šestom
podeljku, a ulica je vrvela od Portorikanaca koji su nosili plastične kese u
rukama, gurali dečija kolica, ili su se prosto šetali sa mobilnim telefonima
naslonjenim na uvo ulazeći i izlazeći iz bakalnica, dućana i jeftinih malih
porodičnih radnjica. Žene su bile poprilično razgolićene. Po njegovom ukusu tu
je bilo previše debelih riba u majčicama na bretele i malenim šortsevima koje
su vrckale unaokolo u japankama. Da li one zaista misle da izgledaju zanosno,
pitao se u sebi. Pored njih je čak i njegova saputnica izgledala kao supermodel.
Nensi se sva izgubila u mapi trudeći se da ne zezne stvar. „Treća sleva
odavde", reče.
Ulica Saliven plejs i nije baš bila zgodna za izvršenje nekog velikog ubistva.
Motori, vozila bez tablica i kombiji medicinskih istražitelja bili su nagurani
ispred mesta zločina, ometajući saobraćaj. Vil se dovezao do nekog mladog
Glen Kuper
34
policajca koji je pokušavao da bar jednu traku održi u prometu, pa mu je
pokazao svoju značku. „Isuse", zavapi policajac, „ne znam gde da vas smestim.
Možete li parkirati u nekoj drugoj ulici? Možda ima praznog mesta iza ćoška."
Vil je ponovio njegove reči poput papagaja: „Iza ćoška."
„Aha, iza ćoška, skrenite tamo desno."
Vil je ugasio motor, pa je izašao bacivši policajcu ključeve. Kola iza njih
počeše da trube kao sumanuta, digavši paklenu buku istoga trena.
„Šta to radiš!" kriknu policajac. „Ne možeš tu da ostaviš kola!" Nensi je i
dalje sedela u automobilu sva posramljena.
Vil joj doviknu: „Ajde, idemo. I pribeleži broj značke pozornika Kanea u
svoju sveščiću u slučaju da uradi nešto nedolično državnim kolima."
Policajac promrmlja: „Koja pizda."
Vil je bio raspoložen za malo kavge, pa mu je ovaj momak odlično poslužio.
„Slušaj ovamo", reče kipteći od besa, „ako ti se sviđa taj tvoj bedni poslić, onda
ti je bolje da se ne zajebavaš sa mnom! A ako te boli dupe za sve, onda samo
napred. Hajde. Samo probaj!"
Dva besna mužjaka, oči u oči, sve im vene poiskakaše po licu. „Vile!
Hoćemo li?" zamolila ga je Nensi. „Traćimo vreme."
Policajac odmahnu glavom, pa uđe u njihov eksplorer koji je potom odvezao
niz ulicu parkiravši ga tik ispred kola nekog drugog detektiva. Još zadihan, Vil
namignu Nensi. „Vidiš kako sam znao da će nam pronaći slobodno mesto."
Beše to neka skučena trospratna stambena zgrada, sa šest stanova od prljavih
belih cigala, izgrađena još četrdesetih godina. Hodnik beše mračan i depresivan
sa smeđim i crnim kockastim keramičkim pločicama po podu, masnim bež
zidovima i golim sijalicama. Svi su se sjatili oko stana 1A na levoj strani
prizemlja. U zadnjem delu hodnika, blizu otvora za odlaganje đubreta, članovi
porodice su se okupili, tuga je na jednom mestu spojila sva pokoljenja:
sredovečnu ženu koja je jecala, njenog supruga u radničkim bakandžama koji je
pokušavao da je uteši, mladu ženu u poodmakloj trudnoći koja je sedela
Biblioteka mrtvih
35
direktno na podu oporavljajući se od napada panike, pa devojčicu u nedeljnoj
haljini koja je delovala zbunjeno i nekoliko staraca u širokim košuljama koji su
odmahivali glavama, gladeći se po bradama.
Vil se provukao kroz poluotvorena vrata stana, a Nensi je odmah pošla za
njim. Trgao se pred prizorom koji ga je podsetio na onu izreku - previse babica,
kilava beba. Bilo je bar desetak ljudi u prostoru od 200 kvadrata, čime su
astronomski povisili izglede da nešto na mestu zločina bude pomereno. Na
brzaka je sproveo uviđaj dok ga je Nensi u stopu pratila, a niko ih za divno
čudo nije zaustavio, niti ih je pitao šta rade tamo. Prednja soba. Bapski nameštaj
i kojekakva starudija. Televizor star 20 godina. Izvadio je hemijsku olovku iz
džepa iskoristivši je za razdvajanje zavesa kako bi provirio kroz svaki prozor.
To je bila procedura koju je ponovio u svakoj od soba. Kuhinja. Čista kao suza.
U sudoperi nije bilo posuđa. Kupatilo, takođe, uredno. Mirisalo je na prašak za
stopala. Spavaća soba. I suviše krcata ljudima koji su međusobno čavrljali, pa
nije video mnogo toga, osim par debelih nogu mrtve osobe, skroz sivih i
prošaranih venama, pokraj neraspremljenog kreveta, a pri tom je jedno stopalo
bilo napola uvučeno u papuču.
Vil se prodra: „Ko je ovde glavni?"
Najednom je zavladao tajac, dok se nije začulo: „Ko pita?" Neki proćelavi
detektiv sa ogromnom stomačinom u pretesnom odelu izdvojio se iz gomile
pojavivši se na vratima spavaće sobe.
„FBI", reče Vil. „Ja sam specijalni agent Pajper." Činilo se da je Nensi bila
uvređena što i nju nije predstavio.
„Detektiv Čepmen iz Četrdeset pete policijske stanice", prijateljski mu je
pružio ručerdu tešku poput cigle. Bazdio je na crni luk.
„Detektive, šta kažete da raščistimo ovo mesto kako bismo na miru mogli
pregledati mesto zločina?"
„Moji momci su skoro završili, pa onda možete da preuzmete."
Glen Kuper
36
„Hajde da to učinimo odmah, važi? Polovina vaših ljudi ne nosi rukavice.
Niko nema nazuvke preko cipela. Pravite pravi nered ovde, detektive."
„Niko ništa nije dirao", reče Čepmen braneći se. Spazio je da Nensi sve
beleži, pa ga je sav nervozan upitao: „Ko je ova? Vaša sekretarica?"
„Specijalna agentica Lipinski", reče ona prijateljski mu mahnuvši svojim
notesom. „Možete li mi reći svoje ime, detektive Čepmen?"
Vil je morao da obuzda osmeh.
Čepmen je bio na ivici da se posvađa sa federalcima oko teritorije, ali samo
bi se zajapurio svađajući se sa njima, a na kraju bi opet izvukao deblji kraj.
Život je i suviše kratak.
„U redu, slušajte me svi!" objavio je. „Stigao je FBI. Žele da svi izađu
napolje, zato se spakujte i pustite ih da rade svoj posao."
„Neka ostave razglednicu", reče Vil.
Čepmen je posegnuo u unutrašnji džep izvukavši belu dopisnicu u kesici sa
patent zatvaračem. „Evo je ovde."
Kada su svi izašli iz sobe, pregledali su telo zajedno sa detektivom. Unutra je
već postajalo strašno vruće i u vazduhu su se mogli osetiti prvi tragovi truljenja.
Bilo je iznenađujuće malo krvi s obzirom na to da je žrtva ubijena pištoljem.
Bilo je nekoliko kapi na njenoj zamršenoj sedoj kosi, krvava linija duž levog
obraza gde je krvarenje iz uha stvorilo potočić koji se slio dole niz njen vrat, pa
je na kraju pokapao zagasito zeleni tepih. Ležala je na leđima, na trideset
centimetara od cvetnog poruba na nenameštenom krevetu, odevena u ružičastu
kućnu haljinu koju je verovatno nosila bar hiljadu puta. Oči joj, već skroz suve
poput baruta, behu otvorene zureći u plafon. Vil je video bezbroj tela, mnoga od
njih behu iskasapljena toliko da su bila neprepoznatljiva. Ali, ova gospođa
izgledala je dosta dobro, fina portorikanska bakica koja je delovala kao da bi je
mogli oživeti jednim dobrim drmusanjem po ramenu. Bacio je pogled na Nensi
da bi proverio kako reaguje na mrtvaca u svom prisustvu.
Nešto je zapisivala.
Biblioteka mrtvih
37
Čepmen se ubacio: „Pa, meni se čini da se ovde..."
Vil je podigao ruku prekinuvši ga usred rečenice. „Specijalna agentice
Lipinski, zašto nam vi ne biste rekli šta se ovde zbilo?"
Lice joj se zarumenelo, zbog čega su joj se obrazi učinili još punijim.
Rumenilo se proširilo i na vrat nestavši negde pod kragnom njene bele bluze.
Progutala je knedlu, pa je ovlažila usne vrhom jezika. Otpočela je polagano, pa
je onda polako ubrzala sabravši misli: „Pa, ubica je verovatno tu bio i ranije,
možda ne u stanu, ali tu oko zgrade. Sigurnosna rešetka na jednom od
kuhinjskih prozora je razlabavljena. Morala bih bolje da pogledam, ali se
kladim da je okno prozora trulo. Čak i da se sakrio u sporednoj uličici, ne bi sve
rizikovao obavljajući ceo posao za jednu noć, pogotovo ako je hteo da potrefi
datum na razglednici. Vratio se kasno sinoć, skrenuo u uličicu, pa je završio
posao oko rešetke. Potom je isekao prozor nožem za staklo, otvorivši rezu
spolja. Razmazao je malo zemlje sa ulice po kuhinjskom podu i hodniku i na
onom tamo i onom tamo mestu."
Pokazala im je na dve tačke na tepihu u spavaćoj sobi, uključujući i jednu
mrlju na kojoj je Čepmen stajao. Sklonio se od nje kao da je bila radioaktivna.
„Mora da je nešto čula pošto je ustala pokušavši da navuče papuče. I pre
nego što je završila sa tim, on je već bio u sobi, pa ju je izbliza upucao pravo
kroz levo uvo. Deluje mi kao malokalibarski pištolj, verovatno dvadesetdvojka.
Metak joj je još u lobanji, nema izlazne rane. Ne bih rekla da je došlo do
silovanja, ali bi i to trebalo proveriti. Takođe bi trebalo da proverimo da nije
nešto ukradeno. Ne izgleda mi kao da je bilo premetačine, ali nigde nisam
videla novčanik. Verovatno je izašao na isti način na koji je i ušao", zastala je
počešavši se po čelu. „To je to. Ja mislim da se tako sve dogodilo."
Vil se namrštio nateravši je da se par sekundi preznojava, pa onda reče:
„Aha, i ja mislim da se sve tako dogodilo."
Glen Kuper
38
Nensi je izgledala kao da je upravo osvojila nagradu na školskom
takmičenju, pa je sva ponosna oborila pogled prema cipelama čije je đonove
obložila toalet papirom.
„Slažete li se sa mojom partnerkom, detektive?"
Čepmen slegnu ramenima. „Može biti da je tako bilo. Da, dvadesetdvojka.
Siguran sam da je to oružje ovde upotrebljeno."
Ovaj tip nema pojma, pomisli Vil. „Znate li da li je bilo šta ukradeno?"
„Njena ćerka kaže da joj je torba nestala. Ona ju je i pronašla jutros.
Razglednica je bila na kuhinjskom stolu pored ostale pošte."
Vil pokaza na bakina bedra. „Da li je silovana?"
„Pojma nemam! Da niste isterali medicinske istražitelje, možda bismo to
sada znali", ljutnu se Čepmen.
Vil je čučnuo i upotrebio svoju hemijsku olovku kako bi oprezno podigao
njenu kućnu haljinu. Zavirio je ispod ugledavši staričin donji veš na svom
mestu. „Čini se da nije", reče. „Hajde da pogledamo razglednicu."
Vil ju je pažljivo pregledao, i spreda i otpozadi, pa ju je pružio Nensi. „Da li
je ovo isti font koji je korišćen i na drugim razglednicama?"
Ona reče da jeste.
„To je kurijer, veličina dvanaest", reče.
Pitala ga je otkud to zna, zazvučavši zadivljeno.
„Ja sam ti stručnjak za fontove", reče prepredeno. Pročitao je ime naglas.
„Ida Gabrijela Santjago."
Čepmen reče da mu je njena ćerka rekla da se žena nikada nije koristila
svojim srednjim imenom.
Vil ustade protegnuvši leđa. ,,U redu, sve smo sredili", reče. „Držite mesto
zapečaćeno dok ne stigne FBI-ev tim medicinskih istražitelja. Javićemo se ako
nam nešto bude potrebno."
„Jeste li iskopali nešto o ovom luđaku?" zapitao ih je Čepmen.
Biblioteka mrtvih
39
Iz Vilovog sakoa začu se zvonjava mobilnog telefona, svirajući Odu radosti
protivno svakoj intuiciji. Dok je pokušavao da ga se dokopa Vil mu odgovori:
„Ni najmanji jebeni tračak, detektive, ali ovo mi je tek prvi dan na ovom
slučaju", pa onda reče u telefon: „Pajper je..."
Saslušao je odmahujući glavom nekoliko puta, pre nego što reče osobi sa
druge strane veze: „Nevolja nikada ne ide sama. Reci mi da se nije možda
Mjuler nekim divnim čudom oporavio, hm? Šteta." Završio je razgovor
podigavši pogled. „Spremna za dugu noćnu smenu, partnerko?"
Nensi klimnu, kao lutke na federu. Izgleda da joj se dopalo što ju je oslovio
sa „partnerko". Ma, izgleda da joj se to i te kako dopalo.
„To je bila Sančezova", reče joj. „Primili smo još jednu razglednicu, ali je
ova malko drugačija. Datirana je na danas, ali je tip još živ."



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

5 Re: Glenn Cooper - Biblioteka mrtvih taj Ned Mar 10, 2013 2:33 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise

12. FEBRUARA 1947.
LONDON
Ernest Bevin bio je spona, veza između dve strane. Jedini član kabineta koji
je služio u obe vlade. Prema Klementu Atliju, premijeru iz Laburističke stranke,
izbor je logički pao na Bevina. „Erneste", reče Atli svom ministru spoljnih
poslova dok su u Dauning stritu zajedno sedeli ispred peći u kojoj je goreo
ugalj, „zovi Čerčila. Reci mu da ja lično tražim pomoć od njega." Na Atlijevoj
ćelavoj glavi pojaviše se graške znoja, a Bevin je sa gađenjem posmatrao kako
mu jedan tanki mlaz silazi dole niz visoko čelo pravo na njegov orlovski nos.
Glen Kuper
40
Prihvatio je zadatak. Nije postavljao pitanja, nije iskazao uzdržanost. Bevin
beše vojnik, radnički vođa starog kova, jedan od osnivača najvećeg britanskog
sindikata, TGWU-a. Oduvek pragmatičan, pre rata je bio među onih nekoliko
političara koji su sarađivali sa konzervativnom vladom Vinstona Čerčila,
suprotstavivši se pacifističkom krilu Laburističke partije.
Kada je 1940. Čerčil pripremao naciju za rat sastavivši koalicionu vladu sa
svim partijama, Bevina je postavio za ministra rada i državne uprave, pruživši
mu u ruke široki portfelj u koji beše uključena i domaća ekonomija u ratnim
okolnostima. Bevin je vrlo lukavo uspostavio ravnotežu između vojnih i
narodnih potreba stvorivši sopstvenu vojsku od pedeset hiljada ljudi koji su bili
povučeni iz oružanih snaga kako bi radili u rudnicima uglja - takozvani
Bevinovi momci. Čerčil ga je cenio najviše na svetu.
A onda je usledio onaj šokantni događaj. Samo nekoliko nedelja nakon Dana
pobede u Evropi, dok su svi uživali u veličanstvenom trijumfu, čovek koga su
Rusi zvali britanskim buldogom bio je potučen na opštim izborima od strane
Laburističke partije Klementa Atlija. Birači su ga ćušnuli u stranu ne verujući
mu da bi mogao da izgradi iznova celu naciju. Čovek koji je rekao:
„Odbranićemo naše ostrvo po svaku cenu, borićemo se na našim plažama,
borićemo se gde god da slete, borićemo se po njivama i po ulicama, nećemo se
nikada predati", bukvalno je othramao sa velike pozornice potpuno poražen,
depresivan i utučen. Čerčil je sav namrgođen predvodio opoziciju nakon svog
poraza, ali je najviše uživao u svom dragom Čartvel hausu gde je pisao poeziju,
slikao akvarelom i hranio crne labudove komadićima hleba.
A sada, godinu i po dana kasnije, Bevin, ministar spoljnih poslova premijera
Atlija, sedeo je duboko pod zemljom čekajući svog bivšeg šefa. Bilo je hladno,
pa je Bevin držao mantil zakopčan preko zimskog odela sa prslukom. Bio je
čvrste građe, sa proćelavom kosom zalizanom unazad i punačkog lica sa
podbratkom koji se već polako nazirao ispod brade. Namerno je odabrao baš
Biblioteka mrtvih
41
ovo mesto za tajanstveni sastanak, kako bi mu poslao psihološku poruku. Tema
razgovora će biti veoma važna. Tajna. Dođi odmah, bez okolišanja.
Čerčil je shvatio poruku. Uleteo je unutra, te je bez nekih emocija pogledao
oko sebe rekavši: „Zašto si me zvao da se vratim u ovu nedođiju?"
Bevin ustade, te je dao znak visokom oficiru koji je pratio Čerčila da može
da ode. „Bio si u Kentu?"
„Jeste, bio sam u Kentu!" Čerčil zastade. „Mislio sam da nikada više neću
kročiti nogom ovamo."
„Neću tražiti da skineš kaput. Baš je hladno."
„Oduvek je tako bilo", odgovori mu Čerčil.
Dva čoveka se rukovaše bez neke posebne srdačnosti, te sedoše. Bevin je
smestio Čerčila tako da je pred njim stajala crvena fascikla sa premijerovim
pečatom.
Nalazili su se u bunkeru u ulici Džordž, u koji se Čerčil bio zavukao sa
svojim ratnim kabinetom tokom većeg dela ratnih sukoba. Prostorije su bile
napravljene u podrumu zgrade Ministarstva za javne radove, ugurane između
parlamenta i Dauning strita. Zatrpano džakovima peska, ojačano betonom i
skriveno duboko pod zemljom, zdanje u ulici Džordž bi verovatno izdržalo i
direktan pogodak bombe koji se nikada nije desio.
Sedeli su jedan nasuprot drugog za ogromnim kvadratnim stolom u samom
kabinetu gde je Čerčil i danju i noću okupljao svoje najbliže savetnike. Beše to
neugledna odaja sređena da služi svojoj svrsi, ispunjena ustajalim vazduhom. U
blizini se nalazila soba sa mapama, još zatrpana kartama koje su prikazivale
bitke, a pored nje i Čerčilova lična spavaća soba koja je još bazdila na tompuse,
iako je poslednji već davno bio ugašen. Dalje niz hodnik, u staroj preuređenoj
ostavi, nalazila se telefonska centrala za prekookeanske pozive, gde je uređaj za
šifrovanje, čiji tajni naziv beše Sigseli, radio na dekodiranju razgovora između
Čerčila i Ruzvelta. da je neko pitao Bevina, on ne bi znao da kaže da li je ta
Glen Kuper
42
oprema još u funkciji ili ne. Ništa se tu nije promenilo, od dana kada je ratni
štab bio zatvoren bez pompe, na dan pobede nad Japanom.
„Hoćeš malo da procunjaš unaokolo?" zapitao ga je Bevin. „Mislim da
general-potpukovnik Stjuart ima ključeve."
„Ne želim", Čerčil je već počeo da gubi strpljenje. Nije se osećao lagodno u
ovom bunkeru. Odsečno mu reče: „Zašto ne pređeš odmah na glavnu temu? Šta
hoćeš?"
Bevin mu je izneo svoj unapred uvežbani uvod: „Pojavio se jedan problem,
posve neočekivan, čudan i delikatan. Vlada mora da se pozabavi njim veoma
pažljivo i oprezno. Pošto je vezan za Amerikance, premijera je zanimalo da li
bi, suprotno navici, bio raspoložen da mu lično pomogneš u ovom slučaju."
„Ja sam u opoziciji", rede Čerčil ledenim glasom. „Zašto bih mu ja pomogao
u bilo čemu, sem da mu pomognem da napusti Dauning strit i da mi vrati nazad
moj položaj?"
„Zato što si ti najveći patriota koji je ovaj narod ikada imao. I zato što je
čoveku koji sedi ispred mene više stalo do dobrobiti britanskog življa nego do
političke koristi. Zbog toga sam uveren da bi ti želeo da pomogneš vladi."
Čerčil je delovao zbunjeno, svestan da pokušava da ga izigra. ,,U šta si se to
uvalio, kog vraga? Pozivaš se na moju patriotsku stranu? Hajde, onda, reci mi
nešto o toj vašoj nevolji."
„U toj fascikli imaš sve ukratko o situaciji u kojoj smo se našli", reče Bevin
pokazujući mu glavom prema crvenim koricama. „Da li bi mogao da je
pročitaš? Poneo si svoje naočare za čitanje?"
Čerčil se mašio unutrašnjeg džepa svoga sakoa. „Jesam." Nakačio je spiralne
žičane okvire naočara oko ogromne glave. „A ti ćeš samo tako sedeti i vrteti
palčevima?"
Bevin klimnu zavalivši se u jednostavnu drvenu stolicu. Posmatrao je Čerčila
kako frkće i otvara fasciklu. Posmatrao ga je kako čita prvi pasus. Posmatrao ga
Biblioteka mrtvih
43
je kako skida naočare i upita ga: „Je li ovo neka zezancija? Da li zaista očekuješ
da poverujem u ovo?"
„Nije šala. Jeste prilično neverovatno, ali nije izmišljotina. Dok budeš čitao,
naići ćeš na uvodnu istragu koju je vojna obaveštajna služba obavila kako
bismo potvrdili autentičnost ovih nalaza."
„Nisam očekivao ovako nešto."
Bevin klimnu.
Pre nego što je nastavio čitanje, Čerčil je zapalio tompus. Njegova stara
pepeljara mu je još bila pri ruci.
Povremeno bi promrmljao nešto nerazumljivo u pola glasa. U jednom trenu
je viknuo: „I to baš ostrvo Vajt od svih mogućih mesta!" U jednom momentu je
ustao kako bi protegao noge i ponovo zapalio tompus. Malo-malo, pa bi
namrštio čelo ošinuvši Bevina upitnim pogledom, a onda je nakon deset minuta
završio s celim dokumentom. Skinuo je naočare, gurnuo ih nazad u džep, a
onda je duboko povukao dim iz svoje havane. „Jesam li i ja tamo?"
„Jesi, bez sumnje, ali ne znam pojedinosti", reče Bevin ozbiljnim glasom.
„A ti?" upitao ga je Čerčil.
„Nisam se raspitivao."
Čerčil se najednom sav uzvrpoljio, onako kao što je radio mnogo puta ranije
u ovoj prostoriji, dok mu je krv ključala od besa. „Ovo mora ostati skriveno od
javnosti! Tek što smo se probudili iz najveće noćne more. Ovo bi nas samo
bacilo u još veći mrak i haos."
„Upravo to i mi mislimo."
„Ko još zna za ovo? Koliko sve to može biti kontrolisano?"
„Krug je jako mali. Pored premijera, ja sam jedini ministar. Manje od desetak
oficira iz vojske zna dovoljno da bi mogli da povežu stvari. I tu je naravno
profesor Atvud sa svojim timom."
Čerčil zabrunda. „To je posebno problematično. Bili ste u pravu što ste ih
izolovali."
Glen Kuper
44
„I na kraju", nastavio je Bevin, „tu su i Amerikanci. Imajući na umu prirodu
naših odnosa, smatrali smo da je neophodno da obavestimo predsednika
Trumana, ali nas oni uveravaju da je mali broj njihovih ljudi upućen u celu
stvar."
„Da li je to razlog zbog kog ste me zvali? Zbog Jenkija?"
Bevinu je konačno bilo dovoljno toplo da bi skinuo kaput. „Biću potpuno
iskren prema tebi. Premijer želi da se ti pozabaviš Trumanom. Njihovi odnosi
su vrlo hladni. Vlada želi da tebi poveri celu stvar. Nakon današnjeg dana ne
želimo više da budemo umešani u sve to. Amerikanci su ponudili da u
potpunosti preuzmu celokupni materijal, a nakon ozbiljnih unutrašnjih rasprava,
i mi smo sve bliži odluci da im sve prepustimo. Nama to ne treba. Oni očito
imaju kojekakve ideje, ali iskreno rečeno, nas to ne zanima. Predstoji nam
ozbiljan posao na izgradnji zemlje, i nisu nam potrebne smetnje, niti smo
spremni da preuzmemo odgovornost ako bi sve procurelo u javnost, a nisu nam
potrebni ni dodatni troškovi. Osim toga, treba doneti odluku u vezi s Atvudom i
ostalima. Molimo te da preuzmeš kontrolu nad ovim slučajem, ne kao vođa
opozicije, ne kao politička ličnost, već lično, kao moralni vođa."
Čerčil je sve vreme klimao. „Mudro. Veoma mudro. Verovatno tvoja
zamisao. I ja bih isto to učinio. Slušaj, druže, možete li mi dati garancije da ovo
neće biti upotrebljeno protiv mene u budućnosti? U planu mi je da vas zgazim
na sledećim izborima, a ne bi bilo lepo da mi zadajete niske udarce."
„Ja ti garantujem da neće biti tako", odgovori mu Bevin. „Ova stvar je iznad
politike."
Čerčil ustade, te pljesnu. „Onda prihvatam. Nazvaću Harija sutra ujutru, ako
možeš to da središ. A potom ću se pozabaviti zbrkom oko Atvuda."
Bevin se zakašlja, prilično suvo. „Ja sam se ponadao da bi mogao da se
pobrineš za profesora Atvuda po hitnom postupku. Tu je, na drugom kraju
hodnika."
Biblioteka mrtvih
45
„On je tu! Očekuješ da se odmah pozabavim njim?" zapitao ga je čerčil s
nevericom.
Bevin klimnu naglo ustavši, kao da želi da pobegne. „Ostavljam te da obaviš
sve to i da se lično javiš premijeru", pa se zaustavio kako bi sve još više
naglasio. „General-potpukovnik Stjuart će ti biti pomoćnik. Biće uz tebe dok se
čitav slučaj ne reši i dok sav materijal ne bude uklonjen sa britanske teritorije.
Da li ti to odgovara?"
„Da, naravno. Pobrinuću se za sve."
„Hvala ti. Vlada ti je veoma zahvalna."
„Da, da, svi će mi biti zahvalni, osim moje supruge, koja će me ubiti jer
propuštam večeru", zamislio se Čerčil. „Neka mi dovedu Atvuda."
„Hoćeš da se vidiš sa njim? Mislio sam da to baš i nije neophodno."
„Tu nije reč o tome da li ja želim da ga vidim ili ne. Čini mi se da nemam
drugog izbora."
Džefri Atvud je sedeo pred najslavnijim čovekom na svetu delujući potpuno
zbunjeno. Bio je snažan i žilav zahvaljujući godinama provedenim u radu na
terenu, ali mu je put bila žućkasta zbog čega je izgledao bolesno. Iako je imao
pedeset dve, zbog trenutnih okolnosti izgledao je kao da ima deceniju više.
Čerčil je zapazio sitno drhtanje njegove ruke kada je do usana podigao šolju
čaja sa mlekom.
„Drže me zatvorenog protiv moje volje već skoro dve nedelje", Atvud dade
sebi oduška. „Supruga mi ništa ne zna. I pet mojih kolega je isto tako
zatvoreno, a jedna od njih je žena. Uz dužno poštovanje, premijeru, ovo je
nečuveno. Član moje skupine, Redžinald Sonders, preminuo je. Skroz smo
istraumirani svim ovim događanjima."
„Da", složio se Čerčil, „sve je ovo nečuveno. I predstavlja traumu.
Obavešten sam o gospodinu Sondersu. Siguran sam da ćete se složiti sa mnom,
profesore, da je čitava ova stvar krajnje neobična."
Glen Kuper
46
„Pa, da, ali..."
„Kakva ste zaduženja imali tokom rata?"
„Moje veštine su bile valjano iskorišćene, premijeru. Bio sam u puku koji je
bio zadužen da sačuva i stavi na spisak spasene antikvitete i umetnička dela
koje su nacisti poharali iz muzeja po ćelom kontinentu."
„Aha", odgovori Čerčil. „Dobro, dobro. A nakon otpuštanja iz vojne službe
ste nastavili sa svojim akademskim radom?"
„Jesam. Ja sam profesor arheologije i antikviteta na Kembridžu."
„A ovo iskopavanje na ostrvu Vajt beše vaš prvi terenski rad nakon rata?"
„Da, bio sam na tom nalazištu i pre rata, ali se trenutno iskopavanje obavlja
na novom sektoru."
„Jasno mi je", Čerčil posegnu za svojom kutijom sa tompusima. „Želite li
jedan?" upitao ga je. „Ne? Nadam se da vam ne smeta", kresnuo je šibicu, pa
poče snažno da dimi sve dok se cela soba nije zamaglila. „Vi znate gde mi sada
sedimo, zar ne, profesore?"
Atvud bledunjavo klimnu.
„Mali je broj ljudi, osim onih iznutra, koji su posetili ovu prostoriju. Ja sam
lično mislio da je nikada više neću videti, ali su me pozvali, napola
penzionisanog, da se pozabavim vašim problemčićem."
Atvud se odmah usprotivio: „Ja razumem sve implikacije moga otkrića,
premijeru, ali teško da moja sloboda i sloboda mog tima mogu u ovom slučaju
predstavljati problem. Ako problema i ima, onda je to sve naduvano."
„Da, razumem šta želite da kažete, ali se drugi možda ne bi složili", reče
Čerčil ledenim tonom koji je uznemirio profesora. „Tu se u opasnost dovode
mnogo značajnije stvari. Treba misliti na posledice. Ne možemo dopustiti da
odšetate odavde i da objavite svoje otkriće u tamo nekim prokletim časopisima.
Razumete?"
Atvud je zabrektao od silnog dima, pa se nekoliko puta zakašljao kako bi
pročistio šlajm. „Danonoćno sam razmišljao o ovome, od kada su nas zatvorili.
Biblioteka mrtvih
47
Nemojte zaboraviti da sam ja bio taj koji je obavestio vlasti. Nisam otišao i
pozvao novinare. Spreman sam da se obavežem na ćutanje, a ubeđen sam da
bih mogao da nagovorim i svoje kolege da učine isto. Time bi vaše brige bile
otklonjene."
„To vam je, gospodine, veoma koristan predlog koji ću razmotriti. Znate, ja
sam tokom rata, doneo mnoge teške odluke u ovoj prostoriji. Odluke o životu i
smrti..." Odlutao je usred rečenice, prisetivši se jednog konkretnog primera,
zastrašujuće odluke da dopuste nemačkim bombarderima da bombarduju
Koventri bez izdavanja naredbe o evakuaciji. Da su uradili suprotno, Nacistima
bi otkrili da su Britanci provalili njihove šifre. Na stotine civila je umrlo. „Imate
li dece, profesore?"
„Dve devojčice i dečalca. Najstarije dete ima petnaest godina."
Atvud je zasuzio, slomljen emocijama. „Svima ste nam bili nadahnuće,
premijeru, naš junak, a danas ste i moj lični junak. Zahvaljujem vam se iz
dubine duše na vašoj intervenciji."
Čovek je jecao. Čerčil stisnu zube pred prizorom čoveka koji se ovako
pogubio.
„Nema na čemu. Sve je dobro što se dobro svrši."
Čerčil je nakon toga sedeo sam u sobi sa napola popušenim tompusom.
Skoro da je mogao čuti odjeke rata, usplahirene glasove, pucketanje bežičnih
veza, udaljeno šištanje letećih bombi. Uskovitlani oblačići njegovog plavog
tompusa behu kao sablasne utvare koje su se lelujale pred njim kroz štetna
podzemna isparenja. General-potpukovnik Stjuart, čovek kog je Čerčil površno
upoznao tokom rata, uđe unutra te se zaustavio u stavu mirno. „Voljno, generalpotpukovniče.
Rekli su vam da je ova zbrka sada u mojim rukama?"
„Rečeno mi je, premijeru."
Čerčil je ugasio tompus u svoju staru pepeljaru. „Atvuda i njegovu grupu
držite dole u Alderšotu, je li tako?"
„Tako je. Profesor je uveren da ste ga pustili na slobodu."
„Pustio? Ne. Odvedite ga nazad njegovima. Bićemo u kontaktu. Ovo je
delikatna stvar. Ne smemo da prenaglimo u odlukama."
General je pogledao krupnog čoveka ispred sebe, pa je kucnuo petama,
učtivo ga pozdravivši.
Čerčil je uzeo kaput i šešir, pa je polako, bez osvrtanja, izašao iz ratnog štaba
poslednji put.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

6 Re: Glenn Cooper - Biblioteka mrtvih taj Ned Mar 10, 2013 2:34 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
10. JULA 1947.
VAŠINGTON.
Hari Truman delovao je sićušno za svojim ogromnim stolom u ovalnom
kabinetu. Na njemu je sve bilo doterano pod konac, kravata na plavo bele pruge
mu je bila pažljivo zavezana, dim-sivo letnje odelo bilo mu je skroz zakopčano,
elegantne crne cipele izglancane do visokog sjaja, a svaka vlas njegove
proređene kose savršeno začešljana.
Bio je na sredini svog prvog mandata, sa ratom za sobom. Još od Linkolna
nijedan drugi predsednik nije doživeo vatreno krštenje na tako bukvalan način.
Ćudljivi tokovi istorije gurnuli su ga u gotovo nezamislivi položaj. Niko, pa ni
on sam, ne bi u kladionicama uložio ni prebijenog cvonjka na mogućnost da bi
ovaj prilično neupadljivi čovek ikada mogao dospeti u Belu kuću. Pogotovo ne
pre dvadeset pet godina kada je prodavao svilene košulje kod Trumana i
Džejkobsa u centru Kanzas Sitija, ni kada je u okrugu Džekson radio kao sudija
i pion u mašineriji demokratskog vođe Pendergasta, ni kada je bio američki
senator iz Misurija i još samo marioneta, čak ni kada ga je Frenklin D. Ruzvelt
Biblioteka mrtvih
49
izabrao za svog zamenika što beše zapanjujući kompromis osmišljen po
mračnim zagušljivim kuloarima čikaške konvencije 1944. godine.
Međutim, osamdeset dva dana nakon što je postao zamenik predsednika,
Trumana su hitno pozvali u Belu kuću kako bi ga obavestili da je Ruzvelt
preminuo. On je preko noći dobio zaduženje da preuzme dizgine od čoveka sa
kojim jedva da je nešto i prozborio za ta prva tri me- seca svog mandata. On je
bio nepoželjan u unutrašnjim krugovima oko Franklina D. Ruzvelta. Držali su
ga podalje od skupine koja je donosila odluke u vezi sa ratom. Nikada nije čuo
za projekat Menhetn. „Momci, pomolite se za mene", rekao je šačici okupljenih
reportera, a pri tom je to zaista i mislio. Četiri meseca nakon toga, nekadašnji
prodavač galanterije će odobriti bacanje atomske bombe na Hirošimu i
Nagasaki.
Do 1947. on se već upustio u težak posao upravljanja novom super- silom u
svetu koji tada beše u haosu, ali ga je njegov metodski, odlučni stil dobro služio
pa je uspeo da uspostavi svoj tempo. Problemi su se brzo gomilali - izgradnja i
obnova Evrope po Maršalovom planu, dotiranje Ujedinjenih nacija, borba
protiv komunizma kroz njegov dekret o nacionalnoj bezbednosti, podrška
domaćim društvenim problemima kroz njegov fer dil program. Mogu ja da
obavim ovaj posao, uveravao je samog sebe. Ma, do đavola, sposoban sam ja
za to. A onda mu je pod ruke dospelo nešto što uopšte nije bilo u njegovom
planu i programu. Ležala je na njegovom urednom stolu tačno ispred njega
pored njegove čuvene pločice sa natpisom: Ne svaljuj odgovornost na drugoga.
Kartonska fascikla bila je označena crvenim slovima: Projekat Vektis -
Pristup: Ultra.
Truman se prisetio telefonskog poziva koji je primio iz Londona nekoliko
meseci ranije. To je bio jedan od onih upečatljivih događaja koji zauvek ostaju
duboko urezani u sećanju. Sećao se i šta je nosio tog dana, jabuke koju je pojeo,
o čemu je razmišljao nekoliko trenutaka pre i posle razgovora sa Vinstonom
Čerčilom.
Glen Kuper
50
„Drago mi je što vam čujem glas", rekao mu je. „Kakvo iznenađenje!"
„Dobar dan, gospodine predsedniče, nadam se da ste dobro."
„Nikad bolje. Šta mogu da učinim za vas?"
Uprkos smetnjama na prekookeanskim vezama, Truman je mogao da čuje
zategnutost u Čerčilovom glasu. „Gospodine predsedniče, možete mnogo toga
da učinite. Imamo jedan krajnje neobičan problem."
,,U svakom slučaju ću vam pomoći ako budem mogao. Da li je ovo zvaničan
poziv?"
„Jeste. Ponovo sam na dužnosti. Postoji jedno ostrvce na našoj južnoj obali,
ostrvo Vajt."
„Čuo sam za njega."
„Naš arheološki tim je tamo pronašao nešto što, iskreno rečeno, predstavlja i
suviše vruć krompir za nas. Otkriće je od najvećeg značaja, ali smo zabrinuti da
prosto nemamo dovoljno kapaciteta kako bismo se po- starali oko toga u
posleratnom stanju u kojem se nalazimo. Ne smemo dopustiti sebi rizik da
nešto pokvarimo. U najboljem slučaju dobili bismo opštenarodnu razbibrigu, ali
bi u najgorem slučaju došlo do opšte- narodne katastrofe."
Truman je mogao da zamisli Čerčila kako sedi sa druge strane, nagnut ka
telefonu, dok mu se ogromno telo gotovo ni ne nazire u oblaku duvanskog
dima. „Recite mi, šta su to vaše ekipe pronašle?"
Sitni, večito smireni predsednik, slušao je spremivši penkalo da zapisuje
beleške. Ubrzo nakon toga ispustio je penkalo ni ne upotrebivši ga, te poče
nervozno da dobuje prstima slobodne ruke po svome stolu. Najednom je osetio
kako ga kravata steže, shvativši da je položaj na kojem se nalazio postao
preveliki za njega. Mislio je da je atomska bomba predstavljala njegovo vatreno
krštenje. Sada se činilo da je to bilo samo zagrevanje za nešto mnogo krupnije.
Pored predsednika Sjedinjenih Američkih Država samo je još šestoro ljudi u
Vladi posedovalo ultraovlašćenje, sigurnosnu oznaku koja je imala toliki stepen
Biblioteka mrtvih
51
zaštite da je čak i njen naziv predstavljao državnu tajnu. Na stotine, možda i
hiljade ljudi znalo je za projekat Menhetn u doba kada se odvijao, ali je manje
od petorice bilo upoznato sa projektom Vektis. Jedini član Trumanovog
kabineta koji je imao ultraovlašćenje bio je Džejms Forestal. Trumanu se
Forestal i lično dosta dopadao, ali je u njega imao potpuno poverenje. Poput
njega, bio je poslovni čovek pre nego što je stupio u državnu službu. Bio je
Ruzveltov ministar ratne mornarice, a i Truman ga je ostavio da obavlja istu
ulogu.
Forestal je bio hladan, vrlo zahtevan radoholičar koji je delio predsednikove
fanatične antikomunističke stavove. Truman ga je pripremao za višu poziciju.
Forestal će s vremenom preuzeti novostvoreni položaj u vladi kao ministar
odbrane, a projekat Vektis će i tada ostati u njegovoj nadležnosti zahtevajući od
njega potpunu posvećenost.
Truman je polomio grimizni voštani pečat, to drevno, ali delotvorno sredstvo
za očuvanje tajnosti. Unutra je stajao dopis od kontraadmirala Roska
Hilenkotera, jednog od vlasnika ultraovlašćenja, kojeg će Truman ubrzo nakon
toga imenovati prvim direktorom nove agencije koja će nosili naziv CIA.
Truman je pročitao dopis, pa je potom gurnuo ruku u fasciklu izvukavši svežanj
stranica isečenih iz novina.
Rozvel dejli rekord: Raaf uhvatio leteći tanjir na rancu oko Rozvela. A,
narednog dana: General Ram ispraznio tanjir iz Rozvela. Sakramento bi: Vojska
otkrila da drži leteći tanjir na rancu u Nju Meksiku. Bilo je tu još nekoliko
desetina drugih novinskih članaka Asošijeted i Junajted presa na istu temu.
Aleajacta est, pomisli Truman, prisetivši se latinskog iz škole. Cezar je
pregazio Rubikon objavivši „Kocka je bačena" pa je promenio tok istorije tako
što nije poslušao Senat već je ušao u Rim sa svojim legijama. Truman je skinuo
poklopac svog penkala, te je napisao kratku poruku Hi- lenkoteru na čistom listu
sa oznakom Bele kuće. Stavio je pismo i ostale papire u fasciklu, pa je izvukao
svoj starinski mesingani set sa voštanim štambiljem iz gornje desne fioke.
Kresnuo je zipo upaljač, upalio fitilj male teglice sa kerozinom, pa je lagano
počeo da topi štapić voska, kap po kap, pravo na karton, sve dok se nije stvorila
krvavo crvena barica. Kocka je bila bačena.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

7 Re: Glenn Cooper - Biblioteka mrtvih taj Ned Mar 10, 2013 2:35 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
24. juna 1947.
Privatni pilot koji je leteo u blizini planine Rejnir u državi Vašington, prijavio je
da neki predmeti u obliku tanjira lete na čudan način i to pri velikoj brzini. Za
samo nekoliko dana, na stotine ljudi širom cele zemlje je i lično spazilo slične
stvari, i novine su začas postale ispunjene letećim tanjirima. To je tek bilo
oštrenje za Rozvel.
Deset dana kasnije, na Dan nezavisnosti, tokom strahovitog olujnog
nevremena, noćno nebo nad Rozvelom u Nju Meksiku obasjao je svetlucavi
plavi predmet koji se srušio na zemlju severno od tog gradića. Oni koji su ga
videli, zaklinju se da nije u pitanju bila munja, niti bilo šta nalik.
Narednog jutra, Mek Brejzel, nadzornik ranča Džej Bi Foster, prostrane
farme ovaca na sto dvadeset kilometara severozapadno od Rozvela, vodio je
svoje stado do pojilišta kada je naišao na ogromnu poljanu zasutu razbacanim
komadima metala, folije i gume. Krhotine na nekim mestima bile su toliko
gusto nagomilane da su ovce odbile da pređu preko pašnjaka pa ih je morao
poterati oko tog mesta.
Brejzel, trezveni čovek lica opaljenog suncem, bacio je pogled oko sebe
ubeđen da to nije bila folija nalik onoj sa meteoroloških balona koje je
pronalazio i ranije. Ovo je bilo nešto mnogo čvršće. Kada je bolje pogledao,
ugledao je i ispreplitane tragove točkova koji su vodili do polja sa krhotinama
kao i od njega. Tragovi džipa, pomislio je. Ko je to, majku mu, bio na mojoj
Biblioteka mrtvih
53
zemlji? Sakupio je nekoliko komadića metala, pa je završio posao oko ovaca.
Kasnije te večeri, pozvao je šerifa okruga Čavez, Džordža Vilkoksa, pa mu reče
bez okolišanja: „Džordže, čuo si za sve ove priče o letećim tanjirima? E, pa,
čini mi se da imam jednog smrskanog na svom posedu."
Vilkoks je dobro poznavao Brejzela, pa je znao da ovaj nije bio neki ćaknuti
tip. Ako Mek tako kaže, e, pa onda će, boga mu, uzeti sve za ozbiljno. Pozvao
je vojnu vazduhoplovnu bazu, USAAF Rozvel u kojem se nalazila 509.
bombarderska jedinica, pa je alarmirao komandanta baze. Pukovnik Vilijem
Blančard je potom sa svoje strane naredio dvojici svojih najboljih obaveštajaca,
Džesiju Marselu i Šeridanu Kevitu, da odu pravo na ranč narednoga jutra.
Potom je poslao telegrafsku poruku nadređenom oficiru iz Osme
vazduhoplovne jedinice u Fort Vortu, general-majoru Rodžeru Remiju, koji mu
je strogo zapovedio da ga obaveštava o svim pojedinostima sa terena. General
je čvrsto verovao u onu izreku „sranja uvek isplivaju na površinu" pa je pozvao
Vašington, podnevši preliminarni izveštaj pomoćniku ministra vojske. Strpljivo
je sačekao da ga pozovu nazad.
Za samo nekoliko minuta njegov ađutant ga je obavestio da je Vašington na
vezi. „Ministar Paterson?" upitao je.
„Ne, gospodine", začuo se odgovor. ,,U pitanju je ministar ratne mornarice,
gospodin Forestal."
Mornarice? Šta se to kog đavola događa?, zapitao se pre nego što će podići
slušalicu.
U nedeljno jutro vrelina je već užarila ilovaču, kada se Mek Brejzel susreo sa
dva obaveštajca i čitavim vodom vojnika na ulazu ranča. Konvoj je krenuo za
njegovim Fordovim kamionetom preko prašnjavih puteljaka zaputivši se ka
pobrđu prekrivenom šipražjem po kom su bile razbacane one krhotine. Trupe se
zaustaviše na obodu vrpoljeći se pod neprijatnom sunčevom jarom, dok je
major Marsel, zamišljeni mlađi muškarac, palio Pal Mal jedan za drugim,
Glen Kuper
54
čeprkajući po olupinama. Kada mu je Brejzel pokazao na tragove točkova
zapitavši ga da li je vojska već bila tamo pre njih, major je prilično duboko
povukao dim cigarete odgovorivši mu: „Ja o tome očigledno ništa ne znam,
gospodine."
U narednih nekoliko sati, trupe su pročešljale lokaciju, natovarile gomilu
krhotina na svoje kamione prekrivene ceradama, pa su se odvezli odatle.
Brejzel je posmatrao kako se konvoj gubi na horizontu, pa je izvadio parče
metala iz svog džepa. Bio je tanak i lagan poput folije sa pakovanja cigareta, ali
je tu ipak bilo nečeg čudnog. Bio je snažan čovek sa rukama jakim poput
mengela, ali koliko god da je pokušavao, nikako nije mogao da ga savije.
U naredna dva dana, Brejzel je posmatrao kako se pripadnici vojske odvoze i
dovoze sa mesta rušenja. Njemu je rečeno da se drži što dalje od tog mesta. Bio
je uveren da je u utorak ujutru spazio zvezdicu general- majora na čoveku koji
je protutnjao pored njega u džipu. Naravno, veći deo gradića saznao je da se
nešto odvija na ranču Foster, i već u utorak posle podne vojska više nije mogla
da čuva priču skrivenu. Pukovnik Blančard izdao je zvanično obaveštenje za
štampu Američkog vojnog vazduhoplovstva potvrdivši da je lokalni seljak
pronašao leteći tanjir koji su obaveštajci iz njihove baze pokupili i prebacili u
jedan od štabova viših instanci. Rozvel dejli rekord je to veče izbacio specijalno
izdanje kojim je otpočela čitava medijska halabuka.
Vrlo je zanimljivo da je u roku od sat vremena nakon Blančardovog
obaveštenja za štampu, general Remi bio na vezi sa Junajtedpresom
izmenjujući njegovu priču. Nije to bio leteći tanjir, niti bilo šta tome slično. To
je bio obični meteorološki balon sa radarskim reflektorom, ništa oko čega bi
trebalo dizati graju. Da li bi novinari mogli da uslikaju krhotine? Odgovorio im
je da je Vašington radi sigurnosti zatvorio slučaj za javnost, ali će on videti da
li može nešto da uradi kako bi im pomogao. U kratkom roku je pozvao
fotografe u svoju kancelariju u Teksasu da uslikaju foliju sa uobičajenog
Biblioteka mrtvih
55
meteorološkog balona koji beše raširen po njegovom tepihu. „Evo ga, gospodo.
Oko ovoga se digla tolika graja."
Za samo nedelju dana priča će izgubiti na značaju u državnim medijima.
Međutim, o Rozvelu su konstantno kolale priče o čudnovatim zbivanjima u
rane sate nakon pada i nekoliko dana nakon toga. Pričalo se da je vojska zaista
bila na lokaciji pada pre nego što je Brejzel tamo stigao, da je tamo bio tanjir,
mahom netaknut, i da je iz njega rano toga jutra izvađeno pet neljudskih tela
nad kojima je izvršena autopsija u bazi.
Jedan vojni bolničar koji je prisustvovao autopsijama, kasnije je razgovarao
sa svojim prijateljem, pogrebnikom iz Rozvela, nacrtavši na parčetu salvete
bića vretenastih tela sa izduženim glavama i ogromnim očima. Vojska je Meka
Brejzela zatvorila na neko vreme, a nakon toga je bio poprilično neraspoložen
za priču. U danima koji su usledili, skoro da je svaki svedok pada tanjira i
njegovog odnošenja u bazu, izmenio svoju priču ili se potpuno ućutao, a neki
su i bili premešteni iz Rozvela, pri čemu se za neke od njih više nikada nije
čulo.
Truman je odgovorio na poziv svoje sekretarice: „Gospodine predsedniče,
ministar ratne mornarice je stigao."
„U redu, pustite ga unutra."
Forestal, doterani muškarac kojem su ogromne uši bile najupečatljiviji deo
tela, sede pred Trumana uspravan kao strela u potpunosti delujući kao čovek od
struke, kakav je i bio.
„Džime, želeo bih izveštaj o Vektisu", otpoče Truman izbegavši čavrljanje o
svakodnevnim stvarima. To je i Forestalu odgovaralo, jer je bio čovek koji je
koristio što je manje reči mogao kako bi objasnio šta je želeo.
„Rekao bih da se sve odvija po planu, gospodine predsedniče."
,,A situacija dole u Rozvelu? Kako tamo stoje stvari?"
„Sve se krčka po našem receptu, bar po mom mišljenju."
Glen Kuper
56
Truman energično klimnu. „Takav sam utisak i ja stekao iz novinskih
isečaka. Nego, kaži mi kako oni iz vojske podnose činjenicu što su primili
otpusnice od ministra mornarice?" Truman mu se široko nasmešio.
„Nisu baš oduševljeni, gospodine predsedniče."
„Naravno, mogao bih se kladiti da nisu! Odlučio sam se za pravog čoveka.
Odlučio sam se za tebe! To je sada mornarička operacija, pa će se ljudi prosto
morati navići. Nego, reci mi o tom mestu u Nevadi. Kako tamo napredujemo?"
„Jezero Grum. Obišao sam lokaciju prošle nedelje. Nije pristupačna. Rekao
bih da je to takozvano jezero isušeno već vekovima. Zabačeno je - graniči se sa
našom lokacijom za vršenje proba na visoravni Juka. Po- setioci nam neće
praviti probleme, ali čak i ako se neko tamo namerno zaputi, to mesto je
geografski lako za odbranu, sa gomilom brda i planina u okolini. Vojna
inžinjerija odlično napreduje. Rade u potpunosti po rasporedu. Izgrađena je
dobra pista, ima i hangara i neophodnih baraka."
Truman je sastavio ruke iza vrata, opustivši se kada je čuo dobre vesti.
„Dobro, dobro, nastavi dalje."
„Završena su iskopavanja podzemnog zdanja. Upravo sipaju beton, pa će
ubrzo nakon toga otpočeti i radovi na elektrici i ventilaciji. Potpuno sam uveren
da će postrojenje biti u potpunoj funkciji u predviđenom roku."
Truman je bio zadovoljan. Njegov čovek je obavljao svoj posao. „Kako se
osečaš kao glavni graditelj najtajnovitijeg građevinskog projekta na svetu?"
upitao ga je.
Forestal je razmislio o tom pitanju: „Onomad sam podizao kuću u okrugu
Vestčester. Ovaj projekat je mnogo manje opterećujuć."
Trumanovo lice se razvuklo u osmeh: „Zato što ti žena ovog puta ne duva za
vrat, jesam li u pravu?"
Forestal mu odgovori bez zatezanja: „Potpuno ste u pravu, gospodine."
Truman se nagnuo napred pomalo snizivši glas: „Onaj britanski materijal.
Još je pod ključem u Merilendu?"
Biblioteka mrtvih
57
„Bilo bi lakše provaliti u Fort Noks."
„Kako planirate da prebacite robu na drugu stranu zemlje, čak u Nevadu?"
„Admiral Hilenkoter i ja još pregovaramo po pitanju prenosa. Ja sam više za
konvoj kamiona. On je više za teretne avione. Svaki plan ima svoje prednosti i
mane."
„Pa, dobro", reče Truman, „to je na vama. Neću vam baš u svemu popovati.
Ali, zanima me još jedna stvar. Kako ćemo nazvati tu bazu?"
„Njena zvanična vojna kartografska odrednica je NTS 51, gospodine
predsedniče. Oni iz inžinjerije su počeli da je zovu Zona 51."
Džejms Forestal je 28. marta 1949. godine napustio mesto ministra odbrane.
Truman nije primetio da ima problema sve do, otprilike, nedelju dana pre toga
kada se čovek odjednom pogubio. Počeo je čudnovato da se ponaša, izgledao je
razbarušeno i zapušteno, prestao je da jede i spava, postavši, sasvim očigledno,
nepodesan za službu. Pričalo se da je pretrpeo snažni nervni slom zbog stresa
vezanog za posao, a te glasine su bile potvrđene kada je primljen u mornaričku
bolnicu Betezda. Forestal nikada nije pušten napolje. Telo mu je pronađeno 22.
maja, u pitanju je bilo samoubistvo, bacio se na krov trećeg sprata sa šesnaestog
sprata odeljenja. Uspeo je da otključa prozor u kuhinji preko puta svoje sobe.
U džepovima njegove pidžame pronađena su dva lista papira. Najednom su
bili stihovi iz Sofoklove tragedije Ajant, ispisani Forestalovim drhtavim
rukopisom:
Dok se mračnom grobu sprema
Jadna je majka u smiraj života,
Jadno li joj srce čemerno, jadne kose sede,
Kad joj na uvo došapnu
O sudbi voljenih joj!
„O jada, o jada! pevaće se tada
Nema tišeg šuma od drhtavog vapaja
Usamljene ptice, slavuja neutešnog."
Glen Kuper
58
Na drugom listu je bila ispisana samo jedna rečenica: Danas je 22. maj
1949. godine. Dan na koji ću ja, Džejms Vinsent Forestal, umreti.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

8 Re: Glenn Cooper - Biblioteka mrtvih taj Ned Mar 10, 2013 2:36 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
11. juna 2009.
Njujork
Iako je živeo u Njujorku, Vil nije bio Njujorčanin. Zaglavio je u tom gradu
poput onih samolepljivih papirića za ostavljanje poruka koji se bez i malo muke
mogu skinuti i zalepiti na nekom drugom mestu. Nije mogao da skonta to
mesto, nije mogao da se veže za njega. Nije uhvatio njegov ritam, primio u sebe
njegovu DNK. Nije se obazirao na sve što beše novo i moderno - restorane,
galerije, izložbe, predstave, klubove... Bio je došljak koji i nije želeo da bude
primljen unutra. Da je grad bio pravljen od neke tkanine, on bi bio njen iskrzani
kraj. Jeo je, pio, spavao, radio i povremeno polno opštio u Njujorku, ali je za
sve van toga bio nezainteresovan. Imao je svoj omiljeni bar na Drugoj aveniji,
dobar grčki restorančić u 23. ulici, pouzdani kineski lokal sa hranom za poneti u
24. ulici, bakalnicu i njemu dobru poznatu prodavnicu pića na Trećoj aveniji.
To je bio njegov mali svet, njegov kvadratni prostor sazdan od asfalta, sa sve
muzikom koja ga je uvek pratila - neprestanim zavijanjem sirena hitne pomoći
čiji su se vozači borili da usred saobraćajne gužve odvuku ljudske krntije pravo
u Belvi. Za četrnaest meseci nekako će dokučiti gde će mu biti dom, ali je znao
da on sigurno neće biti u Njujorku.
Samim tim, nije bilo iznenađujuće što nije znao da je Hamilton Hajts postao
popularan deo grada.
Biblioteka mrtvih
59
„Sereš", uzvratio je nezainteresovano. „Usred Harlema?"
„Da! Usred Harlema", objašnjavala mu je Nensi, „mnogi poslovni ljudi su se
preselili u gornji deo grada. Otvorili su čak i kafić Starbaks."
Usporeno su se vozili kroz zakrčenje u saobraćaju usred špica, a ona je
pričala kao navijena.
„Tamo je i univerzitet grada Njujorka", dodade poletno. „Tamo se nalazi
gomila studenata i poslovnih ljudi, nekoliko sjajnih restorana, i tome slične
stvari, a i mnogo je jeftinije nego na većini mesta na Menhetnu."
„Jesi I' bila nekad tamo?"
Odmah je izgubila na poletu: „Pa, nisam."
„Pa, otkud onda toliko znaš?"
„Pa znaš, čitala sam o tome u Njujork magazinu, u Tajmsu."
Za razliku od Vila, Nensi je volela ovaj grad. Odrasla je u predgrađu, u Vajt
Plejnsu. Deka i baka su joj i dalje živeli u Kvinsu. Oni su poljski doseljenici sa
jakim naglaskom i običajima koje su doneli sa sobom iz svoje stare domovine.
Vajt Plejns bio je njen dom, ali je sam grad bio njeno igralište, mesto na kojem
je naučila mnogo toga o muzici i umetnosti, na kom je popila svoje prvo piće,
izgubila nevinost u studentskom domu na Fakultetu krivičnog prava Džon Džej,
na kom je položila stručni ispit nakon što je diplomirala kao jedna od najboljih
u generaciji na Pravnom fakultetu Fordhem, na kom je nakon Kvantika dobila
svoj prvi posao u okviru biroa. Nije imala dovoljno novca i vremena da iskusi
Njujork punim plućima, ali se stalno trudila da opipava puls tog grada.
Prešli su tamnu reku Harlem probivši se nekako do ugla Zapadne 140. ulice i
avenije Nikolas, gde im je znak da su pronašli svoju dvanaestospratnicu na vrlo
zgodan način dalo pet-šest patrolnih kola iz Trideset druge policijske stanice sa
severnog Menhetna. Avenija Sent Nikolas bila je široka i čista, oivičena sa
zapada drvoredima sivkastozelenog parka koji je predstavljao tampon zonu
između stambenog dela grada i studentskog kampusa univerziteta grada
Glen Kuper
60
Njujorka. Ceo kraj delovao je iznenađujuće napredno. Nensin samozadovoljni
pogled jasno je govorio: Lepo sam ti rekla.
Stan Lucijusa Robertsona bio je na najvišem spratu, okrenut ka parku.
Ogromni prozori su vidikom obuhvatali park Sent Nikolas, zbijeni univerzitetski
kampus, a u daljini i reku Hadson i gusto pošumljeni Nju Džerzi
Palisejds. U daljini je cigla-crvena teretna dereglija, dužine fudbalskog terena,
plovila ka jugu iza tegljača ostavljajući oblak pare za sobom. Sunce se odbijalo
o starinski mesingani teleskop koji je stajao na tronošcu, privukavši Vila kojeg
je odmah obuzeo dečački nagon da baci pogled kroz njegov okular.
Odupro se tom nagonu pokazavši svoju značku čime je samo podstakao
policijskog poručnika da kaže: „Stigla konjica!" Beše to neki krupni crnac koji
je i sam jedva čekao da ode odatle. I uniformisanim policajcima i detektivima
je, takođe, laknulo. Smena im se već odužila, a svi su se nadali da će moći da na
mnogo bolji način iskoriste to dragoceno letnje veče. Hladno pivo i roštilj bili
su im ispred izigravanja dadilje mogućoj žrtvi.
Vil je zapitao poručnika. „Gde je naš tip?"
,,U spavaćoj sobi, prilegao je malo. Proverili smo ceo stan. Čak smo i psa
doveli. Sve je čisto."
„Kod vas je razglednica?"
Bila je u plastičnoj kesici sa urednim natpisom. Lucijus Džeferson Robertson,
Zapadna 140. ulica broj 384, Njujork, NY 10030. Na drugoj strani je bio
mrtvački kovčežić i datum 11. jun 2009. godine.
Vil ju je pružio Nensi, te se dao u proveru stana. Nameštaj beše moderan,
skupocen, nekoliko lepih orijentalnih komada, bež zidovi prekriveni kvalitetnim
uljanim slikama umetnika iz dvadesetog veka. Jedan čitav zid beše pokriven
pločama i diskovima. Pored kuhinje je stajao stenvej klavir sa gomilom nota na
spuštenom poklopcu. Na posebnu policu za tehničku opremu beše uguran
najmoderniji stereo sistem uz stotinu diskova.
„Je l' ovaj tip neki muzičar?" zapita Vil.
Biblioteka mrtvih
61
Poručnik klimnu. „Džezer. Nisam nikada čuo za njega, ali Monro kaže da je
poznat."
Neki žgoljavi beli policajac odazva se čuvši svoje ime: „Jeste, poznat je."
Nakon kraćeg razgovora svi se složiše da je situacija sada bila u rukama FBIa.
Policijska stanica će pokrivati prednji i zadnji deo zgrade tokom noći, ali će
FBI staviti gospodina Robertsona pod „prismotru" koja će trajati onoliko koliko
oni budu želeli. Jedino je preostalo da se upoznaju sa svojim štićenikom.
Poručnik ga je pozvao kroz vrata spavaće sobe. „Gospodine Robertsone,
možete li izaći? FBI je došao do vas."
Kroz vrata se začu. „U redu, dolazim."
Robertson je izgledao kao iscrpljeni putnik, mršav i poguren, dovukavši se iz
svoje spavaće sobe u papučama, komotnim pantalonama, šambrej košulji* i
tankom žutom džemperu. Izgledao je veoma staro za svojih šezdeset šest. Bore
na njegovom licu behu toliko duboke da bi u njima slobodno mogao da sakrije
novčić. Put mu beše potpuno crna bez i malo smeđe boje, osim na dlanovima
njegovih dugoprstih šaka koji behu boje bele kafe. Kosa i brada mu behu kratko
podšišane, više srebrne nego garave.
Spazio je nova lica. „Dobar dan", reče Vilu i Nensi. „Izvinjavam se što vam
pravim ovolike probleme."
Vil i Nensi mu se zvanično predstaviše.
„Nemojte me, molim vas, zvati gospodin Robertson", usprotivio se.
„Prijatelji me zovu Klajv."
Policajci su se ubrzo povukli. Sunce se spustilo nisko nad rekom Hadson, te
poče da se širi poprimivši zagasitu boju poput neke velike crvene narandže. Vil
*Košulja od fine, tanane melirane tkanine.
Glen Kuper
62
je navukao zavese u dnevnoj sobi, pa je spustio roletne u Klajvovoj spavaćoj
sobi. Još nisu imali ubistvo snajperskom puškom, ali je ubica Sudnjeg dana
voleo da meša od svega pomalo. On i Nensi su još jednom proverili svaki
pedalj stana, a onda je Vil, ostavivši nju pokraj Klajva, obišao i hodnik i
stepenište.
Zvanični razgovor beše kratak - nije se imalo šta reći. Klajv se vratio u grad
sredinom poslepodneva, sa turneje u tri grada, na koju je otišao sa svojim
kvintetom. Niko nije imao ključ njegovog stana, a kako mu se činilo ništa nije
dirano tokom njegovog odsustva. Nakon leta iz Čikaga tokom kog se ništa
neobično nije desilo, uzeo je taksi sa aerodroma direktno do svoje zgrade, gde
je pronašao razglednicu zatrpanu među nagomilanom poštom od cele te nedelje.
Odmah je prepoznao o čemu je reč, pa je pozvao 92 i to je bilo to.
Nensi je prešla sa njim imena i adrese svih žrtava Sudnjeg dana, ali je Klajv
samo tužno odmahivao glavom pri njihovom pomenu. Nije znao nikoga od njih.
„Zašto bi taj čovek hteo da me povredi?" reče žalosno otegnutim i smrtno
ozbiljnim glasom. „Ja sam obični pijanista."
Nensi sklopi svoju beležnicu, a Vil slegnu ramenima. Završili su s tim. Bilo
je skoro osam sati. Još četiri sata pre nego što istekne Sudnji dan.
„Frižider mi je prazan, jer nisam bio u gradu. Inače bih vam ponudio nešto
za jelo."
„Naručićemo nešto", reče Vil. „Ima li neko dobro mesto u blizini?" A onda
brzo dodade: „Država časti."
Klajv im je predložio rebarca iz Čarlijevog restorana na bulevaru Frederika
Daglasa, pa je uzeo telefon i detaljno izdiktirao vrlo složenu narudžbinu sa pet
različitih priloga. „Dajte im moje ime", prošaputa Vil ispisavši ga Klajvu
štampanim slovima.
Dok su čekali, dogovorili su se šta će dalje. Klajv im se neće sklanjati sa
vidika sve do ponoći. Neće se javljati na telefon. Dok bude spavao, oni će
Biblioteka mrtvih
63
ostati budni u dnevnoj sobi, a kada svane proceniće nivo opasnosti, pa će
osmisliti novi sigurnosni plan.
Sedeli su u tišini dok se Klajv vrpoljio u svojoj omiljenoj fotelji mršteći se i
češkajući po bradi. Nije mu bilo prijatno uz goste, pogotovo ne uz stroge
agente FBI-a koji su delovali kao da su pali sa Marsa pravo u njegovu dnevnu
sobu.
Nensi je ispružila vrat proučavajući njegove slike sve dok iznenada nije
uzdigla obrve viknuvši: „Je li to De Kuning?" Pokazivala je rukom prema
velikom platnu sa apstraktnim lokvicama i mrljama osnovnih boja.
„Bravo, mlada damo, to je upravo to. Dobro se razumete u umetnost."
„Predivna je", izletelo joj je, „mora da košta čitavo bogatstvo."
Vil ju je pogledao škiljeći. Po njegovoj proceni ta slika ličila je na nešto što
bi dete donelo kući da mama nakači na frižider.
„Zaista je veoma vredna", reče Klajv. „Vilijem mi je dao pre mnogo godina.
Nazvao sam jedno muzičko delo po njemu tako da smo kvit, ali mi se čini da
sam ja bolje prošao."
Tu je počela priča između njih dvoje, te počeše da trućaju o savre- menoj
umetnosti, temi koju je Nensi izgleda prilično dobro poznavala. Vil je olabavio
kravatu, pa je bacio pogled na sat osluškujući kako mu stomak krči. Dan se već
veoma odužio. Da nije one Mjulerove rupe u srcu, on bi sada bio na svom
kauču, pa bi gledao TV pijuckajući viski. Sve ga je više i više mrzeo.
Začulo se dobovanje prstiju po ulaznim vratima. Vil je izvukao svoj glok.
„Odvedi ga u spavaću sobu." Nensi je obavila ruku oko Klajvovog struka, pa
ga je hitro odvela, a Vil je za to vreme provirio kroz špijunku.
Beše to jedan od policajaca držeći ogromnu papirnu kesu u ruci. „Stigla su
vam rebarca", reče policajac. „Ako ih nećete, ja i momci ćemo ih rado
preuzeti."
Rebarca su bila dobra. Ne, bila su odlična! Njih troje sedoše kulturno oko
Klajvovog malog trpezarijskog stola, te se halapljivo baciše na hranu, grabeći i
Glen Kuper
64
prilog u vidu pire krompira, makarona sa sirom, kukuruza šećerca, pirinča,
pasulja i raštana. Hranu su žvakali i gutali u tišini, jer je bila previše ukusna da
bi je kvarili ćaskanjem. Klajv je prvi završio, pa onda i Vil. Bili su siti do guše.
Nensi je nastavila još pet minuta, trpajući viljušku za viljuškom u usta.
Obojica su je i preko volje posmatrala sa divljenjem, rešivši da učtivo prekrate
vreme time što će otvoriti paketiće sa vlažnim maramicama, pa su se bacili na
brisanje prstiju od masti sa roštilja.
Nensi je u srednjoj školi bila vitka i bavila se sportom. Igrala je na drugoj
bazi u softbol timu, a bila je i krilo u fudbalskom timu na fakultetu. Prve godine
nakon što je otišla od kuće, počela je da se goji, jer je podlegla uobičajenom
brucoškom sindromu. Nakupila je kilograme na koledžu, pa onda još koji
tokom studija prava, i tako je postala prilično punačka. Na sredini druge godine
na Fordhemu, odlučila je da želi da pristupi FBI-u, ali joj je savetnik iz oblasti
zapošljavanja rekao da bi prvo morala da dotera težinu. I, ona se tako uz gotovo
sumanutu posvećenost bacila na blic-dijetu i trčanje, te je na kraju spala na
svojih 60 kilograma.
Premeštaj u njujorško sedište bio je za nju i dobra i loša vest. Dobra vest -
Njujork. Loša vest - Njujork. Njen platni razred GS-10* donosio joj je platu od
oko 38.000 dolara, a kao detektiv koji u državnoj službi radi puno radno vreme
mogla je da računa i na premiju od dodatnih 9.500 dolara. A gde ćeš da živiš u
Njujorku sa zaradom manjom od pedeset hiljada? Za nju, odgovor se krio kod
kuće, u Vajt Plejnsu, gde je dobila nazad svoju staru sobu zajedno sa maminim
kuvanjem i za nju posebno spakovanim užinama. Radni dan joj je dugo trajao i
nikada nije ni privirila u teretanu. Težina joj je za tri godine ponovo porasla,
zaokruglivši njeno ionako sitno telo.
*GS — skraćeno od „general schedule" naziv je za sistem platnih razreda po kojima se u Americi
određuju plate zaposlenima u državnoj službi.
Biblioteka mrtvih
65
Vil i Klajv su je posmatrali kao da je bila učesnik na takmičenju u jedenju
viršli. Sva ponižena, zacrvenela se spustivši svoj pribor za jelo.
Počistili su sto i oprali posuđe kao srećna mala porodica. Skoro da je bilo
deset sati.
Vil je prstom razgrnuo zavese na nekoliko centimetara. Napolju je bio mrkli
mrak. Stojeći na vrhovima prstiju, pogledao je dole ugledavši dva patrolna
motora pokraj ivičnjaka, gde je i trebalo da budu. Spustio je zavese, proverivši
rezu na ulaznim vratima. Koliko je odlučan bio ovaj ubica? Kakav će biti
njegov sledeći potez uz čitav kordon policajaca? Hoće li odstupiti, priznati
poraz? Na kraju krajeva, već je ubio jednu staricu pre manje od dvadeset četiri
sata. Serijske ubice obično nisu bili tipovi prepuni energije, ali je ovaj čovek
ubijao po grupama. Hoće li uleteti kroz zid susednog stana? Spustiti se sa krova
i uskočiti kroz prozor? Dići celu zgradu u vazduh kako bi sredio svoju žrtvu?
Vil još nije skontao ovog zločinca, ali je bio neko ko voli da sve isplanira, pa se
zbog neizvesnosti osećao nelagodno.
Klajv se vratio u svoju omiljenu fotelju pokušavajući da ubedi samog sebe da
je vreme na njegovoj strani. Sprijateljio se sa Nensi koja je delovala omađijano
usporenim i ravnomernim tonom njegovog glasa. Razgovarali su o muzici. Vilu
se učinilo da je i o toj temi znala dosta.
„Šalite se", reče ona, „svirali ste sa Majlsom?"
„O, da, svirao sam ja sa svima. Svirao sam sa Herbijem, svirao sam sa
Dizijem i Sonijem i Ornetom. Imao sam sreće."
„Ko vam je najdraži?"
„Pa, to bi verovatno bio Majls, mlada damo. Možda ne baš kao ljudsko biće,
ako razumete šta hoću da kažem, ali kao muzičar, to svakako! Ono u njegovim
rukama nije truba nego rajski rog poslat sa samih nebesa. To sigurno nije
ovozemaljski predmet. On nije proizvodio muziku, on je proizvodio magiju.
Kada sam svirao sa njim, mislio sam da će se nebesa otvoriti i da će se na nas
Glen Kuper
66
spustiti anđeli. Hoćete li da pustim nešto od Majlsa da vam pokažem na šta
mislim?"
„Radije bih da čujem nešto vaše muzike", odgovorila mu je.
„Pokušavate da me šarmirate, mlada gospođice iz FBI-a? Moram priznati da
vam to polazi za rukom." Obratio se Vilu: „Jeste li znali da je vaša koleginica
prava šarmerka?"
„Ovo nam je prvi dan zajedno na poslu."
„Ona je u svakom slučaju upečatljiva ličnost." Podigao se iz stolice pa je
otišao do klavira, gde je seo za stolicu stegnuvši nekoliko puta pesnice kako bi
opustio zglobove na prstima. „Moram da vam sviram tiše, zbog komšija."
Počeo je da svira. Sporu, laganu muziku, nežnu na neki prikriveni način, sa
upečatljivim nagoveštajima melodije koji su se gubili kao u magli, da bi se
zatim iznova vratili u nastavku sviranja. Prilično dugo je svirao zatvorenih
očiju, povremeno pevušeći po nekoliko taktova. Nensi je bila omađijana, ali je
Vil ostao usredsređen, proveravajući koliko je sati dok je kroz note osluškivao
moguća kuckanja, grebuckanja ili sumnjiva lupkanja usred noći.
Kada je Klajv završio, kada je poslednji ton nestao u tami, Nensi reče:
„Bože, kako je to bilo predivno. Mnogo vam hvala."
„Ne, hvala vama što ste me saslušali i što ste me čuvali večeras." Zavalio se
u svoju fotelju. „Hvala vam oboma. Pored vas se osećam veoma sigurno.
Cenim to. Nego, šefe, kažite mi", reče Vilu, „da li mi je dozvoljeno da trgnem
jednu čašicu pred spavanje?"
„Šta biste želeli? Doneću vam."
,,U kuhinjskom ormanu sa desne strane sudopere, imam jednu finu flašicu
Džeka. Ali, nemojte stavljati led unutra."
Vil je pronašao flašu, napola punu. Otvorio ju je, pa je pomirisao piće. Da li
je neko mogao da stavi otrov unutra? Da li bi ovo tako trebalo da se završi? A
onda mu se javila nadahnjujuća misao: moram da zaštitim ovog čoveka, a i
dobro bi mi došlo jedno piće. Sipao je sebi dva prsta, pa je sve hitro sasuo u
Biblioteka mrtvih
67
grlo. Ličilo je na burbon. Odmah je osetio neko fino brujanje. Sačekaću pola
minuta da vidim da li ću da umrem, pa ako se to ne desi onda će čovek dobiti
svoju čašicu pred spavanje, pomislio je zadivljen sopstvenom logikom.
„Jeste li našli, šefe?" Klajv mu doviknu iz druge sobe.
„Aha. Evo me."
Pošto je preživeo, izneo je čašu pruživši je Klajvu koji mu je pomirisao dah
primetivši: „Drago mi je što ste se i sami poslužili, dragi prijatelju."
Nensi ga ošinu pogledom.
„Provera kvaliteta, kao što su u starom Rimu isprobavali hranu", reče Vil, ali
je Nensi i dalje delovala zaprepašćeno.
Klajv poče da priča pijuckajući: „Znate šta, gospođice FBI, poslaću vam
nekoliko diskova moje grupe, Petorke Klajva Robertsona. Mi smo samo šaka
matoraca, ali još se ne damo, ako razumete šta hoću da kažem. I dalje pržimo
punim gasom, mada moj drugar, Hari Smajli, bubnjar, i ispušta dosta gasova."
Gotovo sat vremena kasnije, još je pričao o životu na turneji, vrstama
klavijatura, muzičkoj industriji... Ispio je svoje piće. Glas mu je odlutao, oči mu
se sklopiše, pa poče tiho da hrče.
„Šta ćemo sada?" upita Nensi tiho.
„Imamo još sat vremena do ponoći. Neka ostane tu, pa ćemo sačekati", reče i
ustade.
„Gde si krenuo?"
,,U kupatilo. Nemaš ništa protiv?"
Odmahnula mu je, sva namrgođena.
Vil prosikta: „Šta? Nisi valjda mislila da ću otići po još jedno piće? Gospode
bože, morao sam da proverim da nije otrovano."
„Samopožrtvovanost na delu", primetila je, „svaka čast!"
Otišao je da mokri, pa se vratio nazad sav ljut.
Glen Kuper
68
Nije mu bilo lako da snizi ton: „Znaš, partnerko, moraš malo da se spustiš sa
tih svojih visina, ako želiš da radiš sa mnom." A onda ju je zapitao strogim
glasom: „Koliko imaš godina?"
„Trideset."
,,E, pa, luče moje, kada sam ja upao u ovu igru, ti si još bila u prvom srednje,
znaš?"
„Da me nisi zvao luče!" prosiktala je.
,,U pravu si, to je bilo neumesno. Ti ni za milion jebenih godina ne bi bila
moje luče."
Uzvratila mu je na to čitavom paljbom prigušenog besa: ,,E, pa to su dobre
vesti, jer koliko se sećam poslednji put kada si izlazio sa nekom iz biroa, skoro
da si dobio otkaz. Svaka čast, Vile. Podseti me da od tebe nikada ne primam
poslovne savete."
Klajv frknu, uzvrpoljivši se. Oboje zaćutaše sevajući pogledima jedno prema
drugom.
Vila nije iznenadilo što je bila upoznata sa usponima i padovima iz njegove
prošlosti: nije to baš bila neka državna tajna. Ali se iznenadio što je posegla za
tim tako brzo. Obično mu je trebalo mnogo više vremena da izbaci neku ženu iz
takta. Imala je muda, to je morao da joj prizna.
Bio je premešten u Njujork šest godina pre toga, kada ga je Hal Šeridan
konačno izbacio iz svog gnezda ubedivši one iz kadrovskog u Vašingtonu da bi
mogao da se nosi sa rukovodećim zadacima. U njujorškom odeljenju su smatrali
da je on bio prihvatljivi kandidat za nadzornika Odeljenja ozbiljnih krađa i
nasilnih zločina. Poslali su ga nazad na Kvantiko na jedan od upravnih kurseva,
gde su mu napunili glavu svim onim što je jedan moderni nadzornik FBI-a
trebalo da zna. Naravno da je znao da ne bi trebalo da se tuca sa onima iz
administracije, čak ni s onima iz drugih odeljenja, ali u Kvantiku nikada nisu
stavili sliku Rite Meder u priručnike za obuku svojih polaznika.
Biblioteka mrtvih
69
Rita je bila toliko zanosna, a navodno i toliko spektakularna u krevetu da on
suštinski i nije imao izbora. Mesecima su krili vezu, sve dok joj njen šef sa
Odeljenja za korporativni kriminal nije skresao povišicu koju je očekivala, pa je
zamolila Vila da interveniše. Kada se usprotivio, ona je pukla odavši ga svima.
Digao se pravi haos: saslušanja pred disciplinskom komisijom, advokati mu
skočiše na grbaču, pa su onda i oni iz kadrovske uleteli u celu priču. Bio je za
dlaku otpuštanju iz službe, ali se Hal Šeridan umešao, te mu je izdejstvovao niži
čin bez velike graje kako bi mogao da odradi sve što mu je ostalo do isteka
dvadeset godina staža. Su Sančez je u petak svoje izveštaje predavala njemu, a
već u ponedeljak on je svoje izveštaje predavao njoj.
On je, naravno, razmišljao da da otkaz, ali, da, tu je ta njegova penzija - tako
blizu, tako srcu draga. Pomirio se sa sudbinom, odslušao je svoj kazneni kurs o
seksualnom uznemiravanju, dao se na obavljanje svog novog posla, a odao se,
malo-pomalo, i piću.
Pre nego što je uspeo da kaže Nensi ono što je hteo, Klajv se promeškoljio
otvorivši oči. Nekoliko trenutaka je bio izgubljen, ali se onda prisetio gde se
nalazi. Oblizao je sasušene usne, pa je onda nervozno bacio pogled na skupi
stari Kartijeov sat na ruci. „Vala, još nisam mrtav. Mogu da odem da piškim
bez podrške saveznih agenata, šefe?"
„Nema problema."
Klajv je video da je Nensi bila ljuta. „Jeste li dobro, gospođice FBI? Delujete
mi besno. Da niste besni na mene?"
„Naravno da nisam."
„Mora da ste onda besni na šefa."
Klajv se uskobeljao iz fotelje, bolno ispravivši kolena zahvaćena artritisom.
Prešao je dva koraka, pa se onda naglo zaustavio. Na licu mu se očitavala
mešavina čuđenja i zbunjenosti. „O, bože!"
Vil se naglo osvrnuo oko sebe osmotrivši sobu. Šta se dešava?
U deliću sekunde odbacio je mogućnost pucnja.
Nije bilo slomljenog stakla, početnog praska, krvoprolića...
Nensi je povikala: „Vile!" ugledavši Klajva kako gubi ravnotežu i kako pada
ničice na pod.
Toliko se snažno stropoštao na pod da su mu nosne koske ostale skroz
zdrobljene od udarca, poprskavši tepih apstraktnom mrljom od krvi koja je ličila
na sliku Džeksona Poloka. Da je tako nešto završilo na platnu, Klajv bi to vrlo
rado dodao svojoj zbirci.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

9 Re: Glenn Cooper - Biblioteka mrtvih taj Ned Mar 10, 2013 2:36 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
SEDAM MESECI RANIJE BEVERLI HILS, KALIFORNIJA
Piter Benedikt je ugledao svoj odraz začudivši se kako su konture njegovog
tela bile iseckane i skroz zbrčkane zbog prelamanja na staklu. Prednji deo
zgrade beše jedna izrazito konkavna površina koja se uzdizala deset spratova
uvis na bulevaru Vilšir, skoro vas uvlačeći pravo sa trotoara prema
dvospratnom kružnom predvorju. Tu je bilo i vrlo jednostavno unutrašnje
dvorište prekriveno sitnim kamenjem, hladno i prazno, osim što je imalo jednu
bronzanu statuu Henrija Mura koja je ličila na iskrivljeni prikaz ljudskog
obličja gurnuta skroz u stranu. Staklo na zgradi beše u potpunosti poput
ogledala, odražavajući atmosferu i boje okoline, a kako je u pitanju bio Beverli
Hils, atmosfera je obično bila vesela, a boje raskošne, nebeskoplave. Pošto je
konkavnost bila toliko oštra, staklo je odražavalo i slike sa drugih prozora
mešajući ih zajedno poput salate - oblake, zgrade, Murovu statuu, pešake i gomilu
automobila.
Bilo je predivno videti sve to.
Biblioteka mrtvih
71
Ovo je bilo njegovo vreme.
Dostigao je vrhunac. Imao je zakazan i potvrđen sastanak sa Bernijem
Švarcom, jednim od gazdi u agenciji Artist talent inkorporejted.
Piter se sekirao zbog odeće. Nikada nije bio na ovakvom sastanku, a bio je i
suviše rasejan pa se nije raspitao o tome šta bi trebalo da obuče. Da li agenti u
današnje doba nose odela? Da li pisci to čine? Da li bi trebalo da izgleda
konzervativno ili slobodoumno? Sav nalickan ili opušten? Odlučio se za
sredinu što je bilo najsigurnije - sive pantalone, belu polo majicu, plavi
sportski sako i crne mokasine. Kada se približio kružnom predvorju, ugledao
je sebe, skroz izobličenog, u jednom od ogledala, pa je odmah skrenuo pogled
osetljiv na koščato, žgoljavo telo i zaliske na čelu koje je obično skrivao pod
bejzbol kačketom. U jedno je bio siguran - što je pisac mladi, to je bolje, pa se
zgrozio što je zbog proćelave tintare izgledao previše staro. Zar ceo svet mora
da zna da se bližio pedesetoj?
Vrata koja su se na ulazu okretala oko svoje ose uvukoše ga unutra gde je
vazduh bio svežiji. Pult na recepciji beše izrađen od uglačanog masivnog drveta
i savršeno se uklapao sa konkavnim izgledom same zgrade. I podne obloge
behu konkavne, napravljene od krivudavih i glatkih bambusovih dasaka.
Unutrašnje uređenje odisalo je svetlošću, prostranošću i bogatstvom. Čitav niz
zanosnih recepcionerki sa nevidljivim slušalicama na glavama u isti glas je
ponavljao: „ATI, izvolite, kome želite da vas prebacimo?"
„ATI, kome želite da vas prebacim?" iznova i iznova, pa je na kraju sve ličilo
na dobro uvežbanu pesmicu.
Ispružio je vrat prema foajeu i gore ka galerijama na kojima je ugledao
čitavu vojsku mladih i modernih muškaraca i žena u brzom pokretu. I, da,
agenti su nosili odela! To je bila cela Armani-nacija.
Prišao je stolu, te se zakašljao kako bi privukao pažnju. Najlepša žena koju je
video ikada u životu ga zapita: „Mogu li vam pomoći?"
„Imam zakazan sastanak sa gospodinom Švarcom. Ja sam Piter Benedikt."
Glen Kuper
72
„Koji?"
Zatreptao je očima sav zbunjen, pa promuca: ,,J-j-j-ja vas ne razumem. Ja
sam Piter Benedikt."
Začu se samo hladno: „Koji gospodin Švarc? Imamo ih trojicu."
„O, sada vas razumem! Bernard Švarc."
„Izvolite sedite. Pozvaću njegovu asistentkinju."
Ako niste znali da je Berni Švarc bio jedan od glavnih lovaca na talente u
Holivudu, to i dalje ne biste znali nakon posete njegovoj kancelariji u samom
uglu osmog sprata. Mogli biste pomisliti da je možda vrsni sakupljač
umetničkih dela ili antropolog. Kancelarija beše lišena uobičajenih drangulija -
nije bilo filmskih plakata, njegovih slika na kojima je zagrljen sa filmskim
zvezdama ili političarima, nije bilo nagrada, kaseta, diskova, plazma ekrana,
stručnih časopisa. Nije bilo ničega, osim dela afričke umetnosti, raznoraznih
rezbarenih drvenih kipova, ukrasnih saksija, kožnih štitova, kopalja, slika sa
geometrijskim šarama i maski. Za jednog niskog, debelog, ostarelog Jevrejina
iz Pasadene, on se poprilično ložio na crni kontinent. Doviknuo je kroz vrata
jednoj od svoje četiri pomoćnice: „Podseti me zbog čega se sastajem sa ovim
tipom?"
Začu se ženski glas: „Zbog Viktora Kempa."
Mahnuo je levom rukom kao da nešto traži: „Aha, aha, sad sam se setio.
Donesi mi fasciklu sa dokumentacijom i prekini nas za najviše deset minuta. Ili
za pet."
Kada je Piter ušao u agentovu kancelariju, istog trena se osetio nekako
nelagodno u Bernijevom društvu, iako je taj niski čovek imao široki osmeh na
licu. „Uđite, uđite." Piter je prišao glumeći da je sav radostan, ali se odmah
prepao od tih primitivnih afričkih rukotvorina. „Čime bih vas mogao poslužiti?
Kafom? Imamo espreso, sa mlekom, šta god želite. Ja sam Berni Švarc. Drago
mi je što sam vas upoznao, Pitere." Njegova tanana i lagana šaka našla se
Biblioteka mrtvih
73
prikleštena u Bernijevoj maloj zdepastoj šaci. Nekoliko puta mu je dobro
protresao ruku.
„Možda malo vode."
„Rouz, donesi gospodinu Benediktu jednu vodu, molim te. Izvolite, sedite
tamo. Ja ću sesti na kauč."
Kroz samo nekoliko sekundi, mlada Kineskinja, još jedna lepotica, pojavila
se pravo ni od kuda sa flašom evijana i čašom. Tu je sve izgleda išlo brzo.
„Pa, Pitere, jeste li stigli avionom?" upita ga Berni.
„Nisam, dovezao sam se kolima."
„Mudro, veoma mudro. Kažem ja da više nikada neću leteti, čak ni poslovno.
I dalje mi se čini kao da se onaj teroristički napad 11. septembra desio juče.
Mogao sam se naći u jednom od tih aviona. Supruga ima sestru u Kejp Kodu.
Rouz! Može jedan čaj? Znači, Pitere, vi ste pisac. Koliko dugo se bavite
pisanjem scenarija?"
„Otprilike pet godina, gospodine Švarc."
„Berni, molim vas!"
„Otprilike pet godina, Berni."
,,I koliko imate u šteku?"
„Mislite, ako računamo one koje sam završio?"
„Da, da - završene projekte", reče Berni nestrpljivo.
„Taj što sam vam poslao mi je prvi."
Berni je čvrsto sklopio oči kao da pokušava da onoj devojci pošalje
telepatsku poruku: pet minuta! A ne deset! „Pa, valja li to nešto?" upitao ga je.
Piter se zamislio oko tog pitanja. Poslao je svoj scenario još pre dve nedelje.
Zar ga Berni nije pročitao?
Piteru je njegov scenario bio kao Sveto pismo, tobože obavijen nekom
magičnom aurom. Svoju dušu utkao je u njegovu izradu, pa je čak jedan
primerak držao na vidnom mestu na svom radnom stolu, izbušen na tri mesta sa
blistavom mesinganom spajalicom, svoj prvi dovršeni rad. Svakog jutra bi pri
Glen Kuper
74
izlasku dotakao njegove korice, kao što bi neko pomilovao amajliju ili Budin
stomak. Beše to njegova ulaznica u neki drugačiji život i on je žarko želeo da je
iskoristi. Osim toga, i sama tema mu je bila bitna, doživljavao ju je kao odu
napisanu u slavu života i sudbine. Još kao studenta duboko ga je takao Most
svetoga kralja Luja, roman Torntona Vajldera o pet stranaca koji zajedno
nestaju kada se most sruši pod njima. Kada je otpočeo svoj novi posao u
Nevadi, bilo je prirodno da počne sa razmišljanjem o pojmu sudbine i
predodređenosti. Odlučio se da sastavi moderni prikaz klasične priče u kojoj se,
u njegovoj verziji, životi stranaca prepliću u momentu terorističkog napada.
Berniju je stigao čaj.
„Hvala ti, dušo. Pazi na moj sledeći sastanak, važi?" Rouz se sklonila iz
Piterovog vidika namignuvši svom šefu.
„Pa, ja mislim da valja", odgovori mu Piter. „Da li ste imali priliku da ga
pogledate?"
Berni već decenijama nije pročitao ni jedan jedini scenario. Drugi ljudi su
čitali scenarije umesto njega praveći mu beleške, takozvane kratke preglede.
„Aha, aha, tu su mi beleške", otvorio je fasciklu sa Piterovim izveštajem
bacivši pogled na dva lista papira.
Slab zaplet.
Užasni dijalozi.
Loše razvijeni likovi...
Preporuka: odbiti.
Berni se i dalje držao svoje uloge, široko se smešeći, pa ga zapita: „Nego, recite
mi, Pitere, otkud vi znate Viktora Kempa?"
Mesec dana ranije, Piter Benedikt je poletnim korakom, pun nade, ušetao u
Sazvežđe. Od svih kockarnica u čuvenoj ulici kocke u Las Vegasu, najviše je
Biblioteka mrtvih
75
voleo Sazvežđe. Beše to jedini kazino koji je u sebi imao bar neki dašak
intelektualnog, a osim toga, on je kao dečak bio zaluđen astronomijom. Kupola
planetarijuma u velikom kazinu imala je pokretni laserski prikaz noćnog neba
nad Las Vegasom, upravo onakav kakav biste ugledali ako biste gurnuli glavu
kroz prozor dok bi neko ugasio stotine miliona sijalica i više od dvadeset četiri
hiljade kilometara neonki koje su zajedno sakrivale nebeski svod. Ako biste
pažljivo posmatrali, dolazili dovoljno često, i pri tom proučavali tu oblast, s
vremenom biste mogli pronaći svako od osamdeset osam sazvežđa. Veliki
Medved, Orion, Andromeda - prosto kao pasulj. Piter je uspeo da pronađe i one
mnogo skrivenije: Gavrana, Delfina, Eridan, Sekstant... Štaviše, jedino mu je
još nedostajala Berenikina kosa, Coma Berineces, bledunjava skupina na
severnom nebu ugurana između sazvežđa Lovačkih pasa i Device. Ali, jednoga
dana će i njih pronaći.
Igrao je ajnc za stolom sa visokim ulozima, gde je minimum za jednu partiju
iznosio 100 dolara, a maksimum 5.000 dolara, sakrivši ćelu pod kačketom
Lejkersa. Gotovo da nikada nije prelazio minimum, ali je više voleo takve
stolove jer je sam ugođaj bio zanimljiviji. Bio je dobar, disciplinovan igrač koji
je veče obično završavao sa nekoliko stotina viška, ali je povremeno znao i da
ostane za hiljadu siromašniji ili bogatiji, u zavisnosti od toga kako su ga karte
služile. Pravo uzbuđenje mogao je da oseti samo posredno, posmatrajući igrače
koji su se kartali u veliki novac kako igraju po tri partije, pa dele karte,
udvostručuju svoje opklade, rizikujući po petnaest ili dvadeset hiljada
odjednom. On bi voleo da mu telom prostruji takva količina adrenalina, ali to
nema šanse da se desi, pogotovo ne sa njegovom platom.
Čovek koji je delio karte, neki Mađar koji se zvao Sem, video je da ga nije
služila sreća to veče, pa je pokušao da ga oraspoloži: „Ne brinite, Pitere, sreća
će vam se nasmešiti. Videćete."
On nije tako mislio. U kutiji za deljenje karata bilo je petnaest karata manje,
što je išlo u korist kuće. Međutim, to saznanje mu ipak nije promenilo taktiku,
Glen Kuper
76
mada bi se bilo koji igrač koji broji karte malko povukao, pa bi se vratio
kasnije, kada zbir poraste. Piter je bio drugačiji po tom pitanju. On je računao,
jer je znao kako se to radi. Mozak mu je toliko brzo radio i sve mu je bilo toliko
lagano nakon što je usavršio tehniku, da prosto nije mogao a da ne računa.
Velike karte - od desetke do keca, bile su minus jedan, a male karte - od dva do
šest, bile su plus jedan. Neko ko je znao dobro da računa samo je dve stvari
trebalo da uradi kako valja: da prati čitavi zbir sve dok ne podele karte iz šestog
špila i da precizno proceni broj nerazdeljenih karata. Ako je zbir mali, kladiš se
na minimum ili prosto izađeš iz igre. Kada je zbir visok, daješ visoke opklade.
Ako znaš šta radiš, možeš da nadmašiš prosek uz vezane pobede, to jest, bar
dok te ne primeti delilac karata, nadzornik u kasinu ili te usnime kroz kontrolne
kamere, pa te izbace i daju ti zabranu pristupa.
Piter je povremeno donosio odluke brojanjem, ali pošto nikada nije menjao
visinu opklade, nikada se i nije obogatio na tom svom saznanju. Voleo je
Sazvežđe, uživao je da tamo provede po tri ili četiri sata za stolovima, a i plašio
se da ga ne izbace iz njegovog omiljenog svratišta. Već je postao deo njegovog
inventara.
Te večeri za njegovim stolom bila su samo još dva kockara: neki anesteziolog
mutnog pogleda iz Denvera koji je došao na neku medicinsku
konvenciju, i neki nalickani menadžer sede kose koji je jedini stavljao ozbiljne
svote novca u igru. Piter je uložio 600 dolara, vodeći računa da ne bude
primećen, dok je lagano pijuckao svoje besplatno pivo.
Na nekoliko krugova, pre nego što će promešati kutiju za deljenje karata,
neki krakati mladić, oko dvadeset dve godine, u majici kratkih rukava i
pantalonama sa gomilom džepova, zaseo je na jednu od dve prazne stolice
ušavši u igru sa hiljadu dolara. Kosa mu je bila do ramena. Imao je vedri
zapadnjački šarm. „Hej, kako ide večeras? Je l' dobar ovaj sto?"
„Za mene nije", reče menadžer. „Ali si dobrodošao da to promeniš."
Biblioteka mrtvih
77
„Biće mi drago da vam budem od pomoći, ako mogu", reče momče. Bacio je
pogled na pločicu sa imenom delioca karata. „Deli i meni, Sem."
Opkladivši se u minimum, taj mladić je uspeo da razbije tišinu oko stola
počevši svoju priču. Rekao im je da je student na Univerzitetu Las Vegasa, da
studira političke nauke, pa je počevši sa lekarom, upitao sve redom odakle su i
čime se bave. Nakon što se nabrbljao o problemu koji je imao sa ramenom,
okrenuo se ka Piteru.
„Odavde sam", reče Piter ne čekajući da ga pita. „Radim sa računarima."
Mladić mu uzvrati: „Kul. Kul ti je to, čoveče."
Menadžer reče okupljenima oko stola: „Ja se bavim osiguranjem."
„Prodaješ osiguranje, brate?"
„Pa, i da i ne. Ja vodim jedno osiguravajuće društvo."
„Strava! Ti si onda neka žešća faca!" uzviknu mladić.
Sem je promešao karte u kutiji za deljenje karata, pa Piter ponovo poče da
broji gotovo instinktivno. Nakon pet minuta načeli su drugi špil, a zbir je već
postao visok. Piter je počeo da se izvlači, pošlo ga je malo bolje, pa je osvajao
više krugova nego što je gubio.
„Eto, vidite, rekao sam ja vama", reče mu Sem veselo nakon što je odneo tri
kruga zaredom. Lekar je uložio dve hiljade, ali je onaj iz osiguravajućeg društva
stavio u igru više od trideset, pa je počeo da se vrpolji. Momak se kladio bez
nekog reda, bez bilo kakvog osećaja za igru, ali je uložio samo nekoliko stotina.
Naručio je rum i kolu, igrajući se sa slamčicom sve dok mu nije ispala iz usta
pravo na pod. ,,Opa", reče tiho.
Neka plavuša u kasnim dvadesetim, uskim farmerkama i zelenoj majici bez
bretela, prišla je njihovom stolu, zauzevši praznu stolicu. Spustila je svoju
skupocenu viton torbicu ispod nogu, na sigurno, pa je naređala 10.000 dolara na
četiri uredne hrpe.
Glen Kuper
78
„Zdravo", reče stidljivo. Nije bila zanosna, ali je imala neverovatno telo i
blagi, seksi glas, te svi redom utihnuše. „Nadam se da vam ne upadam u igru
nepozvana", reče slažući svoje žetone.
„Ma, vraga", reče momak. „Potrebna nam je jedna ruža među svim ovim
trnjem."
„Zovem se Melinda", i oni joj se odmah druželjubivo i ukratko predstaviše,
kako se to već radi u Las Vegasu. Bila je iz Virdžinije. Pokazala im je svoju
burmu. Mužić joj je bio na bazenu.
Piter ju je posmatrao, dok je odigrala nekoliko krugova. Bila je brza i
odvažna, ulagala je 500 dolara po krugu, odnoseći pobede za dlaku, što je
počelo prilično dobro da joj se isplaćuje. Momak je izgubio tri kruga zaredom,
pa se zavalio u svoju stolicu rekavši: „Čoveče, bije me neki maler!"
Maler.
Piter je primetio da je zbir bio trinaest u plusu, sa još četrdesetak karata u
kutiji za deljenje.
Maler.
Plavuša gurnu ispred sebe gomilu žetona u vrednosti od 3.500 dolara.
Spazivši to, čovek iz osiguravajućeg društva je i sam povećao svoju opkladu do
maksimuma. „Ohrabrili ste me", reče joj. Piter se držao svojih 100 dolara, isto
kao lekar i momak.
Sem im je hitro podelio karte, davši Piteru jakih devetnaest, onom iz
osiguravajućeg društva četrnaest, lekaru sedamnaest, momku dvanaest, a
plavuši dvadeset žandara. Delilac karata pokazivao je šesticu. Sigurna pobeda
za nju, pomisli Piter. Visoki zbir, delilac će se verovatno odlučiti na rizik, pa će
izgubiti, a njoj je odlično sa njenih dvadeset.
„Razdvojiću svoje karte, Sem", reče ona.
Sem trepnu klimnuvši, kada je spustila još 3500 dolara.
Jebote, čoveče! Piter beše zapanjen. Ko razdvaja dve desetice?
Osim ako...
Biblioteka mrtvih
79
Piter i lekar su ostali pri svome, momak je i zvukao šesticu zaustavivši se na
osamnaest. Onaj iz osiguravajućeg društva je izgubio sa desetkom, pa viknu sav
besan: „Ma, do đavola!"
Plavuša je zaustavila dah stegnuvši pesnice, dok joj Sem nije podelio kraljicu
u jednom krugu i sedmicu u drugom. Pljesnula je rukama, istovremeno
odahnuvši.
Delilac je okrenuo svoju kartu otkrivši kralja, pa je potom izvukao devetku.
Puko je.
Usred njene cike, Sem je isplatio svima za stolom, gurnuvši sedam hiljada
dolara u žetonima prema njoj.
Piter im se na brzaka izvinio, pošavši ka muškom toaletu kolebajući se.
Mozak mu je radio punom parom. Ma, šta si to umislio? reče sebi. Nisu to tvoja
posla! Mani se!
Ali, nije mogao. Bio je krajnje zapanjen u moralnom smislu, ako već on sam
nije iskoristio tu prednost, zašto bi oni mogli to da učine?
Okrenuo se, pa se vratio ka stolovima za ajnc uspostavivši kontakt pogledom
sa nadzornikom kazina, koji mu klimnu nasmešivši se. Piter mu je prišao, pa
reče: „Zdravo, kako ide?"
„Dobro, gospodine, dobro. Mogu li vam nekako pomoći večeras?"
„Vidite li onog momka za onim tamo stolom i devojku pored njega?"
„Da, gospodine."
„Broje karte."
Nadzorniku zaigra gornji ugao usne. Nagledao se on mnogo čega, ali nikada
nije video da jedan igrač cinkari drugog. U čemu je caka? „Jeste li sigurni?"
„Potpuno. Dečko broji i onda njoj da je znak."
„Hvala vam, gospodine. Postaraću se oko toga."
Nadzornik je svojim voki-tokijem pozvao šefa dvorane, koji je naredio
obezbeđenju da pusti snimak poslednjih nekoliko partija koje su odigrane za
Glen Kuper
80
tim stolom. Tako premotano, plavušine smele opklade zaista su delovale
sumnjivo.
Piter se vratio za sto kada je čitav odred uniformisanih ljudi iz obezbeđenja
stigao zgrabivši momka za rame.
„Šta se to dešava, kog kurca?" viknu momak.
Igrači za stolom zaustaviše se zagledavši se u njih.
„Vas dvoje se znate?" upitao ga je nadzornik kazina.
„Nikada je nisam video u životu! Govorim istinu, jebote!" zacvile dečko.
Plavuša nije ništa rekla. Samo je pokupila svoj novčanik i skupila žetone,
dobacivši Semu napojnicu od 500 dolara.
„Društvo, vidimo se", reče dok su je odvodili.
Nadzornik kazina dao je znak Semu zamenivši ga drugim deliocem karata.
Doca i tip iz osiguravajućeg društva zagledaše se u Pitera očiju iskolačenih
od čuda. „Šta se tu kog vraga desilo?" zapita tip iz osiguravajućeg društva.
„Računali su", reče Piter jednostavno. „Prijavio sam ih."
„Nisi valjda!" viknu tip iz osiguravajućeg društva.
„Vala, jesam. Iznervirali su me."
Doca ga zapita: „Kako si znao?"
„Prosto sam znao." Nije mu prijala pažnja koju su mu posvetili. Hteo je da
šmugne odatle.
„Đavo nek me nosi", reče tip iz osiguravajućeg društva, odmahujući glavom.
„Ima da ti platim piće, prijatelju. Đavo nek me nosi." Njegove plave oči su se
zacaklile kada je izvadio novčanik, izvukavši svoju vizit- karticu. „Evo ti moja
kartica. Posao mi je u računarima. Ako ti zatreba posao, samo me nazovi,
važi?"
Piter je pogledao karticu: Nelson G. Elder, generalni direktor, Osiguravajuće
društvo Dezert lajf.
Biblioteka mrtvih
81
„To je veoma lepo sa vaše strane, ali ja već imam posao", promrmlja Piter
jedva čujnim glasom u buci automata za kockanje koji su neprestano zveckali
oko njih.
„Pa, dobro, ali ako se stvari promene, imaš moj broj."
Nadzornik kazina prišao je njihovom stolu. „Slušajte, ljudi, ja vam se
izvinjavam na ovome što se upravo desilo. Gospodine Elder, kako ste nam
večeras? Večeras svi možete da pijete i jedete na račun kuće, a nabaviću vam i
karte za bilo koju predstavu. Važi? Ponavljam vam da mi je jako žao."
„Dovoljno žao da mi vratite večerašnje gubitke, Frenki?" zapita ga Elder.
„Eh, kada bih samo mogao, gospodine Elder, ali to vam ne mogu ispuniti."
„Pa, dobro, ako je tako", reče Elder ljudima oko stola, ,,ko pita ne skita."
Nadzornik kazina potapša Pitera po ramenu šapnuvši mu: „Šef želi da se vidi
sa vama." Piter ustuknu. „Ne brinite se, nije ništa loše."
Džil Flores, šef dvorane u Sazvežđu, beše otmen i uglađen, pa se Piter u
njegovom prisustvu osetio razbarušeno i odrpano. Pazusi mu behu skroz vlažni,
hteo je da ode odatle. Kancelarija šefa beše svrsishodno nameštena, opremljena
mnogobrojnim ravnim ekranima sa kojih su se uživo mogla pratiti dešavanja za
stolovima i automatima.
Flores je lupao glavu oko celog slučaja, pokušavajući da provali kako i zašto
se sve desilo. Kako je jedan običan građanin spazio nešto što njegovi ljudi nisu
i zbog čega ih je prijavio?
„Recite mi zašto mi sve ovo nije jasno?" Flores zapita uplašenog čoveka
ispred sebe.
Piter uze gutljaj vode. „Znao sam da računaju", Piter priznade.
,,I vi ste računali?"
,,Jesam."
„VI ste od onih što računaju? Priznajete mi da računate?" reče Flores
podignutim tonom.
Glen Kuper
82
„Računam, ali nisam od onih što računaju."
Floresovi uglađeni maniri nestadoše istoga trena. „Šta vam to znači, kog
đavola?"
„Pa, vodim računa, to mi je navika, ali se ne koristim time."
„I vi očekujete da poverujem u to?"
Piter slegnu ramenima. „Žao mi je, ali to je istina. Dolazim tu već dve
godine, i nikada nisam menjao visinu svojih uloga. Malo zaradim, malo
izgubim, znate već kako to ide."
„Prosto neverovatno. Znači, znali ste da računaju. Šta je taj govnar tačno
uradio?"
„Rekao je da ga bije maler. Znate, to je šifra za broj trinaest. Ona je prišla
stolu kada je zbir bio visok. Mislim da je ispustio slamčicu kako bi joj dao
znak."
„Znači, on računa i šalje signale, a riba stavlja uloge i diže zaradu?"
„Verovatno imaju tajnu reč za svaki zbir, na primer stolica za četiri, slatko za
šesnaest."
Zazvonio je telefon. Flores je podigao slušalicu, saslušao, pa reče: ,,U redu,
gospodine."
,,E, pa Pitere Benedikte, ovo je vaš srećan dan", reče Flores. „Viktor Kemp
želi da vas vidi gore u svom penthausu."
Pogled iz penthausa beše očaravajuć, čitava ulica se poput zmije krivudavo
pružala prema mračnom horizontu poput nekog užarenog repa. Viktor Kemp je
ušao pruživši mu ruku, a Piter je odmah osetio njegovo debelo zlatno prstenje
kada su im se prsti ispreplitali. Imao je crnu talasastu kosu, zagasit ten i blistave
zube - to je bio onaj tipičan doterani, opušteni izgled glavne zverke u najboljem
klubu u gradu. Odelo mu je bilo od svetlucave plave tkanine koja je odražavala
svetlost presijavajući se, pa je delovala kao da nije sa ove planete. Ponudio je
Piteru da sedne u njegovu dnevnu sobu nalik nekoj pećini, pa mu je ponudio
piće. Dok mu služavka nije donela pivo, Piter je primetio da je jedan od zidnih
Biblioteka mrtvih
83
ekrana na drugom kraju sobe puštao snimak Džilove kancelarije. Kamere behu
svuda.
Piter uze pivo, razmišljajući da li da skine kačket, ali ga je ipak ostavio na
glavi - crno mu se piše i ako to učini, crno mu se piše i ako to ne učini.
„Pošten čovek je najplemenitije božje delo", reče Kemp odjednom. „To je
napisao Aleksandar Poup. Živeli!" Kemp je kucnuo svoju vinsku čašu o
Piterovu kriglu. „Popravili ste mi raspoloženje, gospodine Benedikt, i ja vam se
na tome zahvaljujem."
„Nema na čemu", reče Piter obazrivo.
„Delujete mi kao pametan čovek. Smem li vas pitati čime se bavite u
životu?"
„Radim sa računarima."
„Ne znam zašto me to ne čudi! Spazili ste nešto što čitava armija obučenih
profesionalaca nije, tako da mi je u jednu ruku drago što ste pošten čovek, ali
sam sa druge strane nezadovoljan svojim ljudima. Da li ste ikada razmišljali da
se zaposlite u obezbeđenju nekog kazina, gospodine Benedikt?"
Piter odmahnu glavom, pa reče: „To je već druga poslovna ponuda koju sam
primio večeras."
„Od koga još?"
„Od nekog tipa za mojim stolom, generalnog direktora jednog osiguravajućeg
društva."
„Seda kosa, vitak čovek u pedesetim?"
„Da."
„To bi bio Nelson Elder, jako dobar tip. Baš vam dobro ide večeras. Ali, ako
ste zadovoljni svojim poslom, moraću da pronađem neki drugi način da vam se
zahvalim."
„Ooo... Ne, nije potrebno, gospodine."
„Nemojte mi persirati! Zovite me Viktor, a ja ću vam uzvratiti time što ću
vas zvati Piter. Pa, Pitere, ovo je kao da si naišao na duha iz čarobne lampe, ali
Glen Kuper
84
pošto ovo nije bajka imaš samo jednu želju, koja, znaš i sam, mora biti realna.
Pa, šta ćemo, želiš li devojku, da ti otvorimo povlašćeni račun, možda da se
upoznaš sa nekom filmskom zvezdom?"
Piterov mozak je bio u stanju da veoma brzo obradi ogromnu količinu
podataka. Za samo nekoliko sekundi razmišljanja, on je prešao nekoliko
različitih scenarija i ishoda, i najednom mu je u glavi iskočila jedna zamisao
koja je, po njemu, bila veoma primamljiva.
„Znaš li nekog holivudskog agenta?" zapitao ga je drhtavim glasom.
Kemp se nasmeja. „Naravno da znam, svi oni dolaze ovamo! Scenarista si?"
„Napisao sam scenario", reče naivno.
„Onda ću te povezati sa Bernijem Švarcom koji je jedan od vodećih ljudi u
ATI-ju. Je 1' ti to odgovara, Pitere? Da li bi te to usrećilo?"
Sav obuzet radošću, Piter uzviknu: „Još kako! To bi bilo prosto
neverovatno!"
„Dobro, onda. Ne mogu ti obećati da će mu se dopasti tvoj scenario, Pitere,
ali ti obećavam da će ga pročitati i da će se sastati sa tobom. Rešena stvar."
Ponovo se rukovaše. Dok je izlazio napolje, Kemp je spustio ruku na
Piterovo rame na očinski način. ,,I da nisi računao dok se kartaš kod mene,
Pitere, jesi li čuo? Ti si na strani pravde."
„Baš zanimljivo", reče Berni. „Viktor Kemp je Las Vegas. Pravi je kralj."
„Pa, šta ćemo sa mojim scenarijem?" zapita Piter zaustavivši disanje u
iščekivanju odgovora.
Trenutak odluke.
„Zapravo, Pitere, tvoj scenario, iako dobar, mora malko da se dotera pre nego
što ga pošaljem dalje. Ali, evo u čemu je najveći problem. Ovo što ti tu imaš je
visokobudžetni film. Imaš eksploziju voza i gomilu specijalnih efekata. Ovakva
Biblioteka mrtvih
85
vrsta akcionih filmova je sve teža i teža za izradu, ukoliko za sobom unapred ne
povlači ogroman broj publike ili ukoliko nemaju potencijala da prerastu u
serijal. A ti tu imaš i terorističku temu, a to je veliki minus. Teroristički napad
11. septembra je sve izmenio, i mogu ti reći da je mali broj mojih projekata koji
su bili otkazani 2001. vraćen u razmatranje. Niko više ne želi da napravi film o
terorizmu. Ne mogu prodati ovo. Žao mi je, ali svet se promenio."
Izdahni. Osetio je vrtoglavicu.
Rouz je potom ušla unutra. „Gospodine Švarc, vaš sledeći klijent je stigao."
„Ala je vreme proletelo!"
Berni skoči na noge, što je i Pitera nateralo da se vine iz stolice. ,,A sada da
ste otišli i napisali mi scenario o kockanju sa visokim ulozima i ljudima koji
zbrajaju karte, pa ubacite i malo seksa i smeha i ja vam obećavam da ću to
pročitati. Strašno mi je drago što smo se videli, Pitere.
Pozdravite mi gospodina Kempa. I slušajte, drago mi je što ste se sami
dovezli ovamo. Ja lično više nikada ne bih leteo, čak ni poslovno."
Kada se te večeri vratio nazad svojoj maloj seoskoj kućici u Spring Veliju,
Piter je našao kovertu gurnutu pod otirač. Otvorio ju je, pročitavši rukom
pisano pismo pod ulaznim svetlom.
DRAGI PITERE,
ŽAO MI JE ŠTO NISI IMAO SREĆE KOD BERNIJA ŠVARCA DANAS.
HTEO BIH DA TI SE ODUŽIM. DOĐI U SOBU 1834 u HOTELU VEČERAS
U DESET.
VIKTOR
Piter beše umoran i potišten, ali bio je petak, a ispred sebe je imao ceo vikend
da se oporavi.
Glen Kuper
86
Na recepciji Sazvežđa čekao ga je ključ od sobe, pa je odmah otišao gore.
Beše to prostrani dvosobni apartman sa odličnim pogledom. Na stočiću u
dnevnoj sobi stajali su korpa sa voćem, flaša ohlađenog periježua i još jedna
koverta. Unutra su bile dve kartice, jedna beše vaučer od 1000 dolara na robu u
prodajnom centru Sazvežđa, a druga beše kupon za kazino od 5000 dolara.
Seo je na kauč, zapanjen, bacivši pogled prema gradu osvetljenom
neonkama.
Začu se kucanje na vratima.
„Slobodno!" viknu Piter.
Začu se ženski glas: „Nemam ključ!"
„O, oprostite", reče Piter potrčavši ka vratima, „mislio sam da ste
spremačica."
Bila je prelepa. I mlada. Skoro pa devojčurak. Smeđokosa sa svežim licem i
zategnutim telom boje slonovače čije su se obline prelivale iz uzane crne koktel
haljinice.
„Ti si sigurno Piter", reče mu zatvorivši vrata za sobom. „Gospodin Kemp
me je poslao da te pozdravim." Kao i mnoge druge u Las Vegasu, i ona je došla
odnekud sa strane - naglasak joj je imao seljački prizvuk, nežan i melodičan.
Tako je pocrveneo da mu je koža izgledala kao da je napravljena od crvene
plastike. „O!"
Polako mu je prišla nateravši ga da odstupi nazad ka kauču. „Zovem se
Lidija. Da li ti odgovaram?"
„Odgovaraš?"
,,U redu je, ako bi radije hteo momka. Nismo bili sigurni", bila je luckasta na
neki šarmantan način.
Glas mu postade piskav, jer mu se grlo skoro skroz steglo: „Ne volim ja
momke! Hoću reći, volim devojke!"
Biblioteka mrtvih
87
„Pa, dobro onda! Jer, ja jesam devojka", reče maznim glasom uz dozu
izveštačenosti koja beše dobro uvežbana. „Što ne sedneš, Pitere, a ja ću otvoriti
tu flašu šampanjca dok ne otkrijemo kakvih igrica voliš da se igraš."
Dohvatio se kauča taman kada ga kolena izdadoše, pa se stropoštao dole.
Mozak mu beše natopljen primamljivim sokovima - strah, požuda, stid - nikada
nije radio nešto nalik ovom. Sve mu se činilo blesavim, a opet...
A onda se začu: „Hej, pa ja sam tebe već videla ranije!" Lidija se iskreno
obradovala. „Aha, videla sam te milion puta! Sada sam tek primetila!"
„Gde? U kazinu?"
„Ne, blesane! Verovatno me ne prepoznaješ jer nisam u onoj šugavoj
uniformi. Danju radim za recepcijom na aerodromu Mekeren, na terminalu E.G.
i G."
Rumenilo mu odmah nestade sa lica.
Ovo je bilo već previše za jedan dan. Zaista previše.
„Ne zoveš se ti Piter! Već Mark. Mark Šeklton. Dobro pamtim imena."
„Pa, znaš kako to već ide sa imenima", reče drhtavim glasom.
„Kontam! Sa mnom nemaš problema! Šta se desi u Vegasu, u Vegasu i
ostaje, srce. Ako hoćeš istinu, ja se zapravo ne zovem Lidija."
Ostao je bez reči dok ju je posmatrao kako svlači crnu haljinu pokazujući mu
svu svoju crnu čipakstu opremu ispod nje. Pričala je sto na sat, skidajući se.
„To je baš kul! Oduvek sam želela da razgovaram sa jednim od vas! Mislim,
koje je to ludilo putovati svaki dan na posao u Zonu 51! Mislim, to je takva
jedna državna tajna da se uvek od toga napalim!"
Malko se zablenuo.
„Mislim, znam da ne smeš da pričaš o tome, ali molim te samo klimni ako
stvarno imamo leteće tanjire koje tamo proučavamo, jer svi bruje o tome!"
Trudio se da ne pomera glavu.
„Je l' to bilo klimanje?" zapitala ga je. „Jesi li klimnuo?"
Glen Kuper
88
Sabrao se u dovoljnoj meri da joj kaže: „Ne mogu ti reći ništa o onome što se
tamo odvija. Nemoj me ništa pitati, molim te!"
Činila se razočaranom, ali se onda odmah razvedrila nastavivši tamo gde je
stala. „Dobro! Kul. Nego slušaj ovako, Pitere", reče mu njišući kukovima dok
mu se polako približavala, „ja ću biti tvoj lični NJO večeras - tvoj
neidentifikovani jebeni objekat. Šta kažeš na to?"



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

10 Re: Glenn Cooper - Biblioteka mrtvih taj Ned Mar 10, 2013 2:37 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
23. JUNA 2oo9.
NJUJORK
Vila je mučio stravični mamurluk, pa se osećao kao da mu se neka lasica
probudila u lobanji nakon udobnog i toplog sna, pa se uspaničila u tom
skučenom prostoru, pokušavajući kandžama i zubima da probije put pravo kroz
njegove oči.
Veče je počelo prilično bezazleno. Na putu do kuće svratio je do lokalnog
bircuza, rupe koja je bazdila na kvasac i koja se zvala Kod Danigana, pa je
ispio nekoliko gaziranih pića na prazan stomak. Sledeća stanica bio je
restorančić Panteon, gde je zabrundao neobrijanom konobaru u znak pozdrava,
a ovaj mu otpozdravio, pa mu je, bez razmenjivanja bilo kakvih
prostoproširenih rečenica, izneo isto jelo koje je jeo dva ili tri puta nedeljno -
jagnjeće ražnjiće sa pirinčem koje je, naravno, sprao sa nekoliko piva. A onda
je, pre nego što će se vratiti u svoju gajbu, teturavim korakom otišao da obiđe
Biblioteka mrtvih
89
svoju omiljenu prodavnicu pića na veliko, gde je kupio pola galona blek lejbela,
što manje-više beše jedini luksuz koji je ulepšavao njegov život.
Stan mu beše skučen, spartanski uređen, lišen Dženiferinog ženskog dodira,
jedna zaista bledunjava i krajnje nezanimljiva nekretnina sa dve skučene, u belo
okrečene, sobe sa sjajnim parketom, jadnim pogledom na zgradu preko puta i
nekoliko hiljada dolara vrednim najosnovnijim nameštajem i tepisima. Iskreno
rečeno, taj stan skoro da je bio premalen za njega. Dnevna soba je bila četiri
puta pet i po metara, spavaća tri puta tri i po metra, a kuhinja i kupatilo behu u
veličini malo većeg plakara. Neki od kriminalaca koje je strpao na doživotnu
robiju ne bi smatrali ovo mesto naročito boljim od njihovog smeštaja. Kako je
uopšte izdržao da deli stan sa Dženifer puna četiri meseca? Čija li je to pametna
ideja bila?
Nije mu bila namera da se napije do besvesti, ali mu se činilo da mu do vrha
puna flaša nudi silnu utehu. Odvrnuo je poklopac, slomivši pečat, pa ju je
uhvatio namestivši ruku u njen ugrađeni žleb, te je nalio pola crte skoča u svoju
omiljenu čašu za viski. Dok je televizor drndao u pozadini, on je pijuckao na
kauču, lagano tonući u duboku crnu rupu zanet mislima o šugavom danu,
šugavom slučaju, šugavom životu.
Ako se izuzme njegovo oklevanje da preuzme slučaj Sudnjeg dana, prvih
nekoliko dana je, zapravo, bilo osvežavajuće za njega. Klajv Robertson mu je
bio ubijen tačno pred nosom, ali su Vila drskost i složenost tog zločina vratili u
život. Sve ga je to podsetilo na njegove krupne slučajeve i na onaj osećaj koji je
imao dok je radio na njima, pa su mu snažni naleti adrenalina zapravo
odgovarali.
Udubio se u gomilu zamršenih činjenica i mada je znao da su trenuci
prosvetljenja samo stvar mašte, javio mu se snažan nagon da iskopa i otkrije
nešto što je ostalo neprimećeno, neku kariku koju su svi prenebregli, a koja bi
mogla da poveže dva ubistva, pa onda i treće, a onda i ostale sve dok ne bi
razrešili ceo slučaj.
Glen Kuper
90
Ta promena u vidu važnog zadatka ublažila mu je bol poput parčeta putera na
opekloj koži. Počeo je punom parom, izučavajući dokumentaciju, podstičući
Nensi na rad, iscrpljujući oboje u napornom maratonu u kojem se više nije
nazirala razlika između dana i noći. Neko vreme je čak uzimao one reči Su
Sančez za ozbiljno - u redu, ovo će zaista biti njegov poslednji veliki slučaj.
Hajde da iscedimo što više možemo iz ovog sranja, pa da odemo u penziju uz
veliku pompu.
Krešendo.
Dekrešendo.
Posle samo nedelju dana bio je skroz istrošen, iznuren i potišten.
Robertsonovi autopsijski nalazi i izveštaji sa toksikologije nisu imali nikakvog
smisla. Ni onih sedam drugih slučajeva nije imalo neki smisao za njega. Nije
mogao da nazre ko bi mogao biti ubica, niti kakvo je to zadovoljstvo izvlačio iz
ubistava. Nijedna od njegovih početnih zamisli nije upalila. Jedino što je uspeo
da dokuči o zločincu beše da je udarao nasumično, a to beše nešto što nikada
nije video kod drugih serijskih ubica.
Prvi skoč je uzeo da zaboravi neprijatno poslepodne koje je proveo u Kvinsu
ispitujući porodicu žrtve koja je ubijena kolima nasred ulice, neke fine, stabilne
ljude koji i dalje behu neutešni. Drugi skoč je uzeo da ublaži frustracije. Treći je
uzeo da ispuni osećaj praznine kada mu zbog pića navru uspomene, četvrti je
uzeo zbog usamljenosti. A peti... ?
Uprkos strašnoj glavobolji i lažnom osećaju mučnine, tvrdoglavo se odvukao na
posao oko osam. Po njegovim pravilima, ako stigneš na posao na vreme, nikada
ne piješ na radnom mestu i nikada ne uzmeš ni kap pića, ako nije na račun kuće,
onda ni nemaš problem sa pijanstvom. Ali, on ipak nije mogao da zanemari bol
koji mu je sevao u glavi pa je, vozeći se liftom, stegao ekstraveliku čašu kafe na
grudi kao da mu od nje zavisi život. Trgao se, prisetivši se kako se probudio
Biblioteka mrtvih
91
potpuno odeven u šest sati ujutru sa ogromnom flašom praznom za trećinu. Ima
on aspirin u kancelariji. Mora da ga se dokopa što pre.
Dokumenti vezani za Sudnji dan behu mu poslagani po stolu, kredencu,
polici za knjige i po celom podu, kao neki stalagmiti napravljeni od beležaka,
izveštaja, istraživanja, odštampanih tekstova i fotografija sa mesta zločina.
Napravio je sebi puteljke između gomila i hrpa - od ulaza do stolice, od stolice
do police, od stolice do prozora, kako bi mogao da namesti roletne držeći
svetlost prepodnevnog sunca što dalje od očiju. Provukao se kroz svoju slalom
stazu, pa se bacio u stolicu potraživši analgetike koje je bolno progutao uz
gutljaj vrele kafe. Protrljao je oči, a kada ih je ponovo otvorio Nensi je stajala
pred njim promatrajući ga kao neki lekar.
„Jesi li dobro?"
„Dobro sam."
„Ne izgledaš tako. Izgledaš bolesno."
„Dobro sam". Iščeprkao je neki dosije nasumice, pa ga je otvorio. Još je bila
tamo. „Šta je?"
„Šta nam je u planu danas?" pitala ga je.
,,U planu piše da ja treba da popijem svoju kafu, a ti treba da se vratiš za sat
vremena."
Pojavila se posle tačno sat vremena. Bol i mučnina su ga malo popustili, ali
mu se u glavi i dalje mutilo. ,,U redu", otpoče, „kakav nam je raspored?"
Otvorila je svoju spremnu beležnicu. ,,U deset sati telefonski razgovor sa dr
Soferom za Džona Hopkinsa. U dva sata konferencija za štampu naše
operativne grupe. U četiri sata pravo u grad, da se vidimo sa Helen Svišer.
Izgledaš mi bolje."
Odgovorio joj je osorno: „Bio sam dobro pre sat vremena, a dobro sam i
sada."
Nije delovala baš ubeđeno, pa se zapitao da li je znala da ga muči mamurluk.
A onda mu je sinulo - ona je izgledala bolje. Lice joj se malo stanjilo, telo joj je
Glen Kuper
92
bilo vitkije, suknja joj nije bila tako tesna oko struka. Bili su neprestano jedno
uz drugo već deset dana, a on je tek sada shvatio da je jela poput ptičice.
„Mogu da te pitam nešto?"
„Naravno."
„Jesi li ti na nekoj dijeti?"
Odmah se zarumenila. „Tako nešto. A i počela sam opet da trčim."
„Pa, dobro izgleda. Samo nastavi."
Oborila je pogled, sva postiđena. „Hvala ti."
Brzo je promenio temu. ,,U redu, hajde da se malo odmaknemo i da probamo
da sagledamo slučaj iz šireg plana", reče dok mu se u glavi i dalje mutilo. „Ovi
silni detalji nas prosto ubijaju. Hajde da pređemo ove još jednom.
Usredsredićemo se na moguće veze."
Pridružio joj se za konferencijskim stolom, pa je dokumenta poslagao na
druga dokumenta kako bi dobili čistu površinu za rad. Uzeo je prazno blokče na
kom je napisao Ključna zapažanja, pa je dva puta podvukao te reči. Naterao je
mozak da proradi popustivši kravatu da mu krv lakše teče.
Desile su se tri smrti 22. maja, tri 25. maja, dve 11. juna i od tada više
nijedna.
„Šta nam to sve govori?" upitao je. Odmahnula je glavom, pa je on sam
odgovorio na svoje pitanje. „Sve su to radni dani."
„Možda tip ima posao vikendom", ponudila je rešenje.
,,U redu. Možda."
Upisao je svoje prvo ključno zapažanje: radni dani. „Pronađi Svišerova
dokumenta. Mislim da su na polici za knjige."
Slučaj br. 1: Dejvid Pol Svišer, tridesetšestogodišnji investicioni bankar u
HSBC-u. Park avenija, bogat, školovan na uglednim koledžima. Oženjen, nije
imao vezu sa strane. Koliko su oni znali nije imao nikakvih poslovnih skandala.
Poveo je porodičnog džukca u šetnju pre svitanja, pronašao ga je neki od trkača
nešto posle 5 sati ujutru u lokvi krvi - sat, prstenje i novčanik ukradeni, leva
Biblioteka mrtvih
93
karotida precizno isečena. Telo mu je još bilo toplo, na oko šest metara od
najbliže sigurnosne kamere postavljene na krovu zadružne zgrade na južnom
delu Osamdeset druge ulice - samo šest jebenih metara i oni bi sada imali
ubistvo snimljeno na traci.
Međutim, ipak su imali kratki prikaz osobe koja ih je zanimala u trajanju od
devet sekundi između 5:02:23 i 5:02:32 na snimku sigurnosne kamere na krovu
desetospratne zgrade na zapadnoj strani Park avenije između Osamdeset prve i
Osamdeset druge ulice. Na njemu se video neki muškarac kako ulazi u kadar iz
Osamdeset ulice krenuvši južno ka Park aveniji, kao da odstupa pre nego što će
potrčati putem kojim je došao i onda opet nestati negde niz Osamdeset drugu
ulicu. Slika je bila jako loša, ali su tehničari FBI-a uspeli da je uvećaju i
poprave. Po boji kože na ruci osumnjičenog ustanovili su da je bio crnac ili
čovek latino porekla, a prema proračunima tog prikaza procenili su da je bio
visok oko 177 centimetara i da je težio između 72 i 79 kilograma. Kapuljača
sive dukserice sakrivala mu je lice. Vreme snimka ulivalo im je nadu, pošto je
broj 92 pozvan tačno u 5:07, ali u nedostatku svedoka nisu imali nikakve
smernice vezane za njegov identitet.
Da nije bilo one razglednice, ovo bi bila ulična krađa, sasvim prosta i
uobičajena, ali je Dejvid Svišer primio razglednicu. Dejvid Svišer je bio prva
žrtva Sudnjeg dana.
Vil je podigao fotografiju čoveka sa kapuljačom mahnuvši prema Nensi.
,,I je l' ovo naš tip?"
„Mogao bi biti Dejvidov ubica, ali ga to ne čini ubicom Sudnjeg dana", reče
ona.
„Serijsko ubistvo uz nečiju pomoć? To bi bio prvi takav slučaj."
Pokušala je sa drugim objašnjenjem: „Pa dobro, možda je ovo bilo plaćeno
ubistvo."
„Moguće je. Investicioni bankari prosto moraju imati neprijatelje", reče Vil.
„Svakim sklopljenim poslom neko dobija, a neko gubi. Međutim, Dejvid se
Glen Kuper
94
razlikuje od ostalih žrtava. On je bio jedini koji je na posao išao u odelu i
kravati. Ko bi platio za ubistva svih ostalih?" Vil je krenuo da lista po
Svišerovim dokumentima. „Imamo li listu Dejvidovih klijenata?"
„Njegova banka nam baš i nije bila od neke pomoći", reče Nensi. „Svaki
zahtev za određenim podacima mora prvo da prođe kroz odeljenje za pravna
pitanja i mora da bude odobren od strane njihovog upravnog odbora. Nismo još
ništa dobili od njih, ali ih stalno pritiskam."
„Imam neki osećaj da je on ključ", Vil je zatvorio Svišerov dosije odgurnuvši
ga u stranu. „Prva žrtva u nizu ima posebno značenje za ubicu, nešto
simbolično. Ti reče da se danas sastajemo sa njegovom ženom?"
Klimnula je.
„Bilo je i vreme."
Slučaj br. 2: Elizabet Mari Koler, tridesetsedmogodišnja šefica apoteke
Dvejn Rid u Kvinsu. Upucana u navodnoj pljački, pronašli su je radnici na
zadnjem ulazu kada su došli na posao u 8:30 ujutru. Policija je prvobitno
mislila da ju je ubio neki napadač koji ju je sačekao kako bi ukrao narkotike.
Nešto nije bilo kako treba, pa je pucao, ona je pala i on je pobegao. Metak beše
kalibra 38, jedan pucanj izbliza pravo u slepoočnicu. Nije bilo snimka
sigurnosne kamere, nikakvih korisnih tragova sa mesta zločina. Policiji je
trebalo nekoliko dana da pronađu razglednicu u njenom stanu, pa da je onda
povežu sa ostalima.
Podigao je pogled sa njenog dosijea zapitavši: „Dobro, kakva je veza između
bankara sa Volstrita i šefice apoteke?"
„Ne znam", reče Nensi. „Bili su gotovo istog godišta, ali im se životi nisu
nigde vidno preplitali. Nikada nije ništa kupio u njenoj apoteci. Nema tu
ničega."
„Kako stojimo sa njenim bivšim mužem, starim momcima, saradnicima?"
„Većinu njih smo identifikovali i obradili", odgovorila mu je. „Jednog
njenog momka iz srednje škole nismo pronašli. Porodica mu se odselila iz
Biblioteka mrtvih
95
države pre mnogo godina. Svi njeni ostali bivši momci, ako već nemaju alibi za
njeno ubistvo, imaju ga za druga ubistva. Bila je razvedena pet godina. Bivši
muž joj je vozio autobus gradskog javnog prevoza tog jutra kada je upucana.
Bila je obična osoba. Život joj nije bilo složen. Nije imala neprijatelje."
„Znači, da nije razglednice, ovo bi bilo zavedeno kao slučaj oružane pljačke
koja je pošla naopako."
„Tako izgleda, na prvi pogled", složila se.
,,U redu, evo šta treba preduzeti", reče. „Pogledaj da li je imala godišnjake sa
koledža ili iz srednje škole i neka sva imena provere u našoj bazi podataka.
Takođe, kontaktiraj njenog stanodavca i traži listu svih njenih sadašnjih i bivših
komšija u poslednjih pet godina. Ubaci i njih u bazu."
„Važi. Hoćeš još jednu kafu?" Hteo je, i to očajnički.
Slučaj br. 3: Konsuela Marija Lopez, tridesetdvogodišnja ilegalna doseljenica
iz Dominikanske republike, živela na Stejten Ajlendu, radila kao čistačica
kancelarija na Menhetnu. Pronašla ju je nešto posle tri ujutru grupa tinejdžera u
šumovitom pojasu oko obale u parku Artura fon Brizena, na manje od kilometar
i po od njene kuće na putu Finge- rbord. Silovana je i više puta ubodena u
grudi, glavu i vrat. To veče je putovala trajektom sa Menhetna koji kreće u
deset sati, što su potvrdili i snimci sigurnosnih kamera. Po običaju bi pošla
autobusom južno prema Fort Vadsvortu, ali je niko nije primetio na
autobuskom stajalištu Sent Džordž kod trajektne luke, niti u autobusu broj 51
koji saobraća od ulice Bej do Fingerborda.
Tokom istrage doneta je pretpostavka da ju je neko presreo u luci, ponudio
joj prevoz, i onda je odveo u mračni deo ostrva, gde se oprostila od života pod
lučnom skalamerijom mosta Veracano-Nerouz. Nije bilo sperme ni u njenom
telu, a ni na njemu - ubica je očito koristio kondom. Na njenoj košulji su
pronađena neka siva vlakna, za koja se ispostavilo da potiču sa tkanine od
kakve se prave duksevi. Na autopsijskom uviđaju izmerene su joj rane i
pokazalo se da je sečivo bilo dugačko deset centimetara, što je odgovaralo
Glen Kuper
96
onom kojim je bio ubijen i Dejvid Svišer. Lopezova je živela u kući u kojoj su
stanovale dve porodice, sa daljim i bližim rođacima, od kojih su neki imali
isprave, a neki nisu. Bila je religiozna, i redovno je išla u crkvu Svetog
Silvestera, u kojoj su se zapanjeni vernici masovno okupili na pogrebnoj misi.
Prema priči porodice i prijatelja, nije imala dečka, a autopsija je pokazala da je i
pored činjenice da je bila u tridesetim ipak bila devica. Svi napori da je nekako
povezu sa ostalim žrtvama nisu urodili plodom.
Vil je proveo mnogo više vremena na ovom slučaju nego na ostalima,
proučavajući trajekt i autobusko stajalište, obilazeći mesto zločina, posećujući
njenu kuću i crkvu. Seksualni prestupi su predstavljali njegovu jaču tačku. Nije
tome težio u karijeri - niko normalan neće u svojoj prijavi na Kvantiku napisati:
nadam se da ću se jednoga dana specijalizovati za seksualne prestupe. Al,
njegovi prvi veliki slučajevi sadržavali su ozbiljne seksualne prestupe, a to je
upravo način na koji te ukalupe u birou. Ali, on nije samo poslušno obavljao
posao tamo gde su ga smestili, već je izgarajući od ambicije mnogo toga naučio
usavršivši se do nivoa stručnjaka. Marljivo je proučavao anale seksualnih
prestupa, postavši pokretna enciklopedija američke serijske izopačenosti.
On je i ranije imao posla sa ovakvom vrstom ubica, pa se odmah prisetio
njegovog profila. Zločinac je voleo da uhodi, planira, bio je oprezan, sve je
radio sam i pazio je da ne ostavi svoju DNK za sobom. Dobro je poznavao
susedstvo, što znači da je ili sada, ili nekada ranije živeo na Stejten Ajlendu.
Poznavao je park oko obale kao svoj džep, i precizno je procenio gde bi tačno
mogao da obavi svoj posao uz najmanje izglede da ga neko u tome iznenadi.
Postojali su ogromni izgledi da je bio španskog porekla, jer je uspeo da natera
svoju žrtvu da se oseti dovoljno lagodno da uđe u njegova kola, a rekli su im da
je Marijino znanje engleskog bilo ograničeno. Postojali su realni izgledi da je
poznavala ubicu, bar iz viđenja.
„Čekaj malo", reče Vil iznenada. „Imamo nešto. Skoro da smo sasvim
sigurni da je Marijin ubica imao kola. Trebalo bi da potražimo isti ta- mnoplavi
Biblioteka mrtvih
97
automobil koji je pregazio Majlsa Drejka." Odmah je pribeležio: Plavi
automobil. „Kako se ono beše zvaše Marijin sveštenik?"
Još se sećala njegovog tužnog lica, pa nije morala da proverava u svojim
beleškama: „Otac Rohas."
„Trebalo bi da napravimo letke sa različitim modelima tamnoplavog
automobila, pa da ih otac Rohas razdeli svojim vernicima da vidimo da li neko
zna nekog sa plavim kolima. Pređi i listu vernika koji imaju vozačku dozvolu,
pa odštampaj spisak svih sa registrovanim vozilima. Posebnu pažnju obrati na
latino muškarce."
Klimnula je beležeći sve.
Raširio je ruke iza glave zevnuvši. „Moram do klonje. A onda moramo
nazvati onog tipa."
Sudski patolozi iz glavnog štaba su ih uputili na Džeralda Sofera, vodećeg
američkog stručnjaka, nakon što su upali u nezgodnu i zaista bizarnu situaciju.
Toliko su bili iznervirani zbog smrti Klajva Robertsona da su morali da potraže
njegov savet.
Vil i Nensi su očajnički davali veštačko disanje Klajvovom nepomičnom telu
gotovo šest minuta, sve dok nisu stigli bolničari. Narednog jutra su stajali
medicinskom stručnjaku za vratom, dok je islednik otvarao Klajvovo telo
spremajući potragu za uzrocima njegove smrti. Sem smrskanih nosnih kostiju,
nije bilo drugih spoljnih povreda. Njegov mozak, koliko još nedavno ispunjen
muzikom, iseckaše na tanke režnjeve poput vekne hleba. Nije bilo znakova
šloga ili krvarenja. Svi njegovi unutrašnji organi behu normalni za njegove
godine. Srce mu je bilo malko uvećano, zalisci normalni, koronarne arterije su
imale blag, do blago umeren nivo arterioskleroze, posebno leva prednja izlazna
arterija, koja je bila začepljena gotovo sedamdeset posto. „Ja verovatno imam
gore zakrčenje od ovog tipa", reče stariji medicinski stručnjak hrapavim
Glen Kuper
98
glasom. Nije bilo tragova infarkta, mada je Vilu rečeno da će mikroskopski
pregled dati čvršće dokaze. „Ja za sada nemam dijagnozu", reče patolog
svlačeći rukavice sa ruku.
Vil je nestrpljivo čekao na analize krvi i tkiva. Nadao se da će oni pokazati
prisustvo otrova ili štetnih materija, ali ga je pored toga zanimao i njegov HIV
status pošto je obavio usta na usta na Klajvovom okrvavljenom licu. Dobio je
rezultate posle nekoliko dana. Dobra vest: Klajv beše negativan i na HIV i na
hepatitis. Loša: svi testovi behu negativni. Uopšte nije postojao razlog da taj
čovek umre.
„Jeste, imao sam prilike da pregledam autopsijski izveštaj gospodina
Robertsona", reče dr Sofer. „Vrlo je tipičan za taj sindrom."
Vil se nagnu u telefonsku slušalicu: „U kom smislu?"
„Pa, njegovo srce, zapravo, i nije bilo u tako lošem stanju. Nije bilo kritičnih
koronarnih začepljenja, nije bilo tromboze, nije bilo histopatoloških dokaza za
infarkt miokarda. To se redovno dešava kod pacijenata koje proučavam, a koji
imaju kardiomiopatiju prouzrokovanu stresom, takođe znanu i kao miokardijski
sindrom iznenadnog šoka."
Iznenadni emotivni stres, strah, duboka žalost, šok, mogu da izazovu tragični
prestanak rada srca, sudeći po Soferovoj priči. Žrtve su ljudi koji su inače
zdravi, ali pretrpe neki nenadani emotivni udarac, kao što su smrt voljene osobe
ili ogroman strah.
„Doktore, ovde je specijalna agentica Lipinski", reče Nensi. „Pročitala sam
vaš članak u Medicinskom žurnalu Nove Engleske. Nijedan od pacijenata sa tim
sindromom nije umro. Po čemu se gospodin Robertson razlikuje?"
„To vam je odlično pitanje", odgovori Sofer. „Ja verujem da srce može da
pretrpi šok i prestane da pumpa krv zbog masivnog dotoka kateholamina,
hormona stresa poput adrenalina, koje luče nadbubrežne žlezde kao odgovor na
stres ili šok. To vam je jedan od osnovnih evolucionih mehanizama za
preživljavanje koji priprema organizam za borbu ili strah pred nekom
Biblioteka mrtvih
99
opasnošću koja dovodi naš život u pitanje. Međutim, kod nekih osoba izliv
takvih neurohormona je toliko dubok da srce prosto više ne može da pumpa krv
kako treba. Rad srca se naglo usporava, čime pada i krvni pritisak. Na nesreću
gospodina Robertsona, prekid pumpanja je kod njega bio ukombinovan sa
umerenim zakrčenjem leve koronarne arterije, što je verovatno dovelo do
slabog punjenja njegove leve komore, što je potom izazvalo fatalnu aritmiju,
moguću fibrilaciju komore i iznenadnu smrt. Retko se dešava da neko umre od
miokardijskog šoka, ali to ipak može da se dogodi. A koliko sam razumeo,
gospodin Robertson je bio pod akutnim stresom uoči smrti."
„Dobio je razglednicu od ubice Sudnjeg dana", reče Vil.
,,E, pa onda je, laički rečeno, taj vaš gospodin Robertson bukvalno premro od
straha."
„Nije delovao uplašeno", primeti Vil.
„Izgled ume da zavara", reče Sofer.
Kada su završili, Vil je spustio slušalicu ispivši ostatak iz svoje pete šolje
kafe. „Jasno ko jebena noć", promrmljao je. „Ubica očekuje da će ubiti tipa
tako što će ga preplašiti na smrt? Idi, molim te!" raširio je ruke sav ogorčen.
„No, dobro, hajdemo dalje. Ubio je troje ljudi 22. maja, pa se malo izduvao
preko vikenda. Već 25. maja naš nepoznati počinilac je ponovo imao pune ruke
posla."
Slučaj br. 4: Majls Drejk, dvadesetčetvorogodišnji kurir-biciklista iz Kvinsa
koji je obavljao neki posao u finansijskom delu grada u sedam sati ujutru kada
je jedna službenica sa Brodveja, kao jedini svedok, bacila pogled kroz prozor
primetivši ga na trotoaru u ulici Džon kako nabacuje ranac na leđa i skače na
svoj bicikl u istom trenutku kada neki tamno- plavi automobil preskače ivičnjak
i naleće na njega bez zaustavljanja. Ona je bila i suviše visoko da bi videla
registarske tablice ili uspela da bliže identifikuje model i proizvođača
automobila. Drejk je preminuo istog trena od nagnječenja jetre i slezine.
Glen Kuper
100
Automobil, koji je bez bilo kakve sumnje pretrpeo štetu na prednjem delu, još
nije pronađen, uprkos detaljnoj pretrazi svih autolimarija u Njujorku, Nju
Džerziju i Konektikatu. Majls je živeo sa starijim bratom, i bio je, u svakom
mogučem smislu, čist kao suza. Čist dosije, mnogobrojne potvrde o njegovoj
odličnoj radnoj etici i si. Bez bilo kakvih jasnih veza sa ostalim žrtvama, ni
posredno ni neposredno, mada niko ne bi mogao sa sigurnošću reći da nikada
nije bio kod Kolerove u Dvejn Ridu na bulevaru Kvins.
„Nema nikakve veze sa drogama?" upita Vil.
„Nikakve, ali sećam se jednog slučaja dok sam još bila na pravnom fakultetu
vezanog za kurire-bicikliste koji su krišom dopremali kokain berzanskim
dilerima."
„Nije loš predlog to vezano za drogu."
Zapisao je: Proveriti prisustvo droge u rancu.
Slučaj br. 5: Miloš Ivan Čović, osamdesetdvogodišnji muškarac iz okoline
Sloup parka u Bruklinu, usred poslepodneva je skočio iz svog stana na devetom
spratu napravivši stravični darmar u ulici Prospekt Park Vest blizu trga Grand
Armi. Prozor spavaće sobe mu je bio širom otvoren, stan zaključan, nije bilo
znakova provale ili pljačke. Međutim, nekoliko uramljenih crno-belih
fotografija Čovića u mladosti sa drugim ljudima, verovatno članovima
porodice, behu pronađene razbacane po podu pokraj prozora. Nije bilo
oproštajne poruke. Taj čovek, doseljenik iz Hrvatske koji je pedeset godina
radio kao obućar, nije imao živih rođaka i beše toliko povučen da nije bilo
nikoga ko bi im rekao nešto o njegovom psihičkom stanju. Stan mu je bio
prekriven samo jednim parom otisaka: njegovim.
Vil je prošao kroz hrpu požutelih fotografija. ,,I nemamo nikakve podatke o
ovim ljudima?"
„Nikakve", odgovori Nensi. „Ispitali su sve njegove komšije, pronjuškali smo
i po hrvatskoj zajednici u Americi, ali ga niko nije poznavao. Ne znam šta bih
dalje. Imaš neku ideju?"
Biblioteka mrtvih
101
Okrenuo je dlanove prema nebu. „Za ovo ni ja nemam pojma."
Slučaj br. 6: Marko Antonio Napolitano, osamnaestogodišnjak, nedavno
maturirao u srednjoj školi. Živeo je sa roditeljima i sestrom u Maloj Italiji.
Majka mu je pronašla razglednicu u njegovoj sobi, pa se skroz usplahirila zbog
slike mrtvačkog kovčega. Porodica ga je neuspešno tražila ceo dan. Policija je
pronašla njegovo telo kasnije te večeri u kotlarnici njihove stare stambene
zgrade sa špricem u ruci i heroinom i kaišem za stezanje vena pokraj njega.
Autopsija je pokazala da je uzeo preveliku dozu, ali su članovi njegove
porodice i najbliži prijatelji uporno tvrdili da nije bio narkoman, što je i
dokazano činjenicom da na njegovom telu nije bilo tragova od uboda iglom.
Dečko je imao nekoliko maloletničkih prestupa, krađa po prodavnicama, i tome
slično, ali nije bio krupni kriminalac. Špric je imao tragove dve različite DNK,
njegove i još nekog neidentifikovanog muškarca, što navodi na zaključak da se
još neko nafiksao sa njim koristeći istu dozu. Bila su tu i dva para otisaka
prstiju na špricu i kašici, njegovi i nekog drugog koje su propustili kroz
automatsku evidenciju otisaka, ali nisu ništa našli, čime su sa liste skinuli
otprilike pedeset miliona ljudi iz baze podataka.
„Dobro", reče Vil. „Ovde imamo moguću povezanost."
I Nensi je to primetila pa se odmah osokolila: „Aha, kako ti ovo zvuči: ubica
je zavisnik koji ubija Elizabet pri pokušaju da orobi njenu apoteku Dvejn Rid u
potrazi za narkoticima. Ima i neki sukob sa Markom, pa mu predozira špric, a
hteo je i da poravna neke račune sa Majlsom koji je njegov dobavljač."
,,A šta ćemo sa Dejvidom?"
„Njega je opljačkao na ulici zbog gotovine, što se uklapa u profil zavisnika."
Vil odmahnu glavom uz ogorčeni osmejak. „Previše ti je to labavo", reče
zapisavši: Mogući zavisnik??? „Dobro, stigosmo do završne faze. Naš tip uzima
dvonedeljni predah, pa onda opet počinje 11. juna. Čemu ta pauza? Umorio se?
Bio je okupiran nečim drugim u svom životu? Bio van grada? Vratio se u
Vegas?"
Glen Kuper
102
Behu to retorička pitanja. Promatrala je Vilovo lice dok je on mućkao
glavom.
„Proverili smo sve saobraćajne prekršaje na putevima koji vode na istok
zabeležene na važnim magistralama između Vegasa i Njujorka tokom perioda
između datuma označenih na razglednicama i datuma ubistva, i opet ništa
nismo našli, je li tako?"
„Tako je", odgovorila mu je.
,,A imamo i liste putnika sa svih direktnih letova i onih sa presedanjem
između Vegasa i grada Njujorka za sve te datume, je li tako?"
„Tako je."
,,I šta smo izvukli iz njih?"
„Za sada ništa. Imamo nekoliko hiljada imena koje na svakih nekoliko dana
ponovo upoređujemo sa imenima svih ljudi vezanih za naše žrtve. Za sada
nismo ništa našli."
,,A obavili smo i državnu i federalnu proveru kriminalnih dosijea svih
putnika?"
„Vile, to si me već sto puta pitao!"
Nije imao nameru da se izvinjava. „Pa, kad je važno! Odštampaj mi listu svih
putnika sa španskim prezimenima." Pokazao je rukom prema jednoj gomili
dokumenata na podu kraj prozora. „Dodaj mi to. Tu sam i ja upao u slučaj."
Slučaj br. 7: Ida Gabrijela Santjago, sedamdesetosmogodišnjakinja koju je
ubio provalnik u njenoj spavaćoj sobi sa dvadesetdvokalibarskim metkom
ispaljenim u uvo. Kao što je Vil i predvideo, nije bila silovana, a osim otisaka
žrtve i njene najuže porodice, nigde nije bilo nepoznatih otisaka. Torba joj je
zaista bila ukradena, i još nije bila pronađena. Trag đona zaprljanog zemljom
ispod njenog kuhinjskog prozora pokazivao je upečatljivu mrežastu šaru u
veličini četrdeset pet koja je odgovarala popularnom košarkaškom tipu patika
ribok DMX10. Po debljini otiska i količini vlage u zemlji, laboratorijski
tehničari su procenili da je osumnjičeni bio težak oko 85 kilograma, otprilike
Biblioteka mrtvih
103
isto kao i osumnjičeni sa Park avenije. Tragali su za nekim vezama, pogotovo
sa slučajem Lopezove, ali nije bilo nikakvih uočljivih spona između života te
dve žene latino porekla.
I poslednji - slučaj br. 8: Lucijus Džeferson Robertson, čovek koji je
bukvalno umro od straha. Nema se šta dodati o njemu, zar ne? „To je to,
potpuno sam isceđen", reče Vil. „Hajde ti sve sumiraj, partnerko."
Nensi se revnosno dala u prevrtanje svojih beležaka bacivši pogled na
njegova ključna zapažanja. „Pa, pretpostavljam da bih rekla da je naš
osumnjičeni visok oko 177 cm, ima oko 85 kilograma, muškarac španskog
porekla ovisan o drogi, seksualni prestupnik, vozi plava kola, ima nož, pištolje
od 22 i 38 kalibra, putuje do Las Vegasa i nazad automobilom ili avionom, i
voli da ubija ljude radnim danima kako bi mogao da lenčari vikendom."
„Đavolski je to profil", reče Vil osmehujući se. „Dobro, ali daj sad suštinu.
Kako bira žrtve i šta ćemo sa onim jebenim razglednicama?"
„Ne psuj!" reče Nensi veselo mašući svojom beležnicom u njegovom
pravcu. „Možda žrtve jesu povezane, a možda i nisu. Svaki zločin je drugačiji.
Čini se kao da su namerno nasumični. Možda on i bira svoje žrtve nasumično.
Šalje razglednice kako bismo mislili da su zločini povezani, i da je on taj koji
odlučuje da li će neko umreti. Čita u novinama o ubici Sudnjeg dana, gleda
vesti na televiziji, i uživa u svojoj moći. Veoma je pametan, ali i veoma uvrnut.
To ti je naš tip."
Čekala je na njegovo odobravanje, ali je on umesto toga samo zabio iglu u
njena naduvana očekivanja.
„Ma, baš si mi ti neki majstor, specijalni agente Lipinski!" ustao je začudivši
se kako beše divan osećaj imati bistru glavu i stomak koji je bio spreman za
jelo. „Postoji samo jedna greška u tvojoj sintezi!", reče. „Nisi me uverila ni u
jednu jedinu reč. Jedini zli um za kojeg znam da je sposoban za takva genijalna
zlodela jeste Leks Lutor, a koliko ja znam, on se još nalazi samo u stripu.
Napravi pauzu za ručak. Dođi po mene pred konferenciju za štampu."
Glen Kuper
104
Isterao ju je namignuvši joj, pa ju je osmotrio dok je izlazila. Zasigurno je
izgledala bolje, pomisli Vil.
Kako se slučaj produžio do leta, konferencije za novinare vezane za Sudnji dan
behu rastegnute na okupljanja jednom nedeljno. Prvobitno su u pitanju bili
kratki dnevni sastanci, ali nije bilo moguće održati takav nivo suvislih vesti.
Međutim, priča je i dalje imala svoje temelje, vrlo čvrste temelje, i ispostavilo
se da je privlačila veću pažnju od slučajeva O. Džej Simpsona, Džonbenete
Remzi i Ane Nikol Smit*. Njihov slučaj je svake večeri na televiziji bio
izučavan do najsitnijih detalja uz pomoć dežurnih televizijskih stručnjaka i
čitave legije bivših sudskih službenika i onih iz FBI-a, advokata i kojekakvih
pametnjakovića koji su skroz zadihani iznosili lične teorije. U poslednje vreme
*Tri čuvena slučaja koja su privlačila neviđenu pažnju američkih medija. O. Dž. Simpson je američki
ragbista čuven po optužbi za ubistvo supruge i njenog ljubavnika. Džonbeneta Remzi je devojčica
koja je učestvovala na dečjim izborima za male lepotice koja je pronađena mrtva u svojoj šestoj
godini u podrumu porodične kuće, a Ana Nikol Smit je bila čuvena Plejbojeva starleta i bogata
naslednica koja je iznenada umrla zbog prevelike doze tableta.
su se svi hvatali zajedno te isto: FBI ne napreduje u istrazi, samim tim FBI je
nesposoban.
Konferencija za novinare održavala se u balskoj dvorani Njujork Hiltona.
Dok Vil i Nensi nisu zauzeli svoja mesta pored službenog ulaza, prostorija je
već bila puna novinara i fotografa, a budžovani su se već nameštali na
podijumu. Na dat znak, televizijski reflektori se upališe i istoga trena otpoče
direktni prenos.
Podijum je zauzeo gradonačelnik, doterani, staloženi čovek. „Istraga traje već
šest nedelja", otpočeo je. „Pozitivna vest je da već deset dana nije bilo novih
žrtava. Iako do sada nije bilo hapšenja, policijski stručnjaci grada Njujorka i
Biblioteka mrtvih
105
države Njujork, kao i federalne agencije, rade veoma marljivo, a uveren sam i
produktivno, na obradi tragova i mogućih teorija. Međutim, ne možemo poreći
da je u ovom gradu bilo osam povezanih ubistava, i da se naši građani neće
osećati bezbedno sve dok njihov počinilac ne bude uhvaćen i izveden pred sud.
Bendžamin Rajt, zamenik direktora uprave FBI-a u Njujorku, će odgovarati na
vaša pitanja."
Rajt beše visoki, vitki tamnoputi muškarac u pedesetim, sa tankim brčićima,
kratko ošišanom kosom i žičanim naočarima kao u nekog profesora. Ustao je
ispravivši nabore na svom sakou sa duplim kopčanjem. Bio je opušten pred
kamerama, pa je govorio vrlo jezgrovito pravo u čitavu gomilu mikrofona.
„Kao što je gradonačelnik rekao, FBI radi zajedno sa gradskim i državnim
kriminalističkim službama na rešavanju ovog slučaja. Ovo je najveća
kriminalistička istraga serijskog ubistva u istoriji biroa. Mada još nismo priveli
osumnjičenog, i dalje nastavljamo sa neumornim radom, a jedno želim posebno
da naglasim - ubica će biti pronađen. Sredstva nam nisu ograničena. Sve što
imamo utkali smo u ovaj slučaj. Ali, to nije pitanje ljudstva, već vremena. Sada
ću odgovoriti na vaša pitanja."
Novinari zabrujaše kao uskomešani roj pčela pretpostavljajući da dalje ne
sledi ništa novo. Državni i lokalni televizijski reporteri behu dovoljno učtivi, te
prepustiše svojoj manje plaćenoj sabraći, novinskim moljcima, da ospu paljbu.
Krenuše pitanja i odgovori:
P. „Ima li novih podataka sa toksikoloških analiza Lucijusa Robertsona?"
O. „Nema. Potrebno je još nekoliko nedelja za analize tkiva."
P. „Da li su ga testirali na ricin i antraks?"
O. „Jesu. Oba testa su negativna."
P. „Ako je sve negativno, šta je onda ubilo Lucijusa Robertsona?"
O. „To se još ne zna."
P. „Zar ove nejasnoće neće uznemiriti širu javnost?"
Glen Kuper
106
O. „Kada budemo saznali uzrok smrti, odmah ćemo to i objaviti."
P. „Da li je policija Las Vegasa bila otvorena za saradnju?"
O. „Jeste."
P. „Da li je utvrđeno poreklo svih otisaka sa razglednica?"
O. „Uglavnom. Još se traga za nekim poštanskim službenicima."
P. „Ima li nekih tragova o čoveku sa kapuljačom sa mesta zločina u
slučaju Svišer?"
O. „Nema."
P. „Da li meci ispaljeni u dve žrtve odgovaraju bilo kom drugom ranije
počinjenom zločinu?
O. „Ne."
P. „Otkud znate da ovo nije zavera Al kaide?" O. „Ništa ne
ukazuje na teroriste."
P. „Jedna vidovnjakinja iz San Franciska se žalila da FBI nije želeo da
razgovara sa njom, uprkos njenim tvrdnjama da je u sve umešan neki dugokosi
čovek koji se zvao Džekson."
O. „FBI je zainteresovan za sve verodostojne tragove."
P. „Da li ste svesni da je javnost nezadovoljna vašim lošim napredovanjem u
rešavanju ovog slučaja?"
O. „Mi delimo njihovo nezadovoljstvo, ali smo i dalje uvereni u konačni uspeh
naše istrage."
P. „Mislite li da će biti novih ubistava?"
O. „Nadam se da neće, ali to nikako ne možemo znati."
P. „Da li je FBI sačinio profil ubice Sudnjeg dana?"
O. „Još nije. Radimo na tome." P. „Zašto to toliko dugo traje?"
O. „Zbog složenosti samog slučaja."
Vil se nagnuo ka Nensi šapnuvši joj u uvo: „Koje stravično gubljenje
vremena."
Biblioteka mrtvih
107
P. „Da li ste svoje najbolje ljude rasporedili na rešavanje ovog slučaja?"
O. „Jesmo."
P. „Mogu li novinari razgovarati sa specijalnim agentom koji vodi istragu?"
O. „Ja mogu da odgovorim na sva vaša pitanja."
„Sad se polako zakuvava", dodade Vil.
P. „Zbog čega ne možemo da upoznamo agenta?"
O. „Potrudićemo se da bude prisutan na sledećoj konferenciji za novinare."
P. „Da li se on trenutno nalazi u ovoj prostoriji?"
O. ...
Rajt pogleda u Su Sančez koja je sedela u prvom redu moleći je pogledom da
pripazi na svog čoveka. Osvrnula se oko sebe ugledavši Vila kako stoji sa
strane. Jedino što je mogla da učini bilo je da ga prostreli jednim strogim
pogledom.
Misli da bih ja sve uprskao, pomisli Vil. E, pa vreme je za akciju. Ja sam
specijalni agent koji vodi slučaj. Nisam ga želeo, ali, eto, dobio sam ga. Ako me
žele, evo me. „Tu sam!" podigao je ruku. Izlazio je pred novinare mnogo puta
tokom karijere i bio je iskusan u tome - za njega bi se moglo reći sve sem da je
stidljiv pred kamerama.
Nensi je spazila prestravljeni izraz na licu Sančezove te ga je mahinalno
skoro zgrabila za rukav. Skoro. Skočio je prema podijumu sa nekim nestašnim
poletom u koraku i sve se televizijske kamere naglo okrenuše ka levom delu
pozornice.
Bendžaminu Rajtu nije preostalo ništa drugo nego da kaže: ,,U redu, specijalni
agent Vil Pajper će odgovoriti na nekoliko vaših pitanja. Izvoli, Vile."
Dok su se mimoilazili, Rajt prošaputa: „Budi kratak i pazi šta radiš."
Vil je rukom ispravio kosu, popevši se na podijum. Alkohol je sa svojim
propratnim efektima već ispario iz njegovog organizma, pa se osećao dobro,
Glen Kuper
108
raspoložen za raspravu. Hajde da malo zakuvamo stvar, pomislio je. Bio je
fotogeničan, stasit muškarac tamne kose i širokih ramena, sa rupicom na bradi i
izrazito plavim očima. Negde u kontrolnoj sobi začu se televizijski režiser:
„Snimaj izbliza tog tipa!"
Prvo pitanje beše: „Kako se tačno piše vaše ime?"
„P-A-J-P-E-R, kao onaj tip aviona."
Reporteri se odmah nagnuše napred. Da li konačno imaju nešto opipljivo u
rukama? Nekoliko starijih novinara šapnu jedni drugima: ,,Sećam se ja ovog
tipa. On je poznat."
„Koliko ste već u FBI-u?"
„Osamnaest godina, dva meseca i tri dana."
„Zašto vodite tako precizan račun?"
„Volim detalje."
„Imate li iskustva sa serijskim ubistvima?"
„Proveo sam celu karijeru radeći na ovakvim slučajevima. Bio sam agent koji
je vodio osam takvih slučajeva, silovatelja iz Ešvila, ubicu iz Vajt Rivera u
Indijanapolisu, i još šest drugih. Sve smo ih uhvatili, pa ćemo uhvatiti i ovog."
„Zašto još nemate profil ovog ubice?"
„Verujte mi da pokušavamo da mu odredimo profil, ali to sa njim ne ide na
uobičajen način. Nijedno ubistvo nije nalik drugom. Nema šeme. Da nema
razglednica upozorenja, ne biste ni znali da su ovi slučajevi povezani."
„Koja je vaša teorija?"
„Mislim da se ovde radi o veoma uvrnutom i veoma inteligentnom čoveku.
Nemam pojma šta ga pokreće. Želi da privuče pažnju, to je sasvim sigurno, a
zahvaljujući vama to i dobija."
„Vi mislite da ne bi trebalo da pratimo ovu priču?"
„Vi nemate izbora. Ja vam samo iznosim činjenice."
„Kako planirate da ga uhvatite?"
Biblioteka mrtvih
109
„Nije on savršen. Ostavio je neke tragove za sobom, ali neću o njima iz
očiglednih razloga. Uhvatićemo ga."
„Šta predviđate? Da li će ponovo napasti?"
„Da vam kažem ovako. Ja bih rekao da on ovo sada gleda preko televizije, i
zato se sada obraćam upravo tebi", Vil je uperio pogled pravo u kamere: „Ima
da te uhvatim i da te sredim. Samo je pitanje vremena kad će se to desiti."
Rajt, koji je sve vreme cupkao oko njega, bukvalno ga je odvukao od
mikrofona. ,,U redu, rekao bih da je to sve za danas. Javićemo vam vreme i
mesto sledećeg sastanka."
Novinari skočiše na noge, a jedan se glas, reporterke Posta, začu glasnije od
ostalih kada je viknula: „Obećajte da ćete nam ponovo dovesti pilota Pajpera!"
Na broju 914 Park avenije bila je čvrsta kockasta zgrada, predratna, od trinaest
spratova, sa dva prva sprata presvučena finim belim granitom i predvorjem koje
je sa mnogo ukusa bilo urađeno u mermeru sa nameštajem i zavesama od cica.
Vil je tamo bio i ranije, kada je proučavao poslednje korake koje je Dejvid
Svišer napravio od predvorja, pa sve do one tačke u Osamdeset drugoj ulici gde
je potpuno iskrvario. On je tu rutu prešao po istom takvom mraku pred zoru, pa
je čučnuo na mestu koje je još bilo umrljano iako su ga oni iz gradske čistoće
dobro oprali, pokušavajući da sebi dočara poslednje što je žrtva mogla da vidi
pre nego što joj se mozak potpuno ugasio. Delić išaranog trotoara? Prozorsku
rešetku od crnog gvožđa? Branik nekog parkiranog automobila? Tanjušni hrast
koji se uzdizao iz kvadratnog parčeta stvrdnute zemlje?
Drvo, nadajmo se.
Kao što se i moglo očekivati, Helen Svišer je uspela da izvuče Vila iz takta.
Stalno im je nešto vrdala koristeći se otrcanim izgovorima, problemima u
njenom dnevnom rasporedu, putovanjem van grada. „Pobogu, pa ona je
supruga žrtve", istresao se na Nensi, „nije osumnjičena, jebote! Mogla bi malo
da sarađuje, jebote čoveče!" A onda, baš dok mu je Su Sančez trljala uši zbog
Glen Kuper
110
njegovog „ja sam tu glavni" nastupa nalik Alu Hejgu* na konferenciji za
novinare, ženica ga je nazvala na mobilni samo da bi ga obavestila da mora biti
tačan pošto je njeno vreme izuzetno ograničeno. A povrh toga, sačekala ih je u
stanu 9B sa takvim rezervisanim i uobraženim pogledom da im se učinilo da
misli da su čistači tepiha koji su došli da pokupe jedan od njenih persijskih
čilima.
„Ne znam šta bih vam mogla reći, što već nisam ispričala policiji", reče
Helen Svišer dok ih je kroz zasvođena vrata uvodila u dnevnu sobu, jednu
zapanjujuće ogromnu prostoriju koja je gledala pravo na Park aveniju. Vil se
sav ukočio ugledavši nameštaj i sve ukrase - sve prefinjeno, novac za koji bi
normalan čovek radio celoga života bačen na jednu sobu, dekorateri koji su
potpuno prekardašili sa skupocenim starinskim nameštajem, kristalni lusteri i
ćilimi, svaki vredan kao jedan dobar automobil.
„Lep stan", reče Vil podignutih obrva.
„Hvala vam", uzvratila mu je hladnim tonom. „Dejvid je voleo ovde da čita
svoje novine nedeljom. Upravo sam ga stavila na prodaju."
*Al Hejg je bio državni sekretar zapamćen po tome što je 1981. kada je predsednik Ronald Regan bio
upucan izašao pred novinare sa rečenicom „Od ovog trenutka ja sam glavni u Beloj kući."
Čim su seli, ona je krenula da dodiruje kaiš svog ručnog sata, što beše jasan
znak da im vreme teče. Dejvid ju je odmah osmotrio od glave do pete odredivši
njen mini-profil. Bila je privlačna na neki uštogljeni aristokratski način, a izgled
su joj dodatno krasili savršena frizura i skupoceni kostim. Svišer je bio Jevrej, a
ona nije. Verovatno je pripadala jednoj od starih, belih, bogatih protestantskih
porodica, bankar i advokatica koji su se upoznali ne u svojim društvenim
krugovima nego to verovatno beše rezultat dogovora. Ova cura ne samo da je
bila hladna, već je bila hladna kao led. To što nije pokazivala očigledne
znakove žalosti nije moralo da znači da nije bila vezana za svog supruga.
Biblioteka mrtvih
111
Verovatno ga je volela, ali je prosto bila hladne naravi. Ako ikada bude želeo da
tuži nekoga, nekoga koga stvarno mrzi, ovo je prava žena za takav posao.
Uspostavila je kontakt pogledom jedino sa njim. Nensi za nju kao da i nije
postojala. Podređeni, poput pomoćnih pravnika u Heleninoj uglednoj firmi, za
nju su predstavljali samo alat koji stoji negde u pozadini. Tek kada je Nensi
otvorila svoju beležnicu, Helen je potvrdila njeno prisustvo jednim mrkim
pogledom.
Vil je smatrao da bi bilo besmisleno da joj uputi izveštačeno saučešće. On
nije bio raspoložen da joj tako nešto uvali, a ona nije bila raspoložena da tako
nešto primi. Zato ju je s neba pa u rebra upitao: „Znate li nekog čoveka
španskog porekla koji vozi plavi automobil?"
,,Oh, gospode!" uzvratila je. „Zar vam je istraga upala u takav tesnac?"
Zanemario je njeno pitanje. „Znate li?"
„Jedini gospodin španskog porekla koga znam je čovek koji je nekada
izvodio našeg psa u šetnju, Rikardo. Ne znam da li ima automobil."
„Zašto kažete nekada?"
„Dala sam Dejvidovog psa. Zanimljivo je da se jedan od bolničara na hitnom
prijemu u bolnici Lenoks Hil oduševio njime."
„Mogu li da dobijem Rikardov broj telefona ili adresu?" zapita Nensi.
„Naravno", reče ona sa visine.
Vil ju je zapitao: „Ako ste imali čoveka koji vam izvodi psa u šetnju, zašto ga
je onda vaš suprug izveo tog jutra kada je ubijen?"
„Rikardo je dolazio posle podne, dok smo mi bili na poslu. A inače ga je
Dejvid izvodio."
,,U isto vreme svakog jutra?"
„Da. Oko pet ujutru."
„Ko je znao za taj njegov običaj?"
„Noćni portir, pretpostavljam."
Glen Kuper
112
„Da li je vaš suprug imao neprijatelje? Neke koji bi želeli da ga vide
mrtvog?"
„Ne, ni u kom slučaju! Hoću reći, svi u bankarskom poslu imaju protivnike,
to je uobičajeno, ali Dejvid se bavio standardnim transakcijama koje uglavnom
behu pozitivne prirode. Bio je blagog karaktera", reče kao da blagost nije bila
vrlina.
„Da li ste dobili i-mejl sa dorađenim spiskom žrtava?"
„Jesam, pogledala sam ga"
,,I"
Lice joj se skroz iskrivilo: „Pa, naravno, da ni Dejvid ni ja nismo znali
nikoga sa tog spiska!"
Eto ga, objašnjenje zašto nije bila raspoložena za saradnju. Osim što se našla
u nezgodi jer je izgubila svog pouzdanog supruga, ona se gnušala bilo kakvog
ličnog povezivanja sa slučajem Sudnjeg dana. Beše to slučaj koji izaziva veliku
pažnju u javnosti, ali je vezan za niže slojeve. Većina žrtava behu neugledni
pripadnici najnižeg staleža. Dejvidovo ubistvo nije bilo dobro za njen ugled, za
njenu karijeru, njeni uštogljeni partneri su se o tome došaptavali dok su zajedno
piškili u pisoarima tokom pauza, ili dok su udarali loptice na svojim terenima za
golf. Ona je u određenom smislu verovatno bila ljuta na Dejvida što je dopustio
da mu neko prereže grkljan.
„Las Vegas", reče on najednom.
„Las Vegas?", uzvratila mu je podozrivo.
„Koga je Dejvid poznavao u Las Vegasu?"
,,I on se isto to zapitao kada je ugledao poštanski žig, veče pre nego što je
ubijen. Nije se mogao nikoga setiti tako na brzaka, a nisam ni ja."
„Pokušavamo da dobijemo spisak njegovih klijenata iz banke, ali
bezuspešno", reče Nensi.
Okrenula se ka Vilu: „Kome ste se obratili?"
Biblioteka mrtvih
113
„Kancelariji upravnog odbora", reče on.
„Znam Stiva Gartnera vrlo dobro. Pozvaću ga, ako želite."
„To bi nam bilo od velike pomoći."
Najednom se začula neumesna melodija Vilovog telefona, i on je odgovorio
na poziv bez pardona, pa je saslušao nekoliko trenutaka šta mu govore, a onda
je ustao potraživši malo privatnosti, te se pomerio ka garnituri stolica i kauča u
drugom uglu sobe ostavivši dve žene same u vrlo neugodnom položaju.
Nensi je zbunjeno krenula da lista po svojoj beležnici, pokušavajući da
izgleda kao da je zauzeta nečim važnim, ali beše sasvim jasno da se osećala kao
bradavičasto svinjče pred ovom lavicom. Helen je prosto buljila u brojčanik
svog sata, kao da će time nekom čarolijom naterati ove ljude da nestanu.
Vil je ugasio telefon žurno se vrativši: „Hvala vam. Moramo da pođemo."
To je bilo to. Brzo rukovanje i napolje. Hladni pogledi bez pretvaranja.
Kada su se našli u liftu, Vil reče: „Baš je cakana."
Nensi se složila sa njim: „Ma, kučka."
„Idemo do Siti Ajlenda."
„Zbog čega?"



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

11 Re: Glenn Cooper - Biblioteka mrtvih taj Ned Mar 10, 2013 2:38 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
„Žrtva broj devet."
Skoro da je istegla mišić naglo okrenuvši vrat kako bi ga pogledala. Vrata
lifta se otvoriše u predvorju.
„Izmene u igri, partnerko. Izgleda da neće biti žrtve broj deset. Policija je
uhvatila osumnjičenog Luisa Kamača, tridesetdvogodišnjeg muškarca
španskog porekla, 177 cm, 80 kg." „Stvarno?"
,,A navodno je i stjuard. Pogodi na kojoj liniji leti?" „Za Las Vegas?" „Za
Las Vegas."
Glen Kuper
114
6. jula 777.
Vektis, Britanija.
Bliži se taj čas.
Ta rečenica mu je odzvanjala u glavi, a kada bi ostao sam, ponekad bi mu i sišla
sa usana, nateravši ga da zadrhti.
Bio je potpuno obuzetom tom mišlju, kao i njegova sabraća, ali je on bio
uveren da je na njega to sve mnogo više uticalo, što u celosti beše pretpostavka,
s obzirom na to da niko nije javno raspravljao o takvim stvarima.
Svi su, naravno, još odavno bili svesni da će taj sedmi dan jednom doći, ali je
neki unutrašnji predosećaj strahovito narastao kada se u mesecu maju pojavila
repatica, a sada, dva meseca nakon toga, njen užareni rep se još mogao videti na
noćnom nebu.
Iguman Josif beše budan i pre nego što zvona najaviše jutrenje. Zbacio je sa
sebe grubi prekrivač, pa je ustao i olakšao se u noćni sud, a onda je plaknuo lice
šakom hladne vode iz lavora. Jedna stolica, sto, i ležaj sa slamaricorn na
utabanom zemljanom podu. Beše to njegova kelija bez prozora: njegova bela
tunika od neobrađene vune i njegove kožne sandale predstavljaše njegov
ovozemaljski imetak.
A on beše srećan sa tim.
U svojoj četrdeset četvrtoj već je počeo da ćelavi i da se pomalo goji,
zahvaljujući velikoj ljubavi prema jakoj alovini koja se točila iz buradi u
opatijskoj pivari. Ćela na temenu samo je olakšavala održavanje njegovog
postriga, a i Ignacije, njegov brica i lekar, mogao je brže da obavi posao svakog
Biblioteka mrtvih
115
meseca, puštajući ga da krene dalje svojim poslom tako što bi ga potapšao p o
svežoj ćeli uz prijateljsko namigivanje.
Stupio je u manastir u svojoj petnaestoj, a kao posvećenik smeo je da se drži
samo najzabačenijih delova manastira, sve dok nije završio sa uvođenjem u
božju službu i dok se nije zamonašio. Kada se našao unutra, znao je da će tamo
živeti zauvek i da će umreti unutar njegovih zidina. Njegova ljubav prema bogu
i njegova bratska povezanost sa članovima te zajednice - njegovom božjom
porodicom - beše toliko jaka da je često lio suze radosnice u čemu bi ga
prekidao jedino osećaj krivice zbog spoznaje da je bio silno srećan u poređenju
sa sirotim dušama na njihovom ostrvu.
Kleknuo je pokraj svoje postelje, pa je u skladu sa običajem koji je sam Sveti
Benedikt začeo, započeo svoj duhovni deo dana uz molitvu Gospodu kako bi,
po pisanju Benediktovom, „zlehudo trnje što ima naviku da izraste" bilo
pročišćeno iz njihove zajednice:
Pater_noster,_qui_es_in_caels:
sanctificetur_Nomen_Tuum;
adveniat_ Regnum_Tuum;
fiat voluntas Tua...
Završio je, pa se prekrstio, i u tom trenu začu se opatijsko zvono. Okačeno u
zvoniku debelim konopcem, zvono beše napravljeno gotovo dve decenije ranije
kod Matije, lokalnog kovača i Josifovog dragog prijatelja koji je odavno umro
od boginja. Melodična zvonjava brenca među pločama od kovanog gvožđa
uvek je podsećala Josifa na veseli smeh rumenog kovača. Hteo je da se na tren
priseti uspomena na svog druga, ali mu je umesto toga misli okupirala rečenica
- Bliži se taj čas.
Imao je svoje zadatke koje je trebalo obaviti pre jutrenja, a on je kao iguman
bio zadužen za nadgledanje rada novajlija i mladih sveštenika. Ispred
Glen Kuper
116
spavaonice beše prijatno sveže, vladala je polutama, a kada je udahnuo vlažni
vazduh kroz nozdrve osetio je u njemu more. Krave su u stajama bile pune
mleka, i njemu beše drago što su momci već muzli krave, kada je on stigao do
njih.
„Mir božji sa tobom, brate", rekao je tiho svakome od njih, spuštajući im
ruku na ramena dok je prolazio. A onda se najednom zaledio, shvativši da tamo
beše sedam krava i sedam muškaraca. Sedam.
Tajanstveni božji broj.
Knjiga Postanja beše puna broja sedam: sedam nebesa, sedam prestala,
sedam pečata, sedam svetinja. Bedemi sa Jerihona srušiše se na sedmi dan
opsade. U Otkrovenju, sedam je duhova božjih bilo poslato na zemlju. Bilo je
tačno sedam pokoljenja od Davida, pa sve do Hrista, Gospoda našeg.
A sada je pred njima stajao sedmi dan, sedmoga meseca, 777. leta
gospodnjega, zajedno sa dolaskom repatice koju je Pavle oprezno imenovao
Cometes Luctus, Lelek kometa.
A tu je i onaj problem sa Santezom, ženom kamenoresca Uberta koja se
približila kraju mučne trudnoće.
Zašto su svi delovali tako smireno?
Šta će im, za ime Boga, doneti sutrašnji dan?
Crkva u opatiji Vektis beše veličanstvena, još u izgradnji, razlog za ponos i
diku. Prvobitna crkva od drveta, sa slamnatim krovom, sagrađena skoro čitav
vek ranije, beše čvrsta građevina koja je dobro izdržala jake priobalske vetrove
i nalete bure. Istorija crkve i opatije beše dobro znana, s obzirom na to da su
neki od starijih sveštenika lično službovali sa braćom osnivačima. Štaviše, u
svojoj se mladosti jedan od njihovih članova, prastari Alrik, sada previše slab
da bi uopšte napustio svoju keliju radi mise, susreo sa Birinom, uzvišenim
biskupom iz Dorčestera.
Biblioteka mrtvih
117
Birin, po poreklu Franak, došao je u Veseks leta 634. kada je postavljen za
biskupa ukazom pape Honorija sa zadatkom da pokrsti neznabožačke Zapadne
Sase. Ubrzo se našao u ulozi arbitra u građanskom ratu u toj zemlji bogu iza
leđa, pa se upustio u sklapanje saveza između vetropirastog kralja Zapadnih
Sasa, Kinegilsa i Osvalda, kralja Nortambrije, koji beše mnogo prijatniji čovek
i hrišćanin. Međutim, Osvald nije želeo da se združi sa nevernikom, pa je Birin,
spazivši veličanstvenu priliku, ubedio Kinegilsa da se preobrati u hrišćanstvo,
lično ga polivši vodom tokom krštenja po prljavoj kosi, sve u ime Hristovo.
Usledio je pakt sa Osvaldom, a potom i dugotrajni mir, pa je Kinegils u znak
zahvalnosti podario Birinu Dorčester za biskupiju postavši time njegov
dobrotvor. Birin se, sa svoje strane, upustio u poduhvat osnivanja opatija po
običajima Svetoga Benedikta po svim južnim krajevima, a kada je doneta
povelja o osnivanju opatije Vektis 686. u godini strašne kuge, i poslednje
ostrvo Britanije potpalo je u zagrljaj hrišćanstva. Kinegils je zaveštao crkvi
šezdeset lanaca plodne zemlje pored tekuće vode na toj ostrvskoj enklavi koja
je kratkom plovidbom bila povezana sa obalama Veseksa.
Posle toga je bilo na Eciju, tadašnjem biskupu iz Dorčestera, da osigura da
srebro i dalje stiže do crkve sa kraljevskih imanja. Uspeo je da ubedi kralja Ofu
od Mersije u duhovne blagodeti koje će osetiti bude li im potpomogao u novoj
fazi razvoja opatije Vektis - u njenom preobraćanju iz drvene u zidanu
građevinu u slavu i čast Gospodnju. „Jer na kraju krajeva", prošaputa biskup
kralju, „ugled se ne vrednuje kroz hrastovinu, nego kroz kamen."
U jednom kamenolomu, nedaleko od bedema opatije, talijanski kamenoresci
vredno su radili prethodne dve godine, klešući gromade peščara i vukući ih
volujskom zapregom do opatije, gde su ih zidari spajali malterom jednu za
drugom, lagano podižući zidove crkve upotrebivši postojeću drvenu strukturu
kao okvir. Neprekidna metalna zvonjava dleta na kamenu celog dana je
ispunjavala vazduh, prestajući jedino tokom bogosluženja kada bi sveštenici
ispunili svoje svetilište na tihoj molitvi posvećeni svojoj veri.
Glen Kuper
118
Josif je brzo svratio do spavaonica na putu na jutrenje, pa je nežno otvorio
vrata Elfrikove kelije kako bi proverio da li je stari monah uspeo da pregura i tu
noć. Laknulo mu je kada je začuo hrkanje, pa je prošaputao molitvu nad
njegovim sklupčanim telom, a potom se iskrao ušavši u crkvu pomoćnim
stepenicama.
Svetilište je bilo osvetljeno sa manje od desetak sveća, ali je to osvetljenje
bilo dovoljno da spreči bilo kakve nezgode. Visoko gore, u tami, Josif je mogao
da razazna obrise šišmiša koji su leteli oko greda. Braća su jedan nasuprot
drugom stajala sa obe strane oltara u dve vrste, strpljivo čekajući da stigne opat.
Josif je stao pokraj Pavla, malog, napetog monaha, i da nisu začuli kako se
teška glavna vrata otvaraju uz škripu, možda bi se i tiho pozdravili. Ali opat je
pošao ka njima, pa se nisu usuđivali da progovore.
Opat Osvin beše upečatljiv čovek sa dugim udovima i širokim ramenima koji
je veći deo svog života bio za glavu viši od svoje braće, ali se činilo da je u
poznim godinama počeo da se smanjuje pošto se zbog bolno iskrivljene kičme
sav pogrbio. Kao posledica njegove boljke, oči mu behu stalno usmerene ka tlu,
a u proteklih nekoliko godina je primetio da mu skoro nije uspevalo da podigne
pogled prema nebesima. S vremenom mu se i raspoloženje smračilo, što je
neizbežno stvorilo lošu atmosferu među svim sveštenstvom u njihovoj
zajednici.
Sveštenici su mogli da čuju kako vuče noge po svetilištu, dok su mu sandale
škripale po drvenom podu. Kao i obično, glava mu beše oštro spuštena, pa se
svetlost sveća presijavala po njegovoj blistavoj glavi i snežno belim šiškama.
Opat se polagano uspeo stepenicama pred oltarom, kezeči se pri tom zbog
napora, pa je zauzeo svoje mesto na vrhu oltara pod svodom cibo- rija
napravljenog od ulaštene orahovine. Spustio je dlanove na ploču od glatkog
hladnog drveta, pa je glasnim, nazalnim tonom izdeklamovao: „Aperi, Domine,
os meum ad benedicendum nomen sanctum tuum."
Biblioteka mrtvih
119
U svoja dva reda, monasi krenuše da se mole i poje, javljajući se i reagujući
na njegove reci dok su im se glasovi stapali zvonko ispunivši ceh svetilište.
Koliko je hiljada puta Josif izgovorio ove molitve? A danas je ipak osetio
posebnu potrebu da zamoli Hrista za milost i oprost, te mu se suze pojaviše u
očima kada je izgovorio poslednji stih 148. psalma.
„Alleluja, laudate Dominum de caelis, alleluja, alleluja!"
Dan beše topao i suv, i u opatiji je sve vrvelo kao u košnici. Josif je brzim
korakom prešao preko sveže pokošenog travnjaka unutar samostanskog imanja,
krenuvši u svoj jutarnji obilazak, kako bi proverio sve najhitnije poslove u
njihovoj zajednici. Prema poslednjem prebrajanju u opatiji Vektis bilo je
osamdeset tri duše, ne računajući nadničare, a svako od njih očekivao je da se
vidi sa igumanom bar jednom dnevno. Nije se bavio nasumičnim obilascima,
već je imao svoju rutinu koja svima beše poznata.
Počeo je sa zidarima kako bi se uverio kako napreduje izgradnja, pa je
zloslutno primetio da Ubert nije došao na posao. Potražio je najstarijeg
Ubertovog sina, Julijana, stasitog omladinca čija se smeđa koža presijavala od
znoja, pa je otkrio da je Santezin porođaj otpočeo. Ubert će se vratiti čim bude
mogao.
„Bolje danas, nego sutra, ha? Tako ljudi kažu", reče Julijan igumanu koji je
sav ozbiljan klimnuo u znak slaganja, pa ga je zamolio da mu javi kada nastupi
porođaj.
Josif je potom krenuo prema podrumima da proveri zalihe mesa i povrća, a
onda i do ambara kako bi bio siguran da miševi nisu doprli do pšenice. U pivari
je morao da proba malo od svakog bureta, a kako nije baš bio siguran oko
ukusa, probao je još jednom. Onda je otišao do kuhinje koja beše odmah do
trpezarije da vidi da li su sestre i njihove novajlije u dobrom raspoloženju.
Zatim je obišao kupatilo da vidi da li sveža voda pravilno teče u korito za
Glen Kuper
120
pranje ruku, a posle toga i do nužnika, gde je stisnuo nos prilikom provere
odvoda.
U povrtnjaku je proverio da li braća uspešno teraju zečeve podalje od mladih
izdanaka. Potom je zaobišavši pašnjak sa kozama pošao da proveri i svoju
omiljenu zgradu, pisarnicu, gde je Pavle predvodio šestoricu sveštenika koji su
pogureni nad stolovima izrađivali fine kopije Pravilnika Svetoga Benedikta i
Svetoga pisma.
Josif je ovu prostoriju voleo više od svih drugih zbog tišine i plemenitog
zadatka koji je u njoj obavljan, a i zato što je smatrao Pavla vrlo pobožnom
osobom i učenjakom bez premca. Kada bi imali neko pitanje o nebu, godišnjim
dobima ili bilo kojim prirodnim pojavama, Pavle je bio spreman sa svojim
temeljnim, iscrpnim i ispravnim tumačenjima. Opat je popreko gledao na
isprazna ćaskanja, ali je Pavle bio odličan izvor pametne i svrsishodne reči, što
je Josif duboko cenio.
Iguman se ušunjao u pisarnicu, silno pazeći da ne naruši koncentraciju
prepisivača. Jedini zvuk proizvodila su pera prijatnim grebuckanjem po
najfinijem pergamentu. Klimnuo je Pavlu koji mu je uzvratio blagim osmehom.
Neko dublje iskazivanje prijateljstva ne bi bilo umesno, pošto su spoljni prikazi
ljubavi i naklonosti bili namenjeni Gospodu. Pavle mu je pokazao da izađu
mahnuvši prstom.
„Dobar dan ti želim, brate", reče Josif čkiljeći na podnevnoj pripeci.
„Tebi takođe", Pavle je delovao zabrinuto. „Dakle, sutra nastupa
dugoočekivani dan", prošaputa on.
„Tako je, tako je", složio se Josif. „Konačno nam je stigao."
„Sinoć sam dugo posmatrao našu zvezdu repaticu."
„Kako se primakla ponoć, sjaj joj postade blistav i crven. Boje krvi."
„Šta to znači?"
„Ja verujem da je to zloslutni znak."
„Čuo sam da je žena počela sa porođajem", reče Josif pun nade.
Biblioteka mrtvih
121
Pavle je prekrstio ruke preko mantije napućivši usta kao da se ne slaže sa
njim. ,,I ti očekuješ da će s obzirom na to da se porađala već devet puta do
sada, ovo dete na svet doći brzo? Šestoga dana u mesecu, umesto sedmog?".
„Pa, možemo se tome nadati", reče Josif.
„Bila je u boji krvi", ponovi Pavle.
Sunce se već visoko popelo, pa je Josif pohitao da dovrši obilazak pre nego
što se svi članovi zajednice ponovo okupe u svetilištu na podnevnim
molitvama. Žurno je prošao pokraj ženske spavaonice, pa je ušao u zgradu
crkvenog sabora, u kojoj redovi borovih klupa behu prazni čekajući tačno
određeni čas kada će opat pročitati poglavlje iz Pravilnika svetog B enedikta
okupljenoj zajednici. Jedan vrabac je nekako uleteo unutra, pa je zbunjeno
mahao krilima iznad njega, te je Josif ostavio otvorena vrata sa nadom da će
ptica pronaći svoj put. Stigavši do stražnjeg dela zgrade pokucao je na vrata
susedne privatne odaje njihovog opata.
Osvin je sedeo za svojim radnim stolom pognuvši glavu nad Biblijom. Zlatni
snopovi svetlosti probijali su se kroz gleđosane prozore, spuštajući se na sto
pod tako savršenim uglom da su činili da ta sveta knjiga izgleda kao da blista
užarenim narandžastim plamom. Osvin se ispravio taman toliko da može da
pogleda svog igumana. „Ah, Josife, ti si. Kako stoje stvari u našoj opatiji,
danas?"
„Sve je u redu, oče."
,,A kako napreduje naša crkva, Josife? Kako teku radovi na drugom luku
istočnog zida?"
„Luk je još malo pa gotov. Međutim, Ubert, naš kamenorezac, danas je bio
odsutan."
„Nije mu dobro?"
„Ne, njegova žena je počela da se porađa."
„Ah, da, sećam se toga", pričekao je da njegov iguman kaže još nešto, ali je
Josif ćutao. „Zabrinut si zbog ovog porođaja?"
Glen Kuper
122
„Sve mi to đeluje možda pomalo zlokobno."
„Gospod dragi će nas zaštiti, igumane Josife. U to možeš biti siguran." „Da,
oče. No, ipak sam se pitao da li bi trebalo da se uputim u selo." „Kojim
poslom?" zapita ga Osvin oštro. ,,U slučaju da im zatreba sveštenik", reče Josif
blagim tonom. „Znaš kako ja gledam na izlaske iz manastira. Mi smo sluge
Hristove, Josife, nismo sluge naroda." „Da, oče."
„Da li su nas seljani tražili?" „Nisu, oče."
„Onda nisam za to da se mešaš", odgurnuo je svoje pognuto telo iz stolice.
,,A sad, hajdemo na podnevnu molitvu da se pridružimo našoj braći i sestrama u
službi božjoj."
Večernje, kasno bogosluženje uoči zalaska sunca, beše Josifovo omiljeno od
svih drugih u toku dana, jer je opat tada dopuštao sestri Magdaleni da svira
psalter* kao pratnju njihovim molitvama. Ona je dugim prstima povlačila deset
žica na svojoj lutnji, a savršenstvo tonova i preciznost kadence behu dokaz
veličanstvenosti Svemogućeg Hrista, u šta on beše sasvim uveren.
Nakon bogosluženja, braća i sestre isprazniše svetilište krenuvši svako
svojim spavaonicama, pokraj nagomilanog kamenja, šuta, i skela koje Talijani
ostaviše za sobom završivši posao za taj dan. Josif je u svojoj ke- liji pokušao
da razbistri um kako bi se mogao prepustiti mislima o Svevišnjem, ali ga je neki
tihi šum iz daljine omeo u tome. Da li se to neko približava zidovima? Stižu li
im novosti o porođaju? Napola je očekivao da se zvono na ulazu oglasi svakoga
trena.
I pre nego što je primetio, primaklo se vreme za poslednju dnevnu molitvu.
Pošto je bio obuzet drugim stvarima, nije uspeo da se posveti mislima o
Svevišnjem, pa se pomolio za oproštaj zbog tog svog greha. Kada su poslednji
stihovi poslednje pesme bili ispevani, zagledao se u opata kako se oprezno
spušta sa visokog oltara, pa je pomislio kako Osvin nikada ranije nije izgledao
tako staro i onemoćalo.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

12 Re: Glenn Cooper - Biblioteka mrtvih taj Ned Mar 10, 2013 2:38 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
1 muzički instrument sličan harfi.
Josif je te noći imao nemiran san zaposednut uznemirujućim snovima o
krvavo crvenoj zvezdi repatici i novorođenčadi sa užarenim crvenim očima. U
njegovom snu, narod se okupio na seoskom trgu odazvavši se pozivu glasnika
sa jednom zdravom i jednom sasušenom rukom. Glasnik beše rastrojen, sav u
suzama, da bi se u tom trenu Josif prenuo iz sna sav zaprepašćen shvativši da to
zapravo beše Osvin.
Neko mu je kucao na vrata.
„Da?"
S druge strane vrata začuo se neki mladi glas: „Igumane Josife, izvinite što
vas budim."
„Uđi slobodno."
Bio je to Teodor, novajlija koji je te noći bio zadužen da dežura u stražarnici
kod manastirske kapije.
„Julijan, sin Uberta kamenoresca, došao je. Moli vas da pođete sa njim do
očeve kolibe. Majka mu prolazi kroz težak porođaj, i možda neće preživeti."
„Dete se još nije rodilo?"
„Nije, oče."
„Koliko je to sati, sinko?" Josif je spustio noge na pod trljajući oči.
„Jedanaest."
„Uskoro nam onda sledi sedmi dan."
Puteljak do sela beše izrovan od točkova volujskih zaprega, pa je u tom
mraku bez mesečine Josif skoro uganuo članak. Namučio se da sustigne
Julijanove dugačke i sigurne korake kako bi lakše mogao pogledom da prati
crne obrise momačkog tela, jer bi se u suprotnom možda izgubio. Lagani sveži
vetrić je oko njih raznosio pesmu cvrčaka i pištanje galebova. Josif bi inače
uživao u toj noćnoj muzici, ali ju je ove noći jedva i primećivao.
Glen Kuper
124
Kada su se približili prvoj kolibi u seocetu kamenorezaca, Josif začu
opatijsko zvono, poziv na noćno služenje.
Ponoć.
Osvin će biti obavešten o njegovom iznenadnom odlasku, a Josif je bio
prilično siguran da mu se to neće nimalo dopasti.
Iako je bila sredina noći, Josif je sa jezom primetio da seoce beše na nogama.
U daljini je mogao videti fenjere kako svetlucaju u otvorenim ulazima malenih
koliba sa slamnatim krovovima, i baklje koje su se pomerale po sokaku što
behu znaci da su se ljudi uzvrpoljili. Kada se još više primakao, postade mu
jasno da je u središtu svega bila Ubertova koliba. Seljani su se okupili ispred
nje, bacajući na sve strane zapanjujuće izdužene senke svojim bakljama. Tri
muškarca su se gurala na vratima zavirujući unutra, zaprečivši ulaz leđima.
Josif je začuo neki grozničavi razgovor na italijanskom i deliće molitve na
latinskom koje su kamenoresci načuli u crkvi, pa su ih ukrali poput svraka.
„Sklonite se, stigao je iguman iz Vektisa", objavio je Julijan, i muškarci se
odmah povukoše krsteći se, te počeše da mu se klanjaju.
Iznutra se začu vrisak žene na teškim mukama, stisnuti, zastrašujući urlik
koji mu je prostrujao celim telom. Josif oseti kako mu klecaju noge, pa
reče:„Bože blagi!" pre nego što se naterao da prevali prag.
Koliba beše krcata rodbinom i seljanima u toj meri da je dvoje njih moralo da
izađe kako bi Josif mogao da uđe. Ubert je sedeo pokraj ognjišta, čovek inače
grub poput krečnjaka koji je sekao, sada beše sav skrušen pokrivši glavu
rukama.
Kamenorezac mu uzviknu glasom slabim od iscrpljenosti: „Igumane Josife,
hvala Gospodu što ste stigli. Molim vas, pomolite se za Santezu! Pomolite se za
sve nas!"
Santeza je ležala na širokom krevetu okružena ženama. Ležala je na boku,
kolena sklupčanih oko naduvanog stomaka, a bluza joj beše podignuta i
Biblioteka mrtvih
125
otkrivala je umrljane butine. Lice još beše belo poput šećerne repe, skroz
iskrivljeno, jedva da je ličilo na ljudsko.
Ima nečega gotovo životinjskog na njoj, pomisli Josif. Možda ju je đavo već
uzeo pod svoje.
Jedna se punačka žena, koju je odmah prepoznao kao suprugu Marka,
nadzornika njihovih zidara, činila zaduženom za porođaj. Namestila se u
podnožju kreveta uvlačeći i izvlačeći glavu ispod Santezine spavaćice,
istovremeno brbljajući nešto na italijanskom i uzvikujući Santezi naredbe. Kosa
te žene beše u pletenicama, ošišana tako da joj ne pada u oči, a ruke i kecelja joj
behu prekrivene nekom ružičastom, želatinastom masom. Josif je zapazio da se
Santezin stomak presijavao od nekog crvenkastog ulja, kao i da se na krevetu
nalazila okrvavljena noga ždrala. Veštičja posla. On tako nešto nikada ne bi
dozvolio.
Babica se okrenula da pozdravi sveštenika, te samo reče: „Naopačke je."
Josif je stao iza nje, i babica najednom podiže spavaćicu kako bi mu pokazala
sićušnu ružičastu nožicu kako visi iz Santezinog tela.
„Je li dečko ili devojčica?"
Žena spusti spavaćicu: „Dečko."
Josif proguta knedlu, napravi krst u vazduhu te pade na kolena.
„In nomine patre, et filii, et spiritus sancti... "
Ali, dok se molio, svim bićem priželjkivao je da se rodi mrtvorodenče.
Jedne studene novembarske noći, devet meseci ranije, oluja je besnela oko
kamenoreščeve kolibe. Ubert je poslednji put založio vatru, pa je krenuo od
kreveta do kreveta da proveri svoju decu, po dvoje ili troje na po jednom
dušeku, osim Julijana, koji je bio dovoljno veliki da dobije svoju slamaricu. A
onda se zavukao u veliki krevet pokraj svoje žene. Samo što nije zaspala,
iznurena nakon još jednog dugačkog dana ispunjenog napornim poslom.
Glen Kuper
126
Ubert je navukao njihov debeli vuneni prekrivač do brade. Taj pokrivač je
doneo sa sobom čak iz Umbrije u sanduku od kedrovine, i dobro mu je poslužio
po ovako oštroj klimi. Osetio je Santezino toplo telo pokraj sebe, pa je spustio
ruku na njene grudi koje su se blago uzdizale i spuštale. Osetio je nagon, i neko
je morao da zadovolji njegovu ukrućenost. Pa boga mu, valjda je zaslužio malo
užitka na ovom teškom, ovozemaljskom svetu. Gurnuo je ruku dole raširivši joj
noge.
Santeza više nije bila lepa. Trideset četiri godine iza nje i devetoro dece
odnesoše svoj danak. Bila je sva naduta i ispijena, i neprestano se mrštila zbog
bolova u natrulim kutnjacima. Alije uvek izvršavala svoje dužnosti, te je,
osetivši namere svoga muža, uzdahnula prošaputavši mu: „Onaj je deo meseca
kada treba paziti na posledice."
On je tačno znao šta je time mislila.
Ubertova majka je rodila trinaestoro dece: osam dečaka i pet devojčica.
Samo je njih devetoro preživelo. Ubert je bio sedmi sin, pa je tokom odrastanja
nosio sa sobom taj žig: bude li ikada imao sedmoga sina, taj će dečak, po
legendi, postati čarobnjak koji će prizivati mračne sile. Neki bi rekli, čak i
veštac. Svi su u njihovom brdskom seocetu znali za to predskazanje o sedmome
sinu sedmoga sina, ali niko, istini za volju, nikada nije sreo nekog takvog
čoveka.
Ubert je u mladosti bio ženskaroš koji se obilato koristio tim opasnim
potencijalom koji se krio među njegovim slabinama. Možda je takav status
iskoristio da namami Santezu, najlepšu devojku u selu. I zaista, on i Santeza su
godinama uživali jedno u drugome, ali nakon rođenja njihovog šestog sina,
Lucija, to je sve prestalo i svi njihovi naredni polni odnosi su se dešavali samo
po inerciji. Svaki od njena naredna tri porođaja beše razlog za veliku strepnju.
Santeza je pokušavala da predvidi pol svojih beba tako što bi ubola prst trnom
pustivši da joj krv kapne u lavor sa izvorskom vodom. Ako bi potonula, kap bi
Biblioteka mrtvih
127
ukazivala na dečaka, ali kap bi kod nje ponekada potonula, a nekada bi plivala
po vodi. Srećom, svako dete beše devojčica.
Ubert se nabio u nju. Zadržala je dah šapnuvši: „Molim se da bude još jedna
devojčica."
Pokraj njenog kreveta, već duboko u noć, situacija je postajala sve ozbiljnija
uprkos Josifovim molitvama. Santeza je bila preslaba da bi vrištala, a i disanje
joj postade sve pliće. Ona sićušna nožica koja je virila iz nje, sve je više
tamnila, poprimivši boju tamnoplave gline koju su opatijski grnčari najviše
voleli.
Babica je najzad objavila da se nešto mora preduzeti ili će sve biti izgubljeno.
Digla se žučna rasprava, a onda je postignut dogovor: beba mora biti izvučena
na silu. Babica će ugurati obe ruke, pa će je zgrabiti za nožice i povući napolje
snažno koliko bude potrebno. Takav zahvat će najverovatnije uništiti bebu, ali
će bar majku spasti. Ne učine li ništa, to će biti isto kao da su ih oboje osudili
na sigurnu smrt.
Babica se okrenula ka Josifu da joj da blagoslov.
Klimnuo je. Mora tako.
Ubert je stao pored kreveta posmatrajući tu katastrofu. Njegove ruke sa
ogromnim mišićima, sada su mu samo mlitavo visile uz telo.„Preklinjem te,
Gospode!" kriknuo je, ali niko nije bio siguran da li se molio za svoju ženu ili
za svoga sina.
Babica poče sa izvlačenjem. Po naporu koji se video na njenom licu beše
očigledno da je morala da uloži mnogo truda. Santeza promrmlja nešto
nerazgovetno, ali više ni bol nije osećala.
Babica je popustila stisak izvukavši ruke kako bi ih obrisala o kecelju i kako
bi malo došla do daha. Ponovo je zgrabila nožice krenuvši sve ispočetka.
Glen Kuper
128
Ovoga puta je došlo do pomeranja. Polako je krenulo napolje. Kolena,
butine, penis, guza. I odjednom beše napolju. Porodilja se otvorila iznedrivši
veliku glavu, i dečak je sada u celosti bio u babičinim rukama.
Beše to krupna beba, skladno građena, ali plava poput gline i potpuno
beživotna. Dok su svi muškarci, žene i deca u toj sobi posmatrali taj prizor,
posteljica se izmigoljila pljusnuvši na pod. U to se bebine grudi zgrčiše i ona
udahnu vazduh. Pa još jednom. I kroz nekoliko trenutaka plavi dečko je postao
ružičast skičeći poput praseta.
Onog trena kada je život ušao u dečaka, smrt je ušla u njegovu majku.
Udahnula je vazduh po poslednji put, pa joj se telo skroz umirilo.
Ubert riknu od jada, te zgrabi novorođenče od babice.
„Ovo nije moj sin", viknu, „već đavolov!"
Potrčao je vukući posteljicu za sobom po zemljanom podu. Ramenima je
probio sebi put kroz gomilu ljudi, istrčavši kroz vrata. Josif je bio i suviše
zapanjen da bi bilo šta učinio. Promucao je, ali mu reči nisu izlazile na usta.
Ubert stade nasred puta držeći sina u ručerdama čvrstim poput gromada, te
poče zverski da rida. A onda je pred seljacima, koji su držali svoje baklje u
rukama, ščepao pupčanu vrpcu, te je zavitlao bebu visoko iznad glave kao da
vitla praćkom.
Srušio je maleno telo snažno o zemlju.
„Jedan!" viknu.
Zavitlao je bebu iznad glave, još jednom je obrušivši o zemlju.
„Dva!"
I tako iznova i iznova: „Tri! Četiri! Pet! Šest! Sedam!"
A potom je bacio okrvavljeni smoždeni leš na stazu odvukavši se nazad u
kolibu potpuno otupeo na sve.
„Gotovo je. Ubih ga."
Nije mogao da dokuči zašto niko nije obraćao pažnju na njega.
Biblioteka mrtvih
129
Umesto ka njemu, svi pogledi behu upereni ka babici koja je bila pognuta
nad Santezinim beživotnim telom, izbezumljeno joj pipajući nešto između
nogu.
Najednom se tamo pojavio pramen riđe kose.
A onda i čelo.
I nos.
Josif je sve to posmatrao sav zabezeknut, ne verujući očima. Još jedno dete je
izlazilo iz mrtve materice.
„Mirabile dictu!" promrmljao je.
Babica je napravila grimasu izvukavši i bradu, pa onda i rame i izduženo
mršavo telo. Još jedan dečko koji je bez tuđeg podstreka istoga trena počeo da
diše snažnim, čistim udisajima.
„Čudo!" reče jedan od okupljenih ljudi, i to svi ponoviše.
Ubert se zateturao napred obuhvativši ceo prizor zamućenim pogledom.
„Ovo je moj osmi sin!" uzviknuo je. „O, Santezo, rodila si blizance!"
Obazrivo mu je dotakao obraz kao što bi neko dotakao vreli lonac.
Novorođenče se promeškoljilo u babičinim rukama, ali nije zaplakalo.
Devet meseci pre toga, kada je Ubert posadio svoje seme, njegova sperma je
šiknula kroz Santezinu matericu. Tog meseca, ona nije proizvela jedno, već dva
jajašceta.
Jajašce koje je oplođeno drugo postade beba koja je sada ležala smrskana na
kolskom putu.
Jajašce koje' je oplođeno prvo, sedmi sin, postade taj riđokosi dečak pred
kojim sve duše prisutne u toj sobi sada stajaše kao opčinjene.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

13 Re: Glenn Cooper - Biblioteka mrtvih taj Ned Mar 10, 2013 2:39 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
19. MARTA 2009.
LAS VEGAS
Kao sin jedinac koji je odrastao u gradiću Leksingtonu u mirnom Masačusetsu,
Mark Šeklton se retko kada živcirao zbog nečega. Njegovi pažljivi roditelji,
pripadnici srednje klase, udovoljavali su svakom njegovom hiru, te se on
odrastajući tek samo uzgredno susretao sa rečju „ne". A ni u njegovom
unutrašnjem životu nije bilo razloga za živciranje, pošto je njegov žustri,
analitički um secirao sve probleme veoma delotvorno, zbog čega mu je i sam
proces učenja uvek bio veoma lagan.
Denis Šeklton, avio-inženjer u Rejtonu, beše jako ponosan što je svoj gen za
matematiku preneo na svog sina. Na proslavi Markovog petog rođendana, što
beše porodična prilika u njihovoj urednoj poluspratnoj vili, Denis je izvadio čist
list providnog papira rekavši glasno: „Pitagorina teorema!" Žgoljavi dečkić je
zgrabio jednu debelu voštanu bojicu osetivši kako ga bake, deke, ujaci, ujne,
tetke i teče prate pogledom kada je prišao trpezarijskom stolu i nacrtao veliki
trougao ispod kojeg je napisao: a2 + b2 = c2. „Bravo!" viknuo je njegov otac,
podigavši debele naočare sa crnim okvirom na vrh nosa. „ A sad mi kaži šta je
ovo?" upitao ga je tapkajući prstom po dužoj stranici trougla. Deke su se široko
nasmešile kada je dečačić iskreveljio lice na nekoliko trenutaka, pre nego što će
naglo viknuti: „Hipoteguza!"
Markove prve frustracije su se pojavile u tinejdžerskom dobu kada je postao
svestan da se njegovo telo nije razvijalo isto onako snažno kao njegov mozak.
Osećao se nadmoćnim - u stvari ne, on jeste bio nadmoćan - naspram svih onih
sportista i bilmeza kojih je njegova srednja škola bila prepuna, ali devojke nisu
mogle da iza njegovih žgoljavih nogu i pilećih grudi nazru onog pravog Marka,
intelektualca u usponu, blistavog govornika i pisca u povoju koji je smišljao
Biblioteka mrtvih
131
složene naučno fantastične priče o vanzemaljskim narodima koji protivnike
osvajaju nadmoćnom inteligencijom umesto sirovom snagom. Eh, da su samo
sve te slatke devojčice sa mekim grudima htele da porazgovaraju sa njim,
umesto što su se kikotale kada je onako nezgrapno prolazio kroz hodnike, ili
kada je revnosno mahao rukom na času iz prvog reda u učionici.
Prvi put kada mu je devojka rekla „Ne", zakleo se da će to biti i po- slednji
put da mu se tako nešto desi. Na drugoj godini fakulteta kada je najzad sakupio
dovoljno hrabrosti da pozove Nensi Kislik u bioskop, ona ga je čudno pogledala
hladno mu rekavši „Ne!" te je on taj deo sebe držao negde godinama
zatvorenim. Zato se posvetio paralelnom svetu u sekciji matematičara i sekciji
kompjuteraša, gde je mogao biti kul među onima koji nikada nisu bili kul, prvi
među jednakima. Brojevi mu nikada nisu rekli „Ne!". A nisu ni čitavi nizovi
njegovih šifri za programiranje. I tako se desilo da je on tek dosta nakon
postdiplomskih studija na Tehnološkom fakultetu Masačusetsa, kada je već bio
zaposleni mladić u kompaniji, koja se bavila zaštitom računarskih podataka, sa
velikim plusom u vidu njegovih berzanskih deonica i njegovog kabrioleta, i
kada je počeo da izlazi sa nekom sasvim običnom analitičarkom kompjuterskih
sistema, prvi put, jadničak, u svome životu postigao pogodak i na tom terenu.
Mark je sada nervozno špartao po svojoj kuhinji pokušavajući da se kinetički
preobrazi u svoj alter ego kojeg je krasio pseudonim Piter Benedikt, u čoveka
koji je znao da uživa, koji beše neverovatni kockar i holivudski scenarista.
Jedan potpuno drugačiji tip čoveka od Marka Šekltona, vladinog službenika i
kompjuteraškog šmokljana. Nekoliko puta je duboko udahnuo ispivši ostatak
svoje mlake kafe. Danas je moj dan, danas je moj dan, danas je moj dan.
Hrabrio je sebe podsvesno, gotovo se moleći, sve dok ga iz razmišljanja nije
prenuo onaj omraženi odraz u staklu kliznih vrata. Mark ili Piter, u čemu je
razlika? Bio je mršav, proćelav, koščatog nosa. Pokušao je da odagna taj osećaj,
ali mu se u glavu uvukla jedna neprijatna reč: paćenik.
Glen Kuper
132
Otpočeo je sa radom na svom scenariju, Brojačima, ubrzo nakon onog
sastanka u ATI-ju. Bio je prilično uznemiren pri pomisli na Bernija Švarca i na
njegove afričke maske, ali taj mu je čovek praktično naručio scenario o
brojačima karata, zar ne? To iskustvo sa ATI-jem za njega beše strahovito
bolno. On je voleo svoj odbijeni scenario onakvom ljubavlju kakva se obično
gaji prema prvorodenom detetu, ali sada je imao novi plan: prodaće svoj drugi
scenario, pa će ga iskoristiti kao sredstvo da nekako vaskrsne i onaj prvi.
Zakleo se da nikada neće dopustiti da tek tako istrune u nekoj fioci
neiskorišćen.
I zato se potpuno posvetio novom projektu. Svako veče kada bi se vratio kući
sa posla, a i svakog vikenda, on bi doterivao akcione scene i dijaloge, i za tri
meseca je bio gotov - a pri tom je mislio da je novi scenario bio i više nego
dobar, i da je možda čak bio i odličan.
Po njegovoj zamisli, taj film bi pre svega bio odličan mamac za velike
zvezde koje bi mu, zamišljao je, prilazile na snimanju - možda baš u Sazvežđu?
- pa bi mu govorile kako im se dopadaju sve te rečenice koje je osmislio baš za
njih. Priča je imala sve što treba: zaveru, dramu, seks, i sve to u svetu u kom se
obrću visoki ulozi, ispunjenom kockanjem i prevarama. ATI će ga prodati po
milionskoj ceni, a on će zameniti život u podzemnoj laboratoriji usred pustinje,
sa životnom ušteđevinom od oko 130 hiljada dolara, za bleštavi život scenariste
koji živi u raskošnoj kućerini negde visoko u Holivud Hilsu, vodi telefonske
razgovore sa režiserima, odlazi na svečane premijere dok reflektori obasjavaju
horizont iza njega. Nije mu bila još ni pedeseta. Još je imao budućnost pred
sobom.
Ali prvo bi Berni Švarc morao reći „Da". Čak je i prosto pozivanje tog
čoveka telefonom bio složeni posao. Mark je odlazio na posao i suviše rano, i
vraćao se i suviše kasno da bi od kuće mogao da pozove Bernijevu kancelariju.
Pozivanje nekog van laboratorije sa posla nije bilo moguće. Kada radiš duboko
pod zemljom u bunkeru, ne postoji način da skokneš napolje kako bi obavio
Biblioteka mrtvih
133
poziv preko svog mobilnog telefona, čak i da su mobilni bili dozvoljeni, kao što
nisu bili. To je značilo da je bukvalno morao da otvori bolovanje kako bi ostao
u Las Vegasu i nazvao Los Anđeles. Ako bi imao još takvih odsustvovanja sa
posla, njegovi šefovi bi sigurno počeli da mu postavljaju razna pitanja, pa bi ga
na kraju naterali da ode na pregled kod njihove lekarske službe.
Okrenuo je broj strpljivo, sačekavši sve dok nije začuo ono melodično: „ATI,
izvolite, kome želite da vas prebacimo?"
„Molio bih Bernarda Švarca."
„Molim vas, sačekajte trenutak."
U proteklih nekoliko nedelja muzika koju su puštali tokom čekanja na
prebacivanje veze, beše jedno od Bahovih dela za klavičembalo, opuštajuče, na
neki matematički način. Mark je mogao da zamisli muzički obrazac u glavi, što
mu je pomagalo da ublaži napetost zbog razgovora sa ovim gnusnim, ali njemu
krajnje značajnim čovekom.
Muzika se zaustavila. „Rouz na vezi."
„Dobar dan, Rouz, ovde Piter Benedikt. Da li je gospodin Švarc tamo?"
Neprijatna pauza, pa se onda začu samo ledeno: „Zdravo, Pitere. Ne, nije u
svojoj kancelariji."
Nervoza. „Zvao sam već sedam puta, Rouz!"
„Svesna sam toga, Pitere. Pričala sam sa tobom već sedam puta."
„Znaš li da li je već pročitao moj scenario?"
„Nisam sigurna da li je stigao."
„Rekla si da ćeš proveriti kada sam zvao prošle nedelje."
„Pa, od prošle nedelje ga nije pročitao."
„Misliš li da će ga pročitati ove nedelje?" reče gotovo molećivim glasom.
Tajac na vezi. Učinilo mu se da je začuo brzo škljockanje hemijske olovke. I
onda najzad: „Gledaj, Pitere, ti si dobar čovek. Ne bi trebalo ovo da ti kažem,
Glen Kuper
134
ali smo dobili izveštaj o Brojačima od naših čitalaca i ocene nisu dobre. Samo
džabe trošiš vreme na ove pozive. Gospodin Švarc je jako zauzet i nije planirao
da uzme tvoj projekat."
Mark proguta knedlu stegnuvši telefon toliko snažno da ga je ruka zabolela.
„Pitere?"
Grlo mu se steglo grebući ga. „Hvala ti, Rouz. Izvini što sam ti smetao."
Spustio je slušalicu prepustivši nogama da ga nekako odnesu do najbliže
stolice.
Počelo je jednom suzom iz levog oka, pa onda još jednom iz desnog. Dok ih
je brisao, pritisak koji se podigao ispod dijafragme stigao je do grudi, pa mu je
proleteo kroz grkljan u obliku strašnog jecaja. Za njim je usledio još jedan, pa
još jedan, sve dok ramena nisu krenula skroz da mu se tresu i on poče neutešno
da plače. Poput deteta, poput bebe. Ne. Ne.
Pustinjsko nebo se obojilo u kraljevsko ljubičastu boju kada je Mark sav
ukočen ušetao u Sazvežđe sa desnom rukom sklopljenom oko čitavog svežnja
gotovine u džepu. Provukao se kroz krcato predvorje sa suženom perspektivom
pred očima zbog koje mu je sve sa strane bilo zamagljeno, pa se zaputio pravo
ka kazinu Grand astro. Prešavši prag jedva da je obratio pažnju na larmu,
zveckanje i smešne muzičke tonove aparata za kockanje i mašina za videopoker.
Umesto toga, on je jedino čuo kako mu krv dobuje u ušima, poput nekog
snažnog pulsirajućeg talasa. Suprotno svom običaju, sada uopšte nije obraćao
pažnju na svetlosne efekte na kupoli planetarijuma sa Bikom, Persejom i
Kočijašem tačno iznad njegove glave. Skrenuo je levo kroz čitavu dolinu
kockarskih automata, prošavši ispod Oriona i Blizanaca na svome putu ka
Velikom Medvedu, gde ga je čekala prostorija sa stolovima za ajnc, rezervisana
za igrače sa visokim ulozima.
Mogao je da bira između pet-šest stolova za kojima se igralo u najmanje
5.000 hiljada dolara, pa je odabrao onaj za kojim je Marti, jedan od njegovih
omiljenih delilaca, radio. Marti je ovamo došao iz Nju Džerzija i imao je
Biblioteka mrtvih
135
talasastu smeđu kosu koja je bila uredno vezana u mali repić. Martijeve oči
zatreperiše kada je ugledao kako mu se približava. „Dobro veče, gospodine
Benedikt! Čeka vas jedna lepa stolica kod mene!" Mark je seo promrmljavši
pozdrav četvorici igrača oko stola, svi redom muškarci, potpuno ozbiljni.
Izvukao je svoj svežanj zamenivši ga za žetone u vrednosti od 8.500 dolara.
Beše to najveći ulog koji je Marti ikada primio od njega. ,,U redu!" reče glasno,
tako da ga je čuo nadzornik kazina koji se nalazio u blizini. „Nadam se da ćete
danas biti srećne ruke, gospodine B."
Mark je poredao svoje žetone, pa se zagledao u njih potpuno ispraznog
pogleda i obamrlog uma. Uložio je minimum od 500 dolara, pa je nekoliko
minuta igrao mahinalno, zadržavši se u plusu sve dok Marti nije promešao karte
počevši da im deli novu turu. Tada mu se glava razbistrila kao da je udahnuo
malo mirišljave soli, pa je u glavi začuo brojeve koji su odzvanjali poput
zvučnog signala usred magle.
Plus tri, minus dva, plus jedan, plus četiri.
Računanje ga je prosto mamilo, i on je kao hipnotisan dopustio sebi da bar
jednom poveže brojanje karata sa svojim ulozima. U narednih sat vremena
podizao je i odgovarao na uloge, vraćajući se na minimalni kada je zbir bio
nizak i podižući ulog pri visokom zbiru. Gomila žetona pred njim porasla je na
13.000 dolara, pa na 31.000 dolara, a on je i dalje nastavljao sa igrom, jedva i
zapazivši da je Marti otišao i da ga je zamenila neka Sandra sa kiselim izrazom
lica i prstima požutelim od nikotina. Pola sata kasnije je isto tako jedva i
primetio da je Sandra sve češće mešala karte. Jedva da je i primetio da su mu
zalihe porasle na više od 60.000 dolara. Jedva da je i primećivao da mu više
nisu donosili novo pivo. I jedva da je primetio kada mu se nadzornik kazina
pojavio za leđima sa dva čuvara iz obezbeđenja.
„Gospodine Benedikt", reče nadzornik kazina. „Da li biste pošli sa nama?"
Glen Kuper
136
Džil Flores je šetao tamo-vamo brzim malim koracima kao jedan od onih
sibirskih tigrova na nastupu Zigfrida i Roja. Blagi, poniženi čovek koji je sedeo
ispred njega gotovo je mogao osetiti nalete njegovog toplog daha na proćelavoj
glavi.
„Šta si kog vraga mislio?" Flores je zahtevao odgovor. „Jesi li mislio da mi
ovo nećemo primetiti, Pitere?"
Mark nije odgovarao.
„Nećeš da pričaš sa mnom? Nije ti ovo sudnica, jebote. Tu nisi nevin dok se
ne dokaže suprotno. Kriv si, druže moj. Bukvalno si me izjebao pravo u dupe, a
ja ne volim takvu vrstu seksa."
Bledi, nemi, upiljeni pogled.
„Mislim da bi ti bilo bolje da mi odgovoriš. Stvarno mislim da bi ti bilo bolje
da mi odgovoriš!"
Mark je progutao knedlu, a kako mu grlo beše sasušeno, beše to mučan i
gotovo komičan potez. „Žao mi je. Ne znam zašto sam to učinio."
Džil je prošao rukom kroz gustu crnu kosu, toliko iznerviran da se skroz
raščupao. „Kako jedan inteligentan čovek može reći da ne zna zašto je to i to
uradio? Meni to uopšte nema smisla. Naravno da znaš zašto si to uradio! Zašto
si to uradio?"
Mark ga najzad pogleda, te poče da plače.
„Nemoj tu da plačeš", upozorio ga je Flores. „Nisam ti ja majka, jebote."
Rekavši to, bacio je kutiju papirnih maramica Marku u krilo.
Obrisao je oči: „Bio mi je jako loš dan danas. Bio sam besan. Osećao sam
bes, pa sam ovako reagovao. Beše to glupavo od mene, i izvinjavam se zbog
toga. Možete da zadržite svoj novac."
Flores se gotovo skroz primirio dok nije čuo to poslednje, nakon čega
postade neviđeno uzrujan: „Mogu da zadržim novac? Misliš na onaj novac koji
Biblioteka mrtvih
137
si mi ukrao? I to je tvoje rešenje? Da me pustiš da zadržim ono što mi već
pripada, jebote čoveče!"
Mark se trže zbog dreke, pa uze novu maramicu.
Utom je zazvonio telefon na radnom stolu.
Flores ga je podigao, te je nekoliko trenutaka slušao. „Jeste li sigurni?"
Nakon kraće pauze je nastavio dalje: „Naravno. Svakako."
Spustio je slušalicu, pa se pomerio pred Marka nateravši ga da izvuče vrat.
,,U redu, Pitere, evo kako ćemo ovo da sredimo."
„Nemojte me, molim vas, prijaviti policiji", Mark poče da ga preklinje.
„Izgubiću posao."
„Hoćeš li da zavežeš i da me saslušaš? Ovo nije razgovor. Ja ću da pričam, a
ti ćeš da slušaš. To je asimetrija koju si sam izazvao svojim potezom."
Začu se: ,,U redu."
„Pod jedan: trajno ti je zabranjen pristup Sazvežđu. Ušetaš li ponovo u ovaj
kazino bićeš uhapšen, a mi ćemo zahtevati da ti se sudi zbog krivičnog
prestupa. Pod dva: odlaziš odavde sa 8.500 dolara sa kojima si i došao. Ni centa
više, ni centa manje. Pod tri: narušio si poverenje i prijateljstvo i zato želim da
se nosiš iz moje kancelarije i iz mog kazina iz ovih stopa."
Mark ga pogleda trepćući.
„Zašto si još tu?"
„Nećete zvati policiju?"
„Zar me nisi slušao?"
,,I nećete mi zabraniti pristup ostalim kazinima?"
Flores poče da odmahuje glavom u neverici. „Daješ mi ideju? Veruj mi da
bih mogao da smislim mnoge stvari koje bih želeo da ti uradim, pa da te
između ostalog pošaljem i pravo kod ortopedskog hirurga. Gubi mi se s očiju,
Pitere." Potom mu je razgnevljeno dobacio poslednje reči: „Ti si ovde
nepoželjan."
Glen Kuper
138
U svom penthausu, Viktor Kemp posmatrao je tog skrušenog čoveka kako se
diže iz stolice, pa se potom odvlači do vrata, a onda ga je pratio i dalje na
drugom ekranu kako u pratnji obezbeđenja prolazi kroz kazino, gde je osmotrio
kupolu planetarijuma poslednji put u svom pokušaju da pronađe Berenikinu
kosu, pa onda prolazi kroz predvorje i pravo napolje na parking, gde ga je
čekalo čuveno vegasko noćno nebo.
Kemp je dosuo sebi piće, pa se dubokim tenorom obratio ogromnoj, praznoj
dnevnoj sobi: ,,E, moj Viktore, nikada se ti nećeš obogatiti verujući ljudima."
Mark se polako odvezao svojom korvetom niz ulicu kocke u kojoj je vladalo
zakrčenje u saobraćaju. Bilo je još tri sata do ponoći, i grad je upravo živnuo
pošto su ljudi krenuli po malo večernje zabave. On se zaputio na jug sa
Sazvežđem u retrovizoru, ali nije imao nikakvo odredište u glavi. Trudio se da
ne razmišlja o onom što mu se upravo dogodilo. Izbacili su ga. Proterali.
Sazvežđe je bilo njegov dom, daleko od onog pravog, a sada mu se više nikada
neće moći vratiti. Šta da radi?
Nije želeo da bude sam u svojoj kući, želeo je da bude u baru nekog kazina,
gde je sve uzavrelo i gde automat za kockanje svojim zveckanjem može da mu
skrene misli. Hvala bogu, što Flores nije proširio glas o njemu i poslao njegovu
sliku svim kazinima u državi. Izvukao se. A pitanje o kojem je razmišljao dok
je mileo ulicom kocke beše: kuda će sad? Piti može bilo gde. Igrati ajnc može
bilo gde. Ono što je njemu bilo potrebno beše neko mesto sa pravom
atmosferom koja bi odgovarala njegovom čudnovatom raspoloženju - mesto
poput Sazvežđa koje bi imalo i intelektualni aspekt, pa makar i samo
simbolično.
Prošao je pokraj kazina Cezar, a onda i pokraj Venecije, ali oni mu behu i
suviše izveštačeni, kao u Diznilendu. Hara i Flamingo ga nisu oduševljavali.
Belađo je bio previše kičast. Njujork Njujork, još jedan tematski park. Skoro da
je već došao do kraja ulice. MGM Grand je predstavljao jednu od mogućnosti.
Biblioteka mrtvih
139
Nije da ga je voleo, ali ga nije ni mrzeo. Na uglu kod Tropikane se skoro već
okrenuo nalevo kako bi skrenuo na MGM-ovo parkiralište. Ali onda ju je
ugledao, odmah shvativši da će to biti njegovo novo mestašce.
On je nju, naravno, i ranije video, bar hiljadu puta, s obzirom na to da je, na
kraju krajeva, bila zaštitni znak Las Vegasa. Sa trideset spratova crnog stakla,
piramida Luksor uzdizala se skoro 110 metara ka pustinjskom nebu. Jedan
obelisk i velika Sfinga iz Gize obeležavaše ulaz, ali je njeno glavno obeležje
stajalo na samom vrhu u obliku snopa svetlosti koji beše usmeren pravo prema
nebu, cepajući tamu, najbleštaviji svetionik na planeti koji je ispuštao sumanuti
četrdeset jedan gigakandel svetlosti, što beše i više nego dovoljno da se zaslepi
neki neobavešteni pilot koji bi se približio sletanju na Mekeren. Usmerio je
automobil ka tom staklenom zdanju upijajući pogledom matematičko
savršenstvo njegove trouglaste površine. Misli mu se ispuniše geometrijskim
jednačinama piramida i trouglova, a onda mu se jedno ime tiho iskralo sa usana.
„Pitagora."
Pre nego što se smestio u mirni bar u restoranu kazina, on je celo zdanje još
jednom osmotrio kao da je pošao u kupovinu kuće. Nije bilo kao u Sazvežđu, ali
je imalo mnogo dobrih strana. Dopale su mu se debele šare u obliku hijeroglifa
na zlatnim, crvenim i lapis-plavim tepisima, visoke imitacije statua iz hrama u
Luksoru koje su se ovde nalazile u predvorju, i gotovo muzejski kvalitetna
replika Tutankamonove grobnice. Jeste sve to bilo kičasto, ali ipak je ovo
Vegas, pobogu, a ne Luvr.
Pio je svoj drugi hajneken smišljajući sledeći potez. Locirao je sobe za igrače
sa visokim ulozima iza paravana od mlečnog stakla u pozadini kazina. Imao je
novac u džepu i znao je da čak i ako bi zanemario brojanje u glavi, ipak bi
mogao da provede nekoliko opuštajućih sati za stolovima. Sutra je petak, radni
dan, i budilnik će mu zazvoniti u pet i trideset. Međutim, noćas ga je uzbuđivala
Glen Kuper
140
pomisao da se nalazio u nekom novom kazinu. Bilo mu je kao na prvom
sudaru, osećao se sramežljivo, ali i nadahnuto.
Bar je bio krcat, ljudi su u grupicama čekali na svoje stolove spremni da
večeraju, pa se između njih i ostalih parova širila živahna graja i grleni smeh.
On je odabrao slobodnu barsku stolicu između druge dve, i kako je alkohol
počeo da ga obuzima on je počeo da se čudi zašto su stolice oko njega i dalje
bile prazne. Je li on to radioaktivan, prljav? Da nisu ovi ljudi znali da je bio
propali pisac? Da li su možda čuli da je kartaški prevarant? Čak se i šanker
ophodio prema njemu nekako hladno, kao da se nije ni trudio da zaradi
pristojniju napojnicu. Raspoloženje mu se ponovo smračilo. Brzo je ispio
ostatak piva, lupnuvši rukom po šanku da mu donesu još jedno.
Kada mu je alkohol skroz natopio mozak, u glavi mu se pojavila gotovo
paranoična pomisao: šta ako su znali i za onu njegovu istinsku tajnu? Ne, nisu
oni imali pojma, zaključio je prezrivo. Ma, ljudi, pojma vi nemate, pomisli
ljutito. Ja znam stvari za koje vi nikada nećete saznati u svojim beznačajnim
jebenim životima.
S njegove desne strane neka prsata žena u četrdesetim, snažno oslonjena o
šank, ciknu poput curice, kada je onaj debeli tip što je stajao pokraj nje naslonio
kockicu leda na zadnji deo njenog vrata. Mark se okrenu da odgleda tu njihovu
predstavicu, a kada se okrenuo nazad neki čovek je sedeo na stolici s njegove
leve strane.
„Ako bi meni neko to uradio, razbio bih mu gubicu", reče.
Mark ga pogleda sav iznenađen. „Izvini, meni nešto kažeš?" upita ga.
„Upravo rekoh da kada bi meni neki stranac to uradio, tu bi mu bio kraj, ako
me razumeš?"
Onaj debeli i dama sa ohlađenim vratom počeše da se međusobno pipkaju
divno se provodeći.
„Mislim da nisu stranci", reče Mark.
„Možda i nisu. Samo rekoh šta bih ja učinio."
Biblioteka mrtvih
141
Taj muškarac beše mršav, ali izuzetno mišićav, glatko izbrijan, sa crnom
kosom i mekim mesnatim usnama uz sjajnu kožu boje lešnika. Bio je
Portorikanac sa jakim ostrvskim naglaskom, opušteno obučen u crne pantalone
i komotnu havajsku košulju koju je nosio razdrljanu. Imao je dugačke
izmanikirane prste, po jedan kockasti zlatni prsten na obe ruke i blistave zlatne
lančiće oko vrata. Najviše je mogao imati oko trideset pet. Pružio je ruku, koju
je Mark prihvatio iz čiste učtivosti. Učinilo mu se da je prstenje bilo teško
koliko i on sam. „Luis Kamačo", reče mu čovek. „Kako ide?"
„Piter Benedikt", uzvrati mu Mark, „evo, dobro je."
Luis pokaza rukom pravo na pod. „Kada sam u gradu, ovo mi je omiljeno
mesto. Baš volim Luksor, brate."
Mark je pijuckao svoje pivo. On nikada nije voleo takvu vrstu čavrljanja, a
pogotovo ne večeras. Začu se glasno zujanje blendera.
Luisa njegovo ćutanje nije odvratilo, te nastavi dalje: „Sviđa mi se kako ovde
sobe imaju iskošene zidove, znaš ono, kao u piramidama. To mi je baš strava,
kontaš me?" Luis je očekivao odgovor, pa je Mark znao da nekako mora da
popuni zatišje ili će inače rizikovati da prođe sa razbijenom gubicom.
„Nisam nikada bio smešten ovde", reče.
„Nisi? U kom si hotelu odseo?"
„Ja živim u Vegasu."
„Ne seri! Odavde si! Super, čoveče! Ja sam tu skoro dva puta ne- deljno i
gotovo da nikada ne srećem Vegašane, izuzimajući ljude koji rade ovde."
Šanker je sipao nešto gusto iz blendera pravo u Luisovu čašu. „Ledena
margarita", reče Luis ponosno, „hoćeš jednu?"
„Neću, hvala. Imam pivo."
„Hajneken", primeti Luis, „dobro je to pivo."
„Aha, dobro je", odgovori Mark hitro. Nažalost tek je počeo da pije svoje
pivo, pa nije mogao da se kulturno izvini i ode do toaleta.
„Pa, kakvim se poslom baviš, Pitere?"
Glen Kuper
142
Mark je bacio pogled u stranu spazivši smešne penaste brkove na Luisovoj
usni. Pa, ko će biti večeras? Pisac? Kockar? Kompjuterski analitičar? Kao u
automatu za kockanje, mogućnosti su se obrtale pred njim sve dok se točak nije
zaustavio. „Ja sam pisac", odgovori mu.
„Ne seri! Misliš, na knjige?"
„Na filmove. Pišem scenarija."
„Opa! Jesam li možda gledao neki od tvojih filmova?"
Mark se uzvrpoljio na svojoj stolici. „Nisu još snimljeni, ali se nadam
ugovoru sa jednim studijom ove godine."
„Strava, čoveče! Radiš trilere? Ili smešne komedije?"
„Uglavnom trilere. One sa visokim budžetom."
Luis je srknuo nekoliko velikih gutljaja svog pića. „Pa, odakle crpiš ideje?"
Mark široko raširi ruke: „Sa svih strana. Ovo je Vegas. Ako ne možeš
pronaći ideje u Vegasu, nećeš ih pronaći nigde drugde."
„Aha, kontam šta hoćeš da kažeš. Možda bih mogao da pročitam nešto što si
napisao. To bi baš bilo kul."
Jedini način koji je Mark mogao da smisli kako bi promenio temu beše da i
sam postavi neko pitanje. ,,A, čime se ti baviš, Luise?"
„Ja sam ti stjuard, brate. Radim za Ju es er. Ovo je moja ruta, od Njujorka do
Vegasa. Idem tamo i nazad, tamo i nazad", pomerio je ruku tamo-vamo kako bi
ilustrovao svoju rečenicu.
,,I sviđa ti se?" upita ga Mark automatski.
„Aha, pa i nije tako loše, znaš. Let ti je oko šest sati, pa mogu da prenoćim u
Vegasu nekoliko puta nedeljno i da odsednem ovde, tako da mi se sve to
prilično dopada. Mogao bih da dobijem malo veću platu, ali imam dobre
beneficije i razna sranja, a prema nama se uglavnom odnose s poštovanjem."
Luis je ispio svoje piće. Mahnuo je šankeru da mu donese još jedno. „Siguran
si da nećeš i ti jedno, ili još jedan hajneken, Pitere?"
Mark odmahnu glavom. „Moram da krenem uskoro."
Biblioteka mrtvih
143
„Igraš za stolovima?" upita ga Luis.
„Aha, ponekada igram ajnc", odgovori mu Mark.
„Ja tu igru baš i ne volim nešto naročito. Volim automate. Ali ja sam ti,
čoveče, stjuard, pa moram da pazim. Zato sebi postavim granicu od pedeset
dolara. Kada to potrošim, onda sam završio." Pomalo se zgrčio, pa ga upita:
„Kladiš se u velike pare?"
„Ponekad."
Servirana mu je još jedna margarita. Luis je sada delovao već prilično
nervozno, pa poče da oblizuje usne kako bi ih navlažio. Izvadio je svoj
novčanik, pa je platio pića Visa karticom. Novčanik mu beše tanak, ali pun, pa
mu je njujorška vozačka dozvola skliznula napolje zajedno sa kreditnom
karticom. Rasejano je ostavio dozvolu na šanku, pokrivši je svojim
novčanikom, pa uze veliki gutljaj nove margarite.
„Pa, Pitere", reče najzad, „jesi li raspoložen da noćas uložiš nešto veliko u
mene?"
Mark nije razumeo njegovo pitanje. Sav se pogubio. „Ne razumem na šta
misliš."
Luis je pomerio ruku preko uglačanog drveta ovlaš dotakavši Markovu šaku
malim prstom. „Sad reče da nikada nisi video kako ovde sobe izgledaju. Mogao
bih ti pokazati kako moja izgleda."
Mark oseti nesvesticu. Postojale su velike šanse da padne u nesvest, da se
sruši sa barske stolice kao neka pijandura u komedijama. Mogao je da oseti
kako mu srce tuče kao ludo i kako mu se disanje ubrzava, sve pliće i pliće. Imao
je osećaj kao da su mu grudi bile umotane poput mumije. Ispravio je kičmu,
povukavši ruku, te promuca: „Ti misliš da sam ja..."
„Ej, čoveče, izvini. Mislio sam, da se možda pališ na momke. Nema
problema." A onda u pola glasa: „Moj dečko, Džon, će biti srećan što sam
izvisio."
Glen Kuper
144
Nema problema? pomisli Mark obuzet besom. Nema problema, jebate? Hej,
šupku jedan, ovo jeste veliki problem, pederčino jebena! Šta ja imam da slušam
o tvoj jebenom dečku? Ostavi me na miru, jebote! Ovaj napad besa šiknu u
njegovoj glavi poput talasa neprijatnog bola u stomaku praćen vrtoglavicom,
mučninom i naletom panike. Mislio je da neće moći da ustane i ode odatle, a da
se odmah ne sruši. Svi zvukovi iz restorana i kazina najednom nestaše i on je
jedino mogao čuti glasno lupanje u grudima.
Luisa su izgleda uzbunile Markove razrogačene oči i ludački pogled. „Ej,
čoveče, smiri se. Činiš mi se kao dobar čovek. Nisam hteo da te iznerviram.
Idem samo do WC-a, pa posle možemo da pričamo. Zaboravi na ono u vezi sa
sobom. Kul, brate?"
Mark nije ništa odgovorio. Nepomično je sedeo pokušavajući da se fizički
pribere. Luis je zgrabio svoj novčanik, pa reče: „Odmah se vraćam. Čuvaj mi
piće, važi?" Blago je potapšao Marka po leđima. „Samo se smiri, važi?" reče,
pokušavajući da zvuči smirujuće.
Mark je posmatrao kako Luis nestaje iza ćoška, uzanih kukova u tesno
pripijenim pantalonama. Taj prizor je stopio sve njegove emocije u samo jednu:
u gnev. Digla mu se temperatura. Osetio je peckanje na slepoočnicama.
Pokušao je da ohladi glavu iskapivši ostatak svog hladnog piva.
Posle nekoliko trenutaka je pomislio da će sada moći da ustane, pa je
oprezno oprobao noge. Za početak beše dobro. Kolena su izdržala. Hteo je da
ode odatle što brže, bez traga, pa je hitro bacio dvadeseticu na šank, pa onda još
deset dolara za svaki slučaj. Druga novčanica je pala pravo na karticu. Beše to
Luisova dozvola. Mark se osvrnuo oko sebe, pa ju je onda krišom podigao.
Luis Kamačo
Miniford avenija 189, Siti Ajlend, Njujork, 10464
Datum rođenja: 12.1.1977.
Biblioteka mrtvih
145
Bacio ju je na šank, pa je gotovo istrčao napolje. Nije bilo potrebe da
zapisuje. Sve je upamtio.
Nakon što je napustio Luksor, odvezao se u svoj deo grada u mirnu slepu
ulicu sa svega šest kuća. Kuća sa otvorenim dvorištem beše okrečena u belo, sa
narandžastim crepovima na krovu. Nalazila se na malenoj parceli sa travnjakom
veličine ćilima. U stražnjem dvorištu imao je terasicu na koju se izlazilo pravo
iz kuhinje i visoku ogradu ako želi na miru da se sunča. Iznutra je bila uređena
na bezbrižan momački način. Kada je radio kod privatnika zarađujući visoku
platu kao uspešni stručnjak u Menlo Parku, kupio je skupoceni savremeni
nameštaj za moderan stan, vrlo minimalistički, oštrih linija, tu i tamo obojen
blagim, osnovnim bojama. Isti taj nameštaj je u ovoj kućici, građenoj u stilu
španskog ranča, delovao potpuno neprivlačno, poput užegle hrane. Beše to
enterijer bez duše, gotovo u potpunosti lišen umetničkih dela, ukrasa i bilo
kakvih ličnih detalja. Mark nikako nije uspevao da se udobno smesti. Sve ga je
bolelo, kao da su mu emocije predstavljale vir u moru kiseline. Pokušao je da
gleda televiziju, ali je posle nekoliko minuta ugasio televizor sav zgađen. Uzeo
je neki časopis, pa ga je odmah potom bacio na stočić, tako da je naleteo pravo
na malu uramljenu fotografiju i srušio je. Podigao je sliku pogledavši je:
njegovi cimeri sa prve godine, dvadeset peta godišnjica. Zekendorfova supruga
je uramila tu sliku poslavši mu je za uspomenu.
Nije bio siguran zbog čega ju je uopšte stavio na sto. Njemu ti ljudi sada
ništa nisu značili. Štaviše, on ih je nekada davno prezirao. Pogotovo
Dinerštajna, njegovog ličnog mučitelja, koji je svakodnevne traume jednog
društveno zakržljalog brucoša pretvorio u strahovito mučenje svojim upornim
ismevanjem i ponižavanjem. Ni Zekendorf nije bio bolji. Vil je bio drugačiji od
ostalih, ali se u njega, na neki način, naposletku mnogo više razočarao.
Mark je na slici stajao nekako ukočeno, sa lažnim osmehom i Vilovom
ručerdom preko svog ramena. Vil Pajper, zlatni dečko. Mark je proveo čitavu
prvu godinu posmatrajući, sa mnogo zavisti, kako njemu sve lako dolazi - žene,
Glen Kuper
146
prijatelji, zabava. Vil je uvek pokazivao neku džentlmensku samilost, čak i
prema njemu. Kada bi se Dinerštajn i Zekendorf udružili protiv njega, Vil bi im
smirio strasti nekim vicem ili bi ih izgurao svojom medveđom šapom.
Mesecima je fantazirao kako će ga Vil pozvati da dele sobu i na drugoj godini
da bi mogao da uživa u odsjaju njegove slave. A onda se u proleće, taman pred
ispitni rok na sredini semestra, nešto dogodilo.
Ležao je u krevetu jedne noći, pokušavajući da zaspi. Njegova tri cimera
behu u zajedničkoj dnevnoj sobi, ločući pivo i puštajući preglasnu muziku. On
im je sav ozlojeđen, viknuo kroz vrata: „Hej, govnari, ja sutra imam ispit, ako
niste znali!"
„Je l' nas to onaj usranko nazvao govnarima?" upitao je Dinerštajn ostale.
„Rekao bih da jeste", potvrdio mu je Zekendorf.
„Moramo nešto učiniti povodom toga", besneo je Dinerštajn.
Vil je utišao kasetofon. „Ma, ostavi ga na miru."
Sat vremena kasnije njih trojica behu mrtvi pijani: skroz pobrljavili, trešteni,
cela im se soba okretala pred očima - beše to ono stanje u kojem se loše zamisli
čine dobrima.
Dinerštajn je uzeo selotejp, pa se ušunjao u Markovu sobu. Mark je imao
čvrst san, tako da njemu i Zekendorfu nije bio problem da ga zalepe za gornji
ležaj okrećući lepljivu traku oko njega iznova i iznova, sve dok na kraju nije
izgledao kao mumija. Vil je sve to posmatrao sa vrata u polubunilu, sa
glupavim kezom na licu, ali nije učinio ništa kako bi ih zaustavio.
Kada su konačno bili zadovoljni svojom rukotvorinom, nastavili su sa
opijanjem i smejanjem u dnevnoj sobi sve dok nisu redom popadali po podu.
Sledećeg jutra, kada je Vil otvorio vrata njihove spavaće sobe, Mark je bio
učauren za krevet, potpuno nepokretan pod svojim sivim omotačem. Suze su
mu tekle niz crveno lice. Okrenuo je glavu ka Vilu. U očima su mu se nazirale
mržnja i izdaja. „Propustio sam ispit", a odmah zatim i, „upišao sam se."
Biblioteka mrtvih
147
Vil je isekao traku svojim švajcarskim nožićem, a Mark ga je čuo kada mu je
promrmljao jedva čujno izvinjenje u svom onom mamurluku, ali njih dvojica
više nikada nisu progovorili.
Vil je otišao putem slave čineći stvari koje behu dostojne divljenja, dok je on
dirinčio celog života u potpunoj anonimnosti. Sada se prisetio šta je Dinerštajn
rekao o Vilu one noći u Kembridžu: najuspešniji istra žitelj serijskih ubica u
istoriji. Glavni čovek. Nepogrešiv. A šta bi ljudi mogli reći o njemu? Čvrsto je
stegao kapke.
Sva ta tama je pritisnula neki okidač u njemu. U njemu počeše da se rađaju
neke ideje, a imajući u vidu žustrinu njegovog uma, rađale su se jako brzo. Čim
bi se te ideje iskristalizovale, drugi deo njegovog mozga bi pokušao da ih
rastopi kako bi prosto nestale bez bilo kakve štete.
Toliko je jako odmahnuo glavom da ga je zabolelo, te je osetio potmuli,
dobujući bol. Beše to primitivni nagon, nešto što bi detence učinilo da izbaci zle
stvari iz glave. Prestani da misliš o takvim stvarima!
„Smesta da si prestao!"
Sav zaprepašćen, ustao je, shvativši da se upravo prodrao.
Izašao je napolje, na svoju terasu, da se malo smiri posmatrajući noćno nebo.
Međutim, napolju je za to doba godine bilo neobično hladno, pa su čitave
skupine pufnastih oblaka sakrile njegova sazvežđa. Vratio se u kuhinju gde je
ispio još jedno pivo neudobno smešten u svojoj trpezarijici na stolici sa visokim
naslonom. Što je više pokušavao da utiša um, to se sve više i više otvarao
prema uskomešanim osećanjima besa i gnušanja koji su kroz njega nadirali
poput zastrašujućeg poplavnog talasa.
Pakleni dan, pomislio je. Pakleni dan, jebote.
Prošla je ponoć. Iznenada se prisetio nečega od čega bi mu bilo bolje, pa je
iskopao mobilni iz džepa. Postojao je samo jedan način da izleči taj dan u
kojem su mu se zla nizala poput epidemije. Duboko je udahnuo, pronašavši broj
u adresaru svoga telefona. Začula se zvonjava.
Glen Kuper
148
„Halo?" začu se ženski glas.
„Da li je to Lidija?"
Pa onda sladunjavo: „Ko je traži?"
„Ovde Piter Benedikt, iz Sazvežđa, sećaš se, prijatelj gospodina Kempa."
„Zona 51!" ciknula je. „Zdravo, Mark!"
„Zapamtila si moje pravo ime." Ovo je dobar znak.
„Naravno da jesam. Ti si moj NLO druškan. Prestala sam da radim na
Mekerenu, ako si me tamo kojim slučajem tražio."
„Aha. Primetio sam da te tamo više nema."
„Našla sam bolji posao na jednoj klinici blizu glavne ulice. Recepcionerka
sam. Tamo pacijentima obavljaju obrnutu vazektomiju. Jako mi se sviđa kod
njih!"
„Super."
„Pa, šta ima novog kod tebe?"
„Pa, baš sam se pitao da li si možda slobodna večeras?"
„Dušo, ja nikada nisam slobodna, ali ako je pitanje značilo da li sam na
raspolaganju, volela bih da jesam. Baš sam krenula do hotela For sizons na
sudar, a onda moram na spavanje kako bih ostala lepa. Sutra moram rano na
kliniku. Žao mi je."
,,I meni je."
„Ooo, kako si sladak! Nazvaćeš me uskoro, obećavaš? Samo mi se ranije
javi i onda ćemo se sigurno videti."
„Važi."
„Pozdravi mi svoje male zelene drugare, važi se?"
Sedeo je tako još neko vreme pa je, poprilično poražen, dopustio da se sve
prosto desi, da se preda tom planu koji se upravo rađao u njegovoj glavi. Ali
prvo je morao nešto da pronađe. Gde je ono ostavio vizitkartu? Znao je da ju je
zadržao kod sebe, ali gde? Krenuo je da traži, užurbano čeprkajući po svim
Biblioteka mrtvih
149
uobičajenim mestima, sve dok je na kraju nije pronašao ispod gomile čistih
čarapa u svom ormaru.
Nelson G. Elder, generalni direktor, osiguravajuće društvo Dezert lajf
Laptop mu je bio u dnevnoj sobi. Spremno je ubacio ime Nelsona G. Eldera
na Gugl, te poče da upija podatke o njemu poput sunđera. Njegova kompanija,
Dezert lajf, stavila je svoje deonice na berzu, ali su one počele da gube vrednost
tokom petogodišnje stagnacije. Jahu je bio prepun zajedljivih poruka njihovih
ulagača. Nelson Elder nije bio omiljen među svojim deoničarima, a mnogi od
njih su imali vrlo živopisne pred- loge o tome šta bi on mogao da uradi sa
svojih 8,6 miliona dolara koje je dobio kao obeštećenje. Mark je otišao i na
Internet sajt same kompanije, pa je pregledao stanje njenih vrednosnih papira.
Prošao je i podatke o njihovim pravnim i finansijskim poslovima. On je imao
dosta iskustva sa sitnijim ulaganjima na berzi, i bio je upoznat sa poslovnom
dokumentacijom te vrste. Nije mu trebalo mnogo vremena da dobije opšti uvid
u poslovne metode i finansijsko stanje Dezert lajfa.
Naglo je sklopio svoj laptop. Plan mu se javio u glavi u magnovenju,
potpuno formiran, svaka njegova pojedinost kristalno jasna. Trepnuo je,
zadovoljan svojim savršenstvom.
Ima to da uradim, pomisli ogorčeno. Ma, jebote, ima to stvarno da uradim!
Sve njegove višegodišnje frustracije su se nagomilale poput užarene, vrele
magme. Ma, jebeš ti život pun neuspeha. Jebeš i sve zavisti i čežnje. I da jebeš
sve one godine provedene pod jarmom biblioteke. Vezuv je bio spreman na
erupciju! Ponovo je pogledao sliku sa godišnjice, pa se ledeno zagledao u
Vilovo zgodno, mangupsko lice. A i ti možeš da se jebeš.
Svako putovanje negde mora da počne. Markovo je počelo sumanutim
rovarenjem po jednoj od fioka u kuhinji, i to onoj prenatrpanoj u kojoj je držao
Glen Kuper
150
kesu sa starim kompjuterskim delovima. Pre nego što se bacio u krevet,
pronašao je upravo ono što je tražio.
U pola osam sledećeg jutra tiho je hrkao na visini od četiri i po kilometra. Retko
kada je spavao tokom svog kratkog leta na posao do Zone 51, ali prethodne
noći je legao u krevet jako kasno. Zemlja ispod njega beše žuta i duboko
ispucala. Ovako iz vazduha, hrbat dugačkog i niskog planinskog lanca podsećao
je na kičmu nekog sasušenog gmizavca. Avion 737 bio je u vazduhu tek
dvanaest minuta na svom kursu ka severozapadu, ali se već približavao svom
odredištu. Avion je ličio na šećernu lizalicu naspram maglovitih plavih oblaka,
sa be- lim trupom i veselom crvenom prugom od kljuna do repa, što behu boje
davno zatvorene kompanije Vestern erlajns koju je preuzela građevinska firma
EG&G Ministarstva odbrane kako bi napravila svoju prevoznu flotu iz Las
Vegasa. Brojevi sa repa aviona behu registrovani na američku mornaricu.
Usmerivši avion prema vojnoj pisti, kopilot je javio radio vezom: „DŽANET
4 traži dozvolu da sleti na Grum Lejk, pista 14 levo."
DŽANET. Radio signal za Joint Air Network for Employee Transport*.
Naziv nepostojeće firme. Radnici su taj naziv malo obrnuli: Just Another Non-
Existent Terminal**.
Čim točkovi dotakoše zemlju, Mark se prenu iz sna. Avion je prolazio kroz
nezgodno spuštanje, i on se instinktivno odgurnuo nogama kako bi olabavio
pritisak oko zaštitnog pojasa. Podigao je zavesu sa prozora zaškiljivši pred
krajolikom koji beše spržen suncem, sav obrastao šipražjem. Osetio se sputano
*Avio-služba za prevoz zaposlenih.
**Samo još jedan nepostojeći terminal.
Biblioteka mrtvih
151
i neugodno, bilo mu je muka, pa se zapitao da li je možda i izgledao onako
uvrnuto kako se i osećao.
„Mislio sam da ću morati da te gurnem da bih te probudio."
Mark se okrenuo prema tipu na srednjem sedištu. Radio je u ruskom arhivu,
neki debeloguzan koji se zvao Džejkobs. „Nema potrebe", reče Mark što je
staloženije mogao. „Spreman sam za pokret."
„Nisam te nikada ranije video da spavaš tokom leta", primeti taj čovek.
Da li je Džejkobs zaista radio u arhivu?. Mark je odbacio tu pomisao
slegnuvši ramenima. Nemoj biti paranoičan, reče u sebi. Naravno da tamo radi.
Niko od tajnih kontrolora nije takav debeloguzan. Oni su bili vitki i okretni.
Pre nego što su dobili dozvolu da se spuste u podzemlje, duboko pod
hladnom zemljom, 635 zaposlenih u zgradi Grum Lejk 34 - poznatijoj po
nazivu Trumanova zgrada - moralo je da istrpi jedan od dva dnevna rituala
kojih su se grozili, takozvani S&S pregled ili skidanje i skeniranje. Kada su ih
autobusi prevezli do građevine nalik hangaru, muškarci i žene krenuše prema
odvojenim ulazima. Unutar oba dela te zgrade stajaše dugi redovi ormarića koji
su ličili na one iz svlačionica u srednjim školama. Mark je brzo pošao do svog
ormarića koji se nalazio na sredini dugačkog hodnika. Mnogi od njegovih
kolega voleli su da odugovlače kako bi došli na red za skeniranje u poslednjem
momentu, ali on je danas žurio da se spusti u podzemlje.
Zavrteo je kombinaciju na svom katancu, pa se skinuo sve do gaća okačivši
odeću o kukice. Čist, maslinasti kombinezon sa imenom Šeklton, M. izvezenim
na prednjem džepu, čekao ga je uredno složen na polici njegovog ormarića.
Navukao ga je: davno su prošli oni dani kada su zaposleni mogli da nose
uobičajenu odeću unutar ovog zdanja. Svaki predmet koji bi zaposleni u zgradi
34 doneo sa sobom morao je da ostane u ormarićima. Duž čitavog niza
ormarića, ljudi su odlagali na police knjige, časopise, olovke, mobilne telefone i
novčanike. Mark je požurio zaustavivši se na čelu reda za skener.
Glen Kuper
152
Sa obe strane magnetomera stajala su dva kontrolora, kratko ošišani ozbiljni
mladići koji bi svakom zaposlenom mahnuli rukom da može da prođe na svoj
izvežbani vojnički način. Mark je čekao u koloni kao sledeći na redu za
skeniranje. Zapazio je da je Malkom Frejzer, šef operativnog obezbeđenja i
glavni kontrolor, stajao u blizini nadzirući jutarnje skeniranje. Beše to
zastrašujući muškarac, pravi grmalj, sa gotovo groteskno mišićavim telom i
četvrtastom glavom poput nekog zlikovca iz stripova. Mark je proteklih godina
razmenio svega nekoliko reči sa Frejzerom, iako su kontrolori imali uvid u neke
od njegovih protokola. Imao je običaj da se sakrije iza direktorke svog odeljenja
prepuštajući joj da se ona suoči sa Frejzerom i njegovim kompanjonima. Frejzer
je bio bivši vojnik, bivši pripadnik specijalnih odreda, pa ga je njegova opaka
fizionomija iz koje je prosto prštao testosteron, skroz-naskroz prestravljivala.
Mark je po navici, uvek izbegavao kontakt oči u oči sa njim, a danas je još niže
spustio glavu kada je osetio upiljeni i prodorni pogled tog čoveka.
Skeniranje je imalo jedan jedini cilj - da spreči da bilo kakvi aparati za
fotografisanje ili snimanje uđu u objekat. Zaposleni su ujutru prolazili kroz
skener odeveni. Na kraju radnog dana bi se vraćali kroz skener potpuno goli
pošto on nije mogao da detektuje papir. Podzemlje beše sterilna zona. Ništa nije
moglo da uđe unutra i ništa nije moglo da izađe napolje.
Zgrada 34 beše najsterilnije postrojenje u Sjedinjenim Američkim Državama.
U njoj su radili zaposleni koje je odabrao kadar sastavljen od regrutnih oficira
iz ministarstva odbrane koji nisu imali ni najmanjeg pojma o prirodi samog
posla za koji biraju ljude. Jedino su znali koje se veštine traže. Na drugom ili
trećem krugu razgovora bilo im je dopušteno da otkriju kako je posao vezan za
Zonu 51, a nakon toga su o tome smeli da pričaju samo uz dopuštenje svojih
nadređenih. Regrutnim oficirima bi potom neizbežno sledila pitanja poput -
„Mislite na ono mesto gde čuvaju vanzemaljce i leteće tanjire?" na šta bi
usledio jedini odgovor koji behu ovlašćeni da daju - „Ovo je jedno potpuno
tajno vladino postrojenje u kojem se obavljaju poslovi od ključne važnosti za
Biblioteka mrtvih
153
odbranu države. To je jedino što vam u ovom trenutku možemo otkriti.
Međutim, uspešni kandidati će se naći u veoma uskoj skupini državnih
službenika koji poseduju sva saznanja o istraživanjima koja se obavljaju u Zoni
51."
Kandidate su dalje ubeđivali na sledeći način: bićete član elitnog tima
naučnika i istraživača, među kojima se nalaze neki od najbriljantnijih umova
naše zemlje. Imaćete pristup najsavremenijoj opremi i programima na svetu.
Biće vam povereni podaci koji podležu najvišem nivou državne tajne,
informacije za čije postojanje zna samo šačica najviših državnih zvaničnika.
Kao delimičnu kompenzaciju za napuštanje vašeg odlično plaćenog posla u
uspešnoj kompaniji ili vašeg stalnog akademskog položaja u visokoškolskoj
ustanovi, dobićete besplatni kućni smeštaj u Las Vegasu, smanjenje poreza na
lični dohodak i subvencije za fakultetske stipendije vaše dece.
Kako se ubeđivanje nastavljalo kandidati su mislili da su iskopali zlatnu žilu.
Većina regrutovanih je bila dovoljno zaintrigirana da bi ušla u ring, pristupivši
fazi u kojoj su ih proveravali sastavljajući njihov profil, što beše šestomesečni
ili dvanaestomesečni proces u kojem se čeprkalo po svakom delu njihovih
života kroz detaljnu istragu koju su vodili specijalni agenti FBI-a i istražitelji
ministarstva odbrane. Beše to mukotrpan proces. Na svakih pet regrutovanih
koji bi dospeli u to rešeto, samo bi jedan izašao sa dozvolom za pristup vrlo
poverljivim podacima iz tačno određene oblasti koju su obaveštajne službe
nazivale SCI*.
Regruti koji su se kvalifikovali za SCI pozivani su na završni razgovor u
Pentagonu pred visokim pravnim zastupnicima državne mornarice. Još od kada
ju je Džejms Forestal otpočeo, NTS 51 je bila mornarička operacija, a u vojnim
*Sensitive Compartmented Information / Clearance - jedno od ovlašćenja u vrlo složenom američkom
sistemu pristupa državnim tajnama i poverljivim informacijama, po kom službenik ima
pristup poverljivim podacima iz samo one oblasti u kojoj radi, a ne svim koji su vezani za radni
zadatak njegovog kolektiva.
Glen Kuper
154
okvirima ukorenjene stvari se jako teško menjaju. Pravnik iz ministarstva
mornarice, koji lično nije imao nikakva saznanja o aktivnostima u Zoni 51, dao
bi kandidatu radni ugovor upoznavši ga sa svim pojedinostima, uključujući i
sve oštre kazne koje bi mu sledovale u slučaju kršenja bilo kojih pravila, a
pogotovo onih koji su se odnosili na poverljivost.
Kao da pretnje dvadesetogodišnjom robijom u Livenvortu* nisu bile
dovoljno strašne, već bi nove radnike, jednom kada bi upali unutra, sačekale i
zastrašujuće glasine o tome kako su oni dugačkog jezika mogli da ostanu bez
njega u rukama tajanstvenih vladinih uhoda koje su ih pratile poput senki.
„Dobro, a možete li mi sada reći o kakvom se poslu zapravo radi?" glasilo bi
uobičajeno pitanje koje je postavljano mornaričkom pravniku. „Ni za živu
glavu", začuo bi se odgovor.
Jer, nakon što bi kandidat u potpunosti razumeo i verbalno prihvatio ugovor,
bilo je neophodno i dodatno sigurnosno ovlašćenje kroz specijalni program o
uvidu u informacije, takozvani SAP-NTS 51, koji se do- bijao još teže od SCIja.
Tek kada bi prešao i poslednju prepreku, dobio SAP i kada bi ugovor stupio
na snagu, novajliju bi avionom odveli u bazu u Grum Lejku, pa bi mu otkrili
zaprepašćujuću istinu o samoj operaciji, što bi obično činio šef kadrovske
službe, neki bezizražajni kontraadmiral koji je sedeo za svojim stolom usred
pustinje kao riba na suvom žaleći što nije dobio po sto dolara svaki put kada bi
čuo: „Uuu... jebote, nisam očekivao tako nešto!"
Mark je odahnuo kada je prošao kroz skener bez uključivanja alarma, dok je
kontrolorima i Malkomu Frejzeru bilo sasvim svejedno. Lift broj jedan je čekao
u prizemlju. Kada je u njega ušlo prvih desetak ljudi, vrata su se zatvorila i on
se spustio šest spratova kroz mnogobrojne slojeve čvrstog betona i čelika, sve
*U gradu Livenvort se nalazi jedan od zatvora američke vojske.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

14 Re: Glenn Cooper - Biblioteka mrtvih taj Ned Mar 10, 2013 2:40 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
dok nije usporio zaustavivši se pred laboratorijom za početna istraživanja.
Glavna podzemna prostorija se nalazila još dvadesetak metara niže sa precizno
kontrolisanom temperaturom i vlažnošću vazduha. Obnovom tog bunkera u
drugoj polovini 1980. od nekoliko milijardi dolara, dodati su prigušivači
potresa u slučaju nuklearnog napada, tehnologija kupljena od Japanaca, koji
behu najveći stručnjaci za ublažavanje zemljotresa.
Mali je broj zaposlenih uopšte imao povoda da poseti bunker. Međutim, u
Zoni 51 se negovala određena tradicija. Kada bi neko prvi dan došao na posao,
generalni direktor bi odveo novajliju dole liftom, u koji su mogli da uđu samo
oni sa posebnim ovlašćenjem, da vidi bunker - biblioteku.
Kontrolori sa ličnim naoružanjem su uvek stajali sa obe strane čeličnih vrata
trudeći se da izgledaju što opasnije. Potom bi ukucali šifre i debela vrata bi se
širom otvorila. Onda bi novajliju poveli u ogromnu, blago osvetljenu
prostoriju, mesto koje beše tiho i turobno poput neke katedrale i on bi zinuo od
čuda pred prizorom koji se pružao ispred njega.
Danas je samo još jedan drugi član Markove grupe za bezbedonosne
algoritme bio sa njim u liftu, jedan sredovečni matematičar sa vrlo neočekivanim
imenom - Elvis Brando (nije bio u srodstvu ni sa jednim, ni sa
drugim). „Kako život danas, Mark?" pitao ga je.
„Dosta dobro", odgovori mu Mark osetivši snažan napad mučnine.
Podzemni kompleks beše okupan jakom neonskom svetlošću. I najmanji
šum bi odjeknuo među svim tim golim podovima i zidovima plave boje kao na
odeljenjima za nervne bolesnike. Uz još nekoliko drugih, Markova kancelarija
se nalazila u okviru velike središnje prostorije koja je imala dvostruku ulogu
sale za sastanke i radnog prostora za niže tehničare. Njegova kancelarija bila je
skučena i natrpana, a u poređenju sa onim prozračnim gnezdom na njegovom
prethodnom poslu u privatnoj kompaniji u Kaliforniji sa kog se pružao savršen
pogled na ukrasne travnjake i bazenčiće sa blistavom vodom, više je ličila na
ostavu. Ali tu su pod zemljom imali manjak prostora i on je imao sreće što nije
Glen Kuper
156
morao da deli svoju kancelariju ni sa kim drugim. Njegov sto i kredenac behu
od jeftinog furnira, ali mu je stolica bila skupa, ergonomska, jedini luksuz
namenjen zaposlenima na kojem u laboratoriji nisu štedeli. U zoni 51 ljudi su
ipak provodili mnogo vremena grejući stolicu.
Mark je uključio svoj računar, pa se nakačio na mrežu pomoću lozinke,
dvostrukog otiska prstiju i skenera mrežnjače. Veseli simbol ministarstva
mornarice pojavio se na ekranu umesto dobrodošlice. Bacio je pogled po
zajedničkoj prostoriji. Elvis se već nadvio nad radnim stolom u svom odeljku
koji se nalazio dijagonalno od njegovog. Još niko iz njihovog odeljenja nije
završio sa kontrolom na ulazu, a najhitnije od svega beše to da je direktorka
njihovog odseka, Rebeka Rozenberg, bila na odmoru.
Eto, ispostavilo se da nije trebalo toliko da brine oko preterane kontrole. I
iznad i ispod zemlje, on beše usamljenik. Kolege su ga obično ostavljale na
miru. Nije se bavio širenjem glasina, niti se upuštao u njihova šegačenja. Za
vreme ručka našao bi neko svoje mesto u ogromnoj kantini, pa bi zgrabio
časopis sa novinskog stalka. Dvanaest godina ranije, kada je tek stigao u bazu,
načinio je nekoliko neveštih pokušaja da se združi sa ostalima. Neko ga je
odmah pitao da li je bio u nekom srodstvu sa onim Šekltonom sa Antarktika, na
šta je on rekao da jeste kako bi se malo hvalio, te se još i upustio u pričanje
smešne porodične istorije u koju beše ubačen i deda-ujak iz Engleske. Jednom
od šmokljana, koji beše zaluđen bazama podataka, nije trebalo mnogo vremena
da proveri rodoslov i otkrije njegovu laž.
On je dvanaest godina dolazio na posao, obavljao svoje zadatke, i pri tom ih
je obavljao dobro. Na postdiplomskim studijama, a kasnije i u haj-tek
kompanijama u Silicijumskoj dolini, on je izgradio ugled jednog od vodećih
stručnjaka za bezbednost baza podataka u zemlji postavši pravi autoritet kada je
u pitanju bila zaštita servera od neovlašćenih upada. To upravo i beše razlog
zašto su ga toliko ubeđivali da dođe u Grum Lejk. Iako je isprva oklevao, na
kraju ga je primamila činjenica da će raditi nešto tajnovito i krajnje značajno,
Biblioteka mrtvih
157
što beše potpuna suprotnost od njegovog dosadnog i predvidivog života bez
stalnog doma.
U Zoni 51 Mark je sastavio epohalne šifre kako bi zaštitio njihove sisteme od
crva i ostalih oblika upada, osmislio je algoritmove koje bi i u industriji i u
državnoj upravi svi naširoko prihvatili i postavili kao svoje zlatne standarde - da
je samo bio u mogućnosti da ih javno objavi. Unutar njegove radne grupe
glavna tema behu javne i privatne lozinke u sigurnosnim sistemima, posebni
SSL kriptografski protokoli za zaštitu ličnih dokumenata, Kerberosove
sigurnosne oznake i sistemi za detekciju upada. Njegovo zaduženje bilo je da
stalno nadzire servere i motri na pokušaje neovlašćenih upada i iz samog
kompleksa, ali i na one izvan njega - pre svega na upade hakera iz spoljnog
sveta.
Pored toga, kontrolori su njegovoj radnoj grupi davali spiskove za karantin,
po jedan za svakog zaposlenog, na kojima su se nalazila imena članova
porodice, prijatelja, komšija, kolega, njihovih bračnih partnera i slično, svih
ljudi iz njihovog ličnog okruženja koji nisu smeli biti ubacivani u ovaj sistem.
Jedan od Markovih algoritama je delovao poput lepka za muve pronalazeći
zaposlene koji bi pokušavali da dopru do podataka sa spiska za karantin, a ako
bi takvi bili uhvaćeni na delu to bi im obično donosilo vrlo neprijatne posledice.
U celoj Zoni se još pamtio slučaj jednog analitičara iz druge polovine
sedamdesetih koji je pokušao da potraži svoju verenicu u sistemu i koji, jadan,
navodno, još i dan-danas čami u državnom zatvoru.
Marka je najednom stegao oštar grč u crevima. Stisnuo je zube, pa je
užurbanim korakom pojurio iz svoje kancelarije niz hodnik pravo do najbližeg
muškog toaleta. Nedugo nakon toga, kada se vratio za svoj sto osetivši
olakšanje, u levoj ruci je nešto čvrsto držao. Kada se uverio da ga niko ne
posmatra, otvorio je prste spustivši jedan komadić sive plastike, u obliku pet
centimetara dugog metka, pravo u gornju fioku svoga stola.
Glen Kuper
158
Vrativši se u zajedničku prostoriju, Mark je poput nevidljivog čoveka prošao
između ljudi koji su ispunili sobu glasno čavrljajući o svojim planovima za
vikend. U ostavi u kojoj su držali zalihe pronašao je lemilicu, pa se opušteno
vratio sa njom u svoju kancelariju, tiho zatvorivši vrata za sobom.
S obzirom na to da Rozenbergova nije bila tamo, izgledi da bi ga neko
mogao iznenaditi behu ravni nuli, pa je nastavio dalje. U donjoj fioci svog stola
držao je računarske kablove stegnute gumicom. Odabrao je jedan sa USB
utičnicom, pa je koristeći se malim kleštima, nežno odlomio jedan od njegovih
metalnih konektora. Sve je bilo spremno za sivi metak.
Svega minut kasnije, posao beše završen. Uspešno je zalemio metalni
konektor na metak, čime je napravio improvizovanu potpuno upotrebljivu flešmemoriju
od četiri gigabajta, sposobnu da primi tri miliona stranica podataka,
spravicu koja beše opasnija po bezbednost Zone 51 nego da je unutra
prošvercovao automatsko oružje.
Mark je vratio fleš-memoriju u svoj radni sto, pa je proveo ostatak
prepodneva pišući kodove. Prethodno je tog jutra, tokom kratke vožnje do
aerodroma u Las Vegasu, sve osmislio u glavi, pa se zbog njegove brzine
tastatura sada skoro dimila pod njegovim prstima. Beše to kamu- flažni
program, napravljen tako da prikrije namerni pad njegovog neprobojnog
sistema za detektovanje uljeza. Do ručka je već bio gotov.
Kada su se pred ručak zajednička prostorija i okolne kancelarije ispraznile,
on je obavio svoj potez aktiviranjem novog seta šifri. Set je savršeno
funkcionisao, kao što je i znao da hoće, stoprocentno otporan na kontrole, a
kada je bio potpuno uveren da ga niko neće primetiti, priključio se u glavnu
bazu podataka Sjedinjenih Američkih Država.
Potom je ukucao ime - Kamačo, Luis, D.ROĐ. 12/1/1977 - pa je zadržao dah.
Ekran blesnu pred njim. Bez i malo muke.
Naravno, to mu ne beše jedina zamisao. Drugi po redu, zaključio je, treba da
bude Luisov dečko, Džon. Ispravno je pretpostavio da mu neće biti teško da ga
Biblioteka mrtvih
159
pronađe. Pod okriljem svog kamuflažnog programa, otvorio je NTS 51 portal
prema posebnoj bazi podataka koja je objedinjavala korisničke račune svih
telekomunikacionih kompanija u Sjedinjenim Američkim Državama.
Kada je ukucao ime Džon i adresu Avenija Miniford 189, Siti Ajlend,
Njujork, odmah se pojavilo puno ime - Džon Vilijem Peperdajn - i njegov broj
socijalnog osiguranja. Kucnuvši nekoliko puta po tastaturi dobio je i datum
njegovog rođenja. Prosto kd pasulj, pomislio je. Naoružan podacima, ponovo je
ušao u glavnu bazu podataka Sjedinjenih Američkih Država pritisnuvši ikonicu
za pretragu.
Zinuo je od čuda ne mogavši da poveruje u svoju sreću. Rezultati behu
izvanredni. Ma ne, behu savršeni!
Imao je za šta da se uhvati.
Dobro, Mark, mrdaj sad, pomisli u sebi. Uspeo si da uđeš, a sad se gubi
odatle glavom bez obzira! Ljudi iz njegovog odeljenja će se uskoro vratiti sa
ručka, a on je želeo da prekine sa ovim njegovim hodom po žici. Pažljivo je
ugurao svoju sveže zalemljenu fleš-memoriju u USB utičnicu na računaru.
Trebalo mu je samo nekoliko sekundi da na svoj fleš-uređaj skine američku
bazu podataka vezanih za budućnost. Kada je s tim završio, vrlo vešto je prikrio
tragove, skinuvši svoj kamuflažni program iz sistema, istovremeno ponovo
pokrenuvši stari sistem za detektovanje uljeza. Završio je celu operaciju
odlomivši metalni konektor sa svog sivog metka, pa ga je onda zalemio nazad
na USB kabl. Kada je sve delove vratio u svoj sto, otvorio je vrata kancelarije,
te je najopuštenije što je mogao odšetao do ostave sa zalihama kako bi vratio
lemilicu.
Kada je okrenuo glavu od police u ostavi, Elvis Brando, onaj zdepasti,
nametljivi čovek, zakrčio mu je put namestivši se toliko blizu da je Mark mogao
da nanjuši ljute papričice u njegovom dahu.
„Preskočio si ručak?" žacnu ga Elvis.
„Zeza me nešto stomak", reče Mark.
Glen Kuper
160
„Možda bi trebalo da odeš do ambulante. Znojiš se kao prase."
Mark je opipao vlažno čelo primetivši da mu je i kombinezon bio mokar
ispod pazuha. „Ma, sve je u redu."
Pola sata pre kraja radnog vremena, Mark je još jednom posetio muški toalet,
pronašavši praznu kabinu. Izvukao je dva predmeta iz svoga kombinezona -
fleš-uređaj u obliku metka i zgužvani kondom. Gurnuo je plastični metak u
kondom, te je svukao kombinezon sa sebe. Potom je stisnuo zube, pa je zabio tu
najveću tajnu na planeti pravo u svoju zadnjicu.
Te večeri je sedeo na svom kauču izgubivši osećaj za vreme dok mu je laptop
pržio prepone i peckao oči. Pregledao je ukradenu bazu podataka mešajući ih
poput špila karata, pa je obavljao provere i svojeručno sastavljao spiskove koje
je prelazio iznova i iznova, sve dok na kraju nije bio zadovoljan.
Radio je bez ikakvog straha da će biti uhvaćen, jer čak i da je bio uključen na
Internet, njegov računar je imao zaštitu protiv uljeza koju kontrolori ne bi mogli
probiti. Ruke i prsti mu behu jedini delovi tela u pokretu, ali kada je završio
gotovo da je ostao bez daha od iscrpljenosti. Sav je živnuo zbog tog svog
odvažnog poduhvata - bilo mu je žao što ne može nikome da se pohvali o svojoj
drskoj mudrosti. Kada je bio mali, obično bi otrčao do roditelja da im se
pohvali kad god bi dobio neku dobru ocenu ili kada bi rešio neki matematički
problem. Majka mu je umrla od raka. Otac mu se ponovo oženio nekom
neprijatnom ženom i bio je gorko razočaran njegovim napuštanjem dobre firme
radi državne službe. Jedva da su i pričali. A ovo i onako nije bilo nešto što biste
bilo kome mogli reći.
Najednom mu je nešto palo na pamet i on se zakikota od radosti.
Zašto da ne?
Ko bi to otkrio?
Isključio je bazu podataka, zaključao je zaštitnom lozinkom, pa je onda
otvorio dokument sa svojim prvim scenarijem, onom pričom u stilu Torntona
Vajldera, odom sudbini koju je onaj mali holivudski ljigavac žestoko popljuvao.
Prošao je kroz scenario počevši sa unošenjem izmena, a svaki put kada bi
pritisnuo Pronađi i zameni oduševljeno bi ciknuo poput nekog malog nestaška
koji taji neki bezobrazluk.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

15 Re: Glenn Cooper - Biblioteka mrtvih taj Ned Mar 10, 2013 2:40 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
17. SEPTEMBRA 782.
VEKTIS, BRITANIJA
Stiglo je vreme žetve, Josifovo možda i najdraže doba, kada dani behu prijatno
topli, noći sveže i ugodne, a vazduh ispunjen zemljanim mirisom tek pokošenog
žita i ječma i mirisom svežih jabuka. Zahvalio se gospodu na obilnim prinosima
sa njiva koje okruživaše opatijske bedeme. Braća će sada moći da popune
ispražnjene zalihe u ambarima i da napune svoju hrastovu burad svežom
alovinom. Mada se gnušao proždrljivosti, smetala su mu smanjena sledovanja
piva do čega je neizbežno uvek dolazilo sredinom leta.
Pretvaranje crkve iz drvene u kamenu beše završeno pre tri godine. Kockasti
šiljasti zvonik uzdizao se dovoljno visoko da bi ga barke i lađe mogle koristiti
kao orijentir. Kockasti deo građevine oko oltara u istočnom krilu imao je
trouglaste prozore koji su osvetljavali svetilište na predivan način tokom
dnevnih bogosluženja. Brodski deo beše dovoljno dugačak ne samo za sadašnje
članove zajednice, već će manastir u budućnosti biti u stanju da primi mnogo
veći broj sluga Hristovih. Josif je često molio za oprost i činio pokoru zbog
Glen Kuper
162
ponosa koji je narastao u njegovim grudima zahvaljujući ulozi koju je imao u
čitavoj toj izgradnji. Istina je da je njegovo poznavanje ovog sveta bilo
ograničeno, ali je zamišljao kako je ova njihova crkva u Vektisu bila među
najslavnijim katedralama vaskolikog hrišćanstva.
Zidari su u poslednje vreme naporno radili na završetku nove zgrade
crkvenog sabora. Josif i Osvin su odlučili da sledeća na popisu radova bude
pisarnica, te da bi njena struktura morala biti pozamašno proširena. Biblije i
pravilnici koje su proizvodili, kao i ilustrovane Poslanice svetog Petra ispisane
mastilom zlatne boje, behu veoma cenjene, a Josif je čak i načuo da su primerci
njihovih radova dospeli i preko mnogih mora sve do Irske, Italije i Franačke.
Bila je sredina prepodneva, bližili su se već trećem bogosluženju, a on je iz
kupatila krenuo ka trpezariji po parče crnog hleba, komadić pečene ovčetine,
malo soli i ibrik alovine. Stomak mu je krčao očekujući obrok, pošto im je
Osvin nametnuo dijetu od samo jednog obroka dnevno kako bi duhovno ojačao
svoje vernike tako što će oslabiti njihove telesne žudnje. Nakon dugačkog
perioda meditacije i ličnog posta koji je taj krhki opat jedva sebi smeo i
dopustiti, Osvin je podelio svoje otkrovenje sa celom svojom zajednicom koja
se pokorno okupila u zgradi crkvenog sabora. „Moramo postiti svakog dana isto
kao što i jesti moramo svakoga dana", objavio im je. „Moramo mnogo
skromnije i štedljivije udovoljavati svojim telima."
I tako su svi smršali.
Josif začu kako mu neko doziva ime. Gutlak, grubi rmpajlija koji je bio
vojnik pre nego što je došao u manastir, dotrča do njega šljapkajući sandalama
po stazici.
„Igumane", reče. „Kamenorezac Ubert je na kapiji. Želi smesta sa vama
govoriti."
„Baš krenuh u trpezariju na večeru", usprotivio se Josif. „Zar ne misliš da bi
mogao da sačeka?"
„Kazao mi je da je hitno", reče Gutlak te žurno nastavi dalje.
Biblioteka mrtvih
163
,,A gde si ti to krenuo?" doviknu mu Josif.
,,U trpezariju, igumane. Na ručak."
Ubert je bio u dvorištu blizu ulaza u hospicijum, gostinjsku kuću za posetioce
i putnike, nisku brvnaru sa redovima prostih ležajeva. Stajao je kao ukopan u
mestu ne mičući se. Josif je izdaleka pomislio da je sam, ali kada se približio
primetio je dete iza tog radnika, dve nožice koje su se nazirale iza njegovih
nogu ogromnih poput balvana.
„Kako ti mogu biti od pomoći, Uberte?" zapita ga Josif.
„Doveo sam dete."
Josif ga nije razumeo.
Ubert posegnu rukom iza sebe izvukavši dečaka napred. Bio je to bosonogi,
žgoljavi dečko, tanušan kao prut sa jarkom, riđom kosom. Bluzica mu beše
prljava i poderana otkrivajući čitav niz ispupčenih rebara i pileće grudi.
Pantalone mu behu predugačke, nasleđene, pa još nije dovoljno izrastao za njih.
Njegova nežna koža beše bela poput pergamenta, upiljene oči zelene poput
dragog kamenja, a njegovo prefinjeno lice nepomično poput kamenih gromada
njegovog oca. Snažno je stiskao bledoružičaste usne, zbog čega mu se i brada
sva stegla i skupila.
Josif je slušao o tom dečku, ali ga nikada svojim očima nije video. Beše to
vrlo uznemirujući prizor. Bilo je nečega ledenog i jurodivog u njemu, neki
osećaj mu je govorio da njegov kratki surovi život nije bio blagoslovljen
toplinom božjom. Svoje ime, Oktavije Osmi, dobio je od Uberta one noći kada
se rodio. Suprotno od njegovog blizanca, one spodobe za koju je i bolje što su
je uništili, njegov je život trebalo da bude blažen i jednostavan, zar ne? Na
kraju krajeva, osmi sin sedmoga sina je samo još jedan običan sin čak iako se
rodi sedmoga dana sedmoga meseca 777. leta nakon rođenja Gospodnjeg.
Ubert se molio da bude snažan i radan, kamenorezac poput oca mu i braće.
„Zašto si ga doveo?" upitao ga je Josif.
„Hoću da ga uzmete."
Glen Kuper
164
„Zašto bih ja uzeo tvoga sina?"
„Ne mogu ga više držati kod mene."
„Ali, ti imaš kćeri da ga čuvaju. Imaš hrane na trpezi."
„Potreban mu je Hrist. Hrist je ovde."
„Ali Hrist je svuda."
„Ovde ponajviše, igumane."
Dečak se spustio na kolena zabivši koščati prstić u blato. Počeo je da ga
okreće ukrug urezujući šaru u zemlji, ali se njegov otac sagnuo trgnuvši ga za
kosu kako bi ga podigao. Dečko se trgao, ali nije ni pisnuo, iako ga je otac
grubo povukao.
„Detetu je potreban Hrist", njegov otac beše uporan. „Želim da se posveti
verskom životu."
Josif je načuo priče da je dečak bio čudan, mutav, izgubljen u nekom svom
svetu, potpuno nezainteresovan za svoju braću, sestre i ostalu seosku decu.
Imao je dojilju, mada je slabo jeo, a čak je i sada sa pet godina jeo retko i bez
uživanja. Duboko u duši Josif nije bio iznenađen onim u šta je dečko izrastao.
Na kraju krajeva, on je sopstvenim očima posmatrao čudnovati dolazak na svet
ovoga deteta.
Opatija je redovno primala i decu, mada taj običaj nije bio ohrabrivan pošto
je crpeo zalihe i odvlačio sestre od ostalih zaduženja. Seljani su bili i više nego
raspoloženi da svoju mentalno i fizički poremećenu decu ostavljaju pred
njihovom kapijom. Da se sestra Magdalena pitala, sve bi ih oterali, ali je Josif
bio osetljiv na najnezaštićenija božja stvorenja. No, ovo ga je ipak činilo
uznemirenim. „Umeš li da pričaš, dečače?" upitao ga je.
Oktavije ga je ignorisao gledajući pravo u zemlju, u one šare koje je nacrtao.
„Ne zna da priča", reče Ubert.
Josif mu je nežno dotakao bradu podigavši mu lice: „Jesi li gladan?" Dečak
je i dalje lutao pogledom. „Znaš li za Hrista, spasitelja svoga?"
Biblioteka mrtvih
165
Josif nije uspeo da zapazi ni najmanji trzaj umesto odgovora. Okta- vijevo
bledo lice beše tabula rasa, prazna ploča bez natpisa. „Hoćete li ga primiti,
igumane?" zamolio ga je čovek. Josif je pustio dečakovu bradu i mali pade na
tlo nastavivši da pravi šare u zemlji prljavim prstićem.
Ubertu krenuše suze niz otvrdlo lice: „Tako vam boga, preklinjem vas.
Sestra Magdalena beše kruta žena za koju se niko nije sećao da se ikada
nasmešila, čak ni kada bi svirala na svom psalteru proizvodeći nebesku muziku.
Zašla je u petu deceniju života, od čega je polovinu provela unutar opatijskih
zidina. Ispod njenog vela krile su se sede pletenice, a ispod njene odore čvrsto
devičansko telo neprobojno poput orahove ljuske. Nije da nije imala svoje
ambicije, s obzirom na to da je bila svesna da u redu svetog Benedikta i žena
može da se uspe do položaja opatice, ako biskup tako poželi. Kao sestra sa
najvišim položajem u Vektisu ta opcija nije bila nemoguća, ali Ecije, biskup od
Dorčestera, jedva da je i obraćao pažnju na nju kada ih je posećivao za Uskrs i
Božić. Ona beše uverena da njena lična razmišljanja o tome kako bi ona bolje
upravljala opatijom nisu bila taština, već prosto njena želja da njihov manastir
načini čistijim i delotvornijim.
Često je odlazila kod Osvina kada bi posumnjala na preterano trošenje,
razbacivanje ili čak i polno opštenje u manastiru, a on bi je pažljivo saslušao
uzdišući u pola daha, pa bi kasnije porazgovarao na tu temu sa Josifom. Osvin
je bio u potpunosti sputan obolelom kičmom, te ga je bol stalno pratio. Pritužbe
sestre Magdalene na opijanje alovinom ili na pohotne poglede koje je navodno
primetila kod svojih još netaknutih štićenica, samo su još više pogoršavale
njegove tegobe. On je računao na Josifa da se pobrine za takve ovozemaljske
stvari kako bi se on mogao usredsrediti na služenje i odavanje časti bogu
ponovnom izgradnjom opatije za svoga života.
Magdalena beše poznata po tome što nije volela decu. Nečiste okolnosti
njihovog začeća mnogo su je mučile, a i inače ih je smatrala i suviše zahtevnim.
Glen Kuper
166
Prezirala je Josifa što im je pružio utočište u Vektisu, pogotovo onoj jako maloj
i onemoćaloj deci. Brinula se o devetoro dece ispod deset godina, a smatrala je
da većina njih ne zavređuju da budu zadržani. Terala je sestre da im daju
mnogo posla, da donose vodu i drva, da peru tanjire i posude, da pune dušeke
svežom slamom kako bi se izborili sa vaškama. Kada porastu, onda bi imala
vremena i za veronauku, ali sve dok im umovi nisu bili obuzdani mukotrpnim
radom ona je smatrala da su dobra jedino za dirinčenje. Oktavije, Josifova
najnovija greška, umeo je u potpunosti da je razgnevi. Bio je nesposoban da
ispuni i najprostije naredbe. Odbijao je da isprazni nokšir ili da ubaci cepanicu
u kuhinjski oganj. Nije odlazio u krevet sve dok ga ne bi odvukli, niti bi ustajao
sa ostalom decom dok ga ne bi izvukli sa njegove slamarice. Ostala deca su mu
se podsmevala rugajući mu se ružnim imenima. Magdalena je ispočetka bila
uverena da je tvrdoglav, pa ga je tukla prutom, ali s vremenom se i sama
umorila od telesnog kažnjavanja pošto ono nije davalo nikakvog efekta, jer nije
proizvodilo kod njega čak ni plač ili cviljenje koji bi nju zadovoljili. A kada bi
završila, dečak bi svaki put izvukao prut sa gomile drva za potpalu iskoristivši
ga za crtanje svojih šara po zemljanom podu njihove kuhinje.
A sada, kada jesen samo što nije prešla u zimu, ona je u potpunosti
zanemarila dečaka, prepustivši mu da radi šta hoće. Na svu sreću, jeo je poput
ptičice, pa samim tim nije trošio mnogo od njihovih zaliha.
Jednog hladnog decembarskog jutra, Josif je baš izašao iz pisarnice krenuvši na
misu. Prva snežna oluja te zime je protutnjala ostrvom tokom noći, ostavivši za
sobom snežni pokrivač koji se toliko presijavao na suncu da su ga pekle oči.
Protrljao je ruke kako bi ih ugrejao, te krenu hitro stazicom pošto su mu prsti na
nogama već skoro utrnuli od studeni.
Oktavije je čučao pokraj stazice, bosonog, u tananoj odeći. Josif ga je često
viđao po opatijskom dvorištu. Obično bi zastao da ga takne po ramenu i da se
onako u hodu pomoli da bolest, koja god da ga je spopala, bude izlečena, a onda
Biblioteka mrtvih
167
bi brzo otišao dalje svojim poslom. Međutim, danas se uplašio da bi se dečko
mogao smrznuti, ako se niko ne pobrine oko njega. Osvrnuo se oko sebe tražeći
neku od sestara, ali nije bilo nijedne na vidiku.
„Oktavije!" viknu Josif. „Idi unutra! Ne smeš izlaziti na sneg bez obuće!"
Dečko je imao štap u ruci kojim je, kao po običaju, crtao šare, ali se ovog
puta na tom bezizražajnom krhkom licu primetio dašak uzbuđenja. Snežne
padavine su stvorile široku i čistu površinu po kojoj je mogao da grebucka
svojim prutom.
Josif se nagnuo nad njim da ga podigne, ali se onda najednom zaustavio
ostavši bez daha.
Ne, ovo nije moguće!
Josif je zaklonio oči od jakog odsjaja, ali je to samo potvrdilo njegovo
prvobitno strahovanje.
Odjurio je nazad u pisarnicu, pa se nekoliko trenutaka kasnije vratio nazad sa
Pavlom, kojeg je gotovo sumanuto dovukao za rukav i pored protivljenja tog
mršavog sveštenika.
„Šta je bilo, Josife?" vikao je Pavle. „Zašto nećeš da mi kažeš o čemu je
reč?"
„Pogledaj!" odgovori mu Josif. „Kaži mi šta vidiš."
Oktavije je nastavio da povlači svoj štap po snegu. Dva čoveka se nadviše
nad njim, proučavajući ono što je urezao.
„Ma, ovo je nemoguće!" vrisnu Pavle.
„Ali jeste, vidiš da jeste", uzvrati mu Josif.
U snegu su stajala slova, da, da, to očigledno behu slova:
S-I-G-B-E-R- T-O-D- T-I-Z
„Sigbert od Tiz?"
„Nije još završio", reče Josif uzbuđeno. „Gledaj: Sigbert od Tizberija."
Glen Kuper
168
„Ali otkud ovaj dečko zna da piše?" zapita Pavle. Taj monah beše beo poput
snega, i suviše preplašen da bi zadrhtao na hladnoći.
„Ne znam", reče Josif. „Niko u njegovom selu ne zna ni da čita ni da piše.
Sestre ga sasvim sigurno nisu podučavale. Istini za volju, smatraju ga
maloumnim."
Dečko je nastavio da piše svojim štapom:
18 12 782 Natus
Pavle se prekrstio. „Gospode bože! Ta, on i brojeve piše! Osamnaesti dan
dvanaestoga meseca, 782. Pa, to je danas!"
„Natus", prošaputa Josif. „Rođenje."
Pavle je nogama izgazio zapis u snegu izbrisavši brojeve i slova. ,,Dovedi
ga!"
Sačekali su da monasi napuste pisarnicu i da odu na misu, pre nego što su
poseli dečaka za jedan od prepisivačkih stolova. Pavle je stavio list pergamenta
ispred njega, pruživši mu pero.
Oktavije je odmah krenuo da pomera pero po pergamentu i činilo se da mu
uopšte ne smeta što nije ostavljao nikakav trag.
„Ne!" viknu Pavle. „Čekaj! Gledaj mene." Umočio je pero u keramičku
posudicu sa mastilom, pa mu ga dade nazad. Dečak je nastavio da škraba, ali su
ovog puta njegovi napori bili vidljivi. Činilo se da je zapazio tanka crna slova
koja je obrazovao, te se iz njegovog grla začu neki duboki glas. Beše to prvi put
da se na bilo kakav način oglasio.
Sedrik od Jorka 18 12 782 Mors
„Opet datum, današnji", promrmlja Pavle. „Ali ovog puta je napisao Mors.
Smrt."
„Ovo je sigurno kakva magija", zavapi Josif odstupivši, te nalete zadnjicom
na drugi sto iza sebe.
Biblioteka mrtvih
169
Mastilo se istrošilo, te Pavle uze dečka za ruku pokazavši mu kako da sam
umoči pero u mastionicu. Bez bilo kakvog izraza na licu, Oktavije poče ponovo
da piše, ali je ovoga puta započeo sa nekom koještarijom.
18 12 782 Natus
Dva čoveka zbunjeno odmahnuše glavama. Pavle reče: „Ovo nisu normalna
slova, ali evo ponovo datuma."
Josif se najednom pribra shvativši da će zakasniti na misu, što beše neoprostivi
greh. „Sakrij te pergamente i mastilo i ostavi dečka u ćošku. Hajdemo,
Pavle, brzo do svetilišta. Pomolićemo se bogu da nam pomogne da shvatimo
ono što upravo videsmo i molićemo ga da nas očisti od zla."
Te noći, Josif i Pavle se sastadoše u prohladnoj pivari, pa zapališe jednu
debelu sveću u tami. Josif je osetio potrebu za malo alovine kako bi umirio
živce i smirio stomak, a Pavle je bio raspoložen da u tome udovolji svom
starom drugu. Privukli su dve hoklice jednu blizu druge, te sedoše gotovo se
sudarivši kolenima.
Josif je smatrao sebe jednostavnim čovekom koji se jedino razumeo u ljubav
prema bogu i prema pravilima svetog Benedikta iz Nursije koje su svi
sveštenici u službi božjoj morali da poštuju. Međutim, on je znao da je Pavle
bio čovek britkoga uma i iskusni učenjak koji je pročitao mnogobrojne zapise o
nebesima i zemlji. Ako je bilo ko mogao da objasni ono što su ranije toga dana
videli, to je onda bio Pavle.
Ali Pavle nije bio voljan da mu ponudi neko objašnjenje. Umesto toga je
predložio jedan poduhvat, i dva čoveka se dadoše u razmišljanje kako bi ga
najbolje mogli sprovesti. Složili su se da sve što su saznali o dečaku drže u
tajnosti, jer šta bi to dobro dobili ako bi uznemirili zajednicu pre nego što bi
Pavle uspeo da rastumači istinu?
Glen Kuper
170
Kada je Josif iskapio svoju alovinu, Pavle uze sveću. Pre nego što će je
ugasiti, rekao je Josifu nešto što mu je bilo na umu.
„Znaš", reče, „ne može se poreći da je u slučaju blizanaca, sedmi sin kojeg
neka žena rodi, samim time, sedmi sin od Boga začet."
Ubert je jahao po zabačenom kraju Veseksa na misiji koju mu je nametnuo
iguman Josif. Iako sebe nije smatrao dovoljno dobrim za takav jedan zadatak,
kako Josif beše taj koji mu ga je poverio, on ga nije mogao odbiti. Teška,
znojava životinja ispod njegovih nogu grejala mu je telo tog studenog dana
usred decembra. Nije bio baš vičan jahanju. Kamenoresci behu naviknuti na
lagane brzine volujske zaprege. Čvrsto je zgrabio uzda, te je pritisnuo kolena o
stomak svoga ata, pridržavajući se najbolje što je umeo. Taj konj beše jedna
zdrava životinja koju je manastir držao u svojim štalama na kopnu, baš za
ovakve slučajeve. Skeledžija je prevezao Uberta sa šljunkovite plaže u Vektisu
do obala Veseksa. Josif mu je zapovedio da požuri i da se vrati za dva dana, što
je značilo da je morao da potera svoga konja u galop.
Kako se dan otegao nebo je poprimilo sivu boju poput kamena, nijansu sličnu
kamenitim hridima na obali. Jahao je ravnomernim korakom kroz mrazom
prekrivena ugarena polja, obilazeći niske kamene zidove i seoca nalik
njegovom. Povremeno bi prošao pokraj nekog od snuždenih seljaka koji su
krenuli nekud peške ili su jahali na svojim uspavanim mazgama. Ubert se pazio
lopova, ali, istini za volju, jedino vredno što je imao kod sebe beše sam konj i
nekoliko sitnih kovanica što mu je Josif dao da mu se nađe za put.
Stigao je u Tizberi taman pred zalazak sunca. Beše to napredni gradić sa
nekoliko velikih drvenih kuća i čitavim nizom zgodnih kolibica sa obe strane
širokog sokaka. Na središnjoj gradskoj poljani turobno vreme je nateralo ovce
da se šćućure jedna uz drugu. Projahao je pokraj male drvene crkve, koja je
stajala usamljena na ivici poljane sva ledena i mračna. Pokraj nje beše jedno
malo groblje na kojem su se videli tragovi sveže iskopanog groba. Brzo se
Biblioteka mrtvih
171
prekrstio. Vazduh beše ispunjen dimom sa ognjišta, a Ubertovu pažnju sa te
humke odmah odvukoše primamljivi mirisi pečenog mesa i vrele masti koji su
dopirali sa svih strana.
To baš beše pijačni dan, pa je na tezgama na trgu još bilo kola i robe koje
nisu uklonili jer su njihovi vlasnici otišli u krčmu da se uz piće malo kockaju.
Ubert je sjahao pred ulazom u krčmu. Neki dečak ga je primetio ponudivši mu
da mu pričuva konja. Za jedan od onih novčića dečko je odveo konja davši mu
kantu zobi, pa mu je sipao vode u korito.
Čim je kročio u toplu i krcatu krčmu, sva čula mu zapahnu graja ljudskih
glasova i mirisi ustajale alovine, znojavih tela i pišaćke. Ubert stade pred
rasplamsalu zemljanu peć, pa je otkravivši malo promrzle ruke zatražio krčag
vina svojim jakim italijanskim naglaskom. Pošto to beše trgovački gradić,
stanovnici Tizberija behu naviknuti na strance, pa ga primiše sa razdraganom
radoznalošću. Jedna skupina muškaraca ga pozva za svoj sto i on se upustio u
vrlo živi razgovor o tome odakle dolazi i zbog čega je došao u njihovu varošicu.
Ubertu je trebalo manje od sat vremena da saspe tri krčaga vina niz grlo i da
sazna sve ono što je i trebalo da otkrije.
Sestra Magdalena se obično kretala po opatiji umerenim korakom, ne
presporim, jer bi to bilo traćenje vremena, ali ne ni prebrzim, jer bi to odavalo
utisak da je nešto na ovoj zemlji bilo značajnije od misli upućenih bogu.
Danas je trčala stežući nešto u ruci.
Nekoliko dana toplijeg vremena je stanjilo sneg od kog tu i tamo ostadoše
samo hrpice, a staze behu dobro ugažene, te više nisu bile klizave.
Josif i Pavle su se povukli u pisarnicu sedeći tamo sami u tišini. Raspustili su
prepisivače, kako bi mogli nasamo da se sastanu sa Ubertom koji se vratio sa
svoje misije, promrznut i iscrpljen.
Glen Kuper
172
Ubert više nije bio tamo, jer su ga u vrlo ozbiljnoj atmosferi poslali nazad u
njegovo selo uz zahvalnost i blagoslov.
Njegov izveštaj je bio jednostavan i jasan.
Osamnaestoga dana decembra, tri dana ranije, rodilo se dete u gradiću
Tizberiju u porodici Vufe štavljača i njegove žene Enfled.
Ime deteta beše Sigbert.
Mada niko od njih to nije hteo otvoreno da prizna, uopšte nisu bili iznenađeni
tim vestima. Napola su već očekivali da tako nešto i čuju pošto teško da bi bilo
moguće da se sve te neverovatne okolnosti vezane za nemog dečaka rođenog od
mrtve majke koji je bez podučavanja umeo da piše imena i datume, pokažu još
neverovatnijim.
Čim je Ubert otišao, Pavle reče Josifu: „Dečak beše sedmi sin, u to nema
sumnji. On poseduje posebne moći."
„Jesu li dobre ili zle?" zapita ga Josif drhtavim glasom.
Pavle pogleda svog druga, pa napući usta, ali ne reče ništa.
Utom je i sestra Magdalena uletela unutra bez ikakve najave.
„Brat Oto mi reče da ste tu", reče ona sva zadihana zalupivši vrata za sobom.
Josif i Pavle razmeniše zavereničke poglede. „Tu smo, sestro, tu smo", reče
Josif. „Šta vas to muči?"
„Ovo!" isturila je ruku prema njima. U pesnici je stezala uvijeni pergament.
„Jedna od sestara je pronašla ovo u dečijoj spavaonici pod slamaricom
Oktavijeve postelje. Sigurna sam da je ukrao to iz pisarnice. Možete li mi to
potvrditi?"
Josif je razvio pergament pregledavši ga zajedno sa Pavlom.
Kal ba Lakna 21 12 782 Natus
Flavius de Napoli 21 12 782 Natus
CuueoH 21 12 782 Natus
nbn' 21 12 782Mors
Biblioteka mrtvih
173
Juan de Madrid 21 12 782 Natus
Josif je bacio pogled na prvu stranicu. Bila je ispisana Oktavijevim gustim
škrabotinama.
„Ovo je na hebrejskom, prepoznajem to pismo", šapnu mu Pavle pokazujući
jedno od imena. „Ne znam odakle je ovo iznad."
„Pa?" sestra je zahtevala odgovor. „Možete li mi potvrditi da je de- čak ovo
ukrao?"
„Sedite, sestro, molim vas", uzdahnu Josif.
„Ne sedi mi se, igumane, želim da mi kažete istinu, a onda želim da oštro
kaznim tog derana."
„Ja vas molim da sednete."
Sela je preko volje na jednu od klupa koju su koristili prepisivači.
„Ovaj pergament je sasvim sigurno ukraden", otpoče Josif.
„Bezobraznik mali! Ali o čemu je reč u ovom zapisu? Deluje mi kao neki
čudnovati spisak."
„Ovaj zapis sadrži imena", reče Josif.
,,I to ne samo na jednom jeziku", dodade Pavle.
„Koja mu je svrha i zašto je i Osvin tu dodat?" zapita ih ona podozrivo.
„Osvin?" upita je Josif.
„Na drugoj strani, na drugoj strani!" reče ona.
Josif pogleda na drugi list.
Osvin iz Vektisa 21 12 782 Mors
Josif sav preblede. „Bože dragi!"
Pavle ustade okrenuvši se kako bi sakrio zbunjeni izraz na licu.
„Koji je od naše braće napisao ovo?" Magdalena je zahtevala da joj se kaže
istina.
„Nije niko od njih, sestro", reče Josif.
Glen Kuper
174
„Pa, ko je onda ovo napisao?"
„Dečko, Oktavije."
Josif nije mogao ni da izračuna koliko se puta sestra Magdalena prekrstila
dok su joj on i Pavle ispričali sve što su saznali o Oktaviju i njegovoj čudesnoj
veštini. Kada su najzad sve završili i kada više ništa nije ostalo da se ispriča,
njih troje razmeniše poglede pune napetosti.
„Ovo mora da su đavolja posla", reče Magdalena razbivši tišinu.
Pavle reče: „Postoji i drugo objašnjenje."
,,A to bi bilo šta?" upitala ga je.
„da je ovo delo božje", Pavle je pažljivo odabrao reči. „Sigurno nema
nikakve sumnje da Gospod bira kada će doneti neko dete na ovaj svet i kada će
neku dušu priviti nazad pod svoje okrilje. Bog sve zna. Zna kada ga neki obični
čovek priziva u molitvi, zna kada neki vrabac padne sa neba. Ovaj dečak se
razlikuje od svih ostalih po načinu svoga rođenja i po svom ponašanju, pa kako
mi možemo znati da on nije sredstvo Gospodnje kojim se beleže dolasci i
odlasci dece božje?"
„Ali, on bi mogao biti sedmi sin sedmoga sina!" prosikta Magdalena.
„Da, upoznati smo sa verovanjima vezanim za takvo jedno stvorenje. Ali, ko
je ikada sreo takvog čoveka? I ko je sreo nekoga ko se rodio sedmoga dana
sedmoga meseca leta sedamsto sedamdesetog? Ne možemo tek tako
pretpostavljati da njegove moći imaju zlu namenu."
„Ja, prvi, ne vidim zle posledice dečakovih moći", reče Josif optimistično.
Magdalenino držanje se promenilo iz uplašenog u besno. „Ako je ono što
velite istina, mi onda znamo da će naš dragi opat umreti baš danas. Molim se
Gospodu, da se to ne desi. Kako možete reći da tako nešto nije zlo?" Ustala je
ščepavši listove pergamenta. „Neću ništa tajiti našem opatu. On mora da čuje za
ovo, i on, samo on i niko drugi, mora da odluči o dečakovoj sudbini."
Bila je čvrsto rešena, pa ni Pavle, a ni Josif, nisu bili kadri da odvrate sestru
Magdalenu od njenih namera.
Biblioteka mrtvih
175
Njih troje priđoše Osvinu nakon poslepodnevne molitve, te ga otpratiše do
njegovih odaja u zgradi crkvenog sabora. Tamo mu, na bledoj svetlosti zimskog
poslepodneva, dok je žar u njegovom ognjištu blistao ćilibarskim plamom,
ispričaše svoju priču pokušavajući da prouče njegovo ispijeno lice koje je zbog
iskrivljene kičme bilo nagnuto prema stolu.
Saslušao ih je. Proučio je pergamente, zastavši na tren kako bi se vratio na
svoje ime. Postavio im je neka pitanja, razmislivši o njihovim odgovorima. A
onda je dao znak da je njihovo zasedanje završeno udarivši pesnicom po stolu.
„Ne vidim kako bi iz ovoga moglo izaći nešto dobro", reče. ,,U najgorem
slučaju, tu je đavo umešao prste. U najboljem slučaju, ovo bi predstavljalo vrlo
ozbiljno odvraćanje naše zajednice od verskog života. Tu smo da služimo bogu
punim srcem i svom snagom. Ovaj će nas dečak odvratiti od naše misije.
Morate ga proterati."
Magdalena je na to morala da prikrije izraz zadovoljstva na svom licu.
Josif se zakašlja da pročisti sasušeno grlo. „Njegov ga otac neće primiti
nazad. Ne postoji mesto gde bi mogao otići."
,,To se nas ne tiče", reče opat. „Oterajte ga."
„Hladno je", reče Josif molećivo, „neće preživeti noć."
„Gospod će se već postarati za njega. Gospod će odlučiti o njegovoj sudbi",
reče opat. ,,A sada me ostavite da se na miru posvetim tihovanju."
Josifu je bilo ostavljeno da obavi taj zadatak, pa je nakon zalaska sunca uhvatio
dečaka za ruku i odveo ga do glavne kapije opatije kako mu je dužnost
nalagala. Jedna dobra mlada sestra mu je navukla debele čarape na stopala
umotavši ga u dodatnu bluzicu i maleni ogrtač. Oštri vetar sa mora je snizio
temperaturu do tačke zamrzavanja.
Josif je odmandalio kapiju, te je širom otvori. Odmah ih je opalio ledeni
vetar u svom snažnom naletu. Iguman nežno gurnu dečka napred. „Moraš nas
napustiti, Oktavije. Ali nemoj se plašiti, Bog će te zaštiti."



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

16 Re: Glenn Cooper - Biblioteka mrtvih taj Ned Mar 10, 2013 2:41 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
Dečak se nije osvrtao, već se suočio sa pustom noćnom tamom onim
bezizražajnim pogledom koji ga nikada nije napuštao. Igumanu se srce slamalo
što su se poneli prema jednom božjem stvorenju na tako svirep način, svirep u
toj meri da su to dete gotovo osudili na smrt u snegu. I to ne neko obično
detence, već dete sa izuzetnim darom koji, ako Pavle beše u pravu, nije poticao
iz dubina Pakla nego iz kraljevstva nebeskog. Međutim, Josif beše pokorni
sluga koji je pre svega bio odan Bogu, čije mišljenje o svemu ovome njemu nije
bilo jasno, a potom i svome opatu, čije je mišljenje bilo jasno kao dan.
Josif zadrhta te zatvori kapiju za sobom.
Zvono se oglasilo najavljujući službu. Vernici se okupiše u svetilištu. Sestra
Magdalena je držala ljutnju uz grudi, naslađujući se pobedom nad Josifom
kojeg je prezirala zbog njegove blagosti.
Pavlove misli behu obuzete teološkim idejama o Oktaviju - o tome da li
njegove moći behu dar ili prokletstvo.
Josifu su oči bridele od slanih suza pri svakoj pomisli na krhkog dečačića
samog u ledenoj tami. Osećao je jaku grižu savesti zbog toga što se nalazio na
toplom i udobnom mestu. Ali i pored toga, bio je uveren da je Osvin bio u
pravu što se tiče jedne stvari: dečak ga zaista jeste odvraćao od njegovih
dužnosti vezanih za molitve i bogosluženja.
Čekali su da začuju otegnute korake svog opata, ali se on nikako nije
pojavljivao. Josif je primetio da se braća i sestre nervozno vrpolje na svojim
mestima, svi redom veoma svesni činjenice da je Osvin uvek stizao na vreme.
Posle nekoliko minuta Josif se sav zbunio, pa prošaputa Pavlu: „Moramo da
proverimo šta je sa opatom." Svi ih ispratiše pogledom dok su izlazili.
Šaputanja ispuniše celo svetilište, ali ih je sestra Magdalena zaustavila stavivši
prst preko usta i glasno im uputivši jedno „Pssst!"
Osvinova odaja beše hladna i mračna, a vatra zaboravljena u ognjištu gotovo
skroz ugašena. Pronašli su ga sklupčanog na njegovom krevetu, potpuno
Biblioteka mrtvih
177
obučenog u mantiju, kože hladne poput vazduha u sobi. U desnoj ruci je stiskao
pergament na kojem beše ispisano njegovo ime.
„Bože blagi!" viknu Josif.
„Proročanstvo..." promrmlja Pavle te pade na kolena.
Dva čoveka brzo izgovoriše molitve nad Osvinovim telom, pa se podigoše.
„Moramo obavestiti biskupa", reče Pavle.
Josif klimnu: „Poslaću glasnika u Dorčester sutra ujutru."
„Dok biskup ne kaže drugačije, ti moraš da vodiš našu opatiju, druže moj."
Josif se prekrsti, zarivši prst duboko u grudi dok je to činio. „Idi reci sestri
Magdaleni i zamoli je da otpočne večernju. Ja ću odmah doći, ali prvo nešto
moram da uradim."
Josif potrča kroz tamu pravo ka opatijskoj kapiji, skroz se zadihavši od
napora. Odgurnuo je vrata, a ona zaškripaše na šarkama.
Dečaka nije bilo.
Potrčao je niz puteljak, očajnički ga dozivajući po imenu.
Ugledao je neku malenu figuru pokraj puta.
Oktavije nije daleko otišao. Nemo je sedeo usred ledene noći drhteći na ivici
jedne njive. Josif ga je nežno podigao u naručje, pa ga odnese nazad ka kapiji.
„Možeš da ostaneš, dečače", reče. „Bog želi da ostaneš."
Glen Kuper
178
25. JUNA 2009.
LAS VEGAS
Vil je počeo sa flertovanjem još dok su bili na zemlji, i još beše uporan čak i na
deset hiljada metara nadmorske visine. Stjuardesa beše njegov tip, krupna
devojka sa oblinama, napućenim usnama i pepeljasto plavom kosom. Jedan
pramen joj je stalno padao na oči i ona ga je non-stop nehajno sklanjala u
stranu. Posle nekog vremena on je krenuo da zamišlja sebe kako leži pokraj nje
go i sam joj ga sklanja u stranu. Mali talas krivice ga zapljusnu iz nekih
neobjašnjivih razloga kada mu je Nensi pala na pamet, sva onako pristojna i
prekorna. Šta mu se sad ona meša u sanjarenje? Odlučno se izborio sa njom u
glavi, vrativši se nazad na stjuardesu.
Ispoštovao je uobičajene sigurnosne protokole Službe za bezbednost u
saobraćaju kada se ukrcavao na let Ju es ervejza sa svojim službenim pištoljem.
Njega su prvog ukrcali u turističku klasu smestivši ga na sedište pokraj prolaza
u blizini avionskog krila. Stjuardesi Darli se odmah dopao izgled tog krupnog
tipa u sportskom sakou i kaki pantalonama, te se nasadila na sedište preko puta
njegovog.
„Ćao, FBI", zacvrkuta znajući otprilike ko je on zbog sigurnosne procedure
kojoj beše podvrgnut.
„Ćao i tebi."
„Da ti donesem nešto za piće, pre nego što nas okupiraju sa svih strana?"
„Čini mi se da osećam miris kafiće."
„Stiže jedna odmah", reče ona. „Imamo i jednog nebeskog šerifa* na 7C
danas, ali ti si mnogo veća zverka od njega."
„Reći ćeš mu da sam i ja tu?"
„Već zna."
Biblioteka mrtvih
179
Kasnije mu se, tokom podele pića putnicima, činilo da namerno pokušava da
ga okrzne po ramenu ili ruci kad god bi prošla pokraj njega. Možda sve to samo
umišljam, pomisli on tonući u san uljuljkan potmulim zujanjem motora. A
možda i ne.
Prenuo se iz sna uz neki ugodan osećaj dezorijentisanosti. Prema horizontu
su se širila zelena polja sa usevima, pa je znao da su se nalazili negde na sredini
države. Neki bučni ljutiti glasovi dopreše do njega, sa nekog mesta blizu
toaleta. Otkopčao je sigurnosni pojas, pa se okrenuo spazivši odmah u čemu je
bio problem: tri mlada Britanca su zauzimala čitav jedan red, pijani pajtaši u
svom pivopijskom raspoloženju koji su već sada krenuli da podmazuju grlo za
svoj odmor u Vegasu. Skroz rumenih lica, mahali su rukama poput neke
troglave aždaje ispred jednog vitkog stjuarda koji im je upravo presekao dotok
piva. Dok su ih uplašeni putnici posmatrali, jedan od Britanaca koji je sedeo
najbliže prolazu, sav u nabreklim mišićima i žilama, ustade oči u oči pred člana
posade dreknuvši mu vrlo nedvosmisleno: „Čuo si mog drugara! Daj mu još
jedno piće, jebote!"
Darla se brzo spustila niz prolaz kako bi pomogla kolegi, namerno tražeći
Vilov pogled kada je projurila pokraj njega. Nebeski šerif sa sedišta 7C nije se
pomerao, poštujući obaveznu proceduru po kojoj je morao da motri na pilotsku
kabinu pazeći na moguće napade. Bio je to neki mladić, sav prebledeo od
nervoze u pokušaju da sve to izdrži bez mešanja. Ovo mu je verovatno prvi
ovakav problem, pomisli Vil, nagnuvši se prema prolazu kako bi ga osmotrio.
A onda se začu strašan udarac lobanje o lobanju, takozvani glazgovski
poljubac**. „Eto ti ga na, kopile jedno šugavo!" viknu napadač. „Oš' još
jedan?" Vilu je sam taj potez promakao, ali je video njegove posledice.
*Tajni agent koji radi kao obezbeđenje na putničkim letovima sa zadatkom da spreči moguće otmice
aviona.
**Žargonski izraz na engleskom za udarac čelom o nečiju glavu.
Glen Kuper
180
Ovaj je udarcem glavom razbio lobanju stjuardu koji pade na kolena cvileći.
Darla je nesvesno kriknula ugledavši krvoproliće pred sobom.
Nebeski šerif i Vil digoše se u isto vreme, te stadoše rame uz rame stupivši u
zajedničku akciju kao tim koji je sve to uvežbavao milion puta ranije. Šerif je
zauzeo položaj nasred prolaza izvukavši pištolj, te viknu: „Federalni agenti!
Sedite i stavite ruke na sedište ispred sebe!"
Vil im pokaza legitimaciju, pa polako krenu prema zadnjem delu aviona
držeći značku iznad glave.
„Šta je sad ovo, jebote?" viknu Britanac ugledavši Vila kako mu se
približava. „Brate, pa samo smo hteli da što pre započnemo odmor."
Darla je pomogla okrvavljenom stjuardu da ustane, pa ju je Vil požurio da ga
odvede napred usput joj namignuvši da je malo uteši. Kada se našao pet redova
od kavgadžije, naglo se zaustavio obrativši mu se polagano i smireno: „Odmah
da si seo dole. Spusti ruke iza glave. Uhapšen si. Ovo je kraj tvom odmoru." A
onda mu je dubokim glasom posebno naglasio: „Brate."
Drugovi su ga molili da se povuče, ali taj čovek nije želeo da popusti sav
ispunjen gnevom i strahom, te mu onako sateranom u ćošak žile na vratu
nabreknuše poprimivši ljubičastu boju. „Neću!" neprestano je ponavljao,
„neću!"
Vil je gurnuo svoju značku u džep izvadivši pištolj, pa je dva puta proverio
zakočeni obarač. To je prestravilo sve putnike. Gojazna žena sa bebom u
naručju poče da jeca, što je izazvalo lančanu reakciju u celoj kabini. Vil je
pokušao da sa lica ukloni pospani izraz kako bi delovao što opasnije. „Ovo ti je
poslednja prilika da se sve dobro završi. Sedi dole i stavi ruke iza glave."
„ A šta ako neću?" podsmehnu mu se taj tip kroz nos pun bala. „Upucaćeš
me i izbušiti rupu u jebenom avionu?"
„Koristimo posebnu municiju", reče Vil procedivši laž kroz zube. „Metak će
se samo obrnuti kroz tvoju glavu, pa će ti pretvoriti mozak u kašu." Kao odlični
Biblioteka mrtvih
181
strelac koji je proveo mladost pucajući u riđe veverice po čestarima Floride, sa
ovakve razdaljine je mogao da usmeri metak gde god je hteo u prečniku od
nekoliko milimetara, ali bi on, svakako, izleteo napolje.
Čovek ostade bez reči.
„Imaš pet sekundi", reče mu Vil podigavši pištolj od grudi pravo prema glavi
Britanca. „Iskreno rečeno, više mi nije problem da u ovom trenutku okinem
obarač. Već si mi natovario nedelju dana papirologije na leđa."
Jedan od njegovih drugova zavapi: „Jebote, Šone, sedi dole!" povukavši
druga za rub polo-majice. Šon je oklevao nekoliko predugih sekundi, a onda je
pustio da ga drug privuče sedištu, gde je potom poslušno stavio ruke iza glave.
„Dobra odluka", reče mu Vil.
Darla je potom dojurila, noseći gomilu plastičnih lisica, pa su uz pomoć
drugih putnika tri druga bila vezana. Vil je spustio oružje gurnuvši ga pod sako,
pa viknu šerifu: „Tu nazad je sve u redu." Otežano dišući, teškim korakom se
vratio na svoje sedište praćen gromkim aplauzom cele kabine. Baš ga je
zanimalo da li će nakon svega moći da se vrati svom spavanju.
Taksi se odmakao od ivičnjaka. Mada je bilo veče, pustinjska vrelina još
beše omamljujuća, pa se Vil obradovao hladnoj unutrašnjosti taksija.
„Kuda ćemo?" zapita ga vozač.
„Šta misliš, čije su sobe bolje?" upita Vil.
Darla mu se razigrano prislonila uz rebra: „Soba avio-službe ili vladina soba,
verovatno ti izađe na isto." Još se više nagnula šapnuvši mu: „Ali, srce, mislim
da mi na to nećemo obraćati pažnju."
Okrenuli su se oko Mekerena zaputivši se prema glavnoj ulici. Vil je
primetio grupu od tri bela boinga 737 parkirana pokraj jednog udaljenog
hangara i potpuno neobeležena sem crvenih pruga duž trupa. „Koja je to
kompanija?" pitao je Darlu.
„To ti je prevoznik Zone 51", odgovorila mu je. „To su vojni avioni."
„Zezaš me."



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

17 Re: Glenn Cooper - Biblioteka mrtvih taj Ned Mar 10, 2013 2:42 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
Taksista je osetio potrebu da se i sam ubaci: „Ne zeza se. To vam je najgore
čuvana tajna u Vegasu. Imamo na stotine vladinih naučnika koji tamo putuju na
posao svakoga dana. Imaju vanzemaljske svemirske brodove. Pokušavaju da
provale na koji način rade. Tako sam bar ja načuo."
Vil se nasmeja. „Šta god da je, siguran sam da džaba troše novac poreznika.
Verovali ili ne, mislim da znam jednog tipa koji tamo radi."
Nelson Elder se čvrsto zalagao za održavanje kondicije. Poletno je vežbao
svakoga jutra očekujući da i viši članovi njegovog upravnog tima čine isto.
„Niko ne želi da vidi debelog agenta osiguranja", govorio im je, a to se
ponajviše odnosilo na njega samog. Gajio je duboke predrasude prema
lenjivcima koje su se čak graničile sa gađenjem, što beše posledica njegovog
siromašnog detinjstva u gradu Bejkersfildu u Kaliforniji, gde su beda i
gojaznost išle zajedno jedna uz drugu dok je živeo u kamp naselju u kojem se
jedva sastavljao kraj sa krajem. On nije zapošljavao gojazne ljude, a ako bi im i
davao osiguranje, valjano bi se postarao da doplate paprene premije vezane za
dodatni rizik.
Njegova bronzana koža ga je još peckala nakon pretrčanih pet kilometara i
odlaska pod parni tuš, a dok je sedeo u svojoj kancelariji na uglu zgrade sa
predivnim pogledom na planine u boji čokolade i uzani delić jezera Med koje se
presijavalo u nijansama akvamarina, osećao se kao da se nalazi u najboljem
fizičkom stanju u kojem bi jedan šezdesetjednogodišnjak mogao da bude.
Njegovo odelo, skrojeno posebno za njega, savršeno je ležalo na njegovom
zategnutom telu, a njegovo sportsko srce mu je smireno kucalo u grudima. Ali
misli mu behu u haosu, a šolja biljnog čaja mu nije mnogo pomogla da se smiri.
Bertram Majers, finansijski direktor Dezert lajfa, pojavio se na njegovim
vratima sav zadihan i znojav poput trkačkog konja. Bio je dvadeset godina
mlađi od svoga šefa, sa kuždravom, još crnom kosom, ali je bio i mnogo slabiji
kao sportista.
Biblioteka mrtvih
183
„Bilo dobro trčanje?" upita ga Elder.
„Odlično, hvala na pitanju", odgovori mu Majers. „Ti si već završio?"
„Nego šta!"
„Kako to da si došao tako rano?"
„Ma, jebeni FBI. Sećaš se?"
„Isuse, zaboravih. Idem pod tuš. Hoćeš da i ja budem pokraj tebe?"
„Ne, snaći ću se sam", reče Elder.
„Nešto te brine? Deluješ mi zabrinuto."
„Nisam zabrinut. Mislim da je upravo ono što i jeste."
Majers se složio sa njim: „Baš tako, to je upravo ono što i jeste."
Vil je taksijem prešao kratak put do sedišta Dezert lajfa u Hendersonu, gradiću
u koji su njegovi stanovnici dolazili samo da prespavaju, dok su danju radili
negde van njega i koji se nalazio južno od Vegasa u blizini jezera Med. Vilu je
Elder delovao kao pravi primerak svoje vrste, prototip sedokosog direktora koji
se lepo osećao na svom položaju uz sve svoje bogatstvo. Direktor se zavalio u
svoju stolicu pokušavajući da mu pokvari očekivanja. „Kao što vam rekoh
preko telefona, specijalni agente Pajpere, nisam siguran da vam mogu pomoći.
Naputovali ste se zbog jednog veoma kratkog sastanka."
„Ne brinite oko toga, gospodine", odgovori mu Vil. ,,I onako sam morao da
dođem ovamo."
„Videh na vestima da ste uhapsili nekoga u Njujorku."
„Nije mi dozvoljeno da pričam o istrazi koja je još u toku", reče Vil, „ali
mislim da i sami pretpostavljate da verovatno ne bih dolazio ovamo da mislim
da je slučaj završen. Pitam se da li biste mi mogli reći nešto o vašem odnosu sa
Dejvidom Svišerom."
Po Elderovom mišljenju, tu nije bilo mnogo toga da se kaže. Sreli su se šest
godina ranije tokom jedne od Elderovih čestih poseta Njujorku gde se sastajao
sa ulagačima. U to vreme, HSBC je bila jedna od mnogih banaka koje su
Glen Kuper
184
nastojale da privuku Dezert lajf za svoga klijenta, a Dejvid Svišer, viši upravni
direktor banke, beše pravi čudotvorac. Elder je otišao do sedišta HSBC-a, gde
je Svišer predvodio svoj tim spreman za ubeđivanje.
Svišer je nastavio sa agresivnom taktikom i preko telefona i putem i-mejlova
tokom cele naredne godine i njegova se upornost na kraju isplatila. Kada su u
Dezert lajfu odlučili da 2003. zatraže bankarske garancije kako bi pokrili jedno
od svojih ulaganja, Elder je odabrao HSBC da predvodi njihovu grupu jemaca.
Vil ga je pitao da li je Svišer lično putovao do Las Vegasa u okviru tog
posla.
Elder je izričito tvrdio da nije. On se veoma dobro sećao da su posete
njihove kompanije obavljali niži bankarski menadžeri. Osim večere u Njujorku
nakon sklapanja ugovora, ta dva čoveka se nikada više nisu videla.
Da li su bili u kontaktu tokom svih tih godina?
Elder se uspeo setiti samo ponekog telefonskog poziva tu i tamo.
A kada je bio poslednji?
Pre dobrih godinu dana. Nijedan u skorije vreme. Bili su jedan drugom na
poslovnim spiskovima za slanje čestitki tokom praznika, ali to teško da je bio
neki aktivan odnos. Kada je pročitao o Svišerovom ubistvu u novinama, Elder
reče da je bio zaprepašćen.
Vilovo ispitivanje beše prekinuto zvonjavom Betovenove melodije na
njegovom telefonu. Izvinio se isključivši telefon, ali je pre toga pogledao broj
osobe koja ga je nazvala.
Koji je vrag Lora htela od njega?
Nastavio je tamo gde je stao ispalivši novi rafal pitanja. Da li mu je Svišer
ikada pričao o nečemu vezanom za Las Vegas? Prijateljima? Ljudima koje je
sreo preko posla? Da li je ikada pominjao kockanje ili neka lična dugovanja?
Da li je ikada podelio sa njim bilo koji detalj iz ličnog života? Da li je po
njegovim saznanjima imao neprijatelje?
Biblioteka mrtvih
185
Odgovor na sva ta pitanja beše negativan. Elder je želeo da objasni Vilu kako
je njegov odnos sa Svišerom bio površan, privremen i poslovan. Bilo mu je žao
što nije bio od veće pomoći, ali bilo je očigledno da ni nije mogao biti.
Vil je osetio kako se razočaranje u njemu uzdiže poput žuči. Ovaj razgovor
nije nikuda vodio, beše to još jedan ćorsokak Sudnjeg dana. Ali nešto ga je
kopkalo u vezi sa Elderovim držanjem, nešto tu nije štimalo. Da li se to u
njegovom glasu osećala doza napetosti, zrnce neiskrenosti? Vil ni sam nije znao
odakle je izvukao svoje naredno pitanje - možda pravo sa izvora svoje intuicije.
„Recite mi, gospodine Elder, kako vam ide posao ovih dana?"
Elder je napravio gotovo neprimetnu pauzicu, ali to oklevanje beše sasvim
dovoljno da bi Vil zaključio kako ga je pogodio u žicu. „Pa, posao ide dobro.
Zašto pitate?"
„Bez razloga, čista radoznalost. Nego da vas pitam: većina osiguravajućih
društava se nalazi u mestima poput Hartforda, Njujorka, i ostalih velikih
gradova. Zašto baš Las Vegas, zašto baš Henderson?"
„Koreni su nam ovde", odgovorio mu je Elder. „Izgradio sam ovu kompaniju
ciglu po ciglu. Odmah nakon fakulteta počeo sam da radim kao agent u jednom
malom posredništvu u Hendersonu, na kilometar i po od ove kancelarije. Imali
smo šest zaposlenih. Otkupio sam to mesto od vlasnika kada je otišao u penziju,
promenivši mu ime u Dezert lajf. Sada imamo više od osam hiljada zaposlenih
od jedne do druge obale."
„To je zaista impresivno. Sigurno ste veoma ponosni."
„Hvala vam. Da, jesam."
,,A posao sa osiguranjem, kako kažete, ide dobro."
Ponovo zrnce oklevanja. „Pa, osiguranje je svakome potrebno. Velika je
konkurencija, i pravne zavrzlame ponekad mogu predstavljati prepreku, ali je
naša firma jaka."
Slušajući ga Vil primeti kožni držač za olovke na stolu, prepun crnih i
crvenih Pentelovih penkala.
Glen Kuper
186
Nije mogao da odoli. „Mogu li da pozajmim jedno od vaših penkala?" upita
ga pokazujući prstom. „Jedno crno?"
„Naravno", uzvrati mu Elder, sav zbunjen.
Imala je ultratanki vrh. Gle, gle!
Posegnuo je za svojom aktovkom izvukavši iz nje list papira u providnom
omotaču, fotokopiju prednje i zadnje strane Svišerove razglednice. „Možete li
da bacite pogled na ovo?"
Elder uze papir, te se dohvatio svojih naočara za čitanje. „Sablasno", reče.
„Vidite li žig?"
„Osamnaesti maj."
„Da li ste bili u Vegasu osamnaestoga?"
Eldera je to pitanje vidno iznerviralo: „Nemam pojma, ali ću rado reći mom
asistentu da to proveri, ako vas zanima."
„Odlično. Koliko ste puta bili u Njujorku u proteklih šest nedelja?"
Elder se namrštio te mu razdraženo odgovori: „Nijednom."
,,U redu", reče Vil. Pokazao mu je na fotokopiju: „Mogu li da je dobijem
nazad, moliću lepo?"
Elder mu je vratio list, a Vil pomisli - E, moj druže, ako ništa drugo, bar sam
ti uzeo otiske prstiju.
Nakon što je Vil otišao, Bertram Majers je ušetao u kancelariju te sede u još
toplu stolicu. „Kako je prošlo?" upitao je šefa.
„Kao što smo i očekivali. Usredsredio se na ubistvo Dejvida Svišera. Hteo je
da zna gde sam bio onog dana kada mu je razglednica poslata iz Las Vegasa."
„Zezaš me!"
„Ne zezam te."
„Nisam imao pojma da si serijski ubica, Nelsone."
Biblioteka mrtvih
187
Elder je olabavio čvrsto stegnutu Hermesovu kravatu. Malo se opustio. „Pazi
se, Berte, možda si baš ti sledeći."
„Znači to je to? Nije ti postavio nijedno nezgodno pitanje?"
„Nijedno jedino. Ne znam zašto sam se toliko brinuo."
„Rekao si da nisi."
„Lagao sam."
Vil je otišao iz Hendersona, te je ostatak dana proveo radeći van FBI- eve
ispostave u severnom delu Las Vegasa pre svog kasnog noćnog leta za Njujork.
Tamošnji agenti radili su na neidentifikovanim otiscima prstiju sa razglednica
Sudnjeg dana. Upoređujući ih sa otiscima uzetih od poštanskih službenika u
glavnom sedištu u Las Vegasu, uspeli su da otkriju neke koji su do tada bili
nejasni. Vil im je rekao da u proveru ubace i Elderove otiske, pa je seo u salu za
sastanke da pročita novine čekajući na rezultate analize. Kada mu je stomak
zakrčao, odšetao se do bulevara Lejk Med u potrazi za nekom prodavnicom
sendviča.
Sunce je napolju žestoko pripeklo. Skinuo je sako i zavrnuo rukave na
košulji, ali to mu nije mnogo pomoglo, pa se sakrio u prvo mesto na koje je
naišao, u jedan od mirnih, rashlađenih restorana iz Kviznosovog lanca koji je
vodila grupica radnika ne mareći za neku iole jasnu podelu posla. Dok je za
stolom čekao da mu pripreme njegov topli sendvič, okrenuo je telefonsku poštu
proverivši poruke.
Poslednja ga je baš iznervirala. Glasno je opsovao izazvavši gadan pogled
šefa restorana. Neki operater promuklog glasa ga je obavestio da će mu uskoro
iseći kablovsku. Već tri meseca bio je u zaostatku i, ako ne bude platio danas,
dočekaće ga prazan ekran kad se vrati kući.
Pokušavao je da se priseti kada je poslednji put platio bilo koji od svojih
kućnih računa, ali mu to nije pošlo za rukom. U glavi je zamislio ogromnu hrpu
Glen Kuper
188
neotvorenih računa na kuhinjskom šanku - ovo mu je sada falilo otprilike isto
koliko glavi fale vaške.
Moraće da pozove Nensi, ionako joj je bio dužan bar jedan poziv.
„Pozdravi iz Grada Greha", reče joj.
Nije reagovala.
„Šta se dešava sa Kamačom?" zapitao ju je.
„Proverili smo njegov raspored. Nije mogao da izvrši ostala ubistva."
„Pa, pretpostavljam da me to i ne iznenađuje."
„Ni mene. Kako je prošao tvoj razgovor sa Nelsonom Elderom?"
„Misliš da li je on naš ubica? Čisto sumnjam. A da li mi je pomalo sumnjiv?
Da, definitivno jeste."
„Sumnjiv?"
„Imam utisak da nešto taji."
„Nešto konkretno?"
„Imao je Pentelova penkala sa ultratankim vrhom na svom radnom stolu."
„Traži odmah nalog", reče ona suvonjavo.
„Pa, proveriću ga", a potom ju je, praveći se naivan, zamolio da mu pomogne
oko problema sa kablovskom. Imao je jedan rezervni ključ u kancelariji. „Da li
bi mogla da svratiš do mog stana, uzmeš taj račun koji je odavno trebalo da
platim, pa da me nazoveš kako bih mogao da sredim sve svojom kreditnom
karticom?"
„Nema problema", rekla mu je.
„Hvala ti. I još nešto." Osećao je da to mora da joj kaže: „Hoću da ti se
izvinim za ono od pre neko veče. Bio sam prilično naljoskan."
Čuo ju je kada je duboko udahnula. „Sve je u redu."
Znao je da nije bilo tako, ali šta je još mogao da joj kaže? Sklopivši slušalicu,
pogledao je na sat. Imao je još nekoliko slobodnih sati pre svog kasnog noćnog
leta za Njujork. Nije bio kockar, pa ga ništa nije vuklo prema kazinima. Darla je
već odavno otišla. Mogao bi da se naljoska, ali to može i bilo gde drugde. A
Biblioteka mrtvih
189
onda mu je sinulo nešto nateravši ga da se osmehne. Uzeo je svoj telefon kako
bi obavio još jedan poziv.
Nensi se sva zgrčila čim je otvorila vrata Vilovog stana.
Čula se neka muzika.
Nečija putnička torba stajala je otvorena u dnevnoj sobi.
Glasno je viknula: „Dobar dan?"
Iz kupatila se čuo tuš.
Još jednom glasnije: „Dobar dan?"
Voda je prestala da teče i ona začu nečiji glas iz kupatila: „Dobar dan."
Neka skroz mokra devojka snebivljivo je izašla, umotana u peškir. Bila je u
ranim dvadesetim, plava, vitka i vrlo privlačna zbog veoma prirodne lepote.
Napravila je baricu oko savršenih, malenih stopala.
Strahovito mlada, pomisli Nensi ogorčeno, zaslepljena svojom prvobitnom
reakcijom na tu strankinju - daškom ljubomore.
„O, zdravo", reče ta žena. „Ja sam Lora."
„Ja sam Nensi."
Usledila je vrlo neprijatna pauza, sve dok nije rekla: „Vil nije tu."
„Znam. Zamolio me je da nešto uzmem odavde."
„Samo izvoli. Sad ću ja", reče Lora vrativši se nazad u kupatilo.
Nensi je pokušala da pronađe račun za kablovsku pre nego što se ta žena
ponovo pojavi, ali je bila i suviše spora, a Lora beše i suviše brza. Izašla je
bosonoga u farmerkama i majici sa kratkim rukavima, sa kosom zamotanom u
peškir. Kuhinjica je bila neprijatno mala za obe.
„Račun za kablovsku", reče Nensi tiho.
„Grozan je kada su SDO u pitanju", reče Lora, pa onda dodade primetivši da
je Nensi nije razumela, „svakodnevne obaveze."
„Prilično je zauzet u poslednje vreme", reče Nensi u njegovu odbranu.
,,A odakle se vi znate?" zapita je Lora opipavajući teren.
Glen Kuper
190
„Radimo zajedno", Nensi se odmah pripremila za objašnjenje da mu nije
sekretarica.
Ali umesto toga se začu: „Ti si agentica?"
„Aha". A onda je odlučila da ponovi njenu rečenicu: ,,A odakle ga ti znaš?"
„On mi je tata."
Sat vremena kasnije, još su uvek pričale. Lora je pila vino, a Nensi vodu sa
česme rashlađenu ledom, dve žene koje je izluđivala ista osoba - Vil Pajper.
Čim su ustanovile ko je ko, razvile su obostrane simpatije. Činilo se da je
Nensi laknulo što ta žena nije bila Vilova devojka, a isto tako se činilo da je
Lori laknulo što je njen otac imao jednu očigledno normalnu ženu za partnerku.
Lora je vozom stigla iz Vašingtona tog jutra jer joj je iznenada iskrsao neki
sastanak na Menhetnu. Kada nije mogla da dobije oca preko telefona kako bi ga
pitala da li može da prenoći kod njega, zaključila je da je sigurno bio švorc, pa
je sama ušla u njegov stan upotrebivši svoj ključ.
Lora je isprva bila sramežljiva, ali je druga čaša vina otkrila njenu veoma
prijatnu pričljivu stranu. Njih dve je delilo samo šest godina razlike, pa su brzo
našle zajedničke teme ostavivši Vila po strani. Za razliku od svog oca, Lora je
po Nensinom mišljenu bila ljubitelj kulture koja se mogla meriti sa njom u
poznavanju umetnosti i muzike. Imale su isti omiljeni muzej, Metropolitan,
omiljenu operu, Boeme, omiljenog slikara, Monea.
Uvrnuto, složile su se, ali veoma zabavno.
Lora je završila fakultet pre dve godine, pa je radila honorarno kao
službenica kako bi sama zaradila za život. Živela je u Džordžtaunu sa svojim
dečkom, postdiplomcem na studijama žurnalistike na Američkom univerzitetu.
Iako još mlada, bila je na ivici da pređe nešto što je ona smatrala izuzetno
značajnim pragom. Jedna mala, ali prestižna izdavačka kuća ozbiljno je
razmatrala da objavi njen prvi roman. Mada se bavila pisanjem još od
puberteta, njen nastavnik engleskog joj je u srednjoj školi strogo prigovorio da
Biblioteka mrtvih
191
ne sme da naziva sebe piscem sve dok ne odštampa neko svoje delo. Očajnički
je želela da nazove sebe spisateljicom.
Lora nije bila sigurna u sebe, nije imala dovoljno samopouzdanja, ali su je
njen dečko i mentori stalno ohrabrivali. Njena knjiga je bila spremna za
knjižare, govorili su joj, te je naivno poslala rukopis, bez advokata i agenata, u
desetak izdavačkih kuća, pa je onda krenula i sa pisanjem scenarija jer je svoju
knjigu videla i kao film. Vreme je prolazilo, i ona se već navikla da joj velike
debele koverte stižu pred vrata, njen rukopis koji joj se vraćao nazad poput
bumeranga zajedno sa pismom u kojem je odbijaju - i tako devet, deset, pa
jedanaest puta - ali joj dvanaesta koverta nikada nije stigla. I onda je najzad,
umesto nje primila poziv iz Elevejšn presa u Njujorku, koji behu
zainteresovani, pa su se pitali da li bi, bez ikakvih obaveza, unela neke izmene i
onda im ponovo poslala knjigu nazad. Ona je to zdušno prihvatila, pa je
prepravila tekst u skladu sa njihovim opaskama. Juče je primila i-mejl od
urednika, u kojem je on poziva da dođe u njihovu kancelariju, što beše dobar
znak, ali je ona ipak bila na ivici živaca.
Nensi je Loru doživela kao jednu očaravajuću osobu koja joj je pružila
pogled u neki drugačiji način života. Lipinskijevi nikada nisu bili ni pisci ni
umetnici, bili su vlasnici prodavnica ili računovođe, zubari ili agenti FBI-a.
Strašno ju je zanimalo kojim je to čudom Vilova DNK iznedrila ovakvo jedno
šarmantno i potpuno čisto biće. Mora da je za to ipak bila zaslužna njena
majka.
A zapravo, Lorina majka, Vilova prva supruga Melani, pisala je poeziju i
držala časove kreativnog pisanja na otvorenom univerzitetu u Floridi. Lora joj
je rekla da je njihov brak trajao taman toliko koliko je bilo potrebno da dođe do
njenog začeča, rođenja i njene druge rođendanske proslave, pre nego što je Vil
sve razbio u paramparčad. Dok je odrastala, reči „tvoj otac" bile su izgovarane
samo kao na epitafu.
Glen Kuper
192
On je za nju bio samo duh. O njegovom životu slušala je samo od drugih,
kada bi tu i tamo načula po nešto od svoje majke ili tetaka. Zamišljala ga je
onakvog kakav je bio na slikama sa venčanja - plavook, krupan, nasmejan -
zarobljenog u tom trenutku. Napustio je šerifovu kancelariju. Pristupio je FBIu.
Ponovo se oženio. Ponovo se razveo. Bio je pijanac. Bio je ženskaroš. Bio je
bilmez koji je jedino imao obraza da plaća izdržavanje za dete. A nikada je nije
čak ni nazvao, niti poslao čestitku.
Lora ga je jednog dana videla na vestima u intervjuu o nekom groznom
serijskom ubici. Ugledala je ime Vil Pajper na televizijskom ekranu, prepoznala
je te plave oči i kockastu vilicu, pa je sa svojih petnaest godina proplakala reku
suza. Počela je da piše kratke priče o njemu, onako kakvim ga je zamišljala. A
na fakultetu je, oslobođena majčinog uticaja, sprovela svoju detektivsku istragu,
pa ga je pronašla u Njujorku. Od tada su imali neku vrstu odnosa, prilično
površnog i labavog. On je bio njena inspiracija za pisanje romana.
Nensi ju je pitala za njegov naslov.
„Razbijač", odgovori joj Lora.
Nensi se nasmeja. „Pa, rekla bih da mu dobro stoji."
„Da, on jeste razbijač, ali isto tako mogu da te razbiju i piće, geni i sudbina.
Hoću reći, tatin otac i majka su bili alkoholičari. Možda ni sam nije mogao da
pobegne od toga." Sipala je sebi još jednu čašu vina. Govor joj je sada već
postao malo otegnut: „ A možda ne mogu ni ja."
Nelson Elder je upravo stigao do prilaznog puteljka koji je vodio do njegove
kuće, šestosobne vile u otmenom delu Samerlina, kada mu je zazvonio mobilni
telefon. Na ekranu je pisalo Nepoznati broj. Javio se zaustavivši svoj ogromni
mercedes pred jednom od garaža.
„Gospodin Elder?"
„Da, ko je to?"
Biblioteka mrtvih
193
Glas te osobe beše veoma visok zbog nervoze, gotovo piskav: „Upoznali
smo se pre nekoliko meseci u Sazvežđu. Zovem se Piter Benedikt."
„Žao mi je, ali ne sećam se."
„Ja sam onaj što je uhvatio one što su brojali na ajncu."
„ A, da! Sećam se! Kompjuteraš." Baš čudno, pomisli Elder. „Dao sam ti
broj svog mobilnog telefona?"
„Jeste", slagao ga je Mark. Nije bilo tog broja mobilnog telefona do kog on
nije mogao doći. „Je li to u redu?"
„Naravno. Mogu li ti pomoći nekako?"
„Pa, gospodine, zapravo bih ja želeo vama da pomognem."
„Na koji način?"
„Vaša kompanija je u nevolji, gospodine Elder, ali ja vam je mogu spasti."
Mark je ubrzano disao. Mobilni telefon mu je stajao na kuhinjskom stolu, još
topao od njegovog obraza. Mučio ga je svaki korak njegovog plana, ali ovo
beše njegov prvi takav kontakt u kojem je od nekoga nešto tražio, pa mu nije
bilo lako da se otarasi napetosti. Nelson Elder će se sastati sa njim. Još jedan
šahovski potez i partija je njegova.
A onda je neočekivano zvono na vratima preopteretilo njegov sistem baš kao
u računaru. Retko su mu dolazili neočekivani posetioci, pa je u strahu skoro
odjurio pravo u spavaću sobu. Nekako se smirio, pa je oklevajući otišao do
vrata i malko ih odškrinuo.
„Vile?" pitao je u neverici. „Šta ti radiš tu?"
Vil je stajao ispred njega sa širokim opuštenim osmehom na licu: „Nisi me
očekivao, je l' da?"
Vil je jasno video da je Mark bio sav uzdrman, poput kule od karata koja
jedva uspeva da se ne sruši. „Ne, nisam."
Glen Kuper
194
„Pazi, bio sam u gradu zbog nekog posla, pa mi je palo na pamet da te
potražim. Da nije neki nezgodan trenutak?"
„Ne, sve je u redu", reče Mark mahinalno. „Samo nisam nikoga očekivao.
Hoćeš da uđeš?"
„Svakako. Bar na nekoliko minuta. Imam malo vremena pre nego što krenem
na aerodrom."
Vil je pošao za njim u dnevnu sobu, očitavajući napetost i nelagodu u
ukočenom koraku i piskavom glasu svog starog cimera. Nije mogao, a da mu ne
odredi profil. Nije to bio samo neki usputni trik, on je oduvek bio vešt u tome,
oduvek je posedovao sposobnost da pročita nečija osećanja, kolebanja i pobude
brzinom svetlosti. Kao dete je koristio taj svoj prirodni dar kako bi uspostavio
zaštitni, vešto odmereni, prostor između njegovih roditelja alkoholičara,
govoreći i čineći prave stvari u pravim trenucima kako bi udovoljio njihovim
potrebama i očuvao određen nivo ravnoteže i stabilnosti u njihovom domu.
Uvek je baratao tim talentom u svoju korist. U svom životu ga je koristio
poput Dejla Karnegija*, da pridobije prijatelje i utiče na ljude. Žene iz njegovog
života bi rekle da ga je koristio kako bi žestoko manipulisao njima. A u
njegovoj karijeri, taj dar mu je dao neku vrlo opipljivu oštrinu pomoću koje je
pobeđivao sve one zločince koji su naseljavali njegov svet.
Vil se zapitao šta je to u Marku izazvalo toliku nelagodu - neki fobični,
mizantropski tip poremećaja ličnosti ili nešto vezano za samu njegovu posetu?
Spustio se na tvrdi kauč, te je pokušao da ga nekako smiri: „Znaš, nakon što
smo se poslednji put videli na onom našem okupljanju, nekako sam se osećao
loše što se nisam potrudio da te potražim svih ovih godina."
Mark je bez reči sedeo nasuprot Vila, čvrsto prekrstivši noge.
*Dejl Karnegi je bio američki pisac i profesor, čuven po svojim predavanjima o usavršavanju
sopstvene ličnosti, međuljudskim odnosima i poslovnom ophođenju. Napisao je poznatu knjigu Kako
steći prijatelje i uticati na ljude.
Biblioteka mrtvih
195
„Ja inače skoro nikada ne dolazim u Vegas. Ovo je samo na jednu noć, a juče
mi je na putu do hotela neko pokazao avion koji prevozi zaposlene do Zone 51,
pa se setih tebe."
„Stvarno?" zapita Mark hrapavim glasom. „Kako to?"
„Pa, ti si na neki način rekao da tamo radiš, zar ne?"
„Jesam? Ne sećam se da sam rekao tako nešto."
Vil se prisetio Markovog neobičnog ponašanja kada su se dotakli Zone 51
tokom zajedničke večere. Ovo je izgleda bila zabranjena tema. A, zapravo ga je
i ovako i onako bilo baš briga. Mark je očito imao pristup izuzetno tajnovitim
podacima, pa je sve to shvatao veoma ozbiljno. Tako i treba. „Ma, nije ni bitno.
Nije mi bitno gde radiš, to me je samo asociralo na tebe, pa sam resio da malo
skoknem do tebe."
Mark je i dalje delovao skeptično. „Kako si me pronašao? Adresa mi nije
prijavljena."
„Vala, to sam i sam otkrio. Moram da priznam da sam pretražio FBI- evu
bazu podataka u lokalnoj kancelariji kada mi oni sa 988 nisu pomogli. Nisi im
se našao pred radarom, druže. Mora da imaš neki baš zanimljiv posao. I onda
sam nazvao Zekendorfa da vidim da li ima tvoj broj. Ali nije ga imao, no mora
da si mu dao svoju adresu kako bi njegova supruga mogla da ti pošalje tu
sliku", mahnuo je prema slici sa njihovog okupljanja, koja je stajala na stolu. „I
ja sam svoju stavio na stočić. Kanda smo nas dvoje sentimentalni tipovi. Nego,
imaš li nešto za piće, hm?"
Vil je primetio da je Mark sada malo lakše disao. Uspeo je da razbije led.
Čovek je verovatno imao jedan od onih poremećaja kada prisustvo drugih ljudi
u njima izaziva teskobu, pa mu je samo trebalo malo vremena da se otkravi.
„Šta bi želeo?" zapita ga Mark.
„Imaš skoč?"
„Nažalost ne, samo pivo."
„Može, snaći ćemo se nekako i sa pivom."
Glen Kuper
196
Kada je Mark otišao do kuhinje, Vil je ustao, pa se bacio u razgledanje sobe
iz čiste radoznalosti. Dnevna soba bila je oskudno nameštena vrlo bezličnim
modernim stvarima koje su se mogle naći i u predvorju neke javne zgrade. Sve
je bilo uredno, nije bilo ničega prenatrpanog, ali nije bilo ni ženskog dodira. Taj
stil uređenja mu je bio veoma poznat. Osim nekog naprednog modela računara,
blistava hromirana polica za knjige beše ispunjena i knjigama o programiranju
koje behu vrlo precizno poslagane po visini tako da su im vrhovi stajali u
potpuno ravnom nizu. Na belom lakiranom radnom stolu, pokraj zatvorenog
laptop računara, stajala su dva tanka rukopisa povezana mesinganim
spajalicama. Bacio je pogled na naslovnu stranu onog od gore: Brojači:
scenario Pitera Benedikta, UPA #4235567. Ko je Piter Benedikt? Markov
pseudonim ili neki drugi tip? Pored scenarija stajaše dva crna penkala. Skoro da
se naglas nasmejao. Pentelovi, sa ultratankim vrhovima. Tih drangulija izgleda
ima svuda. Već se smestio na kauč kada se Mark vratio sa pivom.
„Zar nisi spominjao da si se bavio pisanjem, kada si bio na Kembridžu?"
upita ga Vil.
,,I dalje se bavim time."
„To su tvoja scenarija?" upita ga pokazujući rukom.
Mark klimnu progutavši knedlu.
,,I moja ćerka se pomalo bavi pisanjem. O čemu pišeš?"
Mark je počeo dosta plašljivo, ali se polako opustio pričajući o svom
poslednjem scenariju. Dok je pijuckao svoje pivo, Vil je čuo sve o kazinima i
brojanju karata, Holivudu i lovcima na agente. Za jednog povučenog momka, o
ovoj temi se izgleda baš raspričao. Ispijajući svoje drugo pivo, Vil je uspeo da
sazna ponešto o Markovom životu posle fakulteta i pre Vegasa, o njegovom
jalovom ljubavnom životu i o njegovom radu sa računarima kome izgleda nije
bilo kraja. Uz treće pivo, Vil mu je uzvratio detaljima iz sopstvene prošlosti, iz
propalih brakova, rasturenih veza i tome slično, a Mark ga je slušao sav
opčinjen i zapanjen što je život tog zlatnog dečka, za koji je mislio da beše
Biblioteka mrtvih
197
savršen, bio sve suprotno od toga. Vil se istovremeno osećao nelagodno zbog
griže savesti koja ga je čvrsto stegla svojim kandžama.
Posle posete toaletu, Vil se vratio u dnevnu sobu najavivši Marku da mora da
krene, ali pre nego što je to učinio morao je da skine teret sa srca: „Moram da ti
se izvinim."
„Zbog čega?"
„Kada se prisetim naše prve godine, shvatam da sam bio drkadžija. Trebalo je
više da ti pomažem, da nateram Aleksa da te ostavi na miru. Bio sam debil, i
žao mi je zbog toga." Nije pomenuo onaj incident sa le- pljivom trakom, nije ni
morao.
Mark je nesvesno zasuzio, delujući krajnje postiđeno. „Ja, ja..."
„Ne moraš ništa da kažeš, ne želim da ti bude neprijatno."
Mark šmrcnu. „Ne, pazi, cenim sve ovo. Mislim da tada zapravo ni nismo
upoznali jedan drugog kako treba."
„Istina", Vil gurnu ruku u džep u potrazi za ključevima automobila. „Pa,
hvala ti na pivu i razgovoru. Moram da krenem."
Mark je duboko udahnuo, te konačno reče: „Mislim da znam zašto si u
Vegasu. Video sam te na televiziji."
„Aha, onaj slučaj Sudnjeg dana. Vezan je i za Vegas."
„Godinama sam te pratio na televiziji. I pročitao sve novinske članke o tebi."
„Aha, bilo me je baš dosta u medijima."
„Mora da je mnogo uzbudljivo."
„Veruj mi da nije."
„Kako napreduje? Mislim na istragu."
„Pa, moram da ti priznam da mi baš ide na živce. Uopšte nisam želeo da
učestvujem u svemu tome. Samo sam hteo da se što lakše provučem do
penzije."
„I ima li nekog napretka?"
„Ti si očigledno čovek koji ume da čuva tajne. Evo ti jedne: nemamo ni
jedan jedini jebeni trag."
Mark se činio nekako umornim kada mu je rekao: „Mislim da nećete uhvatiti
tog tipa."
Vil ga je pogledao na neki uvrnuti način: „Zašto to misliš?"
„Ne znam. Po onome što sam čitao o njemu, deluje mi prilično prevejano."
„Ne, ne, ne. Ima da ga uhvatim. Uvek ti ih ja uhvatim."



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

18 Re: Glenn Cooper - Biblioteka mrtvih taj Ned Mar 10, 2013 2:43 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
28. JUNA 2009.
LAS VEGAS
Telefonski poziv Pitera Benedikta prilično je uzdrmao Eldera. Duboko ga je
uznemirilo to što mu je pomoć za njegov Dezert lajf ponudio čovek kojeg je
samo jednom sreo u tamo nekom kazinu. A bio je gotovo ubeđen da mu nije
dao broj svog mobilnog telefona. Kada se na to doda i da se FBI odjednom
zainteresovao za njega i njegovu kompaniju, činilo mu se da će provesti
vikend ispunjen brigama. U teškim trenucima više je voleo da bude u svom
štabu sa svojim ljudima, kao general okružen svojim odredom. Nije se nikada
libio da pozove svoj upravni tim tokom neke krize da rade i subotom i
nedeljom, ali je oko ovog morao sam da se pobrine. Čak će i Bert Majers,
čovek od najvećeg poverenja i njegova desna ruka, ostati u neznanju sve dok
ne otkrije o čemu se ovde tačno radi.
Jedino su on i Majers bili upoznati sa opsegom problema u Dezert lajfu, jer
su njih dvojica i osmislili šemu po kojoj su planirali da izvuku kompaniju iz
finansijske provalije. Najbolja reč da se ta šema opiše nesumnjivo bi bila
Biblioteka mrtvih
199
„prevara", mada bi Elder radije odabrao pridev „agresivno". Njihov plan bio
je tek u povoju, ali na njihovu žalost još nije davao rezultate. Štaviše, obio im
se o glavu, pa je provalija postajala sve dublja i dublja. Njih dvojica su u
očaju rešili da preusmere nešto gotovine iz svojih rezervi, kako bi na veštački
način podigli zaradu za poslednji kvartal i tako održali cenu deonica.
Našli su se na opasnom terenu, na putu ka Paklu, ili u najmanju ruku, ka
zatvoru.
Znali su oni sve to, ali držali su se one stare - ko reskira, taj i dobija. A
daće Bog, pomisli Elder, pa će se stvari preokrenuti u narednom kvartalu.
Mora da bude tako. Izgradio je ovu kompaniju svojim rukama. Ona je bila
njegovo životno delo i njegova jedina prava ljubav. Značila mu je više od
njegove dosadne, uštogljene žene, od njegovih razuzdanih potomaka, i prosto je
morala biti spasena, pa čak i ako je tamo neki Piter Benedikt imao neku
ostvarivu ideju, on je onda bio primoran da je sasluša.
Osnovna žila u poslovanju Dezert lajfa behu životna osiguranja. Njegova
kompanija bila je najveći jemac za polise životnog osiguranja u oblastima
zapadno od Misisipija. Elder se izbrusio u poslu baš kao agent za prodaju
životnog osiguranja. Ravnomerna statistička predvidljivost mortaliteta oduvek
ga je privlačila. Kada pokušavate da predvidite vreme smrti nekog pojedinca i
uložite novac u taj biznis, često ćete pogrešiti da bi se od toga mogla napraviti
stalna zarada. Kako ne bi samo pokušavali da odrede stopu rizika kod nekog
pojedinca, agenti osiguranja oslanjaju se na „zakon velikih brojeva", pa zato
upošljavaju čitavu armiju statističara koji obavljaju analize prethodnih učinaka
kako bi im pomogli da predvide budućnost. Mada niko ne bi mogao da izračuna
koliku premiju treba naplatiti nekom pojedincu kako bi se ostvario profit, ipak
se sa velikom sigurnošću može predvideti novčani ishod osiguranja, recimo,
tridesetpetogodišnjeg muškarca, nepušača sa negativnim testovima na upotrebu
droge i bez srčanih oboljenja u porodičnoj istoriji.
Glen Kuper
200
Ali i pored svega toga, koeficijent zarade beže veoma ograničen. Na svakih
trideset dolara koje bi Dezert lajf uzeo od premija, trideset centi je odlazilo na
troškove, najveći deo odlazio je na pokrivanje gubitaka, a ono malo što ostane
bila bi njihova zarada. U svetu osiguranja zarade su dolazile sa dve strane:
profit od osiguranja i zarada od investicija.
Osiguravajuća društva su bila veliki ulagači, obrćući čitave milijarde dolara
svakoga dana kroz takve poslove. Zarađeni novac od takvih ulaganja beše
kamen temeljac njihovog poslovanja. Neke kompanije su čak davale osiguranja
i uz gubitak - uzimajući po dolar od premije i očekujući da će platiti više od
dolara kada nastupi gubitak i naplata troškova, ali sa nadom da će sve
nadoknaditi zaradom od investicija. Elder je prezirao takvu strategiju, ali su
njegovi apetiti prema novcu zarađenom od ulaganja bili ogromni.
Problemi Dezert lajfa behu vezani za rast firme. Tokom godina, kako je
uvećavao kompaniju i širio svoje carstvo kroz akvizicije, uneo je izmene tako
da mu posao više ne zavisi samo od životnih osiguranja.
Proširio je posao i na osiguranje domaćinstava i automobila za fizička lica, i
osiguranje imovine i osiguranje od povreda i odgovornosti za pravna lica.
Posao mu je godinama cvetao, ali se onda sve preokrenulo.
„Uragani, prokleti uragani", gunđao bi na glas, čak i kada bi bio sam. Jedan
za drugim, obrušili su se na Floridu i obalu oko Meksičkog zaliva i potpuno mu
razbili zaradu. Njegove dodatne rezerve (novac ostavljen za isplatu budućih
potraživanja) istanjile su se do alarmantnog nivoa. Državni i republički
kontrolori su sve to primetili, isto kao i oni sa Volstrita. Deonice su mu krenule
strmoglavo, pa mu se život pretvorio u nešto nalik Danteovom Paklu. A onda je
u pomoć pritekao Bert Majers, finansijski genije.
Majers nije bio čovek iz oblasti osiguranja: imao je iskustvo u investicionom
bankarstvu. Elder ga je doveo u firmu nekoliko godina pre toga da im pomogne
oko strategije za ostvarivanje profita. Kada bismo ga posmatrali kao stručnjaka
Biblioteka mrtvih
201
za poslovne finansije, on bi bio poput veoma oštrog noža u veoma velikoj fioci,
jedan od najpametnijih ljudi u tom poslu.
Suočen sa manjkom profita, Majers je skovao plan. On nije mogao da
kontroliše majku prirodu i sva ona potraživanja za naplatu štete od njihove
kompanije, ali bi mogao da podigne njihovu zaradu od investicija tako što bi
malo „prešli preko linije", kako je on to rekao. Državna inspekcija je sa svojim
unutrašnjim pravilnikom, nametala stroga ograničenja po pitanju vrste ulaganja
koje su mogli da obave, bazirajući se uglavnom na one sa malim povraćajem
novca, bezrizične uplive na berzu i konzervativne investicije u hipoteke,
potrošačke zajmove i nekretnine.
Nisu mogli da uzmu svoje dragocene rezerve, kako bi ih uložili u kocku, u
igre na ruletu. Ali, Majers je bacio oko na Osiguravajući fond nekih
matematičkih genijalaca iz Konektikata koji su pokupili ogromnu zaradu
uspešno ulažući novac u skladu sa kretanjem stranih valuta na berzi. Njihov
fond, Internešenal advajzori partners, beše i suviše rizičan za njihovo
poslovanje, pa ulaganje u njega nije ni razmatrano u kompanijama poput Dezert
lajfa. Međutim, čim je Elder odobrio njegov plan, Majers je osnovao lažnu
firmu za izgradnju i trgovinu nekretninama koja je navodno odgovarala visini
rizika koju je Dezert lajf mogao da prihvati, pa je prebacio milijardu iz njihovih
rezervi u IAP, nadajući se višestrukom povraćaju novca kojim bi onda popravili
sopstveni obračun profita.
Ali Majers nije dobro procenio pravi trenutak. IAP je uložio gotovinu koja im
se slila iz Dezert lajfa misleći da će jen pasti zajedno sa dolarom. Plan bi bio
odličan da japanski ministar finansija nije morao sve da im zabrlja, sastavivši
sasvim suprotan izveštaj o stanju japanskog monetarnog sistema.
Prvi kvartal: pad od četrnaest posto u zaradi od investicija. Oni tipovi iz LAP- a
su uporno tvrdili da je to samo anomalija i da je njihova strategija valjana.
Majers treba malo da se strpi i sve će ponovo biti ružičasto. I tako su se oni
Glen Kuper
202
preznojavali po onoj pustinjskoj vrelini i žezi, ali su i dalje nekako uspevali da
održe svoj posao.
Elder je odlučio da se sa Piterom Benediktom sastane u nedelju pre podne da ne
bi previše privlačio pažnju i da bi sve obavio što dalje od svoje kancelarije.
Jedna drugorazredna poslastičarnica u severnom delu Las Vegasa učinila mu se
kao mesto kakvo njegovi zaposleni i prijatelji ne bi posećivali, pa je, uz miris
slatkog javorovog sirupa u nozdrvama, seo da ga sačeka u jednom od separea u
unutrašnjem delu lokala, obučen u pantalone za golf od belog poplina i tanani
džemper od narandžastog kašmira. Nije bio siguran da li će se setiti tog čoveka,
pa je pogledom proučio svakog gospodina koji bi ušao unutra.
Mark je stigao sa nekoliko minuta zakašnjenja, kao potpuno neupadljivi
čovek u farmerkama, sa onom svojom neizbežnom kapom Lejkersa noseći u
ruci kartonsku fasciklu. On je prvi ugledao Eldera, pa je sakupio snagu krenuvši
prema separeu. Elder je ustao pruživši mu ruku. „Zdravo, Pitere, drago mi je što
se opet vidimo."
Mark je bio sramežljiv, bilo mu je neprijatno. Elderova ljubaznost nalagala je
da prvo malo pročavrljaju, ali je Marku sve to predstavljalo veliku muku. Ajnc
je bio njihova jedina zajednička tema, pa je Elder poveo neobavezan razgovor o
kartanju nekoliko minuta, pre nego što je predložio da naruče nešto za doručak.
Mark se pomalo pogubio zbog nekog drhtaja u grudima, zabrinut da mu to
polako prerasta u patološki problem. Pijuckao je rashlađenu vodu pokušavajući
da kontroliše disanje, ali mu je srce ipak tuklo kao sumanuto. A, da možda
samo ustane i ode?
Sad je već bilo prekasno za to.
Njihovo kulturno ćaskanje se završilo i Elder je prešao na stvar. Ostavivši
ljubaznost po strani, ton mu sada postade oštar: „Pa, Pitere, reci mi zašto misliš
da je moja kompanija u problemima?"
Biblioteka mrtvih
203
Mark nije imao zvaničnog iskustva sa finansijama, ali je sam naučio da
tumači finansijske izveštaje iz Silicijumske doline. Isprva je do najsitnijih
detalja proučavao finansijske izveštaje svoje kompanije za zaštitu podataka, a
onda je prešao na haj-tek kompanije, tragajući za dobrom investicijom. Kada bi
naišao na neki izraz iz oblasti računovodstva koji nije razumeo, čitao bi i čitao o
njemu sve dok ne bi stekao takvo znanje na kakvom bi mu i ovlašćene
knjigovođe pozavidele. Um mu je raspolagao tolikom konjskom snagom da su
mu se logičke i matematičke osnove računovodstva činile trivijalnim.
Sada je stegnutim glasom krenuo mehanički da govori o svim dubokim
anomalijama iz poslednjeg 10-Q dokumenta Dezert lajfa: četvoromesečnog
finansijskog izveštaja koji se slao državnim službama. Mark je u njima zapazio
gotovo neprimetne tragove prevare koje niko na Volstritu nije uočio. Čak je i
sasvim tačno pogodio da je kompanija možda uplovila u zabranjene vode u
potrazi za visokim dobitkom.
Elder ga je slušao uznemireno, ali je u isto vreme bio fasciniran.
Kada je Mark završio, Elder je presekao svoj vafl kolač, pa je stavio malo
parče u usta, te poče mirno da žvaće. Progutavši zalogaj, on reče: „Neću se
osvrtati na to da li si u pravu ili nisi. Ali, hajde da mi ispričaš kako si to
zamislio da pomogneš Dezert lajfu?"
Piter uze kartonsku fasciklu koju je držao u krilu, pruživši mu je preko stola.
Nije rekao ništa, ali je tom čoveku, starijem od njega, bilo jasno da treba da
otvori fasciklu. U njoj se nalazila gomila isečaka iz novina.
Svi su bili o ubici Sudnjeg dana.
„Šta je ovo kog đavola?" upita ga Elder.
„Sa tim ćete spasti svoju kompaniju", reče Mark gotovo šapatom. Kucnuo je
taj najvažniji čas i on je sav pretrnuo.
A onda je taj ključni momenat prošao sam od sebe.
Glen Kuper
204
Elder je ustao sav zgađen, spreman da krene. „Jesi li ti neki poremećeni
ludak? Ako nisi znao, ja sam poznavao jednu od žrtava!"
„Koju?" promuca Mark.
„Dejvida Svišera", uhvatio se za novčanik.
Mark je sakupio hrabrost, pa reče: „Bolje da sednete. On nije bio žrtva."
„Kako to misliš?"
„Molim vas sedite, i saslušajte me."
Elder ga je poslušao. „Moram ti reći da mi se ne dopada pravac u kom je
krenuo ovaj naš razgovor. Imaš minut da sve objasniš, ili ja odoh odavde, je l' ti
jasno?"
„Pa, pretpostavljam da on jeste bio žrtva. Ali, nije bio žrtva ubice Sudnjeg
dana."
„Otkud ti to znaš?"
„Zato što ubica Sudnjeg dana ne postoji."
6. JULA 795. VEKTIS, BRITANIJA
Opat Josif ugledao je svoj odraz u jednom od dugačkih prozora u zgradi
crkvenog sabora. Napolju je pao mrak, ali sveće još nisu bile pogašene, pa je
prozor delovao kao staklo koje odbija svetlost.
Imao je vidljivi stomačić i podbradak, i bio je jedini odrasli muškarac u
njihovoj zajednici koji nije bio postrižen, niti je mogao biti, s obzirom na to da
je bio potpuno ćelav.
Biblioteka mrtvih
205
Jedan mladi monah, Iberijac sa tamnom kosom i bradom gustom poput
medveđeg krzna, pokuca na vrata ušavši unutra sa usekačem za sveće. Blago
mu se naklonio, pa poče sa svojim poslom.
„Dobro veče, oče", naglasak mu beše jak poput vina.
„Dobro veče, Hoze."
Opat je voleo Hozea više od sve druge mlađe braće zbog njegove pameti,
njegove umešnosti u ilustrovanju rukopisa i dobre naravi. Retko je bio
natmuren, a kada bi ga nešto razveselilo, njegov smeh je podsećao tog starijeg
čoveka na smeh koji je slušao pre mnogo leta sa usana svoga druga Matije,
kovača koji je iskovao opatijsko zvono.
„Kakav je vazduh ove noći?" zapita ga opat.
„Mirisan, oče, ispunjen pesmom cvrčaka."
Pošto je ugasio svu svetlost u zgradi crkvenog sabora, Hoze je ostavio dve
sveće da gore u opatovoj odaji, jednu na njegovom radnom stolu, a drugu
pokraj postelje, pa je svom pretpostavljenom poželeo laku noć. Ostavši sam,
Josif kleknu pokraj svog kreveta, pa poče da izgovara molitvu koju je izgovarao
još od kada je postao opat. „Mili bože, blagoslovi pokornog slugu tvojega što se
trudi da te svakoga dana poštuje i podaj mi snage da budem pastir ovoj opatiji i
da služim u tvoje ime. I blagoslovi posrednika svoga, Oktavija, što neumorno
radi na ispunjenju misije tvoje nebeske, jer ti upravljaš rukom njegovom, kao
što upravljaš srcima i umovima našim. Amin." Josif je potom dunuo u
poslednju sveću popevši se u svoj krevet.
Kada je biskup iz Dorčestera priupitao svog novog opata koga bi želeo za
igumana, Josif je brže-bolje predložio sestru Magdalenu. Jedno je bilo sigurno -
niko drugi ne bi bolje odgovarao tom zadatku. Zbog umešnosti u organizovanju
ljudi i odanosti službi, ona beše nenadmašna među ostalim sveštenicima.
Međutim, Josif je imao i drugi motiv koji ga je stalno činio napetim. Bila mu je
Glen Kuper
206
potrebna njena saradnja kako bi očuvao i zaštitio misiju koju je, po njegovom
mišljenu, Oktavije trebalo da ispuni.
Pošto ona beše prva igumanija Vektisa, svesrdno je molila Boga za oprost
zbog ponosa koji je u sebi osećala svakoga dana. Josif joj je dopustio da se
brine o svim administrativnim detaljima u opatiji, kao što je on to činio umesto
Osvina, a on bi strpljivo odslušao njene svakodnevne izveštaje o prekršajima i
gresima koje se uvek svojski trudila da iskopa. I sam je priznao da je u Vektisu
sada sve bilo mnogo delotvornije i uređenije nego što je bilo tokom njegove
igumanske vladavine. Da, istina je da je bilo više gunđanja oko sitnica, ali bi se
on umešao jedino kada bi Magdalenine poteze smatrao preteranim ili grubim.
I tako je on usmerio pažnju ka molitvama, ka završetku graditeljskih radova
na opatiji i, naravno, ka dečaku, Oktaviju.
Te njegove zanimacije ukrštale su se u pisarnici. Nakon Osvinove smrti,
Josif je obnovio planove za izgradnju nove pisarnice odlučivši da ona mora biti
mnogo veća, pošto je bio duboko uveren da su sveti spisi i knjige iz Vektisa
igrali ključnu ulogu u borbi za dobrobit čovečanstva. U glavi je zamišljao
budućnost u kojoj će mnogo više monaha raditi na još većem broju rukopisa, a
njihova opatija, kao i ceo hrišćanski svet napredovali bi zahvaljujući njihovom
radu.
Pored toga, želeo je da se izgradi i jedna odvojena odaja, malo utočište
unutar same zgrade u kome bi Oktavije mogao nesmetano da radi. To bi trebalo
da bude posebno zaštićeno mesto na kome bi on mogao da zapisuje imena koja
su se rojila u njegovoj glavi izlivajući ih na stranice kao alovinu iz otvorene
bačve.
Podrum pisarnice beše mračan i prohladan, savršen za odlaganje velikih
listova finog pergamenta i tegli mastila, ali je isto tako predstavljao i savršeno
mesto za dečaka koji nije imao želje da se igra napolju na suncu ili da se šeta po
livadama. Pomoću pregradnog zida, u jednom kraju podruma, sagrađena je
zasebna prostorija, u kojoj je, iza zamandaljenih vrata, Oktavije provodio život
Biblioteka mrtvih
207
u stalnoj tami narušenoj jedino svetlošću sveća. Jedini poriv koji je postojao u
tom dečaku beše da sedi na svojoj stolici naslonjen o svoj pisaći sto, pa da
neobuzdano umače pero ispočetka i ispočetka i tako ukrug piskarajući po
pergamentu dok se ne bi srušio od umora, pa bi ga tada odneli u krevet.
Zbog revnosti u ispunjavanju svog zadatka, Oktavije je retko spavao više od
nekoliko sati dnevno, i uvek se budio bez tuđe pomoći naočigled osvežen i
odmoran. Kad god bi Pavle prvi ušao ujutru u pisarnicu, dečak bi već uveliko
radio. Neka od mlađih sestara ili neki od novajlija bi mu odneli obroke,
disciplinovano izbegavajući kontakt sa njegovim rukotvorinama, pa bi mu
ispraznili nokšir i doneli nove lojanice. Pavle bi sakupio sve te dragocene
stranice, pa bi ih povezao u debele knjige sa kožnim koricama čim bi ih sakupio
u dovoljnom broju.
Kada je Oktavije izrastao u momka, telo mu se izdužilo kao kada pekar
razvlači sveže testo. Udovi mu behu vretenasti, skoro gumeni, a put mu, poput
hlebnog testa, beše bleda, bez trunke boje. Čak mu i usne behu skoro bele sa
samo malo ružičaste nijanse. Da Pavle nije zapazio grimizne kapljice kada bi
Oktavije posekao prste na ivice pergamenta, mislio bi da to momče uopšte
nema krvi u sebi.
Za razliku od većine dečaka koji nakon sazrevanja izgube nežne crte lica,
Oktavijeva vilica nije postala četvrtasta, niti mu se nos raširio. Zadržao je
dečačku fizionomiju koja se nikako nije dala objasniti, ali s druge strane, ni
samo se njegovo postojanje nije dalo objasniti. Njegova svilena kosa ostade
svetloriđa. Otprilike svakoga meseca, Pavle bi poslao berberina da mu skrati
lokne dok bi ovaj pisao, ili još bolje, dok bi spavao, i pramenovi njegove
narandžaste kose bi ležali na podu dok ih neka od devojaka, koje su se brinule
oko njega, ne bi pomela.
Devojke koje su, zaklete na tajnost, smele da ga hrane i odnose smeće za
njim, behu opčinjene njegovom lepotom nepomičnom poput kamena i
njegovom potpunom usredsređenošću, mada je jedna od nestašnih novih
Glen Kuper
208
devojaka, petnaestogodišnja Marija, ponekad neuspešno pokušavala da privuče
njegov pogled tako što bi ispustila pehar, ili lupala tanjirom.
Međutim, Oktavija ništa nije moglo odvratiti od njegovog posla. Imena su se
nizala ispod njegovog pera u stotinama, hiljadama, desetinama hiljada.
Pavle i Josif su često umeli da se nadviju nad njega, pa bi gotovo omađijani,
posmatrali neobuzdano škrabanje njegovog pera. Mada mnoga imena jesu bila
napisana latinicom, ali je bilo i onih koja nisu. Pavle je prepoznao arapska,
aramejska i hebrejska pisma, ali je bilo i onih koja ni sam nije mogao da
rastumači. Dečko je radio žestokom brzinom, bez napetosti ili grčeva i bez
menjanja položaja. Kada bi pero zatupelo, Pavle bi ga zamenio drugim, kako bi
momak mogao i dalje da piše sitnim uzanim slovima. Toliko je gusto
ispunjavao stranice da je završen list uvek bio više crn nego beo. A kada bi
ispisao stranicu, okrenuo bi je, pa bi nastavio sa pisanjem, voden nekim
urođenim osećajem za štedljivošću. Tek kada bi obe strane bile ispunjene
Oktavije bi dohvatio čist list. Pavle bi sa svojim artritisom i stalnim osećajem
težine u stomaku, pregledao svaku završenu stranicu, napeto tragajući za nekim
posebno, zanimljivim imenom: Pavle iz Vektisa, recimo.
Pavle i Josif bi ponekad razgovarali o tome kako bi bilo divno kada bi mogli
pitati momka šta misli o svom životnom delu, pa da im on ponudi neko
ubedljivo objašnjenje. No, to bi bilo isto kao da su kravu pitali da im objasni šta
njoj znači njeno bivstvovanje. Oktavije ih nikada nije gledao u oči, nikada nije
reagovao na njihove reči, nikada nije pokazivao osećanja, nikada nije
prozborio. Dva ostarela monaha su tokom godina često razgovarali o svrsi
Oktavijeve rabote u biblijskim okvirima. Bog, svemoćan i večan, zna sve iz
vremena prošlih i sadašnjih, ali i budućih, složiše se njih dvojica. Sva su
zbivanja na ovome svetu zasigurno unapred određena voljom božjeg
proviđenja, a Stvoritelj je naš očigledno odabrao Oktavija, momka koji je na
tako čudnovat način došao na ovaj svet, da mu bude njegovo živo pero kojim će
beležiti sve što tek treba da se desi.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

19 Re: Glenn Cooper - Biblioteka mrtvih taj Ned Mar 10, 2013 2:44 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
Pavle je posedovao kopije trinaest knjiga svetog Avgustina, njegove
Ispovesti. Monasi iz Vektisa duboko su cenili te spise, jer je Avgustin bio
njihov duhovni uzor, ispred kojeg se nalazio jedino sveti Benedikt. Josif i Pavle
dadoše se na proučavanje tih tomova, pa su gotovo mogli čuti kako im se taj
prečasni svetac obraća iz daleke prošlosti kroz sledeći odlomak: Bog odlučuje o
večnom odredištu svake osobe. Bog bira sudbinu njihovu.
Nije li Oktavije bio očigledni dokaz takve tvrdnje?
Josif je na početku čuvao knjige u kožnim povezima na stalaži koja je stajala
uz zid Oktavijeve odaje. Do svoje osme godine dečak je ispunio već deset
debelih knjiga, pa je Josif dao da mu naprave i drugu stalažu. Kako je rastao, i
ruka mu je postajala sve brža, pa je proteklih godina ispisivao po desetak knjiga
godišnje. Kada je broj svih knjiga premašio cifru od sedamdeset, zapretivši da
mu zakrči celu odaju, Josif je zaključio da bi knjige morale imati svoju
prostoriju.
Opat je povukao radnike sa izgradnje opatije, naredivši im da otpočnu sa
iskopavanjima u donjem delu podruma pisarnice, nasuprot Oktavijeve odaje.
Prepisivači koji su marljivo radili u glavnoj dvorani iznad njih, počeše da
gunđaju zbog potmule tutnjave pijuka i lopata, ali Oktavije nije mario za tu
larmu, te je nastavio dalje sa svojim poslom.
Posle nekog vremena Josif je dobio biblioteku za Oktavijevu sve veću i veću
zbirku, u hladnoj i suvoj riznici sa kamenom oplatom. Ubert je lično nadgledao
zidarske radove, svestan da se njegov sin nalazio iza zatvorenih vrata, ali u
potpunosti nezainteresovan da vidi dečaka. On je sada pripadao Bogu, a ne
njemu.
Josif je održavao visok nivo tajnosti oko Oktavija. Jedino su Pavle i
Magdalena znali za pravu prirodu njegovog rada, a van tog malog kruga, samo
je još nekoliko devojaka koje su se brinule o njemu imalo neposredni kontakt sa
njim. Naravno, u tako maloj zajednici poput njihove opatije, širile su se glasine
o tajanstvenim zapisima i svetim obredima vezanim za tog mladića kojeg
Glen Kuper
210
većina njih nije ni videla, još od kada je bio dečak. Ali, Josifa su svi toliko
voleli i poštovali, da niko nije dovodio u pitanje njegovu čestitost i ispravnost
njegovih poteza. Bilo je mnogo toga na ovome svetu što stanovnici Vektisa nisu
razumeli, a ovo beše samo još jedna od takvih stvari. Uzdali su se u Boga i u
Josifa da ih čuvaju i da im ukažu na pravi put do večnoga blaženstva.
Sedmog jula bio je Oktavijev osamnaesti rođendan.
Dan je počeo tako što se prvo olakšao u ćošku, pa je odšpartao pravo do svog
pisaćeg stola da prvi put umoči pero u mastilo. Nastavio je sa pisanjem na istom
onom mestu na kojem je stao. Nekoliko velikih sveća, koje su gorele čak i dok
je spavao, stajaše u teškim stalcima od kovanog gvožđa obasjavajući sto
treperavom žućkastom svetlošću. Trepnuo je da ovlaži suve oči, pa je prionuo
na posao.
Novo ime. Mors. Pa onda drugo ime. Natus. I tako ukrug.
U ranu zoru, Marija, jedna od novih devojaka, pokuca na vrata, i ne čekajući
na odgovor za koji je znala da neće dobiti, uđe u njegovu odaju. Ona beše
meštanka po poreklu iz Normandije, zemlje koja je gledala pravo na južni deo
Vektisa. Otac joj beše seljak sa prevelikim brojem gladnih usta koje je trebalo
nahraniti, pa se ponadao da će njegova najvrednija kći bolje proći kao sluškinja
božja nego kao uboga vršačica žita. Ovo beše njeno četvrto leto u opatiji.
Sestra Magdalena ju je smatrala vrednom devojkom, koja je brzo učila svoje
molitve, ali je bila malko prevesela za njen ukus. Bila je uvek raspoložena,
razigranog duha prema ostalim novajlijama, pa je umela da iz šale sakrije
nečiju sandalu ili stavi nekom žir u postelju. Sve dok joj se ponašanje ne bude
popravilo, Magdalena nije bila spremna da je zaredi.
Marija je donela poslužavnik sa laganim obrokom: malo crnog hleba i režanj
slanine. Za razliku od ostalih devojaka koje su se plašile i nikada se nisu
obraćale Oktaviju, ona je stalno nešto brbljala kao da je on bio isti kao i svi
drugi mladići. Sada je stala ispred njegovog stola pokušavajući da ga natera da
je pogleda. Kestenjasta kosa joj još beše dugačka i talasasta rasipajući se ispod
Biblioteka mrtvih
211
vela. Ako postane sestra, kosu će joj ošišati na kratko, što beše nešto što je
priželjkivala, ali i nešto čega se užasavala. Bila je visoka i stamena, štrkljasta
poput omice i lepa, sa večito rumenim oblim obrazima.
„Pa, Oktavije, napolju je baš lepo letnje jutro, zar te ne zanima?"
Spustila je poslužavnik na njegov sto. On ponekad ne bi ni takao donetu
hranu, ali je ona znala da voli slaninu. Odložio je pero počevši da guta hleb i
meso. „Znaš li ti zbog čega si danas dobio slaninu?" upitala ga je. On je jeo
proždrljivo, zureći u tanjir. „Zato što ti je rođendan, eto zašto!" viknu ona.
„Napunio si osamnaest leta! Ako želiš da se danas dobro odmoriš, da se maneš
svoga pera i prošetaš na suncu, ja ću im reći, a sigurna sam da će te pustiti."
Završio je sa hranom, pa je odmah nastavio sa pisanjem, razmazujući
prstima masnoću po pergamentu. Za ove dve godine, koliko se brinula o njemu,
on je sve više i više zaokupljao njenu pažnju. Zamišljala je kako će upravo ona
biti ta koja će mu razvezati jezik, i koja će ga naterati da joj oda sve svoje tajne.
Isto je tako ubedila sebe da je njegov osamnaesti rođendan zbog nečega bio
vrlo važan, kao da će ulazak u zrelo doba raspršiti čaroliju dopustivši ovom
neobično lepom momku da postane muškarac.
„Nisi čak ni znao da ti je danas rođendan, je l' da?" reče mu sva iznervirana.
Krenula je da ga zadirkuje: „Sedmi juli. Svi znaju kada si se rodio, jer si ti
veoma poseban, zar ne?"
Gurnula je ruku pod svoju lanenu kecelju izvukavši mali zamotuljak koji je
sakrila. Bio je veličine jabuke, umotan u parče tkanine i vezan tankom kožnom
trakom.
„Donela sam ti poklon, Oktavije", reče mu raspevano.
Stala je iza njegove stolice nagnuvši se preko njega, te je spustila zamotuljak
na vrh njegovog lista nateravši ga da se zaustavi. On je zurio u taj zamotuljak
istim ispraznim pogledom kojim je posmatrao sve oko sebe.
„Raspakuj ga", reče mu.
I dalje je zurio.
Glen Kuper
212
„Hajde, dobro, ja ću to učiniti umesto tebe!"
Nagnula mu se preko leđa obujmivši njegov tanani torzo snažnim rukama, te
poče da odvezuje paketić. Beše to okrugli kolačić zlatne boje. Tkanina je bila
umazana lepljivom slatkom glazurom.
„Vidi! Medenjak! Sama sam ga napravila, samo za tebe!"
Skroz se naslonila na njega.
Možda je osetio dodir njenih čvrstih malih grudi kroz tanku košulju. Možda
je osetio kako mu topla koža njene nadlaktice dodiruje obraz. Možda je
nanjušio ženski miris sa njenog raspupelog tela, ili topli dah iz njenih usta dok
je govorila.
Bacio je svoje pero naglo spustivši ruku u krilo. Sav se zadihao, delujući kao
da mu nije dobro. Sva preplašena, Marija je odstupila nekoliko koraka unazad.
Nije mogla da vidi šta je to radio, ali se činilo kao da se češe, kao da ga je
ubola pčela. Začula je neke tihe, gotovo životinjske zvukove, kako dopiru
između njegovih stisnutih zuba.
Najednom je ustao okrenuvši se. Zinula je u čudu, osetivši kako joj kolena
klecaju.
Pantalone su mu bile otkopčane, a u ruci je držao ogromnu, nabreklu kitu,
rumeniju od bilo kog drugog dela njegovog tela.
Savio se prema njoj spotakavši se o čakšire, te je zgrabio njene dojke
dugačkim tankim prstima poput pipaka.
Oboje se srušiše na zemljani pod.
Bila je daleko snažnija od Oktavija, ali je onako zaprepašćena bila slaba
poput mačeta. On joj je instinktivno povukao kecelju nagore, otkrivši njene bele
butine. Ušao joj je između nogu, te poče snažno da se nabija. Spustio je glavu
preko njenog ramena, čela prilepljenog o zemlju. Ispuštao je neke brze piskave
šumove. Ona beše dobro upućena devojka, i znala je šta joj se to upravo
dešavalo.
„Isuse bože, smiluj mi se!" poče da uzvikuje iznova i iznova.
Dok Hoze, iberijski monah, nije začuo njene krike i pojurila niz stepenice od
svog prepisivačkog stola u glavnoj dvorani, Marija je već sedela uza zid tiho
jecajući, sa keceljom umazanom crvenom krvavom flekom, a Oktavije je sedeo
za svojim stolom sa pantalonama oko članaka jureći perom preko lista
pergamenta.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

20 Re: Glenn Cooper - Biblioteka mrtvih taj Ned Mar 10, 2013 2:45 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
15. JULA 2009.
NJUJORK
Poslepodne je bilo vruće i sparno sa visokim stepenom vlažnosti u vazduhu, a
vrelina koja se podizala sa betonskih trotoara beše potpuno neumoljiva.
Njujorčani su se vukli po usijanim pločnicima koji su topili njihove gumene
donove dok su se umornih nogu provlačili kroz gužvu na nemilosrdnoj omorini.
Vilu se majica kratkih rukava skroz prilepila uz telo, dok je teglio nekoliko
teških plastičnih vreća prepunih potrepština za zabavu.
Otvorio je konzervu piva, uključio ringlu, te poče da secka crni luk čekajući
da se tiganj zagreje. Prijao mu je zvuk cvrčanja luka i slatkasta para koja je
ispunila njegovu kuhinjicu. Već dugo nije osetio miris domaće hrane, a nije se
ni mogao setiti kada je poslednji put koristio šporet. Verovatno još u onoj epohi
kada je bio sa Dženifer, ali se svih pojedinosti te veze sada prisećao samo
maglovito.
Glen Kuper
214
Mlevena govedina je taman dobila lepu smeđu boju, kada se začu zvono.
Nensi je donela pitu sa jabukama i kutiju otopljenog voćnog jogurta, i delovala
je opušteno u zvonastim farmericama i kratkoj bluzici bez rukava.
I Vil se osećao opušteno, što je ona i zapazila. Lice mu je delovalo mekše
nego obično, vilica mu beše manje stegnuta, a ramena manje stisnuta. Široko joj
se nasmešio.
„Baš smo nešto veseli danas", reče ona donekle iznenađeno.
Uzeo je kesu od nje, te se spontano sagnuo da je poljubi u obraz, čime ih je
oboje potpuno iznenadio.
Brzo je odstupio, a ona je, sva rumena, odmah izvukla situaciju osetivši miris
pikantnog kima i ljute papričice koji se širio od šporeta, te se našalila na račun
njegovih skrivenih kulinarskih veština. Dok je on mešao hranu, ona je postavila
sto, pa mu reče: „Jesi li joj kupio nešto?"
Oklevao je sa odgovorom, razmišljajući o njenom pitanju. „Nisam", reče na
kraju. ,,A trebalo je?"
„Da!" '
„Šta?"
„Otkud ja da znam! Ti si joj otac."
Ućutao se, sav natmuren.
,,Hajd', skoknuću ja da joj kupim neko cveće", reče ona.
„Hvala", reče on klimnuvši, više za sebe. „Ona voli cveće." To je samo
pretpostavljao - prisetio se detenceta sa buketićem sveže nabranih belih rada u
buckastim ručicama. „Siguran sam da voli cveće."
Prethodne nedelje su bile zaista naporne. Osnovne pretpostavke na kojima su
bazirali širi slučaj protiv Luisa Kamača pokazaše se kao netačne, te su mogli da
ga optuže samo za jedno od ubistava. Koliko god da su se trudili, nijedan drugi
slučaj Sudnjeg dana nije mogao biti povezan sa njim, štaviše nisu bili ni blizu
tome. Načinili su detaljnu kartu njegovog kretanja, rekonstruišući svaki dan
Biblioteka mrtvih
215
njegovog života u protekla tri meseca. Luis je bio marljiv i pouzdan radnik i
leteo je do Las Vegasa i nazad dva ili tri puta nedeljno. Uglavnom je bio u
svom gradu, provodeći većinu noći u Njujorku, u kući svog partnera. Ali, isto
tako je imao i svoje muške nagone, pa je umeo da odluta u klubove i gej barove
kada bi njegov dečko bio umoran ili zbog nečega zauzet, što znači da je bio u
stalnoj potrazi za novim ljubavnim vezama. Džon Peperdajn beše smireni,
monogamni tip, dok je Luis Kamačo posedovao seksualnu energiju koja je
umela da bukne poput magnezijuma. Nije bilo nikakvih sumnji da ga je njegova
vatrena narav i navela da počini ubistvo, ali se činilo da je Džon bio njegova
jedina žrtva.
A i serijska ubistva su prekinuta: dobra vest za sve oni koji su još disali
svojim plućima, a loša vest za istražitelje koji su sada jedino mogli da prerađuju
iste stare tragove. A onda je jednoga dana Vilu nešto sinulo. Šta ako je Džon
Peperdajn bio planirana deveta žrtva ubice Sudnjeg dana, ali je Luis Kamačo
udario prvi počinivši uobičajeni zločin iz afekta?
Možda je ona Luisova povezanost sa Las Vegasom bila samo klasična
diverzija. Šta ako je pravi ubica Sudnjeg dana bio tog dana na Siti Ajlendu, sa
druge strane policijske trake, začuđeno ih posmatrajući što je neko drugi
počinio njegov zločin? Pa je onda, da bi namučio vlasti, napravio pauzu,
pustivši ih da se sekiraju nakon što je posejao seme nervoze i zbunjenosti?
Vil je izdejstvovao sudske naloge protiv novinskih agencija koje su te tople,
ali i krvave, večeri bile na licu mesta na aveniji Miniford, pa su u narednih
nekoliko dana on i Nensi pregledali gomile video-kaseta i na stotine digitalnih
slika u potrazi za nekim tamnoputim muškarcem srednje visine i građe koji se
možda motao po mestu zločina. Nisu ništa našli, ali je Vil smatrao da to i dalje
jeste uverljiva hipoteza.
Glen Kuper
216
Današnja proslava je predstavljala predah od svega toga. Vil je ubacio kesicu
ankl ben pirinča u kipuću vodu otvorivši još jedno pivo. Ponovo se oglasilo
zvono. Ponadao se da je to bila Nensi sa cvećem, i zaista i jeste bila ona, ali je
bila sa Lorom, obe vesele i raspričane poput starih drugarica. Iza njih je stajao
neki mladić, visok, tanak kao prut, sa pametnim žustrim očima i smeđom
kovrdžavom kosom.
Vil je istrgao buket iz ruku svoje partnerke te ga je pružio Lori praveći se
lud: „Čestitam, mala."
„Nije trebalo da se trošiš", našali se Lora.
„Ni nisam", uzvrati joj brzo.
„Tata, ovo je Greg."
Dva muškarca odmeriše stisak jedan drugome rukujući se.
„Drago mi je da što vas upoznajem, gospodine."
„I meni. Nisam te očekivao, ali mi je drago što se konačno upoznasmo,
Greg."
„Došao je kao moralna podrška", reče Lora. „On ti je takav."
Poljubila je oca u obraz u prolazu, pa je spustila torbu na kauč otvorivši
rajsferšlus na bočnoj pregradi. Pobedonosno im je mahnula ugovorom sa
Elevejšn presom. „Zapečaćeno i potpisano!"
„Sad te mogu zvati piscem?" zapita je Vil.
U oku joj se pojavi suza i ona mu klimnu.
Brzo se okrenuo vrativši se u svoju kuhinjicu. „Daj da donesem šampanjac
pre nego što mi se svi tu raspekmezite."
Lora šapnu Nensi: „Nimalo ne uživa kada neko smekša."
„Primetila sam", reče Nensi.
Uz tanjire pune vrućeg čilija, Vil je nazdravio po ko zna koji put uživajući u
činjenici da su svi redom pijuckali penušavo vino. Doneo je još jednu flašu,
nastavivši da im puni čaše. Nensi se blago usprotivila, ali je pustila da nastavi
Biblioteka mrtvih
217
sa točenjem, sve dok pena nije pobegla napolje nakvasivši joj prste. „Ja skoro
nikada ne pijem, ali ovo je baš fino", reče.
„Svi moraju da piju na ovoj zabavi", reče Vil odlučno. „Ti voliš da piješ,
Greg?"
„Umereno."
„Ja volim umereno da preteram sa pićem", našali se Vil zaradivši oštar
pogled svoje ćerke. „Mislio sam da novinari vole da cugaju."
„Ima nas raznih."
,,A ti ćeš biti jedan od tih raznih što me prate po konferencijama za štampu?"
„Želeo bih da radim u štampanim medijima i da se bavim istraživačkim
novinarstvom."
Lora se odmah ubacila: „Greg je uveren da je istraživačko novinarstvo
najdelotvorniji način da se pozabavimo društvenim i političkim problemima."
„Da?" zapita Vil pomalo podrugljivo. Zbog licemerja je uvek znao da se
nakostreši.
„Da", uzvrati Greg istom oštrinom.
,,U redu, dva da, proglašavam vas mužem i..." reče Lora veselo kako bi
izbegli probleme.
Vil je ostao pri svome: „Kakvi su izgledi za zaposlenje u istraživačkom
novinarstvu?"
„Ne baš sjajni. Radim kao pripravnik u Vašington Postu. Voleo bih, naravno,
da se uvalim tamo za stalno. Evo vam moja vizitkarta, ako ikada budete imali
neku vruću vest za mene", reče napola u šali.
Vil je gurnu u džep košulje. „Izlazio sam jednom sa nekom curom iz
Vašington Posta", reče pa frknu. „Ne bi ti baš bilo od pomoći, ako mene budeš
citirao."
Glen Kuper
218
Lora je želela da promeni temu: „Pa, je l' hoćeš da ti ispričam kako mi je bilo
na sastanku?"
„Naravno, daj sve u detalje."
Gucnula je malo penušavog šampanjca. „Baš je bilo super", reče sva
raspevana. „Moja urednica, Dženifer Rajan, inače prava duša od žene, provela
je skoro pola sata objašnjavajući mi koliko su joj se dopale izmene koje sam
unela i kako je celoj knjizi bilo potrebno samo nekoliko rezova, i tako dalje, i
tako dalje, a onda mi je rekla da idemo gore do četvrtog sprata da se vidimo sa
Metjuom Brusom Vilijamsom, glavnim izdavačem. To je stara gradska kuća,
sva je predivna, a Metjuova kancelarija je mračna, prepuna antikviteta, kao neki
engleski klub, ma znate već, a on je stariji čovek, tatinih godina ili tako nešto,
ali mnogo uglađeniji..."
,,'Ej!" viknu Vil.
„Pa, šta ću kad jeste!" nastavila je dalje. „Izgleda kao oni uštogljeni Britanci
iz više klase u karikaturama, samo što je savremeniji i šarmantniji i - nećete mi
poverovati - ali ponudio me je šerijem iz ukrasne kristalne flaše koji je sipao u
male kristalne čaše. Sve je bilo skroz savršeno. A onda je krenuo da priča uzduž
i popreko koliko mu se dopada moj način pisanja - moj stil ja nazvao štedljivim
i uzdržanim sa snagom novog mladog pera, izgovorila je njegove reči
ismevajući njegov engleski naglasak. „Je l' mi verujete da je baš to rekao?"
„ A je li spominjao koliko ćeš zaraditi?" upita Vil.
„Nije! Ne bih sigurno pokvarila takav trenutak nekom prostačkom raspravom
o novcu."
„Pa, sigurno nećeš moći da odeš u penziju sa ono malo novca što ti budu dali
unapred. Je F tako Greg, osim ako se u istraživačkom novinarstvu ne krije
gomila para?"
Momak se nije upecao.
„To ti je mali izdavač, tata! Izdaju svega desetak knjiga godišnje."
„Hoćeš li ići na promotivnu turneju?" upita je Nensi.
Biblioteka mrtvih
219
„Ne znam još, ali neće to biti neka hit knjiga. To je književna proza, a ne
neki petparački roman."
Nensi je zanimalo kada će moći da je pročita.
„Prelom će biti gotov za nekoliko meseci. Poslaću ti jedan primerak. Hoćeš i
ti da je pročitaš, tata?"
Zagledao se u nju: „Ne znam, hoću li?"
„Mislim da ćeš je preživeti."
„Ne dešava se svaki dan da te neko nazove razbijačem, a pogotovo ne tvoja
ćerka", reče ožalošćeno.
„To je samo u romanu. Nije reč o tebi. Ti si samo bio inspiracija."
Vil podiže čašu: „Da, nazdravimo onda inspirativnim muškarcima."
Ponovo se svi kucnuše.
„Jesi li je ti pročitao, Greg?" upita Vil.
„Jesam. Sjajna je."
„Dakle, ti znaš više o meni nego što ja znam o tebi", Vil je postajao sve
glasniji i sve slobodniji. „Možda će njena naredna knjiga biti o tebi."
Njegova opaska naterala je Loru da mu zajedljivo dobaci: ,,E, da znaš da bi
baš trebalo da je pročitaš. Pretvorila sam je u scenario - možda će tako bolje
ispuniti tvoja očekivanja. Ostaviću ti jedan primerak. Brzo se čita. Sve će ti biti
jasno."
Lora i Greg su otišli ubrzo nakon večere kako bi uhvatili voz za Vašington.
Nensi je ostala da mu pomogne oko čišćenja. Veče je bilo i suviše lepo da bi ga
tako brzo prekinuli, a ni Vil više nije bio nadrndan i činilo se da se smirio i
opustio - jedan potpuno drugačiji muškarac od onog ukočenog tipa kojeg je
sretala svakoga dana na poslu.
Sunce je počelo da bledi zajedno sa saobraćajnom bukom, jedino se još
povremeno moglo čuti zavijanje sirene kola hitne pomoći iz Belvjua. Bacili su
se na posao jedno pored drugog u njegovoj kuhinjici, perući i brišući posude,
Glen Kuper
220
oboje pomalo teturavi zbog dejstva šampanjca. Vil je već prešao na svoj skoč.
Oboje su bili srećni što rade nešto njima neuobičajeno, a taj vrlo jednostavan
zadatak pranja posuđa za njih beše veoma umirujuć.
Vil će kasnije razmišljati kako to uopšte nije bilo planirano, ali umesto da
dohvati sledeći tanjir, on je dohvatio njeno dupe, te poče da ga masira kružnim
pokretima. Razmišljajući kasnije o tome zaključio je da je i tada mogao
predvideti da bi se tako nešto moglo desiti.
Sada su joj se i jagodice jasno videle, telo joj je dobilo oblik peščanog sata, a
da ga neko pita, on bi priznao, pa đavo nek ga nosi, da mu je izgled bio važan.
Ali što je još bitnije, njena ličnost se preobličila pod njegovim nadzorom. Bila
je smirenija, nije više bila onakva cepidlaka, a na njegovu radost čak je izgubila
i ponešto od svog cinizma. Povremeno bi nešto sarkastično izletelo kroz njena
usta, ali njemu to sada beše simpatično. U njoj više nije bilo one nepodnošljive
požrtvovane mlade pionirke, već se umesto nje pojavila prava žena koja mu
više nije išla na živce. Čak naprotiv.
Ruke su joj bile u sapunici. Držala ih je pod vodom, sklopivši oči na
trenutak, i nije ništa ni rekla ni uradila.
Okrenuo ju je prema sebi, pa je morala da smisli gde da spusti ruke. Na kraju
ih je spustila onako mokre na njegova ramena, pa mu reče: „Misliš da je ovo
dobra zamisao?"
„Ne, a ti?"
„Ni ja."
Poljubio ju je, i odmah mu se dopao dodir njenih usana i način na koji su joj
se vilice opustile. Poklopio joj je zadnjicu dlanovima osetivši pod njima glatki
džins. Onako nacvrckanom, sve mu se u glavi zamutilo od požude i on se skroz
nasloni uz nju.
„Spremačica mi je bila danas. Imam čistu posteljinu", prošaputao je.
„Ti baš znaš kako da zavedeš devojku." Bilo mu je sasvim jasno da je i ona
želela da se ovo dogodi.
Biblioteka mrtvih
221
Uhvatio je njenu vlažnu ruku, pa ju je odveo do spavaće sobe, gde je raširio
posteljinu, te ju je digao na krevet.
Krenuo je da je ljubi po vratu kroz koji je kuljala vrela krv i da je dodiruje
pod bluzom, kada ona najednom reče: „Biće nam žao. Ovo je protivno..."
Poklopio joj je usne svojim usnama, pa se potom odmakao rekavši: „Pazi,
ako stvarno nećeš, možemo da vratimo sat nekoliko minuta unazad, pa da
dovršimo posuđe."
Poljubila ga je, i beše to prvi poljubac sa njene strane, pa mu reče: „Mrzim da
perem posuđe."
Kada su izašli iz spavaće sobe, već je bio mrak, a dnevna soba je bila jezivo
tiha. Čulo se samo zujanje klima-uređaja i potmula buka udaljenih automobila
sa glavnog puta. Dao joj je čistu belu košulju da se ogrne, što je i ranije radio sa
svojim novim devojkama. Izgleda da im se sviđao osećaj uštirkanog materijala
na goloj koži uz sve ostale detalje takvog rituala. Ni ona se nije razlikovala.
Skroz se izgubila u njegovoj košulji, navukavši je na sebe poput neke smerne
devojke. Sela je na kauč privukavši kolena uz grudi. Ono malo njene kože što
se moglo videti beše glatko i belo poput alabastera.
„Jesi li za piće?" upitao ju je.
„Mislim da mi je bilo dosta za večeras."
„Žao ti je?"
„Trebalo bi da mi bude, ali nije", lice joj je još bilo pomalo rumeno.
Pomislio je kako je nikada lepšu nije video, ali ni stariju, ženstveniju. „Na neki
način sam i mislila da bi se ovo moglo desiti", reče mu.
„Otkad to?"
„Od početka."
„Stvarno! Kako to?"
„Pa, mešavina tvoje i moje reputacije."
„Nisam znao da je i ti imaš."
Glen Kuper
222
„Reč je o drugačijoj vrsti reputacije", uzdahnula je. „Dobra devojka, uvek
ide na sigurno, nikada ne bi išla kroz talase. A mislim da sam potajno
priželjkivala da talasi prevrnu brod, da vidim kako je to."
Nasmešio se. „Od razbijača do brodoloma. Primećuješ neke sličnosti?"
„Ti si mangup, Vile Pajpere, a dobre devojke potajno vole mangupe, nisi to
znao?"
Glava mu se razbistrila, bio je gotovo skroz trezan. „Znaš da ovo moramo
sakriti?"
„Znam."
„Mislim, zbog tvoje karijere i moje penzije."
„Znam, Vile! Trebalo bi da pođem."
„Ne moraš."
„Hvala ti, ali ne verujem da zaista želiš da prespavam kod tebe." Pre nego što
je uspeo da joj odgovori, Nensi je dotakla naslovnu stranu Lorinog scenarija
koji je stajao na stočiću. „Pročitaćeš ga?" upitala ga je.
„Ne znam. Možda", a potom, „verovatno."
„Mislim da bi ona to želela."
Ostavši sam, sipao je sebi jedan skoč, pa je seo na kauč upalivši stonu lampu.
Oči su ga zapekle, kada svetlost blesnu pred njim. Zurio je u scenario svoje
ćerke dok je obris sijalice blistao nad prvom stranom. Kada je to polako
izbledelo pred njegovim očima, učinilo mu se kao da je nečije zločesto
nasmešeno lice zurilo nazad u njega. Kao da ga je čikalo da uzme scenario u
ruke. Prihvatio je izazov promrmljavši: „Ma, jebeni razbijač."
Nikada u životu nije pročitao nijedan scenario. Njegove sjajne mesingane
spajalice podsetiše ga na poslednji put kada je spazio nešto slično, mesec dana
Biblioteka mrtvih
223
ranije u kući Marka Šekltona. Okrenuo je naslovnu stranu, pa se upustio u
čitanje - tekst ga je skroz zbunio zbog gomile njemu nejasnih stručnih izraza.
Posle nekoliko stranica morao je da krene ispočetka, ali je onda uspeo da
pohvata konce. Lik koji beše njime nadahnut, navodno se zvao Džek, čovek
koji se po sažetom opisu potpuno podudarao sa njim samim: krupni muškarac u
četrdesetim, južnjak tamne kose slobodnog ponašanja i oštre naravi.
Nije bilo nimalo iznenađujuće što je Džek bio čovek na visokom položaju,
pijanac i ženskaroš. Otpočeo je novu vezu sa Mari, vajarkom koja je dobro
znala da ne treba da pušta čoveka poput njega u svoj život, ali nije mogla da mu
odoli. Džek je, izgleda, na svom rušilačkom putu, za sobom ostavljao čitav niz
žena, a Vilu nije bilo lako kada je otkrio da je jedna od njih bila njegova ćerka,
mlada žena koja se zvala Viki. Džeka su mučila sećanja na Ameliju, emotivno
krhku ženu čije je biće skroz smoždio pretvorivši ga u metafizičku kašu, pre
nego što se svega oslobodila pomoću votke i ugljen monoksida. Amelija - ispod
čijeg se lika kao ispod tananog vela krila Melani, Vilova prva supruga i Lorina
majka - beše žena za koju su valovi života bili previsoki i previše složeni da bi
po njima plovila. Kroz ceo scenario ona mu se stalno priviđala, crvena poput
trešnje nakon trovanja, prebacujući mu zbog njegove okrutnosti prema Mari.
Negde na sredini scenarija, Vil je shvatio da je bio i suviše trezan da bi
nastavio dalje, pa je sipao sebi još tri prsta. Sačekao je da ga piće omami, pa je
onda nastavio do tragičnog kraja, do Marinog samoubistva, u prisustvu
ucveljene Amelije, i do Vikine spasonosne odluke da prekine sopstvenu nasilnu
vezu i odabere nežnijeg, mada i manje strasnog čoveka. A šta je bilo sa
Džekom? On je prešao na Saru, Marinu sestru od strica, koju je upoznao na
sahrani - nastavivši sa svojom razbijačkom akcijom.
Kada je odložio scenario, začudio se što još nije zaplakao.
Znači tako ga je njegova kći posmatrala. Zar je bio baš toliko groteskan?
Prisetio se svojih bivših supruga, mnogobrojnih devojaka, čitavog špalira
onih sa kojima je proveo samo po jednu noć, a sada i Nensi. Uglavnom to behu dosta dobre cure. Prisetio se svoje ćerke, zdravog jajeta ukaljanog sumpornim
smradom mućka, svoga oca. Prisetio se...
Najednom se, usred svog tog prisećanja, naglo zaustavio. Zgrabio je scenario
otvorivši ga na nekoj nasumičnoj stranici.
„Majku mu!"
Font kojim se pišu scenarija.
Beše to kurijer u veličini 12, isti kao na razglednicama Sudnjeg dana.
Već je bio zaboravio na zbunjenost oko fonta na razglednici koji beše
klasični izbor iz doba pisaćih mašina, ali mnogo redi izbor u epohi računara i
štampača, tajms nju roman, garamond, arijal, helvetika - to behu novi
standardni fontovi u svetu elektronskih menija.
Odmah se bacio na Internet pronašavši traženi odgovor. Kurijer 12 je bio
obavezan font u scenarijima, skoro kao po zakonu. Ako biste predali scenario
nekom producentu u drugačijem obliku, ismejao bi vas i najurio iz grada. Još
jedan sočan detalj: naširoko su ga koristili i kompjuterski programeri za pisanje
svojih šifri.
U glavu mu odmah dolete jedan mentalni prizor. Nekoliko scenarija sa
potpisom „Pitera Benedikta" i nekoliko crnih Pentelovih penkala na belom
stolu pokraj police prepune knjiga o kompjuterskom programiranju. Glas
Marka Šekltona upotpunio je taj prizor: „Mislim da nećete uhvatiti tog tipa."
Proveo je neko vreme razmišljajući o tim asocijacijama, iako behu potpuno
uvrnute, pre nego što je odbacio ideju da bi moglo biti neke veze između
slučaja Sudnjeg dana i njegovog cimera sa fakulteta. Šeklton, matori štreber,
jurca po Njujorku, nabada nožem, puca, seje strah! Ma, idi, molim te!
Ali, font na razglednicama je ipak predstavljao neispitan trag, sada mu to
beše posve jasno, a znao je da bi bilo glupavo zanemariti sopstveni predosećaj,
pogotovo kada su se i inače našli u potpunom ćorsokaku.
Zgrabio je mobilni telefon, te uzbuđeno otkuca poruku Nensi: Nas dvoje
ćemo se načitati scenarija. Sudnjiša bi mogao biti scenarista.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

21 Re: Glenn Cooper - Biblioteka mrtvih taj Ned Mar 10, 2013 2:45 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
28. JULA 2009. LAS VEGAS
Opipala je glatke, hladne četrnaestokaratne karike od kojih kaiš beše sastavljen,
pa je vrhom prsta prešla preko neravnog dijamantskog ruba oko uzanog
pravougaonog sata.
„Ovaj mi se sviđa", promrmljala je.
„To vam je izvrstan izbor, gospodo", reče zlatar. „Ovaj model Henrija
Vinstona je veoma popularan. Zove se Dama sa avenije."
Nasmejala se zbog tog naziva. „Jesi li čuo kako se zove?" upitala je svog
pratioca.
„Aha."
„Prosto savršeno!"
„Koliko košta?" upita on.
Zlatar ga je pogledao pravo u oči. Da je taj čovek bio neki Japanac, Korejac
ili Arapin, odmah bi znao da je uspeo da obavi prodaju. Ali u ovom slučaju mu
se činilo da jednog takvog Amerikanca u kaki-pantalonama, sa bejzbol
kačketom na glavi nije bilo tako lako proceniti. „Danas mogu da vam ga
prodam, gospodine, za 24.000 dolara."
Oči joj se odmah raširiše. Taj model beše najskuplji. Ali, strašno joj se
sviđao, i to mu je i dala do znanja nervozno mu dodirujući kožu na podlaktici.
„Uzimamo", reče on bez oklevanja.
„Odlično, gospodine. A kako biste želeli da platite?"
„Stavite na moj hotelski račun. Odseli smo u apartmanu Pjaca."
Zlatar je morao da ode u drugu prostoriju kako bi potvrdio prodaju, ali je bio
prilično uveren da je sklopio posao. Taj apartman beše najbolji u hotelu,
četiristo trideset kvadratnih metara mermera i drugih skupih materijala, sa
Glen Kuper
226
posebnim banjskim kupatilom za opuštanje i dnevnom sobom čiji pod beše
postavljen na malo nižem nivou od ostalih prostorija.
Nosila je sat oko ruke kada su izašli iz radnje. Nebo nad trgom Svetog Marka
beše savršene svetloplave boje sa savršeno raspoređenim pufnastim
kumulusnim oblacima. Pokraj njih je prošla gondola sa nekim uštogljenim,
nenasmešenim parom iz Švajcarske. Gondolijer poče da peva kako bi malo
razbudio svoje putnike, te njegov glas odjeknu pod kupolom. Sve je savršeno,
pomisli njen pratilac. Nije bilo one mediteranske temperature, nije bilo onog
gadnog smrada iz pravih kanala, a nije bilo ni golubova. Mrzeo je te prljave
ptičurine još od kada su ga kao stidljivog i povučenog dečaka roditelji odveli na
pravi trg Svetog Marka, a neki turista bacio šaku mrvica blizu njegovih nogu.
Nalet čitavog jata golubova ga je prestrašio kao u nekoj noćnoj mori, pa se
sada, čak i kao odrasla osoba, trzao kad god bi čuo lepet njihovih krila.
Nosila je sat oko zgloba dok su šetali ruku podruku kroz predvorje hotela
Venecija.
Nosila je sat i u liftu, nakrivljujući malo ruku kako bi njime privukla pažnju
neke tri dame koje su bile unutra zajedno sa njima.
A nosila ga je, samo sat i ništa više osim njega, i gore u apartmanu gde mu je
priuštila najbolji seks koji je okusio u svom životu.
On joj je sada već dopuštao da ga zove Mark, a umesto da je zove Lidija, ona
mu je dopustila da koristi njeno pravo ime Keri. Keri Hajtauer.
Bila je iz Najtra u Zapadnoj Virdžiniji, gradića pokraj reke osnovanog na
prelazu između dva veka blizu fabrike baruta. Beše to prašnjavi mali grad,
poznat po malo čemu, osim po činjenici da je Klark Gebl nekad radio tamo kao
majstor za telefone. Odrastajući u siromaštvu, gledala je filmove Klarka Gejbla
sanjareći kako će jednoga dana postati holivudska glumica.
Negde pred kraj osnovne škole otkrila je da njen glumački dar i nije baš bio
naročito raskošan, ali je uporno išla na audicije za sve školske predstave i
gradske priredbe, dobijajući sporedne uloge samo zato što je bila tako istrajna i
Biblioteka mrtvih
227
privlačna. Ali u srednjoj školi je otkrila da poseduje i neki viši dar. Volela je
seks, bila je ekstremno dobra u njemu, a pri tom je bila i potpuno neusiljena što
joj je davalo izuzetan šarm. U svetlu tog otkrovenja, posvetila se svom novom
pozivu u okviru kog je mogla da objedini sve svoje talente: rešila je da postane
porno zvezda.
Jedna njena, dve godine starija, drugarica i navijačica se preselila u Las
Vegas gde je radila na deljenju karata u kazinu. Keri je Vegas doživljavala kao
grad na korak do Kalifornije, gde je, po njenim saznanjima, industrija filmova
za odrasle prosto cvetala. Nedelju dana posle mature u srednjoj školi u gradiću
Najtro, kupila je kartu u jednom pravcu do Nevade, pa se uselila kod svoje
stare drugarice. Život joj tamo nije bio lagan, ali ju je njeno uvek vedro
raspoloženje držalo na površini. Vucarala se od jednog loše plaćenog posla do
drugog, sve dok konačno nije stala na noge (mada bi bilo bolje reći da je legla
na leđa) zahvaljujući poslu u jednoj agenciji za poslovnu pratnju.
Kada je upoznala Marka u Sazvežđu, bila je promenila već četvrtu agenciju
za tri godine i konačno je uspela da sakupi nešto novca. Radila je samo sa
bogatijom klijentelom koja je cenila njeno neizbušeno i neistetovirano telo i
njenu narav slatke devojke. Većina muškaraca s kojima je izlazila behu dosta
dobri momci - a slučajeve u kojima se osetila poniženom ili zlostavljenom
mogla je da nabroji tek na prste jedne ruke. Nikada se nije zagledala ni u jednu
svoju mušteriju - na kraju krajeva ipak su to bili kurvari, ali je Mark bio
drugačiji.
Ona ga je od samog početka smatrala šmokljastim i slatkim muškarcem bez
bilo kakvih mačo pretenzija. A bio je i opasno pametan, a zbog njegovog posla
u Zoni 51 skroz je poludela od radoznalosti, jer je sa deset godina po
sopstvenom uverenju ugledala leteći tanjir jedne letnje noći, kako poput strele
juri iznad reke Kanave, svetleći poput tegle pune svitaca koje je tada skupljala
na rečnoj obali.
Glen Kuper
228
A u proteklih nekoliko nedelja, on je odbacio svoj pseudonim zakupivši
njeno radno vreme koje je potom trošio obasipajući je poklonima. Počela je da
se oseća više kao devojka, a manje kao skupa prostitutka. On je iz dana u dan
bio sve sigurniji u sebe i, iako nikada neće biti kao Klark Gebl, počeo je da joj
se uvlači pod kožu.
Nije imala pojma da je sa pet miliona dolara koji su stajali na sigurnom na
njegovom računu u nekoj od banaka u inostranstvu, i njemu raslo
samopouzdanje zbog uspeha Marka Šekltona. Piteru Benediktu je odzvonilo.
Nije mu više bio potreban.
Čak su se i u kupatilima njihovog apartmana nalazili televizori sa ravnim
ekranima. Mark je izašao iz tuš kabine, te poče da se briše peškirom. U kupatilu
je bio uključen neki od kablovskih kanala. Nije obraćao pažnju na program, sve
dok nije začuo reč Sudnji dan, pa je podigao pogled ugledavši Vila Pajpera na
snimku nedeljne konferencije za štampu FBI-a, kako uspravno stoji na
podijumu i priča nešto u gomilu mikrofona pred sobom. Srce bi mu ubrzano
zakucalo kad god bi ugledao Vila na televiziji. Dohvatio je svoju četkicu za
zube ne skidajući pogled sa ekrana, pa poče da pere zube.
Poslednji put kada je video Vila prilikom obraćanja medijima, delovao mu je
pokunjeno i pokolebano. Prestala su i slanja razglednica i ubistva i više nije bilo
potrebe da svaka moguća stanica prenosi vesti o tome. Taj razvučeni, nerešeni
slučaj u istoj je meri iscrpeo i javnost, a i ljude iz kriminalističkih službi.
Međutim, danas je Vil izgledao nekako poletnije. Vratila mu se ona stara snaga.
Mark pritisnu dugme za pojačavanje zvuka.
„Jedno vam mogu reći", reče Vil. „Istražujemo neke nove tragove, a ja sam i
dalje u potpunosti uveren da ćemo uhvatiti ubicu."
Biblioteka mrtvih
229
Marka je to skroz iznerviralo, pa reče - „Ma, ne seri! Mani se već jednom,
čoveče", pre nego što će isključiti televizor.
Keri je dremala na krevetu gola, pod tananim čaršavom. Mark je zavezao
svoj bade-mantil, pa je otišao da uzme laptop iz aktovke koja je stajala u
dnevnoj sobi čiji podovi behu na nižem nivou od drugih prostorija u apartmanu.
Uključio se na Internet primetivši da mu je stigao i-mejl od Nelsona Eldera.
Elderova lista beše duža nego inače - posao mu je dobro napredovao. Marku je
trebalo dobrih pola sata da dovrši posao i da mu odgovori preko svog
zaštićenog portala.
Vratio se u spavaću sobu. Keri se promeškoljila. Mahnula je rukom koja beše
ukrašena satom, pa reče nešto o tome kako bi bilo sjajno kada bi imala i
odgovarajuću ogrlicu. Zbacila je čaršav sa sebe, pa mu je zavodljivo dala znak
prstom da dođe.
U istom tom trenutku, Vil i Nensi su radili nešto potpuno suprotno od seksa.
Sedeli su u Vilovoj kancelariji iscrpljeno rovareći po čitavom brdu loših
scenarija, bez bilo kakve ideje o tome šta su zapravo tražili.
„Zašto si bio toliko siguran u sebe tokom konferencije za medije?" zapitala
ga je.
„Preterao sam?" pitao ju je pospano.
„Još kako. Skroz-naskroz. Mislim, šta mi to uopšte imamo u rukama?"
Vil je na to morao da slegne ramenima. ,,I uzaludna potraga je bolja nego da
sedimo skrštenih ruku."
„To je trebalo i novinarima da kažeš. Šta ćeš im reći naredne nedelje?"
„Naredna nedelja je tek za nedelju dana."
Ta njihova uzaludna potraga zamalo da i ne počne. Vilov telefonski razgovor sa
ljudima iz Udruženja pisaca Amerike beše prava katastrofa. Odmah su ga napali
Glen Kuper
230
zbog odredbi Patriotskog zakona* zaklevši se da će se boriti sve do smaka sveta
kako bi sprečili vladu da se dokopa i jednog jedinog scenarija iz njihovog
arhiva. „Mi ne tražimo teroriste", usprotivio se odmah, „već samo jednog
poremećenog serijskog ubicu." Ali Udruženje nije imalo nameru da se preda
bez borbe, pa je Vil naterao svoje šefove da mu potpišu sudski nalog.
Vil je ubrzo otkrio da su scenaristi bili plašljivi kao miševi, paranoični prema
producentima, studijima, a posebno prema drugim piscima koji bi im mogli
pokrasti ideje. Udruženje pisaca Amerike im je pružilo određene pogodnosti i
zaštitu registrujući njihova scenarija koja su potom čuvali u elektronskom
obliku ili na diskovima u slučaju da im ikada zatreba dokaz o autorstvu. Nije
bilo neophodno da budete član udruženja - tamo je bilo koje piskaralo moglo da
registruje svoj scenario. Sve što je bilo potrebno jeste da pošaljete uplatu i
primerak scenarija i - gotov posao. Udruženje pisaca Amerike imalo je svoje
podružnice na zapadnoj i na istočnoj obali. Samo u zapadnoj podružnici
Udruženja zavodilo se po petnaest hiljada scenarija godišnje, što beše fin poslić
za njihov esnaf.
Ministarstvo pravde se našlo na mukama da nađe pravi razlog za izdavanje
sudskog naloga. Vilu je rečeno da je cela ideja bila vrlo „imaginarna", ali da će
probati na stari način. FBI je na kraju uspeo pred Devetim opštinskim
apelacionim sudom, jer je vlada pristala da smanji svoje zahteve, pa je njihovim
advokatima olakšan posao. Dobili su samo scenarija iz protekle tri godine iz
Las Vegasa, ali su im preko potrebni poštanski brojevi, imena pisaca i njihove
adrese ostali tajni. Ako bi uspeli da pronađu bilo kakve tragove u toj beskrajnoj
gomili materijala, vlada bi ponovo morala da smisli novi, uverljivi razlog za
*Zakon koji je Džordž Buš potpisao u oktobru 2001. kojim se državnim organima u borbi protiv
terorizma olakšava pristup svim mogućim podacima o građanima.
Biblioteka mrtvih
231
nalog, kako bi došli do identiteta pisca.
Scenarija su počela da im pristižu, uglavnom na diskovima, ali i u kutijama
punim štampanog materijala. Administrativno osoblje FBI-a u Njujorku gotovo
je spržilo svoj štampač, pa je Vilova kancelarija na kraju ličila na karikaturu
poštanske sobe u nekoj holivudskoj agenciji za talente, sa filmskim scenarijima
na sve strane. Kada su obavili ceo posao, 1621 scenario nevadskog pedigrea
našao se na dvadeset trećem spratu zgrade FBI-a.
Bez bilo kakvih smernica, Vil i Nensi nisu mogli da pregledaju sve to na
brzaka. Ali su ipak dosta brzo odredili neki svoj ritam, pa su bili u stanju da
prođu kroz scenario za oko petnaest minuta, pažljivo čitajući prvih nekoliko
stranica da steknu opšti uvid, pa bi onda prelistali i proverili i ostatak. Pod
pretpostavkom da radna nedelja ima četrdeset radnih časova, za ovaj zadatak bi
im trebalo dobrih deset dana, pa su se njih dvoje nadali da će, uz dosta muke,
sve završiti za nedelju dana. Strategija im je bila da tragaju za očiglednim:
zapleti sa serijskim ubicama, pominjanja razglednica, ali su isto tako morali
budno da tragaju i za manje očiglednim stvarima - likovima i situacijama koji
su imali zajedničku žicu sa njihovim slučajem.
Tempo beše nepodnošljiv. Oboje su dobili glavobolje. Postali su nervozni, pa
bi se ceo dan brecali jedno na drugo, a onda bi se povukli u Vilov stan da uveče
onako mrzovoljni vode ljubav. Često su morali da izlaze u šetnju da razbistre
glave. Ono što ih je najviše izluđivalo beše činjenica da je većina scenarija bilo
potpuno i totalno đubre, sve nešto nejasno, smešno ili krajnje dosadno. Trećeg
ili četvrtog dana na tom zadatku, Vil se trgnuo kada je uzeo scenario sa
naslovom Brojači, pa uzbuđeno reče: „Nećeš mi verovati, ali poznajem tipa koji
je ovo napisao."
„Odakle?"
„Bio mi je cimer na prvoj godini fakulteta."
„Baš zanimljivo", reče ona nezainteresovano.
Glen Kuper
232
Iščitao ga je mnogo temeljnije od ostalih, zbog čega je ostao u zaostatku za
nekih sat vremena, a kada ga je spustio iz ruku, pomislio je - E, brale, nemoj ti
da ostavljaš svoj redovni posao.
U tri posle podne, Vil je u svoju bazu podataka pribeležio i neko sranje o
nekim svemircima koji dolaze na Zemlju kako bi opljačkali kockarnice, pa je
zgrabio sledeći sa gomile.
Nežno je gurnuo Nensino koleno vrhom svoje mokasine.
„Hej", reče.
„Hej", uzvratila mu je.
„Na ivici si samoubistva?"
„Već sam mrtva", odgovori mu. Oči joj behu crvene i suve. „Šta da se onda
džabe mučim?"
Naslov njegovog sledećeg scenarija beše U 7:44 za Čikago. Pročitao je
nekoliko stranica, pa promrmlja: „Isuse. Mislim da sam ovaj već pročitao pre
nekoliko dana. Teroristi u vozu. Koji je sad to kurac?"
„Proveri kada je predat", predložila mu je. ,,I ja sam imala nekoliko koji su
više puta predati. Pisac ga malo promeni, pa potroši još dvadeset dolara da ga
ponovo registruje."
Ukucao je naslov u svoju bazu podataka. „Vala, bila si u pravu. Ovo je
dorada. Dao sam mu nulu od mogućih deset za relevantnost. Ne mogu opet da
ga čitam."
„Kako hoćeš."
Taman je krenuo da zatvori scenario, kada se najednom zaustavio. Nešto mu
je zapalo za oko, ime nekog lika, i on je izbezumljeno krenuo da lista napred,
pa se uspravio, listajući stranice sve brže i brže.
Nensi je primetila da se nešto zbiva. „Šta je bilo?" upitala ga je.
„Samo sekund, samo sekund."
Biblioteka mrtvih
233
Gledala ga je kako gotovo izbezumljeno nešto beleži, i kad god bi ga
prekinula da ga pita šta je to našao, on bi joj uzvratio sa: „Ma, sačekaj samo
sekund, molim te!"
„Vile, ovo nije fer!" tražila je da joj odgovori.
Najzad je spustio scenario. „Moram da pronađem prvu verziju. Zar mi je
tako nešto promaklo? Brzo, pomozi mi da je nađem, zove se U 7:44 za Čikago.
Proveri gomilu od ponedeljka, a ja ću od utorka."
Čučnula je na pod blizu prozora, pa je pronašla scenario nekoliko minuta
kasnije, skriven duboko u gomili. „Nije mi jasno zašto mi ne kažeš o čemu je
reč", požalila se.
Iščupao joj ga je iz ruku. Nakon nekoliko sekundi sav se tresao od uzbuđenja.
„Gospode dragi", reče tiho. „Izmenio je imena iz prethodne verzije. Reč je o
skupini stranaca koje teroristi dignu u vazduh u vozu iz Čikaga do Los
Anđelesa. Pogledaj im prezimena!"
Uzela je scenario te poče da čita. Imena stranaca poleteše pravo sa stranice:
Drejk, Napolitano, Svišer, Čović, Peperdajn, Santjago, Koler, Lopez,
Robertson.
Žrtve Sudnjeg dana. Sve redom.
Nije znala šta da kaže.
„Druga verzija je bila zavedena prvog aprila 2009. sedam nedelja pre prvog
ubistva", reče Vil, trljajući ruke jednu o drugu. „Prvi april, ha, ha, jebote. Tip je
sve isplanirao i još je sve unapred i najavio u svom šugavom scenariju. Treba
nam hitni nalog da mu uzmemo ime."
Poželeo je da je zagrli, da je podigne sa zemlje, uhvati za struk i zavrti ukrug,
ali se ipak zadovoljio lupivši joj petaka.
„Naš si, šupčino", reče. „ A i scenario ti je poprilično sranje."
Vil će se naredna dvadeset četiri sata prisećati kao što se ljudi prisećaju
tornada - uzburkane emocije u iščekivanju glavnog naleta, pa magloviti i
zaglušujući udar i razorni zamah i posle toga sablasno zatišje i beznađe pred
izgubljenim.
Deveti sud je odobrio državni nalog, pa im je Udruženje pisaca Amerike
otkrilo lične podatke o autoru.
Bio je za svojim računarom kada mu je u poštansko sanduče stigao i-mejl od
zamenika državnog tužioca koji je bio zadužen za izdavanje naloga. U pitanju
je bilo pismo prosleđeno iz Udruženja pisaca Amerike sa naslovom: Odgovor
Am. vladi od UPA zap. UPA scenario #4277304
Do kraja života će pamtiti kako se osećao kada je pročitao taj i-mejl.
U ODGOVOR NA ZAKONSKU OBAVEZU VEZANU ZA GORENAVEDENI SLUČAJ,
REGISTROVANI AUTOR SCENARIO UPA #4277304 JE PITER BENEDIKT, P.P. 385,
SPRING VELI, NEVADA.
Nensi je potom ušla u njegovu kancelariju ugledavši ga pred monitorom
skroz ukočenog poput mermerne statue.
Približila mu se sve dok nije osetio njen dah na svome vratu. „Šta nije u
redu?"
„Poznajem ga."
„Kako to misliš? Odakle ga poznaješ?"
„Moj cimer sa fakulteta." Slike scenarija sa Šekltonovog urednog belog stola
nahrliše mu u glavu, zajedno sa njegovim upornim rečima Mislim da nećete
uhvatiti tog tipa, njegovom očiglednom nelagodom zbog Vilove nenajavljene
posete - i još jednim detaljem! „Jebena penkala."
„Molim?"
Vil je tužno odmahivao glavom. „Imao je ultratanka Pentelova penkala na
stolu. Sve je bilo tamo."
Biblioteka mrtvih
235
„Ma, gde može da bude tvoj cimer? Ovo nema nikakvog smisla, Vile!"
„Isuse", zavapio je. „Mislim da je Sudnji dan bio usmeren protiv mene."
Vilovi prsti su leteli nad tastaturom dok se gotovo grozničavo prebacivao iz
jedne državne ili republičke baze podataka u drugu i tako ukrug. Bacivši se u
potragu, po glavi mu se neprestano vrzmalo - Ko si ti, Mark? Ko si ti zaista?
Podaci se pojaviše na ekranu - Šekltonov datum rođenja, broj socijalnog
osiguranja, neke stare kazne za nepropisno parkiranje iz Kalifornije - ali je
svuda bilo izluđujućih praznina, kao da je sve bilo pokriveno nekim velom
tajanstvenosti. Njegova slika je bila zatamnjena u registru vozačkih dozvola
Nevade, nije bilo izveštaja o kreditima, hipotekama, obrazovanju ili zaposlenju.
Protiv njega se nisu vodile nikakve krivične, ni građanske parnice. Nije bilo
izveštaja o porezu na imovinu. Nije ga bilo ni u centralnom registru poreske
uprave!
„Uopšte ga nema nigde u jebenom sistemu", Vil reče Nensi. „Zaštićena
vrsta. Video sam ovako nešto jednom ili dva puta ranije, ali se to jako retko
dešava."
„Koji je naš sledeći potez?" upitala ga je.
„Hvatamo avion danas posle podne", nikada ga nije čula toliko uzrujanog.
„Uhapsićemo ga lično. Idi smesta kod Su da počnete s papirologijom. Treba
nam republički nalog za hapšenje od državnog tužioca iz Nevade."
Prošla je prstima kroz kosu na njegovom temenu: „Idem sve da sredim."
Nekoliko sati kasnije kola su ih čekala ispred zgrade da ih odvezu do
aerodroma. Vil je završio sa pakovanjem svoje aktovke. Bacio je pogled na sat
čudeći se što je Nensi kasnila. Iako ju je on u tome stalno podrivao svojim
rasporedom, uspela je da očuva svoju tačnost.
A onda je začuo visoke potpetice Su Sančez kako mu se brzo približavaju i
stomak mu se odmah stegao kao u Pavlovljevom eksperimentu.
Glen Kuper
236
Podigao je pogled spazivši njeno zategnuto, napeto lice na vratima sa nekim
potpuno sumanutim izrazom u očima. Imala je nešto da mu kaže, ali mu se
činilo da reči nisu izlazile iz njenih usta dovoljno brzo.
„Suzan. Šta je? Moram da uhvatim avion."
„Ne moraš."
„Molim?"
„Bendžamina su upravo zvali iz Vašingtona. Skinut si sa slučaja. I
Lipinskijeva takođe."
„Šta!"
„Trajno. Trajno si skinut", skoro da je ostala bez daha.
„Zbog čega, kog jebenog vraga, Suzan?"
„Nemam pojma", bilo mu je jasno da govori istinu. Bila je na ivici histerije,
mučeći se da sačuva profesionalno držanje.
,,A šta je sa hapšenjem?"
„Ništa ne znam, a Ronald mi je rekao da ne postavljam nikakva pitanja. Ovo
je daleko iznad mog položaja. Tu se nešto ogromno dešava."
„Ma, sranje. Našli smo ubicu!"
„Ne znam šta da ti kažem."
„Gde je Nensi?"
„Poslala sam je kući. Ne žele da vas dvoje ponovo budete partneri."
,,A zbog čega?"
„Ne znam, Vile! Takva su naređenja!" ,,I šta bih ja sada trebalo da radim?''
Bilo joj je iskreno žao, imala je onaj klasičan izraz lica kao kada nešto ne bi
razumela.
„Ništa. Žele da odstupiš i da ništa više ne radiš. Što se tebe tiče, sve je
završeno."



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

22 Re: Glenn Cooper - Biblioteka mrtvih taj Ned Mar 10, 2013 2:46 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
12. OKTOBAR 799.
VEKTIS, BRITANIJA
Kada se beba rodila, Marija je odbila da joj da ime. Smatrala je da to nije bila
njena beba. Oktavije ju je na grub način usadio u nju, a njoj je jedino preostalo
da gleda kako joj telo postaje sve teže dok se bližio porođaj, a potom je morala
da istrpi taj bolni čin isto kao što je istrpela i samo začeće.
Dojila ju je samo zato što su joj grudi bile pune mleka i zato što se to od nje
očekivalo, ali nije gledala u njena ustašca dok je jela, niti bi je gladila po kosici
onako kako to većina majki radi kada im novorođenče sisa u naručju.
Nakon silovanja, prebacili su je iz ženske spavaonice u hospicijum. Tamo je
bila zaštićena od radoznalih pogleda i govorkanja novajlija i sestara, pa je
mogla da održava trudnoću u relativnoj anonimnosti u gostinjskoj kući u kojoj
posetioci opatije nisu bili svesni njene sramote. Dobro su je hranili, dopuštajući
joj da ide u šetnju i da radi u povrtnjaku, sve dok pred kraj trudnoće nije počela
da se gega i dahće pri svakom pokretu. Međutim, svi koji su je znali behu
rastuženi promenom njenog raspoloženja, gubitkom njenog smisla za humor i
vedrine i obamrlošću koja ju je potpuno obuzela. Čak je i sestra Magdalena
potajno tugovala zbog promena u njenoj ćudi i gubitka one mladalačke boje u
njenim nekada rumenim obrazima. Ta devojka posle svega nikada neće biti zaređena.
Kako bi i mogla biti? A nije se mogla ni vratiti nazad u svoje selo na
drugoj strani ostrva - njeni bližnji ne bi želeli nikakva posla sa njom, sada
ukaljanom ženom. Našla se ni na nebu ni na zemlji, poput nekrštenog deteta, ni
zla ni blažena.
Glen Kuper
238
Kada se beba rodila i kada svi ugledaše njenu jarkoriđu kosicu, mlečnobelu
kožu i njeno ravnodušno držanje, opat i Pavle zaključiše da je Marija poslužila
samo kao sredstvo, možda baš božansko, i da joj duguju negu i zaštitu na isti
način na koji su i dete morali negovati i štititi.
Ovo nije bilo bezgrešno začeće, ali majčino ime jeste bilo Marija i dete je
samim tim bilo posebno.
Nedelju dana nakon što se beba rodila, Magdalena je posetila Mariju
zatekavši je kako leži u postelji, bledo zureći u prazno. Beba je bila nepomična
u svojoj kolevci na podu.
„Pa, jesi li mu već dala ime?" zapita je igumanija.
„Nisam, sestro."
„Kaniš li dati detetu ime?"
„Ne znam", odgovorila je ravnodušno.
„Svako dete mora imati ime", objavi Magdalena ozbiljnim tonom. „Ja ću mu
onda dati ime. Neka bude Primus, prvo dete Oktavijevo."
Primus je sada imao već četiri godine. Izgubljen u nekom svom svetu, lutao
je po hospicijumu i po okolini, bled poput mleka, ali se nikada nije previše
udaljavao i nikada ga nisu zanimali bilo kakvi predmeti, a ni ljudi. Poput
Oktavija, i on beše nem i bezizražajan, sa malenim zelenim očima. Pavle bi ga
povremeno uzeo za ručicu, pa bi ga poveo do pisarnice, gde bi sišli stepeništem
do odaje njegovog oca. Pavle bi ih onda posmatrao kao da proučava nebeska
tela, tražeći neke znakove, ali oni behu ravnodušni jedan prema drugom.
Oktavije bi nastavio sa svojim besomučnim pisanjem, a dečak bi se šetkao po
sobi kao u snu, ali se nikada nije spoticao o nameštaj mada se činilo da ništa ne
vidi. Pera ga nisu zanimala, a ni mastilo, pergamenti i zapisi koji su nastajali
ispod Oktavijevih ruku.
Pavle bi nakon toga podneo izveštaj Josifu: „Dečko nije pokazao nikakvu
naklonost", pa bi dva starca slegnula ramenima i onda polagano otišla na
molitvu.
Biblioteka mrtvih
239
To jesenje poslepodne beše sveže, a u vazduhu se osećao hladni talas. Zalazeće
sunce beše poput latica zlatnog nevena. Josif se polako šetao po opatiji,
zadubljen u svoje misli, tiho se moleći za božju naklonost i spasenje.
Spasenje mu je stalno bilo u mislima. Već je nedeljama primećivao da mu se
mokraća menja, prvo je bila smeđa, a sada i jarkocrvena, i nije više imao ni
onaj svoj dobar apetit. Koža mu je omlitavela i postala žućkasto- mrka, a
beonjače mu se skroz zamutiše. Kada je nakon molitve ustao iz klečećeg
položaja, osećao se kao da plovi na talasima, pa je morao da se uhvati za nešto
kako ne bi izgubio ravnotežu. Nije morao da se posavetuje sa njihovim bricom
i lekarom, niti sa Pavlom. Znao je da umire.
Osvin nije doživeo da vidi završetak obnove opatije, a neće ni on, po
sopstvenoj proceni, ali su crkva, pisarnica i zgrada crkvenog sabora bile
završene, a trenutno su tekli radovi na spavaonicama. Ali još bitnija beše
Oktavijeva biblioteka o kojoj je često razmišljao. Nikada nije uspeo da dokuči
njenu svrhu i već je i prestao da joj traži smisao. Prosto se držao sledećih
detalja:
Postojala je.
Beše od boga.
Jednoga će dana Hrist otkriti njenu svrhu.
Mora biti zaštićena.
Mora da se proširuje.
Ali, dok je posmatrao kako mu krv ističe iz tela svaki put kada bi išao da
mokri, uvek bi se uplašio za svoju misiju. Ko će štititi i braniti njegovu
biblioteku kada njega više ne bude bilo?
U daljini je ugledao Primusa kako sedi na zemlji u gostinjskom povrtnjaku,
usred ogolele, sada već obrane njivice pokraj hospicijuma. Dečak je bio sam,
što ne beše neobično s obzirom na to da se njegova majka nije mnogo brinula o
njemu. Nije ga video već neko vreme, pa ga je sada znatiželja navela da ga
malo posmatra iz prikrajka.
Glen Kuper
240
Dečak je bio skoro istog uzrasta u kojem je bio Oktavije kada ga je Josif
primio u opatiju, a sličnosti između njih behu neverovatne. Ista crvenkasta kosa,
ista bleda put bez i kapi krvi, isto žgoljavo telo.
Kada se našao na trideset koraka od njega, Josif se naglo zaustavio, osetivši
kako mu srce lupa kao ludo i kako mu se vrti u glavi. Da nije navikao da nosi
štap sa sobom, sada bi možda i pao. Dečak je kod sebe imao prut koji je držao.
A onda ga je, pred Josifovim očima, iskoristio da njime iscrta velike krivudave
šare po zemlji.
Pisao je, Josif beše siguran u to.
Josif je jedva izdržao ranu podnevnu službu. Nakon što su se vernici razišli,
potapšao je tri osobe po ramenima, povukavši ih u ćošak brodskog dela crkve.
Tamo se skupiše on, Pavle, Magdalena i Hoze, koji je bio uključen u njihov
mali krug još od kada je kao mladi monah otkrio silovanje. Josif nikada nije
zažalio zbog odluke da se povere tom Iberijcu koji beše smiren, mudar i
potpuno smotren. A osim toga, opat, igumanija i zvezdočatac, svi redom već
ostareli, ceniše Hozeovu snagu i srčanost.
„Dečak je počeo da piše", prošapta Josif. Njegov glas je čak i kroz šapat
odjeknuo šupljim brodskim delom crkve. Svi se prekrstiše. „Hoze, dovedi
dečka u Oktavijevu odaju."
Poseli su dečaka na pod pokraj njegovog oca. Oktavije nije obraćao pažnju ni
na njega, a ni na ostale ljude koji okupiraše njegovo utočište. Magdalena se
klonila Oktavija još od kada je počinio ono grozno delo, ali je, iako je prošlo
već dosta vremena, ustuknula ugledavši ga. Nije više dopuštala svojim
devojkama da se brinu o njemu - taj zadatak je sada bio poveren mladim
muškim novajlijama. Ona se držala što dalje od njegovog pisaćeg stola, napola
uplašena da bi mogao da skoči, pa da i nju napastvuje.
Biblioteka mrtvih
241
Hoze je spustio veliki list finog pergamenta pred Primusa okruživši ga
svećama poredanim u polukrug.
„Daj mu umočeno pero", reče Pavle promuklim glasom.
Hoze mahnu pisaljkom pred dečakom, kao kada bi mačku mamio da skoči na
pero. Kapljica mastila pade umrljavši stranicu.
Dečko najednom ispruži ruku, pa je zgrabio pero sićušnom desnom šakom
spustivši mu vrh na list pergamenta.
Počeo je kružno da pokreće ruku. Pero glasno zagreba po pergamentu.
Slova behu velika i neuredna, ali dovoljno jasna da bi se mogla razaznati.
V-a-a-s-c-o
„Vasko", reče Pavle kada je ispisao i poslednje slovo.
S-u-a-r-i-z
„Vasko Suarez", izgovori Hoze sa naglaskom, „portugalski nombre."
A onda se pojaviše i brojevi ispisani dečijim rukopisom, njegovom još
nezrelom rukom.
8 6 800 Mors
„Osmoga dana juna, 800. godine", reče Pavle.
Josif reče: „Hoze, molim te, proveri stranicu koju Oktavije sada ispisuje. O
kojoj godini on piše?"
Hoze se nadvio preko Oktavijevog ramena, pregledavši stranicu. ,,Poslednji
zapis je vezan za sedmi dan juna, 800. godine!"
„Isuse!" viknu Josif. „Njih dvojica su povezani kao jedan!"
Četiri sveštena lica pokušaše da pročitaju izraze lica jedni drugima pod
treperavom svetlošću sveca.
„Znam šta misliš", reče Magdalena, ,,i ne mogu se sa tim složiti."
„Kako možeš znati, igumanijo, kada ja ni sam ne znam", odgovori joj Josif.
Glen Kuper
242
„Pogledaj u dušu svoju, Josife", reče mu skeptično. „Sigurna sam da znaš šta
ti je u mislima."
Pavle mahnu: „Oboje pričate kroz zagonetke. Zar jedan starac ne može
očekivati da sazna o čemu to zborite?"
Josif se polako pridigao da izbegne vrtoglavicu. „Hajdemo, ostavimo dečaka
sa Oktavijem nakratko. Neće mu ništa biti. Želeo bih da mi se tri prijatelja
pridruže gore, kako bismo mogli porazgovarati uz molitvu."
Tamo je bilo toplije i mnogo udobnije nego u vlažnom podrumu. Josif ih je
poredao za pisaće stolove, tako da je on bio nasuprot Magdalene, a Pavle
nasuprot Hozea.
Prepričao im je onu noć kada se Oktavije rodio dohvativši se i svih bitnih
prekretnica u životu tog mladića. Mora se reći da su oni već znali sve
pojedinosti, ali Josif im nikada pre usmeno nije izneo celu tu priču, pa su bili
sigurni da postoji neki razlog zbog kog to čini sada. Potom se osvrnuo i na
kraću, mada ne i manje zadivljujuću, priču o Primusu, uključivši u nju i
događaje koji se upravo odigraše.
„Može li bilo ko od nas sumnjati", zapita ih Josif, „da se pred nama nalazi
sveta dužnost da sačuvamo i održimo ovo božansko delo? Iz razloga koji nama
mogu zanavek ostati nepoznati, Bog nam je poverio, kao svojim slugama iz
opatije Vektis, da budemo čuvari ovih čudesnih zapisa. Obdario je ovoga
mladića, Oktavija, rođenog pod čudesnim okolnostima, nagonom da zapisuje
dolaske i odlaske svih duša koje dolaze i napuštaju Zemlju. Time je čovekova
sudbina potpuno ogoljena. Ovi su zapisi svedočanstvo o moći i sveznanju
Stvoritelja našega, a mi se pokorno klanjamo ljubavi i brizi koju On da je deci
Svojoj." U oku mu se nakupiše suze, skliznuvši mu niz lice. „Oktavije je jedno
posebno, a zasigurno i smrtno biće. Pitao sam se, isto kao i vi, kako bi se ovaj
golemi zadatak mogao nastaviti. Sada imamo odgovor na to pitanje."
Zastao je primetivši kako ozbiljno klimaju.
Biblioteka mrtvih
243
„Ja sam na samrti."
„Ne!" usprotivio se Hoze, pokazavši zabrinutost kakvu bi sin gajio prema
svom ocu.
„Da, istina je. A potpuno sam siguran da niko od vas nije previše iznenađen.
Dovoljno je samo da me pogledate, pa da zaključite da sam ozbiljno bolestan."
Pavle je ispružio ruku dotaknuvši ga po zglobu, a Magdalena poče da krši
prste.
,,A Pavle, ti ćeš nam potvrditi da si video ime Josifa iz Vektisa upisano u
jednoj od knjiga?"
Pavle mu odgovori skroz sasušenih usana: „Jesam."
,,I znaš koji mi je tačan datum?"
„Znam."
„Uskoro je?"
„Jeste."
„Ali verujem da nije baš sutra", našalio se.
„Nije."
„Odlično", reče blago tapkajući prstom o prst. „Dužnost mi je da se
pripremim za budućnost, ne samo budućnost opatije, nego i Oktavija i njegove
biblioteke. I stoga večeras, na ovom mestu, izjavljujem da ću poslati po
biskupa, pa ću ga zamoliti da, nakon moje smrti, uzdigne sestru Magdalenu na
položaj opatice Vektisa, a brata Hozea na položaj igumana. Brate Pavle,
prijatelju dragi, ti ćeš nastaviti da im služiš kao što si verno služio mene."
Magdalena je duboko nagnula glavu kako bi sakrila osmejak koji je jedva
uspevala da potisne. Pavle i Hoze zanemeše od tuge.
,,A imam još nešto da vam objavim", nastavi Josif. „Večeras osnivamo novi
red unutar Vektisa, sveti i tajni red za zaštitu i očuvanje biblioteke. Nas četvoro
smo osnivači reda koji će od sada, pa nadalje biti poznat kao Red imena.
Pomolimo se."
Poveo ih je kroz duboku molitvu, a kada je završio svi skupa ustaše.
Josif taknu Magdalenu po njenom koščatom ramenu: „Kada završimo
večernju službu, učinićemo što se učiniti mora. Hoćeš li uraditi to svojom
voljom?"
Stara žena poče da okleva moleći se u sebi presvetloj Bogorodici. Josif je
čekao na njen odgovor. „Hoću", reče ona.
Nakon večernje službe, Josif se povukao u svoju odaju da tihuje. Znao je šta će
se dalje dešavati, ali nije želeo da lično bude svedok tih događanja. Bio je
veoma rešen u svojoj odluci, ali je u duši ostao blag i nežan čovek koji nije
imao stomak za ovakva posla.
Znao je da je, u trenu kada je pognuo glavu moleći se, Magdalena zajedno sa
Hozeom povela Mariju iz hospicijuma mračnom stazom do pisarnice. Znao je
da će ona sigurno jecati. Znao je da će se to jecanje pretvoriti u glasno ridanje
kada je budu uhvatili za ruku i kada je budu odvukli niz stepenice pravo u
podrum. I znao je da će se ridanje pretvoriti u krike kada Pavle bude otvorio
vrata Oktavijeve odaje, i kada je Hoze bude svom snagom gurnuo preko praga,
pre nego što će zamandaliti vrata za njom.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

23 Re: Glenn Cooper - Biblioteka mrtvih taj Ned Mar 10, 2013 2:47 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
30. JANUARA 1947.
OSTRVO VAJT, ENGLESKA
Redži Sonders se malko povatao, kako bi on to rekao, sa Lorel Barns,
punačkom suprugom vazduhoplovnog komandira Džulijana Barnsa, nasred
komandirove prostrane bračne postelje. Mora se priznati da je u tome prilično
uživao. Beše to veličanstvena kuća sa ogromnom spavaćom sobom, finom
vatricom da ih malko zagreje i veoma zahvalnom gospodom Barns koja je već
bila navikla da se sama pobrine oko svojih potreba, dok joj je muž bio odsutan
tokom rata.
Redži beše krupni, rumeni tip sa pravim muškim pivskim stomakom.
Dečački osmeh i neverovatno široka ramena behu dve stvari kojima je sa nogu
obarao raznorazne žene, uključujući i ovu pokraj njega. Skriven pod njegovim
mangupskim držanjem i druželjubivom brbljivošću njegov moralni kompas
beše malko pokvaren. Strelica je pokazivala samo u jednom pravcu, prema
Redžiju Sondersu. Oduvek je smatrao da ovaj svet treba da bude zahvalan na
njegovom postojanju, a to što je uspeo da se provuče kroz Drugi svetski rat sa
netaknutim očima, udovima i genitalijama, za njega beše znak da bi nacija i
dalje trebalo da se stara o njegovim potrebama, bilo da su one finansijske ili
telesne. Zakoni monarhije i društvena pravila behu tek odokativne smernice u
njegovom svetu, nešto što bi ponekad uzeo u razmatranje, pa bi onda sve
zanemario.
Ratna vojna služba mu je počela na loš i nezgodan način jer je bio vodnik u
Montgomerijevoj Osmoj armiji koja je pokušavala da izbaci Romela iz
Tobruka. Pošto je proveo previše vremena u pustinji, 1944. je iskamčio
premeštaj iz Severne Afrike u oslobođenu Francusku u jedan puk čije je
Glen Kuper
246
zaduženje bilo da pronalazi i popisuje umetnička dela iz nacističkog ratnog
plena.
Šef mu beše najfiniji gospodin kojeg je ikada u životu sreo, nastavnik sa
Kembridža koji je svojim ljudima komandovao tako što bi ih uljudno pitao da li
bi mogli da mu pomognu oko ovog ili onog. Teško za poverovati, ali vojska
nije promašila sa majorom Džefrijem Atvudom pronašavši posao za tog
profesora arheologije i antikviteta koji je zapravo odgovarao njegovim
veštinama, umesto da ga potpuno nesvrsishodno tutne negde sa sve mapom,
dvogledom i ogromnim pištoljima.
Sondersov posao uglavnom se sastojao od naređivanja grupi momaka da
iznose teške drvene sanduke iz podruma i da ih prebacuju u neke druge
podrume. Za razliku od drugih ljudi, on u moralnom smislu nikada nije bio
zgrožen nemačkim krađama. Njemu je njihov lopovluk bio prilično razumljiv u
datim okolnostima. Štaviše, tokom svog dežurstva, nekoliko tih drangulija je i
sam propustio kroz prste u zamenu za nekoliko funti, a zašto i ne bi?! Nakon
rata je lutao od jednog posla do drugog, pa bi tu i tamo obavio neki graditeljski
poslić, bežeći, kada bi to bilo neophodno, od svojih silnih romantičnih
zavrzlama. Kada ga je Atvud nazvao da vidi da li je raspoložen za jednu malu
pustolovinu na ostrvu Vajt, bio je bez obaveza, pa mu je odgovorio: „Samo vi
zviždite, šefe, i poći ću za vama bilo gde."
Redži se sada žestoko nabijao izgubljen u prijatnom moru ružičastog mesa
koje je mirisalo na puder i lavandu. Gazdarica kuće je počela da guguče, zbog
čega je u mislima odmah odlutao do velikog kaveza za ptice u Kju Gardensu,
gde su ga kao dečaka odvodili da nešto nauči o prirodi. Ubrzo je premotao
mozak u sadašnjost. Lice mu se skroz iskrivilo jer samo što nije svršio, a kada
se daš u neki posao, onda ga treba obaviti kako valja, njegov deda je to uvek
govorio. A onda je začuo neki mehanički zvuk, kao neko potmulo krčanje.
Biblioteka mrtvih
247
Godine provedene u noćnim patrolama po libijskim i marokanskim
pustinjama izveštile su njegov sluh, što beše jedna od njegovih veština vrlo
zgodnih za preživljavanje, a ovo nije bio prvi put da se njom koristi.
„Nemoj da se zaustavljaš, Redži!" uzdahnu gospođa Barns.
„Ček' malko, luče. Čuš' ti to?"
„Ništa ne čujem."
„Motor." U pitanju nisu bila kola nekoga od posluge, sigurno nisu. Jasno je
mogao proceniti da je tu reč o dobroj makini. ,,Jes' sigurna da ti muž neće
skoro?"
„Rekla sam ti da je u Londonu", zgrabila mu je guzove u pokušaju da ga
opet pokrene.
„Neko dolazi, mačkice, a nije jebeni poštar."
Sišao je sa kreveta go, pa je razmaknuo zavese na najbližem prozoru. Dva
upaljena fara probijala su se kroz tamu.
Približavajući se ulazu dok je točkovima mrvila šljunak na prilaznom
puteljku, crvena invikta se pojavila pred njegovim očima, upečatljiva po lepoti
kakva se retko sreće. Prepoznao ju je čim su je obasjala svetla na ulazu.
„Znaš nekog ko vozi crvenu inviktu?'' upitao ju je.
To je bilo isto kao da ju je pitao - Jesi li čula da nam je sotona stigao pred
vrata?
Skočila je iz kreveta zgrabivši svoj veš, te poče da skici sva preplašena i
uzbuđena.
„To su kola vazduhoplovnog komandira", reče Redži fatalistički sležući
ogromnim ramenima. „Odoh ja sad, mačkice. Pa-pa!"
Uskočio je u pantalone, pa je pokupio ostatak odeće privivši je uz grudi, pre
nego što će se stražnjim stepeništem sjuriti u kuhinju. Prošao je kroz ulaz za
poslugu taman kada je vazduhoplovni komandir ušao u sobu za prijeme veselo
vičući svojoj ženi: „Zdravo živo! Čik pogodi ko je stigao kući dan ranije!"
Glen Kuper
248
Redži je završio oblačenje u vrtu, pa je istog trena krenuo da cvokoće
zubima. Iako su prethodne nedelje bile neuobičajeno tople za to doba godine,
struja ledenog vazduha sa severa je oborila živu u termometru. Sa gospojom se
susreo ispred kafane, pa ga je ona odvezla do svoje kuće. Sada se našao
zaglavljen bar deset kilometara od svog tabora i nije imao izbora. Moraću
pešaka, pomislio je.
Na prstima je otišao do prednjeg dela kuće. Invikta iz 1930. je ispuštala
toplotu oko sebe. Kabina joj beše duboka, poput kade sa ubačenim sedištima od
crvene kože. Ključevi su se još njihali u kontrolnoj tabli. Zaista mu nije bilo
teško da donese analitički zaključak: hladno mi je, a automobil je još ugrejan,
samo ću ga pozajmiti da šmugnem pravo niz put. Uskočio je unutra okrenuvši
ključ. Lagonda motor od 140 konjskih snaga odmah zabruja, ali preglasno.
Uspaničio se već sekundu nakon toga. Gde se kog đavola nalazi menjač? Pipao
je svuda oko sebe, tražeći ga. Ulazna vrata kuće naglo se otvoriše.
A onda se prisetio: ma, ovaj ima šugavi automatski menjač, prvi u celoj
Britaniji! Pritisnuo je pedalu za gas, pa je glatko ubacio kola u brzinu. Automobil
polete napred, odbacujući šljunak svuda oko sebe. U retrovizoru je
spazio besnog sredovečnog muškarca kako vitla stegnutim pesnicama po
vazduhu. Šta god da je uzvikivao motor je to zaglušio.
,,I ja tebi", viknu Redži. „Hvala ti na kolima i hvala ti na gospoji."
Inviktu je ostavio ispred paba u Fišbornu, pa je brzim korakom prešao
poslednjih kilometar i po, zviždeći u mraku i trljajući ruke kako bi se malo
ugrejao. U taboru je gorela logorska vatra žestoko potpirena sa malo parafina
pomogavši mu da lakše pronađe put. Sloj gustih oblaka je rasplinuo mesećinu,
obojivši noćno nebo u boju sivkastu poput kuhinjske krpe. Od logorske vatre su
se podizala isparenja pravo prema nebu, gusta i crna poput nekih izobličenih
Biblioteka mrtvih
249
harpija, pa je Redžinald pratio njihovo vijuganje sve dok nisu nestala pred
visokim tornjem opatijske katedrale Vektisa.
Vrata jedne od oronulih kamp prikolica naglo se otvoriše baš kada se Redži
primakao vatri da se malo ogreje. Neki visoki, žgoljavi momak mu doviknu:
„Ti bogca! Paz' ko nam se to vratio! Redž je dobio šut kartu!"
„Čisto da znaš, otišao sam svojevoljno, druškane", uzvrati mu Redži osorno.
„Ima l' šta za jesti?"
„Konzerva pasulja, pretpostavljam."
„Pa, otvori mi jednu, crkoh od gladi posle ševe."
Momak se nasmeši, ali izgleda da je ta njegova reč imala neko magično
dejstvo, jer se vrata na sve četiri kamp-prikolice otvoriše, a oni što behu unutra
pokuljaše napolje da čuju ostatak. Čak se i Džefri Atvud promolio iz šefovske
prikolice u debeloj vunenoj rolci zamišljeno pućkajući svoju lulu. „Je l' to neko
spomenuo ševu?"
„Bando jedna, ne očekujete valjda da ljubim, pa da onda o tom trubim?"
„Upravo to, moliću lepo", reče onaj visoki mršavi mladić, Denis Spenser,
pohotno. On beše bubuljičavi brucoš sa Kembridža, dovoljno mlad da izbegne
regrutaciju.
Bilo ih je još četvoro, tri muškarca i jedna žena, svi sa Atvudovog odseka.
Martin Benkroft i Timoti Braun, poput Spensera, nisu još diplomirali, ali su bili
stariji studenti koji se vratiše iz rata kako bi konačno dobili diplome za koje su
se dosta namučili. Martin nikada nije napuštao Englesku. Bio je raspoređen u
London kao oficir obaveštajne službe. Timoti je služio za radarom na
vojnopomorskoj regati koja je operisala uglavnom po Baltičkom moru. Obojica
su jedva čekali da se vrate na Kembridž, pa su prosto skakali od sreće kada su
im rekli da ih šalju na terenske vežbe.
Ernest Mari je bio stariji od njih, u tridesetim. Trenutno je dovršavao svoj
doktorat o antikvitetima koji je ostavio po strani kada su Nemci izvršili invaziju
na Poljsku. Nagledao se mučnih borbi u Indokini, nakon čega je ostao povučen.
Glen Kuper
250
Anglosaksonska arheologija mu se nekako više nije činila tako bitnom, a nije
znao šta bi želeo da uradi sa ostatkom svog života.
Jedina žena u tom društvu beše Beatrisa Slejd, docent srednjovekovne
istorije i Atvudova najbliža koleginica, koja je manje-više sama vodila njegov
odsek tokom rata. Beše to čvrsta, visprena žena zmaj, koja je otvoreno priznala
da je lezbijka i čak je bila i čuvena po tome. Ona i Redži se nikako nisu slagali
kao ljudska bića. Kada bi okrenula leđa, on bi prostački ismevao njenu
seksualnost, a kada bi on okrenuo svoja, ona bi isto to činila njemu.
„ A, pa svi smo na okupu", reče Atvud čkiljeći pred bleštavom vatrom.
„Hoćemo li jednu kafiću dok nam Redž bude pričao svoju pričicu?"
„Idem da stavim džezvu, profo", ponudi se Timoti.
„Pa, Redž, kako je bilo?" upita ga Martin. „Računo si da ćeš noćas spavati
pod perjanim jorganom, a ne ovde u ovim našim zarđalim krntijama?"
„Ma, iskrso mi problemčić, brale", odgovorio mu je. „Ali, ništa što ja ne bih
mogao rešiti", zamotao je cigaretu olizavši papir.
„Ništa što ti ne bi mogao resiti?" zapita Beatrisa podrugljivo. „Stavila te na
muke jer je htela još jedared?" na to j e napućila usne kao dama iz vodvilja, pa
svi redom, čak i Atvud, počeše da se cerekaju na njegov račun.
„Jako smešno, samo se vi sprdajte", reče Redži. „Muž joj je došao kući
ranije, pa sam morao kulturno da napustim datu lokaciju kako bismo izbegli
neprijatni susret."
„Nego, da vas priupitam gospodine Sonders", reče Denis ismevajući ga
lažnim poštovanjem, „da li vam je guzica bila pokrivena ili otkrivena dok ste
tako napuštali datu lokaciju?"
Svi ponovo prasnuše u smeh. Atvud je povukao nekoliko puta iz lule, pa reče
zamišljeno: „To je jedan prilično neprijatan prizor."
Tog jutra je duvao vetar noseći sa sobom poneku snežnu pahulju, a tlo je
izgledalo kao da je bilo blago posoljeno. Ernest je bio odličan u spremanju
Biblioteka mrtvih
251
hrane, pa je uspeo da spravi kuvani doručak za sedmoro ljudi na dve gasne
ringle. Posedali su na sanduke oko vatre, zamotani u više slojeva vunene odeće,
okrepljujući se šoljama punim vrelog zaslađenog čaja. Krčkajući trouglastim
parčetom tosta koji je umakao u žumance, Atvud pogleda preko zamrznutog
polja prema ledenom moru, pa primeti: „Kome je to palo na pamet da kopamo
usred januara?"
Bilo bi mnogo bolje da je u pitanju bilo toplo letnje jutro ili neko sveže
jesenje, ali svima je bilo potpuno fantastično što su se ovde našli u bilo kom
delu godine, pod bilo kakvim vremenskim uslovima. Činilo im se da su još juče
bili do guše u ratu, sanjareći o tome kako bi bilo divno da se malo bave
arheologijom na nekom mirnom ostrvcetu. I zato je Atvud, istog trena kada je
primio donaciju od 300 funti od Britanskog muzeja kako bi nastavio svoja
iskopavanja u Vektisu, brže-bolje organizovao ekskavaciju, pa nek vrag nosi
zimu.
Redži je bio šef samo kada je kopanje bilo u pitanju. Pogledao je na sat, pa je
ustao viknuvši im tako da zvuči kao pravi stariji vodnik: „Dobro, momci,
haj'mo na posao! Treba mnogo zemlje izvaditi danas."
Timoti mu teatralno pokaza na Beatrisu, te tiho reče: „Momci?"
,,U pravu si", reče Redži sakupljajući svoju opremu, „izvinjavam se. Previše
je matora za mene da bih je zvao momkom."
„Ma, nosi se, drkadžijo jedan", reče mu ona.
Atvudova iskopina nalazila se u uglu opatijskog dvorišta, daleko od glavnih
zgrada. Glavni opat, velečasni Vilijem Skot Lolor, blagoglagoljivi sveštenik
zaljubljen u istoriju, beše toliko ljubazan da dopusti družini sa Kembridža da
podignu tabor unutar dvorišta. Atvud bi ga zauzvrat pozvao u obilazak lokacije,
te bi mu podneo izveštaj o napretku posla, a prethodne subote, Lolor se čak
pojavio u farmerkama i nepromočivoj vetrovki, pa je proveo čitav sat stružući
kvadratni metar zemlje sa špahlom u ruci.
Glen Kuper
252
Kopači su baš prelazili poljanu krenuvši brzim korakom iz svog tabora, kada
su zvona katedrale najavila misu u 9 sati i treće dnevno bogosluženje. Galebovi
im proleteše iznad glava grakćući, dok su se u daljini mreškali čelično plavi
talasi Solenta*. Gledano sa istoka, toranj katedrale delovao je veličanstveno
naspram vedrog neba. S druge strane poljane, sićušne figure monaha u tamnim
odorama krenuše u kolonama iz spavaonica do crkve. Atvud ih je posmatrao
čkiljeći na suncu, istovremeno im se diveći jer su mu delovali vanvremenski.
Da je stajao na ovom istom mestu hiljadu godina ranije, da li bi se ovaj prizor
mnogo razlikovao?
Lokalitet iskopavanja beše uredno označen kočićima i špargom. Obuhvatao
je površinu od četrdeset sa trideset metara sa koje behu oljušteni sloj plodne
crnice sa travom i gornji sloj tla. Iz daljine se jasno videlo da je ceo lokalitet bio
ulegnut, skoro jedan metar niži od okolnog polja. Upravo je to udubljenje
privuklo Atvudovu pažnju pre rata, kada je došao u obilazak opatijskog
dvorišta. Mora da se na ovom mestu nešto odigravalo. Ali, zašto toliko daleko
od osnovnog opatijskog zdanja?
Tokom dva kratka iskopavanja 1938. i 1939. Atvud je iskopao probne rovove
pronašavši dokaze o postojanju neke kamene građevine i parčad grnčarije iz
dvanaestog i, većim delom, trinaestog veka. Dok je rat buk- tao svom silinom,
on se u mislima često vraćao u Vektis. Zbog čega je, kog vraga, na tom mestu
bila izgrađena građevina iz trinaestog veka, toliko izdvojena od samog središta
opatije? Da li je njena namena bila svetovna ili crkvena? U arhivi opatijske
biblioteke nigde se ne pominje ta građevina. Ali Atvud se pomirio sa
činjenicom da će Hitler morati da bude poražen, pre nego što on dobije priliku
da se pozabavi ovom misterijom.
Na južnoj strani lokaliteta, prema moru, Atvud je kopao svoj glavni rov, rupu
dugačku trideset i široku četiri metra, a sada već i tri metra duboku. Redži je,
*Deo Atlantskog okeana između ostrva Vajt i obale Velike Britanije.
Biblioteka mrtvih
253
kao pravi čovek za taj posao, sa svom svojom mašinerijom, otpočeo kopanje
rova bagerom, i sada je ceo njegov tim bio dole kopajući još dublje pomoću
ašova i kanti. Pratili su ostatke južnog zida građevine kopajući dole do temelja
da vide da li će možda pronaći neki sloj od kulturnog značaja.
Atvud i Ernest Mari behu u jugozapadnom uglu iskopine, čisteći zid
špahlama kako bi fotografisali taj sektor.
„Evo, ovaj ovde sloj", reče Atvud pokazujući na nepravilni pojas crnice koja
se širila tim sektorom, „vidiš kako prati gornji deo zida? Tragovi požara."
„Slučajnog ili namernog?" zapita ga Ernest.
Atvud je pućkao svoju lulu. „To je uvek teško odrediti. Moguće je da je
namerno podmetnut kao deo nekog obreda."
Ernest se namrštio. ,,S kojim ciljem? Ovo baš i nije neko pagansko mesto.
Postojalo je istovremeno kada i opatija u okviru opatijskog poseda!"
„Odlično zapažanje, Erneste. Jesi li siguran da ipak ne želiš da se posvetiš
karijeri arheologa?"
Mlađi čovek slegnu ramenima: „Ne znam."
,,E, pa dok ti mozgaš o svojoj sudbini, hajde da slikamo ovo ovde, pa da
počnemo sa iskopavanjem još niže pola metra, recimo. Sigurno nismo daleko
od poda."
Atvud je svoja tri studenta poslao u jugozapadni ugao da prodube rov.
Beatrisa je sedela za jednim stolom na rasklapanje blizu rupe, popisujući
komade grnčarije, a Atvud je poveo Ernesta i Redžija do severozapadnog dela
lokaliteta da otpočnu sa kopanjem manjeg rova u pokušaju da pronađu drugi
kraj zida. Kako je prepodne polako odmicalo postalo je osetno toplije, te kopači
počeše da skidaju sloj po sloj odeće sve dok nisu ostali samo u košuljama.
Kada se približilo vreme ručku, Atvud je odšetao do dubljeg dela rova, pa
reče: „Šta je ovo? Je F to tamo još jedan zid?"
„Mislim da jeste", reče Denis zdušno. „Baš smo hteli da vas pozovemo."
Glen Kuper
254
Otkrili su vrh nekog tanjeg zida koji se pružao paralelno sa glavnim zidom na
odstojanju od oko dva metra.
„Vidite? U njemu je neka rupa, profesore", reče Timoti. „Da li su tamo
mogla biti neka vrata?"
„Pa, možda. Da, moguće je", reče Atvud silazeći s lestvica. „Nego, da li biste
mogli da skinete malo odavde?", reče pokazujući na grumen zemlje.
„Ako se unutrašnji zid širi do spoljašnjeg zida u vertikalnom smeru, rekao
bih da smo pronašli neku sobicu. To bi baš bilo lepo."
Tri mladića klekoše kako bi otpočeli kopanje. Denis je radio blizu
spoljašnjeg zida, Martin blizu unutrašnjeg, a Timoti u sredini. Već posle
nekoliko minuta svim troma špahle zagrebaše o kamen.
„Bili ste u pravu, profesore!" reče Martin.
„Pa, bavim se ovim već nekoliko godina. Čovek razvije osećaj za takve
stvari", bio je zadovoljan sobom, pa je upalio lulu da proslavi. „Hajde da posle
ručka prokopamo do nivoa poda, pa da vidimo da li ćemo otkriti svrhu ove
sobice."
Momci zbrzaše ručak, jedva čekajući da se vrate i pronađu pod. Progutali su
sendviče sa sirom i limunadu, pa skočiše nazad u jamu.
„Koga sada hoćete da oduševite, dupelisci jedni!" doviknu Redži za njima
spuštajući se na hrpu zemlje kako bi zapalio cigaretu.
„Začepi gubicu, Redž", reče mu Beatrisa. „Pusti ih na miru i smotaj i meni
jednu."
Sat vremena kasnije momci pozvaše ostale. Tri studenta su stajala oko
iskopine neke male sobe, delujući ponosno na svoj rad.
„Ljudi, pronašli smo pod!" viknu Denis.
Izložena njihovim pogledima, pred njima je stajala površina od glatkog
tamnog kamenja, vešto isklesanog tako da svaki komad nalegne na drugi
gradeći zid. Ali Atvudu je za oko zapalo nešto drugo. „Šta je ovo?" zapitao je
silazeći dole da pogleda izbliza.
Biblioteka mrtvih
255
Na jugozapadnom ćošku sobice stajao je ogroman kamen, koji je delovao
kao da mu tamo nije bilo mesto. Pod je bio popločan plavim kamenom. Ovaj
veliki je bio deo krečnjačke gromade otprilike dva metra puta metar i po,
prilično debeo. Stajao je skoro metar iznad nivoa poda i imao je neravne ivice.
„Ima neko neke ideje?" upitao je Atvud svoje ljude kopkajući oko ivica
svojom špahlom.
„Ne izgleda baš kao da mu je tu mesto, zar ne?" reče Beatrisa.
Ernest je napravio nekoliko fotografija. „Neko se baš dobro pomučio da ga
dovuče ovamo."
„Trebalo bi da pokušamo da ga pomerimo", reče Atvud. „Reci mi Redž ko
po tebi ovde ima najjaču kičmu?"
„Beatrisa, zasigurno", odgovori mu Redži.
„Jebi se, Redž", reče mu žena. „Hajde, pokaži nam malo te tvoje čuvene
mišiće."
Redži uze polugu, pa je pokušao da ugura njen kraj pod krečnjačku gromadu.
Iskoristio je jedan kamen kao oslonac za polugu, ali gromada se nije pomerala.
Sav znojav, Redž je objavio: „Dosta je bilo! Idem po jebeni bager."
Trebalo mu je sat vremena da bagerom napravi rampu kojom bi mogao da se
spusti dovoljno duboko kako bi bez problema mogao da dopre do gromade.
Kada se namestio dovoljno blizu da bi dohvatio kamen kašikom i dovoljno
daleko od ivice rupe kako bi izbegli obrušavanje, viknuo im je iz kabine da je
spreman. Kroz zujanje dizel-motora, zvona najaviše bogosluženje u tri posle
podne.
Redži je gurnuo rešetkasti vrh kašike pod ivicu krečnjačke gromade uspevši
da je uhvati iz prve. Podvukao je kašiku skroz pod nju i kamen se pomerio.
„Čekaj!" viknu Atvud. Redži se odmah zaustavio. „Gurnite polugu tamo!"
Martin skoči dole gurnuvši gvozdenu polugu u procep između krečnjaka i
kamenog poda. Oslonio se o polugu, ali nije mogao da je makne ni za
centimetar. „Preteška je!" viknu im.
Glen Kuper
256
Pošto je Martin sve vreme pritiskao polugu, Redži je ponovo pomerio kašiku,
i kamen je skliznuo za tridesetak centimetara, pa opet za još toliko. Martin je
usmeravao gromadu polugom i kada su je pomerili u dovoljno stabilan položaj,
počeo je da maše rukama kao sumanut. „Stani! Stani! Ovamo! Ovamo!"
Redži je ugasio motor i svi redom sjuriše u jamu.
Denis je prvi sve video: „Mila majko!"
Timoti odmahnu glavom: „Pogledaj ti to čoveče!"
Dok su ostali zurili, skroz uzbuđeni, Redži je ponovo upalio okrajak cigarete
koji je sačuvao u džepu košulje, pa je duboko povukao dim: ,,E, da me jebeš. Je
l' bi to trebalo tu da bude, profo?"
Atvud je prošao rukom kroz svoju istanjenu kosu sav začuđen, pa reče
kratko: „Trebaće nam svetla."
Zurili su u duboku crnu rupu, a iskošeni sunčevi zraci su im otkrivali nešto
što je ličilo na kameno stepenište koje se spuštalo pravo pod zemlju.
Denis je otrčao nazad u tabor da donese sve baterijske lampe koje uspe da
pronađe. Vratio se, sav rumen i zadihan, pa ih je razdelio.
Redži se osećao zaštitnički prema svom starom šefu, pa je zahtevao da on
siđe prvi. On je u svoje vreme več očistio nekoliko Romelovih podzemnih
bunkera, pa je znao da se snađe u skučenom prostoru. Ostali pođoše za
grmaljem u koloni, dok je Beatrisa, ostavši bez svoje uobičajene kuraži,
plašljivo zauzela začelje.
Kada su se svi uspešno provukli kroz uzano, krivudavo stepenište koje je, po
Atvudovoj proceni, poniralo neverovatnih deset do petnaest metara pravo pod
zemlju, nađoše se u skučenoj sobici, ne mnogo većoj od dva londonska taksija.
Vazduh je bio ustajao, a Martina, koji je bio sklon klaustrofobiji, odmah obuze
teskoba. „Tu dole je baš sve nabijeno", zacvileo je.
Biblioteka mrtvih
257
Svi su mahali svojim baterijskim lampama, pa se svetlost prelamala poput
reflektorskih snopova tokom nemačkih vazdušnih napada.
Redži je prvi spazio vrata. „Vid', vid', otkud ovo ovde?" pregledao je njihovu
crvotočnu površinu svojom baterijskom lampom. Iz široke ključaonice virio je
ogroman gvozdeni ključ.
Atvud je usmerio svetlost na nju, pa reče: „Hoćemo da reskiramo. Jeste li
za?"
Mladi Denis se primakao bliže: „Još kako!"
„Dobro onda", reče Atvud, „ti imaš čast, Redži."
Pritisnuta skroz u pozadini, Beatrisa nije mogla da vidi šta se zbiva: „Šta?
Šta sad radimo?" glas joj beše napet.
„Otvaramo jedna đavolski golema vrata", objasni joj Timoti.
„Pa, požurite onda", Martin se uzvrpoljio, „ili ja odoh napolje. Ne mogu da
dišem."
Redži je okrenuo ključ i svi začuše škljocanje mehanizma. Pritisnuo je
dlanom glatku drvenu površinu, ali se vrata nisu pomerala. Nisu popuštala, sve
dok se svom snagom nije naslonio ramenom o njih.
Polako se otvoriše.
Provukli su se unutra kao grupa robijaša vezana lancem, pa svi redom počeše
da mašu lampama po novootkrivenoj prostoriji.
Ova prostorija beše veća od prve, mnogo veća.
Pokušavali su da povezu sve te stroboskopske prizore pred sobom u nešto
opipljivo, ali videti nešto nije isto što i poverovati u nešto, bar ne na prvi mah.
Niko se nije usuđivao da progovori.
Našli su se u odaji sa visokim svodom veličine konferencijske sale ili manjeg
pozorišta. Vazduh beše hladan, suv i ustajao. Pod i zidovi behu napravljeni od
ogromnih kamenih blokova. Atvud je registrovao te građevinske odlike, ali ga
je najviše privukao jedan dugački drveni sto sa klupom. Usmerio je svetlost na
Glen Kuper
258
njega pomerajući ga levo-desno, te je procenio da je sto bio više od šest metara
dugačak. Primakao mu se sve dok ga nije dodirnuo bedrima. Lampom je
osvetlio površinu stola. Na njemu se nalazila glinena posudica, veličine šolje za
čaj sa nekim crnim rastvorom. Dole niz klupu se mogla videti i druga posudica,
pa onda i treća, četvrta...
Da li je moguće?
Atvudu pade na pamet da pomeri snop i dalje od stola.
Tamo je stajao još jedan sto. A iza njega još jedan. Pa, još jedan. Pa, onda još
jedan.
Mozak mu je odmah proradio. „Čini mi se da znam o čemu se tu radi."
„Sav sam se pretvorio u uvo, profo", reče Redži prigušenim glasom. „O čemu
se tu, kog đavola, radi?"
„Ovo je skriptorijum. Podzemni skriptorijum. Potpuno zapanjujuće."
„Da znam šta to znači", reče Redži pomalo iznervirano, „znao bih i o čemu
se tačno radi, zar ne?"
Beatrisa mu objasni, sva u čudu: „To je bilo mesto gde su monasi prepisivali
rukopise. Ako ne grešim, ovo je prva podzemna pisarnica koja je ikada
otkrivena."
„Ne grešiš", reče Atvud.
Denis je pružio ruku prema mastionici, ali ga je Atvud zaustavio: „Ne diraj!
Sve mora da bude fotografisano in situ, tačno onako kako smo sve zatekli."
„Izvinjavam se", reče Denis. „Mislite li da ćemo naći neke rukopise ovde?"
„Kako bi to bilo sjajno", reče Atvud, ali mu je glas pomalo odlutao. „Ali ja
baš ne bih računao na to."
Odlučili su da se podele u dve grupe kako bi ispitali opseg odaje. Ernest je tri
studenta poveo nadesno, a Atvud je poveo Redžija i Beatrisu nalevo. „Pazite
kuda idete", upozorio ih je Atvud.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

24 Re: Glenn Cooper - Biblioteka mrtvih taj Ned Mar 10, 2013 2:48 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
Prebrojavao je redove stolova dok su prolazili, a kada ih je nabrojao već
petnaest, ugledao je Redžija kako usmerava svetlost prema još jednim
ogromnim vratima u zadnjem delu sobe. „Hoćemo li i tamo?" zapita Redži.
„Zašto da ne?!" odgovori Atvud. „Ali, ovo ništa ne može da nadmaši."
„Verovatno je reč o šugavom klozetu", našalila se Beatrisa pomalo nervozno.
Bukvalno su se svi nagurali iza Redžija koji je podigao tešku rezu otvorivši
vrata.
Svi redom uperiše baterijske lampe u prostoriju.
Atvud zinu od čuda.
Osetio je nesvesticu, pa je bukvalno morao da sedne na kameni pod. Oči mu
zasuziše.
Redži i Beatrisa se uhvatiše jedno za drugo da ne padnu, dva suparnika
spojena prvi put.
Iz suprotnog ćoška, začuše ostale kako im uzbuđeno viču: „Profesore, dođite
ovamo. Pronašli smo lagume!"
„Našli smo na stotine kostura, možda i na hiljade njih!"
„Nema im kraja!"
Atvud nije mogao da im odgovori. Redži se vratio nekoliko koraka unazad
da proveri da li mu je sa šefom sve u redu. Sagnuo se pomogavši starijem
čoveku da ustane, pa se prodra najglasnijim vojničkim baritonom: „Ma, ko jebe
kosture, bando jedna! Bolje dođite ovamo, jer nećete Verovati u šta smo se to
uvalili."
Atvud je isprva mislio da je umro, da je udahnuo neka otrovna isparenja i umro.
Nije bio religiozan čovek, ali ovo mora da je bila neka vrsta onozemaljskog
iskustva.
Ali, ne, ovo je sve bilo stvarno. Ako je ona prva prostorija bila veličine
pozorišta, ova druga je bila veličine avionskog hangara. S njegove leve strane,
na samo tri metra od vrata, stajala je široka drvena polica napunjena ogromnim
Glen Kuper
260
knjigama u kožnim povezima. Zdesna beše ista takva stalaža, a između njih se
pružao prolaz širok taman toliko da čovek može da prođe. Atvud se nekako
sabrao prešavši baterijskom lampom s jedne strane, da odmeri dimenzije. Bila
je oko petnaest metara dugačka, oko deset metara visoka, i zapravo se sastojala
od dvadeset stalaža. Na brzaka je prebrojao knjige na samo jednoj polici: bilo
ih je oko 150.
Svi nervni završeci mu zatitraše čim je krenuo središnjim prolazom: sa obe
strane su se nalazile ogromne police sa knjigama, potpuno iste kao one na
početku, a činilo se da se pružaju u nedogled u svom tom mraku.
„Kol'ko jebenih knjiga, mamu mu", reče Redži.
Atvud se na neki način nadao da će prve reči izgovorene u ovako svečanoj
prilici jednog od najvećih otkrića u istoriji arheologije biti ipak malo finije. Da
li je Karter na ulazu u Tutankamonovu grobnicu začuo - „Kakva gomila jebenih
drangulija, brale?" No, bilo kako bilo, ipak se morao složiti.
„Da, moglo bi se i tako reći."
Prekršio je svoje pravilo o nediranju stvari, nežno spustivši kažiprst na hrbat
jedne od knjiga koja mu je stajala u visini očiju, na trećoj polici. Koža beše
čvrsta, savršeno očuvana. Pažljivo ju je izvukao napolje.
Bila je teška, približno kao kesa brašna od dva i po kilograma, oko
četrdesetak centimetara dugačka, trideset centimetara široka, i desetak
centimetara debela. Koža beše glatka, sjajna, bez bilo kakvih ukrasa na
koricama, ali je na hrbatu ugledao veliku, jasnu cifru, duboko urezanu u kožu:
833. Pergamenti behu grubo isečeni, pomalo neravni. Mora da je bilo bar dve
hiljade strana.
Redži i Beatrisa su stajali pored njega. Oboje su usmerili lampe prema knjizi
koju je držao oslonjenu preko podlaktice. Nežno ju je otvorio potpuno
nasumice.
Beše to neka lista. Imena, sudeći po tri kolone koje su se pružale preko
stranice, nekih šezdesetak imena po koloni. Ispred svakog imena nalazio se
Biblioteka mrtvih
261
datum, svi redom 23 1 833. Nakon svakog imena išle su reči Mors ili Natus.
„To je neka vrsta registra", prošaputa Atvud. Okrenuo je stranicu - isto i na njoj.
Beskrajni spisak. „Imaš li bilo kakve ideje, Bea?" upitao je.
„Izgleda mi kao spisak rođenih i mrtvih, kakav bi bilo koja srednjovekovna
parohijska crkva mogla voditi", odgovorila mu je.
„Ali, baš ih ima dosta, zar ne?" reče Atvud uperivši snop svetlosti kroz
središnji prolaz.
I ostali stigoše mrmljajući nešto na ulazu u biblioteku. Atvud im doviknu da
za sada ostanu tamo gde jesu. Nije primetio da je Redži već pošao niz prolaz,
krenuvši još dublje u odaju.
„Šta misliš koliko je star ovaj podrum?" Atvud upita Beatrisu.
„Pa, sudeći po obradi kamena, obliku vrata i mehanizmu ključaonice, rekla
bih da je reč o jedanaestom, možda dvanaestom veku. A usudila bih se da
pretpostavim da smo mi prve žive duše koje udišu ovaj vazduh u proteklih
osam stotina godina."
Sa nekih tridesetak metara Redžijev glas odjeknu: „Ako je gospoja
pametnjakovićka već tol'ko bistra, kako sam onda ja ovde pronašo knjigu koja
sadrži datume od šestog maja 1467?"
Bio im je potreban generator. Iako su bili van sebe od uzbuđenja, Atvud je
odlučio da bi bilo i suviše opasno da dalje istražuju po tom mraku. Vratili su se
kako su i došli, izronivši na kasno poslepodnevno sunce, pa su potom užurbano
pokrili otvor spiralnog stepeništa sa daskama i ceradom, a onda i sa nekoliko
centimetara zemlje kako neki slučajni posmatrač, poput opata Lolora, ništa ne
bi zapazio. Atvud im je odmah zapovedio: „Da niko nikome ni reči nije zucnuo
o ovome. Nikome!"
Glen Kuper
262
Vratili su se u tabor, pa je Redži poveo dva momka sa sobom da pronađu
generator negde na tom ostrvu. Atvud se zavukao u svoju prikolicu da bržebolje
unese zapis u beležnicu, a ostali sedoše da razgovaraju prigušenim
glasovima, dok su krčkali jagnjeći paprikaš na vatrici.
Kamionet se vratio nakon zalaska sunca. Pronašli su nekog zidara u Njuportu
koji im je iznajmio svoj prenosivi generator. Takođe su nabavili stotinak
metara električnog kabla i sanduče puno električnih sijalica.
Redži je otvorio gepek kamioneta kako bi profesor pregledao šta su doneli.
„Redžinald vam isporučuje robu", objavio je ponosno.
„Izgleda da mu to uvek nekako pođe za rukom", reče Atvud tapšući grmalja
po leđima.
„Ovo je neka krupna stvar, šefe, je l' da?"
Atvud je bio umoran, pisanje dnevnika ga je ostavilo nervoznim, kao da je
ispucao svu svoju energiju. „Čovek uvek sanja da će pronaći nešto zaista
značajno. Nešto što menja vidike. E, pa, stari moj, plašim se da bi ovo moglo
biti i suviše krupno."
„Kako to mislite?"
„Ne znam, Redž. Ali ti moram priznati da imam neki loš predosećaj."
Celo naredno jutro im je prošlo u nameštanju generatora i kačenju čitavog niza
električnih sijalica po podzemnim prostorijama. Atvud je odlučio da će prvo na
spisku poslova biti fotografisanje, pa je odredio Timotija i Martina da slikaju
pisarnicu, Ernesta i Denisa da slikaju lagume, a on i Beatrisa će slikati
biblioteku. Sijalice su gorele bez prekida, pa je njihov ozonski miris prožeo
ustajali vazduh. Redži im je poslužio kao dežurni električar koji je postavljao
žice, bavio se pokvarenim sijalicama, pazio na generator koji je brujao visoko
iznad njih na površini.
Do sredine poslepodneva otkrili su da je prostrana biblioteka bila prva, od
ukupno dve. U dnu prve odaje bila je još jedna koja je po njihovim
Biblioteka mrtvih
263
pretpostavkama bila izgrađena kasnije kada su potrošili sav prostor. Druga
riznica beše isto onoliko velika koliko i prva, četrdeset pet kvadratnih metara i
bar deset metara visoka. U svakoj odaji beše šezdeset parova dugačkih i visokih
polica, a svaki par je bio odvojen uzanim središnjim prolazom. Većina stalaža
beše natrpana debelim knjigama, osim nekoliko polica u dnu druge prostorije
koje behu prazne.
Nakon što su odmerili i proverili opseg obe podrumske prostorije, Atvud je
napravio grubi proračun u svom notesu pokazavši brojke Bea- trisi. „0, mila
majko!" reče ona. „Je l' to tačno?"
„Pa, nisam baš neki matematičar, ali čini mi se da jeste."
Biblioteka je obuhvatala blizu 700.000 knjiga.
„To čini ovu biblioteku jednom od najvećih u Britaniji", reče Beatrisa.
,,A ja bih se usudio nazvati je i jednom od najzanimljivijih. Pa, hoćemo li da
nagađamo zašto su srednjovekovni monasi, ako su to uopšte bili oni, ovako
grozničavo zapisivali imena i datume iz svoje budućnosti?" sklopio je
beležnicu, poslavši odjek niz prostoriju.
„Nisam baš spavala sinoć razmišljajući o tome", priznade Beatrisa.
„Nisam ni ja. Hajde za mnom."
Poveo ju je u drugu prostoriju. U drugoj odaji još nisu razvukli dovoljno
žice, pa se Beatrisa držala Atvuda, dok su zajedno pratili jarkožutu svetlost
njegove baterijske lampe. Zašli su duboko u tamu među police sa knjigama,
kada se on zaustavio lupnuvši prstima jedan od hrbata: 1806. godina.
Prešao je u drugi red. ,,A, približavamo se, 1870." Nastavio je dalje,
gledajući datume na hrbatima dok najzad nije rekao: „Evo nas, 1895. Jako
dobra godina."
„Zbog čega?" zapitala ga je.
Glen Kuper
264
„To je godina mog rođenja. Da vidimo. Približi mi to svetio, molim te. Ne,
moramo da tražimo neku raniju, jer ova počinje u septembru."
Vratio je knjigu, pa je pogledao nekoliko drugih pokraj nje, te uzviknu:
„Aha! Januar 1895. Rođendan mi je bio pre dve nedelje, sećaš se? Evo nas,
januar četrnaesti, ima mnogo imena. Bože! Tu ima svih mogućih jezika!
Kineskog, arapskog, engleskog, naravno, španskog... Je li to finski? - mislim da
je to svahili, ako ne grešim." Pomerio je prst još koji centimetar po kolonama,
pre nego što se naglo zaustavio: „Tako mi svega! Beatrisa! Vidi ovo! Džefri
Filip Atvud 14 1 1895 Natus. Eto me! Čoveče, eto me! Kako su, kog vraga,
znali da će se Džefri Filip Atvud roditi 14. januara 1895?"
Glas joj beše leden: „Ne postoji racionalno objašnjenje za sve ovo, Džefri."
„Osim što se može zaključiti da su to bile neke užasno pametne bitange, zar
ne? Usudio bih se reći da su to bili oni iz laguma. Poseban tretman za pametne
bitange. Ne bi sigurno sahranili ovako posebnu momčad na običnom groblju.
Hajde da pronađemo nešto novije, šta veliš?"
Tragali su neko vreme po drugoj prostoriji. Atvud je najednom zastao toliko
naglo, da je Beatrisa naletela na njega otpozadi. Ispustio je tihi zvižduk.
„Pogledaj ovo, Beatrisa!"
Uperio je snop iz lampe prema hrpi nekih krpa na zemlji blizu kraja reda,
gomili smeđe i crne tkanine, nalik vešu za pranje. Oprezno su se primakli da
pogledaju o čemu je reč. Ostadoše zaprepašćeni prizorom potpuno obučenog
kostura koji je ležao na leđima.
Njegova velika lobanja žuta poput slame, imala je ostatke smežuranog mesa
i nekoliko pramenova crne kose na vrhu glave. Pokraj kostura je ležala
pljosnata crna kapa. Potiljačna kost beše ulubljena zbog dubokog preloma
lobanje, a kamenje oko nje beše umrljano zagasito crvenom bojom prastare
krvi. Odeća beše muška: crni, postavljeni dublet sa visokom kragnom, smeđe
čakšire do kolena, crne čarape koje su mlitavo stajale na izduženim kostima i,
Biblioteka mrtvih
265
na kraju, kožne čizme. Telo je ležalo na dugačkom crnom ogrtaču čija kragna
beše obrubljena sivkastim krznom.
„Ovo momče očito nije iz srednjeg veka", promrmlja Atvud.
Beatrisa se već spustila na kolena, da pogleda izbliza: „Iz doba kraljice
Elizabete, rekla bih."
„Jesi li sigurna?"
S kosturovog kaiša visila je ljubičasta svilena kesica, izvezena slovima Dž.
K. Gurnula ju je srednjim prstom, a onda je nežno odvezala sasušenu traku
prosuvši srebrnjake na svoj dlan. U pitanju su bili šilinzi i kovanice od tri
penija. Atvud je pomerio snop svetlosti malo bliže. Na prednjoj strani se nalazio
prilično muškobanjasti profil Elizabete Prve. Beatrisa je okrenula kovanicu, gde
je iznad grba bila urezana godina 1581.
„Aha, sigurna sam", prošaputala je. „Šta misliš, šta će on tu, Džefri?"
„Sve mi se čini da ćemo danas naići na više pitanja nego odgovora",
odgovorio joj je zamišljeno. Pogled mu je odlutao ka policama iznad leša.
„Gledaj! Knjige koje su najbliže njemu potiču iz 1581! To sigurno nije
slučajnost. Vratićemo se našem druškanu kasnije sa fotografskom opremom, ali
hajde da prvo završimo naš poduhvat."
Oprezno su zaobišli kostura, pa nastaviše dalje između stalaža, sve dok
Atvud nije pronašao ono što je tražio.
Na njihovu sreću, knjige iz 1947. behu nadohvat ruke, jer nisu imali nikakve
merdevine.
Prešao je baterijskom lampom preko polica, uzviknuvši: „Pronašao sam je!
Evo, ovde počinje 1947." Uzbuđeno je krenuo da skida knjige dole, sve dok u
jednom trenutku nije pobedonosno objavio: „Današnji dan! Januar trideset
prvi!"
Seli su na hladni pod, stisnuti između polica, pa spustiše debelu knjigu na
krila, tako da je jedna polovina stajala na njenoj butini, a druga na njegovoj.
Glen Kuper
266
Listali su stranicu za stranicom, sve behu gusto ispisane imenima. Natus, Mors,
Mors, Natus.
Atvud je već izgubio broj prevrnutih stranica, pedeset, šezdeset,
sedamdeset...
A onda je ugledao baš taj zapis, nekoliko trenutaka pre nje: Redžinald Vilijem
Sonders Mors.
Kopači su od Mudrijaša u Fišbornu napravili svoje glavno sretište. Do te
kafane su mogli da se došetaju sa lokaliteta, pivo je bilo jeftino, a gazda im je
dopuštao da za jedan peni po glavi koriste kadu u delu sa sobama za goste.
Tabla na ulazu u kafanu, sa iskeženim muškarcem koji čučeći u nekom potoku
hvata pastrmku golim rukama, uvek je uspevala da im izmami osmeh, ali ne i
ove večeri. Kopači se smestiše izdvojeni za dugačkim stolom u zadimljenoj
krčmi, natmureno izbegavajući meštane.
Redži je bacio pogled na svoj sat pokušavši da se našali celom situacijom:
„Ja častim ovu turu, ako mogu da pozajmim nekoliko funtica. Vratim ti sutra,
Beatrisa."
Uzela je novčanik dobacivši mu nekoliko novčanica: „Drž' gorilo jedna.
Bićeš ti tu i sutra da mi vratiš."
Zgrabio je novac: „Šta vi kažete, profo? Hoće l' se spustiti zavese za staroga
Redža?"
„Moram da priznam, da me sve ovo silno zbunjuje", reče Atvud hitro
iskapivši poslednju četvrtinu krigle piva. To mu je bila već treća, što beše više
nego obično, pa mu se u glavi zamutilo. Svi su redom obilno pili i reči im sada
behu razvučene.
,,E, pa ako mi je ovo poslednje veče na zemlji, ima da odem odavde sa
stomakom punim najfinije gorčine", reče Redži. „Može još jednom isto za
sve?"
Biblioteka mrtvih
267
Pokupio je prazne krigle zgrabivši ih za drške, pa ih je odneo do šanka. Kada
je dovoljno odmakao, Denis se nagnu prema stolu šapnuvši društvu: „Niko od
vas zapravo ne veruje u te gluposti, je l' da?"
Martin odmahnu glavom: „Ako su gluposti, kako se onda datum profinog
rođenja našao u jednoj od knjiga?"
„Da, kako to?" ubaci se i Timoti.
„Mora da postoji neko naučno objašnjenje", reče Beatrisa.
„Mora li?" zapita ih Atvud. „Zašto bi sve moralo savršeno da se uklapa u
naučne šablone?"
„Džefri!" uzviknula je. „Zar od tebe tako nešto da čujem, od gospodina
Empiriste? Kada si ti to poslednji put bio u crkvi?"
„Ne sećam se. Ali sam iskopao dosta starih", imao je zbunjeni izraz
novopečenog pijanca. „Gde nestade moje pivo?" osvrnuo se oko sebe ugledavši
Redžija za šankom. ,,A, eno ga. Dobar čovek. Preživeo Romela. Nadam se da
će preživeti Vektis."
Ernest beše najtrezveniji. Nije bio nacvrckan kao ostali. „Treba još da
ispitamo", reče. „Treba da potražimo još neke ljude koje znamo, ili možda neke
istorijske ličnosti kako bismo potvrdili njihove datume."
„Taman nam takav pristup treba", reče Atvud udarivši rukom po podmetaču
za krigle. „Da se uhvatimo naučne metode kako bismo dokazali da je nauka bez
veze."
,,A ako svi datumi budu tačni?" upita Denis. „Šta ćemo onda?"
„Onda ćemo predati sve ovo onim grozomornim tipovima koji rade svoje
grozomorne stvari u svojim grozomornim uredima u Vajtholu", odgovori
Atvud.
„Ministarstvu odbrane", reče Ernest tiho.
„Zašto baš njima?" upita ga Beatrisa.
Glen Kuper
268
„Kome drugom?" upita Atvud. „Štampi? Svetom papi?" Redži je čekao da
krčmar natoči poslednje krigle. „Ej, mi ti ovde crkavamo od žeđi!" doviknu mu
Atvud.
„Evo, stižem, šefe", reče Redži.
Utom se na vratima pojavio Džulijan Barns u dugačkom kaputu koji se
otkopčan zavijorio na promaji. Niko se nije toliko iznenadio koliko meštani,
koji su znali ko je on, ali ga nikada nisu viđali po krčmama, a pogotovo ne ovoj.
Imao je neko odbojno držanje, odvratnu mešavinu snobizma i razmetljivosti.
Kosa mu beše zalizana unazad, a brkovi savršeno štucovani. Bio je nizak, a
izgledom je podsećao na tvora.
Jedan od meštana, neki sindikalista koji je prezirao ljude njegovog kova, reče
sarkastično: „Vazduhoplovni komandir nas je pobrkao sa sedištem
Konzervativne partije. Oni su vam dole niz ulicu, nalevo, milostivi gospodine!"
Barns se nije osvrnuo na to. „Kažite mi gde mogu da pronađem Red- žinalda
Sondersa!" zagrmeo je dubokim besedničkim tonom.
Arheolozi odmah digoše glave.
Redži je još bio za šankom i spremao se da im donese natočeno pivo. Bio je
na nekoliko koraka od tog malog razmetljivca. „ A koga to interesuje?" upitao
je, potpuno se ispravivši u svoj svojoj zastrašujućoj visini.
„Jesi li ti Redžinald Sonders?" zapita Barns nametljivo.
„Ko si ti kog đavola, prikane?"
„Ponavljam pitanje, da li si ti Redžinald Sonders?"
„Jesam, ja sam Sonders. Imaš neka posla sa mnom?"
Niski čovek proguta knedlu: „Čini mi se da poznaješ moju ženu."
„Gospon dragi, poznajem ti i kola, al' ne bih znao šta mi se od ta dva više
sviđa."
Vazduhoplovni komandir na to izvuče srebrni pištolj iz džepa, te upuca
Redžija pravo u čelo, pre nego što je bilo ko uspeo bilo šta da kaže ili uradi.
Biblioteka mrtvih
269
Nakon sastanka sa Vinstonom Čerčilom, Džefrija Atvuda su odvezli nazad u
Hempšir u pokrivenom vojnom kamionu. Pored njega, na drvenoj klupici,
našao se neki ravnodušni mladi kapetan koji je govorio jedino kada bi mu se
obratio. Njihovo konačno odredište beše jedna ratna baza u kojoj je vojska još
imala svoje kasarne i poligone za obuku i u kojoj Atvud beše zarobljen zajedno
sa svojom grupom.
Na samom početku putovanja, Atvud ga je priupitao: „Zašto me ne puštate
ovde u Londonu?"
„Imam naređenje da vas vratim u Alderšot."
„Zbog čega, ako smem da pitam?"
„Takva su mi naređenja."
Atvud je i sam bio u vojsci dovoljno dugo da bi znao da prepozna
neprobojnu metu, pa je odlučio da ne troši dah uzaludno. Pretpostavljao je da
advokati rade na sastavljanju ugovora o čuvanju tajne i da će sve na kraju biti
dobro.
Dok se kamion uz škripu truckao po putu na već dotrajalim amortizerima,
pokušao je da se okrene prijatnim mislima o svojoj supruzi i deci koji će se
silno obradovati kada im se bude vratio. Razmišljao je i o dobrom ručku, toploj
kupki, i o tome kako će nastaviti sa dosadnim akademskim radom koji mu je
najviše prijao. Vektis će nestati negde u nekom dubokom bunaru, beleške i
slike će mu biti oduzete, sećanje praktično izbrisano. Pretpostavio je da će
možda imati nekoliko tajnih razgovora na tu temu sa Beatrisom, uz čašicu
šerija u njegovim odajama u muzeju, ali je, sve u svemu, vojska ovim strogim
ograničavanjem njihove slobode uspela da postigne ono što je želela: bio je
skroz preplašen. Mnogo više nego što je bio za vreme rata.
Pala je noć kada se vratio u njihovu zaključanu baraku i drugovi ga odmah
opkoliše kao kada se fotografi sjate oko neke filmske zvezde. Beše to bleda,
potištena skupina, svi su smršali, postali živčani, bilo im je dosta svega, skroz
su se pojeli od brige. Beatrisa je bila smeštena odvojeno od muškaraca, ali su
Glen Kuper
270
joj dopuštali da bude sa njima tokom dana u zajedničkoj sobi gde su im vojnici,
zaduženi za brigu o njima, donosili neke bezbojne vojničke splačine. Martin,
Timoti i Denis su se neprestano kartali, Beatrisa je besnela psujući stražare, a
Ernest je sedeo u ćošku kršeći ruke potpuno uzrujan i depresivan.
Sva njihova nadanja behu usmerena ka Atvudovom iznenadnom odlasku u
London, pa su sada kada se vratio zahtevali da im ispriča sve pojedinosti.
Slušali su ga, skroz ukočeni, dok je prepričavao svoj razgovor sa generalpotpukovnikom
Stjuartom, pa počeše da tapšu i liju suze radosnice kada im je
rekao da će uskoro biti pušteni na slobodu. Jedino još treba da se srede svi
vladini ugovori o čuvanju tajne, pa da ih onda potpišu. Čak se i Ernest malo
uzdigao približivši stolicu uz vidno opuštenu vilicu.
„Znate li šta ću da uradim kada se vratim u Kembridž?" zapita ih Denis.
„Ne zanima nas, Denise", reče Martin da ga ućutka.
„Ima da se okupam, da obučem čistu odeću, odem u džez klub i upoznam se
sa nekim fuficama."
„Lepo ti je rekao da nas ne zanima", reče Timoti.
Naredno prepodne proveli su nestrpljivo iščekujući da im jave da su
oslobođeni. Jedan od redova je u podne ušao u baraku sa tacnom koju je spustio
na zajednički astal. Beše to neki dosadni momak bez smisla za humor, kojeg je
Beatrisa obožavala da muči. „Hej, ti tupavi drkadžijo", reče mu. „Donesi nam
nekoliko flaša vina. Danas idemo kući."
„Moraću to da proverim, gospođo."
„Samo ti proveri, sinko. I obavezno proveri da ti mozak nije iscureo kroz
uši."
General-potpukovnik Stjuart podigao je slušalicu telefona u kancelariji u
Alderšotu. Beše to poziv iz Londona. Mišići njegovog grubog lica, sa ukočenim
prezrivim izrazom, uopšte se nisu pomerali. Razgovor beše kratak i direktan.
Biblioteka mrtvih
271
Nije bilo potrebe za uvodima i dodatnim objašnjenjima. Završio je sa - ,,U redu,
gospodine", pa je odgurnuo stolicu od stola, spreman da izvrši dato naređenje.
Ručak baš i nije bio primamljiv, ali su svi bili gladni i poletni. Uz bajate
zemičke i lepljive špagete, Atvud im je, kao čovek sa odličnim pripovedačkim
talentom, ispričao sve čega se sećao o Čerčilovom čuvenom podzemnom
bunkeru. Usred ručka, onaj redov se vratio sa dve otvorene flaše vina.
„Vala, živa nisam!" uzviknu Beatrisa, „redov Drkadžija se zauzeo za nas!"
Momak je spustio flaše na sto izašavši bez reči.
Atvud je imao tu čast da im naspe vino u čaše za vodu. „Ja bih predložio da
nazdravimo", reče im sav ozbiljan, „jer, avaj, mi više nećemo biti u prilici da
pričamo o onome što smo pronašli u Vektisu, ali je zbog tog iskustva među
nama uspostavljena večna spona koja nikada neće biti pokidana. Nazdravljam
našem dragom drugu Redžiju Sondersu i našoj prokletoj slobodi!"
Kucnuše se čašama, te popiše vino.
Beatrisa se odmah iskreveljila: „Rekla bih da ovo nije iz oficirske kantine."
Denis se prvi uhvatio za vrat, verovatno zato što je bio najsitniji i najlakši. A
za njim i Beatrisa i Atvud. Za nekoliko sekundi svi su redom popadali sa
stolica, te počeše da se grče i krkljaju na podu, izbacivši okrvavljene jezike
kroz zube skroz iskolačenih očiju i stisnutih pesnica.
General-potpukovnik Stjuart ušao je kada se sve već završilo, pa je oprezno
pregledao mesto tragedije. Smrti i umiranja mu je bilo već preko glave, ali u
vojsci njegovog veličanstva nije bilo poslušnijeg vojnika od njega.
Uzdahnuo je. Biće tu teškog fizičkog posla, a i dan će se odužiti.
General je poveo malu grupicu pouzdanih ljudi nazad na ostrvo Vajt. Oblast
oko Atvudove iskopine beše stavljena pod blokadu, a sama rupa je bila
pokrivena ogromnim šatorom poljskog štaba, skrivajući je od radoznalih
pogleda.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

25 Re: Glenn Cooper - Biblioteka mrtvih taj Ned Mar 10, 2013 2:48 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
Opatu Loloru je jedan od vojnika rekao da je Atvudova grupa pronašla neku
neeksplodiranu napravu u svom rovu i da su ih radi njihove
sigurnosti evakuisali na glavno ostrvo. U narednih dvanaest dana, čitava kolona
vojnih kamiona bila je prebačena na ostrvce baržama kraljevske mornarice,
nakon čega su se ta teška vozila, jedno po jedno, dokotrljala do šatora. Vojnici
koji nisu imali nikakvog pojma o važnosti onoga što su prenosili, bez predaha
su obavili mukotrpan posao izvlačenja drvenih sanduka na površinu.
General je ušao u podrumsku biblioteku šireći oko sebe oštri odjek svojih
čizama. Sobe su sada bile skroz ogoljene sa čitavim nizom praznih polica.
Preskočio je onog kostura iz doba kraljice Elizabete potpuno ravnodušan. Neki
drugi čovek bi možda pokušao da zamisli šta se to tamo desilo, možda bi
pokušao da dokuči kako je sve to bilo moguće, možda bi pokušao da razmisli o
filozofskoj dubini celog slučaja. Ali Stjuart ne beše takav čovek, što ga je
verovatno i činilo idealnim za ovaj posao. Samo je želeo da se na vreme vrati u
London kako bi otišao u svoj klub na malo škotskog viskija i na parče
nedopečenog bifteka.
Kada bude završio sa obilaskom, posetiće opata, te će ga obavestiti o strašnoj
grešci koju je vojska počinila: kako su bili uvereni da su uklonili sve
eksplozivne naprave pre nego što su dopustili Atvudovoj družini da se vrati na
lokalitet. Nažalost, izgleda da im je promakla nemačka bomba od dvesta
trideset kila.
U tako ozbiljnoj situaciji oboje će se složiti da bi jedna misa u njihovu čast
bila vrlo svrsishodna.
Stjuart će nakon toga raščistiti celo to mesto, prepuštajući svom mineru da
razvuče žice. A kada su na kraju udarne bombe prasnule, tlo se seizmički
zatreslo, i čitave se tone srednjovekovnih kamenih gromada obrušiše pod
sopstvenom težinom.
Duboko pod zemljom u spljoštenim lagumima, posmrtni ostaci Dže- frija
Atvuda, Beatrise Slejd, Ernesta Marija, Denisa Spensera, Martina Benkrofta i
Biblioteka mrtvih
273
Timotija Brauna, ostaće da leže zanavek pokraj kostiju mnogih pokoljenja
riđokosih pisara čije su drevne knjige bile potrpane u čitav konvoj
maslinastozelenih kamiona koji je već uveliko odmicao prema američkoj
vazduhoplovnoj bazi u Lejkenhitu u Safoku, kako bi odmah bile prebačene u
Vašington.
29. JULA 2009.
NJUJORK
Vilov mamurluk beše toliko slab, da se čak nije ni mogao nazvati mamurlukom.
Više se osećao kao da ima blaži oblik gripa koji bi se mogao rešiti za sat
vremena uz nekoliko tableta.
Veče pre toga, rešio je da se žestoko napije, da dotakne dno flaše i da potom
iz nje ne izranja sve dok se ne bude utopio u piću. Ali nakon što je sa nekoliko
čašica otpočeo terevenku, sav se razbesneo, dovoljno snažno da bi obuzdao
samosažaljenje održavajući protok skoča u ravnomernoj brzini u kojoj je unos
alkohola odgovarao njegovom metabolizmu. Uspeo je da se sabere i da zadrži
zdrav razum tokom većeg dela večeri umesto da se kao obično posveti
kojekakvom baljezganju koje bi, onako maskirano pod plaštom lažne logike,
ubrzo i zaboravio. Tokom tog funkcionalnog predaha, nazvao je Nensi
dogovorivši se sa njom da se nađu rano ujutru.
On je već bio u jednom od Starbaksovih kafića blizu stanice Grand Central,
ispijajući jednu srednju kafu, kada je i ona stigla. Izgledala je gore od njega.
„Vidim, bilo ti je lepo u javnom prevozu", našalio se.
Glen Kuper
274
Učinilo mu se da će zaplakati, pa mu pade na pamet da je zagrli, ali to bi bio
njihov prvi javni znak bliskosti.
„Imam jednu kafiću sa nemasnim mlekom, za tebe", reče gurnuvši joj šolju.
„Još je vruća." To ju je dotuklo. Briznula je u plač. „Pa, to je samo šolja kafe",
reče joj.
„Znam. Hvala ti", uzela je gutljaj, pa mu je postavila pitanje: „Šta se to
desilo?"
Nagnula se preko stočića kako bi čula njegov odgovor. Kafić je bio pun
gostiju i bučan zbog sve te graje i zbog pištanja pare koja je izlazila iz aparata
za mleko.
Delovala mu je mlado i ranjivo, pa joj je instinktivno dodirnuo ruku. Ona je
pogrešno protumačila njegov potez. „Misliš da su otkrili nas dvoje?" upitala ga
je. „Ne! Ovo nema nikakve veze s tim." „Otkud znaš?"
„Zato što ti tada odvuku dupe u kadrovsku službu i kažu ti. Veruj mi, ja to
vrlo dobro znam." „Pa, šta onda?"
„Nije vezano za nas, već za slučaj", popio je malo kafe zagledajući svako
lice koje bi prošlo kroz vrata.
„Ne žele da uhapsimo Šekltona", reče pročitavši mu misli. „Tako
ispada."
„Ali, zašto bi zaustavili hvatanje serijskog ubice?" „Odlično pitanje", krenuo
je umorno da masira čelo i oči. „Zato što je on za njih posebna roba."
Izgledala je zbunjeno.
Stišao je glas: „Kada nekog skidaju iz sistema? Zaštićene svedoke? Ili je neki
tajni zadatak? Neka skrivena operacija? Šta god da je, na monitoru nema ničega
o njemu, kao da ne postoji. Rekao mi je da radi za Federalni istražni biro. U
Zoni 51, šta god ona bila. Tako neko sranje. Miriše mi na situaciju kada jedan
deo vladinih službi, to jest mi, naleti na drugi deo vladinih službi i mi onda
izgubimo."
Biblioteka mrtvih
275
„Hoćeš da kažeš da su zvaničnici iz vladine agencije odlučili da puste ubicu
da nam umakne?" bila je u potpunoj neverici.
„Ništa ja ne kažem. Ali, da, moguće je. Zavisi od toga koliko je važno. Ili,
ako ima bar neke pravde, onda će se možda pobrinuti za njega u tajnosti."
„Ali mi to nikada nećemo saznati", reče ona.
„Nikada nećemo saznati."
Ispila je svoju kafu sa mlekom, pa je krenula da pretura po torbici kako bi
pronašla puder da popravi šminku. ,,I to je onda to? Završili
smo?
Posmatrao ju je kako popravlja šminku tamo gde su joj tekle suze. „Ti si
završila. Ja nisam."
Namestio je četvrtastu vilicu u uobičajeni prkosni izraz, ali mu se na licu
očitavala i neka smirenost, i to ona nezgodna, kao kada neko ko stoji na ivici
odluči da skoči.
„Ti se vraćaš u službu", reče joj. „Naći će ti neki novi posao. Čujem da se
Mjuler vraća. Možda vas ponovo spoje. Krenućeš dalje i napravićeš sjajnu
karijeru, jer si strava agent."
„Vile..." ubacila se.
„Ne, saslušaj me, molim te", reče joj. „Ovo je lično. Ne znam kako je i zašto
Šeklton poubijao sve te ljude, ali znam da je to učinio kako bi mi natrljao nos
ovim posranim slučajem. To mora da je bio jedan deo - možda i najveći deo -
njegovih pobuda. Meni će se desiti ono što se i moralo desiti. Nisam ja više
čovek iz biroa. Nisam to bio već godinama. Cela ta moja zamisao da gledam
svoja šugava posla kako bih se nekako provukao do penzije, beše potpuno
sranje", krenuo je da izbacuje bes iz sebe, ali ga je javno mesto na kome su se
nalazili sprečavalo da skroz pukne. „Ma jebeš ti mojih dvadeset godina staža,
jebeš penziju. Naći ću ja već neki drugi posao. Ne treba mi mnogo za život."
Spustila je puder. Izgledala je kao da će opet morati da popravlja šminku.
Glen Kuper
276
„Bože, Nensi, nemoj da plačeš!" šapnuo joj je. „Nije ovo zbog nas. Mi smo
super. Ovo je najbolji muško-ženski odnos koji sam imao već duže vreme,
možda i ikada, ako hoćeš istinu. Osim što si pametna i seksi, ti si i
najnezavisnija žena od svih s kojima sam ikada bio."
„To ti je kao neki kompliment?"
„Kada to čuješ iz mojih usta? Da, ogroman kompliment. Nisi zahtevna kao
sve moje bivše. Zadovoljna si svojim životom, što i mene čini zadovoljnim.
Tako nešto neću opet naći."
„Pa, čemu onda ovaj razlaz?"
„Ovo očito nije bila moja namera. Moram da pronađem Šekltona."
„Ali, skinuli su te sa slučaja!"
,,E, pa ja vraćam samog sebe nazad. I ovako i onako ću zbog njega leteti.
Znam šta im je u glavama. Neće oni trpeti neposlušnost. Gledaj, kada završim
kao neki čuvar u Pensakoli, možda bi mogla da tražiš premeštaj tamo. Ne znam
šta imaju od umetničkih muzeja, ali naći ćemo već neki način da ti obezbedimo
malo kulture."
Utapkala je suze maramicom. „Imaš li bar neki plan?"
„Nije baš detaljno osmišljen. Već sam otvorio bolovanje. Su će laknuti što
neće morati da se pozabavi sa mnom danas. Rezervisao sam avionsku kartu za
Vegas danas pre podne. Ima da ga nađem i da ga nateram da progovori."
„ A ja bi trebalo da se vratim na posao kao da se ništa nije desilo?"
,,I da i ne", izvukao je dva mobilna telefona iz aktovke. „Krenuće za mnom
čim shvate da im više nisam pod nadzorom. Moguće je da će i tebe da stave pod
prismotru. Uzmi jedan od ovih sa pripejd brojem. Koristićemo ih da
razgovaramo. Ako nam ne otkriju brojeve, onda nam ne mogu ući u trag. Bićeš
moje oči i uši, ali ako na trenutak pomisliš da ti je posao doveden u opasnost,
sve prekidamo. I nazovi Loru. Reci joj nešto što će je smiriti. Važi?"
Uzela je jedan od telefona. Već je bio mokar od njegovog kratkog stiska.
„Važi."
Biblioteka mrtvih
277
Mark je sanjao niz softverskih šifri. Nizale su mu se u glavi brže nego što je
mogao da ih otkuca, onom brzinom kojom je mislio. Svaki niz beše
jednostavan, savršen na neki minimalistički način, bez nepotrebnih simbola.
Lebdeća šema velikom brzinom se punila nečim čudesnim. Beše to predivan
san, pa se zgrozio što ga je naglo prekinula zvonjava telefona.
Zaprepastilo ga je to što je na vezi bila njegova šefica, Rebeka Rozenberg.
Nalazio se u krevetu sa prelepom ženom u veličanstvenom apartmanu u hotelu
Venecija, pa mu je njegova patuljasta šefica svojim naglaskom iz Džerzija
odmah uzburkala stomak.
„Kako si?" zapitala ga je.
„Dobro. Šta ima?" nije mu promaklo da ga ona nikada ranije nije ovako
pozivala.
„Izvini što ti smetam dok si na odmoru. Gde si?"
Mogli su lako da otkriju, ako su hteli, preko signala njegovog mobilnog
telefona, pa nije lagao: ,,U Vegasu."
„Dobro, nego, znam da je nezgodno, ali imamo problem sa jednom šifrom
koji niko ne može da reši. Lambda senzor nam je pao i kontrolori su skroz
odlepili."
„Jeste li probali da ga rebutujete?" pitao ju je zbunjeno.
„Milion puta. Izgleda da je šifra koruptirana."
„Kako?"
„To niko ne može da skonta. Ti si joj tata. Stvarno bi mi učinio veliku
uslugu, ako bi došao sutra na posao."
„Ali, na odmoru sam!"
„Znam, žao mi je što sam morala da te zovem, ali ako nam ovo uradiš, daću
ti tri dodatna dana odmora, a ako završiš posao za pola dana, prebacićemo te
mlaznjakom nazad na Mekeren pre ručka. Šta kažeš? Može tako?"
Odmahnuo je glavom u neverici: „Važi. Doći ću."
Glen Kuper
278
Zafrljačio je telefon na krevet. Keri je još spavala. Nešto tu smrducka. Toliko
je besprekorno prekrio sve svoje tragove, da je bio potpuno ubeđen da je njegov
posao sa Dezert lajfom bio potpuno neuočljiv. Samo je trebalo da sačeka
podesnu priliku, da se strpi mesec ili dva pre nego što pokrene proces
dobrovoljne ostavke. Rekao bi im da je upoznao neku devojku, da planiraju da
se venčaju i da se presele na istočnu obalu. Oni bi krenuli da škrguću zubima
popujući mu o obavezama koje imaju jedni prema drugima, o silnom vremenu
koje im je bilo potrebno da ga regrutuju i obuče, a potom o tome koliko bi bilo
teško da mu pronađu zamenu. Pozvali bi se na njegov patriotizam. On bi se
čvrsto držao svoje odluke. Pa, nije ovo ropstvo! Moraju ga pustiti. Pri izlasku bi
ga dobro pretresli i ne bi ništa našli. Posle toga bi ga kontrolisali godinama,
možda čak i do kraja života, kao što su radili sa svim svojim bivšim
zaposlenima, ali neka im. Mogu da ga promatraju koliko god budu želeli.
Kada je Rozenbergova prekinula vezu, kontrolori izvadiše svoje slušalice iz
ušiju klimnuvši joj sa odobravanjem. Malkom Frejzer, njihov šef, takođe je bio
tamo, ukočenog vrata uz onaj svoj nepomični izraz lica i rvačku telesinu. On joj
reče: „Bilo je dobro."
„Ako već mislite da on predstavlja opasnost po bezbednost, što ga onda
danas ne uhvatite?" zapitala ga je.
„Mi ne mislimo da on predstavlja opasnost po bezbednost, mi to pouzdano
znamo", reče Frejzer osorno, ,,i želeli bismo da sve ovo obavimo u strogo
kontrolisanim uslovima. Proverićemo da li je u Nevadi. Naši ljudi su već u
njegovoj kući. Pratićemo signal njegovog mobilnog telefona. Ako ustanovimo
da se sutra neće pojaviti, onda stupamo u akciju."
„Sigurna sam da dobro znate šta radite", reče Rozenbergova. Vazduh u
njenoj kancelariji beše ispunjen mirisom krupnih sportski građenih muškaraca.
„Tako je, gospođice Rozenberg, mi dobro znamo šta radimo."
Biblioteka mrtvih
279
Dok je bio na putu do aerodroma počela je da sipi kišica, te brisači na taksiju
počeše da se pomeraju tamo-vamo poput metronoma koji lagano otkucava
vreme. Vil se zavalio na zadnje sedište, a čim je malo zadremao brada mu se
spustila na rame. Probudio se na pomoćnom putu ispred Lagvardije ukočenog
vrata, pa reče vozaču da će leteti Ju es ervejzom.
Kišne kapi su mu odmah istačkale tamno odelo. Pročitao je ime službenice za
prodaju karata, Viki, sa kartice na kojoj je bilo ispisano, pa je krenuo da ćaska
sa njom predavši joj ličnu kartu i službenu dozvolu za nošenje oružja. Odsutno
ju je posmatrao, dok je kuckala podatke, tu punačku, jednostavnu devojku sa
dugačkom smeđom kosom vezanom u konjski rep, kao na svog potencijalnog
neprijatelja.
Terminal beše obasjan sivkastom svetlošću. Beše to klinički sterilna dvorana
sa tek ponekim prolaznikom pošto je bila sredina prepodneva. Zbog toga mu je
bilo lakše da osmotri celu prostoriju i izdvoji osobe koje bi mu privukle pažnju.
Radar mu je bio uključen, a on je bio sav napet. Niko sem Nensi nije znao da je
rešio da malo skrene s puta, ali se ipak osećao podozrivo, kao da je nosio natpis
oko vrata. Putnici koji su čekali da se prijave sa obe strane hola delovali su
verodostojno, a video je i dva uniformisana policajca kako čavrljaju blizu
bankomata u samom dnu prostorije.
Imao je sat vremena slobodno. Rešio je da nešto prezalogaji i da kupi neki
jeftini džepni roman. Kada se bude našao u vazduhu, moći će da se odmori na
nekoliko sati, osim ako Darla nije bila dežurna na tom letu, jer će u tom slučaju
morati da se pozabavi dilemom da li da prevari Nensi ili ne, ali je bio prilično
siguran da će se prepustiti onoj krilatici - što se desi u Vegasu, u Vegasu i
ostaje. Nije razmišljao o toj visokoj plavuši već duže vreme, ali mu je sada bilo
teško da je izbaci iz glave. Za jednu stamenu curu, ona je imala najsićušniji,
najtananiji donji veš...
Viki je odugovlačila, primetio je to i sam. Čeprkala je po nekim papirima,
zureći u svoj terminal preplašenim pogledom.
Glen Kuper
280
„Sve u redu?" zapitao ju je.
„Aha. Samo mi se ekran zaledio. Sad će odmah da proradi."
Policajci pored bankomata okrenuše poglede prema njemu, razgovarajući s
nekim preko svojih bežičnih telefona.
Vil je zgrabio svoju ličnu kartu sa pulta: „Viki, završićemo ovo kasnije.
Moram hitno do toaleta."
„Ali..."
Odjurio je sprintom. Policajci behu na dobrih pedesetak metara od njega, a
podovi su bili klizavi. Hitro je otrčao kroz ulaz pravo do trotoara izašavši iz
zgrade za tri sekunde. Nije se osvrtao. Jedina nada mu je bila da nastavi i da
razmišlja brže od policajaca koji su krenuli za njim. Neki crni taksi je upravo
dovezao svoju mušteriju do aerodroma. Vozač je planirao da krene dalje, kada
je Vil otvorio zadnja vrata i ušao unutra bacivši svoju putnu torbu na sedište.
„Hej! Ne smem da kupim putnike ovde!" vozač je imao šezdesetak godina i
govorio je ruskim naglaskom.
,,U redu je!" reče Vil. „Ja sam federalni agent", pokazao mu je svoju značku.
„Molim vas, krenite."
Vozač promrmlja nešto na ruskom, ali je ipak dao gas. Vil se pretvarao da
traži nešto po svojoj torbi, što mu beše izgovor kako bi mogao da spusti glavu.
Čuo je povike u daljini. Jesu li ga spazili? Jesu li zapisali broj tablica? Srce mu
je ubrzano tuklo.
„Mogao bih da dobijem otkaz", reče mu vozač.
„Žao mi je, ali radim na nekom slučaju."
„FBI?" upita ga Rus.
„Da, gospodine."
„Imam sina u Avganistanu, gde ćemo?"
Vil je hitro prelistao moguća scenarija u glavi: „Do terminala Marin."
„Pa to je odmah na drugoj strani aerodroma."
Biblioteka mrtvih
281
„Da, hvala vam na pomoći, samo do tamo", isključio je mobilni telefon
ubacivši ga u torbu, pa je uzeo onaj mnogo veći sa pripejd brojem.
Taksista nije hteo da primi novac. Vil je izašao osvrnuvši se oko sebe:
trenutak istine. Sve je delovalo uobičajeno, nije bilo policijskih svetala, nije
bilo potere. Odmah je prišao koloni taksija ispred terminala, pa je uskočio u
žuto vozilo. Kada su odmakli od aerodroma, iskoristio je mobilni sa pripejd
brojem da nazove Nensi i obavesti je o svemu. Njih dvoje odmah skovaše novi
plan.
Shvatio je da će biti snalažljivi i prilježni, pa je morao dobro da se potrudi sa
više presedanja, krivudavom putanjom. Prvi taksi ga je odbacio do bulevara
Kvins, gde je izašao kod banke Čejs da podigne nekoliko hiljada u gotovini sa
računa, pa je pozvao drugi taksi. Sledeća stanica je bila u 125. ulici na
Menhetnu, gde se ukrcao u metro nort* koji je prevozio radnike do Vajt
Plejnsa.
Bilo je rano poslepodne, pa je bio gladan. Kiša je već prestala, a vazduh beše
svežiji i čistiji nego ranije. Nebo se polako razvedrilo, a pošto mu torba nije bila
teška krenuo je peške u potragu za hranom. Pronašao je neki mali italijanski
restoran na aveniji Mamaronek, pa se zavukao za jedan od stolova daleko od
prozora, kako bi ubio vreme dugačkim, gotovo iscrpljujućim ručkom koji se
sastojao od tri jela. Na vreme se zaustavio da ne naruči i treće pivo, pa je prešao
na gazirani sok uz lazanje koje je dobio kao glavno jelo. Kada je završio, platio
je u gotovini, popustio je kaiš za jednu rupicu, pa je išetao na sunce.
U blizini se nalazila jedna javna biblioteka. Beše to veličanstvena opštinska
zgrada, koja je predstavljala viđenje neoklasicističkog dizajna nekog arhitekte.
Ostavio je torbu na recepciji, a pošto nije bilo detektora za metal, oružje je
ostavio u futroli okačenoj preko ramena, pa je pronašao jedno tiho mestašce za
dugačkim stolom u samom dnu rashlađene centralne čitaonice.
*Linija podzemne železnice koja saobraća od Njujorka do Konektikata.
Glen Kuper
282
Najednom se osetio previše upadljivo. Među dvadesetak ljudi u prostoriji, on
je bio jedini u odelu i jedini sa praznim stolom pred sobom. U toj prostranoj
sobi vladala je tišina kao u svakoj biblioteci, i samo se ponekad moglo čuti
kašljanje ili grebanje stolice po podu. Skinuo je kravatu, gurnuo je u džep
sakoa, pa je pošao da pronađe neku knjigu da ubije vreme.
Nije bio neki ljubitelj čitanja, a nije se baš ni mogao prisetiti kada je
poslednji put tumarao među policama u biblioteci - verovatno na fakultetu, i
verovatno je jurio neku devojku, a ne knjigu. I pored onih dramatičnih događaja
od jutros, tek je završio ručak, pa je bio pospan osećajući težinu u nogama.
Krivudao je među klaustrofobičnim redovima visokih metalnih polica za knjige
udišući miris ustajalog kartona. Na hiljade knjiga se kao u nekoj magli stopilo u
jednu i u glavi mu se sve zavrtelo. Osetio je snažnu potrebu da se sklupča u
nekom mračnom ćošku i malo odrema i skoro da je skroz obamro, kada se
odjednom naglo uzbudio.
Neko ga posmatra.
Prvo je to osetio, a onda je začuo i nečije korake u paralelnom redu s leve
strane. Naglo se okrenuo spazivši nečiju petu kako nestaje na kraju police.
Dodirnuo je futrolu pod sakoom, pa je požurio do kraja reda, hitro skrenuvši
dva puta u desno. Taj red je bio prazan. Oslušnuo je, pa mu se učinilo da je čuo
nešto malo dalje, te se tiho odšunjao u tom pravcu, još dva reda prema sredini
prostorije. Kada je skrenuo iza ćoška, ugledao je nekog čoveka kako beži od
njega. „Hej!" viknuo je.
Čovek zastade okrenuvši se. Beše to neki debeljko sa neurednom, retkom,
crnom bradom obučen kao da je bila zima. Bio je u dubokim cokulama,
džemperu sa rupama od moljaca i krznenoj jakni. Imao je crvene, rošave
obraze, a nos mu beše kao babura sa kožom nalik narandžinoj kori. Imao je
jeftine žičane naočare sa buvljaka. Iako je imao oko pedeset godina, držanje mu
beše kao u nekog deteta koje je bilo uhvaćeno u kakvom nestašluku.
Vil mu je obazrivo prišao: „Je l' ti to mene pratiš?"
Biblioteka mrtvih
283
„Ne."
„Ja mislim da me pratiš."
„Pa, pratio sam te", priznao je.
Vilu je laknulo. Taj čovek nije predstavljao nikakvu pretnju. Procenio je da
se tu radilo o nekom bezopasnom šizofreničaru koji je umeo da se kontroliše.
„Zašto si me pratio?"
„Da ti pomognem da nađeš knjigu", nije bilo izmena u njegovom glasu.
Svaka reč je bila izgovorena istim tonom, istim naglaskom, i svaka mu beše
upućena potpuno iskreno.
,,E, pa, druškane, dobro bi mi došla pomoć. Ne snalazim se baš nešto po
bibliotekama."
Čovek mu se nasmešio otkrivši puna usta pokvarenih zuba: „Ja volim
biblioteku."
„Dobro, onda bi mi mogao pomoći da pronađem neku knjigu. Ja sam Vil."
„Ja sam Doni."
„Zdravo, Doni. Ti vodi, a ja ću za tobom."
Doni je veselo požurio između polica kao neki pacov koji je uspeo da savlada
put kroz lavirint. Odveo je Vila do ćoška, pa potom dva sprata dole, sve do
podruma gde ga je poveo dalje gonjen nekom svojom namerom. Prošli su pored
jedne bibliotekarke, neke starije žene koja je gurala kolica sa knjigama, pa im
se prepredeno osmehnula srećna što je Doni sebi našao drugara raspoloženog za
njegove igre.
„Mora da imaš neku zaista dobru knjigu za mene, Doni", doviknu mu Vil.
„Imam zaista dobru knjigu za tebe."
Sa dosta slobodnog vremena pred sobom, Vilu je ova ludorija skrenula misli
od posla. Ovaj čovek kog je pratio posedovao je sve simptome šizofrenije uz
možda malo umne poremećenosti, a sudeći po njegovom izgledu, reklo bi se da
je non-stop bio pod lekovima. Duboko u podrumu biblioteke, našao se u
Donijevoj kući igrajući Donijevu igru, ali mu to uopšte nije smetalo.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

Sponsored content


Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh  Poruka [Strana 1 od 2]

Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu