Niste konektovani. Konektujte se i registrujte se

Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole  Poruka [Strana 2 od 2]

1 Povratak:Duše senke VI taj Ned Mar 03, 2013 12:36 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
First topic message reminder :

1.
„Dragi dnevniče", prošaputala je Elena, „postoji li išta gore od ovoga?
Ostavila sam te u prtljažniku, a sad je dva ujutru." Pritiskala je prstom
rub svoje spavaćice kao da olovkom stavlja tačku. Naslonivši čelo na
prozor, prošaputala je još tiše: „Mnogo se plašim da izađem napolje, u
mrak, da bih te uzela. Baš se plašim!" Još jednom se bocnula; osetila je
kako joj se suze kotrljaju niz obraze, te preko volje uze mobilni,
aktivirajući opciju za snimanje. Bilo je to nepromišljeno traćenje baterije,
ali to je bilo jače od nje. Morala je to da uradi i gotovo.
„I eto me", rekla je tiho, „sedim na zadnjem sedištu. Ovo će, za danas,
zameniti pisanje dnevnika. Čisto da pomenem, smislili smo jedno pravilo
koje će važiti tokom čitavog ovog putešestvija, ja ću spavati na zadnjem
sedištu 'jaguara', a Met i Dejmon će prenoćište naći u skutima majke
prirode. Trenutno je toliko mračno da Meta nigde ne vidim... Skroz sam
odlepila, stalno plačem, osećam se izgubljeno, i silno sam usamljena bez
Stefana...
Moramo da se otarasimo 'jaguara', mnogo je velik i baš se crveni;
previše se cakli i upada u oči, a mi se baš trudimo da nas niko ne primeti
na ovom putu ka mestu iz kog ćemo izbaviti Stefana. Kad budemo prodali
kola, jedino što će mi preostati od tih dragocenosti biće privezak s
lazurnim kamenom i dijamantima koji mi je Stefan poklonio. Dan pre
toga, Stefan je... naseo na priču da može da se promeni, sve misleći da
ponovo može da postane obično ljudsko biće. A sada...
I kako sad ja da prestanem da razmišljam o svemu onome što bi oni
mogli da mu rade, baš u ovom trenutku, ko god ti 'oni' bili i šta god da
predstavljaju? Verovatno su to kicune, zli duhovi-lisice u zatvoru koji se
zove Ši no Ši."
Elena zastade da bi obrisala nos o rakav spavaćice.
„Kako li sam se uopšte uvalila u ovakvu situaciju?" Zavrtela je
glavom i stisnutom pesnicom udarila u naslon sedišta ispred sebe.
„Kad bih to skapirala, možda bih uspela da smislim plan A. Uvek
imam plan A. A moje drugarice uvek imaju plan B i plan C koji mogu da
mi pomognu." Elena poče da trepće, setivši se Boni i Meredit. „Bojim se
da ih više nikada neću videti. I strahujem za čitav grad, za celu Felovu
Crkvu."
Nekoliko trenutaka je samo sedela, držeći stisnutu pesnicu na
kolenu. Neki tanušni glasić iznutra joj je govorio:
~ 5 ~
„Elena, prestani da kukaš i počni malo da misliš. Misli. Počni od
početka."
Od početka? Od čega je sve počelo? Od Stefana?
Ne, ona je živela u Felovoj Crkvi mnogo pre nego što se pojavio
Stefan.
Govorila je polako, skoro utonuvši u sanjarenje, snimajući svoj glas
telefonom.
„Krenimo od samog početka: ko sam ja uopšte? Ja sam Elena Gilbert
i imam osamnaest godina." Zatim, još tišim glasom: „Sve mislim da je
uobražen onaj ko za sebe kaže da je... lep i zgodan. Da nisam svesna da
sam lepa, verovatno bih bila od onih koji se nikad ne gledaju u ogledalu i
nikad ne bih dobijala komplimente. Nije to nešto na šta bi trebalo da
budem ponosna, to sam jednostavno nasledila od mame i tate.
Kako izgledam? Imam plavu, talasastu kosu koja mi pada preko
ramena i plave oči za koje neki ljudi kažu da su nijanse lazurnog
kamena: tamnoplave su, sa zlatnim iskricama." Nasmejala se za sebe.
„Možda se zato sviđam vampirima."
Već sledećeg trenutka je stisla usne i zagledala se u crnilo noći koje
ju je okruživalo, a zatim je nastavila, ovog puta sa ozbiljnošću u glasu.
„Mnogi momci su za mene rekli da sam pravi anđeo. Ja sam se njima
samo poigravala. Samo sam ih iskorišćavala, radi popularnosti, radi
zabave ili bilo čega drugog. Biću surovo iskrena. Za mene su oni bili samo
igračke ili trofeji kojima sam mogla da se pohvalim." Zastala je.
„Međutim, bilo je tu još nečeg. Nečeg za šta sam čitavog života
predosećala da će doći, samo nisam znala šta je to. Imala sam utisak da
tragam za nečim što kod muškog sveta nikada neću moći da nađem.
Samo sam smišljala svoje male planove i poigravala se svima njima, tako
da mi u suštini... ni do koga od njih nije bilo stalo... sve dok nije naišao
jedan potpuno drugačiji dečko." Zastala je da bi progutala knedlu i
ponovila. „Jedan potpuno drugačiji dečko. On se zove Stefan.
Ispostavilo se da on uopšte nije onakav kakvim se drugima čini na
prvi pogled; nije običan, doduše prelep maturant tršave crne kose i
smaragdnozelenih očiju.
Ispostavilo se da je Stefan Salvatore vampir.
Pravi vampir."
Počela je da se guši, pa je morala malo da zastane da bi mogla da
nastavi.
„Ispostavilo se da je i njegov prelepi stariji brat Dejmon takođe
~ 6 ~
vampir."
Ugrizla se za usnu i učinilo joj se da je prošla čitava večnost pre nego
što je nastavila.
„Da li bih volela Stefana da sam od početka znala da je vampir? Da!
Da! Da! Zaljubila bih se u njega bez obzira na sve! Ali zbog toga se mnogo
štošta promenilo, i ja sam se promenila." Elena je prstom prelazila preko
šare na spavaćici jer pogledom to nije mogla, vladao je mrkli mrak.
„Vidiš, vampiri iskazuju ljubav time što razmenjuju krv sa osobom koju
vole. Nevolja je u tome... što sam ja razmenjivala krv i s Dejmonom. Ne
baš svojom voljom, već zato što me je pratio u stopu i danju i noću."
Uzdahnula je.
„Dejmon u suštini hoće da od mene napravi vampiricu, hoće da
postanem njegova princeza tame. To u prevodu znači da me želi za sebe.
Ipak, Dejmonu ne verujem dok ne da svoju reč. To ti je fora kod njega,
nikada ne prekrši dato obećanje."
Elena je osetila kako joj se usne izvijaju u čudan osmejak, ali sada je
već govorila smireno, bez zastoja, skoro zaboravivši da to mobilni
memoriše.
„Devojka i dvojica vampira... Izgleda da je nevolja na pomolu, zar
ne? Možda sam i dobila ono što sam zaslužila.
Umrla sam.
Nisam 'umrla' običnom smrću, kao kad ti stane srce, pa te vrate u
život i ti se onda osvestiš i pričaš kako ti se ukazala nekakva svetlost. Ja
sam otišla ka toj svetlosti.
Stvarno sam umrla.
Kad sam se vratila, kakvog li iznenađenja! Postala sam vampir.
Dejmon je bio... fin prema meni, rekla bih, onda kad sam se prvi put
probudila kao vampir. Možda zato još... gajim izvesna osećanja prema
njemu. Nije me iskoristio kada mu se za to ukazala prilika.
Tokom svog vampirskog života, međutim, nisam imala vremena da
uradim mnogo šta. Imala sam taman dovoljno vremena da zapamtim
Stefana i da ga ludo zavolim-pošto sam tada saznala koliko mu je zbog
svega toga teško. Čak sam se zatekla i na sopstvenoj sahrani. Ha! Trebalo
bi da svako dobije priliku za takvo što. Naučila sam da uvek, baš u svakoj
prilici, moram da nosim lazurni kamen kako od mene ne bi ostali samo
dugmići. Morala sam da se oprostim od svoje četvorogodišnje sestrice
Margaret i da odem Boni i Meredit..."
Suze su joj i dalje skoro neprimetno klizile niz obraze. Nastavila je
~ 7 ~
skoro nečujno.
„A onda sam opet - umrla.
Umrla sam onako kako umiru vampiri kad izađu na sunce bez
lazurnog kamena. Nisam se raspala u prah; imala sam samo sedamnaest
godina. Sunce me je svejedno otrovalo svojim zracima. Taj susret sa
smrću je bio skoro... doživljaj čistog spokojstva. Tada sam ubedila
Stefana da mi obeća da će zauvek čuvati leđa Dejmonu, a mislim da se i
Dejmon u umu obavezao da će štititi Stefana. I tako sam umrla Stefanu
na rukama. Dejmon je bio tik kraj nas, a ja kao da sam počela da lebdim,
kao da sam tonula u san.
Potom sam nešto sanjala, mada se baš ne sećam šta, a onda sam
jednog dana iznenadila sve jer sam počela da im se obraćam kroz Boni,
koja je, mučenica, stvarno vidovita. Pretpostavljam da su me zadužili da
čuvam Felovu Crkvu kao duh-zaštitnik. Opasnost se nadvila nad gradom.
Morali su nekako da se izbore s tim; međutim, kada su pomislili da su
izgubili bitku, ja sam se sunovratila u svet živih da bih im pomogla. Kad
smo izvojevali pobedu u tom, hm... ratu, u meni su i dalje ostale te čudne
moći koje mi ni dan-danas nisu jasne. Ipak, Stefan je opet bio kraj mene!
Ponovo smo bili zajedno!"
Elena je čvrsto obavila ruke oko sebe kao da grli Stefana,
zamišljajući da i on nju čvrsto grli. Zatvorila je oči sve dok opet nije
počela normalno da diše.
„Što se mojih moći tiče, hm, da vidimo. Tu je telepatija, koju mogu da
koristim ukoliko je i ta druga osoba ima, svi vampiri, doduše, imaju
telepatske moći, ali samo u određenoj meri, ukoliko pak istovremeno ne
razmenjuju krv s tobom. A tu su i moja krila.
Istina je, imam krila! Ta krila imaju moći koje ne možeš ni da
zamisliš, jedina nevolja s njima je u tome što ja nemam pojma kako da ih
koristim. Ponekad, na primer baš sad, imam osećaj da nešto hoće da
izađe iz mene, pokušavam da izrazim to rečima, da namestim telo u
odgovarajući položaj. To su Krila zaštite i čini mi se da bismo baš njih
mogli da upotrebimo na ovom putovanju. Ali nikako ne uspevam da se
setim kako mi je prošli put pošlo za rukom da pokrenem krila, a kamoli
da domislim kako da pokrenem ova nova. Stoga ponavljam reči dok se ne
osetim kao budala, ali ništa se ne dešava.
I tako sam, eto, opet ljudsko biće, onoliko koliko je i Boni. O bože, kad
bih samo mogla da vidim nju i Meredit! Sve vreme ponavljam sebi da
sam svakog minuta sve bliže Stefanu. To jest, ako uzmem u obzir to što
~ 8 ~
Dejmon stalno juri nekud da bi sve one koji žele da nam uđu u trag
sprečio u njihovom naumu.
Zašto bi neko uopšte hteo da nam uđe u trag? Pa vidiš, kad sam se
vratila iz mrtvih, došlo je do velike eksplozije Moći koju je osetio svako na
svetu ko iole može da oseti Moć.
E sad, kako da objasnim šta je Moć? To je nešto što svako ima, samo
što to ljudska bića, osim pravih vidovnjaka, kao što je Boni, čak i ne
priznaju. Vampiri svakako imaju Moć i koriste je da bi naveli ljude da ih
zavole ili da misle da stvari stoje drugačije nego što zapravo stoje, pa da,
kao što je Stefan naveo zaposlene u školskoj administraciji da pomisle da
su mu papiri u redu kad se 'prebacivao' u srednju školu Robert E. Li. Moć
mogu da koriste i da bi otkrili prisustvo drugih vampira ili bića tame, ili
pak ljudskih bića.
Međutim, ja sam ovde govorila o eksploziji Moći koja se desila kad
sam ja pala s nebesa. Ona je bila toliko snažna da je privukla dva užasna
bića čak s drugog kraja sveta. Oni su onda rešili da dođu da vide šta je
izazvalo toliki prasak i da li to nekako mogu da iskoriste.
Uopšte se nisam šalila kad sam rekla da su došli s drugog kraja
sveta. Oni su kicune, zli duhovi-lisice iz Japana. Nešto kao naši
zapadnjački vukodlaci, samo mnogo moćniji. Toliko su moćni da su
upravljali malasima, to su, u stvari, biljke koje izgledaju kao insekti; oni
mogu da budu sićušni kao vrh čiode, ali i dovoljno veliki da progutaju
čovekovu ruku. Malasi mogu da ti se prikače za nerve i da ti se rašire po
celom nervnom sistemu, pa da onda iznutra upravljaju tobom."
Elena se strese, a glas joj postade prigušen.
„Eto šta se desilo Dejmonu. Jedno od tih sićušnih bića je ušlo u njega
i preuzelo kontrolu nad njegovim umom, tako da je postao tek
bespomoćna marioneta u Šiničijevim rukama. Zaboravila sam da kažem:
to dvoje lijodlaka se zovu Šiniči i Misao. Misao je žensko. Kosa im je
oboma crna s crvenim krajevima, ali Misao ima dužu kosu. Njih dvoje su,
kao, brat i sestra, mada se baš i ne ponašaju tako.
Jednom je Šiniči potpuno zaposeo Dejmona, pa ga je naterao da
radi... užasne stvari. Toliko je mučio Meta i mene da bi ga Met, sigurna
sam, i sad rado ubio zbog toga. Ali da je video ono što sam ja videla, ono
tanušno, vlažno, belo biće koje sam noktima morala da izvlačim iz
Dejmonovog tela, Dejmon se tada umalo onesvestio od bola, Met bi
verovatno sve bolje razumeo. Ne mogu da krivim Dejmona za ono na šta
ga je Šiniči primorao. Ne mogu. Dejmon je bio... Ne mogu ni da opišem
~ 9 ~
koliko je bio drugačiji. Bio je slomljen. Čak je i plakao. Bio je...
Bilo kako bilo, ne očekujem da ću ga ikada više videti takvog.
Međutim, ako mi se ikada vrate moći koje potiču od krila, teško Šiničiju.
Vidiš, mislim da smo prošli put tu pogrešili. Konačno smo uspeli da se
izborimo sa Šiničijem i Misao, ali nismo ih ubili. Ili smo imali previše
skrupula, ili smo bili suviše blagi, ili nešto treće.
Napravili smo veliku grešku.
Dejmon, naime, nije bio jedini koga su zaposeli Šiničijevi malasi.
Uspeo je da zarazi i neke devojčice; imale su četrnaest ili petnaest godina,
bile su maltene deca. I neke dečake, koji su se ponašali... nenormalno.
Ozleđivali su sebe i članove svoje porodice. Saznali smo koliko je sve to
uzelo maha i koliko je situacija loša tek kad smo sklopili pogodbu sa
Siničijem.
Možda smo pak bili previše beskrupulozni zato što smo, eto, sklopili
pakt s đavolom. Ipak, oni su oteli Stefana, a Dejmon im je pomogao u
tome jer je tada već bio zaposednut. Čim više nije bio pod njihovom
šapom, Dejmon je zatražio od Šiničija i Misao da nam kažu gde je Stefan
i da se zauvek izgube iz Felove Crkve.
Cena za to je bila da Šiniči uđe u Dejmonov um.
Ako su vampiri opsednuti snagom Moći, lijodlaci su opsednuti
sećanjima. Šiniči je zauzvrat tražio Dejmonova sećanja na tih poslednjih
nekoliko dana, na vreme kad nas je Dejmon mučio dok je još bio
zaposednut... i na vreme kada je Dejmon, zahvaljujući mojim krilima,
shvatio da je on sam to uradio. Mislim da ta sećanja Dejmon i nije hteo
da zadrži, ni sećanje na ono što je uradio, niti pak sećanje na to da se
promenio kad je morao da se suoči s činjenicom da je on počinilac. Zato je
i pustio Šiničija da mu ih uzme, a Šiniči je zauzvrat u njegov um utisnuo
mapu sa odredištem na kom se Stefan nalazi.
Nevolja je u tome što smo Šiničiju verovali na reč kad je rekao da će
otići, mada se ispostavilo da njegova reč ne znači ništa. Da zlo bude gore,
on od tada koristi telepatski kanal koji je sam otvorio da bi povezao svoj i
Dejmonov um, te da bi, bez Dejmonovog znanja, iznova i iznova uzimao
Dejmonova sećanja.
Eto, baš sinoć nas je zaustavio jedan policajac jer se pitao šta troje
tinejdžera traži van kuće u sitne sate, i to u skupom automobilu. Dejmon
ga je naveo da ode. Međutim, Dejmon je svega nekoliko sati kasnije
potpuno zaboravio da smo naišli na tog policajca. Dejmona to užasava,
a ono što njega užasava, mada on to ne bi priznao ni za živu glavu, u
~ 10 ~
meni izaziva samrtni strah.
Možda se pitaš šta je uopšte troje tinejdžera tražilo usred nedođije
negde u Tenesiju, u okrugu Junion, sudeći po poslednjem saobraćajnom
znaku koji sam videla? Krenuli smo prema nekoj kapiji Mračne
dimenzije... gde su Šiniči i Misao ostavili Stefana da trune u zatvoru pod
nazivom Ši no Ši. Siniči je informacije o tome preneo samo u Dejmonov
um, a od Dejmona ne mogu nikako da izvučem kakvo je to mesto.
Svejedno, Stefan je tamo i moram da dođem do njega kako znam i umem,
pa makar me to i ubilo. Pa makar morala i da ubijam.
Nisam više ona fina, slatka devojčica iz Virdžinije kakva sam nekad
bila." Elena zastade i othuknu. Ušuškala se da bi joj bilo prijatnije i
nastavila.
„Možda se pitaš zašto je i Met pošao s nama? Eto, zbog Kerolajn
Forbs, devojke koja mi je drugarica još od obdaništa. Prošle godine...
kada se Stefan pojavio u Felovoj Crkvi, obe smo bacile oko na njega. Ipak,
Stefan nije hteo da bude s Kerolajn. Posle toga mi je postala smrtni
neprijatelj.
Kerolajn je zapravo imala tu nesreću da bude prva devojka na koju je
Šiniči naišao u Felovoj Crkvi i s kojom je imao posla. Kad smo već kod
toga, a da stvar bude gora: ona je bila devojka Tajlera Smolvuda mnogo
pre nego što je postala njegova žrtva. Ko zna koliko su njih dvoje bili
zajedno? Ko zna gde je Tajler sada? Sve što znam jeste da se Kerolajn na
kraju uhvatila Šiničija ko pijan plota zato što joj 'treba muž'. Uglavnom,
ona je to tako sročila. Tako da pretpostavljam, hm, isto što pretpostavlja i
Dejmon: da će... dobiti prinovu. Ipak je tu jedan vukodlak umešao prste,
znaš? Tajler je, naime, vukodlak.
Dejmon kaže da, kad rodiš bebu vukodlaka, postaješ vukodlak mnogo
brže nego kad te ujede i da u jednom trenutku tokom trudnoće dobiješ moć
da budeš ili samo vuk ili samo čovek, ali da si do tada samo neki
bućkuriš, pa ni sam ne znaš šta si. Najtužnije je to što je Šiniči nije ni
pogledao kad se izlanula za to.
Međutim, Kerolajn je bila toliko očajna da je, pre nego što je to rekla,
uspela da nabedi Meta da... da ju je napastvovao baš kad ne treba. Mora
da je znala šta Šiniči smera zato što je udesila da taj 'sastanak' s Metom
padne baš u vreme kada se jedan od onih malaha ustremio na njega i kad
mu zamalo nije progutao ruku, od čega su mu na ruci ostale ogrebotine
koje podsećaju na tragove ženskih noktiju.
~ 11 ~
Zbog toga je sad policija Metu za petama. Bukvalno sam morala da
ga nateram da pođe s nama. Kerolajnin otac je jedan od najuticajnijih
ljudi u Felovoj Crkvi, takođe je i prijatelj gradonačelnika Ridžmonta, a
pride i predsednik nekog od onih muških klubova čiji se članovi 'tajno
rukuju' i rade sve ono zbog čega si, znaš, 'istaknuta ličnost u društvu'.
Da ga nisam ubedila da pobegne umesto da se suoči s Kerolajninim
optužbama, Forbsovi bi ga sigurno linčovali. To me toliko izvodi iz takta
da se nerviram čim pomislim na to, nije to samo bes zbog Meta i
sažaljenje prema njemu nego bes zbog osećanja da je Kerolajn ponizila ceo
ženski rod. Nisu sve devojke patološki lažovi i ne bi svaka tako nabedila
nekog momka za nešto što nije uradio. Tim svojim postupkom je bacila
ljagu na sve devojke."
Pogledala je u ruke i produžila s pričom:
„Ponekad kad se iznerviram zbog Kerolajn, šolje počnu da
podrhtavaju ili se olovke otkotrljaju sa stola. Dejmon kaže da se to dešava
zbog moje aure, moje životne snage, i da je sve drugačije otkad sam se
vratila iz mrtvih. To, pre svega, čini neverovatno snažnim svakoga ko
okusi moju krv.
Stefan bi imao dovoljno snage da demonskim lisicama ne dopusti da
ga sateraju u klopku da ga Dejmon još u početku nije prevario. Mogli su
da ga savladaju tek kad je bio slab i okovan gvožđem. Gvožđe je strah i
trepet za sva ta starostavna stvorenja, a da ne pominjem to što vampiri
moraju da se hrane bar jednom dnevno, jer će u suprotnom oslabiti, a
mogu da se kladim, ne, sigurna sam da su ga uhvatili na tu foru.
Zato ne smem ni da pomislim u kakvom je Stefan stanju baš sad dok
razmišljam o njemu. Ipak, ne smem sebi da dozvolim da previše
strahujem niti da se mnogo razbesnim, jer ću onda izgubiti svoju auru.
Dejmon mi je pokazao kako da zadržavam auru u sebi, kao obično
ljudsko biće. I dalje je svetlozlatne nijanse i lepa je, ali više nije uočljiv
mamac za vampire.
Postoji još jedna stvar koju moja krv može, možda čak i moja aura.
Ona može... hm, ovaj, ovde mogu da kažem šta god poželim, je 1' tako?
Sada moja aura privlači vampire da me žele... onako kako su me nekad
želeli ovozemaljski momci. Neće samo da me gricnu, kapiraš? Hoće da me
poljube i tako to. Stoga me, naravno, prate čim to osete. Čini mi se da je
svet pun pčela, a ja sam jedini cvet.
Eto, sad moram da vežbam da skrivam auru. Ako se samo malčice
vidi, ipak mogu da se provućem kao normalno ljudsko biće, a ne kao neko
~ 12 ~
ko je umro, pa se vratio iz mrtvih. Ipak, baš je teško da stalno imaš na
umu da treba da je kriješ, a mnogo boli kad moram naglo da je uvučem
ukoliko sam zaboravila da to uradim kako treba!
A onda osetim, ovo je apsolutno lična stvar, da se razumemo! Baciću
kletvu na tebe, Dejmone, ako ovo slučajno preslušaš. Eto, tada osetim
nešto kao da želim da me Stefan ugrize. Od toga popušta taj neki pritisak
i to je dobro. Ujed vampira boli samo ako se opireš ili ako taj vampir baš
hoće da te povredi. Inače je baš dobar osećaj, i onda možeš da dodirneš
um vampira koji ti je to uradio i... uh, koliko mi nedostaje Stefan!"
Elena je sada već počela da se trese. Ma koliko da se trudila da
ućutka svoju maštu, nije joj polazilo za rukom da odvrati misli od svega
onoga što su Stefanovi tamničari do tada mogli da mu urade. Onako
namrgođena, ponovo je dohvatila mobilni, pustivši da joj suze kaplju po
njemu.
„Ne smem ni da pomislim na sve ono što su mogli da mu urade zato
što onda načisto poludim. Od toga postajem ovako beskorisna, cmizdrava
i flipnuta osoba koja samo želi da vrisne i da ne prestaje da vrišti. Svake
božje sekunde moram da se iz petnih žila trudim da ne razmišljam o
tome, jer će samo smirena i staložena Elena koja ima planove A, B i C
moći da mu pomogne. Kad bude na sigurnom, u mom naručju, moći ću do
mile volje da se tresem i da kukam; da, i da vrištim."
Elena se tu skoro nasmeja, glave zavaljene na sedište, glasa skoro
već promuklog od pričanja.
„Već sam se umorila. Ali barem imam plan A. Moram da izvučem od
Dejmona još informacija o tom mestu ka kom smo se zaputili, o toj
Mračnoj dimenziji, i sve što zna o tim tragovima koje mu je Misao dala
povodom ključa koji će otključati Stefanovu ćeliju.
Čini mi se... Čini mi se da to uopšte nisam pominjala. Taj ključ, ključ
s lisicom koji nam je potreban da bismo oslobodili Stefana iz te ćelije,
sastoji se iz dva dela, koji su sakriveni na različitim mestima. Kada mi se
Misao onda podsmevala kako nemam pojma gde su ta mesta, dala mi je
neke smernice o tome gde se nalaze. Ona verovatno nije ni sanjala da ću
se ja stvarno zaputiti ka Mračnoj dimenziji; samo se pravila važna.
Međutim, ja se još sećam tih smernica i one idu otprilike ovako: prva
polovina se nalazi u 'instrumentu srebrnog slavuja', a drugi deo je
'zakopan u Dvorani Krvavog venčanja'.
Moram da proverim da li Dejmon ima predstavu o tome gde bi to
moglo da bude. Sve nešto mislim da ćemo, kad stignemo u Mračnu
~ 13 ~
dimenziju, morati da se zavlačimo ljudima u kuće i na razna druga
mesta. Da bismo pretražili tu svečanu dvoranu, najzgodnije bi bilo da nas
pozovu na bal, zar ne? Znam, ispada da je to 'lakše reći nego učiniti', ali
uradiću to po svaku cenu. Prosto i jednostavno."
Elena odlučno podiže glavu i utiša glas do šapata:
„Zamisli! Da ne poveruješ! Baš ovog trenutka sam pogledala u nebo i
ugledala prve vesnike zore: svetlozelene, narandžaste i najsvetlije
morskoplave oblake... Pričala sam cele noći, dok me je okruživala tama.
Sada oko mene vlada mir. Sunce se pomalja na hor...
Uh, čoveče, šta ovo bi. Samo se odjednom začu TRAS odnekud
odozgo, na krovu auta. I to baš, baš glasno."
Elena brzo isključi snimanje na mobilnom. Silno se prepala, a kako i
ne bi od takvog zvuka, sad se čulo i neko grebanje po krovu...
Moraće da izađe iz auta najbrže što može.



2.
Elena izlete iz „jaguara" kao metak i potrča da bi se što više udaljila
od auta i da bi videla šta je to palo na krov. To što je palo na krov bio je
Met, glavom i bradom. Pao je na leđa, pa je pokušavao da se pridigne.
„Mete, o bože! Jesi li dobro? Da li je sve u redu?", cičala je Elena, a
Met je u isto vreme izbezumljeno vikao:
„Elena, o bože! Da li je auto u redu? Da li je sve u redu?"
„Mete, jesi li ti normalanl Nisi valjda povredio glavu?"
„Ništa se nije izgrebalo? A šiber, radi li još?"
„Nema ogrebotina. Radi, radi." Nije imala pojma da li šiber stvarno
radi, ali je shvatila da je Met van sebe, da je skroz odlepio. Hteo je da
siđe s „jaguara", ali tako da ga nimalo ne ukalja, pa je, pošto su mu noge
bile sasvim kaljave, bio bespomoćan kao buba na leđima. Ispostavilo se
da je silaženje s krova bez oslanjanja na noge prilično teška rabota.
Elena se, u međuvremenu, osvrtala na sve strane. I ona je jednom
pala s nebesa, što jeste, jeste, ali pre toga je bila mrtva čitavih šest
meseci i pojavila se gola, a s Metom se nije zbilo ni jedno ni drugo. Po
glavi joj se motala neka nemaštovita verzija događaja.
I eto ga, stajao je oslonjen o stablo bagrema i posmatrao prizor s
blagim, zločestim osmejkom.
Dejmon, ko bi drugi.
Dejmon je bio stamene građe; nije bio visok kao Stefan, ali to je i više
~ 14 ~
nego nadoknađivao aurom koja je nedvosmisleno bila opasna po okolinu.
Bio je besprekomo odeven, kao i uvek: nosio je crne „armani" farmerice,
crnu košulju, crnu kožnu jaknu i crne čizme, što je sve bilo u savršenom
skladu s njegovim crnim očima i talasastom crnom kosom, nehajno
nameštenom u ćubu.
Elena je zbog njega najednom postala svesna da nosi dugu belu
spavaćicu, koju je ponela s namerom da se ispod nje presvlači dok
kampuju, ako bude potrebno. Nevolja je bila u tome što je ona to obično
radila u zoru, ali današnje vođenje dnevnika ju je omelo u tome.
Spavaćica odjednom nije bila prikladna odeća za jutarnju raspravu s
Dejmonom. Nije bila baš sasvim providna, pošto je bila izrađena od
tkanine koja je više podsećala na flanel nego na najlon, ali definitivno je
bila ukrašena čipkom, naročito oko vrata. Čipka oko lepog vrata, kako joj
je sam Dejmon rekao, za vampira predstavlja isto što i crveni ogrtač za
razjarenog bika.
Elena prekrsti ruke preko grudi. Potrudila se i da se uveri da joj je
aura propisno uvučena.
„Izgledaš kao Vendi", rekao joj je Dejmon uz onaj zločesti, čarobni
osmeh; nema sumnje da je i sam bio očaran. Nakrenuo je glavu na jednu
stranu, kao da pokušava da je nagovori.
Elena nije dozvolila da je nagovori na to što je hteo.
„Koja Vendi?", upitala je, i u času kad je to izgovorila, setila se da je
to ime devojčice iz Petra Pana, i kao da se trgla iznutra. Oduvek je umela
da odgovori na podbadanje te vrste. Ali Dejmon je u tome bio bolji od nje.
„Pa, Vendi... Draga", rekao joj je glasom koji je milovao.
Elenu podiđe neka jeza. Dejmon je obećao da neće uticati na nju, da
neće koristiti svoje telepatske moći da bi joj zamaglio um ili da bi njime
manipulisao. Međutim, imala je osećaj da je prišao blizu onoj nevidljivoj
granici. Da, to je svakako bila Dejmonova krivica, pomislila je Elena. Ona
prema njemu nije osećala ništa, uglavnom, prema njemu je gajila samo
sestrinska osećanja. Ipak, Dejmon očigledno nikada neće odustati, ma
koliko ga puta odbila.
Odnekud iza Elene, začu se tup udarac o zemlju, a onda nekakvo
šljapkanje. To je nesumnjivo značilo da je Met konačno sišao s krova
„jaguara". Istog trena, Met se ostrvio na Dejmona.
„Nemoj ti Elenu da zoveš draga", povikao je okrećući se prema Eleni.
„Vendi je verovatno ime njegove poslednje devojke. I... i... znaš li šta je
uradio? Znaš li kako me je jutros probudio?" Met se tresao od besa.
~ 15 ~
„Podigao te je i bacio te na krov auta?", izbacila je Elena kao iz topa.
Obraćala se Metu preko ramena zato što joj je jutarnji povetarac
priljubljivao spavaćicu uz telo. Baš i nije želela da joj se Dejmon nađe iza
leđa u tom trenutku.
„Nije! Mislim, jeste! Jeste i nije! Ali... kad je to uradio, uopšte nije
upotrebio ruke! Samo je uradio ovako", Met odmahnu rukom, „pa sam
prvo upao u neko blato, a onda sam se odjednom našao na krovu
'jaguara', ko da sam pao s neba. Mogao je da slomi šiber, i moje koske.
Vidi, i sad sam sav blatnjav", dodao je Met zagledajući se s gađenjem,
kao da mu je to tek uzgred palo na pamet.
I Dejmon je došao na red.
„A zašto sam te podigao, pa te spustio? Šta si ti ono radio u vreme
kad sam ja napravio izvesnu distancu između nas?"
Met se zacrveneo kao bulka. Njegove plave oči, obično smirene, sada
su plamtele od jarosti.
„Držao sam štap", uzvrati mu prkosno.
„Aha, štap. Štap kakav može da se nađe pored puta? Takav štap?"
„Pa jesam ga našao pored puta, da!", i dalje je prkosio Met.
„Ali se, avaj, nešto čudno desilo s njim."
Dejmon je niotkuda, barem sudeći po onome što je Elena videla,
izvukao veoma dugačak i naoko tvrd kolac čiji je jedan kraj bio izdeljan u
neverovatno oštar šiljak. Nesumnjivo je bio istesan od nekog tvrdog
drveta, verovatno od hrasta. Dok je Dejmon, sa izrazom krajnje
zbunjenosti, zagledao „štap" sa svih strana, Elena je osula paljbu po
Metu.
„Mete, pobogu!", prekorevala ga je Elena. To je svakako bilo
zahlađenje odnosa u ionako hladnom ratu njih dvojice.
„Ma nije", nastavio je Met tvrdoglavo, „samo sam mislio da neće
škoditi. Pošto spavam napolju, i to dok je mrkli mrak, otkud znam...
možda naiđe još neki vampir."
Elena se već bila okrenula od njega i počela da umiruje Dejmona,
kad Met ponovo prasnu.
„Kaži joj kako si me u stvari prvo probudio!", rekao je gromko kao da
je eksplodirala bomba. Međutim, ne dajući šansu Dejmonu da išta kaže,
sam je nastavio: „Samo što sam bio otvorio oči, a on baci ovo na mene!"
Met odšljapka do Elene i pruži joj nešto. Elena se zaista našla u
nebranom grožđu. Uzela je to što joj je dao i počela da ga okreće.
Izgledalo je kao zatupljena olovka, ali bilo je neke čudne, izbledele
~ 16 ~
crvenosmeđe boje.
„Spustio je to na mene i rekao 'udari dve recke'", praskao je Met.
„Ubio je dvoje ljudi, i još se hvalio time!"
Elena odjednom više nije želela da drži tu olovku u ruci.
„Dejmone!" Izgovorila je to nekako ucveljeno, pokušavajući da
pročita njegovo bezizražajno lice. „Dejmone... nisi... nisi valjda..."
„Zašto ga moliš?! Ono što moramo da uradimo..."
„Ako bih mogao da kažem bar jednu reč", počeo je Dejmon, mada se i
nije baš potresao, „možda bi trebalo to da pomenem pre nego što
objasnim to s olovkom kojom je izvesna osoba pokušala da me proburazi
na licu mesta, čak i pre nego što je izašla iz svoje vreće za spavanje. Ono
što sam hteo da kažem jeste da to nisu ljudi. To su bili vampiri, davitelji,
unajmljena snaga, koju su zaposeli Šiničijevi malasi. Pride su nam bili
na tragu. Stigli su do Vorena u Kentakiju, verovatno su se unaokolo
raspitivali o kolima. Nema nam druge do da ih se otarasimo."
„Ne!", povika Met zauzevši odbrambeni stav. „Ovaj auto... ovaj auto
mnogo znači Stefanu i Eleni."
„Ovaj auto, vidim, mnogo znači tebi", ispravio ga je Dejmon. „Pa,
onda bih mogao da pomenem i to da sam ja lično morao da gurnem svoj
auto u reku da bismo poveli tebe na ovu malu ekspediciju."
Elena podiže ruku. Nije više htela da ih sluša. Bila je vezana za ta
kola. Ta kola su bila velika, jarkocrvena, caklila su se, šljaštala su na sve
strane, i bila su upravo simbol onoga što su ona i Stefan osećali onog
dana kad joj ih je kupio sa željom da proslave početak novog zajedničkog
života. Bilo je dovoljno da ih samo pogleda i odmah bi se setila tog dana i
težine Stefanove ruke na svom ramenu, načina na koji ju je pogledao
odozgo kad je ona podigla glavu prema njemu, njegove zelene oči su tada
vragolasto zasvetlucale od radosti što joj je pružio nešto što je stvarno
htela. Osetila se neprijatno i bila je ljuta na sebe kad je shvatila da je
počela da drhti od sećanja i da su joj se oči napunile suzama.
„Vidiš li?", rekao je Met, gledajući u Dejmona pogledom koji je mogao
da ubije. „Sad si je još i rasplakao."
„Ja sam je rasplakao? Nisam ja pomenuo svog dragog brata koji nije
s nama", uzvratio je Dejmon dostojanstveno.
„Prestanite već jednom! Smesta! Obojica", uzviknu Elena,
pokušavajući da ostane koliko-toliko prisebna. „Ne želim više da držim
ovu olovku, ako nemate ništa protiv", rekla je i ispružila ruku najviše što
je mogla.
~ 17 ~
Čim ju je Dejmon uzeo, Elena obrisa ruku o spavaćicu osetivši blagu
mučninu. Stresla se pomislivši na vampire koji su im na tragu. Onda se
odjednom zanela i oko nje se stvorila neka topla, snažna ruka, a pored
sebe je začula Dejmonov glas kako govori:
„Ono što njoj treba jeste svež vazduh i upravo ću joj to i pružiti."
Elena je namah osetila da je laka kao pero. Dejmon ju je nosio u
naručju i kao da su leteli sve više.
„Dejmone, možeš li, molim te, da me spustiš na zemlju?"
„Odmah, draga? Daleko smo od nje..."
Nastavila je da se prepire s Dejmonom, ali primetila je da on ne
obraća pažnju na nju. Doduše, jeste joj se malo razbistrilo u glavi od
svežeg jutarnjeg vazduha, mada je počela i da drhti od hladnoće. Trudila
se da obuzda drhtavicu, ali nije uspela u tome. Dejmon je pogleda, na
njeno iznenađenje, sa ozbiljnim izrazom lica, a zatim poče da pravi
pokrete kao da pokušava da skine jaknu. Elena brzo dobaci:
„Neka, ne treba, samo ti vozi, mislim, leti, ja ću se čvrsto držati za
tebe."
„Pazi na galebove u niskom letu", reče joj Dejmon, krajnje se
uozbiljivši, mada mu se u uglu usana video nagoveštaj onog osmejka.
Elena je morala da odvrati pogled jer bi inače prasnula u smeh.
„Da čujem, gde si naučio da možeš tako da podižeš ljude sa zemlje i
bacaš ih na krovove automobila?", priupitala ga je.
„Ah, nedavno. To ti je isto kao kad letiš: pravi izazov. A znaš koliko
ja volim izazove."
Pogledao je naniže k njoj; te oči su je vragolasto gledale iz onog
crnila, obrubljene gustim trepavicama koje su, eto, protraćene na dečaka.
Elena je imala osećaj da je laka kao pufnica precvetalog maslačka, ali
pomalo joj se i vrtelo u glavi, kao da je pripita.
Sada se lepo ugrejala pošto ju je, kako je sama otkrila, Dejmon
uvukao u svoju auru, koja je isijavala toplotu. Nije tu bila posredi samo
temperatura, već i neka prijatna ošamućenost, neka opijenost, koja ju je
obuzimala dok ju je pomno posmatrao, njene oči, lice, kosu koja je lebdela
u tom bestežinskom stanju, okružujući joj lice kao oblak zlatne prašine.
Pocrvenela je, ne mogavši to da prikrije, i gotovo je čula njegovu misao o
tome da joj to rumenilo potpuno pristaje jer joj osvežava svetlu put.
Kao što je to rumenilo bilo refleksna fizička reakcija na njegovu
toplinu i brižnost, Elena je osetila i refleksnu emocionalnu reakciju,
zahvalnost za sve što je učinio, za to što brine, ali i iskreno, doduše
~ 18 ~
nesvesno poštovanje prema samom Dejmonu. Prošle noći joj je spasao
život odbranivši je od vampira koje su zaposeli Šiničijevi malasi, što joj je
bilo i više nego dobro poznato, a ti vampiri su pre svega bili davitelji. Nije
smela ni da pomisli šta bi ta stvorenja sve mogla da joj urade, pa to nije
ni učinila. Samo joj je bilo drago zbog toga što je Dejmon ispao dovoljno
pametan i, svakako, dovoljno nemilosrdan da ih sredi pre nego što su
stigli do nje.
Osim toga, jedino je neko ko je potpuno slep ili sasvim tupav mogao
da prenebregne činjenicu da je Dejmon pravi lepotan. Posle dve
sopstvene smrti, to je i nije doticalo koliko bi doticalo druge devojke na
njenom mestu, ali to jeste bila činjenica koju je Dejmon svakog trenutka
potvrđivao, bilo da je bivao zamišljen ili se pak smešio onako iskreno i
neobično, osmehom koji kao da je čuvao samo za Elenu.
Nevolja je bila u tome što je Dejmon vampir i što, zahvaljujući tome,
može da joj čita misli, naročito kad mu je Elena toliko blizu da im se aure
stapaju. Dejmon je cenio to što ga Elena poštuje, tako da je to postala
prava simbioza u malom koja nije zavisila ni od koga i ni od čega drugog.
Pre nego što je postala svesna toga, počela je da se rastapa od vrućine i
da sve jasnije oseća težinu sopstvenog tela, koje kao da se stapalo s
Dejmonovim rukama.
Drugi problem je bio u tome što Dejmon nije uticao na nju; on se
upecao u taj začarani krug isto koliko i ona, pogotovo zato što nije bilo
nikakvih prepreka na koje je mogao da naiđe. Za Elenu su prepreke ipak
postojale, ali sada su bile neodređene, zamagljene. Nije mogla jasno da
razmišlja. Dejmon se, u čudu, zagledao u nju pogledom koji joj je bio silno
poznat, nije, doduše, mogla da se seti odakle.
Elena je izgubila moć kritičkog sagledavanja stvari. Prosto se samo
uljuljkala u toplinu brižnosti, osećaja da je neko grli, voli, da je nekome
toliko stalo do nje da je to potresa do srži.
A kad se Elena daje, daje se čitavim bićem.
Zabacila je glavu skoro bez svesnog napora, tako da joj se vrat
istegao u luk, i zatvorila oči. Dejmon joj blago pomeri glavu,
pridržavajući je jednom rukom, i nežno spusti usne na njene.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

26 Re: Povratak:Duše senke VI taj Ned Mar 03, 2013 12:53 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
38.
„Kandžo! Hm... na mesto!", povika Elena i, najbrže što je mogla,
potrča ka vratima. To je bila njena strategija. Da li će se sova još
smanjiti kako bi prošla kroz vrata ili će uništiti svoje sklonište kako bi
pobedila Elenu?
Bila je to dobra strategija, ali na kraju se, ipak, nije isplatila. Sova
se smanjila kako bi proletela kroz vrata, a onda se vratila na svoju
džinovsku veličinu kako bi napala Elenu dok je ona trčala niza stepenice.
A trčala je koliko su je noge nosile. Usmeravajući svu svoju Moć u
oči, Elena je letela preko stepenica kao što je to Dejmon malopre činio.
Sada nije bilo vremena da se boji niti da razmišlja. Imala je vremena tek
da okrene mali, čvrsti predmet u obliku polumeseca među prstima.
Šiniči i Misao su ipak stigli do njenog gnezda.
U cvetnoj leji, gde je Sablja zastao i zalajao, sigurno su staklene
merdevine koje čak ni Dejmon ne može da vidi. Ne, Dejmon bi ih video.
Sigurno su poneli svoje merdevine. Zbog toga se njihov trag završava na
tom mestu. Popeli su se pravo u biblioteku. Usput su uništili cveće u leji,
pa novi cvetovi nisu lepo izrasli.
Kad je bila dete, tetka Džudit ju je naučila da je presađenom cveću
potrebno određeno vreme da se povrati i ponovo počne da se razvija.
Skoči... poskoči... ja sam duh vatre. Ne smem da promašim stepenik.
Ja sam vatra. Skoči... poskoči.
Odjednom, gledala je u ravno tlo, trudeći se da ne skoči na njega, ali
nije mogla da zaustavi svoje telo koje je skakalo samo od sebe. Pala je, pa
joj je jedna strana tela utrnula. Međutim, svoj dragoceni polumesec je
držala čvrsto kao u samrtnom grču.
Džinovski kljun je smrvio staklo na mestu s kog je Elena izmakla
trenutak ranije. Kandže su joj se nadvile nad vratom. Blodeved ju je još
gonila.
~ 296 ~
Mudri je jurio s grupom svojih jedrih, mladih, muških i ženskih
vampira, žureći kao pas u trku. Sablja ih je predvodio, onoliko brzo
koliko je sam mogao da trči. Srećom, malo ko je želeo da dira psa svoje
težine, taj pas je, naime, bio teži od mnogih prosjaka i dece koje su sreli
kad su stigli na pijacu.
Deca su se okupila oko kočija, još više ih usporavajući. Mudri je to
iskoristio da zameni dragulj za tašnu punu metalnih novčića, koje je
prosipao iza kočija dok su se kretali, praveći prolaz za Sablju.
Prolazili su pored desetina tezgi i poprečnih ulica, ali Sablja nije bio
običan lovački pas. Imao je dovoljno Moći da zbuni većinu vampira. S
jednim ili dva molekula na svojoj nazalnoj membrani, mogao je da
pronađe svoj plen. Dok bi se svaki drugi pas poveo za sličnim tragovima
kicunea koji su lebdeli u vazduhu, Sablja je ispitivao i odbacivao svaki
pojedinačno, jer nisu bili potpuno istog oblika, veličine, ili strukture.
Ipak, u jednom trenutku je čak i Sablja delovao poraženo. Stajao je
nasred raskrsnice šest puteva, uprkos saobraćaju. Blago hramljući, vrteo
se ukrug. Izgledao je kao da ne može da izabere putanju.
Ne mogu ni ja, druže, mislio je Mudri. Došli smo čak ovamo, ali jasno
je da su otišli još dalje. Nemamo kud dalje... Mudri je oklevao, gledajući
izvan crvenog kruga u kom su se spajali putevi.
Najednom je ugledao nešto.
Pravo preko puta, s njegove leve strane, nalazila se parfimerija. Tu
se prodaje nekoliko stotina mirisa i milijarde aromatičnih molekula
odlaze u vazduh.
Sablja je oslepeo; nisu oslepele njegove tamne vodnjikave oči, već su
mu ostala čula otupela zbog mirisa koji su mu ulazili u nozdrve.
Vampiri u kočijama su vikali da treba odlučiti hoće li se ići dalje ili
vratiti natrag. Oni sami nisu imali osećaj za pravu avanturu. Samo su
želeli jednu lepu predstavu. A mnogi su, nesumnjivo, imali robove koji su
snimili bičevanje za njih kako bi mogli da uživaju i kod kuće.
Utom je plavozlatni blesak pomogao Sablji da odluči. Čuvar! Ha, pa
da...
„K nozi, Sabljo!"
Sablja je spustio glavu i rep kada je Mudri nasumično odabrao jedan
od pravaca i naterao ga da juri uporedo s vampirom koji je trčao da bi
izmakli s druma u drugu ulicu. Međutim, tada se, na čudesan način,
njegov rep opet uspravio. Mudri je procenio da više ne može biti ni tračka
~ 297 ~
lijodlakovog mirisa u Sabljinim nozdrvama...
... ali sećanje na miris... ono je još bilo tu.
Sablja se opet pretvorio u lovca, spustivši glavu, uspravivši rep,
usredsredivši svu svoju Moć i inteligenciju na jedan jedini cilj: da
pronađe još jedan molekul koji odgovara trodimenzionalnom sećanju na
molekul u njegovom mozgu. Sada, kada ga više nije zaslepljivao dah
različitih koncentrisanih mirisa, mogao je bolje da razmišlja. A to
razmišljanje ga je upozoravalo da se uvuče između ulica. To izazva metež
iza njega.
„Sta ćemo s kočijama?"
„Zaboravi na njih! Ne gubi iz vida tog tipa s psom!"
Mudri je, trudeći se da sam prati Sablju u stopu, znao kada će se
potera završiti. Mirno!, mislio je umesto Sablje, istovremeno jedva
prošaptavši tu reč. Nikada nije bio siguran da li te životinje, naši
prijatelji, imaju sposobnost telepatije ili ne, ali voleo je da veruje da
imaju, iako se ponašaju kao da je nemaju. Mirno!, reče sebi.
Čovek i veliki crni pas sjajnih tamnih očiju tiho su trčali uza
stepenice jedne oronule zgrade. U jednom trenutku, kao da šeta kroz
prirodu, Sablja je seo i pogledao Mudrog u lice, snažno dahćući. Otvarao
je i zatvarao usta kao da nemo podražava lajanje.
Mudri je sačekao da ga sustignu mladi vampiri, a onda je otvorio
vrata. Pošto je pak želeo da priredi iznenađenje, nije pokucao. Probio je
vrata pesnicom, kao macolom, i opipao rukom ne bi li pronašao bravu ili
katanac, ili neku rezu. Nije napipao ništa osim kvake. Pre nego što je
otvorio vrata i krenuo u nepoznatu opasnost, onima iza sebe je rekao:
„Svaki plen koji uzmemo vlasništvo je gospodara Dejmona. Ja sam
njegov poslovođa, a dovde smo stigli samo pomoću umeća mog psa."
Saglasili su se ćuteći, uz gunđanje tu i tamo.
„S obzirom na to", reče Mudri, ,,ma kakva opasnost vrebala unutra,
ja ću se prvi suočiti s njom. Sabljo! SADA!"
Provalili su u sobu, skoro odvalivši vrata.
Elena nehotice zaječa. Blodeved je upravo uradila ono što Dejmon
nije hteo, svojim kandžama je urezala krvave brazde po njenim leđima.
Međutim, iako je Elena uspela da pronađe staklena vrata koja su
vodila napolje, osećala je talas drugih umova koji su joj pristizaii u
pomoć, da oteraju bol i podele ga s njom.
~ 298 ~
Boni i Meredit su pažljivo gazile pored krupne srče kako bi došle do
nje. Vikale su na sovu. Kandža je pak junački napadao odozgo.
Elena više nije mogla da izdrži. Morala je da pogleda. Morala je da
se uveri da taj predmet, hladan poput čelika, koji je uzela iz
Blodevedinog gnezda, nije parče prljavog đubreta. Mora da sazna odmah.
Trljajući komadić metala o svoju baksuznu crvenu haljinu,
iskoristila je trenutak da pogleda dole. Videla je grimizno svetlucanje na
zlatnoj i dijamantskoj površini i dva mala uva savijena unazad, i dva
svetlozelena oka boje aleksandrita.
Bio je to duplikat prve polovine ključa sa simbolom lisice, ali ova je
lisica bila okrenuta na drugu stranu.
Elena se umalo onesvestila.
Držala je drugu polovinu ključa sa simbolom lisice. Elena hitro
gurnu prste slobodne ruke u pažljivo našiven džepić iza dijamantskih
ukrasa. Džep je skrivao vrećicu koju je ledi Ulma sama sašila. U njoj je
bila prva polovina ključa sa simbolom lisice; premestila ju je tu čim su
Sablja i Kandža okončali svoj napad. Pošto je tutnula u džep i drugu
polovinu ključa, zbunilo ju je neko pomeranje u vrećici. Dve polovine
ključa su... postale jedan ključ?
Crni kljun tresnu u zid iza nje.
Bez razmišljanja, Elena se saže i otkotrlja se da bi ga izbegla. Kada
je ponovo zavukla prste u džep, zanemela je jer je osetila poznati oblik.
To nije ključ?
Nije ključ!
Svet se brzo okretao oko Elene. Ništa nije bilo važno: ni sam
predmet, ni njen život. Kicune blizanci su ih prevarili, napravili su
budale od glupavih ljudi i vampira koji su se drznuli da im se
suprotstave. Dvostrukog ključa sa simbolom lisice nije bilo.
Ipak, nada još ne beše umrla u njoj. Sta je ono Stefan imao običaj da
govori? Mai dire mai, nikad ne reci nikad. Znajući u kakav se rizik
upušta, znajući da je to ludost, Elena je ponovo gurnula prste u vrećicu.
Nešto hladno joj skliznu na jedan prst i ostade tu.
Bacila je pogled naniže i načas se ukočila zbog prizora koji je
ugledala. Na njenom domalom prstu je sijao zlatan prsten ukrašen
dijamantima. Prsten je predstavljao dve lisice, međusobno prepletene
tako da gledaju na suprotne strane. Obe lisice su imale po dva uva, dva
zelena oka boje aleksandrita i zašiljen nos.
I to je bilo sve. Od kakve bi koristi ova drangulija mogla da bude? Ne
~ 299 ~
liči na ključeve s dva krila, prikazane na slikama kicune svetilišta. Kao
blago, sigurno je vredan neuporedivo manje od blaga koje su potrošili da
bi ga nabavili. Tada je nešto primetila.
Iz očiju jedne lisice zasjala je neka svetlost. Da je nije posmatrala
tako pomno, ili da nije bila u Beloj balskoj dvorani, gde su boje bile jasne,
možda je ne bi ni primetila. No ta svetlost je sijala pravo kada je
okrenula ruku postrance. Sada je sijala iz sva četiri oka.
Sijala je tačno u pravcu Stefanove tamničke ćelije.
Poput feniksa, nada vaskrsnu u Eleninom srcu, i uznese je izvan tog
lavirinta staklenih dvorana. Orkestar je svirao valcer iz „Fausta". Daleko
od sunca, duboko u srcu grada nalazio se Stefan. Upravo ka tom mestu je
sijala bledozelena svetlost iz lisičjih očiju.
Pošto joj je nada dala krila, okrenula je prsten. Iz lisičjih očiju
nestade svetlosti. Međutim, kada je okrenula prsten tako da se druga
lisica našla u ravni sa Stefanovom ćelijom, svetlost se ponovo pojavila.
To su tajni signali. Da već ne zna gde se nalazi Stefanova tamnica,
koliko bi joj vremena trebalo da otkrije tajnu prstena?
Verovatno više nego što je Stefanu ostalo da živi.
Sada samo mora da ostane živa dok ne dođe do njega.
39.
Elena se probijala kroz gomilu, osećajući se kao vojnik. Nije znala
zašto se tako oseća. Možda zato što je mislila o uspešno okončanoj
potrazi, o tome što je ostala živa i vratila plen. Možda zbog toga što je
nosila časne rane. Možda jer je iznad nje bio neprijatelj koji je i dalje bio
žedan njene krvi.
Kad smo kod toga, pomislila je, bolje da sklonim sve ove civile
odavde. U nekoj drugoj kući će biti bezbedni... ili u nekoliko desetina
bezbednih kuća i...
O čemu ona to razmišlja? Bezbedna kuća je izraz iz knjige. Ona nije
odgovorna za ove ljude, uglavnom budale, koji su posmatrali kako je
bičuju naslađujući se prizorom. Međutim... uprkos tome, možda bi
trebalo da ih izvede odavde.
„Blodeved!", uspaničeno je uzviknula i pokazala na siluetu koja je
kružila iznad njih. „Blodeved je slobodna! Ona mi je ovo napravila!",
izusti, pokazujući tri razderotine na svojim leđima. „Ona će i vas
napasti!"
~ 300 ~
Isprva je većina ljutitih uzvika bila usmerena na činjenicu da su
Elenina leđa sada obeležena. Elena nije bila raspoložena za raspravu.
Želela je da razgovara samo s jednom osobom. Dok su Boni i Meredit
stajale tik iza nje, dozivala je.
Dejmone! Dejmone, ja sam! Gde si?
Telepatski saobraćaj je bio isuviše gust, tako da nije verovala da će
je čuti. Ipak, konačno začu tih glas:
Elena? ...
Da...
Elena, drži se za mene. Zamisli da se držiš za mene i ja ću nas
odvesti na drugu frekvenciju.
Da se držim glasa? Elena je, ipak, zamislila da se čvrsto, čvrsto drži
za Dejmona dok je držala ruke Boni i Meredit.
Da li me sada čuješ? Sada je glas bio mnogo jasniji, mnogo glasniji.
Da. Ali ne mogu da te vidim.
Ali ja vidim tebe. Stižem da... PAZI!
Suviše kasno, čula su je upozorila na ogromnu senku koja se naglo
obrušavala odozgo. Nije mogla dovoljno brzo da se skloni od kljuna,
veličine aligatorovih čeljusti, koji se zatvarao.
Dejmon je pak mogao. Skočivši odnekud, podigao je nju, Boni i
Meredit jednom rukom i ponovo odskočio, tresnuvši o travu i otkotrljavši
se.
Bože! Dejmone!
„Da li je neko povređen?", glasno je upitao.
„Ja sam dobro", izusti Meredit tiho, spokojno. „Ali mislim da tebi
dugujem život. Hvala ti."
„A ti, Boni?", upita Elena. Ja sam okej. Mislim:
„U redu sam. Nego, Elena, tvoja leđa..."
Prvi put, Dejmon je mogao da okrene Elenu i vidi rane na njenim
leđima.
„Ja sam... to uradio? Ali... mislio sam..."
„Blodeved mi je to uradila", rekla je Elena odsečno, tražeći pogledom
priliku koja je kružila na tamnocrvenom nebu. „Jedva da me je i
dodirnula. Kandže su joj kao noževi; kao da su od čelika. Moramo da
krenemo, odmah!"
Dejmon spusti ruke na njena ramena.
„I da se vratimo kada se sve stiša, misliš."
„I da se nikada ne vratimo! Bože moj, evo je opet!"
min@
~ 301 ~
Nešto što je ugledala krajičkom oka odjednom je postalo veliko kao
loptica za bejzbol, pa kao odbojkaška lopta i, najzad, za tren oka, kao
čovek. Odmah se svi raštrkaše i poskakaše. Kotrljali su se, pokušavajući
da pobegnu. Svi osim Dejmona, koji je zgrabio Elenu i viknuo:
„Ovo je moja robinja! Ako imaš kakav spor s njom, prvo se obrati
meni!"
„A ja sam Blodeved, stvorena od bogova, osuđena da ubijam svake
noći. Ubiću prvo tebe, a onda ću pojesti nju, kradljivicu!", odvrati
Blodeved svojim novim hrapavim glasom. „Potrebna su mi samo dva
zalogaja."
Dejmone, moram nešto da ti kažem!
„Boriću se s tobom, ali moju robinju ne diraj!"
„Prvi zalogaju, stižem!"
Dejmone, moramo da idemo!
Bio je to vrisak praiskonskog bola i besa. Dejmon je stajao blago
sagnut, držeći komad stakla poput mača, a krupne crne kapi krvi kapale
su s mesta odakle je... O bože, kriknu Elena, izvadio je jedno Blodevedino
oko!
„SVI ĆETE UMRETI, SVI VI!"
Blodeved nasumice nasrnu na vampira pod sobom. Elena vrisnu čim
je vrisnuo vampir. Crni kljun ga zgrabi za jednu nogu i poče da ga diže.
Međutim, Dejmon je trčao, skakao i sekao. Uz jauke besa, Blodeved se
ponovo vinula u nebo.
Sada svi postadoše svesni opasnosti. Dva druga vampira pohitaše da
preuzmu svog druga od Dejmona. Eleni je bilo drago što njeni prijatelji
nisu odgovorni za još jedan život. Već je mnogo toga nosila na duši.
Dejmone, ja sada odlazim. Možeš da pođeš sa mnom i ne moraš.
Imam ključ.
Elena je odaslala reči na frekvenciji na kojoj su njih dvoje manje-više
bili sami. Učinila je to bez mnogo drame. U njoj više nije bilo mesta za
dramljenje. Osećala je još samo potrebu da dođe do Stefana.
Ovog puta je znala da je Dejmon čuje.
Isprva je pomislila da Dejmon umire, da se Blodeved nekako vratila
i probola njegovo telo nekakvim svetlosnim kopljem. Onda je shvatila da
je, u stvari, osetila neko ushićenje. Dve malene dečje ruke pomoliše se iz
svetlosti i pohrliše k njoj, dozvoljavajući joj da izvuče na slobodu mršavo,
čupavo dete koje se smešilo.
Ne nosi okove, pomislila je, omamljena. Ne nosi čak ni zatvoreničke
~ 302 ~
lisice.
„Moj brat!", reče joj. „Moj mali brat će preživeti!"
„Pa, to je lepo", izusti Elena nesigurno.
„Preživeće!" Blago se namrštio. „Ako požuriš! Čuvaj ga! I..." Elena
mu veoma nežno stavi dva prsta na usta.
„Ne treba da brineš o tome. Samo budi srećan."
Mališan se nasmejao.
„Hoću! Srećan sam!"
„Elena!"
Elena se trgla iz... nekakve ošamućenosti, tako je to ona osećala,
iako joj je ta ošamućenost delovala stvarnije od mnogo čega drugog što je
nedavno iskusila.
„Elena!" Dejmon je očajnički pokušavao da se suzdrži. „Pokaži mi
ključeve!"
Polako, dostojanstveno, Elena podiže ruku.
Dejmonova ramena se napregnuše jer je... nešto... palo na zemlju.
„To je prsten", reče sumorno. Ta sporost i dostojanstvenost nimalo
mu nisu delovale ubedljivo.
„To sam i ja prvo pomislila. To je ključ. Ne pitam te, niti ispitujem
da li se slažeš sa mnom; ja ti to tvrdim. To je ključ. Svetlost iz njegovih
očiju je uperena ka Stefanu."
„Kakva svetlost?"
„Pokazaću ti kasnije. Boni! Meredit! Odlazimo."
„NEĆETE AKO JA TAKO KAŽEM!"
„Pazite!", vrisnu Boni.
Sova se ponovo ustremila na njih. I opet, u poslednjoj sekundi,
Dejmon pokupi tri devojke i skoči. Sovin kljun ne udari ni u travu ni u
krhotine stakla, već u mermerne stepenice koje počeše da prskaju. Ptica
dvaput kriknu od bola kada je Dejmon, hitar poput plesača, zasekao
njeno sada jedino oko. Pogodio ju je tik iznad oka. Krv poče da joj se sliva
između kapaka.
Elena više nije mogla da izdrži. Otkad je krenula na ovo putovanje s
Dejmonom i Metom, bes ju je polako ispunjavao, kao da se uliva u bočicu.
Sa svakim nasilnim događajem, bočica se sve više punila besom. Malo je
nedostajalo da se bes prelije.
Međutim, ako se to desi... šta će onda biti?
To nije želela da zna. Bojala se da to neće preživeti. Znala je samo da
više ne može da gleda bol, krv i patnju. Dejmon je stvarno uživao u borbi.
~ 303 ~
Bože. Neka ga. Otići će do Stefana, makar i pešice.
Meredit i Boni su ćutale. Bilo im je poznato to Elenino raspoloženje.
Ona nije traćila vreme, a nijedna od njih nije želela da zaostane za njom.
Uto stigoše kočije, uz tutanj koji je odjekivao u podnožju mermernih
stepenica.
Mudri, koji je očito znao ponešto o ljudskoj, demonskoj i vampirskoj
prirodi, i o prirodi mnogih životinja, iskoči iz kočija s dva isukana mača u
rukama. U isti mah zviznu. Za tren oka se jedna sićušna senka pružila
do njega s neba.
Na kraju je, hodajući neustrašivo kao tigar, polako stigao Sablja i
odmah iskezio zube.
Elena pojuri ka kočiji. Ulovila je pogled Mudrog.
Pomozi mi, pomislila je očajnički. Njegove oči joj samo rekoše:
Ne plaši se.
Ne gledajući, ispružila je ruke iza sebe. Jedna mala, koščata,
drhtava ruka uhvatila ju je za jednu ruku. Neka druga, tanka i hladna
ruka, nalik na ruku dečaka dugačkih uskih prstiju, zgrabila ju je za
drugu.
Ovde nije imala nikoga kome bi verovala. Nije imala s kim da se
oprosti, nikoga kome bi ostavila oproštajnu poruku. Elena se popela u
kočije. Sela je na zadnje sedište, što dalje od prednjeg, kako bi ljudi i
životinje mogli da se smeste.
Oni zaista i pohitaše unutra, kao bujica. Vukla je Boni sa sobom, a
Meredit ih je pratila, tako da se Sablja, koji je uskočio na svoje
uobičajeno mesto, spustio na dva mekana krila.
Mudri nije traćio ni tren. Noseći Kandžu na zglobu leve šake, ostavio
je taman dovoljno prostora za Dejmonov konačni skok; to je pak bio pravi
skok. Blodevedin naprsli i prelomljeni kljun, iz koga je isticala crna
tečnost, udario je u mermerne stepenice na kojima je stajao Dejmon.
„Kuda?", uzviknuo je Mudri, ali tek pošto su konji pojurili u galopu,
nekuda, bilo kuda, samo što dalje odavde.
„Molim te, ne dozvoli joj da povredi konje", zadihano izusti Boni.
„Molim te, ne dozvoli joj da rastrgne ovaj krov", reče Meredit,
uspevši da ostane uvrnuta čak i kad joj je život bio u opasnosti.
„Kuda idemo, s'il vous plaiti", vikao je Mudri.
„Do tamnice, naravno", izusti Elena gubeći dah. Osećala je da je
prošlo mnogo vremena otkad je normalno udahnula vazduh.
~ 304 ~
„Do tamnice?", reče Dejmon nekako rasejano. „Naravno, tamnica!"
No zatim, izvlačeći nešto poput jastučnice ispunjene bilijarskim
kuglama, dodade: „Mudri, šta je ovo?"
„Oteto, opljačkano, zaplenjeno! Plen!" Pošto su konji krenuli novim
pravcem, glas Mudrog je postajao sve živahniji. „Pogledaj oko svojih
stopala!"
„Još jastučnica...?"
„Nisam nameravao da idem u lov večeras da ne bih morao mnogo da
teglim. Međutim, sve je ispalo i bolje nego što sam očekivao!"
Elena već beše zavukla ruke u jednu od jastučnica. Ona je zaista bila
puna čistih, svetlucavih zvezdanih kugli. Sećanja. Bez...
Bezvrednih?
„Neprocenjivih... iako, naravno, ne znamo šta je u njima." Glas
Mudrog se malčice promenio. Elena se setila upozorenja o „zabranjenim
loptama". Šta oni, za ime žutog sunca, mogu da zabrane ovde dole?
Boni je prva podigla disk i stavila ga na slepoočnicu. Uradila je to
tako brzo, hitro poput ptice u letu, da Elena nije mogla da je zaustavi.
„Šta je to?", prodahta Elena, pokušavajući da pomeri zvezdanu
kuglu.
„To je... poezija. Poezija koju ne razumem", reče Boni potišteno.
Meredit je takođe podigla svetlucavu kuglu. Elena je posegla i za
njom, ali opet je zakasnila. Meredit načas sede, kao u nekom transu, a
zatim napravi grimasu i spusti kuglu.
„Šta je bilo?", upita Elena.
Meredit pokretom glave pokaza neodobravanje. Izraz blage
odvratnosti počivao joj je na licu.
„Šta?"
Elena je maltene vikala. Pošto je Meredit spustila zvezdanu kuglu
kraj svojih nogu, Elena polete na nju. Pritisnula ju je uz svoju
slepoočnicu i odmah se nađe odevena u crnu kožu. Dva plećata, široka
muškarca, ne preterano mišićava, stvoriše se ispred nje. Mogla je da vidi
njihovu muskulaturu jer su bili potpuno goli; nosili su samo nekakve
prosjačke rite. Međutim, to nisu bili prosjaci, izgledali su uhranjeno i kao
da behu premazani nekim uljem. Kada je jedan od njih počeo da puzi, bio
je to zbilja neobičan prizor:
„Mi smo upali u zabranjenu zonu. Molimo vaš oproštaj, o
gospodarice!"
Elena posegnu da skine kuglu sa svoje slepoočnice (lako su se lepile
~ 305 ~
ako biste ih malo pritisnuli) i reče:
„Zašto ne iskoriste prostor za nešto drugo?"
Nešto drugo se istog trenutka stvorilo svuda oko nje. Pojavila se
devojka koja je bila oskudno odevena, ali ne kao oni malopre. Izgledala je
prestrašeno. Elena se pitala da li neko upravlja njenim umom.
Ta devojka je bila Elena.
Molim te nedaj da me uhvati,molim te nedaj da me uhvati...
Šta da te uhvati?, pitala je Elena. Učinilo joj se da gleda likove iz
nekog filma ili knjige kako ulaze u usamljenu kuću za vreme strašne
oluje dok se u pozadini čuje jeziva muzika. Elena koja je uplašeno
koračala nije mogla da čuje Elenu koja je postavljala razložna pitanja.
Ne želim da vidim šta će se dogoditi, odlučila je. Vratila je zvezdanu
kuglu kraj Mereditinih nogu.
„Imamo li tri vreće?"
„Da, gospojice; tri pune vreće."
Bože. Nije baš najbolje ispalo. Elena je zaustila da nešto kaže kad
Dejmon tiho dodade:
„I jednu praznu vreću."
„Stvarno? Imamo? Pokušajmo onda da ih podelimo. Sve...
zabranjeno... stavićemo u jednu vreću. Uvrnute stvari, poput Boninog
čitanja poezije, idu u drugu vreću. Svaka vest o Stefanu, ili o nama, ide u
treću. A lepe stvari, poput letnjih dana, stavljamo u četvrtu", reče im
Elena.
„Čini mi se da si veliki optimista", reče Mudri, „ako očekuješ da ćemo
brzo naći kuglu o Stefanu..."
„Tiho, svi!", izusti Boni ljutito. „To ga Šiniči i Dejmon nagovaraju."
Mudri se ukoči, kao gromom pogođen, a zatim se nasmeši.
„Mi o vuku", promrmlja. Elena mu se osmehnu i steže mu ruku, a
onda uze još jednu kuglu.
„Ova mi deluje kao da je posredi nekakva pravna stvar. Nimalo je ne
razumem. Sigurno pripada nekom robu, budući da ih vidim sve."
Elena oseti kako joj se mišići lica zatežu od mržnje koju je osetila
ugledavši, makar to bilo i u snu, Šiničija, kicunea koji je naneo toliko zla.
Kosa mu je crna, osim na krajevima, koji kao da su umočeni u vrelu
crvenu lavu.
Onda je na red došla i Misao. Šiničijeva sestra, navodno. Tu
zvezdanu kuglu sigurno je napravio neki rob, budući da je videla blizance
i čoveka koji je izgledao kao advokat.
~ 306 ~
Misao, razmišljala je Elena. Delikatna, posebna, stidljiva... ženski
demon. Kosa joj je ista kao Šiničijeva, ali skupljena je i uvezana u
konjski rep. Kada podigne obrve, vidi se ono demonsko u njoj. Oči su joj
vatrene, zlatne i nasmejane, kao kod njenog brata; to su oči koje nikada
ne žale, osim, možda, zbog toga što se nisu dovoljno osvetile. One ne
osećaju nikakvu odgovornost. Za njih je patnja vrsta zabave.
Tada se dogodilo nešto čudno. Sve tri osobe iz kugle odjednom se
okrenuše i pogledaše pravo u nju. Pravo u onoga ko je napravio loptu,
ispravi se Elena, ali i dalje ju je nešto tu zbunjivalo.
Bivala je sve zbunjenija kako je njihovo putovanje odmicalo. Ko sam
ja?, razmišljala je Elena, skoro van sebe od uznemirenosti. Tada je
pokušala da učini nešto što nikada do tada nije učinila, ni ona niti neko
drugi. Pažljivo je unela svoju Moć u biće oko kugle. Sada je bila Verti,
advokatski zapisničar. To je značilo da vodi zapisnik na važnim
sastancima.
Zapisničaru se nimalo nije sviđalo to što se dešavalo. Dva klijenta i
šef su ga spopali kao nikada ranije.
Elena izađe iz zapisničarevog tela i spusti kuglu na jednu stranu.
Podišli su je žmarci jer je imala osećaj da je zagnjurila u ledenu vodu.
Tada se krov srušio.
Blodeved.
Ogromna sova je svojim obogaljenim kljunom uspela da pocepa krov
kočija.
Svi su vrištali, ali niko nije predlagao šta da učine. Sablja i Dejmon
joj naneše povrede: Sablja je ustao s tri mekana krila i hitro skočio,
nasrnuvši pravo na Blodevedine noge. Rastrgnuo je jednu njenu nogu i
stao da je vuče, a onda ju je pustio i pao natrag u kočije, skoro skliznuvši
sa sedišta. Elena, Boni i Meredit uhvatiše ogromnog psa i izvukoše ga
natrag na zadnje sedište.
„Beži! Nek sedne na svoje mesto", kukala je Boni, posmatrajući svoju
sedefastu haljinu, koju Sablja beše pocepao. Usput je ostavio crvene
tragove.
„Pa", reče Meredit, „sledeći put ćemo zatražiti da nam sašiju čelične
podsuknje. Ipak, najiskrenije se nadam da neće biti sledećeg puta!"
Elena se žarko molila za to. Blodeved se spuštala u nižem letu,
nadajući se da će otkinuti nekoliko glava.
„Neka svako zgrabi po drvo. I kugle! Bacite kugle na nju kad nam se
približi." Elena se nadala da zvezdane kugle mogu da uspore Blodeved,
~ 307 ~
koja je opsednuta njima.
U isto vreme, Mudri uzviknu:
„Ne trošite zvezdane kugle! Bacite bilo šta drugo! Osim toga, uskoro
stižemo. Oštro skretanje levo i samo pravo!"
Te reči uliše Eleni novu nadu. Imam ključ, pomislila je. Prsten je
ključ. Sada samo treba da stignem do Stefana, da zajedno odemo do
vrata s ključaonicom. Sve u jednoj zgradi. Maltene sam kod kuće.
Sledeći nalet je došao s još manje visine. Blodeved, slepa na jedno
oko i s krvlju u drugom, čula mirisa zaprečenog osušenom krvlju,
pokušavala je da se obruši na kočije i prevrne ih.
Ako uspe u tome, svi ćemo poginuti, pomislila je Elena. A one koji
ostanu da se koprcaju na zemlji raskomadaće kljunom.
„Sagnite se", vrisnula je i naglas i telepatski.
Utom je nešto što je ličilo na avion proletelo toliko blizu da je osetila
kako su joj pramenovi kose iščupani, uhvaćeni kandžama. Elena začu
bolni krik s prednjeg sedišta, ali ne podiže glavu da vidi šta se desilo. I
bolje što to nije učinila, pošto su se kočije iznenada zaustavile uz tresak,
a ptica smrti se, kriknuvši, strmo glavo ustremila istom putanjom. Sada
su Eleni bile potrebne sve njene sposobnosti kako bi izbegla to čudovište
koje je proletalo iznad njih u sve nižem letu.
„Kočije su uništene! Izlazite! Bežite!", čula je kako odjekuje glas
Mudrog.
„Konji!", vrisnu Elena.
„Gotovi su! Izlazi, dođavola!"
Elena nikada ranije nije čula Mudrog da psuje; opazila je to u tom
trenutku očaja. Nikako joj nije bilo jasno kako su ona i Meredit izašle,
posrćući jedna preko druge, pokušavajući da pomognu jedna drugoj,
stalno se sudarajući. Boni je već bila izašla, zahvaljujući tome što je
poletela kada su kočije udarile u stub. Srećom, pala je pravo u ružnu ali
savitljivu crvenu detelinu, pa se nije ozbiljno povredila.
„Joj, moja narukvica... ne, eno je", vikala je, zgrabivši nešto što se
svetlucalo u detelini. Bacila je obazriv pogled u crvenu noć. „Šta ćemo
sada da radimo?"
„Da bežimo!", začu se Dejmonov glas. Dolazio je obilazeći olupinu, s
mesta gde su se, pri padu, naslagali jedni preko drugih. Krv mu je
prekrivala usta i vrat, koji je pre toga bio besprekorn beo. To je podsetilo
Elenu na ljude koji piju i kravlje mleko i kravlju krv. Dejmon je,
~ 308 ~
međutim, pio samo ljudsku krv. Za njega bi bilo ispod časti da pije krv
domaćih životinja...
Konji će i dalje biti tu, pa će tu biti i Blodeved, objašnjava joj je neki
neprijatan glas u umu. Ona će se poigravati njima; biće bola. Ovako će
brže umreti. To je bio... njen kapric. Elena ga uhvati za ruke, dahćući.
„Dejmone! Žao mi je!"
„BEŽITE ODAVDE!", urlao je Mudri.
„Moramo stići do Stefana", reče Elena i ščepa Boni drugom rukom.
„Pomozi mi, vodi me, molim te. Ne vidim dobro prsten." Verovala je da će
Meredit pomoću svojih sposobnosti doći do zgrade Ši no Ši.
Boni, je tada, drhteći kao u noćnoj mori, počela da trči, da beži od
nečega i da daje lažne znake uzbune. Odozgo se na njih ustremio još gori
užas, tresnuvši tik ispred njih, lomeći stazu od drvenih i kamenih ploča,
koje su pucale u oblaku prašine. Elena nije znala mnogo o sovama, ali
Blodeved se naglo ustremljivala na svoj plen, šireći krila i spuštajući se u
poslednji čas. Među najopasnijim osobinama džinovske sove bila je njena
nečujnost. Nije se čulo nikakvo šuštanje koje bi ih upozorilo gde se sova
trenutno nalazi. Nešto u njenom perju je prigušivalo zvuk, tako da
nikada nisu znali kada će se sledeći put obrušiti.
Na kraju su morali da puze kroz svakakvo smeće, krećući se najbrže
što su mogli. Iznad glava su držali komad oštrog drveta ili stakla dok je
Blodeved kretala u još jedan napad.
Elena je pak sve vreme pokušavala da koristi svoju Moć. To nije bila
Moć koju je ranije koristila, ali mogla je da oseti kako joj je njeno ime
navrh jezika. Ono što nije mogla da oseti, ono na šta nije mogla silom da
utiče, bila je veza između reči i Moći.
Ja sam beskorisna heroina, mislila je. Jadna sam. Trebalo je da ove
Moći daju nekome ko već zna da upravlja njima. Ne: trebalo je da mi uz
njih daju uputstvo za upotrebu. Ili pak...
„Elena!" Smeće je letelo ispred nje, ali ona je skrenula ulevo i nekako
ga zaobišla. Potom se našla na zemlji i ugledala Dejmona, koji ju je štitio
svojim telom.
„Hvala ti", prošaptala je.
„Hajde!"
„Žao mi je", prošapta i pruži mu svoju desnu ruku, na kojoj je bio
prsten.
Tada se presamitila, tresući se od jecaja. Čula je lepet Blodevedinih
krila tik iznad sebe.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

27 Re: Povratak:Duše senke VI taj Ned Mar 03, 2013 12:57 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
40.
Met i gospođa Flauers su bili u skladištu, pomoćnom odeljenju koje
je ujak gđe Flauers napravio u zadnjem delu kuće, kako bi se tu bavio
drvodeljstvom i ostalim hobijima. Bilo je još zapuštenije od ostatka kuće
pošto ga je gospođa Flauers koristila za odlaganje stvari koje nije znala
gde da smesti, poput lakog kreveta na rasklapanje rođaka Džoa i starog
ulegnutog kauča kome su falile sve daske.
Sada je to bilo njihovo noćno utočište. Niko iz Felove Crkve nikada
nije bio unutra. U stvari, osim gospođe Flauers, Stefana, koji je pomogao
da se unese glomazni nameštaj, i sada Meta, niko još nije ušao tu otkad
gospođa Flauers pamti.
Met se uzdao u tu činjenicu. Polako ali sigurno, iščitavao je materijal
koji je Meredit istraživala, a jedan dragoceni odeljak mnogo je značio
njemu i gđi Flauers. Samo su zahvaljujući tom odeljku mogli da spavaju
noću, kada su se glasovi javljali.
Smatra se da je kicune nekakav rođak zapadnjačkih vampira, koji zavodi
odabrane muškarce (pošto većina lisičjih duhova uzima ženski oblik) i hrani se
njihovim čijem, ili životnim duhom, bez posredničke krvi. Tako se može zaključiti da
njih obavezuju slična pravila kao i vampire. Na primer, oni ne mogu da uđu u
ljudske odaje bez poziva...
I, naravno, ti glasovi...
Bilo mu je veoma drago što je poslušao savet Boni i Meredit i otišao
do gđe Flauers pre nego što je otišao kući. Devojke su ga ubedile da će
samo dovesti svoje roditelje u opasnost tako što će se suočiti s ruljom koja
je čekala da ga linčuje, spremna da ga ubije zato što je navodno napao
Kerolajn. Kerolajn ga je, izgleda, ipak pronašla u pansionu, ali nije
povela nikakvu rulju sa sobom. Met je mislio da je to možda tako jer bi
bilo sasvim beskorisno da je povela sve te ljude.
Nije imao predstavu o tome šta bi moglo da se dogodi ako bi glasovi
pripadali bivšim prijateljima, pozvanim u njegovu kuću još dok je bio u
njoj.
Noćas...
„Hajde, Mete", reče Kerolajn svojim lenjim, sporim i zavodničkim
glasom, kao da prede. Zvučalo je kao da je legla i progovorila kroz prorez
ispod vrata. „Ne kvari zabavu. Znaš da jednom moraš da izađeš."
„Dopusti mi da razgovaram sa svojom mamom."
~ 310 ~
„Ne mogu, Mete. Rekla sam ti već, ona prolazi kroz obuku."
„Da bi postala kao ti?"
„Potrebno je mnogo rada da bi neko postao sličan meni, Mete."
Kerolajnin glas je odjednom izgubio prvobitni koketni ton.
„Kladim se", promrmlja Met. Zatim dodade: „Povređuješ moju
porodicu, ali znaj da će ti biti žao toliko da ne možeš ni da zamisliš."
„Ma hajde, Mete! Daj, uozbilji se. Niko nikoga neće povrediti."
Met je polako razdvojio svoje šake da bi pogledao to što je stegao. Bio
je to Mereditin stari revolver, pun metaka koje je blagoslovila Obasan.
„Koje je Elenino srednje ime?", upitao je tiho, iako su se u dvorištu
gospođe Flauers čuli zvuci muzike i plesa.
„Mete, šta to govoriš? Šta radiš tu unutra, praviš porodično stablo?"
„Postavio sam ti prosto pitanje, Ker. Ti i Elena ste se igrale
praktično otkad ste se rodile, zar ne? Zato mi reci koje je njeno srednje
ime."
Usledilo je neko komešanje. Kada je Kerolajn najzad odgovorila,
jasno je mogao da čuje kako joj neko šapuće, kao što je Stefan davno čuo,
sekund pre njenih reči.
„Ako ste vi, Metju Hanikate, raspoloženi da se igrate, naći ću nekog
drugog da s njim pričam."
Maltene je čuo kako ljutito nestaje odatle.
Međutim, on je želeo da proslavi. Dao je sebi oduška uz ceo „grejam"
keks i pola šolje soka od jabuke koji je gospođa Flauers sama napravila.
Nisu bili sigurni u to da li će zauvek ostati zatvoreni tu, samo sa
zalihama koje su imali. Zbog toga je Met, kad god bi izašao iz skladišta,
donosio što više stvari koje su im mogle zatrebati. Upaljač za roštilj i lak
za kosu koji je mogao da posluži kao bacač plamena. Zatim, brdo tegli
ukusnih džemova gospođe Flauers. Tamnomodro prstenje za slučaj da se
desi ono najgore i da se povampire.
Gospođa Flauers se trgnula iz sna, na svom kauču.
„Ko je to bio, Mete, dušo?", pitala je.
„Niko, gospođo Flauers. Samo vi spavajte."
„Shvatam", reče gospođa Flauers svojim prijatnim staračkim
glasom. „Ako se taj niko vrati, mogao bi da je upitaš za srednje ime njene
majke."
„Razumem", reče Met, oponašajući njen glas najbolje što je umeo, pa
se oboje nasmejaše.
Ispod tog smeha krila se neka njegova bojazan. On je takođe dugo
~ 311 ~
poznavao gospođu Forbs. Bojao se, strahujući da će svakog časa začuti
Šiničijev glas.
Tada će se naći u bezizlaznoj nevolji.
„Evo je!", viknu Mudri.
„Elena!", vrisnu Meredit.
„Bože moj!", vrisnu i Boni.
Sledećeg trenutka, Elena je pala, a nešto je sletelo na nju. Nejasno je
začula povik. Međutim, taj povik je bio drugačiji od ostalih. Bio je to
grcav glas čistog bola koji se začuo kada je Blodevedin kljun tupo udario
u nešto od mesa.
To sam ja, pomisli Elena. Ipak nije osećala bol. Ne... nisam ja?
Začula je kašljucanje negde iznad sebe.
„Elena... idi... moji štitovi... neće izdržati..."
„Dejmone! Poći ćemo zajedno!"
Boli...
Bila je to tek senka telepatskog šapata, a Elena je znala da Dejmon
misli da ga ona nije čula. Međutim, pokrenula je Moć da joj kruži kroz
telo sve brže i brže, ostavivši obmane za sobom, misleći jedino o tome da
treba da izbavi iz opasnosti one do kojih joj je stalo.
Pronaći ću put, obratila se Dejmonu. Nosiću te. Preko ramena.
Nasmejao se tome, dajući Eleni tračak nade da ne umire. Sada joj je
bilo krivo zbog toga što nije povela i doktora Megara kako bi mogao da
primeni isceliteljske moći na ranjenima...
... i onda šta? Da ga ostavi Blodeved, na milost i nemilost? On želi da
izgradi bolnicu ovde, u ovom svetu. On želi da pomaže deci, koja svakako
ne zaslužuju sva ona zla kojima sam bila svedok...
Odložila je te misli za kasnije. Sada nije vreme za filozofsku
raspravu o lekarima i njihovim obavezama. Vreme je da se beži.
Pružajući ruke iza sebe, napipala je jedan par ruku. Jedna je bila
klizava od krvi pa je pružila ruke dalje, zahvaljujući svojoj pokojnoj majci
na svim časovima baleta i dečje joge, i zgrabila rukav iznad nje. Oslonila
se leđima i povukla.
Na svoje iznenađenje, povukla je Dejmona za sobom. Pokušavala je
da ga podigne na leđa, ali nije uspela. Onda je čak uspela da napravi
nesiguran korak napred, a zatim još jedan...
Tada se tu stvori Mudri i podiže ih oboje, te krenuše u predvorje
zgrade Ši no Si.
~ 312 ~
„Izlazite, svi! Izlazite! Blodeved nam je za petama i ubiće svakoga ko
joj se nađe na putu!", vikala je Elena. Bilo je to krajnje neobično. Nije
htela da viče. Nije čak ni formulisala reči, osim u najdubljim delovima
svoje podsvesti. Međutim, uzvikivala ih je niz predvorje u kojem je već
vladao metež i čula tuđe povike.
Ipak nije očekivala da će potrčati, ne napolje na ulicu, već dole ka
ćelijama. Trebalo je da to očekuje, ali nije. Tada oseti kako se ona, Mudri
i Dejmon spuštaju, istim putem kao i sinoć...
Da li je to stvarno pravi put? Elena preklopi ruke i, zaključujući po
svetlosti lisice, vide da treba da idu desno.
„ČIJE SU ONO ĆELIJE DESNO OD NAS? KAKO DA STIGNEMO
DO NJIH?", vikala je mladom vampirskom džentlmenu do sebe.
„To je odeljenje za izolaciju i za mentalno poremećene", odvrati joj
vampir džentlmen. „Nemojte ići tuda."
„Moram! Da li mi je potreban ključ?"
„Da, ali..."
„Imaš li ključ?"
„Da, ali..."
„Daj mi ga odmah!"
„Ne mogu", zacvileo je tako da ju je podsetio na Boni u njenim
najtežim trenucima.
„Uredu. Mudri!"
„Da, Madame?"
„Pošalji Kandžu natrag da iskopa oči ovom čoveku. On neće da mi da
ključeve od Stefanove ćelije!"
„Rečeno, učinjeno, Madame."
„Č-čekaj! Pre-predomislio sam se. Evo ključa!"
Vampir je prebirao po svežnju ključeva i pružio joj jedan. Izgledao je
kao i ostali ključevi u svežnju. Isuviše im je sličan, reče Eleni njen
sumnjičavi um.
„Mudri!"
„Madame?"
„Možeš li da sačekaš sa Sabljom dok ja pređem? Želim da ovom liku
rastrgne znaš već šta ako me je slagao."
„Naravno, Madame."
„Č-č-čekaj", reče vampir gubeći dah. Bilo je očigledno da je potpuno
prestravljen. „Možda... možda sam vam dao pogrešan ključ... pri
ovakvoj... ovakvoj svetlosti..."
~ 313 ~
„Daj mi pravi ključ i reci mi sve što treba da znam ili ću pustiti psa
na tebe da te ubije", reče Elena, a u tom trenutku je zaista i mislila tako.
„E-evo." Ovog puta, ključ nimalo nije ličio na ključ. Bio je okrugao,
malo ispupčen, s rupom u sredini.
Poput krofne na koju je seo policajac, pomisli Elena delom svog uma,
te poče histerično da se smeje. Umukni, odsečno reče sama sebi.
„Mudri!"
„Madame?"
„Da li Kandža vidi čoveka koga držim za kosu?" Morala je da se
podigne na vrhove prstiju kako bi ga dohvatila.
„Naravno, Madame."
„Da li može da ga upamti? Ako ne budem mogla da pronađem
Stefana, želim da ga on pokaže Sablji kako bi ga on pronašao."
„Hm... dobro... shvatio sam, Madame."
Ruka koja je krvarila iz zgloba visoko podiže sokola. Istog trenutka,
nešto tresnu s vrha zgrade. Vampir je bio na ivici da zajeca.
„Krenite d-desno, pa opet desno. Stavite k-ključ u otvor u visini
glave da biste u-ušli u hod-nik. M-možda imate stražare tamo. Ali...
ako... ako nemate ključ od ćelije koju tražite... žao mi je, ali..."
„Imam! Imam ključ od ćelije i znam šta mi je dalje činiti! Hvala, bio
si vrlo fin i od pomoći." Elena pusti vampirovu kosu.
„Mudri! Dejmone! Boni! Tražite hodnik, zaključan je i s desne je
strane. Pazite da vas gomila ne odnese. Mudri, drži Boni i neka Sablja
laje kao lud. Boni, drži se za Meredit ispred momaka. Hodnik vodi do
Stefana!"
Elena nije mogla da zna koliko njenih saveznika čuje tu poruku,
prenetu i glasom i telepatski. Ispred sebe je pak čula zvuk koji ju je
podsećao na horove anđela. Sablja je besomučno lajao.
Elena nikada ne bi uspela da se zaustavi sama. Našla se u nabujaloj
reci ljudi koja ju je nosila pravo oko barijere koju je činilo četvoro ljudi,
soko i pobesneli pas.
Zgrabilo ju je osam ruku dok ju je masa nosila, režanje i njuška koja
je škljocala išli su ispred nje, rastavljajući svetinu. Nekako su svi naletali
na nju, nanosili joj modrice, ljuljali je, gurali i stezali, priteravši je sve do
zida na desnoj strani. Mudri je, međutim, očajno gledao u isti taj zid.
„Madame, on vas je prevario! Ovde nema ključaonice!"
Elena ovlaži grlo. Spremila se da vikne:
„Sabljo, drži ga", i da pojuri vampira.
~ 314 ~
Međutim, tada se oglasila Boni:
„Naravno da ima. U obliku kruga je."
I Elena se tad seti.
Manja straža. Poput đavolčića ili majmuna. Bonine visine i građe.
„Boni, uzmi ovo! Gurni ga u otvor. Pažljivo! To je jedini primerak
koji imam."
Mudri odmah naredi Sablji da stoji i reži tik ispred Boni u tunelu,
kako bi zadržavao potok uspaničenih demona i vampira. Pažljivo,
svečano, Boni uze veliki ključ, pregleda ga, zabaci glavu, okrenu ga u
rukama, i stavi ga u zid.
„Ništa se nije desilo!"
„Pokušaj da ga okreneš ili gurneš..."
Začu se klik.
Vrata se otvoriše. Elena i njena grupa maltene uleteše u hodnik, a
Sablja je stajao između njih i stampeda koji je tutnjao, lajući, škrgućući
zubima i skačući. Elena, koja je ležala na zemlji, nogu prepletenih s ko
zna čijim nogama, zakloni šakom svoj prsten.
Lisičje oči su zasjale pravo ispred nje i malo u desnu stranu.
Svetlucale su ka ćeliji pred njom.
41.
„Stefane!", vrisnu Elena, znajući da zvuči kao neka luda žena.
Nije bilo odgovora.
Trčala je. Pratila je svetlost prstena.
„Stefane! Stefane!" Prazna ćelija. Žuta mumija. Piramida prašine.
Nesvesno je sumnjala na neku od tih stvari. Bilo koja od njih bi je
naterala da istrči da se bori s Blodeved golim rukama. Umesto toga,
kada je stigla do ćelije, videla je iznurenog mladića čije je lice odavalo
utisak da ga je napustila svaka nada. Podigao je ruku tanku kao prut,
terajući je njome.
„Rekli su mi istinu. Izbačena si zato što si pomogla zatvoreniku. Ne
verujem više u puste snove."
„Stefane!" Pala je na kolena. „Zar moramo svaki put da prolazimo
kroz ovo?"
„Znaš li koliko te često ponovo stvaraju, kučko?"
Elena je bila preneražena. I više od toga. Međutim, mržnja s
njegovog lica je iščezla sledećeg trenutka.
~ 315 ~
„Barem mogu da gledam tebe. Ja sam... imao sam sliku. Uzeli su mi
je, naravno. Isekli su je, polako, nateravši me da gledam. Ponekad bi me
naterali da je ja sečem. Ako ja ne bih hteo to da uradim, oni bi to
uradili..."
„Dragi moj! Stefane moj mili! Pogledaj me. Oslušni tamnicu.
Blodeved je uništava. To čini zato što sam ukrala drugu polovinu ključa
iz njenog gnezda, Stefane; ja nisam samo san. Vidiš li ovo? Da li su ti to
ikada pokazali?" Ispružila je ruku na kojoj je nosila prsten s dvostrukim
lisičjim znakom. „Kaži mi gde sada... gde treba da ga stavim."
„Ti si topla. Rešetke su hladne", reče Stefan, držeći je za ruku i
govoreći kao da recituje iz neke dečje knjige.
„Ovde!", viknu Elena pobednički.
Nije morala da skine prsten. Stefan je držao njenu drugu ruku, a
brava je funkcionisala kao prsten s pečatom. Ubacila je prsten u kružno
udubljenje u zidu. Pošto se ništa nije dogodilo, okrenula ga je nadesno. I
dalje ništa. Zatim ga je okrenula ulevo. Rešetke ćelije polako počeše da se
podižu ka tavanici. Elena nije mogla da poveruje svojim očima; načas joj
se učinilo da halucinira. Onda je, kad se naglo okrenula da pogleda u
zemlju, videla da su rešetke već pola metra iznad tla.
Tada je pogledala u Stefana, koji je ponovo stajao.
Oboje su ponovo pali na kolena. Oboje su legli na pod i prepleli se
kao zmije. Žudeli su da dodirnu jedno drugo. Horizontalne prečke na
rešetkama sprečavale su ih da se drže za ruke dok su se rešetke podizale.
Tada su rešetke stigle iznad Elenine glave i ona je zagrlila Stefana,
ona grli Stefana!, zaprepašćena time što oseća kosti pod svojim rukama.
Ali grli ga, i niko ne može da je ubedi da je to halucinacija ili san. Ona i
Stefan su spremni i da umru zajedno, ako bi to bilo neophodno. Ništa
više nije važno, samo da se više ne razdvajaju.
Obasula je nepoznato, koščato lice poljupcima. Brada mu je bila
neprepoznatljiva, neuredna, podrasla. Ali vampiri ne puštaju brade osim
ako ih već nisu imali kada su postali vampiri.
Tada je videla druge ljude u ćeliji. Dobre ljude. Ljude koji su se
smejali i plakali i pomagali joj da napravi nosila od smrdljive ćebadi i
Stefanove slamarice. Niko nije vrisnuo kada bi vaška skočila na njega jer
su svi znali da će se Elena vratiti i prerezati im grkljan kao Sablja.
Tačnije, poput Sablje, ali ipak osećajno, kao što je uvek govorila gospođa
Kortland. To je za Sablju bio samo rutinski posao.
Tada su nekako... stvari počele da postaju nepovezane. Elena je
~ 316 ~
gledala lice svog voljenog Stefana i, hvatajući njegova nosila i, pošto je
bio lak kao pero, trčeći kroz drugi hodnik, ne onaj u kome se borila,
probijala se ramenima. Očigledno su svi lososi Ši no Šija izabrali drugi
hodnik da isplivaju. Nesumnjivo ih je na tom kraju čekalo sigurno
utočište.
Čak i dok je razmišljala o tome kako jedno lice može da bude tako
čisto, lepo i savršeno čak i kada izgleda skoro kao lobanja, setila se, mogu
da trčim i da se sagnem. Tada se saže preko Stefana, a njena kosa
napravi štit oko njih, zaklonivši ih oboje. Ceo spoljni svet je bio isključen,
bili su sami. Reče mu na uvo:
„Molim te, potreban si nam snažan. Molim te... zarad mene. Molim
te... zarad Boni. Molim te... zarad Dejmona. Mol..."
Nastavila bi da nabraja sva imena, i verovatno bi neka ponovila i
više puta, ali već je bilo previše. Posle dugog lišavanja, Stefan nije bio
raspoložen da se suprotstavlja. Pojurio je glavom nagore, a Elena je
osetila bol jači od uobičajenog jer nije prišao pod odgovarajućim uglom.
Bilo joj je drago što je Stefan pogodio venu i što mu njena krv lagano teče
u usta.
Morali su da idu malo sporije kako se Elena ne bi saplela i obojila
Stefanovo lice bojom trule višnje kao u nekog demona, ali još su kaskali.
Neko drugi ih je vodio.
Tada iznenada zastadoše. Zatvorivši oči i usmerivši misli samo na
Stefana, Elena nije htela da pogleda uvis ni za šta na svetu. Međutim,
sledećeg trenutka su se ponovo kretali, a Elena je, osećajući neko
prostranstvo oko sebe, shvatila da se nalaze u hodniku, pa je morala da
se uveri da su svi svesni toga.
Ona su s naše leve strane, poslala je Dejmonu misao. Blizu glavnog
ulaza. To su vrata s raznolikim simbolima na vrhu.
Mislim da mi je poznata ova vrsta, odasla Dejmon u odgovor, ali čak
ni on nije mogao da sakrije dve stvari od nje. Prva je bila ta da mu je
drago, stvarno drago, zbog toga što oseća Eleninu ushićenost, i zbog toga
što zna da je on, najvećim delom, zaslužan za nju.
Druga stvar je bila prosta. Ako bi trebalo da bira da li da spase svoj
život ili život svog brata, sigurno bi spasao brata. Radi Elene, radi svog
ponosa. Radi Stefana.
Elena nije razmišljala o tim tajnama o kojima nije imala pravo da
zna. Ona ih je jednostavno prigrlila, učinila da ih Stefan oseća u svoj
njihovoj blistavosti i pobrinula se da Dejmon ne primeti da Stefan to zna.
~ 317 ~
Anđeli su na nebu pevali za nju. Latice crne magije su padale oko njenog
tela. Golubovi su slobodno leteli i osećala je njihova krila. Bila je srećna.
Međutim, nije bila bezbedna. To je uvidela tek kada su ušli u predvorje.
Ipak su imali sreće što su vrata u drugu dimenziju bila baš na toj strani.
Blodeved je postepeno uništavala drugu stranu dok se nije srušila,
praveći humku od izlomljenog drveta. Elenina i Blodevedina razmirica je
možda započela kao svađa između domaćice koja je smatrala da je njena
gošća narušila pravila i gošće koja je samo želela da pobegne, ali na kraju
se pretvorila u pravu borbu na život i smrt. S obzirom na način na koji su
vampiri, vukodlaci, demoni i drugi stanovnici Mračne dimenzije
reagovali, ta borba je postala prava senzacija. Čuvari su imali pune ruke
posla pokušavajući da zadrže ljude van zgrade. Leševi su ležali svuda po
ulici.
O bože, ljudi! Jadni ljudi!, pomislila je Elena kada je to najzad
primetila. Sto se pak tiče straže koja čuva ovo mesto i bori se protiv
Blodeved, neka vas Bog blagoslovi zbog toga, pomislila je Elena,
zamišljajući predvorje u kome nije bilo stolica dok su pokušavali da
sustignu Stefana. Ostali su sami.
„Sada nam ponovo treba tvoj ključ, Elena", reče Dejmonov glas pravo
iznad nje.
Elena nežno podiže Stefana sa svog vrata.
„Samo trenutak, dragi moj. Samo trenutak."
Elena je neko vreme zbunjeno stajala i gledala u vrata. Tu je bila
rupa, ali ništa se nije desilo kada je stavila prsten u nju i gurala ga i
okretala levo i desno. Krajičkom oka je videla neku tamnu senku iznad
sebe. Ignorisala ju je, ali onda se senka, uz krik, obrušila na nju kao
bombarder, pružajući čelične kandže k njoj.
Nije bilo krova. Blodevedine kandže su ga konačno uništile.
Elena je to znala.
Elena je, naime, naglo shvatila celu situaciju: ne samo svoju ulogu u
njoj već kao neko ko je izvan njenog tela, neko ko je razumeo mnogo više
od majušne Elene Gilbert.
Čuvari su bili tu da bi sprečili kolateralnu štetu.
Oni nisu mogli ili nisu hteli da zaustave Blodeved.
Elena je i to znala.
Svi ljudi koji su trčali niz drugi hodnik ponašali su se baš kao
sovuljagin plen. Hitali su ka dnu svoje jazbine. Tamo je bila jedna
ogromna bezbedna soba.
~ 318 ~
Elena je to znala.
Sada je, međutim, nejasno ali bez greške, Blodeved videla one koje je
prvobitno jurila, pljačkaše gnezda, one koji su zauvek ugasili jedno njeno
ogromno, narandžasto, dalekovido oko, i napravili joj ranu toliko duboku
da joj je u drugo oko šikljala krv.
Elena je to osetila. Blodeved je razumela da su oni krivi za to što je
razbila svoj kljun. Zločinci, divljaci, koje će komadati lagano, lagano, ud
po ud, idući od jednog do drugog, hvatajući ih po pet-šest jednom
kandžom, ili će se pak oni migoljiti pod njenim kandžama dok ih ona
bude posmatrala onim jednim okom, nemoćne da beže, bez ruku i nogu.
Elena je to osećala.
Ispod Blodeved.
Baš sada... bili su baš ispod Blodeved. Blodeved se obruši.
„Sabljo! Kandžo!", viknu Mudri, ali Elena je znala da sovi sada niko
neće skrenuti pažnju. Sada će uslediti samo lagano ubijanje, kidanje i
vrisci koji se odbijaju od jedinog preostalog zida predvorja.
Elena je sve to mogla da predstavi u svojoj glavi.
„Prokletstvo, neće da se otvori!", vikao je Dejmon. Pomerao je Elenin
zglob kako bi okrenuo ključ u rupi. Ma kako da je vukao ili gurao, ništa
se nije događalo.
Blodeved je bila skoro iznad njih.
Požurila je, bacajući telepatske slike ispred sebe.
Tetive koje se istežu, zglobovi koji pucaju, kosti koje krcaju...
Elena je znala... NEEEEE!
Čaša Eleninog besa se prelila.
Odjednom joj se, u jednoj viziji, ukazalo sve što je trebalo da zna.
Bilo je prekasno da provede Stefana kroz vrata, pa je prvo što je povikala
bilo:
„Krila zaštite!"
Blodeved, jedva na tri metra od njih, udari o barijeru koju ni
nuklearni projektil ne bi mogao da ošteti. To učini brzinom trkačkog
automobila i masom aviona srednje veličine.
Ostatak kljuna se prvo smrskao o neprobojni štit Eleninih krila. Ona
su bila jarkozelena na vrhu, s tačkicama svetlucavih smaragda, i
prelivala su se u bledoružičasto, s kristalima na dnu. Krila zakloniše
četvoro ljudi i dve životinje, koji se nimalo ne pomeriše kada Blodeved
tresnu u njih.
Blodeved je sama sebe usmrtila u letu.
~ 319 ~
Zatvarajući oči, trudeći se da ne misli na devojku od cveća (koja je
ubila sopstvenog muža!), Elena se, suvih usana, vratila do vrata dok joj
je znoj lio niz obraze. Stavila je prsten unutra. Namestila ga je u ravan.
Zatim reče:
„Felova Crkva, Virdžinija, SAD, Zemlja. Okolina pansiona, molim."
Ponoć beše odavno prošla. Met je spavao na lakom krevetu pored
skladišta, a gospođa Flauers na kauču, kada ih neki tup udarac
odjednom probudi.
„Šta je to, za ime sveta?" Gospođa Flauers ustade i zagleda se kroz
prozor, odakle je prodirao mrak.
„Pazite, gospođo", reče Met po navici. Ipak, nije mogao da ne doda:
„Šta je to?" Uvek očekujući najgore, spremio je revolver s blagoslovenim
mecima.
„To je... svetlost", izgovori gospođa Flauers bespomoćno. „Ne znam
šta drugo da kažem o tome. To je svetlost."
Met je video svetlost koja je bacala senke na pod njihovog skladišta.
Nije bilo zvuka grmljavine; nije ga bilo otkad se probudio. Užurbano je
otišao do prozora da se pridruži gospođi Flauers.
„Jesi li ikada...?", uzviknu gospođa Flauers, podižući ruke i
spuštajući ih opet. „Šta li bi to moglo da znači?"
„Ne znam, ali sećam se kako su svi pričali o raskršću puteva. O
putevima Moći."
„Da, ali oni se nalaze na površini zemlje. Oni se ne pružaju nagore
poput... poput fontane!", reče gospođa Flauers.
„Ali ja sam čuo, mislim da je Dejmon to rekao, da tri ukrštena puta
mogu da naprave kapiju. Kapiju ka mestu ka kome su se uputili."
„Blagi bože", reče gospođa Flauers. „Hoćeš reći da misliš da je jedna
od tih kapija, kako ih ti to nazivaš, tamo. Možda se to oni vraćaju."
„To je nemoguće." Vreme koje je Met proveo s tom neobičnom
staricom uticalo je na njega; nije je samo poštovao, već ju je i zavoleo. „Ali
ja mislim da ipak ne bi trebalo da izlazimo."
„Mete, dušo, ti si mi velika uteha", promrmlja gospođa Flauers.
Met nije razumeo zašto je to rekla. Hrana i voda koje su koristili bili
su njeni. Čak je i krevet na rasklapanje bio njen.
Da se on pitao, možda bi istražio tu... neobičnu stvar. Te reflektore
koji sijaju iz zemlje pod takvim uglom da se spajaju baš u visini nekog
čoveka. Jarka svetla koja su svakog minuta bivala sve jača.
~ 320 ~
Met duboko uzdahnu. Ukrštanje tri puta, hm? Bože, to je verovatno
invazija čudovišta.
Nije se čak usudio ni da se nada.
Elena nije znala da li je trebalo da kaže SAD ili Zemlja, niti čak da li
ta vrata mogu da je odvedu do Felove Crkve. Nije znala da li će Dejmon
morati da joj da ime neke kapije koja je blizu nje. Ali... sigurno... uz sve
te puteve koji se ukrštaju...
Vrata se otvoriše, otkrivajući sobicu koja je ličila na lift. Mudri tiho
reče:
„Možete li vas četvoro da ga nosite ako budete morali i da se borite?"
I, posle jedne sekunde, koliko im je bilo potrebno da shvate šta je hteo da
kaže, tri različita ženska glasa vrisnuše u znak protesta.
„Ne! Ne, molim te! Ne ostavljaj nas!", preklinjala je Boni.
„Nećeš s nama kući?", reče Meredit kao iz topa.
„Naređujem ti da uđeš i to brzo!", reče Elena.
„Kakva dominantna žena", promrmlja Mudri. „Pa dobro, izgleda da
se Veliko klatno opet zanjihalo. Ja sam samo čovek. Poslušaću te."
„Šta? Znači li to da ideš?", uzviknu Boni.
„Da, to znači da idem."
Mudri nežno uze Stefanovo iznureno telo u svoje ruke i iskorači kroz
vrata u malu kabinu. Za razliku od prvih ključeva koje je Elena koristila,
taj lift je izgledao kao da se pokreće na zvuk glasa... bar se nadala da je
tako. Bilo kako bilo, Šiničiju i Misao je bio potreban samo po jedan ključ
za njih same. Ovde sada više ljudi može poželeti da pođe na isto mesto
odjednom.
Barem se nadala da je tako. Mudri otpozadi zakači Stefanovu staru
postelju nogom. Nešto zazveča na zemlji.
„Hej..." Stefan bespomoćno poseže za tim. „To je dijamant moje
Elene. Našao sam ga na podu pošto..."
„Ima ih još mnogo tu odakle je ispao", reče Meredit.
„Važan mu je", reče Dejmon, koji je već bio unutra. Umesto da uđe
dublje u lift, u malu sobu koja je mogla da krene ka Felovoj Crkvi pre
nego što izađe iz nje, izašao je u predvorje, pogledao izbliza u pod i
kleknuo. Zatim je brzo pružio ruku dole, podigao se i ponovo uleteo u
sobicu.
„Želiš li ti da ga držiš ili ću ja?"
„Drži ga ti... za mene. Čuvaj ga."
min@
~ 321 ~
Svako ko je znao Dejmonovu prošlost, naročito onaj njen deo koji se
tiče Elene, pa čak i onaj koji se tiče starog dijamanta koji joj je pripadao,
rekao bi da je Stefan lud. Stefan to svakako nije bio.
Stegao je bratovljevu ruku koja je držala dijamant.
„A ja ću se držati za tebe", reče uz slab, iskrivljen osmeh.
„Ne znam da li nekoga interesuje", izusti Meredit, „ali u ovom
sokoćalu postoji samo jedno dugme."
„Pritisni ga!", viknuše Mudri i Boni, ali Elena glasnije povika:
„Ne, čekajte."
Nešto joj je zapalo za oko. Duž predvorja, Čuvari nisu mogli da
zaustave očito nenaoružanog građanina koji je hitrim i krupnim
koracima išao k njima. Sigurno je bio viši od tri metra i nosio je potpuno
belu tuniku i dokolenice, što se slagalo s njegovom belom kosom,
načuljenim ušima kao u lisice i dugačkim svilenkastim repom koji se
talasao iza njega.
„Zatvorite vrata!", dreknu Mudri.
„Mili bože„, jedva progovori Boni.
„Može li mi neko reći šta se, dođavola, dešava?", progunđa Dejmon.
„Ne brinite. To je samo drug iz zatočeništva. Miran neki momak.
Hej, i ti si izašao!" Stefan se osmehivao, a to je Eleni bilo dovoljno. Uljez
mu je pružao nešto što... pa, nije moguće da je to bilo ono na šta je ličilo,
no to se sada primaklo dosta blizu i izgledalo je kao buket cveća.
„Ovo je kicune, ili ne?", upita Meredit, kao da se neko s njom šali.
„Zatvorenik...", reče Stefan.
„LOPOV!", viknu Mudri.
„Tiše!", reče Elena. „On nas verovatno može čuti čak i ako ne govori."
Kicune je pak krenuo prema njima. Pogled mu se susreo sa
Stefanovim, a zatim je bacio pogled na ostale i pružio buket, koji je bio
više puta obmotan plastičnim omotom i nekakvim dugačkim
nalepnicama s natpisima magičnog izgleda.
„Ovo je za Stefana", rekao je. Svi, uključujući i Stefana, prestadoše
da dišu na trenutak. „Sada moram da imam posla i s nekim dosadnim
Čuvarima", uzdahnu. „A ti, lepotice, moraš da pritisneš dugme kako bi se
soba pokrenula", obratio se Eleni.
Elena, koja je začas bila opčinjena mahanjem paperjastog repa oko
svilenih dokolenica, najednom pocrvene. Prisećala se nekih stvari. Stvari
koje su joj se činile mnogo drugačijim... u usamljenoj tamnici... u mraku
veštački stvorene noći...
~ 322 ~
Šta da se radi. Najbolje je da hrabro prihvati situaciju.
„Hvala ti", reče i pritisnu dugme. Vrata počeše da se zatvaraju.
„Hvala još jednom!", dodala je, blago se poklonivši kicuneu. „Ja sam
Elena."
„Jorošiku. Ja sam..."
Vrata se zatvoriše između njih.
„Jesi li ti poludela ili šta?", uzviknu Mudri. „Uzimaš buket od lisice!"
„Izgleda da si ti taj koji ga poznaje, Monsieur Mudri", reče Meredit.
„Kako se zove?"
„Ne znam kako se zove! Znam samo da je od mene ukrao tri petine
blaga manastira Sajn! Znam da je stručnjak, ali u varanju na kartama!
Ah!"
Uzviknuo je to ne iz besa već iz straha, jer je sobica počela da se
kreće u stranu, da ponire, skoro zastavši, pre nego što je nastavila svoje
lagano kretanje.
„Da li će nas stvarno odvesti do Felove Crkve?", stidljivo upita Boni,
a Dejmon je zagrli jednom rukom.
„Odvešće nas nekuda", obeća on. ,,A onda ćemo videti. Mi smo
družina persona prilično sposobnih da prežive."
„To me podseti", reče Meredit. „Mislim da Stefan izgleda bolje."
Elena, koja mu je pomagala umirujući kretanje lifta ka drugoj dimenziji,
brzo je pogleda.
„Stvarno misliš? Ili je to samo zbog svetla? Mislim da bi trebalo da
jedeš." To poslednje je bilo upućeno Stefanu.
Stefan pocrvene. Elena stavi prste na njegove usne kako se ne bi
tresle. Nemoj, dragi, reče bez glasa. Svako od ovih ljudi je spreman da da
život za tebe, ili za mene, za nas. Ja sam zdrava. Još krvarim. Molim te,
nemoj da štediš moju krv.
Stefan promrmlja:
„Zaustaviću krvarenje." Međutim, kada se sagla k njemu, on poče da
pije, kao što je i znala da će učiniti.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

28 Re: Povratak:Duše senke VI taj Ned Mar 03, 2013 12:58 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
42.
Met i gospođa Flauers više nisu mogli da ignorišu zaslepljiva svetla.
Morali su da izađu. Međutim, čim je otvorio vrata, Met je ugledao, hm,
nije mogao da odredi šta je to. Nešto se podiglo sa zemlje i odletelo ka
~ 323 ~
nebu, gde je počelo postepeno da se smanjuje, a onda se pretvorilo u
zvezdu i iščezlo.
Meteor koji je prošao kroz Zemlju? Zar to ne bi donelo i cunamije,
zemljotrese, talase panike, kao i spaljene šume? Možda bi se čak i Zemlja
prepolovila? Ako je jedan meteor koji je pogodio površinu bio dovoljan da
ubije sve dinosauruse...
Svetlost koja je bila uperena ka nebu malo se zamutila.
„Eh, sačuvaj me bože", reče gospođa Flauers slabim, drhtavim
glasom. „Mete, dušo, jesi li dobro?"
„Da, gospođo. Ali..." Metu se ote: „Šta je ovo, dođavola?" Na njegovo
blago iznenađenje, gospođa Flauers reče:
„I ja se to pitam!"
„Čekaj, nešto se tamo pomera. Vratite se unutra!"
„Mete, dušo, pažljivo s tim pištoljem..."
„To su ljudi! O bože! To je Elena." Met u trenutku sede na zemlju.
Sada je samo mogao tiho da progovori: „Elena. Živa je. Živa!"
Koliko je Met mogao da vidi, tamo je bila grupa ljudi koji su izlazili i
pomagali jedni drugima da izađu iz rupe u obliku savršenog
pravougaonika, duboke možda dva i po metra, u leji anđelike.
Mogli su da ih čuju kako govore.
„U redu", govorila je Elena dok se savijala. „Uhvati me za ruke."
Kako je samo bila obučena! Kroz komad crvene odeće videle su joj se
razne ogrebotine i posekotine po nogama. Gore, hm, ostatak odeće je
pokrivao onoliko koliko bi pokrio i običan bikini. Nosila je i najkrupniju,
najbleštaviju bižuteriju koju je Met ikada video.
Začu se još glasova, a Met je stajao zapanjen.
„Podići ću ga do tebe, pažljivo..."
„Mogu sam da se popnem." To je, naravno, bio Stefan.
„Vidite li?", radovala se Elena. „Kaže da može sam da se popne!"
„Qui, ali možda bi ti dobro došlo da te neko malčice povuče..."
„Ovo nije vreme za mačizam, bratiću."
A ovo je Dejmon, pomisli Met, hvatajući se za revolver. Blagosloveni
meci...
„Ne, hoću sam... to da izvedem... dobro sam. Eto."
„Eto! Vidite! Sve mu je bolje i bolje!", zacvrkuta Elena.
„Gde je dijamant? Dejmone?", izgovori Stefan nestrpljivo.
„Čuvam ga. Opusti se."
„Želim da ga držim u ruci. Molim te."
~ 324 ~
„Više nego što želiš da držiš mene?", upitala je Elena. Stefan načas
izgubi svest. Kada se povratio, ponovo je ležao na njenim rukama, a ona
je govorila: „Polako, polako."
Met nije mogao da poveruje svojim očima. Dejmon je stajao tik iza
njega, skoro kao da tu pripada.
„Ja ću paziti na dijamant", reče odrešito. „Ti čuvaj svoju devojku."
„Izvinite... žao mi je, ali... može li neko da me izvuče, molim vas?" To
je bila Boni! Boni koja je zvučala plačno, ali ne i plašljivo ili nesrećno.
Boni koja se kikotala! „Jesu li tu sve vreće sa zvezdanim kuglama?"
„Tu su sve koje smo pronašli u onoj kući." To je bila Meredit. Hvala
bogu. Svi su uspeli da izađu. Međutim, uprkos njegovim mislima, pogled
mu je opet privukla jedna osoba, ona koja kao da je sve nadgledala, ona s
kosom zlatne boje.
„Potrebne su nam te zvezdane kugle, jer neka od njih može biti...",
zaustila je. No tada Boni uzviknu:
„Gledajte! Gledajte! To su gospođa Flauers i Met!"
„Boni, teško da su nas očekivali", ubaci se Meredit.
„Gde su? Boni, gde su?", zahtevala je Elena da zna. „Ako su to
maskirani Šiniči i Misao, ja ću... hej Mete!"
„Hoće li mi neko, molim vas, reći gde su?"
„Eno onde, Meredit!"
„O! Gđo Flauers! Ja... nadam se da vas nismo probudili."
„Nikada me ništa lepše nije probudilo", reče gospođa Flauers
svečano. „Vidim kroz šta ste prošli na Mračnom mestu. To... ovaj... to što
nemate dovoljno odeće..."
Usledila je iznenadna tišina. Meredit baci pogled na Boni. Boni
pogleda Meredit.
„Znam da ova odeća i ovo drago kamenje mogu izgledati suvišno..."
Met najzad izusti:
„To je drago kamenje? Ono je pravo?"
„Ma, nije to ništa. A i svi smo prljavi..."
„Oprostite. Mi smrdimo... što je moja krivica...", poče Stefan, ali
Elena ga prekide.
„Gospođo Flauers, Mete: Stefan je bio zatvoren! Sve ovo vreme!
Izgladnjivan i mučen... o bože!"
„Elena. Pst. Ti si me izbavila."
„Mi smo te izbavili. Sada te nikada neću pustiti da odeš. Nikad,
nikad."
~ 325 ~
„Polako, ljubavi. Baš mi je potrebno jedno kupanje i..." Stefan
najednom zastade. „Nema čeličnih rešetaka! Nema ničega što bi sprečilo
moje Moći! Ja mogu..." Odmakao se od Elene, koja se jednom rukom
čvrsto držala za njega. Blaga srebrnasta svetlost je zasjala kao pun
mesec koji se pojavio pa se izgubio između njih.
„Ovamo!", rekao je. „Svi vi koji ne želite životinjice-parazite, ja ću se
pobrinuti za vas."
„Ja", reče Meredit. „Imam fobiju od buva, a Dejmon mi nikada nije
nabavio puder za buve. Baš je neki gospodar!"
Usledio je smeh koji Met nije razumeo. Meredit je nosila, pa, to je
bila bižuterija, ali ipak je ličila na safire vredne nekoliko miliona dolara.
Stefan uze Meredit za ruku. Ista blaga svetlost se opet pojavi. Tada
Meredit ustuknu korak nazad i reče:
„Hvala."
Stefan tiho odgovori:
„Hvala tebi, Meredit." Mereditina plava haljina je barem u jednom
komadu, primeti Stefan.
Boni, čija je haljina bila iscepana na trake obojene zvezdanom bojom,
podiže ruku.
„I mene, molim te!" Stefan uze njenu ruku i ponovi sve iz početka.
„Hvala, Stefane! O! Osećam se mnogo bolje! Mrzim kad me sve svrbi!"
„Hvala, Boni. Nisam mogao da podnesem to što umirem u samoći."
„Ostali vampiri, čuvajte se!", reče Elena kao da drži oglasnu tablu i
proverava spisak. „Stefane, molim te..." Pružila mu je ruke.
Kleknuo je pored nje, poljubio joj obe ruke, a zatim ih ogrnuo blagom
belom svetlošću.
„Ali ja bih ipak da se okupam...", reče Boni molećivo dok su novi
vampir, visoki uglađeni, i Dejmon palili mesečev sjaj oko sebe.
Gospođa Flauers progovori.
„Imam četiri kade u toj kući: jednu u Stefanovoj sobi, jednu u svojoj
sobi, i po jednu u sobama pored Stefanove. Samo se poslužite. Staviću
odmah neke soli za kupanje u svaku." Pružajući ruke ka njihovoj grupi
koja je bila iscepana, prljava i krvava, dodade: „Osećajte se kao kod kuće,
dragi moji."
Začu se jednoglasno i vatreno:
„Hvala."
„Ja ću napraviti red dežurstava. Za Stefanovo hranjenje, mislim.
Ako ste vi devojke voljne", dodade Elena brzo, gledajući u Boni i Meredit.
~ 326 ~
„Nije mu potrebno mnogo, samo malo na svakih sat vremena do jutra."
Elena se i dalje držala vrlo stidljivo pred Metom. Met se stideo pred
njom, ali je istupio napred, raširivši uvis prazne ruke kako bi pokazao da
je bezopasan.
„Postoji li neko pravilo koje izostavlja muškarce? I ja imam krvi, a i
zdrav sam ko dren."
Stefan brzo pogleda u njega.
„Ne postoji takvo pravilo. Ali ne moraš..."
„Želim da ti pomognem."
„Dobro, onda. Hvala, Mete."
Prikladan odgovor bi glasio: „Hvala, Stefane", ali Metu je samo jedno
bilo na umu:
„Hvala što se brineš za Elenu."
Stefan se nasmeja.
„Zahvali Dejmonu na tome. On i ostali su mi pomogli, kao i jedni
drugima."
„Takođe šetamo pse , barem Mudri to radi", reče Dejmon lukavo.
„O, to me podseti. Trebalo bi da upotrebim trik za čišćenje od
parazita na svoja dva drugara. Sabljo! Kandžo! Na mesta!" Zatim je
zviznuo onako kako Met nikada ne bi mogao da ponovi.
Bilo kako bilo, Met kao da je sve radio kroz san. Soko i ogroman pas,
velik skoro kao poni, izađoše iz mraka.
„Sada", reče uglađeni vampir i blaga svetlost još jednom zasja. I
dodade: „Tamo. Ako nemate ništa protiv, više volim da spavam napolju
sa svojim drugarima. Zahvaljujem, zaista ste ljubazni, Madame. Zovem
se Mudri. Soko je Kandža, a pas Sablja."
Elena reče:
„Stefanova kada za Stefana i mene, a kada gđe Flauers za devojke.
Vi momci možete sami da se snađete."
„Ja ću biti u kuhinji", ozbiljno reče gospođa Flauers, „praviću
sendviče." Okrenula se da ode.
U tom trenutku je, stvorivši se bukvalno iz zemlje, pred njih stao
Šiniči.
Ili, bolje rečeno, njegovo lice se promolilo. To je očigledno bila iluzija,
ali zastrašujuća i čudesna iluzija. Činilo im se da je Šiniči, u stvari, sve
vreme bio tu, da je poput džina držao svet na ramenima. Crni deo
njegove kose stopio se s bojom noći, ali crveni krajevi su pravili plameni
oreol oko njegovog lica. Pošto su došli iz zemlje u kojoj je i danju i noću
~ 327 ~
vladalo džinovsko crveno sunce, to je bio čudnovat prizor za njih. I
Šiničijeve oči su bile crvene, poput dva mala meseca na nebu. Bile su
usredsređene na grupu pored kuće gđe Flauers.
„Zdravo", reče. „Šta, zar ste iznenađeni? Ne bi trebalo da budete.
Stvarno nisam mogao da vas pustim da se vratite, a da ne svratim da vas
pozdravim. Ipak je prošlo mnogo vremena za neke od vas", reče
džinovsko lice, cereći se. „Takođe, naravno, poželeh i da učestvujem u
vašem slavlju, spasli ste Stefana i, zaboga, čak ste se borili sa ogromnim
piletom da biste u tome uspeli."
„Volela bih da vidim tebe kako se boriš jedan na jedan s Blodeved i u
isto vreme uzimaš tajni ključ iz njenog gnezda", poče Boni ogorčeno, ali
prekide kada joj Meredit stegnu ruku.
Mudri je u međuvremenu mrmljao nešto o tome šta bi njegovo
„ogromno pile", Kandža, uradilo ako bi Šiniči bio dovoljno hrabar da se
pojavi glavom i bradom.
Šiniči se pravio da ništa od toga ne čuje.
„O da, kroz kakvu ste samo mentalnu gimnastiku morali da prođete.
Zaista strašnu. Pa, nikada vas više nećemo mešati sa glupim idiotima
koji se nikada nisu zapitali zašto bi vam moja sestra uopšte dala bilo
kakve putokaze, uglavnom, mnogo manje putokaza nego što oni s Druge
strane mogu da razumeju. Mislim", gledao je pakosno, „zašto jednostavno
nije odmah progutala ključ, hm?"
„Blefiraš", reče Meredit odrešito. „Ti si nas potcenio, jasno je kao
dan."
„Možda", reče Šiniči. „A možda je nešto sasvim drugo posredi."
„Ti si izgubio", reče Dejmon. „Znam da je to za tebe možda potpuno
nov koncept, ali to je istina i suoči se s njom. Elena je stekla mnogo veću
kontrolu nad svojim Moćima."
„Ali da li će one biti delotvorne ovde?", smejao se jezivo Šiniči. „Ili će
odjednom nestati pod svetlošću bledožutog sunca? Ili u dubinama
istinske tame?"
„Ne dozvolite da vas provocira, Madame", viknu Mudri. „Vaše Moći
dolaze s mesta kome on nema pristup!"
„O da, i odmetnik. Pobunjeni sin Pobunjenika. Pitam se... kako si
nazvao sebe ovog puta? Ludi? Udri? Pitam se šta će ova deca misliti o
tebi kada saznaju ko si ti zapravo."
„Nije važno ko je on", uzviknu Boni. ,,Mi to znamo. Znamo da je on
vampir, ali i da može da bude nežan i fin i da nas je spasao mnogo puta."
~ 328 ~
Zatvorila je oči, ali čvrsto se uhvatila za zemlju pred jakim vetrom
Šiničijeve provale smeha.
„Ah, 'Ma.do.me'", rugao se Šiniči. „Mislite da ste pridobili 'Mudrog'.
Pitam se samo da li znate šta je to gambit u šahu. Ne znate? Siguran
sam da će vam vaša pametna prijateljica objasniti."
Usledila je tišina. Meredit tada bezizražajno progovori:
„Gambit je kada igrač u šahu svesno žrtvuje nešto, na primer
pešaka, da bi dobio nešto drugo. Na primer, željenu poziciju na šahovskoj
tabli."
„Znao sam da ćeš znati da im kažeš odgovor. Kako vam se sviđa naš
prvi gambit?"
Opet tišina. Meredit reče:
„Pretpostavljam da hoćeš da kažeš da ste nam vratili Stefana kako
biste postigli nešto bolje."
„O, kada biste samo imali kosu zlatne boje, kakvu je vaša prijateljica
Elena tako velikodušno pokazala."
Uto uslediše uzvici čuđenja, od kojih se većina odnosila na Šiničija,
ali neki i na Elenu. Ona hitro planu.
„Uzeo si Stefanova sećanja...?"
„De-de, ništa tako drastično, draga. Ali prevejana frizerka je baš bila
raspoložena za saradnju."
Elena podiže krajnje prezriv pogled ka džinovskom licu.
„Ti... gade."
„Uh, sav se tresem." Šiničijevo džinovsko lice je izgledalo kao da se
uvredio, bio je besan i opasan. „Znate li koliko ima tajni između vas, tako
bliskih prijatelja? Naravno, Meredit je kraljica tajnovitosti koja čuva
svoje tajne skrivene od prijatelja sve ove godine. Mislite da ste je već
prozreli do srži, ali tek ćete videti njeno lice. A onda, naravno, tu je i
Dejmonova tajna."
„Koja će, ako je izgovoriš ovde i sada, značiti rat", reče Dejmon.
„Znaš, čudno zvuči, ali imam osećaj da si došao ovamo da pregovaraš."
Ovaj put je usledila prava oluja Šiničijevog smeha, a Dejmon je
morao da skoči iza Meredit kako ne bi upala u rupu koju je lift napravio.
„Vrlo galantno", protutnja ponovo Šiniči, od čijeg glasa popuca staklo
negde na kući gospođe Flauers. „Ali ja stvarno moram da idem. Treba li
da vam ostavim sinopsis nagrada za kojima još morate da tragate pre
nego što budete mogli da pogledate jedni drugima u oči?"
„Čini mi se da ih mi već imamo. A ti više nisi dobrodošao u ovaj
~ 329 ~
dom", hladno mu odbrusi gospođa Flauers.
Elenin um je, međutim, i dalje radio. Čak i dok je stajala tu, znajući
da je potrebna Stefanu, tražila je razloge koji su se krili iza svega toga:
Šiničijev drugi gambit. Bila je uverena da je ovo prvi.
„Gde su jastučnice?", reče žustrim glasom koji je uplašio i zbunio
polovinu grupe, i prosto uplašio ostale.
„Ja sam držao jednu, ali onda sam odlučio da se držim za Sablju",
oglasio se Mudri.
„Ja sam jednu držala na dnu rupe, ali ispustila sam je kada me je
neko izvukao", reče Boni.
„Ja još imam jednu, ali ne razumem kakva je korist...", započe
Dejmon.
„Dejmone!" Elena pojuri k njemu. „Veruj mi! Tvoja vreća i vreća
Mudrog su na sigurnom, šta se dešava s Boninom vrećom u rupi?"
Onog trenutka kada mu je rekla „Veruj mi", Dejmon je ispustio svoju
vreću na vreću Mudrog i, čim je ona završila, skočio u rupu, koja je i dalje
bila svetla zbog svetlosti raskršća puteva, toliko da bi svakog vampira
zabolele oči.
Dejmon se pak nije žalio. Rekao je:
„Sada je na bezbednom, ne, čekaj! Koren! Prokleti koren se obavio
oko jedne zvezdane kugle! Neka mi neko dobaci nož, brzo!"
Dok su se svi ostali hvatali za džepove tražeći nož, Met je uradio
nešto u šta Elena nije mogla da poveruje. Prvo je brzo pogledao u rupu
duboku tri metra dok je upirao, revolver, šta li? Da, prepoznala ga je, bio
je isti kao Mereditin. Zatim, ne trudeći se da se lagano spusti,
jednostavno je skočio u rupu, kao i Dejmon.
„ZAR NE ŽELITE DA ZNATE...", urlao je Šiniči, ali niko nije
obraćao pažnju na njega.
Metov skok se nije završio blagim padom kao Dejmonov. Met pade
zadihan i opsova u sebi. Ipak, nije traćio vreme; još na kolenima, dodao je
revolver Dejmonu.
„Blagosloveni meci, pucaj!"
Dejmon se kretao neverovatnom brzinom. Kao da nije ni nišanio.
Međutim, sigurno je spustio oroz i odmah nanišanio, jer se koren sada
brzo kretao ka mekom zidu rupe, dok je njegov kraj bio obmotan oko
nečeg okruglog.
Elena začu dva revolverska hica koja su nešto smrvila; tri. Tada se
~ 330 ~
Dejmon saže i podiže kuglu obavijenu čokotom. Bila je srednje veličine i
kristalno čista tamo gde je njena površina bila vidljiva.
„SPUSTI TO!" Šiniči se neizmerno razbesneo. Dve plamene crvene
tačke njegovih očiju bile su kao vatreni jezici, kao dva meseca u plamenu.
Kao da je samom jačinom svog glasa hteo da ih natera da ga poslušaju.
„REKOH DA NE DIRATE TO SVOJIM PRLJAVIM LJUDSKIM
RUKAMA!"
„Gospode bože!", prodahta Boni.
Meredit jednostavno reče:
„To je Misaoina kugla, sigurno jeste. On bi se kockao svojom, ali ne i
njenom. Dodaj mi je, Dejmone, zajedno s revolverom. Kladim se da nije
otporna na metke." Kleknula je pruživši ruke u rupu.
Podigavši obrvu, Dejmon učini kako mu je kazala.
„O bože", plačljivo reče Boni sa ivice rupe. „Met je uganuo članak, u
najboljem slučaju."
„REKOH VAM", zaurla Šiniči. „ZAŽALIĆETE..."
„Drži", reče Dejmon Boni, uopšte ne primećujući Šiničija.
Ne oklevajući, podigao je Meta i odlebdeo iz rupe. Spustio je momka
lepe kose pored Boni, koja ga pogleda krupnim smeđim očima, potpuno
zbunjena. Met je pak bio zagriženi građanin Virdžinije. Pošto je progutao
knedlu, uspeo je da kaže:
„Hvala ti, Dejmone."
„Nema na čemu, Mete", reče Dejmon. Zatim, kad je neko uzdahnuo,
dometnu: „Šta?"
„Setio si se", uzviknu Boni. „Setio si se njegovog... Meredit!",
prekinula je, gledajući u visoku devojku. „Trava!"
Meredit, koja je ispitivala zvezdanu kuglu s čudnim izrazom lica,
dobaci revolver Dejmonu i slobodnom rukom pokuša da pokida travu
koja joj se već beše obavila oko članaka. Iako ju je brzo čupala, trava je
nekako poskočila gore i ščepala je za ruku, omotavajući joj se i oko noge.
Sada je klijala, rasla, jureći uz njeno telo ka lopti koju je držala u
vazduhu.
Istovremeno ju je čvrsto zatezala oko grudi, isterujući vazduh iz njih.
Sve se odigralo toliko brzo da su joj priskočili u pomoć tek kada je
jedva izustila:
„Neka neko uzme kuglu!"
Boni stiže prva, kidajući noktima lišće koje je stezalo Mereditine
grudi. Svaka oštrica je bila kao od čelika, pa nijednu nije mogla da
~ 331 ~
otkine. A nisu mogli ni Met ni Elena. U međuvremenu, Mudri je
pokušavao da svojim telom podigne Meredit, da je iščupa iz zemlje, ali
nije imao više uspeha od ostalih.
Mereditino lice, jasno vidljivo pri svetlosti koja je sijala iz rupe, poče
da bledi. Dejmon zgrabi zvezdanu kuglu iz njenih prstiju baš pre nego što
je prepletena biljka, koja joj se pela uz ruku, uspela da je dohvati. Tada
je počeo da se kreće brže nego što ljudsko oko može da prati, ne zastavši
nijednom kako ga neka biljka ne bi ščepala.
Međutim, trava oko Meredit ipak se sve više stezala. Lice poče da joj
poprima modru boju. Oči su joj se iskolačile. Otvorila je usta kako bi
udahnula vazduh, ali nije uspela.
„Zaustavi je!", urlala je Elena na Šiničija. „Daćemo ti zvezdanu
kuglu! Samo je pusti!"
„DA PUSTIM NJU?", začu se Šiniči kroz gromki smeh. „MOŽDA BI
BILO BOLJE DA GLEDATE SOPSTVENU KORIST PRE NEGO ŠTO
ME ZAMOLITE ZA USLUGU."
Elena zbunjeno pogleda oko sebe i vide da je trava skoro potpuno
obavila Stefana koji je klečao, suviše slab da se brzo pomeri kao što ostali
učiniše.
Pritom nijednom nije pozvao u pomoć.
„Ne!" Elenin očajni krik skoro izroni iz Šiničijevog grohota. „Stefane!
Ne!" Iako je znala da je to uzaludno, bacila se na njega i pokušala da
otkine travu s njegovih upalih grudi.
Stefan joj se samo jedva osmehnu i tužno zatrese glavom. Tek tada
je Dejmon stao. Pružio je zvezdanu kuglu ka Šiničijevom licu koje se
spuštalo.
„Uzmi je!", vikao je. „Uzmi kuglu, proklet bio, ali pusti njih dvoje!"
Grohotan Šiničijev smeh razleže se prostorom. Spiralna trava je
rasla s mesta pored Dejmona i sledećeg trenutka je napravila groznu,
dlakavu zelenu pesnicu, koja umalo dohvati zvezdanu kuglu.
Međutim...
„Ne još, dragi moji", oglasi se gospođa Flauers. Ona i Met, zadihani,
stigoše iz skladišta. Met je teško hramao, a oboje su u rukama držali
nešto što je ličilo na lepljive papiriće.
Sledeća stvar koje se Elena seća jeste da se Dejmon kretao suludo
brzo, udaljavajući se od pesnice. Met je lepio komadiće papira na travu
koja je prekrivala Stefana, a gospođa Flauers je to činila na lišću na
Meredit.
~ 332 ~
Dok je Elena sve to posmatrala u neverici, trava je počela da se topi,
vraćajući se u oštrice boje sena koje padoše na zemlju.
Sledećeg trenutka je držala Stefana u naručju.
„Hajdemo unutra, dragi moji", reče gospođa Flauers. „Bezbedno je u
skladištu, oni koji nisu ranjeni pomoći će ranjenima, naravno."
Meredit i Stefan su grozničavo vapili za vazduhom, jedva dolazeći do
daha.
Šiniči je ipak imao poslednju reč.
„Ne brinite se", reče, čudesno miran kao da je shvatio da je izgubio,
barem zasad. „Vratiću ja tu kuglu brzo. Ionako ne znate da koristite tu
vrstu Moći! A pored toga, reći ću vam ono što ste skrivali od svojih
takozvanih prijatelja. Samo nekoliko tajni, zar ne?"
„Dođavola s tvojim tajnama", viknu Boni.
„Pazi na rečnik! Šta kažete na ovo: jedno od vas je čuvalo tajnu ceo
svoj život, a to čini i dalje. Jedno od vas je ubica, ne govorim o vampiru,
niti o ubistvu iz milosrđa, niti o bilo čemu sličnom. A tu je i pitanje
pravog identiteta Mudrog, neka vam je srećno na vašem traganju za
istinom! Jednome od vas već je izbrisano pamćenje, pritom ne mislim na
Dejmona ili Stefana. A šta ćemo s tajnim, ukradenim poljupcem? Tu je i
pitanje šta se dogodilo one noći u motelu, koje se niko osim Elene ne
seća. Možete je jednom pitati o njenim teorijama o Kamelotu. Idemo
dalje..."
Tada ga prekide jedan zvuk, glasan poput njegovog uraganskog
smeha. Lice na nebu se bukvalno pocepalo i ostalo smešno da visi. Zatim
nestade.
„Šta je to bilo?"
„Ko ima pištolj?"
„Kakav pištolj je njemu mogao da uradi tako nešto?"
„Pištolj s blagoslovenim mecima", mirno reče Dejmon, pokazujući im
revolver, uperen ka zemlji.
„Hoćeš reći da si ti to uradio?
„Bravo za Dejmona!"
„Zaboravite Šiničija!"
„On je lažov kada mu to ustreba, to vam ja kažem."
„Mislim", javi se gospođa Flauers, „da sada možemo da se povučemo
u pansion."
„Da, i hajdemo već jednom na to kupanje."
„Samo jedna reč za kraj." Sada je Šiničijev glas dopirao sa svih
~ 333 ~
strana: s neba, iz zemlje. „Mnogo će vam se svideti ono što ću vam
sledeće spremiti. Da sam na vašem mestu, započeo bih pregovore o
zvezdanoj kugli ODMAH."
Međutim, njegov smeh je utihnuo, a prigušeni ženski glas iza njega
zvučao je kao plač, kao da Misao nije mogla da se suzdrži.
„MNOGO ĆE VAM SE SVIDETI!", zagrmeo je Šiniči, ponavljajući
svoje reči.
43.
Elena je imala neki osećaj koji nije mogla da opiše. Nije to bio osećaj
izneverenosti. Bio je to... osećaj da je postigla priželjkivano. Celog svog
života je tragala za Stefanom.
Sada je opet bio s njom, sasvim bezbedan i čist (kupao se dugo dok
ga je ona nežno trljala raznim četkama i glatkim kamenjem, a zatim ga
je tuširala, tačnije, tuširala se s njim). Kosa mu se osušila postavši
neočekivano svilenkasta; bila je malo duža nego obično. Ranije nije imao
energije za površne stvari kao što su pranje kose i šišanje. Elena je to
razumela.
A sada... nema čuvara niti lijodlaka koji bi ih uhodili. Ničega što bi
ih razdvajalo. Nekada su se igrali pod tušem, prskajući se vodom. Sada je
Elena pazila da se ne oklizne i da bude spremna da prihvati malaksalog
Stefana. Nisu mogli da se zabavljaju kao nekad. Kapljice vode iz tuša išle
su joj naruku, prikrivajući suze koje su joj tekle niz obraze. Može, o blagi
bože, može da oseti i dodirne svako njegovo rebro. Sada je bio kost i koža,
njen lepi Stefan, ali njegove zelene oči su bile žive, sjajne i živahne,
dajući bar slabašan sjaj njegovom bledom licu.
Pošto su obukli pidžame, neko vreme su samo sedeli na krevetu.
Sedeći tako zajedno, disali su jedno pored drugog u istom ritmu, Stefan
je stekao naviku da diše jer je mnogo vremena provodio s ljudima i jer je
pokušavao da nadoknadi slabo uzimanje hrane, i osećali toplo telo onog
drugog pored sebe... to je bilo skoro previše. Tada, skoro bojažljivo,
Stefan potraži Eleninu ruku i, uhvativši je, držao ju je u svojim šakama,
okrećući je u čudu.
Elena je gutala pljuvačku, trudeći se da započne razgovor. Osećala je
kako bukvalno isijava savršenu sreću. Ne, nikada neću poželeti ništa više
od ovoga, razmišljala je, iako je znala da će uskoro poželeti da priča, da
drži, da ljubi i hrani Stefana. Da ju je neko pak upitao da li bi prihvatila
~ 334 ~
samo ovo, da sede zajedno i komuniciraju jedino dodirom i ljubavlju, ona
bi prihvatila.
I pre nego što je postala svesna toga, govorila je reči koje su navirale
kao mehurići šampanjca, samo što su to bili mehurići njene duše.
„Mislila sam da ću ovog puta izgubiti. Da sam mnogo puta
pobeđivala, i da će me ovog puta nešto naučiti pameti, a da ti možda...
nećeš preživeti."
Stefan se i dalje iščuđavao nad njenom rukom, saginjući se da
marljivo poljubi svaki prst.
„Nazivaš 'pobedom' svoje umiranje od bola i sunca kako bi spasla
moj bezvredni život, i još bezvredniji život moga brata?"
„Ja to nazivam jednom boljom pobedom", priznala je Elena. „Svaki
put kada nekako uspemo da budemo zajedno, mi u stvari pobeđujemo.
Svakog trenutka, čak i u toj tamnici..." Stefan se trznu, ali Elena je
morala da dovrši svoju misao. „Čak i tamo, samo gledanje u tvoje oči,
dodir tvoje ruke, svest da me ti gledaš i dodiruješ, i da si srećan, pa, to je
za mene pobeda."
Stefan podiže pogled k njenim očima. Pri slaboj svetlosti, zelena boja
je bila tamna i tajanstvena.
„I još nešto", šapnu. „Zbog onoga što jesam... i zato što slava kojom si
ovenčana nije u toj divnoj zlatastoj kosi, već u auri koja je... neopisiva.
Neobjašnjiva. Njena lepota se ne može iskazati rečima..."
Elena je mislila da će sedeti i gubiti se u očima onog drugog, ali nije
bilo tako. Stefan izgubi izraz divljenja i Elena shvati koliko je on blizu
požudi za krvlju i koliko je blizu smrti. Zureći, Elena prebaci svoju
vlažnu kosu na jednu stranu, a zatim se zametnu, znajući da će je Stefan
uhvatiti. On to i učini. Ipak, iako je Elena zametnula bradu, on je ispravi
obuhvativši joj lice rukama kako bi je pogledao.
„Znaš li koliko te volim?", upita je. Celo lice mu je prekrila neka
maska. Postalo je enigmatično i potpuno neobično. „Ne verujem da znaš",
šapnuo je. „Posmatrao sam dugo kako si bila spremna da učiniš sve, baš
sve da me spaseš... ali mislim da ne znaš koliko je ta ljubav porasla,
Elena..."
Slatki drhtaji prođoše niz Eleninu kičmu.
„Onda mi pokaži", šapnu ona. „Ukoliko to ne uradiš, možda neću
poverovati da to stvarno misliš..."
„Pokazaću ti šta mislim", odgovori joj Stefan. Međutim, kad se
sagao, samo ju je nežno poljubio. To izgladnelo stvorenje je želelo da je
~ 335 ~
poljubi umesto da je zgrabi za vrat. Zbog toga su Elenina osećanja
dostigla vrhunac koji nije mogla sebi da objasni niti da opiše rečima.
Ipak, sledećeg trenutka je spustila Stefanovu glavu na svoj vrat.
„Molim te", reče ona. „O Stefane, molim te."
Osetila je brz ujed i neznatan bol svog žrtvovanja kad je Stefan
počeo da pije njenu krv. Njen um je, lepršajući kao ptica u osvetljenoj
sobi, ugledao svoje gnezdo u svojoj drugoj polovini i vinuo se visoko i sve
više, da bi najzad dostigao jedinstvo sa svojim voljenim bićem.
Posle toga nije bilo potrebe za nespretnim poštapanjem rečima.
Komunicirali su mislima, čistim i svetlim poput sjajnog dragog kamenja,
a Elena se radovala jer je Stefanov um bio potpuno otvoren za nju, i ništa
u njemu nije bilo zaklonjeno ili mračno, nije bilo stena tajni niti dece u
okovima koja plaču...
Šta?, čula je Stefana kako nemo uzvikuje. Dete u okovima? Stena
veličine planine? Ko bi to mogao imati na umu...?
Stefan zastade, otkrivši odgovor na to pitanje čak i pre nego što mu
ga je prenela ta Elenina misao, brza poput munje. Elena je osetila jasan
zeleni talas njegovog sažaljenja, začinjenog prirodnim gnevom mladića
koji je preživeo pravi pakao, ali neuprljanog užasnim crnim otrovom
mržnje koju bi brat osećao prema bratu.
Završivši priču o onome što se dešavalo u Dejmonovoj duši, Elena
reče: Ne znam šta da radim! Uradila sam sve što sam mogla, Stefane, ja
sam, čak sam ga i volela. Dala sam mu sve što nije bilo samo tvoje. Ali ne
znam da li je to išta promenilo.
Nazvao je Meta „Met" umesto „Mat", prekide je Stefan.
Da. Ja... primetila sam to. Stalno sam ga molila da tako čini, ali to
nije bitno.
Jeste bitno, evo zašto: uspela si da ga promeniš. Malo ljudije kadro
da to učini.
Elena ga čvrsto obuhvati rukama, zastade, zabrinuvši se da ga ne
steže previše, i brzo ga pogleda. On se osmehnu i odmahnu glavom. Već
je izgledao kao zdrava osoba, a ne kao neko ko je preživeo logor smrti.
Treba da nastaviš da to činiš, bez glasa reče Stefan. Ti najviše utičeš
na njega.
Hoću, bez ikakvih veštačkih Krila, obeća Elena. Tada se zabrinula da
će Stefan pomisliti da je previše samouverena, ili previše privržena
Dejmonu. Jedan pogled na Stefana ipak je bio dovoljan da bude sigurna
da radi pravu stvar.
~ 336 ~
Čvrsto su se zagrlili.
Nije bilo teško kao što je Elena zamišljala da će biti, to što je pustila
da Stefana i drugi hrane svojom krvlju. Stefan je nosio čistu pidžamu, i
prvo što je rekao svojim donatorima bilo je:
„Ako se uplašite ili predomislite, samo mi recite. Čujem savršeno
dobro, i ne osećam pohotu za krvlju. Bilo kako bilo, verovatno ću osetiti
da ne uživate i pre nego što mi kažete, pa ću stati. Najzad, hvala vam,
hvala svima. Odlučio sam da prekršim zakletvu noćas pošto i dalje
postoji mogućnost da se sutra neću probuditi ako mi ne pomognete."
Boni je bila zgrožena, ozlojeđena i besna u isto vreme.
„Hoćeš reći da sve to vreme nisi mogao da spavaš jer si se bojao da...
da...?"
„Zaspao bih s vremena na vreme, ali srećom, hvala bogu, svaki put
bih se probudio. Bilo je trenutaka kada nisam smeo da se pomerim kako
bih uštedeo energiju, ali Elena je nekako uvek pronalazila način da dođe
k meni. I svaki put kada bi došla, donosila bi mi nekakvu hranu."
Pogledao je Elenu tako da joj je srce brzo zalupalo, otimajući joj se iz
grudi, uzdižući se do sedmog neba.
Tada je napravila raspored po kome će Stefana hraniti svakog sata,
a Boni su, kao prvog dobrovoljca, poslali da malo predahne.
Svanulo je novo jutro. Dejmon je već izlazio da poseti Li, nećaku
prodavca antikviteta, koja se veoma obradovala što ga vidi. Kada se
vratio, prezrivo je posmatrao lenštine koje su se izležavale po celom
pansionu.
Tada je ugledao buket.
Bio je višestruko omotan amajlijama kako bi bio prenet kroz prolaz u
drugu dimenziju. Unutra je bilo nečeg moćnog. Dejmon nakrivi glavu.
Hm... pitam se šta je ovo.
Dragi Dnevniče,
Ne znam šta da kažem. Kod kuće smo... i bila sam upola razočarana jer nije
bilo moje omiljene četke za trljanje leđa s dugačkom drškom, a nije bilo ni zvezdane
kugle da stvara blagu i utešnu muziku za Stefana, a voda je bila MLAKA! Stefan
je otišao da vidi da li je bojler uključen i sreo je Dejmona koji je pošao da uradi isto
to! Ali nisu mogli ništa da učine zato što smo ponovo kod kuće.
Međutim, probudila sam se pre nekoliko sati na nekoliko minuta i ugledala
najlepši prizor na svetu... izlazak sunca. Bledorumena i sablasna zelena boja
gospodare istokom, dok na zapadu još vlada potpuni mrak. Zatim se na nebu
pojavljuje zagasitoružičasta, dok je drveće potpuno okićeno oblacima rose. Rub
~ 337 ~
horizonta je boje ladoleža i tamnoružičasta, bledožuta, pa čak i zeleno-rozikasta
boje nebo čitavim spektrom. Najzad, pomalja se vatrena linija i, u jednom trenu, sve
se menja. Ta linija postaje luk, a zapadno nebo poprima najtamnije plave nijanse.
Sunce se penje donoseći toplotu, svetlost i boju zelenom drveću, a nebeski svod biva
božanski plav, kad kažem „božanski", mislim na raj, iako nekako osetim da me
podiđu slatki žmarci kad izgovorim tu reč. Nebo postaje poput dragulja,
azurnoplavo, prava božanska paleta, a zlatasto sunce počinje da prosipa energiju,
ljubav, svetlost i svaku blagodat na ovaj svet.
Kako da ne budem srećna što mogu da prisustvujem ovom trenutku dok je tu
Stefan, koji me drži u naručju?
Mi koji imamo toliko sreće što smo rođeni na svetlosti sunca, mi koji je gledamo
svakoga dana i nikada ne razmišljamo o njoj, mi smo blaženi. Mogli smo da se
rodimo kao duše senke koje žive i umiru u crvenoj tami, i ne sluteći da postoji neki
bolji svet.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

29 Re: Povratak:Duše senke VI taj Ned Mar 03, 2013 12:59 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
44.
Elenu je probudila vika. Već se jednom probudila u neverovatnom
blaženstvu. Sada je opet bila budna, to je sigurno Dejmonov glas. On
viče? Dejmon ne viče!
Brzo obukavši haljinu, pohitala je dole.
Govorilo se povišenim tonovima, izgleda da je nastala opšta zbrka.
Dejmon je klečao na podu. Lice mu je bilo plavičasto. Nije bilo biljke u
sobi koja bi ga davila.
Otrovan je, bilo je sledeće što je Elena pomislila i odmah je očima
prešla po sobi ne bi li videla neko prosuto piće, ispušten tanjir, neki znak
otrova koji je odgovoran za to. Nije bilo ničega.
Mudri je lupao Dejmona po leđima. O bože, zar se guši? Ali to je
glupost. Vampiri ne dišu, osim kada pričaju ili grade Moć.
Ali šta se to onda dešava?
„Moraš da dišeš", vikao je Mudri na Dejmonovo uvo. „Udahni kao da
ćeš da pričaš, ali onda zadrži vazduh kao da podstičeš svoju Moć.
Razmišljaj o svom stomaku. Pomeraj ta pluća!"
To je samo još više zbunilo Elenu.
„Tako!", uzviknu Mudri. „Vidiš?"
„Ali to traje samo trenutak. Onda moram sve iz početka."
„Ali da, u tome i jeste stvar!"
~ 338 ~
„Govorim ti da umirem, a ti mi se smeješ?", vikao je razbarušeni
Dejmon. „Slep sam, gluv, moja čula su poremećena, a ti se smeješ!"
Razbarušen, pomisli Elena. Nešto joj tu nije bilo jasno.
„Pa sad." Mudri se barem trudio da se ne smeje. „Možda, mon petit
chou*, nije trebalo da otvaraš nešto što nije namenjeno tebi?"
„Stavio sam zaštitnike svuda oko sebe pre nego što sam to uradio.
Kuća je bila bezbedna."
„Ali ti nisi, diši. Diši, Dejmone!"
„Izgledalo je potpuno bezopasno... i priznajte... svi smo hteli da ga...
otvorimo sinoć... ali previše smo se umorili...!"
„Ali da to učiniš sam, da otvoriš lijodlakov poklon, to je bila čista
ludost, zar ne?"
Gušeći se, Dejmon planu:
„Nemoj da mi držiš predavanja. Pomozi mi. Zašto su mi čula ogrnuta
nekim plaštom? Zašto ne mogu da vidim? Niti da čujem? Niti da osećam
miris, bilo šta? Kažem ti da ne osećam nikakav miris!"
„Tvoja čula su oštra i zdrava kao čula svakog drugog čoveka.
Verovatno bi mogao da pobediš svakog vampira ako bi se s nekim sada
borio. Ali ljudskih čula ima malo i veoma su slaba."
Te reči su odjekivale u Eleninoj glavi. „Otvorio nešto što nije
mamenjeno tebi..." Lijodlakov buket... Čovek... Blagi bože!
Iste misli su se, očigledno, vrzmale po još nečijoj glavi, jer neko
iznenada ulete kroz kuhinju. Bio je to Stefan.
„Ukrao si moj buket? Od kicunea?"
„Bio sam veoma pažljiv..."
,,Da li si svestan šta si uradio?" Stefan je tresao Dejmona.
„Jaoj! To boli! Hoćeš li da mi slomiš vrat?"
„To te boli? Dejmone, tek ćeš da osetiš šta je pravi bol! Razumeš li?
Pričao sam s tim kicuneom. Ispričao sam mu svoju životnu priču. Elena
je došla da me poseti, a on ju je video kako bukvalno... ma, nema veze,
video ju je kako plače nada mnom! Da li... ti... shvataš... šta... si...
uradio?"
Stefan kao da se peo uz neke stepenice, pa je pri svakom koraku
rastao bes u njemu. A onda, na samom vrhu...
„UBIĆU TE!", zaurla Stefan. „Uzeo si je, moju ljudskost! On ju je dao
meni, a ti sije uzeo."
„Da me ubiješ? Ja ću tebe da ubijem, ti, ti nitkove! U sredini je bio
jedan cvet. Crna ruža. Veću nisam video u svom životu. A mirisala je...
~ 339 ~
božanstveno..."
„Nema je!", izvesti ih Met, pružajući buket. Pokaza ga. U sredini
cvetnog aranžmana bilo je prazno mesto.
Uprkos toj praznini, Stefan potrča i zagnjuri lice u buket, udišući
miris punim plućima. Učinio je to više puta zaredom, pucketajući
prstima, i svaki put bi munja blesnula između vrhova njegovih prstiju.
„Žao mi je, druže", reče Met. „Mislim da je nestala."
Elena je sada sve shvatila. Taj kicune... bio je jedan od dobrih
kicunea, kao što je čula iz Mereditine priče. Ili barem dovoljno dobar da
saoseća sa Stefanovim položajem. I tako, kad je oslobođen, napravio je
buket, kicune s biljkama može da uradi šta hoće, iako je ovo svakako bio
veliki podvig, nešto poput pronalaženja tajne večne mladosti... koji
vampire pretvara u ljude. A Stefan je sve trpeo i trpeo i sada, kada je
najzad trebalo da dobije svoju nagradu... baš sada...
„Vraćam se", viknu Stefan. „Pronaći ću ga!"
Meredit tiho reče:
„Sa Elenom ili bez nje?" Stefan zastade. Pogledao je ka stepeništu i
pogled mu se susrete sa Eleninim.
Elena...
Poći ćemo zajedno.
„Ne", viknu Stefan. „Neću dopustiti da se izložiš opasnosti. Ionako ne
idem. Samo ću ubiti tebe." Brzo se okrenuo ka svom bratu.
„Već smo to čuli. Uostalom, ja sam taj koji će tebe ubiti, nitkove!
Oduzeo si mi moj svet! Ja sam vampir! Nisam ja", tu opsova nešto sočno,
„čovek!"
„Čini mi se da sada jesi", reče Met. Jedva se suzdržao da se glasno
ne nasmeje. „Stoga mislim da bi ti bilo bolje da se navikneš na to."
Dejmon skoči na Stefana. Stefan se, međutim, nije izmakao. Za tren
oka, psujući na italijanskom, počeše da se tuku, šutiraju i udaraju pri
takvoj brzini da su ostali videli samo nejasnu loptu koju su činila njihova
spojena tela. Zvučalo je kao da se barem četiri vampira bore s petorošestoro
ljudi.
Elena bespomoćno sede.
Dejmon... čovek?
Kako će se sada nositi s tim?
Pogledala je naviše i videla kako Boni drži tanjir na koji beše
naslagala razna jela koja su ukusna ljudima. Sigurno je to uradila za
Dejmona, pre nego što je on pomahnitao.
~ 340 ~
„Boni", tiho reče Elena, „nemoj mu još davati da jede. Samo će te
gađati tom hranom. Ali možda kasnije..."
„Kasnije me neće gađati?
Elena uzdrhta.
„Kako će Dejmon podneti to što je čovek?", pitala se naglas.
Boni je gledala u loptu iz koje su izlazile psovke, pljuvanja gnevnog
vampira i čoveka.
„Rekla bih... da će podneti tako što će se bacati i histerisati sve
vreme."
Gospođa Flauers tek tada izađe iz kuhinje. Nosila je nekoliko tanjira
punih tankih pusličastih kolača. Videla je kako se lopta, koju su činili
Dejmon i Stefan, okreće uz psovke i režanje.
„O bogo", reče. „Nešto nije u redu?"
Elena pogleda Boni. Boni pogleda Meredit, a Meredit Elenu.
„Moglo bi se... tako reći", uzdahnu Elena.
Tada njih tri, ne mogavši da se suzdrže, prasnuše u smeh.
Izgubila si moćnog saveznika, reče jedan glas u Eleninom umu. Znaš
li to? Možeš li da predvidiš posledice? I to baš danas, čim si se vratila iz
Šiničijevog sveta?
Pobedićemo, pomisli Elena. Moramo da pobedimo.

Kraj.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

Sponsored content


Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh  Poruka [Strana 2 od 2]

Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu