Niste konektovani. Konektujte se i registrujte se

Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole  Poruka [Strana 1 od 2]

1 Povratak:Duše senke VI taj Ned Mar 03, 2013 12:36 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
1.
„Dragi dnevniče", prošaputala je Elena, „postoji li išta gore od ovoga?
Ostavila sam te u prtljažniku, a sad je dva ujutru." Pritiskala je prstom
rub svoje spavaćice kao da olovkom stavlja tačku. Naslonivši čelo na
prozor, prošaputala je još tiše: „Mnogo se plašim da izađem napolje, u
mrak, da bih te uzela. Baš se plašim!" Još jednom se bocnula; osetila je
kako joj se suze kotrljaju niz obraze, te preko volje uze mobilni,
aktivirajući opciju za snimanje. Bilo je to nepromišljeno traćenje baterije,
ali to je bilo jače od nje. Morala je to da uradi i gotovo.
„I eto me", rekla je tiho, „sedim na zadnjem sedištu. Ovo će, za danas,
zameniti pisanje dnevnika. Čisto da pomenem, smislili smo jedno pravilo
koje će važiti tokom čitavog ovog putešestvija, ja ću spavati na zadnjem
sedištu 'jaguara', a Met i Dejmon će prenoćište naći u skutima majke
prirode. Trenutno je toliko mračno da Meta nigde ne vidim... Skroz sam
odlepila, stalno plačem, osećam se izgubljeno, i silno sam usamljena bez
Stefana...
Moramo da se otarasimo 'jaguara', mnogo je velik i baš se crveni;
previše se cakli i upada u oči, a mi se baš trudimo da nas niko ne primeti
na ovom putu ka mestu iz kog ćemo izbaviti Stefana. Kad budemo prodali
kola, jedino što će mi preostati od tih dragocenosti biće privezak s
lazurnim kamenom i dijamantima koji mi je Stefan poklonio. Dan pre
toga, Stefan je... naseo na priču da može da se promeni, sve misleći da
ponovo može da postane obično ljudsko biće. A sada...
I kako sad ja da prestanem da razmišljam o svemu onome što bi oni
mogli da mu rade, baš u ovom trenutku, ko god ti 'oni' bili i šta god da
predstavljaju? Verovatno su to kicune, zli duhovi-lisice u zatvoru koji se
zove Ši no Ši."
Elena zastade da bi obrisala nos o rakav spavaćice.
„Kako li sam se uopšte uvalila u ovakvu situaciju?" Zavrtela je
glavom i stisnutom pesnicom udarila u naslon sedišta ispred sebe.
„Kad bih to skapirala, možda bih uspela da smislim plan A. Uvek
imam plan A. A moje drugarice uvek imaju plan B i plan C koji mogu da
mi pomognu." Elena poče da trepće, setivši se Boni i Meredit. „Bojim se
da ih više nikada neću videti. I strahujem za čitav grad, za celu Felovu
Crkvu."
Nekoliko trenutaka je samo sedela, držeći stisnutu pesnicu na
kolenu. Neki tanušni glasić iznutra joj je govorio:
~ 5 ~
„Elena, prestani da kukaš i počni malo da misliš. Misli. Počni od
početka."
Od početka? Od čega je sve počelo? Od Stefana?
Ne, ona je živela u Felovoj Crkvi mnogo pre nego što se pojavio
Stefan.
Govorila je polako, skoro utonuvši u sanjarenje, snimajući svoj glas
telefonom.
„Krenimo od samog početka: ko sam ja uopšte? Ja sam Elena Gilbert
i imam osamnaest godina." Zatim, još tišim glasom: „Sve mislim da je
uobražen onaj ko za sebe kaže da je... lep i zgodan. Da nisam svesna da
sam lepa, verovatno bih bila od onih koji se nikad ne gledaju u ogledalu i
nikad ne bih dobijala komplimente. Nije to nešto na šta bi trebalo da
budem ponosna, to sam jednostavno nasledila od mame i tate.
Kako izgledam? Imam plavu, talasastu kosu koja mi pada preko
ramena i plave oči za koje neki ljudi kažu da su nijanse lazurnog
kamena: tamnoplave su, sa zlatnim iskricama." Nasmejala se za sebe.
„Možda se zato sviđam vampirima."
Već sledećeg trenutka je stisla usne i zagledala se u crnilo noći koje
ju je okruživalo, a zatim je nastavila, ovog puta sa ozbiljnošću u glasu.
„Mnogi momci su za mene rekli da sam pravi anđeo. Ja sam se njima
samo poigravala. Samo sam ih iskorišćavala, radi popularnosti, radi
zabave ili bilo čega drugog. Biću surovo iskrena. Za mene su oni bili samo
igračke ili trofeji kojima sam mogla da se pohvalim." Zastala je.
„Međutim, bilo je tu još nečeg. Nečeg za šta sam čitavog života
predosećala da će doći, samo nisam znala šta je to. Imala sam utisak da
tragam za nečim što kod muškog sveta nikada neću moći da nađem.
Samo sam smišljala svoje male planove i poigravala se svima njima, tako
da mi u suštini... ni do koga od njih nije bilo stalo... sve dok nije naišao
jedan potpuno drugačiji dečko." Zastala je da bi progutala knedlu i
ponovila. „Jedan potpuno drugačiji dečko. On se zove Stefan.
Ispostavilo se da on uopšte nije onakav kakvim se drugima čini na
prvi pogled; nije običan, doduše prelep maturant tršave crne kose i
smaragdnozelenih očiju.
Ispostavilo se da je Stefan Salvatore vampir.
Pravi vampir."
Počela je da se guši, pa je morala malo da zastane da bi mogla da
nastavi.
„Ispostavilo se da je i njegov prelepi stariji brat Dejmon takođe
~ 6 ~
vampir."
Ugrizla se za usnu i učinilo joj se da je prošla čitava večnost pre nego
što je nastavila.
„Da li bih volela Stefana da sam od početka znala da je vampir? Da!
Da! Da! Zaljubila bih se u njega bez obzira na sve! Ali zbog toga se mnogo
štošta promenilo, i ja sam se promenila." Elena je prstom prelazila preko
šare na spavaćici jer pogledom to nije mogla, vladao je mrkli mrak.
„Vidiš, vampiri iskazuju ljubav time što razmenjuju krv sa osobom koju
vole. Nevolja je u tome... što sam ja razmenjivala krv i s Dejmonom. Ne
baš svojom voljom, već zato što me je pratio u stopu i danju i noću."
Uzdahnula je.
„Dejmon u suštini hoće da od mene napravi vampiricu, hoće da
postanem njegova princeza tame. To u prevodu znači da me želi za sebe.
Ipak, Dejmonu ne verujem dok ne da svoju reč. To ti je fora kod njega,
nikada ne prekrši dato obećanje."
Elena je osetila kako joj se usne izvijaju u čudan osmejak, ali sada je
već govorila smireno, bez zastoja, skoro zaboravivši da to mobilni
memoriše.
„Devojka i dvojica vampira... Izgleda da je nevolja na pomolu, zar
ne? Možda sam i dobila ono što sam zaslužila.
Umrla sam.
Nisam 'umrla' običnom smrću, kao kad ti stane srce, pa te vrate u
život i ti se onda osvestiš i pričaš kako ti se ukazala nekakva svetlost. Ja
sam otišla ka toj svetlosti.
Stvarno sam umrla.
Kad sam se vratila, kakvog li iznenađenja! Postala sam vampir.
Dejmon je bio... fin prema meni, rekla bih, onda kad sam se prvi put
probudila kao vampir. Možda zato još... gajim izvesna osećanja prema
njemu. Nije me iskoristio kada mu se za to ukazala prilika.
Tokom svog vampirskog života, međutim, nisam imala vremena da
uradim mnogo šta. Imala sam taman dovoljno vremena da zapamtim
Stefana i da ga ludo zavolim-pošto sam tada saznala koliko mu je zbog
svega toga teško. Čak sam se zatekla i na sopstvenoj sahrani. Ha! Trebalo
bi da svako dobije priliku za takvo što. Naučila sam da uvek, baš u svakoj
prilici, moram da nosim lazurni kamen kako od mene ne bi ostali samo
dugmići. Morala sam da se oprostim od svoje četvorogodišnje sestrice
Margaret i da odem Boni i Meredit..."
Suze su joj i dalje skoro neprimetno klizile niz obraze. Nastavila je
~ 7 ~
skoro nečujno.
„A onda sam opet - umrla.
Umrla sam onako kako umiru vampiri kad izađu na sunce bez
lazurnog kamena. Nisam se raspala u prah; imala sam samo sedamnaest
godina. Sunce me je svejedno otrovalo svojim zracima. Taj susret sa
smrću je bio skoro... doživljaj čistog spokojstva. Tada sam ubedila
Stefana da mi obeća da će zauvek čuvati leđa Dejmonu, a mislim da se i
Dejmon u umu obavezao da će štititi Stefana. I tako sam umrla Stefanu
na rukama. Dejmon je bio tik kraj nas, a ja kao da sam počela da lebdim,
kao da sam tonula u san.
Potom sam nešto sanjala, mada se baš ne sećam šta, a onda sam
jednog dana iznenadila sve jer sam počela da im se obraćam kroz Boni,
koja je, mučenica, stvarno vidovita. Pretpostavljam da su me zadužili da
čuvam Felovu Crkvu kao duh-zaštitnik. Opasnost se nadvila nad gradom.
Morali su nekako da se izbore s tim; međutim, kada su pomislili da su
izgubili bitku, ja sam se sunovratila u svet živih da bih im pomogla. Kad
smo izvojevali pobedu u tom, hm... ratu, u meni su i dalje ostale te čudne
moći koje mi ni dan-danas nisu jasne. Ipak, Stefan je opet bio kraj mene!
Ponovo smo bili zajedno!"
Elena je čvrsto obavila ruke oko sebe kao da grli Stefana,
zamišljajući da i on nju čvrsto grli. Zatvorila je oči sve dok opet nije
počela normalno da diše.
„Što se mojih moći tiče, hm, da vidimo. Tu je telepatija, koju mogu da
koristim ukoliko je i ta druga osoba ima, svi vampiri, doduše, imaju
telepatske moći, ali samo u određenoj meri, ukoliko pak istovremeno ne
razmenjuju krv s tobom. A tu su i moja krila.
Istina je, imam krila! Ta krila imaju moći koje ne možeš ni da
zamisliš, jedina nevolja s njima je u tome što ja nemam pojma kako da ih
koristim. Ponekad, na primer baš sad, imam osećaj da nešto hoće da
izađe iz mene, pokušavam da izrazim to rečima, da namestim telo u
odgovarajući položaj. To su Krila zaštite i čini mi se da bismo baš njih
mogli da upotrebimo na ovom putovanju. Ali nikako ne uspevam da se
setim kako mi je prošli put pošlo za rukom da pokrenem krila, a kamoli
da domislim kako da pokrenem ova nova. Stoga ponavljam reči dok se ne
osetim kao budala, ali ništa se ne dešava.
I tako sam, eto, opet ljudsko biće, onoliko koliko je i Boni. O bože, kad
bih samo mogla da vidim nju i Meredit! Sve vreme ponavljam sebi da
sam svakog minuta sve bliže Stefanu. To jest, ako uzmem u obzir to što
~ 8 ~
Dejmon stalno juri nekud da bi sve one koji žele da nam uđu u trag
sprečio u njihovom naumu.
Zašto bi neko uopšte hteo da nam uđe u trag? Pa vidiš, kad sam se
vratila iz mrtvih, došlo je do velike eksplozije Moći koju je osetio svako na
svetu ko iole može da oseti Moć.
E sad, kako da objasnim šta je Moć? To je nešto što svako ima, samo
što to ljudska bića, osim pravih vidovnjaka, kao što je Boni, čak i ne
priznaju. Vampiri svakako imaju Moć i koriste je da bi naveli ljude da ih
zavole ili da misle da stvari stoje drugačije nego što zapravo stoje, pa da,
kao što je Stefan naveo zaposlene u školskoj administraciji da pomisle da
su mu papiri u redu kad se 'prebacivao' u srednju školu Robert E. Li. Moć
mogu da koriste i da bi otkrili prisustvo drugih vampira ili bića tame, ili
pak ljudskih bića.
Međutim, ja sam ovde govorila o eksploziji Moći koja se desila kad
sam ja pala s nebesa. Ona je bila toliko snažna da je privukla dva užasna
bića čak s drugog kraja sveta. Oni su onda rešili da dođu da vide šta je
izazvalo toliki prasak i da li to nekako mogu da iskoriste.
Uopšte se nisam šalila kad sam rekla da su došli s drugog kraja
sveta. Oni su kicune, zli duhovi-lisice iz Japana. Nešto kao naši
zapadnjački vukodlaci, samo mnogo moćniji. Toliko su moćni da su
upravljali malasima, to su, u stvari, biljke koje izgledaju kao insekti; oni
mogu da budu sićušni kao vrh čiode, ali i dovoljno veliki da progutaju
čovekovu ruku. Malasi mogu da ti se prikače za nerve i da ti se rašire po
celom nervnom sistemu, pa da onda iznutra upravljaju tobom."
Elena se strese, a glas joj postade prigušen.
„Eto šta se desilo Dejmonu. Jedno od tih sićušnih bića je ušlo u njega
i preuzelo kontrolu nad njegovim umom, tako da je postao tek
bespomoćna marioneta u Šiničijevim rukama. Zaboravila sam da kažem:
to dvoje lijodlaka se zovu Šiniči i Misao. Misao je žensko. Kosa im je
oboma crna s crvenim krajevima, ali Misao ima dužu kosu. Njih dvoje su,
kao, brat i sestra, mada se baš i ne ponašaju tako.
Jednom je Šiniči potpuno zaposeo Dejmona, pa ga je naterao da
radi... užasne stvari. Toliko je mučio Meta i mene da bi ga Met, sigurna
sam, i sad rado ubio zbog toga. Ali da je video ono što sam ja videla, ono
tanušno, vlažno, belo biće koje sam noktima morala da izvlačim iz
Dejmonovog tela, Dejmon se tada umalo onesvestio od bola, Met bi
verovatno sve bolje razumeo. Ne mogu da krivim Dejmona za ono na šta
ga je Šiniči primorao. Ne mogu. Dejmon je bio... Ne mogu ni da opišem
~ 9 ~
koliko je bio drugačiji. Bio je slomljen. Čak je i plakao. Bio je...
Bilo kako bilo, ne očekujem da ću ga ikada više videti takvog.
Međutim, ako mi se ikada vrate moći koje potiču od krila, teško Šiničiju.
Vidiš, mislim da smo prošli put tu pogrešili. Konačno smo uspeli da se
izborimo sa Šiničijem i Misao, ali nismo ih ubili. Ili smo imali previše
skrupula, ili smo bili suviše blagi, ili nešto treće.
Napravili smo veliku grešku.
Dejmon, naime, nije bio jedini koga su zaposeli Šiničijevi malasi.
Uspeo je da zarazi i neke devojčice; imale su četrnaest ili petnaest godina,
bile su maltene deca. I neke dečake, koji su se ponašali... nenormalno.
Ozleđivali su sebe i članove svoje porodice. Saznali smo koliko je sve to
uzelo maha i koliko je situacija loša tek kad smo sklopili pogodbu sa
Siničijem.
Možda smo pak bili previše beskrupulozni zato što smo, eto, sklopili
pakt s đavolom. Ipak, oni su oteli Stefana, a Dejmon im je pomogao u
tome jer je tada već bio zaposednut. Čim više nije bio pod njihovom
šapom, Dejmon je zatražio od Šiničija i Misao da nam kažu gde je Stefan
i da se zauvek izgube iz Felove Crkve.
Cena za to je bila da Šiniči uđe u Dejmonov um.
Ako su vampiri opsednuti snagom Moći, lijodlaci su opsednuti
sećanjima. Šiniči je zauzvrat tražio Dejmonova sećanja na tih poslednjih
nekoliko dana, na vreme kad nas je Dejmon mučio dok je još bio
zaposednut... i na vreme kada je Dejmon, zahvaljujući mojim krilima,
shvatio da je on sam to uradio. Mislim da ta sećanja Dejmon i nije hteo
da zadrži, ni sećanje na ono što je uradio, niti pak sećanje na to da se
promenio kad je morao da se suoči s činjenicom da je on počinilac. Zato je
i pustio Šiničija da mu ih uzme, a Šiniči je zauzvrat u njegov um utisnuo
mapu sa odredištem na kom se Stefan nalazi.
Nevolja je u tome što smo Šiničiju verovali na reč kad je rekao da će
otići, mada se ispostavilo da njegova reč ne znači ništa. Da zlo bude gore,
on od tada koristi telepatski kanal koji je sam otvorio da bi povezao svoj i
Dejmonov um, te da bi, bez Dejmonovog znanja, iznova i iznova uzimao
Dejmonova sećanja.
Eto, baš sinoć nas je zaustavio jedan policajac jer se pitao šta troje
tinejdžera traži van kuće u sitne sate, i to u skupom automobilu. Dejmon
ga je naveo da ode. Međutim, Dejmon je svega nekoliko sati kasnije
potpuno zaboravio da smo naišli na tog policajca. Dejmona to užasava,
a ono što njega užasava, mada on to ne bi priznao ni za živu glavu, u
~ 10 ~
meni izaziva samrtni strah.
Možda se pitaš šta je uopšte troje tinejdžera tražilo usred nedođije
negde u Tenesiju, u okrugu Junion, sudeći po poslednjem saobraćajnom
znaku koji sam videla? Krenuli smo prema nekoj kapiji Mračne
dimenzije... gde su Šiniči i Misao ostavili Stefana da trune u zatvoru pod
nazivom Ši no Ši. Siniči je informacije o tome preneo samo u Dejmonov
um, a od Dejmona ne mogu nikako da izvučem kakvo je to mesto.
Svejedno, Stefan je tamo i moram da dođem do njega kako znam i umem,
pa makar me to i ubilo. Pa makar morala i da ubijam.
Nisam više ona fina, slatka devojčica iz Virdžinije kakva sam nekad
bila." Elena zastade i othuknu. Ušuškala se da bi joj bilo prijatnije i
nastavila.
„Možda se pitaš zašto je i Met pošao s nama? Eto, zbog Kerolajn
Forbs, devojke koja mi je drugarica još od obdaništa. Prošle godine...
kada se Stefan pojavio u Felovoj Crkvi, obe smo bacile oko na njega. Ipak,
Stefan nije hteo da bude s Kerolajn. Posle toga mi je postala smrtni
neprijatelj.
Kerolajn je zapravo imala tu nesreću da bude prva devojka na koju je
Šiniči naišao u Felovoj Crkvi i s kojom je imao posla. Kad smo već kod
toga, a da stvar bude gora: ona je bila devojka Tajlera Smolvuda mnogo
pre nego što je postala njegova žrtva. Ko zna koliko su njih dvoje bili
zajedno? Ko zna gde je Tajler sada? Sve što znam jeste da se Kerolajn na
kraju uhvatila Šiničija ko pijan plota zato što joj 'treba muž'. Uglavnom,
ona je to tako sročila. Tako da pretpostavljam, hm, isto što pretpostavlja i
Dejmon: da će... dobiti prinovu. Ipak je tu jedan vukodlak umešao prste,
znaš? Tajler je, naime, vukodlak.
Dejmon kaže da, kad rodiš bebu vukodlaka, postaješ vukodlak mnogo
brže nego kad te ujede i da u jednom trenutku tokom trudnoće dobiješ moć
da budeš ili samo vuk ili samo čovek, ali da si do tada samo neki
bućkuriš, pa ni sam ne znaš šta si. Najtužnije je to što je Šiniči nije ni
pogledao kad se izlanula za to.
Međutim, Kerolajn je bila toliko očajna da je, pre nego što je to rekla,
uspela da nabedi Meta da... da ju je napastvovao baš kad ne treba. Mora
da je znala šta Šiniči smera zato što je udesila da taj 'sastanak' s Metom
padne baš u vreme kada se jedan od onih malaha ustremio na njega i kad
mu zamalo nije progutao ruku, od čega su mu na ruci ostale ogrebotine
koje podsećaju na tragove ženskih noktiju.
~ 11 ~
Zbog toga je sad policija Metu za petama. Bukvalno sam morala da
ga nateram da pođe s nama. Kerolajnin otac je jedan od najuticajnijih
ljudi u Felovoj Crkvi, takođe je i prijatelj gradonačelnika Ridžmonta, a
pride i predsednik nekog od onih muških klubova čiji se članovi 'tajno
rukuju' i rade sve ono zbog čega si, znaš, 'istaknuta ličnost u društvu'.
Da ga nisam ubedila da pobegne umesto da se suoči s Kerolajninim
optužbama, Forbsovi bi ga sigurno linčovali. To me toliko izvodi iz takta
da se nerviram čim pomislim na to, nije to samo bes zbog Meta i
sažaljenje prema njemu nego bes zbog osećanja da je Kerolajn ponizila ceo
ženski rod. Nisu sve devojke patološki lažovi i ne bi svaka tako nabedila
nekog momka za nešto što nije uradio. Tim svojim postupkom je bacila
ljagu na sve devojke."
Pogledala je u ruke i produžila s pričom:
„Ponekad kad se iznerviram zbog Kerolajn, šolje počnu da
podrhtavaju ili se olovke otkotrljaju sa stola. Dejmon kaže da se to dešava
zbog moje aure, moje životne snage, i da je sve drugačije otkad sam se
vratila iz mrtvih. To, pre svega, čini neverovatno snažnim svakoga ko
okusi moju krv.
Stefan bi imao dovoljno snage da demonskim lisicama ne dopusti da
ga sateraju u klopku da ga Dejmon još u početku nije prevario. Mogli su
da ga savladaju tek kad je bio slab i okovan gvožđem. Gvožđe je strah i
trepet za sva ta starostavna stvorenja, a da ne pominjem to što vampiri
moraju da se hrane bar jednom dnevno, jer će u suprotnom oslabiti, a
mogu da se kladim, ne, sigurna sam da su ga uhvatili na tu foru.
Zato ne smem ni da pomislim u kakvom je Stefan stanju baš sad dok
razmišljam o njemu. Ipak, ne smem sebi da dozvolim da previše
strahujem niti da se mnogo razbesnim, jer ću onda izgubiti svoju auru.
Dejmon mi je pokazao kako da zadržavam auru u sebi, kao obično
ljudsko biće. I dalje je svetlozlatne nijanse i lepa je, ali više nije uočljiv
mamac za vampire.
Postoji još jedna stvar koju moja krv može, možda čak i moja aura.
Ona može... hm, ovaj, ovde mogu da kažem šta god poželim, je 1' tako?
Sada moja aura privlači vampire da me žele... onako kako su me nekad
želeli ovozemaljski momci. Neće samo da me gricnu, kapiraš? Hoće da me
poljube i tako to. Stoga me, naravno, prate čim to osete. Čini mi se da je
svet pun pčela, a ja sam jedini cvet.
Eto, sad moram da vežbam da skrivam auru. Ako se samo malčice
vidi, ipak mogu da se provućem kao normalno ljudsko biće, a ne kao neko
~ 12 ~
ko je umro, pa se vratio iz mrtvih. Ipak, baš je teško da stalno imaš na
umu da treba da je kriješ, a mnogo boli kad moram naglo da je uvučem
ukoliko sam zaboravila da to uradim kako treba!
A onda osetim, ovo je apsolutno lična stvar, da se razumemo! Baciću
kletvu na tebe, Dejmone, ako ovo slučajno preslušaš. Eto, tada osetim
nešto kao da želim da me Stefan ugrize. Od toga popušta taj neki pritisak
i to je dobro. Ujed vampira boli samo ako se opireš ili ako taj vampir baš
hoće da te povredi. Inače je baš dobar osećaj, i onda možeš da dodirneš
um vampira koji ti je to uradio i... uh, koliko mi nedostaje Stefan!"
Elena je sada već počela da se trese. Ma koliko da se trudila da
ućutka svoju maštu, nije joj polazilo za rukom da odvrati misli od svega
onoga što su Stefanovi tamničari do tada mogli da mu urade. Onako
namrgođena, ponovo je dohvatila mobilni, pustivši da joj suze kaplju po
njemu.
„Ne smem ni da pomislim na sve ono što su mogli da mu urade zato
što onda načisto poludim. Od toga postajem ovako beskorisna, cmizdrava
i flipnuta osoba koja samo želi da vrisne i da ne prestaje da vrišti. Svake
božje sekunde moram da se iz petnih žila trudim da ne razmišljam o
tome, jer će samo smirena i staložena Elena koja ima planove A, B i C
moći da mu pomogne. Kad bude na sigurnom, u mom naručju, moći ću do
mile volje da se tresem i da kukam; da, i da vrištim."
Elena se tu skoro nasmeja, glave zavaljene na sedište, glasa skoro
već promuklog od pričanja.
„Već sam se umorila. Ali barem imam plan A. Moram da izvučem od
Dejmona još informacija o tom mestu ka kom smo se zaputili, o toj
Mračnoj dimenziji, i sve što zna o tim tragovima koje mu je Misao dala
povodom ključa koji će otključati Stefanovu ćeliju.
Čini mi se... Čini mi se da to uopšte nisam pominjala. Taj ključ, ključ
s lisicom koji nam je potreban da bismo oslobodili Stefana iz te ćelije,
sastoji se iz dva dela, koji su sakriveni na različitim mestima. Kada mi se
Misao onda podsmevala kako nemam pojma gde su ta mesta, dala mi je
neke smernice o tome gde se nalaze. Ona verovatno nije ni sanjala da ću
se ja stvarno zaputiti ka Mračnoj dimenziji; samo se pravila važna.
Međutim, ja se još sećam tih smernica i one idu otprilike ovako: prva
polovina se nalazi u 'instrumentu srebrnog slavuja', a drugi deo je
'zakopan u Dvorani Krvavog venčanja'.
Moram da proverim da li Dejmon ima predstavu o tome gde bi to
moglo da bude. Sve nešto mislim da ćemo, kad stignemo u Mračnu
~ 13 ~
dimenziju, morati da se zavlačimo ljudima u kuće i na razna druga
mesta. Da bismo pretražili tu svečanu dvoranu, najzgodnije bi bilo da nas
pozovu na bal, zar ne? Znam, ispada da je to 'lakše reći nego učiniti', ali
uradiću to po svaku cenu. Prosto i jednostavno."
Elena odlučno podiže glavu i utiša glas do šapata:
„Zamisli! Da ne poveruješ! Baš ovog trenutka sam pogledala u nebo i
ugledala prve vesnike zore: svetlozelene, narandžaste i najsvetlije
morskoplave oblake... Pričala sam cele noći, dok me je okruživala tama.
Sada oko mene vlada mir. Sunce se pomalja na hor...
Uh, čoveče, šta ovo bi. Samo se odjednom začu TRAS odnekud
odozgo, na krovu auta. I to baš, baš glasno."
Elena brzo isključi snimanje na mobilnom. Silno se prepala, a kako i
ne bi od takvog zvuka, sad se čulo i neko grebanje po krovu...
Moraće da izađe iz auta najbrže što može.



2.
Elena izlete iz „jaguara" kao metak i potrča da bi se što više udaljila
od auta i da bi videla šta je to palo na krov. To što je palo na krov bio je
Met, glavom i bradom. Pao je na leđa, pa je pokušavao da se pridigne.
„Mete, o bože! Jesi li dobro? Da li je sve u redu?", cičala je Elena, a
Met je u isto vreme izbezumljeno vikao:
„Elena, o bože! Da li je auto u redu? Da li je sve u redu?"
„Mete, jesi li ti normalanl Nisi valjda povredio glavu?"
„Ništa se nije izgrebalo? A šiber, radi li još?"
„Nema ogrebotina. Radi, radi." Nije imala pojma da li šiber stvarno
radi, ali je shvatila da je Met van sebe, da je skroz odlepio. Hteo je da
siđe s „jaguara", ali tako da ga nimalo ne ukalja, pa je, pošto su mu noge
bile sasvim kaljave, bio bespomoćan kao buba na leđima. Ispostavilo se
da je silaženje s krova bez oslanjanja na noge prilično teška rabota.
Elena se, u međuvremenu, osvrtala na sve strane. I ona je jednom
pala s nebesa, što jeste, jeste, ali pre toga je bila mrtva čitavih šest
meseci i pojavila se gola, a s Metom se nije zbilo ni jedno ni drugo. Po
glavi joj se motala neka nemaštovita verzija događaja.
I eto ga, stajao je oslonjen o stablo bagrema i posmatrao prizor s
blagim, zločestim osmejkom.
Dejmon, ko bi drugi.
Dejmon je bio stamene građe; nije bio visok kao Stefan, ali to je i više
~ 14 ~
nego nadoknađivao aurom koja je nedvosmisleno bila opasna po okolinu.
Bio je besprekomo odeven, kao i uvek: nosio je crne „armani" farmerice,
crnu košulju, crnu kožnu jaknu i crne čizme, što je sve bilo u savršenom
skladu s njegovim crnim očima i talasastom crnom kosom, nehajno
nameštenom u ćubu.
Elena je zbog njega najednom postala svesna da nosi dugu belu
spavaćicu, koju je ponela s namerom da se ispod nje presvlači dok
kampuju, ako bude potrebno. Nevolja je bila u tome što je ona to obično
radila u zoru, ali današnje vođenje dnevnika ju je omelo u tome.
Spavaćica odjednom nije bila prikladna odeća za jutarnju raspravu s
Dejmonom. Nije bila baš sasvim providna, pošto je bila izrađena od
tkanine koja je više podsećala na flanel nego na najlon, ali definitivno je
bila ukrašena čipkom, naročito oko vrata. Čipka oko lepog vrata, kako joj
je sam Dejmon rekao, za vampira predstavlja isto što i crveni ogrtač za
razjarenog bika.
Elena prekrsti ruke preko grudi. Potrudila se i da se uveri da joj je
aura propisno uvučena.
„Izgledaš kao Vendi", rekao joj je Dejmon uz onaj zločesti, čarobni
osmeh; nema sumnje da je i sam bio očaran. Nakrenuo je glavu na jednu
stranu, kao da pokušava da je nagovori.
Elena nije dozvolila da je nagovori na to što je hteo.
„Koja Vendi?", upitala je, i u času kad je to izgovorila, setila se da je
to ime devojčice iz Petra Pana, i kao da se trgla iznutra. Oduvek je umela
da odgovori na podbadanje te vrste. Ali Dejmon je u tome bio bolji od nje.
„Pa, Vendi... Draga", rekao joj je glasom koji je milovao.
Elenu podiđe neka jeza. Dejmon je obećao da neće uticati na nju, da
neće koristiti svoje telepatske moći da bi joj zamaglio um ili da bi njime
manipulisao. Međutim, imala je osećaj da je prišao blizu onoj nevidljivoj
granici. Da, to je svakako bila Dejmonova krivica, pomislila je Elena. Ona
prema njemu nije osećala ništa, uglavnom, prema njemu je gajila samo
sestrinska osećanja. Ipak, Dejmon očigledno nikada neće odustati, ma
koliko ga puta odbila.
Odnekud iza Elene, začu se tup udarac o zemlju, a onda nekakvo
šljapkanje. To je nesumnjivo značilo da je Met konačno sišao s krova
„jaguara". Istog trena, Met se ostrvio na Dejmona.
„Nemoj ti Elenu da zoveš draga", povikao je okrećući se prema Eleni.
„Vendi je verovatno ime njegove poslednje devojke. I... i... znaš li šta je
uradio? Znaš li kako me je jutros probudio?" Met se tresao od besa.
~ 15 ~
„Podigao te je i bacio te na krov auta?", izbacila je Elena kao iz topa.
Obraćala se Metu preko ramena zato što joj je jutarnji povetarac
priljubljivao spavaćicu uz telo. Baš i nije želela da joj se Dejmon nađe iza
leđa u tom trenutku.
„Nije! Mislim, jeste! Jeste i nije! Ali... kad je to uradio, uopšte nije
upotrebio ruke! Samo je uradio ovako", Met odmahnu rukom, „pa sam
prvo upao u neko blato, a onda sam se odjednom našao na krovu
'jaguara', ko da sam pao s neba. Mogao je da slomi šiber, i moje koske.
Vidi, i sad sam sav blatnjav", dodao je Met zagledajući se s gađenjem,
kao da mu je to tek uzgred palo na pamet.
I Dejmon je došao na red.
„A zašto sam te podigao, pa te spustio? Šta si ti ono radio u vreme
kad sam ja napravio izvesnu distancu između nas?"
Met se zacrveneo kao bulka. Njegove plave oči, obično smirene, sada
su plamtele od jarosti.
„Držao sam štap", uzvrati mu prkosno.
„Aha, štap. Štap kakav može da se nađe pored puta? Takav štap?"
„Pa jesam ga našao pored puta, da!", i dalje je prkosio Met.
„Ali se, avaj, nešto čudno desilo s njim."
Dejmon je niotkuda, barem sudeći po onome što je Elena videla,
izvukao veoma dugačak i naoko tvrd kolac čiji je jedan kraj bio izdeljan u
neverovatno oštar šiljak. Nesumnjivo je bio istesan od nekog tvrdog
drveta, verovatno od hrasta. Dok je Dejmon, sa izrazom krajnje
zbunjenosti, zagledao „štap" sa svih strana, Elena je osula paljbu po
Metu.
„Mete, pobogu!", prekorevala ga je Elena. To je svakako bilo
zahlađenje odnosa u ionako hladnom ratu njih dvojice.
„Ma nije", nastavio je Met tvrdoglavo, „samo sam mislio da neće
škoditi. Pošto spavam napolju, i to dok je mrkli mrak, otkud znam...
možda naiđe još neki vampir."
Elena se već bila okrenula od njega i počela da umiruje Dejmona,
kad Met ponovo prasnu.
„Kaži joj kako si me u stvari prvo probudio!", rekao je gromko kao da
je eksplodirala bomba. Međutim, ne dajući šansu Dejmonu da išta kaže,
sam je nastavio: „Samo što sam bio otvorio oči, a on baci ovo na mene!"
Met odšljapka do Elene i pruži joj nešto. Elena se zaista našla u
nebranom grožđu. Uzela je to što joj je dao i počela da ga okreće.
Izgledalo je kao zatupljena olovka, ali bilo je neke čudne, izbledele
~ 16 ~
crvenosmeđe boje.
„Spustio je to na mene i rekao 'udari dve recke'", praskao je Met.
„Ubio je dvoje ljudi, i još se hvalio time!"
Elena odjednom više nije želela da drži tu olovku u ruci.
„Dejmone!" Izgovorila je to nekako ucveljeno, pokušavajući da
pročita njegovo bezizražajno lice. „Dejmone... nisi... nisi valjda..."
„Zašto ga moliš?! Ono što moramo da uradimo..."
„Ako bih mogao da kažem bar jednu reč", počeo je Dejmon, mada se i
nije baš potresao, „možda bi trebalo to da pomenem pre nego što
objasnim to s olovkom kojom je izvesna osoba pokušala da me proburazi
na licu mesta, čak i pre nego što je izašla iz svoje vreće za spavanje. Ono
što sam hteo da kažem jeste da to nisu ljudi. To su bili vampiri, davitelji,
unajmljena snaga, koju su zaposeli Šiničijevi malasi. Pride su nam bili
na tragu. Stigli su do Vorena u Kentakiju, verovatno su se unaokolo
raspitivali o kolima. Nema nam druge do da ih se otarasimo."
„Ne!", povika Met zauzevši odbrambeni stav. „Ovaj auto... ovaj auto
mnogo znači Stefanu i Eleni."
„Ovaj auto, vidim, mnogo znači tebi", ispravio ga je Dejmon. „Pa,
onda bih mogao da pomenem i to da sam ja lično morao da gurnem svoj
auto u reku da bismo poveli tebe na ovu malu ekspediciju."
Elena podiže ruku. Nije više htela da ih sluša. Bila je vezana za ta
kola. Ta kola su bila velika, jarkocrvena, caklila su se, šljaštala su na sve
strane, i bila su upravo simbol onoga što su ona i Stefan osećali onog
dana kad joj ih je kupio sa željom da proslave početak novog zajedničkog
života. Bilo je dovoljno da ih samo pogleda i odmah bi se setila tog dana i
težine Stefanove ruke na svom ramenu, načina na koji ju je pogledao
odozgo kad je ona podigla glavu prema njemu, njegove zelene oči su tada
vragolasto zasvetlucale od radosti što joj je pružio nešto što je stvarno
htela. Osetila se neprijatno i bila je ljuta na sebe kad je shvatila da je
počela da drhti od sećanja i da su joj se oči napunile suzama.
„Vidiš li?", rekao je Met, gledajući u Dejmona pogledom koji je mogao
da ubije. „Sad si je još i rasplakao."
„Ja sam je rasplakao? Nisam ja pomenuo svog dragog brata koji nije
s nama", uzvratio je Dejmon dostojanstveno.
„Prestanite već jednom! Smesta! Obojica", uzviknu Elena,
pokušavajući da ostane koliko-toliko prisebna. „Ne želim više da držim
ovu olovku, ako nemate ništa protiv", rekla je i ispružila ruku najviše što
je mogla.
~ 17 ~
Čim ju je Dejmon uzeo, Elena obrisa ruku o spavaćicu osetivši blagu
mučninu. Stresla se pomislivši na vampire koji su im na tragu. Onda se
odjednom zanela i oko nje se stvorila neka topla, snažna ruka, a pored
sebe je začula Dejmonov glas kako govori:
„Ono što njoj treba jeste svež vazduh i upravo ću joj to i pružiti."
Elena je namah osetila da je laka kao pero. Dejmon ju je nosio u
naručju i kao da su leteli sve više.
„Dejmone, možeš li, molim te, da me spustiš na zemlju?"
„Odmah, draga? Daleko smo od nje..."
Nastavila je da se prepire s Dejmonom, ali primetila je da on ne
obraća pažnju na nju. Doduše, jeste joj se malo razbistrilo u glavi od
svežeg jutarnjeg vazduha, mada je počela i da drhti od hladnoće. Trudila
se da obuzda drhtavicu, ali nije uspela u tome. Dejmon je pogleda, na
njeno iznenađenje, sa ozbiljnim izrazom lica, a zatim poče da pravi
pokrete kao da pokušava da skine jaknu. Elena brzo dobaci:
„Neka, ne treba, samo ti vozi, mislim, leti, ja ću se čvrsto držati za
tebe."
„Pazi na galebove u niskom letu", reče joj Dejmon, krajnje se
uozbiljivši, mada mu se u uglu usana video nagoveštaj onog osmejka.
Elena je morala da odvrati pogled jer bi inače prasnula u smeh.
„Da čujem, gde si naučio da možeš tako da podižeš ljude sa zemlje i
bacaš ih na krovove automobila?", priupitala ga je.
„Ah, nedavno. To ti je isto kao kad letiš: pravi izazov. A znaš koliko
ja volim izazove."
Pogledao je naniže k njoj; te oči su je vragolasto gledale iz onog
crnila, obrubljene gustim trepavicama koje su, eto, protraćene na dečaka.
Elena je imala osećaj da je laka kao pufnica precvetalog maslačka, ali
pomalo joj se i vrtelo u glavi, kao da je pripita.
Sada se lepo ugrejala pošto ju je, kako je sama otkrila, Dejmon
uvukao u svoju auru, koja je isijavala toplotu. Nije tu bila posredi samo
temperatura, već i neka prijatna ošamućenost, neka opijenost, koja ju je
obuzimala dok ju je pomno posmatrao, njene oči, lice, kosu koja je lebdela
u tom bestežinskom stanju, okružujući joj lice kao oblak zlatne prašine.
Pocrvenela je, ne mogavši to da prikrije, i gotovo je čula njegovu misao o
tome da joj to rumenilo potpuno pristaje jer joj osvežava svetlu put.
Kao što je to rumenilo bilo refleksna fizička reakcija na njegovu
toplinu i brižnost, Elena je osetila i refleksnu emocionalnu reakciju,
zahvalnost za sve što je učinio, za to što brine, ali i iskreno, doduše
~ 18 ~
nesvesno poštovanje prema samom Dejmonu. Prošle noći joj je spasao
život odbranivši je od vampira koje su zaposeli Šiničijevi malasi, što joj je
bilo i više nego dobro poznato, a ti vampiri su pre svega bili davitelji. Nije
smela ni da pomisli šta bi ta stvorenja sve mogla da joj urade, pa to nije
ni učinila. Samo joj je bilo drago zbog toga što je Dejmon ispao dovoljno
pametan i, svakako, dovoljno nemilosrdan da ih sredi pre nego što su
stigli do nje.
Osim toga, jedino je neko ko je potpuno slep ili sasvim tupav mogao
da prenebregne činjenicu da je Dejmon pravi lepotan. Posle dve
sopstvene smrti, to je i nije doticalo koliko bi doticalo druge devojke na
njenom mestu, ali to jeste bila činjenica koju je Dejmon svakog trenutka
potvrđivao, bilo da je bivao zamišljen ili se pak smešio onako iskreno i
neobično, osmehom koji kao da je čuvao samo za Elenu.
Nevolja je bila u tome što je Dejmon vampir i što, zahvaljujući tome,
može da joj čita misli, naročito kad mu je Elena toliko blizu da im se aure
stapaju. Dejmon je cenio to što ga Elena poštuje, tako da je to postala
prava simbioza u malom koja nije zavisila ni od koga i ni od čega drugog.
Pre nego što je postala svesna toga, počela je da se rastapa od vrućine i
da sve jasnije oseća težinu sopstvenog tela, koje kao da se stapalo s
Dejmonovim rukama.
Drugi problem je bio u tome što Dejmon nije uticao na nju; on se
upecao u taj začarani krug isto koliko i ona, pogotovo zato što nije bilo
nikakvih prepreka na koje je mogao da naiđe. Za Elenu su prepreke ipak
postojale, ali sada su bile neodređene, zamagljene. Nije mogla jasno da
razmišlja. Dejmon se, u čudu, zagledao u nju pogledom koji joj je bio silno
poznat, nije, doduše, mogla da se seti odakle.
Elena je izgubila moć kritičkog sagledavanja stvari. Prosto se samo
uljuljkala u toplinu brižnosti, osećaja da je neko grli, voli, da je nekome
toliko stalo do nje da je to potresa do srži.
A kad se Elena daje, daje se čitavim bićem.
Zabacila je glavu skoro bez svesnog napora, tako da joj se vrat
istegao u luk, i zatvorila oči. Dejmon joj blago pomeri glavu,
pridržavajući je jednom rukom, i nežno spusti usne na njene.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

2 Re: Povratak:Duše senke VI taj Ned Mar 03, 2013 12:36 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
3.
Vreme je stalo. Elena je uhvatila sebe kako instinktivno i grozničavo
traga za umom onoga ko ju je tako slatko ljubio. Poljubac za nju nije
predstavljao ništa sve dok nije umrla i postala duh, a onda se vratila na
zemlju sa aurom koja može da pronikne u skrivena značenja misli i reči
drugih ljudi, pa čak i u njihov um i dušu. Kao da je dobila novo čulo za
lepotu. Kada se dve aure ovoliko stope, te dve duše jedna pred drugom
više nemaju tajni.
Elena je u tom polusvesnom stanju pustila da joj se aura širi i skoro
istog trenutka osetila talase tog drugog uma. Iznenadila se shvativši da
je taj um ustuknuo pred njom. Nije trebalo da bude tako. Uspela je da ga
uhvati pre nego što se povukao i sakrio iza one tvrde kamenčine, iza one
neprobojne stene koja ju je podsećala na slike meteorita s površinom
punom rupa, rošavom od sudara. Stena je zaklonila sve osim osnovnih
moždanih funkcija i jednog dečačića čije su ruke i noge lancima bile
vezane za tu stenu.
Elena nije mogla da poveruje u to. Šta god bilo to što je videla, znala
je da je to samo metafora i da ne treba olako da prihvati prvo značenje
koje joj se ukaže. Prizori pred njom su zapravo bili simboli Dejmonove
ogoljene duše, simboli koje je samo njen um mogao da razume i
protumači, i to ako ih bude posmatrala iz odgovarajućeg ugla.
Ipak, instinkt joj je govorio da posmatra nešto veoma važno. Uživala
je u slasti koja oduzima dah, opijena osećajem stapanja sopstvene duše
sa onom drugom. Urođena ljubav i brižnost za drugo biće nagnali su je
da uspostavi kontakt.
„Da li ti je hladno?", upitala je to dete. Lanci su bili dugački, te je
dečak rukama obuhvatio noge i čvrsto ih privukao uza se. Na sebi je
imao neku pocepanu crnu odeću.
Samo je klimnuo glavom, bez reči. Učinilo joj se da su mu oči toliko
krupne da su mu progutale čitavo lice.
„Odakle si?", obratila mu se ponovo, zabrinuta, smišljajući kako da
ga zagreje. „Nisi valjda izašao iz ovoga?" Pokazala je prema ogromnoj
steni.
Dete opet klimnu glavom.
„Unutra mi je toplije, ali on me više ne pušta da uđem tamo."
„On?" Elena je uvek budno motrila da ne naleti na neki znak
Šiničijevog prisustva. „Dušo, ko je taj 'on'?" Već je klečala i držala dete u
~ 20 ~
naručju, osetivši koliko se smrzlo; bilo je hladno kao led, a okovi su bili
još hladniji.
„Dejmon", prošaputao je mali sirotan. Dečak je prvi put sklonio
pogled i uplašeno se osvrnuo oko sebe.
„Da li ti je to Dejmon uradio?"
Elena je govorila tiho koliko i dečak; samo je zbog te jedne reči
povisila ton, a dete kao da ju je preklinjalo pogledom. Izbezumljeno je
tapnu po ustima, kao kakvo mače s ružičastim kandžicama.
Sve su to samo simboli, podsećala je Elena sebe. Gledaš pravo u
Dejmonov um, u Dejmonovu dušu. Ili ipak nije tako?, iznenada se zapitao
analitički deo njenog uma. Kada si poslednji put ovo uradila s nekim, zar
tada u toj osobi nisi ugledala ceo jedan svet, čitave pejzaže obojene
ljubavlju, lepotu osvetljenu mesečinom, što sve simbolizuje zdrav i
normalan rad običnog neobičnog uma. Elena u tom trenutku nije mogla
da se seti imena te osobe, ali setila se lepote koju je u njoj videla. Znala je
da bi i njen um koristio iste simbole da bi se predstavio drugoj osobi.
Nije to. Odjednom je shvatila istinu: pred njenim očima nije
Dejmonova duša. Ona je negde u onoj velikoj, neprobojnoj steni. Živi tako
zgrčen u toj odvratnoj kamenčugi i, što je još gore, njemu to i odgovara.
Sve što je ostalo izvan nje bila su neka davna sećanja iz detinjstva,
sećanja dečaka koji je proteran iz sopstvene duše.
„Ako te je Dejmon zatočio ovde, ko si onda ti?", upitala ga je Elena,
stavljajući svoju teoriju na probu i posmatrajući kao noć crne oči, crnu
kosu i crte lica koje su joj bile dobro poznate iako ih nikada nije videla u
tom uzrastu.
„Ja sam... Dejmon", prošaputao je dečak, sav pobeleo oko usta.
Možda je za njega bilo bolno da kaže i toliko, pomislila je Elena. Nije
htela da povredi ono što simbolizuje Dejmonovo detinjstvo. Želela je da i
to dete oseti prijatnost i toplinu koju je i sama osećala. Da je Dejmonov
um kao kuća, ona bi svakako poželela da je sredi i da svaku prostoriju
ukrasi cvećem i ispuni svetlošću zvezda. Da je njegov um pejzaž, ona bi
oko meseca napravila halo ili bi stvorila dugu među oblacima. Međutim,
ispostavilo se da to dete umire od gladi, okovima vezano za okruglu stenu
koju niko ne može da razbije, a ona je žarko želela da ga umiri i privije
uza se. Zagrlila ga je, ljuljala ga u naručju, trljala mu ruke i noge, čvrsto
ga privila uz svoje duhovno telo.
U početku je mališan bio napet i nepoverljiv. Nedugo potom,
međutim, pošto se posle njihovog zagrljaja nije desilo ništa užasno, dečak
min@
~ 21 ~
se oslobodio, i osetila je kako se njegovo majušno telo greje, kako se
opušta i postaje teško u njenim rukama. Osetila je kako joj se srce slama
od prijatne potrebe da zaštiti to malo stvorenje.
Za samo nekoliko minuta, dete je u njenom naručju utonulo u san, a
Eleni se učinilo da mu je na usnama zatitrao slabašan osmejak.
Ušuškala je detence u svoj zagrljaj, nežno ga ljuljala, smešila mu se.
Razmišljala je o nekome ko je nju tako grlio kada je plakala. O nekome
koga... koga nije zaboravila, koga nikada neće zaboraviti... i zbog koga joj
se srce stezalo od tuge. Taj neko joj je toliko važan... morala je da ga se
seti istog trenutka ili će, činilo joj se, umreti istog tog trena, morala je
da... da ga nađe...
Kao da je sve to bilo samo slika jedne mirne noći u Dejmonovom
umu i kao da je neko odjednom pocepao platno, sve je narušeno zvukom,
svetlošću i energijama potaknutim prisećanjem na jedno jedino ime, što
je čak i Eleni, koja tek što je spoznala Moć, bilo potpuno jasno.
Jedno jedino ime - Stefan.
O bože, zaboravila je na njega, zapravo je na nekoliko minuta
dopustila sebi da se toliko zaokupi nečim drugim da zaboravi na njega.
Bol i jad, neprospavane noći koje je probdela u suzama, izlivajući tugu i
strah u svoj dnevnik, sve su to odneli spokoj i uteha koje joj je Dejmon
pružio; zbog toga je i zaboravila Stefana, zaboravila je kroz kakve muke
možda prolazi baš u tom trenutku.
„Ne... ne!" Elena se borila sa sobom u mraku. „Pusti me... moram da
nađem... ne mogu da verujem da sam zaboravila..."
„Elena." Dejmonov glas je bio smiren i blag, ili barem ravnodušan.
„Ako nastaviš tako da se otimaš, odvojićeš se od mene, a zemlja je daleko
ispod nas."
Elena otvori oči i sva njena sećanja na stenu i dete koje se gubi u
daljini raspršiše se na sve strane kao bele pufnaste glavice maslačka na
vetru. Gledala je Dejmona kao da je on kriv za sve to.
„Uh, ti... ti..."
„Pa, da", uzvrati joj Dejmon smirenim glasom. „Uvek sam ja kriv za
sve. A drugo nije važno. Samo da znaš, nisam uticao na tebe, a nisam te
ni ugrizao. Jedva da sam te i poljubio. Tvoje Moći su obavile sve ostalo;
one se možda ne daju kontrolisati, ali im se svejedno ne možeš odupreti.
Da ti pravo kažem, ja lično uopšte nisam nameravao da te navedem da
isisaš sve to iz mog uma, da izviniš na izrazu."
Govorio je vedrim glasom, ali Elena je unutrašnjim vidom ponovo
~ 22 ~
spazila da ono dete u njemu plače na sav glas i zapitala se da li je on
zaista stvarno toliko ravnodušan ili se samo pretvara.
Ipak, to je njegova uža specijalnost, zar ne?, iznenada pomisli s
gorčinom. On poklanja snove, fantazije i zadovoljstvo koje ostaje u
umovima njegovih... davalaca. Elena je znala da ga devojke i mlade žene
koje su postale... njegov plen... prosto obožavaju i da jedino na šta mogu
da se požale jeste to što ih ne posećuje dovoljno često.
„Sve ja razumem", rekla mu je Elena dok su se polako približavali
tlu. „Ali ovo se ne sme ponoviti. Postoji samo jedna osoba koju mogu da
poljubim, a to je Stefan."
Dejmon otvori usta da nešto kaže, ali se upravo tada začu neki glas
pun besa koji je, kao i Elena maločas, svaljivao svu krivicu na njega, a uz
to je tog nekog bilo baš briga za posledice njegovih reči. Elena se setila
druge osobe na koju je zaboravila.
„SPUŠTAJ JE, DEJMONE, ĐUBRE POKVARENO!"
Da, to je bio Met.
Elena i Dejmon su se graciozno, u pirueti, spustili tik pored
„jaguara". Met je istog časa potrčao prema Eleni i zgrabio je da bi je
otrgao od Dejmona. Zagledao ju je kao da joj se dogodila neka nesreća,
naročito obrativši pažnju na njen vrat. Još jednom se osetila neprijatno
jer je postala svesna da, u prisustvu dvojice momaka, na sebi ima belu
spavaćicu od čipke.
„Dobro sam, stvarno", rekla je Metu. „Samo mi se malo vrti u glavi.
Sigurno ću se osećati bolje za nekoliko minuta."
Met odahnu. Možda više nije bio onoliko zaljubljen u nju, ali Elena je
dobro znala da mu je zaista stalo do nje i da će uvek biti tako. Brinuo se o
njoj kao o devojci svog prijatelja Stefana, ali činio je to i zbog nje same.
Znala je i to da on nikada neće zaboraviti vreme kad su bili zajedno.
Štaviše, on joj je uvek verovao. Zato joj je i sada poverovao kad mu je
obećala da će se sigurno osećati bolje. Čak je smogao snage i da pogleda
Dejmona s malo manje onog okorelog neprijateljstva u očima. U sledećem
trenutku su obojica pojurila ka vozačevom sedištu „jaguara".
„A, ne", reče Met. „Ti si vozio juče, i pogledaj šta se desilo! I sam si
rekao, vampiri su nam na tragu!"
„Hoćeš da kažeš da sam ja za to kriv? Mora da sam ja kriv i za to što
su ova kola drečavocrvena i ogromna, i za to što se motor čuje dok radi?"
Met je tvrdoglavo ostao pri svome: to se videlo po stisnutim vilicama,
po crvenilu na njegovom preplanulom licu.
~ 23 ~
„Hoću da kažem da treba da vozimo na smenu. Sad je red na mene,
pošto si ti prošli put vozio."
„Ne sećam se da je iko pomenuo da ćemo 'voziti na smenu'." Dejmon
je to izgovorio kao da je posredi nešto krajnje bezobrazno. „Ući ću u kola
samo kao vozač."
Elena pročisti grlo. Ni jedan ni drugi je, izgleda, nisu primećivali.
„Nemam nameru da uđem u kola ako ih neću voziti!", razbesneo se
Met.
„E pa, ja neću da uđem u kola ako ćeš ih ti voziti!", uzvrati mu
Dejmon spremnim odgovorom.
Elena još glasnije pročisti grlo, pa se Met najzad setio da, gle čuda, i
ona postoji.
„Pa sad, neće nas valjda Elena voziti sve do tamo?", reče on pre nego
što je stigla da to predloži. „Ukoliko pak ne nameravate da tamo
stignemo danas", dodao je prostrelivši Dejmona pogledom.
Dejmon zavrte glavom.
„Ne. Ja ću krenuti putem za panoramsko razgledanje. Što manje
ljudi zna kuda idemo, putovanje će nam biti bezbednije. Ne možeš
nikome da kažeš ako ni sam ne znaš."
Elena je imala osećaj da joj je neko na zatiljak stavio kockicu leda.
Način na koji je Dejmon izgovorio te reči...
„Ali oni već znaju kuda smo se uputili, zar ne?", upitala je jer ju je
otreznila njena praktična crta. „Znaju da hoćemo da spasemo Stefana, a
znaju i gde je Stefan."
„To da. Sigurno znaju da nameravamo da uđemo u Mračnu
dimenziju. Ali kroz koju kapiju? I kada? Ako uspemo da im pobegnemo,
jedino što posle toga treba da nas brine jesu čuvari Stefanovog zatvora."
Met se osvrte oko sebe.
„Koliko ima tih kapija?"
„Na hiljade. Kapija se može nalaziti na svakom mestu na kom se
ukrštaju bar tri puta. Međutim, pošto su Evropljani proterali američke
starosedeoce iz njihovih domova, mnoge kapije više niko ne koristi i ne
održava kao nekad." Dejmon slegnu ramenima.
Elena se, međutim, sva naježila od uzbuđenja, od iščekivanja.
„A zašto mi ne bismo našli najbližu kapiju, prošli kroz nju i gotovo?"
„Putovala bi do zatvora podzemljem? Pa ti nemaš predstavu o čemu
govoriš. Pre svega, potreban sam ti ja da bih te proveo kroz kapiju, a čak
ni to neće biti najprijatnije iskustvo."
~ 24 ~
„Za koga neće biti prijatno? Za nas ili za tebe?", upita Met
namrgođeno.
Dejmon ga samo belo pogleda.
„Ako pokušate da radite na svoju ruku, putovanje će trajati kratko i
na kraju će biti neprijatno za vas. Ako ja budem išao s vama, opet neće
biti najprijatnije, ali će sve proći rutinski. Što se tiče samog putovanja
tim podzemnim prolazima, makar ono trajalo svega nekoliko dana, hm,
videćete već i sami", reče Dejmon, čudnovato se osmehnuvši. „I trajaće
mnogo, mnogo duže nego put kroz glavnu kapiju."
„Zašto?" Met je bio izričit i uvek spreman da postavlja pitanja, a
Elena zapravo uopšte, ama baš nimalo nije htela da sazna odgovore na
njih.
„Zato što ćete se naći u džungli, gde pijavice od metar i po padaju s
drveća, što će vam biti još i najmanja briga, ili ćete se pak obreti u nekoj
pustoši, gde vas svi neprijatelji mogu lako uočiti, a tamo će vam svako
biti neprijatelj."
Nastupila je tišina, a Elena se dobro zamislila nad tim rečima.
Dejmon je bio mrtav ozbiljan. Bilo je očigledno da mu nije do toga, a
Dejmonu je malo šta predstavljalo problem. On je oduvek voleo dobru
makljažu. Ipak, ako je to samo gubljenje vremena...
„U redu", reče Elena polako. „Držaćemo se tvog plana."
Obojica su se istog trena opet uhvatila za kvaku s vozačeve strane.
„Slušajte, vas dvojica", obratila im se Elena ne gledajući ni u jednog.
„Ja ću voziti svoj 'jaguar' do najbližeg grada. Ali prvo moram da uđem u
njega da bih se presvukla u neku normalnu garderobu i možda odremala
barem nekoliko minuta. Met će verovatno hteti da potraži neki potok ili
nešto slično gde može malo da se opere. A onda ću otići do prvog gradića
na koji naiđem da nešto pregrizem. Posle toga će..."
„... opet doći do svađe." Dejmon je završio rečenicu umesto nje.
„Uradi tako, draga. Naći ću te u bilo kojoj rupici od restorančeta koju
odabereš."
Elena klimnu glavom.
„Jesi li siguran da ćeš moći da nas nađeš? Ja se stvarno svojski
trudim da držim aum u sebi, stvarno."
„Eh, vatrenocrveni 'jaguar' u maloj varoši na koju ćeš ti naići
neupadljiv je koliko i NLO", reče joj Dejmon.
„A zašto on prosto ne pođe s..." Metov glas je zamro. Iako očima nije
mogao da vidi Dejmona, često bi smetnuo s uma da je Dejmon vampir.
~ 25 ~
„Aha, ti ćeš sad stići u najbliži gradić pre nas i potražiti neku curicu
koja pohađa letnju školu", rekao je Met, čije su plave oči postale skoro
crne. „Onda ćeš se verovatno baciti na nju negde gde niko neće moći da je
čuje kad počne da vrišti, pa ćeš joj zametnuti glavu i zariti joj zube u
vrat." Nastupila je prilično duga tišina. Dejmon mu pomalo uvređeno
odgovori:
„Pa, nije baš tako."
„Pa to vi, ljudi, radite. To si i meni uradio."
Elena je shvatila da hitno mora da se umeša i da preduzme nešto: da
kaže istinu.
„Mete, Mete, nije ti to Dejmon uradio. To je bio Šiniči. Pa, znaš i
sam." Nežno je uhvatila Meta za nadlaktice; vukla ga je k sebi sve dok se
nije okrenuo. Nekoliko dugih trenutaka, Met uopšte nije hteo da je
pogleda u oči. To je naizgled potrajalo čitavu večnost; počela je da se
pribojava da više nema uticaja na njega. Međutim, na kraju je podigao
glavu taman toliko da ona može da mu pogleda u oči.
„Dobro", rekao je tiho. „Radiću kako ti kažeš. Ali samo da znaš, on će
pravo odavde otići da pije ljudsku krv."
„Samo ako davalac na to pristane!", povika Dejmon, jer je svojim
istančanim sluhom čuo te reči.
Met ponovo prasnu.
„Da, kad ga ti nateraš da pristane! Hipnotišeš ljude..."
„Ne hipnotišem ih."
„Dobro, 'utičeš' na njih, kako god. Da li bi se tebi svidelo..."
Elena je stajala iza Meta pokazujući Dejmonu da što pre ode odatle,
što je izgledalo kao da rasteruje kokoške. Dejmon isprva samo podiže
obrvu, ali onda samo gospodstveno sleže ramenima i posluša je. Obris
njegovog tela se zamagli dok se pretvarao u vranu koja je ubrzo postala
jedva vidljiva tačka na polulopti izlazećeg sunca.
„A da se ti", poče Elena blago, „lepo otarasiš onog svog koca? Od
njega će postati potpuno paranoičan."
Met je uporno izbegavao njen pogled, ali je na kraju ipak klimnuo
glavom.
„Frljnuću ga usput dok se budem spuštao ka potoku", rekao joj je,
mršteći se dok je posmatrao svoje kaljave noge. „Ti pak uđi u kola",
dodade, „i pokušaj da odspavaš. Vidi se da ti treba malo sna."
„Probudi me za nekoliko sati", reče Elena, i ne sanjajući da će za tih
nekoliko sati neopisivo zažaliti zbog toga.



4.
„Sva se treseš. Pusti da ja to uradim", rekla je Meredit, spustivši
ruku na Bonino rame dok su stajale ispred kuće Kerolajn Forbs.
Boni poče da se savija pod pritiskom, ali se ipak trže. Osećala se
krajnje poniženom zbog toga što se tako upadljivo trese na izmaku tog
julskog jutra u državi Virdžiniji. Ponižavalo ju je i to što se prema njoj
ponašaju kao prema detetu. Meredit je bila samo šest meseci starija od
nje, ali je tog jutra izgledala odraslije nego obično. Vezala je svoju tamnu
kosu, te su joj oči delovale krupnije, a maslinast ten i istaknute jagodice
savršeno su joj dolazili do izražaja.
Izgleda kao da mi je dadilja, pomisli Boni snuždivši se. Meredit je
obično nosila ravnu obuću, ali je tog jutra obula cipele s visokom
potpeticom. Boni se pored nje osetila kao beba. Prošla je prstima kroz
riđe kovrdže, pokušavajući da ih razbaruši i odigne od glave bar jedan
centimetar.
„Ne plašim se ja. Samo mi je h-hladno", rekla je Boni
najdostojanstvenije što je mogla.
„Znam. Osećaš da ima nečeg unutra, zar ne?" Meredit pokaza prema
kući ispred njih.
Boni iskosa pogleda kuću, a zatim ponovo pogleda Meredit.
Odjednom je više nije nerviralo to što Meredit deluje zrelo; naprotiv,
osetila je da je to smiruje. Međutim, pre nego što se uputila ka
Kerolajninoj kući, izlete joj:
„Šta će ti te visoke štikle?"
„Ah, to", pogleda Meredit naniže. „Malo praktičnosti nije na odmet.
Ako nešto opet pokuša da me uhvati za nogu, dobiće ovo." Ona snažno
udari štiklom o pločnik i začu se utešni zveket.
Boni se maltene osmehnu.
„Jesi li ponela i onaj svoj bokser?"
„Ne treba mi; nokautiraću Kerolajn golim rukama samo li pokuša
nešto. Nego, ne menjaj temu. Mogu ja ovo sama."
Boni je konačno privolela sebe da spusti svoju malu ruku na
Mereditinu, izvajanu. Čvrsto ju je stegla.
„Znam da možeš. Ali trebalo bi da sam ja ta koja može. Mene je
~ 27 ~
pozvala."
„Da", reče Meredit, a krajičak usana joj se izvi u nesiguran osmeh.
„Ona je uvek znala da gađa tamo gde najviše boli. Uglavnom, šta god da
se desi, Kerolajn će biti kriva za to. Prvo smo pokušali da joj pomognemo,
za njeno i naše dobro. Onda smo je ubeđivali da sama potraži pomoć.
Potom..."
„Potom", nadoveza se Boni tužnim glasom, „nema više šta da se
priča."
Pogled joj ponovo odluta ka Kerolajninoj kući. Izgledala je nekako...
izvitopereno... kao kad gledaš kroz iskrivljeno ogledalo. Osim toga, to
mesto je imalo i lošu auru: bilo je puno crnila ispresecanog nekom
odvratnom sivozelenom nijansom. Boni nikada nije videla kuću koja je
toliko treperila od energije.
Ta kuća je odisala nekom hladnoćom; njena energija je bila ledena
kao vazduh u hladnjači. Boni pomisli da će to isisati svu životnu snagu iz
nje i pretvoriti je u led, samo ako se ukaže prilika.
Pustila je Meredit da pozvoni. Začuo se prigušen odjek zvona, a kada
im je gospođa Forbs otvorila, i njen glas je pomalo odzvanjao. I
unutrašnjost kuće izgleda kao odraz normalne kuće u iskrivljenom
cirkuskom ogledalu, pomisli Boni; još je čudniji bio osećaj koji je kuća
budila u njoj. Kad bi mogla da zatvori oči, zamislila bi da se nalazi u
mnogo većoj prostoriji čiji se pod strmo spušta.
„Došle ste da vidite Kerolajn", reče gospođa Forbs. Boni se
zabezeknula kada ju je videla. Kerolajnina majka je izgledala kao
starica, zbog sede kose i upalog, bledog lica.
„Gore je, u svojoj sobi. Pokazaću vam", reče im Kerolajnina majka.
„Ali gospođo Forbs, znamo gde..."
Meredit zastade usred rečenice jer je Boni stegnu za ruku. Ta
sparušena ženica ih je povela ka Kerolajninoj sobi. Boni je doprlo do
svesti da ona nema maltene nikakvu auru i da je neutešno ucveljena.
Dobro je poznavala i Kerolajn i njene roditelje, kako je moguće da je
njihov odnos postao ovako mučan?
Neću vređati Kerolajn ma šta da se desi, zaklela se Boni u sebi. Šta
god da se desi. Čak i... da, čak i posle onoga što je uradila Metu. Trudiću
se da mislim o nekoj njenoj dobroj osobini.
Međutim, u toj kući se nije dalo razmišljati o bilo čemu, a kamoli o
nečemu pozitivnom. Boni je znala da stepenište vodi naviše; ubrzo je
pred sobom videla svaki stepenik. Sva ostala čula su joj, međutim,
~ 28 ~
govorila da se kreće nadole. Bio je to užasan osećaj, od kog joj se vrtelo u
glavi: dok je posmatrala svoja stopala kako idu naviše, bilo joj je muka
jer je imala osećaj da se kreće niz strmu kosinu.
Pride se u vazduhu osećao čudan oštar miris, nalik na vonj
pokvarenih jaja. Strašno je smrdelo na nešto pokvareno, toliko da se
smrad mogao osetiti i u ustima.
Vrata Kerolajnine sobe su bila zatvorena, a ispred njih je ležao tanjir
s hranom, s viljuškom i nožem za meso pride. Gospođa Forbs je požurila i
brzo dohvatila tafrjir pre nego što su Boni i Meredit stigle, a zatim je
otvorila vrata prekoputa Kerolajninih i ostavila ga tamo, zatvorivši vrata
za sobom.
Trenutak pre nego što je tanjir nestao iz njenog vidokruga, Boni se
učinilo da je videla da se ta gomila hrane pomerila na finom kineskom
porcelanu.
„Maltene mi se i ne obraća", rekla im je gospođa Forbs bezizražajnim
glasom kojim im se obratila i ranije. „Doduše, rekla mi je da vas očekuje."
Žurno je otišla, ostavivši ih same u hodniku. Miris pokvarenih jaja,
ne, sumpora, shvatila je Boni, postajao je sve jači. Sumpor. Prepoznala je
taj miris jer ga je osetila prošle godine na času hemije. Kako to da se taj
užasan smrad oseća u otmenoj kući gospođe Forbs? Boni se okrenula
prema Meredit da postavi to pitanje, ali Meredit je već vrtela glavom.
Boni je dobro poznavala taj izraz lica.
Značio je: samo ćuti.
Boni proguta knedlu, obrisa oči pune suza i primeti da Meredit već
okreće kvaku na Kerolajninim vratima. U sobi je bilo mračno. Svetlost iz
hodnika je obasjaia Rero-lajnine zavese, preko kojih su, pričvršćeni
ekserima, bili navučeni krevetski prekrivači. Na krevetu nije bilo nikog.
„Uđite! I brzo zatvorite vrata!"
Bio je to Kerolajnin glas, uobičajeno zajedljiv. Boni samo što ne
othuknu od olakšanja. Nije se začuo dubok muški glas od kog bi se soba
zatresla, niti pak huk sove; to je prosto bio glas neraspoložene Kerolajn.
Kročila je u tamu koja ju je opkolila.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

3 Re: Povratak:Duše senke VI taj Ned Mar 03, 2013 12:37 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
5.
Elena upade na zadnje sedište „jaguara", obuče plišanu plavo-zelenu
majicu s kratkim rukavima i navuče farmerice ispod spavaćice, za slučaj
da se pored njih zaustavi policija, ili pak da neki dobronameran čovek
~ 29 ~
poželi da pomogne vlasnicima automobila koji se, očigledno, pokvario na
putu usred nedođije.
Međutim, iako joj je sada bilo toplo i udobno, san joj nikako nije
dolazio na oči.
Šta ja u stvari želim? Šta u ovom trenutku stvarno želim?, zapitala
se. Odgovor joj je sinuo istog trena. Želim da vidim Stefana. Želim da
osetim kako me grle njegove ruke. Želim samo da posmatram njegovo lice,
njegove zelene oči, onaj poseban pogled koji čuva samo za mene. Želim da
mi oprosti i da mi kaže da zna da ću ga voleti zauvek. I želim... Elena je
osetila da je obliva rumenilo jer joj je toplota prostrujala celim telom.
Želim da me Stefan poljubi. Želim Stefanove poljupce... tople i slatke, oni
me uvek smire...
To joj je palo na um dok je drugi ili već treći put zatvarala oči i
udobnije se gnezdila, a suze su joj ponovo navirale. Kad bi samo mogla
da plače, da se lepo isplače zbog Stefana. Ipak, zbog nečega nije mogla.
Shvatila je da bi i to za nju bio prevelik napor.
Čoveče, koliko sam iznurena...
Pokušala je. Držala je oči zatvorenim, prevrtala se, trudila se da ne
misli na Stefana bar na nekoliko minuta. Morala je malo da odspava. Na
kraju se, u krajnjem očajanju, snažno odgurnula na drugu stranu da bi
se bolje namestila, i kao da je sve odjednom promenilo svoje mesto.
Bilo joj je udobno. Previše udobno. Više nije imala osećaj da je na
sedištu. Uspravila se i ukočila, jer je shvatila da sedi u vazduhu. Umalo
je udarila glavom o krov „jaguara".
Gravitacija opet ne deluje na mene!, ophrvala ju je užasna istina.
Ipak, ne, sada je bilo drugačije nego onda kada se vratila iz prethodnog
života, kada je lebdela kao balon. Nije mogla da objasni zašto, ali bila je
sigurna. Bojala se da se pomeri u bilo kom smeru. Nije mogla da odredi
šta je tačno uzrok njene uznemirenosti, ali ipak se nije usuđivala da se
pomakne.
Tada je sve shvatila.
Videla je sebe na zadnjem sedištu, glave zabačene unazad,
zatvorenih očiju. Jasno je videla svaku, i najsitniju pojedinost, od nabora
na svojoj plišanoj majici boje akvamarina, pa sve do svetle zlataste kose
koju je splela u kiku, pošto nije imala čime da je veže, kika se već bila
malo rasplela. Izgledala je kao da je u dubokom snu.
Dakle, tako će se sve završiti. To će na kraju reći, jednog letnjeg
dana, Elena Gilbert je u snu ispustila svoju plemenitu dušu. Uzrok smrti
~ 30 ~
nikad neće biti otkriven...
Nikad, naime, neće pomisliti da slomljeno srce može da bude uzrok
smrti, pomisli Elena, pa je, pokretom koji je delovao melodramatičnije od
njenih uobičajenih melodramatičnih pokreta, pokušala da se baci na
sopstveno telo, jednom rukom prekrivajući lice. Nije joj pošlo za rukom.
Čim je načinila prvi pokret, shvatila je da se nalazi izvan „jaguara".
Prošla je pravo kroz krov, a nije to ni osetila. Pretpostavljam da se
ovakve stvari dešavaju kad si duh, pomisli. Međutim, drugačije je nego
prošlog puta. Tada sam ugledala tunel, uznela sam se ka svetlosti.
Možda ja i nisam duh.
Elenu odjednom obuze napad radosti. Znam šta je ovo, pomislila je,
sva srećna i ponosna na sebe. Ovo je izlazak duše iz tela!
Ponovo je pogledala u usnulu priliku, pažljivo zagledajući sve. Da!
Da! Evo i spone koja povezuje njeno usnulo telo, fizičko telo, s duhovnim
delom bića. Bila je vezana! Kud god da krene, moći će da nađe put
natrag.
Samo su dva mesta dolazila u obzir. Jedna mogućnost je bila Felova
Crkva. Prateći sunce, mogla je da odredi gde se otprilike nalazi, a i bila je
sigurna da neko ko je doživeo O. O. B.* (kako je Boni od milošte nazivala
tu pojavu kad ju je uhvatilo pomodarsko ludilo odlaženja kod spiritiste i
čitanja brda knjiga o toj temi) može da prepozna raskršće 'važnih'
puteva.
Drugo odredište bi, naravno, bilo mesto gde drže Stefana.
Dejmon možda misli da ona ne zna kuda treba da ide, mada je,
doduše, bila istina da sasvim neodređeno oseća, i to samo na osnovu
položaja izlazećeg sunca, da se Stefan nalazi negde u suprotnom smeru
od onoga kojim se oni kreću, dakle, zapadno od njihovog sadašnjeg
položaja. Međutim, uvek i svuda je mogla da čuje da su duše dvoje ljudi
koji se iskreno vole na neki način povezane... srebrnom vrpcom od srca
do srca ili crvenom niti od malog prsta jednog do malog prsta drugog.
Na svoje oduševljenje, tu sponu je odmah pronašla.
Osetila je tu tanku nit boje mesečine koja je, izgleda, povezivala srce
usnule Elene i... da. Kada je dodirnula nit, ona je jasno odzvanjala s
mesta gde se nalazio Stefan, pa je znala da će je to odvesti pravo do
njega.
___________________________________
*Qut gf Body Experience - eksteriorizam, privremen izlazak duše iz tela. (Prim.
prev.)
~ 31 ~
U njenom umu nije postojalo ni zrno dileme povodom puta kojim će
krenuti. Već je bila u Felovoj Crkvi. Boni je bila vidovita i imala je neke
zaista neverovatne moći, kao i Stefanova stara gazdarica, gospođa
Teofilija Flauers. One su, zajedno s Meredit i njenim britkim intelektom,
bile pravi čuvari grada.
Sve će one razumeti, govorila je sebi u očajanju. Možda joj se više
nikada neće ukazati ovakva prilika.
Ne oklevajući više ni časa, Elena krenu prema Stefanu i prepusti se.
Istog trena je osetila kako juri kroz vazduh, prebrzo da bi opažala šta je
na tom putu okružuje. Sve pored čega je prolazila bilo je mutno, tako da
je uspevala da razazna samo boje i teksture. S knedlom u grlu, shvatila
je da prolazi kroz predmete.
I tako se, za samo nekoliko trenutaka, pred njom ukazao prizor koji
joj je kidao srce: ugledala je Stefana, mršavog i sivog u licu, na nekoj
staroj slamarici na polomljenim daskama. Ležao je u onoj groznoj ćeliji
punoj vašaka, s podom od rogoza i sa onim prokletim gvozdenim
rešetkama od kojih nijedan vampir nije mogao da pobegne.
Na trenutak se okrenula od njega da ne bi video njen jad i suze u
očima kad se probudi. Tek što se malo pribrala, Stefanov glas prostruja
kroz nju kao munja. Već je bio budan.
„Baš se lepo zabavljaš, zar ne?", upitao je glasom koji je na kilometar
odisao sarkazmom. „Kao da ćeš dobiti neke poene za toliki trud. Ali šteta,
uvek se zezneš. Prošli put su to bile male šiljate uši. Ovog puta si
pogrešila povodom odeće. Elena ne bi obukla ovako izgužvanu majicu niti
bi išla bosa i prljavih nogu, pa da joj život visi o koncu. Odlazi." Slegnuo
je ramenima ispod otrcanog ćebeta, okrenuvši joj leđa.
Elena nije mogla da poveruje svojim očima i ušima. Ophrvaše je
nemir i nervoza, te nije mogla da razmišlja o tome šta će reći: reči su
provalile iz nje kao gejzir.
„O Stefane! Samo sam htela da malo odspavam u toj odeći za slučaj
da se policija zaustavi pored nas, pa sam sela na zadnje sedište 'jaguara'.
Automobila koji si mi ti kupio. Nije mi ni palo na pamet da ćeš obratiti
pažnju na to! Odeća mi je izgužvana zato što je držim u vreći, a noge su
mi prljave otkad je Dejmon... ma... ma nije važno. Imam ja pravu
spavaćicu, ali nisam je imala na sebi kad sam izašla iz tela, pa
pretpostavljam da, kada izađeš, izgledaš kao dok si još bio u telu..."
Zatim je, videvši da se Stefan okrenuo, podigla ruke jer više nije
znala šta da radi. Međutim, nekim čudom, njegove obraze je malčice
~ 32 ~
oblilo rumenilo. Staviše, na njegovom licu više nije bilo prezira. Imao je,
zapravo, neki ubilački pogled, jer su mu zelene oči sevale od besa.
„Kad si isprljala noge, šta je Dejmon uradio?", upitao je strogo,
precizno izgovarajući svaku reč.
„Nije važno..."
„Nego šta nego je važno..." Stefan zastade usred rečenice. „Elena?",
prošaputa zureći u nju kao da se tek tada pojavila.
„Stefane!" Jedva je dočekala da ispruži ruke k njemu. Nije više
mogla da se obuzdava. „Stefane, ne znam kako sam uspela, ali ovde sam.
To sam ja! Nisam ni priviđenje iz sna ni duh. Mislila sam na tebe i
zaspala, i odjednom sam se stvorila ovde." Posegla je da ga dodirne
rukom kao u duha. „Veruješ li mi?"
„Verujem ti... zato što sam i ja mislio na tebe. Kao da si se zbog toga,
ne znam kako, stvorila ovde. Zbog ljubavi. Zato što se volimo!" Izgovorio
je to kao da je posredi neko otkrovenje.
Elena zatvori oči. Da se tu našla i telesno, pokazala bi Stefanu
koliko ga voli. Kao što to već biva, nespretno su se služili rečima,
klišeima za koje se ispostavilo da su živa istina.
„Elena, zauvek ću te voleti", rekao joj je šapatom. „Ali ne sviđa mi se
to što se Dejmon mota oko tebe. On uvek nađe načina da te povredi."
„Šta ja tu mogu?", prekide ga Elena.
„Smisli nešto!"
„On mi je poslednja nada, Stefane! Neće me povrediti. Već je i ubio
da bi me zaštitio. O bože, šta nam se sve nije desilo! Uputili smo se ka..."
Elena je zastala oklevajući i obazrivo gledajući unaokolo.
Stefan širom otvori oči. Ali kad je progovorio, njegovo lice je bilo
bezizražajno.
„Negde gde ćeš biti bezbedna."
„Da", rekla je jednako ozbiljnim tonom, svesna da joj se utvare suza
spuštaju niz neopipljive obraze. „I... O Stefane, mnogo šta ne znaš.
Kerolajn je optužila Meta da ju je napao kad su se onda videli zato što je
trudna. Ali to nije Metovo dete!"
„Naravno da nije!", uzvratio je Stefan negodujući. Hteo je da kaže još
nešto, ali Elena ga je preduhitrila, sipajući kao iz kabla.
„A mislim da je to... to njeno čudo u stvari dete Tajlera Smolvuda:
vreme se podudara, a i Kerolajn se menja. Dejmon je rekao da se..."
„Zbog bebe vukodlaka i majka pretvara u vukodlaka..."
„Baš to! Ali taj deo nje koji se pretvara u vukodlaka moraće da se
~ 33 ~
izbori s malahom koji je već u njoj. Boni i Meredit su mi rekle ponešto o
Kerolajn, na primer to da je puzila po podu kao gušterm što me je
užasnulo. Šta ću, morala sam da ih ostavim da same to srede da bih ja
mogla... ovaj, da budem na sigurnom."
„Vukodlaci i lijodlaci", reče Stefan vrteći glavom. „Naravno, kicune,
to jest lisice, mnogo su moćnije što se magije tiče, ali vukodlaci imaju
običaj da ubijaju bez razmišljanja." Udario se pesnicom po kolenu. „Eh,
zašto sad nisam tamo!"
Iz Elene su navirali začuđenost i očajanje:
„Ali bar sam, eto, ja ovde, s tobom! Nisam ni sanjala da mogu ovo da
izvedem. Ali ovako nisam mogla ništa da ti donesem ni da ti pružim, čak
ni sebe. Čak ni svoju krv." Mahnula je rukom kao da kaže ,,šta da se
radi", ali je u Stefanovim očima opazila neku smirenost i zadovoljstvo.
Još je imao u sebi „Crnu magiju" Klariona Lesa koju mu je krišom
dala! Tačno je znala! To je jedino piće koje, kad je prpa, to jest kad nema
krvi, može održati vampira u životu.
Vino „Crna magija", bezalkoholno piće koje i nije namenjeno
ljudskim bićima, jeste jedino piće u kom vampiri zaista uživaju, izuzev
krvi. Dejmon je ispričao Eleni da se ono pravi pomoću posebne magije, od
specijalnih sorti grožđa koje se gaje na lesu, tlu nastalom od glečera, i da
se uvek drži u potpunoj tami. Zbog toga je, kaže, onako tamno i mazno na
jeziku.
„Ma nije važno", reče Stefan, očito zbog onih koji možda prisluškuju.
„Kako se to tačno desilo?", upitao ju je potom. „To vantelesno iskustvo?
Zašto ne dođeš ovamo i ne ispričaš mi sve po redu?" Zavalio se na svom
ležaju i čežnjivo je pogledao. „Žao mi je što ne mogu da ti ponudim
udobniji krevet." Na trenutak se na njegovom licu jasno mogla pročitati
poniženost. Sve to vreme je uspevao da sakrije od nje tu sramotu što se
takav pojavljuje pred njom, u prljavoj ćeliji, u ritama, pun ko zna kakve
gamadi. On, Stefan Salvatore, koji je nekad bio... nekad bio...
Eleni se srce slamalo. Znala je to zato što je osetila da se nešto u njoj
rasprskava poput stakla, a komadići oštri kao iglice iznutra su joj se
zaboli u kožu. Znala je da je prepuklo jer je plakala na sav glas, a njene
nematerijalne suze su kapale na Stefanovo lice kao krv, bile su prozirne
na svetlosti dok su joj se odvajale od obraza, ali poprimile bi
tamnocrvenu boju čim bi dotakle Stefanovu kožu.
Krv? Ma kakvi, nije moguće da je to krv, pomislila je. Dok je u ovom
obliku, ništa korisno ne može da mu pruži. Već je počela da jeca; ramena
~ 34 ~
su joj se tresla dok su joj se suze i dalje slivale na Stefanovo lice, a on je
ispružio ruku kao da hoće da uhvati jednu na dlan...
„Elena..." U glasu mu se čulo da je u čudu.
„Š-šta?", promucala je Elena kroz plač.
„Od tih tvojih suza se osećam nekako..." Zurio je naviše prema njoj,
skoro sa strahopoštovanjem.
Nikako nije prestajala da plače iako je znala da je umirila njegovo
ponosno srce i da je pride učinila još nešto.
„N-ne razumem."
Uhvatio je i poljubio jednu njenu suzu. Pogledao ju je očima koje su
sjale posebnim sjajem.
„Teško je o tome govoriti, najdraže moje malo..."
Čemu onda reči?, pomisli ona, još u suzama i zapušenog nosa. Sada
se pak spustila do njegove visine; obrela se tik ispod njegove brade.
Nego, eto... ovde i nisu baš velikodušni što se osveženja tiče, rekao joj
je. Verovatno pretpostavljaš i sama. Da mi nisi... pomogla, verovatno bih
dosad već bio pokojni. Upinju se da domisle zašto još nisam umro. Znaš,
oni... tako, ostanu bez zaliha pre nego što stignu do mene, ponekad, znaš...
Elena podiže glavu, a njene suze ponovo počeše da mu kaplju po licu.
Ovog puta su to bile suze čistog besa. Gde su oni? Pobiću ih. Nemoj mi
reći da je to neizvodljivo, jer ću ja naći načina. Naći ću način da ih
pobijem bez obzira na to što sam u ovom stanju...
On zavrte glavom. Anđele moj, zar ne vidiš? Ne moraš da ih ubiješ.
Tvoje suze, to jest utvare suza čiste deve...
Sada je ona zavrtela glavom. Stefane, ako bi neko trebalo da zna da
nisam čista deva, onda si to ti...
Čiste deve, nastavio je Stefan, koga njeno prekidanje nimalo nije
omelo, mogu da izleče sve boljke. Elena, ja sam do malopre bio bolestan,
iako sam se svim silama trudio da to sakrijem. Ali sada sam izlečen! Sad
sam kao nov! Oni nikada neće biti kadri da shvate kako je to moglo da se
desi.
Jesi li siguran?
Pogledaj me!
Stefanovo posivelo lice upalih obraza sada se zaista potpuno
izmenilo. On je i inače bio bled, ali sada kao da je sav porumeneo,
izgledao je kao da stoji pored logorske vatre, a svetlost se odbija s divnih
linija i gospodstvenih crta njegovog milog lica.
Jesam li stvarno ja to... uradila? Setila se da je prvih nekoliko suza
~ 35 ~
na njegovom licu ličilo na kapi krvi. Ne na kapi krvi, shvatila je, već na
kapi prirodne boje; njegova koža ih je upijala i krepila se njima.
Nije više mogla da izdrži, pa je ponovo sakrila lice pod njegovu bradu
i pomislila: Mnogo mije drago. Ne znaš koliko mi je samo drago. Kad
bismo još mogli stvarno da dodirnemo jedno drugo. Želim da osetim kako
me grle tvoje ruke.
„Bar mogu da te vidim", prošaputao je Stefan. Elena je shvatila da je
i to za njega izvor vode u pustinji. „A kad bismo mogli da se dodirujemo,
ja bih te obgrlio oko struka ovde, i poljubio bih te tu, i tu..."
Tako su razgovarali neko vreme, prosto razmenjujući sladunjave reči
ljubavnika i održavajući se u životu uzajamnim gledanjem i slušanjem.
Potom ju je Stefan zamolio, blago ali autoritativno, da mu ispriča sve o
Dejmonu, sve od početka. Do tada je Elena već uspela da se pribere, te
mu je hladne glave ispričala o koškanju s Metom, trudeći se pritom da
Dejmon u njenoj priči ne deluje kao zlikovac.
„Stefane, Dejmon stvarno daje sve od sebe da nas zaštiti."
Ispričala mu je kako je Dejmon sredio dva zaposednuta vampira koji
su ih pratili. Stefan jedva da i slegnu ramenima i sarkastično dodade:
„Ljudi uglavnom koriste olovke za pisanje; Dejmonu one služe da
njima otpisuje druge." Još je rekao: „A zašto ti je odeća prljava?"
„Zato što sam čula snažan tresak, što se završilo tako što se Met
našao na krovu auta", objašnjavala mu je. „Doduše, da budem iskrena,
malo pre toga je i on sam pokušao da probode Dejmona kocem. Naterala
sam ga da se otarasi koca." Nastavila je najtišim šapatom: „Stefane,
molim te, nemoj da se ljutiš zbog toga što Dejmon i ja sada moramo da...
da provodimo mnogo vremena zajedno. To nimalo neće uticati na naš
odnos."
„Znam."
Neverovatno je bilo to što je on sve to stvarno razumeo na pravi
način. Elena se ljuljuškala na sjajnim talasima njegovog poverenja u nju.
Pošto su jedno drugo „držali u naručju", Elena se, lebdeći beztežinski,
odlelujala do prevoja Stefanove ruke i... tada ih je preplavilo istinsko
blaženstvo.
A onda se neočekivano ceo svet, čitav univerzum, srušio prodornim
zvukom užasnog treska. Od siline treska, Elena je odletela u stranu. To
je sasvim izglobilo njen mali svet ispunjen ljubavlju, poverenjem i
uživanjem u davanju svakog delića sebe Stefanu. Opet se začulo to
divljačko lupanje, od koga se presekla. Grčevito se uhvatila za Stefana,
~ 36 ~
ali uzalud; on ju je samo zabrinuto gledao. Ubrzo je shvatila da on ne
čuje zveku koja je nju zaglušivala.
Zatim se dogodilo nešto još užasnije. Neka sila ju je otrgla iz
Stefanovog naručja i odjednom je pojurila unazad, kao da je neko vozi u
rikverc, prolazeći kroz predmete sve brže i brže. Naposletku se uz trzaj
vratila u svoje telo.
I pored sveg svog opiranja, savršeno precizno i meko je sletela na
čvrsto telo, jedino koje je dotad poznavala. Sletela je na njega, stopila se s
njim, a onda je zauzela sedeći položaj i začula neki zvuk; ispostavilo se
da to Met kuca na prozor.
„Prošlo je više od dva sata otkako si otišla da spavaš", rekao joj je
kad je otvorila prozor. „Ali shvatio sam da ti je to potrebno. Jesi li
dobro?"
„Eh, Mete", otelo joj se. Na trenutak joj se učinilo da neće moći da
zadrži suze. Bilo je dovoljno da se seti Stefanovog osmeha i sve je opet
bilo dobro.
Počela je da trepće, dajući sebi vremena da se suoči s novim
okolnostima. Baš dugo nije videla Stefana. Ipak, sećanje na te prohujale
ali slatke trenutke koje su proveli zajedno bilo je ukrašeno narcisom i
lavandom i niko nikada neće moći da joj ga otme.
Dejmon je bio razdražen. Dok je leteo uvis na širokim i crnim
krilima vrane, pejzaž se pod njim prostirao kao kakav raskošni ćilim, a
zelene livade i brežuljci su u svitanje blistali kao smaragdi.
Dejmon se pak ni na šta nije obazirao. Sve je to video već mnogo
puta. On je tražio nešto drugo, sada mu je bila potrebna una donna
splendida.
Međutim, misli su mu lutale. Uh, onaj Mat i njegov kolac... Dejmon i
dalje nije shvatao zašto Elena hoće da sa sobom vuku jednog otpadnika
od zakona. Elena... Dejmon je želeo da i prema njoj oseti isto što je osećao
prema Matu, ali mu to naprosto nije polazilo za rukom.
Zavojito se spuštao prema gradu pred sobom, držeći se stambenog
dela i tražeći aure. Želeo je da nađe auru koja će biti snažna koliko i lepa.
Ipak, u Americi je već dovoljno dugo, tako da sasvim dobro zna da se
ovako rano napolju mogu sresti samo tri vrste ljudi. Prvu čine studenti,
ali budući da je leto, nije imao da probere bogzna šta. Uprkos Matovim
pretpostavkama, Dejmon je retko spadao na srednjoškolke. Druga vrsta
ljudi koje si mogao videti u to doba bili su džogeri. A treća... U treću se
~ 37 ~
ubrajaju oni koji misle lepe misli, ljudi koji rade u bašti; baš kao... ona
tamo dole...
Mlada žena s makazama za orezivanje u ruci podiže pogled kada je
Dejmon ušao u ulicu i uputio se ka njenoj kući, namerno ubrzavši pa
usporivši korak. Po njegovom čilom hodu se jasno videlo da je očaran
mirisom cvetne simfonije ispred čarobno lepe viktorijanske kuće. Devojka
je na trenutak delovala zbunjeno, skoro uplašeno. Sasvim normalna
reakcija. Dejmon je na sebi imao crne čizme, crne farmerice, crnu majicu
s kratkim rukavima i crnu kožnu jaknu, kao i ,,rej-ban" naočare. Zatim
joj se osmehnuo i upustio se u delikatan proces hipnoze, kojoj se la bella
donna nije mogla odupreti.
Jedna stvar je bila očigledna i pre toga. Volela je ruže.
„Ah, čitava paleta ružičastih penjačica", rekao je vrteći glavom od
divljenja dok je posmatrao žbunove prekrivene jarkoružičastim
cvetovima u punom cvatu. „Pa ovaj divan špalir ajsberga... A tek ove
mesečarke!" Nežno je dodirnuo jednu rascvetalu ružu čije su se latice
boje mesečeve svetlosti tek po krajevima prelivale u najsvetliju
ružičastu.
Mlada žena, Krista, nije mogla da sakrije osmeh. Dejmon je osetio
kako informacije koje su mu o njoj potrebne bez ikakvih prepreka teku iz
njenog uma k njegovom. Imala je tek dvadeset dve godine, još neudata,
još u rodnoj kući. Njena aura je bila baš onakva kakvu je tražio, a u kući
je imala samo oca koji je spavao.
„Ne izgledaš mi baš kao neko koga ruže mnogo zanimaju", reče mu
iskreno Krista, a zatim se nasmeja na svoj račun. „Izvini. Sretala sam
svakakve tipove po sajmovima ruža u Krikvilu."
„Moja majka je strastveni ljubitelj", slaga Dejmon ko od šale i ne
trepnu. „Pretpostavljam da sam tu ljubav nasledio od nje. Iako se nikako
ne skrašavam na jednom mestu, i dalje maštam o tome da ih gajim.
Mogu li da ti ispričam o čemu odavno sanjam?"
Do tada se Krista već osećala kao da plovi na oblaku opojnog mirisa
ruža. Dejmon je osećao kako polako popušta, uživao je posmatrajući je
kako crveni, uživao u blagoj drhtavici od koje joj se treslo celo telo.
„Da", reče mu Krista. „Baš bih volela da čujem o čemu sanjaš."
Dejmon se nagnuo k njoj i progovorio kao iz bureta.
„Želim da uzgajam pravu crnu ružu."
Kristu je to, izgleda, iznenadilo i nešto joj je blesnulo u umu, ali
Dejmon nije stigao da pročita tu misao. Uzvratila mu je tiho, skoro
~ 38 ~
šapatom:
„Ako je tako, volela bih da ti pokažem nešto. Pođi časkom sa mnom,
ako... ako imaš malo vremena."
Bašta iza kuće je bila još raskošnija nego ova do puta, a primetio je
da se i viseća ležaljka blago njihala, što mu je i odgovaralo. Uostalom,
uskoro će mu biti potrebno neko zgodno mesto na kome će ostaviti
Kristu... da malo odspava. Međutim, iza senjaka se nalazilo nešto zbog
čega je i nesvesno ubrzao korak.
„Ruže crna magija!", uzviknuo je zagledajući pupoljke tamne kao
vino, gotovo boje burgunca.
„Da", tiho reče Krista. „Crna magija. Niko još nije dobio tamniju
ružu od ove. Cvetaju tri puta godišnje", prošaputala je bojažljivo; više se
nije pitala ko je taj mladić, preplavljena osećanjima koja su svojom
jačinom gotovo obuzela i Dejmona.
„Predivne su", rekao joj je. „Ovo je najtamnija nijansa crvene koju
sam dosad video. Niko nikad nije dobio boju sličniju crnoj."
Krista je još drhtala od radosti.
„Rado ću ti ubrati jednu ako želiš. Sledeće nedelje ih nosim na
izložbu u Krikvil, ali mogu da ti dam jednu koja se baš rascvetala. Možda
ćeš moći da osetiš kako miriše."
„To bih... baš voleo", odgovorio joj je na to. „Možeš da je daš devojci."
„Nemam devojku", rekao joj je Dejmon i bilo mu je drago zbog toga
što ju je opet slagao. Kristine ruke su blago drhtale dok je sekla ružu s
najdužom i najpravijom drškom, samo za njega.
Dejmon je pružio ruku da je uzme i prsti im se dodirnuše.
Osmehnuo joj se.
Kad je, preplavljena zadovoljstvom, izgubila tlo pod nogama, Dejmon
je nežno obuhvati i nastavi sa onim što je započeo.
Meredit je išla iza Boni dok su ulazile u Kerolajninu sobu.
„Rekoh vam da zatvorite ta prokleta vrata!", dreknu Kerolajn, u
stvari, pre se može reći da je zarežala.
Prirodno, pogledale su u pravcu odakle je dopirao glas. Tik pre nego
što je Meredit, zatvorivši vrata, proterala i poslednji tračak srebrnaste
svetlosti, Boni je spazila nešto na ćošku Kerolajninog radnog stola.
Stolice, koja se obično nalazila ispred njega, više nije bilo.
Kerolajn je bila ispod stola.
~ 39 ~
Možda je to bilo zgodno skrovište za desetogodišnje dete, ali
osamnaestogodišnja Kerolajn se sklupčala u nemogući položaj da bi se tu
smestila. Sedela je usred nečega što je ličilo na gomilu iscepane odeće. To
je njena najbolja garderoba, sinulo je Boni kad je zlatasti lame
zasvetlucao na ono malo svetlosti što je odmah sasvim utrnula.
Tako su se njih tri našle u mrklom mraku. Svetlost nije dopirala ni
iznad ni ispod vrata ka hodniku.
Zato što je hodnik jedan drugi svet, pomisli Boni sluđeno.
„Zašto ti smeta svetlost, Kerolajn?", upita je Meredit tiho. Glas joj je
bio smiren i blag. „Zamolila si nas da dođemo da se vidimo s tobom, ali
mi te uopšte ne vidimo."
„Rekla sam da dođete da porazgovaramo", ispravila ju je Kerolajn
istog trena, što je i ranije uvek činila. I od toga bi trebalo da im bude
lakše, valjda. Samo... samo što, sad kad je čula njen glas odande, ispod
stola, Boni je shvatila da odzvanja nekim novim svojstvom. Nije bio
toliko hrapav koliko...
Ti u stvari ne želiš da razmišljaš o tome. Sigurno ne u tami ove sobe,
u kojoj kao da je večita ponoć, govorio je Boni njen sopstveni um.
Nije bio toliko hrapav koliko nalik režanju, zaključila je Boni, ali
povodom toga nije mogla ništa da učini. Gotovo se moglo reći da je
Kerolajn režala, a ne govorila. Prema nekim jedva čujnim zvucima, Boni
je zaključila da se devojka ispod stola pomera. Disala je sve brže.
„Ali mi želimo da te vidimo", reče joj Meredit tiho. „A i sama znaš da
se Boni plaši mraka. Mogu li bar da uključim ovu lampu pored kreveta?"
Boni je osetila da drhti. To ne valja. Nije baš pametno pokazati
Kerolajn da je se plašiš. Međutim, mračnije nije moglo da bude, pa se
tresla kao prut. Ova soba kao da ima izvitoperene ćoškove, ili je to samo
plod njene mašte. Čula je i neke zvuke od kojih je htela da iskoči iz kože,
na primer to škljocanje iza sebe, koje se još jednom ponovilo. Šta li je to?
„Dobrrro, onda! Ukkključi onu pored krrreveta." Kerolajn je bez
sumnje režala. I prilazila im je sve bliže; Boni je jasno čula šuštanje; čula
je kako neko diše i približava joj se.
Ne dozvoli joj da mi se približi u ovom mraku!
Bila je to samo iracionalna misao usplahirenog uma, ali Boni
svejedno nikako nije mogla da ne razmišlja o tome, jednako kao što nije
mogla da ne oseti da se naslepo doteturala do nečega i bokom udarila u...
Nešto visoko, i toplo. To sigurno nije Meredit. Otkad poznaje
Meredit, nikad nije osetila da smrdi na znoj i pokvarena jaja. Međutim,
~ 40 ~
to toplo telo ju je uhvatilo za obe ruke, koje je bila podigla uvis. Dok se
stisak na njenim rukama pojačavao, Boni je osluškivala čudne škljocaje.
Te ruke nisu bile samo tople; bile su vrele i suve. A i njihovi završeci
su se čudnovato zarivali u Boninu kožu.
Kada se svetlo pored kreveta upalilo, stiska i ruku više nije bilo.
Lampa koju je Meredit uključila rasipala je veoma prigušenu crvenkastu
svetlost, a jasno se videlo i zašto. Kao rubin crveni negliže i penjoar behu
omotani oko abažura.
„Ovo lako može da se zapali", rekla je Meredit, ali čak je i njen uvek
smiren glas malčice podrhtavao.
Kerolajn je stala pred njih, pa ju je ta crvena svetlost obasjala. Boni
se učinilo da je Kerolajn viša nego ikada, mada joj je stomak bio blago
zaobljen. Obukla se sasvim obično; nosila je džins i usku majicu s
kratkim rukavima. Ruke je držala iza sebe, poigravajući se njihovim
živcima, i smešila im se nadobudno, lukavo.
Hoću kući, zavapi Boni u sebi. Meredit konačno progovori:
„I?"
Kerolajn nastavi da se smeši:
„Šta - i?"
Meredit dojadi sve to natezanje.
„Šta ti u stvari hoćeš?" Kerolajn ju je samo nestašno posmatrala.
„Da li ste danas posetile svoju drugaricu Izobel? Jeste li malo
proćaskale s njom?"
Boni je osetila silnu želju da joj zalepi šamarčinu i skine joj taj
prepredeni osmeh s lica. Ipak, nije to uradila. Možda je to bila igra
crvene svetlosti i senke, mora da je to, mislila je, ali učinilo joj se da u
Kerolajninim zenicama svetlucaju neke crvene tačkice.
„Da, otišle smo do bolnice da obiđemo Izobel", odgovorila joj je
Meredit bezizražajno. U glasu joj se nesumnjivo čuo bes kad je nastavila:
„Dobro znaš da još ne može da govori. Ali", bocnula ju je likujući, „doktori
kažu da će moći. Jezik će joj zarasti, Kerolajn. Možda će joj ostati ožiljci
na svim mestima gde je imala pirsinge, ali opet će moći da govori sasvim
normalno."
Kerolajn se više nije osmehivala, pa joj je ono ispijeno lice ostalo
ogoljeno i gnevno. Boni se pitala zašto je toliko gnevna.
„Ne bi ti bilo loše da malo izađeš iz ove kuće", reče Meredit devojci
bakarne kose. „Ne možeš da živiš u mraku..."
„Neću tu zauvek ostati", odgovori joj Kerolajn osorno. „Samo dok se
min@
~ 41 ~
ne rode blizanci." I dalje držeći ruke iza sebe, ustala je i nagnula se
unazad, tako da se jasno videlo koliki joj je stomak. „Met mlađi i Meti.
Tako ću ih zvati."
Boni više nije mogla da podnese Kerolajnino zlurado smejuljenje i
bezočnost u njenim očima.
„Ne smeš to da radiš!", čula je sebe kako uzvikuje.
„Ili ću možda devojčici dati ime Hani. Metju i Hani, po njihovom
tatici Metjuu Hanikatu."
„Kako možeš to da mu uradiš", povika Boni još vrištavijim glasom.
„Pogotovo sad kad Met nije ovde da se brani..."
„Pa da, odmaglio je čim mu se ukazala prilika, zar ne? Policija se
pita zašto je morao da beži. Naravno", Kerolajn stade da šapuće, hoteći
da prida značaja tome što će reći, „nije bio sam. Elena je bila s njim.
Pitam se šta li njih dvoje rade u slobodno vreme." Zakikotala se; glas joj
je bio vrištav, i sva je bila budalasta.
„Elena nije jedina osoba s kojom je Met sada", rekla joj je Meredit, a
glas joj je postao dubok i preteći. „Još neko je s njima. Sećaš li se zakletve
koju si potpisala? O tome da nikome ne smeš da pričaš o Eleni niti da
ponovo pokrećeš priču u javnosti?"
Kerolajn polako trepnu, poput guštera.
„To je bilo davno. U prošlom životu, što se mene tiče."
„Kerolajn, budi svesna da nećeš proživeti ni ovaj život ako prekršiš
tu zakletvu! Dejmon bi te ubio. A... da ti nisi već...?"
Meredit ne završi rečenicu. Kerolajn je nastavila da se kikoće kao
zločesto dete, kao devojčica kojoj je neko upravo ispričao bezobrazan vic.
Boni odjednom oseti kako je po čitavom telu obliva hladan znoj. Dlake na
rukama su joj stajale uspravno.
„Šta si to čula, Kerolajn?" Meredit oliza usne. Boni je primetila da
pokušava da održi kontakt očima s Kerolajn, ali devojka bakarne kose je
skrenula pogled. „Da to nije... Šiniči?" Meredit joj se naglo primače i
čvrsto je uhvati za ruke. „Ranije si ga obično viđala kad bi pogledala u
ogledalo. Jesi li sad stalno u kontaktu s njim?"
Boni je htela da pomogne Meredit. Stvarno je htela. Ali od straha
nije mogla da se pomakne niti da prozbori ijednu reč.
U Kerolajninoj kosi je bilo nekih... sivih vlasi. Seda kosa, pomisli
Boni. Sijala je nekim prigušenim sjajem, upadljivo svetlija od
Kerolajnine vatrenokestenjaste kose, na koju je bila silno ponosna. A
imala je i neke... druge pramenove koji nisu imali nimalo sjaja. Boni je
~ 42 ~
takvo šarenilo videla samo kod pasa; dosećala se da i vukovi verovatno
imaju sličnu dlaku. Ipak, sasvim je druga stvar kad to vidite na glavi
svoje drugarice. Pogotovo kad su ti pramenovi nakostrešeni i uzdrhtali,
odignuti kao u besnog psa...
Ona je luda. Nije samo „onako" luda, sasvim je poludela, shvatila je
Boni.
Kerolajn podiže pogled, ali ne pogleda Meredit, već Boni, pravo u oči.
Boni ustuknu. Kerolajn ju je posmatrala kao da razmišlja treba li da je
pojede ili da je prosto baci u đubre. Meredit iskorači da bi stala pored
Boni. Stegla je pesnice.
„Šta si zzzinula u mene?", brecnu se Kerolajn i okrete se. Da, to je
svakako bilo režanje, a ne normalan ljudski glas.
„Ti si, izgleda, stvarno htela da nas vidiš, zar ne?", tiho upita
Meredit. „Sad se tu šepuriš pred nama, a meni se čini da je to tvoj način
da zatražiš pomoć..."
„Teeeššška posssla!"
„Kerolajn", iznenada se oglasi Boni, i sama iznenađena naletom
sažaljenja koji ju je preplavio, „molim te, razmisli malo. Sećaš li se kad si
ono rekla da ti treba muž? Ja..." Zastala je i progutala knedlu. Ko će se
oženiti ovim čudovištem, koje je do pre nekoliko nedelja izgledalo kao
normalna tinejdžerka? „Nekad sam te razumela", završi Boni bezvoljno.
„Ali, iskreno, nimalo ti neće pomoći to što uporno ponavljaš da te je Met
napao! Niko..." Nije mogla da privoli sebe da izgovori to što je bilo
očigledno.
Niko neće poverovati stvorenju kao što si ti.
„Ma ništa ti ne brini, umem ja da se sredim", procedi Kerolajn i
zakikota se. „Da ne poveruješ."
U mislima je dozvala nekadašnji drzak pogled Kerolajninih
smaragdnih očiju, onaj prepreden, zagonetan izraz lica, sjaj njene
kestenjaste kose.
„Zašto si se uhvatila za Meta?", strogo upita Meredit. „Kako si
saznala da ga je malah napao iste te noći? Da ga nije Šiniči poslao na
njega, tebi za ljubav?"
„Ili Misao?", javi se Boni, setivši se da je to ime kicune bliznakinje,
duha lisice, koja je zapravo najviše kontaktirala s Kerolajn.
„Te noći sam izašla s Metom." Kerolajn poče da govori kao da peva
neku pesmicu, kao da recituje poeziju, i to loše. „Nije mi smetalo da ga
poljubim, mnogo je sladak. Pretpostavljam da mu je od toga ostala ona
~ 43 ~
šljivica na vratu. A možda sam ga i malčice gricnula za usnu."
Boni zausti da nešto kaže, ali oseti kako je Meredit čvrsto steže za
rame i oćuta.
„Međutim, odjednom je potpuno odlepio", pevušila je Kerolajn.
„Napao me je! Izgrebla sam ga noktima, celu sam mu ruku izgrebla. Ali
Met je mnogo snažan. Previše je snažan. A sada..."
A sada ćeš dobiti mladunce, htela je Boni da kaže, ali pošto je
Meredit ponovo stegnu za rame, zadržala je jezik za zubima. Osim toga,
razmišljala je Boni, uznemirivši se zbog svoje pomisli, bebe će možda
izgledati kao ljudska bića i možda će stvarno biti samo blizanci, kao što je
Kerolajn i sama rekla. Šta će onda moći da urade?
Boni je znala kako funkcioniše mozak odraslih. Čak i da Kerolajnini
sedi pramenovi ne prime farbu, oni bi rekli: vidi samo pod kakvim je
stresom, premlada je počela da sedi!
Čak i da odrasli vide koliko uvrnuto Kerolajn izgleda i koliko se
čudno ponaša, kao što su Boni i Meredit upravo videle, verovatno bi
smatrali da je i to posledica šoka. Eh, jadna Kerolajn, čitava njena ličnost
se promenila od tog dana. Toliko se plaši Meta da se krije ispod stola.
Neće da se okupa, ko zna, možda je to uobičajeno ponašanje koje se javlja
kao posledica svega što je preživela.
Osim toga, ko zna koliko je vremena potrebno da ova mladunčad
vukodlaka dođu na svet? Možda malah u Kerolajninom telu može i to da
kontroliše, da učini da sve izgleda kao obična trudnoća.
Boni se odjednom trgla iz sopstvenih misli jer su joj pažnju privukle
Kerolajnine reči. Kerolajn je na trenutak opet zarežala. Zvučala je skoro
kao ona stara Kerolajn, onako uvređeno i zlobno, kad ih je ošinula
poganim jezikom rekavši:
„Nije mi jasno zašto više verujete njemu nego meni."
„Zato što vas", hladno joj odbrusi Meredit, „poznajemo oboje. Da je
Met izlazio s tobom, znale bismo za to. Teško da je on tip koji bi ti se tek
tako pojavio pred vratima, naročito ako uzmeš u obzir ono što je osećao
prema tebi."
„Ali već ste rekle da ga je napalo to čudovište..."
„Malah, Kerolajn. Zapamti tu reč. Jedan od njih je u tebi!"
Kerolajn se usiljeno osmehnu i odmahnu rukom, odbacujući tu temu.
„Rekle ste da ta čuda mogu da te zaposednu i da te nateraju da radiš
nešto protiv svoje volje, zar ne?"
Zavladao je tajac.
~ 44 ~
Ako smo to i rekle, sigurno nismo rekle pred tobom, pomisli Boni.
„A šta ako vam ja sad priznam da Met i ja nismo bili zajedno? Šta
ako vam kažem da sam ga našla kako se vozika po kraju mileći dva
metra na sat i da je tad izgledao kao izgubljen slučaj? Rukav mu je bio
iscepan na froncle, a ruka kao da mu je bila sažvakana. Stoga sam ga
dovela ovamo i pokušala da mu previjem ruku, ali on je odjednom
potpuno poludeo. Jesam pokušala da ga izgrebem, ali su me zavoji u
tome sprečili. Samo sam njih skinula, i ništa više. Još ih imam, onako
natopljene krvlju. Kad bih vam to rekla, šta biste imale da kažete na to?"
Rekla bih ti da si nas opako iskoristila pre nego što si sve ono
napričala šerifu Mosbergu, pomislila je Boni, sledivši se. I rekla bih ti da
si u pravu, da verovatno možeš da izgledaš sasvim normalno kad bi se
malo potrudila. Kad bi samo prestala s tim detinjastim kikotanjem i kad
ti se ne bi videla ta prepredenost na licu, delovala bi još ubedljivije.
Meredit joj se već obratila.
„Kerolajn, postoje DNK testovi."
„Pobogu, znam za to!"
Kerolajn je to rekla toliko ozlojeđeno da je na trenutak zaboravila da
napravi onu lukavu grimasu. Meredit nije skidala oka s nje.
„To znači da može da se utvrdi da li na tim tvojim zavojima ima
Metove krvi ili nema", reče joj otvoreno. „I da li se oblik mrlja poklapa s
tvojom pričom."
„Nema nikakvih oblika. Zavoji su prosto natopljeni." Naglo je ustala
i brzo otišla do ormara; otvorila ga je i izvukla nešto što je nekad
verovatno bilo običan sportski zavoj. Sada je, pri slaboj svetlosti, imao
neki crvenkasti odsjaj.
Posmatrajući ukrućenu tkaninu na svetlosti boje rubina, Boni je
zaključila dve stvari. Na njoj nije bilo nimalo one biljne smese koju je
gospođa Flauers stavila Metu na ruku posle napada. I jeste bila
natopljena pravom krvlju, sve do samih krajeva. Cela soba joj se okretala
pred očima. Iako je Boni verovala Metu, plašila ju je ta nova priča. Nova
verzija joj možda i upali, pod uslovom da niko ne pronađe Meta i ne
uporedi uzorke krvi.
Met je i sam priznao da postoji period u toku te noći... kog se uopšte
ne seća. Ali to ne znači da Kerolajn govori istinu! Zašto bi uopšte počela
od jedne velike laži, koju bi potom prilagođavala činjenicama?
Kerolajnine oči su podsećale na mačje. Mačka se igra s mišem, tek
zabave radi. Tek da ga vidi kako izbezumljeno beži. Met je u bekstvu...
~ 45 ~
Boni zavrte glavom kao da hoće da se otrese te misli. Nije mogla da
podnese tu kuću ni trenutka više. Nekako joj se uvukla u um, terala je da
primi k znanju da su ćoškovi izobličeni, a zidovi izvitopereni. Čak se i
privikla na odvratan smrad i crvenu svetlost. Međutim, Kerolajn je sada
držala zavoj umazan krvlju i govorila da je to Metova krv...
„Idem ja kući", bubnu Boni iz vedra neba. „Met to nije uradio i...ida
znaš, nikad više neću doći k tebi!"
Praćena Kerolajninim kikotanjem, okrenula se kao vihor, trudeći se
da ne gleda ono gnezdo koje je Kerolajn napravila ispod ugaonog stola.
Tamo su bile razbacane prazne boce i poluprazni tanjiri s hranom, kao i
odeća. Svašta je moglo da se krije ispod tog loma, čak i malah. Međutim,
činilo joj se da se i cela soba kreće s njom, da se sve brže vrti oko nje, da
se dvaput okrene oko nje pre nego što ona spusti stopalo na pod.
„Čekaj, Boni. Kerolajn, sačekaj i ti", mahnito reče Meredit.
Kerolajnino telo se gibalo kao da je od gume dok se ponovo zavlačila pod
sto. „Kerolajn, a šta je s Tajlerom Smolvudom? Zar te se ne tiče to što je
on pravi otac tvojih, tvoje dece? Koliko dugo ste bili zajedno pre nego što
se udružio s Klausom? Gde je on sada?"
„Jedino što znam jeste da je mrrrtav. Ubili ste ga vi i vaši
prrrijatelji." Opet je to bilo režanje, ali bilo je manje zlobno nego malopre.
Više je zvučalo kao pobedonosno predenje. „Ma nimalo mi ne nedostaje,
iskreno se nadam da je mrtav", nastavila je Kerolajn uz prigušeno
cerekanje. „On se sigurno ne bi oženio mnome."
Boni je hitno morala da ode odatle. Usplahireno je pokušavala da
napipa kvaku, a kad je konačno izašla, ništa nije videla. Provela je
mnogo vremena u crvenoj tmini sobe, pa ju je svetlost u hodniku
zaslepila kao pustinjsko sunce u podne.
„Iskkključuj tu lampu!", prosikta Kerolajn ispod stola. Međutim, kad
je Meredit ustala da to uradi, Boni je čula neki neočekivano snažan
prasak. Crvenkasto svetlo, prigušeno abažurom i negližeom, ugasi se
samo od sebe. Desilo se još nešto.
Dok su se vrata zatvarala, svetlost iz hodnika je ošinula tamu
Kerolajnine sobe kao zrak svetionika. Kerolajn se već bacila na nešto i
počela da ga komada zubima. To nešto je ličilo na meso, i to sirovo.
Boni se bacila u trk, umalo oborivši gospođu Forbs.
Jadna žena je i dalje stajala u hodniku, gde je ostala kad su njih dve
ušle u Kerolajninu sobu. Nije čak ni prisluškivala. Samo se tako ukipila i
zurila nekud u daljinu.
~ 46 ~
„Moram da vam pokažem kuda treba da izađete", rekla je onim
svojim tihim, sumornim glasom. Nije podigla glavu da bi pogledala Boni i
Meredit u oči. „Inače ćete se izgubiti. Meni se to često dešava."
Hodnik je vodio pravo do stepenica. Pošto se spuste niz stepenice,
trebalo je samo da nastave i siđu niz još četiri stepenika koja su vodila do
ulaznih vrata. Dok su silazile, Meredit je ćutala, a Boni nije ni mogla
govori. Čim su izašle, Meredit se okrete i pogleda Boni.
„I? Čime je više zaposednuta, malahom ili delom sebe koji se
pretvara u vukodlaka? Možeš li nešto da zaključiš na osnovu njene
aure?"
Boni se trgla kad je čula sebe kako se smeje. Njen smeh je zvučao
kao plač.
„Meredit, njena aura nije ljudska, ne znam šta bih rekla na osnovu
onoga što sam videla. Njena majka kao da i nema auru. One su prosto...
ta kuća je prosto..."
„Nema veze. Ne moraš više da dolaziš ovamo."
„Kao da..." Boni nije znala kako da opiše to što su zidovi bili kao u
cirkusu, niti pak to što su stepenice vodile naniže umesto naviše.
,,Ja mislim", rekla je na kraju, „da ne bi bilo loše da malo istražuješ.
Znaš, da istražiš te stvari, na primer zaposednutost američke vrste."
„Misliš, zaposednutost demonima?", ošinu je Meredit oštrim
pogledom.
„Da. Tako nešto. Samo ne znam odakle da počnem da nabrajam šta
sve njoj fali."
„Imam ja nekoliko svojih pretpostavki", reče Meredit tiho. „Na
primer, jesi li primetila da je sve vreme krila ruke? Meni je to baš
čudno."
„Znam zašto to radi", prošaputala je Boni, jedva odolevajući porivu
da se nasmeje od muke. „Zato što... ona više nema nokte."
„Šta reče?"
„Stegla me je za ručne zglobove. Osetila sam kakve su joj ruke."
„Boni, to što pričaš nema nikakvog smisla."
Boni je naterala sebe da progovori normalno.
„Kerolajn sada ima kandže, Meredit. Prave kandže. Kao vuk."
„Ili možda", nadovezala se Meredit šapatom, „kao lisica."



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

4 Re: Povratak:Duše senke VI taj Ned Mar 03, 2013 12:38 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
6.
Elena se svim silama i na sve načine trudila da umiri Meta,
nagovarajući ga da naruči još jednu, pa još jednu porciju galeta; smešila
mu se preko stola. Ipak, to nije mnogo pomoglo. Bio je nervozan kao da
mu je đavo za petama, mada nije mogao da odvoji oči od nje.
I dalje zamišlja kako se Dejmon obrušava na zemlju i teroriše neku
mladu devojku, pomislila je Elena ne znajući šta više da radi.
Dejmon nije bio tu kada su izašli iz kafića. Primetila je kako Metova
bora od mrštenja postaje sve dublja, pa je razmislila na trenutak.
„Zašto ne bismo odvezli 'jaguar' na pijacu polovnih vozila? Ako ćemo
već morati da ga se otarasimo, želim da mi ti predložiš šta da uzmem kao
zamenu."
„Aha, moj savet je neprocenjiv jer ja imam iskustva s krntijama",
reče joj Met, kiselo se osmehnuvši. Elena je shvatila da je svestan da ona
pokušava da mu skrene misli, ali da mu to ne smeta.
U tom gradiću je postojala samo jedna pijaca polovnih automobila, a
ni ona nije bila bogzna šta. Međutim, čak ni sama pijaca nije izgledala
jadnije od svog vlasnika. Elena i Met su ga našli u maloj kancelariji sa
štrokavim prozorima. Met pažljivo pokuca na prljav prozor, pa se čovek
najzad probudi; trgao se iz dremeža u stolici i besno im odmahnuo da
odu. Međutim, Met još jednom pokuca baš kad je čoveku glava ponovo
klonula, i ovog puta je sasvim polako ustao, uputio im pogled gorkog
očaja i prišao vratima.
„Šta 'oćete?", jetko ih je upitao.
„Zamenu", odgovori mu Met glasno pre nego što je Elena uspela to
da izgovori tišim glasom.
„Vala, deco, opasan vam je ovaj auto za razmenu", reče im čovek
smrknuto. „Za ovih dva'es' godina kol'ko držim ovo mesto..."
„Pogledajte." Met se pomeri u stranu, pa se pred čovekom ukaza
jarkocrveni „jaguar", koji je na jutarnjem suncu zablistao kao džinovska
ruža na točkovima. „Nov-novcat 'jaguar XZR'. Od nule do sto ubrzava za
3,7 sekundi! Petsto pedeset konjskih snaga, kompresorska pumpa, AJ-V8
GEN III R motor sa ZF automatskim menjačem sa šest brzina!
Adaptivna dinamika i aktivni diferencijal za izjednačavanje opterećenja i
posebno rukovanje! Jednostavno, XZR jednostavno nema premca!",
završi Met unevši se u lice čovečuljku, koji je zinuo od čuda, gledajući čas
u auto, čas u momka.
~ 48 ~
„I ti 'oćeš da trampiš ovo za nešto sa ove pijace?", zavapio je čovek,
šokiran, iskreno pokazujući da ne veruje svojim ušima. „Ko da ja imam
kinte da... čekaj malo!" Sam je sebe prekinuo. Prestao je da zuri i ubrzo je
namestio prepreden pogled pokeraša. Podigao je ramena, ali ne i glavu,
pa je podsećao na lešinara. „Neću da ga uzmem", rekao je hladno i
napravio pokret kao da će se vratiti na svoje radno mesto.
„Kako to mislite, nećete? Samo što vam jezik nije ispao kad ste ga
videli!", povikao je Met, ali čovek je prestao da trepće. Izraz lica mu se
nije promenio.
Trebalo je da ja pričam s njim, pomislila je Elena. Ja ne bih zaratila
posle jedne reči, ali sada je prekasno. Pokušala je da se distancira od
muških glasova, te stade da posmatra krntije od automobila na placu. Na
svakom od njih je stajala neka reklama u vidu prašnjavog papira za
brisačem: DESET POSTO POPUSTA ZA BOŽIĆ! KREDIT POD
POVOLJNIM USLOVIMA! SREĐEN TIP-TOP! SPECIJALNI POPUST ZA
BAKE! BEZ AVANSA! Bojala se da će svakog časa briznuti u plač.
„Neće biti tražnje za takvim autom u ovom kraju", govorio je vlasnik
bezizražajno. „Ko bi ga kupio?"
„Vi niste normalni! Mušterije će nagrnuti zbog ovog auta. Doći će
vam kao... kao reklama! I to sigurno bolja od onog ljubičastog nosoroga
onde."
„Nije to nosorog. To ti je slon."
„Kako i da znam kad je dopola ispumpan?"
Vlasnik dostojanstveno odmaršira do „jaguara" da bi ga bolje
pogledao.
„Pa i nije baš nov. Prešo ti je veliku kilometražu."
„Kupljen je pre samo dve nedelje."
„Pa šta? 'Jaguar' će za nekoliko nedelja već reklamirati modele za
sledeću godinu." Vlasnik odmahnu rukom na Eleninu džinovsku ružu od
auta. „Zastarelo."
„Zastarelo!"
„Tako ti je to, sinak. Veliki auto kao ovaj, još srče benzin ko
nezdrav..."
„Kod njega imate veću energetsku efikasnost nego kod hibrida!"
„Ti misliš da ljudi to znaju? Oni to vide..."
„Slušajte, mogu ja lepo da odvezem ovaj auto na bilo koju drugu
auto-pijacu..."
„Pa zašto ga ne odvezeš? Odvezi ga slobodno. Na mojoj pijaci, ovde i
~ 49 ~
sada, za taj auto mogu da ti dam jedva i jedna kola!"
„Dva auta."
Nov glas se začu tik iza Meta i Elene, a oči preprodavca se
razrogačiše kao da je upravo video duha.
Elena se okrete i suoči se s crnim bezdanom Dejmonovog pogleda.
Svoje rejbanke beše zakačio za okovratnik majice, a ruke je držao iza
leđa. Streljao je preprodavca pogledom. Prošlo je nekoliko trenutaka, a
onda...
„Onaj... metalik-sivi 'prijus' dole, na kraju, s desne strane. Ispod...
ispod cirade", rekao je vlasnik, sporo izgovarajući reči; na licu mu se
očitavala krajnja pometenost. Bio je to odgovor na pitanje koje nije bilo
postavljeno naglas. „Odvešću vas... tamo", dodao je glasom koji se
podudarao sa izrazom njegovog lica.
„Ponesi ključeve. Pusti dečka na probnu vožnju", naredio je Dejmon,
a preprodavac užurbano poče da prebira po svežnju ključeva zakačenom
za kaiš, a onda se lagano udalji, zureći u neku imaginarnu prazninu.
Elena se okrete prema Dejmonu.
„Da pogađam jedanput? Pitao si ga koji auto je najbolji na pijaci."
„Bolje reci 'koji je najmanje odvratan', to bi bilo približnije", uzvrati
Dejmon. Načas ju je zablesnuo osmehom, a onda se uozbiljio kao da
osmeha nikad nije ni bilo.
„Ali Dejmone, zašto dva automobila? Znam da je to pošteno i sve to,
ali šta će nam drugi auto?"
„Karavan", reče Dejmon.
„O, ne." Međutim, čak je i Elena uviđala prednosti te odluke, ili će
pak uvideti kada sve troje budu porazgovarali o tome kad će ko voziti
koji auto i kad će i ona doći na red. Uzdahnula je. „Dobro... ako Met
pristane..."
„Pristaće Mat", brzo joj odgovori Dejmon, i na tren je, ali samo na
tren, izgledao nedužno kao anđelak.
„Šta to držiš iza leđa?", upita ga Elena, jer je odlučila da se više ne
preganjaju povodom toga šta će Dejmon raditi s Metom.
Dejmon se ponovo osmehnu, ali ovog puta je njegov osmeh bio
nekako čudan jer mu se samo jedan kraj usana malo povio naviše.
Njegove oči su govorile da to nije ništa posebno. Tada je ispružio desnu
ruku i pred njenim očima se ukazala najlepša ruža koju je ikada videla.
Bila je to najtamnija nijansa crvene koju je ikad videla, no nije bilo
ni nagoveštaja ljubičaste, bila je to somotno tamnocrvena ruža, ubrana u
~ 50 ~
trenutku otvaranja. Činilo joj se da su latice baršunaste na dodir, a
zelena stabljika, puna života, imala je na sebi tek pokoji listić; bila je
duga najmanje pola metra i prava kao strela.
Elena odlučno i sama stavi ruke iza leđa. Dejmon nije sentimentalan
tip, čak ni kada krene sa svojom limunadom od predstave „Princeza
tame". Ruža sigurno ima veze s njihovim putovanjem.
„Zar ti se ne sviđa?", upita je Dejmon. Možda je umislila, ali učinilo
joj se da je u njegovom glasu osetila razočaranost.
„Sviđa mi se, naravno. Kojim povodom?"
Dejmon se primiri.
„Za tebe je, princezo." Videlo se da je povređen. „Ne brini; nisam je
ukrao."
Ne, naravno da je nije ukrao. Elena je tačno znala kako je nabavio
ružu... ali toliko je lepa...
Pošto nije pružila ruku da uzme ružu, Dejmon je podiže i pusti da joj
hladne, svilenkaste latice miluju obraz. Sva se naježila.
„Prestani, Dejmone", promrmljala je, ali nikako nije mogla da natera
noge da se pomere unazad.
Nije hteo da prestane. Pomazio joj je i drugi obraz hladnim i nežnim
laticama. Elena instinktivno duboko udahnu; međutim, ono što je osetila
uopšte nije bio miris cveća. Cvet je mirisao na neko tamno, tamnocrveno
vino, na nešto prastaro i opojno, od čega se jednom naprečac napila. Tada
se napila od „Crne magije" i od sopstvenog vrtoglavog uzbuđenja... da bi
bila s Dejmonom.
Ipak, to nisam bila prava ja, pobunio se glasić u njenoj glavi. Ja
volim Stefana. Dejmone... Želim... Hoću da...
„Želiš li da ti kažem zašto sam uzeo baš ovu ružu?", upitao ju je
blago, a glas mu se stapao s njenim sećanjima. „Uzeo sam je zbog njenog
imena. Ovo je crna magija."
„Da." Samo je to rekla. Znala je to pre nego što je izgovorio. Nijedno
drugo ime joj ne bi savršenije pristajalo.
Dejmon joj je onda poslao poljubac ružom tako što je njome napravio
krug po njenom obrazu, a onda ga pritisnuo cvašću. Čvršće latice u
sredini blago su joj se utisnule u kožu, dok su je one spolja samo ovlaš
dodirnule.
Elenu uhvati blaga vrtoglavica. Dan je bio topao i već se osećala
vlaga u vazduhu; kako to da je ruža tako hladna? Latice na samom obodu
sada su joj sa obraza prelazile preko usana; htela je da kaže ,,ne", ali tu
~ 51 ~
reč nikako nije mogla da prevali preko jezika.
Kao da se vratila kroz vreme u dane kada joj se Dejmon prvi put
ukazao, kada je prvi put rekao da ona pripada njemu. Kada mu je
zamalo dopustila da je poljubi i pre nego što je saznala njegovo ime...
Od tada je ostao pri svom mišljenju. Elena se kao kroz maglu
prisetila da joj je ta misao već jednom prošla kroz glavu. Dejmon je
menjao druge ljude, ali je sam ostao isti.
Ja sam se, uglavnom, promenila, pomisli Elena, i odjednom se oseti
kao da je upala u živi pesak. Od tada sam se mnogo promenila. Bilo kako
bilo, dovoljno da u Dejmonu vidim nešto za šta nisam ni sanjala da
postoji. Ne samo surovost i bes, mračnu stranu, već i onu blagu stranu
punu nežnosti. Čast i pristojnost koje su kao zlatne vreže bile zarobljene
unutar te stenovite gromade u njegovom umu. Moram da mu pomognem,
razmišljala je Elena. Kako znam i umem, moram da mu pomognem,
njemu i onom mališanu vezanom lancima za stenu.
Tako su joj misli proticale kroz um, ali imala je utisak da joj je um
odvojen od tela. Ona je, zapravo, bila toliko udubljena u misli da je imala
osećaj da joj ni sopstveno telo više ne pripada i tek tada je postala svesna
koliko joj je blizu Dejmon prišao. Naslonila se na jedan auto ulubljene
školjke koji je, kao i većina drugih, izgledao jadno. Dejmon je sve govorio
kroz šalu, ali mu se u glasu osećala nota ozbiljnosti.
„Možemo li da se trampimo, ja tebi ružu, a ti meni poljubac?", upitao
je. „Stvarno se zove crna magija i stvarno sam do nje došao na pošten
način. Ona se zvala... zvala se..."
Dejmon zastade i na trenutak mu preko lica pređe senka krajnje
zbunjenosti. Zatim se samo osmehnuo, ali to je bio osmeh ratnika, onaj
blistavi osmeh koji mu nestane s lica pre nego što se zapitaš da li ga je
uopšte i bilo. Predosećala je nevolju. Naravno, Dejmon se sigurno ne seća
kako se Met tačno zove, ali, koliko se njoj čini, nikad mu se nije desilo da
zaboravi ime devojke kada se stvarno potrudi da ga upamti. Naročito
pošto je prošlo tek nekoliko minuta otkako mu je ona poslužila kao obrok.
Da nije Šiniči opet umešao prste?, zapitala se Elena. Možda on još
krade sećanja Dejmonu, naravno, samo najbitnija, valjda? A uzbuđenja,
dobra ili loša? Elena je znala da i sam Dejmon razmišlja upravo o tome.
Njegove crne oči su plamtele. Bio je besan kao ris, ali u tom njegovom
besu je bilo i izvesne ranjivosti.
Elena bez razmišljanja uhvati Dejmona za nadlaktice. Nije se
obazirala na ružu iako ju je njome mazio po obrazu. Trudila se da govori
~ 52 ~
pribrano.
„Dejmone, šta ćemo da radimo?"
Tako ih je Met zatekao. Bolje reći, naleteo je na njih. Išao je tamoamo
kroz lavirint od automobila i kao bez duše optrčao oko jednog belog
terenca, čija je jedna guma bila ispumpana, doviknuvši im:
„Hej narode, taj 'prijus' je..."
Samo je stao kao ukopan.
Elena je lako mogla da pretpostavi šta je pomislio kada je ugledao
prizor pred sobom: Dejmon je mazi ružom, a ona njega maltene grli.
Skinula je ruke s Dejmonovih, ali nije mogla da se odmakne od njega
zbog kola iza sebe.
„Mete...", zausti Elena, ali glas joj zamre. Htela je da kaže: „Nije
onako kako izgleda. Ne muvamo se mi. Ja ga u stvari uopšte ne
dodirujem." Ipak, baš je bilo onako kako se činilo da jeste. Stalo joj je do
Dejmona; pokušavala je da dopre do njega...
Bila je u šoku zbog toga što se ta misao ponavljala, svaki put joj
silovito prodirući do svesti kao snop sunčeve svetlosti usmeren na telo
nezaštićenog vampira.
Stalo joj je do Dejmona.
Stvarno jeste. Uglavnom je bilo teško biti u njegovom društvu zato
što su u mnogo čemu bili slični. Tvrdoglavi, uporni da isteraju svoje,
strastveni, nestrpljivi...
Ona i Dejmon su slični.
Žmarci je podiđoše i ona oseti slabost u svakom atomu sebe. Postala
je svesna da joj je vrlo prijatno da se tako naslanja na auto, iako joj je
odeća sad sigurno puna prašine.
Ja volim Stefana, zavapila je u sebi, na ivici histerije. On je jedini
koga volim. Dejmon mi je potreban da bih došla do njega. I Dejmon
slobodno može da se pretvori u prah preda mnom.
Sve vreme je gledala u Meta, a oči su joj se punile suzama koje
nikako nisu htele da se skotrljaju niz obraze. Počela je da trepće, ali su se
one uporno zadržavale na trepavicama.
„Mete...", prošaputala je.
On nije progovarao. Nije ni morao. Sve mu je pisalo na licu: jasno se
videlo da je zapanjen, ali da se ta zapanjenost pretvara u nešto što Elena
nikad ranije nije videla, bar ne kada je posmatrao nju. U tom izrazu je
bilo neke hladnoće kojom se ogradio od nje, kojom je presecao sve spone
među njima.
~ 53 ~
„Mete, nije..." I to je izgovorila šapatom.
Na njeno zaprepašćenje, obratio mu se Dejmon.
„Pretpostavljam da ti je jasno da sam ja kriv, zar ne? Ne možeš da
kriviš devojku za to što pokušava da se opravda." Elena je pogledala u
svoje ruke i primetila da se tresu. Dejmon je govorio i dalje: ,,I sam znaš
da sam samo ja kriv. Elena nikad ne bi..."
Tog trenutka je shvatila. Dejmon hipnotiše Meta.
„Ne!" Odgurnula je Dejmona, koji to nije očekivao, pa ga je opet
zgrabila i počela da ga drmusa. „Nemoj to da radiš! Nemoj da diraš
Meta!"
Crne oči koje su je gledale svakako nisu bile oči nekoga ko moli.
Prekinula ga je tokom upotrebe Moći. Da je posredi bio neko drugi, od
njega bi ostala samo jedva vidljiva mrljica pepela na zemlji.
„Spasavam te", rekao joj je Dejmon hladno. „Ti to, izgleda, ne želiš?"
Elena je shvatila da okleva. Dobro, možda samo taj jedan put, i to
samo radi Meta... Nešto je naviralo u njoj. Jedino je to mogla da uradi
kako joj aura ne bi bila potpuno razotkrivena.
„Da se nisi usudio da mi to ponovo uradiš", rekla mu je Elena. Glas
joj je bio tih ali leden. „Da ti slučajno nije palo na pamet da utičeš na
mene! I ostavi Meta na miru!"
Nešto nalik na pristanak je zatreperilo u beskrajnom ponoru tame u
Dejmonovom pogledu. Tog izraza je nestalo s njegovog lica pre nego što je
mogla da se uveri da ga je zaista videla. Međutim, kad je progovorio,
učinilo joj se da i nije toliko rezervisan.
„U redu", reče Metu. „Kakav plan imaš na umu? Samo reci."
Met mu odgovori polako; nije gledao u oči ni nju ni njega. Sav je bio
pocrveneo, ali je bio zastrašujuće smiren.
„Hteo sam da kažem da taj 'prijus' uopšte nije loš. A ovaj lik ima još
jedan. U dobrom je stanju. Mogli bismo da imamo dva ista auta."
„I onda bismo mogli da idemo jedan iza drugog, a ako nas neko bude
pratio, lepo se razdvojimo i gotovo." Elena bi se u drugačijim okolnostima
bacila Metu oko vrata. Međutim, Met je gledao u svoje cipele, što je
verovatno bilo u redu, budući da je Dejmon zatvorio oči i zavrteo glavom
kao da ne može da poveruje da sluša takvu budalaštinu.
Tako je, pomislila je Elena. Privlači ih moja aura, a možda i
Dejmonova. Ne možemo da zavaramo trag istim automobilima ukoliko
nemamo i iste aure.
To je u suštini značilo da ona treba da se vozi s Metom sve do tamo.
~ 54 ~
Ipak, Dejmon nikad ne bi pristao na to. On joj je potreban da bi stigla do
svog voljenog, svog jedinog, do svoje prave srodne duše: do Stefana.
„Ja ću da uzmem onaj razdrndani", rekao je Met, dogovarajući se s
Dejmonom. Nju je ignorisao. „Ja sam navikao na razdrndana kola. Već
sam sve sredio s preprodavcem. Trebalo bi da krenemo." I dalje se
obraćao samo Dejmonu: „Moraćeš da mi kažeš kuda stvarno idemo. Može
se desiti da se razdvojimo."
Nekoliko dugih trenutaka, Dejmon ništa nije rekao. Onda mu je
osorno odbrusio:
„Za početak, u Arizonu. U Sedonu."
Met je bio zgađen tim odgovorom.
„U ono mesto puno nju ejdž ludaka? Mora da se šališ."
„Rekoh da ćemo krenuti do Sedone. Tamo je prava pustara, nema
ničeg osim stenja svuda unaokolo. Možeš da se izgubiš... za tili čas."
Dejmon ga zablesnu osmehom kojeg istog časa nestade.
„Odsešćemo u odmaralištu 'Omorika', što je malo dalje od Severnog
auto-puta 89A", dodao je spremno, kao da je razrađivao plan još pre
mesec dana.
„Zapamtio sam", reče mu Met. Elena nije primetila ni trunku
osećanja ni na njegovom licu ni u njegovom glasu, ali aura mu je bila
toliko crvena da samo što se nije pušila.
„Ovaj, Mete", poče Elena, „stvarno bi trebalo da se sastajemo svake
noći, tako da, ako bi ti išao za nama..." Glas joj je zamro jer je naglo
udahnula.
Met se već bio okrenuo i pošao. Nikad joj dotad nije okrenuo leđa dok
mu se obraćala. Samo je nastavio da hoda, bez reči.
Nije se čak ni osvrnuo.



7.
Elenu je probudilo Dejmonovo nestrpljivo dobovanje prstima po
prozoru „prijusa". Bila je potpuno odevena i grčevito je stezala dnevnik
uza se. Dan po Metovom odlasku.
„Nisi valjda celu noć tako prespavala?", upitao je Dejmon, odmerivši
je od glave do pete dok je ona trljala oči. On je, kao i uvek, bio
besprekorno odeven: sav u crnom, naravno. Vrelina i vlažan vazduh
nimalo mu nisu smetali. Ja sam već doručkovao", reče kratko, sedajući za
volan. „A tebi sam doneo ovo."
~ 55 ~
To je bila kafa koja se pušila u ambalaži od stiropora. Elena ju je
zahvalno dograbila, kao da je posredi vino „Crna magija", a tu je bila i
smeđa papirna kesa u kojoj su, zaključila je pipajući, bile krofne. Nije to
bio najhranljiviji doručak, ali čeznula je za kofeinom i šećerom.
„Potrebno mi je neko odmorište", upozorila je Dejmona kad se on
udobno smestio u vozačevo sedište i pokrenuo motor. „Da bih se
presvukla, umila i tako to."
Krenuli su na zapad, što je sama sebi potvrdila na osnovu onoga što
je otkrila prošle noći dok je pregledala kartu na internetu. Sličica na
ekranu njenog mobilnog se poklapala sa očitavanjem sistema globalnog
pozicioniranja u „prijusu". Služeći se obama izvorima, zaključila je da se
od grada Sedone u Arizoni do seoskog puteljka u Arkanzasu, pored koga
se Dejmon parkirao da bi tu prenoćili, na karti može povući skoro
savršeno horizontalna iinija. Međutim, Dejmon je ubrzo skrenuo ka jugu,
krenuvši zaobilaznim putem koji je sam zacrtao, kako bi eventualno
zbunio nioguće progonitelje, mada se to nikad ne zna. Elena je jedva
izdržala do odmorišta; umalo joj je pukla bešika. Nije je bilo blam zbog
toga što je provela pola sata u ženskom toaletu, morala je da da sve od
sebe da bi se nekako istrljala papirnim ubrusima natopljenim hladnom
vodom, da bi iščetkala kosu i da bi presvu-kla farmerice i obukla čistu
belu majicu, koja je s prednje strane, poput korseta, bila opervažena
čipkom. Na kraju krajeva, možda ovih dana, dok bude dremala, opet
izađe iz tela i vidi se sa Stefanom.
Nije htela da razmišlja o Metovom odlasku, niti o tome što je ostala
sama s neukrotivim vampirom Dejmonom, da jezdi kroz samo srce
Sjedinjenih Država prema odredištu koje doslovno nije bilo od ovog sveta.
Kada je Elena konačno izašla iz toaleta, Dejmon je bio hladan,
bezizražajnog lica, mada je primetila da nije žurio da skine pogled s nje.
Pih, dovraga, prolete joj kroz glavu. Ostavila sam dnevnik u kolima.
Bila je ubeđena u to da ga je čitao koliko i u to što ga vidi pred
sobom, i bilo joj je drago zbog toga što u dnevniku nije pisalo ništa o
onom izlaženju iz tela i traganju za Stefanom. Iako je verovala da i
Dejmon želi da izbavi Stefana, uostalom, ne bi bila u tom automobilu s
njim da nije tako, osećala je i da je bolje da on ne sazna da namerava da
tamo stigne pre njega. Dejmon je, koliko i ona sama, obožavao da u
svemu bude glavni. Takođe je uživao u tome da hipnotiše svakog
policajca koji bi ga zaustavio zbog velikog prekoračenja brzine.
Međutim, danas su mu živci bili napeti kao strune, možda i više
~ 56 ~
nego obično. Elena je iz ličnog iskustva znala da Dejmon ume da bude
izuzetno dobro društvo kad hoće, jer bi uvek pričao neke komične priče i
šale sve dok se i najćutljiviji i oni s najviše predrasuda ne bi od srca
nasmejali, uprkos svom karakteru.
Međutim, danas nije hteo ni da joj odgovori kada bi ga nešto pitala,
a kamoli da se smeje njenim šalama. Kada je jedan jedini put pokušala
da ostvari fizički kontakt, jedva osetno ga dodirnuvši po ruci, ustuknuo je
kao da će mu njen dodir uništiti crnu kožnu jaknu.
Super, strava, pomislila je ojađena Elena. Naslonila je glavu na
prozor i zagledala se u pejzaž, koji kao da se nastavljao unedogled. Misli
su joj brzo odlutale.
Gde li je Met sada? Da li je iza ili ispred njih? Da li je sinoć uspeo
bar malo da odspava? Da li sada prolazi kroz Teksas? Da li je lepo jeo?
Elena poče da trepće da bi razbistrila pogled zamućen suzama, koje bi joj
iznova navirale kad god bi se setila kako on odlazi ne osvrnuvši se.
Elena je sa svim i svačim umela da izađe na kraj. Umela je da
preokrene skoro svaku situaciju tako da izađe na dobro, pod uslovom da
su ljudi oko nje normalni i razumni. A tek s momcima! To joj je bila
specijalnost. Umela je s njima, pogotovo da im zavrti pamet, još na
početku srednje škole. Sada pak, to jest dve i po nedelje otkako se vratila
iz mrtvih, iz nekog sveta duhova kog se više i ne seća, to više nije želela
da radi.
Upravo to je i volela kod Stefana. Čim je prevazišla njegovu
refleksnu, instinktivnu reakciju da se drži podalje od svega što voli i
poštuje, shvatila je da uopšte ne mora da ga obrađuje. Nije morala
nimalo da se muči oko njega; bilo je dovoljno da obrati pažnju na neke
pojedinosti, te je postala pravi stručnjak za vampire. Ne u smislu da ih
lovi ili ubija, već da ih voli i da istovremeno ostane bezbedna. Elena je
znala kad treba ugristi ili dopustiti da te ugrizu, kada treba prestati i
kako, uprkos tome, ostati ljudsko biće.
Ipak, i pored svih tih pojedinosti, ona zapravo nije želela da igra
igrice sa Stefanom. Prosto je samo imala potrebu da bude s njim. Kad joj
je to postalo jasno, sve se sredilo samo od sebe.
Mogla bi ona da živi bez Stefana, bar je tako mislila. Međutim, to što
je daleko od Meredit i Boni za nju je bilo kao da živi bez obe ruke. Tako
bi život bez Stefana podrazumevao da treba da živi bez srca. On je bio
njen partner u velikom plesu; jednak s njom i njena suprotnost; njen
voljeni i njen ljubavnik u najčistijem mogućem smislu. On je za nju bio
~ 57 ~
druga polovina svetih tajni života.
Kad ga je videla sinoć, iako je to bio samo san, s čim ona nije mogla
da se pomiri, toliko joj je nedostajao da ju je to razdiralo. Osećala je
užasan unutrašnji bol, koji joj nije dozvoljavao da sedi skrštenih ruku i
prepusti mu se. Da je dopustila da je obuzme, verovatno bi sasvim
pomahnitala i izdirala se na Dejmona, stalno ga terajući da vozi brže,
Elenu je možda bolela duša, ali svakako nije imala samoubilačke misli.
Zaustavili su se u nekom bezimenom gradu da bi ručali. Elena nije
imala apetita, dok je Dejmon skoro sve vreme bio u obličju ptice, što ju je,
neznano zašto, izluđivalo.
Kad su se ponovo našli u kolima, napetost je toliko narasla da je bilo
nemoguće izbeći stari kliše: Elena pomisli kako je može seći nožem.
Upravo tada je shvatila o kakvoj je napetosti reč.
Jedino što je spasavalo Dejmona bio je njegov ponos.
Znao je da je Elena shvatila sve. Prestala je da ga dodiruje, čak i da
mu se obraća. To je, u suštini, i bilo dobro.
Nije trebalo da se oseća ovako. Vampirima su devojke bile potrebne
samo zbog njihovih lepih belih vratića, a Dejmonu je osećaj za estetiku
nalagao da i sve drugo bude doraslo njegovim ustanovljenim merilima.
Međutim, sada je čak i Elenina aura, dostigavši veličinu ljudskog bića,
odisala jedinstvenom životnom snagom, skrivenom u njenoj krvi.
Dejmonova reakcija je pak bila potpuno nenamerna. Nije na taj način
razmišljao o devojkama otprilike pet stotina godina. Vampiri prosto nisu
kadri za to.
Dejmon je, međutim, sada bio... prilično spreman na to. Doduše, što
mu je Elena bila bliže, jasnije je osećao njenu auru, a time je i njegova
samokontrola slabila.
Dejmon zahvali svim demončićima u paklu na tome što mu je ponos
jači od požude. On nikada ništa nije tražio ni od koga. Krv koju je uzimao
od ljudskih bića plaćao je sopstvenom valutom: pružajući osećaj
zadovoljstva, nudeći fantazije i snove. Eleni, međutim, nisu bile potrebne
fantazije; ona nije htela da joj poklanjaju snove.
Nije htela njega.
Htela je Stefana. Ponos mu nikada ne bi dozvolio da od Ele-ne
zatraži ono za čim je čeznuo, a ne bi mu dozvolio ni da do toga dođe bez
pristanka... bar je tako verovao.
Do pre nekoliko dana, osećao se kao prazna školjka, doživljavajući
~ 58 ~
sebe kao marionetu kicune blizanaca, koji su ga primorali da Eleni
nanosi bol na toliko različitih načina da mu se utroba grčila i pri samoj
pomisli na to. Nije, dakle, postojao kao zasebna ličnost jer njegovo telo
nije pripadalo njemu, već Šiničiju, kome je poslužilo kao igračka. Premda
gotovo i nije verovao u to, Šiniči beše preuzeo potpunu kontrolu nad
njegovim telom, toliko celovito da je on slepo izvršavao svaku njegovu
zapovest; mučio je Elenu; mogao je lako i da je ubije.
Nema svrhe da odbija da poveruje da se to stvarno desilo, niti da
govori sebi da to ne može biti istina. Jeste istina. To se zaista dogodilo.
Šiniči je mnogo nadmoćniji kada je posredi kontrola uma. Osim toga,
kicune nije imao onu vampirsku boljku koja bi ga nagonila da juri lepe
devojke da bi došao do njihovog vrata. A podesilo se da je, povrh svega, i
sadista. Voleo je bol, ali kada ga osećaju drugi ljudi.
Dejmon nije mogao da porekne to što se desilo, niti mu je sad vredelo
da se pita zašto se nije „probudio" da zaustavi Siničija pre nego što
povredi Elenu. U njemu nije ostalo ništa što bi se moglo probuditi. E sad,
možda je neki usamljeni deo njegovog uma i dalje tugovao zbog zla koje
je nanosio, ali za njega je bilo spasonosno to što je umeo to da potiskuje.
Neće valjda traćiti vreme vajkajući se. Ipak, rešio je da čvrsto uhvati
uzde budućnosti. Nikada više neće dozvoliti da se nešto onakvo desi, bilo
kako bilo, to se neće desiti dokle god bude mogao da mrda.
Ono što Dejmon stvarno nije mogao da razume bilo je to što ga Elena
stalno gura i podstiče. I to što se ponaša kao da ima poverenja u njega.
Od svih ljudi na svetu, ona je imala najviše prava da ga mrzi, da uperi
prst u njega optužujući ga. Međutim, ona to nikad nije učinila. Čak ga
nikad nije ni popreko pogledala onim modroplavim očima posutim
zlatnim prahom. Izgleda da je shvatala da neko koga potpuno zaposedne
Šiniči, gospodar malaha, prosto nema izbora ni udela u svojim
postupcima, kako bi tu i moglo hiti nekog izbora?
Možda je sve to posledica toga što je ona iz njega izvukla ono biće
zbog kog se pretvorio u monstruma. Ono živo albino-stvorenje, ono drugo
telo unutar njega. Naterao je sebe da se uzdrži i ne strese se. Za to je
znao jedino zahvaljujući tome što je Šiniči to, tobože uzgred, pomenuo
jednom kad je bio dobro raspoložen. Bilo je to onda kada je Dejmonu
oduzeo sva sećanja na događaje koji su se zbili pošto su se njih dvojica,
kicune i vampir, prvi put sreli u Staroj šumi.
Dejmonu je, uostalom, i drago što se više ne seća svega toga. Otkad
je duhu lisice pogledao u one zlatne oči koje se večito smejulje, životni
~ 59 ~
sokovi su mu zagađeni samim otrovom.
A sada... trenutno je sam sa Elenom usred nepregledne divljine u
kojoj bi se, tu i tamo, ukazao poneki gradić. Sada su bili istinski, potpuno
sami, a Dejmon je od Elene očajnički želeo ono što je svaki mladić kog je
ikada srela hteo od nje.
Najgore od svega je bilo to što su privlačne devojke, zavodnice,
zapravo predstavljale Dejmonov raison d'etre*. Svakako je samo
zahvaljujući njima uspevao da ostane u životu pola milenijuma. S druge
strane, bio je svestan da ni za živu glavu ne sme da započne takav odnos
s tom devojkom koja je, po njegovom mišljenju, dragulj koji leži na gomili
đubreta ljudskog roda.
Gledano spolja, bio je savršeno smiren, ledeno hladan, precizan,
rezervisan i nezainteresovan.
Istina se krila u tome što je polako ludeo.
Te noći, kada se uverio da Elena ima šta da jede i pije i da je na
sigurnom, zaključana u „prijusu", Dejmon je dozvao gustu maglu i počeo
da plete neprobojne mreže tame. Time je zapravo hteo da stavi do znanja
svakoj sestri ili bratu noći koji bi eventualno naišli na automobil da je
devojka koju zateknu u kolima pod njegovom zaštitom, i da će on lično
naći i živog odrati svakoga ko je iole uznemiri... a onda će smisliti kako
će stvarno kazniti krivca. Potom je kao vrana preleteo nekoliko
kilometara, pronašao neku rupu od krčme koja baš i nije bila na dobrom
glasu i u kojoj je čopor vukodlaka sedeo i pio dok ih je nekoliko
simpatičnih konobarica služilo, pa se raspojasao zapodevajući kavgu i
lokao cele noći.
Ipak, to nije bilo dovoljno da mu skrene misli, ni približno. Ujutru je,
vrativši se rano, zatekao mreže oko kola pokidane na sitne niti. Pre nego
što je stigao da se prepadne, shvatio je da ih je Elena pokidala iznutra.
Nije osetio nikakvo upozorenje zbog njene dobre namere i čistog srca.
Utom se pojavila i sama Elena, penjući se uz obalu potoka; izgledala
je čisto i osveženo. Dejmon je ostao bez reči kada ju je ugledao. Zanemeo
je pred njenom gracioznošću, pred njenom lepotom; nije mogao da izdrži
njenu blizinu. Osetio je miris njene tek oprane kože. Nije mogao da se
uzdrži, pa je namerno udisao njen jedinstveni miris.
__________________________________
*Razlog koji opravdava nečije postojanje (franc). (Prim. prev.)
~ 60 ~
Nije bio kadar da sagleda kako će izdržati još jedan dan u tom
ozračju. Iznenada, kao grom iz vedra neba, sinula mu je opasna zamisao.
„Da li bi volela da naučiš nešto što će ti pomoći da malo zauzdaš tu
svoju auru?", upitao ju je dok je prolazila pored njega prilazeći kolima.
Elena ga okrznu pogledom iskosa.
„O, pa ko je to rešio da mi se najzad obrati? I sad ja valjda treba da
skačem od sreće?"
„Pa... fina ti je ta zamisao..."
„Ma nemoj?", uzvrati mu ona osorno, a Dejmon tek tad oseti koliku
je oluju uskovitlao u toj zanosnoj lepotici.
„Dobro de. Gle, ozbiljan sam", reče joj, prikivajući je mračnim
pogledom.
„Znam. Sad ćeš mi reći da treba da postanem vampir da bih mogla
da kontrolišem svoju Moć."
„Ne, ne, ne. Nema to nikakve veze s pretvaranjem u vampira."
Dejmon nije nameravao da počne da se raspravlja. To je sigurno
impresioniralo Elenu, budući da je na kraju rekla:
„Pa, o čemu je onda reč?"
„Samo treba da naučiš da kružiš svojom Moći. I krv kruži, je li tako?
E pa, i Moć može da kruži i to tako da ti utičeš na to. Čak su i ljudska
bića vekovima znala za to, samo su tom procesu davala razna imena,
životna snaga, či, ki. Moć se, u biti, rasipa kroz vazduh. To se zove aura.
Međutim, ako naučiš da je usmeravaš da kruži, možeš je prilično razviti i
pojačati, a postaćeš i neupadljivija."
Elena je očito bila očarana.
„Zašto mi to dosad nisi rekao?"
Zato što sam glup, pomislio je Dejmon. Zato što je za vampire to
instinktivna radnja, kao što je za tebe disanje. Slagao ju je bez trunke
srama.
„Za to je potrebno ovladati veštinom do određenog nivoa."
„A ja to sad, navodno, mogu?"
„Mislim da bi mogla." Dejmon je to namerno izgovorio s tračkom
sumnjičavosti u glasu.
Zbog toga je, po prirodi stvari, Elena postala još upornija.
„Pokaži mi!", uzviknu.
„Misliš, odmah?" Osvrnuo se oko sebe. „Neko bi mogao da naiđe..."
„Sklonili smo se s puta. Hajde, molim te, Dejmone! Haaajde!" Elena
ga pogleda onim krupnim modroplavim očima koje je već toliko
min@
~ 61 ~
muškaraca smatralo neodoljivim. Dodirnula ga je po ruci, pokušavajući
da mu se i tako približi, ali pošto je on nagonski ustuknuo, nastavila je
da ga ubeđuje: „Stvarno želim da naučim tu tehniku. Ti mi samo pokaži.
Pokaži mi samo jednom, a ja ću posle sama da vežbam."
Dejmon saže glavu i pogleda u ruku, osetivši kako mu se budi dobra
volja i kako, do maločas odlučan, počinje da se koleba. Kako li joj ovo
polazi za rukom ?
„Dobro, hajde."
Uzdahnuo je. Na ovoj planeti ravnoj čestici prašine postoji bar tričetiri
milijarde muškaraca koji bi dali sve da budu sa ovom nestrpljivom
i radoznalom, vatrenom Elenom Gilbert. Nevolja je u tome što je i on
jedan od njih, a nju pritom boli uvo za njega. Nimalo je nije briga,
naravno. Ima ona svog ljubljenog Stefana. Uostalom, videće i sam da li će
njegova princeza ostati ista kada, bolje reći ako, uspe da oslobodi Stefana
i s tog mesta umakne živa.
Dejmon se, u međuvremenu, usredsredio na to da mu glas, lice i
aura odaju samo bezosećajnost. Imao je izvesnog iskustva u tome. Svega
petstotinak godina, ali i to se računa.
„Najpre moram da otkrijem gde se to mesto tačno nalazi", rekao joj
je, i sam osetivši hladnoću svog glasa, ne tek ravnodušnost, već upravo
hladnoću.
Elenu to nije obeshrabrilo, jer ni za tren nije posustala u svojoj
nameri. E pa, može i ona da bude hladna. Čak su i njene tamnoplave oči
poprimile neki ledeni sjaj.
„Dobro. Gde je?"
„Pored srca, ali više s leve strane." Dotakao je Eleninu grudnu kost,
a onda pomerio prste ulevo.
Elena se uzdržala da ne prasne, ali i da ne zadrhti i on je to opazio.
Dejmon je pokušavao da nađe mesto gde tkivo postaje mekše, mesto za
koje ljudska bića, zato što baš tu osećaju otkucaje, pretpostavljaju da im
se tu nalazi srce. Trebalo bi da je baš negde... ovde...
„Sad ću pokrenuti tvoju Moć kako bi prostrujala jedan ili dva kruga,
a kada to budeš mogla i sama da izvedeš, bićeš spremna da stvarno
sakriješ svoju auru."
„Ali kako ću znati?"
„Veruj mi, znaćeš."
Nije hteo da mu postavlja pitanja, te je samo ispružio jednu ruku, ne
dodirujući joj ni kožu ni odeću, i uskladio njenu životnu snagu sa
~ 62 ~
sopstvenom. Eto. Polako je proces priveo kraju. Znao je kakav je to
osećaj: osetila je nešto poput električnog šoka tamo gde ju je dodirnuo, a
onda joj se osećaj vreline proširio po celom telu.
Osećaj je postajao sve snažniji dok je s njom radio vežbu rotacije.
Energiju je usmerio naviše, k sebi, zatim k njenim očima i ušima,
iznenada će otkriti da mnogo bolje vidi i čuje, a zatim ju je usmerio niz
kičmu, sve do vrhova prstiju, dok joj se puls ubrzavao; tada je u
dlanovima osetila nešto nalik na elektricitet. Potom je strujanje počelo
da se penje uz ruku, a onda da se spušta bočno, niz telo. Obično u tom
trenutku nastupa drhtavica. Na kraju se talas energije spustio niz njenu
izvajanu nogu, sve do pete u kojoj je osetila silinu koja joj je grčila prste,
a zatim se vratio do početne tačke, na ono mesto kraj srca.
Dejmon je čuo kako je Elena blago uzdahnula kada ju je prodrmao
prvi nalet šoka, a onda je osetio i kako joj se puls ubrzava i primetio da je
počela da trepće, jer joj je svet oko nje verovatno postao mnogo svetliji;
zenice su joj se raširile kao da je zaljubljena, a telo joj se ukočilo i na
jedva čujan glas glodara iz trave, taj zvuk nikada ne bi čula da joj Moć
nije bila usmerena ka ušima. I tako, kroz čitavo telo, jednom, pa opet, da
bi mogla da shvati sam proces. Tada ju je pustio.
Elena je dahtala od iscrpljenosti, iako je on bio taj koji je rasipao
energiju.
„Nikada neću... moći da... ovo izvedem sama", rekla je, jedva dolazeći
do daha.
„Ma moći ćeš, s vremenom ćeš uvežbati. A kada budeš uspela u
tome, moći ćeš da kontrolišeš svu svoju Moć."
„Ako ti... tako kažeš."
Zatvorila je oči, pa joj se na obrazima pojavila senka trepavica u
obliku polumeseca. Bilo je jasno da je došla do granice izdržljivosti.
Dejmon je osetio poriv da je privuče sebi, ali se suzdržao. Elena mu je
jasno stavila do znanja da ne želi da je grli.
Pitam se koliko li momaka nije odgurnula, namah pomisli Dejmon,
ogorčen. Malo ga je iznenadila ta ogorčenost. Zašto njega uopšte zanima
koliko je momaka uspelo da se približi Eleni? Kad je bude učinio svojom
princezom tame, oboje će ići u lov na ljudski plen, ponekad zajedno, a
ponekad svako za sebe. Tada neće biti ljubomoran. Zašto bi njega bilo
briga koliko je romantičnih sastanaka imala?
Međutim, bio je svestan da je pun gorčine, gorčine i besa, dovoljno
pun da joj uzvrati suvim ledenicama:
~ 63 ~
„Kažem ti da hoćeš. Sad samo vežbaj sama."
Elena je u kolima sve vreme nervirala Dejmona. Nije bio siguran
zašto je tako, budući da je ona bila savršen saputnik. Nije htela da ćaska,
nije pevušila niti je, hvala nebesima, pevala uz pesme na radiju, nije
žvakala niti pušila, nije ga gurala u sedište otpozadi niti je suviše često
tražila da stanu, i uopšte nije zapitkivala: „Jesmo li stigli? Jesmo li
stigli?"
Štaviše, teško da je Elena Gilbert bilo koga, bez obzira na pol, mogla
da nervira makar nakratko, a kamoli duže vreme. Nije se baš moglo reći
da je previše vrcavog duha, kao Boni, mada nije imala ni Mereditinu
poslovičnu smirenost. Elena je bila taman dovoljno ljupka i mila da bi
time stvarala protivtežu svom briljantnom umu koji se nikad nije
odmarao, koji je uvek nešto smišljao. Bila je dovoljno saosećajna da bi
tom saosećajnošću zauzdavala egoizam kog je i sama bila svesna, ali i
dovoljno uvrnuta da razuveri svakoga ko bi je smatrao normalnom.
Duboko je odana svojim prijateljima i spremna da prašta taman toliko da
skoro nikog ne smatra neprijateljem, ako se izuzmu kicune blizanci i
Drevni, stara garda vampira. Iskrena je, otvorena i puna ljubavi za
druge, mada, narav-no, u sebi ima i jednu mračnu crtu koju su njeni
prijatelji smatrali pozitivnim ludilom, ali je Dejmon tačno znao šta je to
zapravo. To je bila protivteža onoj naivnosti, nežnosti, prostodušnosti u
njenoj prirodi. Dejmon je bio prilično siguran da mu te njene osobine
nimalo nisu potrebne, naročito u ovim okolnostima.
O, da... Elena Gilbert je bila toliko lepa i privlačna da su njene loše
osobine bile nevažne.
Međutim, Dejmon je bio čvrsto rešen da bude uznemiren. Imao je
toliko jaku volju da je obično birao raspoloženje i držao ga se, bilo to na
mestu ili ne. Nije se obazreo ni na jedan Elenin pokušaj da zapodene
razgovor, pa je na kraju odustala od svoje namere. Bio je zaokupljen
mišlju o desetinama momaka i muškaraca s kojima je ta izuzetna
devojka pored njega sigurno delila krevet. Dobro je znao da su Elena,
Kerolajn i Meredit bile „stariji" članovi kvarteta dok su još bile na okupu,
a da su malu Boni, kao najmlađu, smatrale previše naivnom da bi je
sasvim uvele u priču.
Uhvatio je sebe kako se pita zašto je uopšte tu sa Elenom,
porazmislivši načas o tome da li Šiniči, osim što mu oduzima sećanja,
možda upravlja i njegovim mislima.
Da li je Stefana ikada mučila njena prošlost, pogotovo kada je
~ 64 ~
posredi njen bivši dečko, Mat, koji se još mota oko nje, spreman da da
sopstveni život za nju? Sigurno nije, ili je on pak na to stavio tačku, ne,
ne, kako je Stefan mogao da stavi tačku na bilo šta što je Elena htela da
uradi? Dejmon je primetio da je među nji-ma bilo sukoba mišljenja čak i
dok je Elena u mentalnom smislu bila dete, onda kada se tek vratila sa
onog sveta. Što se tiče odnosa između Stefana i Elene, tu je konce
svakako držala ona. Što bi ljudi rekli, ona je muško u toj vezi.
E pa, uskoro će videti kako je to kad se točak sreće obrne, pomisli
Dejmon nasmejavši se za sebe, iako mu je raspoloženje bilo mračno da
mračnije nije moglo biti. Nebo su, kao da se njegova duša oglednula u
njemu, prekrili tmurni oblaci, a vetar je kidao letnje lišće s grana pre
nego što mu je bilo vreme. Kapi kiše su se rasprskivale o vetrobran, a u
daljini je sevnula munja, pa se začuo i gromki topot grmljavine.
Elena bi se, doduše nesvesno, malo trgla svaki put kad bi čula odjek
gromova. Dejmon je to posmatrao s nekim turobnim zadovoljstvom. Znao
je da ona zna da on može da utiče na vremenske prilike. Ni jedno ni
drugo nije progovorilo ni reč o tome.
Neće ta da moli, pomislio je, osetivši ponovo njen divlji ponos, a onda
ga je razdražila vlastita slabost.
Prošli su pored jednog motela čija je svetla otpratila pogledom kroz
zamagljen prozor, osvrćući se preko ramena sve dok se svetleće reklame
nisu izgubile u tami. Dejmon nije hteo da se zaustavlja. Pre bi se reklo da
se nije usuđivao da se zaustavi. Spremala se zaista gadna oluja, a
„prijus" se povremeno odvajao od klizavog asfalta. Dejmon je ipak,
doduše jedva, uspevao da ga drži pod kontrolom. Uživao je da vozi po
takvom vremenu.
Tek kada su naišli na znak na kome je pisalo da se sledeće sklonište
od nevremena nalazi više od stotinu milja dalje, naglo je, i ne pitajući
Elenu za mišljenje, skrenuo na prilaz pun vode i zaustavio vozilo. Oblaci
su do tada već dali sebi oduška; kiša je lila kao iz kabla; soba koju je
Dejmon iznajmio zapravo je bila mala dograđena zgrada, odvojena od
glavne zgrade motela.
Samoća je potpuno odgovarala Dejmonu.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

5 Re: Povratak:Duše senke VI taj Ned Mar 03, 2013 12:38 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
8.
Dok su jurili prema osamljenoj motelskoj sobi, Elena je morala da
uloži izvestan napor da bi je noge čvrsto držale. Oluja je mahom i dalje
besnela, a nju je bolelo celo telo; sva se ukočila. Čim su se vrata sobe
zatvorila uz tresak, krenula je ka kupatilu, i ne upalivši svetlo. Sve na
njoj je bilo mokro, i odeća, i kosa, i noge.
Neonsko osvetljenje u kupatilu učinilo joj se previše bleštavim posle
mraka i oluje. Ili je možda to značilo da je počela da uči kako da kruži
svojom Moći.
To je, svakako, bilo pravo iznenađenje. Dejmon je nije čak ni
dodirnuo, ali sve je u njoj još drhtalo od šoka koji je doživela. Osećaj koji
se probudio u njoj dok je on spolja upravljao njenom Moći nije umela da
izrazi rečima. Bukvalno je ostala bez daha. Kolena su joj klecala čak i od
samog prisećanja na tih nekoliko trenutaka.
Međutim, tek sada joj je postalo jasno kao dan da Dejmon ne želi
ništa od nje. Elena je pogledala u svoj odraz u ogledalu i ustuknula.
Nema šta, izgledala je kao pokisao pacov koga su bar dva kilometra vukli
unazad kroz kanalizaciju. Kosa joj je bila mokra, pa su joj se talasaste
vlasi pretvorile u gomilu zamršenih zamotuljaka; bila je bleda kao
utvara, a plave oči su zurile u nju s lica prepadnutog i iscrpljenog deteta.
Na tren se setila da je pre neki dan bila i u gorem stanju, da, pre
samo nekoliko dana, i da se Dejmon prema njoj ophodio nežno da nežnije
nije moglo biti, kao da mu nimalo ne smeta to što je sva štrokava.
Međutim, ta sećanja mu je oteo Šiniči, tako da bi samo gajila lažnu nadu
ako bi očekivala da se on i sada tako oseća. To je bio samo... hir... kao svi
ostali njegovi hirovi.
Ljuta na Dejmona, kao i na sebe što oči počinju da je peku, Elena se
odmakla od ogledala.
Što je bilo, bilo je. Nije imala pojma zašto je Dejmon odjednom počeo
da uzmiče pred njenim dodirom i da je šiba okrutnim, ledenim pogledom
predatora. Zbog nečega se u njemu probudila mržnja prema njoj, budući
da jedva može da podnosi i da sedi u kolima pored nje. Uglavnom, šta
god da je razlog tome, Elena će morati da ignoriše takvo ponašanje jer
neće moći da nađe Stefana ako je Dejmon napusti.
Ah, Stefan. Njeno uzdrhtalo srce bar može naći mir u razmišljanju o
njemu. Njemu ne bi bilo važno kako ona izgleda: brinuo bi samo o tome
da li se ona dobro oseća. Pošto je odvila slavinu da bi se kada napunila
~ 66 ~
toplom vodom, Elena zatvori oči i skinu mokru i hladnu odeću,
uljuljkujući se u maštanje o Stefanovoj ljubavi i saosećanju.
U kozmetičkom asortimanu koji je motel nudio nalazila se i
penušava kupka, ali je Elena nije iskoristila. Ona je sa sobom u
platnenoj torbi donela svetlozlatastu vrećicu kristala za kupanje sa
aromom vanile i tek sada joj se ukazala prilika da je upotrebi. Trećinu
sadržaja vrećice ukrašene tračicama pažljivo je istresla u kadu koja se
brzo punila, a kao nagradu je dobila topli oblak vanile koji ju je snažno
zapahnuo. Udisala ga je duboko i zahvalno.
Nekoliko minuta kasnije, do ramena je uronila u toplu vodu čija je
površina bila prekrivena penom koja je mirisala na vanilu. Oči su joj bile
zatvorene i toplota joj je polako prodirala u telo. Soli koje su se lagano
rastapale polako su odnosile sav bol.
To nisu bile obične soli za kupanje. Nisu imale nikakav medicinski
miris, pošto ih je dobila od Stefanove gazdarice, gospođe Flauers, jedne
otmene dame u godinama, koja je inače bila bela veštica. Lekovi od bilja
su bili uža specijalnost gospođe Flauers, te je Elena odmah mogla da se
zakune da oseća kako joj sva napetost, nakupljena tokom proteklih
nekoliko dana, nestaje iz tela i kako se polako opušta.
Ah, baš mi je ovo bilo potrebno. Elena nikada do tada nije toliko
uživala u kupanju.
Samo me jedna stvar muči, rekla je sebi strogo, iznova udišući
izvrstan miris tople pare od vanile. Jeste da sam od gospođe Flauers
tražila soli za kupanje koje služe i za opuštanje, ali ovde ne smem da
zaspim. Udaviću se, mada već znam kakav je to osećaj. Bila sam tamo,
videla kako je, a nisam čak morala ni da ležim pod mrtvačkim pokrovom.
Međutim, Eleni su misli postajale sve neodređenije. Raspršivale su
se dok je topla voda i dalje opuštala njene mišiće, a miris vanile se širio
iz kade. Gubila je nit, misli su joj odlutale, pretvorile se u maštarije...
Prepustila se toplini i priuštila sebi luksuz da ne mora da razmišlja ni o
čemu...
Utonula je u san.
U tom snu se kretala brzo. Svetlost je bila slaba, ali nekako je znala
da klizi naniže kroz neku gustu sivu maglu. Ono što ju je brinulo bili su
glasovi koji su dopirali do nje, glasovi ljudi koji se raspravljaju, i to zbog
nje.
„Drugu šansu? Već smo pričali s njom o tome."
~ 67 ~
„Ničega se neće sećati."
„Nije važno da li će se sećati. Sve će ostati u njoj, ukoliko se ne
probudi."
„Razvijaće se u njoj... sve dok ne dođe pravi trenutak."
Elena nije imala predstavu o tome šta te reči znače.
Magla je bivala sve ređa, a oblaci su se razmakli da bi mogla lepo da
vidi i tada je počela polako da se spušta, sve sporije i sporije, dok na
kraju nije nežno sletela na zemlju prekrivenu borovim iglicama.
Oni glasovi se više nisu čuli. Ležala je na šumskom prekrivaču, ali
nije bila gola. Na sebi je imala svoju najlepšu spavaćicu, onu s pravom
venecijanskom čipkom. Osluškivala je jedva čujne noćne zvuke koji su
dopirali odasvud, kad najednom njena aura zatreperi kao nikada ranije.
Naime, upozorila ju je da neko nailazi. Neko ko donosi osećaj
sigurnosti u toplim bojama zemlje, u nežnim nijansama ružičaste, kao i u
onim tamnim, plavim nijansama ljubičaste koje su je obavile i pre nego
što se ta osoba pojavila. To su, u stvari, bila... nečija... osećanja prema
njoj. A iza te ljubavi i utešne brižnosti kojom je taj neko zračio, bilo je tu i
najtamnijih nijansi šumskog zelenila, snopova toplih zlatnih tonova, ali i
neke tajnovite prozračnosti, koja se, poput vodopada, rasipala i
svetlucala dodirujući tlo i penušala se oko nje kao da svuda unaokolo
rasipa dijamante.
Elena, prošapta neko. Elena.
Glas joj je bio tako poznat...
Elena. Elena.
Znala je čiji je to...
Elena, anđele moj.
Dakle, taj neko me voli.
Čak i dok se pridizala i okretala se u snu, pružala je ruke. Toj osobi
je mesto kraj nje. On je njena čarolija, njena uteha, njen jedini. Nije bilo
važno kako je tamo dospeo niti šta se dogodilo pre toga. On je bio njena
srodna duša za čitavu večnost. A onda...
Snažne ruke su se nežno obavile oko nje... Toplo telo se priljubilo uz
njeno... Slatki poljupci... Mnogo, mnogo njih...
Taj dobro poznati osećaj da se topi u njegovom zagrljaju...
Bio je vrlo nežan, ali skoro neumoljiv kad je posredi njegova ljubav
prema njoj. Zavetovao se da neće ubijati, ali ubio bi da joj spase život.
Ona je za njega nešto najvrednije na ceiom svetu... Sve je vredno
žrtvovanja ako će ona biti dobro i na sigurnom. Život mu ne znači ništa
~ 68 ~
ako mora da ga živi bez nje, pa bi ga se rado odrekao, smejući se i ljubeći
joj ruku svojim poslednjim dahom.
Elena je udisala predivan miris njegovog džempera, nalik na miris
jesenjeg lišća, i dobijala neku novu snagu. Pustila je da je, kao bebu,
umire jednostavni poznati mirisi, osećaj njenog obraza na njegovom
ramenu i čudesnost trenutka kada su počeli da dišu u istom ritmu.
Kada je pokušala da jednom rečju opiše to pravo malo čudo, otkrila
je da joj je ta reč sve vreme bila na umu. Stefan...
Elena uopšte nije morala da podigne pogled ka Stefanovom licu da bi
videla da njegove kao lišće zelene oči igraju od sreće kao što površina
jezerceta drhti pod naletom vetra i svetluca u bezbroj iskri, okupana
sunčevom svetlošću. Šćućurila je glavu ispod njegove brade. Bojala se da
ga pusti, mada nije mogla da se seti zašto.
Ne znam kako sam dospela ovamo, rekla mu je bez reči. Zapravo,
uopšte se nije sećala šta se desilo pre toga, pre nego što ju je probudilo
njegovo dozivanje, jer su joj se po glavi vrzmale sve same krhotine sna.
Nije ni važno. S tobom sam.
Obuzeo ju je strah. Nije valjda ovo... samo san? Je li da nije?
Nijedan san nije samo san. A ja sam uvek uz tebe. Ali kako smo dospeli
ovamo?
Pssst. Umorna si. Držaću te u zagrljaju. Kunem se svojim životom.
Samo se ti odmori. Pusti da te zagrlim bar jednom. Bar jednom? Ali...
Elena se zabrinula i ništa joj nije bilo jasno, pa je morala da zabaci
glavu da bi videla Stefanovo lice.
Podigla je bradu i ugledala nasmejane oči, oči u kojima je vladala
beskrajna tama, oči na bledom licu lepih, ponositih crta, koje kao da su
nastale pod dletom nekog čuvenog vajara.
Umalo je kriknula od užasa.
Tiho. Tiho, anđele.
Dejmone!
Tamne oči koje su je gledale bile su pune ljubavi i radosti. Ko bi
drugi bio?
Kako se usuđuješ, šta ćeš ti ovde? Eleni tek sad ništa nije bilo jasno.
Meni nigde nije mesto, naglasio je Dejmon, a u glasu mu se odjednom
osetila duboka tuga. Znaš da ću uvek biti uz tebe.
Ja to ne znam i ne želim da znam, hoću da mi vratiš Stefana!
Ipak, bilo je prekasno. Elena je postala svesna zvuka vode koja
kaplje i lenjog pomeranja kroz tečnost koju je osećala oko sebe.
~ 69 ~
Probudila se taman na vreme da podigne glavu kako ne bi potonula
ležeći u kadi.
Sve je bilo samo san...
Osetila se mnogo opuštenije u svom telu; udovi su joj bili gipkiji, ali
nije se mogla oteti utisku da ju je ophrvala neka beskrajna tuga zbog tog
sna. To nije bilo vantelesno iskustvo, bio je to samo običan, lud san,
nastao od izmešanih delića stvarnosti.
Meni nigde nije mesto. Uvek ću biti uz tebe.
Šta li sad te gluposti treba da znače?
Ipak, nešto je u Eleni uzdrhtalo i pri samom sećanju na slike iz sna.
Obukla se na brzinu, nije odenula spavaćicu s venecijanskom
čipkom, već sivo-crnu trenerku. Osetila je koliko je premorena kada je
izašla iz kupatila; bila je spremna da zapodene svađu bude li se Dejmon
izlanuo povodom ma koje pojedinosti njenog sna.
Međutim, Dejmon to nije učinio. Elena je ugledala krevet, doteturala
se do njega i sručila se kao da pada s nebesa, stropoštavši se na jastuke
koji su se ulegli pod njenom glavom, što ju je iznerviralo jer ona voli
čvrste jastuke. Nekoliko trenutaka je samo ležala, uživajući u osećaju
posle kupanja, dok joj se koža postepeno hladila, kao i glava. Koliko je
mogla da primeti, Dejmon je ostao u istom položaju kao kad su ušli u
sobu. Bio je ćutljiv još od jutra.
Na kraju mu se obratila da bi prekinula mučnu atmosferu, a budući
da je takva kakva je, odmah je prešla na stvar.
„Šta nije u redu, Dejmone?"
„Ništa." Dejmon je gledao kroz prozor, pretvarajući se da je
zaokupljen nečim što se nalazi iza prozorskog okna.
„A šta je to ništa?"
Dejmon zavrte glavom. Međutim, to što je bio okrenut leđima sasvim
je dovoljno i rečito govorilo o njegovom mišljenju o toj motelskoj sobi.
Elena je razgledala sobu, ali joj je sve delovalo osvetljeno, budući da
je njeno telo netom prešlo granicu izdržljivosti. Zagledala je zidove bež
boje, tepih bež boje, fotelju bež boje, bež sto i, naravno, bež posteljinu i
prekrivače. Čak ni Dejmon nije mogao da odbije takvu sobu samo zato
što se ne slaže s njegovom crnom odećom, pomislila je, a odmah potom je
postala svesna još jedne činjenice. Umorna je. I sluđena. I uplašena.
I... neopisivo tupava. Ovde je samo jedan krevet. A ja već ležim na
~ 70 ~
njemu.
„Dejmone..." Uložila je mnogo napora da bi se pridigla. „Gde ćeš ti
spavati? Eno jedne fotelje tamo. Evo, ja ću spavati na njoj."
On se na to dopola okrenuo, a ona je po tom pokretu zaključila da
nije uznemiren i da ne želi da se poigrava njome. Bio je besan kao ris. U
tom okretu se u deliću sekunde mogao videti pogled ubice, što oko
običnog čoveka nije moglo da primeti. Besprekorno uvežbani mišići su se
postarali da se to ne vidi, da se i najmanja pomisao zatomi i pre nego
dopre do svesti.
Dejmon i njegovi nagli pokreti i zastrašujuća smirenost. Ponovo je
gledao kroz prozor, a njegovo telo je, kao i uvek, napeto iščekivalo... ko
zna šta. Zauzeo je stav kao da namerava da iskoči kroz prozor.
„Vampirima san nije potreban", rekao joj je još ledenijim i
smirenijim tonom nego onda kad je Met otišao.
To ju je trglo i dalo joj snage da skoči s kreveta.
„I sam znaš da znam da to nije istina."
„Samo ti uzmi krevet. Spavaj, Elena." Međutim, ton mu je ostao
nepromenjen. Očekivala je bar da joj zapovedi ravnim, umornim glasom.
Dejmon je zvučao napetije i strože nego ikad.
Izgledao je potpuno smoždeno.
Elena skupi očne kapke.
„Takav si zbog Meta?"
„Ne."
„Zbog Šiničija?"
„Ne!"
To je, dakle.
„Zbog njega si takav, zar ne? Bojiš se da će probiti sve tvoje štitove i
da će te ponovo zaposesti. To je, dakle, posredi?"
„Idi u krevet, Elena", bilo je sve što joj je Dejmon rekao bezbojnim
glasom.
I dalje se potpuno ograđivao od nje, prosto kao da ona za njega ne
postoji. Elena je pomahnitala.
„Pobogu, šta još treba da uradim da bih ti dokazala da ti verujem?
Putujem s tobom, a pojma nemam kuda uopšte idemo. Pobogu, ne bih ti
poverila Stefanov život da ti ne verujem."
Stajala je iza njega, na tepihu bež boje koji je mirisao na... zapravo,
nije mirisao ni na šta, možda samo na prokuvanu vodu. Čak ni na
prašinu. I njene reči su se pretvarale u prašinu. Nešto u njima je zvučalo
~ 71 ~
prazno, pogrešno. Bile su sušta istina, ali nisu dopirale do Dejmona...
Elena uzdahnu. Dodirnuti Dejmona kada ne očekuje uvek je
nezgodno, jer time rizikuje da u njemu sasvim nenamerno probudi
ubilački poriv, čak i kada nije zaposednut. Sada je ipak posegla rukom
prema njemu, sasvim oprezno, spustivši prste na njegov lakat. Obratila
mu se najjasnije što je mogla, ravnim glasom.
„Takođe znaš da ja sada imam još čula, pored običnih pet. Koliko
puta moram da ti ponovim, Dejmone? Svesna sam da nas prošle nedelje
nisi mučio ti." U svom glasu je osetila neki molećiv ton, koji nikako nije
želela da čuje. „Znam da si me štitio na ovom putovanju kad sam bila u
opasnosti, da si čak i ubijao zbog mene. To znači... to mi mnogo znači.
Možeš da kažeš da ne veruješ da ljudi imaju osećaj za praštanje, ali ja
mislim da to nisi zaboravio. A ako znaš da i nemam šta da ti oprostim..."
„Ovo nema ama baš nikakve veze sa onim od prošle nedelje!"
Promena u njegovom glasu, silovitost kojom je odjekivao, ošinula je
Elenu kao bič. To ju je zabolelo... i uplašilo. Dejmon je bio smrtno
ozbiljan. Osim toga, nešto ga je strašno mučilo, nešto veoma slično
njegovom odupiranju gospodaru Šiničiju, ali i drugačije od toga.
„Dejmone..."
„Ostavi me na miru!"
Gde sam ono čula nešto slično? Bila je zaprepašćena i srce joj se
uzlupalo kao u zeca, ali je mahnito počela da kopa po sećanjima.
Pa, da. Stefan. Stefan joj je to rekao kad je prvi put došla k njemu,
jer se bojao da je zavoli. Kada je bio siguran da će postati prokleta ako joj
pokaže da mu je stalo do nje. Zar je moguće da je Dejmon toliko sličan
bratu koga je uvek ismevao?
„Barem se okreni i razgovaraj sa mnom gledajući me u oči."
„Elena." To je bio šapat. Zvučao je kao da ne može da prizove svoj
uobičajeni mazan, preteći ton. „Idi u krevet. Idi dođavola. Idi kud hoćeš,
samo me se kloni."
„Baš si dobar u tome, nema šta." I Elenin glas je poprimio ledeni
prizvuk. Besna, nepromišljeno mu je prišla još bliže. „Dobar si u teranju
ljudi od sebe. Ali ja znam da večeras ništa nisi jeo. Od mene više ne želiš
ništa, a ne možeš da se izgladnjuješ ni izbliza koliko Stefan..."
Elena je govorila znajući da će njene reči jamačno izazvati odgovor,
ma kakav on bio. Dejmon bi na takvo što obično odgovorio tako što bi se
negde udobno smestio i zavalio, pretvarajući se da ništa nije čuo.
Ono što se zatim desilo nimalo nije ličilo na njega.
~ 72 ~
Dejmon se, brz kao vihor, obreo pored nje i uhvatio je tako da nije
mogla da se izvuče iz njegovog čeličnog stiska. Zatim je naglo pomerio
glavu, kao kad se soko obrušava na miša, i poljubio je. Bio je dovoljno
snažan da je drži čvrsto, ali je ipak nije povredio.
Poljubac je bio snažan i dugo je trajao, a Elena se, vođena pukim
nagonom, prilično dugo opirala. Osećala je hladnoću Dejmonovog tela na
svom telu, zagrejanom i vlažnom od kupanja. Način na koji ju je držao u
naručju bio je malo čudan, ako je stegne još malo, mogao bi ozbiljno da je
povredi. Ipak, da li je stvarno znala ono što je mislila da zna? Da li je
spremna da joj slomi kosti da bi to dokazala?
Mazio ju je po kosi, pravio joj uvojke prstima i lomio ih među njima,
što uopšte nije bilo pošteno... I to tek nekoliko sati pošto ju je naučio kako
da oseća svakim atomom svog bića. Znao je njene slabe tačke. Ne slabe
tačke bilo koje žene nego baš njene; tačno je znao kako da je natera da
poželi da plače od zadovoljstva i kako da je umiri.
Nije joj preostalo ništa drugo do da stavi svoju teoriju na probu i
možda zaradi prelom kosti. Neću da mu se predam zato što sama nisam
ništa započela. Vala, neću. Međutim, tada se setila koliko je silno želela
da sazna šta je sa onim dečačićem i onom ogromnom stenom, pa je
namerno otvorila svoj um za Dejmona. Upao je u sopstvenu zamku.
Čim su im se umovi povezali, skoro da je prasnuo pravi vatromet.
Eksplozije. Rakete. Supernove. Elena je naredila svom umu da se ne
obazire na telo i počela da traga za stenom.
Našla ju je duboko, duboko, u najmanje pristupačnom kutu njegovog
uma. Duboko u večitoj tami koja je tamo vladala. Međutim, Elena kao da
je sa sobom ponela lampu. Kad god bi se okrenula, tamni slojevi paučine
su se otkidali, a naizgled masivni kameni lukovi su se rušili i padali na
zemlju.
„Ne brini", uhvatila je sebe kako govori. „Tebi to svetlost neće
uraditi! Ti ne moraš tu da živiš. Pokazaću ti lepotu svetlosti."
Šta ja to govorim?, zapitala se Elena tek kad je prevalila te reči
preko usana. Kako mogu to da mu obećam? Osim toga, možda on voli da
živi ovde u mraku!
Uprkos tome, već je sledećeg trenutka prišla dečačiću, dovoljno blizu
da jasno vidi njegovo bledo, radoznalo lišce.
„Opet si došla", rekao joj je mališan kao da je napravila neko čudo.
„Rekla si da ćeš doći i stvarno si se vratila!"
Sve Elenine barijere su se srušile istog trena. Kleknula je, povukavši
~ 73 ~
lance najviše što je mogla, i posadila ga sebi u krilo.
„Da li ti je drago što sam se vratila?", upitala ga je nežno. Već ga je
mazila po kosi.
„Jeste, mnooogo!" To je više bio usklik, te se Elena blago trže iako joj
je bilo vrlo drago što to čuje. „Ti si najfinija seka koju sam... najlepša
devojčica koju sam ikad..."
„Pst", reče mu Elena, „tiho. Sigurno postoji način da te ugrejem."
„Ma to je od gvožđa", reče dete smerno. „Zbog okova mi je hladno i
mnogo sam slab zbog njih. Ali moraju da budu baš od gvožđa, jer inače
ne bi mogao da me kontroliše."
„Znači, tako", uozbiljila se.
Polako je počela da shvata u kakvom su odnosu Dejmon i taj dečak.
Na trenutak se prepustila intuiciji, uhvatila dvostruku dužinu lanca i
pokušala da ga pokida. Ovde je imala superosvetljenost; možda ima i
supermoći. Ipak, samo je uzalud uvijala i vukla lanac, a na kraju joj je
zubac rasekao kožu između dva prsta.
„Joj!" Dečakove krupne tamne oči gledale su pravo u tamnu kap
krvi. Zagledao se u nju kao da je opčinjen i uplašen.
„Hoćeš li?" Elena nesigurno ispruži ruku prema njemu. Kakvo jadno
stvorenjce, kad mora da čezne za krvlju drugih ljudi, pomislila je. On
stidljivo klimnu glavom da bi se uverio da se ona ne ljuti zbog toga.
Elena se samo osmehnula, pa je on s poštovanjem uze za ruku i celu
okruglu kap krvi proguta u jedan mah, sastavivši usne kao pri poljupcu.
Kad je podigao glavu, učinilo joj se da mu se malo rumeni vratilo u blede
obraze.
„Kažeš da te Dejmon drži ovde", rekla je, opet ga podigavši u krilo i
osetivši kako je njegovo malo hladno telo upilo njenu toplotu. „Možeš li
da mi objasniš zašto?"
Dete se još oblizivalo, ali je istog trena podiglo lice prema njoj i reklo:
„Ja sam Čuvar Tajni. Ali", nastavio je tužnim glasom, „tajne su
postale toliko velike da čak ni ja ne smem da znam o čemu je reč."
Elena je pratila njegov pogled, koji je lutao od majušnih udova,
preko gvozdenog lanca, pa sve do ogromne metalne kugle. Rastužila se;
bilo joj je žao tog malog čuvara. Pitala se šta li se to nalazi unutar te
velike kamene lopte koju je Dejmon tako uporno čuvao.
Nije dobila priliku da ga to pita.



9.
Čak i kad je zaustila da još nešto kaže, Elena je osetila da nema tlo
pod nogama; kao da ju je poneo uragan. Na trenutak je čvrsto stegla
mališana, kojeg je nešto otimalo od nje, dovoljno da mu dovikne
„Vratiću se" i da čuje njegov odgovor na to pre nego što je običan svet
kupki, manipulacije i motelskih soba ponovo uvuče u sebe.
„Čuvaću našu tajnu!" To joj je maleni dečak doviknuo u poslednjem
trenutku.
Šta bi to moglo da znači ako ne to da će te njihove susrete kriti od
stvarnog (ili „običnog") Dejmona?
Elena se sekund kasnije obrela u prljavoj motelskoj sobi, a Dejmon
ju je čvrsto držao za ruke. Kad ju je pustio, Elena je osetila ukus soli.
Suze su joj se nezadrživo slivale niz obraze. To, izgleda, nije značilo ništa
njenom napadaču. Dejmon je, po svoj prilici, bio prepušten na milost i
nemilost najdubljem očaju. Tresao se kao dečak koji je prvi put poljubio
svoju prvu ljubav. Eto šta je okidač, zbunjeno pomisli Elena.
Što se nje same tiče, imala je utisak da će se svakog časa onesvestiti.
Ne! Moram da ostanem pri svesti.
Elena se odupirala i migoljila, namerno nanoseći bol sebi, jer
očigledno nije mogla da se izvuče iz tog snažnog stiska nalik na čeljusti
mišolovke.
Držao ju je čvrsto i nije je puštao.
Da to nisu ruke gospodara? Da nije to opet Šiniči, koji se ušunjao u
Dejmonov um i prisiljava ga da radi sve to...?
Elena je pružala sve veći otpor; odgurivala se od njega sve dok se
nije odmakla dovoljno da može da vrisne od bola. Počela je da cvili...
Stisak je popustio.
Nekako je znala da Šiniči nema nikakve veze s tim. Prava
Dejmonova duša je zapravo dečačić koji je okovan lancima već ko zna
koliko vekova i koji nikada nije spoznao toplinu i bliskost, iako je, sa
suzama u očima, maštao o njima. Dete lancima vezano za stenu zapravo
je jedna od najvećih Dejmonovih tajni.
Elena se sada već toliko tresla da nije bila sigurna da li uopšte može
da ustane, ali i dalje se pitala šta je s tim detetom. Možda mu je hladno?
Možda plače kao i ona? Otkud ona to i može da zna?
Ona i Dejmon su samo stajali i gledali jedno u drugo, ubrzano dišući.
Dejmonova uvek zaglađena kosa sada je bila razbarušena, te je izgledao
~ 75 ~
pomalo razvratno i raspušteno, kao neki gusar. Njegovo lice, uvek bledo i
staloženog izraza, sada je bilo rumeno od naleta krvi. Oborio je pogled da
bi posmatrao Elenu, koja je nagonski počela da masira ručne zglobove.
Već je počela da oseća ono peckanje: cirkulacija joj se ponovo
uspostavljala. Čim je prvi put skrenuo pogled, učinilo joj se da je više ne
može pogledati u oči.
Kontakt očima. U redu. Elena je ugledala svoje potencijalno oružje i
uspaničeno posegla za stolicom, ubrzo shvativši da se krevet nalazi
neočekivano blizu, tik iza nje. Nije imala na raspolaganju gotovo ništa
što bi joj moglo poslužiti kao oružje, ali je svejedno morala da upotrebi
sve što joj je bilo pri ruci.
Sela je jer joj je telo bilo previše slabo da bi se još borilo, ali nije
skidala pogled s Dejmonovog lica. Usne su mu bile nabubrile. Nije... fer.
To Dejmonovo pućenje je bilo glavni adut njegovog arsenala. Imao je
najlepše usne koje je ikada videla na ljudskom biću, bilo da je posredi
muškarac ili žena. Usta, kosa, poluspušteni kapci, guste trepavice,
prefinjena kontura brade... Baš nije fer, čak ni prema njoj samoj, koja je
odavno prevazišla zaljubljivanje u muškarca samo zato što mu je Bog dao
lepotu.
Međutim, njemu nikada ranije usne nisu bile toliko pune, kosa mu
nikada nije bila toliko neuredna, a trepavice mu nikada nisu podrhtavale
zato što je gledao u bilo šta samo ne u nju, svim silama se trudeći da ona
to ne primeti.
„Da nisi... razmišljao o ovome kad nisi hteo da pričaš sa mnom?",
upitala ga je skoro smirenim glasom.
Dejmon je iznenada stao kao kip, što je bio savršen prizor, sve je u
vezi s njim, uostalom, bilo savršeno. Naravno, nije ni disao. Samo je piljio
u jednu tačku na tepihu bež boje, koji bi s pravom trebalo da se pretvori
u pepeo pod plamenom koji je izbijao iz njih.
Na kraju je ipak podigao glavu i pogledao je onim krupnim tamnim
očima. Bilo je teško reći bilo šta o Dejmonovim očima zato što su bile
skoro iste boje kao zenice, ali Elena je sada imala utisak da su mu se
zenice toliko raširile da su, u stvari, prekrile čitavu dužicu. Kako oči
tamne kao ponoć mogu da uhvate svetlost i da je zadrže u sebi? Učinilo
joj se da u njima vidi čitav univerzum pun zvezda.
Dejmon joj, napokon, blago reče:
„Beži."
Elena oseti kako joj se mišići nogu napinju.
~ 76 ~
„Zbog Šiničija?"
„Ne. Kreći odmah."
Elena oseti kako joj se mišići butina blago opuštaju; bilo joj je drago
što ne mora da dokazuje da može da potrči istog trenutka, ili čak da puzi.
Samo je stegla pesnice.
„Hoćeš li da kažeš da je sve ispalo ovako samo zato što ti se prohtelo
da se ponašaš kao đubre?", siktala je. „Šta je, opet si rešio da me mrziš?
Da li ti je bar bilo lepo...?"
Dejmon se ponovo okrete brzo kao vihor; dotad potpuno nepomičan,
napravio je pokret koji njeno oko nije moglo da isprati. Udario je u
prozorski okvir, samo jednom, povukavši ruku maltene u poslednjem
trenutku. Začu se prasak, a zatim se razleže bezbroj malih odjeka. Kiša
staklića nalik na dijamante prosu se u noć.
„Zbog ovoga će... neko doći da ti pomogne." Dejmon nimalo nije
nastojao da te reči zazvuče kao misao koja mu je upravo pala na pamet.
Izgleda da sada, kad joj je stajao okrenut leđima, više nije mario za to da
se pretvara da stvari stoje bolje nego što zaista stoje. Telom su mu, jedva
primetno, prolazili žmarci.
„Ovako kasno, po ovoj oluji, ovoliko daleko od recepcije, ne bih baš
rekla." Elenino telo je tek tad dobilo informaciju o naletu adrenalina koji
joj je dao snage da se odupre Dejmonovom snažnom stisku. Svu su je
podišli srsi i morala je da se pomuči ne bi li suspregla drhtavicu.
I opet Jovo nanovo, Dejmon je zurio nekud u noć, a ona je zurila u
njegova leđa. Ili je bar on hteo da tako bude.
„Trebalo je samo da pitaš", rekla je.
Nije znala da li jedan vampir to može da shvati. Stefana još nije
uspela da nauči tome. On nije dobijao ono što želi zato što mu nije ulazilo
u glavu da treba samo da zatraži. Uza svu svoju nevinost i sve dobre
namere, Stefan je prepuštao stvari sudbini sve dok ona, Elena, nije bila
primorana da sama to zatraži od njega.
Dejmon, razmišljala je, uglavnom nema tih problema. On uzima sve
što poželi potpuno opušteno, kao da bira povrće s polica u bakalnici.
Sada je već počeo tiho da se smeje, što je značilo da je zanemeo od
šoka.
„Shvatiću to kao izvinjenje", rekla je Elena blago. Dejmon se
grohotom nasmeja, od čega Elenu podiđe jeza. Eto, ona pokušava da mu
pomogne, a on...
„Zar ti misliš", prekinuo ju je u razmišljanju, ,,da sam samo to hteo?"
~ 77 ~
Elena se samo ukoči od šoka, jer je tek to pitanje unelo pometnju
među njene misli. Dejmon je lako mogao da uzme bar malo njene krvi
dok ju je malopre držao u čeličnom zagrljaju. Ali, naravno, to nije bilo sve
što je hteo od nje. Njena aura... Znala je kako ona deluje na vampire. On
ju je sve vreme štitio od vampira koji bi mogli da je opaze. Poenta je u
tome, govorila joj je njena urođena iskrenost, što nju ama baš nimalo nije
briga za te druge. Međutim, Dejmon je drugačiji. Kad ju je poljubio,
osetila je neku promenu u sebi. Nešto što nikada nije osetila... dok nije
upoznala Stefana.
O bože... zar je stvarno dozvolila sebi da ona, Elena Gilbert, izneveri
Stefana jednostavnim činom, time što se nije izvukla iz ove situacije?
Dejmon je ispao bolja osoba nego ona; govorio joj je da ga ne dovodi u
iskušenje svojom aurom.
Da bi sutra mogla da počne sve iznova.
Eleni se često dešavalo da, našavši se u određenoj situaciji, sama
proceni da je najbolje da ode pre nego što se stvari još više zakomplikuju.
Sada je nevolja bila u tome što nije imala kuda da pobegne, a da sebe još
više ne ugrozi, uzgred propustivši priliku da nađe Stefana.
Da li je možda trebalo da krene s Metom? Doduše, Dejmon je rekao
da ne mogu da stignu do tog mesta u Mračnoj dimenziji, da kao ljudska
bića ne mogu to sami da izvedu. Rekao je da on mora da pođe s njima.
Elena je, ipak, i dalje podozrevala da Dejmon ne bi bio rad da vozi čak do
Arizone, a kamoli voljan da traži Stefana, kad ona ne bi bila kraj njega
sve vreme.
Osim toga, kako bi Met mogao da je štiti na ovako opasnom putu?
Elena je znala da bi Met umro za nju, a upravo to bi mu se i desilo kad bi
naišli na vampire ili vukodlake. Umro bi, ostavivši Elenu da se samasamcita
bori protiv svojih neprijatelja.
O da, dobro je znala šta Dejmon radi svake noći kad ona ode u kola
da spava. On tada baca nekakve mračne čini oko nje, potpisujući ih
svojim imenom, zapečaćujući ih svojim pečatom, da bi se bića noći koja bi
slučajno naišla klonila automobila do jutra. Međutim, svoje najveće
neprijatelje, kicune blizance Šiničija i Misao, sami su doveli za sobom.
Elena je o svemu tome razmislila pre nego što je podigla glavu i
pogledala Dejmona u oči, u oči koje su je u tom času podsetile na oči onog
deteta u ritama, lancima vezanog za stenu.
„Ti baš nećeš da odeš, zar ne?", prošaputao je.
Elena zavrte glavom.
~ 78 ~
„Stvarno me se ne plašiš?"
„Ma, plašim se." Elena ponovo oseti ono drhtanje iznutra. Međutim,
sada je krenula tim putem, postavila je pravac i nije bilo šanse da se sad
zaustavi. Naročito ne kad je ovako gleda. To ju je podsetilo na njegovo
radovanje iz dna duše, na ponos koji, na njegovu žalost, nije uspevao da
sakrije kad bi uspeli da smaknu nekog neprijatelja udruženim snagama.
„Neću da postanem tvoja princeza tame", rekla mu je otvoreno. ,,A i
sam znaš da nikad ne bih mogla da odustanem od Stefana."
Duh njegovog starog podrugljivog osmeha na tren mu je zatitrao na
usnama.
„Imam dovoljno vremena da te povodom toga usmerim na svoj način
razmišljanja."
Nema potrebe, pomisli Elena. Znala je da će Stefan sve razumeti.
Međutim, čak i sada, kada joj se činilo da se ceo svet u vrtlogu
okreće oko nje, u njoj se probudilo nešto što je izazvalo Dejmona.
„Kažeš da nije Šiniči posredi. Verujem ti. Ali da nije sve ovo zbog
onoga... što je rekla Kerolajn?" I sama je čula kako joj je glas odjednom
postao opor.
„Kerolajn?" Dejmon poče da trepće kao da je izbačen iz sedla.
„Ona je rekla da sam pre nego što sam upoznala Stefana bila
samo..." Shvatila je da nikako ne može da izgovori onu poslednju reč. „Da
sam bila... promiskuitetna."
Dejmon stegnu vilice, a obraze mu brzo obli rumen, kao da ga je
nešto udarilo iz neočekivanog pravca.
„Ta devojka", promrmljao je. „Ona je već izabrala svoju sudbinu i,
ako nekog treba da sažaljevam, onda je to sigurno ona. Ali ona ide...
preko svake... ona je... izvan svake... granice pristojnosti..."
Govorio je sve sporije i sporije, a oblak zbunjenosti mu se nadvio nad
obrve. Zagledao se u Elenu, a ona je znala da je primetio da su joj oči
pune suza, jer je podigao ruke da ih obriše prstima. Međutim, čim je to
uradio, stao je kao ukopan; ruke su mu ostale u vazduhu, videlo se i da je
potpuno ošamućen, a onda je prineo jednu ruku ustima i osetio njihov
ukus. Kakvog god ukusa da su bile, on je, izgleda, bio zapanjen njime.
Prineo je i drugu ruku usnama. Elena ga je nemo, zgranuto gledala;
trebalo bi da je zbunjen ili tako nešto, ali nije bio. Umesto toga je preko
njegovog lica prešao čitav kaleidoskop izraza, s prelazima previše brzim
da bi ljudsko oko moglo sve da ih isprati. Međutim, uspela je da vidi
~ 79 ~
zadivljenost, nevericu, gorčinu, pa opet zadivljenost i, na kraju, nekakav
šok od radosti i pogled nekoga kome će suze navreti na oči.
Potom se samo nasmejao. Taj smeh, više, zapravo, podsmeh upućen
samom sebi, kratko je trajao, ali bio je iskren, čak euforičan.
„Dejmone", Elena je treptala jer su joj oči još bile pune suza; sve se
odigravalo suviše brzo, ,,šta ti je, čoveče?"
„Ništa, ništa, sve je u redu", rekao je, značajno podigavši prst.
„Nikada ne pokušavaj da prevariš vampira, Elena. Vampiri imaju mnoga
čula koja ljudska bića nemaju, za neka čak saznamo da ih imamo tek kad
nam zatrebaju. Trebalo mi je mnogo vremena da shvatim sve što sada
znam o tebi. Svi su mi, naravno, govorili jedno, a moj sopstveni um je
tvrdio nešto drugo. Ali shvatio sam, najzad. Znam šta si ti zapravo,
Elena."
Elena je pola minuta sedela u šoku, ne izustivši ni reči.
„Ako i znaš, onda mogu odmah da ti kažem da ti niko neće
poverovati."
„Možda i neće", rekao joj je Dejmon, „naročito ne ljudi. Ali vampiri su
ustrojeni tako da mogu da prepoznaju auru čiste deve. A ti jesi deva s
jednorogom*, Elena. Ne znam zašto su o tebi počele da se šire razne
glasine, a i ne zanima me. Mene je to odavno zavaralo, ali napokon sam
otkrio pravu istinu." Najednom se nagnuo nad nju tako da nije mogla da
vidi ništa osim njega; njegova oštra kosa joj je okrznula čelo, njegove
usne su prišle sasvim blizu njenima, a njegove tamne oči su je opčinile
kao dva ponora, pa nije mogla da gleda ni u šta drugo osim u njih.
„Elena", prošaputao je. „Ovo je tvoja tajna. Ne znam kako si uspela
da to ostaneš sve dosad, ali... ti si devica."
Nagnuo se prema njoj okrznuvši joj usne svojima, udišući njen dah
kao što je ona udisala njegov. Tako su ostali dugo, dugo; Dejmon je bio
oduševljen time što može da pruži Eleni nešto iz sopstvenog tela:
kiseonik koji im je oboma bio preko potreban, iako su ga uzimali na
različite načine. Nepomičnost njihovih tela, tišina i neprekidan kontakt
očima verovatno bi bili neizdrživi za mnoga ljudska bića, jer nijedno od
njih dvoje nije zatvaralo oči. To je najverovatnije bilo slično osećaju da se
previše zaranja u partnerovu ličnost, toliko duboko da se gubi lični
identitet i postaje neopipljivi deo onog drugog pre nego što do poljupca
uopšte i dođe.
____________________________________
*Prema legendi, jednorozi dopuštaju da ih jašu samo device. (Prim. prev.)
~ 80 ~
Elena je lebdela u vazduhu: lebdela je na Dejmonovom dahu, i to
bukvalno. Da je Dejmonove snažne, dugačke, lepo oblikovane ruke nisu
zadržale za ramena, verovatno bi izletela iz njegovog zagrljaja.
Elena je znala da postoji i drugi način da je zadrži na zemlji, Mogao
je da utiče na nju da bi gravitacija obavila svoje. Međutim, zasad nije
osećala ni najblaži nagoveštaj i najmanjeg pokušaja da utiče na nju.
Izgleda da i dalje nije hteo da joj ukalja čast; želeo je da joj pruži
mogućnost izbora. Neće je zavesti nijednom od svojih uobičajenih
metoda, niti trikovima uspešnog zavođenja koje je naučio tokom
mnogobrojnih noći u proteklo pola milenijuma.
Učiniće to samo disanjem, čiji je ritam postajao sve brži. Elenino srce
zalupa kao ludo i više nije ni znala šta oseća. Da li je uopšte bila načisto s
tim da Stefanu to neće smetati? Ipak, Stefan joj je ukazao najveću
moguću čast time što veruje u njenu ljubav i njenu procenu. Međutim,
ona je počela da shvata kakav je Dejmon u svojoj biti, koliko mu je
neopisivo potrebna; koliko je samo ranjiv zbog toga što je ta potreba
postala prava opsesija.
Nije hteo da utiče na nju, ali je još oko nje širio velika i meka crna
krila, potpuno je obavijajući njima. Nije mogla da se pomeri, nikud nije
mogla da pobegne. Elena je osetila da popušta pred silinom strasti koju
su njih dvoje rasplamsali. Kao završni čin, i to ne odbijanja već poziva,
zabacila je glavu, visoko izvivši vrat, i dopustila mu da oseti njenu
žudnju.
Imala je osećaj da velika kristalna zvona zvone u daljini kad se
suočila s njegovim ushićenjem zbog toga što se svojom voljom predala
tami mekoj kao somot, koja ju je okružila sa svih strana.
Uopšte nije osetila zube kada su se zarili u njenu kožu da osete ukus
njene krvi. Pre nego što se to desilo, videla je zvezde. A onda su čitav
univerzum progutale Dejmonove tamne oči.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

6 Re: Povratak:Duše senke VI taj Ned Mar 03, 2013 12:41 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
10.
Elena se probudila u motelskoj sobi i tiho se obukla, srećna što je
prespavala na prostranijem ležaju. Dejmona više nije bilo, ali to je i
očekivala. On je obično rano doručkovao dok su putovali, loveći
konobarice po kafanama pored puta koje rade po celu noć i vagonrestoranima
koji rade od ranog jutra.
min@
~ 81 ~
Moraću da porazgovaram s njim o tome jednog dana, razmišljala je
dok je stavljala kesicu mlevene kafe u mali aparat za filtriranje za dve
šolje, što je bila još jedna od usluga motela. Kafa je mirisala izvrsno.
Međutim, hitno je morala da popriča s nekim o onome što se sinoć
dogodilo. Njen prvi izbor je bio Stefan, naravno, ali zaključila je da
vantelesna iskustva nisu nešto što samo zatražiš i odmah dobiješ. Ono
što joj je zaista neophodno jeste da pozove Boni i Meredit. Morala je da
porazgovara s njima, imala je prava na to, ali eto, ispostavilo se da, od
svih situacija na svetu, baš sada ne može. Intuicija joj je govorila da
nikakav kontakt s Felovom Crkvom ne bi izašao na dobro.
Još se ni Met nije javljao. Nijednom. Nije imala predstavu o tome
dokle je on stigao ni gde je, ali bolje bi mu bilo da u Sedonu stigne na
vreme, to je sve. Namerno je prekinuo svaku komunikaciju s njom. Baš
lepo. U redu, samo neka se pojavi na dogovorenom mestu u dogovoreno
vreme.
Ipak... Elena je svejedno morala da popriča s nekim. Morala je da
izbaci to iz sebe.
Pa naravno! Kakva sam ja budala! Još imam svog vernog drugara
koji ne progovara ni reč i koga nikad ne moram da čekam. Sipajući usput
u šolju kafu koja se pušila, Elena je iskopala svoj dnevnik s dna platnene
torbe i otvorila ga na prvoj čistoj strani. Ništa nije bolje za pisanje od
čiste bele stranice i nalivpera koje glatko klizi po njoj.
Petnaest minuta kasnije, začulo se bubnjanje na prozoru i, minutdva
potom, Dejmon se uvukao u sobu. U rukama je nosio nekoliko
papirnih kesa, te se Elena osetila neopisivo prijatno, ušuškano, kao kod
kuće. Ona je skuvala kafu, koja uopšte nije bila loša, bez obzira na to što
je uz nju išao šlag u prahu, a Dejmon je nabavio...
„Benzin", reče likujući, značajno podigavši obrve kad ju je pogledao i
odložio kese na sto. „Ukoliko reše da upotrebe biljke protiv nas. Ne,
hvala", dodao je, videvši da stoji ispred njega i pruža mu šolju punu kafe.
„Auto-mehaničar mi je pregledao kola dok sam išao u kupovinu. Idem
samo da operem ruke."
Utom je nestao prošavši tik pored Elene.
Prošao je tik pored nje i ne obazrevši se, iako je nosila jedinu čistu
odeću koja joj je preostala: farmerice i majicu u jedva vidljivim bojama:
na prvi pogled je bila bela, ali se na najjačoj svetlosti moglo videti da je
obojena prozirnim bojama duge.
Nije me ni pogledao, pomislila je Elena. Imala je neki čudan osećaj
~ 82 ~
da joj se život vrti ukrug.
Počela je da prosipa njegovu kafu, ali je rešila da bi mogla i sama da
je popije, pa ju je ispila u nekoliko gutljaja, opekavši grlo.
Sela je za svoj dnevnik i iščitala poslednje dve-tri strane.
„Jesi li spremna? Da krenemo?", doviknuo je Dejmon iz kupatila,
pokušavajući da nadjača zvuk vode.
„Može, samo još minut." Elena pročita nov unos i ovlaš pređe preko
prethodnog.
„Mogli bismo odavde da krenemo pravo na zapad", dovikivao je
Dejmon. „Možemo da stignemo za jedan dan. Pomisliće da izvodimo neku
smicalicu da bismo stigli do tačno određene kapije, pa će pretražiti sve
manje. Mi ćemo u međuvremenu krenuti pravo prema kapiji Kimon i
stići nekoliko dana pre nego što ikome padne na pamet da nas tamo
traži. Sve se savršeno uklapa."
,,A-ha." Bilo je to sve što je rekla, jer je čitala dnevnik.
„Trebalo bi da stignemo taman na vreme da se sutra nađemo s
Matom, možda čak i večeras, zavisno od toga kakve probleme budu
pravili."
„A-ha."
„Ali prvo sam hteo nešto da te pitam: šta ti misliš, da li je puka
slučajnost to što nam je prozor razbijen? Ja uvek stavljam štitnike na
njih noću, a siguran sam..." Prešao je rukom preko čela. „Siguran sam da
sam ih i sinoć stavio. Izgleda da se nešto provuklo i polomilo prozor, a
onda nestalo bez traga. Zato sam kupio sav ovaj benzin. Ako probaju
nešto s drvećem, dići ću ih u vazduh, pa će odleteti do Stounhendža."
Kao i polovina nedužnih stanovnika ove zemlje, pomisli Elena
natmureno. Međutim, bila je previše šokirana da bi išta moglo da je
iznenadi.
„Šta to sad radiš?" Dejmon je očigledno bio spreman da krene na put.
„Rešavam se nečega što mi ne treba", rekla je Elena i pustila vodu,
posmatrajući kako se iscepkani papirići njenog dnevnika kreću u vrtlogu
pre nego što nestanu. „Nemoj da brineš za prozor", rekla je vrativši se u
spavaću sobu, gde je obula cipele. „I nemoj još da krećeš, Dejmone.
Moram da porazgovaram s tobom o nečemu."
„Hej, žurimo. To valjda može da sačeka dok ne uđemo u kola, zar
ne?"
„Ne, ne može zato što moramo da platimo za taj prozor. Dejmone, ti
si ga sinoć razbio. Ali sigurno se toga ne sećaš, zar ne?"
~ 83 ~
Dejmon ju je belo gledao. Primetila je da je prvo bio u iskušenju da
se nasmeje. Drugom iskušenju je podlegao, naime, pomislio je da je ona
načisto poludela.
„Ozbiljno ti kažem", rekla mu je kad je ustao i uputio se ka prozoru.
U očima mu se jasno videlo da bi se najradije pretvorio u vranu i odleteo
odatle. „Da se nisi usudio da odeš, Dejmone, jer nisam završila."
„Još nešto sam uradio, a ne sećam se toga?" Dejmon se nasloni na
zid zauzevši svoju staru, nadmenu pozu. „Da nisam možda polomio i
nekoliko gitara ili ostavio radio uključen do četiri ujutru?"
„Ne. Nije reč samo o događajima... od sinoć", reče Elena odvrativši
pogled. Nije mogla da ga pogleda u oči. „Tu su i događaji od prethodnih
dana..."
„Ma da, šta znaš, možda ja sabotiram ovo putovanje još od početka",
rekao je kratko, ravnodušno. Prešao je pogledom preko tavanice i duboko
uzdahnuo. ,,A možda sam to uradio samo da bih ostao nasamo s tobom..."
„Umukni!" Odakle sad to? Hm, ona to, naravno, već zna. Od njenih
sinoćnih osećanja. Nevolja je bila u tome što je takođe htela da sredi još
neke stvari, ukoliko ih on ozbiljno shvati. Kad je već kod toga, to bi
možda bio bolji način da se ovo reši. „Misliš li da su se tvoja osećanja
prema Stefanu, ovaj... barem malo promenila u poslednje vreme?",
upitala ga je.
„Molim?"
„Misliš li..." Uh, baš je teško izgovoriti to pogleda uprtog u ove crne
oči nalik beskonačnom prostoru. Naročito zbog toga što su prošle noći
bile pune jata zvezda. „Da li sad o njemu razmišljaš na drugačiji način?
Da li više poštuješ njegove želje nego ranije?"
Dejmon ju je sada otvoreno odmeravao, jednako kao ona njega.
„Ti to ozbiljno?", reče joj.
„Krajnje", odgovori ona i pomuči se da vrati suze tamo gde je trebalo
i da ostanu.
„Nešto se zaista desilo sinoć", reče on. Zagledao joj se pravo u oči i
nije skretao pogled. „Zar ne?"
„Nešto se jeste desilo, da", reče Elena. „To je... to je bilo više nešto..."
Othuknula je, rekavši time sve.
„Šiniči! Šiniči, che bastardo*! Imbroglione**! Lopovčina jedna! Uh,
__________________________________
* Kakvo kopile (ital.). (Prim. prev.)
**Varalica(ital). (Prim. prev.)
~ 84 ~
ubijaću ga polako. Dejmon je odjednom bio svuda oko nje. Načas je stajao
pored nje uhvativši je za ramena; sledećeg trena se stvorio pored prozora
i s njega izvikivao kletve, a odmah potom se ponovo našao kraj nje i uzeo
je za obe ruke.
Eleni je bila bitna samo jedna reč koju je izgovorio. Šiniči. Kicune
crne kose s vatrenocrvenim krajičcima, koji ih je naterao da se odreknu
mnogo čega samo da bi saznali gde se nalazi Stefanova ćelija.
„Moscalzone*! Maleducato**..."
Elena više nije mogla da prati Dejmonove psovke. Znači, istina je.
Cela prethodna noć je oteta od Dejmona, izbrisana iz njegovog uma
prosto i celovito kao onih nekoliko trenutaka dok ga je grlila Krilima
iskupljenja, a zatim i Krilima pročišćenja. Na ta druga je sam pristao.
Međutim, sinoć... Šta li mu je lisica još izbrisala iz svesti? To što mu je
izbrisala celo veče i noć, i to prethodno veče i noć, to samo može da znači
da...
„On u stvari nikad nije prekinuo vezu između svog i mog uma. I
dalje može da mi prodre u misli kad god mu se prohte." Dejmon je
konačno prestao da psuje i da se pomahnitalo kreće tamo-amo. Seo je na
kauč prekoputa kreveta i oslonio laktove na kolena, pustivši da mu ruke
vise između nogu. Izgledao je kao da su mu sve lađe potonule.
„Elena, moraš da mi kažeš. Šta je to sinoć ukrao od mene? Molim te!"
Učinilo joj se da će pasti na kolena pred njom, iskreno, bez glume. „Ako...
ako... ako je to ono što ja mislim da jeste..."
Elena se osmehnu iako su joj se suze još slivale niz obraze.
„Nije ono... što bi većina ljudi pomislila da jeste, barem ja tako
mislim."
„Ali...!"
„Dovoljno je da kažemo da je to vreme... bilo moje", počela je da mu
objašnjava. „Ako ti ukrade bilo koje drugo sećanje, ili ako bar pokuša da
to uradi u budućnosti, neka mu bude. Ali ovo... ovo će biti moja tajna."
Sve dok ti jednog lepog dana ne budeš zdrobio onu svoju gromadu punu
tajni, pomislila je.
„Sve dok to ne iščupam od njega, sa sve jezikom i onim njegovim
repom!", režao je Dejmon, i to baš kao zver. Bilo joj je drago što se to ne
odnosi na nju. „Ne brini", dodao je Dejmon glasom koji je bio toliko leden
_________________________________
* Nitkov (ital.). (Prim. prev.)
**Prostačina (ital.). (Prim. prev.)
~ 85 ~
da ju je uplašio više od malopređašnjeg režanja. „Naći ću ga ja, gde god
da se sakrije. I oteću to od njega. Mogao bih da ga živog oderem i da ti od
onog njegovog krznašceta napravim par rukavica, šta kažeš?"
Elena je na silu pokušala da se osmehne i učinila je to prilično
ubedljivo. I samoj joj je tek sad doprlo do svesti šta se sve dogodilo, iako
uopšte nije verovala da će je Dejmon ostaviti na miru povodom toga sve
dok to sećanje ne otme od Šiničija. Shvatila je da ona, zapravo, kažnjava
Dejmona za nešto što je uradio Šiniči, a to nikako nije u redu. Obećavam
da niko neće saznati za ono što se sinoć dogodilo, govorila je sebi. Sve dok
sam Dejmon ne sazna. Neću reći čak ni Boni ni Meredit.
To je umnogome otežavalo njen položaj, ali tako je, verovatno, sve
bilo mnogo pravednije.
Dok su čistili ostatke Dejmonovog izliva besa, on iznenada poseže
rukom da obriše suzu koja joj se otela iz oka.
„Hvala ti...", poče Elena. Tu se i zaustavila. Dejmon je prstima
dodirivao svoje usne.
Pogledao je u nju, iznenađen i pomalo razočaran. Samo je slegnuo
ramenima.
„I dalje si dama za jednoroga", reče. „Jesam li ti to sinoć rekao?"
Elena je oklevala nekoliko trenutaka, a onda je zaključila da njegove
reči ne ulaze u vremenski okvir tajnosti.
„Jesi. Ali... nećeš me valjda odati, je li da nećeš?", upitala je,
odjednom osetivši neku uznemirenost. „Obećala sam drugaricama da
nikome neću pričati o tome."
Dejmon je zurio u nju.
„Zašto bih ja pričao bilo šta o bilo kome? Ciljaš li to na onu malu
crvenokosu?"
„Rekla sam ti; ništa ja nisam rekla, osim da Kerolajn očigledno nije
devica. Mislim, posle sve te halabuke povodom toga da je trudna..."
„Imaj na umu", prekide je Dejmon, „da sam ja u Felovu Crkvu došao
pre Stefana; duže sam vrebao iz senke. Kako ste pričale..."
„Ma, znam. Ložile smo se na neke momke i oni su se ložili na nas, a i
tada smo već imale svoju reputaciju. Stoga smo pričale onako kako smo
htele da pričamo. Možda je nešto od toga i bilo istinito, ali te priče
uglavnom možeš da shvatiš na dva načina, pa i sam znaš kako momci
pričaju između sebe..."
Dobro je znao i samo je klimnuo glavom.
„I eto, ubrzo su o nama počeli svašta da pričaju, kao da smo sve i
~ 86 ~
svašta radile sa svakim. O tome su čak pisali gluposti po školskim
klupama, po školskim izveštajima, po zidovima ve-cea. Međutim, mi smo
smislile jednu pesmicu, a ponekad smo je ispisivale i potpisivale se.
Hoćeš li da ti kažem kako ide?" Elena se u mislima vratila godinu-dve
unazad, možda i više. Zatim je počela da recituje:
„Ne mora biti istina sve što o nekom čuješ.
Ne mora biti tačno sve što pročitaš.
Nemoj prerano da se zarađuješ,
priča je možda o tebi.
Pitaj ako imaš šta da pitaš
da uzalud čekao ne bi."
Kad je otpevala pesmicu, pogledala je u Dejmona i odjednom je
osetila silnu želju da bude pored Stefana.
„Skoro smo stigli", reče ona. „Hajde da požurimo."



11.
Ispostavilo se, baš kao što je Elena i pretpostavljala, da je Arizona
vrela pustara od države. Ona i Dejmon su se odvezli pravo do
odmarališta „Omorika", a Elena se rastužila i iznenadila shvativši da
Met još nije stigao.
„Trebalo je da stigne pre nas", rekla je čim su im pokazali gde su
njihove sobe. „Osim ako... o bože, Dejmone! Osim ako ga se nije dočepao
Šiniči."
Dejmon je seo na krevet i natmureno pogledao Elenu.
„Nadao sam se da neću morati ja ovo da ti kažem, sve sam mislio da
će taj mali kreten biti bar toliko učtiv da ti to sam kaže. Uglavnom,
pratio sam njegovu auru još otkad je otišao. Ona se prilično i konstantno
udaljavala od nas, ali u pravcu Felove Crkve."
Ponekad treba vremena da loše vesti dopru do svesti.
„Hoćeš da kažeš", zavapi Elena, „da se on uopšte neće pojaviti?"
„Hoću da kažem da se vrana koja je letela iznad njega nije mnogo
udaljila od onog mesta u Felovoj Crkvi gde smo nabavili kola. Krenuo je
u tom pravcu. I nije se vraćao."
„Ali zašto?", pitala se Elena, kao da će logikom nekako pobiti
činjenicu. „Zašto bi on otišao i ostavio me? I to u Felovu Crkvu, gde ga svi
traže?"
~ 87 ~
„Što se toga tiče: ja mislim da je stekao pogrešan utisak o tebi i
meni, ili je možda stekao dobar utisak, ali ranije nego što treba", Dejmon
podiže obrve pogledavši je, a ona uze jedan jastuk i zavrljači ga prema
njemu, „pa je rešio da nas malo ostavi same. A što se tiče Felove Crkve..."
Dejmon samo slegnu ramenima. „Slušaj, ti poznaješ tog momka duže
nego ja, ali čak i ja mogu da ti kažem da ti je on kao Galahad*. Parfait
gentil vitez, sans peur et sans reproche.** Ako mene pitaš, taj je jamačno
otišao da prizna krivicu za sve Kerolajnine optužbe."
„O, ne", otelo se Eleni, ali se istog trena začulo kucanje na vratima,
pa je požurila da otvori. „Pa, sto puta, sto puta sam mu rekla da to ne
radi..."
„O, da", reče Dejmon, zauzevši neki položaj kao da pokušava da
čučne. „Čak i uz tvoj mudar savet koji mu odzvanja u ušima..."
Vrata se otvoriše. Pred njima je stajala Boni. Boni, onako malecka,
kovrdžave riđe kose, razrogačenih smeđih očiju. U šoku, ne verujući
sopstvenim očima, i sa osećajem da još nije završila razgovor s
Dejmonom, Elena joj hladnokrvno zatvori vrata pred nosom.
„Čoveče, linčovaće ga", rekla je skoro vrisnuvši, a do svesti joj je, kao
kroz maglu, dopiralo da neko negde kuca na vrata.
Dejmon se ispravi. Uputivši se ka vratima, prođe pored Elene i reče:
„Mislim da bi bilo bolje da sedneš." Naterao ju je da sedne tako što ju
je spustio u fotelju i čvrsto je držao sve dok nije prestala da se opire
pokušavajući da ustane.
Otišao je do vrata da ih otvori.
Ovog puta je kucala Meredit. Visoka i vitke figure, guste kose koja
joj se u tamnim slapovima spuštala niz ramena, Meredit je zračila
upornošću, čvrsto rešena da kuca sve dok joj neko ne otvori. Nešto se
prelomilo u Eleni. Otkrila je da joj je um dobio moć da obrađuje više
problema istovremeno.
Meredit je na vratima. I Boni. U Sedoni, u Arizoni!
Elena skoči s fotelje u koju ju je Dejmon bio spustio i baci se Meredit
oko vrata, a iz nje poteče reka reči:
„Došle ste! Došle ste! Znale ste da ne mogu da vas pozovem, pa ste
došle!"
__________________________________
* Vitez Okruglog stola Kamelota, kraljevstva kojim je vladao kralj Artur. Prema
legendi, on je jedan od trojice vitezova koji su našli Sveti gral. Njegovo ime je sinonim
za vitešku hrabrost i čistotu. (Prim. prev.)
**Savršeno galantan vitez, bez mane i straha (franc). (Prim. prev.)
~ 88 ~
Boni zaobiđe njih dve u zagrljaju i priđe Dejmonu, upitavši ga
prigušenim glasom:
„Da nije opet počela da se ljubaka sa svakim na koga naiđe?"
„Nažalost, nije", odgovori Dejmon. „Ali spremi se za zagrljaj od kog
pucaju koščice."
Elena se okrete prema njemu.
„Čula sam te! O Boni! Čoveče, ne mogu da poverujem da ste stvarno
ovde. Koliko sam samo želela da pričam s vama!"
U međuvremenu je već počela da grli Boni, koja je počela da grli nju,
a Meredit je prišla i zagrlila ih obe. Počele su da šalju jedna drugoj jedva
primetne signale sestrinstva velosiraptora, jedna je podigla obrvu, druga
je blago klimnula glavom; malo mrštenja, malo sleganja ramenima i, na
kraju, uzdasi. Dejmon nije ni bio svestan da je upravo optužen, iskušan,
pa oslobođen optužbe i naposletku vraćen na dužnost, uz zaključak da je
ubuduće neophodno pojačati nadzor.
Elena se prva oglasi.
„Mora da ste se videle s Metom, sigurno vam je on rekao gde da me
potražite."
„Jeste, a onda je prodao 'prijus', pa smo se na brzinu spremile, kupile
avionske karte, malo smo pričekale, doduše, ali nismo htele da se
mimoiđemo!", izruči Boni kao bez daha.
„Pretpostavljam da karte niste kupile pre dva dana", obazrivo je
govorio Dejmon tavanici dok je, zavaljen u Eleninu fotelju, sedeo
odmarajući ruke na rukohvatima.
„Čekaj da se prisetim...", poče Boni, ali Meredit odmah odvrati
ravnim tonom:
„Jeste, tad smo ih kupile. Zašto? Da vam se nešto nije desilo zbog
toga?"
„Trudili smo se da naši postupci za neprijatelje deluju dvosmisleno",
rekao je Dejmon. „Ipak, ispostavilo se da to verovatno nije bilo bitno."
Nije, pomisli Elena, pošto Šiniči može da ti uđe u mozak kad god
hoće; može da ti oduzme sećanja, a sve što ti možeš da uradiš jeste da se
trudiš da ga oteraš.
„Ali to zapravo znači da bi Elena i ja trebalo odmah da krenemo",
poče Dejmon da im objašnjava. „Prvo ja moram nešto da obavim. Elena
treba da se spakuje. Ponesi što manje stvari, samo ono što ti je
neophodno, ali obavezno ponesi hrane za bar dva-tri dana."
„Ti to reče... da krećete odmah?", reče Boni zabezeknuto i naglo sede
~ 89 ~
na pod od muke.
„Ima smisla, ako se izuzme faktor iznenađenja", odgovori joj Dejmon.
„Ne mogu da verujem da ste vas dve došle da mi kažete zbogom dok
Met bdi nad gradom", reče im Elena. „To je tako slatko!" Osmehnula se
od uva do uva pre nego što je, u svojoj glavi, nastavila misao: I mnogo
nepromišljeno!
„Pa..."
„Pa, onaj posao koji treba da obavim čeka", reče Dejmon i odmahnu
ne osvrnuvši se. „Neka bude da krećemo za pola sata."
„Pih, al' je neki", progunđala je Boni kad je čula da se vrata
zatvoriše. „Znači, imamo samo nekoliko minuta za priču pre nego što
krenemo."
„Ja mogu da se spakujem za manje od pet minuta", tužno reče Elena
i tek onda shvati šta je Boni upravo rekla. „Pre nego što krenemo?"
„Ja ne mogu da ponesem samo neophodne stvari", jadikovala je
Meredit tiho. „Nisam mogla sve da prebacim na mobilni, a ko zna kad ću
ponovo moći da napunim bateriju. Imam kofer pun papira."
Elena je nervozno gledala čas u jednu, čas u drugu.
„Ovaj, čini mi se da bi ovde trebalo da se pakujem ja", rekla im je.
„Jer jedino ja i odlazim... jelda?" Opet ih je pogledala, prvo jednu, pa
drugu.
„Uh, a mi ćemo sigurno da te pustimo da odletiš u neki drugi
univerzum bez nas!", uzviknu Boni. „Moramo i mi s tobom, potrebne smo
ti!"
„Ne u drugi univerzum; samo u drugu dimenziju", ispravi je Meredit.
„Mada izađe na isto."
„Ali ne smem da vas pustim da krenete sa mnom!"
„Naravno da ne smeš. Ja sam starija od tebe", reče Meredit. „Ne
možeš ti meni ništa da 'dopustiš'. E, ali stvar je u tome što mi irnamo
misiju. Hoćemo da nađemo Siničijevu ili Misaoinu zvezdanu kuglu ako
budemo mogle. Kad bismo uspele da je nađemo, uiislim da bismo istog
trena mogle da okončamo veći deo onoga što se dešava u Felovoj Crkvi."
„Zvezdanu kuglu?", reče Elena gledajući ih belo, dok joj je Uegde u
dubini svesti izranjala nejasna slika o tome.
Elena zavrte glavom.
„Ali... niste valjda ostavile Meta da se bori protiv natprirodnih
pojava koje se tamo dešavaju? Begunca Meta, koji mora da se krije od
policije?"
~ 90 ~
„Elena, čak se i policija sada plaši onoga što se dešava u Felovoj
Crkvi. Iskreno govoreći, ako mu odrede pritvor u Ridžmontu, tu će još
biti i na najsigurnijem mogućem mestu. Neće oni to da urade. On je sad
udružio snage s gospođom Flauers i baš se lepo slažu; baš su dobar tim."
Meredit zastade da uzme malo vazduha. Izgledala je kao da smišlja kako
da joj još nešto saopšti.
Boni je to izgovorila umesto nje, i to baš tihim glasom.
„Ja sam tu prilično zabrljala, Elena. Počela sam... hm, počela sam da
dobijam napade histerije i počelo je da mi se pričinjava da vidim i čujem
stvari kojih nema ili, u najmanju ruku, da umišljam da je to tako i možda
učinim da to postane stvarnost. Samu sam sebe nasmrt prepadala, a
mislim i da sam ozbiljno ugrozila mnoge ljude. Met je previše praktičan
da bi mu se to desilo." Potapkala se po očima. „Znam da je u Mračnoj
dimenziji mnogo gadno, ali tamo barem neću moći da dovodim u opasnost
čitave porodice nedužnih ljudi."
Meredit klimnu glavom.
„Uh, baš je bilo... gadno tamo, uz sve što se dešavalo s Boni. Čak i da
nismo htele da pođemo s tobom, svejedno bih morala da je odvedem
odande. Ne želim da dramim, ali stvarno mislim da su se tamo demoni
okomili na nju. A pošto nema ni Stefana, jedino će se još zbog Dejmona
možda držati podalje od nje. Možda pak ti možeš da joj pomogneš?"
Otkad je to Meredit... počela da drami? Elena je opazila da ispod
Mereditine kože podrhtavaju mišići i da Boni izbija znoj po čelu, od čega
su joj lokne bile sve mokre. Meredit uhvati Elenu za ruku.
„Nismo mi samo onako šmugnule ili tako nešto. Felova Crkva ti je
sad ratna zona, stvarno ti kažem, mada nismo ostavile Meta bez
saveznika. Uz njega je doktorka Alpert, što je razumljivo budući da je
ona najbolji državni lekar koji postoji; ko zna, možda ona čak uspe da
ubedi nekog da Siniči i malasi zaista postoje. Povrh svega, roditelji su
preuzeli stvar u svoje ruke. Roditelji, psihijatri i novinarska njuškala.
Zbog njih je skoro nemoguće bilo šta raditi otvoreno. Met tu nimalo nije
oštećen."
„Ali... za samo nedelju dana..."
„Samo pogledaj naslov nedeljnog izdanja novina." Elena uze
Ridžmont tajms od Meredit. To je najtiražniji list u okrugu Felove Crkve.
Naslov, ispisan najkrupnijim slovima, glasio je:
ZAPOSEDNUTOST U 21. VEKU?
Ispod naslova je bilo nekoliko stubaca teksta ispisanog sivim
~ 91 ~
slovima, ali pažnju joj je privukla fotografija na kojoj se videlo da se tri
devojke tuku, pri čemu je svaka od njih, izgleda, imala napad, udovi su
im se neprirodno vitoperili. Na licima dveju devojaka su se videli samo
bol i užasnutost, ali Eleni se krv sledila u žilama od izraza na licu treće
devojke. Njeno telo je bilo toliko pogrbljeno da joj je lice stajalo nekako
naopako, a pride je, iskeženih zuba, gledala pravo u objektiv. U njenim
očima, prosto se to ne može drugačije izraziti, bilo je nečeg demonskog.
Nije bila bolesno zakolutala očima, niti su njene oči imale neprirodan
oblik, niti išta tome slično. Nisu čak ni sijale onako sablasno crveno. Sam
izraz lica je bio oduran. Elena nikad dotad nije doživela da joj se želudac
prevrne samo od gledanja u nečije oči.
Boni tiho reče:
„Da li ti se ikad desilo da, kako da kažem, posrneš i osetiš da ti se
ceo univerzum zavrti i okrene?"
„To joj se sigurno stalno dešava otkad je upoznala Stefana",
odgovorila je Meredit umesto nje. „Mislim, nemoj da se ljutiš, Elena. Ali
poenta je u tome što se sve ovo dogodilo za samo nekoliko dana, od trena
kad su se okupili matorci koji su provalili da se nešto stvarno dešava."
Meredit uzdahnu i provuče kroz kosu prste s besprekorno manikiranim
noktima, a zatim nastavi priču. „Te devojke su, kako to Boni kaže,
zaposednute u modernom smislu. Ili ih je možda zaposela Misao, ženski
lijodlak može to da uradi. E sad, kad bismo samo uspele da se
domognemo tih stvarčica, tih zvezdanih kugli, ili bar jedne, mogle bismo
mi njih da primoramo da počiste nered koji su napravili."
Elena spusti novine da više ne bi gledala one izvrnute oči koje su
zurile u nju.
„A dok se sve ovo dešava, šta tvoj dečko radi usred krize?"
Prvi put se na Mereditinom licu ukazalo pravo olakšanje.
„Možda već stiže ovamo dok mi razgovaramo. Pisala sam mu o
svemu što se zbiva i zapravo mi je on i rekao da odvedem Boni iz grada."
Okrznula je Boni pogledom u znak izvinjenja, a Boni samo podiže lice i
ruke ka nebesima. „Čim završi projekat na ostrvu koje se zove Sinmej no
Uma, dolazi pravo u Felovu Crkvu. Ovakve pojave su Alarikova
specijalnost, a on se ne da zastrašiti tako lako. Dakle, čak da nas nema i
nekoliko nedelja, ima ko Metu da čuva leđa."
Elena podiže ruke uvis, napravivši pokret sličan Boninom.
„Jedno morate znati pre nego što krenemo: ja Boni ne mogu da
pomognem. Ako ste računale da mogu da radim one stvari koje sam
~ 92 ~
radila dok smo se poslednji put borili protiv Šiničija i Misao, e pa, nema
više toga. Pokušavala sam sve to više puta, davala sam sve od sebe da
razvijem krila. Verujte mi, ništa od toga."
Meredit joj reče:
„Dobro, onda, možda Dejmon zna nešto..."
„Možda nešto i zna i može, ali bolje nemojte odmah da ga pritiskate.
Nemojte baš odmah. Ono što sigurno zna jeste da Šiniči može da mu uđe
u um i da mu oduzme sećanja... Ko zna, možda ga opet zaposedne..."
„Taj lažljivi kicune!", prosikta Boni, zvučeći kao da želi da kaže „ne
sme on da dira što je moje". Kao da je Dejmon njen dečko, pomisli Elena.
„Šiniči se zakleo da više neće..."
„Zakleo se on i da se više neće vraćati u Felovu Crkvu. Verujem da
su svi oni tragovi koje mi je Misao dala o ključu s lisicom istiniti jedino
zato što mi se onda rugala. Ni nakraj pameti joj nije bilo da ćemo stvarno
napraviti pogodbu, te se tada verovatno nije trudila da laže niti da me
nadmudri, bar se iskreno nadam da je tako."
„E pa, zato smo mi ovde s tobom, da bismo spasle Stefana", reče
Boni. ,,A ako budemo imale sreće, naći ćemo i zvezdane kugle pomoću
kojih ćemo mi kontrolisati Šiničija. Je li tako?"
„Tako je!", uzviknu Elena obodreno.
„Tako je", saglasi se i Meredit, ozbiljnog lica.
Boni klimnu glavom.
„Sestrinstvo velosiraptora zauvek!"
Brzo su spustile ruke jednu preko druge, napravivši tako oblik točka
s tri žbice. To je Elenu podsetilo na dane kada je tu bila i četvrta žbica.
„A šta je s Kerolajn?", upita.
Boni i Meredit se posavetovaše pogledima. Meredit samo zavrte
glavom.
„Ne želiš da znaš. Najozbiljnije", odgovorila joj je jasno da jasnije ne
može biti.
„Mogu ja to da podnesem. Najozbiljnije", reče Elena skoro šapatom.
„Meredit, već sam bila mrtva, sećaš li se? I to dvaput."
Meredit je i dalje vrtela glavom.
„Ako ne možeš da gledaš tu sliku, onda ne bi trebalo da ti pričamo o
Kerolajn. Dva puta smo išle njoj..."
„Ti si dvaput išla njoj", prekide je Boni. „Ja sam se drugi put
onesvestila, a ti si me ostavila ispred vrata."
„Jer sam shvatila da mogu zauvek da te izgubim, tako da se
~ 93 ~
izvinjavam..." Meredit zastade kad ju je Boni uhvatila za ruku i malčice
je munula. „Bilo kako bilo, to baš i nije bila najobičnija poseta drugarici",
reče Meredit. „Utrčala sam u Kerolajninu sobu ispred njene majke i
zatekla je u njenom gnezdu, da ti sad ne objašnjavam šta je to,
uglavnom, u njemu je nešto jela. Kada me je ugledala, samo se
zakikotala i nastavila da jede."
„I?", otelo se Eleni jer je napetost toliko porasla da više nije mogla da
je izdrži. „Šta je jela?"
„Ne znam", reče Meredit zgađeno, „to su otprilike bili crvi i puževi
golaći. Izvlačila ih je i rastezala kao špagete, i migoljili su pre nego što bi
ih stavila u usta. Ali to još i nije najgore. Znaš šta, trebalo je da budeš
tamo da vidiš kakav je to odvratan osećaj; samo mi se nekako bolesno
smešila i onim hrapavim glasom upitala: 'Hoćeš da gricneš malo?'
Odjednom su mi usta bila puna neke sluzave mase koja se migoljila, i to
je počelo da mi se spušta niz grlo. Onda mi se smučilo i počela sam da
povraćam, i to sve po njenom tepihu. Kerolajn se samo grohotom
nasmejala, pa sam istrčala napolje, dohvatila Boni i tako ti mi izjurismo,
pobegavši glavom bez obzira. Ali... negde nasred prilazne staze, shvatila
sam da se Boni guši. I ona je imala... crve i sve to... u ustima, ali i u nosu.
Srećom, znam da dajem veštačko disanje; uspela sam da joj sve to
izvadim pre nego što se osvestila i počela da povraća. Ali..."
„To iskustvo radije ne bih ponovo proživljavala." Bezbojnost u
Boninom glasu je govorila više od bilo kakve muzike za horor film.
Meredit je nastavila priču:
„Čula sam da su se Kerolajnini roditelji iselili iz svoje kuće. I ne
krivim ih. Kerolajn je prešla osamnaestu. Sve što mogu da kažem jeste
da se otprilike svi mole da u njoj prevlada krv vukodlaka jer je to,
izgleda, manje zlo nego da nadmoć ima malah ili ono... ono demonsko u
njoj. Ako ne nadvlada..."
Elena se zgrčila i spustila bradu na kolena.
„A može li gospođa Flauers da se izbori sa svim tim?"
„Izboriće se bolje nego Boni, to sigurno. Drago joj je što ima Meta
pored sebe; kao što rekoh, baš su dobar tim. Sad kad je konačno
progovorila s ljudskim rodom dvadeset prvog veka, mislim da joj se sve to
baš sviđa. A zanat stalno primenjuje."
„Zanat? Aha..."
„Aha, tako ona zove te svoje čini i magije. Nemam pojma da li je ona
uopšte dobra u tome zato što nemam s kim da je uporedim... niti prema
~ 94 ~
čemu..."
„Njene obloge deluju kao prava magija!", čvrsto se založila Boni za
gospođu, skoro u isto vreme kad je Elena rekla:
„Njene soli za kupanje svakako deluju."
Meredit se blago osmehnu.
„Šteta što nije ona ovde umesto nas."
Elena zavrte glavom. Sada kad su Boni i Meredit ponovo bile pored
nje, shvatila je da nikad ne bi mogla da kroči u Tamu bez njih. One su joj
vredele više od sopstvenih ruku; one su joj bile mnogo više... I eto, sad su
tu kraj nje, obe spremne da stave život na kocku zarad Stefana i zarad
Felove Crkve.
Utom se vrata otvoriše. U sobu uđe Dejmon, noseći nekoliko smeđih
papirnih kesa u jednoj ruci.
„Jeste li se lepo oprostile?", upitao je. Izgleda da nikako nije mogao
da pogleda ni u jednu od devojaka koje su došle u posetu, pa je zato počeo
netremice da zuri u Elenu.
„Paaa... ne baš. Ne u tom smislu", reče Elena. Zapitala se da li je
Dejmon u stanju da baci Meredit kroz prozor s petog sprata. Bolje da ga
lepo pripremi, da sve ide postepeno...
„I nas dve idemo s vama", bubnu Meredit, a Boni se nadoveza:
„Samo što smo mi zaboravile da se spakujemo."
Elena se brzo pomeri da bi se isprečila između Dejmona i devojaka.
Međutim, Dejmon je samo zurio u pod.
„To je loša ideja", rekao je veoma blagim, tihim tonom. „Vrlo, vrlo,
vrlo loša ideja."
„Dejmone, nemoj da utičeš na njih! Molim te!" Elena je počela da
maše obema rukama da bi pojačala utisak svojih reči, a Dejmon podiže
jednu ruku u znak protivljenja. Ruke im se nekako dodirnuše, i
zapletoše.
Električni šok. Baš je fino, pomisli Elena, mada, zapravo, i nije imala
mnogo vremena za razmišljanje. I ona i Dejmon su očajnički pokušavali
da raspletu ruke, ali to im nikako nije polazilo za rukom. Talasići šoka su
strujali od Eleninog dlana kroz čitavo njeno telo.
Kada je konačno sve došlo na svoje mesto, oboje su se okrenuli,
istovremeno osetivši krivicu, i pogledali u Boni i Meredit, koje su zurile u
njih razrogačenih očiju. Te oči su im govorile:
„Aha! Sad smo vas uhvatile!"
Nastupila je duga tišina jer niko nije hteo prvi da progovori; niko se
~ 95 ~
nije micao. Dejmon se prvi usudio da progovori, i to ozbiljnim tonom:
„Nije vam ovo neko turističko putovanje. Mi tamo idemo jer nemamo
drugog izbora."
„Sami nećete, nema šanse", reče Meredit ravnim glasom. „Ako ide
Elena, idemo i nas dve."
„Znamo mi da to uopšte nije neko fino mesto", reče Boni, „ali mi
neizostavno moramo s vama."
„Osim toga, imamo i mi svoj zadatak", dodade Meredit. „To je naš
način da sredimo rusvaj koji je Šiniči napravio u Felovoj Crkvi i koji i
dalje pravi."
Dejmon odmahnu glavom.
„Ništa vi ne razumete. Nimalo vam se neće dopasti tamo", rekao je
kruto. Pokazao je prema njenom mobilnom. „Tamo nema struje. Čak i
posedovanje ovakvog nečeg je zločin. A kazna za bilo kakvo kršenje
zakona jeste mučenje i smrt." Koraknuo je prema njoj. Meredit nije htela
da odstupi i gledala ga je pravo u oči. „Slušajte, vi uopšte niste svesne šta
sve morate da uradite da biste samo ušle tamo", reče im Dejmon
sumorno. „Prvo, potreban vam je vampir, sreća vaša što imate jednog.
Onda morate da uradite štošta što vam se nimalo neće svideti..."
„Ako Elena može, možemo i mi", tiho mu upade u reč Meredit.
„Ne želim da vam se nešto dogodi. Ja tamo idem radi Stefana", reče
Elena brzo, delom se obraćajući svojim drugaricama, a delom samom
jezgru svog bića, koje su konačno dosegli talasi šoka i drhtavice. Bila je to
čudna, razorna slast od koje se topila, slast potekla od šoka. Snažan šok,
izazvan običnim dodirom tuđeg dlana...
Elena je uspela da odvoji oči od Dejmonovog lica i da se uključi u
raspravu koja je bila u toku.
„Dobro, znamo da ulaziš radi Stefana", govorila joj je Meredit, „a mi
fino idemo s tobom."
„Kažem vam, nimalo vam se neće svideti. Poživećete taman da
zažalite zbog toga što ste pošle, to jest, ako i to doživite", govorio im je
Dejmon ravnim glasom, a nad lice mu se nadvio crn oblak.
Boni je samo zurila u Dejmona onim krupnim, širom otvorenim
smeđim očima, preklinjući ga izrazom svog majušnog lica u obliku srca.
Ruke je sklopila pod bradom. Izgleda kao devojčice s Halmarkovih
čestitki, prošlo je Eleni kroz glavu. A njene oči su vredele hiljadu
argumenata.
Dejmon konačno pogleda Elenu.
~ 96 ~
„Verovatno ih vodiš u smrt, tek da znaš. Tebe nekako i mogu da
zaštitim. Tu je i Stefan, a pride i tvoje dve mlađane drugarice... Nema
šanse."
Elena je bila šokirana načinom na koji je to izgovorio. Ona to nije
posmatrala baš iz tog ugla. Međutim, primetila je da je Meredit odlučno
stegla vilice i da se Boni popela na vrhove prstiju da bi izgledala više.
„Mislim da je ta stvar već rešena", reče ona tiho, svesna da joj glas
drhti.
Ponovo je zavladala duga tišina, tokom koje je ona nemo gledala u
Dejmonove tamne oči, a onda im je on najednom uputio osmeh blistav
poput munje, uozbiljivši se pre nego što su stigle da shvate da je to bio
osmeh, i rekao im:
„Vidim kako stvari stoje. Dobro, ako je tako, moram da obavim još
nešto. Zadržaću se malo duže, pa se slobodno raskomotite u ovoj sobi..."
„Elena treba da dođe u našu sobu", reče Meredit. „Moram da joj
pokažem mnogo materijala. A pošto ne možemo da ponesemo mnogo šta
sa sobom, moraćemo sve to da prelistamo večeras..."
„Dobro, hajde onda da se nađemo ovde, recimo, u zoru", reče Dejmon.
„Krenućemo pravo prema Kapiji demona. I zapamtite, ne nosite novac sa
sobom; tamo vam ne vredi ni suve šljive. Znajte da vam ovo neće biti kao
školska ekskurzija, mada ćete i same uskoro uvideti kakve su prilike."
Gracioznim pokretom, obojenim ironijom, Dejmon dodade Eleni
njenu torbu.
„Kapija demona?'', ponovi Boni dok su ulazile u lift. Glas joj je
drhtao.
„Smiri se", oprezno će Meredit. „To je samo naziv."
Elena je poželela da ne ume da provali kad Meredit laže.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

7 Re: Povratak:Duše senke VI taj Ned Mar 03, 2013 12:41 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
12.
Elena je pogledala prema draperijama na hotelskom prozoru ne bi li
uočila neki nagoveštaj zore. Boni je, sklupčana, dremala na fotelji pored
prozora. Elena i Meredit su ostale budne cele noći, okružene
fotokopijama, novinama i slikama sa interneta, razbacanim na sve
strane.
„Već je uhvatilo maha i raširilo se i izvan Felove Crkve",
objašnjavala je Meredit, pokazujući na jedan novinski članak. „Ne znam
~ 97 ~
da li se epidemija kreće po putanjama kretanja vampira ili i time
upravlja Siniči. Možda se pak to samo od sebe širi, kao virus."
„Jesi li pokušala da kontaktiraš sa Alarikom?" Meredit ovlaš pogleda
u siluetu usnule Boni. Govorila je tiho:
„E, to je jedina dobra stvar u celoj priči. Zvala sam ga i zvala, i jedva
ga na kraju dobih. Uskoro dolazi u Felovu Crkvu, samo pre toga mora još
negde nešto da završi."
Elena naglo udahnu.
„To neko mesto je važnije od onoga što se dešava u našem gradu?"
„E, zato Boni još nisam pomenula da on dolazi. A ni Metu. Oni to
sigurno ne bi razumeli. Ali, tebi ću malčice da nagovestim kakve legende
proučava tamo, na Dalekom istoku." Meredit se duboko zagleda Eleni u
oči.
„Nije valjda... Jeste? Stvarno? Kicune?"
„Da, i ide na neko prastaro mesto koje su, navodno, uništili, baš kao
što sada rade na uništenju Felove Crkve. Tamo više niko ne živi. To ime,
Unmej no Šima, znači Ostrvo ukletih. Možda će tamo otkriti nešto važno
o duhovima lisica. On tamo sprovodi nekakvu nezavisnu multikulturalnu
studiju sa Sabrinom Del. Ona je Alarikova vršnjakinja, ali je već poznat
forenzički antropolog."
„A ti, kao, nisi ljubomorna?", upita je Elena uz malo nelagodnosti. S
Meredit je uvek bilo škakljivo razgovarati o ličnim stvarima. Kada bi joj
postavljala pitanja te vrste, uvek bi se osećala kao da zabada nos u tuđe
stvari.
„Pa, sad." Meredit isturi bradu. „Mi se, doduše, nismo zvanično
verili."
„Ali ti nikom nisi ispričala sve to."
Meredit obori glavu i brzo pogleda u Elenu.
„Sad jesam", reče.
Devojke su neko vreme samo sedele tako i ćutale. Elena poče prva:
„Ši no Ši, kicune, Izobel Saito, Alarik i njegovo Ostrvo ukletih,
možda tu ne postoji nikakva međusobna povezanost. Međutim, ukoliko
veza i postoji, lično ću otkriti šta je posredi."
„A ja ću ti pomoći", ubaci se Meredit. „Mada sam planirala, kad
maturiram..."
Elena više nije mogla da izdrži.
„Meredit, dajem ti časnu reč, čim izvučemo Stefana i kad se u gradu
stanje smiri, smislićemo do tančina kako da pritegnemo gospodina
~ 98 ~
Alarika", rekla joj je. Nagnula se i poljubila Meredit u obraz. „To je
zakletva sestrinstva velosiraptora, dogovoreno?"
Meredit dva puta trepnu, proguta knedlu i prošaputa:
„Dogovoreno." Dve sekunde kasnije, postala je ona stara Meredit
koja ima rešenje za sve. „Hvala ti", reče joj. „Ipak, raščišćavanje grada
neće baš biti lak posao. Mislim da je stanje tamo već na ivici potpunog
haosa."
„A ludi Met je hteo da se nađe usred svega toga? Sam-samcit?", upita
Elena.
„Kao što rekosmo, on i gospođa Flauers su baš dobar tim", tiho reče
Meredit. „Sam je tako rešio."
„Dobro", reče Elena hladno. „Ko zna, možda se na kraju ispostavi da
je on izabrao bolji put."
Vratile su se pretraživanju po razbacanim papirima. Meredit
pronađe nekoliko slika svetilišta u Japanu koja čuvaju kicune.
„Kažu da su obično prikazani s 'dragim kamenom' ili ključem."
Pružila je Eleni sliku lijodlaka koji drži ključ u ustima ispred glavne
kapije svetilišta Fušimi.
„Aha", uzviknu Elena. „Ključ kao da ima dva krila, jelda?"
„Baš to smo i Boni i ja primetile. A 'drago kamenje'... pogledaj bolje."
Elena je pažljivo pogledala i stomak joj se prevrnu od muke. Nije
mogla da poveruje svojim očima, ali to su zaista bile „kugle sa snegom"
pomoću kojih je Šiniči u Staroj šumi pravio one zamke iz kojih nema
izlaza.
„Otkrile smo da se zovu hoši no tama", reče Meredit. „To u prevodu
znači 'zvezdane kugle'. Svako od blizanaca ubaci određenu količinu svoje
moći u nju, zajedno s još nekim stvarčicama, tako da je jedini način da ih
ubiješ zapravo da uništiš kuglu. Ako nađeš lijodlakovu zvezdanu kuglu,
možeš da ga kontrolišeš. To je ono što Boni i ja hoćemo da uradimo."
„Ali kako ćete je naći?", upitala je Elena, uzbuđena zbog pomisli da
mogu da kontrolišu Šiničija i Misao.
„Saaa...", reče Meredit, izgovorivši tu reč kao uzdah. Njeno lice je
ozario blistav osmeh, koji je retko viđala. „To na japanskom znači: pitam
se; hmmm; ne bih da komentarišem; uh, čoveče; auh; stvarno ne bih
znala da kažem. Baš bi bilo sjajno da i mi u engleskom imamo takvu reč."
Elena se nehotice zakikota.
„A opet, prema drugim pričama, kicune se može ubiti Grehom
kajanja ili blagoslovenim oružjem. Ne znam šta je Greh kajanja, ali..."
~ 99 ~
Poče da pretura po svom prtljagu i izvadi jedan stari model pištolja koji
je delovao sasvim uslužno.
„Meredit, pobogu!"
„To je dedin pištolj, ima on još jedan. Taj drugi je uzeo Met.
Napunjeni su mecima koje je blagoslovio sveštenik."
„Koji sveštenik bi blagoslovio metke, pobogu?", zaprepašćeno zavapi
Elena.
Mereditin osmeh više nije bio onako vedar.
„Jedan koji je video šta se dešava u Felovoj Crkvi. Sećaš li se kako je
Kerolajn bila zaposela Izobel Saito i šta je Izobel tada uradila sa sobom?"
Elena klimnu glavom.
„Sećam se", odgovori s napetošću u glasu.
„E, a sećaš li se da smo ti pričale da je Obasan, baka Saito, nekada
bila čista deva svetilišta? To je, zapravo, japanska sveštenica. Ona nam
je blagoslovila metke, čisto da znaš, naročito da bismo ubili lijodlake. Da
si samo bila tamo da vidiš koliko je to jeziv ritual! Boni se zamalo
onesvestila."
„Da ne znaš možda šta je sada sa Izobel?"
Meredit polako zavrte glavom.
„Bolje je, ali... mislim da još nije saznala za Džima. To će biti težak
udarac za nju."
Elena pokuša da priguši drhtaj. Priča o Izobel je bila prava
tragedija, bez obzira na to što se devojka malo oporavila. Džim Brajs,
njen momak, proveo je samo jednu noć s Kerolajn i sad, eto, ima Leš-
Najhanov sindrom, doktori su, uglavnom, tako rekli. Iste one užasne noći
kada je Izobel izbušila sebe gde god je mogla, rasekavši pride i jezik da
liči na zmijski, Džim, zgodan dečko, košarkaška zvezda, pojeo je svoje
prste i usne. Po Eleninom mišljenju, oboje su bili zaposednuti, a njihove
povrede su samo razlog više da se kicune blizancima stane na put.
„Uradićemo to", rekla je glasno i tek tada je postala svesna da je
Meredit drži za ruku kao da je ona Boni. Elena je uspela da joj se
slabašno ali odlučno nasmeši. „Izbavićemo Stefana i sredićemo Šiničija i
Misao. Moramo to da učinimo."
Ovog puta je Meredit klimnula glavom.
„Ima još", rekla je na kraju. „Hoćeš li da čuješ?"
„Moram sve da znam."
„E pa, ovako: prevrnula sam sve živo i svi izvori ukazuju na to da
lijodlaci zaposedaju devojke i da onda vode momke ka samouništenju. U
~ 100 ~
različitim izvorima možeš naći različite oblike samouništenja. Možeš
prosto samo da ugledaš lutajući oganj koji će te povesti u močvaru ili da
padneš s litice, a teža varijanta je da počneš da menjaš oblik."
„A, da", reče Elena stegnutog grla. „Za to znam od onda kad se ono
desilo tebi i Boni. Mogu potpuno da se pretvore u nekoga."
„Da, ali uvek postoji neki sitni nedostatak na replikantu ukoliko se
dobro zagledaš. Nikada ne mogu da naprave savršenu kopiju osobe, ali
zato mogu da imaju i do devet repova, a što ih više imaju, to su bolji u
svemu."
„Devet? Strava. Nikad nismo ni videle nekog s devet komada."
„Ništa ti ne brini, i to može da nas zadesi. Trebalo bi da imaju
sposobnost da bez problema prelaze iz jednog sveta u drugi. O, da. A
povrh svega, posebno motre na kapiju 'Kimon', jedan od prelaza između
dimenzija. Hoćeš li da pogađaš šta to u prevodu znači?"
Elena ju je nemo gledala.
„O, ne."
„O, da."
„Ali zašto bi nas Dejmon vukao preko cele zemlje samo da bi nas
proveo kroz Kapiju demona koju čuvaju duhovi lisice?"
„Saaa... Kad nam Met reče da ste se uputili ka nekom mestu u
blizini Sedone, Boni i ja smo čvrsto rešile da te nađemo."
„Strava." Elena raščešlja kosu prstima i uzdahnu. „Ima li još nešto?",
upita, osetivši se kao gumica za kosu koju je neko rastegao do granice
izdržljivosti.
„Samo to što sam ti rekla. To bi trebalo da ti zadovolji znatiželju
povodom onoga što smo nas dve radile. Neki od njih su dobri. Mislim, ti
kicune čuvari."
„Neki od njih su dobri? U kom smislu? Dobri borci? Dobre ubice?
Dobri lažovi?"
„Ne, ozbiljno, Elena. Neki od njih su kao bogovi i boginje koji te na
neki način iskušavaju, a ako odoliš tom iskušenju, nagrađuju te."
„Misliš li da možemo da se nadamo da ćemo naići na nekog takvog?"
„Pa, ne baš."
Elena spusti glavu na stočić po kom su bili rasuti Mereditini papiri.
„Meredit, najozbiljnije te pitam: kako ćemo se izboriti s njima kad
prođemo kroz tu Kapiju demona? Na moju Moć se možete osloniti koliko i
na praznu bateriju. A nije reč tu samo o lisicama; biće tu tušta i tma
raznih bića, demona, vampira i onih matorih! Joooj, šta da radimo?"
min@
~ 101 ~
Podigla je glavu i duboko se zagledala u oči svoje drugarice, u njene
tamne oči kojima nikada nije mogla tačno da odredi boju. Iznenadila se
kad je, umesto da vidi Meredit kako zamišljeno kuje planove, videla
samo kako je iskapila dijetalnu kolu i nasmešila se.
„Još nisi smislila plan A?"
„Hm... vrzma mi se nešto po glavi. Još ništa određeno. A ti?"
„Imam nekoliko ideja, čisto za plan B i C. Dakle, uradićemo ono što
uvek radimo, daćemo sve od sebe, načisto ćemo se pogubiti i sve ćemo
uraditi naopako, a onda ćeš ti uraditi nešto genijalno i spasti nas sve."
„Meri..." Meredit trepnu. Elena je dobro znala zašto je to učinila,
nijedna od njih sigurno ne pamti kad ju je poslednji put oslovila tim
nadimkom. Nijedna od njih tri ne voli imena odmila niti se tako obraća
drugima. Elena nastavi krajnje ozbiljnim tonom, pogleda uprtog pravo u
Mereditine oči: „Ono što bih najviše volela jeste da spasem svakoga,
svakoga, od te kicunske kopiladi. Dala bih život za Stefana i za sve vas.
Ali... možda će ovog puta neko drugi primiti metak."
„Ili kolac. Znam. I Boni zna. Razgovarale smo o tome tokom leta. I
dalje smo uz tebe, Elena. Moraš to uvek da imaš na umu. Svi smo uz
tebe."
Postojao je samo jedan način da joj uzvrati na to. Elena zgrabi
Mereditinu ruku i obuhvati je obema šakama. Onda othuknu i, kao da
jezikom opipava zub koji je boli, pokuša da ispipa šta se dešava s
dotičnom personom koja joj je bila bolna tačka.
„Je li Met... da nije... kakav je bio Met kad ste ga ostavili?"
Meredit pogleda nekud u stranu. Ništa nije mogla da zaključi po
njenom licu.
„Delovao mi je dobro, ali bio je nekako... rasejan. Primetila sam da
često gleda kroz mene i da ne čuje ni reč kad mu se obratim."
„Da ti nije ispričao zašto je otišao?"
„Pa... kao, jeste. Rekao je da te je Dejmon hipnotisao i da nisi baš...
davala sve od sebe da ga zaustaviš. Ma, šta tu sad, on je muško, a momci
su ljubomorni jedni na..."
„Ne, ono što je video jeste bilo baš tako kako je izgledalo. Ja sam
prosto... malo bolje upoznala Dejmona. A Metu se to ne sviđa."
„M-hm." Meredit ju je posmatrala ispod poluspuštenih kapaka, skoro
i ne dišući, kao da je Elena neka ptica koju ne sme da uznemiri da ne bi
odletela.
Elena se nasmeja.
~ 102 ~
„Nije ništa strašno", reče. „Bar ja to ne doživljavam tako. Eto,
samo... Dejmonu je, na neki način, pomoć potrebna još i više nego što je
bila potrebna Stefanu kad je tek došao u Felovu Crkvu."
Mereditine obrve se izviše u luk, ali rekla je samo:
„M-hm"
„Mislim da je Dejmon mnogo sličniji Stefanu nego što pokazuje."
Mereditine obrve su i dalje bile izvijene. Elena je najzad pogleda u
oči. Zaustila je da nešto kaže, pa je oklevala, pa je ponovo zaustila, ali je
naposletku samo ostala da zuri u Meredit.
„Nagrabusila sam, jelda?", samo je bespomoćno izustiia.
„Ako je do svega toga došlo, a da nije prošlo ni nedelju dana otkad
putujete istim kolima... onda, bogami, jesi. Ipak, treba da imamo u vidu
da su žene Dejmonova specijalnost. On, pritom, sigurno misli da je
zaljubljen u tebe."
„Ne, on je stvarno...", poče Elena, ali se samo ugrize za usnu. „O
bože, pa to je Dejmon. Baš sam nagrabusila."
„Polako, videćemo kako će se stvari odvijati", mudro je Meredit
procenjivala situaciju. „I on se promenio, tu nema šta da se kaže. Da se
sve ovo dešavalo malo ranije, on bi ti samo rekao da tvoji prijatelji ne
mogu da pođu s tobom, i tu bi bio kraj. Danas je bio sasvim fin i lepo je
sve saslušao."
„Da. Samo moram... moram da se držim na distanci", reče Elena
pomalo nesigurno. Kako će pomoći detetu u Dejmonu ako ne sme da mu
se približi? I kako će Stefanu objasniti sve što će možda morati da uradi?
Samo je uzdahnula.
„Verovatno će sve biti u redu", promrmlja Boni pospano. Meredit i
Elena se okretoše i pogledaše u nju, a Elena oseti kako joj se neka maca s
hladnim šapicama penje uz leđa. Boni je već sedela na krevetu, ali oči su
joj još bile zatvorene, a glas nerazgovetan. „Pravo pitanje glasi: šta će
Stefan reći kad sazna za onu noć u motelu s Dejmonom?"
„Šta?" Elenin glas je bio toliko prodoran da bi probudio i čoveka u
najdubljem snu. Boni se pak nije ni pomakla.
„Šta se desilo, kad i u kom motelu?", upita strogo Meredit. Pošto
Elena nije odmah odgovorila, Meredit je dohvati za ruku i privuče je tako
da su stajale jedna naspram druge.
Elena najzad pogleda u oči svojoj drugarici. Međutim, u njenim
očima, dobro je znala, neće biti ničega što će moći da pročita.
„Elena, o čemu ona to govori? Šta se to desilo s Dejmonom?"
~ 103 ~
I dalje se trudeći da joj lice bude potpuno bezizražajno, Elena
upotrebi reč koju je naučila te noći.
„Saaa..."
„Elena, ti nisi normalna! Nećeš valjda šutnuti Stefana čim ga
spaseš, pobogu?"
„Ne, naravno da neću!" Elenu je to baš uvredilo. „Stefan i ja ćemo
ostati zajedno, zauvek."
„Ali svejedno si provela noć s Dejmonom i tada se nešto dogodilo
među vama."
„Pa, nešto jeste... valjda."
„A šta je to nešto?"
Elena se nasmeši pokušavajući da se izvuče.
„Saaa..."
„Izvući ću ja to od njega. Kleštima ću mu to izvući ako treba..."
„Možeš ti da smisliš i plan A, i plan B, i sve", rekla je Elena. „Ništa
to ne vredi. Šiniči mu krade sećanja. Meredit, žao mi je, ne znaš koliko
mi je žao. Ali kunem ti se da to niko nikad neće saznati." Pogledala je u
tu devojku, koja je bila viša od nje, osetivši da će joj suze navreti. „Možeš
li da mi, bar ovaj put, dopustiš da ostane na tome?"
Meredit nije mogla da dođe sebi od šoka.
„Elena Gilbert, prava je sreća to što na ovom svetu postojiš samo u
jednom primerku. Ti si..." Zastala je, kao da se premišlja da li da izgovori
to što je naumila. Naposletku je samo rekla: „Vreme je da pođemo na
spavanje. Uskoro će zora, a uskoro ćemo i stići pred tu Kapiju demona."
„Meri?"
„Šta je sad?"
„Hvala ti."



13.
Kapija demona.
Elena se osvrte da pogleda šta se dešava na zadnjem sedištu
„prijusa". Boni je sanjivo treptala. Meredit je još manje spavala jer je
čula šokantne vesti, pa je sada streljala pogledom, pogledom oštrim kao
nož i hladnim kao led, spremna kao zapeta puška.
Jedino u šta je još mogla da pogleda bio je Dejmon, koji je vozio, a
pored njega su ležale papirne kese. Spolja ih je, umesto očekivanog
~ 104 ~
prizora pustara Arizone zapljusnutih zaslepljivim suncem s horizonta,
pozdravljala samo magla.
Bilo je zastrašujuće i imala je utisak da gubi osećaj za ori-jentaciju.
Skrenuli su s Auto-puta 179 na neki putić, a magla je postajala sve
gušća, ostavljajući pipke izmaglice svud oko auto-mobila, dok ih na kraju
nije potpuno progutala. Eleni se činilo da su namerno odsečeni od starog,
normalnog sveta, u kome čovek na svakom koraku nailazi na
Mekdonalds, trafike i markete, i da će preći granicu da bi stigli na mesto
o kome nije trebalo ništa da znaju, a kamoli da se k njemu upute.
Nije bilo saobraćaja u suprotnom smeru. Ni jednog jedinog vozila.
Koliko god da se upinjala da nazre nešto kroz prozor, Elena je imala
utisak da gleda kroz guste oblake koji se brzo kreću.
„Da mi ne idemo malo prebrzo?", upitala je Boni trljajući oči.
„Ne", reče Dejmon. „Bila bi... neverovatna koincidencija... da se još
neko kreće istim pravcem u isto vreme."
„Baš liči na Arizonu", prokomentarisala je razočarano.
„Koliko ja znam, ovo i jeste Arizona", odgovori na to Dejmon. ,Još
nismo prošli kroz Kapiju. Tek da znate, ovo nije područje Arizone na koje
možete slučajno naići. Na stazi uvek ima malih prepreka i zamki.
Problem je u tome što nikad ne znate šta vas čeka. Sad me slušajte
pažljivo", dodao je, pogledavši u Elenu sa izrazom koji joj je postao dobro
poznat. Značio je: nimalo se ne šalim; obraćam ti se kao sebi ravnom;
krajnje sam ozbiljan. „Dobro si se pokazala u sputavanju aure do
ljudskih razmera", reče Dejmon. „To znači da ćeš, ako budeš mogla da
naučiš još nešto pre nego što uđemo, zapravo moći da upotrebljavaš auru,
i to tako da ti bude od koristi kada to poželiš, umesto da je samo skrivaš
dok sama ne iskoči i podigne auto od dve tone."
„A kakvu to korist mogu da imam?"
„Evo, pokazaću ti. Prvo se samo opusti i pusti mene da upravljam
njome. Onda ću ja malo-pomalo da popuštam uzde i da ti ih potpuno
prepustim. Dotad bi trebalo da stekneš sposobnost da preusmeriš svoje
Moći ka sopstvenim očima, pa ćeš videti mnogo bolje; ka ušima, bolje ćeš
čuti; ka udovima, kretaćeš se mnogo brže i preciznije. Razumeš?"
„Mogao si da me naučiš tome pre nego što smo krenuli na ovu
ekskurzijicu, znaš."
Osmehnuo joj se onako ludo i nehajno kako samo on ume, te je i ona
počela da se smeši iako ni sama nije znala zašto to radi.
„Dok nisi pokazala koliko dobro umeš da kontrolišeš svoju auru na
~ 105 ~
stazi, na ovom putu, mislio sam da još nisi spremna", reče joj odsečno.
„Sada jesi. U tvom umu postoje određene moći koje samo čekaju da budu
oslobođene. Sve će ti biti jasno kada ih stvarno budemo oslobodili."
Oslobodićemo ih mi, ali, čime? Poljupcem?, zapitala se sumnjičavo.
„Ne. Ne. I zato moraš ovo da naučiš. Ne možeš da obuzdaš svoje
telepatske moći. Ako ne naučiš da zauzdavaš svoje misli, nikada nećeš
proći kroz kontrolni punkt na Kapiji kao ljudsko biće."
Kontrolni punkt. Zvuči baš zlokobno. Elena klimnu glavom i reče:
„U redu. Sta treba da radimo?"
„Ono što smo i ranije radili. Kao što rekoh, samo se opusti. Pokušaj
da mi veruješ."
Primakao je desnu ruku s leve strane njene grudne kosti, ne
dodirujući joj ni površinu majice tamnozlatne boje. Elena je osetila da
crveni i debelo se zapitala šta li će Boni i Meredit pomisliti ako gledaju.
Tada je osetila nešto sasvim drugačije.
Nije to bila hladnoća u pravom smislu; nije to bila ni vrelina, već
nešto nalik na krajnosti i jednog i drugog. Bila je to Moć u najčistijem
obliku. Oborila bi je na zemlju da je Dejmon nije držao za ruku svojom
slobodnom rukom. On sigurno koristi sopstvenu Moć da bi probudio i
pokrenuo moju, da bi uradio nešto, razmišljala je...
... nešto što boli...
Ne! I glasom i telepatski, pokušala je da mu kaže da ne može da
podnese toliku Moć, da je to za nju previše, da oseća užasan bol.
Međutim, Dejmon se nije obazirao na njene molbe, kao što ga nisu
doticale ni njene suze koje su joj u potocima tekle niz obraze. Njegova
Moć je sada vodila njenu, nanoseći joj bol, svuda po njenom telu. U svom
krvotoku je osećala kako se njena Moć vuče za njegovom kao rep komete.
Bila je primorana da je premešta iz jednog dela tela u drugi i da je pusti
da se uvećava, ne izbacujući je izdahom, ne uspevajući da je se oslobodi.
Eksplodiraću...
Sve vreme je gledala samo u Dejmona, prenoseći mu svoja osećanja:
od prezira i gneva, preko šoka, do bola i agonije... a sada... do...
U umu joj se nešto rasprslo. Ostatak njene Moći je nastavio da kruži,
prestavši da joj nanosi bol. Uvećavala se svakim novim udahom; prosto je
samo kružila kroz krvotok, ne šireći joj auru. Sama se pak širila, svu je
prožimajući. Brzo udahnuvši još dva-tri puta, shvatila je da sama
upravlja tim kretanjem bez po muke.
Elenina Moć više nije samo mazno proticala kroz njeno telo i,
~ 106 ~
posmatrana sa strane, više nije izgledala kao Moć običnih ljudskih bića.
Sada je polako ispunjavala i nekoliko raspuklih, nabreklih čvorišta u njoj
i, kada bi na tim mestima učinila svoje, događale su se promene.
Shvatila je da Dejmona posmatra razrogačenih očiju. Mogao je bar
da joj nagovesti kakav će to osećaj biti, umesto što ju je pustio da naslepo
baulja.
Stvarno si skot, znaš?, pomisli Elena i, začudo, oseti da je Dejmon
primio njenu misao i da je nagonski odgovorio saglašavanjem uz
zadovoljstvo, umesto očekivanog odbijanja.
Od ushićenja zbog sticanja osnova nove veštine, Eleni su misli
potpuno odlutale od Dejmona. Postala je svesna da je kadra da sama
pokreće Moć u sebi, pa čak i da je nadograđuje i uvećava, da se pripremi
za pravi veliki prasak, a da se to spolja nimalo ne primeti.
A što se tiče onih čvorišta...
Elena je pogledom prešla preko pejzaža koji je do pre nekoliko
minuta za nju bio samo gola divljina. Imala je utisak da je zraci svetlosti
pogađaju kao meci. Njihova blistavost ju je zaslepila; bila je očarana.
Boje su oživele u svoj svojoj veličanstvenosti, toliko jarke da nije mogla to
da podnese. Imala je osećaj da može da vidi mnogo dalje nego ranije,
daleko iza pustinjskog obzorja, a u isto vreme je u Dejmonovim očima
jasno videla granicu između zenice i dužice.
Vidi ti to, pa i jedno i drugo je crne boje, samo su nijanse različite,
pomislila je. Naravno, savršeno se slažu, Dejmon ne bi bio Dejmon kad
mu se boja dužice ne bi slagala uz boju zenice. Dužice su mu, doduše,
nekako više nalik somotu, dok su zenice sjajnije, kao svila. S druge
strane, taj somot zapravo jedino i može da zadrži svetlost u sebi, poput
noćnog neba osutog zvezdama, poput onih lijodlakovih zvezdanih kugli o
kojima mi je Meredit pričala.
Te zenice su sada bile potpuno raširene i neumoljivo upravljene na
njeno lice, kao da Dejmon ni za šta na svetu ne želi da propusti ni
trenutak njenog doživljaja. Ugao usana mu se izvi i na njima zatitra
osmejak.
„Eto, uspela si. Naučila si da usmeriš svoju Moć ka očima." Govorio
je šapatom koji ranije verovatno ne bi ni čula.
„I ka ušima", prošaputala je, osluškujući čudesne simfonije jedva
čujnih zvukova oko sebe. Visoko na nebu, jedan slepi miš je ispustio krik
čija je frekvencija bila previsoka za ljudsko uho. A tek zrnca peska... Ona
su tek bila koncert u malom dok su, pri padu, udarala o kamenje i
~ 107 ~
odbijala se uz jedva čujno „ping".
Kakvo je ovo ludilo, rekla je Dejmonu, i sama začuvši prizvuk ponosa
u sopstvenom telepatskom glasu. Odsad, znači, stalno mogu ovako da ti
se obraćam? Morala bi da pripazi, telepatijom rizikuje da primaocu
pošalje i više nego što bi želela.
Samo ti otvori četvore oči, saglasio se Dejmon, potvrdivši njene
sumnje. Poslala je i više nego što je nameravala.
Dejmone... može li i Boni ovo da izvede? Da pokušam da je naučim,
šta misliš?
„Ko zna?", odgovorio joj je naglas, te Elena trepnu. „Podučavanje
ljudskih bića upotrebi Moći nije baš moja uža specijalnost."
A šta je sa onim mojim Krilima Moći? Hoću li sad imati kontrolu
inad njima?
„E, o tome nemam pojma. Nikad ih nisam video." Dejmon je na
trenutak izgledao zamišljeno, a zatim je samo zavrteo glavom. „Mislim
da će ti biti potreban neko s više iskustva od mene da bi mogla da
ovladaš i njima." Pre nego što je Elena stigla da kaže još nešto, on je
preduhitri: „Biće bolje da se vratimo svom zadatku. Skoro smo stigli do
Kapije."
„Pretpostavljam da tamo ne treba da koristim telepatiju."
„Pa, i sama vidiš da tako možeš da se odaš..."
„Nauči me kasnije i tome, važi? Hoćeš li? Hoću sve da znam o
upravljanju Moći."
„Možda bi tome trebalo da te nauči tvoj dečko", odgovori joj Dejmon
skoro grubo.
Plaši se, pomisli Elena, trudeći se da svoje misli, da ih Dejmon ne bi
naslutio, drži skrivene ispod zida belog šuma. On se samo plaši da će mi
se previše otkriti, kao što se i ja plašim da ću se odati njemu.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

8 Re: Povratak:Duše senke VI taj Ned Mar 03, 2013 12:42 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
14.
„Hajde, narode", reče Dejmon kad su se on i Elena okrenuli prema
Boni i Meredit. „Sada ide teži deo." Meredit ga pogleda.
„Sada ide...?"
„Da. Stvarno gadan deo." Dejmon je konačno otvorio svoju
misterioznu torbu od crne kože. „Pogledajte", rekao je, skoro
promrmljavši, „ovo je Kapija kroz koju treba da prođemo. I dok to
budemo radili, možete da histerišete koliko god hoćete zato što ćete
~ 108 ~
navodno biti zatočenice." Iz torbe je izvukao dosta kanapa.
Elena, Meredit i Boni se odmah priljubiše jedna uz drugu, pokazavši
tako sestrinstvo velosiraptora na delu.
„Čemu služe ti konopci?", upita Meredit polako, kao da želi da da
Dejmonu fore da odugovlači sa odgovorom.
Dejmon nakrivi glavu kao da hoće da kaže ,,ma daj".
„Njima ću da vam vežem ruke."
„Zašto?"
Elena je zanemela. Nije znala da Meredit može toliko da se naljuti.
Ni sama nije mogla da izusti ni reč. Meredit je prišla i unela se u lice
Dejmonu, gledajući ga s rastojanja od tek nekoliko centimetara.
Ima sive oči!, primetio je neki zabačeni delić Eleninog uma, koji je i
nju samu iznenadio. Tamne, tamne, tamnosive, sive-sivcate. Sve vreme
sam mislila da su smeđe, a eto sad.
Dejmon je gledao u Mereditino lice, pomalo zbunjen njenom
reakcijom. I tiranosaurus reks bi se uplašio od tog njenog izraza lica,
pomislila je Elena.
„I ti sad očekuješ da mi tu trčkaramo za tobom vezanih ruku? A šta
ćeš ti da radiš za to vreme?"
„Ja ću izigravati vašeg gospodara", uzvrati joj Dejmon, a na usnama
mu je opet oživeo onaj blistavi osmeh, koji nestaje pre nego što ga zapaze.
„Vas tri ćete biti moje robinje."
Zavladala je duga, duuuga tišina.
Elena odmahnu rukom, oborivši usput čitavu gomilu stvari.
„Ne dolazi u obzir", reče mu prosto i jednostavno. „Nećemo i gotovo.
Mora da postoji neki drugi način..."
„Hoćeš li ti da spasavaš Stefana ili nećeš?", brecnu se Dejmon
neočekivano. Da je mogao, spržio bi je oštrim pogledom.
„Naravno da hoću!", brecnu se i Elena na njega, osetivši kako joj
obrazi gore. „Ali neću da me kao roba vučeš za sobom!"
„Ljudska bića jedino na taj način mogu da uđu u Mračnu dimenziju",
reče joj Dejmon hladnim glasom. „Vezana ili u lancima, kao vlasništvo
vampira, lijodlaka ili demona."
Meredit je vrtela glavom.
„Uopšte nam nisi rekao..."
„Rekao sam vam da vam se ulazak neće svideti!" Čak i dok se
Dejmon obraćao Meredit, pogled mu je ostao prikovan za Elenu. Ispod
prividne hladne uzdržanosti, njegova duša ju je preklinjala da shvati,
~ 109 ~
osećala je to. Ranije bi se on samo naslonio na zid, podigao obrve i rekao:
„Važi; ionako nisam hteo da idem. Ko je za piknik?"
Dejmon je stvarno hteo da krenu, shvatila je najzad Elena. Očajnički
je želeo da i one pođu. Samo nije umeo da smisli bolji način da im to
pokaže. Jedino je umeo da...
„Dejmone, moraš nam dati svoju reč", rekla je pogledavši ga pravo u
oči. „I to moraš da učiniš pre nego što odlučimo da li ćemo ući ili ne."
Videla je da mu je laknulo, iako je njenim drugaricama možda i dalje
odavao utisak bezosećajne osobe koja se drži po strani. Znala je da mu je
drago zbog toga što nije rekla da je njena prethod-na odluka konačna i
neopoziva.
„Kakvo obećanje?", upitao je.
„Moraš da se zakuneš, da daš reč, da nećeš uticati na nas ni sad, niti
u Mračnoj dimenziji. Da nas nećeš uspavati kontrolom uma, niti nas
nagovarati da radimo ono što tebi odgovara. Da se nećeš služiti nikakvim
vampirskim trikovima da bi uticao na naše umove."
Dejmon ne bi bio Dejmon da nije počeo da se raspravlja.
„Ali šta ako u nekom trenutku poželiš da to uradim? Tamo postoje
stvari koje je bolje prespavati..."
„Onda ćemo ti reći da smo se predomislile i fino ćemo ti dopustiti da
prekršiš zadato obećanje. Vidiš? Nema vrdanja. Samo ćeš, eto, morati da
se zakuneš."
„U redu", reče Dejmon, uporno je gledajući u oči. „Kunem se da na
vas neću usmeravati nikakvu Moć kontrole uma; neću uticati na vas ni
na kakav način, ukoliko to ne zatražite od mene. Dajem svoju časnu reč."
„E, tako." Elena najzad prekide to uzajamno zurenje neupadljivim
smeškom i klimanjem glave. Dejmon na to i sam klimnu glavom, ali
toliko neprimetno da je to samo ona mogla da uoči.
Odvratila je pogled i odmah naletela na Bonine smeđe oči koje su je
upitno gledale.
„Elena", prošaputala je Boni uhvativši je za ruku. „Dođi načas,
važi?" Nije se usudila da je odbije. Boni je bila snažna kao mali velški
poni. Elena krenu za njom, bespomoćno pogledavši u Dejmona preko
ramena.
„Šta je bilo?", upitala je šapatom kada je Boni najzad prestala da je
vuče za sobom. Prišla im je i Meredit, shvativši da je posredi nešto što
treba da rešava sestrinstvo u celini. „I?"
„Elena", izletelo je Boni kao da više ne može da drži to u sebi, „to
~ 110 ~
kako se ti i Dejmon ophodite jedno prema drugom... mnogo je drugačije
nego ranije. Ti ranije ne bi... Mislim, šta se stvarno desilo između vas
dvoje kad ste ostali sami?"
„Ovo nije ni vreme ni mesto da o tome pričam", prosikta Elena.
„Problem koji treba da rešimo zaista je ozbiljan, ukoliko nisi primetila."
„Ali... šta ako..."
Meredit završi rečenicu umesto nje i skloni tamnu loknu sa očiju.
„Šta ako je to nešto što se neće svideti Stefanu? Da nije, na primer,
'ono što se desilo s Dejmonom kad ste one noći ostali sami u motelu'?",
završila je, navodeći Bonine reči.
Boni zinu od čuda.
„U kom motelu? Koje noći? Pta se, bre, desilo?" Umalo je zavrištala,
te je Meredit morala da je ućutka.
Naposletku se sama Boni ujela za usnu od bola koji je izazvao
Mereditin stisak. Elena pogleda u jednu, pa u drugu, u svoje dve
drugarice koje su pošle s njom, i u smrt ako treba. Osetila je kako diše
sve pliće.
„Uopšte nije bilo pošteno, ali Možemo li o tome neki drugi put?",
predložila je, pokušavajući da im očima i obrvama stavi do znanja da
Dejmon može da čuje.
Boni je šapatom nastavila:
„U kom motelu? Koje noći?
„Šta..."
Elena diže ruke.
„Ništa se nije desilo", reče ravnim glasom. „To Meredit samo
ponavlja tvoje reči, Boni. Ti si to sinoć rekla dok si spavala. Možda ne bi
bilo loše da nam u dogledno vreme objasniš šta si time htela da kažeš,
pošto ja ne znam."
Na kraju više nije znala šta će, pa je pogledala u Meredit, koja samo
podiže savršeno doteranu obrvu i ne reče ništa.
„U pravu si", reče Meredit, koju ništa nije moglo zavarati. „Trebalo
bi da i u engleskom jeziku postoji ono 'saaa'. Ako ništa drugo, bar bi
ovakvi razgovori trajali znatno kraće."
Boni uzdahnu.
„Neka, nema veze, otkriću ja sama o čemu je reč", reče. „Možda
misliš da ne mogu, ali hoću, videćeš."
„Dobro, dobro, nego, da nema neko nešto da kaže povodom onih
Dejmonovih konopaca?"
~ 111 ~
„Na primer, da mu kažemo gde da ih stavi?", jedva čujno procedi
Meredit.
Boni je u ruci držala jedan konopac. Prevlačila je svoje nežne prste
preko njega.
„Mislim da ovo uopšte nije kupljeno sa osećanjem besa", rekla je; oči
joj odlutaše u daljinu, a glas joj je poprimio blago sablastan prizvuk, što
se redovno dešavalo kad bi pala u trans. „Vidim dečka i devojku, stoje
ispred kase u gvožđari, ona se smeje, a dečko kaže: 'Kladim se u bilo šta
da ćeš sledeće godine upisati arhitektonski fakultet.' Devojci se oči
napune suzama, pa mu kaže da hoće, i..."
„Danas više ne želim nimalo tog vidovnjačkog špijuniranja." Dejmon
im je bešumno prišao. Boni se trže kao da ju je udarila struja, pa zamalo
ispusti konopac. „Slušajte", nastavi Dejmon osorno, „poslednji prelaz se
nalazi na samo sto metara odavde. Ili ćete nositi ovo i ponašati se kao da
ste robinje, ili nećete dobiti nikakvu pomoć kada je Stefan posredi.
Nikada više. I to je to."
Devojke se sporazumeše pogledima. Elena je znala da njen izraz
jasno govori da ni od Boni ni od Meredit ne traži da pođu s njom, ali da je
lično spremna da pođe za Dejmonom, ako treba i na kolenima.
Meredit pogleda Elenu pravo u oči; zažmurila je na trenutak i
klimnula glavom, odahnuvši. Boni je već klimala glavom, mireći se sa
sudbinom. Boni i Meredit ćutke pustiše Elenu da im veže ruke. Eleni je
Dejmon vezao ruke, a zatim je provukao dugačak konopac između njih,
kao da su banda zatvorenika koje međusobno vezuju da ne pobegnu.
Elena je osećala da joj se neka vatra penje odnekud ispod grudi, pa
sve do obraza. Nije mogla da pogleda Dejmona u oči, ne iz tog položaja,
ali je i bez pitanja znala da Dejmon razmišlja o onom trenutku kada ga je
Stefan isterao iz svog stana kao psa, i to baš pred ovom istom publikom.
Nedostajao je samo Met.
Osvetoljubiva prostačino, pomislila je Elena u njegovom pravcu
najusredsređenije što je mogla. Znala je da će ga poslednja reč ubosti u
srce. Dejmon se ponosio time što uživa status otmenog gospodina...
Pa, „gospoda"i ne zalaze u Mračnu dimenziju, podsmešljivo joj je
uzvratio Dejmonov glas u svesti.
„E, tako", reče Dejmon naglas i uhvati glavni konopac za slobodan
kraj. Počeo je žustro da korača ka tami pećine, dok su se tri devojke
teturale i spoticale idući za njim.
Elena nikada neće zaboraviti to kratko putovanje, a bila je uverena
~ 112 ~
da ga neće zaboraviti ni Boni ni Meredit. Provukli su se kroz nizak otvor
pećine, pa kroz manji otvor na njenom kraju, koji je zjapio poput
džinovskih usta. Morao je malo da se pomuči da bi sve tri ušle. Na
drugom kraju pećine je opet zasjala neka svetlost i ubrzo su se obreli u
još većoj pećinskoj dvorani. Bar su Eleni tako govorila njena
superosetljiva čula. Ona beskrajna magla se ponovo spustila, a Elena
svejedno nije imala pojma kuda su se uputili.
Nekoliko minuta kasnije, iz guste magle je izronila jedna zgrada.
Elena nije imala predstavu kako će Kapija demona izgledati. To
mogu biti kolosalna vrata od abonosa, ukrašena rezbarijom u obliku
zmija i optočena dragim kamenjem. Ko zna, mogu to biti i obična, grubo
klesana kamena vrata, oronula od viševekovne izloženosti pripeci i oluji,
nalik na egipatske piramide. Možda će to čak biti nekakvo futurističko
energetsko polje koje bleska i para vazduh plavo-ljubičastim laserskim
zracima.
Ono što je ugledala nije nalikovalo ničemu od onoga što je zamišljala;
pred njom se ukazao napušten magacin, nekakvo mesto za skladištenje,
utovar i istovar robe. Tu se nalazio i neki prazan obor, kroz čiju se
ogradu ništa nije moglo provući. Vrh ograde je bio omotan bodljikavom
žicom. Smrdelo je da ti se život zgadi; sreća njena što joj Dejmon malopre
nije usmerio Moć i do čula mirisa.
Onda su počeli da nailaze na ljude, na muškarce i žene u svečanoj
odeći, i svako od njih je u ruci imao po ključ; mrmljali su nešto pre nego
što bi otvorili vrata s jedne strane zgrade. Ista vrata, ali Elena je bila
ubeđena da ne idu na isto mesto ukoliko su ti njihovi ključevi slični onom
koji je ona nakratko „pozajmila" iz Šiničijeve kuće otprilike nedelju dana
ranije. Jedna od dama je bila obučena kao da je pošla na maskenbal za
otmeno društvo, a lisičje uši joj je sakrivala duga kestenjasta kosa. Elena
je tek tada primetila da toj ženi ispod haljine koja je sezala do članaka
viri i lisičji rep, pa je shvatila da je ta žena kicune i da koristi Kapiju
demona za svoje potrebe.
Dejmon ih užurbano, i ne preterano nežno, odvede na drugu stranu
zgrade, gde se pred njima otvoriše vrata sa slomlje-nim šarkama koja su
vodila u neku zapuštenu sobu. Ta prostorija je, začudo, izgledala veće
iznutra nego spolja. U njoj se odvijala trampa i kupoprodaja svega i
svačega: mnogi predmeti su ukazivali na to da se koriste za održavanje
reda i mira među robovima.
Elena, Meredit i Boni se pogledaše razrogačenih očiju. Ljudi koji su
~ 113 ~
uvodili podivljale robove očigledno su mučenje i teror doživljavali kao
svakodnevnu poslovnu rutinu.
„Prolaz za četvoro", kratko reče Dejmon jednom pogurenom tipu
stamene građe, koji je sedeo za šalterom.
„Tri divljakuše odjedaman?" Čoveku oči ispadoše zevajući u njih tri,
te naposletku sumnjičavo pogleda u Dejmona.
„Šta da kažem? Posao mi je ujedno i hobi." Dejmon mu se zagledao
pravo u oči.
„Ama, ne kažem..." Čovek se nasmeja. „Poslednji' dana ni dovode po
jednu mesečno, dve uvr' glave."
„One su zakonski moje. Nisu kidnapovane. Na kolena", zapovedi
Dejmon trima devojkama kao da je to uobičajena stvar.
Meredit je prva shvatila, te pade ničice na zemlju kao balerina.
Njene oči, tamnosive poput olovnog neba, zagledale su se u nešto što niko
drugi nije mogao da vidi. Elena je na kraju razabrala jedan jedini slog.
Misli je usredsredila na Stefana i zamislila je da kleči da bi ga poljubila
na prostirci u tamnici. Izgleda da je upalilo; našla se na zemlji.
Međutim, Boni je ostala da stoji, prava kao strela. Najnezrelija,
najnežnija i najčistija članica trijumvirata otkrila je da su joj noge od
kamena.
„Crvenokose, živa vatra, a?", upita čovek, pakosno odmeravajući
Dejmona dok se on mrgodio. „Možda, sinko, ne bi bilo loše da nabaviš
šibu za tu malu."
„Možda", reče Dejmon uštogljeno. Boni ga je samo belo gledala;
pogledala je u devojke koje su klečale na zemlji, a onda se i sama bacila
na tlo. Elena je čula kad je tiho zaplakala. „Doduše, zaključio sam da
strog glas i prekoran pogled imaju više efekta."
Čovek diže ruke i ponovo se poguri.
„Prolaz za četvoro", zabrundao je i povukao prljavo uže zvona. Boni
je plakala od straha i poniženja, ali to, izgleda, nije primetio niko osim
njenih drugarica.
Elena se nije usuđivala da pokuša da je uteši telepatski; to se nimalo
ne bi uklapalo u sliku aure „normalnog ljudskog bića ženskog pola", a ko
zna kakve zamke i gadne sprave ovo mesto krije, pored onog lika koji ih
je po stoti put skidao očima? Poželela je da prizove ona svoja Krila, baš u
toj prostoriji. To bi onom smrdljivku izbrisalo onaj prepredeni osmeh s
lica. Trenutak kasnije, to se i desilo: osmeha je nestalo, baš kao što je
priželjkivala. Dejmon se nagnuo preko šaltera i rekao mu nešto šapatom,
~ 114 ~
pa je nacereno lice pogurenog čoveka dobilo neku bolesnu zelenu boju.
Jesi li čula šta je rekao?, upitala je Elena Meredit mimikom, služeći
se očima i obrvama.
Meredit, i sama praveći pokrete očima, namesti ruku ispred
Eleninog stomaka i načini pokret kao da je nešto okrenula, pa iščupala.
Čak se i Boni nasmejala.
Potom ih je Dejmon izveo ispred skladišta. Stajale su tek nekoliko
minuta kada je Elena svojim nedavno poboljšanim vidom uočila čamac
koji je lagano klizio kroz maglu. Shvatila je da se zgrada sigurno nalazi
na samoj obali reke, ali čak je i uz Moć usmerenu pravo u oči jedva
nazirala granicu između kopna, od kog se svetlost nije odbijala, i
svetlucave površine vode; kada je usmerila Moć isključivo ka ušima,
jedva je uspela da čuje kretanje matice te duboke reke.
Čamac se zaustavio, ni sama nije znala kako. Nije primetila ni
spušteno sidro niti bilo šta čime bi ostao privezan. Međutim, činjenica je
da se zaustavio, a pogureni čovek je postavio jednu debelu dasku, koja se
nije pomerala dok su prelazile preko nje: prvo se ukrcao Dejmon, a za
njim i njegov mali karavan „robinja".
Smestivši se, Elena je opazila da Dejmon ćutke čamdžiji pruža šest
zlatnika, po dva za svako ljudsko biće, kome najverovatnije nema
povratka, pretpostavljala je.
Na trenutak je odlutala u prošlost, u doba kad je bila baš mala,
imala je oko tri godine, mora da je tada imala bar toliko, i sedela je tati u
krilu dok joj je čitao grčke mitove iz knjige s predivnim ilustracijama.
Priča iz njenog sećanja je govorila o Haronu, lađaru koji je prevozio duše
preminulih preko reke Stiks u zemlju mrtvih. Otac joj je još ispričao da
su Grci stavljali novčiće na zatvorene oči pokojnika i na taj način plaćali
lađaru...
Nema povratka sa ovog puta!, odjednom joj je, usplahirenoj, prošlo
kroz glavu. Nema povratka! Bilo bi im isto i da su stvarno mrtve...
Čudnovato, ispostavilo se da ih je iz te močvare užasa spasavao još
veći užas. Čim je podigla glavu, verovatno da bi lakše mogla da vrisne,
nejasna prilika čoveka s veslom se pomerila, načas prekidajući posao, da
bi na tren odmerila svoje putnike. Elena začu Bonin vrisak. Meredit je,
drhteći, počela panično i nespretno da brlja po svojoj torbi u koju je bila
sakrila pištolj. Čak ni Dejmon, koliko joj se učinilo, nije smeo da se
pomakne.
Visoka prilika utvare koja je upravljala čamcem nije imala lice.
~ 115 ~
Tamo gde je trebalo da budu oči, bile su samo dve tamne duplje; usta
su mu bila jedna velika zjapeća rupa, a umesto nosa je imao malu
šupljinu u obliku trougla. Toliko stravičan prizor, uza sav onaj odvratni
smrad koji se širio iz obora u skladištu, prosto je nadmašio sve granice
Bonine izdržljivosti, pa se, jadnica, samo nakrivila na stranu,
oklembesila se o Meredit i, onesvešćena, skljokala se na dno barke.
Usred sve te strave i užasa, Elena je doživela prosvetljenje. Pri
prigušenoj svetlosti, među gustim pramenovima magle koja ih je
obavijala kao šećerna vuna, zaboravila je da prestane da koristi sva svoja
čula najviše što može. Nesumnjivo je bolje videla čamdžijino naizgled
ljudsko lice od, recimo, Meredit. Takođe, bolje je čula razne zvuke, na
primer zamahe pijuka davno umrlih rudara koji su kopali rudu negde u
stenju iznad njih, lepet krila ogromnih slepih miševa, tapkanje
bubašvaba i slično, i sve to unutar kamenih zidina koje su ih okruživale.
Međutim, sada je osetila kako joj se topli potočić suza sliva niz
ledene obraze, shvativši da je večito potcenjivala Bonine vidovnjačke
moći. Ako su Bonina čula neprestano bila izložena raznim prizorima
užasa, kakve je Elena sada proživljavala, nije ni čudo što je Boni živela u
strahu. Elena je obećala sebi da će biti mnogo, mnogo trpeljivija kada se
Boni sledeći put bude onesvestila ili počela da vrišti. Štaviše, Boni
zaslužuje nekakvo odlikovanje za to što je uopšte ostala normalna,
zaključila je Elena. Ipak, jedino na šta se odvažila beše da pogleda u
svoju dmgaricu, koja je ležala bez svesti, i da se zakune da će odsad
Elena Gilbert imati mnogo više razumevanja za Boni.
To obećanje i utisak pod kojim je zbog njega bila plamteli su u
Eleninom umu kao buktinja, kao sveća koju je zamišljala u Stefanovim
rukama: njen plamen pleše u njegovim zelenim očima i poigrava se
senkama po konturama njegovog lica. Držala se te slike da ne bi poludela
do kraja plovidbe.
Kad je čamac pristao uz obalu, u luku koja je bila tek malo
prometnije mesto od onoga s kog su krenuli, sve tri devojke su bile
prilično iznurene usled dugotrajne izloženosti stresu i neizvesnosti koja
ih je sve izluđivala.
Međutim, i pored vremena koje su imale tokom plovidbe, nisu stigle
da porazmisle o samom pojmu „Mračna dimenzija", niti da zamisle šta ih
čeka u tom mraku.
„Naš novi dom", reče Dejmon smrknuto. Skrenuvši pogled s pejzaža i
upravivši ga na njega, Elena je po ukočenosti njegovih ramena i vrata
~ 116 ~
shvatila da ni njemu samom to ne predstavlja lud provod. Mislila je da će
stići u neko mesto koje je za njega raj, u svet gde su ljudi robovi koje
muče tek zabave radi i u kome je brižljivo negovanje sopstvenog ega
jedino što se računa. Postalo joj je jasno da nije bila u pravu. Za Dejmona
je to bio svet bića koja imaju Moći jednake njegovim, ako ne i veće. Sada
mora da kopa i nogama i rukama da bi se izborio za svoje mesto među
njima, kao što se ljudi u stvarnom svetu bore za svoje mesto pod
zvezdama, samo što on sebi nije smeo da dozvoli da napravi ni jedan
jedini pogrešan potez. Morali su da nađu način ne samo da žive već da
žive na visokoj nozi, da uđu u visoke društvene krugove i da nekako
smisle način da izvuku Stefana.
Stefan, ne, nipošto nije smela sebi da priušti luksuz da u tim
okolnostima razmišlja o njemu. Čim bude i pomislila na njega, raspašće
se od tuge, počeće da izmišlja i traži smešne stvari, na primer da odu do
te njegove tamnice samo da bi videla kako izgleda, kao onda kad joj se,
tek pošto je krenula u srednju školu, dopadao jedan stariji dečko, pa je
stalno htela da se vozi pored „njegove kuće" da bi joj se divila. Kako bi se
to tek odrazilo na njihove planove da provale u taj zatvor? Plan A glasi:
nemoj da napraviš nijednu grešku. Držaće se toga dok ne smisli nešto
bolje.
Tako su Dejmon i njegove „robinje" stigli u Mračnu dimenziju kroz
Kapiju demona. Pre nego što su krenuli dalje, najsićušnijeg putnika su
umivanjem povratili iz nesvesti.



15.
Žureći iza Dejmona, Elena se trudila da ne gleda ni levo ni desno.
Previše je videla u onome što su Meredit i Boni sigurno smatrale
bezobličnom tamom.
Sa obe strane su se nalazili brojni obori, mesta gde su robovi
očigledno dovođeni kao na pijacu, tu su kupovani i prodavani, a kasnije
su odatle prevoženi. Iz tame je do Eleninih ušiju dopirao dečji plač; da i
sama nije bila nasmrt preplašena, verovatno bi odjurila pravo uplakanim
mališanima.
Ne smem to da radim, ja sam sada rob, razmišljala je. Tek tad je
postala svesna te činjenice, te ju je šok prožeo sve do jagodica prstiju.
Više nisam obično ljudsko biće. Sad sam tuđe vlasništvo. Uhvatila je sebe
kako zuri u Dejmonov potiljak i zapitala se kako je, za ime sveta, uspela
~ 117 ~
da se uvali u to. Shvatala je šta znači biti rob, štaviše, izgleda da je
intuitivno poimala taj status, što ju je iznenadilo, i da to nije nimalo
dobro iskustvo.
To je značilo da bi ona mogla biti... U suštini, svašta su mogli da
rade s njom, a to se nije ticalo nikog sem njenog vlasnika. A njen vlasnik
(kako sam se uvalila u ovo?, opet se zapitala) nije niko drugi nego
Dejmon. Mogao je da proda sve tri devojke, i Elenu, i Meredit, i Boni, i
da, u roku od sat vremena, opušteno zapali odatle sa zaradom.
Žurno su se kretali kroz pristanište, a devojke su sve vreme gledale
sebi u noge da ne bi posrtale i padale svaki čas. Ubrzo su se našli na
nekom prevoju. Ispod njih se ukazao grad u obliku kratera.
Sirotinjska naselja su bila na periferiji grada, načičkana skoro sve
do mesta gde su oni stajali. Međutim, bila su ograđena pletenom žicom,
te su ti stanovnici bili izolovani iako su imali pogled na grad iz ptičje
perspektive. Da su još bili u onoj pećini u koju su prvo ušli, ovo bi
verovatno bila najveća podzemna špilja koja se može zamisliti, ali, eto,
više nisu bili u podzemlju.
„To se desilo tokom vožnje čamcem", reče Dejmon. „Napravili smo...
ovaj... okret u prostoru, da tako kažem." Pokušao je da objasni, pa se
Elena potrudila da razume. „Prošli smo kroz Kapiju demona, a otkad
smo se našli s druge strane, više nismo u Zemljinoj dimenziji, već u nekoj
potpuno drugačijoj."
Trebalo je samo da pogleda u nebo da bi mu poverovala. Sazvežđa su
imala drugačije oblike; nije više bilo Malog i Velikog medveda, kao ni
Severnjače. Bacila je pogled na sunce. Bilo je mnogo veće, ali mnogo
zamagljenije nego na Zemlji, i nije se pomeralo s horizonta. U svakom
trenutku se videla samo polovina, i tako i danju i noću, mada su dan i
noć pojmovi koji ovde gube smisao, primetila je Meredit.
Dok su se približavali kapiji napravljenoj od pletene žice kako bi
konačno napustili sirotinjski kraj, zaustavila ih je jedna osoba, za koju će
Elena kasnije saznati da je Čuvar.
Kasnije je otkrila da su Čuvari u neku ruku vladari Mračne
dimenzije, mada i sami dolaze iz dalekih krajeva. Ipak, izgleda da su se
zauvek nastanili u tom kutku pakla, nastojeći da nametnu vlast i samom
kralju sirotinje i feudalnim veleposednicima koji su rasparčali grad među
sobom.
Ovaj Čuvar je u stvari bila visoka žena čija je kosa, poput Elenine,
bila boje čistog zlata i besprekorno ravna; sezala joj je do ramena. Uopšte
~ 118 ~
nije obratila pažnju na Dejmona, već se odmah obratila Eleni, koja se
našla tik iza njega, upitavši je:
„Zašto ste ovde?"
Eleni je bilo veoma drago zbog toga što ju je Dejmon naučio da
kontroliše svoju auru. Usredsredila se na to dok joj je mozak brujao
nadzvučnom brzinom, pitajući se šta je tačan odgovor na to pitanje.
Razmišljala je o tome koji odgovor treba dati da bi ih ta žena pustila da
prođu, da ih ne bi vratila kući.
Dejmon nas nije obučio za ovo, bila je njena prva pomisao. Drugo što
je pomislila bilo je to da ih tome nije naučio zato što ni sam nikad ranije
nije bio tu. On ne zna baš sva ovdašnja pravila, već samo određene
pojedinosti.
Ipak, može se desiti da ova žena počne da se raspravlja s njim, i on
će možda sasvim pomahnitati i napasti je, govorio joj je neki glasić iz
podsvesti. Elena je udvostručila brzinu smišljanja planova. Kreativne
laži su u izvesnoj meri bile njena specijalnost, a sada je izbrbljala prvo
što joj je palo na pamet i ostala živa:
„Opkladila sam se s njim i izgubila opkladu."
Hm, i ne zvuči loše. Ljudi su gubili razne stvari na opkladama:
plantaže, talismane, konje, zamkove, čarobne lampe. Ako se ispostavi da
to nije dovoljno dobar razlog, uvek može da kaže da je to samo početak
njene tužne priče. Najbolje od svega je to što je, na neki način, i rekla
istinu. Davno je ona dala život za Dejmona, kao i za Stefana, a Dejmon
baš i nije okrenuo novi list, što je ona tražila od njega. Možda pola lista.
Cedulju, takoreći.
Čuvarka je začuđeno zurila u nju svojim azurnoplavim očima. Ljudi
su zurili u Elenu čitavog njenog života, to što je bila mlada i lepa značilo
je da nije dobro kad ne bulje u nju. Međutim, ta začuđenost ju je malo
brinula. Da joj ova visoka žena možda ne čita misli? Elena je pokušala da
doda još jedan sloj belog šuma povrh ostalih. Padali su joj na pamet samo
stihovi jedne pesme Britni Spirs. Povećala je psihološku jačinu zvuka.
Visoka žena stavi dva prsta na čelo kao da ju je odjednom zabolela
glava. Onda se obratila Meredit.
„Zašto ste... vi ovde?"
Meredit nije imala običaj da laže, ali kad bi ipak lagala, od toga je
pravila intelektualnu umetnost u malom. Na sreću, nikada nije
pokušavala ni da ispravi nešto što se ispraviti ne da.
„I ja sam isto prošla", odgovori tužnim glasom.
~ 119 ~
„A vi?" Žena je sada gledala u Boni, koja je izgledala kao da će se
opet onesvestiti.
Meredit je neprimetno munu. Onda je oštro pogleda. Elena je
pogleda još oštrije, znajući da sve što Boni treba da kaže jeste:
„I ja." Boni je dobro prošla kao „treći gubitnik" posle Meredit, koja je
tu priču lepo nastavila.
Nevolja je bila u tome što je Boni bila u transu, ili je barem
postepeno padala u to stanje.
„Duše senke", reče Boni.
Žena poče da trepće, ali ne kao kad trepćeš zato što je neko rekao
nešto na šta ne moraš ništa da kažeš. Treptala je od zapanjenosti.
O bože, pomisli Elena. Boni zna neku njihovu lozinku ili tako nešto.
Ona predviđa, proriče, šta li.
„Duše... senke?", ponovi čuvarka, pomno posmatrajući Boni.
„Grad ih je pun", reče Boni s krajnjim razočaranjem i beznadežnošću
u glasu.
Čuvarkini prsti su dobovali po nečemu što je ličilo na palmtop
kompjuter.
„Svesni smo toga. Ovamo ih i dovode."
„Trebalo bi to da sprečite."
„Naša nadležnost je ovde ograničena. Mračnom dimenzijom vladaju
desetine frakcija vrhovnih gospodara, a oni veleposednicima sirotinjskih
oblasti izdaju naređenja."
Boni, pomisli Elena, pokušavajući da prodre u Boninu mentalnu
zbrku, makar i po cenu da je Čuvarka čuje. Ovo je policija.
U tom trenutku se umešao Dejmon.
„Ona je ista kao i ove dve", reče. „Samo što je vidovita."
„Niko te nije pitao za mišljenje", brecnu se Čuvarka na njega, i ne
pogledavši u njegovom pravcu. „Ne zanima me kakva si ti krupna zverka
tamo dole", prezrivo pokaza glavom prema gradu svetlosti, „ali čim se
nađeš iza ograde, na mojoj si teritoriji. A sad se obraćam maloj
crvenokosoj: da li je istina ovo što on govori?"
Elenu je na trenutak uhvatila panika. Ako sad Boni uprska stvar,
posle svega što su preživeli... Ovog puta je Boni počela da trepće. Šta god
da je i htela da kaže, istina je da je ista kao Meredit i Elena. A istina je i
da je vidovita. Boni baš nije umela da slaže, pogotovo ako bi imala mnogo
vremena za razmišljanje, ali na to je bez oklevanja odgovorila:
„Da, istina je."
~ 120 ~
Čuvarka se upilji u Dejmona. I Dejmon se upiljio u nju. Imala je
utisak da može tako da je gleda cele noći. On je bio pravi šampion u igri
„ko može duže da ne skrene pogled".
Čuvarka samo odmahnu.
„Pretpostavljam da i vidoviti ponekad imaju loš dan", reče. Zatim je
nastavila s Dejmonom: „Vodite računa o njima. Jeste li svesni da
vidovnjaci moraju dobiti posebnu dozvolu?"
Dejmon joj odgovori u plemićkom maniru:
„Gospođo, ovo nisu profesionalni vidovnjaci. To su moji lični
pomoćnici."
„Nemoj ti meni 'gospođo'; treba da mi se obraćaš s 'Vaše nadleštvo'.
Uzgred budi rečeno, zavisnici od kocke ovde obično završe u najgorim
mukama."
Ha-ha, prođe Eleni kroz glavu. Kad bi ona samo znala kakva je ovo
kocka... recimo da bismo tada završili na gorem mestu od onog na kom je
Stefan sada.
Iza ograde se pružalo dvorište. Nosiljke su bile svuda unaokolo, kao i
rikše i male zaprege. Nije bilo kočija, nije bilo konja. Dejmon iznajmi dve
nosiljke, jednu za sebe i Elenu, a drugu za Meredit i Boni. Boni je piljila
u sunce, i dalje zbunjena.
„Hoćeš da kažeš da nikada nema potpunog izlaska?"
„Nema", reče Dejmon uz mnogo strpljenja. „I ono ovde ne izlazi, nego
uvek zalazi. U Gradu tame vlada večiti sumrak. Videćeš i sama dok se
budemo kretali. Ne diraj to", dodade kad je Meredit napravila pokret kao
da će razvezati konopac oko Boninih ruku pre nego što su se obe popele u
nosiljku. „Vas dve možete da skinete konopce ako navučete zavese, ali
nemojte da ih zagubite. I dalje ste robinje i morate nositi neki simbol oko
ruku da to potvrdite, pa makar to bile i dve iste narukvice. U suprotnom
ću ja nagrabusiti. Ah, da, kad budemo prolazili kroz grad, moraćete da se
pokrijete."
„Šta ćemo morati?" Elena nije mogla da poveruje svojim ušima.
Dejmon je samo zablesnu onim svojim zaslepljivim osmehom i, pre
nego što je stigla da se usprotivi, iz svoje crne torbe poče da izvlači
koprene. Svakoj je dao po jednu. Koprene su bile dovoljno velike da je
njima moglo da se pokrije celo telo.
„Samo treba da je stavite na glavu ili da je vežete preko kose, vi
znate kako se to već nosi", reče Dejmon s namerom da se razgovor završi
na tome.
min@
~ 121 ~
„Koji je ovo materijal?", upita Meredit prelazeći rukom preko
laganog svilenkastog materijala, koji je bio proziran i toliko tanak da se
plašila da će joj ga vetar odneti iz ruku.
„Otkud ja znam?"
„S naličja je druge boje!", otkrila je Boni, pustivši da joj vetar razvije
svetlozeleni veo na drugu stranu, koja je bila srebrnosiva.
Meredit je rastresala izrazito tamnoljubičast svileni zar. Okrenuvši
ga na drugu stranu, ugledala je tajanstvenu teget nijansu posutu
hiljadama zvezdica. Elena je očekivala da njen veo bude plav, pa je samo
upitno pogledala Dejmona. On je u ruci držao sićušni kvadrat tkanine,
koja je bila toliko tanana da mu je stala u pesnicu.
„Da vidimo koliko si napredovala", promrmljao je, pokazujući joj
glavom da priđe bliže. „Pogađaj koje je boje."
Da je neka druga devojka na njenom mestu, verovatno bi, kao
omađijana, videla samo njegove kao trnjine crne oči i jasne crte lica, koje
kao da su osvanule pod rukama vrhunskih vajara, ili pak njegov
neodoljivi, zločesti osmeh, koji je sad bio neodoljiviji i slađi nego ikad,
poput duge usred uragana. Međutim, Elena je opazila i da su mu vrat i
ramena ukočeni, tu se taloži napetost. Mračna dimenzija je već uzimala
svoj danak, pa čak i fizički, iako je on sve to samo ismevao.
Zapitala se koliko li je samo odjeka Moći običnih radoznalaca morao
da blokira svakog časa. Baš kad je htela da mu pomogne i da se otvori za
taj svet tihe jeze, on prasnu:
„Pogađaj!", i to glasom koji nije bio nimalo blag.
„Zlatne", reče Elena istog časa, iznenadivši i samu sebe.
Kada je posegla da uzme veliki zlatni kvadrat iz njegove ruke,
potrese je snažan ali prijatan osećaj blagog električnog šoka, koji joj se iz
dlana raširio po čitavoj ruci, na kraju je pogodivši pravo u srce. Dejmon
joj je nakratko zadržao ruku kad je htela da uzme tkaninu. Postala je
svesna da još oseća da joj neko strujanje pulsira u jagodicama prstiju.
Ispostavilo se da je naličje njenog vela bele boje. Površina je svetlucala
kao da je posuta dijamantima. Bože, možda su ovo stvarno dijamanti,
pomislila je. S Dejmonom se nikad ne zna.
„Šta znaš, možda je to veo za tvoje venčanje?", promrmljao joj je
Dejmon na uvo.
Konopac oko njenih ruku se mnogo olabavio i ona bespomoćno pređe
rukom preko prozračne tkanine, osetivši pod prstima hladnoću sitnih
kamenčića na onoj beloj strani.
~ 122 ~
„Kako si znao da treba da poneseš sve ove stvari?", upitala ga je
Elena, pogađajući svojom praktičnošću pravo u metu. „Nisi znao baš sve,
ali izgleda da znaš taman koliko treba."
„A, to. Raspitivao sam se ja po kafanama i tako tim mestima. Našao
sam se s nekoliko ljudi koji su bili ovde i uspeli da umaknu, ili su ih
izbacili, pošto se i to dešava." Dejmonov ludački osmeh sada je delovao
još luđe. „I to sam sve završavao noću dok si ti spavala. Ovo sam našao u
jednoj zabačenoj radnjici." Pokazao je na njen veo i dodao: „Ne moraš da
ga nosiš preko lica. Samo ga prebaci preko kose i on će se zakačiti i ostati
tako da stoji."
Elena je tako i učinila, namestivši maramu tako da zlatna strana
bude spolja. Zar joj je sezao do peta. Počela je da ga namešta, odmah
uvidevši kako, noseći ga, može da izgleda zavodljivo, a kako neupadljivo.
Kad bi samo mogla da skine taj prokleti konopac s ruku...
Trenutak kasnije, Dejmon se vratio ulozi hladnokrvnog gospodara i
rekao:
„Zarad dobra svih nas, trebalo bi da se strogo pridržavamo pravila.
Veleposednici siromašnih četvrti i plemići koji gospodare ovim užasnim
mestom, nazivajući ga Mračnom dimenzijom, dobro znaju da revolucija
samo što se nije razbuktala, tako da ne smemo da pretežemo ni na jednu
stranu, jer ćemo u suprotnom postati 'javni primer lošeg ponašanja'."
„U redu", reče Elena. „Pridrži mi začas kanap da se popnem u
nosiljku."
Međutim, konopac nije imao nikakvu svrhu kad su se već oboje našli
u istoj nosiljci. Nosila su je četiri muškarca, nisu bili krupni, ali su zato
bili žilavi. Svi su bili iste visine, te tokom „vožnje" nije bilo drmusanja.
Da je bila slobodan građanin, Elena nikad ne bi dozvolila sebi da je
nose četiri čoveka koji su (kako je pretpostavljala) robovi. Štaviše,
napravila bi scenu zbog toga. Međutim, takvo razmišljanje je ostavila za
sobom još pored dokova, ostavila ga je da potone na dno reke i utuvila
sebi u glavu neke stvari. Ona je sada rob, iako je Dejmon nije ni od koga
otkupio. Više nema pravo da pravi scene i da galami ni zbog čega. Na
ovom mestu, uronjenom u grimiz večitog sumraka, u kome je bazdelo na
zlo, samo je mogla da zamisli kakav bi problem napravila čak i samim
nosačima, možda bi ih njihov vlasnik ili onaj ko vodi taj posao s
nosiljkama, ko god on bio, kaznio kao da su oni krivi.
Najbolji plan A zasad glasi: drži usta zatvorena. Mnogo šta se moglo
videti dok su prelazili preko mosta ostavljajući za sobom smrdljiva
~ 123 ~
naselja i uske uličice pune trošnih kućica. Počeli su da nailaze na radnje;
prve na koje su naišli bile su zaštićene gvozdenim rešetkama ili su imale
zidove od neofarbanog kamena, a zatim su se ukazale poslovne zgrade
sasvim pristojnog izgleda; već u sledećem trenutku su skrenuli u neku
ulicu koja je vodila kroz veliku pijacu. Međutim, i tu se osećao kužni
zadah bede, a siromaštvo i iznurenost od preteškog rada jasno su se
videli na mnogim licima. Elena je isprva očekivala da će se naći u nekom
hladnom, sumornom, sterilnom gradu čijim ulicama hodaju bezosećajni
vampiri i demoni plamenih očiju. Nasuprot tome, ovde su svi potpuno
ličili na ljude koji, eto, prodaju robu, od lekova do hrane i pića, što
vampirima, zapravo, nije potrebno.
Doduše, možda je to potrebno lijodlacima i demonima, razmišljala je,
odbacujući i samu pomisao na to šta se sve može naći na jelovniku jednog
demona. Na uglovima ulica su sretali oskudno odevene momke i devojke
grubih crta i ispijene ljude u ritama koji su držali patetične natpise:
SEĆANJE ZA OBROK.
„Šta im to znači?", upitala je Elena Dejmona, ali on joj nije odmah
odgovorio.
„E, ovako slobodna ljudska bića uglavnom provode svoje slobodno
vreme", reče joj. „Zato imaj na umu, pre nego što ti dune da se odvažiš na
neki nepromišljeni pohod..."
Elena ga više nije slušala. Zagledala se u jednog od ljudi koji su
držali natpis. Taj čovek je bio stravično mršav; brada mu je bila ućebana,
a zubi kao seoska taraba, ali najjači utisak je ostavljao izraz njegovog
lica, izraz krajnjeg beznađa i očaja. Svakog časa bi ispružio drhtavu ruku
u kojoj je držao neku providnu kuglicu. Kotrljao ju je na dlanu,
mrmljajući:
„Jedan letnji dan kad sam bio mlad. Letnji dan za samo jednu
deseticu." Uglavnom nikog nije bilo dok je to govorio.
Elena brzo skinu prsten s lazurnim kamenom koji joj je Stefan
poklonio i pruži ga čoveku. Nije htela da izađe iz nosiljke da ne bi
iznervirala Dejmona, pa je, pružajući prsten bradatom čoveku, morala da
kaže:
„Molim vas, priđite bliže."
Čuo ju je, pa je prišao nosiljci najbrže što je mogao. Elena opazi da se
nešto mrda u njegovoj bradi, verovatno vaške, tako da je bila prinuđena
da gleda u prsten kad mu se obratila:
„Uzmite. Brzo, molim vas."
~ 124 ~
Starac je samo nemo gledao u prsten, kao da gleda u prepun švedski
sto.
„Nemam da vam vratim kusur", zavapio je podigavši ruku i obrisao
usta rukavom. Učinilo joj se da će se, jadnik, onesvestiti i tresnuti o
zemlju. „Nemam kusur!"
„Ne treba kusur!", reče mu Elena, jedva uspevši to da izgovori jer joj
se grlo steglo. „Uzmite prsten. Požurite, ispustiću ga."
Kad su nosači ponovo krenuli, on brzo zgrabi prsten iz njene ruke.
„Neka vas Čuvari blagoslove, gospođice", dovikivao je slabašno,
trudeći se da uhvati korak s nosačima. „Neka čuje ko treba! Neka vas
Oni blagoslove!"
„Nisi morala da se trudiš", reče joj Dejmon kada je starčev glas već
zamro. „Znaš, on za njega ne može da dobije obrok."
„Gladan je", reče Elena tiho. Nije mogla da objasni zašto ju je
podsetio na Stefana, bar ne sada. „To je bio moj prsten", dodala je
pravdajući se. „Znam, sad ćeš da kažeš da će ga spiskati na alkohol ili
drogu."
„Ne, ali svejedno za njega neće dobiti obrok. Dobiće čitavu gozbu."
„E pa, još bolje..."
„Ali u mašti. Dobiće prašnjavu kuglu sa sećanjem nekog starog
vampira na rimsku gozbu ili sa sećanjem nekoga iz grada ko je
prisustvovao nečemu sličnom. Onda će plaćati za to iznova i iznova dok
ne umre od gladi."
Elena je prebledela.
„Dejmone! Brzo! Moram da se vratim, da ga nađem..."
„Bojim se da nećeš moći." Dejmon lenjo podiže mku. Čvrsto je držao
drugi kraj kanapa. „Osim toga, već je otišao."
„Kako može to da radi? Kako iko može to da radi?"
„Ih, to ti je kao da pitaš kako pacijent koji boluje od raka pluća može
da ostavi cigarete. Ipak, slažem se da su te kugle najgora droga. Za to su
krivi lijodlaci jer su doneli zvezdane kugle ovamo i napravili od njih
najpopularniju bolest zavisnosti."
„Zvezdane kugle? Hoši no tama?", upita Elena, zaprepašćena.
Dejmon je pogleda, i sam iznenađen.
„Otkud ti znaš za njih?"
„Sve što znam znam zahvaljujući Mereditinom istraživanju. Ona mi
je ispričala da su kicune bića najčešće prikazana ili s ključevima",
podigla je obrvu da naglasi svoje reči, „ili sa zvezdanim kuglama. Prema
~ 125 ~
tim mitovima, lijodlaci svu svoju moć ili jedan njen deo stavljaju u tu
kuglu, pa ako je nađeš, možeš da ih kontrolišeš. Ona i Boni hoće da nađu
Šiničijeve i Misaoine zvezdane kugle da bi mogle da ih zauzdaju."
„Miruj, mrtvo srce moje", uzbuđeno reče Dejmon samom sebi, ali se
već sledećeg trena opet bacio na mozganje. „Sećaš li se šta ti je rekao onaj
starac? Letnji dan za jedan obrok? Govorio ti je o ovome." Dejmon uze
mali kliker koji je starac spustio na nosiljku i prisloni ga Eleni uz
slepoočnicu.
Istog trena se obrela u sasvim drugom svetu.
Dejmona više nije bilo. Prizori i zvukovi pijace, da, i mirisi,
iščeznuše. Sedela je na travi čije su se vlati talasale na blagom povetarcu
i posmatrala žalosnu vrbu koja se nadvijala nad potokom. Površina vode
je imala boju bakra, a u isto vreme je bila i tamnozelena. U vazduhu se
osećao neki sladak miris. Da nisu orlovi nokti, možda frezija? Nešto je
mirisalo toliko opojno da joj se srce ispunilo radošću. Zametnula se da bi
posmatrala plavetno nebo kojim su plovili savršeni beli oblaci, kao na
slici.
Osećala se... nije znala kako to da opiše. Osećala se mladom, ali je
negde duboko u svesti imala osećaj da je zapravo i mlađa od tog
neznanca koji je bio u blizini. S druge strane, bila je radosna što je došlo
proleće i što svaki zlatnozeleni list, svaka isklijala stabljičica, svaki beli
oblačić, lagan kao pero, deli tu njenu sreću i radost.
Odjednom joj je srce zalupalo brže. Upravo je čula da neko korača iza
nje. Vedro je skočila s trave, šireći ruke od ljubavi, od bezgranične
privrženosti...
Privrženosti ovoj devojčici? Nešto unutar moždane sfere prvobitnog
vlasnika sećanja kao da je ustuknulo od iznenađenja. Pojedinosti prizora
su, međutim, bile prikazane s kataloškom preciznošću i utom se pred
njom ukazalo savršeno žensko biće koje se lagano kretalo kroz
ustalasanu travu: devojka je bila lepa kao san, tamni uvojci su joj
lepršali oko vrata, sjajne zelene oči su sijale ispod lepo izvijenih obrva,
glatka koža obraza skoro se iskrila dok se osmehivala svom voljenom,
pretvarajući se da beži od njega koracima lakim kao u vile...!
Progonjena i progonitelj zajedno padoše na meki ćilim od visoke
trave... a onda je atmosfera postala toliko usijana da je Elena, udaljeni
um u pozadini, počela da se pita da li se, za ime sveta, cela ta stvar
uopšte može zaustaviti. Kad god bi od muke prislonila dlan na
slepoočnicu, ta devojka bi je zagrlila i strasno poljubila... Alegra... tako se
~ 126 ~
zvala ta devojka, Alegra. Alegra je, svakako, bila lepa, naročito u očima
ovog konkretnog posmatrača. Njena koža, meka kao svila...
Najednom je osetila nov šok, snažan kao kada joj je velika pijaca
nestala pred očima, jer se ponovo vratila u prethodnu dimenziju. Opet je
bila Elena; shvatila je da je u nosiljci s Dejmonom; iz spoljnog sveta je
dopirala kakofonijska opera, hiljade različitih zvukova, ali i toliko
različitih mirisa. Disala je duboko i u njoj su još odzvanjali otkucaji
Džonovog srca, dakle, tako se starac zove, i Džonove ljubavi prema
Alegri.
„Ali ja i dalje ne razumem", reče, što je zazvučalo kao jadikovka.
„Prosto je", reče joj Dejmon. „Prisloniš providnu zvezdanu kuglu
odabrane veličine na slepoočnicu i razmišljaš o nekom događaju kog želiš
da se setiš. Zvezdana kuglica obavi sve ostalo." On odmahnu rukom u
odgovor na njen pokušaj da ga prekine i samo se vragolasto nagnu prema
njoj i zagleda se u nju onim crnim bezdanima. „Da nisi možda ti imala
neki posebno vreo letnji dan?", upita i sugestivno dodade: „Zavese u ovim
nosiljkama mogu da se navuku tako da se ništa ne vidi."
„Hajde, ne glupiraj se, Dejmone", reče mu Elena, mada su Džonova
osećanja još iskrila u njoj, kao kremen i ognjilo. Neću da poljubim
Dejmona, govorila je strogo sebi. Hoću da poljubim Stefana. Međutim,
budući da se dve sekunde ranije ljubila sa Alegrom, to joj baš i nije
zvučalo kao posebno jak argument.
„Mislim", poče, osetivši da ostaje bez vazduha kad je Dejmon počeo
da joj se približava, „da ovo baš i nije dobra..."
Kanap je glatko skliznuo kada ga je Dejmon potpuno razvezao.
Skinuo bi ga on sasvim da se Elena nije naglo okrenula da pogleda iza
sebe, oslanjajući se rukom. Bilo joj je potrebno da se nasloni. U tim
okolnostima pak ništa nije bilo logičnije ili... uzbudljivije... od onoga što
je Dejmon učinio.
Nije navukao zavese, a Boni i Meredit su bile u nosiljci iza njih,
mada su bile daleko. Pogotovo daleko od Eleninih misli. Osetila je tople
ruke oko sebe i instinktivno se ušuškala u zagrljaj. Prožeo ju je nalet
čiste ljubavi prema Dejmonu, ali i zahvalnosti što razume da to ne bi bilo
moguće da su posredi stvarno gospodar i rob.
Oboje ne volimo gospodare, čula je glas u glavi i setila se da nije
smanjila jačinu tog osećaja kada je svoje druge psihičke sposobnosti
prebacila na niži nivo. Neka, ko zna, možda to bude baš zgodno...
Ali oboje uživamo da obožavamo, uzvratila je telepatski i osetila da
~ 127 ~
su mu se usne razvukle u osmeh, čime je potvrdio istinitost njene
tvrdnje. U poslednje vreme joj ništa nije bilo slađe od Dejmonovih
poljubaca. Mogla je da pluta ovako uljuljkana zauvek, zaboravljajući na
spoljašnji svet. To je, u suštini, dobra stvar zato što je imala osećaj da
svuda oko nje vlada depresija i da je u tom svetu sreća prava retkost.
Međutim, kad bi mogla da se vraća ovome kad god poželi, ovoj toploj
dobrodošlici, ovoj slasti, ovoj ekstazi...
Elena se trže, toliko brzo prebacivši težinu svog tela da su nosači
umalo popadali jedan preko drugog.
„Kopile jedno", prošištala je ogorčeno. Još su bili psihički povezani,
prepletenih misli, pa joj je bilo drago što je kroz Dejmonove oči videla da
izgleda kao Afrodita željna osvete: pramenovi njene uskovitlane zlataste
kose su fijukali iza nje kao u oluji, a oči su joj sevale ljubičastim
munjama praiskonskog besa.
Najgore od svega je bilo to što je ova boginja odvratila lice od njega.
„Ni jedan jedini dan", praštala je Elena. „Ni jedan jedini dan nisi bio
u stanju da održiš svoje obećanje!"
„Nisam! Nisam uticao na tebe, Elena!"
„Ne zovi me tako. Mi od sada imamo isključivo poslovan odnos. Ja ću
tebe oslovljavati s 'gospodaru'. Ti mene zovi 'robe', ili 'pseto', ili kako god
hoćeš."
„E pa, ako imamo strogo poslovan odnos gospodara i sluge", reče joj
Dejmon, opasno sevajući očima, „onda ti naređujem da..."
„Samo probaj!" Elena razvuče usne, ali to nije baš bio osmeh. „Hajde,
hajde slobodno, baš da vidimo šta će se desiti!"



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

9 Re: Povratak:Duše senke VI taj Ned Mar 03, 2013 12:42 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
16.
Dejmon je očigledno rešio da se prepusti na milost i nemilost
strašnog suda, pa je napravio paćeničku grimasu nekoga ko je izbačen iz
koloseka, što je on lako mogao da isfolira.
„Stvarno nisam ni pokušao da utičem na tebe", ponovio je. Potom je
brzo dodao: „Možda ne bi bilo loše da tu temu neko vreme ostavimo po
strani, ispričaću ti još ponešto o zvezdanim kuglama."
„To ti i nije tako loša ideja", reče mu na to Elena glasom od kog bi se
i ledenica smrzla.
„E, ovako. Vidiš, kugle vode zapise direktno od tvojih neurona.
Tvojih nervnih ćelija. Sve što ti se dešava beleži se negde u mozgu, a
~ 128 ~
kugla to onda samo izvuče."
„Znači, uvek možeš da se prisetiš tog nečeg i da ga proživiš ponovo,
kao film?", upitala je Elena, petljajući oko vela da bi sakrila lice od njega
i razmišljajući o tome kako bi bilo lepo da pokloni zvezdanu kuglu
Alariku i Meredit pre njihovog venčanja.
„Ne", reče joj Dejmon pomalo namrgođeno. „Ne ide to tako. Kao prvo,
sećanje se uzima od tebe, ne zaboravi da govorimo o igračkama kicune
lisičica. Čim ti zvezdana kugla izvuče sećanje iz neurona, ti se više ne
sećaš tog događaja. Drugo, 'zapis' zvezdane kugle s vremenom bledi, s
vremenom se briše od upotrebe ili zbog nekog faktora koji niko ne može
da pojmi. Međutim, kugla se od toga zamuti, pa osećaji postaju slabiji i
na kraju to postaje obična prazna kristalna kugla."
„Ali... onaj jadničak je prodao dan svog života. I to kakav dan! Sve
mislim da bi sigurno želeo da ga zadrži za sebe."
„Pa, videla si na šta liči."
„Jesam." Pred očima joj je ponovo stajala slika vašljivog starca sivog
lica, u ritama. Kao da joj je led skliznuo niz kičmu kad je pomislila da je i
on nekad bio nasmejan mladić, pun života, onaj Džon čije je sećanje
proživela. „Kako je to tužno", otelo joj se, ali to se nije odnosilo na
sećanje.
Međutim, Dejmonu se, eto, desilo da nije ispratio ono što mu je
pričala.
„Hm, da", reče. „Ovde ima mnogo siromašnih i starih ljudi. Radom
su se oslobodili ropstva ili je njihov velikodušni vlasnik umro... no onda
ovako završe."
„Ma nikako mi nije jasno to s tim zvezdanim kuglama. Prave li se
one samo za siromašne ljude? Pa da, onda bogati sigurno samo skoknu
do Zemlje kad požele da vide pravi letnji dan, i eto."
Dejmon se osmehnu, a iz tog osmeha je izbijala gorčina.
„A ne, ne ide to tako. Većina je obavezana da bude ovde."
To obavezana je izgovorio mnogo čudno. Elena se osmeli da izmami
još nešto:
„Šta je, previše su zauzeti da idu na odmor?"
„Previše zauzeti, previše moćni da bi se probili kroz straže koje štite
Zemlju od njih, previše zabrinuti povodom toga šta će njihovi neprijatelji
preduzeti dok njih nema, suviše fizički oronuli, suviše ozloglašeni,
previše mrtvi."
„Mrtvi?"
~ 129 ~
Počeo je da je preplavljuje strah da će se prostor sabiti oko nje kao
tunel i utopiti je u maglu kužnog zadaha raspadnutih leševa. Dejmon se
opako nasmeši.
„Nisi valjda zaboravila da ti je dečko de mođius*? A uvaženog
gospodara da i ne pominjemo. Većina ljudi posle smrti prelazi na nivo
koji je dosta drugačiji od ovog, ili je mnogo viši ili mnogo niži. Ovo je
mesto za loše momke, ali je ovo gornji nivo. Što dublje ideš... uglavnom,
nikome se ne ide dole."
„Zašto, je 1' tamo kao u paklu?", užasnula se Elena. „Nismo mi
valjda u paklu?"
„Pre bih rekao da je kao čistilište, barem ovde gde smo mi. A tu je i
Druga strana." Klimnuo je glavom prema horizontu, gde je zalazeće
sunce i dalje stajalo u mestu. „Postoji i drugi grad, u kom si ti možda
zaglavila kad si išla na 'odmor' posle smrti. Ovde to mesto prosto zovu
'Druga strana'. Mogu da ti kažem šta sam čuo od svojih doušnika. To
mesto tamo zovu Nebeski sud. Tamo je nebo kristalno čisto i plavo, a
sunce uvek izlazi."
„Nebeski sud..." Elena je zaboravila da još priča naglas. Intuicija joj
je govorila da je to sud kojim zasedaju kraljevi, kraljice i čarobnice, a ne
neka pravosudna institucija. Nešto kao Kamelot.
Isamo pominjanje tih reči je budilo duboku nostalgiju i... ne sećanja,
već neki blizak ali neodređen osećaj da su sećanja zaključana iza nekih
vrata, kao kad je čoveku nešto navrh jezika. Ta vrata su, međutim, bila
zaključana tako da se ništa nije moglo provući kroz njih, i sve što je
Elena mogla da vidi kroz ključaonicu bili su redovi žena koje su, izgleda,
bile Čuvarke, sve visoke, zlatokose i plavooke. Samo je jedna, dečjeg
uzrasta među odraslim ženama, podigla pogled i prodorno ga usmerila
pravo u Elenu.
Nosiljka se kretala kroz pijacu, i dalje prolazeći kroz sirotinjske
četvrti, koje Elena prosto nije mogla izravno da pogleda, već je
povremeno krišom bacala pogled levo-desno, krijući se ispod vela. Ta
sirotinjska naselja nisu bila nimalo drugačija od onih na Zemlji; bila su
baš kao i svaki običan bario ili favela**, samo u gorem stanju. Deca riđe
kose, izgorele od sunca, sjatila su se oko Elenine nosiljke, a njihove
podignute ruke su govorile više od reči, te joj je sve bilo jasno.
___________________________________
* Od mrtvih, iz redova umrlih (lat.). (Prim. prev.)
** Bario - naselje, okrug (špan.); favela - divlje naselje u Brazilu ili uopšte naselje,
najčešće sirotinjsko(portug). (Prim. prev.)
~ 130 ~
Elenu je duša bolela zbog toga što više nije imala da im da ništa što
ima pravu vrednost. Poželela je da tu može da podigne kuće, da zbrine tu
decu, da ih opskrbi hranom i čistom vodom, da ih obrazuje, da im pruži
budućnost koju će dočekati sa osmehom. Budući da nije imala predstavu
o tome kako bi im sve to omogućila, samo ih je nemo gledala dok su
trkom odlazili sa svojim novosteče-nim blagom, žvakom „đusi frut",
njenim češljem, njenom malom četkom za kosu, sjajem za usne, bočicom
vode, minđušama.
Dejmon zavrte glavom, ali nije je zaustavio sve dok nije počela da
petlja oko priveska s lazurnim kamenom i dijamantom, koji joj je takođe
poklonio Stefan. Plakala je dok je pokušavala da otkopča ogrlicu, kad se
odjednom kanap oko njene ruke zateže.
„Dosta je bilo", strogo je opomenu Dejmon. „Ništa ti ne shvataš. Još
nismo ni ušli u uži centar grada. Zašto lepo ne razgledaš arhitekturu
umesto što se bakćeš beskorisnim derištima koja će ionako umreti?"
„Kako samo možeš da budeš tako okrutan?!", uzvratila je Elena, ali
nije mogla brzo da smisli kako da ga ubedi da shvati, a povrh svega je
bila i mnogo ljuta na njega da bi uopšte i pokušala.
Na kraju je prestala da petlja oko lančića i pogledala je iznad
naselja, kao što joj je Dejmon predložio. Pred njom se ukazala veličanstvena
linija horizonta; odatle se pružao pogled na grad od kog
zastaje dah; činilo joj se da su zgrade od kamena građene da traju do
kraja vremena; mora da su ovako izgledale i egipatske piramide i
zigurati* starih Maja odmah pošto su bili sagrađeni. Sve je bilo crveno i
crno od sunca koje beše prekrila gomila niskih, tmurnih, grimiznih
oblaka. To ogromno sunce, od njega je nebo poprimalo različite boje za
različita raspoloženja. S vremena na vreme je zračilo romantikom,
svetlucajući po površini velike reke koju su Elena i Dejmon prelazili,
ljubeći svojim vatrenim usnama hiljade talasića koji su borali pitomu
vodu. Povremeno bi izgledalo otuđeno i zloslutno, sijajući sa obzorja kao
da predskazuje neko zlo, bojeći zgrade, ma koliko veličanstveno one
izgledale, bojom krvi. Kada su ga ostavili za sobom, pošto su nosači počeli
da se spuštaju u grad gde su se već izdizale ogromne građevine, Elena je
videla da ono i od njih pravi duge, sablasne crne senke, koje su se kretale
korak ispred njih.
„I? Dopada li ti se?" Dejmon se trudio da je malo umiri.
____________________________________
*Hramovi-kule u drevnoj mesopotamskoj dolini i Persiji (današnjem Iranu), u obliku
terasastih piramida. (Prim. prev.)
~ 131 ~
„I dalje mi izgleda kao predvorje pakla", reče Elena polako. „Ubila
bih se da moram da živim ovde."
„Ma ko ti je i pomenuo da ćeš živeti ovde, moja princezo tame? Ne
brini, vratićemo se kući, gde je noć crna i mekana poput baršuna i gde
mesec sija, posipajući sve srebrnim prahom."
Dejmon polako pređe prstom preko njene šake, uz ruku, sve do
ramena. Od toga je prođe neka jeza. Držala je veo kao prepreku između
sebe i njega, ali tkanina je bila previše providna. I dalje joj se smešio
onako opasno, te joj se činilo da njegov pogled prodire ispod beline posute
dijamantima, koja je sada, zbog svetlosti, bila bledoružičasta.
„Ima li ovo mesto mesec?", upitala je, pokušavajući da mu odvrati
misli. Bojala se, bojala se njega... i sebe.
„O, da: tri ili četiri, koliko znam. Doduše, veoma su mali, a pošto
sunce nikad ne zalazi, nikad ne možeš dobro da ih vidiš. Nije baš...
romantično." Osmehnuo joj se, ovog puta polako, a Elena samo skrenu
pogled.
Kad je pogledala u drugu stranu, pred njom se ukazalo nešto što joj
je potpuno zaokupilo pažnju. U jednoj od bočnih uličica su se prevrnula
neka kola, pa su s njih popadali krzno i koža, zamotani u debele
denjkove. Za kola je, kao kakva životinja, bila vezana jedna mršava,
izgladnela žena, koja je ležala na zemlji, a nad nju se bio nadneo jedan
visok čovek; on ju je, kipteći od gneva, zasipao udarcima bičem po goloj
koži.
Žena je bila licem okrenuta prema Eleni. Lice te žene se grčilo od
bola dok je, jadnica, bezuspešno pokušavala da se sklupča u lopticu, ruku
prekrštenih preko stomaka. Bila je gola od pojasa naviše, pa joj se jezik
biča urezivao u meso, dok joj je telo od vrata do struka već bilo umazano
krvlju.
Elena je osetila kako je prožima snaga Krila Moći, ali nikako nije
mogla da izbije iz nje. Svu svoju volju je usredsredila na pokretanje svoje
životne snage da bi se desilo nešto, bilo šta, i da bi se oslobodila i izašla iz
ramena, ali ništa nije vredelo. Možda joj je energija bila sputana zbog
onog kanapa oko ruku. Možda i zbog Dejmona, jer je sedeo pokraj nje i
silovitim glasom joj govorio da se ne meša.
Njegove reči su za Elenu bile samo udaranje takta otkucajima
njenog srca, čije joj je lupanje bubnjalo u ušima. Istrgla je konopac iz
njegovih ruku i iskobeljala se iz nosiljke. U šest-sedam koraka, našla se
pored čoveka s bičem.
~ 132 ~
On je bio vampir, videla je to po očnjacima koji su se izdužili pred
svežom krvlju. Uprkos tome, i dalje je sumanuto šibao bespomoćnu ženu.
Bio je previše snažan da bi Elena mogla da se izbori s njim, ali...
Načinivši još jedan korak, Elena je opkoračila ženu, raširivši ruke u
položaj koji je nedvosmisleno govorio da želi da je zaštiti i da se
suprotstavi napadaču. S jednog zglavka joj je visio konopac.
To nije ostavilo nikakav utisak na robinjinog vlasnika. Već je bio
zamahnuo da je ponovo ošine, a udarac je zakačio i Elenu po obrazu,
ostavivši poderotinu i na njenoj tankoj letnjoj majici. Pocepala joj se i
majica koju je nosila ispod te, pa joj je udarac rasekao i kožu. Od šoka je
ostala bez daha, a bič je neumoljivo šibao i dalje, rasecajući joj farmerice
kao nož koji seče maslac.
Suze su joj same navirale, ali nimalo se nije obazirala na njih.
Uspela je da se uzdrži i da, nakon prvobitnog glasnog uzdaha, ne pusti ni
glasa od sebe. I dalje je stajala na istom mestu, služeći kao štit. Osećala
je kako je i vetar šiba kroz pocepanu majicu, a veo joj se lelujao na glavi
ne pomerivši se ni milimetar, kao da i on predstavlja štit jadnoj robinji
koja se od iznurenosti skljokala pored kola.
Elena se i dalje očajnički trudila da prizove bilo koja od svojih Krila.
Htela je da se bori pravim oružjem, ali nije mogla da ih primora da spasu
ni nju ni namučenu robinju iza nje. Elena je, čak i bez njih, bila sigurna
u jedno. To đubre ispred nje više neće taći svoju robinju; može da pokuša,
ali najpre će morati da raskomada nju.
Neki čovek je zastao da pogleda prizor, a drugi je izleteo iz radnje i
otrčao nekud. Kada su se deca, koja su malopre trčala za njenom
nosiljkom, okupila oko nje cvileći, počela je da se okuplja grupa
radoznalaca.
Njima je, očigledno, bilo prirodno da trgovac tuče izmrcvarenu ženu
koja je u njegovom vlasništvu, ovde su ljudi verovatno svakodnevno
viđali takav prizor. Međutim, prizor lepe, nepoznate devojke čija je odeća
sva u fronclama, devojke čija je kosa nalik na zlatnu svilu ispod zlatastobelog
vela, a oči poput plavog neba kojeg se mnogi jedva i sećaju, taj
prizor je bio nešto sasvim drugo. Štaviše, ta nova devojka je, mislili su
oni, tek dovedena varvarska robinja koja je obrukala svog gospodara
istrgavši povodac iz njegovih ruku i koja, stojeći tako s velom, liči na
neku svetiteljku, čineći se čak pomalo smešnom.
Prava predstava nekog uličnog pozorišta. I pored svega toga,
robinjin gospodar se spremao na nov udarac, podigavši ruku visoko da bi
~ 133 ~
je sručio što silovitije. Nekoliko ljudi u gomili kriknu od zaprepašćenja;
ostali su prezrivo mrmljali. Elenino novo čulo sluha je bilo pojačano do
krajnosti, pa je čula šta šapuću: ovakvoj devojci nije mesto u sirotinjskom
naselju; mora da ju je sudbina predodredila za samo srce grada. To se
vidi već po njenoj auri. S tom zlatnom kosom i nebesnoplavim očima,
zapravo bi mogla da bude i Čuvarka na Drugoj strani. Ko će znati...?
Čovek je zamahnuo, ali udarac nikako nije stizao. Pre nego što je i
stigao da ošine, blesnula je neka crna munja, nalet čiste Moći, od koje je
gomila ustuknula. Vampir, mladolik i obučen kao oni iz gornjeg sveta, sa
Zemlje, pokušavao je da se probije kroz masu i da stane između zlatokose
devojke i robovlasnika, pre bi se reklo da se samo stvorio pored njega, a
vlasnik se samo zgrčio pred njegovom prilikom. Malobrojnima koji nisu
bili ganuti devojčinim postupkom srce zalupa čim se on pojavio. Nije
izgledao kao devojčin vlasnik, to svakako, ali ipak se umešao.
Boni i Meredit su baš tada stigle. Naginjale su se kroz nosiljku,
svečano pokrivene svojim velovima: Meredit zaklonjena velom boje
ponoći, posutim zvezdama, a Boni nežnozelenim. Izgledale su kao da su
upravo sišle s neke stranice iz „Hiljadu i jedne noći".
Međutim, čim su ugledale Dejmona i Elenu, iskočile su iz nosiljke, i
to nimalo graciozno. Dotad se već beše napravila tolika gužva da su
morale da se probijaju kroz rulju laktovima i kolenima, ali već su se
nekoliko sekundi kasnije obrele pored Elene; ruke su im bile odvezane, a
konopac je prkosno landarao dok su im se velovi lelujali na vetru.
Kad su se našle pored Elene, Meredit kriknu. Boni razrogači oči i
samo ostade da zuri od čuda. Elena je shvatila pred kakvim prizorom su
se našle. Krv joj je curila iz posekotine na obrazu, a kroz rascepe na
majici se videlo da joj je i druga majica iscepana i krvava. Na jednoj
nogavici joj se nezaustavljivo širila crvena mrlja.
Potpuno prihvativši ulogu zaštitnice, postala je lik kog treba više
sažaljevati nego pravu žrtvu. Meredit brzo podiže Elenin veo s dva lica i
navuče joj ga preko pocepane majice da bi izgledala pristojnije, a žena iz
senke samo pridiže glavu i pogleda tri devojke očima progonjene
životinje.
Iza njih se začu Dejmonov tihi glas.
„U ovome ću baš uživa-ti", reče i jednom rukom odiže onog krupajliju
od zemlje, zarivajući mu zube u vrat kao kobra. Čovekov vrisak se još
dugo prolamao ulicom. Niko nije ni pomišljao da se umeša, mada niko
nije ni pokušavao da obodri robovlasnika da nastavi borbu.
~ 134 ~
Elena je letimice pogledala lica prisutnih ljudi i shvatila zašto niko
ništa ne preduzima. Ona i njene drugarice su već navikle na Dejmona,
barem onoliko koliko je moguće svići na njegovu pomalo divlju prirodu i
krvoločnost. Međutim, ovi ljudi su prvi put videli Dejmona na delu;
nikada ranije nisu videli da neki mladić kao ovaj, sav u crnom, srednje
visine i skladne građe, nedostatak nabildovanih mišića nadoknađuje
gipkošću vitkih udova i smrtonosno gracioznim pokretima. Utisak je bio
još jači zbog osećaja da ima dar da nekako zavlada prostorom oko sebe, te
da bez ikakvog napora postane središte svake slike, kao što bi crni
panter, dok lenjo šeta niz gradsku ulicu punu ljudi, bio u središtu pažnje
svakog prolaznika.
Čak i ovde, gde su tlačenje i zlodela bili svakidašnja pojava, taj
mladić je na ljude delovao kao znak opasnosti, pa su mu se ljudi bez
razmišljanja sklanjali iz vidnog polja, a kamoli s puta.
U međuvremenu su se i Elena i Meredit i Boni osvrtale oko sebe ne
bi li našle nešto što bi moglo poslužiti kao prva pomoć, bilo šta čisto,
barem da dezinfikuju rane. Minut kasnije, shvatile su da se ništa neće
pojaviti samo od sebe, pa se Elena obratila gomili.
„Zna li ko gde je ovde lekar? Ili neki vidar?", povikala je. Publika je
samo blenula u nju. Nisu baš bili radi da se petljaju s devojkom koja je
očigledno prkosila demonu obučenom u crno, koji je cedio vrat vlasnika
roba. „Znači, vama je sasvim u redu", povika Elena, čuvši da gubi
samokontrolu, puna prezira i gneva, „to što ova budala šiba trudnu ženu
koja umire od gladi?"
Nekoliko ljudi obori pogled, a tu i tamo se začu:
„Pa zar on nije njen gospodar?" Jedan mlađi muškarac, koji se
naginjao preko prevrnutih kola, u tom trenutku se ispravi.
„Trudna?", ponovio je. „Meni ne izgleda da je trudna!"
„Trudna je!"
„E pa", reče mladi čovek, polako izgovarajući reči, „ako je tako, ne
možete da ga krivite, on je samo oštetio sopstvenu robu, koju je platio."
Nervozno je pogledao u pravcu Dejmona, koji je sada stajao nad mrtvim
telom robovlasnika, čije je lice ostalo iskrivljeno od malopređašnje
agonije iščekivanja stravične smrti.
To, svejedno, nimalo nije pomoglo Eleni, koja se bojala da će ona
žena umreti.
„Zar niko ne zna gde mogu da nađem bilo kakvog lekara?" Začu se
žamor među okupljenima, čitav spektar glasova.
~ 135 ~
„Možda bismo nešto postigli ako bismo im dali malo para", govorila
je Meredit. Elena se namah uhvati za svoj privezak, ali Meredit je bila
brža, pa je pre nje raskopčala svoju skupocenu ogrlicu od ametista,
skinula je i ispružila.
„Onom ko nam prvi kaže gde da nađemo doktora."
Zavladala je tišina tokom koje su prisutni, izgleda, odmeravali
vrednost nagrade, ali i rizik.
„A da nemate neku zvezdanu kuglu?", začu se hroptav glas, ali
odmah potom neko uzviknu visokim, tankim glasićem:
„Meni je i ovo sasvim dovoljno!"
Neko dete, da, pravo dete ulice, projuri kroz gužvu, zgrabi Elenu za
ruku i pokaza joj rukom u jednom pravcu, govoreći:
„Doktor Megar je tu blizu, na kraju ulice. To je samo nekoliko
blokova odavde; možemo i peške do tamo."
Dete je bilo umotano u neki dronjak od stare kućne haljine, ali mu je
tako bar bilo toplo jer je nosilo i pantalone. Elena nije mogla da odredi da
li je to dečak ili devojčica sve dok joj se dete nije osmehnulo, neočekivano
ljupko, i šapatom joj reklo:
„Ja sam Lakšmi."
„Ja sam Elena", odgovorila mu je.
„Bolje požuri, Elena", reče Lakšmi. „Čuvari će uskoro stići."
Meredit i Boni su podigle ošamućenu robinju na noge, ali ona je,
izgleda, osećala toliki bol da nije shvatala da li one hoće da joj pomognu
ili da je ubiju. Eleni je pred očima i dalje bila slika te žene kada se
sklupčala u senku koju je bacalo Elenino telo. Uhvatila je ženu za
okrvavljenu ruku i tiho joj rekla:
„Sada ste na sigurnom. Biće sve u redu. Taj čovek... vaš... vaš
gospodar, on je sad mrtav i obećavam vam da vas niko više neće
povrediti. Kunem vam se."
Žena je zurila u nju u neverici, kao da Elena govori nešto što nije
moguće. Kao da je život bez neprestanog batinanja, Elena je, ispod te
silne krvi, videla i stare ožiljke na ženinoj koži, debele kao prut, nešto
toliko daleko od istine da je prosto nezamislivo.
„Kunem vam se", ponovila je Elena, sa izrazom krajnje ozbiljnosti na
licu. Bila je svesna da je to teret koji preuzima na sebe do kraja života.
Sve je u redu, pomislila je i shvatila da već neko vreme šalje misli
Dejmonu. Znam šta radim. Spremna sam da prihvatim odgovornost za
ovo.
~ 136 ~
Jesi li sigurna?, dopirao je Dejmonov glas do nje; nikada u njegovom
glasu nije osetila toliko nesigurnosti. Jer ne dolazi u obzir da se ja
brinem o nekoj matoroj veštici kad tebi dosadi. Nisam čak siguran ni da
li sam spreman da se suočim s bilo čim što će biti cena toga što sam
morao da ubijem ovo kopile s bičem.
Elena se okrete i pogleda ga. Bio je mrtav ozbiljan.
Pa, zašto si ga onda ubio?, izazivala ga je.
Ti se to šališ? Ta misao je bila puna otrova i jarosti, pa je na nju
delovala kao manji strujni udar. Povredio te je. Trebalo je da ga ubijam
polako, dodao je, ne obraćajući pažnju na nosača koji je klečao pored
njega, nesumnjivo želeći da sazna šta treba da radi. Dejmonov pogled je,
međutim, bio uprt u Elenu, u krv koja je još curila iz one posekotine.
Ilfiglio de cafone*, prošlo mu je kroz glavu; posmatrao je leš i iskezio
zube tako da je čak i nosač zbrisao, onako na sve četiri.
„Dejmone, ne daj mu da ode! Sve ih odmah dovedi ovamo..." Pošto je
videla da je zavladao tajac, nastavila je razgovor u neverbalnom obliku:
Ne daj nosačima da odu. Zaista nam je potrebna nosiljka da bismo
odvezli ovu jadnu ženu lekaru. Šta je ovom narodu, zašto blenu u mene?
Zato što si ti robinja, a upravo si uradila nekoliko stvari koje robovi
ne smeju da rade, a pride meni, svom gospodaru, izdaješ naređenja.
Dejmonov telepatski glas je bio potpuno ozbiljan.
Nisu to naređenja. To su... hej, pa zar ne bi svaki čovek koji iole drži
do sebe pomogao dami u nevolji? Eto, nas je četiri, a jedna od nas je u
krajnje lošem stanju i ne bi ti bilo nimalo prijatno ni da je pogledaš. Ne,
kad bolje razmislim, tri dame su u nevolji. Mislim da će neke rane morati
da mi zašiju, a Boni samo što se nije onesvestila. Elena je namerno
udarala u bolne tačke i dobro je znala da Dejmon zna šta ona radi. Ipak
je naredio nosačima da se vrate i da u jednu nosiljku posade robinju, a u
drugu njegove devojke.
Elena je pošla sa ženom i našla se u nosiljci zakriljenoj zavesama.
Miris krvi je osećala kao ukus bakra, zbog čega samo što nije zaplakala.
Čak se ni ona nije usuđivala da pažljivije pogleda robinjine povrede. Krv
je kapala svuda po unutrašnjosti nosiljke, pa je Elena skinula donju
majicu i njome prekrila veliku i duboku brazgotinu koja se protezala
preko ženinih grudi. Žena je svakog časa otvarala svoje krupne smeđe oči
i posmatrala Elenu preplašenim pogledom, a Elena se trudila da joj se
_________________________________
*Sin prostaka (ital.). (Prim. prev.)

osmehuje ne bi li je ohrabrila. Njih dve su uspostavile posebnu vezu u
kojoj su pogled i dodir značili mnogo više od reči.
Drži se, poslala joj je Elena telepatsku poruku. Nemoj da umreš, jer
imaš za šta da živiš. Živi za svoju slobodu i za svoju bebu.
Možda je bar tračak tih misli dopro do žene, budući da se opustila i
utonula u jastuke u nosiljci, držeći Elenu za ruku.


17.
„Zove se Ulma", reče neki glas, pa Elena pogleda prema Lakšmi,
koja je držala zavese iznad glave da se ne bi razdvojile. „Svi znaju Starog
Droznija i njegove robove. Bije ih dok se ne onesveste i onda očekuje da
se dignu i odmah povuku rikšu s tovarom robe. Ubije ih sigurno pet-šest
godišnje."
„E pa, ovog roba nije ubio", promrmljala je Elena. „Dobio je ono što je
zaslužio." Stegla je Ulmu za ruku.
Laknulo joj je kada se nosiljka zaustavila i kad se pojavio Dejmon.
Baš je nameravala da se nagodi s jednim od nosača da ponese Ulmu u
naručju do ordinacije. Nije se obazirao na to što će mu se odeća umazati
krvlju, ali svejedno je na licu imao izraz kao da ga sve to nimalo ne
zanima, čak ni to što uzima ženu, Ulmu, u naručje. Samo je glavom dao
Eleni znak da pođe za njim. Lakšmi ga je hitro zaobišla da bi mu
pokazala put kroz dvorište popločano kamenom s bogatim reljefom, a
zatim i niz hodnik koji je skretao ka masivnim vratima koja su ulivala
poverenje. Pokucala je i na njima se pojavio smežuran čovek sa
ogromnom glavom i posled-njim tragovima retke bradice, koji ih je pustio
unutra s mnogo predostrožnosti.
„Ne držim ovde nikakve keterise, Ni heksene, ni zemerale. I ne
bacam ljubavne čini!" Zaškiljio je kratkovidim očima da bi osmotrio
grupicu pridošlica.
„Lakšmi?", pitao je.
„Doveli smo jednu ženu kojoj treba pomoć", objasni Elena ukratko.
„Pride je trudna. Vi ste doktor, zar ne? Iscelitelj?"
„Iscelitelj ograničenih sposobnosti. Uđite, uđite."
Doktor je žurno otišao u drugu sobu. Svi su krenuli za njim; Dejmon
je i dalje nosio Ulmu. Čim je ušla u tu prostoriju, Elena je opazila da se
iscelitelj nalazi u ćošku nekakvog skučenog svetilišta nekog čarobnjaka,
s mnogo drangulija za vudu magiju i veštičarenje.
~ 138 ~
Elena, Meredit i Boni se nervozno pogledaše. Utom se začu da teče
voda, pa Elena shvati da lekar stoji u ćošku zato što je tamo lavabo;
iscelitelj je temeljno prao ruke, zavmuvši rukave do laktova, i sve vreme
se čula škripa trljanja ruku pod mlazom vode. Možda je samozvani
iscelitelj, ali stvarno vodi računa o higijeni, nema šta, pomislila je Elena.
Dejmon položi Ulmu na nešto što je ličilo na one stolove za pacijente,
presvučene belim čaršavom. Doktor mu dade znak glavom. Onda se
začulo zveckanje: izvukao je poslužavnik sa instrumentima, zaduživši
Lakšmi da mu dodaje tupfere ne bi li očistio rane i zaustavio obilno
krvarenje. Otvorio je fioke i izvadio iz njih nekoliko vrećica snažnog
mirisa, a zatim se popeo na merdevine da bi s tavanice dohvatio razno
lekovito bilje, koje je u busenima visilo odozgo. Na kraju je otvorio jednu
kutijicu i uzeo prstohvat burmuta, lično ga oprobavši.
„Požurite, molim vas", reče mu Elena. „Izgubila je mnogo krvi."
„A vi niste izgubili nimalo", odgovori joj čovek. „Zovem se Kefar
Megar, ovo je, pretpostavljam, robinja gospodara Droznija?" Piljio je u
njih naprežući se kao da nosi naočare, iako ih nije nosio. „A i vi ste
robovi, zar ne?" Gledao je u onaj kanap koji je Eleni još visio s ruke, a
onda u Meredit, pa u Boni, koje su i same imale po jedno takvo obeležje.
„Da, ali..." Elena zastade. Možeš ti to i bolje, jer loše glumiš, pomisli.
Umalo je rekla: „Ma to je samo fore radi; tek da bismo se držali propisa."
Opametila se, pa je rekla: „Ali naš je gospodar mnogo drugačiji od
njenog." Pa, jesu različiti, nisam slagala, pomisli u sebi. Kao prvo,
Dejmonu nije slomljen vrat, a kao drugo, koliko god bio uvrnut i ubilački
nastrojen, on nikada ne bi udario ženu, a kamoli uradio ovo što je uradio
onaj lik. On kao da ima nekakvu blokadu, nije je bilo samo onda kada ga
je zaposeo Šiniči, a tada nije mogao sam da upravlja svojim mišićima.
„A Drozni vam je, uprkos svemu tome, dozvolio da dovedete ovu ženu
iscelitelju?" Čovečuljak ih je gledao sumnjičavo.
„Ne, to nam nikako ne bi dopustio, sigurna sam", hladno odvrati
Elena. „Ali molim vas, ona još krvari, a treba i da rodi bebu..."
Obrve doktora Megara su se podizale i spuštale. Nikog nije zamolio
da izađe dok ju je pregledao; izvadio je zastareli stetoskop i poslušao
Ulmi srce i pluća. Omirisao joj je zadah, a zatim joj je pažljivo opipao
abdomen ispod Elenine krvave majice, i to sve u maniru profesionalca.
Zatim joj je do usana prineo jednu smeđu bočicu, iz koje je ispila nekoliko
gutljajčića. Nakon toga je samo legla i umorno zatvorila oči.
„E, tako", poče čičica da priča, „sad će se fino odmoriti. Naravno, biće
~ 139 ~
tu mnogo ušivanja, a i tebi bi bilo potrebno nekoliko kopči, ali biće kako
tvoj gospodar kaže, pretpostavljam." Doktor Megar je reč gospodar
izgovorio sa izrazitim i neskrivenim gađenjem. „Uglavnom, skoro da
mogu da obećam da ona neće umreti. Što se bebe tiče, ne znam šta da
kažem. Može da se desi da dođe na svet s belegom ovog događaja, možda
s prugastim ožiljcima, a može i sve da bude u savršenom redu. Ipak, uz
dovoljno hrane i odmaranja", doktorove obrve se ponovo podigoše i
spustiše, kao da je to hteo da kaže gospodaru Drozniju pravo u lice,
„može lepo da se oporavi."
„Onda prvo zbrinite Elenu", reče Dejmon.
„Ne, ne!", reče Elena, odgurnuvši doktora od sebe. Izgledao je kao fin
čovek, ali ovde su, očigledno, gospodari bili gospodari, a Dejmon je
delovao kao strah i trepet više od bilo kog gospodara.
Međutim, u ovom trenutku, to za Elenu nije bilo baš tako. Trenutno
nije marila za sebe. Dala je obećanje, doktorove reči su značile da će ga
najverovatnije ispuniti. To joj je bilo najvažnije.
Gore-dole, gore-dole. Obrve doktora Megara su izgledale kao dva
oborena debla povezana elastičnom oprugom. Jedno je malo zaostajalo za
drugim. Takvo ponašanje je za njega očito izlazilo iz okvira prihvatljivog
i bilo za svaku osudu, pa čak i kažnjivo, i to najstrožim merama.
Međutim, Elena je to primetila samo perifernim vidom, kojim je
posmatrala i Dejmona.
„Pomozite joj", žustro mu je rekla, iščekujući da doktorove obrve
polete uvis; učinilo joj se da će skočiti do tavanice.
Pustila je da joj se aura otme. Ne potpuno, hvala bogu, ali došlo je do
izvesnog pražnjenja, kao da je prava munja sevnula kroz sobu. Doktoru,
koji nije bio od vampirske sorte, već beše samo običan građanin, to nije
promaklo. Primetila je i Lakšmi; čak se i Ulma nelagodno promeškoljila
na krevetu za pregledanje pacijenata.
Trebalo bi da budem mnogo opreznija, prekorila je Elena sebe. Brzo
je pogledala Dejmona, koji i sam samo što ne beše pukao od muke.
Previše emocionalnog naboja, previše krvi u prostoriji, a adrenalin od
ubilačkog poriva i dalje mu je pulsirao u venama.
Kako je ona sve to znala?
Znala je to zato što ni Dejmon nije sasvim uspeo da sačuva
samokontrolu, upravo je to shvatila. Osećala je njegovo psihičko stanje
zahvaljujući izravnim informacijama iz njegovog uma. Biće bolje da ga
što pre izvede odatle.
~ 140 ~
„Mi ćemo sačekati napolju", rekla je zgrabivši ga pod ruku, što je
doktora Megara nesumnjivo zaprepastilo. Robinje se, čak ni kad su
ovoliko lepe, nikada ne ponašaju tako.
„Dobro, onda sačekajte u dvorištu", rekao je doktor, pažljivo
kontrolišući pokrete svog lica i obraćajući se otprilike vazduhu između
Dejmona i Elene. „Lakšmi, daj im nekoliko zavoja da mogu da zaustave
krvarenje onoj devojci. Vrati se ovamo; možeš da mi pomažeš."
„Samo jedno pitanje", dodao je dok su Elena i ostali izlazili iz sobe.
„Kako si znala da je ova žena trudna? Posredstvom koje magije možeš to
da tvrdiš?"
„Nije to nikakva magija", jednostavno odgovori Elena. „Svaka žena
koja bi je bolje pogledala znala bi to." Pogledavši Boni, videla je da je ona
gleda pomalo povređeno, ali Mereditino lice joj je ostalo nedokučivo.
„Taj ogavni robovlasnik, Drogzi ili kako god da se zvao, šibao ju je
spreda", reče Elena. „Pogledajte samo ove kratere od rana." Sva se
stresla pogledavši u dve poprečne dange preko Ulmine grudne kosti. „U
takvoj situaciji bi svaka žena pokušala da zaštiti grudi, ali ona je
pokušala da zaštiti stomak. To nedvosmisleno govori da je trudna, a
uskoro će biti još nedvosmislenije."
Doktorove obrve se spustiše i skupiše. Zatim je podigao pogled,
uprevši ga u Elenu kao da gleda preko naočara. Samo je polako klimao
glavom.
„Uzmi nekoliko zavoja i sama sebi zaustavi krvarenje", rekao je,
Eleni, ne Dejmonu. Bila robinja ili ne, nesumnjivo je zadobila doktorovo
poštovanje.
S druge strane, Elena kao da je izgubila korak s Dejmonom,
uglavnom, on je svoj um namerno isključio za nju, tako da je imala
utisak da gleda u beo zid. U čekaonici ispred doktorove ordinacije,
zapovednički je mahnuo Boni i Meredit da krenu.
„Sačekajte ovde, u ovoj sobi", rekao im je, zapravo, naredio im je. „Da
se niste usudile da izađete odavde dok se doktor ne pojavi. Ne puštajte
nikoga na ulazna vrata, odmah ih zaključajte, i neka tako i ostane.
Dobro. Elena ide sa mnom u kuhinju, tamo je zadnji izlaz. Ne želim da
me iko uznemiri, a vi smete da mi se obratite samo ukoliko se pojavi
besna rulja koja preti da će zapaliti celu zgradu, jeste li razumele? Ovo se
odnosi na obe."
Elena je videla da Boni samo što nije izletelo:
„Pobogu, čoveče, Elena još krvari!", a Meredit je očima i obrvama
min@
~ 141 ~
tražila da se sazove savet povodom moguće pobune sestrinstva
velosiraptora. Svima trima je bilo jasno šta je plan A: ako bude potrebno,
Boni će se baciti Dejmonu oko vrata, neutešno plačući ili ga strastveno
ljubeći, zavisno od situacije, a Elena i Meredit će ga za to vreme opkoliti i
učiniti... e pa, što god budu morale.
Elena je samo jednim oštrim pogledom kategorički opozvala taj
predlog. Dejmon je bio besan, to se videlo, ali osećala je da je taj bes više
usmeren na Droznija nego na nju. Jeste da je bio uzrujan zbog tolike
krvi, i to je bilo tačno, ali već je bio navikao da se savladava u krvavim
situacijama. Bilo kako bilo, njoj je bila potrebna pomoć oko saniranja
rana, koje su je ozbiljno bolele još otkad je čula da će žena koju je spasla
preživeti, a možda čak i dobiti sasvim zdravo dete. Ipak, ako Dejmon ima
nešto na umu, volela bi da sazna šta je to, i to odmah.
Još jednom je utešno pogledala Boni, a zatim je krenula za
Dejmonom, prošavši kroz vrata kuhinje. U vratima je bio ključ. Dejmon
ga je pogledao i zaustio da nešto kaže; Elena ih brzo zaključa. Okrenula
se i pogledala u svog „gospodara".
On je stajao pored sudopere i odvrtao slavinu, drugom rukom
masirajući čelo. Kosa mu je pala preko očiju i okvasila se pod jakim
mlazom, ali njemu to, izgleda, nimalo nije smetalo.
„Dejmone?", nesigurno je počela. „Jesi li... dobro?"
Nije joj odgovorio.
Dejmone?, pokušala je telepatski.
Dopustio sam da te povredi. Ja sam dovoljno brz. Trebalo je da
spržim to kopile jednim talasom Moći. Uopšte mi nije palo na pamet da će
te povrediti. Njegov telepatski glas je odjednom dobio prizvuk
najmračnije pretnje i neke čudne smirenosti, skoro blagosti. Kao da se
uporno trudio da sakrije svu svoju svirepost i ljutinu od nje. Nisam
mogao čak ni da mu kažem, nisam mogao da mu pošaljem reči kojima
bih mu rekao kakav je. Nisam mogao da mislim. On je bio telepata; čuo bi
me. Ali nisam imao reči. Samo mi je došlo da vrisnem, u sebi.
Eleni se zavrtelo u glavi, bila je to za nijansu jača vrtoglavica od one
koju je već osećala. Znači, Dejmon je toliko uznemiren, zbog nje? Nije ljut
zbog toga što je onako nehajno kršila pravila pred mnoštvom ljudi,
možda ih i razotkrivajući? Ne smeta mu ni to što se isprljao?
„Dejmone, nije... nije... važno", reče mu Elena. Toliko ju je iznenadio
da je progovorila naglas. „Nisi ti kriv. Nije trebalo da me pustiš da to
uradim..."
~ 142 ~
„Ali trebalo je da znam da me nećeš pitati! Mislio sam da ćeš ga
napasti, da ćeš mu skočiti za vrat i zadaviti ga, a ja sam bio spreman da
ti u tome pomognem, pa da ga oborimo kao kad dva vuka dohvate
krupnog srndaća. Ali ti nisi mač, Elena. Šta god ti mislila, ti si samo štit.
Trebalo je da znam da će udariti i tebe. I, eto, zbog mene si..." Pogled mu
odluta k njenom obrazu i on samo trepnu. Prenuo se i vratio se u
sadašnjicu. „Voda je hladna, ali je čista. Moramo da očistimo te
posekotine i da odmah zaustavimo krvarenje."
„Pretpostavljam da se ovde ne može nabaviti 'Crna magija'", rekla je
Elena, skoro u šali. Stvarno će boleti.
Dejmon je, međutim, odmah počeo da pretura po kredencima.
„Evo", rekao je. Proverivši svega tri ormara, pobedonosno je izvadio
dopola punu bocu „Crne magije". „Većina doktora je koristi kao lek i
anestetik. Ne brini; dobro ću mu platiti."
„Ako je tako, treba i ti da popiješ malo", hrabro mu reče Elena.
„Hajde, oboma će nam dobro doći. A i neće nam biti prvi put."
Znala je da će se Dejmon najviše zamisliti povodom poslednje
rečenice. To će, u neku ruku, biti način da mu nadoknadi ono što mu je
Šiniči oduzeo.
Kako znam i umem, uzeću od Šiničija sva Dejmonova sećanja, čvrsto
je rešila Elena, dajući sve od sebe da belim šumom prikrije svoje misli od
Dejmona. Ne znam kako ću to izvesti, ne znam ni kad će mi se ukazati
prilika za to, ali kunem se da hoću. Kunem se.
Dejmon je usuo vino bogatog, opojnog bukea u dva pehara i pružio
jedan Eleni.
„Prvo samo malo otpij", rekao joj je, jer mu nije preostalo ništa drugo
nego da preuzme ulogu učitelja. „Ovo je dobra berba."
Elena prvo samo malčice srknu, a onda iskapi vino. Bila je mnogo
žedna, a „Crna magija" iz vinarije Klariona Lesa u sebi nije imala
alkohol, kao takav. Svakako jeste imala ukus vina, to da. Taj ukus je
mogla da uporedi sa izuzetno osvežavajućom vodom sa zapenušanog
izvora, začinjenom slatkim i pitkim crnim grožđem.
Primetila je da je i Dejmon zaboravio da treba da se ispija polako;
ubrzo joj je ponudio i drugi pehar, a ona je oberučke prihvatila.
Njegova aura toliko smiruje, pomislila je, a on je uzeo navlažen
tupfer i počeo nežno da joj čisti posekotinu koja se pružala pravo preko
jagodične kosti. Jedno je zaustaviti krvarenje, ali on je sada morao
ponovo da otvori rane da bi ih potpuno dezinfikovao. Uz dva pehara
~ 143 ~
„Crne magije", a da pritom ništa nije jela još od doručka, Elena se samo
opustila na fotelji, zabačene glave i zatvorenih očiju. Izgubila je osećaj za
vreme dok je on blago prelazio sterilnom tkaninom po rani. Izgubila je i
kontrolu nad svojom aurom.
Otvorila je oči jer ju je nešto prenulo, ali to nije bio nikakav zvučni
niti vizuelni podsticaj. Bila je to buktinja Dejmonove aure, koja je zračila
iznenadnom odlučnošću.
„Dejmone?"
Stajao je nad njom. Tama koja je izbijala iz njega vukla se za njim
kao senka, dugačka i široka. Opčinjavala ju je. I svakako zastrašivala.
„Dejmone?", nesigurno je ponovila.
„Ne radimo ovo kako treba", rekao je, a njoj pred očima blesnuše
trenuci njene neposlušnosti i Mereditini i Bonini manje ozbiljni ispadi.
Njegov glas je, međutim, bio mazan kao somot, pa je na njega bolje
reagovalo njeno telo nego njen um. Sva je drhtala.
„Kako... to treba uraditi?", pitala je i načinila grešku otvorivši oči.
Videla je da se nagnuo nad nju dok je ona ležala u fotelji i mazio je, ne,
samo joj je dodirivao kosu, toliko nežno da dodire nije ni osećala.
„Vampiri umeju da se pobrinu za rane", rekao je uveravajući je; u
njegovim očima kao da se video čitav univerzum u kom su bile zarobljene
zvezde. Uzeo ju je u naručje. „Umemo da ih očistimo. Znamo da učinimo
da krv ponovo potekne, i da stane."
Već sam se jednom ovako osećala, prošlo joj je kroz glavu. Već mi se
ovako obraćao, samo što se on toga ne seća. A ja, ja sam tad bila mnogo
uplašena. Ali to je bilo pre...
Pre motela. One noći kad joj je rekao da beži, a ona to nije učinila.
Tu noć mu je Šiniči oduzeo, kao i onu kad su prvi put zajedno pili „Crnu
magiju".
„Pokaži mi", prošaputala je Elena. Bila je duboko svesna da joj neki
drugi glas u umu šapuće nešto, ali nešto sasvim drugačije. Neke reči koje
nikad ne bi izgovorila da je bar na trenutak sebe smatrala robinjom.
Šapatom: Tvoja sam...
Tada je osetila kako su njegove usne ovlaš dodirnule njene.
Oh! Dejmone... To je bilo sve što je uspela da mu prenese mislima, a
onda je on počeo nežno da joj dodiruje obraz svojim jezikom mekim kao
svila, puštajući da materije prvo očiste krvotok, a kada su najzad sve
nečistoće bile nežno otklonjene, zaustavio je krvarenje i iscelio ranu.
Sada je već mogla da oseti njegovu Moć, mračnu Moć kojom se služio u
~ 144 ~
hiljadama borbi, kojom je naneo stotine smrtonosnih rana, koju je sada
držao na uzdi da bi se usredsredio na taj jednostavan, njemu najprostiji
zadatak, da zaleči posekotinu od udarcabičem na obrazu jedne devojke.
Imala je osećaj da je mazi laticama crne magije, da njene glatke, hladne
latice nežno odnose bol. Podišla ju je jeza od zadovoljstva.
Tu se zaustavio. Elena je znala da je opet popila previše. Međutim,
ovog puta joj nije bilo muka. Prividno bezalkoholno piće joj je udarilo u
glavu. Zbog pripitosti, sve joj je postalo nekako nadrealno, kao u snu.
„Sada će se proces isceljenja lepo dovršiti", rekao je, ponovo joj
dodirujući kosu toliko nežno da je to jedva i osećala.
Međutim, ovog puta je to jasno osetila zato što je usmerila prste
Moći ka tom osećaju i uživala u svakom trenutku. Ponovo ju je poljubio,
lakim dodirom, njegove usne su jedva okrznule njene. Kada je zabacila
glavu, on ipak nije učinio ono gto je mislila da hoće, čak ni onda kada mu
je, razočarana, čvršće stegla zadnji deo vrata, koji je bila obgrlila. Prosto
je sačekao da Elena sve promisli... natenane.
Ne bi trebalo da se ljubimo. Meredit i Boni su u susednoj prostoriji.
Kako uopšte dovodim sebe u ovakve situacije? A Dejmon i ne pokušava da
me poljubi... mada bi trebalo da... joj!
Zabolele su je ostale rane
Bol je sada stvarno bio jak. Onaj ko je izmislio onakav bič mora da je
bio mnogo okrutan stvor, razmišljala je Elena o biču tankom kao žilet
koji joj se urezao u kožu toliko duboko da u početku ništa nije osećala, ili
bar isprva nije bilo toliko strašno... ali s vremenom je postajalo sve gore.
Još nikako nije prestajala da krvari... trebalo bi da zaustavimo krvarenje
pre nego što me pregleda doktor...
Međutim, njena druga rana, ona koja ju je pekla kao žar, protezala
se ukoso preko ključne kosti. A treća je bila blizu kolena...
Dejmon ustade da bi doneo još jedan tupfer i očistio brazgotinu
vodom iz slavine. Elena ga zadrža.
„Nemoj."
„Ne? Jesi li sigurna?"
„Da."
„Samo hoću da očistim..."
„Znam."
I jeste to znala. Um mu je bio otvoren za nju i sva njegova moć je
silovito ali jasno, nalik na bujicu, proticala kanalima ka njenom umu.
Nije znala zašto se toliko otvorio prema njoj, ali učinio je to.
~ 145 ~
„Daću ti jedan savet, nemoj da daješ krv vampiru na samrti; ne daj
nikome da je okusi. Gore je nego kad se pije 'Crna magija'..."
„Gore?" Znala je da je to kompliment, ali nije baš razumela.
„Što je više piješ, više ti se pije", odgovorio joj je Dejmon, a Elena je
osetila da su se mirne vode njegovog uma namah uzburkale. „A što je
više piješ, više Moći upijaš", dodao je uz tračak krajnje ozbiljnosti.
Elena je shvatila da nikada do tada nije to posmatrala kao problem,
ali to je zaista bilo ozbiljno. Setila se kakvu je agoniju doživljavala kada
bi nastojala da upije sopstvenu auru pre nego što je naučila da je usmeri
kroz svoj krvotok.
„Ne brini", nastavio je istim ozbiljnim glasom. „Znam o kome
razmišljaš." Napravio je pokret kao da hoće da ode po tupfer. Međutim,
rekao je previše, nesvestan da je to učinio. Usudio se da izrekne tu
pretpostavku.
„Ti znaš o kome ja razmišljam?", upita Elena tiho. I sama se
iznenadila shvativši koliko opasno ponekad može zvučati njen glas,
zvučao je kao kad tigrica oprezno spusti šapu na zemlju. „A da me nisi ni
pitao?"
Dejmon je pokušao da se izvuče.
„Pa, pretpostavio sam..."
„Niko ne zna o čemu ja razmišljam", rekla je Elena. „Dok to ne
kažem." Pomerila se i naterala ga da klekne da bi je pogledao, zbunjeno.
Žudno.
Kao što ga je naterala da klekne, naterala ga je da priđe njenoj rani.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

10 Re: Povratak:Duše senke VI taj Ned Mar 03, 2013 12:43 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
18.
Elena se polako vraćala u stvaran svet, sve vreme se odupirući tome.
Zarila je nokte u kožu Dejmonove jakne, uhvativši sebe kako se pita da li
će išta promeniti ako ih skloni odatle, a onda joj osećaj odlete unepovrat
od nekog zvuka, ispostavilo se da je to prodorno, zapovedničko kucanje.
Dejmon podiže glavu i zareža.
Mi smo u suštini par vukova, zar ne?, pomislila je. Naše oružje su
nokti i zubi.
Međutim, oglasio se drugi deo njenog uma, koji joj je govorio da to
što o tome razmišlja neće oterati onoga ko kuca. Upozorio je devojke...
Devojke! Boni i Meredit! Rekao im je da mogu da ga uznemire samo
ukoliko izbije požar!
~ 146 ~
Ali lekar, o bože, sigurno se nešto dogodilo onoj jadnoj, sirotoj ženi!
Sigurno umire!
Dejmon je i dalje režao, a na usnama je imao malo krvi. Krvi je bilo
tek vrlo malo, jer je i druga rana zacelila dobro kao prva, ona preko
jagodične kosti. Nije imala predstavu o tome koliko je vremena prošlo
otkad je povukla Dejmona k sebi da bi poljubio tu posekotinu. Međutim,
s njenom krvi u venama i narušenog užitka, bio je kao razbesneli crni
panter u njenom zagrljaju. Nije znala može li da ga zaustavi ili možda da
ga uspori, a da ne primeni sirovu Moć na njega.
„Dejmone!", rekla je naglas. „Tamo, tamo su naši prijatelji. Sećaš se?
Boni, Meredit i iscelitelj."
„Meredit", rekao je Dejmon i ponovo iskezio zube koji se behu toliko
izdužili da je bilo zastrašujuće i pogledati ga. Još se ne beše vratio u
realnost. Kad bi sada pred sobom ugledao Meredit, ne bi se uplašio,
pomislila je Elena, o da, dobro je znala da se zbog njene racionalne, uvek
promišljene drugarice Dejmon oseća nelagodno. Njih dvoje posmatraju
svet iz sasvim različitih uglova. Nervirala ga je kao kamenčić u cipeli.
Međutim, sada bi lako izašao na kraj s tom nelagodnošću, što bi se
završilo jadikovkom nad Mereditinim rastrgnutim telom.
„Pusti me da pogledam ko je", rekla mu je pošto se ponovo začulo
kucanje, stvarno, mogli bi da prestanu s tim kucanjem. Kao da joj nije
dosta svega s čim mora da se bori.
Dejmon je steže malo jače. Osetila je talas vreline zato što je znala
da, uprkos tome što je steže, zauzdava svoju snagu. Nije hteo da joj
nanosi bol, a lako je mogao, i to samo desetinom snage svojih tvrdih
mišića. Preplavio ju je neki osećaj zbog koga je na tren morala da zatvori
oči, bespomoćna, ali postala je svesna da ona mora da bude ta koja će u
toj situaciji biti glas razuma.
„Dejmone! Možda hoće da nas upozore, možda Ulma umire."
Reč umreti mu je doprla do svesti. Oči su mu postale prorezi, a
krvavocrvena svetlost koja se probijala kroz roletne na prozoru u kuhinji
iscrtavala je na njegovom licu purpurne i crne pruge, te je izgledao
privlačnije, i demonskije, nego ikad.
„Ti ostani ovde." Dejmon je to rekao ravnim tonom, zaboravivši da je
„gospodar" i „džentlmen". On je sada divlja zver koja štiti svoju ženku,
jedino stvorenje na svetu koje mu nije ni suparnik ni hrana.
Nije bilo teorije da se raspravlja s njim, bar ne dok je u tom stanju.
Elena će ostati tu gde jeste. Dejmon će uraditi ono što bude morao da
~ 147 ~
uradi, šta god to bilo. Ona će samo sedeti tu dokle god on bude smatrao
da treba.
Elena zaista nije znala čije su to misli. Ona i Dejmon su još
pokušavali da raspletu svoje emocije. Odlučila je da ga samo pasivno
posmatra i jedino ako se stvar potpuno otme kontroli...
Ne želiš da vidiš kako izgleda kad se ja otmem kontroli. Nagli prelaz
od sirovog životinjskog instinkta do ledenog, besprekorno odmerenog
nadvladavanja razuma bio je strašniji nego sam prizor malopređašnje
zveri. Nije mogla da odredi da li je Dejmon najrazumnija osoba koju je
upoznala ili pak ume najbolje da prikrije svoju divlju stranu. Prikupila je
svoju iscepanu majicu i posmatrala kako gracioznim pokretima odlazi do
vrata i kako ih, uz tresak, neočekivano silovito otvara, umalo ih
otkinuvši iz šarki.
Niko nije pao unazad; niko nije prisluškivao njihov intimni razgovor.
Međutim, na vratima je stajala Meredit. Jednom rukom je zadržavala
Boni, a drugu beše podigla, već spremna da ponovo pokuca.
„Da?", obratio joj se glasom koji je bio hladniji i od glečera. „Čini mi
se da sam vam rekao..."
„Jesi i jeste", odgovorila mu je Meredit, prekidajući Dejmona u
takvom stanju, što je bilo ravno pokušaju samoubistva.
„Šta jeste?", zareža Dejmon.
„Napolju se skupila gomila ljudi koji prete da će zapaliti zgradu. Ne
znam da li je to pobuna zbog Droznija ili zbog toga što smo doveli Ulmu
ovamo, ali zbog nečega su besni kao risevi, a poneli su i baklje. Nisam
htela da ometam Elenino... lečenje, ali doktor Megar kaže da njega neće
da slušaju. On je ljudsko biće."
„Nekada je bio rob", dodade Boni, oslobodivši se Mereditinog stiska
od kog joj je ruka otpadala. Pogledala ga je suznih očiju i raširila ruke.
„Samo ti možeš da nas spaseš", rekla je pretočivši poruku svog pogleda u
reči, što je značilo da je stvar zaista ozbiljna.
„Dobro, dobro. Idem da sredim to. Ti se pobrini za Elenu."
„Naravno, ali..."
„Ne može." Ili je sasvim poludeo od krvi, Elena od prisećanja još nije
bila kadra da sastavi smislenu rečenicu, ili je nekako prevazišao sav svoj
strah od Meredit. Stavio joj je ruke na ramena. Bio je svega nekoliko
centimetara viši od nje, tako da ju je doslovno gledao pravo u oči. „Ti se
lično pobrini za Elenu. Ovde se dešavaju nesreće svakog minuta:
nepredvidive, grozne nesreće sa smrtnim ishodom. Ja ne želim da se to
~ 148 ~
dogodi Eleni."
Meredit ga je dugo gledala i, prvi put u životu, nije se pogledom
posavetovala sa Elenom da bi odgovorila na pitanje koje se tiče nje.
Odgovorila mu je vrlo kratko:
„Zaštitiću je." Rekla je to tiho, ali ipak brižno. U njenom stavu, u
njenom glasu, jasno se moglo osetiti da neizgovoreno „svojim životom"
visi u vazduhu, i to bez ikakve drame.
Dejmon je sklonio ruke, izašao i, ne osvrćući se, nestao iz Eleninog
vidokruga. Međutim, glas njegovog uma je odzvanjao u njenoj glavi
zvonko kao kristal: Bićeš na sigurnom ako postoji i najmanja šansa za to.
Kunem ti se.
Ako postoji i najmanja šansa za to. Baš divno. Elena je pokušavala
da natera svoj um da se pokrene.
I Meredit i Boni su zurile u nju. Elena duboko uzdahnu, namah
nagonski utonuvši u prošlost, u dane kada bi se sjatile oko one koja se
upravo vratila s vrelog ljubavnog sastanka, pa mora da podnese iscrpan,
poduži izveštaj. Međutim, sve što je Boni rekla bilo je:
„Tvoje lice... sada izgleda mnogo bolje!"
„Aha", reče Elena, vezujući krajeve pocepane majice, što je bilo samo
privremeno rešenje. „Moja noga je problem. Nismo... nismo još završili s
njom."
Boni otvori usta, ali ih odlučno zatvori, što je za Boni bilo delo
junačko koliko i Mereditino obećanje Dejmonu. Kada ih je opet otvorila,
samo je rekla:
„Uzmi moju maramu, veži je oko noge. Možemo da je presavijemo
dijagonalno i da je vežemo u mašnu tamo sa strane, gde te boli. Tako
ćemo stvoriti pritisak na bolnom mestu."
Meredit reče:
„Mislim da je doktor Megar završio sa Ulmom. Možda sad može da
pregleda tebe."
Lekar je bio u onoj sobi i opet je prao ruke pod snažnim mlazom da
bi se niz slivnik slilo dosta vode. Tu je bila čitava gomila gaza natopljenih
krvlju, a širio se i neki miris koji je doktor neutralisao lekovitim
travama, na čemu mu je Elena bila veoma zahvalna. Na velikoj i
naizgled udobnoj fotelji sedela je žena koju je Elena jedva prepoznala.
Patnja i užas mogu mnogo da promene čoveka, Eleni je to bilo jasno,
ali nikad ne bi rekla da će promena biti tolika, niti je pretpostavljala
koliko olakšanje i oslobađanje od bola mogu da promene ljudsko lice. Sa
~ 149 ~
sobom je dovela ženu koja se u njenom sećanju bila toliko sklupčala da je
rastom podsećala na dete i čije je ispijeno i unakaženo lice, iskrivljeno od
agonije i neizdrživog užasa, izgledalo skoro kao apstraktni crtež zlog
vilenjaka. Koža joj je bila bolesno siva, a kosa joj je bila toliko tanka i
retka da nije mogla da joj pokrije glavu, pa su joj retki pramenovi visili
kao morska trava. Sve je na njoj nedvosmisleno govorilo da je rob, od
gvozdenih okova oko ruku, preko njenog nagog, okrvavljenog tela u
ožiljcima, do bosih i izranavljenih nogu. Elena se čak nije mogla setiti
koje su boje oči te žene, jer joj se činilo da su sive, kao i sve na njoj.
Sada je pred Elenom stajala žena u ranim ili srednjim tridesetim.
Imala je lepo, privlačno, može se reći aristokratsko lice, s patricijskim
nosom koji se posebno isticao, tamnim, živim očima i prelepim obrvama,
koje su oblikom podsećale na raširena krila. Udobno je sedela i odmarala
u fotelji, nogu podignutih na otoman, i polako je raščešljavala kosu
prošaranu sedim pramičcima, zbog kojih je zračila dostojanstvenošću
uprkos običnoj tamnoplavoj kućnoj haljini koju je imala na sebi. Bore na
njenom licu su isticale njene karakterne crte, no odavala je utisak da
čezne za nežnošću, možda zbog blage polulopte stomaka, na koju je nežno
spustila ruku. Kada je to učinila, lice joj je poprimilo zdravu rumenu boju
i ozarilo se.
Elena je na trenutak pomislila da je to sigurno doktorova žena ili
kućna pomoćnica, pa je došla u iskušenje da pita da li je Ulma, jadna i
nesrećna robinja, umrla. Tada je ugledala nešto što manšeta tamnoplave
haljine nije mogla sasvim da prikrije: blesnulo je sjajno gvožđe okova.
Ta vitka tamnokosa žena aristokratskog držanja nesumnjivo je
Ulma. Doktor je učinio pravo čudo.
U stvari, ne doktor već iscelitelj, kako je sam sebe nazivao. Bilo je
očigledno da on, kao i Dejmon, ume da zaleči rane. Niko ne bi mogao
toliko brzo da se oporavi posle onolikog bičevanja ukoliko nisu posredi
neke moćne čini. Nije bilo moguće isceliti je pu kim zašivanjem rana, ali
eto, doktor Megar je uspeo da je zaleči.
Elena se nikada ranije nije našla u takvoj situaciji, te je pri begla
dobrim starim manirima koji su joj usađeni još tokom detinjstva u
Virdžiniji.
„Drago mi je što sam vas upoznala, gospođo. Ja sam Elena", rekla je
i ispružila ruku.
Četka pade na pod. Žena je obema rukama posegla da uzme Eleninu
ruku. Te živahne tamne oči prosto nisu mogle da se nagledaju Eleninog
~ 150 ~
lica.
„Ti si ta", rekla je, a onda je hitro spustila noge sa otomana i pala na
kolena.
„Gospođo, nemojte! Molim vas! Doktor vam je sigurno rekao da se
odmarate. Najbolje je da neko vreme mirujete."
„Ali ti si ta." Ženi je, ko zna zašto, bilo potrebno da joj neko to
potvrdi, a Elena je bila voljna da učini sve ne bi li je smirila.
„Ja sam ta", rekla je Elena. „Mislim da bi sada trebalo ponovo da
sednete."
Smesta ju je poslušala, a iz svakog Ulminog pokreta je zračila neka
vedrina. Elena je shvatala kako se oseća, jer je i sama već nekoliko sati
bila u ropstvu. Jedno je poslušati nekog kad sam odlučuješ o svojim
postupcima, a poslušati zato što bi kazna za neposlušnost bila smrt -
nešto je sasvim drugo.
Čak i sedajući, Ulma je od radosti pružala ruke.
„Pogledaj me! Dragi anđele, boginjo, Čuvarko, šta god da si: pogledaj
me! Tri godine sam živela kao životinja, a sada sam opet ljudsko biće,
zahvaljujući tebi! Stvorila si se kao anđeo s neba i stala između mene i
biča." Ulma zajeca, ali to su bile suze radosnice. Posmatrala je Elenino
lice, zadržavši pogled na ožiljku na obrazu. „Ma, nisi ti Čuvarka; one
imaju neku magiju kojom se štite i one se nikad ne mešaju. Za tri godine,
koliko sam bila rob, nikada se nisu umešale. Gledala sam kako sve moje
prijateljice, moje sapatnice robinje, padaju pod njegovim bičem i
njegovim besom." Zavrtela je glavom kao da fizički nije sposobna da
izgovori Droznijevo ime.
„Mnogo mi je žao, mnogo mi je žao...", mrmljala je Elena. Načas je
pogledala u Boni i Meredit i primetila da je i njih njena priča zaista
pogodila.
„Nije važno. Čula sam da ga je vaš gospodin ubio na ulici."
„Ja sam joj to rekla", rekla je ponosno Lakšmi. Ona je ušla u sobu, a
da niko nije ni primetio.
„Moj gospodin?", promucala je Elena. „Ma, nije on moj... mislim, on i
ja... mi..."
„On je naš gospodar", bubnu Meredit, koja je stajala iza Elene.
Ulma je i dalje gledala u Elenu očima punim ljubavi.
„Svakoga dana ću se moliti da se tvoja duša uzdigne odavde."
Elena se iznenadila.
„Duše mogu da se uzdignu odavde?"
~ 151 ~
„Naravno. To se može postići pokajanjem i dobrim delima, a mislim
da se i molitve za druge uzimaju u obzir."
Ti svakako ne govoriš kao rob, mislila je Elena. Smišljala je kako da
to sroči što umesnije, ali bila je sasvim zbunjena, osećanja su joj bila
uzburkana, a i noga ju je bolela.
„Ne zvučite mi baš kao... ovaj, onako kako bih očekivala da govori
jedan rob", izlanula se. „Ili sam ja možda budala?" U Ulminim očima
zasjaše suze. „O bože! Molim vas, zaboravite da sam pitala. Molim vas..."
„Ne! Ne postoji niko kome bih to radije rekla. Ukoliko želiš da ti
ispričam kako sam zapala u ovako ponižavajuće stanje." Ulma je
sačekala, posmatrajući Elenu, bilo je očigledno da je i najmanja Elenina
želja za Ulmu zapovest.
Elena pogleda u Meredit i Boni. Više nije čula viku koja je do
maločas dopirala spolja, tako da više sigurno nije bilo opasnosti od
požara.
Uto se, na njenu sreću, doktor Megar dogegao u ordinaciju.
„Da li se sad svi poznajete?", upitao je, a obrve su mu radile
neusklađeno; jedna je odskočila uvis, druga je ostala dole. U ruci je držao
bocu sa onim što je ostalo od „Crne magije".
„Da", odgovori mu Elena, „ali baš sam se zapitala da li možda treba
da se evakuišemo ili tako nešto. Očigledno se okupila rulja..."
„Elenin gospodin će im dati temu za razmišljanje", rekla je Lakšmi
likujući. „Svi su otišli na Saborno mesto da bi razrešili spor povodom
raspodele Droznijeve imovine. Kladim se da će zavrnuti još koju šiju i
ima da se vrati dok trepneš", dodala je razdragano, ne ostavljajući mesta
sumnji povodom toga o kome je reč. „Zašto nisam dečak, da sve lepo
vidim."
„Bila si hrabrija od dečaka; ti si nas dovela ovamo", reče joj Elena.
Onda se očima posavetovala s Meredit i Boni. Dakle, metež se preselio na
drugo mesto, a Dejmon je pravi majstor kada je posredi izvlačenje iz
meteža. Možda mu je takođe... potrebno da se potuče s nekim, da se
oslobodi viška energije, stečenog Eleninom krvlju. Sva ta gungula mu na
kraju može baš dobro doći, razmišljala je Elena.
Pogledala je u doktora Megara.
„Šta mislite, hoće li sve biti u redu s mojim... s našim gospodarem?"
Doktorove obrve su ponovo počele da šetaju gore-dole.
„Verovatno će rođacima Starog Droznija morati da plati krvnu globu,
ali to verovatno neće biti veliki iznos. Onda može da radi šta hoće sa
~ 152 ~
imovinom matorog kopileta", reče na kraju. „Rekao bih da vam je
najsigurnije da budete ovde, što dalje od Sabornog mesta." Da bi svom
stručnom mišljenju pridao više značaja, svima im je nasuo po čašicu
„Crne magije", bile su to čašice za liker, primetila je Elena. „Dobro je za
nerve", rekao je i otpio gutljajčić.
Dok je doktor prinosio poslužavnik od jedne do druge, Ulma se
smešila. Osmeh joj je bio predivan, budio je toplinu oko srca.
„Hvala ti... hvala i tebi... hvala i vama", rekla im je. „Neću da vam
dosađujem svojom pričom..."
„Ne, ispričajte nam je; ispričajte, molim vas!"
Sad kada neposredna opasnost više nije pretila ni njenim
prijateljima ni Dejmonu, baš je bila raspoložena da čuje priču. I svi ostali
su klimali glavom u znak odobravanja. Ulmu obli blago rumenilo, ali
ipak je smireno otpočela svoju životnu priču:
„Rodila sam se za vreme vladavine Kelemena Drugog", rekla je.
„Pretpostavljam da njegovo ime ništa ne znači našim posetiocima, ali
znači onima koji su ga poznavali, njega i njegove... prohteve. Majka me je
svemu podučavala; ona je postala modiskinja, veoma poznata po
oslikavanju tkanina. Otac mi se bavio izradom nakita i bio je poznat
skoro koliko i majka. Imali su imanje na obodu grada i mogli su sebi da
priušte kuću koja nimalo nije zaostajala za kućama njihovih najbogatijih
mušterija, premda su bili dovoljno mudri da ne pokažu kolikim
bogatstvom raspolažu. Tada sam bila ledi Ulma, a ne Ulma veštica. Moji
roditelji su davali sve od sebe da me sakriju od sveta, zarad moje
sigurnosti. Ali..."
Ulma, ledi Ulma, pomisli Elena, te zastade i uze poveći gutljaj vina.
Oči su joj se promenile; gledala je u prošlost trudeći se da ne uzruja svoje
slušaoce. Međutim, baš u trenutku kad je Elena htela da je zamoli da
stane, bar dok ne bude smogla snage da nastavi, Ulma je nastavila priču.
„Međutim, uprkos svoj njihovoj brizi... neko... neko me je video i
zatražio moju ruku. Nije to bio Drozni, on je bio samo krznar iz Tuđine,
nisam ga ni poznavala do pre tri godine. Bio je to neki lord, General,
demon sa užasnom reputacijom, i moj otac je odbio njegov zahtev. Napali
su nas noću. Imala sam četrnaest godina kad se to desilo. Eto, tako sam
postala robinja."
Elena je postala svesna da oseća patnju pravo iz uma ledi Ulme.
Gospode bože, opet sam to uradila, pomisli, žurno pokušavajući da
smanji osetljivost svojih čula.
~ 153 ~
„Zaista, ne morate da nam pričate sve to. Možda drugi put..."
„Baš bih volela da vam ispričam, a najviše tebi, da znaš koliko si
učinila. Volela bih da to ispričam samo jednom. Ali ako ne želiš da
čuješ..."
To je bila bitka dveju učtivih osoba.
„Ne, ne, ako želite, samo nastavite. Ja... ja samo želim da vam
kažem koliko mi je žao." Elena brzo pogleda u doktora, koji je strpljivo
stajao pored stola držeći smeđu bocu za slučaj da zatreba. „A ako nemate
ništa protiv, volela bih da mi noga... da mi se noga... zaleči?" Bila je
svesna da je poslednju reč izgovorila uz mnogo nesigurnosti u glasu, pa
se zapitala koliku moć jedno biće treba da ima da bi tako brzo iscelilo
Ulmine rane. Nije se iznenadila kad je zavrteo glavom. „Doduše, može i
zašivanje dok vi pričate, ako nemate ništa protiv", reče na kraju.
Ledi Ulmi je bilo potrebno nekoliko minuta da se povrati od šoka i
uzrujanosti što je svoju spasiteljku ostavila da čeka, ali Elena se najzad
našla na krevetu, a doktor ju je podsticao da otpije još iz one boce, iz koje
je mirisalo na sirup od višnje protiv kašlja.
Dobro de, ništa ne smeta da oproba varijantu anestetika iz Mračne
dimenzije, naročito s obzirom na to što će ušivanje sigurno boleti,
razmišljala je Elena. Gucnula je iz boce i utom je soba počela da joj se
okreće. Odbila je kada ju je doktor ponudio još jednim gutljajem.
Doktor Megar razveza Boninu upropašćenu maramu, a onda poče da
raseca nogavicu natopljenu krvlju iznad kolena.
„Oh, vrlo ste dobri jer hoćete da me slušate", rekla joj je iedi Ulma.
„Doduše, odavno sam videla da ste dobri. Poštedeću nas obe bolnih
pojedinosti mog ropstva. Možda će biti dovoljno ako kažem da sam
godinama prosleđivana od jednog gospodara do drugog, uvek kao robinja,
uvek sve niže na lestvici. Na kraju je neko kroz šalu rekao: 'Ma, daj je
matorom Drozniju. Ako se još nešto uopšte može iscediti iz nje, on je
pravi čovek za to.'"
„Blagi bože!", otelo se Eleni.
Ponadala se da će taj njen uzvik svi shvatiti kao opasku na priču ledi
Ulme, a ne kao krik od muke, doktor joj je naneo neki rastvor za
dezinfekciju i počeo da ga utapkava na oteklinu. Dejmon je mnogo bolji u
ovome, pomislila je. Nisam bila ni svesna koliko sam srećna. Elena se
trudila da se ne trgne kada je lekar izvadio iglu, ali sve je jače stiskala
Mereditinu ruku, te se na kraju uplašila da će joj polomiti kosti.
Pokušala je da popusti stisak, ali i Meredit čvrsto steže nju. Njena
~ 154 ~
dugačka, glatka ruka bila je skoro kao u dečaka, ali mnogo nežnija. Eleni
je bilo drago što može da je stiska koliko god hoće.
„U poslednje vreme je snaga počela da me izdaje", rekla je ledi Ulma
jedva čujno. „Mislila sam da će me", tu je upotrebila jedan posebno grub
izraz za svog vlasnika, „odvesti pravo u smrt. Ubrzo sam shvatila šta je
posredi." Lice joj je odjednom zasjalo nekom novom snagom, pa je Elena
jasno mogla da zamisli kako je izgledala kao devojka: bila je toliko lepa
da je sasvim jasno zašto ju je jedan demon hteo za ženu. „Shvatila sam
da se u meni budi nov život, a znala sam i to da bi me Drozni ubio da mu
se ukazala prilika..."
Nimalo nije bila svesna zapanjenosti i užasa koji su se mogli
pročitati na licima triju devojaka. Elena je pak imala utisak da ponovo
proživljava košmar, da je na rubu crnog ponora i da će morati da nastavi
da baulja kroz pomrčinu, da stoji na ledu u Mračnoj dimenziji, čija
površina krije mnoge nevidljive, podmukle pukotine, sve dok ne stigne do
Stefana i ne oslobodi ga iz tamnice. To povremeno vraćanje na užas nije
bio prvi od koraka kojima je zaobišla ponor, ali svakako je to bio prvi
korak kojeg je bila duboko svesna, pa se računao.
„Vi ste, mlade žene, ovde nove", reče im ledi Ulma jer se tišina
protezala unedogled. „Nisam htela da kažem nešto neprikladno..."
„Ovde smo sada robinje", nadovezala se Meredit, uhvativši se za
konopac. „Što više znamo u šta ulazimo, to bolje."
„Vaš gospodar, nikada nisam videla da je neko sredio Starog
Droznija tako brzo. Drugi su samo coktali jezikom jer su se jedino to i
usuđivali da urade. Ali vaš gospodar je..."
„Mi ga zovemo Dejmon", ubaci se Boni, naglasivši svoje reči.
Ledi Ulma nije razumela šta joj ona govori.
„Šta mislite, hoće li gospodar Dejmon uzeti i mene? Kad bude platio
krvnu globu... Droznijevoj rodbini, moći će prvi da probere Droznijevu
imovinu i uzme ono što mu se svidi. Ja sam jedan od retkih robova koje
nije ubio."
Ženino lice se ozarilo tolikom nadom da je Eleni bilo teško da je
pogleda. Tek tada joj je doprlo do svesti da je prošlo mnogo vremena
otkad nije videla Dejmona. Koliko li mu je vremena potrebno da obavi te
svoje poslove? Nervozno je pogledala Meredit.
Meredit je shvatila šta taj pogled znači. Bespomoćno je zavrtela
glavom. Čak i da ih Lakšmi odvede do Sabornog mesta, šta one same
mogu da preduzmu povodom toga?
~ 155 ~
Elena se ugrize za usnu da bi ugušila bol i samo se osmehnu ledi
Ulmi.
„A zašto nam ne ispričate kako ste živeli kad ste bili devojčica?"



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

11 Re: Povratak:Duše senke VI taj Ned Mar 03, 2013 12:44 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
19.
Dejmonu nije bilo ni nakraj pameti da matora sadistička budaletina,
koja je skoro nasmrt išibala ženu zato što više nije mogla da vuče kola,
uopšte ima prijatelje. Matori Drozni ih, doduše, i nije imao bogzna
koliko, ali to i nije bilo važno.
Kao što, nekim čudom, nije bilo važno ni ubistvo. Ubistva su po
sirotinjskim naseljima bila svakodnevna pojava, tako da to što je Dejmon
započeo tuču i izašao kao pobednik nije bilo nimalo neobično za
stanovnike tih opasnih zabačenih ulica.
Ono što jeste bilo bitno jeste to što je trebalo da preuzme roba. Ili je
pak tu posredi nešto mnogo dublje. Nevolja je bila u načinu na koji se
Dejmon ophodio prema sopstvenim robovima.
Gomila ljudi, i to gomila sve samih muškaraca, primetio je Dejmon,
zaista se beše okupila ispred doktorove zgrade, i stvarno behu došli s
bakljama.
„Pobesneli vampir! Pobesneli vampir na slobodi!"
„Izvedite ga ovamo da pravda bude zadovoljena!"
„Spalite zgradu do temelja ako neće da ga predaju!"
„Stari kažu da ga odvedemo njima!"
To je, izgleda, baš odgovaralo onome što je rulja želela, jer su sa ulica
nestali svi iole pristojni ljudi, a ostala je samo ona sorta zakrvavljenih
očiju koja nije imala drugog posla do da visi tu; jedva su čekali da opet
izbije neka gužva. Većinu su, naravno, činili vampiri. I to vampiri u
punoj snazi. Međutim, shvatio je Dejmon, zasenivši krug koji se sužavao
oko njega osmehom blistavim kao dijamantska ogrlica, niko od njih ne
zna da životi triju devojaka iz reda ljudskih bića zavise od njega, i da je
jedna od njih Elena Gilbert, dragulj na kruni čovečanstva.
Ako on, Dejmon, u ovoj borbi bude rastrgnut na komade, život će za
te tri devojke postati bezizlazni krug ponižavanja, pravi pakao.
Međutim, čak ni takvo rasuđivanje nije držalo vodu, budući da su
Dejmona šutirali, udarali glavom, pesnicama, svim i svačim, i ubadali ga
zašiljenim drvenim kocima, koji jedino i mogu da raseku vampirsku
kožu. U početku je mislio da može da se izvuče. Nekoliko najmlađih i
~ 156 ~
najpripravnijih vampira palo je pod njegovim munjevito brzim udarcima
i naglim talasima Moći. Stvar je u tome što ih je previše, razmišljao je
Dejmon dok je zavrtao šiju jednom demonu čije su mu se dugačke kljove
već bile zarile skoro do mišića. A onda je naišao jedan ogroman vampir,
očigledno u punoj snazi, od čije aure kao da mu je goreo potiljak. Taj je
dobio nogu pravo u lice, ali nije ostao da leži na zemlji; ustao je držeći se
za Dejmonovu nogu i tako omogućio nekolicini manjih vampira da ga
izbodu drvenim bodežima i skoro ga osakate. Dejmonu se smrklo pred
očima kad je osetio da ga noge više ne drže.
„Dabogda vas sunce spržilo", škrgutao je zubima, usta punih krvi,
kad ga je dohvatio još jedan iskeženi demon crvene kože i tresnuo ga
posred usta. „Dabogda završili u najgorem paklu..."
Ništa to nije vredelo. Dejmon je to shvatio i nastavio je da se bori,
onako izmučen, i dalje odašiljući široke otkose Moći da bi pobio što više
neprijatelja. Utom je sve postalo nestvarno i maglovito kao u snu, ne baš
kao kada sanja Elenu, koja je nekako uvek bila tu sa strane, uplakana,
već kao u snu s nekim grozničavim osećajem noćne more. Više nije bio u
stanju da efikasno pokreće mišiće. Telo mu je bilo izmrcvareno i, mada je
iscelio noge, odnekud je iskočio još jedan vampir i dobro ga zasekao po
leđima. Sve više je tonuo u košmar u kome je mogao da se kreće samo
usporeno. Međutim, sve vreme mu je nešto u umu šaputalo da se odmori.
Samo da se prepusti... i onda će svemu doći kraj.
Na kraju se mnogo njih obrušilo na njega oborivši ga na zemlju, a
onda se pojavio neko s kocem.
„Očistimo grad od smeća", rekao je onaj koji je držao kolac. Iz usta
mu je smrdelo na ustajalu krv, a njegovo iskeženo lice je izgledalo
groteskno. Prstima, kojima kao da guba beše uzela danak, raskopčavao
je Dejmonovu košulju da ne bi oštetio skupocenu crnu svilu.
Dejmon ga pljunu i zato dobi cipelu u lice. Na trenutak mu se
zacrnelo pred očima, a onda se polako ceo svet pretvorio u bol.
I buku. Razdragana gomila vampira i demona opijenih surovošću i
okrutnošću ritmično je zaplesala oko Dejmona. Improvizovali su
udarajući nogama o tlo, urlali su od smeha dok su pravili pokrete kao da
zarivaju kolac, i kao da su postepeno padali u trans.
Upravo tada je Dejmon shvatio da će zaista umreti. Istina je
delovala kao šok iako je dobro znao koliko je taj svet opasniji od onog iz
koga je nedavno došao, mada je čak i u svetu ljudi više puta samo za
dlaku izbegao smrt.
~ 157 ~
Međutim, sada oko njega nije bilo moćnih prijatelja, nije bilo slabosti
neprijatelja koju je mogao da iskoristi. Osetio je da se sekunde odjednom
protežu i postaju duge kao minuti, od kojih je svaka od neprocenjive
vrednosti. Šta ono beše važno? Da kaže Eleni...
„Prvo ga oslepite! Zapalite taj kolac!"
„Ja ću da mu uzmem uši! Neka mu neko pridrži glavu da bih ih
odsekao!"
Da kaže Eleni... nešto. Nešto... da se izvini...
Digao je ruke. Još neka misao se borila da mu dopre do svesti.
„Ne zaboravite da mu izbijete zube! Obećao sam devojci novu
ogrlicu!"
Mislio sam da sam spreman na ovo, razmišljao je Dejmon polako, a
svaka reč mu je zasebno navirala u umu. Ali... ne ovoliko brzo. Mislio
sam da sam se pomirio... ali ne sa osobom koja je važna... da, sa osobom
koja je najvažnija.
Nije sebi dao vremena da dublje razmišlja o toj temi.
Stefane, odaslao je najskriveniji i najsnažniji odblesak Moći za koji je
bio kadar u tom magnovenju. Stefane, čuj me! Elena dolazi po tebe, ona
će te spasti! Ona ima Moći koje mene sada napuštaju. A ja... ja sam...
tako...U tom trenutku je nastupilo neko komešanje koje je narušilo ples
oko njega. Tišina je zavladala pijanim pirom. Nekoliko učesnika je brzo
savilo glavu ili sklonilo pogled.
Dejmon se nije micao, pitajući se šta je to moglo da prekine tu
zaslepljenu rulju usred krvavog pira.
Neko se kretao prema njemu. Pridošlica je imao dugu kosu boje
bronze, koja mu se neuredno i u bičevima spuštala sve do struka. Bio je i
go do pojasa, pa se videlo da ima telo na kome bi mu pozavideo i
najsnažniji demon. Grudi su mu bile kao sjajna bronzana bista. Bicepsi
kao izvajani. Trbušnjaci, kao pakovanje od šest limenki. Na čitavoj
njegovoj visokoj, lavovskoj figuri nije bilo ni trunčice viška. Nosio je crne
pantalone bez ikakvih ukrasa, a pod njima su se pri svakom koraku
talasali mišići. Duž čitave ruke je imao tetovažu, verni prikaz crnog
zmaja koji proždire srce.
Nije bio sam. Nije držao povodac, ali je kraj njega bio crn pas vitke
građe i čudnovato pametnih očiju, kojima je budno motrio. Sigurno je
imao skoro sto kilograma, ali ni na njemu nije bilo ni grama viška.
A na ramenu je nosio velikog sokola.
~ 158 ~
Ta ptica nije imala kukuljicu preko očiju, za razliku od većine
pripitomljenih grabljivica kojima se kapuljača navlači pre nego što se
ustreme na plen. Takođe se nije držala ni za kakvu zaštitnu podlogu.
Prosto je čvrsto stezala golo rame preplanulog mladića, zarivajući mu
prednje tri kandže u meso. Tanki mlazevi krvi su curili niz mladićeve
grudi. On kao da se nije obazirao na to. Pored svežih razderotina, videli
su se i tragovi sasušene krvi, nesumnjivo posledica ranijih putešestvija.
Ispod zadnje sokolove kandže curio je usamljeni crveni mlaz.
I poslednji žamor je zamro, pa se i ono malo demona, koji su se
visokom čoveku isprečili na putu ka nepomičnoj, okrvavljenoj prilici na
tlu, zagrebenalo niz put da se skloni pred njim.
Čovek-lav je stajao kao kip. Ništa nije govorio, nije se micao, nije
odašiljao ni najblaži tračak Moći. Samo je klimnuo psu, koji se na
krupnim šapama u tren oka stvorio pored Dejmona i onjušio mu
okrvavljene ruke i lice, a zatim i usta. Dejmon poče da se ježi.
„Dobar pas", reče mu Dejmon kad ga je vlažna i hladna njuška
zagolicala po obrazu.
Dejmon je poznavao tu životinju, a znao je i da ona baš i ne odgovara
uobičajenom opisu „dobre kuce". To je u stvari bio pravi kerber, dresiran
da skače vampirima za vrat i da ih ne pušta sve dok im ne poprskaju
arterije i dok krv ne šikne deset metara uvis.
Samo posmatranje psa može toliko da te zaokupi da ti zarivanje koca
u grudi dođe kao čaj od nane, vrzmalo se Dejmonu po glavi dok je davao
sve od sebe da ostane miran i pribran.
„Arrerez-le.'"*, uzviknu bronzanokosi mladić. Pas se poslušno
odmače, i dalje upirući sjajne crne oči u Dejmonove. Dejmon ga je pratio
pogledom sve dok se nije udaljio nekoliko metara.
Bronzanokosi pređe pogledom preko gomile. Bez ikakve žustrine u
glasu, rekao je:
„Laissez-le seul."**
Vampirima prevod očigledno nije bio potreban, te su istog trenutka
počeli da se razilaze. Jadničci koji nisu stigli da se sklone dovoljno brzo
ponovo su se našli na meti mladićevog pogleda. Ovlaš je pogledao rulju
koja je počela da se osipa. Gde god da je pogledao, nailazio je na pognute
glave i ponizno pogurena tela, ukočena od straha u pokušaju povlačenja.
____________________________________
* Pusti ga! (franc.) (Prim. prev.)
**Ostavite ga na miru (franc). (Prim. prev.)
~ 159 ~
Vampiri su stajali kao skamenjeni, nastojeći da ne skreću pažnju na
sebe. Dejmon se malo povratio. Vraćala mu se Moć, pa je mogao pomalo
da vida svoje rane. Opazio je da se pas kreće među preostalim
okupljenima, idući od jednog do drugog i radoznalo ih njušeći.
Kada je smogao snage da ponovo podigne glavu, slabašno se
osmehnuo pridošlici.
„Mudrače. Mi o vuku..."
U osmehu bronzanokosog nije bilo toliko vedrine.
„Kakav kompliment, mon cher*. Nemoj više, pocrveneću."
„Nije mi bilo ni nakraj pameti da si ti ovde."
„Beskrajna su prostranstva za lutanja, mon petit tyran**. Pogotovo
ako njima moraš da lutaš sam."
„Ah, šteta. Sve mi se srce cepa..." Dejmonu odjednom više nije bilo do
prenemaganja. Prosto više nije mogao. Možda zato što je proveo toliko
vremena sa Elenom. Možda zato što je taj ogavni svet bio pun neke
neizrecive tuge. Kada mu se ponovo obratio, glas mu je zvučao potpuno
drugačije. „Nisam ni sanjao da ću nekome biti toliko zahvalan. Spasao si
pet života, a nisi ni svestan toga. Doduše, s obzirom na to kako si naleteo
na nas..."
Mudri se saže i pogleda ga zabrinuto.
„Šta se to dogodilo?", upitao ga je ozbiljnim glasom. „Da nisi udario
glavom? Znaš: vesti ovde brzo putuju. Čuo sam da si ovamo doputovao s
haremom..."
„Jeste! Tako je!", dopro je Dejmonu do ušiju skoro nečujan šapat
odnekud s kraja ulice, gde ga je sačekala zaseda.
„Ako uzmemo devojke kao taoce... i mučimo ih..."
Mudrac i Dejmon ukrstiše poglede. Očigledno je i on čuo te krišom
izgovorene reči.
„Sabljo", reče psu, „samo govornika." Jednom je trznuo glavom u
pravcu iz kog se začuo šapat.
Crni pas namah jurnu i, brže nego što je Dejmon stigao da razabere
šta se zbiva, zari zube u grkljan šaptača, cimnu mu glavu na drugu
stranu, uz jedno ,,krc", a zatim se vrati vukući mrtvo telo između nogu.
„Je vous ai informe au sujet de ceci!"*** Te reči su se prolomile toliko
silovitim udarom Moći da je Dejmon ustuknuo.
___________________________________
* Dragi moj (franc). (Prim. prev.)
** Mali moj tiranine (franc). (Prim. prev.)
*** Već sam vas obavestio šta treba da učinite (franc.). (Prim. prev.)
~ 160 ~
Da, jeste ih već opomenuo, pomislio je, ali nije im nagovestio kakve
će biti posledice ukoliko se toga ne budu pridržavali.
„Laissezlui et ses amis dans la paix!„*
Dejmon se u međuvremenu polako pridigao, sav radostan što je
Mudri zaštitio njega i njegove prijateljice.
„E, sad su valjda razumeli", reče. „Zašto ne ostaneš da popijemo po
jednu?"
Mudri ga proburazi pogledom, gledajući ga kao da je poludeo.
„Znaš da je odgovor na to 'ne'."
„Zašto?"
„Rekao sam ti: neću."
„To ti i nije neki razlog."
„Razlog tome što neću da svratim na čašicu prijateljskog razgovora...
mon ange**... jeste to što mi nismo prijatelji."
„Sredili smo ti i ja poprilično šljama zajedno."
„Il y a longtemps."***
Mudri naglo uhvati Dejmona za ruku. Na njoj je bila duboka i
krvava ogrebotina koju Dejmon nije stigao da isceli. Pod pogledom
Mudrog, koža je postala ružičasta i rana je ubrzo zarasla. Mudri je držao
Dejmona za ruku još tren ili dva, a onda ju je pustio, ali ne grubo.
„Nije to bilo baš toliko davno", reče Dejmon.
„A to što si ti bio daleko?" Na usnama mu zaigra sarkastičan osmeh.
„Ti i ja računamo vreme na različite načine, mon petit ty-ran.
Dejmona obuze neka luda radost.
„Ma daj, šta je jedno piće?"
„Sa sve tvojim haremom?"
Dejmon je zamislio Meredit i Mudrog kao par. Njegov mozak kao da
je odbio da nastavi da radi.
„Ti si svejedno preuzeo odgovornost i za njih", rekao mu je hladnijim
glasom. „Tek da znaš, nijedna nije moja. Časna reč." Nešto ga probode
kroz srce kad je pomislio na Elenu, mada nije izrekao laž.
„Ja da preuzmem odgovornost za njih?" Mudri je pokušavao da
razluči otkud mu ta misao. „Dakle, ti si se založio za njih. Ja bih nasledio
tvoje zavete ukoliko ti umreš. Ali ako ti umreš..."
___________________________________
* Ostavite njega i njegove prijatelje na miru (franc.). (Prim. prev.)
** Anđele moj (franc). (Prim. prev.)
*** Bilo je to davno; otad je prošlo mnogo vremena (franc.). (Prim. prev.)
min@
~ 161 ~
Visoki momak samo bespomoćno slegnu ramenima.
„Moraš da ostaneš u životu da bi spasao Stefana, Elenu i ostale."
„Nisam baš rad da to učinim, ali učinio bih te nesrećnim kad bih te
odbio. Zato ću morati da prihvatim..."
„A ako ne uradiš sve kako treba, kunem se da ću se povampiriti i da
ću te progoniti."
Mudri ga odmeri.
„Koliko ja znam, dosad me niko nije optužio da se nisam pokazao",
reče mu. „Naravno, to se odnosi na vreme pre nego što sam postao un
vampire."
Da, pomisli Dejmon, upoznavanje „harema" s Mudrim biće baš
zanimljivo. Pogotovo ako devojke otkriju ko je Mudri u stvari. Ko zna,
možda im niko neće ni reći.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

12 Re: Povratak:Duše senke VI taj Ned Mar 03, 2013 12:45 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
20.
Elena nikada nije osetila toliko olakšanje kao tada kad je čula da
Dejmon kuca na vrata doktora Megara.
„Šta se desilo na Sabornom mestu?", upitala je.
„Nisam ni stigao da odem do tamo."
Dejmon joj je ispričao sve o zasedi, dok su ostali krišom odmeravali
Mudrog sa odobravanjem, zahvalnošću ili pak čistom požudom. Elena je
shvatila da je popila previše „Crne magije" kad je nekoliko puta osetila
da će se onesvestiti. Doduše, bila je sigurna da je Dejmon upravo
zahvaljujući vinu preživeo linč, jer bi inače odavno mirisao ljubičice
odozdo.
Oni su sve to ukratko prepričali ledi Ulmi. Žena je do kraja priče sva
prebledela.
„Iskreno se nadam", rekla je stidljivo Dejmonu, „da ćete, kada
nasledite imovinu Starog Droznija", zastala je da proguta knedlu,
„odlučiti da me zadržite. Znam da su robinje koje ste doveli sa sobom
mlade i lepe... ali i ja mogu da vam budem od velike koristi, kao švalja ili
tome slično. Jedino su me leđa izdala, ali zato um nije..."
Dejmon je sve do tada stajao kao kip. Zatim je prišao Eleni, koja je
slučajno stajala najbliže njemu. Uhvatio ju je za ruku, sasvim razmotao
ono malo konopca što je ostalo da joj visi oko ruke i zavrljačio ga ka
drugom kraju sobe. Kanap je fijuknuo kroz vazduh i sklupčao se na
zemlji kao zvečarka.
~ 162 ~
„Što se mene tiče, svako ko ovo nosi može da uradi isto", reče.
„Osim tog dela s bacanjem", dodade brzo Meredit, videvši kako se
doktoru obrve sastaviše dok je gledao u mnogobrojne pehare od stakla,
poslagane po policama. Ona i Boni nisu gubile vreme, te hitro skinuše i
poslednji namotaj konopca koji je visio.
„Bojim se da su moji okovi... trajni", reče ledi Ulma zavrnuvši
rukave. Oko zglavaka joj behu zavareni okovi. Izgledala je kao da se stidi
zbog toga što ne može da se povinuje prvoj zapovesti svog novog
gospodara.
„Hoće li vam smetati nalet hladnoće, samo na tren? Imam dovoljno
Moći da ih zaledim; tako će se raspasti", reče joj Dejmon.
Ledi Ulma je bila sva srećna. Elena nikad nije osetila toliki očaj u
nečijem glasu.
„Ako treba, stajala bih godinu dana u snegu do grla da bih skinula
ovu nesreću sa sebe."
Dejmon obuhvati jedan okov rukama. Elena oseti snažan nalet Moći
koji je odaslao. Začu se prodoran zvuk; nešto krcnu. Dejmon skloni ruke.
Držao je prepolovljeni okov. Ponovio je postupak i na drugoj ruci. Pred
pogledom ledi Ulme, Elena se osetila pre poniznom nego ponosnom.
Spasla je jednu ženu užasnog poniženja. Samo, koliko li još ima takvih?
To nikad neće saznati, niti će moći sve da ih spase, sve i da ih pronađe.
Neće moći to da učini budući da joj je Moć u ovakvom stanju.
„Mislim da bi ledi Ulma stvarno trebalo da se odmori", reče Boni
trljajući čelo ispod ulepljenih riđih kovrdža. „A i Elena. Da samo znaš
koliko kopči ima na nozi, Dejmone! Šta ćemo mi da radimo? Da
potražimo neki hotel?"
„Možete da ostanete u mojoj kući", reče doktor Megar, podigavši
jednu obrvu. Očigledno je i njega ponela ta priča, njena snaga i lepota, i
brutalnost. „Od vas samo tražim da ništa ne polomite, a ako vidite žabu,
nemojte je ljubiti, a nemojte je ni ubiti. Imate tamo dovoljno ćebadi,
fotelja i kauča."
Nije hteo da uzme nijednu alkicu s teškog zlatnog lanca koji je
Dejmon doneo radi razmene.
„Ja... pravila nalažu da vam ja pomognem da namestite krevete",
promrmljala je ledi Ulma slabim glasom, obrativši se Meredit.
„Vi ste najviše povređeni; trebalo bi da dobijete najbolji krevet",
odgovorila joj je Meredit smireno. „A mi ćemo vama pomoći da se
smestite u njega."
~ 163 ~
„Najudobniji krevet... jeste onaj u staroj sobi moje kćeri." Doktor
Megar poče da prebira po svežnju ključeva. „Kći mi se udala za portira,
mnogo mi je teško palo kad je otišla. A ova mlada dama, gospođica Elena,
može da uzme staru odaju s francuskim ležajem."
Elenino srce su razdirala sukobljena osećanja. Bojala se, da, bila je
sasvim sigurna da je to što oseća strah, da će je Dejmon zgrabiti i odvesti
je u bračni krevet. S druge strane...
Tada je primetila da je Lakšmi gleda sa izvesnom nelagodnošću.
„Hoćete li da odem?", upitala je.
„Imaš li kuda da odeš?", uzvratila je Elena pitanjem.
„Na ulicu, kuda bih drugo. Obično spavam u buretu."
„Ostaješ ovde. Hajde sa mnom; čini mi se da je taj bračni krevet
dovoljno velik za dvoje. Ti si sada jedna od nas."
Lakšmi je pogleda kao da ju je udario grom, ali to je bio pogled pun
zahvalnosti. Ne zbog toga što joj je obezbeđeno mesto gde će prenoćiti,
shvatila je Elena, već zbog izjave: „Ti si sada jedna od nas."
Pretpostavila je da Lakšmi nikada nije pripadala nijednoj grupi niti
društvu.
Strasti su se smirile do „zore" narednog „dana", kako su ih
stanovnici tog grada nazivali, iako se jačina svetlosti nikada nije
menjala.
Ovog puta se ispred doktorovog kompleksa okupila drugačija grupa
ljudi. Nju su činili uglavnom stariji muškarci odeveni u pohabanu ali
čistu odeću, mada je bilo i nekoliko starijih žena. Na čelu je bio čovek
srebrne kose koji je neobično zračio dostojanstvom.
Dejmon je, uz podršku Mudrog, izašao da porazgovara s njima.
Elena se već obukla, ali i dalje je bila na spratu, u odaji s francuskim
ležajem kojom je carevala tišina.
Dragi Dnevniče,
O bože, neka mi neko pomogne! O Stefane, da samo znaš koliko si mi potreban.
Potrebno mi je i da mi oprostiš. Da budeš tu da bih ostala normalna. Previše
vremena provodim pored Dejmona, pa mnome upravljaju emocije, i spremna sam da
ga ubijem ili da... ili da... ne znam. Ne znam ni sama!!! Nas dvoje smo kao kremen i
ognjilo, bože! Mi smo kao benzin iplamen! Molim te, čuj me, pomozi mi, spasi me...
od mene same. Svaki put kad izgovori moje ime...
„Elena."
~ 164 ~
Trgla se od glasa koji je čula iza sebe. Munjevito je zatvorila dnevnik
i okrenula se.
„Da, Dejmone?"
„Kako se osećaš?"
„Ma, dobro. Čak mi je i noga bo... mislim, uopšte sam dobro. Kako si
ti?"
„Ja sam... podnošljivo", rekao je i osmehnuo se, to je bio pravi osmeh,
ne kez koji se u poslednjoj sekundi pretvori u nešto drugo, niti pokušaj
da manipuliše. Bio je to običan osmeh, uz pomalo tuge i pomalo brige.
Elena nekako nije primetila tu tugu sve dok se kasnije nije prisetila
tog trenutka. Prosto je odjednom osetila da je laka kao pero, da će,
ukoliko se ne pribere, odleteti miljama uvis pre nego što je neko zaustavi,
i miljama daleko, možda čak sve do meseca ovog ludog mesta. Skupila je
snage da mu se i sama nesigumo osmehne.
„Dobro je."
„Došao sam da popričam s tobom", reče joj, „ali... prvo..."
Elena se već u sledećem trenutku našla u njegovom zagrljaju.
„Dejmone, ne možemo više ovako..." Pokušala je da se nežno odgurne
od njega. „Stvarno više ne možemo ovako, znaš."
Dejmon ipak nije hteo da je pusti. U načinu na koji ju je grlio bilo je
nečeg što ju je plašilo, ali i teralo da plače od sreće. Suzdržala se da ne
zaplače.
„Sve je u redu", rekao je Dejmon nežno. „Hajde, isplači se. Držimo
sve konce u svojim rukama."
Nešto u njegovom glasu je plašilo Elenu. Nije to bio strah od radosti
kao minut ranije, već pravi strah.
Plaši me to što se on plaši, prođe joj kroz glavu. Odjednom se
začudila. Videla je Dejmona u svim mogućim raspoloženjima: besnog,
setnog, hladnog, zajedljivog, zavodljivog, čak i potčinjenog, posramljenog,
ali nikada uplašenog zbog bilo čega. Njenom umu je to bilo nepojmljivo.
Dejmon... uplašen... zbog nje.
„Zbog onog što sam uradila juče, jelda?", upitala je. „Oni to hoće da
me ubiju?" I samu sebe je iznenadila mirnoćom kojom je to rekla. Nije
osećala ništa sem blage uznemirenosti i želje da se Dejmon više ne plaši.
„Ne!" Udaljio ju je od sebe, ali i dalje je držao ruke na njenim
ramenima i zurio u nju. „Jedino ako prvo ubiju mene i Mudrog, i sve
ljude u ovoj kući, ukoliko ih dobro poznajem."
Zastao je kao da je ostao bez vazduha, to je nemoguće, podsećala je
~ 165 ~
sebe Elena. Odugovlači, pomislila je.
„Ali oni nameravaju to da učine", reče ona. Nije znala zašto je toliko
ubeđena u to. Možda je uhvatila nešto telepatski.
„Oni su... zapretili", reče Dejmon polako. „Nije više posredi samo
ubistvo Starog Droznija; pretpostavljam da se ovde stalno dešavaju
ubistva i da pobednik odnosi sve. Međutim, očigledno se noćas pronela
vest o onome što si uradila. Robovi u susednim državama odbijaju da se
povinuju svojim gospodarima. Čitavom ovom sirotinjskom četvrti vladaju
nemiri, stoga se plaše onoga što se može desiti u drugim sektorima.
Nešto se mora preduzeti što pre ili će čitava Mračna dimenzija
eksplodirati kao tempirana bomba."
Još dok je Dejmon govorio, Elena je čula odjeke reči onih koji se behu
okupili pred vratima doktora Megara. I u njihovim glasovima se osećao
strah. Možda je ovo početak nečeg veoma značajnog, pomislila je Elena, a
um joj je odlutao daleko od njenih sopstvenih, sada već beznačajnih
nevolja. Čak ni smrt ne bi bila previsoka cena ako će njome biti
otkupljena sloboda ovih unesrećenih ljudi od njihovih demonskih
gospodara.
„Ali to se neće desiti!", uzviknuo je Dejmon, pa je shvatila da sigurno
odašilje svoje misli. U njegovom glasu se osećala snažna uznemirenost.
„Da smo sve isplanirali, da postoje vođe koje bi ostale ovde da nadgledaju
kako se razvija revolucija, ako bismo uopšte i mogli da nađemo vođe
dovoljno snažne za to, onda bismo možda i imali šanse. Ovako, u
mestima u kojima se pročula vest kažnjavaju sve robove. Muče ih i
ubijaju zbog puke sumnje da su tvoji istomišljenici. Njihovi gospodari ih
muče za primer celom gradu. A biće sve gore."
Elenino srce, ustreptalo od sanjarenja da će nešto promeniti nabolje,
prepuklo je, rasprslo se u komade, pa je samo stala, užasnuta, piljeći u
Dejmonove crne oči.
„Mi to moramo zaustaviti, makar ja morala i da umrem..."
Dejmon je privuče sebi.
„Ti i Boni i Meredit." Kao da je naglo promukao. „Mnogo ljudi vas je
videlo zajedno. Zato sada na vas mnogi gledaju kao na podstrekače."
Eleni se oko srca već nahvatao led. Možda je najgore od svega bilo
sagledati sve iz položaja roba: ako je drsko ponašanje prošlo nekažnjeno,
a pritom se vest o tome svuda raširila... ta priča će postati legenda...
„Postale smo slavne preko noći. Sutra ćemo biti legendarne ličnosti",
~ 166 ~
mrmljala je, zamišljajući kako jedna domina u nizu obara drugu dok sve
ne popadaju i, tako položene, ne obrazuju reč „heroina".
Međutim, ona nije želela da bude heroina. Ona je došla ovamo samo
da bi izbavila Stefana. Možda će biti prinuđena i da položi svoj život da bi
zaustavila masovno izrabljivanje i ubijanje robova, ali isto tako će svojim
rukama ubiti svakoga ko pokuša da digne ruku na Boni i Meredit.
„I one se tako osećaju", rekao je Dejmon. „Čule su šta je skup rekao."
Čvrsto ju je držao za ruke kao da hoće da je zagrli. „Devojčica koja se
zvala Helena jutros je pretučena i ubijena samo zato što joj je ime slično
tvom. Imala je petnaest godina."
Eleni se oduzeše noge, što joj se često događalo u Dejmonovom
naručju... ali takvo što nikad joj se dotad nije desilo. On polete da je
zadrži. Takav razgovor je zbog toga morala da vodi sedeći na golim
podnim daskama.
„Nisi ti kriva, Elena! Ti si ono što jesi! Ljudi te vole zbog toga kakva
si!"
Eleni je srce lupalo kao čekić po nakovnju. Situacija je bila mnogo
loša... a sad je zbog nje postala još gora. Postupala je nepromišljeno.
Ponašala se kao da je samo njen život posredi. Nije predvidela kakve će
biti posledice.
Međutim, kad bi se našla u istoj situaciji, opet bi uradila isto. Ili bi,
posramljeno je pomislila, uradila bar nešto slično. Da sam znala da ću
ugroziti živote svih onih koje volim, preklinjala bih Dejmona da se nagodi
sa onim bednim crvom od robovlasnika. Otkupila bih je po nekoj
basnoslovnoj ceni... kad bismo imali para. Ako bi je on uopšte saslušao...
Da je znala da taj sledeći udarac bičem sigurno ne bi ubio ledi Ulmu...
Pokušala je da ohladi glavu, da razbistri misli.
To je prošlost.
Ovo je sadašnjost.
Suoči se s njom.
„Šta možemo da učinimo?" Pokušala je da se izvuče iz Dejmonovog
zagrljaja; pomahnitala je. „Mora da postoji bar nešto što možemo da
preduzmemo! Ne mogu da ubiju Boni i Meredit, a i Stefan će umreti ako
ga ne nađemo!"
Dejmon ju je samo još jače zagrlio. Zaključila je da je oko svog uma
podigao bedeme kako ona ne bi mogla da mu prodre u misli. To može biti
i dobro i loše. Moguće je da ima neko rešenje i da okleva da joj ga
predloži. Ili to možda znači da je smrt sve tri „pobunjene robinje" jedina
~ 167 ~
prihvatljiva pogodba za gradske vođe.
„Dejmone." Stezao ju je previše čvrsto da bi se oslobodila, tako da
nije mogla da ga pogleda u lice. Međutim, mogla je da ga zamisli i da
pokuša da mu se obrati neposredno, otvoreno, umom.
Dejmone, ako postoji išta, ako postoji način da spasemo Boni i
Meredit, moraš da mi kažeš. Moraš. Naređujem ti!
Nijednom od njih dvoje sad nije bilo neobično i zanimljivo to što
,,rob" izdaje naređenja „gospodaru", niti su to primećivali. Elena je ipak
najzad čula Dejmonov telepatski glas.
Kažu da ćeš, ukoliko te sada odvedem Mlađem Drozniju da mu se
izviniš, dobiti samo šest udaraca ovim. Odnekud je izvukao savitljivi prut
od nekog svetlog drveta.
Sigurno je od jasena, pomisli Elena, iznenađena sopstvenom
smirenošću. Taj materijal jednako deluje na svakoga: čak i na vampire,
pa i na Drevne, koji se nesumnjivo vrzmaju ovuda.
To se, međutim, mora obaviti na javnom mestu da bi se prekinule
stare glasine. Smatraju da će pobuna biti sasečena u korenu samo ako ti,
kao prva osoba koja se drznula na neposlušnost, prihvatiš svoj status
roba.
Dejmonove misli su bile rastrzane, kao i Elenino srce. Koliko će
svojih načela pogaziti ako pristane na to? Koliko će robova osuditi na
život u slepoj poniznosti? U Dejmonovom umnom glasu namah oseti
ljutinu.
Nismo mi došli da sprovodimo reforme po Mračnoj dimenziji,
podsetio ju je tonom od kog je ustuknula. Dejmon je blago protrese. Došli
smo ovamo da bismo pokupili Stefana, je 1' tako? Da i ne pominjem da
nećemo stići to da uradimo ako počnemo da se igramo Spartaka, ako
započnemo rat u kome, što i sami znamo, ne možemo pobediti. Čak ga ni
Čuvari ne mogu dobiti.
U Eleninom umu se upali neka lampica.
„Naravno", reče mu ona. „Kako se toga nisam ranije setila?"
„Čega se to nisi ranije setila?", upita je on u očajanju.
„Nećemo se boriti, zasad. Još nisam ovladala ni svojim osnovnim
Moćima, a kamoli Krilima Moći. A ovako oni neće ni pomisliti na tu
mogućnost."
„O čemu ti to?"
„Vratićemo se", objašnjavala mu je Elena uzbuđeno, „kada budem
znala da kontrolišem sve svoje Moći. I dovešćemo saveznike sa sobom,
~ 168 ~
jake saveznike koje budemo našli u svetu ljudi. Možda će nam za to biti
potrebne godine i godine, ali jednog dana ćemo se vratiti i završiti ono što
smo započeli."
Dejmon je gledao u nju kao da je poludela, ali to nije bilo važno.
Elena je osećala kako Moć kruži kroz nju. To je obećanje koje će ispuniti,
pa makar joj to bilo poslednje. Dejmon proguta nasuvo.
„Možemo li sad da pričamo o... o sadašnjosti?", upitao je.
Pogodio je pravo u metu. Sadašnjica. Ovaj trenutak, upravo sada.
„Da. Da, naravno." Prezrivo je pogledala šibu od jasena. „Naravno da
ću to uraditi, Dejmone. Ne želim da još neko nastrada zbog mene pre
nego što budem spremna da se borim. Doktor Megar je dobar iscelitelj.
Doduše, možda mi neće dozvoliti da posle toga odem k njemu."
„Iskreno govoreći, to ne znam", rekao joj je, sve vreme je gledajući u
oči. „Ali jedno znam. Nećeš osetiti nijedan udarac, to ti obećavam", reče
brzo i odlučno, širom otvorivši svoje tamne oči. „Za to ću se lično
pobrinuti; odvratiću bol. A do jutra više neće biti ni traga od šibanja. Ali",
polako je završio misao, „moraćeš da klekneš i da se izviniš meni, svom
vlasniku, i onom prljavom, umobolnom, odvratnom matorom..." Dejmon
se zaneo u psovkama i kletvama, pa je na trenutak počeo da govori na
italijanskom.
„Kome?"
„Vođi sirotinjskih naselja, a možda i Mlađem Drozniju, bratu Starog
Droznija."
„U redu. Reci im da ću se izviniti svim Droznijima, koliko ih ima.
Brzo im to reci, da ne bismo izgubili i poslednju priliku."
Elena je primetila njegov pogled, ali njen vid je bio okrenut ka
nutrini. Da li bi dozvolila da to učine i Meredit i Boni? Ne. Da li bi
dozvolila da se to desi i Kerolajn ako bi postojala i najmanja mogućnost
da to spreči? Opet ne bi. Ne bi to učinila ni u ludilu. Elenina osećanja
povodom surovog ponašanja prema devojkama i ženama oduvek su bila
izrazito snažna i jasno određena. Njeni stavovi prema skoro opštem
mišljenju da su žene građani drugog reda postali su nedvosmisleni otkad
se vratila iz zagrobnog života. Ako taj njen povratak na ovaj svet ima bilo
kakvu svrhu, neka to onda bude oslobađanje devojaka i žena ropstva,
kojeg mnoge i nisu svesne; čvrsto je to rešila.
Međutim, ovde nije reč samo o opakim robovlasnicima i potlačenim
ženama i muškarcima bez lica. Reč je o ledi Ulmi, o tome da ona i njena
beba budu na sigurnom... a tu je i Stefan. Ako se preda, biće samo još
~ 169 ~
jedna bestidna robinja koja je izazvala gužvicu na putu, ali koju će vlasti
vratiti na njeno mesto.
U suprotnom, ako neko pronikne u njihove namere... ako neko
poveže celu priču i shvati da su ovamo došli da oslobode Stefana... ako
zbog Elene zakon bude sproveden do krajnosti, biće još gore:
„Postavite oko njega jače obezbeđenje, otarasite se tog smešnog
lijodlačkog ključa..."
U glavi su joj se zašareneli prizori u kojima Stefana raznoliko
kažnjavaju, odvode ga neznano kuda. To će se zaista i desiti ukoliko se
ovaj izgred razbukti. Ne. Neće ona napustiti Stefana da bi se borila u
ratu koji ne može dobiti. Ali neće ni zaboraviti.
Vratiću se po svakog od vas, obećala je sebi. E, onda će priča imati
drugačiji završetak.
Uvidela je da Dejmon još nije otišao. Posmatrao ju je prodorno kao
soko.„
Poslali su me da te dovedem", rekao je tiho. „Nisu ni pomislili da će
dobiti odrečan odgovor." Nakratko je osetila snagu besa koji je plamteo u
njemu, jačinu njegovog gneva prema tim ljudima, pa ga uze za ruku i
steže je. „Vratićemo se ti i ja zajedno po robove", rekao joj je. „Znaš to i
sama, zar ne?"
„Naravno", rekla je Elena i, zbog njenog kratkog poljupca, vreme
više nije postojalo.
Nije joj baš doprlo do svesti ono što je Dejmon pričao o
preusmeravanju bola. Osećala je da joj duguje bar jedan poljubac za ono
što se spremala da istrpi. Dejmon ju je pomazio po kosi i trenutak je
postao večnost, a onda je Meredit pokucala na vrata.
Krvavocrvena zora se razlivala nebom začudnom, snolikom
svetlošću. Elenu su doveli na mesto pod otvorenim nebom, gde je
plemstvo koje je gospodarilo sirotinjskim naseljima tog kraja sedelo na
gomili froncli, ostacima nekada finih jastučića. Gospoda su među sobom
prosleđivala boce i pljoske u kožnim futrolama optočenim dragim
kamenjem, pune „Crne magije", jedinog vina u kome su vampiri stvarno
uživali, pušila su nargile i povremeno pljuvala ka senkama. To nije bilo
ništa spram mnoštva prolaznika koje je opčinila vest o javnom
sprovođenju kazne nad lepom, mladom devojkom iz sveta ljudi.
Elena je bila pripremljena za svoju ulogu. Odveli su je do tamo,
stavili joj brnjicu i okove i izveli je pred predstavnike vlasti koji su
pljuvali i streljali je pogledom. Mlađi Drozni je sedeo na nekom kauču sa
~ 170 ~
zlatastim tapecirungom. To je bilo počasno mesto, ali videlo se da mu nije
udobno. Dejmon je stajao između njega i gradskih čelnika i učinilo joj se
da je napet. Elena nije osetila toliko iskušenje da improvizuje još od
predstave u kojoj je igrala kao dete, kada je bacila saksiju s cvećem na
Petručija i srušila kuću u poslednjoj sceni „Ukroćene goropadi".
Međutim, situacija je bila ozbiljna da ozbiljnija nije mogla biti. Od
nje zavisi Stefanova sloboda, a možda i životi Boni i Meredit. Elena pređe
jezikom preko zuba jer su joj usta bila suva kao barut. Čudno: primetila
je da je Dejmon gleda i da drži šibu. Podigao ju je sa zemlje. Imala je
utisak da joj govori Budi hrabra i hladna ne služeći se telepatijom. Elena
se zapitala da li se i on nekada našao u sličnoj situaciji.
Jedan od pratilaca ju je išutirao da bi je podsetio na to gde se nalazi.
Dali su joj „prikladnu" haljinu iz garderobera udate ćerke doktora
Megara, pošto ona tu odeću više nije nosila. Haljina je u zatvorenom
prostoru bila boje bisera, što je značilo da je svetloru-žičasta na rumeni
večitog zalaska sunca. Najvažnije je bilo to što su joj cela leđa bila gola,
ispod haljine nije nosila majicu, a izrez je odostrag sezao do ispod pojasa.
Morala je, u skladu s propisom, da klekne pred starce i savije se tako da
joj čelo dotakne šaren i neopisivo prljav tepih ispred njihovih nogu, samo
nekoliko stepenika niže. Jedan od njih je pljunu.
Začuše se povici odobravanja i prostačke upadice, a neki su je i
gađali svim i svačim, najčešće grudvicama od smeća. Ovde je voće bilo
previše skupoceno da bi se tek tako razbacivalo. Osušen izmet nije
koštao ništa. Shvativši čime je zasipaju, Elena oseti kako joj naviru prve
suze. Budi hrabra i hladna, govorila je sebi, ne usuđujući se ni da krišom
pogleda Dejmona.
Kada se razuzdana rulja konačno iživela, jedan od staraca koji su
pušili nargilu ustade. Sa izgužvanog svitka je čitao nešto što Elena nije
razumela. Činilo joj se da to traje čitavu večnost. Savijena na kolenima,
čela priljubljenog uz prašnjavi tepih, imala je utisak da će se ugušiti.
Svitak je najzad ponovo umotan i odložen, a Mlađi Drozni je poskočio
i vrištavim, skoro histeričnim glasom i kitnjastim rečima počeo da
pripoveda o robinji koja je napala sopstvenog gospodara (Dejmona,
dosetila se Elena) da bi se otrgla i oslobodila se nadzora, a zatim napala
glavu njegove porodice (Starog Droznija, shvatila je) i njegov jadni izvor
prihoda, njegova kola, kao i njegovu nesrećnu, drsku mrcinu od robinje,
što je sve dovelo do smrti njegovog brata. Eleni se isprva učinilo da on za
~ 171 ~
sve krivi ledi Ulmu, budući da je pala pod teretom.
„Svi znate o kakvoj robinji ja govorim, ta ne bi mahnula rukom ni da
joj muva sleti na oko", urlao je koliko ga grlo nosi, idući publici niz dlaku.
Publika je pak uzvraćala novim uvredama i novom turom smrdljive
municije, koja je padala po Eleni pošto ledi Ulma nije bila tu.
Mlađi Drozni je najzad priveo priču kraju, opisujući kako je ta drska
devojčura (Elena), koja je inače nosila pantalone kao da je muškarac,
uhvatila onu ništariju njegovog brata (Ulmu) i odnela na svojim leđima
taj dragoceni deo bratovljevog imetka (i sve sam to sama učinila?,
zapitala se Elena ironično), a onda ju je odvela u kuću iscelitelja krajnje
sumnjivih sposobnosti (doktora Megara), koji je odbio da je preda, nju,
robinju zbog koje je sve i počelo.
„Čim sam čuo za to, bilo mi je jasno da nikada više neću videti ni
svog brata ni njegovu robinju", urliknuo je, a to urlikanje, i pokatkad
cviljenje, nije prestajalo tokom čitavog tog narativnog prikaza.
„Pa, ako je robinja bila toliko lenja, treba da ti bude drago", našalio
se neko iz gomile.
„Svejedno", rekao je izuzetno debeo čovek čiji je glas podsetio Elenu
na glas Alfreda Hičkoka: isto tugaljivo izlaganje, iste sračuna-te stanke
pre iznošenja važnih činjenica. Pripovedanje je zbog toga zvučalo mnogo
mračnije, a čitava situacija delovala mnogo ozbiljnije nego što bi se na
početku naslutilo. Ovaj čovek ima moć, shvatila je Elena. Prostačka
dobacivanja, gađanje izmetom, čak i streljanje pogledom i pljuvanje, sve
je to prestalo. Ovaj krupajlija je za namučeno i siromašno stanovništvo
koje je živelo u krajnjoj bedi nesumnjivo bio lokaini ,,kum". Njegova reč
će odrediti Eleninu sudbinu.
„Potom je", nastavio je polako, hrskajući između reči neke slatkiše
zlatnožute boje i nepravilnog oblika, koji su stajali u činiji namenjenoj
samo njemu, „mladi vampir Dejmijen isplatio nadoknadu, i to zaista
velikodušno, za svu štetu koja je načinjena imovini." Nastupila je mrtva
tišina tokom koje je piljio u Mlađeg Droznija. „Stoga mu njegova robinja
Alijana, koja je u stvari i izazvala čitav nemili događaj, neće biti oduzeta
i izložena na javnoj aukciji, već će ovde morati da se preda i pokaže
skrušenost i bespogovornu poslušnost i nad njom će, prema njenoj
sopstvenoj volji, biti izvršena kazna koju i sama zna da zaslužuje."
Eleni poče da se muti u glavi. Nije znala da li je to posledica sveg tog
dima koji se spuštao skoro do njenog stepenika pre nego što bi se
raspršio, ali umalo se onesvestila od šoka čuvši reči „izložena na javnoj
~ 172 ~
aukciji". Nije imala pojma da i to može da se dogodi, a slike koje je
zamislila nisu bile nimalo prijatne. Takođe je čula svoje novo ime, kao i
Dejmonovo. To je u stvari korisno, pomislila je, pošto bi bilo sjajno da
Šiniči i Misao ne saznaju za ovu malu avanturu.
„Dovedite nam robinju", konačno završi debeljko i ponovo sede na
gomilu jastučića.
Elenu odigoše s tla i grubo je odvukoše do mesta s kojeg je videla
ukrašene sandale i besprekomo čiste noge tog čoveka. Sve vreme je
gledala u zemlju kao što to čine poslušni robovi.
„Jesi li čula izrečenu presudu?" Tip koji je podsećao na mafijaškog
kuma i dalje je mešljao one slatkiše, a blag povetarac je doneo do nje
njihov božanstveni miris, te joj je odjednom voda pojurila na suva usta.
„Da, gospodine", odgovorila je, ne znajući kako da ga oslovi.
„Obraćaj mi se s Vaša ekselencijo. Imaš li šta da dodaš u svoju
odbranu?", upitao ju je, na njeno zaprepašćenje.
Njen instinktivan odgovor bi bio: „Zašto me uopšte pitate kad je sve
ovo namešteno i sve se zna unapred?" Umalo je to i rekla. Ovaj čovek je za
nju nekako bio... mnogo više od svih ostalih koje je upoznala u Mračnoj
dimenziji, štaviše, u čitavom svom životu. Bio je od onih koji saslušaju
čoveka. Saslušao bi i mene kad bih htela da mu ispričam za Stefana,
odjednom joj je prošlo kroz glavu. Međutim, rnorala je da razmišlja
trezveno, pa je zaključila da on tu ne bi mogao ništa da učini, sve i kad bi
je saslušao. Baš ništa, osim što bi učinio dobro delo, mada bi izvukao i
neku korist od toga, ili bi stekao neku moć, ili sredio nekog neprijatelja.
S druge strane, mogao bi on da bude dobar saveznik kad se bude
vratila da sravni ovo mesto i oslobodi robove.
„Ne, Vaša ekselencijo. Nemam ništa da dodam", odgovorila je.
„A jesi li spremna da na kolenima moliš da ti ja i gospodar Drozni
oprostimo?"
To je bila prva rečenica Eleninog scenarija.
„Da", rekla je, a zatim je uspela da jasno izgovori odglumljeno
izvinjenje; samo je pri kraju uzdahnula. Podigavši pogled, ugledala je
mrvice boje zlata na licu ogromnog čoveka, kao i u njegovom krilu i u
bradi.
„Vrlo dobro. Kao primer drugim smutljivcima, ovom robu se određuje
kazna od deset udaraca jasenovim prutom. Kaznu će izvršiti moj nećak
Klud."



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

13 Re: Povratak:Duše senke VI taj Ned Mar 03, 2013 12:46 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
21.
Nastupio je opšti metež u carstvu zlih duhova. Elena naglo podiže
glavu, zbunjena, jer nije znala da li i dalje treba da izigrava skrušenog
roba. Čelnici te zajednice su brbljali među sobom upirući prstom,
podižući ruke. Dejmon je telom zaklonio kuma, koji je, izgleda, smatrao
da je njegova uloga u ceremonijalu time završena.
Gomila je urlala i navijala. Činilo joj se da će izbiti nova tuča, ovog
puta između Dejmona i kumovih ljudi, naročito onog koji se zvao Klud.
Eleni se vrtelo u glavi. Uspevala je da čuje tek delove rečenica.
„... samo šest udaraca i obećao mi je da ću ja nadgledati...", vikao je
Dejmon.
„... stvarno mislio da će ti mali čankolizi govoriti istinu?", povikao je
neko, verovatno taj Klud, na te njegove reči.
Zar nije i sam kum takav? Možda je samo malo veći, malo strašniji i
nesumnjivo efikasniji čankoliz koji polaže račune nekom na višem
položaju, čankoliz kome se um ne muti od dima nekog opojnog sredstva,
razmišljala je Elena; potom je brzo pognula glavu jer je onaj debeli
pogledao prema njoj.
Opet je čula da Dejmon nešto govori, budući da se njegov glas ovog
puta jasno isticao u opštoj galami. Stajao je pored kuma.
„Verovao sam da se čak i ovde drži do pogodbe." U njegovom glasu se
jasno osećalo da više ne veruje da se može pregovarati i da se polako
sprema za napad. Elena je postala napeta, preplavljena užasom. Nikada
nije čula toliko otvorenu pretnju u njegovom glasu.
„Čekaj." To je izgovorio kum onim svojim tugaljivim, nakićenim
stilom, ućutkavši žamor kao da je fijuknuo bičem. Debeljko je sklonio
Dejmonovu ruku sa svoje i ponovo okrenuo glavu prema Eleni. „Evo,
izostavićemo mog nećaka Kluda, toliko mogu da učinim. Dajrmunde, ili
kako već beše, imaš odrešene ruke da kazniš sopstvenog roba sopstvenim
sredstvima."
Starac je, na opšte iznenađenje, odjednom počeo da istresa zlatne
mrvice iz brade i obratio se izravno Eleni. Oči su mu bile drevne, umorne
i neverovatno prodorne.
„Klud je majstor u šibanju, znaš. On ima jedan svoj mali izum.
Naziva ga 'mačji brkovi' i jednim udarcem može da odere kožu od vrata
do kuka. Većina muškaraca umre posle deset udaraca. Ipak, bojim se da
će danas biti razočaran." Kum se osmehnu, te Elena ugleda izuzetno bele
~ 174 ~
i jednake zube. Pružio joj je činiju sa zlatastim slatkišima iz koje je jeo.
„Možeš da uzmeš jedan pre nego što ti se očita lekcija iz lepog ponašanja.
Hajde, slobodno."
Bojeći se da proba, ali i da ne proba, Elena snebivljivo uze jedan
kolačić nepravilnog oblika i ubaci ga u usta. Osetila je kako prijatno
hrska. Polovina jezgra oraha! Od toga su bili sačinjeni ti tajanstveni
kolači. Izvrsna polovina oraha uronjena u nekakav slatkasti sirup od
limuna, s nekim začinom koji je podsećao na ljutu papričicu, i sve to
ukrašeno tom predivnom, jestivom zlatastom bojom. Prava ambrozija!
Kum je govorio Dejmonu:
„Sprovedi sam svoju 'disciplinu', momče. Ipak, ne zaboravi da je
naučiš kako da svoje misli zadrži za sebe. Previše je promućurna, pa bi
bila šteta da joj um zakržlja po sirotinjskim bordelima. Ah, nije mi pala
na pamet ta mogućnost: možda ona želi da postane poznata kurtizana?"
Pre nego što je Dejmon stigao da mu odgovori, a Elena da ga pogleda
iz klečećeg položaja, više ga nije bilo, jer su ga nosači odneli u palankinu*
do jedine konjske zaprege koju je Elena videla u tom sirotinjskom kraju.
Do tada su čelnici, nahuškani od strane Mlađeg Droznija, posle
mnogo gestikulacije i rasprave ipak nevoljno doneli odluku.
„Deset udaraca, i ne mora da se svlači, a ti ćeš sprovesti kaznu",
rekoše mu. „Naša konačna odluka je deset udaraca. Čovek koji se
pogađao s tobom više ne može da učestvuje u raspravi."
Jedan od njih skoro nehajno podiže glavu odvojenu od tela, držeći je
za nekoliko pramenova kose. Da sve bude apsurdnije, na glavi je stajao
venac od prašnjavog lišća, jer je taj čovek verovatno iščekivao zakusku
posle ceremonije.
Dejmonove oči su sevale od gneva, te su predmeti koji su se našli u
blizini počeli da podrhtavaju. Elena je osetila nalet njegove Moći, kao da
se panter propinjao odupirući se omči oko vrata. Imala je utisak da
izvikuje reči ka uraganu koji joj svojim vrtlogom vraća reči pravo u grlo.
„Prihvatam vašu odluku."
„Molim?"
„Neće se više ponoviti, Dej... gospodaru Dejmone. Nema više vike.
Poštujem vašu odluku."
Pala je na kolena na tepih ispred Droznija, te se ubrzo začulo
oduševljenje žena i dece u publici, a onda se osula paljba loptica,
_________________________________
*Zatvorena istočnjačka nosiljka. (Prim, prev.)
~ 175 ~
usmerena na robovlasnika. Strelci, doduše, mahom nisu precizno ciljali,
pa bi municija završila na pogrešnom mestu.
Šlep njene haljine se pružao za njom kao nevestinski veo. Zbog
bisernobele podsuknje, gornji sloj je svetlucao kao burgundac na večno
crvenoj svetlosti. Gumica joj je spala s kose, pa su joj se vlasi rasule niz
ramena poput morske pene, ali Dejmon je morao da ih razdvoji i prebaci
ih napred. Sav je drhtao. Od besa. Elena se nije usuđivala da ga pogleda,
znajući da će istog trena njihovi umovi pohrliti jedan drugom. Ona je bila
ta koja je naučila ceo zvanični govor, koji je morala da održi pred njim i
Mlađim Droznijem kako čitava ta farsa ne bi imala i reprizu.
Uživite se u tekst, uvek je grdila članove sekcije profesorka drame,
gospođa Kortland. Ako nema osećanja u vama, neće ih biti ni u publici.
„Gospodaru!", povikala je Elena dovoljno glasno da nadjača
jadikovke žena. „Gospodaru, ja sam samo bedni rob, koji ne zaslužuje ni
da vam se obrati. Načinila sam prestup i rado prihvatam svoju kaznu,
dakako, vrlo rado, ukoliko će vam to povratiti i trunku ugleda koji ste
uživali pre mog hirovitog zlodela. Preklinjem vas da kaznite ovog
besramnog roba, koji vam leži na putu kao smrdljiva lešina."
Taj govor, koji je izgovorila vrištavim akordima osobe koja je svaku
reč naučila naizust, nije trebalo da ima više od četiri reči:
„Gospodaru, preklinjem za oproštaj."
Međutim, izgleda da niko nije naslutio ironiju kojom je Meredit
obojila dramski tekst, niti je ikome išta od toga bilo zabavno. Kum ga je
prihvatio; Mlađi Drozni ga je već čuo, a sada je došao red na Dejmona.
Međutim, Mlađi Drozni još ne beše rekao sve što je imao da kaže.
Namrgođeno gledajući Elenu, reče:
„E pa, ubrzo ćeš saznati da li su ti molbe uslišene, gospojice. Hoću da
vidim taj prut pre nego što počneš!"
Oteturao se do Dejmona. Oprobao je prut zamahujući kroz vazduh i
udarajući po jastučićima (od toga se digla prašina rubin-crvene boje), i
bio je zadovoljan jer se prut pokazao baš onakvim kakav je i hteo da
bude. Voda mu je udarila na usta. Smestio se na zlatan kauč i odmerio
Elenu od glave do pete.
Najzad je kucnuo čas. Dejmon više nije mogao da odugovlači. Polako,
kao da mu je svaki korak deo dobro uvežbane koreografije, postrance je
prišao Eleni da bi našao odgovarajući ugao. Na kraju, kada je okupljena
gomila počela da se komeša od nestrpljenja i kada je postalo očevidno da
je žene uhvatilo piće a ne radost, odabrao je mesto.
~ 176 ~
„Molim za oproštaj, gospodaru moj", rekla je Elena bezizražajnim
glasom. Da se on pita, pomislila je, ne bi se ni setio svih ovih pojedinosti.
Sada su zaista morali da počnu. Elena se sećala onoga što joj je
Dejmon obećao. Takođe je bila svesna da su tog dana mnoga obećanja
prekršena. Sto se bar ovoga tiče, deset je skoro dvostruko više od šest.
Nije se baš radovala tome.
Ipak, kada joj se prvi udarac sručio na leđa, samo je u sebi potvrdila
da Dejmon nije od onih koji krše obećanja. Osetila je tup udar, nekakvu
utrnulost, a na kraju, čudnovato, nešto vlažno, zbog čega je pogledala
naviše kroz rešetkasto postavljene daske, u oblake. Uznemirila se kad je
shvatila da taj osećaj vlažnosti na njenim leđima potiče od njene
sopstvene krvi, prolivene bez bola, koja se slivala niz bok.
„Teraj je da ih sama broji", režao je i dalje Mlađi Drozni, pa Elena
nagonski izgovori „jedan", preduhitrivši Dejmonovo protivljenje.
Elena je nastavila da broji razgovetno i glasno. Misli su joj odlutale
daleko odatle, tako da uopšte nije bila tu, u toj ogavnoj, smrdljivoj
rupčagi. Ležala je na drugom mestu, naslanjajući se na laktove, i gledala
Stefanu u oči, u njegove oči, zelene kao mlado lišće, koje neće ostariti
uprkos svim ispraćenim vekovima. Dremljivo je brojala za njega; kad
kaže deset, to će biti znak da počnu da se trkaju. Kiša je počela da prska,
a Stefan joj je dao malo fore. Uskoro će, vrišteći od uzbuđenja, početi da
beži od njega, i odjuriće u zeleni gustiš. Biće to poštena trka i stvarno će
napregnuti sve mišiće, ali Stefan će je, naravno, uhvatiti. Onda će oboje
pasti na travu smejući se, vrišteći od smeha kao u napadu histerije.
Što se tiče nejasnih zvukova iz daljine, nekog cerekanja nalik na
glasanje hijena, režanja ljudi opijenih ludilom, čak se i to postepeno
menjalo. Sve je imalo veze s neodređenim snom o Dejmonu i jasenovom
prutu. U snu je Dejmon zamahivao njime toliko snažno da je zadovoljio i
najzahtevnije posmatrače, a udarci su, čula je Elena u mukloj tišini,
fijukali kroz vazduh kao sečivo. Osetila je blagu mučninu pošto se setila
da je to zvuk paranja njene kože, mada je osećala samo nekakvo
šljepkanje duž leđa. A Stefan je uzeo njenu ruku poželevši da je poljubi!
„Uvek ću biti tvoj", rekao je Stefan. „Bićemo jedno uz drugo svakog
trenutka tvog sna."
I ja ću uvek biti tvoja, rekla je Elena u sebi, znajući da će on primiti
tu poruku. Možda neću moći sve vreme da sanjam o tebi, ali zauvek ću
biti uz tebe.
Zauvek, anđele moj. Čekam te, rekao je Stefan.
~ 177 ~
Elena je čula sebe kako izgovara „deset". Stefan joj ponovo poljubi
ruku i iščeznu. Treptala je u neverici, zbunjena zaglušnom bukom koja
joj je iznenada doprla do ušiju, a onda se oprezno pridigla i osvrnula se
oko sebe.
Mlađi Drozni se beše sav zgurio, obnevideo od gneva i razočaranja,
pod tolikim gasom da je jedva stajao na nogama. Žene koje su
zapomagale odavno su zaćutale od strahopoštovanja. Jedino su još deca
pravila galamu, penjući se uz daske i silazeći s njih, sašaptavajući se i
protrčavajući tamo-amo ne bi li ih Elena pogledala.
Ubrzo se, bez ikakve pompe, sve okončalo.
Kad je ustala, sve oko nje se dvaput okrete, a noge joj se ukrstiše.
Dejmon je pridrža da ne padne i pozva neke momke koji su, još pri svesti,
povremeno bacali pogled k njemu:
„Dajte mi ogrtač." To nije bio zahtev, pa mu najbolje odeven među
njima, koji je, izgleda, tu bio u prolazu, dobaci težak ogrtač, crn sa
zelenoplavim prugama, i reče:
„Zadrži ga. Predstava je bila, malo je reći, izvanredna. Da li je
posredi nekakva hipnoza?"
„Nije to bila predstava", procedi Dejmon glasom zbog kog ostali
posetioci sirotinjskog kraja prestadoše da vade vizitkarte.
„Uzmi ih", prošaputala je Elena.
Dejmon je, prilično neuljudno, jednom rukom pokupio vizitkarte.
Elena je naterala sebe da skloni kosu s lica i da se polako osmehne
mladićima, mada su joj kapci bili teški kao da su od olova. Sramežljivo su
joj uzvratili osmehom.
„Kada... ovaj... ponovo nastupate?..."
„Čućete", dobaci im Elena.
Dejmon ju je već nosio doktoru Megaru, uz neizbežnu pratnju dece
koja su ih vukla za rukave. Tek tada je Eleni sinulo da se zapita zašto je
Dejmon zatražio ogrtač od neznanaca kad je već imao ogrtač na sebi.
„Oni priređuju negde te fešte, sad kad ih ima toliko", rekla je
gospođa Flauers pomalo uznemireno dok je s Metom pijuckala biljni čaj u
gostinskoj sobi pansiona. Već je bilo vreme za večeru, ali napolju je još
bilo svetlo.
„Šta rade na tim feštama?", upita Met.
Nije otišao do svoje kuće još otkad se, rastavši se s Dejmonom i
Elenom, vratio u Felovu Crkvu, a od tada je prošlo već više od nedelju
~ 178 ~
dana. Svratio je do Meredit, čija je kuća bila van prometnog dela grada, a
ona ga je ubedila da prvo ode do gospođe Flauers. Posle razgovora s njom
i Boni, Met je zaključio da je najbolje da bude „nevidljiv". Njegova
porodica će biti bezbednija ako niko ne bude znao da je i dalje u Felovoj
Crkvi. Živeće u pansionu, a to neće shvatiti nijedno od dece koja su
napravila svu tu zbrku. Tako, pošto se Boni i Meredit budu našle s
Dejmonom i sa Elenom, Met može biti neka vrsta operativca iz senke.
Sada je žarko poželeo da je krenuo s devojkama. Biti tajni saradnik
u gradu u kome, izgleda, svi neprijatelji čuju i vide bolje od tebe, a pride
se i mnogo brže kreću, nimalo nije bilo od pomoći, suprotno njegovim
očekivanjima. Vreme je uglavnom provodio na internetu, čitajući blogove
koje je Meredit označila, tražeći trag koji bi mogao biti od koristi.
Međutim, nije naišao ni na jedan tekst o nekakvim feštama ili
ceremonijama. Okrenuo se ka gospođi Flauers, koja je zamišljeno
pijuckala čaj.
„Šta rade na tim feštama?", ponovio je.
Zbog meke bele kose, blagog lica i mutnih, ljupkih plavih očiju,
gospođa Flauers je izgledala kao najbezopasnija bakica na svetu. Ali to,
naravno, nije bila. Veštica po rođenju, baštovanka po zanimanju, ta
starica je znala sve o biljnim otrovima za crnu magiju, kao i o oblogama
za lečenje belom magijom.
„Uglavnom ne baš prijatne stvari", odgovorila mu je tužno,
zagledana u listiće čaja u svojoj šolji. „To su ti, znaš, nekakvi navijači,
koji dođu tamo da bodre narod. Verovatno pomalo primenjuju i crnu
magiju. Ponešto postižu ucenom i ispiranjem mozga, svakom novom
obraćeniku mogu da kažu da je kriv samim tim što je prisustvovao
skupu. Isto tako, mogu da se uključe i prođu kroz čitav proces
inicijacije... takve stvari. Ne baš prijatne."
„Pa, koliko to nisu prijatne?", bio je uporan.
„Zaista ne znam, drago dete. Nikada nisam lično prisustvovala
takvom čemu."
Met je razmatrao situaciju. Bilo je skoro sedam sati uveče, što je
značilo da počinje policijski čas za decu ispod osamnaest godina.
Osamnaesta godina je bila gornja granica za dete za koje postoji opasnost
da bude zaposednuto.
Naravno, to nije bio zvaničan policijski čas. Šerifov odsek, izgleda,
nije imao blagu predstavu o tome kako da se izbori s čudnom zarazom
koja se širila među ženskom decom Felove Crkve. Da li da ih uplaši
~ 179 ~
istinom? Policajci su se, u stvari, najviše plašili. Jedan od načelnika je
kao bez duše izjurio iz kuće Rajanovih i ispovraćao se kao lasica kad je
video kako je Karen Rajan odgrizla glave svojim kućnim ljubimcima
mišićima i šta je potom uradila s njima.
Da ih zaključavaju? Roditelji nisu hteli ni da čuju za to, ma koliko se
loše njihovo dete ponašalo, ma koliko bilo očigledno da mu je potrebna
pomoć. Deca koju su odvlačili u susedne gradove na psihijatrijski pregled
obično su mirno sedela i govorila smireno i razložno... čitavih petnaest
minuta, koliko bi pregled potrajao. U povratku bi sprovodila svoju
osvetu, ponavljajući reči svojih roditelja, oponašajući ih u potpunosti,
neočekivano ispuštajući životinjske krike, pričajući uporedo sa sobom na
nekom, otprilike, azijskom jeziku, ili bi se čak držala klišea, ali bi
uporedo govorila unazad.
Ni uobičajena strogost ni savremena medicina nisu nudile rešenje za
problem te dece.
Međutim, roditelje je najviše plašio trenutak kada bi njihovi sinovi i
kćeri nestali. Ljudi su u početku pretpostavljali da deca odlaze na
groblje, ali kada su odrasli pokušali da ih prate dok su odlazila na jedan
od tih tajnih sastanaka, zatekli su prazno groblje, nije bilo nikoga ni u
tajnoj kripti Honorije Fel. Kao da su, naprosto... u zemlju propala.
Met je verovao da zna rešenje te ozbiljne zagonetke. I da ono leži u
gustišu Stare šume, jer se ona nalazi pored groblja. Čak ni Elenine moći
pročišćenja nisu sezale toliko daleko, ili je pak to mesto toliko zračilo
negativnom energijom da ga prosto nije bile moguće pročistiti.
Starom šumom je do sada, po Metovom mišljenju, kicune već sigurno
gospodario. Dovoljno bi bilo kročiti u jedan njen žbunić da biste ostatak
života proveli tražeći izlaz.
„Možda sam ja dovoljno mlad da mogu da ih pratim", rekao je
gospođi Flauers. „Znam da Tom Pirler ide tamo s njima, a on je moje
godište. A moje godište su i oni koji su to i započeli: Kerolajn je to prenela
Džimu Brajsu, a on je zarazio Izobel Saito."
Gospođa Flauers se udubila u razmišljanje.
„Trebalo bi da zamolimo Izobelinu baku da nam da još one šinto
zaštite od zla koju je blagosiljala", rekla je. „Šta kažeš, Mete? Možeš li to?
Bojim se da ćemo uskoro morati da se pripremimo za barikadu."
„Da li to kaže lišće iz čaja?"
„Da, dragi, a slaže se i sa onim što mi govori moja jadna stara glava.
Možda ćeš morati da preneseš to i doktorki Alpert da bi stigla da odvede
~ 180 ~
ćerku i unuke iz grada pre nego što bude prekasno."
„Preneću joj poruku, ali mislim da će teško odvojiti Tajrona od
Debore Kol. Drži se nje ko pijan plota, e pa, možda doktorka Alpert može
da ubedi Kolove da odu iz grada."
„Možda će uspeti. Onda ćemo bar brinuti o dvoje-troje dece manje",
rekla je gospođa Flauers, uzevši Metovu šolju da pogleda i u nju.
„Dobro, idem da to obavim."
Baš je to čudno, pomisli Met. Sada u Felovoj Crkvi ima tri saveznika
i to su sve žene koje imaju preko šezdeset godina. Jedna od njih je
gospođa Flauers, još orna da svakog jutra prošeta ili malo radi u bašti;
druga je Obasan, prikovana za krevet, sićušna i krhka kao lutka, crne
kose vezane u punđu, baka koja uvek ima spreman savet jer je godinama
bila deva iz svetilišta, a treća je doktorka Alpert, mesni lekar u Felovoj
Crkvi, čeličnosede kose, sjajne crne kože i besprekorno pragmatičnog
stava šta god da je posredi, uključujući i magiju. Za razliku od policajaca,
ona je odbila da porekne ono što joj se zbiva pred očima i dala je sve od
sebe da ublaži dečje strahove, ali i da posavetuje prestravljene roditelje.
Veštica, sveštenica i lekarka. Met je uvideo da je pokrio sva polja, a
pride je poznavao i Kerolajn, prvog pacijenta, bilo da zaposednutost
izazivaju lisice, vukovi ili i jedni i drugi, a možda i nešto treće.
„Večeras ću otići na sastanak", rekao je odlučno. „Deca su u
međusobnoj vezi i sašaptavaju se celog dana. Posle podne ću se sakriti
negde odakle mogu da ih posmatram kad budu krenula u gustiš. Onda ću
ih pratiti... sve dok Kerolajn ili, ne daj bože, Šiniči i Misao ne budu s
njima."
Gospođa Flauers mu nasu još jednu šolju čaja.
„Mnogo se brinem za tebe, Mete, dušo. Sve mi se čini da je ovo neki
dan loših predskazanja. Danas baš i nije dan za poduhvate."
„Ima li vaša mama išta da kaže o tome?", upita Met, budno
znatiželjan. Majka gospođe Flauers je umrla početkom dvadesetog veka,
ali to je nije sprečilo da nastavi da razgovara sa svojom ćerkom.
„Ma, u tome i jeste stvar. Ceo dan se nismo čule. Pokušaću još
jednom da je nađem."
Gospođa Flauers zatvori oči, a Met primeti da pomera oči ispod
kapaka nalik na krep: verovatno je tražila majku ili je pokušavala da
padne u trans, tako nešto. Met je ispio čaj i na kraju počeo da igra igrice
na mobilnom. Gospođa Flauers najzad otvori oči i uzdahnu.
„Draga mama (uvek je to tako izgovarala, sa akcentom na drugom
min@
~ 181 ~
slogu) danas nije raspoložena za priču. Uopšte ne mogu da je nateram da
mi da jasan odgovor. Jedino mi je rekla da će sastanak biti veoma bučan
i da će potom galama potpuno utihnuti. Očigledno je da oseća da tu
postoji i neka opasnost. Drago dete, mislim da bi bilo bolje da pođem s
tobom."
„Nemojte, nemojte! Ako vaša majka smatra da je to opasno, neću ni
da pokušavam", reče Met. Devojke bi me živog odrale kad bi se nešto
dogodilo gospođi Flauers, pomislio je. Bolje da igram nasigurno.
Gospođa Flauers se zavali u fotelju; kao da joj je laknulo.
„Dobro", reče naposletku, „pretpostavljam da ne bi bilo loše da malo
oplevim bašticu. Moram i da naberem pelina i da ga stavim da se suši.
Trebalo bi da su i borovnice dosad sazrele. Kako vreme leti."
„Pa, to je zato što mi kuvate i sve to", reče Met. „Želeo bih da mi
dozvolite da vam plaćam stan i hranu."
„Nikad sebi ne bih oprostila kad bih ti to dopustila! Mete, ti si moj
gost, a, iskreno se nadam, i moj prijatelj."
„Svakako. Bez vas bih bio potpuno izgubljen. Odoh da malo
prošetam po periferiji grada. Moram da se oslobodim viška energije.
Voleo bih..." Met iznenada stade. Hteo je da kaže da bi voleo da odigra
koju partiju basketa s Džimom Brajsom, ali Džim Brajs više nikad neće
igrati basket, nikada. Ruke su mu osakaćene.
„Samo ću malo prošetati", reče.
„Dobro", odvrati gospođa Flauers. „Dragi Mete, molim te, budi
obazriv. Ne zaboravi da poneseš jaknu ili nešto što štiti od vetra."
„Da, gospođo."
Bio je tek početak avgusta i bilo je toliko vrelo i sparno da je čovek
mogao da se šeta u kupaćem kostimu. Ipak, Meta su vaspitali da se
prema bakama ophodi na određeni način,pa makar one bile i veštice i u
mnogo čemu britke kao oštrica noža koji je ćušnuo u džep dok je izlazio iz
pansiona.
Krenuo je sporednim putem pored groblja.
E sad, kad bi skrenuo tamo, gde je tlo bilo malo utonulo ispod
gustiša, mogao bi dobro da vidi svakog ko bi zašao u ono što je ostalo od
Stare šume, dok njega sa staze koja se spušta ispod njega niko ni pod
kojim uglom ne bi mogao videti.
Bešumno je pohitao do izabranog skrovišta, šunjajući se iza
nadgrobnih spomenika, osluškujući svaku promenu u pesmi ptica, jer bi
to nagovestilo da se deca približavaju. Doduše, jedina pesma ptica koja se
~ 182 ~
čula u stvari je bilo gromoglasno graktanje vrana u žbunju, a još nije
video nikog...
... sve dok se nije ušunjao u svoje skrovište.
Tada je pred sobom ugledao puščanu cev, uperenu u sopstveno lice,
iza koje ga je gledalo lice šerifa Riča Mosberga. Prve reči koje su izašle iz
šerifovih usta kao da su bile naučene napamet, kao kad deca izgovaraju
nešto za reklamu.
„Metju Džefri Hanikate, uhapšen si zbog nanošenja teških telesnih
povreda Kerolajn Bjuli Forbs. Imaš pravo da ćutiš..."
„Imate i vi", prosikta Met. „Ali ne još zadugo! Jeste li čuli da su
vrane sve poletele u isto vreme? Deca dolaze u Staru šumu! I veoma su
blizu!"
Šerif Mosberg je bio od onih ljudi koji ne prestaju da govore sve dok
ne kažu sve što imaju, tako da mu je postavio pitanje dok je on još
govorio:
„Razumeš li ova prava?"
„Ne, gospodine! Mi ne komprenas gluposti!" Između šerifovih obrva
se promolila bora.
„Je l' se ti to nadmudruješ sa mnom nekim italijanskim žargonom?"
„To je esperanto, nemamo sad vremena za to! Eno ih, o bože, s njima
je Šiniči."
To poslednje je izgovorio skoro nečujnim šapatom jer se sagnuo,
vireći kroz visoku travu ka ivici groblja. Nije pomerio nijednu vlat.
Jeste Šiniči, glavom i bradom, drži za ruku devojčicu koja nema ni
dvanaest godina. Metu je bila poznata: živela je negde kod Ridžmonta.
Kako se ono zove? Betsi, Beka... Sad se i šerif Mosberg usplahirio.
„Mojabratanica", prošaputao je u neverici, a Met se iznenadio
shvativši koliko tiho može da govori. „Pa ovo je moja bratanica Rebeka!"
„Polako, smirite se i ostanite tu", dobaci mu Met, takođe šapatom.
Iza Šiničija je bila čitava povorka dece, pa je sve podsećalo na
satanističku verziju bajke o frulašu čija je čarobna muzika omađijala
decu, pa idu za njim, onako crnokosim, sa sjajnim crvenim pramenovima
i očima koje su se zlatile na sunčevoj svetlosti tog kasnog popodneva.
Deca su se kikotala i pevušila, neka od njih onim pravim dečjim
glasićima, i to neku izopačenu verziju pesmice „Sedam zečića". Metu se
grlo steglo. Prava je agonija posmatrati ih kako krupnim koracima grabe
prema šumi kao jagnjad koja veselo preskače ogradu, ne znajući da se s
druge strane nalazi klanica.
~ 183 ~
Morao je da upozori šerifa da ne puca u Šiničija. To bi bilo isto kao
da samog đavola povuče za rep. Međutim, samo što je sagnuo glavu od
olakšanja kad je i poslednje dete uskočilo u gustiš, ponovo ju je naglo
podigao.
Šerif Mosberg je hteo da ustane.
„Ne!" Met ga zgrabi za ruku.
Šerif se otrže.
„Moram da uđem tamo! Uhvatio mi je bratanicu!"
„Neće je ubiti. Oni ne ubijaju decu. Ne znam zašto, ali tako je."
„Čuo si kakvim ih je sve gadostima naučio. Pevaće drugu pesmicu
kad mu budem uperio poluautomatski 'glok' u čelo."
„Slušajte me", reče mu Met, „vi ste, ako se ne varam, došli da me
hapsite? Izričito zahtevam da me uhapsite, ali ne ulazite u tu šumu."
„Ovde više i nema poštene šume", odvrati šerif, „ispod onih hrastova
jedva ima mesta da sva ona deca posedaju. Ako hoćeš da budeš od neke
koristi u životu, možeš da uhvatiš jedno ili dvoje dece kad se budu
razbežali."
„Kad se budu razbežali?"
„Čim me vide, razbežaće se. Verovatno će pojuriti na sve strane, a
neka će verovatno krenuti putem kojim su došla. I? Hoćeš li da pomogneš
ili nećeš?"
„Nikako, gospodine", odgovorio je Met polako ali nepokolebljivo.
„Ali... ali molim vas... slušajte, preklinjem vas da ne ulazite tamo!
Verujte mi, znam o čemu govorim!"
„Slušaj ti mene, sinak, ne znam na kakvom si dopu, ali ja zapravo
nemam više vremena za priču. A ako ponovo pokušaš da me zaustaviš",
šerif se brzo okrete držeći 'glok', „natovariću ti i optužbu za ometanje
pravde. Je li jasno?"
„Kao dan", odgovorio je Met, koga je već polako savladavao umor.
Lagano se povukao u skrovište kad se šerif, neverovatno tiho, išunjao i
spustio do gustiša. Rič Mosberg se prikradao od drveta do drveta i uskoro
se Metu izgubio iz vida.
Met je sedeo u svom skrovištu sat vremena i znojio se kao lud.
Hvatao ga je dremež, ali trudio se da ne zaspi. Prenulo ga je neko
komešanje u gustišu, a onda je iz njega izašao Šiniči, predvodeći decu
koja su se smejala i pevala.
Šerif Mosberg nije izašao za njima.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

14 Re: Povratak:Duše senke VI taj Ned Mar 03, 2013 12:46 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
22.
Posle podne, posle Eleninog „prevaspitavanja", Dejmon je iznajmio
sobu u istom kompleksu u kome je živeo doktor Megar. Ledi Ulma je
ostala u lekarskoj ordinaciji sve dok je Mudri, Dejmon i doktor Megar
udruženim snagama nisu potpuno izlečili.
Više se nije osvrtala na svoju tužnu sudbinu. Ispričala im je toliko
priča o svom imanju na kome je živela dok je bila mala da su jasno mogli
da ga zamisle; mogli su da u mislima prošetaju po njemu i da prepoznaju
svaku sobu, iako je bilo ogromno.
„Pretpostavljam da se tamo sada vuku pacovi i miševi", rekla je sa
setom u glasu, završivši jednu od priča. „I paukovi i moljci."
„Ali zašto?", uzviknu Boni, ne primetivši signale koje su joj slale
Meredit i Elena, pokušavajući da joj stave do znanja da je to nikako ne
pita.
Ledi Ulma se zametnu i pogleda u tavanicu.
„Zbog... generala Veranca. On je taj sredovečni demon koji me je
primetio kada sam imala samo četrnaest godina. Kad je poslao vojsku na
moju kuću, poklali su sve živo šta su zatekli, osim mene i mog kanarinca.
Moje roditelje, baku i deku, tetke, teče, ujne, ujake... moju braću i sestre,
koji su svi bili mlađi od mene. Čak i moju mačku koja je ležala na
prozoru. Naredio je da me dovedu pred njega onakvu kakvu su me
zatekli, bosu, u spavaćici, neočešljanu; kika mi se bila rasturila, a pored
njega su stavili mog kanarinca sa sve kavezom, preko koga je bio
navučen prekrivač koji smo mu stavljali noću. Još je bio živ, pa je
skakutao i bio veseo kao nikad u životu. Zbog toga je sve nekako bilo još
gore, kao da je sve to samo san. Teško je to objasniti.
Dvojica generalovih ljudi su me držala i odvela me pred njega. Više
su me pridržavali da ostanem na nogama nego što su me držali da ne
pobegnem. Znate, tad sam bila mnogo mlada i stalno me je hvatala
nesvestica. Tad mi je rekao: 'Ovoj ptici sam rekao da peva i ona mi je
pevala. Tvojim roditeljima sam rekao da ću ti učiniti tu čast da budeš
moja žena i oni su to odbili. Pa ti sad vidi. Hoćeš li da budeš kao
kanarinac ili kao tvoji roditelji, pitam se?' Pokazao je prema mračnom
uglu sobe, naravno, tada su postojale samo baklje, koje su pride bile
pogašene jer već beše pala noć. Međutim, bilo je taman dovoljno svetlosti
da mogu da nazrem gomilu nekih okruglih predmeta koji su s jedne
strane bili ulepljeni slamom ili travom. Uglavnom, tako mi se na prvi
~ 185 ~
pogled učinilo, stvarno. Eto koliko sam bila naivna, a pretpostavljam i da
mi se um pomutio od šoka."
„Ne morate da nastavite priču", rekla joj je Elena, nežno joj gladeći
ruku. „Razumemo vas..."
Ledi Ulma kao da je nije čula. Nastavila je:
„A onda je jedan od generalovih ljudi podigao nešto što je ličilo na
kokosov orah s nekim dugačkim kanapom na kraju, spletenim kao kika.
Blago ga je zanjihao, držeći ga za taj kanap, i tada sam videla šta je to u
stvari. To je bila glava moje majke." Elena poče da kašlje od šoka. Ledi
Ulma pogleda u tri devojke smireno, bez suza. „Pretpostavljam da mislite
da sam bezosećajna kad mogu da pričam o tome, a da mi ne pozli."
„Ne, ne...", brzo je razuveri Elena. Ona je pak drhtala, uprkos tome
što je suspregnula osetljivost čula najviše što je mogla. Samo je brinula
da se Boni ne onesvesti.
Ledi Ulma je nastavila svoju priču:
„Rat, nasilje, kinjenje i tiranija su sve za šta sam znala, jer je tada
moje nedužno dečje srce slomljeno u paramparčad. Mene ljubaznost
iznenađuje, kad to doživim, ja zaplačem."
„O, nemojte plakati", preklinjala ju je Boni, instinktivno zagrlivši
ženu. „Nemojte, molim vas. Mi smo ovde za vas."
Meredit i Elena su se u međuvremenu međusobno zgledale, obrva
spojenih od mrštenja, i samo su brzo slegale ramenima.
„I ja vas molim, nemojte plakati", ubacila se Elena, osećajući se
pomalo krivom, ali ipak odlučna da oproba plan A. „Nego, recite mi, zar
je to vaše porodično imanje zaista završilo u tako lošem stanju?"
„Za to je kriv general. Njega su slali u daleke zemlje da vodi glupe,
besmislene ratove. Kad bi se ratovi okončali, uvek se vraćao s pratnjom,
nju su činili robovi koji su u tom trenutku bili u njegovoj milosti. Kada je
jednom prilikom odlazio, tri godine nakon što je napao našu kuću, ja mu
nisam bila po volji, pa nisam bila među odabranima koji su krenuli s
njim. Imala sam sreće. Čitav njegov bataljon je zbrisan; članovi
domaćinstva koji su pošli s njim zarobljeni su ili pobijeni. Nije imao
naslednika, tako da je sav njegov imetak postao vlasništvo Krune, koja
ga ni za šta nije iskoristila. Imanje je ležalo zapušteno tolike godine,
mnogo puta je pljačkano, nema sumnje, ali u sebi nosi svoju tajnu,
istinitu legendu o draguljima, koji još nisu pronađeni... koliko ja znam."
„Legenda o draguljima", prošaputala je Boni, izgovorivši to kao da je
posredi naslov nekog avanturističkog romana. I dalje je jednom rukom
~ 186 ~
grlila ledi Ulmu.
„Kakva je to legenda o draguljima?", upitala je Meredit smirenim
glasom. Elena nije mogla da govori jer su je podilazili neki ludi žmarci.
Baš uzbudljivo, kao da si deo neke čarolije.
„U doba kad su moji još bili živi, ljudi su svoje blago obično sakrivali
negde na svom imanju, a samo su vlasnici znali gde se blago tačno
nalazi. Naravno, moj otac je, kao trgovac i juvelir, imao da sakrije mnogo
više nego što su ljudi pretpostavljali. Imao je jednu divnu sobu koja je
meni izgledala kao Aladinova pećina. Bila je to njegova radionica, u kojoj
je držao neobrađeno drago kamenje, ali i završene komade koje je pravio
po narudžbini, izrađivao za moju majku ili pak oblikovao prema svojoj
mašti."
„I niko nikad nije pronašao to mesto?", upitala je Meredit. U njenom
glasu se osećala trunčica sumnje.
„Ako i jeste, ja za to nisam saznala. Naravno, možda su izvukli nešto
od mog oca ili majke, na vreme, mada general nije bio podroban i strpljiv
vampir niti kicune, već grub i nestrpljiv demon. Pobio mi je roditelje i
kao furija projurio kroz kuću. Nikad mu nije palo na pamet da ja, dete od
četrnaest godina, možda znam nešto o tome."
„Pa, vi ste...", prošaputala je Boni, opčinjena, povevši priču u pravcu
kojim je i trebalo da teče.
„Da, jesam. A sad i znam."
Elena proguta nasuvo. Još se trudila da ostane pribrana, da što više
nalikuje Meredit, da ostane hladne glave. Međutim, čim je otvorila usta
da bi rekla nešto smireno, Meredit je preteče rečima
„Pa, šta onda čekamo?", i poskoči na noge lagane.
Činilo im se da je ledi Ulma najsmirenija od svih. Videlo se da je i
zbunjena i skoro sramežljiva.
„Hoćete da kažete da bi od gospodara trebalo da zatražimo da nas
sasluša?"
„Hoću da kažem da bi što pre trebalo da odemo tamo i uzmemo te
dragulje!", uzviknu Elena. „Pa da, Dejmon bi nam baš dobro poslužio ako
tamo treba podizati nešto teško. A i Mudri." Nije joj bilo jasno zašto ledi
Ulma nije uzbuđena koliko i ona. „Zar ne shvatate?", upitala je Elena,
kojoj je mozak radio kao da ga neko juri. „Možete da povratite svoje
nekadašnje domaćinstvo! Daćemo sve od sebe da ga sredimo tako da
izgleda kao kad ste bili dete. Mislim, ako to želite da uradite s tim
~ 187 ~
novcem. Ali ja bih bar, ako ništa drugo, volela da vidim tu Aladinovu
pećinu!"
„Nego... ovaj", ledi Ulma kao da se odjednom uznemirila zbog
nečega. „Mislila sam da zamolim gospodara Dejmona za još jednu
uslugu, mada novac od blaga može da posluži i za to."
„Šta to želite?", upitala je Elena najblaže što je mogla. „I ne morate
više da ga zovete gospodarem. On vas je oslobodio pre nekoliko dana,
sećate se?"
„Ali zar to nije bilo samo... samo proslavljanje trenutka?" Ledi Ulma
je još bila zbunjena. „On to nije ozvaničio u kancelariji za pitanja robova,
zar ne?"
„Ako to nije učinio, onda nije znao da treba!", povikala je Boni u isto
vreme kad je Meredit rekla: ,,Mi u stvari ne znamo kakva je procedura.
Dakle, to treba tako obaviti?"
Ledi Ulma je, izgleda, bila kadra tek da klimne glavom. Elena je
saosećala s njom. Uvidela je da je toj ženi, koja je bila rob više od
dvadeset dve godine, sigurno teško da poveruje u pravu slobodu.
„Dejmon je bio ozbiljan kad je rekao da smo sve slobodne", rekla je
kleknuvši pored ledi Ulmine fotelje. „Prosto nije znao šta sve treba da
uradi. Samo nam vi kažite šta treba učiniti, pa ćemo mu mi preneti, a
onda ćemo svi zajedno otići na vaše nekadašnj imanje."
Baš kad je ponovo htela da ustane, Boni reče:
„Nešto nije redu. Ona nije srećna kao ranije. Moramo da otkrijemo
šta je po sredi."
Proširivši svoje vidovnjačke vidike, Elena je shvatila da j Boni u
pravu. Ostala je gde je i bila, tu, pored ledi Ulmine fotelje.
„Šta je posredi?", upitala je, jer se ispostavilo da ta žena najviše
otvara svoju dušu kada joj se postavi pitanje.
„Nadala sam se", rekla je ledi Ulma tiho, „da bi gospodin Dejmon
mogao da otkupi..." Porumenela je, ali smogla je snage da završi misao.
„Da bi mogao da nađe volje u svom srcu da kupi još jednog roba... Oca
mog deteta."
Zavladala je mrtva tišina, a onda su sve tri devojke progovorile, sve
tri pokušavajući, zaključila je Elena, da usplahireno nađu rešenje za ono
povodom čega je i sama razbijala glavu, trudeći se da ne pomene svoju
pretpostavku da je otac Stari Drozni.
Pa naravno da nije, prekorevala je sebe Elena. Ona je srećna zbog
ove trudnoće, a ko bi bio srećan da ima dete sa onim čudovištem
~ 188 ~
dostojnim prezrenja? Osim toga, on nije imao pojma da j ona trudna, a
nije ga ni bilo briga.
„To je možda lakše reći nego učiniti", rekla je ledi Ulma kada je
žamor nagađanja i zapitkivanja zamro. „Lusen je juvelir, čovek od ugleda
koji izrađuje komade... nakita koji me podsećaju na mog oca. On će biti
skup."
„Ali pred nama je čitava Aladinova pećina!", uzviknu Boni
razdragano. „Mislim, imaćete dovoljno ako rasprodate nakit, zar ne? Ili
vam treba još?"
„Ali to je nakit gospodara Dejmona", odgovori joj Ulma skoro
zgranuto. „Čak i ako to nije shvatio kad je nasledio imovinu Starog
Droznija, on je postao moj vlasnik, a time i vlasnik čitave moje
imovine..."
„Hajde prvo da vam i zvanično damo slobodu, a onda ćemo polako,
jedno po jedno", rekla je Meredit svojim najodlučnijim i najrazložnijim
glasom.
Dragi Dnevniče,
Evo, i dalje ti pišem kao robinja. Danas smo oslobodili ledi Ulmu, ali odlučili
smo da Meredit, Boni i ja ostanemo „lični pomoćnici". Razlog tome je to što je ledi
Ulma rekla da bi izgledalo čudno i staromodno kad Dejmon oko sebe ne bi imao
nekoliko prelepih kurtizana.
To zapravo ima i svoju dobru stranu. Naime, kao kurtizane moramo da nosimo
predivnu odeću i nakit sve vreme. Budući da ja nosim iste farmerke još otkad mi je
ono k*p*le, onaj matori Drozni, iseckao one u kojima sam došla ovamo, možeš da
zamisliš koliko sam uzbuđena zbog toga.
Ipak, iskreno, nisam uzbuđena samo zbog lepe odeće. Sve što se dogodilo otkad
smo oslobodili ledi Ulmu i otkad smo otišli na njeno staro imanje deluje mi kao
predivan san. Kuća je stvarno bila krajnje zapuštena i očigledno je postala stecište
svakojakih divljih životinja, kojima je služila i kao toalet i kao spavaća soba. Na
spratu smo čak otkrili tragove vukova i drugih životinja, što nas je navelo da se
zapitamo da li u ovom svetu ima vukodlaka. Očigledno je da ih ima, i to, po svemu
sudeći, na visokim položajima koje drže razni feudalni gospodari i plemići. Možda bi
Kerolajn volela da dođe ovamo na odmori nauči nešto o pravim vukodlacima, priča
se da toliko mrze ljudska bića da čak neće ni da ih uzimaju za robove, kao ni
vampire (pošto su i oni nekada bili ljudi).
Ipak, da se vratim na priču o kući ledi Ulme. Temelj joj je od kamena, a
unutrašnji zidovi su obloženi tvrdim drvetom, tako da je osnovna konstrukcija
~ 189 ~
zdrava. Zavese i tapiserije vise u fronclama, naravno, pa je nekako jezivo ući s
bakljama kroz dronjke koji vise oko tebe i dodiruju te. Da i ne pominjem ogromne
peškire od paučine. Dakle, mrzim pauke više od svega na svetu.
Ušli smo unutra s bakljama, koje podsećaju na umanjene kopije onog ogromnog
grimiznog sunca koje uvek počiva na horizontu, dajući svemu boju krvi; zatvorili
smo vrata za sobom i naložili vatru u ogromnom kaminu u odaji koju ledi Ulma
naziva Veliki hol. (Mislim da je to nekad bila trpezarija ili dvorana za zabave, u
njoj je s jedne strane ogroman sto, koji stoji na nekakvoj platformi, a prostor za
minstrele je iznad plesnog podijuma. Ledi Ulma kaže da su tu spavale i sluge, u tom
Velikom holu, ne na galeriji za minstrele.)
Potom smo otišli na sprat gde ima, kunem ti se, nekoliko desetina soba sa
ogromnim krevetima s baldahinom, za koje će morati da se kupe novi dušeci,
posteljine, presvlake i zavese za baldahine. Doduše, nismo se zadržali posebno dugo
da bismo pažljivije razgledali. Svuda su s tavanice visili slepi miševi.
Odatle smo otišli u radnu sobu ledi Ulmine majke. To je jedna veoma prostrana
soba u kojoj bi se lako moglo smestiti bar četrdeset ljudi koji bi šili odeću koju je
Ulmina majka dizajnirala. Ali tek sad dolazi najuzbudljiviji deo!
Ledi Ulma je prišla jednom od ormara u toj sobi i povadila svu odeću, koja je
bila u dronjcima jer su je pojeli moljci. Pritisnula je nekoliko mesta sa zadnje strane
fioka i onda se ceo zadnji zid ormara iskrenuo! Iza njega seukazalo neko usko
stepenište koje je vodilo naniže!
Sve vreme mi je pred očima bila kripta Honorije Fel i stalno sam se pitala da li
se u toj donjoj prostoriji smestio neki vampir beskućnik, ali shvatila sam da je to
glupa pomisao, jer je i na samim vratima bilo mnogo paučine. Dejmon je insistirao na
tome da on prvi siđe zato što od svih nas najbolje vidi u mraku, ali ja verujem da je
prosto bio znatiželjan, da je prvi hteo da vidi čega to ima dole.
Pošle smo za njim jedna po jedna, trudeći se da pazimo dok nosimo baklje, a
onda... ma, jednostavno ne mogu da nađem prave reči da bih opisala to što smo
otkrili. Prvih nekoliko minuta sam bila baš razočarana zato što je sve na velikom
stolu bilo prašnjavo i bez sjaja, ali ledi Ulma je počela polako da čisti dragulje
posebnom krpom, a Boni je našla neke džačiće i paketiće i istresla ono što je bilo u
njima, čoveče, kao da je prosula dugu! Dejmon je pronašao neki ormarić s mnogo
fioka punih ogrlica, narukvica, prstenja, grivni, minđuša, alki za nos, ukosnica i
svakakvog bogato ukrašenog nakita!
Nisam mogla da poverujem svojim očima. Istresla sam jednu vrećicu i na dlanu
su mi se stvorili veličanstveni beli dijamanti koji su mi ispadali kroz prste, a poneki
~ 190 ~
su bili krupni kao nokat na palcu. Videla sam i bele i crne bisere, oba jednaka, mada
je bilo i krupnih, a neki biseri su bili čudesnih oblika: veliki skoro kao kajsije s
ružičastim, zlatnim ili sivim odsjajem. Videla sam safire teške skoro četvrt
kilograma, sa odsjajem koji je dopirao maltene do drugog kraja odaje. Držala sam u
rukama pregršt smaragda, peridota, opala, rubina, turmalina i ametista i mnogo
lapis lazulija, što je, razume se, bilo namenjeno posebnim vampirima koji to
zaslužuju.
Nakit koji je već bio napravljen bio je toliko lep da sam se sva raznežila. Znam
da je ledi Ulma tiho otplakala, ali mislim da je plakala i od sreće, jer smo stalno
hvalili nien nakit i govorili da je predivan. Ona je za nekoliko dana od uboge robinje
postala izuzetno bogata žena koja ima sopstvenu kuću i sve ono što će joj ikada biti
potrebno da ostane na nivou. Iako će se udati za svog ljubavnika, zaključili smo da
je najbolje da ga Dejmon prvo otkupi i oslobodi bez velike pompe, ali i da izigrava
„glavu kuće" dokle god smo ovde. Sve vreme ćemo se prema ledi Ulmi ophoditi kao
prema članu porodice, a udesićemo da juvelir Lusen ponovo radi kad odemo, tako da
on i ledi Ulma mogu u miru da žive i zauzmu Dejmonov položaj. Feudalni plemići
ovde više nisu demoni nego vampiri, a oni se manje bune povodom toga što ljudska
bića imaju svoju imovinu.
Jesam li ti ispričala za Lusena? Kakav je to umetnik s nakitom! Sav izgara od
želje da stvara, kad je još bio mlad rob, stvarao je razne oblike od blata i trave
zamišljajući da izrađuje nakit. Sreća mu se ipak osmehnula, pa je postao šegrt kod
jednog juvelira. Toliko dugo mu je bilo žao ledi Ulme, toliko dugo ju je voleo i
saosećao s njom, da je pravo malo čudo što su uopšte uspeli da budu zajedno, i to kao
slobodni građani, što je najvažnije.
Bojali smo se da se Lusenu možda neće dopasti ideja da ga kupimo kao roba i
da ga ne oslobodimo dok ne odemo, ali on nikad nije ni pomišljao da će biti slobodan,
zbog svog talenta. To je jedan blag, ljubazan čovek sa urednom bradicom i sivim
očima koje me podsećaju na Mereditine, i sve radi polako. Toliko ga iznenađuje to
što se prema njemu ophodimo pristojno i to što ne mora da se satire radeći po ceo dan
da pristaje na sve, samo da mu dopustimo da bude pored ledi Ulme. Pretpostavljam
da je bio šegrt dok je nje otac još radio kao juvelir i da se još tada zaljubio u nju, ali
da je verovao da nikad, ali baš nikada neće moći da bude s njom zato što je ona bila
mlada dama iz bogate kuće, a on ubogi rob. Koliko su samo srećni što su zajedno!
Ledi Ulma svakim danom izgleda sve lepše i mlađe. Tražila je dopuštenje od
Dejmona da se ofarba u crno, a on joj je rekao da može da se ofarba i u roze ako želi,
tako da je sada lepa kao boginja. Ne mogu da verujem da sam je nekad posmatrala
~ 191 ~
kao odrtavelu prostitutku, ali eto šta agonija, strah i bespomoćnost naprave od
čoveka. Svaka ona seda vlas izrasla joj je zbog toga što je bila robinia bez igde ičega,
koja ne može da utiče na svoju budućnost, koju niko ne štiti, koja ne može da zadrži
svoju decu, sve i da postane majka.
Zaboravila sam da ti kažem šta je još dobra strana toga što smo Meredit, Boni
i ja već neko vreme „ličnipomoćnici". Iz te pozicije možemo da zapošljavamo mnogo
siromašnih žena koje za život zarađuju šivenjem, a ledi Ulma zapravo hoće da
dizajnira i da im pokaže kako da sašiju najfiniju odeću. Rekle smo joj da bi trebalo
samo da odmara, ali ona kaže da je oduvek maštala o tome da postane modni
dizajner kao njena majka i da jedva čeka da počne, budući da treba da osmisli
kreacije za tri devojke koje sve imaju različit ukus. Umirem od znatiželje da vidim
kako će sve ispasti: već je počela da pravi nacrte, a sutra joj dolazi čovek koji prodaje
materijale, pa će ih izabrati.
Dejmon je u međuvremenu zaposlio oko dvesta ljudi (ne šalim se!) kao poslugu
na imanju ledi Ulme; oni će da čiste i sređuju, da lepe nove tapete i kače nove zavese,
da postave nove vodovodne cevi, da izglancaju i ispoliraju nameštaj koji se održao i
da nabave nov ako popravke ne budu dovoljne. Ah, da: i zasadiće sadnice cveća koje
samo treba presaditi i drveće, i ugradiće fontane i tako te stvari. Uz toliko radnika,
trebalo bi da možemo da se uselimo za samo nekoliko dana.
Sve ovo ima samo jednu svrhu, pored toga što smo hteli da ledi Ulma opet bude
srećna. Cilj nam je, naime, da Dejmona i njegove „lične pomoćnike" prihvati visoko
društvo, budući da ovogodišnja sezona proslava već počinje. Najslađe sam čuvala za
kraj. I ledi Ulma i Mudri mogu odmah da prepoznaju ljude koje nam je Misao
pomenula u obliku zagonetki!
To će samo potvrditi moju pretpostavku da Misao nikad nije ni sanjala da ćemo
mi uspeti da dođemo ovamo, niti da ćemo stići do mesta gde su sakrili dve polovine
ključa u obliku lisice.
Veoma lako ćemo smisliti kako da nas pozovu u kuće u koje treba da uđemo.
Mi smo sad najveća atrakcija, pravi nouveau ri-che* (valjda sam ovo napisala kako
treba), a ako pride počne da kruži priča kako smo ledi Ulmi uspeli da vratimo ono
što joj pripada, pa svi požele da je upoznaju, onda će nas svuda zvati na balove! Na
tu foru ćemo ući na dva mesta koja treba da obiđemo zbog tih polovina ključa koji
nam je potreban da bismo oslobodili Stefana! A imamo sreće koliko smo teški, jer je
ovo doba godine kada svi priređuju neke zabave i proslave, a oba domaćinstva koja
_____________________________
*Novopečeni bogataš(franc). (Prim. prev.)
~ 192 ~
treba da posetimo organizuju ih rano: u jednoj kući će biti gala veče, a ovi drugi
priređuju prijem, nekakvu prolećnu proslavu posvećenu prvom cveću.
Rukopis mi je sad nikakav jer mi ruka već drhti. Ionako sva uzdrhtim kad
pomislim da ćemo stvarno potražiti te dve polovine ključa s lisicom kojim ćemo
otvoriti vrata Stefanove ćelije.
Uh, dnevniče moj dragi, već je kasno... i ne mogu... ne mogu da pišem o Stefanu.
Zamisli kako mi je kad sam u istom gradu u kome je i on, kad znam i gde je ta
tamnica... a ne mogu da ga vidim. Oči su mi toliko zamagljene da više ne vidim šta
pišem. Htela sam da se naspavam da bih bila spremna za još jedan dan jurnjave
unaokolo, nadgledanja radova zbog kojih imanje ledi Ulme vraća svoj stari sjaj, ali
sve se plašim da ću imati noćne more u kojima mi Stefanova ruka izmiče.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

15 Re: Povratak:Duše senke VI taj Ned Mar 03, 2013 12:47 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
23.
Za useljenje su odabrali jednu „noć" i doba kad su na drugim
imanjima svetla pogašena i kad još vlada muk. Elena, Meredit i Boni su
izabrale sobe na spratu, koje su bile jedna do druge. Nedaleko od tih soba
se nalazilo luksuzno opremljeno kupatilo sa svetloplavo-belim
mermernim podom i unikatno izrađenom kadom u obliku ogromne ruže,
koja je bila toliko velika da je jedan čovek mogao da pliva u njoj; voda se
grejala na ćumur, a pored kade bi stajao nasmejani sluga i dvorio.
Elenu je oduševilo ono što je usledilo. Dejmon je ispotiha, na
privatnoj rasprodaji, od jednog uglednog preprodavca kupio određen broj
robova, a zatim ih je sve brzo oslobodio i ponudio im da dođu da rade za
platu i da, naravno, u toku dana imaju vremena i za sebe. Skoro svi
nekadašnji robovi su bili presrećni i prihvatili su ponudu. Svega ih je
nekoliko odbilo ili pobeglo, to su uglavnom bile žene koje su se dale u
potragu za svojim porodicama. Oni koji su ostali postaće deo ledi
Ulminog osoblja kad Dejmon, Elena, Boni i Meredit budu otišli pošto
oslobode Stefana.
Ledi Ulmi je dodeljena „maksi-soba" u prizemlju, mada je Dejmon
maltene morao na silu da je natera da se smesti u nju. On je za sebe
odabrao sobu koja danju služi kao kancelarija, pošto veći deo noći ionako
provodi van kuće.
E, tu je tek došlo do neprijatnosti. Veći deo osoblja je poznavao
navike gospodara koji su vampiri, pa su devojke i žene koje su došle na
imanje da šiju, kuvaju i peru, i koje su tu ostale i da žive, očekivale da će
~ 193 ~
dobiti spisak i raspored prema kome će se tačno znati kad će mu koja biti
davalac.
Dejmon je to rekao Eleni, koja je i samu njegovu pomisao da to
sprovede u delo sasekla u korenu. Videla je da bi Dejmon voleo da pred
vratima ima red devojaka koje mu dolaze same, od nežnih i krhkih,
preko rumenih, do onih punačkih i jedrih, i koje bi mu rado dopustile da
iz njih „potegne" kao iz burenceta piva u zamenu za narukvicu ili bilo
kakvu dranguliju koja se po običaju daje za to.
Elena se nije saglasila ni sa idejom da se pođe u lov na nadničare.
Mudri je pomenuo da kolaju glasine da postoji veza sa Spoljnim svetom:
veoma napredan kurs obuke za mornaričke foke.
„Pa, onda su to jedine vampirske foke na svetu", reče Elena
sarkastično, i to pred grupom slugu. „Da, a onda iskaču i ujedaju ajkule.
Mislim, stvarno, momci... Samo vi pođite i slobodno napadajte ljude kao
par sova u lovu na miševe, ali potom ne morate da se trudite da se
vratite kući jer će vam vrata biti zaključana... zauvek." Prodorno je
zurila u zabezeknuto lice Mudrog dok joj pogled nije postao hladan kao
čelik, pa je on brzo izašao napolje da radi nešto na imanju.
Eleni nije smetalo to što se Mudri nezvanično uselio kod njih. Kad je
čula da je Mudri spasao Dejmona od razjarene gomile koja mu je
spremala zasedu na putu ka Sabornom mestu, čvrsto je rešila da će
Mudri, ako se ikad desi da mu zatreba, dobiti njenu krv istog časa. Pošto
je s njima proveo nekoliko dana, najpre se motajući oko kuće doktora
Megara, a potom na gazdinstvu ledi Ulme, zapitala se da li se zbog njene
uvučene aure i Dejmonove povučenosti oseća uvređeno jer mu se možda
čini da nešto kriju od njega. Zato mu je stalno davala neodređene
nagoveštaje o celoj toj stvari sve dok joj jednom nije prišao plačući od
smeha (hm, samo od smeha?) i rekao da Amerikanci, je li, imaju izreku:
Konja možeš odvesti do vode, ali ne možeš ga naterati da pije. Time je
hteo da kaže da besnog crnog pantera, što bi trebalo da bude njena
normalna mentalna predstava o Dejmonu, možeš odvesti do vode, i to
ako imaš električne palice za stoku i ankuša štap za dresuru slonova, ali
na kraju ćeš ispasti budala kad mu okreneš leđa. I Elena se silno
smejala, ali i dalje se držala toga da će dobiti pozamašnu količinu njene
krvi ukoliko to bude hteo.
Prosto joj je bilo drago što je on u blizini. Srce joj je već bilo puno, jer
su u njemu bili Stefan, Dejmon... pa čak i Met, iako je očigledno otišao i
ostavio je, da bi se našla u iskušenju da se zaljubi još jednog vampira,
~ 194 ~
bez obzira na to što bi bili divan par. Poštovala je Mudrog kao prijatelja i
zaštitnika.
Elena se iznenadila time koliko se svakim danom sve više oslanjala
na Lakšmi. Lakšmi je postala gotovo nekakav mali lakej, obavljajući
poslove koje niko drugi nije hteo da radi, ali polako je preuzimala ulogu
dvorske dame ledi Ulme i Eleninog izveštača o svetu u kom se obrela.
Ledi Ulma je zvanično još bila vezana za krevet, pa joj je sasvim
odgovaralo to što je Lakšmi bila na raspolaganju da prenosi poruke i
danju i noću, u bilo kom trenutku. Elena je mogla i da joj postavlja
svakojaka pitanja, na koja bi je neko drugi pogledao belo, kao da je
poludela. Na primer, pitala ju je da li bi trebalo da kupe tanjire ili se tu
hrana služi na velikom parčetu suvog hleba, koje bi ujedno moglo da
posluži i kao ubrus za masne prste. (Tanjiri su tek tada ušli u modu, kao
i viljuške, te su odskora bili najnoviji hit.) Koliku platu treba dati
muškarcima i ženama na imanju? (Plata se pritom morala obračunati od
nule, budući da ni na jednom drugom imanju svojim slugama nisu plaćali
posebne takse, već su im samo obezbeđivali odeću, i to iz državnih zaliha
uniformi, i davali im jedan ili dva dana godišnje za „gozbe".) Lakšmi je
bila vrlo mala, ali je bila iskrena i hrabra, te ju je Elena savetovala da
postane desna ruka ledi Ulme kad se sama ledi Ulma uvežba u ulozi
gazdarice.
Dragi Dnevniče,
Sutra uveče idemo na našu prvu zabavu, u stvari, na gala veče. Ali ja se uopšte
ne osećam gala. Mnogo mi nedostaje Stefan.
Razmišljala sam i o Metu: o tome kako je otišao toliko ljut da se čak nije
okrenuo ni da me još jednom pogleda. Nije shvatio da meni Dejmon... može da
bude... drag, a da u isto vreme volim Stefana, toliko da će mi srce prepući od tuge.
Elena spusti olovku i zagleda se u svoj dnevnik. Prepuklo srce se
očitovalo stvarnim bolom u grudima. Verovatno bi se uplašila da nije
znala šta je uzrok tome. Stefan joj je toliko nedostajao da maltene nije
jela, a kamoli spavala. On je bio deo njenog uma koji nikad nije spavao,
kao kad čoveku odseku nogu, a on je i dalje oseća.
Večeras joj ne pomaže ni to što se poverava dnevniku. Sve o čemu je
mogla da piše bila su samo mučna, bolna sećanja na stara, dobra
vremena kada su ona i Stefan bili zajedno. Koliko je bilo dobro kad je
znala da će ga ugledati kad god okrene glavu, kakva je to privilegija bila!
~ 195 ~
Sada toga više nema, a umesto tog osećaja caruju samo zbunjenost,
krivica i uznemirenost. Šta li je sad s njim, u ovom trenutku, kada više
nema privilegiju da se okrene i ugleda ga pored sebe? Da ga možda... ne
podvrgavaju mučenju?
O bože, da sam...
Da sam ga samo naterala da zaključa sve prozore na onoj sobi u
pansionu...
Da sam više sumnjala u Dejmona...
Da sam samo pretpostavila da je te noći nešto naumio...
Da sam... da sam...
Te reči su odzvanjale kao refren posle otkucaja njenog srca. Zajecala
je, čvrsto zatvorivši oči, zatvorivši se u sebe, stežući pesnice.
Ako se i dalje budem osećala ovako, ako dozvolim da me ovo slomi,
postaću neizmerno sićušna tačka u prostoru. Raspašću se u ništavilo, a i
to bi bilo bolje od ovolike čežnje za njim.
Elena podiže glavu... i shvati da se zapiljila u... svoju glavu, koju
beše spustila na dnevnik.
Prigušila je krik.
Opet joj je prva reakcija bila pomisao na smrt. Polako, sasvim
polako, budući da se još gušila u suzama, počela je da shvata da joj se
opet desilo ono.
Izašla je iz tela.
Ovog puta čak nije ni bila svesna da je odlučila kuda će otići. Letela
je nekud toliko brzo da nije mogla da odredi pravac kretanja. Kao da ju je
nešto vuklo, kao da se nalazila na repu zvezde padalice.
U jednom trenutku je shvatila, užasnuvši se od tog saznanja, da
prolazi kroz nešto, da menja pravac kao da je uzjahala divljeg konja koji
se bacaka na sve strane; odatle je, kao katapultom, izbačena pravo u
Stefanovu ćeliju.
Još je plakala kada je sletela u ćeliju i nije bila sigurna da li je u
fizičkom obliku, niti je znala da li je došla u zgodan čas. Jedino što je
stigla da vidi pri padu bio je Stefan, mršav ali nasmejan; spavao je kad
se ona stumbala na njega, pa u njega; i dalje je plakala kad je odskočila,
laka kao perce, pa se Stefan probudio.
„Pobogu, narode, zar ne mogu da spavam na miru ni jedan jedini
minut?", brecnuo se Stefan i osuo paljbu na italijanskom. Elena nikada
ranije nije čula takve reči.
Elena je dobila onaj Bonin napad jer je toliko jecala da uopšte nije
~ 196 ~
mogla da sluša, nije mogla čak ni da čuje, bilo kakve utešne reči. Sigurno
su ga strašno maltretirali koristeći njeno obličje dok su ga mučili. Kako
je nepodnošljivo i odvratno sve to. Uslovljavali su ga i navikavali ga da je
mrzi. Mrzela je sebe. Svi je na ovom svetu mrze...
„Elena! Elena, ljubavi, nemoj da plačeš!"
Elena se bezvoljno podiže i ovlaš pogleda Stefanove grudi pre nego
što ponovo zaplaka, a zatim pokuša da obriše nos o Stefanovu zatvorsku
uniformu, koja je izgledala toliko jadno da više ništa nije moglo da je
naruži.
Naravno, nije mogla to da učini, baš kao što nije mogla da oseti dodir
ruke koja ju je nežno obuhvatila oko struka. Nije bila ponela svoje telo.
Međutim, nekako je uspela da donese svoje suze i neki hladan glas,
oštar kao zategnuta žica, koji joj je govorio: Ne rasipaj ih uzalud, budalo!
Iskoristi te suze. Ako ćeš da kukaš, kukaj iznad njegovog lica ili ruku.
Uzgred, svi te mrze. Čak te i Met mrzi, a Met voli svakoga, piskutao je
okrutni glasić produbljujući joj misli, pa je Elena ponovo počela da plače,
odsutno opažajući snagu svake svoje suze. Svaka kap je njegovu bledu
kožu bojila u ružičasto, a boja se širila u koncentričnim krugovima kao
da je Stefan neko jezerce, a ona počiva na njegovoj površini, voda na vodi.
Ali njene suze su padale previše brzo, pa bi se pre reklo da je oluja
zahvatila jezero Vikeri. To ju je vratilo u prošlost, u vreme kada je Met
upao u jezero pokušavajući da spase devojčicu koja je propala kroz led, a
onda se setila koliko je Met sad prezire.
„Nemoj, nemoj; nemoj više, najdraže moje", preklinjao ju je Stefan
toliko saosećajno da bi i najveći skeptik poverovao u iskrenost njegovih
osećanja. Ali kako je on mogao da zna kako joj je? Elena je
pretpostavljala da sad izgleda očajno, da se nadula i pocrvenela od
plakanja: nema tu ničeg od „njegove najdraže"! A i mora da je lud jer je
ubeđuje da prestane da plače: njene suze mu ulivaju novu životnu snagu
gde god mu dodirnu kožu, a i ta oluja mu je možda učinila dobro, budući
da mu je telepatski glas snažan i siguran.
Elena, oprosti mi, o Bože, daj mi jedan trenutak s njom! Samo jedan
tren! Onda bih mogao sve da podnesem, čak i pravu smrt. Samo da je na
trenutak dotaknem!
Možda mu se Bog i smilovao i dao mu taj jedan trenutak iz
sažaljenja. Elenine usne su zalebdele iznad njegovih, zadrhtale na
njegovima, kao da nekako može da ukrade poljubac kao nekad dok je
spavao. Međutim, na tren joj se učinilo da je pod sobom osetila toplo telo
~ 197 ~
i da su mu trepavice zatreperile na njenim kapcima kad je od
iznenađenja naglo otvorio oči.
Istog časa su se oboje ukipili, širom otvorenih očiju, i nijedno nije
bilo ludo da se pomeri makar i milimetar. Međutim, Elena nije mogla da
se obuzda jer je talas toplote Stefanovih usana zapljusnuo čitavo njeno
telo. Istopila se od poljupca i, nastojeći da ostane u istom položaju,
primetila da više ne može da usredsredi pogled, pa je zatvorila oči.
Kad su joj trepavice okrznule nešto što je bilo čvrsto na dodir,
trenutak se tiho okončao. Elena je imala dve mogućnosti: mogla je da
rida i kune gospodina odozgo zbog toga što im je dao samo ono što je
Stefan tražio, a mogla je i da smogne snage da se osmehne i možda pruži
malo utehe Stefanu.
Prevagnula je bolja strana njene naravi, pa je, kada je Stefan otvorio
oči, stajala nagnuta nad njim, pretvarajući se da leži na njegovim
grudima oslonjena na laktove, i osmehnula mu se dok je ispravljala kosu.
Očito mu je laknulo, jer se i on njoj osmehnuo. Delovao je kao da
može sve da podnese, samo da je ona živa i zdrava.
„Sad bi Dejmon uradio praktičnu stvar", zadirkivala ga je. „Terao bi
me da plačem jer je, na kraju krajeva, njemu njegovo zdravlje najvažnije.
I molio bi se da..." Tu je zastala i prasnula u smeh, pa se nasmejao i
Stefan. „Nemam pojma", rekla je na kraju. „Nema šanse da se Dejmon
moli."
„Verovatno ne", reče Stefan. „Dok smo bili mali, i ljudska bića,
gradski sveštenik je šetao pomoću štapa koji mu je više služio za
razračunavanje s malim obešenjacima nego za poštapanje."
Elena se setila krhkog detenceta, lancima prikovanog za ogromnu
stenu tajni. Da nije religija jedna od zaključanih stvari, zabravljenih iza
nekoliko vrata, kao kad puž u svoju školjku sakrije sve do čega mu je
stalo?
To nije pitala Stefana. Umesto toga je samo spustila „glas" do
najtišeg telepatskog šapata, koji je jedva nadražio neurone Stefanovog
mozga:
Koju bi praktičnu stvar Dejmon još smislio? Nešto što ima veze s
bekstvom iz zatvora?
„Ovaj... s bekstvom iz zatvora? Prvo što mi pada na pamet jeste da ti
treba da znaš da se snađeš u gradu. Mene su ovamo doveli s povezom
preko očiju, ali pošto nemaju moć da raščine prokletstvo vampira i da ih
ponovo pretvore u ljude, još imam sva svoja čula. Rekao bih da je ovo
~ 198 ~
grad veličine Njujorka i Los Anđelesa zajedno."
„Onda je baš veliki", nadovezala se Elena, beležeći sve to u glavi.
„Srećom, sve ono što nas zanima nalazi se u jugozapadnom delu. Red
i zakon u gradu sprovode Čuvari, mada su oni s Druge strane, pa su
demoni i vampiri odavno shvatili da se ljudi više plaše njih nego Cuvara.
Uređenje je takvo da postoji dvanaest do petnaest feudalnih zamkova ili
imanja, i svaki taj posed ima vlast nad pozamašnim delom zemlje izvan
grada. Oni uzgajaju sopstve-ne jedinstvene proizvode i prodaju ih uz
dogovor. Na primer, upravo vampiri uzgajaju grožđe za 'Crnu magiju'
Klariona Lesa."
„Dakle, tako", reče Elena, mada nije imala pojma o čemu joj to
Stefan govori. Ipak, čula je za vino „Crna magija". „U suštini, sve što
treba da znamo jeste kako da uđemo u Ši no Ši, tvoju tamnicu."
„To je tačno. Pa, najlakši način bi bio da nađete deo grada gde žive
kicune lisice. Ši no Ši je kompleks zgrada, od kojih je najveća ona bez
krova. Doduše, zakrivljena je, pa sa zemlje uopšte ne možeš da odrediš..."
„Ona što izgleda kao stadion?", prekide ga Elena vedro. „Svaki put
kad dolazim ovamo, vidim grad iz ptičje perspektive."
„E, to što izgleda kao stadion i jeste stadion." Osmehnuo se.
Osmehnuo se svim srcem; duša mu se nasmejala, te je i Elenu
zarazio time: pridružila mu se, doduše tiho.
„Ovako: da bismo te fizički izveli, potrebno je samo da se od stadiona
spustimo do kapije koja vodi ka našem svetu", rekla je Elena. „Ali da
bismo te stvarno oslobodili, moramo da... prikupimo izvesne stvari... a
one se najverovatnije nalaze na različitim mestima." Pokušala je da se
seti da li je ikada Stefanu opisala taj ključ sa znakom lisice. Bolje da to i
ne čini kad već dosad nije.
„Ja bih unajmio nekog lokalnog vodiča", reče Stefan istog trena. „Ja
zapravo o ovom gradu ne znam gotovo ništa osim onoga što mi ispričaju
zatvorski čuvari, mada im ja baš i ne verujem na reč. Međutim, ti mali
ljudi, mislim, obični, oni će sigurno znati da ti kažu sve što te zanima."
„To ti i nije tako loša ideja", reče Elena. Prstom je iscrtavala
nevidljive oblike po njegovim grudima. „Mislim da Dejmon namerava da
učini sve što je u njegovoj moći da bi nam pomogao."
„Poštujem to što je došao", reče Stefan, razvijajući celu situaciju u
glavi. „Drži zadato obećanje, zar ne?"
Elena klimnu glavom. Iz dubine njene svesti isplivaše misli: Drži
zadatu reč da će se brinuti o tebi. Da će se brinuti i o meni. Dejmon
~ 199 ~
nikad ne krši zadatu reč.
„Stefane", obratila se najskrovitijim delovima njegovog uma, gde je s
njim mogla da podeli tajnu, ili se bar nadala da može, „trebalo je da ga
vidiš onda kada sam ga uvila u Krila iskupljenja i kada je svako zlo koje
ga je učinilo bezosećajnim i okrutnim nestalo i kada je oslobođen svakog
greha. A kada sam raširila Krila pročišćenja, sav onaj kamen kojim mu
je duša bila okovana razleteo se u paramparčad... Ne možeš ni da
pretpostaviš kakav je bio u tom trenutku. Bio je savršen, druga osoba.
Posle toga je plakao..."
Elena je osetila kako se u Stefanovoj duši utrkuju tri osećanja,
gazeći jedno preko drugog. Najpre je osetio nevericu jer je Dejmon
plakao, uprkos tome što mu je Elena sve to govorila. Zatim je u to
poverovao jer je, zaprepašćen, upijao slike i sećanja iz njenog uma.
Naposletku, osetio je potrebu da je uteši jer joj je u svesti bila samo slika
Dejmona zarobljenog u kajanju. Takvog Dejmona više nikada neće videti.
„Spasao te je", prošaputala je Elena, „ali sebe neće da spase. Čak nije
hteo ni da se nagodi sa Šiničijem i Misao. Samo im je dozvolio da mu
uzmu sva sećanja na to doba."
„Možda mu je to sećanje bilo previše bolno."
„Jeste", potvrdila je Elena, namerno spuštajući prepreke da bi
Stefan mogao da oseti bol koji je preporođeno, savršeno biće koje je
stvorila osetilo kada je shvatilo koliko je bilo okrutno i podmuklo, od tog
bola bi se steglo i najtvrđe srce. „Stefane, mislim da je on sigurno veoma
usamljen."
„Da, anđele. Mislim da si u pravu."
Ovog puta je dobro promislila pre nego što se usudila da kaže:
„Stefane? Nisam sigurna da on zna šta znači biti voljen." Dok je on
razmišljao šta da joj odgovori, ona kao da je sedela na iglama.
Samo je sasvim tiho, skoro nečujno ponovio:
„Da, anđele. Mislim da si u pravu."
O, koliko ga ona samo voli. Uvek je tu da je razume. Najhrabriji je i
najgalantniji, i najviše joj veruje kad joj je to najpotrebnije.
„Stefane? Mogu li da prespavam kod tebe?"
„Zar je već noć, najdraže moje? Možeš da ostaneš, ukoliko Oni ne
dođu da me nekud odvedu." Odjednom se uozbiljio i pogledao je pravo u
oči. „Obećaj mi da ćeš smesta otići ako budu došli, hoćeš li?"
Elena je gledala pravo u njegove zelene oči:
„Ako je to ono što želiš, onda obećavam."
~ 200 ~
„Elena? Da li ti... držiš li ti zadatu reč ili ne?" Odjednom je postao
pospan, ali zdravo pospan, ne kao da je iznuren, već kao neko ko se
okrepio pa tone u san, svladan umorom.
„Držim", prošaputala je Elena. Ali tebe držim još bliže, pomislila je.
Ako naiđe neko ko namerava da mu nanese zlo, otkriće šta sve može
neprijatelj bez tela. Na primer, šta ako uđe u njihova tela i uspe da na
trenutak ostvari kontakt? Dovoljno dugo da im stegne srce svojim
tankim belim prstićima? Bolje da se ne šale.
„Volim te, Elena. Mnogo mi je drago... što sam te poljubio..."
„To nije poslednji put! Videćeš! Kunem ti se!" Još nekoliko
isceliteljskih suza kanulo mu je na lice.
Stefan se samo blago osmehnuo. Utom je zaspao.
Narednog jutra se probudila u svojoj ogromnoj sobi u kući ledi Ulme,
sama. Međutim, ostalo joj je sećanje, kao presovana ruža, koje će
spakovati u posebnu fioku u sebi.
Negde duboko u srcu, znala je da će ta sećanja jednog dana možda
biti sve što joj je ostalo od Stefana. Zamišljaće da su ti miomirisni trenuci
puni nežnosti nešto što će brižljivo čuvati kao najveću dragocenost, ako
se Stefan nikada ne vrati.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

16 Re: Povratak:Duše senke VI taj Ned Mar 03, 2013 12:47 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
„Samo da gvirnem, molim te", preklinjala je Boni gledajući u
zabranjen blok za crtanje u kome je ledi Ulma crtala svoje kreacije za
prvu zabavu, koja će se održati te večeri. Pored njega je, nadohvat ruke,
ležalo nekoliko četvrtastih uzoraka materijala od sjajnog satena,
nabrane svile, providnog muslina i mekog, raskošnog somota.
„Moći ćeš da je probaš za sat vremena, baš na vreme za poslednje
prepravke, ovog puta otvorenih očiju!", smejala se Elena. „Ali ne smemo
da zaboravimo da ovo večeras nije igra. Moraćemo, naravno, malo i da
plešemo..."
„Naravno!", ponovila je Boni, vrskajući od uzbuđenja.
„Treba da imamo na umu da je svrha našeg odlaska da nađemo
ključ. Prvu polovinu dvostrukog ključa s lisicom. Kad bi bar postojala
neka zvezdana kugla u kojoj se vidi unutrašnjost kuće u koju večeras
idemo..."
„Pa, znamo mi dosta o njoj; možemo da pričamo o njoj i da pokušamo
sve to da zamislimo", rekla je Meredit.
min@
~ 201 ~
Elena se sve vreme igrala zvezdanom kuglom iz druge kuće, a onda
je spustila blago zamagljenu lopticu i rekla:
„Dobro. Hajde onda da mozgamo."
„Mogu li i ja malo da mozgam?", upitao je neki dubok, izmenjen glas
s dovratka. Sve devojke se okretoše i istog trena ustadoše da pozdrave
nasmešenu ledi Ulmu.
Pre nego što je sela, posebno čvrsto je zagrlila Elenu i poljubila je u
obraz, a Elena nije mogla da ne primeti koliko se razlikuju ona žena iz
ordinacije doktora Megara i ova elegantna dama. Tada je bila sama kost
i koža, sa očima uplašenog i izmučenog divljeg stvorenjceta, odevena u
najprostiju kućnu haljinu, a na nogama je imala muške sobne papuče.
Sada ju je podsećala na rimsku matronu. Njeno smireno lice polako se
popunjavalo ispod krune od sjajnih crnih pletenica, zakačenih ukrasnim
češljevima. I telo joj se malo popunilo, naročito stomačić, mada se i dalje
kretala sa urođenom gracioznošću. Otišla je do kauča presvučenog
somotom. Nosila je ogrtač od sirove svile boje šafrana, a njena podsuknja
s resama beše izrađena od sjajnog materijala boje kajsije.
„Veoma smo uzbuđene zbog večerašnje probe", rekla je Elena
pogledavši prema knjižici sa skicama.
„I sama sam uzbuđena kao dete", priznala je ledi Ulma. „Volela bih
da mogu da vam se odužim bar za deseti deo onoga što ste vi učinili za
mene."
„Već jeste", odvrati joj Elena. „Još kad bismo mogli da nađemo
ključeve s lisicom, za to bismo mogli da zahvalimo samo vama jer ste
nam mnogo pomogli. A to... ne mogu da vam opišem koliko mi to znači",
završila je misao skoro šapatom.
„Sigurno nisi ni pomišljala da mogu da ti se odužim kada si prkosila
zakonu radi jedne uboge robinje. Samo si želela da me spaseš i zbog toga
si mnogo propatila", odgovorila joj je ledi Ulma.
Elena se nelagodno promeškolji. Od posekotine koja joj je rasparala
obraz sada je ostao samo uzan beli ožiljak duž jagodične kosti. Nekada,
kad se prvi put vratila posle smrti, mogla je da zbriše ožiljak jednim
talasom Moći. Međutim, iako je umela da vodi Moć kroz telo, da je
usmerava i koristi za oštrenje čula, sada više nije mogla da je natera da
se povinuje njenoj volji na bilo koji drugi način.
Tada se setila sebe dok je još išla u srednju školu Robert E. Li i kako
nije mogla da odvoji oči od „poršea" na parkingu; u to vreme bi ožiljak na
licu smatrala najvećom nesrećom koja može zadesiti čoveka. Međutim,
~ 202 ~
zahvaljujući svim priznanjima koja su joj zbog tog ožiljka ukazali,
zahvaljujući tome što ga je Dejmon nazvao belom ranom časti i tome što
je bila sigurna da Stefan smatra da to nimalo ne kvari njenu lepotu, baš
kao što ni ona sama ne bi obraćala pažnju na ožiljak na njegovom obrazu,
shvatila je da to i nije ništa strašno.
Više nisam osoba koja sam nekad bila, pomisli. I baš mi je drago
zbog toga.
,,Ma, ništa to nije", rekla je ne obraćajući pažnju na oštre probade
koje je povremeno osećala u nozi. „Hajde da pričamo o srebrnom slavuju i
toj gala večeri."
„Važi", reče Meredit. „Šta mi znamo o tome? Kako ti je ono saopštila
taj trag, Elena?"
„Misao mi je rekla: 'Kad bih ti rekla da se jedan nalazi u
instrumentu srebrnog slavuja, da li bi ti to nešto značilo?', ili nešto slično
tome", ponovila je Elena poslušno. Sve tri su znale reči napamet, ali
njihovo izgovaranje je bilo deo rituala svaki put kad bi razgovarale o
tome.
,,A Srebrni Slavuj je nadimak ledi Fazine Darli, i to svi u Mračnoj
dimenziji znaju!", povikala je Boni, pljesnuvši ručicama od čistog
zadovoljstva.
„Zaista, svi je odavno tako zovu i taj nadimak su joj nadenuli još kad
je došla i počela da peva i svira na svojim posrebrenim harfama",
dobacila je ledi Ulma ozbiljnim glasom.
„A žice na harfi se moraju štimovati, a za to se koriste ključevi",
nastavila je Boni uzbuđeno.
„Da." Meredit je, za razliku od nje, govorila smireno i polako.
„Međutim, mi ne tragamo za ključem za štimovanje harfe. Oni izgledaju
ovako." Spustila je na sto ispred sebe neki predmet od svetlog, glatko
obrađenog javorovog drveta, koji je podsećao na skraćeno slovo T ili, ako
se okrene postrance, na drvo koje se leluja s jednom horizontalnom
granom. „To mi je dao jedan od minstrela koje je Dejmon unajmio."
Boni oholo odmeri ključ.
„Možda je baš ključ za štimovanje harfe to što tražimo", bila je
uporna. „Možda se može iskoristiti i za ovo."
„Ne vidim kako", bila je nepopustljiva Meredit. „Ukoliko pak nekako
ne promeni oblik kad se polovine sastave."
„Pa da, tako je", reče ledi Ulma kao da je Meredit rekla nešto što je
očigledna činjenica. „Ako su to polovine čarobnog ključa, svakako će se
~ 203 ~
promeniti kada se spoje u celinu."
„Je 1' vidiš?", reče joj Boni.
„Ali ako mogu da budu bilo kakvog oblika, kako ćemo, dovraga, znati
da je to to?", upitala je Elena nestrpljivo. Nju je zanimalo samo to što
treba da nađu da bi spasla Stefana.
Ledi Ulma ne reče ništa, pa se Elena osetila bez veze. Stvarno je
ružno to što pribegava nepristojnim rečima i što iskaljuje bes i nervozu
pred ženom kojoj je život bio sužanjstvo i najgori košmar još otkad je bila
devojčica. Elena je htela da se ledi Ulma oseća sigurno, da bude srećna.
„Uglavnom", brzo je nastavila, „jednu stvar pouzdano znamo. To se,
dakle, nalazi u instrumentu Srebrnog Slavuja. Znači, šta god da se nalazi
u harfi ledi Fazine, mora da je to."
„Ali...", zausti ledi Ulma, a onda ipak ne reče što je naumila jer se
očito ugrizla za jezik.
„O čemu je reč?", upita je Elena blago.
„Ma ništa, ništa", užurbano joj odgovori ledi Ulma. „Htedoh reći, da
li je neko raspoložen da vidi svoju haljinu? Poslednju probu zapravo
pravimo samo da bismo utvrdile da je svaki šav na svom mestu."
„O, rado bismo to učinile!", uzviknu Boni i istovremeno jurnu ka
bloku sa skicama, a Meredit je pozvonila zvoncetom za poslugu, pa je
jedan od slugu uleteo i brzo izleteo, pohitavši ka sobi za šivenje.
„Krivo mi je što mi gospodar Dejmon i lord Mudri nisu dozvolili da
osmislim nešto i za njih", žalila se ledi Ulma Eleni.
„Ma, Mudri neće ni poći s nama. A Dejmon se sigurno ne bi bunio da
ste mu skrojili crnu kožnu jaknu, crnu košulju, crne farmerice i crne
čizme, iste kao one koje nosi svaki dan. Onda bi bio sav srećan."
Ledi Ulma se nasmeja.
„Dakle, tako. Uglavnom, večeras će biti mnogo različitih fantastičnih
stilova zbog kojih će možda promeniti mišljenje. Hajde da navučemo
zavese na sve prozore. To gala veče se održava unutra, i to samo uz
svetlost lampi, pa će se boje lepo videti."
„Baš sam se pitala zašto na pozivnici piše 'unutra'", reče Boni.
„Pomislila sam da to važi samo ukoliko bude padala kiša."
„To je zbog sunca", počela je da joj objašnjava ledi Ulma. „Zbog ove
mrske grimizne svetlosti, svaka nijansa plave se pretvara u ljubičastu, a
žuta u smeđu. Eto, na primer, da se prijem održava na otvorenom, niko
ne bi obukao nešto zeleno ili boje akvamarina, čak ni ti, iako tvoja crvena
kosa vapi za takvim bojama."
~ 204 ~
„Ah, shvatam. Jasno vidim kako ovo sunce posle izvesnog vremena
može da ojadi čoveka."
„Pa eto, i same ćete videti", promrmljala je ledi Ulma. Zatim je brzo
dodala: „Hoćete li da vam, dok ih čekamo, pokažem šta sam smislila za
vašu visoku drugaricu koja sumnja u mene?"
„Naravno, odmah!" Boni ispruži ruke ka bloku s nacrtima.
Ledi Ulma ga je prelistavala dok nije naišla na stranicu koju je
tražila, pa se zadovoljno osmehnula. Uzela je flomastere i bojice kao dete
koje jedva čeka da se ponovo igra svojim omiljenim igračkama.
„Evo, to je to", reče i bojicama docrta još poneku liniju tu i tamo, sve
vreme držeći blok tako da sve tri devojke mogu da vide crtež.
„Gospode bože!", otelo se Boni od iznenađenja i neverice, a čak je i
Elena od šoka razrogačila oči.
Devojka na crtežu je bez sumnje bila Meredit; kosa joj je bila dopola
podignuta, i nosila je haljinu, i to kakvu haljinu! Crna kao abonos, ta
duga haljina bez bretela je pratila liniju njenog tela, nacrtanog potpuno
verno, uz naglašene obline, posebno u gornjem delu. Elena je tom
prilikom naučila da se to zove „srcoliki" dekolte: zbog toga je Mereditina
bista izgledala kao srce za Dan zaljubljenih. Do kolena je bila pripijena
uz telo, a odatle se naglo širila.
„'Sirena' haljina", objasnila im je ledi Ulma, najzad zadovoljna
svojim crtežom. „A evo je i uživo", dodala je kad je ušlo nekoliko
krojačica, raširivši čudesnu rukotvorinu i držeći je sa strahopoštovanjem.
Sada su devojke mogle da vide da je sašivena od crnog somota, išaranog
sićušnim kvadratnim šljokicama. Izgleda kao ponoć u našem svetu,
pomislila je Elena, kao ponoćno nebo posuto zvezdama.
„Uz nju ćeš nositi ove velike minduše od zlata i oniksa, ove zlatne
češljiće sa oniksom da ti pridržavaju kosu i nekoliko lepih narukvica i
prstenova koji se slažu uz to; Lusen ih je izradio specijalno za ovu
priliku", nastavila je ledi Ulma.
Elena je shvatila da je Lusen sigurno ušao u sobu u proteklih
nekoliko minuta. Osmehnula mu se, a onda joj je pogled pao na
poslužavnik na tri sprata u njegovim rukama. Na najvišem postolju,
izrađenom od slonovače, ležale su dve dijamantske narukvice ukrašene
crnim oniksom, i jedan dijamantski prsten, pred čijom je lepotom umalo
pala u nesvest.
Meredit se osvrtala kao da je uletela u sobu u kojoj se vodi privatan
razgovor, pa joj je neprijatno jer ne zna kako da se izvuče. Pogled joj je
~ 205 ~
ponovo prešao s haljine i nakita na ledi Ulmu. Meredit nije bila od onih
koji lako gube pribranost. Sekund kasnije, međutim, samo se bacila u
zagrljaj ledi Ulmi i čvrsto je stegla, a onda je prišla Lusenu i sasvim
nežno ga uhvatila za ruku. Bilo je očigledno da je ostala bez reči.
Boni je posmatrala skicu očima stručnjaka.
„Ove narukvice su specijalno napravljene da bi se nosile uz ovu
haljinu, zar ne?", upitala je zaverenički.
Na Elenino iznenađenje, ledi Ulmi kao da je bilo neprijatno. Polako
im je objasnila simboliku.
„Istina je da... ovaj, da je gospođica Meredit robinja. Svaki rob, kad
izlazi iz kuće, mora da nosi nešto što bar simbolično podseća na okove."
Uprla je pogled u pod od ispoliranih dasaka. Obrazi su joj porumeneli.
„Ledi Ulma... o, molim vas, vi mislite da je to nama važno?"
Ledi Ulma je ošinu pogledom.
„Nije vam važno?"
„Ma, htela sam da kažem", reče Elena uzvišeno, „da to uopšte nije
važno... mislim, još nije, pošto se ništa ne može učiniti povodom toga, bar
ne sada." Služavke, naravno, nisu bile upućene u tajne odnosa između
Dejmona, Elene, Meredit i Boni. Čak ni ledi Ulma nije shvatala zašto
Dejmon ne oslobodi tri devojke za slučaj „da se nešto desi, pu-pu, daleko
bilo". Devojke su pak imale čvrst pakt protiv toga; to bi bilo kao da
baksuziraju.
„Uglavnom, ja mislim", brbljala je Boni, „da su narukvice predivne.
Mislim, teško da postoji nešto što bi se bolje slagalo s haljinom, zar ne?"
Udarala je u žicu profesionalnog senzibiliteta umetničkog tvorca.
Lusen se skromno osmehnuo, a ledi Ulma mu uputi pogled pun
ljubavi. Mereditino lice je i dalje bilo ozareno.
„Ledi Ulma, zaista ne znam kako da vam zahvalim. Nosiću ovu
haljinu, i večeras ću biti potpuno drugačija osoba. Naravno, zamislili ste
da jedan deo kose pada, odnosno da jedan deo bude podignut. Ja, doduše,
obično imam drugačiju frizuru", završila je Meredit slabašnim glasom.
„E, večeras ćeš nositi ovako, kosa će ti biti podignuta i začešljana
visoko iznad tih tvojih lepih obrva. Ovom haljinom će tvoje obline i gola
ramena doći do izražaja. Grehota je da budu prekrivena, i danju i noću. A
frizura će istaći to tvoje lepo lice, umesto da ga skrije!", reče joj ledi Ulma
prekorno.
Dobro je pomisli Elena. Skrenućemo joj misli o simbolima ropstva.
„Malo ćemo i da te našminkamo, kapke svetlozlatnim tonovima, a
~ 206 ~
ugljenocrnom ćemo ti naglasiti oči i produžiti trepavice. Malčice sjaja,
rumenilo ne dolazi u obzir; nema potrebe da ga mlade devojke koriste. Uz
svoj maslinasti ten, delovaćeš kao savršena čista deva."
Meredit bespomoćno pogleda u Elenu.
„Ja šminku uopšte ne koristim", reče, mada su obe znale da joj to
nimalo neće pomoći. Ledi Ulmina zamisao će biti sprovedena u delo i
tačka.
„Nećemo je zvati sirenom; ona će biti morska nimfa", reče Boni, sva
poletna. „Doduše, bolje bi nam bilo da bacimo neke čini da bismo oterale
nasrtljive vampirske mornare."
Na Elenino iznenađenje, ledi Ulma ozbiljno klimnu glavom.
„Moja prijateljica krojačica danas je odnela svu odeću sveštenici da
je blagoslovi i da vas zaštiti od vampira, razume se. Nadam se da nemate
ništa protiv?" Pogledala je u Elenu, koja joj samo klimnu glavom u znak
odobravanja.
„Samo da nam čini ne sklone i Dejmona s puta", dodala je u šali i
osetila da su je Meredit i Boni istog trena probole pogledom, nadajući se
da će se Elena odati bar nečim.
Međutim, Elenin izraz lica se nije promenio, a ledi Ulma je dodala:
„Ograničenja se ne odnose na vašeg... na gospodara Dejmona, to se
podrazumeva."
„To se podrazumeva", ponovila je Elena ozbiljnim glasom.
„E, sad je vreme da za gala veče uredimo najmanju među
lepoticama", obratila se ledi Ulma Boni, koja se ugrize za usnu i
pocrvene. „Za tebe sam smislila nešto posebno. Ne znaš samo koliko sam
dugo čeznula da radim sa ovim materijalom. Nebrojeno puta sam
prolazila pored izloga u kome je bio izložen, jedva čekajući da ga kupim i
uzmem u ruke. Sad ćeš videti."
Tada je ušla sledeća grupa krojačica. Nosile su nešto od tanjeg
materijala i manjih dimenzija, a ledi Ulma pokaza skicu. Elena je već
bila zinula od čuda. Materijal je bio veličanstven, neverovatno lep, ali još
je zanimljiviji bio kroj. Tkanina je bila zelenoplave boje, boje paunovog
perja, a od struka se širila šara u obliku očica na paunovom repu, što je
bio posebno zahtevan ručni rad.
Bonine smeđe oči behu širom otvorene.
„Ovo je za mene?", rekla je ostavši bez daha, skoro se bojeći da
dodirne materijal.
„Jeste, a kosu ćemo ti zagladiti da bi izgledala elegantno i prefinjeno
~ 207 ~
kao tvoja drugarica. Hajde, slobodno je probaj. Mislim da će ti se haljina
dopasti."
Lusen se povukao, a Meredit je već bila pažljivo spakovana u svoju
„sirena" haljinu. Boni je, sva srećna, počela da se svlači. Ispostavilo se da
je ledi Ulma bila u pravu. Boni je uživala u sopstvenom izgledu. Ostalo je
samo još nekoliko detalja, kao što je dah citrusa i ružine vode, parfem
spravljen specijalno za nju. Stala je pred ogromno ogledalo svega
nekoliko minuta pre nego što će krenuti na gala veče koje je priređivala
Fazina, Srebrni Slavuj.
Boni se malo okrete da odostrag pogleda top-haljinu stegnutu u
struku, diveći se tom remek-delu. Korset je bio napravljen, bar se tako
činilo, od paunovog perja, s karakterističnim kružićima raširenim kao
lepeza, vrhova skupljenih u struku da bi se naglasilo koliko je tanan.
Ispod toga je bila našivena još jedna lepeza krupnijeg perja koje se
spuštalo od struka i spreda i pozadi. Straga je imala i mali šlep od
paunovog perja i smaragdnozelene svile. S prednje strane, ispod nižeg i
krupnijeg reda perja, srebrnim i zlatnim nitima behu izvezene šare u
obliku stilizovanih talasastih perjanica, okrenutih naniže. Sezale su sve
do dna haljine, koje je bilo obrubljeno laganim zlatnim brokatom.
Kao da ni to nije bilo dovoljno, ledi Ulma je naložila da joj se napravi
lepeza od pravog paunovog perja, s drškom ukrašenom smaragdima i
žadom. Za dršku beše privezana kićančica, na čijem su kraju zveckali
sitni kamenčići žada, citrina i smaragda.
Oko vrata je imala prikladnu ogrlicu, ukrašenu žadom, smaragdom,
safirom i lazurnim kamenom, a oko ruku odgovarajuće narukvice sa
žadom i smaragdima, koje su zveckale dok se kretala, kao simbol njenog
potčinjenog položaja.
Međutim, njen pogled se nije zadržao na narukvicama, i nije osećala
mržnju prema njima zbog onoga što su predstavljale. Razmišljala je o
frizerovom majstorstvu, budući da je uspeo da „zaliže" njene riđe lokne,
da joj potamni kosu do prave crvene i prikači je šnalicama ukrašenim
žadom i smaragdom. Njeno srcasto lice nikada nije izgledalo zrelije, niti
prefinjenije. Sa smaragdnozelenom senkom na kapcima i ugljenocrnom
oko očiju besprekorno se slagao vatrenocrveni ruž, a ledi Ulma je
prekršila sopstveno pravilo i sama uzela četkicu u ruke, nanoseći joj
pomalo rumenila tu i tamo. Stoga je Bonina prozirna koža izgledala kao
da neprestano rumeni zbog nekog komplimenta. Minđuše od žada s
filigranskim radom i zlatnim zvoncima u sredini upotpunjavale su
~ 208 ~
estetsku celinu, tako da se Boni, tako doterana, osećala kao princeza s
Dalekog istoka.
„E, ovo je zaista pravo čudo. Obično izgledam kao vilenjak koji se
trudi da izgleda kao navijačica ili devojčica s cvećem", poverila se
poljubivši ledi Ulmu bezbroj puta, sva oduševljena time što ne ostavlja
tragove ruža na obrazima svoje dobročiniteljke. „Ali večeras izgledam
kao prava mlada žena."
Nastavila bi ona još da brblja, nije mogla da se zaustavi iako je ledi
Ulma već pokušavala da diskretno istapka suze u očima, ali uto se
pojavila Elena, ostavivši sve bez daha.
Elenina haljina je bila završena već oko podneva, ali Boni je do tada
videla samo skicu. Međutim, skica nije bila verna slika i prilika Elene.
Boni se krišom pribojavala da će se ledi Ulma previše osloniti na Eleninu
prirodnu lepotu, i nadala se da će Elena biti oduševljena sopstvenom
haljinom koliko su svi ostali bili oduševljeni Boninom i Mereditinom.
Sada joj je sve bilo jasno.
„Ovaj model se zove 'haljina za boginju'", objašnjavala im je ledi
Ulma, prekinuvši tišinu koja je zavladala kada je Elena ušetala, a Boni
je, ošamućena od prizora, pomislila da bi boginje, da su ikada živele na
Olimpu, sigurno poželele da se obuku tako.
Tajna te haljine se krila u njenoj jednostavnosti. Skrojena od
mlečnobele svile, haljina je imala sitne faltice u struku (ledi Ulma je te
sitne, nepravilne nabore nazvala „plise"), a gornji deo je bio jednostavan,
sa izrezom u obliku slova V, i otkrivao je njenu kožu boje breskvinog
cveta. Tkanina je na ramenima bila spojena graviranim kopčama od
zlata, ukrašenim sedefom i dijamantima. Donji deo se od struka spuštao
u pravim, finim faltama, tako da je svila sezala do prefinjenih sandala,
naravno, takođe ukrašenih zlatom, sedefom i dijamantima. Sa zadnje
strane, materijal se od kopči spuštao niz leđa u vidu bretela koje su se
ukrštale da bi se ponovo spojile u plisiranom struku.
Sasvim jednostavna haljina, a tako veličanstvena na odgovarajućoj
devojci. Oko vrata je nosila izuzetno precizno dizajniranu ogrlicu od zlata
i sedefa u obliku stilizovanog leptira, u koju je bilo umetnuto toliko
dijamanata da je sijala kao raznobojna vatra svaki put kad bi se
pomerila, pa bi svetlost pala pod drugim uglom. Nju je nosila preko
priveska s lazurnim kamenom i dijamantom koji joj je poklonio Stefan,
pošto niko nije mogao da je ubedi da ga skine. Nije ni bilo važno. Leptir
je potpuno prekrivao privezak.
~ 209 ~
Oko ruku je nosila široke narukvice od zlata i sedefa sa umetnutim
dijamantima. Taj umetnički obrađen nakit su našli u tajnoj sobi s
blagom. Narukvice su očigledno bile izrađene uz ogrlicu. I to je bilo to.
Elenina kosa je bila raščešljavana i iščetkavana do besvesti, dok nije
postala vodopad zlatne svile čiji su se slapovi spuštali niz ramena, a usne
su joj bile kao pupoljak ružičaste ruže. A tek njeno lice s gustim crnim
trepavicama i nešto svetlijim obrvama, sada posebno izvijenim od
uzbuđenja! Njene ružičaste usne behu razdvojene, a obrazi su joj sijali od
vedrine. To je tek bila priča za sebe. Minđuše su bile samo sićušne
kaskade dijamanata koje su provirivale između zlatnih talasa kose.
Večeras će svi poludeti za njom, pomislila je Boni, odmeravajući
izazovnu haljinu sa zavišću, ali ne s ljubomorom, radujući se pri pomisli
na to kakav će utisak Elena ostaviti. Njena haljina je najjednostavnija,
ali svejedno potpuno baca u zasenak i Meredit i mene.
S druge strane, Boni nikada nije videla Meredit tako doteranu.
Nikada nije izgledala bolje, ni lepše ni egzotičnije. Nikad dotad nije
primetila Mereditinu divnu figuru, uprkos tome što je ta njena drugarica
imala pun garderober markirane odeće. Kad joj je Boni to rekla, Meredit
je samo slegla ramenima. I ona je imala lepezu, crnu i lakiranu, koja je
mogla da se skupi. Otvorila ju je i zatvorila, lupnuvši se zamišljeno po
bradi.
„Mi smo u rukama pravog profesionalca", reče joj, „ali ne smemo da
zaboravimo radi čega smo ovde."

„Sve vreme moramo imati na umu da je naš cilj da spasemo
Stefana", rekla je Elena u sobi koju je Dejmon uzeo za sebe, nekadašnjoj
biblioteci u vili ledi Ulme.
„A šta bih drugo i imao na umu?", odgovori joj pitanjem Dejmon, ne
skidajući pogled s njenog vrata ukrašenog dijamantskom ogrlicom.
Haljina od mlečnobele svile je isticala Elenin vrat kao u statue, čega je
Elena bila duboko svesna. Samo je uzdahnula.
„Kad bismo znali da to stvarno misliš, svi bismo mogli da
odahnemo."
„Misliš, da odahnemo kao ti?"
Elenu podiđe neka jeza. Možda Dejmon deluje kao da je zaokupljen
jednom jedinom stvari na svetu, ali njegovo suzdržavanje je bilo jasan
~ 210 ~
pokazatelj da je stalno na oprezu i da ne vidi samo ono što želi da vidi već
sve što ga okružuje.
Bilo je očigledno da je Elena skoro nepodnošljivo uzbuđena. Neka
ostali misle da je uzbuđena zbog svoje prekrasne haljine, koja i jeste
prekrasna. Elena je zaista bila zahvalna ledi Ulmi i njenim pomoćnicima
na tome što su je završili na vreme. Ono zbog čega je Elena zaista bila
uzbuđena bilo je to što je dobila priliku, ma, kakvu priliku, to je gotova
stvar, govorila je ubeđujući sebe, da večeras nađe polovinu ključa koja im
je potrebna za Stefanovu slobodu. Pomisao na njegovo lice, osećaj
njegovog prisustva, jeste...
Pravi užas. Setivši se onoga što je Boni rekla u snu, Elena je shvatila
da je, tražeći utehu i razumevanje, završila u Dejmonovom naručju
umesto da ga drži za ruku.
Pravo pitanje glasi: šta će Stefan reći za tu noć u motelu s
Dejmonom?
Šta će Stefan reći? Šta tu i ima da se kaže?
„Baš mi je frka", čula je i, nekoliko trenutaka kasnije, kad je već bilo
prekasno, shvatila da je to njen glas.
„Onda nemoj razmišljati o tome", rekao joj je Dejmon. „Od toga će ti
biti još gore."
Slagala sam, pomislila je Elena. Ti se toga i ne sećaš, ili pak i ti
lažeš.
„Šta god da se desi, obećavam da ću se naći u tvojoj blizini", reče joj
Dejmon blago. „Bilo kako bilo, dajem ti svoju reč."
Osetila je njegov dah na svojoj kosi.
„Obećavaš li i da ćeš sve vreme razmišljati o tome kako da se
dokopamo ključa?"
Da, da, samo danas nisam dobro jeo.
Elena se trže, a onda ga privuče bliže sebi. Samo na trenutak, osetila
je ne samo razornu glad već oštar bol koji ju je zbunjivao. Međutim, pre
nego što je uspela da odredi odakle potiče, nestao je, a njena povezanost s
Dejmonom se naglo prekide.
Dejmone!
„Šta je bilo?"
Ne ograđuj se od mene.
„Neću. Samo sam rekao sve što sam imao da kažem, to je sve. Znaš
da ću tražiti taj ključ."
Hvala ti. Elena je pokušala ponovo. Ali ne možeš baš ni da umreš od
~ 211 ~
gladi...
Ko kaže da umirem? Ponovo je uspostavila telepatsku vezu s
Dejmonom, ali nešto je ipak nedostajalo. Namerno je nešto prećutkivao i
trudio se da preusmeri njena čula na nešto drugo, na glad. Elena je
osetila koliko ga glad razara iznutra, kao tigra ili vuka koji danima,
možda i nedeljama, ništa nije ulovio.
Soba joj se polako zavrte pred očima.
„Sve je... u redu", prošaputala je, zadivljena time što Dejmon može
da stoji i drži je dok mu se utroba kida. „Uzmi... šta god ti... zatreba..."
Tada je na vratu osetila zube oštre kao žilet, ali sam ujed je bio
nežan poput dodira.
Dopustila mu je to, prepuštajući se osećajima.
Pripremajući se za gala veče kod Srebrnog Slavuja, tokom koje će
tragati za prvom polovinom dvostrukog ključa sa simbolom lisice,
Meredit je iščitavala neke papire koje beše natrpala u torbu, pune
informacija koje je skinula sa interneta. Dala je sve od sebe da Eleni i
ostalima opiše sve što je saznala. Ipak, kako može da bude sigurna da
nije previdela neki podatak od suštinske važnosti, neki veoma značajan
trag koji će odrediti ishod večerašnjeg poduhvata? Takva sitnica koja
život znači može presuditi da li će uspeti da spasu Stefana ili će se vratiti
poraženi, ostavivši ga da trune u zatvoru.
Ne, rekla je u sebi, stojeći pored ogromnog ogledala i skoro se
pribojavajući da pogleda u egzotičnu lepoticu u koju se pretvorila. Ne, ne
smemo čak ni da pomislimo na reč neuspeh. Zarad Stefanovog života,
moramo uspeti. I to moramo obaviti tako da nas ne uhvate.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

17 Re: Povratak:Duše senke VI taj Ned Mar 03, 2013 12:48 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
Elena je bila puna samopouzdanja i osećala je tek blagu vrtoglavicu
kad su krenuli na gala veče kod Srebrnog Slavuja. Međutim, kada je njih
četvoro stiglo u dom, zapravo palatu ledi Fazine, u jednoj nosiljci su bili
Dejmon i Elena, a u drugoj Meredit i Boni (ledi Ulmi doktor beše
zabranio da posećuje proslave dok je trudna), Elenu kao da je pogodio
grom.
Kuća u kojoj se održavao prijem bila je prava-pravcata palata.
Izgleda kao one predivne palate u bajkama, pomislila je. Minareti i kule
dostojanstveno su se uzdizali. Verovatno behu okrečeni u plavo i bogato
optočeni zlatom, ali Eleni se zbog sunca učinilo da su boje lavande, što im
~ 212 ~
je davalo vazdušastiji izgled. Da bi se istakao zalazak sunca, duž obe
strane staze kojom su se uz brdo kretale nosiljke behu postavljene baklje.
Zahvaljujući nekoj supstanci ili pak čaroliji, njihov plamen je menjao
boju, prelivajući se od zlatne, crvene i purpurne, preko plave i zelene, pa
sve do sive. Sve nijanse su se jasno videle, pošto sunce nije delovalo na
njih. Videvši to, Elena je ostala bez daha, budući da su to bile jedine boje
u čitavom tom svetu koje nisu bile pomešane s crvenom. Dejmon je poneo
bocu „Crne magije" i bio je možda odveć veseo, opijen uzbuđenjem,
nenamerna igra rečima, pomisli Elena.
Kada se nosiljka zaustavila na vrhu brda, osoblje je poželelo
dobrodošlicu Dejmonu i Eleni i odvelo ih niz hodnik do kog nije dopirala
sunčeva svetlost. Iznad njih su visili lusteri od papira, neki od njih behu
veći i od nosiljke iz koje su maločas izašli, koji su, raznoliki, jarko
svetleli, dajući palati svečaniji i začudniji izgled. No i bez toga je bila
veličanstvena, tako da im nije preostalo ništa drugo do da sve to
posmatraju sa strahopoštovanjem.
Prošli su pored osvetljenih fontana. Neke od njih su nudile posebna
iznenađenja, na primer, ispod jedne su čarobne žabe skakutale s jednog
lista lokvanja na drugi, i tako unedogled: tap-tap-tap, kao kad kiša
dobuje po krovu, a bila je tu i jedna zlatna zmija koja bi se sklupčala u
krošnjama iznad glava gostiju, uvijajući se kroz granje, da bi se potom
spustila na zemlju pa opet uspuzala uz drvo, i tako ukrug.
Tlo je, s druge strane, s vremena na vreme postajalo prozirno i u
njemu su se pojavljivala čarobna jata riba, ajkula, jegulja i delfina koji su
iskakali iz vode, a na većoj dubini su se nazirali obrisi džinovskog kita.
Elena i Boni žurno pređoše preko tog dela staze.
Bilo je jasno da vlasnica tog gazdinstva može sebi da udovolji
svakom ekstravagantnom igračkom koju joj srce poželi. Onome u čemu je
najviše uživala bila je posvećena možda i najveća pažnja, budući da je u
svakoj odaji bio po jedan izvanredan orkestar, a poneki muzičari behu
bizarno odeveni. Ponegde bi se čuo nadaleko poznat solista, čiji bi glas
dopirao iz pozlaćenog kaveza, postavljenog sedam-osam metara iznad
zemlje.
Muzika... muzika i svetla na sve strane...
Iako je bila uzbuđena zbog svih tih prizora, zvukova, opojnih mirisa
cvetnih leja i muških i ženskih parfema, Elenu je obuzeo neki strah;
osećala ga je u stomaku kao kakav kamičak. Njena haljina i dijamanti
činili su joj se neodoljivim kad je pošla iz vile ledi Ulme. Sada pak, u
~ 213 ~
domu ledi Fazine... bilo je previše prostorija, previše ljudi, odevenih u
skupocene tkanine raskošno koliko i ona i njeno sestrinstvo „ličnih
pomoćnika". Bojala se da... pa, eto, bojala se one žene tamo, obasjane
draguljima od tijare u tri reda dijamanata i smaragda do prstiju na
nogama, na kojima je imala po jedan savršeno obrađen dijamant. Eto,
zbog nje je njena neukrašena kosa izgledala smešno i neprikladno.
Znaš li koliko ona ima godina? Elena umalo ne poskoči začuvši
Dejmonov glas u svom umu.
Ko?, odgovorila mu je Elena, pokušavajući da barem zauzda zavist, i
zabrinutost, u svom telepatskom glasu. Da ja ovo ne odašiljem glasno?,
dodala je uznemirivši se.
Ne previše glasno, mada nikada nije naodmet da budeš što tiša. Znaš
ti dobro na koga ja mislim: na onu žirafu koju odmeravaš, odvrati joj
Dejmon. Tek da znaš, ona je otprilike dvesta godina starija od mene, a
trudi se da izgleda kao da ima trideset, mada je imala deset godina više
kada je postala vampir.
Elena zatrepta. Šta hoćeš da kažeš?
Preusmeri malo Moći u uši, predloži joj Dejmon. I prestani da brineš!
Elena poslušno pojača sluh i usmeri Moć ka tim čvorovima, pa
razgovori koji su se vodili u njenoj blizini postadoše razumljiviji.
... o, boginja u belom. Još je dete, ali kakav stas...
... da, ona sa zlatnom kosom. Čarobna je, zar ne?
... Uh, tako ti Hada, pogledaj onu devojku tamo... ... Jesi li video
princa i princezu? Ono dvoje tamo. Baš me zanima da li se smenjuju...
ili... ili rade to učetvoro. Šta misliš, dragi?
E, ovo je već navikla da sluša po žurkama. To joj je podizalo
samopouzdanje. Zbog toga je, pošto se konačno usudila da smelo pređe
pogledom preko raskošno odevene gomile, osetila iznenadni talas ljubavi
i poštovanja prema ledi Ulmi, koja je kreirala i nadgledala izradu triju
čarobnih haljina, i to sve za samo nedelju dana.
Ona je pravi genije, prenela je Dejmonu ozbiljno, znajući da će on,
sledeći tok njenih misli, shvatiti o kome govori. Pogledaj, oko Meredit se
već okupila gužva. A... a...
A ona se uopšte ne ponaša kao stara Meredit, završio je Dejmon
rečenicu umesto nje, a u glasu mu se osećala izvesna nelagodnost.
Izgleda da Meredit nije bilo ni najmanje neprijatno. Namerno je
okrenula lice u stranu da bi njeni obožavaoci lepo odmerili njen profil
grčke lepote. No to nije bio profil pribrane, uvek uravnotežene Meredit
~ 214 ~
Sulez. Sada je to bila dama čarobne, egzotične lepote, koja kao da je bila
kadra da otpeva „Habaneru" iz opere „Karmen". Raširila je lepezu i
hladila se lenjo i graciozno. Na prigušenoj svetlosti koja je bojila
unutrašnjost dvorane toplim nijansama, njene ruke i ramena su
svetlucali bisernim sjajem iznad crne somotne haljine, pa je izgledala još
tajanstvenije i zanosnije nego kod kuće. Štaviše, izgleda da je jedan od
gostiju koji su joj se divili već bio izgubio glavu; klečao je pred njom s
crvenom ružom u ruci. Toliko ju je brzo otkinuo iz jednog cvetnog
aranžmana da se ubo na trn, pa mu je krv curila iz palca. Meredit to kao
da nije primećivala. I Elena i Dejmon su saosećali s tim izuzetno
zgodnim plavušanom. Eleni je bilo žao... a Dejmon je ogladneo.
Svakako se izvukla iz svoje školjke, usudio se da primeti.
Ma Meredit nikada ne izlazi iz nje dokraja, uzvratila je Elena. Sve je
to gluma. Mislim da su nam haljine glavni aduti. Meredit je odevena kao
sirena, a pride se ponaša kao zavodnica. Boni je obučena kao paun, a...
pogledaj.
Klimnula je glavom prema dugačkom hodniku koji je vodio u
ogromnu dvoranu. Oko Boni se, onako obučene u paunovo perje, okupila
gomila njenih pratilaca, koji su upravo to i radili: pratili su je u stopu.
Svaki Bonin pokret je bio lagan, kao u ptice, a pri svakom tom pokretu,
narukvice su zveckale na njenim ručicama. Minđuše su joj se njihale pri
svakom trzaju glave, a stopala kao da su joj sijala u zlatnim sandalama,
koje su se isticale spram plavo-zelenog šlepa.
„Znaš, baš čudno", promrmlja Elena kada su ušli u tu ogromnu
dvoranu. Pošto su svi glasovi utihnuli, mogla je jasno da čuje i Dejmonov
fizički glas. „Tek sad vidim da nam je ledi Ulma sašila haljine prema
različitim klasama životinjskog sveta."
„Hm?"
Dejmon joj je opet gledao u vrat. Srećom, u tom trenutku je naišao
jedan doterani gospodin, obučen u formalno zemaljsko odelo, smoking,
širok pojas i sve ostalo, i poslužio ih „Crnom magijom" u velikim
srebrnim peharima. Dejmon je svoje vino popio naiskap i uzeo još jedno
od graciozno naklonjenog lakeja. Zatim su on i Elena zauzeli svoja mesta,
na kraju poslednjeg reda, mada je to bilo neuljudno prema njihovoj
domaćici. Bio im je potreban slobodan manevarski prostor.
„Pa, Meredit je kao morska nimfa, što je najviši red. I ponaša se kao
morska nimfa. Boni je ptica, što je red iza najvišeg, pa se i ona ponaša u
skladu s tim: zagonetno se smeškajući, posmatra momke koji joj se
~ 215 ~
nabacuju. A ja sam leptir, stoga pretpostavljam da bi večeras trebalo da
budem društveni leptir. S tobom pored sebe, nadam se."
„Baš... simpatično", reče joj Dejmon, pomalo smrknuto. „A zbog čega
to misliš da treba da izigravaš leptira?"
„Pa zbog haljine, ludice", reče mu Elena, pa podiže svoju lepezu
optočenu zlatom, sedefom i dijamantima i malčice ga kucnu njome po
čelu. Onda je otvori da bi mu pokazala da je majstorski oslikana istim
motivom prema kome je izrađena i njena ogrlica, i ukrašena sićušnim
dijamantskim, zlatnim i sedefastim kamenčićima, raspoređenim tako da
ne spadnu od otvaranja i zatvaranja.
„Vidiš? Leptir", rekla mu je, zadovoljna njegovim izrazom lica.
Dejmon je dugim, tankim prstom prelazio po konturi leptira, što ju je
toliko podsetilo na Stefana da joj se grlo steglo. Zaustavio se kada je
došao do šest stilizovanih linija iznad glave.
„Otkad leptiri imaju kosu?" Prst mu se premestio na dve vodoravne
linije između krila. „I ruke?"
„To su mu noge", rekla mu je Elena, pomalo začuđena. „Kakvo biće
koje ima ruke, noge i glavu ima šest dlaka i krila?"
„Pripiti vampir", oglasio se neko ko je stajao iznad njih, pa je Elena
pogledala naviše i iznenadila se ugledavši Mudrog. „Mogu li da sedim s
vama?", upitao je. „Nisam uspeo da nađem košulju, ali je moja kuma,
dobra vila, uspela da nabavi prsluk."
Elena se nasmejala i sklonila se da bi mogao da sedne pored
Dejmona, na sedište do prolaza. Izgledao je mnogo doteranije nego kad
ga je poslednji put videla, dok je radio oko kuće, mada mu je kosa i dalje
bila duga griva neobuzdanih uvojaka. Primetila je da se ta njegova
vilinska kuma setila i da ga namiriše kedrom i sandalovinom, a uspela je
i da mu nabavi i „dolče i gabana" farmerice i prsluk. Izgledao je...
magnifique*. Nije bilo ni traga od onih njegovih životinja.
„Mislila sam da nećeš doći", rekla mu je Elena.
„Ma, to nije dolazilo u obzir. Da ne dođem kad si ti odevena u
anđeoski belo i zlatno? Pomenula si gala veče; shvatio sam tvoju želju
kao zapovest."
Elena se zakikotala. Naravno, večeras se svako prema njoj ophodio
drugačije. I to sve zbog haljine. Mudri je, mrmljajući nešto o svojoj
latentnoj heteroseksualnosti, bio spreman da se zakune da stilizovani
__________________________________
*Božanstveno, divno (franc.). (Prim. prev.)
~ 216 ~
oblik njene ogrlice predstavlja feniksa, baš kao i lepeza. Jedan veoma
učtiv demon svetloljubičaste kože i sa uvijenim belim roščićima, koji je
sedeo s njene desne strane, dometnu kako njega to podseća na boginju
Ištar, koja ga je očigledno poslala u Mračnu dimenziju nekoliko
milenijuma ranije zbog toga što je dovodio ljude u iskušenje da postanu
lenjivci. Elena reče sebi da će morati da priupita Meredit da li to
iskušavanje možda znači da ih je terao da jedu lenjivce. Sve što je ona o
njima znala beše to da su to divlje životinje koje se slabo kreću, ili tako
nešto.
Tek tada se setila da je ledi Ulma rekla da je njen model „haljina za
boginju". Tako ju je, valjda, nazvala. To je svakako bila haljina za veoma
mlade devojke, čije je telo skoro savršeno, zato što se ispod nje nije mogao
umetnuti ni korset niti bilo kakvo drugo pomagalo za nezavidnu figuru.
Ispod haljine se nalazilo samo Elenino vitko i čvrsto mlado telo i komplet
laganog, mekanog donjeg veša od čipke boje mesa. Da, i dašak jasmina.
I osećam se kao boginja, pomislila je, zahvaljujući demonu (koji je
ustao i naklonio se). Ljudi su zauzimali svoja mesta za prvi deo
programa Srebrnog Slavuja. Elena je morala da prizna da umire od
znatiželje da vidi ko je ledi Fazina. Osim toga, bilo je previše rano da
krenu na putešestvije do toaleta, Elena je već stigla da primeti da su
ispred svakih vrata postavljeni čuvari.
Na izdignutom podijumu na sredini dvorane, oko koga su se
koncentrično širili redovi sedišta, nalazile su se dve harfe. Odjednom svi
ustadoše i počeše da tapšu, pa Elena nije mogla ništa da vidi, ali ledi
Fazina beše rešila da prođe baš pored Elene i Dejmona. Podesilo se i da
je zastala baš pored Mudrog da bi zahvalila na aplauzu koji se orio, tako
da je Elena imala savršen pogled.
Bila je to divna mlada žena, koja je, na Elenino veliko iznenađenje,
izgledala kao da je tek prevalila dvadesetu. Bila je sitna kao Boni. To
sićušno stvorenje je, po svoj prilici, ozbiljno shvatilo svoj nadimak:
naime, haljina joj je bila satkana od neke srebrne mreže. I kosa joj je bila
siva kao metal, napred duga, pozadi kratka.
Plašt jedva da ju je i dodirivao pošto joj je bio zakačen za ramena
dvema jednostavnim kopčama. Horizontalno se spuštao do zemlje i
neprestano se lelujao, pa je više podsećao na zrak mesečine ili na oblak
nego na pravi materijal. Kada je stigla do središta dvorane i popela se na
podijum, obišla je oko otkrivene harfe, a onda je plašt nežno skliznuo i
polukružno se rasprostro oko njenih nogu.
~ 217 ~
Usledila je čarolija Srebrnog Slavuja. Počela je da svira na visokoj
harfi, koja je spram njenog sićušnog tela delovala još veće. Harfa je
zapevala pod njenim prstima; laskala joj je i ulagivala joj se da bi
zavijala kao vetar, ili pak prenosila tonove koji kao da su se u glisandima
spuštali iz rajskih vrtova. Elena je tokom čitave prve pesme plakala
mada je pesma bila ispevana na nekom stranom jeziku. Bila je toliko
dirljiva i lepa da ju je podsetila na Stefana, na trenutke koje su proveli
zajedno, sporazumevajući se samo najnežnijim rečima i dodirima...
Međutim, najimpresivniji talenat ledi Fazine bio je njen glas. Njeno
sitno, krhko telo je moglo da proizvede izuzetno zahtevne tonove, kad god
je to htela. Kada je kasnije počela da peva setne pesme u molu, Elena je
osetila kako se ježi i kako joj noge drhte. Imala je utisak da svakog trena
može pasti na kolena dok joj melodije ispunjavaju srce.
Kada ju je neko dodirnuo po ramenu, Elena se snažno trže, prebrzo
otrgnuta od sveta fantazija koji je predivna muzika izatkala oko nje. To
je bila Meredit, koja je imala vrlo praktičan predlog za njihovu malu
družinu, mada je i sama gajila veliku ljubav prema muzici.
„Htela sam da kažem, zašto ne krenemo odmah, dok je svi ostali
slušaju?", prošaputala je. „Čak su i čuvari došli da je čuju. Dakle,
dogovorili smo se da izađemo u parovima, važi?"
Elena klimnu glavom.
„Samo ćemo malo razgledati po vili. Možda čak i nađemo nešto dok
su svi ostali ovde na koncertu; imamo otprilike sat vremena. Mudri, ti bi
mogao da budeš u vezi sa obe grupe, mislim, telepatski."
„To je za mene privilegija, Madame."
Petočlana družina krenu u pohod na dvorac Srebrnog Slavuja.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

18 Re: Povratak:Duše senke VI taj Ned Mar 03, 2013 12:49 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
28.
Prošli su tik pored čuvara kraj salonskih vrata. Međutim, ubrzo su
otkrili da, i pored toga što su skoro svi bili opčinjeni pesmama ledi
Fazine, u svakoj dvorani palate otvorene za javnost stoji po jedan lakej u
crnom odelu i s belim rukavicama, na usluzi da pruži svaku informaciju,
ali i da budno motri na gazdaričinu imovinu.
Prva prostorija koja im je iole ulivala nadu bila je Dvorana harfi ledi
Fazine, galerijski prostor namenjen izlaganju harfi, od onih drevnih koje
su podsećale na zapet luk, s jednom jedinom žicom, sve do visokih
orkestarskih harfi s pozlatom, kakva je bila harfa na kojoj je Fazina
~ 218 ~
trenutno svirala. Čarolija, ponovo joj je prošlo kroz glavu. Ovde su,
izgleda, pribegavali čaroliji, a ne tehnološkim dostignućima.
„Svaki model harfe ima poseban ključ za štimovanje žica",
prošaputala je Meredit, bacajući pogled prema dnu dvorane. Sa obe
strane je bio postrojen po jedan red harfi koje su marširale u daljinu.
„Jedan od tih ključeva može biti pravi."
„Kako ćemo znati?" Boni se lagano hladila lepezom od paunovog
perja. „U čemu je razlika između ključa za harfu i ključa s lisicom?"
„Ne znam. A nikad nisam ni čula da se ključ može držati u harfi.
Verovatno bi zveckao čim bi se telo harfe iole nagnulo u stranu", priznala
je Meredit.
Elena se ugrize za usnu. To pitanje je bilo sasvim jednostavno i
logično je što ga je Boni postavila. Pravo je čudo što se već nije
obeshrabrila i zapitala se kako će naći polovinu ključića u tom ogromnom
dvorcu. Pogotovo ako se uzme u obzir da trag koji imaju kaže da je ključ
u instrumentu Srebrnog Slavuja, što joj je odjednom zazvučalo apsurdno.
„Pretpostavljam da taj instrument", poče Boni, pomalo zaplićući
jezikom, „nije njen glas i da ne moramo da joj zavlačimo ruke u grlo..."
Elena se okrete i pogleda u Meredit, koja je gledala ka nebesima, to
jest u svod iznad te gnusne dimenzije, kako god da se zvao.
„Znam", reče Meredit. „Pileći mozgić više ne sme da pije. Doduše,
pretpostavljam da mogu da razdele male srebrne pištaljke na poklon, na
svim većim zabavama obično nešto dele za uspomenu."
„Kako su uopšte mogli", poče Dejmon obazrivo i suvo, „da uzmu ključ
sa zabave koja je održana pre najmanje nekoliko nedelja i da se nadaju
da će moći da ga povrate? Misao je jednako verodostojno mogla da kaže:
'Bacili smo ključ.'"
„Pa sad", poče Meredit, „nisam baš sigurna da su stvarno mislili da
se ključevi mogu vratiti, jer čak ni oni to ne mogu. A Misao je možda
htela da kaže: 'Moraćeš da prekopaš sve smeće koje ostane posle gala
večeri', ili pak posle neke druge zabave na kojoj bude nastupila ledi
Fazina. Sigurno je svi pozivaju da svira na prijemima."
Elena je mrzela prepirke iako je sama bila šampion u raspravljanju.
Večeras je boginja i ništa neće biti nemoguće. Kad bi se samo setila...
Kao da je neka bela munja ošinu pravo u mozak.
Samo na trenutak, na delić sekunde, vratilo joj se sećanje na borbu s
Misao. Misao se tada pretvorila u lisicu, ujedala ju je i grebla, i, režeći,
dala je Eleni odgovor na pitanje gde su dve polovine ključa s lisicom.
~ 219 ~
„Kao da bi ti i razumela to što ti budem rekla. Kad bih ti rekla da se
jedan nalazi u instrumentu srebrnog slavuja, da li bi ti to nešto značilo?"
Da. To su doslovce bile njene reči, prave reči koje je Misao izgovorila.
Elena je čula sopstveni glas kako razgovetno ponavlja te reči.
Tada je osetila kako joj se taj munjeviti luk povlači iz uma, samo da
bi ustupio mesto sledećem. Sledeće čega je bila svesna jeste to da je širom
otvorila oči, zaprepašćena time što Boni govori nekim mrtvačkim,
bezbojnim glasom, kojim je uvek prenosila pro ročanstva:
„Svaka polovina ključa je u obliku lisice s dva uva, dva oka i
njuškom. Dve polovine ključa su od zlata i prekrivene su dragim
kamenjem, a lisičje oči su zelene. Ključ koji tražite još je u instrumentu
Srebrnog Slavuja."
„Boni!", ote se Eleni. Videla je da Boni drhte kolena i da joj pogled
gubi fokus. Utom je otvorila oči, a Elena je primetila kako prazninu u
njima polako zamenjuje zbunjenost.
„Šta se dešava?", upita Boni, osvrćući se oko sebe. Primetila je da su
svi pogledi uprti u nju. „Šta, šta se desilo?"
„Rekla si nam kako izgledaju polovine ključa!"
Elena nije mogla da prikrije uzbuđenje i radost. Sada kad znaju šta
treba da traže, mogu da oslobode Stefana; oslobodiće Stefana. Elenu sada
više ništa ne može zaustaviti. Boni je doprinela da se potraga upravo
uzdigne na znatno viši nivo. Dok je Elena sva drhtala od radosti, Meredit
je, pribrana kao i uvek, pokušavala da se pobrine za proročicu. Tiho je
rekla:
„Verovatno će se onesvestiti. Hoćete li, molim vas..."
Meredit nije morala više ništa da kaže, jer su vampiri Dejmon i
Mudri bili dovoljno brzi da je pridrže i podignu ako padne, jedan s jedne,
a drugi s druge strane. Dejmon je zapanjeno zurio u malecku.
„Hvala, Meredit", reče Boni i othuknu, trepćući sve vreme. „Mislim
da se neću onesvestiti", dodade. Onda pogleda u Dejmona kroz trepavice
i kaza: „Ipak, verovatno nije loše da mi se neko nađe."
Dejmon klimnu glavom i čvršće je steže, sa izrazom krajnje
ozbiljnosti na licu. Mudri se dopola okrete, a njoj se učini da mu knedla
stoji u grlu.
„Šta sam rekla? Ne sećam se!"
Kad je Elena svečano ponovila Bonine reči, Meredit je rekla nešto
što je baš ličilo na nju:
„Boni, jesi li sad sigurna? Je li ti ovo zvuči kako treba?"
~ 220 ~
„Ja jesam sigurna. Ma, ubeđena sam", prekide je Elena. I jeste bila
ubeđena. Boginja Ištar i Boni otključale su prošlost i pokazale joj ključ.
„U redu. Hoćete li da Boni, Mudri i ja ostanemo u ovoj prostoriji, pa
da nas dve zamajavamo lakeja dok on bude zavirivao u harfe?",
predložila je Meredit.
„Važi. Krećemo!", reče Elena.
Ipak, nije bilo lako sprovesti Mereditin plan. Uprkos tome što su dve
devojke blistale, a momak izgledao fino i pitomo, lakej se stalno kretao u
malim krugovima, primetivši da uzimaju jednu po jednu harfu i zaviruju
u njih. To je, svakako, bilo strogo zabranjeno. Harfe se brzo raštimuju, a
mogu se i lako oštetiti, naročito kad ih protresate ne biste li čuli
zveckanje sakrivenog ključa.
Da zlo bude veće, sve harfe su bile izložene u malim, zasebnim
nišama, sa sve jarkim osvetljenjem, kitnjasto oslikanim vitražima u
pozadini (na njima je mahom bila prikazana Fazina kako svira na
izloženoj harfi) i somotnim crvenim konopcem koji je ograđivao nišu,
jasno prenoseći poruku „drži se podalje".
Na kraju je Mudri morao da hipnotiše lakeja kako bi bio potpuno
nepomičan. Mogao je tome da pribegne samo na nekoliko minuta, jer bi
lakej u suprotnom primetio da u ledi Fazininom programu ima praznina.
Za to vreme, dok lakej bude stajao kao voštana figura, moraće grozničavo
da pretražuju harfe.
Dejmon i Elena su u međuvremenu lutali po palati, razgledajući
delove velelepnog zdanja koji nisu bili dostupni posetiocima. Nameravali
su da, ukoliko ne nađu ništa, pretraže dostupnije prostorije dok se gala
veče bude odvijalo svojim tokom.
Opasan je to poduhvat, iskradati se tako i upadati u mračne, često i
zaključane prazne odaje, na čijim su vratima stajale jasne naznake da se
u njih ne ulazi: ta opasnost je, međutim, Elenu posebno uzbuđivala.
Nekako se ispostavilo da su strah i strast povezane mnogo čvršće nego
što je dotad shvatala. Bilo kako bilo, izgleda da je to svakako važilo za
nju i Dejmona.
Elena je kod njega zapažala sitnice kojima se divila. Pokazalo se da
ume da obije svaku bravu nekom stvarčicom koju je vadio iz unutrašnjeg
džepa crne jakne kao da vadi penkalo. Čitav postupak obijanja obavljao
je vrlo hitro i graciozno. Štedeo je pokrete, znala je to, što beše plod skoro
petovekovnog iskustva.
Jedno se pak nije moglo poreći: Dejmon je uvek ostajao hladne glave,
min@
~ 221 ~
pa je bilo baš dobro što su zajedno dok se ona šeće unaokolo kao boginja
za koju ne važe pravila i obaveze smrtnika. To je još više dolazilo do
izražaja zbog straha koji je osećala: plašili su je oblici koji su je podsećali
na čuvare ili vojnike na straži koji se pomaljaju iz tame. Na kraju bi se
ispostavilo da je posredi preparirani medved, visoka i uzana komoda, ili
pak nešto što je Dejmon zaklonio od nje, nalik na mumificirano ljudsko
telo. Dejmona ništa od toga nije uznemirilo.
Kad bih samo mogla da usmerim malo više Moći ka očima, pomislila
je Elena, i sve pred njom postade svetlije. Njena Moć ju je slušala!
Bože! Nosiću ovu haljinu do kraja života: u njoj se osećam toliko...
moćnom, toliko... neustrašivom. Nosiću je i na fakultetu, ako ga ikad
upišem, da bih oduševila profesore; i na svom i Stefanovom venčanju,
čisto da bi ljudi shvatili da nisam droca; i na plaži, da bi momci imali u
šta čežnjivo da gledaju...
Prigušila je smeh i iznenadila se videvši da je Dejmon zadirkuje
tobože prekornim pogledom. Naravno, bio je usredsređen na nju kao i
ona na njega. Međutim, nisu bili u istom položaju, budući da ju je on
posmatrao kao da oko vrata nosi etiketu na kojoj piše SLATKO OD
JAGODA. Pride je ponovo ogladneo. I to mnogo.
Sledeći put ću se pobrinuti za to da se dobro najedeš pre nego što
izađeš iz kuće, prenela mu je mislima.
Bolje da mi razmišljamo kako sada da uspemo pre nego što počnemo
da planiramo šta ćemo raditi sledeći put, uzvratio joj je uz munjevito
kratak nagoveštaj svog zaslepljivo blistavog osmeha.
Međutim, uvek je u tom osmehu bilo i malo sarkastičnog likovanja,
svojstvenog Dejmonu. Elena se zaklela da te večeri neće dobiti više ni
kapi, koliko god da se osmehivao, molio i preklinjao, pretio, ulagivao joj
se i ubeđivao je. Neka nađe neku drugu teglu i neka je otvori, pomislila je.
Setna koncertna muzika je utihnula, pa su Elena i Dejmon kao bez
duše odjurili u Dvoranu harfi da bi se našli s Boni, Meredit i Mudrim.
Elena je po Boninom držanju mogla da pretpostavi kakav je ishod
njihove pretrage, mada je to mogla da zaključi i po ćutanju Mudrog.
Međutim, novosti su bile mnogo gore nego što je zamišljala: ne samo što
njih troje nisu ništa našli u Dvorani harfi nego su naposletku pribegli
zapitkivanju lakeja koji je mogao da govori iako nije mogao da se kreće,
ophrvan uticajem Mudrog.
„Pogodi šta nam je rekao", reče Boni i nastavi pre nego što se iko
usudio da prozbori ijednu reč. „Ove harfe se čiste i štimuju svakog božjeg
~ 222 ~
dana. Fazina ima čitavu vojsku posluge samo za to. Dakle, bilo šta što se
nađe tu, a nije deo određene harfe, smesta se prijavljuje. Ali ništa nije
prijavljeno! Prosto ga nema!"
Elena je osetila kako s pijedestala sveznajuće kraljice pada na nivo
zbunjenog ljudskog bića.
„Baš sam brinula da će ispasti ovako", priznala je uzdahnuvši.
„Ionako je delovalo previše lako. Dobro, onda plan B. Vi se umešajte
među goste i pokušajte da uočite svaku dvoranu koja je otvorena za
javnost. Pokušajte da očarate Fazininog supruga i da izvučete neku
informaciju iz njega. Raspitajte se da li su Misao i Šiniči dolazili ovamo u
skorije vreme. Dejmon i ja ćemo nastaviti da pretražujemo po
prostorijama u koje ne bi trebalo da se ulazi."
„To je preveliki rizik", rekla je Meredit namrštivši se. „Ne smem ni
da pomislim kakva kazna može uslediti ako vas uhvate."
„A ja se bojim kazne koja će biti određena Stefanu ako ne pronađemo
taj ključ večeras", oštro i kratko joj odgovori Elena, a zatim se okrete i
ode.
Dejmon pođe za njom. Pretraživali su beskrajne mračne sobe, i ne
znajući da li traže harfu ili nešto drugo. Dejmon bi prvo proverio da li se
u prostoriji u koju treba da uđu nalazi neko telo koje diše (čuvar je,
naravno, mogao da bude i vampir, ali se povodom toga ništa nije moglo
učiniti), a onda bi obio bravu. Sve je išlo kao po loju sve dok nisu stigli do
prostorije na kraju dugog hodnika, koja je bila okrenuta zapadu, Elena
već dugo nije znala gde se nalazi, ali je bez greške mogla da odredi gde je
zapad pošto je na toj strani večito sijalo ogromno sunce.
Kad je Dejmon obio bravu, Elena je nestrpljivo ušla u prostoriju.
Počela je da razgleda i, izludevši od iščekivanja, otkrila da se tu nalazi
slika harfe u srebrnom ramu. Međutim, u njemu nije bilo nikakvog
ispupčenja koje bi zaličilo na ključ s lisicom, iako je krajnje oprezno
upotrebila Dejmonov obijač da bi razdvojila ram i pogledala iza slike.
Dok je vraćala sliku na zid, oboje začuše neki tup udarac. Elena
ustuknu, moleći Boga da nijedan od „slugu iz obezbeđenja" u crnim
odelima, koji su obilazili hodnike, nije čuo buku. Dejmon joj brzo stavi
ruku na usta i okrete ručicu na fenjeru ne bi li ga ugasio.
Međutim, sada su oboje čuli... korake nekog ko im se približavao iz
hodnika. Neko je čuo taj tup, prigušen zvuk. Koraci su se zaustavili
ispred vrata, a onda se sluga diskretno nakašljao.
Elena se naglo okrete, osetivši kako će joj se Krila iskupljenja svakog
~ 223 ~
časa raširiti. Samo li joj malo poraste adrenalin, radnik obezbeđenja će
pasti na kolena, jecajući od kajanja za sva zla koja je u životu počinio.
Elena i Dejmon će zbrisati pre nego što...
Dejmon je, međutim, imao drugu ideju, i Elena ju je samo zbunjeno i
nesvesno prihvatila.
Kada su se, trenutak kasnije, vrata tiho otvorila, lakej je zatekao
dvoje ljudi u toliko strasnom zagrljaju da uopšte nisu primetili da ih
neko ometa. Elena je jasno osetila njegovu ozlojeđenost. Želja dvoje
gostiju da se diskretno grle daleko od pogleda ostalih, u jednoj od
mnogobrojnih dvorana ledi Fazinine palate, bila je sasvim razumljiva, ali
to je bio deo u koji nije trebalo zalaziti. Kad je upalio svetla, Elena ga
pogleda krajičkom oka. Njena vidovnjačka čula su bila dovoljno otvorena
da uhvate njegove misli. Pregledao je dragocenosti u prostoriji pogledom
iskusnog čuvara koji je to učinio već bezbroj puta. Skupocena vazica s
ružama penjačicama, čije su latice bile od rubina, a stabljike od
smaragda; besprekorno očuvana drvena sumerska lira, stara pet hiljada
godina; dve iste zlatne sveće u obliku propetih zmajeva; egipatska
pogrebna maska s tamnim, izdubljenim očnim dupljama na predivno
oslikanom licu, koje kao da su posmatrale iz mraka... sve je bilo na svom
mestu. Njeno gospodstvo verovatno tu nije čuvalo ništa od velike
vrednosti, ali lakej je svejedno rekao Dejmonu:
„Ova prostorija nije namenjena javnosti."
Dejmon na to samo čvršće zagrli Elenu. Da, Dejmon se baš upinjao
da dobro odglumi pred lakejom... ili tako nešto. Ali zar predstava... nije
već završena? Elenine misli su postale nepovezane. Poslednje... poslednje
što su sebi smeli da dozvole jeste... da... propuste priliku... da nađu ključ
s lisicom. Elena je htela da se odmakne od njega, ali shvatila je da ne
sme to da učini.
Ne da ne može, već da ne sme. Ona je sada tuđe vlasništvo, skupo
plaćen deo imovine, doteran za večeras, Dejmonu na raspolaganju. Dok
neko gleda sa strane, ona ne sme da ne posluša svog gospodara, čije su
želje sada njena zapovest.
S druge strane, Dejmon je u tome otišao predaleko... dalje nego što
se ikad ranije drznuo. Doduše, pomislila je ogorčeno, nije ni svestan
koliko je slobode dozvolio sebi. Milovao joj je kožu koju haljina boje
slonove kosti nije sakrivala, ruke, leđa, čak i kosu. Znao je koliko ona to
voli, znao je koliko uživa kad joj neko nežno miluje krajeve kose, a onda
ih gužva među prstima.
~ 224 ~
Dejmone! Nije joj preostalo ništa drugo do da moli. Dejmone, ako nas
zatvore ili učine bilo šta što će nas sprečiti da večeras nađemo ključ, kad
će nam se ukazati druga prilika?... Dopustila mu je da oseti njeno
očajanje, njenu grižu savesti, čak i tu varljivu žudnju da sve zaboravi i
pusti da je svaki minut nosi sve dalje, na talasu revnosti koji je on
stvorio. Dejmone, reći ću... reći ću to ako želiš. Preklinjem te... Oči su
počele da je peckaju, osetila je da će joj suze navreti.
Ne plači. Elena se silno obradovala kad je čula Dejmonov telepatski
glas. U njemu je pak bilo nečeg čudnog. Nije se osećao prizvuk
izgladnelosti, nije prošlo ni dva sata otkako je poslednji put uzeo njenu
krv. U njemu, doduše, nije bilo ni strasti, jer je i to mogla da čuje i oseti,
i to sasvim jasno. Međutim, Dejmonov telepatski glas je bio toliko
stegnut da ju je to skoro prestravilo. Štaviše, znala je da on oseća da je to
plaši i da namerno neće ništa da učini povodom toga. Bez objašnjenja. I
bez istraživanja, što je shvatila kad je otkrila da se, iza te samokontrole,
njegov um potpuno zatvorio za nju.
Jedino s čime je mogla da uporedi to osećanje koje je odavala njegova
čelična samokontrola bio je bol. Bol na granici izdržljivosti.
Ali zbog čega?, zapitala se, bespomoćna da išta uradi. Šta je uzrok
tolikom bolu?
Elena nije mogla da gubi vreme pitajući se šta nije u redu s
Dejmonom. Pojačala je Moć sluha i počela da osluškuje šta se dešava iza
vrata prostorija u koje su potom ulazili. Dok je osluškivala, odjednom joj
je sinula ideja, pa je odmah zaustavila Dejmona nasred hodnika u kome
je vladao mrkli mrak i pokušala da mu objasni kakvu prostoriju treba da
traže: odaju koju u današnje vreme nazivaju „sobnom kancelarijom".
Dejmon ju je, očigledno upoznat sa arhitekturom velikih vila, posle
samo nekoliko pogrešnih pokušaja uveo u odaju koja je očigledno bila
ženska radna soba. Vid joj je u tami bio oštar kao njegov iako su odaju
osvetljavali samo jednom svećom.
Dok se Elena nervirala zbog toga što nije našla nijedan znak da na
raskošno izrezbarenom stolu postoje skrivene fioke, Dejmon je
pretraživao po hodniku.
„Čujem nekog napolju", rekao joj je. „Mislim da je vreme da
krenemo."
Međutim, Elena je i dalje tražila. I, dok su joj oči mahnito
pretraživale sve u sobi, ugledala je mali pisaći sto sa starinskom stolicom
i kompletom najrazličitijih olovaka, od prastarih do modernih, koje su
~ 225 ~
stršile iz svojih držača, čijoj je izradi takođe bila posvećena posebna
pažnja.
„Izađimo dok još nikog nema", nervozno promrmlja Dejmon.
„Važi", odgovori Elena rasejano. „U redu..." Istog trena je ugledala.
Ne oklevajući ni časa, prešla je preko sobe i uzela blistavo srebrno
pero. To je zapravo bilo stilizovano nalivpero, izrađeno tako da izgleda
elegantno i starinski, s perjanicom. Krivina penkala je odgovarala njenoj
ruci, a drvo je bilo toplo na dodir.
„Elena, mislim da bi stvarno..."
„Ćuti, Dejmone", rekla je Elena, ne obazirući se na njegove reči,
previše zaokupljena svojim otkrićem da bi bilo šta čula. Prvo: pokušaj da
pišeš. Neće. Nešto je preprečilo put mastilu. Drugo: rastavi penkalo što
pažljivije, kao da ćeš zameniti patronu. Srce joj je sve vreme brundalo u
ušima, a ruke su joj drhtale. Nastavi polako... ne dozvoli da ti išta
promakne... za ime boga, pazi da ti nešto ne ispadne i ne otkotrlja se
nekud, da ga ne bi tražila po ovom mraku. Penkalo joj se u rukama
razdvoji na dva dela...
... a na tamnozelenu površinu stola pade mali i težak zakrivljen
komadić metala. Stajao je u najširem delu nalivpera. Podigla ga je i
počela da sastavlja penkalo pre nego što je uspela dobro i da pogleda.
Ali... ipak je morala da vidi to što je držala u ruci.
Mali predmet u obliku polumeseca zablesnuo ju je na svetlosti.
Izgledao je tačno onako kako ga je Boni opisala njoj i Meredit. Sićušna
lisica sa simbolično predstavljenim telom, glave ukrašene umetnutim
dragim kamenjem i oborenih ušiju. Umesto očiju su sijala dva zelena
kamenčića. Da nisu smaragdi?
„Aleksandrit", reče Dejmon tiho kao da joj šapuće na jastuku.
„Prema narodnom predanju, mogu da menjaju boju pri svetlosti sveća ili
vatre. Poprimaju boju plamena."
Elena se oslanjala na njega; naježila se prisetivši se kako se i njemu
u očima video plamen dok je bio zaposednut: plamen krvavocrvene boje
malaha, boje Šiničijeve okrutnosti.
„I?", upitao je Dejmon. „Kako si uspela?"
„Je 1' ovo stvarno jedna polovina ključa?"
„Pa, teško da je tome mesto u penkalu. Ne nego igračkica iz 'kinder'
jajeta. Neverovatno, otišla si pravo tamo čim si ušla. Čak je i vampirima
potrebno izvesno vreme da razmisle, dražesna moja princezo."
Elena slegnu ramenima.
~ 226 ~
„U stvari, baš je bilo lako. Kad smo shvatili da to sigurno nije ključ
za harfu, zapitala sam se šta još može da bude instrument koji neko ima
u kući. Olovka je instrument za pisanje. Zato sam morala da otkrijem da
li ledi Fazina u kući ima neku kancelariju ili radnu sobu."
Dejmon othuknu.
„Sto mu demona iz pakla, vidi ti malu! A deluje tako naivno. Znaš
šta je meni padalo na pamet? Da je to nešto oko vrata u podu. Oko tajnih
ulaza u tamnice. Jedini instrument kog sam se ja setio jeste 'instrument
za mučenje'; iznenadila bi se koliko ih samo ima u ovom finom gradu."
„Ali ne i u njenoj kući...!", otelo se Eleni, koja je opasno povisila glas.
Onda su oboje načas ućutali da bi sačekali i oslušnuli, isprepadani, da li
neko ide kroz hodnik.
Ništa se nije čulo.
Elena othuknu.
„Brzo! Gde, gde da ga stavim da bude na sigurnom?" Upravo je
shvatila da je jedina mana haljine za boginju u tome što na njoj nije bilo
nikakvog džepa. Moraće da upozori ledi Ulmu za ubuduće.
„Ovamo, dole, u džep na mojim farmericama", reče joj Dejmon, koji je
takođe razmišljao munjevitom brzinom i drhtao kao prut. Kada je
zavukao ključ duboko u tajni džep svojih crnih ,,armani" farmerica,
uhvatio ju je obema rukama. „Elena! Shvataš li? Uspeli smo. Stvarno
smo uspeli!"
„Znam!" Suze su joj se slivale niz obraze, a usledio je i odgovarajući
akord iz muzičke dvorane, uzvišen, savršen za tu priliku. „Uspeli smo
zajedno!"
A onda se nekako, kao i svaki put kad bi isplivalo to „nekako", što im
je polako postajala navika, Elena našla u Dejmonovom zagrljaju,
zavukavši mu ruke ispod jakne da bi osetila njegovo toplo, čvrsto telo.
Doduše, nije se iznenadila kad je osetila dvostruki ujed na vratu kad je
zabacila glavu: njen divni panter je bio ukroćen samo do izvesne granice,
tako da je morao da nauči još nekoliko osnovnih pravila o pristojnosti na
ljubavnom sastanku, na primer to da treba prvo da ljubi, pa tek onda da
grize. Već joj je pomenuo da je ogladneo, sećala se toga, ali nije se obazirala
na njegove reči, previše očarana srebrnim penkalom da bi joj značenje tih
reči doprlo do svesti. Međutim, sad je shvatila da je hteo da je upozori i
razumela ga je, ali nije znala da je baš toliko gladan.
Možda čak... i previše.
~ 227 ~
Dejmone, blago ga je upozorila telepatski, uzeo si previše. Nije bilo
nikakvog odgovora; nije bilo ničega osim izgladnelog pantera. Dejmone,
ovo može biti opasno... po mene. Ovog puta je svojim rečima dala onoliko
Moći koliko je mogla.
I dalje nije bilo nikakvog odgovora, te je već počinjala da tone u
tamu. Preostala joj je još jedna slamčica spasa.
Gde si? Jesi li tu?, dozivala je, zamišljajući dečačića.
Odmah ga je ugledala, privezanog za stenčugu, sklupčanog u lopticu,
kako pesnicama prekriva oči.
Šta se desilo?, smesta ga je upitala, odlebdevši do njega, zabrinuta.
On povređuje! Ubija!
Jesi li povređen ? Pokaži mi, reče mu Elena istog trena.
Ne! On tebi nanosi bol. Može da te ubije!
Pssst. Pssst. Ljuljala ga je, pokušavajući da ga umiri.
Moramo da ga nateramo da nas čuje!
Važi, reče Elena. Stvarno se osećala čudno i slabo. Međutim, smogla
je snage da zajedno s detetom nemo poviče: Dejmone! Molim te, prestani!
Elena kaže da je dosta!
I onda se desilo čudo.
I ona i dete su osetili. Očnjaci su počeli da se povlače. Elenina
energija je prestala da se odliva ka Dejmonu.
Međutim, ironija tog trenutka je učinila da je to čudo odvoji od
deteta, s kojim je zaista želela da priča.
Ne! Čekaj!, pokušavala je da kaže Dejmonu, još držeći dete za ruke
najčvršće što je mogla, ali ipak je katapultirana u svesno stanje kao da ju
je poneo uragan. Tama se polako gubila. Umesto nje, pred Elenom se
ukazala soba, previše svetla: plamen sveće ju je zaslepio kao da joj je
neko uperio baterijsku lampu u oči. Zatvorila je oči i osetila toplo i
mišićavo Dejmonovo telo koje je grlila.
„Izvini! Elena, možeš li da govoriš? Nisam shvatio koliko sam..."
Nešto nije u redu s Dejmonovim glasom. Tada je shvatila. Dejmon nije
bio uvukao očnjake.
Št...? Ništa nije bilo u redu. Bili su vrlo srećni, ali... ali njena desna
ruka je bila sva mokra.
Elena se potpuno odmače od Dejmona, zagledavši se u svoje ruke,
crvene od nečega što nije bila farba.
Bila je previše iscrpljena da bi mogla jasno da postavlja pitanja. Brzo
je stala iza Dejmona i skinula mu kožnu jaknu. Na jarkoj svetlosti je
~ 228 ~
videla da mu je crna košulja prekrivena prugastim mrljama od krvi,
sasušenim, delimično sasušenim ili prosto još svežim.
„Dejmone!" Njena prva reakcija je bila užasnutost, bez i trun-ke
griže savesti ili razumevanja. „Šta se desilo? Da se nisi potukao s nekim?
Reci mi, Dejmone!"
Onda se u njenom umu stvorio broj. Još kao dete je naučila da broji.
Štaviše, naučila je da broji do deset pre svog prvog rođendana. Stoga je
trebalo da bude kadra da prebroji koliko nepravilnih, dubokih posekotina
krvari na Dejmonovim leđima.
Deset.
Elena pogleda u svoje okrvavljene ruke, pa u haljinu za boginju, koja
je sad izgledala kao kostim za horor film, budući da je njena mlečna
belina bila uništena sjajnim crvenim mrljama.
Crvenim mrljama od krvi koja je trebalo da bude njena. Mora da se
osećao kao da mu neko mačem seče leđa dok je one noći kad je izvršen
„disciplinski postupak" preusmeravao bol i ožiljke s nje na sebe.
Pride me je nosio sve do kuće. Ta misao je izronila niotkuda. Bez
ijedne reči. Nikad ne bih znala... Rane mu još nisu zarasle. Da li će ikad i
zarasti?
Tada je počela da vrišti na svim frekvencijama.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

19 Re: Povratak:Duše senke VI taj Ned Mar 03, 2013 12:49 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
29.
Neko je pokušavao da joj pomogne da otpije iz čaše. Elenino čulo
mirisa je bilo toliko oštro da je u ustima jasno osećala šta je u čaši i pre
nego što je otpila, bilo je to vino „Crna magija".
Neću to da pijem! Ne! Ispljunula je gutljaj. E, vala, neće je naterati
da to pije.
„Mon enfant*, to je za tvoje dobro. Hajde, uzmi malo." Elena odvrati
glavu. Osećala je da joj se tama i vihor približavaju da bi je uvukli u
sebe. Da. Tako je bolje. Zašto je ne ostave na miru?
U najdubljem smislu komunikacije, dečačić ju je opet našao u tami.
Sećala ga se, ali nije mogla da se seti njegovog imena. Ispružila je ruke i
on joj je došao u zagrljaj, a učinilo joj se da su mu lanci lakši nego što su
bili... kada? Ranije. Samo se toga sećala, ničeg više.

_________________________________
*Dete moje (franc.). (Prim. prev.)

Jesi li dobro?, upitala je šapatom mališana. Dole, duboko u srcu
zajedništva, šapat je bio vrisak.
Ne plači. Nećemo suze, preklinjao ju je, ali te reči su je samo
podsetile na nešto o čemu jednostavno nije mogla razmišlja, pa mu je
stavila prste na usta, nežno ga ućutkujući.
Preglasno, zabrundao je neki glas s Druge strane.
„Dakle, mon enfant, rešila si da postaneš un vampire encore
unefois*."
Dakle, to je posredi?, šaputala je detetu. Ponovo umirem? I
pretvaram se u vampira?
Ne znam!, povika dete. Ništa ja ne znam. On je mnogo ljut. Plašim
se.
Mudri te neće povrediti, obećala mu je. On je već vampir, i biće ti
dobar drug. Ne Mudri... Pa, čega se onda plašiš?
Ako ti opet umreš, skroz će me uvezati lancima. Malecki joj je odaslao
tužnu sliku sebe uvezanog lancima i oko udova i oko tela. I usta su mu
bila vezana. Ruke su mu bile vezane za telo, a noge za kuglu. Štaviše,
lanci su imali šiljke, pa je detetova krv tekla iz svakog mesta gde su se
zarivali u meso.
Ko bi ti uradio ovako nešto?, povika Elena. Zažaliće i što se rodio.
Reci mi ko će ti to uraditi!
S detetovog lica su se jasno mogli pročitati tuga i izbezumljenost.
Ja, reklo je tužno. On će. On/ja. Dejmon. Zato što ćemo te ubiti.
Ali šta ako on nije kriv za to...
Moramo. Moramo. Ali možda ću umreti, doktor kaže... U poslednjoj
rečenici je osetila tračak nade u njegovom glasu.
Elena je prelomila u sebi. Ako Dejmon ne razmišlja trezveno, možda
je razlog tome to što ona sama ne razmišlja trezveno. Možda... možda
treba da uradi ono što je Mudri tražio od nje.
Kao i doktor Megar. Čula je i njegov glas kroz neku gustu maglu.
„... radi, radili ste celu noć. Neka vas neko malo odmeni."
Da... celu noć. Elena nije htela da se probudi, a njena volja je uvek
bila jaka.
„Možda da zamenimo mesta?", predložio je neko, neka devojka,
veoma mlada. Tankog glasića, ali odlučnog. Boni.
____________________________________
*Vampir još jednom (franc). (Prim. prev.)
~ 230 ~
„Elena... ja sam, Meredit. Osećaš li da te držim za ruku?" Zavladala
je tišina, a onda je ista ta devojka mnogo glasnije i uzbuđenije rekla:
„Hej, stegla me je za ruku! Jeste li videli? Mudri, reci Dejmonu da brzo
dođe."
Plutanje...
„... popiješ još malo, Elena? Znam, znam, muka ti je od toga. Ali popij
un peu* za moju ljubav, hoćeš li?" Plutanje...
„Tres bon**, mon enfant! Maintenant***, šta kažeš na malo mleka?
Dejmon veruje da možeš da ostaneš ljudsko biće ako popiješ malo mleka."
Elena se dvoumila. S jedne strane, mislila je da će se rasprsnuti ako
popije još kap bilo čega. S druge, rešila je da više neće davati glupa
obećanja. Pokušala je da govori, ali njene reči su bile uzdasi i isprekidan
šapat.
„Reci Dejmonu... neću da se vratim ako ne oslobodi dečaka."
„Koga? Kog dečaka?"
„Elena, srce, svi dečaci na ovom imanju su slobodni."
Meredit:
„Zašto je ne pustimo da mu to sama kaže?"
Doktor Megar:
„Elena, Dejmon je tik pored tebe na kauču. I njemu je bilo veoma
loše, ali oboje ćete biti dobro. Evo, Elena, možemo da premestimo
bolnički krevet da bi mogla da pričaš s njim. Eto, gotovo."
Elena je pokušala da otvori oči, ali bleštala je neka ubistveno jaka
svetlost. Udahnula je i pokušala ponovo. Svetlost je i dalje bila previše
jarka. Nije znala kako da zamrači vid. Zatvorenih očiju, obratila se
onome čije je prisustvo osetila u svojoj blizini:
Ne mogu opet da ga ostavim samog. Naročito ako misliš da ga okuješ
i staviš mu povez preko usta.
Elena, započe Dejmon drhtavim glasom, nisam baš živeo kao svetac,
ali nikad nisam drzao nekog kao roba, kunem se. Pitaj koga hoćeš.
Pogotovo ne bih to uradio detetu.
Jesi, a znam i ime tog deteta. Kao što znam i to da je on sav satkan
od blagosti, ljubaznosti, dobrote... i straha.
__________________________________
* Malo (franc). (Prim. prev.)
** Vrlo dobro (franc). (Prim. prev.)
***Sada; nego (franc). (Prim. prev.)
~ 231 ~
Začu se bubnjanje Mudrog:
„... muči je..." Onda se začu malo glasnije mrmljanje, da, to je bio
Dejmon:
„Jasno mi je da bunca, ali svejedno bih voleo da znam ime dečaka
kome bih to, navodno, uradio. Kako je to muči?"
Onda se začulo još bubnjanja, a zatim:
„Ali zar ne mogu ni da je pitam? Bar da skinem ljagu tih optužbi sa
imena." Utom se glasno začulo: „Elena? Možeš li da mi kažeš koje dete
sam tako mučio?"
Bila je previše umorna, ali ipak je uspela da prošapuće:
„Zove se Dejmon, naravno."
I Mereditin glas je bio šapat iznurene osobe:
„O bože. Ona je bila spremna da umre radi metafore."



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

20 Re: Povratak:Duše senke VI taj Ned Mar 03, 2013 12:50 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
Met je posmatrao kako gospođa Flauers posmatra značku šerifa
Mosberga i kako, pažljivo je držeći u ruci, prstima prelazi preko nje.
Značku je uzela Rebeka, šerifova bratanica. To što je Met ranije tog
dana naleteo na nju delovalo je kao puka slučajnost. Tada je primetio da
nosi mušku košulju kao haljinu. Ta košulja mu je bila poznata, pa da, to
je košulja šerifa Ridžmonta.
Opazio je da je značka na njoj. Mnoge glasine su kolale o šerifu
Mosbergu, ali prosto je bilo nezamislivo da bi on izgubio značku. Met je
zaboravio na lepo ponašanje i zgrabio mali štit od metala pre nego što je
uspela da ga zaustavi. Tada je osetio neku mučninu; bivalo mu je sve
gore od tog susreta. Ni izraz lica gospođe Flauers nije mu nimalo
pomogao.
„Značka nije bila u neposrednom dodiru s njegovom kožom", rekla je
tiho, „pa su mi slike mutne. Ali, dragi moj Mete", podigla je lice s duboko
usađenim očima prema njemu, „plašim se." Drhtala je dok je sedela za
stolom na kome su, netaknute, stajale dve šolje začinjenog mleka koje se
pušilo.
Met je morao da pročisti grlo. Prineo je vrelo mleko usnama:
„Mislite da treba malo da istražimo."
„Moramo", rekla je gospođa Flauers. Tužno je zavrtela glavom s koje
su se spuštali meki, tanki sedi uvojci. „Draga mama insistira, a i ja jasno
osećam; mir ove rukotvorine je narušen."
~ 232 ~
Metov strah beše nadvladan nagoveštajem ponosa zbog toga što je
„rukotvorina" na sigurnom. Onda je pomislio: Ma da, otimanje značke s
košulje dvanaestogodišnje devojčice stvarno je nešto čime se treba
ponositi. Glas gospođe Flauers sada je dopirao iz kuhinje:
„Biće najbolje da uzmeš nešto od ovih košulja i džempera, kao i jedan
kaput."
Pojavila se na vratima kuhinje držeći u rukama nekoliko dugačkih
kaputa, očigledno uzetih iz ormara koji je stajao ispred vrata, i nekoliko
pari baštenskih rukavica. Met skoči da joj pomogne oko te gomile odeće,
a onda dobi napad kašlja, našao se u oblaku moljaca i... još nečeg,
verovatno nekog začina.
„Zašto li se... osećam... kao da je... Božić?", reče kašljući posle svake
reči.
„To je sigurno od recepta protiv moljaca moje babatetke Morven, u
koji ide detelina", odgovorila mu je gospođa Flauers. „Neki od ovih
kaputa potiču još iz vremena kad mi je majka bila živa."
Met joj je verovao.
„Još je toplo napolju. Zašto bismo nosili kapute?"
„Zaštite radi, Mete moj dragi, zaštite radi! U tkaninu ovih kaputa
utkane su čini koje onog ko ih nosi štite od zlih sila."
„Čak i u baštenske rukavice?", upita Met sumnjičavo.
„Čak i u njih", uzvrati gospođa strogo. Ćutala je nekoliko trenutaka,
a zatim je nastavila tihim glasom: „A ne bi bilo loše ni da nađemo koju
baterijsku lampu, Mete, dušo, jer ovo što moramo da uradimo mora da se
obavi po mraku."
„Šalite se!"
„Nažalost, ne. Treba da nađemo i neki konopac da bismo se vezali
jedno za drugo. Ni pod kakvim okolnostima noćas ne smemo ući u žbunje
Stare šume."
Sat vremena kasnije, Met je i dalje razmišljao. Nije imao nimalo
apetita za večeru koju mu je gospođa pripremila od dinstanog plavog
patlidžana au fromage*, a zupčanici u mozgu su mu se okretali
munjevito i bez prestanka.
Baš me zanima da li se Elena ovako oseća kad sastavlja planove A, B
i C, pomislio je. Pitam se samo da li se i ona oseća ovako glupo dok to
radi.
__________________________________
*Sa sirom (franc). (Prim. prev.)
~ 233 ~
Osetio je kako ga nešto steže oko srca. Otkad je otišao od nje i
Dejmona, po milioniti put se zapitao da li je učinio ispravnu stvar. Mora
da je tako, govorio je sebi. Neizrecivo ga je boleo taj odlazak, što znači da
je postupio ispravno. Odluke zbog kojih te duša baš, baš boli uvek su
ispravne.
Ali bar sam mogao da se oprostim s njom... Ali da si otišao da se
oprostiš, nikad ne bi ni otišao. Budalo, shvati već jednom: gde god da
Elena kroči, ti ispadneš najveći luzer. Još otkad je našla dečka kog voli
više od tebe, cimao si se kao da si Boni ili Meredit da joj pomogneš da ga
zadrži i da Loš Momak ostane podalje od nje. Nabavi sebi neku majicu s
natpisom: Ja sam pas. Služim princezi Ele...
BAAAM!
Met poskoči i završi čučeći na zemlji; ispostavilo se da je mnogo
bolnije nego što izgleda u filmovima. Tandara-broć! Jedan kapak nije bio
prikačen, pa je slučajno poleteo na drugu stranu pod naletom vetra. Prvi
udarac je zapravo bio kao kad neko zalupi vratima. Fasada pansiona je
bila u prilično lošem stanju, pa su drveni kapci ponekad ispadali iz već
prestarelih šarki.
Hm, a možda i nije samo slučajnost?, pomislio je Met čim je srce
prestalo da mu lupa onoliko ludo kao malopre. I da mu se to desi baš
ovde u pansionu, gde je Stefan proveo toliko vremena? Možda se njegov
duh još šunja ovuda, pažljivo osluškujući šta se vrzma po glavi ljudima
koji prolaze hodnicima. Ako je tako, Met je upravo primio žestok udarac
u stomak, barem sudeći po onome kako se osećao.
Izvini, momče, pomislio je, umalo to izgovorivši naglas. Nisam hteo
da ti napadam curu. U poslednje vreme je pod velikim pritiskom.
Da mi napada curu?
Da napada Elenu?
E pa, prebiće na mrtvo ime svakog ko i pomisli da podigne ruku na
Elenu. Ukoliko pak Stefan ne baci neke vampirske čini da bi ga u tome
sprečio!
Šta je ono Elena uvek govorila? Nikad nisi previše spreman.
Rezervnih planova nikad nije dosta jer, kao što je Bog osmislio plod
oraha tako da moraš da se pomučiš da dođeš do jezgra, tako moraš da se
namučiš da bi smislio plan bez mana, njih uvek ima, ma koliko se trudio.
Zato se Elena trudila da radi sa što većim brojem ljudi. Nema veze
ako joj pomoćnici za plan C ili D ne budu potrebni. Oni služe da budu tu
za slučaj da nešto krene naopako.
~ 234 ~
Metu je laknulo dok je razmišljao o tome, osećao je teskobu još otkad
je prodao „prijus" i dao Boni i Meredit Stefanov novac za avionske takse.
Bacio se na posao.
„I onda smo prošetale po imanju, i tamo smo ugledale voćnjake s
mnogo stabala jabuke, narandže i trešnje", pričala je Boni Eleni, koja je
ležala. Zbog toga je izgledala sitno i bespomoćno. S baldahina su visile
providne zavese boje starog zlata, razmaknute i prikačene teškim
kićankama u raznim nijansama zlatnog.
Boni se udobno smestila u pozlaćenu tapeciranu stolicu koju je
privukla do kreveta. Svoje majušne noge beše podigla na krevet.
Elena baš i nije bila poslušan pacijent. Htela je da ustane, insistirala
je na tome. Htela je da je puste da se šeta, govoreći da će pre ozdraviti od
toga nego od silnih obroka od ovsenih kašica, odrezaka i mleka, i da će to
biti delotvornije nego to što je doktor Megar dnevno obiđe hiljadu puta,
toliko da je na kraju morao da se doseli na imanje.
Doduše, znala je čega se svi oni u stvari plaše. Boni se izbrbljala i,
kroz suze, sručila sve u jednom dahu kad je, jedne noći, na tu malu
crvenokosu došao red da bdi pored Elene.
„T-ti si počela da vrištiš, pa su te svi v-vampiri čuli, a Mudri je
dohvatio mene i Meredit kao mačiće, svaku pod jednu ruku, i pojurio ka
dvorani iz koje se čulo vrištanje. Ali d-do tada se već bila okupila gomila,
tako da su oni bili prvi. Ti si bila u nesvesti, ali i Dejmon je bio
obeznanjen, a neko je uzviknuo: 'Neko-neko ih je napao i mi-mislim da su
mrtvi!' On-on-onda su svi po-po-vikali: 'Pozovite Ču-Čuvare!' E, ja sam se
tad onesvestila, samo malo."
„Hajde, smiri se", reče joj Elena blago i lukavo. „Uzmi malo 'Crne
magije', od nje će ti biti bolje."
Boni je pristala i popila malo. Malo više. Nastavila je priču:
„Mudri je sigurno znao nešto, čim je rekao: 'Evo, ja sam lekar, ja ću
ih pregledati.' Kako se postavio, stvarno da mu čovek poveruje! Pregledao
vas je oboje i pretpostavljam da je odmah shvatio šta se desilo, jer je
povikao: 'Brzo dovezite kočiju! Moram hitno da ih odvedem doktoru
Megaru, on mi je kolega.' Tada je došla i ledi Fazina lično i rekla da mogu
da uzmu jednu od njenih kočija i da je vrate kad se sve završi, nije važno
kad. Koliko je ta žena bogata, majko mila! Morali smo da vas izvedemo
kroz zadnji ulaz pošto su se pojavili neki, neke budaletine koje su
dovikivale da treba da vas ostavimo da umrete. To su bili pravi demoni,
~ 235 ~
beli kao sneg, zato ih i zovu snežnim damama. I ništa, posle toga smo se
vozili kočijom i onda, gospode bože! Elena! Onda si umrla! Dva puta si
prestala da dišeš! Mudri i Meredit su neprestano pokušavali da te ožive i
davali su ti veštačko disanje. A ja... ja sam se svim-svim-svim srcem
molila."
Elena se dotad već bila potpuno unela u priču i stalno je grlila Boni
ne bi li je umirila, ali Boni nikako nije prestajala da plače.
„Lupali smo doktoru Megaru na vrata kao sumanuti, umalo smo ih
izvalili, i ispričali smo mu, i onda-onda te je pregledao i rekao: 'Potrebna
joj je transfuzija.' Ja sam rekla: 'Uzmite krv od mene.' Sećaš se da smo
još onda u školi dale krv za Džodi Rajt pošto smo maltene jedine mogle
da budemo davaoci zato što smo imale istu grupu? Doktor je spremio dva
kreveta dok si reko keks", pucnula je prstima, „a ja sam se toliko uplašila
da sam jedva mogla da smirim ruku da bi zabo iglu, ali ipak sam uspela.
Neka-ko sam uspela! Dali su ti malo moje krvi. A znaš šta je Meredit u
međuvremenu uradila? Pustila je da je Dejmon ugrize. Majke mi. Doktor
Megar je poslao kočiju do kuće da pita sluge ko hoće 'bonus', jer se ovde
to tako zove, pa se kočija vratila puna. Ne znam tačno koliko je slugu
Dejmon ugrizao, ali stvarno ih je bilo mnogo! Doktor je rekao da je to
najbolji lek. Meredit, Dejmon i ja smo se dogovorili i ubedili smo doktora
da dođe ovamo, mislim, da živi, a ledi Ulma će celu onu zgradu u kojoj je
živeo pretvoriti u bolnicu za siromašne. Od tada smo bdeli nad tobom,
čineći sve da ti bude bolje. Dejmon se povratio već sutradan ujutru, a ledi
Ulma, Lusen i on... mislim, to je bila njihova ideja, ali on je lično to
uradio, to jest odneo taj biser ledi Fazini... To je onaj biser za koji njen
otac nikad nije našao kupca, jer niko nije bio dovoljno bogat da bi mogao
da ga plati, pošto je ogroman, kao veliki grumen, samo nepravilnog
oblika, što znači da ima razne zavijutke po sebi i sija kao srebro. Stavili
su ga na jedan debeo lanac i poslali joj to kao poklon."
Boni ponovo navreše suze.
„Zato što je spasla i tebe i Dejmona. Njena kočija vam je spasla
život." Boni se nagnula da joj došapne: „Meredit mi je rekla, to je tajna,
ali tebi smem da kažem, da uopšte nije strašno kad te gricnu. Eto, to je
to!" Poput mačeta, na koje je i podsećala, Boni zevnu i proteže se.
„Trebalo je da mene gricne sledeću", rekla je skoro čežnjivo. Potom je
brzo dodala: „Ali tebi je bila potrebna moja krv. Ljudska krv, ali pogotovo
moja. Pretpostavljam da oni ovde sve znaju o krvnim grupama zato što
mogu da namirišu i okuse razlike." Setila se još nečeg, pa poskoči: „Hej,
~ 236 ~
hoćeš li da vidiš polovinu ključa? Bile smo ubeđene da od toga nema
ništa i da ga nikad nećemo naći, ali kad je Meredit otišla u spavaću sobu
da je Dejmon ujede, samo su to uradili, ništa više, on joj je to dao i
zamolio je da ga dobro čuva. Tako je i uradila, potrudila se da ga dobro
sakrije i sad je u jednoj kutijici koju je napravio Lusen, koja deluje kao
da je od plastike, ali nije."
Elena se divila malom polumesecu u ruci, ali ionako nije imala šta
da radi u krevetu osim da priča i da čita klasike i enciklopedije sa
Zemlje. Nisu čak dozvolili ni da ona i Dejmon budu u istoj sobi.
Znala je i zašto. Plašili su se da neće samo razgovarati s Dejmonom,
već da će uraditi još nešto. Bojali su se da će mu se približiti i osetiti
poznat egzotičan miris, sačinjen od italijanskog bergamota, mandarine i
cimeta, i da će pogledati u njegove crne oči, u čijim je zenicama bio ceo
univerzum, a onda će joj kolena zaklecati i probudiće se kao vampirica.
Ništa oni ne znaju! Ona i Dejmon su nedeljama pre tog kolapsa
bezbedno razmenjivali krv. Ukoliko se ne desi ništa zbog čega bi izgubio
razum, kao što se dogodilo usled onog bola, sigurna je da će se ubuduće
ponašati kao pravi džentlmen.
„Hm", otelo se Boni, koja ju je, čuvši da se buni, gađala jastučićem,
šutnuvši ga, pri čemu su joj zasvetlucali nokti na nogama, nalakirani
bojom srebra. „Da sam ja na tvom mestu, ne bih im rekla da sam toliko
puta razmenila krv. Zbog toga bi samo rekli 'A-ha!' ili tako nešto. Znaš,
sve bi pogrešno protumačili."
„Nema se tu šta pogrešno tumačiti. Ja sam došla ovamo po svog
voljenog Dejmona, a Stefan mi pomaže u tome."
Boni je pogleda namršteno i iskrivljenih usana, ali nije se usudila da
kaže ni reč.
„Boni?"
„Molim?"
„Jesam li ja to upravo rekla ono što mislim da sam rekla?"
„M-hm."
Jednim pokretom je uzela nekoliko jastučića i njima prekrila lice.
„Možeš li, molim te, da mi doneseš još jedan odrezak i veliku čašu
mleka?", mumlala je, glasa prigušenog jastukom. „Nešto mi nije dobro."
Met je kupio nova kola na otpadu. Uvek je uspevao da ih nabavi
kada bi mu zaista zatrebala. Sada ih je, katkad sumanuto, vozio do kuće
stare Obasan.
~ 237 ~
Do kuće gospođe Saito, brzo je ispravio sebe. Nije hteo da u neznanju
zanemari običaj druge kulture, barem ne kada traži uslugu od nekoga.
Vrata Saitovih mu je otvorila neka žena koju Met dotad ne beše
video. Bila je vrlo privlačna, a njena odeća je upadala u oči. Nosila je
široku skerletnu suknju, mada su to možda bile i veoma široke
pantalone, stopala su joj bila toliko razmaknuta da se nije moglo reći šta
je posredi. Uz to je nosila belu bluzu. Tek joj je lice bilo čarobno: imala je
ravnu crnu kosu i uredne šiške koje su sezale do obrva.
Međutim, najupečatljivije od svega je bilo to što je držala dugačak i
zakrivljen mač, uperen pravo u Meta.
,,D-dobar dan", promucao je Met kad se ta prilika ukazala na
vratima.
„Ovo je dobra kuća", uzvratila mu je žena. „Ovo nije kuća zlih
duhova."
„Nisam ni mislio da jeste", reče joj Met na to, uzmičući dok mu je
žena prilazila. „Časna reč."
Žena zatvori oči kao da pokušava da se seti nečeg. Onda je naglo
spustila mač.
„Govoriš istinu. Ne želiš zlo. Izvoli, uđi."
„Hvala", reče Met. Nikada nije bio srećniji što ga je neka starija žena
tako prihvatila.
„Orime", začu se tanušan, slabašan glasić sa sprata. „Da li je to
jedno od dece?"
„Jeste, Hahave", odazvala se žena koju je Met u sebi nazvao „žena s
mačem".
„Pošalji ga gore, hoćeš li?"
„Naravno, Hahave."
„Ha-ha- mislim, 'Hahave'?", upitao je Met, izokrenuvši nervozan
smeh u rečenicu očajnika pošto mu je mač proleteo pored rebara. „Ne
Obasan?"
Žena s mačem se prvi put osmehnula.
„Obasan znači baka. Hahave je jedna od reči koje znače majka. Ali
mati se neće ljutiti ako je budeš oslovljavao sa Obasan; to je prijateljski
pozdrav za obraćanje ženi njenih godina."
„Važi", reče Met, trudeći se da izgleda kao dobrica. Gospođa Saito
mu pokaza prema stepenicama. Provirio je u nekoliko soba pre nego što
je naišao na jednu u kojoj se nasred potpuno golog poda nalazio futon na
kome je ležala žena toliko sićušna da je ličila na lutku.
~ 238 ~
Kosa joj je bila mekana i crna kao kosa žene s mačem. Pro stirala se
po jastuku kao oreol. Međutim, tamne trepavice su skoro dodirivale blede
obraze jer su joj oči bile zatvorene, pa se Met zapitao da nije utonula u
onaj starački dremež. Sasvim naglo i neočekivano, starica koja je
podsećala na lutku otvori oči i osmehnu se.
„O, pa to je Masato-čan!", uzviknu gledajući u Meta.
Loše smo počeli. Ako nije kadra ni da zaključi da plav momak ne
može biti Japanac od šezdeset godina...
Bakica se nasmejala držeći majušne ruke na ustima.
„Znam, znam", reče. „Ti nisi Masato. On je postao bankar i mnogo je
bogat. I mnogo debeo. Glava i stomak su mu ogromni." Opet mu se
osmehnula. „Sedi, sedi. Možeš da me zoveš Oba-san ako želiš, ili Orime.
Moja kći je nazvana po meni. Međutim, njen život je bio težak, kao i moj.
Biti deva u svetilištu i samuraj... za to je potrebno mnogo rada i
samodiscipline. A mojoj Orime je tako lepo išlo... sve dok nismo došli
ovamo. Htele smo da se naselimo u nekom tihom, mirnom gradiću. Onda
je Izobel upoznala... Džima. A Džim je bio... neveran."
Metu se grlo steže od želje da odbrani svog druga, ali šta je i mogao
da kaže u njegovu odbranu? Džim je proveo jednu noć s Kerolajn, jer ga
je Kerolajn, onako luda, spopala. Zato je postao zaposednut, a tu
zaposednutost je preneo svojoj devojci, Izobel, koja je sebe toliko izbušila
da je izgledala groteskno, pored ostalih strahota koje je učinila sebi.
„Moramo da ih se dočepamo", izletelo je Metu iz srca. „Moramo se
dočepati kicune blizanaca, Šiničija i Misao, koji su sve to započeli, koji su
sve to zakuvali s Kerolajn."
„Kicune." Obasan je klimala glavom. „Da, od samog početka sam
govorila da će ta sorta biti umešana. Da vidimo; blagoslovila sam neke
amajlije i priveske tvojim prijateljima..."
„I municiju. Napunio sam džepove", rekao je Met, malo se postidevši,
i prosuo gomilu metaka različitih kalibara na kraj prekrivača. „Čak sam
na internetu našao i neku molitvu da ih se otarasim."
„Dakle, bio si veoma prilježan. Dobro." Obasan pogleda u primerke
molitvi koje je odštampao. Met se uzvrpoljio jer mu je bilo neprijatno.
Samo je kopirao Mereditin spisak stvari koje treba obaviti, tako da su
zasluge u stvari pripadale njoj.
„Prvo ću blagosloviti metke, a onda ću ti ispisati još neke molitve
zaštitnice", rekla mu je baka. „Stavi amajlije tamo gde ti je zaštita
najpotrebnija. Pretpostavljam da znaš šta treba da radiš s mecima."
~ 239 ~
„Da, gospođo!" Met je probrljao po džepovima da bi izvadio i onih
nekoliko preostalih metaka, pa ih je stavio u ruku koju je ispružila. Onda
je bakica otpevala dugu i zahtevnu molitvu držeći svoje ručice iznad
metaka. Metu ta bajalica nije bila nimalo strašna, ali znao je da nije
nikakav vidovnjak i da bi Boni, da je na njegovom mestu, verovatno čula
i videla mnogo što-šta.
„Treba li da ciljam u tačno određen deo tela?", upitao je,
posmatrajući staricu i trudeći se da na svom primerku pronađe njene
reči.
„Ne, nije važno, gađaj u glavu ili bilo koji deo tela. Ako im iščupaš
rep, oslabićeš ih, ali ćeš ih i razgneviti." Obasan zastade i nakašlja se,
kako to već čine ocvale bakice. Pre nego što je Met stigao da se ponudi da
siđe i donese joj nešto za piće, u sobu je ušla gospođa Saito, noseći
poslužavnik na kome su bile tri šolje čaja nalik na činijice.
„Hvala što ste sačekali", rekla je učtivo kad je kleknula da ih posluži.
Met je već posle prvog gutljaja zelenog čaja koji se pušio otkrio da je
mnogo bolji nego što je očekivao, poučen lošim iskustvom iz restorana.
Zavladala je tišina. Gospođa Saito je sedela zagledana u šolju,
Obasan je bila sva bleda i iznurena, kao da se još smanjila ispod onog
prekrivača, a Metu se u grlu spremala oluja reči koja je pretila da će se
izliti bujicom. Na kraju, iako ga je razum savetovao da ćuti, izručio je u
jednom dahu:
„Da znate koliko mi je samo žao zbog Izobel, gospođo Saito! Ona nije
zaslužila da joj se to desi! Samo sam hteo da znate da... da mi je mnogo
žao i da ću se dočepati tog kicunea koji je sve to i zakuvao. Obećavam
vam da ću ga naći!"
„Kicunea?", oštro odvrati gospođa Saito, piljeći u njega kao da je
sišao s uma. Obasan baci sažaljiv pogled s jastuka. I ne pokupivši stvari
koje je donela na poslužavniku, gospođa Saito skoči i izlete iz sobe.
Met nije znao šta da kaže.
„Ja... ja..."
Obasan mu se obrati, glave utonule u jastuk.
„Ne uzrujavaj se, mladiću. Iako je sveštenica, moja kći ima veoma
savremena shvatanja. Verovatno će ti reći da kicune i ne postoji."
„Čak i posle... mislim, kako objašnjava ono što se desilo Izobel?"
„Veruje da u ovom gradu postoje uticaji zlih sila, ali da su oni
'obične, ljudske' vrste. Misli da je Izobel učinila to što je učinila zbog
prevelikog stresa, budući da se trudila da bude dobar đak, dobra
~ 240 ~
sveštenica, dobar samuraj."
„Hoćete da kažete da gospođa Saito krivi sebe?"
„Najviše krivi Izobelinog oca. On je 'čovek s prihodima' u Japanu."
Obasan zastade. „Ne znam zašto sam ti ispričala sve ovo."
„Izvinite", pohita Met da kaže. „Nisam hteo da guram nos tamo gde
ne treba."
„Znam, ali stalo ti je do drugih ljudi. Volela bih da je Izobel upoznala
nekog kao što si ti umesto onog dečka."
Metu je pred očima bila slika izmučenog bića u bolnici. Većina
Izobelinih ožiljaka nije se videla od odeće, iskreno se nadao da će joj se
vratiti i govor. Usudio se da se našali:
„Evo, ne bunim se."
Obasan mu se slabašno osmehnu, a onda ponovo spusti glavu na
jastuk, ne, to je bio drveni naslon za glavu; upravo je to shvatio. Nije
izgledao najudobnije.
„Velika je šteta što postoje razmirice između ljudske porodice i
lijodlaka", rekla je. „Naime, govorka se da se jedan od naših predaka
oženio ženom iz roda kicunea."
„Šta kažete?"
Obasan se nasmeja, ponovo zaklanjajući usta pesnicama.
„Mukaši-mukaši, ili, kako vi to kažete, veoma davno, još u doba
legendi, veliki šogun se razbesneo zbog toga što mu lisice prave štetu na
imanju. Godinama su mu pravile razne obešenjakluke, ali kada je
posumnjao da mu uništavaju letinu na poljima, to je bilo to. Svoj čeljadi
u svom domaćinstvu naredio je da uzmu štapove, strele, kamenje, motike
i metle, šta stignu, i da isteraju sve lisice iz jazbina, neke su se čak krile i
u kućama, od podruma do potkrovlja, i da ih zatru. Hteo je da pobije sve
lisice bez imalo milosti. Međutim, noć uoči sprovođenja te zamisli u delo,
usnio je san u kome mu je došla žena izuzetne lepote i rekla da je ona
odgovorna za sve lisice na imanju. 'Istina je', rekla mu je ta žena, 'da ti
pravimo štetu, ali iskupljujemo se time što jedemo pacove, miševe i insekte
koji ti zapravo uništavaju letinu. Hoćeš li pristati da iskališ svoj bes samo
na meni i izvršiš smrtnu kaznu nada mnom umesto nad svim tim
lisicama? Doći ću u zoru da čujem tvoj odgovor.'
I održala je reč, ta najzanosnija lepotica iz roda kicunea, stigavši u
zoru s dvanaest prelepih pratilja, koje je sve zasenila lepotom kao što
mesec zasenjuje sve zvezde. Šogun nije imao srca da je ubije, štaviše,
uzeo ju je za ženu, a onih dvanaest pratilja su isprosili njegovi najodaniji
min@
~ 241 ~
ratnici. Priča se da mu je ostala verna i da mu je rodila mnogo dece,
snažne kao Amaterasu, boginja sunca, i lepe kao mesec, i da je sve bilo
dobro dok se jednog dana šogun nije vratio s putovanja i usput slučajno
ubio lisicu. Pohitao je kući da objasni supruzi da to nije učinio namerno,
ali kad je stigao, zatekao je dom u žalosti jer ga žena već beše napustila,
povevši sa sobom sve sinove i kćeri."
„Eh", promrmlja Met, trudeći se da zvuči učtivo, ali mozak ga munu
u rebra. „Čekajte malo. Ako su svi oni otišli..."
„Vidim da si ti pažljiv slušalac", nasmeja se krhka starica. „Svi
njegovi sinovi i kćeri su otišli... osim najmlađe ćerke, lepotice bez premca,
mada je još bila dete. Rekla je: 'Previše te volim, dragi oče, da bih te
napustila, uprkos tome što ću do kraja života živeti u ljudskom obliku.'
Eto priče koja kaže da smo potekli od roda kicunea."
„E pa, ove lisice ne prave štetu i ne uništavaju useve", reče Met.
„Ove lisice imaju ubilačke nagone. A mi moramo da im se
suprotstavimo."
„Naravno, naravno. Nisam želela da te uzrujam svojom pričicom",
rekla mu je Obasan. „Evo, sad ću ti ispisati još koju molitvu."
Met je baš izlazio kad se gospođa Saito pojavila na vratima. Stavila
mu je nešto u ruku. Pogledao je naniže i ugledao kaligrafski rukopis
kojim mu je Obasan ispisala molitve. Ali ova poruka je bila kraća i
ispisana na...
„Na lepljivom papiriću?", izlete zbunjenom Metu.
Gospođa Saito klimnu glavom.
„Veoma se lako mogu zalepiti na lica demona, na grane drveća i
tome slično." Pošto je on samo stajao i izgubljeno zurio u nju, rekla mu je
još i: „Ne zna moja majka baš sve što treba znati."
Dala mu je i bodež s debelom drškom. Bio je manji od mača koji je
još držala u ruci, ali i vrlo koristan, Met se poseče uzevši ga u ruke.
„Imaj vere u svoje prijatelje i u svoje instinkte", rekla mu je na
kraju.
Pomalo sluđen, ali ipak ohrabren, Met se dovezao do kuće doktorke
Alpert.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

21 Re: Povratak:Duše senke VI taj Ned Mar 03, 2013 12:50 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
„Osećam se mnogo bolje", rekla je Elena doktoru Megaru. „Volela bih
da prošetam po imanju." Trudila se da ne poskakuje u krevetu. „Poslušno
sam jela odreske, pila mleko, čak sam uzimala i ono odvratno ulje iz jetre
bakalara koje ste mi poslali. Takođe sam stala obema nogama na zemlju:
ovde sam da bih spasla Stefana, a dečak u Dejmonu je metafora njegovog
nesvesnog, što sam uspela da 'vidim' zahvaljujući razmeni krvi."
Poskočila je, ali napravila se da je posegla za čašom vode da bi to
prikrila. „Osećam se kao srećno kučence koje vuče povodac." Ispružila je
ruke da bi mu pokazala nove ropske narukvice koje su joj izradili od
srebra i lapis lazulija. „Ako umrem, biću spremna.
Obrve doktora Megara su poskakivale.
„Hm, ne nalazim nikakve nepravilnosti u pulsu i disanju. Ne vidim
kako bi jedna popodnevna šetnja mogla da ti naškodi. Dejmon je odavno
ustao iz bolničke postelje i šeta unaokolo. Ali ni po koju cenu ne podbadaj
ledi Ulmu svojim novim idejama. Njoj su i dalje potrebni meseci
odmaranja u krevetu."
„Ona ima jedan lep stočić napravljen od poslužavnika za doručak",
objasnila je Boni, pokazujući dimenzije rukama. „Na njemu dizajnira
odeću." Boni se nagnu širom otvorenih očiju. „Znate šta? Njene haljine su
čudesne."
„Ne bih očekivao ništa manje", zabrunda doktor Megar.
Elena se uto seti nečeg neprijatnog.
„Čak i kad budemo nabavili delove ključa", rekla je, „moramo da
smislimo plan za bekstvo iz tamnice."
„Šta je to bekstvo iz tamnice?", upita Lakšmi uzbuđeno.
„To ti je, ovako: i kad budemo imali ključeve od Stefanove tamnice,
svejedno ćemo morati da smislimo kako ćemo ući u ćeliju i kako ćemo ga
izvući, a da to niko ne vidi."
Lakšmi se namršti.
„Zašto prosto ne uđete i ne izvedete ga kroz kapiju služeći se nekim
izgovorom?"
„Zato što nas", potrudila se Elena da zvuči smireno i da ima
strpljenja, „neće pustiti da tek tako uđemo i izvedemo ga." Skupila je
trepavice pošto je Lakšmi oslonila glavu na šake. „O čemu to razmišljaš,
Lakšmi?"
~ 243 ~
„Pa, prvo kažeš da ćeš imati ključ u ruci kad budeš otišla u tamnicu,
a onda se ponašaš kao da ga nećeš osloboditi iz zatvora."
Meredit zbunjeno zavrte glavom. Boni stavi ruku na čelo kao da je
boli glava. Elena se samo naže.
„Lakšmi", reče joj veoma tiho, „da li ti to hoćeš da kažeš da, ako
imamo ključ Stefanove ćelije, imamo i propusnicu za ulazak i izlazak iz
zatvora?"
Lakšmi se ozari.
„Pa naravno!", uzviknu. „Čemu onda služe ključevi? Onda bi prosto
mogli da ga zaključaju u drugu ćeliju."
Elena nije mogla da poveruje svojim ušima, pa je istog trena počela
da istražuje moguće rupe u toj teoriji.
„To bi značilo da bismo mogli da odemo u tamnicu pravo s
Blodevedine* zabave i izvedemo Stefana", rekla je krajnje sarkastično.
„Ma, samo treba da pokažemo ključ i odmah će nas pustiti da ga
odvedemo."
Lakšmi radosno klimnu glavom.
„Da!", reče razdragano, i ne osetivši otrov sarkazma. „Nemoj da se
ljutiš, važi? Samo sam se pitala zašto nikad nisi otišla da ga posetiš."
„Možemo da ga posećujemo?"
„Naravno, ako se najaviš i zakažeš."
Do tada su se pokrenule i Meredit i Boni, pa su pridržale Elenu da
ne padne.
„Koliko brzo možemo da pošaljemo nekoga da zakaže posetu?",
procedila je Elena kroz zube, jer je skupila snage samo za toliko, čitavom
težinom se oslanjala na svoje dve drugarice. „Koga možemo da pošaljemo
da nam zakaže posetu?", prošaputala je.
„Ja ću otići", reče Dejmon iz grimizne tame iza njihovih leđa. „Otići
ću večeras, dajte mi samo pet minuta."
Met je postao svestan da nije mogao da napravi namrgođeniju
grimasu i da odaje utisak tvrdoglave mazge.
__________________________________
*Igra rečima koja se odnosi na trag koji je Misao dala Eleni za pronalaženje ključa s
lisicom. Naime, u prethodnom delu serijala (Povratak - Suton), pominje se Dvorana
Krvavog večanja (the Blood Wedding Ballroom), koja se u ovom delu više ne pominje,
već trag ostaje u imenu Blodeved (Bloddetmedd). Oba pojma u korenu imaju reči
blood- krv i wed, wedding - venčati se, venčanje. (Prim. prev.)
~ 244 ~
„Hajde", rekao je Tajron, kome je to zvučalo baš zanimljivo. Njih
dvojica su se spremala za put u gustiš. U prevodu, navukli su one kapute
poprašene receptom s detelinom protiv moljaca, a onda su širokom
trakom zalepili rukavice za rukave. Met se već beše oznojio.
Tajron je dobar momak, razmišljao je. Onda je, kao grom iz vedra
neba, bubnuo:
„Hej, znaš ono kad se Džim Brajs ponašao uvrnuto prošle nedelje? E,
to je sve povezano s nečim još uvrnutijim, sve to ima veze s duhovima
lisica i sa Starom šumom, a gospođa Flauers kaže da ćemo stvarno biti u
grdnoj nevolji ako ne provalimo o čemu je tu reč. Gospođa Flauers nije
samo čuknuti bakutaner iz pansiona, kako svi pričaju."
„Naravno da nije", začu se s vrata odsečan glas doktorke Alpert.
Spustila je svoju crnu torbu, kao uvek revnosni lekar koji ide po kućama,
bez obzira na to što je u gradu vladao metež i obratila se svom unuku.
„Teofilija Flauers i ja se poznajemo odavno, a znamo se i s gospođom
Saito. Njih dve su uvek pomagale ljudima. To im je u prirodi."
„Dobro", reče Met, uvidevši da mu se ukazuje prilika koju ne sme da
propusti. „Sada je baš gospođi Flauers potrebna pomoć. Neko zaista
treba da joj pomogne, zaista."
„Tajrone, šta čekaš? Brzo otidi do gospođe Flauers i pomozi joj."
Doktorka Alpert brzo prode prstima kroz kosu boje gvožđa, a onda, od
milošte, rastrese i crnu kosu svog unuka.
„To sam i hteo, bako. Baš smo kretali kad si ti naišla."
Videvši Metovu krntiju, Tajron učtivo pomisli da se do kuće gospođe
Flauers odvezu njegovom „tojotom kemri". Pošto se bojao da će ga
njegova mašina izdati u odsudnom trenutku, Met je, sav srećan,
prihvatio predlog.
Baš mu je bilo drago što će Tajron naredne godine biti vodeći igrač
fudbalskog tima škole Robert E. Li. Na Taja se čovek može osloniti, to što
je danas bez reči pristao da mu pomogne samo potvrđuje da je takav.
Odličan sportista, nikakav doping, nikakav zaobilazni put do uspeha, čist
kao suza. Met nije mogao da ne primeti kako droga i alkohol uništavaju
ne samo utakmice već i sportski duh drugih školskih ekipa. Tajron je
takođe bio tip koji ume da drži usta zatvorena. Nije ga spopadao
pitanjima dok su se vozili do pansiona, mada je jednom u šali počeo da
zavija kao vuk, ali ne na gospođu Flauers već na jarkožuti „ford T" koji je
parkirala ispod nadstrešnice za staru štalu.
„Polako, polako!", skočio je da joj pomogne oko kesa s povrćem dok su
~ 245 ~
mu oči upijale auto od branika do branika. „Pa to je 'fordor' sedan model
T! Ovo bi bio predivan auto kad bi..." Brzo je zaćutao, a njegovu smeđu
kožu obli rumen zalazećeg sunca.
„Ah, drago dete, nemojte se stideti zbog Žute kočije!", uzviknula je
gospođa Flauers, dopustivši Metu da ponese još nekoliko kesa kroz baštu
do kuhinje. „Ona služi ovom domu već skoro stotinu godina, pa ju je malo
uhvatila rđa, a ponešto bi moglo i da se popravi. Ali zato juri skoro
pedeset na sat po asfaltu!", dodala je uzbuđeno i ponosno. U njenom
glasu je bilo i strahopoštovanja prema tom automobilu koji može da se
kreće tolikom brzinom.
Met i Tajron se pogledaše; Met je shvatio da i Taj misli isto.
Da misli kako će pretvoriti u savršenstvo taj oronuli auto koji je
pregazilo vreme, koji je još bio zaista lep i koji je vreme, nažalost,
uglavnom provodio u preuređenoj štali.
„Mogli bismo to da uradimo", rekao je Met, osetivši da, kao portparol
gospođe Flauers, prvi treba to da predloži.
„Naravno da možemo", reče Tajron glasom sanjara. „Već je u
prostoriji velikoj kao dve garaže, imaće dovoljno mesta."
„Ne moramo da ga skinemo do školjke... stvarno plovi kao san."
„Šališ se! Mogli bismo malo da mu očistimo motor: da pročačkamo
svećice, pogledamo remenice, creva za vodu, tako te stvari." Crne oči mu
zasjaše: „Hej, pa moj ćalac ima brusilicu. Mogli bismo da joj sljuštimo
staru farbu i prefarbamo je u istu ovakvu žutu!"
Gospođa Flauers se ozarila kao dete.
„To je draga mama čekala da čuje, mladiću", rekla je, počevši da im
pravi sendviče sa šunkom i salatu od krompira. Pristavila je i veliki
lonac pasulja. Met je posmatrao Tajronovu reakciju na ono „mama" i bio
je zadovoljan onim što je video: na trenutak se iznenadio, ali na lice mu
se uskoro vratilo spokojstvo nalik na mirnu površinu jezera. Baka mu je
rekla da gospođa Flauers nije čuknuti bakutaner: prema tome, nije
čuknuti bakutaner i tačka. Veliki teret spade s Metovih leđa, kao i onaj
kamen sa srca. Više nije sam štitio krhku staricu. Sada je uz njega bio
prijatelj, i to krupniji od njega, na koga je mogao da se osloni.
„E, sad uzmite po jedan sendvič sa šunkom, jeste li me čuli, a dok to
pojedete, ja ću vam spremiti krompir-salatu. Znam da je mladim
muškarcima", gospođa Flauers je o muškarcima uvek govorila kao da su
oni posebna vrsta cveća, „potrebno mnogo mesa pre nego što krenu u
borbu, ali nema razloga da budemo toliko formalni. Hajde da se mi
~ 246 ~
bacimo na stvar u hodu."
Rado su je poslušali. Pripremali su se za bitku, spremni da se bore i
s tigrovima pošto je gospođi Flauers palo na pamet da im za desert
pripremi pitu sa orasima. Podelili su je, a uz to su dobili velike šolje kafe
koja im je provrtela mozak kao svrdlo.
Tajron i Met su Metovom krntijom došli do groblja, a gospođa
Flauers ih je pratila u svom „fordu". Met je dobro znao šta vrzine mogu
da urade automobilu, pa nije hteo ni da čuje da Tajronova ulaštena
tojotica premazana voskom prolazi tuda. Sišli su niz brdo i spustili se do
skrovišta u kom je Meta uhvatio šerif Mosberg. Obojica su, dok su
prelazili preko neravnog terena, držala za ruku gospođu Flauers.
Jednom se okliznula i zamalo pala, aii Tajron je našao čvrst oslonac
zarivši ,,DC" patike u tlo strmine, pa je stajao nepomično kao stena kad
je bakica pala na njega.
„Uh, uh, hvala ti, Tajrone, dušo", promrmljala je, a Met je znao da je
to „Tajrone, dušo" pustilo korenje i da će se odomaćiti.
Nebo već beše poprimilo one tamne noćne boje; samo je još jedna
purpurna pruga ostala da prkosi noći dok su se približavali skrovištu.
Gospođa Flauers izvadi šerifovu značku, pomalo trapavo jer je nosila
baštenske rukavice. Prvo ju je prislonila na čelo, a onda ju je polako
odmakla, da bi je naposletku, tako odmaknutu, zadržala u visini očiju.
„Stajao je ovde, a onda se sagnuo i čučnuo", rekla je ulazeći baš u
onaj deo u kome je on tada bio. Met klimnu glavom, jedva i svestan
onoga što radi, a gospođa Flauers nastavi, ne otvarajući oči: „Bez poduka
i saveta, Mete, dušo. Čuo je nekog iza sebe i naglo se okrenuo podigavši
pušku ispred sebe. To je bio samo Met, pa su njih dvojica pričali neko
vreme. Zatim je naglo ustao." I sama gospođa Flauers iznenada ustade, a
Met začu kako joj stare krhke kosti krckaju. „Nastavio je da hoda,
krupnim koracima, niz gustiš. Uh, to žbunje puno zla."
Uputila se prema gustišu istim putem kojim je onda krenuo i šerif
Rič Mosberg. Met i Tajron su pohitali za njom, spremni da je zaustave
ukoliko i pomisli da krene prema delu Stare šume koji je još bio živ.
Naprotiv, ona je taj deo zaobišla, sve vreme držeći značku u visini
očiju. Tajron i Met klimnuše glavom jedan drugom i, ne progovorivši ni
jednu jedinu reč, uhvatiše je ispod ruku. Tako su obišli obod gustiša, sve
vreme zajedno. Met je bio na čelu, za njim je išla gospođa Flauers, a na
začelju beše Tajron. Met je u jednom trenutku primetio da su suze našle
svoj put niz smežurane obraze gospođe Flauers.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

22 Re: Povratak:Duše senke VI taj Ned Mar 03, 2013 12:51 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
Krhka starica se najzad zaustavila, izvadila čipkanu maramicu,
posle nekoliko pokušaja da je nađe i obrisala oči, uzdahnuvši.
„Jeste li ga našli?", upitao je Met, jer više nije mogao da obuzda
znatiželju.
„Pa, moraćemo da vidimo. Kicune lisice veoma, veoma dobro znaju
da stvore iluziju. Moguće je da je sve što sam videla samo iluzija. Ali",
duboko je uzdahnula, „jedno od nas će morati da kroči u šumu."
Met proguta knedlu.
„To moram da budem ja, jer..."
Nije stigao više ništa da kaže.
„Ma kakvi, ne dolazi u obzir. Ti znaš kakve zvrčke ta stvorenja
prave, šta god da su. Moraš da izvedeš gospođu Flauers iz ovog..."
„Ne, ne mogu da rizikujem; em si došao ovamo, em se izlažeš riziku
da te neko upuca..."
„Dobro, a zašto sam onda dolazio?", bio je izričit Tajron.
„Čekajte, dušice moje", oglasila se gospođa Flauers plačevno. Oba
momka istog trena umukoše, a Meta je bilo baš sramota zbog toga što se
tako poneo. „Znam kako obojica možete da mi pomognete, ali veoma je
opasno. Opasno je za vas dvojicu. Ali ako treba to da uradimo samo
jednom, možda bismo mogli da smanjimo rizik od opasnosti i uvećamo
šanse da nešto pronađemo."
„Na šta mislite?", u isti mah upitaše dva momka.
Nekoliko minuta kasnije, bili su spremni i pripremljeni za taj
predlog. Ležali su jedan pored drugog, okrenuti zidu koji je obrazovalo
visoko drveće i prepleteno visoko žbunje gustiša. Ne samo što su
konopcem bili vezani jedan za drugog već su im lepljivi papirići gospođe
Saito bili izlepljeni svuda po rukama.
„Dakle, kad kažem 'tri', hoću da obojica zagrabite zemlju rukama.
Ako osetite nešto, čvrsto se uhvatite za to i onda izvucite ruke. Ako ništa
ne napipate, malo povucite ruku, a onda je izvucite najbrže što možete.
Uzgred budi rečeno", dodala je mirnim glasom, „ako osetite da nešto
pokušava da vas uvuče unutra ili da vam onesposobi ruku, vičite,
odupirite se, šutirajte, vrištite, a ja ću gledati da vam pomognem."
Nastupio je trenutak tišine koji je, činilo im se, potrajao čitavu
večnost.
„Znači, vi zapravo verujete da svuda unaokolo ima nečega, i da mi
možemo da ga uhvatimo posežući naslepo", rekao je Met.
„Da", odgovori gospođa Flauers.
~ 248 ~
„Dobro", reče Tajron, a Met ga pogleda još jednom, potvrđujući
pristanak. Nije čak ni upitao: ,A šta će nas to uvući u šumu?"
Bili su na startnoj poziciji; gospođa Flauers je izbrojala
„..jedan, dva, tri", a onda je Met ispružio desnu ruku koliko god je
mogao i ubrzo počeo da maše zavapivši:
„Nešto me vuče naniže!"
Met brzo izvuče ruku iz gustiša, a onda se okrete prema Tajronu.
Nešto se bilo okomilo na nju, ali je udarilo o lepljivi papirić i odbilo se
kao da je od stiropora.
Tajron se žestoko otimao, a ramena su mu već utanjala u zemlju.
Met ga zgrabi oko struka i svom snagom ga povuče k sebi, zapinjući
unazad. Nešto mu je nakratko pružalo otpor, a onda Tajron naglo polete
unapred, kao čep iz boce pod pritiskom. Lice i vrat su mu bili izgrebani,
ali mesta prekrivena tkaninom kaputa, pogotovo tamo gde behu
zalepljene poruke, ostala su potpuno neozleđena.
Met je osetio potrebu da kaže „hvala", ali dve žene koje su mu
ispisale te molitve behu daleko, a bilo mu je glupo da to kaže Tajronovom
kaputu. Bilo kako bilo, gospođa Flauers im je laskala i zahvaljivala
dovoljno za sve troje.
„O bože! Kad se ona velika grana savila, Mete, mislila sam da će ti
slomiti ruku, ako ne i nešto gore od toga. Hvala dragom Bogu na tome
što su žene iz porodice Saito napravile tako dobre amajlije. A ti, Tajrone,
dušo, srkni iz ove pljoske..."
„Ovaj, ja u stvari ne pijem mnogo..."
„Ma to je samo vruća limunada, dušo, spravljena po mom receptu.
Eh, da mi nije bilo vas dvojice, ne bismo uspeli. Tajrone, jesi li našao
nešto? Kako si počeo da toneš! Da te Met nije dograbio i spasao, ostao bi
ti tamo dole."
„Ih, siguran sam da bi se on izvukao", brzo se ubaci Met, misleći
kako je nekome kao što je Tajrminator verovatno glupo da prizna da mu
je bila potrebna pomoć.
Tajron je, međutim, sasvim ozbiljno rekao:
„Znam. Hvala ti, Mete." Met je osetio kako crveni.
„Ipak, nisam naleteo ni na šta posebno", rekao je razočarano i
zgađeno. „Doduše, osetio sam pod prstima nešto poput starog kamiša ili
tako nešto..."
„Dobro, hajde da pogledamo", rekla je gospođa Flauers krajnje
ozbiljno.
~ 249 ~
Uperila je najjaču lampu u predmet koji je Tajron, mnogo rizikujući,
izvukao iz gustiša. Met je isprva mislio da je to nekakva koska sa
sirovom kožom, kakve psi često zakopavaju. Međutim, taj oblik mu je
delovao previše poznato, te je pogledao bolje.
Bila je to butna kost, i to ljudska. Najveća kost u telu. Još je bila
bela. Sveža.
„Izgleda da nije od plastike", reče gospođa Flauers glasom koji kao
da je dopirao izdaleka.
I nije bila od plastike. Met je primetio da joj je površina pogdegde
oljuštena i da se taj površinski sloj odvojio od celine. Nije to bila ni kostigračka
za pse. Bila je... prava. Prava ljudska butna kost.
Međutim, to još i nije bilo najstrašnije; zbog nečeg drugog je Met
napravio piruetu ka zemlji.
Kost je bila maltene ispolirana, i izbrazdana otiscima desetina
zubića.



Elena je bila srećna kao dete. Srećna je otišla na spavanje i
probudila se srećna, radujući se zbog saznanja da će uskoro... da će
uskoro otići u posetu Stefanu i zbog toga što će potom, svakako će i to biti
vrlo uskoro, moći da ga izvede odande.
Boni i Meredit se nisu iznenadile kad je zatražila da se vidi s
Dejmonom povodom dva pitanja: prvo, ko će poći s njom, a drugo, šta će
obući. Ono što ih je iznenadilo bila je njena odluka.
„Ako se slažete", rekla je polako, otvarajući temu i sve vreme kružeći
prstom po velikom stolu u jednoj od gostinskih soba u kojoj su se jednog
jutra svi okupili, „htela bih da sa mnom pođe samo nekoliko osoba.
Stefana tamo baš i nisu mazili", nastavila je, „pa sigurno ne bi voleo da
izgleda loše pred drugima. Ne želim da se oseća neprijatno."
Usledilo je grupno crvenjenje, ili je to možda bio izraz kolektivnog
prezira, možda i kolektivne krivice. Pošto behu otvorili prozore sa
zapadne strane, pa je do njih dopirala rumen ranog jutra, bojeći ceo svet
u ružičasto, bilo je teško odrediti. Jedino se moglo ustvrditi da svi žele da
pođu.
„Zato se nadam", rekla je Elena, okrenuvši se da pogleda Meredit i
Boni u oči, „da se niko od vas neće uvrediti ukoliko baš njega ne izaberem
da pođe sa mnom."
~ 250 ~
To im obema govori da ispadaju, pomisli Elena videvši kako im s lica
zrači razumevanje. Veći deo njenih planova je zavisio od toga kako će
njene drugarice reagovati na to.
Meredit se ponudila da prva nešto kaže.
„Elena, prošla si kroz sami pakao, i bukvalno, i zamalo si umrla
samo da bi spasla Stefana. Naravno da ćeš sa sobom povesti onoga ko ti
je za to najpotrebniji."
„Shvatamo mi da to nije takmičenje u popularnosti", dodala je Boni,
progutavši knedlu jer se trudila da ne zaplače. Ona stvarno želi da pođe,
shvatila je Elena, ali razume me. „Stefanu će verovatno biti manje
neprijatno pred momcima", rekla je Boni. Nije čak ni dodala: Iako mi
nikad ne bismo učinile ništa zbog čega bi se on osećao neprijatno." Stoga
joj Elena priđe i zagrli je, osetivši Bonino telo, tanušno kao u ptičice.
Onda se okrenula prema Meredit, čije su ruke bile lepo oblikovane i
tople, i osetila kako napetost u njoj popušta.
„Hvala vam", rekla je brišući suze. „U pravu ste; mislim da bi mu
bilo teže da se suoči s devojkama, s obzirom na situaciju u kojoj se nalazi.
A bilo bi mu još teže da takav vidi lica prijatelja koje već poznaje i voli.
Zato ću zamoliti da sa mnom pođu Mudri, Dejmon i doktor Megar."
Lakšmi poskoči od radosti kao da je ona izabrana.
„U kom delu zatvora se on nalazi?", upitala je, sva razdragana.
Odgovorio joj je Dejmon.
„U Ši no Šiju."
Lakšmi razrogači oči. Neko vreme je samo tako zurila u Dejmona, a
onda je odskakutala do vrata i, izlazeći, doviknula drhtavim glasom:
„Gospodaru, imam posla!"
Elena se okrete da pogleda Dejmona pravo u oči.
„Šta joj bi odjednom?", upitala je glasom koji bi zaledio i debeli sloj
lave.
„Ne znam. Stvarno nemam pojma. Šiniči mi je pokazao kan-dži*
simbole i rekao mi da se to izgovara 'Ši no Ši' i da znači 'Smrt smrti', kao
kad skidaš kletvu smrti s vampira."
Mudri se nakašlja.
__________________________________
*Jedno od četiri pisma koja se koriste u japanskom jeziku. Čine ga znaci, odnosno
simboli, pa se zato naziva logografskim pismom. Ostala tri pisma su hiragana,
katakana i romadži (ovo poslednje označava iatinično pismo u širem smislu; zapravo
predstavlja zapisivanje jezičkih celina japanskog jezika latiničnim pismom). (Prim.
prev.)
~ 251 ~
„Eh, derište jedno, ti svakome veruješ. Mon cher idiot. Zašto se ne
raspita malo..."
„Jesam, kako nisam. Pitao sam jednu sredovečnu Japanku u
biblioteci da li romadži, to su vam japanske reči ispisane našim pismom,
znače Smrt smrti. Ona je rekla da znače baš to."
„A ti si to uzeo zdravo za gotovo i otišao srećan", reče Mudri.
„Otkud znaš?", brecnu se Dejmon, naljutivši se.
„Zato što, mon cher, te reči imaju više značenja. Značenje zavisi od
originainih japanskih simbola, koje toj ženi nisi pokazao."
„Nisam ni imao original! Šiniči mi ih je ispisao u vazduhu, crvenim
dimom." Bio je sav ozlojeđen. „Šta to još može značiti?", upitao je, van
sebe.„
Dobro, znači i to što si pomenuo. Te reči takođe mogu da znače
'nova smrt'. Ili 'prava smrt'. Ili čak, 'bogovi smrti'. A kad pogledaš kako
se tamo ponašaju prema Stefanu..."
Da pogled može da ubije, Dejmon bi već odavno bio mrtav. Svi
odreda su ga zabezeknuto gledali, optužujući ga, probadajući ga
pogledom kao kocem. On se okrete kao opkoljeni vuk i samo se osmehnu
od uva do uva.
„Bilo kako bilo, nisam ni zamišljao da je to nešto izuzetno prijatno",
rekao im je. „Prosto sam mislio da će mu to pomoći da skine prokletstvo
vampira s sebe."
„Bilo kako bilo", ponovila je Elena, „Mudri, bila bih ti beskrajno
zahvalna ako bi otišao da proveriš da li će nas pustiti da uđemo kad
odemo."
„Bez brige, Madame. Rečeno - učinjeno."
„I... hm... hoću da se svi obučete drugačije kad budemo pošli u
posetu. Ako niko nema ništa protiv, otići ću da porazgovaram s ledi
Ulmom."
Dok je izlazila, osetila je na leđima unezverene poglede Boni i
Meredit.
Kad su je uveli u njenu sobu, zatekla je ledi Ulmu veoma bledu, ali
vedrih očiju. Njen blok za skiciranje je bio otvoren, što je bio dobar znak.
Posle svega nekoliko reči i jednog srceparajućeg pogleda, ledi Ulma je
odsečno rekla:
„Možemo sve da završimo u roku od sat-dva. Samo treba da pozovem
prave ljude. Sad ćemo to obaviti, očas posla."
Elena je nežno, sasvim nežno stegnu za ruku.
~ 252 ~
„Hvala vam. Hvala vam, dobra vilo!"
„I sad ja treba da idem tamo kao pokajnik", reče Dejmon. Zatekao se
ispred vrata ledi Ulmine sobe kada je Elena izašla, pa je posumnjala da
prisluškuje.
„Ne, to mi uopšte nije palo na pamet", rekla je. „Samo mislim da će,
ako vas vidi obučene u robove, Stefan biti manje svestan sebe. Zašto
misliš da sam htela da te kaznim?"
„Pa, zar nisi htela?"
„Ti si ovde da bi mi pomogao da spasem Stefana. Prošao si..." Elena
je morala da zastane; pogledala je u svoje rukave jer nije imala čistu
maramicu, pa joj Dejmon ponudi svoju od crne svile.
„U redu", reče, „nećemo sad o tome. Izvini. Razmišljam o tome šta ću
reći i onda samo izbrbljam nešto o čemu sam razmišljao, ma koliko to
bilo neizgledno s obzirom na osobu kojoj se obraćam."
„Zar je moguće da nikad ne čuješ onaj glasić u glavi? Glas koji kaže
da ljudi mogu biti dobri i da možda i ne nameravaju da te povrede?",
upitala je Elena setno, pitajući se koliko li je sad okovano ono dete.
„Ne znam. Možda. Ponekad. Taj glasić skoro uvek greši kada je
posredi ovaj pokvareni svet, pa zašto bih onda obraćao pažnju na njega?"
Sviđa mi se da ostane ovako kako jeste, preneo joj je telepatski, pa je
Elena shvatila, kako li je opet došlo do toga?, da su se stopili u mentalni
zagrljaj. Što je još gore, na sebi je imala spavaćicu, dugu svilenu
spavaćicu i penjoar od istog materijala, najsvetlije bisernoplave boje, koja
se na zracima večno zalazećeg sunca pretvarala u nežnoljubičastu.
... i meni se sviđa, priznala je Elena i osetila kako Dejmona podilaze
srsi od površine kože ka unutrašnjosti, čitavim telom, do onih dubokih
bezdana koji su mu se nazirali u očima. Samo hoću da budem iskrena,
dodala je, skoro se uplašivši njegove reakcije. Ako sama nisam iskrena,
ne mogu to da očekujem od drugih.
Nemoj da budeš iskrena. Nemoj da budeš iskrena. Mrzi me. Preziri
me, preklinjao ju je Dejmon, istovremeno joj milujući ruke i dva sloja
svile između svoje i njene kože.
„Ali zašto?"
Zato što se meni ne može verovati. Ja sam podmukao kao vuk, a ti si
čista duša, snežnobelo jagnje koje samo što je došlo na svet. Ne smeš da
mi dopustiš da te povredim.
Zašto bi me ti povredio?
Zato što bih mogao... ne, neću da te ugrizem... samo hoću da te
~ 253 ~
poljubim, samo malo, evo, ovako. Bilo je otkrovenja u Dejmonovom
unutrašnjem glasu. I jeste je poljubio, nežno; uvek je znao kad će Eleni
zaklecati kolena, pa ju je uhvatio pre nego što je osetio da će pasti na
pod.
Dejmone, Dejmone, razmišljala je, i sama osetivši slast jer mu je
pružala užitak, i tada je shvatila. Uh, Dejmone! Pusti me, molim te,
moram odmah da pođem na probu!
Sav rumen, pustio ju je polako, oklevajući. Zgrabio ju je još jednom
jer je umalo pala, a onda ju je opet pustio.
Mislim da ću i morati odmah na klopu, rekao joj je iskreno i oteturao
se do vrata, promašivši ih prvog puta.
Ne na klopu, na probu!, doviknula mu je Elena, ali verovatno nikad
neće saznati da li ju je čuo. Ipak, bilo joj je drago što ju je pustio, a da
zapravo nije shvatio ništa sem toga da mu je rekla ,,ne". I to je nekakav
napredak.
Odjurila je u ledi Ulminu sobu, koja je bila puna ljudi zaduženih za
razne stvari, uključujući i dvojicu muških modela, koje upravo behu
odenuli u pantalone i dugačke košulje.
„Odeća za Mudrog", reče ledi Ulma, pokazavši glavom prema
krupnijem modelu, „a ono je za Dejmona." Pokazala je prema sitnijem
čoveku.
„Sve će im stajati kao saliveno!"
Ledi Ulma je pogleda s trunčicom sumnje u očima.
„Sve je sašiveno od platna za džakove", rekla je. „Od najlošijeg
materijala, najniže klase u hijerarhiji tkanina za ropska odela. Jesi li
sigurna da će obući ovo?"
„Ili će to obući ili uopšte neće ići", rekla je Elena hladno i namignula.
Ledi Ulma se nasmeja.
„Dobar plan."
„Da, a šta mislite o mom drugom planu?", upitala je Elena. Zaista ju
je zanimalo ledi Ulmino mišljenje, iako je pocrvenela.
„Draga moja dobročiniteljko", poče ledi Ulma. „Posmatrala sam svoju
majku dok je šila ovakvu odeću... pošto sam napunila trinaestu, naravno,
i ona mi je govorila da ju je uvek činilo srećnom to što radi, jer je tako
donosila radost dvema osobama, a svrha nije ništa drugo do radost.
Obećavam ti, Lusen i ja ćemo brzo biti gotovi. Nego, zar ne treba da se
spremaš?"
„Ah, da... joj, koliko vas volim, ledi Ulma! Kako je neobično to da, što
~ 254 ~
više ljudi volite, više želite da budete voljeni!" Izgovorivši to, odjurila je u
svoju sobu.
Njene dvorkinje su već bile tamo i čekale su da čuju svoja zaduženja.
Elena se nikad u životu nije brže istuširala, bila je mnogo napeta, a
potom se obrela na kauču usred gomile nasmeja-nih žena punih duha,
koje su marljivo obavljale svoje dužnosti ne mešajući se jedna drugoj u
posao.
Tu je, naravno, bila i ekipa za depilaciju, jedna žena joj je depilirala
jednu, druga drugu nogu, treća je bila zadužena za pazuhe, a četvrta za
obrve. Dok su te žene radile svoje, neke druge su joj nanosile razne
kreme i losione, pa je sva bila mirišljava, a jedna je pomno nadgledala i
posmatrala kako to u celini izgleda.
Ta žena joj na kraju priđe i nečim joj dodirnu obrve, potamnivši ih;
ukrasila joj je kapke senkom boje metala, a zatim joj je na trepavice
nanela nešto što ih je produžilo za pola centimetra. Onda joj je nanela
crni krejon, te su joj oči delovale krupnije i egzotičnije. Usne joj je
pažljivo premazala crvenim sjajem, tako da se sticao utisak da su stalno
napućene za poljubac. Potom joj je ta ista žena nečim naprskala celo telo,
pa se prelivalo u svim duginim bojama. Naposletku su joj na pupak
zalepili poveliki žuti dijamant, donet pravo s Lusenovog radnog stola.
Kada je frizerima ostalo još samo da joj doteraju loknice na čelu, ušle
su ledi Ulmine dvorske dame, noseći dve kutije i skerletni plašt s
kapuljačom. Elena je od srca zahvalila svim svojim pratiljama i
kozmetičarkama, platila im, dala im i napojnicu zbog toga što su je
zabavljale čavrljajući, a onda ih je zamolila da je ostave samu. Pošto su
oklevale, zamolila ih je još jednom, s jednakom učtivošću, ali ovog puta
malo glasnije. E, tada su stvarno otišle.
Ruke su joj drhtale dok je iz kutije izvlačila novu kreaciju ledi Ulme.
Haljina joj je bila pristojna koliko bi bio pristojan kupaći kostim, ali
stvarno joj se činilo da je drago kamenje smišljeno našivano po zlatastoj
tkanini od tila. Sve se slagalo sa žutim dijamantom: od ogrlice, preko
narukvica za gornji deo ruke, do zlatnih narukvica koje su ukazivale na
to da je još rob, ma koliko skupoceno bila odevena.
I to je bilo to. Odlazi da vidi Stefana nakićena tilom i dragim
kamenjem, s parfemom i šminkom. Sasvim pažljivo je navukla ogrtač da
se ništa ne bi izgužvalo ili razmazalo i obula sandale s tankim zlatnim
kaišićima i vrtoglavo visokim štiklama.
Žurno je sišla niza stepenice i stigla tačno na vreme. Mudri i Dejmon
~ 255 ~
su takođe nosili plašteve, ali zakopčane do grla, to je značilo da ispod
njih nose onu odeću od grubog platna. Mudri je naredio da dovezu kočiju
ledi Ulme. Elena se igrala zlatnim narukvicama koje su se divno slagale
uz ostali nakit, mada je mrzela to što mora da ih nosi. Ipak, bile su lepe i
divno su se isticale spram belog krzna kojim je bio obrubljen skerletni
plašt. Dejmon ispruži ruku da bi joj pomogao da uđe u kočiju.
„Moram da se vozim u kočiji? Da li to onda znači da ne moram da
nosim..." Međutim, čim je pogledala u Mudrog, sve nade su joj se
pretvorile u prah.
„Samo ukoliko želiš da navučemo sve zavese", rekao joj je, „inače će
ispasti da se pored gospodara javno voziš bez narukvica."
Elena uzdahnu i prihvati Dejmonovu ruku. Pošto je stajao leđima
okrenut suncu, bio je samo tamna silueta. Međutim, kad je Elena
trepnula na svetlosti, on je nemo pogleda. Shvatila je da je primetio da
na kapcima ima srebrnu senku. Pogled mu pade na njene usne,
našminkane da izgledaju kao da su napućene za poljubac. Obrazi joj
porumeneše.
„Zabranjujem ti da mi narediš da ti pokažem šta nosim ispod
plašta", rekla je užurbano. Na Dejmonovom licu se videlo da mu je
osujetila sledeću nameru.
„Kosa u loknicama preko čela, plašt koji te prekriva od vrata do
stopala, karmin kao..." Ponovo se zapiljio u nju. Usne su mu se zgrčile i
iskrivile, baš kao da pokušava da ih uskladi s njenim pućenjem.
„Vreme je da krenemo!", otpevušila je Elena i brzo se popela u kočiju.
Bila je istinski srećna, mada je shvatila da robovi koji dobiju slobodu
verovatno nikada više neće nositi narukvice.
I dalje je bila sva ustreptala od radosti kada su stigli do Ši no Šija,
tog ogromnog zdanja koje je predstavljalo čudan spoj klasičnog zatvora i
gladijatorskog gimnazijuma.
Bila je euforična i kad su ih stražari na velikom kontrolnom punktu
Ši no Šija pustili da uđu ne pokazavši ni nagoveštaj mrzovolje ili prezira.
Ipak, bilo je teško odrediti da li plašt ima ikakvog uticaja na njih. To su
bili demoni: večito namrgođeni demoni svetlo-ljubičaste kože, nepomični
kao volovi koji preživaju.
Opazila je nešto što ju je prvo zaprepastilo, a zatim joj ulilo mnogo
nade. U predvorju zgrade su bila jedna bočna vrata koja su podsećala na
ona vrata na pfjaci na kojoj su se prodavali robovi: uvek su bila
zatvorena; iznad njih su se nalazili neki čudni simboli; različito odeveni
~ 256 ~
ljudi su im prilazili i najavljivali željeno odredište pre nego što bi
okrenuli ključ i otvorili vrata.
Drugim rečima, to su bila vrata koja su vodila u drugu dimenziju.
Usred Stefanovog zatvora. Sam Bog zna koliko bi se čuvara dalo u poteru
za njima kad bi pokušali da prođu kroz njih, ali svejedno je i to trebalo
imati u vidu.
Čuvari na nižim spratovima zgrade, gde su najverovatnije bile
zatvorske ćelije, otvoreno su negodovali ugledavši Elenu i njenu pratnju.
Oni su pripadali nekoj podvrsti demona, možda đavolčićima, pomisli
Elena, i kinjili su posetioce povodom svega. Dejmon je morao da ih
podmiti da bi ih pustili u odeljenje gde se nalazila Stefanova ćelija, te da
bi ušli sami, bez pratnje u vidu jednog čuvara po posetiocu, kao i da bi
Eleni, budući da je bila robinja, bilo dozvoljeno da uđe i vidi slobodnog
vampira.
Čak i kad im je Dejmon dao skoro čitavo malo bogatstvo da bi
prevazišli sve te prepreke, oni su nastavili da se kikoću, da hropću i da
grgolje. Elena im nije verovala.
I bila je u pravu.
Otišli su pravo iz hodnika u kome je već bila tokom vantelesnih
putovanja, mada je ona tada iz njega skretala levo. Prošli su pored još
jedne grupe čuvara, koji umalo nisu popadali od smejuljenja.
O bože... da li nas to oni vode da vidimo Stefana mrtvog?, naglo joj je
prošlo kroz glavu. Međutim, Mudri joj se našao. Obuhvatio ju je onom
velikom rukom i držao je dok opet nije čvrsto stajala na nogama.
Nastavili su da se kreću sve dublje kroz prljavu i smrdljivu tamnicu
čiji je pod bio popločan kamenom. Naglo su skrenuli desno.
Elenino srce je trčalo ispred nje. Govorilo joj je ne valja, ne valja, ne
valja i pre nego što su stigli do poslednje ćelije u nizu. Ta ćelija se
potpuno razlikovala od stare Stefanove ćelije. Nije bila ograđena
rešetkama, već nekom uvijenom pletenom žicom sa šiljcima. Nije bilo
šanse da mu proturi bocu „Crne magije", niti je bilo šanse da proturi grlić
boce tako da usta s druge strane mogu spremno da ga prihvate. Žica je
bila toliko gusto ispletena da nije bilo mesta da proturi prst, niti pak
uzan grlić pljoske kako bi zatvorenik mogao bar malo da lizne. Sama
ćelija nije bila prljava, ali u njoj nije bilo ničega sem Stefana, koji je ležao
nauznak. Nije bilo ni hrane, ni vode, ni kreveta u kome bi mogao bar
nešto da sakrije, niti pak slame. Bio je tu samo Stefan.
Elena vrisnu; nije znala da li je nešto izgovorila ili je to bio samo
~ 257 ~
krik bola. Bacila se o žičani zid ćelije, barem je pokušala to da učini.
Noktima je zgrabila zavijutke kao žilet oštrog čelika, pa joj je namah
potekla krv. Dejmon, koji je imao najbrže reflekse, dohvatio ju je i
odmakao.
Onda je samo prošao pored nje i nemo se zagledao u prizor.
Otvorenih usta, piljio je u svog mlađeg brata, u mladića posivelog lica, u
skelet koji je jedva disao. Izgledao je kao dete u prevelikoj, izgužvanoj,
zamazanoj i pohabanoj zatvorskoj uniformi. Dejmon podiže ruku kao da
je zaboravio na žičanu barijeru, Stefan ustuknu. Činilo im se da ih
Stefan uopšte ne prepoznaje. Pažljivije se zagledao u kapi krvi koje su
ostale na oštrim bodljama, onjušio ih je, a onda se, kao da mu je nešto
kroz maglu zbunjenosti prodrlo do pomračenog uma, samo beživotno
osvrnuo. Pogledao je u Dejmona, kome plašt beše spao, a onda mu pogled
izgubljeno odluta kao u bebe.
Dejmon kao da se zagrcnu; samo se okrete i, obarajući svakoga ko
mu se našao na putu, otrča i izgubi se iza ćoška. Ako se nadao da će
čuvari pojuriti za njim, te da će njegovi saputnici izbaviti Stefana,
prevario se. Nekoliko čuvara je, poput gomile majmuna, krenulo za njim
izvikujući uvrede. Ostali se nisu pomakli, ostavši da stoje iza Mudrog.
U međuvremenu je Elenin um radio punom parom, smišljajući
planove. Na kraju se okrenula ka Mudrom.
„Daj sav novac koji imaš, i ovo pride", rekla mu je i zavukla ruku pod
plašt. Izvukla je ogrlicu sa žutim dijamantima, na kojoj je bilo više od
dvadeset dragulja veličine palca. „Samo mi javi ako ti zatreba još. Neka
mi daju pola sata s njim. Bar dvadeset minuta!", brzo je dodala pošto je
Mudri počeo da vrti glavom. „Zamajavaj ih nekako; daj mi bar dvadeset
minuta. Smisliću nešto makar crkla."
Mudri je pogleda u oči i klimnu glavom.
„Hoću."
Elena je pogledom preklinjala doktora Megara. Ima li nešto, postoji
li išta što može da mu pomogne?
Obrve doktora Megara se spustiše, ali im se unutrašnji krajevi
podigoše. Bio je to žaloban pogled, pun očaja. Zatim se samo namrštio i
prošaputao:
„Pojavilo se nešto novo, injekcija za koju kažu da može da pomogne i
u najtežim slučajevima. Mogao bih da pokušam."
Elena se svojski potrudila da mu ne padne pred noge.
„Molim vas! Molim vas, dajte mu to! Preklinjem vas!"
~ 258 ~
„Za neki dan, ni to mu više neće pomoći..."
„Neće ni morati! Do tada ćemo ga izvesti!"
„U redu."
Mudri je do tada uspeo da okupi sve čuvare govoreći:
„Ja preprodajem nakit i imam nešto što bi trebalo svi da vidite."
Doktor Megar otvori tašnu i izvadi špric.
„Igla je drvena", rekao je sa slabašnim osmejkom dok je punio špric
crvenkastom tečnošću iz ampule. Elena mu uze jedan drugi špric i poče
nestrpljivo da ga zagleda dok je doktor Megar pokušavao da privoli
Stefana da prisloni ruku uz rešetke tako što mu je sam pokazivao šta
treba da uradi. Stefan najzad učini ono što je doktor Megar tražio, i istog
trena odskoči, urliknuvši od bola kad mu se igla zarila u ruku, a
ubrizgana tečnost počela da ga peče.
Elena očajnički pogleda u doktora.
„Koliko ste uspeli da mu ubrizgate?"
„Samo pola šprica. U redu je, ubacio sam duplu dozu i zario
najdublje što sam mogao da bi prodrlo do..." Izgovorio je neki medicinski
izraz koji Elena nikad nije čula. „Znao sam da će ga više boleti ako ga
brzo ubodem, ali postigao sam ono što sam hteo."
„Dobro", reče Elena ushićeno. ,,E, sad napunite ovaj drugi špric
mojom krvlju."
„Krvlju?" Doktor Megar se sav pogubio.
„Da! Igla je dovoljno dugačka da prođe kroz rešetke. Krv će kapati s
druge strane. On može da namesti usta i da pije. To ga može spasti!"
Svaku reč je izgovarala razgovetno, kao da se obraća detetu. Očajnički je
htela da mu objasni.
„Ah, Elena." Doktor sede uz tresak i izvadi skrivenu bocu „Crne
magije" iz svoje tunike. „Zaista mi je žao. Jedva bih mogao i krv iz
epruvete da izvadim. Moje oči su ti, dete... ništa ne vidim."
„Ali naočare, zar vam ne pomažu?"
„Ni one mi više ništa ne vrede. Komplikovano je to. Treba stvarno da
imaš ruku za te stvari, da lepo nađeš venu. Većina doktora su ti
beznadežni slučajevi; za mene ti je to tek nemoguća misija. Žao mi je,
dete. Da sam mlađi dvadeset godina, bila bi druga priča."
„Onda ću naći Dejmona da mi otvori aortu. Nije me briga i ako
umrem."
„Mene je briga."
Taj glas je dopro iz jarko osvetljene ćelije ispred njih, pa su i doktor i
~ 259 ~
Elena ustuknuli i podigli glave.
„Stefane! Stefane! Stefane!" Ne obazirući se na šiljke, Elena se
nagnula pokušavajući da ga uhvati za ruke.
„Nemoj tako", prošaputao je Stefan, kao da joj poverava neku
dragocenu tajnu. „Stavi prste tu i tu, iznad mojih. Ova ograda je od
posebno obrađenog čelika, otupljuje mi Moć, ali ne može da mi probuši
kožu."
Elena je tako i učinila, stavila je prste tamo gde joj je rekao.
Dodirnula ga je. Stvarno mu je dotakla kožu. Posle toliko vremena.
Oboje su ćutali. Elena je čula kako je doktor Megar ustao i tiho se
izvukao, verovatno je otišao do Mudrog, bar je tako pretpostavljala.
Međutim, sada nije mogla da misli ni o čemu drugom sem o Stefanu.
Samo su se gledali orošenih trepavica, a ruke su im drhtale. Nisu ni bili
svesni koliko su mladi. I koliko su blizu smrti.
„Pošto kažeš da te ja uvek nateram da ti to kažeš prva, evo, sad ću te
ubediti u suprotno. Volim te, Elena." Suze su joj se skotrljale niz obraze.
„Baš sam jutros razmišljala koliko je samo ljudi koje treba voleti. Ali
to je sve zbog onog prvog", došapnula mu je. „Prvog, koji je zauvek. Volim
i ja tebe, Stefane! Volim te!"
Elena se načas odmače i obrisa suze onako kako sve pametne
devojke umeju da učine a da ne razmažu šminku: stavila je palčeve ispod
donjih trepavica i nagnula se, pri čemu su se suze, pomalo izmešane s
krejonom, pretvorile u beskrajno sitne kapljice vazduha.
Prvi put je mogla da razmišlja.
„Stefane", šaputala je, „stvarno izvini. Čitavo jutro sam baci-a na
oblačenje, bolje reći svlačenje, da bih ti pokazala šta te čeka kada
izađemo. Ali sada... osećam se... kao..."
Ni u Stefanovim očima više nije bilo suza.
„Pokaži mi", prošaputao je ushićeno.
Elena je ustala i bez imalo teatralnosti zbacila plašt. Zatvorila je oči.
Kosa joj je bila pretvorena u oreol sitnih uvojaka, paperjastih spiralica,
od kojih su joj neke bile zalepljene za lice. Šminka joj je bila vodootporna,
pa je zato i dalje sijala, naročito kapci. Jedino što je imala na sebi bio je
zlatasti til na koji su na pojedinim mestima, da bi izgledala pristojno, bili
prišiveni dragulji. Svetlucalo joj je celo telo, savršenstvo u cvetu mladosti
koja se ni sa čim ne može uporediti niti veštački stvoriti.
Začulo se nešto kao dug uzdah... a onda je nastupila tišina, pa je
Elena otvorila oči jer se uplašila da je Stefanu možda prepuklo srce.
~ 260 ~
Međutim, on je stajao uspravno kao strela, stežući čeličnu ogradu kao da
će je otkinuti da bi došao do nje.
„I sve je to za mene?", rekao je šapatom.
„Sve ovo je za tebe. Sve je tvoje", odgovorila mu je.
U tom trenutku se iza nje začuo neki prigušen zvuk, pa se naglo
okrenula i suočila se s dva sjajna oka koja su je posmatrala iz tmine
ćelije prekoputa Stefanove.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

23 Re: Povratak:Duše senke VI taj Ned Mar 03, 2013 12:52 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
33.
I sama se iznenadivši, Elena nije osećala bes, već samo odlučnost da
zaštiti Stefana ako može.
Tada je u ćeliji za koju je pomislila da je prazna ugledala nekog.
Kicune.
Taj kicune nije izgledao ni kao Šiniči ni kao Misao. Imao je dugu,
dugu kosu, belu kao sneg, ali imao je lice mladića. Bio je sav u belom, a
tunika i kratke pantalone behu mu izrađene od nekog maznog,
svilenkastog materijala. Rep, koji je maltene ispunio celu ćeliju, bio mu
je sav pufnast. Imao je i lisičje uši koje je stalno pomerao napred-nazad.
Oči su mu bile kao zlatni vatromet.
Njegova lepota je oduzimala dah.
Kicune se ponovo nakašlja. Onda je, verovatno iz svoje duge kose,
pomislila je, izvadio majušnu torbicu od tanke kože.
Savršena torbica za neki dragi kamen, pomisli Elena.
Kicune je zatim pantomimom odglumio da uzima bocu „Crne magije"
(sudeći po tome kako je pokazivao, boca je bila teška, a sadržaj izvrstan),
a onda je tobož napunio vrećicu vinom. Onda je izvadio nevidljivi špric
(držao ga je kao doktor Megar i štrcnuo da bi izbacio mehuriće) i kroz
iglu ga napunio vinom iz vrećice. Na kraju je provukao špric kroz rešetke
i onda pomerao palac kao da ga prazni.
„Mogu da te napojim vinom 'Crna magija'", prevela je Elena. „Mogu
da ga uspem u ovu torbicu i iz nje napunim špric. Mogao bi to i doktor
Megar. Ali imamo malo vremena, pa ću zato ja to uraditi."
,,Ja...", zausti Stefan.
„Ti ćeš piti najbrže što možeš."
Elena je volela Stefana, želela je da sluša njegov glas, htela je da joj
se oči napiju njegovog lika, ali morali su da spasavaju jedan život, i to
njegov. Uzela je torbicu, naklonila se kicuneu u znak zahvalnosti i
min@
~ 261 ~
spustila plašt na pod. Previše je bila zaokupljena Stefanom da bi
razmišljala o tome kako je obučena.
Osećala je da će joj ruke zadrhtati, ali ona im to nije dopustila.
Poneli su tri boce „Crne magije": jedna je bila kod nje, u plaštu, drugu je
nosio doktor Megar, a treću su sakrili negde kod Dejmona.
Vešto i brzo kao mašina, Elena je lijodlakove reči pretočila u delo, i
to nekoliko puta. Uroni, izvuci brizgaljku, provuci iglu kroz rešetke,
isprazni špric. Pa opet, i tako unedogled.
Pošto je to uradila dvadesetak puta, Elena je uvežbala tehniku
katapulta. Naime, ispunila bi vrećicu vinom i držala bi je dok Stefan ne
namesti usta, a onda bi je jednim pokretom spljeskala i iscedila prilično
veliku količinu u Stefanovo grlo. Žica se sva ulepila, a i Stefan se sav
umazao; to nikad ne bi upalilo da njegova koža nije mogla da izdrži kao
žilet oštro sečivo pletene žice, ali zapravo je gutao mnogo veće količine.
Drugu bocu „Crne magije" je provukla u kicuneovu ćeliju, na kojoj su
bile normalne rešetke. Nije znala kako da mu zahvali, pa je sačekala da
je pogleda i onda mu se osmehnula. Navalio je na vino pravo iz boce, a
lice mu je poprimilo izraz mirnog zadovoljstva i zahvalnosti.
Vreme je prebrzo isteklo. Čula je glas Mudrog kako praska:
„Nije pošteno! Elena nije završila! Elena nije imala dovoljno
vremena s njim!"
Eleni se nije moralo crtati. Ugurala je poslednju bocu vina u
lijodlakovu ćeliju, naklonila mu se još jednom i vratila mu torbicu,
ubacivši veliki žuti dijamant koji joj je krasio pupak. To je bio najveći
komad nakita koji joj je preostao i još je samo stigla da vidi kako ga
kicune razgleda, okrećući ga među prstima s dugačkim noktima, i kako
je ustao i naklonio joj se. Ostalo joj je vremena za sekund osmeha, a onda
je počela da sređuje doktorovu torbu i ogrnula plašt. Okrenula se prema
Stefanu i opet se sva istopila, gubeći dah:
„Mnogo mi je žao. Nisam htela da ovo bude bolnička poseta."
„Ukazala ti se prilika da mi spaseš život i prosto nisi htela da je
propustiš."
Ponekad su dva brata baš ličila jedan na drugog.
„Ne govori! Koliko te samo volim, Stefane!"
„Elena." Poljubio joj je prste, prislonjene uz rešetke. Čuvarima je
doviknuo: „Molim vas, nemojte je voditi! Sažalite se, dajte nam još samo
minut! Samo jedan minut!"
Elena je morala da odvoji ruku od rešetaka da bi prikupila plašt oko
~ 262 ~
sebe. Kada se poslednji put okrenula da ga vidi, on je pesnicama udarao
o žicu i vikao iz sveg glasa:
„Elena, volim te! Elena!"
Bukvalno su je odvukli niz hodnik i samo je čula kako se neka vrata
zatvaraju iza nje. Sledećeg trena se skljokala na pod. Neko ju je pridržao
i pomogao joj da se uspravi. Uh, al' se iznervirala! Ako oni tamo
nameravaju da vrate Stefana u onu staru ćeliju punu vaši, verovatno ga
baš sada i sprovode, nateraće ga da hoda. A ti demoni ništa ne rade
nežno, to je dobro znala. Sigurno ga teraju kao životinju, onim drvenim
štapom.
Sada je i Elena mogla da hoda.
Dok su izlazili iz predvorja Ši no Šija, Elena je pogledala oko sebe.
„Gde je Dejmon?"
„U kočiji je", odgovorio joj je Mudri najblaže što je mogao. „Bilo mu je
potrebno da bude malo sam."
Nešto u Eleni je vrištalo:
„Daću ja njemu vremena! Taman toliko da može jednom da vrisne
pre nego što mu iščupam grkljan!" Ipak, srce joj je ophrvala tuga.
„Nisam stigla ništa da mu kažem. Htela sam da mu ispričam koliko
je Dejmonu žao zbog svega; i koliko se promenio. Čak se i ne seća da je
Dejmon bio tamo..."
„On je pričao s tobom?" Učinilo joj se da Mudri ne može da veruje.
Njih dvoje su prošli i kroz poslednja mermerna vrata zgrade bogova
smrti. To je značenje Elena izabrala od svih ponuđenih.
Kočija je stajala na trotoaru ispred zgrade, ali niko još nije ulazio.
Mudri je pomeri iz gužve koja se tu stalno stvarala. Spustio je svoje
velike šake na njena ramena i počeo da joj objašnjava istim onim nežnim
glasom.
„Mon Dieu, dete moje, nisam baš rad da ti ovo kažem. Da ne moram,
ne bih. Ako Stefana izvedemo iz zatvora tek na dan zabave kod ledi
Blodeved, bojim se da će tad biti prekasno. Za tri dana, on će već biti..."
„Dakle, to je tvoje lekarsko mišljenje?", osorno mu je dobacila,
prostrelivši ga pogledom. Znala je da joj se lice zgrčilo od tuge, da je sva
bleda i da on saoseća s njom, ali zapravo je htela stručno mišljenje.
„Nisam ja lekar", rekao je polako. „Ja sam samo vampir."
„Od onih Drevnih?"
Mudri podiže obrve.
„Odakle ti sad to?"
~ 263 ~
„Onako. Izvini ako nisam u pravu. Hoćeš li, molim te, da nađeš
doktora Megara?"
Mudri ju je dugo gledao, a onda je otišao po doktora. Vratili su se
zajedno. Elena je bila spremna da krene.
„Doktore Megare, Mudri je video Stefana samo na početku, pre nego
što ste mu dali injekciju. On smatra da će Stefan umreti za tri dana.
Imajući u vidu dejstvo injekcije, da li ste vi saglasni s njim?"
Doktor Megar se zapilji u nju, a u kratkovidim očima mu zasjaše
suze.„
Postoji... mogućnost... vrlo neverovatna mogućnost da bi mogao da
ostane živ dotad, ukoliko ima jaku volju. Ali najverovatnije..."
„Da li biste promenili mišljenje ako vam kažem da je večeras ispio
otprilike trećinu boce 'Crne magije'?"
Obojica su netremice zurila u nju.
„Hoćeš da kažeš..."
„Da li je to tvoj nov plan?"
„Molim vas!" Zaboravivši na plašt, zaboravivši na sve, Elena uhvati
doktora Megara za ruke. „Našla sam način da ga nateram da popije
otprilike toliko. Hoće li mu to pomoći?" Stezala je starca sve dok nije
osetila tvrdoću njegovih kostiju pod prstima.
„Svakako hoće." Oči doktora Megara su bile pune neverice, kao da
nije smeo da se usudi da se ponada. „Ako si uspela da mu uneseš toliku
količinu vina u organizam, skoro sigurno će poživeti barem do noći u
kojoj će se održati zabava kod ledi Blodeved. To si i htela, zar ne?"
Eleni pade kamen sa srca. Nije mogla da se odupre porivu da
dohvati ruke tog čoveka i poljubi ih.
„Hajdemo brzo do Dejmona da mu saopštimo dobre vesti", rekla im
je.
Dejmon je sedeo u kočiji, prav kao sveća, a na krvavocrvenom nebu
se video obris njegovog profila. Elena se pope u kočiju i zatvori vrata za
sobom. Bez ikakvog izraza na licu, upitao je:
„Je l' gotovo?"
„Gotovo?" Elena, naravno, nije bila glupa, ali mislila je da je važno
da Dejmon sam sebi razjasni šta želi da je pita.
„Je 1' već... mrtav?", upitao je iscrpljeno, štipkajući nos.
Elena je pustila da još nekoliko trenutaka protekne u tišini. Dejmon
mora saznati da Stefan neće umreti u roku od pola sata. Pošto nije dobio
nikakav odgovor, prestrašeno se brecnuo.
~ 264 ~
„Elena, reci mi! Šta se desilo?" Bio je izričit, goreći od želje da sazna.
„Da lije moj brat mrtav?"
„Nije", odgovorila mu je tiho. „Ali postoji mogućnost da će umreti u
narednih nekoliko dana. Dejmone, ovog puta je govorio povezano. Zašto
mu se nisi obratio?"
Dejmon se skoro vidno povukao u sebe.
„A šta bitno i mogu da mu kažem?", upitao je osorno. „'Gle, izvini
stvarno što sam hteo da te ubijem.' Ili: 'Uh, ma preživećeš ti još neki
dan.'"
„Pa dobro, i to bi moglo da prođe; naravno, bez tog sarkazma."
„Kad ja budem umirao", preseče je Dejmon, „umreću boreći se,
stojeći na nogama."
Elena ga ošamari iz sve snage. Kočija nije bila dovoljno prostrana da
bi čovek mogao da se razmahne, ali unela je u udarac onoliko Moći koliko
je smela, plašeći se da će njome rasturiti kočiju.
Usledila je duga tišina. Dejmon je dodirivao raskrvavljenu usnu,
ubrzavajući proces zarastanja, gutajući sopstvenu krv. Naposletku je
rekao:
„Tebi, izgleda, još nije ušlo u glavu da si moja robinja, zar ne? I da
sam ja tvoj gospodar?"
„Ako nameravaš da živiš u oblacima, samo izvoli, to je tvoja stvar",
odvrati mu Elena. „Za razliku od nekih, ja moram da se borim s
realnošću. Tek da znaš, čim si ti istrčao odande, Stefan ne samo što je
stajao na nogama nego se i smejao."
„Elena." Svako slovo je izgovorio višim glasom. „Uspela si da mu
nekako daš krv?" Toliko ju je jako stegao za ruku da je osetila bol.
„Ne krv. Malo 'Crne magije'. Da nas je bilo dvoje, išlo bi dva puta
brže."
„Tamo vas je bilo troje."
„Mudri i doktor Megar su morali da odvlače pažnju čuvarima."
Dejmon skloni ruke.
„Shvatam", rekao je bezizražajno. „Znači, opet sam ga izneverio."
Elena ga sažaljivo pogleda.
„Sad si se sasvim zavukao u onu stenu, zar ne?"
„Nemam ja pojma o čemu ti pričaš."
„To je stena u koju kriješ sve zbog čega osećaš bol iznutra. Čak si se i
sam zavukao tamo, iako ti je, zbog sveg tog nagomilavanja, ostalo vrlo
malo prostora. Pretpostavljam da je i Ketrin unutra, zagrađena
~ 265 ~
posebnim zidom u posebnoj odaji." Setila se one noći u hotelu. „Kao i
tvoja majka, naravno. Trebalo bi da kažem: Stefanova majka. Ona je bila
majka koju si poznavao."
„Nemoj... moju majku..." Nije bio kadar ni da sastavi rečenicu.
Znala je ona šta on hoće. Hoće da ga neko mazi i kaže mu da je sve u
redu, da ostanu sami, da ga pokrije svojim plaštom i zagrli svojim toplim
rukama. E pa, neće to dobiti. Ovog puta će mu reći ,,ne".
Obećala je Stefanu da je ovo za njega, samo za njega. I držaće se tog
obećanja zauvek, kad se već nije držala ostalog.
Kako je nedelja odmicala, Elena se polako oporavljala od bolnog
susreta sa Stefanom. Iako nijedno od njih nije moglo da govori
razgovetno, već isprekidanim uzdasima i povicima, saslušali su je kad je
rekla da treba obaviti još mnogo posla, i da će uskoro moći da se vrate
kući ukoliko uspeju sve da završe, ukoliko pak ne uspeju, Eleni neće biti
važno da li će se vratiti kući ili će ostati ovde, u Mračnoj dimenziji.
Dom! To je zvučalo toplo, kao utočište, mada su Boni i Meredit na
svojoj koži iskusile u kakav se pakao pretvorila Felova Crkva. Međutim,
sve je bilo bolje od ove zemlje krvavog neba.
Nada im je podsticala zanimanje za svet koji ih okružuje, pa su
ponovo mogle da se dive haljinama koje je za njih osmislila ledi Ulma.
Dizajniranje odeće je bilo jedina zanimacija u kojoj je mogla da uživa dok
je, u skladu sa strogim savetom lekara, ležala u krevetu, ali ledi Ulma je
bila veoma vredna i ispunjavala je svoj blok novim nacrtima. Pošto će se
zabava kod Blodeved održati i napolju i unutra, sve tri haljine moraju
biti pažljivo osmišljene, tako da budu lepe i pod svećama i na grimiznim
zracima džinovskog crvenog sunca.
Mereditina haljina je bila metalnoplava, a na suncu nežnoljubičasta,
a njen kroj je isticao sasvim drugačiju stranu prirode devojkesirene
koja je nosila pripijenu haljinu na gala večeri kod ledi Fazine.
Elenu je sada podsećala na egipatsku princezu. Ruke su joj opet bile gole,
kao i ramena, ali zbog pristojne suknje koja je pravo padala do sandala i
suptilnosti safira koji su ukrašavali bretele, Meredit je izgledala čarobno.
Njenom izgledu je doprinela i frizura, koja je po ledi Ulminoj naredbi
puštena da slobodno pada, a na licu nije bilo ničega osim crnog krejona
kojim su joj uokvirili oči. Oko vrata ju je grlila ogrlica od izuzetno
krupnih ovalnih safira, koja je podsećala na elegantan okovratnik. Kao
deo kompleta, izrađene su joj i narukvice sa istim plavim kamenjem, a te
dragulje je nosila i na prstima.
~ 266 ~
Bonina haljina je bila pravi mali mudri izum: bila je sašivena od
nekog materijala boje srebra u kome je bilo malo pastelne nijanse
svetlosti okruženja. Unutra će sijati kao mesečina, a dok je napolju,
imaće svetlucav ružičast odsjaj, skoro iste nijanse kao njena kosa. Uz to
su išli kaiš, ogrlica, narukvice, minđuše i prstenje, a sve to beše ukrašeno
belim opalom, obrađenim u kabošon stilu. Bonini uvojci su pažljivo
skupljeni i odignuti od lica u smelo razbarušen ludi friz, te je njena bleda
koža dolazila do izražaja nežnoružičastim odsjajem na sunčevoj svetlosti,
dok je u zatvorenom prostoru blistala svojom prozračnošću.
Elenina je haljina pak opet bila najjednostavnija i najizazovnija.
Ogrtač joj je bio skerletan, boje krvavocrvenog sunca i svetlosti fenjera.
Pošto je dekolte bio dubok, njena meka svilenkasta koža je zlatasto
zablistala u punom sjaju. Haljina joj se pripijala uz telo, a s jedne strane
je imala visok razrez da bi mogla lagodno da se kreće ili da pleše. Ledi
Ulma je tog popodneva naredila da se Elenina kosa pažljivo iščetka i
pretvori u afro-oblak, riđ spolja, a zlatan unutra. Nakit koji je nosila
predstavljao je čitavu paletu dijamanata, od onih na dekolteu, preko onih
na prstima, oko zglavaka i na nadlakticama, do onih koji su joj se
pripijali uz vrat i prekrivali Stefanovu ogrlicu. Svi oni će na suncu
blistati kao rubini i povremeno bacati odsjaj neke neobične boje, kao mali
vatromet. Svako ko je bude posmatrao biće očaran, pomisli ledi Ulma.
„Ali ja ne mogu da nosim sve to", pobunila se Elena. „Možda vas više
neću videti kad stignemo do Stefana, a od tada ćemo biti u bekstvu!"
„I za nas isto važi", uključila se Meredit tihim glasom, posmatrajući
sebe i svoje drugarice u bojama ,,za unutra", srebrna-stoplavoj,
skerletnoj i opalnoj. „Nijedna od nas nikada nije nosila više nakita, a
lako se može desiti da ostanete bez svega toga!"
„Pa, možda će vam baš to zatrebati", odgovori joj Lusen. „To je razlog
više da nosite taj nakit, jer možete da ga trampite za kočije, sigurnost,
hranu, bilo šta. Taj nakit je veoma jednostavno izrađen, prosto možete da
izvadite jedan kamen i razmenite ga za nešto, a pošto to kamenje nije
mhogo obrađivano, može se dopasti i nekom kolekcionaru."
„Štaviše, sve to drago kamenje je najvišeg kvaliteta", dodala je ledi
Ulma. „To su najlepši uzorci svoje vrste koje smo uspeli da nabavimo za
ovako kratko vreme."
Utom nijedna od njih više nije mogla da izdrži, pa su sve tri poletele
ka tom paru, ledi Ulma je ležala na ogromnom krevetu, s blokom u ruci,
a Lusen je stajao pored nje, i počele da plaču i da ih ljube, upropastivši
~ 267 ~
sav trud šminkerki.
„Vi ste pravi anđeli prema nama, znate li to?", jecala je Elena. „Baš
kao anđeoski roditelji iz bajke! Ne mogu i ne želim da se opraštam od
vas!"
„Kao anđeli", rekla je ledi Ulma obrisavši suzu sa Eleninog obraza.
„Pogledaj!", rekla joj je pokazujući na sebe, onako udobno smeštenu u
krevetu. Pored nje su stajale dve mlade i lepe devojke orošenih očiju,
spremne da ispune svaku želju svoje gospodarice. Ledi Ulma je onda
glavom pokazala prema prozoru, s kog se videla mala vodenica na rečici i
nekoliko stabala šljive, na kojima se zrelo voće zlatilo na granama kao
drago kamenje. Zatim je rukom pokazala na čitava prostranstva pod
baštama, voćnjacima, poljima i šumama, koja su joj ponovo pripadala.
Uzela je Elenu za ruku i spustila je na svoj zaobljeni stomačić.
„Vidiš?", obratila joj se skoro nečujno. „Vidiš li sve ovo, i sećaš li se
kakvu si me našla? Pa, ko je onda anđeo?"
Čuvši to „kakvu si me našla", Elena prekri lice rukama, neutešna
pred sećanjem od kog bi se svaki put uzrujala. Ponovo je počela da grli i
ljubi ledi Ulmu, skoro dokrajčivši i ono malo šminke što joj je ostalo na
licu.
„Gospodar Dejmon je bio toliko ljubazan da je kupio i Lusena", rekla
je ledi Ulma. „Vi to možda ne možete da zamislite, ali", tada je pogledala
u tihog juvelira s bradicom, očiju punih suza, ,,ja prema njemu osećam
ono što ti osećaš prema Stefanu." Na te reči je sva porumenela i sakrila
lice rukama.
„Danas će osloboditi Lusena", rekla joj je Elena, kleknuvši da bi
mogla da nasloni glavu na jastuk ledi Ulme. „I prevešće imanje na vas,
nepovratno. Našao je advokata, kako se to kaže, zastupnika, koji je
čitave ove nedelje sređivao papire s Čuvarkom. Trebalo bi da su do sada
već završili, pa kad bi se onaj bolesni general i vratio, ne bi smeo ni da te
pipne. Sad je ovo tvoj dom zauvek."
Usledilo je još suza. Još poljubaca. Mudri se razdragano šetao niz
hodnik, zviždućući i igrajući se sa svojim psom Sabljom. Kad je slučajno
prošao pored ledi Ulmine sobe, svi su ga čuli i uvukli ga unutra.
„I ti ćeš nam svima nedostajati!", plakala je Elena. „Hvala ti mnogo!"
Dejmon je do kraja tog dana uspeo da ispuni sva obećanja koja je
Elena dala ledi Ulmi, a dao je i velike napojnice svakom članu osoblja.
Vazduh je na rastanku bio pun srebrnih konfeta, ružinih latica, muzike i
povika pošto su Dejmon, Elena, Boni i Meredit polazili na zabavu kod
~ 268 ~
Blodeved, odlazeći zauvek.
„Sad mi pade na pamet: zašto Dejmon nije oslobodio i nas?", upitala
je Boni Meredit dok su se u nosiljci približavali Blodevedinoj vili.
„Razumem to što smo morale da budemo robinje da bismo ušle u ovaj
svet, ali sad smo već u njemu. Zašto nam ne vrati naš status?"
„Boni, mi već imamo svoj status", podsetila ju je Meredit. „A mislim
da je poenta u tome što mi nikad nismo ni bile prave robinje."
„Ma, htela sam da kažem da bi trebalo da nas oslobodi da bi svi znali
da smo slobodne, Meredit. Pa, i sama znaš."
„Ne može da oslobodi nekoga ko je već slobodan, razumeš?"
„Pa eto, mogao je da obavi tu ceremoniju", bila je uporna Boni. „Ili je
možda suviše komplikovano osloboditi roba?"
„Ne znam", odgovorila joj je Meredit, popuštajući pred tom
neumomom inkvizitorkom. „Jedino mogu da ti kažem šta ja lično mislim
da je posredi. Ja mislim da je razlog tome to što on tako preuzima
odgovornost za nas. Hoću da kažem, nije da ne kažnjavaju robove, Elena
ti je živi primer." Meredit zastade i obe se stresoše setivši se gnusnog
događaja. „Međutim, upravo robovlasnik može da plati životom zbog
toga. Samo se seti da su Dejmona hteli da probodu kocem zbog onoga što
je učinila Elena."
„Znači, on to radi zbog nas? Da bi nas zaštitio?"
„Ne znam. Valjda je... tako", reče Meredit.
„Znači, mi smo se ogrešile o njega?", rekla je Boni velikodušno, pošto
je to „mi" zapravo značilo „ti". Od njih tri, Meredit je uvek bila
najotpornija na Dejmonov šarm.
„Pa... izgleda da je tako", ponovila je Meredit. „Iako mi se čini da su
u poslednje vreme svi odjednom zaboravili da je upravo Dejmon pomogao
kicune blizancima da strpaju Stefana u tamnicu! A Stefan svakako nije
učinio ništa čime bi to zaslužio."
„To jeste", reče Boni, a u njenom glasu se osetilo olakšanje zbog toga
što je bar malo u pravu, premda je u njemu bilo i prkosa.
„Sve što je Stefan tražio od Dejmona jeste da ga ostavi na miru",
nastavila je Meredit, našavši se na poznatijem terenu.
„I Elenu", po navici dodade Boni.
„Da, da i Elenu. Ali sve što je Elena želela jeste Stefan! Mislim, sve
što Elena želi..." Mereditin glas je zamro. Ta rečenica nekako nije
zvučala ispravno u sadašnjem vremenu. Pokušala je ponovo. „Sve što
Elena sada želi jeste..." Boni ju je samo nemo gledala. „Uglavnom, šta
~ 269 ~
god da sad želi", zaključila je Meredit, vidno uzrujana, „svakako želi da
Stefan bude deo toga. A pogotovo ne želi da bilo ko od nas ostane ovde, u
ovoj... u ovoj rupi od pakla."
U nosiljci koju su pronosili pored njih bilo je veoma tiho. Boni i
Meredit se već behu navikle na putovanje u zatvorenim nosiljkama, te
nisu ni bile svesne da se pored njihovog palankina kreće još jedan i da se
njihovi glasovi zvonko pronose kroz vreo vazduh tog mirnog popodneva.
U drugoj nosiljci, i Dejmon i Elena su netremice piljili u svilene
zavese koje su se same razmakle. Elena se iznervirala i morala je da se
zabavi nečim, pa je žurno razmotala gajtančić i sasvim navukla zavese,
vrativši ih na njihovo mesto. Nije trebalo to da uradi. Time je zatvorila
sebe i Dejmona u nadrealan, sjajan crveni četvorougao u kome su,
izgleda, samo reči koje su upravo čuli imale nekog smisla i važnosti.
Eleni kao da je ponestalo vazduha. Aura joj se neobuzdano proširila.
Sve je izmicalo kontroli.
One ne veruju da ja samo želim da budem sa Stefanom!
„Smiri se, polako", umirivao ju je Dejmon. „Još samo večeras. Do
sutra..."
Elena podiže ruku da mu ne bi dozvolila da to izgovori.
„Do sutra ćemo pronaći ključ i izvesti Stefana, a onda brišemo
odavde", ipak je izgovorio to što je nameravao da kaže.
Ne baksuziraj, pomislila je i pomolila se u sebi da ih ne bi poterao
maler.
U tišini su se odvezli do velelepne Blodevedine vile. Elena, začudo,
do tada ne beše primetila da Dejmon sav drhti. Ne bi ni tad primetila da
iznenada nije othuknuo, isprekidanog daha.
„Dejmone! Bože... bože dragi!" Elena se zaprepastila jer joj je
ponestalo reči; ne reči uopšte, nego pravih reči. „Dejmone, pogledaj me!
Zašto?"
Zašto?, uzvratio joj je jedinim glasom za koji je pouzdano znao da
neće zamuckivati ili zamreti. Zato što... da li ti je ikad palo na pamet šta
se dešava Stefanu dok ti posećuješ zabave u skupocenoj odeći, dok u
nosiljci odlaziš tamo gde ćeš piti vino, gde ćeš plesati... dok on... dok on...
Misao je ostala nedovršena.
Samo mi je ovo trebalo pred pojavljivanje u javnosti, pomislila je
Elena pošto su već stigli na prilaz ispred Blodevedine vile. Pokušala je da
se pribere pre nego što su razmakli zavese, pre nego što će se iskrcati na
odredištu druge polovine ključa i krenuti u pohod.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

24 Re: Povratak:Duše senke VI taj Ned Mar 03, 2013 12:52 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
34.
Ne razmišljam o tome, odgovorila mu je Elena onako kako se on njoj
obratio, i to iz istog razloga. Prosto ne razmišljam, jer kad bih
razmišljala, verovatno bih poludela. A ako poludim, kakvu će korist
Stefan imati od toga? Time mu nikako ne bih pomogla. Zato sve te misli
zaprečim nekim gvozdenim zidovima i one tako tu stoje, pa šta bude.
„I možeš tako?", upita Dejmon glasom koji je još drhtao.
„Mogu, zato što moram. Sećaš li se kako smo se u početku
raspravljali povodom nošenja konopca oko ruku? Meredit i Boni su se
pobunile. Međutim, znale su da bih ja nosila i zatvorske lisice i puzila
pred tobom da je trebalo." Elena se okrenu da pogleda Dejmona u
grimiznoj tami i dodade: „Kako vreme promiče, i ti polako popuštaš, da
znaš." Obgrlila ga je da bi pod rukama osetila da mu leđa zaceljuju, tako
da je on tačno znao na šta je mislila.
„Zarad tebe", reče joj Dejmon osorno.
„Pa, ne bih baš rekla", uzvrati mu Elena. „Razmisli. Da nisi pristao
na sprovođenje discipline, možda smo mogli da zbrišemo iz grada, ali
onda nikako više ne bismo mogli da pomognemo Stefanu. Kada sve
sabereš, sve što si učinio, baš sve, učinio si za Stefana."
„E pa, ako hoćeš sve da sabereš, zbog mene je i zaglavio ovde", reče
joj Dejmon umorno. „Računam da smo sad kvit."
„Koliko puta treba da ti kažem, Dejmone? Bio si zaposednut kad te
je Šiniči nagovorio na to", odvratila je, i sama iscrpljena. „Možda bi opet
trebalo da budeš zaposednut, samo malo, da bi se setio kako je to."
Učinilo joj se da se svaka ćelija Dejmonovog tela zgrozila od te
pomisli. Rekao joj je samo:
„Znaš, postoji nešto što ste svi prevideli. Nešto u vezi sa arhetipskom
pričom o dvojici braće koji su u isto vreme ubili jedan drugog i postali
vampiri pošto su se udvarali istoj devojci."
„Šta?", upitala je oštro jer je šok odagnao sav umor. „Dejmone, na šta
misliš?"
„Na ono što sam rekao. To je nešto što vam je svima promaklo. Ha.
Možda je promaklo i Stefanu. Priča se uporno prepričava, ali niko ne
shvata."
Dejmon je odvratio lice od nje. Elena mu je prišla bliže da bi osetio
njen parfem, koji je te noći u sebi sadržao ružino ulje.
„Dej-mone, reci mi. Reci mi, molim te."
~ 271 ~
Baš kad je Dejmon hteo da se okrene prema njoj...
Nosači se zaustaviše. Elena je imala vremena tek da obriše lice pre
nego što su se zavese razmaknule.
Meredit im je ispričala sve o legendi o Blodeved, koju je saznala iz
kugle koja priča priče. Naime, Blodeved je bila sva satkana od cveća, pa
su joj takvoj bogovi udahnuli život, ali ona je izneverila muža, koji je zbog
toga umro, pa se do kraja života, za kaznu, od ponoći do zore pretvarala
u sovu.
Očigledno je postojalo nešto što se u toj legendi nije pominjalo. Na
primer, činjenica da je osuđena da živi ovde, prognana iz Nebeskog
carstva u večiti tamnocrveni sumrak Mračne dimenzije. S obzirom na to,
bilo im je jasno zašto sve njene zabave počinju u šest uveče.
Shvatila je da joj misli lete s jedne teme na drugu. Prihvatila je
pehar „Crne magije" od nekog sluge, a pogled joj je odlutao.
Sve žene i većina muškaraca na zabavi nosili su mudro osmišljenu
odeću, na čiju boju sunce nije uticalo. Elena se opet osetila preskromno
odevenom, na kraju krajeva, sve je napolju izgleda bilo ili ružičasto, ili
jarkocrveno, ili boje vina. Iskapivši pehar „Magije", Elena se iznenadila
shvativši da se glatko prebacila na uobičajeno ponašanje na zabavama:
počela je da se pozdravlja s pojedinim zvanicama koje je već upoznala, da
ih ljubi u obraz i grli kao da se poznaju godinama. Ona i Dejmon su se u
međuvremenu približavali vili, ponekad se krećući niz reku ljudi, a
ponekad u smeru suprotnom od te bujice koja se nepn kidno kretala.
Peli su se uz strmo belo (od sunca pak ružičasto) mermerno
stepenište, koje su sa obe strane krasili veličanstveni plavi (ljubičasti)
delfinijumi i ružičaste (skerletne) divlje ruže. Elena je zastala iz dva
razloga. Jedan je bio to što je htela da uzme još jedan pehar „Crne
magije". Od prvog se već lepo zacaklila, iako se ovde sve, naravno, stalno
caklilo. Nadala se da će od drugog pehara za boraviti sve ono što je
Dejmon pomenuo u nosiljci osim onoga o ključu, i da će joj vino pomoći da
zaboravi sve ono što ju je od samog početka izjedalo, pre nego što se opet
priseti onog razgovora Boni i Meredit.
„Osećam da je najbolje da lepo pitamo nekog", rekla je Dejmonu, koji
se iznenada i niotkud stvorio pored nje.
„Šta da pitamo?"
Elena se malo naže prema lakeju koji je posluživao piće i uze još
jedan pehar vina.
„Mogu li da pitam, gde je glavna balska dvorana ledi Blodeved?"
~ 272 ~
Lakej u livreji se malo iznenadio. Onda je zavrteo glavom pokazujući
na sve oko sebe.
„Čitav ovaj trg, ovaj natkriveni prosto, nosi ime Velika svečana
dvorana", rekao je naginjući se preko poslužavnika.
Elena je zurila u njega. Onda je počela da pilji oko sebe. Ogromna
nadstrešnica, koja joj se učinila otpornom poput krova, po rubovima beše
ukrašena svetiljkama u tonovima koji su se posebno isticali na zracima
sunca, a pod njom se, u svim pravcima, prostirao uređen travnjak.
Bio je veći od fudbalskog igrališta.
„Zaista bih volela da znam", rekla je Boni jednoj gošći, gospođi koja
je očigledno mnogo puta bila na Blodevedinim zabavama, „gde se nalazi
ta glavna svečana dvorana."
„Eh, mila moja, zavisi na šta misliš", odgovorila joj je gospođa
raspoloženo. „Velika svečana dvorana je napolju, mora da si je videla kad
si se pela ovamo, znaš onaj veliki paviljon? Unutra je Bela svečana
dvorana. Ona je osvetjena lusterima i u njoj su zavese uvek navučene.
Ponekad je nazivaju i Valcer-sala, pošto se tamo uvek svira samo valcer."
Međutim, Boni se uhvatila samo za jednu stvar koju je čula.
„Postoji i dvorana na otvorenom?", upitala je drhtavim glasom,
nadajući se da nije dobro čula.
„Tako je, mila moja, možeš da je vidiš kvoz onaj zid tamo."
Žena joj je stvarno govorila istinu. Stvarno je moglo da se vidi kroz
zid zato što su zidovi bili od stakla, jedan iza drugog. Boni je gledala
nešto što je u stvari bila optička varka: videla je jednu osvetljenu
prostoriju za drugom, a svaka od njih je bila puna ljudi. Samo su zidovi
poslednje prostorije u prizemlju izgleda bili izgrađeni od nekog čvrstog,
neprovidnog materijala. Mora da je to Bela dvorana.
Međutim, kroz zid preko puta, u pravcu u kom je pokazala ona
gospođa, o, da. Ta dvorana je imala neku nadstrešnicu. Sinulo joj je da je
prošla tuda. Setila se još i toga da...
„Oni plešu na travi? Na onom... ogromnom travnatom terenu?"
„Naravno. Ta trava se šiša na poseban način i valja se da bi bila
meka. Tamo ne može da se desi da se sapleteš o korov ili da nagaziš na
krtičnjak. Mila, jesi li ti stvavno dobro? Sva si mi bleda. Doduše",
nasmejala se gošća, ,,na ovoj svetlosti možeš da budeš bleda koliko hoćeš,
ne primećuje se."
„Dobro sam", odgovori joj Boni ošamućeno. „Dobro sam... stvarno."
Dve grupice su se kasnije našle i prepričale na kakve su grozne
~ 273 ~
informacije naišle. Dejmon i Elena su otkrili da je tlo dvorane na
otvorenom tvrdo skoro kao kamen, ako je u njemu nešto i zakopano pre
nego što je trava izvaljana teškim valjcima, verovatno se prilepilo za
zemlju kao cement. Mogli bi da kopaju samo po ivicama terena.
„Trebalo je da povedemo vračaru", rekao je Dejmon. „Znaš, nekog
tipa s rašljama ili klatnom ili komadom odeće nestalog, pa da to
spustimo na tačno određeno mesto."
„U pravu si", reče Meredit. Njen glas je ukazivao i na neizrečenu
misao: Eh, nek si i ti jednom rekao nešto pametno. „Pa, zašto je nismo
poveli?"
„Zato što ne poznajem nikog ko se time bavi", odgovorio joj je
Dejmon, začinivši svoje reči najslađim i najsurovijim osmehom barakude.
Boni i Meredit su otkrile da je pod dvorane popločan kamenom,
izuzetno lepim belim mermerom. U toj dvorani je bilo nekoliko desetina
cvetnih aranžmana, ali Boni je uspela da zavuče svoju malu ruku (što
neprimetnije) jedino u vazicu s cvećem u kojoj je, naravno, bila voda.
Nigde nije bilo zemlje, niti ma čega u šta bi se nešto moglo „zakopati".
„Osim toga, zašto bi Šiniči i Misao uopšte stavili ključ u vodu kad
znaju da će se sve to baciti u roku od nekoliko dana?", upitala je Boni
namršteno. Meredit se nadovezala: „A kako tek da nađemo labavu kocku
u mermernom podu? Dakle, nema šanse da ga nađemo i da je zakopan
tamo. Uzgred, raspitala sam se, Bela dvorana je na istom mestu
godinama, tako da nema šanse ni da su ga zavukli negde pod kamenje u
temelju."
Elena je ispijala treći pehar „Crne magije".
„Dobro. Ukratko: jedna prostorija je precrtana sa spiska. Dakle, već
imamo polovinu ključa, eh, koliko je to bilo lako naći..."
„Možda su samo hteli da nas ismeju", rekao je Dejmon podigavši
obrvu. „Da bi nam prvo probudili nadu, a onda nas ubili u pojam... ovde."
„Ne može to tako", zavapila je Elena u očaju, upiljivši se u njega.
„Šta smo sve prošli! Otišli smo dalje nego što je Misao i sanjala da
možemo. Možemo mi to da nađemo. I naći ćemo ga."
„Dobro", reče Dejmon, odjednom se smrtno uozbiljivši. „Ako treba da
se pretvaramo da smo osoblje i da uzmemo krampove da bismo
prekopavali zemlju, tako ćemo i uraditi. Ali hajde da prvo pretražimo
celu vilu iznutra. Prošlog puta je upalilo."
„U redu", reče Meredit i prvi put ga pogleda pravo u oči i bez
negodovanja. „Boni i ja ćemo prečešljati gornji sprat, a vi tražite dole,
~ 274 ~
možda će biti nečeg u toj Beloj dvorani za valcer."
„Važi."
Dali su se na posao. Elena je žarko želela da se nekako umiri.
Uprkos tome što su već tri pehara vina kružila njenim venama, ili možda
baš zbog njih, izvesne stvari je videla u novom svetlu. Međutim, mora da
se usredsredi na potragu, i isključivo na potragu. Učiniću sve, sve što
treba, govorila je sebi, samo da nađem taj ključ. Sve za Stefana.
Bela dvorana je mirisala na cveće i bila je ukrašena krupnim
pupoljcima i raskošnim cvastima. To je, pored ionako divnog zelenila,
bilo dodatno osveženje. Neki od aranžmana su bili postavljeni kao ograda
oko fontane, te je taj prostor podsećao na malu nišu gde parovi mogu da
sede skriveni od pogleda. Muzika je odjekivala dvoranom, pozivajući
Elenino telo na ples, premda se orkestar uopšte nije video.
„Pretpostavljam da ne znaš da igraš valcer", reče Dejmon kao iz
vedra neba, pa je shvatila da se, zatvorenih očiju, njiše u ritmu.
„Naravno da znam", odgovorila mu je pomalo uvređeno. „Sve smo
išle na časove kod gospođe Houpvel. To ti je u Felovoj Crkvi bilo nešto
kao škola lepog ponašanja", dodala je i nasmejala se sama sebi. „Doduše,
gospođa Houpvel je stvarno volela da pleše i naučila nas je svakom plesu
i svakom koraku koji je za nju bio graciozan. Tad sam imala jedanaest
godina."
„Sigurno bi ti bilo glupavo da te pozovem da plešeš sa mnom", rekao
je Dejmon.
Elena ga je belo pogledala, i sama svesna da izgleda zatečeno i
zbunjeno. Bez obzira na to što je na sebi imala jarkocrvenu haljinu s
dubokim dekolteom, te večeri se nije osećala kao sirena. Bila je suviše
iscrpljena da bi osećala čaroliju upletenu u tkaninu, magiju koja joj je
govorila da izgleda kao plamen koji pleše, kao živa vatra. Meredit se
sigurno kretala kao tihi potok koji svetluca čitavim tokom do svog ušća.
A Boni, Boni je, naravno, bila pravi mali gejzir, kao stvorena za ples,
laka kao pero u toj haljini boje opala, toliko sićušna da gravitacija skoro i
da nije delovala na nju.
Setila se da su, dok je prolazila, izvesni zadivljeni pogledi bili uprti u
nju. A otkad je Dejmon toliko ranjiv? I zašto je pomislio da ona ne bi
plesala s njim?
„Naravno da bih volela da plešem", rekla je, šokirana time što do
tada nije primetila da Dejmon nosi besprekorno belu kravatu. Naravno,
morao je da je stavi baš večeras, kada će se sve rešiti, ali svakako je
~ 275 ~
izgledao kao neki princ krvi.
Usne su joj se malo povile u stranu. Krvi... o, da.
„Jesi li siguran da znaš da igraš valcer?", upitala je.
„Dobro pitanje. Ja sam ga učio 1885, kada su ga smatrali
buntovničkim; tada je to bilo nepristojno. Doduše, zavisi od toga da li
misliš na seljački valcer, ili na bečki valcer, ili na valcer oklevanja, ili..."
„Ma daj, hajde već jednom, propustićemo i sledeći."
Elena ga zgrabi za ruku, osetivši iskrice kao da je pomazila mačku
uz dlaku, i uvuče ga u gužvu. Počeo je sledeći valcer. Note su preplavile
dvoranu i skoro je podigle na vrhove prstiju, baš kao što su joj se dlake
na vratu naježile i poletele uvis. Osećala je kako joj je krv uzavrela, kao
da je popila nekakav rajski eliksir.
Bio je to valcer koji je najviše volela još od detinjstva: onaj uz koji je
odrasla. Valcer „Uspavana lepotica". Čajkovski. Međutim, onaj deo
njenog uma u kome je još bila dete nije mogao da odoli da ne zapeva
slatke tonove koji su dolazili posle gromke, energične uvertire, uz reči iz
Diznijevog crtaća:
Ja te znam; plesala sam s tobom jednom davno, u snu...
Te reči bi je uvek raznežile; od njih joj je srce pevalo, a noge su joj
bile spremne da polete s podijuma.
Kroj haljine je bio takav da su joj leđa bila gola. Dejmonova topla
ruka je dodirivala njenu golu kožu. Nešto joj došapnu:
Znam zašto su ovaj ples smatrali buntovničkim i nepristojnim.
Sada se svakako osećala kao plamen. Suđeno nam je da budemo
ovako zagrljeni. Nije mogla da odredi da li joj se vraća sećanje na
Dejmonove davno izgovorene reči ili joj ih to um došaptava. Kao dva
plamena koja će se spojiti u jedan.
Lepo plešeš, reče joj Dejmon, pa je shvatila da joj se to on sve vreme
obraćao.
Ne moraš da mi laskaš. Već sam presrećna! Nasmejala se. Dejmon je
bio pravi stručnjak, i to ne samo kada je posredi preciznost koraka.
Plesao je valcer kao da je to stvarno buntovnički i nepristojan ples. On je
vodio. Elena to, naravno, svojom običnom ljudskom snagom nije mogla da
preokrene u svoju korist, ali on je umeo da protumači signale njenih želja
i povinovao im se, kao da su plesni par na ledu, kao da će svakog
trenutka napraviti okret i pasti.
Imala je utisak da ne oseća stomak, da joj se cela utroba topi.
Međutim, nijednom joj nije palo na pamet šta bi njeni drugari iz
~ 276 ~
srednje škole, njeni suparnici i neprijatelji pomislili kada bi videli da
ovoliko uživa uz klasičnu muziku. U njoj više nije bilo onog prkosa, onog
malograđanskog stida zbog toga što se razlikuje. U njenom srcu više nije
bilo mesta za etiketiranje. Rado bi se vratila da svima pokaže kakva je u
stvari i da nikog nikad nije ni htela da osuđuje.
Valcer se prebrzo završio, a Elena je poželela da ga odsviraju iz
početka. U trenutku kada je zavladala tišina, ona i Dejmon su ostali
zagrljeni, gledajući se s jednakim zanosom, žudnjom i...
Onda joj se Dejmon samo nakloni.
„Smisao valcera nije samo u plesnim koracima", rekao je, ne
podigavši pogled k njoj. ,,U korake se mogu uneti strast i gracioznost,
vrcavi plamen ushićenja i sjedinjenosti, s muzikom, s partnerom. Nije to
samo stvar umeća. Hvala ti što si mi pružila ovo zadovoljstvo."
Elena se nasmeja da ne bi zaplakala. Uopšte nije htela da prestane
da pleše. Htela je da pleše tango s Dejmonom, pravi tango, onaj posle
koga se udaš za svog plesnog partnera. Ipak, čekala ju je druga misija...
misija koju je morala da privede kraju.
Kad se okrenula, pred njom se ukazalo mnoštvo drugih lica.
Muškaraca, demona, vampira, stvorenja nalik na zveri. Svi su hteli da
plešu s njom. Videla je kako se Dejmon udaljava od nje, njegova leđa u
smokingu.
Dejmone!
Zastao je, ali nije se okrenuo. Da?
Pomozi mi! Moramo da nađemo drugu polovinu ključa!
Učinilo joj se da mu je potrebno nekoliko trenutaka da proceni
situaciju, ali ubrzo je shvatio. Vratio se po nju i, uzevši je za ruku, izjavio
zvonkim, čistim glasom:
„Ova devojka je moj... lični pomoćnik. Zaista ne želim da iko osim
mene pleše s njom."
To je izazvalo žamor pun negodovanja. Robinjama koje su gospodari
dovodili na balove obično nije zabranjivano da dolaze u kontakt s
nepoznatima. Međutim, na drugom kraju prostorije se začulo neko
komešanje, koje se prenelo sve do mesta na kome su stajali Dejmon i
Elena.
„Šta je to?", upitala je Elena, zaboravivši i na ples i na ključ.
„Ja bih se pre zapitao ko je to", uzvratio je Dejmon. „A odgovor bi
glasio: naša domaćica, ledi Blodeved lično."
Elena je krenula za bujicom ljudi da bi bar na tren videla
~ 277 ~
najneobičnije biće od svih prisutnih. Međutim, kada je ugledala devojku
koja je stajala sama na vratima balske dvorane, zastao joj je dah.
Sva je satkana od cveća... Setila se priče. Kako li izgleda devojka sva
satkana od cveća?
Verovatno ima kožu najnežnije ružičaste nijanse jabukovog cveta,
pomislila je Elena, besramno zureći. Obrazi bi joj bili nešto rumeniji, kao
ruža boje praskozorja. Lice joj je verovatno kao porcelan, oči krupne i
tamnoljubičaste kao delfinijum, a crne trepavice su joj sigurno guste i
teške, te će njeni spušteni kapci stalno odavati utisak da hoda u polusnu.
Kosa će joj biti žuta kao jagorčevina i spuštaće se skoro do poda, spletena
u pletenice koje će biti upletene u deblje kike da bi joj se taj teret odigao
bar do tanušnih članaka.
Usne će joj biti rumene kao bulka, i poluotvorene kao da uvek
pozivaju na poljubac. Za sobom će ostavljati mirisni trag nalik na miris
tek ubranih pupoljaka prvog prolećnog cveća. Hod će joj biti lagan kao
njihanje lišća na povetarcu.
Elena je tek kasnije postala svesna da se nepristojno zapiljila, mada
je primetila da su to učinile i druge zvanice koje su bile u njenoj blizini.
Pusti me da samo još tren upijam ovu divotu, preklinjao ju je sopstveni
um.
„Ali šta ima na sebi?", čula je Elena svoj glas. Nije mogla da domisli
da li je ono što se videlo ispod gustih pletenica izazovna haljina ili samo
blistava koža, ružičasta kao cvet jabuke.
„Neki ogrtač. Sašiven je od... šta misliš? Od cveća, naravno", dodao je
Dejmon ironično. „Haljina joj je sašivena od svih vrsta cveća koje sam
video. Ne shvatam kako se sve to ne rasturi, verovatno je svaki cvet od
svile, pa je našiven na haljinu." Izgleda da samo on nije bio zanesen tim
prizorom.
„Pitam se da li će nam se obratiti, da razmenimo bar koju reč", reče
Elena. Žudela je da čuje nežan, čaroban glas te devojke.
„Sumnjam", odgovorio je neki čovek iz gomile. „Ona ne priča mnogo,
bar ne do ponoći. O, pa to ste vi! Kako ste?"
„Dobro sam, hvala na pitanju", odgovorila je Elena učtivo, a onda
brzo ustuknu. Prepoznala je osobu koja joj se obratila, to je bio jedan od
mladića koji su, one noći kada je sproveden „disciplinski postupak",
umalo naterali Dejmona da pri kraju ceremonije otkrije kako su to izveli.




Žarko je poželela da se neprimetno iskrade odatle. Međutim,
okružilo ih je previše ljudi i bilo je očigledno da ni nju ni Dejmona neće
pustiti da odu.
„Ovo je devojka o kojoj sam vam pričao. Padne u trans i, bez obzira
na bol i udarce, ne oseća ništa..."
„... joj se slivala niz leđa kao voda, a ona nije ni trepnula..."
„To je predstava profesionalaca. Verovatno su putujući glumci..."
Baš kad je namislila da im odbrusi kako je Blodeved strogo
zabranila takvo varvarstvo na svojoj zabavi, Elena je čula jednog
vampira kako govori:
„Zar ne znate? Ja sam lično ubedio ledi Blodeved da vas pozove na
ovaj bal. Ispričao sam joj za tu vašu tačku i ona je silno poželela da je
pogleda."
E pa, načekaćete se, pomisli Elena. Doduše, može bar da se potrudi
da bude ljubazna prema tim momcima. Možda će joj kasnije biti od
koristi.
„Bojim se da ne možemo da nastupimo večeras", rekla je tiho da bi i
oni sami spustili glas. „Naravno, lično ću se izviniti ledi Blodeved.
Nažalost, ne možemo da izvedemo tu tačku."
„Pa, i mogli bismo." Nije mogla da poveruje svojim ušima kad je
začula Dejmonovu opasku iza sebe. „Mogli bismo lako da je izvedemo,
kad bi neko pronašao moju amajliju."
Dejmone! Šta to govoriš?
Pst! Ono što moram.
„Nažalost, pre tri i po nedelje sam izgubio jednu veoma važnu
amajliju. Izgleda baš ovako." Izvadio je polovinu ključa s lisicom i dao im
da je dobro pogledaju.
„Jeste li baš to koristili za onaj trik?", upita neko, ali Dejmon je
razmišljao mnogo više unapred.
„Ne, mnogi ljudi su me videli kako izvodim tačku bez nje pre oko
nedelju dana. Ona ima sentimentalnu vrednost, ali bez druge polovine
prosto više nemam želju da nastupam."
„Ovo mi liči na malu lisicu. Da niste kicune?", upita neko drugi iz
gomile. Njegov bridak um nam može naškoditi, pomislila je.
„Možda vas podseća na to. To je zapravo strela. Strela s dva zelena
kamenčića na vrhu. To je talisman za... muževnost."
~ 279 ~
„Nikad ne bih pomislila da je vama potreban talisman za muškost!
Čini mi se da je imate sasvim dovoljno!", začu se odnekud ženski glas, pa
se zaori smeh.
„Uglavnom", Dejmonove oči su zasjale čeličnom hladnoćom, „moj
lični pomoćnik i ja nećemo nastupati bez te amajlije."
„Ali... s njom hoćete? Niste je valjda ovde izgubili?"
„Zapravo, jesam. Otprilike u vreme kad su još obavljane pripreme za
zabavu." Dejmon je ošinuo mlade vampire čarobnim osmehom, koji je
potrajao koliko i blesak munje. „Nisam imao pojma da ćete mi pomoći, pa
sam tražio načina da se pojavim na ovom balu. Zato sam malo prošetao
unaokolo da bih video kako će sve biti uređeno."
„Samo mi nemojte reći da je to bilo pre nego što je trava izvaljana",
dobacio je neko, zaprepastivši se.
„Nažalost, baš tako. Pride sam imao viziju da je k... amajlija
zakopana ovde negde."
Začuo se žamor koji je jasno govorio da su okupljeni silno razočarani.
Onda su se neki glasovi izdvojili, ističući otežavajuće okolnosti: tlo
pod uvaljanom travom je tvrdo kao kamen; postoji mnogo balskih
dvorana s bezbroj cvetnih aranžmana po podu, a tu su i bašta-kuhinja i
cvetne bašte (koje još nismo videli, pomislila je Elena).
„Svestan sam teoretske neizvodljivosti ovog poduhvata", rekao je
Dejmon, uzevši od jednog gosta polovinu ključa i učinivši da nestane i
stvori se u Eleninoj ruci, koja je bila spremna da je prihvati. Sada je
imala gde da je sakrije, ledi Ulma je ovog puta uzela i to u obzir.
Dejmon im reče:
„Eto zašto sam još od početka govorio da ne mogu. Insistirali ste, ali
evo: dobili ste iscrpno obrazloženje."
Negodovanje okupljenih i dalje mu je dopiralo do ušiju, ali ljudi su
polako počeli da se udaljavaju, što pojedinačno, što u parovima, što
utroje, razmatrajući odakle sve mogu početi da traže.
Dejmone, potpuno će uništiti Blodevedine terene i dvorane, pobunila
se Elena u sebi.
Ako. Kao kompenzaciju ćemo ponuditi sav nakit koji vas tri imate na
sebi, kao i zlato koje ja nosim. Što ne može da učini četvoro ljudi, hiljadu
će sigurno moći.
Elena uzdahnu. Svejedno bih volela da smo imali prilike da prvo
porazgovaramo s Blodeved. Ne samo da bismo čuli kakav glas ima nego
da bismo joj postavili neka pitanja. Mislim, zašto bi devojka lepa kao
~ 280 ~
pupoljak ruže morala da štiti Šiničija i Misao?
Dejmonov telepatski odgovor je bio kratak. Hajde da prvo pretražimo
prostorije na spratu. Uostalom, tamo se i ona sama uputila.
Naišli su na kristalno stepenište, teško su razaznavali stepenike jer
su svi zidovi bili providni, pa je uspinjanje bilo zastrašujuće. Kad su se
našli na drugom spratu, potražili su novo stepenište. Elena ga je najzad
pronašla tako što se saplela o prvi stepenik.
„Uh", otelo joj se dok je još bila na stepeniku, čiji se obris sada jasno
video zbog ivice koja se zacrvenela, kao i njena očito povređena cevanica.
„Stepenice možda jesu nevidljive, ali mi nismo."
„Nisu baš sasvim nevidljive." Dejmon je usmerio Moć ka očima,
zaključila je. I ona sama je to radila, ali ovih dana se pitala ko u sebi ima
više njene krvi: on ili ona?
„Ne napreži se, ja dobro vidim stepenice", rekao joj je. „Samo zatvori
oči."
„Oči su mi..."
Pre nego što je upitala, znala je odgovor, a pre nego što je stigla da
vrisne, Dejmon ju je uzeo u naručje; telo mu je bilo toplo i čvrsto, jedina
čvrsta površina od svega unaokolo. Krenuo je uza stepenice držeći je tako
da joj se haljina ne umrlja krvlju, koja je u sitnim kapima padala u
zagrljaj gravitacije.
Za Elenu, koja se plašila visine, to je bila mučna, užasna jurnjava
uprkos tome što je znala da je Dejmon u savršenoj kondiciji i da je neće
ispustiti jednako pouzdano kao što je bila sigurna da vidi kuda ide. Ipak,
da je bila prepuštena sama sebi, ne bi stigla ni do prvog stepenika.
Srećom, nije se usuđivala ni da se promeškolji, jer bi u suprotnom
Dejmon izgubio ravnotežu. Preostalo joj je samo da uzdiše i da se potrudi
da izdrži.
Posle čitave večnosti paklenih muka, konačno su stigli na vrh, te se
Elena zapitala ko će je sneti do prizemlja, budući da će ona sama ostati
tu do kraja života.
Naišli su na Blodeved, najčarobnije neljudsko biće koje je Elena
ikada videla. Prekrasno... ali čudno. Nije li joj kosa žućkasta kao
jagorčevina i pozadi i sa strane? Nije li joj lice zapravo u obliku latice
jabukovog cveta, a ne samo njegove boje?
„Ušli ste u moju privatnu biblioteku", rekla im je.
Kao da se razbilo ogledalo, Elena se otrgla od umišljene predstave o
Blodevedinoj zanosnoj lepoti. Bogovi je jesu satkali od cveća... ali cveće
min@
~ 281 ~
ne govori. Blodevedin glas je bio bezbojan i ravan. To je potpuno
pokvarilo sliku o devojci krhkoj kao cvet.
„Izvinjavamo se", rekao je Dejmon; to što je ostao bez daha bilo je
sasvim prirodno. „Želeli smo nešto da vas pitamo."
„Ako mislite da ću vam pomoći, znajte da uopšte ne nameravam to
da učinim", uzvratila je devojka-latica istim nazalnim tonom. „Mrzim
ljudska bića."
„Ali ja sam vampir, što ste verovatno već uočili", počeo je Dejmon,
preterano šarmantno, ali Blodeved ga prekide.
„Jednom čovek, uvek čovek."
„Oprostite?"
To što je Dejmon van sebe još nam je i dobro poslužilo, pomislila je
Elena, trudeći se da ostane iza njega. Toliko je bio iskren u izražavanju
prezira prema ljudskim bićima da je Blodeved malo smekšala.
„Šta si to hteo da me pitaš?"
„Samo to da li ste možda u skorije vreme videli dva lijodlaka: to su
brat i sestra i zovu se Šiniči i Misao."
„Jesam."
„Ili možda... oprostite? Jeste li to rekli da jeste?"
„Te male lopuže su mi se noću zavukle u kuću. Bila sam na zabavi.
Odletela sam sa zabave i zamalo da ih uhvatim. Doduše, tu njihovu sortu
je ionako teško uhvatiti."
„Gde..." Dejmon proguta knedlu. „Gde su bili?"
„Trčali su niz prednje stepenište."
„A da li se možda sećate kog dana je to bilo?"
„To je bilo one noći kad su počele pripreme za ovu zabavu. Mašine s
kamenim valjcima su presovale travu. Podignuti su i montažni krovovi."
Ko još noću obavlja te poslove?, pomisli Elena, ali se utom ponovo
setila. Svetlost je uvek iste jačine, tako da je svejedno. Srce joj je lupalo
kao ludo. Šiniči i Misao su bili ovde samo s jednom namerom: da
podmetnu polovinu ključa.
Možda su ga sakrili u Velikoj balskoj dvorani, pomislila je Elena.
Nemo i potišteno je posmatrala kako se sve izvan biblioteke okreće, skoro
kao neki džinovski planetarijum, samo da bi Blodeved mogla da izabere
kuglu i postavi je u neku čudnu spravu koja je verovatno služila za
puštanje odgovarajuće muzike u različitim dvoranama.
„Izvinite", obratio joj se Dejmon.
„Ovo je moja privatna biblioteka", uzvratila mu je hladno Blodeved,
čiji je glas odzvanjao s veličanstvenom završnicom baleta „Žar-ptica".
„Da li to znači da sada moramo da izađemo?"
„To znači da ću sada da vas ubijem."



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

25 Re: Povratak:Duše senke VI taj Ned Mar 03, 2013 12:53 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
36.
„Šta?", povika Dejmon nadjačavši muziku, uporedo se telepatski
obraćajući Eleni: Beži - brže!
I da joj život visi o koncu, Elena bi pre umrla uz divne zvuke
grmljavine iz „Žar-ptice" nego što bi se sama suočila sa onim strmim,
nevidljivim stepenicama.
Međutim, nije posredi samo njen život, već i Stefanov. S druge
strane, devojka od cveća uopšte nije delovala toliko opasno, pa Eleni
očigledno nije doprlo do svesti da treba da strči niz one stepenice strave i
užasa, budući da nije bilo dovoljno adrenalina u njoj da je natera na to.
Dejmone, hajdemo zajedno. Moramo da pretražimo i Veliku svečanu
dvoranu napolju. Samo ti imaš snage... Oklevanje. Dejmon bi se radije
upustio u borbu nego izašao u to ogromno travnato dvorište koje je
nemoguće prečešljati, pomislila je Elena.
Međutim, uprkos onome što je upravo izgovorila, Blodeved je ponovo
obrnula sobu da bi, na kraju nekog nevidljivog prolaza, pronašla baš onu
kuglu koju je tražila.
Dejmon je podiže i reče joj: Zatvori oči.
Nije ih samo zatvorila, već ih je i prekrila rukama. Ako se desi da je
Dejmon ispusti, nimalo joj neće pomoći to što će tokom pada povikati:
„Pazi!"
I sam osećaj kretanja je bio dovoljno mučan. Dejmon je skakao sa
stepenika na stepenik kao kozorog. Jedva je i dodirivao stepenike
silazeći, pa je Eleni odjednom sinulo pitanje da li ih neko možda juri. Ako
je tako, to je informacija koju ona mora znati. Počela je da podiže ruke i
čula da je Dejmon procedio:
„Ne otvaraj oči!", i to glasom zbog kog se verovatno niko ne bi usudio
da se raspravlja s njim.
Elena proviri između prstiju, ugleda Dejmonovo razjareno lice i stiže
da vidi da ih niko ne prati. Zatim brzo vrati dlanove na oči i poče da se
moli.
Da si stvarno robinja, ovde ne bi izdržala nijedan dan, da znaš,
~ 283 ~
prekorio ju je Dejmon, načinivši i poslednji skok u prostor. Zatim ju je
spustio na nevidljivo, ali barem ravno tlo.
Ne bih ni želela, odaslala mu je Elena hladno. Kunem ti se, pre bih
umrla.
Pazi šta obećavaš, odjednom ju je zaslepio svojim neodoljivim
osmehom. Možda završiš u drugoj dimenziji pokušavajući da ispuniš
obećanje.
Elena nije ni pokušala da mu vrati za to. Izašli su odande, bili su
slobodni i jurili su kao bez duše ka prizemlju kuće od stakla, s obzirom
na njeno duševno stanje, bilo joj je pomalo neobično da to zamisli, ali
ipak podnošljivo, te konačno pronađoše ulazna vrata. Izašavši na veliki
travnjak Velike svečane dvorane, naleteli su na Meredit i Boni... i
Mudrog.
I on je nosio belu kravatu iako su mu naramenice na sakou bile
prljave. Staviše, Kandža mu je sedeo na ramenu. Tako je misterija
prljavštine rešena, budući da je Kandža čupkao materijal i, zarivajući
kandže, raskrvario Mudrog. Mudri toga, izgleda, nije bio svestan. Sablja
je stajao kraj nogu svog gospodara, gledajući Elenu pronicljivo kao čovek,
ali bez trunke zlonamernosti.
„Hvala bogu što ste se vratili!", uzviknula je Boni trčeći im u susret.
„Vratio se i Mudri i ima sjajnu ideju."
Čak je i Meredit bila uzbuđena.
„Sećaš li se onoga kad je Dejmon pomenuo da je trebalo da dovedemo
vračaru? E, sad ih imamo dve." Okrenula se prema Mudrom. „Ispričaj
im, molim te."
„Ja obično ne vodim ovo dvoje po zabavama." Mudri se saže da
pomazi Sablju ispod vrata. „Ali jedna ptičica mi je došapnula da ste
možda u nevolji." Podigao je ruku da se poigra i s Kandžom, malo joj
razbarušivši perje. „Stoga vas molim, dites-mo: koliko ste dugo bili u
kontaktu s polovinom ključa koju imate?"
„Ja sam je dodirnula večeras i onda kad smo je našli", odgovorila je
Elena. „Ali dodirnula ju je i ledi Ulma, a Lusen je napravio fiočicu samo
za nju, tako da smo je svi opipali."
„I još?"
„Ja sam je imao u rukama i pogledao je jednom ili dva puta", rekao
je Dejmon.
,,Eh bien! Miris kicunea na njemu treba da bude mnogo jači. Svaka
lisica ima svoj miris."
~ 284 ~
„Hoćeš da kažeš da Sablja...", Elenu izdade glas.
„Može da nanjuši kicunea po mirisu s ključa, a Kandža ima oštar
vid. Može da nadleće i da ugleda odblesak zlata. Sad im pokaži to što
treba da traže."
Elena poslušno ispruži polovinu ključa u obliku polumeseca da bi je
Sablja onjušio.
„Voila! Kandžo, sad je na tebe red. Dobro osmotri." Mudri se
odmače. To je, pretpostavila je Elena, bilo najbolje rastojanje za Kandžu.
Kada se vratio, samo je rekao „Commengons!" i crni pas je odleteo kao
metak, njuške priljubljene uz zemlju, a soko se vinuo, veličanstveno
kružeći iznad vile, gospodareći prostorom.
„Dakle, ti misliš da su lisice bile na ovom travnjaku?", upita Elena
Mudrog. Sablja je trčao tamo-amo njuškajući po travi, a onda je naglo
promenio pravac i krenuo uz mermerno stepenište.
„Ovde su sigurno bili. Vidiš kako Sablja trči kao crni panter,
spuštene glave i ispravljenog repa? Na dobrom je tragu! I sve je bliže."
Izgleda da se još neko tako ponaša, pomislila je Elena i pogledala u
Dejmona, koji je nepomično stajao skrštenih ruku, zategnut kao opruga,
očekujući nekakvu vest od životinja.
U isti mah je pogledala u Mudrog; njegovo lice je imalo neki izraz...
hm, to je sigurno bio izraz koji je i ona imala minut ranije. Pogledao ju je,
a ona pocrvene.
„Pardonnez-moi, Monsieur*", rekla mu je, brzo odvrativši pogled.
„Parlez-vous frangais, Madame?"
„Unpeuw**", reče Elena ponizno, mada se tako nikada nije
postavljala. „Ne mogu baš da vodim neki ozbiljniji razgovor, ali zaista
sam uživala u Francuskoj." Baš kad je htela da kaže još nešto, začu se
Sabljin lavež. Zalajao je samo jednom, prodorno, da bi privukao pažnju, a
zatim je seo na ivicu stepenika, prav kao strela.
„Došli su kočijom ili nosiljkom", preveo im je Mudri.
„Šta su oni tražili unutra? Potreban mi je trag koji vodi u suprotnom
pravcu", rekao je Dejmon, gledajući Mudrog kao čovek kome sve lađe
polako tonu.
„Dobro, dobro. Sabljo! Contremarche!***"
Crni pas se istog trena okrete, spusti njušku u travu kao da mu to
___________________________________
* Izvinite, gospodine (franc). (Prim. prev.)
** Malo (franc). (Prim. prev.)
***Kreni u suprotnom smeru (franc). (Prim. prev.)
~ 285 ~
pričinjava najveće zadovoljstvo i poče da trči tamo-amo po stepenicama i
travnjaku koji su pripadali Velikoj svečanoj dvorani. Travnjak je sada bio
sav izrovan pošto su ga gosti prekopavali lopatama, krampovima, čak i
kašikama.
„Teško je uhvatiti lisice", promrmljala je Elena Dejmonu na uvo.
On samo klimnu glavom i baci pogled na sat.
„Nadam se da će se pomučiti i oko nas", odgovorio joj je jednako tiho.
Opet se začu Sabljin prodoran lavež. Eleni srce poskoči u grudima.
„Šta?", uzviknu. „Šta se dešava?" Dejmon prođe pored nje, zgrabi je
za ruku i izvede je iz gužve, sav oprezan.
„Šta je našao?", upita Elena bez daha pošto je čitava grupa u isto
vreme dojurila na isto mesto.
„Ne znam. Ovo nije u sastavu Velike svečane dvorane", odgovorila je
Meredit. Sablja je ponosito sedeo ispred visokog bokora hortenzija boje
lavande (na suncu su pak bile tamnoljubičaste).
„Ne deluje mi da se stvar dobro razvija", reče Boni.
„A nije ni ispod balskih dvorana gore", rekla je Meredit, sagnuvši se
da bude Sabljine visine, a onda podiže pogled. „Tamo je samo biblioteka."
„Jedno znam, a da ne moram da pitam", ubaci se Dejmon.
„Moraćemo da prekopamo ovu aleju. Iskreno, ne pomišljam da za to
tražim dozvolu od plavooke gospođe koja hoće da nas pobije."
„Ti, dakle, misliš da su joj plave, mislim, oči? Meni se učinilo da su
ljubičaste. Ne bih znala", reče gošća koja je stajala iza Boni.
„Nije valjda stvarno rekla da će vas ubiti? Pa, zašto?", upitao je
nervozno gost koji je bio bliže Eleni.
Elena ih je ignorisala.
„Suptilnije rečeno, to što ćemo da uradimo neće joj se baš svideti, ali
to je jedini trag koji imamo." Osim ako su lisice nameravale da ga ostave
ovde, a onda sele u kočiju i odmaglile, nemo se obratila Dejmonu.
„Dakle, predstava može da počne", uzviknuo je jedan od mladih
vampirskih obožavalaca i stao ispred Elene.
„Ali nisam našao svoju amajliju", odvrati Dejmon hladno, isprečivši
se ispred Elene poput neprobojnog zida.
„Ali svakako ćete je naći za koji minut. Znate šta, zar ne može neko
da krene za psom i da po tragu otkrije odakle dolaze loši momci, odakle
su došli na imanje, ako me razumete? Možemo li u međuvremenu da
očekujemo predstavu?"
„Može li to Sablja?", upita Dejmon. „Da prati kočiju, hoću reći?"
~ 286 ~
„U kojoj se vozi kicune? Razume se da može. Štaviše, ja bih mogao
da krenem s njima", reče Mudri tiho. „Mogao bih da se postaram za to da
ta dva neprijatelja budu uhvaćena ako im uđemo u trag. Pokaži mi ih."
„Ovo su jedini oblici koje znam." Dejmon dodirnu Mudrog po
slepoočnici. „Naravno, sigurno se pojavljuju i u drugim oblicima;
verovatno mogu da se pretvore u bilo šta."
„Dobro, pretpostavljam da nam oni nisu najvažniji, budući da
prvenstveno tragamo za amajlijom."
„Da", reče Dejmon. „Sve i ako ih ne dokrajčiš, samo uzmi polovinu
ključa i brzo se vrati ovamo."
„Dakle, tako? To je važnije čak i od osvete", reče Mudri blago, vrteći
glavom u čudu. Onda brzo dodade: „Želim nam svima sreću. Ima li nekog
ko bi pošao sa mnom, a da je avanturističkog duha? No dobro, četiri, u
redu, pet, Madame, to je sasvim dovoljno."
I ode.
Elena pogleda Dejmona, koji ju je već posmatrao umornim crnim
očima.
„Stvarno misliš da ću... opet... to... da uradim?"
„Sve što ti treba da radiš jeste da stojiš tu. Potrudiću se da izgubiš
što manje krvi. A ako želiš da stanemo, samo mi daj znak."
Lice mu odjednom preblede. Opet se povukao u sebe i podigao štit.
„Ti ne moraš ništa da radiš. Osim toga, zar to nije poštena usluga za
Stefana?"
Stefan! Kao da ju je neko probudio električnim šokom.
„Hajde bar da podelimo", preklinjala ga je, ali znala je šta će Dejmon
kazati na to.
„Bićeš potrebna Stefanu kada izađemo. Samo se ti postaraj da budeš
kadra za to."
Stani. Misli. Nemoj da mu razbiješ glavu, govorio joj je razum. Samo
te izaziva. Dobro zna kako da te iznervira. Ne dozvoli da te provocira.
„Izdržaću ja i jedno i drugo", rekla mu je. „Molim te, Dejmone. Ne
ponašaj se prema meni kao da sam... jedna od tvojih šema za jednu noć,
niti kao da sam tvoja princeza tame. Razgovaraj sa mnom kao da sam
Mudri."
„Mudri? Mudri ti je jedan prepredenjak koji može da te izvede iz
takta..."
„Znam. Ali ti pričaš s njim. A nekad si pričao i sa mnom, a sada ne
pričaš. Slušaj me dobro. Ne mogu više stalno da krećem iz početka.
~ 287 ~
Vrištaću."
„Nemoj sad, molim te..."
„Ne! Lepo ti kažem šta će se dogoditi. Ako mi ne začepiš usta,
vrištaću koliko me grlo nosi. Vrištaću dok mi ne popucaju glasne žice.
Onako kako bih vrištala i zbog Stefana. Ne mogu više. Možda sam
sasvim poludela..."
„Ali zar ne vidiš?" Odjednom se stvorio pokraj nje i uhvatio je za
ruke. „Stigli smo skoro do cilja. Ti, koja si sve vreme bila najjača, ne
smeš sada da posustaneš."
„Najjača..." Elena je vrtela glavom. „Mislila sam da smo uspeli, da
smo se konačno razumeli."
„Dobro." Reči su mu postale teške kao mermemi blokovi. „Hoćeš li da
izvedemo pet?"
„Pet?"
„Pet udaraca umesto deset. Obećaćemo da ćemo izvesti preostalih
pet kad 'amajlija' bude nađena, ali čim je nađemo, bežimo odavde."
„Moraćeš da prekršiš zadatu reč."
„Pa, ako moram..."
„Ne", reče ona ravnim glasom. „Nemoj ti ništa da govoriš. Ja ću im
kazati. Celog života lažem i varam i uvek sam se poigravala
muškarcima. Da vidimo da li ću konačno moći da iskoristim te svoje
talente za nešto dobro. A i nema svrhe da to izvedeš sa ovima dvema",
dodala je podigavši pogled. „Boni i Meredit nose haljine koje bi skliznule
na pod posle prvog udarca. Samo ja imam gola leđa." Napravila je
piruetu da bi mu pokazala da haljina i napred i pozadi ima dubok izrez.
„Onda smo se dogovorili." Dejmon uze još jedan pehar vina od
poslužitelja, a Elena pomisli:
Ako ništa drugo, biće ovo prva komedija s dva pijana glumca.
Nije mogla da sakrije drhtavicu. Poslednji put ju je osetila kad je
Dejmon, dok su plesali, držao ruku na njenim golim leđima. Međutim,
sada je osećala hladnoću, kao kad duva leden vetar. Zbog toga je prizvala
sećanje na osećaj da joj krv teče niz leđa.
Odjednom su se pokraj nje stvorile Boni i Meredit, napravivši
zaštitni zid između nje i sve ljubopitljivije gomile uzbuđenih gostiju.
„Elena, šta se dešava? Pričaju kako će neka varvarka biti išibana...",
poče Meredit.
„Pa ste vi odmah pomislile da sam to ja", dovrši Elena rečenicu.
„Jeste, istina je. Ne vidim kako bih mogla da se izvučem."
~ 288 ~
„Pa, šta si to uradila?", upitala je izbezumljena Boni.
„Ispao sam budala. Dopustio sam da neke vampirske pubertetlije
misle da je to neki mađioničarski trik", nadovezao se Dejmon. Lice mu je
i dalje bilo ozbiljno.
„To baš i nije fer, zar ne?", upitala je Meredit. „Elena nam je
ispričala šta se desilo i prvi put. Otprilike su sami tako zaključili."
„Trebalo je da to poreknemo još tada. E pa, sad ćemo da ispaštamo",
reče Dejmon ravno. Zatim je, kao da prikuplja snagu za te reči, dodao:
„No valjda ćemo naći ono radi čega smo došli."
„Tako smo mi otkrile, čule smo neku budalu kako trči niza stepenice
i viče o amajliji s dva zelena kamena."
„Jedino nam je to palo na pamet", objasnila je Elena umornim
glasom. „Isplatiće se da Dejmon i ja to uradimo ako nameravamo da
nađemo drugu polovinu."
„Ne morate to da radite", reče Meredit. „Možemo prosto da se
pokupimo i da odemo."
Boni je belo pogleda.
„Zar bez ključa s lisicama?"
Elena zavrte glavom.
„Već smo prošli kroz to. Jednoglasno smo doneli odluku da to
izvedemo na ovaj način." Osvrnula se oko sebe. „Hej, a gde su ti tipovi što
umiru od želje da to gledaju?"
„Pretražuju travnjak, koji je nekada bio podijum za ples", odgovori
Boni. „Ili pak lopatama, uh, da znaš samo koliko ih je!, razbacuju zemlju
po Blodevedinim baštama. Joj! Meredit, zašto si me uštinula?"
„Uh, zar sam te stvarno uštinula? Htela sam da uradim ovo..."
Međutim, Elena se već krupnim koracima udaljavala, jedva čekajući
da to privedu kraju, baš kao i Dejmon. Da polovinu posla privedu kraju.
Samo se nadam da će se setiti da se presvuče u crne farmerice i crnu
kožnu jaknu, pomislila je. Na beloj kravati... krv... Neću dozvoliti da se
prolije nijedna kap krvi.
Eleni iznenada prođe kroz glavu misao koja se prosto pojavila
niotkuda. Međutim, duboko u sebi je shvatila: dovoljno je kažnjen.
Drhtao je u nosiljci. Razmišljao je o dobrobiti drugih iz minuta u minut.
Sada je dosta. Stefan ne bi voleo da on još strada.
Podigla je pogled ka nebu Mračne dimenzije i ugledala jedan od
izobličenih mesečića koji se vidno kretao iznad nje. Ovog puta je njena
predaja bila obojena jarkocrvenom, kao pero koje sija na rnrtvoj
~ 289 ~
grimiznoj svetlosti. Međutim, predala mu se bezrezervno, i dušom i
telom, tako da je njena predaja počivala na svetom izvoru večne krvi, na
njenoj ženskoj prirodi. Tada je shvatila šta joj je činiti.
„Boni, Meredit, slušajte me: mi smo trojstvo. Moramo da pokušamo
da rasteretimo Dejmona." Nijedna se baš nije oduševila.
Elena, čiji je ponos bio potpuno pogažen otkad je prvi put ugledala
Stefana u ćeliji, kleknu pred njih na tvrd mermerni stepenik.
„Preklinjem vas..."
„Elena! Nemoj to da radiš!", ote se Meredit.
„Molim te, ustani! O Elena..." Boni je bila na ivici suza.
I baš je ta mala Boni mekog srca preokrenula situaciju.
„Pokušaću da naučim Meredit kako to ide. Ali svejedno ćemo to
raspodeliti među sobom."
Zagrljaj. Poljubac. Šapat u Boninoj riđoj kosi:
„Znam šta vidiš u tami. Ti si najhrabrija osoba koju poznajem."
Ostavivši zanemelu Boni za sobom, Elena ode da okupi publiku
željnu predstave s bičevanjem.
37.
Elenu su vezali za stub kao na snimanju nekog niskobudžetnog
filma. Prekopavanje travnjaka i dalje je trajalo, doduše usporeno, budući
da su vampiri, koji su i insistirali na tome, doneli neki žarač i dali ga
Dejmonu da ga pogleda. Dejmon se u njenim očima kretao usporeno.
Pokušavao je da smisli kako da promeni temu. Osluškivao je da bi čuo
škripu točkova, kako bi znao da se kočija vratila. Delovao je oduševljeno i
poletno, ali iznutra je bio sav usporen i hladan kao čelik.
Nikada nisam bio sadista, pomislio je. Uvek sam drugima pružao
zadovoljstvo, osim u borbama. Trebalo je da ja budem iza onih rešetaka.
Zar Elena to ne shvata? Mene treba da ošinu po leđima.
Presvukao se u svoje „mađioničarsko odelo", odugovlačeći najviše što
je mogao, ali tako da ne izgleda da to namerno radi. Polako se okupilo
između šest i osam stotina raznih stvorenja, koja su čekala da vide kad
Eleni potekne krv, da posmatraju kako joj na leđima ostaju tragovi od
udaraca bičem i kako joj rane čudesno zarastaju.
U redu. Spreman sam da obavim to.
Vratio se u svoje telo, u stvarnost, u sadašnje vreme.
~ 290 ~
Elena proguta knedlu.
„Podeliti bol", rekla je onda, a nije imala predstavu kako se to radi.
Ipak, tako je kako je; vezali su je za stub kao da će biti žrtvovana, a ona
je nemo gledala prema Blodevedinoj vili i čekala da bič fijukne.
Dejmon stade da govori pred okupljenima; brbljao je nešto
nerazumljivo, ali uvertira je, sve u svemu, zvučala dobro. Elena je
odabrala prozor vile u koji će gledati tokom bičevanja. Utom je postala
svesna da Dejmon više ne govori.
Bič ju je samo dodirnuo po leđima. Začula je telepatski šapat.
Jesi li spremna?
Jesam, odgovorila je kao zapeta puška, ali bila je duboko svesna da
nije spremna. Mrtvu tišinu koja je zavladala zapara fijuk kroz vazduh.
Bonin um je uplovio u njen. Mereditine misli su tekle kao reka.
Imala je osećaj da je neko udara u šali, sasvim blago, ali krv je ipak
potekla. Osetila je i Dejmonovu pometenost. Ono što je ranije bolelo kao
dodir mača sada je bilo blag udarac. Jeste bolelo, ali svakako je bilo
podnošljivo.
I još jednom. Trojstvo bi raspodelilo bol pre nego što bi on stigao do
Dejmonovog uma.
Samo neka kruži u trouglu. Evo i trećeg.
Još dva. Elenin pogled je lutao i zadržavao se na vili. Na trećem
spratu je sigurno bio pravi pakao: Blodeved se bez sumnje razbesnela
videvši u šta se njena zabava pretvorila.
Još samo jedan. Do nje je dopro glas jednog gosta.
„Ta biblioteka. U njoj ima više kugli nego u većini gradskih
biblioteka", glas se utišao kao da govornik ne želi da ga čuju, „a kažu da
ih ima raznih. I onih zabranjenih. Znaš već."
Elena nije znala o čemu priča, a nije mogla ni da zamisli šta to ovde
može biti zabranjeno.
Blodevedina prilika se nazirala u biblioteci; stajala je sama u velikoj,
jarko osvetljenoj sferi koja se okretala da bi gospodarica našla novu
kuglu. Unutra se sigurno čuje muzika, u svakoj dvorani drugačija.
Napolju je vladao muk.
Poslednji udarac. Trijumvirat je i to izdržao, deleći razoran bol
načetvoro. Ako ništa drugo, pomisli Elena, bar mi je haljina crvena da
crvenija ne može biti.
I eto, završilo se; Boni i Meredit su se raspravljale s nekoliko
vampirica koje su htele da pomognu pri spiranju krvi sa Eleninih leđa
~ 291 ~
kako bi svi videli da nisu ozleđena, da su ostala bez tragova, glatka i
sjajna kao sunčeva svetlost.
Bolje ih drži što dalje, rekla je Elena Dejmonu skoro bunovno možda
neki među njima kompulzivno grickaju nokte ili ližu prste. Ne smemo da
dozvolimo da iko okusi moju krv i životnu snagu u njoj; ne posle svega
što sam preživela da bih naučila da krijem svoju auru.
Uprkos aplauzu i povicima oduševljenja, nikome nije palo na pamet
da treba da odvežu Elenu. Zato je i dalje stajala uz stub, zureći u
biblioteku.
Odjednom joj je sve to postalo čudno.
Svuda oko nje se orila muzika, ljudi su stalno bili u pokretu Ona je
pak bila nepomična tačka tog univerzuma koji se neprekidno okretao.
Morala je da se pomeri odatle kako zna i ume, i to što pre. Pokušavala je
da izvuče ruke iz uvezanog kanapa, pa je imala osećaj da je neko rastrže.
„Meredit! Odveži me! Preseci kanap, brzo!"
Meredit je posluša najbrže što je mogla.
Kad se okrenula, Elena je znala šta će ugledati. Lice, Dejmonovo
lice, zbunjeno, s delom prezrivim, delom poniznim izrazom To joj je bilo
sasvim dovoljno da shvati.
Dejmone, moramo da odemo... Onda ih je sa svih strana opkolila
gomila. Jedni su samo hteli da im požele sreću u životu, drugi da im kažu
da su njihovi obožavaoci; bilo je tu i skeptika i vampira koji su preklinjali
za „samo jednu kap", kao i onih koji su kolutali očima i hteli da se uvere
da su Elenina leđa stvarna, da nema umetaka, da joj je koža topla i bez
ožiljaka. Elena je osetila kako je dodiruje milion ruku.
„Sklonite se od nje, prokleti bili!" Bio je to praiskonski urlik zveri
koja brani svoju ženku. Ljudi se skloniše od Elene, samo da bi se...
sasvim polako i sramežljivo... okupili oko Dejmona.
Dobro, pomisli Elena. Uradiću to sama. Mogu sama. Mogu i moram
to da učinim za Stefana.
Ramenima se probijala kroz gužvu, prihvatajući bukete na brzinu
ubranog cveća, i opet osećajući tuđe ruke na svom telu.
„Hej, pa ona stvarno nema nijedan ožiljak!" Na kraju su joj Meredit i
Boni pomogle da se izvuče, bez njih nikad ne bi uspela.
Počela je da trči kao da joj je tornado za petama; utrčala je u kuću, i
ne pomislivši da uđe kroz vrata kraj kojih se Sablja malopre oglasio.
Ionako je znala šta se tamo nalazi.
Našla se na drugom spratu i neko vreme samo nemo i zbunjeno
~ 292 ~
piljila unaokolo, a onda je u toj prividnoj praznini ugledala tanku crvenu
liniju. Njena krv! Ne kaže se tek tako „Ko zna zašto je to dobro"! Sada je
uočila prvi stepenik od kristala, na koji se malopre saplela.
Pre toga, onako uljuljkana u Dejmonov snažan zagrljaj, nije mogla ni
da zamisli da se penje uz te stepenice. Sada je preusmerila svu svoju Moć
ka očima i stepenište kao da je odjednom postalo osvetljeno. Ipak, i tako
je bilo stravično. Nije bilo gelendera ni ograda ni sa jedne strane, a povrh
svega, bila je ošamućena od uzbuđenja, straha i gubitka krvi. Uprkos
tome, terala je sebe da ide naviše, samo naviše.
„Elena! Volim te! Elena!"
Čula je to dozivanje kao da je Stefan stajao pored nje. Gore, gore,
gore... Zabolele su je noge.
Nastavi da se krećeš. Nema izgovora. Ako ne možeš da hodaš, uspori.
Ako ni tako ne možeš da hodaš, bauljaj.
Zaista je odbauljala do vrha, konačno stigavši do gnezda sove
Blodeved. To je bar bila ona ista devojka, koja je još bila lepa, doduše,
malo prezrivog lica. Elena je konačno shvatila šta nije u redu s
Blodevedinim izgledom. Nije imala vitalnost životinjskog tela. Duboko u
srcu, bila je samo biljka.
„Ubiću te, samo da znaš."
Ne, ona je biljka bez srca.
Elena pogleda unaokolo. Odatle je mogla da vidi šta se dešava
napolju, iako se između te sfere i otvorenog prostora nalazila kupola u
kojoj su svuda unaokolo bile police s kuglama, te je sve bilo nekako
čudnovato izobličeno.
Tu nije bilo puzavica koje vise odasvud, kao ni raskošnog egzotičnog,
tropskog cveća. Međutim, već se našla u središtu prostorije, usred
sovinog gnezda. Žena-sova više nije bila u njenoj blizini; stajala je na
nekoj spravi pomoću koje je uzimala zvezdane kugle.
Mora da je ključ zakopan ovde negde.
„Ne želim ništa da ukradem od vas", obećala je Elena, dišući duboko.
Još dok je govorila, ruke su joj brljale po gnezdu. „Te lisice su nas obe
izigrale. Ukrale su mi nešto i sakrile to u vaše gnezdo. Samo hoću da
uzmem ono što su tu sakrile."
„Ha! Ti ljudski lopove! Varvarko! Drznula si se da preturaš po mojoj
privatnoj biblioteci! Ljudi napolju prekopavaju moj predivni travnjak,
moje dragoceno cveće. Misliš da ćeš se ovog puta izvući? E pa, nećeš!
Ovogputa ćeš stvarno UMRETI!"
~ 293 ~
Glas joj je bio potpuno drugačiji od onog malopređašnjeg hladnog i
nazalnog, no ipak devojački nežnog, kojim joj se obratila prvi put. Ovaj
glas je bio moćan, dubok...
... glas koji je odgovarao gnezdu.
Elena podiže pogled. Nikako nije mogla da odredi šta je to što stoji
pred njom. Ogromna bunda s veoma neobičnim šarama? Neka ogromna
preparirana životinja?
Stvorenje u biblioteci se okrenulo prema njoj. Bolje reći, okrenulo je
glavu prema njoj, i dalje okrenuto leđima. Zarotiralo je glavu skoro u
punom krugu, pa je Elena konačno shvatila da gleda u neko lice. Glava je
bila odvratnija nego što je mogla da zamisli; prosto se nije dala opisati.
Na tom licu je postojala samo jedna obrva, koja se od slepoočnice
spuštala ka nosu (odnosno ka mestu na kome je trebalo da bude nos), a
onda nastavljala u suprotnom smeru, ka drugoj slepoočnici. Ta obrva je
podsećala na džinovsko slovo V, a ispod nje su bila dva ogromna, okrugla
žuta oka koja gotovo nisu prestajala da trepću. Na tom licu nije bilo ni
nosa, ni usta: umesto njih je stršio kukast crn kljun, kao još jedna crta
surovosti. Ostatak lica je bio prekriven belim perjem, koje je pri dnu,
tamo gde je trebalo da bude vrat, prelazilo u razne nijanse sivog. Navrh
glave je imala dve sivo-bele rožnate izrasline. Liče na đavolske rogove,
pomisli izbezumljena Elena.
Bilo je to stameno žensko telo, obraslo srebrnastim perjem. Ispod
najnižeg sloja perja virile su joj kandže.
„Zdravo", oglasilo se stvorenje kreštavim glasom, otvarajući i
zatvarajući kljun. „Ja sam Blodeved i nikome ne dozvoljavam da vršlja
po mojoj biblioteci. Ja sam smrt i došla sam po tebe."
Eleni umalo izlete: Možemo li bar prvo da popričamo? Nije htela da
se junači. Svakako nije htela sebi da navuče Blodeved na vrat tragajući
za ključem koji je sigurno tu, negde.
Elena je očajnički pokušavala da joj sve objasni, i dalje grozničavo
brljajući po gnezdu, kad Blodeved odjednom raširi krila koja su bila
toliko velika da su zauzela celu prostoriju, dodirnuvši i nju.
Utom se nešto poput munje ispreči između njih i začu se grleni ptičji
krik. Bio je to Kandža. Mora da mu je Mudri, kad su se rastali, izdao
neka naređenja na jeziku sokolova.
Sova kao da je malo ustuknula i smanjila se.
Priprema se za napad, pomisli Elena.
„Molim vas, dopustite mi da vam objasnim. Još nisam našla to što
~ 294 ~
tražim, ali sigurna sam da se nalazi u vašem gnezdu i da ne pripada
vama. To je moje... i... Stefanovo. Kicune lisice su ga sakrile one noći kad
ste morali da ih oterate sa imanja. Sećate li se toga?"
Blodeved poćuta. Onda pokaza da se uvek rukovodi istom filozofijom.
„Drznula si se da kročiš u moje privatne odaje. Mrtva si", rekla je.
Kad se sova obrušila na nju, Elena je jasno čula kako joj je kljun
škljocnuo zatvorivši se.
Nešto sjajno i sićušno ponovo nasrnu na Blodeved, ustremivši joj se
pravo ka očima. Odvratilo joj je pažnju od Elene, pa se sada sova
obračunavala sa sokolom.
Elena diže ruke. Nekad se mora zatražiti pomoć.
„Kandžo!", povikala je, ni sama ne znajući koliko Kandža razume
jezik ljudi. „Zaokupi je nekako, samo na minut!"
Dok su dve ptice nasrtale jedna na drugu i prevrtale se klikćući oko
Elene, ona je davala sve od sebe da pronađe to što traži, povremeno se
saginjući da je neka ptica ne bi zakačila. Međutim, veliki crni kljun uvek
je bio preblizu. Jednom joj je rasparao kožu na ruci, ali usled navale
adrenalina, skoro da nije osećala bol. Neprekidno je preturala po gnezdu.
Ubrzo je shvatila šta je još na početku trebalo da uradi. Zgrabila je
jednu kuglu s providne police.
„Kandžo!", uzviknula je. „Ovamo!"
Soko je poleteo prema njoj i čula je kako je istrgao kuglu. Uverila se
da, na sreću, još ima sve prste, a onoga što se zove hoši no tama više nije
bilo.
Pazi, pazi, začula je Elena Blodevedin krik. Džinovska sova je
poletela na sokola, no to je bilo kao kad čovek juri muvu, i to inteligentnu
muvu.
„Vraćaj tu kuglu! Neprocenjiva je! Neprocenjiva!"
„Dobićete je natrag čim nađem ono što tražim." Izbezumljena od
užasa i natopljena hormonima, Elena se popela u samo gnezdo i počela
da pretražuje njegovo mermerno dno.
Kandža ju je dvaput spasao ispuštajući kugle na zemlju kad bi se
Blodeved ostrvila na Elenu. Zvuk lomljave bi prenuo sovu, pa bi
zaboravila na Elenu i pojurila za sokolom. Onda bi Kandža dohvatio
neku drugu kuglu i brzo proleteo ispred sovinog kljuna.
Elenu je obuzimao krajnji užas. Imala je osećaj da je sve to noćna
mora i da ništa od onoga što je saznala pola sata ranije nije tačno.
Oslonila se na potpomi stub, iscrpljena, zureći u biblioteku i devojku koja
~ 295 ~
je u njoj živela, kad joj neke reči prosto isplivaše iz sećanja.
Blodevedina okrugla dvorana... Blodevedina dvorana s kuglama...
Blodevedina... dvorana sa zvezdama u kuglama... ... Blodevedina svečana
dvorana.
Slično zvuči, ali onda su to dve sasvim različite prostorije. Baš dok se
toga prisećala, pod prstima je osetila nešto metalno.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

Sponsored content


Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh  Poruka [Strana 1 od 2]

Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu