Niste konektovani. Konektujte se i registrujte se

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole  Poruka [Strana 1 od 1]

1 Jevgenij Zamjatin - Mi taj Pet Dec 28, 2012 8:07 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator

Edicije "ZVEZDANE STAZE"
Jevgenij Zamjatin - Mi


Roman
Jevgenija Zamjatina 'MI' je nesumnjivo veliko klasično delo naučne
fantastike; istovremeno je i prvorođeno delo književne negativne
utopije, izuzetnih umetničkih kvaliteta. Napisan je početkom dvadesetih
godina ovoga veka, u vreme procvata ruske umetničke avangarde a u Rusiji
je prvi put objavljen 1989. godine. Zamjatin pisac i
inženjer-brodograditelj, heuriatički je, vizionarski, matematičkom i
društvenom logikom predvideo i definisao u ovom svom romanu neke osnovne
kulturološko-civilizacijske trase XX veka i budućih vekova. — Totalna
zavisnost obezvređene individue od modernog naučno-tehničkog razvoja
prati totalitarnu državu, uz neumitno regulisanje kompletnog ljudskog
života. Čak se i nepoželjno ljudsko razmišljanje, ljudska fantazija
dovode u red putem operacije određenog moždanog čvorića. — Roman 'MI' je
velika naučno-fantastična satira na sve antihumane vidove organizovanog
agresivnog društva.

scan: tuga101
OCR: abacus123



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

2 Re: Jevgenij Zamjatin - Mi taj Pet Dec 28, 2012 8:08 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
ROMAN JEVGENIJA ZAMJATINA ―MI‖
Roman ―Mi‖ Jevgenija Zamjatina. Knjiga koja je suštinski nova u ruskoj knjiţevnosti, knjiga koja je, u prepisima, kao atraktivna, širena u krugovima velikih znalaca i ljubitelja literature, knjiga koja je sa raznovrsnih pozicija korišćena za raznovrsna tumačenja, napade i proizvoljnosti, knjiga koja je iz korena izmenila ţivotnu sudbinu svog tvorca, knjiga koja je tog čoveka odvojila od rođene zemlje. Moţda je kazivanje nekih tuţnih istina, pa makar one bile namenjene jednom budućem svetu, najčešće nepoţeljno, kaţnjivo. Pogotovo ako je pesimizam isključivo označen sa minus, ako nikad nismo pokušali da iz njegove biti zahvatimo vodu ţivota, ih ako nam je radosni svet jedino zaduţenje na ovom svetu. Moţda je strah za jedno krvavo stečeno danas, bez obzira što je na njegovim zastavama izvezeno i sutra, pomutio mogućnost da se u jednom trenutku ova knjiga primi prisnije, zrelije. A ta zrelost je nedostajala i onima koji su je hvalili jer su sitničarski i zlurado doţivljavali nešto što im se učinilo da je isključivo tuđe i prenebregli piščevu ţivotom potvrđenu viziju univerzalnosti.
Ako mi danas dajemo roman Jevgenija Zamjatina ―Mi‖, onda je to zato što uţivamo u jednom briljantnom literarnom rezultatu, što je za nas svaki nekomformizam duboko naš, što je vreme osedelo i očvrslo nam tlo pod nogama.
Socijalno-fantastični roman ―Mi‖ je napisan 1920. godine u Lenjingradu, ali nije objavljivan u Sovjetskom Savezu. Roman se pojavio 1924. na engleskom u Americi, kasnije je preveden na francuski i češki jezik. U Pragu je
prvi put izašao na ruskom jeziku 1927. godine u skraćenoj verziji, i tek 1952. opet na ruskom, u Njujorku.
Roman ―Mi‖ je socijalno-fantastičan roman, prvi tog ţanra u ruskoj knjiţevnosti uopšte, i jedini Zamjatinov roman.
Moramo da ukaţemo na posebnu tematiku koja je zaokupljala ruske pisce toga doba, a koja je presudna za nastanak romana ―Mi‖. Nova, snaţna, raznorodna strujanja u literaturi sa veoma markantnim futuristima, izbacila su kao temu dana svet nove, nečuvene tehnike, tempa, mašine, rakete, nove arhitekture. Pisci različite estetičke orijentacije: Majakovski, Aleksej Tolstoj, Ilja Erenburg, Zamjatin i drugi, praveći u svojim delima fantastične tehničke konstrukcije, sa različitih pozicija su prilazili i tretirali taj novi fenomen XX veka.
Podsticaj za roman ―Mi‖ bila je i tema dana: individua i kolektiv, tema kojoj su se oduţili, pored ostalih: Bjeli, Majakovski i Blok. Ona i čini idejnu potku romana ―Mi‖. Nastala u uslovima zgusnute, napete predoktobarske atmosfere, ona je traţila i nailazila na različita rešenja. Zamjatin je, u svojoj varijanti, izašao iz okvira: slivenost individue u monolitni klasni kolektiv i odgovornost pred najdramatičnijim trenutkom jedne istorije; i prešao u univerzalniju sferu: ličnost — mrvica i gromade nove tehnike, novo uniformisano društvo, kult mašine, industrijalizovana sreća. U stvari, ţiţa kroz koju se projiciraju siţe, fabula, događaji, likovi romana i jeste okosnica: ličnost — mašina. Idolopoklonstvo futurističkih manifesta pred koncentrisanim simbolom Mašinom, Zamjatin prezentira ironično, jetko, pesimistično. Jedan antifuturistički, u idejnom smislu, traktat sa oštrim postavljanjem pitanja ―duše‖, humanosti i humanizma i jedan, bar delimično, futuristički pano, u formalnom smislu, kao legura — stoje u romanu ―Mi‖.
Inţinjer po struci, profesor Politehničkog instituta u Petrogradu, Zamjatin pisac je mogao sa izvanrednom ubedljivošću da nam dočara sloţenu mašineriju kosmičkog broda. Oko pola veka je samo prošlo a horizont znanja, interesovanje Bazarova i ambijent u kome ţivi D-503 su neuporedivi. Matematičke formule, reaktivni motori, akumulatorski toranj, staklo, beton i metal kao građevinski materijal prvi put statiraju u ruskoj knjiţevnosti. Međutim, njegovo idejno prilaţenje toj građi moţe se gledati i kroz tekst tehničkog besmisla koji isključivo vredi kao parodija: ―Ovde smo, razumete li, dobili čvrst okvir sa podupiračima i čvorni momenti daju pritisak na kvadrat.‖
Izgleda da je podstrek za ovakvu vrstu romana Zamjatinu dao i Herbert Vels sa svojim romanima i pripovestima: ―Lik stvari koje dolaze‖, ―U danima komete‖, ―Vremeplov‖, ―Prvi ljudi na Mesecu‖, i drugim. U svom ogledu ―Velsovo geneološko drvo‖ Zamjatin kaţe: ―Vels je samo pionir; linija socijalno-naučne fantastike u literaturi tek počinje; sva fantastična istorija Evrope i evropske nauke u toku poslednjih godina dozvoljava da se sa sigurnošću to predvidi.‖ Kasnije su za Zamjatinom krenuli Haksli, Orvel, pa i drugi, i već zbog tog knjiţevno-istorijskog interesovanja, ovo je knjiga koja u svom rodu predstavlja klasično delo.
Govoreći o ruskim uslovima, pisac nastavlja: ―Okamenjeni ţivot stare, predrevolucionarne Rusije skoro da nije dao — i nije mogao dati — obrasce socijalne i naučne fantastike... Ali poslerevolucionarna Rusija, koja je postala najfantastičnija od svih zemalja savremene Evrope, nesumnjivo će odraziti taj period svoje istorije u fantastičnoj literaturi.‖ Duboka sigurnost u sebe, u originalnost svog stvaralaštva, dala je Zamjatinu pravo da slobodno govori o drugom piscu koji moţe da oduševi, da bude uzor. Ne moramo strahovati zbog epigonstva kod umetnika koji ovako misli: ―Slava feudalnog aristokrate je
u tome da bude karika, po mogućnosti, na što duţem lancu predaka; slava aristokrate duha je u tome da nema predaka — ili po mogućnosti da ih ima što manje.‖ (―Velsovo geneološko drvo‖)
Roman ―Mi‖ nije samo naučno-tehnička fantastika; on je pre svega socijalno-satirična fantastika. Okamenjeno blagostanje, rajska ravnoteţa utopije nisu mogli da uţivaju naklonost pisca Zamjatina, izrazitog dijalektičara za koga je svet sagrađen na neprekidnoj borbi, dinamici, koliziji. Slika budućeg sveta nikako nije mogla biti utopija, za njega bi to bilo stanje entropije, stanje sleđeno, koje se ne razvija, ne kreće napred. Moţda je njegovo groteskno prikazivanje vizije budućeg sveta isforsiralo jedan opšti pesimistički ton prisutan u romanu. A. Voronski u svome eseju o Zamjatinu kaţe: ―Roman ostavlja teţak i strašan utisak. Napisati umetničku parodiju i prikazati komunizam kao superkasarnu pod ogromnim staklenim zvonom nije novo: tako su se odavno veţbali protivnici socijalizma — to je utaban i neslavan put‖ — Zamjatinova satira ne bi bila tako retka, tako ubedljiva, tako mobilizirajuća da je data u lepršavom, ―ţizneradosnom‖ tonu. Ĉitav problem oko Zamjatinovog pesimizma je u tome što je roman nastao u jedino mogućem i u isto vreme najnepogodnijem trenutku. Napisati takav roman 1920. godine, u Rusiji, u doba entuzijasta, fanatika, stvarnih realizatora ljudske sreće značilo je svrstati se u redove jetkih nevernika. Onda je to bila jedina realna ocena.
Zamjatin je pisao da su s pravom Babefu 1797. odrubili glavu jer je iz sutrašnjice uskočio u današnjicu preskočivši preko sto pedeset godina. Zamjatin je preskočio u društvenom smislu samo oko četvrt veka i zato mu nije baš odrubljena glava. Preskakanje u naučno-tehničkoj oblasti nije izazvalo nikakvih posledica.
Danas mi moţemo reći (poučeni istorijom) šta jeste i šta nije komunizam. Danas mi takođe moţemo reći da ideje ismejane, iskarikirane, satirom šibane u romanu
―Mi‖ — nisu komunističke ideje. Jedna apsolutna slika totalitarnog reţima, nehumanog, osiromašenog sveta, ne moţe uz sebe da nosi atribut: komunistički.
Prvih godina posle Oktobra u Sovjetskom Savezu, gde je za svako fantastično novo bilo mesta, Tejlorovi pogledi su bili prava moda. I ubrzo su, kao svaka moda, zaboravljeni. Nama danas izgleda da je ―Mi‖ okrenut u prvom redu protiv pomodnih Tejlorovih ideja. Moţda Rusovljevo ―vraćanje prirodi‖, koje kao oštra antiteza data u romanu ―iza Zelenog Zida‖, ne mora baš uvek da znači ―vraćanje točka istorije unazad‖. Zamjatin je u svom ogledu ―Sutra‖ pisao: ―Imperijalistički i građanski rat su pretvorili čoveka u materijal za rat, u broj, u cifru. Ĉovek je zaboravljen — zbog subote; mi hoćemo da podsetimo na nešto drugo: subota je za čoveka.‖ Ova ideja nabačena u ogledu, umetnički je razvijena u romanu. Dvadesete godine našega veka još uvek je to moglo da se tretira kao ideja, kao shvatanje, a već je u drugom svetskom ratu čoveku oduzeto ime, zvao se cifra istetovirana na levoj ruci. I minuli i sadašnji, a moţda i budući totalitarizam moţe sebe da nađe u romanu ―Mi‖ kao i tendencija savremenog sveta ka standardizovanom, tehniziranom, uniformisanom. Zamjatinova Mašina nije Kafkina mašina situirana u francjozefski ambijent (mada je sa istim ciljem i skoro u isto vreme nastala) — ona je grandioznijih razmera, šira, savršeni simbol nove civilizacije: Roman ,Mi‖ je bez klasa, bez teritorijalne podele, bez nacija.
Ova knjiga deluje proročki, vidovito. To je primarna, najjača impresija. Zamjatin, veliki poznavalac prirodnih nauka, govoreći o Velsovim mitovima i fantaziji, daje sam ključ za razumevanje ovog utiska: ―Velsova fantastika je fantastika moţda samo danas, a sutra će već postati ţivot. Utoliko pre što moţemo reći da su se mnoge Velsove fantazije — već ostvarile, jer Vels ima čudan dar da vidi budućnost kroz neprozirnu zavesu današnjeg dana. Uostalom, to je netačno: čuda ovde nema više nego što ga
ima u diferencijalnoj jednačini koja nam dozvoljava da unapred kaţemo gde će pasti granata ispaljena tom i tom brzinom; čuda ovde nema više nego što ga ima u pronicljivosti astronoma koji predskazuje da će pomračenje sunca biti tog i tog datuma. Ovde nije mistika — nego logika, ali samo logika drskija, dalekometnija od obične.‖
Nesumnjivo da je Zamjatin posedovao isti dar, da se izuzeo iz tekućih imperativa, da je procese laboratorijski, analitički, sa strane gledao i da nam je umetnički pruţio sliku sveta, koju smo mi kasnije uglavnom upoznali.
Roman, ―Mi‖ je u umetničkom smislu najmarkantnije Zamjatinovo delo. Ono je upečatljiv pokazatelj Zamjatinovog odnegovanog, omiljenog prosedea. Ĉitav je roman isklesan iz jednog celovitog komada. Njegova sintetizovana forma prezentira samo suštinu, najhitnije, ekstrakt, i sve to mahom metaforično. Piščev postupak ide od rafinirane procene suštinskog. To nikako nije automatizovan, leţeran put, slobodno izlivanje pisca. Neki ga ubrajaju u nadrealiste, međutim, Zamjatin je preko ranijih pripovedaka: ―Pećina‖, ―Mamaj‖ i drugih doveo u ―Mi‖ svoj sintetizam (kako sam pisac naziva svoj metod) do vrhunca, u isto vreme kada je nadrealizam na Zapadu pravio svoje prve korake i u idejnom i u formalnom pravcu. Za druge je Zamjatinov roman ―Mi‖ futuristički, ali on od futirizma ima samo šok-naslove (―Granica funkcije. Uskrs. Sve precrtati‖, ili: ―Praţnjenje. Materijal ideja. Nulta stena‖, itd.). Drugo je pitanje prezentiranja sveta u izrazito kubističkom prostoru. Sama tema je piscu to diktirala. Interesantno je da je Zamjatin vrlo nenametljivo i jednostavno konstatovao kod Velsa dikensovski, realistički postupak bez obzira na Velsovu novinu tematike. Zamjatin u ―Mi‖ nastavlja usavršavanje svog metoda; on daje temeljne obrise a čitalac treba ostalo da dogradi, da dorekne. Jedan primer omiljenog Zamjatinovog manira, kojim se on koristio i u drugim
svojim deli-ma, nalazimo i ovde: ―Sad — dečak: sav je — unapred, pod donjom usnicom senka. Donja je usnica prevrnuta kao posuvratak zasukanog rukava — prevrnuto je čitavo lice — on jeca — i od nekog koliko ga noge nose — za njim topot...‖
Zamjatin uvek snuje svoj tekst u dva plana: jedan vidljivi, a drugi sav u belinama. Sagledavanje ovog drugog i predstavlja glavnu draţ romana.
Zamjatinov jezik, nekad pun ornamentike, u romanu ―Mi‖ je na izvestan način sveden, reduciran. Likovi nisu omeđeni izraţavanjem; njihova se karakterizacija postiţe (osim muškaraca koji se označavaju konsonantom, i ţena vokalom) kratkom metaforom koja se u čitavom tekstu ponavlja. Na primer, ruţičasto-mrke škrge, crnačke usnice, onaj s naklobučenim čelom itd.
Ovako osmišljena i prečišćena konstrukcija mogla bi da izazove utisak suhoparnosti, sheme. Međutim, Zamjatin, pisac drama ―Lomače sv. Dominika‖, ―Buha‖, ―Društvo uvaţenih zvonaora‖, krcato je ispunio roman ―Mi‖ dramatičnošću, pravim ţivotom. Sudbina njegovih brojeva duboko angaţuje čitaoca. Njegov je smeh, bez obzira na tuţan ram, velik, moćan. On njime ubija čak i ubistvo — kako to sam kaţe.
Sa svim svojim kazivanjima o stvarnom i nestvarnom svetu, sa svojom blistavom, novom formom, sa svojom senkom sudbine (koju i knjiga moţe da nosi) — roman ―Mi‖ nam je izvanredna, draga, zanimljiva knjiga.
1965.
Miroslava Lalić



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

3 Re: Jevgenij Zamjatin - Mi taj Pet Dec 28, 2012 8:09 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
Beleška 1.
PROGLAS. NAJMUDRIJA LINIJA. POEMA.
Ja prosto prepisujem – reč po reč – ono što je danas izašlo u Drţavnim Novinama:
―Kroz 120 dana završiće se izgradnja Integrala. Blizu je veliki, istorijski trenutak, kada će se prvi Integral vinuti u kosmičke prostore. Pre hiljadu godina vaši herojski preci pokorili su vlašću Jedinstvene Drţave čitavu zemaljsku kuglu. Vama predstoji još slavniji podvig: da staklenim, električnim, ognjenim Integralom integrirate beskonačnu jednačinu vasione. Vama predstoji da blagotvornom jarmu razuma potčinite nepoznata bića koja naseljavaju druge planete – i koja su moţda još u divljem stanju slobode. Ako ona ne shvate da im mi nosimo matematički besprekornu sreću, naša je obaveza da ih primoramo da budu srećni. Ali pre oruţja – oprobaćemo reč.
U ime Dobrotvora objavljuje se svim brojevima Jedinstvene Drţave:
Svako ko moţe obavezan je da sastavlja traktate, poeme, manifeste, ode ili druge sastave o lepoti i veličini Jedinstvene Drţave.
To će biti prvi teret koji će poneti Integral.‖
―Ţivela Jedinstvena Drţava, ţiveli brojevi, ţiveo Dobrotvor!‖
Ja ovo pišem – i osećam: gore mi obrazi. Da: integrirati grandioznu vasionsku jednačinu. Da: ispraviti divlju krivulju, ispraviti je po tangenti – asimptoti – po pravoj. Jer je linija Jedinstvene Drţave – prava. Velika,
boţanstvena, tačna, mudra prava, najmudrija od svih linija...
Ja, D-503, graditelj Integrala – ja sam samo jedan od matematičara Jedinstvene Drţave. Moje pero, naviknuto na cifre, nije u stanju da stvara muziku asonansa i rima. Ja ću samo pokušati da zabeleţim ono što vidim, što mislim – tačnije, što mi mislimo (baš tako: mi i neka to 'Mi' bude naslov svih mojih beleţaka). Jer to će biti diferencijaini količnik našeg ţivota, matematički savršenog ţivota Jedinstvene Drţave, a ako je tako, zar to neće biti samo po sebi, mimo moje volje, poema? Biće – verujem i znam.
Pišem ovo i osećam: gore mi obrazi. Verovatno, ovo liči na ono što oseća ţena kada prvi put u sebi čuje puls novog – još majušnog, slepog čovečića. To sam ja i istovremeno – nisam ja. I niz dugih meseci moraće ga hraniti svojim sokom, svojom krvlju, a onda – s bolom da ga otkine od sebe i poloţi pred noge Jedinstvene Drţave.
Ali ja sam spreman, onako kao svaki, – ili skoro kao svaki od nas. Ja sam spreman.
Beleška 2.
BALET. KVADRATNA HARMONIJA. IKS.
Proleće. Iza Zelenog Zida, s divljih nevidljivih ravnica, vetar nosi ţutu medljanu prašinu nekakvog cveća. Od te slatke prašine usne se suše – svakog ih trenutka oblizujem jezikom – i mora biti da su zato slatke usne kod svih ţena koje susrećeš (i muškaraca takođe, naravno). Dakle, to smeta da se logički misli.
Ali kakvo je nebo! Modro, neiskvareno ni jednim jedinim oblačkom (kako su divlji ukus imali drevni ljudi ako su njihove pesnike mogle da nadahnjuju ove besmislene, nehatne, glupo ustumarane gomile pare). Ja volim – uveren sam, neću pogrešiti ako kaţem: mi volimo – samo evo ovakvo, sterilno, besprekorno nebo. U takve dane – čitav svet je odliven od isto takvog nepokretnog, večnog stakla kao i Zeleni Zid, kao i sve naše građevine. U takve dane vidiš najmodriju dubinu stvari, nekakve do tada nepoznate, izuzetne njihove jednačine – vidiš ih u nečem najobičnijem, svakodnevnom.
Eto, na primer, ovo. Jutros sam bio na helingu, gde se Integral gradi – i u jednom trenutku sam primetio, strugove: sa zatvorenim očima, do samozaborava, kruţile su kugle regulatora; radilice su se svetlucajući savijale, desno i levo; balanser je gordo njihao ramenima; po taktu nečujne muzike nalegalo je dleto bušilice. U jednom trenutku sam primetio svu lepotu ovog grandioznog mašinskog baleta, oblivenog laganim plavim suncem.
I dalje – sâm sa sobom: zašto – lepo? Zašto je igra – lepa? Odgovor: zato što je to neslobodno kretanje, zato što je čitav duboki smisao igre upravo u apsolutnoj, estetskoj
potčinjenosti, idealnoj neslobodi. I ako je tačno da su se naši preci prepuštali igri u najnadahnutijim trenucima svoga ţivota (religiozne misterije, vojne parade), onda to znači samo jedno: instinkt neslobode je od davnina organski svojstven čoveku, i mi, u sadašnjem našem ţivotu – samo svesno...
Moraću završiti kasnije: škljocnuo je numerator. Podiţem oči: O-90, naravno. I kroz pola minuta ona će lično biti ovde; po mene u šetnju.
Draga O! – meni se to uvek činilo – da ona liči na svoje ime: oko 10 centimetara je niţa od Materinške Norme – i zbog toga je sva okruglo uglačana, i ruţičasto O – usta – otvorena su u susret svakoj mojoj reči. I još okrugli, bucmasti prevoji na korenu šake – takvi su kod dece.
Kad je ona ušla, još je naveliko u meni tutnjao logički zamajac, i ja sam po inerciji počeo da govorim o formuli koju sam tek utvrdio, u koju smo ulazili i svi mi, i mašine, i igra.
―Divno. Zar ne?‖ upitao sam.
―Da, divno. Proleće‖, ruţičasto mi se osmehnula O-90.
Eto, molim vas lepo: proleće... Ona – o proleću. Ţene... Ja sam ućutao.
Dole. Bulevar je pun: po takvom vremenu poslepodnevni lični sat – obično trošimo na dopunsku šetnju. Kao i uvek Fabrika Muzičkih instrumenata je svim svojim dimnjacima pevala Marš Jedinstvene Drţave. U simetričnim redovima, po četvoro, udarajući oduševljeno takt, išli su brojevi – stotine, hiljade brojeva u plavičastim unifama1, sa zlatnim pločicama na grudima – drţavni broj za svakoga i svaku. I ja sam – mi smo, nas četvoro, – jedan od bezbrojnih talasa u toj moćnoj bujici. Levo od mene je O-90 (kad bi ovo pisao jedan od mojih kosmatih predaka pre hiljadu godina, – on bi je, verovatno, nazvao onom
1 Verovatno od starinske reči ―uniforme‖.
smešnom rečju 'moja'); desno su neka dva nepoznata broja, ţenski i muški.
Blaţeno modro nebo, majušna detinja sunca u svakoj pločici, i lica nepomračena bezumljem misli... Zraci – shvatate: sve je od nekakve jedinstvene, zračne materije koja se osmehuje. Pa bronzani taktovi: ―Tra-ta-ta-tam. Tra-ta-ta-tam‖ te bronzane stepenice, koje blistaju na suncu, i sa svakom stepenicom – vi se podiţete sve više, u vrtoglavu modrinu...
I isto onako kao što je to jutros bilo na helingu, opet sam video, kao da je ovo sad prvi put u ţivotu – video sam sve: apsolutno prave ulice, staklo kaldrme iz koga pršte zraci, boţanstvene paralelopipede providnih boravišta, kvadratnu harmoniju sivoplavičastih redova. I tako: kao da nisu cela pokolenja, nego da sam ja – baš ja – pobedio starog Boga i stari ţivot, kao da sam baš ja stvorio sve ovo, i ja sam kao kula, bojim se da pokrenem lakat, da se ne bi osuli komadići zidova, kupola, mašina...
A onda trenutak – skok kroz vekove – sa + na – . Setio sam se (očigledno – asocijacija po kontrastu) – odjednom sam se setio slike u muzeju: njihov ondašnji bulevar dvadesetih vekova, zaglušujuće šaren, zamršen kovitlac ljudi, točkova, ţivotinja, objava, drveća, boja, ptica... I kaţu, to je u stvari bilo – to je moglo biti. To mi se učinilo tako neverodostojno, tako apsurdno, da nisam izdrţao i počeo sam odjednom glasno da se smejem.
I u istom trenutku eho – smeh – zdesna. Okrenuo sam se: meni u oči – beli – neobično beli i oštri zubi, nepoznato ţensko lice.
―Izvinite‖, rekla je ona, ―ali vi ste tako nadahnuto sve posmatrali – kao neki mitski bog sedmog dana stvaranja sveta. Ĉini mi se da ste ubeđeni da ste i mene stvorili vi, a ne neko drugi. Vrlo sam polaskana...‖
Sve to – bez osmeha, čak bih rekao – s izvesnim poštovanjem (moţda joj je poznato da sam ja – graditelj
Integrala.) Ali ne znam – u očima ili obrvama – nekakav čudno razdraţujući iks, i nikako ne mogu da ga uhvatim, da mu dam cifarski izraz.
Zbog nečega sam se zbunio i, malčice se zaplićući počeo logički da motivišem svoj smeh. Potpuno je jasno da je taj kontrast, ta nepremostiva provalija između sadašnjeg i ondašnjeg...
Ali zašto – nepremostiva? (Kakvi beli zubi!) Preko provalije – moguće je prebaciti most. Ako samo zamislite: doboš, bataljoni, redovi – pa to je takođe bilo – i, prema tome...
―Pa da: jasno je!‖ viknula je (to je bilo zaprepašćujuće ukrštanje misli: ona je gotovo istim mojim rečima o onome što sam zapisivao pred šetnju). Shvatate: čak misli. To je zbog toga što niko nije 'jedan', nego 'jedan od'. Mi smo tako jednaki...
Ona:
―Uvereni ste?‖
Video sam obrve u oštrom uglu izdignute prema slepoočnicama – kao oštri roščići iksa, i opet sam se zbog nečega spleo; pogledao sam desno, levo – i...
Desno od mene – ona, tanana, oštra, tvrdoglavo gipka, kao bič, Y-330, (sad vidim njen broj); levo – O, sasvim drukčija, sva od oblina, s dečjim prevojima na ruci; i na kraju naše četvorke – meni nepoznati muški broj – nekako dvaput izvijen, kao slovo S. Svi smo mi bili različiti...
Ova, desno, Y-330, uhvatila je očigledno moj zbunjeni pogled – i sa uzdahom:,
―Da... Avaj!‖
U suštini ovo 'avaj' bilo je potpuno umesno. Ali ipak nešto na njenom licu ili u glasu...
Ja sam – sa neobičnom za mene oštrinom – rekao:
―Nema tu avaj. Nauka se razvija, i jasno je – ako ne danas, a ono kroz pedeset, sto godina...‖
―Ĉak su nosevi kod svih...‖
―Da, nosevi‖, već sam gotovo vikao. ―Ako već zavist postoji – svejedno je kakav je razlog za... Ako je moj nos prćast, a kod drugog...‖
―Što se vašeg nosa tiče, on je čak i 'klasičan', kako su u stara doba govorili. A ruke... No, pokaţite ruke! Nikako ne volim kad gledaju na moje ruke: sve u dlakama, kosmate – kakav besmislen atavizam.‖ Pruţio sam ruku i – koliko sam mogao tuđim glasom – rekao:
―Majmunske.‖
Ona je pogledala na ruke, onda na lice:
―Da to je veoma interesantan spoj‖, odmeravala me je očima kao na vagi, i promakli su opet na trenutak roščići u uglovima obrva.
―On je zapisan kod mene‖, radosno i ruţičasto je otvorila usta O-90.
Da je bar ćutala – ovo je bilo potpuno izlišno. Uopšte, ova draga O... kako bih rekao... kod nje je nepravilno sračunata brzina jezika; brzina jezika u sekundi uvek mora biti malo manja od brzine misli u sekundi, a nikako obratno.
Na kraju bulevara, na akumulatorskom tornju, zvono je snaţno otkucavalo 17. Lični čas je završen. Y-330 je odlazila zajedno sa onim S-olikim muškim brojem. On ima takvo lice koje uliva poštovanje, i sad vidim, kao da mi je čak i poznato. Negde sam ga sretao – ne mogu sada da se setim.
Na rastanku se Y – isto onako iksovski – osmehnula.
―Navratite prekosutra u slušaonicu 112.‖
Slegao sam ramenima:
―Ako budem imao raspored – baš za tu slušaonicu koju ste vi spomenuli.‖
Ona sa nekakvom nerazumljivom uverenošću:
―Imaćete.‖
Na mene je ova ţena delovala isto onako neprijatno, kao slučajno zalutali u jednačinu nedeljivi iracionalni član. Ja sam ţeleo da makar na kratko ostanem nasamo sa ljupkom O.
Prošao sam sa njom pod ruku četiri linije bulevara. Na uglu je ona morala desno, a ja – levo.
―Tako bih danas htela da dođem do vas da spustimo roletne. Baš danas, ovog trenutka...‖ bojaţljivo je O uprla u mene okrugle modrokristalne oči.
Smešna je. Šta sam joj mogao reći? Tek što je juče bila kod mene i zna isto tako dobro kao i ja da je naš najbliţi seksualni dan – prekosutra. To je prosto jedno te isto njeno 'prebacivanje misli' – kao što se dešava (ponekad štetno) prebacivanje paljenja u motoru.
Na rastanku sam dva puta... ne, biću tačan: tri puta poljubio divne, modre oči, bez ijednog oblačka.
Beleška 3.
SAKO. ZID. TABLICA.
Pregledao sam sve što sam juče napisao – i vidim: pisao sam nedovoljno jasno. To jest, sve je ovo savršeno jasno za bilo koga od nas. Ali ko zna: moţda ste vi, neznanci, kojima će Integral doneti moje beleške, moţda ste vi veliku knjigu civilizacije pročitali samo do one stranice, kao i naši preci pre 900 godina. Moţda vi ne znate čak ni azbuku kao što je Satna Tablica, Lični Sati, Materinska Norma, Zeleni Zid, Dobrotvor. Smešno mi je – i istovremeno veoma teško da govorim o svemu tome. To je isto tako kao kad bi pisac nekog, recimo, 20. veka u svom romanu morao da objašnjava šta je to 'sako', 'stan', 'ţena'. Međutim, ako je njegov roman preveden za divljake – zar se moţe zamisliti bez napomena u vezi sa, 'sakoom'?
Ubeđen sam da je divljak gledao na 'sako' i mislio:
'Pa dobro, čemu ovo? Samo teret.' Meni izgleda da ćete tačno tako gledati i vi, kad vam kaţem da niko od nas posle Dvestogodišnjeg Rata nije bio iza Zelenog Zida.
Ali, dragi moji, treba ipak donekle misliti, to veoma pomaţe. Jasno je jedno: sva istorija čovečanstva, koliko znamo, jeste istorija prelaza od nomadskih formi ka sve više ustaljenim formama. Zar ne proizilazi iz toga da je najustaljenija forma ţivota (naša) – u isto vreme i najsavršenija (naša). Ako su se ljudi majali po zemlji s jednog kraja na drugi, to je samo bilo u preistorijskim vremenima, kada su postojale nacije, ratovi, trgovine, otkrivanje raznih Amerika. Ali zbog čega, kome je sada to potrebno?
Dozvoljavam: nije se naviklo na taj ustaljeni način ţivota bez muke i odjednom. Kad su u vreme Dvestogodišnjeg Rata svi putevi bili razrušeni i zarasli u travu – u prvo vreme mora da je izgledalo veoma neudobno ţiveti u gradovima koji su bili odsečeni jedan od drugog zelenim prašumama. Ali šta iz toga proizilazi? Kad je čoveku otpao rep, on, verovatno, takođe nije odmah naučio da tera muve bez repa. On je u prvo vreme nesumnjivo tugovao za repom. A sada – moţete li vi zamisliti sebe sa repom? Ili: moţete li sebe da zamislite na ulici – golog bez 'sakoa' (moţda se vi još šetate u 'sakoima'). Isto tako je i ovde: ja ne mogu da zamislim grad koji nije okruţen Zelenim Zidom, ne mogu da zamislim ţivot koji nije obučen u cifarske odeţde Tablice.
Tablica... Evo baš sad, sa zida u mojoj sobi, strogo i neţno, gledaju me u oči njene purpurne cifre na zlatnom polju. Nehotice se sećam onoga što su drevni nazivali 'ikona' i tako bih ţeleo da sastavljam pesme ili molitve (što je jedno te isto). Ah, zašto nisam pesnik, pa da te dostojno opevam, o Tablico, srce Jedinstvene Drţave!
Svi smo mi (a moţda i vi) još kao deca, u školi, čitali onaj najveličanstveniji od svih spomenika drevne knjiţevnosti koji je dospeo do nas – 'Vozni red'. Ali, ako ga postavite naporedo sa Tablicom – videćete upoređen grafit i dijamant: i jedan i drugi imaju – C, ugljenik, ali kako je večan, prozračan, kako sija dijamant! Kome ne zastaje dah, kad s bukom jurite po stranicama 'Voznog reda'. A Satna Tablica – svakoga od nas na javi pretvara u čeličnog šestotočkovnog junaka velike poeme. Svakog jutra, sa šestotočkovnom tačnošću, jednog istog časa, i jednog istog trenutka – mi, milioni, ustajemo kao jedan. U jednom istom času, jedinstvenomilionski, počinjemo posao – jedinstvenomilionski ga završavamo. I slivajući se u jedinstvenomilionsko telo, u jednoj istoj Tablicom obrađenoj sekundi – prinosimo kašike ustima – i u jednoj
istoj sekundi izlazimo u šetnju i idemo u slušaonicu, u salu Tejlorovih ekzersisa, odlazimo na spavanje...
Biću potpuno otvoren: apsolutno tačno rešenje zadatka sreće nemamo ni mi: dva puta dnevno – od 16 do 17 i od 21 do 22 – jedinstveni moćni organizam se raspada na pojedine ćelije – to je utvrđeno Tablicom – na Lične Sate. U to vreme ćete videti: u sobi kod jednih – čedno spuštene roletne, drugi odmereno, po bronzanim stepenicama Marša – prelaze bulevarom, treći su – kao ovo ja sad – za pisaćim stolom. Ali ja čvrsto verujem – neka me nazovu idealistom i fantastom – ja verujem: pre ili posle – tek mi ćemo jednom i za te sate pronaći mesto u opštoj formuli, jednom će svih 86.400 sekundi stajati u Satnoj Tablici.
Imao sam prilike da čitam i čujem mnogo neverovatnih stvari o onim vremenima kada su ljudi ţiveli još u slobodnom tj. neorganizovanom, divljem stanju. Ali najneverovatnije mi se uvek činilo upravo ovo: kako je tadašnja, makar i embrionalna vlast, mogla dozvoliti da ljudi ţive bez ičega nalik na našu Tablicu, bez obaveznih šetnji, bez tačnog regulisanja rasporeda jela, kako je mogla dozvoliti da ustaju i odlaze na spavanje kad im dune u glavu; neki istoričari čak kaţu da su u to doba na ulicama po svu noć gorela svetla, da se po svu noć ulicama hodalo i vozilo.
Eto, to ja nikako ne mogu da razumem. Ma kako da je bio ograničen njihov razum, ipak su morali da shvate da je to bilo pravo, sveopšte ubijanje – samo lagano, iz dana u dan. Drţava (humanost) branila je da se osudi na smrt pojedinac, a nije branila da se ubijaju milioni napola. Ubiti jednog, tj. smanjiti zbir ljudskih ţivota za 50 godina, – to je zločinački, a smanjiti zbir ljudskih ţivota za 50 miliona godina – to nije zločinački. Pa zar to nije smešno? Kod nas će taj matematički moralni zadatak rešiti za pola minuta bilo koji desetogodišnji broj, a kod njih to nisu mogli – svi njihovi Kantovi skupa (zato što se nijedan Kant nije
dosetio da izradi sistem naučne etike, tj. zasnovane na oduzimanju, sabiranju, deljenju, mnoţenju).
A ovo – zar nije apsurd što je drţava (smela je sebe da nazove drţavom!) mogla da ostavi bez svake kontrole seksualni ţivot. Ko je, kad je, i koliko je hteo... Potpuno nenaučno, kao ţivotinje. I kao ţivotinje su nasumice rađali decu. Zar nije smešno: poznavati voćarstvo, ţivinarstvo, ribarstvo (imamo tačne podatke da su oni sve ovo znali) i ne umeti doći do poslednjeg stupnja te logičke lestvice; detarstva. Ne dosetiti se naših Materinskih i Očinskih Normi.
Tako je smešno, tako je neverovatno, da sam eto napisao, a plašim se: odjednom ćete me vi, nepoznati čitaoci, proglasiti za pakosnog šaljivca. Odjednom ćete pomisliti da prosto hoću da vam se podsmevam i da vam sa ozbiljnim izgledom pričam krajnje budalaštine.
Ali prvo: ja nisam sposoban za šalu – u svaku šalu, kao nejavnu funkciju, ulazi laţ; i drugo: Jedinstvena Drţavna Nauka tvrdi da je ţivot drevnih bio baš takav, a Jedinstvena Drţavna Nauka ne moţe da pogreši. Pa i otkud je tad i mogla da se stvori drţavna logika kad su ljudi ţiveli u stanju slobode, tj. kao zveri, majmuni, stado. Šta se moţe traţiti od njih kad se čak i u naše vreme – odnekle sa dna, iz kosmatih dubina – još ponekad čuje divlji majmunski eho.
Srećom – samo ponekad. Srećom – to su samo sitni kvarovi detalja: mogu se lako opraviti, ne zaustavljajući večno, veliko kretanje čitave mašine. I da bismo izbacili iskrivljeni zavrtanj – mi imamo veštu, tešku ruku Dobrotvora, imamo iskusno oko Ĉuvara...
Da, uzgred budi rečeno, sad sam se setio: onaj jučerašnji, dvaput izvijeni, kao S, – čini mi se da sam ga video kako izlazi iz Biroa Ĉuvara. Sad shvatam zašto sam imao ono instinktivno osećanje poštovanja prema njemu i nekakvu neugodnost kad je ta čudnovata Y uz njega...
Moram priznati da je ta Y...
Zvoni za spavanje: 221/2. Do sutra.
Beleška 4.
DIVLJAK SA BAROMETROM. EPILEPSIJA. KAD BI.
Dosad mi je sve u ţivotu bilo jasno (nemam uzalud, čini mi se, izvesnu posebnu naklonost baš prema toj reči 'jasno'). A sad... Ne shvatam.
Prvo: ja sam stvarno dobio raspored da budem baš u slušaonici 112, kao što mi je ona i rekla.
Mada je verovatnoće bilo 10000000 = 20000 (1500 – to je broj slušaonica, a 10000000 – brojeva). A drugo... Uostalom, bolje redom.
Slušaonica Ogromna, skroz-naskroz suncem osvetljena polulopta od staklenih masiva. Kruţni redovi plemenito loptastih, glatko ošišanih glava. Sa lakim zamiranjem srca obazreo sam se unaokolo. Mislim da sam traţio: neće li sinuti negde nad plavičastim talasima unifa ruţičasti srp – ljupke usnice O. Evo nečijih neobično belih i oštrih zuba, sličnih... ne, to nije to. Večeras će, u 21, O doći k meni – ţelja da je ovde vidim bila je potpuno prirodna.
Evo – zvonce. Ustali smo, otpevali Himnu Jedinstvene Drţave – a na podijumu blistajući zlatnim zvučnikom i oštroumnošću fonolektor.
―Poštovani brojevi! Nedavno su arheoloţi otkopali jednu knjigu iz 20. veka. U njoj ironični autor priča o divljaku i o barometru. Divljak je primetio: svaki put kad bi se barometar zaustavio na 'kiša' – stvarno je padala kiša. I zato što je divljak zaţeleo kišu, on je iščačkao tačno onoliko ţive da bi nivo bio na 'kiša' (na ekranu – divljak u
perju koji čačka ţivu: smeh). Vi se smejete: ali zar vam se ne čini da je daleko više dostojan podsmeha Evropejac iz te epohe. Isto kao i divljak, Evropejac je zaţeleo kišu – kišu s velikim slovom, kišu algebarsku. Međutim, on je stajao pred barometrom kao pokisla kokoška. Divljak je bar imao više smelosti i energije i – makar i divlje – ali logike: umeo je da utvrdi postojanje veze između posledice i uzroka. Iščačkavši ţivu, umeo je da napravi prvi veliki korak na tom velikom putu, po kome...‖
I ovde (ponavljam: pišem ništa ne prikrivajući) – ovde sam na izvesno vreme postao gotovo nepromočiv za ţivotvorne bujice koje su lile iz mikrofona. Odjednom mi se učinilo da sam ovamo došao uzalud (zašto 'uzalud' i zar sam mogao a da ne dođem, kad je bio dat raspored?); učinilo mi se – sve je prazno, samo ljuštura. I ja sam s teškoćom uključio paţnju tek onda kad je fonolektor već prešao na osnovnu temu: na našu muziku, matematičku kompoziciju (matematičar – uzrok, muzika – posledica), na opisivanje tek pronađenog muzikometra.
―...prosto okrećući ovu ručicu, svako će od vas da proizvede oko tri sonate na sat. A tek sa kakvim su teškoćama to uspevali vaši preci! Oni su mogli da stvaraju samo dovodeći sebe do napada 'nadahnuća' – nepoznata forma epilepsije. I eto vam najsmešnije ilustracije onoga što je kod njih bilo – Skrjabinova muzika – 20. vek. Taj crni sanduk (na podijumu su razmakli zavesu i tamo je – njihov prastari instrument) – oni su taj sanduk zvali 'rojalni' ili 'kraljevski', što još jednom samo dokazuje koliko je sva njihova muzika...‖
I dalje – opet se ne sećam, vrlo verovatno, zato što... Pa da, reći ću otvoreno: zato što je 'rojalnom' sanduku prišla ona – Y-330. Verovatno sam bio prosto poraţen tom njenom neočekivanom pojavom na podijumu.
Bila je u fantastičnom kostimu drevne epohe: čvrsto pripijena crna haljina, oštro potcrtana belina otkrivenih
ramena i grudi, i ova topla senka, koja se od disanja njihala, između... i zaslepljujuće beli, gotovo zli zubi...
Osmeh – ujed, ovamo – dole. Sela je, počela da svira nešto divlje, grčevito, šareno, kao sav ondašnji njihov ţivot – ni senke razumne mehaničnosti. I, naravno, oni oko mene su u pravu: svi se smeju. Samo mali broj... ali zašto i ja – ja?
Da, epilepsija – duševna bolest – bol... Lagani, slatki bol – ujed – i kad bi bio još dublji, još bolniji. I evo sad polako – sunce. Ne naše, ne ovo plavičasto – kristalno i ravnomerno kroz staklene cigle – ne: divlje, sunce koje leti, koje ţeţe – dole sve sa sebe – sve u sitne komadiće.
Jedan što je sedeo pored mene iskosio se ulevo – na mene – i iscerio se. Zbog nečega sam veoma jasno zapamtio: video sam – na njegovim usnama je iskočio mikroskopski mehurić od pljuvačke i prsnuo. Ovaj me je mehurić otreznio. Ja sam – ponovo ja.
Kao i svi – čuo sam samo besmisleno, uţurbano tandrkanje ţica. Smejao sam se. Bilo mi je lako i jednostavno. Talentovani fonolektor nam je suviše ţivo predstavio tu divlju epohu – to je sve.
S kakvim sam uţivanjem posle toga slušao našu sadašnju muziku. (Ona je bila izvedena na kraju – radi kontrasta.) – Kristalne hromatske skale beskonačnih redova koje su se spajale i razilazile – i akordi koji sumiraju Tejlorove i Maklorenove formule; čitave tone teški, glomazni kvadrati nad Pitagorinim trouglom; tuţne melodije umirućeg talasastog kretanja; snaţni taktovi koji su smenjivali, Fraunhoferove linije u pauzama – spektralna analiza planeta... Kakva veličanstvenost! Kakva nepokolebljiva zakonitost! I kako je jadna samovoljna, ničim osim divlje fantazije – neograničavana muzika drevnih...
Kao i obično, u simetričnim redovima po četvoro, izlazili su iz slušaonice svi na široka vrata. Mimo mene je
promakla poznata dvostruko izvijena figura; ja sam se s poštovanjem poklonio.
Kroz jedan sat treba da dođe ljupka O. Osećao sam se prijatno i korisno uzbuđen. Kod kuće – brţe u kancelariju, tutnuo sam deţurnom svoj ruţičasti bon i dobio sam potvrdu na pravo roletni. To pravo mi imamo – samo za seksualne dane. A inače, među našim prozračnim kao satkanim od svetlucavog vazduha zidovima – mi ţivimo uvek na videlu, večito umivani svetlošću. Mi nemamo gde da se krijemo jedan od drugog. A osim toga to olakšava teški i uzvišeni rad Ĉuvara. Inače, šta li bi se sve moglo desiti. Moţda su baš čudnovata, neprozirna boravišta drevnih ljudi i stvorila tu njihovu ţalosnu ćelijsku psihologiju. 'Moja (sic!) kuća – moja tvrđava' – kako su samo mogli to da smisle!
U 22 sam spustio roletne – i tog istog trenutka ušla je malo zadihana O. Pruţila mi je svoja ruţičasta ustašca – i ruţičasti bon. Ja sam otkinuo talon – i nikako nisam mogao da se otrgnem od ruţičastih usana sve do poslednjeg trenutka – do 22.15.
Onda sam joj pokazao svoje 'beleške' i govorio – čini mi se vrlo dobro – o lepoti kvadrata, kocke, prave linije. Ona je tako očaravajuće ruţičasto slušala – i odjednom iz modrih očiju suza, druga, treća – pravo na otvorenu stranicu (str. 7). Mastilo se razlilo. Eto, moraću da prepisujem.
―Dragi D, kad biste samo vi – kad biste vi...‖
Ma šta 'kad bi'? Šta to 'kad bi'? Opet njena stara pesma: dete. Ili, moţda, nešto novo – što se tiče... tiče one? Mada ovde kao da... Ne, to bi već bilo suviše besmisleno.
Beleška 5.
KVADRAT. GOSPODARI SVETA. PRIJATNO-KORISNA FUNKCIJA.
Opet to nije ono. Opet sa vama, moj nepoznati čitaoče, ja razgovaram kao da ste vi... Recimo, moj stari drug, R-13, pesnik, crnačkih usana; uostalom njega svi poznaju. A međutim, vi ste – na Mesecu, na Veneri, na Marsu, na Merkuru – ko bi vas znao, gde ste i ko ste.
Evo šta: zamislite – kvadrat, ţiv, divan kvadrat. I on treba da ispriča, o sebi, o svom ţivotu. Shvatate – kvadratu bi najmanje palo na pamet da priča kako su mu sva četiri ugla ravna: on to prosto ne vidi – toliko je to za njega obično, svakodnevno. Eto, i ja sam čitavo vreme u tom kvadratnom poloţaju. Eto, na primer, ruţičasti taloni i sve što je u vezi sa njima: za mene je to – jednakost četiri ugla, ali za vas je to, moţda, malo sloţenije nego Njutnov binom.
Dakle tako. Neko je od drevnih mudraca, razume se slučajno, rekao pametnu stvar: ―Ljubav i glad vladaju svetom.‖ Ergo: da bi se zavladalo svetom – čovek mora da ovlada gospodarima sveta. Naši preci su po skupu cenu pokorili, najzad, Glad: ja govorim o Velikom Dvestogodišnjem Ratu – o ratu grada i sela. Verovatno su se, iz religioznih predrasuda, divlji hrišćani tvrdoglavo drţali svoga hleba2. Ali 35. godine pre osnivanja Jedinstvene Drţave – bila je pronađena naša sadašnja naftana hrana. Istina, ostalo je u ţivotu samo 0,2 stanovništva zemaljske kugle. Ali zato – očišćeno od hiljadugodišnje prljavštine – kako je tek sad zemljino lice
2 Ova reč se kod nas sačuvala samo u obliku poetske metafore; hemijski sastav ove materije nije nam poznat.
postalo blistavo! I zbog toga su tih nula celih i dva deseta – okusili blaţenstvo u dvorcima Jedinstvene Drţave.
Ali, zar jedno nije jasno: blaţenstvo i zavist – to su brojitelj i imenitelj razlomka koji se zove sreća. I kakvog bi smisla imale sve bezbrojne ţrtve Dvestogidišnjeg Rata, kad bi u našem ţivotu, ipak ostao još neki povod za zavist. A on je ostao zato što su ostali nosevi 'prćasti' i 'klasični' (naš ondašnji razgovor za vreme šetnje) – zato što su ljubav jednih traţili mnogi, a, drugih – niko. Prirodno što je Jedinstvena Drţava, potčinivši Glad (algebarski = sumi materijalnih dobara) prešla u ofanzivu protiv drugog gospodara sveta – protiv Ljubavi. Najzad je i ova stihija takođe bila pobedena, tj. organizovana, matematizirana, i otprilike pre 300 godina bio je proglašen naš istorijski Lex sexualis: 'svaki broj ima pravo – kao na seksualni proizvod – na svaki broj.'
E, a dalje – to je već tehnika. Briţljivo vas ispituju u laboratorijama Seksualnog Biroa, tačno određuju sadrţaj polnih hormona u krvi – i izrađuju za vas odgovarajuću Tabelu seksualnih dana. Onda vi podnosite prijavu da u svoje dane ţelite da se koristite tim i tim brojem (ili tim i tim brojevima) i dobijate odgovarajući blok sa bonovima (ruţičastim). To je sve.
Jasno je: povoda za zavist – nema više nikakvih, i imenitelj razlomka sreće sveden je na nulu – razlomak se pretvara u divnu beskonačnost. I baš ono što je za drevne ljude predstavljalo izvor bezbrojnih najglupljih tragedija – mi smo doveli do harmonične, prijatno-korisne funkcije organizma, isto onako kao što su san, fizički rad, uzimanje hrane, defekacija i drugo. Iz ovoga vidite kako velika snaga logike čisti sve čega se dotakne. Oh, kad biste i vi, nepoznati, spoznali tu boţanstvenu snagu, kad biste i vi naučili da je sledite do kraja.
...Ĉudno: pisao sam danas o najvećim vrhovima u ljudskoj istoriji, sve vreme sam disao najčistiji planinski
vazduh misli, – a unutar je nekako oblačno, paučinasto, i ukršten je nekakav četvorošapi iks. Ili su to moje šape – i sve je to zbog toga što su mi dugo stajale pred očima – moje kosmate šape. Ne volim da govorim o njima: to je trag divlje epohe. Zar je u meni stvarno...
Hteo sam da precrtam sve ovo – zato što to prelazi granice konspekta. Ali sam onda odlučio: neću precrtati. Neka moje beleške – kao najfiniji seizmograf – pokaţu krivulju čak i najbeznačajnijih moţdanih kolebanja: ponekad baš takva kolebanja sluţe kao vesnik...
A ovo je već apsurd, to bi već stvarno trebalo precrtati: mi smo sve stihije doveli u korito – nikakvih katastrofa ne moţe biti.
Meni je sad potpuno jasno: čudnovato osećanje u meni – ono je baš od onog istog mog kvadratnog poloţaja o kome sam govorio na početku. I nije u meni iks (to ne moţe biti) – nego se prosto bojim da će neki iks ostati u vama, nepoznati moji čitaoci. Ali verujem da nećete suviše strogo suditi o meni. Verujem – razumećete da mi je tako teško da pišem, kao što nikad nijednom autoru u toku čitave ljudske istorije nije bilo: jedni su pisali za savremenike, drugi – za potomke, ali niko nikada nije pisao za pretke ili za bića slična njihovim divljim, dalekim precima...



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

4 Re: Jevgenij Zamjatin - Mi taj Pet Dec 28, 2012 8:11 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
Beleška 6.
SLUĈAJ. PROKLETO ―JASNO‖. 24 ĈASA.
Ponavljam: stavio sam sebi u duţnost da pišem ne prikrivajući ništa. Zato, ma koliko to bilo tuţno, moram ovde da primetim, da očigledno, čak i kod nas, proces stvrdnjavanja, kristalizacije ţivota još nije završen, do ideala ima – još nekoliko stupnjeva. Ideal je (to je jasno) – onde gde se ništa više ne dešava, a kod nas... Evo ako hoćete: u Drţavnim Novinama danas čitam da će se kroz dva dana na trgu Kocke odrţati praznik Pravosuđa. Mora da je opet neki broj narušio hod velike Drţavne Mašine, pa se opet desilo nešto nepredviđeno, neproračunato.
A osim toga – nešto se sa mnom desilo. Istina, to je bilo za vreme Ličnog Ĉasa, tj. u toku vremena koje je specijalno određeno za nepredviđene situacije, ali ipak...
Oko 16 (tačnije u deset do 16) bio sam kod kuće. Odjednom – telefon:
―D-503?‖ ţenski glas.
―Da.‖
―Da li ste slobodni?‖
―Da.‖
―To sam ja, Y-330. Odmah ću doći do vas i otići ćemo u Drevnu Kuću. Slaţete li se?‖
Y-330... Ova Y me razdraţuje, odbija – skoro plaši. Ali baš zbog toga sam ja i rekao: da.
Kroz 5 minuta smo već bili na aeru. Modra majska majolika neba – i lagano sunce – na svome zlatnom aeru zuji za nama, ne prestiţući nas i ne zaostajući. Ali tamo,
napred, belasa se kao bela na oku oblak, besmislen, bucmast – kao obrazi starinskog 'kupidona' – i to kao da smeta. Prednji prozorčić je otvoren, vetar, usne se suše – hteo ne hteo sve vreme ih oblizuješ i sve vreme misliš na usne.
Evo, već se izdaleka vide mutnozelene mrlje – tamo, iza Zida. Zatim lagano, spontano obamiranje srca – naniţe, naniţe, naniţe – kao sa strme planine – i mi smo kod Drevne Kuće.
Sva je ta čunovata, krhka, slepa građevina odevena unaokolo u staklenu ljusku: inače bi se ona, naravno, odavno srušila. Kod staklenih vrata – starica, sva naborana – a naročito usta: samo bore, borice, usne su se već uvukle unutra, usta su nekako zarasla – i bilo je potpuno neverovatno da će ona progovoriti. A ipak je – progovorila.
―Dakle, dragi, došli ste da pogledate moju kućicu?‖ i bore su se zasijale (tj., verovatno su se zrakasto namestile, što je i stvorilo utisak 'zasijale').
―Da, bakice, opet sam se zaţelela‖, rekla joj je Y.
Borice su sijale:
―Sunce, veliš, a? Šta, šta? Ah đavolice, ah đavolice! Zna-am, znam! Pa dobro: idite sami, a ja ću ovde, na suncu...‖
Hm... Verovatno je moja saputnica – ovde čest gost. Hteo bih nešto sa sebe da stresem – smeta mi: verovatno, ona ista nametljiva vizuelna slika: oblak na glatkoj modroj majolici.
Kad smo se peli po širokom, tamnom stepeništu, Y je rekla:
―Volim ja ovu staricu.‖
―Zašto?‖
―Ne znam. Moţda – zbog njenih usta. A moţda – ni zbog čega. Prosto onako.‖
Slegao sam ramenima. Ona produţi – jedva se osmehujući, a moţda se čak i nije osmehivala:
―Osećam se veoma kriva. Jasno je da ne moţe biti: 'prosto onako – ljubav', nego 'zbog toga je ljubav'. Sve stihije moraju biti...‖
―Jasno...‖ počeo sam ja – odmah sam uhvatio samog sebe na toj reči i krišom pogledao na Y: da li je primetila ili ne?
Ona je gledala nekud naniţe; oči su joj bile oborene – kao roletne.
Sećam se: uveče, oko 22 časa prolaziš bulevarom, i među jasno osvetljenim prozračnim ćelijama – tamne ćelije sa spuštenim roletnama, a tamo, iza roletni – Šta se dešava kod nje, iza roletni? Zašto je danas telefonirala, a i čemu sve ovo?
Otvorio sam teška, škripava, neprovidna vrata – i mi smo u mračnoj, neurednoj prostoriji (oni su to nazivali 'stan'). Onaj, veoma čudni, 'kraljevski' muzički instrumenat – i divlja neorganizovana, suluda – kao ondašnja muzika – šarolikost boja i oblika. Bela površina – gore; tamnomodri zidovi; crveni, zeleni, narandţasti povezi drevnih knjiga; ţuti mesing – svećnjaci, statua Bude; epilepsijom izvitoperene linije nameštaja koje se ne uklapaju ni u kakve jednačine.
Teško sam podnosio taj haos. Ali moja je saputnica imala, očigledno, snaţniji organizam.
―To je moj najomiljeniji...‖ i odjednom kao da se trgla – ujed-osmeh, beli oštri zubi. ―Tačnije: najbesmisleniji od svih njihovih 'stanova'.‖
―Ili, još tačnije: drţava‖, popravio sam je ja. ―Hiljade mikroskopskih, večito zavađenih drţava, nemilosrdnih, kao...‖
―Pa da, jasno...‖ očigledno je vrlo ozbiljno rekla Y.
Prošli smo kroz sobu gde su stajali mali, dečji krevetići (deca su u toj eposi takođe bila privatna svojina). I ponovo – sobe, svetlucanje ogledala, sumorni ormani, nepodnošljivo šareni divani, ogromni 'kamin', veliki krevet od mahagonija. Naše sadašnje – divno, prozračno, večno – staklo bilo je samo u obliku bednih, krhkih kvadratića-prozorčića.
―I kad se pomisli: ovde su 'prosto onako voleli', sagorevali, mučili se...‖ (opet spuštena roletna očiju). ―Kakav besmislen, neproračunat gubitak ljudske energije, zar ne?‖
Govorila je nekako iz mene, govorila je moje misli. A u njenom osmehu je za sve vreme bio onaj razdraţujući iks. Tamo, iza roletni, nešto se u njoj dešavalo – samo ne znam šta – što me je izvodilo iz strpljenja; hteo sam da se prepirem s njom, da vičem na nju (baš tako), a morao sam da se slaţem – nemoguće je bilo ne sloţiti se.
I evo – zaustavili smo se pred ogledalom. U tom trenutku – video sam samo njene oči. Sinula mi je ideja: pa čovek je udešen isto tako ludo, kao i ovi besmisleni 'stanovi' – Ijudske glave su neprovidne, i samo majušni prozori unutra – oči. Kao da se dosetila – okrenula se. 'Dobro – evo mojih očiju. Dakle?' (Ovo, naravno, ćuteći).
Preda mnom – dva jezivo mračna prozora, i unutra tako neznani, tuđ ţivot. Video sam samo vatru – tamo gori nekakav naročit 'kamin' – i nekakve figure, nalik...
To je, svakako, bilo prirodno: video sam tamo sebe odraţenog. Ali je bilo neprirodno i nije ličilo na mene ovo očigledno, to je bilo mučno dejstvo situacije) – tačno sam osetio strah, osetio sam se uhvaćen, smešten u taj ludi kavez, osetio sam da me je zahvatio divlji vihor drevnog ţivota.
―Znate šta‖, rekla je Y, ―izađite na trenutak u susednu sobu.‖ Njen se glas čuo odande, iznutra, iza tamnih prozora očiju, tamo gde je buktao kamin.
Izašao sam, seo. Sa police na zidu, pravo meni u lice, jedva se primetno osmehivala prćasta asimetrična fizionomija nekog drevnog pesnika (izgleda, Puškina). Zašto sedim ovde – i pokorno podnosim taj osmeh, i čemu sve ovo: zašto sam ja ovde – zbog čega ovo besmisleno stanje? Ova ţena što draţi, što odbija, ova čudna igra...
Tamo su lupnula vrata na ormanu, šuštala je svila, s mukom sam se uzdrţavao da ne pođem tamo i – ne sećam se tačno: verovatno da sam hteo da joj kaţem mnogo oštrih reči.
Međutim, ona je već izašla. Bila je u kratkoj, starinskoj svetlo ţutoj haljini, crnom šeširu i crnim čarapama. Haljina od lake svile – jasno sam video: čarape su vrlo dugačke, dopiru daleko iznad kolena, i otkriveni vrat, senka među...
―Ĉujte, jasno je da vi hoćete da se pravite originalni, ali zar vi...‖
―Jasno‖, prekide me Y, ―biti originalan – to znači izdvojiti se nekako od drugih. Dakle, biti originalan – to znači narušiti jednakost. I ono što se na idiotskom jeziku drevnih nazivalo 'biti banalan' – to kod nas znači: samo izvršavati svoju duţnost, zato što...‖
―Da, da, da! Baš tako‖, nisam izdrţao. ―I vi ne treba, ne treba...‖
Ona je prišla statui prćastog pesnika i spustivši roletne na divlju vatru očiju – onu tamo, unutra, iza svojih prozora, reče, ovog puta, izgleda potpuno ozbiljno (moţda da bi me odobrovoljila), reče veoma mudru stvar:
―Zar vam se ne čini čudno što su ljudi nekada trpeli evo ovakve? I ne samo trpeli – još im se klanjali!‖
―Jasno... To jest, hteo sam...‖ (to prokleto 'jasno'!)
―Pa da, shvatam. Ali, u suštini, to su bili vladari jači od njihovih krunisanih vladara. Zašto ih oni nisu izolirali, istrebili? Kod nas...‖
―Da, kod nas...‖ počeo sam ja. I odjednom se ona – zasmejala. Prosto sam očima video taj smeh: zvonku, oštru, elastično-gipku, kao bič, krivulju tog smeha.
Sećam se – sav sam drhtao. Eto – uhvatiti je – i više se ne sećam... Trebalo je nešto – bilo šta – uraditi. Mahinalno sam otvorio svoju zlatnu pločicu, pogledao na sat. Deset do 17.
―Ne mislite li da je već vreme?‖ rekao sam učtivo, koliko sam mogao.
―A ako bih vas ja zamolila – da ostanete ovde sa mnom?‖
―Slušajte: jeste li vi... jeste li vi svesni šta govorite? Kroz deset minuta moram biti u slušaonici...‖
―I svi brojevi moraju da završe propisani kurs umetnosti i nauke...‖ rekla je Y mojim glasom. Onda je odškrinula roletnu – podigla oči: kroz tamne prozore buktao je kamin. ―U Medicinskom Birou imam jednog lekara – on je zapisan kod mene. I ako ja zamolim – izdaće vam uverenje da ste bili bolesni. Dakle?‖
Ja sam shvatio. Shvatio sam, najzad, kuda vodi sva ova igra.
―Dakle, tako? A znate li vi da sam ja, kao i svaki častan broj, u suštini, obavezan da bez odlaganja odem u Biro Ĉuvara i...‖
―A van suštine‖, (oštar osmeh-ujed). ―Strašno me interesuje da li ćete otići u Biro ili ne?‖
―Vi ostajete?‖ uhvatio sam kvaku na vratima. Kvaka je bila bronzana – i ja sam čuo: isto mi je tako i glas bio bronzan.
―Jedan trenutak... Moţe li?‖
Prišla je telefonu. Pozvala je nekakav broj – bio sam toliko uzbuđen da ga nisam ni zapamtio koji – i viknula:
―Ĉekaću vas u Drevnoj Kući. Da, da sama...‖ Pritisnuo sam hladnu bronzanu kvaku:
―Vi ćete mi dozvoliti da uzmem aero?‖
―Oh, da, svakako! Izvolite...‖
Tamo, na suncu, kod izlaza – kao biljka, dremala je starica. Opet je bilo čudno što su se otvorila njena potpuno zarasla usta i što je progovorila.
―A ona vaša – šta, zar je ostala sama?‖
―Sama.‖
Staričina usta su ponovo zarasla. Zavrtela je glavom. Očigledno je čak i njen oslabljeni razum shvatio svu besmislenost i rizičnost ponašanja ove ţene.
Tačno u 17 bio sam na predavanju. I ovde sam odjedanput zbog nečega shvatio da sam starici rekao neistinu: Y sad tamo nije bila sama. Moţda me je baš to – što sam nehotično prevario staricu – toliko mučilo i smetalo mi da slušam. Da, nije sama: eto u čemu je stvar.
Posle 211/2 – imao sam slobodan sat. Moţda bih već danas mogao da odem u Biro Ĉuvara i da je prijavim. Međutim, ja sam posle ovog glupog slučaja toliko umoran. A onda – zakonski rok za prijavljivanje je 48 sati. Stići ću sutra: još punih 24 časa.
Beleška 7.
DLAKA IZ TREPAVICE. TEJLOR. BUNIKA I ĐURĐEVAK.
Noć. Zeleno, narandţasto, modro; kraljevski instrumenat od mahagonija; ţuta, kao pomorandţa, haljina. Onda – Bronzani Buda; odjednom sam podigao bronzane kapke – i potekao je sok: iz Bude. I iz ţute haljine – sok, i po ogledalu kapi soka, i curi veliki krevet i dečji kreveci, i sada ja sâm curim – i nekakav samrtno slatki uţas.
Probudio sam se: umerena, modrikava svetlost; blistaju stakleni zidovi, staklene fotelje, sto. To me je umirilo, srce je prestalo da mi lupa. Sok, Buda... kakav apsurd? Jasno je: bolestan sam. Ranije nikad nisam sanjao. Priča se da su drevni ljudi – to im je bilo najobičnije i najnormalnije – sanjali. Pa da: i čitav ţivot njihov je bio – evo ovakav uţasavajući ringišpil: zeleno – narandţasto – Buda – sok. Ali mi znamo da su snovi ozbiljno psihičko oboljenje. I ja znam: dosad je moj mozak bio hronometarski proveren, blistav mehanizam, bez trunke prašine, a sad... Da, sad je upravo ovako: osećam u mozgu nekakvo strano telo – kao najtananiju dlačicu od trepavice u oku: čitavog sebe osećaš, i to oko s dlačicom – ne moţeš zaboraviti ni za trenutak...
Bordo, kristalno zvonce kod uzglavlja: 7, ustajanje. Desno i levo, kroz staklene zidove – kao da vidim samog sebe, svoju sobu, svoju odeću, svoje pokrete – ponovljene hiljadu puta. To krepi: vidiš sebe kao deo nečeg ogromnog, moćnog, jedinstvenog. I isto takva precizna lepota; nijednog suvišnog gesta, prevoja, zaokreta.
Da, taj Tejlor je bio, nesumnjivo, najgenijalniji među drevnim ljudima. Istina, njegova ga misao nije dovela dotle da proširi svoj metod na čitavo ţivljenje, na svaki korak, na puna 24 sata – on nije umeo da integrira svoj sistem od jednog do 24 sata. Pa ipak, kako su oni mogli da pišu čitave biblioteke o tamo nekom Kantu – a jedva da primećuju Tejlora, tog proroka koji je umeo da zaviri u deset vekova unapred.
Završen je doručak. Harmonično je otpevana Himna Jedinstvene Drţave. Skladno postrojeni, po četvoro – prema liftovima. Jedva čujno zujanje motora – i brzo dole, dole, dole – lako obamiranje srca...
I onda, odjednom, opet zbog nečega onaj besmisleni san – ili nekakva skrivena funkcija toga sna. Ah, da, juče takođe na aeru – spuštanje naniţe. Uostalom, sve je to svršeno: tačka. I sasvim je dobro što sam bio tako odlučan i oštar prema njoj.
Vagonom podzemne ţeleznice jurio sam onamo gde je na postolju blistalo na suncu još nepokretno, još neproduhovljeno vatrom, elegantno telo Integrala. Zatvorivši oči maštao sam u formulama: u mislima sam još jednom izračunavao kolika je polazna brzina potrebna da bi se Integral odvojio od zemlje. Svakim atomom sekunde – masa Integrala se menja (troši se eksplozivno gorivo). Dobija se veoma sloţena jednačina, s transcendentnim veličinama.
Kao kroz san: ovde, u čvrstom cifarskom svetu – neko je seo pored mene, neko me je lagano gurnuo, rekao: ―Izvinite.‖
Malčice sam otvorio oči – i prvo (asocijacija od Integrala) nešto je izvanredno brzo jurnulo u prostor: glava – i ona juri zato što su sa strane – raširena ruţičasta krila-uši. I onda krivulja nagnutog potiljka – pogurena leđa – dvostruko izvijeno – slovo S.
I kroz staklene zidove mog algebarskog sveta – ponovo dlaka iz trepavice – nešto neprijatno, nešto što moram danas...
―Ništa, ništa, molim‖, osmehnuo sam se susedu, dok smo se klanjali jedan drugom. Na njegovoj pločici je sevnulo: S-4711 (razumljivo zašto je on do prvog trenutka, kod mene, bio vezan za slovo S: to je bio vizuelni utisak neregistrovan svešću). I, sevnule su oči: dva oštra svrdla, koja su se brzo okretala i ušrafljivala sve dublje, i evo sad će se ušrafiti do samog dna, videće ono što sam ja čak od samog sebe...
Odjednom mi je dlaka iz trepavice postala potpuno jasna: jedan od njih, od Ĉuvara, i najjednostavnije je, ne odugovlačeći, reći mu odmah sve.
―Ja sam, znate, juče bio u Drevnoj Kući...‖ moj je glas – čudan, spljošten, ravan – pokušavam da se nakašljem.
―U redu, odlično. To daje materijala za vrlo poučne zaključke.‖
―Ali razumete – nisam bio sam, pratio sam broj Y-330, i...‖
―Y-330? Radujem se zbog vas. Vrlo interesantna, talentovana ţena. Ima mnogo poklonika.‖
Pa i on je – onda u šetnji – moţda je i on zapisan kod nje? Ne, njemu o tome – ne treba, nemoguće: to je jasno.
―Da, da! Svakako, svakako! Vrlo‖, osmehivao sam se – sve šire, besmislenije – i osećao: od ovog osmeha sam ogoljen, glup...
Svrdla su u mene dospela do dna; onda, okrećući se brzo – išrafila se nazad u oči; S se dvojako osmehnuo, klimnuo mi glavom, izmigoljio se prema izlazu.
Zaklonio sam se novinama (činilo mi se – svi me gledaju) – i brzo zaboravio na trepavicu, na svrdlo, na sve: do te mere me je uzbudilo ono što sam pročitao. Jedan
kratak redak: ―Na osnovu verodostojnih podataka – ponovo su otkriveni tragovi do sad neuhvatljive organizacije koja je sebi postavila za cilj oslobođenje od blagotvornog jarma Drţave.‖
Oslobodenje? Ĉudnovato: kako su u čovečijoj vrsti ţilavi zločinački instinkti. Kaţem svesno: 'zločinački'. Sloboda i zločin su tako nerazdvojno povezani među sobom, kao... kao kretanje aera i njegova brzina: brzina aera=0, i on se ne kreće; sloboda čoveka=0, i on ne vrši zločine. To je jasno. Jedino sredstvo da se čovek izbavi od zločina – to je da se izbavi od slobode. I eto, jedva smo se od toga izbavili (u kosmičkim razmerama vekovi – naravno, to je 'jedva'), kad odjednom nekakvi bedni glupani...
Ne, ne shvatam: zašto se nisam odmah, još juče, uputio u Biro Ĉuvara. Danas posle 16 – idem tamo obavezno.
U 16.10 sam izašao – i odmah na uglu spazio O – svu u ruţičastom ushićenju zbog ovog susreta. Eto ona ima jednostavan, zaobljen um. To je dobrodošlo: ona će me shvatiti i podrţati... Uostalom, ne: nije mi bila potrebna podrška: ja sam se čvrsto odlučio.
Trube Fabrike Muzičkih instrumenata sloţno su svirale Marš – sve jedan te isti svakodnevni Marš. Kakva neiskazana čarolija u toj svakodnevnosti, ponovljivosti, glatkosti!
O me uhvati za ruku.
―Da prošetamo‖, okrugle modre oči su široko otvorene prema meni – modri prozori su unutra – i ja prodirem unutra ni za šta se ne zakačivši; ničega nema unutra, tj. ničega stranog, nepotrebnog.
―Ne, nećemo šetati. Ja treba...‖ rekao sam joj kuda. I na svoje zaprepašćenje primetio sam: ruţičasti krug usana
sloţio se u ruţičasti polumesec, roščićima naniţe – kao od nečeg kiselog. Planuo sam.
―Vi, ţenski brojevi, neizlečivo ste izgleda, nagriţeni predrasudama. Potpuno ste nesposobne da mislite apstraktno. Izvinite – ali to je prosto tupost.‖
―Vi – idete špijunima... Fuj! A ja sam u Botaničkom Muzeju nabavila za vas stručak đurđevka...‖
Zbog čega 'A ja' – zašto to 'A'? Potpuno ţenski. Ja sam ljutito (priznajem) dograbio njen đurđevak. ―Je li ovo vaš đurđevak, evo? Pomirišite: lepo je, zar ne? Onda imajte makar ovolicko logike. Đurđevak lepo miriše: znači to je tako. Ali vi ne moţete reći o mirisu, o samom pojmu 'miris' da li je dobar ili rđav? Ne mo-ţe-te, zar ne? Postoji miris đurđevka – i postoji odvratni miris bunike: i jedno i drugo je miris. Bilo je špijuna u drevnoj drţavi – i mi imamo špijune... da, špijune. Ja se ne bojim reči. Međutim, jasno je: tamo je špijun – bunika, ovde je špijun – đurđevak. Da, đurđevak, da!‖
Ruţičasti polumesec je drhtao. Sad ja shvatam: to mi se samo učinilo – međutim, tada sam bio ubeđen da će se ona zasmejati. I ja povikah još jače:
―Da, đurđevak. I ničeg smešnog tu nema, ničeg smešnog.‖
Mimo nas su plivale okrugle, glatke lopte glava – i okretale se. O me je neţno uzela za ruku.
―Vi ste danas nekako... Da niste bolesni?‖
San – ţuto – Buda... Odmah mi je postalo jasno: moram otići u Medicinski Biro.
―Da, pa istina je: ja sam bolestan‖, rekao sam vrlo radosno (ovde je sasvim neobjašnjiva protivurečnost: nisam se imao čemu radovati).
―Pa vi morate odmah ići lekaru. Shvatate li, vi ste duţni da budete zdravi – smešno je da vam to dokazujem.‖
―Dobro, draga O, dobro, svakako ste u pravu. Apsolutno ste u pravu!‖
Nisam pošao u Biro Ĉuvara: šta da se radi, morao sam u Medicinski Biro; tamo su me zadrţali do 17.
A uveče (uostalom, svejedno – uveče je tamo već bilo zatvoreno) – uveče je došla k meni O. Roletne nisu bile spuštene. Rešavali smo zadatke iz starinske zbirke zadataka: to veoma umiruje i prečišćava misli. O-90 je sedela nad sveskom, nagnuvši glavu prema levom ramenu i od marljivosti podupirala je iznutra jezikom levi obraz. To je bilo tako detinjski, tako očaravajuće. I tako je u meni sve lepo, tačno, jednostavno...
Otišla je. Sâm sam. Dva puta sam duboko uzdahnuo (to je vrlo korisno pred spavanje). I odjednom nekakav nepredvideni miris – i o nečem veoma neprijatnom... Uskoro sam pronašao: kod mene je u krevetu bio skriven stručak đurđevka. Odjednom se sve uzburkalo, podiglo sa dna. Ne, to je bilo prosto netaktično s njene strane što mi je podmetnula taj đurđevak. Ah, da, ja nisam otišao, da. Pa nisam ja kriv što sam bolestan.
Beleška 8.
IRACIONALNI KOREN. R-13. TROUGAO.
To je – kao nekada davno, u đačko doba, kada se sa mnom desio
. Tako se jasno, reljefno sećam: svetla, loptasta sala, stotine dečačkih okruglih glava – i Pljapa, naš matematičar. Mi smo ga prozvali Pljapa: bio je već dugo u upotrebi, rasklimatan i kad bi deţurni u njega pozadi uključivao utikač, onda bi iz zvučnika uvek na početku izlazilo: ―Plja-plja-plja-pššš‖, pa tek onda čas. Jednom je Pljapa pričao o iracionalnim brojevima – i, sećam se, ja sam plakao, udarao pesnicama o sto i derao se: ―Neću
! Izvadite iz mene
!‖ Taj iracionalni koren je urastao u mene kao nešto tuđe, strano, strašno, on me je gutao – nije bilo mogućno da se on ispuni smislom, da se učini bezopasnim, zato što je bio izvan ratio.
I evo sad ponovo
. Pregledao sam svoje beleške – i jasno mi je: zavaravao sam samog sebe, lagao sam sebe – samo da ne vidim
. To je sve koješta – da sam bolestan i ostalo: ja sam mogao tamo da odem; pre nedelju dana – znam, pošao bih ne premišljajući se. Zašto sada... Zašto?
Eto i danas. Tačno u 16.10 stajao sam pred blistavim staklenim zidom. Više mene – zlatno, sunčano čisto sijanje slova na tabli Biroa. Kroz stakla, u dubini, dugačak red plavičastih unifa. Kao kandila u drevnoj crkvi – tiho svetle lica: oni su došli da izvrše podvig, oni su došli da poloţe na oltar Jedinstvene Drţave svoje voljene, prijatelje, + sebe. A
ja – ja sam hrlio ka njima, sa njima. A nisam mogao: noge su duboko slivene sa staklenim pločama – stojim, tupo gledam, bez snage da se pokrenem s mesta...
―Ej matematičaru, sanjaš!‖
Uzdrhtao sam. Na mene – crne, smehom lakirane oči, debele crnačke usne. Pesnik R-13, stari prijatelj – i sa njim ruţičasta O.
Ljutito sam se osvrnuo (mislim se, da mi oni nisu smetali, ja bih, na kraju krajeva, s mesom iščupao iz sebe
, ušao bih u Biro).
―Ne sanjam, nego baš ako ţelite – uţivam‖, rekao sam dosta oštro.
―Pa da, pa da! Vi, dragi moj, ne bi trebalo da budete matematičar, nego pesnik, pesnik, da! Zbilja, pređite kod nas – u Pesnike, a? Ako hoćete – odmah ću urediti, a?‖
R-13 govori zagrcavajući se, reči iz njega pljušte, iz debelih usnica – prskanje; svako 'p' – vodoskok, 'pesnici' – vodoskok.
―Sluţio sam i sluţiću znanju‖, namrštio sam se: šale ne volim i ne razumem, a R-13 ima ruţnu naviku da se šali.
―Ma kakvo znanje! To vaše znanje je – kukavičluk. Šta ima od toga: tačno. Prosto hoćete da zidom ogradite beskonačnost, a bojite se da pogledate iza zida. Da! Pogledajte – i zaţmurite. Da!‖
―Zidovi – to je osnova svakog ljudskog...‖ počeo sam ja.
Iz R je prsnuo – vodoskok; O se ruţičasto, okruglasto smejala. Odmahnuo sam rukom: smejte se, ako hoćete. Meni nije bilo do toga. Hteo sam bilo čime da rastrgnem, da ugušim taj prokleti
.
―Znate šta‖, predloţio sam, ―hajdemo kod mene da posedimo, da rešavamo zadatke.‖ (Setio sam se jučerašnjeg mirnog sata – moţda će takav biti i danas.)
O je pogledala na R: jasno, okruglo je pogledala na mene, obrazi su se lagano obojili neţnom, uzbuđujućom bojom naših bonova.
―Ali danas sam ja... Ja imam danas – bon za njega‖, klimnula je prema R, ―a uveče je on zauzet... Tako da...‖
Mokre, lakirane usne su dobrodušno šljapnule:
―Pa šta s tim: nama je i pola časa dovoljno. Je li tako, O? Ja nisam ljubitelj tih vaših zadataka, nego prosto – hajdemo kod mene da posedimo.‖
Bilo mi je strašno da ostanem sam sa sobom – ili tačnije, s tim novim, tuđincem, koji je kao čudnim slučajem nosio moj broj – D-503. I ja sam pošao k njemu, R-u. Istina, on nije tačan, nije ritmičan, ima nekakvu izvitoperenu, smešnu logiku, ali smo mi ipak – prijatelji. Nismo uzalud, pre tri godine nas dvojica izabrali ovu milu, ruţičastu O. To nas je nekako još čvršće vezalo nego đačko doba.
Dalje – u R-ovoj sobi. Kao da je – sve tačno onako kao i kod mene: Tablica, staklo fotelja, stola, ormana, kreveta. Ali čim je ušao R – pokrenuo je jednu fotelju, drugu – površine su se ispremeštale, sve je ispalo iz utvrđenog gabarita, postalo neeuklidovsko. R je uvek isti, uvek je isti. Po Tejloru i matematici – on je uvek bio na repu.
Setili smo se starog Pljape: kako mi, dečaci, sve njegove staklene noge oblepimo ceduljicama sa rečima zahvalnosti (mnogo smo voleli Pljapu). Setili smo se učitelja zakona3. Učitelj zakona bio nam je neobično gromoglasan – sve je duvao vetar iz zvučnika – a mi, deca, iz svega glasa smo izvikivali za njim tekstove. A jednom mu
3 Naravno nije reč o ―zakonu Božijem‖ – veronauci – nego o zakonu Jedinstvene Države.
―Zakon Božji‖ ruski znači ―veronauka‖. — Prim. prev.
je neobuzdani R-13 u trubu nagurao saţvakane hartije: svaki tekst – pucanj ţvakanom hartijom. R je, naravno, bio kaţnjen, to što je on uradio bilo je, naravno, ruţno; ali sad smo se mi smejali – ceo naš trougao – i, priznajem, ja takođe.
―A kad bi bio ţiv – kao kod drevnih, a? To bi bilo, 'b'―, vodopad iz debelih, mljackavih usana...
Sunce – kroz tavanicu, zidove; sunce gore, sa strane, odraţeno – dole. O – na kolenima R-13, i majušne kapljice sunca u njenim modrim očima. Ja sam se nekako ugrejao, odmakao;
se ućutao, na miče se...
―Pa kako vaš Integral? Hoćemo li uskoro poleteti da prosvećujemo stanovnike planeta, a? Terajte samo, terajte! Jer ćemo vam mi, pesnici, toliko naklepati, da ni vaš Integral neće podići. Svaki dan od 8 do 11...‖ R je odmahnuo glavom, počešao potiljak: njegov potiljak to je nekakav četvrtasti, pozadi privezani koferčić (prisetio sam se starinske slike – 'U kočijama').
Ţivnuo sam:
―A, vi takode pišete za Integral? Pa recite o čemu? Eto, recimo, na primer, danas.‖
―Danas – ni o čemu. Drugim sam bio zauzet...‖ 'b' je prsnulo pravo na mene:
―Ĉime to drugim?‖
R se namrštio:
―Ĉime – čime? Pa, ako hoćete – presudom. Poetizovao sam presudu. Jedan idiot, isto iz redova naših pesnika... Sedeo je dve godine pored mene, i sve kao da je bilo u redu. I odjedanput – eto ti na: 'Ja sam, kaţe, – genije, genije je iznad zakona'. I tako je naškrabao... Pa šta da pričam... Eh!‖
Debele usne su visile, lak u očima je iščezao. R-13 je skočio, okrenuo se i zagledao negde kroz zid. Gledao sam
njegov čvrsto zatvoren koferčić i mislio: šta li on to sada tamo pretura – kod sebe u koferčiću?
Trenutak neprijatnog, asimetričnog ćutanja. Meni je bilo nejasno u čemu je stvar, ali ovde je nešto bilo.
―Srećom, prepotopska vremena svemogućih Šekspira i Dostojevskih – ili kako ih već sve tamo ne zovu – prošla su‖, rekao sam namerno glasno.
R se okrenuo licem. Reči su kao i pre prskale, pljuštale iz njega, ali mi se učinilo – veselog laka u očima više nije bilo.
―Da, dragi matematičaru, srećom, srećom, srećom! Mi smo najsrećnija aritmetička sredina... Kako vi to kaţete: prointegrirati od nule do beskonačnosti, od kretena do Šekspira... Tako!‖
Ne znam zašto – izgledalo je da to nema nikakve veze – tek setio sam se one, njenog tona; provlačila se nekakva veoma tanana nit između nje i R (kakva?). Opet se uzvrpoljio
. Otvorio sam limenu pločicu: 16 i 25 minuta. Ostajalo im je za ruţičasti bon 45 minuta.
―E, meni je vreme...‖ i ja sam poljubio O, stisnuo ruku R, pošao prema liftu.
Na bulevaru, prešavši već na drugu stranu, osvrnuo sam se: u svetlom, naskroz obasjanom bloku kuća – ovde onde bile su sivo plavičaste neprozračne ćelije spuštenih roletni – ćelije ritmične tejlorizovane sreće. Na sedmom spratu pronašao sam očima ćeliju R-13: on je već spustio roletne.
Draga O... Dragi R... Kod njega je takođe (ne znam zašto 'takođe' – ali nek se piše kako se piše) – kod njega je takođe meni nešto malo nejasno. A ipak smo ja, on i O – trougao, makar i raznostrani, ali ipak trougao. Mi smo, ako se govori jezikom naših predaka (moţda vam je, čitaoci moji sa planete, ovaj jezik razumljiviji), mi smo – porodica.
Ponekad je tako lepo, makar i na kratko odmoriti se, zatvoriti se u prost, čvrst trougao od svega što...
Beleška 9.
LITURGIJA. JAMBOVI I HOREJI. GVOZDENA RUKA.
Svečan, svetao dan. U takav dan zaboravljaš svoje slabosti, netačnosti, bolesti – i sve je kristalno nepokolebljivo, večno – kao naše, novo staklo...
Trg Kocke. Šezdeset i šest moćnih koncentričnih krugova: tribine. I šezdeset šest redova: tiha kandila lica, oči koje odraţavaju sijanje neba – ili, moţda, sijanje Jedinstvene Drţave. Purpurno, kao krv, cveće – usnice ţena. Neţne girlande dečjih lica – u prvim redovima, blizu mesta radnje. Produbljena, stroga, gotska tišina.
Sledeći po sačuvanim opisima, nešto slično su osećali drevni ljudi za vreme svojih 'bogosluţenja'. Ali oni su sluţili svome besmislenom, neznanom Bogu – mi sluţimo osmislenom i do tančina znanom; njihov Bog im nije dao ništa osim večitih, mučnih traţenja; njihov Bog nije izmislio ništa pametnije nego, ne zna se zašto, da ljudi prinose sebe na ţrtvu – a mi prinosimo ţrtvu našem Bogu, Jedinstvenoj Drţavi – smirenu, osmišljenu razumnu ţrtvu. Da, to je bila svečana liturgija Jedinstvenoj Drţavi, sećanje na mučeničke dane – godine Dvestogodišnjeg Rata, veličanstveni praznik pobede svih nad jednim, zbira nad jedinicom...
Evo jednog – stajao je na stepenicama Kocke oblivene suncem. Belo... čak ne – ne belo, nego već bezbojno – stakleno lice, staklene usnice. I samo oči, crne rupe koje usisavaju, gutaju i onaj jezivi svet od koga je on bio udaljen svega sa nekoliko minuta. Zlatna pločica sa brojem je skinuta. Ruke su vezane purpurnom trakom
(starinski običaj: objašnjenje je, očigledno, u tome što su u staro vreme – kada se sve to nije vršilo u ime Jedinstvene Drţave – osuđenici, razumljivo, smatrali da imaju pravo da se protive, pa su im ruke obično okivali u lance).
A gore je, na Kocki, pored Mašine – nepokretna, kao od metala, figura onoga koga mi zovemo Dobrotvor. Lice se odavde, odozdo, ne moţe razabrati: vidi se samo da je ograničeno strogim, veličanstvenim, kvadratnim obrisima. Ali zato ruke... Tako ponekad biva na fotografijama: suviše blizu, u prvom planu, postavljene ruke – postaju ogromne, prikivaju pogled – zaklanjaju sve ostalo. Ove teške ruke koje zasada još mirno leţe na kolenima – jasno je: kamene su, i kolena – jedva izdrţavaju njihovu teţinu...
I, odjednom se jedna od ovih ogromnih ruku lagano podigla – lagani, gvozdeni gest – i sa tribine, povinujući se podignutoj ruci, priđe prema Kocki jedan broj. To je bio Drţavni Pesnik na koga je pala srećna kocka da uveča praznik svojim stihovima. I zagrmeli su nad tribinama boţanstveni, bronzani jambovi – o onome bezumniku sa staklenim očima što je stajao tamo, na stepenicama, i čekao logičke posledice svog bezumlja.
...Poţar. U jambovima se njišu kuće, pršte uvis kao ţitko zlato, stropoštavaju se. Grči se zeleno drveće, kaplje sok – samo su ostali crni krstovi skeleta. Ali, javio se Prometej (to smo, naravno, mi).
―I upregao je vatru u mašinu,
I zakonom je okovao haos.‖
Sve je novo, čelično: čelično sunce, čelično drveće, čelični ljudi. Odjednom nekakav bezumnik – 'vatru je s lanca pustio na slobodu' – i ponovo sve gine...
Ja, na ţalost, stihove slabo pamtim, ali jednoga se sećam: nije bilo mogućno izabrati poučnije i lepše slike.
Ponovo lagani, teški gest – i na stepeništu Kocke drugi Pesnik. Ĉak sam se pridigao: ne moţe biti? Ne: njegove
debele, crnačke usne, to je on... Zašto unapred nije rekao da mu predstoji visoko... Usne mu drhte, sive su. Ja shvatam: pred licem Dobrotvora, pred licem čitavog skupa Ĉuvara – ali ipak, tako se uzbuđivati...
Reski, brzi – kao oštra sekira – horeji. O nečuvenom zločinu: o bogohulnim stihovima u kojima se Dobrotvor nazivao... ne, moj jezik to ne moţe da ponovi.
R-13 se bled, ne gledajući nikoga (nisam očekivao od njega takvu stidljivost) – spustio, seo. U jednom najmanjem diferencijalu sekunde promaklo mi je, naporedo sa njegovim, nečije lice – oštar, crn trougao – i u trenutku se izgubilo: moje oči – hiljade očiju – onamo, gore, prema Mašini. Tamo je – treći gvozdeni gest neljudske ruke. I, ljuljajući se usled nevidljivog vetra – zločinac ide lagano, stepenik – još – i još jedan korak, poslednji u njegovom ţivotu – i on je, licem prema nebu, sa glavom zabačenom unazad – na svom poslednjem leţaju.
Kao sudbina teški kameni Dobrotvor obišao je unaokolo Mašinu, stavio ogromnu ruku na polugu... Ni šušnja, ni daha: sve su oči – na toj ruci. Kakav li mora biti taj vatreni, zanosni vihor – biti oruđe, biti rezultanta stotine hiljada volti. Kakva velika sudbina!
Nemerljiva sekunda. Ruka se spustila uključivši struju.
Sevnuo je neizdrţljivo oštri zrak – kao drhtaj, jedva čujni tresak u cevima Mašine. Raspljošteno telo – sve u laganom, svetlucavom dimu – i naočigled svih kopni, kopni, rastvara se uţasavajućom brzinom. I – ništa: samo barica hemijski čiste vode, koja je još pre jednog minuta bujno i crveno klokotala u srcu...
Sve je to bilo obično, sve je to znao svako od nas: da, disocijacija materije, da, cepanje atoma čovečijeg tela. Pa ipak, svaki put je to bivalo – kao čudo, to je bilo – kao znamenje neljudske moći Dobrotvora.
Gore, pred Njim – zajapurena lica desetine ţenskih brojeva, usta poluotvorena od uzbuđenja, cveće4 koje vetar njiše.
Po starom običaju – deset ţena je kitilo cvećem unifu Dobrotvora koja se još nije prosušila od štrcanja krvi. Veličanstvenim korakom prvosveštenika On lagano silazi, lagano prolazi između tribina – a iza njega: uvis podignute neţne, bele grančice ţenskih ruku i jednomilionska bura klicanja. A onda isto takvi poklici u čast skupa Ĉuvara, koji su nevidljivi ovde negde prisutni, u našim redovima. Ko zna: moţda je baš njih, Ĉuvare, predvidela fantazija drevnog čoveka, stvarajući njihove neţne, strašne 'arhanđele', koji su od rođenja dodeljivali svakom čoveku.
Da, nešto od drevnih religija, nešto što čisti, kao oluja i bura – bilo je u čitavoj svetkovini. Vama, koji ćete ovo čitati – da li su vam poznati ovakvi trenuci? Ţalim vas ako ih ne znate...
4 Naravno iz Botaničkog Muzeja. Ja lično u cveću ne vidim ničeg lepog — kao i u svemu što pripada divljem svetu, davno prognanom preko Zelenog Zida. Lepo je samo razumno i korisno: mašine, čizme, formule, hrana i ostalo.
Beleška 10.
PISMO. MEMBRANA. KOSMATI JA.
Jučerašnji dan je za mene bio ona ista hartija kroz koju hemičari filtriraju svoje rastvore: sve su čestice izmerene, i sve što je suvišno ostaje na toj hartiji. I ujutru sam se spustio dole načisto izdestilisan, prozračan.
Dole; u holu, za stolom, kontrolorka, pogledajući na sat, zapisuje brojeve onih koji ulaze. Njeno ime je Jy... uostalom, bolje da ne navedem njene cifre, jer se bojim da ne napišem o njoj nešto loše. Mada je u suštini ona veoma uvaţena postarija ţena. Jedino što se meni kod nje ne dopada – to je što su joj obrazi donekle opušteni – kao riblje škrge (reklo bi se: šta tu ima loše?)
Ona je škripnula perom, video sam sebe na stranici: D-503 – i – pored toga mrlja.
Samo što sam hteo da joj na to skrenem paţnju, kad odjednom ona podiţe glavu i kanu na mene jednim takvim mastiljavim osmejkom:
―Evo pisma. Da. Dobićete ga dragi moj – da, da, dobićete ga.‖
Znao sam; pismo koje je pročitala – treba još da prođe kroz Biro Ĉuvara (mislim, izlišno je objašnjavati taj prirodni red), i najkasnije do 12 biće kod mene. Međutim, ja sam bio zbunjen baš tim osmejkom. Mastiljava kaplja je zamutila moj prozračni rastvor, u toj meri da se kasnije na gradnji Integrala nikako nisam mogao usredsrediti – pa sam čak jedanput u izračunavanju pogrešio, što mi se nikada nije dešavalo.
U 12 časova – opet ruţičasto-mrke škrge, osmejak – i, najzad, pismo mi je u rukama. Ne znam zbog čega, nisam ga pročitao odmah tu, nego sam ga gurnuo u dţep – i brţe u svoju sobu. Otvorio sam ga, preleteo pogledom i – seo... Bio je to zvaničan izveštaj da se kod mene zapisao broj Y-330 i da danas u 21 moram da joj se javim – dole je bila adresa...
Ne: posle svega što je bilo, posle onoga kad sam joj tako nedvosmisleno pokazao svoj odnos prema njoj. I još nešto: pa ona čak nije ni znala: da li sam ja bio u Birou Ĉuvara – ona nije imala odakle da sazna da sam bio bolestan – i, uopšte da nisam mogao... I bez obzira na sve ovo...
U glavi mi se vrtelo, zujala je dinamomašina. Buda – ţuto – đurđevak – ruţičasti polumesec... Da, i ovo – još i ovo: danas je htela da dođe kod mene O. Da li da joj pokaţem ovaj izveštaj – koji se odnosi na Y-330? Ne znam: ona neće poverovati (pa, zbilja, i kako da poveruje?) da ja tu ništa nisam kriv, da sam ja savršeno... I znam, razgovor će biti teţak, besmislen, apsolutno nelogičan... Nikako, samo ne to. Nek se sve reši mehanički: prosto ću joj poslati kopiju izveštaja.
Uţurbano sam stavljao izveštaj u dţep – i primetio ovu svoju uţasnu majmunsku ruku. Setio sam se kako je ona, Y, onda u šetnji, uzela i gledala je. Zar je ona stvarno...
Sad je četvrt do 21. Bela noć. Sve je zelenkasto-stakleno. Ali to je nekakvo drugačije, krhko staklo – nije naše, nije pravo, to je – tanana staklena ljuštura, a pod ljušturom vrti se, juri tutnji... I ja se neću začuditi ako se ovog časa kao kruţni usporeni dim podignu kupole slušaonica, a ostareli mesec se osmehne mastiljavo – kao ona jutros za stolom, pa se odjednom u svim kućama spuste sve roletne, i za roletnama...
Ĉudan osećaj: osećao sam rebra – to su nekakve gvozdene šipke i smetaju – stvarno mi smetaju srcu, tesno
je, nema mesta. Stajao sam kod staklenih vrata sa zlatnim ciframa: Y-330. Y je, leđima okrenuta prema meni, pisala nešto za stolom. Ušao sam...
―Evo...‖ pruţio sam joj ruţičasti bon. ―Dobio sam danas izveštaj i javljam se.‖
―Kako ste vi uredni! Trenutak – moţe? Sedite, odmah ću završiti.‖
Opet je spustila pogled na pismo – šta je tamo kod nje, unutra, iza spuštenih roletni? Šta će reći – šta će uraditi kroz sekundu? Kako to da se sazna, da se izračuna, kad je ona sva – odande, iz divlje, drevne zemlje snova.
Gledao sam je ćuteći. Rebra – gvozdene šipke, teskobno... Kad govori – lice joj je kao brz, blistav točak: ne moţeš da raspoznaš izdvojene paoke. Međutim, točak je sad – nepokretan. I ja sam primetio čudnu kombinaciju: tamne obrve visoko podignute prema slepoočnicama – podsmešljivo oštar trougao, okrenut vrhom naviše – dve duboke borice, od nosa prema uglovima usana. I ova dva trougla su na neki način protivrečili jedan drugom, stavijali su na čitavo lice taj neprijatni, razdraţujući X – kao krst: krstom precrtano lice.
Točak je počeo da se vrti, paoci su se slili...
―Pa vi niste bili u Birou Ĉuvara?‖
―Ja sam bio... Ja nisam mogao: ja sam bio bolestan.‖
―Da. Tako sam i mislila; nešto je moralo da vas spreči – svejedno šta (oštri zubi, osmeh). Ali ste zato sad – u mojim rukama. Sećate se: 'Svaki broj, koji u toku 48 sati ne prijavi Birou, smatra se'...‖
Srce je počelo tako da mi kuca da su se šipke savile. Kao balavac – glupo, kao dečak sam uhvaćen; glupo sam ćutao. I osećao sam: zapleo sam se, – ni rukom ni nogom...
Ona je ustala, lenjo se protegla. Pritisla je dugme; sa laganom lupnjavom su pale roletne sa svih strana. Bio sam odsečen od sveta – udvoje sa njom.
Y je bila tamo negde, iza mojih leđa pored ormana. Unifa je šuštala, padala – slušao sam – sav sam se pretvorio u uho. I setio se... ne: sinulo mi je u stotom delu sekunde.
Trebalo je nedavno da izračunam krivinu ulične membrane novog tipa (sada te membrane, bogato dekorisane za Biro Ĉuvara na svim bulevarima beleţe ulične razgovore). I sećam se: ugnuta, ruţičasta, treperava membrana – čudnovato biće, koje se sastoji samo od jednog organa – uha. Ja sam sad bio takva ista membrana.
Sad je kvrcnuo driker na okovratniku – na grudima – još niţe. Staklena svila šušti po ramenima, kolenima – po podu. Ĉujem – i to još jasnije nego da gledam – iz plavičastosive, svilene hrpe iskoračila je jedna pa druga noga...
Ĉvrsto zategnuta membrana drhti i beleţi tišinu. Ne: oštri, sa beskonačnim pauzama – udarci čekića po šipkama. I čujem – vidim: ona, iza mene, razmišlja još jednu sekundu.
Sad – vrata ormana, sad je lupnuo nekakav poklopac – i ponovo svila, svila...
―Dakle, izvolite.‖
Okrenuo sam se. Ona je bila u laganoj, šafranastoţutoj haljini, drevnog kroja. To je bilo hiljadu puta pakosnije nego da je bila bez ičega. Dve oštre tačke – kroz tananu tkaninu, dve ţeravice koje su ruţičasto tinjale kroz pepeo. Dva neţno-obla kolena...
Sedela je na niskoj fotelji. Na četvorougaonom stočiću pred njom – flašica sa nečim otrovno zelenim, dve majušne čašice sa postoljem. U uglu njenih usana dimila se – u
najtanjoj papirnatoj cevčici ona starinska... (kako se ono zvaše – sad sam zaboravio).
Membrana je još drhtala. Ĉekić je udarao onamo – u meni – po usijanim šipkama. Razgovetno sam čuo svaki udarac i... i odjednom; ako to ona isto čuje?
Ali ona je mirno dimila, mirno pogledala na mene, i nehajno otresala pepeo – na moj ruţičasti bon.
Što je moguće hladnokrvnije – upitao sam:
―Slušajte, ako je to tako – zašto ste se prijavili kod mene? Zašto ste me primorali da dođem ovamo?‖
Kao da ne čuje. Nalila je iz flašice u čašicu, otpila.
―Izvrstan liker, hoćete?‖
Tek tad sam shvatio; alkohol. Munjevito je sevnulo jučerašnje: kamena ruka Dobrotvora, neizdrţljiva oštrica zraka, a tamo: na Kocki – sa zabačenom glavom, raspljošteno telo. Uzdrhtao sam.
―Slušajte‖, rekao sam, ―pa vi znate: sve one koji sebe truju nikotinom a naročito alkoholom – Jedinstvena Drţava nemilosrdno...‖
Tamne obrve – visoko prema slepoočnicama, oštar podsmešljiv trougao:
―Brzo uništiti manjinu pametnije je nego pruţiti mogućnost mnogima da upropašćuju sebe – i degeneracija – i tako dalje. To je – do nepristojnosti tačno.‖
―Da... do nepristojnosti.‖
―I društvance eto ovakvih ćelavih, golih istina – pustiti na ulicu... Ne, zamislite... makar onog mog najvernijeg oboţavaoca – pa vi ga znate – sad zamislite da je zbacio sa sebe svu tu laţ odeće – i u istinitom obliku među publiku... Oh!‖
Ona se smejala. Međutim, ja sam jasno video njen donji tuţni trougao: dve duboke bore od krajeva usta do nosa. I zbog nečega mi je zbog tih bora postalo jasno: onaj,
dvostrukoizvijeni, zdepasti i klempavi – grlio je nju – takvu... ON...
Uostalom, ja se sada trudim da prenesem ondašnja svoja – nenormalna – osećanja. Sada, dok ovo pišem, jasno uviđam: sve je to tako, i mora biti tako te i on, kao svaki pošten broj, ima podjednako pravo na radosti – i bilo bi nepravično... Pa to je bar jasno.
Y se vrlo čudnovato i dugo smejala. Onda je netremice pogledala u mene – unutra:
―A što je glavno – ja sam s vama potpuno mirna. Vi ste tako dragi – o, ubeđena sam u to – vi nećete ni pomisliti da odete u Biro i javite da, eto, ja – pijem liker, i da – pušim. Vi ćete biti bolesni – ili ćete biti zauzeti – ili, već više ne znam šta. Šta više: ubeđena sam – sad ćete piti sa mnom ovaj očaravajući otrov...‖
Kakav bezočan, podsmešljiv ton. Tačno sam osećao: sad je opet mrzim. Uostalom, zašto 'sad'? Ja sam je mrzeo sve vreme.
Sasula je u usta čitavu čašicu zelenog otrova, ustala i sijajući ruţičasto ispod šafranastog – napravila je nekoliko koraka – zaustavila se iza moje fotelje...
Odjednom – ruka oko mog vrata – ustima u usta... ne, negde još dublje, strašnije... Kunem se, to je bilo potpuno neočekivano za mene, i, moţda, samo zato... Pa ja nisam mogao – sad to potpuno jasno shvatam – nisam mogao da ţelim ono što se zatim dogodilo.
Neizdrţljivo slatke usnice (pretpostavljam – to je bio ukus 'likera') – i u mene je uliven gutljaj vatrenog otrova – i još... Otkačio sam se od zemlje, i kao samostalna planeta, besno se vrteći, poleteo naniţe, naniţe – po nekakvoj neizračunatoj orbiti.
Ono dalje mogu opisati samo pribliţno, samo putem bliţih ili daljih analogija.
Ranije mi to nekako nikad nije padalo na pamet – ali to je upravo tako: mi, na zemlji, sve vreme se krećemo nad burnim, purpurnim morem vatre, sakrivenim tamo – u utrobi zemlje. A nikada ne mislimo o tome. I kao da je odjednom tanana ljuštura pod našim nogama postala staklena, odjednom vidimo...
Postao sam staklen. Video sam – u sebi, unutra... Bilo je mene dva. Jedan ja – predašnji, D-503, broj D-503, a drugi... Ranije je on tek pomalo isturao svoje kosmate šape iz ljušture, a sad je izmileo čitav, ljuštura je pucala, u trenutku će se razleteti u komadiće i... i šta onda?
Uhvativši se iz sve snage za slamčicu – za naslon fotelje – pitao sam; da bih čuo sebe – onog, pređašnjeg:
―Gde... gde ste nabavili ovaj... ovaj otrov?‖
―A, ovo! Prosto jedan lekar, jedan od mojih...‖
―'Od mojih'? 'Od mojih' – kojih?‖
I onaj drugi – odjednom je iskočio i zaurlao:
―Ne dozvoljavam! Ne ţelim da niko osim mene bude. Ubiću svakog ko... Zato što vas ja – ja vas...‖
Video sam: on je grubo dohvati kosmatim šapama iscepa joj tananu svilu, zari zube – tačno se sećam: baš zube.
Više ne znam kako se Y izmigoljila. I eno – oči su presvučene tom prokletom neprobojnom roletnom – stajala je, prislonivši se leđima prema ormanu i slušala me.
Sećam se: bio sam na podu, grlio njene noge, ljubio kolena. I molio: ―Sada – odmah – ovog trenutka...‖
Oštri zubi – oštar, podsmešljiv trougao obrva. Sagla se, ćuteći otkopčala moju pločicu.
―Da! Da, draga – draga‖, počeo sam uţurbano sa sebe da zbacujem unufu. Ali Y – isto tako ćutljivo – prinela mi je
pred oči časovnik na mojoj pločici. Kroz pet minuta će biti 22 1/2.
Ohladio sam se. Znao sam šta to znači – pojaviti se na ulici posle 22 1/2. Sve moje ludilo – kao da je odjednom splasnulo. Ja sam bio – ja. Bilo mi je jedno jasno: mrzim je, mrzim, mrzim!
Ne pozdravivši se, ne okrećući se – pojurio sam iz sobe. Pričvršćujući pločicu kako-tako u trku, niz sporedno stepenište – (bojao sam se – susrešću nekoga u liftu) – iskočio sam na opusteli bulevar.
Sve je bilo na svome mestu – tako je jednostavno, obično, zakonito: staklene kuće koje blistaju od osvetljenja, stakleno bledo nebo, zelenkasta, nepomična noć. Ali pod tim tihim prohladnim staklom – nečujno je jurilo nešto bujno, purpurno, kosmato. I ja sam, gubeći dah, jurio sam – da ne zakasnim.
Odjednom sam osetio: otkopčava se u brzini pričvršćena pločica – otkopčala se i zveknula o stakleni trotoar. Sagao sam se da je podignem – i u sekundnoj tišini: nečiji topot iza mene. Okrenuo sam se: iza ugla je skretalo nešto maleno, izvijeno. Tako mi se bar onda učinilo.
Pojurio sam iz sve snage – samo mi je zviţdalo u ušima Kod ulaza sam se zaustavio: sat je pokazivao minut do 22 1/2. Oslušnuo sam: pozadi nije bilo nikog. Sve je to očigledno – apsurdna fantazija, dejstvo otrova.
Noć je bila mučna. Krevet se poda mnom dizao, spuštao i ponovo dizao – plivao je po sinusnoj liniji. Sugerirao sam sebi: ―Brojevi su noću obavezni da spavaju, to je obaveza – ista onakva kao rad danju. Neophodno je da se danju radi. Ne spavati noću – to je zločin...‖ a ipak nisam mogao, nisam mogao.
Propadam. Nisam u stanju da izvršavam svoje obaveze prema Jedinstvenoj Drţavi... Ja...



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

5 Re: Jevgenij Zamjatin - Mi taj Pet Dec 28, 2012 8:13 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
Beleška 11.
...NE, NE MOGU. NEKA BUDE TAKO. BEZ KONSPEKTA.
Veče. Laka izmaglica. Nebo je prekriveno zlatasto-mlečnom tkaninom i ne vidi se šta je tamo – dalje, gore. Drevni ljudi su znali da je tamo najveći skeptik koji se dosađuje – Bog. Mi znamo da je tamo kristalno modro, golo, nepristojno ništa. Sada više ja ne znam šta je tamo: suviše sam saznao. Znanje koje je apsolutno uvereno da je nepogrešivo – to je vera. Ja sam čvrsto verovao u sebe, verovao sam da znam u sebi sve. I najedanput...
Ja sam – pred ogledalom. I prvi put u ţivotu – baš tako: prvi put u ţivotu – vidim sebe jasno, razgovetno, svesno – sa zaprepašćenjem vidim sebe, kao nekog 'njega'. Evo mene – njega: obrve crne, izvučene po pravoj liniji; između njih – kao oţiljak – vertikalna bora (ne znam da li je bila i ranije). Ĉelične, sive oči, optočene senkom besane noći; i iza tog čelika... ispada da nikada nisam znao šta je tamo. I iz tog 'tamo' (ovo 'tamo' istovremeno je i ovde, i beskrajno je daleko) – iz tog 'tamo' ja posmatram sebe – njega, i tačno znam: on – sa obrvama, izvučenim po pravoj liniji, stran je, meni tuđ, susreo sam se s njim prvi put u ţivotu. A ja pravi, ja – nisam – on...
Ne: tačka. Sve su to – gluposti, i sva su ta besmislena osećanja – buncanje, rezultat jučerašnjeg trovanja... Ĉime: gutljajem zelenog otrova – ili njome? Svejedno. Ja ovo zapisujem samo da bih pokazao kako moţe čudno da se zapetlja i zbuni ljudski – tako precizan i oštar – razum. Onaj razum koji je čak ovu beskonačnost, koja je plašila drevne ljude, uspeo da učini svarljivom – pomoću...
Škljocanje numeratora – i cifre: R-13. Neka, ja se čak radujem: sada bi mi samom bilo...
POSLE 20 MINUTA
Na ravni hartije, u dvodimenzionalnom svetu – ovi redovi su naporedni, ali u drugom svetu... Gubim osećaj za brojeve: 20 minuta – to moţe biti 200 ili 200 000. I to je tako ludo: mirno, odmereno, misleći o svakoj reči, zapisivati ono što je bilo između mene i R. Isto onako kao kad biste vi, prekrstivši noge, seli na fotelju pored sopstvenog kreveta – i sa radoznalošću gledali kako se vi, baš vi – grčite na tom krevetu.
Kad je ušao R-13, bio sam savršeno spokojan i normalan. Sa osećanjem iskrenog oduševljenja počeo sam da govorim o tome kako mu je izvanredno uspelo da horeizira presudu i da je onaj bezumnik najviše baš horejima bio isečen, uništen.
―I čak ovo: kada bi mi predloţili da napravim šemu Dobrotvorove Mašine, ja bih svakako – svakako – na neki način u taj crteţ uneo vaše troheje‖, završio sam ja.
Odjednom vidim: kod R – tamne oči, sive usne.
―Šta vam je?‖
―Šta – šta? Ništa... Prosto mi je dosadilo: svugde unaokolo – presuda, presuda. Ne ţelim više o tome – eto to je sve. Eto, ne ţelim!‖
Namrštio se, trljao je potiljak – taj svoj koferčić sa tuđim, meni nepoznatim prtljagom. Pauza. Eto pronašao je nešto u tom koferčiću, izvadio, odvija; raspakovao je – lakirale su se smehom oči, skočio je.
―A evo za vaš Integral sastavljam... ovo – da! Eto vidite!
Predašnji: usne šljapkaju, pršte, reči pljušte kao fontana.
Pomislite ('p' – fontana) – drevna legenda o raju... Pa to je o nama, o sadašnjici. Da! Zamislite se samo. Onim dvoma u raju bilo je dato da biraju: ili sreća bez slobode – ili sloboda bez sreće; trećega nema. Oni, klipani, izabrali su slobodu – i šta ćete: jasno – onda su vekovima čeznuli za okovima. Za okovima – shvatite, eto u čemu je svetski bol. Vekovima! I tek smo se mi ponovo dosetili kako da povratimo sreću... Ne, još – još me slušajte! Mi i drevni Bog smo zajedno, za jednim stolom. Da! Pomogli smo Bogu da konačno savlada đavola – pa on je taj koji je gurnuo ljude da pogaze zabranu i okuse ubitačnu slobodu, on – zmija podmukla. A mi nju čizmetinom po glavi – tras! I gotovo: opet raj. I ponovo smo prostodušni, nevini kao Adam i Eva. Nikakve zbrke oko dobra i zla: sve je – vrlo jednostavno, rajski, detinje jednostavno. Dobrotvor, Mašina, Kocka, Gasno Zvono, Ĉuvari – sve je to dobro, sve je to – veličanstveno, predivno, plemenito, uzvišeno, kristalno čisto. Zato što to čuva našu neslobodu – to jest našu sreću. Tu bi drevni ljudi počeli da rasuđuju, nagađaju, lupaju glavu – etika, neetika... E, lepo: jednom rečju, ovakvu neku rajsku poemicu, a? I pri tom najozbiljniji ton... shvatate? To bi tek bilo, a?‖
Kako da ne shvatam. Sećam se, pomislio sam: 'ima tako apsurdnu, asimetričnu spoljašnost i tako pravilno misleću glavu.' I zbog toga mi je tako blizak – meni pravome (ja ipak sebe, predašnjeg, smatram – pravim, sve ovo sadašnje – to je, naravno, samo bolest).
R je, očigledno, to pročitao meni na čelu, zagrlio me i zasmejao se:
―Ah vi... Adame! Da, uzgred budi rečeno, što se tiče Eve...‖
Zavukao je ruku u dţep, izvadio beleţnicu, prelistava.
―Prekosutra... ne: kroz dva dana – O ima ruţičasti bon za vas. Kako vi sada sa njom? Kao i pre? Hoćete li da ona...‖
―Pa da, jasno.‖
―Onda ću joj reći. Jer, znate, ona se snebiva... Takav vam je to slučaj! Mene ona, samo onako, ruţičasto – bonski, a vas... I nećete da kaţete ko je to četvrti ušao u naš trougao. Ko je – kajte se, grešniče, hajde?‖
U meni se podigla zavesa, i – šuštanje svile, zelena flašica, usne... I bezrazloţno, neumesno – ote mi se (da sam se samo uzdrţao!):
―Recite mi: da li ste nekada imali prilike da probate nikotin ili alkohol?‖
R je skupio usne, pogledao me ispod oka. Savršeno jasno sam čuo njegove misli: ―Prijatelj si mi – prijatelj... Ali ipak...‖ I odgovor:
―Kako da ti kaţem? Zapravo – ne. Ali sam znao jednu ţenu...‖
―Y‖, povikao sam ja.
―Kako... vi ste – vi ste takođe sa njom?‖ naduo se od smeha, zagrcnuo se, i sad će da prsne.
Ogledalo je kod mene tako visilo da sam morao preko stola da se ogledam: odavde, iz fotelje, video sam samo svoje čelo i obrve.
I ja – pravi – video sam u ogledalu unakaţenu drhtavu pravu obrvu, i ja pravi – čuo sam divlji, odvratni krik:
―Šta 'takođe'? Ne: šta je to 'takođe'? Ne – ja zahtevam.‖
Razvučene crnačke usne. Iskolačene oči... Ja – pravi – čvrsto sam uhvatio za vrat onog drugog sebe – divljeg, kosmatog, zadihanog. Ja – pravi – rekao sam njemu, R-u:
―Izvinite, za ime Dobrotvora. Sasvim sam bolestan, ne spavam. Ne razumem šta je sa mnom...‖
Debele usne su se letimice osmehnule:
―Da – da – da! Razumem – razumem! Sve mi je to poznato... razume se, teoretski. Zbogom!‖
Na vratima se okrenuo kao crna lopta – natrag prema stolu, bacio je knjigu na sto:
―Moja poslednja... Namerno sam doneo – umalo da ne zaboravim. Pa zbogom...‖ 'p' me je prsnulo, otkotrljalo se.
Ja sam – sâm. Ili, tačnije: nasamo sa onim drugim 'ja'. Ja sam – u fotelji, i; prekrstivši noge, iz nekakvog 'tamo' sa radoznalošću posmatram kako se ja – baš ja – grčim na krevetu.
Zbog čega smo – eto, zbog čega smo pune tri godine ja i O – ţiveli tako prijateljski – i odjednom sada samo jedna reč o toj, o Y... Zar nije sve to ludilo – ljubav, ljubomora – samo u idiotskim drevnim knjigama? I što je glavno – ja! Jednačine, formule, cifre – i... ovo – ništa ne shvatam! Ništa... Sutra ću odmah otići do R-a i reći ću da...
Nije istina: neću otići. I sutra, i prekosutra – nikada više neću otići. Ne mogu, neću da ga vidim. Kraj je! Naš trougao se – razbio.
Ja sam – sam. Veče. Lagana izmaglica. Nebo je prekriveno mlečnozlatastom tkaninom, kad bih samo znao: šta je tamo – gore? I kad bih znao: ko sam – ja, kakav sam – ja?
Beleška 12.
OGRANIĈAVANJE BESKONAĈNOSTI. ANĐEO. RAZMIŠLJANJA O POEZIJI.
Sve mi se čini da ću ipak ozdraviti, da mogu ozdraviti. Divno sam spavao. Nikakvih snova niti drugih bolesnih pojava. Sutra će kod mene doći mila O, sve će biti jednostavno, pravilno i ograničeno kao krug. Ne plašim se te reči – 'ograničenost': rad onog najvišeg što postoji u čoveku – razuma – svodi se baš na neprekidno ograničavanje beskonačnosti, na delenje večnosti na pogodne, lako svarljive porcije – diferencijale. Baš u tome i jeste boţanstvena lepota moje stihije – matematike. I razumevanje baš ove lepote upravo njoj i nedostaje. Uostalom, to je onako – slučajna asocijacija.
Sve ovo uz ritmičku, metričku lupnjavu točkova podzemne ţeleznice. U sebi skandiram točkove – i stihove R-a (njegova jučerašnja knjiga). I osećam: pozadi, preko ramena, neko se oprezno naginje i zagleda u otvorenu stranicu. Ne okrećući se, samo jednim krajičkom oka, vidim: ruţičasta, raširena krila-uši, dvostruko izvijenu priliku... on! Nisam hteo da mu smetam i napravio sam se kao da ga ne vidim. Kako se on tu obreo – ne znam: kad sam ulazio u vagon – rekao bih da ga nije bilo.
Ovaj sam po sebi beznačajan događaj naročito je dobro uticao na mene, rekao bih: osnaţio me. Tako je prijatno osećati nečije oštro oko, koje briţno čuva od najmanje greške, od najmanjeg netačnog koraka. Neka ovo zvuči i pomalo sentimentalno, ali mi opet pada na pamet ona ista analogija: anđeli-čuvari o kojima su maštali drevni ljudi.
Kako se mnogo od onoga, o čemu su oni samo sanjali, materijalizovalo u našem ţivotu.
U trenutku kad sam osetio anđela-čuvara iza leđa, uţivao sam u sonetu pod nazivom 'sreća'. Mislim – neću pogrešiti ako kaţem da je to retka stvar po lepoti i dubini misli. Evo četiri prva reda:
Večito zaljubljeni dva puta dva,
Večito spojeni u strasnom četiri,
Najvatreniji ljubavnici na svetu –
Nerazdvojni dva puta dva...
I dalje sve na tu temu: o mudroj, večnoj sreći tablice mnoţenja.
Svaki pravi pesnik je obavezno Kolumbo. Amerika je i pre Kolumba postojala vekovima, ali je samo Kolumbo umeo da je otkrije. Tablica mnoţenja je i pre R-13 postojala vekovima, ali je samo R-13 umeo u netaknutom čestaru cifara da pronađe nov Eldorado. U stvari: ima li igde sreće mudrije, vedrije nego u ovom predivnom svetu. Ĉelik – rđa: drevni Bog je stvorio drevnog čoveka, tj. sposobnog da greši – i, prema tome, sam je pogrešio. Tablica mnoţenja je mudrija, apsolutnija od drevnog Boga: ona nikada – shvatate li: nikada – ne greši. I ništa srećnije ne postoji od cifara koje ţive po skladnim, večitim zakonima tablice mnoţenja. Ni kolebanja, ni zabluda. Istina je jedna, i put istine je – jedan; i ta je istina – dva puta dva, i taj istiniti put je – četiri. I zar ne bi bio apsurd, kad bi ove srećno, idealno pomnoţene dvojke – počele da misle o nekakvoj slobodi, tj. jasno – o grešci? Za mene je aksioma da je R-13 umeo da uhvati najosnovnije, naj...
Tu sam opet osetio – prvo na svom potiljku, zatim na levom uhu – toplo, neţno disanje anđela-čuvara. On je, očigledno, primetio da je knjiga na mojim kolenima – već
zatvorena, i da su moje misli – daleko. Šta tu ima, ja sam spreman, makar i ovog trenutka da otvorim pred njim stranice svog mozga: to je tako smireno, utešno osećanje. Sećam se: čak sam se okrenuo, uporno, molećivo sam mu pogledao u oči, ali on nije shvatio – ili nije hteo da shvati – ni o čemu me nije pitao... Jedino mi ostaje: da sve ispričam vama, moji nepoznati čitaoci (sad ste mi tako dragi, i bliski, i nedostiţni – kao što je bio on u tom trenutku).
Ovo je bio moj put: od dela ka celini; deo je – R-13, veličanstvena celina je – naš Institut Drţavnih Pesnika i Pisaca. Mislio sam: kako se i moglo desiti da drevnim ljudima nije padala u oči sva apsurdnost njihove knjiţevnosti i poezije? Ogromna, veličanstvena snaga umetničke reči – traćila se potpuno uzalud. Prosto smešno: svak je pisao što mu padne na pamet. To je isto tako smešno i apsurdno kao i činjenica što je more kod drevnih ljudi puna 24 časa tupo udaralo o obalu, milioni kilogramometara sadrţanih u talasima – odlazili su samo na zagrevanje osećanja kod zaljubljenih. Mi smo iz zaljubljenog šapata talasa – dobili elektriku; od zverke koja štrca besnu penu – napravili smo domaću ţivotinju; a isto tako smo ukrotili i osedlali – nekada divlju – stihiju poezije. Sada poezija nije više bezočni slavujev zviţduk: poezija je – drţavna sluţba, poezija je – korist.
Naše čuvene 'Matematičke None': zar bi mogli bez njih u školi tako iskreno i neţno da zavolimo četiri računske radnje? A 'Trnje' – taj klasičan primer: Ĉuvari su – trnje na ruţi koje čuva neţni Drţavni Cvet od grubih dodira... Ĉije će kameno srce ostati ravnodušno kad vidi nevina dečja usta kako tepaju, kao molitvu:
Ruţu zli dečko zgrabi.
Trn se u ruku zabi.
Nestaško – jao, – jao,
plačući je otrčao.
A 'Svakodnevne ode Dobrotvoru'? Ko se neće, kad ih pročita, poboţno pokloniti pred samopoţrtvovanim radom tog Broja nad Brojevima? A mučni, crveni 'Cvetovi Sudskih presuda'? A besmrtna tragedija 'Zakašnjenja na posao'? A priručna knjiga 'Stanice o polnoj higijeni'?
Ĉitav ţivot, u svoj svojoj sloţenosti i lepoti – zauvek je iskovan u zlato reči.
Naši pesnici više ne lebde u sedmom nebu: oni su se spustili na zemlju; oni sa nama idu u korak uz zvuke strogog mehaničkog marša Fabrike Muzičkih instrumenata; njihova je lira – jutarnje šuštanje električnih četkica za zube i stravični tresak varnica Dobrotvorovoj Mašini, i veličanstveni eho himne Jedinstvenoj Drţavi, i intimno odzvanjanje kristalno-blistavog noćnog suda, i uzbudljiva lupnjava roletni koje padaju, i veseli glasovi najnovije kuvarske knjige, i jedva čujni šapat uličnih membrana.
Naši su bogovi ovde, dole, s nama – u Birou, u kuhinji, u radionici, u klozetu; bogovi su postali kao mi: ergo – mi smo postali kao bogovi. I mi ćemo, moji neznani planetarni čitaoci, doći k vama da bismo vaš ţivot učinili boţanstveno razumnim i tačnim, kao što je naš...
Beleška 13.
MAGLA. TI. POTPUNO BESMISLEN DOGAĐAJ.
Probudio sam se pred zoru, – u oči ruţičasti, čvrsti svod. Sve je dobro, okruglo. Doveče će doći O. Ja sam, bez sumnje, već zdrav. Osmehnuo sam se, zaspao.
Jutarnje zvonce – ustajem – i sasvim drugo: kroz stakla tavanice, zidova, svugde na svakom mestu, skroz naskroz – magla. Ludilo oblaka sve je teţe – i lakše, i bliţe, i više nema granica između zemlje i neba, sve leti, kopni, pada, nemaš se za šta uhvatiti. Više nema kuća: stakleni zidovi su se rasplinuli u magli, kao sitni kristali soli u vodi. Ako se pogleda sa trotoara – tamne figure ljudi u kućama – kao uravnoteţene čestice u košmarnom, mlečnom rastvoru – vise nisko, i gore, i još više – na desetom spratu. I sve se puši – moţda nekakav nečujni besni poţar.
Tačno u 11.45: namerno sam tada pogledao na sat – da bih se uhvatio za cifre – da bi me spasile makar cifre. U 11.45, pre no što ću poći na uobičajene, u skladu sa Satnom Tablicom, fizičke radove, navratio sam u svoju sobu. Odjednom telefon, glas – duga, usporena igla u srce:
―Aha, vi ste kod kuće? Vrlo mi je milo. Ĉekajte me na uglu. Otići ćemo... da, videćete kuda.‖
―Vi odlično znate: ja sada idem na posao.‖
―Vi odlično znate da ćete uraditi onako kako vam ja kaţem. Do viđenja.‖ Kroz dva minuta... sam stajao na uglu. Treba joj pokazati da mnome upravlja Jedinstvena Drţava, a ne ona. ―Onako kako vam ja kaţem...‖ I još je
uverena: oseća se po glasu. E sad ću s njom da porazgovaram kao što treba...
Sive, od vlaţne magle izatkane unife egzistirale su u uţurbanosti pored mene samo za jedan trenutak i neočekivano se rastvarale u magli. Nisam se odvajao od sata, bio sam – oštra, drhtava sekundara. Osam, deset minuta... Tri, dva do dvanaest...
Svršeno je. Na rad sam – već zakasnio. Kako je mrzim. Ali je trebalo da joj pokaţem...
Na uglu u beloj magli – krv – rez oštrim noţem – usne.
―Ja sam vas, izgleda, zadrţala. Uostalom, svejedno. Sad vam je već kasno.‖
Kako je ja... uostalom, da: već je kasno.
Ćuteći sam gledao na usne. Sve su ţene – usne, samo usne. Nečije ruţičaste, elastično okrugle; obruč, neţna ograda od celog sveta. I ove: pre jednog trena nisu postojale, i tek ovog trenutka – noţem – i još kaplje slatka krv.
Bliţe – priljubila mi se uz rame – i mi smo jedno, iz nje se preliva u mene – i ja znam: tako treba. Znam svakim nervom, svakom dlačicom, svakim do bola slatkim otkucajem srca. I kakva radost pokoriti se tome treba. Verovatno se komad gvoţđa isto tako radosno pokorava neizbeţnom, egzaktnom zakonu – i upija se u magnet. Verovatno se kamen bačen uvis za trenutak koleba – a onda strmoglavce naniţe, na zemlju. Verovatno i čovek, posle agonije, najzad treba da udahne poslednji put – i da umre.
Sećam se: osmehnuo sam se rasejano i bez ikakve veze rekao:
―Magla je... gusta.‖
―Ti voliš maglu?‖
To drevno, davno zaboravljeno 'ti', 'ti' gospodara robu – ušlo je u mene oštro, lagano: pa ja sam rob, i to je – takođe potrebno, takođe dobro.
―Da, dobro...‖ rekao sam sebi glasno. A onda njoj: ―Ja mrzim maglu. Bojim se magle.‖
―Znači – voliš. Bojiš se – jer je to jače od tebe, mrziš – zato što se bojiš, voliš – zato što ne moţeš da pokoriš. Jer se samo i moţe voleti ono što je nepokorno.‖
Da, to je tako. I baš zbog toga – baš zbog toga ja...
Mi smo išli udvoje – a jedno. Negde u daljini kroz maglu, jedva čujno je pevalo sunce, sve se punilo elastičnim, bisernim, zlatastim, ruţičastim, crvenim. Ĉitav svet je – jedinstvena neobuhvatna ţena, i mi smo – u samoj njenoj utrobi, mi se još nismo rodili, mi radosno sazrevamo. I meni je jasno, nepobitno jasno: sve je za mene: sunce, magla, ruţičasto, zlatasto – za mene je sve to...
Nisam pitao kuda idemo. Svejedno: samo da se ide, ide, sazreva, sve elastičnije puni...
―Dakle...‖ Y se zaustavila na vratima. ―Ovde danas deţura baš jedan... O njemu sam govorila onda u Drevnoj Kući.‖
Ja sam izdaleka, samo očima, oprezno čuvajući ono što sazreva – pročitao tablu: 'Medicinski Biro'. Sve sam shvatio.
Staklena, soba puna zlataste magle. Staklene police sa šarenim flašama, teglama. Kablovi. Plavičaste iskre u cevima.
I čovečuljak – veoma tanan. Sav je kao izrezan od hartije i bilo kako da se pokrene – svejedno, on ima samo profil, veoma izoštren: sevajuća oštrica – nos, usne – makaze.
Nisam čuo šta mu je govorila Y: gledao sam kako je govorila – i osećao: osmehujem se nezadrţivo, blaţeno. Sevnule su oštricama – makaze usne, i doktor je rekao:
―Tako, tako. Shvatam. Najopasnija bolest – ja ni za šta opasnije ne znam...‖ zasmejao se, tananom papirnatom rukom je brzo nešto napisao i dao listić Y; napisao drugi – dao meni.
To su bila uverenja da smo bili – bolesni, da ne moţemo ići na posao. Ja sam krao svoj posao od Jedinstvene Drţave, ja sam – lopov, ja sam – pod Mašinom Dobrotvora. Ali to je od mene – daleko, ravnodušan sam, kao da je u knjizi... Uzeo sam listić ne kolebajući se ni trenutka; ja – moje oči, usne, ruke – ceo ja sam znao: tako mora da bude.
Na uglu, u polupraznoj garaţi uzeli smo aero. Y je opet, kao onda, sela za volan, pomakla ručicu na 'napred' odvojili smo se od zemlje, zaplovili. I za nama je zaplovilo sve: ruţičasto-zlatasta magla; sunce; tanani, oštri profil lekara – sad odjednom tako drag i blizak. Ranije je sve bilo oko sunca; sada sam znao da je sve oko mene – lagano, blaţeno, sa zatvorenim očima...
Starica je na ulazu Drevne Kuće. Draga, zarasla, sa zracima – borama: usta. Verovatno su bila zarasla u toku svih ovih dana – i tek su se sad otvorila, osmehnula.
―A-a, nevaljalica! Umesto da radi kao svi... pa dobro, dobro! Ako nešto bude – ja ću onda dotrčati, reći...‖
Teška, škripava, neprozračna vrata su se zatvorila i u istom trenutku srce se široko, bolno rastvorilo – još šire: – širom. Njene su usne – moje, ja sam pio, pio, odmicao se, ćuteći gledao u oči širom otvorene na mene – i opet...
Polumrak soba, plavo, ţuto kao šafran, tamnozeleni safijan, zlatasti osmejak Bude, svetlucanje ogledala. I – moj stari san, tako mi je sad shvatljiv: sve je natopljeno
zlatasto-ruţičastim sokom, i sad će se preliti preko ivice, štrcnuće...
Sazrelo je. I neizbeţno kao gvoţđe i magnet, sa slatkom pokornošću po egzaktnom neminovnom zakonu – ulio sam se u nju. Nije bilo ruţičastog bona, nije bilo računice, nije bilo Jedinstvene Drţave, nije bilo mene. Bili su samo neţno-oštri, stisnuti zubi, bile su zlataste oči, širom na mene otvorene – i kroz njih sam lagano ulazio unutra, sve dublje. I tišina – samo u uglu – iza hiljade milja kaplju kapi u umivaoniku i ja sam – vasiona, i od kapi do kapi su – ere, epohe...
Prebacivši preko sebe unifu, nagao sam se prema Y i očima je upijao u sebe poslednji put.
―Ja sam znala da će ovo ovako... Ja sam znala tebe...‖ rekla je Y, vrlo tiho. Brzo je ustala, obukla uniformu i svoj svakidašnji oštri osmeh-ujed.
―Dakle, pali anđeo. Sad ste propali. Zar se ne bojite? E, pa, do viđenja! Sami ćete se vratiti. U redu?‖
Otvorila je krilo ormana sa ugrađenim ogledalom; preko ramena – na mene, čekala je. Poslušno sam izašao. Tek što sam prekoračio prag – odjednom sam osetio potrebu da se ramenom pribije uz mene – samo za tren ramenom, ništa više.
Pojurio sam natrag – u onu sobu gde je ona (verovatno) još zakopčavala unifu pred ogledalom, utrčao – zastao. Evo – jasno vidim – još se njiše starinska alka na ključu u vratima ormana, a Y – nema. Ona nije mogla nikuda da ode – izlaz iz sobe je samo jedan – a nje ipak nema. Pretraţio sam sve, čak sam otvorio orman i tamo opipao šarene, starinske haljine: nigde nikog...
Meni je nekako neprijatno, planetarni moji čitaoci, da vam pričam o tom potpuno neverovatnom događaju. Ali šta da se radi kad je sve bilo upravo tako. I zar čitav dan, od ranog jutra, nije bio pun neverovatnosti, zar sve ne liči
na onu drevnu bolest snoviđenja? A ako je tako – zar onda nije svejedno: jedan apsurd više ili manje? Osim toga, ubeđen sam: pre ili posle svaki apsurd ću uspeti da uključim u nekakav silogizam. To me umiruje, nadam se da će umiriti i vas.
...Kako mi je puno srce! Kad biste samo znali: kako mi je puno srce!
Beleška 14.
―MOJ‖. NE TREBA. HLADNI POD.
Još o jučerašnjem. Lično vreme pred spavanje bilo mi je zauzeto i nisam mogao juče da beleţim. Ali u meni je sve to – kao isklesano, pa zbog toga nekako naročito – i mora biti da je zauvek – taj neizdrţljivo-hladni pod...
Uveče je trebalo kod mene da dode O – to je bio njen dan. Sišao sam kod deţurne da uzmem dozvolu za roletne.
―Šta je to s vama?‖ upitao je deţurni. ―Vi ste nekako danas...‖
―Ja... ja sam bolestan...‖
U suštini, to je bila istina: ja sam, naravno, bolestan. Sve je to bolest. I odmah sam se setio: da, pa naravno, uverenje... Opipao sam u dţepu: evo ga – šušti. Znači – sve je bilo, sve je stvarno bilo...
Pruţio sam deţurnom hartiju. Osećao sam kako mi gore obrazi; ne gledajući video sam: deţurni me začuđeno posmatra...
Najzad – 21 1/2. U sobi levo – spuštene roletne. U sobi desno – vidim suseda: nad knjigom je – njegova čvornovata ćela je sva u ispupčenjima, a čelo – ogromna, ţuta parabola. Ja teško hodam, hodam: kako ću – posle svega – sa njom, sa O? I zdesna – jasno osećam na sebi pogled, jasno vidim bore na čelu – niz ţutih, nerazgovetnih redova; i zbog nečega mi se čini: ovi su redovi zbog mene.
U četvrt do 22 u sobi kod mene – radostan ruţičasti vihor, čvrst obruč ruţičastih ruku oko mog vrata. I evo osećam: obruč je sve slabiji – slabiji – razmakao se – ruke su se opustile...
―Vi niste onaj, vi niste pređašnji, vi niste moj!‖
―Kakva je to besmislena terminologija 'moj'. Ja nikada nisam bio...‖ i zapeo sam: palo mi je na pamet – ranije nisam bio, to je sigurno ali sada... Jer ja sad ne ţivim u našem razumnom svetu, nego u drevnom, bunovnom, u svetu koren iz minus jedan.
Roletne padaju: tamo, iza zida, desno, susedu knjiga pada sa stola na pod, i kroz poslednju, trenutnu, usku pukotinu između roletne i poda – vidim: ţuta ruka je dohvatila knjigu, a u meni: iz sve snage bih se uhvatio za tu ruku...
―Mislila sam – htela sam da vas sretnem danas na šetnji. Imam mnogo – treba tako mnogo da vam...‖
Draga, jadna O! Ruţičasta usta – ruţičasti polumesec sa roščićima naniţe. Pa ja joj ne mogu ispričati sve što je bilo – makar i zato što će je to učiniti saučesnicom mojih zločina; jer ja znam, ona neće imati snage da pođe u Biro Ĉuvara i, dakle...
O je leţala. Ja sam je lagano ljubio. Ljubio sam tu naivnu bucmastu boricu na nadlanici, modre oči su bile zatvorene, ruţičasti polumesec se lagano rascvetavao, otvarao – i ja sam je ljubio celu.
Odjednom jasno osećam: do koje je mere sve prazno, upušteno. Ne mogu, ne ide. Treba – a ne ide. Usne su mi se odjednom ohladile...
Ruţičasti polumesec je zadrhtao, smrkao se, zgrčio. O je prebacila preko sebe ćebe, zamotala se – licem u jastuk...
Sedeo sam na podu pored kreveta – kakav očajno hladan pod – sedeo sam ćuteći. Nepodnošljiva hladnoća odozdo – sve se naviše penje, penje. Verovatno je isto tako ćutljiva hladnoća tamo, u modrim, nemim međuplanetarnim prostorima.
―Shvatite: nisam je hteo...‖ mrmljao sam... ―Ja sam se iz sve snage...‖
To je istina: ja, pravi ja – nisam hteo. A ipak: kojim rečima da joj kaţem. Kako da joj objasnim da gvoţđe nije htelo, ali je zakon – neizbeţan, egzaktan...
O je podigla lice sa jastuka i ne otvarajući oči rekla:
―Odlazite‖, ali od suza se čulo 'otlasite' – i eto zbog nečega mi se urezala u pamet ta besmislena sitnica.
Sav proţet hladnoćom, cepteći, izašao sam u hodnik. Onamo iza stakla – lagani, jedva primetni magličasti dim. A pred noć će se on sigurno opet spustiti, pritisnuće svom snagom. Kakva li će biti noć?
O je ćuteći promakla pored mene, prema liftu – lupila su vrata.
―Ĉekaj‖, viknuo sam: bilo mi je strašno.
Ali, lift je već zujao naniţe, naniţe, naniţe...
Ona mi je otela R-a.
Ona mi je otela O.
Pa ipak, pa ipak...
Beleška 15.
ZVONO. MORE KAO OGLEDALO. VEĈITO ĆU GORETI.
Samo što sam ušao u heling gde se gradi Integral – kad u susret Drugi Graditelj. Lice mu je kao i uvek: okruglo, belo, fajansno – tanjir, i priča – sluţi na tanjiru nešto neizdrţljivo ukusno:
―Vi ste izvoleli bolovati, a ovde bez vas, bez šefa juče, moţe se reći, odigrao se događaj.‖
―Događaj?‖
―Pa da! Zvonce, završili smo, iz helinga su počeli sve da propuštaju – i zamislite: kontrolor je ulovio nenumerisanog čoveka. Kako je on ovde dospeo – ne mogu da shvatim. Odveli su ga u Operaciono. Tamo će iz njega, golubića, izvući, kako i zašto...‖ (osmeh – sladak).
U Operacionom rade naši najbolji i najiskusniji lekari, pod direktnim rukovodstvom samog Dobrotvora. Tamo su razne naprave, a što je najglavnije, čuveno Gasno Zvono. To je u suštini starinski školski eksperiment: miš se stavi pod stakleni poklopac; vazdušnom pumpom vazduh se pod poklopcem razređuje sve više... I tako dalje. Samo, naravno, Gasno Zvono je daleko savršeniji aparat – sa upotrebom različitih gasova, i onda – ovde, naravno, nije izrugivanje nad malom nezaštićenom ţivotinjom, ovde je visoki cilj – briga o bezbednosti Jedinstvene Drţave, drugim rečima – o sreći miliona. Otprilike pre jedno pet stotina godina, kad se rad u Operacionom tek organizovao, našli su se glupaci koji su Operaciono upoređivali sa drevnom inkvizicijom, ali to je tako besmisleno kao kad bismo izjednačavali hirurga koji vrši
traheotomiju i razbojnika sa velikog druma: obojici je u rukama, moţda, jedan te isti noţ, oba rade jedno te isto – seku grlo ţivom čoveku. A ipak je jedan – dobrotvor, drugi je – zločinac, jedan je sa znakom +, drugi je sa znakom -...
Sve je to suviše jasno, sve je to u jednoj sekundi, u jednom obrtu logičke mašine, a onda su u istom momentu zupci zakačili minus – i eto, gore je već nešto drugo: još se njiše alka na ormanu. Vrata su, očigledno, tek zalupljena – a nje, Y, nema: iščezla je. To mašina nikako nije mogla da prebaci. San? Ali ja još i sad osećam: nerazumljivi, slatki bol u desnom ramenu – pribliţivši se uz desno rame, Y je – naporedo sa mnom u magli. ―Ti voliš maglu?‖ Da, i maglu... sve volim, i sve što je elastično, novo, zapanjujuće, sve je lepo.
―Sve je lepo‖, glasno sam rekao.
―Lepo?‖ okruglo su se izbečile fajansne oči. ―To jest, šta tu ima lepo? Ako je tom nenumerisanom pošlo za rukom... znači, oni su – svugde, unaokolo, sve vreme, oni su ovde, oni su – kod Integrala oni...‖
―Ma ko su to oni?‖
―A otkud ja znam ko su. Ali ih osećam – shvatate li? Sve vreme.‖
―A da li ste čuli: kao da su izmislili nekakvu operaciju – odstranjuju fantaziju?‖ (Stvarno, ovih dana sam tako nešto čuo).
―Pa znam. Kakve veze to ima sa ovim?‖
―Prosto takve, što bih ja, da sam na vašem mestu – pošao i zamolio da mi izvrše tu operaciju.‖
Na tanjiru se očigledno pojavilo nešto kiselo kao limun. Dragi moj – uvredljivom mu se učinila daleka aluzija da moţda on ima fantaziju... Uostalom, šta tu ima da pričamo: pre nedelju dana, verovatno, i ja bih se takođe uvredio. A sada – sad ne: zato što znam da je imam – da sam bolestan. Znam još i ovo – ne ţelim da ozdravim. Eto
ne ţelim, i to ti je. Popeli smo se staklenim basamcima. Sve je – tamo dole pod nama – leţalo kao na dlanu...
Vi, koji čitate ove beleške – bez obzira ko ste, ali nad vama je sunce. I, ako ste nekada bili ovako bolesni kao ja sada – onda znate kakvo je – kakvo moţe da bude – jutarnje sunce; vi znate ovo ruţičasto, prozračno, toplo zlato. I sam vazduh je gotovo ruţičast, i sve je proţeto neţnom sunčanom krvlju, sve je ţivo: ţivo je i mekano je kamenje; ţivo je i toplo gvoţde; ţivi su, i svi do jednog, osmehuju se – ljudi. Moţe da se desi da kroz sat – sve iščezne, kroz sat – da pokapa ruţičasta krv, ali zasad – ţivo je sve. I gledam: nešto se preliva i pulsira u steklenim bokovima Integrala; gledam: Integral misli o svojoj velikoj i strašnoj budućnosti, o teškom teretu neizbeţne sreće, koji će on poneti tamo gore, vama, nepoznatima vama koji večito traţite a nikada ne nalazite. Vi ćete naći, vi ćete biti srećni, – vi ste obavezni da budete srećni i nećete dugo čekati.
Trup Integrala je skoro gotov: elegantan, izduţen elipsoid od našeg stakla – večnog kao zlato, elastičnog kao čelik. Video sam: iznutra uz stakleno telo pričvršćuju poprečna rebra – remenjače, uzduţna – uzduţnice; na krmi su postavili postolje za gigantski raketni motor. Svake 3 sekunde – eksplozija; svake 3 sekunde eksplozija; svake tri sekunde snaţni rep Integrala će bljuvati plamen i gasove u vasionski prostor – i juriće, juriće – ogromni Timur-Lenk sreće...
Video sam: po Tejloru, odmereno i brzo, po taktu, kao poluge jedne ogromne mašine, savijali su se ljudi, ispravljali, i opet naniţe povijali. U njihovim rukama su blistale cevi: vatrom su sekli, vatrom su lepili staklene zidove, uglove, rebra, šipove. Video sam, kako su se po staklenim šinama, lagano rulala prozračna staklena čudovišta dizalice, i kako su se isto onako kao i ljudi poslušno povijali, naginjali, doturali unutra, u utrobu Integrala svoje terete. I to je bilo jedno isto: očovečeni,
savršeni ljudi. Bila je to najviša, potresna lepota, harmonija, muzika... Brţe – dole, k njima, s njima!
I eto – rame uz rame, sliven s njima, zahvaćen čeličnim ritmom... Ravnomerni pokreti: gipko okrugli, rumeni obrazi; kao ogledala, nepomračena bezumljem misli – čela. Plivao sam po moru sličnom Ogromnom ogledalu. Odmarao sam se.
I odjednom se jedan spokojno okrenu meni:
―Kako je: nije loše, je l' vam bolje danas?‖
―Zašto bolje?‖
―Pa – niste bili juče. Mi smo već mislili – da je nešto odistinski opasno...‖ Sija mu čelo, osmeh detinji, bezazlen, nevin.
Krv mi je udarila u lice. Nisam mogao – nisam mogao da laţem te oči. Ćutao sam, tonuo...
Gore se kroz otvor provuklo, sijajući okruglom belinom fajansno lice.
―Ej, D-503! Molim vas ovamo! Ovde smo, shvatate li, dobili tvrd okvir sa podupiračima u kome momenti ojačavaju konstrukciju u kvadratnom odnosu.‖
Ne saslušavši ga, glavačke sam potrčao k njemu gore – sramno sam se spasavao bekstvom. Nisam imao snage da podignem oči – sve mi je pred očima titralo od blistavih, staklenih stepenica pod nogama, i sa svakom stepenicom: sve je beznadeţnije; meni zločincu, zatrovanom – ovde nije mesto. Nikada se više neću uliti u precizni mehanički ritam, neću ploviti po moru mirnom kao ogledalo. Ja ću večito da gorim, da se kidam, da traţim sklonište, bilo gde da sklanjam oči – večito, dok najzad ne nađem snage da prođem i...
I ledena iskra – skroz-naskroz što se mene tiče – ako; što se mene tiče – svejedno: ali moraće se i o njoj, i nju takođe...
Izašao sam kroz otvor na palubu i zaustavio se: ne znam kud ću sad, ne znam zašto sam došao ovamo. Pogledao sam gore. Tamo se sunce, izmučeno od popodneva, mutno dizalo. Dole je bio – Integral, sivostaklast, mrtav.
Ruţičasta krv je istekla, meni je jasno da je sve to – samo moja fantazija, da je sve ostalo kao i pre, a u isto vreme jasno mi je...
―503, šta vam je, jeste li gluvi? Zovem vas, zovem... Šta je s vama?‖ To Drugi Graditelj – pravo meni u uho: mora biti da već odavno viče.
Šta je sa mnom? Izgubio sam komandnu palicu. Motor iz sve snage zuji, aero drhti i juri, ali komandne palice nema – i ja ne znam kud jurim: naniţe – i istog trenutka o zemlju, ili naviše – u sunce, u vatru što tako besomučno ţeţe...



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

6 Re: Jevgenij Zamjatin - Mi taj Pet Dec 28, 2012 8:15 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
Beleška 16.
ŢUTO. DVODIMENZIJALNA SENKA. NEIZLEĈIVA DUŠA.
Nisam beleţio nekoliko dana. Ne znam koliko: svi su dani – jedan. Svi su dani – jedne boje – ţute, kao isušeni, zaţareni pesak, i ni trunke senke, ni kapi vode, i po ţutom pesku bez kraja. Ja ne mogu bez nje – a ona, otkad je tako neshvatljivo iščezla u Drevnoj Kući...
Od tog dana sam je video samo jednom za vreme šetnje. Pre dva, tri, četiri dana – ne znam: svi su dani – jedan. Promakla je, za trenutak je ispunila ţut, prazan svet. S njom pod ruku – njoj do ramena – dvostruki S, i veoma tanki papirnati doktor, i neko četvrti – zapamtio sam samo njegove prste: izletali su iz rukava unife kao snopovi zrakova – neobično tanki, beli, dugi. Y je podigla ruku, mahnula mi; Y se preko glave sagla prema onome sa prstima – zracima. Učinilo mi se da čujem reč Integral: sve četvoro su se okrenuli prema meni; i već su se izgubili u sivoplavičastom nebu, i ponovo – ţut, isušen i put.
Tog dana uveče ona je imala ruţičasti bon za mene. Stajao sam pred numeratorom – i s neţnošću, s mrţnjom, preklinjao sam ga da škljocne, da bi se u belom prorezu pojavila što pre: Y-330. Treskala su vrata, izlazili su iz lifta bledi, visoki, ruţičasti, crmpurasti; unaokolo su padale roletne. Nje nije bilo. Nije došla.
I moţda, baš u ovom trenutku, tačno u 22, dok ja ovo pišem – ona se isto onako, zatvorivši oči, pribija uz nekoga ramenom, i isto mu onako govori: ―Voliš li me?‖ Kome? Ko je on? Ovaj sa zracima-prstima, ili onaj R debelih usana što štrca? Ili S?
S... Zašto sve vreme za sobom čujem njegove ravne, šljapkave, kao po barama, korake? Zašto je on sve ovo vreme iza mene – kao senka? Napred, sa strane, pozadi, sivoplavičasta, dvodimenzijalna senka: preko nje prelaze, po njoj gaze, ali ona je – sve vreme verno ovde, naporedo sa mnom, privezana nevidljivom pupčanom vrpcom. Moţda je ta pupčana vrpca ona – Y? Ne znam. Ili je, moţda, njima Ĉuvarima, već poznato da ja...
Šta biste radili kad bi vam rekli: vaša vas senka vidi, sve vreme vas vidi. Shvatate li? Odjednom – imate neobično osećanje: ruke su tuđe, smetaju, i ja hvatam sebe na onome što je apsurdno, što nije u taktu s koracima, mašem rukama. Ili odjednom – moram da se okrenem, a da se okrenem ne mogu, ni po koju cenu, vrat mi je – prikovan. I ja trčim, trčim sve brţe, i leđima osećam: za mnom je sve brţa senka, i od nje – nigde, nigde...
U svojoj sobi sam – najzad sam. Ali ovde je nešto drugo: telefon. Opet uzimam slušalicu: ―Da, Y-330, molim.‖ I ponovo u slušalici – lagani šum, nečiji koraci, u hodniku – pored vrata njene sobe, i ćutanje... Bacam slušalicu – i ne mogu, ne mogu više. Onamo – k njoj.
To je bilo juče. Otrčao sam tamo i ceo sat, od 16 do 17, lutao sam oko kuće gde je ona ţivela. Pored mene, naporedo sa mnom, brojevi. U taktu su se slivale hiljade nogu, ljuljajući se milionskonogi levijatan je plivao pored mene. A ja sam – sam, bura me je izbacila na pusto ostrvo, i traţim, samo očima traţim po sivoplavičastim talasima.
Odjednom, odnekud – oštri podsmešljivi ugao obrva izvijenih prema slepoočnicama, i tamni prozori očiju, a tamo – unutra – gori kamin, kreću se nečije senke. I ja ću pravo tamo, unutra, i reći ću joj 'ti' – obavezno 'ti': ―Ti znaš – ja ne mogu bez tebe. Onda zašto?‖
Ali ona – ćuti. Odjednom čujem tišinu, odjednom čujem – Fabriku Muzičkih instrumenata, i shvatam već je
prošlo 17, svi su davno otišli, ja sam – sam, ja sam – zakasnio. Unaokolo – staklena, oblivena ţutim suncem pustinja. Ja vidim: kao u vodi: – u staklenoj površini obešeni su nogama naviše, izokrenuti, blistavi zidovi; i izokrenuto, kao na podsmeh, nogama naviše – obešen sam ja.
Moram što pre, ovog trenutka – u Medicinski Biro da dobijem uverenje da sam bolestan, inače će me uzeti i... A moţda će to biti i najbolje. Ostati tu i mirno čekati dok me ne primete, dopreme u Operaciono – bolje je odjednom sve svršiti, sve odjednom iskupiti.
Lagani šušanj, i preda mnom je – dvostruko izvijena senka. Ne gledajući, osećao sam kako se brzo ušrafljuju u mene dva sivočelična svrdla, osmehnuo sam se iz sve snage i rekao – nešto se moralo reći:
―Ja... ja moram u Medicinski Biro.‖
―Šta ćete tamo? Pa što vi stojite ovde?‖
Besmisleno izokrenut, obešen za noge – ćutao sam, crveneći od stida.
―Pođite sa mnom‖, strogo je rekao S.
Pokorno sam pošao, mašući nepotrebnim, tuđim rukama. Oči nisam mogao da podignem, čitavo vreme sam išao po čudnom, sa glavom naniţe – svetu: nekakve mašine – sa donjim delom naviše, i ljudi-antipodi, prilepljeni nogama za tavanice, i još niţe – okovano u debelo staklo kaldrme – nebo. Sećam se: bilo mi je krivo više od svega što sam poslednji put u ţivotu video ovako, izokrenuto, a ne stvarno. Ali oči da podignem nisam mogao.
Zaustavili smo se. Ispred mene – stepenice. Jedan korak – i vidim: figure u belim lekarskim mantilima, ogromno nemo Zvono...
Sa naporom, sa nekakvim spiralnim dovodom, najzad sam odvojio oči od stakla pod nogama – i odjednom su mi
u lice prsnula zlatna slova 'Medicinsko'... Zašto me je doveo ovamo, a ne u Operaciono, zašto me je poštedeo – na to u ovom trenutku nisam čak ni pomislio: jednim skokom – preko basamaka, čvrsto sam zalupio vrata za sobom – i odahnuo. Osećam: kao da od ranog jutra nisam disao, kao da nije kucalo srce – i tek sam sad prvi put udahnuo, tek sam sad opustio branu u grudima...
Dvojica su: jedan – nizak, kratkonog – očima je kao na rogove, nabadao pacijente, i drugi – veoma tanak, blistave makaze-usne, oštrica-nos... Onaj isti.
Jurnuo sam prema njemu, kao prema rodu rođenom, pravo na oštricu – nešto o nesanici, snovima, senci, ţutom svetu. Makaze-usne su sevale, osmehivale se.
―Loše stoje vaše stvari! Očigledno se kod vas formirala duša.‖
Duša? Ta čudna, drevna, odavno zaboravljena reč. Mi smo ponekad govorili 'kao jedna duša', 'ravnodušno', 'dušegub'5, ali duša... –
―To je... vrlo opasno‖, promrmljao sam. ―Neizlečivo‖, odsekle su makaze.
―Ali... pravo reći, u čemu je suština? Ja nekako... nemam predstavu.‖
―Vidite... kako da vam to... Pa vi ste matematičar?‖
―Da.‖
―Evo ovako – ravan, površina, eto to je ogledalo. A na površini smo vi i ja, eto – vidite, i ţmirkamo očima zbog sunca, i ova modra električna iskra u cevi, a to je promakla senka aera. Samo na površini, samo za trenutak. Ali zamislite – od nekakve vatre ta se neprirodna površina odjednom razmekšala, i više ništa ne klizi po njoj – sve prodire unutra, onamo, u taj ogledalski svet, u koji mi sa radoznalošću zavirujemo, kao deca – deca uopšte
5 Reč 'dušegub' je ostavljena u tekstu zbog 'duše', inače ona u ruskom jeziku znači 'ubica'; prim. prev.
nisu tako glupa, uveravam vas. Površina je postala zapremina, postala telo, svet, a ono u ogledalu – u vama – to je sunce, i vihor propelera od aera, i vaše uzdrhtale usne, i još nečije. I shvatate li: hladno ogledalo odraţava odbija; a ovo – upija, i od svega je trag – zauvek. Jednom jedva primetna borica na nečijem licu – i vi je već imate zauvek: jednom ste čuli: pala je u tišini pak – i vi čujete sad...‖
―Da, da, baš...‖ uhvatio sam ga za ruku. Ja sad čujem: iz – slavine na umivaoniku – lagano kaplju kapi u tišinu. I ja sam znao da je to – zauvek. Ali ipak, zašto odjednom duša? Nisam je imao, nisam je imao – a odjednom... Zašto je niko nema, a ja...
Još čvršće sam ga stegao za tananu ruku: jezivo bi mi bilo da izgubim pojas za spasavanje.
―Zašto? A zašto nemamo perje, nemamo krila – nego samo lopatice – podlogu za krila? Pa zato što su nam krila više nepotrebna – postoji aero, krila bi nam samo smetala. Krila su – za letenje, a mi nemamo više kud: mi smo – doleteli, mi smo – našli. Zar nije tako?‖
Zbunjeno sam potvrdio glavom. On me je pogledao, oštro se zasmejao, lancetno. Onaj drugi je čuo, kratkonogo je dotrupkao iz svog kabineta, očima je pokačio na rogove mog tananog doktora, i potkačio mene.
―U čemu je stvar? Kako: duša? Duša, kaţete? Đavo će ga znati! Tako ćemo mi brzo i do kolere doći. Govorio sam vam (tananog na rogove) – ja sam vam govorio: treba svima – svima fantaziju... Ekstirpirati fantaziju. Ovde samo hirurgija, jedino hirurgija.‖
Nabio je ogromne rendgenove naočari, dugo je obilazio i zagledao kroz kosti lobanje u moj mozak; nešto je zapisivao u beleţnicu.
―Izvanredno, izvanredno interesantno! Slušajte: da li biste se sloţili... da vas stavimo u špiritus? To bi za
Jedinstvenu Drţavu bilo izvanredno... to bi nam pomoglo da sprečimo epidemiju... Ako vi, razume se, nemate neke naročite razloge...‖
―Vidite li‖, rekao je on, ―broj D-503 je graditelj Integrala, i ubeđen sam – da bi to narušilo...‖
―Ah‖, promrmljao je ovaj i otrupkao nazad u svoj kabinet.
Ostali smo nasamo. Papirnata ruka se lagano, neţno spustila na moju ruku, profilno lice se pribliţilo meni; šapnuo je:
―Otkriću vam jednu tajnu – to nemate samo vi. Moj kolega ne govori uzalud o epidemiji. Deder, setite se, zar vi sami niste primećivali kod nekog nešto slično – nešto vrlo slično, vrlo blisko...‖ netremice me je gledao. Na šta on aludira – na koga? Da nije...
―Slušajte...‖ skočio sam sa stolice. Ali on je već glasno počeo da govori o nečem drugom:
―...A od nesanice, od tih vaših snova – mogu vam jedino posavetovati: više pešačite. Eto, odlučite se i od sutra ujutru šetajte... makar do Drevne Kuće.‖
Opet me je probo očima, osmehujući se najsuptilnije. I učinilo mi se; potpuno sam jasno video zavijeno u tananu tkaninu toga osmeha reč-slovo, – ime, jedino ime... Ili je to opet samo fantazija?
Jedva sam sačekao da mi napiše uverenje o bolesti za danas i za sutra; još jednom sam mu, ćuteći, čvrsto stegao ruku i istrčao napolje.
Srce je – lako, brzo, kao aero, i nosi me, nosi uvis. Znao sam: sutra – nekakva radost. Kakva?
Beleška 17.
KROZ STAKLO. UMRO SAM. HODNICI.
Potpuno sam zbunjen. Juče, onog istog trenutka kad sam mislio da se već sve zamrsilo, da su nađeni svi iksovi – u mojoj jednačini su se pojavile nove nepoznate.
Početak koordinata je u čitavoj toj istoriji – naravno Drevna Kuća. Iz te tačke su – ose: X-ova, Y-ova, Z-ova, na kojima je za mene odskora sagrađen čitav svet. Po osi X-ova (Bulevaru 59) išao sam pešice ka početku koordinata. U meni je jučerašnjica kao šareni vihor: prevrnute kuće i ljudi, mučno tuđe ruke, blistave makaze, oštre kapi iz umivaonika – tako je bilo, bilo jednom. I sve to – kidajući meso – vrtoglavo se okreće onamo – iza površine koju je rastopila vatra, onamo gde je 'duša'.
Da bih izvršio doktorovo naređenje, namerno sam izabrao put po dvema katetama, a ne po hipotenuzi. I evo već druge katete: kruţni put kod podnoţja Zelenog Zida. Iz nepreglednog zelenog okeana, iza Zida, valjao se prema meni divlji talas korenja, cveća, granja, lišća – propeo se – odmah će me zapljusnuti, i od čoveka – najtananijeg i najpreciznijeg od svih mehanizama – pretvoriću se...
Ali, na sreću, između mene i divljeg okeana je – staklo Zida. O, velika, boţanstveno-ograničavajuća mudrosti zidova i pregrada. Ovo je, moţda najveći od svih pronalazaka. Ĉovek je prestao da bude divlja ţivotinja tek onda kad je sagradio prvi zid. Ĉovek je prestao da bude divlji čovek tek onda kad smo sagradili Zeleni Zid, kad smo iza tog zida izolovali svoj mašinski, savršeni svet – od nerazumnog, nakaznog sveta drveća, ptica, ţivotinja...
Kroz staklo na mene – maglovito, sumorno – tupa njuška nekakve zverke, ţute oči koje uporno ponavljaju jednu te istu, za mene neshvatljivu misao. Dugo smo jedan drugome gledali u oči – u te šahtove iz površinskog sveta u drugi, izapovršinski. I u meni gamiţe: 'A šta ako je odnekud ovaj ţutooki – u svojoj besmislenoj, prljavoj gomili lišća, u svom neizračunatom ţivotu – srećniji od nas?'
Odmahnuo sam rukom, ţute oči su trepnule, ustuknule, izgubile se u lišću. Bedno biće! Kakav apsurd: on – srećniji od nas! Moţda je srećniji od mene – to da; ali ja sam – samo izuzetak, ja sam bolestan.
Pa i ja... Već vidim tamnocrvene zidove Drevne Kuće – i draga zarasla staričina usta – jurim prema starici koliko me noge nose:
―Je li ona tu?‖
Zarasla usta su se lagano otvorila:
―Ko je to – ona?‖
―Ah, ko je – ko? Pa Y, naravno... Ja sam zajedno s njom onda – na aeru...‖
―A-ha, tako, tako... Da-da-da...‖
Zraci-bore okolo usana, lukavi zraci ih ţutih očiju koje prodiru u mene – sve dublje... I najzad:
―Pa dobro... tu je, skoro je došla.‖
Tu je. Video sam: kod staričinih nogu – ţbun srebrnastog gorkog pelena (dvorište Drevne Kuće je isto tako muzej briţljivo očuvan u preistorijskom obliku), pelen je pruţio granu prema staričinoj ruci, starica miluje granu, na njenim kolenima je ţuta pruga od sunca. I u jednom trenutku: ja, sunce, starica, pelen, ţute oči – svi smo jedno, čvrsto smo vezani nekakvim ţilicama, i kroz ţilice – jedna zajednička, bujna, divna krv...
Stidim se sada da pišem o tome, ali sam obećao da ću u ovim beleškama biti otvoren do kraja. Dakle: sagao sam se – i poljubio zarasla, mekana, mahovinasta usta. Starica se ubrisala, zasmejala se...
Trkom kroz poznate poluteskobne zvonke sobe – zbog nečega, pravo onamo, u spavaću sobu. Već sam kod vrata, uhvatio sam za kvaku i odjednom: 'A šta ako ona tamo nije sama?' Zastao sam, osluškujem. Ali sam samo čuo: pored mene je kucalo – ne u meni, nego negde oko mene – moje srce.
Ušao sam. Široka, neizguţvana postelja. Ogledalo. I na vratima ormana je ogledalo, a u otvoru brave, onamo – ključ sa starinskom alkom. I nikog nema.
Tiho sam pozvao:
―Y! Jesi li ovde?‖ i još tiše, sa zatvorenim očima, ne dišući, – onako kao da klečim na kolenima pred njom: ―Y! Draga!‖
Tiho je. Samo u beli lavabo umivaonika iz slavine kaplje voda, uţurbano. Ne mogu sada da objasnim zbog čega, tek to mi je bilo neprijatno; čvrsto sam zavrnuo slavinu i izašao. Ovde je – nema: jasno je. Ona je, dakle, u nekom drugom 'stanu'.
Strčao sam po širokim mračnim stepenicama, povukao jedna vrata, druga, treća: zaključano. Sve je bilo zaključano, osim jednog, 'našeg' stana, a tamo – nikog nema...
Pa ipak – opet onamo, sam ne znam – zašto. Išao sam lagano, teško – đonovi su mi odjednom postali olovni. Sećam se razgovetno ove misli: 'Pogrešno je misliti da je teţa – konstantna. Dakle, sve moje formule...'
Ovde je prekid: na samom dnu su lupnula vrata, neko je brzo zatrupkao po pločicama. Ja sam – ponovo lagan, najlakši – jurnuo sam prema ogradi stepeništa – da se
nagnem, da u jednoj reči, jednom kriku 'Ti!' – iskaţem sve...
I premro sam: dole – upisana u tamni kvadrat senke od prozorskog rama, razmahujući ruţičastim krilima ušima, promicala je glava S-a.
Kao munja – samo goli zaključak, bez premisa (premise ni sad ne znam): 'Ne treba – nikako – da me on vidi.'
I na prstima, utiskujući se u zid – promakao sam naviše – prema onom nezaključanom stanu.
Za tren oka sam kod vrata. Onaj – tupo trupće naviše, ovamo. Samo da se dočepam vrata! Molio sam vrata, ali ona su drvena: zaškripala su, zacvilela. Kao vihor pored mene – zeleno, crveno, ţuti Buda – i pred ogledalom na vratima ormana: moje bledo lice, oči koje prisluškuju, usne... Ja čujem – kroz šum krvi – opet škripe vrata... To je on, on.
Uhvatio sam se za ključ na krilu ormana – i alka se njiše. Ovo me podseća na nešto – opet trenutni, goli, bez premisa zaključak – tačnije, komadić: 'Onda je Y...' Brzo otvaram krila na ormanu – unutra sam u tmini čvrsto ih zaklapam. Jedan korak – pod nogama se tle zaljuljalo. Ja sam lagano, mekano zaplovio nekud naniţe, pred očima mi se smrklo, umro sam.
Kasnije, kad sam morao da zapisujem sve ove čudne događaje, počeo sam da rijem po sećanju, po knjigama – i sada, naravno, shvatam: to je bilo stanje privremene smrti, poznato drevnim ljudima i – koliko ja znam – potpuno nepoznato kod nas.
Nemam predstavu koliko sam bio mrtav, najverovatnije 5 do 10 sekundi, tek ja sam kroz neko vreme uskrso, otvorio oči: tamno je i osećam – naniţe, naniţe... Pruţio sam ruku – uhvatio se – ogrebao me je
rapavi zid koji brzo odmiče, na prstu je krv; jasno je da sve ovo nije igra moje bolesne fantazije. Ali šta je onda, šta je?
Slušao sam svoje istačkano, drhtavo disanje (stidim se da to priznam – tako je sve bilo neočekivano i nerazumljivo). Minut, dva, tri – sve naniţe. Najzad – mekan udarac: ono što mi je izmicalo pod nogama – sada je nepokretno. U tmini sam napipao nekakvu ručicu, gurnuo sam – otvorila su se vrata – mutna svetlost. Video sam: iza mene se brzo uvis podizala mala kvadratna ptatforma. Bacio sam se – ali je već bilo kasno: ovde sam bio odsečen... gde je to 'ovde' – ne znam.
Hodnik. Tišina na hiljade kilograma. Na okruglim svodovima – sijalice, beskrajna, svetlucava, drhtava, istačkana linija. Pomalo je ličilo na 'tunele' naših podzemnih ţeleznica, ali je samo mnogo uţe i nije od našeg stakla, nego od nekakvog drugog, starinskog materijala. Pomislio sam na podzemne katakombe, gde su se, kaţu, spasavali za vreme Dvestogodišnjeg Rata... Svejedno: treba ići.
Išao sam, mislim, dvadesetak minuta. Skrenuo sam udesno, hodnik je širi, sijalice jače. Nekakva neodređena buka. Moţda su mašine, moţda glasovi – ne znam, tek ja sam – pored teških, neprozirnih vrata: buka dolazi sa one strane.
Zakucao sam, još jednom – jače. Iza vrata je nastala tišina. Nešto je zveknulo, vrata su se lagano, teško otvorila.
Ne znam ko je više od nas dvoje zanemeo – preda mnom je bio moj oštronosi, tanani doktor.
―Vi? Ovde?‖ I njegove makaze su se zatvorile. A ja – ja kao da nikad nisam znao nijedne ljudske reči: ćutao sam, gledao i ništa nisam shvatao šta mi je govorio. Verovatno da moram odavde otići; jer me je posle toga brzo potisnuo svojim pljosnatim papirnatim trbuhom do kraja onog, svetlijeg dela hodnika – i gurnuo u leđa.
―Dozvolite... ja sam hteo... ja sam mislio da je ona, Y-330... Ali iza mene...‖
―Stojte tu, – odsekao je doktor i iščezao...‖
Najzad! Najzad, ona je pored mene, ovde – i zar nije svejedno gde je to 'ovde'. Poznata šafranasto-ţuta svila, osmeh-ubod, kao podignute roletne oči... Meni drhte usne, ruke, kolena – a u glavi strašno glupa misao:
'Vibracije su zvuk. Drhtanje mora da zvuči. Zašto se ne čuje?'
Njene su mi se oči otvorile – širom, ja sam ušao unutra...
―Nisam više mogao! Gde ste bili? Zašto?‖ Ni za trenutak ne odvajajući oči od nje, govorio sam kao u bunilu – brzo, nepovezano – moţda sam čak samo mislio. ―Senka je iza mene...Umro sam – iz ormana... Zato što onaj vaš... govori makazama: imam dušu... Neizlečivu...‖
―Neizlečivu dušu! Jadniče moj!‖ Y se nasmejala – i poprskala me smehom: sve je bunilo prošlo, i svuda blistaju, zvone smejuljci i kako je – kako je sve to čarobno lepo.
Iza ugla se odjedanput stvori doktor – divni, izvanredni, najsuptilniji doktor.
―Dakle‖, zaustavio se pored nje.
―Ništa, ništa! Posle ću vam reći. On je slučajno... Recite da ću se vratiti kroz... petnaest minuta...‖
Doktor nestade iza ugla. Ona je čekala. Vrata su potmulo lupnula. Onda se Y lagano, lagano, zabadajući mi u srce sve dublje oštru, slatku iglu – pribila ramenom, rukom, sva – i mi smo pošli zajedno, ona i ja – dvoje – jedno...
Ne sećam se gde smo svratili u tminu – i u tmini po stepeništu naviše, bez kraja, ćuteći. Nisam video, ali sam znao: ona je išla isto kao i ja – sa zatvorenim očima, slepa,
zabacivši glavu uvis, zagriznuvši usnicu – i slušala muziku: moje jedva čujno drhtanje...
Prenuo sam se u jednom od mnogobrojnih kutaka u dvorištu Drevne Kuće: nekakva ograda, iz zemlje – gola kamena rebra i ţuti zubi razorenih zidova. Ona je otvorila oči i rekla: ―Prekosutra u 16.‖ Otišla je.
Da li je sve ovo bilo u stvarnosti? Ne znam. Saznaću prekosutra. Realni trag je samo jedan: na desnoj ruci – na vrhovima prstiju – odrana koţa. Ali danas, na Integralu Drugi Graditelj me je ubeđivao da je on lično video kako sam slučajno ovim prstima dodirnuo brusni točak – u tome i jeste cela stvar. Šta ćete, moţda je i tako. Vrlo verovatno. Ne znam – ništa ne znam.
Beleška 18.
LOGIĈKA PRAŠUMA. RANE I FLASTER. VIŠE NIKAD.
Juče sam legao – i odmah sam potonuo na dno sna kao prevrnut, suviše pretovaren brod. Debljina prigušene, uzburkane zelene vode. I evo, lagano isplivavam sa dna naviše i negde usred dubine otvaram oči: moja soba, još zeleno, zaleđeno jutro. Na vratima ormana sa ogledalom – komadić sunca – meni u oči. To mi smeta da tačno ispunim Tablicom utvrđene časove sna. Najbolje bi bilo otvoriti orman. Ali ja sam sav kao u paučini, i paučina je na očima, nemam snage da ustanem.
Ipak sam ustao, otvorio – i odjednom iza vrata sa ogledalom, izvlačeći se iz haljine, sva ruţičasta – Y. Sada sam se tako privikao na najneverovatnije stvari da se, koliko se sećam – čak nisam ni začudio, ništa nisam upitao; brţe u orman, zalupio sam za sobom krila sa ogledalom – ubrzano dišući, brzo, slepo, ţudno sjedinio sam se sa Y. Kao da je sad vidim: kroz pukotinu na krilu ormana, u tami – oštra, sunčana zraka prelama se kao munja po podu, gore po površini ormana – i ta svirepa, blistava oštrica pada joj na zabačeni, obnaţeni vrat Y... i to je za mene nešto tako strašno, da nisam izdrţao, vrisnuo sam – i još jednom otvorio oči.
Moja soba. Još je zeleno, zaleđeno jutro. Na krilu ormana komadić sunca. Ja sam u krevetu. San. Ali srce još snaţno kuca, podrhtava, pljuska, ţiga me u vrhovima prstiju, u kolenima. To je – nesumnjivo bilo. I ja sad ne znam: šta je san – šta je java; iracionalne veličine izrastaju kroz sve što je čvrsto, uobičajeno, trodimenzionalno, i
umesto tvrdih, uglačanih površina – unaokolo nešto rapavo, kosmato...
Do zvona ima još dosta. Leţim, mislim – i odmotava se izvanredno neobičan, logički lanac.
Svakoj jednačini, svakoj formuli u površinskom svetu odgovara krivulja ili telo. Za iracionalne formule, za moje
, mi ne znamo odgovarajuća tela, mi ih nikada nismo videli... Ali u tome baš i jeste uţas što ta tela – nevidljiva – postoje, što obavezno, neminovno moraju postojati: zato što u matematici, kao na ekranu, promiču ispred nas njihove ćudljive, bodljikave senke – iracionalne formule; a matematika i smrt – nikada ne greše. I ako ova tela ne vidimo u našem svetu, na površini, za njih postoji – neizbeţno mora da postoji – čitav ogroman svet onamo, iza površine...
Skočio sam ne dočekavši zvono i počeo da trčim po sobi. Moja matematika – do ovog trenutka jedinstveno, čvrsto i nepokolebljivo ostrvo u čitavom mom iščašenom ţivotu – takođe se otisnula, zaplovila, zakovitlala se. Onda je, dakle, ova besmislena 'duša' – isto tako realna kao i moja unifa, kao i moje čizme, mada ih ja u ovom trenutku ne vidim (one su iza krila sa ogledalom na ormanu)? I, ako čizme nisu bolest – zbog čega je 'duša' bolest?
Traţio sam i nisam nalazio izlaza iz divljeg čestara logike. Bila je to isto tako nepoznata i jeziva prašuma, kao i ona – iza Zelenog Zida – a ona je takođe bila neobična, nerazumljiva, sa svojim bićima koja govore bez reči. Pričinjavalo mi se da kroz nekakvo debelo staklo – vidim: beskrajno veliki i istovremeno beskrajno mali, škorpioliki, sa skrivenim i stalno prisutnim minusom – ţaokom:
... A, moţda, – to i nije ništa drugo nego moja 'duša', slična legendarnoj škorpiji drevnih ljudi, koja je dobrovoljno sebe ujedala svim onim što...
Zvono. Dan. Sve ovo ne umire, ne iščezava – samo je prikriveno dnevnom svetlošću; kao što su vidljivi predmeti, neumirući – predveče, prikriveni noćnom tminom. U glavi – lagana, lelujava magla. Kroz maglu – dugački, stakleni stolovi; lagano, ćuteći, po taktu ţvaću lopte glave. Izdaleka, kroz maglu kucka metronom i uz ovu poznatu, prijatnu muziku, ja mahinalno, zajedno sa svima, brojim do pedeset: pedeset ozakonjenih ţvakaćih pokreta za svaki zalogaj. I mahinalno udarajući takt, spuštam se dole, beleţim svoje ime u knjigu onih koji odlaze – kao i ostali. Ali osećam: ţivim odvojeno od svih, sam, ograđen mekanim zidom koji zaglušuje zvuke, i iza tog zida je – moj svet...
Ali vidite: ako je ovaj svet samo moj, zašto je on u ovim beleškama? Zašto su ovde ovi besmisleni 'snovi', ormani, beskonačni hodnici? Sa tugom primećujem da umesto skladne i stroge matematičke poeme u čast Jedinstvene Drţave – kod mene ispada nekakav fantastičan avanturistički roman. Ah, kad bi samo u stvari to bio roman, a ne moj sadašnji ţivot – ispunjen iksovima,
i padovima.
Uostalom – moţda je sve to na dobro. Najverovatnije je da ste vi, moji nepoznati čitaoci – deca u poređenju sa nama (ta nas je odgajila Jedinstvena Drţava – dakle, dostigli smo za čoveka najviše moguće vrhove). I kao deca – bez plača ćete progutati svu gorčinu što ću vam je dati, tek kad bude obloţena gustim sirupom avantura...
UVEĈE:
Da li vam je poznato ovo osećanje: kad na aeru juriš uvis po modroj spirali, prozor je otvoren, u lice bije vihor – zemlje nema, na zemlju zaboravljaš, zemlja je isto tako daleko od vas, kao i Saturn, Jupiter, Venera? Tako ja ţivim
sada, u lice – vihor, i zaboravio sam na zemlju, zaboravio sam na milu ruţičastu O. Ali ipak, zemlja postoji, ranije ili kasnije – treba aterirati na nju i samo zatvaram oči pred onim danom, kad na mojoj Seksualnoj Tabeli bude njeno ime – ime O-90...
Večeras je daleka zemlja podsećala na sebe.
Da bih ispunio doktorovo naređenje (ja iskreno, iskreno hoću da ozdravim) – cela dva sata sam lutao staklenim, pravolinijskim pustinjama bulevara. Svi su, u skladu sa Tablicom, bili u slušaonicama, a samo sam ja sam... U suštini to je bio neprirodan prizor; zamislite čovečiji prst, odrezan od celine, od ruke – odvojen čovečiji prst, kako zguren i savijen, poskakujući trči po staklenom trotoaru. Taj prst sam – ja. I najčudnovatije i najneprirodnije je to što prst uopšte ne ţeli da bude na ruci, da bude sa drugima: ili – evo ovako, sam, ili... Pa da, ja više nemam šta da krijem: ili udvoje sa njom – sa onom, da opet onako prelivam u nju čitavog sebe kroz rame, kroz spletene prste ruku...
Kući sam se vratio kad je sunce već zalazilo. Večernji ruţičasti pepeo je na staklu zidova, na zlatnom vrhu akumulatorskog tornja, na glasovima i osmesima brojeva koje susrećem. Zar nije čudnovato: poslednji sunčevi zraci padaju pod onim istim uglom kao i oni koji se razgorevaju ujutru, a sve je – savršeno drugačije, drugačije je ovo rumenilo – sad je veoma tiho, pomalo gorko, a ujutru će opet biti zvonko, penušavo.
Dole, u holu, ispod gomile koverata pokrivenih ruţičastim pepelom – Jy, kontrolorka, vadi i pruţa mi pismo. Ponavljam: to je – veoma uvaţena ţena, i ja sam uveren – u njena najbolja osećanja prema meni.
A ipak, svaki put kad god ugledam te opuštene obraze slične ribljim škrgama – meni je nekako neprijatno.
Pruţajući mi ţilavom rukom pismo – Jy je uzdahnula. Ali ovaj uzdah je vrlo malo zatalasao onu zavesu koja me je
odvajala od sveta: ja sam u suštini projiciran na koverti koja je drhtala u mojim rukama, u kojoj je bilo – u to nisam sumnjao – pismo od Y.
Sad – drugi uzdah, toliko očigledan, podvučen sa dve crte, da sam se odvojio od koverte – i video: između škrga, kroz stidljive šalone spuštenih očiju – neţan, uvijen, zaslepljujući osmeh. A onda:
―Jadniče moj, jadniče‖, uzdah s tri crte i jedva primetno klimanje prema pismu, (sadrţaj pisma je ona, po duţnosti – prirodno znala).
―Ne, zbilja ja... Pa zašto?‖
―Ne, ne, dragi moj: ja vas bolje poznajem nego što vi sami sebe poznajete. Ja vas već odavno posmatram – i vidim: potrebno je da vas neko za ruku vodi kroz ţivot, neko ko je već dugo godina proučavao ţivot...‖
Osećam: sav sam oblepljen njenim osmejkom – to je flaster na one rane kojima će me ovog trenutka pokriti ovo pismo što drhti u mojim rukama. I najzad – kroz stidljive šalone – sasvim tiho:
―Razmisliću, dragi, razmisliću. I budite mirni: ako osetim u sebi dovoljno snage – ne – ne, ja prvo moram još da porazmislim...‖
Dobrotvore veliki! Zar mi je suđeno... zar ona ţeli da kaţe, da...
U mojim očima – treperenje, hiljade sinusoida, pismo skače. Prilazim bliţe svetlosti, zidu. Tamo se sunce gasi, a otuda – na mene, na pod, na moje ruke, na pismo – sve gušći tamnoruţičasti, tuţni pepeo.
Koverta je iscepana – brţe potpis – i rana – to nije Y, nije Y, to je... O. I još jedna rana: dole na listiću, u desnom uglu – rasplinuta mrlja – ovde je kapnulo... Ja ne podnosim mrlje – svejedno: da li su one od mastila ili od... svejedno od čega su da su. I ja znam – ranije – bilo bi mi prosto neprijatno, neprijatno za oči – od ove neprijatne
mrlje. Ali zašto je sad ova sivkasta mrljica – kao oblak, i od nje je sve olovnije i tamnije? Da nije to opet – 'duša'?
PISMO.
Vi znate... ili, moţda, vi i ne znate – ja ne mogu da pišem kao što treba – svejedno: sad znajte da bez vas neću imati nijednog dana, nijednog jutra, nijednog proleća. Zato što je R za mene samo... uostalom, to za vas nije vaţno. Ja sam mu u svakom slučaju veoma zahvalna: sama bez njega, u ove dane – ja ne znam šta bih... U toku ovih dana i noći proţivela sam deset ili, moţda, dvadeset godina. I kao da moja soba – nije četvorougaona, nego okrugla, i bez kraja – ukrug, ukrug, i sve jedno te isto, i nigde nikakvih vrata, niti ikakvog drugog otvora...
Ja ne mogu bez vas – zato što vas volim. Zato što vidim, shvatam: sad vam niko, niko na svetu nije potreban, osim one, druge, i – shvatate li: baš vas volim, ja moram...
Potrebno mi je samo još dva-tri dana da iz komadića sebe nekako slepim nešto makar nalik na predašnju O-90 – i otići ću, i sama ću podneti izjavu da se otpisujem od vas, i vama mora biti bolje, vama mora biti dobro. Više nikada neću, zbogom.
O.
Više nikada. Tako je, naravno, bolje: ona je u pravu. Ali zbog čega, zbog čega...
Beleška 19.
BESKRAJNO MALA KOLIĈINA TREĆEG REDA. PODĈEONI. PREKO OGRADE.
Tamo, u čudnom hodniku sa drhtavom istačkanom linijom prigušenih sijalica... ili, ne, ne – ne tamo: kasnije, kad sam već bio sa njom u nekakvom zabačenom uglu u dvorištu Drevne Kuće – ona je rekla: 'prekosutra'. To 'prekosutra' je danas, i sve je na krilima, dan – leti, i naš Integral je već krilat: na njemu su završili montiranje raketnog motora i danas su ga isprobali naprazno. Kakve veličanstvene, moćne salve, a za mene je svaka od njih – počasna paljba u čast one, jedine, u čast današnjeg dana.
Pri prvom potezu (pucnju) – pod otvorom motora vrtelo se oko desetak brojeva iz našeg helinga koji su zevali – od njih ali baš ništa ne ostade, osim nekakvih trinja i čađi. S ponosom beleţim ovde da se ritam našeg rada zbog ovoga nije ni za trenutak spotakao, da niko nije uzdrhtao; i mi i naše radilice – produţili smo svoje pravolinijsko i kruţno kretanje sa istom onom preciznošću kao da se ništa nije desilo. Deset brojeva – to je jedva jedan stomilioniti deo mase Jedinstvene Drţave; pri praktičnom računanju – to je beskrajno mala količina trećega reda. Samo su drevni ljudi, u aritmetičkom pogledu nepismeni, znali za saţaljenje: nama je ono smešno.
I meni je smešno što sam juče mogao da se zamislim – čak i da zabeleţim na ovim stranicama – o nekakvoj bednoj sivkastoj pegici, o nekakvoj mrlji. To je ono isto 'razmekšavanje površine' koja treba da bude dijamantski čvrsta – kao naši zidovi (poslovica drevnih: 'udarati glavom o zid').
Šesnaest časova. U dopunsku šetnju nisam pošao: ko zna, moţe joj pasti na pamet da baš sada, kad sve zvoni od sunca...
Skoro da sam sâm u kući. Kroz osunčane zidove – u daljini vidim i desno i levo i dole – u vazduhu obešene, prazne sobe koje se kao u ogledalu ponavljaju. I samo po plavičastim stepenicama, ovlaš osenčenim sunčanim tušem – lagano naviše klizi mršava, siva senka. Već se čuju koraci – i ja vidim kroz vrata – ja osećam: na mene je zalepljen flaster-osmeh – i onda pored mene, drugim stepeništem – naniţe...
Škljocanje numeratora. Pojurio sam prema uzanom belom prorezu – i... nekakav nepoznat muški (sa suglasničkim slovom) broj. Protutnjao je, zalupio lift. Preda mnom – nehajno, nakrivo podklobučeno čelo, a oči... veoma čudan utisak: kao da je govorio odande, ispod čela, gde su oči.
―Imate od nje pismo (ispod čela, ispod strehe)... Molila je da bude obavezno – sve kao što je tu rečeno.‖
Ispod čela, ispod strehe – unaokolo. Ma, nikoga, nikoga nema, ma daj, daj! Još jednom je osmotrio unaokolo, tutnuo mi koverat i otišao. Sam sam.
Ne, nisam sâm: iz koverta – ruţičasti bon, i – jedva primetan – njen miris. To će ona, ona doći, doći će kod mene. Brţe – pismo, da to pročitam svojim očima, da u to poverujem do kraja...
Šta? Ne moţe biti! Ĉitam još jednom – preskačem preko redova: ―Bon... i obavezno spustite roletne kao da sam ja stvarno kod vas... Neophodno mi je da misle da sam ja... veoma, veoma mi je ţao...‖
Pismo – u komadiće. U ogledalu na trenutak – moje izobličene, izlomljene obrve. Uzimam bon da bih i njega isto onako kao i njeno pisamce...
―Molila je da obavezno bude sve kao što je tu rečeno.‖
Ruke su mi oslabile, olabavile se. Bon je iz njih pao na sto. Ona je – jača od mene, i ja ću, izgleda, uraditi onako kako ona hoće. Uostalom... uostalom ne znam: videćemo – do večeri još ima dosta... Bon leţi na stolu.
U ogledalu su moje izobličene, izlomljene obrve. Zašto i danas nemam lekarsko uverenje: pošao bih da šetam, da šetam bez kraja, oko čitavog Zelenog Zida – a onda da se svalim u krevet – na dno... A ja moram – u 13 u slušaonicu, ja moram čvrsto da zašrafim čitavog sebe, da bih dva sata – dva sata ne mičući se... kad treba da vičem, da lupam nogama!
Predavanje. Vrlo je čudno što iz blistavog aparata – nije metalni glas kao obično, nego nekakav mekani, maljavi, mahovinasti. Ţenski – ona mi se pojavljuje pred očima onakva, kakva je nekad ţivela: malena – kvakica-bakica, nešto kao ona – u Drevnoj Kući.
Drevna Kuća... i sve odjednom – kao iz fontane – odozdo, i ja iz sve snage moram da zašrafim sebe, da krikom ne bih preplavio čitavu slušaonicu. Mekane, maljave reči – kroz mene, i od svega ostaje samo jedno: nešto – o deci, o dečarstvu. Ja sam kao fotografska ploča: sve utiskujem u sebe s nekakvom tuđom, stranom, besmislenom tačnošću: zlatan srp – svetlosni odsjaj na zvučniku; pod njim – dete, ţiva ilustracija – zavlači se u srce; u usta je gurnut skup mikroskopske unife; čvrsto stisnuta pesnica, palac vrlo mali – savijen unutra – lagana, bucmasta senka – borica na nadlanici. Kao fotografska ploča – otiskujem: evo sad je gola noga – pretegla preko ivice, ruţičasta lepeza prstiju ide u vazduh – evo sad, sad će i pod...
I – ţenski krik, na podijumu je zavitlala prozračnim krilima unifa, prihvatila dete – usnama – u bucmastu boricu na nadlanici, pomerila ga na sredinu stola, silazi sa podijuma. U meni se otiskuje: ruţičasti – roščićima naniţe – polumesec usta, naliveni do kraja modri tanjirići – oči. To
je – O. I ja, kao pri čitanju kakve logične formule – odjedanput osećam neminovnost, zakonitost tog ništavnog slučaja.
Ona je sela nešto malo iza mene ulevo. Okrenuo sam se; ona je poslušno podigla oči od stola sa detetom – očima – na mene, u mene, i opet: ona, ja i sto na podijumu – tri tačke, i kroz te tačke su provučene linije, projekcije nekakvih neminovnih, još nevidljivih događaja.
Kući – po zelenoj, sumračnoj ulici, već okatoj od sijalica. Ĉujem: sav otkucavam – kao sat. I kazaljke će u meni – sad prekoračiti preko nekakve cifre, i učiniću tako nešto što se više neće moći povratiti. Njoj je potrebno da neko tamo misli: ona je kod mene. A meni je potrebna ona i šta me se tiče njeno 'potrebno'. Ja neću da budem tuđa roletna – neću i gotovo.
Pozadi – poznati, šljapavi, kao po barama hod. Više se ne osvrćem, znam: S. Ići će za mnom do samih vrata – a onda, sigurno, stajaće dole, na trotoaru, i svrdlima će se ušrafljivati gore, u moju sobu – dok tamo ne padnu roletne, skrivajući nečiji zločin...
On, Anđeo-čuvar, stavio je tačku na jotu. Odlučio sam: ne. Tako sam odlučio.
Kad sam se popeo u sobu i okrenuo prekidač – nisam poverovao svojim očima: pored mog stola stajala je O. Ili, tačnije – visila: tako visi prazna svučena haljina – pod haljinom na njoj kao da nije bilo nijedne opruge, bez opruga su bile ruke, noge, bez opruga je – viseći glas.
―Ja – o mom pismu. Da li ste ga dobili? Da? Meni, je potrebno da znam odgovor – još koliko danas.‖
Slegao sam ramenima. Sa nasladom – kao da je ona za sve bila kriva – gledao sam njene modre oči, prepunjene do ivica – odugovlačio sam sa odgovorom. I sa nasladom, zabadajući u nju reč po reč, rekao sam:
―Odgovor? Pa dobro... U pravu ste. Nesumnjivo.‖
―Tako dakle... (osmehom je prikrivena sićana drhtavica, ali je ja vidim). E, vrlo dobro! Odmah – odmah ću otići.‖
I visila je nad stolom. Opuštene oči, noge, ruke. Još na stolu leţi zguţvani ruţičasti bon one. Brzo sam otvorio ovaj svoj rukopis – 'MI' – njegovim stranicama pokrio bon (moţda više od samog sebe, nego od O).
―Eto – sve vreme pišem. Već sam na 170. stranici... Ispada nešto neočekivano...‖
Glas – senka glasa:
―A sećate li se... ja sam vam onda na sedmoj stranici... Ja sam vam onda kanula – i vi...‖
Modri tanjirići – preko ivica nečujne, ubrzane kapi – niz obraze, ubrzane preko ivica – reči:
―Ja ne mogu, odmah ću otići... ja nikada više, i neka tako bude. Ali samo hoću – ja moram od vas dete – ostavite mi dete i otići ću, otići ću!‖
Vidim: ona sva pod unifom drhti i osećam: i ja ću odmah... Zabacio sam ruke unazad, osmehnuo se:
―Šta? Prohtela vam se Mašina Dobrotvora?‖
I na mene – kao bujica preko brane – reči:
―Neka! Ali ja ću osetiti – osetiću ga u sebi. Makar nekoliko dana... Da vidim – samo jednom da vidim boricu na njemu evo ovde – kao tamo – kao na stolu. Jedan dan!‖
Tri tačke: ona, ja – i tamo na stolu mala pesnica sa bucmastom boricom.
Jednom, još kao dete, sećam se, poveli su nas na akumulatorski toranj. Na najvišoj stanici nagao sam se preko staklene ograde, dole – tačke-ljudi i sladak otkucaj srca: 'A šta bi bilo kad bih?' Onda sam se još čvršće uhvatio za ogradu; sada sam – skočio dole.
―Znači, vi hoćete? Potpuno svesni da...‖
Zatvorene – kao da je direktno lice prema suncu – oči. Mokri blistav osmeh.
―Da, da! Hoću!‖
Dohvatio sam ispod rukopisa ruţičasti bon – one – i potrčao naniţe, kod deţurne. O me je zgrabila za ruku, nešto je viknula, ali šta – shvatio sam tek kad sam se vratio.
Sedela je na ivici postelje, ruku čvrsto stisnutih između kolena.
―To je... to je njen bon?‖
―Zar nije svejedno. Pa šta ako je njen, jeste.‖ Nešto je krcnulo. Najpre će biti – da se O prosto pomakla. Sedela je, ruke između kolena, ćutala.
―Pa? Brţe...‖ grubo sam joj stegao ruku i crvene pege (sutra – modrice) pojavile su se na nadlanici, tamo – gde je bucmasta dečija borica.
To je poslednje. Onda – okrenut je prekidač, misli se gase, tama, iskre – i ja preko ograde dole...



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

7 Re: Jevgenij Zamjatin - Mi taj Pet Dec 28, 2012 8:20 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
Beleška 20.
PRAŢNJENJE. MATERIJAL IDEJA. NULTA STENA.
Praţnjenje je najpogodnija definicija. Sad vidim da je to bilo baš kao električno praţnjenje. Puls mojih poslednjih dana postajao je sve suvlji, sve češći, sve napregnutiji – polovi su sve bliţe – suho pucketanje – još milimetar: eksplozija, onda – tišina.
Sada je u meni sve vrlo tiho i prazno – kao u kući kad svi odu i leţiš sam, bolestan, i tako jasno čuješ, razgovetno, metalno, otkucaje misli.
Moţda me je ovo 'praţnjenje' izlečilo, najzad, od moje mučne 'duše' – i ja sam ponovo postao kao svi mi. Sad bar bez ikakvog bola u mislima vidim O na stepenicama Kocke, vidim je u Gasnom Zvonu. A ako tamo, u Operacionom, ona izgovori moje ime – neka: u poslednjem trenutku ću poboţno i zahvalno celivati pravosudnu ruku Dobrotvora. Ja imam u odnosu prema Jedinstvenoj Drţavi ovo pravo – da primim kaznu, i to pravo neću prepustiti nikome. Niko od nas, brojeva, ne treba, ne sme da se odrekne tog svoga jedinog – i utoliko dragocenijeg – prava.
...Lagano, metalno razgovetno otkucavaju misli; nepoznati aero me nosi u modre visine mojih voljenih apstrakcija. I vidim kako ovde – u najčistijem, razređenom vazduhu – s laganom lupnjavom, kao pneumatični točak, puca moje umovanje o 'aktivnom pravu'. I jasno vidim da je to samo zaostatak besmislene predrasude drevnih ljudi – njihove ideje o 'pravu'.
Ima glinenih ideja – a ima ideja koje su zauvek izvajane od zlata ili našeg dragocenog stakla. I da bi se odredio
materijal ideje, na nju treba samo kanuti kiselinu snaţnog dejstva. Jednu od takvih kiselina znali su i drevni ljudi: reductio ad finem. Izgleda da se to kod njih nazivalo tako; međutim, oni su se bojali tog otrova, pretpostavljali su da vide makar kakvo nebo, makar i glineno, makar i sićušno, ali samo da nije ono modro ništavilo. A mi smo, hvala Dobrotvoru – odrasli, i igračke nam nisu potrebne.
Dakle – ako se kane na ideju 'prava'. Ĉak i kod drevnih ljudi – najodrasliji su znali: izvor prava je sila, pravo je – funkcija sile. I evo dva tasa na terazijama: na jednome je gram, na drugome – tona; na jednome je – 'ja', na drugome – 'Mi', Jedinstvena Drţava. Zar nije jasno: da je potpuno jedno te isto misliti da 'ja' moţe imati izvesnih 'prava' u odnosu na Drţavu, i misliti da gram moţe da uravnoteţi tonu. Odatle – raspodela: toni – prava, gramu – obaveze; i eto prirodan put od ništavila ka veličini: zaboraviti da si gram i osetiti sebe milionitim delom tone...
Vi, kršni, rumeni venerovci, vi, dimljeni, kao kovači, uranovci – u svojoj mudroj tišini čujem vaše roptanje. Ali shvatite: sve je veliko jednostavno; shvatite: postojana su i večna samo četiri aritmetička pravila. I velik je, postojan i ostaće večan – samo moral sagrađen na četiri pravila. To je poslednja mudrost, to je poslednji vrh one piramide na koju su se ljudi – crveni od znoja, protiveći se i krkljajući – vekovima pentrali. I sa tog vrha – tamo, na dnu, gde kao ništavni crvi još ponešto gamiţe što se u nama sačuvalo od divljine predaka – sa tog vrha jednaki su: i nezakoniti majka – O, i ubica, i onaj bezumnik koji se drznuo da se stihovima baci na Jedinstvenu Drţavu; i za sve njih je jednak sud: prevremena smrt. To je ono najboţanstvenije pravosuđe o kome su maštali ljudi iz kamenih kuća, osvetljeni ruţičastim, naivnim zracima jutra istorije: njihov 'Bog' je huljenje Svete Crkve – isto tako kaţnjavao kao i ubistvo.
Vi, uranovci, surovi i crni kao drevni Španci, koji su mudro umeli da spaljuju na lomačama – vi ćutite, čini mi
se, vi ste sa mnom. Ali ja čujem: ruţičasti venerovci – tamo nešto o torturi, ubijanju, o povratku na varvarska vremena. Dragi moji, ţao mi vas je – vi niste sposobni da mislite filozofski i matematički.
Istorija čovečanstva kreće se u krugovima naviše – kao aero. Krugovi su različiti – zlatni, krvavi, ali su svi podjednako podeljeni na 360 stepeni. I od nule – napred; 10, 20, 200, 360 stepeni – opet nula. Da, mi smo se vratili na nulu, da. Ali za moj matematički um je jasno: nula je – sasvim druga, nova. Mi smo pošli od nule udesno – a vratili smo se nuli s leva i zbog toga: umesto plus nula – kod nas je minus nula. Shvatate?
Ova Nula mi izgleda kao nekakva ćutljiva, golema, uzana stena, oštra kao noţ. U svirepoj, rutavoj tmini, pritajivši disanje, otisnuli smo se od crne, noćne strane Nulte Stene. Vekovima smo mi, Kolumbi, plovili, plovili, obišli smo svu zemlju unaokolo, i, najzad, ura! Počasna salva – i svi na katarke: pred nama je – drugi, dotle nepoznati bok Nulte Stene, ozaren polarnom svetlošću Jedinstvene Drţave, plava santa, dugine, sunčeve iskre – stotine sunaca, milijarde duga...
Ništa zato što smo samo debljinom noţa odvojeni od druge, crne strane Nulte Stene. Noţ je – najčvršće, najbesmrtnije, najgenijalnije od svega što je čovek stvorio. Noţ je bio – giljotina, noţ je – univerzalni način rešavanja svih zagonetnih čvorova, i po oštrici noţa vodi po pravilu put paradoksa – jedini dostojni put neustrašivog uma...
Beleška 21.
AUTORSKI DUG. LED SE NADIMA. NAJTEŢA LJUBAV.
Juče je bio njen dan, a ona – opet nije došla, i opet od nje – nerazumljiva beleška koja ništa ne objašnjava. Ali ja sam miran, potpuno miran. Ako ipak postupam onako kao što je izdiktirano u ceduljici, ako ipak odnosim deţurnom njen bon i onda, spustivši roletne, sedim u svojoj sobi sam – onda je jasno da to nije zato što nisam imao snage da se oduprem njenim ţeljama. Smešno! Svakako da nije. Prosto odvojen roletnama od svih flastersko-lekovitih osmeha, mogu spokojno da pišem evo baš ove stranice, to je kao prvo. I drugo: u njoj, u Y, plašim se da izgubim, moţda, jedini ključ za rešavanje svih nepoznatih (istorija sa ormanom, moja privremena smrt i tako dalje). A da ih rešim – osećam se sada obaveznim, prosto i kao autor ovih beleţaka, da i ne govorimo o tome da je nepoznato organski neprijatelj čoveku, i homo sapiens je tek onda čovek u pravom smislu te reči kad u njegovoj gramatici uopšte nema znakova pitanja, nego samo uzvika, zapeta i tačaka.
Dakle, rukovođen – kako mi se čini – baš duţnošću autora danas sam u 16 uzeo aero i opet otišao u Drevnu Kuću. Bio je snaţan čeoni vetar. Aero se s teškoćom probijao kroz vazdušni čestar, providne grane su zviţdale i šibale. Grad dole – kao da je sav od plavih santi leda. Odjednom – oblak, brza iskošena senka, led postaje kao olovo, nadima se, kao u proleće kad stojiš na obali i čekaš: evo sad će sve pući, pohrliti, zavitlati se, poteći; ali prolazi minut za minutom i led samo stoji, a ti se sam nadimaš,
srce sve uznemirenije kuca, sve češće (uostalom, zašto ja pišem o tome i otkud ovi čudnovati osećaji? Zato što ne postoji takav ledolomac koji bi mogao da razbije najprozračniji i najčvršći kristal našeg ţivota...).
Na ulazu u Drevnu Kuću – nigde nikoga. Obišao sam sve unaokolo i video staricu-vratarku pored Zelenog Zida: šaku je nadnela nad oči, gleda u visinu. Onamo nad Zidom – oštri, crni trouglovi nekakvih ptica: s graktanjem navaljuju – grudima o čvrstu ogradu od električnih talasa – i natrag, i ponovo su nad Zidom.
Vidim: po tamnom, licu obraslom u bore – kose, brze senke, brzi pogled na mene.
―Nikog, nikog, nikog nema! Da! I nemate zašto da idete. Da...‖
Kako to: nemate zašto? Kakav je to čudan način – da me smatraju samo nečijom senkom. A moţda ste baš vi svi – moje senke. Zar vas ja nisam naselio po ovim stranicama – do skora bile četvrtaste bele pustinje. Zar bi vas bez mene videli svi oni koje ću povesti sa sobom po uskim stazicama ovih redova?
Sve joj to, razume se, nisam rekao; iz sopstvenog iskustva znam: najmučnije je izazvati sumnju kod čoveka da je on – realnost i to trodimenzionalna, a ne nekakva druga. Ja sam samo suvo primetio da je njen posao da otvara vrata, i ona me je pustila u dvorište.
Prazno. Tiho. Vetar je tamo, iza zidova, dalek kao onaj dan kad smo mi, rame uz rame, dvoje-jedno, izašli odozdo, iz hodnika – ako je to stvarno i bilo. Išao sam ispod nekakvih kamenih lukova gde su koraci, sudarivši se sa vlaţnim svodovima, padali iza mene – kao da mi je čitavo vreme neko drugi išao za petama. Ţuti zidovi – s crvenim izraslinama od opeke – pratili su me kroz tamne kvadratne naočari prozora, pratili su kako sam otvarao zvučna vrata pojata, kako sam zavirivao po ćoškovima, ćorsokacima, budţacima. Kapidţik na tarabi i utrina – spomenik
Velikom Dvestogodišnjem Ratu: iz zemlje gola kamena rebra, ţute iskeţene čeljusti zidova, starinska peć sa vertikalnim odţakom – zauvek okamenjeni brod među kamenim ţutim i crvenim talasima od opeke.
Ispostavilo se da sam baš te ţute zube jednom već video – nejasno; kao na dnu, kroz debljinu vode – i počeo sam da traţim. Propadao sam u jame, spoticao se o kamenje, zarđale šape su me hvatale za unifu, po čelu su milele oštre, slane kapi znoja naniţe, u oči...
Nigde! Ondašnji izlaz, odozgo iz hodnika, nigde nisam mogao da nađem – nije ga bilo. Uostalom – tako je moţda i bolje: postoji više verovatnoće da je sve to – jedan moj apsurdni 'san'.
Umoran, sav u nekakvoj paučini, u prašini – već sam otvorio kapidţik – da se vratim u glavno dvorište. Odjednom pozadi – šušanj, šljapkavi koraci i preda mnom – ruţičasta krila-uši, dvostruko izvijeni osmeh S.
On je, zaţmirivši, uvrteo u mene svoja svrdla i upitao:
―Šetate?‖
Ćutao sam. Ruke su mi smetale.
―E, lepo, sad se bolje osećate?‖
―Da, hvala. Izgleda da dolazim na normu.‖
Pustio me je – podigao je oči uvis. Glava zabačena – i prvi put sam primetio njegovu jabučicu.
Gore na maloj visini – na pedesetak metara – zujala su aerea. Po njihovom laganom i niskom letu, po opuštenim crnim surlama na trubama za osmatranje – prepoznao sam aparate Ĉuvara. Njih nije bilo ni dva; ni tri, kao obično, nego deset do dvanaest. (Moram, na ţalost, da se ograničim na pribliţnu cifru).
―Zašto ih je danas tako mnogo?‖ usudio sam se da upitam.
―Zašto? Hm... Pravi lekar počinje da leči čoveka još dok je zdrav, takvog koji će se razboleti tek sutra, prekosutra, kroz nedelju dana. Profilaksa, da!‖
Klimnuo je glavom, i zašljapkao po kamenim pločama dvorišta. Zatim se okrenuo – i meni preko ramena:
―Budite obazrivi!‖
Sam sam. Tiho je. Pusto. Daleko nad Zelenim Zidom uskovitlale se – ptice, vetar. Šta je on time hteo da kaţe? Aereo brzo klizi niz struju. Lagane, teške senke oblaka dole – plave kupole, kocke staklenog leda – postaju olovne, nadimaju se.
UVEĈE:
Otvorio sam svoj rukopis da bih zabeleţio na ovim stranicama nekoliko, kako mi se čini, korisnih (za vas čitaoci) misli o velikom danu Jednoglasnosti – taj dan je već blizu. I video sam: ne mogu sada da pišem. Sve vreme osluškujem kako vetar udara tamnim krilima o staklo zidova, sve vreme se okrećem, čekam. Šta? Ne znam. I kad su se kod mene u sobi pojavile poznate mrko-ruţičaste škrge – bio sam veoma radostan, govorim iskreno. Ona je sela, čedno je popravila nabor unife između kolena, hitro me je čitavog oblepila osmesima – po komadić na svaku moju pukotinu – i ja sam se osetio prijatno, čvrsto svezan.
―Razumete, ulazim danas u razred (ona radi u Sobici za vaspitanje dece) – a na zidu karikatura. Da, da, uveravam vas! Predstavili su me u nekakvom ribljem obliku. Moţda sam ja doista...‖
―Ne, ne, šta vam je‖, poţurio sam da kaţem (iz blizine, u stvari, jasno je, da ništa slično škrgama nema, i što sam o škrgama govorio – to je bilo potpuno neumesno).
―Da, na kraju krajeva – to nije ni vaţno. Ali, shvatate: sam postupak. Ja sam, naravno, pozvala Ĉuvare. Ja mnogo volim decu, i smatram da je najteţa i najuzvišenija ljubav – surovost – vi me shvatate?‖
Kako da ne! To se tako ukrštalo sa mojim mislima. Nisam izdrţao i pročitao sam joj odlomak iz moje beleške broj 20, počevši odavde: ―Lagano, metalno razgovetno otkucavaju misli...‖
Ne gledajući, video sam kako podrhtavaju mrko-ruţičasti obrazi i kako se sve bliţe kreću prema meni, i najednom su u mojim rukama – suhi, tvrdi čak pomalo i bodljikavi prsti.
―Dajte, dajte to meni! Ja ću to fonografisati i nateraću decu da nauče napamet. To nije toliko potrebno vašim Venerovcima koliko nama, nama – danas, sutra, prekosutra.‖
Osvrnula se unaokolo – i sasvim tiho:
―Jeste čuli: kaţu da će na Dan Jednoglasnosti...‖
Skočio sam:
―Šta – šta kaţu? Šta – na Dan Jednoglasnosti?‖
Prijatnih zidova više nije bilo. Za tren oka sam osetio da sam izbačen onamo, napolje, gde se nad krovovima kovitla golemi vetar, i gde kosi, mračni oblaci – idu sve niţe...
Jy me je odlučno, čvrsto uhvatila za ramena (mada sam primetio: rezonirajući moje uzbuđenje – koščice njenih prstiju su drhtale).
―Sedite, dragi moj, ne uzbuđujte se. Šta sve ne pričaju... A onda... ako vam je samo to potrebno – ja ću tog dana biti pored vas, ostaviću svoju decu iz škole nekom drugom – i biću s vama, jer ste vi, dragi moj, vi ste – takođe dete, i potrebno vam je...‖
―Ne, ne‖, odmahnuo sam, ―nipošto! Onda ćete stvarno misliti da sam nekakvo dete – da ne mogu sam... Nipošto! (moram priznati: imam druge planove što se tiče toga dana).‖
Osmehnula se; nepisani tekst osmeha je očigledno bio: 'Ah, kakav tvrdoglav dečak!' Onda je sela. Oči spuštene. Ruke stidljivo popravljaju nabor unife koji je ponovo pao među kolena – a sad o drugom:
―Ja mislim da se moram odlučiti... radi vas... Ne, molim vas, ne ţurite me, ja još moram da porazmislim...‖
Ja je nisam ţurio. Mada sam shvatio da treba da budem srećan i da nema veće časti nego uvenčati sobom nečije večernje godine.
...Svu noć – nekakva krila, a ja idem i zaklanjam glavu rukama od krila. A onda – stolica. Ali stolica – nije naša, sadašnja, nego drevnog tipa, od drveta. Ja pomičem noge kao konj (desna prednja – i leva zadnja, leva prednja i desna zadnja), stolica pritrčava mome krevetu, penje se na njega – i ja volim drevnu stolicu: neudobno je, boli me.
Ĉudnovato: zar se nikakvo sredstvo ne moţe izmisliti da se izleči ova bolest snevanja, ili da se učini razumnom – moţda, čak i korisnom.
Beleška 22.
SKAMENJENI TALASI. SVE SE USAVRŠAVA. JA SAM – MIKROB.
Zamislite da stojite na obali: talasi – ravnomerno naviše; i podigavši se tako – odjednom su se zaustavili, zaledili se, skamenili. Eto tako je jezivo i neprirodno bilo i to – kad se iznenada zbrkala, izmešala i zaustavila naša, Tablicom propisana, šetnja. Poslednji put se nešto slično desilo pre 119 godina kao što i kaţu naši letopisi, kada se u najgušću gomilu šetača sa zviţdukom i dimom strovalio s neba meteorit.
Išli smo kao i uvek, tj. tako kao što su predstavljeni ratnici na asirskim spomenicima: hiljade glava – dve slivene, integralne noge, dve integralne ruke u zamahu. Na kraju bulevara – onamo, gde je strašno gudeo akumulatorski toranj – nama u susret četvorougao: sa strane, napred, pozadi – straţa; u sredini troje, na unifama tih ljudi nema više zlatnih brojeva – i sve je jezivo jasno.
Ogromni brojčanik na vrhu tornja – bio je lice: nagnulo se iz oblaka i pljuckajući dole sekunde, ravnodušno čekalo. I eto baš tačno u 13 časova i 6 minuta – na četvorougaoniku dogodila se pometnja. Sve je to bilo sasvim blizu mene, video sam najsitnije detalje i vrlo sam jasno zapamtio tanani, dugi vrat i na slepoočnici – zamršeni splet plavih ţila, kao reke na geografskoj karti malenog, nepoznatog sveta, i taj nepoznati svet je očigledno – mladić. Verovatno da je primetio nekoga u našim redovima: podigao se na vrhove prstiju, istegao vrat, zaustavio se. Jedan straţar je škljocnuo po njemu
modrikastom iskrom električnog biča; on je tanko, kao štene, zacvileo. I onda – razgovetno škljocanje, pribliţno svake dve sekunde – i jauk, škljocanje – jauk.
Mi smo, kao i pre, ravnomerno, asirski išli – i ja sam, gledajući elegantne cik-cak iskričave linije, mislio: ―Sve se u ljudskom društvu beskrajno usavršava – i mora da se usavršava. Kako je ruţno oruţje bio drevni bič – a koliko lepote...‖
Ali tada, kao šraf kad iskoči iz punog gasa, od naših redova se otkinula tanka, gipka i viţljasta ţenska figura i s krikom: ―Dosta! Zabranjujem vam‖, i poletela pravo tamo, u četvorougaonik. To je bilo – kao meteor – pre 119 godina; svi su šetači zamrli, a naši su redovi – sivi grebeni talasa prikovani iznenadnim mrazom.
Gledao sam je sa strane samo jedan trenutak kao i svi: ona više nije bila broj – ona je bila samo čovek, postojala je samo kao metafizička supstanca uvrede, nanesene Jedinstvenoj Drţavi. Međutim, jedan njen pokret – zaokrećući, ona je bedra savila ulevo – i meni je odjednom jasno da znam, znam, ovo gipko, kao korbač telo – moje oči, moje usne, moje ruke ga znaju – bio sam u to potpuno ubeđen.
Dvojica iz straţe – pregrađuju joj put. Svakog trenutka – u tački kaldrme koja je još zasad jasna kao ogledalo – njihove trajektorije će se preseći – svakog trenutka će je uhvatiti... Srce mi je zaigralo, zaustavilo se – i ne razmišljajući: moţe li se, ili ne, da li je besmisleno ili pametno – bacio sam se u tu tačku...
Osećao sam na sebi hiljade od uţasa zaokrugljenih očiju, ali to je samo još više davalo nekakve lude vesele snage onome divljem, kosmatorukom što se otrgao iz mene, koji je trčao sve brţe i brţe. Evo još dva koraka, ona se okrenula.
Preda mnom je uzdrhtalo, posuto pegama lice, riđe obrve... Nije ona! Nije Y.
Besna, burna radost. Hoću da viknem nešto nalik na reči: ―Tako joj i treba‖, ―Drţi je‖, ali samo čujem svoj šapat. A na mom ramenu je već – teška ruka, mene drţe, vode, a pokušavam da im objasnim...
―Ĉujete, pa vi morate da shvatite da sam ja mislio da je to...‖
Ali kako da objasnim celog sebe, svu svoju bolest zapisanu na ovim stranicama. I ja se gasim, pokorno idem... Neočekivanim udarcem vetra otrgnut sa drveta, list pokorno pada naniţe, ali se uz put vrti, zakačinje se za svaku poznatu grančicu, račvicu, ili granu: tako se i ja grčevito hvatam za svaku ćutljivu loptu-glavu, za prozirni led zidova, za plavu iglu akumulatorskog tornja ubodenu u oblak.
I u tom trenutku kada je gluha zavesa konačno bila spremna da od mene odvoji čitav taj divni svet, primetio sam: u blizini, razmahujući ruţičastim rukama-krilima, nad ogledalom kaldrme, klizi poznata, ogromna glava. I poznati spljošteni glas:
―Smatram svojom duţnošću da posvedočim da je broj D-503 – bolestan, i nije u stanju da reguliše svoja osećanja. I ubeđen sam da je bio ponesen prirodnim negodovanjem...‖
―Da, da‖, uhvatio sam se ja. Ĉak sam viknuo: ―Drţite je!‖
Pozadi, iza ramena:
―Vi ništa niste vikali.‖
―Da, ali ja sam hteo – kunem se Dobrotvorom, ja sam hteo.‖
Za tren sam prošrafljen sivim, hladnim svrdlom očiju. Ne znam da li je on video u meni da je to (gotovoo) istina, ili je imao nekakav skriveni cilj da me opet privremeno poštedi, tek on je napisao ceduljicu, predao je jednom od onih koji su me drţali – i ja sam ponovo slobodan, tačnije,
ponovo sam uključen u ravnomerne, beskonačne, asirske redove.
Ĉetvorougaonik, i u njemu pegavo lice i slepoočnice sa geografskom kartom plavih ţilica – iščezli su iza ugla, zauvek. Mi idemo – jedinstveno milionoglavo telo, i u svakom od nas – ona smerna radost kojom, verovatno, ţive molekuli, atomi, fagociti. U drevnom svetu – to su shvatali hrišćani, jedini naši (mada veoma nesavršeni) prethodnici: smernost je vrlina, a oholost – porok, i da smo – 'MI' – od Boga, a da je 'Ja' – od đavola.
Eto ja sam sad – u korak sa svima – a ipak daleko od svih. Sav još drhtim od preţivelih uzbuđenja, kao most po kome je tek protutnjao starinski gvozdeni voz. Ja osećam sebe. Ali osećaju sebe, saznaju svoju individualnost – samo povređeno oko, prst koji se gnoji, zub koji boli; zdravo oko, prst, zub – njih kao da i nema. Zar nije jasno da je svest o svojoj ličnosti – samo bolest.
Ja moţda i nisam više fagocit koji poslovno i mirno proţdire mikrobe (sa plavom slepoočnicom i pegave): moţda sam ja mikrob, a, moţda ih ima već hiljade među nama, koji se još prave kao i ja da su fagociti...
Šta ako je današnji, u suštini, nevaţni događaj – šta aka je sve to samo početak, samo prvi meteorit iz čitavog niza vrelog kamenja što tutnji i što ga izbacuje beskonačnost na naš stakleni raj?
Beleška 23.
CVEĆE. RASTVARANJE KRISTALA. AKO SAMO BUDE.
Govore da postoji cveće koje se rascvetava samo jednom u sto godina. Zašto da nema i takvog cveća koje cveta jednom u hiljadu – u deset hiljada godina. Moţda o tome do danas nismo znali samo zato što nam je baš sad došlo ono jednom-u-hiljadu-godina.
I sada, blaţen i pijan, spuštam se niz stepenište ka deţurnoj i brzo, na moje oči, svuda unaokolo nečujno prskaju hiljadugodišnji pupoljci, i rascvetavaju se fotelje, cipele, zlatne pločice, sijalice, nečije tamne dlakave oči, gravirani stubovi ograde, maramica ispuštena na stepenik, stočić deţurne, nad stočićem – neţno-mrki, pegavi obrazi Jy. Sve je to bilo tako neobično, novo, neţno, ruţičasto, vlaţno.
Jy mi uzima ruţičasti bon, a nad njenom glavom – kroz staklo zida – naginje se sa nevidljive grančice mesec, plav, mirišljav. Trijumfalno pokazujem prstom i kaţem:
―Mesec – shvatate li?‖
Jy pogleda mene, onda broj bona – i ja vidim onaj njen poznati, očaravajući čedni pokret: popravlja nabore unife između uglova kolena.
―Vi, dragi, nenormalno, bolesno izgledate – jer su nenormalnost i bolest jedno te isto. Upropašćujete sebe, a vama to niko neće da kaţe – niko.‖
To 'niko' – naravno, jednako je broju na bonu: Y-330. Draga, predivna Jy! Vi ste, naravno, u pravu: ja sam – nerazuman, ja sam – bolestan, ja imam – dušu, ja sam –
mikrob. Ali zar cvetanje – nije bolest? Zar nije bolno kad prska pupoljak? I zar vi ne mislite da je spermatozoid – najstrašniji od svih mikroba?
Gore sam, u svojoj sobi. U široko rascvetanoj čašici fotelje sedi Y. Ja sam na podu, zagrlio sam joj noge, moja glava je na njenim kolenima, ćutimo. Tišina, puls... i tako: ja sam – kristal, i ja se rastvaram u njoj, u Y. Ja savršeno jasno osećam kako kopne i kopne šlifovane ivice koje me ograničavaju u prostoru – iščezavam, rastvaram se u njenim kolenima, u njoj, postajem sve manji – i istovremeno sve širi, sve veći, sve neobuhvatniji. Zato što ona – nije ona, nego vasiona. I na trenutak smo ja i ova radošću proţeta fotelja pored kreveta – jedno: i starica koja se divno osmehuje pored vrata Drevne Kuće, i divlje, neprohodne šume iza Zelenog Zida, i nekakve srebrne razvaline na crnom koje dremaju kao starica, i negde, neverovatno daleko, vrata koja su se zalupila baš u ovom trenutku – to je sve u meni, zajedno sa mnom, sluša udarce bila i juri kroz blaţeni trenutak...
U besmislenim, zbrkanim nabujalim rečima pokušavam da joj ispričam kako sam ja – kristal, i zato su u meni – vrata, i zato osećam kako je srećna fotelja. Ali ispada takva besmislica da se zaustavljam, prosto me je stid: ja – i odjednom...
―Draga Y, oprosti mi! Ja savršeno ništa ne razumem: govorim takve gluposti...‖
―Zašto ti misliš da je glupost – nešto loše? Da su ljudsku glupost negovali i vaspitavali vekovima isto onako kao i pamet, moţda bi se od nje dobilo nešto izvanredno dragoceno.‖
Da... (Izgleda mi da je ona u pravu – kako moţe ona sada da ne bude u pravu?)
―I za jednu tvoju glupost – za ono što si ti uradio juče za vreme šetnje – volim te još više – još više.‖
―Ali zašto si me mučila, zašto nisi dolazila, zašto si slala svoje bonove, zašto si me primoravala...‖
―A moţda mi je bilo potrebno da te isprobam? Moţda moram da znam da ćeš uraditi sve što zaţelim – da si ti već sasvim moj?‖
―Da, sasvim!‖
Ona je uzela moje lice – čitavog mene – u svoje dlanove, podigla moju glavu:
―Dobro, a kako vaše 'obaveze svakog poštenog broja'? A?‖
Slatki, oštri, beli zubi; osmeh. Ona je u rascvetanoj čašici fotelje kao pčela: u njoj su ţaoka i med.
Da; obaveze... U mislima prelistavam svoje poslednje beleške: u stvari, nigde nema čak ni pomisli da bi ja, u suštini, morao...
Ćutim. Oduševljeno se (i, verovatno, glupo) osmehujem, gledam u njene zenice, pretrčavam od jedne do druge, i u svakoj od njih vidim sebe: ja – sićušan, milimetarski – zatočen sam u te sićušne, kao duga tamnice. I onda opet – pčela – usta, slatki bol cvetanja...
U svakom od nas, brojeva, postoji nekakav nevidljivi metronom koji tiho otkucava, i ne gledajući na sat, s tačnošću do pet minuta mi znamo vreme. Ali sad se metronom u meni zaustavio, ne znam koliko je prošlo vremena, u strahu dohvatim ispod jastuka pločicu sa časovnikom...
Hvala Dobrotvoru: još dvadeset minuta! Ali minuti su tako smešno kratki, kusi, jure, a meni treba da joj toliko ispričam – sve, o celom sebi: o pismu O, o uţasnoj večeri kad je ostala trudna; i zbog nečega o svojim detinjim godinama – o matematičaru Pljapi, o
, i o tome kako sam prvi put bio na praznik Jednoglasnosti i gorko plakao što sam na unifi – na takav dan – imao mastiljavu mrlju.
Y je podigla glavu, naslonila se na lakat. U uglovima usana – dve duge oštre linije – i tamni ugao podignutih obrva: krst.
―Moţda će tog dana...‖ zaustavila se, a obrve joj još tamnije. Uzela je moju ruku, čvrsto je stegla. ―Reci mi nećeš me zaboraviti, uvek ćeš me se sećati?‖
―Zašto tako? O čemu ti to? Y, draga?‖
Y je ćutala, i njene su oči već – mimo mene, kroz mene, udaljene. Odjednom sam čuo kako vetar udara o staklo ogromnim krilima (razume se – to je bilo čitavo vreme, ali ja sam čuo tek sada), i zbog nečega sam se setio prodornih krikova ptica nad zamagljenim vrhovima Zelenog Zida.
Y je odmahnula glavom, zbacila sa sebe nešto. Još jednom, na sekundu, dotakla se mene sva – tako aero na sekundu, elastično dodirne zemlju pre ateriranja.
―Daj moje čarape! Brţe!‖
Ĉarape su bačene na moj sto, na otvorenu (193) stranicu mojih beleţaka. U ţurbi sam zakačio rukopis, stranice su se rasule i nikako da ih sloţim po redu, a što je glavno – ako i sloţim, svejedno – neće biti pravog reda, svejedno – ostaće nekakvi pragovi, jame, iksovi.
―Ne mogu tako‖, rekao sam. ―Ti si – evo – ovde, pored mene, a ipak kao da si iza drevnog, neprozirnog zida: kroz zidove čujem šumove, glasove – i ne mogu da razaznam reči, ne znam šta je tamo. Ne mogu tako. Kod tebe sve vreme ostaje nešto nedorečeno, nijednom mi nisi rekla gde sam ja onda dospeo u Drevnoj Kući, i kakvi su ono hodnici, i otkud doktor – ili, moţda, toga ničeg nije ni bilo?‖
Y je stavila ruke meni na rame, a onda mi lagano, duboko ušla u oči:
―Hoćeš li sve da saznaš?‖
―Da, hoću. Moram.‖
―Nećeš se uplašiti da ideš sa mnom svuda, do kraja – kud god te povedem?‖
―Da, svugde!‖
―Dobro. Obećavam ti: kad se završi praznik, ako samo... Ah, da: a kako vaš Integral – sve zaboravim da pitam – hoće li brzo?‖
―Ne: šta to znači 'ako samo'? Opet? Šta to znači 'ako samo'?‖
Ona (već kod vrata):
―Sam ćeš videti...‖
Ja sam sam. Sve što je od nje ostalo – to je jedva čujni miris, sličan slatkom, suhom, ţutom prahu nekakvog cveća iza Zida. I još: udice – pitanja, koje su tako nepovratno čvrsto zasele u mene – nešto kao one kojima su se drevni, davno zaboravljeni ljudi sluţili za lovljenje ribe (Praistorijski Muzej).
...Zašto ona odjednom o Integralu?



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

8 Re: Jevgenij Zamjatin - Mi taj Pet Dec 28, 2012 8:25 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
Beleška 24.
GRANICE FUNKCIJE. USKRS. SVE PRECRTATI.
Ja sam kao mašina puštena na suviše veliki broj obrtaja: leţaji su se usijali, još trenutak – počeće da kaplje rastopljen metal, i sve – u ništavilo. Brţe – hladne vode, logike. Ja lijem kofama, ali logika cvrči na vrelim leţajima i topi se u vazduhu kao neuhvatljiva bela para.
Pa da, jasno je: da bi se utvrdio pravi značaj funkcije – treba uzeti njenu graničnu vrednost. I jasno je da jučerašnje besmisleno 'rastvaranje u vasioni', uzeto u granici, jeste smrt. Zato što je smrt – baš najpotpunije rastvaranje mene u vasioni. Otuda ako sa 'Lj' označimo ljubav, a sa 'S' smrt, onda je Lj=f(S), tj. ljubav i smrt...
Da, baš tako, baš tako. Zbog toga se ja i bojim Y, borim se sa njom, ja neću. Ali zašto je u meni naporedo 'ja neću' i 'ja bih hteo'? U tome baš i jeste uţas što ja opet hoću onu jučerašnju blaţenu smrt. U tome baš i jeste uţas što čak i sada, kad je logička funkcija izintegrirana, kad je očigledno da ona tajno sadrţi u sebi smrt, ja ipak hoću nju usnama, rukama, grudima, svakim milimetrom...
Sutra je dan Jednoglasnosti. Tamo će, naravno, biti i ona, videću je, ali samo izdaleka. Izdaleka – to će biti bolno, jer meni treba, mene nezadrţivo vuče da budem naporedo sa njom, da – njene ruke, njeno rame, njena kosa... Hoću čak onaj bol – neka bude.
Veliki Dobrotvore! Kakav apsurd – hteti bol. Kome nije jasno da su bolni – negativni sabirci i da umanjuju onu sumu koju zovemo sreća. I, dakle...
I eto – nikakvih 'dakle'. Ĉisto. Golo.
UVEĈE:
Kroz staklene zidove kuće – vetrovit, grozničavo rumen, nemiran zalazak sunca. Ja okrećem fotelju tako da mi ne bije u oči ovo rumenilo, prelistavam beleške – i vidim: opet sam zaboravio da ne pišem za sebe, nego za vas, neznance, koje volim i ţalim – za vas, koji se još motate tamo negde, po dalekim vekovima, dole.
Eto na primer – o Danu Jednoglasnosti, o tom velikom danu. Uvek sam ga voleo – od malih nogu. Ĉini mi se da je to za nas nešto onako kao što je za drevne ljude bio njihov 'Uskrs'. Sećam se, uoči praznika, sastaviš satni kalendarčić – svečano precrtavaš sat po sat: jedan sat je bliţe, jedan sat manje čekanja... Da sam uveren da niko neće videti – časna reč, ja bih i danas svugde nosio sa sobom takav kalendarčić i pratio na njemu koliko je još ostalo do sutra, kada ću moći da vidim makar izdaleka...
(Omeli su me: doneli su mi iz radionice novu unifu. Po običaju svima nama izdaju unife za sutrašnji dan. U hodniku – koraci, radosni uzvici, ţagor.)
Produţavam. Sutra ću videti onaj isti uzbudljivi prizor koji se iz godine u godinu ponavlja, i svaki put na novi način: moćnu čašu sloge, sa strahopoštovanjem podignute ruke. Sutra je dan godišnjeg izbora Dobrotvora. Sutra ćemo ponovo predati Dobrotvoru ključeve nepokolebljive tvrđave naše sreće.
Razume se da to ne liči na neuređene, neorganizovane izbore kod drevnih ljudi, kad – smešno je i reći – unapred čak nije bio poznat ni sam rezultat izbora. Graditi drţavu potpuno na neproračunatim slučajnostima, naslepo – šta moţe biti besmislenije? A eto ipak ispada – bili su potrebni vekovi da bi se to shvatilo.
Da li je potrebno govoriti da kod nas i u ovome kao i u svemu drugom – ni za kakve slučajnosti nema mesta, nikakvih iznenađenja ne moţe biti. I sami izbori imaju više simboličan značaj: da podsete da smo mi jedinstven, moćan, milionskoćelijski organizam, da smo mi – govoreći rečima 'Jevanđelja' drevnih ljudi – jedinstvena Crkva. Jer istorija Jedinstvene Drţave ne zna za slučaj da bi se tog svečanog dana makar i jedan glas usudio da naruši veličanstveni unisono.
Pričaju da su drevni ljudi sprovodili izbore nekako tajno, krijući se, kao lopovi; neki naši istoričari čak tvrde da su se oni pojavljivali na izborne praznike briţljivo maskirani (zamišljam taj fantastično-mračni prizor: noć, trg, figure koje se prikradaju pored zidova u tamnim ogrtačima; purpurni plamen buktinja povija se na vetru...) Zašto je bila potrebna sva ta tajanstvenost – ni do danas konačno nije objašnjeno; najverovatnije je da su se izbori vezivali za nekakve mistične, sujeverne, moţda čak zločinačke obrede. Mi nemamo ništa da krijemo niti čega da se stidimo: mi praznujemo izbore otvoreno, časno, danju. Ja vidim kako svi glasaju za Dobrotvora; svi vide kako glasam za Dobrotvora ja – i moţe li biti drugačije kad su 'svi' i 'ja' – jedno jedinstveno MI. Koliko je to plemenitije, iskrenije, više nego kukavička, lopovska 'tajna' kod drevnih ljudi. Onda: koliko je to celishodnije. Jer ako bi čak i pretpostavili nemoguće, tj. nekakvu disonancu u običnoj monofoniji, onda su nevidljivi čuvari ovde, u našim redovima; oni istog trenutka mogu da ustanove brojeve koji su pali u zabludu i mogu da ih spasu od daljih njihovih pogrešnih koraka, a Jedinstvenu Drţavu – od njih samih. I najzad, još jedno...
Kroz zid ulevo: pred krilima ormana sa ogledalom – ţena uţurbano raskopčava unifu. I na trenutak, nejasno: oči, usne, dva oštra ruţičasta pupoljčića. Onda pada roletna, u meni je u momentu sve jučerašnje, i ja ne znam šta je to 'najzad još jedno', i neću o tome da mislim, neću!
Hoću samo jedno: Y. Hoću da ona svakog trenutka svakog minuta uvek da bude sa mnom – samo sa mnom. I ovo što sam evo sad pisao o Jednoglasnosti, to sve nije potrebno, nije to ono, hteo bi sve to da precrtam, pocepam, izbacim. Zato što znam (neka je to skrnavljenje, ali to je tako) – praznik će biti samo sa njom, samo onda ako je ona pored mene, rame uz rame sa mnom. A bez nje će sutrašnje sunce biti samo limeni koturić, a nebo-lim obojen plavim, a ja sam...
Uzimam telefonsku slušalicu:
―Y, to ste vi?‖
―Da, ja sam. Zašto tako kasno?‖
―Moţda još nije kasno. Hteo bih da vas zamolim... Hoću da sutra budete sa mnom. Draga...‖
―Draga‖, govorim sasvim tiho. I, ne znam zašto, sinulo mi je ono što se desilo jutros na helingu: iz šale su pod čekić od sto tona stavili sat – zamah, vetar u lice – i stotonski neţan, lagani dodir o krhki sat.
Pauza. Ĉini mi se da čujem tamo – u sobi Y – nečiji šapat. Zatim njen glas:
―Ne, ne mogu. Pa vi shvatate: ja bih sama... Ne, ne mogu. Zašto? Sutra ćete videti.‖
Noć — Beleška 25.
SILAZAK S NEBESA. NAJVEĆA KATASTROFA U ISTORIJI. POZNATO SE SVRŠILO.
Kad su pred početak svi ustali i kada se svečano i polagano nad glavom zanjihala kao koprena himna – stotine truba Fabrike Muzičkih instrumenata i milioni ljudskih glasova – za trenutak sam zaboravio sve: zaboravio sam nešto uznemirujuće o čemu je govorila o današnjem prazniku Y, zaboravio sam, izgleda, i na nju samu. Sada sam bio onaj isti dečak koji je nekada na taj dan plakao zbog majušne mrlje na unifi, koju je samo on primećivao. Neka niko unaokolo ne vidi u kakvim sam crnim, neizbrisivim mrljama ja, ali ipak ja sam znam da meni, zločincu, nema mesta među tim široko otvorenim licima. Ah, kad bih ustao ovog trenutka i gušeći se krikom izrekao sve o sebi. Nek bude onda kraj – neka – ali jedan sekund osetiti sebe čistim, bez misli, kao ovo detinje – plavo nebo.
Sve oči su podignute onamo, naviše: u jutarnjem, neporočnom plavetnilu neosušenom još od ponoćnih suza – jedva primetna mrlja, čas tamna, čas odevena zrakama. To je sa nebesa silazio k nama ON – novi Jehova na aeru, isto onako mudar i neţnosurov kao Jehova drevnih. Svakog trenutka je sve bliţe – i sve su više u susret njemu milioni srca – i evo On nas već vidi. I ja zajedno sa njim u mislima odozgo: koncentrični krugovi tribina obeleţeni tananom plavom istačkanom linijom – kao krugovi paučine, obasuti mikroskopskim suncima (sijanje pločica); i u centar paučine će sad sesti beli mudri Pauk –
Dobrotvor u belim odeţdama, koji nam mudro i ruke i noge sputava dobrotvornim mreţama sreće.
I završilo se ovo veličanstveno Njegovo silaţenje s nebesa, bronza himne je umukla, svi su seli – i ja sam u tom istom trenutku shvatio: stvarno – sve je najtananija paučina, zategnuta, drhti, svakog časa se moţe prekinuti i desiće se nešto neverovatno...
Pridigavši se lagano, pogledao sam unaokolo – i susreo sam pogledom zaljubljeno-uznemirene oči koje su prelazile s lica do lica. Jedan je podigao ruku i, jedva primetno mičući prstima, signalizira drugome. I evo – uzvratni signal prstom. I još... Shvatio sam: to su oni, Ĉuvari. Shvatio sam: zbog nečega su uznemireni, paučina je zategnuta, drhti. I u meni – kao u radio-prijemniku navijenom na istu tu talasnu duţinu – uzvratna drhtavica.
Na podijumu je pesnik čitao predizbornu odu, ali ja nisam čuo jedne jedine reči: samo ravnomerno ljuljanje heksametarskog klatna, i sa svakim njegovim zamahom sve bliţi nekakav određeni čas. I ja još grozničavo prelistavam po redovima jedno lice za drugim – kao stranice – i još ne vidim ono jedino koje traţim, a njega treba što pre naći, zato što će začas kratko otkucati, a onda...
On je – on je, naravno. Dole, pored podijuma, klizeći nad bleštavim staklom promakla su ruţičasta krila-uši, kao tamna dvostruko izvijena petlja slova S odrazilo se telo u trku – on je jurio nekuda u zamršene prolaze između tribina.
S, Y – vezuju ih nekakve niti (između njih je, po mome mišljenju, čitavo vreme nekakva nit; još ne znam kakva – ali kad-tad ću je razmrsiti). Grčevito sam se zakačio očima za njega, on – kao klupče sve dalje, a za njim nit. Evo, zaustavio se, evo...
Kao gromovsko, visokovoltno praţnjenje munje: nešto me je probolo, sklupčalo. U našem redu, svega za 40
stepeni od mene, S se zaustavio, nagnuo se. Video sam Y, a pored nje – sa odvratnim crnačkim usnama, nasmejani R-13.
Prva misao – da jurnem tamo i da joj doviknem: ―Zašto si danas sa njim? Zašto nisi htela da ja budem tu?‖ Ali nevidljiva, blagotvorna paučina čvrsto mi je sputala ruke i noge; stegnuvši zube, sedeo sam čvrst kao gvoţđe, ne spuštajući oči. Kao i sad: to je bio oštar, fizički bol u srcu. Pomislio sam, sećam se: ―Ako od nefizičkih uzroka moţe biti fizički bol, onda je jasno da...‖
Zaključak, na ţalost, nisam izveo: samo se sećam – sinulo mi je nešto u glavi o 'duši', promakla mi je besmislena poslovica drevnih ljudi – 'duša u pete'. Zamro sam: heksametar je umuknuo. Sada počinje... Šta?
Prema utvrđenom običaju, predizborni odmor od pet minuta. Prema utvrđenom običaju – predizborno ćutanje. Ali ono sada nije bilo stvarno poboţno, svešteno, kao uvek; sada je isto kao kod drevnih ljudi kad još nisu znali za naše akumulatorske tornjeve, kad su po još neukroćenom nebu besnele s vremena na vreme 'bure'. Sad je bilo kao kod drevnih ljudi – pred buru.
Vazduh je od prozračnog gvoţđa. Hteo bih da dišem široko otvorenih usta. Napregnuti do bola sluh beleţi: negde pozadi – uznemireni šapat kao grickanje miševa. Oborenim očima vidim čitavo vreme ono dvoje – Y i R – jedno pored drugog, rame uz rame, i na mojim kolenima drhte tuđe – moje omrznute – rutave ruke...
U rukama svih – pločice sa časovnicima. Jedan. Dva. Tri... Pet minuta... sa podijuma – čelični, lagani glas:
―Ko je 'za' – molim da digne ruku.‖
Kad bih mogao da Mu pogledam u oči, kao ranije – pravo i odano: ―Evo me celog. Celog. Uzmi me.‖ Ali sad nisam smeo. Sa naporom sam, kao da su mi zarđali svi zglobovi – podigao ruku.
Šuštanje miliona ruku. Nečije prigušeno ―Ah.‖ I osećam da je već počelo, da strmoglavice pada, ali nisam shvatio – šta a nisam imao snage – nisam smeo da pogledam...
―Ko je – 'protiv'?‖
To je oduvek bio najveličanstveniji trenutak praznika: svi ostaju da sede nepomično, radosno oborivši glavu pred blagotvornim igom Broja nad Brojevima. Ali tada sam sa uţasom, ponovo začuo šuštanje: najlaganije, kao uzdah, – bolje se čulo kad su ranije mesingane trube svirale himnu. Tako poslednji put u ţivotu jedva čujno uzdahne čovek – a unaokolo svima blede lica, svima su hladne kapi po čelu.
Podigao sam oči – i...
To je stoti deo sekunde, za dlačicu. Video sam; hiljade ruku su se podigle uvis – 'protiv'- i pale. Video sam bledo, prekriţeno lice Y, njenu podignutu ruku. Pao mi je mrak na oči.
Još za dlačicu; pauza; tišina; puls. A onda – kao na znak nekakvog poludelog dirigenta – na svim tribinama odjedanput tresak, krici, vihor, trčanje ustalasanih unifa, figure Ĉuvara koje zbunjeno jure, nečije potpetice u vazduhu pred samim mojim očima – pored potpetica nečija široko otvorena usta, napregnuta od nečujnog krika. To mi se zbog nečega urezalo u svest, oštrije od svega: hiljade usta što bezvučno viču – kao na čudovišnom ekranu.
I kao na ekranu – negde dole, u jednom migu preda mnom – pobelele usnice O: pritisnuta uza zid prolaza, stajala je ograđujući svoj trbuh prekrštenim rukama. I već je nema, odnesena je, ili sam zaboravio na nju zato što...
Ovo već nije na ekranu – ovo je u meni samom, u stegnutom srcu, u slepoočnicama koje učestalo udaraju. Nad mojom glavom sleva, na klupi – iskočio je odjednom R-13 – štrcajući, crven, gnevan. Na njegovim rukama – Y,
bleda, unifa joj je od ramena do grudi pocepana, na belom – krv. Ona ga je čvrsto drţala za vrat, a on ju je u ogromnim skokovima – s klupe na klupu – odvratan i vešt kao gorila – nosio naviše.
Kao da je poţar kod drevnih ljudi – sve je postalo purpurno – i samo jedno: skočiti, stići ih. Ne mogu sada sebi da objasnim gde sam našao takvu snagu tek ja sam kao ovnom za razbijanje zidova prorezao masu – na nečija ramena – na klupe – i već sam sasvim blizu, evo uhvatio sam R-a za vrat:
―Ne smete! Ne smete‖, kaţem. ―Odmah da ste...‖ (na sreću moj se glas nije čuo – svi su vikali svoje, svi su beţali).
―Ko? Šta to? Šta!‖ R se okrenuo, usne su se štrcajući tresle – verovatno je mislio da ga je uhvatio Ĉuvar.
―Šta? Eto – neću, ne dozvoljavam! Pusti je iz naručja – odmah!‖
Međutim, on je samo ljutito mljacnuo usnama, odmahnuo glavom i potrčao dalje. I tad sam ja – strašno me je sramota da ovo zapišem, ali mi se čini: ipak moram, moram zapisati, da bi vi, neznani moji čitaoci, mogli do kraja da proučite istoriju moje bolesti – tad sam zamahnuo i udario ga po glavi. Shvatate li – udario sam ga! Toga se jasno sećam. I još se sećam: osećanje nekakvog oslobođenja, lakoće u čitavom telu od tog udarca.
Y je brzo iskliznula iz njegovih ruku.
―Odlazite‖, viknula je ona R-u, ―pa vidite: on je... Odlazite R, odlazite!‖
R mi je, iskezivši bele, crnačke zube štricnuo u lice nekakvu reč, zaronio je dole, iščezao. I ja sam podigao na ruke Y, čvrsto je privio uza sebe i poneo.
Srce mi je kucalo – ogromno, i sa svakim otkucajem ispljuskivalo tako bujni, vreli, tako radosni talas. I, ako je
tamo nešto odletelo u paramparčad – svejedno! Samo da je ja ovako nosim, nosim, nosim...
UVEĈE. 22 ĈASA
S naporom drţim pero u ruci: tako neizmeran zamor posle svih vrtoglavih događaja današnjeg jutra. Da se nisu survali spasonosni, vekovni zidovi Jedinstvene Drţave? Da nismo opet bez krova, u divljem stanju slobode – kao naši daleki preci? Zar nema Dobrotvora? Protiv... na Dan Jednoglasnosti – protiv? Mene je zbog njih stid, teško mi je, strah me je. A uostalom – ko su 'oni'? I ko sam ja: 'oni' ili 'mi' – zar ja-znam.
Evo: ona sedi na staklenoj klupi, vreloj od sunca – na najvišoj tribini, na koju sam je ja doneo. Desno rame i niţe – početak čudesne neizračunljive krivulje – otkriveni su: najtananija crvena zmijica krvi. Kao da ona ne primećuje da je krv, da su otkrivene grudi... ne, šta više ona sve to vidi – ali to je baš ono što joj je sada potrebno, i kad bi unifa bila zakopčana – ona bi je pocepala, ona...
―A sutra...‖ diše ţudno kroz stisnute, blistave oštre zube. ―A sutra je – neizvesno. Shvataš li: ni ja ne znam, niko ne zna – ne zna se! Shvataš li da se sve poznato – završilo? Novo, neverovatno, neviđeno!‖
Tamo, dole, svi su zapenušili, jure, viču. Ali to je – daleko, i sve je dalje, zato što me ona gleda, što me lagano uvlači u sebe kroz uzane, zlataste prozore zenica. Tako – dugo, ćuteći. I ne znam zbog čega se prisećam kako sam jednom kroz Zeleni Zid isto tako gledao u nečije nerazumljive ţute zenice, a nad Zidom su se vile ptice (ili je to bilo nekom drugom prilikom).
―Slušaj: ako se sutra ne desi ništa naročito – odvešću te onamo – razumeš?‖
Ne, ja ne razumem. Ali ćuteći klimam glavom. Ja sam se rastvorio, ja sam beskrajno mala količina, ja sam – tačka...
Na kraju krajeva – to tačkasto stanje ima svoju logiku (današnju): u tački ima najviše neizvesnosti; treba samo da se pokrene, da se pomeri – i tad se moţe pretvoriti u hiljade različitih krivulja, u stotine tela.
Strah me je da se pokrenem: u šta ću se pretvoriti? I čini mi se – da se svi, isto tako kao ja, boje najmlađeg pokreta. Evo sad, dok ja ovo pišem, svi sede, zabili su se u svoje staklene kaveze, i nešto čekaju. U hodniku se ne čuje za to vreme uobičajeno zvrjanje lifta, ne čuje se smeh, koraci. Ponekad vidim: po dvoje, osvrćući se, prolaze na prstima kroz hodnik, sašaptavaju se...
Šta će sutra biti? U šta ću se ja sutra pretvoriti?
Beleška 26.
SVET POSTOJI. BOGINJE. 41°.
Jutro kroz tavanicu – nebo kao i uvek: čvrsto, okruglo, rumenih obraza. Mislim – manje bih se začudio kad bih video nad glavom neko neobično četvorougaono sunce, ili ljude u raznobojnoj odeći od ţivotinjske dlake, ili kamene, neprozračne zidove. Znači ipak svet – naš svet – još postoji? Ili je to samo inercija, generator je već isključen a zupčanici još tutnje i vrte se – dva obrtaja, tri obrtaja – na četvrtom će zamreti...
Da li vam je poznato ovo čudno stanje? Noću ste se probudili, otvorili oči u tmini i odjednom osećate – zalutali ste i brţe, sve brţe počinjete da pitate unaokolo, traţite nešto poznato i čvrsto – zid, sijalicu, stolicu. Baš tako sam i ja opipavao, traţio po Jedinstvenim Drţavnim Novinama – brţe, brţe – i evo:
―Juče je odrţan Dan Jednoglasnosti koji su svi odavno s nestrpljenjem očekivali. Ĉetrdesetosmi put je jednoglasno izabran onaj isti Dobrotvor, koji je mnogo puta dokazao svoju nepokolebljivu mudrost. Svetkovina je bila pomućena izvesnom zbrkom koju su izazvali neprijatelji sreće i koji su samim tim, prirodno, lišili sebe prava da postanu cigle u temeljima Jedinstvene Drţave koja je juče obnovljena. Svakome je jasno da bi uzimanje u obzir njihovih glasova bilo isto tako besmisleno, kao kad bi uzeli za deo izvanredne herojske simfonije – kašalj bolesnika koji slučajno prisustvuju u koncertnoj sali...‖
O, mudri! Zar smo mi opet, bez obzira na sve – spaseni? Ali šta bi se, stvarno, moglo suprotstaviti tom najkristalnijem silogizmu?
I dalje – još dva-tri reda:
―Danas u 12 odrţaće se zajednička sednica Administrativnog Biroa, Medicinskog Biroa i Biroa Ĉuvara. Na dnevnom redu je vaţan Drţavni akt.‖
Ne, još stoje zidovi – evo ih – mogu ih opipati. I više nema onog čudnog osećanja, da sam izgubljen, da ne znam gde sam, da sam zalutao, i nimalo nije čudnovato što vidim plavo nebo, okruglo sunce; i svi – kao i obično – idu na posao.
Išao sam bulevarom naročito čvrsto i zvonko – i činilo mi se da su svi išli tako. Ali evo raskrsnice, zaokret iza ugla, i vidim: svi nekako čudno, postrance zaobilaze ugao zgrade – kao da je tamo u zidu pukla nekakva cev, kao da prska hladna voda i ne moţe se trotoarom proći.
Još pet, deset koraka – i ja sam takođe poprskan hladnom vodom, zateturao sam se, odbačen sam sa trotoara... Otprilike na visini od dva metra gore na zidu – četvrtast listić hartije i otuda – nerazumljiva – otrovnozelena slova:
MEFI
A dole S-oliko izvijena leđa, prozračna krila-uši koja se njišu od gneva ili od uzbuđenja. Podigavši uvis desnu ruku i bespomoćno istegnuvši unazad levu – kao bolesno, slomljeno krilo – podskakivao je uvis – da zdere hartiju – a nije mogao, nedostajalo mu je evo ovolicko.
Verovatno da je svaki prolaznik mislio: ―Ako ja priđem, jedan među svima – zar on neće pomisliti: ja sam zbog nečega kriv i baš zbog toga hoću...‖
Priznajem: to isto sam mislio i ja. Međutim, setio sam se koliko je puta on bio moj pravi anđeo-čuvar, koliko me
je spasavao – i smelo sam prišao, pruţio ruku, zderao letak.
S se okrenuo, brzo – brzo svrdlo u mene, na dno, nešto je otuda, izvukao. Onda je podigao uvis levu obrvu, obrvom podmignuo u pravcu zida na kome je visilo 'Mefi'. Promakao mi je repić njegovog osmeha začudo kao da je čak veseo. Uostalom, šta tu ima čudno. Lekar će uvek da da prednost boginjama i vrućici od 400 nego iscrpljujućoj temperaturi inkubacije koja se lagano diţe: jer je ovde bar jasno, kakva je to bolest, 'Mefi' koji su se danas osuli po zidu – to su boginje. Shvatam ja njegov osmeh...6
Silazak u metro – i pod nogama, na netaknutom staklu stepeništa – opet beli letak: 'Mefi'. I na zidu dole, na klupi, na ogledalu u vagonu (očigledno, lepljeno je na brzu ruku – nepaţljivo, krivo) – svugde iste te bele, jezive boginje.
U tišini – razgovetna lupnjava točkova kao šum uskipele krvi. Nekoga su dirnuli za rame – on je uzdrhtao, ispustio zaveţljaj sa hartijama. A levo od mene – drugi: čita u novinama sve jedan te isti, jedan te isti, jedan te isti redak, a novine jedva primetno podrhtavaju. I ja osećam kako je svugde – u točkovima, rukama, novinama, trepavicama – puls sve češći, i, moţda će danas, kad ja dospem sa Y tamo – biti 39, 40 ili 41 stepen – označen na termometru crnom crtom...
Na helingu je ista takva tišina u kojoj zuji daleki, nevidljivi propeler. Ćuteći, namrgođene mašine stoje. I samo dizalice, jedva čujno, kao na prstima, klize, izvijaju se, hvataju klještima plavičaste gomile zamrznutog vazduha i utovaraju ih u cisterne Integrala: mi se već spremamo za njegov probni let.
―Dakle, šta je: da li ćemo završiti za nedelju dana sa utovarom?‖
6 Moram priznati da sam tačno rešenje za ovaj osmeh našao tek mnogo kasnije, posle izvesnog vremena koje je bilo krcato najčudnijim i najneočekivanijim događajima.
To ja – Drugom Graditelju. Njegovo lice je – fajans iscrtan svetloplavičastim, neţnoruţičastim cvetićima (oči, usne) koji su danas nekako olinjali, isprani. Brojimo naglas, ali sam odjednom zastao na pola reči i stojim otvorenih usta: visoko pod kupolom na plavičastoj santi koju je podigla dizalica – jedva primetan beli kvadratić – zalepljena hartijica. I sav se tresem – moţda od smeha – da, i sam čujem kako se smejem da li znate to stanje kad sami čujete svoj smeh?)
―Ne, čujte...‖ kaţem ja. ―Zamislite da ste na drevnom aeroplanu, visinometar 5000 metara, slomilo se krilo, vi kao golub naniţe, a uz put izračunavate: 'Sutra – od 12 do 2... od 2 do 6... u 6 je ručak...' Zar nije smešno? Pa mi smo sada – upravo tako!‖
Plavi cvetići se njišu, bulje. A šta kad bih ja bio staklen i kad bi on video da će kroz 3-4 sata...
Beleška 27.
NIKAKAV KONSPEKT NIJE POTREBAN.
Sam sam u beskrajnim hodnicima – onim istim. Nemo betonsko nebo. Negde kaplje na kamen voda. Poznata, teška, neprozirna vrsta – a otuda potmula tutnjava.
Rekla je da će doći k meni tačno u 16. Ali evo, već je prošlo posle 16 pet, deset, petnaest minuta: nikoga nema.
Za trenutak sam ja onaj pređašnji koga je strah ako se ta vrata otvore. Još – poslednjih pet minuta, i ako ona ne iziđe...
Negde kaplje na kamen voda. Nikoga nema. Sa setnom radošću osećam: spasen sam. Lagano se vraćam kroz hodnik. Drhtava istačkana linija sijalica na tavanici je sve mutnija, mutnija...
Odjednom su pozadi ţurno škljocnula vrata, brzi bat koji mekano odskače od tavanice, od zidova – i ona, u letu, lagano zadihana od trčanja, diše ustima.
―Znala sam: ti ćeš biti ovde, doći ćeš! Znala sam: ti-ti...‖
Koplja trepavica se pomiču, propuštaju me unutra – i... Kako da opišem ono što sa mnom radi taj drevni, besmisleni, čudesni obred, kad njene usne dodiruju moje? Kojom formulom da se iskaţe taj vihor koji u duši briše sve osim nje? Da, da u duši – smejte se ako hoćete.
Ona s naporom, lagano podiţe kapke – i s naporom, lagano izgovara reči:
―Ne, dosta... posle: sad – idemo.‖
Vrata su se otvorila. Stepenište izlizano, staro. I neizdrţljivo šarolika graja, zviţduk, svetlost...
Od tada je prošlo skoro dan i noć, sve se u meni već donekle staloţilo – i utoliko pre mi je neobično teško da dam makar pribliţno tačan opis. U glavi – kao da je eksplodirala bomba, a otvorena usta, krila; krici, lišće, reči, kamenje – stoje naporedo, u gomili, jedno pored drugog...
Sećam se – prvo što sam pomislio: ―Brţe, navrat nanos, nazad.‖ Jer mi je jasno: dok sam u hodnicima čekao – oni su nekako minirali ili razrušili Zeleni Zid – i otuda je sve jurnulo i zapljusnulo naš grad očišćen od niţeg sveta.
Mora biti da sam nešto slično tome rekao Y. Ona se nasmejala:
―Ma ne! Prosto – mi smo izišli izvan Zelenog Zida...‖
Tada sam otvorio oči – i licem u lice sa mnom, na javi – ono isto što do danas niko ţiv nije video drugačije nego hiljadu puta umanjeno, oslabljeno, prigušeno mutnim staklom Zida.
Sunce... to nije bilo naše sunce, ravnomerno raspoređeno po površini kaldrme glatkoj kao ogledalo: to su bili nekakvi ţivi komadići, mrlje što su neprekidno skakale, od kojih su slepele oči, vrtela se svest. I drveće kao sveće – do samog neba; kao pauci koji se kvrgavim pipcima oslanjaju na zemlju; kao neme zelene fontane... I sve se to kreče, miče, šušti, ispod nogu skače nekakvo hrapavo klupče, a ja sam – prikovan, ne mogu ni makac – zato što mi pod nogama nije ravan – shvatate li, nije ravan – nego nešto odvratno meko, podatljivo, ţivo, zeleno, gipko.
Sve me je to ošamutilo, zagrcnuo sam se – to, eto to je moţda najprikladnija reč. Stajao sam uhvativši se obema rukama za nekakvu zanjihanu granu.
―Ništa, ništa! To je samo u početku, proći će to. Smelije!‖
Pored Y – na zelenoj mreţici koja je vrtoglavo skakala nečiji veoma tanan, profil izrezan od hartije... ne, nije to nečiji, nego ja znam čiji. Sećam se: doktor – ne, ne, ja vrlo dobro sve shvatam. I shvatam: oni su me oboje uhvatili pod ruke i sa smehom me vuku napred. Noge mi se sapliću, klizaju. Tamo je graktanje, mahovina, busenje, kreštanje, granje, stabla, krila, lišće, zviţduk...
I – drveće se razmaklo, svetla poljana, na poljani – ljudi... ili već ni sam ne znam kako: moţda je pravilnije – bića.
Ovo je najteţe. Zato što je to izlazilo iz svih granica verovatnoće. I sad mi je jasno zašto je Y uvek tako uporno ćutala: ionako joj ne bih poverovao – čak ni njoj. Moguće je da sutra neću verovati ni samom sebi ni evo ovoj svojoj belešci.
Na poljani, oko golog, kamena sličnog lobanji – grajala je gomila od trista-četiristo... ljudi – neka bude – 'ljudi', teško mi je da govorim drugačije. Kao što na tribinama od svih lica vi u prvom trenutku zapaţate samo poznata, tako sam i ovde u početku video samo naše sivoplavičaste unife. A onda trenutak – i među unifama, savršeno jasno i jednostavno: crni, riđi, zlatasti, tamno smeđi, pegavi beli ljudi – očigledno, ljudi. Svi su oni bili bez odeće i svi su bili pokriveni kratkom blistavom vunom – slično onoj koju svako moţe da vidi na punjenom konju u Praistorijskom Muzeju. Samo su ţenke imale lica tačno onakva – da, da, baš takva – kao kod naših ţena: neţno ruţičasta i bez dlaka, takođe su im bez dlaka bile i grudi – krupne, čvrste divnog geometrijskog oblika. Muţjaci su bez dlaka imali samo jedan deo lica – kao naši preci.
To je bilo do te mere neverovatno, do te mere neočekivano da sam ja mirno stajao – odlučno tvrdim: mirno stajao i gledao. Kao terazije: pretovarite jedan tas –
a onda već tamo moţete metati koliko hoćete – strelica se ipak neće pokrenuti...
Odjednom – jedan: Y već više nije sa mnom – ne znam kako je i gde je iščezla. Unaokolo su samo oni sa atlasno blistavom vunom na suncu. Hvatam se za nečije toplo, čvrsto, crno rame:
―Slušajte – preklinjem vas Dobrotvorom – da li ste videli – gde je ona otišla? Ma evo sad – ovog trenutka...‖
K meni – kosmate, stroge obrve:
―Ps-s-st! Tiše‖, i kosmato su se nagle onamo prema sredini gde se nalazio kamen ţut kao lobanja.
Tamo, gore, nad glavom, nad svima – video sam nju. Sunce pravo u oči, sa te strane, i od toga je ona sva na modrom platnu neba – oštra, ugljenocrna, ugljena silueta na modrini. Malo iznad toga lete oblaci, i prosto ovako: kao da nisu oblaci, nego kamen, a ona je sama na kamenu, a iza nje gomila i poljana – nečujno klize kao brod i lagano nestaje zemlja pod nogama...
―Braćo...‖ to ona govori, ―Braćo! Svi vi znate: tamo iza Zida u gradu – grade Integral. I znate: došao je dan da razrušimo taj Zid – sve zidove – neka zeleni vetar bije s kraja na kraj – po celoj zemlji. Ali Integral će odneti te zidove onamo, gore, u hiljade drugih zemalja koje će vam večeras zašumeti svetiljkama kroz crno noćno lišće...‖
O kamen – talasi, pena, vetar:
―Dole Integral! Dole!‖
―Ne braćo: ne dole. Nego Integral treba da bude naš. Onoga dana kad se on prvi put otisne u nebo – na njemu ćemo biti mi. Zato što je sa nama Graditelj Integrala. On je napustio zidove, došao je sa mnom ovde, da bi bio među vama. Ţiveo Graditelj!‖
Trenutak – i ja sam negde gore. Ispod mene – glave, glave, glave, razjapljena usta što viču, ruke koje se podiţu
i spuštaju. Bilo je to nešto neobično, čudnovato, pijano: osećao sam sebe iznad svih, ja sam bio ja, odvojen, zaseban svet, prestao sam da budem sabirak kao uvek, nego sam postao jedinica.
I evo mene – sa telom izguţvanim, srećnim, izgnječenim, kao posle ljubavnih zagrljaja, dole, kraj samog kamena. Sunce, glasovi odozgo – osmeh Y. Nekakva zlatokosa i sva atlasnozlatasta ţena koja miriše na trave. U njenim rukama – putir, očigledno drveni. Ona otpija crvenim usnama – i daje meni, a ja ţudno, zatvorivši oči, pijem da bih zalio vatru – pijem slatke, bodljikave, hladne iskre.
A onda – krv u meni i čitav svet – hiljadu puta biva brţi; lagana zemlja leti kao paperje. I sve mi je – lako, prosto, jasno.
Evo na kamenu vidim poznata, ogromna slova: 'Mefi' – i nekako je to toliko potrebno, to je – jednostavna, čvrsta nit koja sve povezuje. Vidim grub lik – moţda isto na tom kamenu: krilati mladić, prozračno telo, a onda gde treba da bude srce – zaslepljujući, krmezni ugalj – što tinja. I opet: ja shvatam taj ugalj... ili ne: osećam ga – isto onako kao što ne čujući osećam svaku reč (ona govori odozgo, sa kamena) – i osećam da svi dišu zajedno – i da će svi zajedno nekuda da lete, kao onda ptice iznad Zida...
Pozadi, iz čestara tela koja gusto dišu – snaţan glas:
―Pa to je ludilo!‖
I, izgleda, da sam ja – da, mislim da sam to bio baš ja – skočio na kamen, a odande sunce, glave, na modrini – zelena zupčasta testera, i ja vičem:
―Da, da, baš tako! I svi treba da poludite, neophodno je da svi poludite – što je moguće pre! To je neophodno – ja znam.‖
Pored mene je Y; njen osmeh, dve tamne crte – od krajeva usta naviše, pod uglom; a u meni je – ugalj, i to je – trenutno, lagano, pomalo boli, predivno...
Posle toga – zadrţali su se samo razbacani komadi.
Lagano, nisko – ptica. Ja vidim: ona je ţiva kao i ja, ona kao čovek okreće glavu desno, levo i u mene se zašrafljuju crne, okrugle oči...
Još ovo: leđa – sa blistavom dlakom boje slonove kosti. Po leđima mili tamna, s majušnim kriocima buba – leđa podrhtavaju da bi otresla bubu, još jednom podrhtavaju...
Još ovo: od lišća senka – pletena, rešetkasta. U senci leţe i ţvaću nešto slično legendarnoj hrani drevnih ljudi: duguljasti ţuti plod i parče nečeg mrkog. Ţena mi to gura u ruku, a meni je smešno: ja ne znam mogu li to da jedem.
I ponovo: gomila, glave, noge, ruke, usta. Iskaču za trenutak lica – i nestaju, rasprskavaju se kao mehuri. I za trenutak – ili, moţda, to mi se samo čini – prozračna, leteća krila-uši.
Iz sve snage steţem ruku Y. Ona se osvrće:
―Šta ti je?‖
―On je ovde... Učinilo mi se...‖
―Ko on?‖
―S... Evo ovog trenutka – u gomili...‖
Crne kao ugalj, tamne obrve uzdignute ka slepoočnicama: oštar trougao, osmeh. Nejasno mi je zbog čega se ona osmehuje – kako moţe da se osmehuje?
―Ti ne shvataš – Y, ti ne moţeš da shvatiš šta znači ako je on, ili neko od njih – ovde.‖
―Smešan si! Zar će nekome tamo iza Zida pasti na pamet da smo mi – ovde. Priseti se: evo ti zar si ti nekad mislio da je ovo moguće? Oni nas love – tamo – neka ih nek' love! Ti – buncaš.‖
Ona se osmehuje lagano, veselo, osmehujem se i ja, zemlja je – pijana, vesela, lagana – plovi...
Beleška 28.
OBE. ENTROPIJA I ENERGIJA. NEPROZIRNI DEO TELA.
Evo ovako: ako je vaš svet sličan svetu naših dalekih predaka, onda zamislite da ste jednom u okeanu nabasali na šesti, sedmi deo sveta – na nekakvu Atlantidu, a tamo – neviđeni gradovi-lavirinti, ljudi koji lebde u vazduhu bez pomoći krila ili aerea, kamenje koje se podiţe snagom pogleda – jednom rečju ono što vam ne bi na pamet palo čak i kad bi bolovali od snoviđenja. Evo tako je meni bilo juče. Jer – shvatite – niko i nikada od nas, od Dvestogodišnjeg Rata nije bio iza Zida – ja sam vam već govorio o tome.
Ja znam: duţan sam da vam, nepoznati prijatelji, ispričam podrobnije o tom čudnom i neočekivanom svetu koji mi se juče otkrio. Ali zasad nisam u stanju da se vratim na to. Samo novo i novo, nekakav pljusak događaja, i nemam snage da skupim sve: ja podmetnem skute, pregršti – a ipak se čitave vedrice izlivaju preko ivice, a na ove stranice padaju samo kapi...
U početku sam čuo u svojoj sobi iza vrata zvonke glasove – i poznao sam njen glas, Y, elastičan, metalan – i drugi, gotovoo nesavitljiv – kao drveni lenjir – glas Jy. Onda su se vrata s treskom otvorila širom i izbacila ih obe kao metak k meni u sobu. Baš tako: kao metak.
Y je stavila ruku na naslon moje fotelje i preko ramena, desno – samo zubima se osmehivala onoj. Ja ne bih hteo da budem pod tim osmehom.
―Ĉujte‖, rekla mi je Y, ―ova je ţena, izgleda, stavila sebi u zadatak da vas čuva od mene, kao malo dete. Je li to s vašom dozvolom?‖
I onda – druga, podrhtavajući škrgama:
―Da, on i jeste dete. Da! Samo zato i ne vidi da vi sa njim sve to – samo zato da bi... sve je to – komedija. Da! I moja je duţnost...‖
Za trenutak u ogledalu – izlomljena, uzdrhtala prava mojih obrva. Skočio sam i – jedva se uzdrţavajući – sa uzdrhtalim kosmatim pesnicama, teško cedeći kroz zube svaku reč, viknuo sam joj u lice – u same škrge:
―O-vog tre-nutka – napolje! Ovog trenutka!‖ Škrge su se nadule ciglastocrveno, onda su splasnule, posivele. Ona je otvorila usta da nešto kaţe, i ne rekavši ništa – zalupila vrata i izašla.
Poleteo sam prema Y:
―Neću oprostiti – nikad sebi to neću oprostiti! Ona se usudila – tebe? Ali ti valjda ne moţeš misliti da ja mislim, da... da ona... To je sve zato što ona hoće da se zapiše kod mene, a ja...‖
―Da se zapiše, srećom, neće joj poći za rukom. I da je hiljadu takvih kao ona: svejedno mi je. Ja znam ti nećeš poverovati hiljadi nego meni jednoj. Zato što sam posle onog jučerašnjeg – ja pred tobom sva do kraja, onako kao što si ti hteo. Ja sam u tvojim rukama, ti moţeš – u svakom trenutku...‖
―Da – u svakom trenutku‖, i istog časa sam shvatio – šta, krv mi je jurnula u uši, u obraze, viknuo sam: ―Ne treba o tome, nikad mi ne govori o tome! Pa ti shvataš da bih to bio onaj ja, pređašnji, a sada...‖
―Ko te zna... Ĉovek je kao roman: do zadnje stranice ne znaš kako će se završiti. Inače ne bi vredelo ni čitati...‖
Y me miluje po glavi. Lice njeno ne vidim, ali po glasu osećam: sad gleda nekud veoma daleko, zagledala se u oblak koji nečujno plovi, lagano, neznano kud...
Odjednom me je odstranila rukom – odlučno i neţno:
―Slušaj: došla sam da ti kaţem da mi moţda samo poslednje dane... Da li znaš: od večeras su ukinute sve slušaonice.‖
―Ukinute?‖
―Da. Prolazila sam – i videla: u zgradama sa slušaonicama nešto pripremaju, nekakvi stolovi, lekari u belom.‖
―Pa šta to znači?‖
―Ne znam. Zasad još niko ne zna. A to je najgore. Osećam samo: uključili su struju, iskra juri – i ako ne danas, ono sutra... Moţda mi neće poći za rukom.‖
Ja sam već davno prestao da shvatam: ko su oni, a ko smo – mi. Ne razumem šta ja hoću: da im pođe za rukom ili da im ne pođe. Jasno mi je samo jedno: Y se sada kreće po samoj ivici – i svakog časa...
―Ali to je ludost‖, kaţem ja. ―Vi – i Jedinstvena Drţava. To je isto kao kad biste rukom zapušili topovsku cev – i mislili da je mogućno zadrţati pucanj. To je – potpuna ludost!‖
Osmeh:
―'Treba svi da polude – što je moguće pre da da polude.' To je neko juče govorio. Sećaš li se? Tamo...‖
―Da, to sam zapisao. Dakle, to se stvarno dogodilo.‖ Ćuteći gledam u njeno lice: na njemu je sada izrazito jasan – tamni krst.
―Y, draga – dok još nije kasno... Hoćeš li da bacim sve, da zaboravim sve – i da odem s tobom onima, iza Zida – onima... ne znam ko su oni.‖
Ona je zavrtela glavom. Kroz tamne prozore očiju – tamo, unutra u njoj, ja vidim: gori vatra, iskre, jezičci plamena uvis, natrpane su planine suvih, smolastih drva. I jasno mi je: već je kasno, moje reči više ništa ne mogu...
Ustala je – odmah će otići. Moţda su ovo već poslednji dani, moţda – minuti... Uhvatio sam je za ruku.
―Ne! Bar još malo – ali radi... radi...‖
Ona je lagano podizala uvis, ka svetlosti, moju ruku – moju kosmatu ruku, koju sam tako mrzeo. Hteo sam da je istrgnem, ali ju je ona drţala čvrsto.
―Tvoja ruka... Ti i ne znaš, malo njih zna da se ţenama odavde, iz grada, dešava da vole – one. I u tebi, sigurno, ima nekoliko kapi sunčane, šumske krvi. Moţda sam te zbog toga i...‖
Pauza – i kako je čudno: od pauze, od praznine, od ničega – tako leti srce. I ja vičem:
―Aha! Nećeš ti još otići! Nećeš otići – dok mi ne ispričaš o njima – zato što ih ti voliš... a ja čak i ne znam ko su oni, odakle su. Ko su stvarno oni? Polovina koju smo izgubili, H2 i O a da bi se dobilo H2O – potoci, mora, vodopadi, talasi, bure – potrebno je da se polovine sjedine...‖
Ja se jasno sećam svakog njenog pokreta. Sećam se kako je uzela sa stola moj stakleni trougao i svo vreme dok sam govorio pritiskala je njegovu oštru stranu uz obraz – na obrazu se pojavio beli oţiljak, posle je postao ruţičast, iščezao. I čudno: ne mogu da se setim njenih reči – naročito u početku – nego samo nekakvih pojedinih slika, boja.
Znam: u početku je to bilo – o Dvestogodišnjem Ratu. I eto – crveno po zelenilu trava, po tamnoj glini, po plavetnilu snegova – crvene, neisušene bare. Onda ţuta, suncem sprţena trava, goli ţuti, razbarušeni ljudi – i razbarušeni psi – odmah tu, pored naduvenih strvina psećih, ili, moţda ljudskih... To je, naravno – iza zidova
zato što je grad – već pobedio, u gradu je već naša sadašnja – hrana od nafte.
I gotovo od neba do zemlje – crne teške bore, i bore se njišu nad šumama, nad selima, lagano stubovi, dim. Potmuli jauk: teraju u grad crne beskrajne redove – da bi ih silom spasili i naučili sreći.
―Ti si sve to uglavnom znao?‖
―Da, uglavnom.‖
―Ali ti nisi znao, i samo ih je mali broj znao, da je neznatan deo njih ipak izdrţao i ostao da ţivi tamo, iza Zidova. Goli – otišli su u šume. Učili su se od drveća, zverinja, ptica, cveća, sunca. Obrasli su u dlaku, ali su zato pod dlakom sačuvali vatrenu crvenu krv. Sa vama je gore: vi ste obrasli u cifre, po vama cifre mile kao vaši. Treba sa vas zderati sve i oterati vas gole u šume. Da se naučite da drhtite od straha, od radosti, od strašnog gneva, od hladnoće, da se molite vatri. I mi, Mefi – mi hoćemo...‖
―Ne, pričekaj – a 'Mefi'? Šta je to 'Mefi'?‖
―Mefi? to je drevno ime, to je – onaj što je... Sećaš se: tamo, na kamenu – prikazan je mladić... Ili ne: bolje na tvome jeziku, tako ćeš brţe razumeti. Dakle: dve su sile u svetu – entropija i energija. Jedna teţi ka blaţenom miru, ka srećnoj ravnoteţi; druga – ka narušavanju ravnoteţe, ka mučno-beskonačnom kretanju. Entropiji su se – naši, ili tačnije – vaši preci, hrišćani, klanjali kao Bogu. A mi, antihrišćani, mi...‖
I u tom trenutku – jedva čujno, kao šapat kucanja na vratima – i u sobu je upao onaj spljošteni, sa čelom natučenim na oči, koji mi je više puta donosio ceduljice od Y.
On nam je pritrčao, zaustavio se, brektao – kao vazdušna pumpa – i nije mogao da izgovori ni jedne jedine reči: mora da je trčao iz sve snage.
―Ma šta je! Šta se desilo?‖ Uhvatila ga je za ruku Y.
―Idu – ovamo...‖ prošištala je najzad pumpa. ―Straţa... i sa njom onaj – de, kako beše... onaj grbavko...‖
―S?‖
―Pa da! U susednoj su kući. Sad će biti ovde. Brţe, brţe!‖
―Koješta! Imamo vremena...‖ smejala se ona, u očima – iskre, veseli jezičci.
To je – ili besmislena, nerazumna hrabrost ili je tu bilo još nešto, meni nerazumljivo.
―Y, preklinjem te Dobrotvorom! Shvati – pa to je...‖
―Preklinjem te Dobrotvorom‖, oštri trougao – osmeh.
―Hajde, mene radi... Molim te.‖
―Ah, trebalo je s tobom još o jednoj stvari... Dobro, svejedno: sutra...‖
Ona je veselo (da: veselo) klimnula meni glavom, klimnuo je i taj – izvirivši za trenutak ispod svoje čeone strehe. I ja sam – sâm.
Brţe – za sto. Otvorio sam svoje beleške, uzeo pepeo – da bi me oni zatekli za ovim poslom u korist Jedinstvene Drţave. I odjednom – svaka dlačica na glavi je ţiva, odvojena i pokreće se: ―A šta ako uzmu i pročitaju makar jednu stranicu – od ovih, od poslednjih?‖
Sedeo sam za stolom ne mičući se – i video sam kako drhte zidovi, drhti pero u mojoj ruci, njišu se, slivaju slova...
Sakriti? Ali gde: sve je staklo. Spaliti? Ali iz hodnika i iz susednih soba će videti. A onda ja već ne mogu, nemam snage da uništim ovaj mučni – ali moţda meni najdraţi – komadić sebe.
U daljini – u hodniku – već glasovi, koraci. Uspeo sam samo da dohvatim sveţanj listova, da ih munem ispod
sebe – sad sam prikovan za fotelju koja vibrira svakim atomom, i pod nogama je – paluba, gore i dole...
Stisnuvši se u klupko, zabivši se pod strehu čela – ja sam, nekako ispod očiju, kradomice video: idu iz sobe u sobu, počevši od desnog kraja hodnika, i sve su bliţe. Jedni su sedeli sleđeni kao ja; drugi su im – skakali u susret i širom otvarali vrata – srećni ljudi! Kad bih tako mogao i ja...
―'Dobrotvor je za čovečanstvo neophodna najsavršenija dezinfekcija, i usled toga u organizmu Jedinstvene Drţave nikakva peristaltika...'― ja sam drhtećim perom ispisivao ovu savršenu besmislicu i savijao se nad stolom sve niţe, a u glavi – suluda kovačnica; i leđima sam čuo – kvrcnula je kvaka na vratima, pirnuo je vetar, fotelja je poda mnom zaigrala...
Tek tada sam se s teškoćom odvojio od stranice i okrenuo se prema došljacima (kako je teško igrati komediju... oh, ko mi je to danas govorio o komediji?). Napred je bio S – mračno, ćuteći, brzo bušio očima u meni bunare, u mojoj fotelji, u listićima koji su podrhtavali pod mojom rukom. Onda na trenutak – nekakva poznata, svakodnevna lica na pragu, i jedno od njih se izdvojilo – naduvene ruţičastomrke škrge...
Setio sam se svega što je bilo u ovoj sobi pre pola sata, i bilo mi je jasno da će ona sad... Sve moje biće tuklo je i pulsiralo u onom (srećom, neprovidnom) delu tela kojim sam pokrivao rukopis.
Jy je prišla iza njega, iza S, oprezno ga dotakla za rukav – i tiho rekla:
―To je D-503, graditelj Integrala. Vi ste sigurno čuli za njega? On je uvek eto tako, za stolom... Uopšte ne štedi sebe!‖
A šta sam ja mislio? Kakva divna, neobična ţena.
S je počeo da klizi prema meni, nagnuo se preko mog ramena – nad sto. Laktom sam zaklonio beleške, ali on strogo viknu:
―Molim da mi odmah pokaţete šta imate to tamo!‖
Goreći od stida, pruţio sam mu listić. On je pročitao i vidim kako je iz njegovih očiju iskliznuo smeh, šmugnuo naniţe po licu i jedva mašući repom zaseo negde u desnom uglu usta...
―Malo dvosmisleno, ali ipak... Pa dobro, nastavite, nećemo vam više smetati.‖
On je zašljapkao – kao perajima po vodi – prema vratima, i sa svakim njegovim korakom meni su se postepeno vraćale noge, ruke, prsti – duša se ponovo ravnomerno rasporedila po čitavom telu, ja sam disao...
Na kraju: Jy se zadrţala kod mene u sobi, prišla je, nagnula se prema uhu – i šapatom:
―Vaša je sreća što sam ja...‖
Ne razumem: šta je htela time da kaţe?
Uveče, kasnije, saznao sam: odveli su troje. Uostalom, o tome naglas, kao i o svemu drugom što se dešava, niko ne govori (vaspitni uticaj nevidljivo prisutnih Ĉuvara u našoj sredini). Razgovori su se vodili uglavnom o brzom padu barometra i o promeni vremena.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

9 Re: Jevgenij Zamjatin - Mi taj Pet Dec 28, 2012 8:50 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
Beleška 29.
NITI PO LICU. KLICE. PROTIVPRIRODNA KOMPRESIJA.
Ĉudno: barometar pada, a vetra još nema, tišina. Tamo, gore, već je počela – za nas još nečujna – bura. Svom snagom jure oblaci. Zasad ih je malo – odvojeni zupčasti krnjadci. Dakle: kao da se gore već stropoštava nekakav grad, i lete naniţe komadi zidova i kula, rastu na oči sa uţasavajućom brzinom – sve su bliţe – ali će morati još čitave dane da lete kroz plavičasti beskraj, dok ne tresnu na dno, k nama, dole.
Dole je tišina. U vazduhu – tanke, nerazumljive, gotovo nevidljive niti. One svake jeseni dolaze odande, iza Zida. Lagano plove – i odjednom osećate: nešto je strano, nevidljivo kod vas na licu, vi hoćete da to stresete – ali ne: ne moţete, nikako da se otarasite...
Naročito mnogo ima tih niti ako idete pored Zelenog Zida, gde sam ja jutros išao: Y mi je zakazala sastanak u Drevnoj Kući – u onom, našem 'stanu'.
Već sam izdaleka bio primetio neprozirnu i crvenu gromadu Drevne Kuće kad sam pozadi čuo nečije sitne, uţurbane korake, učestalo disanje. Osvrnuo sam se – i video: za mnom je trčala O.
Sva je bila nekako naročito, uokvireno, gipko, okrugla. Ruke i pehari grudi, i čitavo njeno telo, meni tako poznato, zaokrugljivalo se i zatezalo unifu: evo sad će probiti tanku materiju – i napolje, na sunce, na svetlost. Ja zamišljam: tamo, u zelenim prašumama, u proleće, isto se tako tvrdoglavo probijaju kroz zemlju klice – da bi što pre izbacile grane, lišće, da bi što pre cvetale.
Nekoliko trenutaka je ćutala, modro mi sijala u lice.
―Videla sam vas – onda, sećate se, na Dan Jednoglasnosti.‖
―Ja sam vas, takođe video...‖ i odmah sam se setio kako je stajala dole, u uskom prolazu, pribivši se uza zid i pokrivši trbuh rukama. Nehotice sam pogledao na njen okrugli trbuh pod unifom.
Ona je očigledno to primetila – sva je postala obloruţičasta, i ruţičast osmeh:
―Ja sam tako srećna – tako srećna... Puna sam – razumete li: do vrška. I eto – idem i ništa ne čujem šta je unaokolo, nego sve slušam unutra, u sebi...‖
Ćutao sam. Na mom licu – nešto tuđe, ono mi smeta – i ja nikako ne mogu od toga da se oslobodim. I odjednom neočekivano, sijajući još modrije, ona je dohvatila moju ruku – i na svojoj ruci sam osetio njene usne... To je bilo prvi put u mom ţivotu. To je bilo nekakvo, meni do sada nepoznato, drevno milovanje, i od njega – takav stid i bol da sam (moţda, čak grubo) istrgao ruku.
―Slušajte – vi ste poludeli! I ne samo to – uopšte vi... Ĉemu se vi radujete? Zar vi ne moţete da zaboravite šta vas čeka? Ako ne sad – onda svejedno, kroz mesec, kroz dva meseca...‖
Ona se – utulila; svi krugovi su se odjednom – ugnuli, iskrivili. A meni u srcu – neprijatno, čak bolesna kompresija, povezana sa osećanjem saţaljenja (srce nije ništa drugo do idealna pumpa; kompresija, stezanje – usisivanje pompom tečnosti je tehnički apsurd; otuda je jasno: u kojoj su meri, u suštini, apsurdne, protivprirodne, bolesne sve 'Ijubavi', 'saţaljenja' i sve drugo što izaziva takvu kompresiju).
Tišina. Mutnozeleno staklo Zida – levo. Tamnocrvena gromada – napred. I ove dve boje, slaţući se, dale su mi u
obliku rezultante – kako mi se to tada učinilo, blistavu ideju.
―Stojte! Znam kako da vas spasem. Ja ću vas izbaviti od toga: da vidite svoje dete – a onda da umrete. Vi ćete moći da ga odnegujete – razumete li – vi ćete pratiti kako vam na rukama raste, zaobljava se, jedra, kao zreli plod...‖
Ona se samo stresla i upila u mene, netremice me posmatrajući.
―Vi se sećate one ţene... onda, davno, u šetnji. Dakle: ona je sad ovde, u Drevnoj Kući. Hajdemo k njoj i garantujem: sve ću odmah urediti.‖
Već sam video kako utroje idemo, kako je sa Y vodim hodnicima – eto već je tamo, među cvećem, travom, lišćem... Ona se, međutim, odmakla od mene, roščići njenog ruţičastog polumeseca su podrhtavali i blago se izvijali naniţe.
―To je ona ista‖, rekla je ona.
―To jest...‖ ja sam se nekako zbunio. ―Pa da: ona ista.‖
―I vi hoćete da ja odem k njoj – da molim nju – da ja... Ne smete mi nikada više to pomenuti!‖
Pognuvši se, brzo je otišla od mene. Kao da se još nečeg setila – okrenula se i viknula:
―I umreću – ako, neka! Šta se to vas tiče – zar vam nije svejedno?‖
Tišina. Padaju odozgo, uţasavajućom brzinom rastu na očigled – komadi modrih kula i zidova, ali će oni još morati sate – moţda dane – da lete kroz beskraj; lagano plove nevidljive niti, sleţu se na lice – i nikako da ih streseš, nikako da ih se otarasiš.
Lagano idem ka Drevnoj Kući. U srcu – apsurdna, mučna kompresija...
Beleška 30.
POSLEDNJI BROJ. GALILEJEVA GREŠKA. ZAR NIJE BOLJE?
Evo mog razgovora sa Y – tamo, juče, u Drevnoj Kući, usred šarolikog ţagora koji zaglušuje logički tok misli – crvene, zelene, bronzanoţute, bele, narandţaste boje... I za sve vreme – pod zaleđenim mermernim osmehom prćonosog drevnog pesnika.
Ja reprodukujem ovaj razgovor od slova do slova – zato što će on, kako mi se čini, imati ogroman, odlučujući značaj za sudbinu Jedinstvene Drţave – i još više: za vasionu. A onda ovde ćete vi, nepoznati moji čitaoci, moţda naći izvesno opravdanje za mene...
Y je odmah, bez ikakve pripreme, sručila sve na mene:
―Ja znam: prekosutra je kod vas – prvi probni let Integrala. Tog dana ćemo ga mi uzeti u svoje ruke.‖
―Kako? Prekosutra?‖
―Da. Sedi, ne uzbuđuj se. Ne moţemo gubiti ni trenutka. Među stotinu ljudi koje su juče nasumice uhapsili Ĉuvari – dospelo je i 12 Mefa. I ako se propuste dva-tri dana – ona će propasti.‖
Ćutao sam.
―Da biste posmatrali tok probe – moraju vam poslati elektrotehničare, mehaničare, lekare, meteorologe: I tačno u 12 – zapamti – kad zazvone za ručak i svi odu u trpezariju, mi ćemo ostati u hodniku, zaključaćemo sve u trpezariji – i Integral je naš... Razumeš: to je potrebno po bilo koju cenu. Integral u našim rukama – to će biti oruţje koje će pomoći da se završi sve odjednom, brzo, bez bola.
Njihov aero... ha! To će biti prosto ništavni roj mušica protiv kopca. A onda: ako to već bude neizbeţno – moći će se usmeriti naniţe cevi motora i samim njihovim radom...‖
Skočio sam.
―To je nezamislivo! To je besmislica! Zar ti nije jasno da je to što vi nameravate – revolucija?‖
―Da, revolucija! Zašto je to besmisleno?‖
―Bsmisleno je zato što revolucije ne moţe biti. Zato što je naša – to ne kaţeš ti, nego ja – naša revolucija je bila poslednja. I više nikakvih revolucija ne moţe biti. To je svakom poznato...‖
Podsmešljiv, oštar trougao obrva:
―Dragi moj, ti si matematičar. Ĉak – više od toga: ti si filozof matematike. Dakle: navedi mi poslednji broj.‖
―To jest? Ja... ja ne razumem: kakav... poslednji broj?‖
―Pa – poslednji, gornji, najveći.‖
―Ali, Y – pa to je besmisleno. Ako je broj brojeva beskrajan, kakav ti hoćeš poslednji broj?‖
―A kakvu ti hoćeš poslednju revoluciju? Poslednje – nema, revolucije su beskrajne. Poslednja – to je za decu: decu beskonačnost plaši, a potrebno je da deca noću mirno spavaju...‖
―Ali kakav je smisao – kakav je smisao u svemu tome – za ime Dobrotvora? Kakvog ima smisla kad su već svi srećni?‖
―Recimo: dobro, nek je čak i tako. A šta onda dalje?‖
―Smešno! Potpuno dečije pitanje. Ispričaj nešto deci – sve do kraja, ona ipak pitaju: 'a dalje, a zašto?'―
―Deca su jedini smeli filozofi. I smeli filozofi su – obavezno deca. Baš tako, kao deca, uvek i treba da bude: 'a šta dalje?'―
―Ničega nema dalje! Tačka. Po čitavoj vasioni je – ravnomerno, svugde – razliveno...‖
―Aha: ravnomerno, svugde! Eto baš tu i jeste ona – entropija, psihološka entropija. Tebi, matematičaru – zar tebi nije jasno da su samo razlike – razlike u temperaturama, i u toplotnim kontrastima – da je samo u njima ţivot. A ako su svugde, po čitavoj vasioni podjednako topla ili podjednako hladna tela... njih treba sudariti – da bi nastala vatra, eksplozija, pakao. I mi ćemo ih sudariti.‖
―Ali, Y – shvati, pa shvati: naši preci su za vreme Dvestogodišnjeg Rata – upravo to i uradili...‖
―Oh, i oni su bili u pravu – hiljadu puta u pravu. Oni su samo u jednom pogrešili: kasnije su poverovali da su oni poslednji broj – kakvog u prirodi nema, nema. Njihova greška je Galilejeva greška: on je bio u pravu tvrdeći da se Zemlja okreće oko Sunca, ali on nije znao da se čitav sunčani sistem – kreće još oko nekakvog centra, on nije znao da istinska, nerelativna zemljina orbita – uopšte nije naivni krug...‖
―A vi?‖
―A mi – zasad znamo da nema poslednjeg broja. Moţda ćemo zaboraviti. Ne: čak je sigurno da ćemo zaboraviti kada ostarimo kao što neminovno stari sve. I onda ćemo mi – isto tako neminovno naniţe – kao u jesen lišće s drveta – kao prekosutra vi... Ne, ne, dragi – ne ti. Ti si – sa nama, ti si – sa nama!‖
Zaţarena, uskovitlana, iskričava – nikad je još nisam video takvu – ona me obgrlila svim svojim telom. Nestao sam...
Najzad – gledajući mi čvrsto, tvrdo u oči:
―Onda zapamti: u 12.‖
I ja sam rekao:
―Da, pamtim.‖
Otišla je.
Sam sam – među bučnim, raznoglasnim ţagorom – modrih, crvenih, zelenih, bronzanoţutih, narandţastih...
Da, u 12... i odjednom besmisleno osećanje nečeg tuđeg što mi je popalo po licu – što nikako ne mogu da otrem. Odjednom – jučerašnje jutro, Jy – i ono što je ona onda vikala Y u lice... Zašto? Kakav je to apsurd?
Poţurio sam da izađem napolje – brţe kući, kući... Negde pozadi, čuo sam prodorno kreštanje ptica nad Zidom. A napred, u zalasku sunca – iz, krmezne kristalizirane vatre – lopte kupola, ogromne zaţarene kocke – kuće, kao sledena munja u nebu – vrh akumulatorskog tornja. I sve ovo – svu ovu besprekornu, geometrijsku lepotu – ja ću morati lično, svojim rukama... Zar nema – nikakvog izlaska, nikakvog puta?
Pored nekakve slušaonice (broja se ne sećam). Unutra – na gomilu sloţene klupe; po sredini – stolovi pokriveni čaršavima od sneţnobelog stakla; na belom mrlja ruţičaste sunčane krvi. I u svemu tome skriveno je nekakvo nepoznato – i zbog toga jezivo – sutra. Protivprirodno je: biće koje misli – koje vidi: da ţivi u nezakonomernostima, neizvesnostima, iksovima. Kao kad bi vam zavezali oči i primorali vas da tako idete, pipate, spotičete se, a vi znate da je tu negde sasvim blizu – kraj, samo jedan korak – i od vas će ostati samo zgnječeni, iznakaţeni komad mesa. Zar to nije to isto?
...A šta ako bih ne čekajući – sam glavom naniţe? Zar ne bi to bio jedini pravilan postupak koji bi odjednom razmrsio sve?
Beleška 31.
VELIKA OPERACIJA. JA SAM OPROSTIO SVE. SUDAR VOZOVA.
Spaseni smo! U zadnjem trenutku, kada je već izgledalo da se čovek nema za šta uhvatiti, kada je izgledalo da je već sve gotovo...
Ovako; kao da ste se stepenicama već popeli do strašne Dobrotvorove Mašine, i sa teškim zveketom vas je već pokrio stakleni poklopac, i vi poslednji put u ţivotu – brţe – gutate očima modro nebo...
I odjednom: sve je to – samo 'san'. Sunce je ruţičasto i veselo, i zid – takva je radost pomilovati rukom hladni zid – i jastuk – beskrajno se naslađivati udubljenjem od vaše glave na belom jastuku...
Eto to je otprilike ono što sam preţiveo kad sam jutros pročitao Drţavne Novine. Bio je strašan san, i on se završio. A ja, malodušnik, ja, bezvernik – ja sam već mislio na dobrovoljnu smrt. Stidim se sada da čitam poslednje redove koje sam juče napisao. Ali svejedno: neka, neka oni ostanu kao spomen na ono neverovatno što je moglo biti – i čega više neće biti... da, neće biti!...
Na prvoj stranici Drţavnih Novina je sijalo:
Radujte se,
Jer ste od danas vi – savršeni! Do današnjeg dana su vaša čeda, mehanizmi – bili savršeniji od vas.
Po čemu?
Svaka iskra dinamomašine jeste iskra najčistijeg razuma; svako kretanje klipa jeste besprekorni silogizam. Ali zar i u vama nije isto takav nepogrešivi razum?
Filozofija dizalica, presa i pumpi jeste – dovršena i jasna kao krug šestara. A zar je vaša filozofija manje šestarska?
Lepota mehanizma jeste u ritmu neumitnom i preciznom, kao klatno. Ali zar i vi – koji ste od detinjstva odgajani po Tejlorovom sistemu – niste postali precizni kao klatno?
I još nešto:
Mehanizam nema fantazije.
Da li ste ikada videli da se za vreme rada na fizionomiji pumpnog cilindra – rasplinjava daleki, besmisleno sanjalački osmeh? Da li ste ikada čuli da se dizalice noću u vreme određeno za odmor, nemirno vrte i uzdišu?
Ne!
A kod vas – crvenite! – Čuvari sve češće vide te osmehe i uzdahe. I – krijete oči, istoričari Jedinstvene Drţave mole da im se uvaţe ostavke kako ne bi zapisivali sramne događaje.
Ali to nije vaša krivica – vi ste bolesni. Ime je ove bolesti:
Fantazija.
To je crv koji izgriza crne bore na čelu. To je groznica koja vas tera da trčite sve dalje – makar da to 'dalje' počinje tamo gde se završava sreća. To je poslednja barikada na putu ka sreći.
I radujte se: ona je već minirana. Put je slobodan. Poslednje otkriće Drţavne Nauke: centar fantazije jeste – bedni moţdani čvor u oblasti Varolijeva mosta. Triput spaliti taj čvor X-zracima – i vi ste izlečeni od fantazije
Zauvek.
Vi ste – savršeni, vi ste – ravni mašini, put ka stoprocentnoj sreći je – slobodan. Zato ţurite svi – i staro i mlado – ţurite da se podvrgnete Velikoj Operaciji. Ţurite u slušaonice u kojima se vrši Velika Operacija! Ţivela Velika Operacija! Ţivela Jedinstvena Drţava. Ţiveo Dobrotvor!
...Vi – da vi sve to niste čitali u mojim beleškama, sličnim nekakvom drevnom, fantastičnom romanu; da se u vašim rukama, kao u mojim, tresao evo ovaj novinarski list koji još miriše na boju; da ste znali, kao što ja znam, da je to najistinskija realnost, ako ne sadašnja, a ono sutrašnja – zar ne biste i vi osećali isto ovo što i ja? Zar vam se – kao kod mene sada – ne bi vrtelo u glavi? Zar vas ne bi – po leđima i rukama – podilazili ovi jezivi, slatki, ledeni trnci? Zar vam ne bi izgledalo da ste vi – gigant, Atlas – i ako se uspravite da ćete neminovno udariti glavom o staklenu tavanicu?
Dohvatio sam telefonsku slušalicu:
―Y-330.. . Da, da: 330‖, a onda, gušeći se viknuo sam: ―Vi ste kod kuće, da? Jeste li čitali – čitate li? Pa to je, pa to je... To je izvanredno!‖
―Da...‖ dugo, mračno ćutanje. Slušalica je jedva čujno zujala, nešto mislila... ―Ja moram obavezno da vas vidim danas. Da, kod mene posle 16. Obavezno.‖
Draga! Kako je – kako je mila! 'Obavezno'... Ja sam osećao: osmehujem se – i nikako ne mogu da se zaustavim, i eto tako, poneću na ulicu ovaj osmeh – kao fenjer, visoko iznad glave...
Tamo, napolju, naleteo je na mene vetar. Vitlao je, zviţdao, sekao. Ali ja sam samo još veseliji. Viči, zavijaj – svejedno: sad više nećeš moći da oboriš zidove. I nad glavom se survavaju čelični leteći oblaci – neka: nećete pomračiti sunce – mi smo ga zauvek prikovali lancem za zenit – mi, Isusi Navini.
Na uglu – gusta gomila Isusa Navina stajala je priljubivši se čelima za staklo zidova. Unutra, na zaslepljujuće belom stolu, već je leţao jedan. Ispod beline su se videli bosi tabani, rastavljeni u obliku ţutog ugla, beli lekari – sagli se ka uzglavlju, bela ruka – pruţila prema ruci nečim napunjen špric.
―A vi – zašto ne idete‖, upitao sam – nikoga, ili, tačnije, sve.
―A zašto ne vi?‖ okrenula se prema meni nečija lopta.
―Ja ću posle. Ja moram još prvo...‖
Malo zbunjen, povukao sam se. Ja sam stvarno prvo morao da vidim nju, Y. Ali zašto 'prvo' – nisam mogao sebi da dam odgovor...
Heling. Svetlucao je, blistao plavičasto ledeni Integral. U mašinskom odeljenju zujao je dinamo – neţno, ponavljajući nekakvu jednu te istu reč bez kraja – kao da je to moja, meni poznata reč. Sagao sam se, pomilovao dugu, hladnu cev motora. Draga... kako si – kako si, mila. Sutra ćeš ti – oţiveti, sutra ćeš – prvi put u ţivotu zadrhtati od vatrenih, plamenih kapljica u tvojoj utrobi...
Kakvim bih očima ja gledao na to moćno stakleno čudovište da je sve ostalo kao juče? Kad bih znao da ću ga sutra u 12 – da ću ga izdati... da, izdati...
Oprezno za lakat odstraga. Okrenuo sam se: tanjirasto, pljosnato lice Drugog Graditelja.
―Vi već znate‖, rekao je on.
―Šta? Operacija? Da, zar je moguće? Kako svi, svi – odjednom...‖
―Ma ne, ne to: probni let su odloţili za prekosutra. Sve zbog te operacije... Uzalud smo terali svet, mučili se...‖
Sve zbog Operacije... Smešan, ograničen čovek. Ništa ne vidi dalje od svog tanjira. Kad bi on znao da nije
Operacije – kako bi on sutra u 12 sedeo pod katancem u staklenom kavezu, batrgao se i besneo.
Kod mene u sobi u 15.30 časova. Ušao sam – i video Jy. Sedela je za mojim stolom, – koščata, uspravljena, čvrsta – učvrstivši na ruci desni obraz. Mora da je već odavno čekala: jer kad mi je skočila u susret – na njenom obrazu je ostalo pet jamica od prstiju.
Jedan trenutak je u meni ono isto nesrećno jutro, evo baš ovde, pored stola – ona pored Y, razjarena... Ali samo za trenutak – i odmah je današnje sunce sve izbrisalo. Tako se dešava kad u sunčan dan, ulazeći u sobu, iz rasejanosti okrenete prekidač – sijalica se zapali, ali kao da je i nema – tako je smešna, jadna, nepotrebna...
Bez predomišljanja pruţio sam joj ruku, oprostio sam joj sve – ona je dohvatila moje obe, čvrsto ih, bodljikavo stegla, i uzbuđeno podrhtavajući obrazima koji su visili kao drevni nakit – rekla:
―Ĉekala sam... ja sam samo na trenutak... samo sam htela da kaţem: kako sam srećna, kako se radujem zbog vas! Shvatite: sutra ili prekosutra – bićete potpuno zdravi, vi ćete se ponovo – roditi...‖
Video sam na stolu listić – poslednje dve stranice jučerašnje moje beleške: kako sam ih sinoć tamo ostavio – tako su i leţale. Da je ona videla šta sam ja tamo pisao... Uostalom, svejedno: sad je to samo istorija, sad je to – do komičnosti daleko, kao kroz okrenuti dogled...
―Da‖, rekao sam ja, ―evo, molim vas: sad sam išao bulevarom i ispred mene čovek, a od njega – senka na kaldrmi. Razumete li – senka svetli. I meni se čini – eto ja sam ubeđen – sutra uopšte neće biti senki, ni od jednog čoveka, ni od jedne stvari, sunce će biti kroz sve...‖
Ona na to neţno i strogo:
―Vi ste fantasta! Deci kod mene u školi – ne bih dozvolila da tako govore...‖
I još nešto o deci, i kako ih je ona sve odjednom, u gomili, odvela na Operaciju, i kako su tamo morali da ih vezuju, i o tome da 'voleti – treba nemilosrdno, da, nemilosrdno' i da će se ona, izgleda, odlučiti...
Popravila je među kolenima sivoplavičastu tkaninu; ćuteći je, brzo – oblepila čitavog mene osmehom i otišla.
I – na sreću, sunce se danas još nije zaustavilo, sunce je letelo, i evo već je 16, ja lupam na vrata – srce lupa...
―Uđite!‖
Na pod – pored njene fotelje, obgrlivši njene noge, zabacivši glavu uvis, gledati je u oči – naizmenice, u jedno i u drugo oko – i u svakome videti sebe – u čudesnom ropstvu...
A tamo, iza zida, bura, tamo su oblaci sve čeličniji: neka! U glavi je tesno, neobuzdane – preko mere – reči, i ja naglas zajedno sa suncem nekuda letim... ne, sad mi već znamo kuda – i iza mene su planete – planete koje bljuju plamen i koje su nastanjene vatrenim cvećem koje peva – i planete neme, modre, gde je razumno kamenje ujedinjeno u organizovana društva – planete koje su dostigle, kao i naša zemlja, vrhove apsolutne, stoprocentne sreće...
I odjednom – odozgo:
―A zar ti ne misliš da je vrhunac – baš ovo kamenje ujedinjeno u organizovana društva?‖
I sve je oštriji, sve je tamniji trougao:
―A sreća... Šta sa njom? Pa ţelje su mučne, zar ne? I jasno je: sreća je kad nema više nikakvih ţelja, nema nijedne... Kakva je greška, kakva je apsurdna predrasuda što smo do sada pred srećom – stavljali znak plus; pred apsolutnom srećom je naravno, minus – boţanstveni minus.‖
Ja sam – sećam se – rasejano promrmljao:
―Apsolutni minus je 273°...‖
―Minus 273 – baš tako. Malo je hladno, ali zar baš to ne pokazuje da smo mi – na samom vrhu.‖
Kao ono onda, odavno – ona je govorila nekako za mene, mnome – razvijala je do kraja moje misli. Ali je u tome bilo nešto tako jezivo – nisam mogao – i sa naporom sam iscedio iz sebe 'ne'.
―Nemoj‖, rekao sam ja. ―Ti... ti se šališ...‖ Ona se nasmejala glasno – suviše glasno. Brzo, u trenu, dosmejala se do nekakvog kraja, povukla se...
Pauza.
Ustala je. Stavila mi je ruke na ramena. Dugo je, polako gledala. Onda me je privukla sebi – i ničeg više nije bilo: samo njene oštre vrele usne.
―Zbogom.‖
To je izdaleka, odozgo, i do mene nije došlo odmah – moţda kroz minut, kroz dva.
―Kako to 'zbogom'?‖
―Ti si bolestan, ti si zbog mene vršio zločine – zar te to nije mučilo? A sada je Operacija – i ti ćeš se izlečiti od mene. I to je – zbogom.‖
―Ne‖, povikao sam ja.
Nemilosrdno oštar, crn trougao na belom:
―Kako? Ne ţeliš sreću?‖
U glavi mi je nešto jurilo, dva logička voza su se sudarila, naletela jedan na drugi, lomila, pucala...
―Dakle, šta je, ja čekam – biraj: Operacija i stoprocentna sreća – ili...‖
―Ne mogu bez tebe, ne ţelim bez tebe‖, rekao sam ja ili sam samo pomislio – ne znam, tek Y je čula.
―Da, ja znam‖, odgovorila mi je. I onda – stalno drţeći na mojim ramenima svoje ruke i ne odvajajući svoje oči od mojih:
―Onda – do sutra. Sutra – u 12: sećaš se?‖
―Ne. Odloţeno je za jedan dan... Prekosutra...‖
―Utoliko bolje za nas. U 12 – prekosutra...‖
Išao sam sâm – po sumračnoj ulici. Vetar me je okretao, nosio, terao – kao hartijicu; komadići čeličnog neba su leteli, leteli – kroz beskraj mogu leteti još jedno dan-dva... Dodirivale su me unife prolaznika – međutim, ja sam išao – sam. Bilo mi je jasno: svi su spaseni, ali za mene više spasa nema, ja ne ţelim spas...
Beleška 32.
NE VERUJEM. TRAKTORI. LJUDSKI IVER.
Da li verujete u to da ćete umreti? Da, čovek je smrtan, ja sam – čovek: prema tome... Ne, nije to to, znam ja da vi to znate. Ali ja pitam: da li se vama dešavalo da poverujete u to, da poverujete do kraja, ne svojim umom, nego telom, da osetite da će jednom prsti koji evo drţe baš ovu stranicu – biti ţuti, ledeni...
Ne, naravno, ne verujete – i zbog toga niste dosad skočili sa desetog sprata na kaldrmu, zbog toga sve do sada jedete, okrećete stranice, brijete se, osmehujete, pišete...
Isto to – da, baš isto to je danas sa mnom. Ja znam da će ova mala crna kazaljka na satu skliznuti ovamo, dole, ka ponoći, ponovo će se lagano podići naviše, prekoračiće nekakvu poslednju crtu – i nastaće neverovatno sutra. Ja to znam – ali ipak sve nekako ne verujem – ili se moţda meni čini da su dvadeset četiri sata – dvadeset četiri godine. I zbog toga mogu još ponešto da radim, nekud da ţurim, da odgovaram na pitanja, da se penjem po lestvicama na Integral. I još osećam kako se on ljulja na vodi, i shvatam – treba se uhvatiti za ogradu – a pod rukom je hladno staklo. Vidim kako prozračne ţive dizalice, sagnuvši ţdralovske vratove, istegnuvši kljunove, briţno i neţno hrane Integral strašnom eksplozivnom hranom za motore. I dole na reci – jasno vidim modre, naduvene od vetra vodene ţile, čvorove. Ali kako: sve je to veoma odvojeno od mene, tuđe, pljosnato – kao crteţ na listu hartije. I čudno je kako ravno, crteţasto lice Drugog Graditelja – odjednom kaţe:
―Dakle, kako ćemo: koliko uzimamo goriva za motore? Ako računamo tri... tri i po sata...‖
Preda mnom – u projekciji, na crteţu – leţi moja ruka sa brojačem, logaritamski brojčanik, cifra 15.
―Petnaest tona. Ali bolje uzmite... da: uzmite sto...‖ Ovo je zato što ja ipak znam da će sutra...
I vidim sa strane – jedva primetno počinje da drhti moja ruka sa brojčanikom.
―Sto? Zašto toliko mnogo? Pa to je – za jednu nedelju. Ma kako za nedelju: više!‖
―Ko će ga znati... ko to zna...‖
―Ja znam...‖
Vetar fijuče, sav je vazduh krcat nečim nevidljivim do samoga vrha. Teško dišem, teško idem – i teško, lagano, ne zaustavljajući se ni na sekundu – mili kazaljka na satu akumulatorskog tornja tamo na kraju bulevara. Vrh tornja – u oblacima – taman, modar i tupo zavija: usisava električnu energiju. Zavijaju dimnjaci Fabrike Muzičkih instrumenata.
Kao i uvek – u redovima, po četvoro. Međutim, redovi su nekako – labavi, i, moţda od vetra – njišu se, povijaju. I to sve više. Eto sa nečim su se na uglu sudarili, ustuknuli, i već su zbijena, sleđena, tesna grudva što ubrzano diše; svi imaju odjednom druge guščje vratove.
―Gledajte! Gledajte – eno tamo, brţe!‖
―Oni! To su oni!‖
―...A ja – neću ni za ţivu glavu! Nipošto – bolje glavu u Mašinu...‖
―Tiše! Ludače...‖
Na uglu, u slušaonici – širom otvorena vrata, a odande – lagana, glomazna kolona od pedesetak ljudi. Uostalom 'ljudi' – to nije to: nisu to noge – nego nekakvi teški, okovani točkovi koji se okreću pomoću nevidljivog dovoda;
nisu to ljudi – nego nekakvi čovekoliki traktori. Nad njihovim glavama puca na vetru bela zastava sa izvesnim zlatnim suncem – a u zracima natpis: ―Mi smo prvi! Mi smo već operisani! Svi za nama!‖
Oni su lagano, nezadrţivo preorali kroz gomilu – i jasno je da im je ovde umesto nas na putu zid, drvo ili kuća – oni bi isto tako, ne zaustavljajući se, preorali zid, drvo, kuću. Evo – već su na sredini bulevara. Ruku pod ruku – razvukli su se u lanac, licem prema nama. A mi – napregnuto, narogušeno klupko – čekamo. Vratovi su kao kod gusaka istegnuti. Oblaci. Vetar fijuče.
Odjednom su se krila na lancu, desno i levo, brzo povila i na nas – sve brţe – kao teška mašina nizbrdo, stegli su obruč – i prema razjapljenim vratima, u vrata, unutra... Nečiji prodoran krik:
―Uteruju! Beţite!‖
I sve se survalo. Pored samog zida – još stoje uzana prava vratanca, svi onamo – glavama napred – glave su se u trenutku izoštrile kao klinovi oštri su i laktovi, rebra, ramena, bokovi: Kao vodeni mlaz stisnut u poţarno crevo rasprskale su se noge poput lepeze i unaokolo sipaju trupkave noge, razmahnute ruke i unife. Odnekud, na trenutak, meni pred oči – dvostruko izvijeno, telo kao slovo S, providna krila-uši – i već njega nema, u zemlju, i ja sam sam – među promičućim nogama i rukama trčim...
Da predahnem u nekoj kapiji – leđima čvrsto naslonjen na vrata – i odjednom je uz mene, kao da ga je vetar pribio – majušni ljudski iverčić.
―Ja sam za sve vreme... ja sam za vama... Ja neću – razumete li – neću. Slaţem se...‖
Okrugle, majušne ruke meni su na rukavu, okrugle modre oči: to je ona, O. I nekako sva klizi po zidu i stropoštava se na zemlju. Kao klupče se savila tamo, dole, na hladnim stepenicama, a ja sam – iznad nje, gladim je po
glavi, po licu – ruke su mi vlaţne: Ovako: kao da sam ja vrlo veliki, a ona – sasvim malena – maleni deo mene samog. To je nešto sasvim drugo nego prema Y, i ja sad zamišljam: nešto je slično moglo biti kod drevnih u odnosu prema njihovoj privatnoj deci.
Dole – kroz ruke koje pokrivaju lice – jedva čujno:
―Ja svake noći... Ja ne mogu – ako me izleče... Ja svake noći – sama, u tami o njemu mislim – kakvo će ono biti, kako ću ga ja... Što će meni tada ţivot razumete li? I vi morate – morate...‖
Besmisleno osećanje – ali ja sam stvarno ubeđen: tačno, moram. Besmisleno – zato što je ova moja duţnost još jedan zločin. Besmisleno – zato što belo ne moţe istovremeno biti i crno, duţnost i zločin se ne mogu poklapati. Ili u ţivotu nema ni crnog ni belog, i boja zavisi samo od osnovne logičke premise. I ako je premisa bila to što sam joj ja protivzakonito dao dete...
―Pa dobro – samo ne treba, samo ne treba...‖ govorim joj ja. ―Razumete li: moram vas odvesti kod Y, kao što sam vam onda predlagao, da bi ona...‖
―Da.‖ (Tiho, ne sklanjajući ruke sa lica). Pomogao sam joj da ustane. I ćuteći, svako o nečem svom – ili, o jednom te istom, moţda – ulicom koja je postajala sve tamnija, između nemih olovnih kuća, kroz čvršte grane vetra koje su nas šibale.
U nekakvoj prozirnoj, napregnutoj tački – kroz fijuk vetra sam čuo pozadi poznate korake koji su šljapkali kao po barama. Na uglu sam se osvrnuo – među prevrnutim oblacima koji su leteli, odraţavali se u mutnom staklu kaldrme – ugledao sam S. Odmah su mi ruke, kojima sam neujednačeno razmahivao postale tuđe, i ja glasno pričam O – da će sutra... da, sutra će biti – prvi let Integrala, da će to biti nešto neviđeno, fantastično.
O – zabezeknuto, okruglo, modro gleda na mene, na moje glasno, besmisleno razmahivanje rukama. Ali joj ja ne dam da dođe do reči – govorim, govorim. A unutra izdvojeno – to čujem samo ja – grozničavo zuji i tucka misao: ―Ne treba... treba nekako... Ne treba ga voditi sa sobom kod Y...‖
Umesto da skrenem ulevo – skrenem udesno. Most podmeće svoja pokorna, ropska savijena leđa – nama troma... meni, O – i njemu S, koji je pozadi. Iz osvetljenih zgrada na onoj obali padaju u vodu svetiljke i raspadaju se na hiljade grozničavo skakutavih iskri, uprskanih pomamnom belom penom. Vetar bruji – kao da je negde u blizini zategnuta – debela basna ţica. I kroz bas – pozadi sve vreme...
Kuća u kojoj stanujem. Kod kapije O se zaustavila, počela je nešto...
―Ne! Pa vi ste obećali...‖
Ali ja joj nisam dao da završi, ţurno sam je ugurao u kapiju – i mi smo unutra; u holu. Za kontrolnim stolom – poznati, opušteni obrazi, drhte uzbuđeno; unaokolo – zbijena gomila brojeva – nekakva prepirka, glave nagnute sa drugog sprata preko ograde – pojedinačno strčavaju dole. Ali o tome – posle, posle... A sad sam brţe-bolje odvukao O u suprotni ugao, seo leđima uza zid (tamo sam, iza zida, video: klizi po trotoaru napred i nazad tamna, glavata senka), izvadio sam notes.
O je lagano tonula u svoju fotelju – kao da joj se pod unifom isparavalo, kao da joj je kopnelo telo, i jedino je ostala prazna haljina i prazne oči, koje su me upijale u svoju modru prazninu. Umorno:
―Zašto ste me ovamo doveli? Prevarili ste me?‖
―Ne... Tiše! Gledajte tamo... vidite li – iza zida?‖
―Da. Senka.‖
―On je sve vreme za mnom... Ja ne mogu. Razume te li – ja ne smem. Odmah ću napisati dve reči – uzmite i idite sami. Ja znam: ostaće on ovde.‖
Ispod unife se ponovo pokrenulo nabreklo telo, malo se zaokruglio trbuh, na obrazima – jedva primetno svitanje, zora.
Gurnuo sam joj u hladne prste ceduljicu, čvrsto stegao ruku, poslednji put zahvatio očima iz njenih modrih očiju.
―Zbogom! Moţda ćemo se još nekad...‖
Istrgla je ruku. Sagnuvši se pošla je lagano, dva koraka, brzo se osvrnula, i evo je opet pored mene. Usne se miču – očima, usnama, – sva ona – jednu te istu, meni jednu te istu nekakvu reč, i kakav neizdrţljiv osmejak, kakav bol...
A onda savijeni ljudski iverčić na vratima, majušna senka iza zida – ne osvrćući se, brzo – sve brţe...
Prišao sam stočiću Jy. Uzbuđeno, s negodovanjem šireći škrge, ona mi je rekla:
―Razumete – kao da su svi poludeli! Evo on nas uverava, kao da je on lično video kod Drevne Kuće nekakvog čoveka – go i sav pokriven dlakom...‖
Iz gomile sa nakostrešenim glavama glas:
―Tačno! I još jednom ponavljam: video sam tačno.‖
―Pa kako vam se to dopada, a? Kakvo buncanje!‖
I to 'buncanje' je za nju tako ubedljivo, nesavitljivo da sam se ja upitao: 'Da nije doista buncanje sve ovo što se dešava sa mnom i oko mene u poslednje vreme?'
Međutim, pogledao sam na svoje kosmate ruke i – setio se: 'U tebi je, sigurno, kap šumske krvi... Moţda te ja zbog toga i...'
Ne: na sreću – nije buncanje. Ne: na nesreću – nije buncanje.
Beleška 33.
(OVO JE BEZ KONSPEKTA NA BRZU RUKU POSLEDNJE.)
Taj dan je – nastao.
Brţe da vidim novine: moţda će – tamo... Ĉitam novine očima (upravo ovako: moje su oči sada – kao pero, kao brojač koji drţiš, osećaš u rukama – to je tuđe, to je instrument).
Tamo – krupno, preko cele prve stranice:
— Neprijatelji sreće su budni. Drţite se obema rukama za sreću! Sutra se obustavlja posao – svi brojevi da se jave na Operaciju. Ko se ne javi – podleţe Mašini Dobrotvora.
Sutra! Zar je moguće – zar je moguće da će biti nekakvo sutra?
Po svakodnevnoj inerciji pruţio sam ruku (instrument) prema polici za knjige – sloţio sam današnje Novine uz ostale, u zlatom ukrašeni povez. I uz put:
―Zašto? Zar nije svejedno? Jer ovamo, u ovu sobu – ja više nikada, nikada...‖
I novine iz ruku – na pod. A ja stojim i unaokolo razgledam, celu, celu, celu sobu, hitno uzimam sa sobom – grozničavo trpam u nevidljivi kofer sve što mi je ţao da ovde ostavim. Sto. Knjige. Fotelja. Na fotelji je onda sedela Y – a ja dole, na podu... Postelja...
Onda minut, dva – besmisleno čekam nekakvo čudo, moţda će – zazvoniti telefon, moţda će ona reći da...
Ne. Nema čuda...
Odlazim – u nepoznato. Ovo su moji poslednji redovi. Zbogom – vi, nepoznati, vi, dragi, s kojima sam proţiveo toliko stranica, kojima sam ja, razbolevši se od duše – pokazao sebe celog, do poslednjeg samlevenog šrafčića, do poslednjeg napuklog federa...
Odlazim.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

10 Re: Jevgenij Zamjatin - Mi taj Pet Dec 28, 2012 8:50 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
Beleška 34.
OSLOBOĐENICI. SUNĈANA NOĆ. RADIO-VALKIRA.
Oh, da sam stvarno razbio sebe i sve druge u paramparčad, da sam se stvarno – zajedno sa njom – obreo negde iza Zida, među zverima što keze ţute očnjake, da se stvarno više nikada nisam vratio ovamo. Hiljadu – milion puta bi bilo lakše. A sad – šta? Da odem i udavim ovu... Ali zar bi to nešto pomoglo?
Ne, ne, ne! Uzmi sebe u ruke, D-503. Nasadi sebe na čvrstu logičku osovinu – makar na kratko, navali se iz sve snage na polugu – i kao drevni rob, okreći ţrvnje silogizma – dok ne zapišeš, dok ne osmisliš sve što se desilo...
Kad sam stupio na Integral – svi su već bili na okupu, svi na mestima, celo je saće gigantske, staklene košnice bilo puno. Kroz staklo paluba – dole majušni-mravlji ljudi – pored telegrafa, dinama, transformatora, visinomera, ventila, kazaljki, motora, pumpi, cevi. U brodskom salonu – nekakvi ljudi nad tablicama i instrumentima – koje je verovatno tu postavio Naučni Biro. A pored njih – Drugi Graditelj sa dvojicom svojih pomoćnika.
Kod sve trojice su glave kao kod kornjače uvučene u ramena, lica – siva, jesenja, bez zrakova.
―Šta je?‖ upitao sam ja.
―Tako... prilično jezivo...‖ sivo se, bez zrakova, osmehnuo jedan. ―Moţda ćemo morati da se spustimo neznano gde. I uopšte – ne zna se...‖
Bilo mi je nepodnošljivo da gledam njih, njih koje ću ja, evo baš ovim rukama, kroz jedan sat zauvek izbaciti iz
udobnih cifara Satne Tablice, zauvek otrgnuti od materinske grude Jedinstvene Drţave. Podsetili su me na tragične likove 'Trojice Oslobođenika' – čiju istoriju kod nas zna svaki učenik. Ta priča govori kako su tri broja, radi eksperimenta, bila na mesec dana oslobođena od rada: radi šta hoćeš, idi kuda hoćeš7. Nesrećni su se majali pored onih mesta gde su navikli da rade i gladnim očima pogledali unutra; zaustavljali su se na trgovima – i po čitave sate pravili one iste pokrete koji su u određeno vreme dana postali već potreba njihovog organizma: testerisali su i strugali vazduh, nevidljivim čekićima kuckali, lupali nevidljive odlivke. I, najzad, desetog dana nisu više izdrţali: uhvativši se za ruke ušli su u vodu i uz zvuke Marša tonuli sve dublje, dok voda nije prekratila njihove muke...
Ponavljam! Teško mi je bilo da gledam njih, ţurio sam se da odem.
―Samo da proverim u mašinskom‖, rekao sam, i onda – na put.
O nečem su me pitali – koju voltaţu da uzmemo za početnu eksploziju, koliko je potrebno vodenog balasta za zadnju cisternu. U meni je bio nekakav gramofon: on je odgovarao na sva pitanja brzo i precizno, a ja, ne prestajući, – unutra, mislim o svome.
I odjednom u uzanom hodničiću – nešto mi je zapelo u to, unutra – i od tog trenutka, u suštini, nešto započe.
U uzanom hodničiću promicale su sive unife, siva lica, i među njima u jednom trenutku jedno: nisko natučena kosa, oči duboko ispod čela – onaj isti. Razumeo sam: oni su ovde, i ja ne mogu da odem od svega toga nikud, i izbrojani su mi minuti – nekoliko desetina minuta... Najsitnija, molekularna drhtavica po čitavom telu (ona više nije prestajala sve do samog kraja) – kao da je
7 To je bilo odavno, još u III veku posle Tablice.
montiran ogroman motor a zgrada moga tela je suviše lagana, i svi zidovi, pregrade, kablovi, nosači, vatra sve drhti...
Još ne znam da li je ona ovde. Ali sad više nemam vremena – poslali su po mene da što pre budem gore u komandnoj kabini: vreme je za put... Kuda?
Siva, bez zrakova lica. Zategnute modre tetive dole, na vodi. Teški, čelični slojevi neba. I meni je teško kao gvoţđe da podignem ruku, da uzmem slušalicu komandnog telefona.
―Uvis – 450!‖
Potmula eksplozija – potres – besni belozeleni breg vode u krmi – paluba ispod nogu odlazi – mekana, gumena – i sve je dole, sav ţivot, zauvek... Za trenutak padajući sve dublje u nekakav levak sve se unaokolo stezalo – reljefni modroledeni crteţ grada, okrugli mehurići kupola, usamljeni olovni prst akumulatorskog tornja. Onda trenutna vatirana zavesa oblaka – mi kroz nju – i sunce, plavo nebo. Sekunde, minuti, milje – modrina brzo stvrdnjava, puni se tamnilom, kao kaplje hladnog srebrnog znoja pomaljaju se zvezde...
I evo jeziva, neizdrţivo jasna, crna, zvezdana, sunčana noć. Kao da ste iznenada ogluveli; vi još vidite da urlaju cevi, ali samo vidite: cevi su neme, tišina je. Tako je bilo nemo – sunce.
To je bilo prirodno, to je i trebalo očekivati. Izašli smo iz zemljine atmosfere. Ali kako je sve to nekako brzo, iznenada – svi su se unaokolo preplašili, utišali se. A meni – meni je izgledalo čak lakše pod tim fantastičnim, nemim suncem: kao da sam ja zgrčivši se poslednji put, već prekoračio neizbeţni prag – i moje telo je negde tamo, dole, i ja jurim po novom svetu, gde sve i treba da bude drukčije, izokrenuto...
―Drţite ovako‖ viknuo sam ja u mašinu – ili ne ja, nego onaj isti gramofon u meni – gramafon je mehaničkom, automatskom rukom gurnuo komandnu slušalicu Drugom Graditelju. A ja, sav prekriven najtananijom molekularnom drhtavicom koju jedino ja čujem – trčim dole, da potraţim...
Vrata za brodski salon su ona ista: kroz jedan sat će teško zveknuti, zalupiće se... Pored vrata – nekakav meni nepoznati, niski, sa stotim, hiljaditim licem koje se gubi u gomili, a samo su mu ruke neobično duge, do kolena: kao da su greškom, na brzu ruku uzete od drugog čovečijeg kompleta.
Dugačka ruka se ispruţila, pregradila:
―Kuda ćete vi?‖
Jasno mi je on ne zna da ja sve znam. Neka: moţda tako treba. I ja odozgo, namerno oštro:
―Ja sam graditelj Integrala. I ja rukovodim eksperimentima. Jeste li razumeli?‖
Ruke nestadoše.
Brodski salon. Nad instrumentima, nad kartama – glave zaokruţene čekinjom – glave ţute, ćelave, zrele. Brzo sve u šaku – jednim pogledom – i natrag, hodnikom, niz stepenice, dole, u mašinsko. Tamo je vrelina i tutnjava od cevi raţarenih eksplozija; u očajnoj pijanoj igri od svetlucave ručke, u jedva primetnoj drhtavici koja ne prestaje ni na jedan trenutak – strelice na brojčanicima...
I, najzad, – pored tahometra – on, nad beleţnicom sa nisko naklobučenim čelom...
―Ĉujte...‖ (tutnjava: treba vikati na samo uho).
―Je li ona ovde? Gde je?‖
U senci – ispod očiju – osmeh:
―Ona? Tamo je. U radiotelefonskom...‖
I ja – tamo. Tamo ih je troje. Svi su u prijemnim krilatim šlemovima. A ona – kao da je za glavu viša nego obično, krilata iskričava, ţivahna kao drevne valkire, i kao da su ogromne, modre iskre gore, na vrhu aparata – to je od nje, i od nje je ovde – lagani, opojni miris munje i ozona.
―Neko... ne, makar i vi...‖ rekao sam joj, teško dišući (od trčanja). ―Treba da prenesem dole, na zemlju, na heling... Hajdemo, izdiktiraću...‖
Pored sobe sa aparatima je kabina mala kao kutijica. Za stolom sam pored nje. Našao sam je, čvrsto sam stisnuo njenu ruku:
―Dakle? Šta će biti?‖
―Ne znam. Shvataš li kako je to divno: ne znajući – leteti – svejedno kuda... Brzo će 12 – i ne zna se: šta onda? I noć... gde ćemo nas dvoje biti noću? Moţda na travi, na suvom lišću...‖
Od nje – modre iskre i miris na munju, i drhtavica u meni – sve češća.
―Zapišite‖, kaţem ja glasno još teško dišući (od trčanja). – ―Vreme 11.30. Brzina: 6800...‖
Ona – ispod krilatog šlema, ne odvajajući oči od hartije, tiho:
―...Sinoć je došla k meni sa tvojom ceduljicom... Znam – ja sve znam: ćuti. Ali dete je – tvoje? I ja sam je uputila – ona je već tamo, iza zida. Ţiveće...‖
Ja sam ponovo u komandnoj kabini. Ponovo – bezumna noć, sa crnim zvezdanim nebom i zaslepljujućim suncem; lagano od jedne minute do druge hramlje satna kazaljka na zidu; i sve je, kao u magli, odeveno u najtanju, jedva primetnu (samo meni) drhtavicu.
Nekako mi se učinilo: bolje je da se sve to ne dogodi ovde, nego negde dole, bliţe zemlji.
―Stop‖, viknuo sam u mašinu.
Još uvek napred – po inerciji – ali laganije, laganije. Sad se Integral zakačio za nekakvu dlačicu sekunde, za tren je ostao da visi nepokretan, onda je dlačica pukla – i Integral kao kamen, naniţe – sve brţe. Tako u ćutanju, minuti, desetine minuta – čuje se puls – kazaljka pred očima je sve bliţe ka 12. I jasno mi je: to sam ja – kamen, i ja – zemlja, i ja sam – od nekog bačen kamen – i kamen neminovno mora da padne, da udari o zemlju, da bi se u paramparčad... A šta ako je... – dole je čvrsti, modri dim oblaka... a šta ako je...
Ali gramafon je u meni – mehanički, precizno, uzeo sam slušalicu, komandovao 'prva brzina' – kamen je prestao da pada. Umorno frkću samo četiri donje izrasline – dve krmne i dve čeone tek toliko da bi paralisale teţu Integrala, i Integral je, lako podrhtavajući, čvrsto kao da je ukotvljen – zastao u vazduhu, na nekoliko kilometara od zemlje.
Svi su istrčali na palubu (sada je zvonce za ručak) i, nagnuvši se preko staklenog grudobrana, uţurbano, bez predaha, gutali su nepoznati svet iza zida – tamo, dole. Boje ćilibarske, zelene, modre: jesenja šuma, livade, jezero. Na kraju modrog tanjirića – nekakve ţute, koštane razvaline, preti ţuti, usahli prst – mora da je kula drevne crkve, koja je čudom ostala u ţivotu.
―Gledajte! Gledajte! Eno tamo – udesno?‖
Tamo je zelenom pustinjom – kao mrka senka letela nekakva brza mrlja. U mojim rukama je dogled, mehanički sam ga prineo očima: do grudi u travi, sa uskovitlanim repovima, jurila je ergela mrkih konja, a na njihovim leđima – oni, tamnosmeđi, beli, crni...
Iza mene:
―Ja vam kaţem: – video sam – lice.‖
―Idite molim vas! Pričajte vi to nekom drugom!‖
―Evo vam, evo dogled...‖
Međutim, već su nestali. Beskrajna zelena pustinja... I u pustinji – puneći je čitavu, i čitavog mene i sve – prodorni drhtaj zvona: ručak, kroz minut će 12.
Rasturen na trenutne, nepovezane komadiće – svet. Na stepenicama – nečija zvonka zlatna pločica – i to mi je svejedno: eto sad je krcnula pod mojom petom. Glas: ―A ja vam kaţem – lice!‖ Tamni kvadrat: otvorena vrata salona. Stisnuti, beli oštro nasmejani zubi...
I u tom momentu, kada je beskrajno lagano, ne dišući od jednog otkucaja do drugog, počeo da izbija sat, i prednji redovi se već pokrenuli – kvadrat na vratima je odjednom precrtan dvema poznatim, neprirodno dugačkim rukama:
―Stojte!‖
U dlan su mi se zarili prsti – to je Y, to je ona pored mene:
―Ko je to? Ti ga poznaješ?‖
―A zar... a zar to nije...‖
On je – na ramenima. Nad stotinom lica – njegovo stoto, hiljadito i jedino među svim licima:
―U ime Ĉuvara... Vama – oni kojima govorim čuju me, svaki me od njih čuje – vama kaţem: mi znamo. Mi još ne znamo vaše brojeve – ali mi sve znamo. Integral – neće biti vaš! Proba će biti izvršena do kraja, a vi – vi se sad ne smete pomaći – vi ćete svojim rukama to da uradite. A onda... Uostalom, ja sam završio...‖
Ćutanje. Staklene ploče pod nogama su mekane, kao od vate, i ja imam mekane noge od vate. U isto vreme kod nje – savršeno beo osmeh, besne, modre iskre. Kroz zube – meni na uho:
―A, to ste vi? Vi ste – znači 'izvršili duţnost'? Pa dobro...‖
Ruka se istrgla iz mojih ruku, valkirski gnevnokrilati šlem – negde je daleko napred. Ja sam sleđeno, ćuteći, kao svi, pošao u brodski salon...
'Pa nisam to ja – nisam to ja! Pa ja o ovome nisam ni s kim, nisam nikome osim onih belih, nemih stranica...'
U sebi sam joj – nečujno, očajno, glasno – ovo dovikivao. Ona je sedela preko puta mene – čak me se nijednom nije dotakla očima. Pored nje je nečija zrela, ţuta ćela. Ja čujem (to je -Y):
―'Plemenitost?' Dragi profesore, pa čak prosta filološka analiza te reči – pokazuje da je to predrasuda, zaostatak drevnih, feudalnih epoha... A mi...‖
Osećao sam: bledim – i evo sad će svi to videti... Ali gramofon je u meni vršio 50 utvrđenih pokreta ţvakanja za svaki zalogaj, zatvorio sam se u sebe, kao u staru neprovidnu kuću – zatrpao sam vrata kamenjem, zamračio prozore...
Posle toga – u mojim je rukama komandna slušalica, i let – u ledenoj, poslednjoj tugi – kroz oblake – u ledenu, zvezdanosunčanu noć. Minuti, sati. I, očigledno, u meni čitavo vreme grozničavo, punim gasom – logički motor koga ni sam ne čujem. Zato što je odjednom u nekakvoj tački modrog prostranstva: moj pisaći sto, nad njim – obrazi sa škrgama Jy, zaboravljeni list mojih beleţaka. I meni je jasno: niko osim nje – meni je sve jasno...
Ah, samo da mi je – samo da mi je da se dočepam radija... Krilati šlemovi, miris modrih munja... Sećam se – nešto sam joj glasno govorio, i sećam se – ona je gledajući kroz mene kao da sam od stakla – izdaleka:
―Zauzeta sam: imam vezu odozdo. Evo njoj izdiktirajte...‖
U majušnom boksu, porazmislivši trenutak, odlučno sam izdiktirao:
―Vreme – 14.40. Naniţe! Zaustavite motore. Kraj je svemu.‖
Komandna kabina. Mašinsko srce Integrala je zaustavljeno, mi propadamo, a moje srce – ne stiţe da pada, zaostaje, podiţe se sve više ka grlu. Oblaci – a onda u daljini zelena mrlja – sve je zelenija, sve je jasnija – kao vihor juri prema nama – sad će kraj...
Porcelanski belo, izobličeno lice Drugog Graditelja. Verovatno da me je on – udario iz sve snage; ja sam o nešto glavom lupio i već gubeći svest, padajući – kroz maglu čujem:
―Kormilari – pun gas!‖
Oštar skok uvis... Više se ničega ne sećam.
Beleška 35.
U OBRUĈU. ŠARGAREPA. UBISTVO.
Ĉitave noći nisam spavao. Ĉitavu noć – o jednom te istom...
Glava mi je posle jučerašnjeg dana čvrsto stegnuta zavojima. Kao da to nisu zavoji nego obruč; nemilosrdan obruč od staklenog čelika mi je zakovan za glavu i ja sam – u jednom te istom iskovanom krugu: ubiti Jy. Ubiti Jy, – a onda otići onoj i reći: ―Da li sad veruješ?‖ Odvratnije je od svega to što je ubiti nekako prljavo, starinski, razmrskati nečim glavu – od toga mi je čudan osećaj nečeg odvratnoslatkog u ustima, i ne mogu da progutam pljuvačku, čitavo vreme je ispljuvavam u maramicu, u ustima mi je suvo.
U ormanu mi je leţala teška klipna osovina koja je naprsla posle izlivanja (trebalo je da pogledam strukturu pre loma pod mikroskopom). Savio sam u trubu svoje beleške (neka pročita čitavog mene – do poslednjeg slova), gurnuo sam unutra komad osovine i pošao naniţe. Stepenište je beskrajno, stepenice su nekako odvratno klizave, ţitke, čitavo vreme moraš brisati usta maramicom...
Dole. Srce je zalupalo. Zaustavio sam se, izvadio osovinu – prema kontrolnom stolu...
Ali Jy tamo nije bilo: prazna, ledena tabla. Setio sam se: danas su svi radovi obustavljeni; svi moraju na operaciju i razumljivo je: ona nema radi čega da bude ovde, nema nikoga da zapisuje...
Na ulici sam. Vetar. Nebo je od čeličnih ploča koje jure. I isto onako kao što je to bilo juče u jednom trenutku: čitav svet je razbijen na odvojene, oštre, samostalne komade i svaki od njih, strmoglavo padajući, za sekundu se zaustavlja, visi preda mnom u vazduhu – i bez traga isparava.
Kao kad bi se crna, precizna slova na ovoj stranici – odjednom pokrenula, u strahu počela tamo-amo da skaču – i nema nijedne reči, samo besmislica: plaš... skoč... ka... Na ulici je ista takva rasuta, bez reda gomila – napred, nazad, ukoso, popreko.
I više nikog nema. I na sekundu se, jureći strmoglavice, sve sledilo, – eno, na drugom spratu, u staklenom kavezu koji visi u vazduhu – muškarac i ţena – u poljupcu, stojeći – ona se čitavim telom skrhano posuvratila unazad. To je – zauvek, poslednji put...
Na nekakvom uglu – šumi bodljikavi ţbun glava. Nad glavama – izdvojeno, u vazduhu – zaustavi reči: 'Dole Mašine! Dole Operacija' i odvojeno (od mene) – ja mislim u sekundi: 'Zar svako ima takav bol koji se moţe istrgnuti iznutra – ali samo zajedno sa srcem, i svako treba nešto da uradi pre nego...' I za sekundu ništa na celom svetu ne postoji osim (moje) ţivotinjske ruke sa čelično teškim zamotuljkom...
Sad – dečak: sav je – unapred, pod donjom usnicom senka. Donja je usnica prevrnuta kao posuvratak zasukanog rukava – prevrnuto je čitavo lice – on jeca – i od nekog koliko ga noge nose – za njim bat...
Od dečaka: ―Da, Jy treba da je sada u školi, treba brţe.‖ Potrčao sam ka najbliţoj metro-stanici.
Na vratima neko u trku:
―Ne idu! Vozovi danas ne idu! Onamo -‖
Spustio sam se. Tamo je bilo – potpuno bunilo. Svetlost iz graviranih kristalnih sunaca. Ĉvrsto nabijen glavama – peron. Prazan, zaleđen voz.
I u tišini – glas. Ona se ne vidi, ali ja znam, znam taj elastični, gipki glas što šiba kao bič i tamo negde podignut prema slepoočnicama oštri trougao obrva... Viknuo sam:
―Ta pustite me! Pustite me tamo! Ja moram...‖
Ali nečija klječta su me – za ruku, za ramena, ekserima. I u tišini – glas:
―...Ne: trčite gore! Tamo će vas – izlečiti, tamo će vas nakljukati masnom srećom, i vi ćete siti, i vi ćete siti, mirno spavati, organizovano, po taktu ćete hrkati – zar ne čujete već tu veliku simfoniju hrkanja? Smešni ste: hoće da vas oslobode od izvijenih kao crvi, znakova pitanja, što kao crvi grizu i muče. A vi stojite ovde i mene slušate. Brţe – gore – ka Velikoj Operaciji! Šta vas se tiče što ću ja ostati ovde sama? Šta vas se tiče – što ja neću da za mene ţele drugi, što hoću nemoguće...‖
Drugi glas – lagan, teţak:
―Aha! Nemoguće? To znači – trči za tvojim glupavim fantazijama a one tebi pred nosom da vrte rep? Ne: mi smo – za rep, i to da ga savijemo pod sebe, a onda...‖
―A onda ćete se naţdrati, zahrkati – i potreban vam je pred nosem novi rep. Kaţu da su drevni ljudi imali ţivotinju: magarca. Da bi ga primorali da ide samo napred – uvek ispred njuške, privezali bi mu šargarepu uz rudu, tako da je on nije mogao dohvatiti. A ako bi je dohvatio, smotao bi je...‖
Odjednom su me klešta pustila, jurnuo sam u sredinu gde je ona govorila – i u tom trenutku sve je pokuljalo, steglo se – pozadi uzvik: ―Ovamo, ovamo idu!‖ Svetlost je sevnula, ugasila se – neko je presekao kabl – i lavina, krici, krkljanje, glave, prsti...
Ne znam koliko smo se još kotrljali u podzemnim hodnicima. Najzad: stepenice – sumrak – sve je svetlije – i mi smo ponovo na ulici – lepezasto, na razne strane...
Sam sam. Vetar, siv, nizak – sasvim nad glavom – sumrak. Na mokrom staklu trotoara – vrlo duboko – prevrnute sijalice, zidovi, figure koje se kreću nogama uvis. I neverovatno teţak zamotuljak u ruci – vuče me u dubinu, na dno.
Dole, za stočićem, opet nije bila Jy, i prazna je, tamna – njena soba.
Popeo sam se u svoju sobu, upalio svetlo. Ĉvrsto stegnute obručem, lupale su slepoočnice; hodao sam – prikovan za jedan isti krug: sto, na stolu beli zamotuljak, postelja, vrata, sto, beli zamotuljak... U sobi sleva su spuštene roletne. Desno: nad knjigom – čvrgava ćela, i čelo – ogromna ţuta parabola. Bore na čelu – niz ţutih nerazumljivih redaka. Ponekad se susrećemo očima – i tad osećam: ovi ţuti redovi su o meni.
...Dogodilo se to tačno u 21. Došla je Jy – lično. Razgovetno mi se urezalo u pamćenje samo jedno: disao sam tako glasno da sam čuo kako dišem, i sve sam hteo da bude nekako tiše – a nisam mogao.
Ona je sela, popravila na kolenima unifu. Ruţičastomrke škrge su podrhtavale.
―Ah, dragi – da li je istina da ste ranjeni? Ĉim sam saznala – odmah sam...‖
Osovina je preda mnom na stolu. Skočio sam dišući još glasnije. Ona je čula, zaustavila se na pola reči, takođe je zbog nečega ustala. Video sam već ono mesto na glavi, u ustima mi je odvratno slatko... maramica, ali maramice nema – pljunuo sam na pod.
Onaj, iza zida desno – sa ţutim, pronicljivim borama – o meni. Potrebno je da on ne vidi, biće još odvratnije – ako
bude gledao... Pritisnuo sam dugme – iako nisam imao pravo, zar to sad nije svejedno – roletne su pale.
Ona je, očigledno, osetila, shvatila, jurnula na vrata. Ali sam je ja pretekao – i glasno dišući ni za sekundu nisam spuštao oči sa onog mesta na glavi...
―Vi... vi ste poludeli! Ne smete...‖ uzmicala je natraške, sela, tačnije – pala je na krevet – gurnula; drhteći, ruke među kolena. Sav kao opruga, čitavo vreme je čvrsto drţeći očima privezanu, lagano sam pruţio ruku ka stolu – kretala se samo jedna ruka – dohvatio sam osovinu.
―Preklinjem vas! Dan – samo jedan dan! Sutra – još koliko sutra – otići ću i sve ću uraditi...‖
O čemu to ona? Zamahnuo sam...
Smatram: ubio sam je. Da, vi, nepoznati moji čitaoci, imate prava da me nazovete ubicom. Znam da bih spustio osovinu na njenu glavu da ona nije viknula:
―Za ime... za ime... Slaţem se – ja ću... odmah.‖
Drhtavim rukama je zderala sa sebe unifu – raspljošteno ţuto, smeţurano telo se srušilo na krevet... I tek tad sam shvatio; ona je mislila da sam ja roletne – zbog toga da bih – da ja hoću...
To je bilo tako neočekivano, tako glupo da sam prasnuo u smeh. I u istom trenutku jako zategnuta opruga u meni je prsla, ruka mi je oslabila, osovina se stropoštala na pod. Tad sam iz sopstvenog iskustva video da je smeh – najstrašnije oruţje: smehom se moţe ubiti sve – čak i ubistvo.
Sedeo sam za stolom i smejao sam se očajnim poslednjim smehom – i nisam video nikakvog izlaza iz ove besmislene situacije. Ne znam čime bi se ovo završilo da se razvijalo prirodnim putem – ali tad, odjednom nova, spoljašna komponenta: zazvonio je telefon.
Jurnuo sam, stegao slušalicu: moţda je ona? I kroz slušalicu nečiji nepoznat glas:
―Odmah.‖
Mučno beskrajno zujanje. Izdaleka – teški koraci, sve bliţi, sve zvonkiji, sve čeličniji – i evo...
―D-503? Alo... Na telefonu Dobrotvor. Hitno kod mene!‖
Cin – slušalica je spuštena – cin.
Jy je još leţala u krevetu, oči zatvorene, škrge široko razmahnute osmehom. Zgrabio sam s poda njenu haljinu, bacio preko nje – kroz zube:
―Hajde! Brţe – brţe!‖
Ona se pridigla na laktove, grudi su se prosule u stranu, oči okrugle, sva je poţutela kao vosak.
―Kako to?‖
―Tako, hajde – oblačite se!‖
Ona se sva zgrčila, čvrsto se uhvatila za haljinu, glas uveo.
―Okrenite se...‖
Okrenuo sam se, naslonio sam se čelom uz staklo. Na crnom, mokrom ogledalu drhtale su sijalice, figure, iskre. Ne: to sam – ja, to je – u meni... Zašto On mene? Zar Mu je već sve poznato o njoj, o meni; o svemu?
Jy je već odevena, kod vrata je. Dva koraka prema njoj – stegao sam joj tako ruke kao da ću baš iz njenih ruku kap po kap sada da iscedim ono što je potrebno:
―Ĉujte... Njeno ime – vi znate o kome govorim – vi ste je pominjali? Niste? Samo istinu – to mi je potrebno... meni je svejedno – samo istinu...‖
―Nisam.‖
―Niste? Ali zašto ste – kad ste već pošli tamo i saopštili...‖
Donja usnica je kod nje – odjednom izvrnuta, kao kod onog dečaka, – a iz obraza, po obrazima kapi...
―Zato što sam se... bojala sam se šta će biti ako nju... da bi vi zbog toga mogli... prestati da vol... Oh, ja ne mogu – ja ne bih mogla!‖
Shvatio sam: to je istina. Besmislena, smešna, ljudska istina! Otvorio sam vrata.
Beleška 36.
PRAZNE STRANICE. HRIŠĆANSKI BOG. O MOJOJ MAJCI.
Tako je čudno – u glavi mi je, kao prazna, bela stranica: kako sam tamo išao, kako sam čekao (znam da sam čekao) ničega se ne sećam, nijednog zvuka, nijednog lica, nijednog gesta. Kao da su bili presečeni svi kablovi između mene i sveta.
Prenuo sam se – stojeći već pred Njim, i bojim se da podignem oči: vidim samo Njegove ogromne, ţelezne ruke – na kolenima. Te ruke su pritiskale Njega samog, savijale kolena. Lagano je micao prstima. Lice – negde u magli, gore, i samo zato što je njegov glas dopirao sa takve visine – nije grmeo kao grom, nije me zaglušivao, nego je ipak ličio na običan ljudski glas.
―Dakle – i vi takođe? Vi – Graditelj Integrala Vi – kome je bilo omogućeno da postane najveći konkvistador. Vi – čije je ime trebalo da započne novu, blistavu glavu istorije Jedinstvene Drţave... Vi?‖
Krv mi je navrela u glavu, u obraze – opet bela stranica: samo u slepoočnicama – puls, i odozgo gromki glas, ali ni jedne jedine reči. Tek kad je ućutao, prenuo sam se i video: ruka se pokrenula, teška kao sinje olovo – lagano je milela – u mene uperen prst.
―Dakle? Zašto ćutite? Tako je ili nije? Dţelat?‖
―Tako je‖, pokorno sam odgovorio. I dalje sam jasno čuo svaku Njegovu reč.
―Pa šta onda? Vi mislite – bojim se ja te reči? A da li ste pokušali nekad da zderete sa nje ljušturu i da pogledate
šta je tamo unutra? Sad ću vam pokazati. Sećate li se: modri breţuljak, krst, gomila. Jedni – gore, poprskani krvlju prikucavaju telo uz krst; drugi – dole, poprskani suzama – gledaju. Ne čini vam se da je uloga onih, gornjih – najteţa, najvaţnija? Ta da nije njih, zar bi bila reţirana sva ta veličanstvena tragedija? Njih je izviţdala neprosvećena gomila: ali ih za to autor tragedije – Bog – mora još obilnije nagraditi. A zar taj hrišćanski, najmilosrdniji Bog koji lagano spaljuje na paklenoj vatri sve nepokorne – zar on nije dţelat? I zar ima manje onih koje su hrišćani na lomačama spalili nego samih spaljenih hrišćana? Pa ipak – shvatite to, pa ipak su tog Boga vekovima slavili kao Boga ljubavi. Apsurd? Ne, naprotiv: krvlju ispisani patent za neiskorenjivu čovekovu razboritost. Ĉak i onda – divalj, kosmat – onda je on shvatao: istinska, algebarska ljubav prema čovečanstvu jeste bezuslovno nečovečna, i nesumnjivo obeleţje istine jeste njena surovost. Kao što je nesumnjivo obeleţje vatre da spaljuje. Pokaţite mi vatru koja ne ţeţe? Dakle, – dokazujte, pobijajte!‖
Kako sam ja mogao da diskutujem! Kako sam mogao da sporim kada su to bile (ranije) moje misli – samo ih nikada nisam umeo zaodenuti u tako iskovan, blistav oklop. Ćutao sam...
―Ako to znači da se sa mnom slaţete – onda da govorimo kao odrasli kad deca odu na spavanje: sve do kraja. Ja pitam: za šta su se ljudi – od samih pelena – molili, o čemu su sanjali, zbog čega su se mučili? Da bi im neko jednom zauvek rekao šta je to sreća – i da bi ih onda prikovao za tu sreću lancem. Šta mi sad drugo radimo ako ne to? Drevni san o raju... Setite se: u raju više ne znaju za ţelje, ne znaju za saţaljenje, ne znaju za ljubav, tamo su – blaţeni, sa operisanom fantazijom (samo su zbog toga i blaţeni) – anđeli, rabi boţiji... I u ovom trenutku, kad smo mi već dostigli taj san, kad smo ga dohvatili evo ovako (Njegova ruka se stegla: da je u njoj bio kamen – iz kamena
bi briznuo sok), kad je još samo ostalo da se odere plen i podeli na komade – baš u tom trenutku vi ste – vi ste...‖
Ţelezna jeka se iznenada prekinula. Ja sam – crven kao gvozdeni odlivak na nakovnju pod udarcima malja. Malj se ćutke nadneo, i čekati – to je još... straš...
Odjednom:
―Koliko vam je godina?‖
―Trideset dve.‖
―A vi ste tačno – kao dva šesnaestogodišnjaka naivni! Ĉujte: zar vam stvarno nijednom nije palo na pamet da ste im vi – mi još ne znamo njihova imena, ali smo ubeđeni da ćemo od vas saznati – da ste im vi bili potrebni samo kao Graditelj Integrala – samo zato da bi preko vas...‖
―Nemojte, nemojte‖, i viknuo sam ja.
―...Isto je to tako kao kad se zaklanjate rukama i vičete metku: vi još slušate vaše smešno 'nemojte', a metak vas je već probio, vi se već grčite na podu.‖
Da, da: Graditelj Integrala... Da, da... i u istom trenutku: besno sa drhtavim, crvenim škrgama kao cigla lice Jy – onog jutra kada su obe kod mene u sobi...
Sećam se sasvim jasno; nasmejao sam se – podigao oči. Preda mnom je sedeo ćelavi, sokratovski ćelav čovek, a na ćeli – sitne kapljice znoja.
Kako je sve jednostavno. Kako je sve veličanstveno banalno i do komičnosti jednostavno.
Smeh me je gušio, istrzao se u kolutovima. Zapušio sam usta šakom i jurnuo navrat-nanos napolje.
Stepenice, vetar, mokri, skakutavi komadići svetlosti, lica, i u trku: ―Ne! Da je vidim! Samo još jednom da je vidim!‖
Onda – ponovo prazna bela stranica. Sećam se samo: nogu. Ne ljudi, nego baš – nogu: neujednačeno tapkaju, odnekud odozgo na kaldrmu padaju stotine nogu, teška
kiša nogu. I nekakva vesela nestašna pesma, i uzvik – verovatno meni: ―Ej! Ej! Ovamo, k nama!‖
Onda – pust trg do vrha nabijen jakim vetrom. U sredini – mutna, glomazna, stravična gromada: Dobrotvorova Mašina. I od nje – u meni nekakav, reklo bi se, neočekivani eho: snaţno beli jastuk; na jastuku zabačena unazad sa poluzatvorenim očima glava; oštra, slatka linija zuba... I sve je ovo nekako apsurdno, uţasno povezano sa Mašinom – ja znam i kako, ali još neću da vidim, da kaţem naglas – neću, ne treba.
Zatvorio sam oči i seo na stepenice koje vode gore, prema Mašini. Mora da je padala kiša: lice mi je bilo mokro. Negde daleko, potmuli krici. Ali niko ne čuje, niko ne čuje kako ja vičem: spasite me od toga – spasite!
Kada bih imao majku – kao što su imali drevni ljudi: moju – baš moju majku. Pa ja da nisam za nju – Graditelj Integrala, i broj D-503, i molekul Jedinstvene Drţave, nego prosto ljudsko parče – parče nje same – izgaţeno, zgnječeno, izbačeno... I neka ja pribijam druge ili neka mene pribijaju drugi – moţda je to jedno te isto – samo da ona čuje ono što niko ne čuje, da njene staračke, zarasle u bore usne –
Beleška 37.
INFUZORIJA. SMAK SVETA. NJENA SOBA.
Ujutro u trpezariji – sused s leve strane mi je uplašeno šapnuo:
―Pa jedite! Gledaju vas!‖
Ja sam se – iz sve snage – osmehnuo. I osetio sam to – kao nekakvu pukotinu na licu: osmehujem se – krajevi brazde se razilaze sve šire – i od toga osećam sve veći bol...
Dalje je bilo ovako: tek sam uspeo da podignem kockicu na viljušku, kad je odjednom zadrhtala viljuška u mojoj ruci i zveknula o tanjir – i zadrhtali su, zazvečali stolovi, zidovi, posuđe, vazduh, i spolja je nekakva ogromna, do neba, ţelezna okrugla jeka – preko glave, preko kuća – i daleko zamire u jedva primetnim, sitnim, kao oni na vodi, krugovima.
Video sam da su se u trenu olinjala, i izbledela lica da su se zaustavljala u punom radu usta, da su se zamrzla u vazduhu viljuške.
Onda se sve pomešalo, sišlo sa vekovnih tračnica, svi su skočili sa mesta (ne otpevavši himnu) – kojekako, ne onako po taktu, doţvakavajući, nego daveći se, hvatali su jedni druge: ―Šta je? Šta se desilo? Šta je?‖ I – neuređeni komadi nekada harmoničke velike Mašine – svi su pojurili naniţe, prema liftovima – niz stepenište – stepenice – topot – odlomci reči – kao komadići iscepanog pisma koje je uskovitlao vetar...
Tako isto su kuljali i iz svih susednih kuća, i kroz trenutak je bulevar bio kao kap vode pod mikroskopom:
infuzorije zatvorene u stakleno prozračnoj kapljici izgubljeno jure: u stranu, naviše, naniţe.
―Aha‖, nečiji likujući glas – preda mnom potiljak i upren u nebo prst – vrlo se jasno sećam ţutoruţičastog nokta i u dnu nokta – beo; kao da se pomalja iza horizonta – polumesec. I to je kao kompas: stotine očiju, sledeći taj prst, okrenulo se nebu.
Tamo, spasavajući se od nekakve nevidljive potere, jurili su oblaci, pritiskivali, preskakali jedni preko drugih – i obojeni kao oblaci, tamni aeroplani Ĉuvara sa opuštenim crnim surlama cevi – i tamo još dalje, na zapadu, nešto slično –
U početku niko nije shvatio šta je to – nisam shvatio čak ni ja kome je (na nesreću) bilo otkriveno više nego svima drugima. To je bilo slično ogromnom roju crnih aeroplana: negde u neverovatnoj visini – jedva primetne brze tačke. Sve bliţe; u visinama su promukle, grlene kapi – najzad, nad našim glavama su ptice. U oštrim, crnim, prodornim strmoglavim trouglovima punile su nebo; bura ih je dole obarala; one su se spuštale na kupole, na krovove, na stubove, na balkone.
―Aha-a‖, likujući potiljak se okrenuo – video sam onog, što gleda ispod očiju. Međutim, od predašnjeg u njemu je ostao sada samo nekakav naslov; on je sav nekako izmileo iz onog svog večitog natuštenog čela, i na njegovom licu – oko očiju, oko usta – kao pramenovi kose rasli su zraci; on se osmehivao.
―Shvatate li‖, kroz zviţduk vetra, kroz krila, graktanje, – doviknuo mu je. ―Shvatate li: Zid – Zid su digli u vazduh! Shva-ta-te li?‖
Usput, negde na zadnjem planu, promiču figure – glave su izduţene – trče brţe unutra, u kuće. Nasred kaldrme – brza, a ipak nekako spora (od teţine) lavina operisanih koji koračaju onamo – na zapad.
Kosmati pramenovi zrakova oko usnica, očiju. Uhvatio sam ga za ruku:
―Ĉujte: gde je ona – gde je Y? Tamo iza Zida – ili... Meni je potrebno, – čujete li? Odmah, ja ne mogu...‖
―Ovde je – viknuo je on pijano, veselo – snaţni ţuti zubi... Ovde je ona, u gradu, u akciji. Oho – mi smo u akciji!‖
Ko su to – mi? Ko sam to – ja?
Pored njega je bilo pedesetak takvih istih kao što je on koji su izmileli iz svojih tamnih natmurenih čela, glasni, veseli, sa snaţnim zubima. Gutajući otvorenim ustima buru, mašući naizgled mirnim i bezopasnim elektrokutorima (gde su ih samo nabavili?), – krenuli su isto onamo, na zapad, za operisanima, ali zaobilazno – paralelnim 48. bulevarom...
Saplitao sam se o jake savijene palamare od vetra i trčao ka njoj. Zašto? Ne znam. Spoticao sam se, puste ulice, tuđ divlji grad, neprekidna likujuća ptičija graja; smak sveta. Kroz staklo zidova – u nekoliko kuća sam video (urezalo mi se u pamćenje): ţenski i muški brojevi su se bestidno sparivali – ne spustivši čak ni roletne, bez ikakvih bonova, usred bela dana...
Evo kuće – njene kuće. Širom otvorena, bespomoćna vrata. Dole, za kontrolnim stolom – prazno. Lift je zastao usred šahta. Gubeći dah, potrčao sam gore po beskrajnim stepenicama. Hodnik. Brzo – kao paoci u točku – brojevi na vratima: 320, 326, 330... Y-330, da!
I kroz staklena vrata; sve je u sobi rasuto, zbrkano, zguţvano. U ţurbi preturena stolica – ničice, sa sve četiri noge uvis – kao lipsala ţivotinja. Postelja je nekako besmisleno, ukoso odmaknuta od zida. Na podu – osuti, izgaţeni listići ruţičastih bonova.
Sagao sam se, podigao jedan, drugi, treći: na svima je bilo D-503 – na svima sam bio ja, kapi mene, rastopljenog, izlivenog preko ivice. I to je sve što je ostalo...
Zbog nečega nije moglo više biti da oni ovde ovako ostanu na podu, i da se po njima gazi. Zahvatio sam još pregršt, stavio na sto, izravnao oprezno, pogledao – i... nasmejao se.
Ranije to nisam znao – sad znam, i vi to znate; smeh moţe biti raznih boja. To je samo daleki eho eksplozije u vama: moţda su to praznične, crvene, modre, zlatne rakete, moţda su – poleteli uvis komadići čovečijeg tela...
Na bonovima se pojavilo meni potpuno nepoznato ime. Brojeve nisam zapamtio – samo slovo: F. Zbacio sam sve bonove sa stola na pod, izgazio ih – izgazio sam sebe potpeticom – evo ovako, ovako – i izišao...
Sedeo sam u hodniku na prozoru naspram – sve nešto čekajući, tupo, dugo. Sleva su zašljapkali koraci. Starac: lice – kao mehur probušen, prazan, sa omlitavelim borama – a iz probušenog mesta još curi nešto prozirno, lagano se sliva naniţe. Polagano, nejasno sam shvatio: suze. I tek kad je starac već bio daleko – iznenada sam se setio i viknuo ga:
―Ĉujte – čujte, da ne znate: broj Y-330...‖
Starac se okrenuo, očajno odmahnuo rukom i oterao dalje...
U suton sam se vratio kući. Na zapadu se nebo svake sekunde grčilo – bledoplavičastim trzajima – i otuda – potmulo, prigušen tutanj. Krovovi su bili načičkani crnim utuljenim ugarcima: ptice.
Legao sam na krevet – i odmah me je kao zver pritiskao, pridavio san...
Beleška 38.
(NE ZNAM KAKAV JE. MOŢDA JE ĈITAV KONSPEKT JEDNO: BAĈENA CIGARETA.)
Prenuo sam se – jaka svetlost od koje te bole oči. Zaţmurio sam. U glavi – nekakav pokretljivi modri dim, sve je u magli. I kroz maglu:
―Ali ja nisam palio svetlo – kako je...‖
Skočio sam – za stolom, poduprevši rukom podbradak, sa osmehom, gledala je na mene Y...
Za tim istim stolom ja sada pišem. Već je prošlo tih deset-petnaest minuta, nemilosrdno uvijenih u najzategnutiju oprugu. A meni se čini da su se tek sada za njom zatvorila vrata, i da je još mogućno dostići je, uhvatiti za ruke – i moţda će se ona zasmejati i reći...
Y je sedela za stolom. Nagrnuo sam prema njoj.
―Ti si, ti si! Ja sam bio – video sam tvoju sobu – mislio sam, ti si...‖
Ali na pola puta sam naleteo na oštra, nepokretna koplja trepavica, zaustavio se. Setio sam se: tako me je isto pogledala onda na Integralu. I sada treba odmah sve u jednoj sekundi moći kazati – tako da bi poverovala – inače nikad više...
―Slušaj Y – ja moram – ja moram da ti sve... Ne, ne, ja ću odmah – samo da otpijem malo vode...‖
U ustima je suvo, kao da je sve obloţeno upijaćom hartijom. Sipao sam vodu – i ne mogu: stavio sam čašu na sto i čvrsto dograbio bokal obema rukama.
Sad sam spazio: modri dim je od cigareta. – Ona je prinela ustima, povukla, ţudno progutala dim – onako isto kao ja vodu, i rekla:
―Ne treba. Ćuti. Svejedno je vidiš li ja sam ipak došla. Tamo dole me čekaju. I ti hoćeš da ovi naši poslednji trenuci...‖
Bacila je cigaretu na pod, sva se previla preko naslona fotelje unazad (tamo na zidu je dugme i teško ga je dohvatila) – i zapamtio sam kako se zaljuljala fotelja i podigle se od poda njene dve noţice. Onda su pale roletne.
Prišla je, obgrlila me čvrsto. Njena kolena kroz haljinu – lagani, neţni, topli otrov koji sve obavija...
I odjednom... Dešava se: već sav utoneš u slatki i topli san – odjednom te nešto probode, streseš se, i opet su oči široko otvorene... Tako je i sad: na podu u njenoj sobi izgaţeni ruţičasti bonovi, a na jednom: slovo F i nekakve brojke... U meni su se one splele u jedno klupče, i ja čak ni sad ne mogu da kaţem kakvo je to bilo osećanje, tek stisnuo sam je tako da je od bola vrisnula...
Još jedan minut – od tih deset ili petnaest, na sneţnobelom jastuku – zabačena glava unazad sa poluzatvorenim očima, oštra, slatka linija zuba... I to me čitavo vreme neprestano, besmisleno, mučno podseća na nešto na šta ne treba da me podseća, na šta sad ne bi trebalo... I ja je sve neţnije, sve surovije steţem – sve su jasnije modrice od mojih prstiju...
Ona je rekla (ne otvarajući oči – to sam primetio):
―Kaţu da si juče bio kod Dobrotvora? Je li to istina?‖
―Da, istina je.‖
I tad su se oči širom otvorile – i ja sam sa uţivanjem gledao kako je brzo bledelo, topilo se, iščezavalo njeno lice: samo oči.
Ispričao sam joj sve. I samo – ne znam zašto... ne, nije tačno, znam – samo sam jedno prećutao – ono što je On na kraju govorio da sam im ja bio potreban samo...
Postepeno kao fotografija prilikom izazivanja, izašlo je i njeno lice: obrazi, bela linija zuba, usne. Ustala je, prišla krilu ormana sa ogledalom.
Opet suvo u ustima. Sipao sam sebi vode ali mi je bilo odvratno da je pijem – stavio sam čašu na sto i upitao:
―Ti si zato i dolazila – jer ti je bilo potrebno da saznaš?‖
Iz ogledala na meni – oštri, podsmešljivi trougao obrva, podignutih uvis, prema slepoočnicama. Ona se okrenula da mi nešto kaţe, ali ništa nije rekla.
Nije potrebno. Ja znam.
Da se oprostim sa njom? Pokrenuo sam svoje – tuđe – noge, zakačio stolicu – stolica je pala ničice, mrtva kao ona tamo – kod nje u sobi. Usne su joj bile hladne, nekad je isto tako bio hladan pod evo ovde, u mojoj sobi pored kreveta.
A kad je otišla – seo sam na pod, nagao se nad cigaretu koju je bacila –
Ja ne mogu više da pišem – neću više!
Beleška 39.
KRAJ.
Sve je to bilo kao poslednje zrno soli bačeno u zasićeni rastvor: brzo, bockajući se iglicama, razmileli su se kristali, očvrsli, smrzli se. I bilo mi je jasno: sve je rešeno – sutra ujutru ću uraditi to. To je bilo isto što i ubiti sebe – ali, moţda ću tek tada i vaskrsnuti. Jer samo ubijeno moţe i da vaskrsne.
Na zapadu se svakog trenutka u modrim grčevima trzalo nebo. Glava mi je gorela i lupala. Tako sam presedeo čitavu noć i zaspao tek oko sedam ujutru, kad se tmina već povukla, pozelenela, i kad su počeli da se naziru krovovi zasejani pticama...
Probudio sam se; već je deset (zvona danas, očigledno, nije bilo Na stolu je – još od juče – stajala čaša s vodom. Ţedno sam ispio vodu i odjurio: ja sam morao sve to što pre, što je moguće pre.
Nebo – pusto, plavo, do dna izjedeno burom. Bodljikavi uglovi senki; sve je izrezano od modrog jesenjeg vazduha – tanano je – strah te je dotaći se: sad će krcnuti, razleteti se kao staklena prašina. Tako je i u meni: ne sme se pomisliti, ne treba misliti, inače –
I ja nisam mislio, čak, moţda, nisam ni video kao što treba, nego sam samo registrovao. Eto na kaldrmi – odnekud grane, lišće je po njima zeleno, kao ćilibar, kao malina. U visinama ukrštajući se, jure ptice i aera. Evo – glava, otvorenih usta, ruke mašu granama. Mora biti da sve ovo viče, grakće, zuji...
Onda – puste ulice kao čumom očišćene. Sećam se: sapleo sam se o nešto nepodnošljivo meko, podatno, a ipak nepokretno. Nagnuo sam se: leš. Leţao je na leđima raširivši savijene noge, kao ţena. Lice...
Poznao sam debele, crnačke usne, – kao da i sad prskaju smehom. Ĉvrsto zatvorivši oči, smejao mi se u lice. Sekunda – prekoračio sam preko njega i potrčao – zato što više nisam mogao, ja sam morao da učinim to što pre, inače – osećao sam – slomiću se, saviću se, kao preopterećena šina...
Na sreću – to je bilo već na dvadeset koračaji, evo i table – zlatnim slovima 'Biro Ĉuvara'. Na pragu sam se zaustavio, udahnuo vazduha koliko sam mogao – i ušao.
Unutra, u hodniku – u beskrajnom lancu, u potiljak, stajali su brojevi sa listićima, sa debelim sveskama u rukama. Lagano su se pokretali po korak, po dva – i opet zaustavljali.
Ja sam se ustumarao pored lanca, bučalo mi je u glavi, hvatao sam ih za rukave, molio ih – kao što se bolesnik moli da mu se što pre da nešto što bi trenutnim najoštrijim bolom odjednom preseklo sve.
Nekakva ţena, čvrsto utegnuta pojasom preko unife, sa jasno isturene dve zadnje polulopte neprekidno vrti, cima ukrug, kao da su joj tamo oči. Obrecnula se na mene:
―Boli ga stomak! Odvedite ga u klozet – tamo, druga vrata desno...‖
I na mene – smeh: i od tog smeha nešto prema grlu, i ja ću ovog trenutka vrisnuti ili... ili...
Odjednom me je neko otpozadi dohvatio za lakat. Okrenuo sam se: prozračne, krilate uši. Ali one nisu bile ruţičaste kao obično, nego svetlocrvene: jabučica se na grlu pokretala – svakog časa moţe prekinuti tananu navlaku.
―Zašto ste vi ovde?‖ upitao je on, brzo se ušrafljujući u mene.
Grčevito sam se uhvatio za njega:
―Brţe – k vama u kabinet... Ja moram sve – odmah! To je dobro što ću baš vama... To je moţda uţasno što ću baš vama, ali to je dobro, to je dobro...‖
On je nju takođe znao, i zbog toga mi je bilo još teţe, ali moţda će on isto tako uzdrhtati kad čuje, i mi ćemo ubijati onda udvoje, ja neću biti sam u ovom poslednjem mom trenutku...
Zalupila su se vrata. Sećam se: dole se ispod vrata zakačila nekakva hartijica i zagrebala po podu kad su se vrata zatvarala, a onda, kao da je zvono prekrilo nekakvu naročitu, bezvazdušnu tišinu. Da je on rekao makar jednu reč – bilo kakvu – najbeznačajniju reč – sve bi grunuo odjednom. Međutim, on je ćutao.
I napregnuvši se sav toliko da mi je zazvonilo u ušima – rekao sam (ne gledajući):
―Ĉini mi se da sam je uvek mrzeo, od samog početka. Borio sam se. Uostalom – nemojte, nemojte da mi verujete: mogao sam, ali nisam hteo da se spasem, hteo sam da poginem, to mi je bilo milije od svega... to jest ne da poginem, nego da ona... Pa čak i u ovom trenutku – u ovom trenutku kad već sve znam... Znate li, znate li da me je zvao Dobrotvor?‖
―Da, znam...‖
―Ali ono što mi je On rekao... Shvatite – to je isto tako kao kad bi sad izvukli ispod vas pod – i vi sa svim što je evo ovde na stolu – sa hartijama, mastilom... mastilo se prosipa i sve je umrljano...‖
―Dalje, dalje! I poţurite. Tamo i drugi čekaju.‖
I onda sam ja – zagrcavajući se, zbunjujući se – sve što je bilo, sve što je ovde zapisano i o sebi pravom i o sebi
kosmatom, i o onome što je ona rekla onda o mojim rukama – da, baš je od toga sve i počelo – i kako tad nisam hteo da izvršim svoju obavezu, i kako sam sebe zavaravao, i kako je ona nabavila falsifikovano uverenje, i kako sam ja rđao iz dana u dan, i hodnici dole, i kako je tamo – iza Zida...
Sve ovo – u neposrednim grumenima, komadima – zagrcavao sam se, nedostajalo mi je reči. Krive, dvostruko izvijene usne podsmešljivo su mi dodavale potrebne reči – ja sam zahvalno klimao: da, da... I gle (šta je to?) – on već govori umesto mene, a ja samo slušam: ―Da, a posle... Tako je baš i bilo, da, da!‖
Osećam: kao od etara – počinje da biva hladno evo ovuda, oko vrata, i s teškoćom pitam:
―Pa kako to – pa to vi niotkud niste mogli...‖
Njegov je osmeh – ćutke – sve iskrivljeniji... I onda:
―A znate – vi ste hteli nešto od mene da zatajite, eto, nabrojali ste sve one koje ste primetili tamo iza Zida, a jednog ste zaboravili. Kaţete – ne? A zar se ne sećate da ste tamo, letimice, na tren – videli tamo... mene? Da, da: mene.‖
Pauza.
I odjednom – meni je kao munja, sinulo u glavi, bestidno jasno: on – on je takođe njihov... I čitav ja, sve moje muke, sve ono što sam, malaksavajući, poslednjom snagom doneo ovde, kao podvig – sve je to samo smešno, kao drevna anegdota o Avramu i Isaku. Avram je – sav u hladnom znoju – već zamahnuo noţem na svoga sina – na sebe – kad odjednom odozgo glas: ―Ne treba! Šalio sam se...‖
Ne odvajajući očiju od osmeha, koji se sve više krivio, odupro sam se rukama o ivicu stola, lagano, lagano sam sa foteljom odjezdio. Onda odjednom – čitavog sebe –
obuhvatio oberučke – i pored uzvika, stepenica, usta – koliko me noge nose.
Ne sećam se kako sam se obreo dole, u jednom javnom klozetu na metro-stanici. Onamo, gore, sve je propadalo rušila se u celoj istoriji najveća i najrazumnija civilizacija, a ovde po nečijoj ironiji – sve je ostajalo kao i pre, divno. I pomislite samo: sve je to – osuđeno; sve će to zarasti u travu; o svemu će tome biti samo – 'mitovi'...
Glasno sam zaječao. I u istom trenutku sam osetio – neko me neţno gladi po ramenu.
To je bio moj sused, koji je imao sedište levo od mene. Ĉelo – ogromna ćelava parabola, na čelu ţuti nerazgovetni redovi bora. I ti redovi su o meni.
―Ja vas razumem, potpuno vas razumem‖, rekao je on. ―Ali se ipak umirite: nemojte. Sve će se to vratiti, neminovno će se vratiti. Vaţno je samo da svi znaju za moje otkriće. Govorim o tome vama prvom: ja sam izračunao da beskrajnosti nema!‖
Zaprepašćeno sam ga pogledao.
―Da, da, kaţem vam: beskrajnosti nema. Ako je svet beskrajan – onda srednja gustina materije u njemu mora biti ravna nuli. A pošto ona nije nula, mi to znamo, onda je, dakle, vasiona – konačna, ona ima sferičnu formu i kvadrat vasionskog radijusa, y2= srednjoj gustini pomnoţenoj sa... Eto, meni samo i treba da izračunam brojni koeficijent i onda... Shvatate li: sve je konačno, sve je jednostavno, sve je izračunljivo; a onda ćemo mi pobediti filozofski – shvatate li? A vi mi, poštovani, smetate da završim izračunavanje, vi vičete...‖
Ne znam čime sam više bio potresen: njegovim otkrićem ili njegovom čvrstinom u tom apokaliptičkom trenutku: u njegovim je rukama bila (video sam to tek sad) beleţnica i logaritamske tablice. I shvatio sam: čak i ako sve propadne moja je duţnost (prema vama moji
nepoznati, voljeni) – da ostavim svoje beleške u dovršenom obliku.
Zatraţio sam od njega hartije – i ovde sam zabeleţio ove poslednje redove...
Hteo sam već da stavim tačku – onako kako su drevni ljudi stavljali krst nad jamama u koje su trpali mrtvace, ali mi je odjednom olovka zadrhtala i ispala iz prstiju...
―Slušajte‖, vukao sam suseda. ―Ma slušajte, kad vam kaţem! Vi morate – vi mi morate odgovoriti: a tamo gde se završava vaša konačna vasiona? Šta je tamo dalje?‖
On nije uspeo da odgovori: odozgo – niz stepenice – tutanj...
Beleška 40.
ĈINJENICE. ZVONO. JA SAM UBEĐEN.
Dan je. Vedro je. Barometar 760.
Zar sam ja, D-503, napisao ovih dvesta dvadeset stranica? Zar sam ja nekada osećao – ili sam uobraţavao da osećam ovo?
Rukopis je moj. I nadalje – isti taj rukopis, ali na sreću – samo rukopis. Nikakvog buncanja, nikakvih besmislenih metafora, nikakvih osećanja: samo činjenice. Zato što sam zdrav, zato što sam potpuno, apsolutno zdrav. Osmehujem se – ne mogu da se ne osmehujem, iz glave su mi izvadili nekakav trn, u glavi mi je lagano, prazno. Tačnije: nije prazno, nego nema ničeg stranog što bi smetalo osmehivanju (osmeh je normalno stanje normalnog čoveka).
Takve su vam činjenice. Te iste večeri su mog suseda, koji je otkrio konačnost vasione, i mene, i sve one koji su bili sa nama – pohvatali, jer nismo imali uverenje o Operaciji – i odvezli nas u najbliţu slušaonicu (broj slušaonice mi je odnekud poznat: 112). Ovde su nas privezali za stolove i podvrgli Velikoj Operaciji.
Sutradan sam se ja, D-503, javio Dobrotvoru i ispričao mu sve što mi je bilo poznato o neprijateljima sreće. Zašto li mi je ranije to moglo izgledati teško? Ne razumem. Jedino objašnjenje: moja predašnja bolest (duša).
Uveče tog istog dana – za istim stolom sa Njim, sa Dobrotvorom – sedeo sam (po prvi put) u čuvenoj Gasnoj sobi. Doveli su onu ţenu. U mom prisustvu je trebalo da da svoj iskaz. Ta je ţena uporno ćutala i osmehivala se. Primetio sam da ima oštre i vrlo bele zube i da je to lepo.
Onda su je uveli pod zvono. Lice joj je postalo veoma belo, a kako ona ima tamne i velike oči – bilo je to vrlo lepo. Kad su ispod zvona počeli da izvlače vazduh – ona je zabacila glavu, zatvorila oči; stisnute usne – to me je na nešto podsećalo. Gledala me je, grčevito se drţeći za naslone fotelje – gledala je dok joj se oči nisu sasvim zatvorile. Onda su je izvukli, pomoću elektroda brzo povratili i ponovo stavili pod Zvono. To se ponavljalo tri puta – a ona ipak nije rekla ni reči. Drugi, koji su privedeni zajedno sa tom ţenom, bili su časniji: mnogi od njih su počeli da govore još od prvog puta. Sutra će se svi oni popeti uz stepenice Dobrotvorove Mašine.
Ne treba odugovlačiti jer je u zapadnim kvartovima još – haos, jauk, leševi, zveri, i na ţalost, znatna količina brojeva je izneverila razum.
Međutim, na 40. bulevaru je uspela montaţa privremenog zida od visokovoltnih talasa. I ja se nadam da ćemo pobediti. Još više: ubeđen sam – mi ćemo pobediti. Jer razum mora da pobedi.
KRAJ



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Sponsored content


Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh  Poruka [Strana 1 od 1]

Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu