PREDGOVOR IZDAVAČA

Ovo je knjiga zabeležaka čoveka koga smo zvali „Stepski Vuk”, kako se i on sam često nazivao.
Ostavimo nastranu da li njegov rukopis iziskuje predgovor; u svakom slučaju osećam potrebu da
stranicama Stepskog Vuka dodam poneki list na kome ću pokušati da zabeležim svoje uspomene na
njega. Ne znam mnogo o njemu, pogotovo su mi njegova prošlost i poreklo ostali nepoznati. Ali sam o
njegovoj ličnosti zadržao snažan i, uprkos svemu, simpatičan utisak.
Stepski Vuk je bio čovek od oko pedeset godina, koji je jednoga dana pre nekoliko godina navratio
do moje tetke tražeći nameštenu sobu. Iznajmio je mansardu i malu spavaću sobu pored nje. Došao je
posle nekoliko dana sa dva kofera i velikim sandukom knjiga, i stanovao je kod nas devet ili deset
meseci. Živeo je veoma mirno i povučeno, i da naše sobe za spavanje nisu bile do njegove, što je
dovodilo do čestih, slučajnih susreta na stepenicama ili u hodniku, verovatno se nikada ne bismo
upoznali. Taj čovek nije bio društven, naprotiv, bio je najnedruštveniji čovek koga sam ikada sreo; bio
je odista, kako je katkada sebe nazivao, stepski vuk, neko strano, divlje, a i plašljivo biće, iz sveta
sasvim različitog od moga. U kakvu se duboku usamljenost uživeo na osnovu svojih sklonosti i svoje
sudbine i koliko je svesno spoznao tu usamljenost kao svoju sudbinu, saznao sam, doduše, tek iz
njegovih zabeležaka, koje je ovde ostavio. Ali sam ga u toku kratkih susreta i razgovora donekle
upoznao i našao da se slika koju sam o njemu stekao po njegovim zabeleškama u osnovi poklapa sa
onom, bleđom i nepotpunijom, koju sam dobio prilikom našeg ličnog upoznavanja.
Slučajno sam bio prisutan kad je Stepski Vuk prvi put stupio u našu kuću i postao podstanar moje
tetke. Došao je za vreme ručka, tanjiri su stajali na stolu, a ja sam imao još pola časa slobodnog
vremena do odlaska u kancelariju. Ostao mi je u nezaboravnom sećanju neobičan i protivrečan utisak
koji je ostavio na mene prilikom prvog susreta. Ušao je na staklena vrata, zazvonivši prethodno, i tetka
ga je u polumračnom tremu upitala šta želi. A on, Stepski Vuk, podigao je svoju šiljatu glavu kratko
podšišane kose i nervoznim nosom stao da njuši oko sebe, a zatim je, pre nego što bi uopšte odgovorio
ili rekao svoje ime, kazao: ,,Oh, ovde divno miriše." Pri tom se smešio, a i moja dobra tetka se smešila,
ali ja sam ove pozdravne reči smatrao smešnim i osećao neko neraspoloženje prema njemu.
,,E pa", reče on, „dolazim radi sobe koju izdajete.”
Tek kada smo se sve troje peli uz stepenice prema potkrovlju mogao sam izbliže da posmatram tog
čoveka. Nije bio naročito visok, ali je u njegovom hodu i držanju glave bilo nečega kao u visokih ljudi;
imao je na sebi moderan, udoban zimski kaput i bio je u svemu pristojno, ali ne i brižljivo odeven, bio
je glatko izbrijan i imao sasvim kratko podšišanu kosu, tu i tamo prosedu. U početku mi se nimalo nije
svideo njegov hod; bilo je u njemu nečeg mučnog i neodlučnog, neskladnog s njegovim oštrim,
energičnim profilom, kao i sa tonom i temperamentom njegovog govora. Tek kasnije sam primetio i
saznao da je bolestan i da ga hodanje staje izvesnog napora. S nekim čudnim osmehom, koji mi je tada
takođe bio neprijatan, posmatrao je stepenice, zidove i prozor, kao i starinske visoke ormane na
stepeništu; izgledalo je da mu se sve to svidelo, a ipak kao da mu je istovremeno bilo i smešno. Uopšte,
ovaj čovek je davao utisak kao da dolazi k nama iz nekog stranog sveta, možda iz prekomorskih
zemalja, i kao da mu se kod nas, doduše, sve dopadalo, ali mu je bilo i pomalo smešno. Bio je, ne
mogu drukčije da kažem, učtiv, i ljubazan, bez ikakvog prigovora smesta je izrazio zadovoljstvo zbog
kuće, sobe i saglasnost sa kirijom i cenom za doručak, pa ipak je atmosfera oko njega bila strana i,
kako se meni činilo, zla i neprijateljska. Iznajmio je sobu, uz to i malu spavaću sobu, upoznao se sa
 4 
načinom loženja, donošenja vode, sa poslugom i kućnim redom, saslušao je sve to pažljivo i ljubazno,
složio se sa svim, smesta je ponudio plaćanje jednog dela kirije unapred, pa ipak se činilo da u stvari ne
učestvuje u svemu tome, kao da u tom poslu samom sebi izgleda smešan i neozbiljan, kao da mu je
neobično i novo da uzima sobu pod kiriju, da sa ljudima govori nemački, dok je, u stvari, u duši zauzet
nečim sasvim drugim. Takav je otprilike bio moj utisak, koji nipošto ne bi bio povoljan da ga nisu
ispravile razne sitne pojedinosti. Pre svega, od samog početka dopalo mi se njegovo lice; svidelo mi se
i pored onog izraza nastranosti, bilo je to možda neobično, a i tužno lice, ali ujedno i pažljivo, veoma
zamišljeno, radom oblikovano i produhovljeno. Moje raspoloženje prema njemu postalo je pomirljivije
zahvaljujući njegovoj učtivosti i ljubaznosti iako ga je to, očigledno, stajalo izvesnog napora; nije u
njemu bilo ni traga nadmenosti, nego, naprotiv, nečeg dirljivog, molećivog. Ali objašnjenje za ovo
našao sam tek kasnije, što me je donekle privuklo njemu.
Još pre nego što se završio obilazak dveju prostorija i ostali pregovori, isteklo mi je vreme
podnevnog odmora i morao sam da pođem na posao. Pozdravio sam se i ostavio ga sa tetkom. Kada
sam se uveče vratio, ispričala mi je da je stranac iznajmio sobu i da će se useliti ovih dana. Zamolio je
jedino da se njegov dolazak ne prijavljuje policiji, jer, kao bolešljiv čovek, ne podnosi formalnosti,
čekanje po policijskim prostorijama i tako dalje. I sada se tačno sećam kako sam ustuknuo i upozorio
svoju tetku da ne prihvata ovaj uslov. Učinilo mi se da je ova strepnja od policije isuviše u vezi s
nepristupačnošću i nastranošću koje je taj čovek nosio u sebi, i to mi je izgledalo sumnjivo. Rekao sam
svojoj tetki da nipošto ne treba da popusti i onako malo čudnovatom zahtevu potpuno nepoznatog
čoveka, jer bi to, pod izvesnim uslovima, moglo imati veoma nemilih posledica za nju. Ali se tada
ispostavilo da je tetka već pristala da mu ispuni želju i da ju je onaj stranac već potpuno očarao i
osvojio; jer ona nikada nije primala podstanara sa kojim nije mogla da stupi u neki čovečanski, rođački,
ili, bolje reći, materinski odnos, što su njeni raniji stanari uvek obilno iskorišćavali. Prvih nedelja nije
se dogodilo ništa sem što sam stavljao mnoge zamerke novom stanaru, dok ga je moja tetka uvek
usrdno uzimala u zaštitu.
Kako mi se to propuštanje policijske prijave nije svidelo, hteo sam bar da saznam šta tetka zna o
strancu, o njegovom poreklu i namerama. A ona je već znala ponešto, iako je posle mog odlaska u
podne ostao još samo kratko vreme. Rekao joj je da misli da se zadrži nekoliko meseci u našem gradu,
da se koristi bibliotekama i da razgleda stare spomenike grada. U stvari, tetki nije bilo zgodno što joj
uzima sobu samo za tako kratko vreme, ali on ju je već bio pridobio i pored svog pomalo neobičnog
ponašanja. Ukratko, sobe su bile izdate, a moji prigovori došli su kasno.
„Zašto li je rekao da ovde divno miriše?” upitao sam. Tada moja tetka, koja katkada odlično
naslućuje, reče: „Sasvim tačno znam zašto. Ovde kod nas miriše na čistoću i red, na prijatan i pristojan
život, i to mu se dopalo. Izgleda kao da se odvikao od toga i kao da mu je to nedostajalo.” Dobro,
pomislih ja, neka bude tako. „Ali", rekoh, „ako nije navikao na uredan i pristojan život, kako će to
izgledati? Sta ćeš da radiš ako je aljkav pa sve zaprlja i ako noću dolazi kući pijan?”
„To ćemo još da vidimo", reče ona smejući se, i ja je više nisam zapitkivao.
I odista su moja strahovanja bila neosnovana. Iako stanar nikako nije vodio sređen i razuman život,
nije nas uznemiravao niti oštetio, te ga se još i danas rado sećamo. Ali u dubini duše taj čovek nas je
oboje, i tetku i mene, ipak veoma mnogo uznemiravao i smetao nam, i, istinu da kažem, ja još u sebi
nisam raščistio s njim. Noću katkada sanjam o njemu i osećam kako me samo postojanje takvog bića
uznemirava i smeta mi, iako sam ga gotovo zavoleo.
 5 
Dva dana kasnije doneo je kočijaš stvari stranca, koji se zvao Hari Haler. Veoma lep kožni kofer
ostavio je dobar utisak na mene, a veliki pljosnati brodski kofer ukazivao je na ranija, daleka putovanja,
jer je bio oblepljen požutelim ceduljama sa nazivima hotela i transportnih društava raznih zemalja,
među njima i prekomorskih.
Zatim se pojavio i on, i tada nastupi vreme u kome sam se postepeno upoznao sa ovim čudnim
čovekom. Iz početka ja sam ničim nisam doprineo tome. Iako me je Haler zainteresovao od prvog
trenutka kad sam ga ugledao, prvih nedelja nisam učinio nijedan korak da se susretnem s njim ili
zapodenem razgovor. Istina, uprkos tome, to moram priznati, posmatrao sam iz prikrajka tog čoveka od
samog početka, katkada sam u njegovom odsustvu ulazio u njegovu sobu i uopšte sam ga, iz puke
radoznalosti, pomalo uhodio.
O spoljašnosti Stepskog Vuka već sam dao neke podatke. Od prvog viđenja ostavljao je bezuslovno
utisak uglednog, nesvakidašnjeg i neobično obdarenog čoveka; njegovo lice je bilo puno duha, i
izvanredno nežna i pokretljiva igra njegovih crta govorila je o zanimljivom, veoma živom, neverovatno
istančanom i senzibilnom duševnom životu. U razgovoru bi, iako ne uvek, prekoračio granice
konvencionalnosti i iz one svoje nastranosti govorio ličnim, sopstvenim izrazima, i tada bi mu se ljudi
kao što smo mi bezuslovno morali podrediti. Razmišljao je više od svih ostalih i u pitanjima duha
posedovao onu gotovo hladnu realnost, onu sigurnost, promišljenost i znanje kojima raspolažu samo
odista umni ljudi, lišeni častoljublja, koji nikada ne žele da blistaju, da se nameću drugima i da ostaju u
pravu.
Iz poslednjih dana njegovog boravka ovde sećam se jedne njegove izreke, koja čak i nije izreka,
već se sastojala samo od jednog pogleda. Neki čuveni istoričar-filozof i kulturni kritičar, čovek
evropskoga glasa, objavio je svoje predavanje u auli, a ja sam uspeo da nagovorim Stepskog Vuka, koji
isprva nije bio raspoložen za to, da odemo na to predavanje. Otišli smo zajedno i sedeli jedan pored
drugog u auditoriji. Kada se govornik popeo na katedru i otpočeo svoj govor, razočarao je mnoge
slušaoce, koji su u njemu gledali neku vrstu proroka, svojim pomalo uštogljenim i sujetnim držanjem.
Kada je odmah na početku govora uputio nekoliko laskavih reči slušaocima, zahvaljujući im na brojnoj
poseti, dobacio mi je Stepski Vuk brz pogled, koji je izražavao kritiku ovih reči i čitave govornikove
ličnosti; oh, nezaboravan i strašan pogled, o čijem se značenju mogla napisati čitava knjiga! Taj pogled
nije kritikovao samo ovog govornika, satirući slavnog čoveka svojom snažnom, premda blagom
ironijom — najmanje se radilo o tome. Taj pogled je bio pre tužan nego ironičan, bio je čak duboko i
beznadežno tužan; njegova suština bilo je tiho, u neku ruku, ustaljeno očajanje, koje je donekle već
postalo navika i forma. Svojom očajničkom jasnoćom taj pogled nije samo osvetlio ličnost sujetnog
govornika, nije samo ismejao i dao konačan sud o situaciji tog trenutka, očekivanju i raspoloženju
publike, pomalo naduvenom naslovu objavljenog govora — ne, pogled Stepskog Vuka prodro je kroz
čitavo naše doba, čitavo ustumarano poslovanje, laktaštvo, sujetu, čitavu površnu igru jedne uobražene,
plitke umnosti — ah, na žalost, taj pogled je prodirao još dublje, nije se zaustavio samo na nedostacima
i beznadežnosti našeg vremena, našeg duhovnog života i naše kulture. Prodro je do u srce čitavog
čovečanstva, izrekavši u trenutku, rečito, svu sumnju jednog mislioca, nekoga ko je možda stekao
saznanje o dostojanstvu i smislu čovečjeg života uopšte. Taj pogled je govorio: „Vidi kakvi smo mi
majmuni! Vidi kakav je čovek!" I sva slava, sva mudrost, sva postignuća duha, sva stremljenja ka
uzvišenosti, veličini i trajnosti svega čovečnoga raspadoše se i postadoše majmunisanje!
Zašao sam u sve ovo prerano, u stvari protiv svoga plana i volje, te sam u osnovi već rekao ono
najhitnije o Haleru, dok mi je prvobitno bila namera da njegovu sliku otkrivam postepeno, onako kako
je teklo moje upoznavanje s njim.
 6 
Kad sam već ovako preduhitrio samoga sebe, nije potrebno da i dalje govorim o Halerovoj
zagonetnoj „nastranosti” i da dajem pojedinačne izveštaje o tome kako sam malo-pomalo naslutio i
upoznao osnovu i značaj te nastranosti te izvanredne i užasne usamljenosti. Bolje je tako, jer bih želeo
da, po mogućstvu, ja sam ostanem što više u pozadini. Ne želim da iznosim svoje ispovesti, ili da
pričam novele, ili da se bavim psihologijom, već samo da, kao očevidac, doprinesem stvaranju slike
tog neobičnog čoveka, koji je za sobom ostavio ovaj rukopis Stepskog Vuka.
Već na prvi pogled, kada je ušao na tetkina staklena vrata isturivši glavu kao ptica, hvaleći prijatan
miris kuće, pao mi je u oči neobičan izgled tog čoveka, i moje prvo, naivno reagovanje bila je
odvratnost. Osetio sam (a moja tetka koja, za razliku od mene, uopšte nije intelektualna priroda, osetila
je približno to isto) — da je taj čovek, na neki način, bolesnog duha, naravi ili karaktera i branio sam se
protiv toga instinktom zdravog. Ovaj moj odbrambeni stav zamenila je tokom vremena naklonost, koja
je počivala na velikom sažaljenju prema ovom teškom i neizlečivom paćeniku, čiju sam usamljenost i
unutrašnje umiranje posmatrao. U tom periodu sve jasnije mi je postajalo da ta bolest, ta patnja, nije
posledica nekih nedostataka njegove prirode, već, naprotiv, velikog bogatstva njegovih sposobnosti i
snage, koje se u njemu nisu usklađivale. Došao sam do saznanja da je Haler bio genije patnje, da je, u
smislu mnogih Ničeovih izreka, izgradio u sebi genijalnu, neograničenu, užasnu sposobnost da pati.
Istovremeno sam uočio da osnova njegovog pesimizma nije bila preziranje sveta, već samoprezir, jer
koliko god se nepoštedno i porazno mogao izražavati o institucijama ili ličnostima, nikada nije
isključivao sebe, uvek je bio prvi protiv koga bi upravljao svoje strele, uvek je u prvom redu sebe
mrzeo i poricao ...
Ovde moram da ubacim jedno psihološko objašnjenje. Iako znam veoma malo o životu Stepskog
Vuka, ipak imam sve razloge za pretpostavku da je dobio vaspitanje od nežnih, ali strogih i veoma
pobožnih roditelja, vaspitanje koje počiva na osnovi: „slomiti volju”. Nisu uspeli da unište ličnost i
slome volju kod ovog učenika, za to je bio suviše jak i čvrst, odviše ponosan i bogat duhom. Umesto
uništenja njegove ličnosti uspeli su da ga nauče da mrzi samog sebe. Protiv sebe samog, protiv tog
nevinog i plemenitog bića, sada se čitavog života obarala sva genijalnost njegove fantazije, sva snaga
njegove mislilačke moći. Jer u tome je, uprkos svemu, bio ubeđeni hrišćanin i mučenik, i svu oštrinu,
svu kritiku, svu pakost, svu mržnju za koju je bio sposoban upravljao je pre svega i prvenstveno protiv
sebe. što se ticalo ostalih, okolnog sveta, uporno je, herojski i najozbiljnije pokušavao da ih voli, da im
udovolji, da im ne nanosi bol, jer su mu „ljubav prema bližnjem” utuvili u glavu isto kao i mržnju
prema samome sebi. I tako je ceo njegov život bio primer da bez ljubavi prema samom sebi nije
mogućna ni ljubav prema bližnjem, da mržnja prema samom sebi, u krajnjoj liniji, dovodi do iste jezive
usamljenosti i očajanja kao i preterani egoizam.
Ali vreme je da potisnem svoje misli i da govorim o stvarnosti. Prvo što sam saznao o gospodinu
Haleru, zahvaljujući delimično svome uhođenju i delimično opaskama svoje tetke, odnosilo se na način
njegovog života. Ubrzo se videlo da je to čovek koji se posvetio razmišljanju i knjigama, ne baveći se
nikakvim praktičnim pozivom. Uvek je vrlo dugo ostajao u krevetu, često je ustajao tek pred podne, pa
bi u domaćoj haljini prelazio onih nekoliko koraka od svoje spavaće sobe do dnevne sobe. Ova soba,
velika i prijatna mansarda sa dva prozora, dobila je već posle nekoliko dana sasvim drugačiji izgled
neko kada su u njoj stanovali drugi stanari. U njoj je bilo sve više stvari i vremenom je postala
pretrpana. Po zidovima je vešao slike, crteže, katkad i slike iz časopisa, koje je često menjao. Tu su
visili: jedan južnjački pejzaž, fotografije iz nekog nemačkog provincijskog gradića, očigledno
Halerovog zavičaja, među njima šareni, blistavi akvareli, za koje sam kasnije saznao da ih je sam
naslikao. Zatim fotografije neke lepe, mlade žene ili devojke. Neko vreme visio je na zidu sijamski
Buda, njega je zamenila reprodukcija „Noći” od Mikelanđela, zatim slika Mahatme Gandija. Knjige ne
 7 
samo da su ispunjavale veliki orman za knjige već ih je bilo svuda po stolovima, na lepom starinskom
pisaćem stolu, divanu, po stolicama i po podu: knjige sa umetnutim zalogama od hartije, koje su se
stalno menjale. Broj knjiga je sve više rastao; ne samo što je iz biblioteka donosio čitave svežnjeve već
je veoma često dobijao i pakete poštom. Čovek koji je stanovao u ovakvoj sobi mogao je da bude
naučnik. Tome je odgovarao i dim cigara koji je sve obavijao, opušci i pepeljare, razbacane svuda.
Međutim, veliki deo knjiga nije bio naučne sadržine, većina njih bila su dela pesnika svih vremena i
svih naroda. Neko vreme stajalo je na divanu, na kome bi često preležao po čitave dane, svih šest
knjiga jednog dela sa naslovom „Sofijino putovanje od Memela do Saksonske”, s kraja osamnaestog
veka. Jedno celokupno izdanje Geteovih dela i jedno Žana Pola izgledali su mnogo upotrebljavani, isto
tako i Novalis, ali i Lesing, Jakobi i Lihtenberg. U neke knjige Dostojevskog bile su umetnute mnoge
ispisane hartijice. Na jednom od većih stolova, među knjigama i spisima, često je stajala kita cveća, tu
se nalazila i kutija sa bojama za slikanje akvarela, koja je, međutim, uvek bila sva prašnjava, pored nje
pepeljare i, da spomenem i to, razne boce sa pićima. Jedna slamom opletena boca bila je skoro uvek
puna crnog italijanskog vina, koje je kupovao u nekoj maloj radnji u blizini; katkada se tu mogla videti
i boca burgunca, kao i malage, video sam i kako se pozamašna boca trešnjevače za kratko vreme skoro
sasvim ispraznila, da bi zatim nestala u jednom od uglova sobe, gde je po njoj popala prašina i ostatak
trešnjevače nije popijen. Neću da pravdam to svoje uhođenje i otvoreno priznajem da su u meni
izazvali osećanje odvratnosti i podozrenja svi ovi znaci jednog, doduše, duhovnim interesovanjem
ispunjenog, ali ujedno i proćerdanog i raspusnog života. Ne samo da sam čovek koji živi građanskim
životom, čovek naviknut na rad i tačan raspored svoga vremena, već sam i apstinent i nepušač, i one
boce u Halerovoj sobi svidele su mi se još manje od ostalog živopisnog nereda.
U spavanju i radu, kao i u jelu i piću, stranac je živeo veoma neredovno i ćudljivo. Izvesnih dana
uopšte nije izlazio niti uzimao bilo šta osim svoje jutarnje kafe; katkad je tetka, kao jedini ostatak
nekog obroka, nalazila koru od banane, ali se drugih dana hranio u restoranima, čas dobrim i
elegantnim, čas u malim krčmama predgrađa. Njegovo zdravlje, izgleda, nije bilo najbolje; osim
kočenja u nogama, zbog čega se često vrlo teško peo uz stepenice, kao da su ga mučile i druge smetnje,
i jednom je uzgred napomenuo da već godinama nije imao dobro varenje niti je spavao kako treba.
Pripisivao sam to u prvom redu piću. Kasnije, prateći ga katkad do jedne od njegovih gostionica,
gledao sam kako brzo i ćudljivo ispija vino, ali istinski pijanog ga nisam video ni ja niti iko drugi.
Nikad neću zaboraviti naš prvi susret nasamo. Poznavali smo se samo toliko koliko se, eto, znaju
stanari u jednoj velikoj kući. Tada sam jedne večeri, vraćajući se s posla, na svoje najveće iznenađenje,
zatekao gospodina Halera kako sedi na odmorištu stepenica između prvog i drugog sprata. Sedeo je na
najvišem stepeniku, i pomerio se u stranu da me propusti. Upitao sam ga da se možda ne oseća rđavo i
ponudio mu da ga otpratim sve do mansarde.
Haler me pogleda i ja primetih da sam ga trgnuo iz neke vrste sna. Lagano se nasmešio, onim
svojim lepim, ojađenim osmehom od koga mi je tako često bilo teško na srcu, a zatim me pozva da
sednem pored njega. Zahvalih se i rekoh da nisam navikao da sedim na stepenicama pred stanovima
drugih ljudi.
„Ah da”, reče on i osmehnu se jače, ,,u pravu ste. Ali pričekajte još jedan trenutak. Hoću da vam
pokažem zašto sam morao da ostanem ovde sedeći."
Pri tom mi pokaza trem stana na prvom spratu, u kome je stanovala neka udovica. Na malom
parketiranom prostoru između stepenica, prozora i staklenih vrata stajao je uza zid visok orman od
mahagonija, na njemu starinsko kalaj no posuđe, a na podu, ispred ormana, na dva mala, oniska stalka,
 8 
stajale su u velikim saksijama dve biljke, azalea i araukarija. Biljke su delovale veoma ugodno,
negovane se uvek vrlo brižljivo, što je i na mene već ranije učinilo prijatan utisak. „Vidite", produži Haler, „ovaj mali trem sa araukarijom miriše tako divno, često ne mogu da
prođem ne zaustavivši se za časak. Kod vaše gospođe tetke takođe miriše prijatno i vladaju najveći red
i čistoća, ali ovo mesto sa araukarijom tako je blistavo čisto, tako besprekomo ljupko, toliko je pažljivo
izbrisana prašina, sve je tako izglačano i oprano, da upravo zrači. Ovde uvek moram da udišem punim
grudima — zar ne osećate i vi kako miriše? Miris voska za pod i slab dah mirisa terpentina, zajedno s
mirisom mahagonija, opranim lišćem biljki i svim ovim, sačinjavaju miris koji je kao neki superlativ
građanske čistoće, urednosti i tačnosti, izvršavanja dužnosti i postojanosti u malom. Ne znam ko ovde
stanuje, ali iza ovih staklenih vrata mora da je raj od čistoće i od opajane građanštine, raj u kome
vladaju red i bojažljivo-dirljiva odanost sitnim navikama i dužnostima." Pošto sam ćutao, on produži:
„Nemojte, molim vas, misliti da govorim u ironiji! Daleko bilo od mene, dragi gospodine, da se
nešto podsmevam ovoj građanštini i redu. Doduše, ja sam živim u jednom drugom svetu, ne u ovom, i
možda ne bih ni mogao da izdržim, ma i jedan dan, u stanu sa ovakvim araukarijama. Ali, iako sam star
i pomalo odrpan stepski vuk, ipak sam i ja sin jedne majke, i moja je mati bila iz građanskog staleža, i
ona je gajila cveće i starala se o sobama i stepeništu, o nameštaju i zavesama, trudeći se da u svoj stan i
u svoj život unese što je mogućno više ljupkosti, čistoće i reda. Na to me podseća slab dah mirisa
terpentina, na to araukarija, i katkada sedim tu i posmatram ovaj tihi, mali vrt reda, radujući se što toga
još ima.” Hteo je da se pridigne, ali kako mu je to bilo teško, nije me odbio kada sam mu u tom malo
pomogao. Ćutao sam i dalje, ali sam, kao moja tetka ranije, podlegao i sam nekoj čari koja je katkad
izbijala iz ovog neobičnog čoveka. Lagano se popesmo uz stepenice, a pred njegovim vratima, držeći
već ključeve u ruci, on mi još jednom, veoma ljubazno, pogleda pravo u lice i reče: „Dolazite li iz
trgovine? Pa, u to se uopšte ne razumem, znate, živim nekako po strani, na ivici. Ali mislim da i vas
interesuju knjige i slične stvari, vaša tetka mi jednom reče da ste završili gimnaziju i da ste dobro učili
grčki. E pa, jutros sam naišao na jednu rečenicu kod Novalisa, mogu li da vam je pokažem? I vama će
pružiti uživanje.”
Poveo me je u svoju sobu, u kojoj se širio jak miris duvana, izvukao iz neke gomile knjigu i stao da
lista i prevrće po njoj.
,,I ovo je dobro, veoma dobro”, reče, „čujte prvo ovu rečenicu: ,Trebalo bi se ponositi bolom —
svaki bol nas podseća na naš visoki položaj’. Divno! Osamdeset godina pre Ničea! Ali nije to izreka na
koju sam mislio — čekajte, evo je. Dakle: ,Većina ljudi neće da pliva pre no što nauči’. Zar to nije
šaljivo? Razume se da neće da plivaju! Ta rođeni su za tle, a ne za vodu. I, razume se, neće da misle;
stvoreni su da žive, a ne da misle! Da, onaj koji misli, kome je glavna stvar da misli, može da dotera
daleko, ali je ipak zamenio tle vodom i jednom će se udaviti.”
Sada me je osvojio i zainteresovao, pa sam ostao malo kod njega, i otada se češće događalo da
zapodenemo razgovor kada bismo se sreli na stepenicama ili na ulici. Pri tom sam, u početku, kao i
pred araukarijom, imao osećanje da mi se pomalo podsmeva. Ali nije bilo tako. On me je, kao i
araukariju, duboko poštovao; bio je tako svesno ubeđen u svoju usamljenost, svoje plivanje po vodi, u
činjenicu da je iščupan iz korena, da je odista, i bez ikakvog podsmeha, katkada mogao da se oduševi
prizorom neke svakidašnje, građanske delatnosti, na primer, tačnošću s kojom sam odlazio u
kancelariju, ili izrekom neke služavke ili tramvajskog konduktera. Isprva mi se to učinilo vrlo smešno i preterano, smatrao sam da je posredi neka gospodska ćud besposličara, tako neka detinjasta
sentimentalnost. Ali sam malo-pomalo morao uvideti da se on iz svog bezvazdušnog prostora, iz svoje
nastranosti i ponašanja stepskog vuka, upravo divio i voleo naš mali građanski svet, kao nešto čvrsto i
sigurno, kao nešto što je njemu daleko i nedostižno, kao dom i spokojstvo, do kojih za njega nije bilo
puta. Pred našom čistačicom, nekom čestitom ženom, svaki put je skidao šešir s najvećim poštovanjem,
a kada bi moja tetka kadikad porazgovarala s njim, ili ga upozorila na kakvu popravku njegovog rublja
ili dugme koje mu je visilo o koncu na kaputu, saslušao bi je s nekom čudnom pažnjom i pridavanjem
važnosti, kao da se neiskazano i beznadežno trudi da kroz kakvu sitnu pukotinu prodre u taj mali, tihi
svet i da se tu odomaći, makar samo za jedan čas.
Već pri prvom razgovoru, kod araukarije, nazvao je sebe stepskim vukom, i to mi je bilo čudnovato
i malo mi je smetalo. Kakvi su to izrazi?! Ali sam naučio da ovaj naziv ne prihvatam samo iz navike,
već sam tog čoveka ubrzo u sebi, u svojim mislima, nazivao uvek samo stepskim vukom, a i danas još
ne bih mogao da nađem pogodniji izraz za takvu vrstu ljudi. Stepski vuk koji je zalutao ovamo k nama,
u gradove i život u čoporima — nijedna slika nije mogla ubedljivije prikazati njegovu bojažljivu
usamljenost, njegovu divljinu, nemir, čežnju za domom i njegovu bezavičajnost.
Jednom sam imao priliku da ga posmatram čitavo jedno veče na nekom simfonijskom koncertu,
gde sam ga, na svoje iznenađenje, opazio kako sedi blizu mene ne primećujući me. Prvo je sviran
Hendl, plemenita i lepa muzika, ali Stepski Vuk je sedeo uvukavši se sav u sebe, bez ikakvog dodira
bilo s muzikom bilo sa svojom okolinom. Sedeo je kao da ne pripada ovoj sredini, usamljen, tuđ, ali
zabrinutog lica, oborena pogleda. Tada dođe drugo delo, jedna mala simfonija od Fridemana Baha, i
bio sam veoma iznenađen videći kako se moj osobenjak, posle nekoliko taktova, nasmešio i predao
muzici. Sav je utonuo u sebe i, valjda deset minuta, izgledao zanet srećom i izgubljen u lepim snovima,
tako da sam više pažnje poklanjao njemu negoli muzici. Kada je simfonija bila završena, on se prenuo,
ispravio se na svom sedištu i kao da je želeo da pođe, ali je zatim ipak ostao i saslušao i poslednji
komad, varijacije od Regera, muziku koja se mnogima činila odviše duga i zamorna. A Stepski Vuk,
koji je u početku još pažljivo i dobronamerno slušao, opet se izgubio, zavukao je ruke u džepove i
utonuo u sebe, ali ovog puta ne srećno i sanjalački, već tužno, a najzad i ljutito; njegovo lice je postalo
odsutno, sivo i ugašeno, izgledao je star, bolestan i nezadovoljan.
Posle koncerta video sam ga ponovo na ulici i pošao sam za njim; uvukavši se u svoj kaput,
koračao je bezvoljno i umorno u pravcu naše četvrti. Zastao je pred jednom malom staromodnom
krčmom, neodlučno pogledao na sat, a zatim ipak ušao. Pokoravajući se nekoj svojoj trenutnoj ćudi,
pošao sam za njim. Sedeo je za malograđanskim kafanskim stolom, krčmarica i kelnerica ga pozdraviše
kao poznatog gosta, a ja mu se javih i sedoh pored njega. Sedeli smo tu čitav čas, i dok sam ja popio
samo dve čaše mineralne vode, on je poručio prvo pola, a zatim još četvrt litra crnog vina. Rekoh mu
da sam bio na koncertu, ali on ne prihvati razgovor o tome. Pročitao je etiketu na mojoj boci s vodom i
upitao me da li bih želeo vina. Kada je čuo da ga nikada ne pijem, napravio je bespomoćno lice i rekao:
„Da, tu ste u pravu. I ja sam godinama živeo trezveno, ali sada se baš nalazim pod znakom ’Vodolije’,
a to je taman i vlažan znak."
A kad sam mu šaljivo odgovorio na tu primedbu, nagovestivši koliko mi se čini neverovatno da baš
on veru je u astrologiju, on mi se opet obrati onim učtivim tonom koji me je često vređao i reče:
„Sasvim tačno, na žalost, ne mogu da verujem ni u tu nauku.”
Oprostih se i pođoh, a on je vrlo kasno noću došao kući, ali je koračao kao uvek i, po svom običaju,
nije odmah legao (to sam u susednoj sobi tačno čuo), već je pored upaljenog osvetljenja proveo još,
 10 
otprilike, jedan čas u svojoj dnevnoj sobi. Još jedno veče mi je ostalo u sećanju. Bio sam sam kod kuće,
tetka je bila otišla nekuda, kad neko zazvoni na ulaznim vratima. Kada sam ih otvorio, stajala je tamo
mlada, veoma lepa dama, koja me upita za gospodina Halera, i tada je poznadoh: bila je to žena sa
fotografije u njegovoj sobi. Pokazao sam joj njegova vrata i povukao se, a ona je neko vreme ostala
gore, ali sam ih ubrzo posle toga čuo kako zajedno silaze niz stepenice i odlaze živo i veoma
raspoloženo, u nekom šaljivom razgovoru. Bio sam veoma iznenađen što pustinjak ima draganu, i to
tako lepu i elegantnu, i sva moja nagađanja o njemu i njegovom životu postala su opet nepouzdana. Ali
nije prošao ni jedan sat a on se opet vrati kući, sam, teškim i tužnim koracima, mučno se penjući uz
stepenice, a zatim se satima šunjao gore-dole po svojoj dnevnoj sobi, baš kao što vuk hoda po kavezu;
cele noći, skoro do zore, gorela je svetlost u njegovoj sobi.
Ništa ne znam o njegovom odnosu prema toj ženi i hoću samo ovo da dodam: još jednom ga videh
zajedno s njom u jednoj ulici grada. Išli su podruku i on je izgledao srećan, i opet sam se čudio koliko
je ljupkosti, pa čak i nečeg mladalačkog moglo ponekad biti na njegovom zabrinutom, usamljeničkom
licu, i shvatih tu ženu, a i saosećanje što ga je moja tetka imala prema tom čoveku. Ali i toga dana
došao je uveče kući tužan i jadan. Sreo sam ga na ulaznim vratima, pod kaputom je, kao što se vrlo
često događalo, nosio bocu italijanskog vina, uz koju je sedeo do ponoći gore u svojoj pećini. Bilo mi
ga je žao. Koliko je bio neutešan, izgubljen i nemoćan život koji je vodio!
Ali dosta priče. Nepotrebni su dalji opisi i obaveštenja da bi se pokazalo da je Stepski Vuk vodio
život samoubice.
I pored toga, ne verujem da je sebi oduzeo život onda kada je neočekivano i bez zbogom, ali pošto
je platio sva zaostala dugovanja, jednoga dana napustio naš grad i nestao. Nikada više ništa nismo čuli
o njemu, i danas još čuvamo neka pisma koja su stigla za njega. Za sobom nije ostavio ništa sem svog
rukopisa, koji je napisao prilikom boravka ovde koji mi je posvetio sa nekoliko redova, s napomenom
da mogu da radim s njime šta hoću.
Nisam imao mogućnosti da proverim istinitost doživljaja o kojima Haler priča. Ne sumnjam da su
oni većim delom izmišljeni, ali to nije namerno izmišljanje, već pokušaj da se duboko proživljena
unutrašnja zbivanja zaodenu ruhom vidljivih događaja. Pomalo fantastični događaji u Halerovom spisu
potiču, verovatno, iz poslednjih dana njegovog boravka ovde, i uveren sam da su oni delimično
zasnovani na stvarnim i objektivnim doživljajima. U ono vreme izmenili su se ponašanje i izgled našeg
gosta, duže se zadržavao van kuće, katkad i po čitave noći a njegove knjige su stajale nedirnute.
Prilikom naših retkih susreta činilo mi se da je upadljivo živahnuo i podmladio se, katkada upravo
postao zadovoljan. Doduše, odmah posle toga došlo bi do nove, teške depresije, ostajao bi danima u
krevetu ne tražeći da jede, i u to vreme je došlo i do neobično žestoke i surove svađe s njegovom
ponovo iskrslom draganom, svađe koja je uzbunila celu kuću i zbog koje se Haler sutradan izvinio
mojoj tetki.
Ne, ubeđen sam da nije sebi oduzeo život. On i dalje živi i svojim umornim nogama ide gore-dole
stepenicama tuđih kuća, pilji negde ukočenim pogledom u oribane parkete i brižljivo negovane
araukarije, danju sedi po bibliotekama a noću po krčmama, ili leži na svom iznajmljenom divanu
slušajući iza prozora život ljudi, svestan da je iz njega isključen, ali se ne ubija, jer mu neki ostatak
vere kazuje da tu patnju, tu opaku patnju u svom srcu mora da iskusi do kraja i da mora da umre baš od
te patnje. Često mislim na njega. Taj čovek mi nije olakšao život, u njemu nije bilo sposobnosti da
podupre i potpomaže ono što je snažno i rasno u meni, oh, naprotiv! Ali ja nisam kao on, ne živim
njegovim načinom života, već svojim, sitnim i malograđanskim, ali obezbeđenim i ispunjenim
 11 
dužnostima. I zato možemo da ga se sećamo spokojno i prijateljski i ja i moja tetka, koja bi mogla i
više od mene da kaže o njemu, ali to ostaje skriveno u njenom srcu, punom dobrote.
Što se tiče zabeležaka Halerovih, tih čudnih, delimično bolesnih, delimično lepih i misaonih
fantazija, moram da kažem da bih te listove, da su mi slučajno došli do ruku i da mi njihov autor nije
bio poznat, svakako bacio sa silnim negodovanjem. Međutim, moje poznanstvo sa Halerom omogućilo
mi je da ih donekle shvatim pa čak i odobrim. Dvoumio bih se da ih saopštim drugima kada bih u
njima video samo patološke fantazije jednog čoveka, nekakvog jadnog duševnog bolesnika. Ali ja u
tim listovima vidim više, vidim jedan dokument današnjeg doba, jer Halerova duševna bolest — to mi
je danas jasno — nije nastranost pojedinca, već bolest samog vremena, neuroza one generacije kojoj
pripada Haler, bolest koja ni u kom slučaju ne spopada samo slabe, malovredne individue, već baš one
najsnažnije, najumnije i najdarovitije.
Ove zabeleške — bez obzira u kolikoj se meri zasnivaju na istinski proživljenom — pokušaj su da
se teška bolest vremena savlada ne izbegavanjem i ulepšavanjem, već prikazivanjem same bolesti. One
doslovce znače put kroz pakao, put čas pun strepnje, čas smeo, put kroz haos pomračenog duševnog
sveta, prevaljen sa voljom da se prođe kroz pakao, da se oseti i da se zlo prepati do kraja.
Jedna Halerova reč poslužila mi je kao ključ za razumevanje svega toga. Jednom mi je rekao, posle
razgovora o takozvanoj svireposti srednjeg veka: ,,U stvari, to i nije svirepost. Čovek srednjeg veka
gnušao bi se još više čitavog načina našeg današnjeg života, kao svirepog, užasnog i varvarskog! Svako
doba, svaka kultura, svaki običaj i tradicija imaju svoj stil, svoje prefinjenosti i grubosti, svoje lepote i
svireposti, svako doba smatra izvesne patnje prirodnim i izvesna zla podnosi strpljivo, čovečji život
postaje pravi pakao i istinska patnja tek onda kada dve epohe, dve kulture i religije presecaju jedna
drugu. Čovek antike koji bi morao da živi u srednjem veku kukavno bi se ugušio, isto kao što bi se i
neki divljak morao ugušiti usred naše civilizacije. Postoje vremena kada čitava jedna generacija
dospeva između dve epohe, između dva načina života, tako da gubi svaku prirodnost, svaki moral,
svaku sigurnost i čednost. Razume se, ne oseća to svako podjednako snažno. Priroda kao Ničeova
morala je da prepati sav jad današnjice za više od jedne generacije unapred — ono što je on morao da
ispašta, u samoći i bez razumevanja ostalih, sada moraju da pretrpe hiljade.”
Tih reči sam se često morao sećati čitajući zabeleške. Haler pripada onim ljudima koji su upali
između dve epohe, koji su izgubili svaku sigurnost i čednost, onima čija je sudbina da s dvostrukom
jačinom, i kao ličnu patnju i pakao, dožive svu problematičnost ljudskog života.
U tome se sastoji, kako mi se čini, smisao koju njegove zabeleške mogu da imaju za nas, i zato sam
odlučio da ih objavim. Uostalom, ne želim da ih uzimam u zaštitu niti da ih osuđujem, neka to svaki
čitalac učini po svojoj savesti!

ZABELEŠKE HARIJA HALERA
Samo za ludake

Prošao je dan kao što, eto, dani prolaze; nekako sam ga proveo, upravo tiho ubio svojim
primitivnim i plašljivim načinom životne umešnosti. Radio sam nekoliko časova, preturao po starim
knjigama, dva časa sam imao bolove, kao što ih imaju stariji ljudi, uzeo sam prašak i radovao se što
sam ih zavarao, ležao sam u vrućoj vodi i uvlačio u sebe prijatnu toplotu, u tri maha sam primio poštu,
pregledao sva izlišna pisma i štampane stvari, izvodio svoje vežbe disanja, ali sam umne vežbe
izostavio da ne bih remetio udobnost; proveo sam jedan čas u šetnji i primetio na nebu divne šare
nežnih, dragocenih cirusa. Bilo je to veoma prijatno, isto kao i čitanje starih knjiga, kao i ležanje u
toploj vodi, ali — sve ukupno — nije to baš bio očaravajući, blistav dan sreće i radosti, nego, eto, jedan
od onih dana kakvi bi za mene, već duže vremena, trebalo da budu normalni i uobičajeni. Umereno
prijatni, nekako podnošljivi, osrednji, mlaki dani jednog starijeg, nezadovoljnog gospodina, dani bez
naročitih bolova, bez naročitih briga, bez stvarne tuge, bez očajanja; dani u kojima se čak i pitanje: nije
li već vreme da se pođe za primerom Adalberta Štiftera[1] i da se prilikom brijanja izazove nesrećan
slučaj — postavlja bez uzbuđenja i bez osećanja straha, realno i spokojno.

Ko je doživeo drukčije dane, one rđave, s napadima kostobolje ili opake glavobolje, koje su se
ugnezdile iza očnih duplji i svaku delatnost očiju i ušiju, kao nekom mađijom, satanski preobratile iz
radosti u mučenje, ili one dane duhovnog umiranja, pakosne dane unutrašnje praznine i očajanja, u
kojem nam se, usred razorene zemlje, isceđene od akcionarskih društava, čovečanstvo i takozvana
kultura, u svom lažnom i prostački šupljem vašarskom sjaju, na svakom koraku cereka kao neko
sredstvo za povraćanje, koncentrisano i do vrhunca nepodnošljivosti dovedeno u svom sopstvenom,
bolesnom Ja — ko je, dakle, doživeo takve paklene dane, taj je zadovoljan ovim normalnim,
nepotpunim kao što je ovaj današnji; taj zahvalno sedi kraj tople peći i čitajući novine sa zahvalnošću
konstatuje da danas opet nije izbio nikakav rat, da nije uspostavljena nijedna nova diktatura, da u
politici i ekonomici nije otkrivena nikakva krajnja podlost: taj blagorodno podešava strune svoje
zarđale lire za jedan prilično radostan, skoro zadovoljan psalm zahvalnosti, kojim dosađuje svom
tihom, blagom, sa malo broma ošamućenom, nesavršenom polubogu zadovoljstva, i u mlakom i
zgusnutom vazduhu ove zadovoljne dosade, ove blagodarnosti dostojne bezbolnosti, oboje, kako
nepotpuni polubog koji žalosno klima, tako i prosedi polučovek koji prigušeno peva psalm — liče
jedan na drugog kao blizanci.

Lepo je to biti zadovoljan, ne osećati bol. Lepi su ovi snošljivi, pritvorni dani u koje se ne usuđuju
da kriknu ni bol ni naslada, u koje sve samo šapuće i sve se na prstima šunja. Ali sa mnom, na žalost,
nije tako, ja teško podnosim osećanje zadovoljstva, ono mi ubrzo postaje mrsko i odvratno, tako da, sav
očajan, moram da bežim u druge temperature, po mogućstvu pomoću naslade, a po potrebi i pomoću
bola. Ako sam neko vreme proveo bez naslade i bola, udišući mlaku, bljutavu smešu takozvanih dobrih
dana, tada u svojoj detinjastoj duši osećam razmetljiv i kukavan jad, tako da liru zahvalnosti bacam
sanjivom bogu zadovoljstva u sanjivo lice, i više volim da u meni gori pravi satanski bol nego ova
povoljna sobna temperatura. Tada u meni gori divlja želja za snažnim osećanjima, za doživljajima, gori
srdžba prema ovom ufitiljenom, plitkom, normalnom i sterilizovanom životu i besomučni prohtev da
 13 
nešto razbijem u paramparčad, kao na primer neku veliku trgovačku kuću, ili katedralu, ili samoga
sebe; da počinim neku smelu glupost, da nekim poštovanim idolima zderem vlasulje, da neke
buntovničke đake snabdem priželjkivanom voznom kartom za Hamburg, da zavedem neku devojčicu
ili da nekolicini predstavnika građanskog poretka u svetu zavrnem šiju. Jer od svega sam ipak najviše
mrzeo, najviše se gnušao i proklinjao to stanje zadovoljstva, zdravlje, udobnost, taj negovani
optimizam građanina, to obilno i uspešno odgajivanje osrednjeg, normalnog, prosečnog.
Ovako raspoložen završio sam, dakle, u prvi sumrak, ovaj snošljivi, svakodnevni dan. Rešio sam
bio da ga ne završim na način, za bolešljivog čoveka, normalan i povoljan, dopuštajući da me privuče
krevet snabdeven grejalicom, bocom sa toplom vodom kao mamcem, pa sam — nezadovoljan i
osećajući laku odvratnost prema svojoj sitnoj dnevnoj delatnosti — mrzovoljno obuo cipele i navukao
kaput, i po mraku i magli pošao u grad da bih u gostionici „KKod čeličnog šlema” popio ono što ljudi
koji piju, po nekoj staroj konvenciji, nazivaju „čašicom vina”.

Silazio sam, dakle, niz stepenice sa svoje mansarde, tegobne stepenice tuđine, niz te skroz
građanske, izbrisane i čiste stepenice veoma čestite kuće za tri porodice, pod čijim se krovom nalazi
moje pustinjačko obitavalište. Ne znam kako je to mogućno, ali ja, beskućni i usamljeni stepski vuk
koji mrzi malograđanski svet, stanujem uvek u pravim građanskim kućama, to je neka stara
sentimentalnost kod mene. Ne stanujem ni u palatama ni u proleterskim kućama, već upravo u
ovakvim, održavanim gnezdima malograđanštine, u kojima pomalo miriše na terpentin i sapun i u
kojima se čovek trza ako jače zalupi ulazna vrata ili uđe prljavih cipela. Nema sumnje da volim tu
atmosferu još od detinjstva i da me moja potajna čežnja za nekom vrstom doma beznadežno uvek vodi
istim starim, glupim putevima. A verovatno volim i suprotnost između mog života, mog usamljenog,
nemilosrdnog i gonjenog, do krajnosti neurednog života i prave porodične i građanske sredine. Volim
da na stepenicama udišem miris spokoj stva, reda, čistoće, pristojnosti i pitomosti, u kome, i pored
moje mržnje prema građanštini, za mene ima nečeg dirljivog, ali volim da zatim prekoračim prag svoje
sobe, gde sve to prestaje, gde među gomilama knjiga leže opušci cigara i boce s vinom, gde je sve
neuredno, tuđinsko i zapušteno, gde su i knjige, i rukopisi, i misli osenčeni i prožeti jadom usamljenih,
problematikom ljudskog bitisanja, čežnjom za davanjem nekog novog smisla čovečjem životu, koji je
postao besmislen.

I tada sam prošao pored araukarije. Naime, na prvom spratu ove kuće stepenice vode pored malog
trema jednog stana koji je bez sumnje još besprekorniji, čistiji i iščetkaniji od ostalih; jer ovaj mali trem
upravo blista od neviđene urednosti, pravi je mali hram reda. Na parketu, na koji se čovek plaši da
stane, stoje dve kitnjaste klupice, a na svakoj od njih nalazi se po jedna velika saksija: u jednoj raste
azalea, u drugoj prilično stasita araukarija, zdravo i pravo, najsavršenije minijaturno drvo, jer i
poslednja iglica poslednje grane zrači svežom čistoćom. Katkada, kada znam da me niko ne posmatra,
sednem na stepenik iznad araukarije, upotrebljavajući ovo mesto kao hram, malo se odmorim, skrstim
ruke i predano gledam ispod sebe u taj mali vrt reda, čiji me dirljiv izgled i usamljena komika nekako
potresaju do dna duše. Iza ovog trema, tako reći u svetoj senci araukarije, naslućujem stan pun
blistavog mahagonija i život prožet pristojnošću i zdravljem, sa ranim ustajanjem, ispunjavanjem
dužnosti, umereno veselim porodičnim praznicima, nedeljnom posetom crkvi i ranim odlascima na
počinak.
Praveći se živahan, kaskao sam preko vlažnih pločnika ulica. Suzno i kao velom obavijene sjaktile
su se svetiljke kroz hladno-vlažni mutljag, upijajući teške odbleske sa mokrog tla. Setio sam se svojih
zaboravljenih mladićkih godina — koliko sam voleo ovakve mračne, mutne večeri u poznu jesen ili
zimu, kako sam, opijen, žudno uvlačio u sebe raspoloženje usamljenosti i melanholije kada sam do
 14 
ponoći, uvijen u svoj kaput, trčao po kiši i vetru kroz neprijateljsku prirodu punu opalog lišća, već i
tada usamljen, ali ispunjen dubokim uživanjem i pesmama, koje sam kasnije zapisivao pri svetlosti
sveće u svom sobičku sedeći na ivici kreveta! To je prošlo, taj pehar je ispijen i više se nije punio. Da li
je trebalo žaliti za tim? Nije. Ne treba žaliti ni za čim što je prošlo. Zaliti treba za Sada i Danas, za svim
onim nebrojenim danima koje sam izgubio, koji su mi protekli ne donevši mi ni darove, ni uzbuđenja.
Ali, bogu hvala, bilo je izuzetaka, katkada, retko, bilo je časova koji su donosili uzbuđenja, donosili
darove, rušili zidove i vraćali mene, zalutalog, opet natrag u živo srce sveta. Tužan, pa ipak uzbuđen do
dna svoga bića, pokušao sam da se setim poslednjeg svog doživljaja ove vrste. Bilo je to na jednom
koncertu, svirala se prekrasna stara muzika, i tada su mi se opet, između dva takta jednog piana,
odsviranog na drvenim duvačkim instrumentima, iznenada otvorila vrata u onaj svet, preleteo sam
nebom i video boga na delu, osetio sam blažene bolove i više se ničemu na svetu nisam opirao, ničega
se na svetu nisam plašio, sve sam primao sa odobravanjem, svemu sam poklanjao svoje srce. Sve ovo
trajalo je kratko vreme, možda četvrt časa, ali mi se te noći vratilo u snu i otada bi, tokom svih onih
praznih dana, katkada zablistalo u tajnosti; u trenucima sam ga jasno video, kao zlatan božanski trag
koji se provlači kroz moj život, gotovo je uvek bilo duboko zatrpano ispod đubreta i prašine, da bi
zatim ponovo zablistalo zlatnim iskrama, na izgled kao da se nikada više ne može izgubiti, pa ipak se
ubrzo gubilo u tami. Dogodilo se jednom noću da sam, ležeći budan, odjednom počeo da govorim
stihove, stihove isuviše lepe, isuviše neobične, koje nisam smeo ni pomisliti da zapišem i kojih se
ujutru više nisam sećao, ali koji su se ipak krili u meni, kao teško jezgro oraha u staroj krhkoj ljusci.
Drugi put se to dogodilo pri čitanju dela nekog pesnika, pri razmišljanju o jednoj Dekartovoj ili
Paskalovoj misli; ponekad — kada sam se nalazio kod svoje dragane, to osećanje bi zasijalo i vodilo
me svojim zlatnim tragom dalje u nebesa. Oh, teško je naići na trag božji usred života kakav mi
vodimo, usred ovog tako zadovoljnog, tako izrazito građanskog vremena, bez ikakvog duha, s
pogledom na ovakvu arhitekturu, ovakve poslove i ovakve ljude. Kako da ne budem stepski vuk,
olinjali pustinjak usred sveta čiji ciljevi nisu moji, čije mi radosti ništa ne znače! Ne mogu da izdržim
dugo ni u pozorištu ni u bioskopu, jedva sam u stanju da pročitam novine, retko kad modernu knjigu, i
ne mogu da razumem kakve to naslade i zadovoljstva ljudi traže u prepunim železnicama i hotelima,
prenatrpanim kafanama sa nametljivom i sparnom muzikom, po barovima i varijeteima elegantnih,
raskošnih gradova. Šta traže po svetskim izložbama, po korzoima, na predavanjima za one koji su
željni obrazovanja, na velikim sportskim igralištima — ja sve te radosti, koje bi mi, najzad, bile
pristupačne i radi kojih se hiljade trude i tiskaju, ne mogu da razumem i da učestvujem u njima. A ono
što se u meni događa u retkim časovima radosti, što je za mene slast, doživljaj, ekstaza i uzvišenost, to
svet voli i traži možda jedino u pesničkim delima, a u životu smatra ludošću. I odista, ako je svet u
pravu, ako su ta muzika po kafanama, te masovne zabave, ti amerikanizovani ljudi, zadovoljni tako
sitnim stvarima, u pravu—onda sam ja kriv, onda sam lud, onda sam odista, kako sam sebe često
nazivao, stepski vuk, životinja koja je zalutala u tuđ i nerazumljiv svet, koja više ne nalazi svoju
postojbinu, vazduh i hranu.

Trčao sam dalje vlažnom ulicom sa ovim svojim uobičajenim mislima, kroz jednu od najmirnijih i
najstarijih četvrti grada. Tu se preko puta, sa druge strane ulice, uzdizao u mraku stari sivi kameni zid,
koji sam uvek rado gledao. Stajao je tu tako star i bezbrižan, između male crkve i neke stare bolnice;
danju sam često odmarao oči na njegovoj hrapavoj površini, jer je bilo malo tako tihih, blagih, nemih
površina u centru grada, gde se inače na polovini svakog kvadratnog metra nalazi poneka trgovina ili
dreče imena advokata, berbera, lekara, pronalazača i veštaka za lečenje žuljeva na nogama. Sada sam
opet video stari zid kako se uzdiže tiho i spokojno, pa ipak je bilo neke promene na njemu, video sam
mali, lepi portal sa šiljatim lukom usred zida i zbunio sam se, jer odista više nisam znao da li se taj
portal uvek nalazio tu ili je nedavno napravljen.

Bez sumnje je izgledao star, prastar; verovatno su ova mala, zatvorena vrata, sa svojim tamnim krilima, još pre nekoliko vekova vodila u neko dremljivo
manastirsko dvorište, a činila su to i danas, iako manastir nije postojao, i verovatno sam ovu kapiju sto
puta video, ne obrativši pažnju na nju; možda je bila sveže obojena, pa mi je zato pala u oči. Ipak sam
zastao i vrlo pažljivo pogledao preko, ne prelazeći ulicu, koja je bila veoma raskvašena i blatnjava;
ostao sam na pločniku i samo pogledom odlutao preko puta, gde je sve već bilo obavijeno tamom i gde
je, kako mi se učinilo, oko vrata bio opleten venac, ili nešto drugo što se šarenelo. I sada, kada sam
bolje zagledao, zapazio sam iznad portala svetlu firmu na kojoj je, kako mi se činilo, stajao neki natpis.
Napregnuo sam vid i najzad sam, i pored blata i bara, prešao ulicu. Tada sam iznad portala ugledao
slabo osvetljenu mrlju na starom, sivozelenom zidu, a preko te mrlje prelazila su pokretna šarena slova
koja su nestajala, ponovo se pojavljivala, pa odletala. Eto, pomislih, sada su i ovaj stari, dobroćudni zid
zloupotrebili za nekakvu svetlosnu reklamu! U međuvremenu razabrao sam nekoliko reči koje su se
letimično pojavljivale; teško je bilo pročitati ih, morao sam ih odgonetati, jer su slova nailazila u
nepravilnim razmacima, i to veoma bleda i iskrzana, a brzo su se i gasila. Čovek koji je hteo da napravi
posao pomoću njih nije bio umešan, već je svakako bio neki stepski vuk, nekakav ubogi grešnik. Zašto
je taj čovek puštao slova baš na ovom zidu, u najmračnijoj uličici starog dela grada, u ovo doba dana,
po ovako kišovitom vremenu, kada nikoga nije bilo na ulici, i zašto su ona bila tako titrava, lelujava,
tako ćudljiva i nečitka? Ali stoj, sada sam uspeo da jednu za drugom uhvatim nekoliko reči koje su
glasile:

MAGIČNO POZORIŠTE
ULAZ NIJE ZA SVAKOGA

Pokušao sam da otvorim vrata, ali teška starinska brava nije popustila ni pod kakvim pritiskom.
Završila se igra slova, prekinula se odjednom, tužna i svesna svoje uzaludnosti. Vratio sam se nekoliko
koraka unazad, zagazivši duboko u blato, ali slova više nisu nailazila, igra se ugasila, a ja sam još dugo
stajao u blatu i čekao uzalud.

Onda, kada sam već posustao i vratio se na pločnik, preletela su svetlosna slova, kao kapljice, preko
asfalta koji se presijavao.

Pročitao sam:

SAMO ZA LUDAKE!

Noge su mi bile vlažne, bilo mi je hladno, ali sam i pored toga još prilično dugo stajao tu u
iščekivanju. Ništa više. Dok sam tako stajao i razmišljao kako su šarena slova, i varljiva kao utvare,
preletala preko tamnog asfalta koji se presijavao, opet mi je pala na pamet jedna od mojih pređašnjih
misli: poređenje sa blistavo-zlatnim tragom, koji je odjednom postao tako dalek i nepronalažljiv.

Bilo mi je hladno, pa sam pošao dalje, sanjareći o tom tragu, pun čežnje za ulaznim vratima koja
vode u začarano pozorište samo za luđake. U međuvremenu, dospeo sam u okolinu pijace, gde nije bilo
oskudice u večernjim zabavama; na svakom koraku nalazio se poneki plakat i pozivala poneka tabla:
Damen-kapela — Varijete — Bioskop — Igranka — ali sve to nije bilo za mene, bilo je to za
„svakoga", za normalne ljude, koje sam stvarno i video kako se u gomilama guraju na ulazima. Fa ipak
sam se malo razvedrio, ipak me je dodirnuo pozdrav iz onog drugog sveta, zaigralo je nekoliko slova,
zaigrala su i u mojoj duši, dotičući skrivene žice, i jedan odblesak zlatnog traga opet je postao vidljiv.

Potražio sam malu starinsku krčmu u kojoj se od mog prvog boravka u ovom gradu, pre dvadeset i
pet godina, ništa nije izmenilo: krčmarica je bila ista, a i mnogi među današnjim gostima sedeli su još
onda ovde, na istom mestu sa istim čašama pred sobom. Ušao sam u skromnu gostionicu, bila mi je
utočište. Doduše, bilo je to utočište slično onom na stepenicama kraj araukarije, nisam ni ovde našao
dom i zajednicu, već samo mirno mesto posmatrača ispred pozornice na kojoj su tuđi ljudi igrali tuđe
komade, ali je i to mnogo značilo: nije bilo ljudske gomile, ni dreke, ni muzike, samo nekoliko mirnih
građana sedelo je za nezastrtim drvenim stolovima (nije bilo ni mermera, ni emajliranog lima, ni pliša,
ni mesinga!) i pred svakim od njih stajao je večernji napitak, neko dobro, jako vino. Možda su ovi
stalni gosti, koje sam sve poznavao iz viđenja, bili prave ćifte f možda su kod kuće, u svojim ćiftinskim
stanovima, imali nekakve ogavne kućne oltare pred glupavim idolima zadovoljstva, a možda su bili
usamljeni momci, izbačeni iz svog koloseka kao i ja, tihi pijanci, zamišljeni nad propalim idealima,
stepski vuci, takođe bednici; ali to mi nije bilo poznato. Ponekog od njih dovukla je ovamo čežnja za
domom ili neko razočaranje i potreba za nadoknadom: oženjeni je ovde tražio atmosferu svog
momačkog doba, stari činovnik odjek svojih studentskih godina, a svi su bili prilično ćutljivi, svi su bili
pijanci i svi su, kao i ja, više voleli da sede sa bocom od pola litra elzaškog vina pred sobom negoli
pred nekom damen-kapelom. Tu sam bacio lenger, tu se moglo izdržati sat-dva. Tek što sam popio
gutljaj elzaškog vina, setio sam se da danas, izuzev doručka, još ništa nisam okusio.

Pravo je čudo šta sve čovek može da proguta! Čitao sam novine nekih desetak minuta, dopuštajući
da kroz moje oči prodre u mene duh nekog neodgovornog čoveka koji nadugačko i naširoko žvaće tuđe
reči kvaseći ih svojom pljuvačkom, da bi ih zatim, nesvarene, opet povratio. Gutao sam to tokom
čitanja čitavog jednog stupca. A onda sam prožderao dobar komad džigerice isečene iz tela ubijenog
teleta. Pravo čudo! Najbolje od svega bilo je elzaško vino. Ne volim opora, jaka vina* bar ne svaki dan,
vina koja se razmeću jakim dejstvom, a čuvena su po nekom specijalnom ukusu. Najviše volim sasvim
čista, laka, skromna seljačka vina, bez naročitog imena, kojih može mnogo da se popije i čiji ukus tako
prijatno i svesrdno podseća na selo, na zemlju, na nebo i lugove. Čaša elzaškog vina i komad hleba
svakako su najprijatniji obrok. Ali sada sam već bio pojeo porciju džigerice, što je bilo neobično
uživanje za mene koji retko jedem meso, i preda mnom je stajala već druga čaša. Bilo je takođe pravo
čudo što su negde po zelenim dolinama zdravi i čestiti ljudi gajili vinovu lozu i cedili vino da bi tu i
tamo u svetu, daleko od njih, nekolicina razočaranih građana i stepskih vukova tiho cevčila malo
hrabrosti i raspoloženja iz svojih pehara.

Pa neka je i tako, glavno da je vino bilo dobro, da je pomoglo i donelo raspoloženje! Naknadno se u
meni razlegao smeh olakšanja povodom kaše od reči u onom novinskom članku, i odjednom sam se
setio zaboravljene melodije, onog piana na duvačkim instrumentima. Ona se pela u meni, poput
 17 
sapunskog mehurića koji se preliva, zablistala šarenilom, odražavajući u minijaturi ceo svet, da bi se
zatim blago rasprsnula. Ako je bilo mogućno da ta mala, nebeska melodija tajno pusti koren u mojoj
duši i da jednoga dana ponovo istera u meni svoj ljupki cvet, sa svim svojim dragim bojama, zar sam
onda mogao da budem sasvim izgubljen. Iako sam bio zalutala životinja koja nije shvatala svet što je
okružuje, ipak je u mom ludom životu postojao smisao; nešto je u meni davalo odgovore, primalo
pozive iz dalekih, veličanstvenih svetova, a u mom mozgu naslagale su se hiljade slika:

Anđeoske čete Đota[2] s malog plavog crkvenog svoda u Padovi, pored kojih koračaju Hamlet i
Ofelija, s vencem na glavi, kao lepi predstavnici sve tuge i svih nesporazuma u svetu; vazduhoplovac
Đanoco stoji u balonu koji gori i duva u rog: Atila Šmelcle drži nov šešir u ruci, Borobudur[3] para nebo
svojim skulpturama koje su slične planinama. Pa čak ako bi te prilike živele i u hiljadama drugih srca,
postoje još desetine hiljada drugih, nepoznatih slika i zvukova čija se postojbina nalazi u meni, kao što
i oči kojima gledaju i uši kojima slušaju žive jedino i samo u meni. Ko je još davao odgovore starom
bolničkom zidu izbledele, otrte, prljave, sivo-zelene boje, u čijim su se pukotinama i razvalinama
naslućivale hiljade fresaka — ko ga je još osetio, ko ga je voleo, koga je dirnuo čar njegovih nežnoumirućih
boja? One starinske kaluđerske knjige, sa minijaturama koje se blago presijavaju, i knjige
nemačkih pesnika od pre dvesta i sto godina, zaboravljene od svog naroda, sve one od silnih ruku
pohabane i od vlage izmrljane sveske, pa štampane stvari i rukopisi starih muzičara, tvrdi, požuteli
notni listovi sa svojim obamrlim tonskim snovima — ko je još čuo njihove duhovite, vragolaste i
čežnjive glasove, ko je još puna srca pronosio njihov duh i njihove čari kroz jedno drugo, njima tuđe
doba? Ko se još sećao malog, žilavog čempresa visoko na bregu iznad Gubija, koji je stena, survavši
se, prelomila i rascepila, ali koji je i dalje živeo i u nuždi isterao nov, kržljav vrh? A ko je odavao
priznanje vrednoj domaćici na prvom spratu i njenoj blistavoj araukariji? Ko je noću u lutajućim
maglama nad Rajnom čitao pismena od oblaka? Bio je to Stepski Vuk. A ko je nad ruševinama svog
života tražio truli smisao, patio zbog nečeg na izgled besmislenog, preživljavao na izgled lude stvari, a
tajno se, u poslednjem sumanutom haosu, još nadao otkrovenju i božjoj blizini?

Držao sam svoj pehar čvrsto u ruci, krčmarica je htela da mi ga napuni, pa se digoh. Nije mi više
trebalo vina. Zasijao je zlatni trag, opet sam se sećao večnosti, Mocarta i zvezda. Mogao sam opet
jedan čas da dišem, da živim, smeo sam da postojim i nisam morao da podnosim muke, da strahujem i
da se stidim.

Kada sam izišao na utišanu ulicu, retka, sitna kiša, koju je čerupao hladan vetar, šumela je oko
uličnih svetiljki, presijavajući se u staklastim prelivima. Kuda sada? Da sam imao neku čarobnu moć
ispunjavanja želja, otvorila bi se preda mnom mala, lepa dvorana u stilu Luja XVI, u kojoj bi mi
nekoliko dobrih muzičara odsviralo dva-tri dobra dela Hendla i Mocarta. To bi odgovaralo mom
sadašnjem raspoloženju, pa bih tu svežu, plemenitu muziku posrkao kao što srču nektar. o, da sam u
tom času imao prijatelja, prijatelja u nekoj potkrovnici, koji razmišlja pri svetlosti sveće a pored sebe
ima violinu! Kako bih se došunjao do njega u noćnoj tišini, kako bih se nečujno popeo vijugavim
stepeništem da ga iznenadim, pa bismo u razgovoru i muzici proslavili nekoliko nadzemaljskih noćnih
časova! Nekada, u minulim godinama, često sam okušao tu sreću, ali je vremenom i to izbledelo i
nestalo; između onoga onda i ovoga sada ležale su uvele godine.

Preko volje sam krenuo kući, podigavši okovratnik kaputa i zabadajući vrh štapa u vlažnu kaldrmu.
Ma koliko sporo išao, ipak je isuviše brzo trebalo da opet sedim na svojoj mansardi, u svom malom,
nazovi, domu, koji nisam voleo, a bez koga ipak nisam mogao, jer je prošlo bilo vreme kada sam
ovakve zimske, kišovite noći mogao da provodim lutajući napolju. No, bilo kako mu drago, nisam hteo
da mi se dobro večernje raspoloženje pokvari ni zbog kiše, ni zbog kostobolje, ni zbog araukarije, pa
 18 
ipak nisam mogao da čujem kamerni orkestar niti da nađem usamljenog prijatelja s violinom, u meni je
još odzvanjala ona ljupka melodija, koju sam mogao, ritmički udišući vazduh i samo nagoveštavajući
je, da odsviram samom sebi. Koračao sam dalje zanet mislima. Ne, moglo se i bez kamerne muzike i
bez prijatelja, a bilo je smešno izjedati se nemoćnom žudnjom za toplinom. Usamljenost je
nezavisnost, a ja sam je priželjkivao i stekao tokom dugog niza godina. Nezavisnost je hladna, oh da,
ali je i spokojna, čudesno spokojna i prostrana, kao onaj hladni i tihi prostor u kome se okreću zvezde.

Iz jedne dvorane za igru pored koje sam prošao zapljusnu me vrelo i grubo, kao isparenje živog
mesa, žestoka džez-muzika. Zastao sam za trenutak; oduvek je ta vrsta muzike, iako sam je se gnušao,
za mene imala tajnu draž. Džez mi je bio odvratan, ali sam ga voleo deset puta više nego današnju
akademsku muziku; džez, sa svojim radosnim, sirovim divljaštvom, odišući naivnom, čestitom
čulnošću, duboko je dirnuo i mene u svetu mojih nagona.

Stajao sam jedan trenutak njušeći, udisao sam krvavu i drečeću muziku, njušio sam pakosno i
pohotljivo atmosferu ovih dvorana. Jedna polovina te muzike, ona lirska, bila je otužna, odviše
zašećerena i kiptala je od sentimentalnosti, a ona druga bila je divlja, ćudljiva i snažna, pa ipak su obe
polovine naivno i pomirljivo išle ukorak, slivajući se u celinu. Bila je to muzika iz doba propadanja. U
Rimu za vreme poslednjih careva morala je postojati slična muzika. U poređenju sa pravom muzikom,
Bahom i Mocartom, to su, razume se, bile pomije—ali tako izgleda sva naša umetnost, čitav naš
mentalitet, sva naša nazovi kultura čim se uporedi sa pravom kulturom. Ova muzika je imala
preimućstvo u velikoj iskrenosti, imala je nečeg, ljubavi dostojnog, crnačkog u sebi, bila je bez ikakvih
laži i ispunjena radosnim, detinjastim raspoloženjem. Imala je u sebi nešto od Crnca i nešto od
Amerikanca, koji nama Evropljanima, i pored svoje snage, izgleda tako dečački svež i detinjast. Da li
će i Evropa biti takva? Da li je već na putu da postane takva? Da li smo mi, stari poznavaoci i
poštovaoci nekadašnje Evrope, nekadašnje prave muzike, nekadašnjeg pravog pesništva, samo sitna,
glupa manjina, sastavljena od komplikovanih neurotičara koji će sutra biti zaboravljeni i ismejani? Da
li je ono što smo mi nazivali kulturom, duhom, dušom, ono što smo nazivali lepim i svetim bilo samo
utvara, već odavno mrtva, koju samo još nekolicina nas budala smatra pravom i živom? Da li je
mogućno da nikada nije ni bila prava i živa? Da li je ono za šta smo se mi, budale, borili, možda
oduvek bilo samo fantom?

Stara gradska četvrt primi me pod svoje okrilje, ugašena i nestvarna, uzdizala se mala siva crkva.
Odjednom mi opet pade na pamet večerašnji doživljaj sa zagonetnim vratima šiljatog luka i
zagonetnom pločom iznad njih, sa svetlosnim slovima koja su tako podsmešljivo titrala. Kako je ono
glasio natpis? „Ulaz nije za svakoga.” I — „Samo za luđake”. Ispitivački pogledah preko puta u stari
zid, s potajnom željom da opet otpočnu čarolije, da mene, ludaka, opet pozove natpis i da se mala vrata
otvore preda mnom. Možda se tamo nalazilo ono što sam tražio, možda se tamo svirala moja muzika?

Tamni kameni zid gledao me je ravnodušno, zatvoren u dubokom mraku, utonuo u dubok san.
Nigde vrata, nigde šiljatog luka, već samo tamni, tihi zid bez otvora. Smešeći se pošao sam dalje,
klimnuvši prijateljski glavom u pravcu starih zidina. „Spavaj spokojno, zide, ja te neću probuditi. Doći
će vreme kada će te srušiti ili oblepiti svojim gramzivim firmama, ali sad si još tu, još si lep, i tih, i
meni drag.”

Izbačen iz nekog crnog uličnog tesnaca, neposredno pred mene, trgnu me čovek, usamljen, pozni
povratnik umorna koraka, sa kapom na glavi, odeven u plavu bluzu, koji je na ramenu nosio motku sa
plakatom, a na trbuhu, kaišem privezano, otvoreno sanduče, kakvo torbari nose po vašarima. Umorno
je koračao ispred mene ne okrećući se, inače bih mu se javio i poklonio mu cigaru. Pri svetlosti najbliže
 19 
ulične svetiljke pokušao sam da pročitam njegov steg, crveni plakat na motki, ali se on toliko klatio
tamo-amo da nisam mogao da ga odgonetnem. Tada sam oslovio čoveka i zamolio ga da mi pokaže
plakat. On je zastao, držeći motku pravo, i tada sam uspeo da pročitam titrava, iskrivljena slova:

ANARHISTIČKO ZABAVNO VEČE!
MAGIČNO POZORIŠTE!
ULAZ NIJE ZA SVAK. . .

Vas sam tražio", uzviknuh radosno. „Šta je sa vašom zabavnom večeri? Gde se održava? Kada?”

On odmah potrča.

„Nije za svakoga”, reče ravnodušno, sanjivim glasom i otrča. Bilo mu je svega dosta, hteo je da ide
kući.

„Stanite”, viknuh i potrčah za njim. „Šta to imate u svom sandučiću? Otkupiću vam nešto.”

Ne zastajući, čovek mehanički izvuče iz sandučeta neku knjižicu i pruži mi je. Ja je brzo uzeh i
strpah u džep. Dok sam otkopčavao kaput s namerom da izvadim novac, čovek skrenu, uđe na neku
kapiju, zatvori je za sobom i nestade. Njegovi teški koraci odjekivali su prvo u dvorištu, preko kamenih
ploča, a zatim po drvenim stepenicama; posle toga ništa više nisam čuo. Odjednom i mene savlada
umor, imao sam osećanje da je već veoma kasno i da će biti dobro da pođem kući. Krenuh brže i
uskoro stigoh, uspavanom ulicom predgrađa, u svoj kraj između šetališta na bedemu, gde u malim,
čistim najamnim kućama, iza travnjaka i bršljana, stanuju činovnici i sitni rentijeri. Prošavši pored
bršljana, travnjaka i mlade jele, stigoh do kapije, nađoh ključaonicu i dugme za osvetljenje, prošunjah
se pored staklenih vrata, politiranih ormana i biljki u saksijama i otvorih vrata svoje sobe, svog nazovi
doma, gde su me očekivali naslonjača i peć, mastionica i kutija sa bojama, Novalis i Dostojevski, kao
što druge, normalne ljude, očekuje mati ili žena, deca, služavka, psi i mačke.
Kada sam svukao mokar kaput, ponovo mi dođe do ruku ona mala knjiga. Izvukoh je, bila je to
tanka, rđavo i na lošem papiru odštampana vašarska knjižica, kao one sveske „Čovek rođen u januaru”
ili „Kako ću se za osam dana podmladiti za dvadeset godina?”
Ali kada se ugnezdih u svojoj naslonjači i stavih naočare, pročitah sa iznenađenjem i osećanjem
nečeg sudbinskog, što se odjednom javilo u meni, naslov ove vašarske sveske: „Rasprava o Stepskom
Vuku. Nije za svakoga”.

Sadržina spisa, koji sam pročitao bez predaha, sa najvećom pažnjom, bila je sledeća:

RASPRAVA O STEPSKOM VUKU
Samo za ludake

Bio jednom neko po imenu Hari, nazvan Stepski Vuk. Išao je na dve noge, nosio odelo i bio čovek,
ali je u stvari ipak, eto, bio stepski vuk. Naučio je mnogo od onoga što bistri ljudi mogu da nauče i bio
je prilično razuman čovek. Ali evo šta nije naučio: da bude zadovoljan sobom i svojim životom. To
nije bio u stanju da nauči, jer je po prirodi bio nezadovoljan čovek. Verovatno je to proisticalo otuda
što je u dnu svoje duše oduvek znao (ili mislio da zna) da on u stvari uopšte nije čovek, već vuk iz
stepe. Neka se mudri ljudi prepiru da li je odista bio vuk, da li je možda još pre svog rođenja nekom
čarolijom pretvoren od vuka u čoveka, ili je rođen kao čovek, ali sa dušom stepskog vuka, kojom je
opsednut, ili je pak verovanje da je on u stvari vuk bilo samo neko njegovo uobraženje i bolest. Na
primer, bilo bi, najzad, mogućno da je taj čovek u svome detinjstvu bio divalj, neukrotiv i neuredan, da
su njegovi vaspitači pokušali da ubiju zver u njemu, pa su mu baš na taj način stvorili uobraženje i
verovanje da je on u stvari zver, obavijena samo tankom prevlakom vaspitanja i čovečnosti. O tome bi
se moglo govoriti nadugačko, a i zanimljivo, mogle bi se o tome čak pisati i knjige; ali Stepskom Vuku
to ne bi bila nikakva usluga, jer je njemu bilo sasvim svejedno da li je vuk ušao u njega mađijom, ili
batinama, ili je to, naprosto, samo uobraženje njegove duše. Šta su drugi o tome mislili, a i šta je on
sam o tome mislio, za njega nije bilo ni od kakve važnosti, jer od toga vuk nije izišao iz njega.

Stepski Vuk je, dakle, imao dve prirode, čovečju i vučju, takva mu je bila sudbina, i može biti da
ovako nešto nije ništa naročito ni retko. Nailazilo se već na tolike ljude koji su u sebi imali mnogo šta
pseće, lisičje, riblje ili zmijsko, ne osećajući zbog toga naročitih teškoća. Kod tih ljudi, eto, čovek i
lisica ili čovek i riba životarili su jedno pored drugog ne nanoseći jedno drugom bola, čak i pomažući
jedno drugom, i kod mnogih ljudi koji su doterali daleko i kojima zavide pre su postigli uspeh lisica i
majmun negoli sam čovek. To je svima poznato. Ali kod Harija je bilo drukčije, u njemu čovek i vuk
nisu išli uporedo, još manje su pomagali jedan drugom, već su bili u stalnom smrtnom neprijateljstvu, i
jedan je živeo samo da bi onom drugom naneo bol, a kada se dvojica u jednoj krvi i jednoj duši mrze
kao smrtni neprijatelji, onda je to opak život. Eto, svako ima svoj udes, i ničiji nije lak.

Naš Stepski Vuk je, doduše, živeo osećajući se čas kao vuk čas kao čovek, kako je to slučaj kod
svih polutana, ali kada je bio vuk, uvek bi ga vrebao čovek, posmatrajući, ocenjujući i osuđujući — a u
vreme kada je bio čovek, to isto je činio vuk. Na primer, ako je Hari ju kao čoveku dolazila neka lepa
misao, neko prefinjeno, plemenito osećanje, ili ako bi izvršio kakvo, takozvano, plemenito delo, tada bi
vuk u njemu iskezio zube, smejao se i pokazivao mu sa surovom ironijom kako smešno i rđavo pristaje
ovakvo plemenito pozorište stepskoj životinji, vuku, koji u svojoj duši sasvim tačno zna šta mu prija,
naime: da usamljen kaska stepama, da se povremeno naloče krvi ili da juri za nekom vučicom. Sa
gledišta vuka svaka čovečja delatnost postajala je strahovito komična i neprilična, glupa i sujetna. Ali
je bilo isto tako i kada se Hari osećao i ponašao kao vuk, kada bi iskezio zube na druge, kada bi osećao
mržnju i smrtno neprijateljstvo prema svim ljudima i njihovom lažnom i izopačenom ponašanju. Tada
bi, naime, vrebao u njemu onaj ljudski deo prirode, posmatrao vuka, nazivao ga stokom i zveri, i tako
kvario svaku radost jednostavnog, zdravog i divljeg vučjeg stvora.

Takve su bile osobine Stepskog Vuka i, sudeći po njima, Hari nije imao baš ugodan i srećan život.
Ali time nije rečeno da je bio naročito nesrećan (iako se njemu samom tako činilo, kao što svaki čovek
svoje patnje smatra najvećim). To ne bi trebalo reći ni o jednom čoveku. I onaj ko ne nosi vuka u sebi
ne mora zbog toga da bude srećan. I najnesrećniji život ima svojih sunčanih časova i, pod peskom i
kamenjem, svoje sitne cvetiće Sreće. Tako je to i bilo i kod Stepskog Vuka. Obično je bio veoma
nesrećan, to se ne može poreći, a mogao je da unesreći i druge, naime, ako ih je voleo, a i oni njega. Jer
svi oni koji bi ga zavoleli videli su samo jednu njegovu stranu. Neki su ga voleli kao prefinjenog,
mudrog i neobičnog čoveka, pa bi bili zgranuti i razočarani kada bi odjednom morali da otkriju vuka u
njemu. A do toga je moralo doći, jer je Hari, kao svako biće, želeo da bude voljen kao celina i baš zbog
toga nije mogao da krije i da lažima uklanja vuka ispred očiju onih do čije mu je ljubavi bilo mnogo
stalo. Ali je bilo i takvih koji su u njemu voleli baš vuka, baš ono slobodno, divlje, neukrotivo, opasno i
snažno, i ovi su, opet, doživljavali veliko razočaranje i jad kada bi odjednom divlji, zli vuk ipak postao
čovek, koji u sebi nosi čežnju za dobrotom i nežnošću, koji hoće da sluša Mocarta, da čita pesme i da
ima ljudske ideale. Baš su ovi ljudi obično bili naročito razočarani i ljutiti, i tako je Stepski Vuk svoju
dvojakost i podvojenost unosio i u sudbine drugih sa kojima je dolazio u dodir.

Ali ako neko sada misli da poznaje Stepskog Vuka i da može sebi predstaviti njegov bedni,
rastrzani život, taj je ipak u zabludi, jer još ni izdaleka ne zna sve. Ne zna da je kod Hari ja (kao što
nema pravila bez izuzetka i kao što je jedan grešnik pod izvesnim okolnostima miliji bogu od
devedeset i devet pravednika) — pak bilo i izuzetaka i srećnih slučajeva, da je katkada nepomućeno i
nesmetano osećao u sebi i vuka i čoveka, kako dišu, misle i osećaju u njemu, da su katkada, u veoma
retkim časovima, njih dvojica sklapala mir i živela u ljubavi, tako da nije jedan samo spavao dok je
drugi bio budan, već su jedan drugoga bodrili i dopunjavali. Izgleda da je i u životu ovog čoveka, kao i
svuda u svetu, sve uobičajeno, svakodnevno, poznato i redovno povremeno imalo jedini cilj da tu i
tamo doživi trenutni prekid, da bude probijeno vanrednim, čudom, da ustupi mesto blagosti. Da li su
kratki, retki časovi sreće izgledali i ublažili zao udes Stepskog Vuka, tako da su najzad sreća i patnja
bili jedno drugom ravni, ili je čak možda kratka, ali snažna sreća onih malobrojnih časova upila u sebe
svu patnju, zbog čega je dobila veću vrednost, to je opet jedno od pitanja o kome dokoni ljudi mogu da
mozgaju ako žele. Često je i Vuk mozgao o tome, a to je bilo za njegovih dokonih i beskorisnih dana.

Uz to treba reći još nešto. Postoji priličan broj ljudi sličnih vrsta kojoj je pripadao Hari, naročito ih
ima mnogo među umetnicima. Svi ti ljudi imaju u sebi dve duše, dva bića, u njima ima božanskog i
satanskog, ima majčine i očeve krvi, sposobnosti da budu srećni i da pate, a sve to živi jedno kraj
drugog i jedno u drugome, isto tako neprijateljski i zapleteno kao vuk i čovek u Hariju. I ti ljudi, čiji je
život veoma nespokojan, doživljuju povremeno, u svojim retkim srećnim časovima, nešto tako snažno i
neiskazano lepo, pena trenutne sreće povremeno prsne tako visoko i bleštavo nad morem patnji da ta
kratka, zasenjujuća sreća zračeći dodiruje i očarava i druge. Tako nastaju, kao dragocena pena sreće
nad morem patnji, sva ona umetnička dela u kojima se jedan jedini čovek koji pati, za jedan jedini čas,
tako visoko uzdiže nad sopstvenom sudbinom da njegova sreća sija kao zvezda, i svima onima koji je
vide čini se kao nešto večno i kao njihov san o sreći.

Svi ovi ljudi, ma kako se zvala njihova dela i tvorevine, u stvari uopšte nemaju života, odnosno,
njihov život ne znači postojanje u pravom smislu i nema svog oblika, oni nisu heroji, ili umetnici, ili
mislioci onako kao što su drugi sudije, lekari, obućari ili učitelji, već je to večno paćeničko kretanje i
vrtlog, nesrećno i bolno istrzano, jezivo i besmisleno, ako čovek nije spreman da vidi smisao baš u
ovim retkim doživljajima, delima, mislima i tvorevinama, koji zrače nad haosom ovakvog života.
Među ljudima ove vrste nikla je opasna i strašna misao da je možda ceo čovečji život samo jedna opaka
zabluda, žestok i neuspeo izrod pramajke, divlji i jezivi promašeni pokušaj prirode. Ali je među njima
 22 
nikla i ona druga misao, da čovek možda nije samo prilično razumna životinja, već i dete bogova,
kome je određeno da bude besmrtno.

Svaka vrsta ljudi ima svoje osobene znake, svoja obeležja, svaka od njih ima svoje vrline i poroke,
svaka svoj smrtni greh. Osobeni znak Stepskog Vuka bio je sledeći: on je bio čovek večeri. Jutro je za
njega bilo nemilo doba dana, koga se plašio i koje mu nikad nije donosilo ništa dobro. Nijednog jutra u
svom životu nije bio istinski radostan, nikada u prepodnevnim časovima nije učinio nešto dobro, nije se
nečem dobrom dosetio niti je sebi ili drugima mogao da pruži neku radost. Tek u toku popodneva
polako bi se zagrejao i živahnuo, a tek predveče bi, za vreme svojih svetlih dana, postajao plodan, čio,
katkada živ i radostan. Njegova potreba da bude usamljen i nezavisan bila je u vezi s tim. Nikada nije
bilo čoveka sa dubljom i strasnijom potrebom za nezavisnošću. U mladosti, kada je još bio siromašan i
kada mu je bilo teško da zarađuje svoj hleb, više je voleo da gladuje i da ide u pocepanom odelu, samo
ako bi time mogao da obezbedi sebi trunčicu nezavisnosti. Nikada se nije prodavao za novac i udoban
život, nije se predavao ženama ili vlastodršcima, i hiljadu puta je odbacio i odbio ono što je u očima
celog sveta predstavljalo preimućstvo i sreću, samo da bi sačuvao svoju slobodu. Za njega nije bilo
ničeg mrskijeg i strasnijeg od pomisli da obavlja neku službu, da se pridržava nekog dnevnog i
godišnjeg reda i da mora da sluša druge. Smrtno je mrzeo svaki poziv, kancelariju ili ured, a
najstrašnije što bi u snu mogao da doživi bio je zatvoren život u nekoj kasarni. Umeo je da se izvuče iz
svih ovih okolnosti, često po cenu velikih žrtava. U tome je ležala njegova snaga i vrlina, tu je bio
nesalomljiv i nepodmitljiv, tu je njegov karakter bio čvrst i pravolinijski. Ali s ovom njegovom vrlinom
bile su, opet, tesno povezane njegova patnja i njegova sudbina. Prošao je onako kako prolaze mnogi:
ono što je po unutrašnjem nagonu svog bića najupornije tražio i za čim je stremio palo mu je u deo, ali
u većoj meri no što to ljudskom stvoru priliči. U početku mu je to bio san i sreća, zatim gorki udes.
Silnik propada zbog sile, gramzivac zbog novca, pokorni propada služeći, a onaj koji traži nasladu
propada od slasti. I tako je Stepski Vuk propadao zbog svoje nezavisnosti. On je postigao svoj cilj,
postao je potpuno nezavisan, niko nije mogao da mu naređuje, nije morao da se upravlja ni prema
kome, slobodno i samostalno odlučivao je šta da čini i preduzima. Jer svaki čovek neminovno postiže
ono što je po svom pravom nagonu prinuđen da traži. Ali usred stečene slobode Hari odjednom primeti
da je njegova sloboda ravna smrti, da je ostao sam, da ga svet na neki strašan način ostavlja na miru, da
ga se ljudi više nimalo ne tiču, pa čak da se i on samog sebe nimalo ne tiče, da se u sve ređem i ređem
vazduhu, bez ikakvih odnosa i usamljen, lagano guši. Jer sada mu samoća i nezavisnost više nisu bili
cilj i želja, već udes, presuda koja mu je izrečena, čarobna želja koja je izgovorena i više ne može da se
porekne, sada mu više ništa nije pomagalo ako je, pun čežnje i dobre volje, pružao ruke i bio spreman
da se poveže i stopi sa zajednicom; sada ga ostaviše samog. Pri tome, međutim, nije bio omrznut i
ljudima odvratan. Naprotiv — imao je mnogo prijatelja i mnogima je bio drag. Ali je uvek nailazio
samo na simpatiju i ljubaznost, pozivali su ga, darivali ga, pisali mu prijatna pisma, ali mu se niko nije
približio, nigde nije došlo do neke veze, niko nije bio voljan i sposoban da učestvuje u njegovom
životu. Često ga je sada okruživao vazduh usamljenih, neka mukla atmosfera, okolni svet je proticao
pored njega, osećao je nemoć da stvori prisnije odnose, i nikakav trud ni čežnja tu nisu pomogli. To je
bila jedna od najvažnijih osobenosti njegovog života.

Druga je bila: pripadao je samoubicama. Ovde se mora napomenuti da je pogrešno nazivati
samoubicama samo one ljude koji se odista ubijaju. Među ovima ih čak ima mnogo koji su, tako reći,
pukim slučajem postali samoubice, kod kojih pojam samoubistava nije sastavni deo njihovog bića.
Među ljudima bez individualnosti, bez snažne konstitucije, bez velikog udesa, među običnim ljudima iz
čopora, ima mnogo njih koji završe samoubistvom, a po svom obeležju i kovu ne pripadaju tipu
samoubice, dok, naprotiv, mnogi koji su po svom biću samoubice, možda veći deo njih, nikada stvarno ne dižu ruku na sebe. „Samoubica” — a Hari je bio jedan od njih — ne mora nužno da živi u naročito
prisnom odnosu sa smrću — to može da se čini a da čovek ipak nije samoubica. Ali je „samoubici”
svojstveno da svoje Ja, bez obzira da li s pravom ili ne, oseća kao naročito ugroženu klicu prirode, da
mu se uvek čini kao da je izuzetno izložen opasnosti, kao da stoji na najšiljatijem vrhu hridine, pa mu
je dovoljan najmanji spoljni udar ili neka sićušna unutrašnja slabost da se surva u ponor. Ova vrsta
ljudi obeležena je po liniji svoje sudbine time što je za njih samoubistvo najverovatniji način smrti, bar
u njihovoj sopstvenoj uobrazilji. Preduslov za ovakav stav, koji je uočljiv još u ranoj mladosti i ove
ljude prati tokom čitavog njihovog života, nije neka izuzetno slaba životna snaga, naprotiv, među
samoubicama nailazimo na vanredno žilave, strasne, a i smele prirode. Ali kao što postoje prirode koje
prilikom i najmanje bolesti naginju groznici, tako ove prirode, koje mi nazivamo ,,samoubicama” i koje
su često veoma osetljive i osećajne, naginju tome da se pri najmanjem potresu predaju intenzivnoj
predstavi samoubistva. Kada bi postojala nauka koja bi imala smelosti i snage odgovornosti da se bavi
čovekom umesto isključivo mehanizmima životnih pojava, kada bismo imali nešto slično antropologiji,
nešto kao psihologiju, ove činjenice bile bi svakome poznate.

Ovo što smo ovde govorili o samoubicama odnosi se, naravno, samo na površinu stvari, to je
psihologija, pa prema tome deo fizike. Posmatrajući je metafizički, ta stvar izgleda drukčije i mnogo
jasnija, jer pri ovakvom posmatranju „samoubice” nam se prikazuju kao bića pogođena osećanjem
krivice zbog svoje individualnosti, kao duše kojima više nije životni cilj da sebe usavrše i oblikuju, već
da se raspadnu i vrate majci, bogu, da se vrate u svemir. Među ovim prirodama mnoge su potpuno
nesposobne da ikada izvrše stvarno samoubistvo, jer su duboko spoznale koliki je ono greh. Za nas su
one ipak samoubice, jer žive u smrti, a ne u spasonosnom životu, jer su spremne da se odreknu sebe, da
se predaju, ugase i vrate početku.

Kao što svaka snaga može da postane i slabost (pod izvesnim okolnostima do toga mora da dođe),
tako i obratno, izraziti samoubica često može da pretvori svoju prividnu slabost u snagu i oslonac, pa to
obično i čini. Među ove slučajeve dolazi i slučaj Harija, Stepskog Vuka. Kao i hiljade njemu sličnih, od
zamisli da mu je svakog časa otvoren put u smrt stvorio je ne samo mladalačko-melanholičnu igru
fantazije već je iz te zamisli crpao utehu i oslonac. Doduše, kao kod svih ljudi njegovog soja, svaki
potres, svaki bol i svaka nezgoda u životu smesta su izazivali u njemu želju da se iz svega toga izvuče
pomoću smrti, ali se postepeno baš iz te sklonosti izrodila filozofija u prilog životu. Srodivši se prisno
sa zamišlju da mu je onaj izlaz u slučaju nužde uvek otvoren, ona mu je davala snage da postane
radoznao za iskustvo bola i neprilika, i kada mu je bilo naročito rđavo, mogao je katkada sa radošću, pa
čak i sa zluradošću, da oseti: „Radoznao sam da vidim koliko čovek u stvari može da izdrži! Kada
dospem do granice podnošljivog dovoljno je da otvorim vrata i već sam umakao”. Postoji veliki broj
samoubica koji iz ove zamisli crpu neobičnu snagu.

S druge strane, svim samoubicama je dobro poznata borba protiv iskušenja da izvrše samoubistvo.
Svaki od njih, u nekom skrivenom kutu svoje duše, dobro zna da je samoubistvo, doduše, izlaz, ali da
je ipak samo pomalo otrcan i ilegalan izlaz za slučaj nužde, da je u suštini plemenitije i lepše ostaviti da
čoveka pobedi i obori sam život nego sopstvena ruka. Svest o tome, nečista savest, koja ima isti izvor
kao, na primer, nečista savest kod takozvanih samobludnika, podstiču većinu „samoubica" na trajnu
borbu protiv iskušenja. Oni se bore kao što se kleptoman bori protiv svog poroka. Ova borba je i
Stepskom Vuku bila dobro poznata, vodio ju je mnogobrojnim, uvek drukčijim oružjem. Najzad je, oko
četrdeset i sedme svoje godine, došao na srećnu ideju, koja nije bila bez humora i koja mu je često
pružala zadovoljstvo, da svoj pedeseti rođendan odredi kao dan kada će dopustiti sebi da izvrši
samoubistvo. Sporazumeo se sam sa sobom da toga dana ostavi sebi na volju da li će, za slučaj nužde,
prema svom trenutnom raspoloženju, upotrebiti ovaj izlaz. Neka mu se sada dogodi šta mu drago, neka se razboli, osiromaši, neka doživi patnju i gorčinu — za sve je određen rok, sve to može da potraje
najviše još nekoliko godina, meseci i dana, a njihov se broj stalno smanjuje! I odista je sada lakše
podnosio sve nedaće koje bi ga ranije jače i duže mučile, pa čak i do dna duše potresale. Ako se iz bilo
kog razloga osećao naročito rđavo, ako bi pored pustoši, usamljenosti i podivljalosti njegovog života
naišle i izvanredne patnje i gubici, mogao je tim patnjama da kaže: „Čekajte, još samo dve godine, pa
ću zagospodariti vama!” I tada bi se s ljubavlju predao zamisli kako će na dan njegovog pedesetog
rođendana ujutro stići pisma i čestitke, dok će se on, siguran u svoj nož za brijanje, oprostiti svih patnji,
zatvarajući vrata za sobom. Tada bi kostobolja, seta, glavobolja i bolovi u stomaku mogli da gledaju
kuda će sad.

Preostaje nam još da osobeni fenomen Stepskog Vuka, a naročito njegov neobični odnos prema
građanštini, objasnimo na taj način što ćemo sve te pojave svesti na njihove osnovne zakone. Kako se
to samo po sebi nameće, uzećemo kao polaznu tačku baš taj njegov odnos prema svemu
„građanskom”!

Zbog svog sopstvenog shvatanja stajao je Stepski Vuk potpuno van građanskog sveta, pošto nije
znao ni za porodični život ni za društveno častoljublje. Smatrao je sebe isključivom jedinkom, čas
osobenjakom i nastranim pustinjakom, a čas natprosečnom, u neku ruku, izvanredno obdarenom
individuom, uzvišenom nad sitnim normama svakodnevnog života. Svesno je prezirao buržuje i
ponosio se što on to nije. U izvesnom pogledu živeo je sasvim građanski, imao je novaca u banci i
pomagao je siromašne rođake, odevao se, doduše, nemarno, ali pristojno i neupadljivo, težio je da sa
policijom, poreznicima i sličnim silama živi u dobrim odnosima. Osipi toga, neka snažna, potajna
čežnja stalno ga je privlačila malograđanskom svetu, tihim, pristojnim porodičnim kućama sa urednim
bašticama, blistavo čisto održavanim stepeništem i čitavoj onoj skromnoj atmosferi reda i savršene
pristojnosti. Sviđalo mu se da ima svoje sitne poroke i ekstravagantnosti, da se oseća kao čovek izvan
građanskog sveta, osobenjak ili genije, ali, da se tako izrazimo, nikada nije stanovao i živeo po
periferiji života, gde građanština više ne postoji, niti se osećao kod kuće u atmosferi nasilnika i
izuzetnih ljudi, ni kod zločinaca i obespravljenih, već je uvek ostao sa stanom u provinciji građanstva,
jer je imao izvestan odnos prema njegovim običajima, propisima i atmosferi, pa ma to bio i odnos
otpora i pobune. Osim toga, odrastao je i vaspitavan malograđanski, i otuda je zadržao mnoštvo
pojmova i šablona. Teoretski nije imao ništa protiv javnih žena, ali bi on lično bio nesposoban da
ozbiljno shvati jednu od njih i da je gleda kao stvorenje sebi ravno. Političkog zločinca, revolucionara
ili duhovnog zavodnika, koga su država i društvo proganjali, mogao je da voli kao svoga brata, ali ne bi
znao kako da se ponese prema lopovu, obi jaču ili ubici iz pohote, osim da ih na prilično građanski
način sažaljeva.

Tako je jednom polovinom svoga bića priznavao i potvrđivao ono što je drugom polovinom pobijao
i poricao. Odrastao u kultivisanoj građanskoj kući, po ustaljenim pravilima i običajima, ostao je jednim
delom svoje duše uvek privezan za poretke na ovom svetu, iako se već odavno individualizovao preko
građanski moguće mere, oslobodivši se sadržine građanskog ideala i verovanja.

Ovo „građansko”, kao stalno postojeće stanje svega čovečnoga, nije bilo ništa drugo nego pokušaj
izmirenja, težnje za ujednačenom sredinom između bezbrojnih ekstrema i dvojnih suprotnosti čovečjih
postupaka. Uzmimo za primer jednu od ovih dvojnih suprotnosti, recimo, sveca i razvratnika, pa će
nam poređenje uskoro biti razumljivo. Čoveku se pruža mogućnost da se potpuno preda duhovnom
životu, da pokuša da se približi idealu sveca. I obrnuto, pruža mu se mogućnost da se potpuno preda
svojim nagonima, prohtevima svojih čula i da sva svoja stremljenja usredsredi na sticanje trenutnih
naslada. Prvi od ovih puteva vodi do sveca, do mučenika duše, do samopredaje bogu. Drugi vodi do razvratnika, do mučenika nagona, do samopredaje truleži. Građanin pokušava da živi u prijatno
temperiranoj sredini između ova dva puta. On se nikada neće predati niti podati ni zanosu ni askezi,
nikada neće postati mučenik, nikada pristati da bude uništen — naprotiv, njegov ideal nije da se preda,
već da održava sopstveno Ja, njegova stremljenja nisu uperena ni prema svetosti ni prema njenoj
suprotnosti, sve što je bezuslovno njemu je nesnosno, on hoće da služi bogu, ali i zanosu, hoće da ima
vrline, ali i da mu je dobro i udobno na zemlji. Ukratko, on pokušava da se naseli u sredini između
krajnosti, u umerenoj i povoljnoj zoni bez žestokih bura i oluja, u čemu i uspeva, ali na račun onog
životnog i osećajnog intenziteta koji pruža život usmeren prema bezuslovnosti i prema krajnostima.
Intenzivno se može živeti samo na račun sopstvenog Ja, a građanin ništa više ne ceni nego svoje Ja
(koje je, doduše, razvijeno samo rudimentarno), i prema tome postiže samoodržanje i sigurnost na
račun intenziteta. Umesto da sumanuto bude opsednut bogom — stiče mirnu savest, umesto naslade —
prijatnost, umesto slobode — udobnost, a umesto smrtne vatre — ugodnu temperaturu. Zbog toga je
građanin, po svom biću, stvorenje sa slabim životnim pogonom, plašljivo, te je lako upravljati njime,
jer se boji svakog davanja samog sebe. Zato je on namesto moći postavio većinu, namesto sile zakon,
namesto odgovornosti, postupak glasanja.

Jasno je da se ovo slabo i plašljivo biće ne može održati ma u kolikom broju postojalo, da ono sa
svojim osobinama može odigrati u svetu samo jednu ulogu: stada jaganjaca među vucima koji
slobodno krstare. Pa ipak vidimo da u doba vladavine veoma snažnih priroda građanin, doduše, smesta
biva pritešnjen uza zid, ali ipak nikad ne propada, a povremeno, prividno, čak i vlada svetom. Kako je
to mogućno? Ni veliki broj čopora u kojima živi, ni njegove vrline, ni njegov common sense, ni čitava
organizacija ne bi bili dovoljno snažni da ga spasu od propasti. Onoga čiji je životni intenzitet već od
samog početka toliko oslabljen ne može da održava u životu nikakva medicina sveta. Pa ipak
građanština živi, snažna je i napreduje. — Zašto?

Odgovor glasi: zbog stepskih vukova. Odista, vitalna snaga buržoazije nipošto ne počiva na
svojstvima njenih normalnih članova, već na veoma mnogobrojnim ,,autsajderima", koje obuhvata
usled rasplinutosti i rastegljivosti svojih ideala. Među građanštinom uvek živi i veliki broj snažnih i
divljih priroda. Naš stepski vuk Hari tipičan je primer za to. On se razvio kao individua daleko preko
granice koju može da dostigne građanin. On, kome su poznate slasti meditacije, kao i mračne radosti
mržnje i samomržnje, on koji prezire zakon, vrlinu i common sense ipak je prinudni zatočenik
građanštine i nije u stanju da joj umakne. I tako su se oko stvarne mase pravih građana nataložili široki
slojevi ljudi, mnoge hiljade života i inteligencija, od kojih je svaki, doduše, već oslobođen građanštine i
pozvan za život u bezuslovnom, ali od kojih je svaki nekim detinjastim osećanjima vezan za
građanštinu i do izvesne mere zaražen njenim malaksalim životnim intenzitetom, pa ipak nekako ostaje
i dalje u njoj, ropski zavisan i obavezan da joj služi. Jer kod građanštine osnovno načelo velikana glasi
obrnuto: Ko nije protiv mene, taj je za mene!

Ako u ovom smislu ispitamo dušu Stepskog Vuka, tada nam se on prikazuje kao čovek kome je
zbog visokog stepena njegove individualnosti određeno da ne bude građanin — jer se svaka visoko
razvijena individualnost ustremljuje protiv sopstvenog Ja i naginje njegovom uništenju. Vidimo da je
on u sebi nosio jake nagone, kako sveca tako i razvratnika, ali usled izvesne slabosti i tromosti nije
mogao da uzme zalet u slobodni, divlji svemir, nego je ostao prikovan za teško materinsko sazvežđe
građanštine. Ovakav je njegov položaj u svetskom prostoru, ovakva je njegova vezanost. Većina
intelektualaca i najveći deo umetnika pripadaju istom tipu. Samo najsnažniji među njima uspevaju da
probiju atmosferu građanske zemlje i da stignu u kosmički svet, ostali se mire sa sudbinom ili sklapaju
kompromise, preziru građanštinu, a ipak joj pripadaju, jačaju je i veličaju, jer na kraju ipak moraju da
je prihvate da bi mogli da žive. Za ove bezbrojne egzistencije to ne predstavlja tragediju, ali svakako krupnu nezgodu i zlu kob, u čijem se paklu njihovi talenti ispeku i postanu plodni. Mali broj onih koji
se otmu nalazi put u bezuslovnost i propada na način dostojan divljenja. To su oni tragikom obeleženi,
ali njih nema mnogo. A ostalima, onima koji su ostali vezani, čijem talentu građanština često odaje
veliko priznanje, otvoreno je treće carstvo, jedan imaginarni, ali suvereni svet, a to je humor. Nemirnim
stepskim vucima, tim stvorenjima koja neprekidno i strahovito pate, njima kojima je uskraćena tragika,
kao i sila potrebna za prodor u zvezdani svemir, njima koji osećaju da su pozvani za bezuslovno, a ipak
ne mogu da žive u njemu, njima se pruža pomirljiv izlaz u humor, ako je njihov duh usled patnji postao
dovoljno snažan i elastičan. Humor uvek ostaje na neki način građanski, iako je pravi tip građanina
nesposoban da ga shvati. U imaginarnoj sferi humora ostvaruje se zamršeni, mnogostruki ideal svih
stepskih vukova: tu je mogućno zauzeti stav odobravanja ne samo prema svecu nego i prema
razvratniku, tu ne samo da se savijaju polovi jedan prema drugome nego se u ovakav stav odobravanja
uključuje i građanin. Onome koji je sumanuto opsednut bogom mogućno je da zauzme stav
odobravanja i prema zločincu, a isto tako i obrnuto, ali njima obojici i svim ostalim ljudima
bezuslovnosti nemogućno je da odobravaju još i onu neutralnu, mlaku sredinu: građanštinu. Jedino
humor, taj vidni izum onih kojima je preprečen put ka onom najvišem za šta su pozvani, taj izum onih
skoro tragičnih, najdarovitijih nesrećnika, jedino humor (možda najčudnije i najgenijalnije dostignuće
čovečanstva) izvršava i ono nemoguće, naime, spaja i sjedinjuje sve oblasti ljudskog bića u zracima
svojih prizmi. Živeti u svetu kao da to i nije svet, poštovati zakon a stajati iznad njega, posedovati kao
da se ne poseduje, odreći se kao da to nije odricanje — sve ove omiljene i često formulisane zahteve
visoke životne mudrosti može da ostvaruje jedino humor.

Pa ako bi u zagušljivom haosu svoga pakla Stepski Vuk, koji za to ima dovoljno dara i sklonosti,
ipak uspeo da skuva i iscedi iz sebe ovaj čarobni napitak, bio bi spasen. Za to mu još mnogo štošta
nedostaje, ali mogućnosti i nada postoje. Ko ga voli, ko oseća s njim, neka mu poželi ovaj spas. On bi,
doduše, zauvek ostao u građanštini, ali bi njegove patnje bile snošljive i plodne. Njegov odnos prema
građanskom svetu, kako u ljubavi, tako i u mržnji, izgubio bi svoju sentimentalnost, a njegova vezanost
za ovaj svet prestala bi da ga muči bez prestanka kao neka sramota.

Da bi to postigao, ili da bi se na kraju ipak osmelio za skok u svemir, trebalo bi da se takav Stepski
Vuk jednom suoči sa samim sobom, morao bi da duboko sagleda haos u sopstvenoj duši i da postane
potpuno svestan samoga sebe. Tada bi mu se otkrila cela njegova sumnjiva egzistencija u svoj svojoj
nepromenljivosti, i ubuduće bi mu bilo sasvim nemogućno da iz pakla svojih nagona uvek ponovo
prebegne u sentimentalno-filozofske utehe, a odatle u šlepu opijenost svog vučjeg bića. Čovek i vuk
bili bi prinuđeni da upoznaju jedan drugoga bez maski osećanja koje izobličavaju, pa bi morali nagi da
se pogledaju u oči. Tada bi se ili sudarili i razišli se zauvek, tako da više ne bi bilo Stepskog Vuka, ili
bi njih dvojica, pred rađanjem svetlosti humora, sklopili brak iz razuma.

Možda će Hari jednog dana dospeti do te poslednje mogućnosti. Možda će jednoga dana naučiti
kako da upozna sebe, bilo na taj način što će dobiti u ruku naše ogledalce, bilo što će susresti
besmrtnike, ili što će u našem magičnom pozorištu naći ono što je potrebno za oslobođenje njegove
zapuštene duše. Čekaju ga hiljade takvih mogućnosti, koje njegova sudbina neodoljivo privlači; svi
ljudi koji stoje po strani od građanstva žive u atmosferi ovih magičnih mogućnosti. Dovoljna je
najneznatnija sitnica pa da sine munja.

Međutim, sve je ovo Stepskom Vuku dobro poznato, iako nikada nije imao pred očima ovu crticu
svoje unutrašnje biografije. On naslućuje svoj položaj u zgradi sveta, naslućuje i poznaje besmrtnike,
naslućuje mogućnost da sretne samoga sebe i plaši je se, on zna za postojanje onog ogledala, u koje bi
neophodno morao da pogleda, a besmrtno se plaši da baci taj pogled.

Na kraju naše studije preostaje nam da raskrstimo i sa poslednjom fikcijom, sa jednom načelnom
obmanom. Sva „objašnjenja”, celokupna psihologija, svi pokušaji razumevanja iziskuju pomoćna
sredstva, teorije, mitologije, laži; pošteni autor ne bi smeo propustiti da na kraju svog prikaza, po
mogućstvu, raskrsti sa ovim lažima. Ako kažem „gore” ili „dole", time već tvrdim nešto što iziskuje
objašnjenje, jer „gore” i „dole” postoji samo u mislima, samo u apstrakciji. Svemir ne zna za „gore" i
„dole".

Prema tome „stepski vuk” je, ukratko rečeno, samo fikcija. Ako se Hari oseća kao neka vrsta
čoveka-vuka i smatra da se sastoji od dva neprijateljska i suprotna bića, onda to predstavlja samo neki
mit uprošćavanja. Hari uopšte nije čovek-vuk, i ako smo prividno i ne ispitujući prihvatili tu laž koju je
sam izmislio i u koju veruje, ako smo pokušali da ga posmatramo i da ga protumačimo kao dvostruko
biće, kao stepskog vuka, onda smo se, u nadi da ćemo ga lakše razumeti, koristili obmanom, koju ćemo
sada ispraviti.

Podela na čoveka i vuka, na nagon i duh, kojom Hari pokušava da razjasni svoj udes, veoma je
grubo uprošćavanje i nasilje nad istinom u prilog nekog prihvatljivog, ali pogrešnog objašnjenja
suprotnosti koje ovaj čovek nalazi u sebi i koje mu se čine kao izvor njegovih teških patnji. Hari u sebi
nalazi čoveka, to jest čitav svet misli, osećanja, kulture, pripitomljene i sublimisane prirode, a pored
toga još i „vuka", to jest mračni svet nagona, divljaštva, svireposti i nesublimisane, sirove prirode. I
pored ove na izgled tako jasne podele njegovog bića na dve sfere, koje su jedna prema drugoj
neprijateljski raspoložene, kadikad je doživljavao da se vuk i čovek za izvesno vreme, za koji srećni
trenutak, slože. Kada bi Hari u svakom pojedinom trenutku svog života pokušavao da ustanovi koliko
ima čoveka, a koliko vuka u svakom njegovom delu, u svakom osećanju, brzo bi došao u nepriliku i
cela ova njegova lepa teorija o vuku namah bi se raspala. Jer nijedan čovek, ni najprimitivniji crnac, pa
ni idiot, nisu tako uporno jednostavni da bi se njihovo biće moglo objasniti pomoću dva ili tri glavna
elementa; a objašnjenje tako vanredno diferenciranog čoveka kao što je Hari naivnom podelom na vuka
i čoveka pogotovu je potpuno beznadežan i detinjast poduhvat. Hari se ne sastoji od dva bića već od
stotine, od hiljade bića. Njegov se život ne klati između dva pola, kao što su nagon i duh, ili između
sveca i razvratnika, već između hiljadu i bezbroj suprotnih polova (kao, uostalom, život svakog
čoveka).

Što tako obrazovan i mudar čovek kao Hari može sebe da smatra stepskim vukom, što veruje da
bogatu i složenu tvorevinu svog života može da obuhvati jednom tako prostom, grubom i primitivnom
formulom, ne treba da nas iznenadi. Čovek nema veliku sposobnost mišljenja, pa i najmudriji i
najobrazovaniji uvek vidi svet i sebe kroz prizmu veoma naivnih, uprošćavajućih i lažnih formula — u
prvom redu sebe samog! Jer svi ljudi, kako izgleda, imaju urođenu i nasilno izazvanu potrebu da svoje
Ja zamišljaju kao jedinstvenu celinu. Koliko god puta se pokazalo da je ovo zabluda, ona ipak i dalje
živi. Sudija koji sedi nasuprot zločincu, gledajući mu u oči, i koji za trenutak čuje kako ubica govori
njegovim (sudijinim) glasom, a sve pobude, sposobnosti i mogućnosti ubice nalazi i u svojoj duši, ipak
se već idućeg trenutka ponovo pretvara u jedinku, postaje sudija, ponovo se vraća u ljusku svog
uobraženog Ja, izvršava svoju dužnost i osuđuje ubicu na smrt. A kada naročito obdarene ljudske duše
nežnog sastava počnu da naslućuju svoju mnogostrukost, kada, kao svi geniji, probiju zabludu o celini
svoje ličnosti, pa sebe osete složenim iz više delova, kao kakav snop od mnogih Ja, tada je dovoljno da
to samo izjave, pa da ih većina zatvori pozivajući nauku u pomoć, a ova opet konstatuje šizofreniju i
sprečava da čovečanstvo iz usta ovih nesrećnika čuje uzvik istine. Ali zašto gubiti reči, zašto izgovarati
nešto što je svakome ko misli samo po sebi razumljivo, ali što nije običaj da se iskaže. — Ako već
jedan čovek pristupa proširenju uobražene celine svog Ja u dvostruko biće, onda je bezmalo genije, ili,
u svakom slučaju, redak i zanimljiv izuzetak. U stvari nijedno Ja, pa ni najnaivnije, nije celina, već mnogostruk svet, zvezdano nebo u malom, haos oblika, koji se sastoji od stepena i stanja, od
nasleđenog i od raznih mogućnosti. Što se svaki pojedinac trudi da ovaj haos posmatra kao celinu i što
o svome Ja govori kao da je to jednostavna, čvrsto oblikovana, jasno obeležena pojava — ta kod svih
ljudi (pa i najvećih) uobičajena obmana — verovatno je neka potreba, neki zahtev života, kao što su
disanje i uzimanje hrane.

Obmana počiva na jednostavnom prenošenju. Telesno svaki čovek sačinjava celinu, duhovno
nikada. I u pesništvu, čak i najistančanijem, uvek su u pitanju prividno cele, prividno jedinstvene
ličnosti. Od dosadašnjeg pesništva stručnjaci i poznavaoci najviše cene dramu, i s pravom, jer ona
pruža (ili bi mogla da pruži) najveće mogućnosti za prikazivanje sopstvenog Ja u svoj svojoj
mnogostrukosti — kad tome ne bi protivrečio prividan izgled, po kome nam se svaka pojedinačna
ličnost jedne drame nepobitno prikazuje u istom, jedinstvenom, odvojenom telu, odvodeći nas u
zabludu baš ovom svojom jedinstvenošću. Naivna estetika najviše ceni takozvanu karakternu dramu, u
kojoj svaki lik nastupa jasno ocrtan i jedinstven. Tek izdaleka i postepeno naslućuju pojedinci da je to
možda jeftina i površna estetika, da smo u zabludi, da grešimo ako na naše velike dramatičare
primenjujemo veličanstvene, ali ne prirodne, već samo nametnute pojmove lepote kakva se ceni još iz
antičkog doba, dramatičare koji su, polazeći uvek od vidljivog tela, u stvari i stvorili fikciju o
sopstvenom Ja, o jedinstvenoj ličnosti. U pesništvu stare Indije ovaj pojam je sasvim nepoznat, junaci
indijskih epova nisu junaci, već klupčad ličnosti i niz inkarnacija. U našem modernom svetu, međutim,
postoje pesnička dela u kojima autor, verovatno ne sasvim svesno, pokušava da nam iza vela komedije
ličnosti i karaktera prikaže mnogostrukost duše. Onaj ko hoće da to vidi, mora se odlučiti da ličnosti
ovakvog dela ne posmatra kao pojedina bića, već kao delove, kao strane, kao različite aspekte jednog
višeg jedinstva (makar i duše samog pesnika). Ko Fausta bude posmatrao na ovaj način, za toga će se
od Fausta, Mefista, Vagnera i svih ostalih stvoriti jedna celina, jedan nadlik, i tek u toj višoj celini, a ne
u pojedinim likovima, nazreće nešto od prave prirode duše. Kada Faust izgovara izreku, čuvenu među
učiteljima, koju filistri izgovaraju sa jezom a koja glasi: „Dve duše se, ah, kriju u mojim grudima!” —
tada zaboravlja na Mefista i mnoštvo drugih duša koje se takođe nalaze u njegovim grudima. I naš
Stepski Vuk veruje da u sebi nosi dve duše (vuka i čoveka) i već mu je od toga prilično tesno u
grudima. Grudi i telo uvek predstavljaju celinu, ali duša u njima nema dve ili pet, već bezbroj. Čovek je
lukovica sastavljena od stotinu ljuski, tkanina od mnogih niti. To su tačno znali i shvatili stari azijski
narodi, i izumeli su tačnu tehniku budističkog jogija, naime raskrinkavanje zablude o ličnosti. Vesela je
i mnogostruka igra čovečanstva: Indusi su se hiljadu godina trudili da razotkriju zabludu, a Zapad je
uložio isto toliko truda da je podupre i osnaži.

Ako s tog gledišta posmatramo Stepskog Vuka, postaće nam jasno zašto je toliko patio zbog svoga
smešnog dvojstva. I on je, kao Faust, mislio da su dve duše mnogo za jedne grudi i da ih moraju
rastrgnuti. Naprotiv, dve duše su malo, i Hari vrši strašno nasilje nad svojom jadnom dušom kada
pokušava da je shvati u jednoj tako primitivnoj slici. Iako je Hari visokoobrazovan čovek, ipak postupa
kao kakav divljak koji ume da broji samo do dva. Jedan deo sebe naziva čovekom, a drugi vukom i
smatra da je time došao do kraja i da se iscrpao. U „čoveka” trpa sve što je u njemu umno; uzvišeno i
kultivisano, a u vuka sve što je nagonsko, divlje i haotično. Ali u životu stvari ne teku tako jednostavno
i grubo kao u našem bednom, idiotskom jeziku, i Hari dvostruko laže sebe ako primenjuje divljačku
metodu sa vukom. Bojimo se da Hari ubraja u „čoveka" čitave pokrajine svoje duše koje još ni izdaleka
nisu čovečje, a izvesna svojstva svoga bića računa kao vučja iako su ona daleko prevazišla vuka.

Kao svi ljudi uopšte, i Hari veruje da vrlo dobro zna da je čovek, pa ipak pojma nema o njemu, iako
to prilično često naslućuje u snovima i drugim podsvesnim stanjima, koja se teško mogu kontrolisati.
Neka ne zaboravi te slutnje, neka ih što više prihvata! Čovek nije čvrsto i trajno uobličenje (to je bio ideal antike i pored suprotnih naslućivanja njihovih mudraca), već je pre pokušaj i prelaz, dakle, ništa
drugo nego uzani i opasni most između prirode i duha. Prema duhu, prema bogu, goni ga unutrašnja
predodređenost — prema prirodi, prema majci, vuče ga topla čežnja: između ove dve sile plašljivo se
leluja njegov život. Ono što ljudi podrazumevaju pod pojmom „čovek” uvek je samo prolazna,
građanska nagodba. Ova konvencija otklanja i zabranjuje izvesne grube zahteve nagona; delić svesti,
morala, ubijanje životinjskog u sebi i nešto malo duha ne samo da je dozvoljeno već se i traži. Prema
ovoj konvenciji „čovek” je, kao svaki građanski ideal, samo kompromis, plašljiv i naivno-lukav
pokušaj da se podvali opakoj pramajci prirodi, dosadnom praocu duhu i njihovim zahtevima, i on treba
da boravi u mlakoj sredini između njih. Zato građanin dopušta i podnosi ono što naziva „ličnošću”, ali
ujedno izručuje ličnost molohu „državi” i bez prestanka izaziva razdor između njih. Zato građanin
danas spaljuje na lomači jeretika i veša kao zločinca onoga kome će prekosutra postaviti spomenik.

Da „čovek” nije nešto već stvoreno, već da je zahtev duha, daleka, sa čežnjom a i strepnjom
očekivana mogućnost, i da put donde prevaljuju uvek, u malim etapama i u užasnim mukama i
ekstazama, baš oni retki pojedinci kojima se danas priprema gubilište a sutra spomenik — ta slutnja
živi i u Stepskom Vuku. Ali ono što on, nasuprot „vuku”, naziva u sebi „čovekom" obično nije ništa
drugo nego baš onaj osrednji „čovek” građanske konvencije. Put ka pravom čoveku, ka besmrtnom,
Hari tačno naslućuje, katkada ustežući se, i polazi njime, ali to plaća teškim patnjama i bolnom
usamljenošću. No, da potvrđuje onaj najviši zahtev i da stremi ka njemu zahtev duha da postane
istinski čovek, da pođe jedinim, užasnim putem ka besmrtnosti — toga se plaši iz dubine duše. On
tačno oseća da to vodi još većim patnjama, vodi do progona, do krajnjeg odricanja, možda i do
gubilišta — pa iako na kraju toga puta stoji kao mamac besmrtnost, ipak nije voljan da prepatd sve ove
patnje i da umre na jedan od ovih načina. Iako je svestan više nego građanin zašto se postaje čovek,
ipak zatvara oči i neće da zna da su očajnička vezanost za sopstveno Ja i očajnički strah od umiranja
najsigurniji putevi u večnu smrt, a da onaj koji je u stanju da umre, da odbaci telo, da svoje Ja za
večnost preda meni — postaje besmrtan. Iako obožava svoje ljubimce među besmrtnicima, recimo
Mocarta, u krajnjoj liniji ga, ipak, i dalje posmatra očima građanina, i spreman je da savršenstvo
Mocartovo objašnjava, kao kakav učitelj u školi, samo njegovim izuzetnim talentom, a ne veličinom
njegove samopredaje i spremnošću da pati, njegovom ravnodušnošću prema idealima građanštine i
podnošenjem one krajnje usamljenosti koja oko paćenika, oko bića koje postaje čovek, čitavu
građansku atmosferu proređuje, te ona biva kao ledeni etar svemira, ne onom usamljenošću u vrtu
Getsimanskom.

Pa ipak je naš Stepski Vuk otkrio u sebi faustovsku dvojnost, pronašao je da u jedinstvenom telu
nema jedinstvene duše, da se jedinstvenost, u najboljem slučaju, poima na dugom putu hodočašća, kao
ideal ove harmonije. On bi želeo ili da savlada vuka u sebi i da postane potpun čovek, ili da se odrekne
čoveka i da bar kao vuk živi jedinstvenim i nerastrzanim životom. Verovatno da nikada nije posmatrao
pravog vuka, jer možda bi tada video da ni životinje nemaju jedinstvenu dušu, da i one u svom lepom,
vitkom telu kriju mnogostruka stremljenja i stanja, da i vuk u sebi nosi duboke ponore, da i vuk pati.
Ali sa onim „Natrag prirodi!” čovek uvek pođe bolnom i beznadežnom stranputicom. Hari nikada više
ne može da postane sasvim vuk, a kada bi to i postao, video bi da vuk takođe nije nešto jednostavno i
iskonsko, već mnogostruko i složeno. I vuk ima dve, pa i više duša u svojim vučjim grudima, i onaj
koji želi da postane vuk pada u istu grešku zaboravnosti kao čovek sa onom pesmom: ,,Oh, blažen je
onaj ko je još dete!” Simpatični, ali sentimentalni čovek koji peva pesmu o blaženom detetu takođe bi
želeo da se vrati prirodi, čednosti i prvobitnom stanju, a sasvim je zaboravio da deca nipošto nisu
blažena, da su sposobna da osećaju mnoge sukobe, rastrzanosti i patnju.

Nijedan od puteva ne vodi unazad, ni ka vuku ni ka detetu. Na početku svega ne nalaze se nevinost
i bezazlenost; sve što je stvoreno, i ono na izgled najjednostavnije, već je grešno, već je mnogostruko,
već je bačeno u prljavu reku postanka i nikada, nikada više ne može da pliva uzvodno. Put u nevinost,
u nestvoreno, put ka bogu ne vodi natrag, već napred, ne ka vuku ili detetu, već sve dublje u greh, sve
dalje na putu da se postane čovek. Ni samoubistvo, jadni Stepski Vuče, neće ti u stvari pomoći, moraš
da pođeš dužim, tegobnijim i mučnijim putem da postaneš čovek, moraćeš da svoju dvostrukost
umnogostručiš, a svoju složenost učiniš još mnogo složenijom. Umesto da sužavaš svoj svet, da
uprošćavaš svoju dušu, sve veći ćeš deo sveta, pa najzad i čitav svet, primiti u svoju bolno proširenu
dušu, da bi možda jednom, na kraju, našao spokojstvo. Ovim putem je pošao Buda i svi veliki ljudi,
neki od njih svesno a neki nesvesno, koliko je ko uspeo u smelom poduhvatu. Svako rođenje znači
rastanak sa svemirom, znači ograničavanje, odvajanje od boga, znači bolno ponovno postajanje. Vratiti
se u svemir, poništiti patničko postojanje, postati bog, znači: proširiti svoju dušu da bi mogla ponovo
da obuhvati svemir.

Ovde nije reč o čoveku kakvog ga zna škola, nacionalna ekonomija i statistika, nije reč o ljudima
koji u milionima trčkaraju ulicama i koji ne predstavljaju ništa drugo nego pesak na morskom žalu ili
raspršene kapljice pri udaranju talasa; nekoliko miliona ne igraju više nikakvu ulogu, oni su samo
materijal i ništa više. Ne, mi ovde govorimo o čoveku u višem smislu, o cilju dugog puta na kome se
postaje čovek, o kraljevskom čoveku, o besmrtnima. Genije nije tako redak kao što se obično misli, a,
razume se, ni tako čest kao što to tvrdi istorija književnosti, svetska istorija ili, najzad, i novine. Stepski
vuk Hari, kako nam se čini, bio bi dovoljno genijalan za smeo poduhvat da postane čovek, umesto što
se pri svakoj teškoći sažaljivo izgovara svojim glupim „stepskim vukom".

Činjenica da se ljudi koji imaju takvih mogućnosti pomažu „stepskim vucima" i „ah! dvema
dušama", kao i činjenica da često osećaju onu kukavičku ljubav prema građanštini jeste nešto što
veoma iznenađuje, a i rastužuje. Čovek koji je sposoban da shvati Budu, čovek koji naslućuje nebesa i
ponore čovečanstva ne bi trebalo da živi u svetu u kome vladaju common sense, demokrati ja i
građansko obrazovanje. On u njemu živi samo iz kukavičluka, i ako ga njegove dimenzije sputavaju,
ako mu je građanska soba odviše tesna, svu krivicu za to baca na „vuka" i neće da shvati da je za sada
vuk njegov najbolji deo. Sve divlje u sebi naziva vukom i oseća to kao rđavo, opasno i kao neku vrstu
strašila za građane — međutim on, koji veru je da je umetnik, da ima prefinjena čula, nije u stanju da
vidi da osim vuka i iza vuka u njemu živi i mnogo šta drugo, da nije sve vuk što ujeda, da se tu nalaze
još i lisica, zmaj, tigar, majmun i rajska ptica. On ne vidi da je čitav ovaj svet, čitav rajski vrt ljupkih i
strašnih, velikih i malih, snažnih i nežnih oblika zarobljen i pritisnut pričom o vuku, kao što je pravi
čovek u njemu zarobljen i pritisnut nazovi čovekom, građaninom.

Predstavimo sebi vrt sa stotinama vrsta drveća, hiljadama cvetova, stotinama vrsta voća i raznih
trava. Ako vrtlar ovoga vrta ne zna ni za kakvu drugu botaničku razliku osim da se jedno „može jesti”,
a drugo da je „korov”, onda neće znati šta da radi sa tri četvrtine svog vrta, pa će iščupati najčarobnije
cveće, iseći najplemenitije drveće, ili će ga mrzeti i gledati popreko. Tako isto postupa i Stepski Vuk sa
hiljadama cvetova svoje duše. Što ne ulazi u rubriku „čovek" ili rubriku „vuk”, to i ne vidi. A šta sve ne
ubraja u „čoveka"! Sve kukavičko, majmunsko, sve glupo i sitničarsko, ako nije baš vučja osobina,
ubraja u „čoveka", kao što sve snažno i plemenito pripisuje „vuku", i to samo zato što još nije uspeo da
zagospodari njime.Opraštamo se od Harija, ostavljamo ga da sam ide dalje svojim putem. Da se već
nalazi među besmrtnicima, kako bi iznenađeno posmatrao ovo tumaranje, ovaj divlji, krivudavi put, i
kako bi se ovakvom stepskom vuku nasmešio bodro, prekomo, sažaljivo i podsmešljivo!Kada sam ovo
pročitao do kraja, palo mi je na pamet da sam jednom noću, pre nekoliko nedelja, zapisao malo neobičnu pesmu, koja takođe govori o stepskom vuku. Potražio sam je među gomilama hartije na mom
pretrpanom pisaćem stolu, našao i počeo da je čitam:

Ja stepski vuk jurim i jurim
zavejanim svetom surim, sa breze
gavran tu i tamo pr’ne,
al nigde zeca, nigde srne!
A ja srne toliko volim,
da mi je da sad sretnem koju!
Ničega lepšeg no kad je skolim
i pokažem joj čeljust svoju.
Tako bih dobar sa njom bio,
sav bih se zario u njen nežan but,
svetlu joj krv bih pio,
pio, pa zavijajući produžio put.
Bar da je negde kakav mali
zec, da me slatkim mesom zgreje!
Ah, zar uteklo od mene sve je
što život može malo da razgali?
Odavno mi je umrla ženka,
olinjao i sed mi je rep,
a ja jurim kroz noć kao senka,
jurim i sanjam, poluslep,
kako srne i zečeve vijam,
slušam gde vetar granjem zavija,
snegom tolim suvoga grla plam
i nosim dušu da je đavolu dam

Sada sam, eto, u rukama imao dve slike o sebi: jedna je bila autoportret u rogobatnim stihovima,
tužan i pun strepnje kao i ja sam, druga, naslikana nešto hladnije i na izgled s velikom objektivnošću,
od nekoga sa strane, ko je posmatrao spolja i s visine, napisana od nekog ko je znao više, a opet i manje
od mene. I ove dve slike zajedno, moje setno, unezvereno lice i mudra studija iz nepoznate ruke, obe
mi zadadoše bol, obe su bile u pravu, obe su mi otvoreno prikazivale moju neutešnu egzistenciju, obe
su jasno pokazivale koliko je nepodnošljivo i neodrživo moje stanje. Stepski Vuk je morao da umre, da
sopstvenom rukom okonča svoje omrznuto bitisanje — ili, rastopljen na samrtnoj vatri obnovljenog
samoposmatranja, da se izmeni, da ždere svoju masku i postane novo Ja. Oh, ovaj postupak nije za
mene bio ni nov ni nepoznat, znao sam ga i doživljavao više puta, uvek u vreme najvećeg očajanja.
Svaki put kad se to dešavalo, što me je potresalo do dna duše, moje tadašnje Ja razbijalo se u
paramparčad, svaki put bi ga mračne snage prodrmale i uništile i svaki put bi se izgubio po jedan
negovani, naročito voljeni deo moga života, izneverivši me. Jednom prilikom sam izgubio svoj
građanski glas i imetak, te sam se morao navići da se odričem poštovanja onih koji su dotle skidali
šešir preda mnom. Drugom prilikom je preko noći razoren moj porodični život, moja duševno obolela
žena oterala me je iz kuće i udobnog života, ljubav i poverenje pretvorili su se odjednom u mržnju i
borbu na život i smrt. Sažaljivo i s prezrenjem gledali su susedi za mnom. Tada je počela moja
usamljenost. I opet posle nekoliko godina, posle teških i gorkih godina, pošto sam u najstrožoj samoći i
tegobnom vladanju sobom izgradio sebi nov asketski duhovni život i ideal, i postigao izvesno spokoj
stvo i visinu života, predajući se apstraktnim vežbama misli i strogo regulisanim meditacijama, srušila
se i ova nova životna forma, izgubivši odjednom svoj plemeniti i uzvišeni smisao. Ponovo sam prošao
svet putujući burno i naporno, nagomilale su se nove patnje i novi gresi. I svaki put je svlačenju jedne
maske, rušenju jednog ideala prethodila ona jeziva praznina i tišina, ono samrtno tištanje, ona
usamljenost i kidan je veza sa svetom, onaj prazni, pusti pakao očajanja, lišen svake ljubavi, kroz koji
sam tada opet morao da prođem.

Prilikom svakog ovakvog potresa u životu stekao bih ponešto, to ne mogu da poreknem, malo
slobode, nešto duha i dubine, ali i usamljenost, nerazumevanje sveta i hladnoću. Sa građanskog
stanovišta, moj život je od jednog do drugog takvog potresa bio u stalnom padu, predstavljao je sve
veće udaljavanje od normalnog, dozvoljenog i zdravog. Tokom godina ostao sam bez zanimanja, bez
porodice i domovine, našao sam se van svih socijalnih grupa, niko me nije voleo, mnogima sam bio
sumnjiv, bio sam u stalnom ogorčenom sukobu sa javnim mnjenjem i moralom, pa iako sam živeo u
građanskim okvirima, po svojim osećanjima i mislima bio sam u tom svetu tuđinac. Religija,
otadžbina, porodica i država nisu za mene imale nikakve vrednosti i nimalo me se više nisu ticale,
gadilo mi se od samoisticanja nauke, raznih esnafa i umetnosti. Moji pogledi, moj ukus, ceo moj
misaoni svet, kojima sam nekada, kao darovit i omiljen čovek blistao, sada su bili zapušteni, podivljali
i ljudima sumnjivi. Ako sam možda prilikom svojih toliko bolnih preobražaja i stekao nešto nevidljivo
i neocenjivo — ipak sam to morao skupo platiti, i svaki put bi moj život postao teži, suroviji,
usamljeniji i ugroženiji. Odista, nisam imao razloga da produžim tim putem, koji me je vodio u sve
razređeniji vazduh, sličan onom dimu u Ničeovoj pesmi o jeseni.

Oh, da, bili su mi poznati doživljaji i mene što ih je sudbina namenila onoj svojoj deci koja joj
zadaju najviše briga, svojoj najodabranijoj deci; bili su mi poznati isuviše dobro. Bili su mi poznati kao
što su lovcu, častoljubivom, ali bez plena, poznate sve etape njegovih lovačkih pohoda, kao što su
starom igraču na berzi poznate sve etape špekulacije, dobijanja, nesigurnosti, promenljivosti i bankrota.
Da li sam odista morao ponovo da preživim sve to? Svu muku, sav smušeni jad, uviđanje niskosti i bezvrednosti sopstvenog Ja, svu onu užasnu bojazan da ću podleći i strah od smrti? Zar nije bilo
mudrije i jednostavnije sprečiti ponavljanje tolikih patnji i izgubiti se? Svakako da je to bilo
jednostavnije i mudrije. Pa bez obzira da li je onako kao što piše o „samoubicama" u knjižici o
Stepskom Vuku ili drukčije, niko mi nije mogao uskratiti zadovoljstvo da pomoću plina, noža za
brijanje ili revolvera uštedim sebi obnavljanje jednog procesa čije sam gorke patnje odista već često i
duboko iskusio. Ne, do sto đavola, nije bilo sile na svetu koja je mogla zatražiti od mene da se ponovo
susretnem sa svojom grozom od smrti i ponovo preživim preobraženje i reinkarnaciju, čiji cilj i
završetak nisu spokojstvo i mir, već uvek samouništenje, uvek novo oblikovanje svoga Ja! Neka je
samoubistvo i glupo, kukavičko i otrcano, neka je ono i neslavni i sramni izlaz za slučaj nužde —
svaki, pa i najprezreniji izlaz iz ovog mlina patnji je dobro došao, jer ovde više nema mesta izigravanju
plemenitosti i heroizma, ovde sam jednostavno primoran da biram između trenutnog bola i neizrecive,
žestoke, beskrajne patnje. U svom tegobnom i ludom životu bio sam dovoljno često plemeniti Don
Kihot, pretpostavljajući čast prijatnosti i birajući pre heroizam nego razumnost. Ali dosta o tome!

Jutro se već pomaljalo iza okeana, olovno, prokleto jutro zimskog dana, kada sam najzad legao u
postelju, ponevši sobom svoju odluku. Ali pri samom kraju, na samom rubu svesti pre sna, za trenutak
blesnu preda mnom onaj čudni odeljak u knjižici o Stepskom Vuku u kome se govori o besmrtnima, a
na njega se odjednom nadoveza sećanje da sam se ponekad, eto, još nedavno, osećao toliko blizak
besmrtnima, da sam u jednom taktu starinske muzike iskusio svu njihovu hladnu, jasnu mudrost, koja
se tako neumoljivo smešila. Iskrslo je to preda mnom, zablistalo i ugasilo se, a san se spustio na moje
čelo, težak kao planina.

Probudivši se oko podne, ubrzo sam u sebi ponovo osetio prečišćenu situaciju; knjižica je ležala na
noćnom ormančiću, zajedno sa mojom pesmom, a odluka, rođena iz pometnje mog najnovijeg života,
posmatrala me je ljubazno i uzdržljivo, prosto se preko noći zaoblila i učvrstila. Nepotrebno je bilo
žuriti, odluka da pođem u smrt nije bila ćud jednog trenutka, već zreo, izdržljiv plod, koji je sporo
rastao i otežao, tiho se ljuljajući na vetru sudbine, čiji će ga idući udar oboriti.

U svojoj putnoj apoteci imao sam odlično sredstvo za umirenje bolova, neki naročito jak opijumski
preparat koji sam retko uzimao i često ga se mesecima odricao. Ovo teško opojno sredstvo uzimao sam
samo kada bi me telesni bolovi neizdržljivo mučili. Na žalost, ono nije bilo pogodno za izvršenje
samoubistva, što sam pre nekoliko godina iskušao. Tada sam, u vreme kada sam opet bio obuzet
očajanjem, progutao priličnu količinu, dovoljnu da ubije šestoricu ljudi, ali me ona ipak nije ubila.
Zaspao sam, doduše, i nekoliko časova ležao u potpunoj obamrlosti, ali su me zatim, na moje najveće
razočarenje, gotovo razbudili žestoki grčevi u stomaku. Povratio sam sav otrov još u polusvesti i
ponovo zaspao, da bih se konačno probudio sutradan u podne, strahovito otrežnjen, izgorela i prazna
mozga i ne sećajući se skoro ničega. Osim što sam jedno vreme patio od nesanice i neugodnih bolova u
stomaku, nisam više osećao nikako dejstvo otrova.

Ovo sredstvo, dakle, nije moglo doći u obzir; zato sam sada svojoj odluci dao sledeći oblik: čim
budem dospeo dotle da se moram poslužiti ovim opijumskim preparatom, neka mi bude dozvoljeno da
umesto tog kratkog spasa posrčem trajni, smrt, i to sigurnu, pouzdanu smrt, metkom ili nožem za
brijanje. Time je moj položaj postao jasan — čekanje do pedesetog rođendana, prema šaljivom receptu
knjižice o Stepskom Vuku, učinilo mi se odviše dug rok, jer je do toga trebalo da prođu još dve godine.
No, bilo to posle godinu, mesec dana ili i sutra — vrata su mi bila otvorena.

Ne bih mogao tvrditi da je „odluka" znatno izmenila moj život. Zahvaljujući njoj, postao sam malo
ravnodušni j i prema tegobama, malo bezbrižniji pri upotrebi opijuma i vina, malo radoznaliji da vidim dokle dopiru granice podnošljivog, i to je bilo sve. Jače su delovali na mene ostali doživljaji one večeri.
Kako tada sam još uzimao da čitam raspravu o Stepskom Vuku, čas predano i sa zahvalnošću, kao da
poznajem nevidljivog čarobnjaka koji mudro upravlja mojom sudbinom, čas sa podsmehom i
prezrenjem prema hladnoći rasprave, koja kao da uopšte nije shvatila specifično raspoloženje i napetost
mog života. Ono što je bilo napisano o stepskim vucima i samoubicama bilo je možda sasvim dobro i
pametno, važilo je za izvesnu vrstu i tip ljudi, a bila je i duhovita apstrakcija. Međutim, moja ličnost,
moja stvarna duša, moja sopstvena, jedinstvena sudbina, čini mi se, ipak nisu mogli da se uhvate u tako
grubu mrežu.

Ali više od svega ostalog zanimala me je ona halucinacija ili vizija na crkvenom zidu, objava onih
titravih svetlosnih slova koja su toliko obećavala, a koja su se podudarala sa nagoveštajima rasprave.
Mnogo mi je tu obećano, glasovi onog tuđeg sveta silno su podstakli moju radoznalost, te sam često
satima duboko razmišljao o tome. I sve jasnije su se javljale u meni opomene onog natpisa: „Nije za
svakog!" i „Samo za luđake!" Trebalo je, dakle, da budem lud i veoma udaljen od „svakoga" da bi ti
glasovi doprli do mene i da bi mi oni svetovi govorili. Bože moj, ta zar nisam bio dovoljno udaljen od
svačijeg života, od postojanja i mentaliteta normalnih ljudi, zar nisam već odavno bio dovoljno
izdvojen i lud? Pa ipak sam u dubini duše veoma dobro shvatio onaj doziv, shvatio i poziv da budem
lud, da odbacim razum, unutrašnje prepreke i građanštinu, i predam se nabujalom svetu duše i mašte, u
kome ne postoje zakoni. Jednoga dana, pošto sam po ulicama i trgovinama opet uzaludno tragao za
čovekom koji je nosio plakat na motki i pošto sam se, vrebajući bez prestanka, prošunjao pored zida sa
nevidljivom kapijom, sreo sam u Martinovom predgrađu pratnju. Dok sam posmatrao lica ožalošćenih,
koji su kaskali za kolima sa sandukom, pomislio sam: Ima li u ovom gradu, ili na svetu, čoveka čija bi
smrt za mene bila gubitak? I ima li čoveka kome bi moja smrt nešto značila? Ali da, tu je bila Erika,
moja dragana: međutim, mi smo već odavno živeli u nekoj labavoj vezi, i retko kad bismo se videli a
da se ne posvađamo. Trenutno mi nije bilo poznato čak ni mesto njenog boravka. Ona mi je povremeno
dolazila, ili bih ja otputovao k njoj, a kako smo oboje bili usamljeni i teški ljudi, nekako po duši i
bolesti duše srodni, to je, uprkos svemu, i dalje postojala izvesna veza između nas. Ali zar ona ne bi
možda odahnula i osetila olakšanje kada bi saznala za moju smrt? Nisam to mogao da znam, a nisam
znao ni koliko su pouzdana moja sopstvena osećanja. Treba živeti u normalnom, u mogućnom da bi se
nešto znalo o tim stvarima.

Za to vreme ja sam se priključio pratnji, pokoravajući se nekoj svojoj ćudi, pa sam za ožalošćenima
kaskao do groblja, jednog modernog, cementiranog patent-groblja sa krematorijumom i svim ostalim
ujdurmama. Ali našeg mrtvaca nisu spaljivali, nego su mu sanduk istovarili pred skromnom rakom, i ja
sam posmatrao kako sveštenici i ostali lešinari, nameštenici nekog pogrebnog zavoda, koji su se
prividno starali da sve bude veoma svečano i tužno, obavljaju svoj posao.

U svom pretvaranju, zbunjeni i lažni toliko su se naprezali da su postali smešni; gledao sam kako se
na njima leprša crna, zvanična uniforma i kako se trude da kod ožalošćenog skupa izazovu potrebno
raspoloženje, da ovaj prikloni koleno pred veličanstvenom smrti. Ali svaki trud je bio uzaludan, niko
nije plakao, svi su, izgleda, bili ravnodušni prema mrtvacu. Zato se niko nije dao namamiti u pobožno
raspoloženje, i kada je sveštenik oslovljavao skup sa „draga hrišćanska sabraćo”, piljila su sva ta
zvanična lica trgovaca, pekara i njihovih žena sa grčevitom ozbiljnošću preda se, zbunjena, pritvorna i
bez ikakve druge želje osim da se ova neprijatna priredba što pre završi. Najzad se i završila, i dvojica
hrišćanske sabraće koja su se nalazila u prvim redovima stisnuše govorniku ruku, obrisaše na najbližoj
ivici travnjaka sa svojih cipela vlažnu ilovaču, u koju su položili svog mrtvaca, i lica im smesta opet
postadoše obična i ljudska, a jedno od njih mi se odjednom učini poznato — bio je to, tako mi je
izgledalo, čovek koji je onda nosio plakat i koji mi je tutnuo u ruku onu knjižicu.

Istog trenutka kada sam poverovao da sam ga poznao on se okrenu, sagnu se i stade nešto da barata
oko svojih crnih pantalona, koje pipavo podvrnu više cipela, a zatim brzo potrča, stisnuvši kišobran
pod mišku. Požurih za njim, stigoh ga i klimnuh mu glavom, ali on me, izgleda, nije poznao.

„Zar danas nema večernje zabave?” upitah i pokušah da mu namignem kao što to čine oni koji su
upućeni u zajedničku tajnu. Ali bilo je prošlo već mnogo vremena otkako se nisam bavio ovakvim
mimičkim vežbama, pošto sam, s obzirom na svoj način života, skoro zaboravio i da govorim; i sam
osetih da se samo glupo kreveljim.

„Večernja zabava?" promrmlja čovek i pogleda me nekako čudno, kao stranca. „Idite kod ,Crnog
orla’, čoveče, ako osećate takvu potrebu.”

Stvarno, više nisam bio siguran da li je to zaista on. Pošao sam dalje razočaran, nisam znao kuda da
idem, za mene više nije bilo ni cilja, ni stremljenja, ni dužnosti. Život je imao strahovito gorak ukus,
osećao sam da gađenje koje već odavno raste u meni dostiže svoj vrhunac, osećao sam da me život
odbija i odbacuje. Razjaren, poleteo sam sivim gradom, učinilo mi se da sve zaudara na vlažnu zemlju i
sahranu. Ne, kraj moga groba neće smeti da stoji nijedan od ovih lešinara sa svojom odeždom i
sentimentalno hrišćanskim žamorenjem! Oh, ma kuda pogledao, ma kuda uputio svoje misli, nigde nije
bilo radosti, nigde odjeka za mene, nigde se nije osećalo ništa privlačno, sve je zaudaralo na trulu
istrošenost, na trulo poluzadovoljstvo, sve je bilo staro, uvelo, sivo, mlitavo i iscrpeno. Bože moj, kako
je to bilo mogućno? Kako sam mogao dospeti dotle, ja krilati mladić, pesnik, prijatelj muza, svetski
putnik, vatreni idealista? Kako me je to snašlo tako lagano i potajno, kako je došlo do ove ukočenosti,
ove mržnje prema sebi samom i ostalima, do zagušenosti svih osećanja, do ove duboke, opake
mrzovolje, do ogavnog pakla praznine i očajanja?

Prolazeći pored biblioteke sreo sam mladog profesora sa kojim sam ranije povremeno razgovarao i
koga sam prilikom svog poslednjeg boravka u ovom gradu katkada čak posećivao i kod kuće, da bih
razgovarao s njim o orijentalnoj mitologiji, grani nauke kojom sam se tada mnogo bavio. Naučnik mi je
išao u susret, ukrućen i kratko vid, i poznao me je tek kada sam skoro prošao pored njega. Poleteo je
glavačke prema meni, pozdravljajući se veoma srdačno, a ja sam mu za to, u onako kukavnom stanju,
bio bezmalo zahvalan. On se obradovao, živahnuo i podsetio me na pojedinosti naših nekadašnjih
razgovora, ubeđujući me da ima mnogo da zahvali mome podstreku i da je često mislio na mene; otada
je retko imao prilike za tako uzbudljiva i iscrpna razlaganja sa kolegama. Upitao me je otkada se
nalazim u gradu (slagao sam ga: tek od pre nekoliko dana) i zašto nisam navratio k njemu. Pogledao
sam učtivom čoveku u učeno, čestito lice, nalazeći da je ova scena u stvari smešna, ali sam ipak, kao
izgladnelo pseto, uživao u mrvici topline, gutljaju ljubavi i zalogaju priznanja. Stepski vuk Hari kezio
se, dirnut, u isušenom ždrelu sakupljala mu se pljuvačka, a sentimentalnost mu je i protiv volje savijala
leđa. Da, revnosno sam se trudio da se izvučem lažima, rekao sam da se nalazim ovde samo u prolazu,
studija radi, i da se ne osećam najbolje, inače bih ga, razume se, svakako posetio. A kada me je srdačno
pozvao da to veče provedem kod njega, prihvatio sam zahvalno i zamolio ga da pozdravi svoju ženu;
za to vreme su me od silnog govora i osmehivanja zaboleli obrazi, odviknuti od takvih napora. I dok
sam ja, Hari Haler, stajao na ulici, iznenađen na prepad i polaskan, učtiv i revnostan, smešeći se
ljubaznom čoveku u kratkovido lice, dotle je drugi Hari stajao pored mene i takođe se kezio, kezio i
mislio kakav sam ja to čudan, ćaknut i neiskren bratac, kada sam još pre dva minuta besno iskriještio
zube na ceo ovaj prokleti svet, a sada, na prvi poziv, na prvi bezazlen pozdrav jedne čestite dobričine
žurno, dirnuto i preterano revnosno prihvatam sve, valjajući se u ovo malo dobronamernosti,
poštovanja i ljubaznosti kao kakvo prase. Tako su oba Harija, obojica veoma nesimpatične prilike,
stajala pred učtivim profesorom ismevajući jedan drugoga, posmatrajući se uzajamno, pljujući jedan na drugog i, kao i obično u takvim prilikama, ponovo jedan drugom postaviše pitanje: da li je to
jednostavno ljudska glupost ili slabost, opšta ljudska sudbina, ili su ovaj sentimentalni egoizam, ova
beskarakternost, nečistota i dvojnost osećanja samo osobenost stepskih vukova? Ako je ta podlost bila
opšteljudska, e, onda se moje prezrenje sveta moglo sručiti na njega novom snagom; ako je to bila
samo moja lična slabost, onda je to bio povod za orgiju samopreziranja.

Zbog razmirica dvojice Harija gotovo sam bio zaboravio na profesora. Odjednom mi je opet bio na
teretu i pohitao sam da ga se otarasim. Gledao sam dugo za njim, kako odmiče ogolelom alejom
dobroćudnim i malo smešnim hodom idealiste i čoveka koji još veruje. U meni je besnela žestoka
bitka, i dok sam mehanički grčio i opet ispružao ukočene prste u borbi sa potmulom kostoboljom,
morao sam priznati sebi da sam dopustio da me nadmudre, da sam sebi natovario na vrat poziv na
večeru u pola osam, zajedno sa obavezom na razne učtivosti, uz naučno brbljanje i posmatranje tuđe
porodične sreće. Otišao sam kući ljutit, pomešao konjak sa vodom, progutao uz to i svoje pilule protiv
kostobolje, legao na divan i pokušao da čitam. Kada mi je pošlo za rukom da izvesno vreme čitam
„Sofijino putovanje od Memela do Saksonske”, dražesnu kupusaru iz osamnaestog veka, odjednom se
opet setih poziva, setih se da nisam obrijan i da bi trebalo da se obučem. Bog zna zašto sam to sebi
udrobio! Dakle, Hari, ustani, sklopi knjigu, nasapunjaj se, zagrebi svoju bradu do krvi, obuci se i uživaj
u ljudima! I dok sam se sapunjao, mislio sam na prljavu jamu u ilovači na groblju, u koju su danas na
konopcima spustili nepoznatog, i na ukočena lica hrišćanske sabraće koja su se dosađivala, ali nisam
bio u stanju čak ni da se smejem. Tamo je bio svršetak, tako mi se činilo, u onoj prljavoj jami u ilovači,
uz glupe, zbunjene reči sveštenika kraj glupih, zbunjenih lica tužnog skupa, uz očajnički pogled na
krstače i table od lima i mermera, kraj veštačkog cveća od žice ili stakla; tamo nije završio samo onaj
nepoznati. Neću samo ja, sutra ili prekosutra, završiti zakopan u blatnjavu ilovaču uz zbunjenost i
pritvornost učesnika, već se tako završava sve, sva naša stremljenja, celokupna naša kultura, sva naša
vera, sva naša životna radost i volja za životom, koja je tako bolesna i koja će uskoro biti tamo
zakopana. Naš kulturni svet je groblje, na kome su Isus Hristos i Sokrat, Mocart, Hajdn, Dante i Gete
samo izbledela imena na zarđalim limenim pločama, oko kojih, zbunjeni i neiskreni, stoje ožalošćeni,
koji bi dali mnogo da još mogu da veruju u limene ploče, što su im nekada bile svete, koji bi mnogo
dali da mogu da progovore makar jednu jedinu čestitu, ozbiljnu reč tuge i očajanja nad ovim propalim
svetom, i kojima nije ostalo ništa drugo nego da, kezeći se zbunjeno, stoje oko jednog groba. Razjaren,
posekao sam se po bradi, kao i obično na istom mestu, neko vreme sam se zadržao dezinfikujući ranu,
ali sam onda ipak morao da još jednom promenim već stavljeni čisti okovratnik, a nikako mi nije bilo
jasno zašto sve to činim, jer nisam imao ni najmanje volje da se odazovem onom pozivu. Ali jedan deo
Harija opet se pretvarao, nazivao profesora simpatičnim momkom, čeznuo za ljudskim mirisom,
brbljanjem i društvom, sećao se profesorove lepuškaste žene, da je jedno veče kod prijatnih domaćina
ipak nešto što čoveka može veoma da osveži, i ova misao ohrabrila me je da na bradu nalepim engleski
flaster, pomogla mi je da se odenem, da vežem pristojnu mašnu i blago me sprečila da, pokoravajući se
svojoj stvarnoj želji, ostanem kod kuće. Istovremeno sam pomislio: Onako kako se ja sada oblačim i
izlazim da posetim profesora i izmenjam s njim niz manje-više lažnih učtivih reči, iako to u stvari ne
želim, tako živi i radi većina ljudi iz dana u dan, iz časa u čas, silom, ne želeći to u stvari. Oni se
posećuju, vode razgovore, sede određen broj časova u svojoj kancelariji, sve to silom, mehanički, bez
volje, a sve bi to mogle da obave i mašine, ili da se uopšte izostavi. A baš ta mehaničnost, čiji tok ne
prestaje, baš ona ih sprečava da, kao ja, podvrgnu kritici sopstveni život, svu njegovu glupost i plitkost,
njegovu problematičnost što se odvratno kezi, da upoznaju i osete svu njegovu beznadežnu tugu i
prazninu. Oh, ljudi su u pravu, bezgranično su u pravu što tako žive, što igraju svoje igre i jure
pridajući im važnost, umesto da se breme od ove žalosne mehanizacije i da očajnički pilje u prazno,
kao što to činim ja, čovek izbačen iz koloseka. Iako na ovim listovima katkad izražavam prezrenje, a i ismejavam ljude, neka niko ne misli da svaljujem krivicu na njih, da ih optužujem, da želim da svalim
na druge odgovornost za svoju ličnu bedu! Međutim ja, koji sam otišao tako daleko i koji stojim na
ivici života, tamo gde ovaj pada u mračni ponor bez dna, grešim i lažem ako pokušavam da sebe i
druge zavaram kako je ona mehaničnost još i za mene u toku, kako još pripadam onom ljupkom i
detinjastom svetu večite igre!

Veče je, u skladu sa ovim, bilo čudesno! Zastao sam za trenutak pred kućom svog poznanika i
pogledao gore u prozore. Eto, ovde stanuje taj čovek, pomislio sam, i iz godine u godinu radi svoj
posao, čita i dalje komentare tekstova, istražuje veze između prednjeazijskih i indijskih mitologija, i pri
tom je veseo, jer veruje u vrednost svoga rada, veruje u nauku čiji je sluga, veruje u vrednost samog
znanja i njegovog nagomilavanja, u napredak i razvitak. Kao da nije preživeo rat ni potres koji je
Ajnštajn izazvao u dosadašnjim osnovama misli (to se tiče samo matematičara, misli on), ne vidi da se
oko njega vrše pripreme za idući rat, smatra da treba mrzeti Jevreje i komuniste, ukratko, on je dobro i
veselo dete koje ne misli mnogo a sebi pridaje veliku važnost, i kome treba zavideti. Trgao sam se i
ušao. Dočekala me je služavka u beloj kecelji i, po nekoj intuiciji, tačno sam zapamtio gde je stavila
moj kaput i šešir; zamolivši me da malo pričekam, uvela me je u toplu, svetlu sobu, gde sam umesto da
izgovaram reči neke molitve ili da malo odspavam, sledeći nekom svom detinjastom nagonu, uzeo u
ruke prvi predmet koji mi se našao na dohvatu. Bila je to mala uramljena slika, koja je stajala na
okruglom stočiću poduprta komadićem kartona. Prikazivala je pesnika Getea, karakternog, genijalno
očešljanog starca lepo izvajana lica, na kome nišu nedostajale ni čuvene vatrene oči ni usamljenost i
tragika, lica premazanog stavom dvorskog čoveka, na koje je umetnik obratio naročitu pažnju. On je
uspeo da ovom demonskom starcu, ne umanjujući mu dubinu, da izvesnu profesorsku ili glumačku crtu
savlađivanja i čestitosti i da ga, sve u svemu, prikaže kao odista lepog starog gospodina, koji je svakoj
građanskoj kući mogao da posluži za ukras. Ova slika verovatno nije bila gluplja od ostalih ove vrste,
od svih onih spasitelja, apostola, heroja, junaka duha i državnika, stvorenih rukama vrednih umetnikazanatlija,
možda je samo izvesnom svojom virtuoznom veštinom delovala na mene tako razdražljivo.
Bilo kako bilo, u svakom slučaju, pošto sam ionako bio nervozan i prepun jeda, bola mi je oči sujetna
slika starog Getea, tako punog samodopadanja, kao fatalni neskladni ton, pokazujući mi da ovo nije
mesto za mene. Ovde su se dobro osećali lepo stilizovani stari majstori i nacionalne veličine, a nipošto stepski vuk.

Da je sada ušao domaćin, možda bi mi pošlo za rukom da se pod nekakvim prihvatljivim
izgovorom povučem. Ali je ušla njegova žena, i ja sam se predao svojoj sudbini, iako sam naslućivao
da će doći do nekakve nesreće. Pozdravismo se, i prvom neskladnom tonu sledili su drugi. Žena mi je
čestitala na dobrom izgledu, međutim, ja sam bio potpuno svestan da sam, u toku ovih godina od našeg
poslednjeg susreta, ostareo. Već mi je i njen stisak ruke izazvao bol u prstima, kobno me podsećajući
na kostobolju. Da, a onda me je upitala kako je mojoj dragoj ženi, i ja sam joj morao reći da me je žena
napustila i da je naš brak razveden. Odahnuli smo kad je ušao profesor. I on se srdačno pozdravio sa
mnom, a neprirodna i komična situacija ubrzo je dobila svoj najlepši izraz. Držao je u rukama novine,
list na koji je bio pretplaćen, list militarista i stranke ratnih huškača, i pošto mi ih je dao u ruke,
ispričao mi je da se u njima nalazi nešto od nekog mog imenjaka publiciste Halera, koji mora da je neki
pokvarenjak i propalica bez otadžbine, jer je ismejavao Kajzera i objavio svoje gledište prema kome
njegova otadžbina nije bila ništa manje kriva u izazivanju rata nego ostale neprijateljske zemlje. Kakav
li je to tip! Da, ali ovde je toj vucibatini dobro odgovoreno, redakcija je taj štetni element odlučno
udesila i izložila opštem ruglu. Kada je video da me ova tema ne zanima, prešli smo na drugu, međutim
ni jedno ni drugo ni izdaleka nisu pomišljali da bi to čudovište moglo da sedi pred njima, pa ipak je
bilo tako, to čudovište bio sam lično ja.

Ali čemu dizati buku i uznemiravati ljude! U sebi sam se smejao, ali sam izgubio i poslednju nadu da ću te večeri doživeti nešto prijatno. Taj trenutak mi je
jasno ostao u sećanju. Naime, za vreme dok je profesor govorio o izdajniku Haleru, u meni se zgusnulo
opako osećanje depresije i očajanja, koje se nagomilavalo još od sahrane i sve više pojačavalo,
pretvarajući se u odvratan pritisak, u neku telesnu tegobu (u donjem delu tela), neko predosećanje puno
strepnje, koje me je gušilo. Osećao sam da me nešto vreba, iz pozadine se šunjala neka opasnost. Tog
časa, srećom, javiše da je večera gotova. Prešli smo u trpezariju, i trudeći se da stalno govorim ili pitam
nešto bezazleno, jeo sam više nego što sam navikao, i svakog trenutka osećao sam se sve jadnije. Bože
moj, mislio sam bez prestanka, zašto se toliko naprežemo? Jasno sam osećao da se ni moji domaćini ne
osećaju prijatno i da im živahnost zadaje muka, bilo zato što sam ja unosio takvo mrtvilo, bilo što je i
inače vladalo neko neraspoloženje u kući. Postavljali su mi sve takva pitanja na koja je iskren odgovor
bio nemoguć, pa sam uskoro ogrezao u lažima, boreći se sa gađenjem pri svakoj reči. Počeo sam
najzad, da bih skrenuo tok razgovora, da pričam o sahrani koju sam danas posmatrao. Ali nisam uspeo
da pogodim ton i moji pokušaji da budem humorističan izazvali su neraspoloženje, tako da smo se sve
više razilazili. Za to vreme je stepski vuk u meni kezio zube smejući se, a kad su posluženi slatkiši, sve
troje smo već bili veoma ćutljivi.

Vratili smo se u prvu sobu da popijemo kafu i rakiju, u nadi da će nam to možda malo pomoći. Ali
tada mi opet pade u oči veliki pesnik, iako je bio sklonjen u stranu, na nizak orman. Nisam mogao da
se odlepim od njega i, mada sam u sebi čuo glas koji me je opominjao, ponovo sam uzeo sliku u ruke i
počeo da se raspravljam. Upravo me je opsedalo osećanje da je ova situacija nepodnošljiva i da sada
moram uspeti da nekako zagrejemsvoje domaćine, da ih ponesem i uskladim sa svojim raspoloženjem,
ili da izazovem eksploziju.Vratili smo se u prvu sobu da popijemo kafu i rakiju, u nadi da će nam to možda malo pomoći. Ali
tada mi opet pade u oči veliki pesnik, iako je bio sklonjen u stranu, na nizak orman. Nisam mogao da
se odlepim od njega i, mada sam u sebi čuo glas koji me je opominjao, ponovo sam uzeo sliku u ruke i
počeo da se raspravljam. Upravo me je opsedalo osećanje da je ova situacija nepodnošljiva i da sada
moram uspeti da nekako zagrejemsvoje domaćine, da ih ponesem i uskladim sa svojim raspoloženjem,
ili da izazovem eksploziju.

„Nadajmo se”, rekoh, „da Gete uistinu nije ovako izgledao! Ova sujetna i plemenita poza, ovo
dostojanstvo koje namiguje na poštovane prisutne, a ispod površine muškosti čitav jedan svet
najljupkije sentimentalnosti! Ćovek svakako može mnogo da mu zamera, ja se takođe često ljutim na
ovog starca koji se pravi tako važan, ali prikazivati ga ovako, ne, to je isuviše!"

Domaćica je nalila kafu s izrazom teške patnje na licu, a zatim žurno izišla iz sobe, dok mi je njen
muž, upola zbunjeno, upola prekorno, saopštio da ova Geteova slika pripada njegovoj ženi i da je ona
naročito voli. „Pa čak i da ste objektivno u pravu, što ja, uostalom, poričem, niste smeli da se izrazite
tako drastično."

„Imate pravo", priznao sam ja. „Na žalost, to je neka navika, neka mana kod mene da se uvek
odlučujem za najdrastičniji izraz, što je, uostalom, i Gete činio u svojim najboljim časovima. Ovaj
sladunjavi, malograđanski, salonski Gete, naravno, nikada ne bi upotrebio neki drastičan, pravi i
neposredni izraz. Molim vas i vašu ženu da me izvinite. — Molim vas recite joj da sam šizofreničar. A
ujedno molim za dozvolu da se oprostim."

Zbunjeni gospodin promrmljao je, doduše, neke prigovore, ponovo je pomenuo kako su bile lepe i
zanimljive naše nekadašnje rasprave, kako su moje pretpostavke o Mitri i Krišni tada ostavile dubok
utisak na njega i kako se on nadao da će danas opet... i tako dalje. Ja sam mu se zahvalio i rekao da su
to veoma ljubazne reči, ali da su, na žalost, moje interesovanje za Krišnu i raspoloženje da vodim
naučne razgovore potpuno nestali, kao i da sam ga danas nekoliko puta slagao; tako se, na primer, ne
nalazim u ovom gradu od pre nekoliko dana, već od pre nekoliko meseci, živim povučeno i nisam
podesan za odlaženje u bolje kuće, jer sam, prvo, stalno vrlo rđavo raspoložen i mučen kostoboljom, a
drugo, obično sam pijan. Osim toga, da raščistimo situaciju i da bar ne odem kao lažljivac, moram da
izjavim poštovanom gospodinu da me je danas veoma uvredio. On je usvojio mišljenje jednog reakcionarnog lista o Haleru i zauzeo glup i bandoglav stav koji je bio dostojan kakvog besposlenog
oficira, ali nikako naučnika. Onaj „tip” i pokvarenjak bez otadžbine, onaj Haler, to sam ja lično, i bilo
bi bolje za našu zemlju i za svet uopšte kada bi se bar ono nekoliko ljudi koji su sposobni da misle
izjasnilo za razum i miroljubivost, umesto što slepo i sumanuto navijaju za novi rat. Tako, a sada
zbogom.

A onda sam ustao i oprostio se od Getea i profesora, napolju sam brzo skinuo svoje stvari sa
čiviluka i otišao. U mojoj duši glasno je zavijao zluradi vuk, a između dva Harija odigravala se velika
pozorišna predstava. Bilo mi je odmah jasno da su neprijatni časovi ove večeri za mene imali krupniji
značaj nego za uvređenog profesora; za njega su bili razočarenje i mala ljutnja, ali za mene su oni bili
poslednji neuspeh i bekstvo, moj oproštaj sa građanskim, moralnim i naučnim svetom — potpuna
pobeda stepskog vuka. Bilo je to i opraštanje begunca i pobeđenog, priznanje bankrota pred samim
sobom i rastanak bez utehe, bez ikakve nadmoći i bez humora. Opraštao sam se sa svojim nekadašnjim
svetom i domovinom, sa građanskim životom, moralom i učenošću kao što se čovek koji boluje od čira
u stomaku oprašta sa svinjskim pečenjem. Sav besan trčao sam ispod uličnih svetiljki, besan i
samrtnički tužan. Kakav je ovo neutešan, mučan i opak dan, od jutra do mraka, od groblja pa sve do
scene kod profesora! A čemu? Zašto? Da li ima smisla natovariti sebi još više ovakvih dana, pokušati
još više ovakvih čorbi? Ne! I zato ću noćas okončati ovu komediju. Idi kući, Hari, i preseci sebi
grkljan! Dosta si čekao.

Trčao sam ulicama tamo-amo, dok me je sopstvena beda davila. Razume se, bilo je glupo od mene
što sam onim čestitim ljudima ispljuvao njihov salonski ukras, bilo je glupo i nevaspitano, ali, eto,
nisam mogao drukčije, nisam više mogao da podnesem taj pitomi, lažni i uglađeni život. A pošto, kako
mi se činilo, više nisam mogao da podnesem ni samoću, pošto sam i sopstveno društvo beskrajno
mrzeo i gadio ga se, pošto sam u bezvazdušnom prostoru svoga pakla, daveći se, udarao oko sebe,
kakav mi je još izlaz preostajao? Nije ga bilo. Oh, oče, majko, oh, daleki, svetli plamenovi moje
mladosti, oh, vi hiljade radosti, vi radovi i ciljevi mog života! Ništa mi nije ostalo od svega toga, čak ni
kajanje, već samo gađenje i bol. Činilo mi se da me sama činjenica da moram da živim nikada nije
toliko pekla kao toga časa.

Za trenutak sam se odmorio u nekoj bednoj krčmi u predgrađu, pio vode i konjaka, zatim sam
otrčao dalje, kao da mi je đavo za petama, gore-dole niz strme, krivudave ulice starog dela grada, preko
aleja i trga ispred stanice. Otputovati! — pomislio sam, ušao u staničnu zgradu i piljio u redove vožnje
po zidovima, popio sam i malo vina, pokušavajući da se priberem. Utvara koje sam se bojao dolazila je
sve bliže i sve sam je jasnije video. Bio je to povratak kući, u svoju sobu, i ono nasilno mirovanje pred
očajem! To nisam mogao da izbegnem makar još satima trčkarao tamo-amo, nisam mogao da
izbegnem povratak svojim vratima, stolu sa knjigama, divanu i slici moje dragane iznad njega, nisam
mogao da izbegnem trenutku u kome ću naoštriti nož za brijanje i preseći sebi grkljan. Sve se jasnije
ocrtavala preda mnom ova slika i sve jasnije sam, dok mi je srce ludo udaralo, osećao strah nad
strahom: strah od smrti! Da, užasno sam se bojao smrti. Iako nisam video drugog izlaza, iako su se u
meni nagomilali gađenje, bol i očajanje, iako više ništa nije moglo da me privuče, da u meni probudi
radost i nadu, ipak sam se užasno, neizrecivo bojao smrti, poslednjeg trenutka, hladnog razjapljenog
reza u sopstvenom mesu!

Nisam video puta kojim bih umakao toj strahoti. Ako danas u borbi između očajanja i kukavičluka
možda opet pobedi kukavičluk, sutra, i svakog dana, preda mnom će stajati očajanje, uvećano
samoprezrenjem. Uzimaću u ruke nož i opet ga odbacivati sve dok jednom ipak ne izvršim čin. Pa onda
bolje još danas! — govorio sam samom sebi razložno, kao kakvom zaplašenom detetu, ali dete nije htelo da sluša, već je bežalo, jer je htelo da živi. Trzalo me je i vuklo dalje gradom, obilazio sam oko
svoga stana u širokom luku, neprestano misleći na povratak, a odlažući ga stalno. Tu i tamo svratio bih
u poneku krčmu na čašicu, pa i dve, a zatim sam morao dalje, u širokom krugu oko cilja, oko noža za
brijanje, oko smrti. S vremena na vreme bih, smrtno umoran, posedeo na nekoj klupi, na ivici nekog
bunara, na nekom kamenom međašu, slušao kako mi srce kuca, brisao znoj sa čela, a zatim opet trčao
dalje, pun samrtnog straha i drhtave čežnje za životom.

Tako me je, kasno u noć, ta ista sila naterala da uđem u jednu gostionicu iza čijih je prozora
odjekivala muzika za igru, i to u nekom zabačenom, meni malo poznatom predgrađu. Iznad ulaznih
vrata pročitao sam starinski natpis: „Kod crnog orla". Unutra je bilo veselje u punom jeku, bučna
ljudska vreva, dim, isparenje vina i vika, a u dvorani iza ove se igralo, tamo je besnela muzika za igru.
Ostao sam u prednjoj prostoriji, gde su sedeli sve sami jednostavni, prilično sirotinjski odeveni ljudi,
dok su se pozadi u dvorani za igru mogle videti i neke elegantne prilike. Pritisnut gomilom, obreo sam
se na drugom kraju prostorije, pored bifea, za jednim stolom za kojim je na klupi uza zid sedela
lepuškasta, bleda devojka u tankoj, duboko izrezanoj balskoj haljini, sa uvelim cvetom u kosi. Videći
da joj se približujem, devojka me je pogledala pažljivo i ljubazno i pomerila se malo u stranu da mi
napravi mesta.

„Smem li?" upitao sam i seo pored nje.

„Razume se da smeš", reče ona, ,,a ko si ti?"

„Hvala", rekoh joj, „nemogućno mi je da idem kući, ne mogu, pa ne mogu, hoću da ostanem ovde,
kod vas, ako dozvolite. Ne, ne mogu da idem kući.”

Ona klimnu glavom kao da me je shvatila, i dok je to činila, posmatrao sam uvojak koji joj je sa
čela padao preko uveta i video da je onaj uveli cvet kamelija. Sa drugog kraja treštala je muzika, za
bifeom su kelnerice žurno dovikivale svoje porudžbine.

„Ostani ovde”, reče ona glasom koji mi je godio. ,,A zašto ne možeš da ideš kući?"

„Ne mogu. Kod kuće me čeka nešto — ne, ne mogu, odviše je strašno.”

„Ostavi ga onda neka čeka, a ti ostani ovde. Hajde, izbriši prvo svoje naočare, ovako ništa ne vidiš.
Tako, daj mi tvoju maramicu. Šta ćemo da pijemo? Burgundac?"

Izbrisala mi je naočare i tek tada sam jasno video njeno bledo, čvrsto lice, žarko crveno namazanih
usta, svetlih sivih očiju, glatkog, hladnog čela i kratko odsečenog uvojka preko uveta. Zauzela se za
mene dobrodušno, a i sa malo podsmeha, poručila je vino, kucnula se sa mnom i pri tom pogleda u
moje noge.

„Bože moj, odakle ideš? Izgledaš kao da si došao peške iz Pariza. Ovako se ne dolazi na bal.”

Odgovorio sam joj sa „da” i sa „ne”, malo sam se i nasmejao i pustio je da govori. Ona mi se
mnogo svidela i tome sam se začudio, jer sam do tada izbegavao ovakve mlade devojke i bio sklon da
gledam na njih s nepoverenjem. A ona se ophodila prema meni upravo onako kako mi je godilo tog
trenutka — oh, i tako se i nadalje stalno ponašala. Postupala je prema meni sa puno obzira, što mi je
bilo prijatno, a i tako podsmešljivo kao što mi je baš bilo potrebno. Poručila je sendvič i naredila mi da
ga pojedem. Usula mi je vino i naredila mi da popijem gutljaj, ali ne odviše brzo. Zatim je pohvalila
moju poslušnost.

„Ti si dobar”, reče ona bodreći me, „ne otežavaš mi posao. Hajde da se kladimo da odavno nisi
morao nekoga da slušaš?”

„Da, dobili ste opkladu. Otkuda to znate?”

„Nije to nikakva veština. Slušati je isto što i jesti i piti — ko to nije činio duže vremena, ništa mu
nije preče od toga. Ti ćeš me rado slušati, zar ne?”

„Veoma rado. Vi sve znate.”

,,S tobom je lako. Možda bih ti, prijatelju, mogla reći i šta te čeka kod kuće i čega se toliko plašiš.
Ali ti to znaš i sam, ne moramo o tome da govorimo, zar ne? Glupost! Ako neko hoće da se obesi, e pa
lepo, neka se obesi, verovatno ima svojih razloga za to. Ili taj isti živi i sada, i onda treba da se brine
samo o životu. Sasvim prosto."

,,Oh”, uzviknuo sam, „kada bi to bilo tako prosto! Ja sam se, tako mi boga, prilično brinuo o životu,
pa ništa nije vredelo. Možda je teško obesiti se, ne znam. Ali živeti je mnogo, mnogo teže! Sam bog
zna koliko je teško!"

,,E pa, videćeš koliko je to lako. Već smo počeli, ti si izbrisao svoje naočare, jer si i pio. Sada ćemo
otići da iščetkamo malo tvoje pantalone i cipele. A onda ćeš odigrati sa mnom šimi.”

„Eto vidite”, uzviknuo sam žustro, „ipak sam bio u pravu! Ništa mi nije žalije nego da ne izvršim
neko vaše naređenje. Ali ovo ne mogu. Ne umem da igram šimi, pa ni valcer ni polku, i kako se još te
stvari zovu, nikada u životu nisam učio da igram. Vidite li sada da nije sve tako prosto kako vi
mislite?"

Lepa devojka se nasmešila svojim žarko crvenim usnama i zatresla svojom čvrstom, dečački
očešljanom glavom. Dok sam je gledao, učinilo mi se da liči na Rozu Krajsler, prvu devojku u koju
sam se kao dečak zaljubio, ali je ona bila crnpurasta i tamne kose. Ne, nisam znao na koga me podseća
ova nepoznata devojka, znao sam samo da je to morao biti, neko iz sasvim rane mladosti, iz doba
dečaštva.

„Polako", viknu ona, „polako! Ti, dakle, ne umeš da igraš? Uopšte ne umeš? Čak ni vanstep? A
međutim tvrdiš da si se bogzna kako brinuo o svom životu? Slagao si malo, momče, a to u tvojim
godinama ne bi trebalo da činiš. Kako si mogao da kažeš da si se brinuo o svom životu, kad nećeš čak
ni da igraš?

„Ali kada ne umem! Nikada nisam učio."

Ona se smejala.

„A učio si da čitaš i da pišeš, je li, pa i da računaš, a verovatno i latinski i francuski i slično? Kladila
bih se da si sedeo u školi deset ili dvanaest godina, da si možda posle još i studirao, možda čak imaš i
doktorsku titulu i znaš kineski ih španski. Ili ne? E vidiš. Ali nisi mogao da nađeš malo vremena i
novaca za časove igranja! Eto!"

„Krivi su moji roditelji” pravdao sam se ja, „oni su me dali da učim latinski i grčki i sve ostalo. Ali
mi nisu dali da uzimam časove igranja, to kod nas nije bilo u modi, moji roditelji takođe nikada nisu
igrali."

Pogledala me je hladno i s velikim prezrenjem, i opet se na njenom licu pojavilo nešto što me je
podsećalo na mladićko doba.

„Tako, znači, krivi su tvoji roditelji! A jesi li ih pitao da li večeras smeš da odeš kod ,Crnog orla’?
Jesi li? Oni su već odavno mrtvi, kažeš? Pa dobro! Recimo da u mladosti nisi hteo da naučiš da igraš
zbog silne poslušnosti — iako ne verujem da si u to vreme bio tako primeran dečak. Ali kasnije, šta si
radio kasnije tokom dugih godina?"

„Ah”, morao sam priznati, „ne znam više ni sam. Studirao sam, svirao, čitao knjige, pisao knjige,
putovao.”

„Imaš čudne pojmove o životu. Uvek si se, dakle, bavio teškim i komplikovanim stvarima, a
one proste uopšte nisi učio? Nisi imao vremena? Ili volje? Što se mene tiče, neka je i tako, hvala bogu,
nisam ti mati. Ah da se posle praviš kao da si okušao život, ali ništa u njemu nisi našao, — ne, to ne
ide!”

„Nemojte me grditi!” molio sam je. „Znam da sam lud."

„Eh, koješta, šta mi sad tu zanovetaš! Ti nikako nisi iud, gospodine profesore, čak si mi odviše
malo lud! Ti si pametan na tako glup način da mi izgledaš baš kao kakav profesor. Hajde, pojedi još
jedan sendvič! Posle ćeš mi pričati dalje.”

Nabavila mi je još jedan sendvič, posolila ga malo i tanko premazala senfom, zatim je odsekla
jedem komadić za sebe i rekla mi je da jedem. Jeo sam. Učinio bih sve što bi mi rekla, izuzev da igram.
Bilo mi je neverovatno prijatno da slušam nekoga ko me ispituje, ko mi daje naređenja i ko me grdi. Da
su to pre nekoliko časova učinili profesor ili njegova žena, uštedeli bi mi time mnogo štošta. Ali ne,
dobro je bilo ovako, jer bih mnogo propustio!

„Kako se u stvari zoveš?" upita me ona iznenada.

„Hari.”

„Hari? Ime za dečaka! A ti i jesi dečak, Hari, i pored nekoliko sedih pramenova u tvojoj kosi. Ti si
dečak i trebalo je da imaš nekoga ko bi se malo starao o tebi. o igranju više ništa neću da kažem. Ali
kako si to očešljan! Zar nemaš ženu ili draganu?”

„Nemam više ženu, razvedeni smo. Imam, doduše, draganu, ali ona ne boravi ovde i vrlo je retko
viđam, ne slažemo se baš najbolje.”

Ona tiho zviznu kroz stisnute zube.

„Izgleda da si ti neki komplikovan gospodin, kada nijedna ne ostaje pored tebe. Ali reci mi sada: šta
se to naročito desilo večeras, kad si tako izbezumljeno trčkarao okolo? Da nije bilo neke gužve?
Prokockao si novac?”

Bilo je teško objasniti joj.

„Vidite”, počeh ja, „bila je to u stvari sitnica. Bio sam pozvan kod jednog profesora — ja sam
nisam profesor — a u stvari nije trebalo da idem, odvikao sam se da sedim kod ljudi i brbljam, odučio
sam se od toga. Ušao sam u kuću predosećajući već tada nešto rđavo. Čim sam okačio svoj šešir,
pomislio sam da će mi možda uskoro zatrebati. I, eto, kod tog profesora na stolu stajala je neka slika,
neka glupa slika koja me je ljutila ...”

„Kakva slika? Zašto te je ona ljutila?” prekinu me ona.

„Slika koja je predstavljala Getea — znate, pesnika Getea. Ali na slici nije bio onakav kakav je
uistinu izgledao — to se, naime, uopšte ne zna tačno, jer je umro pre sto godina. Neki moderni slikar
doterao je Getea onako kako ga je on zamišljao, i ta me je slika ljutila i bila mi je strahovito odvratna
— ne znam da li to možete da razumete?’’

„Odlično mogu da razumem, budi bez brige. Dalje!”

„Još pre toga se nisam slagao sa profesorom,
on je, kao skoro svi profesori, veliki patriota i za vreme rata je i on svojski pomogao da se narod laže
— naravno, iz najiskrenijeg ubeđenja. A ja sam protivnik rata. Ali svejedno. Dakle, dalje. Najzad,
nisam morao ni da pogledam tu sliku..

„To je tačno."

„Ali, prvo, bilo mi je žao zbog Getea, on mi je, naime, veoma, veoma drag, a zatim, pomislio sam
— eto, pomislio sam, ili sam osećao, nešto otprilike ovako: Evo me gde sedim ovde kod ljudi koje
smatram sebi sličnim i za koje sam mislio da vole Getea kao i ja i da o njemu imaju istu sliku kakvu
sam ja u sebi stvorio, a eno gde im tamo stoji ona neukusna, neistinita, sladunjava slika, koju smatraju
divnom, ne primećujući uopšte da je njen duh sušta suprotnost Geteovog duha. Oni nalaze da je slika
divna, i što se mene tiče, neka ih — ali je sve moje poverenje u te ljude, sve moje prijateljstvo i
osećanje srodnosti i povezanosti s njima iščezlo i otišlo u nepovrat. Uostalom, prijateljstvo ionako nije
bilo prisno. A onda sam se naljutio i rastužio videvši da sam potpuno usamljen i da me niko ne razume.
Shvatate li!”

„To je lako shvatiti, Hari. A zatim? Jesi li im tresnuo sliku o glavu?”

„Ne, nisam, ali sam izrazio svoje negodovanje i brzo otišao, hteo sam kući, ali..

„Ali tamo ne bi bilo mame da uteši svoga glupog dečaka, ili da ga izgrdi. E pa, Hari, ja te bezmalo
žalim, ti si neverovatno detinjast.”

Dabome, to sam uviđao, kako mi se činilo. Ona mi dade da popijem čašu vina. Odista se ophodila
prema meni kao neka mama. Ali sam povremeno, za trenutak, zapažao koliko je lepa i mlada.

„Dakle”, poče ona opet, „dakle, Gete je umro pre sto godina, a Hari ga veoma voli i ima čudesnu
predstavu o tome kako je izgledao, a na to Hari ima pravo, zar ne? Ali slikar, koji takođe luduje za
Geteom i koji je sebi stvorio njegovu sliku, taj na to nema pravo, a ni profesor, niti uopšte iko drugi, jer
se to Hariju ne sviđa, on to ne podnosi, on onda mora da negoduje i da beži! Da je pametan, on bi se
jednostavno smejao i slikaru i profesoru. Da je lud, bacio bi im Getea u lice. Ali pošto je samo mali
dečak, trči kući i hoće da se obesi. — Dobro sam razumela tvoju priču, Hari. Smešna je to priča. Ona
me zasmejava. Stoj, nemoj da piješ tako brzo! Burgundac se pije polako, inače isuviše zagreva. Ali tebi
se sve mora reći, mali dečače."

Njen pogled je bio strog i pun opomena, kao u šezdesetogodišnje guvernante.

„Oh”, molio sam je zadovoljan, „recite mi samo sve."

„Šta da ti kažem?”

„Sve što hoćete."

„Dobro, reći ću ti nešto. Već čitav čas slušaš kako ti govorim ,ti\ a ti meni još uvek govoriš ,vi'.
Uvek latinski i grčki, uvek što komplikovanije! Ako ti jedna devojka kaže ,ti', a nije ti neprijatna, onda
i ti njoj treba da kažeš ,ti\ Tako, eto, sada si još nešto naučio. A zatim: već pola časa znam da se zoveš
Hari. Znam zato što sam te pitala. Međutim, ti ne želiš da znaš kako se ja zovem."

„Hoću, rado bih to saznao.”

„Prekasno, mali! Kada se jednom budemo ponovo videli, moći ćeš da me pitaš. Danas ti više neću
reći. Tako, a sada hoću da igram."

Spremala se da ustane, i moje raspoloženje se pomrači, uplaših se da će otići i ostaviti me samog, a
onda bi sve opet bilo kao i pre. Kao što se odjednom vraća zubobolja koje je već bila prestala i peče
kao vatra, tako se za tren oka vratiše strah i užas. Oh, bože, zar sam mogao zaboraviti šta me čeka? Zar
se nešto izmenilo?

„Stanite”, uzviknuh preklinjući, „ne idite — ne idi od mene! Razume se, možeš da igraš koliko
hoćeš, ali se nemoj zadržati dugo i opet se vrati, opet mi se vrati.”

Ustala je smejući se. Zamišljao sam
da je viša kada stoji, bila je vitka, ali ne i visoka. Opet me je podsećala na nekoga — na koga? Nisam
mogao da dokučim.

„Hoćeš li se vratiti?”

„Vratiću se, ali ne baš odmah, za pola časa, a možda i za čitav čas. Hoću nešto da ti kažem: zatvori
oči i odspavaj malo; to je ono što ti treba.”

Napravio sam joj mesta i ona je pošla; njena suknjica okrznula je moja kolena, a pri polasku bacila
je pogled u majušno okruglo džepno ogledalo, podigla obrve, napuderisala malo svoju bradu i nestala u
dvorani za igru. Pogledao sam unaokolo: tuđa lica, muškarci koji puše, pivo prosuto po mermernom
stolu, a oko mene svuda dreka i cika i muzika za igru. Rekla je da treba da spavam. Oh, dobro dete,
imaš li pojma kakav je moj san, da je plašljiviji od lasice! Spavati u ovom vašaru, sedeći za stolom dok
zveče krigle s pivom! Gucnuo sam malo vina, izvukao iz džepa cigaru i osvrnuo se za šibicama, ali mi
u stvari nije bilo stalo do pušenja, pa sam stavio cigaru na sto. Rekla mi je: „Zatvori oči”. Bog zna
odakle toj devojci onakav glas, onakav dubok, prijatan, materinski glas. Bilo je prijatno poslušati ga,
znao sam to iz iskustva. Poslušno sam zatvorio oči i naslonio glavu na zid; čuo sam kako oko mene
odjekuju stotine raznih zvukova, nasmešio sam se pri pomisli da bih na ovakvom mestu mogao da
spavam, pa sam rešio da odem do vrata dvorane za igru i bacim pogled u nju — ta morao sam da vidim
svoju lepu devojku kako igra — pomerio sam noge ispod stola, i tek tada sam osetio koliko sam
bezmerno umoran od mnogočasovnog lutanja, pa sam ostao da sedim. I utom sam već i zaspao, tačno
po materinskom naređenju, zaspao žudno i zahvalno, i sanjao tako jasno i lepo kako već odavno nisam.
A evo šta:

Sedeo sam i čekao u nekom staromodnom predsoblju. Isprva sam samo znao da sam prijavljen kod
neke ekselencije, zatim mi je palo na pamet da će me primiti gospodin fon Gete. Na žalost, nisam bio
došao sasvim kao privatno lice, već kao dopisnik nekog časopisa, što mi je mnogo smetalo, a nikako
nisam mogao da shvatim koji me je đavo doveo u tu situaciju. Osim toga uznemiravala me je jedna
škorpija koja se kratko vreme pre toga pojavila i pokušala da se penje uz moju nogu. Branio sam se,
doduše, protiv malog crnog gmizavca stresajući se, ali nisam znao gde se sada skriva i nisam smeo
nigde da se dodirnem.Sedeo sam i čekao u nekom staromodnom predsoblju. Isprva sam samo znao da sam prijavljen kod
neke ekselencije, zatim mi je palo na pamet da će me primiti gospodin fon Gete. Na žalost, nisam bio
došao sasvim kao privatno lice, već kao dopisnik nekog časopisa, što mi je mnogo smetalo, a nikako
nisam mogao da shvatim koji me je đavo doveo u tu situaciju. Osim toga uznemiravala me je jedna
škorpija koja se kratko vreme pre toga pojavila i pokušala da se penje uz moju nogu. Branio sam se,
doduše, protiv malog crnog gmizavca stresajući se, ali nisam znao gde se sada skriva i nisam smeo
nigde da se dodirnem.

zatim, nisam bio sasvim siguran da li me možda nisu omaškom umesto kod Getea prijavili kod
Matisona[5], koga sam, međutim, u snu pobrkao sa Birgerom[6], jer sam njemu pripisao pesme pisane Moli. Uostalom, priželjkivao sam susret s Moli, zamišljao sam je divnu, blagu, muzikalnu i u skladu sa
večernjim raspoloženjem. Samo da nisam sedeo ovde po nalogu one proklete redakcije! Moje
neraspoloženje raslo je sve više i polako se prenelo i na Getea, koji je odjednom probudio u meni
sumnju i izazvao prebacivanje. Dakle, to je mogao da ispadne lep prijem! Međutim, škorpija, iako
opasna i možda u mojoj neposrednoj blizini, valjda ipak nije bila tako zla; mogla je, tako mi se činilo,
da znači i nešto prijatno, izgledalo mi je verovatno da je u nekoj vezi sa Moli, da je neka vrsta njenog
glasnika ili heraldične životinje iz njenog grba, lepa, opasna heraldična životinja iz grba ženstvenosti i
greha. Da li se ta životinja možda zvala Vulpijus? Ali utom jedan od slugu naglo otvori vrata, ja se
digoh i uđoh unutra.

Tu je stajao stari Gete, malen i veoma uštogljen, i, dabome, imao je veliki orden u obliku zvezde na
svojim grudima klasika. Kao da je još uvek bio na vlasti i primao u audijenciju, kao da je još uvek
nadgledao svet iz svog vajmarskog muzeja, jer čim me je ugledao, kratko je klimnuo glavom kao kakav
stari gavran i rekao svečano: „Dakle, vi mladi ljudi niste baš saglasni s nama i našim nastojanjima?"

„Sasvim tačno”, rekoh, sledivši se pod njegovim ministarskim pogledom. „Mi mladi ljudi odista
nismo saglasni s vama, stari gospodine. Odviše ste nam svečani, ekselencijo, odviše sujetni, a volite da
se pravite važni i niste dovoljno iskreni. To je verovatno ono najhitnije: niste dovoljno iskreni.”

Mali starac ispruži glavu, njegova tvrda, zvanično skupljena usta malo se opustiše usled jedva
primetnog osmeha i postadoše ljupko živahna, a meni odjednom zakuca srce, jer mi iznenada pade na
pamet pesma „Sumrak se spuštao", kao i to da je ona potekla baš od ovog čoveka i baš iz ovih usta. U
stvari, već od tog trenutka sam potpuno položio oružje i bio savladan, pa bih najradije kleknuo pred
njim. Ali sam se uzdržao i uspravno saslušao reči iz njegovih usta, koja su mi se osmehivala: „Gle, vi
me, dakle, optužujete da sam neiskren? Kakve su to reči! Hoćete li da mi to objasnite podrobnije?"

Svakako sam hteo, i to veoma rado.

„Vi ste, gospodine Gete, kao i svi veliki umovi, jasno spoznali i osetili problematičnost i
beznadežnost ljudskog života; znali ste za veličanstvenost trenutka, koji, međutim, odmah zatim bedno
vene, znali ste da se divna uzvišenost jednog osećanja ne može platiti drukčije nego robijom
svakidašnjice, poznata vam je bila strasna čežnja za carstvom uma, koja se nalazi u večitoj borbi na
život i smrt sa isto tako strasnom ljubavlju prema izgubljenoj čednosti prirode, poznato vam je bilo
čitavo ovo naše strahovito lebdenje u praznini, u nesigurnom, činjenica da smo osuđeni na prolaznost,
na nepotpunu vrednost, na večite pokušaje i na diletantizam — ukratko, poznata vam je bila sva
bezizglednost naših smeranja koja streme odviše visoko, kao i gorko očajanje ljudskog postojanja. Vi
ste to spoznali, kadikad i ispoljavali, pa ipak ste čitavim svojim životom propovedali nešto drugo,
izjasnili ste se za veru i optimizam, pa ste obmanjivali sebe i druge, predočavajući im nekakvu tajnost i
smisao naših umnih napora. Odbili ste i suzbijali poklonike dubine i glasove očajničke istine, kako u
sebi, tako i u Klajstu i Betovenu. Decenijama ste se pravili kao da su nagomilavanje znanje i zbirki,
pisanje i skupljanje pisama, ukratko, kao da je čitava vaša vajmarska egzistencija pod starost odista put
da se ovekoveči trenutak, koji ipak možete samo da mumificirate, da je ona put kojim biste mogli da
obuhvatite prirodu, a nju možete samo da stilizujete i da od nje napravite masku. To je neiskrenost koju
vam prebacujemo.”

Stari tajni savetnik zamišljeno me pogleda u oči, njegova usta su se i dalje smeškala.

Zatim me upita, na moje iznenađenje: „Svakako vam je veoma odvratna .Čarobna frula’ od
Mocarta?”

I pre nego što sam mogao da se usprotivim, on produži: „ .Čarobna frula’ prikazuje život kao divnu
pesmu, ona slavi naša osećanja, koja su ipak prolazna, kao nešto večno i božansko, ona ne povlađuje ni
gospodinu fon Klajstu ni gospodinu Betovenu već propoveda optimizam i veru."

„Znam, znam!” uzviknuh razjaren. „Bog zna kako vam je pala na pamet baš »Čarobna frula’, koja
mi je najdraža od svega na svetu! Ali Mocart nije živeo osamdeset i dve godine i nijt. u svom ličnom
životu postavljao takve zahteve za trajnošću, radom i krutim dostojanstvom kao vi! On sebi nije
pridavao toliku važnost! Pevao je svoje božanske melodije, bio je siromašan i umro je rano, ubog i
neshvaćen ..."

Nisam imao daha. Trebalo je sada u deset reči reći hiljadu stvari, čelo mi se orosilo znojem.

Međutim, Gete reče veoma ljubazno: „Neka mi se i ne oprosti što sam doživeo osamdeset i dve
godine; ali moje zadovoljstvo zbog toga bilo je manje nego što vi mislite. Vi ste u pravu: uvek me je
ispunjavala snažna želja za trajnošću, uvek sam se bojao smrti i borio se protiv nje. Verujem da su
borba protiv smrti i bezuslovna, tvrdoglava volja da se živi podstrek po kome su delali i živeli svi
izvanredni ljudi. Da čovek na kraju ipak mora da umre, mladi moj prijatelju, dokazao sam u osamdeset
i drugoj godini isto tako nepobitno kao i da sam umro kao đak. Ukoliko to može da me opravda, hteo
bih vam reći još i ovo: u mojoj prirodi bilo je mnogo detinjastoga, mnogo radoznalosti, velika je bila
moja želja da se igram i volja da gubim vreme. Zato mi je, eto, trebalo mnogo vremena da uvidim da se
i igra jednom mora završiti.”

Dok je ovo govorio, smeškao se vrlo prepredeno, tako reći mangupski. Stas mu je postao viši, a u
izrazu lica nestalo je ukočenosti i grčevitog dostojanstva. Vazduh oko nas bio je sada pun melodija, sve
samih melodija Geteovih pesama, jasno sam čuo Mocartovu „Ljubičicu" i Šubertovo „Opet puniš
lugove i doline”. Geteovo lice sada je bilo rumeno i mlado, bilo je nasmešeno, i čas je ličio na Mocarta,
čas na Šuberta, kao brat na brata; zvezda na njegovim grudima bila je sastavljena od samog poljskog
cveća, a u sredini je cvetala jedna žuta jagorčevina, bujna i radosna.

Nije mi bilo sasvim po volji što je starac na tako šaljiv način hteo da se izvuče iz mojih pitanja i
optužbi, pa sam ga prekorno pogledao. Tada se on nagnu prema meni, približivši mi svoja usta, usta
koja su postala već sasvim detinjska, i tiho mi prošaputa na uvo: „Dečače moj, ti suviše ozbiljno
shvataš starog Getea. Stare ljude koji su već umrli ne treba shvatati ozbiljno, jer im se time nanosi
nepravda. Mi besmrtnici ne volimo da nas shvataju ozbiljno, mi volimo šalu. Ozbiljnost, dečače moj, to
je stvar vremena. Odaću ti da ona nastaje zbog precenjivanja vremena. I ja sam nekada precenjivao
vrednost vremena, zato sam i hteo da doživim sto godina. Ali, vidiš, u večnosti vreme ne postoji,
večnost je samo trenutak, taman dovoljan za jednu šalu.”

Odista se s tim čovekom više nije mogla progovoriti nijedna ozbiljna reč, veselo i gipko je
poigravao tamo-amo, a jagorčevina iz njegovog ordena je čas iskakala kao kakva raketa, čas se
smanjivala i nestajala. Dok je on zadivijavao svojim koracima u igri i figurama, morao sam pomisliti
na to kako ovaj čovek bar nije propustio da nauči da igra. Igrao je izvanredno. Onda mi opet pade na
pamet škorpija, bolje reći, Moli, pa doviknuh Geteu: „Recite mi, zar Moli nije tu?”

Gete se glasno nasmeja. On ode do svoga stola i otključa jednu fioku, izvuče odatle dragocenu
kožnu ili somotsku škrinjicu, otvori je i prinese mi je očima. Na tamnom somotu ležala je besprekorna i
blistava majušna ženska noga, divna nožica, malo savijena u kolenu, stopalo sa šiljatim, ljupkim
prstićima, ispruženo nadole.

Pružio sam ruku da uzmem nožicu, u koju sam se upravo zaljubio, ali čim sam hteo da je dodirnem
sa dva prsta, učinilo mi se da igračka gotovo neprimetno trgla, i odjednom se u meni probudi sumnja da
bi to možda mogla da bude škorpija. Izgledalo je da Gete to shvata, da je baš to i hteo i da mu je bio cilj
da izazove kod mene ovu duboku zbunjenost i borbu između požude i straha. Prineo mi je divnu malu
škorpiju uz samo lice, video je da želim i da je se istovremeno i grozim, to mu je, izgleda, pričinjavalo
veliko zadovoljstvo. Dok me je držao ovom ljupkom i opasnom stvarčicom, postao je veoma star,
prastar, imao je hiljadu godina, kosa mu je bila snežno bela, a njegovo uvelo, staračko lice smejalo se
tiho i bezglasno; smejao se u sebi žestokim, staračkim smehom.

Kada sam se probudio, zaboravio sam na san, tek kasnije mi je opet pao na pamet. Verovatno sam
spavao skoro čitav čas, usred muzike i vreve, za kafanskim stolom; nikada ne bih pomislio da je to
mogućno. Ljupka devojka stajala je preda mnom držeći ruku na mome ramenu.

„Daj mi dve-tri marke”, reče ona, „jela sam malo tamo u drugoj sali.”

Dadoh joj svoj novčanik, ona ode s njim i ubrzo se vrati.

„Tako, sada mogu još malo da posedim s tobom, a onda moram da idem, dogovorila sam se s
nekim.”

Uplaših se. ,,S kim?” upitah brzo.

,,S jednim gospodinom, mali Hari. Pozvao me je u Odeon-bar.”

,,Oh, mislio sam da me nećeš ostaviti samog.”

,,E onda je trebalo da me pozoveš. Ali neko te je preduhitrio. Uštedećeš tako lepe pare. Znaš li
Odeon? Posle ponoći se pije samo šampanjac. Klupske fotelje, crnački orkestar, veoma je otmeno.”

Nisam mislio na sve to.

,,Oh”, rekoh moleći je, „dozvoli da te ja pozovem! Smatrao sam da je to prirodno, ta postali smo
prijatelji. Dozvoli da te pozovem, kuda god ti hoćeš, molim te."

„To je lepo od tebe. Ali, vidiš, reč je reč, prihvatila sam poziv i moram ići. Nemoj više da se trudiš!
Hajde, popij još gutljaj, još ima vina u boci. Popićeš ga lepo, a onda ćeš otići kući i spavaćeš. Obećaj
mi!"

„Ne, čuj, kući ne mogu da idem.”

,,Oh, ti sa tvojim pričama! Zar još uvek nisi raščistio sa svojim Geteom? (Tog trenutka sam se setio
sna o Geteu.) Ali ako odista ne možeš da ideš kući, ostani ovde, u zgradi postoje i sobe za goste. Hoćeš
li da ti zauzmem jednu?”

Pristao sam i upitao je gde bih mogao ponovo da je vidim. Gde stanuje? Ali mi ona ne reče. Naći ću
je ako je budem tražio.

„Zar ne bih smeo da te pozovem?”

„Kuda?”

„Kuda hoćeš i ako uopšte hoćeš.”

„Dobro. U utorak na večeru u ,Starom franciškancu', na prvom spratu. Do viđenja.”

Pozdravila se sa mnom i tek tada mi je pala u oči njena ruka, ruka koja je bila u skladu s njenim
glasom, lepa i puna, pametna i dobra. Ona se nasmeja podrugljivo kada sam je poljubio u ruku.

U poslednjem trenutku, međutim, osvrnu se još jednom i reče: „Hoću još nešto da ti kažem u vezi
sa Geteom. Vidiš, onako kako je tebi bilo sa Geteom, da nisi mogao da podneseš njegovu sliku, tako je
meni katkad sa svecima.”

„Sa svecima? Zar si tako pobožna?”

„Ne, nisam pobožna, na žalost, ali sam nekada bila i jednom ću opet biti. Čovek nema vremena da
bude pobožan.”

„Nema vremena? Zar je za to potrebno vreme?”

„Dabome. Za pobožnost je potrebno vreme, pa čak
nešto više: nezavisnost od vremena! Ne možeš da budeš istinski pobožan i da istovremeno živiš u
stvarnosti i shvataš ozbiljno i vreme, i novac, i Odeon-bar i sve ostalo.”

„Razumem. A ono sa svecima?”

„Eto, ima nekoliko svetaca koje naročito volim: Stefan, Franja i drugi. Katkada vidim njihove slike,
a i slike Spasitelja i Majke božje, tako neke lažne, izvitoperene, zaglupljujuće slike, koje su mi isto tako
odvratne kao tebi ona Geteova. Kada tako ugledam nekog sladunjavog, glupavog Spasitelja ili svetog
Franju i vidim kako drugi nalaze da su te slike lepe i da donose okrepljenje, učini mi se to kao neka
uvreda nanesena pravom Spasitelju i pomislim: Oh, zašto je živeo i patio tako strašno, kada je ljudima
dovoljna jedna takva glupa slika o njemu! Pa ipak, znam da je i moja slika Spasitelja ili Franje samo
ljudska slika, koja nije dostojna pravog Spasitelja ili pravog Franje, i da bi se Spasitelju moja
unutrašnja slika o njemu učinila isto tako glupa i nepotpuna kao što se meni čine one sladunjave
reprodukcije. Ne kažem ti ovo da bih ti dala za pravo u tvom neraspoloženju i besu protiv Geteove
slike, ne, ti nisi u pravu. Kažem ti to samo da bih ti pokazala da mogu da te razumem. Vama
naučnicima i umetnicima dolaze u glavu svakojake nastrane misli, ali ste ipak ljudi kao i svi drugi, a i
mi u glavi imamo svoje snove i igre. Primetila sam, naime, učeni gospodine, da si se malo zbunio kada
je trebalo da mi ispričaš ono o Geteu — morao si se napregnuti kako bi svoje idealne misli meni,
jednostavnoj devojci, objasnio razumljivo. Pa zato bih želela da ti pokažem da nije trebalo da se
naprežeš. Razumem te i bez toga. Tako, a sada dosta! Tebi je mesto u krevetu.”

Otišla je, a mene je stari gostionički sluga odveo dva sprata više. Prvo se raspitao za moj prtljag, i
kada je čuo da ga nemam, morao sam da platim unapred „taksu za spavanje”, kako se on izrazio. Zatim
me je, preko starog i mračnog stepeništa, uveo u neki sobičak i ostavio me samog. Tu je stajao kratak i
veoma tvrd drveni krevet, a na zidu je visila nekakva sablja i Garibaldijeva slika u boji, kao i uveli
venac sa proslave nekog udruženja. Mnogo bih dao da sam mogao imati spavaću košulju. Ali je tu bar
bilo vode i jedan mali ubrus, mogao sam se umiti, a onda sam u odelu legao na krevet, ostavljajući
osvetljenje da gori, imao sam dovoljno vremena za razmišljanje. Dakle, sa Geteom sam bio načisto.
Divno je bilo što mi je došao u snu! Pa ona čudesna devojka — da sam joj bar znao ime! Odjednom
jedno ljudsko biće, živo ljudsko biće, koje je razbilo mutno stakleno zvono moje obamrlosti i pružilo
mi ruku, svoju dobru, lepu, toplu ruku! Odjednom je opet bilo stvari koje su me se ticale; na koje sam
mogao misliti s radošću, brigom i napetošću! Odjednom su se otvorila jedna vrata kroz koja je ušao
život idući mi u susret! Možda sam ponovo mogao da živim i možda sam ponovo mogao da postanem
čovek? Moja duša, obamrla od hladnoće i gotovo zaleđena, opet je disala i sanjivo udarala svojim malim, slabim krilima. Gete je bio sa mnom. Jedna devojka mi je naredila da jedem, da pijem, da
spavam, bila je ljubazna prema meni, ismevala me i nazivala glupim malim dečakom. I ona, divna
prijateljica, pričala mi je i o svecima i pokazala mi da ni u svojoj najneobičnijoj nastranosti nisam sam i
neshvaćen, da nisam bolesni izuzetak, već da imam braću i sestre i da sam shvaćen. Da li ću je ponovo
videti? Da, sigurno, ona je pouzdana. „Reč je reč”.

I već sam ponovo spavao, spavao sam četiri, pet časova. Prošlo je bilo deset časova kada sam se
probudio, u izgužvanom odelu, slomljen, umoran, sa uspomenom na nešto strašno što se zbilo sinoć, ali
živahan, pun nade i prijatnih misli. Pri povratku u svoj stan nimalo više nisam osećao strah koji me je
obuzimao sinoć pri polasku kući.

Na stepenicama, iznad araukarije, sreo sam se s „tetkom”, mojom stanodavkom koju sam retko
viđao, ali čija mi se prijatna narav sviđala. Susret mi nije bio ugodan, jer sam izgledao prilično
zapušten, neispavan, neočešljan i neobrijan. Pozdravio sam je i hteo da prođem pored nje. Ona je uvek
poštovala moju želju da budem sam i neopažen, ali se danas, izgleda, između mene i okolnog sveta
odista pocepao veo, pala neka pregrada, jer se i ona nasmejala i zastala.

„Vi ste se malo skitali, gospodine Haleru, noćas uopšte niste bili u svom krevetu. Sigurno ste
veoma umorni!”

„Da”, odgovorio sam i morao sam se takođe nasmejati, „noćas je bilo prilično živo, i kako nisam
hteo da narušim način života u vašoj kući, to sam spavao u nekom hotelu. Mir i čestitost vaše kuće
ulivaju mi veliko poštovanje, katkada mi se čini da sam strano telo u njoj.”

„Ne rugajte se, gospodine Haleru!”

,,Oh, rugam se jedino samom sebi."

„Baš to ne bi trebalo da činite. Ne treba da se osećate u mojoj kući kao .strano telo’. Treba da živite
kako vam se sviđa i da činite što hoćete. Imala sam već mnoge veoma, veoma čestite stanare, prave
bisere čestitosti, ali nijedan nije bio mirniji, nijedan nije manje smetao od vas. A sada — hoćete li jedan
čaj?”

Nisam se opirao. Poslužila me je čajem u svom salonu sa lepim slikama predaka i starinskim
nameštajem, ćaskali smo, i prijatna žena je saznala štošta iz mog života i mojih misli ne pitajući me
ništa, već slušajući s poštovanjem, ali ujedno i sasvim materinski, ne shvatajući me ozbiljno, kao što to
obično čine razumne žene kad su u pitanju nastranosti muškaraca. Bilo je govora io njenom nećaku, i
ona mi je u susednoj sobi pokazala njegov najnoviji rad kojim se bavio u svojim slobodnim časovima,
jedan radioaparat. Eto, vredni mladić sedeo je ovde u svoje slobodne večeri i sklapao ovu mašinu, zanet
idejom bežičnosti, klečeći pred bogom tehnike, koji je posle hiljadu godina otkrio i prikazao ono što je
svakom misliocu oduvek bilo poznato i što je on umeo razumnije da koristi. Razgovarali smo o tome,
jer tetka pomalo naginje pobožnosti, a i ja nisam protivnik religioznih razgovora. Rekao sam joj da je
starim Indusima bilo savršeno dobro poznato sveopšte prisustvo svih snaga i dela, i da je tehnika
otkrila i dovela do opšteg saznanja samo mali delić ove činjenice, na taj način što je, na primer, za
zvučne talase konstruisala, za sada strahovito neusavršene, prijemne i otpremne aparate. Ono glavno u
tom starom saznanju, naime, nestvarnost vremena, do sada tehnika nije primetila, ali će se najzad i to
„otkriti” i dospeti među prste vrednih inženjera. Možda će se već u najskorijoj budućnosti otkriti da
oko nas ne lebde bez prestanka samo trenutne slike i zbivanja. Kao što sada možemo da slušamo
muziku iz Pariza i Berlina u Frankfurtu ili Cirihu, moći ćemo jednog dana, sa ili bez žica, sa ili bez sporednih smetnji, da slušamo govor kralja Solomona ili Valtera od Fogelvajda[7], jer sve što se nekad
zbilo možda još uvek postoji zabeleženo. I sve će to, kao i današnji prvi radioaparati, poslužiti ljudima
samo da bi bežali od sebe i svojih ciljeva i pomagati im da se okruže što gušćom mrežom razonoda i
nekorisnih zanimanja. O svim ovim, meni dobro poznatim stvarima, međutim, nisam govorio s
naglaskom gorčine i podsmeha prema vremenu i tehnici, već šaljivo, kao u igri, i tetka se smeškala, pa
smo čitav čas sedeli zajedno, pili čaj i bili zadovoljni.

Za utorak uveče pozvao sam lepu, neobičnu devojku iz „Crnog orla”, i dosta me je truda stalo da
nekako provedem vreme dotle. Najzad je došao utorak, i upravo sam se uplašio kada mi je postalo
jasno koliku važnost pridajem odnosu prema nepoznatoj devojci. Mislio sam samo na nju, očekivao
sam sve od nje, bio sam spreman da joj žrtvujem sve i da joj sve položim pred noge, iako uopšte nisam
bio zaljubljen u nju. Dovoljno je bilo da zamislim da će zaboraviti ili prekršiti naš dogovor, pa da jasno
vidim šta bi to značilo za mene. Svet bi mi tada bio prazan, jedan dan kao i drugi, siv i bez ikakve
vrednosti, oko mene bi opet vladala jeziva tišina i obamrlost, a iz tog nemog pakla ne bi bilo drugog
izlaza osim noža za brijanje. Međutim, u toku ovih nekoliko dana nož za brijanje nije mi postao miliji i
nimalo nije izgubio od svoje strahote. U tome je baš i bilo ono ružno: duboko, do dna duše, plašio sam
se reza preko svog grkljana, opirao se umiranju sa divljačkom, žilavom, propinjućom snagom, kao da
sam najzdraviji čovek i kao da je moj život bio raj. Postao sam svestan svoga stanja sa potpunom i
bezobzirnom jasnoćom, postao sam svestan da mi je zbog neizdržljive napetosti između nemogućnosti
da živim i nemogućnosti da umrem tako važna mala, nepoznata igračica iz „Crnog orla”. Ona je bila
prozorčić, majušni svetli otvor u tami moje špilje ispunjene strahom. Ona je bila spas i put u slobodu.
Ona je morala da me nauči da živim ili da me nauči da umrem, ona je svojom čvrstom i lepom rukom
morala da mi opipa sleđeno srce, da bi ono pod dodirom života ponovo procvetalo, ili se raspalo u
prah. Odakle su joj izvirale te snage, otkuda joj je bila ta mađija, iz kakvih je tajanstvenih razloga ona
dobila za mene ovakav dubok značaj, o tome nisam mogao da razmišljam, i, najzad, to je bilo
sporedno; nije mi bilo stalo do tog saznanja. Više mi ni najmanje nije bilo stalo ni do kakvog saznanja,
ni do kakvog sagledanja, jer sam bio prezasićen time; baš u tome se i sastojala najoštrija i
najpodrugljivija patnja i sramota za mene što sam jasno video svoje stanje i bio ga svestan. Gledao sam
pred sobom tog klipana, tu stoku stepskog vuka kao muvu u mreži i posmatrao kako se bliži rešenje
njegove sudbine, kako spleten i bespomoćan visi u mreži, gledao pauka spremnog da zagrize i video da
je blizu i ruka od koje treba da dođe spas. O uzrocima i vezama između moje patnje, moje duševne
bolesti, moje opčinjenosti i neuroze mogao sam da dam najrazumniji i najrazboritiji sud, jer sam
prozreo njihovu mehaniku. Ali meni nije bilo potrebno znanje i razumevanje, ja nisam tako očajnički
čeznuo za tim, nego za doživljavanjem, odlukom, udarcem i skokom.

Iako za onih nekoliko dana čekanja nijednom nisam posumnjao da će moja prijateljica održati reč,
poslednjeg dana sam ipak bio veoma uzbuđen i nesiguran; nijedno veče u životu nisam očekivao
nestrpljivi je nego to. I mada su moja napregnutost i nestrpljenje postali skoro nepodnošljivi),
istovremeno mi je to i godilo, meni, otrežnjenom čoveku, koji već odavno ništa nije čekao i ničemu se
nije radovao. Divno je to bilo čitavog dana tumarati tamo-amo pun nespokojstva, strepnje i žudnog
iščekivanja, divno je bilo zamišljati unapred ishod ove večeri, kao i brijati se i oblačiti (s naročitom
pažnjom — nova košulja, nova mašna i nove pertle u cipelama) radi izlaska. Ma ko bila ona pametna i
tajanstvena devojčica, ma kako da je uspostavila sa mnom ovaj odnos, meni je bilo svejedno; ona je
bila tu, čudo se dogodilo, i još jednom sam našao ljudsko biće i novo interesovanje u životu! Važno je
bilo samo da se to produži, da se predam toj privlačnosti i sledim tu zvezdu.

Nezaboravan trenutak kada sam je ponovo ugledao! Sedeo sam za malim stolom starog prijatnog
restorana, poručenim, bez ikakve potrebe, unapred preko telefona, i pregledao jelovnik, a preda mnom u vodenoj čaši stajale su dve orhideje koje sam kupio za svoju prijateljicu. Morao sam da čekam
prilično dugo, ali sam bio siguran u njen dolazak i više nisam bio uzbuđen. A zatim je ona došla,
zastala pred garderobom i pozdravila me samo pažljivim, pomalo ispitivačkim pogledom svojih
svetlosivih očiju. Pun podozrenja pazio sam kako se kelner ponaša prema njoj. Ne, hvala bogu, nije
bilo nikakve intimnosti u njegovom ponašanju, držao se na odstojanju i bio besprekorno učtiv. Pa ipak
su se poznavali, jer ga je ona zvala po imenu, Emil.

Kada sam joj dao orhideje, obradovala se i nasmejala. „To je lepo od tebe, Hari. Hteo si da mi nešto
pokloniš, zar ne, a nisi znao tačno šta da izabereš, nisi znao tačno koliko uopšte imaš prava da mi
praviš poklone, da neću možda biti uvređena, pa si mi kupio orhideje; one su samo cveće, ali ipak
veoma skupe. Dakle, hvala ti. Uostalom, hoću odmah da ti kažem: neću poklone od tebe. Ja živim od
muškaraca, ali neću da živim od tebe. Nego, kako si se izmenio! Ne mogu da te poznam. Onomad si
izgledao kao da su te tog trenutka skinuli s konopca, a sada si već bezmalo čovek. Uostalom, jesi li
izvršio moje naređenje?”

„Koje naređenje?"

„Zar si tako zaboravan? Mislim, da li sada već umeš da igraš fokstrot? Rekao si mi da ništa više ne
želiš nego da dobijaš naređenja od mene i da ti ništa nije milije nego da ih izvršavaš. Sećaš li se?”

„O da, i neka tako ostane! Rekao sam to ozbiljno.” „Pa ipak nisi naučio da igraš?"

„Zar se to može za svega nekoliko dana?”

„Razume se. Fokstrot možeš da naučiš za jedan čas, a boston za dva. Za tango treba duže vremena,
ali ti on nije potreban.”

„Ali sada, najzad, moram da saznam tvoje ime!"

Ona me je neko vreme posmatrala ćutke.

„Možda ćeš moći da ga pogodiš. Bilo bi mi veoma milo kada bi ga pogodio. Pazi i gledaj me
dobro! Zar ti nije palo u oči da katkad imam dečačko lice? Na primer sada?”

Da, posmatrajući pažljivo njeno lice, morao sam joj dati za pravo, bilo je to dečačko lice. A posle
jednog minuta to lice je počelo da govori i podsetilo me na moje dečačko doba i moga tadašnjeg
prijatelja, koji se zvao Herman. Za trenutak mi se učinilo da se potpuno pretvorila u toga Hermana.

„Da si dečak”, rekoh u čudu, „morala bi se zvati Herman.”

,,Ko zna, možda i jesam dečak, ali prerušen”, reče ona kao u šali.

„Zoveš li se Hermina?”

Ona klimnu glavom, sva ozarena i srećna što sam pogodio. U tom trenutku doneše supu, počesmo
da jedemo, a ona je bila detinjasto vesela. Od svega što mi se na njoj svidelo i očaralo me najlepše i
najčudnovatije je bilo to što je odjednom iz najveće ozbiljnosti mogla da pređe u lakrdijašku veselost i
obratno, nimalo se ne menjajući niti izobličujući pri tom, već je sve to teklo kao kod darovitog deteta.
Sada je jedno vreme bila vesela, dirala me zbog fokstrota, čak me je gurnula nogom, hvalila je jelo,
primetila da sam se trudio oko odevanja, ali je još uvek imala da stavi mnogo zamerki mojoj
spoljašnjosti.

Između toga upitao sam je: „Kako si to izvela da odjednom izgledaš kao dečak, tako da sam mogao
da pogodim tvoje ime?”

,,Oh, sve si to izveo sam. Zar ne shvataš, učeni gospodine, da ti se sviđam i da mi pridaješ izvestan
značaj, jer za tebe predstavljam neku vrstu ogledala, jer sam ti u nečemu slična, odgovaram ti i
razumem te? U stvari, trebalo bi da svi ljudi budu međusobno takva ogledala i da jedni drugima
odgovaraju i govore, ali retki su čudaci kao što si ti, njih je lako opčiniti, tako da u očima drugih ljudi
više ništa ne vide, niti mogu da čitaju, pa ih se više ništa i ne tiče. No, ako takav čudak odjednom opet
naiđe na nekoga ko ga istinski vidi, sa kim oseća neku bliskost i sličnost, onda je to, dabome, radost za
njega.”

„Ti sve znaš, Hermina”, uzviknuh iznenađen. „Upravo je tako kao što kažeš. Pa ipak se ti toliko
razlikuješ od mene! Ti si moja sušta suprotnost; ti imaš sve ono što meni nedostaje.”

„To ti se tako čini”, reče ona odsečno, ,,i to je dobro.”

I na njeno lice, koje je odista bilo kao čarobno ogledalo, spustio se težak oblak ozbiljnosti;
odjednom je čitavo to lice izražavalo samo zbilju i beskrajnu tragičnost, koje kao da su izbijale iz
praznih očiju neke maske. Lagano, protiv volje, izgovarajući reč po reč, ona reče:

„Ti zaboravljaš šta si mi rekao! Rekao si da treba da ti naređujem i da ćeš s radošću izvršavati sva
moja naređenja. Ne zaboravi to! Treba da znaš, mali Hari, kao god što ti imaš osećanje da ti moje lice
odgovara, da nešto iz mene zrači tebi u susret i izaziva tvoje poverenje — tako isto i ja osećam prema
tebi. Kada sam te onomad kod ,Crnog orla’ videla kako ulaziš, onako umoran i odsutan i kao da više
nisi sa ovog sveta, odmah sam osetila: ovaj čovek će me slušati, jer čezne za tim da mu naređujem! A
to ću i da činim, zato sam te i oslovila i zato smo postali prijatelji.”

Govorila je s takvom teškom ozbiljnošću, u tako dubokoj duševnoj depresiji, da nisam mogao
potpuno da pratim smisao njenih reči, pa sam pokušao da je umirim i navedem je na druge misli. Ona
je to odbila trzajem obrva, pogledala me oštro i nastavila veoma hladnim glasom:

„Moraš održati svoju
reč, dečko, kažem ti, jer ćeš se inače pokajati. Dobijaćeš od mene mnoga naređenja i ispunjavaćeš ih,
lepa, prijatna naređenja, koja ćeš izvršavati sa zadovoljstvom. A naposletku ćeš izvršiti i moje
poslednje naređenje, Hari.”

„Izvršiću ga”, rekoh, tako reći, i protiv svoje volje.

„A kakvo će biti tvoje poslednje naređenje?”

Međutim, već sam ga naslućivao, bog će znati zašto.
Ona se strese kao u groznici i izgledalo je kao da se lagano budi. Njene oči me nisu ispuštale.
Odjednom postade još mračnija.

„Bilo bi razborito da ti to ne kažem. Ali neću da budem razborita, Hari, bar ovog puta ne. Hoću
nešto sasvim drugo. Pazi i saslušaj me! Ti ćeš ovo čuti i zaboraviti, smejaćeš se tome i plakaćeš. Pazi,
dečko! Hoću, braco, da igram s tobom na život i smrt i hoću da ti otkrijem svoje karte još pre početka
naše igre.”

Kako je lepo, kako nadzemaljsko bilo njeno lice kada je ovo izgovorila. U njenim hladnim i jasnim
očima odražavala se sveznajuća tuga, kao da su te oči prepatile sve moguće patnje i kao da su na te
patnje odgovorile potvrdno. Usta su izgovarala reči teško, s nekakvom smetnjom, kao kada se govori
na velikom mrazu, kada je lice ukočeno. Ali usne, uglovi usana i, samo na trenutak primetna, igra vrška
jezika izražavali su, nasuprot pogledu i glasu, slatku, razigranu čulnost, žarku žudnju za nasladom.

Preko mirnog, glatkog čela padao je kratki uvojak, i iz tog ugla čela i uvojka strujao je s vremena na
vreme, kao živi dah, onaj talas sličnosti sa dečakom i hermafroditske čari. Slušao sam je sa strahom, pa
ipak kao ošamućen i samo upola prisutan.

„Voliš me”, produži ona, „iz razloga koji sam ti već rekla: probila sam tvoju usamljenost,
zaustavila te pred samim vratima pakla i ponovo te probudila. Ali ja hoću više od tebe, mnogo više.
Hoću da se zaljubiš u mene. Ne, nemoj mi protivrečiti, pusti me da govorim! Ti me voliš, to osećam, i
zahvalan si mi, ali nisi zaljubljen u mene. Hoću da to budeš, to sačinjava deo mog poziva: ja živim od
toga da se muškarci zaljubljuju u mene. Ali pazi dobro, ne činim to zato što smatram da si naročito
privlačan. Ja nisam zaljubljena u tebe, Hari, isto kao što nisi ni ti u mene; ali si mi potreban, kao što
sam i ja tebi potrebna. Sada trenutno potrebna sam ti i zato što si očajan i što ti treba udarac, koji će te
baciti u vodu da bi ponovo oživeo. Potrebna sam ti da bi naučio da igraš, da bi naučio da se smeješ, da
bi naučio da živiš. A meni si ti potreban, ne danas, već kasnije, za nešto veoma važno i lepo. Kada se
budeš zaljubio u mene, izdaću ti poslednje naređenje i ti ćeš ga izvršiti, a to će za mene biti dobro."

Izvukla je malo iz čaše jednu od mrkoljubičastih orhideja sa zelenim žilicama i za trenutak nagnula
nad nju svoje lice, ukočeno gledajući u cvet.

„Neće ti biti lako, ali ćeš ga ipak izvršiti. Ispunićeš moj zahtev i ubićeš me. Eto. Ne pitaj me više
ništa!”

Ućutala je, gledajući i dalje u orhideju, lice joj se rasplinulo kao pupoljak kad se rascveta, tako da
su sa njega postepeno iščezli pritisak i napetost, i odjednom se na njenim usnama pojavio očaravajući
osmeh, dok su joj oči još za trenutak ostale ukočene i prikovane za cvet. A zatim je zatresla glavom sa
malim dečačkim uvojkom, popila gutljaj vode i odjednom primetila da smo još pri obedu, pa je s
radosnim apetitom navalila na razna jela.

Jasno sam čuo reč po reč njenog jezivog govora, čak sam pogodio i njeno „poslednje naređenje” još
pre nego što ga je izgovorila, pa me više nisu uplašile reči: ,,Ti; ćeš me ubiti.” Sve što je rekla zvučalo
je ubedljivo i sudbonosno, prihvatao sam sve i nisam se ni od čega branio, pa ipak je sve to, i pored
strašne ozbiljnosti s kojom je govorila, za mene bilo lišeno istinske stvarnosti i značaja. Jedan deo moje
duše upio je njene reči i verovao u njih, a drugi deo delovao je stišavajuće i jednostavno primio znanju
da razumna, zdrava i sigurna Hermina takođe ima svoje fantazije i svoje mračne sanjarije. Tek što je
izgovorila poslednju reč, čitav prizor obavio je veo nestvarnosti.

Pa ipak nisam mogao da učinim skok u verovatnost i stvarnost sa lakoćom igračice na konopcu,
kao što je to polazilo za rukom Hermini.

„Ja ću te, dakle, jednom ubiti?” upitao sam tiho sanjareći, a ona se već smejala i pažljivo seckala
živinsko meso na svom tanjiru.

„Razume se”, klimnula je ovlaš glavom, „ali dosta o tome, sad je vreme da se jede. Hari, budi
ljubazan i poruči mi još malo zelene salate! Zar nemaš apetita? Mislim da treba da naučiš sve što se
kod drugih ljudi samo po sebi razume, pa čak i da osećaš zadovoljstvo pri jelu. Dakle, vidi, dečko, ovo
je batačić od plovke, i kada se ovo lepo, svetlo meso odvoji od kosti, onda je to pravi praznik i čovek
treba da u srcu oseća istu takvu prijatnost, punoću i zahvalnost kao zaljubljeni kada prvi put pomaže
svojoj devojci da skine kaput. Jesi li razumeo? Nisi? Baš si glup. Pazi, daću ti komadić ovog lepog
plovčijeg batačića, pa ćeš i sam videti. Tako, otvori usta! — Oh, baš si prava nakaza! Sada si se, bog i
duša, izbuljio da vidiš ne gledaju li te ljudi zato što uzimaš zalogaj sa moje viljuške! Budi bez brige, bludni sine, neću te osramotiti. Ali ako ti je za svako zadovoljstvo potrebna dozvola sveta, onda si
odista za žaljenje."

Malopređašnja scena sve je više tonula u nestvarnost, bilo je sve manje verovatno da su ove oči još
pre nekoliko minuta gledale onako ukočeno, teško i bile pune jeze. Oh, u tome je Hermina bila kao i
sam život: uvek samo trenutak, nikada se ništa nije moglo unapred proračunati. Sada je bila pri jelu i
ozbiljno se predala plovčijem bataku i salati, torti i likeru, koji su joj postali predmet radosti, razgovora
i fantazije. Čim su odneti tanjiri, počelo je novo poglavlje. Ova žena, koja me je tako savršeno prozrela,
koja je, izgleda, o životu znala više od svih mudraca, postajala je detinjasta, podavala se sitnoj životnoj
igri trenutka s tolikom umetnošću, da sam bez pogovora postao njen učenik. Bio je to ili visok stepen
mudrosti ili samo najobičnija nevinost, ali onaj ko je mogao da živi za svaki trenutak, ko je toliko živeo
u sadašnjosti i umeo da ceni svaki mali cvetak na putu i vrednost svakog najmanjeg razigranog
trenutka, tome život nije mogao da učini nažao. I ovo veselo dete, s odličnim apetitom, sa svojim
igrama sladokusca, trebalo je istovremeno da bude mračna sanjalica i histerično stvorenje koje želi
smrt, ili možda samo pažljiva račundžijka koja svesno i hladno hoće da izazove kod mene zaljubljenost
i učini me svojim robom? To nije bilo mogućno. Ne, ona se jednostavno predavala trenutku, tako da je,
primajući svaku veselu zgodu, a isto tako i svaku prolaznu, mračnu grozu iz dalekih dubina svoje duše,
sve to iživljavala u sebi.

Ova Hermina, koju sam danas video drugi put, znala je o meni sve, i učinilo mi se nemoguće da
pred njom imam neku tajnu. Možda ona ne bi bila kadra da u celosti shvati moj duhovni život; možda
ne bi bila u stanju da me sledi u mojim odnosima prema muzici, Geteu, Novalisu ili Bodleru — ali ni to
nije bilo sigurno, verovatno je čak da je i to ne bi stalo velikih napora. Pa i kad ne bi bilo tako — šta je
još preostalo od mog „duhovnog života"? Zar nije bio razbijen u paramparčad i zar nije bio izgubio
svaki smisao? Međutim, ostale moje na j lični je probleme i stvari koje su mi ležale na srcu ona će sve
razumeti, u to sam bio uveren. Uskoro ću govoriti s njom o Stepskom Vuku, o raspravi i svemu
ostalom što je dosad postojalo samo za mene, o čemu do tada ni s kim nisam progovorio. Nisam mogao
da odolim da ne počnem odmah.

„Hermina”, rekao sam, „meni se onomad dogodilo nešto čudnovato. Neki neznanac dao mi je malu
štampanu knjižicu, nešto nalik na vašarske sveske, i u njoj je bila tačno napisana cela moja istorija i sve
što se odnosi na mene. Reci, zar to nije neobično?”

„Kakav je naslov te knjižice?” upita ona nemarno.

„Naslov glasi: .Rasprava o Stepskom Vuku’.”

,,Oh, Stepski Vuk, sjajno! A taj Stepski Vuk si ti? To treba da si ti?"

„Da, to sam ja. Ja sam stvorenje koje je pola čovek a pola vuk, ili bar tako uobražavam.”

Ona mi ne odgovori. Pogleda me pažljivo i ispitivački u oči, zatim baci pogled na moje ruke, i za
trenutak se u njenim očima i na njenom licu opet pojaviše duboka ozbiljnost i malopređašnja mračna
strast. Verovao sam da sam pogodio šta je pomislila, naime, da li sam dovoljno vuk da izvršim njeno
„poslednje naređenje”.

„To je, razume se, samo tvoje uobraženje” reče ona, vrativši se vedrom raspoloženju, „ili, ako
hoćeš, neka vrsta poezije. Ali ima nečega u tome. Danas nisi vuk, ali onomad kada si ušao u dvoranu,
kao da si pao s meseca, tada si već bio pomalo zver, a to mi se baš i svidelo.” Odjednom prestade da
govori, kao da joj je iznenada nešto palo na pamet, a zatim reče: „Toliko glupo zvuče reći kao što su „zver” ili „divlja životinja”! Ne bi trebalo tako govoriti o životinjama, one su često strašna, ali su
mnogo istinitije od ljudi.”

„Kako .istinitije’? Kako to misliš?"

„Pa pogledaj ma koju životinju, mačku, psa ili pticu, ili jednu od lepih velikih životinja u
zoološkom vrtu, pumu ili žirafu! Videćeš da su one sve istinite, da nikada nijedna od njih nije
zbunjena, svaka zna šta treba da radi i kako treba da se ponaša. One ti neće laskati i ne žele da ti
imponuju. Ne glume. One su onakve kakve su, kao kamenje ili cveće, ili kao zvezde na nebu. Razumeš
li?” Razumeo sam.

„Životinje su obično tužne”, produži ona. ,,A kada se jedan čovek istinski rastuži, ne zato što ga
boli zub ili što je izgubio novac, već zato što za časak oseti kakvo je sve ovo, kakav je ceo život —
onda uvek pomalo liči na životinju: tužan je, ali i istinitiji i lepši nego inače. Tako je to, a tako si i ti
izgledao, Stepski Vuče, kada sam te prvi put videla.”

„A šta misliš o onoj knjizi, Hermina, u kojoj sam ja opisan?”

„Eh, ne volim uvek da mislim. Govorićemo o tome drugi put. Možeš mi je jednom dati na čitanje.
Ili ne, ako opet jedanput budem imala vremena da čitam, daćeš mi jednu od onih knjiga koje si sam
napisao."

Tražila je kafu i neko vreme je izgledala rasejana i nepažljiva, a zatim se opet ozarila, kao da su
njena razmišljanja stigla do nekog cilja.

„Ha!" uzviknu radosno, „sada znam!”

„Šta to?"

„Ono o fokstrotu, sve vreme sam na to morala da mislim. Dakle reci: imaš li sobu u kojoj bismo s
vremena na vreme mogli da igramo po jedan sat? Može da bude mala, to ne smeta, samo ne sine da
stanuje ispod tebe neko ko bi posle toga došao gore i napravio skandal ako mu se tavanica malo ljulja.
Dakle, dobro, vrlo dobro! onda možeš kod kuće naučiti da igraš."

„Da”, odgovorila bojažljivo, „utoliko bolje. Ali mislio sam da je za to potrebna muzika.”

„Razume se. Dakle pazi, muziku ćeš sebi kupiti, to staje najviše koliko bi stajao i tečaj igranja kod
neke učiteljice. Na učiteljici ćeš uštedeti, ja ću te učiti. Onda ćemo imati muziku kad god hoćemo, a
povrh toga ostaje nam gramofon.”

„Gramofon?”

„Prirodno. Kupićeš takav jedan mali aparat i nekoliko ploča za igru ...”

„Divno”, uzviknuh ,,i ako odista uspeš da me naučiš da igram, dobićeš gramofon kao honorar.
Slažeš li se?”

Rekao sam ovo veoma smelo, ali mi nije išlo od srca. Nikako nisam mogao da u svojoj
sobi za rad, punoj knjiga, zamislim jedan takav nimalo simpatičan aparat, a i samom igranju imao sam
da prigovorim mnogo štošta.

Mislio sam da bih i to mogao da okušam nekom prilikom, premda sam bio ubeđen da sam odviše
star i krut za igranje i da nikada neću uspeti da ga naučim, ali sada, ovako jedno za drugim, činilo mi se
sve to isuviše brzo i naprasno, pa sam osećao kako se u meni, starom poznavaocu muzike, usprotivilo
sve što sam osećao protiv gramofona, džeza i moderne muzike za igru.

Da od sada u mojoj sobi, mojoj ćeliji za razmišljanje, mom utočištu, pored Novalisa i Žana Pola
odzvanjaju američki šlageri za igru i da ja uz njih igram, bilo je u stvari više nego što je ijedno
stvorenje moglo da traži od mene. Ali nije to od mene tražilo „neko stvorenje”, već Hermina, a ona je
imala pravo da naređuje. Ja sam je slušao. Razume se, poslušao sam.

Sastali smo se sutradan posle podne u jednoj kafani. Kada sam došao, Hermina je već bila zauzela
mesto, pila je čaj i osmehujući se pokazala mi novine, u kojima je otkrila moje ime. Bio je to jedan od
reakcionarnih, huškačkih listova iz moga zavičaja, u kome se povremeno redovno javljao poneki
članak protiv mene.

Bio sam protivnik rata dok je ovaj trajao, a posle sam pozivao na mir, strpljenje, čovečnost i
samokritiku, braneći se protiv nacionalističkog huškan ja, koje je svakim danom postajalo sve oštrije,
gluplje i bešnje. U listu se opet nalazio jedan ovakav napad, rđavo napisan, delimično perom samog
urednika a delimično ukraden iz raznih članaka njemu bliske štampe.

Poznato je da niko ne piše tako rđavo kao branioci zastarelih ideologija, da niko ne upražnjava svoj
zanat sa manje čistote i truda. Hermina je pročitala članak i iz njega saznala da je Hari Haler štetan
element, čovek koji ne voli svoju otadžbinu, i da će stvar otadžbine rđavo stajati dokle god se budu
podnosili ovakvi ljudi i ovakve ideje i dokle god se omladina bude vaspitavala na sentimentalnim
idejama o čovečnosti, umesto na ratničkoj osveti protiv zakletog neprijatelja.

„Jesi li ti to?” upita Hermina i pokaza prstom moje ime. „Bogme, stvorio si sebi žestoke
neprijatelje, Hari. Da li te to ljuti?”

Pročitao sam nekoliko redova, bila je to stara pesma, svaka pojedina od ovih kliširanih pogrda bila
mi je već godinama poznata.

„Ne”, odgovorih, „ne ljuti me, odavno sam navikao na to. Nekoliko puta sam izrazio mišljenje da
svaki narod, pa čak i svaki pojedini čovek, umesto da se uljuljkuje lažnim političkim problemima
„krivice”, mora da ispita koliko je sam kriv, usled sopstvenih grešaka, omaški i rđavih navika, u
izazivanju rata i svih ostalih beda u svetu, jer je to jedini put da se po mogućstvu izbegne sledeći rat.
Oni mi to ne opraštaju, jer su sami, razume se, potpuno nevini. Kajzer, generali, veleindustrijalci,
političari i novinari — niko nema sebi ništa da prebaci, niko nema nikakve krivice! Čovek bi mogao
pomisliti da je sve divno na ovom svetu, iako, eto, pod zemljom leže desetine miliona ubijenih ljudi. I
vidiš, Hermina, iako ovakvi pogrdni članci ne mogu više da me naljute, katkada me ipak rastuže. Dve
trećine mojih zemljaka svakog jutra i svake večeri čita ovakve listove, u ovakvom tonu, svakog dana ih
ti listovi obrađuju, opominju i huškaju, zbog njih oni postaju nezadovoljni i zli, a cilj i kraj svega toga
je opet rat, budući, naredni rat, koji će verovatno biti još čudovišniji od ovoga. Sve je to jasno i prosto,
shvatljivo svakom čoveku, i svako bi mogao da dođe do ovog zaključka razmišljajući samo jedan jedini
čas. Ali niko to neće, niko neće da izbegne budući rat, niko neće sebi i svojoj deci da uštedi sledeće
milionsko klanje. Razmišljati jedan čas, utonuti za izvesno vreme u sebe i zapitati se koliko je ko lično
uzeo učešća u neredu i pakostima na svetu, koliki je u tome udeo svakog pojedinca — vidiš, to neće
niko! I tako će sve ići dalje svojim putem, dok mnoge hiljade ljudi iz dana u dan revnosno pripremaju
budući rat. Otkako znam za sebe, to me je gušilo i dovodilo do očajanja, za mene više ne postoji
„otadžbina” i ne postoje ideali, jer je sve to samo dekoracija za gospodu koja priprema sledeće klanje.
Nema smisla misliti, kazati i napisati nešto čovečno, nema smisla gajiti u sebi dobre ideje — na dvojetroje
ljudi koji to čine obaraju se iz dana u dan hiljade listova, časopisa, govora, javnih i tajnih sednica,
koji svi žele, a i postižu, suprotno."

Hermina me je slušala sa živim učešćem.

Da”, reče zatim, „ti si u pravu. Razume se, opet će biti rata, ne mora čovek ni da čita novine da bi
to znao. Prirodno je da čovek može da se rastuži zbog toga, ali to nema nikakvog smisla. To je upravo
kao kada bi se neko rastužio zato što će, uprkos svemu i ma šta preduzimao protiv toga, jednom
neminovno morati da umre. Borba protiv smrti, dragi Hari, jeste uvek nešto lepo, plemenito, čudesno i
poštovanja dostojno, pa prema tome i borba protiv rata. Ali je ujedno uvek i beznadežno donkihotstvo.”
„Možda je to tačno” uzviknu žustro, „ali po takvim istinama kao što je ta da svi uskoro moramo
umreti, da je prema tome sve svejedno, ceo život postaje plitak i glup. Pa zar da odbacimo sve, da se
odreknemo svakog duha, svakog stremljenja, svake čovečnosti, da dopustimo da i dalje vladaju
častoljubije i novac, da bismo pored čaše piva sačekali sledeći poziv na mobilizaciju?”
Čudan je bio pogled koji mi je Hermina dobacila, pogled u kome je bilo podsmeha, šeretluka i
drugarstva punog razumevanja, a istovremeno i težine mudrosti i beskrajne ozbiljnosti.

„Ne, ne treba da postupiš tako”, reče ona materinski. „Tvoj život neće postati plitak i glup iako znaš
da će tvoja borba biti bezuspešna. Bilo bi mnogo pliće, Hari, kada bi se borio za nešto dobro i idealno
misleći da to moraš i postići. Zar ideali postoje da bi ih čovek dostigao? Da li mi ljudi živimo da bismo uništili smrt? Ne, živimo da bismo je se bojali, da bismo je potom voleli, i baš zbog nje se ovo malo
života u nama katkada na jedan čas tako divno zažari. Pravo si dete, Hari. Budi sada poslušan i pođi.
Danas imamo mnogo posla. Danas više neću da vodim računa o ratu i novinama. A ti?”

Ni ja, bio sam takođe spreman da to prihvatim. Pošli smo zajedno — bio je to naš prvi zajednički
izlazak u grad — u radnju sa muzičkim instrumentima, gde smo gledali gramofone, otvarali ih i
zatvarali, puštali ih da nam sviraju, i kada sam našao jedan koji nam je odgovarao i po izgledu i po
ceni, hteo sam da ga kupim, ali Hermina se nije tako brzo odlučivala. Ona me je zadržala, te sam morao
da obiđem s njom i drugu radnju i tamo pogledam i saslušam gramofone svih sistema i veličina, od
najskupljeg do najjeftinijeg, pa se tek onda saglasila da se vratimo u prvu radnju i tamo kupimo aparat
koji smo ranije našli.

„Vidiš”, rekoh ja, „to smo mogli da uradimo i jednostavnije.”

„Misliš? A možda bismo sutra videli u nekom izlogu isti aparat koji bi bio jeftiniji za dvadeset
franaka. A osim toga, zadovoljstvo je kupovati, a svako zadovoljstvo treba sladiti. Moraćeš ti da naučiš
još mnogo štošta.”

Sa jednim nosačem doneli smo plod naše kupovine u moj stan.

Hermina je pažljivo pregledala moju dnevnu sobu, pohvalila je peć i divan, isprobala stolice,
uzimala je knjige u ruke i dugo se zadržala pred fotografijom moje dragane. Gramofon smo postavili na
nizak orman pored gomile knjiga. A onda je otpočela nastava. Ona je stavila na gramofon ploču sa
fokstrotom i, pokazujući mi prve korake, uzela me za ruke i počela da me vodi. Ja sam poslušno kaskao
za njom, sudarao se sa stolicama, slušao njena naređenja, ali ih nisam razumevao, gazio je po nogama i
bio nespretan koliko i revnostan. Posle druge igre bacila se na divan zacemivši se od smeha kao kakvo
dete.

„Bože moj, kako si krut! Koračaj jednostavno, kao kad se šetaš! Tu nije potrebno nikakvo
naprezanje. Cini mi se da ti je toplo? E, pa da se odmorimo pet minuta. Vidiš, igrati je, kada čovek to
ume, isto tako jednostavno kao i misliti, a mnogo se lakše nauči. Bićeš manje nestrpljiv što ljudi neće
da nauče da misle, već više vole da gospodina Halera nazivaju izdajnikom otadžbine i mirno dopuštaju
da dođe do sledećeg rata.”

Otišla je posle jednog časa, uveravajući me da će idući put već ići bolje. Ja sam o tome imao
drukčije mišljenje, i bio sam veoma razočaran zbog svoje gluposti i nezgrapnosti, činilo mi se da za
ovaj jedan čas ništa nisam naučio i nisam verovao da će ikada biti bolje. Ne, za igranje čovek mora
imati sposobnosti koje su meni potpuno nedostajale: veselost, čednost, lakomislenost i elan. Eh, pa to
sam odmah mislio!

Ali gle, idući put je odista išlo bolje i čak je počelo da mi pričinjava zadovoljstvo, a na kraju časa
Hermina je izjavila da sada umem da igram fokstrot. Ali kada je iz toga izvela zaključak da sutra
moram da idem s njom u restoran u kome se igra, grdno sam se uplašio i stao da se branim iz petnih
žila. Ona me je hladno podsetila na moj zavet poslušnosti i naredila mi da sutradan dođem na čaj u
hotel „Balans”.

Te večeri sedeo sam kod kuće, hteo sam da čitam, ali nisam mogao. Bojao sam se sutrašnjeg dana.
Bila mi je strašna pomisao da ja, stari, plašljivi i osetljivi čudak, odem u jedan od onih sumornih
modernih lokala u kojima se pije čaj i igra, i ne samo to nego je trebalo da se pokazujem tamo pred stranim svetom kao igrač, iako to još nisam bio. Priznajem da sam se stideo i smejao samom sebi kada
sam u svojoj sobi za studije navio aparat i tiho, u čarapama, sam ponavljao korake fokstrota.

Sutradan je u hotelu „Balans” svirao mali orkestar i služen je čaj i viski. Pokušao sam da podmitim
Herminu, ponudio sam je kolačima, pokušao sam da je pozovem na bocu dobrog vina, ali je ona ostala
neumoljiva.

„Ti danas nisi ovde radi svoga zadovoljstva. Ovo je čas igranja.”

Morao sam dva-tri puta da igram s njom, a u međuvremenu upoznala me je sa saksofonistom,
crnomanjastim, lepim mladićem španskog ili južnoameričkog porekla, koji je, kako je ona rekla, svirao
na svim instrumentima, i govorio sve jezike sveta. Izgleda da se ovaj senjor odlično poznavao s
Herminom i da je bio u prijateljstvu s njom. Pred sobom je imao dva saksofona različite veličine, u
koje je duvao naizmenično, dok su njegove crne, sjajne oči pažljivo i veselo ispitivale igrače. Na svoje
iznenađenje, osetio sam prema ovom bezazlenom, lepuškastom sviraču nešto nalik na ljubomoru; ne
ljubavničku ljubomoru, jer između mene i Hermine nije bilo ni govora o ljubavi, nego neku vrstu
duhovne ljubomore na njihovo prijateljstvo, jer mi se činilo da nije sasvim dostojan interesovanja,
upadljivog isticanja, pa čak i uvažavanja koje mu je ukazivala. Čudna poznanstva moram da sklapam,
pomislio sam neraspoložen.

A zatim su Herminu uzastopno pozivali da igra, i ja sam ostao sam pored čaja, slušajući muziku,
vrstu muzike koju dotle nisam mogao da podnesem. Bože moj, pomislio sam u sebi, sada treba da
budem uveden i da se odomaćim ovde, u ovome meni tako odvratnom i tuđem svetu, u ovom, do sada
tako brižljivo izbegavanom, svetu lumpadžija i zabave željnih ljudi, u glatkom, uniformisanom svetu
mermernih stočića, džeza, kokota i trgovačkih putnika! Tužno sam ispijao svoj čaj i piljio u
poluelegantno mnoštvo. Moj pogled privukoše dve lepe devojke, obe dobre igračice, koje sam
posmatrao sa divljenjem i zavišću kako gipko, lepo, veselo i sigurno kruže u igri.

Uto se Hermina ponovo pojavi i izjavi da je nezadovoljna mnome. Kao da nisam ovde, grdila me
je, kada pravim takvo lice i sedim nepomično za stolom sa čajem; treba sada da se trgnem i igram.
Kako, nikoga ne poznajem? To nije važno. Zar ovde nema nijedne devojke koja mi se sviđa?

Pokazao sam joj jednu, lepšu, od onih dveju devojaka, kratko podsečene, guste plave kose, koja je
baš stajala u našoj blizini u svojoj lepoj somotskoj suknjici i koja je, sa svojim punačkim ženstvenim
rukama, izgledala veoma ljupko. Hermina je uporno tražila da joj smesta priđem i zamolim je za igru.
Ja sam se očajnički branio.

„Ne mogu!” rekoh sav ojađen. „Da sam lep, mlad momak, bih! Ali ovakva kruta, matora budala,
koja ne ume ni da igra — ta ona bi me ismejala!”

Hermina me prezrivo pogleda.

,,A što ću ja da te ismejem, to ti je, razume se, svejedno. Baš si prava kukavica! Ko god prilazi
nekoj devojci izlaže se ismevanju, to je ulog. Dakle reskiraj, Hari, a u najgorem slučaju dopusti da te
ismeju — inače je svršeno s mojom verom u tvoju poslušnost.”

Nikako nije popuštala. Digao sam se sa strepnjom i pošao prema lepoj devojci baš kada je muzika
ponovo zasvirala.

,,U stvari nisam slobodna”, reče ona posmatrajući me radoznalo svojim krupnim, svežim očima,
„ali izgleda da se moj igrač prilepio za bar. Hajdemo!”

Obuhvatio sam je i napravio prvih nekoliko koraka, još uvek začuđen što me nije odbila, kad ona
već primeti o čemu se radi i preuze vodstvo. Igrala je divno, i ja se zaneh i trenutno zaboravih na svoju
dužnost i pravila igre, i jednostavno se prepustih struji, osećajući čvrste bokove i brza, gipka kolena
moje igračice, gledajući u njeno mlado, ozareno lice i priznajući joj da danas igram prvi put u životu.
Ona se nasmeši i ohrabri me, a na moje zadivljene poglede i laskave reči odgovori izvanredno spretno,
ne recima, već tihim, očaravajućim pokretima, koji su nas divno zbližili. Desnom rukom čvrsto sam je
obgrlio oko struka i sav srećan revnosno pratio pokret njenih nogu, ruku i ramena, ne nagazivši je
nijednom, na svoje veliko iznenađenje, a kad je muzika prestala da svira, nas dvoje smo ostali zajedno,
pljeskajući sve dok se igra nije ponovila i dok nisam još jednom pažljivo, zaljubljeno i predano
ponovio ceo obred.

Kada se igra završila, isuviše brzo za mene, lepa somotska devojka se povukla, a pored mene se
odjednom stvorila Hermina, koja nas je posmatrala.

„Primećuješ li što?” smejala se ona pohvalno. „Jesi li otkrio da ženske noge nisu isto što i noge od
stola? E pa bravo! Fokstrot sada, hvala bogu, znaš, sutra prelazimo na boston, a za tri nedelje održava
se bal pod maskama u dvoranama .Globusa’.”

Bio je odmor i mi smo seli, a zatim je prišao i lepuškasti mladi gospodin Pablo, saksofonista,
klimnuo glavom i seo pored Hermine. Izgledalo je da je s njom u prisnom prijateljstvu, ali meni se,
priznajem, još pri prvom susretu nikako nije svideo ovaj gospodin. Bio je lep, to se nije moglo poreći,
lepog stasa i lica, ali nisam mogao otkriti u njemu nikakvih drugih odlika. Uprostio je i svoje znanje
mnogih jezika, naime, uopšte nije govorio, izuzev reči: „molim”, „hvala”, „dabome”, „svakako”,
„halo” i sličnih, koje je, doduše, znao da kaže na nekoliko jezika. Ne, on nije govorio, ovaj senjor
Pablo, a izgledalo je da ovaj lepuškasti kabalero i ne misli mnogo. Njegovo je zanimanje bilo da duva u
saksofon u džez-orkestru, i to zanimanje je, izgleda, upražnjavao sa ljubavlju i strašću; za vreme
sviranja katkada bi odjednom pljesnuo rukama ili bi dopuštao sebi druge izlive oduševljenja, na primer,
glasno bi otpevao: „ooo, ha, ha, halo!” Ali inače, očigledno, nije bio ni za šta drugo na svetu sem da
bude lep, da se sviđa ženama, da nosi okovratnike i mašne po najnovijoj modi, a i mnogobrojno
prstenje na rukama. Zanimao nas je jedino na taj način što je sedeo s nama, što nam se ljubazno
osmehivao, zagledao svoj ručni sat i zavijao cigarete, u čemu je bio veoma vešt. Njegove lepe, tamne
oči kreolca i crne kovrdže nisu skrivale nikakvu romantiku, nikakve probleme i nikakve misli —
posmatrajući ga izbliza, ovaj lepi, egzotični polubog bio je samo veseli, pomalo razmaženi dečak
prijatnog ponašanja i ništa više. Razgovarao sam s njim o njegovom instrumentu i o boji tonova u džezmuzici,
te je morao primetiti da ima posla sa starim sladokuscem i poznavaocem muzike. Ali se on
uopšte nije upuštao u to i, dok sam ja iz učtivosti prema njemu, odnosno, u stvari, prema Hermini,
preduzeo neku vrstu muzičko-teoretske odbrane džez-muzike, on se bezazleno smeškao, ne obraćajući
pažnju na mene i moj trud, i verovatno mu je bilo potpuno nepoznato da je pre i osim džez-muzike
postojala i neka druga. Bio je mio, veoma mio i učtiv i ljubazno se smeškao svojim krupnim, praznim
očima; ali između mene i njega nije bilo ničeg zajedničkog — ništa od onoga što je možda za njega
bilo važno i sveto nije moglo da to bude i za mene. Dolazili smo sa suprotnih strana sveta i nijedna reč
naših jezika nije bila zajednička. (Ali kasnije mi je Hermina ispričala nešto neobično. Rekla mi je da joj
je Pablo posle onog razgovora sa mnom kazao da treba veoma pažljivo da postupa „sa tim čovekom,
jer je veoma nesrećan”. A kada ga je ona upitala po čemu je to zaključio, rekao je: „Jadan, jadan čovek.
Pogledaj njegove oči! On ne ume da se smeje.”)

Kada se crnooki oprostio i muzika opet zasvirala, Hermina se digla. „Sada bi opet mogao da igraš
sa mnom, Hari. Ili više ne želiš?”

I s njom sam sada igrao lakše, slobodnije i veselije, iako ne tako krilato i zaboravljajući se.
Hermina me je pustila da vodim, prilagođavajući se nežno i lako kao kakav cvetni list, a i kod nje sam
našao i osetio one lepote koje čas dolaze u susret čas beže, ona je takođe širila miris žene i ljubavi, i
njena je igra nežno i toplo pevala ljupku, zamamnu pesmu pola — pa ipak na sve to nisam mogao da
odgovorim slobodno i radosno, nisam mogao da se potpuno zaboravim i sav se predam; Hermina mi je
bila odviše bliska, ona mi je bila drug, sestra, ona je bila moga soja, ličila je na mene i ličila je na
Hermana, mog prijatelja iz mladosti, zanesenjaka, pesnika i vatrenog druga mojih umnih vežbi i
stranputica.

„Znam”, reče ona kasnije kada sam joj govorio o tome, „dobro znam. Ja ću, doduše, ipak postići da
se zaljubiš u mene, ali za to ima vremena. Za sada smo drugovi, ljudi koji se nadaju da će postati
prijatelji, jer smo upoznali jedno drugo. Sada ćemo učiti jedno od drugoga i igraćemo se jedno s
drugim. Pokazaću ti svoje malo pozorište, naučiću te da igraš, da budeš malo veseo i budalast, a ti ćeš
mi izložiti svoje misli i nešto od svog znanja.”

„Ah, Hermina, nema tu bogzna šta da se izlaže, ti znaš više od mene. Kakvo si ti neobično ljudsko
stvorenje, devojko! U sve se razumeš i u svemu prednjačiš. Da li ti ja nešto značim? Da ti nisam
dosadan?”

Smrknutih očiju gledala je u pod.

„Ne volim da te čujem da tako govoriš. Pomisli na veče kada si, slomljen i očajan, usred svojih
patnji i usamljenosti, presekao moj put i postao mi drug! Šta misliš, zašto sam tada umela da te poznam
i razumem?” „Zašto, Hermina? Reci mi!”

„Zato što sam ista kao i ti. Zato što sam isto tako usamljena kao i ti, zato što isto kao i ti ne mogu
da volim i da shvatim ozbiljno život i ljude. Uvek postoji nekolicina ljudi koji od života traže ono
najviše i koji teško mogu da se pomire sa glupošću i grubošću."

„Ti, ti!” uzviknuh neobično iznenađen. „Razumem te, drugarice, niko te ne razume kao ja. Pa ipak
predstavljaš zagonetku za mene. Ta ti sa takvom lakoćom izlaziš na kraj sa životom, ti tako čudesno
poštuješ male stvari i zadovoljstva, ti si takva umetnica u životu! Kako možeš da patiš od života? Kako
možeš da očajavaš?”

„Ne očajavam, Hari. Ali da patim od života — oh, na to sam već navikla! Ti se čudiš što nisam
srećna iako umem da igram, iako se tako dobro snalazim na površini života. A ja se, prijatelju, čudim
što si se ti toliko razočarao u životu, ti koji tako dobro poznaješ najlepše i najdublje stvari, duh,
umetnost i misli. Zato smo se i privukli uzajamno, zato i jesmo brat i sestra. Naučiću te da igraš i da
budeš razigran, da se smešiš, a da uprkos svemu ipak ne budeš zadovoljan. Naučiću od tebe da mislim,
da stičem znanje, a da ipak ne budem zadovoljna. Znaš li da smo mi oboje deca đavola?” „Jesmo. Đavo
je duh, a mi smo njegova nesrećna deca. Mi smo ispali iz prirode i visimo u praznini. Ali sada mi nešto
pade na pamet: u raspravi o stepskom vuku, o kojoj sam ti govorio, stoji da Hari samo uobražava da
ima jednu ili dve duše i da se sastoji od jedne ili dve ličnosti. Svaki čovek, navodno, sazdan je od deset,
sto i hiljadu duša.”

„To mi se mnogo sviđa”, uzviknu Hermina. „Kod tebe je, na primer, veoma razvijen duhovni život
i zato si zaostao u raznim sitnim životnim umešnostima. Mislilac Hari ima sto godina, ali igraču Hariju
je jedva pola dana. Njega ćemo razvijati dalje, njega i ostalu njegovu malu braću, koja su isto tako
mala, glupa i nedorasla kao i on."

Gledala me je smešeći se. Zatim me upita tiho, promenjenim glasom:

,,A kako ti se svidela Marija?"

„Marija? Ko je to?”

„To je ona sa kojom si igrao. Lepa je devojka, veoma lepa devojka. Koliko sam mogla da vidim,
bio si malo zaljubljen u nju.”

„Zar je poznaješ?”

„Da, poznajemo se vrlo dobro. Je li ti mnogo stalo do nje?”

„Svidela mi se i bio sam radostan što je tako predusretljivo podnosila moje igranje.”

„Zar je to sve! Trebalo bi da joj se malo udvaraš, Hari. Ona je veoma lepa i odlično igra, a već si
zaljubljen u nju. Verujem da ćeš imati uspeha.”

,,Oh, nije mi to cilj.”

„Sada si malo slagao. Znam da negde u svetu imaš draganu i da je viđaš jednom u pola godine, da
bi se onda svađao s njom. Lepo je od tebe, najzad, što hoćeš da ostaneš veran toj svojoj čudnoj
prijateljici, ali dopusti mi da tome ne pridam naročit značaj! Naslućujem da ti ljubav uopšte shvataš
veoma ozbiljno. Neka je i tako, voli na svoj idealan način koliko hoćeš, to je tvoja stvar, nije moje da
vodim računa o tome. Ali sitne, lake životne umešnosti i igre, na tom polju sam ti učiteljica, i učiću te
bolje nego tvoja idealna dragana, u to budi uveren! Veoma ti je potrebno da opet jednom spavaš sa
jednom lepom devojkom, stepski vuče.”

„Hermina”, uzviknuh izmučeno, „ta pogledaj me, ja sam star čovek!”

„Ti si mali dečak. I kao što si bio odviše nemaran da naučiš da igraš, tako isto si bio odviše
nemaran da naučiš da voliš. Ti, prijatelju, svakako odlično umeš da voliš idealno i tragično, u to ne
sumnjam i odajem ti priznanje. Ali sada ćeš naučiti da voliš i obično, ljudski. Početak je tu, uskoro
čovek može da te pusti da odeš na neki bal. Još moraš da naučiš boston, s time ćemo otpočeti sutra.
Doći ću u tri sata. Uostalom, kako ti se svidela muzika ovde?”

„Neobično."

„Vidiš, i to je napredak, već si nešto naučio. Do sada nisi mogao da podneseš džez i muziku za igru,
nije ti bila dovoljno ozbiljna i duboka, a sada si uvideo da je ne treba ni shvatiti ozbiljno, ali da može
da bude ljupka i čarobna. Uostalom, da nije Pabla, ceo orkestar ne bi vredeo ništa. On ga vodi i daje mu
živost.”

Kao što je gramofon iskvario vazduh asketske duhovnosti moje radne sobe, kao što su američke
igre, tuđe, neprikladne i ubistvene, prodrle u moj negovani muzički svet, tako je sa svih strana nadiralo
nešto novo, opasno, razorno, u moj dosada tako oštro ograničeni i strogo zatvoreni život.

Rasprava o
 63 
stepskom vuku i Hermina bili su u pravu sa svojim učenjem o hiljadu duša, svakoga dana pojavljivale
su se u meni, pored starih, još i nove duše, koje su postavljale svoje zahteve, dizale galamu, i sada sam
jasno, kao kakvu sliku, video pred sobom svu zabludu u odnosu na moju dosadašnju ličnost. Onih
nekoliko veština i vežbi u kojima sam slučajno bio dobro potkovan prihvatio sam i pomoću njih
naslikao jednog Harija, živeći životom jednog Harija koji u stvari nije bio ništa drugo nego prefinjeni
poznavalac pesništva, muzike i filozofije — a sav ostali deo svoje ličnosti, čitav ostali haos
sposobnosti, nagona i stremljenja bio mi je na teretu, pa sam mu nadenuo ime Stepski Vuk.
Međutim, moje vraćanje sa pogrešnog puta i raspadanje moje dosadašnje ličnosti nisu bili ni
prijatne ni zanimljive pustolovine, već je sve ovo, naprotiv, često bivalo gorko i bolno, a katkad upravo
nepodnošljivo. Gramofon je često satanski zvučao u sredini u kojoj je sve bilo podešeno za druge
tonove. A katkada, kad bih u nekom restoranu koji je bio u modi igrao svoje vanstepe među elegantnim
bonvivanima i hohštaplerima, učinio bih se samom sebi izdajnikom svega onoga što mi se ikada u
životu učinilo dostojno poštovanja i sveto. Da me je Hermina samo osam dana ostavila samog, ubrzo
bih pobegao od ovih mučnih i smešnih pokušaja da se pretvorim u bonvivana. Ali Hermina je uvek bila
tu: iako je nisam viđao svakog dana, ona me je ipak stalno posmatrala, vodila, nadziravala i ocenjivala
— pa mi je i moje najžešće buntovničke misli, kao i nameru da bežim, sa osmehom čitala s lica.
Postepeno, kako je napredovalo rušenje onoga što sam ranije nazivao svojom ličnošću, počinjao
sam da shvatam zašto sam uprkos svem očajanju morao toliko da se bojim smrti, pa sam primećivao da
je i taj užasni i sramni strah bio samo deo moje stare, građanske, lažne egzistencije. Dosadašnji
gospodin Haler, daroviti pisac, poznavalac Getea i Mocarta, autor čitanja dostojnih eseja o metafizici i
umetnosti, o geniju, tragici i čovečnosti, melanholični pustinjak u svojoj ćeliji pretrpanoj knjigama,
podvrgnut je deo po deo samokritici i u svemu je podbacio. Daroviti i zanimljivi gospodin Haler
propovedao je, doduše, razumnost i čovečnost, protestvovao je protiv surovosti rata, ali nije dopustio
da ga za vreme rata postave uza zid i streljaju, što je u stvari trebalo da bude posledica njegovog
shvatanja, već se nekako prilagodio, razume se, veoma časno i plemenito, ali je to ipak bio samo
kompromis. Osim toga bio je protivnik sile i izrabljivanja, ali je u banci imao nekoliko hartija od
vrednosti raznih industrijskih preduzeća, čije je kamate uživao bez ikakve griže savesti. I tako je to bilo
u svemu. Hari Haler se, doduše, divno prerušio u idealistu i čoveka koji prezire svet, u setnog
pustinjaka i kivnog proroka, ali je u osnovi ipak bio buržuj; osuđivao je život koji je vodila Hermina,
ljutio se zbog noći koje je straćio po restoranima, isto tako i zbog novca koji je tamo proćerdao, savest
mu nije bila čista, a nikako nije čeznuo za unutrašnjim oslobođenjem i savršenstvom, već je, naprotiv,
žestoko čeznuo za udobnim vremenom kada su mu njegove umne vežbe još pružale zadovoljstvo i
donosile mu slavu. Tako su i oni čitaoci novina koje je on prezirao i ismevao čeznuli za idealnim
vremenima pre rata, jer je to bilo mnogo lakše nego naučiti nešto na sopstvenim patnjama. Pih, do
đavola, čoveku se morao zgaditi ovaj gospodin Haler! Pa ipak sam ga se grčevito držao, njega ili
njegove obrazine, koja je već bila u raspadanju, njegovog koketiranja sa duhovnim životom, njegovog
malograđanskog straha od svega što je nesređeno i slučajno (u šta se ubrajala i smrt). Sa podsmehom i
zavišću sam upoređivao budućeg, novog Harija, ovog pomalo plašljivog i smešnog diletanta dvorana
za igru, sa onom nekadašnjom lažno-idealnom slikom Harija, na kojoj sam u međuvremenu otkrio
kobne crte koje su mi onda na profesorovoj slici Getea toliko smetale. A on sam, stari Hari, bio je isto
tako građanski idealizovani Gete, isti takav junak duha, odviše plemenitog pogleda, koji je blistao
uzvišenošću, duhom i čovečnošću, kao da je namazan briljantinom, i koji je, tako reći, i sam bio tronut
plemenitošću svoje sopstvene duše. Do đavola, ova ljupka slika bila je prilično izrešetana, idealni
gospodin Haler bedno je demontiran! Izgledao je kao velikodostojnik koga su opljačkali drumski
razbojnici, pa je ostao u pocepanim gaćama, i koji bi mudro uradio kad bi sada naučio ulogu odrpanca, ali on umesto toga nosi svoje rite kao da na njima još ima orden ja i plačno i dalje traži izgubljeno
dostojanstvo.

Cesto sam se sretao sa sviračem Pablom i morao sam ponovo da razmotrim svoj sud o njemu, već i
zato što ga je Hermina toliko volela i uvek tražila njegovo društvo. U mom sećanju Pablo je bio
zabeležen kao lepuškasta nula, kao mali, pomalo sujetan lepotan, kao vedro dete bez problema, koje
veselo duva u vašarsku trubu i koje je lako naterati na poslušnost pomoću pohvala i čokolade. Ali
Pablo nije pitao za moj sud o njemu, bio mu je isto tako ravnodušan kao i moje muzičke teorije. Slušao
me je učtivo i ljubazno, smeškajući se bez prestanka, ali mi nikada nije davao pravi odgovor. No
uprkos tome izgledalo je da sam ga zainteresovao, i očigledno se trudio da mi se svidi i pokaže se
dobronameran prema meni. Kada sam se jednom, za vreme naših neplodnih razgovora, razljutio i
postao skoro grub, pogledao me je u lice unezvereno i tužno, zatim me je uhvatio za levu ruku,
pomilovao je i ponudio mi iz jedne zlatne kutijice neki prašak za šmrVanje, jer je smatrao da će mi to
prijati. Pogledom sam upitao Herminu, ona je klimnula glavom u znak odobravanja, i ja sam se
poslužio i ušmrknuo prašak. Odista sam ubrzo postao svežiji i živahniji, u onom prašku je verovatno
bilo malo kokaina. Hermina mi je pričala da Pablo raspolaže mnogim ovakvim sredstvima, do kojih
dolazi tajno i kojima više puta poslužuje prijatelje, jer je u njihovom spravljanju i doziranju pravi
majstor. Bila su to sredstva za umirivanje bolova, za spavanje, za izazivanje lepih snova, za izazivanje
veselosti i zaljubljenosti.

Jedanput sam ga sreo na ulici, blizu keja, i on mi se odmah pridružio. Ovoga puta uspeo sam da ga
nateram da najzad progovori.

„Gospodine Pablo", rekao sam mu, dok se on igrao crno-srebrnim štapićem, „vi ste Herminin
prijatelj i to je razlog zbog koga se interesujem za vas. Ali vi mi, to vam moram reći, otežavate
konverzaciju. Ja sam nekoliko puta pokušao da razgovaram s vama o muzici — zanimalo me je da
čujem vaše mišljenje, vaše neslaganje i vaš sud; ali vi ste uvek prezrivo odbijali da mi ma šta
odgovorite.”

On se srdačno nasmeja i ovog puta mi ne ostade dužan odgovora, već ravnodušno reče: „Vidite, po
mom mišljenju razgovor o muzici nema nikakve vrednosti. Ja nikada ne govorim o muzici. Šta bih vam
i odgovorio na vaše veoma mudre i istinite reči? Vi ste toliko u pravu u svemu što ste rekli. Ali, vidite,
ja sam muzičar, a ne naučnik, i ne verujem da muzika ima ma kakve veze sa istinitim izjavama. Za
muziku nije važno da li je neko u pravu, da li neko ima ukusa, obrazovanja i svega ostalog.”

„Pa dobro. A šta je onda važno?”

„Svirati je važno, gospodine Haleru, treba svirati što je moguće bolje, više i intenzivnije! U tome je
stvar, mesje. Ako u glavi imam sva dela Baha i Hajdna i o njima mogu da dam najpametnije ocene,
time još ni za kog ništa nisam učinio. Ali ako uzmem svoj duvački rog i na njemu odsviram živahni
šimi, bio taj šimi dobar ili loš, u njemu će ljudi ipak uživati, od njega će im se razmrdati noge i
prostrujati krv. A jedino to je važno. Pogledajte jednom lica u dvorani za igru u trenutku kada muzika
posle dužeg odmora ponovo zasvira — kako tada oči zablistaju, noge počnu da se trzaju, a lica da se
smeju! To je ono radi čega se svira.”
„Vrlo dobro, gospodine Pablo. Ali ne postoji samo muzika čula, postoji i muzika duha. Ne postoji
samo ona koja se svira za trenutak već i besmrtna muzika koja živi dalje i onda kada se ne svira. Može
neko, ležeći sam u svom krevetu, da izazove u svojim mislima neku melodiju iz .Čarobne frule’ ili
,Matejeve pasije’, i onda je to muzika iako niko ne vuče gudalom, niti duva u flautu.”

„Svakako, gospodine Haleru. Ali i ,Jirning’ i /Valenciju' reprodukuju u sebi svake noći mnogi
usamljeni i sanjalački raspoloženi ljudi. I najsiromašnija daktilografkinja u kancelariji ima u glavi svoj
vanstep i po njegovom taktu udara u slova. Oni su u pravu, svi ti usamljeni ljudi, i ja im rado dopuštam
njihovu nemu muziku, bilo da je u pitanju ,Jirning’, ,Čarobna frula’ ili .Valencija’! Ali odakle tim
ljudima ta usamljena, nema muzika? Oni je uzimaju od nas muzičara; ona prvo mora da bude odsvirana
i saslušana, mora da uđe u krv pre nego što čovek kod kuće u svojoj sobici može da misli na nju i sanja
o njoj.”

„Saglasan sam”, rekoh hladno. „Ali ipak, ne mogu Mocart i najnoviji fokstrot stajati na istom
stepenu. I nije svejedno da li ljudima svirate božansku i večnu muziku, ili jeftinu muziku koja ne traje
više od jednog dana.”

Kad Pablo primeti uzbuđenje u mom glasu, njegovo lice dobi svoj najljubazniji izraz, on me
pomilova po mišici i unese u svoj glas neverovatnu blagost.

,,Oh, dragi gospodine, vi ste sigurno u pravu sa svojim stepenima. Nemam ništa protiv toga da
Mocarta, Hajdna i .Valenciju' stavite na stepen koji želite! Meni je to sasvim svejedno, ne odlučujem ja
o tim stepenima, mene za to ne pitaju. Mocarta će možda svirati i posle sto godina, a .Valenciju' ni
posle dve — mislim da to mirne duše možemo prepustiti dragom bogu, on je pravedan i u njegovim je
rukama trajanje našeg života, pa i svakog valcera i fokstrota, on će sigurno učiniti kako je najbolje. Ali
mi muzičari moramo da činimo naše, da izvršavamo svoju dužnost i zadatke: moramo da sviramo ono
što ljudi trenutno traže, i to što je mogućno bolje, lepše i ubedljivije.”

Uzdahnuo sam i nisam rekao više ništa. Ovom čoveku se nije moglo doskočiti.

U izvesnim trenucima su se novo i staro, bol i naslada, strah i radost veoma čudno mešali. Bio sam
čas na nebu, čas u paklu, ali većinom na oba mesta istovremeno. Stari i novi Hari živeli su jedan pored
drugoga čas u ogorčenoj svađi, čas u miru i spokoj stvu. Katkada je izgledalo da je stari Hari zauvek
umro, a onda bi se odjednom opet pojavio, izdavao naređenja, tiranisao i sve znao bolje, a novi, mali,
mladi Hari je ćutao, dopuštajući da bude pritešnjen uza zid. Nailazili su, opet, drukčiji časovi, kada je
mladi Hari starog hvatao za gušu i svojski stezao, pa bi tada bilo mnogo stenjanja, mnogo borbe na
život i smrt i mnogih misli o nožu za brijanje.

Ali često bi me poklopio jedan jedini talas i sreće i patnje. Takav je bio trenutak kad sam nekoliko
dana posle svog prvog javnog pokušaja da igram ušao u svoju spavaću sobu i, na svoje neizmerno
iznenađenje, čuđenje, strah i oduševljenje, našao lepu Mariju da leži u mom krevetu. Od svih
iznenađenja koje mi je Hermina do sada priredila ovo je bilo najžešće. Jer nijednog trenutka nisam bio
u nedoumici da mi je ona uputila ovu rajsku pticu. Te večeri izuzetno nisam bio sa Herminom, već
sam u sabornoj crkvi slušao odlično izvođenje stare crkvene muzike —bio je to lep i setan izlet u moj
nekadašnji život, u krajeve moje mladosti, u domene idealnog Harija. U visokom prostoru gotske
crkve, čiji su se lepi, mrežasti svodovi u igri malobrojnih svetiljki avetinjski živo lelujali tamo-amo,
slušao sam komade od Bukstehudea, Pahelbela, Baha i Haj dna, opet sam koračao starim, dragim
stazama, slušao divni glas pevačice sa kojom sam nekada bio u prijateljstvu i sa kojom sam doživeo
mnoga izvanredna izvođenja. Glasovi stare muzike, njihovo beskrajno dostojanstvo i svetost probudili
su u meni sva uzvišena osećanja, oduševljenja i zanos moje mladosti; tužan i utonuo u sebe sedeo sam
na visokom horu crkve, za jedan čas gost ovog plemenitog, blaženog sveta koji mi je nekada bio
domovina. Za vreme jednog Hajdnovog dueta odjednom mi navreše suze, nisam sačekao kraj, odustao
sam od ponovnog viđenja sa pevačicom (oh, koliko sam blistavih večeri nekada proveo sa umetnicima na ovakvim koncertima!), odšunjao sam se iz saborne crkve i do iznemoglosti jurio ulicama kroz noć,
gde su, tu i tamo, iza prozora restorana, džez-orkestri svirali melodiju mog sadašnjeg života. Oh, kakav
je tužni lavirint postao moj život!

Prilikom ove noćne šetnje dugo sam razmišljao o svom neobičnom odnosu prema muzici, i još
jednom sam u ovom dirljivom, a i fatalnom odnosu sagledao sudbinu čitavog nemačkog duhovnog
života. U nemačkom duhu vlada materinsko pravo i privrženost prirodi u obliku hegemonije muzike, za
koju drugi narodi nikada nisu znali. Umesto da se mi, ljudi od duha, muški branimo protiv toga, umesto
da budemo potčinjeni i poslušni duhu, logosu, reči — svi mi maštamo o jednom jeziku bez reči, koji će
izraziti neizrecivo i prikazati ono što se ne može uobličiti. Umesto da što vernije i predanije svira na
svom instrumentu, Nemac od duha uvek se bunio protiv reči i protiv razuma, a uvek je koketirao s
muzikom. I uvek se nemački duh naslađivao čudesnim i blaženim muzičkim formama, čudesnim i
ljupkim osećanjima i raspoloženjima, koja stvarnost nikada nije potisnula, a prenebregao je svoje
stvarne zadatke. Mi, ljudi od duha, nikada se nismo odomaćili u stvarnosti, bila nam je tuđa i
neprijateljska, i zato je i u našoj nemačkoj stvarnosti, u našoj istoriji, našoj politici i javnom mnjenju
uloga duha bila tako bedna. Da, često sam razglabao tu misao, a često sam osećao i žestoku čežnju da
jednom i ja učestvujem u oblikovanju stvarnosti, da jednom i ja delam ozbiljno i odgovorno, umesto da
se bavim uvek samo estetikom i duhovnom primenjenom umetnošću. Ali se uvek sve završavalo
rezignacijom i pomirenjem sa zlim udesom. Gospoda generali i veleindustrijalci bili su potpuno u
pravu: ništa od nas „duhovnih”, mi smo bili društvo bez koga se lako moglo, neodgovorno društvo
duhovnih brbljivaca kome je stvarnost bila tuđa. Pih, do đavola! Nož za brijanje!

Ispunjen ovakvim mislima i naknadnim zvucima muzike, srca otežalog od tuge i pun očajne čežnje
za životom, za stvarnošću, za smislom svega ovoga i nepovratno izgubljenim, najzad sam se vratio
kući, popeo uz stepenice, upalio osvetljenje u dnevnoj sobi i uzalud pokušao da malo čitam. Setio sam
se dogovora koji me je obavezivao da sutra uveče odem u „Cecil-bar” na viski i igranku i osećao sam,
ne samo prema sebi već i prema Hermini, srdžbu i gorčinu. Neka je njena namera i dobra i srdačna, a
ona sama neka je čudesno stvorenje — bolje da me je onda pustila da propadnem, umesto što me je
povukla u ovaj tuđi svet koji tako čudno treperi, svet igre i zbrke, u kome ću uvek biti tuđinac i u kome
propada i strada ono što je najbolje u meni.

I tako sam tužno ugasio svetiljku, tužno otišao u svoju spavaću sobu, tužno počeo da se svlačim,
kada me trže neobičan miris. U vazduhu je lebdeo lak miris parfema i, osvrnuvši se, videh lepu Mariju
kako leži u mom krevetu, smešeći se pomalo zaplašeno svojim krupnim plavim očima.

„Marija!” rekoh. A prva mi je misao bila da će mi gazdarica otkazati stan ako sazna za ovo.

„Došla sam”, reče ona tiho. „Ljutite li se na mene?" „Ne, ne ljutim se. Znam da vam je Hermina
dala ključ. Naravno.”

,,Oh, vi ste ljuti zbog toga. Idem ja.”

„Ne, lepa Marija, ostanite! Samo, eto, baš večeras sam veoma tužan, danas ne mogu da budem
veseo, ali ću sutra možda moći.”

Nagnuo sam se nad njom, a ona je svojim velikim čvrstim rukama privukla moju glavu k sebi i
dugo me ljubila. Seo sam zatim na krevet, držeći je za ruku, i zamolio je da govori veoma tiho, jer niko
nije smeo da nas čuje, gledao sam naniže u njeno lepo, puno lice, koje je tako strano i čudno, poput velikog cveta, ležalo na mom uzglavlju. Lagano je privukla moju ruku do svojih usana, zatim ju je
odvukla pod pokrivač i stavila na svoje tople grudi, koje su se lagano nadimale.

„Ne moraš da budeš veseo”, reče ona, „Hermina mi je rekla da si u nevolji. To je svakome
shvatljivo. Da li ti se još uvek sviđam? Onomad, kad smo igrali, bio si veoma zaljubljen.”

Poljubio sam je u oči, usta, vrat i grudi. Još maločas mislio sam na Herminu sa gorčinom i
prekorom. A sada sam na rukama držao njen poklon i bio joj zahvalan. Marijina milovanja nisu vređala
divnu muziku koju sam toga dana slušao, bila su je dostojna, pretvorivši se u njeno ostvarenje. Lagano
sam skidao pokrivač sa lepe žene, sve dok, ljubeći je, nisam stigao do njenih stopala. Kada sam se
ispružio pored nje, njeno lice, slično cvetu, smešilo mi se sveznalački i blagonaklono.

Te noći pored Marije nisam spavao dugo, ali sam zato spavao duboko i spokojno kao dete. U
trenucima kad sam bio budan ispijao sam njenu lepu, vedru mladost, a u tihom ćaskanju saznao sam
mnoge zanimljive stvari o njenom i Hermininom životu. Malo sam znao o ovoj vrsti stvorenja i
njihovom životu, jedino sam ranije, u pozorištu, povremeno susretao slične egzistencije, žene kao i
muškarce, koje su upola pripadale umetničkom svetu a upola svetu uživanja. Tek sada sam stekao
izvesnu sliku o tim neobično čednim, a u isti mah neobično pokvarenim životima. Ove devojke,
većinom iz siromašnih kuća, bile su odviše pametne i lepe da bi čitav svoj život zasnivale na nekoj
slabo plaćenog bezvoljnoj zaradi, te su živele čas od nekog privremenog rada čas od svoje ljupkosti i
ljubaznosti. Katkada bi po nekoliko meseci sedele za pisaćom mašinom, povremeno su bile ljubavnice
imućnih bonvivana, dobijale džeparac i poklone, a bilo je vremena kada su, u krznu i automobilima,
živele u „Grand-hotelu”, dok bi drugi put, opet, stanovale u potkrovnicama. Mogućno je bilo pridobiti
ih za brak u slučaju neke veoma povoljne ponude, ali nisu žudele za njim. Neke od njih nisu bile
pohotljive uljubavi i svoju naklonost pokazivale su ustežući se, uz cenkanje za najvišu cenu. Druge,
među koje je dolazila i Marija, bile su neobično obdarene za ljubav i željne ljubavi, većina ih je bila
iskusna u ljubavi prema oba pola; one su živele isključivo za ljubav, a pored prijatelja koji su plaćali
uvek su imale još i neke druge ljubavne odnose. Marljive i vredne, pametne, pa ipak besvesne, živele
su ove leptiriće svojim detinjastim i prepredenim životom; bile su nezavisne; nije mogao svako da ih
kupi, očekivale su sve od sreće i lepog vremena, bile su zaljubljene u život, ali su ga cenile mnogo
manje od građana, uvek su bile spremne da sa princem iz bajke pođu u njegov dvorac, dok su u
podsvesti uvek bile sigurne u težak i tužan kraj.

Marija me je — one neobične prve noći i narednih dana — naučila mnogo čemu, ne samo divnim
novim igrama i nasladama čula već i novom razumevanju, novim shvatanjima i novoj vrsti ljubavi.
Svet koji je živeo po lokalima za igru i zabavu, po bioskopima, barovima i hotelskim tremovima, a koji
je za mene, pustinjaka i estetu, još uvek pretpostavljao nešto što je imalo nižu vrednost, nešto
zabranjeno i nedosledno, bio je za Mariju, Herminu i njihove drugarice naprosto svet, koji nije bio ni
zao ni dobar, koji niti su želele niti mrzele, jer je baš u ovom svetu cvetao njihov kratki, čežnjom
ispunjeni život, u njemu su bile odomaćene i iskrene. Volele su neku naročitu vrstu šampanjca ili neko
specijalno jelo u „Gril-rumu” kao što ljudi moga kova vole nekog kompozitora ili pesnika, a na novi
„šlager” ili sentimentalnu i bljutavu pesmu nekog džez-pevača rasipale su isto oduševljenje, uzbuđenje
i tronutost kao drugi na Ničea ili Hamsuna. Marija mi je pričala o lepuškastom saksofonisti Pablu i o
nekom američkom „songu” koji je ovaj katkada pevao, govoreći o tome s takvim zanosom, divljenjem i
ljubavlju da me je to dirnulo i mnogo više potreslo od zanosa nekog visokoobrazovanog čoveka
prilikom prefinjenog umetničkog uživanja. Bio sam spreman da se zanosim zajedno s njom ma kakav
bio pomenuti „song”; Marijine ljubazne reči i njen čežnjivi, rascvetali pogled stvarali su široke prolome
u mojoj estetici. Bilo je nekih lepota, nekih malobrojnih, odabranih lepota, na čelu sa Mocartom, koje su za mene bile uzdignute iznad svake prepirke i sumnje, ali gde se nalazila granica? Zar nismo svi mi
poznavaoci i kritičari u mladosti vatreno obožavali umetnike i umetnička dela koja nam se danas čine
problematična i fatalna? Zar se mnogima od nas to nije događalo sa Listom, Vagnerom, pa čak i
Betovenom? Zar Marijina rascvetala, detinjstva tronutost „songom” iz Amerike nije bila isto tako čist,
lep i iznad svake sumnje uzdignut umetnički doživljaj kao i potresenost nekog prosvetnog savetnika
povodom Tristana, ili ekstaza nekog dirigenta povodom Devete simfonije? I zar se to nije neobično
poklapalo s mišljenjem gospodina Pabla, dajući mu za pravo?

Tog Pabla, tog lepotana, Marija je, izgleda, mnogo volela.

„On je lep čovek", rekao sam ja, ,,i meni se mnogo sviđa. Ali reci mi, Marija, kako možeš da voliš i
mene pored njega, mene dosadnog, starog momka, koji nije lep i već je skoro sasvim sed i koji ne ume
da duva u saksofon niti da peva engleske ljubavne pesme?”

„Ne govori tako ružno!” grdila me je ona. „Pa to je sasvim prirodno. I ti mi se sviđaš, ima i u tebi
nečeg lepog, milog i naročitog, ne smeš da budeš drugačiji nego što si. O tim stvarima ne treba
govoriti, niti tražiti da se o njima polaže račun. Vidiš, kada me ljubiš u vrat ili uvo, osećam da me voliš,
da ti se sviđam; ti ljubiš na neki naročit način, pomalo bojažljivo, i to mi kazuje: on te voli, on ti je
zahvalan što si lepuškasta. To mi je milo, veoma milo. A opet kod drugog muškarca volim ono
suprotno, baš to što izgleda kao da mu nije stalo do mene i što me ljubi kao da mi ukazuje nekakvu
milost.” Ponovo smo zaspali. I opet sam se probudio, ne ispuštajući iz zagrljaja svoj lepi, prelepi cvet.

Čudno! — lepi cvet je ipak ostao i dalje poklon od Hermine! Neprekidno je ona stajala iza njega,
bio je obavijen njome, kao kakvom maskom! A u međuvremenu odjednom sam se setio Erike, svoje
daleke, zločeste dragane, svoje jadne prijateljice. Ona je bila jedva nešto manje lepa od Marije, iako ne
u takvom cvetu i toliko oslobođena svakog unutrašnjeg tereta, a bila je i siromašnija u sitnim,
nenadmašnim ljubavnim veštinama. Neko vreme mi je jasno i bolno lebdela pred očima njena voljena
slika, duboko utkana u moju sudbinu, a zatim je opet potonula u san i zaborav daljine, što je kod mene
izazvalo neko tiho žaljenje.

I tako su u ovoj prvoj, nežnoj noći iskrsle preda mnom mnoge slike mog života, koji je do tada
dugo bio prazan, ubog i bez slike. Eros je kao čarolijom otvorio duboke i bogate njihove izvore i,
videći koliko je moj život bogat slikama, koliko je duša jadnog Stepskog Vuka puna dalekih, večnih
zvezda i sazvežđa, moje srce je na trenutke prestajalo da kuca od očaranosti i tuge. Detinjstvo i moja
majka gledali su me nežno i ozareno, kao nedostižno plavetnilo dalekih planina, snažno je odjekivao
hor mojih prijateljstava, počev od poznatog Hermana, duhovnog brata Hermininog. Mirisavo i
nezemaljski, kao vlažno rascvetali vodeni cvetovi, doplovile su mi slike mnogih žena koje sam voleo,
za kojima sam žudeo, koje sam opevao, a od kojih sam mali broj pokušao da dostignem i osvojim.
Pojavila se i moja žena, sa kojom sam proživeo tolike godine, koja me je naučila drugarstvu, sukobima
i rezignaciji, prema kojoj je u meni, pored svih razočaranja, ostalo živo, duboko poverenje sve do onog
dana kada se, razbolevši se i izgubivši duševnu ravnotežu, odjednom žestoko pobunila protiv mene i
pobegla — a ja sam tada video koliko sam je voleo i koliko je veliko bilo moje poverenje, kada me je
za ceo život tako teško pogodila njegova zloupotreba.

Opet su nailazile slike — bilo ih je na stotine, sa i bez imena — izbijale su, mlade i nove, iz izvora
ove ljubavne noći, i ja sam opet znao ono na šta sam u bedi bio odavno zaboravio, da su one posed i
vrednost mog života i da neuništivo postoje i dalje, kao doživljaji koji su se pretvorili u zvezde,
nezaboravni i neizbrisivi, čiji je niz bajka mog života, a čiji je zvezdani sjaj nerazoriva vrednost mog bitisanja. Moj život je bio tegoban, pun lutanja i nesreća, vodio je u odricanje i poricanje, bio je
zagorčan žuči čitavog čovečanstva, ali je bio bogat, bogat i gord, bio je to kraljevski život čak i u bedi.
Ma koliko jadno bio proćerdan delić puta do potpune propasti, jezgro tog života bilo je plemenito,
imalo je svoj lik i soj, nije se išlo za novčićima, već za zvezdama.

To je bilo davno i mnogo šta se od onda zbilo i izmenilo, sećam se još samo neznatnih pojedinosti
iz one noći, pojedinih reči iz našeg razgovora, pojedinih dela i izraza duboke ljubavne nežnosti,
zvezdano jasnih trenutaka buđenja iz teškog sna ljubavnog zamora. Ali one noći me je, prvi put od
vremena mog propadanja, moj sopstveni život gledao neumoljivo, blistavim očima, prvi put sam
ponovo osetio slučaj kao udes, a ruševine mog života kao delić božanskog. Moja duša je ponovo počela
da diše, moje oči su ponovo progledale, i u trenucima sam strasno naslućivao da je dovoljno da
sakupim rasuti svet slika, da treba samo na stepen slike da podignem svoj harihalerovski život stepskog
vuka kao celinu, pa da i sam uđem u svet slika i postanem besmrtan. Zar svaki čovečji život ne znači
zalet i pokušaj prema tom cilju?

Ujutro, pošto sam podelio s njom svoj doručak, morao sam da prokrijumčarim Mariju iz kuće, što
mi je i pošlo za rukom. Još istog dana iznajmio sam za nas dvoje u obližnjem kraju grada sobicu, koju
smo odredili za naše sastanke.

Moja učiteljica igranja, Hermina, dolazila je revnosno i ja sam morao da učim da igram boston.
Ona je bila stroga i neumoljiva i nije propuštala nijedan čas, jer je bilo rešeno da idem s njom na idući
bal pod maskama. Zamolila me je da joj dam novaca za njen kostim, ali je odbila da mi ma šta kaže o
njemu. Još uvek mi je bilo zabranjeno da je posetim, pa čak i da saznam njenu adresu.

Ovo vreme pre bala pod maskama, otprilike tri nedelje, bilo je veoma lepo. Činilo mi se da mi je
Marija prva prava ljubavnica u životu. Uvek sam kod žena koje sam voleo tražio duh i obrazovanje, a
nikada nisam potpuno shvatio da i najduhovitija i najobrazovanija žena nikada nije davala odgovor na
logos u meni, već mu se uvek suprotstavljala; iznosio sam ženama svoje probleme i misli, i činilo mi se
sasvim nemoguće da duže od jednog časa volim devojku koja teško da je pročitala koju knjigu i jedva
da je znala šta je čitanje uopšte, a još manje tunela da razlikuje Čajkovskog od Betovena. Marija nije
imala obrazovanja, njoj te stranputice i dopunski svetovi nisu bili potrebni, svi njeni problemi nicali su
neposredno iz njenih čula. Sa čulima kojima je bila obdarena, sa njenim naročitim stasom, njenim
bojama, njenom kosom, glasom, puti, njenim temperamentom, kojim je mogla da postigne najveću
moguću čulnu i ljubavnu sreću, njena umetnost i zadatak su bili: da za svaku svoju sposobnost, za
svaki pregib svojih linija, svaku najnežniju oblinu svog tela nađe i kao mađijom izazove kod
zaljubljenog razumevanje, odgovor i živu protivigru koja usrećuje. Osetio sam to već pri onoj prvoj
bojažljivoj igri s njom, osetio sam miris genijalne, visoko kultivisane i dražesne čulnosti i bio sam
opčinjen njome. Svakako nije bila slučajnost što mi je sveznajuća Hermina dovela ovu Mariju. Njen
miris, čitavo njeno biće bili su u znaku leta i ruža.

Nisam imao sreću da budem jedini ili povlašćeni ljubavnik Marijin, bio sam samo jedan od
nekoliko njih. Često nije imala vremena za mene, katkad mi je poklanjala po jedan čas posle podne,
rede čitavu noć. Nije htela da uzima novaca od mene, iza toga se verovatno krila Hermina. Ali je rado
primala poklone, i kad sam joj, na primer, poklonio mali novčanik od crvene lakovane kože, u njemu
su smela biti i dva-tri zlatnika. Uostalom, grdno me je ismevala zbog te crvene kesice za novac: bila je
divna, ali svakako je dugo stajala u radnji, jer nije bila po sadašnjoj modi. o ovim stvarima, o kojima
sam do sada znao i razumevao manje nego o nekom eskimskom narečju, mogao sam naučiti od Marije.
Naučio sam pre svega da ove male igračke, modne i luksuzne stvarčice, počev od pudera i parfema pa do cipelica za igru, od prstena do kutije za cigarete, od zatvarača na pojasu do ručne torbice, nisu samo
trice i obične bezvredne sitnice, niti izumi fabrikanata i srebroljubivih trgovaca, već su, sasvim
opravdano, lepo, mnogostruko malo, odnosno veliko, carstvo stvarčica čiji je jedini cilj da posluže
ljubavi, da profine osećanja, da ožive mrtvu okolinu i da je, kao pomoću neke mađije, obdare novim
čulima za ljubav. Jer ta torbica nije bila obična torbica, kesica za novac nije bila kesica, cvet nije bio
cvet, lepeza nije bila lepeza, već je sve to bio plastični materijal ljubavi, mađije i draži, sve je to bilo
glasonoša, krijumčar, oružje i ratnički poklič.

Često sam razmišljao koga li Marija u stvari voli. Mislim da je najviše volela mladića Pabla,
saksofonistu unezverenih crnih očiju i dugih, bledih, plemenitih i melanholičnih ruku. Bio sam sklon
da tog Pabla u ljubavi zamišljam kao pomalo snenog, razmaženog i pasivnog, ali me je Marija
uveravala da ga je, doduše, lagano obuzimao ljubavni žar, ali da je zatim bio napregnut, čvrst, muževan
i pun zahteva, kao kakav bokser ili džentlmen jahač. I tako sam doznao i dokučio mnoge skrivene
stvari o ovom i onom, o džez-sviraču, o glumcu, o mnogim ženama i devojkama, mnogim muškarcima
naših krugova, sagledao sam razne veze i neprijateljstva ispod površine i lagano se približio i uvrstio
među svet u kome sam dotle bio tuđe telo bez ikakvih spona. I o Hermini sam saznao mnogo štošta. A
naročito sam se često viđao sa gospodinom Pablom, koga je Marija mnogo volela. Katkada je
upotrebljavala i neko od njegovih tajnih sredstava, a i meni bi ovda-onda pružila takvo uživanje, i
svakom prilikom mi je Pablo naročito revnosno bivao na usluzi. Jedanput mi je bez ikakvog okolišenja
rekao: „Vi ste toliko nesrećni, to ne valja, ne treba da bude tako. Žao mi je. Uzmite laku lulu opijuma.”
Moj sud o ovom veselom, pametnom, detinjastom, a pri tom nedokučivom čoveku stalno se menjao,
postali smo prijatelji i prilično često sam se služio nekim njegovim sredstvom. Moju zaljubljenost u
Mariju posmatrao je malo podsmešljivo. Jednom smo priredili „gozbu” u njegovoj sobi, na mansardi
jednog hotela u predgrađu. U sobi je bila samo jedna stolica, i Marija i ja smo morali da sedimo na
krevetu. Dao nam je da pijemo neki neobično prijatan i tajanstven liker, sastavljen od sadržine triju
bočica. A zatim, kada sam se veoma raspoložio, predložio nam je blistavih očiju da to proslavimo
ljubavnom orgijom utroje. Ja sam to osorno odbio, bilo mi je nemogućno da uradim nešto tako, ali sam
za trenutak bacio pogled na Mariju da vidim kako ona to prima, pa iako se smesta pridružila mom
odbijanju, spazio sam u njenim očima nekakve varnice i osetio da žali što se odustalo od toga. Pabla je
moje odbijanje razočaralo, ali ga nije uvredilo. „Šteta", rekao je on, „Hari je odviše moralan. Šta se
može! A bilo bi lepo, toliko lepo! Ali znam zamenu za to." Dao nam je da popušimo nekoliko dimova
opijuma i, sedeći nepomični, doživeli smo otvorenih očiju scenu koju nam je sugerisao, dok je Marija
drhtala od naslade. Kada mi se posle toga malo smučilo, položio me je Pablo na krevet, dao mi
nekoliko kapi nekog leka i, zatvarajući oči za nekoliko trenutaka, osetio sam na svakom očnom kapku
po jedan letimičan, jedva osetan poljubac. Pravio sam se kao da uobražavam da me je poljubila Marija.
Ali sam tačno znao da me je to on poljubio.

A jedne večeri me je još više iznenadio. Pojavio se u mom stanu, ispričao mi da mu je potrebno
dvadeset franaka i molio me da mu ih dam. U naknadu mi je ponudio da ja raspolažem Marijom te noći
umesto njega.

„Pablo”, rekao sam uplašeno, „vi ne znate šta govorite. Kod nas se smatra kao najveća sramota da
čovek svoju ljubavnicu ustupi drugome za novac. Nisam čuo vaš predlog, Pablo."

Pogledao me je sažaljivo. „Nećete, gospodine Hari? Dobro. Uvek sami sebi stvarate teškoće. Onda
nemojte i noćas da spavate kod Marije, ako vam je to milije, i dajte mi novac ovako, vratiću vam ga.
Neophodno mi je potreban.”

„Za šta?"

„Za Agostina — to je onaj mali za drugom violinom. Već osam dana je bolestan a niko ga ne gleda.
Nema ni prebijene pare, a sada sam i ja ostao bez novaca."

Iz radoznalosti, a i da bih sebe kaznio, pošao sam s njim do Agostina, kome je Pablo odneo mleka i
lekova u njegovu potkrovnicu, veoma bednu potkrovnicu, kome je rastresao krevet, provetrio sobu i
stavio mu propisnu oblogu na glavu, vrelu od groznice, i sve to brzo, nežno i stručno, kao kakva dobra
sestra nudilja. Iste večeri video sam ga kako do zore svira u „Siti-baru”.
Često sam sa Herminom dugo razgovarao o Mariji, o njenim rukama, ramenima, kukovima, o
njenom načinu smejanja, ljubljenja i igranja.

„Je li ti to već pokazala?” upita me jednom Hermina opisujući mi naročitu igru jezika pri poljupcu.
Molio sam je da mi je pokaže još jedanput, ali ona odlučno odbi. „To će doći kasnije", reče, „još nisam
tvoja ljubavnica.”

Upitao sam je otkuda su joj poznate razne veštine Marijinog poljupca i druge skrivene osobine
njenog tela, za koje može da zna samo muškarac koji je voli.

„Oh", uzviknu ona, „ta mi smo prijateljice. Zar misliš da tajimo bilo šta jedna pred drugom? Ja sam
često spavala kod nje i igrala se s njom. Da, uhvatio si lepu devojku, koja zna više od drugih."

„Pa ipak verujem, Hermina, da vi neke stvari tajite jedna od druge. Ili si joj možda rekla i sve ono
što znaš o meni?"

„Ne, to je nešto drugo, nešto što ona ne bi razumela. Marija je čudesna, imao si sreće, ali između
mene i tebe ima stvari o kojima ona nema pojma. Ja sam joj rekla o tebi mnogo štošta, mnogo više
nego što bi ti to u ono vreme bilo drago — ta morala sam da je zavedem za tebe! Ali razumi, prijatelju,
tako kao što te ja razumem ni Marija, niti ma koja druga te neće razumeti. I zahvaljujući njoj naučila
sam još ponešto — znam sve o tebi, kao da smo već često spavali jedno s drugim."

Kada sam se ponovo našao s Marijom, bilo mi je čudno i tajanstveno saznanje da je Herminu isto
tako već držala na svom srcu kao i mene, da je njene udove, kosu i put isto tako ljubila, milovala i
ispitivala kao i moje. Preda mnom su iskrsli novi, posredni i složeni odnosi i veze, nove ljubavne i
životne mogućnosti, zbog čega sam morao da mislim na hiljadu duša u raspravi o stepskom vuku.

U onom kratkom periodu vremena između mog poznanstva s Marijom i velikog bala pod maskama
bio sam gotovo srećan, ali ipak nikada nisam imao osećanje da je to spas i postignuto blaženstvo, već
sam veoma dobro znao da je sve to predigra i priprema, a da ono pravo tek ima da dođe.

Prilično sam naučio da igram, tako da mi se sada činilo da mogu da prisustvujem balu, o kome se
svakog dana sve više govorilo. Hermina je krila neku tajnu i čvrsto je ostala pri odluci da mi ne odaje
kako će se prerušiti. Svakako ću moći da je poznam, tvrdila je ona, a ako ne, ona će mi pomoći, ali pre
toga ništa ne smem da saznam. Zato nije bila radoznala da sazna ni kako ću se ja maskirati, a ja sam
odlučio da se uopšte ne maskiram. Kada sam hteo da pozovem Mariju na bal, objasnila mi je da za tu
svečanost već ima kavaljera, odista, već je imala i ulaznicu, i ja sam, razočaran, uvideo da ću morati
sam da idem na zabavu. Bio je to najotmeniji kostimirani bal u gradu, koji su umetnici priređivali
svake godine u dvoranama „Globusa".

Tih dana retko sam viđao Herminu, ali je uoči bala bila neko vreme kod mene — došla je da uzme
ulaznicu koju sam joj nabavio — i spokojno je sedela u mojoj sobi, kada se zapodenu neobičan
razgovor, koji je ostavio dubok utisak na mene.

„U stvari, sada prilično dobro živiš", reče ona, „igranje ti godi. Ko te nije video za poslednje četiri
nedelje, ne bi te poznao.”

„Da", priznadoh ja, „već godinama nisam živeo tako dobro. A za sve to imam da zahvalim tebi,
Hermina."

„Oh, a zar ne tvojoj lepoj Mariji?"

„Ne. I nju si mi ti poklonila. Ona je čudesna."

„Ona je ljubavnica kakva je tebi bila potrebna. Stepski Vuče. Lepa, mlada, vedrog raspoloženja i
iskusna u ljubavi, a sem toga ljubavnica koju ne možeš imati svakog dana. Da ne moraš da je deliš sa
drugima, da kod tebe nije uvek samo prolazan gost, ne bi sve bilo tako dobro."

Da, i to sam morao da priznam.

„Dakle, imaš li sada, u stvari, sve što ti treba?”

„Ne, Hermina, nije tako. Imam nešto veoma lepo i dražesno, imam veliku radost i dragu utehu.
Gotovo sam srećan.”

,,E pa eto! Zar bi hteo više?”

„Hteo bih. Ne zadovoljavam se činjenicom da sam srećan, nisam stvoren za to, nije mi to
predodređeno. Predodređeno mi je baš ono suprotno.”

„Dakle, da budeš nesrećan? Pa bio si to u dovoljnoj meri onda kada zbog noža za brijanje nisi
mogao da ideš kući."

„Ne, Hermina, ipak nije tako. Onda sam, priznajem, bio veoma nesrećan. Ali to je bila glupa,
neplodna nesreća."

„A zašto?"

„Jer inače ne bih morao toliko da se bojim smrti, koju sam, međutim, priželjkivao! Nesreća koja mi
je potrebna i za kojom čeznem je drukčija: trebalo bi da zbog nje patim sa požudom i umirem sa
nasladom. To je nesreća, ili sreća, koju očekujem."

„Razumem te. U tome smo brat i sestra. Ali šta imaš protiv sreće koju si sada našao a Marijom?
Zašto nisi zadovoljan?"

„Nemam ništa protiv te sreće, oh nikako, ja volim Mariju i zahvalan sam joj. Lepa je kao sunčan
dan usred kišovitog leta. Ali osećam da ta sreća ne može da bude trajna i da je neplodna. Od nje čovek
postaje zadovoljan, ali zadovoljstvo nije hrana za mene. Ona uspavljuje Stepskog Vuka, zasićuje ga.
Nije to sreća zbog koje bi čovek pristao da umre.”

„Zar mora da se umre, Stepski Vuče?”

„Mislim da mora! Veoma sam zadovoljan svojom srećom i mogu da je podnesem još izvesno
vreme. Ali ako mi ona katkada ostavlja vremena da se probudim, da osetim čežnju, tada moja čežnja ne
stremi za tim da zauvek zadržim tu sreću, već da ponovo patim, samo lepše i ne tako bedno kao ranije.
Čeznem za patnjama radi kojih ću biti spreman da pođem u smrt."

„Danas hoću nešto da ti kažem, nešto što već odavno znam, a i ti to već znaš, ali možda još nisi sebi
priznao. Kazaću ti sada ono što znam o sebi i o tebi, kao i o našem zajedničkom udesu. Ti si, Hari, bio
umetnik i mislilac, čovek pun radosti i vere, koji je još i sad u poteri za velikim i večnim, koji nikada
nije zadovoljan lepuškastim i malim. Ali što te je život više budio i treznio, to je veća postajala tvoja
nevolja, to si dublje, sve do guše, upadao u patnje, strepnje i očajanje, i sve što si nekada osećao, voleo
i cenio kao lepo i sveto, sva tvoja vera u ljude i njihovu visoku predodređenost nije mogla da ti
pomogne, sve je postalo bezvredno i razbilo se u paramparčad. Tvoja vera više nije imala vazduha. A
gušenje je nemila smrt. Zar nije tako, Hari? Je li to tvoja sudbina?”

Odobravao sam klimajući glavom.

„Nosio si u sebi jednu sliku o životu, jednu veru i zahtev, bio si spreman na dela, patnje i žrtve — a
postepeno si primećivao da svet od tebe ne traži ni dela ni žrtve i tome slično, da život nije herojski ep,
sa junačkim ulogama i ostalim, već samo građanska bolja soba u kojoj su ljudi savršeno zadovoljni
jelom i pićem, kafom i pletenjem čarapa, igranjem taroka i muzikom preko radija. A ko hoće nešto
drugo i u sebi nosi nešto drugo, ono junačko i lepo, ko obožava velike pesnike ili svece, taj je budala i
Don Kihot. Lepo. Tako sam i ja prošla, prijatelju moj! Bila sam darovita devojka i predodređena da
živim po nekom uzvišenom uzoru, da postavljam velike zahteve prema sebi i da ispunjavam dostojne
zadatke. Mogla sam da primim na sebe veliki udes, da budem žena jednog kralja, ljubavnica jednog
revolucionara, sestra jednog genija ili majka jednog mučenika. A život mi je, eto, dopustio samo da
budem kurtizana sa dosta ukusa — pa i to mi je bilo prilično otežavano! Tako se to zbivalo sa mnom.
Neko vreme sam bila neutešna i dugo sam tražila krivicu u samoj sebi. Mislila sam da život, najzad,
uvek mora da bude u pravu, a ako se on narugao mojim lepim snovima, tako sam mislila, znači da su
moji snovi bili glupi i da oni nisu bili u pravu. Ali sve to nije pomoglo. A pošto sam imala dobre oči i
uši, i pošto sam bila pomalo radoznala, počela sam veoma pažljivo da posmatram život, svoje
poznanike i susede, više od pedesetoro ljudi i sudbina, i tada sam videla, Hari, da su moji snovi bili u
pravu, po hiljadu puta u pravu, isto kao i tvoji. A život i stvarnost nisu bili u pravu. Da jedna žena
moga kova nema drugi izbor nego da bedno i besmisleno ostari u službi pored pisaće mašine nekog
čoveka koji zarađuje novac, ili da se za takvog jednog čoveka uda radi njegovog novca, ili da najzad
postane neka vrsta devojčure, isto je tako nepravedno kao i to što čovek kakav si ti, usamljen, povučen
u sebe i očajan mora da se maši noža za brijanje. Kod mene je beda možda bila više materijalna i
moralna, kod tebe duhovna ali je put bio isti. Zar misliš da ne mogu da shvatim tvoj strah od fokstrota,
tvoju odvratnost prema barovima i dvoranama za igru i tvoje rogušenje protiv džeza i svih tih
drangulija? Shvatila sam sve to isuviše dobro, kao i tvoje gnušanje prema politici, tvoju tugu zbog
blebetanja i neodgovornog poslovanja raznih stranaka i štampe, tvoje očajanje zbog rata, kako prošlog
tako i budućeg, zbog načina na koji se danas misli, čita, gradi, svira, proslavlja i stiče obrazovanje! U
pravu si, Stepski Vuče, po hiljadu puta u pravu, pa ipak moraš da propadneš. Tvoji zahtevi su odviše
visoki, tvoja glad prevelika za ovaj jednostavni i nemarni svet, zadovoljan tako sitnim stvarima, koji te
odbacuje od sebe jer ti za njega imaš jednu suvišnu dimenziju. Ko danas hoće da živi i da uživa u tome,
ne sme da bude kao što smo ti i ja. Ko umesto ciguljanja traži muziku, umesto razonode radost, umesto
novca dušu, ko umesto špekulisanja traži istinski rad, a umesto igre istinsku strast, tome ovaj lepuškasti
svet ne može biti domovina ..."

Oborila je oči i utonula u misli.

„Hermina”, pozvao sam je nežno, „sestro, kako ti dobro vidiš! Pa ipak si me ti naučila da igram
fokstrot! Ali kako ti to misliš da ljudi kao što smo mi, stvorenja sa jednom suvišnom dimenzijom, ne
mogu da žive ovde? Zbog čega je to tako? Da li je to tako samo u naše vreme? Ili je uvek bilo?”

„Ne znam. U prilog svetu hoću da pretpostavim da je krivo samo naše vreme, da je to samo neka
bolest i trenutna nesreća. Vođe iz petnih žila, i uspešno, rade za budući rat, a mi ostali za to vreme
igramo fokstrot, zarađujemo novac i jedemo čokoladne bombone — a u takvo vreme svet mora da
izgleda veoma kukavno. Nadajmo se da su druga vremena bila bolja i da će opet postati bolja, bogatija,
dublja i šira. Ali nama time nije pomognuto. A možda je uvek bilo tako ..."

„Uvek kao i danas? Zar je uvek postojao samo svet političara, crnoberzijanaca, kelnera i bonvivana,
svet u kome nije bilo vazduha za ljude?”

„Ne znam. To ne zna niko. A i svejedno je. Ali trenutno mislim na tvog ljubimca, prijatelja, o kome
si mi katkada pričao i čija si mi pisma čitao, mislim na Mocarta. Kako je bilo s njim? Ko je u njegovo
vreme vladao svetom, skidao kajmak, davao ton i ko je onda nešto značio: Mocart ili ljudi koji su
pravili trgovačke poslove, Mocart ili plitki, prosečni ljudi? A kako je umro i kako je sahranjen? I zato
mislim da je uvek bilo tako i da će uvek biti, a ono što škole nazivaju „istorijom sveta” i što iz nje treba
naučiti napamet u cilju obrazovanja, sa svim herojima, genij ima, velikim delima i osećanjima — samo
je obmana koju su izmislili učitelji u prosvetne svrhe, da bi deca bila nečim zabavljena za vreme
propisanih školskih godina. Uvek je bilo tako, i uvek će biti, da svet, novac i vlast pripadaju sitnim i
plitkim ljudima, a ostalim, pravim ljudima da ne pripada ništa. Ništa sem smrti.”

„Ništa drugo?"

„O da, večnost."

„Misliš na ime, na slavu kod budućeg pokolenja?”

„Ne, Vuče, ne na slavu — zar ona predstavlja nekakvu vrednost? Zar veruješ da su svi istinski,
plemeniti i potpuni ljudi postali slavni i poznati i pokolenju koje je došlo posle njih?”

„Ne, razume se da nisu.”

„Dakle, nije u pitanju slava. Slava postoji samo u pojmu obrazovanja, ona je stvar učitelja po
školama. Ne radi se o slavi, o ne! Radi se o onom što ja nazivam večnošću. Pobožni to nazivaju božjim
carstvom. Mislim: svi mi ljudi sa većim zahtevima, sa čežnjom, sa jednom dimenzijom više ne bismo
mogli ni da živimo da sem vazduha ovog sveta nema i drugog vazduha u kome može da se diše, da sem
vremena ne postoji još i večnost, a to je carstvo pravih ljudi. Tamo dolaze i Mocartova muzika i pesma
tvojih velikih pesnika, tamo dolaze sveci koji su činili čuda, umirali mučeničkom smrću i ljudima
pružali svetao primer. Ali u večnost isto tako ide i slika svakog istinskog dela, snage svakog istinskog
osećanja, iako to niko ne zna i ne vidi i ne zapisuje da bi sačuvao za buduće pokolenje. U večnosti ne
postoji buduće pokolenje.”

,,U pravu si”, rekao sam.

„O tome su ipak najviše znali pobožni ljudi”, produži ona zamišljeno. „Zato su stvorili svece i ono
što su nazvali .zajednicom svetaca'. Sveci su pravi ljudi, mlađa braća Spasitelja. Čitavog svog života nalazimo se na putu ka njima, svakim dobrim delom, svakom hrabrom mišlju i svakom ljubavlju. U
ranija vremena slikari su prikazivali ,zajednicu svetaca' u zlaćanom nebu, a njih ozarene, lepe i
spokojne — a ta zajednica nije ništa drugo nego ono što sam malopre nazvala ,večnošću’. To je carstvo
s one strane vremena i varke. Tamo je naše mesto, tamo je naša domovina, tamo nas vuče strepnja
naših srca, Stepski Vuče, i zato čeznemo za smrću. Tamo ćeš ponovo naći svoga Getea, svoga Novalisa
i Mocarta, a ja moje svece, Kristofera, Filipa od Nerija i sve druge. Postoje mnogi sveci koji su isprva
bili veliki grešnici, greh takođe može da bude put ka svetosti, greh kao i porok. Tebi će biti smešno, ali
ja često pomišljam da bi možda i moj prijatelj Pablo mogao da bude skriveni svetac. Oh, Hari, moramo
da gazimo preko tolikog blata i besmislica da bismo stigli kući! A nemamo nikoga da nas vodi, jedini
nam je vođa čežnja za domom."

Poslednje reči izgovorila je opet skoro nečujno, i sada je u sobi bilo tiho i spokojno; sunce je bilo
na zalasku i od njegovog odsjaja zablistala su zlatna slova na poleđinama knjiga moje biblioteke. Uzeo
sam Hermininu glavu među svoje ruke, poljubio je u čelo i prislonio njen obraz uz svoj, kao da smo
brat i sestra, i za trenutak smo ostali tako. Najradije bih tako i ostao i ne bih više ni izlazio toga dana.
Ali ovu noć, poslednju pre velikog bala, obećala mi je bila Marija.

Međutim, idući da se nađem s Marijom nisam mislio na nju, već samo na ono što mi je govorila
Hermina. Činilo mi se mogućno da to nisu sve njene misli, već moje, koje je ona, vidovita, pročitala i
udahnula pa mi ih vratila, tako da su sada dobijale svoj oblik i stajale preda mnom kao nove. U onom
času naročito sam joj bio duboko zahvalan što je izgovorila misao o večnosti. Ona mi je bila potrebna,
bez nje nisam mogao da živim ni da umrem. Moja prijateljica i učiteljica igranja danas mi je ponovo
poklonila onaj drugi svet, u kome nije postojalo vreme, svet večite vrednosti i božanske supstance.
Morao sam da mislim na svoj san o Geteu, na sliku starog mudraca koji se tako natčovečanski smejao i
zbijao sa mnom svoje besmrtne šale. Tek sada sam shvatio njegov smeh, smeh besmrtnika. Taj smeh je
bio bezvučan, sastojao se od same svetlosti i jasnoće, bio je ono jedino što ostaje kada istinski čovek
prođe kroz sve ljudske patnje, poroke, zablude, strasti i nesporazume, pa se probije u večnost, u svemir.
A „večnost" nije bila ništa drugo nego oslobođenje vremena, u neku ruku, njegov povratak čednosti,
ponovno pretvaranje vremena u prostor.

Potražio sam Mariju tamo gde smo obično večeravali onih noći koje smo provodili zajedno, ali ona
još nije bila došla. U tihoj krčmici u predgrađu sedeo sam za stolom iščekujući je, dok su moje misli
još bile zauzete razgovorom sa Herminom. Sve misli koje su se rodile u odnosu između mene i
Hermine učinile su mi se toliko bliske, toliko od davnina poznate, crpene iz moje sopstvene mitologije
i sveta slika! Besmrtnici, koji žive u prostoru bez vremena, daleki, pretvoreni u slike, i kristalna
večnost, rasuta oko njih kao eter i hladna kao zvezdano-blistava vedrina tog nezemaljskog sveta —
otkuda je sve to meni bilo tako blisko? Razmišljajući padoše mi na pamet odlomci iz Mocartovih
„Kasaciona” i Bahovog „Dobro temperiranog klavira”, pa mi se učinilo da sva ova muzika blista onom
hladnoćom, zvezdanom vedrinom i da iz nje izbija eterična jasnoća. Da, u tome je bila stvar, muzika je
bila nalik na vreme koje se sledilo u prostoru, a nad njom se u beskonačnost izvijala natčovečanska
vedrina, večiti, božanski smeh. Oh, a sa svim tim moj san o starom Geteu bio je u tako savršenom
skladu! I odjednom sam oko sebe čuo onaj nedokučivi smeh, čuo sam kako se besmrtnici smeju. Sedeo
sam kao opčinjen i kao opčinjen izvukao iz džepa od prsluka svoju olovku; tražeći hartiju našao sam
pred sobom cenovnik vina, okrenuo sam ga i na poleđini ispisao pesmu, koju sam tek sutradan ponovo
našao u svom džepu. Ona je glasila:

Zatim je došla Marija, a posle večere, koju smo proveli u vedrom raspoloženju, otišao sam s njom u
našu sobicu. Te večeri bila je lepša, toplija i prisnija nego ikada i dala mi je da okusim nežnost i igre
koje sam osetio kao njeno potpuno predavanje.

„Marija”, rekao sam, „ti se danas rasipaš kao kakva boginja. Nemoj da nas usmrtiš oboje, ta sutra je
bal pod maskama. Kakvog ćeš kavaljera imati sutra? Bojim se, cvetiću moj mili, da će biti princ iz
bajke, koji će te odvesti tako da nikada više nećeš naći puta k meni. Ti me danas voliš gotovo isto
onako kao što se pravi Ljubavnici vole na rastanku, poslednji put."

Priljubila je usne uz moje uvo i prošaputala:

„Ne govori, Hari! Svaki put može biti poslednji put. Ako te Hermina uzme, više mi nećeš doći.
Možda će te uzeti već sutra.”

Nikada nisam bio svesniji karakterističnog osećanja onih dana, onog čudnog gorko-slatkog,
dvostrukog raspoloženja, kao one noći uoči bala. Ono što sam osećao bila je sreća Marijina: lepota i
predavanje, uživanje, dodir i udisanje stotine prefinjenih, divnih naslada, koje sam upoznao kasno, kao
čovek u godinama, brčkanje u blagom, uljuljkujućem talasu uživanja. Pa ipak je to bila samo ljuska:
iznutra je sve bilo puno značaja, napetosti i sudbine, i dok sam pun ljubavi i nežnosti bio zabavljen
slatkim, dirljivim ljubavnim sitnicama, dok sam na izgled plivao u sreći, osećao sam u duši kako moja
sudbina na-vrat-na-nos hrli napred, jureći i propinjući se kao uplašen konj, u susret provaliji, u susret
padu, puna straha, čežnje i predanosti smrti. Kao što sam se još pre kratkog vremena sa strepnjom i
strahom branio od prijatnih lakomislenosti čisto čulne ljubavi, kao što sam osećao strah od Marijine
nasmejane lepote, spremne da pokloni sebe, tako sam sada osećao strah od smrti — ali strah za koji
sam znao da će se uskoro pretvoriti u predaju i oslobođenje.

Dok smo ćutke i predano tonuli u igre naše Ljubavi i pripadali jedno drugom prisnije no ikada,
moja duša se opraštala s Marijom, opraštala se sa svim onim što je ona za mene značila. Od nje sam
naučio da se još jednom, pre svršetka, prepustim detinjastoj igri površine, da tražim trenutne radosti, da
budem i dete i životinja u nevinosti polova — stanje koje sam u svom ranijem životu poznavao samo
kao neki izuzetak, jer čulni i polni život su za mene skoro uvek imali naročit ukus greha, onaj slatki, ali
i opori ukus zabranjenog voća, koga se čovek od uma mora čuvati. Sada su mi Hermina i
Marija pokazale taj vrt u njegovoj čednosti; sa zahvalnošću sam gostovao u njemu — ali je uskoro
trebalo da krenem dalje, u tom vrtu je bilo isuviše lepo i toplo. Bilo mi je određeno da i dalje težim za
krunom života, da i dalje ispaštam beskrajnu krivicu života. Lak život, laka ljubav, laka smrt — nisu
bili za mene.

Iz nagoveštaja devojaka zaključio sam da su na sutrašnjem balu, ili posle njega, bila u planu
naročita uživanja i razvrat. Možda je to bio svršetak, možda je Marija bila u pravu sa svojim slutnjama
i možda smo danas poslednji put ležali jedno pored drugog, ko zna, možda je već sutra sudbina kretala
novim tokom? Bio sam ispunjen vrelom čežnjom, a i strahom koji me je gušio, pa sam se grčevito
hvatao Marije, još jednom sam vatreno i požudno prešao preko svih staza i čestara njenog vrta, još
jednom sam zagrizao slatki plod rajskog drveta.

Nadoknadio sam izgubljeni san ove noći u toku dana. Ujutro sam se odvezao u kupatilo, zatim,
mrtav umoran, kući, zamračio sam svoju spavaću sobu, skidajući odelo našao sam pesmu u džepu, ali
sam opet zaboravio na nju, odmah sam legao, zaboravio na Mariju, Herminu i bal pod maskama i
spavao celog dana. Kada sam uveče ustao, tek mi je za vreme brijanja palo na pamet da će za jedan sat već otpočeti bal pod maskama i da moram da spremim košulju uz frak. Oblačio sam se raspoložen i
izišao da najpre nešto pojedem.

Bio je to prvi bal pod maskama kome je trebalo da prisustvujem. Nekada sam, doduše, s vremena
na vreme posećivao ovakve zabave, katkad su mi bile i prijatne, ali nisam igrao, već sam bio samo
posmatrač i uvek mi se činilo smešno oduševljenje sa kojim su drugi govorili o tome ili se unapred
radovali. Danas je bal i za mene bio događaj kome sam se radovao s uzbuđenjem a i sa nešto strepnje.
Kako nije trebalo da pratim damu, odlučio sam da pođem onamo kasno, što mi je i Hermina
preporučila.

U poslednje vreme retko sam posećivao „čelični šlem”, moje nekadašnje utočište — u kome su
razočarani muževi provodili svoje večeri pijući vino i izigravajući momke — jer više nije bio u stilu sa
mojim sadašnjim životom. Ali večeras me je nešto vuklo onamo; u onom bojažljivo-radosnom
raspoloženju koje me je trenutno zahvatilo sve stanice i istaknutija prebivališta mog života još jednom
su dobili bolno-lepi odsjaj prošlosti, pa tako i mala, zadimljena krčma u kojoj sam još do nedavno bio
stalni gost, u kojoj me je još do pre kratkog vremena zadovoljavalo primitivno sredstvo za umirenje u
obliku boce sa seljačkim vinom, pomažući mi da provedem još jednu noć u svom usamljenom krevetu i
da nekako proživim još jedan dan. Od tada sam okušao druga sredstva i žešće draži, ispijao sam slađe
otrove. S osmehom sam ušao u kafanicu, gde me dočeka pozdrav krčmarice i klimanje glave ćutljivih
stalnih gostiju. Preporučiše mi i doneše pečeno pilence, u debelu seljačku čašu usuše mi bistro, svetio,
mlado elzaško vino, čisti beli drveni stolovi i staro žuto drvo kojim su bili obloženi zidovi prijatno su
me gledali. I dok sam jeo i pio, u meni se pojačavalo osećanje nečega što vene, što se oprašta, ono
slatko-prisnoosećanje jednog nikad sasvim rešenog, ali sada za rešenje sazrelog srastanja sa svim
poprištima i stvarima mog ranijeg života. „Moderan" čovek to naziva sentimentalnošću; on je prestao
da voli stvari, čak i svoju najveću svetinju, svoj automobil, želi što pre da zameni nekom boljom
markom. Ovaj moderan ćovek je odvažan, vredan, zdrav, hladan i krut, odličan je to soj, koji će se u
budućem ratu pokazati izvanredan. Meni je bilo svejedno, nisam bio moderan čovek, pa ni staromodan;
ja sam ispao iz vremena i struja me je, smrti željnog, nosila ka smrti. Ništa nisam imao protiv
sentimentalnosti, bio sam radostan i zahvalan što sam u svom izgorelom srcu još mogao da nađem
nešto nalik na osećanje. Predao sam se uspomenama na staru krčmu, svojoj privrženosti prema starim
glomaznim stolicama, predao sam se mirisu dima i vina, i zračku navike, topline i zavičajnosti, što je
sve ovo predstavljalo za mene. Lepo je opraštati se, raspoloženje postaje tako blago. Moje tvrdo sedište
bilo mi je drago, mio mi je bio sveži, plodni ukus elzaškog vina, mila mi je bila prisnost sa svim i
svačim u ovoj prostoriji, mila su mi bila lica čiji sam brat bio dugo vremena. Obuzela me je ovde
građanska sentimentalnost, lako začinjena mirisom starovremske kafanske romantike još iz dečačkog
doba, kada su za mene gostionice, vino i cigare bili nešto zabranjeno, nepoznato i divno. Nikakav se
stepski vuk nije dizao da iskezi zube i da na parčiće raskomada moju sentimentalnost. Sedeo sam
spokojan, u meni se žarila prošlost i slabo zračilo jedno u međuvremenu nestalo sazvežđe.

Ušao je ulični prodavač pečenog kestenja i ja sam mu otkupio šaku kestenova. Došla je starica sa
cvećem, kupio sam od nje nekoliko karanfila i poklonio ih krčmarici. Tek kada sam hteo da platim i
uzalud se, po navici, počeo pipati po džepu od kaputa, primetio sam da sam u fraku. Bal pod maskama!
Hermina!

Ali je još bilo suviše rano i nisam mogao da se rešim da već sada pođem u dvorane „Globusa”.
Osim toga osetio sam, kako mi se to često događalo prilikom raznih zabava u poslednje vreme,
izvestan unutrašnji otpor i smetnju, neku odvratnost prema ulaženju u velike, prepune prostorije, neku
đačku bojažljivost prema stranoj atmosferi, prema svetu bonvivana i prema igranju.

Švrljajući tamo-amo prošao sam pored jednog bioskopa, video kako blistaju svetlosni snopovi i
šareni, džinovski plakati, pošao nekoliko koraka dalje, ali sam se opet vratio i ušao u bioskop. Skoro do
jedanaest sati mogao sam ovde lepo da posedim u mraku. Idući za dečakom sa malim fenjerom, ušao
sam u zamračenu dvoranu spotičući se o zavese, našao mesto i odjednom se obreo usred Starog zaveta.
Film je bio jedan od onih koji, navodno, nisu proizvedeni da bi se na njima zaradio novac, već je, sa
mnogo raskoši i prefinjenosti, stvoren u plemenite i svete svrhe, tako da su na poslepodnevne predstave
čak i nastavnici veronauke dovodili svoje đake. U njemu je prikazana istorija Mojsija i Jevreja u
Egiptu, uz učešće velikog mnoštva ljudi, konja, kamila, dvoraca, sa sjajem faraona i patnjama Jevreja u
vrelom pustanjskom pesku. Video sam Mojsija, koji je bio očešljan pomalo po ugledu na Volta
Vajtmena, veličanstvenog pozorišnog Mojsija, kako, sa dugim štapom, voltanskim koracima, odlučno i
mračno predvodi Jevreje kroz pustinju. Video sam kako se na obalama Crvenog mora moli bogu i
video kako se Crveno more razdvaja i stvara put, usek među zamrznutim vodenim planinama (na koji
način su bioskopdžije uspele da to ostvare, o tome su đaci veronauke, koje su doveli njihovi sveštenici
na ovaj religiozni film, mogli dugo da raspravljaju), video sam kako ovim usekom prolaze prorok i
zaplašeni narod, video sam kako za njima iskrsnuše borna kola faraona, video kako se Egipćani trgoše i
zastadoše na obali Mora, da bi se zatim ipak osmelili i krenuli između vodenih bregova, video sam
kako se nad raskošnim faraonom u zlatnom oklopu i svim njegovim kolima i ljudima sklopiše vodene
planine, pa sam se setio čudesnog dueta za dva basa od Hendla, u kome je divno opevan ovaj događaj.
Video sam dalje kako se Moj sije penje na goru Sinaj, mračni junak u mračnoj stenovitoj pustinji, i
posmatrao kako mu Jehova pomoću bure, oluje i svetlosnih znakova saopštava deset zapovesti, dok za
to vreme njegov nedostojni narod, na podnožju brega, postavlja zlatno tele, predajući se pomalo
žestokim uživanjima. Bilo mi je toliko čudno i neverovatno što sve ovo gledam i što posmatram kako
se ovde pred zahvalnom publikom, koja tiho žvaće svoje sendviče ponete od kuće, za plaćene ulaznice
prikazuju svete priče, pojavljuju se junaci i čuda koji su nam nekada u detinjstvu dali prvu, nejasnu
slutnju o nekom drugom svetu, o nečem nadljudskom; bila je to jedna od lepih malih slika iz
džinovskog dućana za mešovitu robu sa rasprodaje kulturnih tekovina našeg vremena. Bože moj, da bi
se sprečila ova gadost, trebalo je da tada, sem Egipćana i Jevreja, potonu i svi ostali ljudi, bolje je bilo
da su umrli nasilnom i poštenom smrću nego da, kao mi danas, umiru ovom jezivom, prividnom polusmrću.
Dabome!

Moj potajni otpor i bojažljivost, koju nisam hteo da priznam, povodom bala pod maskama nisu se
smanjili posle filma i njegovog uticaja, već su se, naprotiv, neprijatno pojačali, tako da sam, misleći na
Herminu, morao da prisilim sebe da se najzad odvezem do dvorane „Globusa" i uđem. Bilo je kasno i
bal je već bio u punom jeku, pa sam, onako trezan i bojažljiv, još pre nego što sam uspeo da skinem
kaput, upao u gomilu maski, koje su me drugarski gurkale; devojke su me pozivale da posetim s njima
posebne sobe u kojima se pio šampanjac, a klovnovi su me udarali po ramenu i oslovljavali me sa „ti”.
Nikome se nisam odazivao, već sam se kroz prepune prostorije s mukom probio do garderobe, a kada
sam dobio svoj broj, stavio sam ga u džep s najvećom pažnjom, misleći kako će mi možda već uskoro
biti potreban, čim mi metež dosadi.

U svim prostorijama velike zgrade bila je svečana vreva, u svim dvoranama se igralo, čak i u
suterenu, svi hodnici i stepeništa bili su preplavljeni maskama, igrankom, muzikom, kikotanjem i
jurnjavom. Stegnuta srca provlačio sam se kroz gomilu, od crnačkog orkestra sve do seljačke muzike,
od velike blistave glavne dvorane do hodnika i stepenica, kroz barove, bifee i sobe u kojima se točio
šampanjac. Na zidovima su visile drečave, vesele slike najmlađih umetnika. Sve se sakupilo ovde,
umetnici, novinari, naučnici, poslovni ljudi i, razume se, sav gradski svet koji je život provodio u
uživanjima. U jednom od orkestara sedeo je gospodin Pablo i oduševljeno duvao u svoju izvijenu cev; kada me je poznao, glasno mi je otpevao svoj pozdrav. Nošen mnoštvom, stizao sam u razne prostorije
uz stepenice i niz stepenice; jedan hodnik u suterenu udesili su umetnici kao pakao i u njemu je
orkestar đavola besomučno udarao u bubnjeve. Najzad sam počeo da vrebam Herminu ili Mariju,
pošao sam da ih tražim, u nekoliko mahova sam se trudio da dospem u glavnu salu, ali sam svakom
prilikom zalutao ili bi me struja gomile sprečila u tome. Oko ponoći još nikoga nisam bio našao; iako
još nisam zaigrao, vrtelo mi se u glavi, bilo mi je toplo, pa sam se bacio na najbližu stolicu, među same
nepoznate osobe, poručio vino i našao da učestvovanje u tako bučnim zabavama nije pogodno za starog
čoveka kao što sam ja. Pomiren sa sudbinom ispijao sam svoju čašu vina, ukočenim pogledom buljio
sam u nage ruke i leđa žena, video kako promiču groteskne prilike maski, pustio da me guraju, ćutke
sam odbio nekoliko devojaka koje su htele da mi sednu u krilo ili da igraju sa mnom. „Stari namćor”,
doviknula mi je jedna od njih, i bila je u pravu. Rešio sam da malo popijem da bih stekao više hrabrosti
i raspoloženja, ali mi ni vino nije prijalo i jedva sam popio drugu čašu. Malo-pomalo osetio sam kako
stepski vuk stoji iza mene isplaženog jezika. Nije ovo bilo za mene, nalazio sam se na pogrešnom
mestu. Došao sam u najboljoj nameri, ali ovde nisam mogao da se razveselim, a bučno, uskiptelo
veselje, raskalašni kikot i sve ludorije oko mene učinili su mi se glupi i usiljeni.

Tako je došlo do toga da sam se u jedan čas po ponoći, razočaran i ljut, opet probio do garderobe da
bih obukao kaput i otišao. Bio je to poraz, vraćanje stepskom vuku, koji će mi Hermina teško oprostiti.
Ali nisam mogao drukčije. Na tegobnom putu do garderobe još jednom sam se pažljivo osvrnuo na sve
strane ne bih li ugledao jednu od svojih prijateljica. Sada sam stajao ispred prozorčića, učtivi čovek iza
pregrade već je ispružio ruku da uzme moj broj, zavukao sam ruku u džep od prsluka — ali broja više
nije bilo! Do đavola, samo mi je još to trebalo! Dok sam tužno lutao dvoranama i dok sam sedeo pored
bljutavog vina, nekoliko puta sam se mašio džepa boreći se sa odlukom da odem, i svaki put sam
napipao okrugli, pljosnati broj, a sada ga nije bilo. Sve se zaverilo protiv mene.

„Izgubio si broj?” upita pored mene piskavim glasom mali, crveno-žuti đavo. „Evo, druže, možeš
da uzmeš moj”, i pruži mi ga. Dok sam ja, primivši ga mehanički, vrteo broj među prstima, hitri
momčić je već nestao.

A kada sam podigao kartončić do visine očiju da pogledam broj, video sam da je umesto njega bilo
nešto nažvrljano sitnim slovima. Zamolio sam čoveka iz garderobe da pričeka, otišao do najbliže
svetiljke i počeo da čitam. Sitnim, nečitkim, titravim slovima bilo je naškrabano:

NOĆAS, POČEV OD ČETIRI ČASA, MAGIČNO POZORIŠTE
— SAMO ZA LUĐAKE —
CENA ULAZNICE — RAZUM
NIJE ZA SVAKOGA, HERMINA JE U PAKLU.

Kao što marioneta čija je žica za trenutak ispala majstoru igraču iz ruke, posle kratke ukočenosti i
tuposti, oživi i ponovo počinje da se kreće, da učestvuje u igri, tako sam ja, pokrenut magičnom žicom,
gipko, mladalački i revnosno poleteo u gungulu, od koje sam malopre pobegao umoran, bezvoljan i
star. Nikada se nijednom grešniku nije više žurilo da što pre stigne u pakao nego meni. Do malopre su
mi bile tesne lakovane cipele, bio mi je odvratan gusti, parfemom zasićeni vazduh, klonuo sam bio od
vrućine; sada sam hitro, gipkih nogu, protrčao u taktu vanstepa kroz sve dvorane u susret paklu, osetio
sam da je vazduh pun čari, ponela me je i uljuljkivala toplota, brujanje muzike, vrtlog boja, miris
ženskih ramena, zanos stotine ljudi, poneo me je smeh, takt igre i sjaj užarenih očiju. Jedna španska
igračica poletela mi je u zagrljaj: „Igraj sa mnom!” — „Ne mogu”, rekao sam, „moram da idem u
pakao. Ali ću poneti jedan poljubac.” Crvene usne ispod maske pružale su mi se u susret, i tek u
poljupcu sam poznao Mariju. Čvrsto sam je stegao, njena puna usta cvetala su kao letnja ruža u punoj
rascvetalosti. I već smo zaigrali, spojenih usana, a u igri smo prošli pored Pabla, koji se zaljubljeno
naginjao nad svoju muzičku cev, iz koje su se izvijali nežni zvuci; njegov lepi, životinjski pogled
obuhvatio nas je ozareno i pomalo odsutno. Ali pre nego što smo napravili dvadeset koraka, muzika je
stala i ja sam nerado pustio Mariju iz svojih ruku.

„Rado bih igrao još jednu igru s tobom”, rekao sam zanet njenom toplinom, „pođi nekoliko koraka
sa mnom, Marija, zaljubljen sam u tvoje lepe ruke, ostavi mi ih još za trenutak! Ali, eto, Hermina me je
zvala. Ona je u paklu.”

„Odmah sam pomislila. Zbogom, Hari, ostaćeš mi u dragoj uspomeni.” Ona se opraštala. Bio je to
rastanak, jesen, bila je to sudbina, zato je letnja ruža mirisala tako rascvetano i opojno.

Potrčao sam dalje, kroz duge hodnike u kojima su se nežno tiskali parovi, niz stepenice, pravo u
pakao. Tamo su, na zidovima crnim kao gar, gorele drečave zloslutne svetiljke, a orkestar đavola svirao
je grozničavo. Na jednoj od visokih barskih stolica sedeo je lep mladić bez maske, u fraku; on me je
odmerio podrugljivim pogledom. Vreva igrača pritisla me je uza zid, u tesnoj prostoriji igralo je oko
dvadeset parova. Požudno i bojažljivo sam posmatrao sve žene, većina njih još je bila pod maskama,
neke su mi se nasmešile, ali nijedna od njih nije bila Hermina. Lepi mladić podrugljivo je gledao u
mene sa svoje visoke barske stolice. U sledećem odmoru između dve igre, pomislio sam, doći će
Hermina i osloviće me. Igra se završila, ali niko nije došao.

Otišao sam preko do bara, koji je bio stisnut u jednom uglu male, niske prostorije. Stao sam pored
mladićeve stolice i poručio viski. Dok sam pio, gledao sam profil mladog čoveka, koji mi se učinio
tako poznat i drag kao neka slika iz davno minulih dana, dragocena zbog lakog prašnjavog vela
prošlosti. Oh, a tada mi je sinula misao: pa to je Herman, moj drug iz mladosti! „Hermane!” rekao sam
bojažljivo.

On se nasmešio. „Hari? Jesi li me našao?"

Bila je to Hermina, nešto malo drugačije očešljana i neprimetno našminkana; iz modernog visokog
okovratnika isticalo se, neobično i bledo, njeno pametno lice; njene ruke, čudesno male, provirivale su
iz širokih crnih rukava fraka i belih manžeta; njene nožice, čudesno nežne, provirivale su u crnobelim
kratkim muškim čarapama iz dugačkih crnih pantalona.

„Je li to kostim, Hermina, u kome treba da se zaljubim u tebe?”

„Do sada”, klimnu ona glavom, „zaljubilo se u mene nekoliko dama. Ali sada si ti na redu. Hajde
da prvo popijemo po čašu šampanjca.”

To i učinismo, sedeći na svojim visokim barskim stolicama, dok se pored nas i dalje igralo i dok je
gudački orkestar besomučno svirao. Uskoro sam se strasno zaljubio u Herminu, iako se ona, na izgled,
uopšte nije trudila da to postigne. Pošto je nosila muško odelo, nisam mogao da igram s njom, niti sam
se mogao odlučiti na bilo kakve nežnosti ili osvajanje, a ona, daleka i neutralna u svome muškom
kostimu, obuhvatala me je pogledima, upućivala mi reči i pokrete u kojima je bila sva draž njene
ženstvenosti. Ne dodirujući je, podlegao sam njenoj čari, čari koja se sastojala u njenoj ulozi i koja je
bila hermafroditska. Ona se zabavljala sa mnom razgovarajući o Hermanu i detinjstvu, mome i svome,
o godinama pre polne zrelosti, u kojima mladalačka moć ljubavi ne obuhvata samo oba pola već sve i
svakog, kako čulno tako i duhovno, u kojima je sve nadahnuto ljubavnom čari i čudesnom moći
preobražaja, što se u kasnije doba povremeno vraća samo kod izabranih i pesnika. Ona je u potpunosti
igrala ulogu mladića, pušila je cigarete, ćaskala lako i duhovito, često sa malo podsmeha, ali iz svega je
zračio Eros, sve se na putu do mojih čula pretvorilo u divno zavođenje.

Uobražavao sam da dobro i tačno poznajem Herminu, a kako mi se potpuno nova otkrila ove noći!
Kako je blago i neprimetno isplela oko mene željenu mrežu, kako mi je razigrano i kao kakva vodena
vila davala da pijem slatki otrov!

Sedeli smo, ćaskali i pili šampanjac. Lutali smo dvoranama kao otkrivači pustolovi, pronalazili
parove i krišom osluškivali njihove ljubavne igre. Ona mi je pokazivala žene, nagovarala me da igram s
njima i savetovala mi kakvim umešnostima da zavedem ovu ili onu. Nastupali smo kao suparnici, neko
vreme bismo pratili istu ženu, igrali s njom naizmenično i oboje pokušavali da je osvojimo. Pa ipak je
sve ovo bila samo igra maski, igra između nas dvoje koja nas je sve tešnje vezivala i zagrevala. Sve je
bilo kao u bajci, sve je imalo jednu dimenziju više, jedan dublji značaj, sve je ovo bila igra i simbol.
Videli smo jednu veoma lepu, mladu ženu sa nezadovoljnim i paćeničkim izrazom; Herman je odigrao
s njom i ona je procvetala, zatim su nestali u jednoj od soba u kojima se točio šampanjac, a kasnije mi
je ispričao da tu ženu nije osvojio kao muškarac, već kao žena, dražima Lezbosa. Čitava ovu zvucima
zasićena kuća, pune dvorane u kojima je brujala igranka i sav ovaj opijeni narod maski postepeno su se
pretvorili za mene u raj snova; cvet za cvetom osvajao me je svojim mirisom, prstima koji su kušali
tražio sam plod za plodom; zmije su me zavodnički gledale iz zelenog žbunja, cvet lotosa promicao je
kao utvara nad crnom močvarom, čarobne ptice sletale su sa granja, a sve me je ipak vodilo samo
jednom željenom cilju, sve me je ispunjavalo novom čežnjom za Jedinom. Igrao sam sa nepoznatom
devojkom, vrelo i zavodnički odvukla me je u zanos i pijanstvo, i dok smo lebdeli u nestvarnosti, ona
odjednom prsnu u smeh i reče: „Ne može čovek više da te pozna. Večeras si bio tako glup i dosadan.”
Tada sam poznao onu koja me je pre nekoliko časova nazvala „starim namćorom”. Mislila je da me je
sada osvojila, ali pri sledećoj igri već sam zaplamsao za drugom. Igrao sam bez prestanka dva časa, a
možda i duže, igrao sam svaku igru, i one koje nikada nisam učio. Herman, nasmešeni mladić, svaki
čas bi iskrsnuo u mojoj blizini, klimnuo bi mi glavom i nestao u gužvi.

Ove balske noći pao mi je u deo doživljaj koji mi je u toku pedeset godina ostao nepoznat, mada je
za njega znala svaka šiparica i student: zanos, doživljavanje svečanosti u zajednici, tajna nestajanja
ličnosti u mnoštvu, doživljavanje unio-mistike radosti. Cesto sam slušao kako se o tome govori, bilo je
to poznato svakoj služavci, i često sam primećivao blesak u očima onoga koji je o tome pričao, naš to
sam se ja smeškao i nadmoćno i zavidljivo. Onaj blesak u opijenim očima zanesenog, oslobođenog
samoga sebe, onaj osmeh i gotovo sumanuto gubljenje onoga koji se rasplinuo u zanosu zajednice
video sam stotinu puta u životu na plemenitim i prostačkim primerima, kako kod pijanih regruta i
mornara, tako i kod velikih umetnika prilikom oduševljenja na svečanim priredbama, a isto tako i kod
mladih vojnika koji polaze u rat; još nedavno sam se divio ovakvom blesku i osmehu srećnog zanosa,
voleo ih, podsmevao im se i zavideo na njima mome prijatelju Pablu, kada bi ovaj, blažen u zanosu sviranja u orkestru, lebdeo nad svojim saksofonom, ili kada bih posmatrao kako su dirigent, bubnjar i
bendžista očarani, kao u ekstazi. Katkada sam pomišljao da je ovakav osmejak, ovakva detinjasta
ozarenost moguća samo kod sasvim mladih ljudi ili kod naroda koji ne dopuštaju snažnu
individualizaciju i diferenciranje. Ali danas, ove blagoslovene noći, zračio sam i sam ovim osmehom,
ja, stepski vuk Hari, plivao sam i sam u dubokoj, detinjskoj sreći kao u kakvoj bajci, udisao sam i sam
slatki san i opojnost zajednice, muzike, ritma, vina i čulne radosti, iako sam nekada, slušajući izveštaj o
balu od kakvog studenta, primao sve to sa podsmehom i bednom nadmoći. Ja više nisam bio ja, moja
ličnost se istopila u svečanom zanosu kao so u vodi. Igrao sam sa ovom ili onom ženom, ali nisam
držao u rukama samo nju, nisam držao samo onu čija me je kosa dodirivala, čiji sam miris udisao, već
sve žene u toj istoj dvorani, koje su plivale u istoj igri, uz istu muziku kao i ja, i čija su ozarena lica
promicala pored mene kao veliki fantastični cvetovi — sve su one pripadale meni, svima sam pripadao
ja, svi smo jedni u drugima imali udela. A tu su dolazili i muškarci, nisam im bio tuđ, kao ni oni meni,
njihov osmeh bio je i moj, njihovo osvajanje bilo je i moje, a moje njihovo.

Te zime osvojio je svet novi fokstrot pod imenom „Jirning”. Svirali su ga uzastopce i uvek je bio
iznova tražen, svi su bili zadovoljni i opijeni njime, svi su zajedno pevušili njegovu melodiju. Igrao
sam bez prestanka, sa svakom ženom na koju bih naišao, sa veoma mladim devoj kama, sa cvetnim
mladim ženama, sa zrelim i bolno rascvetalim kao leto: sve su me očaravale, smejao sam se, bio vedar i
srećan. A kada me je Pablo video onako ozarenog, mene koga je uvek smatrao ubogim đavolom koga
treba žaliti, tada su mi njegove presrećne oči zablistale u susret; oduševljeno se digao sa svoje stolice u
orkestru, žestoko je dunuo u svoj rog, popeo se na stolicu i, stojeći na njoj, duvao punih obraza, njišući
se pritom, zajedno s instrumentom, divljački i blaženo u taktu „Jirninga”, dok smo mu ja i moja
igračica dobacivali poljupce i glasno pevali s njim. Ah, pomislio sam u taj mah, neka bude sa mnom
što mu drago, jednom sam ipak i ja bio srećan, bio sam vedar i oslobođen svoga Ja, kao da sam brat
Pablov, ili dete.

Izgubio sam bio osećanje vremena, ne znam koliko je časova ili trenutaka trajao ovaj srećni zanos.
Isto tako nisam primetio da se zabava, što je bivala bešnja, zbija na sve uži prostor. Veći deo sveta bio
je već otišao, u hodnicima je zavladala tišina i mnoge svetiljke su bile ugašene, u gornjim dvoranama
orkestri su jedan za drugim prestajali da sviraju i odlazili; samo u glavnoj dvorani i u paklu besnela je,
raspaljujući se sve više, šarena opojnost. Pošto sa Herminom, mladićem, nisam smeo da igram, to smo
se za vreme odmora između dve igre uvek letimično sastajali i pozdravljali, dok mi najzad nije sasvim
nestala ispred očiju, kao i iz misli. Više nisu postojale misli. Plivao sam rasplinut u opijenoj gunguli
igrača, dok su do mene dopirali mirisi, zvuci, uzdasi i reči, dok su me pozdravljale tuđe oči,
raspaljivala tuđa lica, usne, obrazi, ruke, grudi i kolena, dok me je muzika kao kakav talas bacala tamoamo
po taktu.

Utom odjednom spazih, trgnuvši se za trenutak, među poslednjim gostima koji su još zaostali —
ispunivši jednu od manjih dvorana, jedinu u kojoj je još treštala muzika — spazih odjednom crnu
Pjeretu belo namazanog lica, lepu, svežu devojku koja je jedina još imala masku, čarobnu pojavu koju
cele noći dotle nisam video. Dok se na svima ostalima, po njihovim crvenim, zažarenim licima,
izgužvanim kostimima i uvelim okovratnicima, videlo da je vreme već poodmaklo, dotle je crna
Pjereta, sveža i nova sa svojim belim licem iza maske, imala besprekoran kostim i netaknut okovratnik,
čiste bele čipkane manžete i svežu frizuru. Nešto me je vuklo k njoj i poveo sam je da igramo; njen
mirišljavi okovratnik golicao me je po bradi, njena kosa dodirivala je moj obraz, njeno mlado telo se
gipkije prilagođavalo mojim pokretima nego bilo koja druga igračica te noći, čas odmičući se čas
privlačeći me i mameći razigrano da ga uvek ponovo dodirujem. I odjednom, kada sam se za vreme
igre nagnuo tražeći njena usta, ta usta su se osmehivala nadmoćno i tako prisno, i ja sam poznao čvrstu bradu, poznao sam, sav srećan, i ramena, laktove i ruke. Bila je to Hermina, a ne više Herman,
presvukla se, malo namirisala i napuderisala. Naše usne se sastaviše vrelo, celo njeno telo, sve do
kolena, priljubi se za trenutak požudno i podatno uza me, a zatim ona odvoji svoje usne i poče da igra
uzdržljivo i kao bežeći od mene. Kada je muzika prestala da svira, ostali smo zagrljeni, a raspaljeni
parovi oko nas pljeskali su, lupali nogama, vikali i terali umorni orkestar da ponovi „Jirning”. A tada
smo svi odjednom osetili jutro, ugledali bledu svetlost iza zavesa, osetili skori kraj uživanja, naslutili
umor koji je nailazio, pa smo se slepo, zacenjujuči se od smeha i očajnički, još jednom bacili u igru, u
mlaz svetlosti, koračali smo kao sumanuti, par stisnut uz par, još jednom smo blaženo osetili kako nas
preklapa veliki talas. U ovoj igri nestalo je Herminine nadmoći, njenog podsmeha i hladnoće — znala
je da to više nije potrebno da bih se zaljubio u nju. Pripadao sam joj. A ona mi se predala u igri, u
pogledu, u poljupcu i osmehu. Sve žene ove grozničave noći, sve one sa kojima sam igrao, sve one
koje sam uzbudio i koje su mene uzbudile, sve koje sam pokušavao da osvojim i koje su mene osvojile,
sve koje su se žudno priljubljivale uz mene i sve koje sam gledao sa ljubavnom čežnjom — istopile su
se i pretvorile u jednu jedinu koja je cvetala u mojim rukama.

Dugo je trajala ova svadbena igra. Dva-tri puta je muzika malaksavala, duvači su spuštali svoje
instrumente, klavirista se odmicao od klavira, prvi violinista odrečno mahao glavom, i svakom
prilikom bi ih ponovo raspalio molećivi zanos poslednjih igrača, te su svirali još, svirali sve brže,
svirali sve sumanutije. A onda — mi smo još stajali zagrljeni, dišući teško posle poslednje pohlepne
igre — sa treskom se zatvorio poklopac klavira, naše ruke su se umorno spustile, kao i ruke duvača i
violinista, dok je flautista, trepćući umornim kapcima, stavljao svoju flautu u kutiju; počela su se
otvarati razna vrata, dvoranom je prostrujao hladan vazduh, pojavile su se sluge u kaputima, a kelner za
barom je ugasio osvetljenje. Avetinjski i jezivo su se svi razbežali; podrhtavajući od zime uvijali su se
igrači, još malopre tako zagrejani, u svoje kapute i podizali okovratnike. Hermina je stajala bleda,
osmehujući se. Lagano je podigla ruke i njima zagladila svoju kosu, njeno pazuho je zasjalo od
svetlosti, a od njega se pružila tanana, beskrajno nežna senka sve do pokrivenih grudi, i ta mala,
osenčena linija kao da je u sebe skupila svu njenu draž, sve igre i mogućnosti njenog lepog tela, kao
kakav osmeh.

Stajali smo i gledali se, poslednji u dvorani, poslednji u celoj kući. Čuli smo kako se negde ispod
nas zalupiše neka vrata, kako se razbi neko staklo, čuli smo kako se u daljini gubi nečiji kikot, pomešan
sa neprijatnom, užurbanom hukom automobilskih motora. Negde u neodređenoj daljini i visini čuo sam
kako odzvanja smeh, neobično jasan, pa ipak jeziv i tuđ, smeh kao satkan od kristala i leda, vedar i
svetao, pa ipak hladan i neumoljiv. Odakle je odzvanjao ovaj meni tako poznati smeh? Nikako nisam
mogao da saznam.

Nas dvoje smo stajali i gledali se. Za trenutak sam se probudio i otreznio, osećao sam kako me s
leđa savlađuje strašan umor, osećao sam svoje znojavo odelo, odvratno vlažno i mlako, video kako mi
ruke, crvene i nabreklih vena, proviruju iz izgužvanih i znojavih manžeta. Ali to je odmah prošlo, jedan
Herminin pogled ugasio je sve. Pred njenim pogledom, iz koga kao da me je gledala moja sopstvena
duša, potonula je stvarnost, čak i stvarnost moje čulne požude za njom. Očarani, gledali smo jedno u
drugo, očarano me je posmatrala moja jadna sićušna duša.

„Jesi li spreman?” upita me Hermina i njen osmeh se ugasi kao što odlete i senka iznad njenih
grudi. Daleko i visoko zamirao je onaj tuđi smeh u nepoznatim prostorima.

Klimnuh glavom u znak odobravanja. Oh da, bio sam spreman.